UDK: 141.4 Kierkegard S.

: 23/28
DOI: 10.2298/FID1303081M
Originalan nauni rad

FILOZOFIJA I DRUTVO XXIV (3), 2013.

Sofija Mojsi
Beograd

Kjerkegor kao radikalni hrianski mislilac

Apstrakt: Glavni cilj ovog rada je reafirmacija i naglaavanje radikalnog,
revolucionarnog aspekta Kjerkegorove misli koji je bio uglavnom zanemaren
u standardnoj literaturi o danskom misliocu. Autorka tvrdi da su u Kjerkegorovom ivotu postojale dve krize: 1838. i 1848. Godine 1838. Kjerkegor se
potpuno povukao iz sveta i od ljudi u svoju skrivenu unutranjost za koju
je tvrdio da je sutina istinskog hrianstva. Godine 1848. on je razbio sopstvenu izolaciju i otvoreno progovorio o svom novom ubeenju. Naglasio je
praktiki i revolucionarni karakter hrianstva koji je zahtevao revolucionarnu promenu itavog drutva i unutranju revoluciju u linosti pojedinca
u skladu sa autentinom ranom hrianskom verom.
Kljune rei: radikalna promena, skrivena unutranjost, pravo hrianstvo,
religija, hrianski svet, in, kritika javnog mnjenja, ljudska linost.

Imam mnogo razloga da verujem da bi ovaj naslov mogao zazvuati neobino, kako onima koji su tek povrni poznavaoci i potovaoci Kjerkegorovog (Sren Kierkegaard) dela, tako i strunjacima. On odluno i
hotimice odstupa od uobiajene slike danskog mislioca kao izolovanog
pojedinca izraene skrivene unutranjosti i eksplicitno ga proizvodi u
drutvenog, religioznog i politikog revolucionara. Kjerkegorova revolucionarnost, radikalno prevratnitvo, ako se uopte i pominje, najee
se vezuje za njegovu temeljnu kritiku optosti i formalizma Hegelove
(Hegel) filozofije i naglaavanje individualnog subjekta kao najznaajnijeg teorijskog, ali i praktikog, moralnog i religioznog fenomena.
Kjerkegor se obino predstavlja kao usamljeni pojedinac, oajnik, melanholik koji moe sebi priutiti luksuz da nema konvencionalni graanski posao i da ivi od rentijerstva. Sve je to, naravno, tano, ali duboko
verujem da je to samo delimino tano i da ne predstavlja punu istinu
niti zahvata Kjerkegorovu misao u celini.1
Ve prvi zapisi u Dnevniku (Journaler) iz 1835. godine jasno pokazuju da je Kjerkegor oduvek imao na umu jednu nameru: ona se preva
shodno ticala praktike, moralne, religiozne, kasnije i drutveno-politike revolucije, a nikada nije bila samo ili na prvom mestu teorijska,
pa moda ni uopte teorijska, filozofska. To svoje bazino opredeljenje
1 esto se zaboravlja da podnaslov Levitovog (Karl Lwith) klasinog dela Od Hegela do Nietzschea glasi Marks i Kjerkegor (cf. Lwith 1988: 3).

81

S ofija M ojsi

82

K jerkegor kao radikalni hrianski mislilac

Kjerkegor je izrazio na sledei nain: Ono to mi stvarno nedostaje jeste da budem naisto s tim ta mi valja initi, ne ta mi valja znati (...)
sutinska stvar je da naem istinu koja je istinita za mene, da naem
ideju za koju mogu da ivim i da umrem (Kierkegaard 1959: 15). Jo kao
student, Kjerkegor nimalo nije odgovarao predstavi usamljenika koji je
duboko povuen u sebe: 1835. godine je objavio etiri politika lanka u
kojima je, polemiui protiv danskih liberala i revolucionara koji su odmah i bukvalno hteli da mehaniki primene reenja Francuske revolucije u Danskoj, dosledno zastupao svoj politiki konzervativizam. Kjerkegor je kritikovao moderno pravo masa da loe vladaju i smatrao je da
uvek i neizostavno treba uzeti u obzir konkretne prilike, obiaje, istoriju, postojee institucije svake konkretne zemlje u kojoj se ele primeniti
moderne reforme (cf. Lowrie 1955: 82). Kada njegovo politiko stanovite nazivam konzervativnim, onda pod tim podrazumevam izvestan,
skoro berkovski evolutivni karakter politikih, socijalnih, ekonomskih,
kulturnih promena koje bi se sprovodile postepeno i uz puno uvaavanje neposredne konkretne situacije i (ne)mogunosti u svakoj zemlji
ponaosob. On jednostavno nije verovao da se revolucionarni diskontinuitet i um mogu uspeno nametati odozgo, nezavisno od postojeih
konkretnih prilika. To je dugo bila dominantna Kjerkegorova politika
pozicija: jo 1846. u svom centralnom filozofskom delu Zakljuni nenauni postskriptum Filozofskim mrvicama (Afsluttende uvidenskabelig
Efterskrift til de philosophiske Smuler) Kjerkegor pie sledee: Od svih
oblika vladavine monarhija je najbolja. Vie nego bilo koji drugi oblik
vladavine ona ohrabruje i titi tajne ideje i bezazlene ludorije privatnih
osoba. Samo demokratija, najtiranskiji oblik vladavine, obavezuje svakoga da uestvuje u politici (...). Da li je to tiranija kada jedna osoba eli
da vlada i doputa svima nama ostalima da budemo slobodni? Nije, ali
je tiranija kada svi ele da vladaju i povrh toga ele da obaveu svakoga
da uestvuje u vlasti, ak i onu osobu koja najstrastvenije odbija da uestvuje u vlasti (Kierkegaard 1992: 620, 621). Kasnije, tanije pred sam
kraj ivota, 1855, Kjerkegor e zauzeti takav stav prema stvarnosti (dru
tvenoj, politikoj, religijskoj, kulturnoj, duhovnoj) koji se moe nazvati revolucionarnim: on je tada fanatino zastupao radikalni obrat sveta
i diskontinuitet sa dotadanjim oblicima ivota koje sada treba uskladiti sa idealima i verom ranog hrianstva, koji su dijametralno suprotni
postojeem poretku i onom to je zvao hrianskim svetom koji treba
sruiti i premostiti osamnaest vekova dotadanje istorije hrianstva.
Kada ve govorimo o praktikoj intenciji Kjerkegorovog celokupnog
stvaralatva, jo je eksplicitniji u svojoj doktorskoj disertaciji iz 1841,

PROVOKACIJA K JERKEGOR: NEODLUKA I POSVEENOST

Pojam ironije (Om Begrebet Ironi med stadigt Hensyn til Socrates), u kojoj jezgrovito kae: Zadatak epohe je da rezultate nauke prevede u lini
ivot, da ih lino usvoji (Kierkegaard 1989: 328). On je znao od samog
poetka da se mora odrediti prema Hegelovoj filozofiji, a ne da je jednostavno negira ili odbaci u celini kao veliku neistinu o oveku, Bogu
i drutvu. Nauka koju pominje je naslee i uinak celokupne tradicije
klasinog nemakog idealizma koju treba preneti iz teorije u praksu pojedinanog, konkretnog ivota tadanjih ljudi. To je sutinsko znaenje
njegove poznate devize iz Nenaunog zakljunog postskriptuma Filozofskim mrvicama, da je istina subjektivnost. To nipoto ne znai da su individualne predstave i empirijska mnjenja pojedinaca istina, nego da ve
postojeu i formiranu zgradu novih modernih i revolucionarnih znanja
treba i lino, egzistencijalno, emocionalno i angaovano prisvojiti.
Kjerkegora nisu sluajno zvali danskim Sokratom: sve do 1846. on je
etao ulicama Kopenhagena i ivo raspravljao sa obinim ljudima o raznovrsnim temama. Godina 1846. bila je jedna od bitnih prekretnica u
njegovom linom i stvaralakom ivotu: tada veoma popularni danski
politiki i satirini tabloid Gusar zamerio se Kjerkegoru zbog kritike
njegove knjige Stadijumi na ivotnom putu (Stadier paa Livets Vej. Studier af Forskjellige. Sammenbragte, befordrede til Trykken og udgivne af
Hilarius Bogbinder). Kjerkegor je reagovao objavljivanjem pravog imena
glavnog novinara tih novina koji je koristio pseudonim, to je u javnosti
izazvalo skandal sa tekim posledicama po raskrinkanog novinara. Gusar je, zauzvrat, pokrenuo pravu antikjerkegorovsku kampanju itave
sledee godine, objavljujui karikature Kjerkegora u kojima su bile potencirane neke njegove ekscentrine karakteristike. Pogoen, odluio je
da se potpuno povue iz javnosti i da radi samo u tiini svoje radne sobe.
Meutim, to ne treba smatrati krajem njegovih linih i autorskih transformacija. Jedna odluujua prekretnica e tek uslediti.
U Kjerkegorovom ivotu postoje dva kljuna obrta: 1838. i 1848. godine.
Godine 1838. doiveo je linu krizu koju je nazvao velikim zemljotresom.2
2 Onda se dogodio veliki zemljotres, uasna revolucija koja mi je iznenada nametnula nov i nepogreiv zakon tumaenja svih injenica. Onda sam posumnjao da
oeva duboka starost nije bila boanski blagoslov, ve pre prokletstvo; da su izuzetni
intelektualni darovi naoj porodici bili dati samo da bismo se rastrgli u komade:
tada sam osetio da tiina smrti raste oko mene kada sam u svom ocu, nesrenom
oveku koji e nas sve nadiveti, video krst na grobnici svih njegovih nada. Mora
da postoji krivica na celoj porodici, Boija kazna; ona e nestati, zbrisana monom
Boijom rukom, zaboravljena poput neuspelog pokuaja... Iznutra rascepljen kao to
sam bio, bez ikakvog oekivanja da u voditi srean ovozemaljski ivot..., bez nade
u srenu i ugodnu budunost... kakvo je udo da sam se u oajnom oajanju uhvatio

83

S ofija M ojsi

84

K jerkegor kao radikalni hrianski mislilac

Ta kriza ga je navela da se sasvim povue iz sveta, da neguje pseudonimno

autorsko delo, zaotrava svoj doivotni napor da bude autentini hrianin i okona estetsku fazu u svom ivotu. Te godine mu umire otac, to
on tumai kao jo jednu priliku da se preobrati i pone normalno da ivi
i radi kao pastor: da konano postane pravi odgovoran ovek i mukarac.
Period izmeu 1838. i 1848. je vreme frenetine spisateljske aktivnosti u
kojem je nastao najvei deo njegove pseudonimije. U tom delu svog opusa negovao je prepoznatljivu skrivenu unutranjost i u tom duhu je tumaio i hrianstvo. O tome najbolje svedoi njegovo centralno filozofsko delo Zakljuni nenauni postskriptum Filozofskim mrvicama.3 Pojam
skrivene unutranjosti znai da se svi bitni dogaaji, tumaenja, preobraaji, bilo u vezi sa linim ivotom, bilo u vezi sa hrianstvom, odigravaju iskljuivo u ovekovoj unutranjosti bez ikakvog vidljivog znaka ili
promene u spoljanjem svetu, ponaanju, ivotu. U toj svojoj fazi Kjerkegor je verovao da unutranjost i spoljanjost jednostavno nisu samerljive.
Treba iznutra apsolutno biti odan hrianskom Bogu i iveti neposredno
lino pred Njim i pred venou, ali to ne povlai bilo kakvu promenu ili
preokret u spoljanjoj stvarnosti: tamo sve ostaje po starom.
Meutim, tu nije kraj njegovim preobraajima. Godine 1848. Kjerkegor
doivljava novu krizu koja ga usmerava u suprotnom smeru od one iz
1838: on je odluan da otvoreno progovori o svemu o emu je prikriveno
i pod pseudonimom pisao u svojim ranijim delima, da odbaci sve maske
pseudonima, da se ukljui u svet i javno, otvoreno, jasno i glasno progovori o temama za koje je smatrao da imaju odluni znaaj za moderno
oveanstvo: Moja rezervisanost i samoizolacija su razbijeni ja moram da govorim (Kierkegaard 1959: 235). On je jednostavno morao javno da iznese svoje miljenje: Od sada pa na dalje morau da preuzmem
jasno i direktno sve to je do sada bilo indirektno i nastupiti lino, definitivno i direktno kao neko ko je eleo da slui stvari hrianstva (Kierkegaard 1959: 259). Ovaj preokret se u dominantnom delu literature o
za intelektualnu stranu oveka i vrsto se priljubio uz nju, tako da je misao o mojim
znaajnim umnim snagama bila moja jedina uteha, ideje moja jedina radost, a oveanstvo mi je postalo ravnoduno (Kierkegaard 1959: 6667).
3 To njegovo delo, koje nije prevedeno na srpski jezik, pokazalo se kao bitno i izuzetno uticajno u budunosti, to jest u 20. veku, jer je ono rodno mesto apsolutno
celokupnog modernog egzistencijalizma Jaspersa (Jaspers), Hajdegera (Heidegger),
Sartra (Sartre), svojim stavom da se sutina oveka sastoji u neprekidnom samotranscendiranju, samoprevazilaenju, dinamici, trudu, stalnom postajanju, naprezanju
i brizi oko sopstvene linosti koju treba neprekidno izgraivati i usavravati, a ne
samo ili ne prvenstveno pasivno kontemplirati svet (Cf. Kierkegaard 1992: passim).
Istu ideju e u drugoj polovini 19. veka razviti i Nie (Nietzsche) i na njoj e parazitirati svi veliki dvadesetovekovni egzistencijalisti.

PROVOKACIJA K JERKEGOR: NEODLUKA I POSVEENOST

Kjerkegoru ni ne pominje niti uoava. Izostanak uoavanja tog momenta kod ve neprebrojnih interpretatora, komentatora i biografa, sugerie svojevrsno falsifikovanje Kjerkegorovog opusa koji se mora uzeti i
sagledati u celini. Korektan uvid u njegovu aktuelnost zavisi upravo od
takvog sagledavanja koje ga nee preparirati i pripitomiti i koje e posvetiti dunu panju i njegovom tekstu i njegovom linom ivotu.4

Kritika moderne pasivnosti i inertnosti

Kjerkegor se esto predstavlja kao apolitian mislilac koji nije imao sopstveni politiki stav o mnogim vanim pitanjima modernog doba. To
jednostavno nije tano. Ve 1846. on objavljuje svoju literarnu recenziju romana Tomazine Gilemburg (Thomasina Gyllembourg) Dva doba:
doba revolucije i savremeno doba (En literair Anmeldelse). Autorka u
njemu poredi i suprotstavlja dva doba: doba Francuske revolucije, u kojem se graanstvo na revolucionaran i radikalan nain bori za drukiju
organizaciju celokupnog drutvenog, individualnog, politikog ivota,
i postrevolucionarnu eru etabliranog pobednikog graanstva koje je
potpuno izgubilo svoj revolucionarni ar, elan i borbenost.5 Revolucionarno graanstvo i njegovo doba je vreme drutvenih i linih radikalnih
promena, koje se odvijaju u jednom znaku koji je za Kjerkegora posebno zanimljiv i bitan: strast.6 Kjerkegor hoe strastveno miljenje i ivot
koji nas jedini vode na putu autentine egzistencije. Revolucija je rastvorila i radikalno promenila sve vrste meuljudskih odnosa koji su do
tada bili okotali, petrificirani, reakcionarni, kruti i koji nisu omoguavali prirodno ponaanje ljudi. Ali, avaj! Sve je to nestalo u postrevolucionarnom periodu. Najjednostavnije reeno: nema vie strasti i revolucije, nestaje duboka unutranjost ljudi koji se zadovoljavaju ivotarenjem
od danas do sutra, konformizmom i promuurnou koji ubijaju tako
neophodni ar i entuzijazam nekadanjih revolucionara. Nema vie organizovane grupe koja ima svoju ideju vodilju i iji lanovi ne moraju,
4 Kjerkegor je bio sasvim svestan da e se posle njegove smrti svi pomno baviti njegovim ivotom a ne samo delom (cf. Kierkegaard 1959: 224).
5 Cf: Strastveno burno doba eli da srui sve, da ukloni sve. Doba koje je revolucionarno ali i reflektirajue i lieno strasti menja izraz moi u dijalektiki tour de force:
ono ostavlja sve po starom ali lukavo izvlai smisao iz njega; radije nego da kulminira u ustanku, ono iscrpljuje unutranju stvarnost odnosa u napetosti refleksije koja
ostavlja sve po starom... (Kierkegaard 1978: 77).
6 Revolucionarno doba je sutinski strastveno i prema tome ono sutinski ima
formu. (...) Revolucionarno doba je sutinski strastveno i prema tome ono sutinski
ima kulturu. Revolucionarno doba je sutinski strastveno; prema tome, ono mora da
je u stanju da bude silovito, buntovno, neobuzdano, nemilosrdno prema svemu osim
prema svojoj ideji... (Kierkegaard 1978: 29, 61, 62).

85

S ofija M ojsi

86

K jerkegor kao radikalni hrianski mislilac

ve ele, da ive i delaju zajedno. Dananji ljudi su to izgubili: oni ive

u drutvenom i individualnom mrtvom moru i abokreini i patolo
kom nunou moraju da budu zajedno, a ne zato to to ele, kao u
vreme Revolucije (cf. Kierkegaard 1978: 78). Savremeni ljudi su izgubili
sposobnost da imaju volju i strast da deluju (Kierkegaard 1978: 67). Nastupilo je doba vladavine refleksije pervertirane u promuurnost, koja
samo preiva svoje misli i nikad ne moe da se odlui na delo. Refleksija
sama po sebi nije zlo naprotiv, ona je kljuna pretpostavka svakog odgovornog promiljenog a ne decizionistikog odluivanja (Kierkegaard
1978: 96). Meutim, zlo je i duboko pogreno ostati stalno u fazi refleksije bez sposobnosti da se donese odluka da se neto konkretno i odreeno uradi. Moderni ljudi su se dosetili posebno gnusnog i licemernog
naina da se ipak pokau na delu obmanjujui sebe i druge da su i oni
revolucionarno i radikalno kritiki delatni graani: Meutim, politiki
virtuoz bi mogao da izvede sjajan tour de force sasvim druge vrste. On
bi izdao pozivnice za opti skup na kojem bi se odluivalo o podizanju
revolucije formuliui poziv tako paljivo da bi ak i cenzor morao da ga
propusti. Uvee, na tom skupu, on bi tako veto stvorio iluziju da su ljudi izveli revoluciju, da bi se svi mirno razili kuama posle prijatno provedene veeri (Kierkegaard 1978: 70).7
Kjerkegor je jedan od rodonaelnika konzervativne kritike moderne
tampe i javnosti, generacije, publike, javnog mnjenja. Savremeno doba
je vreme dominacije javnosti i njenog glavnog organa: tampe (Cf. Kierkegaard 1978: 90, 91). Sa modernom tampom gubi se linost, individualnost, odgovornost, pravo znanje i sve se tretira povrno, ravnoduno
i konformistiki. Kjerkegor je to smatrao jednim od najveih modernih
zala i pravim oblikom trovanja irokih narodnih masa pogrenim shvatanjima. On je takoe svestan da je sutina novog doba novac i profit. U svakom sluaju, modernom dobu nedostaje unutranjost i zato
nema razvijenih dubokih smislenih meuljudskih odnosa. Za razliku
od revolucionarnog doba kada su svi ljudi bili povezani entuzijazmom
i jednom jedinstvenom velikom idejom, dananji ljudi se rukovode zaviu kojom se sve nivelie.8 U savremenosti pobedila je apstrakcija nad
7 Koliko su ova Kjerkegorova ironija i sarkazam u pogledu politike (ne)ozbiljnosti
i (ne)kulture modernog graanstva aktuelni danas, naroito kod nas!
8 Cf: Zavist tokom svog ustanovljavanja uzima oblik nivelisanja i dok strastveno doba ubrzava, podie i obara, uznosi i poniava, refleksivno apatino doba ini
suprotno, ono gui i ometa, nivelie. Nivelisanje je miran matematiki apstraktan
poduhvat koji izbegava svako uzbuenje (Kierkegaard 1978: 84). Ovakvo nivelisanje
je duboko uticalo na premo kategorije generacije naspram kategorije individualnosti (Kierkegaard 1978: 84).

PROVOKACIJA K JERKEGOR: NEODLUKA I POSVEENOST

ojedincem. Najstraniji izraz apstraktnosti modernog oveanstva

p
jesu javnost i tampa. One sve izjednaavaju i ukidaju svaki lini izraz,
miljenje i odgovornost za reeno i uinjeno, pa se tako unitava istinska
ljudska linost. Savremeno doba je ukinulo sve konkretno, svaki konkretni oblik zajednice i pojedinca, kakvi su postojali u antici, i stvorilo
je samo apstraktne, atomizirane, izolovane pojedince koji u svojoj samoi itaju novine koje se lano izdaju za reprezentanta takozvanog
opteg miljenja, javnog mnjenja. Sadanoj modernoj apstrakciji oveanstva moe da se suprotstavi samo univerzalno i veno formiran religiozni pojedinac. Javnost postoji samo apstraktno, ona je fantom koji
pojedincima ne dozvoljava kreiranje bilo kakvog linog miljenja. Meutim, moderno doba koje je ukinulo svaku konkretnu zajednicu i pojedinca moe imati i jednu pozitivnu stranu: ono moe da pomogne da se
pojedinac obrazuje apsolutno, neposredno pred licem venosti i Boga.
U tom smislu, glavni cilj obrazovanja treba da bude sledei: postati sutinski ljudska linost u religioznom smislu rei (Kierkegaard 1978: 96).
Moderno doba je ustoliilo brbljanje i time ponitilo strastvenu razliku izmeu utanja i govora (Kierkegaard 1978: 97). Samo osoba koja
ume da uti moe sutinski da govori i dela. utanje je intenzivno, dok
je brbljanje ekstenzivno: ono brblja o svemu i svaemu bez kraja i konca. Moderna bezoblinost je ukinula strastvenu razliku izmeu forme i sadraja (Kierkegaard 1978: 100). Nema vie unutranjeg prisvajanja i unutranje izvesnosti sadraja istine. Povrnost i egzibicionizam
su smenili strastvenu razliku izmeu skrivenosti i objave. Ljubakanje
predstavlja ukinutu strastvenu razliku izmeu prave ljubavi i razvrata
(Kierkegaard 1978: 102, 103). Govorljivost predstavlja ukinutu strastvenu
razliku izmeu subjektivnosti i objektivnosti (Kierkegaard 1978: 103).
Danas dominiraju lukavost i promuurnost, razboritost koja zna da se
dobro u svetu ne isplati, da je ono tavie ista glupost. U svim aspektima ljudskog i drutvenog ivota dominiraju refleksivna vieznanost i
dvosmislenost umesto jednostavnog i potenog oduevljenja dobrim ili
zgraavanja nad zlom. Nedostaje unutranjost i zato i nema razvijenih,
dubokih, smislenih meuljudskih odnosa. Ljudi niti mogu jedan bez
drugog niti mogu jedan sa drugim. U suprotnom, pozitivnom sluaju,
ljudi mogu da ive jedan bez drugog ali mogu i da ostanu zajedno jer ih
povezuje zajednika prisvojena ideja i strast. Nekada slobodan, revolucionaran i oduevljeni pojedinac koji je odgovorno mislio i delao u postrevolucionarnom dobu utopio se i raspao u masi, javnosti, tampi, generaciji i ostalim tipino modernim pogubnim fantomima.

87

S ofija M ojsi

88

K jerkegor kao radikalni hrianski mislilac

Novoustolieni princip drutvenosti predstavlja samo krajnji izraz tog

procesa koji svedoi o nestanku izuzetnog, slobodnog, odgovornog
pojedinca (Kierkegaard 1978: 86). Modernim ljudima vladaju anonimnost i javnost. Oni su promuurni kalkulanti i lieni su strasti i oseanja za istinu kao i line odgovornosti. Ljudi su izgubili interesovanje
za ivotne egzistencijalne zadatke: nema vie negovanja unutranjosti koja sazreva do odluke. Moderni socijalistiki radniki pokret celu
stvar samo dovodi do logikog kraja: ujedinjavanja i nivelisanja razlika
(Kierkegaard 1978: 106). To moe izai i na dobro: pojedinci e shvatiti
da mogu da pomognu samo sami sebi, svako ponaosob. Postoji samo
jedna prava dilema: ili e se pojedinci izgubiti u apstraktnoj beskonanosti ili e pristupiti i iznutra prisvojiti religiozni ivot. Otvoren je
ambis beskonanog, a Bog eka: treba skoiti u zagrljaj Boga (Kierkegaard 1978: 108). To svako mora da uradi sam, bez ikakve tue pomoi
(ibidem). Danas je najvii oblik entuzijazma delovati protiv dovitljivog
zdravog razuma.
Ideja da bi se ljudi ujedinjavanjem mogli spasiti mnogih modernih poasti moe se tolerisati samo kao ala. Kjerkegor odluno zastupa dijametralno suprotno miljenje: ljude mogu spasiti samo muenici, bez
autoriteta, koji e svoju misiju obaviti na indirektan nevidljiv nain. Oni
e biti neprepoznatljivi i pomoi e pojedincima da dostignu onaj stepen odlunosti koji sami imaju. Oni e delovati samo patei i tako e se
indirektno suprotstaviti procesu izjednaavanja svih razlika i konkretnosti pojedinaca (Kierkegaard 1978: 109).

Hrianstvo kao religija ina

Misaona obrada druge krize iz 1848. najpre je izloena u delu V
ebanje
u hrianstvu (Indvelse i Christendom), gde Kjerkegor javno iznosi svoj
radikalni religiozni, politiki i moralni stav. On je nedvosmislen i jasan: savremeno drutvo i moderni oblik takozvanog hrianskog sveta apsolutno se ne mogu opravdati sa stanovita izvornog autentinog
hrianstva. Njih treba podvrgnuti radikalnoj kritici i promeni u samoj
stvarnosti. Postojei poredak se mora sruiti. Kjerkegor se odrie svog
ranijeg oslanjanja na Boiju milost koja treba da pomogne konanom i
ogranienom oveku u ostvarivanju osnovnog hrianskog cilja: vene
sree i carstva nebeskog. U Predgovoru za novo izdanje Vebanja u hrianstvu Kjerkegor kae da je pribegavanje milosti bio jedini nain da
se hrianski odbrani postojei poredak, to je bila njegova trajna namera ak i kada ga je najee kritikovao (Kierkegaard 1998: 69). Sada

PROVOKACIJA K JERKEGOR: NEODLUKA I POSVEENOST

on trai potpuno skladno i integrisano delovanje unutranjosti i spoljanjosti, teorije i prakse, religije i politike. Osnovni uzor modernom
oveanstvu treba da bude stari srednjovekovni ideal podraavanja Hrista u njegovoj patnji i stradanju. Kjerkegor eli da preskoi osamnaest
vekova svetske istorije, da se vrati na poetak nastanka hrianstva i da
ga upravo u takvom obliku obnovi i pripremi drugi dolazak Isusa Hrista (o ), na koji su proseni hrianski vernici u malograanskom mrtvom moru hrianskog sveta potpuno zaboravili. Njegova
istorijska misija i cilj sada su sasvim jasni: ponovo uvesti izvorno hrianstvo u hrianski svet koji se pretvorio u ist paganizam i u kojem
su posle osamnaest vekova teke borbe i stradanja muenika i svedoka
istine svi hriani (Kierkegaard 1991: 36).
Vebanje u hrianstvu je objavljeno 1850. i iako sutinski prevazilazi zazore i granice dotadanje Kjerkegorove pseudonimne produkcije,
potpisano je pseudonimom Antiklimakus koji je hrianin u najveem
moguem stepenu i koji trai maksimalno zalaganje vernika na putu
svoje istinske hrianske vere. Zato on odbacuje Boiju milost i zahteva
odluno stupanje u svet i njegovu revolucionarnu promenu u skladu sa
izvornim hrianstvom. Hrianstvo se mora prihvatiti sa punom i jasnom sveu o njegovoj oporosti, mizantropiji, mizoginiji, asketizmu,
fanatizmu, netoleranciji (Kierkegaard 1991: 117). To svakom buduem
hrianinu mora biti jasno od samog poetka. To je svesni izbor patnje i
stradanja koji ine sutinu religioznog stadijuma na ivotnom putu. Tokom svoje duge istorije, hrianstvo je naturalizovano i iz njega je izvuena aoka. Danas se Isus Hrist doivljava kao neka vrsta Deda Mraza
koji ispunjava ljudima sve elje. Potpuno su nestali strah, strepnja, duevni nemir, duevna iskuenja, praktiko ivljenje u skladu sa hrianskim strogim idealima i imperativima. Kjerkegor se, svom snagom koja
mu je jo preostala u poslednjim godinama ivota, suprotstavio lai i
hedonizmu u koje je hrianstvo pretvoreno.
Isus Hrist je paradoksalno bie ija je priroda dijalektika: on je i Bog i
ovek, Bogoovek koji svesno strada radi preuzimanja svih grehova oveanstva na sebe i oslobaanja oveanstva od njegove primordijalne
grenosti (Kierkegaard 1991: 81, 82). Osnovni paradoks hrianstva jeste da je Bog postao, uao u vreme, to je ondanje Jevreje sablaznilo,
a Grci su to smatrali ludou. Tada je sutina hrianstva bila potpuno
istaknuta, vidljiva, nije bila naturalizovana, socijalizovana i istorizovana drugim reima, hrianstvo je tada imalo svoju aoku koja se jasno uoavala i na koju su razliiti ljudi i narodi razliito reagovali. Taj

89

S ofija M ojsi

K jerkegor kao radikalni hrianski mislilac

paradoks koji je sutina ranog hrianstva ne moe se razumeti zdravim razumom u njega se moe i mora verovati samo verom koja je
apsurdna i paradoksalna ili ga potpuno svesno i namerno odbaciti kao
logiku, religioznu i drutvenu besmislicu (Kierkegaard 1991: 139142).
Pravo hrianstvo je puno bola i patnje koji nemaju nieg zajednikog
sa ispunjavanjem ovozemaljskih elja ljudi. Da bismo istinski podraavali Hrista, moramo mu biti savremeni, to znai da u odnosu prema
Apsolutu kakav je On moramo biti uvek i samo u sadanjosti, nikad ne
smemo pomisliti da se njegova drama okonala na poetku nove ere i da
je on sutinski prolo istorijsko bie koje nas vie ne obavezuje na izbor
istog stradalnikog puta kroz ivot (Kierkegaard 1991: 171).

90

Hrist je Bog, Apsolut. On nije doao da se dodvorava ljudima, ve da

ih natera na radikalnu promenu njihove prirode, ija ulnost mora biti
potpuno uguena i satrta i preobraena u istu duhovnost. On eli da
odvoji ljude jedne od drugih, da ih individualizuje i atomizira ne bi li
ih drao u aci, pod svojom punom kontrolom (Kierkegaard 1998: 188).
Zato je pravo hrianstvo toliko asketsko da to moe uasnuti ljude i
naterati ih da prihvate Boiju milost, koja e im pomoi da ostvare one
apsolutne zahteve hrianstva za koje su samo ljudske moi i volja nedovoljni i nemoni.
Pravi hrianin ne sme svoju veru da krije u skrivenoj unutranjosti
u kojoj je moda uopte nema i ogromna je zabluda da se hrianstvo
autentino ispoveda u skrivenoj unutranjosti, kae sada suprotno
svom ranijem stanovitu Kjerkegor. Hrianstvo i njegova Crkva su od
samog poetka heterogeni u odnosu na postojei svet i poredak. Pravi
hrianin nije direktno prepoznatljiv u svetu po poastima, naklonosti i
potovanju koje od njega dobija ve, obrnuto, prepoznatljiv je po otporu
i progonu koje doivljava u ovom svetu. Hrianski put je jasan: to je put
stradanja i patnje u ovom svetu koji nas ne pohode uzgred ist je paganizam naprosto se suoiti sa nedaama u ivotu ve ih mi slobodnom
odlukom i izborom izazivamo. Hrianstvo jeste vera sa drugog sveta,
ali ono mora da se bori za svoje principe u ovom svetu i to nikakva skrivena unutranjost ne sme da prikrije (Kierkegaard 1991: 214). Istina hrianstva i hrianskog naina ivota nije skup teorema i definicija ve
ivot, praksa, egzistencijalni i principijelni in. Hrianska istina nije
konani rezultat ve ceo put borbe i stradanja, sam ivot.
Hrianstvo se ne prihvata odmah, direktno ono najpre izaziva ili sablazan ili veru kojom se njegov apsurd i paradoks prihvataju kao najvia

PROVOKACIJA K JERKEGOR: NEODLUKA I POSVEENOST

istina i dobro (Kierkegaard 1991: 134137). ovek se ne primamljuje hrianskoj veri lepim obeanjima o ivotnim uspesima i sjaju ve se od
njega trai definitivna odluka i izbor patnje u ovom svetu. Prihvatanje hrianstva nije neposredno ve je posredovano iskuenjem sablazni pred njegovim apsurdom i paradoksom (Kierkegaard 1991: 139143).
Koliko to teko pada obinom drutveno cenjenom graaninu zdravog
razuma najbolje pokazuje Kjerkegorovo ironino izlaganje njegove kalkulantske i zaprepaene reakcije na samopregor, ar, veru, nezainteresovanost Isusa Hrista za ovozemaljske asti, zaradu, slavu o koje se svi
najpre otimaju, predvoeni velikodostojnim dravnim pastorima (Cf:
Kierkegaard 1991: 4056).
Istorija recepcije hrianstva i na njegovom poetku i sada postavlja naelno pitanje: ko je vii pojedinac koji se bori protiv postojeeg sveta ili postojei poredak (Kierkegaard 1991: 8588). Jo je Hegel proglasio ostajanje kod individualne savesti zlim, a tako se ponaa i dananje
moderno graansko drutvo koje je potpuno zaboravilo svoju revolucionarnu prolost. Svi crkveni velikodostojnici smatraju da je postojee
svetinja koja se ne sme dirati, kritikovati i boriti se protiv nje. Postojee
je proglaeno svetom istinom i tako se zaboravila prava istina da je na
poetku svakog ureenog poretka postojao neki izuzetni pojedinac koji
je revolucionisao status quo.
U poslednoj godini ivota, 1855, Kjerkegor je sam pokrenuo svoj asopis Trenutak (jeblikket) iji je bio jedini autor. On je krenuo u estoku polemiku protiv sadanjosti i modernih shvatanja koja su potpuno
izmenila lik i sutinu autentinog hrianstva. Pri ovoj konstataciji, meutim, treba biti obazriv: on nije eleo da se pridrui armiji modernih
reformatora jer je znao koliko oni leerno i neozbiljno rade taj posao, a
koliko je on teak i odgovoran, te zahteva puno i svesno uee pojedinca koji ga se latio.9 Kjerkegor je samo hteo da bude poten i istinoljubiv
9 Indikativne su Kjerkegorove rei: Zlo naeg vremena nije postojei poredak sa
svojim mnogim slabostima. Ne, zlo naeg vremena lei upravo u sledeem: u toj zloj
sklonosti za reformisanjem, u tom koketiranju sa eljom da se izvre reforme, u toj
lai od elje da se neto reformie bez spremnosti da se za to pati i rtvuje, u toj
razuzdanoj uobraenosti elje da se neto reformie a da se ak nema ni koncepcija
kako e se to izvesti, da ne kaemo nita o uzvienom shvatanju, o tome kako je
neobino uzviena ideja reforme, o tom licemerju izbegavanja svesti o svojoj sopstvenoj nekompetentnosti koja se zabauruje zauzetou razbibrigom reforme crkve
za ta je nae doba najmanje kompetentno. (...) Reformatorski diletanti su tetniji
od najgoreg postojeeg poretka. (...) ako niste spremni stvarno da uete u ulogu
reformatora, onda nemojte vie truati o reformi (Kierkegaard 1998: 24).

91

S ofija M ojsi

92

K jerkegor kao radikalni hrianski mislilac

ovek i vernik kada je naglaavao da aktuelni hrianski svet nema nieg

zajednikog sa izvornim hrianstvom i da se zbog ogranienosti i slabosti ljudske prirode ne smeju potisnuti i sistematski preutkivati najvii i najzahtevniji hrianski ideali. Hrianski svet bi jo i mogao da
tolerie vernika koji svoju autentinu veru krije u svojoj skrivenoj unutranjosti, uti i radi isto ono to i drugi rade. Pravi problemi i nevolja
sa istinskim vernikom nastaju ako i kad on odlui da javno progovori
o savremenom bukuriu koji se smatra za pravo hrianstvo. Sutina
hrianstva koju veina vernika, ukljuujui i one sa najviim rangom u
zvaninoj crkvi, ne eli da osvesti, prihvati i postupa u skladu sa njom
jeste stradanje u ovom svetu za istinu koje implicira radikalni asketizam: umiranje za ovaj svet, dobrovoljno odricanje od svih zemaljskih
dobara i vrednosti, mrnja prema sebi i drugim ljudima, patnja za hriansko uenje (Kierkegaard 1998: 335). Tako treba da ivi pravi svedok
istine i muenik za nju. Dananje hrianstvo nije ugroeno jeresima i
izmama ve ovom drutvenom i verskom lai koja se zove hrianski
svet. Biti svedok istine znai biti radikalno heterogen sa ovim svetom
dok se savremeno hrianstvo, a naroito protestantizam, degenerisalo u istu svetovnost, duevni mir i uivanje, epikurejstvo. Danas se zagovara i praktikuje obina lakirovka linog i drutvenog ivota dok su
stvarno potrebni radikalna promena, radikalni lek, najdublji i najintenzivniji mogui raskid sa ovim svetom. Isus Hrist se pobunio protiv dru
tvene i verske lai svog vremena te nije doneo mir i uivanje ve ma,
raskol, radikalan preobraaj, stradanje. Na poecima hrianstva samo
su osobene, samostalne, snane, izuzetne linosti, koje su imale vrst i
nepokolebljiv, principijelan karakter, prihvatale hrianstvo, a danas se
to masovno radi (Kierkegaard 1998: 319).
Kjerkegor ne govori ovako odluno i radikalno kao strog hrianin ve
kao poten ovek kome je najvia vrednost ona istina koja stvari naziva njihovim pravim imenom. Ako ljudi uvide da su hrianski ideali i
vrednosti suvie strogi i visoki za prosene osobe, onda to treba otvoreno priznati i rei da ne elimo da budemo pravi hriani. Strastveni
ateizam nije greh ve istinito i pravo opredeljenje za potene i istinoljubive ljude. Indiferentizam savremenog doba je najopasniji jer je on iz
religije izvukao aoku i strast koja je neophodna da bi se ona zastupala
i razvodnio ju je u puko brbljanje (Kierkegaard 1998: 209). Poenta hrianstva ne lei u novim tomovima knjiga koje niko nee itati a koje
javnost oekuje od njega, ve u ivotu, hrianskoj praksi, hrianskoj
egzistenciji.

PROVOKACIJA K JERKEGOR: NEODLUKA I POSVEENOST

Ranohrianska revolucionarna eshatoloka

egzistencija kao uzor
Razvijajui ovakve misli i praktike i moralne, religiozne i politike
stavove, Kjerkegor je zakljuio da je postojei poredak hrianski neodbranjiv i da ga treba sruiti. On sada radikalno zastupa dva stava:
postojei poredak se ne moe hrianski braniti i u tom smislu ovek
nema pravo da se poziva na milost jer bi to ilo naruku samo ljudskoj
popustljivosti i samougaanju. Dananji ljudi ele da ive u miru i srei dok je sutina hrianstva upravo krajnji nemir. Autentino hrianstvo nije samerljivo sa svetskim tokom, naprotiv, ono u svet uvodi neto odluujue novo, radikalno, nesamerljivo sa svim ostalim svetskim
zadacima. Meutim, za pravu recepciju takvih uverenja i takvog stava neophodan je snaan i dosledan karakter. Danas je karakteristika
vremena ogroman nedostatak karaktera. Raznorazni profesori, dravni pastori, potpuno su ispraznili sutinski sadraj vere i humanistikih
nauka i potpuno upropastili i demoralisali savremene generacije. One
nikako ne mogu ni da shvate ni da prihvate ni da upranjavaju u praksi osnovni princip izbora koji je samo iliili kada se ovek odluujue i doivotno opredeljuje ili za venost i Boga ili za vreme i prirodnog
oveka. Ljudi odluuju o svom venom ivotu u raju ili paklu u svom
sadanjem, vremenskom, zemaljskom bivstvovanju. Put venog spasenja due jeste put muenja i stradanja za istinu, a ne put ublaen i
okien udobnou, komforom i mirnim i srenim ivotom (cf. Kierkegaard 1998: 189). Istina je da hrianstvo donosi najvie mogue ideale
koji nisu od ovoga sveta, ali se za njih treba boriti i stradati ve u ovom
svetu, u ovozemaljskom ivotu i u ovom vremenu. Pastori koji su dravni inovnici ne svedoe hriansku istinu svojim delom i ivotom
ve su obini licemeri koji propovedaju o stradanju za Hrista i odricanju od svega zemaljskog, a sami ive u najveoj udobnosti i napreduju
od jedne visoke dravne funkcije do druge i, mada propovedaju preziranje svega svetovnog, sami teku najvie i najunosnije karijere (Kierkegaard 1998: 134). Oni su postavili kao uzor i za druge ljude licemerje u
kojem se jedno govori, a sasvim drugo radi (Kierkegaard 1998: 135, 302).
Hrianstvo zahteva podraavanje Hrista u njegovoj patnji, a prirodni
ljudi najvie na svetu mrze da pate (Kierkegaard 1998: 135). Drava i
hrianstvo su dve najvee mogue suprotnosti koje se iz principijelnih razloga ne mogu nikad pomiriti i posredovati. Hrianstvu ne
treba zatita drave, naprotiv, treba ga osloboditi od tutorstva drave i okruiti ga proganjanjem i Boijom zatitom: ono e tek na takvoj

93

S ofija M ojsi

K jerkegor kao radikalni hrianski mislilac

kontrastnoj pozadini progona i otvorenog neprijateljstva vaskrsnuti u

svoj svojoj istoti.10

94

Bog je smrtni neprijatelj prirodnog oveka jer On od njega trai ono to

ovaj najvie mrzi: da umre za ovaj svet i ivot i da postane isti samosvesni duh. Rano hrianstvo je bilo izrazito mizantropsko: ono je trailo
da se pojedinac odvoji od drugih ljudi da bi postao samosvojan autentian duh, da mrzi oveanstvo, sebe, druge ljude, svoje roditelje, enu
i decu da bi se potvrdio kao pravi hrianin odan samo Bogu koji e
u svoj svojoj snazi odmah vaskrsnuti im se uniti zvanino hrianstvo i ponovo uvedu progoni istinskih hriana. Ono je trailo radikalnu askezu, patnju, oduevljenje prema smrti kao sredstvu pomirenja sa
Bogom, pripadanje drugom, venom, duhovnom svetu. Danas se, meutim, ne haje za istinitost nekog uverenja: vano je samo da li ga i drugi prihvataju. Miljenje javnosti je postalo svetinja kojoj se svi klanjaju.
Da bi se ta duhovna smrt izbegla, treba se kloniti svakog drutva i biti
sam i odluan.
Posebna pria je moderno hriansko uzdizanje braka, porodice i dece.
To je potpuno pogreno jer je ouvanje i reprodukcija ljudske vrste
osnovni ljudski greh kojim se prkosi Bogu (Kierkegaard 1998: 186). Treba iveti samo u strogom celibatu jer neposrednu ljudsku prirodu treba satrti kao neizleivo grenu. Pravi izbor je negovanje ljudske linosti
samo u skladu sa najviim duhovnim principima i idealima, to je danas
potpuno zaboravljeno i naputeno. Pravo hrianstvo nipoto ne moe
da bude medijum za negovanje ljudske kulture koja podrazumeva mogunost oplemenjivanja ljudske prirode. Ono trai potpuno zatiranje i
negiranje svake ljudske prirodnosti, ulnosti i neposrednosti.
Treba voditi rauna o odlunom trenutku kada se dodiruju vreme i venost, zemaljsko i boansko. Taj trenutak vodi ne vie samo u radikalnu
skrivenu unutranjost, nego u javni sveti rat protiv modernih falsifikata izvornog hrianstva. Kjerkegor nije hteo da srui samo Potemkinovo selo moderne hrianske religije, ve i itavo drutvo, iako nigde nije
10 Cf. Kierkegaard 1998: 143, 158. Treba uporediti sa ovim reima Kjerkegorov stav
o odnosu drave i hrianstva i moralne vrline kako ga je on video i izneo u doktorskoj disertaciji Pojam ironije, a na koji se osvre pred sam kraj ivota u svojim
Dnevnicima: potpuna je besmislica misliti da se vrlina i hrianska vera ostvaruju i
otelotvoruju u dravi kako je to Hegel mislio i zajedno s njim mladi Kjerkegor. Vera i
drava su najvee mogue suprotnosti. Drava je vie neka vrsta nunog zla i olienje
egoizma tako da se u njoj pojedinac ne moe oplemeniti u najboljem sluaju moe
da postane neka vrsta razboritog egoiste. Najbolje bi bilo da pravi hrianin preskoi
sfere kakve su drutvo i drava jer ga one korumpiraju. Cf. Kierkegaard 1965: 241, 242.

PROVOKACIJA K JERKEGOR: NEODLUKA I POSVEENOST

eksplicirao nain na koji bi se to uradilo. On je sebe zamiljao kao zamorca kojeg u vremenu radikalne krize njegovog doba Bog rtvuje zarad svoje objave i ponovnog dolaska. Kjerkegorova projekcija budueg
vremena je dijametralno suprotna modernoj razboritosti i proraunavanju budunosti. Naprotiv, treba napustiti svaku kalkulaciju buduih opcija i planiranja budunosti i otvoriti se ka radikalno nepoznatoj,
neizvesnoj ali i bitno novoj budunosti ponovnog dolaska Isusa Hrista. Voe radikalne promene drutva nee biti profesionalni politiari,
crkveni velikodostojnici koji su prvaci u izopaavanju pravog hrianstva, ve muenici koji e izazvati i religioznu i politiku i drutvenu revoluciju. Kjerkegor je svoju drutvenu ulogu video u pripremanju terena
za takav jedan radikalan obrt.

Jedna od osnovnih karakteristika Kjerkegorovog pristupa jeste zaobilaenje i preskakanje onoga to je Hegel nazvao objektivnim duhom,
sfere drutva, drave i istorije. To je razlog zbog koga ga ne treba, uvek
sa dozom veeg ili manjeg nasilja, po svaku cenu i s bilo kakvim doktrinarnim ili ideolokim pokriem pretvarati u punokrvnog, eksplicitnog
i razvijenog socijalnog i politikog mislioca. Kada ovo kaem, ne mislim da je Kjerkegor bio potpuno apolitian i nezainteresovan za dru
tveno-politiku sferu, ve imam na umu neospornu injenicu da on
nije napisao nikakvo posebno delo iz domena socijalne, politike filozofije ili filozofije istorije, kako su to uradili, na primer, jedan Hegel ili
Marks (Marx), koji su socijalni i politiki mislioci par excellence, niti je
u svom stvaralatvu razvijao tu vrstu filozofije. To nipoto nije sluajno ve je svesni Kjerkegorov izbor, budui da je bio duboko ubeen da
cela drutveno-dravno-istorijska sfera nepopravljivo kvari, korumpira
pojedinca, pretvara ga u proraunatog kalkulantskog i oportunistikog
egoistu koji nema vie nikakav odnos prema Bogu i veri. Kada se paljivo iitaju njegova dela, videe se da je on sam ambivalentan prema
svojoj angaovanoj literaturi i da je svestan kakvu rtvu i kompromis
mora da napravi da bi je pruio na uvid svim itaocima. Njegova ozbiljnost opredeljenja za izvorno hrianstvo je ozbiljno dovedena u pitanje kada sam priznaje kako se kolebao da li da, da bi se izleio od svoje
melanholije, pije kapi ili da veruje. On nije najsreniji kad mora da pie
za trenutak, angaovano, jasno, nedvosmisleno, odluno, opredeljeno,
bez mogunosti stilskog usavravanja izraza i humoristikog poigravanja istinom, njenim opozivanjem i zauzimanjem ironine distance prema napisanom:

95

S ofija M ojsi

K jerkegor kao radikalni hrianski mislilac

Ono to sam voleo je upravo suprotno radu za trenutak; ono to sam

voleo upravo je distanca od trenutka, distanca u kojoj (...) ja mogu
da povezujem svoje misli i (...) mogu da razgovaram sa jezikom i
izmamim iz njega izraze ba kakve zahteva misao blaena razonoda! kroz itavu venost nisam mogao da se zamorim od ovakvog zanimanja! (...) Ako treba da radim za trenutak, onda moram,
avaj, da te napustim, voljena distanco, gde nita nije bilo hitno, gde
sam uvek imao mnogo vremena, kad sam mogao da ekam satima,
danima, nedeljama da pronaem ba onakav izraz kakav sam eleo
a sada se moram rastati od svih ovih obzira nene ljubavi. (Kierkegaard 1998: 91, 92)

96

Njegov generalni stav o drutveno-istorijskoj sferi je da nju jednostavno

treba zaobii, preskoiti, jer ona unitava strast sa kojom se mora iveti
ne samo u veri, ve i u praktinom svakodnevnom ivotu. U istom smislu i uvianje Kjerkegorovog mesta u tadanjim burnim drutveno-politikim i ekonomskim previranjima mora da bude veoma delikatno. On
je zagovarao radikalnu izmenu celokupne graansko-kapitalistiko-hrianske stvarnosti ije je sutine bio inae savreno svestan to su novac, profit i ekvivalentna razmena. U tom smislu treba samo pogledati
njegovu knjigu Dela ljubavi (Kjerlighedens Gjerninger. Nogle christelige
Overveielser i Talers Form, af S. Kierkegaard) u kojoj sasvim eksplicitno
insistira na injenici da se hrianski apsolutni imperativ da se bez ikakvog prorauna i zadrke voli svaki blinji svoj11 u osnovi sukobljava sa
fundamentalnim principima na kojima poiva graansko-kapitalistiki
svet, a to su pre svega novac, naelo ekvivalentne razmene i proraun
buduih profita (Cf. Kierkegaard 1946: 257, 259). On nije bio apolitian
naprotiv, od mladih dana pa sve do poslednjeg dana svog ivota iznosio je sasvim jasno profilisan politiki, drutveni i religiozni stav, ali nije
smatrao potrebnim da se bavi filozofskim disciplinama u posebnim delima kakva su, na primer, Hegelova Filozofija prava ili Filozofija istorije
ili Marksov Kapital. Kjerkegor u svojim Delima ljubavi eksplicitno i sasvim otvoreno upotrebljava re revolucija koja, meutim, nije miljena kao drutveno-ekonomsko-politika kategorija i spoljanji istorijski
dogaaj, ve kao unutranji radikalni preokret i preobraaj u dubini i
tiini linosti i njene unutranjosti i religioznosti, revolucija koja predstavlja pretpostavku za razvoj istinske hrianske ljubavi (Cf. Kierkegaard 1946: 84, 215). Kjerkegor se jednostavno ne bavi njenim drutveno-ekonomsko-politiko-institucionalnim reperkusijama i uincima u
drutveno-istorijskoj sferi, iako je i sam svestan injenice da su izvorno
11 Naravno, i to je tipino hrianski paradoks: kako se moe nareivati kao du
nost ljubav koja je oseanje koje se spontano i slobodno javlja ili ne javlja?

PROVOKACIJA K JERKEGOR: NEODLUKA I POSVEENOST

eshatoloko hrianstvo i moderni graansko-kapitalistiki svet nepomirljivi neprijatelji i suprotnosti i da se postojei poredak mora nekako (kako ostaje nejasno i neizvedeno) revolucionisati. Kjerkegor je revoluciju promiljao kao pre svega unutranji verski, hrianski dogaaj
koji, meutim, nije nita manje znaajan i vredan ne samo u kontekstu
celine njegovog miljenja ve i u univerzalnom ljudskom ivotu. Treba
razmisliti o stavu Helmuta Plesnera (Helmuth Plessner) da Kjerkegorova misao zavrava u ideologiji, shvaenoj na Diltajev (Dilthey) nain
kao formiranje svojevrsnog pogleda na svet koji predstavlja program za
akciju, radikalni politiki i drutveni angaman i ostvarenje svojih interesa (Cf. Plesner 2005: 194198, 201, 217218). Ovo miljenje, meutim,
nipoto ne treba smatrati za potcenjivanje i izobliavanje izvornog karaktera Kjerkegorovog dela, niti kao degradiranje njegovih velikih knjiga na nivo jednostavnih i lako razumljivih drutveno-politikih i religijskih pamfleta koje je on objavio u svom asopisu Trenutak. Kjerkegor je
samo bio potpuno svestan epohalnog i drutvenog trenutka posle Francuske revolucije i Hegelove filozofije. Nije imao nikakve iluzije u pogledu toga da je Hegel filozofiju doveo do njenog logikog, pojmovnog i
praktikog kraja. Posle njega se moralo misliti i delati na sutinski
drukiji, nov nain.12 Na dnevnom redu je bilo delovanje i uestvovanje u svim bitnim zbivanjima tadanjeg ivota. Istinska ljudska sutina
i duhovno odreenje oveka i autentino hrianstvo, prema Kjerkegorovom miljenju, upravo su zahtevali takav ne samo indirektni, ve i direktni i revolucionarni praktiki angaman.
Primljeno: 15.avgusta 2013.
Prihvaeno: 20. septembra 2013.

Literatura
Primarna literatura
Kierkegaard, Sren (1959), The Journals, London: Oxford University Press.
Kierkegaard, S. (1992), Concluding Unscientific Postscript to Philosophical
Fragments, Princeton: Princeton University Press.
Kierkegaard, S. (1978), Two Ages, Princeton: Princeton University Press.
Kierkegaard, S. (1991), Practice in Christianity, Princeton: Princeton University
Press.
Kierkegaard, S. (1998), The Moment and Late Writings, Princeton: Princeton
University Press.
Kierkegaard, S. (1989), The Concept of Irony, Princeton: Princeton University
Press.
12 Sa filozofijom je ve sve bilo gotovo Kjerkegor nije sluajno sebe smatrao religioznim piscem ili ak i religioznim pesnikom, a nipoto ne vie filozofom, budui
da je shvatio da je filozofija sutinski prevaziena kao duhovno-istorijski fenomen.

97

S ofija M ojsi

K jerkegor kao radikalni hrianski mislilac

Kjerkegor, S. (1985), Osvrt na moje delo, Beograd: Grafos.

Kierkegaard, S. (1965), The Last Years, London: Collins.
Kierkegaard, S. (1946), Works of Love, Princeton: Princeton University Press.

98

Sekundarna literatura
Adorno, T. W. (1966), Konstruktion des sthetischen, Frankfurt am Main:
Suhrkamp.
Broh, Herman (1979), Pesnitvo i saznanje, Ni: Gradina.
Caputo, John (2001), On Religion, London and New York: Routledge.
Dostojevski, Fjodor (1969), Zapisi iz podzemlja, Beograd: Rad.
Fromm, Erich (1976), The Dogma of Christ, New York: Holt, Rinehart and
Winston.
Habermas, Jrgen (1988), Filozofski diskurs moderne, Zagreb: Globus.
Hegel, G. W. F. (1967), Philosophy of Right, Oxford: Clarendon Press.
Hobsbawm, Eric (1987), Doba revolucije, Zagreb: kolska knjiga.
Horkheimer, Max Adorno, Theodor (1974), Dijalektika prosvjetiteljstva,
Sarajevo: Veselin Maslea.
Jaspers, Karl (2000), Um i egzistencija, Beograd: Plato.
Kierkegaard vivant (1964), Paris: Gallimard.
Kuinar, Zdravko (2011), Filozofija ina, Beograd: Plato.
Lwith, Karl (1988), Od Hegela do Nietzschea, Sarajevo: Veselin Maslea.
Lowrie, Walter (1955), Das Leben Sren Kierkegaards, Dsseldorf Kln:
Eugen Diederichs.
Matutik, Martin and Westphal, Merold (prir.) (1995), Kierkegaard in Post/
Modernity, Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press.
Markuze, Herbert (1982), Prilozi za fenomenologiju istorijskog materijalizma,
Beograd: Vuk Karadi.
May, Rollo (1969), Love and Will, New York: W. W. Norton and Company.
Medakovi, Dejan (2000), Protiv skrnavljenja rei (o pojedincu i gomili), u:
Dejan Medakovi, Suoavanja, Beograd: BIGZ, igoja tampa, str. 9095.
Novi zavjet (1936), Beograd: Britansko i inostrano biblijsko drutvo.
Onfre, Miel (2005), Ateoloka rasprava, Beograd: Rad.
Pavlovi, Branko (2003), Uvod u savremenu filozofiju, Beograd: Plato.
Plesner, Helmut (2005), Zakasnela nacija, Sremski Karlovci, Novi Sad:
Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia.
Rohde, Peter (1963), Sren Kierkegaard, London: George Allen and Unwin.
Rothacker, Erich (1985), Filozofska antropologija, Sarajevo: Veselin Maslea.
Sartr, an-Pol (1983), Kritika dijalektikog uma, I, Beograd: Nolit.
estov, Lav (2002), Kjerkegor i egzistencijalna filozofija, Beograd: Plato.
Thompson, Josiah (1974), Kierkegaard, London: Victor Gollancz.
Thulstrup, Niels (1972), Kierkegaards Verhltnis zu Hegel und zum
spekulativen Idealismus, Stuttgart: W. Kohlhammer.
Teplic, Karol (1980), Kjerkegor, Beograd: Grafos.
Wahl, Jean (1949), Etudes Kierkegaardiennes, Paris: J. Vrin.
ivoti, Miladin (1973), Egzistencija, realnost i sloboda, Beograd: Posebno
izdanje asopisa Ideje.

PROVOKACIJA K JERKEGOR: NEODLUKA I POSVEENOST

Sofija Mojsi
Kierkegaard as Radical Christian Thinker
Summary
The main goal of this paper is the reaffirmation and emphasis of the radical, revolutionary aspect of Kierkegaards thought which has been mainly
neglected in the standard literature on the Danish thinker. The author contends that there were two crises in Kierkegaards life: in 1838 and 1848. In
1838 Kierkegaard completely withdrew from the world and people into his
hidden inwardness, which he claimed to be the essence of true Christianity. In 1848 he broke through his isolation and spoke openly of his new conviction. He stressed the practical and revolutionary character of Christianity, which demanded revolutionary change of the entire society and inner
revolution in the individual personality in accordance with the authentic
early Christian faith..
Keywords: radical change, hidden inwardness, true Christianity, religion,
Christendom, act, critique of the public opinion, human personality.

99