ivot i uqee sv Grigorija Bogoslova

iguman Ilarion Alfejev

November 10, 2005
Monaxtvo
U hrixanskoj tradiciji ideal bezbraqnosti kao podraavaa Hristu naxao je svoje
ovaploee u monaxtvu.
Vreme ivota sv. Grigoeija Bogoslova podudaralo se sa formirawem monaxtva na hrixanskom Istoku. Stariji savremenik sv. Grigorija Bogoslova bio je sv. Atanasije Veliki, koji je u svojem itiju sv. Antonija, slikovito predstavio lik idealnog monahaoqelnika. U prvoj polovini IV veka nastaje delatnost sv. Pahomija Velikog, osnivaqa opxteitenog monaxtva u Egiptu, Ilariona Velikog, organizatora palestinskog monaxtva,
a takoe i dvojice velikih Makarija - Aleksandrijskog i Egipackog. U isto vreme u Siriji
cveta proto-monaxki pokret sinova zaveta; takoe se java i pokret mesalijanaca, koji
uskoro prodire u monaxke krugove na qitavom Pravoslavnom Istoku.
U Kapadokiji je rasprostirae monaxtva vezano pre svega za ime Evstatija Sevastijskog, koji je poivevxi mnogo godina, do 373, bio prijate i uqite sv. Vasilija Velikog.
Evstatije je pripadao onome krugu asketa koji je bio osuen na Gangrskom Saboru; naime
iz anatema ovoga Sabora mi saznajemo o osnovnim crtama Evstatijevog uqea. Sabor je
pojedinaqno anatemisao one koji osuuju legitimni brak, koji ne dopustaju jedee mesa, ko
se ne priqexuje kod oeenih svextenika, ko praktikuje devstvenost iz razliga xto se
gnuxa braka, ko se, saquvavxi zavet devstvenosti preuznosi nad onima koji su u braku, ko
posti po vaskrseu, ko izbegava crkvena sabraa ili ustrojava svoja sabraa nezavisno
od nadlenog (mesnog) episkopa; anatemi se takoe predaju i ene, koje pod izgovorom askeckih podviga ostavaju svoje mueve ili izbegavaju vaspitae dece. Najverovatnije da
sam Evstatije nije bio pristalica ovih krajnosti, koje je Gangrski Sabor osudio, i da su
ova pogrexna mixena vladala samo meu odreenim licima u egovoj okolini. Meutim,
kako Evstatijevi spisi nisu dospeli do nas, u ovom trenutku nemogue je ustanoviti stepen
odgovatrajuih anatema Sabora na egovo uqee.
Vasilije Veliki je obradio mnoge Evstatijeve ideje. iako mu je potpuno bio stran taj
kraji individualizam, koji je karakterisao veinu asketa, koji su osueni od Gangrskog
Sabora. Naprotiv, on je na svaki naqin zagovarao crkveni karakter monaxkog ivota.
On je stremio ka tome da monaxtvo koje se (u to vreme) formiralo ne postane opozicija
Crkvi, da se ne pretvori u neku sektu rigoroznih asketa, ve da ono postane nerazdvojni deo
crkvenog organizma. I vixe od toga: u vasilijevim Pravilima uopxte se ne pomie req
monah i ne govori se o monaxtvu kao o izdvojenoj iz Crkve grupi udi.Pre (bi se reklo)
da je Vasilijeva briga bila ustrojavae Crkvene zajednice (obwina = opxtina) kao takve,
t.j. sve Crkve, kao jedne zajednice savrxenih hrixana. Unutar te makro-opxtine mogle
su postojati - i izvesno su postojale u vreme Vasilija, mikro-opxtine asketa-devstvenika i
oqelnika: ove su se zajednice (opxtine) pokazale kao jezgro tog duhovnog (ponovnog) roea,
koje je po vasilijevom mixeu trebalo da obuhvati svu Crkvu.
vasilijeva Pravila su bila adresovana svim askecki nastrojenim hrixanima, a tek
kada se zavrxilo formirae monaxtva kao institucije ona su se poqela primeivati kao
monaxka pravila i postala su osnova svih manastirskih ustava Pravoslavnog Istoka. Velika je zasluga Vasilijevih Pravila xto monaxki pokret ni u egovo vreme ni posle toga
nije pretpostavilo sebe Crkvi, ve je ostalo unutar e. Zaslugom sv. Vasilija treba smatrati i to da je ideal monaxkog ivota pronikao u xiroki sloj vintijskog zajedniqarea
1

i omoguio formirae takozvanog monaxtva u svetu: mnogi mirjani su se nadahivali

askeckim normama monaxtva i ubacivali odreene elemente monaxke duhovnosti u svoju
sopstvenu praksu.
Istoriqari su bezuslovno u pravu, kada ukazuju na to, da Vasilije, budui episkop
Crkve Hristove, stavio poseban akcenat na integraciju monaxkih obitei u ivot Crkve,
na potqiavae episkopu: egove opxtine, to su najmae pomesne Crkve na qelu s predstojateima, pri qemu je kalsiqni manastir tipa egipackih opxteita sv. Pahomija.
Time se ne umae treba korigovati tvree da sv. Vasilije nije stvarao, i nije utemeljavao, sliqno sv. Pahomiju, odeene monaxke obitei. U svakom sluqaju, Grigorije Bogoslov jasno govori o Vasiliju kao sazdateu manastira i obitei, koje, uostalom nisu
institucionalno bile odeene od Crkve.Vasiliju je, po svedoqanstvu sv. Grigorija, palo
u deo da sintetizuje ideal ivota u obitei sa pustiniitestvom, da spoji delatnost
safilozofijom (sozercaem).
Velika je devstvenost, bezbraqnost i prebivae i istom dotojanstvu (qinu) sa Anelima,
jednakim po prirodi,. suzdrau se da kaem - sa hristom, Koji... raajui se od Deve, ozakonio je devstvo...Dakle, ko je boe od Vasilija ili ispoxtovao devstvenost ili utvrdio
zakon zbog tela, (i to ) ne samo na sopstvenom primeru, ve i u svojim spisima? Qiji su to
manastiri(perthenones), qija ona (sva) pismena pravila kojima je on qula qinio celomudrenim...
i ubeivao (da se quva) istinsko devstvo? Pustiaxtvo i opxteie se qesto nalaze u meusobnom sukobu i opoziciji, premda ni jedno ni drugo ne sadre u sebi jedino prenosti ili jedino
mane. Prvo, mada je vixe molitveno, blagoustrojeno i privodi Bogu, nije lixeno nadmenosti...,
a drugo, premda praktiqnije i korisnije, ali ne izbegava mete. Vasilije je prevaxodno spojio i jedno i drugo, ustrojivxi kelije za oqelnike nedaleko od obitei (koinonikon) i gadskih
manastira (migadon), ne razdelivxi i ne odvojivxi jedne od drugih, kao nekim bedemom, nego
je istovremeno sjedinio i razgraniqio da i mudroube ne bi bilo lixeno opxtea i delatni
ivot ne bio lixen mudrouba.
Pomenimo, da je Grigorije i sam hteo da posveti ivot onome xto je on nazivao istinsko mudroube (filozofija), premda mu okolnosti nisu dozvolile da to uqini. Postavxi
svextenik, a zatim i episkop, on je svagda zadrao (sohranil saquvao) qezu za oqelniqkim ivotom, qesto se povlaqio (uhodil) po gorama i putovao na svoje porodiqno imae,
spasavajui se od nemilog arhijerejskog ivota. U apologeckoj reqi, proiznesenoj nakon
povratkaiz pontijske pustie, Grigorije je molio oproxtaj od svoje pastve zato xto ju je
privremeno ostavio, (a takoe) i ispovedao svoju ubav prema oqelniqkom ivotu.
Obuzela me je neka plamena ubav prema blagu neprestane molitve i oqelnixtva (eros tou
kalou tes hesychias kai anachoreseos), qega sam ubite bio od samog poqetka, (i to ubite)
kakav bi bio neko ko se zanima slovesnim naukama (peri logous espoudakoton),koje (sam) ja, budui
u vanijim i opasnijim okolnostima obeao Bogu, i kome bih se ve okrenuo... Nixta mi se nije
pokazalo tako (prekrasno) kao kada sam umirivxi qula, stavxi izvan tela i sveta, sabravxi
se unutar sebe, ne dotiqui se niqega udskoga bez preke potrebe, razgovarajui sa samim sobom
i sa Bogom, iveo iznad vidivog i u sebi svagda nosio qisti boanski lik...budui i uvek
postajui zaista qisto ogledalo Boga i svega boanskog, nadodajui svetlosti svetlost, mae
svetloj - svetliju (amaurotero tranoteron), ve sa nadom sabirati blaga budueg veka i iveti
zajedno sa anelima,i budui jox na zemi, ostaviti zemu i uznositi se gore (pomou) Duhom.
Ako je iko od vas stekao ovu plamenu ubav, taj zna o qemu govorim...
Koje je mesto sv. Grigorija Bogoslova u istoriji ranog monaxtva? U smislu u kojem sa ova req upotrebavala u odnosu na egipacke monahe IV veka, on uopxte nije bio
monah. On takoe nije bio pripadnik ma koje konkretne obitei kapadokijskih asketa, premda je i provodio izvesno vreme u sliqnim obiteima. Od tri tradicionalna monaxka
zaveta:posluxaa, nesticajna i celomudrenosti - on je saquvao samo posledi. Xto se
tiqe zaveta nesticaja, celog ivota je Grigorije ostao bogati aristokrata, koji je upravl-

jao velikim imaem (na kome su se nalazili) dom, zema, vrt i robovi. Xto se zaveta
posluxaa tiqe, Grigorije je bio savrxeno nesposoban da se potqini crkvenim vlastima:
primivxi svextenstvo on je pobegao u pustiu, a potom se vratio i opravdao se svojim
neposluxaem. Postavxi episkop, nikada nije sluio u svojoj eparhiji; kada je izabran na
Konstantinoposki presto ubrzo je podneo ostavku . Za ega je liqna sloboda bila iznad
svega, o tome je on stalno i neskriveno govorio.
Ali u tom snanom oseau slobode, kako izgleda, i zakuquje se monaxtvo sv. Grigorija Bogoslova. Dobivxi naznaqea za crkvene dunosti, on je davao sebi za pravo da ne
ispuni naloeno, ako to protivreqi egovim stremenima; zanimajui se crkvenim delima
saquvao je slobodu duha, imajui bogactvo, ostajao je slobodan od ega. Grigorije je mogao sebi da dozvoli da svojim parohijanima govori o tome kako mu je prijatno da malom i
oskudnom krixkom hleba, o svojoj vlasanici i skromnoj trpezi, koja se ne razlikuje mnogo
od ptiqije, premda su sluxaoci znali za egovo (imovinsko) stae: on je iskreno smatrao
sebe slobodnim od sopstvenog bogactva i mogao je sebi da dozvoli raskox da se oskudno
hrani, bedno odeva i vodi podviniqki naqin ivota.
Grigorije nije xvatao monaxtvo kao svojinu odreene crkvene institucije, ve pre svega
ko unutraxu ustremenost Bogu, postojano prebivae u molitvi, stremee ka usamljeniqkom i bezmolvnom ivotu. Monaxtvo je za Grigorija takoe mogunost da se vreme
posveti razmixau o Bogu, o smislu udskog ivota, mogunost da se vodi bezmeteni i
ivot bez briga, peati se na goru ili xetati pokraj mora.osim toga, i moe biti, pre svega
ostaloga, to je mogunost da se bez prepreka zanima uqeem - qitati Pismo, dela svetih
Otaca Crkve, antiqkih filozofa, pesnika i istoriqara, pisati bogoslovske, moralne i autobiografske trakte, propovedi, stihove i pisma. U tome smislu Grigorije, isto kao i
jeronim na Zapadu, moe biti nazvan rodonaqelnikom uqenog monaxtva.
U Grigorijevom askeckom leksikonu osim pojmova bezmolvija (hecyrcsyqia) i otxelnixtva (anaqoresis), vano mesto zauzima pomen pustie, na jeziku ranog monaxtva
pustiom se nazivalo svako mesto koje je qovek izabrao radi usameniqkog ivota, bila
to pustia u geografskom smislu, gora ili neprohodna xuma: za Grigorija je pustia
bilo egovo imae u Nazijanu.Grigorije je nazivao pustiu rukovoditekom svog svojega
ivota, satrudnicom, majkom boanskog uxoea i oboitenicom (theopion). Si
odlaska u pustiwu je pobei od sveckog metea i stei unutaru tixinu koja je neophodna
radi bogoopxtea. Grigorije se oslaa na prmiere proroka Ilije, Jovana Krstitea i
samoga Isusa Hrista, kada govori o neophodnosti iskustva (opita) pustie za hrixanina:
...i Ilija se sa zadovostvom predavao mudrovau (hedeos enephilosophei), i Jovan u pustii,
i sam Isus je qinio dela pred narodom, a molio se uglavnom na putim mestima. Kakav je zakon
on dao samim time? Mislim da da je zbog qistog sabesedovaa s Bogom neophodno prebivati u
bezmolviju (hesychazein), i makar malo izveo svoj um iz obmaivoga. Jer On sam ne potrebuje
udaee - i nema mesta gde bi se mogao sakriti budui da je Bog Koji sve ispuava, nego da bi
se mi nauqili da ima vreme za delae, a ima i vreme za upraavae vixega.
Treba obratiti pau da kako u navedenom tekstu, tako i u mnogim drugim Grigorije
govori o usameniqkom ivotu kao o filozofiji. Za ega monaxtvo nije samo podraavae naqinu ivota Hrista i proroka, ve, u odreenom stepenu i naqinu ivota antiqkih
filozofa. Meu uqenim monasima egovog vremena takvo je xvatae bilo opxteprihvaeno.
Vasilije veliki je govorio da je istinski filozof onaj koji je zakuqao telo u manastiru,
a um sabira unutar sebe. Grigorije Niski naziva monaxki sto filozofskom trpezom.
Uporedo sa tim Grigorije je podvlaqio da je monaxki ivot neuporedivo vixi od ivota
antiqkih filozofa. Iako se kod posledih susreu primeri dostojni podraavaa u mudrosti, samo su u hrixanstvu mogui orginalni obrasci svetosti. U 4. besedi, Protiv
Julijana Grigorije pretpostava monahe antiqkim filozofima, dokazujui da je monaxtvo
put koji vodi sjedeu s Bogom, ozareu Boanskom svetloxu i oboeu:
Vidix li te ude koji nemaju ni imae ni krov, i samim tim se pribliavaju Bogu; u ko-

jih noge nisu umivene, a postea im je zema, kako govori tvoj Homer...koji su dole, ali iznad
doega, meu udima, ali iznad qoveqanskog; svezani, ali slobodni; stexavani, ali ne zadravani, koji ne ovladavaju niqim u svetu, ali su sasvim iznad sveta; u kojih je dvostruk ivot
- jedan preziru, a o drugom se brinu; koji su kroz umrtvee besmrtni, kroz odreqee, sjedinjeni s Bogom; koji su van strasne ubavi, ali plamte boanskom i bestrasnom ubavu; koji
ovladavaju izvorom Svetlosti i jox su sada ozareni ime; u kojih su aneoska psalmopojaa,
svenono stajae i preselee uma Bogu, uma koji uxieno hita ka visoti; u kojih je qistota i
oqixee; u kojih je blato i nebo, uniavae i (uzvixavae) na presto, nagota i odea neraspadivosti, pustia i salve na nebesima, vlast nad zemaskim naslaeima i beskonaqno
neizreqeno naslaee; suze koje oqixuju greh sveta, a podizae ruku gasi plamen, ukrouje zveri,
otupuje maqeve, razgoni vojske u bekstvo.
kroz sav sbvoj ivot Grigorije je opxtio s monasima i uxiavao se askeckim podvizima mnogih od ih. U 6. besedi, proiznesenu povodom ponovnog susreta nonaha nazijanske
eparhije sa svojim episkopom Grigorije opisuje post, molitvu, suze, ueve na kolenima,
bijee u prsa, steae, vapaje iz dubine, svenono stajae, preselee uma Bogu; takoe
govori i o spoaxem izgledu monaha, koji su hodali bosi, nisu se umivali, nosli su
jednostavnu odeui odgovarajuu frizuru (koura symmetros);napomie qvrsti hod monaha, ihov nelutajui pogled i prijatni osmeh, ili boe, samo vid osmeha, celomudreno se
uzdravajui od smeha. Sve je to oqigledno blisko onome xto je Vasilije Veliki pisao
Grigoriju u jednom od svojih ranih pisama u vezi sa spoaxim izgledom i ponaxaem
monaha: tamo se takoe govori o uzdraju od smeha, neopranoj odei, qvrstom hodu i sl.
U pesmi Jeleniju o monasima, Grigorije daje kratke karakteristike svojih poznatih
monaha: jedan od ih (Kledonije) iveo je radi bednih i sve svoje prineo je Hristu, pre
svega samog sebe, drugi (Jevlalije) brinuo se o staroj i bolesnoj majki; trei (Fegonije),
stojei na zemi doticao se nebeskih prestola... i na egovom cvetnom licu svagda je
oqito sijae radosnog duha. Opxta karakteristika monaha sadrana je u ovim stihovima,
xto i u besedi Protiv Julijana:
Svi su oni sluiitei svesilnog Boga,
svaki savrxen u svom blagoqexu.
Laganim stopama idu po zemi...
To su kamenice velikoga hrama i Hristos ih svezuje.
jedan drugog ispuavaju ubavu harmonije Duha...
Oni su umereni u reqi, umereni u utau i zauzdavaju
i smeh i sluh i nepriliqni izgled...
Zemaski mrtvaci, oni misleno ive u gorem,
svagda imajui pred oqima veliko sijae Boga
i likovae blagoqestivih duxa u buduem (veku).
Iako skupa sa mnogim pohvalnim reqima na raqun monaha, u Grigorijevim stihovima mi
nalazimo surova izobliqavaa lanog monaxtva i jetku satiru prema onima za koje je smatrao da su naruxili monaxku disciplinu.Primajui monaxtvo, pre svega kao unutraxi
i sakriveni ivot , on je ustao protiv licemerja i prevrtivosti (hanenstvo) u koje se
ponekad pretvaralo monaxko blagoqexe. Svi spoaxi znaci o kojima je ranije bilo reqi
- boso hoee, noxee bedne odee, oboren pogled i dr. nije ni u kom sluqaju ci sam po
sebi - to su samo boqni efekti monaxkog naqina ivota, suxtina koga je oqixee srca
i neprestana molitva.
Premda se Grigorije iskreno uxiivao onim monasima, koje je opisivao u besedi Protiv Julijana, ili u pesmi Jeleniju, on se, po spoaxosti nije ubrajao meu ih.
Tradicionalni monasi se nisu prali, niti leqili kod lekara, a Grigorije se po savetu
lekara leqio u baiama (= na vodama). Monasi su se odricali svojih imaa, a Grigorije
je sva svoje saquvao. ega su naime optuivali da raskoxuje, da je bogat i ivi
u ispraznosti. Odgovarajui na ihove optube, Grigorije podvalqi, da se istinsko

monaxtvo ne ograniqava primaem na sebe monaxkog izgleda:

U nama je, moe biti, izvor i ribak i prohladni vetri,
i hlad drveta, sama neznatna dobra;
i vi to nazivate raskoxju. Ili je
Hrixanima ve nemogue i da dixu? moete li i to da nam zabranite?...
Kako si mraqan ti, maldiu, kako bedan, hodix bez obue,
prave kose, jedva progovarajui req!
I odea ti visi od pojasa, i crna rasa
;in ti se vuqe po zemi.
Ako je sve to radi vere, qitav ivot treba biti svedoqanstvo tome,
a ako je samo gluma, neka drugi pohvale to! (ja neu)
Monaxtvo, pretvoreno u histeriju, s pravom je izazivalo Grigorijev gnev. Ali je jox
reskije govorio o onim monasima koji, naruxavajui zavet celomudrenosti, ive s licima
suprotnog pola. u gradskom monaxtvu IV veka, bio je xiroko reasprostraen obiqaj, da
monah-pojedinac, ili neoeeni klirik ivi pod istim krovom sa takozvanom sinizaktom
(bukvalno prevedeno uvedena u dom) ili agapitom (ubenom), koja mu je formalno bila
sluavka, a u realnosti je qesto postajala ubavnica. Postojali su takoe sluqaji nalonixtva monahia-devstvenica, sa sinizaktom-agapitom. Protiv ovog vapijueg naruxavaa
crkvene discipline postavan je 3-i kanon Nikejskog Sabora 325. g., a takoe i mnoge
stranice koje su napisali sv. Atanasije Veliki, Vasilije Veliki, Grigorije Niski, Jovan
Ylatousti i dr.
Grigorije Bogoslov nije xtedeo reske reqi, obraajui se monasima i monahiama koji
su iveli zajedno sa osobama suprotnog pola:

Izbegavaj svakog muxkarca, a posebno sinizakta:

to je gorka voda Mere, veruj mi, devstvenice...
Pri mexau belog sa crnim dobija se sivi cvet;
ivot i smrt nemaju niqeg zajedniqkog,
a oni koje svi nazivaju sinizaktima
ne znam da li poxtuju brak ili su izvan braka.
Monasi, vodite monaxki ivot.
A ako ivite sa agapitima, onda vi niste monasi.
Agapitima-muxkarcima, a takoe i agapitama-enama, evo xta u rei:
Propadnite vi, prokleti meu hrixanima, propadnite,
koji prikrivate bexe prirode...
Izbegavaj svakog muxkarca, a posebno sinizakta:
to je gorka voda Mere, veruj mi, devstvenice...
Pri mexau belog sa crnim dobija se sivi cvet;
ivot i smrt nemaju niqeg zajedniqkog,
a oni koje svi nazivaju sinizaktima
ne znam da li poxtuju brak ili su izvan braka.
Monasi, vodite monaxki ivot.
A ako ivite sa agapitima, onda vi niste monasi.
Vidimo da Grigorije istupa u svojstvu borca za qistotu monaxkog ivota,napomiui
monasima toga vremena o tome idealu ivota u podraavau Hristu, naxta su i pozvani.

Grigorijevo mesto u istoriji istoqnog monaxtva je dosta skromno, nkjegovi spisi na

askecke teme se ne mogu uporediti sa Atanasijevim, Vasilijevim i Evgarijevim spisima,
koji su bili osnivaqi monaxke pismenosti.Iako je Grigorijevo liqno iskustvo, nesumivo
vano za sve koji slede monaxku tradiciju. U egovom liku mi se sreemo sa retkim tipom
monaha aristokrate, monaha bogoslova, monaha filozofa, monaha pesnika. egov ivot je
ostao svedoqanstvo toga da monah po prizivu ostaje monah i na episkopskoj katedri, i na
Crkvenom Saboru, i sedei za stolom i pixui, i leqei se ,i boravei u hladu xume, i
xetajui po obali mora. ivei u svetu, monah ostaje van sveta, slobodan od zemaskih
privezanosti. On ivi u Bogu tamo gde ga je ivot naneo i gde mi je Promislom Boijim
dato da vrxi svoje sluee.