Parfem - Patrik Ziskind

Justina
desade
Elektrondkoizdanje
Justina de Sade2014
PATRIK ZISKIND
Hronologija jednog zloina
s nemakog preveo
ZLATKO KRASNI
Elektrondko izdanje
Justina de Sade2014
PRVI DEO
Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind
U 18. stoleu iveo je u Francuskoj ovek koji je spadao meu najgenijalnije i
najodvratnije likove ove, genijalnim i odvratnim likovima nimalo siromane epohe. Ovde
emo ispriati njegovu ivotnu priu. Zvao se an Batist Grenuj, i iako je njegovo ime za
razliku od imena drugih genijalnih udovita poput de Sada, Sen ista, Fuea, Bonaparte itd.,
danas palo u zaborav to sigurno nije zbog toga to je Grenuj zaostajao za ovim slavnim
mranjacima u pogledu uobraenosti, preziranja ljudi, amoralnosti, ukratko bezbonosti, ve
zato to se njegov genije i njegova jedina ambicija ograniavala na oblast koja u istoriji ne
ostavlja nikakve tragove: na nepostojano carstvo mirisa.
U vreme o kome govorimo vladao je u gradovima smrad kakav mi, moderni ljudi, jedva
moemo da zamislimo. Ulice su smrdele na ubre, dvorita su smrdela na mokrau,
stepenita su smrdela na trulo drvo i pacovski izmet, kuhinje su smrdele na pokvaren kupus
i oviji loj; neprovetrene sobe su smrdele na plesnivu prainu, spavae sobe na zamaene
arave, na vlane madrace i na jak slatkasti miris nonih posuda. Iz kamina je smrdeo
sumpor, iz tavionica je smrdela otra ce, iz klanica je smrdela usirena krv. Ljudi su smrdeli
na znoj i na neopranu odeu; iz usta su smrdeli na trule zube, iz stomaka na sok od luka, a
tela, ako vie nisu bila sasvim mlada, zaudarala su na star sir i na prokislo mleko i na bolesti
lezda. Smrdele su reke, smrdeli su trgovi, smrdele su crkve, smrdelo je pod mostovima i u
dvoritima. Seljak je smrdeo kao i svetenik, egrt kao i majstorova ena, smrdelo je
kompletno plemstvo, ak je i kralj smrdeo, smrdeo je kao grabljivica, a kraljica kao stara
koza, kako leti tako i zimi, jer razlauoj aktivnosti bakterija nisu u 18. veku jo bile
postavljene nikakve granice, tako da nije bilo ni jedne ljudske aktivnosti, ni gradilake, ni
unitavajue, ni jednog ispoljavanja bujajueg ili propadajueg ivota, a da taj nije bio praen
smradom.
I naravno da je smrad bio najvei u Parizu, jer Pariz je bio najvei grad Francuske.
A u samom Parizu pak, bilo je jedno mesto gde je smrad naroito pakleno vladao izmeu
Ulice Fer i Ulice de la Foroneri, naime na Simetijer dez Inosant (Groblje nevinih). Ovde su
osam stotina godina prenosili mrtvace iz bolnice Hotel Dje i okolnih parohija, osam stotina
godina iz dana u dan su kolicima dovozili na desetine leeva i trpali ih u dugake rake, osam
stotina godina su se u grobovima i grobnicama slagale kosti na kosti. I tek kasnije, u
predveerje Francuske revolucije, nakon to su neke od humki opasno propale i smrad
prepunog groblja nije vie terao oblinje stanovnike samo na proteste, ve na dizanje pravih
ustanaka, ono je napokon zatvoreno i naputeno milioni kostiju i lobanja su ubaene
lopatama u katakombe Monmartra, a na njegovom mestu podignuta je zelena pijaca.
Upravo ovde, na najsmrdljivijem mestu celokupnog kraljevstva roen je 17. jula 1738.
an Batist Grenuj. Bio je to jedan od najvrelijih dana u godini. Vrelina se poput olova nadvila
nad grobljem istiskujui u susedne uliice isparenja od raspadanja to su se oseala na
meavinu trulih lubenica i sagorelog roga. Kada su poeli poroajni bolovi, Grenujeva majka
je stajala za ribljom tezgom u ulici Feru i istila krljut sa kesegi koje je prethodno izdvojila.
Te ribe, koje su navodno istog jutra ulovljene u Seni, ve su toliko zaudarale da je njihov
smrad bio jai od smrada leeva. Grenujeva majka nije, meutim, opaala ni smrad riba ni
smrad leeva, jer je njen nos na takve mirise bio u najveoj meri oguglao, a osim toga njeno
telo je bolelo, a bol je ubijao svaku prijemivost na spoljanje ulne utiske. Jedino to je htela
je da taj bol prestane, htela je da to bre zavri sa odvratnim poroajem. Ovo je bio njen
peti poroaj. Svi prethodni odigrali su se ovde, za ribljom tezgom, i svi su bili mrtvoroenad
ili polumrtvoroenad, jer krvavo meso to bi izalo iz nje nije se mnogo razlikovalo od ribljih
iznutrica koje su se ve tu nalazile, i ne bi dugo poivelo, a uvee bi sve zajedno lopatama
bilo raieno i preneseno kolicima do groblja ili dole do reke. Tako je trebalo da bude i
danas, i Grenujeva majka koja je bila jo uvek mlada ena, od dvadeset i neto godina, koja
je jo uvek izgledala lepo i imala skoro sve zube, a na glavi jo neto kose i osim gihta i sifilisa
i jedne lake vrtoglavice nije bolovala ni od jedne ozbiljnije bolesti; koja se jo nadala da e
dugo iveti moda jo pet ili deset godina, i moda se ak jednom udati i dobiti pravu decu
kao potovanja vredna ena kakvog zanatlije udovca ili neto slino...
Grenujeva majka je elela da sve to to bre proe. I kad su poeli trudovi ona je unula
ispod svoje tezge i tu se porodila, kao ve etiri puta pre toga i noem za ribu presekla
pupanu vrpcu novoroene stvari. A onda, da li zbog vruine ili zbog smrada koji kao takav
nije oseala, ve samo kao neto nepodnoljivo, omamljujue kao polje krinova ili kao tesnu
sobu u kojoj ima previe narcisa ona se onesvestila, preturila se na stranu, pala ispod tezge
na sred ulice i ostala da tamo lei sa noem u ruci.
Krici, komeanje, krug gomile koja bulji, zovu policiju. ena jo uvek lei sa noem u
ruci na ulici, polako dolazi sebi.
ta joj se dogodilo?
Nita.
ta radi s noem?
Nita.
Odakle krv na njenim haljinama?
Od riba.
Ona ustaje, odbacuje no i ide da se opere.
Tada, neoekivano novoroene ispod tezge poinje da kmei. Ljudi tragaju, ispod roja
muva i izmeu iznutrica i odseenih ribljih glava pronalaze novoroene, i izvlae ga odatle.
Po dunosti ono je predato dojilji, majku hapse. I zato to priznaje i ne porie da bi onu stvar
sigurno ostavila da crkne, kao to je to inae ve uinila sa prethodne etiri, prave joj proces,
osuuju je zbog viestrukog edomorstva i nekoliko nedelja kasnije na trgu Grev odsecaju
joj glavu.
Dete je do ovog trenutka promenilo ve treu dojilju. Nijedna nije htela da ga zadri
due od nekoliko dana. Previe je poudno, govorile su, sisa za dvoje, ostaloj odojadi
oduzima mleko i time njima, dojiljama, sredstva za ivot, budui da je rentabilno dojenje sa
samo jednim odojetom nemogue. Nadlenom oficiru policije, izvesnom La Fosu stvar je
uskoro dosadila i ve je hteo da dete preda u sabiralite za nahoad i siroad u Ulici Sen
Antoan, odakle su svakodnevno ili transporti dece u veliko dravno sirotite u Ruenu. No,
budui da su ove transporte vrili nosai nosei pletene koare u koje su iz razloga racionalnosti
stavljali istovremeno do etiri odojeta; budui da je zbog toga smrtnost na putu bila izuzetno
velika; budui da je zbog toga nosaima koara preporuivano da prenose samo krtenu
odojad i samo onu koja je posedovala urednu transportnu ispravu; ali budui da dete Grenuj
nije bilo ni krteno niti je imalo ime koje bi mogli da prema propisu unesu u transportnu
ispravu; budui da dalje nije bilo mogue da policija anonimno dete ostavi pred kapijom
sirotita to bi bio jedini nain da se zaobie ispunjavanje ostalih formalnosti dakle usled
niza tekoa birokratske i tehniko-pravne vrste koje su nastajale prilikom odbacivanja malog
deteta, i budui da mu se inae urilo, oficir policije La Fos odustao je od svoje prvobitne
odluke i dao uputstvo da se deak preda nekoj crkvenoj instituciji uz obaveznu priznanicu,
kako bi ga tamo krstili i odluili o njegovoj daljoj sudbini. Oslobodili su ga se u manastiru Sen
Meri u Ulici Sen Marten. Krten je i dobio je ime an Batist. I budui da je prior tog dana bio
dobro raspoloen i jo nije iscrpeo svoj karitativni fond, dete nisu ekspedovali u Ruen, ve su
ga ostavili da cucla na raun manastira. U tu svrhu ono je predato dojilji an Bisi u Ulici Sen
Deni, a koja je do daljnjeg dobijala tri franka nedeljno za svoj trud.
II
Nekoliko nedelja kasnije stajala je dojilja an Bisi nosei korpu u ruci pred kapijom
manastira Sen Meri i ocu Terijeu koji joj je otvorio vrata, jednom pedesetogodinjem kalueru
koji je bio proelav i pomalo se oseao na sire, rekla:
Evo! stavivi korpu na prag.
ta je to? ree Terije i nagnu se nad korpu omirisavi je, mislei da u njoj ima neko
jelo.
Kopile edomorke iz Ulice Fer!
Svetenik prodara prstom po korpi i otkri lice usnulog odojeta.
Dobro izgleda. Ruiast i uhranjen.
Zato to se na meni nadrao. Zato to me isisao do kostiju. Ali sad je tome kraj. Odsad
ga sami hranite kozjim mlekom, kaom, sokom od repe. To kopile dere sve.
Otac Terije bio je komotan ovek. U njegovu nadlenost spadalo je upravljanje
manastirskim karitativnim fondom, udeljivanje novca siromasima i onima kojima je on bio
potreban. I oekivao je da mu se za to kae hvala i da ga time dalje ne optereuju. Tehnike
pojedinosti su mu bile veoma odvratne, jer pojedinosti su uvek znaile tekoe, a tekoe su
znaile remeenje njegovog duevnog mira, a to nikako nije mogao da podnese. Ljutio se to
je uopte otvorio kapiju. Poeleo je da ova osoba uzme svoju korpu i ode kui i ostavi ga na
miru sa svojim dojiljskim problemima. Polako se uspravio i udahnuo miris mleka i ovije vune
koji se irio od dojilje. Bio je to prijatan miris.
Ne razumem ta hoe. Zaista ne razumem ta ti je namera. Vidim samo da ovom
odojetu nimalo ne bi tetilo da provede jo neko vreme na tvojim grudima.
Ne bi njemu, odbrusi dojilja, ali bi meni. Smrala sam deset funti, a pritom jela za
troje. A zato? Za tri franka nedeljno!
Aha, razumem, ree Terije gotovo s olakanjem. Jasno mi je: opet je, dakle, re
o novcu.
Nije! ree dojilja.
Jeste! Uvek je re o novcu. Kad god neko zakuca na ovu kapiju re je o novcu. Jednom
sam poeleo da kad otvorim vrata predamnom stoji ovek kome je stalo do neeg drugog.
Neko ko bi na primer doneo neku malu panju. Na primer malo voa ili nekoliko oraha. U
jesen ima toliko stvari koje bi se mogle doneti. Moda cvee. Ili kad bi samo neko naiao i
prijateljski rekao: Pomoz bog oe Terije, elim vam lep dan! Ali to po svoj prilici vie nikad
neu doiveti. Ako nije prosjak, onda je trgovac, a ako nije trgovac, onda je zanatlija, a ako
nee milostinju, onda pokazuje raun. Ne mogu vie ni na ulicu da izaem. Izaem li na ulicu,
ve posle tri koraka okruuju me individue koje trae pare!
Ja Vam to ne traim, ree dojilja.
Ali ja ti kaem jednu stvar: nisi ti jedina dojilja u parohiji. Ima na stotine prvoklasnih
pomajki koje bi se otimale da ovo predivno odoje za tri franka nedeljno stave na grudi ili
da mu daju kau ili sokove, ili neku drugu hranu...
Onda ga dajte nekoj od njih!
... S druge strane nije dobro toliko etati dete naokolo. Ko zna da li bi mu drugo mleko
toliko prijalo kao tvoje. Navikao je na miris tvojih grudi, to mora da zna, i na otkucaje tvog
srca.
I on opet punim pluima udahnu topao miris to se irio od dojilje, i primetivi da
njegove rei nisu na nju ostavile nikakav utisak ree:
Ponesi sad to dete sa sobom kui! Razmotriu stvar sa priorom. Predloiu mu da ti
ubudue daje etiri franka nedeljno.
Ne, ree dojilja.
Onda u redu: pet!
Ne.
Pa koliko e jo traiti? povika na nju Terije Pet franaka je gomila novca za sitan
posao prehranjivanja malog deteta!
Neu ja nikakav novac, ree dojilja. Neu ovo kopile u svojoj kui.
10
Ali zato, draga eno? upita Terije i opet prodara prstom po korpi. Pa to je najslae
dete koje postoji. Ruiasto je, ne dere se, dobro spava i krteno je.
Opsednuto je avolom.
Terije brzo izvue prst iz korpe.
Nemogue! Apsolutno je nemogue da odoje bude opsednuto avolom. Odoje nije
ovek, ve predovek i poseduje duu koja jo nije izgraena. Kao posledica toga ono je za
avola nezanimljivo. Da moda ve ne govori? Da li se u njemu neto trza? Pokree li stvari
u sobi? Da li iz njega izbija gadan smrad?
On uopte ne mirie, ree dojilja.
Eto vidi! To je jasan znak. Da je opsednut avolom morao bi da smrdi.
I da bi smirio dojilju i isprobao vlastitu hrabrost Terije podie korpu i priblii je svom
nosu.
Ne oseam nita udno, ree on, nakon to je neko vreme mirisao, zaista nita
udno. ini mi se, meutim, kao da tu mirie neto u pelenama. I on joj prui korpu da ona
potvrdi njegov utisak.
Ne mislim na to, ree dojilja grubo i odgurnu korpu. Ne mislim na ono to je u
pelenama. Njegove izmetine i te kako se oseaju. On sam, to kopile, ne mirie.
Zato to je zdrav, uzviknu Terije, zato to je zdrav, eto zato ne mirie! Samo
bolesna deca miriu, to je poznato. Kao to znamo dete koje ima boginje mirie na konjsku
balegu, a ono koje ima arlah na stare jabuke, a jektiavo dete, ono mirie na luk. Ovo je
zdravo. To je sve to mu nedostaje. Zar treba da smrdi? Pa smrde li tvoja vlastita deca?
Ne, ree dojilja. Moja deca miriu onako kako treba da miriu ljudska bia.
Terije oprezno spusti korpu na zemlju osetivi kako u njemu narastaju prvi talasi besa
zbog tvrdoglavosti ove ene. Nije bilo iskljueno da e mu za nastavak diskusije biti potrebne
obe ruke za slobodniju gestikulaciju, a nije eleo da zbog toga odoje pretrpi neku tetu. Za
sada je, meutim, stavio ruke na lea, ispruio prema dojilji svoj picasti stomak i otro
upitao:
11
Ti, dakle, tvrdi da zna kako ima da mirie ljudsko dete koje je na to podseam, pogotovo
zato to je krteno i Boje dete?
Da, ree dojilja.
I tvrdi dalje da ako ono ne mirie onako kako ti misli da bi trebalo da mirie ti,
dojilja an Bisi iz Ulice Sen Deni! da je to onda avolje dete?
On visoko podie levu ruku koju je do tada drao za leima i pretei joj pokaza svoj
kaiprst koji je bio savijen poput upitnika. Dojilja je razmiljala. Nije joj bilo pravo to se
razgovor odjednom izrodio u teoloko sasluavanje gde je ona mogla da bude samo slabija
strana.
Nije tano da sam to rekla, odgovori ona izvlaei se. Da li ta stvar ima neke veze
sa avolom ili ne, to odluite Vi sami, oe Terije, ja za to nisam nadlena. Ja znam samo
jedno: da me od ovog odojeta hvata jeza zato to ne mirie onako kako deca treba da
miriu.
Aha, ree Terije zadovoljno i spusti svoju ruku. Ono sa avolom dakle povlai.
Dobro. No sad mi, molim te, kai: kako to mirie odoje kada mirie, kako ti veruje, onako
kako treba da mirie? Dakle?
Dobro mirie, ree dojilja.
ta to znai dobro? izdra se na nju Terije. Dobro mirie tota. Buket lavande mirie
dobro. orba mirie dobro. Arapske bate miriu dobro. Kako mirie odoje, to hou da
znam?
Dojilja je oklevala. Dobro je znala kako miriu odojad, znala je to sasvim tano, pa
ve ih je na desetine hranila, negovala, ljuljala, ljubila... mogla je nou da ih nosom pronae,
ak je i sada oseala miris odojadi sasvim jasno u nosu. Ali ga jo nikad nije opisivala reima.
Dakle? dreknu Terije i nestrpljivo pucnu prstima.
Dakle poe dojilja, to nije ba lako rei, zato to... zato to oni me miriu svuda
jednako, iako svuda dobro miriu, oe, razumete, dakle, na primer na stopalima, tu miriu
kao gladak topao kamen ne, vie kao lonac... ili kao maslac, kao sve maslac. A po telu
12
miriu kao... kao galeta umoena u mleko. A po glavi, tamo gore, pozadi na glavi, tamo gde
kosa pravi krug, tu pogledajte, oe, tu gde kod vas nema niega... i ona potapa Terijea,
koji je pred ovom bujicom detaljnih budalatina za trenutak zanemeo i posluno spustio
glavu, po eli, ... ovde, tano ovde tu najbolje miriu. Tu miriu na karamel, to mirie tako
slatko, tako divno, oe, ne moete ni da zamislite! Kada ih tu omiriete onda ih volite, bez
obzira da li su vlastita ili tua. I samo tako i nikako drugaije moraju da miriu mala deca. A
kada tako ne miriu, kada tu gore uopte ne miriu, manje od hladnog vazduha, kao ovaj tu,
ovo kopile, tada... objasnite Vi to kako hoete, oe, ali ja i ona odluno prekrsti ruke ispod
svojih grudi i u korpu do njenih nogu baci pogled pun odvratnosti kao da su u njoj abe
krastae ja, an Bisi, to vie ne nosim sa sobom!
Otac Terije polako podie sputenu glavu i pree nekoliko puta prstom po eli, kao da
eli da uredi kosu, stavi prst kao sluajno pod svoj nos i zamiljeno mrknu.
Kao karamel? upita on i pokua da opet nae svoj strogi ton... Karamel! ta ti zna
o karamelu? Da li si ga nekad jela?
Ne ba, ree dojilja ali bila sam jednom u jednom velikom hotelu u Ulici Sen Onore
i gledala sam kako ga prave od topljenog eera i laga. Tako je dobro mirisalo da to vie
nikada nisam zaboravila.
Da, da. U redu, ree Terije i udalji prst od nosa. Sad, molim te, uti! Za mene je
krajnje naporno da dalje razgovaram sa tobom na ovom nivou. Konstatujem, da ti odbija,
kakvi god da su razlozi, da dalje hrani tebi povereno odoje ana Batista Grenuja i sada ga
vraa njegovom trenutnom tutoru, manastiru Sen Meri. Smatram da je to alosno, ali ja tu
nita ne mogu. Moe ii.
Rekavi to on podie korpu, udahnu jo jedanput topao, vunast miris mleka i zakljua
kapiju. Zatim ode u svoju kancelariju.
13
III
Otac Terije bio je obrazovan ovek. On nije studirao samo teologiju, ve je itao i
filozofe, a usput se bavio botanikom i alhemijom. Drao je do snage svog kritikog duha.
Istina, on se ne bi usudio da ide tako daleko, kao to su to radili neki drugi, da dovede u
pitanje uda, proroanstva ili istinu tekstova Svetog pisma, ak i onda kada se oni, strogo
uzevi, ne bi mogli objasniti samo razumom, i kada su mu ak direktno protivreili. Takvim
problemima on se radije nije bavio, bili su mu isuvie neprijatni i samo bi ga bacili u najgoru
nesigurnost i nemir, i to upravo onda kada su mu, da bi se koristio svojim razumom, najvie
bili potrebni sigurnost i mir. Ono protiv ega se, meutim, najodlunije borio bilo je sujeverje
prostog naroda: vradbine i itanje karata, noenje amajlija, zao pogled, prizivanja,
opsenarstvo pri punom mesecu i sve drugo ime su se bavili bilo je veoma alosno videti
da takvi paganski obiaji ak nakon hiljadugodinjeg vrstog instaliranja hrianske vere jo
uvek nisu iskorenjeni! Osim toga, veina sluajeva takozvane opsednutosti avolom i
saveznitva sa satanom, pokazali bi se, prilikom blieg ispitivanja, kao sujeverni spektakli.
Istina, opovrgavati postojanje samog satane, sumnjati u njegovu mo tako daleko Terije
ne bi iao; za reavanje takvih problema koji su se ticali samih osnova teologije, bile su
pozvane druge instance, a ne jedan obian mali kaluer. S druge strane, bilo je sasvim jasno
da, ako jedna bezazlena osoba kao to je ona dojilja tvrdi da je otkrila avolja posla, da tu
avo ni u kom sluaju ne moe biti umean. Upravo to to ona veruje da ga je otkrila bio je
siguran dokaz da tu nije re o avolskim poslovima, jer ni avo nije toliko glup da ga otkriva
ba dojilja an Bisi. I to jo nosom! Najprimitivnijim organom mirisa, tim najniim od svih
ula! Kao da pakao mirie na sumpor, a raj na tamjan i izmirnu! Najgore sujeverje, kao u
ona najmranija paganska vremena, kada su ljudi jo iveli kao ivotinje, kada jo nisu imali
otar vid, nisu poznavali boju, ali su verovali da mogu da namiriu krv, mislili su da pomou
mirisa razlikuju prijatelja od neprijatelja, kada su ih po njihovom mirisu jurili dinovski ljudoderi,
14
vukodlaci i erinije, i kada su svojim uasnim bogovima prinosili svoje smrdljive rtve
paljenice. Jezivo! Budala vidi nosom vie nego oima i verovatno e svetlost Bogom danog
razuma morati da sija jo hiljadu godina dok se ne rasteraju poslednji ostaci primitivne vere.
Ah, i ovo jadno malo dete! Ovo nevino bie! Lei u svojoj korpi i dremucka, ne sluti
nita o gadnim sumnjienjima kojima ga terete. Ne mirie onako kako prava deca treba da
miriu, usuuje se da tvrdi ona bestidna osoba. Da, a ta kaemo mi na to? Buci-buci!
I on je njihao lagano korpu na kolenima, prstom milovao odoje po glavi i s vremena
na vreme govorio buci-buci, to je smatrao izrazom koji na malu decu deluje neno i
umirujue.
Na karamel bi trebalo da mirie, kakva glupost, buci-buci!
Posle nekog vremena on povue prst, stavi ga pod nos, omirisa, ali nije osetio nita
osim kiselog kupusa koji je pojeo za ruak.
Oklevao je trenutak, pogledao oko sebe da vidi da li ga ko posmatra, zatim podie
korpu i zagnjuri svoj debeli nos u nju. Mirisao je iznad same glave odojeta, tako da je tanka,
ria deja kosa golicala njegove nozdrve i oekivao je da e udahnuti neki miris. Nije bio
siguran kako treba da mirie glava odojeta. Sigurno ne na karamel, to je bar bilo jasno, jer
karamel je bio topljeni eer, a kako moe odoje koje je do sada pilo samo mleko da mirie
na istopljen eer. Na mleko bi moglo da mirie - na mleko dojilje. Ali nije mirisalo na mleko.
Na kosu bi moglo da mirie, na kou i kosu i moda na malo dejeg znoja. I Terije umrknu
i pripremi se da oseti miris koe, kose i malo dejeg znoja. Ali nije namirisao nita. I pored
najbolje volje nita. Odoje verovatno ne mirie, pomisli, u tome je stvar. Odoje, ukoliko se
dri isto, jednostavno ne mirie, isto kao to i ne govori, ne tri i ne pie. Te stvari dolaze
tek s godinama. Strogo uzevi ovek poinje da zrai mirise tek kad ue u pubertet. To je
tako i nikako drukije. Zar nije jo Horacije napisao: Propinje se, gle, junoa, a rascvetana
mirie djeva poput narcisa bela...? a stari Rimljani su se razumevali u te stvari! Ljudski
miris uvek je bio miris mesa dakle grean miris. Kako bi onda trebalo da mirie odoje koje
ni u snu ne poznaje greh tela? Kako da mirie? Buci-buci! Nikako!
Opet je stavio korpu na koleno i lagano je ljuljao. Dete je jo uvek vrsto spavalo.
15
Njegova desna pesnica virila je ispod pokrivaa, malena i crvena i ponekad bi se trgla
opipavajui obraz. Terije se osmehnu i bi mu odjednom veoma prijatno. Na trenutak je
dozvolio sebi fantastinu misao da je on sam otac deteta. Da nije postao kaluer, ve
normalan graanin, poten zanatlija moda, da je uzeo enu, enu koja mirie na toplu vunu
i mleko i da sa njom ima sina koga sada ljulja na krilu, svoje roeno dete, buci-buci-buci...
Ba mu je prijala ova misao. U toj misli bilo je neeg tako valjanog. Otac ljulja dete u krilu,
buci-buci, bila je to slika stara koliko i svet i slika uvek nova i ispravna, od kada ima sveta,
ah da! Terijeu bi malo toplo oko srca i sentimentalno u dui.
Tada se dete probudi. Probudilo se prvo nosom. Majuni nos se micao, podigao se
navie i umrknuo. Uvlaio je vazduh i izdisao u kratkim dahovima, kao kod male kijavice.
Tada se nos napri i dete otvori oi. Oi su bile neodreene boje, od sive poput ostrige do
krem bele poput opala, presvuene nekakvom sluzavom skramom i oigledno nisu obeavale
dobar vid. Terije je imao utisak da ga nisu primetile. Drugaije je stajala stvar sa nosom. Dok
su zamagljene oi deteta zurile negde u nepoznato, nos kao da se usresredio na odreeni
cilj, i Terijea obuze veoma udno oseanje da je taj cilj on, njegova linost, Teije sam. Male
nozdrve oko dve rupice usred dejeg lica nadimale su se poput cvasti to se rascvetava. Ili,
bolje reeno, poput plitica onih malih biljki mesoderki to su rasle u kraljevskoj botanikoj
bati. I kao kod njih, i ovde je izgledalo da se osea neko udovino usisavanje. Terije je
imao utisak kao da ga dete gleda svojim nozdrvama, kao da ga gleda otro i ispitivaki,
prodornije nego to bi to mogao da uradi oima, i kao da svojim nosom guta neto to izlazi
iz njega, Terijea, neto to on ne moe da zaustavi niti da sakrije... Dete bez mirisa ga je
bestidno omirisavalo, o tome je re! Ono ga je njukalo! I njemu se odjednom uini da smrdi
na znoj i sire, na kiseli kupus i neopranu odeu. Izgledao je samom sebi nag i ruan kao
da u njega zuri neko koji sa svoje strane o sebi nita ne otkriva. Kao da je mirisao i kroz
njegovu kou, u njegovu unutranjost, najnenija oseanja, najprljavije misli otkrivale su se
pred ovim poudnim malim nosom koji jo uvek nije bio ni pravi nos ve bubetka, jedan
majuni organ sa rupicama koji se stalno irio i nadimao i podrhtavao. Terije se najei. Bi mu
muka. On sa svoje strane zapui svoj nos kao da je namirisao neto runo, neto s ime nije
16
hteo da ima posla. Nestade ona prijatna misao da je re o vlastitom mesu i krvi. Raspri se
sentimentalna idila o ocu i sinu i milostivoj majci. Rastrgan bi prijatni veo misli to ga je
izmatao oko deteta i sebe: na njegovim kolenima je lealo strano bie, jedna neprijateljska
ivotinja, i da on nije imao tako trezven i Bojim strahom i racionalnim uvidima voen
karakter on bi ga pod plimom gaenja odbacio od sebe poput pauka.
Terije naglo ustade i stavi korpu na sto. Poele da se ove stvari oslobodi to bre, po
mogunosti odmah, najbolje ovog asa.
Tada ono poe da kmei. vrsto je zamurilo, zinulo tako da mu se videlo crveno drelo
i poelo je da krii tako piskavo da se Terijeu zaledila krv u ilama. On je ispruene ruke
drmusao korpu i vikao buci-buci da bi uutkao dete, ali ono se dralo jo glasnije i sasvim je
pomodrelo u licu i izgledalo kao da e da eksplodira od dreke.
to dalje s njim! pomisli Terije, to dalje sa ovim... avolom htede da kae i trgnu se
i ujede se za usnu,... to dalje s ovim udovitem, s ovim nepodnoljivim detetom! Ali kuda?
Poznavao je tuce dojilja i sirotita u kvartu, ali to mu je bilo previe blizu ova stvar je morala
to dalje, tako daleko da se vie ne uje, tako daleko da mu je neko ne bi mogao bilo kad
doneti opet pred vrata, po mogunosti moralo bi da ide u drugu parohiju, jo bolje na drugu
obalu, najbolje van gradskih zidina, u Fobur Sen Antoan, da, ba tamo!, tamo e ovo derite
to vriti, daleko na istok, s one strane Bastilje gde nou zatvaraju kapije.
I ogrnu svoju mantiju, zgrabi korpu iz koje se razlegao vrisak i potra, potra kroz splet
uliica do Ulice Fobur Sen Antoan, pa uz Senu prema istoku, izvan grada, daleko, daleko, sve
do ulice aron, pa skoro do njenog kraja, gde je, u blizini manastira Madlen de Trenel
poznavao adresu izvesne madam Gajar, koja je prihvatala decu svakog uzrasta i svake vrste,
pod uslovom da je neko za to plaao, i tamo je predao dete koje je jo uvek vritalo, uplatio
za godinu dana unapred i pobegao nazad u grad, odbacivi, im je stigao u manastir, svoju
odeu kao da je umazana, okupao se od glave do pete i legao u postelju gde se mnogo puta
krstio, dugo molio i napokon, s olakanjem, zaspao.
17
IV
Madam Gajar, iako jo nije imala ni trideset godina, imala je ve ceo svoj ivot za
sobom. Spolja je izgledala stara onoliko koliko je odgovaralo njenom pravom dobu, a
istovremeno dvostruko i trostruko i stostruko starija; naime, kao mumija jedne devojke;
iznutra je, meutim, bila odavno mrtva. Kao dete je od svoga oca dobila araem udarac po
elu iznad samog korena nosa i od tada je izgubila ulo mirisa, kao i svako oseanje za ljudsku
toplinu i ljudsku hladnou i uopte bilo kakvu strast. Ovim udarcem naalost joj je postala
isto tako strana kao i raanje, radost isto tako tua kao i oajanje. Nije oseala nita kada je
kasnije jedan mukarac spavao s njom, i isto tako nita kada je rodila decu. Nije alila za
onom koja su joj umirala, niti se radovala onoj koja su joj ostajala. Kada je mu tukao ona
se nije trzala, i nije osetila nikakvo olakanje kada je u Hotel Djeu umro od kolere. Dva jedina
oseanja koja je poznavala bila su blago pogoranje raspoloenja kada bi se pribliavala mesena
migrena i sasvim blago poboljanje raspoloenja kada bi migrena prolazila. Ova ugaena ena
nije osim toga nita drugo oseala.
S druge strane... ili moda upravo zbog svoje savrene bezoseajnosti madam Gajar
posedovala je nemilosrdan smisao za red i pravdu. Ni jednom detetu koje joj je bilo povereno
nije davala prednost, niti je bilo koje izdvajala. Davala im je tri obroka na dan i ni kaiicu vie.
Male je previjala tri puta dnevno i to samo do drugog roendana. Ako je neko i posle toga kakio
u gae dobijao je amar i jedan obrok manje. Tano polovinu novca koristila je za pitomce, tano
polovinu je uvala za sebe. U jeftinim vremenima nije pokuavala da povea svoju zaradu; ali u
tekim vremenima ne bi davala ni jednu jedinu paru iz svog depa, makar se radilo o ivotu i
smrti.
Posao joj se inae ne bi isplatio. Novac joj je bio potreban. Sve je do tanina proraunala.
U starosti je htela da uzima rentu i osim toga da moe sebi da dozvoli da umre kod kue, a ne
da crkne u Hotel Djeu kao njen mu. Njegova smrt je inae ostavila sasvim hladnom, ali je
18
hvatala jeza od ovog javnog opteg umiranja sa stotinama nepoznatih ljudi. elela je da sebi
priuti privatnu smrt, i u tu svrhu joj je bila potrebna gomila novca za hranu. Istina, bila je
zima kada su joj od dva tuceta malih stanara umirali troje ili etvoro. Ali, i pored toga, ona
je stajala mnogo bolje od veine drugih privatnih vaspitaica i daleko je prevazilazila velika
dravna ili crkvena sirotita ija kvota gubitaka je esto iznosila devet desetina. Rezerve joj
nisu nedostajale. Pariz je godinje proizvodio deset hiljada novih nahoadi, kopiladi i siroia.
Na taj nain gubici su se mogli preboleti.
Za malog Grenuja zavod madam Gajar je bio pravi blagoslov. Verovatno ni na jednom
drugom mestu ne bi uspeo da preivi. Ali ovde, kod ove bezdune ene on je napredovao.
Posedovao je ilavu konstituciju. Onaj koji je kao on preiveo vlastito roenje u smeu nije
mogao tako lako da propadne. Bio je u stanju da danima jede razreene supe, najrazblaenije
mleko mu je bilo dobro, podnosio je ak i trulo povre i pokvareno meso. Tokom svog
detinjstva preiveo je ospice, srdobolju, male boginje, koleru, pad s visine od est metara u
bunar i opekotinu na grudima nastalu od vrele vode. Istina, od svega je imao oiljke i
posekotine, kraste i malo obogaljeno stopalo zbog ega je hramao, ali je iveo. Bio je ilav
poput otporne bakterije i samodovoljan poput krpelja koji mirno sedi na drvetu i ivi od
malene kapi krvi koju je zaplenio pre nekoliko godina. Minimalna koliina hrane i odee bila
je dovoljna za njegovo telo. Za duu mu nije trebalo nita. Sigurnost, panja, nenost, ljubav
ili kako se sve zovu one stvari koje su navodno potrebne detetu nisu malom Grenuju ni
najanje nedostajale. tavie, utisak je da ih se on sam liio da bi uopte mogao da ivi od
samog poetka. Krik nakon njegovog roenja, krik ispod krvave tezge kojim je sebe doveo u
ivot a majku na gubilite, nije bio nikakav instinktivan krik za saaljenjem i ljubavlju. Bio je
to dobro odmeren, gotovo bi se moglo rei zrelo odmeren krik kojim se novoroene odluilo
protiv ljubavi, a ipak za ivot. U tim okolnostima prvo je bilo mogue i bez onog drugog, a
da je dete trailo oboje onda bi bez sumnje uskoro bedno skonalo. Ono je, istina, tada moglo
i da iskoristi drugu mogunost koja mu je stajala na raspolaganju i da uti, i da izabere put

od roenja do smrti koji nee ii zaobilaznim putem preko ivota, i time bi svetu i samom
sebi utedeo mnogo nesree. Da bi se, meutim, tako skromno povukao bio bi potreban bar
19
minimum uroene ljubaznosti, a nju Grenuj nije posedovao. Od samog poetka je bio
udovite. Odluio se za ivot iz istog prkosa i iz iste zloe.
Naravno, on nije doneo odluku kao to je donosi odrastao ovek koji svoj manji ili vei
razum i iskustvo koristi da bi izabrao jednu od vie razliitih opcija. On se odluio vegetativno
kao to se baeno zrno pasulja odluuje da li da isklija ili da radije ne preduzima nita.
Ili poput onog krpelja na drvetu kome ivot nema nita drugo da ponudi do neprestano
prezimljavanje. Mali, runi krpelj koji svoje olovnosivo telo formira u kuglu da bi spoljanjem
svetu ponudio to manju povrinu; koji svoju kou ini glatkom i grubom da iz njega nita
ne bi izlazilo ni najmanja transpiracija. Krpelj koji se pretvara da je jo manji i neugledniji,
da ga niko ne bi video i zgazio. Usamljeni krpelj koji je usresreen u sebe, sedi na svom
drvetu slep, gluv i nem i samo njui, njui godinama, na kilometre krv ivotinja koje prolaze,
do kojih vlastitom snagom nikad nee stii. Krpelj bi mogao i da dozvoli sebi da padne. Mogao
bi da padne na tle ume, da sa svojih est noica gamie nekoliko milimetara tamo ili ovamo,
i da legne pod lie i umre, to za njega ne bi bila teta, bog zna da ne bi. Ali krpelj tvrdoglav,
ukoen i gadan ostaje da ui i ivi i eka. eka da u najneverovatniji sluaj dovede krv u
vidu ivotinje direktno pod drvo. I tek tada on prestaje da bude povuen, pada hvata se
kandama i bui i grize sebi put u tue meso...
Takav krpelj bio je i dete Grenuj... iveo je uauren u samog sebe i ekao je bolja
vremena. Svetu nije davao nita osim svog izmeta; ni osmeha, ni zvuka, ni sjaja oka; ak ni
vlastiti miris. Svaka druga ena bi ovo monstruozno dete odbacila. Ali ne i madam Gajar. Ona
nije namirisala da on ne mirie i od njega nije oekivala nikakvu duevnost, zato to je njena
vlastita dua bila zapeaena.
Druga deca su, meutim, odmah osetila kako stoje stvari sa Grenujem. Ve od prvog
dana pridolica im je bio odvratan. Izbegavali su njegov leaj i meusobno su se zbijali kao
da je u sobi zahladnelo. Oni mlai su ponekad nou vritali; inilo im se kao da kroz sobu
duva promaja. Drugi su sanjali kao da im neto oduzima dah. Jednom su se stariji dogovorili
da ga udave. Na njegovo lice su nagomilali krpe i ebad, i slamu, i na sve to su dodali cigle.
Kada ga je madam Gajar iskopala sledeeg jutra bio je sav zguvan, ugnjeen i modar,
20
ali ne mrtav. Pokuali su jo nekoliko puta, uzalud. Da su ga direktno davili za vrat, vlastitim
rukama, ili mu zapuili usta ili nos, to bi bio sigurniji metod, ali se nisu usudili. Nisu hteli da
ga dodirnu. Gadili su ga se kao kakvog debelog pauka koga ne moe da vlastitom rukom
zgnjei.
Kada je porastao odustali su od pokuaja ubistva. Verovatno su shvatili da se nije
mogao unititi. Umesto toga klonili su ga se, beali od njega, pazili u svakom sluaju da
ga ne dodirnu. Nisu ga mrzeli. Nisu bili ni ljubomorni, niti zbog hrane zavidni. Za takva
oseanja u kui Gajar nije bilo ni najmanje povoda. Jednostavno im je smetalo to je on
bio tu. Nisu mogli da osete njegov miris. Bojali su ga se.
21
Pri tom on, objektivno, nije posedovao nita to uliva strah. Bio je, kad je narastao, ne
naroito visok, nije bio jak, istina ruan, ali ne tako ekstremno ruan da bi ga se ljudi plaili. Nije
bio agresivan, nije bio levak, nije bio podmukao, nije provocirao. Radije se drao po strani. I
njegova inteligencija izgledala je kao da je sve, samo ne strana. Tek sa tri godine poeo je da
stoji na nogama, svoju prvu re izgovorio je u etvrtoj, bila je to re ribe koja je u trenutku
naglog uzbuenja izbila iz njega kad je iz daljine neki prodavac riba proao Ulicom aron
reklamirajui iz sveg glasa svoju robu. Sledee rei koje su mu se otele bile su: Pelagonija,
kozja
tala, kelj i aklorer; ovo poslednje je bilo ime nekog batovanskog pomonika iz
oblinjeg zavoda Fij de la Kroa, koji je kod madam Gajar povremeno obavljao grublje i najgrublje
radove i odlikovao se time to se u ivotu jo nijedanput nije okupao.
Kad je re o glagolima, pridevima i umetnutim reima tu je bio manje govorljiv. Osim da
i ne koje je inae veoma kasno izgovorio po prvi put izgovarao je samo imenice, povremeno
ak samo imena konkretnih stvari, biljki, ivotinja i ljudi, i to samo onda ako su ga ove stvari,
biljke, ivotinje ili ljudi neoekivano iznenadile svojim mirisom.
Sedei pod martovskim suncem na gomili bukovih cepanica, koje su pucketale na toploti,
dogodilo se da je prvi put izgovorio re drvo. Stotinu puta pre toga je ve video drvo, tu re je
ve stotinu puta uo. Razumeo je i ta ona znai, jer su ga zimi esto slali napolje da donosi
drva. Ali drvo kao predmet nikada u nije bilo dovoljno zanimljivo da bi se potrudio da izgovori
njegovo ime. To se dogodilo tek onog martovskog dana dok je sedeo na naslaganoj gomili. Ta
gomila je poput klupe bila naslagana na junoj strani upe madam Gajar, ispod jedne strehe.
Osmueno slatko mirisale su gornje cepanice, na mahovinu je mirisalo iz dubine gomile, dok je
zid upe od smrekovine u toploti odavao miris smole.
Grenuj je ispruenih nogu sedeo na gomili, leima oslonjen na zid upe, zatvorio je oi i
nije se pomerao. Nije nita video, nita nije uo i nita nije oseao. Samo je udisao miris drveta
22
to se oko njega isparavao, hvatajui se pod krovom kao pod pokrivaem. Pio je ovaj miris,
davio se u njemu, impregnirao se njim do poslednje unutranje pore, sam se pretvorio u
drvo, u drvenu lutku poput Pinokija leao je na cepanicama, kao da je mrtav, sve dok,
nakon dosta vremena, moda tek nakon pola sata nije izustio re drvo. Kao da je ispunjen
drvetom do uiju, kao da mu je drvo ve u grlu, kao da su mu stomak, drelo, nos prepuni
drveta, tako da je ispovratio tu re. I to ga je privelo svesti, spasilo ga, ba kad je silovita
prisutnost drveta, njegov miris pretio da ga uniti. Pridigao se, skliznuo niz gomilu
cepanica i oteturao se kao da je na drvenim nogama. Danima je jo bio sav obuzet ovim
doivljajem, i kad god bi uspomena na taj miris u njemu snano narasla, brbljao bi kao
da neto priziva drvo,
drvo.
Tako je nauio da govori. Sa reima koje nisu oznaavale neki mirisan predmet,
dakle sa apstraktnim pojmovima, pre svega etike i moralne prirode, imao je najveih
tekoa. Nije mogao da ih upamti, zamenjivao ih je, i kao odrastao koristio ih je nerado i
esto pogreno: pravo, savest, Bog, radost, odgovornost, skromnost, zahvalnost itd.
sve to su ti pojmovi trebali da znae ostalo je za njega skriveno pod velom tajne.
S druge strane, uobiajeni jezik uskoro nije bio dovoljan da opie sve one stvari to
ih je u sebi sakupio kao olfaktivne pojove. On uskoro nije oseao samo miris drveta, ve
vrstu drveta: javorovo drvo, hrastovinu, borovinu, brestovinu, krukovo drvo, staro,
mlado, trulo, crvotono, drvo obraslo mahovinom, ak pojedinane cepanice, iverje i
piljevinu i oseao ih je kao isto tako razliite predmete, dok drugi ljudi nisu mogli ni da
ih razlikuju oima. Slino je bilo i s ostalim stvarima. To to je ono belo pie koje je madam
Gajar svako jutro davala svojim tienicima uvek opisivano kao mleko, iako je po
Grenujevom oseanju svakog jutra mirisalo sasvim drugaije i imalo razliit ukus, u
zavisnosti od toga koliko je bilo toplo, od koje krave je poticalo, ta je ova krava pasla,
koliko su masnoe ostavili i tako dalje... to to se dim koji se sastojao od stotinu
pojedinanih mirisa koji su se u minutu, ak u sekundi, pretvarajui se u novo jedinstvo,
zvao, kao dim vatre, samo jednim imenom dim... to to su zemlja, predeo, vazduh koji
su od koraka do koraka i od daha do daha bili ispunjeni drugim mirisom i posedovali time
23
uvek drugi identitet, a ipak uvek opisivan s one tri nezgrapne rei sve te groteskne
nesrazmere izmeu bogatstva sveta koji se opaa pomou ula mirisa i siromatva jezika
imale su za posledicu da deak Grenuj pone da duboko sumnja u smisao jezika; i pristajao
je da ga koristi samo ako je to neophodno zahtevalo optenje s drugi ljudima.
Sa est godina svoju okolinu je ve potpuno olfaktivno poznavao. U kui madam
Gajar nije bilo ni jednog predmeta, ni jednog mesta u severnom delu Ulice aron, ni
jednog oveka, ni jednog kamena, stabla, buna ili plota, niega, bez obzira koliko bilo
siuno to on preko mirisa nije poznavao i u njegovoj jedinstvenosti vrsto ga uvao u
pamenju. Sakupio je i imao na raspolaganju desetine hiljada, stotine hiljada specifinih
mirisa, tako jasnih, tako ivih da ne samo da bi ih se setio kad bi ih opet namirisao, ve
bi uistinu osetio njihov miris im bi ih se setio; tavie umeo je da ih ak u mati
meusobno kombinuje i da u sebi na taj nain proizvodi mirise kakvi u stvarnom svetu
uopte nisu postojali. Izgledalo je kao da poseduje ogroman samoizgraen vokabular
mirisa koji mu je omoguavao da po volji gradi velike koliine novih mirisnih reenica i
to u dobu kada su druga deca svojim teko u glavu uteranim reima mucala prve
konvencionalne reenice, nimalo dovoljne da opiu svet. Njegov dar bi se moda najbolje
mogao uporediti sa darom muzikog vunderkinda koje je odslualo melodije i harmonije i
preko njih upoznalo alfabet pojedinanih tonova, da bi onda sasvim samo komponovalo
nove melodije i harmonije naravno, s tom razlikom to je alfabet mirisa bio neuporedivo
vei i razliitiji od alfabeta tonova, i sa jo jednom razlikom to se stvaralaka aktivnost
Grenuja kao vunderkinda odigravala samo u njemu samom i to niko nije mogao da je
opazi osim njega.
Prema spoljanjem svetu postajao je sve zatvoreniji. Najradije je sam lunjao kroz
severni deo Fobur Sen Antoana, kroz bate s povrem, vinograde, po livadama. Ponekad
se uvee nije vraao kui, nije ga bilo danima. Obavezno kanjavanje tapom podnosio je
ne pokazujui bol. Kuni pritvor, uskraivanje obroka, rad po kazni nisu uspeli da promene
njegovo ponaanje. Povremeno poseivanje bogoslovije Notr Dam de Bon Sekur u trajanju
od godinu i po dana ostalo je bez vidljivog dejstva. Malo je nauio da ita slova i da pie
24
vlastito ime i to je sve. Njegov uitelj ga je smatrao za malounog.

Madam Gajar je, meutim, primetila da je posedovao odreene sposobnosti i
osobenosti koje su bile veoma neobine, da ne kaemo natprirodne: tako je izgledalo da
mu je potpuno nepoznat deji strah od mraka i noi. Mogli su ga u svako doba poslati po
neku stvar u podrum, kuda su se druga deca jedva usuivala da idu i sa svetiljkom, ili
napolje u upu da usred noi donese drva. I on nikad ne bi poneo svetiljku, i uprkos tome
bi se snaao i odmah doneo ono to je traeno, a da nikad nije uzeo pogrenu stvar, niti
se sapleo ili neto oborio. Jo udnije je izgledalo to je on, kako je madam Gajar verovala
da je ustanovila, mogao da vidi kroz papir, tkaninu, drvo, ak kroz zidove i zatvorena
vrata. Znao je koliko tienika ima u spavaonici i koji su, a da u nju uopte nije uao. Znao
je da se u karfiolu krije gusenica pre nego to su ga presekli, a jednom kada je svoj novac
tako dobro sakrila da ga sama vie nije mogla nai (menjala je svoja skrovita) on je, ne
tragajui ni sekunde, pokazao na jedno mesto iza grede od kamina i gle, tu je bio! ak
je mogao da vidi i budunost, tako to je naime, umeo da najavi posetu neke osobe dugo
pre njenog dolaska, ili to bi nepogreivo predskazao pribliavanje nevremena pre nego
to bi se na nebu pokazao i najmanji oblak. To to on sve ovo, istina, nije video, nije video
oima, ve je to nanjuio svojim sve otrijim i preciznijim njuhom: gusenicu u karfiolu,
novac iza grede, ljude iza zidova i na daljini od nekoliko ulica to madam Gajar ni u snu
ne bi palo na pamet, ak i da onaj udarac araem nije otetio njen olfaktorium. Bila je
ubeena da deak bez obzira na eventualnu malounost poseduje i drugu prirodu. I
budui da je znala da ljudi sa dve prirode privlae nesreu i smrt uhvatio je strah. Jo
stranija, gotovo nepodnoljiva bila joj je misao da ivi pod istim krovom sa nekim ko
ima sposobnost da njen briljivo sakriven novac vidi kroz zidove i grede, i od kada je
otkrila ovu uasnu sposobnost Grenuja radila je na tome da ga se oslobodi i dobro se
poklopilo to je, negde u isto vreme Grenuj je napunio osam godina manastir Sen Meri
bez navoenja razloga obustavio svoje godinje isplate. Madam ih nije opomenula. Reda
radi ekala je jo nedelju dana i kada oekivani novac ipak nije stigao, uzela je dete za
ruku i otila s njime u grad.
25
U Ulici Morteleri, blizu reke, poznavala je jednog tavljaa po imenu Grimal, koji je
imao neprestanu potrebu za mladom radnom snagom ne za normalnim egrtima ili
uenicima, ve za jeftinim radnicima. U tom zanatu bilo je, naime, poslova skidanje mesa
sa trulih ivotinjskih koa, meanje otrovnih tenosti za tavljenje i za bojenje, iznoenje
opasne kore za injenje koa koji su bili toliko opasni po ivot da jedan odgovoran majstor
nikad nije svoje majstore troio na to, ve besposlen olo, lutalice ili izgubljenu decu, za koju
u sluaju da se neto dogodi niko se ne bi raspitivao. Naravno da je madam Gajar znala da
Grenuj u Grimalovoj tavionici nije, prema ljudskim standardima, imao nikakve izglede da
preivi. Ali ona nije bila ena koja bi se time optereivala. Svoju dunost je, uostalom, obavila.
Period negovanja je bio zavren. ta e se dalje dogoditi sa tienikom to se nje nije ticalo.
Ako preivi, u redu, ako umre, opet u redu glavno je da sve bude po zakonu. I tako joj je
gospodin Grimal pismeno potvrdio predaju deaka, a ona je sa svoje strane napisala
priznanicu za petnaest franaka provizije i krenula kui u Ulicu aron. Nije oseala ni najmanji
trag neiste savesti. Naprotiv, verovala je da je postupila ne samo po zakonu, ve i pravedno,
jer bi dalji boravak deteta za koji niko nije plaao svakako iao na teret ostale dece ili ak na
njen vlastiti teret i mogao bi da ugrozi eventualno budunost ostale dece ili njenu vlastitu
budunost, a to znai, njenu vlastitu, izdvojenu, privatnu smrt koja je bila jedino to je jo
elela od ivota.
Budui da na ovom mestu pripovesti naputamo madam Gajar i da je kasnije neemo
vie sretati, opisaemo u nekoliko reenica kraj njenih dana. Madam je, iako je jo kao dete
iznutra umrla, doivela na svoju nesreu veoma visoku starost. Godine 1782. sa gotovo
sedamdeset godina ona je napustila svoj posao, i kao to je planirala poela je da se bavi
rentom, sedela je u svojoj kuici i ekala smrt. Ali smrt nije dolazila. Umesto nje dolo je
neto s ime ni jedan ovek na svetu nije mogao da rauna i to u zemlji jo nikada nije
postojalo, a to je revolucija, to jest jedna nagla promena ukupnih drutvenih, moralnih i
transcedentalnih odnosa. Ova revolucija nije u poetku imala nikakvog uticaja na linu
sudbinu madam Gajar. Ali onda napunila je tada ve skoro osamdesetu odjednom je
poelo da se pria da je njen davalac rente morao da emigrira, da mu je oduzet posed koji
26
je na licitaciji kupio jedan fabrikant pantalona. Neko vreme je izgledalo da ni ova promena
ne nosi nikakve fatalne posledice za madam Gajar, jer je fabrikant pantalona i dalje tano
isplaivao rentu. No, onda je doao dan kada ona svoj novac nije vie dobijala u vrstom
novcu, ve u obliku malih tampanih papiria i to je bio poetak njenog materijalnog kraja.
Nakon dve godine renta nije bila dovoljna ni da se plati drvo za ogrev. Madam bee
naterana da proda svoju kuu, za smenu malu cenu, jer je odjedanput osim nje bilo hiljade
drugih ljudi koji su isto tako morali da prodaju svoje kue. I opet je kao protivvrednost dobila
samo ove glupe papirie, i oni opet nakon dve godine nisu gotovo nita vredeli, a godine
1797 tada se ve pribliavala devedesetoj ona je izgubila svoju celokupnu, tegobnim,
viegodinjim radom nagrabljenu imovinu i stanovala je u maloj nametenoj sobi u Ulici
Kokij. I tek sad, sa dvadesetogodinjim zakanjenjem, stigla je smrt i to u liku jedne
dugotrajne bolesti lezda koja je madam epala za grlo i otela joj prvo apetit, a zatim glas,
tako da se nijednom reju nije mogla pobuniti kad su je odneli u Hotel Dje. Tamo su je uneli
u istu salu ispunjenu stotinama samrtnika, u kojoj je ve umro njen mu, stavili je u
zajedniki krevet sa pet drugih starih potpuno nepoznatih ena, leale su dodirujui se jedna
uz drugu, i ostavili su ih da tamo umiru tri nedelje sasvim javno. Onda je uivena u dak,
da bi u etiri sata ujuto zajedno sa pedeset drugih leeva bila baena na kola i uz priguene
zvuke jednog malog zvona odvezena na novoosnovano groblje Klamar, milju pred kapijama
grada, i tamo baena u masovnu grobnicu pod debeo sloj negaenog krea.
Bilo je to godine 1799. Bogu hvala, madam nije slutila nita o sudbini koja joj predstoji
kada je onog dana godine 1747. pola kui napustivi deaka Grenuja i nau priu. Moda
bi izgubila svoju veru u pravdu i time jedini smisao ivota u koji je verovala.
27
VI
Ve na prvi pogled kojim je odmerio gospodina Grimala ne, ve na prvi udisaj kojim
je osetio Grimalovu mirisnu auru Grenuj je znao da je ovaj ovek u stanju da ga za najmanju
neposlunost prebije na smrt. Njegov ivot je sada vredeo tano onoliko koliko i posao koji
je mogao da obavlja, sastojao se jo samo od koristi koju mu je Grimal pripisivao. I tako je
Grenuj nalegao na rudu, ne pokuavajui da se pobuni ni jedan jedini put. Iz dana u dan svu
energiju svog prkosa i svoje tvrdoglavosti uaurio je u samog sebe, koristei je samo za to
da na nain krpelja preivi epohu predstojeeg ledenog doba: ilavo, samodovoljno,
neupadljivo, uvajui svetlost ivotne nade na najmanjem, ali dobro uvanom plamenu. Bio
je primer pokornosti, skromnosti i vrednoe sve to bi mu se reklo posluao je, jeo je sve
to su mu dali. Uvee je bez gunanja putao da ga zatvaraju u ostavicu sagraenu bono
od radionice u kojoj se uvao alat i visile usoljene sirove koe. Ovde je spavao na goloj
utabanoj zemlji. Preko dana bi poinjao da radi im bi svanulo, zimi osam, leti etrnaest,
petnaest, esnaest asova: skidao je meso s koa to su uasno smrdele, potapao ih u vodu,
skidao dlake, potapao u kre, premazivao ih, prelazio preko njih valjkom, bajcovao ih, sekao
drva, gulio koru sa breza i tisa, sputao se u jame ispunjene isparenjima koja nagrizaju kou,
slagao je, kako su mu egrti nareivali, koe i koru jedne na druge, razbacivao je zgnjeene
iarke, prekrivao je uasnu lomau tisovim granama i zemljom. Godinama kasnije morao je
da je opet raskopava i u utavljenu kou mumificirane leeve izvlai iz njihovog groba.
Kada nije zakopavao i iskopavao koe, tada je donosio vodu. Mesecima je teglio vodu
sa reke, uvek po dve kante, na stotine kanti dnevno, jer je zanat zahtevao ogromne koliine
vode za pranje, za omekavanje, za kuvanje, za bojenje. Mesecima nije imao na telu ni suvu
krpicu od silnog noenja vode, uvee mu se sa odee cedila voda, i njegova koa je bila
hladna, meka i natopljena poput koa koje je prao.
Nakon godinu dana ove vie ivotinjske nego ljudske egzistencije dobio je bedrenicu,
28
stranu taviteljsku bolest, iji je ishod obino smrtan. Grimal ga je ve otpisao i poeo da
trai zamenu istina, ne bez aljenja, jer samodovoljnijeg i vrednijeg radnika od ovog
Grenuja jo nikad nije imao. Nasuprot svim oekivanjima Grenuj je, meutim, preiveo ovu
bolest. Ostali su mu samo oiljci velikih crnih priteva iza uiju, na grlu i na obrazima koji su
ga unakazili i uinili ga jo runijim nego to je inae bio. Osim toga je dobio nemerljivo
velika prednost otpornost na bedrenicu, tako da je od sada mogao ispucalim i krvavim
rukama da skida meso i sa najgorih koa, ne izlaei se opasnosti nove zaraze. Time se nije
razlikovao samo od egrta i uenika, ve i od vlastitih potencijalnih naslednika. I budui da
vie nije bio tako lako zamenjiv kao ranije, vrednost njegovog rada je porasla, a time i
vrednost njegovog ivota. Odjednom nije vie morao da spava na goloj zemlji, ve mu je
dozvoljeno da u upi sagradi sebi leaj od drveta, na to su mu nabacali slamu i dali vlastito
ebe. Nisu ga vie zakljuavali na spavanje. Jelo je bilo izdanije. Grimal ga vie nije drao
kao kakvu ivotinju, ve kao korisnu domau ivotinju.
Kad je napunio dvanaest godina Grimal mu dade pola nedelje slobodno, a sa trinaest
mogao je ak da preko nedelje, uvee posle rada izae na jedan sat i radi ta hoe.
Pobedio je jer je iveo, i posedovao je koliinu slobode dovoljnu da nastavi da ivi.
Vreme prezimljavanja je prolo. Krpelj Grenuj se ponovo pokrenuo. Nanjuio je vazduh
sutranjice. Osetio je u sebi lovca. Pred njim se nalazilo najvee mirisno lovite na svetu:
grad Pariz.
29
VII
Bilo je kao u zemlji dembeliji. Ve su same oblinje etvrti Sen ak de la Bueri i Sen
Estah bili zemlja dembelija. U uliicama bono od Ulice Sen Deni i Ulice Sen Marten ljudi su
iveli tako zgusnuto jedni pored drugih, kue su se tako priljubljivale uz susedne, pet, est
spratova visoke, da se nebo nije videlo, a vazduh je pri zemlji stajao kao u vlanim kanalima,
ustajao od mirisa. Meali su se mirisi ljudi i ivotinja, isparenja jela i bolesti, vode i kamena,
i pepela i koe, sapuna i svee ispeenog hleba i jaja kuvanih u siretu, knedli i izglaanog
mesinga, alfije i piva i suza, masti i mokre i suve slame. Hiljade i hiljade mirisa tvorili su
jednu nevidljivu kau koja je ispunjavala klisure uliica, i koja bi se samo retko isparavala
preko krovova lebdei uvek nad zemljom. Ljudi koji su tamo iveli nisu u ovoj kai vie nita
naroito mogli da namiriu; ona je nastala od njih, i uvek iznova ih je natapala, jer je to bio
vazduh koji su udisali i od koga su iveli, to je bilo poput tople odee koja se dugo nosi, koja
vie ne mirie i ne osea se vie na koi. Grenuj je, meutim, sve to mirisao kao da to radi
prvi put. I nije osetio samo ukupnost mnotva ovih mirisa, ve ga je analitiki delio na njegove
najmanje i najdalje delove i delie. Njegov fini nos rasplitao je klupko od isparenja i smradova
u pojedinane niti osnovnih mirisa koji se vie nisu mogli rastavljati. Predstavljalo mu je
neopisivo zadovoljstvo da ove niti raspreda i ispreda.
esto bi zastao, naslonjen na zid kakve kue ili u nekom mranom oku, zatvorenih
oiju, poluotvorenih usta i rairenih nozdrva, tiho kao riba grabljivica u velikoj, mranoj vodi
koja sporo tee. I ako bi mu napokon daak vazduha prineo kraj nekog mirisnog konia, on
bi ga zgrabio i nije vie oseao nita drugo osim tog jednog mirisa, vrsto bi ga drao, duboko
bi ga uvlaio u sebe i uvao za sva vremena. Mogao je to da bude neki davno poznati miris,
ili neka njegova varijacija, ali je mogao da bude i neki sasvim nov, neki koji je imao tek male
ili nikakve slinosti sa svim to je do tada namirisao, da ne kaemo video: na primer, miris
ispeglane svile; miris aja od majine duice, miris komada srebrom optoenog brokata, miris
30
epa iz boce retke vrste vina, miris elja od kornjainog oklopa. Grenuj je jurio upravo takve,
njemu jo uvek nepoznate mirise, lovio ih strau i strpljenjem pecaroa i sakupljao ih je u
sebi.
Kada bi se sit namirisao guste uline kae, krenuo bi u prozranije krajeve gde su mirisi
bili razreeniji, gde su se meali s vetrom i irili se, gotovo kao parfem: na primer na trgu
Hala, gde je u veernjim mirisima dan jo uvek nastavljao da ivi, nevidljiv, ali jasan kao da
se tu jo uvek guvaju trgovci, kao da po svuda jo uvek stoje prepune korpe povra i jaja,
burad puna vina i sireta, dakovi sa zainima i krompirima i branom, sanduci s ekserima i
zavrtnjima, tezge s mesom, stolovi puni tkanina i posua i onova i stotinu drugih stvari
koje se tamo preko dana prodaju... sav taj mete je do najmanje pojedinosti bio prisutan
u vazduhu to ga je ostavio za sobom. Grenuj je miriui razgledao pijacu, ako se tako
moe rei i mirisao je bolje nego to je neko drugi mogao da vidi jer je opaao naknadno i
zbog toga na vii nain: kao esenciju, kao duh neeg to je tu postojalo, neto to nije bilo
ometano uobiajenim atributima sadanjosti poput buke, bletavosti, gadljivog
dodirivanja ljudskih telesa.
Ili je pak iao tamo gde su njegovoj majci odsekli glavu, na trg Grev koji se poput
velikog jezika pruao prema reci. Ovde su bili za stubove privezani ili na obalu izvueni
brodovi koji su mirisali na ugalj i ito i seno i vlanu uad.
A sa zapada je kroz ovaj jedini prosek to ga je reka usekla kroz grad dopirala iroka
struja vetra donosei mirise iz unutranjosti, s livada kod Neuija, uma izmeu Sen
ermena i Versaja, dalekih gradova poput Ruena ili Kena, a ponekad ak i s mora. More je
mirisalo kao naduvano jedro u kome se hvatala voda, so i neko hladno sunce. Mirisalo je
jednostavno, to more, ali je istovremeno mirisalo tako veliko i jedinstveno da je Grenuj
oklevao da njegov miris deli u riblje, u vodeno, u algasto, u svee i tako dalje. Vie je voleo
da miris mora ostavi u jednom komadu, da ga kao celinu uva u seanju i da uiva u njemu,
tako nepodeljenom. Miris mora mu se toliko dopao da je poeleo da ga jednom dobije istog
i nepomeanog i u tolikim koliinama da se u njemu moe udaviti. A kasnije, kada je iz
pripovedanja drugih uo koliko je more i da se po njemu moe brodom putovati danima,
31
a da se ne ugleda kopno, tada nije nita vie voleo nego da zamilja kako se nalazi na jednom
takvom brodu, da sedi visoko gore u korpi na najvioj katarki i da prolee kroz beskrajan
miris mora, koji zapravo i nije bio nikakav miris, ve dah, jedan izdah, kraj svih mirisa, i da
se od tog zadovoljstva rastvara u ovom dahu. Ali dotle nee nikada doi jer Grenuj koji je
stajao na obali trga Grev i vie puta udisao i izdisao daak morskog vetra to je dopirao do
njegovog nosa nee nikada u ivotu videti more, pravo more, veliki okean koji se nalazio na
zapadu, i nikada nee moi da se pomea s ovim mirisom.
etvrt izmeu Sen Eustaha i Hotel de Vila uskoro je tako dobro upoznao preko njenih
mirisa da se tu mogao snai i po najguoj pomrini. I tako je svoje lovite proirio, najpre
na zapad prema Foburu Sen Onore, zatim uz ulicu Sen Antoan sve do Bastilje, i napokon,
ak na drugu stranu reke prema etvrti Sorbon i Fobur Sen ermen gde su iveli bogati ljudi.
Kroz gvozdene ograde kapija mirisalo je na kou od koija i na puder u perikama paeva, a
dalje preko visokih zidina iz vrtova dopirao je miris utilovki i rua i svee seenih kalina.
Upravo ovde je Grenuj po prvi put osetio miris parfema u pravom smislu te rei: jednostavnu
vodicu od lavande ili rue, kojom su prilikom sveanosti posipali fontane vrtova, ali i
kompleksnije, skupocenije mirise mousne teksture pomeane sa uljem od nerolije i
tuberoze, jasmina ili cimeta, koji su se uvee poput teke trake vijorili iza ekipaa.
Registrovao je ove mirise kao to je registrovao i profane, radoznalo, ali bez naroitog
divljenja. Primetio je, istina, da parfem ima nameru da deluje opojno i privlano i prepoznao
je u njemu kvalitet pojedinih esencija od kojih se on sastojao. Ali sve skupa one su mu
izgledale ipak vie grubo i prosto, i vie zbrda-zdola nabacane nego komponovane, i znao je
da bi mogao da proizvede sasvim druge prijatne mirise kad bi samo raspolagao istim
elementima.
Mnoge od ovih osnovnih elemenata poznavao je ve sa pijanih tandova za cvee i
zaine; drugi su u bili novi i njih je isfiltrirao iz meavine mirisa i uvao ih bezimene u seanju:
ambra, cibetka, pauli, sandalovo drvo, bergamot, vetiver, opoponaks, izmirna, hmeljev cvet,
dabrovica...
32
On nije postupao kao probira. Izmeu onoga to se u zemlji oznaavalo kao dobar ili
lo miris on nije poznavao razlike, jo uvek ne. Bio je poudan. Cilj njegovog lova sastojao se
u tome da jednostavno poseduje sve to svet ima da ponudi u mirisima, i jedini uslov je bio
da su ti mirisi novi. Miris oznojenog konja znaio mu je isto koliko i neni zeleni miris
nabubrelih ruinih pupoljaka, prodoran smrad jedne stenice ne manje od mirisa pikovanog
teleeg peenja to se isparavao iz bogatih kuhinja. Sve, sve je drao, usisavao u sebe. I u
sintetizovanoj mirisnoj kuhinjii njegove fantazije, u kojoj je neprestano sastavljao nove
kombinacije mirisa nije jo uvek vladao nikakav estetski princip. Bile su to bizarnosti koje je
stvarao i odmah potom unitavao poput deteta koje se igra kockicama inventivno i
destruktivno, bez prepoznatljivog stvaralakog principa.
33
VIII
1. septembra 1753. na godinjicu kraljevog dolaska na presto grad Pariz je na Pon
Roajalu napravio vatromet. On nije bio tako spektakularan kao vatromet u slavu kraljevog
venanja ili kao onaj legendarni vatromet povodom roenja prestolonaslednika, ali je to ipak
bio veoma upeatljiv vatromet. Na katarke brodova namotali su zlatne suneve tokove. Sa
mosta su takozvani vatreni bikovi bljuvali vatrenu kiu zvezda u reku. I dok su svuda uz
zagluujuu buku pucale petarde i bombice po trotoaru, rakete su se pele u nebo i na crnom
nebeskom svodu crtale bele ljiljane. Gomila od nekoliko hiljada ljudi koja je bila okupljena
kako na mostu, tako i po kejovima na obe strane reke pratila je spektakl oduevljenim
uzvicima ah i oh i bravo, pa ak i iveo iako je kralj na presto stupio jo pre trideset i osam
godina i vrhunac njegove popularnosti je ve odavno proao. Sve je to u stanju da uradi
jedan vatromet.
Grenuj je stajao nem u senci paviljona Flor, na desnoj obali, prekoputa Pon Roajala.
Nije aplaudirao, nije ak ni gledao kad su rakete poletale. Doao je jer je verovao da e
namirisati neto novo, ali se uskoro ispostavilo da vatromet u smislu mirisa nema ta da
ponudi. Ono to je tamo u rasipnikoj mnogostrukosti sevalo i rasprskavalo se i pucalo i
zvidalo ostavljalo je za sobom krajnje jednolinu meavinu mirisa sumpora, ulja i alitre.
Upravo je nameravao da napusti ovu dosadnu predstavu i krene kui pored galerije
Luvra, kad mu vetar donese neto, neto majuno, to se jedva moglo opaziti, neku esticu,
atom mirisa, ne, jo manje: vie slutnju jednog mirisa nego pravi miris a istovremeno i
sigurnu slutnju da je re o neemu to jo nikad nije omirisao. Vratio se opet svom mestu
pored zida, zatvorio je oi i rairio nozdrve. Miris je bio tako izuzetno nean i fin da nije
mogao da ga zadri, stalno se opirao opaanju, bivao prikriven barutnim dimom petardi,
blokiran isparenjima mase ljudi, razlomljen i rastrgan od hiljade drugih mirisa grada. Ali onda,
iznenada, opet se pojavio, samo oblai, jednu kratku sekundu kao predivna najava... i odmah
34
nestao. Grenuj je bio na mukama. Po prvi put nije samo njegov poudni karakter bio taj koji
je dobio uvredu, ve je uistinu njegovo srce sada patilo. inilo mu se da je ovaj miris klju
za poredak svih ostalih mirisa, da se o mirisima ne razume nita ako se ne razume ovaj
jedan, i on, Grenuj, proerdao je svoj ivot ako mu ne uspe da ga poseduje. Morao je da ga
ima ne zbog pukog posedovanja, ve zbog mira svog srca.
Gotovo mu je pozlilo od uzbuenja. Nije ak uspeo ni da sazna iz kog pravca je uopte
dolazio taj miris. Ponekad su intervali pre nego to bi opet do njega dopro oblai trajali
minutima i svaki put bi ga obuzeo uasan strah da ga je zauvek izgubio. Spas je napokon
naao u oajnikom uverenju da miris dopire s druge obale reke, negde iz jugoistonog
pravca.
Odvojio se od zida paviljona Flor, uronio u gomilu ljudi i krio sebi put preko mosta.
Svakih nekoliko koraka je zastajkivao. Propinjao se na vrhove prstiju da bi nad glavama ljudi
njuio vazduh, najpre nije njuio nita od silnog uzbuenja, zatim je ipak neto nanjuio,
umrknuo je vazduh ak jae nego ranije, znao je da je na pravom putu, opet je zaronio,
probijao se dalje kroz gomilu posmatraa i ljudi koji su pravili vatromet, koji su svaki as
svoje baklje prinosili fitiljima raketa, gubio je u otrom dimu baruta svoj miris, hvatala ga je
panika, gurao se i laktao i krio sebi put, nakon beskrajno dugih minuta stigao je na drugu
obalu do hotela Maji, na kej Malakes, gde ulazi Ulica Sen...
Tu je zastao, sabrao se i mirisao. Imao ga je. vrsto ga je drao. Poput trake stizao je
miris niz Ulicu Sen, nezamenjivo jasan, pa ipak i dalje veoma nean i veoma fin. Grenuj oseti
kako mu srce lupa i znao je da ono ne lupa zbog napora tranja, ve zbog njegove uzbuene
bespomonosti pred prisutnou ovog mirisa. Pokuao je da se seti neeg to bi se s njim
moglo uporediti i morao je da odbaci sva poreenja. Ovaj miris je imao sveinu; ali ne sveinu
divljeg liuna ili pomorande, ne sveinu izmirne ili lista cimeta ili mente ili breze ili kamfora ili
borovih iglica, niti majske kie ili ledenog vetra ili izvorske vode... ali ipak je posedovao
toplotu; ali ne kao bergaomt, empres ili mous, ne kao jasmin ili narcis, ne kao ruino drvo
i ne kao perunika... Ovaj miris bio je meavina od oba, od nepostojanog i tekog, ali ne
meavina, ve jedinstvo, i uz to malo i slabo, a ipak solidno i izdrljivo kao komad tanke
35
sjajne svile... opet, ne kao svila, ve popud meda slatko meko u kome se topi keks neto
to i pored najbolje volje nije ilo zajedno: mleko i svila! Neshvatljiv je bio ovaj miris, neopisiv,
nije se nigde mogao svrstati, nije zapravo uopte smeo ni da postoji. Pa ipak bio je tu
velianstven, kao da se sam po sebi podrazumeva. Grenuj ga je sledio dok mu je srce
prestraeno lupalo, jer je slutio da on ne sledi taj miris, ve da ga je miris zarobio i sada ga
neodoljivo privlai sebi.
Krenuo je uz ulicu Sen. Nikoga nije bilo na ulici. Kue su bile prazne i tihe. Ljudi su bili
dole na reci i posmatrali vatromet. Nije smetao nikakav grozniav miris ljudi, nikakav otar
smrad od baruta. Ulica je mirisala po uobiajenim mirisima vode, izmeta, pacova i otpadaka
povra. Iznad toga je, meutim, neno i jasno lebdela traka koja je vodila Grenuja. Nakon
nekoliko koraka nonu svetlost neba progutale su visoke zgrade i Grenuj nastavi put kroz
mrak. Nije ni morao nita da vidi. Miris ga je sigurno vodio.
Posle deset metara skrenuo je desno u Ulicu Mare, jedan moda jo mraniji, tek za
duinu rairenih ruku uzak sokak. udno je to miris nije postao mnogo jai. Postao je samo
istiji i tako, putem svoje sve vee istoe poprimao je sve silovitiju privlanost. Grenuj je
hodao bez vlastite volje. Na jednom mestu miris ga snano povue u desno, naizgled usred
zida jedne kue. Otvori se nizak hodnik koji je vodio u zadnje dvorite. Poput meseara Grenuj
proe kroz ovaj hodnik, pree preko zadnjeg dvorita, zavi za ugao, dospe u jedno drugo,
manje dvorite i ovde se napokon ukaza svetlost. Trg se mogao prei u samo nekoliko koraka.
Iz zida je virio jedan kosi drveni krov. Nad stolom ispod krova gorela je svea. Za tim stolom
sedela je devojka i istila denerike. Uzimala je plodove iz korpe sa svoje leve strane, skidala
peteljke i kotice noem i bacala ih u kantu. Mogla je imati trinaest, etrnaest godina. Grenuj
se zaustavi. Odmah je znao ta je bio izvor mirisa koji je osetio preko pola milje dalje, na
drugoj obali reke: ne ovo prljavo zadnje dvorite, niti denerike. Izvor je bila devojka.
Na trenutak bio je tako zbunjen da je zaista pomislio da u ivotu nije video nita tako
lepo kao to je ta devojka. Pri tom je samo video njenu siluetu od pozadi u svetlosti svee.
Mislio je, naravno, da jo nije nikada nije tako neto lepo namirisao. Poto je ipak poznavao
ljudske mirise, na hiljade njih - mirise mukaraca, ena, dece, nije mogao da shvati da iz
36
oveka moe da zrai tako osoben miris. Ljudi su uglavnom mirisali neodreeno ili bedno.
Deca su mirisala bledo, mukarci na urin, na otar znoj i sir, ene na ueglu mast i ukvarenu
ribu. Krajnje nezanimljivo, odbojno su mirisali ljudi... I tako se desilo da Grenuj po prvi put
u ivotu nije poverovao svom nosu i morao je da se pripomogne oima da bi poverovao u
ono to je namirisao. Ova zabuna ula nije dodue dugo trajala. Bio mu je uistinu potreban
samo trenutak da se optiki uveri i onda se utoliko bezobzirnije prepusti opaajima svog ula
njuha. Sada je
mirisao da je ona ovek, irisao je znoj njenog pazuha, masnou njene kose,
riblji miris njenog pola, i mirisao je s najveim zadovoljstvom. Njen znoj mirisao je svee
poput morskog vetra, masnoa njene kose slatko kao orahovo ulje, njen pol kao buket
vodenih ljiljana, koa kao kajsijin cvet... i povezivanje svih ovih komponenti davalo je jedan
parfem tako bogat, tako ujednaen, tako aroban da je sve to je Grenuj do sada od parfema
mirisao, sve to je sam u sebi stvorio pravei zgrade od mirisa, odjedanput je postajala ista
besmislica. Stotine hiljada mirisa nisu vie vredeli od ovog jednog mirisa. Ovaj jedan bio je
vii princip po ijem uzoru su drugi morali da se ravnaju. On je bio ista lepota.
Grenuju je bilo jasno da bez posedovanja ovog mirisa njegov ivot nema nikakvog
smisla. Morao ga je upoznati do najmanje pojedinosti, do poslednjeg najnenijeg ravanja;
obina kompleksna uspomena na njega nije bila dovoljna. Hteo je da kao sa igom za kovanje
novca utisne ovaj uzvieni parfem u haos svoje crne due, da ga ispita u tanine, i da ubudue
samo prema unutranjim strukturama ove arobne forule razmilja, ivi, mirie.
Polako je krenuo ka devojci, sve blie, stupio je ispod nadstrenice i zastao korak iza
nje. Ona ga nije ula.
Bila je crvenokosa i nosila je sivu haljinu bez rukava. Njene ruke su bile veoma bele, a
ake ute od soka raseenih denerika. Grenuj je stajao nadvijen nad njom i udisao sada
njen potpuno neokrnjen miris onako kako se irio iz njenog vrata, njene kose, iz izreza njene
haljine i putao je da u njega struji kao blagi lahor. Jo nikad mu nije bilo tako prijatno.
Devojka, meutim, oseti hladnou.
Nije videla Grenuja. Ali je osetila strah, neku udnu jezu kakva se dobija kada nekog
spopadne iznenada davno zaboravljen strah. Uinilo joj se kao da iza njenih lea duva hladna
37
promaja, kao da je neko otvorio vrata koja vode u ogroman hladan podrum. I ona odloi svoj
kuhinjski no, priljubi ruke uz grudi i okrenu se.
Tako se ukoila od straha kad ga je ugledala da je on imao mnogo vremena da joj ruke
stavi oko grla, nije pokuavala ni da krikne, nije se pomakla, nije uinila ni jedan odbrambeni
pokret. On je nije ni pogledao. Njeno lepo lice prekriveno sunanim pegama, rumene usne,
krupne sjajne zelene oi nije video, jer je vrsto drao oi zatvorene dok je davio, i jedina
briga mu je bila da ne izgubi ni deli njenog mirisa.
Kad je bila mrtva, poloio ju je na pod usred kotica od denerika, rascepao joj haljinu
a reka mirisa postala je poplava, preplavljujui ga svojim bogatstvom. Zario je svoje lice u
njenu kou i rairenim nozdrvama iao od njenog stomaka, grudi, do vrata, u lice i kroz kosu
i nazad ka stomaku, nie od njenog pola, njenih butina, njenih belih nogu. Omirisao je od
glave do pete, prikupio je poslednje ostatke njenog mirisa pod bradom, u pupku i u pregibu
njene ruke.
Kada je usisavao sve njene mirise ostao je uei jo neko vreme pored nje, da bi se
sabrao jer je bio prepun nje. Nije hteo da izgubi nita od njenog mirisa. Prvo je morao da
vrsto zatvori unutranje pregrade. Tada je ustao i ugasio sveu.
U ovo vreme ljudi su ve poeli da se vraaju kuama pevajui i uzvikujui iveo! uz
Ulicu Sen. Grenuj nanjui sebi put kroz mrak izaavi na ulicu prekoputa Ulice Petit Ogisten
koja je vodila paralelno sa Ulicom Sen prema reci. Malo kasnije otkrie udavljenu devojku.
Podie se graja. Upalie se buktinje. Doe straa. Grenuj je odavno bio na drugoj obali.
Ove noi njegovo skrovite izgledalo mu je kao plata, a njegova slamarica kao baldahin.
ta je srea, to do sada u ivotu jo nikad nije doiveo. Poznavao je, istina, veoma retka
stanja tupog zadovoljstva. Sada je, meutim, drhtao od sree i od tolikog blaenstva nije
mogao da zaspi. inilo mu se kao da je po drugi put roen, ne, ne po drugi, po prvi put, jer
do sada je postojao samo animalno u krajnje nebuloznom poznavanju samog sebe. Sa
dananjim danom mu je, meutim, izgledalo da konano zna ko je on: naime, nita drugo
do genije; i da njegov ivot ima smisao, i svrhu, i cilj, i viu predodreenost: i to ne manju
nego da napravi revoluciju u svetu mirisa; i da samo on na svetu poseduje sva sredstva za
38
tako neto: naime, osoben nos, fenomenalno pamenje, i kao najvanije od svega, miris ove
devojke iz Ulice Mare u kojem je na nain arobne formule bilo sadrano sve to je sainjavalo
jedan veliki miris parfem: nenost, snaga, trajnost, raznolikost i uasavajua, neodoljiva
lepota. Naao je kompas za svoj budui ivot. I kao sva genijalna udovita kojima neki
spoljanji dogaaj otvara prav put u spiralni haos njihovih dua, Grenuj nije vie odstupao
od onoga to je verovao da je prepoznao kao pravac svoje sudbine. Sada je shvatio zbog
ega se tako ilavo i zagrieno drao ivota: morao je da postane stvoritelj mirisa. I to ne
bilo kakav, ve najvei tvorac parfema svih vremena.
Jo iste noi ispitao je, najpre budan, a zatim u snu, ogromne razvaline svog seanja.
Ispitao je milione i milione mirisnih kockica i doveo ih u sistematski red: dobro sa dobrim,
loe sa loim, fino sa finim, grubo sa grubim, smrad sa smradom, ambrozijsko sa
ambrozijskim. Tokom sledee nedelje ovaj poredak je postao jo finiji katalog mirisa sve
bogatiji i razliitiji, sa sve jasnijom hijerarhijom. I uskoro je mogao da pone da planski podie
prve zgrade od mirisa: kue, zidove, stepenice, kule, podrume, sobe, tajne odaje... jedna
svakog dana ira, svakog dana lepa i savrenija unutranja tvrava predivnih mirisnih
kompozicija.
To to je na poetku ove divote stajalo ubistvo bilo mu je, ako je uopte bio svestan
toga, sasvim svejedno. Slike devojke iz Ulice Mare, njenog lica, njenog tela nije vie mogao
da se seti. Uostalom, on je sauvao ono to je na njoj bilo najbolje i prisvojio ga: princip
njenog mirisa.
39
IX
U to vreme u Parizu je bilo vie od dvanaest proizvoaa parfema. estoro ih je ivelo
na desnoj obali, estoro na levoj obali, a jedan tano izmeu, naime, na mostu Pond an,
koji je povezivao desnu obalu sa Il de la Site. Ovaj most bio je na obe strane okruen tako
zbijenim etvorospratnicama da se prilikom njegovog prelaska reka nigde nije videla, ve se
prolazniku inilo da se nalazi na sasvim normalnoj, vrsto utemeljenoj i povrh svega jo
krajnje elegantnoj ulici. I zaista je most Pond an vaio za jednu od najfinijih poslovnih
adresa u gradu. Ovde su se nalazile najrenomiranije radnje, ovde su sedeli zlatari, majstori
za abonos, najbolji vlasuljari i taneri, proizvoai najboljeg rublja i arapa, poslastiari,
trgovci jahakim izmama, vezioci epoleta, livci zlatnih dugmadi i bankari. Ovde se nalazila i
radionica i kua proizvoaa parfema i rukavica uzepea Baldinija. Iznad njegovog izloga bio
je rairen jedan sjajan zeleno lakiran baldahin, pored njega je visio Baldinijev grb, sav u
zlatu, jedna zlatna boica iz koje je rastao buket zlatnih cvetova, a ispred vrata se prostirao
crveni tepih koji je takoe nosio Baldinijev grb, izvezen zlatom. Kad bi se otvorila vrata zaula
bi se persijska zvona i dve srebrne aplje bi poele da iz svojih kljunova izbacuju mirisnu
vodicu od ljubiice u jednu pozlaenu posudu koja je imala oblik boce sa Baldinijevog grba.
Iza pulta od svetle bukovine stajao je, meutim, sam Baldini star i ukoen poput stuba sa
napuderisanom srebrnastom perikom i obuen u plavi kaput ukraen zlatom. Oblak mirisne
Frangipanijeve vodice kojom je svako jutro mirisao okruivao ga je gotovo vidljivo i udaljavao
njegovu linost u magliastu daljinu. U svojoj nepokretnosti izgledao je kao vlastiti inventar.
Samo kad bi se zaulo zvonce i kad bi aplje poele da izlivaju vodicu to se nije deavalo
ba esto u njega bi iznenada uao ivot, njegov lik bi utonuo u sebe, postao bi malen i
ivahan, i uz mnogo naklona izaao bi iza pulta tako brzo da je oblak miriljave vodice jedva
mogao da ga prati dok je ve molio muteriju da zauzme mesto kako bi u pokazao
najprobranije mirise i kozmetiku.
40
Baldini ih je imao na hiljade. Njegova ponuda je ila od istih esencija, cvetnih ulja,
tinktura, sekreta, balzama, smola i drugih droga u suvoj, tenoj ili votanoj formi, preko
razliitih pomada, pasta, pudera, sapuna, krema, saeta, bandolina briljantina, voska za
brkove, kapi za bradavice i flasteria za lepotu, sve do voda za kupanje, losiona, miriljavih
soli, kiselina za toalet i bezbroja pravih parfema. Baldini se, meutim, nije zadovoljavao ovim
proizvodima klasinog negovanja lepote. Njegova ambicija se sastojala u tome da u svojoj
radnji ima sve to je bilo kako mirisalo, ili je na bilo koji nain sluilo mirisu. Tako su se ovde,
pored mirisnih tapia, mirisnih svea i mirisnih traka stekli i svi mogui zaini od anisovog
semena do kore cimeta, sirupi, likeri, voni sokovi, vina s Kipra, Malage i Korinta, med raznih
vrsta, kafe, ajevi, sueni i kandirani plodovi, smokve, bombone, okolade, kesteni, pa ak i
filovani kapri, krastavci i luk i marinirana tuna. A onda i miriljavi vosak za peaenje,
parfimisani papir za pisma, ljubavno mastilo koje mirie na ruino ulje, fascikle od panske
koe, drai za pera od bele sandalovine, kutije i krinje od kedrovine, potpuri i posude za
cvee, kadionice od mesinga, boice i lonii od kristala sa obraenim zapuaima od ilibara,
miriljave rukavice, maramice, muskatovim cvetom ispunjeni jastuii za igle i tapete
natopljene mousom koje sobu mogu da ispunjavaju mirisom due od sto godina.
Naravno da sva ova roba nije mogla da bude smetena u pompeznoj radnji koja je
gledala na ulicu (ili na most), tako da su u nedostatku podruma kao magacin morali da slue
ne samo ostava kue, ve ceo prvi i drugi sprat, kao i gotovo sve prostorije koje su gledale
ka reci u prizemlju. Posledica toga je bila da je u Baldinijevoj kui vladao neopisiv haos mirisa.
Koliko god da je bio probran kvalitet pojedinih proizvoda jer Baldini je kupovao samo
najbolji kvalitet toliko je nepodnoljivo bilo njegovo mirisno zajednitvo, nalik na orkestar
od hiljadu ljudi u kome svaki muziar svira drugu melodiju, i to fortisimo. Sam Baldini i njegovi
pomonici bili su otupeli na ovaj haos poput starih dirigenata koji su svi nagluvi; pa ak i
njegovoj eni, to je stanovala na treem spratu i ogoreno ga branila od daljeg prodiranja
skladinih prostorija, jedva da su vie smetali ovi silni mirisi. Drugaije je stajala stvar sa
muterijom koja bi po prvi put ula u Baldinijevu radnju. Njega bi preovlaujua smesa mirisa
udarila u lice poput pesnice, i ve prema njegovoj konstituciji uinila ga egzaltiranim i smetenim,
41
u svakom sluaju bi toliko zbunila njegova ula da esto nije znao zbog ega je doao u
radnju. Kuriri su zaboravljali svoje porudbine. Odseni mukarci postajali su smeteni, a
poneka dama dobila bi poluhisterian, poluklaustrofobian napad, pala bi u nesvest i povratila
bi se tek uz pomo najjae miriljave soli od karanfilovog ulja, amonijaka i kamfora.
S obzirom na takve okolnosti nije zapravo ni bilo udno to su se persijski zvonii na
vratima radnje uzepea Baldinija sve ree oglaavali, i to su srebrne aplje sve ree izlivale
svoju vodicu.
42
enije! povika Baldini iza pulta gde je ve satima stajao ukoen kao stub i zurio u
vrata, navucite vau periku! I izmeu bavi s maslinovim uljem i viseih unki iz Bajone
pojavio bi se enije, Baldinijev pomonik, malo mlai od ovog, ali i on ve starac, i preao bi
u finiji deo radnje. Iz depa od kaputa izvukao je periku i navukao je na glavu.
Izlazite, gospodine Baldini?
Ne, ree Baldini, povuiu se na nekoliko sati u moju radnu sobu i ne elim da me
iko ometa.
Ah, razumem! Radite na novom parfemu.
BALDINI: Tako je.Grofu Verhamonu je potreban miris za jednu pansku kou. Trai
neto sasvim novo. Trai neto kao... kao... mislim da se zvalo Amor i Psiha, to to je traio,
i potie navodno od onog... onog fuera iz Ulice Sen Andre dez Art, onog... onog...
ENIJE: Pelisijea.
BALDINI: Da. Pelisije. Tano. Tako se zove fuer. Amor i Psiha od Pelisijea
Poznajete li ga?
ENIJE: Da, da. Kako da ne. Moe se osetiti sada svuda. Mirie na svakom oku. Ali,
ako mene pitate nita naroito! Ne moe se ni na koji nain meriti s onim to ete Vi
komponovati, gospodine Baldini.
BALDINI: Naravno da ne moe.
ENIJE: Mirie krajnje neobino taj Amor i Psiha.
BALDINI: Vulgarno?
ENIJE: Sasvim vulgarno, kao i sve od Pelisijea. Mislim da u njemu ima liunovog ulja.
BALDINI: Zaista? I ega jo?
ENIJE: Moda esencije od pomorandinog cveta. I moda tinkture od ruzmarina. Ali
nisam siguran.
43
BALDINI: To mi je sasvim svejedno.

ENIJE: Naravno.
BALDINI: Uopte me se ne tie ta je ovaj fuer Pelisje smukao u svoj parfem. Neu
dozvoliti da me tako neto inspirie!
ENIJE: U pravu ste, mesje.
BALDINI: Kao to znate, ja se nikad ne inspiriem. Ja moje parfeme izraujem.
ENIJE: Znam, mesje.
BALDINI: Iz samog sebe ih poraam!
ENIJE: Znam.
BALDINI: I planiram da za grofa Verhamona kreiram neto to e zaista naii na burno
odobravanje.
ENIJE: Ubeen sam u to, gospodine Baldini.
BALDINI: Vi preuzmite radnju. Potreban mi je mir. Ne dajte da me iko ometa, enije...
I rekavi to, odunja se, ne vie ukipljen, ve kao to ide uz njegove godine, povijen,
gotovo kao premlaen, i polako se popne stepenicama do prvog sprata gde se nalazila
njegova radna soba.
enije zauze mesto iza pulta i namesti se kao i majstor pre njega, zagledavi se
ukoeno u vrata. Znao je ta e se dogoditi tokom sledeih asova: u radnji ba nita, a gore,
u Baldinijevoj radnoj sobi uobiajena katastrofa. Baldini e skinuti svoj plavi, mirisnom
Frangipanijevom vodicom natopljeni kaput, see za pisai sto i ekati inspiraciju. Ovo
nadahnue nee doi. Onda e pohitati ka ormaru sa stotinama boica sa uzorcima i nasumice
neto promukati. Ova meavina nee uspeti. On e opsovati, otvoriti prozor i baciti je dole
u reku. Onda e probati neto drugo, ni to nee uspeti, onda e vikati i lupati i u sobi ve
ispunjenoj omamljujuim mirisima dobiti greve od urlanja. Oko sedam sati uvee siie sav
jadan, drhtae i plakae i rei e:
enije, nemam vie nos, ne mogu da stvorim parfem, neu moi da isporuim pansku
kou za grofa, izgubljen sam, mrtav sam iznutra, hou da umrem, molim Vas, enije,
pomozite mi da umrem!
44
A enije e predloiti da poalju nekog do Pelisijea da kupi flau Amora i Psihe, a

Baldini e pristati jedino pod uslovom da niko ne sazna za njihovu sramotu, enije e se
zakleti, i preko noi e u potaji da kou za grofa Verhamona natope tuim parfemom. Bie
tako i nikako drugaije, i enije je samo eleo da se ova predstava to pre zavri. Baldini nije
vie bio onaj veliki majstor za parfeme. Da, ranije, u svojoj mladosti, pre trideset, etrdeset
godina, tada je otkrio Ruu juga i Baldinijev galantni buket dva zaista velika mirisa
kojima je imao da zahvali za svoje bogatstvo. Ali sada je bio star i istroen, i nije vie
poznavao mode vremena i novi ukus ljudi, i ako bi uopte ikada smukao neki vlastiti miris
bilo je to neto potpuno demodirano, neto to se nije moglo prodati, to bi godinu dana
kasnije desetostruko razblaili i krmili kao dodatak za vodu za vodoskok.
teta za njega, mislio je enije ispitujui u ogledalu kako u stoji perika. teta za starog
Baldinija; teta za njegovu lepu radnju, jer on e je upropastiti; i teta za mene, jer dok je
on upropasti biu isuvie star da je preuzmem...
45
XI
uzepe Baldini jeste, dodue, skinuo svoj miriljavi kaput, ali samo iz stare navike.
Aroma miriljave Frangipanijeve vodice nije mu ve odavno smetala prilikom mirisanja,

budui da je ve decenijama nosio na sebi i uopte je vie nije opaao. Zakljuao je vrata
svoje radne sobe da bi imao mir, ali nije seo za pisai sto da razmilja i da eka nadahnue,
jer je znao mnogo bolje od enijea da nee biti nikakvog nadahnua; on ga nikada nije ni
imao. Ruu juga nasledio je od svog oca, a recept za Baldinijev galantni buket kupio je
od jednog putujueg trgovca zainima iz enove. Ostali njegovi parfemi bili su davno poznate
meavine. On nikada nita nije otkrio. On nije bio pronalaza. Bio je briljiv proizvoa
oprobanih mirisa bio je kao kuvar koji, zahvaljujui rutini i dobrim receptima ima veliku
kuhinju, ali ipak nije izmislio vlastito jelo. Sve ono opsenarstvo sa laboratorijom i
eksperimentisanjem i inspiracijom i tajanstvenou izvodio je samo zato to je to spadalo u
stalnu profesionalnu sliku jednog
Maitre Parfumeur et Gantier
(Majstora parfema i
rukavica). Izumitelj parfema, to je bio polualhemiar koji je stvarao uda, tako su to ljudi
zamiljali i neka su! Da je njegova vetina samo zanat kao i svaki drugi, to je znao samo
on sam, i time se ponosio. On uopte nije eleo da bude pronalaza. Pronalazatvo mu je
uvek bilo veoma sumnjivo, jer je uvek znailo krenje pravila. On uopte nije ni mislio na to
da za grofa Verhamona pronae novi parfem. On te veeri nije inae ni mislio da ga enije
ubedi da Amor i Psihu nabavi od Pelisijea. To je ve uradio. Stajao je tu na stolu ispred
prozora u maloj staklenoj boici sa izbruenim zapuaem. Kupio ga je jo pre nekoliko dana.
Naravno, ne lino. Nije valjda mogao da ode sam kod Pelisijea i da kupi parfem! To je uradio
jedan posrednik, a i on je kupio preko posrednika... Oprez je bio neophodan. Jer Baldini nije
hteo da parfem jednostavno koristi da bi namirisao pansku kou, ova mala koliina za to ne
bi bila dovoljna. Imao je neto gore u glavi: hteo je da ga kopira.
To inae nije bilo zabranjeno. Bilo je samo izuzetno runo. U potaji kopirati parfem
46
konkurenta i prodavati ga pod vlastitim imenom, nije ni najmanje bilo fino. Ali jo manje bi
bilo fino da se to otkrije, zato enije nije nita smeo da zna o tome jer je enije bio brbljiv.
Ah, kako je to strano kad poten ovek mora da ide tako krivim putem! Strano da
ono najdragocenije to ovek ima, vlastitu ast, tako bedno uprlja! Ali, ta da se radi? Grof
Verhamon je ipak bio muterija koju nikako nije smeo da izgubi. Ionako, gotovo nije vie
imao muterija. Opet je morao da ih juri kao poetkom dvadesertih godina, kada se nalazio
na poetku karijere i kada je sa policom privrenom za stomak iao ulicama. Samo bog zna
da je on, uzepe Baldini, vlasnik najvee radnje mirisa u Parizu, na najboljem poslovnom
mestu, finansijski jo jedino dobro prolazio ako je s koferetom u ruci iao u kune posete.
I to mu se vie uopte nije dopadalo, jer je ve imao preko ezdeset godina i mrzeo je da
eka u hladnim predsobljima i da starim markizama pokazuje vodicu od hiljadu cvetova ili
esenciju etiri razbojnika, ili da ih namami da kupe melem protiv migrene. Osim toga, u ovim
je predsobljima vladala doista jeziva konkurencija. Bio je tu onaj skorojevi Brue iz Ulice Dofin
koji je za sebe tvrdio da ima najvei program pomada u Evropi; ili Kalto iz Ulice Mokonsej
koji je dogurao do dvorskog liferanta baronice Artoa; ili onaj sasvim neuraunjivi Antoan
Pelisije iz Ulice Sen Andre dez Art koji je u svakoj sezoni lansirao nov miris za kojim je ceo
svet ludovao.
Jedan Pelisijeov parfem mogao je tako da unese nered na celo trite. Ako je jedne
godine u modi bila Maarska vodica i ako se Baldini snabdeo potrebnim koliinama lavande,
bergamota i ruzmarina da bi pokrio potranju Pelisije se pojavio sa Air
de Musc, jednim
ultra tekim mousnim mirisom. Svaki ovek je odjednom morao da mirie kao ivotinja, a
Baldini je morao da svoj ruzmarin preradi u vodu za kosu, a lavandu uije u mirisne jastuie.
Ako je onda za sledeu godinu nabavio odreene koliine mousa, cibetke, kastoreuma,
Pelisijeu bi palo na pamet da kreira parfem po imenu umski cvet to bi odmah postiglo
veliki uspeh. Iako je Baldini, napokon, posle dugih nonih ogleda ili pomou podmiivanja
koje ga je mnogo kotalo, otkrio od ega se sastoji umski cvet Pelisije je ve nastupio
sa Turskim noima ili sa Lisabonskim mirisom ili Dvorskim buketom ili ko zna ime jo.
Ovaj ovek je, u svakom sluaju, svojom neukrotivom kreativnou predstavljao opasnost
47
za ceo zanat. eleli su da se vrati rigidnost starog esnafskog prava. eleli su da se preduzmu
drakonske mere protiv ovog usamljenog igraa protiv ovog tipa koji je pravio inflaciju
mirisa. Trebalo mu je oduzeti patente i naloiti strogu zabranu daljeg rada... i pre svega bi
taj momak morao prvo da ode na zanat! Jer on nije bio nikakav obueni majstor za parfeme
i rukavice, taj Pelisije. Njegov otac je bio obian proizvoa sireta, a proizvoa sireta bio
je i on Pelisije, i nita drugo. I samo zato to je kao proizvoa sireta imao prava da se bavi
alkoholom, uspeo je da prodre u zabran izrade pravih parfema, i da tu besni poput tvora.
Zato je u svakoj sezoni bio potreban nov miris? Zar je to bilo neophodno? Publika je i dalje
bila veoma zadovoljna vodicom od ljubiice i jednostavnim cvetnim buketima koji bi se moda
svakih deset godina malo promenili. Hiljadama godina ljudi su najradije koristili tamjan i
izmirnu, nekoliko balzama, ulja i suvih korenova. A i kada su nauili da destiliu pomou
retorti i alambika, da uz pomo vodene pare travama, cveu i drvetu otimaju mirisni princip
u obliku eterinog ulja, da ga hrastovim presama istiskuju iz semena i kotica i kore plodova
i sa briljivo filtriranim mastima mame iz cvea, broj mirisa je jo uvek ostao skroman.
Persona poput Pelisijea tada uopte ne bi bila mogua, jer je tada samo za proizvodnju jedne
jednostavne pomade trebalo imati sposobnosti o kojima ovaj siretar nije mogao ni da sanja.
Ne samo to je bilo potrebno destilovati, ve je ovek morao da bude i majstor za meleme i
apotekar, alheiar i zanatlija, trgovac, humanista i batovan istovremeno. Morao je da
razlikuje loj sa bubrega ovna od juneeg loja i Viktorijinu ljubiicu od iste takve iz Parme.
Morao je da zna latinski jezik. Morao je da zna kada se bere suncokret i kada cveta pelagonija,
i kada cvet jasmina sa izlazeim suncem gubi svoj miris. O ovim stvarima ovaj Pelisije nije
svakako imao pojma. On verovatno jo nikad nije ni izaao iz Pariza, u ivotu nije video
rascvetan jasmin, a da ne govorimo o tome da je mogao da ima i predstavu o stranom i
tegobnom poslu koji je bio potreban da se iz stotine hiljada jasminovih cvetova dobije
grumeni taloga ili par kapi esencije. Verovatno je on poznavao samo ovo, poznavao je
samo jasmin kao koncentrovanu tamnu, mrku tenost koja je stajala u jednoj maloj boici
pored mnogih drugih boica iz kojih je meao svoje pomodne parfeme. Ne, figura kao to je
ovaj drznik Pelisije ne bi u dobrim starim zanatskim vremenima mogla ni da pomoli nos.
48
Za tako neto nedostajalo mu je sve: karakter, obrazovanje, samodovoljnost i smisao za

esnafsku subordinaciju. Svoje parfimistike uspehe imao je da zahvali jedino otkriu koje je
pre dve stotine godina napravio genijalni Mauricijus Frangipani inae Italijan! i koje se
sastojalo u tome da su mirisne materije rastvorljive u alkoholu. Kada je Frangipani svoje
mirisne prakove pomeao sa alkoholom i time njihov miris preneo na tenost, on je oslobodio
miris od materije, uneo je miris u duh otkrio je miris kao ist miris, ukratko: stvorio je
parfem. Kakvo delo! Kakvo epohalno otkrie! Ono se moglo meriti samo sa najveim
dostignuima ljudskog roda, kao to je pronalazak pisma kod Asiraca, euklidska geometrija,
Platonove ideje i pretvaranje groa u vino kod starih grka. Jedno doista prometejsko delo!
Pa ipak, kao to sva velika dela duha
ne bacaju samo svetlost ve, i senku, i
oveanstvu pored dobra prireuju i nevolju i bedu, tako da je naalost i divno Frangipanijevo
otkrie imalo i loe posledice: jer sad kada su ljudi nauili da oduzimaju duh cvetova i trava,
drvea, smola i ivotinjskih sekreta u tinkturama i njima pune boice, umetnost stvaranja
parfema polako je iskliznula iz ruku nekolicine univerzalnih zanatlija i prela u nadletvo
probisvetima kojima je bilo dovoljno da imaju samo fin njuh kao to je na primer ovaj tvor
Pelisije. Ne razmiljajui uopte o tome kako je nastao udesni sadraj njegovih boica on je
jednostavno mogao da prati svoja olfaktivna raspoloenja i da mea ono to mu padne na
pamet ili ono to publika u tom asu eli.
Sigurno je ovo kopile Pelisije sa svojih trideset i pet godina ve posedovao vei imetak
nego to ga je on, Baldini, tegobnim radom u treoj generaciji konano stekao. I Pelisije se
iz dana u dan bogatio dok je on, Baldini, iz dana u dan bivao siromaniji. Tako neto ranije
uopte nije bilo mogue! Da ugledan zanatlija i priznat
Commercant mora da se bori za puku
egzistenciju, pa toga ima tek od pre nekoliko decenija! I to od kada je svuda i u svim
oblastima izbila ova grozniava potraga za novinama, ovaj neukrotivi nagon za delovanjem,
ovo neprestano eksperimentisanje, ova neukrotivost u trgovini, u saobraaju i u naukama!
Ili ovo brzinsko ludovanje! emu su bile potrebne sve te nove ulice koje se svuda prave,
i novi mostovi? emu to? Je li to bila prednost to se do Liona moglo putovati za sedam
dana? Kome je to bilo od koristi? Ili da se ide preko Atlantika, da se za mesec dana hitro stigne
49
do Amerike kao da se hiljadama godina nije odlino moglo iveti i bez tog kontinenta. ta
je to civilizovan ovek izgubio u dungli Indijanaca ili meu crncima? ak su i u Laponiju ili,
to je bilo na severu, u veitom ledu, gde su iveli divljaci koji su jeli sirovu ribu. A hteli su da
otkriju jo jedan kontinent koji se navodno nalazio u Junom moru, gde god da je to bilo.
I emu to ludilo? Zato to su to i drugi radili panci, prokleti Englezi, bezobzirni Holanani
s kojima su se onda morale voditi borbe koje su ionako preskupo kotale. 3000.000 livri kota
tako jedan ratni brod, a potone za pet minuta od pogotka jednog jedinog topa, i nikad vie
ga ne vidi, a plaen je od naih poreza. Gospodin finansijski ministar trai kao najnovije
deseti deo svih prihoda i to e nas unititi, makar i ne platili taj deo, jer ve samo stanje
duhova je uasno.
Ljudska nesrea dolazi odatle to ovek nee da mirno sedi u svojoj sobi, tamo gde
pripada veli Paskal. Ali Paskal je bio veliki ovek, Frangipani duha, zapravo pravi zanatlija,
a takav se danas vie ne trai. Danas itaju podbunjivake knjige hugenota ili Engleza. Ili
piu traktate ili takozvane velike naune radove u kojima dovode sve i svakog u sumnju.
Nita vie nije kako treba, sve bi sada trebalo da je drugaije. U ai vode, u najnovije vreme
plivaju neke ivotinjice koje se ranije nisu mogle videti; sifilis je, kau, sasvim normalna
bolest, a ne vie boja kazna; Bog navodno nije stvorio svet za sedam dana ve za nekoliko
miliona godina, ukoliko je to uopte bio on; divljaci su ljudi kao i mi; nau decu pogreno
vaspitavao; a Zemlja nije vie okugla kao do sada ve je gore i dole ravna poput lubenice
kao da je to najbitnije! U svakoj oblasti se ispituje i bui, istrauje i njuka, i eksperimentie.
Nije vie dovoljno da ovek kae ta je i kako je sada se sve to jo mora i dokazati, najbolje
uz pomo svedoka i brojeva i nekih smenih ogleda. Ovi Didroi i Alamberi, i Volteri i Rusoi i
kako se sve jo ne zovu sva ta piskarala ima meu njima ak i duhovnika, i gospode iz
plemstva! Oni su zaista uspeli da svoj perfidni nemir, puku elju za nezadovoljstvom i
nesposobnou da ikako budu zadovoljni, ukratko: sav taj neogranieni haos koji vlada u
njihovim glavama proire na celokupno drutvo!
Kuda god da ovek pogleda vlada uurbanost. Ljudi itaju knjige, ak i ene. Svetenici
sede po kafanama. A kad se policija jednom umeala i jednog od ovih glavnih nitkova strpala
50
u zatvor, onda su se uzbunili izdavai i ulagali peticije, i najvia gospoda i dame iskoristile su
svoj uticaj dok ga posle nekoliko nedelja nisu opet oslobodili i pustili ga da ode u inostranstvo,
gde je onda bezobzirno nastavio da pie svoje pamflete. U salonima se jo samo uzbueno
razgovaralo o putanjama kometa i ekspedicijama, o snazi poluge i Njutnu, o izgradnji kanala,
krvotoku i preniku Zemljine lopte.
ak je i kralj dozvolio da mu prikau neku pomodnu glupost, neku vrstu vetakog
nevremena po imenu elektricitet: pred oima celog dvora neki ovek je trljao bocu i onda je
sevnula varnica, i Njegovo velianstvo je, kako priaju, bio duboko impresioniran.
Nezamislivo. Njegov pradeda, istinski veliki Luj, pod ijom blagoslovenom vladavinom je
Baldini dugo godina imao sree da ivi, ne bi nikad otrpeo da pred njim izvode tako smenu
demonstraciju! Ali to je bio duh novog vremena, i sve e to na zlo izai!
Jer ako su ve, ne ustruavajui se, i na najdrskiji nain mogli da dovode u sumnju
autoritet boje crkve; ako su o monarhiji koja nije nita manje po bojoj volji i o svetoj linosti
kralja govorili kao da su njih dvoje samo dve promenjive stavke u celom jednom katalogu
razliitih oblika vladavine koje se po nahoenju mogu izabrati; ako napokon idu tako daleko,
kao to se dogaa do samog Boga, svemogueg, Njega lino prikazuju kao suvinog i
sasvim ozbiljno tvrde da se red, obiaj i srea na zemlji moe zamisliti i bez Njega, iz same
uroene moralnosti i razuma samih ljudi... o Boe, o Boe! onda se ne treba ni uditi to
se sve okrenulo naopake i to se moral izopaio, i to oveanstvo privlai na sebe kaznu
onoga koga opovrgava. Loe e to zavriti. Velika kometa od 1681. koju su ismejavali, koju
nisu tumaili drugaije nego kao gomilu zvezda, upravo ona je bila upozoravajui boji znak,
jer on je sada se to znalo najavio stolee raspada, razaranja, duhovne i politike movare
koju je oveanstvo samo stvorilo, u kojoj e se jednom samo utopiti i u kojoj uspevaju jo
jedino aroliki i smrdljivi movarni cvetovi poput ovog Pelisijea!
Stajao je kraj prozora, stari Baldini, i pogledom punim mrnje gledao je prema reci ka
suncu. Teretni amci su isplovljavali i lagano klizili ka zapadu, prema mostu Pon Nef i luci
pred galerijama Luvra. Ovde ni jedan nije pristajao, nastavljali bi put rukavcem ka drugoj
strani ostrva. Ovde je sve plovilo dalje prazni i natovareni brodovi, amci na vesla i ravni
51
ribarski unovi, prljavomrka voda i zlatasti talasi, sve je reka odnosila, sporo, iroko i
nezaustavljivo. A ako bi Baldini pogledao sasvim okomito nanie, niz sam zid kue, imao je
utisak kao da reka odnosi fundamente mosta i tada bi mu se zavrtelo u glavi.
Bila je greka to je kupio kuu na mostu, i dvostruka greka da uzme onu na zapadnoj
strani. Sada je uvek pred oima imao reku koja je oticala i inilo mu se kao da on sam otie,
i njegova kua, i njegovo tokom mnogih decenija sticano bogatstvo, i da je previe star i
previe slab da se suprotstavi ovom silovitom oticanju. Ponekad, kada je imao posla na levoj
obali, u etvrti oko Sorbone, ili kod Sen Silpisa, onda nije iao preko ostrva i mosta Sen Miel,
ve duim putem preko Pon Nefa jer oko ovog mosta nije bilo zgrada. I onda bi stao uz
istonu ogradu i gledao uz reku, da bi bar jedanput video kako sve dotie prema njemu; i na
nekoliko trenutaka uivao je u predstavi da se tendencija njegovog ivota preokrenula, da
poslovi cvetaju, da porodica napreduje, da su se ene sjatile oko njega i da se njegova
egzistencija, umesto to se gasi sve vie umnoava.
Ali onda, ako bi samo malo podigao pogled ugledao bi na razdaljini od samo nekoliko
stotina metara vlastitu kuu kako krhka, tanka stoji visoko na mostu Pon an, i video bi
prozor svoje radne sobe na prvom spratu, video bi sebe kako gleda reku i posmatra vodu
koja otie, kao sada, i time je lepi san odleteo, i Baldini, stojei na mostu Pon Nef odmakao
bi se, utueniji nego ranije, utuen kao sada kada se odmakao od prozora, krenuo ka pisaem
stolu i seo.
52
XII
Pred njim se nalazila boica s Pelisijeovim parfemom. Tenost se presijavala
zlatnomrka u sunevoj svetlosti ista, bez najmanjeg zamuenja. Izgledala je sasvim

nevino, poput svetlog aja a sadravala je, pored etiri petine alkohola, jednu petinu neke
tajanstvene meavine koja je bila u stanju da uzbudi ceo jedan grad. Ova meavina se pak
mogla sastojati od tri ili od deset razliitih materija koje su stajale u odreenim, i bezbrojnim
zapreminskim odnosima jedne prema drugim. Tu se krila dua parfema ukoliko se kod
parfema jednog hladnokrvnog mahera kao to je Pelisije uopte moglo govoriti o dui i
sada je trebalo doznati njenu strukturu.
Baldini briljivo izduva nos i spusti malo aluzinu na prozoru jer je direktna suneva
svetlost tetila svakom mirisu i svakoj usresreenosti na mirise. Iz fioke pisaeg stola on
izvue sveu, belu ipkastu maramicu i rairi je, zatim otvori boicu lakim okretom zapuaa
pri tom zabaci glavu unazad i prstima zapui obe nozdrve, jer ni sluajno nije hteo da dobije
prerani mirisni utisak direktno iz boce. Parfem se mora mirisati u rairenom prozranom
stanju, nikad koncentrovano. On prosu nekoliko kapi na maramicu, mahnu njom kroz vazduh
da bi ispario alkohol, i onda je stavi pod nos. Sa tri sasvim kratka udisaja, nalik na trzaje, on
udahnu u sebe miris uvlaei ga kao prah, zatim ga odmah izdahnu, rukom mahnu vazduh
ka sebi, omirisa jo jedanput u ovom trostrukom ritmu, i na kraju udahnu sasvim duboko i
zadravajui dah vie puta polako ga je isputao kao da klizi preko nekih dugakih ravnih
stepenica. On baci maramicu na sto i zavali se u fotelju.
Parfem je bio jezivo dobar. Ovaj bedni Pelisije bio je naalost znalac. Majstor, na svu
alost, iako nikakve kole izuio nije! Baldini poele da ga je on napravio, ovaj Amor i Psihu.
U njemu nije bilo ni traga od prostote. Bio je apsolutno klasian, zaokrugljen i harmonian.
I uprkos tome fascinantno nov. Bio je sve ali ne previe poletan. Bio je cvetan ali bez imalo
bljutavosti. Posedovao je dubinu, jednu velianstvenu, postojanu, raskonu, tamnomrku
53
dubinu a i pak, ni najmanje nije bio preoptereen ili nadmen.

Baldini ustade gotovo sa strahopotovanjem i opet stavi maramicu pod nos.
Divno. Divno... mrmljao je i poudno mirisao, ima vedar karakter, ljubak je, kao
melodija je, proizvodi dobro raspoloenje... Glupost, dobro raspoloenje! I on ljutito baci
maramicu na sto, okrenu se i ode u zadnji ugao sobe, kao da se stidi svog oduevljenja.
Smeno! Dozvoliti sebi takve izlive. Kao melodija. Vedar. Divan.Dobro raspoloenje.
Glupost! Deja budalatina. Trenutni utisak. Stara greka. Pitanje temperamenta.
Verovatno italijansko naslee. Ne donosi sudove dok mirie! To je prvo pravilo, Baldini, stari
jare! Mirii kad mirie, a sudi kad si mirisao! Amor i Psiha nije neujednaen parfem.
Sasvim uspeo proizvod. Veto sastavljen krpe. Da ne kaemo remek-delo. A neto drugo
osim remek-dela nije se od Pelisijea ni moglo oekivati. Naravno da tip kao to je Pelisije ne
proizvodi jeftine parfeme. Ta hulja ume da zaslepi vrhunskim majstorstvom, da zbuni ulo
njuha savrenom harmonijom, taj ovek je bio vuk u jagnjeoj koi klasine umetnosti mirisa,
reju: udovite s talentom. A to je bilo gore od eprtlje koji se razume u posao.
Ali, ti Baldini, nee dozvoliti da te namagari. Bio si na trenutak iznenaen prvim
utiskom ove krpei, ali ta znamo kako e mirisati za sat vremena, kada njegove najnestalnije
supstance ispare i pojavi se srednji deo njegove strukture? Ili kako e mirisati veeras kada
se mogu opaziti samo one teke, mrane komponente koje sada prebivaju sakrivene, kao
pod prijatnim cvetnim velovima?
Strpljenja, Baldini!
Drugo pravilo veli: Parfem ivi u vremenu; ima svoju mladost, svoju zrelost i svoju
starost. I samo ako u sva tri ivotna doba na jednako prijatan nain odaje miris, on se moe
oceniti kao uspean. Koliko smo samo puta imali sluaj da meavina koju smo napravili,
prilikom prve probe mirie izvanredno, nakon kratkog vremena na trulo voe, a kasnije
uasno na istu cibetku od koje smo stavili prejaku dozu. Valja biti krajnje oprezan sa
cibetkom! Kap vie i katastrofa je na pomolu! Stari izvor greaka! Ko zna moda e i
Pelisijeu previe cibetke doi glave? Moda e do veeras od njegovog ambicioznog Amora
i Psihe preostati samo dah neije mokrae? Videemo.
54
Namirisaemo. Kao to otra sekira deli cepanicu u najmanje iverje, tako e na nos
njegov parfem razloiti na najmanje pojedinosti. Onda e se pokazati da je ovaj navodno
aroban miris nastao veoma normalnim, dobro poznatim nainom. Mi, Baldini, parfemmajstor, pokazaemo siretaru Pelisijeu da umemo da izaemo na kraj s njegovim
marifetlucima. Trgnuemo mu s njuke masku i dokazati novajliji ta sve ume stara kola.
Pod naim rukama on e opet nastati, tako savreno kopiran da ga ni najbolji nos nee
razlikovati od originala. Ne! To nam nee biti dovoljno! Jo emo ga poboljati! Pokazaemo
njegove greke i izdvojiti ih i natrljati mu ih pod nos: ti si fuer, Pelisije! Ti si jedan mali
smrdljivac! Skorojevi u zanatu mirisa i nita drugo!
A sad na posao, Baldini! Naotri nos i mirii bez sentimentalnosti! Razloi miris po
pravilima vetine! Do veeras mora biti u posedu formule!
I on pohita natrag ka pisaem stolu, izvadi hartiju, mastilo i novu maramicu, sve porea
kako treba i zapoe svoj analitiki posao. To je radio tako to je sveim parfemom natopljenu
maramicu provlaio brzo ispod nosa pokuavajui da iz mirisnog oblaka uhvati ovaj ili onaj
sastavni deo ne ulazei previe u kompleksnu meavinu svih delova, da bi onda, dok je
maramicu drao to dalje od sebe u ispruenoj ruci zapisao ime pronaenog sastavnog dela,
nakon ega bi opet proao maraicom pored nosa da uhvati sledei fragment mirisa i tako
dalje...
55
XIII
Radio je dva sata bez prekida i njegovi pokreti su postajali sve grozniaviji, njegove
vrljotine sve neitkije, doze parfema to ga je iz boice sipao u svoju maramicu i stavljao
pod nos sve vee.
Jedva da je bio u stanju ita vie da namirie, bio je ve odavno omamljen eterinim
supstancama koje je udisao, nije vie mogao ni da prepozna ono to je na poetku svoje
probe verovao da je bez ikakve sumnje analizirao. Znao je da je besmisleno da dalje mirie.
Nikad nee saznati od ega se sastoji ovaj pomodni parfem, pogotovo ne danas, ali ni
sutra, kad se njegov nos, ako bog da, opet odmori. Nikada nije bio u stanju da naui ovo
analitiko mirisanje. Uvek je sa odvratnou pristupao ovom postupku razlaganja mirisa;
da celinu, jednu dobru ili manje dobru smesu, razdeli u jednostavne fragmente. To ga nije
zanimalo. Nije vie eleo to da radi.
Ali njegova ruka je mehaniki nastavljala da onim hiljadu puta uvebanim nenim
pokretom natapa istu maramicu i da je hitro provlai ispred lica, i on je mehaniki udisao
porciju mirisom natopljenog vazduha da bi je onda izdisao, suzdrano i po svim pravilima
vetine. Sve dok ga njegov vlastiti nos nije oslobodio ovog muenja tako to je iznutra
alergijski natekao i sam se zapuio kao uz pomo votanog epa. Sada uopte nije vie
mogao da mirie, gotovo ni da die. Nos bee zapuen kao kod jake prehlade i u uglovima
njegovih oiju sakupie se male suze. Nek je hvala Gospodu na nebesima! Sada je mirne
savesti mogao da zavri posao. Uradio je svoju dunost koliko je najbolje umeo, po svim
pravilima vetine, i kao toliko puta ranije, nije imao uspeha.
Ultra posse nemo obligatur.
Gotovo. Ujutro e poslati momka kod Pelisijea po veliku flau Amora i Psihe i njima e
namirisati pansku kou za grofa Verhamona, kao to je porueno. A onda e uzeti svoj
koferi, sa staromodnim sapunima, pomadama i puderima i napraviti krug kroz salone sedih
vojvodkinja. A jednog dana umree najstarija seda vojvodkinja i time i njegova poslednja
56
muterija. A tada e i on sam biti starac i morae da proda svoju kuu, Pelisijeu ili nekom
drugom od ovih dolazeih trgovaca, moda e za nju dobiti i nekoliko hiljada livri. I onda e
spakovati jedan, dva kofera sa svojom starom enom, ukoliko ona do tada ve ne umre, i
otputovati u Italiju. A ako preivi putovanje kupie sebi kuicu na selu kod Mesine gde je
jeftino, i tamo e umreti, on, uzepe Baldini, nekad najvei majstor za parfeme u Parizu, u
najgorem siromatvu, kada bog to bude hteo. I neka bude tako.
On zaepi boicu, odloi pero i poslednji put pree natopljenom maramicom preko ela.
Oseti sveinu isparavajueg alkohola i nita vie. Tada sunce zae.
Baldini ustade, otvori aluzinu i njegovo telo uroni sve do kolena u veernju svetlost i
zaari se kao dogorela baklja. On ugleda purpurnu ivicu sunca iza Luvra i neniju vatru na
gradskim krovovima. Reka ispod njega je sijala kao zlato. Brodovi behu nestali. Izgleda da je
duvao i vetar, jer se vodena povrina mrekala i svetlucala kao da dinovska ruka baca
milione zlatnika u reku i izgledalo je na mah kao da se pravac toka reke promenio: ona je
sad tekla prema Baldiniju, bletava bujica istog zlata.
Baldinijeve oi behu vlane i tune. Jedno vreme stajao je mirno i posatrao predivnu
sliku. Onda, iznenada, otvori prozor i rairi iroko oba krila, izbaci bocu sa Pelisijeovim
parfemom u visokom luku. Vide kako pljesnu i na trenutak podera svetlucavi vodeni tepih.
Sve vazduh ue u sobu. Baldini udahnu i primeti kako otok u njegovom nosu prolazi.
Zatim zatvori prozor. Gotovo u istom trenutku pade no, sasvim iznenada. Sjajna zlatna slika
grada i reke ukoi se u pepeljasto sivu siluetu. U sobi istog trenutka postade mrano, Baldini
je ponnovo stajao u istoj pozi kao i pre i zurio kroz prozor.
Neu sutra nikoga slati kod Pelisijea, ree i s obe ruke zgrabi naslon svoje stolice.
Neu to uraditi, neu napraviti ni turu po salonima, nego u sutra otii kod notara i prodati
kuu i radnju. To u uraditi. E basta!
Dobio je prkosan deaki izraz lica i osetio odjednom da je jako srean. Bio je opet
onaj stari, onaj mladi Baldini, hrabar i odluan kao nekad, da se suprotstavi sudbini bez
obzira to je suprotstavljanje u ovom sluaju bilo samo povlaenje. Pa ta, i ako je! Nije bilo
izbora! Ovo glupo vreme mu nije dozvoljavalo da bira. Bog daje dobra i loa vremena, ali on
57
ne eli da se u loim vremenima alimo i jadikujemo, ve da se muki ponaamo. I On je dao

znak. Krvava crveno-zlatna lana slika grada bila je opomena: delaj, Baldini dok ne bude
prekasno! Jo uvek je tvoja kua vrsta, jo uvek su tvoji magacini puni, jo uvek e moi
da pogodi dobru cenu za tvoj posao koji propada. Jo uvek si ti taj koji donosi odluke. Da u
Mesini skromno stari, to, dodue, nije bio cilj tvog ivota ali je to ipak asnije i
bogougodnije nego pompezno propasti u Parizu. Neka Bruei, Kaltoi i Pelisijei mirno trijumfuju.
uzepe Baldini se povlai sa bojnog polja. Ali on je to uradio od slobodne volje i neporaen!
Sada je bio stvarno ponosan na samog sebe. Osetio je beskrajno olakanje. Po prvi
put, nakon mnogo godina, nije osetio gr u leima koji mu je zatezao vrat i povijao ramena,
i on bez napora ustade pravo, oputen i slobodan, i radostan. Lako je disao kroz nos. Osetio
je miris Amora i Psihe koji je ispunjavao sobu sasvim jasno, ali nije vie dozvolio da mu on
imalo smeta. Baldini je promenio svoj ivot i divno se oseao. Sada e otii gore, kod svoje
ene i obavestiti je o svojim odlukama, a onda e otii preko u Notr Dam i upaliti sveu da
bogu zahvali za milostivi znak i za neverovatnu snagu karaktera koji je dao njemu, uzepeu
Baldiniju.
Gotovo s mladalakim elanom navue periku na svoju elavu glavu, obue plavi kaput,
zgrabi svenjak koji je stajao na pisaem stolu i izae iz radne sobe. Taman je upalio lojanice
u stepenitu da bi osvetlio sebi gore put do stana, kada dole u prizemlju zau zvono. Nije to
bilo lepo persijsko zvonce sa vrata njegove radnje, ve klepetavo zvono ulaza za sluinad,
jedan gadan zvuk koji mu je uvek smetao. esto je hteo da tu stvar ukloni i zameni je
prijatnijim zvonom, ali mu je uvek bilo ao troka, i sada, iznenada mu pade na pamet, i on
se na tu misao zakikota sada je bilo svejedno; prodae nametljivo zvono zajedno sa kuom.
Neka nervira njegovog naslednika!
Ponovo se zau klepetanje zvona. On oslunu. enije je oigledno ve napustio radnju.
Ni sobarica se nije pojavljivala. Zato Baldini sie lino da otvori vrata.
On povue rezu, odgurnu teka vrata i ne vide nita. Mrak je potpuno progutao
svetlost svee. Zatim, veoma postepeno prepozna jednu malu priliku neko dete ili mladia
koji je nosio neto preko ruke.
58
ta hoe?
alje me majstor Grimal, nosim kozju kou, ree prilika i priblii se i prui prema
Baldiniju savijenu ruku sa nekoliko naslaganih koa. U svetlosti svee Baldini prepozna lice
deaka sa oima koje su bojaljivo vrebale. Dranje mu je bilo povijeno. Izgledalo je kao da
se krije iza svoje ispruene ruke, kao neko ko oekuje udarce. Bio je to Grenuj.
59
XIV
Sirovina za pansku kou! Baldini se setio. Poruio ih je pre nekoliko dana kod Grimala,
najfiniju, najmeku kou za podmetae na pisaem stolu grofa Verhamona petnaest

franaka po komadu. Ali sada mu one nisu bile potrebne, mogao je da utedi taj novac.
S druge strane, ako deaka jednostavno vrati... Ko zna? mogao bi da napravi neprijatan
utisak. Moglo bi da se pria, da nastanu glasine: Baldini je postao nepouzdan. Baldini ne
dobija vie nikakve porudbine, Baldini ne moe vie da plati... A tako neto nije bilo dobro,
ne, ne... tako neto bi moglo da spusti prodajnu vrednost radnje. Bolje da primi ove
beskorisne kozje koe. Niko ne mora da u nevreme sazna da je utepe Baldini promenio
svoj ivot.
Ui!
On pusti deaka da ue i oni preoe u radnju napred Baldini sa svenjakom, iza
njega Grenuj sa svojim koama. Bilo je to prvi put da Grenuj ulazi u neku parfimeriju, mesto
gde mirisi nisu uzgredan posao, ve su se neskriveno nalazili u sreditu zanimanja. Naravno
da je ve poznavao sve parfimerije i apoteke u gradu, noima je stajao pred njima
pritiskajui nos uz dovratke. Poznavao je sve mirise koji su se tu prodavali i ve ih je u sebi
esto pretvarao u najdivnije parfeme. Nije ga, dakle, oekivalo nita novo. Ali kao to
muzikalno dete jedva eka da vidi orkestar iz blizine, ili da se u crkvi popne u emporu i
pronae skrivene orgulje, tako je Grenuj jedva ekao da iznutra vidi parfimeriju i kad je uo
da Baldiniju treba odneti kou sve je uinio da on preuzme taj posao.
I sada je stajao u Baldinijevoj radnji na onom mestu Pariza gde se na najmanjem
prostoru nalazio najvei broj profesionalnih mirisa. Nije video mnogo pri slaboj svetlosti
svee, samo nakratko senku kontoara sa vagom, dve aplje iznad bazena, fotelju za
muterije, tamne regale na zidovima, kratko presijavanje mesinganih sprava i belih etiketa
na aama i teglama; i nije namirisao nita vie nego to je ve bio namirisao na ulici. Ali je
60
odmah osetio ozbiljnost koja je vladala u ovim prostorijama, reklo bi se gotovo svetu
ozbiljnost, kad bi re sveta Grenuju bilo ta znaila. Osetio je hladnu ozbiljnost, zanatsku
trezvenost, suvi smisao za poslovnost, koji kao da je bio zalepljen za svaki komad nametaja,
za svaku spravu, za kasu, i boce, i lonce. I dok je hodao iza Baldinija, u Baldinijevoj senci,
jer Baldini se nije trudio da i njemu osvetljava put, obuzela ga je misao da on ovde pripada i
nigde drugo da e ovde ostati i odavde promeniti svet.
Ova misao je bila, naravno, gotovo groteskno neskromna. Nije bilo nieg, ali zaista
nieg, to bi jednog pomonika u tavionici sumnjivog porekla, bez veze i protekcije, bez
ikakve staleke pozicije moglo da podri u nadi da e uspeti da se ustrolii u najrenomiranijoj
parfimeriji u Parizu; utoliko manje poto je, kao to znamo, ukidanje radnje bila ve svrena
stvar. Ali nije bila re samo o nadi, ve o izvesnosti. Ovu radnju, on je znao, napustie jo
jedino da uzme svoju odeu od Grimala i vie nikada. Krpelj je nanjuio krv. Godinama je
mirovao, uauren u samog sebe, i ekao je. Sada se opustio i pao na rtvu, na sve ili nita,
bez ikakvih izgleda. Upravo zbog toga je njegova sigurnost bila tako velika. Proli su kroz
radnju. Baldini otvori prostoriju koja je gledala prema reci i koja je sluila delimino kao
magacin, delimino kao radionica i laboratorija, gde su se kuvali sapuni i meale pomade, a
u trbuastim flaama se pravile miriljave vodice.
Tamo!, ree i pokaza na veliki sto koji se nalazio ispred prozora, stavi ih tamo!
Grenuj istupi iz Baldinijeve senke, poloi koe na sto, zatim brzo skoi nazad i stade
izmeu Baldinija i vrata. Baldini ostade da stoji jo neko vreme. Drao je sveu malo po strani
da na sto ne padnu kapi od voska, i prstima je prelazio preko glatke povrine koe. Zatim
preokrenu gornju i pree preko barunaste, istovremeno grube i meke unutranje strane.
Bila je veoma dobra ova koa. Kao stvorena za pansku kou. Kod suenja jedva e se
razvui, a ako se pravilno pree kostilom, opet e biti gipka, to je osetio odmah, im je
pritisnuo palcem i kaiprstom; mogla je da primi mirisa za pet ili deset godina; bila je to
veoma, veoma dobra koa moda e od nje napraviti rukavice tri para za sebe, tri para
za svoju enu za putovanje u Mesinu.
On povue svoju ruku. Radni sto je izgledao dirljivo: kako je sve bilo spremno; staklena
61
posuda za mirisnu kupku, staklena ploa za suenje, avan za pripremanje tinkture, tuak i
lopatica, kostilo i makaze. Izgledalo je kao da te stvari samo spavaju zato to je mrano i kao
da e se ujutru opet probuditi. Moda bi trebalo da ponese sto sa sobom u Mesinu? I deo
svog alata, bar najvanije komade...? Za ovim stolom se veoma dobro sedelo i veoma dobro
radilo. Sastojao se od hrastovih dasaka, a i postolja; bio je popreno postavljen, na tom stolu
nije nita drhtalo, niti se klimalo, nije u mogla nauditi nikakva kiselina, niti ulje, niti no a
itavo bogatstvo bi ga kotalo da ga prenese u Mesinu! ak i brodom! I zato e ga prodati,
taj sto, sutra e ga prodati, i sve to je na njemu, pod njim i pored njega takoe e prodati.
Jer on, Baldini, ima dodue sentimentalno srce, ali i jak karakter, i zato e, koliko god da mu
to teko pada sprovesti svoju odluku; sa suzama u oima sve e to dati, ali e to ipak uraditi
zato to zna da je to pravilno dobio je znak.
Okrenu se da ide. Tad ugleda na vratima ovog malog, uraslog oveka. Na njega je ve
bio zaboravio.
Dobro je, ree Baldini, porui majstoru da je koa dobra. Naii u ovih dana da
platim.
U redu, ree Grenuj i nastavi da stoji prepreivi put Baldiniju koji krenu da napusti
svoju radionicu.
Baldini malo zastade, ne smatrajui u svojoj bezazlenosti da se mladi ponaa drsko,
ve stidljivo.
ta je? upita on. Ima jo neto da mi porui? Dakle? Samo reci!
Grenuj je stajao skrueno i gledao u Baldinija onim pogledom koji je najzad odavao
plaljivost, a u stvari je bio izraz jedne vrebajue napetosti.
Hou da kod Vas radim, majstore Baldini. Kod Vas, u Vaoj radnji hou da radim.
Ovo nije bilo reeno moleivo, ve zahtevno, zapravo nije bilo ni reeno, ve istisnuto,
prosiktano zmijski. I opet Baldini pogreno protumai jezivo samopouzdanje Grenujevo kao
deaku smetenost. On mu se ljubazno osmehnu.
Ti si egrt kod tavljaa koa, sinko, ree on, meni nije potreban egrt te vrste.
Imam pomonika i egrt mi nije potreban.
62
Vi elite da ove kozje koe namiriete, majstore Baldini? Ove koe koje sam Vam
doneo elite da namiriete, zar ne?, prosikta Grenuj, kao da uopte nije uo Baldinijev
odgovor.
Doista, ree Baldini.
S Amorom i Psihom Pelisijea?, upita Grenuj i jo vie se pogrui.
Blagi strah sada proe Baldinijevim telom. Ne zato to se pitao odakle momak to zna,
ve jednostavno zbog spominjanja imena tog omrznutog parfema, prilikom ijeg deifrovanja
je danas doiveo neuspeh.
Kako dolazi na apsurdnu ideju da bih ja koristio strani parfem da...
Miriete na njega! prosikta Grenuj. Nosite ga na elu, a u desnom depu od kaputa
imate maramicu koja je natopljena njime. Nije dobar taj Amor i Psiha, u njemu ima previe
bergamota i previe ruzmarina i premalo ruinog ulja.
Aha, ree Baldini potpuno zapanjen preokretom razgovora u egzaktnu sferu. ta
jo?
Cvet od pomorande, divlji limun, karanfil, mous, jasmin, alkohol i neto ije ime ne
poznajem. Ovde gledajte, tu! U ovoj boci! I on pokaza prstom u mrak.
Baldini podie svenjak u pokazanom pravcu, njegov pogled je sledio kaiprst mladia
i pao na bocu u regalu, ispunjenu sivoutim balsamom.
Storaks?, upita on.
Grenuj klimnu glavom. Da, to je unutra. Storaks. I onda se povi kao da ima greve i
promrmlja bar desetak puta re storaks sebi u bradu:
Storaksstoraksstoraksstoraksstoraksstoraks...
Baldini osvetli sveom oveuljka to je mrmljao storaks i pomisli: ili je opsednut, ili je
pokvareni lopov, ili je ist talenat. Jer to da navedene materije mogu da daju pravi sastav
parfema Amor i Psiha bilo je sasvim mogue; bilo je to ak verovatno. Ruino ulje, karanfil
i storaks za ovim trima komponentama on je danas poslepodne tako oajniki tragao, uz
njihovu pomo ostali delovi kompozicije za koje je verovao da ih je on i prepoznao slagali
su se kao segmenti u lep okrugao kola. Sada je samo bilo pitanje u kom egzaktnom odnosu
63
ih je trebalo pomeati. Da bi to pronaao, on, Baldini, e morati da danima eksperimentie,

uasan posao, gotovo jo gori od identifikovanja delova, jer sada je valjalo meriti i odmeravati
i beleiti i pri tom strano paziti, jer najmanja nepanja drhtanje pipete, greka prilikom
brojanja kapljica mogla bi da upropasti sve. A svaki neuspeo pokuaj bio je uasno skup.
Svaka upropaena meavina kotala je pravi mali imetak... Hteo je da ispita malog oveka,
hteo je da ga pita za egzaktnu formulu Amora i Psihe. Ako je znao, u gram i u kap onda
je oigledno bio prevarant, koji je na neki nain ukrao recept od Pelisijea da bi kod Baldinija
dobio posao. Ali ako je priblino pogodio onda je bio genije njuha i kao takav je izazivao
Baldinijevo profesionalno zanimanje. Nije Baldini uopte dovodio u pitanje svoju odluku da
napusti posao. Pelisijeov parfem ga se kao takav nije ni ticao. ak i da mu ga momak nabavi
na litre, Baldini ni u snu ne bi pomislio da njime namirie pansku kou za grofa Verhamona,
ali... Ali on nije valjda celog ivota bio majstor parfema, nije se celog ivota bavio sastavom
mirisa da bi sada dok dlanom o dlan izgubio sasvim svoju profesionalnu strast! Zanimalo ga
je sada da sazna formulu ovog prokletog parfema, i jo vie da ispita talenat ovog jezivog
deaka koji mu je miris proitao sa ela. Hteo je da zna ta se krije iza toga. Bio je
jednostavno radoznao.
Ima izgleda fin nos, mladiu?, ree on nakon to je Grenuj prestao sa svojim
mrmljanjem i vrati se u radionicu, da oprezno stavi svenjak na sto jedan bez sumnje fin
nos ali...
Ja imam najbolji nos u Parizu, majstore Baldini kripavim glasom prozbori Grenuj.
Znam sve mirise na svetu, sve koji su u Parizu, sve, samo nekima ne znam ime, ali mogu
da nauim i imena, svi mirisi koji imaju ime, nema ih mnogo, ima ih samo nekoliko hiljada,
sve u ih nauiti, nikada neu zaboraviti ime balsama
se storaks...
storaks, balsam se zove storaks, zove
uti! povika Baldini, ne prekidaj me kad govorim, ti si drzak i bezobrazan. Ni jedan
ovek ne poznaje hiljadu mirisa po imenu. ak ni ja ne znam hiljadu po imenu, ve samo

nekoliko stotina, jer u naem poslu nema vie od nekoliko stotina. Sve drugo nije miris nego
smrad!
64
Grenuj, koji se tokom svog dueg eruptivnog govora gotovo telesno rairio, u uzbuenju
ak na trenutak mahao rukama da bi opisao sve, sve to zna, uvue se prilikom Baldinijevog
odgovora odmah u sebe kao mala crna aba i ostade na pragu vrebajui nepokretno.
Meni je, nastavi Baldini, naravno, odavno jasno da se Amor i Psiha sastoji od
storaksa, ruinog ulja i karanfila, kao i bergamota i ekstrakta ruzmarina i tako dalje. Da bi se
to otkrilo potrebno je kao to rekoh samo imati proseno finiji nos, i sasvim je mogue da ti
je bog dao proseno fin nos, kao i mnogim, mnogim drugim ljudima, naroito u tvojim
godinama. Majstor parfema, meutim... i ovde Baldini podie kaiprst i isprsi se ...majstor
za parfeme mora, meutim, imati vie od samo finog nosa. Njemu je potreban jedan tokom
mnogih decenija kolovan organ njuha koji nepodmitljivo radi i koji u omoguuje da i
najkomplikovanije mirise sa sigurnou deifruje po kvalitetu i koliini, kao i da kreira nove,
nepoznate meavine mirisa. Jedan takav nos... i on prstom dotaknu svoj ... se ne moe
imati, mladi ovee! Takav nos se dobija trajnou i vrednoom. Ili bi mi moda mogao rei
ovako napamet egzaktnu formulu Amora i Psihe? Dakle? Da li bi to mogao?

Grenuj nije odgovorio.
Da li bi mi je mogao rei otprilike?, ree Baldini i savi se alo napred da bi bolje video
krastau na vratima. Bar onako po proceni? Dakle? Govori najbolji nosu Pariza!
Ali Grenuj je utao.
Vidi?, ree Baldini, istovremeno zadovoljan koliko i razoaran i opet se uspravi, Ne
moe. Naravno da ne moe. Kako bi i mogao? Ti si kao neko koji dok jede osea da u supi
ia krbuljice ili peruna. Pa dobro to je ve neto. Ali to jo uvek ne znai da si kuvar.
U svakoj umetnosti i u svakom zanatu upamti to pre nego to ode! talenat ne znai
gotovo nita, dok je sve iskustvo koje se dobija skromnou i vrednoom.
On zgrabi svenjak na stolu, kad zau Grenujev itavi glas:
Ne znam ta je to formula, majstore, to ne znam, inae znam sve!
Formula je alfa i omega svakog parfema, odvrati Baldini strogo jer je hteo da
razgovor okona. Ona je tano uputstvo koje govori u kakvom odnosu treba pomeati
odreene sastojke da bi nastao eljeni jedinstveni miris; to je formula. Ona je recept ako
65
tu re bolje razume.
Formula, formula, kretao je Grenuj i kao da se malo poveao pred vratima. Meni
nije potrebna formula ja recept imam u nosu. Hoete li da ga za vas izmeam, majstore?
Hoete li da ga izmeam, hoete li?
Kako? povika Baldini, prilino jako i osvetli sveom lice kepeca. Kako da pomea?
Grenuj se po prvi put nije povukao. Ali svi su tu, sve to je potrebno, ti mirisi... svi su
tu, u ovoj prostoriji i opet pokaza u mrak. Ruino ulje tu! Cvet poorande tu! Karanfil tu!
Ruzmarin tu...
Naravno da su tu!, zaurla Baldini. Svi su tu, ali ti govorim gluperdo, to ne vredi nita
ako nema formulu!
... Jasmin tu! Alkohol tu! Bergamot tu! Storaks tu! kretao je dalje Grenuj i kod
svakog imena pokazivao na drugu taku u prostoriji gde je bilo tako mrano, gde su se senke
regala sa bocama jedva mogle i naslutiti.
Ti to vidi i nou, je li? obrecnu se na njega Baldini. Ne samo to ima najfiniji nos,
ve i najbolje oi u Parizu, a? Ako ima imalo dobre ui, onda ih nauli jer ti kaem: Ti si
jedan mali prevarant. Verovatno si neto pokrao kod Pelisijea, neto si pijunirao, je li?
I veruje da bi mene mogao prevariti?
Grenuj je sada stajao sasvim rairen, takorei u punoj telesnoj veliini pred vratima,
lako rairenih nogu i lako se podupirui rukama, tako da je izgledao kao crni pauk koji se
vrsto uhvatio za prag i dovratke.
Dajte mi deset minuta ree prilino teno i ja u Vm napraviti parfem Amor i Psiha.
Sada odmah i u ovoj prostoriji. Majstore, dajte mi pet minuta!
Misli da u ti dozvoliti da u mojoj radionici brlja? Sa esencijama koje vrede imetak.
Tebe?
Da, ree Grenuj.
Pah!, uzviknu Baldini i pri tom iz sebe ispusti sav dah koji je imao. Zatim duboko
udahnu vazduh, gledajui dugo u paukolikog Grenuja i razmiljajui. U stvari je svejedno,
pomisli, jer sutra je ionako svemu kraj. Istina, znam da ovaj, ono to tvrdi, ne moe ak
66
ne moe da moe, onda bi bio ak vei i od velikog Frangipanija. Ali zato da ono to znam
ne pustim da mi se demonstrira pred oima? Moda e mi, ako ne postupim tako, jednog
dana u Mesini ovek nekad u starosti postaje udan i dolazi na najlue ideje pasti na
pamet misao da nisam prepoznao olfaktivnog genija, bie koga je milost boja prebogato
obdarila, jedno udo od deteta... To je sasvim iskljueno. Po svemu to mi razum govori to
je iskljueno ali uda ima, to je jasno. Dakle, ako jednom umrem u Mesini i na samrti mi
doe misao: onda u Parizu, one veeri zatvorio si oi pred jednim udom...? To nee biti ba
prijatno, Baldini! Neka budala upropasti nekoliko kapi ruinog ulja i mousne tinkture, i sam
bi ih upropastio da te zaista interesuje Pelisijeov parfem. A ta je par kapi iako su skupe,
veoma, veoma skupe! prema sigurnosti znanja i spokojnom sumraku ivota?
Pazi! ree izvetaeno strogim glasom, Pazi! Ja... Kako se ti uopte zove?
Grenuj, ree Grenuj. an-Batist Grenuj.
Aha, ree Baldini. Dakle, pazi, an-Batist Grenuj! Razmislio sam. Dobie priliku da
sada, odmah dokae tvoju tvrdnju. To je istovremeno prilika za tebe da se putem oiglednog
neuspeha naui vrlini skromnosti, koja u tvojoj mladosti, verovatno, to se moe i oprostiti,
gotovo da i nije razvijena predstavlja neophodan uslov za tvoje kasnije napredovanje kao
lana tvog ceha i tvog stalea, kao supruga, kao podanika, kao oveka i kao dobrog
hrianina. Spreman sam da ti ovu pouku dam na moj raun, jer sam iz odreenih razloga
danas rasipniki raspoloen, i ko zna, moda e me jednog dana uveseljavati seanje na ovu
scenu. Ali nemoj misliti da e me nadmudriti! Nos uzepea Baldinija je star, ali je otar,
dovoljno otar da odmah primeti i najmanju razliku izmeu tvoje miksure i ovog proizvoda
ovde. I on pri tom izvue iz depa svoju maramicu natopljenu Amorom i Psihom i mahnu
njome ispred Grenujevog nosa.
Prii blie, najbolji nosu u Parizu! Prii blie ovom stolu i pokai ta ume! Ali pazi da
mi nita ne obori i ne srui na zemlju! Nita mi ne diraj! Prvo emo napraviti vie svetla,
Hoemo veliko osvetlenje za ovaj mali eksperiment?
Tim reima on uze druga dva svenjaka koji su stajali na ivici velikog hrastovog stola i
upali ih. Postavi ih jedan pored drugog na zadnjoj uzdunoj strani, skloni koe i oisti srednji
67
deo stola. Zatim, istovremeno mirnim i brzim pokretima donese pribor koji je bio potreban
za ovaj posao sa jednog malog postolja: veliku trbuastu bocu za meanje, stakleni levak,
pipetu, malu i veliku au za merenje, i porea ih na hrastovu plou.
Grenuj se u meuvremenu oslobodio dovratka. Jo tokom Baldinijevog pompeznog
govora izgubio je svoj ukoeni, vrebajui potisnuti izraz. uo je samo odobrenje, samo
pristanak, sa unutranjim oduevljenjem deteta koje je izborilo priznanje i koga ba briga za
ograde, uslove i moralne pridike koje se vezuju uz to. Stojei oputeno po prvi put sliniji
oveku nego ivotinji, otrpeo je Baldinijevo ubeivanje, znajui da je ovog oveka koji mu je
sada popustio, ve nadjaao.
Dok je Baldini postavljao svoje svenjake na sto, Grenuj se odunjao ve u mrani deo
radionice gde su se nalazile police sa skupocenim esencijama, uljima i tinkturama, i sledei
siguran njuh svog nosa uze neophodne boice. Bilo ih je ukupno devet: esencija od
pomorandinog cveta, ulje od divljeg limuna, ulje od karanfila i rue, ekstrakt jasmina,
bergamota i ruzmarina, tinktura mousa i balsam storaksa koje je brzo pokupio i stavio na
ivicu stola. Kao poslednje dovukao je balon sa velikom koncentracijom alkohola. Zatim stade
iza Baldinija koji je jo uvek sa promiljenom pedanterijom aranirao svoje sprave ovu au
pomerao je malo na onu stranu, onu jo malo na ovu kako bi sve imalo svoj stari red i
prikazalo se u najboljoj svetlosti svenjaka i ekao je, drhtei od nestrpljenja da se starac
ukloni i njemu napravi mesta.
Tako!, ree konano Baldini i skloni se u stranu. Sve je ovde poreano to je
potrebno za tvoj nazovimo ga ljubazno eksperiment. Nita mi nemoj razbijati, ne troi
suvinu tenost! Upamti: ove tenosti, kojima moe sada da barata pet minuta, toliko su
dragocene i retke da ih nikad vie u tvom ivotu nee u tako koncentrovanom obliku drati
u rukama!
Koliko da vam napravim, majstore? upita Grenuj.
ta da napravi...? ree Baldini koji svoj govor jo nije zavrio.
Koliko parfema? proita Grenuj. Koliko vam treba? Hou li da ovu debelu flau
napunim do vrha? i on pokaza na bocu za meanje koja je merila jaka tri litra.
68
Ne, nikako!, uasnuto povika Baldini, i iz njega povika isto tako ukorenjen koliko i
spontan strah od proerdavanja svoje imovine. I kao da mu je neprijatno zbog ovog krika
koji ga je odao, on povika odmah zatim:
I nemoj mi upadati u re! da bi onda nastavio mirnijim, ironino obojenim tonom:
ta e nam tri litre parfema koji obojica ne cenimo? Dovoljno je do pola mere. Ali poto se
tako male koliine ne mogu precizno poeati, dozvoliu ti da koristi treinu boce za meanje.
Dobro, ree Grenuj. Ovu bocu u ispuniti do treine Amorom i Psihom. Ali majstore
Baldini, ja to radim na moj nain. Ne znam da li je to nain esnafa, jer to ne poznajem, ali
u to uraditi na moj nain.
Molim! ree Baldini koji je znao da u ovom poslu nema moj ili tvoj, ve samo jedan,
jedan jedini mogui i pravi nain koji se sastojao u tome da se uz ponavljanje formule i uz
odgovarajue proraune traena koliina dobije iz tano odreenog koncentrata razliitih
esencija koji se onda pretvara u konani parfem meanjem sa alkoholom u egzaktnom
odnosu koji obino iznosi izmeu jedan prema deset i jedan prema dvadeset. Neki drugi
nain, to je znao, nije postojao. Zato je ono to je sada video i to je posmatrao najpre sa
podsmeljive distance, zatim zbunjeno i napokon jo saMo uz bespomono uenje, moralo
da izgleda kao isto udo. I ta scena se tako urezala u njegovo seanje da je nije vie
zaboravio do kraja ivota.
69
XV
oveuljak Grenuj prvo izvue zapua iz balona sa alkoholom. Kotalo ga je napora da
podigne teku posudu. Morao je da je podigne gotovo do visine glave, jer na toj visini se nalazila
boca za meanje sa postavljenim staklenim levkom, u koji je, bez pomaganja posude za merenje
alkohol sipao direktno iz balona. Baldinija uhvati jeza od tolike koliine neznanja: ne samo to je
momak tumbe okrenuo svetski parfemski poredak time to je poinjao sa sredstvom za
rastvaranje, ne posedujui prethodno koncentrat koji treba razblaiti ve je i fiziki to jedva
uspevao da uradi! Drhtao je od napora, i Baldini je oekivao da e svakog trena teki balon
tresnuti dole i porazbijati sve na stolu. Svee, pomisli, za ime boje, svee! Bie eksplozija,
izgoree mi kua!... I ve je hteo da pohita da ludaku oduze balon, kad ga Grenuj sam odloi,
spusti itavog na pod i opet zaepi. U boci za Meanje lelujala se laka bistra tenost. Nije se
prolila ni kap. Nekoliko trenutaka Grenuj se odmarao i pri to je imao zadovoljno lice kao da je
ve obavio najtei deo posla. I zaista, ono to je usledilo odigralo se tako brzo, da je Baldini to
jedva mogao da prati oima, a kamoli da prepozna neki redosled, ili neki pravilan tok radnje.
Naizgled nasumice, Grenuj je posezao rukom za boicama sa esencijama mirisa, vadio
staklene zapuae, drao njihov sadraj sekundu pod nosom, zatim bi presuo malo od ovog,
koju kap od onog, ubacio malo iz tree flaice u levak i tako dalje. Pipeta, aa za reagense, aa
za merenje, kaiica i tapi za meanje sve te sprave koje su majstoru omoguavale da ovlada
komplikovanom procesu meanja, nije Grenuj nijedanput ak ni dotakao. Izgledalo je kao da se
igra, kao da brlja i ljapka poput kakvog deteta koje od vode, trave i prljavtine kuva neku
odvratnu tekuinu za koju tvrdi da je supa. Da, kao dete, pomisli Baldini; odjedanput izgleda
kao dete, bez obzira na svoje neotesane ruke, bez obzira na svoje, oiljaka puno, roavo lice i
kvrgav nos. Smatrao sam ga za starijeg nego to je, a sad mi izgleda mlai; kao da ima tri ili
etiri godine; kao oni nepristupani, neshvatljivi, tvrdoglavi mali domoroci koji navodno nevini,
misle samo na sebe, koji sve na svetu ele da despotski podrede, a to bi sigurno i uradili ako bi
70
im se njihova manija veliine dozvolila i ne bi postepeno disciplinovala strogim vaspitnim

merama i pribliila samopouzdanoj egzistenciji potpunog oveka. Jedno takvo fanatino dete
prebivalo je u ovom mladom oveku koji je uarenih oiju stajao pored stola i zaboravio na
svu svoju okolinu, i oigledno nije vie znao da u radionici postoji jo neko osim njega i ovih
boca koje je hitrom nezgrapnou prinosio levku, da bi napravio svoju ludaku orbu za koju
e kasnije najozbiljnije tvrditi i jo e u to verovati! da je ona probrani parfem Amor i
Psiha!
Baldinija proe jeza, dok je u lelujavoj svetlosti svea posmatrao tako uasno
izopaenog i tako runo sigurnog oveka kako radi. Ovakvih, njemu slinih - pomisli, i bi na
trenutak opet tuan i jadan i besan kao poslepodne kada je u sumrak gledao crveno usijani
grad ranije nije bilo; ovo je bio sasvim nov primerak vrste koja je mogla da nastane samo
u ovim trulim, zaputenim vremenima... Ali e dobiti lekciju ovaj prepotentni momak!
Izbrusie ga na kraju ove smene predstave, da e otii jo pogrueniji nego to je doao!
Gad! Ne moe ovek danas ni sa kim vie da se uputa, jer svet vrvi od smenih gadova!
Tako se Baldini bavio svojim unutranjim besom i gaenjem nad vremenom to ga nije
dobro razumevao, kad Grenuj iznenada zatvori sve boice, izvue levak iz boce za meanje,
uhvati samu bocu rukom za vrat , zatvori je dlanom leve ruke i estoko promuka. Tek kad
je boca nekoliko puta proletela kroz vazduh, a njen skupoceni sadraj poput limunade se iz
vrata izlio u stomak i nazad, Baldiniju se ote krik besa i uasa.
Stoj! kriknu on. Dosta je bilo. Odmah da si stao! Basta! Odmah vrati bocu na sto, i
nita vie ne diraj! Nita vie! Mora da sam bio lud to sam uopte sluao tvoje glupo
brbljanje. Nain kako se ophodi sa stvarima, tvoja grubost, tvoje primitivno nerazumevanje
pokazuju mi da si eprtlja, jedna varvarska eprtlja i povrh toga jedna valjiva drska bitanga.
Nisi dobar ni da pravi limunadu, ni da prodaje najprostiju mirisnu vodicu, a da ne govorimo
o parfemu! Budi radostan! Budi zahvalan i zadovoljan ako te tvoj majstor i dalje bude hteo
hraniti tavljenikom orbom! Da se vie nisi usudio, uje li me? Da se vie nisi usudio da
pree preko praga neije parfimerije!
71
Tako je govorio Baldini. I jo dok je govorio, prostor oko njega je ve bio zasien
mirisom Amora i Psihe. Postoji uverljivost mirisa koja je jaa od rei, vida, oseanja i volje.
Od uverljivosti mirisa ne moemo se odbraniti ona ulazi u nas kao vazduh u naa plua,
ispunjava nas, sasvim nas ispunjava, protiv nje nema nikakvog sredstva.
Grenuj je spustio bocu, parfemom ovlaenu ruku skinuo sa njenog vrata i obrisao je o
ivicu svog kaputa. Jedan, dva koraka nazad, nezgrapno kretanje njegovog tela pod
Baldinijevom bujicom rei napravili su dovoljno talasa u vazduhu da svuda raire
novostvoreni miris. Vie nije bilo potrebno. Istina, Baldini je jo uvek besneo i drhtao i
psovao; ali sa svakim udahom njegov spoljanji bes je u njemu nalazio sve manje razloga.
inilo mu se da je opovrgnut, zbog ega se njegov govor pred kraj pretvorio u praznu
patetiku. Kada je zautao, to je potrajalo neko vreme, nije morao ni da uje vie Grenujevu
primedbu:
Gotovo je.
To je ve ionako znao.
Ali ipak, iako ga je u meuvremenu ve sa svih strana okruivao teak vazduh Amora
i Psihe, on pristupi starom hrastovom stolu, da napravi probu. Izvue istu, kao sneg belu
ipkastu maramicu iz depa, iz levog, rairi je i prosu na nju nekoliko kapljica koje je izvukao
iz boce za meanje dugakom pipetom. Mahnu maramicom drei ispruenu ruku, da je
prozrai, a zatim uvebanim nenim pokretom proe njom ispod nosa, udiui miris. I dok
ga je postepeno izdisao seo je na hoklicu. Odjedanput je pre toga je tokom izliva besa bio
jo tamnorumen u licu sasvim prebledeo.
Neverovatno, promrmlja. Tako mi boga neverovatno!
I opet je pritiskao nos na maraicu i njukao i vrteo glavom i rmljao: neverovatno.
Bio je to Amor i Psiha, van ikakve sumnje, Amor i Psiha ta omrznuta genijalna
smesa mirisa, tako precizno kopirana da je ni Pelisije ne bi razlikovao od svog proizvoda.
Neverovatno!
Malen i bled sedeo je veliki Baldini na hoklici i izgledao smeno sa svojom maramicom
u ruci, koju je kao uplakana usedelica pritiskao na nos. Sasvim je izgubio mo govora.
72
Nije vie govorio ni neverovatno, ve je samo isputao, istovremeno neprestano blago

klimajui glavom i zurei u bocu za meenje monotono, Hm, hm, hm, ... hm, hm, hm,...
hm, hm, hm...
Posle nekog vremena on se priblii Grenuju i pristupi tiho, poput senke, stolu.
Ovo nije dobar parfem, ree ovaj, on je veoma loe sastavljen, ovaj parfem.
Hm, hm, hm ree Baldini, a Grenuj nastavi:
Ako mi dozvolite, majstore, ja bih ga poboljao. Dajte mi jedan minut i napraviu od
toga pristojan parfem!
Hm, hm, hm ree Baldini i klimnu glavom.
I dalje je klimao glavom i mrmljao hm, hm, hm i nije se uopte usprotivio kada
Grenuj po drugi put poe da mea; po drugi put poe da iz balona sipa u bocu za meanje,
u parfem koji se tu ve nalazio, po drugi put poe da po naizgled nasuminom redosledu i
koliini sipa sadraj boica u levak. Tek negde oko kraja procedure Grenuj ovog puta nije
protresao bocu, ve je samo zalelujao kao flau konjaka, moda zbog obzira prema
Baldinijevoj oseajnosti, moda zato to mu je sadraj ovog puta izgledao dragocen dakle,
tek kad je ve gotova tenost oblivala bocu, Baldini se probudi iz svoje omamljenosti i podie
se, drei istina marmicu jo uvek priljubljenu uz nos, kao da hoe da se odbrani od nekog
novog napada na njegovu duu.
Gotovo je, majstore, ree Grenuj. Sada je ovo ba dobar miris.
Da, da, dobro, dobro odvrati Baldini i odmahnu rukom.
Zar neete da uzmete probu? mumlao je dalje Grenuj. Zar neete, majstore? Ni
probu?
Kasnije, nisam sada raspoloen za probu... imam druge planove. Idi sad! Doi!
I on podie jedan svenjak i izae kroz vrata, koja su vodila preko u radnju. Grenuj
krenu za njim. Uoe u uzan hodnik koji je vodio prema ulazu za sluinad. Starac se uputi
tekim koracima ka kapiji, povue rezu i otvori. Skloni se u stranu da propusti deaka.
Smem li sada da radim kod Vas, majstore, smem li? upita Grenuj, stojei opet na
pragu, opet pogruen, opet vrebajueg pogleda.
73
Ne znam!, ree Baldini, razmisliu o tome. Idi!

I onda je Grenuj nestao, odjedanput, kao da ga je pomrina progutala.
Baldini je stajao zurei u no. U desnoj ruci je drao svenjak, u levoj maramicu, kao
neko ko krvari iz nosa, a koga je od toga strah. Brzo opet namaknu rezu na vrata. Zatim
skide maramicu to ga je titila s lica, gurnu je u dep i kroz radnju se vrati u radionicu.
Miris je bio tako boanstven da Baldiniju navree suze na oi. Nije morao da pravi probu,
samo je stajao za radnim stolom ispred boce za meanje i udisao. Parfem je bio divan. U
poreenju sa Amorom i Psihom bio je kao simfonija u poreenju sa usamljenim kripanjem
jedne violine. I bio je vie od toga. Baldini zatvori oi i oseti da u se bude najskrovitije uspomene.
Ugleda sebe kako kao mladi eta uvee kroz napuljske vrtove; ugleda sebe kako lei u naruju
jedne ene crne loknaste kose i vide siluetu ruinog grma na simsu od prozora preko koga se
oseao dah nonog vetra; uo je kako pevaju skrivene ptice i iz daljine muziku iz neke luke
krme; u aputanje na samom uhu, u glas kako kae volim te i oseti kako mu se od
zadovoljstva koa jei, sada! Sada u ovom trenutku! On naglo otvori oi i jeknu od zadovoljstva.
Ovaj parfem nije bio parfem kakav je do sada bio poznat. Ovo nije bio miris koji je inio da neto
bolje mirie, nikakav toaletni artikl. Ovo je bila jedna sasvim nova stvar, koja je od sebe mogla
da stvori ceo jedan novi svet, jedan aroban, bogat svet i ovek bi odjedanput zaboravio gadosti
oko sebe i oseao se tako bogato, tako prijatno, tako slobodno, tako dobro...
Nakostreene dlaice na Baldinijevoj ruci se spustie, a njega obuze nekakav najdublji
duevni mir. On uze kozju kou koja je leala na ivici stola i uze no i presee kou. Zatim stavi
komade u staklenu kadicu i preli ih novim parfemom. Na kadicu stavi zatim stakleni poklopac,
presu ostatak mirisa u dve boice na koje nalepi etiketu, a na njima onda napisa imena Nuit
Napolitaine, zatim ugasi svetlo i izae.
Dok je gore veerao sa svojom enom nije joj nita rekao.

Pre svega, nije joj rekao nita o brzopletoj odluci koju je doneo tog popodneva. Ni njegova
ena nije rekla nita, jer je primetila da je raspoloen i zbog toga je bila veoma zadovoljna. Nije
vie otiao preko u Notr Dam da zahvali bogu za snagu svog karaktera. Da, ovog dana je po prvi
put zaboravio da se uvee pomoli.
74
XVI
Sledeeg jutra on ode pravo kod Grimala. Kao prvo plati za kozje koe, i to punu cenu,
bez nekanja i bez najmanjeg cenjkanja. A zatim pozva Grimala na bocu belog vina u Tur
Daran i dogovori se s njim za cenu egrta Grenuja. Naravno da nije odao zbog ega ga je
eleo i zato mu je bio potreban. Neto je izmislio o velikoj porudbini miriljavih koa i da
mu je za taj posao potreban nedouen radnik. Potreban mu je vredan momak koji e mu
obaviti najjednostavnije poslove, sei kou i tako dalje. I porui jo jednu bocu vina i ponudi
dvadeset livri kao odtetu za neprijatnost zbog preuzetog egrta. Dvadeset livri su
predstavljali ogromnu sumu. Grimal se odmah sloi. Pooe u tavionicu, gde je Grenuj, to
je bilo udno, ve ekao sa spakovanim zaveljajem, Baldini plati svojih dvadeset livri i
povede ga odmah sa sobom, svestan da je napravio najbolji posao u svom ivotu.
Grimal, koji je sa svoje strane bio uveren da je napravio najbolji posao u svom ivotu,
vrati se nazad u Tur Daran ispi tamo jo dve flae vina, zatim pree oko podne u Lion
Dor na drugoj obali i tamo se tako napi, da je uvee, dok je kasno nou pokuavao da se
opet vrati u Tur Daran pobrkao Ulicu ofroa Lanije sa Ulicom Nonendijer, i tako, umesto
da izae, kako se nadao, direktno na most Pon Mari, on na svoju nesreu izbi na kej Orn,
odakle svom duino pljusnu u vodu, i to licem, kao u meku postelju. Bio je na mestu mrtav.
Reci je, meutim, trebalo jo dosta vremena da ga iz plitke obale, pored privezanih teretnih
laa, odvue u jau srednju struju, i tek je u ranim jutarnjim asovima tavilac Grimal,
odnosno njegov mokri le slobodnije zaplovio niz reku, prema zapadu.
Dok je prolazio ispod mosta Pon an, beumno, ak i ne dodirnuvi stubove mosta,
an Batist Grenuj je dvadeset metara iznad njega upravo legao u postelju. U zadnjem delu
Baldinijeve radionice dobio je krevet u koji se sada uvalio, dok je njegov bivi gazda sasvim
oputeno plovio niz hladnu Senu. On se zadovoljno umota u pokriva i smanji se poput
krpelja. Dok je tonuo u san, tonuo je sve dublje i u samog sebe i u svom unutranjem
75
utvrenju priredio je trijumfalnu povorku, sanjajui pobedniku mirisnu gozbu, i jednu

gigantsku orgiju sa tamjanom i izmirnom, u ast samog sebe.
76
XVII
Dolaskom Grenuja poeo je uspon kue uzepea Baldinija, do nacionalnog, ak
evropskog ugleda. Persijska zvona nisu vie mirovala, a aplje nisu vie prestajale da izlivaju
vodicu u radnji na Pon anu.
Jo prve veeri morao je Grenuj da jedan veliki balon napuni do vrha s Nuit
Napolitaine,
od koga je tokom sledeeg dana prodato preko osamdeset boica. Glas o
novom parfemu proirio se stranom brzinom. enije je dobio staklast pogled od silnog
brojanja novca i bol u leima od dubokih naklona to je morao da pravi, poto je dolazila
visoka i najvia gospoda, ili barem sluge visoke i najvie gospode.
A jednom su se vrata silovito otvorila, da je sve zaklepetalo, i uao je lakej grofa
Anersona i povikao, kako samo lakeji mogu da poviu, da hoe pet boca novog mirisa, i
enije je jo etvrt sata drhtao od strahopotovanja, jer je grof Anerson bio intendant i
ministar rata Njegovog Velianstva i najmoniji ovek u Parizu.
Dok je enije u radnji sam stajao izloen navali muterija, Baldini je sa svojim novim
egrtom bio zakljuan u radionici. enijeu je ovu novu okolnost opravdao fantastino teorijom
koju je objasnio podelom rada i racionalizacijom. Godinama, objasni, strpljivo je gledao
kako Pelisje i njemu sline, esnafu neprijateljski nastrojene spodobe odvraaju od njega
muterije i zagoravaju posao. Sada je njegovoj trpeljivosti doao kraj. Sada prihvata izazov
i uzvraa ovim drskim skorojeviima, i to njihovim vlastitim orujem: svake sezone, svakog
meseca, ako je potrebno i svake nedelje nastupie sa novim mirisima, i to kakvim! Svoje
nadahnue crpee do kraja. A za to je potrebno da se sasvim i potpuno jedino uz pomo
nepriuene radne snage posveti proizvodnji mirisa, dok enije treba da se iskljuivo posveti
njihovoj prodaji. Ovaj moderni metod e otvoriti novo poglavlje u istoriji da, on svesno i
jasno kae nas, jer namerava da njegov stari, zasluni pomonik odreenim procentom
uestvuje u dobiti ovog neizmernog bogatstva.
77
Do pre nekoliko dana enije bi ovakve prie svog majstora protumaio kao znak
poetne senilnosti.
Zreo je za bolnicu, pomislio bi, nee dugo potrajati dok mu tuak konano ne ispadne
iz ruke.
Sada, meutim, nije nita mislio. Uopte nije stizao da to radi. Imao je, jednostavno,
previe posla. Imao je toliko posla da je uvee od iscrpljenosti jedva bio u stanju da isprazni
prepunu kasu i odvoji svoj deo. Ni u snu nije stigao da posumnja da ovde nisu ista posla
kad je Baldini gotovo svakodnevno izlazio iz radionice sa novim mirisom.
A kakvi su to mirisi bili! Ne samo parfemi najvie, zaista najvie kole, ve i kreme i
puderi, sapuni, losioni za kosu, vode, ulja... Sve to je imalo da mirie, mirisalo je sada novo
i drugaije i divnije nego ikada ranije. I na sve to, ba na sve, ak i na nove mirisne vrpce za
kosu, publika se lepila kao omaijana, a cene nisu igrale nikakvu ulogu. Sve to je Baldini
proizvodio bio je ist uspeh. A uspeh je bio tako silan da ga je enije prihvatio kao prirodnu
pojavu i nije vie razmiljao o njegovim uzrocima. Da na primer, novi egrt, onaj smeteni
kepec koji je poput psa stanovao u radionici, i koga je ponekad, kad bi majstor izaao video
u pozadini kako brie ae i isti avan da bi ova nula od oveka mogla da ima nekakve veze
sa neverovatnim procvatom posla, u to enije ne bi poverovao i sve da mu je to neko rekao.
Naravno da je kepec i te kako imao veze s tim. Ono to je Baldini donosio u radnju i
davao enijeu da prodaje bilo je samo deli onoga to je Grenuj meao iza zatvorenih vrata.
Baldini uopte vie nije stizao da sve to omirie. Nekad mu je predstavljalo pravu muku da
meu divotama koje je Grenuj proizvodio napravi izbor. Ovaj avolji egrt je mogao da
receptima snabdeva sve parfimerije u Francuskoj, a da se ne ponavlja, da ni jedan jedini put
ne proizvede neto manje vredno ili ak proseno. Receptima, dakle, formulama ba i
nije
mogao da ih snabde jer je Grenuj svoje mirise komponovao jo uvek na onaj haotian i
sasvim neprofesionalan nain koji je Baldini ve poznavao, tako to je, naime, u naizgled
potpunom haosu nasumice meao koponente. Da bi ovaj posao uspeo ako ne da kontrolie,
onda bar da ga shvati, Baldini je jednog dana od Grenuja zatraio da se, iako on to smatra
nepotrebnim, prilikom pravljenja svojih meavina koristi vagom, aom za merenje i pipetom;
78
i da se dalje navikne da alkohol ne shvata kao miris, ve kao rastvara, koji se tek kasnije
dodaje; i neka za ime boga sporije radi udobnije i sporo kako dolikuje jednom zanatliji.
Grenuj to uini. I po prvi put Baldini bi u prilici da prati i dokumentuje pojedine postupke
svog vetog egrta. S perom i hartijom sedeo je pored Grenuja i beleio, uvek upozoravajui
da radi sporije, koliko je u flau za meanje ilo grama ovog, koliko merica onog, koliko kapi
nekog treeg sastojka. Na ovaj udan nain, tako to je, naime, proces naknadno analizirao,
upravo pomou onih sredstava bez ije upotrebe on ranije nije ni smeo da se odvija, Baldini
je, napokon, ipak doao u posed sintetike formule.
Kako je Grenuj i bez nje bio u stanju da
mea svoje parfeme, to je za Baldinija i dalje ostala zagonetka, ak udo, ali je bar to udo
sada sveo na formulu i time donekle zadovoljio svoj duh koji je udeo za pravilima i sauvao
svoj svet mirisa od potpunog kolapsa.
Malo po malo od Grenuja je izmamio recepte svih parfema koje je on do tada pronaao
i na kraju mu je ak zabranio da pravi nove mirise, pre nego to je on, Baldini, prisutan sa
perom i hartijom da proces posmatra Argusovim oima i dokumentuje ga korak po korak.
Svoje beleke, mnogo desetina formula, zatim je pedantno prepisivao u dve razliite knjiice,
od kojih je jednu zakljuavao u svoj na vatru otporan sef, a drugi nosio stalno sa sobom i s
njime nou iao na spavanje. To mu je davalo sigurnost jer sad je mogao, kad god je hteo
da sam izvede Grenujeva uda koja su ga kad ih je prvi put doiveo duboko potresla. Svojom
zapisanom zbirkom formula je verovao da e moi da ukroti uasni stvaralaki haos to je
izvirao iz dubine bia njegovog egrta. Osim toga je injenica da se nije samo glupavo udio
ve je posmatrajui i registrujui i sam uestvovao u stvaralakom inu, imala na Baldinija
umirujue dejstvo i jaala njegovo samopouzdanje. Posle nekog vremena poverovao je ak
da i lino ne malo doprinosi uspehu sublimisanih mirisa. A kada ih je tek uneo u svoju knjiicu
i zakljuao u trezor ili nosio kraj srca, isto tako ni najmanje nije vie sumnjao da su oni sada
sasvim i potpuno njegovi.
Ali je i Grenuj profitirao od disciplinovanog postupka na koji ga je Baldini prisilio. Njemu
to, istina, nije bilo potrebno. Nikad nije morao da potrai neku staru formulu da bi posle
nekoliko nedelja i meseci rekonstruisao neki parfem, jer on mirise nije zaboravljao. Ali je
79
obaveznim korienjem posude za merenje i vage nauio jezik parfimerstva i instinktivno je

osetio da bi poznavanje ovog jezika moglo da mu bude korisno. Nakon nekoliko nedelja
Grenuj nije samo ovladao imenima svih mirisnih materija u Baldinijevoj radionici, ve je bio
u mogunosti da sam zapie formule svojih parfema i obratno da tue formule i uputstva
pretvori u parfeme i druge miriljave proizvode. I vie od toga! Poto je ve nauio da svoje
parfimistike ideje izraava u gramima i kapima nije mu vie bio potreban ni eksperimentalni
meukorak. Kada bi u Baldini naloio da kreira nov miris, bilo kao parfem za maramice, za
saetu za minku, onda Grenuj nije vie posezao za boicama i prakovima, ve je
jednostavno seo za sto i direktno zapisao formulu. Nauio je da put od svoje unutranje
predstave o mirisu do gotovog parfema produi preko ispisivanja formule. Za njega je to bio
zaobilazan put. U oima sveta, to jest u Baldinijevim oima ovo je, meutim, bio napredak.
Grenujeva uda su ostala ista. Ali recepti kojima ih je sad snabdevao oduzimali su im uas i
to je bila prednost. to je Grenuj bolje vladao zanatskim vetinama i postupcima, to je
normalnije umeo da se izraava konvencionalnim jezikom, utoliko ga se majstor manje bojao
i manje je zazirao od njega. Baldini ga je uskoro smatrao jo samo za oveka neobino
obdarenim ulom mirisa, ali ne vie za jednog drugog Frangipanija ili za nekog strano
vetog, a Grenuju je to samo odgovaralo. Zanatski deo posla mu je sluio kao dobrodola
maska. Gotovo da je uspavao Baldinija svojim primerenim postupcima prilikom merenja
dodataka, prilikom njihanja boce za meenje, prilikom kapanja na belu, oglednu maramicu.
Ve je skoro umeo da tako neno trese bocu, da tako elegantno provlai maramicu ispred
nosa kao i sam majstor. I ponekad, u dobro doziranim intervalima poinio bi greke koje su
bile tako napravljene da je Baldini morao da ih primeti: zaboravio bi da filtrira, pogreno bi
namestio vagu, u neku formulu bi upisao besmisleno visok procenat tinkture ambre.. i onda
je ekao da mu se ukae na greku, da bi je onda savesno korigovao. Tako mu je uspelo da
Baldinija uljuljka u iluziji da su ovde na kraju krajeva sve stvari iste. Nije hteo da starca
uplai. Hteo je zaista da od njega ui. Ne meanje parfema, ne pravu kompoziciju mirisa,
naravno da ne! Na ovom polju nije bilo nikoga na svetu od koga bi on neto mogao da naui,
i sastojci koji su se nalazili u Baldinijevoj radnji ni iz daleka ne bi bili dovoljni da ostvare njegovu
80
predstavu jednog zaista velikog parfema. Ono to je kod Baldinija mogao da ostvari bile su
puke sitnice prema mirisima koje je nosio u sebi i koje je nameravao da jednog dana ostvari.
Za tako neto, meutim, to je znao, bila su mu potrebna dva neizostavna uslova: jedan je
bio kaput graanske egzistencije; bar esnafa pod ijom zatitom bi mogao da ispolji svoje
prave strasti i neometano sledi svoje prave ciljeve. Drugi je bio poznavanje onih zanatskih
postupaka pomou kojih su se mirisni proizvodi pravili, izolovali, koncentrovali, konzervirali i
time uopte mogli koristiti u vie svrhe. Jer Grenuj je uistinu posedovao najbolji nos na svetu
koliko analitiki tako i vizionarski, ali jo uvek nije imao sposobnost da raspolae svim
konkretnim mirisima.
81
XVIII
I zato je rado dozvolio da bude poduavan u vetini kuvanja sapuna od svinjske masti,
ivenja rukavica od isprane koe, meanja pudera od peninog brana i klica badema i praha
od korena ljubiice. Pravio je mirisne svee od umura, alitre i od piljevine sandalovog
drveta. Presovao je orjentalne pastile od izmirne, benzoeve smole i praha od ilibara. Lepio
je tamjan, listie od laka, vetivera i cimeta u miriljave kuglice za paljenje. Sejao je i
lopaticom prevrtao
Poudre Imperiale
od samlevenih ruinih listova, lavandinog cveta, kore
od kaskarile, meao je minke, bele i kao vena plave i oblikovao je grimizno crvene rueve
za usne. Ispirao najfiniji prah za nokte i kredu za zube koja je imala ukus mente. Meao je
tenost za vlasulje i kapljice za kurje oi, belilo za suneve pege i ekstrakt od velebilja za oi,
mast od panske muice za gospodu i higijensko sire za dame... Proizvodnju svih vodica i
praaka, preparata za odravanje lepote i toaletu, ali i meavine od aja i zaina, likera,
marinada i slino, ukratko, sve to je Baldini umeo da mu prenese. Grenuj je nauio, istina,
bez naroitog zanimanja, ali ne bunei se i uspeno.
Posebno je, meutim, bio revnostan kada ga je Baldini poduavao u spravljanju
tinktura, ekstrakata i esencija. Neumorno je umeo da u presi gnjei kotice od gorkog
badema, ili da tuca znca mousa ili da satarom secka masne sive krtole ambre ili da strue
korenje od ljubiice da bi onda tu strugotinu rastvorio u najfinijem alkoholu. Nauio je kako
se koristi specijalni levak pomou kojeg se isto ulje presovane kore od limuna odvaja od
mutnog taloga. Nauio je da sui trave i cvasti, na reetkama u senovitoj toploti, i da
konzervira utavo lie u voskom zapeaenim loncima i krinjama. Izuio je vetinu
ispiranja pomada, proizvodnje infuzija, nauio je da filtrira, da pravi koncentrate, da
klarifikuje i rektifikuje.
Baldinijeva radionica nije, dodue, bila podesna da se u njoj u velikom stilu proizvode
cvetna i biljna ulja. U Parizu bi inae teko bilo doi do neophodnih koliina sveeg bilja.
82
Ponekad, meutim, kada su se svei ruzmarin, kada se alfija, menta ili seme od anisa mogli
na pijaci jeftino nabaviti, ili kada bi stigla vea poiljka lukovica perunike ili korenja od
odoljena, kima, muskatnog oraia ili suvog karanfilia, onda bi se probudila Baldinijeva
alhemiarska ica i on bi tada izvukao svoj veliki alambik, jednu bakarnu kacu za destilaciju
sa namontiranim loncem za kondenzaciju takozvanu mavarsku glavu, kako je on ponosno
nazivao sa kojom je jo pre etrdeset godina na junim obroncima Ligurije i na visoravnima
Luberona na otvorenom polju destilovao lavandu. I dok je Grenuj seckao sirovinu za
destilaciju, Baldini je u grozniavoj urbi jer brza prerada je bila alfa i omega ovog posla
potpaljivao ozidano ognjite na koje je namestio bakarni kotao napunjen odreenom
koliinom vode. Unutra je ubacivao delove bilja, namestio bi mavarsku glavu sa duplim dnom
na podupirae i privrstio bi dva creva za vodu koja je priticala i oticala. Ovu rafiniranu
konstrukciju za hlaenje vodom tek je, kako je objanjavao, kasnije sam usavrio, jer je
svojevremeno u polju, naravno, hladio samo strujanjem vazduha. Zatim bi raspirio vatru.
Postepeno bi poelo da vri u kotlu; i nakon nekog vremena, najpre plaljivo, kap po kap,
zatim poput konca, tankim mlazom isticao je destilat iz tree cevi mavarske glave u jednu
firentinsku bocu koju je Baldini postavio ispod nje. Najpre je izgledalo prilino neugledno,
poput razblaene mutne supe. Postepeno, meutim, naroito kada bi se napunjena boca
zamenila drugom i bila sklonjena u stranu, ova orba bi se podelila na dve razliite tenosti:
dole bi ostala voda od cvasti i bilja, dok je gore plivao debeo sloj ulja. Ako bi se sada, oprezno,
kroz donju kljunastu cev firentinske boce pustila da istekne cvetna voda koja je neno
mirisala, onda je preostalo samo isto ulje, esencija mirisna sutina biljke.
Grenuja je ovaj postupak fascinirao. Ako je ita u ivotu u njemu oglo da izazove
oduevljenje istina ne spolja vidljivo, ve sakriveno oduevljenje nalik na neki hladni plamen
onda je to bio ovaj postupak kojim se vatro, vodom i parom i jednom odgovarajuom
aparaturom stvarima oduzimala njihova miriljava dua. Ova mirisna dua, eterino ulje, bila
je najbolje u njima, jedino zbog ega su ga zanimale. Glupi ostatak cvast, listovi, kora,
plod, boja, lepota, ivost i sve druge suvine stvari koje su se u njima krile, to ga ni najmanje
nije brinulo. To je bio samo omota i balast. To je trebalo odstraniti.
83
S vremena na vreme, kada bi destilat postao razvodnjeno bistar, skidali bi alambik s

vatre, otvarali ga i izbacivali raskuvanu travu. Ona je izgledala mlitavo i bledo poput
raskiseljene slame, poput izbeljenih kostiju malih ptica, kao povre koje je predugo kuvano,
bledo i konasto, gnjecavo jedva nalik na samo sebe, uasno nalik na le i gotovo potpuno
lieno vlastitog mirisa. To su izbacivali napolje u reku. Onda su uzimali nove, svee biljke,
napunili vodu i vratili ambik nazad na vatru. I opet bi kotao poeo da vri, i opet bi ivotni sok
biljki cureo u firentinske boce. To bi umelo da traje tokom cele noi. Baldini bi se brinuo za
vatru, Grenuj bi motrio na boce, nije bilo ta vie da se radi u periodu do novog vrenja.
Sedeli su na amlicama oko vatre opinjeni prostom kacom; opinjeni obojica, mada
iz veoma razliitih razloga. Baldini je uivao u aru vatre i razbuktalom rumenilu plamenova
i bakra, voleo je pucketanje uarenog drveta, grgljanje alambika, jer to je bilo kao nekada.
Kako se tu moglo sanjariti! Uzeo bi bocu vina iz radnje, jer bi od vreline oedneo, i to vino
opet ga je pio kao nekada. I onda bi poeo da pria prie o davnim vremenima, bez kraja:
O panskom ratu za nasledstvo, u kome je, borei se protiv Austrijanaca i sam merodavno
uestvovao; o kamisarima s kojima je Sevene uinio nesigurnim; o erki Hugenota u Esterelu
koja mu se podala omamljena mirisom lavande; o umskom poaru to ga za dlaku nije
izazvao i koji bi sigurno zapalio itavu Provansu, u to nema ni najmanje sumnje, jer je upravo
duvao otar maestral; i o destilaciji je priao, uvek je o tome govorio na otvorenom polju,
nou, na meseini, uz vino i pesmu zrikavaca, i o lavandinom ulju to ga je tom prilikom
stvorio tako finom i jakom da su mu ga istim srebrom platili; o svom egrtovanju u enovi,
o svojim godinama kalfovanja i o gradu Grasu u kome ia parfimista koliko u drugim mestima
obuara, a meu njima takvih bogataa da ive kao kneevi u raskonim kuama sa senovitim
batama i terasama i drvom obloenim trpezarijama u kojima obeduju iz porcelanskih tanjira
sa zlatnim priborom i tako dalje...
Takve prie priao je stari Baldini i pio uz to vino i dobijao bi od jare i oduevljenja
sopstvenim priama sasvim crvene obraie. Grenuj koji je sedeo neto vie u senci, nije
ga, meutim, uopte sluao. Njega nisu zanimale nikakve stare prie, njega je iskljuivo
zanimao novi postupak. Zurio je bez prestanka u cevicu na glavi alambika iz koje je curio
84
tanak malaz destilata. I dok je tako buljio, zamiljao je da je on sam takav jedan alambik, u
kome vri kao u ovom ovde i iz koga izvire destilat, kao evo sada, samo bolji, noviji, neobiniji,
destilat onih posebnih biljki koje je sam uzgajao u sebi, koje tamo cvetaju, koje niko osim
njega nije omirisao, i koje bi svojim jedinstvenim parfemom mogle da svet pretvore u mirisnu
rajsku batu, u kojoj bi ivot za njega olfaktivno bio donekle podnoljiviji. Biti jedan veliki
alambik, koji e ceo svet da preplavi svojim samostvorenim destilatima to je bio san kome
se Grenuj preputao.
I dok bi Baldini, raspaljen vinom, priao svoje opirnije prie o tome kako je bilo ranije,
i sve se neobuzdanije raspetljavao u sopstvene sanjarije, Grenuj bi se brzo otreznio od svoje
bizarne fantazije. Prognao je predstavu o velikom alambiku za sada iz glave i umesto toga
razmiljao kako da svoja novosteena znanja iskoristi za blie ciljeve.
85
XIX
Nije prolo dugo vremena i on je ve postao specijalista na polju destilacije. Otkrio je
i njegov nos mu je tu pomogao vie nego Baldinijeva pravila da jaina vatre vri odluujui
uticaj na kvalitet destilata. Svaka biljka, svaki cvet, svako drvo i svaki plod zahtevao je
posebnu proceduru. Nekad je para morala da bude najjaa, nekad je trebalo izazvati samo
umereno vrenje, a bilo je cvetova koji su od sebe najvie davali ako bi se preznojavali na
najmanjem plamenu.
Nita manje vana bila je i priprema. Menta i lavanda su se mogle destilisati u itavim
svenjima. Druge biljke su morale biti fino razdvojene, obrane, iseene istrugane, utucane ili
ak pomeane s neim pre nego to bi dospele u bakarni kotao. A neke se uopte nisu mogle
destilisati i to je dovodilo Grenuja do stanja krajnje ogorenosti.
Baldini mu je, kada je video sa kakvom sigurnou Grenuj vlada aparaturom, dao punu
slobodu u ophoenju sa alambikom, i Grenuj je ovu okolnost obilno koristio. Dok je preko
dana meao parfeme i spravljao druge mirisne i zainske proizvode, nou se bavio iskljuivo
tajanstvenom vetinom destilovanja. Njegov plan je bio da proizvede sasvim nove mirisne
materije i da tako uspe da proizvede bar neke od mirisa koje je nosio u sebi. U poetku je
ak imao i male uspehe. Uspelo mu je da proizvede ulje od cveta koprive i semena grbatice;
vodu od svee oljutene kore grma zove i od grana tise. Ovi destilati nisu, istina, u mirisu
gotovo nimalo podseali na poetne materije, ali su ipak bili dovoljno zanimljivi da bi ih
iskoristio za dalju preradu. Bilo je, meutim, materija kod kojih je ovaj postupak sasvim
zakazao. Grenuj je tako pokuao da destiluje miris stakla, lepljivo hladan miris glatkog stakla
koji normalni ljudi uopte ne mogu da osete. Nabavio je prozorsko staklo i staklo za boce i
preraivao ga kao velike komade, kao krhotine, kao sru, kao prah bez ikakvog uspeha.
Destilovao je mesing, porcelan i kou, ito i ljunak. Destilovao je istu zemlju. Krv i drvo i
sveu ribu. Vlastitu kosu. Na kraju je destilovao ak i vodu - vodu iz Sene, iji osoben miris
86
mu je izgledao vredan da se sauva. Verovao je da bi uz pomo alambika mogao ovim

materijama da oduzme njihov karakteristian miris, kao to je to bilo mogue kod timijana,
lavande i kod komovog seena. Nije znao da destilacija nije bila nita drugo do postupak za
razdvajanje pomeanih supstanci u njihove nestalne i manje nestalne pojedinane delove i
da je za proizvodnju parfema korisna samo u meri u kojoj je bila u stanju da nestalno eterino
ulje odreenih biljki odvoji od njegovih nemirisnih ili mirisom siromanih ostataka. Kod
supstanci kod kojih se ovo eterino ulje gubilo, postupak destilacije bio je, naravno, potpuno
besmislen. Nama, ljudima ovog vremena, koji poznajemo neke zakone fizike to je sasvim
jasno. Za Grenuja je, meutim, ova spoznaja bila mukotrpan rezultat dugog niza
poraavajuih ogleda. Mesecima je iz noi u no sedeo pored alambika i na svaki mogui
nain pokuavao da pomou destilacije otkrije radikalno nove mirise kakvi u koncentrisanom
obliku na zemlji jo nisu postojali. I osim nekoliko bednih biljnih ulja nije dobio nita. Iz
dubokog, neizmerno bogatog bunara svoje predstave nije uspeo da istisne ni jednu jedinu
kap konkretne esencije mirisa od svega to je u sebi oseao nije uspeo da ostvari ni atom.
A kada mu je postalo jasno da je doiveo neuspeh, prestao je da vri oglede i na smrt
se razboleo.
87
XX
Dobio je visoku temperaturu koja je tokom prvih dana bila praena preznojavanjem, a
kasnije kao da pore na koi nisu vie bile dovoljne, proizvela bezbrojne gnojne bubuljice.
Grenujevo telo bilo je osuto ovim crvenim ehuriima. Mnogi od njih bi se rasprsli izlivajui
svoj vodenast sadraj, da bi se onda opet napunili. Drugi su izrastali i pretvarali se u prave
potkone ireve natekli bi debeli i crveni i poput kratera bi se rasprskavali i bljuvali gust
gnoj i utim prugama proetu krv. Posle nekog vremena Grenuj je izgledao kao kakav iznutra
kamenovan muenik, gnojei se iz stotinu rana.
Tada se Baldini, naravno, zabrinu. Bilo mu je veoma neprijatno da svog dragocenog
egrta izgubi upravo u trenutku kada se pripremao da svoju trgovinu proiri izvan granica
prestonice, pa ak i cele zemlje. Jer zaista, sve se ee dogaalo da su ne samo iz provincije,
ve i sa inostranih dvorova stizale porudbine za ove nove mirise za kojima je Pariz ludovao;
i Baldini se nosio milju da radi savlaivanja ove potranje osnuje filijalu u Foburu Sen
Antoanu, jednu pravu malu manufakturu, gde bi se najpopularniji mirisi naveliko meali i angro punili u ljupke male boice, a zatim bi ih ljupke devojice pakovale i slale u Holandiju,
Englesku i u Nemako carstvo. Za jednog pariskog majstora ovakvo preduzee nije ba bilo
legalno, ali u poslednje vreme Baldini je uivao protekciju sa vieg mesta - to su u omoguili
njegovi rafinirani mirisi, ne samo kod intendanta, ve i kod tako vanih linosti kao to je
mesje zakupnik carina u Parizu i lan kraljevskog finansijskog kabineta i zatitnik privredno
uspenih preduzea, poput gospodina Fejdoa de Brua. Ovaj je ak stavio u izgled kraljevsku
privilegiju, neto najbolje to se uopte moglo poeleti neku vrstu opte propusnice za
ophoenje sa svim dravnim i stalekim instancama, dakle kraj svih privrednih briga i veita
garancija za sigurno, neosporivo blagostanje.
A postojao je i jo jedan plan koji je Baldini nosio u sebi, njegov omiljeni plan, neka
vrsta protivprojekta manufakturi u Foburu Sen Antoanu koja bi proizvodila, ako ne robu na
88
veliko, a ono pak robu koju e svako moi da kupi: Hteo je da za odabran broj visokih i
najviih muterija kreira line parfeme, tavie da d da se kreiraju parfemi koji bi, poput
odela po meri, odgovarali samo jednoj osobi, i koju bi samo ona smela da koristi i koja bi
nosila samo njeno uzvieno ime. Zamislio je Parfum de la
Marquise de Cernay, Parfum

de la Marechale de Villars, Parfum du Duc de Aiguilllion i tako dalje. Sanjao je o
Parfum de Madame la Marquise de Pompadour pa ak i o Parfum de sa Majeste le Roi
u ljupko izbruenoj boici od ahata sa cizeliranim zlatnim okvirom i u unutranjoj strani dna
ugraviranim imenom Giuseppe
Baldini Parfumeur.
Kraljevo i njegovo ime na jednom te
istom predmetu. Do takvih predivnih predstava uzleteo je Baldini!

A sada se Grenuj razboleo.
Mada se Grimal, neka mu je laka zemlja, zakleo da tom momku nikada nita ne fali, da
on moe sve da izdri, da mu ni kuga nita ne moe. A sad iz ista mira da se ovako razboli?
ta ako umre? Uas! Onda e sa njim umreti i divni planovi o manufakturi, o ljupkim
devojicama, o privilegiji i o parfemu za kralja.
I tako Baldini odlui da ne propusti nita to bi moglo da spase vredni ivot njegovog
egrta. Naredi preseljenje iz leaja u radionici u ist krevet na gornjem spratu kue. Naredi
da se krevet prekrije damastom. Lino je pomogao da se bolesnik prenese uskim stepenicama
gore u sobu, iako se neizrecivo gadio gnojavih bubuljica i ireva. Naredi svojoj eni da kuva
kokoiju supu sa vinom. Posla po najpoznatijeg lekara u kvartu, izvesnog Prokopa, kome se
moralo unapred platiti dvadeset franaka! da bi se uopte potrudio da doe.
Doktor doe, podie vrhovima prstiiju arav, baci jedan jedini pogled na Grenujevo
telo koje je zaista izgledalo kao da ga je pogodilo stotinu metaka, i napusti sobu, a da svoju
tanu koju je njegov asistent uvek nosio za njim nije ni otvorio. Sluaj je sasvim jasan, ree
on Baldiniju. Re je o sifilistikoj vrsti crnog prita, pomeanog sa gnojavim ospicama
in
stadio ultimo. Leenje nije potrebno samim tim to se no za putanje krvi ne moe propisno
upotrebiti na telu koje se raspada, koje je slinije leu nego ivom organizmu. Iako se jo
uvek ne osea za tok ove bolesti kuni miris to je svakako za uenje i kuriozitet ne
moe se u okviru sledeih etrdeset osam asova gajiti ni najmanja sumnja u odumiranje
89
pacijenta, ne zvao se on doktor Prokop. Na to on naplati jo dvadeset franaka za zavrenu

posetu i datu prognozu s tim da e pet franaka vratiti u sluaju da mu predaju kadaver sa
klasinim simptomima u svrhu demonstracije preporui se.
Baldini je bio van sebe. Glasno je oajavao. Od besa zbog zle sudbine grizao je prste.
Opet su mu, pred samim ostvarenjem, upropateni planovi za potpun, sasvi potpun veliki
uspeh. Svojevremeno, bili su to Pelisije i njegovi kompanjoni sa svojim pronalascima. Sada
je to bio ovaj deak sa svojim neiscrpnim fondom novih mirisa, ova vucibatina koja se zlatom
nije mogla platiti, koji je upravo sad, u fazi poslovnog procvata, morao da dobije sifilistike
priteve i gnojave ospice
in stadio ultimo! I to ba sad! Zato ne za dve godine? Zato ne za
jednu godinu? Do tada bi ga iskoristio kao rudnik srebra, kao zlatnog magarca. Za godinu
dana bi mirno mogao da umre. Ali ne! Umree sada, tako mi Svetog Sakramenta, i to u roku
od etrdeset i osam asova!
Na trenutak Baldini je razmiljao da li da ode preko u Notr Dam, zapali sveu i da od
Svete Majke moli za ozdravljenje Grenujevo. Ali onda odbaci ovu pomisao, jer vremena nije
bilo za bacanje. On pohita po hartiju i mastilo i otera svoju enu iz bolesnikove sobe. Sam je
hteo da ga uva. Onda sede na stolicu pored kreveta, sa belenicom na kolenima, sa perom
umoenim u mastilo u ruci, i pokua da Grenuju uzme parfemistiku ispovest. Nema, za ime
boga, smisla da blaga koja u sebi nosi odnese zauvek sa sobom, ne ostavivi ni traga ni glasa!
Neka sada, u svojim poslednjim asovima ostavi testament vernom drugu, da potomstvu ne
ostanu uskraeni najbolji mirisi svih vremena! On, Baldini, e ovaj testament, ovaj kanon
najsublimisanijih od svih ikad omirisanih mirisa, i verno uvati i dovesti ga do procvata. Uz
Grenujevo ime ii e besmrtna slova, da, on e tavie kune se, evo, svim svecima najbolji
od svih mirisa samom kralju staviti pred noge, u boici od ahata sa cizeliranim zlatom i
ugraviranom posvetom Od
an Batista Grenuja, parfimera iz Pariza. Tako je govorio,
ili tanije: tako je aputao Baldini u Grenujevo uho, molei ga, preklinjui ga, laskajui mu bez
prekida.
Sve je, meutim, bilo uzalud. Grenuj nije odavao nita osim vodnjikavog sekreta i
krvavog gnoja. Nemo je leao u damastu i oslobaao se ovih gadnih sokova,ali ne i svog blaga,
90
svog znanja, ni najmanje formule nekog mirisa. Baldini je mogao da ga zadavi, da ga ubije,
najradije bi iz samrtnikog tela batinama izvukao dragocene tajne kad bi postojali nekakvi
izgledi na uspeh... i kada to ne bi tako oigledno protivreilo njegovom shvatanju hrianske
ljubavi prema blinjem svom.
I tako je dalje umilno dudukao i tetoio bolesnika vlanim maramicama iako ga je
ovo kotalo grozovitog savlaivanja hladio je znojavo elo i uarene vulkane rana, i kaikom
mu u usta sipao vino, ne bi li njegov jezik naveo da progovori, i to preko cele noi uzalud.
U svitanje die ruke od svega. Iscrpljen se svali u fotelju u drugom kraju sobe zurei - ak
vie ni besan nije bio, ve samo predat tihoj rezignaciji - u sitno, umirue Grenujevo telo,
preko u postelji, koga vie nije mogao ni da spasi ni da opljaka, od koga za sebe vie nita
nije mogao da dobije, iju propast je morao da bespomono gleda, kao to kapetan posmatra
propast svog broda koji u dubinu odnosi sa sobom sva njegova bogatstva.
Tada se odjednom otvorie usne samrtnika, i glasom koji je bio toliko jasan i vrst da
u predstojei kraj nije ostavljao imalo sumnje on ree: Kaite, majstore: postoji li jo neki
drugi nain osim presovanja ili destilisanja da se iz nekog tela dobije miris?
Baldini koji pomisli da je glas stigao iz njegove uobrazilje ili s neba odgovori mehaniki:
Da, postoji.
Koji?, upita on.
Tada Baldini prisili svoje srce nije hteo da samrtniku uskrati poslednju elju, i
odgovori:
Ima tri naina, sine moj:
l huile.
enfleurage a chaud, zatim, enfleurage a froid i enfleurage a
Oni su u mnogim pogledima bolji od destilacije i slue za dobijanje najfinijih od svih
mirisa: jasmina, rue i narandinog cveta.

Gde?, upita Grenuj.
Na jugu, odgovori Baldini. Pre svega u gradu Gras.
Dobro, ree Grenuj.
I rekavi to sklopi oi. Baldini se polako uspravi. Bio je veoma deprimiran. Potrai svoju
belenicu na kojoj nije napisao ni jedan jedini red, i ugasi sveu. Napolju je ve svitalo.
91
Bio je umoran kao pas. Trebalo bi pozvati popa, pomisli. Zatim napravi desnom rukom ovla
znak krsta i izae.
Ali Grenuj je bio sve sao ne mrtav. Sada je veoma vrsto spavao i duboko sanjao, i
povlaio svoje sokove nazad u sebe. Mehurii na njegovoj koi ve su poeli da se sue,
gnojni krateri da presuuju, njegove rane su ve poele da se zatvaraju. Za nedelju dana je
ozdravio.
92
XXI
Najradije bi odmah otputovao na jug, tamo gde su se mogle nauiti nove tehnike o
kojima mu je govorio starac. Ali na tako neto, nije se, naravno, moglo ni pomisliti, jer on je
bio samo egrt, to jest, jedno nita. Strogo uzevi, tako mu je objasnio Baldini nakon to
je prevaziao svoju prvu radost nakon Grenujevog vaskrsenja on je bio jo manji od jednog
nita, jer je za pravog egrta potrebno imati besprekorno, naime porodino poreklo, srodstvo
koje odgovara staleu i ugovor o egrtovanju, od ega on nita ne poseduje. Ako mu on,
Baldini, uprkos tome jednog dana pomogne da dobije potvrdu o egrtovanju to e biti samo
zbog Grenujeve ne ba svakidanje obdarenosti, besprekornog budueg ponaanja i zbog
njegove, Baldinijeve, beskrajne dobrote, koju on, koliko god da mu je esto nanela tetu,
nikako ne moe da porekne.
Do ispunjavanja ovog obeanja dobrote potrajalo je dosta vremena, i to pune tri
godine. Za to vreme Baldini je uz Grenujevu pomo ispunio svoje najsmelije snove. Osnovao
je manufakturu u Foburu Sen Antoan, probio se sa svojim ekskluzivnim parfemima na dvoru,
dobio je kraljevsku privilegiju. Njegovi fini mirisni proizvodi prodavani su do Petersburga, do
Palerma, do Kopenhagena. Mousna nota je traena ak u Konstantinopolju, gde su, to se
bar zna, imali dovoljno vlastitih mirisa. U finim kontoarima londonskog Sitija mirisalo je isto
tako na Baldinijeve parfeme kao i na pariskom dvoru, u varavskom zamku, kao i u dvorcu
grofa fon Lipe Detmolda.
Baldini se, nakon to se ve pomirio s tim da e svoju starost provesti u gorkom
siromatvu kod Mesine, sa sedamdeset godina uzdigao do nesporno najveeg proizvoaa
parfema u Evropi i jednog od najbogatijih graana Pariza.
Poetkom 1756. u meuvremenu je uzeo i drugu kuu na mostu Pon an, iskljuivo
za stanovanje, jer je stara kua sada bukvalno, sve do krova, bila ispunjena mirisnim
sirovinama i zainima on izjavi Grenuju da je sada spreman da ga oslobodi, ali pod samo
93
tri uslova: kao prvo, sve parfeme koji su nastali pod Baldinijevim krovom u budue ne sme
da sam proizvodi niti da njihove formule daje treim licima; kao drugo, mora da napusti Pariz
i ne sme za Baldinijevog ivota u njega vie stupiti; i kao tree, o prva dva uslova ne sme
apsolutno nikome da kae ni re. Da e tako postupiti morae da se zakune u sve svece, u
jadnu duu svoje majke i u vlastitu ast.
Grenuj koji nije imao ni asti, nije verovao u svece, a pogotovo ne u jadnu duu svoje
majke zakleo se. Zakleo bi se u bilo ta. Prihvatio bi svaki Baldinijev uslov, jer je hteo da
ima ovo smeno svedoanstvo koje mu je omoguavalo da ivi neupadljivo i da neometano
putuje i nalazi posao. Ono ostalo mu je bilo svejedno. Uostalom, kakvi su to uslovi? Da se ne
vraa vie u Pariz! ta e mu Pariz? Pa, poznavao ga je do poslednjeg smrdljivog oka, nosio
ga je u sebi gde god je iao - on je posedovao Pariz ve godinama; da ne proizvodi ni jedan
od Baldinijevih uspenih mirisa, da ne odaje formule? Kao da nije mogao da otkrije na hiljade
drugih, isto tako dobrih, i boljih, ako je samo hteo! On uopte nije nameravao da bude
konkurencija Baldiniju ili nekom drugom graanskom proizvoau parfema. Njegova namera
nije bila da svojom vetinom zaradi veliki novac, on nije hteo ni da ivi od njega, sem ako
nije moglo drugaije. Hteo je da se oslobodi svoje unutranjosti, ba toga, svoje unutranjosti
koju je smatrao divnijom od svega to je spoljanji svet imao da ponudi. I zato, Baldinijevi
uslovi nisu za Grenuja bili nikakvi uslovi.
U prolee, jednog majskog dana, krenuo je na put. Od Baldinija je dobio mali ruksak,
jo jednu koulju, dva para arapa, jednu veliku kobasicu, konjsko ebe i dvadeset pet
franaka. To je mnogo vie nego to je obavezan da mu da, ree Baldini, utoliko vie to
Grenuj za visoko obrazovanje koje je dobio nije platio ni sola. On je obavezan da d dva
franka otpremnine i nita vie. Ali ne moe, eto, da opovrgne svoju dobrotu, kao ni duboku
simpatiju koju je u svom srcu tokom godina stekao za dobrog an Batista. eli mu mnogo
uspeha na njegovom putovanju i jo jednom ga usrdno opominje da ne zaboravi na svoju
zakletvu. S tim reima on ga isprati do vrata ulaza za sluinad gde ga je nekad primio, i
otpusti ga.
Nije mu dao ruku, simpatija nije ila ba tako daleko. Jo mu nikad nije pruio ruku.
94
Inae je uvek izbegavao da ga dotakne zbog neke vrste pobone gadljivosti kao da postoji
opasnost da e se od njega zaraziti, zagaditi. Samo je kratko rekao
glavom i pogrui se i ode. Na ulici nije bilo nikog.
adieu.
I Grenuj klimnu
95
XXII
Baldini je gledao za njim kako se vue niz most, prema ostrvu na drugoj strani, malen,
povijen, nosei ruksak poput grbe, izgledajui s lea kao starac. Preko, pored Parlamenta,
gde je uliica pravila okuku on ga izgubi iz vida i oseti neobino olakanje.
Nikada mu se nije sviao taj momak, nikada, to je sada samom sebi mogao napokon
da prizna. Sve ovo vreme, dok ga je drao pod svojim krovom i iskoriavao nije u bilo
prijatno. Oseao se kao kakav neukaljan ovek koji po prvi put radi neto zabranjeno, igra
igru nedozvoljenim sredstvima. Istina, rizik da e ga neko provaliti bio je mali, a izgled na
uspeh ogroman; ali isto tako veliki bili su nervoza i neista savest. I zaista, nije tokom svih
tih godina proao ni jedan dan, a da ga nije pratila neprijatna misao da e na neki nain
morati da plati za to to se upustio sa ovim ovekom. Samo da dobro proe! Tako je sebi
stalno bojaljivo govorio. Samo da mi uspe, da ponjem uspeh ove hrabre avanture da ne
platim za nju raun! Kad bi i samo uspelo! Istina, nije pravo to to radim, ali bog e zamuriti
na jedno oko, on e to sigurno uraditi! On me je toko ivota esto dovoljno strogo kanjavao
bez ikakvog povoda bilo bi, dakle, da se ovog puta ponaa pomirljivo. U emu se uopte
sastoji moj prekraj, ako ga i ima? Najvie u tome to se kree malo izvan cehovskog reda,
tako to eksploatiem divan dar jednog nedouenog egrta i to njegovu sposobnost
proglaavam za sopstvenu. Najvie u tome to sam malice skrenuo s tradicionalne staze
vrline. Najvie u tome to danas radim ono to sam koliko jue osuivao. Zar je to zloin?
Drugi lau itavog ivota, a ja sam samo nekoliko godina malko zaobilazio istinu a i to samo
zato to mi je sluaj za tako neto dao jedinstvenu priliku. Moda to i nije bio sluaj, moda
je to bio sam Bog koji mi je u kuu poslao arobnjaka, da mi nadoknadi vreme ponienja to
su mi ga naneli Pelisije i njegova druina. Moda ovaj boji sklop dogaaja nije usmeren na
mene ve
protiv Pelisijea? To bi veoma lako moglo da bude mogue! Kako bi inae bog bio
u stanju da kazni Pelisijea, nego tako to je mene uzdigao? Moja srea bi prema tome bila
96
sredstvo boje pravde, i kao takvu ne samo da smem, ve moram da je prihvatim, bez stida
i bez najmanjeg kajanja...
Tako je Baldini tokom prethodnih godina esto razmiljao, izjutra, dok se uskim
stepenicama sputao dole u radnju, i s veeri, kada bi se peo sa sadrajem kase i u sef
odlagao teke zlatnike i srebrnjake, i nou dok bi leao pored hreeg kostura svoje ene i
od straha nad svojom sreom nije uspevao da zaspi.
Ali sada, napokon, mranim mislima doao je kraj. Jezivi gost je otiao i nee se vie
vraati. Bogatstvo je, meutim, ostalo i bilo je bezbedno. Baldini poloi ruku na grudi i kroz
tkaninu kaputa oseti knjiicu iznad srca. est stotina formula je tu bilo zabeleeno, vie nego
to bi itave generacije proizvoaa parfema ikada mogle da ostvare. Ako bi danas sve
izgubio, onda bi samo ovom knjiicom za godinu dana opet bio bogat ovek.Zaista, ta ovek
vie da trai!
Jutarnje sunce je preko slemena kua preko puta uto i toplo obasjavalo njegovo lice.
Baldini je jo uvek gledao prema jugu, niz ulicu, u pravcu Parlamenta bilo je jednostavno
previe prijatno to vie nije morao da gleda Grenuja! i odlui se da, preplavljen oseanjem
zahvalnosti, jo danas ode preko u Notr Dam, ubaci zlatnik u kutiju za milostinju, upali tri
svee i na kolenima svom Gospodu zahvali to ga je obasuo s toliko sree i potedeo od
osvete. Ali, opet se, eto, neto isprei, jer tog poslepodneva, upravo kada se spremao da ode
u crkvu, pue glasina da su Englezi objavili rat Francuzima. To samo po sebi nije bilo nita
uznemiravajue. Ali poto je Baldini ba tih dana hteo da u London ekspeduje poiljku
parfema, odloi posetu Notr Damu i ode u grad da se raspita, a zatim u svoju manufakturu
u Faburu Sen Antoan da bi za sada stornirao poiljku u London. Nou u postelji, ba pre nego
to je zaspao, doao je na genijalnu ideju: hteo je da s obzirom na predstojee ratne
dogaaje oko kolonija u Novom svetu, lansira parfem pod imenom Prestige
du Quebec
jedan samoslastoherojski miris, iji uspeh e mu to je bilo jasno u sluaju propasti posla
s Engleskom tu tetu itekako nadoknaditi. S ovim zlatnim mislima u svojoj glupoj staroj glavi
koju je s olakanjem poloio na jastuk, a pod kojom je oseao prijatan pritisak knjiice s
formulama, majstor Baldini utonu u san i vie se u ivotu nije probudio.
97
Iste noi se, naime, dogodila katastrofa koja je, uz odgovarajue odugovlaenje dala
povoda tome da se postepeno, po kraljevskom nareenju, srue sve kue podignute na svim
pariskim mostovima: bez prepoznatljivog razloga, most Pon an se na svojoj zapadnoj strani
izmeu treeg i etvrtog stuba sruio. Dve kue su se stropotale u reku, tako potpuno i
tako iznenada da niko od ukuana nije mogao da bude spasen. Na svu sreu, radilo se samo
o dve osobe naime, o uzepeu Baldiniju i njegovoj eni Terezi. Sluge su, s dozvolom ili bez
nje, bili odsutni. enije koji je u prvim jutarnjim asovima blago pijan doao kui doiveo
je nervni slom. On je ve trideset godina gajio nadu da e Baldini koji nije imao dece i rodbine
u svom testamentu njega odrediti za naslednika. I sada, jednim udarcem, celokupno
nasledstvo je nestalo, sve kua, radnja, sirovine, radionica, sam Baldini pa ak i testament
koji bi mogao moda omoguiti da dobije bar anufakturu!
Nita nije pronaeno ni leevi, ni sef, ni knjiica sa est stotina formula. Jedino to
je ostalo iza uzepea Baldinija, najveeg parfem-majstora Evrope, bio je pomean miris
mousa, cimeta, sireta, lavande i hiljadu drugih materija koji je jo nekoliko nedelja lebdeo
nad tokom Sene od Pariza do L Avra.
DRUGI DEO
99
XXIII
U vreme kada je kua uzepea Baldinija propala u reku, Grenuj se nalazio na drumu
za Orlean. Za sobom je ostavio izmaglicu velikog grada i svakim korakom kojim se od njega
udaljavao vazduh oko njega je postajao bistriji, istiji i jasniji. Kao da se tanjio. Nisu vie
navirali na svakom metru stotine, hiljade razliitih mirisa brzo se smenjujui, ve je nekoliko
njih miris peninog druma, livada, zemlje, biljki, vode u dugim pramenovima lebdelo
nad zemljom, polako se irei, polako nestajui, gotovo bez ikakvih naglih prekida.
Grenuj ovu jednostavnost oseti kao olakanje. Prijatni mirisi umiljavali su se
njegovom nosu. Po prvi put u ivotu nije sa svakim udahom morao da bude spreman da
nanjui neto novo, neoekivano, neprijateljsko ili da izgubi neto prijatno. Po prvi put
mogao je skoro slobodno da die, a da pri tom ne mora da vrebajui mirie. Skoro kaemo,
jer naravno nita nije istinski strujalo kroz Grenujev nos. U njemu je, ak i kad nije bilo ni
najmanjeg povoda za to, uvek bdela neka instinktivna rezervisanost prema svemu to je
dolazilo spolja i to je on trebalo da pusti u sebe. Celog svog ivota, ak i tokom retkih
trenutaka kada bi osetio naznake neega to je doivljavao kao zadovoljenje, zadovoljstvo,
pa ak i sreu on je radije izdisao nego udisao kao to uostalom i svoj ivot nije poeo sa
jednim nade punim udisajem vazduha, ve ubistvenim krikom. Ali ako ostavimo po strani
ovu ogradu koja je kod njega predstavljala konstitucionalno ogranienje, Grenuj se, to je
vie ostavljao Pariz iza sebe oseao sve prijatnije, disao je sve lake, hodao je sve poletnijim
korakom, pa bi se ak sporadino ispravljao dobijajui pravo dranje tela, tako da je, kad
bi ga neko posmatrao iz daljine, izgledao kao egrt, dakle kao sasvim normalan ovek.
Najvie mu je prijala udaljenost od ljudi. U Parizu je vie ljudi ivelo na uem prostoru
nego u bilo kom drugom gradu na svetu. est, sedam stotina hiljada ljudi ivelo je u Parizu.
Ulice i trgovi vrveli su od njih i kue su bile pretrpane njima od podruma pa sve do krova.
Nije postojao gotovo ni jedan oak u Parizu koji se nije oseao na ljude, ni jedan kamen,
100
ni komadi zemlje koji nije imao ljudski miris. Da su ova koncentrisana ljudska isparenja bila
ono to ga je osamnaest godina pritiskalo poput omorine, to je Grenuju postalo jasno tek
sada, kada je poeo da se od toga oslobaa. Do sada je uvek verovao da je svet uopte
neto, pred ime on mora da se savija. Ali to nije bio svet, to su bili ljudi. Sa svetom, tako u
je izgledalo, sa svetom bez ljudi moglo se iveti.
Treeg dana ovog putovanja on dospe u olfaktivno gravitaciono polje Orleana. Jo
dugo, pre nego to je i jedan vidljivi znak ukazivao na blizinu grada, Grenuj je osetio
zgruavanje ljudskog mirisa u vazduhu i odluio da, nasuprot svojoj prvobitnoj odluci,
zaobie Orlean. Nije hteo da upravo steenu slobodu disanja tako brzo opet upropasti
zaguljivom ljudskom klimom. Napravi veliki luk oko grada, izae kod atonefa na Loaru i
pree je kod Silija. Dotle je trajala njegova kobasica. Kupi sebi novu, i onda krenu,
naputajui tok reke prema unutranjosti.
Sada nije vie izbegavao samo gradove, izbegavao je i sela. Bio je kao omamljen
vazduhom koji se sve vie tanjio, u kome se osealo sve manje prisustvo ljudi. Samo da bi
se snabdeo namirnicama pribliio bi se nekom naselju ili nekom usamljenom imanju, kupio
bi hleb i opet nestao u umama. Posle nekoliko nedelja suvini su mu postali ak i susreti sa
retkim putnicima, nije vie podnosio prodoran miris seljaka koji su na livadama kosili prvu
travu. Bojaljivo je izbegavao svako stado ovaca, ne zbog ovaca, ve da zaobie miris
obana. Ulazio bi duboko u polje, mirio bi se sa kilometarskim zaobilaznicama ako bi
namirisao jo satima udaljen eskadron jahaa koji jae u njegovom pravcu. Ne zato to se,
poput drugih egrta i lutalica, bojao da bi mogao biti kontrolisan i da bi mu traili isprave i
moda ga regrutovali nije ak znao ni da je rat ve jedino zbog toga to mu se gadio
ljudski miris jahaa. I tako se samo od sebe o bez naroitog odluivanja dogodilo da je negov
plan da najbrim putem doe u Gras postepeno izbledeo; taj plan se takorei rastvorio u
slobodi kao i svi drugi planovi i namere. Grenuj nije vie eleo da bilo kuda ide, ve jo jedino
dalje, to dalje od ljudi.
Na kraju je putovao jo samo nou. Preko dana pritajio bi se u umarku, spavao po
bunovima, u iblju, na to nepristupanijim mestima, uvijen poput ivotinje, navukavi preko
101
tela i glave zemljano mrko konjsko ebe, sa nosom zabodenim u pregib lakta i uperenim
nanie ka zemlji, tako da ni najmanji strani miris ne bi ometao njegove snove. Budio bi se u
zalazak sunca, onjuio bi sve etiri strane sveta i tek kad bi se mirisanjem uverio da je i
poslednji seljak napustio svoje polje i da je i najhrabriji putnik potraio smetaj zbog mraka
koji se spustio, tek kada bi no svojim navodnim opasnostima poistila zemlju od ljudi, Grenuj
bi se izvlaio iz svog skrovita i nastavljao svoje putovanje. Da bi neto video nije mu bila
potrebna svetlost. Jo pre, kada je danju hodao, satima je drao zatvorene oi i orjentisao
se samo nosom. Jarka slika predela, bljetavost, naglost i otrina gledanja oima sve ga je
to bolelo. Jedino mu je prijala meseina. Meseina nije poznavala boje i samo je slabo
ocrtavala obrise predela. Ona je prekrivala zemlju prljavim sivilom i guila bi ivot tokom
noi. Ovaj kao u olovo izliven svet u kome se nije pomeralo nita osim vetra, koji bi se nekad
poput senke spustio na sive ume i u kome nije ivelo nita osim mirisa gole zemlje, bio je
jedini svet koji je on uvaavao, jer je liio na svet njegove due.
Tako je krenuo ka jugu. Otprilike ka jugu, jer on nije sledio nikakav magnetski kompas,
ve samo kompas svog nosa koji mu je omoguavao da zaobie svaki grad, svako selo, svako
naselje. Nedeljama ne bi sreo ni jednog oveka i mogao bi da se uljuljkava u umirujuoj misli
da je on sam na ovom mranom ili hladnom meseinom osvetljenom svetu, da mu fini
kompas nije govorio drugaije.
I nou je bilo ljudi. ak i u najzabaenijim oblastima bilo je ljudi. Povukli bi se u svoja
sklonita kao pacovi i spavali.
Zemlja nije bila ista od njih jer su ak i u snu isparavali svoj miris koji je izlazio napolje
kroz otvorene prozore i kroz pukotine njihovih kua i zagaivao prirodu koja je naizgled bila
sama sebi preputena. to se Grenuj vie navikavao na sve vazduh, utoliko je osetljiviji bio
na takav miris ljudi koji bi nailazio iznenadno, sasvim neoekivano, usred noi, uasno
smrdljiv, odajui prisutnost nekog obanskog boravita ili umurdijske kolibe ili razbojnike
peine. I on je beao dalje, reagujui sve osetljivije na sve rei miris ljudi. Tako ga je njegov
nos vodio u sve nedostupnije predele zemlje, udaljavao ga je sve vie od ljudi i pribliavao
ga je sve jae magnetnom polju najvee mogue samoe.
102
XXIV
Ovaj pol, naime, ta od ljudi najudaljenija taka u celom kraljevstvu nalazio se u
centralnom masivu Overnje, oko pet dana hoda juno od Klermona, na vrhu jednog dve
hiljade metara visokog vulkana po imenu Plomb di Kantal.
Brdo se sastojalo od ogromne kupe, jedne olovno sive stene i bilo je okrueno
beskrajnom, oskudnom visoravni na kojoj je rasla samo siva mahovina i sivo iblje, iz koje
su tu i tamo virili mrki vrhovi stene poput trulih zuba i nekoliko od poara ugljenisanih stabala.
ak i usred dana ovaj kraj je delovao toliko negostoljubivo da ni najsiromaniji obanin ove
ionako siromane provincije ne bi svoje stado ovde dovodio. A naroito nou, u bledoj
svetlosti meseca on je u svojoj pustoi izgledao kao da nije od ovog sveta. ak je i irom
zemlje traeni ovozemaljki bandit Lebrun vie voleo da se probije u Sevene i tamo bude
uhvaen i raetvoren konjima o repove, nego da se sakrije u Plomb di Kantalu, gde ga,
dodue, sigurno niko ne bi traio i naao, ali gde bi isto tako sigurno umro od doivotne
samoe, to mu je izgledalo kao mnogo groznija smrt. U krugu od nekoliko kilometara oko
brda nije iveo ni jedan ovek niti kakva prava toplokrvna ivotinja, osim nekoliko slepih
mieva i nekoliko buba i guja. Decenijama se niko nije peo na vrh.
Grenuj je stigao do brda jedne avgustovske noi godine 1756. Kad je svanulo, ve je
stajao na vrhu. Jo uvek nije znao da se njegovo putovanje ovde zavrilo. Mislio je da je to
samo etapa na putu u jo istiji vazduh, i okretao se u krug bacajui pogled svog nosa po
stranoj panorami vulkanske pustoi: prema istoku, gde su se nalazili prostrana visoravan
Sen Flur i movare reke Riu; prema severu, ka oblasti odakle je doao hodajui danima kroz
krenjaka brda; prema zapadu odakle mu laki jutarnji povetarac nije donosio nita osim
mirisa kamenja i sasuene trave; konano prema jugu gde su se brda to su se nadovezivala
na Plomb kilometrima nastavljala sve do mranih klisura Trijera. Svuda, na svakoj strani
sveta, vladala je ista udaljenost od ljudi, i istovremeno bi svaki korak u svakom pravcu znaio
103
opet veu blizinu ljudi. Kompas se vrteo u krug. Nije vie oznaavao nikakvu orjentaciju.
Grenuj je stigao na cilj. Ali istovremeno je bio uhvaen.
Kad je sunce izalo, jo uvek je stajao na istom mestu drei visoko nos. Oajnikim
naporom je pokuavao da nanjui pravac iz koga bi dopirao opasni ljudski miris, kao i
suprotan pravac, kuda bi morao dalje da bei. Sumnjao je u svaki pravac da e u njemu nai
makar skriveni oblai ljudskog mirisa. Ali nieg nije bilo. Vladao je samo mir, ako se tako
moe rei mirisni mir. Oko njega je postojao samo blago utei, homogeni miris mrtvog
kamena, svih liajeva i sparuenih trava, i nita drugo.
Grenuju je trebalo veoma dugo dok nije poverovao u ono to nije mogao da namirie.
Za svoju sreu nije bio sprean. Negovo nepoverenje se dugo branilo protiv jasnog uvida. ak
je, dok je sunce zalazilo, u pomo prizvao i svoje oi i pretraivao horizont za najmanjim
tragom ljudske prisutnosti, za krovom kakve kolibe, dimom kakve vatre, kakvom ogradom,
kakvim mostom, kakvim stadom. Drao je ruke za uima i oslukivao, klepetanje kakve kose,
recimo, ili lajanje kakvog psa ili viku kakvog deteta. Ceo dan je proveo uporno stojei, po
najveoj ezi na vrhu Plomba di Kantala i uzaludno ekao na najmanji znak. Tek kada je
sunce zalo, njegovo podozrenje ustuknu pred sve jaim oseanjem euforije: pobegao je od
omrznutog odijuma! Bio je doista potpuno sam! Bio je jedini ovek na svetu!
Iz njega provali neizmerno oduevljenje. Kao to brodolomnik nakon vienedeljnog
lutanja po moru ekstatino pozdravlja prvo ostrvo nastanjeno ljudima, tako je Grenuj
proslavljao svoj dolazak na brdo samoe. Urlao je od sree. Ruksak, ebe, tap odbacio je od
sebe i trupkao je nogama o zemlju, bacao ruke uvis, igrao u krug, uzvikivao iz sveg glasa
svoje ime na sve etiri strane sveta, stezao ake u pesnice trijumfalno ih drmusajui u pravcu
irokih prostranstava koja su se pruala pred njim i u pravcu zalazeeg sunca, triumfalno,
kao da ga on lino tera s neba. Ponaao se kao ludak, do duboko u no.
104
XXV
Naredne dane proveo je ureujui svoj smetaj na brdu jer nije sumnjao u to da ovaj
predivni kraj nee tako brzo napustiti. Najpre je onjuio vazduh traei vodu, i naao je u
jednom useku ispod samog vrha kako klizi niz stenu, poput prozirnog filma. Nije je bilo
mnogo, ali ako bi strpljivo lizao sat vremena zadovoljio bi svoje potrebe za tenou za ceo
dan. Naao je i hranu, i to male dadevnjake i zvearke koje bi, nakon to im je otkinuo
glavu, progutao s koom i kostima. Uz to je jeo suve liajeve i travu i neke bobice to su rasle
u mahovini. Ova sa graanskog stanovita sasvim neuputna ishrana nije mu ni najmanje
smetala. Ve je tokom poslednjih nedelja i meseci odvikao sebe od hrane spravljene ljudskim
rukama kao to su hleb i kobasica i sir, ve bi, osetivi glad, jednostavno drao sve na ta
bi naiao, a to bi bar donekle bilo jestivo. Nije ba bio neki probira. Zapravo, uopte mu do
ukusa nije bilo stalo, ako se taj ukus sastojao od neeg drugog osim isto telesnog mirisa.
Nije mu bilo ni do udobnosti, i bio bi sasvim zadovoljan ak i da mu leaj bude na golom
kamenu. Pronaao je, meutim, neto bolje.
U blizini one vode otkrio je jedan prirodan potkop koji je uz mnogo okuka vodio u
unutranjost brda, sve dok nakon tridesetak metara nije zavrio kod neke stene. Tamo, na
kraju prokopa bilo je tako usko da su Grenujeva ramena dodirivala kamen, a strop je bio tako
nizak da je mogao da stoji jedino povijen. Ali uspevao je da sedi, a ako bi se savio ak i da
lei. To je sasvim zadovoljavalo njegove potrebe za komforom, jer ovo mesto je posedovalo
neprocenjive prednosti: na kraju tunela bilo je i u sred dana mrano kao u rogu, vladala je
mrtva tiina, u vazduhu se oseala vlana, slatkasta hladnoa.
Grenuj je odmah namirisao da jo ni jedno ivo bie nije nikada stupilo na ovo mesto.
Gotovo da ga je preplavilo oseanje nekakvog svetog stida to ga uzima u posed. Briljivo je
prostro po zemlji svoje konjsko ebe, kao da pokriva oltar, i legao na njega. Oseao se kao
da je na sedmom nebu. Leao je na najusamljenijoj planini Francuske, pedeset metara pod
105
zemljom, kao u vlastitom grobu. Jo nikad u ivotu se nije tako sigurno oseao pogotovu
ne u stomaku svoje majke. Napolju je svet mogao slobodno da izgori, on to ovde ne bi ni
primetio. Tiho poe da plae. Nije znao kome da zahvali za toliku sreu.
Sledeih dana izlazio je napolje jedino da lie vodu, da se brzo oslobodi svoje mokrae
i svog izmeta i da lovi gutere i zmije. Nou ih je bilo lako pohvatati jer bi se izvlaili ispod
kamenja ili malih jazbina gde bi ih lako nanjuio.
Na vrh se peo tokom prvih nedelja jo nekoliko puta da bi onjuio horizont. No to je
uskoro postala jedna vie dosadna navika nego nunost, jer ni jedan jedini put nije namirisao
nita opasno. I tako je konano obustavio te ekskurzije i vodio je rauna jedino o tome da se
to bre vrati natrag u svoj grob im bi obavio sve svoje potrebe za pukim preivljavanjem.
Jer ovde u grobu on je u stvari iveo. Sedeo je preko dvadeset asova dnevno u potpunom
mraku i potpunoj tiini i potpuno nepomian na svom konjskom ebetu na kraju kamenog
hodnika, lea naslonjenih o kamen, ramena ukljetenih meu stenu, i bio je dovoljan samom
sebi.
Znamo za ljude koji trae samou: pokajnici, promaeni ljudi, sveci ili proroci. Oni se
prvenstveno povlae u pustinje, gde ive od skakavaca i divljeg meda. Neki ive i u peinama
i u izbama na udaljeni ostrvima ili to je malo spektakularniji sluaj ue u kavezima koji
su namontirani na ipke i lebde visoko u vazduhu. Oni to rade da bi bili blii Bogu. Oni se
mue usamljenou i na taj nain ine pokoru. Rade to verujui da vode bogougodan ivot.
Ili ekaju mesecima ili godinama da im kroz samou doe boja poruka koju e onda to pre
preneti ljudima.
Nita od svega toga nije vailo za Grenuja. On s bogom nije imao nikakve namere. Nije
se kajao niti ekao na neko vie nadahnue. Povukao se jedino zbog sopstvenog zadovoljstva,
jedino da bi samom sebi bio blii. Kupao se u sopstvenom nepostojanju koje vie nita nije
moglo da poljulja, nalazei da je to divno. Poput vlastitog lea leao je u kamenom grobu,
jedva diui, gotovo da mu ni srce nije kucalo a ipak je iveo tako intenzivno i raskalano
kao ni jedan bonvivan napolju, u svetu.
106
XXVI
Pozornica ovih neumerenosti je a kako bi moglo biti drugaije bilo njegovo
unutranje carstvo, u koje je od roenja ukopavao konture svih mirisa na koje je ikada
naiao. Da bi se oraspoloio, najpre bi pozivao one najranije, najudaljenije: neprijateljska
isparenja iz spavae sobe madam Gajar; aromu koe njenih sparuenih ruku; poput sireta
kiselkast zadah oca Terijea; histerian, vreo majinski znoj dojilje Bisi; smrad leeva groblja
Simentijer dez Inosant; ubistveni miris njegove majke. On bi se naslaivao gadljivou i
mrnjom, a dlake bi mu se najeile od prijatnog uasa.
Ponekad, ako ga ovaj aperitiv gadosti ne bi dovoljno zagrejao, dozvolio bi sebi mali
mirisni izlet to Grimala i okusio bi smrad sirovih, mesnatih koa i orbi za tavljenje, ili bi
zamislio isparenja od est stotina hiljada Pariana u sparnoj tekoj omorini leta.
I onda bi odjednom a to je bio smisao vebi orgijastikom silom izbila njegova
potisnuta mrnja. Poput nevremena stutio bi se na te mirise koji su se usudili da uvrede
njegov uzvieni nos. Poput grada na itnom polju oborio bi se na njih, poput orkana smrvio
bi te mrcine i podavio ih u stranom proiavajuem potopu destilovane vode. Tako je
pravedan bio njegov bes. Tako je silna bila njegova osveta. Ah! Kakav uzvien trenutak!
Grenuj, taj mali ovek, drhtao je od uzbuenja, njegovo telo se grilo u sladostrasnom
uivanju izvilo bi se tako da je u jednom trenutku temeno udario o strop peine, da bi se
onda lagano spustio na tle i ostao da lei, osloboen i duboko zadovoljan. Bio je zaista previe
prijatan ovaj eruptivni in istrebljenja svih odvratnih mirisa, zaista previe prijatan... Gotovo
da mu je ova taka bila najdraa u itavom repertoaru njegovog unutranjeg svetskog
pozorita, jer je ona omoguavala predivno oseanje pravedne iscrpljenosti koja sledi jedino
posle istinski velikih junakih dela.
Sada je mogao jedno vreme da iste savesti miruje. Protegnuo bi se; telesno, onako
kako je mogao u uskoj kamenoj prostoriji. Ali u sebi, na pometenim livadama svoje due,
107
tu se komotno protezao koliko je bio dug i nastavio da drema putajui da mu oko nosa igraju
fini mirisi: na priomer jedan daak koji kao da je doao sa prolenih livada; jedan topao
majski vetar koji je proao kroz tek propupale zelene bukve; lahor s mora opor poput
posoljenih badema.
Bilo je kasno popodne kada je ustao takorei kasno poslepodne, jer naravno nije bilo
nikakvog poslepodneva ili prepodneva ili veeri ili jutra, nije bilo svetla ni mraka, nije bilo ni
prolenih livada, ni zelenih listova bukvi... nije uopte bilo nikakvih stvari u Grenujevom
unutranjem univerzumu, ve samo mirisa stvari. (Zato je to samo jedan
facon de parler,
kada se o ovom univerzumu govori kao o predelu, jedini adekvatan, istina i jedini mogu, jer
na jezik nije pogodan za opisivanje sveta mirisa). Bilo je, dakle, kasno poslepodne, to e
rei stanje u Grenujevoj dui, kakvo na jugu vlada na kraju sieste, kada popodnevna
paralizovanost polako prolazi, a povueni ivot ponovo se budi. estoka jara neprijatelj
sublimisanih mirisa je prohujala, demonska banda unitena. Unutranja polja leala su gola
i meka u lascivnom miru buenja i ekala da se nad njima sprovede volja njihovog gospodara.
I Grenuj je ustao kako rekosmo i otresao san iz svojih udova. Uspravio se, veliki
unutranji Grenuj, poput dina je stajao u celom svom sjaju i veliini, divotno ga bee
pogledati skoro teta to ga niko nije video! i gledao je okolo, ponosno i sa svoje
nedokuive visine:
Da! Ovo je bilo njegovo carstvo! Jedinstveno Grenujevo carstvo! Njega je stvorio i
njime je vladao on, jedinstveni Grenuj; njega je pustoio kada u se to dopadalo, i opet branio
od svakog uljeza. Ovde nije vladalo nita osim njegove volje volje velikog, divnog,
jedinstvenog Grenuja. I nakon to su istrebljeni gadni smradovi prolosti hteo je sada da u
njegovom cartvu mirie. I krenuo je monim koracima preko nevinih polja i sejao je mirise
najrazliitijih vrsta rasipniki tamo, tedljivo amo, u beskrajnim plantaama i malim
intimnim gredicama seme akom izbacujui ili ga pak pojedinano ubadajui na probrana
mesta, sve do najzabaenijih regija svoga carstva grabio je Veliki Grenuj, taj hitri vrtlar; i
uskoro nije bilo ni jednog kutka gde on nije posejao svoje mirisno ito. I on vide da je dobro
i da je cela zemlja ispunjena boanskim Grenujevim semenom, i gle, tada Veliki Grenuj pusti
108
alkoholnu kiu, blagu i stalnu i poe svuda da klija i da nie, i izbie mladice i srce se zaradova.
I talasahu se ve plantae u bujnosti svojoj, a u skrivenim vrtovima sazrevahu sone
stabljike. Pucale su opne cvetnih pupoljaka.
Tad naredi Veliki Grenuj neka kia stane. I bi tako. I on posla blago sunce svoga
osmeha na zemlju, nato odjedanput pue rasko miliona cvetova od jednog kraja carstva
do drugog, pretvorivi se u jedan jedini areni tepih satkan od mirijade ljupkih mirisnih boica.
I Veliki Grenuj vide da je dobro, veoma, veoma dobro. I on dunu vetar svoga daha preko
zemlje. I cvetovi pomilovani razvie miris i pomeae mirijade svojih mirisa u jedan, uvek
promenjivi, a ipak u toj stalnoj promeni ujedinjeni univerzalni miris poklonjenja Njemu,
Velikom, Jedinom, Velianstvenom Grenuju, a on stolujui na oblaku od zlatnog mirisa oseti
opet taj dah, i miris rtve ga obradova vrlo. I on se spusti dole da blagoslovi tvorevinu svoju,
to mu ona klicanjem i razdraganim veseljem i viestrukim velianstvenim isputanjem mirisa
zahvali. U meuvremenu je ve palo vee, i mirisi se prostree i pomeae se u plavetnilu
noi, poprimajui sve fantastinije tonove. Predstojao je pravi noni bal mirisa sa jednim
gigantskim aromatinim vatrometom.
No, Veliki Grenuj oseti blagi umor i zevnu i ree:
Gle, uinio sam veliko delo, i ono mi se dopada vrlo. Ali poput svega to je savreno
ono poinje da mi dosauje. Povuiu se i pred kraj ovog radom bogatog dana priutiu sebi
u dubinama moga srca jednu malu radost.
Tako je govorio Veliki Grenuj i odjedri, dok je prosti narod mirisa pod njim veselo igrao
i slavio irom raskriljenih krila sa zlatnog oblaka dole ponad none zemlje svoje due, kui u
svoje srce.
109
XXVII
Ah, kako je prijalo vratiti se domu svom! Nije ba tako lako obavljati dvostruku dunost
osvetnika i tvorca sveta, pa zatim trpeti da te vlastiti porod satima slavi ni to nije ba neki
odmor. Umoran od boanskih obaveza stvaranja i reprezentacije, Veliki Grenuj oseti enju
za kunim radostima.
Njegovo srce bio je dvorac od purpura. Nalazio se u kamenoj pustinji, sakriven iza dina,
okruen oazom od movare i iza sedam kamenih zidova. Do njega se moglo stii samo letei.
Imao je hiljadu odaja i hiljadu podruma i hiljadu finih salona, meu njima jedan sa
jednostavnim purpurnim kanabeom na kome je Grenuj, koji sada nije vie bio Veliki Grenuj,
ve Grenuj sasvim privatno, ili jednostavno dragi an Batist imao je obiaj da se odmara
od napora dana.
U odajama zamka postojale su, meutim, police, od patosa pa sve do tavanice, i u
njima su se nalazili svi mirisi koje je Grenuj tokom ivota sakupio vie miliona njih. A u
podrumima zamka, tamo su u buradima poivali najbolji mirisi njegovog ivota. Njih bi, kada
bi sazreli, pretakali u boce i postavljali onda u kilometarski duge vlane i prohladne hodnike,
poreane po goditima i poreklu, i bilo ih je toliko da jedan ivot ne bi bio dovoljan da se svi
probaju.
I kad se dragi an Batist konano vratio kui, u svoj dom, u svoj
chez soi,
i legao u
purpurnom salonu na svoju jednostavnu domau sofu, konano, da tako kaemo, i izuo svoje
izme on bi pljesnuo rukama i pozvao svoje sluge koji su bili nevidljivi i pre svega su bili
bez mirisa, koji su dakle bili potpuno izmiljene sluge, i naredio bi im da odu u odaje i da iz
velike biblioteke mirisa pronau ovaj ili onaj tom i da siu u podrum i donesu mu pie. I
pohitale bi imaginarne sluge i u munom iekivanju Grenujev stomak bi se grio. Odjedanput
bi se osetio poput pijanice koga u gostionici hvata strah da bi iz nekog razloga mogli uskratiti
poruenu aicu rakije. ta ako su podrumi i odaje odjedanput postali prazni, ta ako se vino
110
u bavama pokvarilo? Zato ga putaju da eka? Zato ne dolaze? Tu stvar je morao imati
odmah, to pre, bio je zavistan od nje, na licu mesta e umreti ako je ne dobije.
Ali smiri se an Batist! Dolaze! Donee ono to eli. Sluge ve doleu. Na nevidljivom
posluavniku nose knjigu mirisa, nose u nevidljivim rukama obuenim u bele rukavice
skupocene boce, postavljaju ih, veoma oprezno, klanjaju se i nestaju.
I ostavi sam, napokon konano opet sam!, an Batist prua ruku prema uenim
mirisima, otvara prvu bocu, puni au do ruba, prinosi je ustima i pije. Ispija au hladnog
mirisa naiskap, o, kako je ukusno! Prija toliko da dragom an Batistu od zadovoljstva naviru
suze na oi tako da se odmah prihvata druge ae ovog mirisa: mirisa iz godine 1752.
uhvaenom u prolee, pred zalazak sunca na Pon Roajalu, nosem uperenim ka zapadu odakle
je dopirao lak povetarac, u kome su se meali miris mora, miris ume i pomalo miris katrana
sa unova to behu izvueni na obalu. Bio je to miris prve noi koju je bez Grimalovog
odobrenja proveo lutajui po Parizu. Bio je to sve miris sve blieg dana, prve zore koju e
doiveti u slobodi. Taj miris mu je tada obeao slobodu. Obeao mu je drugaiji ivot. Miris
onog jutra je za Grenuja bio miris nade. Briljivo ga je uvao. I pio ga je svakog dana. Kad
je iskapio i drugu au nestala je sva njegova nervoza, sve nedoumice i nesigurnost i ispunio
ga je velianstven mir. Utonuo je leima u meke jastuke kanabea, otvorio knjigu i poeo da
ita o svojim uspomenama. itao bi o mirisima svog detinjstva, kolskim mirisima, o mirisima
ulica i gradskih okova, o mirisima ljudi. I prolazili bi ga prijatni marci, jer su to sve bili
omrznuti mirisi, iskorenjeni, koje je on tu prizvao. Sa gnuanjem i zanimanjem itao je Grenuj
knjigu ogavnih mirisa i ako bi odvratnost nadjaala zanimanje on bi je jednostavno zaklopio,
odloio i uzeo drugu.
Usput, bez pauze pio je plemenite mirise. Nakon flae sa mirisom nade, otvorio je
drugu iz godine 1744. koja je bila napunjena toplim mirisom drveta ispred kue madam
Gajar. A posle ove pio je iz boce mirisa jedne letnje veeri, proetog parfemom i tekog poput
cvasti, ubranog na rubu jednog parka u Sen ermen de Pre, godine 1753.
Sad je ve svojski bio ispunjen mirisima. Udovi su u sve dublje tonuli u jastuke. Njegov
duh je bio divno omamljen. Ali to jo nije bio kraj terevenke. Njegove oi, istina, nisu vie
111
mogle da itaju, knjiga mu je odavno ispala iz ruku ali nije hteo da okona vee a da ne
iskapi i poslednju bocu, onu najvelianstveniju: bio je to miris devojke iz Ulice Mare...
Pio ga je pobono i za tu priliku uspravio bi se na svom kanabeu, iako bi mu to teko
padalo poto se purpurni salon njihao i okretao oko njega pri svakom pokretu. Sedei poput
uenika, kolena stisnutih jedno uz drugo, priljubljenih nogu, sa levom rukom na levoj butini
tako je mali Grenuj pio najukusniji miris iz podruma svog srca, au za aom, i bivao sve
tuniji. Znao je da pije previe. Znao je da ne podnosi toliko dobrih stvari odjednom, ali ipak
je pio sve dok ne bi ispraznio bocu: hodao je kroz mrani hodnik sa ulice u zadnje dvorite.
Pribliavao se odsjaju svee. Devojka je sedela i sekla denerike. U daljini su praskale rakete
i petarde vatrometa...
Odloio bi au i ostao da sedi jo nekoliko minuta kao okamenjen od sentimentalnosti
i pia, sve dok sa njegovog jezika ne bi nestao i poslednji trag ukusa. Zurio je ispred sebe. U
njegovom mozgu bilo je odjedanput prazno kao u flaama. Zatim bi se preturio u stranu, na
purpurni kanabe, i za tren oka utonuo u najdublji san.
U isto vreme bi i spoljanji Grenuj zaspao na svom konjskom ebetu. I njegov san bi
bio isto tako dubok kao i san unutranjeg Grenuja, jer herkulovska dela i ekscesi onog prvog
nisu ovog drugog nita manje iscrpeli na kraju krajeva, obojica su bili jedna te ista osoba.
Kada bi se, meutim, probudio, on se ne bi probudio u purpurnom salonu svog purpurnog
zamka iza sedam zidova, a ni u proletnjim mirisnim poljima svoje due, ve uvek i jedino u
kamenoj peini na kraju tunela, na tvrdom tlu u pomraini. I bilo mu je muka od gladi i ei
i drhtao bi i oseao se bedno poput mamurnog pijanice posle probanene noi. Puzei na sve
etiri izaao bi iz prokopa. Napolju je bilo neko doba dana najee bi no poinjala ili se
zavravala, ali i usred noi jainu svetlosti zvezda oseao je kao igle u oima. Vazduh mu je
delovao pranjavo, preotro, tipao ga je za plua, predeo tvrd, sudarao bi se sa kamenjem.
ak su i najneniji mirisi delovali strogo i ujedali njegov od sveta odviknut nos. Grenuj, krpelj,
postao je osetljiv poput raka koji je napustio svoju ljuturu i go putuje morem.
Otiao bi do vode, lizao bi vlagu sa zida jedan, dva asa bilo je to muenje; nikako
se nije nazirao kraj tom vremenu, vremenu tokom kojeg ga je pravi svet gotovo palio po koi.
112
Otrgao bi aku mahovine sa kamenja, bacio je u sebe, unuo bi, olakavajui se dok je drao
brzo, brzo, brzo je sve to moralo da se odigra i kao da ga jure, kao da je on neka mala
mesnata ivotinja, a na nebu gore ve krue kopci, on bi potrao nazad u svoju peinu, sve
do kraja prokopa gde se nalazilo konjsko ebe. Ovde je napokon opet bio na sigurnom.
Naslonio bi se nazad na zid stene, ispruio bi noge i ekao. Njegovo telo je moralo sada
da bude sasvim mirno, savim mirno kao posuda kojoj preti opasnost da se zbog previe
pomeranja izlije. Postepeno bi mu uspelo da obuzda svoj dah. Njegovo uzbueno srce bi
kucalo smirenije, unutranji talasi su se polako stiavali. I odjedanput bi usamljenost poput
crnog ogledala pala preko njegove due. Zatvorio bi oi. Mrana vrata u njemu bi se otvorila
i on bi uao. Sledea predstava grenujevskog duevnog pozorita mogla je da pone.
113
XXVIII
I tako se to odvijalo iz dana u dan, iz sedmice u sedmicu, iz meseca u mesec. Tako je
to trajalo sedam punih godina.

Za to vreme, u spoljanjem svetu vladao je rat i to svetski rat. Ljudi su se tukli u leziji,
u Saksoniji, u Hanoveru i Belgiji, u ekoj i Pomeraniji. Kraljeve trupe su umirale u Hesenu,
Vestfaliji, na Balearima, u Indiji, na Misisipiju i u Kanadi, ukoliko nisu ve na putu tamo
podlegle tifusu. Rat je kotao ivota milion ljudi, francuskog kralja njegovog kolonijalnog
carstva, a sve drave koje su uestvovale toliko novca da su se napokon teka srca odluile
da ga okonaju.
Grenuj se jednom, tokom ovog vremena, preko zime skoro smrznuo, a da to nije ni
primetio. Pet dana je leao u purpurnom salionu i kad se probudio u prokopu nije od hladnoe
mogao da se pokrene. Odmah je ponovo zatvorio oi da bi produio da spava do smrti.
No, onda se vreme promenilo, otkravio se i spasao.
Jednom je sneg bio tako visok da vie nije imao snage da se probije do liajeva. Tada
se prehranio zaleenim slepim mievima.
Jednom je pred peinom naao mrtvog gavrana. Pojeo ga je. To su bili jedini dogaaji
koje je tokom sedam godina primio k znanju od spoljanjeg sveta. Inae je iveo jedino u
svom brdu, jedino u samostvorenom carstvu svoje due. I ostao bi tamo do svoje smrti (jer
mu nita nije nedostajalo) da nije nastupila katastrofa koja ga je oterala iz brda i izbljuvala
nazad u svet.
114
XXIX
Ova katastrofa nije bila nikakav zemljotres, nikakav umski poar, nikakvo klizanje
zemljita i nikakvo uruavanje prokopa. Ona uopte nije bila spoljanja katastrofa, ve
unutranja i zato posebno bolna, jer je blokirala Grenujev omiljeni nain bekstva. Ona se
dogodila u snu, bolje rei dok je sanjao. tavie, dok je sanjao u snu, u srcu, u svojoj fantaziji.
Leao je na kanabeu u purpurnom salonu i spavao. Oko njega su stajale prazne boce.
Strano mnogo je pio za kraj, ak dve boce crvenokose devojke. Verovatno je to bilo
previe, jer njegov san, iako dubok poput smrti, nije ovog puta bio bez sadraja, ve proet
jezivim pramenovima. Ovi pramenovi su se jasno mogli prepoznati kao tragovi jednog mirisa.
Najpre su prolazili u tankim prugama pored Grenujevog nosa, zatim su postajali gui poput
oblaka. Sad je izgledalo kao da stoji usred movare iz koje se dizala magla. Ta magla se
dizala sve vie. Uskoro je Grenuj bio potpuno obavijen maglom, natopljen maglom, a u toj
magli uopte nije vie bilo vazduha. Morao je, da se ne bi uguio, da tu maglu udahne, a
magla je, kako rekosmo bila miris. A Grenuj je znao kakav je to miris. Magla je bila njegov
vlastiti miris. Njegov, Grenujev, sopstveni miris bila je ta magla.
A uasno je bilo to to Grenuj, iako je znao da je ovaj miris
njegov miris, nije mogao
da ga namirie. Iako se gotovo udavio u samom sebi, nije samog sebe ni za ta na svetu
mogao da namirie!
Kad mu je to postalo jasno, on ispusti tako straan krik kao da ga ivog spaljuju. Taj
krik razbi zidove purpurnog salona, zidine dvorca, izlete iz srca preko jarka i movara i
pustinja, projuri preko nonog predela njegove due poput umskog poara, jeknu iz njegovih
usta kroz vijugavi prokop napolje u svet, daleko preko visoravni Sen Flur izgledalo je kao
da planina urlie. I Grenuja probudi vlastiti krik. Dok se budio mlatio je oko sebe rukama
kao da mora da otera maglu koja se nije mogla namirisati, koja je htela da ga ugui. Bio
je na smrt preplaen, celo telo mu se treslo od istog uasa. Da krik nije razbio maglu -
115
udavio bi se u samom sebi. Jeziva smrt. Najeio bi se kad bi se toga kasnije setio. I dok je
jo sedeo, tresui se i pokuavajui da sredi svoje konfuzne uplaene misli, jedno je ve
sasvim izvesno znao: promenie svoj ivot, ako ni zbog ega drugog, a ono zbog toga to
tako uasan san nije eleo da po drugi put sanja. Drugi put ga ne bi ni preiveo.
Nabacio je konjsko ebe preko lea i ispuzao napolje. Upravo je bilo pre podne, jedno
pre podne krajem februara. Sunce je sijalo. Zemlja je mirisala na vlaan kamen, mahovinu i
vodu. U vetru se ve pomalo oseao miris anemona. unuo je ispred peine, suneva
svetlost ga je grejala. Udisao je sve vazduh. Jo uvek ga je podilazila jeza kad bi pomislio
na maglu kojoj je umakao, a podilazila ga je i od prijatnosti kad je na leima osetio toplotu.
Ipak je bilo dobro to je ovaj spoljanji svet jo uvek postojao, makar kao pribeite.
Nezamisliv bi bio uas da na izlazu iz tunela nije vie naao nikakav svet! Ni svetla, ni mirisa,
niega - ve samo ovu uasnu maglu unutra, spolja, svuda...
ok je postepeno poputao. Postepeno su kleta straha poputala, i Grenuj poe da se
osea bezbednije. Oko podne je ve povratio svoju hladnokrvnost. Stavio je kaiprst i srednji
prst leve ruke ispod nosa i udisao izmeu prstiju. Namirisao je vlaan proleni vazduh sa
blagom aromom anemona. Ali svoje prste uopte nije osetio. Okrenuo je ruku i omirisao dlan.
Osetio je toplotu ruke ali nije namirisao nita. Sada zavrnu pocepani rukav svoje koulje i
zagnjuri nos u pregib lakta. Znao je da je to mesto gde svi ljudi miriu na sami sebe. On,
meutim, nije namirisao nita. Nije namirisao nita ni pod pazuhom, ni na nogama, ni kod
pola, do koga se savio koliko je mogao. Bilo je groteskno: on, Grenuj, koji je svakog drugog
oveka mogao da nanjui na kilometre daleko, nije bio u stanju da namirie vlastiti pol udaljen
manje od jednog dlana! Ipak, nije ga uhvatila panika, ve je hladno razmislivi rekao sebi
sledee: Nije tano da ja ne miriem, jer sve mirie. Pre e biti da ja ne mogu da namiriem
da miriem, zato to sam od svog roenja iz dana u dan mirisao, zbog ega je moj nos na
vlastiti miris otupeo. Ako bih uspeo da svoj miris ili bar deo njega, odvojim od sebe i da mu
se posle izvesnog vremena odvikavanja vratim onda bih ga prema tome i samog sebe
zacelo mogao da namiriem.
On odloi konjsko ebe i skinu svoju odeu ili ono to je od njegove odee jo preostalo,
116
skinu sa sebe rite, krpe. Sedam godina nosio ih je na sebi neprekidno. Mora da su potpuno
natopljene njegovim mirisom. On ih baci na gomilu ispred peine i udalji se. Zatim se po prvi
put nakon sedam godina opet pope na vrh planine. Tamo stade na isto mesto na kojem je
stajao onda, prilikom svog dolaska, uperi nos prema zapadu i pusti da mu vetar zvidi oko
golog tela. Njegova namera je bila da se sasvim provetri, da se toliko ispuni zapadnim vetrom
a to znai mirisom mora i vlanih livada da on proguta miris njegovog vlastitog tela ime
bi se stvorila jedna mirisna razlika izmeu njega, Grenuja, i njegove odee, koju bi on onda
bio u stanju da jasno registruje. I da bi dobio to manje vlastitog mirisa u nos, povio je gornji
deo tela unapred, ispruio vrat to je mogao due prema vetru, a ruke zabacio iza sebe.
Izgledao je kao pliva neposredno pre nego to e skoiti u vodu.
U ovoj krajnje smenoj pozi izdrao je nekoliko asova, pri emu je njegova, od
svetlosti odviknuta, kao u crva bela koa, uprkos jo uvek slabom suncu pocrvenela kao rak.
Uvee se ponovo spustio do peine. Jo izdaleka ugledao je gomilu odee. Prelazei poslednje
metre zapuio je nos i otpuio ga tek kad se povio iznad same gomile. Napravio je mirisnu
probu, kao to je nauio kod Baldinija, udahnuvi duboko vazduh i isputajui ga u etapama.
Da bi uhvatio miris s obe ake je obrazovao zvono nad odeom u koje je poput bata gurnuo
svoj nos. Preduzeo je sve to je znao da oseti vlastiti miris iz odee. Ali mirisa u njoj nije bilo.
Sasvim sigurno ga nije bilo. U njoj je bilo hiljade drugih mirisa: mirisa kamena, peska,
mahovine, smole, gavranove krvi ak se i jasno mogao osetiti i miris kobasice koju je pre
toliko godina kupio u blizini Silija. Odea je sadravala olfaktivan dnevnik poslednjih sedam,
osam godina, samo njegov vlastiti miris, miris onog koji je tokom ovog vremena neprekidno
nosio, ona nije imala.
Sada se ipak malo uplaio. Sunce je zalo. Stajao je nag na ulazu u prokop, na ijem
mranom kraju je iveo sedam godina. Duvao je hladan vetar i on se smrzavao, ali nije
primeivao da se smrzavao jer je u njemu postojala jedna suprotna hladnoa strah. Nije to
bio isti strah koji je osetio u snu, onaj uasni strah davljenja u samom sebi, kojeg
se po svaku cenu valjalo otresti i od koga je uspeo da umakne. Ovo to je sada oseao
bio je strah da ne zna ono najvanije o samom sebi. On je bio suprotstavljen onom strahu.
117
Njemu nije mogao da pobegne, ve je morao da mu krene u susret. Morao je - koliko god da
je ta spoznaja bila uasna da van svake sumnje zna da li on poseduje miris ili ne. I to to
pre. Odmah.
Vratio se nazad u prokop. Ve nakon nekoliko metara okruila ga je potpuna tama, ali
on se snalazio kao pri najboljoj svetlosti. Mnogo hiljada puta je preao ovaj put, poznavao je
svaki korak i svaku okuku, oseao je miris svake izboine i najmanjeg odronjenog kamena.
Nai put nije bilo teko. Teko je bilo boriti se protiv seanja na klaustrofobian san koji je u
njemu narastao poput plime i narastao sve vie kako je napredovao u dubinu. Ali Grenuj je
bio hrabar, to jest, on je strahom svog neznanja suzbijao strah od znanja, i uspelo mu je, jer
je znao da nema izbora. Kad je stigao do kraja prokopa oba straha otpadoe od njega. Bio
je miran, glava mu je bila sasvim bistra, a nos otar kao skalpel. On unu, stavi ake iznad
oiju i omirisa. Na ovom mestu, u ovoj od sveta udaljenoj kamenoj grobnici on je preleao
sedam godina. Ako igde na svetu postoji njegov miris onda ga mora biti ovde. Disao je polako
Ispitivao precizno. Nije urio sa presudom. Ostao je da ui etvrt asa. Posedovao je
pamenje koje ne vara i tano je znao kako je pre sedam godina mirisalo na ovom mestu:
na kamen i na vlanu slankastu sveinu i tako isto da ni jedno ivo bie, ni ovek, ni ivotinja,
ovde sigurno nikada nije stupilo. Ali isto tako mirisalo je i sada.
Ostao je da ui jo neko vreme, sasvim mirno, samo zamiljeno klimajui glavom.
Zatim se okrete i ode, prvo savijen, a kad je visina prokopa to dozvolila, uspravno; i izae
napolje.
Pred peinom obue svoje rite (cipele mu behu jo pre nekoliko godina istrulile), stavi
na ramena konjsko ebe i jo iste noi napusti Plomb di Kantral u junom pravcu.
118
XXX
Izgledao je uasno. Kosa mu je dosezala do kolena, retka brada do pupka. Njegovi
nokti behu kao ptiije kande, a sa ruku i nogu, tamo gde ga rite nisu pokrivale, koa mu je
otpadala u pariima.
Prvi ljudi koje je sreo, seljaci na polju u blizini grada Pjerfora pobegoe vritei kad ga
ugledae. U samom gradu, meutim, on postade senzacija. Ljudi su se skupljali na stotine
da ga gledaju. Neki su ga drali za odbeglog kanjenika sa galije. Neki su govorili da on
uopte nije pravi ovek, ve meavina oveka i medveda, neka vrsta umskog bia. Jedan
koji je nekad plovio morem tvrdio je da izgleda kao pripadnik nekog divljeg indijanskog
plemena u Kajeni koja lei s druge strane velikog okeana. Odvedoe ga kod gradonaelnika.
On tamo na iznenaenje okupljenih pokaza svoje kalfinsko svedoanstvo, otvori usta i u
nekoliko krkljajuih rei jer to su bile prve rei koje je izgovorio posle sedmogodinje pauze
ali dobro razumljivih, ispria da su ga na njegovom putovanju uhvatili razbojnici, odveli ga
i sedam godina ga drali u peini. Za to vreme nije video ni suneve svetlosti, niti jednog
oveka, hranila ga je nevidljiva ruka koja je u mrak sputala korpu i konano ga oslobodila
uz pomo merdevina, a da ni sam ne zna zato, i da nikad nije video ni svoje otmiare ni
svoje spasioce. Ovu priu je izmislio jer mu je izgledala verodostojnija nego istina, to je i
bila, jer su se slini razbojniki prepadi dogaali u brdima Overnje, Langdoka i u Sevenima, i
to ne retko. U svakom sluaju, gradonaelnik je to zabeleio u protokol i izvestio o ovom
dogaaju markiza de la Tajad-Espinasa, sizerena grada i lana parlamenta u Tuluzu.
Markiz je ve u etrdesetoj godini okrenuo lea dvorskom ivotu u Versaju, povukao
se na svoja dobra i tamo se posvetio naukama. Iz njegovog pera proisteklo je vano delo o
dinaminoj nacionalnoj ekonomiji, u kome je on predloio ukidanje svih nameta na osnovni
posed i poljoprivredne proizvode kao i uvoenje jednog obratno progresivnog poreza na
dohodak koji je najvie pogaao najsiromanije i time bi ih prisilio na jai razvoj svojih
119
privrednih aktivnosti. Ohrabren uspehom svoje knjiice sastavio je traktat o vaspitanju

deaka i devojica u starosti izmeu pet i deset godina, zatim se posvetio eksperimentalnoj
poljoprivredi i pokuao da prenoenjem bikovog semena na razliite vrste trave stvori
ukrtanjem animalno-vegetabilni proizvod radi dobijanja mleka, neku vrstu cvetnog vimena.
Nakon poetnog uspeha koji su mu ak omoguili proizvodnju sira od mlene trave, za koji
je Nauna Akademija u Lionu ocenila da ima ukus nalik na kozji sir, mada je malo goriji,
morao je da obustavi svoje oglede zbog enormnih trokova bikovog semena to ga je na
hektolitre izlivao po poljima. Uprkos tome, bavljenje agrarno-biolokim problemima nije samo
probudilo njegovo interesovanje za takozvanu brazdu, ve i za zemlju uopte i za njen odnos
prema biosferi.
Tek to je zavrio praktine radove oko proizvodnje mleka iz cvetnog vimena bacio se
nesalomivim istraivakim elanom na veliki esej o odnosima izmeu blizine zemlje i vitalne
snage. Njegova teza je glasila da se ivot moe razviti samo na izvesnoj daljini od zemlje,
budui da sama zemlja neprekidno isputa gas koji izaziva truljenje, takozvani fluidum
letale koji paralie vitalne snage i pre ili kasnije dovodi so smrti. Zato sva iva bia nastoje
da se rastom udalje od zemlje, rastu, dakle, to dalje od nje, a ne, na primer, u nju; zato
svoje najvrednije delove uspravljaju prema nebu: ito svoj klas, cvet svoju cvast, a ovek
glavu; i zato moraju isto tako kada ih starost savije i opet priblii zemlji da neizbeno postanu
rtva letalnog gasa u koji se procesom raspadanja nakon svoje smrti i sami napokon
pretvaraju.
Kad je markizu de la Tajad-Espinas dolo do uiju da se u Pjerforu nalazi individua koja
je provela sedam godina u peini dakle, potpuno okruena zemljom, ti elementom
raspadanja on je bio van sebe od ushienja i naredio je da se Grenuj odmah dovede u
njegovu laboratoriju, gde ga je podvrgao temeljnom ispitivanju. Video je da se njegova
teorija na najoigledniji nain potvruje: fluidum letale je Grenuja ve u tolikoj meri napao
da je njegovo dvadesetpetogodinje telo ve pokazivalo jasne starake znake raspadanja.

Jedino injenica objasnio je Tajad-Espinas da je Grenuj tokom svog zatoenitva hranjen
biljkama to rastu visoko nad zemljom, verovatno hlebom i plodovima, spreila je njegovu
120
smrt. Sada bi se ranije stanje zdravlja moglo ponovo uspostaviti jedino temeljnim
isterivanjem fluiduma pomou aparata za ventilaciju vitalnog vazduha koji je on Tijad-Espinas
izumeo. Jedan takav aparat nalazi se u ambaru njegovog dvorca u Monpeljeu i ako bi Grenuj
bio spreman da se stavi na raspolaganje kao objekat naune demonstracije, on ga nee samo
osloboditi njegove beznadene zaraenosti zemnim gasom, ve mu dati i pristojnu svotu
novca...
Dva sata kasnije ve su sedeli u koiji. Iako su se ulice nalazile u jadnom stanju, preli
su ezdeset dve milje do Monpeljea za samo dva dana, jer se markiz uprkos svojim
poodmaklim godinama, nije ustruavao da i lino oine koijaa i konje i da prilikom vie
lomova rude i opruga i sam pripomogne; toliko je bio oduevljen svojim otkriem, toliko je
udeo da ga to pre prezentira obrazovanoj javnosti. Grenuj nije, meutim, smeo ni jedan
jedini put da izae iz koije. Morao je da sedi tu u svojim ritama, potpuno umotan u ebe
natopljeno vlanom zemljom i ilovaom. Za jelo je tokom putovanja dobijao sirovo korenje.
Na ovaj nain markiz se nadao da e zarazu zemnim gasom fluiduma jo neko vreme
konzervirati u idealnom stanju.
Stigavi u Monpelje on naredi da se Grenuj odmah odvede u podrum njegovog
dvorca, posla pozivnice svim lanovima medicinskog fakulteta, udruenja botaniara,
poljoprivredne kole, hemo-fizikalnog udruenja, loe slobodnih zidara i ostalih naunih
drutava kojih je grad imao ne manje od tuceta. I nekoliko dana kasnije tano nedelju,
nakon to je napustio planinsku samou Grenuj se naao na pijedestalu u velikoj auli
Univerziteta u Monpeljeu, predstavljen auditorijumu od nekoliko stotina zvanica kao nauna
senzacija godine.
U svom predavanju Tajad-Espinas ga je opisao kao ivi dokaz za tanost teorije o
letalnom zemaljskom fluidumu. Dok mu je s vremena na vreme trgao rite sa tela
objanjavao je uasan efekat to ga je razorni gas izvrio na Grenujevom telu. Pogledajte
ovde ove gnojave bubuljice i oiljke izazvane nagrizanjem gasa; tamo na grudima ogroan
sjajnocrven gasni karcinom; svuda raspadanje koe; ak i jasno fluidalno obogaljivanje
skeleta, vidljivo kao bangavo stopalo i grba. I unutranji organi slezina, jetra, plua, u
121
i probavni trakt teko su oteeni gasom, kao to je, van svake sumnje, dokazala analiza
stolice koja se nalazi u iniji ispred nogu demonstranta dostupna svakom. Ukratko se moe
dalje rei da je paralisanje vitalnih snaga usled sedmogodinjeg trovanja od strane fluidum
letale Taillade
ve toliko uznapredovalo da se demonstrant iji spoljanji izgled inae
pokazuje ve signifikantne kritine crte mora opisati kao bie vie okrenuto smrti nego
ivotu. Uprkos tome, referent se prihvata zadatka da osobu koja je ve zakoraila u smrt uz
poo svoje ventilacione terapije kombinovane sa vitalnom dijetom u roku od osam dana
povrati u tolikoj meri da e svi biti u stanju da prepoznaju znakove za jedno potpuno
ozdravljenje i zato poziva sve prisutne da se u roku od nedelju dana uvere u uspeh ove
prognoze koji e onda, naravno, morati da se smatra kao definitivan dokaz za tanost teorije
o letalnom zemnom fluidumu.
Predavanje je ponjelo ogroman uspeh. Gromko je aplaudirala uena publika referentu,
da bi onda defilovala pored pijedestala na kome je stajao Grenuj. U svojoj konzerviranoj
zaputenosti doista je izgledao tako upeatljivo uasno da ga je svako smatrao za
poluraspadnutog i beznadeno izgubljenog, iako se on sam oseao sasvim zdravo i snano.
Poneki gospodin bi ga struno kucnuo, odmerio, gledao mu u usta i oko. Neki bi mu uputili
po koju re i pitali ga o njegovom ivotu u peini i kako se sada osea. On se, meutim,
strogo drao unapred zadatog uputstva markiza i na takva pitanja je odgovarao samo
krkljanjem, pri emu je s obe ruke pravio beznadene pokrete oko grkljana, da bi time
pokazao da je i ovaj ve razjeden fluidumom
letale Taillade.
Na kraju ove predstave Tajad-Espinas ga je opet spakovao i prevezao kui u ambar
svog dvora. Tamo ga je prikljuio u prisustvu nekoliko odabranih doktora medicinskog

fakulteta na ventilacioni aparat vitalnog vazduha, sobicu od gusto ukucanih smrekinih dasaka
koja je pomou usisnog kamina sprovedenog iznad krova provetravana visinskim vazduhom
osloboenog od fatalnog letalnog gasa, koji je preko na podu namontiranog ventilnog
poklopca od koe opet mogao da izae iz prostorije. Ureaj je pokretao itav odred sluga koji
su danonono vodili rauna o tome da u kamin ugraeni ventilatori ne miruju. I dok je Grenuj
na ovaj nain bio okruen stalnom proiavajuom strujom vazduha, u razmaku od jednog
122
sata su mu kroz bono ugraena vratanca s dvostrukim zidom dodavana dijetalna jela
nadzemne provencijencije: supica od goluba, pateta od eve, ragu od divljih pataka, slatko
od plodova to rastu na drveu, hleb od posebne, visoke vrste penice, vino s Pirineja, mleko
od divokoza i penastu kremu od jaja kokoaka koje su drali na tavanu dvorca.
Pet dana je trajala ova kombinovana kura dekontaminacije i revitalizacije. A onda
markiz naredi da se ventilatori zaustave i prebaci Grenuja u kupatilo gde je vie asova proveo
raskiseljavajui se u mlakoj kinici da bi potom bio opran od glave do pete sapunom od
orahovog ulja iz andenskog grada Potosi. Podsekli su mu nokte na prstima ruku i nogu, oistili
mu zube fino isplakanim kreom s Dolomita, obrijali ga, skratili i poeljali kosu, napravili mu
frizuru i napudrali je. Poruili su krojaa, obuara, i Grenuju skrojie svilenu koulju s belim
ipkastim naborom i belim porubom na manetnama, svilene arape, kaput, pantalone i
prsluk od plavog somota i lepe cipele s nalom od crne koe, od kojih je desna veto maskirala
obogaljeno stopalo. Markiz je lino stavio belu minku od talka na Grenujevo izbrazdano lice,
namazao mu karmin na usne i obraze, a obrvama je uz poo mekog krejona od lipinog
umura iscrtao uistinu plemenit luk. Zatim ga je namirisao vlastitim parfemom, jednim
prilino prostim mirisom ljubiica, onda napravio nekoliko koraka unazad i trebalo mu je dugo
vremena da nae rei za svoje oduevljenje.
Mesje, poe napokon, oduevljen sam sobom, potresen sam svojom genijalnou.
Istina je da nikad nisam sumnjao u tanost svoje fluidalne teorije svakako da nisam; ali
da je vidim tako velianstveno potvrenu u praktinoj terapiji, to me potresa. Vi ste bili
ivotinja, a ja sam od vas napravio oveka. To je upravo boansko delo. Dozvolite mi da
stojim ovako dirnut! Stanite pred ovo ogledalo i pogledajte sebe! Prvi put u svom ivotu
prepoznaete da ste ovek; ne, istina, neki izuzetan ili na bilo koji nain istaknut, ali ipak
sasvim pristojan. Izvolite, mesje! Pogledajte se i divite se udu koje sam stvorio!
Bio je to prvi put da je Grenuju neko rekao mesje. On prie ogledalu i pogleda u
njega. Do tog trenutka nije nikad ni gledao u ogledalo. Pred sobom je video gospodina u
finom plavom odelu, s belom kouljom i svilenim arapama, i on se sasvim instinktivno
nakloni, kao to se uvek klanjao pred tako finom gospodom. Ali i ovaj fini gospodin se takoe
123
pokloni, a kad se Grenuj opet uspravi to uradi i fini gospodin, a onda se obojica ukoie i
fiksirae jedan drugog.
Ono to je Grenuja najvie udilo bila je injenica da izgleda tako neverovatno
normalno. Markiz je bio u pravu: nije izgledao naroito lepo, ali ni naroito runo. Bio je
nekako omalen, dranje mu je bilo malo nezgrapno, lice malo bezizraajno; ukratko - izgledao
je kao hiljade drugih ljudi. Kada bi sad izaao na ulicu niko se za njim ne bi okrenuo. Ni njemu
samom ne bi neko ko izgleda kao on sada, privukao panju ukoliko bi ga sreo. Sem u sluaju
da mirie da taj neko, osim na ljubiice, isto tako malo mirie kao gospodin u ogledalu i on
sam koji je stajao ispred njega.
Pa ipak su se samo pre deset dana seljaci uz krike razbeali kad su ga ugledali. Nije se
tada oseao nimalo drugaije nego sada; i sada, kada bi zatvorio oi nije se oseao nimalo
drugaije nego onda. Udahnuo je vazduh koji se irio oko njegovog tela i namirisao je lo
parfem i somot i svee nalepljenu kou svojih cipela; namirisao je svilu, puder, minku, slab
miris sapuna iz Potosija. I odjednom je znao da od njega normalnog oveka nisu napravili
supica od goluba i opsenarstvo sa ventilacijom, ve jedino nekoliko komada odee, frizura i
malo kozmetike maskarade.
On mirkajui otvori oi i vide kako ga gospodin u ogledalu gleda mirkajui, i kako se
oko njegovih nakarminisanih usana ocrtava osmeh, ba kao da hoe da mu da znak da ga i
ne smatra ba tako sasvim nesimpatinim. A i Grenuju se uinilo da gospodin u ogledalu,
ovaj u oveka preobuen, maskiran lik bez mirisa nije sasvim bez arma; bar mu je izgledalo
da bi njih dvojica ako bi im se maska samo malo usavrila mogli da deluju na spoljanji
svet i to na nain kakav se on sam, Grenuj, nikad ne bi usudio. On klimnu liku glavom i vide
da ovaj, dok mu uzvraa klimanjem, potajno iri nozdrve...
124
XXXI
Sledeeg dana - markiz ga je upravo poduavao neophodnim pozama, gestovima i
plesnim koracima za predstojei drutveni nastup Grenuj je simulirao napad vrtoglavice i

naizgled potpuno bez snage i kao da se gui sruio se na divan.
Markiz bee van sebe. Povika da dou sluge, vikao je da donesu lepeze i rune
ventilatore, i dok su sluge hitale on kleknu pred Grenuja i svojom maramicom natopljenom
mirisom ljubiica poe da mu mae ispred lica i preklinje ga, moljaka ga da se opet uspravi,
da ne ispusti svoju duu ba sad, ve, ako ikako moe, da saeka do prekosutra, jer e onda
biti krajnje ugroena odrivost teorije o letalnom fluidumu.
Grenuj se vrteo i grio, kaljao, jaukao, rukama terao maraicu i konano, na veoma
dramatian nain pao s divana i otpuzao u najdalji ugao sobe.
Ne taj parfem!, povika on slomljenim glasom. Ne taj parfem! On me ubija!
I tek kada je Tajad-Espinas izbacio kroz prozor maramicu i svoj isto tako mirisom
ljubiica namirisan kaput ostavi u susednoj sobi, Grenuj dopusti da se njegov napad smiri i
mirnijim glasom ree da kao majstor za parfeme ima profesionalno osetljiv nos, i da je uvek,
a naroito sad u vreme ozdravljenja, na odreene parfeme veoma estoko reagovao. To to
mu sada naroito smeta miris ljubiice, jednog po sebi ljupkog cveta, on moe da objasni
jedino time to markizov parfem poseduje veliki udeo ekstrakta od korena ljubiice koji zbog
svog podzemnog porekla kobno deluje na osobu zaraenu letalnim fluidom kao to je on,
Grenuj. Jo jue prilikom prve aplikacije mirisa osetio je kako mu igra pred oima, a danas
kada je opet osetio miris korena, imao je ak utisak kao da ga vraaju nazad u uasnu,
zaguljivu rupu u kojoj je vegetirao sedam godina. Mora da se protiv toga pobunila njegova
priroda on to ne moe drugaije da objasni, jer nakon to mu je ve jednom, zahvaljujui
vetini gospodina markiza poklonjen ivot u vazduhu bez letalnog fluida, on bi radije odmah
umro, nego da opet bude izruen omrznutom fluidumu. I sada se sve u njemu gri kad samo
125
pomisli na parfem od korena. Pouzdano, meutim, veruje da e sasvim ozdraviti ako mu

markiz dozvoli da radi potpunog isterivanja mirisa ljubiica proizvede vlastiti parfem. Pri tom
misli na jednu naroito laku, prozranu notu koja se uglavnom sastoji od nadzemnih
sastojaka kao to su vodica od badema i narandinog cveta, eukaliptusa, ulja od smrekinih
iglica i empresa. Dovoljno je samo malo posuti takav miris na njegovu odeu, nekoliko kapi
samo na vrat i obraze i on e biti za sva vremena osloboen mogunosti da se ponovi
neprijatan napad koji ga je upravo savladao...
Ono to ovde radi razumljivosti navodimo u indirektnom govoru bio je u stvarnosti
poluasovna bujica rei prekidana estim kaljanjem i dahtanjem i tekim disanjem koju je
Grenuj podvlaio drhtanjem i frktanjem i kolutanjem oiju. Markiz je bio duboko
impresioniran. Vie od simptoma bolesti uverila ga je fina argumentacija njegovog tienika,
izvedena sasvim u duhu teorije o letalnom fluidumu. Naravno, parfem od ljubiica! Taj
odvratno zemlji blizak , tavie podzeman proizvod! Mogue da je i sam, s obzirom da ga ve
godinama koristi, njime zaraen. Ni pojma nije imao da je iz dana u dan, zahvaljujui ovom
parfemu, samo hrlio u zagrljaj smrti. Kostobolja, krutost vrata, oputenost uda, hemoroidi,
pritisak u uima, truo zub sve je to van svake sumnje dolazilo od smrada letalnim
fluidumom natopljenog korena ljubiice. A ovaj mali, glupi ovek, ova gomila bede u oku
sobe on ga je doveo do tog zakljuka. Bio je dirnut. Najradije bi u priao, podigao ga i privio
ga na svoje prosveeno srce, ali se bojao da jo uvek mirie na ljubiice i zato je opet pozvao
glasno sluge i naredio im da sav miris ljubiica udalje iz kue, da se itav dvorac provetri, da
se njegova odea dezinfikuje u ventilatoru za vitalni vazduh, a da se Grenuj odmah u njegovoj
nosiljci odnese kod najboljeg parfimiste u gradu. A upravo to je i bio cilj Grenujevog napada.
Parfimerstvo je imalo dugu tradiciju u Monpeljeu, i mada je u poslednje vreme u
poreenju s konkurentskim gradom Grasom pomalo propalo, ipak je u gradu ivelo jo
nekoliko dobrih majstora za parfeme i rukavice. Najugledniji meu njima, izvesni Rinel izjavi,
s obzirom na poslovne odnose s kuom markiza de la Tajad-Espinasa, kojoj je liferovao
sapun, ulje i mirise, da je spreman na neobian gest da svoj atelje ustupi na jedan sat u
nosiljci donesenom udnom pariskom kalfi. Ovaj nije traio ni da mu se objasni gde se ta
126
nalazi snai e se ve, ree i zatvori se u radionicu i osta tamo dobar sat, dok je Rinel sa
kuepaziteljem markiza svratio na au vina u krmu, da bi tamo saznao zbog ega je njegova
vodica od ljubiica od sada nepoeljna.
Rinelova radionica i radnja nisu ni izdaleka bili tako bogato opremljeni kao
svojevremeno Baldinijeva radnja mirisa u Parizu. S ovih nekoliko cvetnih ulja, vodica i zaina,
prosean majstor ne bi daleko dogurao. Grenuj je, meutim, ve prvim udisajem spoznao da
su postojee materije sasvim dovoljne da zadovolje njegove potrebe. Nije hteo da kreira
nikakav veliki miris; nije eleo da izmuka nikakvu prestinu vodicu kao onda za Baldinija,
neku koja bi trala iz mora prosenosti i zaluivala ljude. Njegov cilj nije bio ni skroman
miris narandinog cveta, to je obeao markizu. Postojee esencije nerolija, eukaliptusa i
empresovog lista samo je trebalo da mu maskiraju miris koji je zaista hteo da proizvede: a
to je bio ljudski miris. Hteo je, bez obzira to se trenutno radilo samo o loem surgatu, da
prisvoji miris ljudi koji sam nije posedovao. Naravno da
to nije postojalo ni
pravi miris ljudi nije postojao, kao
pravo ljudsko lice. Svaki je ovek mirisao drukije, niko to nije znao tako
dobro kao Grenuj koji je poznavao na hiljade i hiljade individualnih mirisa i preko njih je ljude
razlikovao jo od roenja. Pa ipak postojala je parfemska osnovna tema ljudskog mirisa, i
to prilino prosta: jedna znojno-masna, poput sira kiselkasta, sve skupa odvratna glavna
tema koja je prijanjala za sve ljude podjednako i nad kojom je tek u finijem raalanjavanju
lebdeo oblai individualne aure.
Ovu auru, meutim, ovu krajnje komplikovanu auru nezamenjivu ifru linog mirisa
veina ljudi ionako nije bila u stanju da opazi. Veina ljudi nije znala da je uopte i poseduje,
i osim toga su inili sve da je sakriju ispod odee ili pod pomodnim vetakim mirisima. Dobro
su poznavali samo onaj osnovni miris, ono primitivno ljudsko isparenje. Samo u tome su
iveli i oseali se sigurnim, i samo onog koji je odavao tu uoptenu paru smatrali su sebi
ravnim.
udan je parfem Grenuj kreirao tog dana. udnijeg nije do tada na celom svetu bilo.
Nije mirisao kao miris, ve kao ovek koji mirie. Kad bi neko osetio ovaj parfem u mranoj
sobi, pomislio bi da se tu nalazi jo jedan ovek. A ako bi ga upotrebio ovek koji je sam
127
mirisao kao ovek, onda bi nam on mirisao kao dva oveka ili jo gore, kao monstruozno
dvostruko bie, kao neki lik koji se ne moe jasno fiksirati jer izgleda nejasno i razdvojeno,
poput slike morskog dna ispred koje titraju talasi.
Da bi oponaao ovaj ljudski miris nimalo zadovoljavajue, to mu je bilo jasno, ali
ipak dovoljno veto da obmane druge Grenuj je odabrao najneobinije sastojke koji su se
ogli nai u Rinelovoj radionici.
Gomilica majeg izmeta iza praga od vrata koja su vodila u dvorite bila je jo dosta
svea. Od toga je uzeo pola kaiice i stavio je zajedno s nekoliko kapi sireta i utucane soli
u bocu za meanje. Ispod radnog stola pronaao je poput nokta na palcu komadi sira,
oigledno ostatak Rinelovog obroka. Bio je ve dosta star i poeo je da se raspada i miris mu
je bio tako otar da je ujedao. Sa poklopca bureta sa sardinama to se nalazio u zadnjem
delu radnje izgrebao je neto to je mirisalo na ustajalu ribu, pomeao to s trulim jajetom i
kastoreumom, amonijakom, muskatom, ribanim rogom i nagorelom svinjskom kouricom,
fino izmrvljenom. Tome je dodao relativno visok postotak cibetke, pomeao je ove uasne
dodatke s alkoholom, procedio je i filtrirao u drugu bocu. Ova orba je mirisala razorno.
Smrdela je na kloaku, na trule, a ako bi se njeno isparenje zamahom lepeze pomealo sa
istim vazduhom, onda bi ovek imao utisak da se usred vrelog letnjeg dana nalazi u Ulici
Fer u Parizu, na uglu Ulice de la Lineri, gde se sudaraju mirisi iz Hala, sa groblja Simentijer
dez Inosant i iz prenaseljenih kua.
Na ovu jezivu osnovu koja je sama po sebi vie mirisala na leeve nego na ljude, Grenuj
stavi sloj uljanih, sveih mirisa: mente, lavande, terpentina, limuna, eukaliptusa koje je
buketom finih cvetnih ulja kao to su zdravac, rua, narandin cvet i jasmin istovremeno
obuzdao i maskirao. Nakon daljeg razvodnjavanja putem alkohola i neto sireta, osnova na
kojoj je poivala itava smesa izgubila je svoj uasni miris. Latentan smrad se zahvaljujui
novim sastojcima sasvim izgubio gadost je ublaena mirisom cvea; postala je ak
interesantna, i to je najudnije, raspadnje se vie uopte nije moglo osetiti, ni u tragovima.
Naprotiv, izgledalo je kao da parfem odaje jak, poletan miris ivota.
Grenuj napuni dve boice koje zaepi i stavi u depove. Zatim opra flae, levak, avan
128
i kaiku briljivo vodom, utrlja u njih ulje od gorkog badema, da izbrie sve mirisne tragove,
i uze drugu bocu za meanje. U njoj brzo komponova jedan drugi parfem, neku vrstu kopije
onog prvog, koji se isto tako sastojao od sveih i cvetnih elemenata, ali koji za osnovu nije
imao nita od one vetiije kuhinje, ve sasvim konvencionalno, neto mousa, ambre,
sasvim malo cibetke i ulja od kedrovine. Samo po sebi je mirisalo sasvim drugaije nego ono
prvo plie, neporonije, nekodljivije zato to mu je nedostajala komponenta imitiranog
ljudskog mirisa. Ali ako bi ga primetio neki obian ovek i spojio ga sa vlastitim mirisom,
onda se ne bi razlikovao od onog to je Grenuj stvorio iskljuivo samo za sebe.
Kada i drugim parfemom ispuni boice, skinu se go i poprska svoju odeu onim prvim.
Onda ga stavi na samog sebe, ispod pazuha, izmeu prstiju od noge, oko pola, na grudi, na
vrat, ui i kosu, pa se opet obue i izae iz radionice.
129
XXXII
Kad je izaao na ulicu odjednom ga spopadne strah, jer je znao da prvi put u ivotu
iri oko sebe ljudski miris. On sam je, meutim, smatrao da zaudara, i to da odvratno
zaudara. I nije mogao da zamisli da drugi ljudi isto tako ne oseaju njegov smrad, i nije se
usudio da ode pravo u krmu, gde su ga oekivali Rinel i kuepazitelj markiza. Izgledalo mu
je manje riskantno da novu auru prvo isproba u anonimnoj sredini.
unjao se najuim i najmranijim ulicama do reke, tamo gde su tavitelji i farbari imali
radnje i bavili se svojim smrdljivim poslom. Kad bi nekog sreo ili ako bi proao kraj ulaza gde
su se igrala deca ili sedele starice, prisilio bi sebe da hoda sporije i da svoj vazduh nosi za
sobom u jednom velikom zatvorenom oblaku.
Od mladosti je navikao da ljudi koji prolaze pored njega uopte na njega ne obraaju
panju, ne zato to bi ga prepoznali kako je nekad verovao ve zato to ne bi primetili
nita to bi ukazivalo na njegovo postojanje. Oko njega nije postojao nikakav prostor, nikakav
talas to bi ga poput drugih ljudi napravio u atmosferi, takorei nikakva senka koju bi mogao
da baci preko lica drugih ljudi. Samo ako bi se direktno sudario s nekim, u guvi ili iznenada
na uglu kakve ulice, tada bi potrajao kratak trenutak opaanja; a onaj drugi bi najee
uasnut ustuknuo, buljio u njega, Grenuja, nekoliko sekundi, kao da vidi pred sobom neko
bie koje zapravo ne bi smelo da postoji, neko bie koje, iako je neporecivno
tu,
na neki
nain ipak nije prisutno i onda bi se bre-bolje udaljio i istog trenutka zaboravio na njega...
No sada, u uliicama Monpeljea, Grenuj je jasno osetio i video i svaki put kada bi se
to potvrdilo bio bi proet estokim oseanjem ponosa da vri uticaj na ljude.
Kad je proao pored neke ene nagnute nad ivicom bunara primetio je kako je na
trenutak podigla glavu da vidi ko je to, i kako se onda, oigledno umirena, opet posveuje
svojoj kanti. Neki ovek koji mu je stajao okrenut leima osvrnu se i dugo ga je radoznalo
pratio pogledom. Deca koju je sretao uklonila bi mu se s puta ne od straha, ve da bi mu
130
napravila mesta; i ak ako bi dotrala iz bonih ulaza kua i naletela na njega ne bi se uplaila,
ve bi promakla pored njega kao da su prethodno naslutila pribliavanje neke osobe.
Zahvaljujui nekolicini takvih susreta on je nauio da snagu i dejstvo svoje nove aure
preciznije odredi, i postajao je samouvereniji i drskiji. Bre se pribliavao ljudima, sve bre
je prolazio pored njih, ak je jednu ruku malo odvojio od tela i kao sluajno oeao ruku
jednog prolaznika. Jednom je, kao zbog nepanje, naleteo na oveka i gurnuo ga. Stao je,
izvinio se, a taj ovek koji bi koliko jue stajao kao gromom oinut da je tako iznenada naleteo
na Grenuja postupi kao da se nita nije dogodilo, prihvati izvinjenje, ak se kratko nasmei i
potapa Grenuja po ramenu.
On napusti ulice i izae na trg pred katedralom Sen Pijer. Zvona su se oglaavala. Oko
obe strane portala tiskali su se ljudi. Upravo je objavljeno venanje. Svi su eleli da vide
nevestu. Grenuj potra i pomea se s masom. Ugurao se u nju, duboko u sredinu, hteo je
tamo gde je vladala najvea guva, gde e biti stisnut uz ostale ljude hteo je da im direktno
pod noseve poturi svoj miris. I rairi ruke usred tiske i rairi noge i raskopa kragnu kako bi
miris nesetano strujao iz njegovog tela... i njegova radost bee neizmerna kad primeti da
drugi ne primeuju nita, ba nita da svi ti mukarci i ene i deca koji su se tiskali svuda
oko njega dozvoljavaju tako lako da budu prevareni i njegov, od majeg izmeta, sira i sireta
smukan smrad inhaliraju kao miris sebi ravnog i njega, Grenuja, poput kukavijeg jajeta u
svojoj sredini, prihvataju kao oveka meu ljudima.
Kraj kolena on oseti dete malu devoicu koja je stajala ukljetena meu odraslim.
On je podie s licemernom briljivou i uze je u ruku da bolje vidi. Majka ne samo to je to
otrpela ve mu se i zahvalila, a mala je klicala od radosti.
Tako je Grenuj stajao dobrih etvrt sata u krilu mase, pritiskajui tue dete na svoje
pritvorne grudi. I dok je svadbena povorka prolazila praena jakom zvonjavom i radosnim
uzvicima ljudi, na koje se sruila kia novia, u Grenuju izbi jedno drugo klicanje, crno
klicanje, jedno zlo oseanje trijumfa, od koga poe da drhti i koje ga oamuti poput napada
sladostraa, i morao je da se savlada da ne pone da sipa u i otrov po svim ovim ljudima
i da im radosno povie u lice: da ih se ne bioji; da ih gotovo i ne mrzi, ve da ih iz sveg srca
131
prezire, jer su zaudarali na glupost; jer su bili nita, a on je bio sve! I kao za podsmeh, on
privi dete jo jae uz sebe, udahnu duboko i povika s ostalima u horu:
ivela nevesta! ivela nevesta! iveo divan par!
Kad se svadbena povorka udalji i masa poe da se osipa, on vrati dete majci i ode u
crkvu da se od uzbuenja oporavi i odmori.
U unutranjosti katedrale vazduh je bio pun tamjana koji je izbijao u hladnim
pramenovima dima iz dve kadionice s obe strane oltara i poput zaguljivog pokrivaa se
prostirao preko nenijih mirisa ljudi koji su do malopre ovde sedeli. Grenuj se spusti na klupu
ispod pevnice.
Odjednom ga proe oseanje dubokog zadovoljstva. Ne nekog pijanog zadovoljstva
kakvo je oseao onda, u dvorcu brda prilikom svojih usamljenikih orgija, ve jedno veoma
hladno i trezveno zadovoljstvo kakvo se raa iz svesti o vlastitoj moi. Sada je znao za ta je
sposoban. Uz najnunija sredstva, on je, zahvaljujui svom geniju, kopirao miris ljudi i odmah
ga pogodio tako dobro da je zavarao ak i dete. Sada je znao da je u stanju da uradi mnogo
vie. Znao je da moe da pobolja ovaj miris da moe da kreira miris koji nee biti samo
ljudski, ve nadljudski, aneoski miris, tako neopisivo dobar i pun ivota da e onaj ko ga
oseti biti zaaran, a njega, Grenuja, nosioca ovog mirisa, morae da zavoli od sveg srca.
Da, morali su da ga vole kada budu bili u vlasti njegovog mirisa, ne samo da ga
prihvataju kao sebi ravnog, ima da ga vole do ludila, do samortvovanja; ima da drhte od
ushienosti, da viu, da plau od sree a da ne znaju zato, ima da kleknu na kolena kao pred
bojim hladnim tamjanom samo kada osete miris
njega,
Grenuja! On je hteo da bude
svemogui bog mirisa, kao to je bio to u svojim matarijama, ali sada u stvarnom svetu i
nad stvarnim ljudima. I znao je da je to u njegovoj moi, jer ljudi su mogli da zatvore oi
pred veliinom, pred neim uasnim, pred lepotom i da zaepe ui i ne uju melodije ili rei
koje ih sluuju ali nisu mogli da umaknu mirisu. Jer miris je bio brat daha. Zajedno s njim
ulazio je u ljude, nisu mogli da se od njega odbrane ako su hteli da ive. I usred njih ulazio
je miris, pravo u srce, i tamo je kategoriki odluivao o naklonosti i preziru, gadosti i radosti,
ljubavi i mrnji. Ko je vladao mirisima, taj je vladao srcima ljudi.
132
Sasvim oputeno sedeo je Grenuj na klupi u katedrali Sen Pjer i osmehivao se. Nije bio
u euforinom raspoloenju kad je napravio plan da ovlada ljudima. U njegovim oima nije
bilo nikakve ludake iskre i lice mu se nije razvuklo ni u kakvu ludaku grimasu. Nije ni
najmanje bio lud. Bio je ak tako bistrog i vedrog duha da se upitao zato to uopte eli da
uradi. I rekao j sebi da to eli zato to je sasvim zao. I pri tom se osmehnuo i bio veoma
zadovoljan. Izgledao je sasvim nevino, kao bilo koji ovek koji je srean.
Neko vreme je sedeo tako, u pobonom miru, i udisao duboko vazduh zasien
tamjanom. I opet preko njegovog lica pree vedar osmejak: kako je jadno mirisao ovaj Bog!
Kako je samo bedno bio spravljen ovaj miris to ga je ovaj Bog isputao! To to je dimilo iz
kadionice nije ak bio ni pravi tamjan. Bio je to lo surogat, lairan uz pomo lipinog drveta,
praha od cimeta i alitre.
Bog je smrdeo. Bog je bio jedan mali bedni srdljivac. Bio je prevaren taj Bog, ili je i
sam bio varalica, ba kao i Grenuj samo mnogo gori!
133
XXXIII
Markiz de la Tajad-Espinas bio je sav ushien zbog novog parfema. ak i njega, rekao
je, pronalazaa letalnog fluiduma iznenauje u kojoj meri jedna tako sporedna i prolazna
stvar kao to je parfem, u zavisnosti da li je podzemnog ili nadzemnog porekla, moe
oigledno da utie na opte stanje jedne individue. Grenuj, koji je do pre nekoliko asova
leao bled i blizak stanju nesvestice, izgledao je sada tako svee i poletno kao bilo koji zdrav
ovek njegovih godina, tavie, moglo bi se rei da on uz sve ograde koje su kod oveka
njegovog stalea i njegovog nedovoljnog obrazovanja svakako na mestu gotovo da je
zadobio neto to bi se oglo nazvati linou. U svakom sluaju on, Tajad-Espinas, e u
poglavlju o vitalnoj dijetetici svoje rasrave o teotiji letalnog fluiduma, koja e se uskoro
pojaviti, izvestiti o ovom dogaaju No, najpre bi da se i sam namirie novim parfemom.
Grenuj mu urui obe boice s konvencionalnim mirisom cvea, i markiz se njima
poprska. Iskazao je svoje veliko zadovoljstvo postignutim efektom. ini mu se, priznade, kao
da mu nakon to je godinama koristio uasni miris ljubiica koji ga je poput olova optereivao,
sada izrastaju cvetna krila; i ako se ne vara, gadni bol u kolenu poinje da poputa, ba kao
i zujanje u uima; sve u svemu, osea se poletno, tonizovano i podmlaen za dosta godina.
On prie Grenuju, zagrli ga i nazva ga moj fluidalni brate, dodajui da ovde ni u kom sluaju
nije re o drutvenom, ve isto spiritualnom obraanju
in conspectu universalitalis fluidi
letalis, pred kojim su i to jedino pred njim! svi ljudi jednaki; osim toga on planira i to
ree odvajajui se od Grenuja, i to veoma prijateljski, bez ikakvog, pa i najmanjeg oseanja

gaenja, gotovo kao da se odvaja od nekoga sebi ravnog da uskoro osnuje jednu
meunarodnu nadstalenu lou iji e se zadatak sastojati u tome da potpuno prevazie
fluidum letale da bi ga u najkraem moguem roku zamenila sa fluidum vitale, i kao ijeg
prvog prozelita on ve sada vidi Grenuja. On sada zapisa recept za cvetni parfem na cedulju,
stavi je u dep i pokloni Grenuju pedeset lujdora.
134
Tano nedelju dana nakon svog prvog predavanja markiz de la Tajad-Espinas je opet
predstavio svog tienika u auli univerziteta. Navala je bila velika. Doao je itav Monpelje,
ne samo nauni, ve u najveem broju upravo drutveni Monpelje, i monogo dama je tu bilo
koje su elele da vide legendarnog oveka iz peine. Iako su Tajadovi protivnici, uglavnom
predstavnici Kruga prijatelja botanikog univerzitetskog vrta i lanovi Udruenja za
pospeivanje poljoprivrede mobilisali sve svoje pristalice, predstava se pretvorila u bljetav
uspeh. Da bi podsetio publiku na Grenujevo stanje od pre nedelju dana Tajad-Espinas je dao
da od ruke do ruke idu crtei koji su peinskog oveka prikazivali u svoj njegovoj runoi i
zaputenosti. Zatim je dao da se uvede novi Grenuj u lepom plavom kaputu od somota i
svilenoj koulji, naminkan, napuderisan i friziran; i ve sam nain kako je hodao, naime
uspravno i mekanim koracima, elegantno njiui kukovima, zatim kako se bez iije pomoi
popeo na podijum, duboko se naklonio, uz osmeh klimajui glavom, as tamo, as ovamo
uutkao je sve koji su bili kritini i sumnjiavi; ak su i prijatelji botanikog univerzitetskog
vrta utali zbunjeno. Promena je bila suvie jasna, udo koje se ovde oigledno dogodilo
prevazilo je sva oekivanja: tu gde je pre nedelju dana uala jedna unakaraena, podivljala
kreatura, stajao je sada jedan doista civilizovan uglaen ovek. U Sali zavlada gotovo
pobono raspoloenje, a kad Tajad-Espinas poe svoje predavanje zavladala je potpuna
tiina.On opet razvi svoju ve dovoljno poznatu teoriju o letalnom zemaljskom fluidumu,
objasni zatim s kakvim mehanikim i dijetetskim sredstvima ga je isterao iz tela
demonstranta i zamenio ga vitalnim fluidumom i na kraju pozva sve prisutne, kako prijatelje
tako i protivnike da s obzirom na tako nadmone dokaze prestanu sa daljim otporom protiv
novog uenja i da zajedno sa njim, Tajad-Espinasom krenu u borbu protiv zlog fluiduma i
otvore se prema dobrom vitalno fluidumu. Izgovorivi te rei on rairi ruke i podie oi k
nebu, i mnogi ueni ljudi uinie to isto, a ene briznue u pla.
Grenuj je stajao na podijumu ne obraajui panju na markizov govor. Sa najveim
zadovoljstvom posmatrao je dejstvo jednog sasvim drugaijeg, mnogo realnijeg fluiduma:
njegovog vlastitog. Vodei rauna o prostornim zahtevima amfiteatra, on se odgovarajue,
i to veoma jako naparfemisao, i aura njegovog mirisa, im se popeo na podijum, poela je
135
silovito da se iri oko njega. Video je i zaista, video je ak oima! kako obuhvata gledaoce
u prvim redovima, zatim se nastavlja iza njih i napokon stie do poslednjih redova i do
galerije. A koga bi obuhvatila Grenujevo srce je zaigralo od radosti toga bi na njegove oi
promenila. Zaarani njegovim mirisom ljudi su, a da nisu bili ni svesni toga, menjali izraz lica,
svoje dranje, svoja oseanja. Onaj koji ga je do sada gledao sa gadljivim uenjem ublaio
bi sada svoj pogled; ko je ukoeno sedeo naslonjen na svojoj stolici, kritiki naboranog ela
i znatno sputenih kraiaka usana taj bi se sada oputenije naslonio na sto i dobio deaki
bezazlen izraz lica; pa ak i lica uplaenih, uasnutih, najsenzibilnijih, koji su ga ranije gledali
iskljuivo sa gnuanjem, a i sada bili skeptini, pokazivala bi znake ljubaznosti, ak simpatija
kad bi do njih dopro njegov miris.
Na kraju predavanja itav skup se podie na noge i poe da frenetino klie: iveo
vitalni fluidum! iveo Tajad-Espinas! ivela fluidalna teorija! Dole s ortodoksnom
medicinom! tako je vikao ueni svet Monpeljea, najznaajnijeg univerzitetskog grada na
francuskom jugu, a markiz de la Tajad-Espinas doiveo je najblistaviji trenutak u svom ivotu.
Grenuj, meutim, koji je sada silazio sa svog podijuma da se pomea sa publikom,
znao je da su ove ovacije zapravo upuene njemu, jedino njemu, an Batist Grenuju, iako
niko od onih koji su u sali klicali, nije o tome nita ni slutio.
136
XXXIV
U Monpeljeu je ostao jo nekoliko nedelja. Postao je prilino slavan i pozivan je u salone
gde su se raspitivali o njegovom boravku u peini i o tome kako ga je markiz izleio. Uvek je
morao da pria priu o razbojnicima koji su ga oteli i o korpi koju je neko sputao, i o
merdevinama. I svaki put on bi je obogatio i smiljao nove detalje. Tako je stekao opet
izvesnu vebu u govoru, istina veoma ogranienu, jer jezik nikada nije bio njegova jaa strana
i, to mu je bilo vanije, rutinski odnos prema lai.
Kako je utvrdio, on je ljudima mogao zapravo, da pria ta je hteo. Kad su jednom
stekli poverenje u njega a stekli su poverenje u njega odmah im bi inhalirali njegov
vetaki miris - onda su verovali u sve. Osim toga, zadobio je izvesnu sigurnost u drutvenom
ophoenju kakvu ranije nikada nije posedovao. Ona se ak fiziki izraavala. Izgledalo je kao
da je porastao. Njegova grba kao da je nestajala. Hodao je gotovo potpuno uspravan. A kad
bi ga neko oslovio, on se vie ne bi trecnuo, ve bi ostao da stoji uspravno i izdrao bi pogled
koji bi mu upuivali. Naravno, nije za to vreme od njega ispao nikakav svetski ovek, salonski
lav ili suvereni zabavlja drutva, ali je ipak sve vie gubio onu potuljenu, nespretnu crtu
svoje linosti i poprimao dranje koje se tumailo kao nekakva prirodna skormnost ili u
svakom sluaju kao laka uroena stidljivost, a koja je ne na jednog gospodina i ne na jednu
damu ostavila dirljiv utisak a tada su u mondenskim krugovima imali izvesnu slabost za
prirodno ponaanje i za neku vrstu neotesanog arma.
Poetkom marta spakovao je svoje stvari i otiao, potajno, jednog dana u cik zore, tek
to su se otvorile kapije, obuen u neugledan mrk kaput to ga je prethodnog dana kupio na
pijaci i sa otrcanim eirom koji je dopola pokrivao njegovo lice. Niko ga nije poznao, niko ga
nije video ni primetio jer je tog dana namerno odustao od svog parfema. A kad je markiz oko
podne naredio da ga potrae, straari su se tvrdo zakleli da su videli sve mogue ljude kako
naputaju grad, ali ne i onog poznatog peinskog oveka koga bi sigurno primetili.
137
Na to markiz pusti glas da je Grenuj napustio Monpelje s njegovim pristankom da bi zbog

porodinih stvari otputovao u Pariz. Potajno se, meutim, strahovito ljutio jer je planirao da
sa Grenujem krene na turneju po itavom kraljevstvu kako bi zadobio pristalice za svoju
fluidalnu teoriju.
Posle nekog vremena opet se umirio, jer se njegova slava irila i bez turneje, gotovo
bez njegovog uticaja. Pojavili su se dugi lanci o fluidumu letale Tajad u urnal de Savan i
ak u Kurije d l Europ i izdaleka su poeli da dolaze pacijenti zaraeni letalom da bi ih on
izleio. U leto 1764. osnovao je prvu Lou vitalnog fluiduma koja je u Monpeljeu brojala sto
dvadeset lanova i imala filijale u Marseju i Lionu. Zatim je odluio da krene i u Pariz, da bi
odatle osvojio ceo civilizovan svet svojim uenjem, ali je prethodno zbog propagandistike
podrke svog pohoda nameravao da napravi fluidalni podvig koji e zaseniti izleenje
peinskog oveka kao i sve druge eksperimente, i on poetkom decembra krenu na elu
grupe neustraivih sledbenika na ekspediciju na vrh Pik di Kanigu, koji se nalazio na istom
meridijanu kao i Pariz i vaio za najveu planinu Pirineja. Ovaj ovek ve na pragu starosti
hteo je da ga uznesu na 2800 metara visok vrh i da se tamo tri nedelje izloi najistijem,
najsveijem vitalnom vazduhu, da bi, kako je objavio, tano na Badnje vee siao s njega
kao io mladi od dvadeset godina.
Sledbenici su digli ruke im su proli Verne, poslednju ljudsku naseobinu u podnoju
strane planine. Markiz se na to, meutim, nije obazirao. Odbacujui svoju odeu na ledenoj
hladnoi i isputajui glasne kliktaje poeo je da se penje sam. Poslednje to su videli bila je
njegova silueta koja sa rukama ekstatino podignutim prema nebu i pevajui nestaje u
snenoj meavi.
Na Badnje vee njegovi uenici su uzaludno ekali povratak markiza Tajad-Espinasa.
Nije doao ni kao starac ni kao mladi. Ni u rano leto sledee godine kad su najhrabriji krenuli
u potragu i popeli se na jo uvek zavejan vrh Pik di Kanigu nisu nali nita od njega ni
komad odee, ni komad tela, ni koicu.
Njegovom uenju, meutim, to nije smetalo. Naprotiv. Uskoro je krenula legenda da
138
se on na vrhu planine venao sa venim vitalnim fluidumom, rastvorivi se u njemu i

rastvorivi njega u sebi, i da od tada lebdi nevidljiv, ali u venoj mladosti nad vrhovima
Pirineja, i ko se popne gore do njega taj e ga primiti u sebe i bie godinu dana zatien od
bolesti i procesa starenja. Sve do devetnaestog stolea Tajadova fluidalna teorija prouavana
je na nekim medicinskim katedrama i primenjivana je terapeutski u mnogim okultnim
drutvima. I dan-danas, na obe strane Pirineja, naroito na Perpinjanu i Figerasu postoje
tajne loe tajadista koji se jednom godinje nalaze da se penju na Pik di Kanigu.
Tamo pale veliku vatru, navodno povodom suneve prekretnice i u ast svetog Jovana
ali u stvari da bi odali poast svom majstoru Tajad-Espinasu i njegovom veliko fluidumu i
da bi zadobili veiti ivot.
TREI DEO
140
XXXV
Dok je Grenuju za prvu etapu njegovog putovanja kroz Francusku bilo potrebno sedam
godina, ovu drugu preao je za manje od sedam dana. Nije vie izbegavao prometne
drumove i gradove, nije iao zaobilaznim putevima. Imao je miris, imao je novac, imao je
samopouzdanje i urilo mu se.
Jo isto vee onog dana kada je napustio Monpelje stigao je u Gro-di Roa, mali luki
grad jugozapadno od Egi Morta, gde se ukrcao na teretni jedrenjak za Marsej. U Marseju nije
ni napustio luku ve je odah potraio brod koji ga je dalje uz obalu odveo prema istoku. Dva
dana kasnije bio je u Tulonu, posle jo tri dana u Kanu. Ostatak puta preao je peice. Iao
je puteljkom koji je vodio na sever, navie prema brdima.
Nakon dva sata stajao je na vrhu kupolastog brda i pred njim se irila kotlina koja je
obuhvatala nekoliko milja, poput ogromne prirodne tepsije zaokruene blagim breuljcima i
otrim planinskim lancima, i ija iroka sredina je bila prekrivena obraenim poljima, batama
i maslinjacima. Nad ovom kotlinom vladala je sasvim posebna, udno intimna klima. Iako je
more bilo tako blizu da se moglo videti sa vrha breuljka ovde nije bilo nieg primorskog,
nieg slankasto-peanog, nieg otvorenog, ve neka tiha izdvojenost, kao da je ovo mesto
udaljeno mnogo dana putovanja od obale. Iako su se prema severu nalazile visoke planine
jo uvek prekrivene snegom, ovde se nije moglo osetiti nita grubo ili oskudno, niti je bilo
hladnog vetra. Prolee je vie uzelo maha nego u Monpeljeu. Blaga izmaglica se nadvijala
nad poljima poput staklenog zvona. Cvetale su kajsije i bademi, a topao vazduh nosio je miris
narcisa. Na drugom kraju velike tepsije, na udaljenosti od oko dve milje, leao je ili bolje
reeno bio je za podnoje brda prilepljen jedan grad. Kad bi se gledao iz daljine nije odavao
nikakav pompezan utisak. Nije bilo nikakve mone katedrale koja bi se izdizala nad kuama,
samo patrljak od crkvenog tornja, nikakve tvrave koja bi dominirala, nikakve izrazito
raskone zgrade. Zidine nisu ni najmanje izgledale postojano, tu i tamo kue bi se irile izvan
141
svojih dvorita, pre svega prema ravnici dajui predgrau neugledan, iskrzan izgled. inilo
se kao da je ovo mesto isuvie esto osvajano i ponovo oslobaano, i kao da je odve umorno
da bi se ozbiljnije suprotstavljalo buduim uljezima ali ne zbog slabosti, ve zbog nemara
ili ak oseanja snage. Izgledalo je kao da nema potrebe da se razmee sjajem. Ono je
vladalo velikom mirisnom tepsijom pred svojim pragom i kao da mu je to bilo sasvim
dovoljno.
Ovo istovremeno neugledno i samosvesno mesto bilo je grad Gras, ve nekoliko
decenija neosporena metropola za proizvodnju i trgovinu mirisima, parfimerijskim
proizvodima, sapunima i uljima. uzepe Baldini je njegovo ime uvek izgovarao sa
oboavanjem. Ovaj grad je Rim mirisa obeana zemlja za proizvoae parfema. I ko nije
ovde svoj ugled stekao, taj ne nosi s pravom ime majstora za parfeme.
Grenuj je veoma trezvenim pogledom posmatrao grad Gras. Oni nije traio nikakvu
obeanu zemlju mirisa, i srce mu uopte nije zaigralo ugledavi ono gnezdo tamo preko.
Doao je jer je znao da je tamo mogao da naui nekoliko tehnika za dobijanje mirisa bolje
nego bilo gde. Njih je hteo da savlada jer su mu bili potrebni za njegove ciljeve. Iz depa je
izvukao boicu sa svojim parfemom, tedljivo se namirisao i nastavio put. Nakon sat i po,
oko podne, bio je u Grasu.
Ruao je u gostionici na gornjem kraju grada, na trgu Plas o Er. Trg je uzduno
presecao potok u kome su tavitelji prali svoje koe da bi ih zatim irili da se sue. Smrad je
bio tako jak da bi mnogim gostima jelo sasvim preselo. Ali ne i njemu, Grenuju. Njemu je taj
miris bio poznat, davao mu je oseanje sigurnosti. U svim gradovima on bi prvo iao u etvrti
tavitelja. Onda mu je izgledalo da on, dolazei iz sfere smrada i istraujui odatle ostale
predele mesta, nije vie nikakav stranac.
itavo poslepodne krstario je gradom. Ovaj je bio neverovatno prljav, uprkos ili moda
upravo zbog mnogo vode koja je izvirala iz desetine izvora i esmi, uborila u neureeni
potocima i koritima i podlokavala uliice ili ih plavila blatom. Kue su u nekim etvrtima bile
tako zbijene da je za prolaze i stepenice bilo samo lakat prostora, a prolaznici koji bi gacali
po blatu morali su da guraju jedan drugog da bi proli. ak i na trgovima i malo irim ulicama
142
kola su jedva mogla da se mimoilaze.

Pa ipak, uprkos svoj toj prljavtini, neistoi i teskobi, grad je prosto bujao od zanatske
aktivnosti. Grenuj je prilikom svog obilaska otkrio ne manje od sedam radnji gde se kuvao
sapun, tuce majstora za parfeme i rukavice, bezbroj manjih destilacija, ateljea za pomade i
zaine i napokon sedam trgovaca koji su mirise prodavali na veliko.
To su, meutim, bili trgovci koji su raspolagali pravim skladitima mirisnih materija.
Istina, po njihovim kuama to se teko moglo zakljuiti. Fasade koje su gledale na ulicu
izgledale su graanski skromne, ali ono to bee lagerovano iza njih, u ambarima i ogromnim
podrumima burad puna ulja, naslagane gomile najfinijeg sapuna od lavande, baloni puni
cvetne vodice, vina, alkoholi, bale mirisne koe, vree i kovezi i sanduci do vrha napunjeni
zainima... Grenuj je to namirisao u svim pojedinostima iza najdebljih zidova to behu
bogatstva kakvim ni kneevi nisu raspolagali. A ako bi paljivije omirisao da oseti ta se nalazi
iza ovih prozainih radnji i skladita, onda bi otkrio da se na drugoj strani neuglednih kua
to su gledale na ulicu nalaze zdanja najluksuznije vrste. Oko malih, ali draesnih vrtova u
kojima su uspevale palme i oleandri i uborile ljupke, gredicama ograene fontane, pruali
su se najee izgraeni u obliku slova U, prema jugu, prava krila zgrada: suncem okupane
i svilenim tapetama obloene spavae odaje na gornjim spratovima, a raskoni, egzotinim
drvetom obloeni i parketisani saloni, ponekad su se poput terasa pruali u batu i u njima
se zaista, kao to je Baldini priao, jelo zlatnim priborom iz porcelanskih tanjira. Gospoda
koja je ivela iza ovih skromnih kulisa mirisala je na zlato i na mo, na teko obezbeeno
bogatstvo i mirisali su na to vie od bilo ega to je Grenuj do tada tokom svog putovanja
kroz ovu provinciju u tom smislu osetio.
Dugo je stajao ispred jedne od ovih kamufliranih palata. Kua se nalazila na poetku
Ulice Droat, glavne ulice koja je presecala grad itavom duinom od zapada prema istoku.
Nije izgledala ni malo neobino, moda neto ira i udobnija spreda nego susedne zgrade, ali
ni u kom sluaju impozantna. Ispred kapije su stajala kola s buradima zo su ih istovarali
valjajui ih preko daske. Druga kola su ekala u blizini. Neki ovek s papirima ue u kontoar,
zatim izae zajedno s jednim drugim ovekom, pa obojica nestae iza kapije. Grenuj je stajao
143
na suprotnoj strani ulice i posmatrao ta se dogaa. ta se tu deavalo nije ga zanimalo. Pa

ipak je stajao. Neto mu je okupiralo panju.
On sklopi oi i usresredi se na mirise koji su dopirali od zgrade preko puta njega. Bilo
je tu mirisa buradi, sireta i vina, zatim mnogostruki i teki mirisi skladita, zatim mirisa
bogatstva koji su isparavali kroz zidove poput finog zlatnog znoja, i napokon mirisi nekog
vrta koji mora da se nalazio na drugoj strani kue. Nije bilo lako uhvatiti ove nenije mirise
bate jer su se oni povlaili u tankim prugama preko slemena kue sputajui se tek
mestimino na ulicu. Grenuj prepozna u njima magnolije, zumbule, moac i rododendron
ali izgledalo je da ima tu jo neega, neeg ubistveno dobrog to je mirisalo u toj bati, miris
tako poseban kakav jo nikad u ivotu nije osetio ili moda jeste jedan jedini put... Morao
je da se priblii tom mirisu.
Razmiljao je da li da jednostavno kroz ulaznu kapiju ue u zdanje, ali tu je u
meuvremenu ve toliko ljudi bilo zaposleno istovarom i kontrolisanjem buradi da bi ga
sigurno primetili. On odlui da se vrati ulicom i pronae neku uliicu ili prolaz koji e moda
voditi pored poprene strane kue. Posle nekoliko metara stigao je do gradske kapije na
poetku Ulice Droat. On je proe, krenu levo hodajui nizbrdo tik uz gradske zidine. Nije
mnogo odmakao i opet je namirisao batu, najpre slabu, jo uvek pomeanu sa mirisom
polja, zatim sve jae. Napokon je znao da je sasvim blizu nje. Bata se graniila sa gradskim
bedemom. Nalazio se direktno pored nje. Ako bi se udaljio nekoliko koraka mogao je da preko
zida ugleda vrhove stabala pomorande.
On opet sklopi oi. Mirisi bate ga obuzee jasni i u istim konturama poput arenih
traka duge. A meu njima je bio i onaj dragoceni miris do kojeg mu bee stalo. Grenuja
obuze vrelina od ushienja i hladnoa od uasa. Krv mu jurnu u glavu kao kakvom deranu
uhvaenom u krai, pa se vrati nazad u sredinu tela, zatim se opet podie i ponovo vrati i on
tu nita nije mogao. Ovaj mirisni napad desio se isuvie neoekivano. Kao trenutak, dug
koliko i dah, kao venost mu je izgledalo, kao da se vreme udvostruilo ili radikalno nestalo,
jer vie nije znao da li je sada sada i ovde ovde, ili je pak sada nekad, a ovde tamo, i to u
Ulici Mare u Parizu, septembra 1753: miris koji je dopirao iz bate bio je miris crvenokose
144
devojke koju je tada ubio. Da je ovaj miris opet pronaao u svetu nateralo mu je suze
radosnice na oi a spoznaja da to ne moe biti istina zaplaila ga je na smrt.
Zavrte mu se u glavi i on se malo zaljulja i bi prisiljen da se osloni o zid i da sklizne
polako uz njega, pa da une. Povrativi se tu i obuzdavajui svoj duh on poe da uvlai u
sebe fatalni miris u kraim, manje riskantnim dahovima i utvrdi da miris iza zida istina gotovo
sasvim lii na miris crvenokose devojke, ali da ipak nije potpuno isti. U svakom sluaju on je
takoe poticao od jedne crvenokose devojke, tu nije moglo biti nikakve sumnje. Grenuj vide
ovu devojku u svojoj olfaktivnoj predstavi pred sobom kao na slici: nije sedela mirno ve je
skakala tamo-amo, zagrevala se i opet se hladila, oigledno je igrala neku igru prilikom koje
je morala da se brzo pokree i ponovo brzo da zastaje i to s nekom osobom sasvim
beznaajnog mirisa. Imala je blistavo belu kou. Imala je zelenkaste oi. Na licu je imala
suneve pegice, na vratu i na grudima Grenuju zastade na trenutak dah, zatim poe otrije
da njuka nastojei da potisne mirisnu uspomenu na devojku iz Ulice Mare ova devojka nije
jo ni imala grudi u pravom smislu te rei! Grudi su tek poinjale da joj rastu. Imala je
beskrajno nene i jedva mirisne i sunevim pegicama osute, moda tek pre nekoliko dana,
moda tek pre nekoliko asova, zapravo tek od sada kupice grudi koje su upravo sad poinjale
da se ire. Jednom reju devojka je jo uvek bila dete. Ali kakvo dete!
Grenuju izbie grake znoja na elu. Znao je da deca ne miriu nita posebno, isto
toliko malo kao zeleno cvee pre cvetanja. Ali ovaj, skoro jo uvek zatvoreni cvet iza zida koji
je upravo sad poeo, i to niko nije primetio osim njega, Grenuja, da isputa svoje prve mirise,
ve sada je mirisao tako jezivo nebeski da e, kada se jednom razvije u punom sjaju odavati
parfem kakav svet jo nije ostio. Ona ve sada mirie bolje, pomisli Grenuj, od one devojke
iz Ulice Mare ne tako jako, ne tako sloeno, ali finije, izbruenije i istovremeno prirodnije.
Za godinu do dve, ovaj miris e, meutim, sazreti i dobiti silovitost kojoj ni jedan ovek ni
mukarac ni ena nee moi da se odupre. I ljudi e biti savladani, bespomoni pred arolijom
ove devojke, a nee znati zato. I zato to su glupi i svoje noseve koriste samo za duvanje,
misle da sve i svakog mogu prepoznati jedino oima, i rei e da je to zato to ova devojka
poseduje lepotu i gracioznost i ljupkost. U svojoj ogranienosti oni e hvaliti njene pravilne
145
crte, vitku figuru, besprekorne grudi. Njene oi govorie kao da su smaragdi, a zubi kao
biseri, i njeni udovi glatki poput slonovae a bie tu i drugih idiotskih poreenja. I onda e
je proglasiti za kraljicu jasmina, i slikae je glupi portretisti, u njenu sliku e blenuti, i govorie
da je ona najlepa ena Francuske. I mladii e noima uz zvuke mandolina zavijati pod
njenim prozorom... debeli bogati starci e na kolenima prositi od njenog oca njenu ruku... i
enama svake dobi, kada je vide, otee se duboki uzdah i sanjae o tome da bar jedan dan
izgledaju tako zavodniki kao ona. A niko od njih nee znati da to nije njen izgled koe su
podlegli, da to nije njena navodno besprekorna spoljanja lepota, ve jedino njen
neuporedivi, velianstveni miris! Samo on e to znati, on Grenuj, jedino on. On je to ve
sada znao.
Ah! Hteo je da ima ovaj miris! Ne da ga ima na tako uzaludan, trapav nain kao miris
one devojke iz Ulice Mare, jer onaj miris je odjedanput ispio i time ga unitio. Ne, miris
devojke iza zida on je istinski hteo da prisvoji; da ga skine sa nje poput koe i pretvori u
vlastiti miris. Kako e se to dogoditi jo uvek nije znao, ali je imao ak dve godine vremena
da to naui. Ne bi u osnovi to moralo da bude tee nego oteti miris nekom retkom cvetu.
On ustade, gotovo pobono, kao da naputa neko sveto mesto ili nekog ko spava, udalji
se pognut, tiho, da ga niko ne vidi, da ga niko ne uje, da niko ne obrati panju na njegovo
dragoceno otkrie. On pobee pored zida sve do suprotnog kraja grada, gde se devojaki
parfem konano izgubio kada je poao kroz kapiju Port de Feneant. U senci kua on zastade.
Smrdljiva isparenja uliica davala su mu oseanje sigurnosti, pomaui mu da obuzda strast
koja ga je obuzela. Nakon etvrt sata opet je bio sasvim miran. Za poetak, nee vie ii u
blizinu bate iza zida. Nije bilo potrebno. To ga je suvie uzbuivalo. Ovaj cvet je uspevao i
bez njegove pomoi, a kako e se rascvetati to je ionako znao. Ne sme dozvoliti da ga u
nevreme opini njen miris. Morao je da se baci na posao. Morao je da proiri svoja znanja i
usavri svoje zanatske sposobnosti da bi bio opremljen u vreme etve. Imao je jo dve godine
na raspolaganju.
146
XXXVI
Nedaleko od Port de Feneant u Ulici de la Luv Grenuj otkri mali atelje za proizvodnju
parfema i potrai posao.

Pokazalo se da je gazda majstor parfema Onore Arnulfi umro prole zime i da njegova
udovica, ivahna crnokosa ena od tridesetak godina vodi radnju sama uz pomo jednog
egrta.
Madam Arnulfi nakon to se dugo vajkala zbog tekih vremena i svog ugroenog
ekonomskog poloaja, izjavi da ona zapravo sebi ne moe dozvoliti da ima jo jednog egrta,
dok joj je, s druge strane, zbog velike koliine predstojeeg posla jedan hitno potreban; da
osim toga jedno drugom egrtu nikako ne bi mogla da d smetaj kod sebe u kui, ali da, s
druge strane, raspolae malom batenskom kuicom u svom masinjaku iza franjevakog
manastira ni deset minuta odavde u kojoj bi mladi ovek bez velikih prohteva mogao za
nevolju da prenoi; da je dalje kao potena gazdarica svesna svoje odgovornosti za telesno
zdravlje svojih egrta, ali da, s druge strane, nije u mogunosti da obezbedi dva topla obroka
dnevno jednom reju, madam Arnulfi je bila ena zdravog razuma i sa zdravim smislom za
poslovanje, to je Grenuj ve odavno namirisao. A budui da njemu samom do novca nije
bilo stalo i to je izjavio da je zadovoljan sa platom od dva franka nedeljno i ostalim oskudnim
uslovima brzo su se dogovorili. Pozvan je prvi egrt, ovek divovskog rasta po imenu Drio,
za koga je Grenuj odmah pogodio da je navikao da sa madam deli postelju i bez ijih
konsultacija ona oigledno nije donosila odreene odluke. On stade ispred Grenuja koji je
pred ovim delijom izgledao smeto vetrenjasto, rairi noge irei ispred sebe oblak mirisa
sperme, odmeri ga, otro ga pogleda u oi, kao da na ovaj nain hoe da prepozna neke
neiste namere ili eventualnog ljubavnikog konkurenta; napokon se prezrivo osmehnu i
klimnu glavom.
Time je sve bilo reeno. Grenuj dobi stisak ruke, hladnu veeru, ebe i klju od kolibe
147
- kuice bez prozora, koja je prijatno mirisala na staru oviju balegu i seno i u njoj se smestio,
onako kako je znao i umeo. Sledeeg dana poeo je da radi kod madam Arnulfi.
Bilo je to vreme narcisa. Madam Arnulfi je uzgajala to cvee na vlastitim malim
parcelama zemlje koju je ispod grada posedovala u velikoj tepsiji, ili bi ih kupovala od seljaka
s kojima se ogoreno cenjkala za svaku lotu. Cvee su donosili u ranu zoru, iz korpi bi ih
izruivali u atelje, desetine hiljada puta, na ogromne gomile koje su, meutim, odavale kao
pero lagan miris. Drio bi za to vreme u velikom kazanu otopio svinjski i govei loj u kremastu
supu u koju je, dok je Grenuj neprestano morao da mea poput metle dugakom kutlaom,
na lopate ubacivao svee cvee. Na smrt preplaenih oiju, prebledevi, ono je lealo na
povrini do trenutka kada e ga kutlaa promeati i topla mast obuhvatiti. I gotovo istog
trenutka ve je postalo mlitavo i uvelo i smrt ga je oigledno tako brzo prekrila da mu nije
ostao nikakav drugi izbor ve da svoj poslednji mirisni uzdah udahne upravo onom medijumu
koji ga je udavio; jer Grenuj je to opaao s neopisivom ushienou to je vie cvetova
meao u svom kazanu utoliko je jae mirisala mast. I to nisu bili samo mrtvi cvetovi koji su
dalje mirisali u masti, ne, bila je to sama mast koja je za sebe prisvojila miris cvetova.
U meuvremenu je supa postala previe gusta, i morali su da je brzo procede kroz
velika sita da bi je oslobodili od sparuenih leeva i da je pripreme za svee cvetove. Zatim
bi opet ubacivali i meali i cedili ceo dan, bez pauze, jer posao nije trpeo odlaganje, sve
dok uvee itava gomila cvea nije prola kroz kazan s mau. Ostatke bi kako se nita ne
bi izgubilo prelili kljualom vodom i u presi iscedili do poslednje kapi, to je davalo neto ulja
nenog mirisa. Najvei deo mirisa, meutim, dua mnotva cvetova, ostala je u kazanu,
zatvorena i sauvana u neuglednoj sivobeloj masti koja se sada polako stvrdnjavala.
Sledeeg dana nastavljena je mazeracija kako se zvala ova procedura; kazan je
ponovo zagrevan, mast bi postajala tena i u nju su sipani novi cvetovi. To je tako trajalo
vie dana od zore do kasno u no. Rad je bio naporan. Grenujeve ruke postae teke kao
olovo, na akama je dobio uljeve, a u leima bolove dok se uvee vraao u svoju kolibu.
Drio, koji je sigurno bio tri puta jai nego on, nije mu ni jedan jedini put pomogao kod
meanja, ve se zadovoljio sipanjem poput pera lakih cvetova u kazan i motrenjem na vatru,
148
a ponekad bi, zbog vruine, otiao da popije koju aicu. Ali Grenuj se nije bunio. Bez rei je
meao cvetove u masti, od jutra do veeri, i dok je meao jedva da je oseao napor, jer ga
je neprestano fascinirao proces to se odigravao pred njegovim oima i pred njegovim
nosom: brzo venjenje cvetova i absorbovanje njegovog mirisa.
Posle nekog vremena Drio odlui da je mast sada zasiena i da ne moe vie da
apsorbuje nikakve nove mirise. Oni ugasie vatru, procedie poslednji put teku supu i
napunie njom keramike zdele gde se ona uskoro stvrdnu u pomadu divnog mirisa.
Sad je dolo vreme da madam Arnulfi isproba skupoceni proizvod, da stavi etiketu, i
da ga, vodei rauna o kvalitetu i kvantitetu zabelei u svoje knjige. Nakon to je posude
lino zatvorila, zapeatila i odnela u hladne dubine svog podruma, obukla bi svoju crnu
haljinu, stavila na glavu svoj udoviki veo i poela da obilazi trgovce i parfimerije u gradu.
Dirljivim reima ona bi gospodi opisivala svoju situaciju samohrane ene, sluala njihove
ponude, uzdisala i na kraju bi prodavala ili ne bi prodavala. Parfimisana pomada, hladno
lagerovanje, mogla je dugo da traje. I ako sada cene ne bi bile zadovoljavajue, ko zna,
moda e u zimu ili sledeeg prolea porasti. Osim toga je trebalo razmisliti nije li bolje,
umesto da prodaje ovim cicijama, da zajedno sa drugim proizvoaima poalje tovar pomada
u enovu, brodom, ili da uestvuje u konvoju koji kree na jesenji sajam u Bokeru riskantni
poduhvati, svakako, ali u sluaju uspeha krajnje unosni. Ove razliite mogunosti madam
Arnufi je paljivo odmeravala, ponekad bi prodala deo svog blaga ili trgovala na vlastiti rizik.
Ali ukoliko bi prilikom svojih ispitivanja stekla utisak da je trite pomada prezasieno i da se
u dogledno vreme nee preokrenuti u njenu korist, onda bi, dok bi oko nje leprao veo
pohitala kui i naloila Driou da itavu produkciju podvrgne lavai i pretvori je u Essence
Absolve1.
I onda bi pomadu opet vadili iz podruma, u zatvorenim posudama bi je veoma oprezno
zagrevali, sipali u nju najfiniji alkohol i uz pomo ugraene mealice koju je pokretao Grenuj
temeljito bi je promeali i isprali. U podrumu bi se ova meavina brzo ohladila, alkohol bi se
izdvojio iz stvrdnute masti pomade i njime bi napunili bocu. On je sad predstavljao jedan
kvazi parfem, istina, ogromnog intenziteta, dok je preostala pomada izgubila najvei deo
1 ista esencija
149
svog mirisa. Opet je dakle miris cvea preao u drugi medijum. Ali operaciji ovde nije bio
kraj. Nakon temeljnog filtriranja kroz gazu koja je zadravala i najmanju rvicu masti Drio bi
parfimisani alkohol sipao u manji alambik i polako ga destilovao na tihoj vatri. Ono to je
nakon gubljenja alkohola jo ostalo bila je majuna koliina blede tenosti koja je Grenuju
bila dobro poznata, ali koju u ovom kvalitetu i istoti nije osetio ni kod Baldinija ni kod Rinela:
isto ulje cvetova, njihov preien miris sto hiljada puta koncentrisan u malu baricu
Essence Absolve. Ova esencija nije vie mirisala ljupko. Mirisala je gotovo bolno intenzivno,
otro kao da ujeda. Pa ipak, bila je dovoljna jedna kap rastvorena u litri alkohola da je ponovo
oivi i da ponovo nastane itavo polje cvea.
Plen je bio strano mali. Jedva tri male boice uspeli su da napune destilisanom
tenou. Od mirisa stotina hiljada cvetova nije ostalo vie od tri male boice, ali one su
vredele itavo bogatstvo, ak i ovde u Grasu, a koliko tek su vredele kad bi ih poslali u Pariz,
ili u Lion, u Grenobl, u enovu ili Marsej! Madam Arnulfi bi dobila blaen pogled kada bi
ugledala ove boice, milovala bi ih oima, i dok bi ih zatvarala izbruenim staklenim epovima,
zadravala bi dah da ne oduva nita od skupocenog sadraja. A da ni nakon zatvaranja ne bi
ispario ni atom, ona bi ep zapeatila tenim voskom i stavila ih u riblji mehur koji bi vrsto
vezala oko vrata boice. Zatim bi ih poloila u vatom obloenu malu krinju i odnela ih u
podrum gde bi ih zakljuala.
1 ista esencija
150
XXXVII
U aprilu su mazerirali utilovku i cvet pomorande, u maju more rua iji miris je ceo
mesec obavijao grad poput kao krem slatke nevidljive magle. Grenuj je radio kao konj.
Skromno, sa gotovo ropskom spremnou obavljao je sve vrste niih poslova koje mu je Drio
davao. Ali, dok je naizgled tupo meao, presipao, prao kace, istio pod radionice ili donosio
drvo za ogrev, njegovoj panji nije promicalo nita od sutinskih stvari posla, nita od
metamorfoze mirisa. Preciznije nego to je to Drio ikad umeo svojim nosem, Grenuj je pratio
i nadzirao seobu mirisa od listova cvea preko masti i alkohola sve do ljupkih malih boica.
Osetio bi, mnogo pre nego to bi Drio to primetio, da li se mast isuvie zagrejala, namirisao
bi da li su cvetovi iscrpljeni, da li je supa zasiena mirisom, namirisao bi sve to se dogaa
unutar sudova za meanje i u kom preciznom trenutku je neophodno prekinuti proces
destilacije. A ponekad bi jasno stavio na znanje ta misli, istina sasvim neobavezno i ne
odbacujui svoj ponizan stav. ini mu se, rekao bi, da se sada mast moda pregrejala; misli
da bi uskoro mogli da je procede; osea nekako kao da je alkohol u alambiku sada ispario...
A Drio, koga istina nije krasila neka izuzetna inteligencija, ali koji nije bio ba potpuna budala,
shvatio je vremenom da su njegove odluke najbolje jedino onda kada bi uradio ili naredio da
se uradi upravo ono to je Grenuj mislio ili nekako oseao. I budui da Grenuj nije nikada
drsko ili kao da bolje zna izraavao ono to je mislio ili nekako oseao, i budui da nikada
a pogotovo nikada u prisustvu madam Arnulfi! nije dovodio u sumnju, ak ni ironino, Driov
autoritet i njegov nadmoni poloaj kao prvog egrta, Drio nije video razloga da ne prihvati
Grenujeve savete, tavie, da mu vremenom otvoreno preputa donoenje odluka.
Sve ee se dogaalo da Grenuj nije vie samo meao, ve je istovremeno i
pripremao, loio i cedio dok bi Drio skoknuo kod Katr Dofin na au vina ili gore do madam
da ispuni svoje obaveze. Znao je da moe da se pouzda u Grenuja. A Grenuj, iako je radio
dvostruki posao, uivao je to je sam, to se usavrava u novoj vetini i ponekad pravi male
151
eksperimente. I s lopovskom radou utvrdio je da je pomada koju je on pripremio

neuporedivo finija, da je njegova
zajedno sa Drioom.
Essence Absolve
mnogo istija nego ona koju je proizveo
Krajem jula poelo je vreme jasmina, u avgustu vreme nonog zumbula. Oba cveta
posedovala su tako osoben i istovremeno nepostojan parfem da njihovi cvetovi ne samo to
su morali da se beru pre izlaska sunca, ve su zahtevali najspecifiniju, najneniju preradu.
Toplota je umanjivala njihov miris. Iznenadna kupka u vreloj masti sasvim bi ga unitila. Ovi
najplemenitiji od svih cvetova nisu dozvoljavali da i se dua jednostavno otme, morali su je
iz njih izmamiti. U posebnoj prostoriji posipani su na ploe premazani hladnom mau ili su
uvijani u krpe natopljene uljem gde su polako morali da se uspavaju do smrti. Tek posle tri
ili etiri dana uveli bi i svoj miris udahnuli u susednu mast i ulje. Zatim bi ih oprezno odvojili
i posuli svee cvee. Ovaj postupak se ponavljao bar deset, dvadeset puta i dok bi se pomada
sita nasisala i mirisno ulje moglo da se iscedi iz krpa, ve je bio septembar. Ovde je plen bio
bitno manji nego kod mazeracije, ali kvalitet jedne putem hladne anflerae dobijene paste
od jasmina ili jednog
Huille Antique de Tusrevse prevazilazilo bi svojom finoom i vernou
originalu svaki drugi proizvod parfimerske vetine. Naroito je kod jasmina izgledalo kao da
je slatki erotini miris cveta na masnim ploama preslikan kao u ogledalu, i da sada zrai
potpuno kao u prirodi
cum grano salis
dodue. Jer Grenujev nos je, naravno, prepoznao
razliku izmeu mirisa cveta i njegovog konzerviranog mirisa: poput nenog vela tu je bio
prisutan poseban miris masti bez obzira koliko ona bila ista nad mirisom originala, ona
ga je ublaavala, blago je ponitavala njegovu prodornost, moda je ak i omoguavala da
njegova lepota postane podnoljiva za obine ljude... U svakom sluaju, ovakva prerada bila
je najrafiniraniji i najdelotvorniji nain da se uhvate neni mirisi. Boljeg naina nije bilo.
I mada ovaj metod nije bio dovoljan da potpuno uveri Grenujev nos, on je ipak znao da je
itekako mogao da obane svet otupelih noseva.
Nije prolo mnogo vremena i on je svog uitelja Drioa prevaziao ne samo u mazeraciji,
ve i u vetini hladnog otimanja mirisa, i to mu je stavio do znanja na svoj oprobani, ponizno
diskretan nain. Drio mu je rado preputao da ide u klanicu i tamo kupuje najpodesnije masti,
152
da ih isti, pere, filtrira i odreuje njihov odnos u smesi to je za Drioa uvek predstavljao
krajnje teak zadatak koga se bojao, jer mast koja je bila neista, uegla ili se isuvie oseala
na svinju, ovna ili govee mogla je da uniti najskupoceniju pomadu. Preputao mu je da
odreuje rastojanje izmeu masnih ploa, vreme promene cvetova, stepen zasienja pomade
preputao mu je skoro sve vanije odluke koje je on, Drio, slino kao i nekad Baldini,
donosio otprilike prema priuenim pravilima, a koje je Grenuj, meutim, donosio znanjem
svog nosa to Drio nije, naravno, ni slutio.
Srene je ruke, govorio je Drio, dobro osea stvari.
A ponekad bi pomislio: On je jednostavno mnogo nadareniji nego ja, on je sto puta
bolji znalac.
A istovremeno ga je drao za istog idiota, poto Grenuj, kako je verovao, ne ume od
svog dara da napravi najmanji kapital, dok e on, Drio svojim skromnim mogunostima
uskoro dogurati do majstora. I Grenuj ga je ohrabrivao u ovom miljenju, pravei se vredan
i glup, ne pokazujui ni najmanju ambiciju, inei se kao da ne zna ba nita o svojoj
genijalnosti, ve da samo postupa po uputstvima mnogo iskusnijeg Drioa bez koga on ne bi
predstavljao nita. I tako su se sasvim dobro slagali.
Onda je dola jesen, pa zima. U radionici je bilo manje posla. Mirisi cvea nalazili su se
zarobljeni u podrumu u posudama i boicama, i ako madam nije elela da se ova ili ona
pomada ispere, ili da se destilie dak osuenih zaina, nije bilo mnogo posla. Jo uvek je bilo
maslina, nedelju za nedeljom stizalo je po nekoliko punih korpi. Cedili su iz njih ulje, a ostatak
bacali u mlin. Bilo je i vina od koga je Grenuj jedan deo destilisao u alkohol i potpuno preistio.
Drio se sve ree pojavljivao. Izvravao je svoju obavezu u postelji madam, a kada bi
uao u radionicu zaudarajui na znoj i seme, onda je to znailo da e odmah nestati u krmi
Katr Dofen. I madam je retko silazila. Ona se bavila problemima svog imetka i
preureenjem svoje garderobe za period nakon isteka korote. esto Grenuj nije danima
video nikog osim sluavke kod koje je u podne dobijao supu, a uvee hleb i masline. Jedva
da je izlazio. U drutvenom ivotu, odnosno u redovnim susretima egrta i proslavama
uestvovao je taman toliko da nikome ne padne u oi ni njegovo odsustvo ni njegovo prisustvo.
153
Prijateljstva i blia poznanstva nije imao, ali je strogo vodio rauna da sluajno neko ne
pomisli da je arogantan ili udan. Drugim egrtima je preputao da trae njegovo drutvo.
Bio je pravi majstor u vetini irenja dosade i prikazivanja sebe kao bespoone budale
istina, nikad toliko preterano da bi ga sa zadovoljstvom ismejavali ili iskoristili kao rtvu za
neku od neslanih esnafskih ala. Uspelo mu je da vai kao potpuno nezanimljiv. Ostavljali su
ga na miru. A on nita drugo nije ni imao na umu.
154
XXXVIII
Svoje vreme je provodio u ateljeu. Driou je rekao da eli da pronae recept za
kolonjsku vodu, ali je u stvarnosti eksperimentisao sa sasvim drugim mirisima. Njegov

parfem to ga je napravio u Monpeljeu postepeno se potroio, iako ga je veoma tedljivo
koristio. Kreirao je nov. Ali ovog puta nije se zadovoljio time da od na brzinu prikupljenih
materijala iitira tek tako osnovni ljudski miris, ve je svu svoju ambiciju usresredio na to da
proizvede jedan lini miris ili ak mnotvo linih mirisa.
Najpre je napravio za sebe miris za neupadljivost jedno mije sivo mirisno odelo za
svaki dan kod koga je poput sira nakiseli miris oveka bio istina prisutan, ali je zraio kao
kroz debeo sloj platnene i vunene odee obuene prekosuve starake koe. Tako miriui
mogao je komotno da ide meu ljude. Parfem je bio dovoljno jak da olfaktivno potvrdi
postojanje njegove linosti, a istovremeno toliko diskretan da na njega niko nije obraao
panju. Grenuj tako u smislu mirisa zapravo nije postojao, a ipak je njegova prisutnost uvek
bila na najskromniji nain opravdana stanje dvostrukosti koje mu je veoma odgovaralo,
kako u kui Arnufi, tako i prilikom njegovih povremenih etnji kroz grad.
U izvesnim prilikama, meutim, ovaj skromni miris se pokazivao kao smetnja. Kada je
morao da po Drioovom nalogu ode u nabavku ili da za sebe kod nekog trgovca kupi malo
cibetke ili nekoliko zrna mousa, moglo se dogoditi da ga usled njegove savrene
neupadljivosti ili potpuno previde ili neuslue, ili da ga, istina, vide, ali pogreno poslue, ili
da ga tokom posluivanja opet zaborave. Za takve prilike smukao je sebi jedan malo otriji,
pomalo na znoj miriui parfem s nekoliko olfaktivnih okova i ivica koji su mu davali prostiji
izraz i koji je ljude inio da poveruju da mu se uri i da jo drugde ima vana posla. I sa
besprekornom imitaciom Drioove
aura seminalis
koju je umeo da proizvede utrljavanjem
paste od sveih paijih jaja i zagorelog peninog brana u masno platno, imao je dobar
uspeh ako je trebalo da na sebe skrene izvesnu panju.
155
Jedan drugi parfem iz njegovog arsenala bio je miris za izazivanje saaljenja koji se
potvrivao kod ena srednjeg i starijeg doba. Oseao se na razblaeno mleko i isto meko
drvo. Kad bi ga stavio, Grenuj je u njemu delovao ak i kad bi bio neobrijan, mranog
pogleda i u kaputu kao kakav siromani, bledi deak u iskrzanoj
jakni kome se mora
pomoi. ene na pijaci, kad bi osetile njegov miris, udeljivale bi mu orahe i suve kruke zato
to je izgledao tako izgladnelo i bespomono, kako su smatrale. A kod mesareve ene, jedne
inae neumoljive i stroge enturae mogao je da sam bira stare, smrdljive ostatke mesa i
kostiju i da ih besplatno ponese jer je miris njegove nevinosti potresao njeno materinsko
srce. Od ovih ostataka on je pak direktnim rastvaranjem s alkoholom stvarao glavne
komponente mirisa to ga je koristio ako je hteo da bude sasvim sam i da ga se klone. Taj
miris stvarao je oko njega atmosferu blagog gaenja, neki truo zadah kakav prilikom buenja
izbija iz starih nenegovanih usta. Bio je tako efikasan da je ak i i ne ba osetljivi Drio nehotice
morao da se okrene i izae napolje, a da mu nije bilo sasvim jasno ta ga je to oteralo. I
nekoliko kapi ove meavine posutih na prag batenske kuice bilo je dovoljno da otera svakog
uljeza, oveka ili ivotinju.
Pod zatitom ovih razliitih mirisa koje je u zavisnosti od spoljanjih potreba menjao
poput odee, a koji su mu svi sluili za to da u svetu ljudi bude neprimeen, i da se ne pozna
njegovo pravo bie, Grenuj se sada posvetio svojoj istinskoj strasti: suptilnom lovu na mirise.
I budui da je pred nosom imao jedan veliki cilj i preko godinu dana vremena, on nije samo
postupao sa arom, ve i veoma planski i sistematski otrei svoje oruje, bruei svoju
tehniku i postepeno usavravajui svoje metode. Nastavio je tamo gde je prestao kod
Baldinija kod dobijanja mirisa beivotnih stvari: kamena, metala, stakla, drveta, soli, vode,
vazduha...
Ono to je onda uz pomo grubog postupka destilacije doivelo alostan neuspeh,
uspelo je sada zahvaljujui jakoj apsorcionoj snazi masti. Jednu kvaku od mesinga, iji
prethodno plesnjiv i zasien miris mu se dopao obloio je Grenuj na nekoliko dana goveim
lojem. I gle, kad je skinuo loj i ispitao ga, on je mirisao, istina u manjoj meri, ali ipak sasvim
nedvosmisleno, na upravo onu kvaku. I ak nakon prerade u alkoholu miris je jo uvek bio tu,
156
beskrajno nean, dalek - na celom svetu bi ga verovatno mogao prepoznati samo Grenujev
fini njuh ali je ipak bio jo uvek tu, a to je znailo, bar u naelu da je bio na raspolaganju.
Kad bi imao deset hiljada kvaka i kad bi ih hiljadu dana drao obavijene lojem, mogao bi da
proizvede jednu majunu kapljicu
Essence Absolve
mirisa mesingane kvake, tako jak da bi
svako imao iluziju originala direktno pred nosem.
Isto mu je uspelo sa poroznim krenim mirisom jednog kamena koji je naao u

maslinjaku pred svojom kolibom. Mazerirao ga je i dobio grumeni kamene pomade iji
infinitezimalni miris ga je neopisivo ushitio. Kombinovao ga je sa drugim mirisima koje je
izdvajao iz svih moguih predmeta u okolini svoje kolibe i postepeno je proizveo olfaktivni
minijaturni model maslinjaka iza franjevakog manastira koji je mogao da nosi sa sobom u
boici i da ga po nahoenju oivljava kroz miris.
Bila su to prava virtuozna remek dela od mirisa to ih je pravio, predivne male igrake
koje istina niko osim njega ne bi umeo da ceni, a ni da ih primi k znanju. On sam je bio
ushien tim besmislenim perfekcijama, i nikad u njegovom ivotu, ni pre ni kasnije, nije bilo
trenutaka takve uistinu nevine sree kao u to vreme kada je revnosno stvarao mirisne
predele, mrtvu prirodu i slike pojedinih predmeta. A onda je preao na ive objekte.
Krenuo je u lov na zimske muve, larve, pacove, manje make i davio ih je u toploj
masti. Nou se unjao u tale da na nekoliko asova krave, koze i prasad obavije namaenim
maramama ili ih uvije u nauljene krpe ili bi se prikrao u tor da potajno ostrie neko jagnje
iju mirisnu vunu bi oprao u alkoholu. Rezultati u poetku nisu bili ba zadovoljavajui, jer za
razliku od strpljivih stvari poput kvake i kamena, ivotinje nisu rado dozvoljavale da im se
otme njihov miris. Svinje su skidale krpe trljajui se o ogradu obora. Ovce su blejale kad bi
im se nou pribliio s noem. Krave su nemo otresale masne krpe sa vimena. Nekoliko buba
koje je uhvatio proizvele su, kada je hteo da ih preradi, sekrete koji su gadno zaudarali, a
pacovi, verovatno iz straha, pomokrili su mu se u njegove olfaktivno veoma osetljive pomade.
ivotinje koje je hteo da mazerira nisu, za razliku od cvetova, ne bunei se ili samo uz jedan
nem uzdah odavale svoj miris, ve su se oajniki branile da ne umru, nikako nisu pristajale
da ih mea, bacakale su se i borile i na taj nain proizvodile nesrazmerno visoke koliine znoja
157
od straha i smrti koje su zbog prevelike kiseline pokvarile toplu mast. Tako se, naravno, nije
moglo razumno raditi. Objekti su morali biti smireni i to tako naglo da uopte ne bi ni stigli
da se uplae ili da pruaju otpor. Morao je da ih ubije.
Prvo je isprobao to sa jednim malim psom. Preko, ispred klanice, namamio ga je jednim
komadom mesa, odvojivi ga od majke i vodei ga sve do radionice i dok je ivotinja veselo
i uzbueno gledala da ugrabi meso iz Grenujeve leve ruke on je cepanicom koju je drao u
desnoj ruci iznenada jako udari po potiljku. Smrt je tako naglo uzela malog psa da je u oima
i oko gubice jo uvek imao izraz sree dok ga je Grenuj ve poloio na rotilj izmeu masnih
ploa gde je sada zraio svoj isti, psei miris bez primesa znoja od straha. Ipak, sad je
valjalo voditi rauna! Leevi, ba kao i ubrano cvee, brzo se kvare. I tako je Grenuj straario
pored svoje rtve oko dvanaest asova, sve dok nije primetio da iz pseeg tela izviru prvi
pramenovi, istina prijatnog, ali ipak iskvarenog mirisa lea. Odmah je prekinuo anflerau,
uklonio le i sakrio malo namirisanu mast u kazan gde je briljivo isprao. Destilisao je alkohol
sve do koliine naprstka i napunio ovim ostatkom staklenu cevicu. Parfem je jasno mirisao
na vlaan, poput alge sve i pomalo otar miris pseeg krzna, ak se na to iznenaujue jako
oseao. I kada je Grenuj dao staroj kerui ispred klanice da ga onjui ona poe da radosno
laje i skiii nije vie htela da njuku odvoji od cevice. Grenuj je, meutim, zatvori i stavi u
dep i dugo je nosio sa sobom kao uspomenu na onaj dan trijumfa kada mu je po prvi put
uspelo da jednom ivom biu otme mirisnu duu.
A onda postepeno, i s krajnjim oprezom, on poe da se pribliava ljudima. Najpre je
vrebao iz bezbedne daljine irom rairenom mreom, jer mu je manje bilo stalo do toga da
ulovi veliki plen, koliko da ispita princip metode svog lova.
Maskiran svojim lakim mirisom neupadljivosti umeao se u krmi Katr Dofin meu
goste i prilepio krpice natopljene uljem i namazane mau pod klupe i stolove i u skrivene
nie. Nekoliko dana kasnije opet ih je sakupio i ispitao. I zaista, one su se, i pored svih
kuhinjskih isparenja, dima duvana i vina oseale malo i na ljudski miris; ali taj miris je bio
veoma slab i sakriven, on je vie bio slutnja nekog opteg daha, nego neki lian miris.
Slina masovna aura, ali istija i jaa kada je re o uzvienosti i oznojenosti mogla se dobiti
158
u katedrali, gde je Grenuj 24. decembra razdelio pod klupe svoje ogledne krpe, a 26. ih opet
pokupio, poto je iznad njih odsluano ne manje od sedam misa: jeziv konglomerat mirisa
od ustajalog znoja, menstruacione krvi, vlanih kolena i zgrenih ruku, pomean s dahom to
su ga izbacivale hiljade grla pevajui u horu i kliui svetoj Mariji i sa zaguljivim dimom
tamjana i izmirne impregnirane krpice odavale su miris jeziv u svojoj nebuloznoj,
nekontinuiranoj koncentraciji koja izaziva povraanje, a ipak je ve nepogreivo ljudski.
Prvi individualni miris iskamio je Grenuj u bolnici arite. Polo mu je za rukom da
ukrade arav jednog nedavno, od tuberkuloze preminulog torbarskog egrta, arav ve
spremljen za spaljivanje, a u koji je ovaj leao umotan poslednja dva meseca. Platno je toliko
bilo natopljeno lojem samog torbara da je absorbovalo njegova isparenja poput paste za
anflerau i moglo je odmah da bude podvrgnuto daljem postupku. Rezultat je bio avetinjski:
pred Grenujevim nosem torbar je iz alkoholnog rastvora olfaktivno vaskrsao iz mrtvih, istina
pomalo nagren ovom osobenom metodom reprodukcije i brojnim promenama usled svoje
bolesti, ali ipak prepoznatljiv kao individualna mirisna slika u prostoriji: omalen ovek od
tridesetak godina, plav, zatupastog nosa, kratkih udova, ravnih tabana, oteklog polnog
organa, unog temperamenta i bljutavog zadaha iz usta nikakav lepotan, to se mirisa
tie; ovaj torbar nije zasluio, ba kao ni onaj psi, da ga due sauva. Pa ipak ga je Grenuj
tokom cele noi putao da lebdi kao mirisni duh u svojoj kolibi i uvek bi ga nanovo njukao,
srean i duboko zadovoljan zbog oseanja moi koje je zadobio nad aurom jednog drugog
oveka. Sledeeg dana ga je prosuo.
Jo jedan ogled je preduzeo tih zimskih dana. Jednoj nemoj prosjakinji koja je lutala
kroz grad platio je franak da preko celog dana nosi razliitim uljanim i masnim preparatima
natopljene krpe na goloj koi. Ispostavilo se da je prava kombinacija masti od jagnjeih
bubrega i vie puta proienog svinjskog i kravljeg loja u odnosu dva prema pet, uz
dodavanje manje koliine neproceenog ulja najpodesnija za primanje ljudskog mirisa.
Na tome je Grenuj ostao. Odustao je od toga da ovlada nekim ivim ovekom i da ga
parfimerski preradi. Tako neto je uvek bilo vezano za rizik, a i ne bi stekao neka nova
saznanja. Znao je da sada vlada tehnikama kojim moe da otme oveiji miris i nije bilo
159
potrebno da to sebi ponovo dokazuje.

Ljudski miris ga sam po sebi nije ni zanimao. Ljudski miris mogao je da dobro imitira i
surogatima. Ono za ime je udeo bio je miris
nadahnjuju ljubav. To su bile njegove rtve.
odreenih
ljudi: onih veoma retkih ljudi koji
160
XXXIX
U januaru se udovica Arnafi udade za svog prvog egrta Dominika Drioa koji je time
unapreen u majstora za rukavice i parfeme. Prireen je veliki ruak za majstore esnafa,

skromniji za egrte, nevesta je kupila nov duek za svoj krevet koji je sada slubeno delila
sa Drioom i iz ormana izvadila svoju arenu garderobu. Inae je sve ostalo po starom.
Zadrala je dobro staro ime Arnulfi, zadrala za sebe dosadanju imovinu, finansijsko
rukovoenje poslom i klju od podruma; Drio je svakodnevno vrio svoje seksualne dunosti
i posle se okrepljivao vinom; a Grenuj, iako je sada postao prvi i jedini egrt, obavljao je
najvei deo posla za istu bednu platu, skroman smetaj i oskudan obrok.
Godina je poela utom poplavom kajsija, zumbulima, cvetom ljubiica i narkotinim
narcisima. Jedne nedelje u martu prolo je godinu dana od njegovog dolaska u Gras
Grenuj krenu da vidi kako stoje stvari u bati iza zida na drugom kraju grada. Ovog puta je
bio pripremljen na miris, prilino tano je znao ta ga eka... pa ak, im ga je najuio kod
Port Neva, ve na pola puta do onog mesta kraj zida, njegovo srce poe jae da kuca, i on
oseti kako ga krv u ilama pecka od sree: jo uvek je bila tu, taj neuporedivo lepi cvet,
preivela je zimu bez ikakvog oteenja, postajala je sona, rasla je, irila se, putala
najsjajnije pupoljke! Njen miris je, kao to je i oekivao, postao jai, a da nije izgubio nita
od svoje finoe. Ono to je jo pre godinu dana bilo posuto pegama i pupoljcima sada se
gotovo ulivalo u jednu pomalo pastoznu reku mirisa koja se presijavala u hiljadu boja, a ipak
je svaku boju vezivala za sebe ne dozvoljavajui joj da se izdvoji. A ova reka je, Grenuj to
utvrdi sav blaen, nastajala iz jednog sve jaeg vrela. Jo godinu dana, jo samo godinu
dana, jo samo dvanaest meseci i ovo vrelo e prekipeti i onda e moi da doe, da ga zgrabi
i uhvati divlji dah njenog mirisa.
Trao je pored zida sve do poznatog mesta iza kojeg se nalazila bata. Iako devojka
oigledno nije bila u bati, ve u kui, u sobi iza zatvorenih prozora, njen miris je oseao kao
161
postojan, blag povetarac. Grenuj se sasvim pritaji. Nije bio omamljen ili obuzet kao onda
kada je namirisao prvi put. Bio je ispunjen oseanjem sree ljubavnika koji iz daleka oslukuje
ili posmatra svoju dragu i zna da e je za godinu dana dovesti u svoj dom. I zaista, Grenuj,
taj usamljeni krpelj, udovite, neovek koji nikada nije oseao ljubav i nikada nije mogao da
ga izazove, stajao je tog martovskog dana kraj gradskog bedema i voleo je i bio je duboko
usreen svojom ljubavlju.
Istina, on nije voleo nekog oveka, nije voleo devojku u kui iza zida. On je voleo miris.
Samo njega i nita drugo a i njega samo kao budui vlastiti miris. Doi e da ga uzme
sledee godine u to se zakleo ivotom. I nakon ovog udnog zaveta ili veridbe, ovog obeanja
to ga je sveano dao sebi i svom buduem mirisu, on raspoloen napusti to mesto i vrati se
u grad kroz Port de Kur.
Nou, dok je leao u kolibi, jo jednom se priseti tog mirisa nije mogao da odoli
iskuenju i uroni u njega, milujui ga i dozvoljavajui da i ovaj njega miluje, tako blisko,
kao u snu, kao da ga ve poseduje svoj miris, svoj vlastiti miris; i voleo ga je na sebi i sebe
kroz njega, i sve je to trajalo nekoliko opojnih trenutaka. Hteo je da ovo oseanje
samozaljubljenosti prenese i u san. Ali upravo u momentu kad je sklopio oi i kada je bio
potreban samo jo jedan dah da zaspi, on ga napusti, iznenada nestade, i umesto njega u
prostoriji se oseao hladan i otar miris kozje tale.
Grenuj se prepade.
A ta, pomisli, ako ovaj miris to u ga posedovati... a ta e biti kada se istroi? To
nije kao u seanju gde su svi mirisi neprolazni. Pravi miris se troi u svetu. On je nepostojan.
A kada ga iskoristim onda nee vie biti izvora iz koga sam ga uzeo. I opet u biti nag kao i
ranije i morau da se pomaem svojim surogatima. Ne, bie gore nego pre! Jer u
meuvremenu u ga upoznati i posedovati moj vlastiti, velianstveni miris, i neu moi da
ga zaboravim, jer ni jedan miris ne zaboravljam. I zato u se do kraja ivota hraniti
uspomenom na njega kao to sam se upravo sada na trenutak hranio slutnjom tog mirisa
koji u posedovati... Pa ta e mi onda on uopte?
162
Ova misao je za Grenuja bila krajnje neprijatna. Neizmerno ga je uasavalo to da e

miris koji jo uvek nije imao, kada ga bude stekao neizbeno morati da opet izgubi. Koliko e
on potrajati? Nekoliko dana? Nekoliko nedelja? Moda mesec dana ako ga tedljivo bude
troio? A onda? Ve je video sebe kako iz boice istresa poslednju kap, kako boicu ispira
alkoholom da se ne bi izgubio ni najmanji ostatak, i onda vide, oseti kako njegov omiljeni
miris zauvek nepovratno odlazi. Bie to nalik na sporo umiranje, na neku vrstu obratnog
guenja muno, postepeno vlastito vetrenje u uasni svet.
Proe ga jeza. Preplavi ga udnja da digne ruke od svojih planova, da izae u no i ode
odavde. Preko zavejanih bregova hteo je da ide, bez odmora, sto milja odavde, u Overnju, i
tamo pronae svoju staru peinu i umre spavalui.
Ali nije to uradio. Ostao je da sedi i nije popustio toj udnji iako je bila jaka. Nije joj
popustio jer se radilo o njegovoj staroj udnji da ode i da se sakrije u peinu. Ve je to
poznavao. Ono to, meutim, jo uvek nije poznavao bilo je posedovanje ljudskog mirisa,
divnog poput mirisa devojke iza zida. I mada je znao da e posedovanje ovog mirisa morati
da uasno skupo plati njegovim gubitkom, ipak su mu posedovanje i gubitak izgledali
poeljniji nego lapidarno odustajanje od oboje. Jer, odustajao je celog svog ivota. Posedovao
i gubio, meutim, nije jo nikada.
Sumnje su postepeno iezle a sa njima i jeza. On oseti kako njegovim damarima opet
struji topla krv i kako ga ponovo obuzima volja da uradi ono to je nameravao, i to jaa nego
pre, budui da ova volja nije vie nastajala iz iste poude ve iz donesene odluke. Krpelj
Grenuj, doveden pred izbor da li da se u sebi sasui ili da se opusti i padne, odluio se za ovo
drugo znajui dobro da e ovo biti njegov poslednji pad. On se zavali na leaj, smestivi se
udobno na slamu, pokri se ebetom i poe da se osea kao pravi heroj.
Ali Grenuj ne bi bio Grenuj da ga je fatalno herojsko oseanje dugo dralo. Jer on je
uz to posedovao isuvie ilavu volju za samopotvrivanjem, isuvie je bio prevejan i duh mu
je bio isuvie rafiniran. Dobro odluio je da poseduje onaj miris devojke iza zida. A ako
ga posle nekoliko nedelja opet izgubi i ukoliko usled tog gubitka umre, onda neka bude
tako. No, bolje bi bilo da ne umre, a da miris uprkos tome poseduje, ili da barem taj gubitak
163
odugovlai to moe vie. Trebalo bi ga zato uiniti postojanijim. Trebalo bi prognati njegovu
nepostojanost, a da ostane njegov karakter jedan isto parfimerijski problem.
Ima mirisa koji traju decenijama. Orman u koji je utrljan mous, komad koe natopljen
uljem od cimeta, lukovica, ambre, koveii od kedrovine imaju, kada je re o mirisu, gotovo
veiti ivot. A drugi ulje od divljeg limuna, bergamot, ekstrakti od narcisa i tuberoza i mnogi
cvetni mirisi - ispare ve nakon nekoliko asova ako se isti i nevezani izloe vazduhu. Majstor
za parfeme suoava se sa ovom fatalnom okolnou tako to isuvie nepostojane mirise
vezuje postojanim, takorei stavlja na njih okove koji obuzdavaju njihovu tenju za
slobodom, pri emu se vetina sastoji u tome da ti okovi budu dovoljno labavi da vezani miris
naizgled poseduje svoju slobodu, a ipak dovoljno tesni da ne moe da pobegne. Grenuju je
ovo jednom savreno uspelo sa uljem tuberoza iji lak miris je okovao malim koliinama
cibetke, vanile, labdanuma i empresa, i time ga zapravo uinio izraajnijim. Zato neto
slino ne bi bilo mogue i sa mirisom devojke? Zato da ovaj najdragoceniji i najkrhkiji od
svih mirisa koristi kao ist i da ga razbacuje? Kako bi to bilo grubo! Kako bi to bilo beskrajno
nerafinirano! Zar se dijamanti ostavljaju nebrueni? Zar se zlato u komadima nosi oko vrata?
Da li je on, Grenuj, moda neki primitivni otima mirisa kao Drio ili neki drugi mazeratori,
destilatori ili isceivai cvetova? Ili je on, nasuprot njima, najvei parfimerista na svetu?
On se udari po elu od uasa to se toga ranije nije setio: naravno da ovaj jedinstveni
miris ne sme da se koristi sirov. Morae da ga obuhvati kao najskupoceniji dragi kamen. Moe
da iskuje dijademu od mirisa na ijem e najuzvienijem mestu, istovremeno vezan za druge
mirise i vladajui njima, sijati
njegov
miris. Napravie parfem po svim pravilima vetine, a
miris devojke iza zida bie njegova glavna nota.

Kao pomagai, istina, kao osnova srednji deo i nadgradnja, kao vrh mirisa i kao
uvriva nisu bili podesni ni mous ni cibetka, ni ruino ulje ni nerolija, to je bilo jasno. Za
takav parfem, za ljudski parfem bili su potrebni drugaiji sastojci.
164
XL
U maju iste godine, u polju rua, na pola puta izmeu Grasa i sela Opio, istono od
grada, pronali su nag le jedne petnaestogodinje devojke. Ubijena je udarcem toljage po

potiljku. Seljak koji je otkrio toliko je bio zbunjen uasnim prizorom da je gotovo na samog
sebe svalio sumnju izjavljujui policijskom poruniku drhtavim glasom da jo nikad nije video
neto tako lepo a zapravo je hteo da kae da nikad nije video neto tako uasno.
I zaista, devojka je bila osobene lepote. Spadala je u onaj poseban tip ena koje kao
da su od tamnog meda glatke i slatke, i neverovatno primamljive; koje jednim nehajnim
gestom zabacivanjem kose, jednim jedinim pogledom ovladavaju okolinom i pri tom stoje
mirno kao u sreditu vrtloga, naizgled nesvesne vlastite gravitacione sile kojom neodoljivo
privlae prema sebi enju i due mukaraca a i ena. Bila je jo uvek mlada, poput rose, i
njena dra je tek procvetala. Jo uvek su njeni udovi bili glatki i vrsti, grudi fine poput
oljutenog jajeta, a njeno lice pravilnih crta uokvireno gustom crnom kosom posedovalo je
jo uvek najnenije konture i suptilna mesta. Istina, same kose vie nije bilo. Ubica ju je
odsekao i odneo sa sobom, kao i odeu. Posumnjali su na Cigane. Od Cigana se sve moglo
oekivati. Cigani su, kao to je bilo poznato, od stare odee pleli tepihe, svoje jastuke punili
ljudskom kosom, a od koe i zuba obeenih pravili su male lutke. Za ovako perverzan zloin
u obzir su dolazili samo Cigani. Jedino to u to vreme nigde nije bilo Cigana, ni u blioj ni u
daljoj okolini. Poslednji put su Cigani ovuda proli u decembru.
U nedostatku Cigana, posumnjae tada u putujue italijanske radnike. Ali nije bilo ni
Italijana, za njih je jo bilo suvie rano, oni e doi u zemlju tek u junu, na berbu jasmina
nisu dakle mogli biti ni oni. Na kraju posumnjae na proizvoae perika kod kojih su traili
kosu ubijene devojke. Uzalud. Zatim rekoe da su to moda bili Jevreji, zatim navodno
pohotni monasi benediktanskog manastira koji su, tada istina, ve svi imali daleko preko
sedamdeset godina; zatim, kalueri cistercinci, zatim slobodni zidari, zatim duevni bolesnici
165
iz oblinje bolnice, zatim umurije, zatim prosjaci, i na samom kraju nemoralno plemstvo
naroito markiz od Kabrisa, jer je taj bio ve po trei put oenjen; prireivao je, kako se
govorilo, u svojim podrumima orgijastike mise i pio pri tom krv devica da bi pojaao svoju
potenciju. Ali nita konkretno se nije moglo dokazati. Niko nije video ubistvo. Nisu pronali
odeu ni kosu rtve. Posle nekoliko nedelja policijski porunik obustavi svoju istragu.
Sredinom juna dooe Italijani, mnogi sa porodicama, da se zaposle kao berai. Seljaci
ih, dodue zaposlie, ali zabranie, seajui se ubistva, svojim enama i erkama svako
meanje sa njima. Sigurno je sigurno. Jer, iako putujui radnici zapravo nisu bili odgovorni
za ovo ubistvo, oni su ipak u naelu mogli biti odgovorni i zato je bilo bolje sa njima biti
oprezan.
Tek to je poela berba jasmina dogodila su se jo dva ubistva. Opet su rtve bile
prelepe devojke, opet su pripadale onom posebnom crnokosom tipu, opet su ih nali gole i
obrijane i sa tupom ranom na potiljku kako lee u poljima cvea. Opet od ubice nije bilo ni
traga. Vest se proirila poput umskog poara i zamalo da nije dolo do neprijateljstva protiv
pridolica kad se saznalo da su obe rtve Italijanke, erke jednog enovskog nadniara.
Sada se zemljom proiri strah. Ljudi nisu vie znali prema kome da usmere svoj
nemoni bes. Mada je bilo jo nekih koji su sumnjiili ludake ili opskurnog markiza, ipak niko
nije hteo u to da veruje poto su prvi bili danonono pod nadzorom, a ovaj drugi je jo odavno
otputovao u Pariz. Zato su ljudi zbili svoje redove. Seljaci otvorie pridolicama, koji su do
sada spavali napolju, svoje ambare. Graani uvedoe u svakom kvartu nonu patrolu.
Policijski porunik pojaa strau na kapijama. Ali sve te mere nisu nita vredele. Nekoliko
dana nakon dvostrukog ubistva pronali su jo jedan devojaki le u istom stanju kao i
prethodni. Ovog puta je to bila pralja sa Sardinije koja je radila u biskupskoj palati i koja je
ubijena u blizini velikog bazena kod Fonten de la Fu dakle ispred samih gradskih kapija.
Iako su konzuli, naterani od uzbuenog graanstva, preduzimali dalje mere najotriju
kontrolu na kapijama, pojaanu nonu stru, zabranu izlaska za sve enske osobe nakon
smrkavanja nije tog leta prola ni jedna nedelja, a da nije otkriven le mlade devojke. I
uvek su to bile devojke koje su tek poinjale da postaju ene, i uvek su bile najlepe i najee
166
onaj tamni, primamljivi tip. Uskoro ubica nije vie zapostavljao ni kod domaeg stanovnitva
dominantan mek, pomalo krupniji tip devojaka bele puti. ak brinete, ak tamnoplave
ukoliko nisu bile isuvie mrave postajale su njegove najnovije rtve. Nalazio bi ih svuda,
ne vie samo u okolini Grasa, ve usred grada, ak i u kuama. erka jednog stolara je
naena ubijena u svojoj sobi na petom spratu, a da niko u kui nije uo ni najmanji um, i
da nijedan pas, koji su uvek umeli da nanjue stranca i da laju na njega, nije reagovao. Ubica
je izgledao neuhvatljiv, bestelesan, kao duh.
Ljudi su se uzbunili i poeli da psuju vlast. I najmanja glasina dovodila je do okupljanja.
Neki putujui torbar koji je prodavao ljubavni prah i bapske lekove doiveo je da ga skoro
masakriraju kad je neko rekao da njegova sredstva sadre mlevenu devojaku kosu.
U Hotelu de Kabris i u bolnici arite podmetnuti su poari. Trgovac tkaninama
Aleksandr Misnar ustrelio je vlastitog slugu kad se ovaj nou vraao kui, smatrajui ga za
ozloglaenog ubicu devojaka. Onaj ko je to sebi mogao da dozvoli poslao je svoju erku daljim
roacima ili u pansione, u Nicu, Eks ili Marsej. Policijski porunik je na insistiranje gradskog
saveta smenjen. Njegov naslednik dade da leeve oianih lepotica po piutanju njihovog
devianstva, pregleda lekarski kolegijum. Ispostavilo se da su sve netaknute.
udno je da je ova spoznaja jo vie pojaala uas, umesto da ga ublai, jer svako je
potajno pretpostavio da su devojke bile napastvovane. Tad bi bar znali motiv ubice. Sada
nisu znali nita, sada su bili sasvim zbunjeni; a ko je verovao u boga, taj se molio da bar
njegova kua bude poteena od avolske posete.
Gradsko vee, telo od trideset najbogatijih i najuglednijih graana i plemia Grasa,
veinom prosveena i antiklerikalno nastrojena gospoda, koji su do sada ignorisali biskupa i
koji bi od manastira i opatija najradije napravili skladita ili fabrike ti ponosni, moni lanovi
gradskog saveta spali su u svojoj nevolji na to da Monsinjora biskupa u jednoj snishodljivo
napisanoj peticiji, mole da udovite koje ubija devojke, a koga svetovna sila ne moe da
uhvati prokune i baci na njega kletvu, ba kao to je i njegov uzvieni prethodnik godine
1708. uradio sa uasnim skakavcima koji su tada ugroavali zemlju. I zaista, krajem
septembra na ubicu devojaka iz Grasa, koji je do tada oduzeo ivot ne manje od dvadeset
167
etiri najlepe device iz svih slojeva naroda, kako pismenim putem, tako i usmeno sa svih
propovedaonica u gradu, a meu njima i sa propovedaonice Notr Dam di Pi i to od strane
samog biskupa, baena je kletva i anatema.
Uspeh je bio munjevit. Ubistva su prestala odjednom. Oktobar i novembar su proli
bez ijednog lea. Poetkom decembra iz Grenobla stigoe vesti da tamo u najnovije vreme
vrlja ubica devojaka, koji svoje rtve davi i trga im odeu s tela, a kosu upa u pramenovima.
Iako ovi grubi zloini nisu bili ni u kakvom skladu sa isto izvedenim ubistvima u Grasu, svi
su verovali da je re o jednom te istom zloincu. Stanovnici Grasa su se s olakanjem po tri
puta krstili to monstrum ne besni vie kod njih nego u Grenoblu udaljenom sedam dana
hoda. Organizovali su bakljadu u ast biskupa i 24. decembra odrali su veliku misu
zahvalnosti. 1. januara 1766. pojaane mere predostronosti su ublaene, a zabrana nonog
izlaska za ene ukinuta. Neverovatnom brzinom normalno stanje se vraalo u javni i privatni
ivot. Strah kao da je bio oduvan, niko nije vie govorio o udovinim dogaajima koji su
samo do pre nekoliko meseci vladali gradom i okolinom. ak ni u porodicama rtava o tome
se nije govorilo. Izgledalo je kao da biskupska kletva nije prognala samo ubicu ve i svaku
uspomenu na njega. A ljudima je to bilo pravo.
Samo onaj ko je imao erku koja je dospevala u ovo prekrasno doba, taj je jo uvek
nije ostavljao bez nadzora, tog bi bilo strah kada bi pao mrak, a ujutru, kada bi je video
zdravu i ilu bio je srean a da mu nije bilo sasvim jasno zato.
168
XLI
U Grasu je, meutim, iveo jedan ovek koji u ovaj mir nije verovao. Zvao se Antoan
Rii, vrio je dunost Drugog konzula i stanovao je u jednom bogatom zdanju na poetku
Ulice Droat.
Rii bee udovac i imao je erku po imenu Laura. Iako nije imao ni etrdeset godina i
jo uvek je bio veoma vitalan, hteo je da jo izvesno vreme saeka sa novim brakom. Prvo
je eleo da uda erku. I to ne za bilo koga, ve za nekog iz odgovarajueg stalea. Bio je tu
baron od Bujona, otac jednog sina i vlasnik dobra kod Vansa, dobre reputacije i loe
finansijske situacije sa kojim je Rii ve pravio dogovore o buduem braku njihove dece.
A kada Laura bude udomljena, on sam je hteo da svoje pipke prui u pravcu veoma uglednih
kua Dre, Mober ili Fonmiel ne zato to je moda bio sujetan ili to bi ba morao da se
oeni plemkinjom, ve zato to je hteo da osnuje dinastiju i da svoje potomstvo postavi na
put koji vodi ka najviem drutvenom ugledu i politikom uticaju. Za to su mu bila potrebna
jo najmanje dva sina od kojih bi jedan preuzeo njegov posao, dok bi drugi preko pravnike
karijere i parlamenta u Eksu sam postao deo plemstva. Ovakve ambicije on je, meutim, kao
ovek iz svog stalea mogao da uspeno ostvari jedino ako svoju linost i svoju porodicu
dovede u najblii odnos sa provansalskim plemstvom.
Ono to ga je opravdavalo u njegovim tako visokim planovima bilo je njegovo izuzetno
bogatstvo. Antoan Rii je bio u blioj i daljoj okolini ubedljivo najimuniji graanin. Posedovao
je latifundije ne samo u graskoj oblasti, gde je gajio pomorande, ulje, ito i hmelj, ve i kod
Vansa i Antiba gde je davao zemlju pod arendu. Posedovao je kue u Eksu, kue na selu, bio
je suvlasnik brodova koji su putovali u Indiju, posedovao je stalnu trgovinu u enovi, a u
Francuskoj najvee skladite zaina, ulja, koa i sirovina za mirise.
Ali najskupocenije to je Rii posedovao bee njegova erka. Bila je njegovo jedino
dete, upravo je napunila esnaest godina, tamnocrvene kose i zelenih oiju. Imala je tako
169
zanosno lice da bi se posetioci svakog uzrasta i pola u trenutku ukoili ne uspevajui da sa

nje skinu pogled njeno lice bi gotovo lizali oima, kao da liu sladoled jezikom i tom prilikom
bi zadobijali tipian izraz glupe predanosti. ak bi i Rii, kada bi pogledao svoju erku, uhvatio
sebe kako za neodreeno vreme, moda etvrt asa, moda pola sata, zaboravlja na svet i
na svoje poslove to mu se inae ni u snu nije dogaalo i potpuno se predaje posmatranju
divne devojke, a da posle ne bi umeo da kae ta je to radio. A u najnovije vreme to je
primetio s nelagodnou uvee prilikom odlaska na spavanje, ili ponekad izjutra, kada je
iao da je probudi, a ona bi jo uvek leala spavajui kao da poiva na bojim rukama, i kroz
velove njene spavaice odraavali su se oblici njenih kukova i grudi, a iz etvorougla od grudi,
ramena, lakta i glatke podlaktice u koji je uronila lice penjao se njen dah miran i topao tada
bi se u njemu bedno skupio eludac, osuilo bi mu se grlo i progutao bi knedlu i, bog zna!
prokleo bi sebe to je on otac ove ene, a ne neki stranac, ne bilo koji ovek pred kojim bi
ona leala kao sada pred njim i koji je bez razmiljanja mogao da legne uz nju, na nju, u nju
sa svojom poudom. I grake znoja bi mu izbile po elu, i udovi bi mu drhtali dok je u sebi
davio ovu jezivu elju i dok se saginjao prema njoj da je poljubi stidljivim oinskim poljupcem.
Protekle godine u vreme ubistva on jo nije znao za takva fatalna iskuenja. arolija
kojom je njegova erka na njega tada delovala bila je tako mu je bar izgledalo jo uvek
deja arolija. I zato se nije nikad ozbiljno ni brinuo da bi Laura mogla da postane rtva onog
ubice koji, kao to se znalo, nije napadao ni decu ni ene ve iskljuivo odrasle device. On je,
dodue, pojaao strau oko kue, na prozore gornjeg sprata dao da se postave nove reetke
i sobarici naredio da deli spavau sobu s Laurom. Ali nije mu se dalo da je poalje od kue,
kao to su to uradili njegovi poznanici sa svojim erkama, pa ak i sa itavim svojim
porodicama. Smatrao je da ovo ponaanje zasluuje prezir i da je nedostojno lana Saveta i
Drugog konzula koji, kako je on mislio, svojim sugraanima mora da bude primer
hladnokrvnosti, hrabrosti i nesalomljivosti. Osim toga, on je bio ovek koji nije dozvoljavao
da drugi propisuje njegove odluke pogotovo ne neka uspaniena masa, a da ne govorimo
o jednom jedinom anonimnom bedniku od zloinca. I tako je on, tokom itavog tog uasnog
vremena bio jedan od retkih ljudi u gradu koji su bili pelcovani od groznice straha zadravajui
170
hladnu glavu.
To se, meutim, sada promenilo. I dok su ljudi napolju, kao da su ubicu ve obesili,
proslavljali kraj njegovog divljanja i uskoro sasvim zaboravili na nesreno vreme, u srce
Antoana Riija strah se uvukao kao ruan otrov. Dugo vremena nije hteo sebi da prizna da
je strah bio taj koji ga je terao da odugovlai sa putovanjima koja su se odavno morala
obaviti, da nerado naputa kuu, da skrauje posete i sednice samo da bi mogao to bre da
se vrati kui. Pred samim sobom se izvinjavao s nelagodom i preterivanjem, priznavao je
sebi i da je moda malo zabrinut, kao to je, eto, zabrinut svaki otac koji ima erku u
godinama pred udaju, jedna sasvim normalna briga... Nije li slava njene lepote ve poela
da se iri? Nisu li ve poeli da izvijaju vratove kada je nedeljom s njom iao u crkvu? Nisu li
izvesna gospoda u Savetu ve poeli da se preporuuju u vlastito ime, ili u ime svojih
sinova...?
171
XLII
A onda, jednog martovskog dana, Rii je sedeo u salonu i video kako Laura izlazi u
batu. Nosila je na sebi plavu haljinu preko koje je padala njena ria kosa, plamtei na suncu.
Nije je jo nikada video tako lepu. Nestala je iza ograde. A onda je potrajalo moda jo samo
dva otkucaja srca due nego to je oekivao pre nego to se opet pojavila i bio je na smrt
preplaen, jer je tokom ta dva otkucaja srca mislio da ju je zauvek izgubio.
Iste noi on se probudi iz uasnog sna ijeg sadraja nije vie mogao da se seti, ali koji
je imao veze sa Laurom, i on upade u njenu sobu uveren da je mrtva, da lei ubijena,
oskrnavljena i oiana u krevetu - i nae je kako spokojno spava.
On se vrati u svoju odaju mokar od znoja, i drhtei od uzbuenja, ne, ne od uzbuenja,
ve od straha, sad je konano sebi priznao da ga je uhvatio goli strah, i dok je to sebi
priznavao bivao je mirniji i glava mu je bila bistrija. Ukoliko je hteo da bude poten, od samog
poetka nije verovao u delovanje biskupove kletve; a ni u to da ubica sada pohodi Grenobl;
niti u to da je uopte napustio grad. Ne, jo uvek je iveo ovde, meu stanovnicima Grasa, i
opet e napasti. U avgustu i septembru Rii je video neke od ubijenih devojaka. Prizor ga je
uasnuo i istovremeno, kako je morao da prizna, fascinirao, jer su sve, i svaka na specifian
nain bile probrane lepote. Nikad ne bi ni pomislio da u Grasu ima toliko neviene lepote.
Ubica mu je otvorio oi. Ubica je imao izuzetan ukus. I posedovao je sistem. Ne samo to su
sva ubistva izvedena na jednak uredan nain, i izbor rtava odavao je jednu gotovo
ekonomski isplaniranu nameru. Rii, istina, nije znao
ta je to ubica zapravo traio od svojih
rtava, jer ono najbolje to su imale: lepotu i dra njihove mladosti im nije mogao oteti... ili
moda jeste? U svakom sluaju izgledalo mu je, koliko god to zvualo apsurdno, da ubica
nije nikakav destruktivni duh, ve neko ko briljivo skuplja. Ako naime tako je razmiljao
Rii sve te rtve ne bi zamislili kao pojedinane linosti, ve kao delove jednog vieg principa,
i ako bi na idealistian nain zamislili njihove posebne osobine kao deo jedne jedinstvene celine,
172
onda bi slika iz takvih kamenia mozaika bila jednostavno slika lepote, i arolija koja bi iz
nje zraila ne bi vie bila ljudske, ve boanske prirode. (Kao to vidimo, Rii je bio ovek
koji je razmiljao na prosveen nain, koji se nije ustruavao ni od blasfeminih zakljuaka, i
mada nije razmiljao u mirisnim, ve u optikim kategorijama, ipak se veoma pribliio istini.)
Pretpostavimo razmiljao je dalje Rii da je taj ubica upravo takav sakuplja lepote
i da radi na slici savrenosti, makar to bilo samo u fantaziji njegovog bolesnog mozga;
pretpostavimo dalje da je to ovek najvieg ukusa i savrenog metoda, kako je to uistinu
izgledalo, onda se ne bi moglo prihvatiti da e odustati od najskupocenijeg i najreeg kamena
za svoju sliku: od lepote Laure. Sva njegova dosadanja ubistva ne bi nita vredela bez nje.
Ona je bila zavrni kamen njegovog zdanja.
Rii je, dok je ozvodio ovaj uasan zakljuak, sedeo u nonoj koulji u krevetu i udio
se kako je postao miran. Nije se vie jeio i drhtao. Onaj neodreeni strah koji ga je ve
nedeljama muio, nestao je i ustupio mesto svesti o konkretnoj opasnosti: sve ubiine
namere bile su oigledno usmerene na Lauru, od samog poetka. I sva ostala ubistva bila su
podreena ovom poslednjem krunskom ubistvu. Ostalo je, istina, nejasno koji materijalni
smisao imaju ta ubistva i da li ga uopte poseduju. Ali ono sutinsko ubiin sistematski
metod i njegov idejni motiv Rii je prozreo. I to je due razmiljao o tome, sve je bivao
sigurniji u tanost oba razloga, i sve vie je raslo njegovo potovanje pred ubicom. Potovanje
koje je, istina, video kao u ogledalu, jer ipak je on, Rii, bio taj koji je svojim finim analitikim
razumom uao protivniku u trag.
Kada bi on, Rii, sam bio ubica i opsednut istim ubiinim strastvenim idejama, ni on ne bi
drugaije postupio nego kako je ovaj do sada inio, i poput njega, sve bi uloio da svoje delo
ludila krunie ubistvom predivne, jedinstvene Laure.
Ova poslednja misao mu se osobito dopala. To da je u mogunosti da se misaono
poistoveti sa buduim ubicom svoje erke inilo ga je mnogo nadmonijim od ubice, Jer ubica,
to je bilo jasno, uprkos svoj svojoj inteligenciji, sigurno nije bio u u mogunosti da se stavi u
Riijev poloaj makar to bilo i zato to sigurno nije mogao da sluti da se Rii odavno stavio
u njegov, ubiin poloaj. U osnovi, to nije bilo drugaije nego u poslovnom ivotu -
mutatis
173
mutandis naravno. ovek je bio nadmoniji od konkurenta ije je namere prozreo; takvom
vie ne bi dozvolio da ga poloi na lea; ne, ako se taj ovek zvao Antoan Rii, premazan
svim bojama i borac po prirodi. Napokon, najvea trgovina mirisnim materijama u
Francuskoj, njegovo bogatstvo i dunost Drugog konzula nisu mu gotovi pali u krilo, ve ih
je za sebe ozborio, prkosom i lukavstvom, i tako to je na vreme uoio opasnosti pametno
pogodivi i otklonivi planove konkurenata i protivnika. A svoje budue ciljeve vlast i
plemstvo njegovih potomaka takoe e ostvariti. Isto tako e poremetiti planove ovog ubice,
svog konkurenta za posedovanje Laure, - makar i zbog toga to je Laura bila najdragoceniji
kamen i u zdanju njegovih, Riijevih planova. On ju je voleo, naravno, ali mu je ona i trebala.
A ono to mu je trebalo radi ostvarenja svojih najviih ambicija to nije dozvoljavao da mu iko
oduzme za to se vrsto drao i zubima i noktima.
Sad mu bi bolje. Nakon to mu je uspelo da svoja nona razmiljanja u vezi borbe sa
demonom spusti na ravan poslovnog konflikta, oseti kako dobija sveu snagu, pa ak neko
oseanje poleta. Nestao je i poslednji trag straha, nestalo je oseanje malodunosti i
zlovoljne brige koja ga je muila kao kakvog senilnog starca, oduvana je magla mranih
slutnji u kojoj je tumarao nedeljama. Nalazio se na poznatom terenu i oseao se doraslim
svakom izazovu.
174
XLIII
Olakan, gotovo zadovoljan, on skoi iz kreveta, povue zvonce i naredi svom
pospanom slugi da spakuje odela i hranu, poto namerava da u zoru otputuje u pratnji svoje
erke za Grenobl. Zatim se obue i podie ostali personal na noge.
Usred noi kua u ulici Droat poe da vri od uurbanosti. U kuhinji su upaljene pei,
kroz hodnike su urile uzbuene sluavke, sluge su hitale gore-dole stepenicama, pod
svodovima podruma zveckali su kljuevi upravnika skladita, u dvoritu su gorele baklje,
momci su trali oko konja, drugi su izvlaili mazge iz tala, stavljane su uzde, sedla, vuklo se
i tovarilo moglo bi se gotovo poverovati da nastupaju austrijsko-sardinske horde pljakajui
i palei kao godine 1746. i da se to domain priprema na panian beg. Ali ni u kom sluaju
nije bilo tako! Gospodar kue sedeo je suvereno poput marala Francuske za pisaim stolom
svoje radne sobe, pio je kafu s mlekom i davao uputstva kuririma koji su neprestano uletali
unutra. Usput je pisao pisma gradonaelniku i Prvom konzulu, svom beleniku, svom
advokatu, svom bankaru u Marseju, baronu de Bujonu i razliitim poslovnim partnerima.
Oko est sati ujutru zavrio je svu korespodenciju i sproveo sve to je nameravao.
Stavio je u dep dva mala putna pitolja, zavezao pojas sa novcem i zakljuao pisai sto.
Zatim ode da probudi erku.
U osam sati mali karavan ode na put. Napred je jahao Rii, bilo ga je lepo videti u kao
poput vina crvenom koporanu izvezenim zlatom, preko koga je bio crni redingot, dok je na
glavi nosio crni eir s perjanicom. Za njim je jahala erka, skromnije obuena, ali toliko lepa
da je narod na ulici i na prozorima jedino nju gledao, tako da su se samo uli uzdasi ah i oh,
i mukarci su skidali eire naizgled pred Drugim konzulom, a u stvari pred njom, tom
kraljevskom enom. Iza njih je gotovo neprimetno jahala sluavka, zatim Riijev sluga sa dva
teglea konja korienje kola se nije preporuivalo zbog loeg stanja druma za Grenobl,
a na kraju povorke ilo je desetak mazgi natovarenih svim moguim stvarima o kojima su
175
vodila rauna dva momka. Kod kapije Port di Kur strae stadoe mirno i ostae tako sve dok
nije prola i poslednja mazga. Deca istrae za njima i dugo su mahala za povorkom koja se
polako udaljavala penjui se uzbrdo po okomitom, zavojitom putu.
Ovo preselenje Antoana Riija sa njegovom erkom ostavilo je na ljude udnovato
dubok utisak. inilo im se kao da su prisustvovali nekoj arhainoj rtvenoj povorci. Prialo se
da Rii putuje u Grenobl, dakle u onaj grad gde sada prebiva monstrum koji ubija devojke.
Ljudi nisu znali ta da misle o tome. Da li je to to je Rii radio bila kanjiva lakomislenost ili
hrabrost kojoj se trebalo diviti? Da li je to bio izazov ili umiljavanje bogova? Tek nejasno su
slutili da su lepu devojku sa crvenom kosom upravo videli poslednji put. Slutili su da je Laura
Rii izgubljena.
Ova slutnja e se pokazati kao tana, iako je poivala na sasvim pogrenim
pretpostavkama. Rii, naime, nije uopte putovao u Grenobl. Pompezni izlazak nije bio nita
drugo nego varka. Milju i po severozapadno od Grasa, u blizini sela Sen Vaje on se zaustavi.
Svom slugi dade punomo i propratno pismo i naredi mu da mazge sam zajedno sa momcima
odvede u Grenobl.
On sam, zajedno sa Laurom i sluavkom krenu u pravcu Kabrisa, gde napravi pauzu
za ruak, a zatim jaui preoe kroz brda Tunerona prema jugu. Put je bio krajnje naporan
ali je omoguavao da se Gras i njegova kotlina zaobiu u irokom luku i da do veeri ne
primeeni stignu do obale... Sledeeg dana takav je bio Riijev plan hteo je da ga sa
Laurom prebace brodom na Lerinijska ostrva, gde se nalazio jedan mali, dobro utvren
manastir po imenu Sen Onora. O njemu se starala grupa sedih monaha, koji su jo uvek
mogli da se hrane, a sa kojima se Rii dobro poznavao, jer je kupovao i ve godinama
prodavao celokupnu manastirsku proizvodnju likera od eukaliptusa, borovih iarki i
empresovog ulja. I upravo tamo u manastiru Sen Onora, koji je pored zatvora ato d If i
dravnog zatvora na ostrvu Sen Margerit bio verovatno najsigurnije mesto u Provansi, on je
mislio da za poetak smesti svoju ker. On sam je planirao da se odmah vrati na kopno, da
zaobie Gras, ovoga puta istono preko Antiba i Kanja, da bi uvee istog dana stigao u Vans.
Tamo je ve poruio svom beleniku da doe radi dogovora sa baronom de Bujonom u vezi
176
sklapanja braka njihove dece Laure i Alfonsa. Nameravao je da Bujonu uini ponudu koju
ovaj nee moi da odbije: preuzimanje dugova u visini od 40.000 livri, miraz koji se sastoji
od iste svote kao i razliita dobra i jedan mlin za ulje kod Managoska, kao i godinji prihod
od 3.000 livri za mladi par. Jedini Riijev uslov je bio da se brak sklopi u roku od deset dana
i da se par nastani u Vansu.
Rii je znao da takvom urbom cenu za povezivanje svoje kue sa Bujonovom kuom
podie nesrazmerno visoko. Kad bi ga malo saekao, proao bi mnogo jeftinije. Baron bi ga
moljakao da erku graanskog veletrgovca uzdigne u vii stale preko njegovog sina, jer
slava Laurine lepote bi jo rasla, ba kao i Riijevo bogatstvo i Bujonove finansijske nedae.
Ali neka bude! Nije baron bio u ovoj trgovini protivnik, ve nepoznati ubica. Njemu je valjalo
doskoiti. Jedna udata ena, definisana i moda ve gravidna nije vie odgovarala njegovoj
ekskluzivnoj galeriji. Poslednji kamen u mozaiku postao bi bezvredan. Laura bi za svog ubicu
izgubila svaku vrednost i njegovo delo bi propalo. I ima da oseti ovaj poraz! Rii je hteo da
svadbu odri u Grasu, sa velikom pompom i sa mnogo zvanica. I mada nije poznavao svog
protivnika, i moda ga nikad nee ni upoznati, ipak e mu biti zadovoljstvo da zna da je ovaj
prisustvovao tom dogaaju i vlastitim oima morao da gleda kako mu onu enu za kojom
najvie udi pred nosem kradu.
Plan je bio fino zamiljen. I opet se moramo diviti Riijevom oseanju da se primakne
istini. Jer zaista, odvoenje Laure Rii u kuu barona Bujona znailo bi za ubicu devojaka iz
Grasa razoran poraz. Ali taj plan jo nije bio sproveden. Rii jo uvek nije udomio svoju erku.
Jo uvek je nije prevezao u bezbedni manastir Sen Onora. Jo uvek su tri jahaa putovala
kroz negostoljubive planine Tanerona. Ponekad su putevi bili toliko loi da su morali da sjau.
Sve je ilo tako sporo. Tek predvee su se nadali da e dospeti na obalu mora kod Napula
jednog malog mesta zapadno od Kana.
177
XLIV
U vreme dok je Laura Rii s ocem naputala Gras, Grenuj se nalazio na drugom kraju
grada u Arnulfijevom ateljeu gde je mazerirao lunje. Bio je i sam dobro raspoloen. Njegovo
vreme u Grasu pribliavalo se kraju. Pribliavao se dan trijumfa. Napolju, u kuici, nalazile su
se u, vatom obloenom koveiu dvadeset etiri boice s destilisanom aurom dvadeset etiri
device skupocene esencije koje je Grenuj tokom protekle godine dobio putem hladne masne
anflerae, digeracije kose i odela, lavae i destilacije. A dvadeset petu najskupoceniju i
najvaniju nameravao je da uzme danas. Ve je imao spremnu posudicu s viestruko
proienom mau, tkaninu od najfinijeg platna i balon visokorektifikovanog alkohola za ovaj
poslednji ulov. Teren je bio ispitan do najsitnijih pojedinosti. Upravo je bio mlad mesec.
Znao je da bi provalivanje u dobro obezbeeno zdanje u ulici Droat bilo besmisleno.
Zato je hteo da se ve s prvim mrakom, pre nego to zatvore kapije, uunja i da se pod
zatitom vlastitog nedostatka mirisa to ga je poput volebne kape titilo od pogleda kako
oveka tako i ivotinje sakrije u nekom oku kue. Kasnije, kada svi zaspu, on e, voen
kompasom svog nosa kroz mrak nai put do sobe svog blaga. Na licu mesta e je obraditi
tkaninom natopljenom mau. Samo e, kao i bino, poneti sa sobom kosu i odelo, budui
da se ovi delovi mogu direktno isprati alkoholom i zato to je udobnije raditi u radionici. Za
konanu preradu pomade i destilaciju u koncentrat bie mu potrebna jo jedna no. A ako
sve dobro proe a nije imao nikakvog razloga da posumnja da e sve proi kako treba
onda e ve prekosutra biti u posedu svih sastojaka za najbolji parfem na svetu, i napustie
Gras kao ovek koji najbolje mirie na itavoj zemaljskoj kugli.
Oko podne je zavrio posao sa svojim lunjima. Ugasio je vatru, pokrio kazan s mau
i izaao pred radionicu da se rashladi. Vetar je duvao sa zapada.
Ve prvim udisajem je primetio da neto nije u redu. Atmosfera nije bila u redu. U mirisnoj
haljini grada, tom velu od mnogo hiljada niti nedostajala je zlatna nit. Tokom proteklih nedelja
178
ta nit je postala tako jaka da ju je Grenuj jasno oseao, ak izvan grada, u svojoj kuici. Sada
je nije bilo. Nestala je; ni intenzivno njukanje nije pomagalo. Grenuj se sledi od uasa.
Umrla je, pomisli. A onda, jo gora pomisao: neko drugi me preduhitrio. Neko drugi je
ubrao moj cvet i uzeo ga za sebe! Nije ispustio krik za tako neto je bio previe potresen,
ali je bilo taman dovoljno za suze koje mu navree na oi i iznenada se skotrljae s obe strane
nosa.
U tom trenutku doe Drio iz Katr Dofen kui na ruak i ispria uzgred kako je rano
jutros Drugi konzul s dvanaest mazgi i erkom otputovao u Grenobl. Grenuj proguta suze i
otra kroz sred grada do Port di Kura. Na trgu pred kapijom on se zaustavi i onjui vazduh, i
u istom, gradskim mirisima ne zagaenom zapadnom vetru on zaista pronae svoju zlatnu
nit istina tanku i slabu, ali ipak prepoznatljivu. Jedino to voljeni miris nije duvao sa
severozapada, kuda je vodio drum za Grenobl, ve vie iz pravca Kabrisa dakle nikako sa
jugozapada.
Grenuj upita strau kojim putem je krenuo Drugi konzul. Straar pokaza na sever. A
ne putem za Kabris? Ili onim drugim koji vodi juno za Oribo i La Napul? - Sigurno ne, ree
straar, video sam vlastitim oima.
Grenuj potra natrag u grad u svoju kuicu, spakova u torbu platno, lonac sa
pomadom, lopaticu, makaze i jednu malu, glatku batinu od maslinovog drveta i krenu odmah
na put ne putem za Grenobl, ve putem koji mu je pokazivao njegov nos: prema jugu.
Ovaj put direktan put u Napul vodio je pored ogranka Tanerona kroz dolina reka
Frajer i Sianj. Moglo se lako hodati. Grenuj je brzo napredovao. Kad se s njegove desne
strane ukaza Oribo, gore na vrhovima breuljaka, on namirisa da je begunce gotovo sustigao.
Malo kasnije ve je bio na istoj visini s njima. Sad ih je osetio pojedinano; osetio je ak i
isparenja njihovih konja. Mogli su biti najvie pola milje zapadno, negde u taneronskim
umama. Hitali su ka jugu, prema moru. Ba kao i on.
Oko pet sati posle podne Grenuj stie u La Napul. On ode u gostionicu, narui veeru
i zatrai jeftin smetaj. On je strojaki egrt iz Nice, ree, na putu za Marsej. Moe da
prenoi u tali, rekoe. Ode u jedan ugao tale i lee da se odmori. Osetio je da su se tri jahaa
179
pribliavala. Ostalo mu je jo samo da eka.

Dva sata kasnije ve je uveliko padao mrak oni stigoe. Da bi ostali nepoznati
promenili su odeu. Dve ene su sada nosile tamne haljine i veo, a Rii crni kaput. Predstavio
se kao plemi koji dolazi iz Kastelana; sutra eli da se prebaci na Lermijska ostrva
gostioniar neka se pobrine za amac koji mora da bude spreman u vreme izlaska sunca.
Da li osim njega i njegovih ljudi ima jo gostiju u kui? Ne, ree gostioniar samo neki
strojaki egrt iz Nice, taj noi u tali.
Rii posla ene u sobu. On sam ode u talu da, kako je rekao, uzme jo neto iz
bisaga. U prvi mah nije mogao ni da nae strojakog egrta, konjuar je morao da mu doda
fenjer. Onda ga je ugledao kako lei u jednom oku na slami i na starom ebetu, i naslonivi
glavu na svoju putnu torbu spava dubokim snom. Izgledao je toliko neupadljivo da je Rii
imao na trenutak utisak kao da on uopte nije tu, ve samo jedna od lelujavih senki koju je
bacala svetlost fenjera. U svakom sluaju Riiju odmah bi jasno da od ovog gotovo dirljivo
bezopasnog stvorenja ne preti ni najmanja opasnost, i on se tiho udalji da ne remeti njegov
san i vrati se u kuu.
Veerao je zajedno sa erkom u sobi. Nije joj rekao nita o svrsi i cilju udnog
putovanja, a to nije uradio ni sad, iako ga je ona za to molila. Posvetie je u to sutra, ree,
a ona se moe pouzdati da e sve to on planira i radi biti za njenu korist i buduu sreu.
Nakon jela odigrae nekoliko partija lombra, koje je sve izgubio, jer je umesto da
gleda u svoje karte stalno gledao u njeno lice, uivajui u njenoj lepoti. Oko devet je ispratio
u sobu koja je bila preko puta njegove, poljubio je za laku no i zakljuao spolja vrata.
Zatim je i sam otiao u postelju.
Bio je odjedanput veoma umoran od naporna dana i protekle noi i istovremeno
veoma zadovoljan sobom i tokom stvari. Bez najmanje brine misli, bez mranih
predoseanja kakva su ga jo do jue muila svaki put nakon gaenja lampe i drala ga
budnim, on odmah zaspa i spavao je bez sna, bez stenjanja, bez grevitog trzanja ili
nervoznog okretanja u postelji. Po prvi put posle dueg vremena Rii je zaspao dubokim,
mirnim, okrepljujuim snom.
180
U isto vreme Grenuj ustade sa svog leaja u tali. I on je bio zadovoljan sobom i tokom
stvari i oseao se krajnje osveen, iako nije spavao ni sekunde. Kad je Rii uao u talu da
ga pogleda samo se pravio da spava, da bi utisak bezazlenosti koji je zraio ve zbog samog
njegovog mirisa neupadljivosti, uinio jo oevidnijim. Za razliku od naina kako je Rii video
njega, on je Riija krajnje precizno opazio i to olfaktivno, i Riijevo olakanje u pogledu njega
nije mu uopte promaklo.
I tako su se obojica prilikom svog kratkog susreta meusobno uverili u svoju
bezazlenost, to je bilo pogreno i tano, i bilo je dobro to je tako, smatrao je Grenuj, jer
njegova prividna, a Riijeva stvarna bezazlenost, olakavala su njemu, Grenuju posao stav
sa kojim bi se inae, da je bio obratan sluaj, Rii sasvim sloio.
181
XLV
S profesionalnom promiljenou Grenuj se dade na posao. Otvori svoju vreu, izvadi
iz nje platnenu tkaninu, pomadu i lopaticu, rairi platno preko ebeta na kome je leao i poe
da ga premazuje masnom pastom. Bio je to posao za koji je trebalo vremena, jer je bilo
vano da se mast nanese ovde u debljim, tamo u tanjim slojevima u zavisnosti od toga na
koji deo tela e doi koji deo platna. Usta i pazuh, grudi, pol i noge zraili su veom koliinom
mirisa nego na primer cevanice, lea ili laktovi; dlanovi vie nego nadlanice; obrve vie nego
kapci, itd. i zato je tu trebalo staviti veu koliinu masti. Grenuj je, dakle, modelirao neto
nalik na mirisni dijagram tela koji e obraditi na platnu, i ovaj deo posla ga je ispunjavao
najveim zadovoljstvom, jer se ovde radilo o jednoj umetnikoj tehnici koja je u podjednakoj
meri zapoljavala ula, fantaziju i ruke, a povrh toga anticipirala uivanja u oekivanom
konanom rezultatu.
Kada je iskoristio ceo loni pomade, natapkao bi jo tu i tamo sa jednog mesta
platna bi skinuo mast da bi ga dodao na drugo mesto, retuirao je ili ispitao jo jedanput
modeliran predeo masti to je inae radio nosem, ne oima, jer se ceo posao odigravao u
potpunoj pomrini, to je moda bio jo jedan razlog za Grenujevo dobro raspoloenje.
U ovoj noi mladog meseca nita mu nije smetalo. Svet nije bio nita drugo osim mirisa i
neto malo uma od udaranja morskih talasa. Bio je u svom elementu. Zatim savi platno kao
tapet, tako da su namaene povrine leale jedna na drugoj. Ovo je za njega bila bolna
radnja, jer je dobro znao da se, bez obzira na krajnji oprez, delovi oblikovanih kontura na taj
nain mogu izravnati i pomeriti. Ali nije bilo druge mogunosti da se platno transportuje,
nakon to ga je tako savio da ga bez veih tekoa moe nositi ispod mike, on stavi lopaticu,
makaze i malu batinu od maslinovog drveta u dep i iunja se napolje.
Nebo je bilo oblano u kui nije gorela vie ni jedna svea. Jedini blesak u ovoj totalnoj
pomrini dolazio je od svetionika na istoku na tvravi ostrva Sen Margerit, udaljenog preko
182
milju odatle, jedan mali svetli ubod igle u poput gavrana crnu maramu. Iz pravca zaliva
oseao se laki povetarac. Psi su spavali.
Grenuj ode do spoljanjeg oluka na koji behu naslonjene merdevine. Podie merdevine
i ponese ih uspravno, uhvativi ih slobodnom desnom rukom za preage i pree preko
dvorita sve do njenog prozora. Prozor je bio poluotvoren. Dok se peo uz merdevine, udobno,
kao da se penje stepenicama, estitao je sebi okolnost to miris devojke moe da poanje
ovde u Napulu. U Grasu, gde su prozori bili sa reetkama, a oko kue straari, sve bi to bilo
mnogo tee. Ovde je ak spavala sama. Nije morao da ukloni ni sobaricu.
On otvori prozorsko krilo, uunja se u sobu i odloi platno. Dominirao je miris njene
kose jer je leala na trbuhu, a lice je, uramivi ga laktom, uronila u jastuk tako da se njen
potiljak gotovo na idealan nain nudio udarcu batine.
Zvuk udarca odjeknu poput tupog praska. To je mrzeo. Mrzeo je ve zbog toga to je
to bio zvuk zvuk u njegovom inae neujnom poslu. Jedino stegnutih zuba mogao je da
podnese ovaj uasni zvuk, i kad je proao stajao je jo neko vreme ukoeno i ozlojaeno,
grevito drei batinu, kao da se boji da bi se zvuk mogao odnekud vratiti poput odjeka. Ali
on se nije vratio ve se u sobu vratila tiina, koja je bila ak uveana, budui da je vie nije
remetilo ni disanje devojke. I odmah se Grenujevo napeto dranje (koje bi se moda moglo
tumaiti i kao strahopotovanje, ili kao neka vrsta grevitog minuta utanja) opusti i njegovo
telo se gipko pokrenu.
On skloni batinu i poe grozniavu aktivnost. Kao prvo rairi svoje platno, stavi ga
preko stola i stolica, vodei rauna o tome da namaena strana ostane nedirnuta. Zatim
zadie pokriva sa kreveta. Divan miris devojke, koji ga topao i masivan iznenada zapahnu,
nije ga dirnuo. Poznavao ga je ionako, a to se tie uivanja uivae u njemu do opijenosti
kasnije, kada ga zaista bude posedovao. Sada je bilo vano uhvatiti to vie tog mirisa.,
gledati da se to manje od njega izgubi; sada je valjalo biti koncentrisan i brz.
Brzim potezom makaza on rasee njenu spavaicu, svue je s nje, uhvati namaeno
platno i baci ga preko njenog golog tela. Zatim je podie, uvi je u platno kao pekar kad
uvija trudlu, podvijajui krajeve, zavi je od glave do pete. Jedino joj je jo kosa virila iz
183
ovih mumijskih zavoja. On je odsee pri samom temenu, spakova je u njenu spavaicu koju
veza u zaveljaj. Na kraju stavi slobodan deo platna preko oianog temena, poravna ha i
utapka nenim pokretom prstiju. Proveri ceo paket. Nije vie bilo ni otvora, ni rupice, ni
najmanjeg nabora kuda bi mogao da pobegne miris devojke. Bila je savreno upakovana.
Vie nije bilo ta da se radi osim da se eka est asova do svitanja.
On uze malu fotelju na kojoj se nalazila njena odea, prenese je kraj kreveta i sede.
U irokoj crnoj haljini jo se oseao nean dah njenog mirisa, pomean sa mirisom anisovih
pogaica koje je drala u depu kao hranu za put. On nasloni noge na ivicu kreveta u
blizini njenih nogu, pokri se njenom haljinom i poe da jede pogaice. Bio je umoran, ali
nije hteo da spava jer nije bilo pristojno spavati za vreme posla, bez obzira to se taj
posao sastojao samo od ekanja. Seao se noi koje je provodio u Baldinijevoj radionici
prilikom destilacije: garavog alambika, vatre koja je pucketala, tihog kuckavog zvuka kada
je destilat iz cevi za hlaenje kapao u firentinsku bocu. S vremena na vreme trebalo je
pregledati vatru, dosuti vodu za destilisanje, promeniti firentinsku bocu, iscrpljeni destilat
zameniti. Pa ipak, uvek mu se inilo da ne bdi kako bi obavljao ove povremene poslove,
ve kao da bdenje ima svoj vlastiti smisao. ak ovde, u ovoj sobi, u kojoj se proces
anflerae odvijao sam od sebe, gde bi ak povremeno ispitivanje, okretanje i diranje
mirisnog paketa samo kodilo ak i ovde - ako je izgledalo Grenuju, njegova budnost je
bila vana. San bi ugrozio duh uspenog poduhvata.
Nije mu inae padalo teko da ostane budan i da eka, bez obzira na umor. Ovakvo
ekanje je voleo. I kod dvadeset etiri druge devojke je to voleo, jer to nije bilo nikakvo
tupo, niti enjivo iekivanje, ve pratee, celishodno, na izvestan nain delotvorno
ekanje. Tokom ovog ekanja neto se dogaalo. Dogaalo se neto sutinsko. I mada to
nije radio sam, ono se ipak radilo kroz njega. Dao je sve od sebe, upotrebio svu svoju
umenost, sav svoj dar. Nije mu se potkrala ni jedna greka. Delo je bilo jedinstveno. Bie
krunisano uspehom... Morao je da saeka jo samo nekoliko asova. Duboko ga je
zadovoljavalo ovo ekanje. Jo nikad u ivotu nije se oseao tako dobro, tako mirno, tako
uravnoteeno, u tako potpunom skladu sa samim sobom ak ni onda na brdu kao u ovim
184
asovima zanatske pauze kada bi usred noi sedeo pored svojih rtava i budan ekao. Behu
to jedini trenuci kada bi se u njegovom mranom mozgu pojavile skoro vedre misli.
Zanimljivo je da se ove misli nisu bavile budunou. Nije mislio na miris koji e ponjeti
za nekoliko asova, niti na parfem od dvadeset pet devojakih aura, niti na budue planove,
sreu i uspeh. Ne, on je mislio na svoju prolost. Seao se stanica svog ivota od kue
madam Gajar i vlanotoplih cepanica do njegovog dananjeg putovanja u malo selo La Napul
koje se osealo na ribu. Seao se tavitelja Grimala, uzepea Baldinija, markiza de la TajadEspinas. Seao se grada Pariza, njegovog velikog runog isparenja sa hiljade preliva, seao
se crvenokose devojke iz Ulice Mare, predela, tankog vetra, uma. Seao se i planine u
Overniji nije nikako zaobilazio ni tu uspomenu svoje peine, vazduha u kome nije bilo
mirisa ljudi. Seao se i svojih snova. I seao se svih tih stvari s najveim zadovoljstvom.
Da, izgledalo mu je ak, dok se ovako prisea, da je ovek koga je srea posebno povlastila
i da ga je njegova sudbina vodila, istina zavojnim, ali na kraju krajeva ipak pravim putevima
jer kako bi inae bilo mogue da ovde, u ovoj mranoj sobici, pronae ispunjenje svojih
elja? Bio je, kad se dobro razmisli, uistinu milou odabrana linost.
U njemu se javi oseanje duboke dirnutosti, skruenosti i zahvalnosti.
Hvala ti, ree tiho, hvala ti, an Batist Grenuj, to si takav kakav si!
Toliko je bio potresen samim sobom.
Zatim sklopi oi ali ne da spava ve da se potpuno posveti miru ove Svete noi.
Mir ispuni njegovo srce, ali mu se inilo da on vlada svuda oko njega. Oseao je miran san
sobarice u susednoj sobi, duboko zadovoljan san Antoana Riija prekoputa hodnika, osetio je
miran san gostioniara i momaka, pasa, ivotinja u tali, itavog mesta i mora. Vetar bee
stao. Sve je bilo tiho. Nita nije remetilo mir.
Pokrenu nogu u stranu i dotae sasvim lako Laurinu nogu. Zapravo ne njenu nogu, ve
platno koje je obmotavalo, s tankim slojem masti to je upijala njen miris, njen divan miris
njegov miris.
185
XLVI
Kad ptice poee da pevaju dakle jo dosta pre svitanja on se podie i zavri svoj
posao. Otvori platno i skide ga kao flaster s tela mrtve devojke. Mast se dobro ljutila s koe.
Samo na naboranim mestima malo je ostalo, pa je to morao da skida lopaticom. Ostatke
pomade je skinuo Laurinom potkouljom, kojom je na kraju obrisao njeno telo od glave do
pete, i to tako temeljito da je s koe skinuo ak i grudvice masti iz pora, a sa njima i poslednje
tragove njenog mirisa. Sada je za njega bila zaista mrtva, uvela, bleda i mlitava kao otpadak
cveta.
On baci potkoulju u veliko anflerisano platno u kome je jo jedino ivela, dodade i
spavaicu s njenom kosom i sve umota u mali vrsti paket koji uze pod miku. Nije se potrudio
da pokrije le na krevetu. I mada se crna boja noi ve pretvorila u plavosivu svitanja i stvari
po sobi su poele da poprimaju obrise, on ne baci vie ni jedan pogled na krevet, da bi je bar
jednom u svom ivotu video oima. Njen lik ga nije zanimao. Kao telo za njega nije vie
uopte postojala, ve jedino kao vantelesan miris. A taj je nosio pod rukom i poneo ga sa
sobom.
Tiho se prebaci preko prozora i sie niz merdevine. Napolju je opet poeo da duva
vetar i nebo se bistrilo i bacalo na zemlju hladnu tamnoplavu svetlost.
Pola sata kasnije sluavka je u kuhinji zapalila vatru. Kad je izala iz kue da uzme drva
ugledala je naslonjene merdevine, ali je jo uvek bila previe pospana da bi iz toga izvela
neki zakljuak. im je prolo est sati izae sunce. Ogromno i zlatnocrveno izronilo je iz mora
izmeu dva Lerinijska ostrva. Na nebu nije bilo ni oblaka. Poinjao je sunan proleni dan.
Rii, ija soba je gledala na zapad probudi se u sedam. Po prvi put je, posle vie meseci,
zaista sjajno spavao, i nasuprot svojoj navici, ostao je da lei jo etvrt asa, proteui se i
uzdiui od zadovoljstva., oslukujui prijatno zveckanje koje je dopiralo iz kuhinje. Kada je
potom ustao i irom otvorio prozor, primetio je da je napolju lepo vreme, i kad je udahnuo
186
sve jutarnji vazduh, i uo talase mora, njegovo dobro raspoloenje nije vie znalo za granice,
i on napui usne i zazvida jednu poletnu melodiju.
Dok se oblaio zvidukao je i dalje; zvidukao je i kad je izaao iz sobe i odsenim
korakom preao preko hodnika do vrata svoje erke. Zakucao je. Zakucao je opet, sasvim
tiho da je ne bi prepao. Nije bilo odgovora. On se nasmei. Znao je dobro da jo spava.
On oprezno gurnu klju u bravu i okrenu rezu, tiho, sasvim tiho, paljivo, da je ne
probudi, gotovo eljan da je jo nae u snu iz koga e je probuditi poljupcem, jo jednom,
po poslednji put pre nego to bude morao da je preda drugom mukarcu.
Vrata se otvorie, on ue i oi mu zaslepi suneva svetlost. Soba kao da je bila
ispunjena tenim srebrom sve je blistalo i morao je od bola da na trenutak zatvori oi.
Kad ih je opet otvorio ugledao je Lauru kako lei na krevetu, golu i mrtvu i obrijane
glave i zaslepljujue belu. Bilo je kao u nonoj mori koju je imao pre dve noi u Grasu, i koju
je zaboravio, a iji sadraj mu se sada poput udara munje vratio u seanje. Sve je odjedanput
bilo u dlaku isto kao u onom snu, samo mnogo jasnije.
187
XLVII
Vest o ubistvu Laure Rii tako se munjevito rairi krajem, kao da je parola glasila Kralj
je umro! ili Objavljen je rat! ili Na obalu su se iskrcali pirati! i izazvala je slinu ili jo
veu uasnutost. Odjedanput se vratio onaj briljivo prikrivani strah razoran kao prole jeseni,
sa svim propratnim pojavama: panikom, uzbuenjem, besom, histerinim optubama,
oajanjem. Ljudi su ostajali nou u kuama, zakljuavali svoje erke; zabarikadirali bi se, nisu
verovali jedni drugima i nisu vie spavali. Svako je mislio da e se sad nastaviti kao ranije
svake nedelje po jedno ubistvo. Vreme kao da se vratilo za pola godine unazad.
Bio je to strah koji je sada paralisao vie nego pre pola godine, jer je iznenadni povratak
opasnosti za koju se mislilo da je prevaziena rairio meu ljudima oseanje bespomonosti.
A ta ako je zakazala ak i biskupova kletva! Ako Antoan Rii, veliki Rii, najbogatiji graanin
u gradu, Drugi konzul, jedan moan, razborit ovek kome su na raspolaganju stajala sva
mogua sredstva, ako on nije mogao da zatiti vlastito dete! Ako ruka ubice nije uzdrhtala ni
pred svetom lepotom Laure jer ona je zaista svima koji su je poznavali izgledala kao svetica,
pre svega sada, naknadno, kad je bila mrtva. Kakve tu jo ima nade da se neko spasi od
ubice? On je bio okrutniji od kuge, jer od kuge se moglo beati, a od ovog ubice nije, kao to
je to pokazao Riijev primer. Oigledno je posedovao natprirodne sposobnosti. Sigurno je
stajao u savezu sa avolom, ako ve nije bio sam avo. I tako, mnoge due, naroito one
bezazlenije, nisu videle drugi izlaz nego da idu u crkvu i da se mole - svaki esnaf svom
zatitniku: bravari svetom Alojziju, tkai svetom Krispiniusu, batovani svetom Antoniju,
parfimeri svetom Jozefu. I oni povedoe sa sobom svoje ene i erke, molei se zajedno,
obedujui i spavajui, ne izlazei iz nje ak ni preko dana, uvereni da se pod zatitom oajne
zajednice i pred licem majke boije moe nai jedina mogua sigurnost od udovita, ukoliko
je neke sigurnosti uopte i bilo.
Druge, domiljatije glave udruie se, budui da je crkva ve jednom zakazala,
188
u okultne grupe, angaujui za mnogo novaca jednu dokazanu veticu iz Gurdona, sakrie se
u jednu od mnogih krenjakih peina ispod Grasa i priredie satanske mise ne bi li mu se
dodvorili. Drugi pak, pre svega lanovi viih slojeva graanstva i obrazovanog plemstva
prihvatie se najmodernijih naunih metoda namagnetisae svoje kue, hipnotisae svoje
erke, obrazovae fluidalne krugove utanja u svojim salonima i pokuae da sa zajedniki
proizvedenom emisijom misli telepatski proteraju duh ubice. Korporacije organizovae
pokajniku procesiju od Grasa do Napula i nazad. Kalueri iz pet gradskih manastira
ustanovie permanentnu molitvu, sa neprestanim pevanjem, tako da se uskoro as u ovom,
as u onom kraju mogao uti stalni lament, i danju i nou. Jedva da je iko vie radio.
Tako je narod Grasa u grozniavom neradu gotovo s nestrpljenjem ekao sledee
ubistvo. Da ono predstoji, u to niko nije sumnjao, a u potaji svako je eljno oekivao uasnu
vest, sa jedinom nadom da ona nee pogoditi njega nego nekog drugog.
Vlasti u gradu, oblasti i provinciji nisu, meutim, ovog puta dozvolile da ih zarazi
histerino raspoloenje naroda. Po prvi put od kada se pojavio ubica devojaka dolo je do
planske i uspene saradnje izmeu nametenstva Grasa, Draginjana i Tulona, izmeu
magistrata, policije, intendanture, parlamenta i mornarice.
Razlog za ovaj solidarni postupak monika bio je s jedne strane strahovanje da bi moglo
doi do optenarodnog ustanka, s druge strane, injenica da su se nakon ubistva Laure Rii
pojavile okolnosti koje su omoguavale sistematsko proganjanje ubice. Ubica je vien.
Oigledno je bila re o onom zlokobnom strojakom egrtu koji se te noi kada se dogodilo
ubistvo zadrao u tali gostionice u Napulu i ve sledeeg jutra je nestao bez traga. Prema
zajednikim izjavama gostioniara, talskog momka i Riija bio je neupadljiv, nizak ovek u
smeem kaputu i sa vreom od grubog platna. I ako je, to se drugih pojedinosti tie, seanje
ova tri svedoka bilo udnovato bledo nisu tako uopte mogli da opiu lice, boju kose ili
govor tog oveka gostioniar se ipak jo setio da kae da je, ako se ne vara, u dranju i
hodu ovog stranca primetio neto udno, kao da epa, to bi mogla biti posledica povrede
noge ili obogaljenog stopala.
Snabdeveni ovim indicijama, ve oko podne na dan ubistva krenue dva konjika odreda
189
u poteru za ubicom u pravcu Marseja jedan du obale, drugi putem prema unutranjosti.
Bliu okolinu Napula proeljali su dobrovoljci. Dva komesara iz gradskog suda otputovae u
Nicu da se tamo raspitaju o strojakom egrtu. U lukama Frei, Kan i Antib kontrolisani su
svi brodovi, prema granici za Savoju zatvoren je svaki put. Putnici su morali da pokazuju
isprave. Opis ubice na poternici mogli su da vide svi koji su umeli da itaju, na svim gradskim
kapijama Grasa, Vansa, Burdona i na vratima seoskih crkava. Tri puta dnevno je ta poternica
glasno itana. Stvar sa navodno obogaljenim stopalom jo je pojaala miljenje da je zloinac
sam avo, i zato je u narodu vie izazvala paniku nego to je omoguila donoenje korisnih
podataka.
Tek nakon to je predsednik gradskog suda po Riijevom nalogu raspisao nagradu od
ne manje nego dve stotine livri za podatke koji e voditi ka hvatanju zloinca potkazivanja su
dovela do hapenja nekoliko strojakih egrta u Grasu, Opiju i Gurdonu, od kojih je jedan
imao ak nesreu da epa. Ovog su nameravali da bez obzira na njegov alibi potvren od
strane vie svedoka podvrgnu muenju, kad se, desetog dana nakon ubistva, u magistraturu
javi gradski straar i sudijama dade sledeu izjavu: u podne onog dana njega, Gabrijela
Taljaska, kapetana strae, koji je kao i obino vrio svoju dunost na Port di Kuru, oslovila je
izvesna individua koja, kako on sad vidi, prilino odgovara opisu na poternici i nekoliko puta
ga je pitala kojim putem je Drugi konzul sa svojim karavanom tog jutra napustio grad. Ovom
dogaaju on ni tada, ni kasnije nije pridavao nikakvu vanost, a te osobe ne bi ni mogao da
se seti toliko je bila neupadljiva da je nije jue sluajno opet video, i to ovde u Grasu, u
ulici de la Luv, ispred ateljea majstora Drioa i madam Arnulfi kojom prilikom je primetio i da
taj ovek, vraajui se u radionicu, oigledno hramlje.
Sat kasnije Grenuj je uhapen. Gostioniar i njegov talski momak iz Napula koji su
zbog identifikacije ostalih osumnjienih boravili u Grasu, odmah su ga prepoznali kao onog
strojakog egrta koji je kod njih prenoio: on je taj i niko drugi, on je sigurno traeni ubica.
Pretraie radionicu, pretraie kolibu u maslinjaku iza franjevakog manastira.
U jednom uglu, jedva sakriveni leali su raseena spavaica, potkoulja i crvena kosa Laure
Rii. A kad su raskopali pod pojavie se postepeno odea i kosa ostale dvadeset i etiri devojke.
190
Pronali su i drvenu toljagu kojom su rtve ubijane, kao i platnenu vreu. Indicije su bile vie
nego oigledne. Naredie da se oglase crkvena zvona. Predsednik suda dade da gradski vikar
oglasi da je zloglasni ubica devojaka, koga su skoro godinu dana traili, konano uhapen, i
da je pod strogim nadzorom.
191
XLVIII
Ljudi najpre nisu mogli da poveruju u ovu objavu. Smatrali su da je to varka kojom
vlasti prikrivaju vlastitu nesposobnost i hoe da umire ve opasno raspoloenje naroda.

Isuvie dobro su se jo uvek seali vremena kada se govorilo da se ubica odselio u Grenobl.
Ovog puta se strah previe duboko uselio u due ljudi.
Tek kad sledeeg dana na crkvenom trgu javno izloie dokaze bila je to jeziva slika:
dvadeset pet haljina sa dvadeset pet vrsta kosa stavljenih na ipke poput straila, na eonoj
strani trga, preko puta katedrale tad se javno mnenje promeni. Mnogo stotina ljudi je
prodefilovalo pored ove jezive galerije. Srodnici rtava, kada prepoznae odeu, padahu
vritei u nesvest. Ostala gomila, delom iz potrebe za senzacijom, delom da bi se potpuno
uverila, zatrai da vidi ubicu. Pozivi da ga dovedu postae uskoro tako glasni, nemir na malom
trgu prepunom ustalasane mase ljudi posta tako opasan, da se predsednik odlui da Grenuja
izvede iz elije i pokae ga na prozoru na prvom spratu suda.
Kad se Grenuj pojavi na prozoru vika utihnu. Odjednom bi tiho kao usred vrelog letnjeg
dana u podne, kada su svi napolju na poljima ili sakriveni u senkama kua. Nije se mogao
uti ni korak, ni kaalj, ni disanje. Gomila se pretvorila samo u oko i otvorena usta, i to je
trajalo minutima. Niko nije mogao da shvati da je onaj mali, smeteni, grbavi ovek gore na
prozoru, onaj crv, ona bedna gomilica, ono nita poinilo preko dva tuceta ubistava. On
jednostavno nije liio na ubicu. Niko nije, istina, mogao da kae
kako on to zamilja ubicu,
tog avola, a svi su bili jedinstveni: ne tako! Pa ipak iako ubica uopte nije odgovarao
predstav ljudi i njegova prezentacija zato, kako bi se moglo pomisliti, ne bi delovala naroito
ubedljivo, ipak je, to je paradoksalno, sama pojava tog oveka na prozoru i injenica da je
samo on i niko drugi predstavljen kao ubica, posedovala uverljivo dejstvo. Svi pomislie: To
ne moe biti istina! i istog trenutka su znali da mora biti istina.
Dodue, tek kada je straa vratila oveuljka nazad u mrak sobe, tek kad on, dakle,
192
nije vie bio prisutan i vidljiv, ve je, bez obzira koliko kratko, poeo da u mozgovima ljudi
postoji kao oseanje, gotovo bi se reklo kao pojam kao pojam jednog odvratnog ubice
tek tada zbunjenosti u masi nestade i umesto nje se pojavi odgovarajua reakcija: usta se
zatvorie, na hiljade oiju opet ivnue i zau se jedan jedini gromoglasan krik besa i osvete:
Dajte nam ga! I pripremie se da na juri osvoje sud, da ga vlastitim rukama zadave, da
ga raskidaju i raskomadaju. Straa je imala velike muke da zagradi kapiju i potisne rulju.
Grenuj je hitno odveden u svoju podzemnu tamnicu. Predsednik se pojavi na prozoru i obea
brz i primereno strog proces. Pa ipak je potrajalo jo nekoliko sati dok se masa nije razila, i
nekoliko dana dok se grad nije malo umirio.
I zaista je policija veoma ekspeditivno vodila proces protiv Grenuja, budui da ne samo
to su postojali evidentni dokazi, ve to je i sam optueni prilikom sasluanja bez okolianja
priznao ubistva koja su mu stavljali na teret.
Jedino kada su ga pitali za motiv on nije umeo da d zadovoljavajui odgovor. Samo
je ponavljao da su mu devojke bile potrebne i da ih je zato ubio. Zato su mu trebale i ta to
uopte znai one su mi bile potrebne o tome je utao.
Zato su ga predali na muenje. Satima su ga drali obeenog za noge, upumpali u
njega sedam pinti vode, stavljali mu noge u kvrge ali bez ikakvog uspeha. Ovaj ovek kao
da je bio neosetljiv na telesne bolove, nije putao ni glasa, i kad bi ga pitali, on bi samo
rekao: one su mi trebale. Sudije su smatrale da je duevno bolestan. Ukinue muenje i
odluie da postupak okonaju bez daljeg sasluanja.
Jedino odugovlaenje koje se jo pojavilo bila je pravnika arka sa magistratom u
Draginjanu u ijem namesnitvu se nalazio La Napul i s parlamentom u Eksu koji je takoe
hteo da se proces kod njih odvija, ali sudije iz Grasa nisu dozvolile da im se ovaj predmet
oduzme. Oni su bili ti koji su uhvatili poinioca, najvei deo ubistava poinjen je u krugu
njihove nadlenosti, i njima je pretio narodni bes ako bi se ubica prepustio nekom drugom
sudu. Njegova krv imala je da potee u Grasu.
15. aprila 1766. doneta je presuda i proitana optueniku u njegovoj eliji. U njoj je
pisalo: Parfimerski egrt an Batist Grenuj ima da u roku od etrdeset osam asova bude
193
izveden na poljanu ispred gradskih kapija, gde e lica okrenutog nebu biti vezan za drveni
krst i iv dobiti dvanaest udaraca gvozdenom ipkom koja e mu polomiti zglobove ruku,
nogu, kukova i ramena, nakon ega e biti ostavljen na krstu do svoje smrti. Uobiajena
praksa milosra da se delinkvent nakon lomljenja, pomou konopca udavi, izriito je
uskraena delatu, ak i ako se umiranje bude oteglo danima. Posle toga le e se pokopati
na strvodernici, a mesto nee biti obeleeno.
Grenuj primi presudu mirno. Sudski slubenik ga upita da li ima poslednju elju.
Nemam, ree Grenuj; ima sve to mu treba.
U eliju ue svetenik da ga ispovedi, ali ve posle etvrt asa izae neobavljena posla.
Kad je svetenik pomenuo boje ime, osuenik ga je pogledao apsolutno bez razumevanja,
kao da ovo ime uje prvi put, a onda se ispruio na leaj da bi odmah utonuo u najdublji san.
Svaki dalji razgovor bio je izlian.
Tokom sledea dva dana mnogi ljudi su dolazili da iz blizine vide slavnog ubicu. Straari
su im dozvoljavali da kroz prorez na vratima elije bace jedan pogled i traili su est sola po
pogledu. Jedan bakrorezac, koji je hteo da napravi skicu, morao je da plati dva franka. Ali
motiv je bio dosta razoaravajui. Zatvorenik, vezan lancima za ruke i noge, stalno je leao
na leaju i spavao. Lice je okrenuo prema zidu i nije reagovao ni na kucanje ni na dobacivanja.
Pristup eliji bio je strogo zabranjen posetiocima, i straari se uprkos primamljivim ponudama
nisu usuivali da prekre tu zabranu. Bojali su se da bi neki od srodnika njegovih rtvi mogao
da u nevreme ubije zatvorenika. Zbog istog razloga nisu smeli da mu daju nita za jelo. Neko
bi ga mogao otrovati. Tokom celog zatoenitva Grenuj je svoje jelo dobijao iz kuhinje za
poslugu biskupske palate, koje je prethodno morao da proba nadzornik zatvora. Poslednja
dva dana nije, meutim, nita jeo. Leao je i spavao. Ponekad bi mu zazveali okovi, i kad bi
uvar pohitao da pogleda kroz prorez na vratima, mogao je da vidi kako uzima gutljaj iz boce
s vodom, ponovo se baca na leaj i nastavlja da spava. Izgledalo je da je ovaj ovek toliko
umoran od ivota da ni poslednje svoje asove ne eli da provede u budnom stanju.
U meuvremenu su pripreme za pogubljenje tekle. Tesari su podigli gubilite veliine
tri puta tri metra i dva metra visoko, sa ogradom i solidnim stepenicama tako raskono
194
gubilite u Grasu jo nikad nisu imali. Uz to su podigli i drvenu tribinu za poasne goste i
ogradu za obian narod koji je trebalo drati na odreenom odstojanju. Prozorska mesta u
kuama levo i desno od Port di Kura i u zgradi strae odavno su ve rasprodata po
neumerenim cenama; ak i u bolnici koja je bila neto dalje, pomonik delata je dao
bolesnicima novac da napuste sobe i onda ih je za visoku cenu iznajmio gledaocima. Prodavci
limunade su uurbano pripremali svoje napitke, bakrorezac je u mnogo stotina primeraka
tampao skicu ubice koju je napravio u zatvoru, a zatim je po umetnikom nahoenju
doterao; putujui trgovci su na desetine doputovali u grad, pekari su pekli liciderska srca za
uspomenu.
Delat, mesje Papon, koji ve godinama nije imao ni jednog zloinca za lomljenje, dade
da mu se iskuje jedna teka gvozdena ipka i ode s njom u klanicu da na leevima ivotinja
veba svoje udarce. Smeo je da izvede samo dvanaest udaraca, a s njima je morao da bez
greke polomi dvanaest zglobova i to tako da vredni delovi tela, poput grudi ili glave, ostanu
neoteeni nimalo lak posao koji je zahtevao posebno oseanje za meru i nijansu.
Graani su se pripremali za ovaj dogaaj kao za vaan praznik. Da se tog dana nee
raditi, to se podrazumevalo.
ene su peglale svoje praznine haljine, mukarci su etkali svoje kapute i glancali
izme do punog sjaja. Ako je neko bio vojno lice ili radio u nekoj slubi ili bio predsednik
esnafa, advokat, notar, direktor nekog bratstva ili kakva druga vana linost, taj je obukao
uniformu ili slubeno odelo, sa ordenima, earpama, lancima i poput krede belom
napudranom perikom. Vernici su nameravali da se post festum okupe na bogosluenju,
satanini sledbenici na jednu estoku lucifersku misu, obrazovano plemstvo na magnetsku
seansu u hotelima Kabria, Vilnefa i Fonmiela. U kuhinjama se ve peklo i kuvalo, iz
podruma se donosilo vino, a sa pijace cvee, u katedrali su svoje probe zapoeli orgulja i
crkveni hor.
U kui Riija, u Ulici Droat sve je bilo tiho. Rii je zamolio da ga potede od uea u
pripremama za Dan osloboenja, kako je narod prozvao dan pogubljenja ubice. Njemu je
sve bilo gadno. Gadan mu je bio strah ljudi koji se naglo opet pojavio, gadno mu je bilo
195
njihovo grozniavo radovanje. Oni sami, ti ljudi, svi zajedno, bili su mu gadni. Nije
prisustvovao prezentaciji zloinca i njegovih rtava na trgu ispred katedrale, niti procesu, niti
odvratnom defileu senzacija eljnih pred elijom osuenika. Radi identifikacije kose i odee
svoje erke poruio je da mu sud doe u kuu, dao je kratak iskaz i zamolio da mu te stvari
ostave kao relikvije, to se i dogodilo. Odneo ih je u Laurinu sobu. Raseenu spavaicu i
potkoulju stavio je na njenu postelju, rairio preko jastuka crvenu kosu i seo, i nije vie
izlazio iz te sobe ni danju ni nou, kao da ovom besmislenom straom hoe da popravi ono
to je propustio one noi u La Napulu. Bio je toliko ispunjen gaenjem, gadio se sveta i samog
sebe da nije mogao ni da plae.
Gadio se i ubice. Nije vie hteo da ga vidi kao oveka, ve samo kao rtvu koja e biti
umorena. Hteo je da ga vidi tek prilikom pogubljenja, kada bude leao na krstu i kada bude
dobijao onih dvanaest udaraca tada je hteo da ga vidi, sasvim izbliza je hteo da ga vidi,
i rezervisao je za sebe mesto u prvom redu, a kada se narod razie, posle nekoliko sati, onda
je nameravao da se popne do njega na gubilite i da sedne pored njega i da dri strau,
noima, danima ako treba, i da ga pri tom gleda u oi, ubicu njegove erke, i da mu sve ovo
gaenje saspe u oi, da svu gadost koja je u njemu bila ulije u njega dok bude umirao, poput
otrovne kiseline, sve dok ta stvar ne crkne...
A posle? ta e raditi posle? To nije znao. Moda e opet nastaviti svoj uobiajeni
ivot, moda e se oeniti, moda e imati sina, moda nee nita raditi, moda e umreti.
Sve mu je bilo jednako. Razmiljati o tome izgledalo mu je isto tako besmisleno kao da misli
o onome ta e raditi posle svoje smrti: naravno nita.
Nita, kao to je i sada sve bilo nita.
196
XLIX
Pogubljenje je zakazano za pet asova posle podne. Ve ujutru doli su prvi znatieljnici
i obezbedili sebi mesta. Sa sobom su doneli stolice i klupice, jastuke za sedenje, hranu, vino
i svoju decu. Kad je oko podne iz svih pravaca poelo da pristie seosko stanovnitvo u
masama, poljana je bila ve toliko ispunjena da su pridolice morale da se smeste na
terasastim vrtovima i poljima s one strane trga i na putu za Grenobl. Trgovci su ve pravili
dobre poslove. Jelo se, pilo se, sve je brujalo i vrilo kao na vaaru. Uskoro se okupilo skoro
deset hiljada ljudi, vie nego na proslavu kraljice jasmina, vie nego za najveu procesiju,
vie nego ikada ranije u Grasu. Stajali su po svim obroncima brda, visili su po granama
drvea, uali su na zidovima i na krovovima, gurali se po desetoro, po dvadesetoro u otvore
prozora. Samo u sreditu poljane, zatieno ogradom i kao da izvire iz testa ljudske mase,
bilo je jo jedno slobodno mesto za tribinu i za gubilite koje je odjedanput izgledalo sasvim
malo, poput kakve igrake ili scene lutkarskog pozorita. I jedna ulica je bila slobodna od
gubilita do Port di Kur i u Ulici Droat.
Nekoliko minuta posle tri pojavie se mesje Papon i njegovi pomonici. Doeka ih buran
aplauz. Oni su na gubilite nosili krst svetog Andreje istesan od drvenih greda i postavili ga
na odgovarajuu visinu tako to su ga poduprli sa etiri teka drvena jarca. Jedan stolarski
egrt ga ukuca. Svaki zahvat delatovih pomonika i stolara masa pozdravi burnim aplauzom.
Kada zatim prie Papon sa gvozdenom ipkom, obilazei krst, merei korake, izvodei as sa
ove, as sa one strane po koji zamiljeni udarac, iz mase provali pravo klicanje.
Oko etiri poe da se popunjava tribina. Mnogim finim ljudima se tu moglo diviti,
bogatoj gospodi sa lakejima i dobrim manirima, lepim damama, velikim eirima, svetlucavim
haljinama. Prisutno je bilo celokupno plemstvo iz grada i sela. Gospoda iz Saveta pojavie se
u zatvorenoj povorci na elu sa dva konzula. Rii je nosio crno odelo, crne arape, crn eir.
Iza Saveta umarirao je magistrat, pod rukovodstvom predsednika suda.
197
Kao poslednji stigao je biskup u otvorenoj nosiljci, u jarko ljubiastoj odori i sa zelenom
kapicom. Ako je neko imao neto na glavi sad je bio poslednji trenutak da to skine. Bilo je
jako sveano.
Onda se desetak minuta nije dogaalo nita. Gospoda su zauzela mesta, narod je
nepomino ekao, niko vie nije jeo, svi su nestrpljivo iekivali. Papon i njegovi pomonici
stajali su na sceni gubilita kao kipovi. Veliko i uto sunce je obasjavalo prizor. Iz gradske
doline dopirao je mlak vetar nosei miris pomorandinog cveta. Bilo je veoma toplo i gotovo
neverovatno tiho.
Napokon, ve kada su pomislili da napetost ne moe vie da potraje, a da se ne pretvori
u hiljadostruki krik, u nered, u bes ili kakav drugi masovan dogaaj, u tiini se zau topot
konja i kripa tokova.
Niz Ulicu Droat naioe zatvorena kola koja su vukla dva konja kola policijskog
porunika. Ona prooe kroz gradsku kapiju i pojavie se gde ih je sada svako mogao videti,
u uskoj ulici to je vodila do gubilita. Policijski porunik je insistirao na ovakvom
sprovoenju, jer inae nije verovao da je u stanju da garantuje bezbednost osuenika.
Ovo nije bio nimalo uobiajen nain. Zatvor se nalazio jedva pet minuta daleko od gubilita i
ako osuenik, bez obzira iz kog razloga, ne bi mogao da ovu razdaljinu prevali peice, onda
bi otvorena kolica koja vue magarac sasvim dobro posluila svrsi. Da se neko na svoje
pogubljenje vozi u koijama, s koijaem, livrejisanim slugama i jahaom pratnjom tako
neto jo nije vieno.
Pa ipak, u masi se nije osetio nikakav nemir niti neraspoloenje. Naprotiv, ljudi su bili
zadovoljni to se neto uopte dogaa, stvar sa koijom su smatrali dobrom idejom, kao u
pozoritu gde se ceni ako se neki poznat komad prezentira na iznenaujue nov nain. Mnogi
su ak smatrali da je ovakav nastup prikladan. Jedan tako izuzetno odvratan zloinac
zasluuje izuzetan postupak. Nisu ga mogli kao bilo kakvog ordinarnog drumskog razbojnika
dovui na trg i ubiti. U tome ne bi bilo nieg senzacionalnog. Iz udobne ekipae na Andrejin
krst to je bilo neuporedivo surovije.
Koija se zaustavi izmeu gubilita i tribine. Lakeji skoie na zemlju, otvorie vrata
198
i rasklopie male stepenice. Izae policijski porunik, za njim oficir strae i napokon Grenuj.
Bio je obuen u plavi kaput, belu koulju, bele svilene arape i crne cipele sa nalom. Nije bio
okovan. Niko ga nije vodio za ruku. Izaao je iz koije poput slobodna oveka.
I onda se desilo udo. Ili neto nalik na udo. Neto toliko neobjanjivo, neuveno i
neverovatno da bi svi svedoci to kasnije opisivali kao udo, da su uopte ikada o tome govorili,
to nije bio sluaj, budui da su se kasnije svi stideli to su uopte uestvovali u tome.
Radilo se, naime, o tome da se tih deset hiljada ljudi na poljani i na okolnim obroncima
u jednom trenutku osetilo proetim nepokolebivim uverenjem da onaj mali ovek u plavom
kaputu koji je upravo izaao iz koije
nikako ne moe da bude ubica.
Ne, niko nije
posumnjao u njegov identitet! Tu je stajao onaj isti ovek koga su pre nekoliko dana videli
na crkvenom trgu u prozoru suda i koga bi, da su ga tada dobili u ake, voeni razornom
mrnjom linovali. Isti koji je pre dva dana na osnovu neporecivih dokaza i vlastitog
priznanja pravosnano osuen. Isti onaj ije ubistvo od strane delata su pre minut poudno
oekivali. To je bio on, van svake sumnje!
Pa ipak to i nije bio on, to nije mogao biti on, ovo nije mogao biti ubica. ovek koji
je stajao na gubilitu bio je olienje nevinosti. To su u tom trenutrku znali svi, od biskupa
do prodavca limunade, od markize do male pralje, od predsednika suda do deaka s ulice.
I Papon je to znao. I njegove pesnice koje su stezale gvozdenu ipku zadrhtae.
Odjednom, oseti takvu slabost u svojim inae jakim rukama, tako mu zaklecae kolena,
tako mu zazebe oko srca kao kakvom malom detetu. Nee moi da podigne ovaj tap. Nikad
u ivotu nee smoi snage da ga podigne protiv ovog malog nevinog oveka. Ah, on se
bojao trenutka kad e ga dovesti gore njemu; on se zatetura, morao je da se osloni o svoj
ubistveni tap, da od nagle slabosti ne padne na kolena, veliki, jaki Papon!
Isto to doivelo je i deset hiljada mukaraca i ena i dece i staraca koji tu behu
okupljeni: postali su slabi poput devojica koje su podlegle armu oveka u koga su
zaljubljene. Preplavilo ih je mono oseanje naklonosti, nenosti, lude deje zaljubljenosti,
ak bog e ga znati, ljubavi prema malom ubici, i nisu mogli, i nisu ni hteli da se tome
usprotive. Bilo je to kao plakanje protiv koga se ovek ne moe odbraniti kao neko dugo
199
suzdravano plakanje koje se die iz stomaka i sve na ta nailazi, na udesan nain razlae,
sve razvodnjava i ispira. Kao istopljeni behu ljudi, u duhu i dui rastoeni, bili su jo samo
jedna amorfna tenost i jedino su oseali svoje srce kao nepostojan grumen koji u njihovoj
unutranjosti podrhtava; i stavie ga, svako od njih, u ruku malog oveka u plavom kaputu,
pa ta bude: voleli su ga.
Grenuj je sada stajao ve nekoliko minuta pored otvorenih vrata koije i nije se
pomerao. Lakej pored njega pao je na kolena i jo uvek se sputao sve dok nije zauzeo ono
prostrativno dranje kakvo je na Orijentu uobiajeno pred sultanom i alahom. ak i u ovom
poloaju on je jo uvek drhtao i tresao se i hteo da potone jo dublje, da se isprui ravno po
zemlji, da ue u zemlju, da bude ispod nje. Sve do drugog kraja sveta hteo je da potone od
silne predanosti. Oficir strae i policijski porunik, obojica vrsti mukarci, iji zadatak je bio
da osuenika sada odvedu na gubilite i predaju njegovom delatu, nisu vie bili u stanju da
izvedu ikakvu koordiniranu radnju. Plakali su i skidali svoje eire, ponovo ih stavljali na glavu,
bacali ih na zemlju, padali jedan drugom u naruje, odvajali se, mlatarali besmisleno rukama
po vazduhu, krili ruke, grili se i pravili grimase kao da su oboleli od vidovice.
Poasni gosti koji behu malo vie udaljeni nisu se svojoj dirnutosti predavali na manje
diskretan nain. Svako je slobodno pustio svom srcu na volju. Bilo je dama koje su ugledavi
Grenuja zagnjurile pesnice u krilo i stenjale od zadovoljstva; i drugih koje su od arke enje
za prelepim mladiem jer tako im je izgledao ne pustivi ni glasa od sebe pale u nesvest.
Bilo je gospode koja je odjednom skoila sa svojih mesta i opet se vratila na njih, da bii
ponovo poskoila, estoko dahui i steui pesnice oko balaka bodea, kao da su hteli da
ih izvuku, i ako bi ih ve izvukli, elik bi opet uvukli nazad tako da je u koricama klepetalo i
pucketalo; i drugih koji su nemo okrenuli oi prema nebu i svoje ruke grevito sklopili u
molitvu; a monsinjor biskup kao da mu je zlo, gornjom polovinom tela se presavio i udarao
elom po kolenima sve dok mu se zelena kapica nije otkotrljala sa glave; a pri tom mu uopte
nije bilo zlo, ve je to po prvi put u svom ivotu uivao u religioznom ushienju, jer udo se
jedno dogodilo svim ovim oima Gospod Bog le lino zaustavio delatovu ruku, tako to je
kao anela prikazao onoga koji je svetu izgledao kao ubica o, i tako neto se dogaa ak
200
u 18. veku. Kako je veliki Gospod! A kako smo mi sami bili mali i neugledni, mi koji smo izgovorili
kletvu, ne verujui u nju, samo da bi smirili narod! o, kakva drskost, o kakva nitavna vera!
A sad je Gospod napravio udo! O, kakvo velianstveno unienje, kakvo slatko ponienje,
kakva milost biti kao biskup tako ukoren od boga.
Narod s one strane barikade se u meuvremenu sve bestidnije predavao udovinoj
opijenosti oseanja koju je izazvalo Grenujevo pojavljivanje. Onaj, koji je u poetku,
ugledavi ga, oseao samo saaljenje i dirnutost, sada je ve bio ispunjen golom poudom;
onaj koji mu se u poetku divio, sada je ve bio u ekstazi. oveka u plavom kaputu svi su
smatrali za najlepe, najprivlanije i najsavrenije bie koje su mogli da zamisle:
monahinjama je izgledao kao olienje Spasitelja, sataninim vernicima kao sjajni knez tame,
prosveenima kao Najvie bie, mladim devojkama kao princ iz bajke, mukarcima kao
idealna slika samih sebe. I svi su osetili kako ih je on prepoznao i uhvatio za njihovo
najosetljivije mesto, pogodio ih je u njihovo erotsko sredite. Izgledalo je kao da taj ovek
poseduje deset hiljada nevidljivih ruku i kao da je svakome od deset hiljada ljudi koji su ga
okruivali stavio ruku na pol i mazio ga ba na onaj nain na koji je svako od njih, bio to
mukarac ili ena, najve voleo u svojim najtajnijim fantazijama.
Posledica je bila da se planirano pogubljenje jednog od najodvratnijih zloinaca svog
vremena izrodilo u najveu bahanaliju koju je svet video nakon drugog veka pre Hrista:
estite ene su trgale sa sebe bluze, otkrivajui uz histerine krike grudi, bacajui se visoko
podignutih suknji na zemlju. Mukarci su se zamagljenih pogleda teturali kroz polja pohotno
rairenih nogu, izvlaei drhtavim prstima svoje kao od nevidljivih mrazeva pomodrele,
ukoene udove iz pantalona, padali su stenjui bilo gde. kopulirajui u nemoguim poloajima
i parei se: starac sa devicom, nadniar sa enom advokata, egrt sa monahinjom, jezuit sa
slobodnom zidarkom, svako sa svakim sponrano i kako bi ko na koga naleteo. Vazduh je
bio teak od slatkog znojavog mirisa pohote i buan od krikova, brektanja i stenjanja deset
hiljada ljudskih ivotinja. Bilo je kao u paklu.
Grenuj je stajao i smekao se. Ljudima koji su ga gledali izgledalo je kao da se
osmehuje najnevinijim, najarobnijim i istovremeno najzavodljivijim osmehom na svetu.
201
Ali to u stvarnosti nije bio nikakav osmeh, ve jedna runa cinina grimasa u koju su
se razvukle njegove usne i koja je odraavala sav njegov trijumf i ceo njegov prezir.
On, an Batist Grenuj, roen bez mirisa na najsmrdljivijem mestu na svetu, on koji potie od
otpadaka, ubreta i raspadanja, odrastao bez ljubavi, ivei bez tople ljudske due, jedino uz
pomo ogorenosti i snagom gaenja malen, grbav, epav, ruan, izbegavan, udovite
iznutra i spolja on je uspeo da postane omiljen ovom svetu. Kakvi omiljen! Voljen! Oboavan!
U nebesa kovan! Njegovo delo je bilo prometejsko. Onu je boansku iskru, koju drugi ljudi
dobijaju bez ikakvog truda na poklon u kolevku i koja je samo njemu uskraena, izborio
beskrajnim rafinmanom. Jo vie od toga! On je samom sebi u nutrini svojoj tu iskru kresnuo.
Bio je vei od Prometeja. Stvorio je sebi auru, bletaviju i delotvorniju, kakvu niko pre njega nije
imao. I nije imao nikome da je zahvali nikakvom ocu, nikakvoj majci, a najmanje nekom
milosrdnom Bogu ve jedino samom sebi. On je uistinu bio svoj vlastiti bog i to velianstveniji
bog od onog Boga koji zaudara na tamjan i stanuje po crkvama. Pred njim je na kolenima kleao
pravi biskup i ciao od zadovoljstva. Bogati i moni, ponosna gospoda i dame umirali su od
divljenja, dok je narod u irokom krugu, meu njima oevi, majke, braa, sestre njegovih rtava,
u njegovu ast, u njegovo ime prireivao orgije. Jedan njegov mig i svi e okrenuti lea svom
bogu i poeti da se mole njemu, velikom Grenuju.
Da, on je bio Veliki Grenuj! Sada je postalo jasno. On je to bio, kako nekada u
samozaljubljenim matarijama, tako i sada u stvarnosti. U ovom trenutku doiveo je najvei
trijumf svog ivota. I oseao se uasno.
Oseao se uasno jer nije mogao da uiva u tome ni sekunde. U trenutku kad je
izaao iz koije na trg obasjan suncem, namirisan parfemom koji ga ini omiljenim kod
ljudi, parfemom na kome je radio dve godine, parfemom za kojim je udeo celog ivota...
u tom trenutku, kada je video i namirisao koliko je neodoljiv i kako brzinom vetra
porobljuje ljude oko sebe u tom trenutku podie se u njemu sve gaenje koje je oseao
prema ljudima i tako mu temeljito zagora trijumf, da ne samo to nije osetio nikakvu
radost, nego ni najmanje oseanje zadovoljstva. Ono za ime je uvek udeo, a to je da ga
drugi ljudi vole postalo mu je u trenutku uspeha nepodnoljivo, jer on sam njih nije voleo, on ih
202
je mrzeo. I odjednom je znao da nikada u ljubavi nee nalaziti zadovoljstvo, ve jedino u mrnji
- u tome da mrzi i da njega mrze.
Ali mrnja koju je oseao prema ljudima osta kod ovih bez odjeka. Ukoliko ih je u ovom
trenutku vie mrzeo, utoliko su ga vie oboavali, jer nisu kod njega opaali nita osim
njegove prisvojene aure, njegove mirisne maske, njegovog otetog parfema a taj je doista
bio za oboavanje.
Sada bi ih najradije sve izbrisao s lica zemlje, sve te glupe, smrdljive, erotizovane ljude,
ba kao to je onda u zemlji svoje kao gavran crne due ponitio tue mirise. I poele da oni
primete koliko ih mrzi i da ga zbog toga, zbog tog njegovog jedinog oseanja koje je ikada
stvarno osetio, zauzvrat zamrze i da ga, sa svoje strane, zbriu s lica zemlje, kao to su to u
poetku i nameravali. Hteo je da se
jedanput
u ivotu odrekne sebe. Hteo je da jednom u
ivotu bude kao i ostali ljudi i da se odrekne svoje unutranjosti: oni svoje ljubavi i glupog
oboavanja, a on svoje mrnje. Hteo je da jedanput, jedan jedini put, bude prihvaen u
svom istinitom vidu postojanja i da od drugih ljudi dobije odgovor na svoje jedino pravo
oseanje mrnju.
Ali od toga nije bilo nita. Od toga nije nita ni moglo biti. A naroito ne danas, jer on
je bio maskiran najboljim parfemom na svetu i ispod te maske nije nosio nikakvo lice, nije
nosio nita osim svog totalnog nedostatka vlastitog mirisa. Tada mu odjednom bi muka, jer
oseti da se u njemu opet podiu magle.
Kao onda u peini, u snu, u srcu njegove fantazije, odjednom izronie magle, uasne
magle njegovog vlastitog mirisa koji nije mogao da namirie jer je bio bez mirisa. I ba kao
i onda uhvati ga beskrajna bojazan i strah i on poverova da e se uguiti. Ali za razliku od
onda ovo nije bio nikakav san, ve gola stvarnost. I za razliku od onda on nije leao sam u
svojoj peini, ve je stajao na poljani pred oima deset hiljada ljudi. I za razliku od onda ovde
mu ne bi pomogao nikakav krik koji bi ga probudio i oslobodio, kao ni bekstvo u dobar, topao,
spasonosan svet. Jer ovo, sada i ovde, to je bio svet, a ovo, ovde i sada, bio je njegov
ostvareni san. I on sam je to tako eleo.
Uasne zaguljive magle i dalje su se dizale iz movare njegove due dok je narod oko
203
njega stenjao u orgijastikim i orgazmikim ushienjima. Neki ovek nu se pribliavao trei.

Skoio je iz prvog reda poasne tribine, tako naglo da mu je crni eir pao s glave, i sada je
trao dok je za njim leprao crni kaput preko gubilita kao kakav gavran ili aneo osvetnik.
Bio je to Rii.
Ubie me, pomisli Grenuj. On je jedini koga moja maska ne moe da obmane. On se
ne moe obmanuti. Miris njegove erke zalepljen je za mene, izdajniki jasan kao krv. Morae
da me prepozna i ubije. Morae to da uradi.
I on rairi svoje ruke da primi anela koji mu se pribliavao. Ve je poverovao da osea
ubod bodea ili kratkog maa kao divno peckanje u grudima i otricu koja prolazi kroz sve
oklope od mirisa i smrdljive magle i ulazi usred njegovog hladnog srca napokon, napokon
neto u njegovom srcu, neto to nije on sam! Oseao se ve skoro osloboen.
A onda je odjedanput Rii leao na njegovim grudima nikakav aneo osvetnik, ve
jedan potreseni Rii koji je alosno cmizdrio i uhvatio ga rukama, epao ga kao da nema
nigde vrstog oslonca u ovom moru blaenosti. Nikakav oslobaajui udarac bodeom,
nikakav ubod u srce, ak ni kletva ili bar krik mrnje. Umesto toga, Riijev od suza mokar
obraz zalepljen za njegov i drhtava usta koja su cvilela: Oprosti mi, sine moj, moj dragi sine,
oprosti mi!
Tada mu se iznutra sasvim zabeli pred oima i spoljanji svet postade crn kao gar.
Uhvaene magle zgusnue se u neku pomamnu tenost, poput kipueg mleka. One ga
preplavie nepodnoljivim pritiskom na unutranji zid njegovog tela ne nalazei izlaz. Hteo je
da pobegne, za ime boga da pobegne, ali kuda... Hteo je da pukne, da eksplodira, samo da
se ne ugui od samog sebe. Napokon, on klonu i izgubi svest.
204
Kada je ponovo doao sebi, leao je u postelji Laure Rii. Njene relikvije odea i njena
kosa behu uklonjene. Na nonom stolu gorela je svea. Kroz pritvoren prozor uo je iz daleka
razdragano klicanje grada koji je slavio.
Antoan Rii sedeo je na hoklici pored kreveta i bdeo. Grenujevu ruku je drao u svojoj
i milovao je.
Jo pre nego to je otvorio oi, Grenuj je ispitao atmosferu. U njemu samom vladao je
mir. Nije vie nita kipilo niti ga pritiskalo. U njegovoj dui je opet vladala stara hladna no
koja mu je bila potrebna da njegova svest bude ledena i jasna i da se usmeri prema
spoljanjem svetu: tamo oseti svoj parfem. Promenio se. Vrhovi su malo oslabili tako da se
sada jae isticala glavna nota Laurinog mirisa, poput blagog tamnog, iskriavog ognja. Oseti
da je bezbedan. Znao je da e jo satima biti siguran od napada i otvori oi.
Na njemu je poivao Riijev pogled. U njemu se mogla proitati beskrajna
dobronamernost, nenost, dirnutost, i uplja, priglupa dubina oveka koji voli.
On se nasmei i pritisnu vre Grenujevu ruku i ree:
Sada e sve biti dobro. Magistrat je ponitio presudu. Svi svedoci su porekli svoje
izjave. Ti si slobodan. Moe raditi ta hoe, ali ja elim da ostane kod mene. Izgubio sam
erku i hou da ti postane moj sin. Ti lii na nju. Lep si kao ona. Tvoja kosa, tvoja usta,
tvoja ruka... Sve vreme drim tvoju ruku tvoja ruka je kao njena. A kada pogledam u tvoje
oi, ini mi se kao da me ona gleda. Ti si njen brat i elim da postane moj sin, moja radost,
moj ponos, moj naslednik. Da li su tvoji roditelji jo u ivotu?
Grenuj odmahnu glavom, a Riijevo lice se zarumene od sree.
Onda e postati moj sin? promuca on i poskoi sa svoje hoklice da bi seo na ivicu
kreveta uhvativi i drugu Grenujevu ruku.
Hoe li? Hoe li? Hoe li da ti ja budem otac? Nita ne govori! Ne priaj!
205
Isuvie si slab da bi govorio, samo klimni glavom!.

Grenuj klimnu glavom. Tada Riiju izbi srea kao neki crveni znoj iz svih pora i on se
nagnu nad Grenujem i poljubi ga u usta.
Spavaj sada, moj dragi sine!, ree on kada se opet uspravio. Bdeu ovde kraj tebe
sve dok ne zaspe. I nakon to ga je neko vreme posmatrao u nemoj blaenosti:
Ti si me veoma, veoma usreio.
Grenuj blago razvue uglove usana, onako kako je video da to rade ljudi kada se
osmehuju. Zatim sklopi oi. ekao je neko vreme pre nego to svoj dah uini mirnijim i
dubljim, kao to to rade spavai. Oseao je na svom licu Riijev pogled pun ljubavi. Jednom
oseti kako se Rii opet sagnu da ga poljubi, ali to onda ne uini iz straha da ga ne probudi.
Napokon, Rii ugasi sveu i na vrhovima prstiju iunja se iz sobe.
Grenuj ostade da lei sve dok u kui i u gradu nije uo vie ni jedan zvuk. Kad je zatim
ustao, ve je svitalo. On se obue i krenu tiho preko hodnika, tiho niz stepenice i kroz salon
izae na terasu.
Odavde se pruao vidik preko gradskih zidina, preko kotline Grasa, a kad je bilo lepo
vreme verovatno i do mora. Sad je nad poljima visila neka tanka magla, nekakva izmaglica,
i mirisi koji su odatle dopirali, trave, utilovke i rue bili su kao isprani, isti prosti,
jednostavno uteni. Grenuj proe kroz batu i prebaci se preko zida.
Gore na poljani morao je jo jedanput da se bori prolazei kroz ljudska isparenja pre
nego to se domogao slobodne zemlje. itava poljana i obronci liili su na dinovski zaputeni
vojni logor. Svuda naokolo je lealo na hiljade pijanih ljudi, iscrpljeni od neumerenosti nonog
slavlja, neki goli neki polurazgolieni i polupokriveni odeom pod koju su se uvukli kao pod
komad ebeta. Zaudaralo je na kiselo vino, na rakiju, na znoj i mokrau, na deji izmet i
ugljenisano meso. Tu i tamo jo uvek su se dimile vatre kraj kojih su pekli, opijali se i plesali.
Tu i tamo bi se iz viestrukog hrkanja zaulo neko zapevanje ili smeh. A moe biti da je jo
neko bio budan i opijao se da progna poslednje ostatke svesti iz svog mozga. Ali niko nije
video Grenuja koji je predskakao rasuta tela istovremeno oprezno i hitro, kao da prolazi
kroz movaru. A ko ga je video, taj ga nije poznao. On vie nije mirisao. udo je prolo.
206
Stigavi do kraja poljane, on ne krenu drumom za Grenobl, niti drumom za Kabris, ve

se uputi preko polja u zapadnom pravcu, ne obazrevi se ni jedan jedini put. Kad je sunce
izalo, puno i uto i vrelo, on je ve davno bio nestao.
Stanovnici Grasa probudie se s uasnom glavoboljom i mamurlukom. ak i onima koji
nisu pili glava je bila poput olova. U stomaku i dui bilo im je zlo. Po poljani pod blistavom
sunevom svetlou estiti seljaci traili su odeu koju su u aru orgije kidali sa sebe,
primerene ene su traile svoje mueve i decu, nepoznati ljudi su se uasnuto razdvajali iz
najintimnijih zagrljaja, poznnici, susedi, suprunici odjedanput su stajali jedni preko puta
drugih u najbolnijoj javnoj golotinji.
Mnogima je ovaj dogaaj izgledao tako jeziv, tako potpuno neobjanjiv i tako nespojiv
s njihovim moralnim predstavama da su ga bukvalno u trenutku njegovog odigravanja istisli
iz svog pamenja, to je za posledicu imalo da kasnije stvarno nisu mogli da ga se sete.
Drugi, koji svojim opaajnim aparatom nisu tako suvereno vladali, pokuali su da ne gledaju
i da ne uju i da o tome ne misle to nije bilo sasvim jednostavno, budui da je sramota
bila previe javna i previe opta. Ko je naao svoje stvari i lanove svoje porodice taj je
gledao da to bre i to neprimetnije nestane. Ve oko podne poljana je bila kao oiena
metlom.
Ljudi u gradu su tek uvee izali iz kua, ako su uopte izlazili, da obave najhitnije
nabavke. Pozdravljali su se tek povrno prilikom susreta, govorili su samo o najbeznaajnijim
stvarima. O dogaajima prethdnog dana i prethodne noi nije bilo ni rei. Koliko su jo jue
bili neobuzdani i pohotni, toliko su sada bili stidljivi. I to su bili svi, jer su svi bili krivi. Slaganje
meu graanima Grasa nije nikad bilo bolje nego tada. ivelo se kao u pamuku.
Neki su, istina, morali zbog same svoje slube da se direktnije bave onim to se
dogodilo. Kontinuitet javnog ivota, postojanost prava i reda zahtevali su preduzimanje hitnih
mera. Jo istog popodneva zasedao je gradski Savet. Gospoda, meu njima i Drugi konzul,
nemo su se zagrlili kao da ovim zaverenikim gestom ele da ponovo konstituiu svoje telo.
Sloie se da budu
una anima,
i ne spomenuvi ni jednom reju dogaaje ili Grenujevo
ime, odluie se da tribina i gubilite na poljani neodlono uklone i da se poljana kao i okolna
207
izgaena polja opet vrate u prvobitno uredno stanje.U ovu svrhu odobreno je sto ezdeset
livri.
Istovremeno je zasedao sud. Magistrat se odmah sloio da se sluaj G ima smatrati
okonanim, da se akti zatvore i bez registrovanja arhiviraju i da se pokrene nov postupak
protiv do sada nepoznatog ubice dvadeset pet devica u Grasu i okolini. Policijski porunik
dobio je nareenje da odmah preuzme istragu.
Krivca je pronaao ve sledeeg dana. Na osnovu nedvosmislenih sumnji uhapen je
Dominik Drio, majstor iz Ulice de la Luv, u ijoj batenskoj kolibi su pronaena odea i kosa
svih
rtvi.
Sudije nisu
dozvolile
da
ih
zavara
njegovo poetno poricanje.
Posle
etrnaestoasovne torture priznao je sve i ak molio za to bre pogubljenje koje su mu

dozvolili ve sledeeg dana. Obesili su ga u svitanje bez velike buke, bez gubilita i tribina,
samo u prisustvu delata, nekoliko lanova magistrata, jednog doktora i svetenika. Nakon
to je nastupila smrt oni su je konstatovali i protokolarno zabeleili, a le odmah sahranili.
Time je sluaj okonan.
Grad ga je ionako ve zaboravio i to tako potpuno da putnici koji su narednih dana
stizali i usput se raspitivali o zloglasnom ubici devojaka nisu mogli da nau ni jednog
razumnog oveka koji bi im dao obavetenja. Samo nekoliko ludaka iz bolnice, notornih
duevnih bolesnika, brbljali su jo neto o velikom slavlju na gradskoj poljani zbog ega su
morali da napuste svoje sobe.
I uskoro se ivot sasvim normalizovao. Ljudi su radili vredno i spavali dobro i obavljali
svoje poslove i drali se estito. Voda je kao i ranije izvirala iz mnogih izvora i esmi i nanosila
blato na ulice. Grad je opet stajao pohabano i ponosno na obroncima iznad plodne kotline.
Sunce je grejalo. Uskoro je ve bio maj. Sledila je etva rua.
ETVRTI DEO
209
LI
Grenuj je iao nou. Kao na poetku svog putovanja izbegavao je gradove, izbegavao
je ulice, iao je da spava ujutro, ustajao uvee i iao dalje. drao je sve to je naao na putu:
trave, peurke, cvetove, mrtve ptice, crve. Proao je kroz Provansu, u ukradenom unu je
preao Ronu juno od Orana, sledio tok Ardea sve do Sevena i onda uz Alije prema severu.
U Overniji se pribliio Plomb di Kantalu. Ugledao ga je sa zapadne strane, velikog i
srebrnastosivog u meseevoj svetlosti i namirisao je hladan vetar koji je od njega dopirao.
Ali nije udeo da ode tamo. Nije vie oseao nikakvu enju za peinskim ivotom. To iskustvo
je ve imao i ono se pokazalo kao beivotno. Isto kao i ovo drugo iskustvo ivota meu
ljudima. Guio se i tu i tamo. Uopte nije vie eleo da ivi. Hteo je da ode u Pariz i da umre.
To je eleo.
S vremena na vreme posegao bi rukom u dep i opipao staklenu boicu sa svojim
parfemom. Boica je bila skoro sasvim puna. Za nastup u Grasu iskoristio je samo jednu kap.
Ostatak e biti dovoljan da zaara ceo svet. Ako je hteo, mogao je pustiti da ga u Parizu slavi
ne deset hiljada, ve stotinu hiljada ljudi. Ili da se odeta u Versaj da mu kralj poljubi noge;
da Papi napie naparfimisano pismo i da se pojavi kao novi mesija; da u Notr Damu pred
kraljevima i carevima samog sebe pomae za vrhovnog cara, ak za boga na zemlji ukoliko
se neko ko je bog uopte podvrgavao tom ceremonijalu...
Sve je to mogao da uradi ako je samo hteo. Za tako neto imao je mo. Drao je u
ruci. Mo koja je bila jaa od moi novca ili moi terora, ili moi smrti: nepobedivu mo da u
ljudima probudi ljubav. Ova mo nije mogla samo jedno: da on oseti vlastiti miris. I bez
obzira to bi zahvaljujui svom parfemu izgledao svetu kao bog ako on samog sebe nije
mogao da namirie i tako nikad ne sazna ko je, onda mu nije ni najmanje bilo stalo ni do
sveta, ni do samog sebe, ni do svog parfema.
Ruka koja je drala boicu sasvim neno je mirisala i kada bi je pribliio nosu postao bi
210
melanholian i na nekoliko sekundi zaboravio bi da hoda i zastao bi i mirisao. Niko ne zna

koliko je zaista dobar ovaj parfem, mislio je. Niko ne zna koliko je dobro
napravljen.
Drugi su samo podloni njegovom delovanju, oni ak i ne znaju da je parfem taj koji na njih
deluje i koji ih oarava. Jedini koji ga je ikada prepoznao u njegovoj stvarnoj lepoti, jesam
ja, zato to sam ga ja sam stvorio. I istovremeno, ja sam jedini koga on ne moe da oara.
Ja sam jedini za koga je on besmislen.
Drugi put, tada je ve bio u Burgundiji: dok sam stajao pored zida, ispod bate u kojoj
se igrala crvenokosa devojica i kad je njen miris dopro do mene... ili tanije, obeanje njenog
mirisa, jer njen kasniji miris tada jo nije postojao moda je ono to sam tada oseao slino
onome to su osetili ljudi na poljani kad sam ih preplavio svojim parfemom...? Ali zatim
odbaci tu misao: ne, bilo je drugaije jer ja sam znao da elim taj miris, a ne devojku. Ljudi
su, meutim, mislili da ude za
mnom, a ono za ime su stvarno udeli ostala im je tajna.
Zatim nije vie razmiljao, jer razmiljanje nije bila njegova jaa strana, i ve je bio u
Orleanu.
Loaru je preao kod Silija. Jedan dan kasnije ve je osetio miris Pariza. 25. juna 1767.
uao je u grad kroz Ulicu Sen ak, rano ujutru, oko est.
Bio je vreo dan, do tada najvreliji te godine. Viestruki mirisi i smradovi izvirali su kao
iz hiljadu napuklih gnojnica. Nije bilo ni daka vetra. Povre na pijanim tezgama uvelo je
pre nego to je dolo podne. Meso i riba su se raspadali. Kuni vazduh pritiskao je ulice. ak
ni reka kao da nije vie tekla, ve samo stajala i smrdela. Bilo je kao na dan Grenujevog
roenja. Preao je preko mosta Pon Nef na desnu obalu, zatim dalje prema Halama i prema
groblju Simentjer dez Inosant. Seo je ispod arkada kosturnica du Ulice Fer. Teren groblja
leao je pred njim kao bonbardovano bojno polje, raskopano, izbrazdano, pretrpano
grobovima, lobanjama i kostima, bez drveta, buna ili travke, pravo smetlite smrti.
Nije bilo ni jednog ivog oveka na vidiku. Smrad od leeva bio je tako teak da su se
ak i grobari razili. Pojavili su se tek posle zalaska sunca, da bi uz svetlost baklji poeli nou
da kopaju rake za mrtvace koje e sahraniti sledeeg dana.
Tek posle ponoi grobari su ve otili oive ovo mesto ispunivi se svakakvim
moguim
oloem,
lopovima,
ubicama,
secikesama,
211
kurvama,
dezerterima,
mladim
desperadosima. Upalie malu logorsku vatru za kuvanje i da ublae smrad.

Kada je Grenuj izronio ispod arkada i umeao se meu ove ljude, oni ga u prvi mah
uopte nisu primetili. Neprimeen se pribliio vatri kao da je jedan od njihovih. To ih je kasnije
uvrstilo u uverenju da je to morao biti neki duh ili aneo, ili kakva druga natprirodna pojava.
Jer oni su obino reagovali krajnje osetljivo na prisustvo nekog stranca.
Meutim, mali ovek u plavom kaputu je jednostavno odjednom bio tu, kao da je
iznikao iz zemlje sa malom boicom u ruci koju je upravo otvarao. To je bilo prvo ega su
mogli da se sete: da je tu stajao neko i vadio zapua.
A onda je poeo da se posipa
sadrajem te boice i odjednom je bio preplavljen lepotom kao blistavom vatrom.

Na trenutak su ustuknuli od strahopotovanja i ogromnog iznenaenja, ali u istom
trenutku su ve osetili da je ovo povlaenje vie hvatanje zaleta, da se njihovo
strahopotovanje pretvara u poudu, njihovo iznenaenje u oduevljenje. Osetie kako ih
ovaj aneoski ovek privlai k sebi. Iz njega je zrailo neko strano usisavanje, neka
svemona oseka, protiv koje ni jedan ovek nije mogao da se odbrani, utoliko manje poto
ni jedan ovek ne bi od nje ni eleo da se odbrani, jer je upravo volja bila ono to je ova
oseka potkopavala i terala je u svom pravcu prema njemu.
Obrazovali su oko njega krug, dvadeset, trideset ljudi, i taj krug se sada sve vie
suavao. Uskoro taj krug ih nije sve obuhvatao; poee da pritiskaju, da se guraju i da
navaljuju svako je hteo da bude najblii sreditu.
A onda, jednim udarcem slomi se u njima poslednja brana i krug prestade da postoji.
Bacie se na anela, padoe preko njega, oborie ga na zemlju. Svako je hteo da ga dotakne,
svako je hteo da ima jedan deo njega, perce, krilce, iskru njegove predivne vatre. Strgoe s
njega odeu, kosu, kou s tela, oerupae ga, zabie svoje kande i zube u njegovo meso,
navalie na njega kao hijene.
Ali ljudsko telo, kao to znamo, ilavo je i ne moe se tek tako rastrgnuti, ak i konji
to rade s najveim naporom. I tako sevnue uskoro bodei, i krenue da ubadaju i da
seku, i sekire i satare stutie se na zglobove, kosti su pucale uz prasak. U najkraem roku
212
aneo je rastavljen na trideset delova, i svaki lan grupe zgrabi jedan komad, povue se,
teran sladoslasnom poudom i prodra ga. Pola sata kasnije, an Batist Grenuj nestao je u
potpunosti sa lica zemlje.
Kad su se ljudoderi posle obeda opet okupili oko vatre, niko nije progovorio ni re.
Ovaj ili onaj bi malo podrignuo, ispljunuo koju koicu, mljacnuo tiho jezikom, gurnuo
nogom preostalu krpu od plavog kaputa u plamen: svi su bili malo zbunjeni i nisu se
usuivali da pogledaju jedan drugog. Jedno ubistvo ili kakav drugi podao zloin, svako od
njih, bio mukarac ili ena, ve je imao na dui. Ali, pojesti oveka? Za neto tako uasno,
mislili su, ne bi nikada bili sposobni i udili su se kako im je to ipak bilo lako. Uprkos svoj
zbunjenosti ne oseaju ni najmanji trag neiste savesti. Naprotiv! Mada im je u stomaku
bilo malo teko, u srcu im je bilo posve lako. U njihovim mranim duama odjednom se
pojavila neka prijatna vedrina i na njihovim licima poivao je jedan devojaki, nean sjaj
sree. Otuda moda ta stidljivost da podignu pogled i da se meusobno pogledaju u oi.
A kada su se onda usudili, najpre potajno, a zatim sasvim otvoreno, tada su morali
da se nasmee. Bili su neobino ponosni. Po prvi put su neto uradili iz ljubavi.
212
o parfemu
Kada se pojavio 1985. godine, roman Parfem Patrika Ziskinda postao je senzacija irom sveta, i tada je
prodat u 12 miliona primeraka.
Pored mnogih internacionalnih nagrada, Parfem je od Njujork Tajmsa 1986. godine izabran za knjigu
godine. Tu ast mogao je da podeli samo sa dva nemaka romana izdata jo pre Drugog svetskog rata: The Reader
Bernarda linka i The Boat Lotar-Ginter Buhajma.
Parfem je bio na listi bestselera magazina pigl vie od devet godina, a dominirao je i bestseler listama u
Americi, Japanu, Francuskoj, Engleskoj, panijii, Italiji...
Parfem je sa nemakog preveden na 37 razliitih jezika, i u tom pogledu predstavlja najuspeniji nemaki
roman jo od popularnog Remarkovog dela Na zapadu nita novo.
Bernard Ajhinger (Konstantin film - Minhen) dobio je ekskluzivno pravo za snimanje filma po bestseleru
Patrika Ziskinda Parfem.
elektronsko izdanje
knjiga 4
SAVREMENI SVET
Patrik Ziskind
Parfem: Hronologija jednog zloina
design
Justina de Sade
privatna kolekcija
Elektrondko izdanje
Justina de Sade2014
Podaci o tampanom izdanju

CIP - Katalogizacija u publikaciji
Biblioteka atice srpske, Novi Sad
830.31
ZISKIND, Patrik
Parfem: hronologija jednog zloina / Patrik Ziskind; s nemakog
preveo Zlatko Krasni Novi Sad : Solaris, 2002. (Beograd : Plavo slovo
Ekonomik) 273 str. ; 19 cm (Biblioteka Clandestino)
Prevod dela: Das Parfum/Patrick Sskind
Tira: 1000 Napomene uz tekst
ISBN 86-7560-005-4
cobiss.sr-id 177657095

Parfem - Patrik Ziskind

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Parfem - Patrik Ziskind

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Justina

Hronologija jednog zloina

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

U 18. stoleu iveo je u Francuskoj ovek koji je spadao meu najgenijalnije i

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

i da iskoristi drugu mogunost koja mu je stajala na raspolaganju i da uti, i da izabere put

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

vlastito ime i to je sve. Njegov uitelj ga je smatrao za malounog.

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

1. septembra 1753. na godinjicu kraljevog dolaska na presto grad Pariz je na Pon

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

U to vreme u Parizu je bilo vie od dvanaest proizvoaa parfema. estoro ih je ivelo

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

BALDINI: To mi je sasvim svejedno.

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

A enije e predloiti da poalju nekog do Pelisijea da kupi flau Amora i Psihe, a

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Aroma miriljave Frangipanijeve vodice nije mu ve odavno smetala prilikom mirisanja,

Maitre Parfumeur et Gantier

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Za tako neto nedostajalo mu je sve: karakter, obrazovanje, samodovoljnost i smisao za

ne bacaju samo svetlost ve, i senku, i

Commercant mora da se bori za puku

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind

Pred njim se nalazila boica s Pelisijeovim parfemom. Tenost se presijavala