Vladimir Ili1

Filozofski fakultet
Univerzitet u Beogradu

Nauna kritika

Razbijanje i/ili raspad Jugoslavije

Pojmovna dilema izraena u naslovu ima teorijski i praktini znaaj. Razbijanje drave
podrazumeva vei uzroni uticaj spoljnih inilaca, a raspad znaajnije kauzalno dejstvo
unutranjih faktora. Na praktinom planu, pojam razbijanje stavlja najvei deo odgovornosti
na teret inostranih faktora, dok pojam raspad pokree pitanje odgovornosti unutranjih
inilaca procesa nestajanja zemlje. Ovo je bilo dobro uoeno i u napisima u asopisu
Socioloki pregled, u drugoj svesci za 1994. godinu, iji je temat bio istovetan naslovu ovog
napisa. Moda najistiji poznati primer socioloke analitike upotrebe pojma raspad, koji
sugerie presudan znaaj dejstva unutranjih inilaca, jeste knjiga Oszkara Jaszija o raspadu
Habsburke Monarhije, u kojoj se vri briljivo i diferencirano merenje specifinog uzronog
dejstva pojedinih unutranjih inilaca raspada Austro-Ugarske, uz neopravdano
zanemarivanje delovanja spoljno-politikog faktora. To to je, kako bi Jovo Baki primetio,
Austro-Ugarska bila velika sila, ne znai nuno da nije bila do ne beznaajne mere podlona
dejstvu spoljno-politikih faktora. Da Bismarck nije izbacio Austriju iz Nemake,
konstelacija unutranjih inilaca u Habsburkoj Monarhiji bila bi u bitnoj meri drugaija, to
vai za specifini uticaj svakoga od njih, kao i za rezultante ovih uticaja. Na praktinom
planu poznat je, izmeu ostalih, raspad poljske drave u osamnaestom veku, takoe
svojevremeno velike evropske zemlje, uz zanimljivu interakciju spoljnih i unutranjih
inilaca. Naime, pretpostavka da su velike sile u velikoj meri autonomne u odnosu na
meunarodne uticaje jeste delimino tana, i treba je razlikovati od nesporno tane
pretpostavke da u relativno integrisanom svetu modernog vremena sva bitna pitanja male
zemlje umnogome zavise od uticaja spoljnih inilaca. Ali, ovde se ne sme biti iskljuiv. U
Jugoslaviji je socijalizam ukinut na prelazu osamdesetih u devedesetih godina ne zbog
unutranjih problema, nego pre svega zbog stvaranja homogenog kapitalistikog okruenja.
Ovaj proces doiveo je znatno ubrzanje posle Petog oktobra.

Diskurs analiza, interakcionizam i Vojin Mili

Ovo nee biti teorijski koncilijantan napis. Sociolog Jovo Baki zasluuje vie od
tapanja po ramenu. Uostalom, po ramenu tapu oni koji misle da su iznad laureata; oni koji
ga doivljavaju kao sauesnika u zajednikom delanju obavezni su da budu kritini.
Kritikujui svoje saradnike pokazujemo visoke strune zahteve i prema sebi samima.
Baki u svojoj novoj knjizi (Jugoslavija: razaranje i njegovi tumai, 2011, Beograd:
Slubeni glasnik, str. 714) ve u naslovu upotrebom pojma razbijanje sugerie presudni
znaaj spoljnog inioca. Pri tom Baki povremeno koristi i neutralni pojam nestajanje
Jugoslavije, koji je praktino prikladan, i koji, teorijski posmatrano, opravdano sugerie da
se u sluaju prestanka postojanja jugoslovenske drave radilo o procesu, a ne o dogaaju
brzog ritma. Naravno, kad bi bila re o drutvu Jugoslavije, a ne o dravi, trebalo bi
podrobnije ispitati ta je od ovoga drutva nestalo, a ta je do naeg vremena preivelo. No,
Jugoslavija je nesporno nestala kao drava, a to je upravo predmet Bakievog istraivanja.

vilic@f.bg.ac.rs

722

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 4

Moda je bolje rei da se ovde radi o jednome od predmeta opsene studije kojoj se
ovom prilikom posveuje panja. Ili, jo preciznije, u pitanju je knjiga koja sadri dva
komplementarna, ali tematski relativno autonomna, istraivanja. Jedno se odnosi na samo
nestajanje Jugoslavije, drugo na analizu njegovih tumaenja. Nesumnjivo je da se tumaenja
mogu analizirati tek ako se ispita ono to se tumai, ali je autorovo tretiranje samog procesa
nestajanja drave obimom i analitikom razuenou toliko obuhvatno da predstavlja sasvim
zasebnu istraivaku studiju. Na ovu vrstu kompleksnosti Baki je poeo da navikava itaoca
ve svojom prvom knjigom iz 2004. godine (Ideologije jugoslovenstva izmeu srpskog i
hrvatskog nacionalizma 1918-1941). Baki je, dakle, ve drugi put objavio dve knjige u
jednim koricama. Time je liio sebe jednog ili dva zvanja u akademskoj karijeri, pokazavi
da mu praktinost u individualno utilitarnom smislu nije jaa strana. U vreme karakteristino
po onome to Sapir naziva popatuljaenjem kulture ovo predstavlja retkost. No, kao to je
reeno, po dve istraivane teme u ovoj, kao i u prethodnoj, knjizi, jesu povezane, pa i Baki
pie da su u zapadnoj akademskoj zajednici rivalska objanjenja bila povezana sa rivalskim
politikama, to ih je dodatno politizovalo i polarizovalo. (str. 10) Pristup sociologij politike
traio je u ovom istraivanju upotrebu kritike ideologije kao dela sociologije saznanja; Baki
ih je obe primenio.
Ipak, teko je napustiti pitanje zbog ega autor izmeu korica svojih objavljenih
monografija uvek ima po dve knjige?! Da li je u pitanju privremeno, ali dosta dugotrajno,
zaziranje od otpoinjanja neposrednog istraivakog bavljenja osnovnom, u naslovu knjige
sadranom temom, koje se privremeno zamenjuje njenim viegodinjim zanemarivanjem
kroz izvoenje tzv. pripremnih radova koji izrastaju u samostalno delo? To vie podsea na
umetniki nego na nauni pristup na individualnoj stvaralakoj ravni, mada su Bakieve
knjige nesumnjivo nauna dela. Gotovo da se ini da autor pri pisanju svojih obimnih studija
prvo pred samim sobom svaki put pole majstorski ispit, piui o srodnoj temi ili o temi
koja jeste predmet istraivanja ali u nekom drugom razdoblju, da bi tek potom poeo da pie
o onome na ta se odnose naslovi njegovih knjiga. Kod pisca koji je dokazao svoju fiziku i
moralnu hrabrost, ova vrsta samouveravanja iznenauje, to ne znai da nije dopadljiva, pa
ak, ako je izraz dozvoljen pri kritici naunog dela, na jedan gotovo artistiki nain i
preciozna.
Baki je u teorijskom pogledu sklon onome to M. Lazi naziva politiki determinizam.
Poreenje njegove knjige ne samo sa pomenutom Jaszijevom, nego i sa naim itaocima
mnogo bliom knjigom S. Woodward, objavljenom pri kraju bosanskog rata, ovo jasno
pokazuje. Za autora je stvaranje ili nestajanje neke drave politiki proces par excellence.
Ovo, naravno, nije sporno, ali stoji da to nije samo politiki proces, nego i kulturno-idejni,
proces stvaranja naunih i drugih narativa, o emu autor opirno i sa velikim poznavanjem
pie. No, stvaranje ili nestajanje neke drave je i drutveno-ekonomski proces, o emu autor
govori neuporedivo manje. S druge strane, u konkretnim analizama ovaj politiki
naddeterminizam, na sreu po svestraniji pristup temi, nije uvek prisutan. Tako pisac
primeuje da su 'Bakarievi uenici' sa slovenakim vostvom bili u saveznitvu iz
privrednih razloga, dok je makedonsko u savezu uestovalo iz nacionalnih razloga baziranih
na kulturi, poto bi ga privredni razlozi neminovno pribliili redistributivnom centru (str.
74). Ovde je posve vidljiv neophodni polideterminizam u naunom objanjenju koalicija
razliitih republikih elita u socijalistikoj Jugoslaviji. Isto vai i za dobro uoenu ulogu
ekonomskog inioca naglog privrednog propadanja osamdesetih godina u jaanju uverenja o
neravnopravnom poloaja u pravno-politikom sistemu SFRJ (str. 79).
Baki ispituje nestajanje drave i negova tumaenja, a ne proces nestajanja
jugoslovenskog drutva. Ipak, ostaje veliko pitanje u vezi sa ovom knjigom, povezano sa

Vladimir Ili: Razbijanje i/ ili raspad Jugoslavije

723

njenim prvim saznajnim zadatkom, objanjenjem procesa nestajanja Jugoslavije, naime,

pitanje da li pisac odvie odvaja dravu, ije je nestajanje jedan od dva osnovna predmeta
njegovog istraivanja, od samog drutva?! Drava je nesporno autonoman drutveni oblik, ali
ona je oblik organizacije drutva, a ne drutvo samo. Baki pokazuje smisao za dugotrajnije
procese: Proces nestajanja drave upuuje na to da se radi o duem procesu, koji ak moe
biti ugraen u same temelje tek nastale drave, koji traje dugo i ne moe se odrediti kada e
biti zavren, jer o konanom nestanku drave zapravo odluuju velike sile (str. 19). Ovde
se, zaista, u vezi sa iznetom nipoto sasvim netanom tvrdnjom, moe primetiti da su
baltike zemlje imale svoje ambasade u Londonu od aneksije 1940. sve do obnove
nezavisnosti pedeset godina kasnije. S druge strane, i kad drava nestane, drutvo koje se
kroz nju organizovalo delom preivljava preko razliitih manje ili vie rairenih i
strukturisanih obrazaca delanja, kulture, stilova ivota i vrednosti. Bar starija polovina
stanovnitva dananje Srbije i danas velikim delom na planu stvarnog ivota ivi u
Jugoslaviji i u tom smislu da je zadrala, i pod pritiskom promenjenih zahteva vremena tek
doneke promenila, naine delanja, miljenja i oseanja koji su (bili) bitno strukturisani
osobinama jugoslovenskog drutva. Otklon od politikog naddeterminizma iziskuje
sadrajnu zamisao drutvene strukture same zemlje iji se dravni oblik organizovanja
prouava bilo u svom nastajanju ili u nestajanju. Ovoga kod Bakia u analizi uglavnom
nema, mada se na jednom ne odve upadljivom mestu (na str. 209) vidi da on u osnovi deli
(kao to sam i ja inio u knjizi Oblici kritike socijalizma) shvatanje J. upanova o drutvenoj
osnovi socijalistike vlasti kao koalicije komunistike elite i radnike klase usmerene protiv
interesa viih srednjih slojeva: Baki na ovome mestu pie o postojanju realnih koalicija,
nasleenih jo iz vremena samoupravnog socijalizma, izmeu elite i drugih delova
stanovnitva, u prvom redu seljaka i radnika sa polovinim kvalifikacijama i bez njih. No,
ovo nije dovoljno za stvarno sadrinski ispunjeno socioloko zasnivanje analize.
U svakom sluaju, autor vrlo umesno primeuje da je proces nestajanja Jugoslavije trajao
vrlo dugo, od samog njenog nastanka. Druga je stvar to se ovo moe rei za svaku dravu, i
za one hiljadugodinje, kao to su bile drevna Kina ili stari Egipat. To ne znai da je autorova
istorijska perspektiva manje istinita ili manje vredna.
Kao osnovni istraivaki pristup i postupak tumaenja pisac umeno koristi diskurs
analizu, na primer kada analizira primenu metafora i stereotipa na nain koji otkriva njegovu
vrlo istananu istraivaku senzibilisanost za politike pojave. Isto vai i za njegovu analizu
srpskog nacionalizma, na primer za tumaenje dnevnikih zapisa Dobrice osia. Pisac
primenjuje diskurs analizu na metodoloki posmatrano pohvalan nain, poto je diskurs
analiziran uvek u sklopu konkretnog drutvenoistorijskog konteksta, to je sine qua non
uspenosti analize konkretnog teksta (str. 138). Primena diskurzivnih strategija
preutkivanja, prenaglaavanja i personalizovanja u tumaenjima nestajanja Jugoslavije
posebno je lepo uoena i protumaena.
Meu brojnim izuzetno zanimljivim ideoloko-kritikim analizama koje sadri ova knjiga
moda treba posebno izdvojiti analizu i kritiku shvatanja o neminovnosti sukoba civilizacija,
kao i kritiku balkanistikog diskursa. U kritici Huntingtonovog shvatanja pisac pokazuje
umenu upotrebu funkcionalne analize, kada povezuje zamisao neminovnog sukoba
civilizacija sa potrebom velikih sila Zapada i njihovih aglomeracija da osmisle
posthladnoratovsku stvarnost i da opravdaju izabrane ili nametnute pravce i naine vlastitog
delovanja. Dodatnu i za nae vreme sasvim neuobiajenu vrednost ovoj analizi daje
nijansirano razlikovanje pojedinih sadraja i slojeva ideologija (trebalo bi rei: buroaskog, a
autor pie: imperijalistikog) konzervatizma i imperijalistikog liberalizma, koja se u
poslednjih dvadesetak godina u domaoj misli o politici skoro redovno previa (str. 161).

724

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 4

Majstorstvo analitiara se i ispoljava u tome da ispod prividno homogenog uoi nipoto

beznaajne razlike i funkcije njegove praktine upotrebe. Politizovana misao je za ovakvo
uoavanje nijansi posve nesposobna. Opti je utisak da bezbrojne Bakieve analize sadrane
u knjizi kojoj je posveen ovaj napis predstavljaju znaajan doprinos unapreivanju primene
diskurs analize u naunom istraivanju politike.
S druge strane, treba rei i da se zbog primenjenih klasifikacija analiziranih pisaca i
njihovih tumaenja nestajanja Jugoslavije po dve osnovne linije, naime po nacionalnom i
ideolokom osnovu, dobija preglednost analize i identifikacija inilaca sa vrlo znaajnim
uzronim dejstvom, pa se tako i stvara okvir za uzronu analizu. No, pri tom se javlja rizik
da se ovim pristupom izgubi na gustini opisa. Ovo je u znaajnoj meri nadometeno
pomenutom umenom upotrebom diskurs analize. Ipak, izraeno insistiranje na direktivnoj
ulozi klasifikacija smanjuje mogunost neoekivanih otkria, takozvanih serendipities, i
usredsreuje istraivanje na proveravanje prethodno razvijenih pretpostavki, pre nego na
heuristiku. Naravno, stvar je osobenog linog senzibiliteta istraivaa kojoj e od ovih
mogunosti (teorijski-deduktivnoj ili empiristikoj) dati prednost, poto ih je gotovo
nemogue u realnom istraivanju drati u ravnotei. Bezbrojni primeri upotrebe klasifikacija
utemeljenih na ideolokoj i etnikoj pripadnosti pisaca ija se shvatanja ispituju, uz ulogu
ovih klasifikacija kao orijentira u teko preglednom haosu ispitivanog materijala, slue i
otvorenoj neprestanoj izgradnji i preobraaju pievog identiteta. S obzirom da se radi o
zrelom nauniku, koji se nalazi u godinama najvee stvaralake snage, povremeno se,
itajui knjigu, ini da je ovo klasifikatorsko poigravanje materijalom svojevrsni nauni
larpurlartizam koji autor izvodi velikim delom zbog animi causa. To je dopadljivo. Nita ne
smeta da sociolog bude i intelektualac, uz to to je i strunjak. Koliko god bio naklonjen
klasifikacijama, preglednosti i teorijsko-deduktivnom pristupu, Baki bi bio smanjen ispod
vlastite mere ukoliko bi se u kritici pokuao svesti na ove svoje naklonosti. On je rigorozno
milievski obrazovan sociolog, treber u najboljem smislu (onaj koji se neumorno trudi), ali
on je i neto drugo, delom ak i opreno pomenutome. Naravno, premda je Baki, uz to to
je u svojim pisanjima hiperracionalan, pa i shematian, on nije istovremeno i
profesionalizovani disciplinovani socioloki lunatik. Ali, on jeste strasnik. Robert Musil je
ovu stranu njegove stvaralake linosti bolje opisao nego to bi metodolog mogao: Znanje
je stav, strast. U osnovi nedozvoljen stav; jer kao pouda za piem, polna pouda i e za
nasiljem tako i prinuda da neto mora saznati oblikuje karakter koji nije uravnoteen. Uopte
nije tano da istraiva gleda da ulovi istinu, ona lovi njega. On pati zbog nje. Ono to je
istinito istinito je, i injenica je stvarna, ne vodei rauna o njemu: on samo ima strast za tim,
bolesnu elju da se opija injeninou, i to mu obeleava karakter, a vraga se brine da li e
od njegovih konstatacija nastati neka celina, neto ljudsko, savreno ili to god bilo. To je
protivreno, patniko i pri tom strahovito delatno bie. Ovim navodom nije opisan ceo
stvaralaki lik Jova Bakia. Ali, sve to je napisano moe da se odnosi i na tog inae prilino
rigidnog treberskog (u prethodno preciziranom smislu) shematizmima sklonog sociologa.
Po ovome, i ne samo po tome, Baki podsea na Webera.
Za razliku od Webera Baki nije neposredno politizovan, pa ne mora da se titi
zastupanjem vrednosno neutralne uloge nauke. Njegov od prihvatanja kratkotrajne
pomodnosti ideja nedvosmisleno rastereen stav prema sadraju i znaaju kritikovanih
ideologija uva ga od politizovanosti: prema njegovim reima svaka ideologija koja pravda
kapitalizam po definiciji ne moe biti leva, jer je levica kao takva nastala na protivljenju
kapitalizmu i klasnim razlikama koje on stvara (str. 556). U ovom smislu pisac donekle
uproeno ali u osnovi opravdano tvrdi da Trei put Giddensa i Blaira, ili Habermasa i
Shrdera nije nita drugo nego razblaena i moralistika verzija neoliberalizma. Kao i

Vladimir Ili: Razbijanje i/ ili raspad Jugoslavije

725

Weber, Baki naziva stvari i/ ili ideje njima primerenim imenima. On je jak pri odreivanju
pojmova (osim onog najosnovnijeg pojma raspad), vet u njihovoj operacionalizaciji, i, na
alost, nedovoljno muzikalan za ono to u istraivanim procesima ili analiziranim
shvatanjima izmie prethodno uspostavljenoj pojmovnoj mrei.
Jedan od najjaih utisaka o Bakievoj knjizi jeste da autor bolje razume spoljnu politiku
od unutranje politike, a da uopte uzev uspenije razumeva politiku uopte od drugih
podruja sociolokog istraivanja. Ovo je razumljivo s obzirom na pievu uu profesionalnu
usmerenost, a problemi u postizanju uravnoteene interdisciplinarnosti u pristupu javljaju se
pred svakim naunikom koji se bavi kompleksnijim temama.
Na teorijskom planu, uz ranije pomenute politiki naddeterminizam i odsustvo sadrajne
zamisli drutvene strukture Jugoslavije, istraivanja izloena u Bakievoj knjizi zasnovana su
na kombinovanju sadraja opte interakcionistike teorije i u njenom okviru teorije etnikog
takmienja kao teorije srednjeg obima sa sadrajima Vojin Milieve teorije drutvenih
funkcija saznanja. Autor svoje priklanjanje teorijskom interakcionizmu obrazlae njegovom
inkluzivnou i njegovom poklanjanju panje kontekstu meusobnih odnosa razliitih
etnikih grupa. Meutim, njegov temeljni stav je da je do nestajanja (razbijanja)
Jugoslavije dolo ne zbog meusobnih odnosa razliitih etnikih grupa nego zbog
odluujueg uticaja velikih sila, a pre svega Nemake (str. 20). Treba rei da je autor posve
u pravu kada na optem planu zakljuuje da e neka manja drava nestati ako je to interes
neke velike sile, a ne postoji druga velika sila koja bi se tome u radoblju nestajanja
suprotstavila. Prema njegovim reima, nesrea Jugoslavije nalazila se u inenici da je jedna
od regionalnih sila bila nedavno ujedinjena Nemaka, koja je u uslovima gubljenja znaaja
Jugoslavije za globalnu politiku, pa time i za SAD, prigrabila ovlaenje za reavanje
regionalnih problema. Ona je, pak, imala neposredne i posredne interese za razbijanje SFRJ
(str. 27). Ovo e pisac navesti kao formulisan socioloki zakon na str. 89. Treba primetiti da
je teta to autor ovde nije koristio nemake izvore. U knjizi koja, u krajnjoj liniji,
razbijanje Jugoslavije tumai presudnim uzronim delovanjem Nemake, koristi se samo
jedna jedinica od deset stranica teksta na nemakom jeziku, kojeg autor, inae, ita sa
razumevanjem. Pri tom on sam u potpuno vojinmilievskom duhu na str. 594 primeuje da je
veoma poeljno da istraiva bude poliglota, kako se ne bi iskljuivo oslanjao na
sekundarne izvore. Iskljuivo oslanjanje na izvore na engleskom jeziku uz ovakvu kljunu
tezu donekle podsea na sholastiki pristup Graecum est, non legitur. Pri tom ni sholastika
(ojaana Bakievom sklonou ka vrlo snanoj upotrebi klasifikacija), kao ni larpurlartizam,
nisu zabranjeni u nauci, ali se primenom bilo jednog ili drugog neto dobija, a neto
neminovno, pa makar i neeljeno, gubi.
Isto vai i za emancipatorsko htenje. Baki pie da zaista, retko ko danas zastupa tezu da
je Nemaka, ako ne glavni, ono bar istaknuti, razbija Jugoslavije. Naprotiv, srbocentrina
teza jeste nesporno hegemona i gotovo da nema jae suprotstavljenu (str. 643).
Emancipatorska ponesenost da se ospori ukazivanje na uzroni znaaj etnonacionalizma u
nestajanju drave Jugoslavije ovde proizvodi i logike posledice, vidljive iz naina upotrebe
sheme neophodnih i dovoljnih uslova, ali ona upuuje i sasvim nedvosmislene praktinopolitike poruke. Naunik je zanimljiviji (to ne mora da bude, a odsustvo tenje da se bude
zanimljivim moe se posmatrati i kao izraz dobrog ukusa), pa neretko i objektivniji, kada se
u svom istraivanju poigrava ili, to je samo oblik intelektualne igre po stroim pravilima,
sholasticizira, nego kad oslobaa od onoga za ta misli da su zablude. A opet, posao nauke,
ak i posle Nietzschea, Feyerabenda i Postmoderne, jeste i da oslobaa drutvenu kulturu od
ne-naunih zabluda. Ili da nastoji da to uini. Bakievo htenje je opravdano, premda su
njegovi rezultati saznajno neodbranjivi. Ipak, ako se neto ovim izgubilo, neto drugo se

726

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 4

dobilio: da je pisac bio lien delatne elje za emancipacijom, njegova interpretacija, bi, mogu
se upotrebiti rei Slobodana Grubaia, postala empirijsko siroe u teorijskoj oluji. Ili,
drugim reima, da Bakia nije ponela (najmanje je vano da li ne-pred-polu-svesna)
postojano delujua tenja da amnestira jugoslovenske tribalne nacionalizme kroz
okrivljavanje Nemake, neko uz te pretpostavke napisano delo donelo bi istinitije zakljuke,
samo to, po svoj prilici, to delo ne bi ni nastalo.

Etnika pripadnost i funkcije naunog znanja

Kao to u velikoj meri zanemaruje sadraje teorije etnikog takmienja u svom traganju
za uzrocima nestajanja (razbijanja) Jugoslavije, tako autor po mnogo emu pogreno
interpretira sadraje Vojin Milieve teorije drutvenih funkcija znanja. Kada primenjuje
Miliev teorijski okvir o drutvenim funkcijama znanja, pisac iz teze da ak i prirodnonauno saznanje zavisi od nekih etnikih posebnosti izvlai zakljuak da onda mora biti
sasvim jasno da e objanjenje kraja Jugoslavije biti moda prevashodno odreeno etnikom
pripadnou istraivaa (str. 33). Ne mora se ovde pominjati pars pro toto. Umesto logike
kritike, moe se navesti ona empirijska, na primer, oznaena imenima i etnikom
pripadnou V. Pei, M. ivotia, O. Savia, R. Konstantinovia i jo mnogih pisaca i/ ili
istraivaa. Naime, re moda, koju autor koristi u prethodnom citatu, nije dovoljna da bi
opravdala ovoliki skok od Milievog oprezno formulisanog generalnog stava do konkretne
Bakieve tvrdnje. Svakako uvek treba diferencirati funkcije znanja i slojeve naunih
objanjenja ili rezultata filozofskih promiljanja. Jedva da treba podsetiti na sluajeve kada
su pisci iznosili shvatanja koja su na prvi pogled bila posve u neskladu sa njihovim etnikim
opredeljenjem, a opet razumljivo oprena dominantnim shvatanjima njihovih etniciteta, na
primer shvatanja emigranata u vreme Francuske ili Oktobarske revolucije. A moda nije
suvino pomenuti upravo Milievu jugoslovensku i komunistiku kritiku srpskog
nacionalizma i restauracije kapitalizma u godinama nestajanja Jugoslavije. Sam pisac svoju
kljunu tezu o znaaju etnike pripadnosti tumaa relativizuje, pohvalno navodei
Finkelsteina i Chomskyog kao primere Jevreja koje jevrejski nacionalisti nazivaju
antisemitima (str. 131) Ne treba zaboraviti da je Norman Finkelstein pokrenuo uvenu
debatu nazvanu njegovim imenom, u kojoj je relativizovao mnoge rairene predstave o
holocaustu.
Za Christophera Benneta Baki pie da mu je majka roena i odrasla u Sloveniji, ali da je
on svestan ogranienja koje mu, moda, zadaje poreklo (str. 222). F. Hartmann se
odreuje kao hrvatska snaja (str. 224), D. Jovi je roeni Zagrepanin, sin Srbina iz
Hrvatske i Hrvatice, (str. 301), koji se na drugom mestu pominje kao daroviti izdanak
meovitog srpsko-hrvatskog braka (str. 317), dok je Branimir Anzulovi (...) bio onaj
Amerikanac ije je hrvatsko poreklo jasno predodredilo kakvom e se analizom rukovoditi
pri prouavanju kosovskog mita... (str. 484). Ovde je nedvosmisleno ustvren uzroni
odnos izmeu etnikog porekla i naina izvoenja istraivanja. Na primer, Baki pie da je
zanimljivo da Hejden izriito negira bilo kakav znaaj nacionalne vezanosti za njegovu
analizu, svestan da mu se brana veza sa Srpkinjom neminovno spoitava ukoliko eli da
analizira sukob u Jugoslaviji (str. 600). Nije neophodno podsetiti da je Pavelieva ena bila
Jevrejka; jo je manje uputno obavetavati se o nacionalnoj pripadnosti gospoe Baki.
Baki je ovde neshvatljivo povran. Sapir pie da jedno od znaajnih podruja za
istraivanje jeste oblast linih simbolika u upotrebi kulturnih obrazaca. Line simbolike su
esto izuzetno dragocene, poto su skrivene od svesti i slue kao izvori delotvornog
ponaanja. Zanimanje za neku posebnu nauku moe da bude sloeno sublimisani simbol

Vladimir Ili: Razbijanje i/ ili raspad Jugoslavije

727

neke svesne emocionalne zdruenosti s onim za ta ovek iji je smisao u linom razvoju
veruje da je povezan s idejom kao to je unitenje religije ili otkrivenje Boga, pri emu ove
velianstvene preferencije, opet, slue kao simboli potisnute mrnje ili ljubavi. Mnogo
milosrdnog pregnua probueno je nesvesnom eljom da se zaviruje u ivote koje je oveku
milo to nije u stanju da deli.
Treba ovde, uz obraanje panje na znaaj koji pisac pridaje etnikoj pripadnosti autora
ija shvatanja analizira, obratiti panju na jo jedan inilac. Baki pie da najpozitivniji stav
prema Jugoslaviji imaju Bonjaci jer oni su u socijalizmu izgradili nacionalni identitet, pa
makar i pod religijskim imenom... (str. 34). Sociolog bi trebalo da se zapita da li stav prema
Jugoslaviji moda zavisi i od stava prema drutvenoj strukturi i razvojnim dometima
socijalistike federacije. Modernizacijski uspesi socijalizma na planu poveavanja drutvene
pokretljivosti, industrijalizacije, ateizacije, emancipacije ena i socijalne zatite u razliitoj
su meri uticali na pojedine manje ili vie razvijene krajeve ove zemlje i na ljude koji u njima
ive, u zavisnosti od predsocijalistikog nivoa njihove onovremene modernizovanosti.
Uz etniku pripadnost, pogotovo kada je re o kritiko-ideolokoj analizi shvatanja
stranih tumaa nestajanja jugoslovenske drave, autor poseban znaaj pridaje trenutnim
spoljnopolitikim interesima i vrednosno-moralnim oseajima elita njihovih drutava (str.
35). Prema njegovom miljenju, u tom je kontekstu vano uoiti koje mesto neki akademski
poslenik zauzima u drutvenoj organizaciji naunog rada, te naroito koliko su se naunici
razliite nacionalne pripadnosti iz bive Jugoslavije probijali na vana mesta u drutvenoj
organizaciji naunog rada na Zapadu. Ova heuristiki posve opravdana polazna osnova
mogla je biti dalje razraena. Ovako ostaje utisak da se, generalno govorei, u pievim
analizama prenaglaava znaaj dravnog aspekta sloene stvarnosti u odnosu na drutveni
aspekt, kao i etnike pripadnosti tumaa u odnosu na drutveni kontekst. Nesporno je da
sfere politike i etniciteta imaju znaajnu meru autonomije u okviru svakog drutvenog
sistema, ali one su uvek integrisane u celinu tog sistema i izmeu njihovih specifinih
svojstava i bitnih osobina drutvene strukture ne postoji samo odnos autonomije nego i
integracije i funkcionalnog manje ili vie (a)simetrinog reciprociteta.
Pisac na ovoj taci naputa Milievu teoriju drutvenih funkcija saznanja: Otud je
kritika ideologije naunih radova, koja e paljivo razdvajati vredne teorijsko-istraivake
doprinose od drutveno-integrativnih funkcija, koji dolaze sa zapada uopte, a onih o kraju
Jugoslavije i drutvima drava-naslednica posebno, jedan od najbitnijih poslova koje
sociolog danas moe obavljati (str. 36). Bakievo razdvajanje teorijsko-istraivakih od
drutveno-integrativnih funkcija saznanja u potpunom je neskladu sa Milievom teorijom.
Drutveno-integrativna funkcija saznanja ne mora nuno biti zasnovana na neistinitim niti na
partikularno odreenim idejama i znanjima. Prema Milievom shvatanju, drutvenointegrativno znanje, uopte govorei, moe biti i (ne)objektivno i (ne)istinito i injenino
(ne)utemeljeno. Milievom shvatanju je stran saznajnoteorijski relativizam pri proceni
saznajnih doprinosa. Baki praktino izjednaava drutveno-integrativnu misao sa
ideologijom u njenom partikularnom znaenju, to je svojevrsna inovacija (str. 37). Na
drugom mestu on ak pie o drutveno-integrativnoj misli koja se vercuje pod imenom
nauke (str. 40). Ovde treba primetiti da je Milieva klasifikacija funkcija naunog znanja
imala teorijski okvir koji je ukljuivao i ulogu saznanja pri izgradnji pogleda na svet. Da je
ukljuio i ovu funkciju saznanja, uz koju ide analiza promene duha vremena, povodljivosti u
nauci, i slinih inilaca, u svoj saznajnosocioloki teorijski okvir, Bakieva deskripcija bila
bi nijansiranija i posredujui inici izmeu etnike ili nacionalne pripadnosti i ideolokog
opredeljenja i sadraja tumaenja nestajanja Jugoslavije bili bi uoeni, pa bi samim tim i
preduzeta analiza bila vieslojnija.

728

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 4

Neophodni i dovoljni uslovi: krivi su Oni, a Mi smo rtve

Sa kljunim pitnjem da li su u sluaju nestajanja jugoslovenske drave presudni uticaj
imali spoljni ili unutranji inioci, odnosno, da li se radilo o razbijanju ili o raspadu
Jugoslavije, vrlo tesno je povezana autorova upotreba sheme neophodnih i dovoljnih uslova.
Na str. 96-97 pisac zapaa da se moe rei da je delanje unutranjih inilaca raspada
omoguilo dejstvo spoljanjih inilaca razbijanja Jugoslavije (...) Ovde je, meutim,
pokazano da su unutranji inioci inili samo neophodne uslove nestajanju drave Junih
Slovena. Treba podsetiti da Baki dovoljni uslov vidi u uticaju Nemake na razbijanje
Jugoslavije, primenjujui svoj socioloki zakon prema kojem e neka manja drava nestati
ako je to interes neke velike sile, a ne postoji druga velika sila koja bi se tome u razdoblju
nestajanja suprotstavila. Politika Nemake bila je, prema Bakiu, dovoljan uslov razbijanja
Jugoslavije. Pri tom pisac ne ispituje da li su u dato vreme postojali i drugi dovoljni uslovi,
npr. odreena mera nasilnog centripetalnog i centrifugalnog nacionalizma. Na centrifugalnim
etnonacionalizmima, kao na dovoljnom uslovu, bez uzimanja u obzir spoljnih inilaca (jer se
radilo o velikoj sili iju sudbinu, prema Bakievom sociolokom zakonu, presudno odreuju
drugi inioci), O. Jaszi zasniva svoje objanjenje raspada Austro-Ugarske. No, utisak je da
Baki ne ukazuje na razliku u epistemolokoj snazi neophodnog i dovoljnog uslova, to
stvara logiku pometnju. On je na str. 89 svoje knjige odredio spoljni inilac kao dovoljan
uslov, ali samo ukoliko ga prate uslovi stalnih meunacionalnih takmienja koji prerastaju u
otvorena sukobljavanja. Ovde je uloga dovoljnog i neophodnog uslova logiki pravilno
odreena, ali na drugom mestu pisac zakljuuje: u svakom sluaju, odnos spoljnih sila
meusobno i njihov odnos prema Jugoslaviji bio je od odluujueg znaaja, ... (str. 108).
Ovo su kljune logiki meusobno neusaglaene tvrdnje sa eksplanatornim pretenzijama. U
stavu sa str. 96-97 tvrdi se da (spoljno-politiki) dovoljan uslov ne bi bio uzrono delatan da
nije pripremljen delovanjem (unutranjih) neophodnih uslova. Na str. 89 dovoljan spoljni
uslov je dovoljan samo ako ga prate neophodni unutranji uslovi. Ali na str. 108 se
dovoljnom spoljnom uslovu pridaje odluujui znaaj. Treba pomenuti i preciziranje sa str.
323 gde pisac navodi Raju Thomasa s kojim se pisac ove studije slae u pridavanju najvee
uzrone teine spoljnom iniocu. A kada na str. 327 navodi shvatanje Leonarda Cohena koji
je smatrao nacionalizam i uopte nacionalistika vostva dovoljnim uslovom nestanka
Jugoslavije, dok se spoljnim iniocima pridavala uloga manje vanosti, Baki, estitajui
Cohenu na nepristrasnom pristupu, primeuje da se u u ovoj studiji smatra upravo obrnuto.
Takoe, kada razmatra leve interpretacije nestajanja Jugoslavije, pisac primeuje o
leviarskim tumaima da oni imaju pravo kada smatraju da su spoljanji inioci razbijanja
SFRJ dovoljan razlog nestanka vienacionalne Jugoslavije, a da su unutranji inioci, premda
neophodan, ipak nedovoljan uslov nestanka drave Junih Slovena (str. 552).
Ovde treba rei dve stvari. Jedna je vezana za pravila logike: ako je spoljni inilac
dovoljni uslov nestajanja Jugoslavije, onda bi se ona raspala sve da su g.g. Miloevi,
Tuman, Kuan et al. bili najdosledniji borci protiv nacionalizma vlastite nacije. Dovoljan
uslov znai da se neka pojava uvek javi kada se ovaj uslov javi; on je epistemoloki jai od
neophodnog uslova. Druga napomena odnosi se na praktine posledice ovakvog naina
primene dovoljnog i neophodnog uslova nestajanja Jugoslavije: ako je spoljni inilac
dovoljan, time ukupno delovanje unutranjih inilaca, odnosno rivalskih etnonacionalizama,
postaje, uz sve pieve ograde, u jednom praktinom smislu, irelevantno. Ovo proizvodi
etike posledice za koje je osnovano pretpostaviti da ih sam autor ne bi prihvatio.

Vladimir Ili: Razbijanje i/ ili raspad Jugoslavije

729

Smisao Bakievih logikih kalambura u vezi sa dovoljnim uslovom jeste normalizacija

nestajanja Jugoslavije kao drave i (neka bude doputena lina opaska: draga mi je istina, ali
mi je drag i Jovo Baki) psiholoko rastereivanje pisca od (ne sasvim doslednog) naputanja
jugoslovenske ideje. Naglaavanje uticaja stranog inioca kao dovoljnog uslova znai
amnestiranje jugoslovenskih nacionalista i oprotaj samome sebi to je napustio njihovu
kritiku, ili, tanije, to joj je donekle promenio smer, bitno smanjio stepen i ublaio intenzitet
u odnosu na stav mladog Bakia prema nacionalizmu, mladia koji je moda bio ili nije bio
Jugosloven, ali koji je sigurno, u nekom vremenu koje je minulo odavno, bio komunista.
Teza, i to logiki loe razraena, o spoljnom iniocu kao dovoljnom uslovu, jeste nain
izbegavanja vlastite odgovornsti i odgovornosti svoje etnike grupe i drugih etnikih grupa
prema kojima pisac doivljava animozitet, ali i empatiju, pa ak, pre nagovetenu nego
izreenu, simpatiju. Bakieva nagovetena simpatija prema razliitim jugoslovenskim
narodima suptilna je i trai osetljivu recepciju; ona je verovatno pred-polu-ne-svesna, kao da
se pisac boji da on njom saznajno ili da ona njime emotivno ne ovlada. Uostalom, prva
Bakieva knjiga (bila) je posveena graanima Kraljevine i Republike Jugoslavije, a ne
Srbima. Baki je internacionalista kojeg je neodoljiva snaga promenjenog duha vremena
proterala u mranu zemlju etnonacionalizma. U neko drugo vreme i na nekom drugom mestu
(protiv-injeniki iskazi su u metodologiji legitimni) on bi bio kosmopolita i za njega bi
vailo ono to je pisao Jacob Burckhardt: kosmopolitizam je obiljeje svake obrazovane
epohe uslijed toga to se otkrivaju novi svijetovi, a u starom se svijetu ljudi ne osjeaju
voljko. On se javlja kod Grka vrlo jasno nakon Peloponeskog rata. Platon nije bio, kako kae
Niebuhr, nikakav dobar graanin, a Ksenofont lo; Diogen je proklamirao potpuno
beskunitvo kao pravo zadovoljstvo i sam se je nazivao apolis, kako itamo kod Laertiusa.

Baki, Mili i kraj Milievske neoboljevike kole

teta je to u ovom napisu nema prostora za analizu Bakieve primene Milieve teorije
organizacije saznajnih delatnosti i teorije irenja ideja i znanja, posebno vanih u Bakievom
tretiranju koncentrinih krugova irenja ideja i znanja o nestajanju Jugoslavije, preko
upotrebe citiranosti napisa za merenje uticajnosti autora. Moe se samo napomenuti da su u
njegovoj knjizi popularizatori ee navoeni od kreatora, pri emu popularizatori esto i ne
znaju odakle potiu ideje koje uproavaju, akcentuju i prilagoavaju za praktinu upotrebu.
Npr. akademik Kresti je u javnosti mnogo navoeniji od akademika Ekmeia, a ovaj drugi
je stvarni generator mnogih ideja cele jedne struje u naoj istorijskoj i drutvenoj nauci. S
druge strane, pisac je primenio dobar korektiv za utvrivanje uticajnosti stvarno znaajnih
autora kroz nadopunu utvrivanja frekvencija citiranosti svedoenjem monih pojedinaca.
Treba dodati i da pievo usredsreivanje pre na popularizatore nego na stvaraoce ideja o
nestajanju Jugoslavije nije istraivaki sasvim neopravdano: ideje u svom uproenijem i
javnosti prilagoenijem vidu vidljivije su i dostupnije intersubjektivno proverljivom
istraivanju, ali su one, svakako, u tom sluaju ne samo ogoljenije, nego i udaljenije od
samog idejnog jezgra neke orijentacije. No, i Weber je prihvatio ovaj rizik kada je uzroni
uticaj protestantske etike prouavao preko popularnih katihizisa umesto kroz analizu
ezoterinih bogoslovskih dela.
Vidi se da je Bakievo delo u teorijskom pogledu bitno oslonjeno na teorijska shvatanja
interakcionizma, konkretizovana kroz teoriju etnikog takmienja, i na saznajnosocioloke
teorije V. Milia. Ovde je potrebno pomenuti da znaaj koji se u poslednje vreme pridaje
Milievom delu otvara svojevrsnu borbu za njegovo teorijsko i idejno naslee. Od kad je

730

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 4

postalo centralno mesto u jugoslovenskoj sociologiji, to je nedavnom odlukom Srpskog

sociolokog drutva o dodeli nagrade Vojin MIli i kanonizovano u naunom smislu,
Milievo naslee gotovo neminovno poinje da deluje i relativno nezavisno od namera svog
tvorca, kao izvor simbolikog legitimiteta za razliita nama savremena i budua nauna
teorijska i empirijska istraivanja i pretenzije. Mili je u jugoslovenskim zemljama ono to je
Maks Veber u svetskoj sociologiji: postoji razumljiva potreba pisaca, struja i kola razliitih
opredeljenja da kontroliu aktuelnu upotrebu dela ovog pisca komunistikog, jugoslovenskog
i sutinski antinacionalistikog opredeljenja za legitimizovanje meusobno i u odnosu na
sam sadraj njegovog dela veoma razliitih pogleda. Ovo moda nije dopadljivo, ali je
neminovno. A opet, teko je oteti se svojevrsnom infantilno sebinom alu za vremenom
kada je V. Mili u strunoj periodici viekratno bio ocenjivan kao individualno najvea
nesrea koja se mogla desiti naoj sociologiji. Za razliku od tog, nedavnog, vremena,
sadanja kanonizacija Milievog dela, kao i praktina saznajna pregnua poput ovog
Bakievog, neminovno dovode i do kraja onoga to je neprecizno ali sutinski osnovano bilo
nazivano Milievskom neoboljevikom kolom. Vie ne postoji monopol na tumaenje
njegovog dela koji je ova kola posedovala dok je ono bilo odluno osporavano. To je veoma
dobro u nauno-strategijskom smislu. Milievo delo nadahnjuje pisce drugog pokolenja i
oprene idejne i teorijske pripadnosti. To govori o relativnoj saznajnoj trajnosti samog
pomenutog dela, ali i o nezanemarljivim receptivnim i stvaralakim sposobnostima onih koji
se penju na Milieva ramena. to se tie neprobojnih milievaca, neka se pomire sa onim
to im poruuje Sapir: Ako putovanje stazom koju rasvetljava vlastito lino ja dovodi do
stava razorno tetnog po same one vrednosti na kojima je to lino ja odgojeno to se, mada
na vrlo razline naine, dogodilo s Nieom i Tolstojem to ne znai da je, makar i u
najmanjoj meri, izgubljen dodir s pravom kulturom. Lako moe biti da se time, sasvim
suprotno, dolo do vlastite najvie mogune take kulturnog razvoja. Ako to ba ele,
pripadnici Milievske neoboljevike kole mogu da se okamene u granicama svoje (nuno
jednostrane) recepcije Milievog dela: kako primeuje Ivo Runi, kad su A. Dblina ak s
pravom osudili na ekspresionizam, on se tome (u)sudu opro rijeima kako kola ne valja
zvati po jednom kotau.
Kakva je Bakieva nauna budunost? U svojoj prvoj knjizi (odnosno u svoje prve dve
knjige objedinjene istim koricama) on je opisao nastanak Jugoslavije; u delima sadranim u
knjizi kojoj je posveen ovaj napis on se lomio njenim nestajanjem. On je nesumnjivo
virtuoz za politiku, u smislu u kojem je Weber koristio Shleiermacherov pojam religiozni
virtuoz za one koji se nadmono bave religijom. Jo uvek niko ne zna ima li prorokog
nadahnua u reima dezigniranog Vojin Milievog herolda T. Kuljia, upuenim Bakiu
prilikom odbrane njegove doktorske disertacije: Wenn ich einmal in die Grube fahren muss,
so wrde ich keinem lieber sagen: "Sohn, da hast du meinen Speer, meinem Arm wird er zu
schwer", als dem von mir hochgeschtzten Jovo Baki.