Nastavni predmet: Poslovno pravo

Odnos prava i pravde

SEMINARSKI RAD

Sadraj :
Uvod........................................................................................................2
1. Planiranje kao funkcija u menadment..........................................3
2. Znaaj i neophodnost planiranja....................................................4
3. Proces planiranja.............................................................................5
3.1. Postavljanje ciljeva ...............................................................6
4. Vrste planiranja...............................................................................7
4.1. Podela planiranja prema prirodi odluka...........................7
4.2. Podela planiranja prema vremenskom horizontu..................8
4.3. Podela planiranja prema funkcionalnim podruju................9
4.4. Podela planiranja prema pristupima.....................................9
4.5. Ostali kriterijumi za podelu planiranja................................10
5. Planiranje i odluivanje..................................................................10
5.1. Faze procesa odluivanja.....................................................11
5.2. Modeli, metode i tehnike odluivanja...................................12
5.3. Vrste odluka..........................................................................14
5.3.1. Grupne odluke.........................................................15
5.4. Najvanije upravljake odluke.............................................17
Zakljuak..............................................................................................18
Literatura.............................................................................................19

Uvod
Odnos prava i pravde predstavlja veitu dilemu svakog umnog bia, da
li je doneta odluka pravedna i da li je u skladu sa nametnuntim normativima
(pravom).
U razmatranju odnosa moemo poi od injenice da pravo I Pravda
pretstavljaju razliiti strane jedne kovanice (novia), iji je cilj isti,
ograniavanje samovolje. Takodj slikovito prikazano pravo I Pravda
predstavljaju dva kraja jednog mosta, koja bi trebala da budu zajedno
ukljuena u donoenje suda, mada ne retko, kako su na suprotnim stranama,
jedno iskljuuje drugo Za bolje razumevanje samog odnosa neophodno je
poi od samih definicija prava I pravde.
Pravo predstavlja skup mera (zakona) kojima se ograniava samovlja
pojedinica I slui kao aparat prinude dravi.
Spoznaja pravde je u sutini vrlo jednostavna I ogleda se u reenici grkog
filozofa Heraklita, koji je rekao: Ime pravde ne bi ljudi poznavali kada ne bi
bilo nepravde.
Kako Pravda predstavlja vrednosno naelo raspodele koje odreuje koliko
dobara i koliko tereta (odn. prava i obaveza) treba dati subjektima drutvenih
odnosa,1 tako uvidjamo jasno vezu izmedju prava I (ne)pravde.
U anlizi odnosa prava I pravde nemoemo a da se ne zapitamo da li
posmatramo Pravdu kao deo zakona (prava) ili kao moralni sud zakona. I
jedna I druga percepcija imaju svoje ideje I sledbenike, jer pravda I pravo
imaju svoje korene u samom poetku razvoja ljudske svesti. Evolucijom ljudi
evoluira i shvatanje odnosa prava i pravde. Naime taj odnos se menjao tokom
vremena i esto je povezivan sa verom.

1.
1

Pravda I vera

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B4%D0%B0

Najranija spoznaja pravde vezuje se za veru i kao takva proklamovala je

moralnu osudu svih onih koji nisu u okviru odredjenih verskih naela.
Versko shvatanje pravde nalagalo je odredjene zemaljske postupke koji su bili
vrednovani od strane Tvorca (Boga) kako bi se nagrada za te postupke
ostvarila spasenjem i povratkom u carstvo Bozije.
Kako ova teorija nije naila na slepo verovanje svih verskih sledbenika,
proizilazi zakluak da moralna Pravda po kojoj je pravedno dati drugome vie
nego to sam dobija, verovatno nikad nije potpuno dominirila i nakada nee
potpuno dominirati u drutvu, jer ovek jeste humano ali je ipak pre svega
interesno bie.
Bez obzira na povremeno pribliavanje svetovnih i duhovnih naela, zakon
nije na dui period mogao da predstavlja osnovu religijskog uenja. Tu ulogu,
dominantno je zauzela ljubav. Zakon se potuje, a samo se ovek voli.
Kako je vera uzimala trajnije vrednosti, u kojima je ljubav dominantan motiv,
iz kojih se razvijala religijska poruka, tako je moralna norma, koja je rezultat
te religijske poruke, izuzetno visoka i na neki nain predstavlja osnovu
prirodno pravne teorije. Sve to se moze sagledati u jednom od biblijskih
naela hrianske vere: ne ini drugom ono to ne eli da drugi ini tebi.
Industrijski razvoj i razvoj racionalizma doprineo je opadanju uticaja teologije
na drutvenu misao i na razvoj ideje o pravdi. Ona se sve vie vezuje za ljude i
njihovu prirodu, njihov dogovor i sklad u drutvu.

2. Pravo i filozofija

Odnos prava i pravde je veita dilema koju su svi veliki mislioci pokusavali da
tumae i razumeju. Od istonjakih filozofa, preko antikih do dananjih
filozofa, poimanje prava i pravde nije jednoznano utvreno.
Kako je starogrki pesnik Hesiod u svojim delima isticao, stubovi drutvenog
ivota i poretka su pravda i stid. Te dve vrline su se razvijale i rasle u gkim
tragedijama i nailazile na svoje sledbenike koji su pokuavali da je uoblie i
nadograde.
Od Platona koji je pojimanje pravde implementira u svoje likove, Aristotel
svoje shvatanje pravde vidi dvosmisleno. Prvi tretira pravdu kao sredinju i
najvaniju koja obuhvata sve ostale vrednosti, a drugi vidi pravdu kao
posebnu vrlinu ljudi razliitih od drugih.
Znaaj Aristotelovog shvatanja pravde je u tome to on uvia da nepravdu ini
prisvajanje neega nepripadajueg i iz toga proizilazi novi oblik razmatranja
pravde a to je trgovaka ili razmenska pravda koja pretstavlja preteu
Zakona o obligacionim odnosima. Razmenska pravda je podrazumevala
shvatanje prema kojem je svako treba da dobije adekvatnu zamenu za ono to
daje.
Aristotelovo shvatanje pravde je imalo i svoje sledbenike i svoje kritiare.
Jedan od filozofa koji je u svom shvatanju pravde jednim delom sledio
Aristotela, u individualistkom poimanju pravde je Lajbnic (Gotttfried
Wilhelm Freiherr von Leibniz). Prema Lajbnicu celokupno pravo slui
zajednikom dobru, koje je on gledao kao odraavanje i napredovanje
univerzuma. U prvom redu samog boanskog svetskog poredka, u drugom
ljudskog roda i u treem drave. 2
Osniva pozitivizma, i jedan od najveih mislilalaca, Ogist Kont, spoznaje
razliku izmeu moralnosti kao regulatora unutranjih odnosa savkog
pojedninca po na osob i pravde koja usmerava spoljanje aktivnosti pojedinaca
u drutvu. Po njemu svaka zajednica se razlikuje od individualne samosvesti
njenih lanova, a sastoji se od meusobnih slobodnih delanosti svih lanova.
Sloboda svakog lana je limitirana slobodama drugih lanova zajednice i to
predstavlja jedini istinski model pravednosti. Dok je moralnost, po Kantu
izolovana od spoljanjih uticaja i treba da predstavlja odraz savesti svake
individue. Ovo Kantovo poimanje pravde jasno stavlja oveka u ulogu
2

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D1%82%D1%84%D1%80%D0%B8%D0%B4_
%D0%92%D0%B8%D0%BB%D1%85%D0%B5%D0%BB%D0%BC_%D0%9B
%D0%B0%D1%98%D0%B1%D0%BD%D0%B8%D1%86

posrednika izmeu zamiljenog ideala i praktinog ostvarenja i tako pojedincu

jasno moe posluiti kao uzor i vodilja: ponaanje tog boanskog oveka
koga nosimo u sebi i sa kojim se poredimo,... iako njegovo ...savrenstvo
nikada neemo moi da dostignemo.

3. Pravo I pravda u drutvu dananjice

Pravda dananjice predstavlja opteprihvaenu kategoriju univerzalne
vrednosti, iako se pod njom podrazumevaju veoma razliite I ne retko
suprotne pojave. Formalan oblik pravde diktiraju prava (zakoni), koja imaju
bezbroj vremenski promenljivih inilaca, a koji nastaju iz novih niziova
materjalnih I duhovnih vrednosti I tako sam oblik poimanja pravde ine
veoma promenljivim.
Ako poemo iz filozofskog poimanja pravde dolazimo do zakljuka das u svi
ljudi podjednako sposobni I za pravdu I za nepravdu. Podela drutva na
klasna, nacionalna, verska, pouzdano nam mogu potvrditi postojanje pravde, a
I postojanje nepravde danas.
Mnogi teoretiari imaju oprene stavove o pravu I pravdi. Bojazan da prava I
pravinosti u vremenu dananjice ima sve manje I manje postaje svakodnevna
injenica. Ta injenica o drastinom smanjenju I odsustvu pravde I ogromnoj
elji da se vratimo onim osnovama prirodnog ovekovog prava moe se
sagledati I u deklaraciji koja je doneta jo 1948. Godine ( Opta deklaracija o
pravima oveka) I nizu drugih dokumenata, u kojima se svest (samosvest)
ljudi pokuava povratiti.
Nemoemo da se ne zapitamo da li je ovek svojim nastankom pravedno ili
nepravedno bie? I drugo ali ne manje vano pitanje je da li Pravda uopte
postoji u prirodi (svetu) oko nas?
Za dobijanje odgovora nekad se moramo vratiti u prolost. Pa tako ako bi smo
uzeli npr. da pokuamo spoznati ta je pravedno I da li postoji Pravda u jednoj
prirodnoj nauci kao to je fizika kroz primer u Njutnovom zakonu inercije
(Njitnov I zakon), koji glasi: Svako telo ostaje u stanju mirovanja ili
jednolikog pravolinijskog kretanja sve dok ga
neka sila ne dovede do

promene tog stanja, zakljuili bi da priroda nauka za definisanje pojava u

prirodi ne spoznaje pravdu.
Osnovni zakon prirode je da najai ostaju I da jaa jedinka uvek moe da
pokori (pojede) slabiju. Kako je ovo krajnje surova konstatacija iz prirode koja
nas okruuje, nemogu a da se ne vratim da su ljudi za razliku od ivotnja, bia
sa razvijenim umom (sveu) I kao takvi su spoznali termin pravde koji
uobliavaju zakoni (pravo). Vraajui se na te osnvne principe preivljavanja
u prirodi, mislim da proizilazi zakljuak da je termin pravde kod ljudi u
nastanku trebao da slui slabijim jedinkama da se izbore za svoj ivot protiv
jaih jedinki. To vreme jednakosti, pravednosti je ili jako malo trajalo ili
nikada u sutini nije ni postojalo jer drutvene pravde I jednakosti nikada I
nije bilo
Mea Selimovi je sasvim dobro spoznao, za mene nepobitnu injenicu:
Ljude je lake nagovoriti na zlo I na mrnju nego na dobro I ljubav. Zlo je
privlano I blie je ljudskoj prirodi. Za dobro I ljubav treba izrasti, treba se
pomuiti, to me dovodi do zakljuka da ljudi jesu nepravedna bia I da
pravdu spoznaju tek kada je nepravda ka njima uinjena.
Koliko god da se pokuava deklaracijama, zakonima, naunim skupovima I
konferencijama danas Pravda (za nemone) doivljava verovatno I svoj
istorijski minimum jer pravo piu odrene interesne grupe (monici), koji
imaju samo jedan I jedini cilj, a to je lini napredak I boljitak bez ikakvog
obzira prema ikome drugome. Dokaz konstataciji da je danas Pravda u
funkcija prava a ne obrnuto je prosta injenica da je u svakoj ureenoj dravi
istitucija Zatitnika graana, jedina koja se bavi ljudskim slobodama I koja
ukazuje na krenje normativa koji bi trebali da tite od samovolje
Od industrijske revolucije do danas Pravda I pravo su iskljuivo
upotrebljavana za prosperitet interesnih grupa koje su se krile pod okriljem
dravnog razvoja I globalnog prosperiteta, a kako je to vrlo brzo prepoznato
od strane obine male jedinke ija su osnovna prava ugroena, poela je
borba. Ta borba traje I danas I

Zakljuak

U nastojanju da se dosegne I uoblii definicija pravde, moramo shvatiti

da to prosto nije mogue jer pravo karakteriu: vieznanost I
multidimenzionalnost, vremenska I prostorna promenljivost. Ona je logiki i
egzistencijalno veoma povezana sa ideologijom, religijom, moralom,
obiajima, a ispoljava se i doivljava i u individualnoj i u drutvenoj ravni.
Pokuaji da se pravda uoblii u jednu konanu definiciju isto su tako jalovi
kao I mogunost njenog praktinog ostvarenja, jer pravda u sutini ima
utopijski karakter. Ona se svrstala u red onih plemenitih kategorija drutvenog
i politikog ivota koje, verovatno, nikada u potpunosti nee biti dostignute,
ali e uvek uticati na svest ljudi da pri kreiranju svojih zajednica, pored
ostalih, uvaavaju humanitarna i demokratska naela.
Na kraju nemogu a da se ne zapitama: ta je Pravda za vas I kada je
uoavate???

Literatura:

1. Prof. dr. M. Mitrovi i dr. U. Mitrovi, Menadment u teoriji i praksi

(2013), Beograd
2. Dr Eri Dejan, Uvod u menadment, (2000.)Beograd, Visoka kola za
sportske trenere
3. H. Weihrich i H. Koontz, Menadment (1998), Zagreb, MATE d.o.o.
4. http://sr.wikipedia.org/sr-el/