Fema (Od majstorice do ugledne dame)

Fema je jedna prosta i neugledna majstorica bez stila i lepih manira koja
je silno elela da pobegne iz svog zanatlijskog opanarskog sveta u viu
klasu i postane ugledna dama. Bila je glupa i uobraena i nije shvatala da
je put od majstorice do ugledne dame dugaak i za nju skoro nemogu.
Da bi to pre postala deo noblesa Fema je potpuno promenila sebe, svoj
izgled i svoje ponaanje. Spolja je izgledala kao dama, ali je iznutra bila
ono to jeste, jedna obina i uobraena seljanka koja je umislila da je
kolovana i otmena dama iz bogate porodice. Nije bila kulturna i nije znala
da se lepo izraava, pa je u svoj prost jezik ubacivala francuske i nemake
rei koje je negde sluajno ula. Nije znala ta znae te rei i izgovarala ih
je pogreno, tako da su njena neobrazovanost i nedostatak bistrine jo vie
dolazili do izraaja. Toliko se pokondirila, da nije bila svesna da je njeno
ponaanje smeno i da joj se svi ude i potajno smeju. Verovala je da je
stvorena za gospodstvo, da je moderna, otmena i pametnija od svih koje
poznaje. U svojoj zanesenosti i uobraenosti vreala je i poniavala svoje
najblie. Gledala ih je sa visine i bila uasno gruba i neprijatna prema
njima. Lako se odrekla svoje prolosti, svog mua opanara i roenog
brata, ali i pored toga nije mogla da sakrije ko je ona u stvari i odakle
potie. Nain na koji je menjala nametaj u svojoj kui, svoju odeu i svoj
govor, kao i njeno loe ponaanje prema njoj bliskim ljudima jo vie su
istakli njeno seljako poreklo, nedostatak stila, lepih manira i kunog
vaspitanja.
U nespretnim pokuajima da promeni samu sebe i postane ono to nije i
to teko moe da bude, Fema je inila ludosti i nepromiljenje stvari. Bila
je neskromna i sebina, arogantna i previe drska prema drugima, tako da
je na kraju umesto uspeha doivela poraz, ponienje i sramotu. Nije
postala otmena kulturna dama, ve je ostala ono to je i pre bila, jedna
obina, pokondirena i priglupa majstorica bez ugleda i potovanja.
Pokondirena tikva je komedija karaktera kojom autor kritikuje i ismejava
mane svojih savremenika u tadanjoj Junoj Ugarskoj.
Vrsta komedije u kojoj se na duhovit nain osuuju mane glavnog junaka i
njegovi postupci (pomodarstvo, tvrdiluk, dvolinost, malograantina,
primitivizam) naziva se komedija karaktera.
Za oslikavanje drutva u kome ivi on je uzeo dva karakteristina drutvena
tipa otelotvorena u primitivnoj opanarici Femi, bolesno ostraenoj za
noblesom i pesniku Ruiiu. Nain na koji Sterija definie centralni lik
komedije Femu, ve u prvoj sceni, ili bolje reeno prvoj replici, svojstveno
je iskljuivo naem komediografu. Bez ikakve uvodne scene koja bi

itaoce, ili gledaoce, pripremila na predstojee dogaaje, lik Feme ini se

ve potpuno okarakterisan i unapred psiholoki profilisan. Pisac odmah
istie njenu tenju: Opet ti kaem, devojko, ja hou nobles u mojoj kui.' a
do kraja komedije on e nam veto pokazati lice jedne drutvene pojave snobizma i pokondirenosti. Da bi to postigao on se slui jednostavnim, ali
istovremeno vrlo nezahvalnim dramskim postupkom karakterizacije kroz
dijalog dva lica u sceni. U stvaranju Feminog lika pisac u tri uzastopne
scene, uz glavni lik, kao svojevrsnu opoziciju postavlja tri razliita lika:
Evicu, Vasilija i Saru. U tim scenama Fema e biti karakterno iznijansirana
od prostog, vulgarnog duha i intelektualnog siromatva prikazanog u sceni
sa Evicom, preko autentinog lika opanarice u dijalogu sa Vasilijem, do
bolesno ostraene i zaluene Feme u sceni sa Sarom. Tek posle tri
uvodne scene, Femin lik je zaokruen i spreman za dalje odvijanje komine
radnje. U ovoj komediji, kao ni u ostalim Sterijinim komedijama, nema
zapleta u klasinom smislu, jer autoru cilj nije bila komedija prepoznavanja
besmislenih zapleta i srenih zavretaka, ve komedija koja otkriva pravi
karakter i narav u jednom drutvu prepunom izopaenosti. Zbog toga on
izbegava masovne scene i najee se kljuni dogaaji odvijaju uz
prisustvo dva ili tri lica. Tek u zavrnoj sceni on dozvoljava prisutnost svih
lica koja se u komediji pojavljuju, od kojih jedno obavezno postaje moralni
sudija.
Jedna od vrlo uoljivih karakteristika Pokondirene tikve jeste odsustvo
monologa, koji u dramaturgiji vae kao osnovno sredstvo definisanja
unutranjeg, psiholokog aspekta lika. Steriji monolozi nisu ni bili potrebni,
jer je s jedne strane, u sjajno voenim dijalozima uspeo da uverljivo
predstavi sve likove, a s druge, da do krajnjih granica ubrza radnju i ni u
jednom momentu ne skrene u nepotrebno karikaturisanje i kominu
patetiku.
Posebnu dimenziju karakterizacije pisac stvara jezikom kojim govore Fema
i Ruii. Femin jezik obeleavaju iskvareni nemaki i francuski izrazi, koji
u kombinaciji s vulgarnim izraavanjem jedne opanarice stvara sonu
verbalnu komiku.
, , ,
, ()
.

U jednom zabaenom provincijskom mestu, u kui Feme, udovice nedavno preminulog

izmara, veliko je spremanje: sluge iznose iz stana stari nametaj i unose novi.Njen
dolazak potvruje glasine, jer ona, u nauurenoj haljini, s ogledalom u dnoj i
zvoncetom u drugoj ruci, poinje da daje lekcije dobrog ponaanja, ne samo priprostim
slugama, ve, pre svega, i svojoj keri Evici. Fema je toliko zastranila da se odrie i
svog brata, jer je zimar, a Evicu grdi to ne prati njenu promenu, ve se i dalje ponaa
prirodno. Dolazi Vasiije, egrt i Eviin verenik da sa Femom razgovara o svadbi. Fema
ga grubo odbija, a u razgovoru sa njim koristi nakaradne nemake i francuske rei. Na
scenu potom stupa Sara, koja eli uzeti deo kolaa od pomodarke Feme. Obraa se
Evici na ravom nemakom jeziku. Evica je ne rzaume. Fema odgovara: "Ne zna vam
ta nita, nevospitana je kao krava." Sara potom istie kako je dobar ruak bio kod
gospoe Mitrovieve. Ferma se kai na tu udicu i poziva Saru na ruak. U narednoj
sceni Fema poziva Evicu i saopatava joj da e sutra doi jedan "vilozof" da je prosi, pa
mora da se napuderie i da govori strane jezike.

ANTIGONA

Poslednja ispovest Antigone

Biti Antigona znaci biti hrabra i odlucna licnost. Znala je da se suocava sa smrcu,
tamom podzemlja, a nisu je zaustavili ljudski stvoreni zakoni i naredbe. Odlucila je, iako
svesna krivice koju ce ispastati, da postuje Bozje odredbe i pustila da je vodi ljubav
Antigonino stradanje shvatam kao neku svetinju, olicenje neznosti i pozrtvovanosti.
Izdigla se iznad svih, jer: "Necu stradati,a plemenita da me ne zadesi smrt." U zivotu
treba imati cilj,nastojati ziveti u skladu sa sobom. Divno je osetiti ljubav i treba je
uzvratiti, jer kada sebe celog ulozimo i damo, tek tada mozemo biti celi. Citajuci ovo
delo i "uvlaceci" se u svaki stih, postala sam bogatija za jedno saznanje. Mislim da sam,
ponekad, Antigona. Mozda smo svi mi. Svoju licnost najvise otkrivam u teskim
situacijama i tada uvidjam sta sve mogu da ucinim. Kada istinski volim, posvetim se u
potpunosti bez rezerve. Bez sumnje da bih mogla biti povredjena i porazena, jer mnogi
Kreonti zagorcavaju zivot. Tada saznajem da , inace, nisam ni svesna koliko sam jaka i
koliko mogu podneti. I tada nastojim da se uspravim, visoko poletim i prkosno
kazem:"Za ljubav, ne za mrznju ja sam rodjena." Dok talasi udaraju, treba ostati
nerazrusiv greben, dici se iznad vremena, kao Antigona. Kao mi.