Asimov Isak

FANTASTINO PUTOVANJE II
Prevod: Bogdanovi Ognjen
Asimov Isaac FANTASTIC VOYAGE II, 1988.

POLARIS
1988.

BELEKA
Godine 1966. objavljen je moj roman Fantastino putvanje; tanije, ve postojei istoimeni film
tek kasnije sam preneo na papir, dok su prvobitni scenario napisali drugi. Tom prilikom sam zaplet
pratio to sam vernije mogao, uz izvesna doraivanja u vezi sa nekim isto naunim nedoslednostima.
I nikada, zapravo, tim romanom nisam bi zadovoljan, bez obzira na injenicu da se dobro
prodavao i na okolnost da se nova izdanja jo tampaju, kako u broiranom povezu tako i u tvrdim
koricama. Nezadovoljan sam bio jer roman nikada nisam oseao potpuno svojim.
A onda se ukazala prilika da napiem novi roman na istu temu - posada u minijaturnom brodu koji
putuje kroz unutrajnost ivog ljudskog bia - pristao sam uz jedini uslov: da roman uradim u
potpunosti na svoj nain.
Konano, evo Fantastinog putovanja II - odredite: mozak. Moda e jednog dana biti snimljen i
film po njemu, no u tom sluaju roman e imati prednost. Na kraju krajeva, bilo da je to loije ili
bolje, ovaj roman je zbilja moj.

NEOPHODAN
Onaj koji je nekome potreban
mora odoleti laskanju.
Denjev senior
1.
"Izvinite, govorite li ruski?" upita dubok glas, van svake sumnje kontraalt.
Albert Doans Morison se tre u svom seditu. Soba je bila zamraena, a kompjuterski ekran na
platformi, sa svojim grafiki ispisanim podacima, intenzivno je bletao. Mora biti da je zadremao.
Kada je zauzeo svoje sedite do njega je, bio je siguran, sedeo neki ovek, i to s desne strane. Otkud
sad ova ena? Moda su se, jednostavno, zamenili?
Morisom proisti grlo i ree:
"Rekoste li neto, gospoo? Slabo ju je razaznavao u mranom prostoru, a svetlo sa ekrana vie je
zasenjivalo no to je odista osvetljavalo. Uoio je, ipak, da ena ima tamnu, ravnu kosu, prekriveno
elo i ui - i to nije bila perika.
"Pitala sam da li govorite ruski."
"Da. to vas to interesuje?"
"Onda je mnogo lake. Moj engleski ume da me ostavi na cedilu. Vi ste dr Morison? Albert
Donas Morison? Nisam sasvim sigurna u ovom mraku. Izvinite ako sam pogreila."
"Taj sam. Znamo li se od ranije?"
"Ne, ali ja znam vas. Ona posegnu rukom i on oseti blag dodir na svom rukavu. Uasno ste mi
potrebni. Sluate li paljivo ovo predavanje? Kao i da niste zainteresovani."
Oboje su, naravno, govorili apatom.
Morison se nevoljno obazre oko sebe. Prostorija nije bila ba prepuna, niti je iko sedeo blizu njih.
On ipak proapta:
"A ta ako ga zbilja pratim? ta onda?" (On odjednom oseti radoznalost - moda iz iste dosade.
Na kraju krajeva, monotono predavanje ga i jeste uspavalo.)
"Hoete li da poete sa mnom?" upita ona. Ja sam Natalija Boranova.
"Da poem s vama, gde, gospoo Boranova?"
"Negde, u kafeteriju, gde moemo da razgovaramo. Uasno je vano."
I tako to zapoe. Morison je mnogo kasnije zakljuio da uopte nije bilo bitno to to je bio ba tu,
na tom predavanju, niti je bilo bitno to to nije bio oprezan, to je bio radoznao i dovoljno pobuen
da poe sa enom koja mu je jednostavno saoptila da joj je potreban.
Jer ona bi ga pronala ma gde da je bio, navaljivala i uinila sve da bude sasluana. Moda ne
tako lako, kako se zapravo zbilo, ali bilo bi tako. Sasvim sigurno.
Izlaza nije bilo.
2.
Posmatrao ju je sada, pri dnevnoj svetlosti. U mraku mu se inila mlaom. Trideset est, moda i
svih etrdeset?
Tamnokosa, bez sedih vlasi. Izraajne crte, jake obrve, vrste vilice. Nos prijatnog izgleda.
Stamena, ali ne debela. Gotovo iste visine kao i on, ak i uz ravne potpetice. Saberi - oduzmi,
privlana ena, ali ne i lepa. Tip ene koji bi se mogao podneti.

On uzdahnu kada ugleda svoj lik u ogledalu. Sed, proelav. Zgasle plave oi. Mravo lice, telo,
izduena figura. Kukast nos, prijatan osmeh. Bar se nadao da je prijatan. Ali ne, to ipak nije lice koje
bi se moglo podnositi. Brenda je prestala da ga podnosi pre neto malo vie od deset godina. Njegov
etrdeseti roendan pae taman posle pet godina od dana kada su se definitivno i zvanino razveli.
Kelnerica donese kafu. Sedeli su bez rei, merkajui se uzajamno. Morison oseti da je krajnje
vreme da se neto i kae:
"Neete votku?" upita on, sa namerom da razgovoru da prijateljski ton.
Ona se nasmei i u tom je trenutku jo vie delovala kao Ruskinja.
"A vi neete koka-kolu?"
"Koka-kola je bar jeftinija ako nju smatrate tipino amerikom navikom."
"Nije udo da je jeftinija."
Morison se nasmeja.
"Jeste li tako otresiti i kad priate ruski?"
"To moete proveriti. Hajde da govorimo ruski."
"Mislie da smo par pijuna."
Poto ona pree na ruski, Morison joj tako i odvrati. Promena jezika mu nije predstavljala
tekou. Ruski je govorio i razumeo kao i engleski. Tako je moralo biti. Amerikanac, pa jo i
naunik, koji hoe da prati literaturu morao je dobro da zna ruski. Isto vai i za naunika - Rusa i
njegovo znanje engleskog.
Ova ena, Natalija Boranova, na primer, iako je rekla da joj engleski ba ne ide, govorila ga je
sasvim jasno, uz sasvim slab strani naglasak.
"Zato bismo izgledali kao pijuni?" Upita ona. "Stotine hiljada Amerikanaca govori danas
engleski usred Sovjetskog Saveza i isto toliko Rusa govori ruski u Americi. Ovo vie nisu ona
vremena."
"To je tano. alio sam se. Ali, opet, zato ruski?"
"Zato to smo u vaoj zemlji, dr Morisone, i zato to vam to daje psiholoku prednost. Ako
govorimo ruski, smanjiemo va oseaj nadmoi i izjednaiti snage."
Morison srknu kafu.
"Kako vam drago."
"Recite, dr Morisone. Da li me poznajete?"
"Nismo se nikad sreli."
"A govori li vam neto moje ime, Natalija Boranova? Jeste li ga ikad uli?"
"Oprostite, nisam. Da se bavimo istim poslom, verovatno bih znao za vas. Poto to nije sluaj,
pretpostavljam da niste u mojoj brani. Mislite li da bih morao znati za vas?"
"To bi u mnogome bilo od pomoi, no ostavimo to sada. Ja vas znam, kako god bilo. U stvari,
puno toga znam o vama. Gde i kada ste roeni, kolovanje; takoe, znam i da ste razvedeni i da vae
dve kerke ive sa vaom bivom suprugom. Znam koje su vam pozicije na Univerzitetu i znam kojim
se istraivanjem bavite."
Morison samo slegnu ramenima.
"Nita od svega toga u dananje vreme kompjutera nije teko saznati. Treba li da budem polaskan
ili zabrinut?"
"Zato, bilo da je u pitanju jedno ili drugo?"
"Pa, ako mi kaete da sam poznat u Sovjetskom Savezu, biu polaskan. Ako mi kaete da sam
predmet druge vrste interesovanja, biu zabrinut."
"Zbilja elim da budem iskrena sa vama. Interesujem se za vas - iz razloga koji su za mene vrlo

bitni."
"Koji su to razlozi?" upita Morison hladno.
"Za poetak, vi ste neurofiziar."
Morison je popio kafu i odsutno mahnu kelnerici da mu donese jo jednu. Ruskinja je svoju popila
samo do pola, i kao da je na drugu polovinu zaboravila.
"Nisam jedini neurofiziar", odgovori Morison.
"Ipak ste jedinstveni."
"Oigledno je da mi laskate, i to zato to ne znate sve o meni. Bar ne one najbitnije stvari."
"To da ba i nemate uspeha? To da vai metodi analize modanih talasa ne nailaze na dobar
prijem?"
"Ako i to znate, ta u vam onda ba ja?"
"Zato to i mi imamo jednog neurofiziara koji dobro poznaje vae radove, i on smatra da su
briljantni. Prilino ste zabrazdili u nepoznato i mogue je da greite - to on misli - ali i da je tako,
onda briljantno greite."
"Briljantno greim? U emu je razlika od samo 'greiti'?"
"Njegovo je stanovite da se ne moe briljantno greiti ako greite u potpunosti. Ako greite samo
u odreenim stvarima, mnogo toga ostalog moe se pokazati korisnim - a onda ste sasvim u pravu."
"Ko je taj uzorni ovek koji tako gleda na stvari? Sa zadovoljstvom u ga pomenuti u svom
sledeem lanku."
"Zove se Pjotr Leonovi apirov. Znate li ga?"
Morison se zavali u sedite. Bio je zateen.
"Da li ga znam? Da sreli smo se. Zvao sam ga Pit epirov. Amerikanci misle da smo podjednako
ludi, i on i ja. Ako se prouje da me on podrava, sedeu na jo jednoj igli. ujte, recite Pitu da mi
vrlo godi njegova vera u mene, ali ako zbilja eli da mi pomogne, neka ne obznani da je na mojoj
strani."
Boranova ga pogleda s neodobravanjem.
"Niste ba ovek s kojim se moe ozbiljno. Da li uvek tako pravite viceve?"
"Ne. Ja sam vam sam vic. Kad ovek ima neto sjajno, i nikoga ne uspeva da ubedi... osim Pita,
to upravo saznajem, ali on se ne rauna. Verujte, danas sam u situaciji da nisam vie siguran ni da e
mi objaviti lanak."
"Doite onda u Sovjetski Savez. Koristili bi ste nam. Kao i vae ideje, uostalom."
"Ne, ne. Neu da emigriram."
"Niko to od vas i ne trai. Budite, ako hoete i dalje Amerikanac. No, ve ste bili u poseti
Sovjetskom Savezu, a mogli biste nas ponovo posetiti, i ak i ostati malo. I na kraju se vratiti
ovamo."
"Zbog ega?"
"Jer i vi i mi delimo iste lude ideje koje bi se meusobno pomagale."
"Koje su to vae lude ideje? Moje sopstvene su mi poznate."
"Nije to neto o emu se moe razgovarati dok ne budem sigurna da ete pristati da nam
pomognete."
Morison, i dalje zavaljen, ponovo postade svestan umova oko sebe, ljudi koji jedu, piju, priaju gotovo svi su ovde bili zbog konferencije. Zagleda se, zatim, u tu agresivnu Ruskinju koja prihvata
lude ideje i povrh toga...
Odjednom, on povika:
"Boranova! Da,da uo sam za vas! Naravno, Pit epirov vas je pominjao. Vi ste..."

Nije ni primetio da je, u trenutku poveanog uzbuenja preao na engleski. Ona otro zapara
noktima po njegovoj nadlanici.
"Izvinite, nisam htela da vas povredim, ree ona kad on strese njenu ruku sa svoje."
On baci pogled na tragove noktiju na svojoj koi. Jedan od njih e se sasvim sigurno preobraziti u
modricu. I sasvim tiho ree na ruskom:
"Vi ste minijaturizer."
3.
Boranova mu uputi umirujii pogled.
"Kako bi bilo da proetamo i naemo neku klupu kraj reke. Vreme je predivno."
Morison je gladio svoju lako povreenu aku. Zaista, nekoliko njih je pogledalo u njegovom
pravcu kada je viknuo na engleskom, ali niko nije ispoljio nikakvo interesovanje. On odmahnu
glavom.
"Ne, mislim da je bolje da se vratim na predavanje."
Boranova se nasmei, kao da joj je, na primer, rekao da se slae da je vreme predivno.
"Mislim, ipak, da e vas klupa kraj reke vie zanimati."
Samo za trenutak, Morison pomisli da bi osmeh koji mu je uputila trebalo da deluje zavodniki.
Ne, sigurno ne misli, valjda...
On odbaci tu misao pre no to mu se i uobliila u glavi. Takve stvari su ak i na holoviziji ve
prevaziene: lepa sovjetska pijunka pohotljivog tela zavela naivnog Amerikanca.
Prvo i prvo, ona nije lepa, niti pohotljiva. Nije ni delovala kao neko kome se takve stvari vrzmaju
po glavi. A ni on nije naivan - ak ni zainteresovan.
Ipak, on poe s njom preko kompleksa prema reci.
Hodali su lagano, naizgled bez cilja - dok je ona ustro priala o svom muu Nikolaju, sinu
Aleksandru, koji je iao u kolu i iz nepoznatih razloga, bio zainteresovan za biologiju, iako mu je
mati termodinamolog. ta vie, Aleksandar je na oev uas bio oajan partner za ah; no, obeavao
je, moda - ali kao violinista.
Morison je nije sluao. Pokuavao je, zapravo, da se priseti ta je sve uo o ruskim
minijaturizerskim eksperimentima i u kakvu bi vezu mogao da ih dovede sa svojim istraivanjima.
Ona odjednom pokaza prstom:
"Ona klupa tamo deluje prilino isto."
Poto su seli, Morison se zagleda negde preko reke, oiju usmerenih ka koloni automobila koja se
slivala sa autoputa na toj strani reke, i sa autoputa na drugoj obali - dok su amci, u nizovima, kao
stonoge, preplavljivali samu reku. Nije govorio nita i Boronova, posmatrajui ga zamiljeno, na
kraju prozbori:
"Kao da vam to nije privlano?"
"ta mi to nije privlano?"
"Moj predlog da doete u Sovjetski Savez."
"Ne!" odsee on.
"Ali zbog ega? Vae amerike kolege ne prihvataju vae ideje, zbog toga ste utueni, traite izlaz
iz orsokaka... zato onda ne doete kod nas?"
"Poto znate sve o meni, jasno mi je i da znate da moje ideje odbacuju. Ali kako sa sigurnou
moete tvrditi da sam zbog toga utuen?"
"Svako normalan bi bio. Ko god da porazgovara s vama, odmah mu je to jasno."
"Prihvatate li vi moje ideje?"

"Ja? Ja nisam iz vae brane. Ne znam nita - ili sasvim malo - o nervnom sistemu."
"Jednostavno ste prihvatili arpijev stav o mojim idejama?"
"Da. ak i da nisam, oajniki problemi uvek trae oajnika reenja. ta je loe, u tom sluaju,
ako pokuamo sa vaim idejama kao reenjem? Gore nam sigurno ne moe biti."
"Moje ideje moete imati kad hoete, objavljene su." Ona ga pogleda pravo u oi:
"Imamo utisak da niste objavili ba sve svoje ideje. Zbog toga ste nam potrebni ba vi."
Morison se nasmeja, ne bez cinizma.
"Kako ja mogu da vam posluim kod minijaturizacije? O njoj mnogo manje znam nego o mozgu.
Mnogo manje."
"Znate li uopte neto o njoj?"
"Dve stvari. Da Sovjeti istrauju to polje - i da je to nemogue."
"Nemogue?" Boranova baci pogled preko reke. "A ta ako vam kaem da smo to ve
apsolvirali?"
"Kao da ste mi rekli da postoje letei polarni medvedi, ba toliko bih vam poverovao."
"Zato bih vas lagala?"
"Ne znam. Upravo to i mene brine."
"Zbog ega ste toliko ubeeni da je minijaturizacija nemogua?"
"Ako oveka umanjite do dimenzija bubice, u njenu zapreminu morala bi stati celokupna masa
ljudskog bia. To bi dovelo do gustine, recimo - on zastade da razmisli - pa, otprilike, sto pedeset
hiljada puta vee no to je gustina platine.
"A ta ako se masa srazmerno smanji?"
"Onda na jedan atom umanjenog oveka dolazi tri miliona atoma oveka prirodne veliine. U tom
sluaju umanjeni ovek nema samo dimenzije bubice, ve i mozak bubice."
"A ta ako se umanje i atomi?"
"Ako na to mislite, ta je ideja u najozbiljnijoj suprotnosti sa Plankovom konstantom, koja je,
dozvoliete, od fundamentalnog znaaja za Univerzum. Minijaturizovani atomi bili bi premali da se
uklope u tkivo Univerzuma."
"A ta, opet, ako vam kaem da je umanjena i Plankova konstanta, tako da minijaturizovani ovek
moe biti smeten u prostor gde je tkivo Univerzuma neuporedivo finije i suptilnije nego pod
normalnim uslovima?"
"Onda vam jednostavno neu poverovati."
"Ne verujete mi, a niste prethodno poblie ispitali predmet svoje neverice. Odbijate da verujete u
neto, ba onako kako vae kolege odbijaju da veruju u ono to vi radite?"
Na ovo Morison za asak prouta, a onda promumla:
"Nije to isto."
"Nije isto... Ona ponovo pogleda prema reci. Kako, nije isto?"
"Moje kolege misle da greim. Kau da moje ideje teoretski nisu nemogue. One su jednostavno
pogrene."
"A minijaturizacija? Da li je i ona nemogua?"
"Tako je."
"Onda, doite da vidite. Ako se ispostavi da je nemogue, kao to tvrdite, onda ete, u najmanju
ruku, provesti mesec dana u Sovjetskom Savezu kao gost sovjetske vlade. Svi trokovi plaeni. Ako
elite neku da povedete sa sobom, povedite je. Ili njega."
Morison zatrese glavom.
"Ne, radije ne bih. ak i da je minijaturizacija mogua, nije to moje polje. Niti bi mi pomoglo, niti

me to uopte zanima."
"Otkud znate? ta ako vam minijaturizacija omogui da se neurofizikom bavite onako kako to do
sada nikada niste? Niti, istini za volju, iko drugi do sada? Onda, moda ete biti u situaciji da i vi
pomognete nama. Tu lei, vidite i na interes."
"O kakvom to novom nainu izuavanja neurofizike govorite?"
"Dr Morisone, upravo o tome sve vreme i govorimo. Vi vae teorije ne moete dokazati, jer niste
u mogunosti da prouavate izolovane nervne elije sa dovoljno pojedinosti, a da ih pri tom ne
otetite. Ali ta ako proizvedemo neuron veliine jednog Kremlja - ili jo vei - tako da moete da
panju posvetite svakom molekulu posebno?"
"Mislite da preokrenete proces i da uveate neuron umesto da ga smanjite?"
"Ne, nisam to mislila; to jo ne moemo. Ali vi moete biti tolicni. A to je otprilike ista stvar, zar
ne?"
Morison se naglo uspravi. Zurio je u nju.
"Ne!" proita on. "Jeste li poludeli? Ili mislite da sam ja lud? Zbogom. Zbogom!"
On se okrete i urno udalji.
"Dr Morisone!" povika ona za njim. "ekajte, sasluajte me!"
On uini odbijajui pokret preko ramena i potra preko auto-puta, krivudajui u cik-cak izmeu
automobila.
Malo potom naao se u hotelu, sav zadihan, poskakujui nestrpljivo u predvorju dok je ekao na
lift.
Ludaa! pomisli on. Njega da minijaturizuju, da pokuaju tu besmislicu na njemu! Ili... da provere
tu mogunost na njemu - to je bilo neuporedivo gore.
4.
Jo je drhtao pred vratima svoje hotelske sobe, steui u aci plastini privezak od kljua, i dalje
zadihan. Pitao se ne zna li ona sluajno broj njegove sobe. Naravno, ukoliko rei da i dalje bude
uporna, nee joj biti teko da do njega doe. On baci pogled du hodnika, u oba pravca, sasvim
ozbiljno oekujui da se ona odnekud pojavi iskeena lica, raupane kose i ispruenih ruku hrlei ka
njemu.
On se strese. Ludilo. ta bi mogla da mu uini? Nije ga mogla odvui za ui u Rusiju. Nije mogla
da ga primora da uini bilo ta to on ne bi eleo. Kakve su mu se to detinjaste bube uvukle u glavu?
On duboko udahnu i ugura klju u bravu. Osetio je mali trzaj, kada je klju pronaao svoje kuite.
On ga okrenu i vrata se otvorie.
"Uite." ovek je sedeo u pletenoj naslonjai pored prozora i smeio mu se.
Morison ga zblanuto pogleda, pa brzo pogleda u broj sobe na vratima.
"Ne, ne, ovo je vaa soba, niste pogreili. Uite, konano, i zatvorite vrata."
Morison poslua nalog, ne skidajui nem i zaprepaten pogled sa neznanca.
Bio je to 'elegantno popunjen' ovek, ne predebeo, ali je ipak ispunio stolicu. Bio je odeven u
lagani pamuni blejzer i koulju tako belu da je prosto hipnotisala svojim sjajem. Nije jo bio ono to
se obino naziva elavom osobom, ali je bez sumnje bio na dobrom putu. Ono to mu je od njegove
smee kose preostalo bilo je slobodno ratrkano. Nije nosio naoare, ali su njegove male oi davale
izgled kratkovidog oveka, to je moda bilo i pogreno. No, to je moglo znaiti i da ovek nosi
kontaktna soiva.
"Dotrali ste ovamo, zar ne?" upita on. "Posmatrao sam vas", on pokaza na prozor, "kako sedite na
klupi, zatim kako ustajete i grabite ka hotelu. Nadao sam se da ete odmah poi u sobu. Ne mogu

ovde da sedim ba itav dan."

"Ovde sedite da biste me gledali sa prozora?"
"Ne, to je puka sluajnost. Ba ste bili naili sa onom damom. U redu, ali nepredvidljivo. Nema
veze. Da vas nisam ugledao sa prozora, ne bi bilo strano. Bilo je i drugih koji su vas posmatrali."
Morison je do tada ve uspeo da povrati dah, ali tek sada shvati da osnovno odluujue pitanje
jo nije postavio.
"Dobro, a ko ste vi?"
Umesto odgovora, ovek se nasmei, izvue neto nalik na novanik iz svog aketa i otvori ga.
"Evo, potpis, hologram, otisak prstiju, glasovni kod."
Morison je gledao as u hologram, as u nasmejano lice. I slika sa holograma se smeila.
"Dobro, vidim da ste iz obezbeenja. Ali to vam, ipak, ne daje pravo da tek tako upadate u moje
privatne prostorije. Mogli ste me pozvati sa recepcije, ili jednostavno pokucati na vrata."
"Strogo govorei, u pravu ste, razume se. No, miljenja sam da je trebalo da se naemo na to
diskretniji nain. Osim toga, onom jednom prilikom kad smo se sreli..."
"Kojom jednom prilikom?"
"Pre dve godine. Ne seate se? meunarodna konferencija u Majamiju? Drali ste predavanje i
proli kroz sito i reeto."
"Toga se seam. Seam se i predavanja. Ne seam se, meutim, vas."
"To i nije za uenje. Sreli smo se tek posle. Razgovarali smo. tavie, otili smo i na pie."
"Ne, ne seam se te 'jedne prilike'. Fransis Rodano?"
"Da, to mi je ime. ak ste ga pravilno izgovorili. Akcenat na drugom slogu. Dugosilazno a. Ime
vam se ipak zakailo u podsvesti."
"Ne, samo itam ta pie ovde na ispravama. Voleo bih da sada odete."
"Treba da razgovaramo. Slubeno."
"Danas svi ele da porazgovaraju sa mnom. ta je posredi?"
"Va rad."
"I vi ste neurofiziar?"
"Morali biste znati da nisam. Studirao sam slavistiku. I ekonomiju, kao drugi predmet."
"O emu onda da priamo? Dobro znam ruski, ali vi ga bez sumnje znate jo bolje. A o ekonomiji
nemam pojma."
"Moemo da razgovaram o vaem radu. Kao i pre dve godine, uostalom. Zato, u stvari, ne
sednete? Ovo je, najzad, vaa soba, a ja se neu dugo zadrati. Ako hoete da sednete ovde gde sam
se ja smestio, rado u vam ustupiti mesto."
Morison sede na ivicu kreveta.
"Ponimo ve jednom. ta elite da znate o mom radu?"
"Isto ono to sam hteo da znam i pre dve godine. Mislite li, na primer, da u vaem mozgu ima
neega to je posebno odgovorno za razvijenost kreativnog miljenja?"
"Nieg posebnog. Nieg to moete posmatrati izolovano. Sve je to neuronska mrea. Oigledno.
Nije to specifina struktura, ali neeg, ima. Nevolja je to niko tako ne misli, jer se stvar niti moe
locirati niti proveriti."
"Jeste li je vi locirali?"
"Nisam. Moji rezultati analize modanih talasa, po svemu sudei, nisu ubedljivi. Moje analize
nisu ba - ortodoksne." On odmah kiselo dodade:
"To to su oni ortodoksni na tom polju nije im pomoglo. A meni, pri tom, ne daju da budem
neortodoksan."

"Reeno mi je da koristite matematike proraune pri elektroencefalografskim analizama koji ne

samo da su neuobiajeni, neortodoksni, ve su i potpuno pogreni. Biti poseban je jedna stvar.
Greiti - to je neto sasvim drugo."
"Jedini razlog to to ne mogu da dokaem - a zbog toga i tvrde da nisam u pravu - jeste u tome to
izolovan neuron ne mogu da prouim do neophodnih mikroskopskih pojedinosti."
"Jeste li to pokuali? Znate i sami da ukoliko to radite sa ivim ljudskim organizmima dovodite
sebe u situaciju da budete krivino gonjeni?"
"Naravno da znam, nisam poblesavio. Radim sa ivotinjama."
"Sve ste mi to ve rekli pre dve godine. Pretpostavljam, u tom sluaju, da u najnovije vreme niste
doli ni do kakvih blistavih novih otkria."
"Ni do ega. No, i dalje sam uveren da sam u pravu."
"To ne znai nita, barem dok ne uverite jo ponekoga. Sada moram jo neto da vas pitam. Jeste
li uinili neto u protekle dve godine to je moda velikosovjete moglo u to uveriti?"
"Sovjete?
"Da. Kako to da ste tako zaueni, dr Morisone, imajui u vidu da se upravo vraate sa pregovora
sa Boranovom? Nije li upravo ona ta dama koju ste tako na preac ostavili samu?"
"Dr Boranova?" Morison je bio sasvim sluen i mogao je samo da ponavlja.
Rodanovljev glas izgubi svu ljubaznost.
"Upravo ona. Dobro je znamo. Motrimo na nju kadgod je u Sjedinjenim Dravama."
"Kao da smo jo u onim vremenima", promrlja Morison.
Rodano slee ramenima.
"Ne, ne. Sada vie nema opasnosti od nuklearnog vojevanja. Vrlo smo fini jedni prema drugima,
Rusi i mi. Saraujemo u svemiru, imamo zajedniki rudnik na mesecu, slobodan ulaz u u sve
svemirske stanice... To su nam donela ova nova vremena. Ali doktore, neke stvari se ne mogu
potpuno izmeniti. Motrimo na nae predobre prijatelje, Sovjete, tek toliko da se uverimo da su edni.
to da ne? I oni motre na nas."
"Vi motrite i na mene. Ili mi se tako ini?" promrmlja Morison.
"Bili ste sa dr Boranovom. Nismo mogli a da vas ne primetimo."
"To se nee vie desiti, verujte. Uopte nemam nameru da joj se ikad vie i pribliim. Skroz je
luda."
"To ozbiljno mislite?"
"asnu re. Bez obzira na to nita od onoga to smo priali nije tajna - bar to se mene tie. Sve
mogu da vam ponovim. Ona je ukljuena u projekat minijatirizacije."
"uli smo o tome", odvrati Rodano. itav jedan grad na Uralu su odvojili samo za potrebe
eksperimenata."
"Da li napreduju?"
"I mi se pitamo."
"Ona pokuava da me uveri da napreduju, u stvari, da su tehniki uspeli da minijaturizaciju i
sprovedu u delo."
Rodano ne ree nita.
Morison, poto ne dobi odgovor nastavi:
"Ali kaem vam, to je nemogue. Nauno nemogue. To morate shvatiti. Ili mi bar verujte poto
ste slavista i ekonomista."
"Ne moram, prijatelju. Ima toliko drugih koji, ba kao i vi, tvrde da je to nemogue, ali se mi i
dalje pitamo. Sovjeti, dodue, mogu da se igraju sa tim koliko god hoe, ali vie bismo voleli da i mi

moemo da se igramo istih igara. Na kraju krajeva, ne znamo ta iz te njihove igre moe da se izrodi."
"Nita! Nita!" ustro odvrati Morison. Ne "morate se brinuti oko toga. Ako naa vlada zbilja ne
eli da po pitanju tehnologije Sovjeti odu predaleko, to e samo rasplamsati ludilo oko
minijaturizacije. Pustite Ruse da troe pare na to - i vreme i materijal - i da svaki atom naune
ekspertize usredsrede na to. Sve e biti uzaludno."
"Ipak", nastavi Radanov, "nisam uveren u to da je dr Boranova luda, ili da je budala, kao to to ne
mislim ni za vas. Znate li o emu sam razmiljao dok sam vas posmatrao kako se ustro raspravljate
tamo na obali? Uinilo mi se kao da ona od vas trai nekakvu pomo. Kao da je mislila da vae
znanje iz neurofizike moe da pomogne ruskom interesovanju za minijaturizaciju. Njihove udnovate i
vae udnovate teorije mogu lepo da se dopune u neto to nimalo nije udnovato. Bar ja tako
mislim."
Morison stisnu usne.
"Rekoh vam da tajni nemam, te vam jasno kaem da ste u pravu. Kao to rekoste, ona eli da s
njom poem u Sovjetski Savez i pomognem oko minijaturizatorskog projekta. Neu vas pitati kako to
znate, ali me neete ubediti da su to vaa puka nagaanja."
Rodano se samo nasmei, i Morison nastavi:
"U svakom sluaju, rekao sam da neu. Glatko sam odbio. Ustao sam i urno otiao. Videli ste i
sami. To je sva istina. To bih sve i prijavio, da me vi ovde niste presreli. U stvari, to ovde
prijavljujem vama. Nema razloga da mi ne verujete; jer, zato bih pristao da uestvujem u projektu
koji je od poetka osuen na neuspeh? ak i kad bih hteo da radim protiv svoje zemlje, to nije
sluaj, suvie sam dobar fiziar da procenim da je ovo u potpunosti beznadean projekat. Isto tako,
oni mogu da tvrde da su izumeli perpetuum mobile, ili antigravitaciju, ili putovanje bre od
svetlosti..." Morison se obilno preznojavao.
"Molim vas, doktore", upade Rodano, niko ne sumnja u vae dobre namere. Pogotovo ne ja sam.
Nisam ovde zbog toga to smo uznemireni zbog vaeg razgovora sa Ruskinjom. Ovde sam jer smo
imali razloga da mislimo da e vam prii. A plaili smo se i da je neete posluati."
"Kako?"
"Sluajte paljivo, dr Morisone. Molim vas, pokuajte da me razumete. Predlaemo - u stvari,
veoma nam je stalo - da krenete sa dr Boranovom u Sovjetski Savez."
5.
Morisom je zurio u Rodana, bled, usana koje su podrhtavale. On nervozno proe prstima kroz
kosu.
"Zato to elite od mene?"
"Ne ja lino. To eli vlada Sjedinjenih Drava."
"Zbog ega?"
"Zar to nije oigledno? Ako je Sovjetski Savez okupiran eksperimentima vezanim za
minijaturizaciju, eleli bismo da o tome saznamo to je vie mogue."
"Imate Boranovu. Mora biti da ona puno zna o tome. epajte je i iscedite to iz nje!"
"Znam da se alite", odvrati Rodano, sleui ramenima. Ali danas to vie ne moemo. To i sami
znate. Rusi bi odgovorili na vrlo neprijatan nain, i svetsko javno mnenje bilo bi na njihovoj strani.
Ne gubimo vreme na takve viceve."
"U redu. Naravno nita ne mora na silu. Predpostavljam da postoje agenti koji mogu da se
domognu i detaljnih informacija. Mogu, bar, da pokuaju."
"Pokuati, jeste, to je kljuna re. Naravno da ima naih agenata po Sovjetskom Savezu, da ne

pominjem preciznu pijunsku opremu kako na Zemlji tako i u svemiru, ba kao to i Rusi imanju svoje
agente ovde, kod nas. I mi i oni dobro znamo da cunjamo u mraku i tiho. Isto tako, i mi i oni znamo
kako da neke stvari ostanu u tajnosti. U stvari, u tome su Rusi i bolji. Kaete, i ja se slaem sa tim, da
ovo nisu ona vremena; no, Sovjetski Savez jo nije ono to bismo mi proglasili otvorenim drutvom.
Na kraju krajeva, imali su vie od jednog veka da stvore runu naviku skrivanja stvari u bunker."
"ta onda oekujete od mene?"
"Vi ste drugaiji. Obini agenti alju se u Sovjetski Savez ili negde gde operiu pod velom pod
koji se mi moda i moemo zavui. pijun - on, ili ona - nae se na mestu gde nije dobrodoao i mora
da izvue informaciju koja je strogo uvana. To nije lako. Dalje, on - ili ona, obino ne uspe i on - ili
ona, ponekad biva uhvaen, to je uvek krajnje neprijatno. Ali u vaem sluaju, oni vas trae!
Ponaaju se kao da ste im potrebni! Postavie vas u samo sredite zbivanja, u sredite tajnosti. Kakva
vam se samo mogunost prua!"
"Ali upravo su mi to ponudili. Nema tome ni dva sata. Otkud onda to vi moete znati?"
"Oh, interesuju se oni ve poodavno. Zanimali su se jo i pre dve godine, pa je to i bio glavni
razlog to sam vas onda molio za razgovor. Pitali smo se jo onda ta imaju na umu. I sada, kad su
povukli potez, mi smo spremni."
Morison je dobovao prstima po naslonu za ruke, stvarajui ritmiku buku.
"Da raistimo", ree on napokon. "Pristanem, na primer, da krenem sa Natalijom Boranovom u
Sovjetski Savez, tamo gde oni vre eksperimente. Na primer, pretvaram se da im pomaem..."
"Ne morate uopte da se pretvarate", upade Rodano. "Zbilja im pomozite, ako ste u stanju, i ako to
znai da ete se sa samim procesom bolje upoznati."
"Dobro, da im pomognem. Onda, kada se vratim, vama da ispriam sve to znam."
"Upravo tako."
"A ta ako nema ta da se ispria? ta ako je itava stvar jedan orijaki blef, ili ako se oni samo
zavaravaju? ta ako se ponavlja ono sa Lisenkom?"
"Onda ete nam to i rei. Volimo da znamo - umesto da nagaamo. Osim toga, sigurni smo da
Sovjeti misle kako mi napredujemo u pogledu izuavanja antigravitacije. Moda da, a moda i ne.
Oni nisu sigurni, a mi im to neemo rei. Nee im biti lako da to saznaju, jer mi ne zovemo nikakve
ruske naunike da dou i pomognu nam. Kad smo ve kod toga, pria se da Kinezi intenzivno rade na
putovanjima brzinom veom od svetlosti. udno, upravo ste vi i jedno i drugo opisali kao teorijski
nemogue poduhvate. Pri svemu tome, ne znam da se iko bavi izuavanjem perpetuum mobila."
"Da, nacije su sposobne za takve igrarije", odbrusi Morison. Zato svi zajedno ne saraujemo?
Kao da se nismo mrdnuli od onih vremena."
"Ne ba. No, to to smo sada u ovim vremenima ne znai bezuslovno da smo uli u raj. Jo postoji
sumnjiavost, i jo postoji potreba da se napravi nekakav gigantski korak unapred - naravno, pre bilo
koga drugog. Moda je to i dobro. Ako se ve rukovodimo ekspanzionistikim motivima, i dok god to
ne vodi u rat, to treba iskoristiti u cilju breg progresa. Prestati sa takvim pokuajima znailo bi
prepustiti se ravnodunosti i nazadovanju."
"Znai, ako odem, i ako budem u poloaju da vam saoptim da li to Sovjeti trae vodu na
pogrenom mestu ili, pak, napreduju na takav i takav nain, onda neu pomoi samo Sjedinjenim
Dravama, ve i celom svetu; pomoi mu da ostane budan i na oprezu - ukljuujui, ak, i Sovjetski
Savez."
"To je jedan od moguih dobrih pogleda na stvari", klimnu Rodano.
"Odajem vam priznanje. Svi ste vi vrlo lukavi. Ipak, na to ne mogu da se upecam. Miljenja sam
da narodi moraju da sarauju, i ne elim da igram te opasne igre, koje, uostalom, pripadaju

dvadesetom veku, a ne ovom, racionalnom, dvadesetprvom. Ve sam rekao dr Boranovoj da ne

pristajem, i sada isto kaem i vama."
"Shvatate li dato od vas trai vaa vlada?"
"Shvatam da to od mene traite vi i ja vama kaem ne. Ali, ako se ispostavi da vi zastupate
vladine interese, onda sam isto tako spreman da i vladi kaem ne."
6.
Sedeo je, tako, uzdignute glave. Srce mu je ubrzano kucalo i oseao se gotovo herojski.
Nita me nee navesti da se predomislim, mislio je. ta mogu da urade? Da me zatvore? Zbog
ega? Bie im potrebna valjana optuba.
Oekivao je da e naii na bes. Ili na pretnju.
Rodano ga je, pak, posmatrao pogledom u kome je bilo tihog nestrpljenja.
"Zato odbijate, doktore Morisone?" upita on. "Zar nemate nimalo patriotskih oseanja."
"Patriotizma, da. Ludila, ne."
"Zato ludila?"
"Znate li ta oni, sasvim sigurno, planiraju da urade sa mnom?"
"Recite.
"Hoe da me umanje i smeste u ljudski organizam, kako bih istraio nervnu eliju mozga - iznutra."
"Zato bi to oni hteli da uine?"
"Kau da bi to pomoglo mojim istraivanjima, koja, pak, treba da pomognu njima. Ne pada mi na
pamet da se podvrgnem neemu takvom."
Rodano se poea po glavi, pokvari pri tom raspored vlasi, pa urno zagladi kosu kao da ne eli
da otkrije rozikastu kou.
"Neka vas to ne brine", ree on. "Kaete da je minijaturizacija nemogua. U tom sluaju su
nemoni, ta god da im padne na pamet."
"Neka, neka, dovoljan je bilo kakav eksperiment. Kau da su ovladali minijaturizacijom, to znai
da su ili ludi, ili da lau. U oba sluaja ne bih eleo da se igraju sa mnom - na zadovoljstvo njima,
vama, ili celokupnoj amerikoj vladi."
"Oni nisu ludi", odvrati Rodano. "ta god da im je na umu, oni dobro znaju da ih drimo
odgovornim za ono to bi se Amerikancu pozvanom u Sovjetski Savez moglo desiti."
"Oh, beskrajno vam hvala! Kako ih to drite odgovornima? Poslali biste im protestnu notu?
Zadrali nekog njihovog dravljanina u pritvoru? Osim toga, ko tvrdi da bi me oni obesili na sred
Crvenog trga? ta ako im se uini da nije zgodno da se vratim kui i priam naokolo o
minijaturizaciji? Od mene e dobiti ta im treba - ta god da je to - i onda e reiti da amerikoj vladi
nije neophodno da sazna bilo ta od onoga to sam ja saznao od njih. I onda, pripreme mali nesreni
sluaj. Tako nam je ao, nae sauee! I naravno, isplatie odtetu mojoj ucveljenoj porodici i
poslati nazad koveg prekriven amerikom zastavom! Ma hajdete! Nisam ja tip kamikaze za
samoubilake misije."
"Mnogo dramatizujete", primeti Rodano. "Tamo ete biti gost. Pomoi ete im ako moete, a od
vas ne traimo da budete pijun kome nikad nije dosta informacija. Biemo vam zahvalni za bilo ta
to biste nam mogli rei, a na ta ete tamo bez nekog posebnog truda naii. tavie, tamo e biti
naih ljudi koji e, ako uzmognu, paziti na vas. Staraemo se o tome da se vratite zdravi i itavi."
"Ako uzmognu..." ponovi Morison.
"Ako uzmognu", sloi se Rodano. "Ne moemo vam obeati uda. Da li biste nam verovali u tom
sluaju?"

"U svakom sluaju, to nije posao za mene. Nisam ba toliko odvaan. Nisam peak ni u ijoj ludoj
partiji aha, iji se ivot stavlja na kocku, samo zato to vi - ili vlada - tako misli ili eli."
"Bespotrebno plaite samog sebe."
"Ne nuno; strah ima svoju pravilnu funkciju - oveka ini opreznim i odrava ga u ivotu. Ako ste
neko poput mene, postoji trik da ostanete ivi. Taj trik je kukaviluk. Nije prijatno biti kukavica ako
imate miie i mozak bivola, ali za slabia poput mene to nije nita sramotno. A nisam ni tip koji bi
prihvatio tu samoubilaku ulogu kako bi sebe ubedio da nije kukavica. Drage volje prihvatam da sam
kukavica. Nisam dovoljno hrabar za tu vau ulogu. A sada, molim vas da odete."
Rodano uzdahnu, sleui ramenima uz neodreeni osmeh, i podie se polako na noge.
"To je to, dakle. Pa, ne moemo vas naterati sa sluite domovini ako vi to ne elite."
On krenu prema vratima, struui, kao izmoren, nogama po podu. Posegnuvi za kvakom, on se
najednom okrete i ree:
"Ipak, nije mi jasno. Bojim se da greim a mrzim greke."
"Greite? A gde ste pogreili? Kladili se s nekim u pet dolara da u skoiti od sree kad mi se
ukae ansa da zaginem za domovinu?"
"Ne, mislio sam da ete skoiti od sree kad vam se ukae prilika da spasete karijeru. Na kraju
krajeva, kako sada stvari stoje, ne idete nikud. Niko ne daje ni marijaa za vae ideje; lanci vam se
ne objavljuju; sva je prilika da ni na Univerzitetu neete biti ponovo izabrani. Zaposlenje?
Zaboravite na to. Nagrade i priznanja? Nikada. Ne sada, poto ste odbili na zahtev. Pre nego to
istekne ova godina, neete imati vie ni primanja ni status. I vi i dalje neete u Sovjetski Savez, a bio
sam siguran da ete se uhvatiti za slamicu nade da e vam to spasiti karijeru. ta ete onda?"
"Moja stvar."
"Ne, naa stvar. U ovom dobrom novom svetu pleemo na temu tehnolokog napretka: presti,
uticaj, mogunosti koje stiu sa sposobnostima da se ui ono to drugi ne mogu. Pleu dva plesaa i
njihovi saveznici. Mi i oni: SAD i SSSR. Bez obzira na uzajamne nenosti, i dalje se takmiimo.
Zalog u igri su naunici i inenjeri - svaki od diskreditovanih moe se korisno upotrebiti u suprotnom
taboru. Vi ste diskreditovani, dr Morisone. Shvatate li ta vam govorim?"
"Postajete neprijatni, to je sve to razumem."
"Imamo vau izjavu da vas je dr Boranova pozvala u posetu Sovjetskom Savezu. Je li to ba tako?
Moda vas je zavrbovala da ostanete u Americi i radite za Ruse, u zamenu za podrku vaem
naunom radu?"
"U pravu sam. Zbilja ste neprijatni."
"To mi je posao, ali samo ako sam na to primoran. ta ako sam, u stvari, u pravu, i ako vi, u
stvari, skaete od sree jer vam je u izgledu spas karijere. Samo to ete to izvesti tako to ete ostati
ovde i primati sovjetski novac, a za uzvrat im na raspolaganje stavljati informacije koje im moete
dati."
"To je skroz pogreno. Nemate nita ime to moete dokazati."
"Ali dozvoljeno mi je da sumnjam; a to mogu i drugi. Onda emo morati da vas sve vreme drimo
pod pritiskom. Nee biti mogunosti da nastavite sa svojim naunim radom. Va profesionalni ivot
bie zakljuen - za sva vremena. A sve to - sve to moete izbei, vrlo jednostavno - ako uinite ono
to se od vas trai i krenete u Sovjetski Savez."
Morison stisnu usne i glasom koji kao da dolazi iz sasuenog grla, proita:
"Pretite mi, i to prljavom ucenom. Neu popustiti. Kockau se. Moje teorije o centru za miljenje
u mozgu su ispravne i to e jednog dana biti utvreno - ta god da uinite vi, ili bilo ko drugi."
"Do tog 'jednog dana' treba da preivite."

"Mogu i da umrem. Moda sam kukavica u fizikom smislu, ali ne i u moralnom. Zbogom."
Rodano mu dobaci jo jedan, poslednji, gotovo samilosni pogled, i ode.
A Morisom, skrhan strahom i beznaem, oseti kako nestaje prkosa u njemu: ostao je samo oaj.

UGRABLJEN
Ako ti ne daju milom, otmi.
Denjev senior
7.
Pa, onda, ima da umrem, pomisli Morison.
Nije se ak potrudio ni da dva puta okrene klju u bravi poto je Rodano otiao. Sedeo je,
zamiljen, izgubljen, praznog izraza lica. Popodnevno sunce hrlilo je kroz prozor, no on nije ustao da
pritisne dugme kojim bi zamraio staklo. Pustio je da svetlost navire u sobu. U stvari, oseao je
nekakvo hipnotino ushienje u posmatranju haotinog plesa estica praine.
Od Ruskinje je pobegao u strahu, no, pred agentom - Amerikancem se ustoboio, ustoboio
hrabrou proizalom iz - oaja.
I oaj - uz odsustvo hrabrosti - bio je sve to je sada oseao. Sve to je Rodano rekao bilo je, na
kraju krajeva, tano. Naravno da ga nee ponovo izbrati naredne godine, i mrea koju je razastro
ostala je bez plena. Bio je trn u oku na platnom spisku, a, osim toga, nedostajalo mu je iskustvo (ili,
jo vanije znaajni kontakti) koji bi mu pomogli da pronae posao u privatnom sektoru, ak i da se
ne uzme u obzir budue nametanje zamki i podmetanje nogu od strane uvreene vlade.
ta da radi? Da ode u Kanadu?
Postojao je onaj anvije na Mek Gil univerzitetu. Jednom, davno, ispoljio je interesovanje za
Morisonove ideje. Jednom, davno! Morison nikada nije pokuao neto na Mek Gilu, jer nije bio ni
planirao da naputa zemlju. Sada nije vie moglo ni da se planira. Morae da napusti zemlju.
Postojala je, kao mogunost, Juna Amerika, gde bi najmanje desetak univerziteta sa
zadovoljstvom doekalo Angloamerikanca koji zna panski ili portugalski - makar iz pomodnosti. Ali
Morisonov panski bio je slab. Portugalski - nitavan.
A ta je imao da izgubi. Pogubio je sve veze sa porodicom. ak i njegove dve keri bile su sada
tako daleko, izbledele na ivicama, kao stare fotografije. Nije imao ni prijatelja sa kojim bi se
posavetovao. Niko nije istrajao posle katastrofalnog ishoda njegovih istraivanja.
Imao je samo jo taj svoj program. Najpre ga je bila realizovala neka mala firma, prema njegovim
uputstvima. Od tada je program neprekidno menjao, prilagoavao. Moda je trebalo da ga patentiram,
bez obzira na to to je bilo malo verovatno da bi ga iko ikada upotrebio, osim njega samog. Nosio ga
je, razume se, sa sobom, gde god bi krenuo. I sada ga je imao pri sebi, u levom unutranjem depu
sakoa, gde se spolja ocrtavao kao kakav nabubreli novanik.
Morison je, sasvim jasno mogao da uje kripu koja je pratila njegovo disanje i shvati da, u
stvari, pokuava da umakne bespredmetnom ringipilu svojih sopstvenih misli tako to bi zadremao.
Kako da bilo koga zainteresuje za sebe, pomisli on gorko, kada je i samom sebi bio dosadan?
A onda, odjednom postade svestan da je sunce iezlo i da se sumrak iri sobom. Tim bolje.
Sledeeg trenutka on zau, ve dugotrajno, neko zujanje. Telefon, pomisli on, ali ne uini ni
najmanji pokret. I dalje je leao sklopljenih oiju. Verovatno opet taj tip, Rodano, u poslednjem
pokuaju. Ako, neka zvoni.
San ga svlada, ali mu se glava svali u tako neugodan poloaj da zasigurno nije mogao da dugo
ostane u njemu.
Zbilja, probudio se ve posle etvrt asa. Nebo je jo bilo plavo, ali pomrina je ve osvojila
sobu, i on pomisli, ne bez oseanja krivice, da je propustio sve popodnevne izvetaje. A onda, opet,
pomisli, buntovniki: odlino! Kog su mu avola uopte i potrebni?

Oseaj bunta u njemu poraste. ta li on, uopte, trai na ovom vrhunskom skupu? Za tri boja dana
nije uo nita to bi ga zainteresovalo, niti sreo ikoga ko bi mogao da zalei posledice sunovrata
njegove karijere. Jedino to je jo mogao da ini tokom tri preostala dana bilo je da oajniki
izbegava susrete sa dvema osobama - Boranovom i Rodanom.
Oseao je, sada, ve i glad. Naravno, bilo je vreme veeri, a nije ni ruao kako treba. Nije mu se
samovalo za stolom dole u hotelskom restoranu; jo manje je bio raspoloen da plati onolike cene. A
da eka u redu u kefeteriji - krajnje neprivlano.
To je i doprinelo konanoj odluci. Prekipelo mu je. Mogao bi, u stvari, da odjavi sobu i proeta
se do eleznike stanice. (Nije daleko, a i sve noni vazduh moda bi mu malo proistio zbrku u
glavi.) Bie mu potrebno tek nekoliko minuta da se spakuje. Za desetak ve moe da krene.
On se mahnito baci na posao. Na kraju krajeva, utedee pare kojima bi platio jo tri dana u
hotelu. I pobei e iz mesta koje bi mu, u to je bio uveren, moglo doneti samo jo vee jade.
Bio je u pravu, u prilinoj meri, uz jedinu nevolju to se njegovo unutranje alarmno zvono
prekasno oglasilo.
8.
Poto je zavrio posao na recepciji, Morison proe kroz staklene dveri. Sreom to je na slobodi,
ali jo s nemirom u dui. Paljivo je pregledao predvorje hotela, proveravajui nema li sluajno
Boranove ili Rodana na vidiku, a sada je zagledao u taksije i prouavao ljude koji su kao bujica hrlili
u hotel i iz njega.
Izgledalo je da je put ist.
Put je bio ist, da, ali samo ako se izuzmu zlovoljna vlada, injenica da nije bilo nikakvih novih
dostignua, i da su ga beskrajne nevolje tek ekale - u budunosti. Primamljivost Mek Gil
univerziteta rasla je svakom sekundom - samo kad bi uspeo da se tamo umuva...
On krenu trotoarom u smiraj dana prema eleznikoj stanici, koja jo nije bila na vidiku. Bie kod
kue, znai, dobrano iza ponoi, bez ikakavih ansi da odspava u vozu. Imao je itav komplet
ukrtenih rei uza se, to mu je moglo prekratiti vreme - samo ako je svetlo dovoljno jako. Ili, pak...
Morison se naglo okrete na zvuk vlastitog imena. Bio je to automatski pokret, nauen, iako bi pod
sadanjim okolnostima, morao da pouri dalje bez osvrtanja. Ovde nije bilo nikoga s kim bi hteo da
razgovara.
"Al! Al Morison!" Pobogu! Glas je bio kretav i Morison ga nije prepoznavao.
Nije prepoznao ni lice. Okruglo, sredoveno, svee obrijano, ukraeno naoarima sa metalnim
okvirom. Osoba koja mu se pribliavala bila je pristojno obuena.
Morison odmah oseti bespomonu agoniju, koja se javlja kad god pokua da se priseti nekoga ko
se njega, oito, dobro seao, i ko se, tavie, ponaa kao da su dobri prijatelji. On obesi donju vilicu
napregnuto listajui katalog u svom umu.
Neznanac kao da uvide u emu je Morisonov problem, to ga, meutim, ni najmanje ne pomete.
"Vidim da me se ne seate", izgovori on brzo. "Nikakvo udo. Moje ime je arli Norbert. Sreli
smo se na Gordonovoj konferenciji istraivaa, oh - pre itavog niza godina. Ispitivali ste nekog od
govornika u vezi sa delatnostima mozga i odlino ste proli. Bili ste krajnje otri. Zbilja, nikakvo
udo to vas se seam."
"Ah, da", promrmlja Morison, pokuavajui da se seti kada je poslednji put bio na Gordonovoj
konferenciji. Pre nekih sedam godina, otprilike? "Lepo od vas."
"Dugo smo zatim priali, te veeri, dr Morisone. Seam se da sam bio vrlo impresioniran vaim
dranjem. Vi se, naravno, toga vie ne seate. Ja nisam impresivan u bilo kom pogledu. A sada mi je

vae ime promaklo kada sam gledao listu uesnika. Tek vae srednje ime, Donas, mi je pomoglo.
Hteo sam da popriamo, pa sam vas nazvao u hotelsku sobu pre otprilike pola sata, ali niko nije
dizao slualicu."
Norbert kako da tek sada primeti kofer u Morisonovoj ruci, te preneraeno upita:
"Nije valjda da odlazite?"
"Da, zapravo, jurim na voz. Izvinite."
"Molim vas, samo nekoliko minuta. itao sam neto o vaim - zapaanjima..."
Morison odstupi za jedan korak. ak i intenzivno interesovanje za njegov rad nije mu, u ovom
trenutku bilo dovoljno. Osim toga, dezodorans njegovog sagovornika bio je prejak, ba kao to je i
samo prisustvo tog drugog oveka ugroavalo njegov sopstveni ivotni prostor. Nita od ovoga to je
rekao nije mu pomoglo da se priseti.
"Oprostite, ali ako ste itali moje radove, onda ste verovatno jedini koji to ini", dodade Morison.
"Izvinite, ali ja stvarno..."
"Samo malo." Norbertovo lice se uozbilji. "Kosnulo me je to to publika, po svemu sudei, nema
nameru da razume vaa stanovita."
"To je mene kosnulo dosta davno, gospodine Norbert."
"Zovite me arli. Zapravo, mi smo jo onda preli na ti. Ne bi morao da ostane neshvaen, to ti
je valjda jasno."
"Nije to nikakva prinuda. Jednostavno, ja jesam neshvaen i to je to. Pa..." Morison uini pokret
kao da e da krene.
"Saekaj, Al. ta ako ti kaem da imam posao za tebe, meu ljudima koji sa simpatijama gledaju
na tvoje ideje?"
Morison zastade.
"Pa, mislio bih da sanjam."
"Nikako. Al, mome, uj me. Drago mi je to sam naleteo na tebe - eleo bih da te upoznam sa
jednom osobom. Vidi, osnivamo novu kompaniju, Genetik Mentaliks. Leimo na parama i imamo
velike planove. Smisao svega je u unapreivanju ljudskog uma, putem genetskog ininjeringa. Iz
godine u godinu unapreujemo i usavravamo raunare, pa zato ne bismo i na 'personalni'
kompjuter. On se s ozbiljnim izrazom lica kucnu po slepoonici. Gde li je sada? Ostavio sam ga u
kolima kada sam te video da izlazi iz hotela. Zna, nisi se mnogo promenio od kada smo se videli
posledni put."
To Morisona i nije mnogo dirnulo.
"I ta nova kompanija me eli?"
"Naravno da te eli. Menjamo um, pravimo inteligentniju varijantu, kreativniju. A ta da
promenimo da bismo to dobili? To nam ti moe rei."
"Bojim se da ba toliko ne znam."
"Ne oekujemo ovlane odgovore. Jednostavno, radio bi s nama zajedno, na istom cilju. uj,
kolika god da ti je plata u ovom trenutku, udvostruiemo je. Reci samo kolika su tvoja trenutna
primanja i to emo, jednostavno, pomnoiti sa dva. Zar to nije fer? I bie sam svoj ef."
Morison se namrgodi:
"Prvi put sada da sretnem Boi Batu u poslovnom odelu. I jo, svee obrijanog. Gde je zez?"
"Nema zeza. Ama, gde je taj ovek? A eno ga, iziao je kolima iz kolone. Zna, to mi je ef, Krejg
Levinson. Nije to naa usluga tebi, Al. Ti nama ini uslugu. Hajde, poi sa mnom."
Morison je oklevao samo na tren. Uvek je najmranije ba pred zoru. Kad si dodirnuo dno, jedini
mogui pravac je navie. Ponekad, zbilja, i munja ume da se prolomi. Ispuni ga, odjednom, bujica

prastarog entuzijazma.
Pustio je da ga drugi ovek vodi, pratei ga na tek koji korak udaljnosti.
Norbert mahnu i povika:
"Naao sam ga! To je onaj momak o kome sam ti priao. Al Morison! On je taj koga traimo."
Ve vremeno sredoveno lice ukaza se iza stakla automobila, najnovijeg modela, pomalo
neodredive boje pri nejasnom svetlu. Lice se nasmei, ukazae se dva reda blistavih zuba i glas
prozbori:
"Sjajno!"
Prtljanik je bio smesta otvoren i arli Norbert prihvati Morisonov kofer.
"Evo, da ti pomognem." On spusti kofer u prtljanik i zalupi poklopac.
"ekaj", iznenaeno e Morison.
"Ne brini, Al. Ako izgubi ovaj voz, stii e na sledei. Ako hoe, moemo da unajmimo i kola
koja e te odvesti kui - docnije. Hajde, ui."
"U kola?"
"Naravno." Zadnja vrata se izazovno otvorie.
"A gde idemo?"
"uj", ree Norbert, glasa odjednom dubljeg za itavu oktavu i znatno mekeg, "'ajde da ne
gubimo vreme. Ui."
Morison oseti neto tvrdo prislonjeno uz telo i instinktivno se okrenu da vidi ta bi to moglo biti.
To to je osetio, meutim, gurnu ga napred. Norbertov glas sada je bio tek apat. "Hajde da
budemo vrlo tihi, Al. Hajde da ne napravimo ni jedan jedini zvuk."
Morison stupi u kola i odjednom oseti panian strah. Naravno, Norbert je u njega uperio revolver.
9.
Morison se pomaknu na sedite, pitajui se da li postoji mogunost za bekstvo kroz druga vrata.
Norbert ipak ne moe da puca usred hotelskog parkinga, u prisustvu stotinjak ljudi u preniku od
tridesetak metara. ak i da ima priguiva, njegov nenadani pad sigurno bi privukao panju.
Ta mogunost se namah istopi, jer na ta vrata hrupi trei, ogroman ovek koji se svali na sedite i
pogleda Morisona - ako ne zlovoljno, onda sigurno bez ikakvih prijateljskih znakova.
Morison, tako bi stisnut izmeu dvojice ljudi, i shvati da ne moe da uini ni najmanji pokret.
Kola krenue i elegantno uhvatie brzinu kada se konano domogoe auto-puta.
Morison, malo pridavljeno, napokon upita:
"emu sve ovo? Gde idemo? ta smerate?"
Norbertov glas, sada bez visokih alikvota i vetake dobronamernosti, zazvua smrknuto.
"Bez brige, dr Morisone. Neemo vas povrediti. Samo elimo da ste uz nas."
"Bio sam s vama i tamo, napolju." (On pokua da prstom pokae iza sebe, no ovek sa njegove
desne strane jo snanije nalee na njegovu ruku, te ovaj ne uspe ni da mrdne.)
"Da, ali treba da budete uz nas - na jednom drugom mestu."
Morison pokua da zvui pretee:
"Znai, kidnapovanje. Prilian prekraj, znate."
"Dr Morisone, nemojmo to nazivati kidnapovanjem. Mi se, moglo bi se rei, ponaamo samo
iznueno prijateljski"
"Kako god hoete, ali to je protiv zakona. Da niste moda iz policije? Dajte da vidim vae
isprave, a onda mi recite ta sam uinio i zbog ega sve ovo."
"Ne optuujemo vas ni za ta. Rekao sam vam ve. elimo da ste uz nas, i savetujem vam da

budete tihi i mirni. Bie bplje za vas."

"Ne mogu da budem tih i miran ako ne znam ta se sa mnom zbiva."
"Pokuaj, ali malo intenzivnije", odvrati Norbert neprijateljski.
Budui da nije mogao da smisli nita to bi pomoglo daljem razvoju situacije, Morison zauta, i
dalje krajnje uznemiren.
Pojavie se, uskoro, i zvezde. No je, meutim, bila jasna kao i obdanica pre nje. Automobil se
probijao kroz hiljade kola na autostradi, za ijim volanima su sedele hiljade ljudi idui svojim
uobiajenim poslovima i putevima, sasvim nesvesni toga da se u oblinoj limuzini odvija - otmica.
Morison oseti kako mu srce radi prekomerno. Usne su mu se tresle. Nervozu, ipak, nije mogao tek
tako da ukloni. Kau da mu ne ele zlo, ali koliko je mogao da im veruje? Sve to je ovek zvani
Norbert do tada rekao bile su lai.
On jo jednom pokua da se smiri - ali kako? Sklopivi oi, pokua da die duboko i ravnomerno
- i da trezveno razmilja. Pa naunik je, do avola. Mora da misli racionalno.
Ovo mora da su Rodanovi dounici. Sada ga vode u svoje odaje, gde e ga jo usrdnije
primoravati da se lati misije. Ipak, nee uspeti. Morison je bio Amerikanac, to je znailo da s njim
moraju postupati po tano utvrenoj proceduri, legalnim propisima i pravilima ponaanja. Nita nije
moglo da bude proizvoljno i improvizovano.
On opet duboko uzdahnu. Jednostavno, trebalo je da ponavlja ne i ne, i oni e onda biti
bespomoni.
A onda, odjednom, oseti blesak pred sobom i otvori oi.
Kola su skretala sa auto puta na nekakav sporedni, prljavi puteljak.
"Gde to idemo?" upita on automatski.
Ne dobi, meutim, nikakav odgovor.
Automobil se jo neko vreme truckao po grbavom putu, a onda skrenu u polja, tamna i pretea. U
svetlosti farova Morison razazna oblike helikoptera, ija se elisa lagano okretala i iji su motori
neno preli.
Bio je to jedan od onih najnovijih, koji ne prave buku, i ija glatka povrina vie upija nego to
odbija radio - talase. U narodu se obino nazivao 'tihokopterom'.
Morisonu srce stade. Ako je ono tihokopter, krajnje retka i izvanredno skupa naprava, onda on
nije podvrgnut uobiajenom tretmanu. Onda, znai, smatraju da je on 'krupna riba'.
Ali, ja nisam 'krupna riba', pomisli on oajniki.
Kola se zaustavie i svetla utrnue. Jo se uo tihi rad motora i mogla su se videti priguena
ljubiasta svetla, to je jedino oznaavalo gde se tihokopter nalazi.
Ljudina sa Morisonove desne strane otvori vrata i s mukom izie iz kola. Njegova ruerda
posegnu za Morisonom. Ovaj pokua da uzmakne.
"Gde me vodite?"
ovek krenu i drugom rukom:
"Izlazi. Dosta prie."
Morison bi izvuen iz kola jednim snanim trzajem. Rame ga otro zabole, s obzirom na to da mu
je ruka bila gotovo otkinuta iz svog leita.
No, on zanemari bol. Sada je veliki ovek prvi put progovorio. Na engleskom, dodue, ali uz
nepogreivi ruski akcenat.
Morison se sledi. Ovo nisu bili Amerikanci.
10.

Morison ue u tihokopter - dodue nije se desilo ba to, s obzirom na to da ui znai dobrovoljnu

kretnju, a on je u napravu bio gotovo ubaen.
Guranje se ponavljalo, dok on konano ne sede, i u tami ne razazna likove one dvojice izmeu
kojih je sedeo i u kolima. Kao da se gotovo nita nije promenilo, osim to je um ovog motora bio
malo jednoliniji od zvuka automobila.
Proao je itav as - moda neto manje - pre no to su izronili iz tame vazduha i uronili prema
tami okeana. Morison pogodi da je to okean - osetio je po mirisu - ali nije mogao primetiti maglu od
vodenih kapi u vazduhu, niti, pak, tamne obrise broda - tamno na tamnome.
Kako li je tihokopter dospeo do okeana i spustio se na brod? Na onaj pravi brod, bio je siguran u
to. Iako dopola oduzet, Morisonov um i dalje nije odustajao od potrage za reenjem. Bez sumnje je
pilot tihokoptera pratio zatien i pseudorandomizovan radio - snop. Snop je mogao biti
randomizovan, no, uz odgovarajuu ifru, njegov izvor je mogao biti otkriven. Ipak, ako je bio
pravilno izveden, pseudorandom nije mogao da raskrinka ni krajnje usavreni kompjuter.
Brod je, pak, bio samo usputna stanica. Morisonu je bilo dozvoljeno da na brzinu neto pojede malo hleba i tanku supicu (koju je doekao sa oduevljenjem) - a onda - uz uobiajno muvanje i
gurkanje koje je prihvatio kao sastavni deo svog ivotnog standarda, bi sproveden u avion srednje
veliine. Deset sedita (prebrojao ih je potpuno mehaniki); no, osim dvojice pilota, te svoje vene
dvolane pratee svite, i njega samog, u avionu nije bilo nikoga. Morison se osvrnu da pogleda svoje
straare - mogao je tek da ih nazre u zamraenoj kabini, dovoljno prostranoj, tako da nije bilo
potrebno da se guvaju svi zajedno. Oigledno, bili su lieni svakog straha od eventualnog bekstva
svog zatoenika. I zaista, jedino to je, eventualno, mogao da uradi, bilo je da se baci sa palube
broda. A kada se avion bude vinuo u vazduh, mogao bi samo jo da skoi u prazno - u susret okeanu
nepredvidljivih dubina.
Pitao se zato ve ne poleu, no u to se vrata otvorie i avion primi jo jednog putnika. Uprkos
tmini, odmah ga je prepoznao.
Sreo ju je tek nekih dvanaestak asova pre toga, te mu nije bilo jasno kako je uspeo toliko da
napreduje od prvog susreta do ovog trenutka.
Boranova se smesti u sedite do njega i obrati mu se, tihim glasom:
"ao mi je, dr Morisone." Govorila je ruski.
I kao da je to bio neki signal, motori zaurlae i on oseti kako ga pritisak gura unutra, dublje u
sedite, to je avion vie poveavao brzinu.
Morison se upilji u Nataliju Boranovu, kao da pokuava da sredi svoje misli. Negde, duboko u
sebi, on oseti potrebu da joj kae neto uglaeno, neto ljubazno; no, za to nije bilo prilike. Jer, glas
mu ostade kretav ak i poto je proistio grlo. Sve to je uspeo da izgovori bilo je:
"Ja sam otet!"
"Nije moglo drugaije, dr Morisone. ao mi je. Zbilja. Znate imala sam zadatak. Svakako sam
morala da se vratim s vama. Inae..." Ona ostavi poslednju re da odlebdi kroz kabinu.
"Ali ne moe se tako ponaati. Nije ovo dvadeseti vek! On se nakalja jo malo, pokuavi da jo
malo zadri u sebi oseaj ogorenja, makar toliko da bi mogao da govori prirodnim tonom. Ja nisam
ni pustinjak, ni prognanik. Razvie se potera za mnom, a Amerikan Intelidens je vie nego upoznat sa
injenicom da smo razgovarali, i na koju temu. Znae da sam otet - to verovatno, ve i znaju - i vaa
vlada e se nai u samoj ii meunarodnog incidenta."
"Nije tako", odvrati Boranova ozbiljno, uzvraajui mu dubok pogled. "Nije tako. Naravno da
vai ljudi znaju ta se dogodilo, ali na to nemaju prigovora. Doktore, sovjetske obavetajne slube
poznate su kako po izvanredno unapreenoj tehnologiji, tako i po vekovnom izuavanju amerike

psihologije. Ne sumnjam da Amerikan Intelidens ini to isto. U toj izjednaenosti, koju delimo sa jo
nekoliko geografskih podruja planete, jedino to nam ostaje jeste saradnja. Svako od nas je ubeen
da onaj drugi nije daleko odmakao na putu koji i sam sledi."
"Ne znam na ta ciljate", ree Morison. Planeta se pod njima protezala kroz no, dok su hrlili ka
svitanju, na Istok.
"Ono to najvie zanima Amerikan Intelidens u ovom trenutku jeste nae eksperimentisanje na
podruju minijaturizacije."
"Eksperimentisanje!" stie odgovor, ne bez sarkazma.
"Uspeno eksperimentisanje. To je ono to Amerikanci ne znaju. Ne znaju da li je taj projekat
samo zastor pred neim to se zapravo odvija, a to s prividom nema nikakve veze. Sve to znaju
jeste da smo na nekom tragu. Sigurna sam da poseduju detaljnu topografsku mapu Sovjetskog predela
u kome se opiti vre - poloaje svake graevine, svakog kamiona. Bez sumnje, imaju i svoje agente
koji se trude to bolje znaju i umeju da prodru u tajne projekte.
Naravno, mi inimo sve to je u naoj moi da odbijemo te napade. Nismo ni nemarni ni
ravnoduni. I mi znamo puno toga o amerikim antigravitacionim poduhvatima, pa bi stoga bilo
naivno verovati da samo mi radimo, dok Amerikanci tapkaju u mestu. Da mi anjemo uspehe, a da to
Amerikanci nikako ne smeju."
Morison protrlja oi. Miran, jednolian glas njegove sagovornice uinio je da shvati da je ve
davno prolo njegovo vreme za poinak, i da je veoma pospan.
"Kakve to veze ima sa injenicom da e moja zemlja otro reagovati na ovu otmicu?" zapita on.
"ujte me, doktore. Pokuajte da shvatite. A zato bi? Vi ste nam potrebni, a njima nije jasno u
koje svrhe. Nemaju razloga da veruju da u vaim strunim istraivanjima ima bilo ega vrednog.
Smatraju da mi, Rusi, sledimo krivi trag i da od vas neemo izvui nita. No, zbilja, nemaju nita
protiv toga da jedan Amerikanac uestvuje u projektu minijaturizacije, jer, ako taj Amrikanac dokui
o emu je zapravo re, bilo kakva informacija o tome im je suvo zlato. Zar ovo to govorim nema
smisla, dr Morison?"
"Ne znam na koji e nain razmiljati", oprezno odgovori Morison. "To me i ne uzbuuje previe."
"Ali razgovarali ste sa Frensisom Rodanom neposredno poto smo se rastali, tako iznenada.
Vidite, mi to znamo. A sada, priznajte, ako moete, da vas nije nagovarao da krenete sa nama u
Sovjetski Savez s mogunou da procunjate?"
"Mislite, da se ponaam kao pijun?"
"Zar nije? Nije li vam to predloio?"
Morison ponovo izbee direktan odgovor.
"Poto ste ubeeni da sam pijun, hoete li me pogubiti kada ispunim sve vae zahteve? Zar to nije
uobiajna pijunska sudbina?"
"Suvie ste starih filmova gledali, doktore. Prvo, pobrinuemo se da ne doete u dodir sa bilo
ime od vanosti - bilo ime. Drugo, pijuni su suvie dragocena stvorenja da bi sebi dozvolli luksuz
da ih pogubljujemo. Korisni su kao roba za trampu, za bilo kakve nae agente u amerikim rukama ili bilo ijim stranim. Verujem da su toga vrlo svesne i Sjedinjene Drave."
"Za poetak", naglo ree Morison, "ja, madam, nisam pijun. Neu dopustiti da me za takvog
smatraju. Niti znam za bilo ta o operacijama Amerikan Intelidensa. Zatim, ni za vas neu initi
nita."
"to se toga tie nisam sigurna, doktore. Mislim da ete svoju odluku ipak preinaiti."
"ta vam je na umu? Da me morite glau, dok ne popustim? Da me prebijete? Bacite u tamnicu?
Na robiju?"

Boranova se namrti i odmahnu glavom, to je trebalo da predstavlja energino zgraavanje.

"Pobogu, doktore, pa ta nam vi to predlaete? Jesmo li opet u vremenima kada ste tako glasno
promovisali Sovjetski Savez u carstvo zla i izmiljali uasavajue prie o nama? Ne kaem da
neemo biti strogi ako odbijate saradnju. Nuda, ponekad, zahteva i ubedljivija sredstva, i vi to i
samo znate. Ali neemo morati. Ubeena sam."
"ta vas to ini ubeenom?" upita Morison snudeno.
"Naunik ste. Hrabar ste ovek."
"Ja, hrabar? Gospoo, pa ta vi znate o meni?"
"To da imate iaene poglede. I to da ste ih se drali sve ovo vreme. Da ste gledali kako vam
karijera jezdi nizbrdo, da nikoga niste ubedili. I uprkos tome, vrsto stojite iza svojih stavova i ne
pomerate se ni za pedalj od onoga za ta ste sigurni da predstavlja pravu stvar. Zar to nisu obrisi
hrabrog oveka?"
"Da, da", potvrdi Morison. "To jeste jedan vid hrabrosti. No, hiljade je primera ljudi u istoriji
nauke koji su poloili ivote zarad nekih smenih pogleda - protiv logike, protiv dokaza, protiv svojih
sopstvenih interesa. Moda sam ja jo jedan primer u tom nizu."
"U tom sluaju, moda greite, ali ste i dalje hrabri. Mislite li da se hrabrost svodi samo na
fiziko... usuivanje?"
"Ne, naravno. Ima mnogo pojavnih oblika, i moda", dodade on gorko, "moda su svi oni samo
znaci pomraenog uma ili krajnje blesavosti."
"Nadam se da sebe ne smatrate kukavicom.
"A zato da ne? Na neki nain, laskam sebi kad kaem da mislim da sam umno zdrav."
"Ali ste ludi kad je u pitanju va stameni stav prema neurofizici?"
"Nisam iznenaen."
"I mislite da ste u pravu?"
"Naravno, dr Boranova. To bi bio samo deli moje ludosti, zar ne?"
Boranova zavrte glavom.
"Niste ozbiljni. To sam vam ve napomenula. Moj zemljak apirov smatra da ste u pravu - ako ne
u pravu, a onda genije."
"Drugi najvei kompliment na lestvici. I on je lud."
"apirovljevo miljene ima veoma naglaenu specifinu teinu."
"Za vas, siguran sam. ujte, damo, umoran sam. Toliko sam izmoden da vie ne znam ni ta
govorim. Nisam siguran da je sve ovo zbilja stvarno. Nadam se da nije. Pustite me da se na as odmorim."
Boranova uzdahnu i uputi mu brian pogled.
"Naravno, jadni moj prijatelju. Neemo vam nauditi. Verujte mi, molim vas."
Morison pusti da mu se glava svali na grudi. Oi su mu bile zatvorene. Kao kroz maglu on oseti
kako ga neko blago sputa na sedite i kako mu stavlja jastuk pod glavu.
Vreme je proticalo. Vreme bez snova.
I dalje se nalazio u avionu kada je otvorio oi. Svetla jo nije bilo, ali je bio siguran da je u
avionu.
"Dr Boranova?" pozva on.
"Da, doktore?" odgovori ona odmah.
"Goni li nas iko?"
"Ne. Nekoliko naih aviona leti na pristojnoj udaljenosti, kao zatita, no ispostavilo se da nisu bili
potrebni. Prijatelju, mi vas elimo... a i vaa vlada eli od nas da vas imamo."

"I dalje tvrdite da vladate minijaturizacijom? Da to nije ludost? Ili obmana?"

"Uveriete se i sami. I videete kakvo je to udo, takvo udo da ete eleti da budete njegov deo.
Traiete to."
"I ta onda s tim", upita zamiljeno Morison, "pod pretpostavkom da sve ovo nije savreno
razraen vic? Hoete li od opita praviti oruje? Prevoziti vojsku maltene nevidljivim avioniima?
Prodreti u svaki predeo zahvaljujui siunim dimenzijama? I tako to?"
"Jezvito!" Ona otro proisti grlo, kao da je zgaena do daske. "Nemamo li ve dovoljno zemlje?
Dovoljno ljudi? Izvora? Ogroman deo svemira? Nema li, sluajno, vanijih stvari koje zavise od
minijaturizacije? Da li je mogue da ste toliko izoblieni i izvitopereni da ne vidite da je to nova
dimenzija naunog istraivanja? Zamislite samo mogunosti koje e se pruiti prilikom ispitivanja
ivih organizama! Ispitivanje hemije kristala; konstrukcije ultraminijaturnih kompjutera i naprava svih
vrsta! Razmislite samo: koliko o fizici moemo nauiti ako Plankovu konstantu prilagodimo novim
potrebama! ta jo moe ostati neispitano u domenu kosmologije?"
Morison pokua da se uspravi. Jo je bio sav oamuen, no sada je kroz prozore aviona mogao da
vidi praskozorje, pa samim tim i siluetu doktorke.
"Znai, to je po sredi? Dostojanstvena nauna dostignua?"
"Razmislite, ta bi vaa vlada uinila s projektom da ga, recimo, ima? Da dostigne iznenadnu
vojnu superiornost i vrati nas u ona vremena?"
"Ne. Naravno ne."
"Znai samo ste vi bezgreni i samo smo mi uasno zli? Verujete li, iskreno vas pitam, u to?
Naravno, ako minijaturizacija opravda samu sebe, Sovjetski Savez moe da stekne preimustvo u
razvoju drutva usresreenog na svemir. Pomislite samo, transportovanje minijaturizovanog
materijala sa jednog sveta na drugi, pomislite samo na slanje miliona kolonista u svemirskoj letelici
koja bi bila dovoljna samo za dve ili tri osobe normalne veliine. Svemir e poprimiti sovjetske
tonove, i to ne zato to sovjetski narod eli da preovlada, ili zato to ima nameru da gospodari, ve
stoga to je Sovjetska misao pobedila u sukobu ideja. I ta je u tome loe?"
Morison zaklima glavom u pomrini.
"Onda vam sasvim sigurno neu pomagati. Kako moete to i da oekujete? Neu ja biti taj koji e
pomoi da se rasprostre sovjetska misao po Vaseljeni. Amerika misao i tradicija mnogo su mi
blii."
"Ubeeni ste u to, i zbog toga vas ne mogu kriviti. Ali primoraemo vas. Videete."
"Ne. Neete moi."
"Dragi moj prijatelju, Alberte", ree Boranova, "ako mi dozvoljavate da vas tako zovem. Rekla
sam ve da e nas potovati zbog naeg napretka. Mislite li da ete i na to biti imuni? No, predlaem
da takve diskusije ostavimo za neko drugo vreme."
Ona ukaza na sivo more, daleko ispod, koje se upravo pojavljivalo iz tame.
"Ono je Mediteran", ree ona, "i uskoro emo biti nad Crnim morem, a potom, preko Volge, stii u
Maljenkigrad. Smoltaun, na engleskom, zar ne? Sunce e izlaziti ba kad budemo sletali. To e biti
simbolika... novi dan, nova svetlost. Predviam da ete biti raspoloeni da nam pomognete da
uspostavimo taj novi dan, i uopte se neu iznenaditi ako izrazite elju da u Sovjetskom Savezu
ostanete zauvek."
"Sam od sebe, bez prinude."
"Poslaemo vas avionom kui kad god to zaelite - poto dobijemo vau pomo."
"Neu vam pomoi."
"Hoete."

"Osim toga, hou da odmah krenem kui."

"E, to se ne rauna", veselo zavri Boranova.
I oni potom preletee tih nekoliko stotina kilometara, koliko ih je delillo od Maljenkigrada.

MALJENKIGRAD
Peak je najvanija figura na tabli - sa stanovita drugog peaka.
Denjev senior
11.
Bio je ponedeljak, rano jutro, i poetak nove radne nedelje. Fransis Rodano nalazio se u svojoj
kancelariji. Ve se navikao na to da radi i nedeljom, kao i da probdi celu no.
Kada je uao, pola sata pre poetka zvaninog radnog vremena, Donatan Vintrop ve je bio tu. I
na to je ve bio navikao.
Vintrop se pojavi u Rodanovoj odaji svega nekoliko minuta poto je ovaj stigao. Naslonjen na zid,
on prekrsti noge, kolena podupre irokim dlanovima i zari potpeticu leve cipele u tepih.
"Iscrpljen si, Frenk", ree on, mrgodei se.
Rodano baci pogled na otru, sedu kosu svog sagovornika, koja bi uvek prouzrokovala oseaj
potuljenosti i odagnala zadovoljstvo zbog svog lepog izgleda.
"I oseam se iscrpljenim. Mislio sam, ipak, da se to ne primeuje." Rodano je bio svestan da je
vrlo paljivo odradio sve jutarnje poslove i da se odenuo u svee i isto odelo.
"Vidi se to, kako da ne. 'Lice je ogledalo due.' Izgleda ba kao agent - terenac."
"Nismo svi za teren", usprotivi se Rodano.
"Znam, ali nismo svi ni za administrativne poslove." Vintrop protrlja svoj loptasti nos, kao da eli
da mu smanji dimenzije. "U brizi si zbog onog tvog naunika, kako mu bee ime..."
"Albert Donas Morison, ree Rodano umorno. Zato li se svi sa Odeljenja pretvaraju da ne znaju
ovekovo ime? Kao da ele da odbace svaku vezu sa zadatkom."
"Okej, nije ni bitno. Vidim da si zbog njega u brizi."
"Da. Zbog njega i niza drugih stvari. Voleo bih da mogu da razjasnim neke injenice."
"A ko to ne eli?" Vintrop naglo sede. "Nema potrebe da se toliko jede. Dohvatio si se s tim od
poetka, a ja sam te pustio da se sam rve jer mislim da si pravi ovek za to. Drago mi je to si se
borio da dobije ovaj zadatak, jer niko ne razume Ruje tako dobro kao ti."
"Ne zovi ih tako", tre se Rodano. "Suvie starih filmova gleda. Prvo, oni nisu svi do jednoga
Rusi, nita vie no to smo svi mi Anglosaksonci. Oni su Sovjeti. Ako hoe da ih razume, obrni
stvar i pokuaj da zamisli ta oni misle o sebi."
"Naravno, kako ti kae. Jesi li utvrdio zbog ega je taj tvoj naunik toliko vana linost?"
"Ne. Zapravo, osim Sovjeta, niko ga i ne uzima ozbiljno."
"Misli li da oni znaju neto to mi ne znamo?"
"Sigurno je da ima nekoliko stvari, ali nemam nikakvu ideju ta vide u Morisonu. ak nisu u
pitanju ni Sovjeti - u pitanju je jedan Sovjet, naunik, teorijski fiziar, apirov. Mogue je da je on
taj tip koji je savladao minijaturizaciju - ako je uopte savladana. Nauno mnenje u svetu van
Sovjetskog Saveza u prilinoj je meri podeljeno. udan je to ovek - ekscentrik, najblae reeno.
Sovjeti mu diu spomenike, ba kao i on sam Morisonu, to je moda jo jedan dokaz njegove
ekscentrinosti. A u poslednje vreme, njihovo zanimanje za Morisona razvilo se iz radoznalosti u
zaslepljenost.
"Kako to zna, Frenk?"
"Putem kontakata u samom Sovjetskom Savezu."
"Ebi?"

"I on."
"Dobar je to agent."
"Suvie dugo lei. Treba da ga zamene."
"Ne znam. Ne menjaj tim koji dobija."
"U svakom sluaju (Rodano nije ba bio voljan da nastavi razgovor na tu temu), interes za
Morisona se fantastino poveao. Znam to, jer oveka pratim ve dve godine."
"I taj apirov, pretpostavljam, ima neku fiks-ideju u vezi sa Morisonom, tavie, ubedio je Ru...
Sovjete da im je potreban."
"Mogue. No, ima jo jedna udna stvar - kao da se apirov najednom povukao iz javnosti."
"Iz kojih pobuda?"
"Ne zna se."
"Mogue je, Frenk, da je to smiljen potez. On zastupa minijaturizaciju - a Sovjeti su uvek gladni
takvih pria, i ako ga pritisnu, ne bih voleo da sam u njegovoj koi. Ovo moda jesu dobra nova
vremena, ali Sovjeti nikada nisu nauili da mirno otrpe pokuaj da se od njih naprave budale."
"Mogue je da se apirov povukao u ilegalu zbog toga to se projekat oko minijaturizacije opasno
zahuktao. To moe da objasni ak i ovu oajniku potrebu za Morisonom."
"Koliko on zna o minijaturizaciji?"
"Ubeen je u to da je nemogua."
"To onda nema smisla."
"Zato smo i dopustili da ga odvedu", ree oprezno Rodano. Mogue je da e sve mozak
prerasporediti ono to je ve utvreno, i da e se iza novosloenih kockica ukazati neto smisleno."
"Trebalo bi da je ve prispeo." Vintrop pogleda na sat. "Maljenkigrad, zaista! Kakvog li imena!
Od jutros nema vesti o avionskim nesreama, znai da je verovatno sreno stigao."
"Da. Ipak, mislim da je on, u stvari, pogrean izbor. Na alost, Sovjeti su traili ba njega."
"Zato misli da je pogrean izbor? Hoe rei da je nestabilan, onako, politiki?"
"Sumnjam da on uopte razmilja o ideologili. On je, naprosto, nula. Celu no sam razmiljao i
stalno ispoetka dolazio do zakljuka da smo pogreili. Nedostaje mi intuicija; ne ini mi se bistrim,
osim kad je u pitanju njegova struka. Mislim da je potpuno nesposoban da donosi brze i precizne
odluke, ako se uopte nae u takvoj situaciji. Nije dovoljno lukav, stoga nee nita ni otkriti.
Predoseam da e oseati paniku od prvog do poslednjeg trenutka, i na alost, predoseam da ga
nikada vie neemo videti. Zatvorie ga - ili ak i ubiti. A mi smo oni koji su ga gurnuli u to."
"Nou ti se sve stvari ine stranima, Frenk. Koliko god da je taj ovek tupav, moi e bar da nam
ispria da li je prisustvovao stvarnoj minijaturizaciji i ta su mu to uinili - ako mu neto uine. On
ne mora da, dok posmatra, donosi zakljuke. Samo treba da nam prenese ta je video, a onda emo mi
dalje lupati glavu."
"Ali, Doni, moda ga nikada vie neemo videti!"
Vintrop spusti ruku na Rodanovo rame.
"Ne krei uvek od najkatastrofalnijih reenja. Postarau se da Ebi primi i razume poruku. Ako
neto moe da uini, siguran sam da e to i uiniti - a pritom, siguran sam u to i da e Ru... Sovjeti
biti dovoljno pametni da ga puste da se vrati, ako ih potajno pritisnemo. U svoje vreme, naravno. Ne
daj se. To je jedan potez, samo jedan potez u vrlo kompleksnoj igri, pa ako ne uspe, onda nije uspeo!
Ima jo hiljadu drugih poteza."
12.
Morison se probudio strano iscrpljen. Prespavao je skoro itav ponedeljak, u nadi da e se

otarasiti makar dela svog duevnog tereta. Predvee je obilno jeo, a zatim je, sa jo veim
zadovoljstvom stao pod tu. Doneli su mu novo odelo, koje mu ba nije stajalo kao saliveno; no, ko je
sad za to mario? Vee je proveo naizmenino dremajui i itajui.
I mozgajui.
to je vie razmiljao, bio je sve ubeeniji da je Natalija Boranova bila u pravu kada je tvrdila da
se on ovde nalazi uz saglasnost Sjedinjenih Drava. Pa i sam Rodano ga je pourivao da ode; ak mu
je i pretio ako ne poslua, obeavajui mu raznorazne karijerne nevolje (kakve li su ga gore nevolje,
od ove u kojoj se ve nalazi, mogle jo snai?) Najposle zato bi se Amerikanci protivili njegovom
prinudnom odlasku? Jedino to bi ih moglo brinuti bila je njegova lina sigurnost. No, potreba za
njegovim odlaskom oigledno je i to nadvladala.
emu, onda, sve ono to je izgovorio, svi zahtevi da vidi amerikog konzula, emu pretnje da e
Amerika protestvovati?
Poto je bilo vie nego jasno da Amerika preutno odobrava sve to se deava, savreno joj je,
toboe, nemogue da pokrene ikakvu javnu akciju u vezi sa njegovim sluajem. Nesumnjivo, bilo bi
postavljeno pitanje kako su Sovjeti uopte uspeli da ga se doepaju - a odgovor bi bio: ili amerika
glupost, ili, pak, preutno odobravanje. Razumljivo da bi Sjedinjene Drave dale sve da se zatite
kako od jednog, tako i od drugog zakljuka.
Sada je bio u stanju da sagleda i svrhu cele operacije. Bilo je ba onako kako mu je to Rodano i
izloio. Amerika vlada je jednostavno elele obavetenje, a on je bio u idealnom poloaju da joj ih
pribavi.
Idealnom? U kom smislu? Ni Sovjeti nisu bile tolike budale da ga tek tako puste da doe u posed
bilo kakvih nepoeljnih obavetenja. A ako bi, pak, i posumnjali u neto slino, bilo je jo sigurnije
da ga ne bi tako lako pustili.
to je vie razmiljao, bio je sve uvereniji da ni iv ni mrtav vie nee videti svoju rodnu zemlju,
kao i to da e Amerikan Intelidens jednostavno slegnuti ramenima i otpisati ga kao nuni troak nita nee dobiti, ali nee biti mnogo ni na gubitku.
Morison stavi sebe na kantar.
Albert Donas Morison, doktor filosovije, asistent na katedri za neurofiziku, tvorac teorije misli
koja je ostala neshvaena i neprihvaena; lo suprug, lo otac, lo naunik, a sada i rtvovani peak.
Gubitak nije bio velik.
U najtamniji noni as, u hotelskoj sobi, u gradu iji ak ni taan poloaj nije znao, u zemlji koja
se vekovima smatrala prirodnim neprijateljem njegovog naroda, koliko god da je (dodue, nevoljna i
sumnjiava) saradnja uzela maha u poslednjim dekadama, sedeo je on, Morison, prepun
samosaaljenja i detinjeg oseanja bespomonosti - proizilog iz poniavajueg razumevanja
situacije - to jest, da niko ne smatra da je vredan borbe. ak ni iz samilosti.
Ali, eto, ipak - makar traak ponosa - eto, Sovjeti ga ele. Proli su kroz prilino reeto da bi ga
dobili. Poto nisu uspeli ubeivanjem, nisu se libili da upotrebe silu. Nisu mogli biti sigurni da ih
vlada Sjedinjenih Drava tako bezrezervno podrava u njihovom naumu. Da bi doli do njega,
zapravo su rizikovali meunarodni incident.
tavie, i sada su bili na mukama da ga sauvaju. Bio je sam u sobi, no ve je primetio reetke na
prozorima. Vrata nisu bila zakljuana, ali ranije te veeri kada ih je otvorio, susreo se sa dve
uniformisane i naoruane osobe koje su ga upitale treba li mu neto. Nije voleo da se osea kao u
zatvoru, no, to mu je bar davalo oseaj vrednosti. U najmanju ruku, bar ovde.
Koliko e sve ovo trajati? ak i da Rusi zbilja smatraju da su njegove teorije ispravne, morao je
makar samom sebi da prizna da su mu dokazi zavisili od okolnosti, odnosno, da su bili krajnje

indirektni - i da niko nikada nije bio sposoban da ih u praksi i proveri. ta ako Sovjeti iznau da ni
oni nisu bili za to sposobni, ili pri paljivijem ispitivanju, utvrde da su dokazi suvie neuhvatljivi,
rasplinuti i magloviti da bi se njima trailo vreme.
Boranova je istakla da apirov ceni Morisonov rad; ali apirov je bio na loem glasu, kao ovek
koji menja raspoloenja kao kravate.
ta Sovjeti da urade ako i apirov od njega digne ruke? Ako im on, kao trofej iz Amerike, vie ne
bude potreban, hoe li ga zbilja vratiti u domovinu (jo jedno mrcvarenje!), ili e, jednostavno
prikriti svoju sopstvenu zabludu time to e ga zatoiti zauvek, ili smisliti neto jo gore?
Mora da je, zapravo, postojao nekakav Sovjetski rukovodilac, neko ko je doneo odluku da se
pristupi otmici i ko je, tako, itavom Sovjetskom Savezu stavio, u politikom smislu, glavu u torbu.
Ako se, meutim, poduhvat izjalovi, ta e uraditi taj isti rukovodilac da spasi svoju glavu - bez
ikakve sumnje, na raun Morisonove glave?
Utorak, zora. itav dan u Sovjetskom Savezu bio je potreban da Morison konano shvati da bi
bilo koja druga mogunost, bilo koji drugi put koji bi mogao izabrati mogao da donese samo
katastrofalni ishod.
Gledao je kako se raa dan, no njegova bodrina i duh ostadoe pod okriljem najcrnje noi.
13.
Oko osam asova neko glasno pokuca na njegova vrata. On ih tek odkrine, no vojnik s druge
strane, tek da pokae ko je - u stvari, u vlasti nad vratima - otvori ih irom.
"Madam Boranova e doi po vas za pola sata. Spremite se za doruak i saekajte." Sve ovo bilo
je izgovoreno glasnije i grublje nego to je bilo neophodno.
Oblaio se u urbi. Elektrini aparat za brijanje izgledao je kao iz nekog drugog vremena, bar za
ameriki standard. Odjednom, on se zapita zato se toliko iznenadio to vojnik doktorku najavljuje sa
'madam'. Arhaini izrazi 'drug' i 'drugarica' odavno su izali iz upotrebe.
On se ljutnu na samog sebe. Kakve je svrhe imalo razmiljati o takvim glupostima u okolnostima u
kojima se trenutno nalazio? Znao je, meutim, da ljudi upravo to i rade pod takvim okolnostima.
Boranova je kasnila, desetak minuta. Zakucala je pristojnije nego vojnik pre nje, i po ulasku ona
ga upita:
"Kako ste, dr Morisone?"
"I dalje se oseam kidnapovanim", odvrati on suvo.
"A osim toga? Jeste li se barem naspavali?"
"Verovatno. Ni sam ne znam. Nisam ba za razgovor, stoga recite ta elite."
"Za sada samo to da odemo zajedno na doruak. I molim vas, doktore, da mi verujete kad vam
kaem da sam i sama pometena, kao i vi. Verujte da bih radije bila sa svojim Aleksandrom. Toliko
sam ga zanemarila poslednjih nekoliko meseci, da me ve i suprug prekoreva zbog toga. No, kada
smo se uzeli, znao je dobro da ga eka moj posao. To mu stalno ponavljam."
"I ja bih vie voleo da me odmah poaljete kui, pa da se vratite svojim najbliim i provedete s
njima sve svoje slobodno vreme."
"To bi bilo predivno, ali je, na alost, nemogue. Idemo sada da dorukujemo. Mogli smo to i
ovde, ali vi biste stekli utisak da ste u pritvoru. Idemo, zato, u salu za obedovanje. Tamo ete se bolje
oseati."
"Sigurni ste? A ova dvojica pred vratima? I oni e sa nama, zar ne?"
"Pravila, doktore. Ovo je visoko restriktivna zona. Pazie na vas dokle god neko nadlean ne
utvrdi da njihova panja vie nije potrebna. A to e biti vrlo teko. U ovakvom poslu gotovo da je

uspeh ostati neumoljiv."

"Kladim se", Morison je nastojao da se uvue u prilino tesan sako, "da je tako."
"Ipak, ni na koji nain se nee meati u nae poslove.
"Ali ako odjednom potrim, ili se moda sluajno, uputim u pogrenom pravcu, pucae istog
asa."
"Ne, u tom sluaju bi i oni loe proli. Treba da ste ivi, a ne mrtvi; samo tako ste od vrednosti.
Ubeivali bi vas, a onda bi vas epali. No, sigurna sam da neete uraditi nita to bi izazvalo
nepotrebne nevolje."
Morison se namrti, pokuavajui da ugui bes u sebi.
"Kad u dobiti nazad svoj prtljag? Svoju odeu?"
"Sve po redu. Prva dunost nam je da dorukujemo."
Sala za obedovanje, do koje se stizalo liftom i etnjom kroz dugi, pusti hodnik, bila je skromnih
dimenzija. Desetak stolova, svaki za po est osoba. Nije bilo guve.
Boranova i Morison sedoe za prazan sto, a ni kasnije im se niko ne pridrui. Dva straara sedela
su za stolom kraj ulaza, isputajui Morisona iz vida tek toliko koliko im je bilo potrebno da uzmu
novi zalogaj obilnog obeda.
Nije bilo menija. Jelo im je jednostavno bilo servirano i Morison nije mogao da se poali na
koliinu. Tvrdo kuvana jaja, pomfri, orba od kupusa i kavijar, sa tankim narescima crnog hleba.
Hrana im je bila donesena na posluavniku i postavljena na sredinu stola, kako bi svako mogao da se
poslui.
Moda - pomisli Morison - moda serviraju hranu za est osoba. Poto smo jedino dvoje za
stolom, trebalo bi da ne pojedemo vie od treine. Morao je, ipak, da prizna da ga je oseaj punog
stomaka prilino odobrovoljio.
"Madam Boranova", poe on.
"Zato me, jednostavno, ne zovete Natalija, doktore? Ovde smo u sasvim neformalnim odnosima i
biemo partneri moda jo zadugo. To vae neprestano 'madam, madam' bi mi sigurno donelo stalne
migrene. Prijatelji me, zapravo, zovu Nataa. I dotle bismo mogli lako doi."
Ona se nasmei, no Morison oseti da treba da ostane nepokolebljiv.
"Madam, kada budem osetio prijateljstvo, tako u se i ponaati. Ali kao rtva otmice i kao
zatoenik, vie bih voleo formalniji odnos."
Boranova uzdahnu i gricnu svoj hleb, vaui zamiljeno, a onda ree:
"Neka bude kako hoete, samo me nemojte zvati 'madam'. Imam svoju titulu. Nemojte me zvati ni
akademikom. To je predugako. Izvinite, prekinula sam vas, zar ne?"
"Dr Boranova", nastavi Morison ledeno, "jo mi niste rekli ta elite od mene. Pomenuli ste
minijaturizaciju, mada dobro znate da mislim da je ona nemogua. ini mi se da ste i mene i sve nas
navodili na pogrean trag. Pustimo, onda, to; ovde nema potrebe za nadmudrivanjem. Recite zbog
ega sam, u stvari, ovde. Posle svega, morate mi to rei, poto oekujete moju pomo."
Boranova zaklima glavom.
"Teko vas je ubediti, dr Morisone, a ja sam s vama bila krajnje otvorena jo od samog poetka.
Zbilja je re o minijaturizaciji."
"Ne mogu da verujem u to."
"Zato biste se inae obreli ba u Maljenkigradu?"
"Smol Siti? Liliput? Litl Taun? Morison oseti zadovoljstvo to ponovo uje svoj sopstveni glas
kako govori na engleskom. Moda zbog toga to Maljenkigrad i nije bio grad, ve varoica.
"Kao to sam ve nekoliko puta ustanovila, niste nimalo ozbiljni. Neemo vas, ipak, jo dugo

drati u nedoumici. Treba najpre da upoznate izvesne ljude. Jedan od njih e, zapravo. uskoro stii
ovamo." Ona se nestrpljivo osvrnu. "Gde je, ve, do sada?"
"Niko nam ne prilazi, to mi je palo u oi", ree Morison. Malo-malo pa uhvatim neiji pogled; no,
zapravo, svi izbegavaju da gledaju u mene".
"Svi su ve upozoreni", ree Boranova odsutno. "Nemamo vremena za gubljenje na sporedne
stvari, a to se vas tie, gotovi svi prisutni su sporedna lica. No, neki i nisu. Gde li je samo?" Ona
ustade. Izvinite, doktore, moram ga pronai. Neu se dugo zadrati."
"Nije li opasno ostavljati me samog?" upita Morison sarkastino.
"Straa ostaje s vama. Nemojte im dati prilike da reaguju. Njima intelekt nije jaa strana, jer su
obueni da sluaju nareenje bez suvinog razmiljanja, te se moe dogoditi da vas povrede."
"Ne brinite. Biu na oprezu."
Ona izmeni nekoliko rei sa straarima i nestade.
Morison je isprati pogledom, pa onda mrzovoljno odmeri celu prostoriju. Kako nije naao nita
to bi mu zaokupilo panju, on se zagleda u ostatke hrane na stolu pred sobom.
"Jeste li zavrili s dorukom, drue?"
Morison iznenaeno podie pogled. Nije li 'drue' bilo anahronizam?
Bila je to ena u izazovnom neglie stavu, lako podboena, pogleda vrsto uperenog u Morisona.
Punaka, u beloj, ne ba sasvim istoj odori. Kosa joj je bila rikastosmea, a obrve iste boje bile su
joj tako izvajane da su joj davale ohol izraz.
"Ko ste vi", upita namrteno Morison.
"Zovem se Valeri Paleron. ta radim? Ovde sam servirka. Sovjetski sam dravljanin i lan
Partije. Ja sam vas maloas posluila. Niste me ni primetili? Nisam vredna vae panje, zar ne?"
Morison proisti grlo.
"ao mi je, gospoo. Bio sam se zamislio. Mislim da je bolje da ne dirate ovu hranu, moda e
jo neko sesti da jede."
"Tako. A Carica, i ona e se vratiti ovamo?"
"Carica?"
"Mislite li da su carice izumrle ovde, u Sovjetskom Savezu? Razmislite, drue. Ista ta Boranova,
seljanka kao i svi njeni preci, smatra sebe velikom damom." Ona ljutito zacokta, kao da je sva
ispunjena prezirom.
Morison slee ramenima.
"Ne poznajem je dobro."
"Vi ste Amerikanac, zar ne?"
"Otkud znate?" upita on ustro.
"Zbog vaeg ruskog. S tim akcentom, ko biste mogli biti? Sin cara Nikolaja Okrutnog?"
"ta nedostaje mom ruskom?"
"Vidi ste da ste ga uili sa slualicama na uima. Kad Amerikanac kae na ruskom 'jednu votku,
molim', ujete ga na kilometar. Englezi su jo gori. Njih ujete na dva kilometra."
"Pa, ja jesam Amerikanac."
"Hoete li se vratiti kui, jednog dana?"
"Iskreno se nadam."
Servirka utke klimnu, izvue odnekud krpu i stade da brie sto.
"Volela bih da odem u Sjedinjene Drave."
"Zato da ne?"
"Bie mi potreban paso."

"Pa naravno."
"A kako da ga dobijem, ja, prosta i pravoverna servirka."
"Morate, predpostavljam, podneti molbu."
"Molbu? Da odem u komitet i kaem: "Ja, Valeri Paleron, rado bih posetila Sjedinjene Amerike
Drave." Pitali bi me zbog ega.
"Zbilja, a zato biste hteli da odete u Ameriku?"
"Da vidim zemlju i ljude. Da vidim blagostanje. Zanima me kako ljudi ive. Ali to ne bi bio
dovoljan razlog."
"Pa, recite onda neto drugo", predloi joj Morison. Recite da hoete da piete knjigu o
Sjedinjenim Dravama, kao edukativno tivo za sovjetsku mlade."
"Znate li koliko je takvih knjiga ve..."
Ona se namah sva stisnu i prionu na posao.
Morison pogleda. Prilazila im je Boranova, pogleda tvrdog i ljutitog. Preko usana joj pree
jednoslona, reska re koji Morison ne uhvati; ali mogao je da se zakune da je bila re o epitetu, i to
jednom od onih neuljudnih.
Servirka je i dalje utke brisala sto. Boranova uini malen pokret rukom i ena se istog trenutka
udalji.
Morison primeti jo jednog pridolicu - jedan mukarac stajao je uz Boranovu. Nizak, uhranjen,
uzanih proreza umesto oiju, ali zato velikih uiju, irokih ramena i razvijene muskulature. Kosa mu
je bila crna, neto dua no to je u Rusa obiaj, i u totalnom haosu, kao da ju je svaki as rukom
mrsio.
Boranova ih ne predstavi odmah.
"Ta ena je razgovarala s vama?" upita ona, ne marei za manire.
"Da", odgovori Morison.
"Shvatila je da ste Amerikanac?"
"Rekla je da joj je to jasno zbog akcenta kojim govorim."
"Rekla je isto tako da eli da poseti Sjedinjene Drave?"
"Jeste."
"ta ste joj odgovorili? Jeste li joj ponudili svoju pomo?"
"Rekao sam joj da mora podneti molbu za paso, ako eli da putuje."
"Samo to?"
"Samo to."
Boranova, ipak, nije bila sasvim zadovoljna.
"Ne obraajte panju na nju. To je jedna krajnje nekulturna ena, na koju se ne treba osvrtati. Ali
da vas upoznam sa svojim prijateljem Arkadijem Visarionoviem Denjevom. Ovo je doktor Albert
Donas Morison."
Denjev se nespretno nakloni i ree:
"uo sam za vas, doktore Morison. Akademik apirov je esto govorio o vama."
"Polaskan sam, odgovori Morison hladno. Recite mi, dr Boranova, ako vam ta servirka smeta, zar
nije nita lake nego da joj naete zamenu?"
Denjev se hrapavo nasmeja.
"Nikako, drue Amerikanac - verujem da vas je tako oslovila."
"Ne sasvim."
"Onda bi to uinila, ranije ili kasnije, da vas mi nismo prekinuli. Sumnjam da je ta ena zapravo
agent, jedan od onih koji na nas sve vreme motre."

"Ali zato?"
"Zato to u ovakvom poduhvatu niko nikome u potpunosti ne veruje. Pa i vi, Amerikanci, kada
radite na pripremi naunog prevrata, zar i vi ne motrite jedni na druge?"
"Ne znam", suvo odgovori Morison. Nikada nisam pripremao neki nauni prevrat, za koji bi moja
vlada bila makar i najmanje zainteresovana. Ono to sam hteo da pitam jeste - zato se ta ena ponaa
ovako kako se ponaa ako je odista agent?"
"Provokacija, oigledna provokacija. Govoriti strane stvari, namestiti zamku svom sagovorniku i
saekati da sam u nju upadne."
"U svakom sluaju, to je stvar koja predstavlja problem za vas, ali ne i za mene", zakljui
Morison.
"Ba tako, kako kaete." On se okrete ka Boranovoj. "Nataa, jesi li mu ve rekla..."
"Molim te, Arkadij..."
"Hajde, Nataa. Kao to je moj otac govorio: "Ako treba da izvadi zub, nema svrhe milovati ga."
Da mu kaemo.
"Rekla sam mu da radimo na minijaturizaciji."
"To je sve?" upita Denjev. On sede, privue stolicu blie Morisonu i nagnu se prema njemu.
Morison se automatski pomeri nazad. Denjev se na to jo vie priblii i ree:
"Drue Amerikanac, moja prijateljica je preterano romantina, pa je stoga ubeena da ete nam vi
pomoi, ako ni zbog ega drugog a ono iz ljubavi prema nauci. Ona misli da emo vas dobrovoljno
uvesti u ono to se mora uiniti. Nije u pravu. Seate li se koliko dugo smo vas ubeivali da krenete
ovamo? Nita due vas neemo ubeivati ni sada."
"Arkadij, pregrub si", upade Boranova.
"Ne, Nataa. Samo sam iskren, to se ponekad svede na isto. Doktore Morison - ili, Alberte, poto
mrzim zvaninost", on se tu teatralno strese, "poto ne dozvoljavate da vas ubedimo, i poto vremena
nema mnogo, moraemo da vas prisilimo da uinite ono to od vas traimo. Kao to ste, uostalom,
silom i bili dovedeni ovamo."
"Arkadij, obeao si..."
"Nita od toga, Nataa. Razmiljao sam od onda i odluio da se Amerikancu tano kae sa ime je
suoen. Bie nam tako mnogo lake. A i njemu samom."
Morison je gledao as u nju, as u njega. Grlo mu se odjednom stisnu i on oseti kako jedva die.
ta god da imaju na umu, bilo je jasno da nije imao nikakvog izbora.
14.
Niko nije govorio. Denjev je mirno dorukovao.
Sala za ruavanje gotovo se ispraznila i servirka Valerija Paleron sada je bila zauzeta otresanjem
mrvica i brisanjem stolova i stolica.
Denjev uhvati njen pogled iskosa, i jednim gestom joj stavi do znanja da doe i obrie njihov sto.
"Dakle, nemam izbora", progovori Morison. "A izmeu ega bih mogao da biram?"
"Ha! Zar vam Nataa ni to nije rekla?" upita Denjev.
"U nekoliko navrata je napomenula da u uzeti uea u eksperimentima na podruju
minijaturizacije. Obojica, meutim, dobro znamo da je najvei poduhvat u svemu tome upravo
pokuaj da se od neeg nemogueg stvori neto opipljivo. No, u tome ne mogu da vam pomognem.
Ono to elim da znam jeste ta vi, zapravo, sa mnom smerate."
Denjev je odavao izraz oveka koji se lepo zabavlja.
"Zato tvrdite da je minijaturizacija nemogua?"

"Zato jer to, jednostavno, jeste tako."

"A ako pokuamo da vas razuverimo?"
"Onda u morati da vas vidim na delu."
Denjev se okrenu Boranovoj, koja duboko uzdahnu i klimnu.
"Hodite", ree on ustajui. "Vodimo vas u Groto."
Morison se nervozno ugrize za usnu. Male nevolje postaju velike, pomisli on.
"Ne znam ta je to."
"Izgradili smo podzemnu laboratoriju", objasni Boranova. Ime joj je Groto. Pesnika re, koja se
u govornom jeziku ne upotrebljava. Groto je glavna pozornica naih minijaturizacionih projekata."
15.
Napolju ih je ekao mlaznjak. Morison zamirka, u instinktivnom pokuaju da se zatiti od jarke
dnevne svetlosti. Sa zanimanjem je posmatrao vozilo. Nije imalo prefinjenost amerikih modela i
vie je liilo na sanke, sa nekoliko malenih sedita i golemom mainom u prednjem delu. Bilo bi
apsolutno beskorisno ukoliko bi pala kia ili bilo vrlo hladno, i Morison se upita imaju li Sovjeti
neki savremeniji model. Moda je ovo bila letnja varijanta.
Denjev sede za upravlja, a Boranova pokaza Morisonu na sedite odmah iza pilota, dok se ona
sama smesti sa desne strane. Osvrnuvi se prema straarima, ona im dobaci:
"Vratite se u hotel i ekajte nas tamo. Preuzimamo punu odgovornost od ovog trenutka." Ona
prihvati formular na kome se potpisa, stavi datum, i poto baci pogled na svoj runi asovnik, tano
vreme.
Poto su stigli u Maljenkigrad, Morison uoi da se zbilja nalaze u malom gradu. Uoio je redove
kua od kojih nijedna nije imala vie od dva sprata, i koje su sve do munih pojedinosti bile jedna
nalik na drugu. Grad je, oigledno, bio izgraen za potrebe onih koji su uestvovali u projektu - ta
god da je ovaj predstavljao, pod maskom minijaturizacije, i bio je izgraen bez ijednog suvino
potroenog novia. Svaka kua imala je svoj povrtnjak, a ulice, iako iste, ostavljale su utisak
napola dovrenog, pa onda naputenog gradilita.
Malo vozilo na mlazni pogon dizalo je oblaie praine dok se kretalo napred. Morison primeti da
to verovatno nimalo ne prija peacima, koji su, uzgred budi reeno, uzmicali kad bi ih vozilo
mimoilazilo. A kada ih susrete drugo istovetno vozilo, dolazei iz suprotnog pravca, Morison na
svojoj koi oseti isto to i peaci pre njega - usta i nos namah mu se napunie prainom.
Boranova se, izgleda, zabavljala. Lako se nakaljavi, ona ree:
"Nita ne brinite. Ionako e sa nas usisati svu prainu."
Morison, kroz kaalj, jedva uspe da priupita:
"Usisati?"
"Da. Ne toliko zbog nas samih; ne bi nam toliko smetalo to malo praine, ali Groto mora ostati
kliniki isto."
"Kao i moja plua. Zato ne proizvodite modele zatvorenog tipa?
"Obeali su nam daleko savremenije modele vozila, i moda e se jednog dana zbilja i pojaviti.
Dotle, treba da znate da je ovo novoizgraeni grad, da se nalazi usred stepe, gde je klima izuzetno
suva - to ima svojih prednosti, ali i nedostataka. Ovde se uzgajaju izvesne vrste povra, dovedene su
ak i neke ivotinje, ali na bilo kakve ozbiljnije poduhvate moramo jo da saekamo - dok se
naseobina ne proiri i dok ne bude mogunosti za navodnjavanje. Sada sve to jo nije vano. Sada
smo usresreeni na minijaturizaciju."
Morison zaklima glavom.

"esto pominjete minijaturizaciju, sa tako samouverenim izrazom lica da sam se ve nekoliko puta
naao na ivici da vam poverujem.
"Poverujte. Uostalom, videete nas na delu. Denjev je organizovao malu demonstraciju."
"I pri tome sam imao neprilika", oglasi se Denjev sa svog sedita. Morao sam ponovo da
razgovaram sa Centralnim komitetom za koordinaciju - dabogda im otpalo ono malo sedih vlasi to ih
jo brino gaje. Kao to je govorio moj otac: 'Majmuni su izmiljeni onda kada se ukazala potreba za
politiarima.' Kako im uspeva da sede na dve hiljade kilometara odavde i sprovode politiku..."
Vozilo se tociljalo u pravoj liniji do vrlo otre granice naselja, dok se najzad pred njima ne ukaza
iroki, stenoviti masiv.
"Groto", objavi Boranova. "Smeten je tamo unutra. Daje nam dovoljno prostora, uva nas od
vremenskih udi, nepristupaan je za visinska osmatranja, ak je zatien i od pijunskih satelita.
"pijunski sateliti nisu dozvoljeni", primeti Morison.
"Nije dozvoljeno nazivati ih pijunskim satelitima", odsee Denjev.
Vozilo se blago nagnu dok je pravilo zaokret i pristade u senci iskopine u srcu masiva.
"Iskrcavanje", naredi Denjev.
On sam krenu napred, praen Boranovom i Morisonom, prema vratima koja su se upravo otvarala
u steni. Morison ne stie da tano uoi na koji nain se to odvija; vrata su bila savreno skrivena; to
jest, u zatvorenom poloaju izgledala su kao i stenoviti okoli. Kao da je voa etrdeset razbojnika
stao pred peinu i zamolio Sezama da otvori svoje dveri.
Denjev pokaza rukom da njegovi pratioci uu prvi. Trenutak potom, naoe se u tamnoj prostoriji
gde je, posle jasne jutarnje svetlosti, bilo neophodno bar pola minuta da se oi priviknu na mrak.
Nije to bila razbojnika peina s blagom, ve detaljno razraena mainerija. Morisonu se uini kao
da je, u magnovenju, sa lica Zemlje koraknuo na Mesec. Tamo nikada nije bio, ali bilo mu je poznato,
kao i svima na planeti, kako iznutra izgledaju podzemne Meseeve baze. Prostor je upravo odisao
takvim vanzemljskim priinjenjem, samo to je, naravno, gravitacija bila ona ista, stara, dobra,
zemaljska.

GROTO
Maleno moe biti divno; na primer, orao s vremena do vremena moe da ogladni, ali kanarinac,
naprotiv, nikada.
Denjev senior
15.
Nali su se u maloj i dobro zatvorenoj praonici, i Boranova i Denjev stadoe da svlae odeu sa
sebe. Morison je trenutak oklevao.
Boranova se nasmei.
"Moete da zadrite donji ve na sebi, doktore. Samo skinite sve ostalo sa sebe, osim cipela, i
stavite u ovu kasetu ovde. Pretpostavljam da u depovima nemate nita. Cipele, ovamo. Dok smo
ovde, odea e nam biti oienja i spremna za upotrebu."
Morison uini kako mu je naloeno, i pokua da ne gleda u krnu priliku Ruskinje koja uopte nije
bila svesna svog izgleda. udo jedno, pomisli on, kako odea sakriva obrise tela - ako je krojena
tako da ispuni taj zahtev.
Prali su se neim to je liilo na ogroman komad sapuna - lice do ivice uiju i ruke do lakata, a
onda ustro stadoe da etkaju kosu. Morison ponovo ustuknu i Boranova, kao da mu ita misli, ree:
"etke se iste posle svake upotrebe, dr Morisone. Ne znam koliko ste o tome itali, no neki od
nas ipak odravaju higijenu."
"I sve to samo da bi se ulo u Groto?" upita Morison. "I tako svaki put?"
"Svaki put. Zato niko i ne moe da ue tek tako. A ako se unutra due zadravate, morate se od
vremena do vremena ponovo oprati. Sledea stvar moe da bude neprijatna: zatvorite oi, doktore,
duboko udahnite vazduh i drite ga koliko moete; skoro minut."
Morison poslua i odjednom kao da se nae usred uskovitlanog vihora. On posrnu, kao pijan, i
pridra se za jednu od kaseta; tanije vrsto se uhvati za nju. Isto onako naglo kao to je i poeo,
vetar je i prestao.
On otvori oi. Denjev i Boranova su izgledali kao straila, ratrkane i uskovitlane kose. On
posegnu akom prema svojoj glavi i utvrdi da je i sa njim isti sluaj, te krenu za etkom.
"Nemojte, nemojte jo", ree Boranova. "Imamo jo toga da proemo."
"emu sve ovo?" upita Morison. On ustanovi da je morao dva puta da proisti grlo pre nego to je
uspeo da istisne glas iz sebe.
"Pomenula sam ve da moramo biti potpuno osloboeni praine, a ovo je tek prvi stepen procesa
ienja. Hajdemo sad kroz ova vrata", dovri ona.
Naoe se potom u uskom, opet dobro zatvorenom hodniku, iji su zidovi fosforescentno
odbleskivali.
"Lepo, lepo", primeti Morison, podiui obrve.
"uva energiju, to je vrlo vano", napomenu Denjev. "Ili se, moda, divite naem tehnolokom
nivou? Kad Amerikanci dou u Sovjetski Savez, verovatno oekuju samo gasne lampe." On
zadovoljeno groknu i dodade: "Ipak, priznajem da u nekim stvarima zbilja imate prednost. Vai
bordeli su neuporedivo istananiji od naih."
"Uzvraate udarac pre nego to ste ga valjano i osetili", primeti Morison. "Odlian znak neiste
savesti. Ako toliko udite da demonstrirate svoju naprednu tehnologiju, moj je predlog da uinite
neto vrlo jednostavno: detaljno oribajte glavni put od Maljenkigrada do Grota i koristite terenska

vozila s krovom, i zatvorenog tipa. To bi vam utedelo maltertiranje oko pranja."

Denjev se smrai, no Boranova upade da spase stvar:
"Dr Morison je u prilinoj meri u pravu, Arkadij. Ne svia mi se to nisi u stanju da bude iskren,
a da pri tom bude i uljudan. Ako ne moete - to vai za obojicu - da budete ljubazni i prijatni, onda
bolje da drite jezik za zubima."
Denjev se uznemiri:
"ta sam to pa rekao? Naravno da je doktor u pravu, ali preostaje li mi ita drugo nego da gledam
kako odluke u Moskvi donosi aica idiota koji za nas odvajaju premalo para, pritom ne
sagledavajui mogue posledice? Kao to je govorio moj otac: 'Nevolja sa nastojanjem da bude
tedljiv u tome je to ona moe biti vrlo skupa.'"
"To je, zbilja, tano", odvrati Boranova. "Mogli smo utedeti strano mnogo novca, doktore, samo
da smo vie potroili na bolji put i savremenija vozila. Verujem da i vi ratujete s istim stvarima, tamo
preko, u Americi."
Dok je to govorila ona krenu napred, i Morison poe za njom u susednu malu prostoriju. Vrata se
za njima zatvorie i Denjev prui Morisonu nekakvu narukvicu.
"Stavite ovo na desnu ruku. Kada nas dvoje podignemo ruke uvis, uinite to i vi."
Morison oseti kako mu se stomak popeo u grlo i kako gubi teinu.
"Lift!" ree on.
"Pametno, pametno", sloi se Denjev, pa se melodramatino poklopi po ustima. "Oh, ne smem
biti neuljudan."
Lift se blago prizemi i vrata se otvorie.
"Identifikacija", zaori se naredbodavni glas.
Denjev i Boranova podigoe ruke, pa to uini i Morison. Purpurno svetlo odjednom ispuni lift i
tri narukvice zasvetlee - ali ne ba na isti nain, primeti Morison.
Spustie se potom novim hodnikom i obree u odaji ispunjenoj toplim i vlanim vazduhom.
"Evo, sada i poslednje pripreme, dr Morisone", ree Boranova. "Navikli smo ve na ovo, te nam
nije nezgodno da se svlaimo jedni pred drugima. Lake je a i bre kada smo u grupi."
"Ako moete vi, mogu i ja", odvrati Morison smrknuto.
"Ionako smo svi punoletni", dodade Denjev.
On ispliva iz svojih gaa i primaknu se zidu na kome se nalazila mala, upaljena lampica crvene
boje. On pritisnu palcem odreeno mesto iznad nje, i u zidu se pojavi otvor, otkrivi uredno okaene,
bele odore. On ispod njih ubaci svoj donji ve.
Izgleda da mu uopte nije smetalo to je potpuno nag. Njegove grudi i ramena bili su posuti gustim
maljama, a na desnoj strani zadnjice nazirao se dubok i dugaak oiljak. Morison se pitao odakle li
mu.
Boranova uini isto to i Denjev i on ree:
"Jedna od upaljenih lampica je vaa, dr Morison. Kada pritisnete palcem, otvorie se vaa kaseta,
koja se potom zatvara na novi dodir. Molim vas da zapamtite broj vae brave, jer se kaseta otvara
samo pri dodiru vaeg palca. Utedeete sebi silno pritiskanje svih drugih lampica."
Morison uini kako mu bee reeno.
"Ako oelite da obavite nudu, uinite to odmah sada - kupatilo je tamo", pokaza mu Boranova.
"U redu je", odvrati Morison.
Na to se prostorija ispuni vodenim kapima.
"Sklopite oi", naredi Boranova, potpuno nepotrebno. Jer, ve prvi mlaz natera Morisona da
zamuri.

U vodi je bilo sapuna, ili u najmanju ruku neega to mu je drailo oi i nozdrve, a u ustima
ostavljalo gorak ukus.
"Podignite ruke", zau od Denjeva, "i ne morate se okretati. Voda stie is svih pravaca."
On podie ruke. Oseao je da zaista stie iz svih pravaca. ak i iz poda, to prouzrokova prilian
bol u njegovim monicama.
"Koliko jo?" prodahta on.
"Dugo traje", dgovori Denjev, "ali je neophodno."
Morison stade u sebi da odbrojava. Negde oko broja 58, kao da se gorak ukus koji je oseao na
usnama izgubio. On protrlja oi. Da, ono dvoje su jo bili tu. Nastavio je da broji, i kad je dostigao
do broja 126, voda prestade da iba i obavi ih mlaz toplog i suvog vazduha.
Tek kasnije je shvatio da je sve to vreme zadravao vazduh, ne diui.
"A zbog ega ovo?" upita on, skrenuvi brzo pogled sa Natalijinih bujnih i vrstih dojki na
Denevljeve maljave grudi.
"Sada smo suvi", odgovori Boranova. "Hajde, oblaimo se."
Morisonova radoznalost u pogledu odee odmah naie na razoaranje. Sve to je izvadio iz kasete
bili su bluza i pantalone od tankog pamuka, sa opasaem od obinog konopca. Bila je tu i lagana kapa
za glavu i sandale. Iako je materijal bio neproziran, oseao se kao da je i dalje nag.
"Ovo je sve to emo nositi na sebi?" upita on.
"Da", odgovri Boranova. "Radimo u istoj, mirnoj atmosferi, na prijatnoj temperaturi. Osim toga,
odela su za jednokratnu upotrebu i ne moete oekivati ne znam kakav modni kroj ili troak. Zaista,
kada bismo prevazili male mogue neprijatnosti, mogli bismo da radimo i potpuno goli. No, dosta s
tim. Idemo.
16.
Konano, stupie u ono to se Morisonu uini kao glavna prostorija Grotoa. Protezala se u
nedogled, ograniena potpornim stubovima.
Nije uspeo da prepozna nita od opreme. Kako bi i mogao. Bio je teoretiar, i kada je radio u
svojoj struci koristio je kompjuterizovane naprave koje je sam sklapao i modifikovao. Za trenutak,
proe ga nostalgija za njegovom laboratorijom na Univerzitetu, njegovim knjigama, mirisom kaveza
sa ivotinjama, ak i za glupavom neposlunou studenata.
Groto je bio prepun ljudi. Desetine njih stajalo je tu, blizu, a malo dalje bilo ih je jo. Morisonu
se uini da posmatra ljudski mravinjak iji stanovnici puu po mainama, svako za svojim ciljem.
Niko ne obrati panju na pridolice. Svi su hitali svojim poslom u tiini, koraka priguenih mekim
sandalama.
Morisonu se uini da Boranova neprekidno prati njegov tok misli. Ona progovori apatom:
"Ovde se nalazi i nae rukovodstvo. Niko od nas ne zna vie ta je za njega - ili nju - potrebno. Ne
sme doi do nikakvog curenja informacija od znaaja."
"Mora da svi oni, ipak, nekako komuniciraju."
"Ako se ukae potreba, ali i tada najmanje to je mogue. To ograniava mogunost
prijateljevanja na ovom prostoru, ali je neophodno."
"Takva otuenost kodi progresu", primeti suvo Morison.
"To je cena kojom plaamo obezbeenje i sigurnost. Stoga, ako vam se niko ne obrati, nemojte to
doiveti kao linu uvredu. Nikakvog razloga nema da vam iko kae ma i jednu re."
"Zar nee biti radoznali, poto sam ovde novo lice?"
"Pobrinula sam se da objave da ste spoljanji element, strunjak. To je sve to treba da znaju."

Morison se namrti.
"Kako su mogli primiti to da je spoljanji strunjak - Amerikanac?"
"Niko ne zna da ste Amerikanac."
"Odae me akcenat, kao i prilikom razgovora sa onom servirkom."
"Nee, poto neete govoriti ni sa kim, osim sa onima sa kojima vas budem upoznala."
"Kako elite", prihvati Morison nezainteresovano.
I dalje se obazirao oko sebe. Bolje je da vidi i upamti to je god mogue vie, ak i u sluaju da
se ispostavi da su u pitanju poznati detalji. Kada - tanije - ako se ikada vrati u Sjedinjene Drave,
ispitivae ga u pogledu svakog detalja - to vie bude mogao da im kae - to bolje za njega.
"itav projekat mora da je prilino skup", proapta on Boranovoj na uho. "Koji deo nacionalnog
budeta se izdvaja u ove svrhe?"
"Skupo je, doista." Boranova je bila tajanstvena. "Ali i vlada se trudi da ogranii trokove."
"Znate li samo", upade Denjev kiselo, "koliko sam danas morao da ratujem da bih obezbedio
male dodatne trokove u korist vae posete? Dabogda svi u Komitetu dobili koleru."
"Na alost, kolere vie nema, ak ni u Indiji", primeti Morison.
"Voleo bih da ljudi iz Komiteta budu rtve nove epidemije."
"Arkadij, ako tvoje ale stignu do Komiteta, nee se dobro provesti", upozori ga Boranova.
"Tih svinja me nije strah, Nataa."
"Ali mene jeste. Pomisli samo ta bi se moglo desiti sa budetom za narednu godinu ako se oni
ozlojede."
Odjednom se oglasi Morison, krajnje nestrpljivo i tiho:
"ujte, mene nije briga ni za Komitet ni za budet. I dalje me jedino zanima kakva je moja uloga
ovde."
"Ovde ste da biste se uverili u mogunost minijaturizacije, kao i da vam se objasni zbog ega nam
je potrebna vaa pomo. Hoe li vas to zadovoljiti, drue Amerik... drue Spoljanji Strunjae?"
17.
Sve troje se potom naoe pred neim to je liilo na mali, staromodni vozi veoma uskih
tranica.
Boranova smesti svoj palac u za to predvieni otvor i vrata se beumno i glatko pomerie u stranu.
"Uite, dr Morisone."
"Gde sada idemo", oklevao je Morison.
"U minijaturizatorsku komoru, naravno."
"eleznicom? Koliko je, uopte, veliko ovo mesto?"
"Veliko je, ali ipak ne koliko mislite. Ovo je vie stvar obezbeenja. Samo odreeni pojedinci
mogu koristiti ovaj voz i, u skladu s tim, nije svakome dozvoljen pristup u srce Grotoa."
"Nisam znao da ste toliko nepoverljivi jedni prema drugima."
"Ovo je vrlo arolik svet, dr Morisone. Mi jesmo poverljivi ljudi, ali ovo je samo nain da se
mase lie nepotrebnih iskuenja. A ako je neko ve prinuen da doe ovamo, sloiete se da je
mnogo sigurnije ako su mu saznajne mogunosti ograniene. Uite, molim vas."
Morison se, uz tekoe, smesti u unutranjost vozila. Denjev ue odmah za njim, gunajui.
"Jo jedan primer besmislenog cepidlaenja. Birokratija troi milijarde rubalja na ovaj projekat i
onda, da bi utedeli nekoliko stotina, naprave ovako neto - kao da eli da nas, radan narod, uini to
bednijim."
Boranova se smesti na prednje sedite. Morison nije mogao da vidi kako upravlja komandama,

ako je komandi uopte i bilo. Vozilo je, po svoj prilici, bilo kompjuterizovano. Kompozicija se
odjednom pokrenu, i Morison se, usled trzaja, leima priljubi uz sedite.
U nivou oiju, sa obe strane, nalazio se po jedan prozori, ali od zamuenog stakla. Morison je
mogao da vidi sasvim mali deo okolnog prostora, pa i to je tek nazirao. Oigledno je da svrha
prozora nije bila razgledanje, ve smanjivanje neizbenog oseaja klaustrofobije u tom skuenom
prostoru.
Morisonu se inilo da siluete pokraj kojih su prolazili ne obraaju ni najmanju panju na voz u
pokretu. Svi su ovde odlino obueni, pomisli on. Pokazati interesovanje za bilo ta to nije u
direktnoj vezi sa onim na emu se radi moglo je, verovatno, imati neprijatne posledice.
Morisonu se uini da se voz pribliava jednom od zidova peine, i zaista, uz maleni trzaj,
kompozicija uskoro uspori kretanje. Zid kao da se izmae, i vozi, uz novi trzaj, uhvati brzinu i ue u
novostvoreni otvor.
Odjednom se sasvim smrai i malena svetiljka na tavanici vagona samo je obezbeivala da mrak
ne bude potpun.
Nalazili su se u uzanom tunelu, tek neto malo irem no to je bio popreni presek voza; meutim,
Morisonu se inilo da sa leve strane nazire drugi par ina. Znai, mora da postoje najmanje dva
ovakva voza, i tunel mora da je bio dovoljno irok da bi se vozovi u njemu bezbedno mimoilazili.
U tunelu je bilo isto toliko mrano koliko i u samom vozu. Okuke su bile este - kao da je tunel
kroz brdo bio klesan kroz meke slojeve, da bi se umanjili trokovi, ili pak, da se, iz razloga
bezbednosti, lavirint uini sloenijim. Tama u vozilu i van njega tome je trebalo samo da doprinese.
"Koliko jo ova vonja treba da..." zapoe Morison.
Denjev ga u mraku pogleda izrazom koji nije bio sasvim vidljiv.
"Vidim da vam nije jasno kako treba da mi se obraate. Nisam akademik, zato onda ne kaete
jednostavno: 'Arkadij'? Na kraju krajeva, svi me ovde tako zovu. Kao to je govorio moj otac: 'Ono
to je vano jeste linost, a ne njeno ime.'"
Morison klimnu.
"U redu. Onda, Arkadij, koliko ova vonja jo treba da potraje?"
"Ne dugo, Alberte", odvrati Denjev uz osmejak. Morison, gotovo primoran na 'ti' i neformalnost u
razgovoru, ne nae nikakav nain da reaguje na suv odgovor.
Neposredno zatim, on uz uenje otkri da i ne osea potrebu da neto odvrati. Denjev sa svim
mudrolijama svog oca, bio je jednostavno eljade, te Morison, pod ovim okolnostima, oberuke
prihvati okolnost ublaavanja oseanja maevalakog rata koji je vodio sa Boranovom.
Kompozicija se kretala tek brzinom umerenog ljudskog hoda, a na svakoj krivini je jo i
usporavala. krti konstruktori su, po svemu sudei, ostavili ine bez bankine.
Onda se, bez ikakvog upozorenja, spolja prolomi bllesak svetlosti i voz se zaustavi.
Morison zamirka pri izlasku. Prostorija u kojoj su se sada nalazili bila je manja od predhodne - i
u njoj nije bilo gotovo niega. Samo ine kojima su stigli - ine koje su se u irokom luku izvijale i
vraale prema otvoru iz koga su isticale. Upravo je drugi vozi iao tim, suprotnim smerom, i zid se
za njim zatvarao. Njihovo vozilo lagano zaplovi inama, zaokrenu i stade uza zid.
Morison se osvrnu. Puno vrata - i srazmerno niska tavanica. On, polusvesno, zakljui da se osea
kao u sreditu trodimenzionalne table za igru dama, sa brojnim malim prostorijama na raznim
nivoima.
Boranova ga saeka, sa izrazom na licu koji kao da nije odobravao Morisonovu radoznalost za
novi prizor.
"Jeste li spremni, dr Morisone?"

"Nisam, dr Boranova", odgovori Morison. "Poto ne znam gde idem i ta treba da radim, nisam
spreman. Meutim, ako vi krenete napred, i ja u za vama."
"U tom sluaju, sasvim ste dovoljno spremni. Ovuda. Treba da vas upoznam sa jednom osobom."
Prooe potom kroz jedna vrata i obree se u susednoj, malenoj sobi. Ova je, oigledno, bila
dobro zatvorena, a njeni zidovi bili su oivieni tankim icama.
Mlada ena pogleda navie, prema pridolicama, a potom pomeri u stranu neto to je iz daljine
izgledalo kao neki tehniki izvetaj. Delovala je ljupko, na svoj bledunjavi i krhki nain. Njena kosa
boje lana bila je kratka, no dovoljno talasasta kako svojoj vlasnici ne bi davala suvie zvanian
izraz. Nosila je univerzalnu pamunu Groto - uniformu, koja je, ipak, otkrivala njen vitak stas,
nasuprot jedrosti dr Boranove. Imala je mlade ba ispod levog ugla usana - to je bilo lepo, ili ju je
ruilo - u zavisnosti od ukusa, razume se. Izraajnih jagodica i lepo izvajanih ruku - izgledala je kao
neko ko se ne smeje bez dobrog razloga, pa i to u sasvim razumnim koliinama.
Morison se, ipak nasmei. Uini mu se da je to verovatno prvi put, od kako je otet, kako je
pomislio da to moe biti vedrija strana odvratne situacije u kojoj se, protiv svoje volje, nalazio.
"Dobar dan, drago mi je to vas upoznajem", ree on, trudei se da svom ruskom da odkolovan
ton i da se oslobodi onoga to je servirka tako lako prozrela kao ameriku varijantu ruskog jezika.
Mlada ena ne odgovori neposredno na pozdrav, ve pogleda Boranovu i pomalo hrapavim
glasom ree:
"Amerikanac? To je taj Amerikanac?"
"Da, uzvrati ova. Doktor Albert Donas Morison, profesor neurofozike."
"Asistent", ispravi je on omalovaavajuim tonom.
Boranova se uini da nije ula.
"A ovo je dr Sofija Kalinjina, na strunjak za elektromagnetiku."
"Kao da je premlada za to", pokua Morison da udeli kompliment.
Mlada dama kao da se i nije zabavljala.
"Moda delujem mlae. Ve mi je trideset prva", dodade ona hladno.
Morison s nevericom pogleda u Boranovu, koja skrati priu, rekavi:
"No, dobro, spremni smo da ponemo. Proverite strujna kola i ukljuite. I brzo, molim vas."
Kaljinjina pouri napolje.
Morison je isprati smrknutim pogledom.
"No, ona bar ne krije da ne voli Amerikance. To je dobro. To iskljuuje sto miliona moguih
udvaraa. Najmanje toliko. A jo, ako ne voli ni Ruse, te otkrije da sam ja Karelo-Finac, kao i ona,
uostalom..."
"Vi, Karelo-Finac?" Boranova ne uspe a da se ne nasmeje. "Ko bi vam to poverovao, ludae?"
"Ona, razume se, samo ako je u dobrom raspoloenju."
"Teko da ete je takvu zatei. Molim vas", tu se Boranova okrete sasvim prema Morisonu,
"nemojte shvatiti Sofijino ponaanje kao neto lino protiv vas. Mnogi od mojih zemljaka prolazi
kroz ultrapatriotske faze kada misle da je prvi zadatak dobrog Sovjeta da ne voli Amerikance. To je
vie poza nego stvaran oseaj. Sigurna sam, kada ponemo da radimo kao tim, da e Sofija ukloniti
svoje barikade."
"Razumem je, potpuno. Tako je i u mojoj zemlji. Na primer, ovog trenutka, oseam da ja ba ne
ljubim Ruse, i ini mi se, s razlogom. No", nasmeja se on, "mislim da bi dr Kalinjina mogla biti
izuzetak, i to s lakoom."
Boranova zavrte glavom.
"Svejedno da li je neko Amerikanac kao vi, ili Rus kao Denjev; muki nain razmiljanja

prevazilazi i nacionalne razmirice i kulturoloke razlike."

"To, meutim", nastavi Morison, "ne znai da u raditi sa njom, ili uostalom sa bilo kim. Ve sam
umoran od ponavljanja da ne verujem u minijaturizaciju, kao ni u to da u moi, niti eleti da budem
od bilo kakve pomoi."
Denjev se nasmeja.
"Zna, gotovo da mu verujem. Uvek je tako ozbiljan."
"Pogledajte, dr Morisone. Ovo je Katinjka", ree Boranova.
Ona potapa rukom po kavezu koji Morison, zateen, sada bolje osmotri po prvi put. Kaljinjina
bee i dalje u njegovim mislima, te je nestrpljivo gledao ka vratima u oekivanju da se mlada ena
ponovo pojavi.
On se sada usresredi na iani kavez. Ono to su zvali Katinjkom verovatno je bio beli zec srednje
veliine, mirno zabavljen grickanjem nekakvog zelenia, sasvim svojstveno svojoj vrsti.
Morison sada zau zvuke koje je ivotinja isputala, zvuke usta koje brzo vakaju, kao i
specifinog mirisa, koga do tada nije bio svestan.
"Pa, vidim. Zec", ree on.
"Ne samo zec, odnosno zeica, doktore. To je potpuno neuobiajno stvorenje. Jedinstveno. Ula je
u istoriju kao mnogo vaniji dogaaj nego svi ratovi i razaranja, koji se obino imaju u vidu pod
istorijom. Ako iskljuimo neke nehotine rezultate - crve, bube, i submikroskopske parazite, Katinjka
je prvo ivo stvorenje koje je bilo minijaturizovano. tavie, tri puta i bila bi, moda mnogo vie
puta samo kada bismo to sebi mogli da priutimo. Ona je neverovatno mnogo doprinela naem
saznanju o minijaturizaciji ivih bia, i kao to vidite, iskustva kroz koje je prola nimalo joj ne
smetaju."
"Izvinite, ali izjava da je zec bio tri puta minijaturizovan ne znai da se to bezuslovno i desilo. Ne
elim da sumnjam u vau iskrenost, ali mislim da vam je potpuno jasno da samo posmatranje procesa
moe da me ubedi u to."
"Naravno. I upravo e iz tog razloga, uz trokove koji nisu za bacanje, Katinjka e biti
minijaturizovana po etvrti put."
18.
Vrativi se, malo potom, u odaje, Sofija Kaljinjina se obrati Morisonu:
"Imate li, moda, sat na ruci, ili bilo ta metalno pri sebi?" upita ona hrapavo.
"Nemam nita kod sebe, dr Kalinjina. Nita osim odee na sebi, i jednog jedinog depa koji je
potpuno prazan. ak je i ova indentifikaciona nalepnica koja mi je data vrlo verovatno od plastike."
"Pitam samo zato to ovde postoji snano elektromagnetno polje te bi bilo koji metalni predmet
ometao proces."
"Hoe li biti nekih fiziolokih efekata?" upita Morison.
"Nikakvih. U najmanju ruku, nikakvih do sada otkrivenih."
Morison, s namerom da ih pusti da se raspriaju, a i nameren da sazna koliko dugo e biti istrajni
u triku (postajao je nepoverljiviji iz minuta u minut) upita, ne bez zlobe:
"A ne bi li izlaganje dovelo do neprijatnih posledica ukoliko ikada zatrudnite, dr Kalinjina?"
"Imam bebu. Sasvim je normalna", odbrusi ona.
"Jeste li se izlagali tokom trudnoe?"
"Jednom."
"Da li je sasluanje zavreno, dr Morisone? Moemo li da ponemo, dr Morisone?" upita
Boranova.

"I dalje tvrdite da ete minijaturizovati zeca?"

"Naravno."
"Hajde, onda. Sav sam se pretvorio u oko."
(Kako ludo od njih, pomisli on sarkastino. Naravno, uskoro e se pretvarati da ne znaju 'gde su to
pogreili', ali ta dalje? Kakva igra onda sledi?)
"Za poetak, dr Morisone, da li biste podigli kavez?" zatrai Boranova.
Morison se ni ne pomeri. Kruio je pogledom od jedne do druge pa do treeg, pogleda punog
sumnje i nesigurnosti.
"Hajde, hajde, Alberte, nee boleti", ohrabri ga Denjev. "Nee ak ni ruke uprljati - a ruke treba
da se isprljaju ako ovek radi."
Morison stavi ruke s obe strane kaveza i podie ga. Potom ga odmeri, oko deset kilograma, ne
vie. On frknu i upita:
"Mogu li sada da ga spustim?"
"Naravno", ree Boranova.
"Samo lagano", dodade Kalinjina. "Uznemiriete zeca."
Morison paljivo spusti kavez. Zec, koji je za trenutak gledao unaokolo prilikom podizanja
kaveza, sumnjiavo ispita vazduh i vrati se nezainteresovano svojoj preanjoj raboti.
Boranova klimnu i Sofija se uputi ka kontrolnoj tabli na jednom od zidova. Bacivi pogled preko
ramena na kavez, kao da proverava njegov poloaj, ona se ustro vrati i lagano ga pomeri. Potom se
ponovo uputi ka alteru i okrenu prekida.
Zvuk, kao cviljenje, proiri se prostorijom i kavez poe da svetluca kao da se neto nevidljivo
smestilo izmeu njega i oevidaca. Svetlucalo je i u unutranjosti kaveza, poveanim intenzitetom, to
ga je jasno odvajalo od kamenog stola na kome je poivao.
"Kavez se upravo nalazi usred minijaturizatorskog polja", objasni Boranova. Svi objekti u okviru
polja bie minijaturizovani."
Morison je zurio u prizor i maleni crv sumnje krenu da ga bocka. Ne misle, valjda, da mu prirede
kakvu briljantnu optiku varku da bi ga naterali da misli da je bio svedok minijaturizacije?
"A kako, tano, proizvodite to, takozvano, minijaturizatorsko polje?" upita on.
"To vam neemo rei, odgovori Boranova. Mislim da je i vama jasno ta znai izraz poverljiva
informacija. Idemo, Sofija."
Cviljenje se povisi i pojaa. Morisona je ono nerviralo, ali ostali kao da su ga podnosili bez
problema. On za trenutak odvoji oi od kaveza, a kada je pogled ponovo usmerio na preanje mesto,
zaista mu se uini da se zeica smanjila.
On se namrti i sagnu glavu, tako da mu se jedna ivica kaveza u vidnom polju poklapa sa
horizontalnom tablom na suprotnom zidu. Nije pomicao glavu, ali ivica kaveza ipak istupi iz
zamiljene linije. Nije bilo grake, kavez je bio manji. On zatrepta, obuzet razoaranjem.
"Smanjuje se, zaista, dr Morisone. Oi vas ne varaju", obrati mu se Boranova uz suv smeh.
Nastavilo se cviljenje i smanjivanje kaveza. Kavez je trenutno bio gotovo upola manji.
Morison, sa oiglednom nevericom, ree:
"Postoje i optike iluzije."
"Sofija, prekini proces za trenutak", ree Boranova.
Cviljenje utihnu, a svetlucanje minijaturizatorskog polja se smanji i nestade. Kavez je bio, kao i
ranije, na stolu, upadljivo manja verzija onoga od pre. Unutra, i dalje zeica - manja, ali u svakom
pogledu ista kao i prethodna, grickala je manje lie i manje argarepe rasute po dnu kaveza.
"Da li stvarno mislite da je ovo optika iluzija?" upita Boranova.

Morison ostade nem, a Denjev ree:

"Hejde, Alberte, prihvati ono to ti ula kau. Eksperiment zahteva ogroman utroak energije i,
ako te ubrzo ne ubedimo u ono to vidi, naa prepametna administracija e nam podeliti packe zbog
ogromnih rauna. ta, onda, ima da kae?"
Morison, krajnje pometen, odgovori:
"A ta da kaem?"
"Da li biste ponovo podigli kavez, dr Morisone?" upita Boranova.
Kako je Morison i ovoga puta oklevao, ona dodade:
"Minijaturizatorsko polje nema veze sa radioaktivnou ili slinim stvarima. Vaa
neminijaturizovana ruka nee koditi polju, kao ni ono njoj. Pogledajte. I ona poloi svoju aku,
polako i neno, na vrh kaveza.
Morison nije imao kud. On prezno poloi ake s obe strane kaveza i podie ga. Trgnuo se,
iznenaen - kavez nije mogao teiti vie od kilograma. Ruke mu zadrhtae, kavez se zatrese i zei se,
uzbunjen, stade bacakati po kavezu, pokazujui znake krajnje uznemirenosti.
Morison spusti kavez i to to je mogao preciznije, na preanje mesto, no Kalinjina doeta da mu
malo ispravi poloaj.
"I, ta kaete, dr Morisone?" upita Boranova.
"Mnogo je laki. Kako ste izveli trik?"
"Kako smo izveli trik? Mislite zamenili vei objekat manjim, dok vi sve to gledate - a manji je u
svemu indentian veem? Dr Morisone, molim vas!"
Morison proisti grlo, ali ne nastavi diskusiju. ak i njemu samom se to uini besmislenim.
"Molim vas, dr Morisone, da primetite da ne samo to je veliina kaveza manja, ve da mu se
proporcionalno smanjila i masa. Atomi i molekuli od kojih su kavez i njegov sadraj sainjeni
smanjili su se kako veliinom, tako i zapreminom. Prosto reeno, Plankova konstanta se umanjila,
tako da se iznutra odnosi srazmerno nisu promenili. Sa stanovita zeca, hrana, on sam, kao i sve u
kavezu izgleda potpuno normalno. Spoljnji svet, svet izvan kaveza se, meutim, poveao - na ta zec,
razumljivo, ne obraa panju."
"Ali, polje vie ne postoji. Zato se kavez i zec ne vrate u preanje stanje?"
"Iz dva razloga, doktore. Prvo, minijaturizovano stanje je metastabilno. To je jedno od najveih
fundamentalnih otkria, koje minijaturizaciju ini moguom. Kad god da prekinemo proces, treba nam
sasvim malo energije da ga odravamo na tom nivou. Drugo, polje nije ba sasvim nestalo. Ono je
samo umanjeno i uvueno unutar kaveza, te spreava da se atmosfera smanjenih molekula u kavezu
rasipa, kao i da normalni molekuli prodru u kavez. Zbog toga su zidovi kaveza bez posledica na
dodir. No, mi jo nismo gotovi, dr Morisone. Nastavljamo, zar ne?"
Morison, zbunjen i pobeen direktnim objanjenjem, upita se za trenutak nije li moda pod
uticajem kakve droge, od onih koje poveavaju percepciju sugestije - te kaljucajui ree:
"Dosta toga mi govorite."
"Da, ali samo u najoptijim crtama. Ato to u Americi ponovite, verovatno vam niko nee verovati
i nita od onoga to biste rekli ne bi nimalo doprinelo ulaenju u trag praktinoj minijaturizatorskoj
tehnici." Boranova mahnu rukom i Kalinjina jo jednom okrete prekida.
Cvilenje se nastavi i kavez ponovo zasvetluca. Kao da je sada bre ilo, i Boranova predupredi
Morisonovo pitanje:
"to se vie smanjuje, manje mase je neophodno da se ukloni i smanjivanje je bre."
Morison je zurio i zurio, na ivici nervnog sloma, u kavez ija je visina sada iznosila samo jedan
centimetar i koji se i dalje brzo smanjivao. No, Boranova podie ruku i proces stade.

"Paljivo, dr Morisone. Kavez je teak sada samo oko nekoliko stotina miligrama, i svako od nas
bi ga s lakoom polomio. Probajte s ovim."
Ona mu prui veliku lupu. Morison je bez rei prihvati i postavi spram kaveza. Da nije video
proces, i stvari znao od ranije, ne bi mu bilo mogue da dokui kakav se to pokretni predmet nalazi u
kavezu - niti bi njegov um prihvatio sliku tako uasno malog zeca.
No, on je video smanjivanje, i sada je i dalje zurio u udo, sa izrazom pometnje i oaranosti na
licu.
On pogleda navie i Boranova upita:
"Eto, zbilja se dogodilo, zar ne? Jo sumnjate u optike iluzije, maioniarenje, ili - ta ono jo?"
"Droge?"
"Da su droge, dragi doktore, to bi bilo jo vee udo nego sama minijaturizacija. Osvrnite se. Sve
oko vas izgleda i dalje normalno, zar ne? udnovata bi to droga bila koja bi va um usresredila na
jedan jedini predmet, nasuprot svemu ostalom u odaji. Hajde, doktore, ono to ste videli je stvarno."
"Poveajte ga", zatrai Morison bez daha.
Denjev se glasno nasmeja, ali odmah potisnu smeh.
"Ako se smejem, oduvau Katinjku, i onda bi me Nataa i Sofija gaale svime to im je pri ruci.
Ako eli da se uvea, morae da saeka."
"U pravu je", dodade Boranova. Vidite, doktore, bili ste svedok naunoj, a ne arobnjakoj
demonstraciji. Da je posredi meioniarska iluzija pukla bih prstima i zeica bi opet bila u svojoj
staroj veliini u svom starom kavezu, i onda biste znali da ste videli optiku iluziju. Videli ste da
proces zahteva ogromnu energiju - ak i na ovako malom deliu svemira, kakav je ovaj kavez. Da bi
se Plankova konstanta sada poveala, potrebna je ista koliina energija da bi se stvar bez izoblienja
vratila na svoje mesto, to sve ini minijaturizaciju izuzetno skupom tehnikom. Dalje, jedan od
razloga za to je i konzervacija energije, koja se odrava ak i u samom procesu. Ne moemo da neto
deminijaturizujemo nimalo bre no to smo u stanju da se oslobodimo toplote koja tom prilikom
nastaje, i zbog toga nam za obrnut proces uveanja treba mnogo vremena, mnogo vie nego za
smanjivanje."
Morison je i dalje bio nem. Objanjenje u vezi sa konzervacijom energije vie ga je ubedilo nego
sama demonstracija. arlatani ne bi tako dobro potovali osnovna pravila fizike.
"Onda, teko da bi minijaturizacija mogla da bude izum od praktine koristi", ree on. "Pre e to
biti sredstvo za praktino proirenje i produbljenje kvantne teorije."
"I to bi bilo sasvim dovoljno. No, nemojte suditi o novoj tehnici dok je jo u povoju", upozori
Boranova. "Moemo se nadati da emo nai naina kako da izvrdamo tim glomaznim energetskim
promenama i pronai put koji e minijaturizaciju i deminijaturizaciju uiniti efikasnijim poduhvatom.
Mora li, naime, izmena energije proi od elektromagnetnih polja u minijaturizaciono, pa onda, kroz
toplotu do deminijaturizacije? Moda deminijaturizacija moe nekako da se 'primora' da energiju
ponovo vraa u elektromagnetna polja? S tim bismo se, moda, lake nosili."
"Jeste li, moda, nali naina da ukinete drugi zakon termodinamike?" upita Morison mnogo
pristojnijim glasom.
"Ne, nikako. Ne moemo oekivati energetsku razmenu od sto odsto, jer je to nemogue. Ako
bismo, ipak, uspeli da makar sedamdeset pet procenata deminijaturizatorske energije konvertujemo u
elektromagnetno polje, ak, moda, i samo dvadeset pet, bilo bi to znaajno pomeranje od nivoa na
kome smo sada. Kako god bilo, nadam se da smo na tragu tehnici mnogo suptilnijoj i efikasnijoj, tu vi
ulazite u kombinaciju."
Morisonove zenice se proirie.

"Ja? Ali ja o tome ne znam nita! Gde mene naoste za svoj spas? Mogli ste pronai bilo koje dete
iz obdanita, isto bi bilo."
"Nije ba tako. Znamo ta radimo. Hajdemo, dr Morisone, vi i ja idemo u moju kancelariju, dok e
se Sofija i Arkadij pobrinuti da Katinjka ponovo bude kao i pre. Naravno, kroz muan proces po njih
dvoje. Ja u vam pokazati kako nam ipak moete pomoi u naim nastojanjima da minijaturizacija
postane efikasan, tavie, isplativ poduhvat. Jo preciznije, uvideete da ste vi, u stvari, jedina osoba
na svetu koja nam moe pomoi."

KOMA
ivot je prijatan. Smrt je mirna. Obrnuta varijanta bi bila problematina.
Denjev senior
19.
"Ovo je moj sopstveni deli Grotoa", ree Natalija Boranova.
Ona utonu u prilino pohabanu naslonjau koja, mislio je Morison, mora da se ba savreno
prilagodila obliku njenog tela tokom svih ovih godina. On sede u drugu stolicu, manju i jednostavniju,
ije je sedite, prekriveno satenskom presvlakom, zapravo bilo mnogo manje udobno no to je na oko
delovalo. On se obazre oko sebe, osetivi odjednom snanu potrebu za svojim domom. Tanije, bilo
je neega u prostoriji to ga je podsealo na njegovu vlastitu radnu odaju. Bio je tu i kompjuter, sa
velikim ekranom, znatno 'kitnjastijeg' oblika nego njegov, Sovjeti su uopte, u pogledu dizajna, teili
nekim loknastim oblicima. No, Morison brzo odagna tu misao od sebe.
Oseaj slinosti sa njegovim kabinetom bio je prouzrokovan verovatno i zbog prisutnih, neurednih
gomila tampanog materijala i njihovog uvek istog, karakteristinog mirisa knjiga i filmovanih kaseta.
Morison pokua da proita naslov jedne od knjiga, ali bila je udaljena i prilino istroenog izgleda
(knjige uvek izgledaju prastare, ak i kada su sasvim nove). Uini mu se da raspoznaje engleske rei,
to ga i nije mnogo iznenadilo. I biblioteka njegove sopstvene laboratorije posedovala je nekoliko
ruskih klasinih dela koja su mu, pored ostalog, sluila i za povremeno 'podmazivanje' jezikog
znanja.
"Ovde smo sasvim sami", ree Boranova. Niko nas nee ni uti, ni uznemiravati. Kasnije ovde
moemo da donesemo i ruak."
"Vrlo ste ljubazni." Morison se potrudi da ovo ne zazvui ironino.
Boranova to shvati sasvim ozbiljno.
"Nita, nita. A sada, dr Morisone, moram vam rei da nisam uspela a da ne primetim da ste
Arkadij i vi poeli da se oslovljavate sa 'ti'. On je, dodue, ipak donekle prosta osoba, i prilino
predvidljivog ponaanja. Uprkos tome, i uprkos svim okolnostima koje su vas dovele ovamo, pitam
vas jo jednom, jeste li raspoloeni da i na odnos poprimi manje formalne oblike?"
Morison oklevajui odgovori:
"Pa dobro, moete me zvati Albert. No to e biti samo po dogovoru, bez traka ikakvog suvinog
prijateljstva sa moje strane. Ne elim da odagnam seanje na nain na koji sam doveden ovamo."
Boranova proisti grlo.
"Ipak, pokuala sam da te ubedim da doe po svojoj sopstvenoj volji. Cela stvar ne bi otila
dalje od toga da nam zbilja ne gori toliko pod nogama."
"Ako vam je zbilja krivo zbog svega, onda me poaljite nazad u Sjedinjene Drave. Poaljite me
odmah sada, i u tom u sluaju zaboraviti celu ovu avanturu i neu se aliti svojoj vladi."
Boranova lagano zatrese glavom.
"Zna i sam da je to nemogue. I dalje nam gori pod nogama. Videe to uskoro i sam. U
meuvremenu, Alberte, hajde da porazgovaramo, otvoreno, kao lanovi ogromne i jedinstvene naune
porodice, ija vanost prevazilazi i nacionalne probleme i druge vetake tvorevine napravljene da
ljude otue jedne od drugih. Mislim da si do sada ve prihvatio minijaturizaciju kao realnost."
"Pa, primoran sam na to." Morison gotovo tuno zatrese glavom.
"I jesi li uoio problem sa kojim smo suoeni?"

"Da. Utroak energije je ogroman."

"Zamisli, na primer, kada bismo energiju dobijali mnogo jeftinije. Zamisli da, recimo, prilikom
procesa jednostavno ubacimo teker u kuite i ne potroimo vie energije no to bi nam, na primer,
bilo potrebno da zagrejemo penicu."
"Znam, znam. No, oigledno je da je to nemogue. Ili makar vai naunici nisu za to sposobni.
emu onda tolika tajnovitost? Zato onda, ne razglasite dokle ste u istraivanjima stigli i jednostavno
ne saekate na mogue prilive drugih lanova 'jedinstvene naune porodice'? Tajnovitost samo
doprinosi jednom tumaenju: a to je da Sovjetski Savez ima nameru da minijaturizaciju upotrebi u
vojne svrhe, u oruje dovoljno mono da razori obostrano razumevanje koje je dovelo do mira i
saradnje u svetu tokom poslednje dve generecije."
"Nisi u pravu. Sovjetski Savez nema nameru da uspostavi hegemoniju nad ostatkom sveta."
"Nadam se da govori istinu. No, ako je tajnovitost iz nekog razloga potrebna, razumljivo je da e
se svi ostali pitati u emu je stvar i treba li se pripremati na uzvraanje mogueg udarca."
"Hoe rei da Sjedinjene Drave nemaju svojih tajni?"
"Nemam pojma. Amerika vlada ne nalazi za shodno da mi se poverava. Ako ih i ima, to je vrlo
verovatno, onda ne odobravam ni to. Ima li tolike potrebe za tajnovitou? ta znai to da vi
usavravate minijaturizaciju, ili mi, ili u duetu, ili to se toga tie, Afrikanci? Mi, Amerikanci
izmislili smo avion i telefon. Vi imate i jedno i drugo. Prvi smo dospeli do Meseca, ali vi danas
imate ravnopravan udeo u svemirskim istraivanjima. Vi ste, nasuprot tome, prvi reili problem
fuzione moi i prvi izgradili solarnu stanicu u svemiru, mi danas koristimo i jednu i drugu blagodet."
"Potpuno je tano sve to kae", odvrati Boranova. "No, bez obzira na to, ve itav vek ceo svet
smatra (tavie, uveren je) da Amerika tehnologija prevazilazi sovjetsku. To nas sve vreme
razdrauje i bilo bi izuzetno poeljno da se prevrat izvri upravo takvim revolucionarnim otkriem
kakvo je minijaturizacija."
"A ta emo sa jedinstvenom naunom porodicom koju pominje? Jesi li ti, u stvari, samo
Sovjetski naunik ili i lan te porodice?"
"I jedno i drugo", ljutnu se Boranova. "Da je to stvar samo moje odluke, moda bih se i reila da
sva otkria prenesem u svet. Ipak, ja ne donosim odluke. To ini moja vlada, a moje je da potujem
njene odluke. Sutinski, ni kod vas, u Americi, nema razlike, niti nam vaa amerika nadobudnost i
izigravanje superiornosti doputa da se ponaamo drugaije."
"Ali zar onda poziv jednog amerikog naunika u pomo ne predststavlja trn u oku vaoj sujeti?"
"Da, to ostavlja pomalo kiseo ukus u ustima. No, to e Amerikancima dati oseaj da su imali udela
u poduhvatu, to emo, Alberte, prihvatiti i mi sami. to se toga tie, ti e, Alberte, pokazati da si
dobar Amerikanac i zadrati odlinu reputaciju ukoliko nam pomogne."
"Znai, mito?" Morison se gorko nasmeja.
"Ako to tako tumai", Boranova slegnu ramenima, "ja ti sigurno neu rei 'nemoj'. Hajde, pokuaj
da sebe primora da razgovaramo prijateljskije. Videemo ta e se iz toga izroditi."
"Reci mi onda neto. Sada, kada priznajem da verujem u minijaturizaciju, reci mi, makar ukratko,
fizike zakone i mogunosti pod kojima se proces moe odvijati. Zanima me."
"Nemoj se praviti naivnim, Alberte. Opasno bi bilo, za tebe samog, da sazna previe. Kako da te
onda pustimo da se vrati u svoju zemlju? Pored toga, iako mogu da upravljam procesom, ni ja ne
znam ta je sve potrebno da bi se on uinio moguim. U suprotnom, sovjetska vlada teko da bi
rizikovala da me poalje u Sjedinjene Drave."
"Misli, neko bi te kidnapovao, kao to ste vi mene? Misli li da se u Americi mogu dogoditi
takve stvari?"

"Jasno da mogu. Pitanje je samo vanosti i motivacije."

"Dobro, a ko onda zna osnove minijaturizacije?"
"Nije ni to neto to bi ti morao znati. No, neto ti ipak mogu rei: Pjotr apirov jedan je od
takvih."
"Pit ludak", nasmeja se Morison. "Nisam ak ni iznenaen."
"Ne bi ni trebalo da bude. Kad kae 'ludak' nadam se da se ali. Pjotr je bio prvi koji je na
svetlost dana izneo racionalne osnove minijaturizacije. Naravno", ona poprimi zamiljeni izraz,
"mogue je da takvo neto zahteva i odreen stepen 'ludila" ili u najmanju ruku, sasvim jedinstvenog
naina razmiljanja. Osim toga, apirov je prvi otkrio i mogunost postizanja minijaturizacije uz
minimalan utroak energije."
"Kako? Izmenom energije deminijaturizacije u energiju elektromagnetnog polja."
Boranova iskrivi lice.
"Samo sam ti dala primer. apirovljev metod je znatno suptilniji."
"Moe li mi to objasniti?"
"Samo ovla. apirov naglaava da, to se tie dva glavna aspekta teorije Univerzuma kvantitativnog i relativistikog - oba zavise od konstanti koje postavljaju odreene granice. U
kvantnoj teoriji to je Plankova konstanta, koja je veoma malena, ali ipak, ne na nuli. U teoriji
relativnosti to je brzina svetlosti, ogromna, ali ne i beskonana. Plankova konstanta postavlja donju
granicu veliine prenosa energije, a brzina svetlosti gornju granicu brzine prenosa informacija.
apirov, dalje, iznosi da su te dve konstante meusobno povezane. Drugim reima, ukoliko se
Plankova konstanta smanji na nulu, brzina svetosti bi postala beskonana."
"to bi svemir uinilo malim", dodade Morison.
"Da", klimne Boranova. "Prema apirovu, ogromna koliina energije koju utroimo prilikom
procesa potie otuda to se vrednosti ne kreu u paru, na obrnuto srazmerni nain, to jest, Plankova
konstanta je smanjena, ali se brzina svetlosti ne poveava. Kada bi bilo drugaije, energija bi tokom
minijaturizacije plovila od konstante brzine svetlosti ka Plankovoj konstanti, i u suprotnom smeru
tokom deminijaturizacije, to bi dalje znailo da se brzina svetlosti poveava tokom minijaturizacije i
smanjuje tokom deminijaturizacije. Efikasnost bi bila stoprocentna. Vrlo malo energije bilo bi
utroeno za minijaturizaciju a uveanje bi moglo trajati veoma kratko."
"A zna li apirov kako e to postii?"
"Rekao je da zna."
"Rekao? Zato u prolom vremenu? Je li se u meuvremenu predomislio?"
"Ne ba."
"Pa, kako onda?"
Boranova ne odgovori odmah.
"Alberte", poe ona skoro molelivim glasom, "ne tri pred rudu. Hou da i sam razmilja. Zna
da je minijaturizacija mogua. Zna kako se odvija, mada ne sasvim na najpraktiniji nain. Zna da
to moe znaiti novu epohu i zna da nije namenjena destruktivnim svrhama bilo koje vrste. im se
uverimo da je sovjetska tehnologija povratila snagu u utakmici i povela, to je neophodno iz
psiholokih razloga koje sam ti vrlo iskreno izloila, sigurna sam da e minijaturizacija biti dostupna
svima, irom globusa."
"Zbilja, Natalija? A da li bi ti, ili tvoj narod imali poverenja u Ameriku, da je kojim sluajem
situacija obrnuta?"
"Poverenja!" Boranova duboko uzdahnu. "Poverenje nije lako stei. Loa strana ljudskog
karaktera u osnovi je ta to smo navikli da u drugima vidimo samo najgore. Ipak, poverenje mora

poeti da se gradi od jedne take, u suprotnom e se sva naa, ionako labava saradnja potpuno sruiti,
i biemo ponovo u dvadesetom veku sa svim njegovim uasima. Poto je Amerika duboko uverena da
je snanija i tehnoloki naprednija nacija, nije li onda u redu da ona prva pokua da ima poverenja u
onog drugog."
Morison samo rairi ruke.
"Na to ne mogu da ti odgovorim. Ja sam jedinka i nisam karakteristian uzorak Amerikanca."
"Kao jedinka i moe da nam pomogne, jer zna da svojoj zemlji nee nauditi."
"Ni to ne mogu da znam, jer jedino to u zamenu dobijam jeste tvoja asna re, a ni ti ne moe
zastupati sav svoj narod, kao ni ja svoj. No, sve to nije toliko bitno, Natalija. ak i kad bih to eleo
svim srcem, kako mogu da uinim da minijaturizacija postane isplativa i efikasna, kada ne znam
gotovo nita o njoj?"
"Samo imaj strpljenja. Jo malo pa emo ruati. Denjev i Kalinjina e uskoro biti gotovi sa
vraanjem Katinjke u prvobitno stanje i onda e nam se pridruiti, zajedno sa jo jednom osobom sa
kojom se mora upoznati. A onda u te, posle ruka, odvesti da vidi apirova."
"Nisam sasvim siguran da e biti lako, Natalija. Maloas si mi rekla da bi za mene bilo opasno da
se susretnem sa bilo kojom osobom koja zna sve o minijaturizaciji. Moda bih mogao saznati vie
nego to je neophodno i rizikovati svoj povratak u Sjedinjene Drave. Zato bih se tome izlagao?"
"apirov je izuzetak, odgovori Boranova tuno. Sigurna sam da e to shvatiti im ga bude
upaznao, a shvatie, konano, i zato smo se obratili ba tebi."
"U to nikada neu biti siguran", odgovori Morison s istom onom nevericom s kojom je do nedavno
gledao na minijaturizaciju uopte.
20.
Ruak je bio posluen u sobi iji su zidovi i tavanica ponovo fluorescentno svetlucali. Boranova
je oito bila ponosna na taj izum, te Morison ne htede da joj saopti kako je Amerika prepuna
elektroluminoscentnih prostora. Niti je hteo da uini sarkastinu primedbu povodom malog, kitnjasto
dekorisanog lustera na sredini tavanice, pored sveg svetla koje je dolazilo od zidova. Ipak, iako
sijalice nisu uticale na osvetljenost sobe, inile su da prostor deluje ivotnije.
Kao to je Boranova i najavila, pridruio im se i peti ovek, predstavljen kao Jurij Konjev.
"Neurofiziar kao i ti, Alberte", ree ona.
Konjev, zgodan i tamnoput ovek u srednim tridesetim godinama, uneo je zbilja dosta topline u
atmosferu.
"Izuzetno mi je drago to smo se upoznali", ree on, rukujui se srdano i radoznalo, rekavi to na
zavidnom engleskom, sa snanim prizvukom Amerikog naina govora."
"Bili ste u Sjedinjenim Dravama, ini mi se", ree Morison na engleskom.
"Da, dve godine sam radio na svom diplomskom pri Harvardskom univerzitetu. To mi je dalo
izvrsnu mogunost da vebam svoj engleski."
"To vam sada nee biti od koristi", dobaci Boranova na ruskom, "budui da dr Morison vrlo
dobro govori ruski. Pustiemo ga onda da ga jo pobolja, zar ne, Jurij?"
"Naravno", odvrati Konjev na ruskom.
Morison je gotovo smetnuo sa uma injenicu da su se nalazili ispod nivoa zemlje. U odaji nije
bilo prozora, to nije bilo nita neobino ak ni za kancelarije na viim spratovima.
Obed nije ba bio takav da bi neko zbog njega sekao vene; Arkadij Denjev je vakao s tihom
usresreenou, a Sofija Kalinjina kao da je bila duhom odsutna. Morison je hvatao njene povremene
poglede, te primeti da na Konjeva nije obraala ni mrvicu panje. Boranova ih je sve nadgledala, no

govorila je vrlo malo. Kao da joj je bilo drago to je tafetu mogla da prepusti Juriju.
"Doktore Morison, moram vam rei da va rad pomno pratim", ree Konjev.
Morison, koje je halapljivo gutao tanku orbu od kupusa, nasmei mu se ljubazno preko stola. Bio
je to prvi kompliment njegovom radu, nasuprot njihovom, otkako se nalazi u Sovjetskom Savezu.
"Hvala vam na interesovanju. No, Natalija i Arkadij su sa mnom na ti, te mi se ini da u imati
tekoa da razmiljam kako se kome obraam. Hajde da se svi jedni drugima obraamo sa 'ti', za ovo
kratko vreme koliko e nam preostati do mog odlaska."
"Pomozi nam", ree Boranova tihim glasom, "i to e zbilja biti kratko vreme."
"Bezuslovno", odgovori Morison isto tako tiho, "poto zaista udim da se vratim."
Konjev pogura razgovor, progovorivi normalnim glasom:
"No, moram da primetim, Alberte, da nigde nisam nikoga sreo ko se slae sa tvojim stavovima."
"To su mi ve rekli neurofiziari u mojoj zemlji", procedi Morison kroz zube.
"Ali zbog ega je tako? Akademik apirov je izuzetno zainteresovan za tvoja zapaanja i tvrdi da
si u pravu, bar delimino."
"Ali apirov nije neurofiziar."
"Nije, ali ima izuzetan oseaj da napipa, ili oseti, pravu stvar. Nikada ga nisam uo kako kae
'ini mi se da je to ispravno' a da se to kasnije zbilja nije ispostavilo ispravnim, bar delimino. On
kae da si ti, verovatno, na izvrsnom putu da ustanovi odlinu, kako on kae, relejnu stanicu."
"Relejnu stanicu? Ne znam na ta misli."
"To je jednom rekao u mom prisustvu. Neka njegova lina misao, rekao bih." On se prodorno
zagleda u Morisona, kao da od njega oekuje reenje zagonetke.
Morison, meutim, samo slee ramenima.
"Sve to sam uinio jeste da sam ustanovio novi nain cefalne analize modanih talasa i, pri tom,
istraivanje suzio na specifian segment neuronske mree koji je odgovoran za kreativno miljenje."
"Mislim da si tu, Alberte, malo preveliki optimista. Nisam ubeen da takva, posebna mrea, zbilja
postoji."
"Moji rezultati to prilino jasno pokazuju."
"Kod pasa i majmuna, da. Meutim, nije sigurno koliko moemo biti uvereni da se isto odnosi i na
znatno sloeniju strukturu ljudskog mozga."
"Priznajem da nisam radio sa ljudskim materijalom. No, paljivo sam analizirao ljudske modane
talase i ti rezultati su u najmanju ruku saglasni sa hipotezom koju sam izneo."
"To je ono to se ne da proveriti, i to ni tvoje amerike kolege nisu u stanju."
Morison opet slee ramenima.
"Precizna analiza modanih talasa je avolski komplikovana stvar, pre svega u kvantitativnom
smislu. Osim mene, niko nije tome posvetio tolike godine."
"Niti iko poseduje specijalnu kompjuterizovanu opremu. Ti si, ini mi se, sam sastavio program
potreban za analizu modanih talasa?"
"Tako je."
"I razloio ga, u literaturi?"
"Razume se. Da sam postigao uspeh koristei program koji je tajna za sve osim za mene samog, on
ne bi znaio nita. Ko bi, bez adekvatnog programa, mogao da proveri i potvrdi moje rezultate?"
"Ipak, uo sam, na Meunarodnom skupu neurofiziara u Briselu prole godine, da neprestano
usavrava taj program i da se ali na nedostatak potvrde vrednosti svog rada, koji proizilazi iz toga
to si u stanju da upotrebi samo programiranje koje ne ukljuuje Furijeovu analizu do dovoljne
osetljivosti."

"Nije, nije tako, Jurij. Naprotiv. Menjao sam program od vremena do vremena, ali sam,
istovremeno, svaku modifikaciju detaljno obrazloio i prikazao u Tehnologiji neurofizike. Pokuao
sam da to objavim i u Amerikom neurofizikom urnalu, meutim, oni ve nekoliko godina odbijaju
da objave moje tekstove. To to svi itaju AN i to ne prate drugu literaturu nije moja greka."
"A opet..." Konjev zastade i namrti se u nedoumici. "Ne znam da li to uopte da kaem, jer to
moe biti jo jedna u nizu tvojih briga."
"Hajde, hrabro. Nauio sam da primam sve vrste primedbi, neprijateljske, sarkastine, ak i
samilosne. Ve sam oguglao. A propos, ba je dobro ovo pile na kijevski nain."
"To je ruak za goste, promrmlja Kalinjina, skoro bez daha. Suvie je masno, loe za figuru."
"Ha!" nasmeja se Denjev glasno. "Loe za figuru! Tipino amerika primedba, koja na ruskom ne
znai nita. Kao to je govorio moj otac: 'Telo zna ta mu treba. Zbog toga neke stvarice i jesu
ukusne.'"
Kalinjina gotovo sa prezirom sklopi oi.
"Recept za samoubistvo", dodade ona.
Morisonu pade u ui da Konjev ni jednog trenutka, pa ni sada, nije pogledao put Kalinjine.
"ta si ono hteo da kae, Jurij? Neto to bi me zabrinulo, tako si rekao."
"Pa, evo. Je li tano da si ti, Alberte, praktino dao svoj program jednom kolegi i da on, upisavi
ga u svoj komjuter, nije uspeo da doe do tvojih rezultata?"
"Sumnja li da taj tip lae?"
"Ne, ne zbilja. Samo mi se ini da su zapaanja toliko delikatna, da bilo kakav pokuaj koji
ukljuuje sumnju u njihovu tanost neminovno vodi u neuspeh."
"Sasvim je mogue", sloi se Morison. "I to su mi ve rekli, nekoliko puta. Ja, meutim, ne mislim
tako."
"Jo jedan tra", zakljui Konjev. "Mrzim da to ponavljam, ali mi se ini da je uasno vano. Jesi
li ti zbilja tvrdio da si osetio tue misli prilikom analize modanih talasa."
Morison odluno zavrte glavom.
"To nikada nisam objavio. To sam rekao nekom kolegi, jednom ili dvaput. Ili tanije, pomenuo
sam da mi se katkad priinjava da me obuzimaju nekakve strane misli dok vrim analizu. Nisam ak
siguran ni da li su to tue misli, koje su u rezonzanci sa mojima, ili naprosto, moje sopstvene misli."
"A takva rezonantnost, je li ona zbilja mogua?"
"Pretpostavljam. Modani talasi emituju mala, slabana elektromagnetna polja."
"Ah! Znai, to je ono na ta je apirov mislio kada je upotrebio izraz 'relejna stanica'! Modani
talasi uvek emituju kolebljiva elektromagnetna polja, uz analizu ili bez nje. Vi ne moete osetiti
rezonancu, ako je to rezonanca, misli nekoga s kim ste u obinom kontaktu, ma koliko mu misli bile
intenzivne. Ali moete, ukoliko usredsreeno istraujete modane talase, uz programirani kompjuter.
Kompjuter se tada, po svoj prilici ponaa kao relejna stanica, uveliavajui ili pojaavajui talase
svog izvora, i projektujui ih u va um."
"Za to nemam nikakvog dokaza, osim svojih povremenih bledih utisaka. A oni, ipak, nisu
dovoljni."
"Moda i mogu biti. Ljudski mozak je daleko savrenija naprava od bilo ega slinog to smo do
sada upoznali."
"A delfini?" upade Denjev kroz puna usta.
"Izvikano", odmah odvrati Konjev. "Oni su odista inteligentni, no njihovi mozgovi su preokupirani
tananim pokretima koje zahteva boravak u vodi, tako da nisu u mogunosti da razviju apstraktno
miljenje specifino za ljude."

"Delfine nisam nikada prouavao", primeti Morison nezainteresovano.

"Ma, nema to veze", ree Konjev pomalo nestrpljivo. "Radije se koncentrii na to da tvoj
kompjuter, pravilno programiran, moda moe da glumi relejnu stanicu koja prenosi misli iz
analiziranog mozga ka tvom sopstvenom. Ako je to mogue, Alberte, onda si nam zbilja potreban ti i
niko drugi na svetu."
Morison naglo ustade i namrti se.
"ak i da uspem da uhvatim tuu misao uz pomo kompjutera, to nikada nisam uspeo i to,
zapravo, poriem, kakve to veze ima sa minijaturizacijom?"
Boranova takoe ustade i pogleda na sat.
"Vreme je, ree ona. Idemo da vidimo apirova."
"ta god on rekao, nita mi nee znaiti."
"Otkrie, ubrzo", napomenu Boranova, metalnog glasa, "da ti on nee nita rei, ali da e ipak
biti dovoljno ubedljiv."
21.
Morison je za sada dosta dobro uspevao da sauva ivce. Na kraju krajeva, Rusi su se prema
njemu ponaali kao prema gostu, i kada bi samo zaboravio na to na koji nain je doveden ovamo, ne
bi imao ni na ta bitno da se poali.
Ali na ta ciljaju? Boranova ga je, ponaosob, upoznala redom sa Denjevim, pa sa Kalinjinom, i
sada sa Konjevom iz potpuno nepoznatih razloga. Neprekidno je sluao kako je potreban i potreban, a
niko mu nije objasnio zbog ega. Evo, sada se i Konjev pokazao nepristupanim.
I sada idu da vide apirova. To mora biti, konano, to dugo ekano visoko ce. Na kraju krajeva,
apirov se zaista, kao oblak, nadvijao nad svim dogaajima jo od njegovog prvog susreta sa
Boranovom, pre dva dana, na konferenciji. On je bio taj koji je izumeo minijaturizaciju, onaj koji je u
vezu doveo Plankovu konstantu i brzinu svetlosti, onaj koji je cenio Morisonov rad, i konano, onaj
koji je napravio primedbu o relejnoj stanici, to je doprinelo da se Konjev uveri kako je on, Morison,
jedini na svetu koji im moe priskoiti u pomo.
Sada je ostalo jo da se odupre navaljivanjima i argumentima najkrupnije ribe. Pa, ako bude
istrajan, ta e Rusi uiniti kada sva navaljivanja i svi argumenti ostanu bezuspeni?
Pretnje silom? Muenje?
Ispiranje mozga?
Morison klonu. Nije smeo toliko da se kocka i tvrdi da nee. Treba da ih ubedi da ne moe. To je,
inilo se bilo razumno stanovite. Kako moe neurofizika, i njegov dubiozan, neprihvaen rad, imati
ikakve veze sa minijaturizacijom?
Kako to da oni sami nisu uviali tako jednostavnu stvar? Zato su se svi pretvarali da je mogue
da neko kao on, ko do pre etrdeset osam asova nije ni pomislio na minijaturizaciju, moe uiniti
neto za njih, njih strunjake u struci, a da oni to ne mogu sami da izvedu, kako bi pomogli sebi
samima?
Dugo su ve hodali hodnicima i, izgubljen u mislima, Morison ni ne primeti da nisu svi na broju.
"A gde su ostali?" upita on.
"Imaju posla", odgovori Boranova. "Nemamo itavu venost na raspolaganju."
Morison nervozno coknu jezikom. Ovi ljudi ba nisu razgovorljivi. Niko se ne rasipa
obavetenjima. Uvek kroz stisnute zube. Dugovena ruska odlika, ili moda navika steena radom na
projektu gde ak i naunici imaju naonjake za sve osim za svoje neposredne dunosti.
Uzimaju li ga za tipino ameriki proizvod? Nita nije uinio to bi ga prikazalo u takvoj svetlosti.

Zapravo, on je zbilja bio specijalista suenog polja delovanja, koji je malo toga znao van svog
gazdinstva. A to je upravo rak-rana moderne nauke, pomisli on.
Opet uoe u lift, primeti od odsutno, i ubrzo se naoe na drugom spratu. Osvrnuvi se oko sebe,
on ugleda poznati dekor, koji je uvek prevazilazio nacionalne podeljenosti.
"ta je ovo, medicinski sektor?" upita on.
"Bolnica", odgovori Boranova. "Groto je sveobuhvatan nauni kompleks."
"A zato smo doli ovamo? Da li u ja..." On zastade, odjednom ophrvan grozom od glave do
pete. Hoe li biti drogiran, ili e, nekim jo suptilnijim nainom biti uinjen pogodnijim za saradnju?
Boranova krenu napred, okrenu se i ponovo doe do njega.
"Dobro, ta te sada plai?" upita ona ljutito.
Morison oseti stid. Jesu li njegove emocije ba svakome toliko vidljive?
"Nita me ne plai", promumla on. "Samo mi je dosta beskonanog hodanja."
"Otkud je ovo beskonano hodanje? Lepo sam ti rekla da idemo da vidimo Pjotra apirova. Idemo
do njega. Hajde, jo samo nikoliko koraka."
Trenutak potom zaokrenue i Boranova ga povede prema prozoru.
On stade uz nju i pogleda. Bila je to neka soba i u njoj se nalazilo nekoliko ljudi. Bila su tu i etiri
kreveta, ali je samo jedan bio zauzet, i okruen opremom koja mu nije bila poznata. Bilo je tu nekih
cevi i staklarije, i Morison prebroja prisutne - najmanje dvanaestak ljudi, verovatno doktora, sestara
i medicinskih tehniara.
"Ovo je akademik apirov", ree Boranova.
"Koji?" upita Morison, zagledajui u lica ljudi, pokuavajui da se priseti lica iz davnog susreta.
"Onaj u krevetu."
"U krevetu? ta mu je?"
"Mnogo toga. U komi je. Ve mesec dana. Sumnjamo da e se ikada povratiti."
"Uasno mi je ao. Zato ste ga i pominjali, tokom ruka, u prolom vremenu."
"Da. apirov, onaj kojeg znamo, u prolom je vremenu. Osim..."
"Osim, ako se oporavi? Upravo ste rekli da su mu anse slabe."
"To je tano. Ali njegov mozak jo nije mrtav. Oteen da, poto je u komi, ali nije mrtav. Konjev,
koji prati va rad, misli da je jedan deo njegove nervne mree u centru za miljenje ostao netaknut."
"Aha", ree Morison, "poinjem da shvatam. to mi to niste odmah rekli? Da ste me tim povodom
otvoreno konsultovali moglo se desiti da ovamo doem redovnom avionskom linijom, dobrovoljno. S
druge strane, pretpostavimo da pogledam njegovo cerebralno funkcionisanje i kaem vam: 'Da, Jurij
Konjev je u pravu.' ta bi vam to znailo?"
"To nam, zbilja, ne bi znailo nita. Ipak, jo ne poinjete da shvatate. A dok ne shvatite problem
sami, ja vam ga ne mogu objanjavati. Znate li, ili makar pretpostavljate li ta je pokopano tu, u jo
ivim elijama apirovljevog mozga?"
"Verovatno njegove misli."
"Naroito one koje znaju u kakvoj su vezi Plankova konstanta i brzina svetlosti. Misli koje znaju
kako e se minijaturizacija uiniti efikasnom, praktinom, i ne toliko zahtevnom u pogledu utroka
energije. Uz te misli, pokopana je i mogunost da se ovoj planeti prui tehnika koja e napraviti
revoluciju u nauci i tehnologijI, i drutvu, mnogo veu nego to je to uinio izum tranzistorskih kola.
Moda e jedino otkrie vatre ostati znaajnije od ovog. Ko e to znati?"
"Jesi li sasvim sigurna da ne dramatizuje stvar?"
"Nije to u pitanju, Alberte. Shvata li, u stvari, da je minijaturizacija nuno povezana sa
beskonanim poveenjem brzine svetlosti? To jest, ako je tako, onda jedan brod, dovoljno

minijaturizovan, moe biti poslat na bilo koji kraj univerzuma uporedivo veom brzinom od brzine
svetlosti. Nee nam biti potrebna putovanja bra od svetlosti. Svetlost e biti dovoljno brza. I nee
nam biti potrebna ni antigravitacija, jer e minijaturizovan brod imati masu gotovo ravnu nuli."
"Ne mogu u to da verujem."
"Nisi verovao ni u minijaturizaciju."
"Hou rei, ne mogu da verujem da je reenje zagonetke zakljuano u mozgu jednog jedinog
oveka. I drugi e doi do toga. Ako ne sada, onda moda sledee godine. Ili recimo, naredne
decenije."
"Lako je ekati, Alberte, kada ti se ne uri. Nevolja je, meutim, u tome to nemamo na
raspologanju sledeu deceniju, ak ni narednu godinu. Groto, koji vidi svuda oko sebe, Sovjetski
Savez kota koliko i ratovanje na frontu srednje veliine. Svaki put kada se latimo minijaturizacije,
ak i kada je u pitanju tek Katinjka, mi potroimo energiju jednaku potronji velegrada u toku jednog
jedinog dana! Ve sada, vladini ljudi poinju da se dure zbog trokova, a naunici koji ne razumeju
vrednost minijaturizacije ili su ljubomorni, ili sebini, ve vrite kako itava Sovjetska nauka gladuje
zbog Grotoa. Ako ne iznaemo sredstvo koje e tediti energiju, i to je vrrrrlo tedeti, ovo mesto e
biti sravnjeno sa zemljom."
"Ali Natalija, ako objavite ono to znate o minijaturizaciji, i to uinite dostupnim Meunarodnom
drutvu za unapreenje nauke, nebrojeni e naunici uposliti svoje umove i nee dugo ekati pre
nego to se neko javi sa reenjem kako usaglasiti Plankovu konstantu i brzinu svetlosi."
"Da", prihvati Boranova. "Moda e onda sreni dobitnik biti Amerikanac, ili Francuz ili
Nigerijac ili Urugvajac. Trenutno, znanje je u glavi jednog Sovjeta i to je kredit koji neemo dati."
"ta je bilo Natalija, sa ogromnom naunom porodicom? Ne seci je u komade."
"Potpuno bi drugaije govorio kada bi, na primer, neki Amerikanac bio na ivici otkria i kada bi
bio zamoljen, ili primoran, da uini neto to bi lovorov venac stavilo na nau glavu. Sea li se
Amerikog odgovora na prvi Sovjetski vetaki satelit lansiran u orbitu?"
"Od tada smo dosta uznapredovali."
"Da, ali tek jedan kilometar, ne deset. Svet jo nije toliko homogen. Nacionalni ponos je jo
poprilino razvijen."
"Utoliko gore po svet. Ako nismo jedinstveni, i ako je nacionalni ponos neto to treba da postane
trajno obeleje, zato bih se ja, lino, liio svog nacionalnog ponosa? Kao Amerikanca, ta me se tie
to Rusima otkrie izmie pod nogama?"
"Od tebe samo traim da shvati koliko je to nama vano. Stavi se, za trenutak, na nae mesto i
pomisli koliko smo oajni to ne moemo da dopremo do neega to nam je pred nosom, i to jedan
od naih, tavie, ve zna."
"U redu, Natalija", prihvati Morison. "To razumem. Ne odobravam, ali razumem. A sada me
sluaj, vrlo paljivo, molim te. Sada, kada razumem, ta elite da uinim?"
"elimo", ree Boranova, ne bez napora, "da nam pomogne da pronaemo ta kriju apirovljeve
misli, njegove i dalje ive i postojee misli."
"Ali kako? Ne postoji nita u mojoj teoriji to bi to priznalo moguim. ak i ako se prizna da
postoje mree misli i ako se modani talasi mogu do u tanine analizirati, ak i da ubedim samog sebe
da povremeno imam oseaj prisustva stranih misli, to je moda istinito, a moda i nije, i dalje ne
vidim nain kako da prouimo modane talase u toj meri da bismo ih pretvorili u prave misli!"
"ak ni ako si u stanju da, detaljno, analizira modane talase jedne jedine nervne elije, kao dela
mree misli?"
"Ne mogu da se u toj meri ograniim na samo jednu eliju."

"Zaboravlja. Moe biti minijaturizovan, i nai se u toj jednoj jedinoj nervnoj eliji."
Morison se zagleda u nju oseajui kako u njemu navire oseaj bolesnog straha. Ona je ve
pomenula neto slino, onda kada su se sreli po prvi put; no, njegov um je to odbacio kao besmislicu,
zastraujuu, ali ipak besmislicu, jer je bio uveren da je minijaturizacija sama po sebi besmislena.
Izgleda da se ipak ispostavilo da nije, i uas je sada delovao kao narkotik.
22.
Morison ni tada, a ni kasnije, nije uspeo da se jasno priseti ta se, zapravo, dogodilo. Nije mu se
ak ni sve pomrailo pred oima - kao da je, u stvari, gledao kroz mutna, neprilagoena soiva.
Prvo racionalno seanje, kako lei na kauu u malenoj kancelariji i Boranova koja ga odozdo
posmatra, a do nje i ono drugo troje, Denjev, Kalinjina i Konjev. Oni su, ipak, stajali nekako izvan
fokusa.
Morison pokua da se uspravi, no Konjev se priblii i stavi mu ruku na rame.
"Molim te, Alberte, odmori se malo. Prikupi najpre snagu."
Morison je arao pogledom od jednog do drugog. Shvatao je da mu je pozlilo, ali se nije seao
neposrednog povoda.
"ta se dogodilo? Kako... kako sam dospeo ovde?" On se ponovo obazre po prostoriji. Ne, ovde
jo nije bio. Kroz prozor je mogao da vidi oveka u bolnikom krevetu.
"Jesam li se onesvestio?" upita on, gotovo dirnut.
"Zapravo, ne", odgovori Boranova. "Izvesno vreme nisi bio ba sasvim pri sebi. Kao da si
pretrpeo ok."
Morison se odjednom seti. Ponovo, ovog puta upornije, pokua da se uspravi i odgurnu
Konjevljevu brinu ruku. Uspeo je, i sada je sedeo, podupirui se rukama sa obe strane.
"Seam se. Rekla si da u biti minijaturizovan. ta mi se onda dogodilo?"
"Zanjihao si se i izgubio ravnoteu. Stavili smo te u nosiljku i dovukli ovamo. Nisi delovao kao
neko kome je neophodna lekarska pomo, vie kao da su ti potrebni odmor i oporavak."
"Nikakvi lekovi?" Morison urno baci pogled na svoje ruke, kao da je oekivao da kroz pamune
rukave ugleda ubode igle.
"Nikakvi", uveravam te.
"Jesam li rekao bilo ta pre no to sam... onemoao?"
"Ni rei."
"Onda u vam sada odgovoriti. Neu biti minijaturizovan. Je li to jasno?"
"Jasno je da tako kae."
Denjev sede na kau pored Morisona, ruku zauzetih dranjem jedne pune boce i jedne prazne
ae.
"Ovo e ti biti potrebno", ree on i napuni au do pola.
"ta je to?" upita Morison uz gest odbijanja.
"Votka", odgovori Denjev. "Nije lek, ali je lekovita."
"Ja uopte ne pijem."
"Uvek ima vremena da se pone, Alberte. Sada je, na primer, vreme da te pie malo zagreje, bez
obzira na to da li pije ili ne."
"Ne, ne pijem zato to neu, ve zato to ne mogu. Nisam ja za alkohol. Uzmem li samo gutljaj,
biu pijan za pet minuta. Potpuno pijan."
"Tako?" Denjev podie obrve. "A emu drugom alkohol uopte slui? Hajde, pokuaemo da
naemo pravu dozu za tebe. Vrlo mala koliina e te zagrejati, poboljati ti cirkulaciju, razbistriti

glavu, uiniti da sabere misli. ak e ti uliti i malo hrabrosti."

Zau se i Sofijin glas kao daak vetra, ali ipak sasvim jasan:
"Ne oekuj, ipak, udo od malo alkohola."
Morison se na ovo naglo okrenu prema njoj. Nije mu se, sada inila tako privlanom kao prilikom
njihovog prvog susreta. Sada je imala neki tvrd i skoro uvreen izraz, bez namere da oprata.
"Nikada nisam tvrdio da sam hrabar ovek", odgovori Morison. "Nikada nisam tvrdio ni da u
vam pomoi. Naprotiv, govorio sam da to neu moi. To to sam ovde rezultat je prinude. To svi
znate. ta vam ja uopte dugujem? Bilo kome od vas?"
"Alberte, ti drhti", opomenu ga Boranova. "Uzmi gutljaj votke. Od toga se nee napiti, a ni mi te
neemo terati da uzme jo."
Oklevao je, a onda, kao da eli da pokae svoju odvanost, uze au iz Denjevljeve ruke i naglo
proguta deo tenosti. Odmah oseti toplotu u grlu koja, ipak, ubrzo uminu. Ukus je vie vukao na
slatkasto nego na neto drugo. On uze jo jedan gutljaj, vei, i odloi au. Denjev je prihvati i,
zajedno sa flaom, ostavi na stoiu kraj kaua.
Morison pokua da neto kae, ali se umesto toga samo zakalja. Saekao je, proistio grlo, a
onda kao bez daha izgovorio:
"Nije ovo, u stvari, tako loe. Ako moe, Arkadije, ja bih..."
Arkadij ponovo posegnu za aom, no Boranova se usprotivi:
"Ne, dosta je, Alberte. Jednim neumoljivim gestom ona zaustavi Denjeva. Nisi nam potreban
pijan, Alberte, ve taman toliko trezan da moe da nas saslua."
Morison prepoznade oseaj razlivanja topline po telu kao i uvek kada bi, iz razloga drutvene
pristojnosti, morao da gucne eri, ili (jednom) suvi martini. Oseao se sposobnim da odbije bilo
kakav argument koji bi Boranova iznela.
"U redu", ree on i zauze okrutno iekivaku pozu.
"Nisam, Alberte, ni rekla da nam bilo ta duguje. Ipak, ao mi je to sve ovo toliko okovito
doivljava. Svesni smo toga da nisi ovek koji ezne za avanturama, kao ni ovek nemaran ili
brzoplet. Stoga smo pokuali da ti stvari predoimo to je mogue bezbolnije. U stvari, nadali smo se
da e stvari shvatiti sam od sebe, bez suvinih objanjavanja."
"Prevarila si se", ree izazovno Morison. "Nikada ne bih bio u stanju da sam doem do takve
gluposti."
"Uvia u emu je naa potreba, zar ne?"
"Uviam. Ali je nuno ne doivljavam i kao sopstvenu."
"ak ni u ime optih ciljeva nauke?"
"To jeste jedan od apstraktnih pojmova koje potujem, ali zarad kog nisam voljan da priloim i
rtvu u vidu svog roenog tela. Vaa potreba je, u mnogo veoj meri, Sovjetski oseaj inferiornosti, a
ne opti ciljevi nauke."
"Onda makar pokai dobronamernost prema amerikoj nauci", ree Boranova. "Ako nam
pomogne, to e ostati zauvek upisano u istoriji nauke. Isto tako, ovo na emu radimo vodie se kao
Sovjetsko-Amerika kooperacija."
"Znai, bili biste spremni da priznate kako jedan Amerikanac uestvuje u projektu?" upita
Morison. "Ili ete stvar prikazati kao iskljuivo Sovjetsko dostignue."
"Moe me drati za re", obea Boranova.
"Sovjetsku vladu nee moi da privoli na tako neto."
"Uas", dobaci Kalinjina. "On sudi prema svojoj sopstvenoj vladi."
"Saekaj, Natalija", umea se Konjev. "Daj da porazgovaram sa naim amerikim prijateljem, kao

ovek sa ovekom." On sede do Morisona. "Alberte, dirnut sam tvojim zalaganjem za svoj sopstveni
rad. No, do sada si postigao sasvim malo. U svojoj domovini nikoga nisi ubedio, a sudei po
sredstvima koja su ti na raspolaganju, ni dalje to nee moi. Dajemo ti snanije oruje, oruje o
kojem do pre nekoliko dana nisi ni sanjao, i oruje koje ti, ako ga sada odbije, nikada vie nee biti
dostupno. Alberte, ima ansu da od romantinih spekulacija naini materijalne dokaze. Uini ono
to traimo, i postae, verovatno, najuveniji neurofiziar na svetu."
"Traite da rizikujem ivot na neemu to niste ni isprobali", zacvile Morison.
"Ne bi to bilo prvi put. I ranije su naunici rizikovali, i polagali ivote da bi napredovali u svojim
istraivanjima. Leteli su balonima i ronili primitivnim batiskafima da bi merili i osmatrali. Hemiari
su se igrali otrovima i eksplozivima, biolozi sa patogenima svih vrsta. Lekari su sami sebi
ubrizgavali neispitane serume, a fiziari ispitivali nuklearne reakcije, potpuno svesni toga da
narednog trenutka mogu da odu u vazduh, ili, ak, da razore itavu planetu."
"To su tek pusti snovi", primeti Morison. "Nikada ne biste dopustili da u javnost procuri vest o
Amerikancu koji pomae va projekat. Pogotovo ako kaete da je sovjetskoj nauci stalo da ne izgubi
potovanje."
"Budimo poteni jedni prema drugima, Alberte", nastavi Konjev. "Tvoj udeo u ovome ne bismo
mogli da sakrijemo ak ni kada bismo to hteli. Amerika vlada zna da si ovde. Znamo da ona to zna. I
ti to zna. Nije ni prstom mrdnula da osujeti operaciju, jer ona eli da si s nama. I ona zna, ili barem
nagaa, zbog ega smo te zvali i ta si uinio za nas; kada objavimo rezultate, to e se moi dokuiti.
I ona e se postarati da Amerika nauka, preko tebe, doe do svog dela kolaa."
Morison ostade da neko vreme sedi nemo, pognute glave, obraza rumenih od popijene votke. I bez
gledanja je znao da su etiri para oiju kao prikovana za njega, a jedva da je i sumnjao da etiri
osobe oko njega ekaju gotovo bez daha.
"Jo jedno pitanje", progovori od najzad, podigavi glavu. "Kako je apirov pao u komu?"
Opet tiina. Svi uperie poglede ka Boranovoj. Morison, primetivi to, uini isto.
"Pa?"
"Alberte", poe Boranova, "rei u ti istinu, ak i ako bi to moglo osujetiti nae planove. Ako
pokuamo da te slaemo imae puno pravo da nam vie ne veruje ni jednu jedinu re, ali ako bude
video da smo iskreni prema tebi, onda e nam i u budue verovati... Alberte, akademik apirov je u
komi jer je on sam bio minijaturizovan, kao to e i ti biti. Tokom deminijaturizacije dogodila se
mala nezgoda, koja je prouzrokovala unitenje jednog dela njegovog mozga, i to po svoj prilici,
trajno. To se, eto, sad zna, moe dogoditi, i to od tebe neemo kriti. Hajde, sada, uzvrati nam ovu
iskrenost i reci da e nam pomoi."

ODLUKA
Uvek smo sasvim sigurni da je odluka koju smo opravo doneli pogrena.
Denjev senior
23.
Morison se, najzad, uspravi, oseajui nesigurnost u nogama, da li od votke, da li od opteg
oseanja napetosti tokom celog dana, ili moda od obavetenja koje je upravo dobio, a o kom nije ni
sanjao. On zatapka nogama, kao da hoe da se uvrsti u stojeem stavu, pa proeta do kraja sobe i
nazad.
Zatim stade pred Boranovu i hrapavim glasom ree:
"Je li vam ikada palo na pamet da je ljudski mozak neto najsloenije to uopte poznajemo i da
on, makar svi drugi organi preive, to moda nee moi?"
"Naravno", odvrati Boranova. "Ali naa su ispitivanja pokazala da minijaturizacija nimalo ne
utie na meusobni odnos delova onoga to se podvrgava procesu umanjenja. Teorijski, i ljudski
mozak moe da je bez problema podnese."
"Teorijski!" uzviknu Morison. "Kako se onda moglo dogoditi da, uz puko teorijsko znanje,
eksperimentiete sa apirovim, ije ste znanje toliko cenili? I kada ste njega upropastili, to i vi
smatrate stranim gubitkom, kako moete biti toliko ludi da meni predloite da otkrijem zbog ega su
kola pola nizbrdo? Izgubiete i mene, to ja, dakako, neu dozvoliti."
"Ne govori kojeta", upade Denjev. "Mi nismo ludaci. NIta to smo uinili nije bilo pogreno.
Greka je, iskljuivo, apirovljeva."
"Na neki nain, to je tano", dopuni ga Boranova. "apirov je bio ekscentrik, to zna i sam.
Mislim da ga vi, Amerikanci, ak zovete i 'Crni Petar'. To verovatno nije daleko od istine. On je
insistirao da bude minijaturizovan. Bio je ve star, i nije eleo da, kao Mojsije, dopre do Obeane
zemlje a da ne zaviri u nju. To su njegove vlasitite rei."
"Niste mu to smeli dopustiti."
"A ko da mu zabrani? Ja? Njemu? Alberte, budi ozbiljan."
"Ne ti. Vaa vlada. Ako je minijaturizacija kao eksperiment toliko dragocena..."
"apirov je pretio da e napustiti eksperiment ako mu se ne udovolji. To nismo smeli da
rizikujemo. Niti je naa vlada toliko imuna na pritiske sa raznih strana. Morala je da potuje javno
mnenje, kao i vaa vlada u slinim situacijama. Da li je to dobro ili loe, ne mogu rei. U svakom
sluaju, apirov je bio minijaturizovan."
"Potpuno ludilo", promrmlja Morison.
"Ne", usprotivi se Boranova. "Ni mi nismo povukli sledei potez bez detaljnih priprema. Bez
obzira na to to je svaka minijaturizacija skupa i to ini da se Centralnom koordinacionom komitetu
digne ono malo kose na glavi, insistirali smo na paljivim pripremama. Dva puta smo
minijaturizovali impanze i dva puta ih vratili u prvobitno stanje, i nismo otkrili nikakve
nedoslednosti, niti putem predanog bdenja nad njihovim ponaanjem, niti putem magnetnorezonantnog ispitivanja aktivnosti mozga."
"impanza nije ovek", kratko dobaci Morison.
"To je zaista neto u ta smo sasvim sigurni", prihvati Boranova sveano. "I u skladu s tim smo
minijaturizovali i jednog oveka, kao sledei potez. Dobrovoljca. Jurija Konjeva, da budem sasvim
precizna."

"Morao sam to biti ja", ree Konjev. "Ja sam najustrije i tvrdio da nikakvo oteenje ne preti
ljudskom mozgu. Ja sam bio neurofiziar odabran za ovaj zadatak i ja sam sastavio sve proraune.
Nisam eleo da rizikuje bilo ko osim mene. ivot je stvar koju, ranije ili kasnije, gubimo svi. Razum
je, ipak, neto drugo."
"Tako hrabar", proapta Kalinjina, pognute glave, pogleda uprtog u vrhove svojih prstiju. "rtva
pravog sovjetskog heroja." Usne joj zadrhtae, kao da e se podrugljivo nasmeiti.
Konjev, meutim, ne skidajui pogled sa Morisona, nastavi:
"Ja jesam lojalan sovjetskoj dravi, ali to mi nisu bile pobude. To bi bilo bez znaaja. Uinio sam
to iz razloga pristojnosti i naune etike. Imao sam poverenja u svoje proraune, no ni to, bez
samorizikovanja, nije bilo dovoljno. Osim toga, to ima veze sa jo neim. Kada se minijaturizacija
konano bude ustanovila kao nauno otkrie, bie zapisano da sam ja bio prvo ljudsko bie
podvrgnuto eksperimentu. To e pomraiti zasluge mog pra-pra-strica, generala koji je uestvovao u
velikom otadbinskom ratu protiv nacista. Time u se zadovoljiti, ne samo zbog svoje sopstvene
slave, ve i zbog svog linog uverenja da su pobede u miru uvek vee od pobeda u ratu."
"A ako bismo odvojili ideale od injenica", prekide ga Boranova, "treba da se zna i to da je Jurij
bio minijaturizovan ak dva puta. Prvi put smo ga umanjili za polovinu i vratili u stvarnu veliinu u
savrenom redu. Drugi put poprimio je dimenzije mia. I opet je u povratku sve bilo kako treba."
"I ta se onda desilo sa apirovljevim umanjivanjem?"
"ta se desilo... Njega nije bilo mogue kontrolisati tako lako. Kao prvo, vritao je da on eli da
bude prva minijaturizovana osoba. Jedva smo ga ubedili da, iz razloga line sigurnosti, saeka na
Konjeva. Posle toga smo nad njim izgubili kontrolu. Kleo se da e napustiti projekat i osnovati novu
laboratoriju sa istim ciljem negde drugde, ako ga ne umanjimo vie nego to smo to uinili sa
Konjevim. Nismo imali izbora. Poto je 'Crni Petar' pominjao ak i to da e da emigrira, vlada ne bi
imala kud, to jest, morala bi da ga stavi pod bravu. Nismo eleli da dospe u zatvor, i minijaturizovali
smo ga do dimenzije elije."
"A to je ipak bilo vie nego to je bezbednost nalagala, zar ne?"
"Ne. Imamo razloga da mislimo da je prvi deo procesa protekao i savrenom redu. Nevolje su
nastupile u povratku, izgleda da se proces odvijao prebrzo i da se temperatura u njegovom telu
povisila. Verovatno je dobio jaku groznicu, ne dovoljnu da ga usmrti, ali dovoljnu da mozak pretrpi
oteenje. Da je neko drugi bio uz njega to bi se dalo izbei. No, poto je deminijaturizacija
potrajala, ispostavilo se da je bilo prekasno. Bio je to uasan udarac, i sve emu se sada moemo
nadati jeste da emo iz njegovog mozga moi da spasemo to se spasti moe."
"Moe se desiti jo jedna nevolja, kako vi to nazivate, prilikom mog sopstvenog umanjivanja. Zar
nisam u pravu?"
"Jesi", odvrati Boranova, "u pravu si. Ne poriem to. Bilo je nevolja i promaaja tokom
sveokupne istorije nauke. Kosmonauti su ginuli i ne treba da te podseam na to da su to bili kako
Rusi, tako i Amerikanci. To ipak nije preilo da se izgradi baza na Mesecu, novom domu za
oveanstvo."
"Da, ali za sva dositgnua vezana za svemir treba zahvaliti dobrovoljcima. Niko nije bio protiv
svoje volje lansiran u prazno. Ja, meutim, nisam dobrovoljac."
"Nemoj se toliko plaiti", ree Boranova. "Uinili smo sve da putovanje bude to bezbednije i
sigurnije. Osim toga, nee ii sam, za razliku od Konjeva i apirova (i Katinjke, da budemo
precizni). Sve troje su bili podjednako bespomoni, jednostavno postavljeni u minijaturizatorsko
polje, okrueno samo spoljnim vazduhom. Ti e, meutim, biti u brodu, nekoj vrsti male
podmornice. I nju smo, bez problema, smanjivali i uveavali. Malo je jeftinije eksperimentisati sa

materijalnim objektom, jer poveanu temperaturu lake moe da podnese. Takav jedan test, zapravo,
slui i proveri otpornosti i postojanosti konstrukcije detalja."
"Ali ja, Natalija, neu ii, makar sa mnom poslali i celokupnu Crvenu armiju."
"Zajedno sa tobom na brodu", Boranova kao da preu upadicu, biemo i nas etvoro. Ja, Sofija,
Jurij i Arkadij. Zato sam te i upoznala sa svakim ponaosob. Mi smo partneri u jednoj od najveih
istraivakih ekspedicija od kada je sveta i veka. Neemo prelaziti okean, niti uznemiravati
sveobuhvatni mir kosmosa. Umesto toga, zaploviemo mikroskopskim okeanom i 'uznemiriti' ljudski
mozak. Misli li da i dalje moe da vai za neurofiziara, naunika, ako odbije jednu takvu
mogunost.
"Da, vrlo lako. Odbijam da poem."
"Sa nama e biti i tvoj program, tvoj softver. Uvek ga nosi sa sobom, pa si ga doneo i ovamo.
Imaemo kompjuter na brodu, model identian tvom sopstvenom u tvojoj laboratoriji. To nee biti
dugotrajno putovanje. Biemo minijaturizovani zajedno sa tobom i snositi rizik istovetan tvome.
Kontrolisae i kompjuterski beleiti sve na ta naiemo i tvoj udeo e time biti ispunjen. Zatim emo
biti deminijaturizovani. Reci da e poi sa nama. Reci da hoe."
"Ne, ne", ponavljao je Morison, stisnutih pesnica i vrstog lica. "Neu poi sa vama. Neu."
"ao mi je, Alberte", ree Boranova, "ali to nije pravi odgovor. Ne moemo ga prihvatiti."
24.
Morison je oseao kako mu srce ubrzano lupa. Nije bio siguran da e, ako se ovo izrodi u
frontalni okraj snaga volje, uspeti da izie na kraj sa ovom enom koja je, uprkos svojoj ljubaznosti
i predusretljivosti, bila kao od elika. tavie, sa sobom je imala kompletan operativni aparat
Sovjetskog Saveza, dok je on bio potpuno sam.
"Zar je mogue da ne uviate da je itava ova ujdurma samo romantino zanoenje?" poe on.
"Kako moete znati da su Plankova konstanta i brzina svetlosti u ikakvoj vezi? Sve to imate jeste
apirovljeva trvrdnja, zar ne? A da li vas je uputio u bilo kakve pojedinosti? U dokaz? Objanjenje?
Matematike analize? Sve to imate jeste tvrdnja, plod mate. Zar ne?"
Morison se trudio da zvui ubedljivo. Na kraju krajeva, da im je apirov zbilja ostavio u amanet
neto vie od puke izjave, ne bi se oni sada tako oajniki trudili da proakaju taj akademski mozak.
Morison duboko uzdahnu, oekujui odgovor.
Boranova pogleda Konjeva, pa odgovori, ne bez zlovolje:
"Nastaviemo da ti otkrivamo istinu, samo istinu, i nita osim nje. Zbilja su nam na raspolaganju
samo tvrdnje, kao to si ve primetio. Uivao je u svojoj tajanstvenosti, bar dotle dok ne bude u
stanju da elegantno izrui na talon svoje izume. U tom pogledu bio je krajnje infantilan. Moda je to
bio jo jedan izraz njegove svojeglavosti ili njegovog genija ili moda svega zajedno."
"I vi, posle toga, i dalje tvrdite da takve, neproverene i nedokazane spekulacije imaju bilo kakvu
vrednost?"
"Kako bi akademik Pjotr apirov rekao: 'Uveren sam u to i taka', uvek bi se pokazalo da tako i
jeste. Na kraju."
"Ma nemojte. Uvek?"
"Gotovo uvek."
"Ha, gotovo uvek! E, ovog puta moda grei."
"Zbilja, moda."
"ak i ako je imao neku zamisao koja bi se mogla pokazati korisnom, ona moe biti lokalizovana u
onom delu mozga koji je uniten."

"To je mogue."
"ak i da nije tako, odnosno da ta ista zamisao lei u netaknutom predelu mozga, mogue je da ja
ne budem u stanju da modane talase prevedem kako treba."
"I to je mogue."
"to znai: apirovljeva sugestija moe biti pogrena; zatim, ak i da to nije sluaj, mogla bi biti
van domaaja; ili ak i da to nije sluaj, ja moda neu biti u stanju da je odgonetnem. Imajui sve to
u vidu, kakve su nam anse za uspeh? Oigledno bismo rizikovali ivote i stavljali glavu u torbu zbog
neega u emu, gotovo sasvim sigurno, ne moemo uspeti?"
"Objektivno gledano", sloi se Boranova, "moe se initi da su nam izgledi sasvim mali. Meutim,
ukoliko ne budemo stavili na kocku sve to imamo, pa i ivote, izgledi su nam ravni nuli, apsolutnoj
nuli. A ako rizikujemo ivote, izgledi zbilja nisu veliki, ali nisu ni ravni apsolutnoj nuli. Dalje, ak i
pod tim uslovima mi moramo rizikovati, bez obzira na to to kao najbolju varijantu uzimamo
mogunost da nam izgledi ipak nisu ravni nuli."
"to se mene tie", primeti Morison, "rizik je prevelik, a izgledi premali."
Boranova spusti ruku na njegovo rame i blago ree:
"To ipak nije tvoja defonitivna odluka, zar ne, Alberte?"
"Naprotiv, najdefinitivnija."
"Razmisli. Razmisli o vrednosti poduhvata za Sovjetski Savez. ak i za tvoju zemlju, vrednosti i
pogodnosti koje e izii na videlo kada objavimo tvoje uee, vrednosti za nauku uopte, vrednosti
za tvoju slavu i reputaciju. Sve ovo ti ini na ast, Alberte. Protiv toga stoje samo tvoji lini strahovi.
To je razumljivo, ali ivot trai prevazilaenje strahova."
"To to u razmisliti nee uiniti da promenim odluku."
"Bez obzira na sve, razmiljaj do sutra ujutro. To je itavih petnaest asova i ujedno najvie
koliko moemo da ti pruimo. Dabome, odmeravanje strahova s jedne i nada s druge strane moe
potrajati i itav ljudski vek, ali toliko vremena nemamo na raspolaganju. Jadni apirov moe da lei
u komi jo deset godina, no, ne znamo koliko e njegova olupina od mozga jo delovati kako treba i
uvati ideje tamo gde im je mesto. Ne usuujemo se da previe ekamo."
"To su vai problemi i ja sa njima nemam nikakve veze."
Boranova kao da nije ula nijednu od njegovih upadica; ni za trenutak nije menjala svoj nadasve
ljubazni i prijateljski ton.
"Neemo te sada vie ubeivati. Bolje je da sada veera neto lagano. Moe da gleda
Holoviziju, da ita, moe da razmilja ili da spava. Arkadij e te otpratiti do hotela, i ako ima
bilo kakvih pitanja, slobodno pitaj njega."
Morison klimnu.
"I ne zaboravi, Alberte, sutra nam mora rei ta si odluio."
"Mogu ti to odmah rei. Sve po starom."
"Ne. Tvoja odluka mora biti da e nam se pridruiti i pomoi nam. Pobrini se da to bude tvoja
odluka, jer ona to mora biti, i onda e nam svima biti lake.
25.
Pokazalo se da u odaji za ruavanje vladaju mir i nekakva meditativna atmosfera. Veera ba nije
bila obilna, to jest, Morison jedva da je ita pojeo, to Denjeva, po svemu sudei, nije ni najmanje
brinulo. On je beskrajno brzo jeo i priao kao navijen, uglavnom smene priice sa svojim ocem u
glavnoj ulozi, po svemu sudei presrean to moe da ih ponudi sasvim novoj publici.
Na jednu ili dve Morison se ak i nasmei, vie jer mu se inilo da se Denjev pribliava trenutku

kada vie nee biti u stanju suvislo da pria, nego sbog svoje ozbiljne zainteresovanosti za
pripovesti.
Valerija Paleron, servirka za dorukom, jo je bila na svom mestu. Bio je to dug dan. Meutim,
niti se to odraavalo na njenu platu, niti je to podrazumevalo njen prekovremeni rad. U svakom
sluaju, kad god bi se pribliila stolu oima je prosto streljala Denjeva, moda zbog njegovih
priica koje su se, pomisli Morison, u prilinoj meri izrugivale sovjetskom reimu.
No, Morison nije uivao ak ni u onome to se njemu samom vrtelo po glavi. Sada, kada je postao
svestan svoje nemoi da ode iz Grotoa, iz Maljenkigrada, iz Sovjetskog Saveza poeo je da osea
gotovo izopaeno interesovanje za poduhvat. Shvatio je da ga minijaturizacija ipak golica, ali samo
kao sredstvo da dokae valjanost svojih teorija, samo da trijumfuje nad budalama koje su ga prerano
sahranile.
Zbilja, od svih argumenata dr Boranove, izgleda da je najplodotvorniji bio upravo ta lina,
personalna linija. Sva druga pozivanja na dobro nauke, na humanost, ili na uspeh nacije, ili nacija,
bila su sasvim efemerna. Njegovo mesto na naunoj top-listi bilo je vie. To je ono to mu se uvuklo
pod kou.
On iskoristi naredni servirkin prolazak kraj stola pa je upita:
"Dokle traje vae radno vreme, konobarice?"
"Sve dok se vi ne reite da se mrdnete odavde", promrsi ona.
"Samo bez urbe", umea se Denjev i iskapi novu au. Ve je petljao jezikom, sav rumen.
"Toliko mi se dopada drugarica konobarica da bih mogao ovde da sedim dokle Volga ne presui, i da
gledam njeno lice."
"Jo kad ja ne bih morala da gledam tvoje", proguna Paleronova.
Morison napuni Denevljevu au.
"ta ti zapravo, misli o madam Boranovoj?"
Denjev je ukrtenih oiju posmatrao au, ali je ne uze odmah u ruku.
"Nije ba naunik prve klase", odgovori on sa oiglednom tekoom, "ali je dobra kao
adminnnistraaator. Bisstra, odlluna i nepod... nepodmitljiva. Ponekad je kao zubna bolest... mislim,
uporna. Ako je adminisstrator nepodm... suvvie poten, to ti ivot ini teim. Ba oboava
apirova, i misli da je on nedi ...ne...ne... nediskutabilan. To je to."
Morison nije bio siguran da je dobro razumeo upotrebljenu re.
"Misli, ona tvrdi da je on uvek u pravu?"
"To, burrazeru. Ako je on rekao da zzna kako e da pojeftini minijatturizaciju, ona je uverena u to.
Isto i Jurij. I on ga oboa... va. Ali Boranova je gllavna, ona e te poslati u apirovljev mozak.
Kakko god bilo, poslae te. Ima ona naina. to se klinca tie, mislim, Jurija, on je mozz... ak ekipe.
Vrrlo brilijantan." Denjev uverljivo zaklima glavom i jo malo dosu u au.
"Zanima me Jurij Konjev", ree Morison, pratei pogledom au koja se uzdie, "u vezi sa
Sofijom Kalinjinom."
Denjev se pohotno isceri.
"Dobra riba." A onda dodade tuno: "Ali uopte nema smisla za hu ... humor."
"Pa, udata je.
Denjev se usprotivi ee nego to je to morao:
"Ne, ne."
"Rekla je da ima bebu."
"Da, da, devojicu, ali, od braka se ne trudni. Stvar je kreveca ... udat ili ne, stvar je kreveca."
"A ta na to kae puritanska sovjetska vlada?"

"Nita, ali nikkako je nije... ni pitala." On prsnu u smeh. Ossim toga, ona je naunik u Maljenki...
gradiu, pa ima poseban trettman."
"ini mi se", nastavi Morison, "da se prilino zanima za Jurija Konjeva."
"I ti si primetio? Nije ti mnogo ni trebalo. ak je i objavila da je on sa... sauesnik u igrici koju
sam ti maloas spomenuo."
"Oh?"
"Ali ha ha, on porie. Vrlo estoko, ak. Misslim da je humorrietino to, ali na gorrak nain, to
moraju da rade zajedno. Oboje su vezani za projekat i sve to on moe to je... da se pravi da ona ne
postoji."
"Primetio sam da nikada ne gleda u nju. Ali mora da su nekad bili u dobrim odnosima.
"Vrrrlo dobrim, ako je verovati njoj. U svakom sluaju, bili su vrrlo diskreten... diskretni. Ali ta
to menja? On njoj nije potreban. Ona ima dobru platu, moe sama da izdrava dete. Dok radi, ima ko
da se stara o maloj. Sve je u redu, osim njenih sopstvenih emocija."
"A zbog ega su se rasturili?"
"Ko to zna? Ljubav... ljubavnici se uvek svaaju na krv i no oko gluposti. Zato se ja nikada ne
zaljubljujem... bar onako, kljievno. Ako mi se neka dopadne... poigram se s njom. Ako mi dosadi,
povuem se. Moja je srea da mi se dopadaju oglavnom prag ... pragmatine, je li to dobra re? ene,
a i ja sam ti takav, i onda se niko ne buni. Ko to kae moj stari: 'ena koja ne frke ne mo' biti
bezgrena.' Da budem iskren, nekada se one dosauju, to jest ponu pre mene da se dosauju, ali ta
onda? Ona koja se od mene umori nije za mene, a uvek ima i drugih."
"ini mi se da i Jurij slino misli, zar ne?
Denjev je opet ispraznio au i sada ju je branio od novog Morisonovog pokuaja da mu dolije.
"Ne, dosta, dosta!"
"Nikad nije dosta", mirno ree Morison. "Pitao sam te za Jurija."
"A ta ho... hoe da ti kaem? Ne, nije Jurij kao pelica... od ene do ene, mislim... ali uo
sam... On se mutno zabulji u Morisona. Zna i ssam kako to ide. Jedan kae drugom, drugi kae
treem, i na kraju... pokvareni telefon. uo sam da, kada je Jurij bio u Americi, na dokolovavanju,
da se zaljubio u Amerikanku. Priali su: 'La belle Americaine' a onda je jo bila sirota mala
sovjetska Sofija. Moda je u tome stvar. Moda se od tada promenio i moda jo sanja o svojoj
dragoj tamo preko mora."
"Znai, zbog toga Sofija toliko ne podnosi Amerikance?"
Denjev otpi jo jedan gutljaj.
"Naa Sofijica nikada nije volela Amerikance. Nita udno." On se nagnu ka Morisonu, koji se
gotovo zanesvesti od Denevljevog zmajskog daha. "Amerikance teko da mo' voleti... bez uvrede."
"Ne vream se", odvrati Morison zlokobno, posmatrajui kako Denjevu glava pada, da bi se
konano ugnezdila na njegovoj ispruenoj desnoj ruci. Disanje mu se ujednai.
Morison saeka oko pola minuta, a onda jednim pokretom ruke dozva servirku.
Ona odmah doe, primetno vrckajui u hodu. Denjevu samo dobaci jedan prezriv pogled.
"ta je bilo, hoete da unajmim zapregu da princa odnesemo u krevet, je li?" upita ona.
"Ne jo, gice Paleron. Ja sam Amerikanac, kao to znate."
"Svi znaju. Izgovorite tri rei i onda stolice i stolovi meusobno klimaju i kau: 'Da, on je
Amerikanac.'
Morison se tre. Uvek je bio ponosan na svoj ruski, a ovo je bilo ve drugi put kako mu se ta ena
izruguje.
"Nije ni bitno", zakljui on. "Ovamo sam doveden na silu, protiv svoje volje. Mislim da je to

uinjeno protiv naloga sovjetske vlade, koja bi, da je mogla, spreila ovakvo ophoenje prema meni.
Ovi ljudi ovde, dr Boranova, koju ste sami proglasili Caricom, ponaaju se samovoljno. To sovjetska
vlada mora da zna, i onda e ona delovati brzo, sa ciljem da me vrati u Sjedinjene Drave i
predupredi meunarodni incident koji niko ne bi eleo. Zar se ne slaete?"
Kelnerica se samo podboi.
"A kome je bitno, bilo ovde, bilo u Americi, slaem li se ja ili ne? ta sam ja, diplomata?
Oivljeni duh cara Petra Velikog, Pijandure?"
"Moete se pobrinuti", ree Morison, odjednom uz izvesnu nesigurnost u glasu, "da vaa vlada
sazna za to. Odmah. to pre."
"ta vam je na umu, Ameru? Samo svom momku da kaem, a on je u Prezidijumu, pa da sve bude
kako treba? Kakve ja, pobogu, veze imam sa vladom? tavie, i to vam ozbiljno govorim, drue
Strane, neu vie ni da ujem da mi se tako obraate. Mnogo je dobrih, odanih graana ove zemlje
tako podleglo inostranim blebetavim uticajima. Naravno, ovo u sve prijaviti drugarici Boranovoj i
ona e se pobrinuti da me ostavite na miru."
Ona odjuri i Morison ostade, zagledan u mesto gde je do tada stajala. Prenu se, iznenada, tek kada
zau poznati glas:
"E, dragi moj Alberte, sinko moj, je li ti sada, konano, dosta?"
Denevljeva glava se podie sa svog dotadanjeg leita i istog asa se ukazae dva zakrvavljena,
ali savreno trezvena oka.
"Ba sam se pitao zato li ti je toliko stalo da me naliva piem, pa sam dopustio sebi jedno
umetniko hrkanje. Zbilja, interesantno, sve to se u meuvremenu desilo."
"Nisi pijan?" promuca Morison, sav u udu.
"Bio sam, dodue, i trezniji u ivotu", odgovori polako Denjev, "ali ne, nisam pijan. Vi
antialkoholiari imate obiaj da preterujete kada odmeravate brzinu kojom e se jedan Rus naljoskati
i zanesvestiti, to samo pokazuje koliko je u stvari opasno biti antialkoholiar."
Morison i dalje nije mogao da poveruje u to da je servirka odbila da sarauje.
"Zar nisi rekao da je ta ena uhoda?"
"Jesam li?" Denjev slee ramenima. "Rekao sam da je to sasvim mogue. No, sumnje se katkad
pokau i netanim. Osim toga, ona me bolje poznaje nego ti, dete moje, i verovatno nije nasela. U
stvari, kladim se u deset rubalja da je znala da sluam, i to nauljenih uiju. ta bi ti pod takvim
okolnostima rekao da si na njenom mestu?"
"ak i u tom sluaju", rei Morison da spusti karte, "ona bi ula ta sam rekao, i sasvim sigurno bi
o pravom stanju stvari obavestila nekoga iz vlade. A da bi izbegla meunarodni incident, vaa vlada
bi izdala naredbu da budem osloboen i poslala bi me, uz izvinjenja, kui, a vi biste svi ostali ovde
da se s njom objanjavate. Mislim da je bolje da me spakujete i poaljete za Sjedinjene Drave dok
je jo vreme."
"Intrigantu bistri, samo trai vreme, nasmeja se Denjev. Suvie romantine poglede baca na
nau vladu. Naravno, postoji mogunost da se vrati kui, no oigledno, tek poto bude
minijaturizovan, i..."
"Mislim da niko od krupnijih zverki ne zna da ste me oteli. S tim se nikada ne bi sloili."
"Moda, kao to kae, ne znaju, a moda e ak i krgutati zubima kad uju, ali ta im drugo
preostaje? Vlada je investirala previe novca u ovaj projekat, da bi te pustila pre no to joj se ulog
isplati ili se, ak, ne pokae da je dobitak vredniji od uloga. Zar ti to ne zvui logino?"
"Ne, iz tog razloga to nemam nameru da pomaem." Morison oseti kako se inat u njemu ponovo
budi. "Neu dozvoliti da me minijaturizujete."

"To e odluiti Nataa. Bie nemilosrdna, tek toliko da zna. Shvata li da si zamalo ugrozio sve
nas koji radimo na projektu, zapretivi nam padanjem u nemilost kod nae vlade. Neki od nas bi
moda bili i suspendovani ili neto jo gore. I to posle naeg vrlo uljudnog ponaanja i ljubaznosti."
"Ama, kidnapovali ste me!"
"ak i to smo uradili s panjom i brigom. Je li ti to, priznaj, nakodilo na bilo koji nain? Je li
bilo loe postupano s tobom? Ipak, pokuao si da nam naudi. Mislim da e ti se Nataa dobro
naplatiti za to."
"A kako to? Silom? Muenjem? Drogama?"
Denjev prevrnu oima.
"Kako ti nju slabo poznaje! Ne ini ona takve stvari. Ja bih jo i mogao, ali ona ne. I ona je
mekog srca kao i ti, zloesti moj Alberte. Ali na svoj nain. Videe, primorae te na saradnju."
"Je li? A kako?"
"Ne znam. Nikako mi nije jasno kako joj to uspeva. Ali ona to ume. Videe. Njegov se osmeh
pretvori u vuje keenje. I upravo to keenje uini da Morison napokon izgubi i poslednju nadu.
26.
Morison se, u Denevljevoj pratnji, vrati narednog jutra u Groto. Uli su u veliku zablindiranu
prostoriju bez prozora, Morisonu potpuno nepoznatu. Nije to, oigledno, bila, Natalijina kancelarija;
i odaja je delovala impresivno, kao i sva mesta gde se ne tedi na veliini i prostornosti.
Boranova je sedela iza ogromnog stola, tano ispod fotografije sovjetskog Izvrnog komiteta i nije
izgledala kao da je dobre volje. U uglu sa njene leve strane nalazio se rashladni ureaj za vodu, a sa
suprotne strane kabinet za posmatranje mikrofilmova. Bilo je to sve to se u prostoriji nalazilo.
"Evo, doveo sam ga", ree Denjev. "Ovo nestano stvorenje pokualo je da iza naih lea paktira
sa armantnom Palernovom, u nameri da nam navue bedu na vrat."
"Primila sam izvetaj", primeti Boranova mirno. "Idi sada, Arkadije. Hou da ostanem nasamo sa
doktorom.
"Misli li da je to dobro, Nataa."
"Da. Albert nije, koliko mi se ini, nagao ovek. Je li tako, Alberte?"
"Ne igrajmo se vie, Natalija." Bile su to prve Morisonove rei izgovorene tog jutra. "ta hoe?"
Boranova odluno odmahnu rukom i Denjev izie. im se vrata za njim zatvorie, ona upita:
"ta ti je to trebalo? Zato pokuava da stupi u savez sa nekim za koga si smatrao da je
obavetajac? Jesmo li toliko loe postupali sa tobom?"
"Jeste", odvrati ljutito Morison. "Kako ne moete da sebi utuvite u glavu da je moje deportovanje
u Sovjetski Savez neto to ne mogu da prihvatim? I jo od mene oekujete zahvalnost! Misli, zato
to mi do sada niste razbili glavu? Verovatno bi vam i to palo na pamet samo da vam moja glava nije
od tolike vanosti."
"Da nam tvoja neoteena glava nije od koristi, ostavili bismo te na miru. To zna, a zna i koji su
te razlozi doveli ovamo. To smo ti vrlo opirno objasnili. Da si jednostavno pokuao da pobegne, to
bih razumela, ali nain koji si smislio doveo bi u opasnost i projekat i nas same, samo da si uspeo u
tome. Nadao si se da se naa vlada ne bi sloila s naim delovanjem i da bi te pustila kui. ta bi se,
u tom sluaju, dogodilo sa nama?"
Morison okrutno stisnu usta.
"Nema drugog naina. Govori stalno o vaim potrebama. I ja imam svoje."
"Alberte, pokuali smo na sve razumne naine da te ubedimo da sarauje. Nismo upotrebljavali
silu, niti smo ti njome pretili, niti priali ma kakve neprijatnosti od trenutka kada smo se ti i ja

upoznali. Zar nije tako?"

"Verovatno."
"Verovatno? To je istina. Ali sve je to beznadeno. Ti i dalje odbija da pomogne."
"Tako je, i tako e i biti."
"Onda sam primorana, mada vrlo nevoljno, da odigram sledei potez."
Morison oseti kako mu je srce poskoilo i opet mu se javi strah, no on upre sve snage da zazvui
samouvereno.
"A taj potez je?"
"eli da ide kui, nazad u Ameriku. Odlino. Ako su sva naa ubeivanja propala, vratie se."
"Ozbiljno govori?"
"Jesi li iznenaen?"
"Jesam, ali prihvatam. Drim te za re. Kada polazim?"
"im im kaem ono to imam da im kaem."
"Pa, reci. Reci istinu."
"To e biti malo tee, Alberte. To e moju vladu dovesti u neugodan poloaj, jer e morati da
porekne saglasnost za moje postupke. Ja lino biu u gadnoj nevolji. Bilo bi nerazumno da od mene
oekuje da tako postupim."
"Pa, ta e onda rei?"
"Rei u da si ovamo doao od svoje volje, da pomogne."
"To bi bilo isto tako gadno za mene, kao i priznanje otmice za vas", ree Morison. "Ovo moda
jesu nova vremena, ali stare navike se teko gube; a amerika javnost bila bi vie nego sumnjiava
prema naunku Amerikancu koji odlazi u Sovjetski Savez da pripomogne. Stara nadmetanja ostaju, a
ja moram da mislim na svoju reputaciju."
"Da, zbilja, treba imati u vidu i tu tekou", sloi se Boranova. "Ali s moje take gledita, bolje je
da ti strada nego ja."
"Ali ja to neu dopustiti. Misli li da bih i trenutka oklevao da saoptim punu istinu?"
"Alberte, misli li ozbiljno da bi ti iko verovao?" upita Boranova mirno.
"Naravno da bi. Moja vlada zna da ste me pozvali ovamo i da sam to odbio. Znai, morao sam biti
silom doveden, da bih bio ovde."
"Bojim se, Alberte, da tvoja vlada nee smatrati da je dobro da to prizna. Zar bi ikada rekli da su
sovjetski agenti izvukli jednog amerikog dravljanina iz njegove sigurne hotelske sobe i preneli ga
preko kopna, mora i vazduha, a da toga nisu ni trenutka bile svesne snage amerikog zakona? Imajui
u vidu moderno ameriko haj-teh naoruanje, kojim se tvoj narod tako ponosi, to bi znailo ili
potpunu nesposobnost vaih detektorskih ureaja ili izdaju u redovima vaih pijunskih organizacija.
Mislim da e tvoja vlada izbrati ovu drugu mogunost, to jest, da si od svoje volje doao ovamo.
Osim toga, njoj samoj si ti bio potreban ovde, zar ne?"
Morison je utao.
"Naravno da je tako", nastavi Boranova. "eleli su da otkrije to je vie mogue o
minijaturizaciji, a ti e biti primoran da im saopti kako si odbio da bude podvrgnut
minijaturizaciji. U stvari, sve to e moi da im saopti jeste to da si gledao kako se zec
minijaturizuje, to e oni drati kao trik sa nae strane. Smatrae da smo te preveli ednog preko
vode. tavie, smatrae da si ih izneverio. Nee se oseati ni dunim ni voljnim da te podre."
Morison na brzinu razmotri u sebi ovo poslednje.
"Zbilja hoe da me dovede u poloaj da me moj sopstveni narod smatra pijunom i izdajicom?
To hoe da kae?"

"Ne, ne zaista, Alberte. Rei emo suvu istinu. Sve to moemo. U stvari, mi bismo i eleli da te
zatitimo, premda nisi pokazao ni najmanju volju da zatiti nas. Objasniemo da je na uveni
naunik Pjotr apirov u komi, da je on sam neposredno pred nesreu pominjao tebe i tvoje teorije.
Mi smo te onda pozvali i zamolili da svoje teorije sprovede u delo kako bi ga povratio iz kome.
Tome se nita ne da prigovoriti. To bi te svetu prikazalo kao velikog borca za humanost. To bi
podrala i tvoja vlada. To bi ih potedelo nevolja, kao uostalom i nau vladu. A sve to je, zapravo,
gotovo sasvim tano."
"A minijaturizacija?"
"To je jedino o emu emo morati da utimo. To neemo pominjati."
"Ali ta mene spreava da je pomenem?"
"injenica da ti niko nee verovati. Nisi li i ti sam bio toliko skeptian pre no to smo te uverili?
A ni tvojoj vladi ne ide u prilog da prizna kako Sovjetski Savez ima tog keca u rukavu. Ne bi eleli
da se javnost potresa dokle god ne utvrde, sasvim pouzdano, pravo stanje stvari ili dok sami ne
ovladaju minijaturizacijom. Tu smo, Alberte. Poslaemo te kui uz nevinu priicu koja
minijaturizaciju ne pominje, koja ne smeta ni tvojoj ni mojoj zemlji i koja te oslobaa svake sumnje
da si izdajica. Jesi li zadovoljan?"
Morison je posmatrao Boranovu, gladei prstima kosu sve dok je nije sasvim uneredio.
"Ali zato me aljete nazad? I to e morati da se razjasni. Ne moete rei da se apirov oporavio
uz moju pomo, dokle god se on zbilja ne oporavi. Niti moete rei da je izdahnuo pre nego to sam
stigao, osim ako se to ubrzo ne desi, jer biste onda morali da objanjavate kako to da je jo u komi,
ili kako to da se vratio u ivot. Pravo stanje stvari ne moete zauvek kriti."
"To jeste sr problema koji nas mui, Alberte. Pametno je to ga uvia. Da, aljemo te nazad
samo nekoliko dana po tvom dolasku. Zato? Jedini logian razlog je taj, bojim se, to smo utvrdili
da si arlatan. Doveli smo te ovamo u nadi da e nam vratiti naeg jadnog apirova, ali se ubrzo
ispostavlja da su besmislice jedino to ima da nam ponudi. Gorko razoarani, aljemo te nazad. To
ti nee nakoditi, Alberte. Biti arlatan nije isto to i biti pijun."
"Ne izigravaj nevinace, Natalija. Ne moe mi to uraditi." Morison je prosto pobeleo od besa.
"Ali to ima smisla, zar ne? Tvoje sopstvene kolege te ne uzimaju ozbiljno. Smeju ti se u lice.
Sloie se s nama ako kaemo da su tvoje teorije nepovezane budalatine. Mi emo se malo postideti
to smo te od poetka uzimali ozbiljno, no, to smo uinili zbog apirovljevih rei, ne znajui da je taj
ovek na ivici nervnog sloma. Teko da e njega kriviti zbog slepog verovanja u tebe."
"Uinie klovna od mene!" Morisonu zadrhtae usne. "Unitie me!"
"To gotovo da nee biti potrebno, Alberte. Reputacije vie nema. ena te je napustila, i pria se
da se za tvoju obruavajuu karijeru hvatala kao za poslednju slamku. Pria se i da nee biti ponovo
izabran, a drugo mesto e veoma teko nai. Ti si, Alberte, kao naunik zavrio i naa pria e se
samo nadovezati na trenutno injenino stanje. Moda e, ipak, nai naina da zarauje za ivot,
van sveta nauke, razume se. Do toga bi verovatno dolo i da nisi stigao ovamo. Tako stoje stvari."
"Ne govori istinu i to dobro zna, Natalija. Ima li u sebi i malo morala? Moe li potovani
naunik uiniti takvo togod svom bratu nauniku?"
"Jue si ti, Alberte, bio tvrd kao stena. Danas je na mene red."
"Jednoga dana e se otkriti da su moje teorije ispravne. Hoe li onda moi da mi pogleda u
oi?"
"Moda emo tada odavno biti pod zemljom. Osim toga, ti zna da to tako ne ide. Franc Anton
Mezmer, iako otac hipnotizma, bio je proglaen za varalicu i arlatana. Kada je Dejms Brejd
ponovo izvukao hipnozu iz kante za smee, postao je slavan, ali su Mazmera i dalje smatrali

varalicom i arlatanom. Osim toga, laemo li mi ba toliko kad kaemo da si arlatan?"

"Naravno da laete!"
"Hajde da i to razmotrimo. Zato odbija da uplovi u eksperiment minijaturizacije koji bi ti
omoguio da proveri u praksi svoje teorije i daje ti mogunost da svoje saznanje o mozgu proiri
van dosadanjih vrednosnih granica? To odbijanje moe biti posledica iskljuivo tvog potajnog
saznanja da su ti teorije nepouzdane, da si ili budala ili varalica ili i jedno i drugo, i da nee da se
to sazna, a to bi bilo neminovno ako se podvrgne minijaturizaciji."
"Nije tako!"
"Oekuje da verujemo da odbija eksperiment samo zato to se boji? Da odbija ansu za
saznanjem, slavom, imenom, pobedom, ponovnim roenjem posle vekovne bede samo zato to si
uplaen? Alberte, ne moemo u to verovati. Vie bi smisla imalo da te proglasimo varalicom, i veruj
mi, neemo oklevati da to i unimo."
"Amerika javnost nee verovati sovjetskim optubama protiv amerikog naunika!"
"Alberte, naravno da e verovati! im te oslobodimo, uz malo propratno objanjenje, to e istog
trenutka biti u svim novinama irom Amerike. Bie prepune. One su, uostalom, i najslobodnije, to i
sam esto istie, to opet znai da su same sebi zakon. One se time ponose i ne proputaju priliku da
bace otrovne strelice na raun nae, staloenije i mirnije tampe. Bie to predivna pria: Amerikanac
varalica zavrnuo blesave Sovjete. Ve vidim naslove masnim slovima. U stvari, Alberte, ti jo moe
i da se obogati, ako sledi pravila. Na primer: Kako sam od Sovjeta nainio budale. Onda, lepo
ispria sve te smene stvari u koje si nas uverio pre no to smo otkrili muak, a tvoja publika e
dobijati histerine napade smeha."
"Natalija, zato mi to radi?" proapta Morison.
"Ja? Ja ti ne radim nita. Ti to sebi radi. eli da ide kui, i poto te nismo ubedili u suprotno,
nemamo druge nego da se sloimo. Naravno, od tog trenutka, stvar poinje da se kotrlja sama od
sebe, zaokret po zaokret."
"U tom sluaju, ja se ne mogu vratiti! ivot bi mi bio uniten bez mogunosti popravke."
"Kome je do toga stalo, Alberte? Tvojoj ucveljenoj eni? Tvojoj deici, koja te vie i ne poznaju i
koja uvek mogu da promene porodino prezime? Tvom univerzitetu koji te ispaljuje? Kolegama koje
ti se smeju? Tvojoj vladi koje te ostavlja na cedilu? Budi iskren prema sebi. Niko ne bi dao ni
poljiva boba. Samo malo bunog smeha u poetku, irom tvoje zemlje, i onda pada u zaborav.
Umree sam, niko te se nee setiti, osim onih listova koji e jo jednom iskopati tvoju staru priu,
izazvavi poslednji rafal smeha s kojim e poi u grob."
Morison sav oajan zagnjuri glavu u ake.
"Ne mogu se vratiti."
"Mora. Ako nee da nam pomogne, kao to je izgleda sluaj, onda ovde ne moe ostati."
"Ne mogu se vratiti pod tim uslovima. Vaim uslovima."
"Priseti se i druge mogunosti."
Morison se zagleda u tu enu, koja ga je i dalje posmatrala istim izrazom dobronamerne brinosti,
a onda izgovori apatom:
"Prihvatam drugu mogunost."
Posmatrala ga je bez rei itav minut.
"Alberte, ne bih htela da pomislim da sam te pogreno razumela. Hoe li lepo da ponovi to to
si rekao."
"Ili u biti minijaturizovan ili uniten. Nije li tako?"
Boranova napui usta.

"To je dosta grubo reeno, ali tako je. Evo, postavimo stvar ovako: ili e nam do podneva
saoptiti svoj pristanak, ili e do dva popodne ve sedeti u avionu za Sjedinjene Drave. ta kae
na to? Sada je skoro jedanaest pre podne. Ima neto vie od jednog asa da odlui."
"emu to? Jedan sat nita nee promenuti. Biu minijaturizovan."
"Svi emo to biti. Nee biti sam." Boranova se nagnu i pritisnu dugme na svom stolu.
Denjev ue.
"Pa, Alberte? Poto te vidim tako tunog, priznajem da mi se srce cepa pri pomisli da si pristao da
nam se pridrui."
"Bez sarkastinih primedbi, Arkadije", presee ga Boranova. "Albert e nam pomoi, i na tome
emo mu biti izuzetno zahvalni. Njegova odluka je dobrovoljna."
"Oh, sasvim sam siguran u to", prihvati Denjev. "Kako si ovog puta uspela, Nataa, zbilja ne
znam, ali sam znao da e ti to poi za rukom. A i tebi da estitam, Alberte. Mnogo joj je due trebalo
nego obino."
Jedino to je Morison bio u stanju bilo je da odsutno zuri as u nju, as u njega. Oseao se kao da
je progutao ledenjau koja se, pri tom, nije odmrzla, ve, naprotiv, snizila temperaturu njegovog
stomaka do take mrnjenja.
Sav je drhtao.

BROD
Onome koji mae sa obale putovanje nikada ne izgleda opasno.
Denjev senior
27.
Iako je oseao olakanje, Morison je i dalje imao utisak da su mu ula sasvim obamrla. Vie nije
bilo ravnih ali odlunih glasova oko njega, pritisak prouzrokovan beskrajnim objanjavanjima i
ubeivanjima je uminuo, a nestalo je i razvuenih osmeha ili unoenja u lice.
Naravno, na svoj hladni, poslovni nain, dali su mu ipak do znanja da nee vie biti u mogunosti
da naputa Groto, bar dok se zadatak ne obavi. A iz Grota, naravno, nije bilo izlaza.
Pa opet, malo po malo, ista pomisao bi ga oinula u prolazu:
pristao da bude minijaturizovan!
U samom Grotou bila mu je dodeljena jedna soba obskrbljena itaem filmo-knjiga (bilo ih je ak
i na engleskom) kako bi prekratio preostalo vreme. Sedeo je, tako, itaa privrenog za lice, rolne
knjiga su se odmotavale i odmotavale, a njegov um bio je sasvim odsutan.
Zaista je pristao da bude minijaturizovan!
Bilo mu je reeno da se zabavlja kako zna i ume dok neko ne doe po njega. Naravno, nije se
smeo zabavljati pomislima na bekstvo. Straara je bilo na sve strane.
Ipak, priznao je sam sebi, pritisak se smanjio. Posledica toga bila je ta udna obamrlost koja ga je
svega obuzela. to je vie ovek u sebi ponavljao istu stvar, utoliko je ona sve vie gubila svoje
osnovno znaenje. Zaista je pristao da bude minijaturizovan. Reenica se vrtela u beskraj, kao odjek
crkvenih zvona, ali uas koji je iz nje izvirao kao da se, nekako, stiao. I na kraju, ostade samo
potpuna ravnodunost.
Tek krajikom svesti, Morison odjednom shvati da su se vrata njegove sobe otvorila. Stigli su po
njega, mozak je odbijao da brzo donosi zakljuke. On skinu ita s lica, enjivo podie pogled i
oseti ak i zainteresovanost, ali samo za tren. Bila je to Sofija Kalinjina. Bila je lepa, ak i u susretu
sa njegovim pospanim ulima.
"Dobar dan", prozbori ona na engleskom.
Morison se izbei. Radije bi do kraja ivota sluao ruski nego ovoliko tvrdim naglaskom
izoblien engleski.
"Molim te, Sofija, govori na ruskom."
No, pomisli ipak pomirljivo, moda i ona doivljava stresove zbog njegovog ruskog. Ipak, nije ga
bilo briga. Na kraju krajeva, on i jeste bio ovde njihovom zaslugom. ak i ako ih on lino nervira,
sami su krivi za to.
Sofija lako slee ramenima i odgovori, ovog puta na ruskom:
"Hou, naravno, ako ti to vie odgovara."
Usledilo je nekoliko nemih trenutaka tokom kojih ga je zamiljeno gledala. To bi ga, u bilo kojoj
drugoj situaciji, sigurno nerviralo. Ovako, i on je zurio u nju, prazno kao da gleda ni u ta. Sada mu
se odjednom inila mnogo manje lepom.
"ula sam da si konano reio da stupi u savez s nama", progovori ona konano.
"Dobro si ula."
"Dobro je to, posebno za tebe. Svi smo ti vrlo zahvalni. U stvari, da budem potena do kraja,
mislila sam da kao pravi Amerikanac nee popustiti. Izvini zbog toga."

"Odluka koju sam doneo nije bila dobrovoljna", odvrati Morison uz tanani prizvuk tuge, ali i
ljutnje. "Primorali su me, primorao me je jedan strunjak."
"Natalija Boranova?"
Morison klimnu.
"Da, ona je zbilja ubedljiva osoba. Nije meka, i dobra je u svom poslu. ak i meni je bilo
potrebno malo ubeivanja."
"Tebi? Zato?"
"Imala sam svoje razloge, razloge koji su mi bili vani."
"Zbilja? Kakve?"
"Krajnje nebitno za tebe."
Usledi mala, neprijatna pauza.
"Hajdemo sada, dobila sam zadatak da ti pokaem brod", napokon ponovo progovori Kalinjina.
"Brod? Znai, ovo ve dugo planirate? Kad ste pre sagradili brod?"
"Ne misli valjda da smo ga gradili specijalno za ovu priliku? Ne, brod je bio izgraen da poslui
drugim, jednostavnijim potrebama. Sada je on jedino to nam stoji na raspolaganju. Hajde, Alberte,
Natalija smatra da je neophodno da se upozna sa njim, da ga vidi, da ga oseti. Mislim da e te
susret s njim u izvesnoj meri moda i ohrabriti."
Morison ustuknu.
"Zato moram odmah sada da poem? Treba mi, ipak, jo vremena, da se postepeno naviknem na
samu pomisao o umanjivanju."
"To je ludo, Alberte. Sedeti ovde u osami znai pohranjivanje sumnje. Osim toga, uistinu nemamo
vremena. ta misli, koliko jo smemo da dopustimo da apirov lebdi na pola puta do smrti, dok
njegov mozak svakog sekunda gubi svoje mislene sokove. Brod e na putovanje krenuti sa sutranjim
jutrom."
"Sa sutranjim jutrom..." ponovi Morison, suva grla. On pogleda na sat. Sasvim suludo od njega.
"Imamo jo dosta vremena, ali budui da moramo biti tani, nema potrebe da konsultuje svoj sat.
Sutra ujutru brod e prodreti u ljudski organizam. Ti e biti na tom brodu."
Onda mu ona, odjednom bez upozorenja prie i odalami ga po licu.
"Zakolutao si oima", objasni ona odmah. "Planira li da opet padne u nesvest?"
Morison protrlja obraz, s bolnom grimasom na licu.
"Nisam nita planirao", promrmlja on, "ali moda sam zbilja bio na ivici da se onesvestim.
Oekivao sam da e biti nenija pri saoptavanju novih vesti."
"Nije mogue da sam te opet zatekla nespremnog? Nisi li ve jednom odluio da prihvati
minijaturizovanje? I nije li oigledno da vreme curi?" Ona nestrpljivo odmahnu rukom. "Hajde,
idemo."
Morison, pun kljualog besa i oseanja ponienja, i dalje trljajui obraz, poe za njom.
28.
Vratili su se u odeljenje za minijaturizaciju, meu zaposlene ljude od kojih je svaki hitao svojim
poslom i nije obraao panju na ostale. Kalinjina proeta izmeu njih, uspravna i aristokratska hoda
kojim se esto kreu oni koji su navikli na poslunost drugih.
Ona je, bez sumnje, jedna od glavnih faca, Morisonu je to bilo vie nego jasno. I dalje je trljao
obraz, to iz stvarne potrebe, to zbog stida od sasvim sigurno vidljivih otisaka prstiju. Svi koji su se
mimoilazili sa naunicom lako bi klimnuli, uz naklon, i ak, pomalo odstupali, kao da su izbegavali
da joj se nau na putu. Na njega samog, pak, niko i ne obrati panju.

Dalje, dalje, dalje, sobe su se reale jedna za drugom, sobe kao ispunjene prenapregnutom
energijom u iekivanju.
Mora da je neto slino osetila i sama Kalinjina, jer mu odmah objasni, ne bez ponosa:
"U svemiru imamo stanicu na solarni pogon. Najvei deo energije koju ona proizvodi usmeren je
upravo ka Maljenkigradu.
Konano stigoe do svog odredita, pre no to se Morison i doseti da ga bolje osmotri: nalazili su
se u jednoj od prostorija, ne suvie velikoj. a ni predmet nasred nje nije bio glomazan. Naprotiv.
Morisonu se odmah uini da gleda neku savremenu skulpturu.
Bila je to duguljasta naprava, ne vea od automobila, sasvim sigurno kraa od prosenih
amerikih limuzina, mada neto via. I bila je sasvim providna! Automatski, Morison posegnu da
opipa objekat. Prsti mu naioe na gladak, gotovo vlaan materijal, no, poto je povukao aku, utvrdi
da su mu prsti sasvim suvi. On pokua ponovo, preavi rukom preko glatke povrine. Prsti kao da su
mu, sasvim malo, uranjali u nju, ali nisu ostavljali nikakve tragove znoja. Sledee to je uinio bilo je
da dune u povrinu naprave. Ona se, samo za trenutak, zamagli, no, kondenzovane kapljice brzo
isezoe.
"Od plastike je", objasni Kalinjina. "Ne znam taan sastav. Kad bih se potrudila da saznam,
verovatno bih posegnula za neim to i ne treba da mi bude dostupno. Ipak, ta god da je u pitanju,
snanije je od elika; zapravo, srazmerno je otpornije na raznovrsne spoljne udare."
"Srazmerno, da", nadoveza se Morison, u trenutku kada je naunika radoznalost nadvladala
unutrane nemire. "Ipak, ini mi se da plasika ove debljine ne moe ni iz daleka biti toliko snana kao
elik iste debljine. Ne moe biti, ako se uporede zapremine."
"Da. Ali gde nas vodi na put? Tamo gde idemo nae biti razlike u pritisku izvan broda i unutar
njega. Nee biti ni meteorita, ak ni kosmike praine, niti ieg od ega bismo mogli strahovati. Samo
meko elijsko tkivo. Plastika e nam biti dobra zatita, na stranu to to je vrlo lagana. Verujem, ak,
da bismo nas dvoje bili u stanju da podignemo itav brod. To su vrlo vane stvari. Osim toga, zna to
i sam, moramo tedeti na masi. Svaki kilogram vie trai vie elektromagnetske energije prilikom
minijaturizacije i oslobaa vie toplote u povratku."
"Hoemo li svi stati unutra?" upita Morison, osetivi slabu jezu.
"Naravno, razume se, prostor je skuen, ali je projektovan da primi est osoba. Nas je, pak, samo
pet. Njegova unutranost je zapanjujue funkcionalna. To je, prema planovima, moglo jo i bolje da
se rei, ali, ta da se radi? Uvek postoje pritisci, posebno ekonomski, u ovom nesigurnom svetu."
U Morisonovom glasu se bez tekoa mogla osetiti prilina nesigurnost:
"Koliki su to pritisci i kolika je 'ekonominost'? Nadam se da bar sve funkcionie kako treba."
"Uveravam te da je tako." Poto vie nije bilo melanholije na njenom licu (samo zakratko,
Morison je bio gotovo siguran u to), Kalinjina je zbilja bila zgodna.
"Sve je pretreseno prilikom testova, i ponaosob, i u sadejstvu. Naravno, rizik jednak nuli nije
mogu, ali smo postigli minimalan otklon. I to sve ne koristei metal. Zajedno sa mikroipovima,
vlaknastim okularima i skretnica Manuilskog, postigli smo da itava naprava ne tei vie od pet
kilograma. Zato brod i jeste tako malen. Osim toga, putovanje u mikrokosmos nikada ne traju dugo, ne
vie nego nekoliko asova te smo izistavili i prostor za spavanje, aparate za proizvodnju vode i hrane
i vazduha. Tu je samo pribor za vrenje neophodnih ljudskih potreba, a i on je krajnje jednostavan.
"Ko e upravljati brodom?"
"Arkadij."
"Arkadij Denjev?"
"Kao da te to iznenauje?"

"Ne znam zato. Pretpostavljam da je obuen za tako neto."

"U potpunosti. On sam je uzeo uee u projektovanju, a to se toga tie, pravi je genije. Ne moe
suditi o njemu samo prema njegovom ponaanju ili moda i moe. Misli li da bi iko od nas trpeo
njegov grubi humor i preterivanja kada ne bi pokazivao crtu genijalnosti makar u neemu? On je
projektovao ovaj brod, tavie, svaki njegov deli, ukljuujui i opremu. Sve ideje vezane za
smanjenje funkcionalne mase i korienje raspoloivog prostora su potpuno nove, i sve su njegove.
Mislim da je rezultat toga naprava kakvu vi, Amerikanci, ne posedujete."
Morison suvo odvrati:
"Nisam, zbilja, upoznat sa napravama kojima raspolae moja vlada."
"Ipak, sigurna sam da sam u pravu. Denjev je krajnje neobina osoba, iako voli da se pokazuje
kao geda. On je potomak jednog Semiona Ivanovia Denjeva. Za njega si sigurno ve uo."
Morison odreno odmahnu glavom.
"Zbilja?" Sofijin glas bio je hladan poput elika. "Bio je uveni istraiva, koji je, za vreme Petra
Velikog, ispitao svaki kamen u Sibiru. Tvrdio je da more razdvaja Sibir i Aljasku decenijama pre no
to je to utvrdio Vitus Bering, taj Danac u ruskoj slubi, po kome se moreuz danas naziva. Tvoje
neznanje takoe govori da si pravi Amerikanac. Da je to, svojevremeno, otkrio neki zapadnjak, to bi
ti, sasvim sigurno, bilo dobro poznato."
"Zato se odmah vrea? Nikada nisam bio upoznat sa dostignuima istraivaa. Toliko ima
amerikih istraivaa za koje nisam uo, kao uostalom ni ti." On uperi prstom u nju, prisetivi se
amara. "Upravo to. Trai povoda za svoju mrnju, povodi su ti, pak, takvi da bi morala da ih se
zastidi."
"Ipak, injenica je da je Semjon Ivanovi Denjev bio veliko ime."
"Priznajem da, verovatno, jeste. U svakom sluaju, drago mi je da sam uo za njega i potujem
njegova otkria. Ali to to za njega do sada nisam znao nije razlog zbog kog jedan sovjetski graanin
treba da mrzi Amerikance. Stvarno bi trebalo da se malo zamisli nad tim."
Kalinjina obori pogled, a onda kriomice pogleda Morisonov obraz. (Nadam se da mi nije ostavila
modricu u uspomenu, pomisli Morison.)
"Izvini to sam te udarila, Alberte", ree ona napokon. "Ali stvarno nisam elela da se onesvesti.
U magnovenju sam pomislila kako ne bih imala ivaca da se gnjavim sa onesveenim Amerikancem.
Prepustila sam se besmislenoj ljutnji."
"Verujem da si mislila dobro, mada si tim udarcem mogla da mi izbije zube. Ipak, prihvatam
izvinjenje."
"Hajdemo u brod."
Morison uspe da iscedi osmeh. Nekako je oseao da se bolje snalazi u kontaktu sa Kalinjinom
nego sa Denjevim i Konjevim, pa, ak i sa Boranovom. Privlana ena, jo u mlaim godinama,
uvek moe da uini da ovek, makar za trenutak, mnogo lake zaboravi na sve svoje nevolje nego bilo
ta drugo.
"Zanima me da li se boji da bih mogao izazvati namernu tetu u brodu", ree on.
Kalinjina zastade za trenutak.
"U stvari, ne. Mislim da si, ipak, pun potovanja za vozilo izgraeno da poslui napretku nauke.
No, za svaki sluaj, Alberte, rei u ti da su kazne za sabotau u Sovjetskom Savezu izuzetno otre.
Rukovanje koje moe dovesti do tete automatski bi prouzrokovalo aktiviranje alarmnih ureaja, koji
bi strau odmah dozvali ovamo, to je pitanje sekundi. Nai zakoni su strogi i prema slubenim licima
koja se zaborave i prekorae ovlaenja kada su saboteri u pitanju, ipak, ponekad se i to deava.
Stoga te molim da nita ne dira bez pitanja."

Laganim dodirom povrine broda ona, oigledno uspostavi neki kontakt, iako Morisonu nije bilo
jasno kako. U svakom sluaju, vrata (pravougaonik, zakrivljen na ivicama) se otvorie. Vrata kao da
su bila dvoslojna, i verovatno su se ponaala kao i vrata na trupu obinih aviona.
Kalinjina prva kroi u brod, prinuena da se dobrano sagne, a onda prui ruku Morisonu.
"Paljivo, Alberte."
Morison ne samo da se sae ve se i okrenu postrance. Naavi se u unutranjosti broda, on utvrdi
da ne moe da stoji sasvim uspravno. Naravno, nekoliko puta je lupnuo glavom o tavanicu pre no to
je to shvatio.
"Ionako emo sedeti sve vreme", primeti Kalinjina povodom toga. "Neka te tavanica ne brine."
"Mislim da se klaustrofobiarima ovo nikako ne bi dopalo."
"Nisi valjda i ti klaustrofobiar?"
"Nisam."
Kalinjina odahnu.
"Dobro, dobro. Moramo da tedimo na prostoru. ta drugo da ti kaem?"
Morison se osvrnu oko sebe. Primetio je est sedita poreanih u parovima. On sede u najblie i
odmeri ga.
"Nisu ba udobna."
"Nisu", priznade Kalinjina. "No udobnost bi ila na tetu, odnosno, u korist teine broda."
"Oigledno je da je brod izgraen mnogo pre no to e apirov zapasti u komu, zar ne?"
"Naravno. Odavno ve planiramo da se iva posada zaputi u unutranjost ive materije. Ako zbilja
elimo nova, stvarno vana bioloka otkria, to je gotovo neizbeno. Oekivali smo, prirodno, da
emo za poetak raditi sa ivotinjama i prouavati do detalja njihov sistem za cirkulaciju. Brod je
trebalo da poslui upravo u te svrhe. Niko nije mogao ni pomisliti da, kada se javi prva potreba za
poduhvatom te vrste, prvi ispitanik nee biti ak ni neko obino ljudsko bie, ve apirov glavom."
Morison je i dalje bio zauzet ispitivanjem unutranjosti broda. inio mu se, iznutra, nekako suvie
ogoljenim, mada je pojedinosti teko razaznati ako se nalazite u providnom prostoru.
"Znai, nas pet smo u posadi: ti, ja, Boranova, Konjev i Denjev."
"Tako je."
"Kakve su nam pojedinane dunosti?"
"Arkadij upravlja brodom. Za to je, kako sam ve rekla, obuen. Brod je, najzad, proizvod
njegovog uma i njegovih ruku. On e sedeti ovde, na levom prednjem seditu. Konjevljevo mesto je
do njega; on raspolae detaljnom kartom neurocirkularne sheme apirovljevog mozga. On e biti
pilot. Ja u sedeti iza Arkadija i kontrolisau elektromagnetne obrasce koji se reflektuju na povrini
broda.
"A zbog ega to?"
"Alberte, dragi. Ti vidi zato to ono to vidi reflektuje svetlost. Pas traga za mirisom. Molekul,
pak, prepoznaje objekte prepoznavajui njihove elektromagnetne ifre. Ako emo se probijati kroz
molekule, kao minijaturizovani objekat, moramo da posedujemo odgovarajuu ifru. Prijateljsku
ifru. Inae bismo bili doekani kao neprijatelji, uljezi."
"To zvui prilino sloeno."
"To mi je posao, ta da radim? Natalija e sedeti iza mene. Ona je vrhovni zapovednik
ekspedicije. Ona e donositi odluke."
"Kakve odluke?"
"Kakve god se pokau neophodnima. To, oigledno, u ovom trenutku niko ne moe znati. to se
tebe tie, sedee meni sa desne strane."

Znai, Morison je ovog trenutka sedeo na Konjevljevom mestu. On se podie i odgega kroz uzan
prolaz do svog sedita, osetivi kako mu srce zakuca bre pri pomisli da e na tom mestu sedeti i
sutra, kada bude bio umanjivan...
"Znai", promumla on, samo je jedan ovek, Jurij Konjev, do sada bio bez ikakvih posledica
minijaturizovan i deminijaturizovan?"
"Tako je."
"Nije pominjao nikakve neugodnosti, slabosti, psihike probleme?"
"Nita slino tome."
"Jesi li sigurna da, moda, ne izigrava heroja? Misli li da ga je, moda, stid da prizna?"
"Ne budi aav. Mi nismo heroji sovjetske nauke, a Konjev to pogotovo nije. Ljudska smo bia,
pa tek onda naunici. Da zbilja imamo razloga da posumnjamo, oekivali bismo da Konjev to sam od
sebe iznese, do najsitnijih detalja, kako bismo onda znali koje mere da preduzmemo da bismo
otklonili takve neugodnosti i minijaturizaciju uinili jo sigurnijom. Skrivanje istine bilo bi
neprofesionalno, nenauno, opasno i van etike. To bi, budui da si i sam naunik, trebalo da bez
problema shvati."
"Individualne razlike uvek postoje. Na primer, Jurij Konjev je proao bez nevolja. Pjotr apirov
se sapleo."
"Ali to nema veze sa individualnim razlikama", odvrati nestrpljivo Kalinjina.
"U to ne moemo biti sasvim sigurni."
"Pokuaj, Alberte, da sudi prema sebi samome. to se nas tie, misli li da bismo gurnuli brod u
nepoznato a da pre toga ne obavimo sve neophodne provere, sa i bez ljudske posade? Tano u ti
rei, brod je noas, prazan, bio minijaturizovan. Ne suvie, ali taman toliko da ustanovimo da je sve
u redu."
Morison ipi iz sedita.
"U tom sluaju, Sofija, radije bih iziao iz broda pre nego to se ponovi proces provere, ovog puta
sa ljudskom posadom."
"Bojim se, Alberte, da je ve prekasno."
"ta si rekla?"
"Pogledaj van broda. Nisi gledao napolje do sada i mislim da se to pokazalo dobrim. Ali sada
dobro pogledaj. Zidovi su providni. Gledaj, posmatraj!"
Morison zateen, poslua. A onda, kolena mu klecnue i on se sa mukom spusti ponovo u sedite.
Svestan da gubi kontrolu nad reima koje je izgovarao, on upita:
"Da li se zidovi broda ponaaju kao uveliavajue staklo?"
"Ne, naravno. Sve je spolja onako kako je oduvek bilo. Brod i ja, i ti, Alberte, mi smo ti koji nisu
isti. Minijaturizovani smo do polovine svojih dimenzija."
29.
Morison oseti da e povratiti, te stoga zagnjuri glavu u kolena i pokua da die ravnomerno i
duboko. Kada je ponovo podigao glavu, primetio je kako ga Kalinjina netremice, zamiljeno
posmatra. Stajala je, nasred uzanog prolaza, lagano naslonjena na susedno sedite, tek toliko da joj
glava ne dodiruje tavanicu.
"Pa, ovog puta bih te pustila da se onesvesti", ree ona. "Ne bi me uznemirilo. Sada nas ponovo
uveavaju, to je dugotrajniji proces nego minijaturizacija, koja je potrajala tek nekoliko minuta.
Bie nam potreban skoro itav as da se vratimo u normalno stanje, tako da ima dovoljno vremena
da se oporavi od oka."

"Morala si mi to unapred rei, Sofija."

"Naprotiv", odvrati ona. "To samo pokazuje da brinem za tebe. Misli li da bi tako lako uao u
brod da si od poetka sumnjao da e biti minijaturizovan? Misli li da bi, tako hladnokrvno i na
miru, razgledao brod? I zar ne bi, putem autosugestije, sebi nainio niz nepotrebnih fiziolokih
neprijatnosti?"
Morison nita ne odgovori.
"Osea li ta?" nastavi ona. "Jesi li, uopte, bio svestan da se neto deava?"
"Ne." Morison zavrte glavom. A onda kao posramljen, dodade: "Ni ti, kao ni ja, do sada nisi bila
minijaturizovana?"
"Nisam. Kao to zna, kroz to su do sada proli samo Konjev i apirov."
"I nimalo nisi bila uzbuena? Uplaena?"
"Pa, iskreno reeno, i meni se uvuklo malo nemira pod kou", priznade ona. "Iz iskustva sa
svemirskih putovanja znamo, to si i sam istakao, da individualne razlike postoje, kao i individualne
reakcije na promenu sredine. Neki astronauti, na primer, oseaju muninu pri nultoj gravitaciji, a neki
ne. Nisam mogla biti sigurna kako u ja reagovati. A jesi li ti osetio muninu?"
"Nisam, sve dok mi nisi otkrila ta se deava. Ali to se verovatno ne rauna. Ko je sve ovo
zamesio?"
"Natalija."
"Nije trebalo ni da pitam", izjavi on gorko.
"Imala je dobre razloge za to. Ne moe dopustiti da doivi slom ivaca kada putovanje jednom
otpone. Ne bismo znali kako da se ophodimo prema oveku koji doivljava histerine napade."
"Da, verovatno i zasluujem toliko nepoverenje." Morison skrenu pogled. "Ubeen sam da si ti
pola sa mnom samo da bi mi odvratila panju."
"Ne. To je bila u potpunosti moja ideja. Htela je da ona bude ta, ali inilo mi se da bi se ti prema
meni ponaao sa vie poverenja."
"Veruj mi, gde god krenemo, tvoje prisustvo e biti uasno blagotvorno po mene."
"U najmanju ruku, bie sposoban da sarauje. Jo sam dovoljno mlada da mogu da uinim da me
mukarci sluaju." A onda ona dodade, s primesom gorine: "Najvei deo mukaraca."
Morison die obrve.
"A ta da sam se pokazao sumnjiavim?"
"to bi se zasigurno desilo sa Natalijom."
"A zato ne s tobom? Sve to mogu da vidim jeste da se sve iznad broda uvealo. Kako mogu da
budem siguran da nije opet u pitanju kakva optika varka, smiljena da me uveri kako je
minijaturizacija bezopasna, sve u cilju da me sutra bez problema strpate u brod?"
"Ne budi smean. No, hajde da razmotrimo i tu stvar, Alberte. Ti i ja izgubili smo polovinu svojih
dimenzija. Snaga naih miia takoe. Oni sada imaju samo polovinu svoje normalne debljine, to jest,
pola puta pola, odnosno jednu etvrtinu unakrsnog, poprenog preseka. No, snaga ostaje ista. Da li
me prati?"
"Naravno. To su elementarne stvari", odvrati Morison s dosadom.
"Ali naa tela su sada upola nia, duplo manje iroka, upola tanja, tako da je njihova totalna
zapremina i masa, i teina, pola puta pola puta pola, ili jedna osmina od originala. Bez greke."
"Dobro, to je zakon kocke, slaem se. Iznaao ga je jo Galilej."
"Da, ali o njemu nisi razmiljao. Ako bih sada pokuala da te podignem, dizala bih jednu osminu
tvoje normalne teine jednom etvrtinom svoje prvobitne snage. Moji miii, u poreenju sa tvojom
teinom, dva puta su jai u odnosu na normalno stanje stvari."

Rekavi to, Kalinjina ga obuhvati rukama oko struka i podie ga u vazduh.

I drala ga je tako, sve dok, najednom, ne zastenja i spusti ga nazad, na sedite.
"Nije bilo lako", ree ona, zadihana, "ali sam ipak uspela. No, poto ti u sebi sada govori: 'Da,
ali ona je sigurno sovjetska ampionka u dizanju tegova', probaj sam."
Ona sede i isprui ruke.
"Hajde, podigni me."
Morison se uspravi i stade izmeu sedita. Zatim prie i okrenu se licem prema njoj. Pognut
poloaj u kome se nalazio inio je da se osea kao u kavezu. Oklevao je trenutak."
"Hajde, obuhvati me ispod pasa. Ne plai se, koristim dezodorans. I ne brini se da e mi se
sluajno oeati o grudi. Nisam vie maloletna. Hajde, laka sam od tebe, a ti si jai od mene. Ja sam
tebe podigla, i ti e moi mene."
Mogao je. Bilo je nezgodno, zbog zgrenog poloaja u kome se nalazio, ali uspeo je. Upotrebio je
snagu kojom bi je, verovatno, odigao od tla i u normalnim uslovima, pouen iskustvom, kao i bilo
koji objekat njene teine. Ona, sada, polete u vazduh kao gumena lopta. Bez obzira to je bio
pripremljen i za takvu mogunost od uzbuenja je umalo ne ispusti.
"I dalje misli da je posredi iluzija? Ili smo zbilja minijaturizovani?" upita Kalinjina.
"Jesmo, minijaturizovani smo. Ali kao si to izvela? Nisam primetio da si pritiskala neku dugmad
ili komandovala bilo ime."
"I nisam. Sve je obavljeno spolja. Brod, istina, raspolae sopstvenim komandama, ali ne bih se
usudila da ih dotaknem. To e biti Natalijin zadatak."
"A sada se i deminijaturizacija sprovodi spolja, zar ne?"
"Upravo tako."
"A ako stvar izmakne kontroli, i nai e mozgovi biti oteeni kao apirovljev ili jo i mnogo
tee."
"To skoro da je nemogue", odgovori Kalinjina ispruivi noge du prolaza. A sasvim sigurno je
najbolje i ne razmiljati o tome. Zato se jednostavno ne opusti i ne sklopi oi?"
Morison je bio uporan.
"Nesrea nije iskljuena!"
"Naravno da nije. Sve je mogue. Meteorit od dvesta tona moe sledeeg minuta da padne na
zemlju, prodre kroz stenu, uleti u Groto, raznese ovaj brod, ili ak, i kompletnu laboratoriju, i to u
vremenu od nekoliko usplamsalih sekundi. Ni to nije iskljueno.
Morison se nasloni i upita se da li bi uopte osetio da se brod preterano zagreva pre nego to
njegov mozak pone da se rastae.
30.
Prolo je vie od pola asa pre no to se Morisonu uini da su objekti izvan broda poprimili svoje
uobiajne razmere.
"Razmiljam o jednom paradoksu", ree on naglas.
"ta kae?" zau on pospani Sofijin glas. Ona je, oigledno, posluala samu sebe i opustila se.
"Dok smo se smanjivali, objekti napolju su rasli. Nije li, onda, morala da raste i talasna duina
svetlosti izvan broda? Nije li, po toj logici, trebalo da se sve napolju vidi u crvenkastoj boji, poto
bi dolo do nedostatka ultraljubiastog dela spektra koji bi zamenio vidljivu svetlost kraih talasa?"
"Kada bi bio u stanju da vidi svetlosne talase izvan broda, odista bi bilo tako kako kae",
odgovori Kalinjina. "Ali ti ne moe da ih vidi. Moe da vidi svetlosne talase tek poto su uli u
brod i nadraili tvoju retinu. A im uu u brod, potpadnu pod uticaj minijaturizatorskog polja i

automatski im se smanjuje talasna duina, tako da se sve opet iznivelie i ti vidi normalnu svetlost."
"Ako im se smanjuje talasna duina, onda mora da dobijaju na energiji."
"Kada bi Plankova konstanta bila ista u polju i izvan njega, da. No, i Plankova konstanta se
smanjuje unutar minijaturizatorskog polja. To je osnova minijaturizacije. Talasne duine zadravaju
isti odnos sa Plankovom konstantom, jer su obe jednako umanjene, tako da se ne dobija na energiji.
Priseti se atoma, analogno je. I oni sami se smanjuju, ali za nas u okviru polja meusobni odnosi
atoma i subatomskih estica ostaju isti, ba onakvi kakvi nam izgledaju i kada nema minijaturizacije."
"Ali, menja se i gravitacija. Ovde je slabija."
"Snanja interapcija i elektroslaba interakcija smetaju se pod istu kapu kvantne teorije. Obe
zavise od Plankove konstante. A to se tie gravitacije..." Kalinjina slee ramenima. "Bez obzira na
itava dva veka pokuaja, gravitacija nije uspela da bude kvantifikovana. Ja, lino, mislim da je
promena gravitacije prilikom umanjivanja dovoljan dokaz da je gravitacija, u stvari, prirodno nekvantum."
"Ne verujem", odvrati Morison. "Dva veka neuspeha pre moe da znai da nismo sveobuhvatno
zagrizli u problem. Mada smo gotovo dostigli teoriju jedinstvenog polja. (Mogunost za diskusiju
bila je olakavajua i smirujua okolnost, da mu se mozak zbilja pregreva, ne bi bio u stanju da vodi
ovakve rasprave.)
"Gotovo ne znai nita", ispravi ga Kalinjina. "Ipak, apirov se slagao sa tobom. Njegova je
predpostavka da emo, ako poveemo Plankovu konstantu sa brzinom svetlosti, dobiti praktiniju
primenu minijaturizacije i deminijaturizacije, gotovo bez utroka energije. I ne samo to: to bi nam
dalo materijala da radimo na vezi izmeu kvantne teorije i teorije relativnosti i da, na kraju,
dobijemo dobru teoriju jedinstvenog polja."
"Moda." Morison je oseao kako rasprava izmie njegovoj strunoj kompetenciji.
"apirov bi rekao", Sofija se izgleda zagrejala za predmet, "da bi, pri ultraminijaturizaciji, efekat
gravitacije bio dovoljno blizu nule da bi se mogao zanemariti i da bi, sledstveno tome, brzina
svetlosti bila, praktino beskonana. Sa masom gotovo jednakoj nuli, inercija bi bila gotovo jednaka
nuli, i bilo koji predmet, ovaj brod na primer, mogao bi dobiti dovoljno ubrzanje do bilo koje brzine,
i to uz utroak energije gotovo jednak nuli. to bi, praktino znailo da bismo vladali
antigravitacijom i putovanjem brim od svetlosti. 'Hemijski procesi', govorio je apirov, 'dali su nam
Sunev sistem. Jonizujui procesi bi nam pred noge stavili prostor do najbliih zvezda, ali
relativistika minijaturizacija bi nam ukinula granice Univerzuma.'"
"Zbilja, lepo reeno", izjavi Morison, oaran.
"Sada ti je sve poznato, i nadam se da ti je jasno za im teimo."
Morison to spremno potvrdi.
"Sve to, ipak, samo ako uspemo da proitamo apirovljeve misli. Nadam se da u njegovoj lobanji
nisu samo kojetarije."
"Zar to nije dovoljan povod za rizik?"
"Na ivici sam da priznam da jeste", saglasi se Morison ozbiljno. "Ubedljiva si. Ali zato mi sve to
Natalija nije odmah, lepo i natenane ispriala tim reima?"
"Natalija... pusti nju. Ona je praktina osoba, a ne sanjar. Ona je operativac."
Morison je paljivo prouavao svoju sagovornicu. Sedela je tu, s njegove leve strane, preko puta
prolaza, zagledana pravo pred sebe, sa izgubljenim pogledom koji je njenom profilu davao izraz
'nepraktinog sanjara'. Ali ne istog tipa kakav je bio apirov, ne tipa koji sanja o tome da stvori
svemir. Delovala je nekako prisnije."
"Tvoje line stvari, Sofija, me se ne tiu, kao to si i sama rekla. Ali moram ti rei da znam za

Jurija i tebe."
Ona se najednom, sva preobrazi.
"Arkadij!" vrisnu ona. "Znam da je on! Taj, taj..." Ona odmahnu glavom. "I pored sveg
obrazovanja i sve svoje genijalnosti, seljaina ostaje seljaina. Uvek ga zamiljam kao bradatog
odrpanca, nosa crvenog od votke."
"Mislim da on brine za tebe, na sebi svojstven nain, razume se, ak i ako nije u stanju da se, hm,
poetski izraava. Mora biti da mu je stalo do tebe. I ne samo njemu."
Posmatrala ga je ljutito, kao da zadrava bujicu rei.
On joj se, meutim, obrati, to je nenije mogao:
"uj, zato mi ne ispria? Mislim da bi ti to pomoglo, a i ja sam dobar, logian izbor, s obzirom
na to da sam novajlija na uru. Veruj mi da sam osoba od poverenja."
Kalinjina ga je i dalje posmatrala, gotovo zahvalnog pogleda.
"Jurij!" prosikta ona. "Naravno, svi brinu, osim Jurija. On nema srca."
"Mora da je, jednom, ipak bio zaljubljen u tebe?"
"Misli? Ne verujem. On je... on je..." Ona skrenu pogled i prekrsti ruke koje su vidljivo
podrhtavale. Kao da se uzdravala da izgovori pravu re, u potrazi za blaom varijantom. "On je
opsednut."
"Ne gospodarimo uvek svojim emocijama ili doivljajima, Sofija. Pretpostavimo da postoji neka
druga ena o kojoj on mata."
"Nema druge ene", namrti se Kalinjina. "Nema! On to, jednostavno, koristi kao izgovor. ak i da
me je voleo, voleo me je sasvim odsutno, jer sam mu bila pri ruci, jer sam mogla da udovoljim
njegovoj fizikoj potrebi, jer sam i sama bila uesnik projekta, te nije morao mnogo da se masira oko
mene kad smo ve toliko vremena provodili zajedno. Dokle god je projekat vrsto drao u rukama,
bilo je, s njegovog stanovita, u redu da budemo zajedno u odreenim trenucima."
"Mukarci..."
"Bila sam mu potrebna onda kada je on to hteo. Rekla sam ti da je bio opsednut. eli da bude novi
Njutn, novi Ajntajn. eli da sve sam otkrije, da ne ostavi nita za budunost. On e od apirovljevih
razmiljanja nainiti neumoljivu stvarnost; on, Jurij Konjev, potvrdie zakone prirode. Svi drugi su
sporedni!"
"Pa to i nije tako retka ambicija."
"Ako se gazi preko leeva, ako zbog nje porie da sa mnom ima dete, ona postaje nastrana. Nisam
ja bitna, ja sam odrasla osoba. Mogu da se brinem o sebi. Ali, beba? Dete? Da ga lii roenog oca?
Da ga odbaci? Odbije? Da, jer dete bi ga odvraalo od posla, zaokupljalo njegovu dragocenu panju,
tu i tamo bi mu otkinulo od njegovog vremena, i naravno, on porie da je otac tog deteta."
"Genetska analiza..."
"Ne. Da se s njim vucaram po sudovima? Imajui u vidu ta njegovo poricanje zapravo znai.
Dete nije palo s neba. Neko mora biti otac. On nagovetava, ne on tvrdi da sam promiskuitetna. Kae
da ni sama ne mogu znati ko je otac, jer se ne mogu odluiti izmeu brojnih mogunosti. Da li da
svom detetu stvorim oca posredstvom slova zakona? Ne, pustiu ga da jednoga dana sam doe, prizna
da je otac i izvine se za sve to je uinio, pa u mu onda moda i dozvoliti da, s vremena na vreme,
vidi svoje dete."
"I dalje imam oseaj da ga jo voli."
"Ako je tako, neka to ostane moj problem", odvrati Kalinjina gorko. "To nee biti problem moje
devojice."
"Jesi li zato uinila da ba ti bude angaovana ovde na projektu?"

"Da bih radila s njim? Da, to je razlog. Sada mi kau da za mene praktino i nema dobre zamene,
da nauka ne trpi lina oseanja, bes, mrnju. Pored toga..."
"Da?"
"Pored toga, ako sada napustim projekat, izgubila bih poloaj kao sovjetski naunik. Izgubila bih
mnoge privilegije i pogodnosti koje meni lino i nisu vane. Ali mogle bi biti vane mom detetu."
"A je li i Jurij bio primoravan da sarauje sa tobom?"
"On? Ma kakvi! Za njega postoji samo projekat. On mene ne vidi i ne uje, vidi i uje samo
projekat. A ako u okviru projekta nastrada..." Ona zastade... "U ta nisam sklona da verujem ni jednog
trenutka... molim te, Alberte, shvati to kao blesavu romantinu opasku jedne zaljubljene ene koja
mui samu sebe. Ali ako on nastrada, ni trenutka ne bi bio svestan da i ja stradam sa njim."
Morison oseti laku drhtavicu.
"Ne govori tako", ree on. "ta bi se u tom sluaju dogodilo s tvojom keri? Jesi li pitala
Nataliju?"
"Nisam morala. To znam i sama. Moju kericu bi podigla drava, kao dete sovjetske rtve nauci.
Moda bi joj tako bilo i bolje." Ona zastade i obazre se oko sebe. "Napolju kao da je sada sve
normalno. Uskoro emo biti van broda."
Morison samo slee ramenima.
"Ostatak dana emo, i ti i ja, provesti, na alost, kao predmeti medicinskih i psiholokih analiza.
To e biti uasno dosadno, ali ta se tu moe? Kako se osea?"
"Bilo bi mi mnogo bolje", odgovori Morison u nastupu iskrenosti, "da nisi pominjala stradanje.
Sluaj me. Sutra, kada krenemo na put, koliko emo biti umanjeni?"
"To e odluiti Natalija. U najmanju ruku, do dimenzija elije. Moda i do dimenzina molekula."
"To jo nije pokuano, do sada?"
"Koliko znam, nije."
"Zeevi? Neivi objekti?"
Kalinjina odmahnu glavom.
"Koliko znam, ne."
"Kako onda znate da je to uopte mogue, mislim, do tih dimenzija? Kako onda moete biti sigurni
da emo preiveti."
"Teorija kae da hoemo. Do sada se ista ta teorija pokazala tanom."
"Uvek postoje razumne granice! Zar ne bi bilo bolje da je ultraminijaturizacija prethodno
isprobana na... paretu plastike, pa na zecu, pa tek onda..."
"Naravno da bi bilo bolje. Ali ubediti centralni komitet da odobri tolike utroke energije bio bi
nemogu zadatak, i to bi trailo mesece, a moda i godine. A mi nemamo vremena. U apirova
moramo ui to pre."
"Ali uiemo u potpuno nepoznato, u okvire teorija koje su moda..."
"Upravo tako, upravo tako. Hajde, svetlo se upalilo. Treba da krenemo, lekari nas ekaju."
No, Morisonovo trenutno uverenje da opasnosti nema, euforino uverenje, kopnilo je velikom
brzinom. Ono to je doiveo danas ni na koji nain ne moe biti garancija za ono to e se dogoditi
sutra."
Uas se bee vratio.

PRIPREME
Ispostavi se da su najvee tekoe uvek na poetku, njihovo je ime 'pripreme'.
Denjev senior
31.
Kasnije, iste veeri, posle dugotrajnog i iznurujueg lekarskog pregleda, Morison se pridrui
sovjetskoj etvorci za veerom. Poslednja veera, pomisli on smrknuto.
On sede i osu paljbu:
"Niko mi ni jednim jedinim slovcem nije rekao kako je proao moj pregled!" Zatim se obrati
Kalinjinoj: "Jesi li i ti prola kroz to?"
"Naravno, Alberte."
"A jesu li tebi saoptili rezultate?"
"Bojim se da nisu. Poto nismo mi oni koji ih plaaju, ne oseaju se pozvani da nam ita kau."
"Nema veze", veselo se umea Denjev. "Moj dragi otac imao je obiaj da kae: 'Loe vesti jezde
na krilima orla, ali dobre kao da oko nogu imaju olovnu ulad.' Ako ti nita nisu rekli, znai da nita i
nema da se kae."
"ak i loe vesti", primeti Boranova, "bile bi saoptene iskljuivo meni. Ja sam ta koja odluuje
ko e uzeti uea u poduhvatu."
"ta su ti rekli za mene?" upita Morison.
"Sve to je bitno kod tebe dobro funkcionie. Poi e s nama i avantura e zapoeti kroz dvanaest
asova."
"A ima li neega nebitnog to nije u redu?"
"Nieg vrednog pomena, osim da si, prema reima jednog lekara pokazao 'tipino ameriku
dangrizavost'."
"Ha!" uzviknu Morison. "Mi Amerikanci zadravamo pravo da se na taj nain ponaamo prema
onim doktorima koji pokau tipinu Sovjetsku nebrigu za svoje pacijente."
No, zebnja koju je ispoljio povodom stanja svog zdravlja uskoro ustupi mesto jednoj drugoj
zebnji, ponovnom strahu od minijaturizacije, koja ga je neumoljivo iekivala.
On zauta i prepusti se obedovanju, bez mnogo apetita.
32.
Jurij Konjev prvi ustade od stola. Za trenutak ostade tako uspravljen, blago se naginjui preko
njega, lica izraajnog i mladolikog, a za ovu priliku i lagano namrtenog.
"Natalija", ree on, "poi u sa Albertom u svoje prostorije. Neophodno je da porazgovaramo u
vezi sa sutranjim zadatkom i da se za njega pripremimo."
"Imaj u vidu da svi moramo da se dobro ispavamo", odgovori ona. "Nemoj da to traje do sutra.
Hoe li da Arkadije poe sa vama?"
"Nee mi biti potreban", odvrati Konjev nadmeno.
"U svakom sluaju", nastavi Boranova, dvojica straara e poi s tobom i ekati pred vratima.
"Pozvae ih ako ti budu potrebni."
Konjev se nestrpljivo promekolji.
"Ni oni nisu potrebni, Natalija. Siguran sam. Hajdemo, Alberte."
Morison, koji ih je oboje merkao ispod oka, ustade i upita:

"Gde ti se nalazi kancelarija? Ve mi je dojadilo da me kao kofer bacaju sa kraja na kraj Grota."
Morison je znao da je to to je upravo rekao krajnje neuljudno, no, Konjev kao da se nije mnogo
uzbuivao oko toga, jer i sam, dosta neuljudno, odvrati:
"Mislio sam da e se profesor na vreme navii da ide gore-dole po ogromnoj zgradi Univerziteta."
Morison poe za njim i uskoro su u tiini tupkali jednim od hodnika. No, bio je svestan da su ih na
odreenom rastojanju dvojica straara zbilja pratila. Mogao je da uje udaljene korake koji
odravaju razmak. On se osvrnu, ali Konjev ne poe za njegovim primerom.
"Koliko jo, Jurij?" upita Morison nestrpljivo.
"Glupo pitanje, Alberte. Nije mi bila namera da te vodam unaokolo. Kad stignemo, znai, stigli
smo. To to jo koraamo verovatno znai da jo nismo stigli."
"Po ovim hodnicima moete da izgradite i kafie, za odmor na putu."
"Bilo ta, Alberte, to e omoguiti atrofiju miia? Hajde, nisi ba toliko star da ne moe da
hoda, niti si beba pa da neko mora da te nosi."
Da sam ja na mestu te jadne ene sa detetom o vratu, mislio je Morison, uz vatromet bi proslavio
njegovo poricanje oinstva.
Na kraju se konano naoe pred Konjevljevom kancelarijom. Konjev izusti re 'otvoriti' i na
zvuk njegovog glasa vrata otklizae u stranu. On ue prvi.
"A ta ako neko pokua da ti podraava glas?" upita radoznalo Morison. "Nema ba tako
jedinstven glas, zna."
"Analizira mi i lice", odvrati Konjev. "Ukoliko se ne zadovolje oba uslova, vrata se nee
otvoriti."
"A ta ako promukne?"
"To se i desilo, jednom. Tri dana nisam mogao ui i morao sam da zamolim da se vrata otvore na
silu. Ako zadobijem kakav oiljak na licu, ili modricu, opet bih imao problema. Ali to je cena
sigurnosti."
"Zani da ima ljudi koji bi rado procunjali po tvojim privatnim odajama?"
"Ljudi su ljudi; ak i najbolje meu njima nije pametno stavljati pred iskuenje. Ovde postoje
stvari koje bi drugima trebalo da su dostupne tek kada ja lino procenim da za to ima potrebe. Ovako
neto, na primer. I on spusti svoju vrlo lepu i negovanu aku (briga o sebi, pomisli Morison, bila mu
je, po svemu sudei, jedino jo vano, osim naune aktivnosti), na knjigu, pozamanu i vrlo velikog
formata, koja poivae na postolju koje kao da je bilo napravljeno specijalno za nju.
"ta je to?" upita Morison.
"To", odgovori Konjev, "to je akademik apirov. Ili bar ono to je ostalo od njega." On otvori
knjiurinu i prelete preko stranica koje su bile ispunjene simbolima i znacima, kao na mapama. Ovo
uvam i na mikrofilmu", dodade Konjev, "ali se ponekad pokae praktinijim imati to i u vidu
knjige." Prstima kao da je milovao svaku stranicu.
"I dalje mi nije jasno", ree Morison.
"Ovo je bazina struktura apirovljevog mozga, prevedena na jezik simbola koji sam sam izumeo.
Ukoliko se postavi u kompjuterski odgovarajui program mogu dobiti trodimenzionalnu mapu na
kompjuterskom monitoru. Vrlo detaljnu mapu."
"Sjajno", prihvati Morison, "ukoliko to ozbiljno govori."
"Ozbiljno govorim", potvrdi Konjev. "Na ovom zadatku radim skoro tokom itave svoje karijere,
prikazivanje strukture mozga kroz simbole, i obrnuto. Sam sam izumeo i unapredio cerebiografsku
nauku."
"I kao objekat odabrao si apirova."

"Na svu sreu, kako se pokazalo. Ili moda i nije bilo na svu sreu, ali bilo je neizbeno. Svako
od nas je tat na neto, ja sam smatrao da je apirovljev mozak dostojan cerebrografske analize.
Kada sam poeo da se bavim ovom problematikom, pod linim apirovljevim nadzorom, cilj nam je
bio istraivanje ivotinjskih mozgova. Onda je on zatraio da njegov mozak bude cerebrografisan."
Morison odjednom oseti nastup silne zainteresovanosti.
"Moe li da 'izoluje' njegova razmiljanja u okviru cerebralne strukture mozga?"
"Ne, naravno. Ovi simboli oznaavaju cerebralni pregled koji datira od pre tri godine. To je bilo
mnogo pre nego to je razvio teorije koje su sada za nas od znaaja. Osim toga, ovde sam sauvao
samo fiziku strukturu, na alost, to je u sluaju misli nemogue. U svakom sluaju, cerebrograf nam
nee biti potreban pri sutranjem putovanju."
"Tako sam i pomislio. Ipak, za takav izum jo nikada nisam uo."
"To me i ne udi. O ovome sam objavljivao radove samo za internu tampu Grota, a i ona
predstavlja strogo poverljiv materijal. Niko van laboratorije, pa ni u Sovjetskom Savezu, ne zna za
to."
"Mislim da je to loa politika. Neko e to pronai za sebe, objaviti i preoteti ti naslov inovatora."
Konjev odmahnu glavom.
"Na prvi znak da se do slinih dostignua negde drugde moe doi, dovoljno e mojih ranijih
radova biti objavljeno da bih sebi osigurao prednost. Mogao bih, na primer, objaviti svoje
cerebrografe pseih mozgova. Ali to nije vano. Bitno je da posedujemo mapu apirovljevog mozga,
koja e nas voditi, to je izvanredna okolnost. A onda, kada je izraivana, ni na pamet nam nije
padalo da emo jednog dana zapravo zaploviti tom istom nervnom dunglom.
Konjev se okrete ka kompjuteru i spretnim prstima ubaci u njega pet poveih disketa.
"Svaka od ovih", napomenu on, "moe bez problema da konzervira konpletan sadraj Centralne
moskovske biblioteke. Sve one posveene su apirovljevom mozgu."
"Da li pokuava da mi kae", upita Morison, "da si sve informacije iz apirovljevog mozga
preneo u ovu knjigu pred nama?"
"Pa, ne ba", odgovori Konjev, bacivi pogled na spis. "U poreenju sa koliinom sveukupnih
informacija, ova knjiga predstavlja samo malenu brouru. No, i kao takva ona obuhvata bazini
kostur, ako se tako moe rei, apirovljeve neuronske strukture, i mogao sam je koristiti kao vodia
za kompjuterski program koji je mapu iscrtao do najsitnijih pojedinosti. ak i najboljem i
najsavrenijem kompjuteru za to su bili potrebni meseci.
A ak i u tom sluaju, Alberte, sve to imamo dopire tek do nivoa elijskog. Kada bismo poeleli
da sainimo mapu do nivoa molekula i pokuali da pribeleimo sve permutacije i mogunosti, dakle,
sve mogue misli koje bi se mogle zaeti u apirovljevom mozgu, stvarne ili potencijalne, mislim da
bi to trailo kompjuter veliine samog Univerzuma koji radi mnogo due nego to je vreme u kojem
taj isti Univerzum postoji. Ipak, i ono to za sada imam, moe se, kako god bilo, pokazati dovoljnim
za na sutranji zadatak.
Sav smuen, Morison upita:
"Moe li mi, Jurij, pokazati kako radi?"
Konjev proveri stanje kompjutera, bio je ukljuen, to se moglo zakljuiti i prema tananom apatu
njegovog mehanizma za hlaenje, a onda pritisnu neophodne dirke na tastaturi. Na ekranu se pojavi
ljudski mozak, vien iz profila.
"Ovo moemo videti iz bilo kog ugla. On ponovo pritisnu dugmad i mozak na ekranu stade da se
osipa, kao da nekakav mikronski no paljivo see reanj po reanj, hiljade renjeva u sekundi.
"Ovom brzinom treba nam oko sat i etvrt da se zadatak obavi", napomenu Konjev, ali mogu i da

ubrzam proces ukoliko odsecam deblje renjeve ili uklonim jedan debeli sloj koji e nas dovesti do
eljene take. Bilo koje take."
Pokazivao je, dok je dalje govorio:
"Mogu da odaberem bilo koji pravac, ili da ga obrem oko bilo koje odabrane ose. Mogu i da ga
uveam do elijskog nivoa, lagano, ili kao to vidi munjevito." U to se mozak sav rastvori prema
svojoj unutranjosti, brzinom koja je izazivala vrtoglavicu, te Morison bi primoran da skrene pogled.
"Evo, sada smo na elijskom nivou", objavi Konjev. "Ovi mali objekti su zasebni neuroni. A ako
jo malo povisim uveanje, mogao bi da vidi i neurite i dendrite. Ako bih zaeleo, mogao bih da
kroz eliju pratim jedan jedini neurit do dendrita, pa preko sinapse do drugog neurona i tako dalje,
putem kompjutera kroz itav trodimenzionalni mozak. Ne kaem sluajno 'trodimenzionalni', jer je
kompjuter osposobljen da prikazuje holografsku sliku i trodimenzionalne pojave prikazuje krajnje
verno."
"A zato vam je onda minijaturizacija uopte potrebna", izazivaki upita Morison. "to onda
aljete brodie u mozak?"
Konjev dopusti da, za trenutak, senka prezira pree preko njegovog lica.
"Glupavo pitanje, Alberte, te pretpostavljam da je pobueno iskljuivo tvojim strahom od
minijaturizacije. Pobegao bi od nje po svaku cenu. Ovo to na ekranu vidi zbilja jeste
trodimenzionalan prikaz modane mape, ali samo trodimenzionalan. Zabeleen je onakav kakav je bio
u jednom odreenom trenutku. Vidimo, zapravo, nepromenljiv materijal, mrtav materijal, mrtvu
materiju. Meutim, ono to elimo da ispitamo jeste iva aktivnost neurona, promenljiva aktivnost
neurona, promenljiva aktivnost. elimo etvorodimenzionalnu sliku elektrinih potencijala koji rastu
i smanjuju se, mikrostrujnih naboja koji putuju od elije do elije, i elimo da ih izrazimo kao misli.
To e biti tvoj zadatak, Alberte. Arkadije Denjev e upravljati brodom po marutama koje sam ja
isplanirao, a ti e nam deifrovati misli."
"Na osnovu ega si utvrdio pravac kretanja?"
"Na osnovu tvojih radova, Alberte. Odabrao sam oblasti za koje si izneo da moraju predstavljati
neuronsku mreu specijalizovanu za kreativno miljenje. Koristei ovu knjigu sa ifrovanom
prezentacijom apirovljevog mozga, kao poetni vodi, izraunao sam gde bismo mogli naii na
najzgodnije puteve do odreenih segmenata mree. Onda sam ih jo preciznije, putem kompjutera,
locirao, i sutra emo se uputiti ka jednom od njih, ili moda, i vie njih."
Morison zavrte glavom.
"Bojim se da ne mogu da garantujem da emo biti u stanju da odgonetnemo misli, ak i ako
uspemo da pronaemo sredite kreativnog miljenja. Kao kada bismo se obreli negde gde ujemo
ljudske glasove, ali ne poznajemo jezik, pa ne moemo dokuiti o emu se govori."
"To ne moemo znati unapred. Promenljivi elektrini potencijali u apirovljevom umu moda
veoma lie na nae sopstvene i moe se destiti da njegovih misli jednostavno budemo svesni ne
znajui da smo ih svesni. U svakom sluaju, nita se ne moe govoriti dok se ne ue unutra i ne
proveri."
"U tom sluaju se mora pripremiti za mogue razoaranje."
"Nikada", odvrati Konjev uz gotovo okrutnu ozbiljnost. "Nameravam da postanem prvi ovek
kome e ljudski um konano otkriti svoje tajne. Potpuno u objasniti psiholoke misterije
oveanstva, a moda i itave Vaseljene, ukoliko smo mi, ljudi, najnapredniji stvorovi koji
razmiljaju. I tako, sutra emo ti i ja raditi zajedno. elim da za to bude spreman; elim da mi
pomogne da odreujem pravac svojih saznanja tako to e paljivo izuavati modane talase sa
kojima emo se susretati. elim da mi odgonetne apirovljeve misli, naroito one vezane za spoj

teorije relativnosti i kvantne teorije, da bi putovanja kakvo je nae ubudue postala sasvim
uobiajena i da bismo do kraja ispitali ljudski mozak."
On utihnu i napregnuto se zagleda u Morisona.
"Dakle?"
"Dakle, ta?"
"Zar te nita od ovoga ne impresionira?"
"Naravno, ali... Imam jedno pitanje: danas, kada sam posmatrao zeca kako se minijaturizuje, za
sve vreme procesa sam mogao uti pitanje, a prilikom uveavanja, brruuum. Nita slino nisam
opazio kada sam ja bio minijaturizovan, jer bih u suprotnom odmah znao ta se sa mnom deava."
Konjev podie prst.
"Aha! Buka je oigledna svima koji se nalaze u prirodnom prostoru, ali ne i u minijaturizovanom.
To sam prvi primetio prilikom sopstvenog umanjivanja, i o tome sam odmah izvestio. Jo ne znamo
usled ega minijaturizatorsko polje ne proputa zvune talase, budui da ve proputa svetlost. No,
oekujemo da o tome saznamo neto vie kako proces bude napredovao."
"Dokle god se ne susretnemo sa neim fatalnim", promrmlja Morison. "Zar se ne boji, Jurij?"
"Jedino ega se bojim jeste da moda budem lien mogunosti da zaokruim svoja izuavanja. To
bi se desilo ili ako sutra umrem, ili ako odbijem da budem minijaturizovan. Mala je mogunost da me
smrt zaustavi. Ali ako odbijem da budem umanjen, onda sam sasvim sigurno potpuno onemoguen.
Samim tim, vie volim da rizikujem prvu mogunost u cilju eventualnog ostvarenja druge."
"Ne smeta ti to i Sofija uestvuje u poduhvatu?"
"ta!?" Konjev se sav smrai.
"Ako si joj ve zaboravio ime, prezime joj je Kalinjin."
"Da, ona je deo tima i sutra e biti sa nama."
"I to ti ne smeta?"
"Zato bi?"
"Ona se osea izdanom."
Konjev se sav zarumenio od besa.
"Znai toliko je poludela da se sada ispoveda i potpunim strancima? Da nije neophodna u
projektu..."
"Izvini. Meni nije izgledalo kao da se ispoveda."
Morison ni sam nije znao zbog ega je na ovome insistirao. Moda se, negde duboko oseao
posramljenim to se boji poduhvata, pa je eleo da posrami i svog sagovornika.
"Zar joj nikada nisi bio... ovaj, prijatelj?"
"Prijatelj?" ponovi Konjev s prezirom. "ta je prijateljstvo? Kada sam se pridruio projektu, sreo
sam se i sa njom. Ona je tu bila ve mesec dana. Radili smo zajedno, u profesionalnom pogledu
potpuni stranci jedno u odnosu na drugo. Naravno, bilo je onoga to se naziva prijateljstvo, fizike
potrebe za intimnou. Pa, ta onda? Bili smo mladi i nesigurni u sebe. Samo prolazna faza."
"Ali neto je ostalo. Dete."
"To nije moja zasluga." Kao da je eleo da prekine tok razgovora.
"Ona kae..."
"Uopte ne sumnjam da ona eli da mi nabaci i tu odgovornost. Ali nee joj upaliti."
"Jesi li razmiljao o genetskoj analizi?"
"Ne! O detetu se brinu sasvim lepo. ak i kad bi analiza ukazala na mogunost da sam ja otac,
odbio bih sve pokuaje da budem emocionalno vezan za dete. I ta bi onda ta ena zapravo dobila?"
"Uvek si tako tvrda srca?"

"Tvrda srca! ta ti uopte zamilja? Da sam zaveo jednu mladu, jadnu devicu? Ona je uvek prva
vukla poteze. Da li je u toj, pretpostavljam, srcedrapateljnoj prii pomenula da je jednom ve bila
trudna, da je abortirala nekoliko godina pre nego to emo se upoznati? Ne znam ko je onda bio otac,
kao to to ne znam ni sada. To verovatno u oba sluaja ne zna ni ona sama."
"Vrlo se neprijatno ponaa prema njoj."
"Ja? Ona se neprijatno ponaa prema samoj sebi! Ja imam ljubav. Zaljubljen sam. U ovaj
projekat! U apstraktni ljudski mozak, analizu, izuavanje, u sve do ega nas to moe dovesti! Ta ena
je bila ista distrakcija. Jo bolje, destrukcija! A ovaj mali razgovor, koji nisam ja zapoeo, i na koji
te je verovatno ona nagovorila..."
"Nije", ubaci Morison.
"Nagovori su esto toliko suptilni da se i ne primeuju. Ova diskusija moe me stajati dobrog
nonog sna, i jo pride, nedovoljne razboritosti tokom sutranjeg dana, kada e mi sva moja
razboritost biti potrebna. Je li ti to bila namera?"
"Naravno da nije", odgovori mirno Morison.
"Onda je sigurno njena. Nema pojima koliko esto mi se meala u ivot i koliko esto bi u tome i
uspela, ne gledam u nju, ne obraam joj se, ali ne, ona nee da me pusti na miru. Sve to je mislila
onda kada sam je napustio, misli i sada. Da, Alberte, vrlo mi smeta to e ona sutra biti na brodu, i to
sam Boranovoj i rekao. Ali ona smatra da smo oboje neophodni. Jesi li sada zadovoljan?"
"ao mi je. Nisam hteo da te toliko uznemirim."
"A ta si upte hteo? Da popria? 'Reci, Jurij, kakve si to prljave izdaje i mrane trikove ostavio
iza sebe?' To si hteo, da popria o tome?"
Morison ne ree nita, povlaei se pred gnevom svog sagovornika. Troje od ukupno pet osoba na
brodu, on i dvoje bivih ljubavnika, bie primorani da sutra rade pod pritiskom savesti. Pitao se da li
bi se, pri paljivom ispitivanju pokazalo da su i Denjev i Boranova optereeni na slian nain.
"Bolje je da ode", ree Konjev hrapavo. "Doveo sam te ovamo da bih ti odagnao strah i ulio
malo entuzijazma. Oigledno je da nisam u tome uspeo. Vie te zanimaju tetkinska ogovaranja. Kreni,
sraari e te dovesti do prostorija koje su ti dodeljene. San ti je potreban."
Morison slee ramenima. San? On teko uzdahnu.
33.
Ipak, te tree noi u Sovjetskom Savezu, on napokon utonu u dobar san.
Denjev ga je ekao na vratima Konjevljeve sobe, praen straarima, vedra lica i uiju koje samo
to nisu strigale od ushienja. Posle susreta sa sumranom i snanom Konjevljevom linou,
Morison oseti gotovo zahvalnost to ponovo uje nagvadanja o svemu i svaemu, samo ne o
sutranjem danu.
Denjev ga ponudi piem.
"Ne, ne, nije votka, nije ak ni alkohol. Samo mleko sa malo eera, i aromatizovano. Ukrao sam
ga iz laboratorije, gde se inae koristi. Za ivotinje, naravno, jer njih smatraju tee zamenjivima nego
ljude. To su ti posledice preterane naseljenosti. K'o to ree moj stari: 'Dobiti drugo ljudsko bie
znai tren zadovojlstva, ali dobiti konja znai imati novac.' Hajde, popi to. Sredie ti stomak. Veruj
mi."
Pie je bilo u konzervi, koju Morison sam otvori. Izlio je sadraj u olju koju mu je Denjev
pruio, i posle prvog gutljaja ustanovio da je ukus zbilja vilinski. On uputi Rusu pogled iskrene
zahvalnosti.
Poto stigoe u Morisonovu odaju, Denjev ree:

"Sve to je sada vano jeste da se ispava. Dobro spavaj. Samo da ti pokaem gde sve stoji."
Podseao je na kakvu ogromnu, brinu kokoku koja tetoi svoje mladunce. A onda mu uputi jedno
brino 'laku no. Potrudi se da se dobro odmori.' Ve sledeeg trenutka zamae za vrata.
Morison zaspa. Gotovo im se spakovao u svoj omiljen poloaj za spavanje, potrbuke, povijena
leva noga sa izbaenim kolenom, osetio se pospanim. Naravno, prethodnih noi jedva da je uopte
spavao; odjednom zakljui da mora da je u mleku bio neki blagi sedativ. Jo je pomislio da bi takav
sedativ sasvim sigurno bio potreban i Konjevu. I onda nita vie.
Kada se probudio, nije se seao nikakvih snova.
Nije se, ak, ni probudio sam od sebe. Denjev ga je cimao, isto onako veseo kao i prethodne
veeri, sasvim budan i oran, i doteran; koliko je taj pokretni plast sena to mogao biti.
"Ustaj, drue Amerikane, jer odsudni as blii svoje skute", ree on. "Mora se obrijati i umiti,
ovde ima iste pekire, eljeve, dezodoranse, toalet papir i sapun. Znam sve to, jer sam to lino
doneo ovamo. Ima i novi elektrini brija. I povrh svega novo pamuno odelo sa dvostrukim slojem
tamo gde treba, da se ne bio oseao tako posramljen u svojoj nagoti. Naravno, i takva odela
proizvode (prokleti bili, birokrati), a moe i da ih dobije samo ako zna kako da trai. Zapretivi
pesnicom." On zbilja podie pesnicu uz krajnje ljutit izraz lica.
Morison sede na ivicu kreveta. Za trenutak nije ba bio svestan gde je, i bio mu je potreban jo
jedan tren da shvati da je etvrtak, da je jutro, i da je minijaturizacija tu negde, u vrlo skoroj
budunosti.
Negde oko pola asa kasnije, kada je izmileo iz kupaonice svee okupan, obrijan, oeljan,
namirisan i u potrazi za svojim dvodelnim pamunim odelom i patikama, Denjev ree:
"Zadovoljavajue rastereenje, mome? Ni traga od naprezanja ili zatvora?"
"Zadovoljavajue, prilino", odgovori Morison.
"Odlino. Ne pitam, naravno, iz puke radoznalosti. Ne trzam na izmet, ne brini. Pitam samo zato
to nae plovilo nije ba podesno za te stvari. Bolje je da svi budemo opraznih creva. Ja, ipak, ne
verujem ba sasvim majci prirodi, pa sam uzeo malo laksativa."
"Koliko dugo emo biti minijaturizovani?" upita Morison.
"Verovatno ne dugo. Jedan sat, ako smo vrlo sreni, ali i svih dvanaest, ako nismo."
"uj", ree Morison, "mogu da raunam da e me creva pustiti na miru, ali ne mogu da garantujem
da neu morati da mokrim itavih dvanaest sati!"
"A ko moe biti toliko siguran?" upita Denjev, smejui se. "Za tu groznu moguanost je
opremljeno svako sedite u brodu. Postoje specijalna vratanca, i ispod njih kesa. Ugraen klozet,
rekao bih. Sam sam to projektovao. Ali ipak, bie prilino teko, i ako si vrlo oseajan, prilino
neprijatno. Jednog dana, kada nam bude bila dostupna minijaturizacija bez utroka energije, moi
emo da izgradimo prekookeanske brodove u tu svrhu i da u njima uivamo kao carevi."
"Nadajmo se da ekspedicija nee biti nepredvieno produena." (Primetio je da je udno to se,
za trenutak, fokus njegovog strahovanja pomerio sa eventualne pogibije na mogunosti koje prua
brodski toalet i kako da ga koristi to nenametljivije. Uini mu se da su nekadanje istraivake
ekspedicije morale biti prepune takvih pikantnih, ali preutanih detalja.)
Bio je ve u svom pamunom odelu i upravo je uskakao u patike kada Denjev, obuen u neto
malo vei broj istog odela, sa istim pojaanjem ispod struka, odjednom ree:
"Idemo sada na doruak. Dobiemo dobru hranu, punu kalorija i lako svarljivu, jer na brodu
neemo jesti. Imaemo samo vodu, naravno, i vone sokove, ali nikakvo drugo normalno pie.
Preslatka Nataa napravila je zastraujuu grimasu kada sam predloio da povremeno priutimo sebi
po kap votke, tu i tamo. Bio sam zasut priama o postradalim pijancima. Alberte moj, uskoro e me

proganjati kao ubicu, a potpuno sam nevin.

Doruak je zbilja bio obilan, ali ne i zasitan. Bilo je elea i krema od vanile, tankih narezaka
belog hleba i butera, marmelade, vonih sokova i nekoliko raznih vrsta pilula koje je trebalo
progutati.
Razgovor za stolom bio je umeren i uglavnom se vrteo oko lokalnog ahovskog turnira. Niko ne
pomenu ni brod ni minijaturizaciju (moda, da ne ureknu?).
Morison nije imao ba nita da prigovori takvom stanju stvari. ak je i sam izneo neka svoja
ahovska iskustva. A onda, odjednom, naravno prebrzo, sto je bio raien; as je kucnuo, krenuli su
na brod.
34.
Hodali su u koloni, jedno za drugim, svako na pristojnom rastojanju od osobe ispred sebe. Na elu
Denjev, za njim Kalinjina, pa Boranova, zatim Morison, i na kraju Konjev.
Morison odmah shvati i zato je tako: bili su izloeni pogledima, svako ponaosob. Ljudi i ene
oigledni uesnici u projektu, stajali su uz zidove hodnika, paljivo osmatrajui. Oni su, uprkos
svemu, u najmanju ruku morali znati ta se zapravo deava, za razliku od Sovjetskog Saveza i ostatka
sveta.
Denjev je idui na elu ustro odmahivao levo i desno, kao kakav popularni kapiten ragbi tima,
na ta je publika odvraala povicima i mahanjima, kao i skandiranjem njegovog imena.
Skandirali su svima, izvikivali svako ime, jer su lanovi ekspedicije oigledno svima bili dobro
poznati. Dve ene su reagovale prilino uzdrano, a kada se osvrnuo, Morison primeti da i Konjev
(prema oekivanjima) gleda uporno pred sebe, bez odgovora.
A onda on odjednom, u magnovenju zau uzvik, na engleskom: "Ura za Amerikanca!"
On pogleda u pravcu odakle se zauo uzvik i automatski mahnu, na ta se, isto tako automatski
prolomio novi uzvik. Gomila prihvati i uskoro 'Ura za Amrikanca' zaglui sve ostale povike.
Morison otkri da se njegovo rezignirano raspoloenje topi. Nikada ranije nije bio usred gomile
koja uzvikuje njegovo ime, ali to sada kod njega nije izazivalo ni najmanji oseaj nelagodnosti;
naprotiv, mahao je i iroko se osmehivao. Krajikom oka primeti od odsjaj zadovoljstva na licu
Boranove, i vide kako Denjev kaubojskim gestom upire u njega prstom, to mu takoe nije smetalo.
Kolona izbi u susednu prostoriju, veliku halu u kojoj se nalazio apirov, i dalje uauren u svom
komatoznom stanju. Nedaleko od njega nalazio se i njihov brod.
Morison se zadivljeno osvrnu oko sebe.
"Gle, gle, imamo i TV ekipu!"
Kalinjina je stala do njega. (Kako li su joj samo grudi boanstvene, pomisli Morison. Tanak
pamuk preko njih nije mogao da ih sasvim sakrije od pogleda, te mu je sada bilo sasvim jasno zbog
ega je njena pojava ozbiljno ugroavala Konjevljevu posveenost projektu.)
"Da", odgovori ona, biemo i na televiziji. "Svaki iole znaajniji eksperiment se briljivo snima,
uz izvetae, tako da se moe lako pratiti. ak i jue, kada smo ti i ja bili minijaturizovani, ak i tada
su nas snimali, samo to su sakrili kameru da se ti ne bi previe potresao."
"Ali zar ovo nije projekat koji se uva u najstrooj tajnosti?"
"Da, samo to to nee zauvek biti tajna. Jednog dana, kada eksperiment konano sasvim zaivi, sve
pojedinosti koje su pratile njegov nastanak bie dostupne naem narodu i svetu. Ovo se moe
emitovati ak i u sluaju da neka druga nacija obznani da je na slinom tragu kako bismo osigurali
prioritet."
Morison zavrte glavom.

"Nikako mi se ne svia ta koncepcija takmiarskog tipa. Mnogo bre bi se dolo do rezultata kada
bi se radilo timski."
"Misli li da bi ti, u svom najuem domenu, ikom drugom dao prednost?"
Morison na ovo zaneme. Bio je to sasvim dovoljan argument.
Kalinjina, primetivi reakciju, dodade:
"Pa, tako sam i mislila. Lako je biti velikoduan, ako raspolae tuim novcem."
Boranova je, u meuvremenu, razgovarala sa nekim koga Morison oceni kao verovatnog izvetaa.
ovek ju je paljivo sluao, te i sam Morison obrati panju. Upravo je govorila:
"Ono je ameriki naunik, Albert Donas Morison, profesor neurofizike, to je, isto tako i struno
usmerenje naeg akademika Konjeva. On je ovde asistent akademiku Konjevu i posmatra sa
amerike strane."
"Bie vas petoro u brodu?" pitao je reporter.
"Da. I nikada vie se nee nai takva petorka, ak i da minijaturizacijom vladamo tokom sledeih
milion godina. Jer vidite, akademik Konjev je prvo ljudsko minijaturizivano bie, dr Sofija Kalinjina
je prva ena, a profesor Morison prvi Amerikanac. Kalinjina i Morison bili su uesnici prve grupne
minijaturizacije i prvi minijaturizovani ljudi u brodu. A to se tie dananjeg putovanja, bie to prva
minijaturizacija petoro ljudskih bia u brodu koji e biti ubaen u unutranjost ljudskog bia. A to e
biti, naravno, akademik Pjotr apirov, hronoloki gledano drugo minijaturizovano ljudsko bie i prvi
brodolomnik na putovanju." Morison zau hrapav apat, bio je to Denjev.
"Tu si, Alberte. Eto, sada si neizbrisiv pasus u istoriji. Do sada si sebe smatrao olupinom, ali vie
nee biti tako. Niko nikada nee moi da opovrgne injenicu da si prvi minijaturizovani Amerikanac.
ak i da tvoji zemljaci sami otkriju poduhvat, njihov prvi objekat minijaturizacije moi e, u
najboljem sluaju da bude samo 'drugi minijaturizovani Amerikanac'."
Morison o tome uopte nije razmiljao. Tek sada je osetio ta znai kada se oveku posle dugo
vremena samopouzdanje konano vrati. (Sve pod pretpostavkom da neko, jednoga dana, zbilja pusti u
javnost Natalijinu malopreanju izjavu, neizoblienu i neprepravljenu) Ipak, oseao je zadovoljstvo.
"Da", ree on. "Ali nije to ono po emu elim da budem upamen."
"Samo ti na ovom putovanju obavi svoj deo posla, i broj tvojih zasluga e se poveati", odvrati
Denjev. "Osim toga, kao to je moj stari govorio: 'Uvek je prijatno sedeti u elu stola, ak i kad je
uz vas samo jo jedna osoba, i ak i onda kada je na sto iznet samo tanjir supe koji treba podeliti'."
Denjev se udalji, i gotovo istog asa mu prie Kalinjina.
"Alberte", pozva ga ona, povukavi ga blago za rukav.
"Da, Sofija?"
"Bio si sa njim sino, posle veere, zar ne?"
"Pokazao mi je mapu apirovljevog mizga. arobno!"
"Je li me pomenuo na bilo koji nain?"
"Misli li da je morao?" Morison je oklevao.
"Mislim da si ti radoznao ovek, koji eli da odagna svoje crne misli. Mislim da si ga, verovatno,
ispitivao."
Morison se narogui kada zau svoju 'karakteristiku'.
"Pa, branio se."
"Kako se branio?"
"Pomenuo je tvoju raniju trudnou i... i... abortus. Ne bih da verujem u to, Sofija, osim ako mi ti to
sama ne potvrdi."
Kalinjinoj se oi zamutie od suza.

"A pri tom... nije, nije ti opisao okolnosti pod kojima... pod kojima se to dogodilo?"
"Nije, Sofija. A ni ja nisam pitao."
"Trebalo je da ti kae. Alberte, bila sam silovana, sa svojih sedamnaest godina. To je dovelo do
neeljenih posledica, i moji roditelji su preduzeli odgovarajue mere."
"Razumem. Moda je Jurij odluio da ne poveruje u to."
"ini mi se da on misli da sam sama traila avola. Ali ceo proces je zabeleen, a onaj ovek je
jo u zatvoru. Sovjetski zakon je vrlo otar u takvim sluajevima, naravno, ako postoje valjani
dokazi. Znam da ene mogu nepravedno optuiti aveka za zloin silovanja, ali to nije bio sluaj sa
mnom, i Jurij to dobro zna. Tako je kukaviki rei nekome neto, a ne rei mu sve bitne pojedinosti."
"uj, Sofija", poe Morison, "nije sada trenutak da oko toga lupa glavu. Mada, moram priznati da
mi je prilino jasno i da saoseam sa tobom. Ipak, predstoji nam ozbiljan posao i bie neophodno da
se potpuno usresredimo na njega i da razlono zakljuujemo. Znaj da sam, inae, u svakom pogledu
na tvojoj strani."
Kalinjina klimnu.
"Hvala ti, Alberte, na nenosti i simpatijama, ali ne boj se za mene. Svoj posao u valjano
obaviti."
U tom trenutku oglasi se Boranova.
"Sada emo ui u brod, i to ovim redosledom: Denjev, Konjev, Kalinjina, Morison i na kraju ja
sama."
Red se odmah napravi i Boranova zauze svoje mesto iza Morisona i promrmlja mu na uho:
"Kako se osea?"
"Odvratno", apnu on. "Nisi valjda oekivala drugaiji odgovor."
"I nisam", odgovori Boranova. "Ipak, oekujem od tebe uinak koji bi dao i da se ne osea
odvratno. Razume li?"
"Pokuau", procedi Morison, i poavi za Kalinjinom, po drugi put zakorai u unutranost broda.
35.
Jedno po jedno, smetali su se u svoja sedia po ranije utvrenom rednosledu: Denjev napred,
levo, za komandama; do njega, desno, Konjev. U drugom redu, levo, Kalinjina, desno Morison, i
Boranova, na zaelju, sa leve strane.
Morison istrese nos u maramicu koju je pronaao u jednom od svojih depova. A ta ako mu
zatreba jo maramica? (Blesavo je razmiljati sada o tome, ali ipak, lepe je brinuti o tome nego o
nekim drugim stvarima.) elo mu je pulsiralo. Nije li to posledica oseanja prenatrpanosti broda?
Nee li pet ljudi koji udiu vazduh u brodu uskoro taj vazduh uiniti neupotrebljivim? Ili e
ventilacija biti dovoljna.
Odjednom, seti se prvih astronauta od pre jednog stolea. Njima je bilo jo gore, jo skuenije,
bili su jo bespomoniji. Ali odlazak u svemir bilo je ipak neto to se dalo lako razumeti. Odlazak u
mikrokosmos, meutim, znai u potpunosti osvajanje devianskih predela.
Ipak, kada se konano uglavio u seditu, Morison oseti da mu se pouzdanje vraa. Na kraju
krajeva, ve je jednom bio u brodu. Ve je jednom proao kroz proces, tamo i natrag, i nita mu se
nije dogodilo. Nije bolelo.
On redom osmotri svoje saputnike. Kalinjina, njemu odmah sleva, bila je ledeno bezizraajna.
Kao snena kraljica, pomisli on. Ostavljalo je dubok utisak, razmiljao je dalje, kako ona ne
ispoljava strah, ak ni najmanji nemir, a po svoj prilici upravo ratuje sa svojim linim demonima.
Morison primeti da se Denjev osvre, i da, kao i on sam, merka ostale. Meutim, sasvim sigurno,

iz drugaijih pobuda. Morison se trudio da, posmatrajui druge, sakupi jo koju kap hrabrosti.
Denjev kao da je poslednji put proveravao s kim ima posla.
Konjev je sedeo nem, pogleda uprtog pravo pred sebe, i Morison je mogao da mu vidi samo
potiljak. Boranova se upravo smetala u seditu i zatezala nabore na svom irokom pamunom odelu.
"Prijatelji, saputnici", zau se Denevljev glas. "Jasno vam je da pre polaska na put moramo jo
jednom izvriti proveru celokupne opreme. Ako neko, kad putovanje pone, izrazi sumnju u
ispravnost bilo ega neu to primiti kao dobar vic. Kao to je moj otac govorio: 'Pametan cirkuski
akrobata nikada ne secka nokte izmeu dva skoka na trapezu.' Moj je posao da se sasvim uverim u to
da su kontrole u redu, kao to sam sasvim uveren da bi morale biti, jer sam ih ja i projektovao i
nadzirao njihovu konstrukciju.
to se tebe tie, Jurij, prijatelju, tvoja cerebr... cerebri... tvoja modana mapa, ili kako je ve
zove, u potpunosti je prebaena u program kompjutera koji se nalazi iza pregrade pred tobom.
Molim te da proveri da li je mapa ispravna i da li kompjuter u svakom pogledu funkcionie.
Sofija, golubice moja, ne znam o tvojoj funkciji nita drugo do da pravi struju. Samo te molim da
bude sigurna da e svoj posao moi da obavlja kako treba. Natalija", on podie glas, "je li s
tobom sve u redu, tamo pozadi?"
"Sasvim", dovika mu ona. "Molim te, proveri jo i sa Albertom. Njemu e pomo najvie biti
potrebna."
"Naravno, naravno", prihvati Denjev. "Njega sam ostavio za kraj, da bih mu posvetio svu svoju
panju. Alberte, zna li kako e upravljati pultom pred sobom?"
"Kako bih to mogao znati?" coknu nestrpljivo Morison.
"Znae u roku od dva sekunda. Ovaj ti je prekida za 'ON', ovaj za 'OFF'. Hajde pokuaj da
upali. Ah, vidi, beumno reaguje. Sad ga iskljui... Odlino. Sada sve zna. A vidi li ta je
smeteno u udubljenju?"
"Kompjuter", odvrati Morison.
"Odlino. Uini mi uslugu i proveri da li se ovaj kompjuter u svemu podudara sa tvojim. Tvoj
program je upisan u njegovu memoriju. Proveri, dakle, da li funkcionie, i da li funkcionie ispravno.
To mi samo ti moe rei. Ako ima bilo kakvih sumnji, i najmanjih, da bilo ta nije u najboljem
redu, odloiemo poduhvat dok se stvar u potpunosti ne ispravi."
"Ne drami, Arkadije", oglasi se Boranova. "Nemamo vremena."
Denjev ovo preu.
"Ali ako mi kae da neto nije u redu, Alberte, a ispostavi se da je sve kao podmazano, Jurij e
to proveriti i ustanoviti. Ni on, a ni svi mi ostali, neemo biti ni najmanje zadovoljni. Pa, ako ti padne
na pamet da tim putem odloi ili osujeti putovanje, bolje odmah odbaci takve primisli."
Morison se i protiv svoje volje zacrvene, ponadavi se, istovremeno, da e to biti protumaeno
kao izraz besa to se sumnja u njegovu iskrenost.
Zapravo se pitao, kada je ponovo obratio panju na kompjuter, u ta li se na kraju izrodio njegov
program koji je neprekidno preudeavao. Tu i tamo, ove najnovije varijante su mu donele oseaje.
Nije to bilo neto konkretno, ali bilo je sluajeva kada mu se priinjavalo da misli iz analiziranog
mozga zaokupljaju njegov vlastiti. To zvanino nikada nije potvrdio, ali se proulo. Zbog toga je
apirov i nazvao njegov program 'Relejnom stanicom', ako je verovati Juriju. Kako je onda, pri
takvim okolnostima, mogao da odmah proveri 'da li sve funkcionie kako treba' kada je znao da je
takav oseaj imao samo nekoliko puta u prolosti, i to pri nepredvidljivim okolnostima?
Moda je to bila samo luda elja da se veruje u neto ega nema, ista ona luda elja koja je
Persivala Louela navela da ugleda kanale na Marsu?

U stvari, misao o eventualnoj sabotai poduhvata nikada mu i nije prola kroz glavu. Pogotovo ne
ako bi to znailo da svoj roeni program izvrgne ruglu.
Srce mu se najednom sledi pri novoj stranoj pomisli: ta ako je program, pri prenosu, zbilja
oteen? Kako da ih onda ubedi da neto zbilja nije u redu, i da se ni najmanje ne pretvara?
No, ipak, izgledalo je da je sve u redu, dokle god je to mogao sagledati. Jo nije bio u kontaktu sa
pravom lobanjom i pravim ivim mozgom u njoj.
Pri svemu tome oseti kako ga Denjev posmatra.
"Stavili smo nove baterije u kompjuter", ree on. "Amerike baterije", dodade odmah.
"Sve funkcionie bez problema, koliko ja mogu da vidim", izjavi Morison.
"Odlino. Svi zadovoljni? E onda, svi lepo dignite svoje prelepe zadnjice sa sedita i proverite
da li radi klozet. Verujte, svi bismo bili krajnje nesreni ako tu neto zataji.
Morison je posmatrao kako Kalinjina otvara i zatvara plou na kojoj je sedela. Onda on uini isto
i utvrdi da je i sa njegovim seditem sve kako treba.
Denjev nastavi preanju misao:
"Razume se, toalet e primiti i otpatke u vrstom stanju, u razumnim koliinama, naravno. No,
nadajmo se da to nee biti potrebno. U sluaju da neko zbilja podigne uzbunu treeg stepena, na ivici
sedita s donje strane nalazi se malena rolna toalet-papira. Moete je svi napipati. Kako se budemo
smanjivali, sve e gubiti na svojoj masi, pa bi, u tom sluaju, ekstrakt lebdeo. Postoji, ipak, dovoljan
vazduni pritisak da se to predupredi. Nedajte da vas uzbuuje promaja meu nogama. U malom
hladnjaku postrance od sedita nai ete odreenu koliinu vode. Samo za pie. Ako se isprljate, ili
preznojite, ili neprijatno zamiriete, moraete takvi i ostati. Nema pranja, bar dok smo u brodu. I
neemo moi da jedemo. Ako izgubimo nekoliko grama, utoliko bolje."
"Ti, ako izgubi ak i sedam kilograma, Arkadije, utoliko bolje", nadoveza se Boranova suvo.
"Bie nam potrebno manje energije za deminijaturizaciju."
"Da, Nataa, i o tome sam, vidi razmiljao", odvrati ovaj mrgodno. "Sada u i ja pregledati svoje
kontrole, i ako je sve onako kako treba da bude, a siguran sam da e biti, biemo spremni za
polazak."
Morison uoi da je posle ovoga zavladala prilino nategnuta tiina u brodu, jedino se moglo uti
slabano Denevljevo zvidukanje dok je proveravao svoje komande. Posle izvesnog vremena se i on
uspravi, rukom obrisa elo i ree:
"Sve je u redu. Drugarice gospoe, drugovi gospodo i drue Amerikane, fantastino putovanje
koje je pred nama samo to nije zapoelo. On ubaci malenu slualicu u svoje desno uvo, privrsti
mikrofon uz usta i nastavi: "Ovde je sve spremno. Jeste li vi napolju spremni?... Odlino, onda nam
poelite sreu, drugovi napolju."
Nita se ne desi, i Morison uputi Kalinjinoj brz pogled. Ona se nije micala, ali primeti
Morisonovo nemo pitanje, jer ree:
"Da, smanjujemo se."
Krv pokulja i Morisonove ui. Sada je prvi put bio minijaturizovan a da je toga od poetka bio
svestan.

ARTERIJA
Ako te struja nosi tamo kuda si naumio, nemoj joj se suprotstavljati.
Denjev senior
36.
Morisonove oi zadugo ostadoe prikovane za udubljenje pred njim, za kompjuter i za program u
njemu. Program... jedini artefakt iz davne prolosti.
Davne? Nije prolo ni stotinu asova od konferencije, njegovog dremea za vreme izlaganja i
razmiljanja o tome kako da spase svoju univerzitetsku fotelju. A za tih stotinu asova kao da je
proteklo stotinu godina i sada se sa tekoom priseao i univerziteta i svog preanjeg ivota
ispunjenog tugom i razoaranjem. Nekada je mislio da bi sve na svetu dao da isplovi iz grevite
borbe za vazduh od pre stotinu godina. Ali sada, sada bi dao mnogo, mnogo vie da se u nju ponovo
vrati kao da se poslednjih stotinu godina nikada nije ni odigralo.
On baci pogled van broda, kroz providni zid, preko desnog ramena. Oi mu se mahinalno sklopie
kao da ne ele da ita primete. Ne, on sam nije bio voljan da primeti da je bilo ta vee nego obino.
To bi se kosilo sa njegovom divljom eljom da se minijaturizacija zapravo ne odvija i da je sve ovo
neka vrsta iluzije.
A onda, neki ovek ukorai u vidno polje. Visok, preko dva metra. Pa, moda je neki koarka?
Pojavie se i drugi. Ipak, ne mogu svi oni biti koarkai.
On se skupi u svom seditu i vie nije gledao napolje. Ovo je bilo sasvim dovoljno. Bio je siguran
da minijaturizacija neumoljivo napreduje.
Tiina u brodu bila je opsesivna, bila je nepodnoljiva. Morison oseti potrebu da uje ljudski
glas, makar i svoj sopstveni.
Kalinjina mu je bila najblia i s njom je mogao da razgovara bez muke. A moda je, pored toga,
ona i najsreniji izbor. Poto nije mogao da podnese da se u ovom trenutku susretne sa Denevljevim
beskorisnim zafrkavanjem, jednosmernom usredsreenou Boranove, ili mranom Konjevljevom
napetou, on izabra zamrznutu melanholiju Kalinjine.
"Kako emo prodreti u apirovljevo telo, Sofija?" upita on.
Za trenutak, izgledala je kao da nije ula pitanje. Posle duge tiine, njene usne zadrhtae i ona
proapta:
"Putem injekcije."
A onda, s vidljivom tegobom, i ona kao da shvati da je bolje da se pokae razgovorljivom.
Okrenuvi se ka njemu, ona mu objasni:
"Kada budemo dovoljno umanjeni, smestie nas u potkonu iglu i biemo ubrizgani u levu
karotidnu arteriju akademika apirova."
"Treemo se kao krompiri", primeti uasnuto Morison.
"Nikako. To jeste sloen problem, ali za sve smo se pobrinuli."
"Kako zna? Nema nikakvog iskustva. Nikada se sve ovo ranije nije ni inilo. Barem, brodom.
Nikada kroz potkonu iglu. Nikada u unutranjost ljudskog tela."
"Tano", odgovori Kalinjina, "ali ovaj tip problema, pa i oni jednostavniji, reen je mnogo ranije.
Proteklih nekoliko dana imali smo beskrajne sastanke. Ne misli valjda da sve ono to je Denjev
govorio pre polaska, ono o klozet papiru i ostalom, ne misli valjda da sve to od ranije nismo znali?
To smo davno utuvili u glavu, ponovljeno nam je milion puta. Sve je to ovog puta bilo ponovljeno

zbog tebe, jer nisi prisustvovao dogovorima, ali i zbog Arkadija, koji je jedva doekao svojih
dramskih pet minuta."
"Reci, ta e se sve dalje deavati?"
"Ii u redom. Sada samo sedimo i ekamo da prenik broda bude ispod jednog centimetra, da se
to postigne bie potrebno oko dvadeset minuta, ali ne uvek istom brzinom. to smo manji, bre se
smanjujemo. Osea li ita."
Morison postade svestan ubrzanog rada svog srca i brzog disanja, ali odgovori:
"Ne." A onda, kako da mu se to uinilo preterano optimistiki, dodade: "Jo, ne."
"Onda...?" upita Kalinjina i sklopi oi, kao da je htela da kae da joj se vie ne razgovara.
To i nije tako loa ideja, pomisli Morison, pa i on uini isto.
Verovatno je zadremao, ili se jednostavno prepustio svom odbrambenom mehanizmu koji ga je
odveo u polusvest, izveo iz realnosti, jer trgao se tek na oseaj laganog potresa. Kao da nije prolo
mnogo vremena.
On otvori oi i odmah shvati da lebdi na gotovo centimetar visine iznad svog sedita. Izvanredno
udan oseaj, kao da e ga oduvati i najmanji daak vetra.
Boranova sede na sedite iza njega, stavi mu ruke na ramena i blago ga potisnu nanie, rekavi:
"Alberte, mora da se zavee. Sofija, pomozi mu. ao mi je trebalo je da proemo kroz sve ovo,
sve da probamo, pre no to smo se upustili u projekat, ali bilo je malo vremena. A i ti si bio strano
nervozan. Nismo hteli da te jo vie plaimo i rasipamo ono malo tvog samopouzdanja nepotrebnim
informacijama." Na svoje sopstveno uenje, Morison se ne oseti bespomonim. Gotovo da mu se
bopao taj nepoznati oseaj sedenja na vazduhu.
Kalinjina dodirnu odreeno mesto na ivici sedita, izmeu svojih nogu i njen opasa se automatski
razveza. (Morison je bio siguran da se Sofija vezala naknadno, tek poto je on utonuo u san.)
Slobodni kraj njenog opasaa uz zviduk pobee u rupu sa leve strane sedita. Ona se okrenu
Morisonu i ree:
"Tu, sa leve strane, nalazi se komandno dugme za opasa."
Morison opazi da je i njeno telo, osloboeno opasaa, zalebdelo u vazduhu.
Ona pritisnu dugme na ivici Morisonovog sedita (tamniji krug na svetlijoj pozadini) i iz kuita,
uz siktaj, izlete plastini kai iji se vrh zagnjuri u prorez sa suprotne strane. Kao da su ga obmotali
lasom, pomisli Morison.
"Ako eli da se oslobodi, pritisnue tu, izmeu nogu." Kalinjina se nagnu da mu pokae i
Morison oseti vrlo prijatan pritisak njenog tela.
Ona, meutim, kao da toga nije bila svesna. Jednostavno se otisnu nazad, put svog sedita, i
ponovo se zaveza.
Morison baci brz pogled oko sebe, i koliko mu je to pojas dozvoljavao, nagnu se napred i proviri
s mukom preko Konjevljevog ramena. Svi su bili vezani.
"Minijaturizovani smo do te mere da smo sada vrlo lagani, zar ne?" upita on.
"Sada tei svega dvadeset pet miligrama", obavesti ga Boranova, "tako da je najbolje da sebe
smatra besteinskim telom. Osim toga, upravo podiu brod."
Morison uputi Kalinjinoj optuujui pogled. Ona samo slee ramenima i ree:
"Rekla sam ti da u ti opisivati dogaaje onda kada dou na red, ali ti si zaspao i nisam htela da te
diram. Kran, koji nas dri izazvao je potres koji te je probudio i izbacio iz sedita."
"Kran?" On pogleda napolje. Nekakva senka nadvijala se nad brod, na ta u prvi mah nije obratio
panju. Onda se seti da su zidovi prozirni i shvati da je svetlost koja spolja dolazi zamuena.
Kalinjina klimnu potvrdno glavom.

"Kran nas dri i ne dozvoljava da se nepotrebno tresemo. Izgleda ogroman, ali u stvarnosti je vrlo
malen i tanak. Osim toga, upravo smo smeteni u posudu sa slanim rastvorom. Dalje vazduna struja
nas potiskuje u brizgalicu. Znai tri stvari nas trenutno 'pridravaju'."
Morison ponovo pogleda napolje. Mogao je samo da primeti mestimino smenjivanje svetla i
senki i da shvati kako je ono to se nalazilo u blizini broda, ta god to bilo, suvie veliko da bi
njegove male oi mogle da raspoznaju oblik. A da fotoni koji su se pribliavali brodu nisu i sami
postajali podloni minijaturizovanom polju, ponaali bi se kao dugi radio-talasi i njegove oi ne bi
bile u stanju nita da vide.
On oseti kako se brod ponovo zatrese i hvataljke krana se povukoe, iako je to bio pokret koji on,
zapravo, nije mogao da registruje. Jednostavno, do jednog trenutka senka je bila tu, a onda je vie
nije bilo. Za njegovu ogranienu opaajnu skalu pokret je bio prebrz.
On opet oseti kako gubi teinu i kako mu se telo upire o opasa, to protumai kao verovatno
kretanje celog broda nanie. Zatim, kao da je neto stalo da blago bombarduje brod.
Denjev pokaza prstom na tamnu horizontalnu liniju koja se polako pomerala gore dole i
zadovoljno ree:
"To to vidite je povrina tenosti. Mislio sam da e potresi biti jai. Oigledno je da o ovome
brinu inenjeri koji su u najmanju ruku isto toliko sposobni kao i ja."
"Inenjerija i nema mnogo veze s tim", primeti Boranova. "Trenutno smo pod dejstvom
povrinskog napona. Oseaemo ga samo dok se budemo nalazili na povrini tenosti. Nee nam
smetati kad konano prodremo u apirovljev krvotok."
"Ali ovo mrekanje, Nataa? Ovi pokreti gore i dole? Kako to deluje na 'ono'?"
Boranova usmeri panju na svoje instrumente. Posmatrala je monitor na kome je bila iscrtana
horizontalna linija koja kao da se nije pomerala sa svog mesta. Morison je, vrpoljei se na svom
seditu, uz bolove u vratu mogao tek da je nazre.
"Nivo je miran i postojan kao i tvoje ruke kada nisi pijan, Arkadije", konano saopti Boranova.
"Ni vie ni manje, a?" Denjev se glasno nasmeja, a zvuk njegovog glasa kao da je probadao.
Osetio je olakanje, ako se ne varam, pomisli Morison uznemireno, razmiljajui ta je to 'ono' na
ta mrekanje deluje.
"ta e se sledee desiti?" upita on glasno.
"Da li ba sve mora da ti se objanjava?" oglasi se Konjev. Po prvi put od kako je putovanje
zapoelo, pomisli Morison, te mu odvrati gorljivo:
"Naravno da mora! Tebi je sve objanjeno. Zato i ja ne bih znao sve?!"
"Albert je potpuno u pravu, Jurij", umea se Boranova smirujuim glasom. "Ne padaj u vatru i
budi razuman. Uskoro e ti biti potrebna njegova pomo i nadam se da on nee biti tako neljubazan
kao ti."
Konjevljeva ramena se pomerie uz trzaj, ali ne ree nita.
"Alberte, sada emo ui u unutranjost potkone igle. Proces se odvija kompjuterski', dodade
Boranova.
Kao da je ekala na njene rei, senka ih, dolazei otpozadi, gotovo odjednom proguta. Samo se
ispred njih jo nekoliko trenutaka zadrao krug svetlosti.
"Igla se upravo montira", objasni Boranova mirno. "Sada moramo jo malo da saekamo."
Unutranjost broda, oko koga je sada vladala potpuna tama, ispuni se belom svetlou, mekom i
mnogo prijatnijom nego ranije.
"Od ovog trenutka spoljne svetlosti vie nee biti", nastavi ona, "sve dok ne zavrimo putovanje.
Osloniemo se na nae interno osvetljenje."

Morison se upitno obazre oko sebe, u potrazi za izvorom svetlosti, ali zakljui da ona, po svoj
prilici dolazi iz zidova.
Primetivi to, Kalinjina kratko objasni:
"Elektroluminescencija."
"A izvor snage?"
"Raspolaemo trima mikrofuzionim mainama." Ona ga pogleda s ponosom. Meu najboljima su u
svetu. U svetu", ponovi ona.
Morison taman zausti da pria o mirkofuzionim mainama amerike proizvodnje, upotrebljenim u
nedavnim svemirskim putovanjima, ali se predomisli. emu? Jednog dana e svet biti osloboen
nacionalnih stega, iako taj dan jo nije bio na vidiku. Osim toga, dokle god se stege ne ispoljavaju
kroz agresiju ili pretnju, bile su podnoljive.
Denjev se zavali u svoje sedite, obuhvativi rukama potiljak, i obraajui se, oigledno,
fluoroscentnim zidovima oko sebe, ree:
"Jednog dana emo konstruisati veeeliku potkonu iglu, smestiti u nju brod i onda sve zajedno
minijaturizovati. Tako emo biti poteeni ovog mic-po-mic manevrisanja.
"Odnosno", dobaci mu Morison, "moda ete moi da izvedete suprotnu stvar... kako bih je
nazvao... maksimizaciju? Gigantizaciju?"
"Ne mora se truditi oko naziva, jer je to nemogue izvesti", upade Konjev.
"Ali jednog dana?"
"Ne. Nikada. Nemogue je sa stanovita fizike. I za minijaturizaciju je neophodna strahovita
energija. Za to - gotovo beskonana."
"ak i kada biste sve vezali za teoriju relativnosti?"
"ak i tada."
Denjev se iskliberi prema Konjevu.
"Cvrc Milojka, za to tvoje 'fiziki je nemogue' videe, jednog dana."
Konjev zauta, napadno ravnoduno.
"A ta sad ekamo?" upita Morison.
"Poslednje pripreme", objavi Boranova. "Igla e za koji trenutak krenuti napred, i bie zabodena u
karotidu."
Samo to je to izgovorila, brod se zatrese.
"Evo nas", uzviknu Morison.
"Ne, ne jo. Sada se ispumpava vazduh. Ne brini, Alberte, znaemo."
"Kako?"
"Pobogu, javie nam. Arkadij je sa njima u neprekidnoj vezi. To bar nije teko. Radio talasni
fotoni se bez po muke smanjuju na putu ka nama, i uveavaju kreui se u suprotnom pravcu. Potrebno
im je jo manje energije nego svetlosti."
"Vreme je da krenemo ka vrhu igle", oglasi se Denjev.
"Pa kreni, onda, Arkadije", ree Boranova. "Odlina prilika da proverimo motornu snagu pri
uslovima minijaturizacije."
Zau se tiha i potmula grmljavina koja se potom zaustavi na jednom zvunom nivou. Morison se
osvrnu u nameri da pogleda unazad koliko mu je to kai dozvoljavao.
Voda se bukala iza njih pokretana okretanjem 'vodeninih' tokova. Uz odsustvo bilo kakvih
orijentacionih obrisa van broda, bilo je teko zakljuiti kojom se brzinom brod kree. Morisonu se
ipak inilo da je kretanje vrlo sporo.
"Da li se, uopte, kreemo?"

"Da, ali sasvim lagano", odvrati Boranova. "Nema razloga za bre kretanje i gubljenje energije.
Osim toga, sudaramo se sa molekulima normalnih dimenzija, to u naim razmerama predstavlja
visok viskozitet."
"Ali sa mikrofuzionim motorima..."
"Propulzija nije jedino za ta su nam ti motori neophodni."
"Samo se pitam koliko e nam jo vremena biti potrebno da stignemo do vitalnih taki u mozgu."
"Veruj mi da se i ja to pitam", iskezi se Boranova. "Koristiemo internu struju u krvotoku, koja e
nas odvesti to je blie mogue."
"Gledajte!" uzviknu Denjev. "Tu smo!"
Pravo napred osvetljen spoljnim farovima broda, ukaza se kruni otvor. Svima odmah bi jasno da
je u pitanju vrh igle.
Sa druge strane nalazio se apirovljev krvotok. Za neki sekund, zbilja e se nai u ljudskom telu.
37.
"Suvie smo veliki, Natalija, da bi smo proli kroz otvor igle", ree Morison.
Na tu pomisao osetio je udnovatu meavinu oseanja; ali iznad svega, bila je tu nada da e moda
opasnost u nastavku eksperimenta nestati; umanjeni su, ali ne dovoljno; znai, morae da se vrate u
prvobitno stanje, i onda je sve gotovo.
Ipak, krijui se ispod toga, nalazilo se i produeno oseanje, oseanje razoaranosti. Ako se ve
stiglo toliko daleko, ne bi li bilo zanimljivo ui u organizam i ispitati unutranjost neurona? U
normalnim uslovima, bez svesti o opasnostima, bez utvrene vrednosne skale, Morison bi, uasnut,
ustuknuo i jeste bio uasnut, ali ve umanjen, sa ve uveliko prevladanim prvobitnim strahom, da li je
mogue da je, u stvari, eleo da ide napred?
Uz svu ovu zbrku oseanja valjalo je imati u vidu i realnost: nije mogue da su ovi temeljiti ljudi
prevideli mogunost da je otvor igle premali da kroz sebe propusti minijaturni brod. Takva glupost bi
bila neoprostiva, ali je bila i vrlo malo verovatna.
Boranova mu je, po svemu sudei, itala misli, jer odjednom ree:
"Da. Sada smo preglomazni, ali takvi neemo ostati. To je, uostalom, moja briga", dodade ona
ravnoduno.
"Tvoja?" upita Morison odsutno.
"Naravno. Spoljne komande umanjile su nas do ovih razmera. Na meni je da izvrim fina
podeavanja."
"Zbog toga i tedimo mikrofuzione motore", promrmlja Kalinjina.
"Imamo li jo dovoljno energije?" Morison najpre uputi pogled jednoj, a onda drugoj eni.
"Stekao sam utisak da je do sada utroena neviena koliina energije..."
"Alberte", poe Boranova, "da je gravitacija kvantifikovana, trebalo bi nam isto toliko
'nevidljivih' koliina energije da jo upola umanjimo brod. Prema tome, ista energija bi nam bila
potrebna da prepolovimo mia, kao i da prepolovimo slonicu. Ali, ona to nije to znai da nije
kvantifikovan ni gubitak mase. to, dalje, znai da se energija potrebna za gubitak mase smanjuje sa
tim gubitkom, ne sasvim srazmerno, ali u prilinoj meri. Nama je masa trenutno toliko mala da nam je
potrebno sasvim malo energije kako bismo je dalje umanjivali."
"Ali budui da nikada do sada niste minijaturizovali nita ove veliine (mislim na brod) do ovih
dimenzija, koristite se podacima i rezultatima dobijenim putem unekoliko drugaijih eksperimenata,
eksperimenata sa manjim objektima!"
Pa, neka im bude jasno da ne razgovaraju sa maloumnim detetom, pomisli on gotovo uvreeno. Na

ravnoj sam nozi sa njima.

"Tako je", odgovori Boranova. "Nadamo se da su prorauni analogni i da nas neto neoekivano
nee iznenaditi. Ipak, ivimo u Vaseljeni koja doputa izuzetke. Tu nismo u stanju nita da uinimo."
"Ista ta Vaseljena doputa nam izuzetak u vidu smrti, ako neto krene nizbrdo."
"Nemoj mi samo rei da to nisi znao", odvrati Boranova mirno. "Nije valjda da si bio uznemiren
samo tek tako? Ali nismo jedini koji bismo bili u sosu. Ako kola krenu nizbrdo i konzervirana
energija se oslobodi, neemo biti uniteni samo mi; ista sudbina ekala bi i itav Groto. Sigurna sam
da ljudi napolju zadravaju dah u nadi da ih eksplozija nee razneti u parie. Vidi Albrte, ak i oni
koji nisu direktno minijaturizivani, izlau se prilinoj neizvesnosti."
Denjev se osvrnu i uputi im ljubak osmeh. Morison opazi da se boja jednog od njegovih kutnjaka
ne slae u potpunosti sa bojom ostalih.
"Tei se time, prijatelju moj, da, ako se neto desi, ti to nee znati. Moj tata je govorio: 'Poto
umreti moramo svi, onda bar izaberimo brzu i neoekivanu smrt'."
"To je rekao i Julije Cezar", odvrati Morison.
"S tim to mi neemo imati vremena ni da kaemo: 'Zar i ti, Brute'."
"Do toga nee doi", presee ih Konjev. "Sve su to gluposti. Prorauni su u redu."
"Oho ho! Bee nekad vreme kad su ljudi bili sujeverni i verovali u Usud. Hvala ti, Boe, na
Proraunima koje od Tebe dobismo!"
"Nije tu nita smeno", odreza Konjev.
"To mi nije bio cilj, Jurij... Nataa, oni tamo napolju kau da su spremni."
"Tim bolje, da skratimo ovu glupu priu. Idemo."
Morison se sav zgri u seditu, ali ne oseti nita. Ipak krug koji se maloas ukazao poe se iriti i
zatamnjivati, sve dok ne postade neuoljiv.
"Da li se kreemo?" upita on automatski. Pitanje se ponavljalo kao refren, iako je odgovor bio
oigledan.
"Da", odgovori Kalinjina. "Ali bez utroka energije. Ne suprotstavljamo se molekulima vode.
Voda nas sama nosi, potisnuta ubrizgavanjem, odnosno potiskivanjem klipa brizgalice."
Morison poe da broji u sebi. To mu je vie zaokupljalo mozak nego to bi to bio sluaj da je
gledao na sat.
Kada je stigao do sto, on upita:
"Koliko jo?"
"Koliko jo ta?" upita Kalinjina.
"Koliko jo do krvotoka?"
"Nekoliko minuta", odgovori Denjev. Ubrizgavaju nas izuzetno polako, u sluaju da doe do bilo
kakvih mikroturbulencija. Kao to je moj otac jednom rekao: 'Sporije je, no utoliko bolje, ii mirno
dolinom nego trati preko brda!'"
Morison zauta, ali se malo potom ponovo oglasi:
"A da li se i dalje umanjujemo?"
"Ne", zau Boranovu iza sebe. "Sada smo na elijskom nivou, i za sada nam je to sasvim
dovoljno."
Morison oseti kako drhti, i to ga iznenadi. S obzirom na ovo to se deava i na sve te stvari koje
treba drati u glavi, malo je prostora ostajalo za strah. Ne, nije se plaio, bar ne u onom pravom
smislu. Ali je, ipak, drhtao.
On pokua da natera sebe na oputanje. Ispustio je sav vazduh iz sebe, ali to nije bilo dovoljno.
Kao ni snaga volje. Oputanje je trailo silu tee, a toga u ovom trenutku nije bilo ni od korova. On

sklopi oi i pokua da die sasvim pritajeno. Pokua i da pevui i poe da mumla poslednji stav
Betovenove 'Devete simfonije'.
Na kraju vie nije mogao da izdri.
"Izvinite, izgleda da se sav tresem."
"Aha!" zakikota se Denjev. "Ba sam se pitao ko e prvi da prizna!"
"Nema veze, Alberte", odgovori uteno Boranova. "Svi se tresemo. Zbog broda."
Morison oseti znak za uzbunu:
"ta nije u redu?"
"Nita, nita. Samo pitanje veliine. Dovoljno smo mali da oseamo posledice Braunovog
kretanja. Zna ta je to, zar ne?"
Potpuno retorino pitanje. To je morao znati svaki srednjokolac! Ipak, Morison shvati da se sav
predao objanjavanju Braunovog kretanja. U sebi, razume se.
Svaki objekat zaronjen u tenost sa svih strana je izloen bombardovanju molekulima te tenosti.
Oni udaraju u nepravilnim ritmovima, koji su, meutim, toliko gusti da izolovani udari postaju
neprimetni. Kako se objekat smanjuje, vremenski interval izmeu udara postaje sve vei, tanije, u
jednom odseku vremena ima sve manje izolovanih udara. U skladu s tim, brod se sada susree sa
naizmeninim udarima sa obe strane. Drhtao je, dakle.
"Da, trebalo je da to imam u vidu", primeti Morison naglas. "Bie sve gore kako se dalje budemo
smanjivali."
"U stvari, nee", ree Boranova. "Bie drugih, olakavajuih okolnosti."
"Nita slino mi ne pada na pamet", ree Morison mrtei se.
"Nije vano, veruj mi na re."
"Ostavi to proraunima", dobaci podrugljivo Denjev. "Oni e ve znati."
"Dobiemo morsku bolest", primeti Morison.
"Mogue", sloi se Boranova. "Ali i to smo predvideli. Svi smo ve namireni po tom pitanju, kao
i kosmonauti u slinim okolnostima."
"Ja nisam namiren. Nisam ak ni upozoren."
"Alberte, govorimo ti to je manje mogue da bi se to manje brinuo. to se tie namirenosti,
svoju dozu si dobio za dorukom. Kako se osea?"
Morison, kome se ve utroba okretala od sveg tog razgovora, odlui da se osea dobro.
Zadivljujue, pomisli on, kako um moe da tiranie telo.
"Zadovoljavajue", promrmlja on kao odgovor na pitanje.
"Odlino", ree Boranova. "Jer od ovog trenutka nalazimo se u krvotoku akademika apirova.
38.
Morison smesta pogleda van broda.
Krv?
Oekivao je da e ih crvenilo okruivati sa svih strana. A i ta bi drugo?
Zurio je napreui oi, ali nita nije mogao da vidi, ak ni uz pomo spoljanjih brodskih farova.
Bilo je mrano kao u rovu, i nije mu trebalo mnogo mate pa da zamisli da klize po glatkoj povrini
ustajale movarne vode pod okriljem mrane i oblane noi.
Odjednom, zaokupi ga neto drugo. Posmatrajui objektivno, svetlost unutar broda imala je talasnu
duinu gama zraka i to veoma kratkih. A te duine rezultat su minijaturizacije obine vidljive
svetlosti. Minijaturizacija retina i optikih struktura ljudi u brodu inila je da svetlosni zraci i dalje
takvi i izgledaju, i da imaju sve odlike svetlosnih zraka.

Napolju, odmah izvan trupa broda, na granici minijaturizovanog polja, minijaturizovani fotoni
vraali su se na svoju prvobitnu veliinu, a oni koji su se, odbijeni, vraali u brod, ponovo su se
umanjivali prelaskom granice polja. Drugi su, moda, lake podnosili takve paradoksalne zakljuke,
ali Morison je bukvalno oseao vrtoglavicu pri pomisli na jednu minijaturizovanu esticu u moru
normalnosti. Je li granica moda vidljiva, ograujui umanjeno od prirodnog? Ima li, igde, bilo kakve
nedoslednosti?
Sledei svoj vozi misli, on proapta Kalinjinoj, nagnutoj nad svoje komande:
"Sofija, kada naa svetlost naputa minijaturizovano polje i uvea se, ona mora da emituje
toplotnu energiju, a kada se u brod vraa, mora da je apsorbuje, da bi se smanjila. Tu energiju
proizvodimo mi. Jesam li u pravu?"
"Potpuno, Alberte", odgovori ona ne diui glavu. "Naa upotreba svetla ishodi malim, mada
postojanim gubitkom energije, ali to nai motori mogu da nadoknade. Nita znaajno."
"Zbilja smo u krvotoku?"
"Ne boj se, jesmo. Natalija e, verovatno, uskoro iskljuiti unutranje osvetljenje i onda e moi
da bolje vidi spoljanjost."
Kao na znak, Boranova objavi:
"Eto nas! Sada moemo da sebi priutimo malo oputenosti." Istog trenutka, svetla nestade.
Predmeti van broda odjednom postadoe vidljivi. Nije mogao odmah jasno da ih razazna, ali
video je da se kreu kroz neku heterogenu tvar, tvar punu telaaca to u njoj plove, kao to bi se od
krvi i dalo oekivati.
Morison se nervozno promekolji, kao da ispituje jainu svog pojasa.
"Ako smo u krvi, koja ima svoju fiksnu temperaturu od trideset sedam stepeni, onda..."
"Naa temperatura je prilagoena. Oseaemo se sasvim udobno, objasni Kalinjina. Pobogu,
Alberte, na takve stvari smo mislili."
"Moda i jeste", sloi se Morison, pomalo pogoen, "ali to mi niste stavili do znanja, zar ne?
Kako prilagoavate temperaturu kada nemamo rashladne ureaje?"
"Tako je, nemamo ih, ali ima drugih naina. Mikrofuzioni motori emituju siune snopove
subatomskih delia koji, pod dejstvom minijaturizacije, imaju masu gotovo ravnu nuli. Dakle, putuju
gotovo brzinom svetlosti, s lakoom, poput neutrina, prodiru kroz materiju, i energiju odnose sa
sobom u spoljnji prostor i tako ostajemo hladni. Vidi?"
"Da", promrmlja Mrison. "Ingeniozno, ali za one koji su navikli da misle u uslovima
minijaturizacije, krajnje oigledno."
Primetio je da komande broda, pod Denjevljevim rukama, kao i instrumenti pred Kalinjinom,
odaju luminoscentnu svetlost. On opet pokua da se pridigne u seditu, ali mu poe za rukom da samo
krajikom oka uhvati deli kompjuterskog ekrana ispred Konjeva. Ono to je video uini mu se kao
mapa cirkularnog sistema vrata. Za tren, pre no to mu je telo popustilo pod ograniavajuim
dejstvom opasaa, i pre no to je ponovo utonuo u sedite, ugledao je malenu crvenu taku na ekranu,
koja je po svoj prilici oznaavala poloaj broda u levoj karotidnoj arteriji.
Upinjanje da se uspravi ga je prilino izmorilo i sada je samo sedeo, trudei se da povrati dah.
Svetlost koja je dolazila od njegovog sopstvenog instrumentarija pomalo ga je zasenjivala, te je on
zakloni rukom i pogleda napolje.
Daleko, kako se inilo, od broda, mogao je da nazre neto to je liilo na zid, neku vrstu barijere.
Udaljavalo se i primicalo, tamo-amo, neprekidno, ritmiki. On mehaniki pogleda na svoj sat. Da,
bila je to pulsacija koja odgovara ritmu arterijskog zida.
"Protok vremena", primeti on tiho, minijaturizacijom oigledno nije ugroen. Srce bije normalnom

brzinom, osim ako nije bitno to to na svoj minijaturizovani sat gledam svojim minijaturizovanim
oima.
Odgovor stie od Konjeva.
"Vreme nije kvantifikovano, bar ne na pojavnom nivou, niti je ugroeno minijaturizovanim poljem,
to se svodi na isto. To nam vrlo odgovara. Kada bismo i vremensku komponentu morali uzeti u
obzir, stvari bi postale nepopravljivo komplikovane."
Morison se sloi i prepusti se drugim mislima.
Ako se nalaze u arteriji, i ako ih nosi krvna struja, onda bi njihovo kretanje unapred moralo biti
isprekidano, voeno kontrakcijama udaljenog srca, vrlo udaljenog, imajui u vidu njihovu sadanju
veliinu. A ako jeste bilo tako, prekidi u kretanju bi se morali osetiti.
On sklopi oi i pokua da se koliko god je mogue smiri, ne raunajui efekat Braunovog kretanja
koje, napokon, nije mogao ni na koji nain da kontrolie.
Aha, osea se! Sasvim lagani zastoj i potisak unazad, pa onda potisak prema napred.
Ali zato tako slabo? Trebalo bi da brod bude divlje bacan napred-nazad!
A onda se seti mase koju vie nije posedovao. Sa masom se smanjuje i inercija. Viskozitet
tenosti u krvotoku priguivao je kretanje, tako da su se zamasi gotovo utapali u postojee Braunovo
kretanje.
Morison odjednom oseti kako mu se miii oputaju. Kao da mu se neki teak vor u stomaku
razvezao. Sredina u kojoj se kretao i uslovi pod kojima se u njoj kretao delovali su sasvim
dobroudno.
On opet pogleda kroz zidove broda, usresredivi se sada na razmak izmeu sebe samog i
arterijskog zida. Video je neka loptasta telaca, jedva uoljive mehurie, ne, nisu bili mehurii, nego
nakakvi predmeti, puno njih. Neki su se polako vrteli i menjali oblike, te Morison uskoro uoi da u
pitanju nisu bile lopte, ve diskovi.
Shvativi o emu je re, on se gotovo posrami samog sebe. Glupost, gleda u njih a ne zna ta su, a
u krvotoku su! Ali i na to odmah dobi odgovor. Nije ba bio svestan toga da je u krvotoku. U stvari,
imao je oseaj kao da se nalazi u podmornici, koja hita kroz okean. Oekivao je, uljuljkan u iluziju,
da e nailaziti samo na dobro poznate 'okeanske' predmete. Bilo ta to se ne uklapa u zadatu sliku bi
ga bunilo.
Upravo je bio ugledao crvena krvna zrnca, eritrocite, i nije ih prepoznao!
Naravno, nisu bila crvena, ve, nekako bledouta. Svako od njih apsorbovalo je neto malo
kratkotalasne svetlosti, te je reflektovalo ba tu boju. Ako ih sakupi na gomilu, milione, milijarde,
apsorbovali bi dovoljno svetlosti, taman da izgledaju crvena, u arteriskoj krvi. A u arteriji su se i
nalazili. im elije iskoriste kiseonik koji eritrociti nose, oni postaju bledoplavi. A na gomili,
purpurni.
Posmatrao ih je sa zanimanjem i sada ih je mnogo jasnije razaznavao.
Bili su poput bikonkavnih diskova, ispupeni sa obe strane. Morisonu su izgledali ogromni, jer ih
se seao kao mikroskopskih jedinica, od nekih sedam i po mikrometara u preniku i tek dva
mikrometara debelih. A sada, pred njegovim oima, veliine njegove ruke!
Bilo ih je mnogo na vidiku i kao da su u grupama plesali jedni oko drugih. Nijedno nije stajalo
mirno: neka zrnca bi se odvajala od jata, neka bi se prikljuivala, a uvek je u vidnom polju bilo i
izolovanih, slobodnih. Vidljiva zrnca nisu beala iz vidokruga, kao da su se namerno igrala kraj
broda.
"Vidim da smo se jednostavno prepustili krvnoj struji", ree Morison.
"Tako je", odvrati Kalinjina. "tedimo struju."

Meutim, crvena krvna zrnca nisu izgledala sasvim nepokretna u odnosu na brod. Jedno od njih im
se lagano pribliavalo, verovatno noeno mikroturbulencijom, ili pak, usled Braunovog efekta.
Sudarilo se s brodom i odmah odbilo.
Morison se okrete Kalinjinoj.
"Jesi li videla ovo, Sofija?"
"Kako nas crveno zrnce gurka? Jesam."
"Zato se nije minijaturizovalo? Sasvim sigurno je prodrlo u polje!"
"Ne sasvim, Alberte. Odbilo se od polja, koje se protee kao omota oko minijaturizovanog
objekta, u svim pravcima. Postoji neka vrsta nepodnoenja izmeu normalne i minijaturizovane
materije. to je vei stepen umanjivanja, vee je i nepodnoenje. To je razlog to vrlo mali predmeti,
kao minijaturizovani atomi ili subatomski parii, mogu da se kroz materiju kreu bez ikakvog
meudejstva sa njom. To i ini nae polje metastabilnim."
"Kako to misli?"
"Svaki minijaturizovani objekat uvek je okruen normalnom materijom, sem ako se nalazi u
dubokom svemiru. Kada ne bi bilo niega to bi normalnu materiju dralo van polja, materija bi se
neprestano minijaturizovala i, tom prilikom, apsorbovala energiju minijaturizovanog objekta.
Isticanje energije, meutim, bilo bi vrlo veliko i umanjeni objekat bi se brzo deminijaturizovao. U
stvari, bilo bi nemogue uope izvesti minijaturizaciju, jer bi se energija nabijena u
minijaturizovanom objektu trenutno oslobodila. Ono to bismo u tom sluaju, u stvari, pokuavali,
bilo bi da minijaturizujemo ceo svemir. Meutim, na naem nivou, to meusobno nepodnoenje nije
toliko znaajno. Ukoliko bi se crveno krvno zrnce sa dovoljnim momentumom sudarilo s nama, na
mestu udara moglo bi doi do minijaturizacije."
Morison pogleda napolje, i kao po komandi, ukaza se izubijano crveno krvno zrnce.
"Ah, evo jednog koje nam se suvie ustro pribliilo!" uzviknu on.
Kalinjina se nagnu da bi bolje videla, ali odmah zatrese glavom:
"Ne, mislim da nije, Alberte. Crvena krvna zrnca imaju ogranien vek trajanja, oko stotinu i
dvadeset dana. Siroii, izmore se i jednostavno kolapsiraju. A u ovoj zapremini krvi koju moemo
da dosegnemo vidokrugom, nekoliko desetina kolapsira svakog minuta, tako da bi rascepana i
poluunitena zrnca trebalo da nas svuda prate. To je i dobro, izmeu ostalog, jer ak i kada bismo
koristili svoju motornu snagu i pourili kroz krvotok, unitavajui uzput crvena krvna zrnca, ak i
nekoliko miliona njih, to apirovu ne bi nita znailo. Ne bismo priinili nikakvu ozbiljnu tetu."
"A ta emo sa plateletima?" upita Morison.
"Zato pita?"
"Zato to ono tamo mora da je platelet." On pokaza prstom. "Soivastog je oblika i gotovo upola
je manje nego crveno krvno zrnce."
Kalinjina potvrdi posle krae stanke.
"Ah, da, vidim. I jeste, to je platelet. Na svakih dvadesetak zrnaca dolazi po jedan."
Tako nekako, pomisli Morison. Kao 'igre bez granica' u kojima crvena krvna zrnca vrede jedan
bod, dok su plateleti premija.
"Hou da kaem, Sofija, da su plateleti mnogo osetljiviji nego crvena krvna zrnca i da njihovo
lomljenje prouzrokuje zgruavanje krvi. ta ako povredimo mnogo njih? apirov e doiveti jo
jedan udar i umreti."
Boranova, koja je pratila razgovor, odlui da se umea.
"Prvo, plateleti nisu ni izbliza tako osetljivi. I oni e se s nama lagano sudarati, ali se i odbijati,
bez ikakve tete. Opasnost od novog udara lei u arterijskom zidu. U odnosu na njega, plateleti se

kreu mnogo bre nego u odnosu na nas. A unutranji arterijski zid moe biti prekrivan holesterolom i
drugim vrstama naslaga, pa je i povrina mnogo rapavija nego povrina naeg plastinog broda.
Zgruane gromade mogu se mnogo pre formirati na arterijskim zidovima, nego na brodu. Ali ak ni to
ne predstavlja neku strahovitu opasnost. Jedan jedini platelet ili ak njih nekoliko stotina mogu biti
oteeni, a da do procesa zgruavanja ipak ne doe. Bar ne u pogubnim razmerama. Da bi se
pokrenula lavina, potrebne su ogromne koliine plateleta."
Morison je posmatrao kako platelet, tu i tamo, izranja i ulazi u vidno polje iza brojnijih crvenih
zrnaca. ekao je trenutak da doe u dodir s brodom i, ukoliko se to desi, kakve e biti posledice. No,
krvna ploica se drala na pristojnoj razdaljini.
Uinilo mu se da je platelet veliine njegovog dlana. Kako je to bilo mogue, kada je maloas
tvrdio da se to odnosi na dva puta vea crvena krvna zrnca? Njegove oi potraie najblie zrnce i on
odmah ustanovi da je mnogo vee nego njegov dlan.
"Objekti napolju postaju sve vei", primeti on zbunjenim glasom.
"Sasvim je oigledno da se i dalje smanjujemo." Konjev zapara tiinu, iznerviran, oigledno,
Morisonovom nesposobnou da iz gotovog reenja izvue normalan zakljuak.
"Tako je, Alberte", ree Boranova. "Prolaz, kako napredujemo, postaje ui, i stoga, odravamo
isti odnos."
"Ne bi trebalo da dozvolimo da se zaglavimo u ovoj cevici", dobaci Denjev vedro. "Moramo,
dakle, da drimo dijetu, u skladu sa propisima." Kao da mu, istog asa, neto pade na pamet, jer
dodade: "Zna, Nataa, nikada u ivotu nisam bio ovoliko mrav."
"Debeo si kao i uvek, Arkadije", odvrati Boranova, "posebno sa stanovita Plankove konstante."
"Koliko emo se jo smanjiti, Natalija?" Morison oigledno nije uivao u prepucavanju.
"Do molekularnog nivoa, Alberte."
Sve Morisonove strepnje ponovo zapoee svoj nemirni ples.
39.
Morisonu ba nije bilo pravo to je maloas pokazao takvu nesposobnost da prihvati da se jo
smanjuju, osim toga, bio je besan na Konjeva koji je ispalio metak u bolnu taku. Nevolja se
sastojala u tome to su svi, osim njega, ve godinama razmiljali i proivljavali minijaturizaciju kao
novo stanje. Njegov tek pridoli mozak i dalje se otro bunio protiv takvih okolnosti. Zar nisu mogli
da pokau bar malo vie razumevanja za tekoe s kojima se susretao?
Turobno je posmatrao crvena krvna zrnca. Da, bila su vea. Oko pola metra u preniku, a njihove
ivice kao da su postale zamagljenije. Povrina im je bila nakako uskomeana, u stvari, podseala su
na platnene kese pune sirupaste tenosti.
"Molekularni nivo?" proapta on put Kalinjine.
Ona mu uputi brz pogled.
"Da."
"Ne znam zato me to brine", nastavi on, "kad smo ve ovolicki, ali ima neeg zastraujueg u
pomisli da si velik koliko i jedan jedini molekul. Koji tip molekula, ta misli?"
"Ne znam." Kalinjina slee ramenima. "To zavisi od Natalije. Moda molekul virusa."
"Ali to nikada ranije nije probano!"
"Upravo istraujemo novu teritoriju", zatrese Kalinjina glavom.
Usledi kratka pauza. Onda e Morison, ponovo:
"Zar se ne boji?"
Ona ga prostreli besnim pogledom, ali nastavi ga govori apatom:

"Hvala bogu da se bojim. ta misli, ko sam ja? Normalno je da se ovek plai, kada za to ima
razloga. Plaila sam se kad sam bila silovana. Plaila sam se kada sam zatrudnela i bila naputena.
Pola ivota sam provela u strahu. Svako se plai. Zato i ima toliko alkoholiara, jer ljudi piju da bi
odagnali strah." Siktala je kroz zube. "Treba li da se potresem zbog toga to se i ti boji."
"Ne", promrmlja pomirljivo Morison.
"Nema nieg ekstravagantnog u strahu", nastavi ona paljbu, "dokle god ne odaje da te je strah.
Dokle god ne dopusti da se skameni od straha, da postane histerian od straha, da se izgubi..."
Ona zastade, sva pometena. "Bila sam, dabome, rtva histerinih napada." Ona oinu pogladom
Konjeva koji je sedeo uspravan, krut, nepokretan. "Ali sada, imam nameru da svoje delo privedem
kraju, makar vritala od straha. Niko, sudei po mom ponaanju, nee ni naslutiti da me je strah. I dao
ti Bog da se i ti tako ponaa, Mister Amerikane!"
Morison proguta knedlu.
"Naravno..." Ali i njemu samom to je zvualo krajnje neuverljivo.
On baci pogled oko sebe. Nikakve koristi od aputanja u tom malenom prostoru. Nita nije moglo
ostati skriveno.
Boranova, sedei na svom mestu iza Kalinjine, oigledno je bila zabavljena svojim instrumentima,
ali na licu joj je poigravao osmeh. Odobravanje? Saaljenje? Nije mogao da odgonetne.
Denjev okrenu glavu unazad i pozva:
"Nataa, prolaz se i dalje suava. Hoe li nas umanjiti jo malo?"
"Uiniu ta treba, Arkadije."
Denevljev pogled se pri tom susrete sa Morisonovim, i on mu namignu, iscerivi se.
"Ne verujem naoj Sofijici", ree on, kao, apatom. "Ne boji se ona. Nikada se i nije bojala. Nee
samo da pomisli kako si sam sa svojim nemirima. Draga naa Sofijica, ima meko srce, meko kao..."
"Zavei, Arkadije", prekide ga Sofija. "Mora da je otac zaboravio da ti kae da nema potrebe da
zamara limeni ajnik koji naziva svojom glavom zaralom kaikom koju naziva svojim jezikom."
"Ah", izusti Denjev, prevrnuvi oima. "Ovo je ba bilo ubojito. Ono to je moj otac zbilja rekao
jeste da nema noa otrijeg od enskog jezika. Ipak, Alberte, ozbiljno ti kaem, niega stranog nema
u postizanju molekularnog nivoa. ekaj samo dok nauimo da poveemo relativnost sa kvantom i eto
nas, uz jedan jedini energetski 'puf', na nivou atoma. Da vidi onda!"
"Da onda vidim ta?" upita Morison.
"Onda bi tek video ta je ubrzanje! Jenostavno bismo zajezdili..." On pusti komande da bi
gestikulirao i to proprati silovitim zvidukom.
"Dole ruke, na komande, Arkadije", naloi Boranova mirno.
"Naravno, draesna Natao", prihvati Denjev. "To je bio samo dramski vrhunac, nita drugo." On
se ponovo obrati Morisonu. "Odjednom bismo oborili brzinu svetlosti, a pod tim uslovima ili bismo
i mnogo bre. Za deset minuta bili bismo na suprotnom kraju galaksije, za tri sata kod Andromede, za
dve godine kod najblieg kvazara. A ako ni to nije dovoljno brzo, mogli bismo jo da se smanjimo.
Imamo putovanje bre od svetlosti, imamo antigravitaciju, imamo sve. Sovjetski Savez svima ima da
utre put."
"A kako bi pilotirao letom Arkadije?"
"ta?"
"Kako bi pilotirao letom?" ponovi Morison ozbiljno. "im se brod dovoljno smanji da izgubi
veliinu i masu, on bi, zapravo, sunuo napred stotinama svetlosnih godina u sekundi. to znai, kada
bismo imali milijardu brodova, oni bi se razleteli u svim pravcima sferino, simetrino, kao suneva
svetlost. Ali poto bi postojao jedan jedini brod, on bi se kretao jednim jedinim odreenim pravcem,

ali apsolutno nepredvidljivim."

"E, to je problemi za pametne teoretiare kakav je Jurij."
Konjev, koji dotle nije pokazivao nikakvu zainteresovanost za dijalog, glasno frknu.
"Nisam siguran da je pametno razmiljati o putovanju, a zanemariti upravljanje njime", nastavi
Morison. "Zar ne bi i tvoj otac rekao: 'Pametan ovek ne poinje kuu od krova?'"
"Moda", odgovori Denjev, "ali jednom je rekao i ovo: 'Ako sluajno pronae zlatan klju, a ne
vidi bravu, ne bacaj klju. I zlato je skupoceno.'"
Boranova se promekolji u svom seditu i ree:
"Dosta sa izrekama, prijatelji moji. Gde se nalazimo, Jurij? Napredujemo li?"
"Koliko mi se ini, da, ali voleo bih da Amerikanac podri ovo to kaem, ili da to porekne."
"Kako mogu?" coknu Morison. "Zarobljen sam u seditu."
"Onda se odrobi", dobaci mu Konjev. "ak i da malo zalebdi, nee odlebdeti ko zna gde."
Morison se, za trenutak, uzvrpolji, u potrazi za odgovarajuim dugmetom. Kalinjina isprui ruku i
narednog trena bio je slobodan.
"Hvala, Sofija", ree on.
"Nauie valjda i sam", odgovori ona nezainteresovano.
"Podigni se i gledaj ovamo", zau se Konjev.
Morison poslua, ali to uini prehitro. Sunu prema gore i zviznu glavom o tavanicu broda. Da je
pretrpeo isti udarac pri normalnim okolnostima, dobio bi, verovatno, frakturu lobanje. No, uz
odsustvo mase i inercije, on se samo bez bola i pritiska odbi. Sa lakoom se zaustavio.
Konjev coknu.
"Lagano! Samo se polako odgurni od sedita. Polako! Razume li?"
"Razumem", odvrati Morison.
Posluao je uputstvo i lagano se digao. Potom se prihvatio za Konjevljeva ramena i zaustavio se u
tom poloaju.
"Pogledaj sada u cerebrograf", uputi ga Konjev. "Vidi li gde se nalazimo u ovom trenutku."
Morison osmotri neverovatno komplikovanu mreu na trodimenzionalnoj mrei. Hiljade ogranaka
prualo se na sve strane, tvorei sliku nalik na kakvo drvo. U jednoj od veih grana nalazila se
crvena taka, koja se lagano i postojano kretala.
"Moe li da mi da poziciju u totalu, da pokuam da odredim poloaj?"
Konjev, uz novi coktaj, ne skrivajui nestrpljenje, dodirnu komande.
"Pomae li sada?"
"Da. Na ivici smo mozga." Raspoznavao je vijuge i praznine. "Gde planira da krenemo?"
Slika se unekoliko uvea.
"Ovde emo zaokrenuti u unutranjost neuronskog ustrojstva, u sivi mozak. Tim putem bih voleo
da doprem..." On stade da na brzom ruskom jeziju nabraja delove mozga, te Morison nije imao
dovoljno vremena da ih odmah prevodi na engleski. "U ovo podruje, gde se, ako sam dobro
prostudirao tvoje radove, nalazi vitalan vor neuronske mree."
"Ni jedan jedini mozak nije nalik na bilo koji drugi", pouno ree Morison. "Nita ne mogu da
kaem sa potpunom sigurnou, pogotovo ako mozak koji istraujemo nije mozak koji sam prethodno
ispitivao. Ipak, mogao bih naznaiti da smer kretanja i cilj koji si odabrao ulivaju izvesnu nadu."
"Dobro, za sada. Kada stignemo na odredite, moi e da nas podrobnije uputi da li smo na
raskru nekoliko grana mree, ili, ako nismo, u kom pravcu se vorovi nalaze..."
"Mogu da pokuam", sloi se Morison oprezno, ali imajte u vidu da nita ne mogu da garantujem.
Nisam vam nita obeao. Nisam..."

"Znamo, Alberte", prekide ga Boranova. "Samo traimo da uini ono to moe."

"U svakom sluaju", nastavi Konjev, "ovamo smo se usmerili i tamo emo biti za relativno kratko
vreme, iako se struja trenutno usporava. Na kraju krajeva, ve smo na nivou kapilara. Privei se,
Alberte. Javiu ti ako mi bude potreban."
Morison uspe da se privrsti, bez iije pomoi, i utvrdi kako su i sasvim male pobede u stanju da
budu slatke?
"Gotovo do nivoa kapilara", pomisli on, gledajui kroz zidove.
Zid je i dalje bio na pristojnoj udaljenosti, no sada se krajolik izmenio. Ranije odmereno
pulsirajui zid bio je sada bezizraajan. Morison vie nije mogao da primeti nikakvo pulsiranje, a
zidovi su izgledali kao da su, tu i tamo, poploani. Bile su to elije od kojih je zid bio i sainjen,
pomisli on.
No, crvena krvna zrnca su mu spreavala neometan vidik. Ona su sada bila poput mekanih vrea,
gotovo iste veliine kao i brod. Poneko od njih bi se, s vremena na vreme, mimoilo sa brodom na
sasvim maloj razdaljini, ili ak, sudaralo i odbijalo bez ikakvih vidljivih posledica.
Jednom takvom prilikom za brodom ostade ubrljani trag. Moda je kontakt, ipak, bio prejak, i sloj
minijaturizovanih molekula nakaio se na brod. No, mrlja se relativno brzo odlepi i rastvori u
sveprisutnoj tenosti.
Plateleti su bili druga pria, budui da su bili mnogo ranjiviji nego crvena krvna zrnca.
Jedan od njih frontalno se sudario sa brodom, ili je moda, bio usporen usled sudara sa
eritrocitom. Kljun broda prodro je duboko unutra, rascepivi membranu. Njegov sadraj lagano
ispliva napolje, meajui se s plazmom, preobraajui se u dva ili tri dugaka konca koja su se
meusobno preplitala. Zalepivi se za brod, leprali su za njim due vreme.
Morison pokua da uoi bilo kakve znake zgruavanja. No, nita se ne desi.
Nekoliko minuta kasnije Morison uoi beliastu, mlenu masu koja kao da je ispunjavala kanal od
ivice do ivice, pulsirajui i talasajui se. Tamne granule etale su se s kraja na kraj u njenoj
unutranjosti. Morisonu se prizor uini kao pretnja zlokobnog udovita i on ne uspe da, u trenu uasa
zatomi krik.

KAPILAR
Ako eli da sazna da li je voda provrila, ne guraj ruku u lonac.
Denjev senior.
40.
Denjev se iznenaeno okrete i uzviknu:
"Alberte, pa to je samo belo krvno zrnce, leukocit! Nita strano!"
Morison proguta knedlu, pomalo iznerviran.
"Znam da je to leukocit. Ipak, iznenadio me je. Nisam oekivao da e biti tako velik."
"Nita, nita", prihvati Denjev. "Tek parence crnog hleba, i nije vee nego to bi trebalo biti.
Samo smo mi manji. A ak i da je veliko kao Moskva, ta onda? I ono isto kao i mi plovi krvotokom.
"Zapravo", nadoveza se Kalinjina, "ono ak i ne zna da smo prisutni. To jest, ne raspoznaje nas
kao uljeze. Ono misli da smo crveno krvno zrnce."
Kao da se obraa nekoj apstraktnoj taki u vazduhu pred sobom, Konjev promrmlja:
"Bele elije ne misle."
Sev ozlojeenosti pree na trenutak preko lica Kalinjine, no glas joj ipak ostade miran.
"Kada sam rekla 'misli', Alberte, samo sam upotrebila stilsku figuru. Ono to sam htela da kaem
jeste da ponaanje bele elije prema nama odgovara njenom ponaanju prema bilo kom crvenom
krvnom zrncu."
Morison baci jo jedan pogled na veliko talasasto oblije, tamo napolju, i odlui da mu se ta
pojava, opasna ili ne, ini krajnje ogavnom. On pogleda nazad, ka Kalinjinoj, i skoro zahvalno uoi
divan kontrast koji je, u odnosu na prethodni prizor, inilo njeno izraajno lice, pitao se, zapravo,
zato nikada nije dala da se odstrani taj made u levom uglu njenih usana. A onda mu se uini da bi
njeno, i uz made pikantno lice, bez njega bilo doivljeno kao prelepo (a kao tako teko da bi moglo
posedovati karakter).
U tim trenucima, bavei se marginalnim primislima, gotovo da je zaboravio na nemir koji je
maloas prouzrokovala pojava bele elije. Sada ga je ona ponovo zaokupila.
"Ponaa li se kao da smo crveno krvno zrnce zbog nae odgovarajue veliine?"
"To nam je samo olakavajua okolnost", odgovori Kalinjina, "ali ne i glavni razlog. Ti sudi
prema vizuelnoj slici koja je pred tobom. Belo krvno zrnce, meutim, osea elektromagnetni kod na
povrini tela sa kojim je u dodiru. U sluaju crvenog krvnog zrnca bele elije su istrenirane, jo jedna
stilska figura, da ne zapaaju eritrocite u svojoj blizini."
"Ali ovaj brod nema elektromagnetski kod crvenog krvnog... ah, mislim da si se ti ve pobrinula
za to."
Kalinjina se, za trenutak, samouvereno nasmei.
"Da, jesam. To mi je specijalnost."
"To ti je to, Alberte", umea se Denjev. "Naa Sofijica sve to ima u svojoj glavici", on se kucnu
po elu, "svaki elektromagnetski kod, svih elija, svih bakterija, svih virusa, svih molekula
belanevina..."
"Nije ba tako", prekide ga Kalinjina, "budui da mi u svemu tome pomae kompjuter. Osim toga,
energiju iz mikrofuzionih motora koristim i tako to svakom zamiljenom kodu mogu da dam
pozitivno ili negativno naelektrisanu varijantu. Ovaj brod, u ovom trenutku, nosi kod crvenog krvnog
zrnca, bar onoliko koliko sam ja u stanju da ga oponaam, a to je sasvim dovoljno da se bela elija

ponaa ovako, to jest, da na nas ne obraa panju."

"A kada si nam nabacila taj kod, Sofija?" upita Morison s neskrivenim zanimanjem.
"U trenutku kada smo se smanjili na veliinu koja bi od nas mogla napraviti potencijalnog
agresora imunolokog sistema organizma. Nismo ba hteli da nas opsednu antitela."
Morisonu odjednom neto pade na pamet.
"Ali poto govorimo o daljem smanjivanju, zato u jo veoj meri ne oseamo posledice
Braunovog kretanja? Mislio sam da emo se koprcati sve vie i vie, kako postajemo sve manji."
"Kada bi ovo bila naa prirodna veliina", dobaci Boranova od pozadi, "bilo bi ba kao to kae.
Meutim, budui da smo minijaturizovani, postoje teorijski razlozi koji Braunovo kretanje ine
podnoljivim. Nije to nita oko ega treba razbijati glavu."
Morison se, meutim, ponovo obrati Kalinjinoj.
"Koliko dugo si bila obuavana na ovom polju, Sofija?"
"Jo od kad sam diplomirala. ak i bez neposrednog povoda u vidu apirovljevog komatizovanog
stanja, znali smo da e se jednog dana bezuslovno ukazati potreba za ovakvim tipom putovanja. Neto
slino planiramo ve godinama, i znali smo da e neko od nas morati da proe kroz ovakvu obuku."
"Zar nije bilo uputnije da odmah razmiljate o automatizovanom vozilu bez posade?""
"Moda i to, jednog dana, odgovori Boranova. Ali za sada jo, ne. Jo nismo u stanju da stvorimo
vetaki entitet ekvivalentan ljudskom mozgu."
"U pravu je", dodade Kalinjina. "Takav entitet bi u ovom trenutku reagovao linijom manjeg
otpora. Ja, pak, mogu i bolje od toga. Osim toga, bio bi to, verovatno, preskup i nepraktian zadatak,
nainiti mainu koja bi reagovala na itav niz moguih, nepredvidljivih uslova. Poto sam ovde
prisutna ja, na raspolaganju mi je moja mo rasuivanja. Mogu da isprobam sve to mi padne na
pamet. Evo, na primer, mogla bih, za samo tren, da kod ovog broda izmenim u kod kakve opasne
bakterije i belo krvno zrnce bi nas istog trenutka napalo."
"Sasvim sigurno", sloi se Morison. "Ne radi nita slino, molim te."
"Bez brige", odgovori ona. "Ne pada mi ni na pamet."
No, u tom trenutku, zau se glas Natalije Boranove, nekako visok i napregnut:
"Naprotiv, Sofija. Uini upravo to!"
"Ali, Natalija..."
"Odmah, Sofija. Tvoje instrumente u ovom smislu do sada jo nismo testirali. Hajde da probamo."
Konjev promrmlja:
"Natalija, time bismo samo gubili vreme. Daj da prvo obavimo vaniji deo posla."
"Ako ne budemo sposobni da prodremo u eliju, nita neemo uiniti. Ovo je izvrsna prilika da
vidimo moe li Sofija da kontrolie ponaanje elija."
"Ja se slaem", povika Denjev. "Ovo putovanje mi se sve vie ini beskrajno dosadnim."
"Takva su i najrazumnija, ako smem da primetim", ree Morison.
Ali Denjev, protivei se, podie ruku.
"Zna, moj otac je govorio: 'Ako su sve to u ivotu trai mir i red, najbolje e ti biti u smrti.'"
"Hajde, Sofija", ponovi Boranova neumoljivo. "Samo gubimo vreme."
Kalinjina, za trenutak, oklevae, taman toliko koliko joj je po svoj prilici trebalo da se seti da je
Boranova vrhovni zapovednik broda. Onda njena ruka sunu nadole, ka komandama, i konfiguracija na
ekranu ispred nje oigledno se izmeni. (Morison ju je gledao zadivljeno, ali i ustraeno, zbog brzine
kojom je operisala.)
On podie pogled ka belom krvnom zrncu, ono je trenutak ostalo mirno. A onda, kao da mu kroz
itavu masu proe drhtaj, i Denjev proapta:

"Aha, otkrilo je prisustvo neprijatelja!"

Prednji deo magliastog tela elije jurnu ka brodu i potpuno ga obuhvati; u isto vreme, supstanca u
sredinjem delu elije povue se nazad, to je Morisonu liilo samo na jedno. Na monstruozne
eljusti koje se spremaju za obrok.
"Upalilo je, Natalija", ree Konjev. "Pokuava da nas obuhvati i proguta."
"Da, vidim. U redu je. Sofija, vrati nam prvobitni kod."
Kalinjini prsti ponovo zalupkae po tastaturi i pismena na ekranu vratie se (bar prema
Morisonovom seanju) u oblije kakvo su ranije imala.
No, ovog puta, bela elija nije reagovala. Njen ivini obru ve je proao kraj broda, i sada su
hrlili u njenu unutranjost.
41.
Morison se usplahiri. Brod se nalazio u neemu to je izgledalo kod magla, magla od malih belih
granula, u ijem se zaklonu nalazilo telo, ili oblije, gue od magle, koje im se pribliavalo. To
mora da je elijsko jedro, pomisli Morison.
Usledi Konjevljeva eksplozija.
"Oigledno je da kada jednom stupi u napad, ostatak procesa ide automatski i nita ga ne moe
zaustaviti. I dobro, ta sad, Natalija?"
"Priznajem, nisam ovo oekivala", ree Boranova tiho. "Greka je moja."
"Pa, u emu je problem?" upita Denjev, mrtei se. "ta ovaj skot moe da nam uradi? Ne moe
da nas zarobi, nije boa konstriktor."
"Pokuae da nas svari, to moe", odvrati Konjev. "Sada smo u hranljivoj vakuoli i enzimi za
varenje su svuda oko nas."
"Neka ih", ree Denjev. "Neka se trude. koljka broda je od vrlo teko hranljive materije. Posle
izvesnog vremena, ostavie nas na miru, usudio bih se rei, povratie nas."
"A kako e to znati?" upita Kalinjina.
"Kako e znati ta?"
"Kako e znati da smo teko svarljivi? Aktivirala se zbog oseaja promene elektromagnetskog
koda."
"Koji si ti, u meuvremenu, promenila."
"Da, ali kao to je neko primetio, bela elija jednom probuena, mora da proe kroz sve svoje
faze aktivnosti. Ona ne razmilja, potpuno je automatizovana."
Kalinjina se mrtila.
"Meni se ini da e bela elija nastaviti da pokuava da nas svari, dokle god joj se ne da
odgovarajui stimulans koji e njen napadaki sistem staviti u povratni poloaj i dozvoliti joj da nas
izbaci."
"Pa, upravo smo vratili kod crvanog krvnog zrnca", primeti Boranova. Zar to nije dovoljan
stimulans? Ono ne jede crvene elije."
"Mislim da smo zakasnili", odgovori Sofija nesigurno, verovatno pometena zbog nehotine
konfrontacije sa zapovednicom broda. "Kod crvene elije nju samo titi od napada bele, ali ako do
napada doe, kod je verovatno nedovoljan da ga sprei. Evo vam i dokaza! Napad je krenuo i, koliko
vidim, ne posustaje."
"Njene oi, preciznije pet pari oiju, gledaju u svim pravcima kroz zidove broda." Svuda se,
meutim, nalazio samo neprobojan magleni zid.
"Mislim", nastavi Kalinjina, "da bi nam sada pomogao samo kod bakterije za koju bela elija zna

da je nesvarljiva. To bi, verovatno, bio okida za izbacivanje."

"U tom sluaju, Sofija, pilence, daj mu kod koji trai", dobaci Denjev.
"Vrlo rado, ako mi samo kae koji, jer ja ne znam. Mogu samo da ih nasumice isprobavam. Broj
mogunosti je astronomski."
"Moemo li, zapravo, biti sigurni da bela elija moe da izbaci bilo ta ega se doepa?" upita
Konjev. "Moda nesvarljivi delovi ostaju u slezini, dok se i sami ne rastvore i granularni materijal."
"Nema vremena za gledanje u pasulj", odsee otro Boranova (verovatno pometena sveu da je
krivica za nezgodu isljuivo njena, pomisli Morison). "Imamo li kakvu suvislu sugestiju?"
"Ja mogu da pokrenem elektrofuzione motore i pokuam da se probijem kroz belu eliju", ree
Denjev.
"Ne", ree Boranova odreito. "Zna li tano u kom se smeru kreemo? U ovoj vakuoli lebdimo ko
zna gde. Moda se i ona sama okree. Ako naglo krene unapred, moe se desiti da povredi
arterijski zid a samim tim i mozak."
"to se toga tie, bele elije mogu da prave slalom kroz kapilare i zidove", umea se Konjev.
"Poto smo sada u arterioli koja se suzila gotovo na razmere kapilara, ne mogu biti siguran ak ni da
smo u krvnom sistemu."
"Oh, moemo", javi se odjednom Morison. "Bela elija moe da se skupi, ali ne moe da skupi
nas. Ako se zaglavi u kanalu, bie primorana da nas pusti. To se, ipak, jo nije dogodilo."
"Eto nas", ree Denjev. "Trebalo je da se setimo ranije. Nataa, uveaj nas i na taj nain razori
belu eliju. Daj joj papicu kakvu jo nije imala."
Opet, meutim, usledi otar, negativan odgovor Boranove:
"I da onda probijem krvni sud? On je sada vrlo uzan, ne mnogo iri od bele elije."
"Ako bi Arkadij stupio u kontakt sa Grotoom, neko bi moda ve imao ideju", predloi Kalinjina.
Tiina, za trenutak. A onda se javi Boranova, nekako pridavljenim glasom:
"Ne jo. Uradili smo neto glupavo, u stvari, ja sam to uradila, i bolje je da ne traimo pomo."
"Ne moemo ekati doveka", ree nervozno Konjev. "Nevolja je u tome to ne mogu da nam
odredim poloaj. Ne mogu da kontroliem kretanje bele elije, niti da utvrdim kojom se brzinom
kreemo. Kada se jednom izgubimo, bie nam potrebno puno vremena da ponovo naemo put i moda
e nam biti neophodna pomo spolja. Kako da u tom sluaju objasnimo kako je dolo do toga da se
izgubimo?"
"A jeste li razmiljali o rashladnim ureajima?" upita Morison.
"Kako to misli, Alberte?" upita Boranova posle krae stanke.
"Pa, mi aljemo subatomske delie van broda. Oni sa sobom nose toplotu, kako bismo mi zadrali
normalnu temperaturu u ovoj jari oko nas. Hladnoa je neto na ta bela elija mora reagovati. Ako
postanemo jo hladniji, moda emo uljeza uiniti voljnim da nas izbaci."
Boranova je mozgala, a onda ree tiho:
"Mislim, moda bi to upalilo."
"Ne masiraj se razmiljajui", ree Denjev. "Ve sam pustio hlaenje do maksimuma. Da vidimo
hoe li se desiti ita drugo, osim to emo se pretvoriti u sante leda."
Morison je zurio napolje, napet kao i ostali. Nije oplakivao smenu ideju i nesreno reenje, niti
je, bar on sam, mnogo mario za sudbinu organizma u kojem su se nali. Pa ipak... ispitujui sopstvene
misli, uinilo mu se da, kada su ve stigli ovako daleko, bili ovoliko umanjeni, i obreli se usred
male, cerebralne arteriole, osea ludu potrebu da proveri svoje naune teorije. Nee se valjda samo
okrenuti i ostatak ivota provesti uz veito pitanje: 'Da li je mogue da sam bio onoliko blizu
provere?'

Pa dobro, onda. Proao je itavih sto osamdeset stepeni od ludog straha zbog eksperimenta i
besomunog odbijanja, do nemira zbog mogueg neuspeha eksperimenta.
Denjevljev glas prekide njegov tok misli:
"Mislim da ovo to se deava ne prija naem prijatelju."
Morison je bio svestan hladnoe koja ujeda i zadrhta na pomisao kako tanki pamuk nije dovoljna
zatita od sibirske zime u kojoj su se, za trenutak, nali.
Moda je bela elija dola do istog zakljuka, jer se magla proredi, a potom se ukazae i
poderotine u njoj. Onda, za tren ili dva, krajolik se sasvim izbistri i bela elija ostade za njima,
hitajui to dalje ili moda pobeeno puzei, kao ameba, od krajnje neprijatnog iskustva.
"Otila je", zakljui Boranova, pomalo tupavo.
Denjev zamlatara rukama.
"Kavijar i votku za Amerikanca, heroja, kada bismo ih imali." Bila je to odlina zamisao.
Kalinjina klimnu i nasmei se.
"Dobra ideja, zaista."
"Dobra onoliko koliko je moja bila loa", sloi se i Boranova, ali sada bar znamo na emu smo,
to se tie Sofijine tehnike. Arkadije, smanji hlaenje pre no to svi dobijemo zapaljenje plua.
Vidi, Alberte, pokazalo se izuzetno dobrim to to si s nama."
"Mogue", prekide je Konjev, "ali mislim da nam je bela elija dobro zapaprila. Nismo tamo gde
smo bili i uopte ne znam gde smo sada."
42.
Boranova stisnu usne i procedi:
"Kako je mogue da ne zna gde se nalazimo? Bili smo u beloj eliji samo nekoliko minuta. Nije
nas mogla odvesti u digericu, zar ne?"
Konjev, meutim, odvrati isto tako mrano:
"Ne, ne, madam, nismo u digerici (zavidan francuski akcenat). Ali podrazumevam da nas je bela
elija izvukla iz glavne struje arteriole, koju smo tako paljivo pratili. Skrenula je u kapilar."
"Koji kapilar?" upita Boranova.
"To je ono to ne mogu rei. Ima bar dvanaest kapilara u koje je mogla skrenuti a ja ne znam koji
od njih je posredi."
"A tvoj kompjuter..." poe Morison.
"Moj kompjuter", odvrati Konjev, "prati mene samog. Ako ja znam gde smo i kojom se brzinom
kreemo, kompjuter ide sa nama i skree onda kada mu ja kaem da skrene."
"Misli", upita Morison s prizvukom neverice, "da on oznaava poziciju samo onda kada ti zna
koja nam je pozicija? Nita vie od toga?"
"Ne, zaista nije arobna lampa", odvrati hladno Konjev. "Pomae nam da odredimo mesto i
pratimo trag, da se ne bismo izgubili u trodimenzionalnoj sloenosti krvnih struja i neuronske mree,
ali mi smo prave voe. Ne moe sam. Bar, ne na ovom nivou. U sluaju neposredne opasnosti, jedino
nas spolja mogu locirati, a i za to treba vremena."
Bilo je vreme da neko postavi klasino glupavo pitanje i ispostavilo se da e to biti Denjev.
"Zato bi nas bela elija odvukla u kapilar? upita on.
Konjev se zacrvene. Njegovu bujicu rei na ruskom Morison je jedva rastavio na rei i reenice:
"Otkud ja to mogu znati?! Misli li da se misaoni procesi jedne bele elije najpre konsultuju sa
mnom, i da tek onda delaju?"
"Dosta s tim", viknu Morison. "Nismo ovde da bismo se svaali. (Istog asa, on uoi brz pogled

koji mu je uputila Boranova, i protumai ga kao izraz duboke zahvalnosti.) Reenje je, nastavi on,
vrlo jednostavno. Mi smo u kapilaru, odlino. Struja je u kapilarima osetno slabija, zbog ega bismo
se onda libili da konano upotrebimo nae famozne elektrofuzione motore? Stavimo ih u pokret
unazad, i onda moemo izii iz ovog kapilara i nai se, posle ne beskrajno dugog vremena, na
raskru s koga smo i skrenuli. Onda emo nastaviti pravo dokle god se ne ukae potreba za pravim
skretanjem u pravi kapilar. Potroiemo malo vremena i malo energije, i to je sve."
Morisonovo izlaganje bi propraeno ledenim pogledima Ruske etvorke. ak i Konjev, koji, dok
je Morison govorio, nije skretao pogled sa svojih instrumenata, okrenu se ka njemu i uputi mu ljutit i
namrten pogled.
"to me gledate tako", upita Morison nesigurno. "Ono to sam izneo logino je reenje. Kad biste
vozili kola i sluajno skrenuli u slepu ulicu, zar to ne bi bio najnormalniji potupak?"
Botanova je vrtela glavom.
"Alberte, ao mi je. Ne moemo se kretati unazad."
"ta?" Sada je bio red na Morisona da se zabezekne.
"Ne moemo unazad. Moemo da idemo samo napred. Nita osim toga."
"A kako onda..." poe Morison. "Nema nikakvog drugog kretanja?"
"Nikakvog."
Morison okrui pogledom preostale lanove posade, a onda prasnu:
"Od svih glupih, nekompetentnih, idiotskih situacija, to stvarno lii na Sov..." On naglo zastade.
"Zavri misao, Alberte", podstaknu ga Boranova. "Hteo si rei da ba lii na Sovjete da zapadaju
u ovakve situacije."
"Jeste, to sam ba hteo da kaem", podvrdi Morison progutavi knedlu. "Moda sam prenaglio, ali
sam besan. Osim toga, to stanovite ne mora biti netano."
"A misli li da mi nismo besni?" Gledala ga je pravo u oi. "Zna li koliko dugo radimo na ovom
brodu? Godinama. Godinama! Jo od onda od kada se pomislilo da e minijaturizacija postati
stvarnost, razmilja se o vozilu koje bi iznutra ispitivalo ljudski organizam, ili u najgorem sluaju,
ivotinjski. Meutim, to smo vie planirali i odmicali, projekat je postajao sve skuplji. Finansijeri u
Moskvi postajali su sve zlovoljniji. Ne mogu ih kriviti za to: morali su nae trokove da usklade sa
trokovima drugih eksperimenata, mnogo manje problematinih nego to je to bila minijaturizacija.
Rezultat toga je bio da je brod postajao sve jednostavniji i jednostavniji; najpre smo skinuli ovo, pa
onda ono, i tako redom. Sea li se gradnji prvih Amerikih atlova? ta ste zamislili i ta ste dobili?
U svakom sluaju stigli smo tako do broda bez pogona, jedrilice, samo za posmatranje. Trebalo je
samo ui u krvotok i pustiti da te struja nosi. Poto bismo tako doli do svih neophodnih informacija,
i jednostavno bismo se lagano deminijaturizovali. To bi, naravno, ubilo ivotinju u kojoj bismo se
nalazili. U pitanju bi, razume se bila samo ivotinja, ali veruj mi da bi mnogi od nas patili i zbog nje.
I brod je bio projektovan za to. Ni za ta vie. Nismo mogli znati da emo se uhvatiti ukotac sa
situacijom u kojoj emo biti primorani da uemo u ljudski organizam, da dopremo do sasvim
odreenog podruja u mozgu, i napokon da bez ikakvih oteenja iziemo iz tog tela. Sve to smo
imali na raspolaganju bio je ovaj brod, krajnje neprilagoena naprava."
Bes na Morisonovom licu lagano se preobratio u sauee i zabrinutost.
"I ta ste onda uinili?"
"Delali smo to je bre mogue. Dogradili smo elektrofuzione motore i nekoliko dodatnih
stvarica, plaei se sve vreme da e apirov izdahnuti, i isto se tako plaei da u urbi ne uinimo
nekakvu fatalnu greku. Motori koje imamo mogu se koristiti za ubrzanje samo u potpuno bezizlaznim
situacijama jer su prvobitno bili konstruisani samo za osvetljenje, automatsko rashlaivanje i ostale

niskopotrone pogodnosti. Naravno, nedostajalo nam je vremena da motore usavrimo te stoga nema
kretanja unazad."
"Zar nikome nije palo na pamet da bi bezizlazne situacije mogle nastupiti ba zato to nema
kretanja unazad?"
"To bi znailo jo novca, kojeg, meutim, nije bilo. Trebalo je ratovati sa svemirskim
istraivanjima, agrikulturom, ekonomijom, industrijom, kriminalom i milijardom drugih potreba koje
su kucale na dravna finansijska vrata. Naravno, nikada nismo dobijali dovoljno novca."
Denjev slee ramenima i dobaci:
"I eto, tu smo. Kao to je moj dobri otac govorio: 'Samo idioti idu kod proroka budunosti. Ko bi
se drugi toliko urio da uje loe vesti?'"
"Tvoj otac nam time ne govori nita to ve ne znamo, Arkadije. Bar to se tie ove izreke. Bojim
se prosto da pitam, ali moram: Moemo li jednostavno da okrenemo brod?"
"Pametno je od tebe to se boji", odgovori Denjev. "Prvo i prvo, kapilar je preuzak. Nema
mesta za manevrisanje."
"Ne moramo to initi", nastavi Morison nestrpljivo, "ne u okviru naih sadanjih dimenzija.
Umanjimo brod jo malo." Minijaturizujmo ga. Ionako emo to morati da uinimo pre no to
prodremo u elije. Hajde, uinimo to odmah, i okrenimo ga."
"A drugo i drugo", nastavi Denjev blago, "ne moemo da ga okrenemo, kao to ne moemo ni da
idemo unazad. Jedino i samo unapred."
"Neverovatno", proapta Morison sebi u bradu, pa upita naglas: "Kako ste mogli da se upustite u
sve ovo sa trotinetom, a ne s brodom?"
"Nismo imali izbora", odgovori Konjev, "a nismo ni raunali s tim da emo se igrati glupih igara
sa belim elijama."
"Ako ovaj projekat ne uspe", umea se Boranova bezizraajno i hladno, "ja u biti ta koja e
preuzeti potpunu odgovornost."
Kalinjina je, meutim, pogleda i ree:
"Natalija, to to e ti primiti svu krivicu na sebe sada nam nije od pomoi. U ovom trenutku,
nemamo izbora. Moramo napred. Krenimo, minijaturizujmo se, ako moramo, i pronaimo nekakvu
pogodnu eliju u koju emo ui."
"Bilo kakvu eliju?" prosikta Konjev, ne obraajui se nikome posebno. "Kakva korist od toga?!"
"Kuda god krenemo, Natalija, nailaziemo na izvore korisnih informacija", ree Kalinjina.
"Ima li ikakvih prigovora na ovo, Jurij?" upita Boranova, poto je Konjev utao.
"Prigovora?" upita on. "Naravno da ima prigovora." Nije se osvrtao unazad, ali mu je vrat bio
gotovo plav od besa. "Ima deset milijardi neurona u mozgu i sad tu neko predlae da lutamo od
jednog do drugog i naslepo odaberemo onaj pravi. Lake bi bilo voziti se autoputevima irom zemlje,
u potrazi za nekim od peaka koji bi nam mogao biti roak. Broj ljudskih bia na zemlji malo je vei
od polovine broja neurona u mozgu."
"Loa analogija", obrati se Kalinjina Boranovoj. "Mi ne pipamo u mraku. Mi traimo misli Pjotra
apirova. Kada ih jednom registrujemo, treba samo da se kreemo u pravcu odakle dolaze."
"Ako je to mogue", dobaci Morison, vrtei glavom. "A ta ako nas naa vonja, iskljuivo
unapred, ponese pravcem u kome misli slabe?"
"Upravo tako", sloi se Konjev. "Taman sam bio odredio kurs koji bi nas odveo direktno do
bitnog vora za ovaj deo neuronske mree, deo vezan za kreativno miljenje, ako je verovati
Morisonovim belekama. Krvna struja bi nas nosila tamo, kojim god putem, nije bitno, ali bi nas na
kraju tamo dovela. A sada..." On podie ruke ka ravnodunoj Vaseljeni.

"Nema veze", zakljui Boranova suvo, "ionako ne vidim nikakvu drugu mogunost osim ove koju
predlae Sofija. Ako ne uspemo, moramo pronai put da iziemo iz organizma i moda ponovo
pokuamo nekom drugom prilikom."
"ekaj, Natalija", zatrai Morison. "Moda, ipak, postoji jo jedna, drugaija mogunost. Da li je
mogue da neko od nas izie iz broda u krvnu struju?"
43.
Morison, u stvari, nije oekivao potvrdan odgovor. Brod, koji mu je ranije izgledao kao edo
briljantne tehnologije, pokazao se sada kao obini razgolieni laper od koga se nita nije moglo
oekivati.
S praktinog stanovita, izgledalo mu je da je Sofijin predlog u redu, pokuati sa bilo kojom
elijom. Ali ako ne uspeju, to bi znailo izlazak iz organizma, i kako je Boranova upravo rekla,
ponovni pokuaj nekog od narednih dana. Morison je oseao da sve to ne bi mogao jo jedanput
podneti. Pokuao bi sve da se tome odupre."
"Ima li naina da se izie iz ovog broda, Natalija?" ponovi on pitanje, dok ga je ona zbunjeno
posmatrala. Ni ostali nisu odgovarali. "uje li me, ili ne razume ta te pitam? Recimo, da hoemo
da sakupljamo uzorke? Imamo li bagere, lopate, mree... ili moda neko treba da ispliva i zaroni u
odelu?"
Kao da je Boranova napokon uspela da prevlada oseaj iznenaenja to je ovakvo pitanje uopte i
postavljeno.
"Zna, zapravo, ima", odgovori ona podiui obrve u udu. "Postoji jedno ronilako odelo za
izvianje, tako bar kau planovi. Trebalo bi da se nalaze ispod zadnjih sedita, to jest ovde."
Ona rezveza svoj pojas, odlebdi malo, a onda uspe da se, uz ravnomerno talasanje svoje pamune
odede, usmeri u eljenom pravcu.
"Ovde je, Alberte", ree ona. "Pretpostavljam da je provereno, mislim, s obzirom na vee greke.
Trebalo bi da ne proputa, da je u redu. Ipak, ne znam da li je bilo ispitano, s obzirom na polje."
"Kako je i moglo biti?" upita Morison. "Siguran sam da je ovo prvi put da se brod, a i sve u
njemu, nalazi u krvotoku!"
"U stvari, zamiljam da je bilo isprobano u vruoj vodi odgovarajueg viskoziteta. Krivo mi je to
i to nisam proverila, ali nije mi ni na pamet palo da e bilo ko naputati brod. Zaboravila sam i da
odelo postoji."
"Zna li, makar, poseduje li ureaj za snabdevanje vazduhom?"
"Naravno da poseduje", odgovori Boranova, malo ogoreno. "Poseduje i vlastiti elektrini pogon,
zahvaljujui kome raspolae sopstvenim osvetljenjem. Nismo ba toliko nekompetentni, Alberte,
iako..." dodade ona alosno... "smo ti, odnosno sam ti dala povoda da misli suprotno."
"Odelo ima i peraja?"
"Da, na rukama i nogama. Namenjena su za manevrisanje u tenosti."
"U tom sluaju, verovatno da postoji izlaz iz situacije u kojoj smo."
"Kako to misli, Alberte?" upita Kalinjina.
"Recimo", poe Morison, da se minijaturizujemo jo malo, tako da brod moe da se okrene unazad
bez ikakvog oteenja zidova kapilara. Neko onda ue u odelo, izie iz broda, uz pretpostavku da
postoji vazduna komora ili slino i, pomaui se perajima, okrene brod. Poto je to obavio, taj neko
se vraa u brod koji je sada usmeren u eljenom pravcu. Putamo motor u pogon, stiemo na eljenu
trasu i, prepustivi se staroj struji, nastavljamo u prvobitno nameravanom pravcu."
Boranova se zamisli.

"Oajniki pokuaj, zbilja, ali i nae stanje je oajniko. Jesi li ikada ronio u odelu, Alberte?"
"Ponekad", odgovori Morison. "To me je i navelo da razmiljam u ovom pravcu."
"Mi nismo nikada, i zato nam to i nije palo na pamet. Alberte, odvei se pa da te smestimo u
odelo."
"Mene?" Morison bee zateen.
"Naravno. Tvoja je ideja, a ima i iskustva."
"Ali ne u krvotoku."
"Niko od nas nema iskustvo u krvotoku, ali nas etvoro ga nemamo ni u vodi."
"Ne", divlje povika Morison. "Ovaj brodi je vaa bebica, ne moja. Ja sam nas izvukao iz bele
elije, i ja sam dao prelog kako da se izvuemo i iz ove nevolje. Toliko od mene, za sada. Neka neko
od vas u ovom sluaju bude operativac."
"Alberte. U ovom sosu smo svi zajedno", nastavi Boranova. "Ovde vie nismo ni Sovjeti, ni
Amerikanci. Samo smo ljudska bia koja se trude da preive i izvre zadatak. Podela poslova zavisi
iskljuivo od sposobnosti."
Morison krajikom oka uhvati Sofijin pogled. Ona se smeila, i njemu se uini da u njenom
osmehu vidi ohrabrenje.
Negodujui u sebi zbog svoje sujete, znao je da e se sloiti sa ludou koju je sam predloio.
44.
Boranova izvadi odelo. I ono je, kao i sam brod, bilo prozirno, i lealo je u naborima. Morisonu
je izgledalo kao karikatura ljudskog oblija, koju kao da je nacrtalo trogodinje dete.
On prui ruku da ga opipa i upita:
"Od ega je? Plastika?"
"Nije, Alberte", odgovori Boranova. "Tanko jeste, ali nije slabano, naprotiv, vrlo je vrsto i
postojano. Nikakva strana tela mu ne mogu nauditi, i mislim da je potpuno obezbeeno od prodiranja
tenosti."
"Misli?" jeknu Morison sarkastino.
"Ono jeste obezbeeno", napomenu Denjev. "Seam se kada je proveravano."
"ini ti se da se sea."
"I meni je krivo to ga nisam ponovo proverio neposredno pred put, ali i ja sam zaboravio da
postoji. Nije bilo ni govora o..."
"Siguran sam, Arkadij, da ti je otac bar jednom rekao da je samooptuivanje nedovoljna kazna za
neznanje", ree gorko Morison.
"Ja znam, Alberte", odvrati otro Denjev.
"Potui ete se kada se ovo zavri", upozori ih kratko Boranova. "Alberte, budi bez brige. ak i
da postoji neka mikroskopska poderotina, molekuli plazme su ogromni u poreenju sa molekulima
vazduha u odelu. Da odelo nije minijaturizovano, proputalo bi spoljnje molekule. Poto jeste,
spoljnji molekuli, sada dinovi, ne mogu prodreti unutra."
"Pa, to ima smisla", promumla Morison u potrazi za utehom.
"Naravno", kao da jedva doeka Boranova. "Ovde emo staviti mali valjak s kiseonikom, zaista je
mali, ali nee dugo boraviti van broda; zatim apsorbciono crevo za ugljen-dioksid, i beteriju za
svetlost. Vidi, nee biti sam."
"Isto tako", okrenu se Konjev da bi Morisonu uputio hladan i nezainteresovan pogled, "potrudi se
da bude to ekspeditivniji. Napolju je vrlo toplo, trideset sedam stepeni Celzijusa, a odelo, ini mi
se, nema rashladne ureaje."

"Nema?" Morison upitno pogleda Boranovu.

Boranova slee ramenima:
"U jednoj izotermalnoj sredini nije lako hladiti objekat. Celokupan organizam, koji je sada za nas
poput planine, ima fiksnu tempereturu od trideset sedam stepeni. Brod se rashlauje putem
mikrofuzionih maina. Nismo mogli nita slino da ugradimo u odelo, ali kao to je Jurij rekao, nee
biti dugo napolju. Osim toga, bilo bi bolje da skine svoje odelo. Alberte."
"Nije strano, samo tanak pamuk", promrmlja Morison.
"Ako se u njemu preznoji", napomenu Boranova, "sedee u mokrom odelu za sve vreme
putovanja. Drugo odelo nemamo da ti damo."
"Pa dobro, ako ba insistira", prihvati Morison, skidajui patike i pokuavajui da se oslobodi
svog jednodelnog odela, to se, u uslovima gotovo besteinskog stanja, pokaza kao uasno
optimistiki poduhvat.
Boranova, primetivi to, ree:
"Arkadije, molim te, pomozi Albertu."
Denjev se s mukom probi do zadnjih redova, gde je Morison lebdeo u smenoj pozi. Pomoe mu
zatim da oslobodi nogavicu po nogavicu, iako su njih dvojica, u kooperaciji, bili tek neto malo
spretniji nego to bi to bio sam Morison. (Uas, mislio je Morison, sve oko nas uslovljeno je da bude
delatno tek pri sili tee!)
U borbi sa prostorom i teinama, Denjev ipak pronae snage da kae:
"Materijal ovog odela potpuno je isti kao i materijal od koga je napravljen brod. U potpunoj je
tajnosti, iako ja to znam, podatak da u Americi imate slian materijal." On zastade, oekujui
potvrdu, ali Morison samo promumla:
"Ne znam." Jedna od njegovih nogu konano je pronala put u novo odelo. Oseaj na koi je bio
hladan i vlaan, iako plastika zapravo nije dodirivala telo, niti je hladnoe i vlage zbilja bilo. Nikada
se ranije nije susreo sa takvim materijalom i nije znao kako da objasni svoja fizika oseanja u vezi s
njim.
"Kada se zaptivai zatvore, odelo postaje kao izraeno iz jednog komada", ree Denjev.
"Kako da ih onda otvorim?
"Elektrostatina polja mogu se neutralizovati kada se jednom vrati u brod. U ovom trenutku, vei
deo spoljnje povrine odela je blago negativno naelektrisan, praen slinim, ali pozitivnim
naelektrisanjem na unutranjoj povrini. Svaki deo tvog tela e se prilepiti za bilo koji pozitivno
naelektrisani deo broda, kome bude priao, ali ne toliko vrsto da ne bi mogao da se oslobodi."
"A ta je sa zadnjim delom broda, gde su maine?" upita Morison.
"Nemoj da te to brine. One trenutno rade sa minimalnom snagom, obezbeujui samo hlaenje i
svetlost, i svi subatomski parii koji tu bivaju emitovani proi e kroz tebe a da ih ni ti ne bude
svestan kao ni oni sami. Kiseoniki cilindar i apsorpciono crevo rade automatski. Nee proizvoditi
ak ni mehurie. Treba samo normalno da die."
"Pa, zahvalan sam bar na nekim vaim ingenioznim otkriima."
Denjev se namrti i primeti:
"Dobro je poznato da su sovjetska svemirska odela nabolja za svetu, a da su na drugom mestu
Japanci."
"Ali ovo nije svemirsko odelo."
"Moda, ali je njegov derivat." Denjev krenu da mu namakne kapuljau.
"ekaj", zaustavi ga Morison. "ta emo sa radiom?"
"Zato bi ti bio potreban radio?" upita Denjev posle kraeg zastoja.

"Da komuniciram."
"Moi e da nas vidi, i mi emo moi tebe da vidimo. Sve je providno. Moe nam
gestikulirati."
Morison duboko uzdahnu.
"Drugim reima, nema radija."
"ao mi je, Alberte", javi se ponovo Boranova. "Ovo je, zbilja, vrlo jednostavno odelo, za
jednostavnije zadatke."
"Ipak, ako ve neto radi, radi kako valja", ree Morison.
"To se, naravno, ne odnosi na birokrate", napomenu Denjev. "Oni smatraju da ako ve neto
radi, to treba da bude jeftino."
Nervoza i ljutnja imaju jednu dobru stranu, mislio je Morison. Bar zaboravi na strah.
"Kako mislite da me poaljete van broda?" upita on.
"Ba tu gde stoji, dno je dvostruko", ree Denjev.
Morison se naglo okrenu da pogleda, i, razume se, odjezdi na drugu stranu. ak mu ni tih nekoliko
sekundi nije bilo jasno da je jo u besteinskom stanju. Denjev mu pomoe da se sabere, naravno, i
on s tekom mukom. (Mora da izgledamo kao dva idiota, pomisli Morison.)
Napokon, on uspe da uoi taku na koju mu je Denjev maloas ukazao. Sada je mogao da primeti
da je na tom mestu providnost neto slabija ili je to bila autosugestija?
"Dri se vrsto, Alberte", upozori ga Denjev. "Moj je otac govorio: 'Tek kada dete naui da stoji
mirno, moe se smatrati razumnim biem.'"
"Tvoj otac nije imao u vidu besteinska stanja."
"Vazduna komora", nastavi Denjev, ne obrativi panju na upadicu, "projektovana je po ugledu
na tipove koje imamo na naim lunarnim povrinskim zdanjima. Unutranja pregrada e se pomeriti u
stranu, pa e te obuhvatiti i hermetiki se zatvoriti. Vei deo vazduha izmeu pregrada e biti isisan,
na smemo dozvoliti da ga rasipamo, to e uiniti da se, bez sumnje, udno osea. Onda e se
otvoriti spoljnja pregrada i bie slobodan. Jednostavno. Daj da ti privrstim kapuljau."
"ekaj! A kako da se vratim?"
"Istim putem unatrag."
Sada je Morison bio potpuno zatvoren u svom odelu, te smesta oseti gadan klaustrofobian oseaj,
a i strah poe da nadvladava bes.
Denjev ga je gurao prema otvoru uz Konjevljevu pomo, ovaj je uspeo da se okrene u seditu.
Dve ene ostadoe mirne u svojim seditima, pomno ih posmatrajui.
Morison nije ni za trenutak posumnjao da gledaju njegovo obnaeno telo. U stvari, to je
prieljkivao. To bi zaista bilo poeljno. Ali na nesreu, bio je potpuno siguran da one gledaju da bi
videle da li e vazduna komora funkcionisati, da li e njegovo odelo izdrati, i da li e ostati iv
vie od nekoliko sekundi poto izie iz broda.
eleo je da zaurla i zaustavi itavu tu igru, ali impuls ostade samo impuls.
Osetivi kako neto isklizava iza njega, on vide kako se providan meterijal obmotava oko njega.
Kao to bi ga obuhvatio pojas na seditu, s tim to ga je materijal potpuno obavio, od glave do pete,
sa svih strana. Priljubljivao se uz njega, sve tenje i tenje, kako se vazduh ispumpavao. Materijal
njegovog odela naduvao se kao balon, poto je vazduh u njemu bio povuen spoljanom vakuumskom
silom.
Onda se otvori i spoljnja pregrada, i on oseti kako ga neto blago potiskuje. Mlatarajui rukama,
on zaroni u krvnu plazmu kapilara.
Bio je sam van broda.

KURS
Polazak na put moe biti najzabavnija stvar, ali samo u sluaju da stigne na cilj.
Denjev senior
45.
Morison istog trenutka oseti toplotu to ga je odasvud okruivala i zabrekta. Kao to Konjev ree,
temperatura je bila trideset sedam stepeni Celzijusa. Toplota uarenog toplog letnjeg dana i nije bilo
izlaza. Nikakvog senovitog zaklona, ni povetarca.
On se osvrnu oko sebe, u nameri da se pribere. Boranova je oigledno jo umanjila brod, dok se
on batrgao u svom novom odelu. Zid kapilara bio je sada udaljeniji. Tek je mogao da ga nazre, jer mu
je jedan orijaki, mutni objekat zaklanjao vidik, crveno zrnce, naravno. Ukaza se i jedan platelet, na
svom sporom putu izmeu zida i eritrocita.
Sudei prema reljefnim oblicima na kapilarnom zidu koji su lagano promicali, i crveno krvno
zrnce, i palatelet, i brod i on sam kretali su se noeni veoma slabom krvnom strujom u jednom
odreenom smeru.
Morison oseti Braunovo kretanje, svi predmeti oko njega vidljivo su podrhtavali, ali se pitao zbog
ega efekat nije izraeniji. ak su i ornamenti na zidu kapilara bili podloni kretanju, pomiui se na
prilino bizaran nain.
Ali ovo nije bio trenutak za pomno analitiko posmatranje. Imao je zadatak pred sobom, i eleo je
da se to pre vrati u brod.
Bio je udaljen oko metar od broda. (Metar? Subjektivno. Koliko kilometara, koliko milionitih
delova metra je, zapravo bio, udaljen od plovila? Nije se trudio da izrauna.) On zamaha perajima, u
nameri da se priblii brodu. Plazma je bila primetno gua od vode, prilino neprijatan oseaj.
Vrelina, naravno, nije poputala. Nee ni prestati, dokle god organizam u kome se nalazi bude
pokazivao znake ivota. Na elu mu se pojavie grake znoja. Hajde, ivlje, imao je puno posla.
On posegnu rukom nasumice, pokuavajui da napipa brod, ali bez cilja. Kao da je gurnuo sloj
vazduha, iako su mu oi govorile da izmeu njegovog ispruenog dlana i ivice broda nema niega
sem tankog pramena tenosti.
Sledeeg trenutka, shvati ta se deava. Spoljna povrina njegovog ronilakog odela bila je
nabijena negativnim naelektrisanjem. Isto tako, i deo brodske koljke za kojom je posegnuo.
Negativiteti su se odbijali.
Bilo je i drugih delova broda, naravno. Morison je traio dalje, sve dok pod prstima nije osetio
dodir plastike. Ne ba sasvim, jer su mu se pristi nekontrolisano pomerali, kao da njima prelazi po
izuzetno skliskoj povrini.
A onda, gotovo da je mogao da uje jasno zvuno 'klik', leva ruka mu se smrznu, nepomina.
Prela preko pozitivno naelektrisane pozadine i ostala prilepljena na tom mestu. Pokuao je da je
oslobodi blagim povlaenjem unazad, a onda uz nekoliko mahnitih trzaja. Kao da je bio zakucan za tu
odreenu taku. On pokua da se pripomogne desnicom. Valjda e uspeti da oslobodi levu ruku.
Klik. Zalepljen sada i desnom akom, prebacio je teinu ponovo na levi deo tela. Bio je razapet na
povrini broda.
Znoj mu je lio niz elo i grudi, skupljajui mu se pod pazuhom.
On povika, mlatarajui nespretno nogama.
Posmatrali su ga iz broda, ali kako da im saopti ta se desilo? Crveno krvno zrnce, koje se

muvalo oko njega jo od izlaska iz broda, sada mu se priblii i odgurnu njegovo telo prema povrini
broda. Grudi mu se, na svu sreu, nisu prilepile. Nisu naile na pozitivan elektricitet.
Kalinjina ga je posmatrala. Njene usne su se micale, ali nije bio u stanju da ih proita, ne na
Ruskom. Neto je kuckala po svom kompjuteru i on oseti da mu je leva ruka slobodna. Po svoj
prilici, oslabila je namagnetisanost u toj taki.
On klimnu i ponada se da je u unutranjosti broda to bilo protumaeno na pravi nain. Sada je
samo trebalo da doe do stranjeg dela broda, kreui se od jedne pozitivne take do druge.
On otpoe sa kretanjem pod veoma oteanim okolnostima, ne toliko zbog elektromagnetske
interakcije sa povrinom broda, koliko zbog upornog, makanog gurkanja od strane crvene elije kraj
njega.
"Bei odatle!" viknu on, ali crveno krvno zrnce nije bilo naviklo na tu vrstu komunikacije.
Njegova uloga bila je sasvim pasivna.
Morison se upre i rukama i nogama da ga odgurne. Elastini povrinski sloj krene da se uvija
prema unutranjosti; meutim, odolevao je svim pokuajima, sve dok Morison, zadihan, ne zastade da
se odmori. Istog trenutka opet se nae slepljen uz koljku broda.
On pokua da uhvati dah, to je bilo vrlo teko izvodljivo, sav upaljen iznutra i potpuno obliven
znojem. Upita se, pri tom, hoe li ga najpre sustii dehidracija organizma ili, pak, groznica, koja e
neminovno stii ukoliko ne bude mogao na vreme da se oslobodi toplote koju je proizvodilo njegovo
sopstveno telo. Jo je pri svemu tome, morao je da se batrga iz prijateljskog zagrljaja crvene elije!
On podie dlan i pljotimice ga srui na povrinu crvenog krvnog zrnca. Kao iglom u balon.
Povrinski napon zatitnog sloja otvarao je poderotinu sve vie i vie. Materija navre napolje, redak
oblai granula i crvena elija stade da se ispunpava.
Morison se istog trenutka postide svoje ubilake delatnosti, siroto, nimalo zlobno ivo bie. Ipak,
bilo je na bilione i bilione drugih, a osim toga, ona i onako ive samo sto dvadeset dana.
Sada je mogao slobodno da se kree prema pozadini broda.
Unutranjost njegovog odela se nije maglila. A i zato bi? Povrina je bila topla kao i njegovo
telo, i nita ne bi ni moglo da se zakai za plastiku. Samo su se bazenii znoja stvarali u uglovima.
To je sve.
Naao se na svom cilju, zadnjoj ploi broda, gde su tri motora ostavljala jasne strujne brazde u
tenosti. Ovde, gde se sada nalazio, bio je najdalje od gravitacionog centra broda (uz malo sree,
ostali e se pomaknuti to vie mogu prema pramcu broda, trebalo je da to izriito napomene pre no
to je zaronio). Trebalo je da pronae take pozitivnog naelektrisanja i da pogura brod.
Osetio je blagu muninu. Fiziku? Psihosomatsku? Efekat je, bez obzira, bio isti.
On ponovo duboko udahnu vazduh i trepnu kako bi rasterao znoj koji mu je neumoljivo klizio u
oi. Nije mogao da ga se otrese, i oseti navirui, nemoni bes pri pomisli na dizajnere odela u kome
se nalazio.
Naavi take oslonca na povrini broda, on zamaha perajima. Hoe li upaliti? Masa koju je
pokuavao da pomakne iznosila je tek koji mikrogram, ali ta je imao na raspolaganju od svojih
motornih sila? Poneki mikroerg? Znao je da mu je zakonitost pravilne kocke davala veliku prednost,
ali koliko e efikasan biti njegov pokuaj da pomeri planinu?
Ipak, brod se pokrenu. Ustanovio je to bacivi pogled na zid kapilara. Mogao je da ga dotakne
nogama, to znai da se brod postavio popreke preko kanala. On ga, potom pogura za narednih
devedeset stepeni.
Nije mogao da izbegne a da se ne odupre nogama o kapilarni zid, i to prilino grubo. Nadao se da
nije povredio tkivo, jer bi posledice mogle biti nepopravljive; ali imao je toliko malo vremena da

jednostavno nije smeo da misli i na to. Na svu sreu, paraja mu utonue u spuvasto-gumastu materiju
i on, oduprevi se, pogura brod bre.
A onda se neto, negde, zaglavilo.
Morison pogleda belo, pokuavajui da vidi ta se desilo. (Jedva da je mogao da die u uarenoj
unutranjosti svog odela.) Jo jedno crveno zrnce! Mora da je bio jo koji od tih gadova. U
kapilarima je vrilo od njih, kao na ulici prepunoj automobila.
Ovog puta nije oklevao. On ponovo zamahnu desnom rukom, ostavljajui za sobom iroku ranu, i
ovog puta nije potroio naredni mikrosekund razmiljajui o ubistvima nevinih bia. Njegove noge
ponovo zamahae i brod se nanovo pomeri.
Nadao se da ga usmerava u dobrom pravcu. ta ako je pogubio predstave o smerovima, za ovo
kratko vreme koje je poklonio crvenoj eliji? ta ako sada gura brod u dijametralno suprotnom
pravcu? Iskreno reeno, nije ba mnogo ni hajao za to.
Brod je sada leao paralelno u odnosu na zidove kapilara. Borei se za dah, pokuao je da
raspozna obrise na zidovima i orijentie se prema njima. Ako se oni kreu prema pramcu broda, to
znai da se brod kree unazad, prema raskru arteriole.
Uini mu se da je tako. Ne, ne, nije bitno. U dobrom ili u loem smeru, on jedino eli natrag u
brod.
Nije bio spreman da poloi ivot kao zalog za uspeh.
Gde? Kuda?
Ruke su mu klizile povrinom broda. Lepile se tu. Lepile se tamo.
Jedva je raspoznavao tamne prilike sa one strane zida. Kretale su se. On pokua da prati njihove
gestove.
A onda se sve zamrai.
Gore? Pokazuju li to prema gore? Ali kako? Nema snage...
Poslednja misao koja mu se urezala u svest bila je da mu snaga nije ni potrebna. ta e mu snaga,
ta e gore i dole jednom neteinskom telu, telu bez mase...
On se, ipak, koprcnu prema gore, zaboravljajui zbog ega to ini, i odjednom ga, svega, okrui
tama.
46.
Prvo to je osetio bila je hladnoa.
Talas hladnoe, a onda neki hladan dodir.
Potom - svetlo.
Zurio je u neije lice. Za trenutak mu uopte ne bilo jasno da je to lice. Najpre, samo svetlost i
senka. A onda, lice. Lice Sofije Kalinjine.
"Prepoznaje li me?" upita ona neno.
Lagano, s mukom, Morison klimnu.
"Kako se zovem? Reci."
"Sofija", zakreta on.
"A levo od mene?"
Oi mu se pomakoe, traei s mukom iu.
"Natalija", ree on.
"Kako se osea?"
"Glava me boli." Glas mu je zvuao nekako tanko i udaljeno.
"Proi e."

Morison zatvori oi i prepusti se miru. Ne raditi nita, ne oseati nita, najbolja stvar na svetu.
Onda oseti promaju u preponama i ponovo otvori oi. Ono to vide, bilo je da su mu skinuli odelo
i da lei nag.
Osetio je ruke koje ga neno zarobljavaju i guraju u leei poloaj, a onda zau i glas:
"Ne brini. Ne moemo da ti priutimo tu. Ali moemo da upotrebimo vlanu krpu. Treba da se
rashladi, i da te oistimo..."
"...poninje..." uspe on da izgovori, borei se sa svakim slogom.
"Glupost. Sada emo te osuiti. Malo dezodoransa, i nazad u odelo."
Morison pokua da se opusti. Tek kada je osetio dodir pamune tkanine, on ponovo progovori:
"Jesam li okrenuo brod kako treba?"
"Jesi", odgovori Kalinjina ustro klimajui glavom, "i pobedio, na najdivniji nain, dva crvena
krvna zrnca. Heroju!"
"Pomozi mi", proita Morison. On se odgurnu laktovima, i naravno, odlepra u vazduh.
Odmah ga povukoe dole.
"Zaboravio sam", promrmlja on. "Daj, zavei me. Samo da sednem i priberem se."
Borei se protiv munine koju je oseao, on izusti:
"Ta plastina keceljica potpuno je bezvredna. Odelo za ronjenje kroz krvotok toplokrvne ivotinje
mora da ima rashladni sistem."
"Znamo", dobaci mu Denjev sa svog sedita. "Sledee e ga imati."
"Sledee", gorko ponovi Morison.
"Na kraju krajeva", nastavi Denjev, "ispunio si svoj zadatak, a odelo ti je u tome pomoglo."
"Po visokoj ceni", ree Morison na engleskom, u potrazi za pravim izrazom.
"Razumem te, ne brini", upade Konjev. "iveo sam u Sjedinjenim Dravama, zna. Ako e ti to
pomoi da se bolje osea, nauiu te kako da odreene stvari kae na ruskom."
"Hvala, unapred", odvrati Morison, "ali lepe zvue na engleskom." Oblizavi suve usne suvim
jezikom, on dodade: "Bolje bi bilo da mi date malo vode. edan sam."
"Naravno", ree Kalinjina i prinese bocu njegovim ustima. "Sisaj, ali ne prebrzo. Doliu jo tek
kada bude popio. Lake, lake! Udavie se."
Morison ispljunu grli.
"Imamo li dovoljno vode?"
"Mora da pije. Ne brini, imaemo koliko nam treba."
Morison otpi jo, pa duboko udahnu.
"Sad je ve bolje. Seam se jedne pomisli, dok sam bio u kapilaru. Samo u magnovenju. Nisam
bio ba sasvim pri sebi, i nisam razumeo sopstvenu misao." On sagnu glavu i prekri lice rukama. "Ni
sad jo nisam sasvim pri sebi, im ne mogu da se setim."
U brodu je vladala tiina.
A onda, uz uzdah, i temeljno proiavanje grla, on ree:
"Da, setio sam se."
"Odlino", odahnu Boranova. "Pamenje te slui."
"Naravno da me slui", ozlojaeno proguna Morison. "Zato i ne bi?"
"Gubitak memorije bio bi prvi simptom oteenja mozga", hladno odgovori Konjev.
Morison mljacnu i zatvori usta. A onda, osetivi zebnju, negde u stomaku, on upita:
"Znai, toga ste se plaili?"
"Sasvim je bilo mogue da se to desi, ba kao i apirovu", odgovori Konjev.
"Ne mari", upade sugestivno Kalinjina. "Nije se dogodilo. ega si se bio setio, Alberte? Sea

se."
Bila je to napola potvrdna izjava, napola pitanje puno nade.
"Seam se, da. Sada idemo uz struju, zar ne? Takorei?"
"Da", odgovori Denjev. "Uz pomo motora. Troimo energiju."
"Kada stignemo do arteriole, i dalje emo ii uz struju i neemo moi da okrenemo. Uputiemo se
u pravcu iz koga smo doli. Neko e ponovo spolja morati da usmeri brod. To ne mogu biti ja.
Razumete li? To ne mogu biti ja!"
Kalinjina ga obgrli.
"! Budi miran. Nee biti ti."
"Ne samo to, niko nee morati", ree veselo Denjev. "Gledaj napred, prijatelju! Ulazimo u
arteriolu."
Morison pogleda napred i odmah oseti bol. Mora da je napravio grimasu, jer Kalinjina stavi svoj
hladni dlan na njegovo elo u upita:
"Kako tvoja glava?"
"Napreduje", odgovori Morison, otresavi njenu ruku ustrije no to je trebalo.
On proviri napolje i s olakanjem ustanovi da mu je vid u redu. Cilindrini tunel se, prema
napred, irio, i kroz prolaz je mogao da vidi drugi, udaljeniji zid, znatno manje reljefno izraajan.
"Kapilar izlazi iz arteriole kao granica iz grane pod kosim uglom, objasni on. Idemo kroz ovu
kapiju napred, i kad proemo kroz nju, kretaemo se, ako smem tako da kaem, tri etvrtine uzvodno.
A kada se sudarimo sa udaljenim zidom, odbiemo se, ispraviti, i nastaviti, opet, sasvim uzvodno!"
Denjev se prigueno nasmeja, groknuvi:
"Moj otac je govorio: 'Imati do pola mate gore je nego nemati je uopte.' Gledaj, dragi. Saekau
dok ne budemo gotovo na pragu, i utiau motor tako da e uz struju zaploviti vrlo polako. Vidi,
sada brod izlazi iz kapilara, jo malkice... Sada nas ve hvata glavna struja arteriole i gura nas,
usmerava, jo malo, sada se jo malo okree i evo nas, ponovo niz struju. Potpuno gasim motore."
On sav zasija.
"Nisam li ovo sjajno izveo?"
"Sjajno", potvrdi Boranova, "ali u najveoj zavisnosti od onoga to je Albert maloas uinio."
"Sasvim tano", sloi se Denjev, mahnuvi rukom. "Dajem mu sve poasti i Lenjinov orden, ako
ga hoe."
Morison oseti potpuno olakanje. Nee morati da izlazi jo jednom.
"Hvala, Arkadije", ree on. A onda snebljivo dodade: "Zna, Sofija, jo malo sam edan."
Ona mu ponovo prui bocu, ali je on oklevao:
"Jesi li sigurna da ne pijem vie no to mi pripada?"
"Naravno da sam sigurna, Alberte", odgovori ona, "ali vie od tvog dela jeste tvoj deo. Hajde,
voda se brzo reciklie. Osim toga, imamo i dodatnih rezervi. Maloas, gotovo da si promaio
vazdunu komoru. Jedan lakat ti je bio negde odlutao, pa smo morali da probijemo unutranji plat i
povuemo ga unutra, to je znailo da je u brod prodrlo malo plazme. Ne mnogo, zahvaljujui gustini.
To je naravno, minijaturizovano, i sada se reciklie."
"Minijaturizovana, ta plazma, sada je samo kapljica."
"Tako je", potvrdi Kalinjina, "ali i jedna kap predstavlja ekstra dodatak, a poto si je ti uneo
unutra zasluuje ekstra dodatak. Logika je logika."
Morison se nasmei i pohlepno usisa ostatak vode, istiskujui poslednje kapi iz plastine boce.
Poinjao je ve da se osea normalno, ak i vie od toga. Oseao je nekakvo pospano zadovoljstvo,
koje stie uvek kada se oslobodi nemogueg. On pokua da se koncentrie, da se vrati u stvarnost.

Jo se nalazio u brodu. Jo je bio veliine bakterije, vie-manje. Jo se nalazio u krvotoku oveka

iji je organizam bio u komi. Njegove anse da tokom narednih nekoliko asova ostane iv i dalje su
bile sasvim diskutabilne. Pa ipak, razmiljajui o tome, nije mogao da se oslobodi oseaja sjajne
prijatnosti, jer vie ga nije muila neizdriva toplota; nije bio sam, preputen sebi; tavie, za njega
su se brinule enske ruke. Bogovski.
"Da znate da sam vam svima, pored Arkadija, vrlo zahvalan to ste mi pomogli da se izvuem i
to se brinete za mene", izjavi on.
"Ne trudi se toliko", prigovori Konjev ravnoduno. "Potrebni ste nam i tvoj kompjuterski program
i ti lino. Da smo te ostavili napolju, projekat bi propao, ak i u sluaju da pronaemo onu pravu
eliju."
"Mogue je, Jurij", ree Boranova hladno, "ali ja maloas o tome nisam razmiljala. Bilo mi je
bitno samo da mu spasem ivot. Ne mogu da verujem da je tvoja okrutnost tolika da ti nije stalo do
ivota jednog ljudskog bia, osim u sluaju da ti je to bie preko potrebno."
"Oigledno", promrmlja Denjev, "pravi razlozi ima da se kriju."
Pravi razlog, to je bilo, upravo, ono za ime je Morison tragao. Jo od pomena mogunosti
oteenja njegovog mozga, ispitivao je samog sebe, proveravao, pokuavao da izvodi zakljuke, a
onda, napokon se oglasi:
"Arkadije, dok su mikrofuzione maine u pogonu, one minijaturizovani vodonik pretvaraju u
minijaturizovani helijum, pa se stoga neto helijuma gubi zajedno sa minijaturizovanom vodenom
parom ili drugim elementima koji proizvode potisak."
"Tako je", odgovori ovaj, spreman za verbalni duel. "A ako je tako, ta onda?
"I ti minijaturizovani delii, atomi i estice hitaju, kroz apirova, Groto, planetu i zavravaju u
svemiru, kako si mi rekao?"
"Opet, ta onda?"
"Sigurno", nastavi Morison, "ne ostaju minijaturizovani. Da li mi, u stvari, zapoinjemo epohu u
kojoj e univerzum biti ispunjen minijaturizovanim otpacima kao nusproduktima, to minijaturizacija
bude vie i vie napredovala?"
"ak i da je tako, kakve bi od toga moglo biti tete? Sva ljudska aktivnost, tokom milijardi godina,
ne bi mogla da u znaajnijoj meri povea koliinu minijaturizovanih otpadaka u svemiru. I pored
toga, nije tako. Minijaturizacija je metastabilno stanje, to znai da uvek postoje izgledi da
minijaturizovani objekat spontano 'iskoi', to jest da se namah vrati u svoje prvobitno,
neminijaturizovano stanje. (Morison u tom trenutku krajikom oka primeti kako Boranova neto
znaajno mae rukom, no, Denjeva je, u trenucima verbalne bujice, uvek bilo izvanredno teko
zaustaviti.)
"Prirodno", nastavljao je on, "niko ne moe predvideti kada e se to dogoditi, ali izvrsni su izgledi
da, ako se to i desi, svi odemo do avola. A to se tie malih koliina koje 'iskau', a njih uvek ima,
apirovljevo telo je sposobno da ih upije..."
Kao da je tog trenutka primetio signale Boranove koji su prerasli u mahnito mahanje, on zakljui:
"Ali neu da ti dosaujem. Kao to ree moj otac, na svojoj samrtnikoj postelji: 'Moje pridike su
ti verovatno dosaivale. Ali sada ih vie nee sluati, pa e me, razume se, manje oplakivati i
manje aliti.' Starac bi bio iznenaen, a moda i razoaran, kada bi znao koliko smo ga mi deca
oplakivali. No, neu o tome sada..."
"Ba tako", presee ga Konjev. "Pa molim te, nemoj, upravo zbog toga to se ba pribliavamo
kapilaru u koji treba da skrenemo. Alberte, nagni se i pogledaj cerebrograf. Slae li se?"
"Albert nije u stanju da se bake sa cerebrografima", usprotivi se Kalinjina, izriito se obraajui

Boranovoj.
"Ako, ako, pokuau", ree Morison, borei se sa svojim pojasom.
"Ne", ree kratko Boranova. "Jurij to sasvim lako moe i sam."
"I hou", odgovori Konjev mrzovoljno. "Arkadije, moe li da se primakne desnom zidu i da
uhvati struju koja zaokree u kapilar?"
"Trkam se sa crvenim elijama i ba sam uhvatio jednu koja skree ka desnom zidu", odazva se
Denjev. "Ona e nas pogurati. Evo... Ha, ha, evo, deava se, kao i ranije kada je trebalo da
skrenemo s glavnog puta. Uvek mi je polazilo za rukom." Na licu mu se ukaza irok osmeh. "Hajde,
gde je aplauz? Recite: 'Bravo, Arkadije!'"
Morison rasejano ponovi: 'Bravo, Arkadije', i brod uplovi u kapilar.
47.
Morison oseti da mu se snaga sasvim povratila. Kroz prozirne zidove broda moglo se primetiti da
su zidovi tunela nekako izrazito izrezbareni i da se, tavie, nalaze sasvim blizu ivica broda. U stvari,
sve je veoma liilo na onaj prethodni kapilar, onaj u kome je on izveo svoj mali podvig.
"Dajte da pogledam cerebrograf", zatrai on.
On ustro ukljui izbaciva kaia, bila je to prva sasvim voljna kretnja od kako se ponovo obreo u
brodu. Kalinjina ga je zbunjeno gledala i on joj buntovno uzvrati pogled.
Lagano se odgurnuvi uvis, odravao se na eljenoj visini nizom malih korekcija, navie i nanie.
"Kako zna da smo u onom pravom kapilaru, Jurij?"
Konjev se osvrne i odgovori:
"Brojim i izraunavam koordinate. Vidi ovamo. Ako zanemari skalu cerebrografa, onda je ovo",
on pokaza prstom, "arteriola koju smo pratili od kariotide naovamo. Onda smo skrenuli ovamo, pa
ovamo. Potom je problem bio samo u brojanju kapilara koji se odvajaju nadesno.
Na ovom mestu ovde susreli smo se sa belim krvnim zrncem. U intervalu tokom koga nas je dralo
zarobljenim, ovaj je kapilar bio jedini u koji nas je moglo odvui. Kada smo se, jednom, okrenuli, i
vratili u arteriolu, pratili smo njeno suavanje i uporeivali ono to vidimo sa podacima u
cerebrografu. Sistem raskrsnica koji vidimo gotovo sasvim odgovara sistemu koji prikazuje
cerebrograf i to mi je govorilo da smo na dobrom tragu. Sada smo u ovom kapilaru."
Morisonova leva ruka skliznu sa mekane, suneraste povrine Konjevljevog sedita, i njegov
pokuaj da ponovo nae oslonac imao je za posledicu smeni stav stoja na akama, tanije, na
ispruenim prstima desne ake. Vraajui se u dostojniji poloaj, gunao je u sebi kako naredni,
usavreniji model broda mora da dobije i ruke za hvatanje, svuda po unutranjim, slobodnim
povrinama broda.
On upita, brekui:
"I gde e nas ovaj kapilar odvesti?"
"Direktno ka centru ili jednom od centara, koje si oznaio kao znaajne za proces apstraktnog
miljenja", odgovori Konjev. "Evo, ovde."
Morison klimnu.
"Imaj u vidu da su moja posmatranja samo odraz uporeivanja ljudskog sa ivotinjskim mozgom.
Ipak, ako se pokae da smo u pravu, onda je ovo glavni eksternalni skeptini vor."
"Prema tvojim naznakama, ima osam takvih vorova, etiri sa svake strane. Ovaj je, ipak, najvei
na levoj strani i kao takav, daje najvie nade da e nam neophodni podaci biti dostupni. Jesam li u
pravu?"
"Verovatno", odgovori Morison oprezno, "ali imaj u vidu i to da moja razmiljanja nauna javnost

nije bila spremna da prihvati."

"Da li ti to sada poinje da sumnja u sebe, Alberte?"
"Opreznost je opravdan nauni stav, Jurij. Moj koncept skeptinog vora ima smisla, bar prema
mojim posmatranjima; ali nikada nisam imao priliku da i praktino proverim njegovu valjanost, to je
sve. Ne bih voleo da se posle kae kako sam vas odvukao na krivi put."
Denjev se prigueno zakikota.
"Skeprini vor! Nije udo da su tvoji zemljaci skeptini prema celokupnoj ideji, Alberte. Moj
otac je imao obiaj da kae. 'Ljudi samo ekaju trenutak da ti se nasmeju u lice. Nemoj praviti
grimase i ohrabrivati ih u tome.' Zato to nisi nazvao, jednostavno, 'vor miljenja'? To na Ruskom
dobro zvui."
"Isto tako dobro zvui i na engleskom", odgovori Morison strpljivo. "Ali nauka je internacionalna,
i obino se koriste grki ili latinski izrazi, kad god je to mogue. Starogrka re za miljenje je
'skepsis'. To dovodi do zabune, jer dobro se zna ta znai 'skeptinost', i na ruskom i na engleskom.
Ipak, 'sumnjiavost' podrazumeva miljenje. Sigurno vam je dobro poznato da je najbolji nain za
prihvatanje aavih dogmi koje nam namee drutvena iskljuivost upravo odbijanje da se misli."
Kao jedini odgovor na to usledila je pomalo neprijatna tiina; Morison se, naravno, uz oseanje
sitne pakosti, ne potrudi da je prekine pre no to je smatrao da je sasvim dovoljno potrajala.
"Takve stvari jasne su ljudskim biima irom planete."
Oglasi se Denjev i to, odjednom skrenu raspoloenje u drugom smeru:
"U tom sluaju, videemo koliko skeptini moramo biti prema skeptinom voru, kada jednom do
njega stignemo."
"Nadam se", ree mrano Konjev, "da ti je jasno da to nisu stvari kojima se treba igrati, klovne
jedan. Taj vor je taka koja e nam, moda, pomoi da otkrijemo apirovljeve misli. Bez toga, ovo
nae putovanje zavrie se bez prave poente."
"Svako radi svoj posao", odvrati Denjev. "Strunjak u mojoj linosti ima zadatak da te odvede
donde. Kada budemo tamo, ti e reavati ukrtenicu ili Albert, ako ti ne moe. I ako u tome bude
podjednako uspean kao i ja u svom resoru, upravljanju brodom, nee imati razloga da ne bude
zadovoljan. Kao to je moj otac govorio..."
"Ostavi oca tamo gde mu je mesto", ljutnu se Konjev. "Ne kopaj vie po njemu."
"Jurij!" viknu Boranova. "To je izuzetno drska opaska. Zahtevam da se izvine!"
"U redu je", ree Denjev. "Moj otac je govorio: 'Vreme za protivudar stie onda kada protivnik, u
hladnokrvnom stanju, ponovi uvredu koju je naneo u trenucima gneva.' Nisam siguran da ba uvek
mogu da posluam pravila, stoga u ovog puta, u ast svoga oca, prei preko Jurijeve glupave
primedbe." I on se nagnu nad svoje kontrole, mranog lica.
Morison je tek sa pola uva sluao prepirku (oigledno je Konjev bio bezobrazan, verovatno usled
nervoze i napetosti. U ovom trenutku, meutim, razmiljao je o neem drugom: o malopreanjem
Denjevljevom izlaganju i upozoravajue podignutoj ruci Boranove).
On se spusti nazad u sedite, namesti se udobno u njemu, osvrnu se unazad i ree:
"Natalija! Imam jedno pitanje."
"Kai, Alberte."
"Ti minijaturizovani delii, koji se vraaju u normalan, neminijaturizovani svemir..."
"Da?"
"Oni se, sigurno, deminijaturizuju."
Boranova je oklevala.
"Pa, Arkadij ti je rekao. Tako je."

"A kada se to deava?"

Ona slee ramenima.
"To je nepredvidivo. Kao radioaktivni slom jednog jedinog atoma."
"Kako to zna?"
"Jednostavno, tako je."
"Mislim, kojim eksperimentom je to provereno? Nita do sada nije bilo minijaturizovano do ove
mere do koje smo, sada, mi umanjeni. Niko ne zna kako bi se minijaturizovani parii ponaali."
"Posmatrali smo uslove pri odreenim stupnjevima minijaturizacije, i pokazalo se da su to
verovatno zakonitosti koje vrede za sva umanjenja. Ekstrapoliraju..."
"Ekstrapolacije nisu uvek uverljive kada duboko premauju granice realnog ispitivanja."
"To je tano."
"Uporedila si spontanu deminijaturizaciju sa radioaktivnim slomom. Ima li ikakvih 'izuzetnih
sredina'? Ako ne moe biti sigurna kada e doi do deminijaturizacije odreene koliine delia,
moe li predvideti, recimo, slom polovine te koliine. Ili neto slino tome?"
"Ima takvih polustanja, i mislimo da su ona odraz kinetike prvog reda, kao i polustanje
radioaktivnosti."
"A ima li zajednikih vrednosti za odreene vrste delia?"
Boranova napui usne i za trenutak je lutala, izgubljena u mislima, a onda ponovo progovori:
"Izgleda da poluivot minijaturizovanog objekta inverzivno varira u odnosu na intenzitet
minijaturizacije i normalnu masu objekta."
"to znai da, to se vie i vie minijaturizujemo sve nam je krae vreme tokom koga imamo
izgleda da ostanemo u tom stanju. Isto tako, to smo manji u poetku, krae je i vreme tokom koga
emo ostati minijaturizovani. Je li tako?"
"Tako je", odgovori suvo Boranova.
Morison je pogleda optuujuim pogledom.
"Nesalomiva si, Natalija. Nevoljno prua informacije. Tek ako mora. Ipak, i dalje preutkuje
bitne stvari."
"Ljudsko sam bie", odgovori ona, "i laem samo iz potrebe, ili iz ubeenja. Ali osim toga sam i
naunik, i naune istine ne bih izvrtala ni u kom sluaju, osim u krajnje ozbiljnim situacijama."
"A takva je upravo ova: ak i ovaj brod, koji je mnogo masivniji od helijumovog atoma, ima svoje
polustanje, svoj poluivot."
"Vrlo dugaak", umetnu brzo Boranova.
"Ali injenica da smo vrlo umanjeni vrlo skrauje taj vrlo dugaak poluivot."
"I dalje je sasvim dovoljan."
"A pojedini delovi broda? Molekuli vode koju pijemo, vazduha koji udiemo, atomi naih tela?
Oni bi mogli imati, morali bi imati vrlo kratak..."
"Ne!" izlete Boranovoj, koja kao da oseti olakanje to moe da porekne bar neto od toga.
"Minijaturizovano polje se preklapa tamo gde ima posla sa meusobno i dovoljno bliskim esticama,
koje su u stanju mirovanja, ili priblino mirovanja, u odnosu jedne prema drugoj. Jedinstveno telo,
kakvo je brod, i sve ono to je u njemu, ponaa se kao velika, ali celovita estica sa dugotrajnim
minijaturizovanim poluivotom. Tu se minijaturizacija i radioaktivnost razlikuju."
"Aha", ree Morison, ali kad sam se ja naao van broda, bez kontakta sa njim, onda sam ja
predstavljao zasebnu esticu, mnogo manje mase nego to je ona koju poseduje brod, i moj poluivot
u minijaturizovanom stanju bio je neuporedivo krai nego to je sada."
"Nisam sigurna da je razdaljina izmeu tebe i broda bila dovoljno velika da te uini zasebnom

esticom. Verovatno da, za ono vreme tokom koga nisi bio u kontaktu sa telom broda."
"I onda sam imao krai poluivot, mnogo krai."
"Mogue, ali u pitanju je samo nekoliko minuta."
"Dobro. Onda, koliki je poluivot ovog broda na ovom stupnju minijaturizacije?"
"To se ne moe posmatrati izolovano."
"Moe, jer poluivot zavisi od proseka. Svakoj estici, zasebno gledano, deminijaturizacija moe
doi spontano, u svako doba, ak i posle vrlo kratkog vremena, dok bi poluivot veeg broja
istovetnih estica mogao biti prilino dug."
"To je krajnje neverovatno, naime, da do deminijaturizacije doe brzo, ukoliko je prosean
poluivot dugaak."
"Neverovatno, ali ne i nemogue, zar ne, Natalija?"
"Ne i nemogue", sloi se ona.
"Znai, mogli bismo odjednom da se deminijaturizujemo, za pet minuta, ili za minut, ili ak tako
brzo da ne stignem ni da trepnem."
"Teorijski, da."
"I svi ste to znali? On pree pogledom preko lica prisutnih. Oh, pa naravno da ste znali. Zato i
meni to nije reeno?"
"Mi smo dobrovoljci, Alberte", ree Boranova, "radimo za nauku i za na narod. Znamo koje su
opasnosti i prihvatamo ih. Ti si bio uvuen u ovo i nema motivaciju koja vue nas. Postojala je
mogunost da, ako sazna za sve opasnosti kojima se izlaemo, uprkos svim ubeivanjima odbije da
stupi u brod. A poto bi u tom sluaju bio silom nateran, sumnjam da bi nam bio od koristi usled..."
Ona zastade.
"Usled straha, htela si rei", dovri Morison. "Pa, imam valjda pravo da strahujem. Pogotovo
kada ima razloga za strah."
Sada se umea i Kalinjina, neto povienim tonom:
"Natalija, mislim da je vreme da se prestane sa kopanjem po Albertovim strahovima. On je taj
koji je iziao iz broda u neprikladnoj odei. On je taj koji je okrenuo brod, rizikujui ivot. Gde se
onda deo njegov strah? Ako ga je i bilo, ostao je zarobljen, i nije uticao na ostvarenje namere."
"A ti si bila ta koja nije oklevala da primeti, kad god je mogla, kako su Amerikanci kukavice",
dobaci Denjev.
"Svi mi greimo. Bila sam nepravedna, i molim Alberta za izvinjenje."
U tom trenutku Morison primeti Konjevljev pogled. On se sasvim okrenuo u svom seditu,
streljajui ga oima. Morison nikada nije smatrao da bog zna kako dobro tumai izraze ljudskih lica,
ali ovog puta je bio potpuno siguran.
Konjeva je morila ljubomora, divlja, neopisiva i samim tim, impresivna ljubomora.
48.
Brod je i dalje sporo plovio kroz kapilar ka cilju koji je Konjev oznaio, ka skeptinom voru.
Sada nije zavisio od struje, koja je, uzgred reeno, bila sasvim, sasvim spora. Motori su bili
ukljueni i efekat se dvojako pokazivao, razmiljao je Morison. Prvo, aktivno je pomerao brod
unapred; drugo, umanjivao je neprijatne posledice Braunovog kretanja. Osim toga, svaki as su
preticali crvena krvna zrnca.
Ona su, u najveem broju sluaja, bivala odgurnuta levo ili desno, i kliznula bi iza broda, izmeu
kapilarnog zida i spoljne ivice broda. Ponekad bi se, ipak, desilo da se brod direktno sudari sa
crvenom elijom; u tom sluaju bivala bi odgurnuta unapred, za kratko vreme koje je prethodilo

njenom neminovnom rasprskavanju. Ostaci membrane i njen sadraj otputovali bi unazad, ne

ostavljajui tragove na brodu. Morison se s tekom mukom priviknu na neprekidni niz ubistava tek
poto u svest prizva injenicu da u svakom kubnom milimetru krvi ima najmanje pet miliona tih
nesrenih stvorenja, te da je broj unitenih sasvim beznaajan.
Primoravao je sebe da razmilja o crvenim elijama, radije nego o spontanoj deminijaturizaciji.
Znao je da nema izgleda da se to desi ba u sledeem trenu, a ak i da do toga doe, bila bi to samo
minijaturna trunica vremena. Samo zatamnjenje. Smrt od posledica prokljualog mozga nastupila bi
toliko brzo da apsolutno ne bi bilo vremena da se to i oseti.
A ne mnogo pre toga, kuvao se, sasvim lagano, u samoj tenosti. Oseao je kako umire. Posle
takvih stvari brza smrt gubi svaki smisao.
Ipak je bilo lepe razmiljati o neem drugom.
Taj Konjevljev pogled! ta li je to ualo u njemu i razdiralo ga, tako naoigled? Sofiju je
svojevremeno ostavio na najokrutniji mogui nain. Nije mogue da je zbilja verovao da dete nije
njegovo? Ljudi nemaju razloga da donose emocionalne zakljuke, a sumnja u pogreku samo
pojaava donoenje zakljuaka. Patologija! On se seti Leonta u zimskoj bajci. Bio je uvek u pravu, taj
ekspir! Konjev ju je odbacio i mrzeo ju je zbog toga i povrh svega bio je ljubomoran.
A ona? Da li je znala za tu ljubomoru i igrala se njome? Da li bi se ona, namerno, okrenula njemu,
Morisonu, Amerikancu, da bi Konjeva raznela u komade? Neno brie Amerikanca vlanim
pekirom. Brani ga na svakom oku. Naravno, Konjev sve to vidi i uje.
Morison stisnu usne. Nije eleo da izigrava lopticu za tenis, na kojoj se izmenjuju udarci koji
protivniku nanose bol.
Na kraju krajeva, to ga se i ne tie. Zato bi stao na iiju stranu? Ali kako da se tome odupre?
Kalinjina, atraktivna i zgodna, tiha i tuna. Konjev, namrteni, drski ovek, ustrih, ljutitih reakcija.
Sofija je morala da mu se dopadne, a Jurij ne.
On primeti kako ga Boranova ozbiljno posmatra, i upita se kako li ona tumai njegovu
zamiljenost i utanje. Mora da je bila ubeena kako on sada ali zbog uputanja u ovo ludilo, u ono
to je uporno pokuavao da odbije od sebe.
Ispostavilo se da je bio u pravu, jer mu se Boranova iznenada obrati:
"Alberte, niko od nas nije neunitiv. Ja imam mua. I sina. elim da im se vratim iva, i
nameravam da se svi vratimo ivi i zdravi. Mislim da to moe da razume."
"Siguran sam da ima dobre namere", sloi se Morison. "Ali ta moe da uini protiv injenica
koje su spontane, nepredvidive, neumoljive?"
"Spontane i nepredvidive, to da, ali ko je rekao da su neumoljive.
"Moe li da utie na njih?
"Mogu da pokuam. Svako od nas ima svoje dunosti. Arkadij vozi brod. Jurij diktira pravac.
Sofija daje brodu elektromagnetski kod. Ti e prouavati modane talase. Ja, pak, sedim ovde i
donosim odluke, dodue, moja najvea odluka do sada pokazala se pogrenom, ali osim toga, ja
netremice posmatram odliv toplote."
"Odliv?"
"Da. Pre no to doe do deminijaturizacije toplota se povea na karakteristian nain. Ta emisija
toplote je presudna: ona izvitoperi delikatno uspostavljenu ravnoteu, i ukoliko se nita ne preduzme,
zapoinje proces deminijaturizacije. Kada do emisije doe, ako sam dovoljno hitra, mogu da
pojaam minijaturizovano polje na nain kojim u reapsorbovati tu toplotu i odrati metastabilnost."
"A da li je to ikada i provereno?" upita Morison sumnjiavo. Mislim, pod ovim uslovima ili je to
tek teorija?"

"Bilo je provereno, dodue, pod mnogo manjim intenzitetom minijaturizacije. Ipak, vebala sam i
refleksi su mi ojaali. Neu dozvoliti da budem uhvaena u raskoraku."
"A da li je, Natalija, spontana deminijaturizacija uzrok apirovljeve kome?"
Boranova je oklevala.
"Ne znamo sa sigurnou da li je to bio susret, nesreni susret, sa zakonima prirode, ili je u pitanju
bila ljudska greka. Ili oboje. Mogue je da je to, naprosto, bilo neto vee iskoraenje iz
metastabilnosti, iz ravnotene take, i nita vie od toga. To nije neto o emu s tobom mogu da
razgovaram na strogo strunoj osnovi, jer ti nema dovoljno predznanje iz fizike i matematike
minijaturizacije, niti bih, pak, ja mogla da ti predoim sve to treba da zna."
"Jasno. Strogo poverljiv materijal."
"Naravno."
"Nataa", upade Denjev, "stigli smo do skeptinog vora, bar ako je verovati Juriju."
"Onda, zaustavi brod", naredi Boranova.
49.
Zaustavljanje je zahtevalo vreme.
Morison primeti sa blagim iznenaenjem da u ovom trenutku nije Denjev taj koji je najuposleniji
na brodu. On je, dodue, proveravao svoje instrumente, ali ne sa revnou koju bi zahtevalo
zaustavljanje broda.
Kalinjina je bila ta koja je obavljala sav posao. Morison pogleda ulevo, prouavajui njenu
figuru, nagnutu nad kontrolnom tablom. Kosa joj je slobodno padala, ali joj nije zaklanjala lice.
Netremice je posmatrala svoje komande, pleui prstima po tastaturi kompjutera. Grafike oblike sa
monitora koje je posmatrala, Morison, naravno, nije bio u stanju da protumai.
"Arkadije", progovori ona, "kreni unapred, samo malo."
Brod se mrekao u slaboj strjuji. Denjev dodade malo 'gasa' (Morison oseti kako mu se telo
lagano potiskuje unazad, jer nije bilo dovoljno inercije za pravi trzaj). Najblie crvene elije, izmeu
broda i udaljenijeg zida, namah odlebdee unazad.
"Stani, stani!" uzviknu ona. Dovoljno je.
"Ne mogu da stanem", primeti Denjev. "Mogu samo da iskljuim motore, to sam ve uinio."
"U redu je", ree Kalinjina. "Imam ga, sad. A onda dodade kao konanu potvrdu koja je
iskljuivala nemogue. "Da. Sada ga, zbilja, imam."
Morisonovo telo sada bi blago pomereno unapred. On baci pogled van broda i ugleda kako crvene
elije, i poneki platelet, lenjo plutaju kraj plovila.
tavie, on postade svestan potpunog odsustva Braunovog kretanja, tog sirnog podrhtavanja na
koje se ve navikao u tolikoj meri da ga je jedva i primeivao sve dok ga nije potpuno nestalo.
Nedostatak podrhtavanja prouzrokova oseaj slian onome koji je Morison imao kada bi utihnulo
kakvo dugo, postojano brundanje. On se nervozno promekolji. Imao je utisak da mu je samo srce
stalo, iako mu je bilo jasno da to nikako ne moe biti istina.
"ta se dogodilo sa Braunovim kretanjem, Sofija?" upita on.
"Stisli smo se uz zid kapilara", odgovori ona.
Morison klimnu glavom. Ako brod predstavlja zajedniko telo sa zidom kapilara, vodeni molekuli
koji su bombardujui prouzrokovali Braunovo kretanje sada su bespomoni. Njihovim udarima
suprotstavljala se itava slobodna povrina zida, umesto lako pokretne mase broda veliine plateleta.
Prirodno, potresi su se stiali.
"A kako si uspela da prikai brod uz zid, Sofija?"

"Uobiajenim elektrinim silama. Kapilarni zid nainjen je delom od proteina, delom od

fosfolitida. Ima pozitivno i negativno naelektrisanih podruja. Trebalo je da odgonetnem kod
naelektrisanja, i da onda brodu dam komplementaran kod. Negativan, tamo gde je naelektrisanje zida
pozitivno, i obrnuto. Nevolja je to se brod pokree, zajedno sa strujom, tako da moram da idem
malo unapred, sa detekcijom kodova, pre no to on zbilja doe na red. Ve tri puta sam promaila,
tanije, nije bilo pogodnih kodova, pa sam stoga zamolila Arkadija da krene malo unapred, gde emo
moda imati vie sree. I uspela sam."
"Da ovo vozilo ima prenos za kretanje unazad", primeti Morison, "ne bi bilo ni tih, sitnih
problema, zar ne?"
"Tano", potvrdi Kalinjina, "i sledei model broda imae mogunost da se kree unazad. A dotle
moramo da se koristimo onim to nam je na raspolaganju."
"Ba tako", potvrdi Denjev. "Kao to je govorio moj otac: 'Ako zna da e sutra moi da se
prejede, sa lakoom e danas odgladovati.'"
"S druge strane", nastavi Kalinjina, "kad bismo imali motor koji moe da radi sve to nam padne
na pamet, mogue je da bismo ga preterano koristili, to moda ne bi prijalo sirotom apirovu. A i
bilo bi preskupo. Znai, treba koristiti elektrino polje, to tedi energiju mnogo vie nego motor, a to
plaamo samo mojim neto veim angamanom. Ako mene pita, saglasna sam."
Ovog puta me ne brani, pomisli Morison.
"Jesi li uvek tako filozofski nastrojena?"
Zenice joj za trenutak blesnue, i izgledalo je kao da e frknuti, ali samo za trenutak. Onda, kao da
se sve vrati u redovno stanje i ona ree, uz blag osmeh:
"Ne. A ko jeste? Ali trudim se."
Boranova se nestrpljivo umea:
"Dosta prie, Sofija. Arkadije, ti si u kontaktu sa Grotom. emu ovaj zastoj?"
Arkadij podie ruerdu, pokazavi Boranovoj dlan.
"Strpljenja, kapetanko. ele da se ne miemo sa ovog mesta iz dva razloga. Prvo, upravo aljem
indentifikacione talase u svim smerovima. Oni pokuavaju da nam ustanove poloaj i da provere da li
je Jurij bio u pravu."
"Koliko e to trajati?"
"Ko to moe rei? Valjda ne vie od nekoliko minuta. Ipak, moje emisije nisu snane, a lokacija
mora biti precizna, pa se moe dogoditi da ponove merenja nekoliko puta da bi doli do sasvim
preciznih koordinata. Moraju biti sasvim sigurni, to tvrdi i moj otac: 'Biti gotovo u pravu nije nita
bolje od pogreiti.'"
"Jeste, jeste, Arkadije, ali to zavisi od prirode problema. ta je drugi razlog?"
"Posmatraju samog Pjotra apirova. Izgleda da ritam njegovog srca ispoljava znake nekih
neravnomernosti."
Konjev odjednom pogleda navie, zinu, i obrazi mu se zarumenee:
"ta?! Jesmo li mi uzrok tome, ta kau?"
"Nismo", odgovori Denjev. "Ne budi veiti tragiar. Nita slino nisu rekli. A ta moemo da
uinimo to bi bilo od znaaja za apirovljev organizam? Sada predstavljamo samo jedno jedino
crveno krvno zrnce, meu trilionima drugih."
"Pa ta onda nije u redu?"
"Jesam li moda rekao da znam?" upita Denjev, vidno iznerviran. "Jesu li mi, moda, rekli?
Jesam li ja fiziar? Ja samo sedim za volanom i oni me doivljavaju kao par ruku koje ga okreu
levo-desno!"

Kalinjina se umea, sa prizvukom tuge u glasu:

"U svakom sluaju, akademik apirov lebdi izmeu ivota i smrti. udo je da je i ovoliko
izdrao."
"U pravu si, Sofija", klimnu Boranova.
"Ali mora jo da izdri!" uzviknu Konjev. "Ne moe sada da nas izneveri! Ne sada! Jo nismo
gotovi!"
"Biemo", ree Boranova. "Neregularnosti u ritmu srca ne znae kraj sveta, ak i za oveka u
komi."
Konjev lupi pesnicom o naslon svog sedita.
"Ne gubim vie ni trenutka. Alberte, poinjemo."
Morison bi zateen.
"ta moemo da otponemo ovde, u krvotoku?"
"Neuralni efekat moe da se oseti i van nervne elije, na malom odstojanju."
"Siguran sam da nije tako. Zato bi onda postojali aksoni i dendriti da kanaliu impulse, ako bi se
ovi prostirali i kroz okolno tkivo? Lokomotive idu po inama, telefoni imaju ice, neuralni impulsi..."
"Nisam te molio za informacije, Alberte. Nemoj da promaimo zbog analitikog razmiljanja.
Hajde da probamo. Pokuaj da locira modane talase i analizira ih kako treba."
"Pokuau. Samo, molim te da mi se ne obraa tim tonom", zatrai Morison.
"ao mi je", izvinu se Konjev bez prizvuka ikakvog aljenja. "elim da posmatram to to radi. On
se odveza, okrenu u seditu, drei se vrsto i mrmljajui: "Idui put moramo imati vie prostora."
"Prekookeanski brod, rekoh ja", primeti Denjev. "Sledei put."
"Prvo moramo utvrditi da li uopte ita registrujemo", ree Morison. "Nevolja je to smo okrueni
elektromagnetnim poljima. Miii su ih prepuni, i gotovo svaki molekul je taka iz koje..."
"Probaj sve to moe", presee ga Konjev.
"Da, da, ne gubim vreme, ionako podeavam instrumente. Neuralno polje je karakteristino na
vie naina, i ako kompjuter podesimo tako da zanemari te karakteristike, otkriu samo ono to
proizvode neuroni. Apstrahovaemo na taj nain sva mikropolja, kao i polja u miiima..."
"Kako?" upita Konjev.
"Opisao sam to u svojim belekama."
"Ali nisam video ta radi."
Bez rei, Morison polako ponovi proceduru.
"Oh!" ote se Konjevu.
"Sada smo spremni da detektujemo samo neuralne talase, ako ih ima, a koliko vidim, nema ih."
"Jesi li siguran?" Konjev stisnu pesnice.
"Horizontalna linija na ekranu je mirna. Nema niega."
"Podrhtava."
"um. Mogue je da ga proizvodi elektrino polje samog broda, koje je kompleksno i nikako nalik
na bilo koje prirodno polje u telu. Nikada nisam bio u situaciji da kompjuter filtriram i od vetakih
polja."
"Pa onda, moramo dalje. Arkadije, reci im da ne moemo vie da ekamo."
"Ne mogu, Jurij, osim ako se Nataa ne sloi s tim. Ona je zapovednik. Ili si zaboravio na to?"
"Hvala, Arkadije", ree Boranova ledeno. "Ti, bar, nisi zaboravio. Oprostiemo Konjevu ovu
omaku i u izvetaju je pripisati samo pukoj nervozi. Moja nareenja su sledea: ne idemo dalje dok
to Groto ne naredi. Ako misija propadne zbog bilo ega to je vezano za apirova ne sme biti
nikakve sumnje u to da mi nismo radili protiv nareenja."

"A ta ako se neto desi zato to jesmo sluali nareenja? I to moe da se desi!" Konjevljev glas
bio je na ivici histerije.
"Onda e krivica biti na onima koji su nareenje izdali", ree Boranova.
"To me ne moe zadovoljiti. Raunaju se jedino konani rezultati", ree Konjev.
"Slaem se", odgovori Boranova. "U pravu si, teorijski. Ali ako misli da nastavi rad na ovom
projektu i posle mogue katastrofe, onda je bolje da odmah shvati da je vano ija je krivica bila."
"Dobro, onda", ree Konjev, stiavajui svoj bes. "Pouri ih, reci im da daju znak za polazak to
pre i onda emo... onda emo..."
"ta?" upita Boranova.
"Onda emo ui u eliju. Moramo."

MEU ELIJAMA
U ivotu se, za razliku od aha, igra nastavlja i posle mat-pozicije.
Denjev senior
50.
Teka tiina ophrva brod. Remetio ju je jedino Konjev nervozno se vrpoljei u seditu i krei
prste.
Morison gotovo da je saoseao s njim. Ui u trag pravilnom pravcu, uiniti to ba onako kako je
isplanirano, uprkos tekoama, biti na pragu uspeha, i oseati mogunost da uspeh izmakne, iako je
gotovo nadohvat ruke...
Poznavao je taj oseaj. Ne vie tako jasno, dodue, te stvari se spontano briu iz pamenja posle
viestrukih osujeenja, ali seao se. Eksperimenti koji su raali nadu, nikada dovedeni do kraja.
Kolege koje se smee i klimaju glavama, nikada do kraja ubeene.
On se nagnu napred i prozbori:
"Jurij, samo pogledaj crvene elije. Napreduju, jedna za drugom postojano, to znai da
apirovljevo srce funkcionie, i da to prilino dobro izvodi. Dokle god se crvena krvna zrnca budu
ravnomerno kretala unapred, sasvim smo sigurni."
"A u vidu treba imati i temperatutu krvi", dobaci Denjev. Posmatram je sve vreme. U odsudnom
trenutku treba oekivati da pone polako da opada, na karakteristian nain. Zapravo, sada je na
gornjoj granici normale.
Konjev groknu, kao da je hteo rei da nema potrebe za praznim utehama, ali Morisonu se ini da
je posle svega ipak bio primetno mirniji.
On se zavali u sedite i sklopi oi. Pitao se da li je ono to osea glad, i rei da ne misli na to. Isto
tako, nije bio sasvim siguran da li mu se ide u toalet. ak i da je u pitanju bila samo iluzija, primisao
nije bila ohrabrujua. ovek, zbilja, moe poprilino dugo da se uzdrava od hrane, ali potreba za
mokrenjem nije doputala takvu fleksibilnost slobodnog izbora.
On odjednom postade svestan da mu se Kalinjina obraa, a da to nije ranije primetio:
"Izvini, ta si rekla?" upita on, okrenuvi se ka njoj.
Kalinjina je izgledala zauena, i samo blago ree.
"Izvini ti, oigledno sam te prenula iz misli."
"Nita strano, Sofija. Trebalo bi da se ponaam manje nedrutveno."
"U tom sluaju, pitala sam te ta ti zapravo radi, mislim, ono to se naziva analizom modanih
talasa. Mislim, koja je tvoja ua specijalnost u ovoj misiji? Zato si nam... bio neophodan?" Ona
zastade, oevidno pometena, ne znajui kako da nastavi.
Morison bez problema zavri njenu misao:
"Zato je bilo neophodno da budem na silu doveden iz svoje zemlje?"
"Nisam te naljutila?"
"Ne. Pretpostavljam da ti nisi bila duhovni otac ideje o otmici."
"Naravno da nisam. Nisam znala nita o tome. U stvari, zato te i pitam. Nita ne znam o tvojoj uoj
struci, osim da se na neki nain bavi elektroneuralnim talasima. I da je elektroencefalografija
postala bitna nauna odrednica."
"Ako me pita ta je to to je karakteristino za moj nain gledanja na stvar i za moje ideje, bojim
se da ti to ne mogu rei."

"Tajna, znai? Pretpostavljala sam."

"Ne, nije tajna", odvrati Morison mrtei se. "Nema tajni u nauci, bar ne bi trebalo da ih bude.
Ima, samo, borbi za originalnost i preimustvo, pa su naunici esto oprezni u pogledu onoga to
kau; tako, ni ja nisam imun na to. U ovom, pak, sluaju, izraavam se figurativno. Ne mogu ti rei jer
ti nedostaje predznanje."
Kalinjina se na trenutak zamisli i stisnu usne, kao da e joj to pomoi da izvede dobar zakljuak.
"Moe li mi objasniti makar osnovne stvari?"
"Da, mogu pokuati, ukoliko si spremna da slua jedan iskaz za drugim. Ne mogu ba dobro da
objasnim sam osnovni problem. Ono to nazivamo modanim talasima predstavlja konglomerat svih
vrsta ispoljavanja aktivnosti mozga. ulne pobude raznih vrsta, stimulansi koji stiu od miia i
lezda, psihiki mehanizam, koordinacija i slino. Negde u njima, izgubljeni, nalaze se i talasi koji
kontroliu, ili su plod, konstruktivnog i kreativnog miljenja. Njihovo izdvajanje, to su oni koje
nazivam skeptinim talasima, predstavlja ogroman problem. Samo telo to ini bez ikakvih tekoa, ali
mi, jadni naunici, nalazimo se sve vreme u jednoj zbrci."
"To mi nije problem da razumem", primeti Kalinjina sa zadovoljnim osmehom.
Izuzetno je ljupka, pomisli Morison, samo kad bi se ee oslobaala te melanholine aure.
"Nismo jo ni dotakli ono pravo", ree on.
"Hajde, onda, nastavi."
"Pre, otprilike, dvadeset godina, ustanovljeno je da u tim talasima postoji neto to bismo mogli
nazvati nasuminom komponentom; do tada je to lealo neotkriveno, jer dotadanji instrumenti
jednostavno nisu bili u stanju da zabelee ono to sada nazivamo 'titrajem'. U pitanju je bila izuzetno
brza oscilacija neregularne amplitude i intenziteta. To, razume, nije moje otkrie."
"ini mi se da si pre dvadeset godina bio premlad za tako neto", ree Kalinjina uz osmeh.
"Bio sam u to vreme pred diplomom, zaokupljen otkrivanjem injenice da mlade ene ipak
ostavljaju mogunost da im se prie, to nipoto nije bilo nevano otkrie. U stvari, mislim da svaka
osoba mora, povremeno, proi kroz to. Ali to sada nije vano.
Odreen broj ljudi smatrao je da bi taj titraj mogao predstavljati izraz procesa miljenja, u okviru
uma; ali niko nije uspeo da titraj kako treba izoluje. Titraj bi se pojavljivao i isezavao, ponekad bio
uoljiv, a ponekad ne, i opte miljenje je bilo da je re o posledici preosetljivih instrumenata, koji
su, zapravo, hvatali umove to ih je pojava za sobom ostavljala.
S tim se nisam slagao. Vremenom sam konstruisao kompjuterski program koji je omoguio da se
titraji izdvoje i pokazao da su oni neprestano prisutni. Za to sam dobio i odreeno priznanje, mada je
bilo ljudi, tek nekoliko osoba, koje su bile u stanju da ponove moje eksperimente. Koristio sam
ivotinje za opite koji su za ljudska bia bili suvie riskantni; dobijeni rezultati pomogli su mi da
dalje izotrim svoj analitiki program. No, to sam dalje napredovao sve je manje ljudi bilo
sposobno da me sledi; sledstveno tome, sve su izrazitiji postajali neverica u moj rad i podozrenje da
su me eksperimenti sa ivotinjama zaveli na krivi trag.
Meutim, izdvajanje titraja predstavljalo je tek poetak, dug je put odatle pa do dokaza da je on,
zapravo, posledica apstraktnog razmiljanja. Pojaao sam, intenzivirao i sve vie prekrajao svoj
program, i konano ubedio sebe da zaista imam posla sa miljenjem, sa samim skeptikim talasima.
Meutim, ni dalje nikom nije polazilo za rukom da ponovi, bar, kljuna mesta moga rada. U nekoliko
navrata sam ak dozvolio da druge kolege pokuaju sa mojim programom i mojim kompjuterom, ovim
koji koristim sada i rezultati su, bez izuzetka, ponovo izostali.
Kalinjina je paljivo sluala.
"Moe li mi rei zbog ega?"

"Najjednostavnije reenje bilo bi da neto nije u redu sa mnom, da sam arlatan, ako ne i ludak.
Rekao bih da neke od mojih kolega zaista misle da razloge ne treba traiti dalje od toga."
"A ti, smatra li ti sebe ludakom?"
"Ne. Ne, Sofija, ali ak se i ja, povremeno, kolebam. Vidi, poto izdvoji skeptike talase i
pojaa ih, prihvatljivo je da i ljudski mozak, kao takav, moe da postane prijemnik. Talasi mogu da
prenose misli od osobe koju analizira neposredno ka tebi. Mozak bi, razume se, bio izuzetno
senzitivan prijemnik, ali i vrlo individualan. Kada bih usavrio svoj program tako da odaslate misli
mogu bolje da primim, to bi znailo da sam program skrojio u skladu sa svojim sopstvenim mozgom
kao primaocem. Drugi mozgovi ne bi osetili nita, ili gotovo nita. Kao kad je slika u pitanju. Neko,
uzmimo, slika portret, i ini sve da taj portret lii na mene. Pri tom slika sve manje lii na neku drugu
osobu. Isto tako, to vie moj program daje smislene rezultate, utoliko manje ima veze sa bilo kim
drugim."
"A jesi li ikada, zapravo, osetio misli?"
"Nisam siguran. Bilo je sluajeva kad sam mislio da jesam, ali nikada nisam znao koliko je to,
moda, bio plod moje mate. Sigurno je jedino da niko drugi, pomou mog programa ili bilo kog
drugog, nikada nije nita osetio. Koristio sam se titrajima da uem u trag skeptinim centrima u
mozgovima kod impanza; na osnovu toga sam, zatim, izveo zakljuak u kom se predelu ljudskog
mozga oni mogu nalaziti, ali ni tome se ne poklanja nimalo vere. Tumai se kao preterani entuzijazam
naunika koga je zavela sopstvena teorija. A ak ni ja, sa svim svojim iskustvom u radu na
ivotinjama, razume se, ne mogu biti u potpunosti siguran."
"Da, teko je to, s ivotinjama. A jesi li ikada publikovao te svoje... oseaje?"
"Nisam se usudio", odgovori Morison, zaklimavi glavom. "Niko ne bi ni razmatrao subjektivna
stanovita. To sam, tek u prolazu, nabacio odreenim osobama, bila je to uasna greka i to se posle
stalo kotrljati kao grudva snega. tavie, moje kolege su od tada jo vre stale iza mogunosti da
sam, recimo, nestabilna linost. Tek prole nedelje mi je Natalija saoptila da me apirov shvata
ozbiljno; meutim, u mojoj zemlji, ni on sam ne prolazi nita bolje od mene."
"Ne, on nije nestabilan", ree odluno Kalinjina. "Ili bar to nije bio."
"Bilo bi, oigledno, lepo misliti da nije."
Odjednom se oglasi Konjev, ne osvrui se:
"Ono to je impresioniralo apirova bilo je upravo to to ti se inilo da osea tue misli. Znam
to. Razgovarali smo o tome. U nekoliko navrata je izjavio da tvoj program predstavlja relejnu stanicu
i da bi eleo da je oproba na sebi. Kada bi se, meutim, naao u sreditu neurona, kljunog neurona
skeptinog vora, stvari bi drugaije izgledale. Mogao bi da oseti misli, bez greke. To je smatrao
apirov, a to smatram i ja. apirov je, ak, mislio da ti je to ve bilo polo za rukom, ali da nisi bio
spreman da sa tim izae pred svet. Je l' tako?"
Koliko li su, samo, svi polagali na tajnovitost, pomisli Morison. A onda mu pogled pade na
Kalinjinu. Poluotvorenih usta, namrtena, prst joj je poivao na usnama. Kao da je elela da mu kae
da zauti, a opet, ne usuujui se da to uini naglas.
U takvom razmiljanju Morisona odjednom prekide veseo i buan Denevljev glas.
"Dosta avrljanja, deco. Groto nas je konano pronaao, i na svoje zaprepaenje, ustanovio da
smo upravo tamo gde smo i rekli da jesmo."
Konjev se tre i gotovo deaki ljutito, prosikta:
"Tamo gde sam rekao da jesmo."
"Hajde, budimo kolegijalni. Tamo gde smo rekli da jesmo", tvrdoglavo ponovi Denjev.
"Ne", usprotivi se Boranova. "Naloila sam Konjevu da odlui sam na svoju odgovornost. Zasluga

je u potpunosti njegova."
Konjev se zadovolji tek svojom narednom strelicom:
"Ne bi ti tako ustro traio kolegijalnost, Arkadije Visarionoviu, da se ispostavilo da smo u
pogrenom kapilaru." (Obratio mu se staromodno, upotrebivi srednje ime, to je bio znak davno
prolih vremena, kao da je hteo da ga potseti da je seljako dete, dete sredine gde se ovaj oblik
obraanja i oslovljavanja jo jedino zadrao.)
Denevljev osmeh namah postade mnogo manje prijatan. On se ugrize za donju usnu utim zubima.
Boranova svojim monim kontraaltom ugui svaku moguu repliku koju bi Denjev mogao uputiti,
jer mu uputi pitanje:
"A apirov? ta kau za njega?"
"Prolo je", odgovori Denjev. "Dali su mu nekakvu injekciju i srce mu sada normalno radi."
"Pa, idemo li dalje?" upita Konjev.
"Da", odgovori Boranova.
"U tom sluaju, napolje iz krvotoka, najzad."
51.
Boranova i Kalinjina bile su nagnute nad svojim instrumentima. Morison ih je posmatrao nekoliko
trenutaka, naravno, bez ikakve predstave o tome ta se zbiva. On baci pogled na Denjeva koji je
oputeno sedeo u svom seditu (za razliku od Konjeva, kome kao da je svaki mii hteo da prsne od
napetosti).
"ta sada, Arkadije?" upita on. "Ne moemo tek tako da probijemo krvni sud u mozgu, zar ne?"
"Iunjaemo se iz njega im se dovoljno smanjimo. Gledaj, ponovo se minijaturizujemo."
Zateen, Morison pogleda. Shvatio je da bi, kada god bi se navikao na dimenzije spoljnjeg sveta
prestao da obraa panju na njih, smatrajui ih normalnima.
Struja je dobijala na snazi. Ili bolje reeno, brod se smanjivao, pa je stoga bilo manje vremena da
se golim okom razaberu telaca to su prolazila kraj broda, a um, odbijajui da prihvati prave
razloge, prihvatao je objanjenje da je struja bila jaa.
Mimoili su se sa jo jednom crvenom elijom, koja se kretala slino kao u karotidnoj arteriji, no,
uprkos svojoj brzini, ostala je vidljiva srazmerno dugo, kao veliki, drhtavi kit koji prolazi kraj
podmornice. Sada je izgledala gotovo prozirna, a membrana joj je bila vidljivo izloena Braunovom
kretanju. Bila je prelivena nekakvim sivkastim odsjajem koji je inio da podsea na kakav pratei,
olujni oblak to kri sebi put ka nebesima. Do sada je izgubila vei deo kiseonika, ustupivi ga
ednim nervnim elijama koje su, iako na oko beivotne, troile jednu etvrtinu ukupne koliine
kiseonika to se putem krvotoka raznosila kroz telo. Iako je izgledalo da mozak jednostavno sedi
mirno, na svom mestu, da osea pobude, da reaguje i misli, sve u njemu funkcionisalo je sloenou
kakvu ne bi mogao da razvije nikakav kompjuter sagraen ljudskim rukama. A ak i daleka, daleka
njegova imitacija predstavljala bi neverovatno skup projekat.
Da bi u potpunosti odgovarala crvenim elijama, palteletama, i srazmerno retkim belim elijama,
koje su sada porasle do udovinih dimenzija, krvna plazma postala je znatno gua.
Postala je nekako gromuljava, i gromuljice su se sve vie uveavale dok su proletale kraj broda
rastuom brzinom. Morisonu je bilo jasno da se susreu sa molekulima belanevina, i posle nekog
vremena, uini mu se da u optoj uskovitlanosti raspoznaje genetsku strukturu njihovih atoma, dodue,
sasvim maglovito. Neki od njih bili su obavijeni pravom umom lipidnih molekula.
Postao je takoe svestan i pokreta, ne drhturenja od Braunovog kretanja, ve nekog izraenijeg
njihanja.

On okrenu glavu da bi pogledao drugu stranu kapilarnog zida, za koji su se prikaili.

Ploica za koju su se privrstili, mogao ju je sada slobodno nazivati i elijom, bila je nestala, ili
toliko narasla da je samo nju jednu bilo mogue videti. Moglo se, u pozadini, nazreti i jedro te elije,
veliko u debelo, postajui sve vee i deblje.
Brod se njihao, pri emu se jedan deo broda neprestano udaljavao i pribliavao zidu.
"ta se to deava?" upita Morison, obrativi se Kalinjinoj koja samo nestrpljivo odmahnu glavom.
Bila je potpuno obuzeta svojim poslom.
Odgovor, meutim, stie od Denjeva:
"Sofija pokuava da tu i tamo neutralizuje elektrini naboj broda, pre nego to pritisak oteti zid. I
mora da pronae nove take dodira, kako ne bismo izgubili itav zid. Nije lako minijaturizovati se i u
sto vreme ostati prikaen uza zid."
"Koliko emo se jo minijaturizovati?" upita, vidno uznemiren, Morison.
Glas mu, meutim, nadjaae Sofijine naredbe:
"Arkadije, kreni napred. Lagano! Samo daj lagani gas."
"Dobro, samo reci kada je dosta." Denjev se ponovo okrenu Morisonu. "K'o to je govorio moj
otac: 'Izmeu previe i premalo samo je tanka linija...'"
"Jo malo, jo malo", komandovala je Kalinjina. "Dosta! Sada emo pokuati." Brod kao da se
upinjao da se oslobodi stege, i odjednom sunu napred, i Morison oseti kako biva potisnut u naslon
sedita.
"Sjajno", uzviknu Kalinjina. "Sada samo jo malo."
elija se tu zavravala. Iza nje nalazila se druga elija. Tanke elije u sledu, odvojene tek
povrinskom opnom, zbijene u tubu. Brod je, sa svojom petolanom posadom, prijanjao uz njenu
spoljanju membranu, posredstvom malenih elektrinih udara.
Prostor izmeu okolnih elija izgledao je kao konopasta mrea, kao ispunjen kablovima to su se
protezali iz unutranjosti jedne elije u drugu. Nisu svi bili nedirnuti, negde su izvirali samo panjevi,
kao ostaci kakve poseene ume. Morisnonu se uini da u toj poseenoj umi postoje uzani urezi, no,
iz ugla u kome se nalazio nije mogao ba najbolje da vidi.
"Koliko emo se jo minijaturizovati?" ponovi on pitanje, uputivi ga Arkadiju.
"Na kraju emo biti poput nekog malenog organskog molekula."
"Koliki su, na tom stupnju, izgledi za spontanu deminijaturizaciju?"
"Prilini", odgovori Denjev. "Mnogo vei nego dok smo bili veliine crvenog krvnog zrnca ili
plateleta."
"Jo dovoljni da bismo bili sigurni", dodade Boranova. "Veruj mi."
"Upravo tako", potvrdi Denjev i upola podie ruku tako da Boranova ne vidi, ukrstivi prste. Taj
ameriki gest bio je sada iroko rasprostranjen i Morison, dobro znajui ta zapravo predstavlja,
oseti kako ga obliva hladan znoj.
Denjev, iako oiju vrsto uperenih ispred sebe, mora da je osetio Morisonovu reakciju, ili je uo
njegovo potmulo mumlanje, jer ree:
"Ne brini, Alberte, sinko. Uvek je mudro reavati jedan problem u jednom trenutku, te stoga, hajde
da sada brinemo o tome kako da iziemo is krvnog suda. Sofija, voljena moja..."
"Da, Arkadije."
"Oslabi polje u pozadini broda, i kada ja krenem napred, pokuaj da uhvati novo polje, tamo
napred."
"Uiniu kako kae, Arkadije. Tvoj otac nije nikada rekao: 'Ne ui lopova kako da krade'?"
"Jeste, rekao je. Hajde lopuo, kradi, kradi."

Morison se pitao da li su se Denjev i Kalinjina namerno bezbrino prepucavali, ili je u pitanju

bila posledica mogunosti iznenadne smrti koja je uinila svoje. Ili su, pak, svesni njegovih strahova,
pokuavali da ga ohrabre? On, ipak, odabra prvu mogunost. Naravno, kada neki postupak moe da
se protumai i kao prijateljski, i kao maliciozan, ovek obino odabere poeljniju mogunost. Moda
bi se s time sloio i Denjev senior. Ta pomisao ga razveseli.
Pozadina broda kao da je slobodno plutala udaljena nekoliko centimetara (ili nekoliko
pikometara, u stvarnim razmerama) od zida kapilara. Morison se potrudi da ga bolje osmotri; mogao
je da primeti zbijene nizove molekula belanevina i lipida, od kojih je zid bio sainjen.
On pomisli: zato se na ovakve stvari ne obraa panja? Imamo priliku da bolje nego ikakav
elektronski mikroskop prouimo tkivo, i to ivo tkivo. Da ne vidimo samo poloaje, nego i promene i
pokrete. Proli smo kroz krvotok i zastali u kapilarnom zidu bez ijednog, pravog, naunog osmatranja
okoline u kojoj se nalazimo. Samo prolazimo, jezdimo, ne pokazujui vie zainteresovanosti nego to
bismo ispoljili da se vozimo podzemnom eleznicom kroz neosvetljeni tunel. I sve to zbog
prouavanja oscilacija koje bi mogle, a ne bi morale, biti prouzrokovane mislima.
Brod se pomerao, in po in (stari izraz, vezan za metriki sistem, ali moglo se rei i centimetar
po centimetar), kao da je oseao da zna kuda ide. Moda su mu Denevljevi motori i Sofijina
elektromagnetna polja pokazivala pravi put.
"Stiemo do raskra, Sofijice, malena", oglasi se Denjev neverovatno pitavim glasom. "vrsto
se dri, napred, dok se ja pomerim jo koji metar."
"Prema onome to vidim", odvrati Sofija, "ini mi se da je ovamo, prema raskru, polje nabijeno
pozitivnim naelektrisanjem. S tim u lako izii na kraj."
"Bez preteranog samopouzdanja, Sofija", dobaci Boranova neumoljivo. "Budi paljiva i oprezna.
Ako promai, imae pune ruke posla."
"Da, Natalija", odvrati ova, "ali uz svo potovanje, upozorenje zbilja nije neophodno."
"Sofija, paljivo sluaj ta govorim i prati ono to ti budem rekao da radi. Neka samo pramac
broda bude prikaen, ali vrsto. Oslobodi sve ostalo", zavri u jednom dahu Denjev.
"U redu je", prihvati Sofija tihim glasom.
Morison zadra dah. Pozadina broda odvoji se od zida, ali vrh je i dalje bio prilepljen. Struja
dohvati krmu i pogura je tako da se brod nae u upravnom poloaju u odnosu na zid, koji se, tamo gde
se pramac spajao sa njim, sada opasno ugubao, poput kakve dinovske bubuljice.
"Pazi, odlepiemo deo zida!" proita Morison.
"Tiina svi!" zagrme Denjev, i odmah potom dodade normalnim glasom: "Sofija, pojaau gas,
lagano. Budi spremna da potpuno iskljui naelektrisanje. Brod mora biti potpuno elektro neutralan,
ali tek kada ti ja to kaem."
Sofija baci brz pogled na Boranovu, koja se saglasi mirnim, ohrabrujuim glasom.
"ini tano kako ti se kae, Sofija. Trenutno Arkadije vodi stvar."
Morisonu se inilo da savreno jasno osea naprezanje broda. Deo kapilarnog zida za koji se
drao teglio se sve vie i vie.
"Arkdije", uzrujano uzviknu Sofija, "popustie ili polje, ili zid!"
"Jo trenutak, malecka, jo samo trenutak... Sad!"
Zid odskoi unazad i brod sunu napred, a Morison ponovo oseti kako ga potisak vraa u sedite.
Pramac broda se zagnjurio u vezivno tkivo izmeu dve elije u kapilarnom zidu.
52.
Morison tek sada postade svestan zvuka koji je poticao od rada mikrofuzionih motora. Jedva

primetna buka, dok je brod, sa prilinim tekoama, pokuavao da se probije kroz tkivo. Ispred broda
se nita nije moglo videti. Debljina kapilarnog zida, pod normalnim okolnostima izrazito tanka,
nadmaivala je i samu duinu broda.
Tkivo je sada obavijalo brod sa svih strana; Denjev, vlanog ela, dobaci Boranovoj:
"Troimo vie energije nego to smemo."
"Onda zaustavi pogon, i hajde da razmotrimo situaciju", predloi ona.
"Ako to uinim, postoji opasnost da e nas prirodna elastinost materije izbaciti iz tkiva natrag u
krvotok", primeti Denjev.
"Onda samo smanji gas, i nai ravnoteu pri kojoj moemo da stojimo u mestu."
Buke naglo nestade.
"Tkivo vri prilian pritisak na povrinu broda", saopti Denjev.
"Dovoljno da nas smrvi, Arkadije?"
"Za sada ne. Ali ako se pritisak nastavi..."
Morison planu.
"Pa to je smeno! Zar nije neko spomenuo da smo trenutno poprimili veliinu malog organskog
molekula?"
"Veliine smo molekula glukoze", odgovori Boranova, "koji je sainjen od, sve u svemu, dvadeset
i etiri atoma."
"Hvala", odvrati Morison ledeno, "toliko mi je poznato. Maleni molekuli neprestamo plove kroz
kapilarne zidove zahvaljujui difuziji. Difuziji! Na taj nain itav organizam funkcionie. Zato onda
ne prolazimo kroz tkivo?"
"Difuzija je statistiki pojam", odvrati Boranova. "U svakom trenutku, u krvotoku se nalazi
dvadeset i etiri milijardi biliona molekula glukoze. Oni se nasumino kreu unaokolo, a neki od njih
u svom kretanju prolaze kroz spojeve, ili se probijaju kroz opnu elije, zatim kroz samu eliju, i
potom na drugoj strani izlaze napolje. U svakom sekundu, ipak, to poe za rukom srazmerno malom
broju molekula; ipak, i to je dovoljno da se funkcionisanje materije odvija po ustaljenom planu. Na
primer, nekom posebnom molekulu glukoze moe se dogoditi da i po mesec dana ui u krvotoku, a
da se ne probije dalje. Mi nemamo toliko vremena."
"To ti, Natalija, nije nikakav argument", usprotivi se Morison nestrpljivo. "Zato jednostavno ne
uinimo isto ono to i molekuli prilikom difuzije? Naroito sada, kada smo usred tkiva. Zato smo li
se uopte zaglavili?"
"Albert je u pravu", oglasi se Konjev. "Difuzija nije tek pasivni prolazak kroz tkivo. Mora da
postoji neki naroiti odnos izmeu molekula i barijere kroz koju oni prolaze, jedino to ne znamo
tano kakav je to odnos. Naroito sada, kada smo se suoili sa barijerom krvotok-mozak."
"Pa, eto nas, na barikadama mozga", ree Denjev. "Ti si strunjak za mozak. Osvrni se unaokolo i
saopti nam ta da inimo."
"Ne mogu tek tako. Glukozni molekuli bi trebalo da glatko prolaze kroz prepreke, jer, oni su
glavno pogonsko gorivo, izvor energije koju mozak potrebuje. Nevolja sa ovim brodom je u tome to
on nije molekul glukoze, iako je odgovarajue veliine.
"Cilja li na neto odreeno, Jurij, ili je ovo tek predavanje?" upita Boranova.
"Da, ciljam na neto. Razelektrisali smo brod da bismo prodrli kroz barijeru, ali zato bi on i
dalje zjapio nenaelektrisan? Moemo li mu dati elektronski kod glukoznog molekula? Ako moemo,
on e zbilja postati molekul glukoze, bar to se tie apirovljevog organizma. Natalija, predlaem ti
da izda nareenje u tom smislu."
"To je ve uinjeno, Natalija." Kalinjina nije oklevala.

(Oboje se izriito obraaju Boranovoj, pomisli Morison. I dalje potpuno ignoriu jedno drugo.)
"Evo, smanjuje se pritisak", objavi Denjev. "Tkivo prepoznaje prijatelja i utivo se sklanja s
puta. Majka mog oca imala je obiaj da kae, koliko je se seam: 'avolja posla!' i hitro bi se
prekrila ebetom preko glave."
"Arkadije", naloi Boranova, "pojaaj napon i proi kroz materiju pre no to ona primeti da se
pod kodom glukoze krije neto nimalo nalik na nju."
"Da, Natalija", odvrati Denjev.
"Odlino, Jurij", ree Morison. "Pravi predlog u pravo vreme. U magnovenju je trebalo da se i ja
toga setim, ali eto, nisam."
Konjev promrmlja, zbunjeno polaskan:
"Nita strano. Poto se mozak hrani glukozom, trebalo je samo da se umanjimo do veliine
glukoznog molekula. Trebalo je da imamo u vidu i kod glukoznog molekula. Samo to si upitao zato
se ne probijemo napred, palo mi je na pamet da smo na neto zaboravili."
"Dame i gospodo, lanovi ekspedicije, barijera je prevaziena", odjavi Denjev. "Vie nismo u
krvotoku. Nalazimo se u mozgu."
53.
U mozgu, da, pomisli Morison, ali ne i u modanoj eliji. Sada su samo preli iz jedne tranzitne
zone u drugu, iz jednog meuelijskog prostora (kapilarni zid) u drugi meuelijski prostor, ija je
svrha bila da zadri oblik i meuodnose nervnih elija, neurona. Pokuaj da ukloni taj meuprostor i
elije bi se, privuene meugravitacijom, namah pretvorile u amorfne mase i postale nesposobne za
bilo kakve normalne funkcije.
Nalazili su se u pravoj dungli, ispunjenoj debelim kolagenskim nitima. (Bio je to gotovo
univerzalni vezivni protein ivotinjskog sveta, koji vri ulogu celuloze kod biljaka, na neto drugaiji
nain, jer je re o proteinu, a ne o ugljen hidratu, ali istovremeno, znatno fleksibilniji.)
Ultraminijaturizovanim oima niti kolagena izgledale su kao stabla drvea, ukrtajui se i prepliui
u svetu gde je gravitacija bila od male vanosti. Pod normalnim okolnostima, niti bi postajale
vidljive tek uz pomo mikroskopa.
Niti je bilo svakojakih, neto tanjih, kao i znatno tanjih. Morisonu je bilo poznato da bi neka od
njih mogla biti elastinska i da se kolagen moe pojaviti u nekoliko varijantnih oblika, dodue sasvim
suptilnih. Kada bi se odmakao od prozora ili recimo, bio manje umanjen nego to jeste, mogao bi
videti, u stvari nazreti, tek odreenu strukturu i poredak. Na ovom nivou, ipak, okoli je bio haotian.
Van broda se nije moglo videti nadaleko, jer je gusti skoro posvuda ometao pogled.
Morison primeti da se brod kree izraziti sporo. Rusi su zapanjeno posmatrali prizor oko broda.
ak ni oni nisu mogli oekivati ovakvo neto (a pogotovo Morison, oduvek zainteresovaniji za
elektrine vrednosti mozga nego za njegovu mikroanatomiju).
"Kako emo nai put do neuronske elije?" upita Morison. "Zna li iko?"
"Brod se moe kretati iskljuivo pravo napred", odgovori Denjev, "te, stoga, idemo pravo napred
dok ne stignemo do elije."
"Ali kako emo pravo napred kroz ovu praumu? Ako ne moe da skree brod tamo-amo, kao da
zaobiemo vlakna?"
Denjev zamiljeno pogladi bradu.
"Neemo morati. U prolazu, tik do nekog vlakna, ona strana broda koja mu je blia imae
odreeno trenje, a druga strana broda nee. Putanja e nam se tako i kriviti, kao kometi oko sunca."
On se namrti. Kosmonauti rade isto to kada ele da izbegnu neki satelit i planetu. Mi emo to uiniti

da bismo zaobilazili ove... stvari."

"Ove stvari su kalogenske niti", zau se jedan zlovoljan glas, Konjevljev.
"Neke od njih vrlo su debele", nadoveza se Morison. "Nee uvek prolaziti tik kraj njih. Moe se
desiti da se sa nekom od njih eono sudarimo. Ako pri tom, imamo mogunost samo za kretanje
unapred, ta emo onda? Ovaj brod projektovan je za krvotok."
"Arkdije", umea se Boranova, "ima tri mikrofuziona motora, i koliko mi je poznato, postavljeni
su u zadnjem delu broda, tvorei meusobni oblik jednakokrakog trougla. Moe li da pusti u pogon
samo jedan od njih?"
"Ne. Kontrola pokree sva tri odjednom."
"Da, Arkadije, trenutno je tako. Ali ti si projektovao brod i zna detalje vezane za mogunosti
komandovanja njime. Ima li ita to moe da uradi, nekakvu modifikaciju ili slino, kako bi mogao
da ukljui jedan po jedan?"
Denjev duboko udahnu vazduh.
"Da, da, samo to su govorili: 'uvaj budet, na razbacuj se, ne iritiraj birokrate.'"
"Pored toga, Arkadije, moe li se ita uiniti?"
"ekaj da razmislim. Pa, moda bismo doskoili sami sebi, ako smem tako da kaem. Treba
pronai neto od ega bi se mogao napraviti prekida, kao i dodatne ice. Ko zna da li e to upaliti, i
koliko e raditi ako upali, i hoe li nam biti bolje nego sada. Ipak, vidim na ta cilja. Ako pustimo u
pogon jednu od maina, hod unapred doi e u neravnoteu."
"Jednostavno, moi e da upravlja levo, desno, u zavisnosti od toga koji motor pali."
"Pokuau, Natalija."
"A to vam to nije palo na pamet kad smo se zaglavili u pogrenom kapilaru?" uzvinu ljutito
Morison. "To bi me potedelo neugodnosti, ili smrtnog rizika pri pokuaju da okrenem brod rukama."
"Da nisi bio tako ubedljiv u iznienju svog predloga, moda bismo se ovoga i tada setili", odvrati
Denjev. "Meutim, to i dalje ne bi bila dobra ideja."
"Zato?
"Bili smo u krvnoj struji. Brod ima oblik izrazito pogodan za putovanje kroz tenost. Povrina mu
je od materijala koji dozvoljava kontakt sa tenou bez turbulencije, to skretanje iz struje ini jo
teim. Tvoje okretanje rukom bilo je mnogo efikasnije i bre, a i utedeli smo znatnu koliinu
energije. A treba imati u vidu i kapilarna suenja. Ovde nema struje, a zbog nae velike
minijaturizacije imamo i sasvim dovoljno prostora."
"Dosta s priom", naloi Boranova. "Arkadije, na posao."
Denjev stade da pretura po kutiji s alatkama, a onda ukloni komandnu tablu i baci se na
prouavanje kontrolnih veza u aparatima, mrmlajui pri tom kao da baca ini.
Konjev, sklopivi ake na potiljku, ree, ne osvrui se:
"Alberte, priaj nam o tim oseajima koje prima."
"Oseajima?"
"Poeo si tu priu ba pre nego to se javio Groto, objavivi da smo u dobrom kapilaru. Mislim
na oseaje koje prima kada analizira talase misli."
"Ah, to", izusti Morison, uhvativi Sofijin pogled.
Ona sasvim lagano zavrte glavom. Vrlo sugestivno njen prst dodirnu njene usne.
"Nema tu mnogo ta da se kae", odgovori Morison. "Imao sam povremene oseaje, koje ne mogu
da opiem na uobiajen nain. To je, meutim, mogla biti i puka iluzija. Oni kojima sam pokuavao
da objasnim bili su sasvim uvereni da je posredi iluzija."
"I nikada nita nisi javno publikovao."

"Nikada. Samo sam to pominjao, tu i tamo, u prolazu, ali i to je ve bilo sasvim dovoljno. Ako ste
apirov i ti uli za te stvari, to je moglo biti samo putem irenja glasina. Da sam to ikada objavio, to
bi me dovelo blie naunikom samoubistvu nego ikada ranije."
"teta, zbilja."
Morison hitro baci pogled ka Kalinjinoj. Ona brzo i neprimetno klimnu, ne rekavi nita.
Oigledno, nije mogla nita rei a da to ne uje itav brod.
Morison se bezbrino osvrnu oko sebe. Denjev, priajui sam sa sobom, bio je zabavljen svojim
poslom. Konjev kao zamrznut u svom veitom gledanju pravo pred sebe, izgubljen u mislima, kakve
god da su one bile. Boranova je, pozadi, posmatrala monitor svog kompjutera i vadila nekakve
beleke. Morison nije ni pokuavao da ih proita, mogao je da, iz suprotnog ugla, bez problema ita
engleske rei, ali ruski mu je jo postavljao nezaobilazne tekoe.
Samo ga je Kalinjina i dalje posmatrala.
Morison stisnu usne, i pritiskom na dugme, aktivira u svom kompjuteru program procesora rei.
Nije mogao da pie irilicom, stoga je ruske rei ispisivao latininim slovima. On ispisa: TA NIJE
U REDU?
Kalinjina je oklevala; oigledno joj latinica nije bila naroito bliska.
Onda njeni prsti zaplesae i na njenom monitoru se zasvetlee jasna, irilina slova: NE VERUJ
MU. NE GOVORI NITA. Ona odmah izbrisa poruku.
Morison upisa: ZATO?
Ona odgovori: NIJE ZLOBA, VE PREIMUSTVO ZASLUGE. ON BI UINIO SVE. SVE. SVE.
Rei nestadoe sa ekrana i ona se otro zagleda negde napolje.
Morison se zamisli. Nisu li to bili samo izlivi osvetoljubivosti jedne osujeenje ene?
Ali to nita nije menjalo na stvari, jer ionako nije imao nameru da saopi ita vie od onoga to je
ve izneo, ni usmeno ni pismeno. On sam nije bio zloban, ali tamo gde su preimustvo i zasluge u
pitanju, on ne bi uinio sve, sve, sve, ali bi uinio dosta toga."
Ipak, u tom trenutku nije bilo niega za 'injenje'. Postojala je jedna stvar, ipak, koja nije bila
tematski povezana sa prethodnim tokom misli, ali koja bi uskoro mogla zadobiti odluujuu prednost
nad svim ostalim.
On se okrenu ka Boranovoj, koja je i dalje zurila u svoj instrument i lupkala prstima po naslonu za
ruke, duboko zamiljena.
"Natalija?"
"Da, Alberte?" Nije podigla pogled.
"ao mi je to vas vraam u grubu realnost, ali", njegov glas se spusti do praga ujnosti, "mislim
da u morati da mokrim."
Ona ga pogleda, uglovi njenih usana zaigrae, ali se napregnu da se ne nasmeje. Zatim primeti
normalnim glasom:
"Pa, to se dvoumi? Uini to."
Morison se oseao kao kolarac koji die dva prsta i moli da bude puten iz uionice. Bez
razloga, naravno.
"Pa, nisam hteo da ba ja budem prvi."
Boranova se namrti, ba kao prava uiteljica.
"To je blesavo, sve zajedno. Osim toga, nee biti prvi. Ja sam to ve obavila."
Morison, koji je to svojevremeno primetio nastavi apatom:
"Tebi je to bar lako. Sama si, tamo pozadi." I on mahnu glavom u Sofijinom pravcu.
"Pa?" Boranova zatrese glavom. Ne misli valjda da u sada da se bacim u potragu za zavesom za

tebe? Ili da treba da, za trenutak, zamurim? (Kalinjina u tom trenutku uputi u njihovom pravcu
zauen pogled.) Ona te nee ni pogledati, iz pristojnosti, dakako, ali i u oekivanju da i ti,
pretpostavljam, postupi tako kada ona bude u pitanju."
Morisonu je bilo izuzetno neprijatno, iako ga je Kalinjina posmatrala pogledom punim
razumevanja.
"Ama, hajde, Alberte, maloas sam te brisala sasvim nagog. Nemamo, trenutno, priliku da se
preputamo stidljivosti."
Morison se slabano nasmei i pogleda je zahvalno.
Zatim pokua da se priseti kako da odvee svoj pojas. Skoro da je zaalio zbog toga, jer se vez
raskopa uz vrlo razgovetno 'klik'. (Ti uasni Rusi, uvek tapkaju za ostalima! Ba su mogli da
projektuju i beumne kope na pojasevima!)
Uspeo je da raskopa i odeu u predelu prepona, i onda se, sa strahom, upita hoe li umeti da je i
zakopa.
Osetio je vazdunu struju u trenutku kada se toaletna kutija otvorila i prilino neprijatan oseaj
hladne promaje na goloj koi. Zadovoljno, meutim, odahnu poto je obavio posao, i poto je uspeo
da bez problema zakopa odeu nastavivi ukoeno da sedi. Mora da je za sve to vreme zadravao
dah.
"Dri!" ote se otro Boranovoj. Morison pogleda ta mu je pruala, i ugleda zapeaen paketi.
Otvorivi ga, nae vlanu maramicu, kojom obrisa ruke. (Rusi oigledno otkrivaju eleganciju i
ekskluzivitet ili izopaenje, sve u cilju dominacije nad nekim.)
Onda mu se uini da mu ui zagluuje neka grmljavina, bio je to Denjevljev glas, zbilja kao
sudnji dan posle sveg prethodnog aputanja.
"Evo, gotovo."
"ta je gotovo?!" povika Morison, pomislivi mahinalno da je re o kakvoj aljivoj opasci na
raun njegovih fiziolokih potreba.
"Individualne komande nad motorima", odgovori Denjev, trijumfalno pokazujui na komande
pred sobom. "Sada mogu da ukljuim jedan, ili dva, ili sva tri, ako zaelim. Nadam se, bar, da mogu."
"ta od svega toga, Arkadije?" prosikta Boranova razdraljivo. "Jesi li siguran ili tek nagaa."
"I jedno i drugo", odgovori on. "Siguran sam da sam u pravu. Nevolja je to se ponekad pokae da
nisam. Kao to moj otac ree..."
"Hajde da isprobamo stvar", ubaci se Konjev, sa oitom namerom da presee misao
Denjevljevog oca.
"Naravno, to i nije pod znakom pitanja. Kao to ree moj otac", Denjev podie glas, kako
sluajno ne bi bio ponovo prekinut, 'Kada neto nije pod znakom pitanja, to samo znai da neko ne
eli da postavi pitanje.' I kao to svi znate..."
On zastade i Boranova upita:
"ta to svi znamo?"
"Nekoliko stvari, Nataa", odgovori on. "Prvo i prvo, zaokretanje brodom oduzimae nam silnu
energiju. Ja sam dao sve od sebe, ali brod, jednostavno, nije tako projektovan. A to se tie druge...
pa, vie nisam u kontaktu sa Grotom."
"ta kae?" upita Kalinjina glasom koji je bio na ivici vriska, zbog neverice, ili ogorenja.
Boranova glasom odade da je i ona podjednako uzbuena:
"Kako to misli, vie nisi u kontaktu?"
"Hajde, de, de, Nataa, pa zna da ne mogu da pojedinano povezujem motore bez ica, zar ne? Ni
najbolji inenjer na svetu ne moe da ni iz ega stvori icu, niti silikonske ipove. Neto sam morao i

da odmontiram, a jedino to sam mogao, a to ne bi ugrozilo operativnost broda, jesu komunikacije.

Tu mogunost sam im nagovestio, i bilo je mnogo cike i vriske, ali nisu me mogli zaustaviti. Stoga,
sada moemo da skreemo brod levo-desno, bar mislim da moemo i nemamo vezu sa Grotom, u ta
sam siguran."
54.
U brodu zavlada tiina, poto se ovaj ponovo pokrenu. Okolina je sada izgledala znatno drugaije
u odnosu na krvotok, gde su se raznovrsna telaca kretala u svim pravcima, puzala pred brodom,
ostajala pozadi, i slino, u zavisnosti od mikrostrujanja, kako je smatrao Morison. Bilo je tu pravog
oseanja kretanja, ako ni zbog ega drugog onda zbog toga to su se rezbarije na zidovima arterije i
kapilara postojano pomerale unazad i nestajale iz vidnog polja.
Ovde, meutim, u meuelijskom prostoru, sve je stajalo. Nije bilo pokreta. Nije bilo znakova
ivota. Mrea kolagenih vlakana izgledala je zbilja kao uma, tanije, samo debla, bez grana i lia,
boje, zvuka, pokreta.
Ali kada se brod otisnuo unapred, kroz viskoznu meuelijsku tenost, sve mu je krenulo u susret.
Brod se ustremio ka ralji V oblika, koju su inila dva vlakna, i dok je prolazio kroz nju, Morisonu se
uini da je na stablima uoio spiralu slobodnih krajeva, izraeniju na tanjim vlaknima. Pravo ispred
njih ispreilo se divovsko, debelo vlakno, kralj dungle.
"Morae da zaokrene, Arkadije", dobaci Konjev. "Koliko za probu."
"U redu, ali morau da se savijem. Kontrole su sasvim improvizovane i nisu mi ba na dohvat
ruke." On se sae, gurnuvi skoro glavu meu vlastite noge. "Nadam se da ovo neu morati esto da
inim. Za oveka mojih godina ovo je ravno samoubistvu."
"Misli, za oveka tvoje debljine", toboe ravnoduno ubaci Konjev. "Ba si se razmrcio,
Arkadije. Treba da pone sa dijetom."
Denjev se ispravi.
"Odlino, idem odmah kui, i na kuru mravljenja. Misli li, Jurij, da je sada vreme za tu vrstu
primedbi?"
"Nije ni za tebe vreme da drami, Arkadije", dobaci Boranova. "Skrei!"
Denjev se, uz gunanje, ponovo savi. Brod se elegantno, u irokom luku, otisnu udesno; ili sa
stanovita vizuelne atrakcije, baobab ispred njih se pomeri ulevo, kao i itav prizor.
"Udarie u njega", uzviknu Konjev. "Jo skreni!"
"Ne moe otrije", odvrati Denjev. "Ovo je najvie to mogu."
"Onda dobro, pripremite se za sudar", zakljui nemirno Konjev.
"Da, stvarno", presee ih Boranova ljutito. "Daj, Jurij, ne panii. Brod je od tvrde plastike.
Vlakno je, najverovatnije, od gumaste mase."
Samo to je to izgovorila, pramac broda se susrete sa kolagenim vlaknom, prolazei kraj njega na
minimalnom odstojanju. Bilo je oigledno da e se sredinji, ispupeni deo broda otreti o stablo, to
se i desi ba u nivou sedita Kalinjine. Ne zau se nikakav grebui zvuk, ve meko itanje. Ne samo
da su vlakna bila od gumaste mase, kao to je Boranova izjavila, ve su bila i prilino elastina.
Vlakno se ugibalo pod pritiskom nadirueg broda i zatezalo kao lasti, a onda se otisnu u drugom
pravcu i lagano odbaci brod na suprotnu stranu. Meutim, gusta meuelijska tenost ovom je
prilikom delovala kao posrednik i priguiva momenta kretanja broda.
Brod nastavi da se kree, ovog puta nalevo.
"Iskljuio sam motor im sam shvatio da emo doi u kontakt sa vlaknom", ree Denjev. "Ovo to
sada idemo nalevo prirodna je posledica."

"Da", sloi se Konjev, "ali pretpostavimo da si hteo da zaokrene u drugom pravcu?"

"Onda bih upotrebio motor. Ili bih, znatno ranije usmerio brod levo od vlakna. Onda bi nas vlakno
odbacilo udesno. Najznaajnije je, u itavoj igri, koristiti motore to je manje mogue, nasuprot
vlaknima, koje treba maksimalno iskoriavati. Na prvom mestu, energiju ne treba troiti prebrzo.
Drugo, brzo oticanje energije poveava opasnost od spontane deminijaturizacije."
"ta?" ciknu Morison. Je li to tano?" upita on, okreui se Boranovoj.
"Tano je", odgovori ona. "anse se, u tom sluaju, zbilja neto uveavaju. Mislim da je tednja
energije primarni razlog."
Meutim, Morison nije uspevao da savlada bes.
"Zar ne uvia koliko je smena, koliko je zloinaka, situacija u kojoj se nalazimo? Nalazimo se
u brodu koji jednostavno nije dorastao zadatku koji je pred njim, i ta god da uinimo, samo emo jo
vie pogorati situaciju!"
"Molim te, Alberte", zatrese Boranova glavom, "zna da nemamo izbora."
"Osim toga", dodade Denjev, ljupko se osmehujui, "ako obavimo posao u ovoj olupini, pomisli
samo koliko e nae zasluge biti vee. Biemo heroji, pravi heroji! Dobiemo, sigurno, i Lenjinov
orden, svako od nas! A ako ne uspemo, utena je pomisao da emo veliki deo krivice da svalimo na
neopremljenost broda."
"Da. Sovjetski heroji, pobeda ili poraz, svi ste isti", zarea Morison. "A ta je sa mnom?"
"Priseti se, Alberte", ree Boranova, "da ako uspemo ni ti nee biti zapostavljen. Lenjinov orden
dodeljivan je i strancima, u mnogo navrata, ukljuujui i brojne Amerikance. ak i da, iz bilo kog
razloga, ne eli to priznanje, uspeh tvojih teorija konano e biti i zvanino potvren i dobie
Nobelovu nagradu pre nego bilo ko od nas."
"E pa, nismo sada u prilici da brojimo pilie", odvrati Morison. "Dobro u promisliti pre no to
konkuriem za Nobela."
"Ja, zapravo, sve vreme razmiljam hoemo li stii do neurona", oglasi se Kalinjina.
"A gde je tu problem?" upita Denjev. "Moemo da se vozimo prema napred i levo i desno, kako
god hoe, i nismo vie u kapilaru, ve u mozgu. Tu pred nama su neuroni, koliko god da ih je,
milijarde neurona."
"Gde pred nama?" upita Kalinjina. "Ne vidim ni jednog. Samo vlakna."
"A koliko je debeo meuelijski prostor?"
"Mirkoskopski, da smo normalne veliine. Ipak, sada smo veliine glukoznog molekula i, u odnosu
na to, moemo prei kilometre do prvog neurona."
"Pa dobro, onda", pomirljivo zakljui Denjev. "Odvozaemo se i taj kilometar. Bie nam
potrebno malo vremena, ali i to je sasvim izvodljivo."
"Da, kada bismo ili pravom linijom. Ali ovde smo usred dungle. Treba da obiemo jedno
vlakno, pa drugo, i tako redom, i na kraju, moe se desiti da se vozimo pedeset kilometara i da na
kraju shvatimo da smo tamo odakle smo i poli. Lutaemo kroz lavirint i do neurona emo stii
iskljuivo pukim sluajem."
"Jurij ima mapu", primeti Denjev, pomalo nesigurno. "Jurijev cerebro... ta god..."
Konjev namrteno zavrte glavom:
"Moj cerebrograf pokazuje cirkularnu mreu mozga i elija u njemu, ali ne mogu da ga izotrim do
te mere da bih ustanovio na poloaj u meuelijskom prostoru. Ne znam toliko o tome, a od
cerebrografa ne moe traiti nita vie nego to si u stanju da u njega stavi."
Morison pogleda kroz zid broda. Vlakna, vlakna, u svim pravcima, proteua, sputavajua. Nije
mogao da nazre nita osim njih. Vlakno do vlakna.

Ni traga od nervnih elija! Ni traga od neurona.

ELIJA
Barijera koja kae 'dobrodoao, uljezu!'jo ne postoji.
Denjev senior.
55.
Boranova rairi nozdrve i izvi svoje tamne obrve, no glas joj ostade miran.
"Arkadije", naloi ona, "vozie unapred, pravo, to je mogue vie u pravoj liniji. Zaokrei to
manje moe, a ako ve mora, onda naizmenino levo, pa desno. I naravno, gore pa dole, poto smo
u trodimenzionalnom prostoru."
"To moe da me zbuni, Nataa", usprotivi se Denjev.
"Naravno, ali trudie se. Moda neemo moi da se kreemo pravo, kao strela, ali bar neemo
ii u krug, ili spiralno, ili heliksalno. Ranije ili kasnije, dospeemo do elije."
"Moda", poe Denjev, "ako deminijaturizuje brod, samo malo..."
"Ne", odgovori Boranova.
"ekaj, Nataa. Razmisli. Ako se malice uveamo oko nas e biti manje slobodnog prostora. to
smo vei prostor izmeu krvnog suda i neurona postaje manji." Dok je govorio ustro je gestikulirao.
"Shvata?"
"Shvatam. Ali Arkadije, to smo vei tee e nam biti da se probijemo kroz vlakna. Neuroni
mozga su dobro zatieni. Mozak je jedini organ u ljudskom organizmu koji je obloen kostima sa
svih strana, a sami neuroni su dobro obloeni meuelijskom materijom. Pogledaj i sam. Samo
ukoliko smo veliine molekula glukoze moemo ii napred kroz kolagen, a da ne doe do znaajnijih
oteenja mozga."
U tom trenutku Konjev uini neto neobino: okrenu se u seditu, i njegov pogled okrznu Kalinjinu
pre no to se zadra na Boranovoj.
"Mislim", ree on, "da ne moramo da napredujemo ba sasvim kao guske u magli, potpuno
nasumice."
"Kako to misli, Jurij?" upita Boranova.
"Neuroni e se, ipak, nekako, odati. Svaki od njih prenosi nervne impulse, periodino, u veoma
kratkim intervalima. Moda moemo da ih otkrijemo."
Morison se namrti.
"Neuroni su dobro izolovani."
"Aksoni, da. Ali ne i elijska tela."
"Ali nervni impulsi najai su upravo u aksomima."
"Ne, nego u sinapsama. A ni one nisu izolovane. Meutim, sinapse se sve vreme iskre i stoga bi
trebalo da je mogue da ih otkrije."
"U kapilaru nismo mogli."
"Bili smo sa druge strane kapilarnog zida. Sluaj, Alberte, zato se, uopte, raspravljamo? Od
tebe traim da odredi poloaj modanih talasa. Zbog toga i jesi ovde, zar ne?"
"Oteli ste me", odvrati Morison s neprikrivenom estinom. "Zbog toga sam ovde."
Boranova se nae unapred.
"Alberte, ta god da je razlog, ti jesi ovde, a Jurijev predlog zvui sasvim razumno. A ti, Jurij, ne
mora ba uvek biti tako grub."
Morison za trenutak oseti kako sav drhti, ne znajui tome razlog. Konjevljev predlog zbilja je bio

razuman.
A onda shvati: njegove teorije nalazile su se sada neposredno pred proverom, pod uslovima koji
vie nisu pruali nikakvu odstupnicu. Bio je na samoj ivici modane elije, koja je u znaajnom meri
uveana da bi mu olakala posao. Sledee to e od njega traiti bie da proveri svoje teorije iznutra,
unutar same elije. A ako podbaci, kakvi li e ga argumenti spasti injenice da je sve ove godine
uzalud traio vreme, da je greio, i to oduvek?
Jo je vie besneo zbog injenice da su ga u takav nezavidan poloaj dovele okolnosti, a ne
Konjev lino.
Bio je svestan da Boranova oekuje njegov odgovor, kao i da Konjev ne skida svoj uareni
pogled sa njegovog lica.
"Ako otkrijem signale", ree napokon Morison, "primau ih sa svih strana. Izuzev iz pravca odakle
smo doli, dakle od kapilara, sa svih strana smo okrueni ogromnim brojem neurona."
"Ali, nisu svi podjednako udaljeni", upozori ga Konjev. "Jedan ili dva su verovatno blii od
ostalih. Moe li da odredi jainu signala iz odreenih pravaca? Moemo se uputiti prema najjaoj
emisiji."
"Moja oprema mi ne omoguava prostorno detektovanje."
"Tako! Onda i Amerikanci boluju od toga da konstruiu nedovoljno primenljivu opremu! Znai,
nisu samo Sovjeti..."
"Jurij!" uzviknu Boranova otro.
Konjev proguta knedlu.
"Pretpostavljam da e mi opet rei da sam grub. U tom sluaju, Nataa, ti mu reci da porazmisli
na koji e nain konstruisati dovoljno upotrebljive ureaje, ili konkretno, pokuati da odredi odakle
signali dolaze."
"Molim te, Alberte, probaj", obrati se Boranova Morisonu. "Ako ne uspe, jedino to nam
preostaje jeste da nastavimo da lutamo kroz ovu dunglu i da se nadamo da emo naleteti na neto,
pre no to bude prekasno."
"I dalje lutamo, ak i u ovom trenutku", dobaci Denjev, gotovo veselim glasom, "ali ja jo ne
vidim nita."
I dalje ljut, Morison pokrenu svoj kompjuter i pozva program prijemnika modanih talasa. Ekran
zasvetluca, ali to je bio tek um i to slabiji nego dok su bili unutar kapilara.
Do sada je uvek upotrebljavao vodove koji su se koristili mikropozicioniranjem, unutar nerva.
Gde da ih sada usmeri? Nije bilo nerva ili tanije, bio je u samom mozgu, to je samo po sebi
iskrivljavalo sliku. Moda ako bi usmerio vodove navie, u vazduh, i rairio ih, kao krake antene,
moda bi se pokazali korisnim. No, pri ovoj veliini, bili bi vrlo kratki i domet bi im bio slab, i...
Pripremao je vodove, odmotavao ih kao brodsku uad, i postavljao u poloaj veoma slian
pipcima insekta i njegovim receptorima. Onda pokua da izotri prijem to je mogue vie, i
odjednom se svetlucanje na ekranu pretvori u duboke, tanke krivulje, ali samo na tren. On nehotice
ispusti krik.
"ta se desilo?" upita Boranova, preneraena.
"Uhvatio sam neto. Samo drhtaj. Ali nestao je."
"Pokuaj ponovo."
Morison pogleda navie.
"Sluajte svi. Tiina. Teko mi je da radim sa ovim i najvie u postii ako uspem da se sasvim
koncentriem. Jasno? Ni glasa. Nita."
"ta si to bio uhvatio?" upita Konjev tiho.

"ta?"
"Kao drhtaj. Rekao si 'kao drhtaj'. ta je to bilo?"
"Ne znam ta sam uhvatio. Pusti me da oslukujem. On se obazre preko svog levog ramena.
Natalija, ja ne izdajem nareenja, ali ne elim da budem uznemiravan. Naroito ne od Jurija."
"Biemo mirni", ree Boranova. "Nastavi, Alberte. Jurij, ni rei vie."
Morison se tre i pogleda ulevo, jer je osetio mek dodir na svojoj ruci. Kalinjina ga je neno
gledala, s blagim osmehom. Mrmljala je, apatom, pomalo preterujui:
"Ne obraaj panju na njega. Pokai mu! Pokai mu!"
Oi su joj blistale. Morison ne odoli a da se ne nasmeje, iroko. Moda ju je gonila smo elja za
osvetom, osvetom prema oveku koji ju je napustio; ipak, prijao mu je taj pogled koji mu je ulivao
veru i sigurnost.
(Koliko je, uopte, vremena prolo otkako ga je neko ensko bie pogledalo s ponosom i
poverenjem u oima? Pre koliko vremena je Brenda prestala da ga posmatra na taj nain?)
On oseti samosaaljenje i za trenutak se izgubi u mislima.
A onda prionu na posao. Pokuao je da iz svesti odstrani svoju okolinu, stanje u kome se nalazio i
da se usredsredi iskljuivo na kompjuter; samo na tanana strujanja u elektromagnetnom polju,
pobuena meudejstvom natrijumovih i kalijumovih jona kroz neuronsku membranu. Ekran ponovo
blesnu, a onda se slika umiri i pretopi u sled slabih bregova i dolja. Paljivo, prosto se bojei da
dodirne tastaturu, Morison uvea sliku. Bregovi i dolje se izduie, a njihovi zavreci nestadoe
negde van ekrana. Sinusoida je bila prekrivena nejasnim, minijaturnim titrajima.
Hvatam talase, pomisli on, plaei se da to izgovori glasno, plaei se ak i da misli na to, kao da
e bilo kakav fiziki ili mentalni napor biti dovoljan da titraje netragom odnese u nepovrat.
Slabi titraji, skeptini talasi, kako ih je nazivao, neprestano su iskakali iz ie i vraali se u nju, ne
izotravajui se.
Morison nije bio iznenaen. Mogue je da prima emisije iz polja odreenog broja elija ije se
duine nisu sasvim poklapale. Tu je, ipak, bio i brod, tanije njegova koljka, kao prepreka talasima.
I opsesivno Braunovo kretanje. Moda, ak, prijem ometaju i naboji grupisanih atoma van
minijaturizovanog polja.
udo je uopte to je uhvatio bilo ta.
On lagano prstima dodirnu vodove-antene, i stade njima da klizi gore i dole, prvo jednom rukom,
zatim drugom, pa obema, pa onda obema u suprotnim naizmeninim pravcima. Onda savi antene,
lagano, na jednu, pa na drugu stranu. Skeptini talasi su se izotravali i ponovo mutili; no, nije mogao
da ustanovi ta bi morao da uini pa da napokon doe do potpunog izotravanja.
A onda se, donekle, maleni talasi izotrie i ostadoe u tom stanju. Za trenutak se opet izgubie,
poto je pomerio antenu, ali sada je konano uhvatio pravac u kom treba da usmeri prijemnike. On
pokua da smiri svoje drhtave ruke.
"Arkadije", pozva on.
"Kai, arobnjae moj ameriki."
"Zaokreni nalevo i sasvim malo navie. Neu mnogo da ti govorim."
"Morau da zaobilazim vlakna."
"Zaobilazi ih sasvim lagano. U suprotnom, izgubiu prijem."
Morison se borio sa potrebom da baci pogled ulevo, ka Kalinjinoj. Samo jedan hitri pogled, i
oseaj ljupkosti kojim je odisala bio bi dovoljan da sasvim iskoi iz ie. ak i pomisao da bi mogao
odvratiti panju od svog posla bila je dovoljno uznemirujua.
Denjev je okretao brod, u blagom luku, koristei mogunosti svojih novih reenja (u vezi sa

motorima) to je vie mogao. Morison je, istovremeno, paljivo pomerao antene. Povremeno bi
mrmljao, odseno komandujui:
"Gore, udesno. Dole. Malo ulevo." Napokon izusti: "Pravo napred."
Trebalo bi da mu bude sve lake da odrava pravac, to se vie budu pribliavali eliji; ali znao
je da se nee smiriti dok je ne bude ugledao. Mrana kologenska uma i dalje je bila svuda oko njih.
Tako usredsreen na jednu jedinu stvar, bio je poput miia u gru. Morao je dati sebi makar malo
oduka. Morao je misliti na neto drugo, ali na neto neutralno, na neto to bi mu pomoglo da se
makar na tren opusti. I on se priseti svoje rasturene porodice, kao i toliko puta ranije, to je i dovelo
do toga da mu to seanje izbledi i postane neutralno, da izgubi svaki smisao. Bila je to fotografija to
se sparuivala i utela, i od te misli bi sa lakoom mogao pobei i vratiti se svom poslu.
A onda, bez upozorenja jedna potpuno nova misao zaokupi njegov um. Jasna prikaza Sofije
Kalinjine, mlae, zgodnije, srenije nego to je ikada bila za to kratko vreme koliko ju je poznavao.
A sa tom prikazom stie i oseanje ljubavi, osujeenosti i ljubomore koja ga je inila slabim.
Nije bio sasvim svestan nijednog od tih oseanja, ali ko zna kakve se podsvesne emocije i
primisli motaju u njegovim modanim elijama? Kalinjina. Nije li to bilo upravo ono to je oseao
pri pomisli na nju? Tako brzo? Ili je to bila posledica abnormalnog pritiska i napetosti koji su pratili
ovo fantastino putovanje?
I upravo u tom trenutku primeti da se ekran zamutio. Taman je hteo da vikne, da kae Denjevu da
zaustavi brod, kako bi on imao vremena da ponovo podesi antene, kada se zaori Denjevljev glas:
"Eto ga, Alberte! Doveo si nas do elije kao pas-traga! estitam!"
"tavie", dodade Boranova, "estitke i Juriju na ideji i doprinosu uspehu."
Konjevljevo lice se opusti, i Denjev upita:
"Kako da uemo unutra?"
56.
Morison je sa zanimanjem posmatrao prizor pred sobom. Mogao je da uoi ogroman, grbavi zid
to se protezao gore i dole, levo i desno, koliko god je svetlost sa broda doputala vidljivost. Same
grbe bile su izdeljene u polja, i ako bi se izbliza pogledalo, mogao se stei utisak da je zid, zapravo,
velika ahovska tabla, iji je svaki kvadrat hrlio napolje. Nekakvi dronjci virili su izmeu izboina,
kao debeli, kratki i razgranati konopci, dajui zidu izgled velike maljave poderotine. Morisonu bi
potrebno nekoliko trenutaka da se priseti svog minijaturizovanog stanja i da shvati da su izboine
zapravo zavreci molekula (ili, pretpostavljao je, fosfolipida), od kojih je elijska membrana bila
sainjena. Isto tako, tek sada je mogao da shvati ta znai biti veliine molekula glukoze; elija je
sada predstavljala dinovsko telo. U poreenju sa trenutnom velinom broda, protezala se
kilometrima unapred.
I Konjev se zagledao u membranu, ali kao da se ve bio pribrao.
"Nisam siguran", ree on, "da je ovo elija mozga, ili u najmanju ruku, da je ovo neuron."
"ta bi drugo moglo biti?" upita Denjev. "U mozgu smo, a ovo je elija."
Konjev ga pogleda sa neskrivenom odvratnou i ree:
"Postoji vie od jedne vrste nervnih elija. Neuron je, meutim, najvanija elija, zapovednik
uma. U mozgu ih ima deset milijardi. A deset je puta vie raznovrsnih drugih elija, koje obavljaju
sekundarne funkcije i osetno su manje od neurona. Znai, izgledi da je ovo neuron, a ne obina elija
iznose jedan prema deset. Modani talasi nalaze se u neuronima."
"Ne moemo, Jurij, da raunamo sa dobrom sreom", umea se Boranova. "Moe li, na bilo koji
nain da odredi da li je ovo neuron, ili nije, bez statistikih podataka?"

"Ne, tek tako ne mogu. Iz ove perspektive mogu da vidim samo siuni deo membrane, a pri tom
sve elije lie jedna na drugu. Morali bismo da se uveamo, da bih mogao da bolje obuhvatim itav
prizor. Pretpostavljam da sada moemo da se uveamo, Natalija. Na kraju krajeva, izili smo iz
podruja koje ti zove kolagenom dunglom."
"Moemo da se deminijaturizujemo, ako je to ba neophodno", sloe se Boranova. "Ali proces je
mnogo naporniji i riziniji nego minijaturizacija. Svako poveanje znai oslobaanje toplote, te se
sve mora raditi strano polako. Ima li nekog drugog reenja?"
"Moemo da probamo ponovo sa Albertovim instrumentima", odgovori Konjev zajedljivo.
"Alberte, moe li nam rei da li skeptini talasi koje prima dolaze spreda, ili iz nekog drugog, tek
malo izmenjenog pravca?"
Morison je oklevao. Pre no to mu se ekran zamutio i pre no to se zid pojavio na vidiku, imao je
jasnu Sofijinu viziju i nije eleo da se ona vrati. Bila je suvie potresna, suvie uznemirujua.
Sigurno, ako je njegov um krio i potiskivao emocije razlog tome je bio to su one bile bolje skrivene
i potisnute.
"Ne znam..." odgovori on nesigurno.
"Pokuaj", ree Konjev i Morison se nae okruen pogledima etovoro Rusa.
On se nae napred i ponovo pokrenu kompjuter. Posle kratke, promiljene pauze, on ree:
"Registrujem talase, Jurij, ali ne toliko jasno kao na putu dovde."
"Postaju li jai u sprotnom smeru?"
"Pomalo, ukoliko se pri tom usmerim i malo navie. Ponavljam ti da se ova naprava relativno
teko snalazi u prostoru."
"A istovremeno se ali na ovaj brod! Sluaj, Natalija, evo ta se, po meni, desilo. Na putu ovamo
smo uhvatili neuronsku emisiju, ali taj neuron nalazi se iza i iznad ove elije. Meutim, kada je
Arkadije ugledao ovu eliju, prirodno da je pomislio kako je u pitanju sam neuron, te je skrenuo ka
njoj, tako da ona, budui da se ispreila, sada blokira prijem modanih talasa.
"U tom sluaju, zaobiite ovu eliju i uputite se ka neuronu", ree Boranova.
"U tom sluaju", nastavi Konjev, "ponavljam da se moramo deminijturizovati. Na ovom stupnju
veliine, stupnju glukoznog molekula, moe se dogoditi da do neurona treba da preemo stotinu do
stotinu i pedeset kilometara. Ako bismo, meutim, uveali masu broda deset puta, recimo do mase
proteinskog molekula, rastojanje izmeu elija bi se srazmerno smanjilo na nekih dest do petnaest
kilometara."
Kalinjina progovori odsutnim glasom, kao da ono to e rei nema nikakve veze sa onim to je
upravo reeno:
"Natalija, da bismo prodrli u eliju, moramo imati upravo ovu masu, masu koju trenutno imamo."
Posle kratke pauze (to je, opet, trebalo da stvori utisak da ne odgovara direktno na njenu repliku)
Konjev odgovori:
"Naravno. Kada stignemo do neurona, moemo opet, na miru, podesiti veliinu koja nam najvie
bude odgovarala."
Boranova samo uzdahnu, za trenutak kao izgubljena u mislima.
"Natalija", opet e Konjev, sa izvesnom, neobinom pitomou u glasu, "jednom emo ipak morati
da promenimo veliinu. Ne moemo ostati doveka na ovom stupnju."
"Ne svia mi se pomisao da deminijaturizujem brod ee no to to krajnja nuda iziskuje",
odvrati Boranova.
"Ovo je ta nuda, Natalija. Ne moemo plutajui traiti sate i sate. A deminijaturizacija pri ovoj
veliini zahtevae sasvim malu koliinu energije."

"Nije li tano da je trenutak poetka deminijaturizacije rizian momenat, koji bi mogao dovesti do
nekontrolisanih, eksplozivnih posledica?" upita Morison.
"Intuicija ti je savrena, Alberte", primeti Boranova. "Nita ne zna o teoriji, a pogaa u metu.
Jednom zapoetoj deminijaturizaciji treba dozvoliti da se zavri. Njen prekid znai i izvestan rizik."
"Rizik predstavlja i dugotrajan boravak na nivou glukoznog molekula", ubaci Konjev.
"Tano", ree Boranova, klimnuvi.
"Pa, hoemo li glasati i doneti demokratsku odluku?" upita Denjev.
Na ovo se Boranova tre i oi joj blesnue. Ona stisnu zube.
"Ne, Arkadije. Odluka je moja i ja u potpunosti odgovaram za nju. Poveau masu broda." A onda
dodade, mnogo manje formalno: "Bar mi moete poeleti sreu."
"to da ne? Time elimo sreu i sami sebi", ree Denjev.
Boranova se nae nad svoje komande i Morison ubrzo oseti zamor od neugodnog poloaja iz kojeg
je pokuavao da prati njen rad. Jer niti je mogao dobro da vidi, niti bi mogao da razume ono to vidi,
a povrh svega, moglo se desiti da definitivno uine vrat ukoliko nastavi da gleda u tom pravcu. On se
stoga okrenu napred i spazi Konjeva kako, na indentian nain, zuri u njega.
"Detekcija skeptinih talasa..." Poe on.
"ta je s njom?"
"Kad smo se probijali kroz kolagensku dunglu..."
"Da, da, ta je s tim?" nestrpljivo e Morison.
"Jesi li imao kakve... slike?"
Morison se smesta priseti obrisa Sofije Kalinjine. U ovom trenutku lik je iileo. Zauvek, jer, ni
sada, pri pomisli na nju, slika se nije vraala. ta god da je predstavljala, imala je da ostane njegova
tajna, i nije oseao nikakvu potrebu da je predoi Konjevu ili bilo kome drugom.
"Zato misli da bi trebalo da sam osetio bilo kakve slike?" upita on okoliui.
"Rekao si da ti se to deavalo prilikom analize skeptinih talasa pri normalnim intenzitetima.
"Na osnovu toga zakljuuje da bih, prilikom minijaturizacije, morao imati jae slike i jasnije
oseaje?"
"To zvui prilino logino. Ali jesi li ili nisi? Pitanje je bilo vrlo odreeno. Jesi li osetio nekakve
slike?"
"Ne", prevali Morison i uzdahnu.
Konjev nije skidao pogled sa njega (Morison se unervozi i oseti prilino ugroenim), a onda ree,
nekako udnim glasom:
"Ja jesam."
"Ti jesi?" Morison razrogai oi, iskreno zaprepaen. Istog asa dodade, opreznije: "ta si
osetio?"
"Ne mnogo, ali mislio sam da e kod tebe podsticaj biti jai. Ti si, uostalom, u boljem dosluhu sa
svojim detektorom nego ja."
"Samo mi reci ta je to bilo? Moe li to, uopte, opisati?"
"Samo iskrica, koja mi je zakoraila u svest i odmah nestala. Uinilo mi se da sam video tri
ljudske figure, pri emu je jedna bila via od druge dve."
"I dalje?"
"Pa, apirov je imao erku, koju je oboavao, i dvoje unuadi, koje je isto tako strano voleo.
Pretpostavljam da je mogue da je, u komatoznom stanju, mislio na njih ili ih se seao ili mu se inilo
da ih se sea. Ko moe znati ta se u komi dogaa?"
"Poznaje li njegovu kerku i unuie? Da li si ih prepoznao?"

"Video sam ih kao kroz zamueno staklo pri slaboj svetlosti. Sve to sam mogao da osetim bilo je
prisustvo troje ljudi." Zvuao je razoarano. "Mislio sam da e ti imati jasniji prijem."
Morison je mozgao.
"Niti sam video, niti osetio bilo ta slino tome."
"Naravno, prijem bi morao biti bolji kada se jednom naemo u neuronskoj eliji. Meutim, same
slike nam nisu dovoljne. Moramo, zapravo, uti rei."
"Nikada nisam uo rei", odgovori Morison odmahujui glavom.
"Razumljivo", naglasi Konjev, poto si eksperimentisao sa ivotinjama koje ne koriste rei."
"Sigurno", sloi se Morison. "Ipak, jednom sam radio neke testove sa ljudskim biem, iako to
nikada nisam prijavio. Ali ni tada nije bilo ni rei, ni slika."
Konjev samo slee ramenima.
"Zna", nastavi Morison, "pod ovim okolnostima bilo bi sasvim razumljivo oekivati da
apirovljev um bude zaokupljen porodicom, ukoliko prihvatimo tvoje tumaenje onoga to si osetio.
Kakvi su, uopte, izgledi da se susretnemo sa ezoterinim mislima o minijaturizerskoj matematici?"
"On je fiziar. Prvo fizika, pa porodica. Ako se desi da uhvatimo rei, bie to rei koje se odnose
na fiziku."
"To je tvoje miljenje?"
"Apsolutno sam siguran."
U brodu, posle ovoga, zavlada tiina. Onda se, posle nekoliko minuta, javi Boranova:
"Deminijaturizovala sam brod do veliine proteinskog molekula i proces je zavren."
Jo trenutak, i Denjev ree neprirodno stegnutim glasom:
"Je li sve u redu, Nataa?"
"To to si u stanju, Arkadije, da postavi pitanje koje si postavio, kazuje da sve jeste u redu",
odvrati Boranova. Da, deminijaturizacija je sprovedena bez neprilika."
Ona se osmehnu, no, bilo je vie nego jasno da se kupa u sopstvenom znoju.
57.
Povrina glijalne elije i dalje se protezala pred brodom, dokle god je oko moglo da vidi (i dokle
je dopirala svetlost sa broda), no, izgled joj se promenio. Kule u doline pretvorile su se u finije
zemljite. Konopci koji su izvirali iz useka sada postadoe tek jedva vidljiva pauina. Brod je klizio
du te povrine.
Morisonova panja bila je ponajvie usmerena ka kompjuteru i prijemu skeptinih talasa.
Meutim, s vremena na vreme ne bi odoleo da ne baci pogled na spoljanju panoramu.
ak i u ovoj, oigledno sekundarnoj, glijalnoj eliji povremeno bi se dale primetiti dendritske
izrasline nervne elije. Granale su se i razgranjavale kao drvo bez lia koje raste na tlu elijske
membrane. Dendriti su bili poveliki ak i na ovom stupnju minijaturizacije broda. Poinjali su,
odozdo, kao debla, koja bi se naglo suavala i bila vidno elastina. Za razliku od vrstih
hrskaviastih vlakana, dendriti bi se u talasima povijali za brodom dok je ovaj plovio kroz
meuelijsku tenost. Denjev nije imao mnogo brige oko zaobilazaka; vlakna bi se povijala sa kursa
i brod bi ih bezbedno mimoilazio.
Kolagenska vlakna bila su ree rasporeena u neposrednoj blizini elije i, blagodarei uveanoj
masi broda, bila su sada mnogo tanja i lomljivija. tavie, u jednom trenutku Denjev ili nije na
vreme uoio vlakno na putu ili, pak, nije ni reagovao. Brod se otre o vlakno u ravni Morisonovog
sedita, koji se sav zgrio oekujui sudar; ali brod ostade neoteen, za dlaku. Vlakno se pod
pritiskom broda u pokretu bilo zateglo, a onda puklo. Morison se okrenu da pogledom isprati

povreeno vlakno, pre no to brod otplovi dalje.

Boranovoj mora da nije promaklo ta se desilo, jer opazivi Morisonovu reakciju, naglas primeti:
"Budi bez brige. Postoje bilioni i bilioni ovakvih vlakana u mozgu, te, stoga, jedno vie ili manje
ne menja stvar. Osim toga, ona se regeneriu, ak i u mozgu ovako alosnog stanja kakav je
apirovljev."
"Pretpostavljam da je tako", sloi se Morison, "a opet, ne mogu da se otrgnem oseanju krivice to
oteujumo jedan ovako savren mehanizam, koji nikako ne podnosi tehnoloku invaziju."
"Delim tvoje oseanje", prihvati Boranova. "Ali ne postoji nita na svetu, od biolokih ili
geolokih procesa, to ve nije otrpelo meanje oveka. oveanstvo svojoj ivotnoj okolini nanosi
puno zla, ponekad ak i namerno. No, ja sam edna. Hoe li i ti malo vode?"
"Naravno", ree Morison.
"olju e pronai u udubljenju ispod desnog naslona za ruke. Dodaj mi je."
Ona podeli sledovanje vode na pet delova, govorei uz put:
"Nismo u kripcu sa vodom, ko eli moe da dobije jo."
Denjev sa odvratnou pogleda u svoju olju, jednom rukom drei komande.
"Kao to ree moj otac: 'Nema pia do iste vode, pogotovo ako se proiava alkoholom.'"
"Da, Arkadije", ree Boranova. "Sigurna sam da je tvoj otac esto tako 'preiavao' vodu, ali
ovde, u brodu, morae da se zadovolji nepreienim napitkom."
"Da, da, svi se ponekad naemo u bezizlaznoj situaciji", ree Denjev i iskapi olju, napravivi
grimasu.
Mogue je da je ukus vode bio taj koji je nagnao Kalinjinu da se udno promekolji u svom
seditu. Morison tek trenutak docnije shvati da je doao njen red na mokrenje, te on skrenu pogled ka
prozoru da vidi hoe li se sudariti sa jo kojim kolagenskim vlaknom.
"Pretpostavljam da je sada vreme ruku", ponovo se oglasi Boranova, "ali ini mi se da trenutno
moemo bez toga. Ipak..."
"Ipak, ta?" upita Denjev. "Dobar lonac vrelog bora prelivenog kiselim mlekom?"
"Pa, moram priznti da sam prokrijumarila na brod ovih nekoliko okoladica. Visokokalorinih."
Kalinjina odloi kolut papira kojim je obrisla ruke i dobaci:
"Pokvariemo zube."
"Ne ba odmah", odvrati Boranova, "a osim toga, moe da ispere usta sa malo vode. Ko hoe
okolade?"
Odmah se ispruie etiri ruke, pri emu Kalinjina nije bila poslednja. Morison doeka svoje
sledovanje sa oduevljenjem. Voleo je okoladu, te pusti da mu se ova istopi u ustima, kako bi due
trajala. Za trenutak, ukus mu u seanje prizva godine detinjstva na periferiji Mansija.
Poslednje kapljice okolade upravo su nestajale sa njegovog jezika, kada zau Konjevljev tihi
glas:
"Jesi li osetio bilo ta dok smo lebdeli nad povrinom glijalne elije?"
"Ne", odvrati Morison. (Zbilja i nije.) "A ti?"
"ini mi se da jesam. Pomisao: 'Zelena polja' sevnula mi je kroz um."
Morison dopusti sebi jedno glasno 'hmm', i ostade trenutak zamiljen.
"Pa, ta kae?" navaljivao je Konjev.
Morison slee ramenima.
"Takve pomisli javljaju se oveku svaki as. Neto, na primer, uje, na pola uha, i kasnije ti se to
uree u svest ili neke struje svesti zaokupe tvoj um u vidu primisli ili je moda u pitanju nekakva
auditivna halucinacija."

"To se dogodilo u trenutku dok sam gledao tvoj instrument i pokuavao da se koncentriem."
"Verovatno si eleo da ti neto doe, i neto se, kao odgovor, i javilo u briuem letu kroz tvoj
um. To se esto deava u snovima."
"Ne. Ovo je bilo stvarno."
"Otkud zna, Jurij? Ja nisam nita osetio. Niti, koliko vidim, bilo ko drugi."
"Oni i ne bi bili u stanju da ita osete. Niko drugi nije bio usresreen na tvoj kompjuter. Niti,
moda, iko u brodu ima um dovoljno nalik tvome, da bi, ako smem rei, mogao da oseti tvoju talasnu
duinu."
"Samo nagaa. Osim toga, ta bi ta primisao mogla znaiti?"
"Zelena polja? apirov je imao kuu u unutranosti. Moe se dogoditi da se zato i prisea zalenih
polja."
"Ipak, u pitanju je tek puki prizor. Ti si mu, u stvari, dao znaenje."
Konjev se namrti, zastade za trenutak, a onda upita ne skrivajui neprijateljsko oseanje:
"Zato sa takvim arom odbija mogunost da je u pitanju poruka?!"
Morison dozvoli sebi istu koliinu oiglednog neprijateljstva.
"Zato to sam sebe sahranio u trenutku kada sam obznanio takve poruke! Dugo su terali egu sa
mnom, te sam nauio da budem oprezan. Slika ene sa dvoje dece ne govori nam nita. Niti nekakva
zelena polja. Ako si ve siguran u to kako moe znati da to nije, jednostavno, konstrukcija tvog uma?
Sluaj me sada paljivo, Jurij. Nagovetaj, da bi bio upotrebliv, mora se ma koliko neodreeno i
posredno uklopiti u odnos kvantum-relativnost. To moemo, i treba da prijavimo. Bilo ta manje od
toga jednostavno nije dovoljno. Niko nee verovati. Rezultat e biti samounitenje. Govorim ti iz
iskustva."
"Pa dobro, onda, ako ti nasluti neto vano, vitalno, neto od ega zavisi ovaj na projekat, hoe
li to zadrati za sebe?" upita Konjev.
"Zato bih? Ako osetim neto vezano za fiziku minijaturizacije to ne bih mogao da razumem jer
nemam predznanje, prikrivanje me ne bi nikuda odvelo. Ako, meutim, meusobno podelimo neki
opipljiv rezultat, ovaj kompjuter je i dalje moja maina, pokrenuta mojim teorijama. Ja sam taj koji
e sebi obezbediti najvei deo kolaa. Ne, Jurij, neu to uvati za sebe. Moj interes, i moje oseanje
morala kao naunika spreili bi me u tome. A kako s tobom stoji stvar?"
"Naravno da u prijaviti sve to osetim. To sam upravo i uinio."
"Ne mislim, pri tom, na 'zelena polja'. To je besmislica. Pretpostavimo da ti, za razliku od mene,
oseti neto veoma znaajno. Zar ne bi pomislio da tvoje otkrie predstavlja dravnu tajnu, kao to je,
uostalom, i sama minijaturizacija. Hoe li mi, u tom sluaju, preneti svoje saznanje i ogreiti se u
tvoj centralni koordinirajui komitet?"
Govorili su apatom, gotovo licem u lice, ali Boranova, oigledno nau poslednje rei.
"O politici, gospodo, zar ne?" upita ona hrapavim glasom.
"Razmatramo razne vidove upotrebe Albertovog kompjutera, Natalija", odgovori Konjev. "Ako se
desi da ja otkrijem neto znaajno u apirovljevim modanim talasima zadrau to za sebe, kao
dravnu tajnu. To misli Albert."
"Pa i moglo bi tako biti", sloi se Boranova.
"Treba nam Albertova saradnja", ree Konjev blagim glasom. "Maina je njegova, kao i program,
i siguran sam da njome barata najbolje to ume. Ukoliko Albert nije u potpunosti uveren u nau
dobronamernosti i iskrenost, moe se desiti da nam preuti puno toga. Ja sam voljan da iznesem sve
to budem registrovao, ako i Albert bude inio isto."
"Komitet bi se mogao usprotiviti, kao to je Albert i sam istakao", ree Boranova.

"Neka. Ne zanima me", odvrati Konjev.

"Pokazau ti koliko te ljubim, Jurij", upade Denjev napadno se nakaljavi, "poto te neu
otkucati."
"Natalija", primeti Kalinjina, "slaem se da sa Albertom moramo biti iskreni, poto iskrenost
traimo od njega. On ima mainu i veliko iskustvo, i svi su izgledi da e on doi do neeg
upotrebljivog, a ne mi. Deviza quid pro quo mnogo vie ide nama u prilog nego njemu. Zar nije tako,
Alberte?"
"Taman sam to hteo rei", klimnu Morison. "I rekao bih, samo da je neko zucnuo neto o tome
kako je protiv zvanine politike biti iskren sa mnom."
"Pa, ekajmo da se neto dogodi", sloi se Boranova, i napetost u brodu se malo stia.
Morison ostade izgubljen u mislima, pogleda uperenog u mainu.
"Eno jedne elije", ponovo se oglasi Denjev, pravo napred, kilometar-dva. Izgleda vea nego
ona prethodna. Jurij, da li je ovo neuron?"
Morison je ve zatraio podatke od svog komputera.
"Morao bi biti. Nikada nisam video ovoliko jasne skeptine talase."
"Odlino", ree Denjev. "I ta sad?"
58.
Kalinjina je zamiljeno posmatrala povrinu elije to se nala pred njima.
"Natalija, moraemo ponovo da se umanjimo na stupanj glukoznog molekula. Arkadije, upravi
brod ka dendritima, da bismo mogli da se spustimo na povrinu elije."
I Morison je posmatrao povrinu elije. Dendriti su bili sloeniji nego oni na glijalnoj eliji.
Nablii dendrit se razgranjavao, gustih zavretaka, na granici dokle je dopirala svetlost sa broda.
Drugi dendriti, udaljeniji, bili su manji i slabije vidljivi.
Morison pomisli kako je zamagljenost obrisa makar delimino izazvana Braunovim kretanjem.
Ipak, ne. Jer najudaljeniji vor dendrita susretao se sa najudaljenijim vorom susednog neurona,
tvorei tako taj intimni zagrljaj dveju grana koji se naziva sinapsom. Lelujanje vorova ne moe biti
toliko jako da pekine vezu, jer u suprotnom, mozak ne bi funcionisao.
Denjev priblii brod povrini elijskog tela, blago zaobilazei najblii dendrit. (Lepu je praksu
stekao u komandovanju brodom putem individualnih motora, pomisli Morison.) Istovremeno, uini
mu se da povrina neurona menja svoj izgled.
Prirodno, jer se brod smanjivao. Izrasline na povrini elije postajale su izraenije i delile su se u
manje kupole. Meu fosfolipidnim kupolama malje su bile gue. Receptori, pomisli Morison. Svaki
od njih bio je napravljen tako da se priljubi uz odgovarajui molekul od znaaja za neuron. Glukoza
je, zbilja, bila vrlo znaajna.
Smanjivanje je teklo primetno bre nego uveavanje. Upijanje energije bilo je jednostavan proces,
dok je oslobaenje energije prilikom deminijaturizacije predstavljalo opasan poduhvat. To je do
sada postalo vie nego jasno.
"Ne znam koji receptori su zadueni za glukozu", ree Kalinjina, zabrinuto se mrtei. "Ali mora
da ih je mnogo. Idi povrh njih, Arkadije, ali lagano, vrlo lagano. Ukoliko budemo uhvaeni, ne elim
da doem u situaciju da moram da iskidam tkivo."
"Bez brige, lutko", odvrati Denjev. "Ako iskljuim motore, brod smesta staje. Ne moe tek tako
lako da se probija kroz dinovske atome koji nas okruuju. Suvie je viskozno. Stoga, samo mali
dodir energije, taman toliko da se probijemo kroz molekule vode, i prounjaemo se na prstiima
povrh receptora."

"Kroz lale", ree Morison, gledajui Konjeva.

"ta?" upita Konjev, i iznenaen i natuten.
"Misao koja mi je prola kroz glavu. Ima jedna stara pesmica: 'Na prstima, sa mnom, kroz lale.'
Na engleskom, rei..."
"O kakvoj besmislici sada ti govori?" prasnu Konjev.
"Samo elim da kaem da, kada god neko pomene 'na prstima', odmah se prisetim rei 'kroz lale'.
A ako se desi da sam u tom trenutku zaokupljen kompjuterom, mogu doi u zabludu da je poruka stigla
od kompjutera. Da li shvata ta hou da kaem?"
"Pria u prazno", odmahnu glavom Konjev. "Pusti me na miru."
No, izgledao je uznemiren, pomisli Morison. Dobro je razumeo ta hou da kaem.
Kretali su se sada uporedo sa povrinom neurona. Receptori su se blago uvijali za njima i
Morison uvide da ne moe tano da odredi koji su bili prazni, a koji su se priljubili uz molekule to
su se kretali kroz tenost zajedno sa brodom.
On pokua da se usredsredi na te molekule. Izgledali su bezmalo kao iskrice, odblesci u tenosti,
odbijajui svetlost sa broda. Nijedan se nije mogao dobro videti. ak je i povrina elije, sama po
sebi, bila krajnje nejasna, ukoliko bi se pogled upravio pravo u nju. Bila je to, mnogo vie, nestvarna
vizuelna impresija, oseaj povrine, nego stvaran obris. Jer premalo je fotona bilo odbijeno, a jo je
manji broj dopirao do njih, na ovom stupnju smanjenja.
Ipak, prema svetlucanju, mogao je da nazre gromuljave oblike u tenosti (vodeni molekuli, bez
sumnje), a tu i tamo, poneko crvoliko telace to se uvijalo, izvijalo, pribliavalo, grilo i protezalo.
Neposredna okolina broda bila je, razume se, pod dejstvom minijaturizovanog polja, pa su atomi i
molekuli prirodne veliine bivali umanjeni pri ulasku, i uveani pri izlasku iz polja. Broj atoma koji
je to inio mora da je bio ogroman, ali razmena energije ipak je bila dovoljno slaba da ne dovede
brod u opasnost spontane deminijaturizacije, ili da prouzrokuje bilo kakvu drugu tetu. U najmanju
ruku izgledalo je da nikakve tete nema.
Morison pokua da skrene misli sa te teme.
"Sofija", javi se Boranova, "nemoj ovo pogreno shvatiti. Molim te da proveri da li brod ima
elektrini kod glukoznog molekula."
"Uveravam te da ima", ree Kalinjina.
Kao da se ekao taj znak, brod se izokrenu u tenosti, ako je sudei po iznenadnoj promeni
poloaja obrisa van broda.
Pod normalnim okolnostima, takvo izvrtanje bi, verovatno, svo petoro izbacilo iz sedita i
prilepilo ih uz zid. Meutim, masa i inercija bili su gotovo na nuli, i moglo se osetiti tek blago
propadanje, jedva primetno drugaije od oseaja Braunovog kretanja s kojim su se ve srodili.
"Prikopali smo se za glukozni receptor", objavi Kalinjina.
"Izvrsno", ree Denjev. "Iskljuio sam motore. ta sada?"
"Nita", ree Kalinjina. "Sada ekamo da elija obavi svoj posao.
Receptor, u stvari, nigde nije dodirivao povrinu broda. To je bila povoljna okolnost, jer da je
kroio u minijaturizovano polje, umanjio bi se i praktino bi ga nestalo. U pitanju je bio bliski susret
elektrinih polja, negativnog i pozitivnog, kao i pozitivnog i negativnog. Veze nisu bile ba prave
jonske veze, ve one slabije, vodonine. Dovoljno za zagrljaj, ali i dovoljno slabo da se brod otkai,
ukoliko to zaeli. Kao, recimo, gumeni stajni trap umesto elinih kuka.
Receptor se protezao itavom duinom broda i bio je neravnog oblika, kao da prijanja uz
zamiljene breuljke na plastinoj koljki. Trup broda bio je sasvim glatak, ali je Morison bio
siguran da je postojalo elektrino polje koje se 'grbavilo' ba u predelima gde su hidroksilne grupe

inile glukopirinske strukture, a da breuljci, grbe, imaju oblike ba kao i kod pravog glukoznog
molekula.
Morison ponovo pogleda. Receptor je prilino zaklanjao vidik sa one strane broda na kojoj se on
nalazio. Da je mogao da zaviri iza njega, video bi samo dalju povrinu neuronske elije kako se gubi
negde van granica brodskog osvetljenja.
Sada je mogao da gleda neuronsku povrinu uoavajui sitnije pojedinosti. Meu obinim
kupolama i slojevima fosfolipidnih molekula mogao je da uoi i neuobiajena zadebljanja, te zakljui
da to moraju biti proteinski molekuli koji su prodrli kroz tanku elijsku opnu. Receptori su upravo tu i
bili prikaeni, to Morisona i nije udilo. Znao je da receptori, zapravo, moraju biti peptidi, lanci
amino-kiselina. Bili su deo proteinskog tela i pruali su se napolje, svaki pojedini receptor bio je
sazdan od neke druge amino-kiseline, sa drugim elektrinim poljem adekvatnim elektrinom polju
molekula kome je bio namenjen.
I sada, dok je posmatrao, inilo mu se da se receptori pribliavaju. Mogao ih je videti sve vie i
vie. Receptori i proteinski molekuli kao da su lebdeli kroz fosfolipidne molekule (uz sloj molekula
holesterola ispod) koji su se otvarali i zatvarali za njima.
"Neto se dogaa", objavi Morison, osetivi slabanu inerciju kretanja broda, jedva primetnu pri
ovoj njihovoj, gotovo zanemarljivoj masi.
59.
"Povrina nas uvlai u sebe", oglasi se Konjev.
Denjev klimnu glavom.
"Izgleda da je tako." On podie uvis svoju debelu i glomaznu aku, skupljajui je u pesnicu.
"Upravo tako, da", nastavi Konjev. "Propadaemo sve dublje i dublje, dok se zidovi ne spoje nad
nama. Onda emo biti u eliji." Pri pomisli na to, delovao je savreno mirno.
Isto tako i Morison. Zapravo, i eleli su da se nau u eliji, a ovo je bio jedini put.
Ukazivali su se, polako, i drugi receptori, svaki je obuhvatao po jedan molekul, pravi molekul,
izuzev njih samih. Na kraju, povrina elije, kao i maloas Denjevljeva aka, zatvori se u potpunosti
nad njima i oni se konano naoe unutra.
"I ta sada?" upita Denjev.
"Sada smo u mehuru, koji je u eliji", izjavi Kalinjina. "Kroz izvesno vreme receptor e se
otkaiti od povrine broda, i zajedno sa drugim receptorima vratiti na povrinu elije."
"A mi?" navaljivao je Denjev.
"Pa, poto imamo elektronski kod molekula glukoze", nastavi Kalinjina, "elija e pokuati da nas
metabolizuje, odnosno, da nas rastavi u manje inioce i iz nas isisa energiju."
Peptidni receptor odlepi se od broda ba kada je zavravala reenicu.
"Misli li da je to dobra ideja, metabolizovati se?" upita Denjev.
"Nee doi do toga", umea se Morison. "Odgovarajui enzimni molekuli e se vezati za nas i
posle izvesnog vremena e ustanoviti da ne reagujemo onako kao se oekuje. Neemo imati posla sa
fosfatnom grupom, pa e enzim biti sasvim bespomoan i verovatno e najzad dii ruke od nas. Jer
zbilja, mi nismo molekul glukoze."
"Ali ako se oslobodimo jednog enzima, nee li doi drugi da zapone isti posao i tako u beskraj?"
"Sada kad to kae", priznade Morison, gladei bradu i odsutno oseajui otre, tek iznikle
dlaice, "pade mi na um da se moe desiti da nas ak ni prvi molekuli ne puste na miru, ukoliko ne
reagujemo onako kako bi pravi molekul glukoze reagovao."
"Prekrasna situacija", promrmlja Denjev skrueno, prepustivi se nesvesno svom lokalnom

ruskom dijalektu, to je inio kad god je bio uzbuen, i koji je Morison pratio sa znatno veim
tekoama. "Najbolje emu se moemo nadati jeste da nas enzim veno dri uza se ili da nas veno
dri gomila enzima. to ree otac moj: 'I nije neka mudrost upasti iz vujih eljusti u medvee.'"
"Pogledaj bolje", ohrabri ga Kalinjina, "pa e videti da nam ni jedan enzim jo nije priao."
"A zbog ega?" upita Morison, koji to, takoe, primetio.
"Usled lagane promene u naem energetskom kodu. Trebalo je da imitiramo molekul glukoze da
bismo prodrli u eliju, ali kada smo ve unutra, nema vie potrebe glumiti ga. Treba, zapravo, glumiti
neto drugo."
Boranova se nae napred.
"Zar nee i to drugo, Sofija, bilo ta drugo, biti podlono aktivnosti enzima?"
"Zapravo ne, Natalija. Glukoza ili bilo koji drugi prosti eer u krvi, pripada odreenoj
molekulskoj konfiguraciji koju nazivamo D-glukozom. Ja sam, jednostavno, sasvim obrnula kod, tako
da sada imamo njegov odraz u ogledalu i stoga smo postali L-glukoza. Nijedan enzim nas sada nee
ni taknuti, kao to niko od nas ne bi obukao desnu cipelu na levu nogu i obrnuto. Sada moemo da se
sasvim slobodno kreemo unaokolo."
Mehur koji se formirao prilikom njihovog prodiranja u eliju u meuvremenu je nestao i Morison
se upre da ugleda ta se, zapravo, deava. Oblici oko broda preobratili su se u mnogo vee, enzimne
molekule, koji kao da su povremeno milovali brod, a zatim ostjali mirni. Verovatno se maskirana
rtva mogla smatrati bezbednom od enzimske agresije, sve dok se ne pojavi novi enzim da zagrli
brod, i tako dalje.
Sve se deavalo vrlo brzo i, Morison je to znao, bio je to samo anaerobini deo procesa (u kome
se molekularni kiseonik nije koristio). U suprotnom bi se zavrio rastvaranjem glukoznog molekula na
njegovih est ugljeninih atoma, u dve trokarbonske grupe.
Na taj nain oslobodilo bi se malo energije i delii bi se paralelno vezali za mitohondrije u cilju
finalizacije procesa uz korienje kiseonika; proces u kome bi univerzalni molekul za transfer
energije, adenozni trifosfat (ili skraeno ATF) bio pokreta ciklusa, i na kraju, bio ponovo stvoren, u
koliinama neuporedivo veim no to je bio sam ulog.
Morison je oseao potrebu da sve to otera do avola i pokua da smisli put do mitohondriona,
male energetske fabrike u samoj eliji. Na kraju krajeva, zanimljivi i minijaturni detalji
mitohondrijalnih procesa jo nisu bili ispitani, ali istog asa se, gotovo besno, otrgnu od te primisli.
Skeptini talasi bili su najvaniji, vikao je unutranji glas, kao da eli da uspostavi red i hijerarhiju u
jednom previe radoznalom umu koji je eleo sve odjednom.
Oigledno je i Konjev bio u slinoj nedoumici, jer zau se njegov glas:
"Evo nas, konano, u neuronu, Alberte. Hajde da se ne ponaamo kao puki turisti. ta mi u ovom
trenutku moe rei o skeptinim talasima?"

AKSON
Oni koji kau 'ne dam ni marijaa za tvoje ideje' obino su suvie velikoduni.
Denjev senior
60.
Morison se gotovo najei zauvi Konjevljevu naredbu (jer naredba je, to, zbilja i bila).
Nije odgovorio odmah, kao u znak protesta. Nastavio je da zuri napolje, u unutranjost neurona, ne
razaznajui i dalje gotovo nita. Mogao je da uoi vlakna, savijene diskove, oblija nejasnih obrisa i
neodredljive veliine. tavie, javio mu se udan oseaj, kao da u eliji postoji nekakvo kimasto
ustrojstvo koje na okupu dri vea telaca, organele, ali brod je hujao pokraj njih velikom brzinom,
kao kanu na brzim vodama. Oseaj kretanja bio je neuporedivo jai nego u krvotoku, jer tamo je bilo
tvari koje su se kretale u istom smeru sa njima. Ovde su predmeti bili krupniji i izgledalo je kao da
stoje u mestu, tanije usled kretanja broda, sukljali su u suprotnom smeru.
Na kraju, Morison progovori:
"Ej, Jurij, prebrzo se kreemo. Mislim da brzina ima upliva na modane talase. Sada su mnogo
nerazgovetniji."
"Jesi li siao sa uma?" zarea Konjev. "Uopte se ne kreemo brzo. Samo lebdimo kroz
meuelijsku struju koja omoguava molekulima da dospeju do organela. Na normalnoj skali, pokret
nam je sasvim spor. Tek minijaturizovan, ini nam se da je brz. Moram li te uiti elijskoj
fiziologiji?!"
Morison se ujede za usnu. Naravno. Bio je zaboravio koliko minijaturizacija moe da mu pomuti
ula i ostavi ih izigranima. Jo jedan poen za Konjeva, pomisli on.
"Mislio sam da bi moda bilo bolje", nastavi Morison naglas, pokuavajui da zvui
samouvereno, "da se opet vratimo obliku D-glukoze i dozvolimo da nas enzim epa. Uveana masa
bi nas, u tom sluaju, usporila, i moda bi onda bilo lake pratiti talase."
"Ne moramo usporavati. Nervni impuls pri normalnim okolnostima putuje brzinom od najmanje
dva metra u sekundi, a nama to u ovom trenutku predstavlja brzinu oko sedamdeset puta veu od
brzine svetlosti. U poreenju s tim, naa brzina je, koliko god izgledala velika, zapravo sasvim
beznaajna. ak i ako nama izgleda da se kreemo kao svemirski brod, sa stanovita nervnog impulsa
smo praktino, nepokretni."
Morison podie ruke kao da se predaje i oseti kako ga obuzima bes. Ima neeg groznog u injenici
da je neko suvie u pravu. On baci brz, letimian pogled na Kalinjinu, uz neprijatan oseaj da e
naii na prezir s njene strane. Njegov pogled susretnu se sa njenim, ali nije pokazivala nita slino.
Zapravo, slegla je ramenima (to Morison odmah protumai: 'A ta uopte oekuje od takvog
divljaka?')
Boranova (prema kojoj Morison produi svoj pogled) kao da nije bila svesna malopreanjeg
duela. Bila je do gue u poslu, to Morisona zaudi; jer ime se mogla tako pomno baviti u ovom
trenutku, imajui u vidu da su maine na brodu van pogona i da on jednostavno pluta niz struju.
to se tie iskljuenih maina i samim tim, Denjeva, on je bio jedini lan ekspedicije koji je
mogao sebi da priuti trenutak odmora (osim da leerno motri na instrumente pred sobom, u sluaju
neeljene i nenadane uzbune).
"Hajde, Alberte", ree on, "usresredi se na te modane talase i daj nam odgovore. Onda moemo
na miru da odmaglimo odavde. Neverovatno je uzbudljivo, uveravam te, biti usred elije, za one koji

to vole, ali prilino sam siguran da je meni dosta. Kao to ree moj otac: 'Najuzbudljiviji deo puta je
uvek povratak kui.'"
"Arkadije", zau se Boranova.
"Kai, Nataa."
"Sauvaj neto od krilatica i za sutra." Morison, meutim, dospe da primeti senku osmeha na
njenim usnama.
"Razume se, Nataa. Uinilo mi se da su tvoje rei ovlaene sarkazmom, ali uiniu kako si
naloila." I on teatralno kljocnu eljustima, nastavljajui da tiho mumla nekakvu melodiju, neki setni
mol.
Morison se nae u udu. U brodu su se nalazili tek oko pet asova - a inilo mu se da su protekli
dani, moda i godine. Pa ipak, za razliku od Arkadija, i uprkos svojim ranijim strahovanjima, jo nije
bio voljan da napusti apirovljevo telo. Oseao je snaan poriv da ispita eliju i njegove misli.
Kalinjina mora da je mislila isto, ili slino, jer ree tihim glasom, kao za sebe:
"Traba da nas je stid to smo prvi ljudi koji su zakoraili u najsloeniju ljudsku eliju, i nita ne
inimo kako bismo je pravilno i temeljno ispitali."
"To je upravo ono to..." poe Morison, no odustade od toga da zavri reenicu i rei ostadoe u
vazduhu.
Konjev mahnu rukom pred sobom, nervozno, kao da rasteruje buljuke komaraca.
"Ne mogu da vas shvatim. Nalazimo se u unutranjosti elije i ovde smo sa vrlo odreenim
razlogom. Alberte, molim te, misli na modane talase."
"To i inim", otro odreza Morison. "Zapravo, ve sam to uinio. Gledaj!"
Konjev okrenu glavu, a onda oslobodi svoj opasa i proviri iza svog naslona. Zagledavi se u
Morisonov maleni monitor, on primeti:
"Talasi kao da se izotravaju."
"Zaista se izotravaju. Intenzivniji su i ukazuju se i finija treperenja, koja ranije nisu bila uoljiva.
Kad razmiljam o tome, pitam se koliko uopte mogu otri da budu. Ranije ili kasnije, jedna
oscilacija, dovoljno suptilna, predstavljae treperenje jednog jedinog elektrona, a onda emo morati
da se pozabavimo i naelom pukih sluajnosti."
"Zaboravlja da smo minijaturizovani i da je Plankova konstanta za devet redova veliine manja
za nas nego to je pod normalnim okolnostima."
"Ne, ti zaboravlja", usprotivi se Morison, srean to moe da uhvati svog sagovornika u
raskoraku, "da se talasi minijaturizuju mnogo pre no to stignu do nas. Ti talasi su, stoga, sasvim
podloni nainu pukih sluajnosti."
Konjev je trenutak oklevao.
"To nita ne menja na stvari. Upravo sada, mi posmatramo neto, i ne vidim neka velika
proizvoljna odstupanja. ta to znai?"
"To podupire moju teoriju", ree Morison. "To je upravo ono to treba da vidim iz unutranjosti
elije, ako je moje tumaenje aktivnosti modanih talasa tano."
"Ne mislim na to. Mi polazimo od toga da su tvoja tumaenja ispravna. To vie nije pretpostavka,
ve injenica, i ja ti na tome estitam. Ali ta to znai? ta pokazuju ti talasi, ta zapravo, apirov
misli?"
Morison zatrese glavom.
"Nemam podataka, nikakvih, u vezi sa meuodnosom odreenih talasa i odreenih misli. Bile bi
potrebne godine da se doe do nekog pouzdanijeg saznanja, ako se do njega uopte moe doi."
"Ali moda skeptini talasi, uz svu svoju bistrinu i intenzitet, stvaraju neki efekat u tvom mozgu.

Prima li neto od svojih famoznih slika?"

Morison zastade za trenutak, a onda odmahnu glavom:
"Nita."
Otpozadi dopre miran glas:
"Ja primam neto, Alberte."
Morison se osvrnu.
"Ti, Natalija?"
"udno, ali je tako. Ja."
"O emu je re, Natalija?" urno upita Konjev.
Boranova je oklevala, oigledno pokuavajui da se koncentrie:
"Radoznalost. Pa, nije u pitanju nikakva slika ili prikaza. Tek impresija, oseaj. Oseam
radoznalost."
"Pa, i trebalo bi", ree Morison. "U ovim uslovima za takav oseaj i nije potrebna spoljna
pobuda."
"Ne, ne. Dobro poznajem svoje oseaje i impresije. Ovo je tue. Dolazi spolja."
"Osea li to ovog trenutka?" pitao je Morison.
"Da. Nestaje i ponovo se javlja, ali ovog trenutka je prisutno."
"U redu. A sada?"
Boranova je bila iznenaena.
"Nestalo je, iznenada... jesi li iskljuio svoj aparat?"
"Da, iskljuio sam ga. Sada e mi govoriti kada ti se javlja oseaj a kada se gubi." On se okrenu
ka Kalinjinoj elei da joj kae da ni sluajno, nijednim znakom, ne oda kada je aparat ukljuen a
kada iskljuen, ali ona se zagledala negde napolje, oigledno opinjena onim to vidi. On se za
trenutak zapita uje li ona ili mari li uopte za ono to se u ovom trenutku deavalo u brodu.
On se ponovo okrenu Boranovoj.
"Natalija, sklopi oi i pokuaj da se skoncentrie. Samo reci 'da' kada se oseaj javi, i 'ne' kada
se izgubi."
Narednih nekoliko minuta trajao je test.
Morison se u meuvremenu obrati Konjevu.
"uje li se bilo kakvo 'klik' kada palim i gasim kompjuter? Ima li ikakvih znakova..."
Konjev odmahnu glavom.
"Ne, nisam niega svestan."
"Onda greke nema. Ona prima oseaj samo kada je maina u pogonu."
Denjev koji je, za razliku od Kalinjine, pomno pratio razvoj dogaaja, javi se sa svog sedita:
"Ali zato?" Njegove oi pretvorie se u dva uzana proreza. "Modani talasi su tu, prisutni su, bez
obzira na to da li ih tvoja maina registruje ili ne. Morala bi neprestano oseati radoznalost."
"Ne, nikako", odvrati Morison. "Moja maina se ponaa kao filter za sve, osim za same modane
talase. Bez aparata, ona moe da primi samo zbrkanu masu oseaja, njihovih odnosa i slinog. Uz
mainu, do nje dopiru samo skeptini talasi, to nadalje dokazuje vrednost mojih teorija."
"Nita ne razumem", odmahnu glavom Denjev, mrtei se. "Zar to, zapravo, ne pobija tvoju
teoriju?"
Morison slee ramenima.
"Mozak je veoma sloen mehanizam. Natalija prima pobudu. Ti je ne prima, kao uostalom, ni ja
sam. Moda se taj sasvim posebni skeptini talas lepo uklapa sa neim u konfiguraciji Natalijinog
mozga, ali ne i sa mojim ili tvojim. Ne mogu da objasnim sve odjednom. Prima li ti ita, Konjeve?"

"Ne", dogovori ovaj, nezadovoljan kao i Denjev maloas. "Ipak, imao sam prikaze dok smo bili
van neurona."
Morison odmahnu glavom, ali ne ree nita.
Konjev opet prasnu.
"Moe li da nazre bilo ta osim pukog oseaja radoznalosti, Natalija?"
"Ne, Jurij, ne mogu", odgovori ona. "Ne u ovom trenutku. Ali ti si poznavao Pjotra apirova. On
je ispoljavao neverovatnu radoznalost."
"Seam se, ali mi to nita ne pomae. Alberte, u kom se pravcu kreemo?"
"Niz struju", glasio je odgovor. "To je jedini pravac u kome se i moemo kretati."
"Ne, ne..." A onda, uz iznenadni nastup besa, on zbrza: "Je l' me ti to zafrkava? Hoe da bude
duhovit?!"
"Nikako", mirno odgovori Morison. "Pitao si u kom pravcu se kreemo. Kakav sam ti i drugi
odgovor i mogao dati? Kompas nam ovde nita ne bi znaio."
"U redu. Izvini. Struja se kree u onom pravcu. Na drugom kraju elije kree se u suprotnom
smeru. Cirkulacija. Ali nervni inpulsi napreduju jednosmerno, samo od dendrita ka aksonu. Nalazimo
li se na onom kraju elije koji nas vodi u istom smeru u kome teku i impulsi, ili u onom suprotnom?"
"Zato je to vano?" upita Morison.
"Mislim da jeste vano. Moe li nam tvoja naprava rei u kom pravcu putuje impuls.
"Da, naravno. To mogu da odredim po obliku talasa, to jest, mogu znati da li dolaze odnapred ili
otpozadi."
"I?"
"Kreemo se u istom smeru kao i impulsi."
"Odlino. Imamo, znai, sree. Kreemo se ka aksonu."
"Izgleda da je tako."
"A u tom sluaju?" upita Boranova.
"Razmisli, Natalija!" ree Konjev. "Skeptini talasi kreu se uporedo sa unutranjom povrinom
membrane elije. elija je ovde iroka i relativno prostrana. Skeptini talasi rasprostrti su ovde na
velikom podruju, i u skladu s tim, gube na intenzitetu. to se elija vie blii aksonu, suava se.
Akson je, u poreenju sa elijom, dugaka i vrlo uska cev. Talasi e morati da se prilino
koncentriu i sabiju na svom putu kroz akson, i samim tim, njihov e intenzitet postati jai. tavie,
akson je obloen debelim mielinskim omotaem, pa se energija nee rasipati u spoljni prostor, ve e
ostati pritenjena u aksonu."
"Misli, dakle, da emo talase efikasnije primati u samom aksonu?" upita Boranova.
"Mnogo efikasnije. Ako sada moe da oseti tek radoznalost, sam bog zna ta e se iz toga
izroditi u aksonu. Moda e moi da otkrije na ta se odnosi apirovljeva radoznalost."
"Moe se dogoditi da povod za radoznalost bude krajnje nebitan", primeti Morison. "ta ako se,
recimo, udi zato, jednostavno, lei i ne pomera se?"
"Ne!" gotovo viknu Konjev. "To ga nee zanimati. Dobro ga znam. Ti ga ne zna."
Morison klimnu.
"To je neosporno tano."
"Sve svoje vreme posveivao je problemu minijaturizacije", nastavi Konjev. "Pretpostavljam, i
sve svoje snove. tavie, u najnovije vreme, nekoliko nedelja pre nego... to se dogodila nesrea,
radio je, mislio, sanjao iskljuivo o vezi izmeu kvanta i relativnosti, o tome kako e minijaturizaciju
i deminijaturizaciju uiniti procesima koji ne zavise od energije."
"Sigurno", upade Morison, ali ako je to bio sluaj, mora da je, ipak, bar neim ukazao u kom

smeru mu se kreu misli."

"Ne, u takvim stvarima se ponaao kao dete. Znali smo o emu razmilja, ali nikad nije
dozvoljavao da proverimo da li je, u svojim razmiljanjima, krenuo sa mrtve tae, i u kom smeru se
uputio. Oboavao je da potpuno zavren proizvod jednostavno istrese u javnost. Sea li se, Natalija,
kako je uivao u tome? To se, na kraju krajeva, dogodilo i sa minijaturizacijom. Kada je konano
neto napisao, kada se nakanio, bio je to tek nagove..."
"Je li to i objavio?" upita Morison mirno.
"Zna i sam da nije", mrknu Konjev prezrivo. "Poverljivi prednacrti bili su dostupni samo onima
koji su za to morali znati. Ni pod kojim okolnostima nisi mogao doznati za to."
"Jurij", umea se Boranova, "ne mora bez potrebe biti toliko zajedljiv. Albert je lan posade, i
na gost. Ne treba da ga smatra pijunom."
"Ako tako misli, Natalija", prihvati Konjev, "onda u redu. Bez obzira na sve, apirov je bio
radoznao, toliko intenzivno radoznao da i Natalija to osea. Jedini predmet njegove radoznalosti
moe biti odnos kvant-relativnost. Ako se dokopamo pojedinosti, bilo kakvih, one e nam posluiti
kao odskona daska za nastavak."
"Misli da emo do tih pojedinosti doi u aksonu?"
"Siguran sam da hoemo." Konjev stisnu pesnice, kao da je spreman da po cenu ivota brani svoje
stanovite.
Morison skloni pogled od njega. On nije bio siguran. Odjednom mu se inilo da mu injenice cure
kroz prste poput peska i da se kreu u neeljenim pravcima.
Pokuao je da to sakrije, ali bio je isto toliko uzbuen kao Konjev.
61.
Oblici u polutami plutali su kraj broda, s obe strane, i nestajali iza njega. Ribozomi? Vlakna?
Morison nije znao odgovor. Iz ove perspektive, iz perspektive glukoznog molekula, nijedan objekat,
pa ni onaj najjasniji, najuobiajeniji, ne bi izgledao prepoznatljiv.
Kretali su se u udnom, neodreenom svetu i Morison nije uspevao, ma koliko da se trudio, da
raspozna okolinu broda, mada je bio prilino dobro upoznat sa elektronskom mikrografijom.
Pitao se da li se negde, van kruga svetlosti sa broda, pojavljuje ogromno, beskrajno veliko oblije
elijskog jedra. Nije udo to je neprimetno, ako je posmatra na tolikom stepenu umanjenja, a pri
tom se nalazi na submikroskopskoj udaljenosti od njega.
On pokua da se usredsredi na neposredno okruenje broda. Ponovo mu se uini da vidi vodene
molekule koji su inili devedeset osam odsto svih molekula u eliji (kao posledica injenice da su
upravo oni sami bili meu najmanjim molekulima u njoj).
Ipak, nije mogao biti siguran. ak i uz toliko napinjanje mogao je da nasluti tek slabano
odsijavanje, verovatno tek poneki foton, odbijen od nekog vodenog molekula i usmeren ka njegovom
vidnom polju. U najboljem sluaju, mogao je da vidi tek jedan ili dva fotona od svakog pojedinanog
molekula.
Odjednom, on postade svestan glave Sofije Kalinjine koja se nagnula prema njemu. Njena kosa
pomilova njegovo lice i on oseti, kao, uostalom, ve u nekoliko navrata, svei miris njenog ampona.
"Ovo je strano, Alberte", ree ona.
Dah joj nije bio prijatan i Morison ne uspe a da ne ustukne.
Primetila je to oito, jer hitro akom prekri usta i promrmlja:
"Oprosti."
Morison lagano odmahnu glavom:

"Ni moj dah nije ba kao miris rue. To je od napetosti, od gladovanja... Moda bi, Natalija,
pomogao gutljaj vode?"
Pie bi nanovo raspodeljeno, u ravnomernim dozama.
Kalinjina podie uvis malu, belu fiolu:
"Je li neko za pepermint?
Morison prui ruku i upita:
"Da li smemo?
Kalinjina baci brz pogled na Boranovu koja, meutim, smo slee ramenima, kao da e rei 'ta me
briga'. Sofija dodade Morisonu bombonu, stavi i sama jednu u usta, i ponovo mu se obrati:
"Ovo je strano, Alberte."
"ta, Sofija?
"Kako moemo dozvoliti sebi da proemo kroz eliju a da je ne istraimo?"
"Cilj misije je jasno odreen."
"Znam, ali moda niko, za ko zna koliko godina, nee imati pristupa ovamo. Moda i nikada. Kada
neko u budunosti sazna za ovaj brod, i sazna kako smo projurili kroz eliju, ne gledajui ni levo ni
desno, pomislie, neizbeno, kakvi smo samo varvari bili!"
aputala je, vrlo tiho, i glave su im bile gotovo priljubljene. Morison oseti kako mu to izuzetno
prija.
Ve je toliko oguglao na sve pretnje koje su proizilazile iz njihovog trenutnog stanja, na sve to
vibriranje nad ambisom mogunosti spontane deminijaturizacije, na smrt koja je dahtala za njima u
svakom pojedinom trenutku, te je mogao sebi dozvoliti da osea zadovoljstvo zbog puke injenice da
se njegove usne nalaze izuzetno blizu jednog ljupkog enskog lica.
Pa, ta s tim? Neka ga njena blizina omami, neka bar na trenutak zaboravi stvarnost.
Morison se priseti snane, jasne slike, koja mu se pokazala pre izvesnog vremena, slike mlade,
boanstvene, nasmeene devojke. Nije raspoznao misao kao svoju sopstvenu, budui da je tako
nenadano dola, neznano otkud, i odmah nestala, i vie se nije vratila; ali ipak je se seao. I oseao je
kako se seanje uurilo u jednom uglu njegovog srca, oseao je njenu prisutnost i toplinu.
On oseti trenutni poriv da je ovla poljubi, samo dodir njegovih usana i njene jagodice; ipak, uspe
da se obuzda. Ako bi ona to pogreno protumaila, ispao bi strahovita budala.
"Ljudi u budunosti e znati da smo imali prioritetan zadatak", ree on, posebno neno. "Oni e
razumeti."
"Pitam se", nastavi Sofija, pa zastade i uputi gotovo uplaen pogled u pravcu Konjeva, koji je i
dalje sedeo, krut kao stena, nesvestan njenog govora, njenih pokreta.
Ona se okrenu ka svom kompjuteru, prebaci ga na pisanu komunikaciju i otkuca na ruskom gotovo
u jednom dahu: JURIJ JE FANATIK KOJI SVE RTVUJE SVOJOJ MANIJI, NEMA
MOGUNOSTI DA ITA MISLI, ALI JE U STANJU DA UBEDI SVAKOGA. Ona izbrisa napisano
i umesto toga otkuca: MI SMO NJEGOVE RTVE.
To 'mi' itaj kao 'ja', pomisli Morison setno. On pogleda, s oklevanjem, u svoj kompjuter. Uinilo
mu se da skeptini talasi ponovo jaaju. On baci pogled napolje, u pokuaju da odredi koliko su
daleko od aksoma; meutim, ponovo se susrete sa tamom i maglom.
I on se prebaci na pisanu komunukaciju i otkuca na ruskom, ali latinicom: I ON JE, SAM, SVOJA
RTVA.
Kalinjina odmah odgovori, gotovo mahnitom brzinom: NE VERUJEM DA LJUDI MOGU BITI
RTVE SEBE SAMIH.
Morison se u tom trenutku s tugom priseti svoje jedine ene, svoje dvoje dece, svoje nemoi da

valjano dokae svoje teorije, ili da smogne snage da se mane orava posla, te otkuca: VERUJEM DA
SMO SVI MI MNOGO VIE RTVE SAMIH SEBE NEGO BILO KOGA DRUGOG i brzo vrati
kompjuter u preanji program.
Istog asa, gotovo izgubi dah: iako se smanjio nivo prijema, talasi su sada bili neuporedivo jai
nego ikad do sada.
Morison zausti da obznani svoje otkrie, ali ga Denjev pretee:
"Jurij, elijska membrana zaokree i mi zaokreemo s njom."
To je to, pomisli Morison. elija se suava prema aksonu i modani talasi su sada enormno
koncentrisani. Njegova naprava, koja je pomou filtera brisala sve ostalo, odsijavala bi talasnu
funkciju skeptinih talasa kroz svu unutranjost broda. A rezultat toga?
"Sada emo videti ta e se desiti", ree Konjev, zadovoljnim glasom. "Alberte, pusti mainu u
pogon, na najjaem nivou."
"Nadam se da e se dogoditi neto to e nam dati odgovor, ili makar, klju za odgovor. Ve mi je
dosadilo da ekam", uzdahnu Boranova.
"Ne krivim te", prihvati Denjev. "Kao to ree moj otac: 'to due eka na odgovor, utoliko e
reenje biti nejasnije.'"
Morisonu se inilo da svaki mii na Konjevljevom telu vibrira poput prenapregnutog betona, u
stanju uzbuenja i oekivanju trijumfa, ali istovremeno je oseao da on sam ne deli to oduevljenje.
62.
Opet je gledao napolje. Ve su duboko zali u akson i sada su plovili niz struju.
U stvarnom svetu akson je bio neverovatno tanuna nit, ali u ovom, minijaturizovanom, bio je to
kanal koji je mogao imati stotine kilometara u preniku. A bio je i dui, mnogo dui nego sama elija.
Plovidba do kraja kanala mogla bi potrajati koliko i put od Zemlje do Meseca, u oba pravca, puta
dvanaest, ili ak i vie. S druge strane, njihova prividna brzina pri minijaturizaciji izgledala im je
kao brzina svetlosti.
Ipak, nije bilo znakova te neverovatne brzine. Brod se kretao niz struju, a u aksonu je bilo mnogo
manje organela i makromolekula nego u samoj eliji. ak i da su u aksonu postojala strukturna
vlakna, nepokretna u odnosu na elijsku membranu, struja i brod sa njom, prohujali bi pored njih
brzinom koja ne bi dozvoljavala ni da se vlakno uvue, ak i ako bi dovoljan broj fotona bio
reflektovan sa njih to, naravno, nije bio sluaj.
Morison, napokon, die ruke. Nije imalo smisla zverati napolje.
Trebalo je, zapravo, da pomno posmatra svoj ekran. Intenzitet skeptinih talasa bio je i dalje u
porastu. Postajalo je teko filtrirati neskeptini materijal. Bio je toliko gust da je, ak, prevazilazio
receptivni kapacitet maine.
tavie, tanka i jasna vibracija skeptinih talasa pretvorila se u seriju neregularnih udara. ak i sa
punim uveanjem, bilo je oigledno da se ne mogu uoiti sve primljene pojedinosti. Morison shvati
da e mu biti potrebno neto slino laserskom tampau, koji se u slinim situacijama alje u pomo
mikroskopu.
Konjev se ponovo odvezao, pokuavajui da gleda u Morisonov ekran.
"Nikada nisam video nita slino", ree on.
"Ni ja", odvrati Morison, "a prouavao sam skeptine talase tokom proteklih dvadesetak godina.
Nita slino, zbilja."
"Znai, bio sam u pravu to se tie aksona?"
"Potpuno, Jurij. Talasi su se predivno zbili."

"Odlino. A znaenje?"
Morison bezpomono rairi ruke.
"E, tu lei zec. Razumljivo je da ne mogu da objasnim neto to nikada ranije nisam video."
"Ne, ne, ne", nestrpljivo odvrati Konjev. "Ti se usredsredi na ekran, a ja u na indukovane poruke.
Nai umovi su sada receptori, na isti nain kao i tvoja maina. ta prima? Slike? Rei?"
"Nita", odgovori Morison.
"To je nemogue."
"A ti, prima li ti neto?"
"To je zbog tvoje maine. Podeena je prema tebi."
"Da, ali, rekao si da si primao slike."
U to se umea suvi Denjevljev glas:
"Moj otac je govorio: 'Ako hoe da uje, mora da pone da oslukuje.'"
"Denjev senior je, ovog puta, bio u pravu", primeti Boranova. "Nita i neemo primiti ako
nastavimo da viemo i svaamo se."
Konjev duboko udahnu vazduh i ree sa prepredenom lakoom, tako netipinom za njegov glas:
"Pa, dobro. Hajde da se koncentriemo."
Nepriroda tiina spusti se na brod, a onda odjednom, Kalinjina uskovitla vazduh sa samo nekoliko
rei:
"Nemamo vremena."
"Nemamo vremana za ta, Sofija?" upita Boranova.
"To sam osetila: 'Nema vremena.'"
"Misli da je stiglo od apirova?" upita Morison.
"Ne znam. Je li to mogue."
"Za trenutak sam i ja osetila slinu misao", ree Boranova. "Pomislila sam, stoga, da bi moda
bolji nain za reenje problema bio da prouimo zabeleene skeptine talase na ekranu i da ekamo
na eventualne nagle promene. Moda upravo te promene, a ne sam tok talasa, indukuju slike. A onda
mi je prolo kroz um da bi ekanje moglo potrajati strano dugo i da nemamo vremena."
"Drugim reima", ree Morison, pomislila si: 'Nemamo vremena.'"
"Da", odvrati Boranova. "Ali to je bila moja misao."
"Otkud zna, Natalija?" insistirao je Morison.
"Poznajem svoje misli."
"I svoje snove. Ali ponekad se snovi zanu delovanjem spoljnog stimulansa. Pretpostavimo, ipak,
da si primila misao: 'Nemamo vremena.' Poto nisi navikla da prima tue misli, brzo gradi lanac
slobodnih asocijacija koje su, sve, usmerene u odreenom pravcu: da u tebi izazovu oseaj kako si
svojom glavom dola do toga."
"Moe biti. Ali Alberte, kako emo zasigurno znati?"
"Nisam siguran, ali eto, i Sofija je pomislila na istu stvar. Pitaemo i nju, da li je i ona do te misli
dola na slian nain."
"Ne", odgovori Kalinjina. Pokuala sam da ne mislim ni na ta, u prazno. Misao je, jednostavno,
dola."
"Ja nisam osetio nita", ree Morison. "Ti, Jurij?"
Konjev zavrte glavom, mrtei se estoko, oigledno zavidei ostalima.
"Ni ja."
"U svakom sluaju", nastavi Morison zamiljeno, "moda sve to nema veze. Natalija misli da je to
prirodan rezultat niza prethodnih pomisli i dalje, sasvim povrna misao. ak i da se ta misao i zaela

u apirovljevom mozgu, i tamo bi mogla biti sasvim povrna."

"Moda", ree Konjev, "a moda i ne. itav njegov ivot i um bili su zaokupljeni problemima
minijaturizacije. Nee on misliti ni na ta drugo."
"Stalno to ponavlja", ree Morison, "moda je u pitanju samo romantina besmislica. Niko ne
misli samo na jednu stvar. ak ni najzatelebetaniji Romeo ne bi mogao itavog ivota da oblee oko
svoje Julije. Neki udaljeni zvuk, i njegov um bi istog asa bio odvuen na drugu stranu."
"Bez obzira. Sve to apirov kae moramo uzeti kao potencionalno znaajno."
"Potencionalno", naglasi Morison. "A ta ako je radio na proirenju teorije o minijaturizaciji i
shvatio da nema vremena, da nema vremena da svoj rad privede kraju?"
Konjev zatrese glavom, vie da bi odagnao neprijatnu misao nego da bi opovrgao Morisonove
rei.
"Razmotri i ovu pretpostavku: ta ako se apirovu uinilo da bi svaka minijaturizacija koja
podrazumeva poveanje brzine svetlosti proporcionalno smanjenju Plankove konstante, izazvala
trenutnu promenu, bez ikakvog utroka vremena? I naravno, ukoliko bi se brzina svetlosti beskrajno
uveala, neizbeno bi se uveala brzina svakog objekta bez mase ili sa zanemarljivom masom. U
stvari, vreme bi se ukinulo i apirov bi mogao ponosno zakljuiti kako 'vreme ne postoji'."
"Prilino nategnuto", porimeti Boranova.
"Naravno", odgovori Konjev, "ali je vredno razmiljanja. Moramo zapamtiti i zabeleiti svaku
primisao do koje doemo, koliko god bila maglovita, koliko god beznaajna."
"Upravo to i nameravam, Jurij", ree Boranova.
"Molim opet za tiinu. Daj da vidimo moemo li uhvatiti jo neto."
Morison se upe iz sve snage da se koncentrie, vrsto zatvorenih oiju, tek sa malenim, uskim
prorezom, uperenim na Konjeva, koji uzdahnu i proapta:
"Neto mi se neprestano namee... Nu puta c jednako je m kroz s..."
"I meni se javilo", ree Morison, "ali sam mislio da je to MC 2."
"Nije", proita Konjev. "Pokuaj ponovo."
Morison se sav stisnu, pometen u potpunosti, a onda ree:
"U pravu si, evo ga! Nu puta c jednako m kroz s. ta to moe biti?"
"Ko to moe odmah rei! Ipak, ako je bio apirovljev um, onda to neto i znai. Moemo
pretpostaviti da je nu radijaciona frekvencija, c brzina svetlosti, a m kroz s uobiajena masa, to jest,
masa u stanju mirovanja pri normalnim okolnostima. U svetlosti..."
Boranova odmah podie ruke, upozoravajui, neumoljivo. Konjev zastade i dodade, pomalo
nesigurno:
"Ali to je ni tamo ni ovamo."
Morison se nasmeje.
"Poverljiv materijal, a, Jurij?"
"Kako to", javi se Denjev, sa neuobiajnom mrzovoljnou, "da vi ujete sve te stvari o vremenu
i prirodnoj masi, a ja ne ujem nita. Znai li to da ja nisam naunik?"
"Sumnjam da je to razlog", odgovori Morison. "Svaki mozak je razliit. Moda ih ima raznih, kao
to ima raznih krvnih grupa. Krv je krv, ali pri transfuziji, mora obratiti panju. Mogue je da se tvoj
mozak nigde ne ukrta sa apirovljevim."
"Samo moj mozak?"
"Ne samo tvoj. Verovatno da postoje milijarde mozgova koji od apirovljevog ne mogu da prime
nikakvu poruku. Primetio si, valjda, da Sofija i Nataa primaju iste stvari, koje Jurij i ja nismo u
stanju da registrujemo i obrnuto."

"Dva mukarca i dve ene", zabrunda Denjev. "A ta sam onda ja?"
"Gubimo vreme, Arkadije", oglasi se Konjev nestrpljivo. "Hajde da ne diskutujemo ba o svemu
za ta se zakaimo. Treba jo puno da oslukujemo, a sve je manje i manje vremena za to. Ako se
koncentrie jo snanije, Arkadije, uhvatie, moda, i ti neto."
Tiina.
Povremeno bi se prekidala kada bi neko u brodu proaptao da je uhvatio nekakav sled rei ili da
mu se javila neka slika u umu. Denjev se oglasi samo jednom:
"Ja imam samo utisak gladi, ali moda je to samo moja roena glad."
"Bez sumnje", suvo odvrati Boranova. "Pomisli na to da e, kada iziemo odavde, dobijati repete
za svaki doruak i veeru, i neograniene koliine votke."
Denjev se samo pohlepno nasmei na tu pomisao.
"ini mi se da neemo doi ni do ega, matematikog ili nekog drugog porekla. Siguran sam da
ak i apirov mora imati puno, puno misli vezanih za njegove privatne stvari."
"Bez obzira", odreza Konjev. "Sluajmo dalje."
"Koliko jo, Jurij?"
"Do kraja aksona. Do samog kraja."
"Namerava li da nas sprovede kroz sinapse, ili misli da se vratimo istim putem?" upita
Morison.
"Prii emo sinapsama to je vie mogue. To e nas dovesti u neposrednu blizinu sledee nervne
elije, i moe se dogoditi da skeptine talase bude mogue jo lake registrovati tu, na toj vitalnoj
taki prenosa impulsa."
"Da, da, Jurij, ali ti nisi kapetan. Nataa, leptiriu, slae li se sa ovim?"
"to da ne? Jurij je u pravu", odgovori ona. "Sinapsa je jedinstvena po mnogo emu, a mi o njoj
ne znamo nita."
"Pitam samo zato to je polovina nae energije ve utroena. Koliko dugo jo mislimo da
ostanemo u organizmu?"
"Dovoljno dugo", ree Boranova. "U svakom sluaju, stii emo do sinapse."
I tina se ponovo spusti na brod.
63.
Brod nastavi svoj put kroz zastraujue dugi akson. Konjev je i dalje izdavao uputstva:
"Sve to osetite, recite naglas. Imalo to smisla ili ne, bila to jedna re ili itav pasus. Ako je slika,
opisujte je. ak i ako mislite da je misao vaa, govorite, ako imate i najmanjih sumnji."
"Zauzvrat e dobiti samo blebetanje", proguna Denjev, i dalje neraspoloen zbog svoje
nesposobnosti da bilo to uoi.
"Naravno, ali dve ili tri suvisle misli isplatie sve ostalo. A opet, neemo znati ta je suvislo ako
ne budemo znali sve."
"Znai, ako osetim neto to ne pripada meni, priam naglas?" upita Denjev.
"Naroito ti. Ako si toliko neosetljiv, kao to izgleda, sve to dopre do tebe moe biti od
presudnog znaaja. A sada, molim vas, tiina. Svaki sekund koji potroimo u razgovoru moe znaiti
da smo propustili ono glavno."
I opet, rastrzane, izolovane reenice se nastavie. Morisonu se uini da sve zajedno zbilja nema
smisla.
Iznenaenje nastade, za trenutak, kada Kalinjina objavi:
"Nobelova nagrada!"

Konjev je naglo pogleda, zausti da neto kae, a onda, kao da se neeg prisetio, outa.
Morison, nastojei da izbegne ton poruge, upita:
"Jesi li i ti, Jurij, osetio to isto?"
"Gotovo u istom trenutku", odgovori ovaj, klimnuvi potvrdno.
"Znai, prvo proimanje izmeu mukarca i ene u brodu", ree Morison. Pretpostavljam da je to
u vezi sa apirovljevim pokuajem da unapredi teoriju minijaturizacije."
"Bez sumnje. Ali Nobelova nagrada mu nije ginula ni za prethodna dostignua na tom polju."
"Koja su, meutim, svrstana meu tajne i stoga ostala nepoznata."
"Da, ali kada se proces usavri, vie to nee biti."
"Nadajmo se", sarkastino dobaci Morison.
"Nismo nita vie tajanstveni nego vi, Amerikanci", ne izdra Konjev.
"U redu, neu da se svaam", nasmei se Morison iroko, to Konjeva, koji ga je gledao preko
ramena, kao da iznervira jo vie.
Najednom, Denjev uzviknu:
"Hoking!"
Morison iznenaeno podie pogled. Ovo nije oekivao.
"ta kae, Arkadije?" upita Boranova, sa prizvukom nezadovoljstva u glasu.
"Rekao sam, Hoking!" ponovi Denjev, gotovo se pravdajui. "Odnekud je doleprala u moj um.
Rekli ste da kaem ta god osetim."
"To je engleska re. Hoking znai pljuvanje", ree Boranova.
"Ili prodavanje", veselo dodade Morison.
"Ne znam toliko engleski da bih znao tu re. Mislio sam da je to neije ime", ree Denjev.
"I jeste", dobaci Konjev, sa malom nelagodnou. "Stiven Hoking. Veliki engleski teoretski fiziar
od pre jednog stolea. I ja sam mislio na njega, s tim to sam bio uveren da su to moje misli."
"Odlino, Arkadije. To moe biti korisno", ree Morison.
Denjev se odmah osmehnu.
"Znai, ipak nisam ba sasvim beskoristan, ha? Kao to ree moj otac: 'Koliko god da su
malobrojne rei mudraca, valjano je sasluati ih.'"
Nekih neodreenih pola asa kasnije, Morison tiho progovori:
"Stiemo li do bilo ega, uopte? ini mi se da nam rei i slike ne govore ba nita. Nobelova
nagrada nam govori, to je i bilo za oekivati, da ju je apirov imao na umu, ali to znamo od ranije.
Hoking nam kae da je rad tog fiziara bio znaajan, verovatno, kao osnova za nadgradnju teorije
minijaturizacije, ali nam ne kae i usled ega."
Ovog puta se nije pobunio Konjev, iako je Morison oekivao napad s te strane, ve Boranova.
Konjev se, verovatno, spremio da odgovori, ali je pustio da dama ovog puta ponese teret.
"Alberte", poe ona, "imamo posla sa neverovatnim kriptogramom. apirov je ovek u komi i
njegov mozak ne funkcionie na disciplinovan, uobiajen nain. On se, u onim segmentima u kojima
je ostao zdrav, moda iskri, premda sasvim nasumino. Mi stoga sakupljamo sve, bez predrasuda, i
sve e biti proueno, imajui u vidu teoriju minijaturizacije. Oni koji je poznaju uoie neki smisao
tamo gde ga, recimo, ti nee videti. I jedan daak znaenja, na jednom kraju, moe biti poetak
rasvetljavanja koje e se proiriti na sve. Ovo to radimo, stoga, ima smisla, i kao postupak je
ispravno."
"Pored toga, Alberte", nastavi Konjev, "postoji jo neto to moemo pokuati. Pribliavamo se
sinapsi. Ovaj e se akson zavriti i rasplinuti u mnogostruka vlakna, od kojih e se svako ustremiti ka
dendritu susedne elije, iako ga nee dodirnuti."

"To znam", nestrpljivo odvrati Morison.

"Dalje: nervni impuls, ukljuujui i skeptini talas, mora da preskoi taj maleni jaz sinapse. U tom
trenutku dominantne misli su manje ometane od strane drugih, sporednih. Ako mi preskoimo taj jaz,
nai emo se, makar samo za kratko, u poloaju da otkrijemo ono to traimo uz manje ometanje
sporednih misli."
"Ozbiljno?" upita Morison. "To smanjenje ometanja je novost za mene."
"Rezultat je mukotrpnog sovjetskog istraivanja na tom polju."
"Ah!"
Konjev opet prasnu:
"ta ti znai to, ah? Sprda se sa vrednou istraivanja?"
"Ne, ne."
"Naravno da se sprda. Sovjetsko istraivanje, znai, nije ozbiljno."
"Samo sam hteo rei da nita ne znam, niti da sam ita proitao o tome", izjavi Morison
odbrambeno.
"Istraivanje je obavila Madam Nastjaspenskaja. Pretpostavljam da si uo za nju?"
"Jesam", uo sam.
"Ali ne ita njene lanke, zar ne?"
"Jurij, ne mogu da drim korak ak ni sa literaturom na engleskom, a kamoli..."
"E pa, kada se ovo zavri, postarau se da dobije njena sabrana dela ne bi li se malo obrazovao."
"Hvala, ali kad smo ve kod toga, rekao bih da mi rezultat tog istraivanja deluje prilino udno.
Ako izvesne vrste mentalne aktivnosti bolje prelaze preko sinapsi nego neke druge, u tom sluaju,
imajui u vidu da u mozgu ima vie stotina milijardi sinapsi, samo bi jedan deli svih ljudskih misli
bio sposoban da nae svoj put."
"Nije uopte tako jednostavno", obrusi Konjev. "Sekundarne misli se ne briu. Nastavljaju se na
niem nivou intenziteta i ne opadaju beskonano. Sve to se deava je sledee: u neposrednoj blizini
sinapse vane misli su, za jedno kratko vreme, unekoliko ojaane."
"Ima li dokaza za to? Ili je u pitanju samo hipoteza."
"Ima dokaza, vrlo suptilnih. Jednog dana, siguran sam, kada minijaturizacija uzme maha, ti e
dokazi biti mnogo ubedljiviji. U svakom sluaju, ima nekih ljudi kod kojih je ovaj 'efekat sinapse'
mnogo izraeniji nego kod drugih. Kako bi, drugaije, bilo mogue da kreativne osobe uspevaju da
toliko dugo i snano ostanu usredsreene na neto, osim ako im trivijalnosti manje ometaju umne
procese? I zato su, nasuprot tome, briljantni umovi, gotovo po tradiciji, istovremeno i veoma
rasejane osobe?"
"Odlino. Ako neto pronaemo, neu se vie raspravljati."
"Ali ta emo kad stignemo do kraja aksona?" upita Denjev. "Struja koja nas nosi napravie
polukrug, pa emo se istim ovim putem vratiti, uz drugi zid aksona. Treba li da se probijem pravo
napred, kroz opnu?"
"Ne, naravno ne", odgovori Konjev. "Otetili bismo eliju. Moraemo da poprimimo elektronski
kod acetilholina. On premosti nervni impuls preko sinapse."
"Sofija, moe li brodu dati kod acetilholina?" upita Boranova.
"Mogu, odgovori Kalinjina. Ali ne postaju li acetilholinski molekuli aktivni kada se nau van
elije?"
"Bez obzira, mogue je da elija razpolae mehanizmom pomou koga ih izbacuje iz sebe.
Pokuaemo."
Na izgled beskrajni akson i dalje se pruao prema njima.

64.
No, odjednom mu se ukaza i kraj. Nikakvog prethodnog upozorenja nije bilo.
Konjev ga prvi primeti. On je gledao, i znao je ta gleda, ali Morisonu, svejedno, pripisa to u
zaslugu. Jer i on je gledao, i nije primetio kada je nailo.
Ipak, Konjev je sedeo napred, dok je Morison bio primoran da mu izviruje preko ramena. Ipak, to
nije bilo dovoljno kao izvinjenje.
Pri nejasnom svetlu koje je isijavao sam brod bilo je jasno da se pred njima nalazi udubljenje, ali
da struja, ipak, iz nekog razloga, zaokree u drugom pravcu.
Akson je poinjao da se grana u dendrite, poput onih na drugom kraju neurona, na onom kraju gde
se nalazilo jedro elije. Dendriti na ovom kraju elije bili su malobrojniji i tanji; ali svejedno, bili su
tu. Bez sumnje, jedan deo elijske tenosti isticao je u njih, ali brod se nalazio u samoj matici i nije
bio u poloaju da rizikuje. Trebalo je da se otisnu u prvi dendrit na koji naiu, ako je to bilo mogue.
"Ovamo, Arkadije, ovamo!" povika Konjev pokazujui prstom, i tek u tom trenutku ostatak posade
shvati da su stigli do kraja aksona. "Pali motore i kreni ovamo!"
Morison zau predenje motora koji su brod sada potiskivali ka jednoj ivici struje. Dendrit ka
kome su se ustremili predstavljao je, iz njihove perspektive, samo cev, veliku cev, budui da su
mogli da uoe samo jedan deo svoda koji je oznaavao ulaz.
Nastavili su da mu se primiu, i Morison posle izvesnog vremena postade svestan da je svu
inercionu silu svog sopstvenog tela usmerio ka kanalu, kao da je eleo da pripomogne mainama
broda.
Glavno pitanje nije bilo naprosto stii do cevi, oslobaajui se, pri tom, malo po malo matice,
ve, zapravo, izbei vodene molekule koji su se u blagim lukovima okretali i vraali u pravcu odakle
su doli.
Brod napokon uspe da prevlada kontrastruju, i odjednom bi prosto gurnut u otvor cevi.
"Iskljui motore", naloi Konjev uzbueno.
"Ne jo", promumla Denjev. "Moda smo jo suvie blizu kontrastruje. Pusti da se jo malo
pribliim zidu."
On to i uini, i to ne potraja dugo. Sada su se preteno kretali niz struju, oseajui tek ponegde
suprotnu silu. I kada konano iskljui maine i zagladi svoju vlanu, prosedu kosu, Denjev duboko
odahnu i ree:
"Sve to inimo doprinosi da nam energija ne curi, ve istie! Jurij, ogranieni smo, ogranieni!"
"O tome emo brinuti kasnije", odbrusi nestrpljivo Konjev.
"Zbilja?" podrugnu se Denjev. "Moj je otac uvek govorio: 'Kasnije, obino znai prekasno.'
Natalija, reci i ti neto. Ne verujem Juriju kada je u pitanju njegova procena naih energetskih
zaliha."
"Smiri se, Arkadije. Ja u se pobrinuti za to. Jurij, dendrit nije suvie dug, zar ne?"
"Ubrzo emo stii do kraja, Natalija."
"U tom sluaju, Sofija, pobrini se za elektronski kod acetilholina im bude dat znak."
"Da, dae mi znak, zar ne?"
"Neu, Sofija. Sigurna sam da e Jurij zaurlati kao Kozak kada kraj dendrita bude na vidiku. U
tom trenutku e promeniti kod."
Nastavili su da se kreu kroz zavrnu cev neurona u koji su kroili pre mnogo vremena. Morisonu
se uini da, usled suavanja dendrita, moe da uoi i svod nad svojom glavom, ali to je bila samo
varka. Zdrav razum mu je govorio da, ak i kad je najsueniji, dendrit mora biti irok bar nekoliko

kilometara (sa stanovita, naravno, molekula).

Kao to je Boranova i predvidela, Konjev zbilja podie glas i viknu, krajnje nesvestan ta upravo
ini:
"Eno zavretka. Brzo! Acetilholinski kod, pre no to bude kasno."
Prsti Kalinjine zaigrae po tastaturi. Unutra, u brodu, nije bilo nikakvog znaka koji bi ukazivao na
bilo kakvu promenu, ali pred njima se nalazio acetilholinski receptor, preciznije, stotine i stotine
receptora i kodovi se uspostavie, pozitivan za negativan i obrnuto, te dodir broda i receptora bi
jasan i snaan.
Izvueni su iz struje i prosto usisani kroz zid dendrita. Tokom nekoliko narednih minuta plutali su
kroz meuelijski prostor, izmeu dendrita koji su upravo napustili prema susednom dendritu, prema
susednoj eliji.
Morison nije video gotovo nita. Oseao je kako brod klizi napred, kroz sloenu proteinsku
strukturu. A onda ugleda konkavni oblik pred sobom, kao i kada je brod ulazio u prethodni neuron.
Konjev odveza svoj pojas i ustade (oigledno, bio je suvie uzrujan da bi mogao mirno da sedi).
A onda izgovori, gotovo mucajui:
"Prema hipotezi Nastjaspenskaje, proiavanje i prijem vanih misli naizrazitiji su neposredno
posle sinapse. Kada se elijsko telo priblii, razlika se smanjuje. im se naemo u dendritu koji je
pred nama, otvorite svoje umove. Budite spremni na sve. Sve to osetite recite naglas. Opisujte slike.
Snimiu sve to izgovorite. I ti, Arkadij. I ti, Alberte. Ulazimo. Poinje!"

SAM!
Smrt jeste neto uasno; ali kao da ju je lake podneti ako si u dobrom drutvu.
Denjev senior
65.
Morison je, dodue, pratio ta se deava, ali sa primetnom neizvesnou. Nije smatrao da je
potrebno da aktivno uestvuje. Ipak, mislio je, ako bi mu neto vano prolo kroz um, ne bi se
dvoumio da to i objavi. Jer bi se u suprotnom ponaao neprofesionalno.
Kalinjina je, sa njegove leve strane, delovala snudeno i besposleno je dobovala prstima. On se
nagnu ka njoj i proapta:
"Jesi li nam vratila kod L-glukoze?"
Ona utke klimnu.
"Poznaje li hipotezu Nastjaspenskaje?" nastavi on.
"Nije iz mog podruja. Nisam nikada nita ula o njoj."
"A veruje li u nju?"
Kalinjina, meutim, veto izbee zamku.
"Nisam dovoljno struna da bih verovala, ni da ne bih. Ali on veruje, jer eli da veruje."
"Osea li ta?"
"Nita intenzivnije nego pre."
Denjev je, naravno, bio tih. Boranovoj bi, s vremena na vreme preko usana prela po koja re,
ali pomisli Morison, krajnje neubedljivo. Izgleda da je samo Konjev jo bio pun entuzijazma. U
jednom trenutku, on povika:
"Jeste li uli? Je l' neko uo? Cirkularni ritam! Cirkularni ritam!"
Niko mu ne odgovori. Posle izvesnog vremena, Morison zapita:
"ta misli da to znai, Jurij?"
No, ne dobi nikakav odgovor. ak i Konjev napokon utihnu, i stade da zuri napred, osmatrajui
kako se brod kree kroz fluidnu struju.
"Pa, Jurij", oglasi se Boranova.
Konjev, pod prinudom, odgovori rapavim glasom:
"Ni je ne razumem."
"Jurij, sinko", poe Denjev, "ini mi se da je ovaj neuron vrlo nevaljao i da, tavie, zabuava.
Moraemo da probamo sa nekim drugim, i moda, jo nekim. Onaj malopreanji je morao biti tek
puka poetnika srea."
Konjev ga ljutito pogleda.
"Nemamo posla sa pojedinanim elijama. Nalazimo se u elijskoj grupi, oko milion njih, ili vie,
koja, ako je suditi prema Albertovoj teoriji, predstavlja centar kreativnog miljenja. Ono to 'misli'
jedna, to 'misle' i sve ostale, sa beznaajnim varijacijama."
"Pravilno", saglasi se Morison.
"Znai, neemo ispitivati eliju po eliju?" navaljivao je Denjev.
"To bi bilo beskorisno", odgovori Morison.
"Odlino", izgovori Denjev i huknu, "jer u suprotnom ne bismo imali dovoljno energije, a ni
vremena. Pa, ta emo sad?"
U tiini koja nastupi, zau se ponovo Konjevljev glas:

"Ne razumem, i dalje. Moda je mogue da Nastjaspenskaja grei."

U tom trenutku, Kalinjina sa odlunim izrazom na licu, razveza svoj opasa i ustade:
"elim neto da kaem, i molim vas da me ne prekidate. Natalija, sluaj me. Daleko smo stigli.
Ovo je eksperiment koji je trebalo izvriti, iako je, prema mom miljenju, od poetka bio osuen na
neuspeh. Pa, ini mi se da nismo uspeli."
Ona uperi prst na Konjeva, ne gledajui ga izravno.
"Neki od nas bi eleli da uobliavaju Vaseljenu po svom nahoenju. Sve to im ne odgovara
nastojae da izmene istom snagom volje, zaboravljajui pri tom da je Vaseljena neto to se nalazi
van domaaja linih elja, ma koliko se trudili da joj ih nametnemo.
Ja ne znam da li je Nastjaspenkaja u pravu, ili da li moda grei. Ne znam ni da li su Albertove
teorije ispravne ili nisu. Ali jedno znam: i ona i on zasnovali su svoje teorije imajui u vidu zdrav,
'ispravan' ljudski mozak. Mozak akademika apirova nije zdrav. Dvadeset procenata njegovog tkiva
ne funcionie, mrtvo je. Ostatak je, sudei prema tome da koma u kojoj se nalazi traje nedeljama,
verovatno ve poprilino oteen.
Svaki razuman ovek doi e do zakljuka da apirov u ovom trenutku nije sposoban da misli kao
normalno, razumno bie. Njegov mozak je vojska, poraena i neorganizovana. Fabrika iz koje izlaze
defektni proizvodi. On, mozak, povremeno, nasumino zaiskri, emitujui razlomljene misli, zguvane
fragmente, otpadne materije seanja. Neki ljudi", ona ponovo uperi prst, "to ne ele da priznaju ak ni
sebi samima, jer veruju da e se, ukoliko navaljuju i insistiraju dovoljno agresivno, oigledno
povui, a nemogue zauzeti njegovo mesto."
I Konjev se odvezao i sada je stajao. On se lagano okrenu i pogleda u Kalinjinu. (Morison je bio
zapanjen: zaista ju je gledao. I na njegovom licu nije bilo vidljivog znaka besa, mrnje ili prezira.
Bio je to, Morison bee siguran, potiten, gotovo samosaaljiv pogled.)
Ali mu je glas, kada je progovorio, obraajui se Boranovoj, bio i dalje tvrd i neumoljiv:
"Natalija, da li je ita slino ovome to smo sada uli razmatrano pre polaska na put?"
"Pita li me to, Jurij, da li je Sofija neto slino rekla pre ovog trenutka?! Ne, nije."
"Ima li kakvog razloga da doputamo da nas lanovi posade koji nemaju vere u poduhvat
odvraaju od njega? Pitam, dalje, zato su se ti lanovi posade uopte i otisnuli na ovaj put?"
"Zato to sam naunik", prasnu Kalinjina, takoe se obraajui Boranovoj. "Zato to sam elela da
ispitam uticaj vetakih elektronskih kodova u biohemijskom okruenju. To je rezultiralo uspehom, te
se, stoga, s mog stanovita, ovaj poduhvat moe smatrati uspenim. I s Arkadijevog, isto tako, jer se
brod pod njegovim rukama ponaao kako treba, i za Alberta, takoe, jer on sada ima vri oslonac
za svoje teorije, pa i za tebe, Natalija, jer si nas dovde dovela bez problema, i sva je prilika da e
nas bez problema i izvesti odavde. Ali za jednog od nas", prst se ponovo optuujui podie, "ovo
putovanje nije bilo uspeno, i njegova lina mentalna higijena bila bi mu vrlo zahvalna kada bi se
pomirio sa neuspehom."
(Pa, dobro mu je vratila, pomisli Morison.)
No, Konjev ne ustuknu pred napadom. Naprotiv, glas mu je bio ledeno miran:
"Stvari ne stoje tako, usprotivi se on", ponovo se obraajui Boranovoj. "Istina je upravo suprotna
onome to se ovde tvrdi. Od samog poetka je bilo jasno da se apirovljev mozak nee ponaati
onako kako bi to inio da nije pretrpeo nikakva oteenja. Od ranije smo znali da e do nas, putem
talasa, stizati i misli od vitalnog znaaja, ba kao i besmislice. Da, znali smo. Nadao sam se da e
nam se primarne misli ukazati snanije i izrazitije neposredno po prelasku sinapse. Tu smo
iznevereni. To, meutim, nikako ne znai da je zadatak to stoji pred nama neostvarljiv, ve da je
samo unekoliko otean.

Ve smo napabirili oko stotinu reenica i slika iz apirovljevih misli. Nemojte zaboraviti nu puta
c jednako je m kroz s, to mislim da je od najveeg znaaja. Tu misao svakako neemo proglasiti za
besmislicu, zar ne?"
"Jesi li razmatrao mogunost, Jurij, da je taj matematiki fragment rezultat neega za ime je
apirov tragao i pri tom proglasio beznaajnim?" upita Boranova.
"Jesam, razmatrao sam i tu mogunost. Ali zbog ega bi se onda taj fragment zakaio za njegov
um? U svakom sluaju, stvar je vie nego vredna daljeg razmatranja. Pomislite, samo, koliko se toga
to trenutno smatramo bespredmetnim, od onoga to imamo, kao podatak, moe pokazati presudnim,
osvetljeno iz pravog ugla? Ako nastavimo dalje, moda emo dobiti priliku da popunjavamo prazna
mesta u slagalici. Jedno je, meutim, sasvim sigurno, a to je da u ovom trenutku nemamo nikakvog
razloga da na poduhvat proglasimo neuspenim. Bilo koji segment poduhvata."
Boranova lako klimnu glavom.
"Pa, nadajmo se, Jurij, da si u pravu. Ali kao to je Arkadij ve pitao, ta nam je sada initi? ta
po tvom miljenju treba da inim?"
Primetno oputeniji, Konjev nastavi:
"Postoji jedna stvar koju jo nismo isprobali. Probali smo sa detekcijom van neurona, unutar
neurona, unutar aksona, dendrita, neposredno posle sinapse. Meutim, svi ti pokuaji injeni su iz
unutranjosti broda, unutar zidova koji se moda ponaaju kao izolatori."
"Koliko shvatam tvoj predlog, eli da pokuamo sa detekcijom izvan broda, u samoj elijskoj
tenosti? Priseti se da bi osmatra i dalje bio omeen ronilakom opremom."
"Plastina odora nije toliko debela kao zidovi broda i izolacioni efekat e, prema tome, biti
neuporedivo slabiji. Osim toga, sam kompjuter ne mora da se nalazi u unutranjosti odela."
Morison oseti, vrlo jasno, znak za uzbunu.
"A koga ima na umu za taj poduhvat?"
Konjevljev hladni pogled zaustavi se na njemu.
"Postoji, Alberte, jedna jedina mogunost. Kompjuter je u potpunosti tvoj proizvod i usklaen je
sa tvojim mozgom. Ti si, dakle, najosetljiviji na apirovljeve misli. Bilo bi, dakle, naprosto
sumanuto, poslati napolje nekog drugog. Odgovor na tvoje pitanje glasi: tebe imam na umu."
66.
Morison oseti kako mu se creva vezuju u vor. Ne! Ne to! Ne mogu to jo jednom od njega traiti!
On pokua da to i izgovori, ali usta kao da su mu se potpuno osuila i to u magnovenju. Uspeo je
da iz sebe istisne tek neko jedva razgovetno krkljanje. Kroz misao mu proe injenica da je poeo da
veruje kako vie nije straljivac ve hrabri avanturista u pohodu kroz modanu eliju no, strahovi mu
se, odjednom, potpuno, vratie.
"Ne to!" zau se krik, ali to nije bio njegov glas. Jer ovaj je bio vii za oktavu. Bila je to
Kalinjina.
Zurila je u Boranovu, bleda lica, pridravajui se rukama za naslon sedita:
"To ne, Natalija!" uzvikivala je uzbueno, dok su joj se grudi nadimale. "Predlog je kukaviki!
Jadni Albert je jednom ve bio izvan broda. Gotovo da se nije vratio iv, a da nam se nije vratio,
verovatno bismo jo traili put iz pogrenog kapilara, i verovatno do nervnih elija nikada ne bismo
ni stigli! Zato bi on morao da to uini jo jednom? Sasvim je sigurno da je sada red na nekog drugog,
a poto je to njegova ideja (niko nije osetio potrebu da postavi pitanje: 'ko, on') neka on to i izvede.
Zato bi to traio od nekog drugog?"
Morison pronae malo snage da, mimo svojih strahova, postavi sebi pitanje da li je ovaj izliv

Kalinjine bio posledica njenih oseanja prema njemu ili ga je tako ustro uzela u odbranu jedino
stoga to je iznenada dobila priliku da se Konjevu jo jednom suprotstavi. Negde, u najskrivenijem
kutku svoga uma, Morison je bio dovoljno pragmatian da ipak presudi u korist ovog drugog.
Konjevljevo lice postajalo je sve zakrvavljenije dok je Sofija govorila.
"Nema u tome nikakvog kukaviluka!" (Naglasio je tu re, da bude jasno kako ga je to najvie
pogodilo.) "Moj predlog predstavlja jedinu razumnu mogunost. Ako bih ja kroio napolje, to bih i
mogao i bio spreman da uinim, morao bih upotrebiti Albertovu mainu, koja, meutim, ako je ja
budem koristio, nee pokazati svoje optimalne performanse. Nemamo izbora. To mora biti neko ko
moe da iz maine izvue najvie. Ne postavlja se, uopte, pitanje ko je to, suvie je jasno."
"Tano", sloi se Morison, ali tek poto se uverio da ga glas nee ponovo izdati. "Meutim, nema
razloga za pomisao da e prijem talasa izvan broda biti bolji nego iz broda."
"Onoliko koliko nema, toliko i ima razloga", odvrati Konjev. "Osim toga, kao to je Denjev
rekao, zalihe energije nam se smanjuju. Kao i vreme, uostalom. Nemamo vremena za premiljanje.
Morae da izie iz broda, kao i proli put i to odmah."
Morison izgovori dubokim glasom, nadajui se da e to moda biti poslednja re:
"ao mi je. Ja iz broda ne izlazim."
Ali u tom trenutku, Boranova kao da se konano odluila.
"Alberte, bojim se da e morati", ree ona tiho.
"Ne."
"Jurij je u pravu. Samo ti i tvoja maina moete nam dati podatke koje traimo."
"Siguran sam da nee biti nikakvih informacija."
Boranova odbrambeno isprui ruke.
"Moda si u pravu, ali takve stvari ne ostavljaju se sluaju. Hajde da probamo."
"Ali..."
"Alberte", nastavi Boranova, "obeavam ti, kad se vratimo u spoljni svet, da e tvoje zasluge, tvoj
udeo u poduhvatu, kad tome doe vreme, biti u najveoj meri istaknuti. Bie poznat kao ovek koji
je nainio teoriju miljenja, ovek koji je izumeo mainu koja mu pomae da u praksi primenjuje
svoju teoriju, kao ovek koji je spasao brod od propasti u kapilaru, i najzad, kao ovek koji je otkrio
smisao apirovljevih misli iziavi u neuron, kao to je to uinio i u krvnom sistemu."
"Hoe da kae, ako odbijem, ta istina nikada nee biti obelodanjena?"
"Prisiljava me da se ponaam pokvareno", uzdahnu Boranova, i to naoigled svih. "Vie bih
volela da mi nisi postavio to pitanje. Da, ako odbije, istina moda nee biti obelodanjena. To je, na
kraju krajeva, jedino oruje koje mi je trenutno na raspolaganju. Ne moemo te naterati da izie iz
broda, jer tvoje bivstvovanje van broda je, kao takvo, sasvim beskorisno. Mora oslukivati
apirovljeve misli, a za to nam je potreban voljan i saglasan saradnik. Za to emo te i nagraditi."
Morison se panino obazre oko sebe, oekujui pomo od nekoga od svojih saputnika. Boranova
zuri u njega kao zmija. Konjev ga odozdo posmatra kao pobednik. Denjev gleda u stranu, oigledno
mu je neprijatno, ali ne eli da se izjanjava. A Kalinjina... njegova jedina nada...
On je pogleda zamiljeno i upita.
"ta ti kae na sve ovo, Sofija?"
Kalinjina je trenutak oklevala, a onda odgovori vrstim glasom:
"Mislim da je pogreno ovako postupati sa tobom. Zadatak koji treba da se obavi mora biti
obvaljen uz dobru volju. Ne pod pritiskom."
Denjev, koji je mumlao neto za sebe, dodade:
"Moj stari je govorio: 'Nema jaeg pritiska od pritiska roene savesti, a to je ono to ivot ini

tako nepotrebno gorkim.'"

"Sa svojom saveu u ovom trenutku nemam problema", odbrusi Morison. "Da glasamo?"
"Nema potrebe", ree Boranova. "Ja sam ovde zapovednik i u ovakvim sluajevima ja donosim
odluku."
"Hoe li mi verovati ako odluim da iziem, i ipak nita ne uhvatim?"
"Hou", klimnu Boranova. "Najzad, uvek moe da izmisli neto to e biti dovoljno da nas
uveri, i za ta bi dobio nau zahvalnost. A ako se vrati praznih ruku, ili sa nedovoljnim
informacijama, ini mi se da bih ti pre verovala nego da se zakune da si uo neto od velike
vanosti."
"Mene e, meutim, teko prevariti", upade Konjev. "Ako se vrati sa neim za ta misli da je
vano, tek u ja to zbilja i potvrditi. A sad dosta razgovora. Na posao!"
Morison, uskovitlana srca i stegnuta grla, uspe samo da procedi:
"Dobro. Idem. Ali samo na kratko."
67.
Morison se skinu. Prvi put (tek, moda, nekoliko asova ranije) inilo mu se to kao bestidno
izlaganje intimnosti. Sada je to bila gotovo rutina. Bio je prilino svestan koliko duboko moe da
uvue stomak, dok se uz pomo Kalinjine, uvlaio u ronilako odelo. Uprkos dobrom doruku, vodi,
okoladi, njegov stomak bio je prazan i Morison se oseti srenim to je tako. On oseti, za sekund,
muninu kada se nae potpuno zatvoren u odelu, no, povraanje u skafanderu bi verovatno bilo jo
munije. Jo malopre su ga ponovo ponudili okoladom i on je odbio.
Najzad mu stavie kompjuter u ruke i Boranova povika spolja:
"Hoe li moi da upravlja mainom?"
Morison ju je uo, ak dosta dobro. Znao je da vie nee moi da uje glasove kada jednom bude
bio van broda. On podie kompjuter jednom rukom (bio je gotovo bez teine) i drugom rukom pokua
da neto otkuca na tastaturi.
"Mislim da u moi", viknu u znak odgovora.
Potom, prilino nespretno, uveza kompjuter za oba runa zgloba dugakim, ali vrstim plastinim
nitima (bez sumnje, isti materijal od kojeg je sainjeno i odelo).
"Da ga ne izgubi", zau se Boranova.
I opet, prema komori. Oseti kako ga obavija tkanina, kako se vazduh ispunpava i nae se van
broda.
Ponovo van broda. Dodue, maloas je naglasio 'samo na kratko', ali, ta je to vredelo? ta ako ne
budu eleli da ga puste unutra? Gotovo da oseti bes to je dopustio da ga nagovore pod bilo kojim
pretnjama i ucenama, ali odmah potisnu taj oseaj. Ionako nije bilo pomoi.
Morison tutnu kompjuter pod levu miku, delom zbog toga to nije ba sasvim verovao plastinim
vezama a delom zbog toga to je eleo da ga to manje izlae dodiru elijske tenosti. Zatim stade da
pipa po povrini broda ne bi li pronaao neku pogodnu taku oslonca, gde bi se meusobno oprena
naelektrisanja izmeu broda i odela uzajamno privukla.
Konano pronae i tu taku, i priljubi se leima uz brod. Oseao je da elektrino polje nije tako
jako kao pre i da mu doputa prilino slobodnog prostora za manevar. Nije ni udo, pomisli, jer sad
mu je telo bilo veliine atoma. Verovatno je bilo teko koncentrisati elektrini kod na maloj povrini
njegovog tela.
Ili moda i nije bilo tako? Moda su i elektroni, koji su izvor naelektrisanja, i sami
mikrominijaturizovani? Za trenutak posumnja u teoriju minijaturizacije ali, istog asa, oslobodi se i te

misli.
Bio je tek polusvestan svog kretanja kroz meuelijsku struju, jer su se i drugi predmeti kretali
uporedo sa njim. Ipak, pred oima mu se panorama menjala. Sada je lake gledao: prvo, plastini sloj
izmeu njegovih oiju i slobodnog prostora bio je tanji, a drugo, meka plastika dozvoljavala je da
glavu slobodno pokree u svim pravcima.
Vodeni molekuli bili su i dalje prisutni, sudarajui se i tarui se jedan o drugi, kao jedva vidljivi
baloni. Primetio je, takoe, kako lagano i nezainteresovano plove kraj njega u svim pravcima.
Povremeno bi se neki od njih priljubio uz njega, zahvaljujui odgovarajuem naelektrisanju, ali bi se
brzo oslobaao i odlazio dalje. Kao da su eleli prisniji dodir sa njim, a da, ipak svoju elju nisu bili
sposobni da sprovedu u delo.
U daljini je ve primetio i vee molekule, od kojih su neki bili gotovo veliine broda. Svetlost
koja se od njih odbijala na promenljiv, prizmatian nain doputala je da budu vidljivi. Zapravo, nije
mogao da ih vidi: javljala mu se samo njihova slika u umu, tamo gde bi se svetlost pojavila. Pitao se
da li je to tek puka iluzija, ili naprosto, posledica toga to je znao da se svetlost mora odbijati upravo
od molekula.
tavie, inilo mu se da moe da uoi i skeletnu strukturu elijske unutranjosti; pozamani oblici
koji su stajali napokretno, bez obzira na kretanje tenosti davali su eliji manje-vie izgled vrstog
tela. Te strukture kao da su promicale toliko brzo da ih je bilo teko i primetiti; u narednom trenutku
bi ve nestajale. Sve zajedno davalo je utisak kretanja velikom brzinom, kojom se kretao i brod, i on
zajedno sa njim.
Ali dosta sa posmatranjem. Vreme je bilo da obrati panju na kompjuter. Zato? Nita nee otkriti.
Morison je bio u to sasvim siguran, pa opet, nije mogao da se preda tako lako. Jer postojala je
malena verovatnoa da on grei. Sebi samom, pa i posadi u brodu, dugovao je makar to da pokua.
On pokua da svojim trapavim pritiskom obavijenim rukama podesi kompjuter na najvii nivo
osetljivosti, jedva sposoban da izdaje pravilne naredbe svojoj maini. Ah, ako nita drugo bar su
baterije u redu. On jo jednom pokua da sebe natera da se usredsredi i da uhvati neke, moda, vane
talase.
Da, naprava je radila. Vodeni molekuli i dalje su lenjo plovili oko njega. Skeptini talasi iznova
se ukazae na ekranu, bistriji, jasniji, prefinjeniji i artikulisaniji nego ikada do tada. Uprkos svemu
tome, osetio je prisustvo tek nekakvog slabanog, itavog apata koji se nije uobliavao ni u senke,
ni u rei, ve je samo izazivao udan oseaj tuge...
Stani! Kako je mogao znati da je apat tuan? To je samo njegov subjektivan zakljuak. Ili moda,
ipak, upravo prima emociju? Da li je mogue da je apirov, oteena mozga, i u komi, tuan? I ako
jeste, da li je to, kao otkrie, neto iznenaujue.
Morison se obazre preko ramena u pravcu broda. Sigurno je da je ovo bilo sasvim dovoljno.
Uhvatio je tunu prazninu i nita vie. Da li da im signalizira da eli da se vrati na brod? Hoe li mu
izii u susret? I ako ue i saopti Boranovoj kako nije uhvatio nita, hoe li se Konjev ljutito
ustremiti na njega govorei kako je napolju proveo tek dva-tri minuta? Zar Konjev ne bi insistirao da
pokua ponovo?
A da poeka jo malo?
Naravno, mogao je da eka jo malo. Na ovom stupnju minijaturizacije (ili iz bilo kog drugog
razloga) nije oseao toplotu.
Ali ako bi ekao jo due (recimo, jo dva minuta ili pet ili itav as) Konjev bi opet rekao: 'Nije
bilo dovoljno.'
Mogao je da razazna Konjevljeve obrise, tamnu, svetlucavu senku. Kalinjina je bila odmah iza

njega, i ona je bila na nogama, nagnuta preko Morisonovog sedita. Uznemireno je posmatrala
napolje.
On uhvati njen pogled. Kao da mu neto signalizira. Ali prie Boranova, uhvati je za ramena i
odgurnu unazad. Kalinjina se vrati i sede u svoje sedite. (Morala je, ree u sebi Morison, da
poslua, jer joj je dunost bila da na oku dri elektrine kodove broda, kao i njega samog i ni po koju
cenu nije smela ostaviti svoj posao. Ne u ovom trenutku.)
Da bi stekao potpun utisak, Morison pokua da vidi i Denjeva, ali ugao posmatranja bio je
neprikladan i nije mogao toliko da iskrene glavu. Umesto toga, video je Konjeva, koji je, sudei po
pokretima, bio nestrpljiv i radozano.
Morison odvrati pogled, ni ne pokuavi da uputi bilo kakvu informaciju, a onda, odjednom
postade svestan neega u daljini to se ka njimu valjalo velikom brzinom. Nije mogao da uoi nita
detaljnije, ali se, instiktivno, priljubi uz brod, u nameri da saeka da stuja odnese brod dalje.
No, stvar stie kao furija, i Morison se sav pripi uz povrinu broda.
Brod je, zapravo, izbegao sudar, ali za dlaku. Ipak, u trenutku kada je udovite promicalo pokraj
njega, Morison oseti kako ga otkainje sa broda i povlai za sobom.
Kroz um mu, u tom momentu, sevnu da je Kalinjina, verovatno, u njegovo odelo ugradila neki
sluajni elektronski kod koji se, da stvar bude jo besmislenija, apsolutno uklapao u kod te stvari sa
kojom se brod mimoiao.
Pod normalnim okolnostima, sve bi to bilo nevano. Brod i monstrum bi se mimoili brzinom koja
ne bi dozvolila da se njegovo telo otrgne od broda. Ali sada je bio tek bedno telace, bez mase i
inercije. Za trenutak se oseti kao na raspeu, kao da su se stvar i brod borili ko e ga privui.
Njegove oi, sledeeg sekunda, ugledae kako brod poputa i udaljuje se, noen strujom.
Morison uputi dug pogled za brodom koji se ve gubio u tami. Jo trenutak i potpuno nestade.
I pre no to je dospeo da shvati ta se dogodilo, nae se sam i bespomoan, telaca, veliine
jednog jedinog atoma, u jednoj nervnoj eliji. Jedina njegova veza sa ivotom, i stvarnou, brod,
zauvek je nestao.
68.
Izgubio je, sigurno, nekoliko minuta tokom kojih mu nije bilo jasno ta se dogodilo i gde se nalazi.
Bio je svestan iskljuivo apsolutne panike, i ubeenja da se nalazi na pragu smrti.
Kada je, meutim, osetio kako ivot tee dalje, gotovo da mu bi ao. Da je nastupila smrt, sve bi
bilo gotovo. Sada je, pak, morao jo da eka na nju.
Koliko e mu jo potrajati rezerve vazduha. Hoe li se javiti toplota i vlaga, dodue, sporije nego
preanji put, ali u istom obliku. Hoe li mu svetiljka utrnuti pre nego ivot. Hoe li umreti u
potpunom mraku, ako ve mora da umre potpuno sam. Kako u znati da sam mrtav, pitao se, kada e
biti potpuno mrano i pre i posle? Seti se, istog asa, Ajaksa kako moli Zevsa da, ako umre, umre pri
dnevnoj svetlosti. I neka ga makar jedna jedina osoba dri za ruku.
ta da se ini?
ekati?
ta je, uopte zatajilo?
Nije jo bio mrtav. Strah se povukao utoliko to je ostavio malo mesta za radoznalost i za elju da
se bori i nastavi da ivi.
Moe li nekako da se oslobodi od ove stvari? Bilo je ponivajue, stie mu odnekud misao, umreti
kao muva prilepljena za lepak. A brod se udaljavao, svakog trenutka. Istovremeno, on pomisli: ta
god da uinim, ve je predaleko.

Ta pomisao dade mu mahnitu snagu i poriv da se osobodi. Nije ilo, i on stade, shvativi da na taj
nain gubi snagu. A i da poveava toplotu u ronilakoj odei.
On posegnu rukama da dodirne telo koje ga je dralo, telo i dalje nerazgovetno, ali mu ake
skliznue na drugu stranu. Kao to se odbijaju meusobno suprotna naelektrisanja.
Pipao je levo, desno, gore, dole. Negde mora da se nalazi povoljno naelektrisanje. Moda e moi
da pronae oslonac i da onda pokua da se otrgne. (Da li mu to cvokou zubi? Strah? Oaj? Ili
oboje?)
A onda njegova desna ruka napipa sreno mesto i odmah se prilepi za to tue telo. Napeo se u
pokuaju da rastavi atomsku vezu, ako je uopte bilo ikakve veze, izuzev samog naelektrisanja.
Za trenutak, uini mu se da se to tue telo opire vrem stisku, ponaajui se poput sunera. A
onda se, bez upozorenja, rastvori u njegovoj aci. On zastade u udu, nastojei da razabere ta se
desilo; nije osetio ni trzaj, ni kidanje, ni cepanje, nita slino. Kao da je deli tog tueg tela
jednostavno nestao.
Morison pokua ponovo, hvatajui ovde i tamo, dok se sve ne ponovi jo jednom. ta se to
deavalo.
ekaj malo! Boranova je rekla da se minijaturizovano polje protee tek neto malo van broda.
Znai protezalo se malo i van odela! Dakle, kad bi stisnuo onu materiju to je jae mogao, neki od
atoma koje bi dodirnuo minijaturizovali bi se, i na taj nain, poremetili atomsko zdanje i odvojili se
od drugih atoma. Dakle, sve to bi Morison dodirnuo, ukoliko bi mu samo stisak bio dovoljno snaan,
bilo bi minijaturizovano.
Znai, atom, ili deli koji bi on na taj nain minijaturizovao postajao bi estica mnogo manje mase
nego i sam elektron. Nestao bi gotovo brzinom svetlosti, proao kroz materiju kao da materije i nema,
i nestao.
Moe li to biti? Moralo je biti tako. Nita drugo ega se mogao setiti nije imalo smisla.
Misao mu jo i ne proe estito kroz glavu, a ve je stiskao i trgao na sve strane. Ikonano se
oslobodio.
Vie nije bio prilepljen uz to tue telo. Bio je nezavisno telo koje plovi meuelijskom strujom.
Nije vie bio u brodu, ali mu je bar bio na tragu (Blesavo! Blesavo! Kakve koristi od toga? Prema
ovdanjem stanju stvari, od broda se morao nalaziti udaljen desetine i desetine kilometara, ako ne i
vie.)
A onda mu se javi jo jedna misao koja ga potpuno sledi. Minijaturizovao je atome da bi se
oslobodio, ali to je zahtevalo utroak odreene energije. Ne velike, na ovom stupnju, jer u pitanju je
bila mala masa koju je trebalo pokrenuti; ali bez obzira, odakle je poticala ta energija.
Jedini odgovor je bio: od samog minijaturizovanog polja koje je inilo njegovo odelo. Znai,
svaki minijaturizovani atom je u nekoliko oslabio to polje. Koliko ga je, u stvari, oslabio u svom
pokuaju da se oslobodi?
Nije li to razlog to ne osea toplotu? Da li je minijaturizacija objekata oko njega usisala i
toplotu, ako je ve sa sobom odnela i energiju. Ne, nije to mogao biti sluaj, jer toplotu nije oseao
ni pre pokuaja oslobaanja.
Javi mu se onda nova misao, koja ga baci u jo vei oaj. Ako je utroio energiju sopstvenog
polja da bi se oslobodio, i ako je to polje sada oslabljeno, znai da se malo deminijaturizovao. Zar to
nije bio razlog za spontanu deminijaturizaciju?
Boranova je govorila neto o mogunosti takve spontane deminijaturizacije. Mogunost je rasla
ukoliko je minijaturizovani objekat bio manji. A on je bio mali.
Dokle god je bio u brodu, bio je deo sveobuhvatnog minijaturizovanog polja itavog broda. Bio je

deo jednog objekta-molekula. Dok je bio zakaen za onaj citoskelet, jo je bio deo veeg objekta. Ali
sada je bio sam, odvojen, ni za ta vezan. Bio je telo veliine atoma.
Sada su, znai, izgledi za spontanu deminijaturizaciju porasli. Samo to ona nee biti spontana.
Njen uzrok e biti slabljenje polja usled minijaturizacije okolnih, normalnih objekata.
A kako je, uopte, mogao dokuiti da je zapoeo da se deminijaturizuje? Proces bi trajanjem
dobijao na ubrzanju. Znai, prvo bi se uveavao sasvim lagano, a kasnije, kako bi dobijao na
veliini, sve bre i bre; a potom, poto bi, kao vei uticao na sve veu povrinu okolnog materijala,
opet sve bre i bre, dok, konano, ne bi dolo do eksplozije u kojoj bi naao smrt.
Pa, kakve veze ima ako se deminijaturizujem? Ako je ve tako, za nekoliko sekundi u biti mrtav,
a da toga ni ne budem svestan. U jednom trenutku, iv, a u sledeem - nitavilo...
Kako je i mogao poeleti bolju smrt od te? Zato bi i morao znati u kom trenutku umire.
Zato to je bio iv, i to je bio ovek, a elja za znanjem od pukog predmeta ini ivot i oveka.
Kako e znati?
Morison je gledao u pomrinu oko sebe, gledao je kretanje vodenih molekula, uobiajeno u svim
pravcima, i klizio sa njima du struje.
Ako se on uveava, oni bi morali izgledati manji.
Gledao je? Da, smanjivali su se. Je li to smrt? Ili samo iluzija?
Ne, ne uveavaju se. Rastu. Napinju se kao baloni. Znai on se smanjuje.
Hoe li sii na subatomski nivo? Hoe li postati subelektron? Ili e poleteti brzinom svetlosti i
eksplodirati kada bude bio na pola puta do meseca, umirui u vakuumu pro no to shvati da je oko
njega vakuum?
Ne. Molekuli se smanjuju, ne uveavaju se...
Morison sklopi oi i duboko udahnu. Ludilo. Ili mu je mozak otkazao?
Onda bolje da umre. Bolje nego da ostane iv, sa bolesnim mozgom.
Ili moda to vodeni molekuli samo pulsiraju? Ali zato bi pulsirali?
Razmisli, Morisone. Razmisli. Naunik si. Pronai odgovor. Zato bi pulsirali?
Znao je zato njegovo polje slabi - zbog tendencije da minijaturizuje svoju okolinu. Zato bi
jaalo?
Morao bi dobijati energiju da bi jaalo... Ali odakle?
A okolni molekuli? Imali su proseno veu toplotnu energiju po zapremini, nego on, jer su bili na
veoj temperaturi. Pod normalnim okolnostima, toplota bi trebalo da se kree od okoline u njegovo
odelo, dok se on sam ne nae na temperaturi krvi i dok ne umre usled nemogunosti da se oslobodi
temperature koju je akumulirao, kao to se zamalo i desilo prilikom njegovog preanjeg izlaska van
broda.
Ali nije u pitanju bio samo intenzitet toplotne energije njegovog tela; bila je tu i energija
minijaturizovanog polja. I dok se, povremeno, sudarao sa vodenim molekulima, energija se nije
ulivala u njega u vidu toplote, ve u vidu agensa minijaturizacije. Znai, polje je trebalo da jaa, a on
da se smanjuje.
To mora da se dogaalo kad god bi se miniaturizovani objekat naao okruen telima normalne
veliine, ali vie temperature. Energija se mogla ulivati iz okoline u minijaturizovani objekat ili u
vidu toplote ili u vidu intenziteta polja. I bie da se dogaalo sledee: to je objekat bio manji,
intenzivnije minijaturizovan, to je vie polje primalo energiju, a ne sam objekat.
Verovatno je i sam brod pulsirao, neprestano rastui i smanjujui se, ali ipak nedovoljno izrazito
da bi se to i primetilo. To je, po svoj prilici, bio razlog to se Braunovo kretanje nije osealo onoliko
koliko bi moralo, i to su rashladni ureaji radili uz sasvim malo tekoa. Minijaturivovano polje se

u oba sluaja ponaalo kao priguiva.

Ali on, Morison, sam u eliji, bio je mnogo manji, posedovao je mnogo manju masu, i zato je u
njegovom sluaju priliv energije dolazio mnogo vie u vidu dalje minijaturizacije nego u vidu
toplote.
On bespomono stisnu pesnice i odbaci kompjuter, bez i malo aljenja. Bez sumnje su ostali,
prevashodno Boranova i Konjev, morali za to znati i objasniti mu. Jo jednom su ga pustili da bez
upozorenja srlja u opasnost.
A sada, kada se nalazio u sosu, sam, i kada je mogao da se osloni samo na sopstvene snage, kakvo
dobro od toga? Odjednom otvori oi.
Da, oseao je pulsacije. Sada, kada je znao ta da oekuje, bio ih je savreno svestan. Vodeni
molekuli su se grili i naduvavali u nepravilnom ritmu, preputajui energiju polju i ponovo je iz
njega crpei.
Morison je posmatrao; ritam ga je polako obuzimao i on shvati kako mrmlja: manji, vei, manji,
vei, manji, vei...
Znai, ne mogu biti vei nego to jesu, ree on samom sebi. Njihovo uveavanje zapravo je
predstavljalo odraz njegovih vlastitih kontrakcija, te je, znai, dotok energije u njega bio taman toliki
da se obezbedi stalna kontrakcija. Sadraj elije mogao je imati temperaturu tano odreene visine. S
druge strane, od njega su mogli uzeti velike koliine energije, i im bi uzeli dovoljno, ono to bi
preostalo ubrzano bi poelo da istie i on bi konano eksplodirao.
Dakle, dok su se vodeni molekuli uveavali (a on smanjivao) bio je siguran. Ne bi se mogao
previe smanjiti. Ali kada bi se oni poeli skupljati (a on rasti), postajalo je opasno. Ukoliko bi, pak,
vodeni molekuli nastavili da se smanjuju do te mere da konano prestanu da budu vidljivi, znailo bi
to da je poeo da se kree pravo ka eksploziji.
Vei, manji, vei... prekinite s tim!
Morison zaustavi dah, ali molekuli nastavie sa kontrakcijom.
Opet, i opet. Svaki pu, hoe li kontrakcije prestati?
Kao da se neko igra sa njim. Uostalom, ionako nije bilo vano. Nema veze ako i doe do ivice i
do razaranja samog sebe; neka se to dogodi i milion puta, nema veze. Ranije ili kasnije, nestae mu
vazduha i on e sporo i teko umreti uguivi se.
Brza smrt je ipak mnogo bolja.
69.
Kalinjina je vritala. Prva je primetila ta se zbilo.
"Nema ga! Nema ga!" uzvikivala je neprestano.
"Koga?" upita Boranova, nesvesna neprimerenosti svog pitanja.
Kalinjina je izbezumljeno pogleda.
"Koga? Kako moe da pita? Alberta nema!"
Boranova je zabezeknuto gledala u taku u kojoj se Morison do maloas nalazio, a gde ga sada
vie nije bilo.
"ta se dogodilo?"
Denjev hrapavim glasom promrmlja.
"Nisam siguran. Oeali smo se o neto. Albert je, verovatno, suvie trao. Pokuao sam da
skrenem brod i mimoiem se s tim, ta god da je bilo u pitanju, ali bilo je prekasno."
"Nepokretna makromolekularna organela", javi se Konjev, poto izroni iz svog prethodnog
poloaja (naime, zagnjurio je glavu u ake). Otrgla ga je. Moramo natrag, ka njemu. Moda je doao

do nekih informacija..."
Boranova kao da je tek sada u potpunosti rezumela situaciju, te se hitro odveza i ustade.
"Informacije?" prosikta ona. "To ti najtee pada, zar ne, Jurij? Infirmacija? Zna li ti, uopte, ta
e se sada dogoditi? Albertovo minijaturizovano polje je sada izolovano i on je tek veliine atoma.
Njegovi izgledi za spontanu deminijaturizaciju su najmanje pedeset puta vei nego nai. Daj mu
dovoljno vremena, i imae jo vee izglede. A ako se on deminijaturizuje, ubie apirova, a ubie i
nas."
"Samo se dogovaramo", ree Konjev. "Svi ga elimo natrag. Individualni razlozi su sada
sekundarna stvar."
"Nije trebalo ni da ga aljemo napolje!" uzviknu Kalinjina. "Znala sam!"
"S tim je svreno", dobaci joj Boranova suvo, "i nastavljamo odatle. Arkadije!"
"Ve pokuavam", odazva se on. "Nemoj uiti pijanca da tuca."
"Ne uim te niemu, budalo matora, nareujem ti! Okrei! Nazad, nazad!"
"Ne", odvrati Denjev. "Matora budala ti kae da je to smeno. Hoe da napravim zaokret i da
krenem da se borim sa strujom? Da se probijam uzvodno?"
"Ako budemo mirni, na mestu, struja e ga moda sama doneti dovde", ree Boranova.
"Prikaen je za neto. Nita ga nee samo od sebe doneti", odvrati Denjev. Moramo otii do
drugog kraja dendrita i pustiti da nas povratna struja vrati na mesto nesree."
Boranova zagnjuri lice u ake.
"Izvini, Arkadije, zbog onog 'matora budalo'. Ali ako krenemo nazad povratnom strujom moemo
ga i promaiti."
"Nemamo izbora", sloi se Denjev. "Nemamo dovoljno energije da se probijamo uzvodno."
U to se oglasi Konjev, umornim, ali oigledno, i dalje trezvenim glasom:
"Neka Arkadij radi ono to misli da treba, Natalija. Neemo izgubiti Alberta."
"Otkud to zna, Jurij?"
"Jer ga ujem. Ili bolje reeno, oseam. U stvari, oseam apirovljeve misli putem njegovog
instrumenta, koji je itav i neoteen negde u eliji."
Za trenutak, zavlada tiina. Boranova, vidno zainteresovana, upita:
"Hvata li togod?"
"Naravno. U onom pravcu", odgovori Konjev, uperivi prst.
"Kako odreuje pravac?"
"Ne znam ni sam kako. Oseam. U onom pravcu!"
"Arkadije, uini kako si namerio", naloi Boranova.
"Ve to inim, Natalija, bez obzira na to ta kae. Ti si kapetan, ali ja sam navigator, a smrt mi se
kezi u lice. ta imam da izgubim? Kao to bi rekao moj otac: 'Ako visi o konopcu iznad ambisa, ne
obaziri se na to to ti ispada novanik.' Bilo bi, naravno, mnogo bolje da imam pravi navigatorski
mehanizam, umesto ova tri prilagoena motora."
Boranova ga nije sluala. Bila je, beskorisno, zagledana u tamu.
"ta uje, Jurij?" upita ona. "ta kau apirovljeve misli?"
"Nita, ovog trenutka. Samo um... duevna patnja."
Kalinjina promrmlja, kao za sebe:
"Misli li da deo apirovljevog mozga zna da je njegov vlasnik u komi? Misli li da zna da je
zarobljen i da se bori? Kao i Albert, zarobljen? Kao i mi, zarobljeni?"
Boranova je otro prekide:
"Mi nismo zarobljeni, Sofija. Pomeramo se. Pronai emo Alberta. Izii emo iz ovog organizma.

Razume li, Sofija?"

Ona je uhvati za ramena i duboko joj utisnu nokte u kou.
"U redu je, molim te", odgovori Kalinjina, bolno trepnuvi. "Razumela sam."
Boranova se okrenu ka Konjevu.
"To je sve? Duevna patnja?"
"Ali, vrlo snano je oseam." Potom, radoznalo, upita Boranovu: "A ti? Ne osea nita?"
"Nita."
"Ali, tako je snano? Snanije nego bilo ta to sam osetio dok je Albert bio u brodu. Dobro je to
je sada van broda."
"Hvata li neke odreene misli? Rei?"
"Mogue je da sam predaleko. Moda Albert nije dovoljno usmerio mainu. Ti, zbilja, ne osea
nita?"
Boranova odluno odmahnu glavom i okrznu pogledom Kalinjinu, koja, trljajui i dalje rame,
dubokim glasom izusti:
"Ni ja ne oseam nita."
Od Denjeva stie samo jedno razoarano:
"Ja nikad ne primim nita od tih tajnovitih poruka!"
"ta hoe, ti si uo 'Hoking'. Albert je rekao da ima razliitih tipova mozga, kao i razliitih
krvnih grupa, i da su njegov i moj mozak bliski. Moda je u pravu", prekori ga Konjev.
"Iz kog pravca ti sada dolazi podsticaj?" upita Boranova, obraajui se Konjevu.
"Odande." Konev ovog puta pokaza u smeru koji je oznaavao pramac broda. "Zaokrenuo si brod,
zar ne, Arkadije?"
"Jesam", odgovori ovaj. "I vrlo sam blizu granice izmeu dve struje. Nameravam da u novu
uplovim tek ovla, kako nas ne bi prebrzo povukla unazad."
"Dobro", sloi se Boranova. "Ne smemo da ga promaimo. Jurij, moe li da odredi intenzitet?
Da li se pojaava?"
"Da. Pojaava se. Konjev kao da je bio pomalo iznenaen, kao da nije primetio porast intenziteta
dok to Boranova nije i sama pomenula.
"Iluzija, ta misli?"
"Mogla bi biti", odgovori Konjev. "Nismo mu se, zapravo, pribliili. Tek sada smo u zaokretu. U
stvari, kao da se on pribliava nama."
"Moda se otrgao od onoga to ga je dralo. U tom sluaju, struja e ga doneti ovamo, ukoliko
ostanemo priblino na ovom istom mestu."
"Moda."
"Sluaj, Jurij", uzviknu Boranova besno, "usredsredi se na oseaj. Omogui Arkadiju da u svakom
trenutku zna iz kog pravca e stii, to znai da treba da mu stalno daje uputstva. Ti, Arkadije, kada
se priblii Albertu, morae ponovo da vrati brod u prvobitnu struju i da mu se priblii to je vie
mogue. Kada budemo uporedo plovili, bie lako da mu se, uz pomo motora, sasvim primaknemo."
"Bie lako, za onoga ko ne upravlja motorima", zarea Denjev.
"Lako ili teko", Boranova spusti svoje velianstvene obrve, "uinie to. Ako ne... Ali, nema 'ako
ne'. Uinie to."
Denjevljeve usne se kao pokrenue, no on ne ree nita, i na brod se spusti tiina. Ako se,
naravno, izuzme podsticaj koji je Konjevljev um primao, a koji do ostala tri mozga nije dopirao.
Konjev je stajao, licem okrenut u pravcu odakle je oseao da podsticaj navire, mrmljajui:
"Sada van svake sumnje jaa..." Posle izvesnog vremena, opet: "Kao da mogu gotovo da osetim

rei. Moda, ako se dovoljno priblii..."

Izraz na licu postade mu jo napregnutiji, kao da eli da doprinese intenzitetu proivljenog, da ga
ucrta u svoj um, da razloi um i uoblii ga u rei. A onda, odjednom, on odluno upre prst i ree:
"Arkadije, poni da zaokree nalevo i budi spreman da se ukljui u prvobitnu struju. Brzo! Ne
daj da nam pobegne!"
"Koliko god mi motori to doputaju", odvrati Denjev. Onda dodade, tiim glasom: "Kad bih samo
mogao da upravljam brodom tom lakoom sa kojom svi vi oseate te vae poruke..."
"Pravo na opnu", naloi mu Konjev, preuvi prethodnu reenicu.
Kalinjina prva ugleda odblesak.
"Eno, tamo!" povika ona. "Eno svetla na njegovom odelu!"
"Ne moram ak ni da gledam", izjavi Konjev, obraajui se Boranovoj. "um je jak kao vulkanska
erupcija na Kamatki."
"Samo um, Jurij? Nema rei?"
"Strah", ree on. "Nesuvisli strah."
"Tako bih se i ja oseala da sam zarobljena u komatoznom telu", primeti Boranova. "Ali kako da
sada pomilja na strah? Ranije smo primali rei, ili mirne slike."
"Moda smo mu neto uinili sa ovim brodom", ree Denjev, doputajui da ga uhvati uzbuenje
potere, nesvesno zadravajui dah. "Moda smo uskovitlali njegov mozak."
"Suvie smo mali", odvrati prezrivo Konjev. "Ne moemo ak da uskovitlamo ni ovu jednu eliju,
uz makar malo efekta?"
"Primiemo se Albertu", upozori ih Denjev.
"Sofija", upita Boranova, "moe li da otkrije elektrini kod?"
"Jedva da ga hvatam, Natalija."
"Pa, upni se da nae neto to e ga vrsto privui."
"Kao da je porastao, Natalija."
"Oscilira, sigurna sam", ree Boranova natmureno. "Kada se, jednom, bude prikaio uza zid
broda, postae deo naeg sveukupnog minijaturizovanog polja i njegova veliina e se prilagoditi
naoj. Hitro, Sofija."
Zau se samo tup udarac u trenutku kada Morisonovo telo bi elektronski zakaeno uz spoljni zid
broda.

SMRT
Kada sunce zae, pae mrak; ali ne dozvoli da te to iznenadi.
Denjev senior
70.
Morison se kasnije nije seao niega, ni onoga to se dogodilo pre, ni neposredno po njegovom
povratku u brod. Upinjao se, ali nije ilo, nije se seao da mu je brod priao, da je unesen unutra, ili
da mu je bila skinuta plastina ronilaka oprema.
Neega se, ipak priseao: oaja, samoe, i ekanja na trenutak eksplozije. I smrti. Sledee to mu
je ostalo zabeleeno u umu bilo je zabrinuto lice Sofije Kalinjine, nagnuto nad njim. Izmeu toga,
samo praznina.
Zar se sve ovo nije ve jednom odigralo? Dve nezgode, propraene brigom Kalinjine za njega, u
razmaku od samo nekoliko asova, ali kao stopljene u jedno.
"Kreemo li se u dobrom pravcu?" upita on hrapavim glasom, koji kao da nije dolazio od
inteligentnog bia. Pitanje bi postavljeno na engleskom.
Kalinjina je oklevala, a onda odgovori polako, takoe na engleskom, uz umereno upadljiv
stranaki naglasak:
"Da, Alberte, ali to je bilo dok smo se jo nalazili u kapilaru. Vratio si se, i u meuvremenu
ponovo iziao napolje. Sada se nalazimo u nervnoj eliji, zar se ne sea?"
Morison se namrti: ta je sad pa to trebalo da znai?
Seanje mu se, lagano i postupno, vraalo. On sklopi oi i pokua da se sabere. Onda, upita na
ruskom:
"Kako ste me nali?"
"Osetio sam", odgovori Konjev, "prilino snano, modane talase apirova koji su dolazili kroz
tvoj instrument."
"Moj kompjuter! Da li je na sigurnom?"
"Tada je jo bio prikaen za tebe", odgovori Konjev. "Jesi li ti uhvatio kakve osobite misli?"
"Osobite misli?" Morison ga je posmatrao praznim pogledom. "Kakve osobite misli? O emu
govori?"
Konjev je bio vidljivo nestrpljiv, ali mu ipak poe za rukom da se obuzda i objasni:
"Mogao sam da uhvatim apirovljeve misli koje su kroz eliju stizale do mene putem tvog
instrumenta. Ali nisam mogao da sebi predoim nikakve rei ili slike.
"Pa ta si, onda, osetio?"
"Patnju."
"Mi ostali nismo osetili nita", urno dodade Boranova, ali ono to je Jurij opisao podsetilo ga je
na patnju jednog uma koji osea da je onemoguen komatoznim stanjem tela u kom se nalazi. Uma
koji se osea kao zarobljenik. "Jesi li ti osetio ita vie u tom smislu?"
"Nisam." Morison pogleda niz svoje telo i ustanovi da se nalazi opruen preko dva sedita, sa
glavom u Kalinjinom krilu, i da je obuen u svoju uobiajnu pamunu odeu. On pokua da se
uspravi:
"Molio bih malo vode."
edno je ispio svoju dozu, a onda ree:
"Ne seam se da sam uo ili osetio bilo ta. U poloaju u kome sam se naao..."

Konjev ga otro prekide:

"Kakve veze ima s tim tvoj poloaj? Tvoj kompjuter je besprekorno funkcionisao. Ja sam osetio
njegovo dejstvo na prilinoj udaljenosti. Kako je mogue da ti nisi osetio nita?"
"Bilo je, Jurij, drugih stvari o kojima je trebalo da mislim. Bio sam izgubljen i siguran da u
umreti. U takvim okolnostima teko da bih mislio na bilo ta drugo."
"Ne verujem ti, Alberte. Nemoj me lagati."
"Ne laem te! Madam Boranova!" pozva on, izgovorivi njeno ime na formalan nain. "Zahtevam
da se sa mnom postupa uljudno!"
"Jurij!" otro podviknu Boranova. "Ne podii nikakve optunice. Ako ima neto da pita, pitaj."
"Onda, da probamo ovako", nastavi Konjev. "Ja, lino, osetio sam navalu snanih emocija, iako
sam, po naim minijaturizovanim razmerama, bio poprilino udaljen od tvog kompjutera. Ti si,
nasuprot tome, Alberte, taj isti kompjuter drao u rukama. On je podeen prema tvom mozgu, ne mom.
Nai mozgovi jesu u mnogome slini, ali razlike ipak postoje; a ti si sa svojim instrumentom usklaen
bolje nego ja. Kako je, onda, bilo mogue da ja osetim toliko toga, a da se ti i dalje kune da nisi
uhvatio nita?"
"Misli li da sam imao vremena da se usresredim na hvatanje podsticaja?" odgovori Morison
umorno. "Bio sam odvuen od broda. Bio sam ostavljen sam, izgubljen."
"Razumem to vrlo dobro. Ali ti ne mora da ulae bog zna kakav napor da bi neto uhvatio.
Podsticaji bi nali put do tvog uma bez obzira na to ta se u konkretnom trenutku deava."
"Ponavljam da do mene nije dospeo nikakav podsticaj. Sve to mi je bilo na umu jeste injenica
da sam sam i da u umreti. Kako to ne shvata? Mislio sam samo na to kako e me narastajua toplota
usmrtiti, kao i prvi put." Za trenutak, pun sumnje, on se zagleda u Kalinjinu. "Sve zajedno, dva puta,
ili moda greim?"
"Da, Alberte. Dva puta", odgovori ona blago.
"Onda sam primetio da temperatura ne raste. Umesto toga, inilo mi se da se neprestano
umanjujem i uveavam, kao da osciliram. Umesto priliva toplote dolazilo je do promena u intenzitetu
minijaturizovanog polja. Misli li, Natalija, da je to mogue?"
Boranova saeka trenutak, a onda odgovori:
"Efekat koji opisuje posledica je ujednaavanja u okviru minijaturizacionog polja. Stvar do sada
nije bila proverena, ali upravo si u praksi potvrdio teoriju."
"inilo mi se i da moja okolina oscilira, bar kada je veliina u pitanju. Vodeni molekuli oko mene
grili su se i napinjali. Priznajem da sam smatrao loginijim da do oscilacija dolazi u mom telu, nego
kod ostalih molekula."
"U pravu si. Tvoj izvetaj nam je dragocen. Ipak, koliko god uasavajua, tvoja 'nezgoda' bi se
mogla pokazati viestruko korisnom."
"Alberte", ogorno upade Konjev, "iz svega to kae vidi se da si bio u stanju da misli sasvim
pribrano i razumno, a opet tvrdi da nita nisi uhvatio? I oekuje da ti verujem?"
Morison podie glas.
"Ne razume, manijae, da je to 'pribrano i razumno' razmiljanje prognalo sve drugo iz mog uma.
Bio sam u stranoj panici. Sa svakom kontrakricijom molekula oko mene oekivao sam da u poeti
da se spontano deminijaturizujem, da eksplodiram i umrem! Nimalo me nije zanimalo da u tom
trenutku tragam za apirovljevim mislima. ak i da su mi se same nametale, ignorisao bi ih! I to ti je
cela istina!"
Konjevljevo lice se sasvim izoblii.
"Da sam ja imao da obavim tako vaan zadatak, i da sam kojim sluajem bio izveden pred

streljaki vod, u trenutku kada bi zapucali u mene i dalje bih bio usresreen iskljuivo na svoj
posao!"
"to ree moj otac", upade Denjev mrmljajui, "'Lako je upucati medveda i ne biti uplaen, kad
medved nije tu.'"
Konjev se naglo okrete prema njemu.
"E, preko glave mi je tvog oca, pijanduro matora!"
"Ponovi to, ako sme, kad se vratimo u Groto, pa e pucati u prisutnog medveda", odvrati
Denjev.
"Ni rei vie, Jurij. Svaao bi se sa svakim, zar ne?" ukori ga Boranova.
"Natalija, radio bih svoj posao! Albert mora ponovo napolje."
"Ne!" dreknu Morison, sav prestravljen. "Nikako!"
Denjev, koji je Konjeva streljao pogledom, zakrguta zubima:
"Bile su to ba rei Heroja Sovjetskog Saveza. On bi radio svoj posao, stoga Albert mora
napolje!"
"Denjev je u pravu, Jurij", primeti Boranova. "Maloas si rekao da te ni streljaki vod ne bi
omeo u poslu. Hajde, onda, izii napolje, onako kako je Albert to ve dva puta izveo!"
"Maina je njegova", usprotivi se Konjev. "Prilagoena je njegovom mozgu."
"Shvatila sam to", ree Boranova. "Ali kao to si ve sam napomenuo, vai su mozgovi od iste
vrste. U najmanju ruku, moe da oseti ono to on osea. Zasigurno si osetio skeptine talase dok je
Albert bio izgubljen u dendritu. A bio si, pri tom, poprilino udaljen. Kada mainu uzme u svoje
ruke, moi e da sam skuplja podatke. To bi se, u svakom sluaju, i nama moglo pokazati korisnim.
Od kakve koristi je to to Albert, izmeu svih nas, moe najjae da oseti podsticaje, ako ti porie
sve to on kae?"
Svi su sada gledali u Konjeva. ak bi ga i Kalinjina nervozno pogledala kroz svoje duge
trepavice.
Morison se lako nakalja i ree:
"Na alost, mislim da sam urinirao u odelo. Ne mnogo. ao mi je, ali strah je uinio svoje."
"Znam", ree Boranova. "Oistila sam odelo to sam bolje mogla. To, ipak, ne bi trebalo da
pokoleba Jurija. Malo mrlja od urina nee zaustaviti tako odlunog i posveenog oveka kakav je
on."
"Muka mi je od vaeg sarkazma", ree Konjev, "ali ii u u eliju. Mislite li, zbilja, da se plaim?
Samo sam smatrao da Albert moe efikasnije da obavi posao. Ja sam odmah iza njega, stoga, ako on
nee, ja hou, ukoliko..."
On zastade i Denjev iskoristi pauzu:
"Ukoliko medvedi nije tamo, zar ne, Jurij, neustraivi deae?"
"Ne, suneru. Ukoliko budem vrsto privren uz brod. Albert se bio odlepio jer onaj ko o tome
vodi rauna nije dobro obavio posao. Kada sam ja u pitanju, hou da sve funkcionie besprekorno."
Kalinjina progovori, oborena pogleda:
"Albert je imao elektronsku strukturu koja se podudarala sa stvari o koju se oeao. Izgledi da se
to dogodi bili su neverovatno mali. Uprkos tome, sada u pokuati da sluajnosti predupredim to
sam vie u stanju."
Konjev klimnu.
"Prihvata se", ree on Boranovoj. "Kae, nema povratnog propratnog delovanja?" upita on
Morisona.
"Ne, koliko sam uspeo da otkrijem. Samo oscilacije u veliini."

"Onda nema potrebe da skidam svoje radno odelo."

"Jurij, ne sme napolju ostati predugo", upozori ga Boranova. "Rizik od deminijaturizacije ne
bismo smeli da produavamo u nedogled."
"Razumem", odgovori Konjev, i uz Morisonovu pomo, upumpa se u odelo.
71.
Morison ga je sada posmatrao kroz zidove broda.
Ve se dva puta naao u potpuno obrnutoj situaciji. On, sam, nalazio se napolju, gledajui unutra.
(A jedno kratko vreme nije bio nigde, i nije gledao ni u ta.)
Bilo mu je pomalo krivo to je Konjev delovao tako sigurno i odluno. Na primer, uopte se nije
osvrtao za brodom. U rukama je drao Morisonov kompjuter, pokuavajui da prati povrna
Morisonova uputstva u vezi sa izotravanjem i prilagoavanjem. inilo sa da je sav u svom poslu.
Da li je zaista bilo mogue da je toliko ledeno usresreen i hrabar? Hoe li nastaviti da se tako
pomno koncentrie ak i ukoliko bi i on, kao Morison, bio otrgnut od broda? Verovatno, da i Morison
se, negde duboko u sebi oseti postienim.
On pogleda ostatak posade.
Denjev je pazio na kontrole. Imao je zadatak da ostane relativno blizu elijske opne. Prethodno je
predloio da zauzme poloaj na granici izmeu dve struje. U tom sluaju, brod bi se, verovatno,
kretao sasvim sporo i u krug, i tako bi se izbeglo ponavljanje nesrenog Morisonovog sluaja.
Meutim, Konjev je to glatko odbio. Skeptini talasi su se kretali kroz opnu i Konjev je eleo da joj
bude to blie.
Denjev je, isto tako, bee predloio da se brod postavi naglavce. To u eliji, kao ni u svemiru, ne
bi nita znailo. Meutim, na taj bi se nain vazduna komora, u odnosu na opnu, nala sa suprotne
strane broda, to bi, opet umanjilo mogunost da se Konjev susretne sa nekom citoskeletalnom
strukturom.
To je Konjeva doslovce razbesnelo. Rekao je da takvih telaaca ima svugde po eliji i da, osim
toga, ne eli da se izmeu njega i opne nae bilo ta, ak ni sama koljka broda.
I, eto, sada je bio napolju, pod uslovima koje je sam zahtevao. Denjev je, pazei na kontrole,
isputao, sam za sebe, melodine, mekane zviduke.
Boranova je, takoe, osmatrala svoje instrumente i tek povremeno bi bacila pogled napolje, u
potrazi za Konjevljevom figurom. Kalinjina se neprekidno vrpoljila na svom seditu, as bi gledala
napolje, as, opet, u svoje komande.
Odjednom, Boranova progovori:
"Alberte, instrument je tvoj. Misli li da e Jurij umeti da upravlja njime? Misli li da e zaista
moi da neto uhvati."
Morison se, za trenutak, nasmei.
"To ne zavisi toliko od njega. On je, praktino besposlen. Samo sam mu objasnio sve to treba da
zna oko izotravanja. Isto tako, Natalija, znam da trenutno ne prima nita."
"Otkud zna?
"Da bilo ta osea, ja bih to osetio jae nego on; ba kao to je on bio uspeniji kad sam ja bio
napolje. Meutim, ja ne oseam nita. Apsolutno nita."
Boranova je izgledala iznenaeno.
"Ali, kako to? Ako je on bio u stanju da osea dok si ti bio u posedu kompjutera, zato ne bi
oseao sada, kada ga sam dri?"
"Moda su se uslovi izmenili. Razmisli samo o svoj onoj agoniji o kojoj je Konjev izvestio, kada

je, kroz moju mainu, pratio apirovljeve misli. To o emu je izvestio bilo je krajnje
nekarakteristino s obzirom na ono to smo pre toga hvatali."
"Primetila sam. Pre toga imali smo krajnju idilu: zelena polja. Matematike jednaine..."
"Moe li onda biti da je ivi deo apirovljevog mozga, pod pretpostavkom da je sposoban da
svesno dela, upravo shvatio u kakvom se poloaju nalazi, to jest, da je u komi? I da se to dogodilo
tokom poslednjeg sata. Moda..."
"Zato bi se to dogodilo ba tada? Bila bi to usiljena podudarnost, mislim da se to desi ba sad,
kada smo se nali u njegovom mozgu."
"Moda smo mi nekako stimulisali njegov mozak, samim svojim boravkom u njemu, i kod njega
izazvali pojavu svesti o tome. Ili je, moda zbilja, re o pukoj podudarnosti. Smena stvar kada su
podudarnosti u pitanju jeste u tome da se one ipak deavaju. A moda ga je i saznanje, koje je do
maloas izazivalo u njemu patnju, sada konano bacilo u apatiju."
Boranova je, meutim, delovala neodluno.
"Jo ne mogu da poverujem. Jo misli da Jurij nita ne prima?"
"Nita od znaaja. Sasvim sam u to siguran."
"Da ga onda pozovem unutra?"
"Da sam na tvom mestu, Natalija, uinio bih to. Napolju je ve deset minuta. Ako nita ne prima,
onda je to sasvim dovoljno vremena."
"A ta ako ipak prima?"
"Onda e odbiti da ue. Zna ti Konjeva."
"Kucni mu, Alberte. Ti si mu najblii", ree Boranova.
Morison kucnu i Konjev se osvrnu. Lice mu je bilo sakriveno ispod plastine kapuljae, ali je bilo
oigledno da je natuten. Boranova mu mahnu, pozivajui ga da ue.
Konjev je za trenutak oklevao, a onda klimnu.
"Eto ti dokaza", obrati se Morison Boranovoj.
Poto bi uvuen unutra, ukaza se njegovo ovlaeno lice, i dok su mu otkopavali kapuljau, on
duboko udahnu vazduh:
"Uh! Ovo je ba divno. Tamo napolju je postalo prilino toplo. Poto sam bio prikaen uz brod,
veliinske oscilacije su bile manje nego to sam oekivao i energija se vraala u vidu toplote. Hajde,
pomozite mi da se izvuem iz ovoga."
Boranova odjednom, kao sa poslednjim trakom nade, upita:
"Je li to razlog to si bio spreman da se vrati? Toplota?"
"Sigurno da je to bio jedan od razloga."
"Jesi li uhvatio ita, Jurij?"
Konjev se namah smrai i odgovori:
"Nita. Apsolutno nita."
Morison podie glavu. Kao da mu se za asak nasmejao brk. Ipak, uspeo je da se uzdri.
72.
"Pa, Nataice, kapetane", upita Denjev smeei se umorno i dobronamerno, "ta sad? Ima li
kakvih ideja?"
Nikakav odgovor, meutim, ne stie. Zapravo, nije izgledalo da ga je bilo ko uo.
Konjev se jo brisao po grudima i potiljku. Njegov pogled upuen Morisonu nije sadrao nimalo
dobronamernosti. Tamne oi su mu sevale.
"Bilo je poprilino prijema dok si ti bio napolju", proguna on.

"Verovatno je tako kako kae", odvrati Morison hladno. "Ali kako sam ti ve rekao, niega se ne
seam."
"Moda ipak ima razlike, u zavisnosti od toga ko upravlja spravom."
"Ne verujem."
"Nauka nije stvar uverenja, ve dokaza. Zato ne pokuamo ponovo da vidimo ta se to deava
kada ti sa svojom spravom izie napolje? vrsto emo te zakaiti za brod, da ne bi ponovo otplutao,
i ti e ostati napolju desetak minuta, koliko i ja. Ne vie."
"Neu. To smo ve pokuali", odsee Morison.
"Osim toga, osetio sam misli. Iako ti kae da ti nisi."
"Nisi mu osetio misli. Samo emocije. Nije bilo nikakvih rei."
"Zato to si odbacio kompjuter. Sam si priznao. Pokuaj ponovo."
"Ne. Nee moi."
"Uplaio si se, jer si se bio odlepio od broda. Ovog puta se to nee desiti, kao to se ni meni nije
desilo. Nee biti ni panike."
"Precenjuje, Jurij, moju sposobnost da podnesem uas", odvrati Morison, sleui ramenima.
Konjev je izgledao zgaen.
"Dobro, zar je sad vreme za alu?"
"Ne alim se. Lako se uplaim. Nedostaje mi ono to ti ima, tagod to bilo."
"Hrabrosti?"
"U redu. Ako hoe da priznam da mi nedostaje hrabrosti, evo, priznajem."
Konjev se okrenu Boranovoj.
"Natalija? Ti si kapetan. Naredi Albertu da ponovo pokua."
"ini mi se da pod ovim uslovima ne mogu da mu naredim. Kao to je ve sam rekao, kakve bi
svrhe imalo kada bismo ga zajednikim snagama strpali u ronilako odelo i izbacili iz broda? Ako
nije sposoban da razmilja trezveno, nee nam biti ni od kakve pomoi. Ipak, mogu da ga pitam.
Alberte..."
"Nemoj, radije", odazva se Morison umorno.
"Jo jednom. Ne vie od tri minuta, osim ako neto uhvati."
"Neu nita uhvatiti. Siguran sam."
"Onda, samo ta tri minuta?"
"Dokle tako, Natalija? Ako ne uhvatim nita, Jurij e opet tvrditi da, namerno, nisam kompjuter
podesio kako treba. Ako meu nama nema poverenja, zalud nam je sav dosadanji trud. Kako bi,
recimo, bilo da ja optuim Konjeva da lae? Ja tvrdim da dok sam bio napolju i u struji nisam osetio
nita od apirovljevih misli ili emocija. Konjev kae da je on osetio mnogo toga. A neko drugi? Jesi
li ti osetila neto?"
"Ne. Nita."
"Sofija, ti?"
Ona odmahnu glavom.
"Arkadije?"
"Izgleda da ja nisam ba spretan u tim stvarima", odgovori ovaj potiteno.
"Pa, onda, samo Jurijev glas", zakljui Morison. Kako moemo znati da je zbilja neto osetio? Ja,
ipak, neu biti tako neotesan kao on, neu ga optuiti da lae, ali sloiete se da je mogue da je
njegova luda potreba da neto oseti zbilja i dovela do samozavaravanja?"
Konjevljevo lice bilo je bledo od besa, ali glas mu, i pored laganog podrhtavanja, ostade miran.
"Zaboravi sve to. Proveli smo sate u ovom telu i ja samo traim jo jednu, poslednju probu,

poslednji eksperiment, koji e moda biti hvala za sve nae napore."

"Ne. To sam ve jednom uo", primeti Morison.
"Alberte, ovog puta nee biti greke. Poslednji put", pridrui se Boranova Konjevu.
"Morao bi biti poslednji put", dobaci Denjev. "Rezerve energije su nam manje nego to bih voleo
da jesu. Skupo nas je, Alberte, kotalo traganje za tobom."
"A ipak smo te pronali", ubaci Konjev, "i nismo pitali za cenu. Ja sam te pronaao!" On se divlje
nasmeja. "A ne bih te mogao pronai da sve vreme nisam primao poruke kroz tvoju mainu. Eto ti
dokaza da govorim istinu. A poto sam te pronaao, ima priliku da mi se revanira."
Morison planu.
"Vratili ste se po mene zato to bi eksplozija mog tela i vas pobila za samo nekoliko minuta.
Kakvu protivuslugu oekujete za to to ste pourili da spasete svoje gu..."
Brod se, bez ikakvog upozorenja, snano zaljulja. Konjev, koji je stajao, srui se u svoje sedite.
"ta to bi?" uzviknu Boranova, poseui rukom za svojim komandama.
Kalinjina se nae nad svoj komjuter. "Ugledala sam samo obris, ali, nisam sigurna pri ovoj
svetlosti. Moda ribozom."
"Ribozom?" ponovi Morison zaprepaeno.
"Zato da ne? Rasuti su svuda po eliji. Organele koje proizvode proteine."
"Znam ta su", nervozno odvrati Morison.
"Eh, tresnulo nas je. Ili bolje reeno, poto smo u pokretu, mi smo ga tresnuli. Nije ni vano s koje
strane gleda; iskusili smo jednu ozbiljnu posledicu Braunovog kretanja.
"Gore od toga!" viknu Denjev, pokazujui prstom napolje, u panici. "Ne dolazi do razmene
toplote, a i polje nam ve oscilira!"
Morison, u oaju, shvati da se ponovo suoava sa fenomenom sa kojim se ve jednom bio susreo.
Vodeni molekuli su se grili i napinjali i to primetno.
"Zaustavi to! Zaustavi!" vikao je Konjev.
"Pokuavam!" procedi Boranova. "Arkadije, iskljui motore i prebaci svu energiju na mene.
Iskljui i provetravanje, i svetla, sve!"
Bila je pognuta nad svojim kompjuterom, koji je bletao u mraku.
To je bilo jedino (uz svetlost od kompjutera Kalinjine) to je Morison mogao da vidi. U totalnoj
tami, nije vie bio u stanju da razazna kontrakcije molekula.
Ipak, bio je siguran da se proces i dalje odvija. Nije bilo nikakve sumnje. Oseao je kako mu se
stomak izvre. Zapravo, nisu oscilirali vodeni molekuli, ve samo minijaturizovano polje, zajedno sa
svim predmetima to su u njega bili uronjeni.
Svaki put kad bi se brod uveavao (i kada bi se molekuli, na izgled, zgrili) polje je jedan deo
svoje energije pretvaralo u toplotu. Gotovo da je mogao da oseti talas vreline na licu. A kada bi
Boranova ponovo izlila energiju u polje, terujui ga da se suzi, toplota bi se smanjivala. Za trenutak
mu se, ak, uini da se kontrakcije proreuju i blede.
Ali odmah potom se vidno pojaae i Morisonu bi jasno da Boranova posustaje. Nije mogla da se
bori sa spontanom deminijaturizacijom, koja ih je ve vrebala iza ugla. Znao je da e za desetak
sekundi biti mrtav. On, svi ostali, i telo u kome se nalaze, postae samo eksplodirajua masa vodene
pare i ugljen-dioksida.
On oseti kako ga spopada munina. Imao je utisak da e se onesvestiti, i maloduan kao i obino,
shvati da e poslednje njegovo oseanje pred smrt biti oseaj stranog stida.
73.

Sekundi su prolazili, a on nije padao u nesvest. Onda se promekolji: do sada bi trebalo da je ve

umro, zar ne? (Sledee neizbeno pitanje bilo bi: znai, ipak ima ivota na onom svetu?) No, on brzo
odbaci tu mogunost.
Kao da je neko jecao. Ne. Samo glasno, hrapavo disanje.
On otvori oi (a kad ih je uopte, sklopio?) i spazi Kalinjinu u polutami. Poto je sva energija bila
utroena na pokuaj da se brod zadri u minijaturizovanom stanju, mogao je da je posmatra samo u
svetlu njenog, baterijskog kompjutera. Video je njenu pognutu glavu, raupanu kosu, uo je njeno
duboko disanje.
On se osvrnu, u naglom naletu nade i volje za ivotom. Oscilacije broda kao da su malo utihnule.
Situacija se smirivala.
A onda Kalinjina oprezno pogleda, postrance, i lice joj se istegnu u bolan osmeh:
"Gotovo je, proapta ona muklo."
Svetlo u brodu poe lagano da se pojaava, kao sa naporom, i Denjev dopusti sebi dubok,
olakavajui uzdah:
"E, ako sada nisam umro", ree on, "imau jo da poivim. Kao to ree moj otac: 'ivot bi bio
nepodnoljiv kada smrt ne bi bila jo gora.' Hvala ti, Nataa. Doputam ti da uvek bude moj
kapetan."
"Nisam to bila ja", odvrati Boranova. Lice joj je na oigled ostarilo, toliko da se Morisonu inilo
da opaa i sede pruge u njenoj kosi. "Ja nisam mogla da upumpam dovoljno energije u brod. Jesi li ti
neto uinila, Sofija?"
Kalinjine oi bile su sklopljene, ali su joj se grudi, usled dubokog disanja, i dalje pomno
nadimale. Ona se za trenutak uzvrpolji, kao da okleva, kao da okleva da uini bilo ta osim da sedi
mirno, bez rei. A onda izgovori:
"Ne znam. Moda."
"ta si uinila?" upita je Boranova,
"Pa, nisam mogla jednostavno da sedim i ekam da umrem", odvrati ona. Dala sam brodu duplikat
elektronskog koda D-glukoznog molekula i ponadala se da e elija reagovati normalno, uz molekul
ATP-a adenozin trifosfata. Na taj nain izdvojilo se neto od fosfatne grupe i od energije. Nadala sam
se da e ta energija priskoiti upomo minijaturizovanom polju. Onda sam neutralizovala brod i
fosfatna grupa je nestala. Ponovo u D-glukozu, ponovo oslobaanje energije, pa neutralnost, i tako
stalno. Ona zastade na trenutak. Tako stalno. Kucala sam toliko brzo da nisam znala pritiskam li
prave tipke. Izgleda da je ipak bilo u redu. I brod je sakupio dovoljno energije da stabilizuje svoje
polje."
"Kako si dola do te zamisli?" upita Boranova. "Nikad nisam ula da na taj nain..."
"Nisam ni ja", odvrati Kalinjina. "Nisam ni ja. Ipak, jutros, pre polaska na put, upitala sam se ta
treba da inim, ta svi treba da inimo, ukoliko doemo u opasnost od sponatane deminijaturizacije.
Bila bi nam potrebna energija, u redu. Ali ta ako je brod ne bi imao dovoljno? Onda sam pomislila,
moe li elija sama da nas snabde energijom? Ako moe, onda to moe samo kroz ATF, koji ima
svaka elija. Ipak, nisam bila sigurna da e stvar upaliti. Moglo se, recimo, desiti da ja, menjajui
elektrini kod broda, potroim vie energije nego to je mogu dobiti od ATF. Ili da energija iz ATF
jednostavno ne ode u korist minijaturizovanog polja. Sve je to bilo strahovito kockanje."
Denjev promrmlja neno, kao za sebe:
"'Ako nema nita da izgubi, kockaj se slobodno', govorio je moj otac." A onda glasno dodade:
"Hvala ti, mila Sofijo. Moj ivot je od sada u tvojim rukama. Poloiu ga za tebe ako treba. Ii u i
dalje. Oeniu se tobom ako ti to odgovara."

"Kavaljerski, nema ta", odvrati Sofija smeei se bledo, "ali ne traim toliko od tebe.
Raspolaganje tvojim ivotom moe biti sasvim dovoljno."
Sasvim se u meuvremenu pribravi, Boranova napomenu:
"Ovo e biti posebno istaknuto u naem izvetaju. Tvoje brze misli i brzo delanje spaslo nas je
sve."
Morison oseti da ne moe da govori (zapravo, najradije bi zaplakao). Zato? U zahvalnost zbog
poklonjenog ivota? Iz ljubavi prama Kalinjininoj? Sve to je mogao da uini jeste da dohvati
Sofijinu ruku, da je prinese svojim usnama i poljubi. A onda proisti grlo i sa neuobiajenom
blagou izgovori:
"Hvala ti, Sofija."
Izgledala je potresena, no, ne povukavi odmah ruku, samo primeti:
"Moglo je i da ne uspe. Mislila sam, ak, da nee uspeti."
"Da nije, ubaci Denjev, ne bismo mogli biti mrtviji."
Za sve to vreme Jurij Konjev nije izgovorio ni re i Morison se sada okrenu ka njemu. Sedeo je,
kao i obino, uspravan, u svom oku.
Morisonu se povratie i glas, a i bes, i on upita:
"Pa, Jurij, ta ti ima da kae?"
Konjev bazi brz pogled preko ramena.
"Nita."
"Nita? Pa Sofija je spasla ekspediciju!"
Konjev samo slee ramenima.
"Obavljala je svoju dunost."
"Dunost? Bilo je to mnogo vie no to je njena dunost!" Morison se nagnu napred, i zgrabi
Konjeva za ramena. "Shvata li, ona je izumela tehniku koja e nas spasti! I na taj nain ti je spasla
ivot, idiote! Ona je zasluna to si jo iv! Najmanje to moe da uini jeste da joj se zahvali!"
"Radiu ta me je volja", odvrati Konjev, uvijajui ramena u pokuaju da se otrgne iz
Morisonovog stiska.
Morison ga epa za grlo.
"Varvarine jedan neotesani!" zagrme on, steui oajniki njegov vrat. "Voli je, na svoj ludi
nain, a nee da joj uputi nijednu nenu re! Nijednu re, ubre jedno!"
Konjev se ponovo oslobodi i nastade guanje. Bili su, u mnogome, onemogueni seditima i
nultom gravitaciom.
Kalinjina zavrita:
"Nemoj ga povrediti!"
Nee me povrediti, pomisli Morison, odupirui se snano. Poslednji put se upustio u slian fiziki
obraun kad mu je bilo esnaest godina, i on alosno zakljui da od tada nije pokazao nikakav
napredak.
Boranova glasno povika:
"Dosta s tim. Obojica!"
I obojica prestadoe.
"Alberte, nisi ovde da bi bilo koga uio lepom ponaanju", upozori ga ona. "A ti, Jurij, ne trudi se
da bude manje vaspitan. I ovako je sasvim dovoljno. Ako nee da oda Sofiji priznanje..."
"Ne traim zahvalnost, ni od koga", umea se Sofija sa oiglednim naporom.
"Zahvalnost?" odbrusi Konjev. "Hajde, onda, da se svi zahvaljujemo. Pre no to je
deminijaturizacija zapoela, pokuao sam da navedem ovu Ameriku kukavicu da se zahvali to smo

ga oslobodili. Nisam eleo prosto 'hvala', na reima. Nije ovo disko-klub. Ne treba da se igramo.
Hteo sam da pokae svoju zahvalnost time to e ponovo izii iz broda i pokuati da uhvati neto od
apirovljevih misli. Odbio je. Ko je onda on da me ui kada i kome da se zahvaljujem?"
"Pre deminijaturizacije sam rekao da mi ne pada na pamet nita slino", dobaci Morison. "I sada
mislim u dlaku isto."
"ujte", umea se Denjev, "ovde mlatimo praznu slamu. Potroili smo energije kao to se na
venanju troi votka. Hteo bih rei, izmeu ubeivanja i spontane deminijaturizacije, da imamo
sasvim malo energije za zavrnu, kontrolisanu deminijaturizaciju. Moramo odmah poeti."
"Treba malo energije i ovom oveku da izie na nekoliko minuta i pokua jo jednom. Onda
moemo da krenemo", bio je uporan Konjev.
Za trenutak, Konjev i Morison izmenjae duboke, neprijateljske poglede. Ali Denjev se ponovo
javi, glasom kao na ivici ivota:
"Moj siroti otac imao je obiaj da kae: 'Najstranija reenica koja se moe izrei na ruskom
jeziku jeste "To je udno".'"
Konjev se naglo okrenu.
"Zavei, Arkadije."
"Kaem to samo zato to mislim da je dolo vreme da se kae: 'To je udno.'"
74.
Boranova zagladi svoju tamnu kosu (i ona se preznojala, pomisli Morison) i upita:
"ta je to udno, Arkadije? Daj da se ne igramo vie."
"Struja u eliji se usporava."
Tiina. Onda, ponovo pitanje:
"Kako zna?"
"Nataa, draga", poe Denjev s mukom, "da sedi na mom mestu, videla bi kako vlakna
neprestano iskrsavaju, sa obe strane..."
"Citoskeleti", dopuni Morison.
"Hvala ti, Alberte, sinko", prihvati Denjev i mahnu rukom u znak pozdrava. Moj otac je govorio:
'Vanije je znati sutinu od njenog imena.' Ipak, nema veze. E, te kako-god-da-se-zovu-stvari ne
zaustavljaju struju, niti zaustavljaju brod. Meutim, sada nas mimoilaze znatno sporije.
Pretpostavljam da se vlakna ne pomiu, te stoga izvodim zakljuak da se mi sporije kreemo. A poto
ja ne inim nita to bi usporilo kretanje broda, izvodim zakljuak da je struja oslabila. To se zove
logika, Alberte, i tu ne mora da me poduava."
Kalinjina se oglasi, tankim glasom.
"Mislim da smo otetili eliju." Kao da je oseala griu savesti.
Morison to upravo tako i protumai.
"Jedna elija manje, nee to apirovu koditi, naroito u stanju u kome se ve nalazi. Ipak, ne bih
se zaudio ako elija odumire. Jer, brod je doleteo za mnom, velikom brzinom, pretpostavljam (i
hvala vam na tome) i mogue da je poljuljao nekakvu ravnoteu u samoj eliji."
"To je ludost", umea se Konjev, mrtei se. "Mi smo veliine molekula, zapravo, molekul i
misli li da bilo ta to inimo, pokretom ili vibracijom, moe da oteti itavu eliju?"
"Ne moramo to da proveravamo, Jurij. U svakom sluaju, unutarelijska struja se zaustavlja, a to
nije normalno."
"To je, u prvom redu, samo Arkadijev utisak", nastavi Konjev, "a on nije neurolog..."
"Moram li biti neurolog pa da imam oi?" Denjev iznervirano podie ruku, kao da hoe da udari

mlaeg oveka.
Konjev ga samo hitro pogleda, ali ne uzvrati dalje na primedbu.
"Osim toga", nastavi on, "sa ovog nivoa posmatranja, mi zapravo na znamo ta je u ovoj eliji
normalno, a ta nije. Moda struja povremeno slabi, a onda, opet, povremeno ojaa. Povremeno,
naravno."
"Zaobilazi sutinu, Jurij", nestrpljivo e Morison. "Ono to je bitno jeste sledee: ovu eliju vie
ne moemo koristiti, a nemamo vie energije da se bacimo u potragu za drugom elijom."
Konjev zakripta zubima.
"Mora da postoji neto to moemo uiniti. Ne moemo tek tako odustati."
"Natalija, odluuj", ree Morison. "Ima li smisla boraviti i dalje u ovoj eliji? Jesmo li u poloaju
da tragamo za novom elijom?"
Boranova prekri elo nadlanicom, u trenutku usredsreenog razmiljanja. Ostali se okrenue da je
pogledaju, te Konjev iskoristi trenutak da zgrabi Morisona za okovratnik i privue ga k sebi:
"Otkud ti zna u koga sam ja zaljubljen?" prosikta on. "Odakle ti pravo da tvrdi tako neto?
Odgovori!"
Morison ga je samo nemo posmatrao.
No, u tom trenutku, Boranova progovori, ali to nije bio odgovor na prethodno Morisonovo pitanje.
Ona blagim glasom upita.
"Arkadije, ta to radi?"
Denjev podie glavu od svoje table.
"Vraam ice u prvobitni poloaj. Pokuavam da ponovo uspostavim komunikaciju."
"Jesam li ti rekla neto slino?"
"Neophodnost mi je rekla", odgovori Denjev.
"Shvata li, da onda, vie nee moi da skree brod?" upita Konjev.
Denjev zabrunda, iznenaujue ironino:
"A ne ini li se tebi da vie nee biti potrebe za skretanjem?"
"Kakva te to neophodnost goni, Arkadije", pitala je strpljivo Boranova.
"ini mi se da nije samo ova elija ta koja ne funkcionie", odgovori Denjev. "Temperatura oko
nas pada. Polako, dodue."
Konjev mrknu.
"Prema tvojim ulima?"
"Ne, nego prema instrumentima broda. Prema povratnoj infracrvenoj radijaciji koju registruju."
"To jo nita ne znai", ree Konjev. "Pri ovoj veliini, primamo sasvim malo infracrvenih fotona.
Nivo bi mogao dosta varirati."
Denjev klimnu prema Konjevu i ree:
"Da. Evo, ovako." Njegova ruka mahnito zamlatara gore-dole. Dakle, mogue je praviti skokove
kao ami u buri, a mogue je, isto tako, ljuljukati se na blago namrekanoj vodi. I njegova ruka
stade da se smiruje, pravei sve manje zamahe.
"Zato bi temperatura opadala?" zau se ponovo Boranova.
Morison se mrano nasmei.
"Hajde, hajde, Natalija. Mislim da zna zato. A siguran sam da Jurij zna zato. Arkadije mora to
da proveri, i to je ta neophodnost koja ga tera da nam vrati mogunost komunikacije."
Neprijatna tiina zavlada u brodu, osim povremenog Denjevljevog stenjanja dok se borio da
izie na kraj sa icama.
Morison baci pogled na okolinu izvan broda, koju je ponovo mogao da vidi na zadovoljavajui

nain, s obzirom na to da je brod ponovo odailjao svoju svetlost u prostor. I dalje se mogao videti
prigueni blesak molekula, malih i velikih, koji su putovali zajedno s njima. Sada, kako je Denjev to
pomenuo, mogao je da primeti povremeni svetlosni odblesak koji bi se protezao s obe strane broda i
nestajao iza njega.
Bila su to, bez sumnje, vrlo fina, kolagenska vlakna koja su neuronsku eliju drala u svom
neregularnom poloaju i koja nisu dozvoljavala da se neuron pod dejstvom sopstvenog povrinskog
pritiska pretvori u sferinu loptu. On shvati da je Denjev, kao navigator, imao da pazi na sve, i da
nije imao nikakvog vodia u novonastaloj, nepredvienoj situaciji po brod. Niti, pak, instrukcija, ili
iskustava. Nije se postavljalo pitanje da li Denjev, prividno, ima da brine o manje stvari nego
ostali. tavie, mislio je Morison, nepravilno je smatran za podreenog lana posade. Ba to nije
bilo fer.
Denjev se sada uspravi. Stavivi slualicu u jedno uho, on objasni:
"Trebalo bi da sada mogu da uspostavim komunikaciju. Jeste li tamo? Groto? Gro...to?" Onda se
nasmei. "Da, da. Do sada smo sigurni... ao mi je, ali, kao to sam vam rekao, imali smo da biramo:
ili komunikacija sa vama ili zaokretanje, manevrisanje brodom. Kako je tamo kod vas? ta?
Ponovite, molim vas, razgovetnije?... Da, tako sam i mislio."
On se onda okrenu prema posadi:
"Drugovi", ree on, "akademik Pjotr apirov je mrtav. Pre trinaest minuta zamrle su mu sve
vitalne funkcije. Na je zadatak sada da napustimo ovo telo."

IZLAZAK
Kada bi bilo podjednako lako izii iz nevolje kao to je lako u nju ui, ivot bi bio pesma.
Denjev senior.
75.
Neprijatna tiina spusti se na brod.
Kalinjina pokri lice rukama i posle dugog, nategnutog trenutka probi tiinu svojom apatom:
"Jesi li siguran, Arkadije?"
Denjevu su suze navirale na oi.
"Jesam li siguran?" trepnu on. "ovek se na ivici smrti nalazi ve nedeljama. elijska struja se
zaustavlja, temperatura pada, a Groto, koji ga je okruio svim moguim i nemoguim instrumentima,
javlja da je mrtav. Kako ne bih bio siguran?"
Boranova uzdahnu.
"Jadni apirov. Zasluio je bolju smrt od ove."
"Mogao je da izdri jo neki sat", primeti Konjev.
"Nije mogao da bira", dobaci namrteno Boranova.
Morison oseti jezu. Do sada se susreo sa crvenim krvnim zrncima, specifinim okruenjem
meuelijskog prostora, unutranjou neurona. Imao je utisak da se, ipak, kree u poznatom,
odomaenom prostoru.
Ali sada, kada je pogledao kroz poluprozirne zidove broda, odjednom oseti da se nalazi okruen
slojevima i slojevima materije. Pri ovom umanjenju, kada je brod veliine glukoznog molekula, a on
sam veliine jednog jedinog atoma, apirovljevo telo bilo je vee no sama majica Zemlja.
Oseao se kao u grobu, ogromnom grobu umrle organske materije. Osetio je, isto tako, i stravino
nestrpljenje zbog daljeg zadravanja u ovoj sredini, i zbog vremena izgubljenog na alopojke. Bie
vremena za to, kasnije. Stoga, on upita, glasom tek neto malo jaim no to bi smeo biti:
"Kako emo izii odavde?"
Boranova rairi oi i pogleda ga iznenaeno. (Gotovo da ju je razumeo; tuga za apirovim uinila
je da iz njenog uma, bar za trenutak, nestanu sve druge misli.)
Ona proisti grlo i uini vidan napor da ponovo povrati svoje uobiajeno, poslovno ophoenje.
"Pa, za poetak, deminijaturizovaemo se do odreenog stupnja."
"Zato, 'za poetak'? Zato da odmah ne krenemo u zavrnu, konanu deminijaturizaciju?" A onda
dodade, u strahu da se ne susretne sa nerazumevanjem okoline: "Otetiemo apirovljevo telo, to je
tano, ali organizam je ionako mrtav, a mi smo jo ivi. Mislim da mi imamo prednost."
Kalinjina mu uputi prekoran pogled.
"ak i mrtvo telo, Alberte, iziskuje potovanje, a naroito telo koje je nakada bilo veliki naunik."
"Da, ali ne u toj meri da se u pitanje dovedu ivoti drugih pet ljudi!" Morisonovo nestrpljenje je
raslo. Njemu je apirov bio tek ime, koje je znao po reputaciji. Njemu, za razliku od ostalih, apirov
nije bio gotovo polubog.
"Pored malenog problema potovanja prema telu, postoji jo jedan", umea se Denjev. "Okrueni
smo apirovljevom lobanjom. Ako se uveliamo toliko da ispunimo celu lobanju i onda pokuamo da
je probijemo, izgubiemo previe energije i deminijaturizovaemo se u eksploziju. Prvo moramo
pronai put iz lobanje."
"Ipak, Albert je u pravu. Poinjemo", naglasi Boranova. "Deminijaturizovau brod do veliine

elije. Arkadije, javi Grotu da precizno odrede na poloaj. Ti, Jurij, uini isto na svom
cerebrografu."
Morison je posmatrao udaljenu elijsku opnu, zapravo, raspoznatljivije i postojanije svetlucanje
koje je odande dolazilo, i koje se moglo videti nasuprot povremenom i slabanijem odsijavanju
molekula u prolazu.
Prvi oigledni dokaz da je deminijaturizacija otpoela bila je injenica da su se molekuli
izduvavali (to bi bila najpriblinija re). Kao da su se mali, zaobljeni objekti koji su ispunjavali
prostor oko njih (vidljivi jedino putem svog odbijanja svetlosti) skupljali i suavali. Kao baloni iz
kojih se isputa vazduh.
Tenost oko njih poinjala je i da lii na tenost, sada je ve bila sasvim glatka, ali i veliki
makromolekuli u daljini, proteini, nukleidne kiseline i ostale jo vee elijske strukture, sve su se
vie smanjivali, i istovremeno, postajali raspoznatljiviji. Iskrice svetlosti koje su se od njih odbijale
izgledale su sve sabijenije na sve manjem prostoru.
Nasuprot svemu tome, elijska opna kao da se pribliavala i postajala sve jasnije uoljiva.
Prilazila im je sve blie i blie. Brod se, na kraju krajeva, nalazio tek u uzanom kanalu dendrita koji
se pruao iz elijskog tela. A ako bi brod poprimio razmere elije, neizbeno bi bilo da sasvim
rascepa dendrit.
To je i trebalo da se dogodi: bilo je jasno da e opna popustiti pod pritiskom uveliavajueg
broda. Morison automatski stisnu zube i pripremi se za raskidanje oklopa.
No, to se, ipak, ne dogodi: opna se i dalje pribliavala, a onda u jednom trenutku jednostavno je
nestade, kao da je nije ni bilo. Bila je, kao tkivo, odvie tanana i lomljiva da bi due trpela dejstvo
minijaturizovanog polja broda. Bez obzira na to to se brod uveavao jo je bio mnogo, mnogo manji
nego materija oko njega, tako da su molekuli opne, doavi u dodir sa minijaturizovanim poljem,
jednostavno pogubili vezu jedni sa drugima i tako naruili sopstveni integritet.
Morison je dalji razvoj dogaaja pratio sa velikim zanimanjem. Okolina je i dalje delovala
haotino, sve dok se, daljim njenim umanjivanjem, ne ukaza meuelijska kologena dungla s kojom
su se ve bili susreli pre svog ulaska u neuron. I dungla se ubrzano smanjivala, sve dok se debla i
trupci ne pretvorie u pauinu.
"Dosta, za sada", objavi Boranova. "Treba, ipak, da stanemo celi u kanale krvotoka."
Denjev groknu.
"To znai dosta, rekao bih, zauvek. Ono malo energije to jo imamo na raspolaganju..."
"Potrajae, valjda, dok ne naemo put iz lobanje?" upitno e Boranova.
"Moemo samo da se nadamo", odvrati Denjev. "Ti si Nataa, ipak samo zapovednik broda, ali
ne vlada termodinamikim zakonima."
"Bolje ih pitaj jesu li nam ustanovili poloaj, i ne itaj mi bukvice", odbrusi Boranova sa
neodobravanjem.
"Siguran sam, Natalija", poe Konjev, "da nije od sutinske vanosti to da nam odrede poloaj. Ne
moemo biti ne znam koliko udaljeni od poloaja koji smo zauzimali kada smo napustili kapilar. Sva
naa lutanja zapravo su pomeranja iz jednog neurona u susedni. Razlika u poloaju je, sa stanovita
normalnih mikroskopskih dimenzija, teko merljiva."
U potvrdu toga, a da nije prolo ni nekoliko minuta, stie i istovetan odgovor iz Grota.
"Eto, rekao sam ti."
"Kakve to veze ima, Jurij?" upita Morison. "I dalje ne znamo u kom pravcu treba da se uputimo. A
osim toga, sada, kada su nam komunikacije ponovo na raspolaganju ne moemo vie da manevriemo
brodom."

"Pa, poto moemo da krenemo jednim jedinim putem, hajde da, onda, njime krenemo", odvrati
Konjev. "Siguran sam da Denjevljev otac ima prigodnu misao i za ovu priliku."
Denjev odmah odgovori:
"Govorio je: 'Kada je mogue initi samo jedno, odluku nije teko doneti.'"
"Vidi?" upita Konjev. "Osim toga, kojim god pravcem da krenemo, na kraju emo se nai
napolju. Kreni Arkadije."
Brod se pomeri, prodirui kroz nova, tanana vlakna kologena, kroz neuron i tanku aksonsku nit.
(Teko je bilo poverovati da su se, zapravo, nalazili u jednom od tih aksona i da je on izgledao kao
bespue koje se prostire stotinama kilometara unaokolo.)
"Pretpostavimo", ree suvo Morison, "da je apirov jo iv, a da se nama nametnula neodlona
potreba za odlaskom. ta bismo u tom sluaju inili?"
"Kako to misli?" upita Boranova.
"Mislim, kakva je alternativa ovome to upravo radimo? Zar ne bismo morali da najpre
ustanovimo svoj poloaj? Zar ne bismo stoga morali, odrekavi se manevrisanja, da se kreemo samo
pravo napred? Zar ne bismo morali da se deminijaturizujemo, da ne bismo prelazili stotine
kilometara umesto tek nekoliko? Ukratko, zar ne bismo morali da se probijamo kroz ive neurone
ivog apirovljevog organizma, umesto kroz umirue i one ve mrtve?"
"Pa, tako je", odgovori Boranova.
"Pa gde vam je onda tu potovanje prema ivom telu? Maloas smo oklevali da ugrozimo
integritet mrtvog."
"Razumi, Alberte, da je ovo to inimo alarmantna operacija, uz korienje neodgovarajue
opreme. Nemamo izbora. Ali u svakom sluaju, prihvatljivija je od tvog predloga da apirovu
jednostavno raznesemo lobanju i ostavimo ga bez glave. Nae trenutno delovanje, ak i da je apirov
iv, unitilo bi desetak neurona, moda i svih stotinak, a da opte stanje njegovog mozga ne bude
mnogo gore. Modani neuroni izumiru sve vreme tokom ivota, kao i crvena krvna zrnca."
"Nije ba tako", odvrati Morison natmureno. "Crvena krvna zrnca se obnavljaju. Nauroni, ne."
Konjev glasno prekide diskusiju, kao da mu ide na nerve:
"Arkadije, stani. Treba da ponovo odredimo poloaj."
U brodu ponovo zavlada tiina, kao da bi izgovorene rei eventualno omele proraunavanja koje
se vre napolju, u laboratoriji Grota.
Konano, Denjev apatom saopti Konjevu rezultate koje su mu javili, te ovaj ree:
"Trai da ti potvrde, Arkadije. Da budemo sasvim sigurni."
Morison otkai svoj opasa. I dalje je bio gotovo bez mase, ali se, ve, oseao teim nego dok su
boravili u eliji. On se otisnu malo uvis, kako bi mogao da posmatra cerebrograf preko Konjevljevog
ramena.
Na ekranu je ugledao dve crvene take povezane tankom, crvenom linijom. Karta koju je
pokazivao ekran smanji se za trenutak, take se primakoe jedna drugoj, a onda se ponovo odmakoe
u suprotnim pravcima.
Konjevljevi prsti hitro su igrali po tastaturi kompjutera, i mapa se udvostrui i postade
neodredljiva. Morison je, meutim, znao da je Konjev posmatra kroz specijalnu stereoskopsku
napravu koja ostvaruje trodimenzionalnu sliku.
Konjev napokon odloi stereoskop i ree:
"Natalija, stvari rade za nas. U kom god pravcu da krenemo, ranije ili kasnije, naleteemo na
venu. U ovom sluaju, tavie, vrlo brzo. Nismo daleko, i susreemo se na nain koji e nam
omoguiti povoljan ulaz u nju."

Morison u sebi odahnu, ali ipak ne odoli da ne pita:

"A ta bi se desilo da je vena predaleko?"
Konjev hladno odvrati:
"Onda bih rekao Arkadiju da nam, liavajui se mogunosti komuniciranja, ponovo vrati
mogunost manevrisanja, te bismo potraili put do neke blie vene."
Ove rei izazvae Denjeva da se okrene i pogleda Konjeva s vidljivim neodobravanjem.
"Nemamo dovoljno energije za tako neto."
"Vozi, Arkadije, presee ga Boranova, "i ui u tu venu."
Proe nekoliko minuta i Denjev se oglasi:
"Jurijeva mapa je ispravna, u ta se ranije ne bih kladio. Evo je, pravo pred nama."
Morison se zagleda u krivudavi zid pred njima, koji je udno zavijao navie i nanie i izgledao,
prividno, kao obloen ploicama. Ako je to vena, nije mnogo drugaija od kapilara. Pitao se da li je
brod jo dovoljno malen da se bez problema smesti u venu.
76.
"Postoji li, Sofija, ikakav nain da brodu da neki elektrini kod koji e nas sam po sebi ubaciti u
venu?" upita Boranova.
Kalinjina je izgledala skeptino i Morison, podigavi ruku, odgovori umesto nje:
"Mislim da nema, Natalija. Individualne elije u ovom trenutku moda nisu ve sasvim beivotne,
ali je njihovo ustrojstvo razoreno. Ne verujem da ijedna elija moe da nas sada primi u sebe putem
pinocitozisa ili na neki drugi nain."
"ta da inim, onda?" upita Denjev snudeno. "Da krim prolaz?"
"Naravno", odvrati Konjev. "Priljubi se uz venski zid. Njegov mali deo e se minijaturizovati,
dezintegrisati, i onda e moi da ue unutra. Nee morati da crpi puno energije iz svojih motora."
"Ah? Ekspert se javio", uskliknu Denjev. "Ali venski zid e se minijaturizovati na tetu energije
naeg polja. I to troi energiju i to veu no to bi nam bilo potrebno da jednostavno probijemo
barijeru."
"Arkadije, ne ljuti se", pomirljivo e Boranova. "Nije sada za to vreme. Umereno koristi snagu
motora i saekaj da zid samo pone da se minijaturizuje i onda se probi napred. Korienje obe
tehnike e nam uzeti manje energije nego svaka od njih posebno."
"Nadajmo se da je tako", prihvati Denjev, "ali moe i da ne bude tako. Kada sam bio mali, otac
mi je jednom rekao: 'estina, sinko, nije uvek i istina.' Rekao mi je to kada sam se estoko branio
govorei da nisam polomio njegovu lulu. Pitao me je da li razumem ta mi je rekao. Rekao sam da ne
razumem, i onda mi je on vrlo potanko objasnio. Na kraju me je izudarao."
"Jeste, jeste, Arkadije", ree Boranova. "Kreni sada napred."
"Ne brini se, nee razasuti krv svuda po mozgu", dobaci mu Konjev. "Poto je organizam mrtav,
to vie ne smeta. Osim toga, krv vie ne tee. U mozak, zapravo, nee nita prodreti."
"Ah", ree Denjev, "to onda povlai jedno zanimljivo pitanje. Kada bismo, u normalnim
okolnostima, uplovili u venu, struja bi nas odnela u odreenom pravcu. Poto struje vie nema,
morau da Upalim motore, ali u kom pravcu da krenem?"
"Kada jednom prodremo u venu", odvrati Konjev mirno, "okrenue desno. Tako kae
cerebrograf."
"Ali ta ako nema struje da me baci udesno, a mi, na primer, uemo pod uglom nalevo?"
"Arkadije, ui e pod desnim uglom. I to mi cerebrograf kae. Samo ti vozi, molim te."
"Tako je, Arkadije", podra Boranova Konjeva. "Moramo se osloniti na Jurijev cerebrograf.

Drugo nam nita ne preostaje."

Brod se pokrenu unapred, i kada pramac dotae zid, Morison oseti lagano vibriranje motora. Onda
se zid jednostavno povue u svim pravcima i brod se nae unutra.
Denjev odmah iskljui motore. Brod istog asa uspori, odbi se od drugog poprenog zida, ne
otetivi ga, koliko je bar Morison mogao da primeti i ispravi se uzdu velikog venskog tunela. irina
broda bila je tek neto malo vea od polovine prenika kanala.
"Pa, jesmo li skrenuli udesno?" upita Denjev. "Jer ako nismo, povratka nam nema. Ne mogu
nazad. U veni nema mesta za zaokret, ak i pod pretpostavkom da Albert izie da okrene brod, a
nemamo dovoljno energije da se brod upet umanji i uini takav zaokret moguim."
"Uhvatio si dobar pravac, Arkadije", sopti Konjev osorno. "Samo nastavi pravo pa e to i sam
uvideti. Tunel e postajati iri kako budemo napredovali."
"Nadajmo se. A ako zaista bude tako, koliko emo jo putovati dok ne budemo mogli da iziemo
iz tela?"
"Ne znam da ti kaem", odgovori Konjev. "Moram da pratim sliku vene na cerebrografu, da se
konsultujem sa Grotom i da se sa njima dogovorim oko mesta na kome e biti zabodena potkona
igla."
"Smem li da vam saoptim da neemo moi veno da idemo unapred", oglasi se ponovo Denjev.
"Pri tom imam u vidu korekcije veliine, manevrisanja, ulaenje u pogrene kapilare, i potragu za
Albertom, tamo, u dendritu. Potroili smo mnogo, mnogo vie energije no to smo smeli. Iako smo
bili dobro snabdeveni, gotovo da smo potroili sve zalihe."
"Hoe da kae da je vie uopte nemamo?" upita Boranova.
"Gotovo. To govorim ve dosta dugo, zar ne?" odvrati Denjev. "Upozoravao sam vas."
"Ali koliko je jo imamo? Misli li da neemo imati dovoljno da se iskobeljamo iz lobanje?"
"Pod normalnim uslovima, imali bismo je sasvim dovoljno. Da smo u ivoj veni, nosila bi nas
struja. Ali ovako... apirovljevo srce vie ne kuca. Znai, morau da koristim motore da bih se
probio kroz venu, a kako se ova bude hladila, krv e postajati sve manje propusna. Motori e morati
da rade sve snanije i energija e bre oticati."
"Samo jo nekoliko centimetara", ree Konjev.
"Samo jo nekoliko?" besno odvrati Denjev. "Manje od irine mog dlana? Ma nemoj? To znai
kilometre!"
"Pa da se onda jo malo deminijaturizujemo, a?" predloi Morison.
"Ne moemo", grmeo je Denjev. "Nemamo energije ni za to. Nekontrolisana deminijaturizacija ne
zahteva energiju. Naprotiv, oslobaa je. Ali kontrolisana... Vidi, Alberte, ako hoe da skoi sa
prozora, do zemlje e stii bez napora. Ali ako hoe da preivi i zaustavi se, visei o konopcu,
recimo, trebae ti puno napora. Kapira?"
"Da", odgovori Morison.
Kalinjina isprui ruku i neno dodirnu Morisonovu, a onda proapta:
"Ne osvri se na njega. On grmi i seva, ali e nas na kraju izvui odavde."
"Arkadije", poe Boranova, "ako istina, kao to si nam upravo saoptio, ne zavisi od estine
kojom se govori, onda ona, svakako, mnogo vie zavisi od hladnog i trezvenog razuma. Stoga, zato
jednostavno ne nastavi da goni brod unapred i moda e energija potrajati dok ne stignemo do
igle."
Denjev namrteno odgovori:
"To i hou, ali ako elite do ostanem hladne glave, oslobodite me nepotrebnog zagrevanja."
Brod nastavi da se kree i Morison pomisli: pa, svaki metar koji preemo znai biti metar blie

igli.
Nije to ba bilo bogzna kako uteno. Jer promaiti iglu na maloj razdaljini bilo bi podjednako
pogibeljno kao i promaiti je na velikoj. Ipak, pomisao na to mu uspori rad srca i on oseti kako
predstava ubrzano poinje da se blii kraju.
Crvena zrnca i plateleti sada su bili mnogo brojniji no to je to bio sluaj prilikom plovidbe kroz
arteriju i kapilare. No, tada je krv tekla i srazmerno se malo telaaca nalazilo u svakom trenutku u
vidnom polju. Sada su brojna tela bila u velikoj meri nepomina i brod ih je mimoilazio, inilo se, u
ogromnom broju, razgrui ih levo desno, kao da ih tek usnule budi.
Promicali su i kraj belih elija, velikih i mirnih. Sada uopte nisu reagovale na prisustvo tela,
stranog tela koje se kretalo krvotokom. Jednom su ak proli kroz belu eliju i ostavili je bez po
muke za sobom.
Stie i Konjevljeva potvrda:
"Kreemo se u desnom pravcu. Vena je sada primetno ira nego ranije."
Bilo je, odista, tako, ali Morison to tek podsvesno zapazi. Odvie se bio usredsredio na kretanje
broda.
Traak nade odjednom ga svog proe. Kretanje u pogrenom smeru znailo bi neopozivu
katastrofu. U tom sluaju, vena bi se suavala i oni bi se zaglavili, bez dovoljno goriva da se umanje i
eventualno potrae novu venu.
Denjev je i dalje saoptavao podatke Konjevu, koji je klimao i govorio:
"Trai da ti potvrde, Arkadije... odlino."
Bavio bi se, zatim, zakratko, cerebrografom.
"uj, oni znaju u kojoj smo veni i zaboe iglu na mestu koje sam ja na cerebrografu i oznaio. Do
tog mesta stii emo za oko pola asa, ili manje. Misli li da emo moi toliko da izdrimo?"
"Nisam siguran. Da imamo pomo struje..."
"Znam, ali je nemamo", prekide ga Konjev. "Natalija, mogu li da dobijem sve podatke koje si
skupila, a koje se tiu apirovljevih misli? Poslau kompletne podatke Grotu."
"To za sluaj da se ne izvuemo?" upita Boranova.
"Upravo tako. To je materijal zbog koga smo i doli ovamo i nema svrhe da ostane, moda,
zakopan ovde s nama."
"Pravilno, Jurij", sloi se Boranova.
"U sluaju, naravno", dodade Konjev, uz nalet ponovnog besa, "da ti podaci ita vrede. On
pogledom okrznu Morisona."
Konjev se nae ka Denjevu i obojica stadoe da elektronskim putem alju sakupljene informacije,
od kompjutera kompjuteru, od malog ka velikom, iz vene u spoljni svet."
Kalinjina je i dalje stiskala Morisonovu aku, moda uz isti oseaj prijatnosti koji je i on oseao.
"ta e se desiti, Sofija", upita on tiho, "ako nam nestane energije pre no to stignemo od igle?"
Ona za asak izvi obrve, a onda odgovori:
"Moraemo da ostanemo na mestu na kom smo se zatekli, poto e se ljudi iz Grota dati u potragu
za nama ma gde mi bili."
"Neemo se spontano deminijaturizovati im nam energija nestane, zar ne?"
"Oh, ne. Minijaturizacija je metastabilna. To smo ve objasnili, sea se. Ostaemo kakvi jesmo
doveka. Moda bi nekakvo pseudo-Braunovo kretanje prouzrokovalo oscilatorno kretanje koje bi
dovelo do spontane deminujaturizacije, ali to se moda nee desiti, ko to, uostalom, zna?"
"Misli, nee se desiti - godinama?"
"Mogue je."

"To nam, naravno, nee pomoi", zakljui Morison. "Umreemo usled guenja. Bez energije,
vazduh nee moi da se reciklie."
"Rekla sam da e Groto pokuati da nam pritekne upomo. Nai kompjuteri e i dalje raditi i oni
e nas nai, makar makazama sekli venu i traili nas, elektronski. Il ak, vizuelno."
"Kako e pronai jednu eliju meu drugih pedeset biliona?"
Kalinjina ga pljesnunu po ruci.
"Pesimista si, Alberte. Mi smo vrlo prepoznatljiva elija. Osim toga, ponaamo se kao radiostanica."
"Radije bih da nas odmah pokupi ova igla, da ne moraju posle da nas trae."
"I ja, isto tako. Samo sam htela rei da nedostatak energije i promaivanje igle ne znae i potpuni
krah."
"A ako pronaemo iglu?"
"Onda je dalji posao na Grotu, da nas deminijaturizuje."
"Zar ne mogu to ve sada da uine?"
"Suvie smo okrueni masom neminijaturizovanog materijala i bilo bi im preteko da dovoljno
precizno fokusiraju deminijaturizovano polje. im budemo napolju i kada budu mogli da nas vide,
uslovi e biti u nau korist."
"Jesi li odaslao sve informacije, Jurij?" Upita u tom trenutku Denjev.
"Da. Sve."
"Onda je moja dunost da ti soptim da imam energije jo samo za narednih pet minuta. Moda i
manje, ali vie, sigurno, ne."
77.
Morison nesvesno stee Kalinjinu aku i devojka se tre.
"Izvini, Sofija", ree on.
On joj pusti ruku i ona stade da je trlja.
"Gde smo, Jurij?" upita Boranova. "Moemo li stii do igle?"
"Trebalo bi da moemo", odgovori on. "Uspori, Arkadije. Pritedi energiju."
"Ne. Veruj mi", ostade uporan Denjev. "Pri sadanjoj brzini kreem se kroz krv sa relativno malo
turbulacionog efekta, zahvaljujui dobrom probijanju kroz tenost i obliku broda. Ako usporim, bie
vie turbulencije i utroak energije bie vei."
"Ali ne treba da preemo odreenu taku", opomenu ga Konjev.
"Neemo. im iskljuim motore, brzo se zaustavljamo, zahvaljujui slaboj propusnosti tenosti.
im usporavamo, turbulencija se poveava, a onda jo bre usporavamo i ostajemo nepokretni za
samo nekih desetak sekundi. Da imamo normalnu masu i inerciju, potisak usporavanja bi nas sve
prikucao uz prednji zid broda."
"Onda zaustavi, kada ti budem rekao."
Morison se ponovo pridie da pogleda preko Konjevljevog ramena. Cerebrograf, zakljui on,
mora da prikazuje mnogostruko uveanu sliku, moda do maksimuma. Tanka crvena linija, koja je
oznaavala rutu broda postala je sada debela traka koje se pribliavala malenom zelenom krugu, koji
je, zakljuio je, morao biti mesto uboda igle.
No, moda karta grei! Morison pokua da odmeri i uporedi konfiguracuju na cerebrografu sa
onim to je video napred, van broda.
"Trebalo je da krenemo arterijom", ree on odjednom. "One, po smrti, ostaju prazne. Ne bismo
troili energiju na viskozitet i turbulenciju.

"Nita od te ideje", umea se Konjev. "Brod se ne moe kretati kroz vazduh." Moda bi i nastavio
sa tiradom, no, odjednom, on povika: "Stoj, Arkadije. STOJ!"
Denjev raspali po jednom dugmetu na kontrolnoj tabli. Ono ue u svoje leite i Morison oseti
kako se blago naginje unapred, dok je brod koio i zaustavljao se, gotovo u isti mah.
Konjev pokaza prstom. Mogao se videti irok krug, okupan narandastom svetlou.
"Koriste specijalne metode", ree on, "da bi bili sigurni da je vrh igle obasjan svetlou. Rekli su
da ga ne moemo promaiti."
"Ali jesmo promaili!" prostenja Morison. "Mi gledamo taj krug, ali mi nismo tu. Do bismo uli u
njega, moramo da okrenemo, to znai da Arkadije opet mora da iskljui ureaje za komunikaciju."
"Beskorisno", primeti Denjev. "Da smo nastavili sa kretanjem, mogli smo ii napred jo neto
manje od minuta; ali nemam dovoljno energije da pokrenem maine, sada, kada smo stali. Od sada
smo mrtvi u tenosti. Nepokretni."
"Pa, onda?" upita Morison, gotovo cvilei.
"Pa, onda", dobaci Konjev, "postoji jo jedan tip kretanja koji jeste mogu. Ta potkona igla je u
rukama inteligentnih bia. Arkadije, reci im da dublje zabodu iglu, ali sasvim polako.
Narandasti krug se polako proiri i zadobi eliptini oblik.
"Promaie nas", uzviknu Morison.
Konjev nita ne odgovori, ve se nae prema Denjevu kako bi mogao da govori neposredno u
odailja. Elipsa se, za trenutak jo vie suzi, ali Konjev odmah neto izgovori. Igla je sada bila
sasvim blizu, usmerena ka njima.
A onda se sve pokrenu. Blede ivice crvenih zrnaca i ponekog plateleta se pomerie i usmerie ka
krugu. Pokrenu se i brod.
Morison je gledao kako prolaze kroz krug i ostavljaju njegove ivice za sobom, tesno, sa svih
strana. Prooe kroz njega, krug ostade za njima, brzo se udalji i nestade.
Konjev objavi, trenutak potom, sa natmurenim zadovoljstvom:
"Usisali su nas. Od ovog trenutka, treba samo da sedimo mirno. Oni e se brinuti o svemu."
78.
Morison se, sada, usredsredi samo na to da iz mozga istisne sve misli, da sklopi svoj um. Ili e se,
sreno, vratiti u svet normalnih dimenzija, ili e nestati u jednom mikroblesku i svemir e, mirno,
nastaviti da postoji i bez njega, kao to e to zasigurno biti sluaj kroz nekih trideset ili etrdeset
godina.
On vrsto sklopi oi i pokua da ne osea nita, ak ni otkucaje svog srca. U jednom trenutku je
osetio laki dodir na svojoj ruci. To je morala biti Kalinjina. On povue svoju ruku, ne naglo, kao da
je odbija, ve lagano, kao da eli rei, 'ne sada'.
Zatim, kasnije, zau Boranovu kako kae:
"Arkadije, javi im da evakuiu C sektor i da upotrebljavaju iskljuivo daljinske kontrole. Ako mi
nastradamo, nema potrebe da nastrada jo neko.
Morison se zapita hoe li, odista, C sektor biti evakuisan. Da je to, recimo, bila njegova dunost,
on bi to uinio, primio naredbu ili ne. No, uvek ima ludaka koji ele da budu na mestu dogaaja,
pogotovo sada kada se sa prvog putovanja po unutranjosti ljudskog organizma vraa posada, zdrava
i itava. Onda e moi da to prepriavaju svojim unucima.
A ta bi se desilo sa tim ljudima, pitao se on, ako ne bi imali unuke? Ako bi, moda, prerano
umrli, pa ih ne bi videli... ili ako njihova deca odlue da nemaju dece, ili ako...
Maglovito je oseao kako namerno poinje da se bavi besmislicama i glupostima. Nikome,

zapravo, i ne polazi za rukom da ne misli ni na ta. Naroito ako je proveo toliko malo vremena u
nerazmiljanju. Ima, meutim, toliko stvari o kojima se moe misliti a koje nisu vane, ve su pre
nevane, pre su trivijalne nego presudne, besmislene nego ozbiljne...
Moda je ak i zadremao. Posle se priseao i inilo mu se da je morao zaspati. Ne usled
hladnokrvnosti; zaspao je usled izmorenosti, napetosti, oseanja da neko drugi donosi odluke
(konano), i stoga se, prirodno, posle dueg vremena sasvim opustio. Ili moda (mada to nije eleo
sebi da prizna), moda je sve to zajedno bilo previe za njega i moda je, jednostavno, popustio.
On ponovo oseti lagani dodir na istom mestu, ali ovog puta ne povue ruku. Promekoljio se, i
otvorio oi. Dnevna svetlost! Gotovo da mu je povredila oi. On zatrepta i zenice mu se ovlaie.
"Probudi se, Alberte." Kalinjina se naginjala nad njim.
On obrisa suzne oi i obrisi oko njega se izotrie.
"Jesmo li se vratili?" upita on.
"Jesmo. Sve je u redu. Na sigurnom smo, i ekamo na tebe. Najblii si vratima."
Morison baci pogled na otvorena vrata. On pokua da se pridigne, no, uspeo je samo da se svali
nazad na sedite.
"Teak sam!"
"Znam", odvrati Kalinjina. "I sama se oseam kao slonica. Pokuaj, lagano. Pomoi u ti."
"Ne, ne, u redu je." Odbio ju je. Prostorija je bila prepuna ljudi. Klizio je pogledom po gomili, od
lica do lica, nasmeena, iekujui. Nije eleo da se susretne sa njima, Sovjetima, pogotovo nije
eleo da vide kako mlada Ruskinja pomae stasitom Amerikancu da se uspravi.
Polako, kao pijan, uspeo je da stane na sopstvene noge, da postrance izie kroz vrata i spusti se
niz nekoliko stepenika. Bar desetak ruku sevnu da mu pomognu, ne obraajui panju na njegove rei:
"U redu je, mogu sam."
Onda, odjednom, on povika:
"ekaj!"
Pre no to je zakoraio na tle, okrenuo se i pogledao nazad, pored Kalinjine, koja se nala iza
njega.
"ta je, Alberte?" upita ona.
"Samo sam hteo da bacim poslednji pogled na brod, jer nemam nameru nikada vie da ga vidim.
Ni na daljinu, ni u filmovima, niti u bilo kom obliku."
On, konano, praen ostalima, stupi nogom na vrsto tle. Sa olakanjem je primetio kako nije
jedini kome je pruena pomo prilikom izlaska iz broda.
Moglo je doi i do neposredne, male sveanosti u znak dobrodolice. No, Boranova iskorai i sa
nekim, za nju neuobiajnim nemirom i izvesnom pometenou (verovatno se prisetila da na sebi ima
tek tanki pamuni konbinezon koji nije mnogo skrivao od njenog tela) ree:
"Kolege, sigurna sam da emo svi, u neko zgodno vreme, zajedno proslaviti; ali molim vas, sada
nismo sposobni za bilo ta slino. Moramo da se odmorimo i oporavimo od velikih napora kojima
smo bili izloeni poslednjih asova. Molimo vas da pokaete razumevanja za to."
Svi su bili ispraeni divljim uzvicima i frenetinim mahanjem. Samo je Denjev bio toliko pribran
da prihvati au koju mu je ponudio neko iz publike i koja je sadrala ili vodu ili votku. Morison,
imajui u vidu kome je ponuena, nije ni trenutka posumnjao ta je u ai moglo biti. Osim toga, irok
osmeh na Denjevljevom ovlaenom licu ukaza na ispravnost procene.
"Koliko smo dugo bili u brodu?" upita Morison Kalinjinu.
"Izgleda, preko jedanaest asova", odgovori ona.
"Pre bih rekao jedanaest godina", zavrte glavom Morison.

"Znam", odvrati ona smeei se, "ali asovnici nemaju mate."

"Jo jedan od aforizama tate Denjeva, Sofija?"
"Ne. Ovaj je moj."
"Sve to sada elim", nastavi Morison, "jeste kupatilo, tu, ista odea, dobra veera, mogunost
da skaem i urlam i dobar noni spavanjac. Prema tom redosledu, izgleda da kupatilo stie prvo."
"Sve e to dobiti, kao i svi mi ostali."
Zbilja i jesu. Veera je zaista bila zadovoljavajua. Tokom boravka na brodu napregnutost mu je
efikasno suzbila apetit; ali sada, kada su se uslovi izmenili, glad je zakucala iz unutranjosti stomaka
im se Morison osetio sasvim sigurnim, na udobnom, u istom, u odgovarajuoj odei.
Glavno jelo za veeru bila je peena guska pozamanih dimenzija, koju je rasparao Denjev
lino, govorei pri tome:
"Umereno, prijatelji moji, jer, kao to znate, moj otac je uvek govorio: 'Previe jela ubija mnogo
bre nego premalo jela.'"
Naravno, sebi u tanjir strpao je ubedljivo najvee pare.
Jedini neznanac na veeri bio je ovek visokog rasta i izrazito plave kose, koji je predstavljen kao
vojni zapovednik Grota, to je bilo vie nego oigledno, jer je bio sav nakien raznim ordenjem. Svi
su prema njemu bili neverovatno ljubazni i svima im je bilo pomalo neprijatno zbog njegovog
prisustva.
No, kako je obrok odmicao, Morison oseti kako mu se nemir vraa. Komandant mu je dobacivao
este poglede... U njima nije bilo ni traga prijateljstva, mada mu nita neposredno nije rekao. Oseao
je ipak da, usled njegovog prisustva, nije bio trenutak da postavi za sebe vitalno pitanje. Dodue,
prilika se ukazala po komandantovom odlasku, ali Morison se najednom oseti odvie pospanim. Nije
bio siguran da bi se izborio za svoje, u sluaju da do rasprave doe.
A kada se, konano, dokopao kreveta, negde iz podsvesti mu izroni ubeenje da e biti
komplikacija.
79.
Doruak bi posluen kasno i Morison ustanovi da je predvien samo za dvoje. Pridruila mu se
samo Boranova.
Osetio je blago razoaranje, jer je oekivao prisustvo Sofije Kalinjine; meutim, kako se ova nije
pojavljivala, on odlui da ne postavlja nikakva pitanja u vezi sa tim. Bilo je drugih pitanja, vanijih.
Boranova je delovala umorno, kao da se predhodne noi nije dovoljno ispavala. No, bila je
srena. Ili tanije, pomisli Morison, zadovoljna.
"Dugo sam razgovarala sa komadantom, sino, a imali smo i dva video poziva iz Moskve", poe
ona. "Naravno, na obezbeenim linijama. Sam drug Rain je govorio sa mnom i bio je vidno
zadovoljan, koliko on to moe biti. On nije ovek koji lako otkriva oseanja; ali rekao je da je sve
vreme poduhvata bio u vezi, a da je u meuvremenu, kada smo iskljuili komunikacije sa
laboratorijom, bio u stanju samo da eta napred-nazad. Moda malo preteruje. Ipak, rekao je da je
gotovo zaplakao od sree kada je uo da smo itavi. To je, moda, i tano. Naoko kruti ljudi mogu
biti vrlo emotivni, kada im se oklop slomi.
"To e biti dobro za tebe, Natalija."
"Dobro za itav projekat. Prema planiranom rasporedu, nije bilo predvieno da se otisnemo na
ovaj put bar za sledeih pet godina. A izvesti to uz pomo krajnje neodgovarajueg plovila i izvui
ivu glavu zbilja predstavlja trijumf. To je postalo jasno ak i moskovskoj birokratiji."
"Ipak, sumnjam da smo u potpunosti postigli cilj putovanja."

"Misli na apirovljeve misli? Pa, to je, naravno, bio samo Jurijev san. Sve u svemu, srena je
okolnost bila ta to nas je sve naterao da ga pratimo u njegovom sanjarenju. Teko da bismo se
drugaije odluili na taj put. Meutim, to ne umanjuje vrednost naeg poduhavata. Da smo, meutim,
nastradali, sigurna sam da bi na raun itavog projekta bile upuene otre kritike. Stvari su, ipak,
takve kakve jesu. Prvi smo koji su uli u ivi ljudski organizam i vratili se ivi: sovjetski poduhvat
koji e ostati veno zabeleen kao prvi. Slinih, nesovjetskih poduhvata nee biti godinama i nae
rukovodstvo je toga vie nego svesno i zadovoljno je zbog toga. Sada e poduhvati imati i
obezbeenu finansijsku potporu ukoliko, razume se, nainimo tu i tamo sline spektakularne
poduhvate."
Ona se iroko nasmeja i Morison, iz pristojnosti, ljubazno klimnu. A onda zari no u omlet sa
unkom koji se nalazio pred njim i upita:
"Hoe li biti dobar potez da se prizna da je u projektu aktivno uestvovao i jedan Amerikanac?
Jesam li uopte pomenut?"
"Hajde, Alberte, ima stvarno jezivo miljenje o nama. Tvoje zasluge i rizici kojima si se izlagao
bili su pomenuti sa najveim entuzijazmom."
"A apirovljeva smrt? Nee, nadam se biti pripisana nama u krivicu?"
"Smrt je bila neizbena, tako bar kau. Dobro je poznato da je dugo bio odravan u ivotu
najsavremenijim medicinskim pomagalima. Ne verujem da e u izvetajima to zauzeti mnogo mesta."
"U svakom sluaju, nonoj mori je kraj", zakljui Morison.
"Nona mora? Saekaj da proe mesec ili dva i svega e se seati kao uzbudljive epizode, i bie
ti drago to si bio jedan od glavnih junaka u njoj."
"Sumnjam."
"Videe. Ako poivi toliko da bude svedok drugim slinim putovanjima, bie ponosan to e
moi da kae: 'Da, ali ja sam bio prvi meu prvima.' Nikada ti nee biti dosta prepriavanja te iste
prie unucima."
Evo ga, poinje, pomisli Morison. A onda ree naglas:
"Pretpostavlja da u jednoga dana imati unuke. ta e se desiti sa mnom, Natalija, kada zavrim
ovaj doruak?"
"Ti e pravo iz Grota u hotel."
"Ne, ne, Natalija. Reci mi neto vie. ta zatim? Upozoravam te da nemam nameru da posmatram
paradu na Crvenom trgu u ast naeg uspeha."
"Nikakvih parada nee biti, Alberte. Jo je daleko dan kada e se sve ovo i obznaniti, iako je taj
dan mnogo blii no to je bio jue."
"Onda dopusti da ti otvoreno kaem: elim da se vratim u Sjedinjene Drave. Odmah."
"im to bude mogue, naravno. Pretpostavljam da e nas tvoja vlada izloiti pritiscima."
"Nadam se da hoe", odvrati suvo Morison.
"Nisu eleli da se vrati pre no to dobije ansu da nam pomogne. Ili", ona ga strogo pogleda,
"da nas pijunira. Ali sada, kada je tvoj deo posla obavljen, a sigurna sam da su to ve iakali,
traie da se vrati."
"I morae mi dopustiti da odem. Obeala si to toliko puta."
"Odraemo obeanje."
"Ne treba da misli da sam bio pijun. Nisam video nita to mi niste dali da vidim."
"Znam. Ipak, kada se vrati u svoju zemlju, misli li da te nee podrobno ispitivati o svemu to si
ovde video?"
Morison slee ramenima:

"To ste valjda znali i onda kada ste me doveli ovamo."

"Tano. Neemo, meutim, dozvoliti da to bude prepreka tvom odlasku. Sasvim je sigurno da
tvojima nee moi da kae bilo ta to oni ve ne znaju. A oni tako paljivo i temeljno zabadaju
noseve u naa posla..."
"Kao i vi u njihova", ree Morison, ne bez prezira.
"Oh, bez sumnje", odvrati Boranova, nemarno odmahnuvi rukom. "Naravno, moi e da im
ispria o naem uspehu, to se toga tie, nemamo nita protiv. Do jue su Amerikanci eleli da
veruju da je sovjetska nauna tehnologija sasvim zakrljala. Dobro e nam doi to to e im
ispriati, oitaemo im lekciju. Ipak, ima jedna stvar..."
"Aha!" uzviknu Morison.
"Nita strano, samo jedna mala la. Ne sme rei da si ovamo doveden silom. Kad god te javno
budu pitali, morae odgovoriti da si ovamo stigao dobrovoljno, da bi svoje teorije proverio u
uslovima koji ti nigde drugde na svetu nisu bili dostupni. To je sasvim logino i svi e ti poverovati."
"Moja vlada zna da je bilo drugaije."
"U potpunosti e se sloiti sa tvojom interpretacijom. Ni oni, kao ni mi, nisu voljni da svet gurnu u
krizu povodom svega ovoga. Pored injenice da bi kriza izmeu Amerike i Sovjetskog Saveza odmah
uinila da se stvori front izmeu nas i ostatka sveta, u ovim, takozvanim novim dobrim vremenima,
Sjedinjene Drave ne bi bile voljnije da priznaju da su dopustile da bude otet nego to bismo mi bili
voljni da priznamo da smo te oteli. Hajde, Alberte, to je toliko beznaajno."
"Ako me pustite kui, kao to kaete da hoete", uzdahnu Morison, "preutau tu malenu
pojedinost oko kidnapovanja."
"Koristi kondicional, 'ako'." Boranova se namrti. "Oigledno izbegava da me smatra asnom
osobom. Zato? Jer sam Sovjet. Dve generacije mira, dve generacije slaganja, ali tvoje stare navike
jo su tu. Ima li nade za oveanstvo?"
"Bili ovo dobri novi dani ili ne, i dalje nam se ne svia va oblik unutranjeg ureenja."
"Ko ti daje pravo da sudi o njemu? Ni nama se ne dopada va. Ali nije vano. Ako ponemo da
se raspravljamo, pokvariemo ono to bi trebalo da bude srean dan za tebe, a to zasigurno jeste
srean dan za mene."
"Dobro. Neemo se raspravljati."
"Hajde onda da se oprostimo, Alberte, i jednoga dana emo se ponovo sresti pod normalnijim
okolnostima. Sigurna sam." Ona mu prui ruku i on je prihvati. Ona onda nastavi: "Zamolila sam
Sofiju da te otprati do hotela i pobrine se oko tvog odlaska. Sigurna sam da na to nema primedbi."
Morison joj snano stee ruku.
"Ne. Sofija mi se vrlo dopada."
Boranova se nasmei.
"Da, osetila sam to, nekako."
80.
Zbilja je to bio srean dan za Boranovu, i umor koji je oseala nije je spreavao da u potpunosti u
njemu uiva.
Umor! Iznurenost. Koliko e dana odmora, koliko e prospavanih noi, koliko e zagrljaja
Nikolaja i Aleksandra biti potrebno da odagna taj umor?
Ali sada je, makar za trenutak, imala vremena za sebe. Kad bi samo taj trenutak potrajao to due.
Zadovoljno se ispruila na kauu u svojoj kancelariji i prepustila udnom spletu misli. Poziv iz
Moskve, unapreenje, izmeani sa danima na plai, na Krimu, sa muem i sinom. Gotovo da su vizije

postale stvarnost, jer je zaspala i sanjala kako gleda svog malog Aleksandra dok ovaj vrsto koraa
prema hladnim vodama Crnog mora, nimalo ne strahujui od mogunosti da se udavi. Ona je, pak,
nosila bubanj u koji je estoko lupala, trudei se da privue panju koju je on, tako tvrdoglavo,
odbijao da joj prui.
No, vizija se rasprsnu, jer neko je estoko dobovao po vratima.
Ona se, sva zbrkana, s mukom pridie, ispravi nabore na bluzi i zabrinuto se uputi ka vratima. im
ih je otkljuala, vrata se naglo otvorie i ukaza se Konjev, crn kao oluja, stegnutih pesnica.
"ta ovo znai, Jurij?" upita ona besno. Da li se uvek tako najavljuje? Zato nisi zvonio?"
"Niko nije odgovarao, a znao sam da si unutra."
Boranova ga odsenim pokretom glave pozva da ue.
Nije ba gorela od elje da ga vidi, a ni on ba nije bio prijatna pojava.
"Jesi li uopte spavao?" upita ona. "Izgleda grozno."
"Nisam imao vremena. Radio sam."
"Na emu?"
"A na emu bih mogao raditi, Natalija? Na podacima koje smo jue prikupili."
Boranova oseti kako joj se bes stiava. Na kraju krajeva, bio je to Konjevljev san. Sreu zbog
uspenog povratka svi su duboko doiveli, osim Konjeva. Samo ga je on smatrao neuspehom.
"Sedi, Jurij", ponudi ga ona. "Suoi se sa injenicama. Analiza misli nije ila. Nije ni mogla ii.
apirov je bio na kraju. ak i kada smo krenuli u itavu stvar, ve je bio na ivici smrti."
Konjev ju je tupo posmatrao, uopte ne obraajui panju na njene rei.
"Gde je Albert Morison?"
"Nema svrhe da ga progoni, Jurij. Uinio je to je mogao, ali apirovljev mozak bio je mozak na
samrti. Sluaj me. Mozak na samrti."
Ponovo taj tupi pogled.
"O emu to pria, Natalija?"
"O podacima koje smo doneli. O podacima sa kojima se bori. Pusti to. Putovanje je izvanredan
uspeh i bez toga."
Konjev zavrte glavom.
"Inzvanredan uspeh i bez toga? Ne zna ta govori. Gde je Morison?"
"Otiao je, Jurij. Gotovo je. Na putu je za Sjedinjene Drave." Kao to smo mu obeali.
Konjev razrogai oi.
"Ali to je nemogue! On ne moe otii. Ne sme otii!"
"Oh, boe", uzdahnu Boranova. "O emu sad ti govori?"
Konjev ustade.
"Proao sam kroz podatke, glupao jedna, i sve je jasno. Moramo da ga zadrimo. Po svaku cenu!"
Boranova se sva zaari.
"Kako se usuuje da me vrea, Jurij? Izvini se, smesta, ili u te suspendovati sa projekta. Kakva
je to sada ludaka fiksacija na Alberta?"
Konjev upola isprui ruke, kao da eli da udari po neemu, i kao da nema nita pri ruci.
"Izvini, izvini", zadahta on. "Povlaim sve to sam rekao. Ali mora razumeti. Tokom itavog
naeg boravka u mozgu, za sve vreme koje smo pokuavali da otkrijemo i protumaimo apirovljeve
misli, Albert Morison nas je lagao. On je znao ta se deava. Morao je znati i briljivo nas je
odvlaio, sistematski, sa pravog puta. Moramo ga imati, Natalija, i njegov kompjuter. Nikada ga ne
smemo pustiti.

POVRATAK?
Nevolja sa trijumfom je u tome to se veoma lako moe nai na suprotnoj strani.
Denjev senior
81.
Morison je inio sve to je bilo u njegovoj moi da svoja oseanja dri pod kontrolom. Iao je
kui. Bie slobodan. Siguran. Vie od toga, on...
No, nije se usuivao da pomisli na ono najvie. Jurij Konjev je bio zastraujue inteligentan i ve
sumnjiav. Da se samo usredsredio na njega, Konjev bi mu zasigurno proitao misli. Ili bi se one, po
izrazu na njegovom licu, same odale.
Ili su, moda, samo igrali novu igru? To je mogla biti druga strana medalje.
Jesu li moda planirali da mu slome duh i prilagode ga svojim potrebama? Stari trik, to sa
raspirivanjem nada i njihovim kasnijim guenjem. Jo gore nego stalno biti bez ikakve nade. Da li bi
Natalija Boranova uinila tako neto? Nije se dvoumila da upotrebi silu, kada milom nije ilo. Pretila
je da e mu unititi karijeru, ako je ne poslua. Koliko bi ona daleko ila? Da li bi se, uopte, negde
zaustavila?
On odahnu sa olakanjem kada se pojavi Sofija Kalinjina. Ona sigurno nije mogla biti deo te
zavere.
U to je poverovao jo vre kada mu je uputila osmeh, izgledajui srenije nego ikad do tada.
Ona ga uhvati pod ruku.
"Ti sada ide kui. Strano mi je drago zbog toga", ree ona, i Morison nije mogao da natera sebe
da poveruje da su te rei i intonacija, i izraz, samo deo paljivo smiljene lai.
Ipak, on odgovori, oprezno:
"Nadam se da idem kui."
"Ide, ide", potvrdi ona. "Jesi li ikada bio jedriliar?"
Za trenutak, Morison se spotae o tu re, izgovorenu na ruskom, ali odmah se snae.
"Misli SEL? Solarno-energetski leta?"
"Ovo je sovjetski model. Mnogo bolji. Ima i lake motore. Ne moe uvek verovati suncu."
"Ali zato da jedriliarimo?" Hodali su urno kroz hodnik koji je vodio van Grota.
"A zato da ne? Biemo u Maljenkigradu za petnaest minuta, a poto nikada nisi jedrio na
sovjetskom vazduhoplovu, dopae ti se. Jo jedan nain da proslavimo tvoj povratak."
"Pomalo se plaim visina. Hoe li biti bezbedno?"
"Sasvim. Osim toga, ne mogu da odolim. Sada smo u divnom poloaju, a ne znam koliko e jo
trajati. Moemo da dobijemo sve to poelimo. Rekla sam: 'Jedrilica je ono to nam treba', i oni su se
samo nasmejali, od uva do uva, i odgovorili: 'Razume se, dr Kalinjina, ekae vas.' Jo prekjue bih
za tanjir bora morala da ispunim strogi formular i nalog. Danas sam heroj Sovjetskog Saveza, svi
smo mi sada heroji. I ti, Alberte."
"Nadam se da nee traiti da ostanem i prisustvujem zvaninim ceremonijama", primeti Albert, i
dalje na oprezu.
"Bie zvaninih ceremonija, u Grotuu, ali nee biti nita pompezno. Tvoj orden e ti zasigurno biti
poslat. Moda e ti ga na ambasador predati na nekoj tihoj ceremoniji u Vaingtonu.
"Nije potrebno", odvrati Morison. "Bilo bi mi drago da dobijem priznanje, ali dovoljno je i da mi
ga poaljete potom."

Zaokrenuli su hodnikom kojim Morison do tada nije prolazio i hodali dovoljno dugo da se on
nemirno zapita kuda to idu. Nisam morao da brinem, pomisli Morison, kada izbie na maleno
uzletite.
Jedrilica ih je, bez greke, ekala. Imala je duga krila koja su svetlucala itavom svojom gornjom
povrinom, slino kao i Ameriki SEL-ovi. Ipak, SEL-ovi su u potpunosti koristili energiju sunca.
Ova jedinica imala je male rotore, na benzin bez sumnje, kao dodatni pogon. Kalinjina je to najavila
kao novo sovjetsko otkrie, ali se Morisonu uini da su sovjetske fotoreceptorske elije mnogo manje
efikasne od amerikih.
U blizini je stajao mehaniar i Kalinjina mu se priblii dugim, sigurnim koracima.
"Jeste li ga proverili?"
"Radi kao san", odgovori mehaniar.
Ona se nasmei i klimnu, ali kada se mehaniar udalji ona promrmlja Morisonu:
"Proveriu, bez obzira. Videla sam ve snove koji su se pretvorili u komare."
Morison je pruoavao jedrilicu s izrazom koji je odavao i interesovanje i odbojnost. Izgledala je
kao kostur aviona, ali se, nekako, sve inilo duim i tanjim no to bi trebalo biti. Kabina je bila mala,
nalik na sapunski mehur poloen na krila, sa dugim zadnjim produetkom skeletne konstrukcije.
Kalinjina je morala dobro da se izvije kako bi ula u kabinu. Morison ju je posmatrao dok je
proveravala kontrole. A posle izvesnog vremena (koje mu se uinilo gotovo protraenim) ona odrula
pistom, okrenu letelicu i vrati se nazad. Poto okrenu nekoliko dugmadi, pogona nestane i ona iskoi
iz letelice.
"Radi odlino", potvrdi ona. "Imamo dovoljno goriva, a i sunce sija. ta nam vie treba?"
Morison klimnu i osvrnu se:
"Treba nam pilot. Gde je?"
Kalinjina se sva ukruti.
"Gde je on? Kakva je to diskriminacija? Ja sam pilot."
"Ti?" izlete Morisonu kao iz puke.
"Da. to da ne? Imam dozvolu i pilot sam prvog reda. Upadaj!"
"Izvini", promuca Morison. "Retko letim, a pilotiranje bilo ime predstavlja za mene gotovo
mistian akt. Samo sam uvrteo sebi u glavu da je pilot naprosto pilot, a ako pri tom ini i neto drugo,
onda nije pilot. Shvata?"
"I ne pokuavam. Hajde, upadaj."
Morison se pope u letelicu, pratei Sofijina uputstva, paljivo se trudei da ne raspali glavom
negde i ne oteti je ili da moda ne oteti letelicu.
On se zavali u sedite, gledajui sa zebnjom u otvoren prostor sa svoje desne strane.
"Zar nema vrata?"
"ta e ti zatvorena vrata. To bi upropastilo divan oseaj letenja. Samo se privei i bie
savreno siguran. Evo, pokazau ti kako. Jesi li spreman?" Ona sede u sedite do njegovog. Delovala
je samouvereno i vrlo zadovoljna samom sobom. Bili su priljubljeni ramenima jedno uz drugo i
Morisona proe izuzetno prijatan oseaj.
"OK, mirim se sa sudbinom. U prevodu: 'Spreman sam'."
"Ne budi aav. Dopae ti se. Koristiemo motore da bismo to pre uzleteli."
Trenutak potom zau se visoki zviduk malog motora i, zatim, ritmino dobovanje kada se rotori
pokrenue. Jedrilica se lagano uzdie i iskrenu. Morison se vrsto uhvati za svoj kai na seditu, jer
se, praktino naao nad praznim prostorom. Jedva se uzdra da ne zgrabi Kalinjinu i sav se obavije
oko nje, u potrazi za krajnje neerotskom sigurnou.

Jedrilica se ispravi i Kalinjina ree:

"Sluaj sad. Ona iskljui motore i pritisnu dugme iznad koga je irilicom pisalo SOLAR. Lupkanje
utihnu i rotori zanemee dok propeler na vrhu jedrilice prestade da se okree. Jedrilica se lagano i
bez zvuka kretala napred.
"Sluaj tiinu", proapta Kalinjina. "Kao da lebdi kroz nita."
Morison baci nervozan pogled nadole.
"Neemo se sruiti", ohrabri ga Kalinjina. "ak i da oblak zakloni sunce, ili da se fotoreceptorske
elije iz bilo kog razloga pokvare, imamo dovoljno motorne energije koja bi nas nosila kilometrima,
sve do sigurnog sletanja. A ako nam nestane energije, letelica je vrlo lagana i spustila bi se vrlo
blago. ini mi se da, ak i kad bi htela, ne bih mogla da izazovem katastrofu. Jedinu pravu opasnost
predstavlja snaan vetar; ali sada je sve mirno.
Morison proguta knedlu i ree:
"Zaista, vrlo prijatan let."
"Naravno. Kreemo se mnogo bre nego automobil, a oseaj je neuporedivo prijatniji. Meni se
dopada. Pokuaj da se opusti i gleda u nebo. Nita prijatnije od jedrenja."
"Koliko dugo se ve bavi ovim?" upita on.
"Poloila sam letaki ispit sa dvadeset etiri godine. Isto tako i Ju... Isto tako i on. Mnogo smo
mirnih letnjih popodneva proveli u jedrilicama nalik na ovu. Imali smo, ak, dve jedrilice, i u
vazduhu smo izvodili ljubavni ples." Njeno lice se, na te rei, iskrivi za trenutak, i Morisonu se uini
da je samo podseanje na stare uspomene bio razlog to se reila na ovaj let do Maljenkigrada.
"To mora da je bilo poprilino opasno", primeti on.
"Ne ba, ukoliko zna ta radi. Jednom smo jedrili nad vrhovima Kavkaza i to je moglo biti
opasno. Vetar te svakog asa moe razbiti o stenje, i to nije nimalo zabavno. Ali bili smo mladi i
ludi. Dodue, moda bi to za mene i bilo bolje."
Njen glas se pretvori u uzdah i lice joj se za trenutak smrai; ali kao da ga neka nova, navirua
misao ponovo razvedri u osmeh.
Morison oseti novi talas nepoverenja. Zato ju je seanje na Konjeva inilo srenom, kada dole u
brodu nije mogla ni da ga pogleda?
"ini mi se da ti vie ne smeta da govori o njemu", primeti on. A onda, namerno, upotrebi
zabranjenu re: "O Juriju, na njega mislim. ak mi se ini da uiva da misli na njega. Otkud to?"
Kalinjina samo procedi:
"Nisu sentimentalne uspomene ono to me ini srenom, uveravam te, Alberte. Bes, osujeenost i,
i... slomljeno srce oveka mogu nainiti zlim. elim osvetu i dovoljno sam slaba, dovoljno sam
ljudsko bie, da uivam kada doe red na osvetu."
"Osvetu? Ne razumem."
"Vrlo jednostavno, Alberte. Mene je liio ljubavi, a moju ker oca onda kada nisam imala naina
da mu uzvratim. To ga nije brinulo sve dok ga je grejao san o otkriu naina da minijaturizacija
postane proces koji troi malo energije. I da samim tim postane najvei naunik na svetu. U istoriji."
"No, nije uspeo. Nismo dobili neophodna uputstva iz apirovljevog mozga. Zna da nismo", ree
Morison.
"Ah, ali ti ne poznaje njega. On nikada ne odustaje. Kao da ga sam avo tera. Videla sam ga,
gledala kako te posmatra, kada je putovanje napokon bilo zavreno. Poznajem mu um, Alberte. Mogu
da pogodim ta mu je na pameti ak u pojedinostima. On je ubeen da ti ima odgovor."
"Klju za apirovljev mozak? Ali nemam ga. Kako bih ga i mogao imati?"
"Nije bitno, Alberte, ima li ga ili nema. On smatra da ga ima i eli tebe i tvoju napravu, vie no

to je ita eleo u ivotu. Naroito vie no to je eleo svoju enu i svoje dete. A ja te odvodim od
njega, Alberte. Ovim svojim rukama te izvodim iz Grota i gledam kako odlazi u svoju postojbinu. I
pogledau mu zatim u oi, oi ispijene do smrti od neostvarene ambicije."
Morison se zapanjeno zagleda u nju, dok je jedrilica posluno odgovarala na podsticanje njenih
sigurnih ruku za kontrolama. Nikad mu ni na um ne bi palo da na Kalinjinom licu moe da se pojavi
izraz toliko sveprodirujue i zlobne radosti.
82.
Boranova je sluala Konjevljevo estoko i dahtavo izlaganje i gotovo da je oseala kako postaje
ubeena. To se ve jednom dogodilo, onda kada je poverovao da apirovljev umirui um, ili makar
njegov sadraj moe biti spasen i da je Morison, ameriki neurofiziar, klju za reenje. Tada ju je
zaveo. Sada se opirala.
"To zvui prilino suludo", ree ona konano.
"Kakva je razlika, ak i ako bi zvualo kao istinito?" upita Konjev.
"Ah, znai, istinito je?"
"Siguran sam."
"Sada nam je potreban Arkadij", promrmlja Boranova, "da nam ponovi kako je njegov otac tvrdio
da estina izlaganja nije uslov za istinitost tvrdnji."
"Ali nije ni garancija pogreki. Ako prihvati moje stanovite, uvidee da ga ne smemo pustiti.
Sasvim sigurno ne sada, odnosno, verovatnije, nikada."
Boranova odluno odmahnu glavom.
"Sada je kasno. Nita se ne moe uiniti. Sjedinjene Drave ga ele natrag i naa vlada se sloila s
tim. Sada to ne moe da opovrgne, osim po cenu svetskog zaotrenja odnosa."
"Imajui u vidu ta je ulog, Natalija, moramo rizikovati. Svetska kriza nee planuti. Bie puno
glasnih pria na sve strane, prvih nekoliko meseci, a onda, ako dobijemo ono to elimo, moemo ak
i da ga pustimo, ako se pokae apsolutno neophodnim da to uinimo, odnosno, moemo da izreiramo
malu nesreu...
Boranova se ljutito uspravi.
"Ne! To to predlae je nezamislivo. Ovo je dvadeset prvi vek, ne dvadeseti."
"Natalija, koji god da je vek, nalazimo se pred pitanjem hoe li svemir biti na... ili njihov."
"Zna i sam da Moskvu nee ubediti da je to ulog. Vlada je dobila ono to je traila, bezbedno
putovanje u ljudsko telo i iz njega. U ovom trenutku njihove elje se zaustavljaju na tome. Nikada nisu
shvatili da mi zapravo elimo da tumaimo apirovljeve misli. To im nikada nismo rekli."
"To je i bila glavna greka."
"Hajde, Jurij. Zna li koliko je vremena trebalo da ih ubedimo da Albert, ukoliko ne bude eleo da
doe dobrovoljno, mora biti doveden silom? Nisu bili voljni da rizikuju krizu, iako je re tek o
malenom incidentu. A sada ih suoava sa mnogo krupnijim izazovom. Ne samo da ih nee uveriti,
nego e ih naterati da akaju po metodima koji su bili upotrebljeni da bi Albert doao ovamo. To,
ve, ne moemo dozvoliti."
"Vlada nije jedinstven organizam. Ima poprilino visokih zvaninika koji su ubeeni da i ovako
Amerikancima suvie poputamo, da plaamo preveliku cenu za ono to od njih za uzvrat dobijamo.
Ima tamo ljudi s kojima sam u dobrim odnosima..."
"To odavno znam. Igra se vatrom, Jurij. I spretniji od tebe su bili uhvaeni na delu i obino su
vrlo loe zavravali."
"Ali ovo je jedinstvena prilika. U ovom sluaju spreman sam da kabinet izvrnem naopake.

Meutim, nama je potreban Albert Morison. Kada on jednom ode, sve e biti gotovo. Kada mu
polee avion?"
"Uvee. Sofija i ja smo se tako dogovorile. Za svaki sluaj, da bi se izbegle nesuglasice sa onima
koji ne ele smirenje odnosa sa Amerikancima. No je, za tu priliku, bolja od obdanice."
On je zurio u nju, toliko razrogaenih oiju da se inilo da e mu ispasti iz duplji.
"Sofija?" upita on hrapavo. "Kakve ona veze ima s tim?"
"Ona e ispratiti Alberta. Sama je traila."
"Sama je traila?!"
"Da. Mislim da je elela da bude s njim jo jedno odreeno vreme." Trenutak potom dodade, ne
bez pakosti: "Moda nisi primetio, ali prilino joj se svia taj Amerikanac."
Konjev gadljivo mrknu:
"Nimalo. Znam ja tu veticu. Ako ita poznajem, nju poznajem, kao i svaku misao u njenoj glavi.
Ona ga odvlai od mene. Sedela je do njega u brodu, i gledala svaki njegov pokret, pogodila je
koliko je on, u stvari, vana osoba. Ona mene eli da lii njega! Ne, nee ona ekati na sumrak.
Poslae ga odmah kui."
On naglo ustade i istra iz prostorije.
"Jurij!" viknu Boranova za njim. "Jurij, ta smera?"
"Da je zaustavim, stie njegov glas, poput odjeka."
Zamiljeno je gledala za njim. Mogla je da ga zaustavi. Imala je tu mo. Pa ipak...
ta ako je u pravu? ta ako je na stolu, kao ulog, zbilja leala sva Vaseljena? Ako ga zaustavi,
moda e sve, sve, biti dato Amerikancima, kao na tanjiru. Ali ako ga pusti, moe doi do krize kakva
se ne pamti ve generacijama.
Odmah je morala odluiti.
Ona zapoe iznova.
Ako ga zaustavi, uinila bi neto. Ako se potom ispostavi da je bio u pravu, na nju e pasti krivica
to ga je zaustavila i spreila. Ako bi se, pak, ispostavilo da nije u pravu, njen potez bi bio
zaboravljen. Nita dramatino povodom greke koja nije uinjena.
Ako ne uini nita da ga zaustavi, kako god bilo, sve ide na Konjevljevu glavu. Ako bi on nekako
spreio Morisona da otputuje i ako bi se vlada zbog toga raestila, krivica e biti njegova. Boranova
ne bi izgubila nita, jer, on je odjurio a da joj nije ni saoptio kakve su mu namere. Ona, naravno, nije
sanjala da bi se on mogao usprotiviti vladinoj odluci. Bila bi na bezbednom. A ako se, s druge strane,
ispostavi da Morison bude spreen i da je Konjev u pravu i da vlada pobedi u odmeravanju snage
volje koje bi usledilo, mogla bi istai svoju zaslugu to ga nije spreila. Rekla bi da je Morison bio
spreen da otputuje njenom zaslugom.
Prema tome: da ga zaustavi, u najgorem sluaju greh na njenu glavu, u najboljem, nita.
Da ga ne zaustavi, u najgorem sluaju nita; u najboljem, unapreenje. Stoga Boranova ne uini
nita.
83.
Morisonu se uini da je Kalinjina u pravu. Minuti su prolazili, poetna nelagodnost ga je naputala
i ak je poinjao da uiva u letenju. Mogao je da vidi zemlju kroz providan pod jedrilice. Prema
njegovoj proceni, leteli su na visini od oko trideset metara. Krajolik se polako pomerao nazad.
Kalinjina je sedela za komandama, potpuno zauzeta, iako se Morisonu uinilo da ba i nema oko
mnogo ega da vodi rauna. Verovatno je paljiva kontrola nad letenjem uinila moguim da jedrilica
leti a da ona ne mora svakog asa da joj podeava kurs.

"ta se deava, Sofija, ako letimo licem u vetar."

Ona odgovori ne gledajui ga:
"Onda bih morala da koristim motore i da troim gorivo. Da je vreme hladno, ne bi se isplatilo
uzimati jedrilicu. No, danas je idealno vreme za jedrenje."
Morison poe da osea neto to je od svog odlaska iz Sjedinjenih Drava, ili moda jo i od
ranije, gotovo potpuno zaboravio. Poinjao je da zamilja sebe kako se vraa u domovinu; prvi put
da se uopte usudio da pomisli na tako neto.
"ta e se dogoditi kada stignemo u hotel u Maljenkigradu?" upita je.
"Seemo u kola za aerodrom", odvrati Kaljinjina, "a onda e se ukrcati u avion za Ameriku."
"Kada?"
"Veeras, prema dogovoru. Pokuau, ipak, da ubrzam proceduru."
Morison gotovo veselo primeti:
"ta je, jedva eka da me se otarasi?"
Odgovor stie zbunjujuom brzinom.
"Upravo tako, da."
Posmatrao je njen profil. Senka mrnje iezla je sa njenog lica, ali je u njenom izrazu bilo neega
to Morisona natera da zadrhti. Slika koja mu se maloas javila, njegov povratak u Ameriku, poe
namah da bledi.
"Sofija", upita on, "da li je sve u redu?"
"Da, da, sve je u redu, za sada. Jedino ega se plaim jeste da je on ve krenuo u poteru. Vuk u
lovu, stoga te moram staviti van njegovog domaaja to bre mogu."
84.
Maljenkigrad se prostirao pred njima, iako i nije ba bio 'grad'. Mali u imenu, bio je stvarno mali
i dole, u ravnici.
Bio je, u stvari, velika spavaonica za ljude koji su radili u Grotu ali, i preko dana, sada, izgledalo
je kao da se ivot u njemu odvija bez zastoja. Poneko vozilo bi promaklo tu i tamo, ponegde i peak,
i, naravno, bila su tu i deca koja su se igrala po pranjavim ulicama.
Morisonu pade na pamet da zapravo ne moe da odredi gde se, u bespuu Sovjetskog Saveza,
zapravo nalaze Maljenkigrad i Groto. U svakom sluaju, nije bio ni u predelima brezovih uma ni u
tundri. Bilo je rano prolee, ali je bilo prilino toplo i zemljite je bilo prilino sasueno. Mogao se
nalaziti negde u centralnoj Aziji ili u stepama kraj evropske strane Kaspijskog jezera. Nije bio u
stanju da odredi.
Jedrilica se sputala, blae i nenije od lifta. Morison nije verovao da prizemljenje uopte moe
biti toliko elegantno. Onda tokovi dodirnue tle i, posle kratkog koenja, letelica se zaustavi. Bili su
nasuprot stranje strane hotela koji je, iako mali iz vazduha, ipak predstavljao pozamanu graevinu.
Kalinjina bodro iskoi iz jedrilice i mahnu Morisonu koji se iskobelja iz sedita sa znatno manje
ara.
"ta e se desiti sa jedrilicom?" upita Morison.
Ona nemarno odgovori:
"Nita, seu u nju pri povratku i odleteti nazad u Groto, ako vreme dozvoli. Hajde da obiemo
hotel. Idemo u tvoju sobu, gde e moi malo da se odmori, pa emo onda isplanirati ta emo
dalje."
"Sobu sa straarima, razume se."
Ona nestrpljivo odvrati:

"Ma ne, nee biti straara. Sada se ne bojimo da e nam pobei." A onda, poto se hitro osvrnu
oko sebe, dodade: "Premda bih, ipak, bila zahvalna na dvojici straara."
I Morison se osvrte, ali ipak pomisli kako ne bi eleo straare. Pomisli da e se Konjev, ukoliko
se zbilja pojavi u potrazi za njim, ega se Kalinjina pribojavala, zacelo pojaviti sa vojnicima u
pratnji.
Ali ima li uopte razloga za strah? razmiljao je dalje. Ona je uvrtela sebi u glavu to sa Jurijem.
Sve bi oekivala od njega.
Ta misao ga, meutim, ne umiri.
Morison, do sada, nije imao priliku da osmotri hotel pri dnevnoj svetlosti. Bio je pretpostavio da
se, verovatno, koristi samo za posete funkcionera i specijalnih gostiju, kakav je bio on, ako se on
mogao svrstati u tu kategoriju. Pitao se da li je hotel ikada bio pun. Te dve noi koje je u njemu
prespavao bile su, ipak, sasvim mirne. Nije se priseao nekakvih galama po hodnicima ili u
trpezariji. Trpezarija je uvek bila gotovo prazna.
Ba dok je pomiljao na trpezariju, pribliie se glavnom ulazu i on spazi jednu stamenu figuru,
riastosmee kose, kao sedi na suncu i ita knjigu. ena je nosila naoare, koje su joj kliznule sasvim
na vrh nosa. (Morisona iznenadi ta staromodnost. Teko je bilo videti naoare u tim danima, kada su
retinalne korekcije postale uobiajna stvar.)
Upravo su te naoare, i zadubljenost u knjigu, uinili da je gotovo nije prepoznao. Moda i ne bi,
da se tog trenutka nije setio trpezarije. Ta ena bila je servirka u restoranu kojoj je pokuao da
pomogne pre tri veeri i koja ga je otkucala: Valeri Paleron.
"Dobro jutro, drugarice Paleron", ree on namerno glasno. Glas mu je bio suv, a izraz
neprijateljski.
To je, po svemu sudei, nije mnogo dirnulo. Ona ga pogleda, smaknu naoari i odgovori:
"Ah, drug Amerikanac, vidim da ste se vratili zdravi i itavi. Pa, estitam."
"Povodom ega?"
"Pa, to je glavna pria po gradu. Taj eksperiment, koji je tako lepo uspeo!"
Kalinjina, kao razbesnela boginja, zagrme:
"To ne bi trebalo da se pria unaokolo. Nisu nam potrebni brbljivi jezici."
"Kakvi brbljivi jezici?" odvrati gorljivo servirka. "Ko jo ivi ovde, a da ne radi u Grotu ili nema
roaka tamo? Zato da ne znam za to i zato da ne priamo o tome? Treba li da zapuim ui?"
Potom se ponovo okrete Morisonu.
"ujem da ste se i vi dobro pokazali i da ste za to dobro nagraeni."
Morison slee ramenima.
"A ovaj isti ovek", ona se sada obrati Kalinjinoj, koja se mrtila i postajala sve nestrpljivija,
"ovaj ovek eleo je da klisne pre no to je i dospeo do tog velikog poduhvata. Meni se obratio za
pomo, meni, servirki! Naravno, odmah sam ga prijavila, i to ga je rastuilo. Eto, vidite i sad, kako
me posmatra." Ona mu zapreti prstom. "Ali imajte u vidu uslugu koju sam vam uinila. Da vas nisam
spreila u onome to ste bili naumili, ma ta to bilo, ne biste postigli uspeh koji ste postigli i bili
heroj Maljenkigrada, pa moda i Moskve. A i ova mala carica ovde, ni njoj nije svejedno."
"Ako ne prestanete odmah sa tim glupostima, ja u vas prijaviti", odbrusi Kalinjina.
"Hajde, samo napred", odvrati Paleronova, ve podboena i sevajui oima. "Ja radim svoj
posao, dobra sam graanka, nisam nita loe uinila. ta moete da prijavite? Pored toga neka fina
kola vas ekaju ovde."
"Kakva kola? Ne vidim ih", upita Kalinjina.
"Ne ovde na parkingu, ve s druge strane hotela."

"Otkud znate da su kola za nas?"

"Vi ste jedine vane osobe koje su stigle u hotel. Za koga drugog, onda? Za nosae? Ili portira?"
"Hajde, Alberte", pozva ga Kalinjina. "Samo gubimo vreme." Ona prohuja pored kelnerice, tako
blizu da joj nagazi na nogu, to moda i nije bilo ba sluajno. Morison ju je nevoljno pratio.
"Uasno mi ide na nerve ova ena", prosikta Kalinjina dok su se peli uz stepenice koje su vodile
do Morisonove sobe na drugom spratu.
"Zar ti se ne ini da bi mogla biti obavetajac Centralnog koordinatnog komiteta?" upita Morison.
"Otkud znam? Neto zasigurno s njom nije u redu. Sva je obuzeta snagom i moi. Jednostavno ne
zna gde joj je mesto."
"Mesto? Zar i u Sovjetskom Savezu ima klasnih razlika?"
"Ne budi sarkastian, Alberte. Pretpostavljam da ih nema ni u Americi, ali ih sigurno i vi imate. I
mi, isto tako. Znam ta kae teorija, ali od puke teorije se ne moe iveti. Ako Arkadijev otac to nije
pomenuo, to mu je veliki propust."
Uoe u Morisonovu sobu, i Morison, istog asa, oseti neki neprijatan ukus u ustima. Soba je bila
bez imalo arma, iako je sunan dan koji je navirao kroz prozor inio da izgleda manje tmurno nego
pre. Osim toga, iekivanje povratka kui bilo je, samo po sebi, dovoljno da zaseni sve ostalo.
Kalinjina se smesti u bolju od dve naslonjae u sobi i prekrsti noge, putajui da se jedna od njih
nervozno pomera gore dole. Morison sede na ivicu kreveta i zagleda se, zamiljeno, u Sofiju. U svoj
toj napetosti prethodnih dana nije stizao da se opusti, a sada mu je bilo udno to posmatra osobu jo
nervozniju od njega samog.
"Uasno si napeta, Sofija. ta nije u redu?" upita on.
"Rekla sam ti. Brine me ta ena, Paleronova."
"Ne moe ona toliko da te brine? ta nije u redu?"
"Ne volim da ekam. Dani su se oduili. Jo devet asova nedostaje do sumraka."
"Zadivljujue je da su u pitanju sati. Diplomatsko manevrisanje moglo se oduiti mesecima." On
pokua da mu rei zvue bezbrino, ali ipak oseti naglu hladnou u stomaku.
"Ne u ovakvom sluaju. Videla sam to ve ranije, Alberte. I veani su u igri. Avion koji dolazi
po tebe nije ameriki. Naa vlada jo ne moe da dopusti da ameriki avion prodre tako duboko u
sovjetsku teritoriju. Ali veani - pa, oni su tu, po zajednikom dogovoru, kao nekakva potrkala
izmeu dveju sila. A oni dobro paze da se sve odvija kako treba, kad god su i sami umeani."
"Mi, u Sjedinjenim Dravama, veane drimo za mlake i bezbojne. Bar prema nama. Vie bismo
voleli Britance..."
"Ah, hajde, mogao bi rei i Teksaane. Ali ako je vedska 'mlaka' prema vama, jo je vie mlaka
prema nama. U svakom sluaju, njihova dobra strana je to to smatraju da, ako treba reiti problem,
bolje je reiti ga brzo."
"Pa, i meni se ini dovoljno brzim. Na kraju krajeva, ja sam taj koji je u urbi. Meni se uri da
odem. Ali zato bi tebi znailo tih nekoliko asova?"
"Rekla sam ti. On nam je za petama." Ona naglasi zamenicu.
"Jurij? Ali ako je vaa vlada reila da me pusti..."
"Ima ljudi u toj istoj vladi koji te se ne bi tako lako odrekli. Na... prijatelj... neke od njih poznaje
vrlo dobro."
Morison stavi prst na usne i osvrnu se oko sebe.
"ta je, boji se da nas ne prislukuju?" upita Kalinjina. "Jo jedan ameriki mit iz jeftinih
pijunskih romana. Mikrofone je tako lako otkriti u dananje vreme; uvek sa sobom nosim svoj
detektor, ali jo nikada nisam naletela na 'bubu'."

Morison slee ramenima.

"Pa, reci onda."
"Na prijatelj, sam po sebi, nije politiki ekstremista ali koristi se ljudima na visokim funkcijama
koji to jesu. Ima, pretpostavljam, ekstremista i u Americi?"
"Onih koji misle da je naa politika prema Sovjetskom Savezu preblaga?" Morison potvrdno
klimnu. "Da. Sreo sam ih, nekolicinu."
"E, eto nas. On naprosto izgara zbog ambicije, i ako e ekstremizam ubrzati ostvarenje njegovih
planova, postae ekstremista."
"Ne misli, valjda, da je sposoban da izazove udar u vladi i smesti svoje istomiljenike na elo
kabineta samo da bi mene spreio da veeras otputujem?"
"Ne kapira, Alberte. Ako eli da te sprei da otputuje i da ubrza krizu, moda e biti u stanju da
ubedi nekoga iz vlade da se ustoboi i odloi tvoj odlazak na due vreme. Ume on da bude vrlo
ubedljiv, taj na prijatelj, posebno kada manija njime sasvim ovlada. Tada je u stanju da obradi ak i
jednu Nataliju."
Kalinjina zauta i stade da gricka donju usnu. Posle nekog vremena, ponovo se javi:
"Ne, nije on odustao od tebe i nee to uiniti. Sigurna sam. Moram te odvesti."
Ona naglo ustade i stade da koraa tamo-amo po sobi, kratkim, brzim koracima, kao lavica u
kavezu. Zatim zastade pred vratima, oslunu, a onda ih odjednom otvori.
Valerija Paleron. Njen tup izraz odmah se pretvori u iznenaenje. Upravo je podigla aku, kao da
je nameravala da zakuca na vrata.
"ta hoete", proita Kalinjina.
"Ja?" ponovi kelnerica. "Ja neu nita. Pitanje je da li vi hoete. Dola sam da pitam elite li malo
aja."
"Nismo traili."
"Znam da niste. Dolazim od svoje volje."
"Onda i idite od svoje volje. I ne vraajte se."
Paleronova, zacrvenevi se, baci pogled na Morisona i procedi:
"Moda sam upala usred malih nenosti..."
"Odlazite!" viknu Kalinjina. Ona tresnu vratima, saeka da izbroji do deset (usne su joj se
bezglasno pomicale) a, onda ponovo naglo otvori vrata. No, nije bilo nikoga.
Ona ponovo zatvori vrata i zakljua ih, pree na drugi kraj sobe i ree tihim glasom:
"Stajala je tu, verovatno, due vreme. ula sam kako kripi parket pred vratima."
"Pa, ako je prislukivanje visoke tehnologije zastarelo, izgleda da su staromodne 'antene' i dalje
na snazi", primeti Morison.
"Da, ali za koga?"
"Misli da to radi za Jurija? Nisam siguran da on ima para da plati pijune. Ili moda ima?"
"To moda i ne kota mnogo. ena kakva je ova mogla bi to uiniti iz pukog zadovoljstva."
Za trenutak zavlada tiina, a onda Morison upita:
"Sofija, ako i tebe pijuniraju, zato ne poe u Ameriku sa mnom?"
"ta?" Kao da ga nije ula.
"Moda e zapasti u nevolje to mi pomae."
"Zato? Imam zvanino odobrenje. Legalno u te smestiti u avion. To su nareenja."
"To te ne bi spaslo. Ako ele da ti nameste igru, namestie ti je. Zato jednostavno ne ue sa
mnom u avion i ne krene za Ameriku?"
"Tek tako? A moje dete?"

"Poslali bismo po nju kasnije."

"-Poslali po nju? Kako to misli?"
Morison se lako preznoji.
"Nisam siguran. U svakom sluaju, moemo biti prijatelji. U novoj zemlji e ti biti potrebni
prijatelji."
"Ali, Alberte, to ne moe tako. Hvala ti na ljubaznosti i brizi ili saaljenju, ali... to, jednostavno,
ne moe."
"Moe. Ovo je dvadest prvi vek, Sofija, ne dvadeseti. Ljudi mogu svuda slobodno da se kreu."
"Dragi moj Alberte", poe Kalinjina. "I ti ivi u iluzijama. Da, moe se slobodno kretati
unaokolo, ali svaka nacija ima svoje izuzetke. Misli li da bi Sovjetski Savez dozvolio jednom
nauniku visoke klase i sa velikim iskustvom u pitanju minijaturizacije da napusti zemlju? Razmisli,
pa e uvideti i sam. Ako poem s tobom, usledie neposredni sovjetski protest, kleli bi se da sam
kidnapovana, i svuda po svetu bi se digla guva i pojavili zahtevi da budem u miru poslata kui kako
bi se izbegla kriza. veani bi se brzo potrudili oko toga, kao i u tvom sluaju."
"Ali, ja jesam bio kidnapovan!"
"Bie mnogih koji e biti uvereni da sam ja kidnapovana ili onih koji bi radije verovali da je tako.
Osim toga, mene bi nazad poslala vlada Sjedinjenih Drava, kao to tebe alje naa vlada. Na taj
nain izbegli smo desetine moguih kriza tokom poslednjih ezdesetak godina. Zar to nije bolje od
ratovanja?"
"Ali ako ti izjavi, jasno i glasno, da hoe da ostane u Americi..."
"Onda vie nikada neu videti svoje dete, a i ivot bi mi bio u opasnosti. Osim toga, ne elim da
idem u Sjedinjene Drave."
Morison je izgledao iznenaen.
"Teko ti je da u to poveruje, zar ne? A eli li ti da ostane ovde."
"Naravno da ne. Moja zemlja..." On zastade.
"Upravo tako", zakljui ona. "Beskrajno mnogo pria o humanosti, oveanstvu, vanosti irokih
pogleda, ali ako zagrebemo dublje, do tvojih emocija, to je tvoja zemlja. I ja imam zemlju, jezik,
literaturu, kulturu, nain ivota. Ne elim da se toga odreknem."
Morison uzdahnu.
"Kako god hoe."
"Ali Alberte, nemamo vie vremena za razgovor o tome", ree Sofija. "Nema vie smisla ekati.
Hajdemo u kola i odveu te na mesto gde e nas ekati vedski avion."
"Verovatno jo nije tamo."
"Onda emo ekati na aerodromu, radije nego ovde, jer u u tom sluaju biti sigurna da e se
ukrcati im avion sleti. elim, Alberte, da posmatram kako odlazi u bezbednost. I elim da vidim
njegovo lice posle toga."
Ona izie iz sobe, trupkajui stepenitem. Pratio ju je, urno. Zapravo, nije mu bilo ao to odlazi.
Preli su preko tapaciranog hola i uputili se prema vratima koja su vodila prema bonom izlazu iz
hotela. Tu se, parkirana uza zid, nalazila dobro uglancana crna limuzina. Morison, zadihan, primeti:
"Pa, sasvim je sigurno da nam obezbeuju deluks prevoz. Ume li da vozi ovu stvar?"
"Kao san", odvrati Kalinjina, smeei se, a onda joj osmeh, odjednom, potpuno zamre na usnama.
Iza ugla hotela iskorai Konjev. I on stade, i tokom nekoliko trenutaka, oboje ostadoe nepomini,
kao skamenjeni, pogleda uprtih jedno u drugo.
85.

Morison se prvi pribra.

"I ti si doao da me isprati, Jurij?" ree on, pomalo hrapavim glasom. "Ako je tako, zbogom.
Odlazim."
Rei mu i njemu samom zazvuae lano i on oseti kako mu srce zakuca bre.
Jurijev pogled samo za trenutak kliznu ka Morisonu, a potom se vrati svom prvobitnom objektu.
"Hajdemo, Sofija", pozva je Morison.
Mogao je, isto tako, da ne kae nita. Kada je, konano, progovorila, obraala se Konjevu.
"ta ti hoe?" upita ga otro.
"Amerikanca, odvrati ovaj istim tonom."
"Odvodim ga."
"Nemoj. Potreban nam je. Prevario nas je." Konjevljev glas se smirivao.
"To ti kae", ree Kalinjina. "Imam ovlaenje. Odvodim ga na avion i ispraam ga. Ne moe ga
imati."
"Nisam ja taj koji ga eli. On je potreban itavoj naciji."
"Reci. Hajde, reci mi. Reci mi kako ga predraga majka Rusija eli uza se i nasmejau ti se u lice."
"Neu rei nita slino. Potreban je Sovjetskom Savezu."
"Misli samo na sebe. Skloni mi se s puta."
Konjev se postavi izmeu njih i limuzine.
"Ne. Ti ne razume od koje je vanosti da on ostane ovde. Veruj mi. Ve sam poslao poruku u
Moskvu."
"Sigurna sam da jesi, a znam i kome. Ali taj sedokosi Tutankamon nee moi ni da mrdne prstom.
Kukavica je, i svi mi to znamo. Nee se usuditi da kae ni re na Prezidijumu, a ako to i uini, Albert
e ve biti daleko."
"Ne. Albert nee otii."
"Sofija, prepusti to meni", umea se Morison. "Ti otvori vrata limuzine."
Oseao je kako poinje da drhti. Konjev nije bio krupan ovek, ali je delovao ilavo, i u svom
oaju, sigurno je bio spreman na sve. Morison nikada nije sebe smatrao za dobrog borca. Naroito ne
u ovom trenutku.
Kalinjina, meutim, podie ispruen dlan prema Morisonu i ree:
"Ostani gde si, Alberte." Potom se obrati Konjevu. "A kako, Jurij, zamilja da me zaustavi?
Ima li moda revolver?"
Konjev je izgledao iznenaen.
"Ne. Naravno da nemam. To je ilegalno, nositi oruje sa sobom."
"Zbilja? Ipak, ja ga imam." Ona izvue revolver iz svog unutranjeg depa, stvaricu koja joj je
gotovo nestala u aci. Cev je tek provirivala izmeu njenih prstiju.
Konjev ustuknu, razrogaivi oi.
"Uspavljujue strelice!" dreknu on.
"Naravno. Jo gore nego revolver, zar ne? Pomislila sam da e ti pasti na pamet da se umea, pa
sam se pripremila."
"To je ilegalno."
"Slobodno me prijavi, ja u rei da sam bila primorana na to, znajui da e, poput kakvog
kriminalca ometati proceduru. Verovatno u, tavie, biti pohvaljena za trezvenost."
"Nee, Sofija." On se primaknu jedan korak.
Ali Sofija se odmae.
"Ne primii se! Pucau, ak i ako ostane gde si. Samo se priseti kakve su posledice ovih hitaca.

Razorie ti mozak. To si mi sam jednom rekao, zar ne? Bie u nesvesti i probudie se sa
deliminom amnezijom i bie ti potrebni sati, ili ak dani da se povrati. ak sam ula da se neki
ljudi nikada ne povrate. Zamisli da se tvoj udesni mozak, na primer, nikada ne oporavi."
"Sofija", poe on.
Ona ga prekinu, cedei kroz zube:
"Zato me zove imenom? Poslednji put kada sam te ula da ga izgovara, rekao si: 'Sofija, vie
neemo progovoriti ni re, neemo se nikada vie pogledati.' Sada mi se obraa i gleda me. Idi,
odlazi, odri svoje obeanje, ti bedni..." (Ona upotrebi rusku re koju Morison nije razumeo.)
Konjev, bled kao smrt, pokua jo jednom.
"Sofija. Sasluaj me. Makar verovala da je svaka moja re la, sasluaj me. Ovaj Amerikanac je
smrtna pretnja Sovjetskom Savezu. Ako voli svoju zemlju..."
"Umorna sam od ljubavi. ta mi je dala za uzvrat?"
"A ta je meni dala, ljubav?" proapta Konjev.
"Ti voli samo samog sebe", odvrati Kalinjina gorko.
"Ne. Ponavljaj to koliko hoe, ali to nije istina. Ako sam za sebe zadrao deli svog potovanja,
onda je to samo zbog toga to sam u mogunosti da spasem svoju zemlju."
"Ma nemoj!" odvrati Kalinjina. "Stvarno veruje u to? Ti si lud."
"Nimalo. Znam koliko vredim. Zarad svog rada, liio bih se svega to mi moe odvratiti panju.
ak i tebe. I svog deteta. Morao sam da se rascepam nadvoje i da svoju bolju polovinu jednostavno
zaboravim."
"Svog deteta?" upita Kalinjina. "Znai, priznaje ga?"
Konjev pognu glavu.
"Kako sam te drugaije mogao odagnati? Kako sam drugaije mogao biti siguran da u raditi u
potpunom miru? Volim te. Uvek sam te voleo. Uvek sam znao da je to moje dete i niije drugo."
"Toliko ti je, dakle, Albert potreban?" Kalinjina ni za tren nije pomerala upereni revolver.
"Spreman si da prizna dete, da kae da me voli, mislei, pri tom, da u ti prepustiti Alberta, a
onda e sve opet porei? Kako me smatra glupom, to je prosto neverovatno."
Konjev odmahnu glavom.
"Kako da te ubedim? Iskrenost mi, izgleda, nee pomoi. Prepusti mi Amerikanca, a onda me
moe odbaciti. Ili mi, moda, dozvoliti da ti objasnim zato je on potreban ovoj zemlji."
"I onako ti ne bih poverovala." Kalinjina baci brz pogled u Morisonovom pravcu. "Alberte, uje
li ti ta pria ovaj ovek? Ne zna s kakvom okrutnou on odbacuje svoje ene i decu. A sada se
kune da me je sve vreme voleo."
Morison zau svoj roeni glas kako izgovara sledee rei:
"To je tano, Sofija. On te voli, i oduvek te je voleo - oajniki."
Kalinjina se, za trenutak, sledi. Njena slobodna leva ruka uini nekakav gest prema Morisonu,
iako ni za sekund nije skidala pogled sa Konjeva.
"Otkud zna, Alberte? Zar je i tebe lagao?"
Ali Konjev oduevljeno uzviknu:
"On zna. On priznaje! Zar ne vidi? Osetio je to kroz svoj kompjuter. Ako me pusti da ti sada
objasnim, verovae mi sve!"
"Je li to istina, Alberte?" upita Kalinjina. "Potrvruje li to to Jurij kae?"
Morison odlui da uti (prekasno, kao i uvek), ali odade ga podled.
"Moja ljubav prema tebi nikada nije bila dovedena u pitanje", uzviknu Jurij. "Koliko god da si ti
patila, toliko sam patio i ja. Predaj mi Amerikanca i tome e biti kraj. Neu vie traiti da budem

neometan. Radiu, imau i tebe, i nau ker, koliko god me to kotalo i neka me spri grom ako ne
uspem i u jednom i u drugom."
Kalinjina je zurila u njega, oiju odjednom punih suza:
"elim, elim da ti verujem..." proapta ona.
"Onda veruj. I Amerikanac je rekao."
I kao mesearka, ona se pokrenu prema njemu, sklonivi revolver.
"Ima nareenja!" povika Morison. "Idemo na avion! I potra prema njima, no, sudari se s nekim
drugim telom. epae ga neke ruke, celog ga obuhvativi, i jedan glas mu prozbori na uvo:
"Lake, lake, drue Amerikane. Nemojte napadati dvoje ispravnih sovjetskih graana.
Bila je to Valeri Paleron, koja ga je drala u elinom, neraskidivom stisku.
Kalinjina prie Konjevu, drei revolver koji je i dalje mlitavo visio u njenoj aci.
"Akademie, doktorko, ovde smo kao u izlogu", ree Paleronova. Hajdemo natrag, u
Amerikanevu sobu. 'Ajde i ti, Ameru, da ti ne polomim ruke."
Konjev se, uhvativi Morisonov pogled, nasmeja iroko, u savrenom trijumfu. Imao je sada sve:
suprugu, kerku, Amerikanca. I Morison uvide da se njegov san o povratku u domovini raskida, i
puca, kao mehur od sapunice.

OBRT
Ako je u pitanju pravi trijumf, onda, zapravo, gubitnika i nema.
Denjev senior
86.
Morison je sada ponovo sedeo u sobi, a tek pre samo petnaest minuta mislio je kako se u njoj vie
nikada nee nai. Bio je vrlo blizu oaju, blie inilo mu se, nego kad je, onda, bio sam, izgubljen u
neuronu.
emu sve to? Opet i opet, iz poetka, pitanje se postavljalo, kao da rei proputa kroz vetaki
dilej. On je bio gubitnik. Oduvek je to i bio.
Jedan dan, ili dva, mislio je da se dopada Sofiji Kalinjinoj. Naravno, ni pomena od toga. Bio je
samo igraka u njenim rukama kojom se posluila protiv Konjeva. A kada joj se Konjev obratio vratila mu se, nemajui vie potrebe za svojim orujem. Ni za njim samim, ni za revolverom.
Posmatrao ih je, tupo. Stajali su kraj prozora, okupani naviruom sunevom sverlou. Oni na
svetlosti, on u senci i uvek e tako biti.
aputali su neto, toliko zaokupljeni jedno drugim da Kalinjina, verovatno, nije uopte bila svesna
da jo stee revolver u ruci. Za trenutak, kao da je htela da ga spusti na krevet, ali u tom trenutku
Konjev neto ree i njena se panja ponovo, sasvim, usmeri ka njemu.
Morison im se obrati rapavim glasom:
"Vaa vlada nee vam ovo dozvoliti. Nareeno je da me oslobodite."
Konjev ga pogleda, oima koje na trenutak blesnue, kao da je s mukom primoran da obrati panju
na svog zarobljenika. U stvari, za tim nije bilo nikakve potrebe. Valeri Paleron je svoju dunost
obavljala savreno. Stajala je na metar od Morisona, i ako je suditi po njenom kamenom pogledu, kao
da je uivala u igri koju igra.
"Neka te ne brine vlada, Alberte. Ubrzo u uiniti da ona promeni miljenje", ree Konjev.
Kalinjina podie ruke kao da eli da prigovori, ali je Konjev uutka.
"Nita ne brini, Sofija. Moja poruka e uiniti da ponu da misle. Javie mi se, uskoro, preko
moje line veze, i ja u im saoptiti da imamo Morisona. Onda e oni stupiti u akciju i suguran sam
da e i Starog ubediti. Obeavam ti da hoe."
"Alberte", zausti uznemireno Kalinjina.
"Hoe li, moda, da kae da ti je ao?" upita je Morison. "Zbog toga to si me, zarad jedne rei
oveka koga si mrzela, izbrisala iz spiska ivih."
Kalinjina se zarumeni.
"Nisi izbrisan sa spiska, Alberte. S tobom e se dobro postupati. Ovde e raditi, kao to bi radio
i u svojoj zemlji. S tim to e ovde naii na priznanje koje zasluuje."
"Hvala, hvala ti najlepe", odvrati Morison izvlaei ko zna odakle neto malo sarkazma. "Ako
ste vi sreni zbog mene, kakve veze ima jesam li ja srean ili nisam."
"Drue Amerikane, suvie pria", upade nestrpljivo Paleronova. "Zato ne sedne? Sedi!" Ona
ga gurnu nazad u stolicu. "Mogao bi ba i da bude miran, poto nita drugo ne moe da uini."
Ona se onda okrenu ka Kalinjinoj koju je Konjev grlio.
"A ti, carice malena, i dalje nema poverenja u svog ljubavnika, te ne isputa taj revolver? Lepe
e ga grliti ako su ti ruke slobodne."
Paleronova isprui ruku i Kalinjina joj bez rei predade oruje.

"Zapravo", nastavi Paleronova, gledajui zainteresovano u napravu, "vrlo mi je drago to sam ga

se doepala. Uplaila sam se da e od silne ljubavi krenuti da puca na sve strane. Nije ba bio
siguran u tvojim rukama, golubice."
Ona se vrati prema Morisonu, i dalje prouavajui oruje, iju je cev usmeravala u svim
pravcima.
"Skloni to sa mene, eno", dobaci joj Morison, mekoljei se nelagodno. "Moe i da opali."
Paleronova ga podrugljivo pogleda.
"Nee opaliti, jer ja to ne elim, drue Amerikane. Tano znam ta mi je initi s njim."
Ona se nasmei u pravcu Konjeva i Kalinjine. Kalinjina se, osloboena oruja, privijala uz svog
supruga, ljubei ga neno. Paleronova im se obrati (kao i da nije, jer je nisu sluali):
"Znam ta mi je initi sa ovim. Ovo! I ovo!"
Konjev se prvi srui, za njim i Kalinjina.
Paleronova se osvrnu ka Morisonu.
"A sada i ti idiote jedan, hajde. Moramo brzo da radimo."
Rei su bile izgovorene na engleskom.
87.
Morison je sporo shvatao. Zurio je u nju.
Paleronova ga prodrma, kao da ga budi iz sna.
"Hajde, hajde. Zakasniemo."
Morison je automatski poslua. Najpre Konjev, a zatim i Kalinjina, bili su poloeni na krevet, i
Paleronova ih prekri lakim aravom. Onda brzo, izvebano, pretrese Sofijino telo.
"Ah", ree ona, zagledajui hartiju koju je pronala, hartiju koja je, bez sumnje, nosila vladina
znamenja. Ona je tutnu u svoj dep i nastavi pretragu. Pojavie se i drugi predmeti, kao na primer,
kljuevi. Ona potom pretrese i Konjeva, izvadivi iz njegovih depova mali, metalni disk.
"Njegova privatna radio-linija", ree ona i stavi predmet u svoj dep.
Onda izvue i crnu, kvadratnu plou.
"Ovo je tvoje, zar ne?"
Morison potvrdi. Bio je to njegov kompjuterski program. Toliko se usresredio na svoj odlazak, da
se nije ak ni setio da je program jo kod Konjeva. Sada ga mahnito zgrabi.
Paleron okrenu dva tela jedno prema drugom, nametajui ih tako da ne padnu sa kreveta. Onda
postavi Konjevljevu ruku oko Kalinjine i pokri ih nanovo aravom, uukavajui ih tu i tamo.
"Nemoj blejati tako u mene, Morisone", ree ona. Hajde. Ona ga vrsto uhvati za miicu.
On stade da se opire.
"Gde idemo, ta se zbiva?"
"Rei u ti posle. Sada ni rei. Nemamo vremena za gubljenje. Ni sekunda. Idemo." Zavrila je
siktavim aptom i Morison je poslua.
Kroz vrata, niz stepenice, tiho, koliko god su mogli, preko debelog tapisona u holu, i napolje, do
limuzine.
"Paleronova otvori jedna od vrata kljuem koji je uzela iz depa Kalinjine i ree grubo:
"Upadaj."
"Gde idemo?"
"Upadaj!" Ponovi ona i ugura ga u kola.
Zatim optra oko kola i smesti se za volan. Morison jedva odoli da je upita ume li da vozi.
Napokon mu je prolo kroz um da Paleronova, naprosto, uopte nije bila kelnerica.

A sasvim je dobro igrala svoju ulogu, toliko da je, ak, blago mirisala na luk. Miris se meao sa
znatno prijatnijim mirisom unutranjosti limuzine.
Ona upali motor, osvrnu se jo jednom, obuhvativi pogledom itavo parkiralite, uveri se da je
potpuno pusto, sem neke make koja je ila svojim poslom i pokrenu kola, put nekog peanog
prevoja koji je izbijao na put.
Limuzina je, polako, dobijala na brzini, koja je na kraju dostigla nekih stotinjak kilometara na sat.
Nalazili su se na auto-putu sa dve trake, mimoilazei se, povremeno, sa nekim kolima koja su se
kretala u suprotnom pravcu. Morisonu se tek sada vrati mo razumnog miljenja.
On nemirno baci pogled kroz zadnje staklo. Neka kola, daleko iza njh, skretala su sa puta na
raskru koje je bilo za njima. inilo se da ih niko ne prati.
On pogleda profil vozaice. inilo se da dobro zna ta radi, iako je bila smrknuta. Sada mu je bilo
jasno da ne samo da nije bila kelnerica, ve da je, vrlo verovatno, bila i strankinja. Engleski koji je
govorila imao je lokalni naglasak kakav nijedno dete koje ui u Evropi ne bi poprimilo.
"ekala si ispred hotela, toboe zadubljena u knjigu, kako ti ne bismo promakli Sofija i ja", ree
Morison.
"Kapnuo si, najzad", odvrati ona.
"Ti si Ameriki agent, zar ne?"
"Vrue, vrue."
"Gde idemo?"
"Na odreeno mesto, gde e te pokupiti vedski avion. Snabdela sam se informacijama preko
Kalinjine."
"Zna li kako emo stii dotle?"
"Naravno. U Maljenkigradu sam neuporedivo due nego ta tvoja Kalinjina. Ali reci mi, molim te,
zato si rekao da je taj ovek, Konjev, voli? Samo je ekala da joj to potvrdi neka trea osoba. Htela
je da joj se to kae. I rekao si joj. Tako si se, praktino, predao Konjevu. Kako si mogao to da
uini?"
"Iz jednog jedinog razloga", odvrati mirno Morison. "Jer je to istina."
"Istina?!" Paleronova zavrte glavom. "Ti ne pripada ovom svetu. Nikako. udi ma da te jo
davno neko nije tresnuo po glavi i poslao na onaj svet - za tvoje dobro. Osim toga, otkud zna da je to
istina?"
"Znam", odgovori Morison. "Znam. Pored toga, oseao sam saaljenje prema njoj. Jue mi je
spasla ivot. Sve nas je spasla. to se toga tie, i Konjev mi je spasao ivot."
"Da, igrali ste se u krug. Ko ne spase bar dva ivota, ispada iz igre."
"Moglo bi se i tako rei."
"Ali to je bilo jue. Danas je novi dan, i ne treba se osvrtati na jue. Da nije bilo tvoje glupave,
ba glupave primedbe, ona se nikada ne bi pokolebala. On bi se uvijao, cvileo, dubio na glavi,
tvrdei kako je voli, ali ona mu ne bi poverovala. Ne bi se usudila. Da ponovo dopusti da bude
izigrana? Nikada. Sravnila bi ga sa zemljom, da si samo malo saekao. Ne, ti si rekao: 'Jeste, jeste,
mala, taj momak te zbilja voli', i to je bilo sasvim dovoljno. Kaem ti, Morisone, nikada ne izlazi iz
kue, a da niko ne pazi na tebe."
"Otkud si ti najednom toliko pametna?" On se nervozno uzvrpolji.
"uala sam ovde, u kolima, na podu, ekajui na tebe i Kalinjinu, da bih se uverila da si
bezbedno otiao. A onda si sve upropastio. ta sam drugo mogla nego da te sauvam od toga da te
neko od njih dvoje ne pogodi hicem, i da uinim da preemo na sigurno, u tvoju sobu, gde bih se
ponovo dokopala revolvera."

"Hvala ti."
"U redu je. I namestila sam ih tako da izgledaju kao par u ljubavnom zagrljaju. Ko god da ue u
sobu, ima samo da promrmlja: 'Izvinite' i da hitro ode. To e nam obezbediti vie vremena."
"Koliko e proi dok se ne osveste?"
"Ne znam. Zavisi od toga kako sam ih pogodila i ko zna jo od ega. Ali i kad se povrate, bie im
dosta vremena da se sete ta se, zapravo, dogodilo. Nadam se da e se u prvom cugu, setiti samo
toliko da se ponovo vole. To e ih jo malo zabaviti. A kada se sete tebe i poruke iz Moskve, ti e
ve biti daleko."
"Hoe li njihova svest biti trajno oteena?"
Paleronova baci hitar pogled na Morisonovo zabrinuto lice.
"ta je, brine se za njih, je li? Otkud to? ta su ti pa oni?"
"Pa... bili smo ortaci."
Paleronova ispusti neki nepristojan zvuk.
"ini mi se da e se oporaviti bez posledica. I treba ih malo nauiti redu. Valjda e se posle
ovoga smiriti i zasnovati finu porodicu."
"A ti, ta e biti s tobom? Bolje i ti poi ovim avionom za Ameriku."
"Boe, koliki si ti seronja! Pa, veani me ne bi primili! Imaju nareenje da preuzmu jednu osobu,
a i tebe e proveriti, da se uvere da si to zaista ti. Imae podatke o tvojim otiscima prstiju i tvom
obliku retine, direktno iz kartoteke. Ako se desi da preuzmu pogrenu osobu ili, jo gore, vie osoba,
bio bi to povod za novi incident. Suvie su pametni da bi se upustili u to.
"Dobro, ta e, onda, biti s tobom?"
"Za poetak, rei u da si se ti dokopao pucaljke i oboje ih onemoguio, a da si onda mene
primorao da te vozim na aerodrom, jer ti ne zna gde se nalazi. Onda si mi naredio pred aerodromom,
da stanem, onesvestio i mene, ubacio revolver u kola i to je sve. Ja u se sutra vratiti u Maljenkigrad
kao da se sve to zbilja i desilo."
"Ali njih dvoje e porei tvoju priu."
"Nisu gledali u mom pravcu u trenutku kada sam pucala, niti e se seati tog trenutka. Osim toga,
sovjetska vlada zna da je izdala naredbu da ti bude poslat kui. Ako tako i bude, onda, ta god
Konjev da kae, radie protiv sebe samog. Vlada e biti dovedena pred svren in i bie zadovoljna
to je in svren na taj nain. Kladim se u koliko god hoe rubalja ili dolara da e vie voleti da
zaborave celu stvar. A ja u se, jednostavno, vratiti raspremanju stolova i kupljenju mrvica."
"Ali, postae sumnjiva."
"Videemo ta emo onda. Nievo. ta god da bude, bie." Ona se slabano osmehnu.
Nastavili su da jezde auto-putem i Morison napokon upita:
"Zar ne bi trebalo da malo pourimo?"
"Nikako", odgovori ona vrsto. "Taman se kreemo koliko treba na sat, a Sovjeti kontroliu svaki
centimetar puta. Nemaju smisla za humor u pogledu ogranienja brzine, a ja nemam nameru da
potroim sate i sate pokuavajui da se izvuem iz policijske stanice da bih utedela petnaestak
minuta do aviona."
Bilo je tek prolo podne, i Morison oseti prve, lagane, nagovetaje gladi.
"ta li je bilo to to je Konjev, u vezi sa mnom, saoptio Moskvi?" upita je.
Paleronova zavrte glavom.
"Nemam pojma. ta god da je u pitanju, odgovor je stigao pre dvadesetak minuta. Nisi uo?"
"Ne."
"Da se bavi mojim poslom, ne bi daleko dogurao. Naravno, nisu dobili odgovor od Konjeva.

Onaj koji je bio na drugoj strani veze pokuae da pronae i zato. Neko e ih pronai i shvatie da
si ti na putu za aerodrom. Razvie se potera za nama. Faraon i njegove koije, zna."
"Da, ali nemamo Mojsija da nam obezbedi prelaz preko Crvenog mora", promrmlja Morison.
"Ako stignemo do aerodroma, imaemo veane. Oni te nikome nee prepustiti."
"Ali ta oni mogu ako se pojave Sovjeti u punoj bojnoj pripravnosti?"
"Nee biti nikakve vojske. Verovatnije je da e to biti neki funkcioner, ekstremista, koji e
pokuati da pree veane. Ali predaemo im zvanine papire i oni se nee dati prevariti. Jedino to
moramo jeste da na aerodrom stignemo prvi."
"I dalje ne misli da nagazi na gas."
Ona samo vrsto odmahnu glavom.
Pola asa kasnije, ona prozbori:
"Eno ga. Tu smo. Avion je poranio i sleteo je."
Ona zaustavi kola, pritisnu dugme i njegova vrata se otvorie.
"Hajde, kreni. Idi sam, ne elim da me iko vidi, ali... sluaj." Ona se nagnu ka njemu. "Moje ime je
Ebi. Kada stigne u Vaington, prenesi im poruku. Ako misle da je vreme da se izvlaim odavde,
reci da sam spremna. Jesi li ukapirao."
"Jesam."
Morison izie iz kola, mirkajui na suncu. U daljini spazi oveka u uniformi i to ne sovjetskoj,
koliko je mogao da vidi, koji mu mahnu rukom da prie.
Morison se dade u trk. Tu nema ogranienja brzine. Stalno mu se inilo da e ve u sledeem
trenutku neko izroniti iz zemlje i prepreiti mu put.
On se osvrnu i mahnu, u znak pozdrava, poslednji put, ka kolima. Uini mu se da mu je
otpozdravljeno, i nastavi da tri.
ovek koji mu je mahao krenu prema njemu, prvo korakom, a onda trkom, i uhvati ga. inilo mu
se da e se Morison strovaliti na zemlju. Nosio je, sada je to bilo jasno, uniformu Evropske Unije.
"Kako glasi vae ime, molim vas?" upita on na engleskom. Morison pomisli s olakanjem: divno,
vedski akcenat.
"Albert Donas Morison", odgovori on i krenu za njim prema avionu i maloj grupi ljudi koja je
trebalo da obavi indentifikacione provere.
88.
Sedeo je do prozora, napet i iznuren, zagledan u zemlju koja je promicala u smeru prema istoku.
Ruak koji je usledio prijao je njegovom stomaku, ali nije pomagao umu.
Da li je taj minijaturizovani put kroz krvotok i mozak uinio (boe, pa to je bilo jue!) da njegov
karakter postane takav da stalno iekuje nekakvu katastrofu? Hoe li ikada vie moi da prihvati
ivot sa prijateljske strane? Hoe li ikada vie moi da hoda po planeti, a da bude siguran da mu niko
ne preti i ne eli zlo?
Ili mu je, jednostavno, trebalo jo vremena da se oporavi?
Naravno, zdrav razum je govorio da jo nije sve svreno. Pod njim je jo bilo sovjetsko tle.
Da li je bilo vremena da Konjevljev dounik u vladinom kabinetu poalje avione u poteru za
veanima? Da li je bio toliko moan? Hoe li se potera za faraonskim koijama nastaviti i u
vazduhu?
Kada je, u daljini, zbilja ugledao avion, uini mu se da e mu srce stati.
Onda, jo jedan avion.
On se okrenu ka stjuardesi koja je sedela s druge strane prolaza. Nije morao ni da postavlja

pitanje. Njegovo lice je govorilo umesto njega.

"Avioni Unije, objasni ona. Pratnja. Napustili smo Sovjetsku teritoriju. Posada je vedska."
A sada su preletali preko La Mana, pratnji se pridruie i ameriki avioni. Faraonove koije su,
od sada, bile bezbedne.
No, bube mu nisu dale mira. Projektili? Da li bi neko, zbog njega zapoeo rat? On uini sve da se
smiri. Niko u Sovjetskom Savezu, pa ak ni glavni ovek ne bi povukao takav potez bez prethodnih
konsultacija, a za to su potrebni sati. Ili ak dani.
Nije se to moglo desiti.
Ipak, dok se avion nije spustio u okolinu Vaingtona, Morison nije dopustio sebi da pomisli kako
je sve svreno i kako je, zdrav i itav, napokon u svojoj zemlji.
89.
Bilo je subotnje jutro i Morison se oporavljao. Posvetio je dosta panje svom telu. Istuirao se i
dorukovao, ak i lagano odenuo.
Leao je na svom krevetu, glave naslonjene na nadlakticu. Napolju je bilo oblano, a i on je
delimino zamraio prozore, u nameri da sebi stvori oseaj intimnosti. U onih nekoliko asova tokom
kojih je stupio na ameriko tle i bio smeten ovde, gde se nalazio, uoio je kolika se guva stvara oko
njega na sve strane, tako da se gotovo pitao da li mu je ovde, u Sjedinjenim Dravama, bolje nego
tamo, u Sovjetskom Savezu?
Doktori su napokon zavrili svoje preglede, obavili glavna ispitivanja (ak i tokom veere), i na
kraju ga ostavili da spava u sobi koja je, zahvaljujui obezbeenju, nalikovala na tvravu.
Pa, bar ga niko nije primoravao na minijaturizaciju. To je, bar, bilo uteno.
Neko zazvoni na vratima i Morison posegnu za dugmetom koje je vrata inilo prozirnim u jednom
smeru. On prepozna lice koje se ukaza i pritisnu i drugo dugme, koje je oslobaalo zaptiva na bravi.
Uoe dva oveka. Onaj sa poznatim licem mu se obrati:
"Seate me se, nadam se."
Morison ostade u krevetu. Oko njega se, bar privremeno, kretao svet, i on je eleo da dobro
iskoristi to preimustvo. Stoga jednostavno mahnu rukom u znak pozdrava i odgovori:
"Vi ste agent koji me je nagovarao da poem u Sovjetski Savez, zar ne? Rodano, ako se ne
varam?"
"Da, Frensis Rodano. Ovo je profesor Robert G. Frajar. Mislim da se poznajete."
Morison je trenutak oklevao, a onda skliznu sa kreveta i ustade.
"Dobar dan, profesore. Znam za vas, razume se, i esto sam vas gledao na holoviziji. Drago mi je
to se sada i upoznajemo."
Frajar, jedan od onih naunika ije su slike i HV pojave preplavljivale svet i inile ga nadaleko
poznatim, nasmei se usiljeno. Imao je okruglo lice, blede plave oi, uoljiv oiljak izmeu obrva,
rapave obraze, stameno telo prosene visine, i nekako je nemirno pogledavao oko sebe.
"Vi ste, pretpostavljam", ree on, "Albert Donas Morison."
"Tako je", odvrati ovaj mirno. "Gospodin Rodano vam jami za to. Sedite, molim vas, i neka vam
ne smeta to u se ja opruiti po krevetu. Bie mi potrebno bar godinu dana da se sasvim oporavim."
Posetioci se smestie na kau i nagnue prema Morisonu. Rodano se nasmei.
"Ne mogu, na alost, da vam obeam toliko vremena za odmor, dr Morisone. Sasvim nakratko,
bojim se. Na nesreu, upravo smo dobili vesti od Ebi. Seate li se?"
"Kelnerice? Naravno. Bez nje..."
"Znamo pojedinosti, doktore. Ona eli da znate da su se vae dvoje prijatelja oporavili i da su u

vrlo lepim odnosima."

"A sama Ebi? Rekla je da je spremna da ide, ukoliko to Vaington dopusti. To sam i napomenuo,
sino."
"Da. Izvui emo je, na svaki nain. Ipak, bojim se da vas neemo moi ostaviti na miru."
"ta jo?" namrti se Morison.
"Ne znam. Moraete se pomiriti s tim... Ali profesore Frajar, zato vi ne preuzmete stvar?"
Frajar klimnu.
"Ne smeta vam ako budem vodio beleke?" upita on Morisona. "Ne, izraziu se drugaije. Praviu
beleke, Morisone."
On umesto notesa izvue iz svoje tane maleni kompjuter savremenog dizajna.
Rodano upita blagim glasom:
"Kome aljete te podatke, profesore?"
"U moj snima, gospodine Rodano."
"Gde se nalazi taj va snima?"
"U mojoj kancelariji u Ministarstvu odbrane." Potom dodade, poto Rodano nije sa njega skidao
svoj sumnjiavi pogled: "U moj sef u ministarstvu. Sasvim je bezbedan. Da li vas to zadovoljava?"
"Nastavite, profesore."
Frajar se okrenu prema Morisonu i upita:
"Da li je tano, Morisone, da ste bili minijaturizovani? Vi lino?"
"Bio sam. Bio sam veliine atoma, dok je brod bio veliine molekula glukoze. Proveo sam skoro
pola dana u ivom ljudskom organizmu, najpre u krvotoku, a potom u mozgu."
"I to je zaista tano? Nema mogunosti da ste bili izigrani ili zavedeni?"
"Molim vas, profesore Frajar. Da sam bio hipnotizovan ili na bilo koji nain zaveden moje vam
svedoenje ne bi nita znailo. Ne moemo nastaviti dok se vi sami ne uverite da sam pri istoj svesti
i da mogu da vam dajem obavetenja koja su sasvim u skladu sa istinitim dogaajima."
Frajar stisnu usne, oevidno se slaui.
"U pravu ste. Moramo poeti od neega, i za poetak, pretpostaviu da ste svesni i trezveni i to
vie neu preispitivati."
"Naravno", ree Morison.
"U tom sluaju", obrati se Frajar Rodanu, "poinjemo sa jednim vanim stanovitem:
minijaturizacija jeste mogua i Sovjeti vladaju njome. U mogunosti su da minijaturizuju i iva
ljudska bia ne nanosei im nikakve tete."
Zatim se vrati Morisonu.
"Pretpostavlja se da Sovjeti tvrde da minijaturizuju redukujui samu Plankovu konstantu."
"Tako je."
"Naravno da je tako. Nema drugog naina. Jesu li objasnili proceduru kojom to ine?"
"Naravno da nisu. Morate, isto tako, prihvatiti da su sovjetski naunici s kojima sam ja imao posla
isto toliko trezveni i razumni kao i ja sam. Ne bi nam, neoprezno, prepustili nita to ne bi bilo dobro
da mi saznamo."
"Dobro, dobro. Prihvata se. Ispriajte nam sada tano ta vam se deavalo tokom vaeg boravka u
Sovjetskom Savezu. Priajte kao profesionalni fiziar, ne kao avanturista."
Morison otpoe priu. Nije mu bilo mnogo ao. eleo je da izbaci iz sebe sve to mu je lealo na
dui, i nije eleo da bude jedini Amerikanac koji zna ono to on zna. Pria je ila do u najmanje
pojedinosti. Trajalo je satima. Kada je priu doveo kraju, ve su sedeli za rukom, koji je bio
posluen u sobi.

Tokom deserta, javi se Frajar.

"Dobro. Da sve saberem, koliko god mogu, po seanju. Za poetak minijaturizacija nema upliva
na vremensku konponentu. Niti kvantne interakcije to e rei, elektromagnetske, blage ili slabe
interakcije. U gravitacionoj interakciji, ipak, dolazi do promena, to jest, smanjuje se proporcionalno
masi, kako bi to i trebalo da bude. Je li tako?"
Morison klimnu.
Frajar nastavi:
"Svetlost, kao i elektromagnetska radijacija u irem smislu, slobodno ulazi u minijaturizovano
polje i izlazi iz njega, ali zvuk to ne ini. Normalna materija je tek slabo izloena dejstvu
minijaturizovanog polja, ali pod pritiskom, uz utroak energije spolja, normalna materija se moe
minijaturizovati."
Morison ponovo klimnu.
"to se objekat vie minijaturizuje, potreban je manji utroak energije. Znate li, moda, da li se
potreba za energijom smanjuje, proporcionalno masi, na nekom odreenom stadijumu u procesu
minijaturizacije?"
"To bi, svakako zvualo logino", odgovori Morison. "Ali ne seam se da je iko pomenuo
kvantitativnu prirodu tog fenomena."
"Da nastavimo. to je objekat manji, vei su izgledi da doe do spontane deminijaturizacije i to se
odnosi na celokupnu masu u okvuru polja, pre nego na neki njen deo. Vi, kao odvojeni deo, imali ste
bolje izglede za deminijaturizaciju nego dok ste bili sastavni deo broda. Jesam li u pravu?"
"Tako sam razumeo i ja."
"I vai sovjetski drugari izjavili su da je maksimizacija nemogua, to jest nemogu je proces
uveavanja stvari."
"Tako sam razumeo. Morate shvatiti, doktore Frajar, da mogu da vam ponovim samo ono to mi je
reeno. Mogue je da su mi namerno govorili lai ili izvrnute stvari. Ili su, moda, i sami greili, iz
nedostatka znanja."
"Da, da, razumem. Imate li ikakvog razloga da verujete da su vas namerno lagali."
"Ne. inilo mi se da su poteni."
"Pa, moda i jesu. Sada, najinteresantnija stvar je meuodnos Braunovog kretanja i
minijaturizacionih oscilacija. to je vei stepen minijaturizacije, pokret je vie nalik na oscilacije a
manje na poznato Braunovo kretanje."
"To je vie moje, lino zapaanje, profesore. O tome mi nisu mnogo govorili."
"Takva, jednom uspostavljena ravnotea, verovatno ima upliva na izglede za spontanu
deminijaturizaciju."
"To je tek moje nagaanje. To ne mogu da iznesem kao injenicu."
"Hmmmm." Frajar znaajno srknu kafu i nastavi: "Nevolja sa ovim jeste u tome to je sve to tako
neuhvatljivo. Moemo saznati mnogo toga o nainu na koji se minijaturizovano polje ponaa, ali nita
ne znamo o potrebnim uslovima da ono nestane. I kaete, ne diraju brzinu svetlosti, ako ve umanjuju
Plankovu konstantu."
"Da, ali to, koliko sam ja shvatio, znai da odravanje minijaturizovanog polja zahteva strahovito
mnogo energije. Ako mogu da uspostave vezu izmeu Plankove konstante i brzine svetlosti, da ovu
drugu poveaju, a prvu umanje... ali to jo nisu u stanju."
"Tako bar kau. To je izgleda ostalo zauvek zakopano u apirovljevom mozgu."
"Tako je."
Frajar je pomno odsutno razmiljao, itavih nekoliko minuta, i na kraju zavrte glavom.

"Prostudiraemo dobro, jo jedared, sve to ste nam pomenuli. Meutim, ini mi se da to nee
pomoi."
"Zato?" upita Rodano.
"Zato to nemamo klju za iznalaenje sredine. Neko ko, recimo, po prvi put vidi robota, ne moe
nam sa punom preciznou rei kako se to pomeraju njegova glava i zglavci, kako proizvodi glas,
kako izvrava nareenja i slino. Mogao bi da posmatra koliko hoe, ali ne bi mogao da odgovori na
pitanje kako mu funkcionie pozitronski mozak, ili ta je to molekulski ventil. Ne bi, ak, imao ideju
ni da tako neto postoji, niti bi naunici, koji bi se oslonili samo na njegovo miljenje, ita postigli.
Sovjeti poseduju tehniku kojom mogu da izazovu nastanak polja. O tome ne znamo nita, niti nam
Morison u tom pogledu moe pomoi. Moe se desiti da postoji izvestan objavljeni materijal o tome,
materijal preuranjeno objavljen, pre svesti o tome da je na pomolu strahovito vaan pronalazak.
Slino se ve jednom dogodilo, dvadesetih godina prolog veka, kada je jedan nauni rad o
nuklearnoj fisiji prodro u javnost pre nego to se ustanovilo da je stvar morala biti tajna. Ipak, mislim
da Sovjeti nisu uinili istu greku sa minijaturizacijom. Niti smo mi, pak, pijunaom uspeli da
doemo do bilo kakvih podataka. A u visokim strunim krugovima, tamo u Sovjetskom Savezu, nema
naih ljudi.
Konsultovau se jo sa svojim kolegama, ali objektivno gledano, dr Morisone, bojim se da je vaa
avantura u Sovjetskom Savezu, koliko god znaajna i opasna bila, praktino beskorisna, uz izuzetak
vaeg neopozivog stanovita da je minijaturizacija mogua. ao mi je, gospodine Rodano, ali,
nikakve koristi."
90.
Morison nije menjao izraz lica tokom Frajarovog izlaganja. On dosu sebi jo malo kafe, paljivo
dodade krema i mirno je ispi.
"Mislim da strahovito grete Frajare", ree on.
"Hoete li, moda da kaete da znate neto vie o nastajanju minijaturizovanog polja? Upravo ste
rekli da..."
"Ono to mislim, Frajare, uopte nema veze sa minijaturizacijom. Meutim, tesno je vezano za moj
rad. Sovjeti su me odveli u Maljenkigrad i u Groto kako bih, pomou svoje maine pokuao da
odgonetnem apirovljeve misli. To nam nije uspelo, to i nije za uenje, imajui u vidu da je ovek
bio u komi i vrlo blizu izdahnua. S druge strane, apirov, koji je imao jedan od najbriljantnijih
umova u poslednje vreme u naunom svetu, poto je proitao neke tekstove o mojoj maini, proglasio
ju je svojevrsnom 'relejnom stanicom'. To se pokazalo ispravnim."
"Relejna stanica?" Frajarovo lice poprimi izraz zbunjenosti, ali i odbijanja. "ta to znai?"
"Umesto da detektuje apirovljeve misli, moj programirani kompjuter se u neuronima ponaao kao
relej, prenosno sredstvo izmeu putnika u brodu."
Frajar odmah pokaza prezir:
"Hoete rei da ste smislili telepatski aparat?"
"Upravo tako. Prvi put sam se uverio u to kada sam postao svestan intenzivnih ljubavnih emocija i
seksualnih pouda za mladom enom koja mi je bila saputnik. Prirodno, pretpostavio sam da je u
pitanju moje lino oseanje, jer u pitanju je bila izuzetno zgodna ena. Ipak, nisam bio svestan
prisustva ikakvih racionalnih oseanja. Tek u nekoliko narednih navrata, shvatio sam da u stvari
primam misli koje je odailjao moj kolega sa broda, jedan mlai ovek. On i mlada ena nisu bili u
dobrim odnosima, ali je meu njima bilo strasti."
Frajar se nasmei uz odobravanje.

"Jeste li sigurni da ste, na brodu, bili u mogunosti da ispravno protumaite te misli? Na kraju
krajeva, bili ste napeti. Jeste li primali sline utiske i od te dame?"
"Ne. Mladi i ja smo izmenili misli nekoliko puta, potpuno nenamerno. Kada sam ja pomislio na
enu i dvoje dece, na svoju porodicu, i on je pomislio na enu i dvoje dece. Kada sam se naao
izgubljen u eliji, on je primio moje panine, odaslane misli. Pogreno je zakljuio da prima
apirovljev oaj, apirovljevo beznae kroz moju mainu koja je ostala sa mnom kada sam bio van
broda i izgubljen, ali to su bila moja oseanja, a ne apirovljeva. Meutim, mladi nije razmenjivao
misli ni sa kim drugim na brodu. Dalje, i dve ene, lanovi posade, mogle su meusobno razmenjivati
misli. Kada su se njih dve upinjale da odgonetnu apirovljeve misli, otkrivale su sline stvari,
oseanja, rei, naravno, jedna od druge. To taj mladi i ja nismo mogli."
"Znai, polne razlike?" upita s nevericom Frajar.
"Ne ba. Pilot broda, mukarac, nije primao nita. Niti od ena, niti od drugih mukaraca. Izuzev u
jednom sluaju, kada je izgledalo kao da je i on sam primio poruku, mada ne bih mogao rei od koga.
Moje miljenje je da postoje razliiti tipovi mozga, kao to, na primer, postoje razliite krvne grupe.
Tipova verovatno ima tek nekoliko. Telepatska komunikacija najlaka je izmeu mozgova koji
pripadaju istom tipu."
Rodano upade, blagim glasom:
"Da, doktore, ali ak i da je tako, ta s tim?"
"Dopustite da objasnim. Ve godinama radim na tome da objasnim i identifikujem podruje,
delove ljudskog mozga koji su od presudnog znaaja za apstraktno miljenje; meutim, nisam u tome
imao mnogo uspeha. Povremeno bih, tek, uspeo da nazrem sliku, ali nikada nisam uspeo da to valjano
objasnim ni sebi samome ni drugima. Pomiljao sam da slika dolazi od ivotinje na ijem sam mozgu
eksperimentisao, no sada podozrevam da sam, u stvari, primao te misli onda kada sam bio u blizini
drugog ljudskog bia, koje je emitovalo neku emociju ili neku duboku misao. To nikada nisam
primetio. Greka je u celosti moja.
Bez obzira na to, bio sam izloen optem neprihvatanju, neverici, pa ak i ismevanju od strane
svojih kolega, tako da se nisam usuivao da krenem s tim u javnost. Uprkos tome, i dalje sam
prepravljao i usavravao svoj program, pokuavajui da ga fokusiram i izotrim. Isto tako, ni te
modifikacije nisu bile objavljivane. Onda se dogodilo da kroim u apirovljev krvotok, drei u
rukama spravu koja se, vie nego ikada ranije, ponaala kao telepatski relej. I sad, kada je moj
tvrdoglavi um konano uspeo da shvati ta je izumeo, znae kako da taj program usavri do
maksimuma. U to sam siguran."
"Da budemo otvoreni, Morisone", pripomenu Frajar. "Vi, zapravo, kaete kako e rezultat vaeg
fantastinog putovanja u apirovljevo telo biti taj to ete moi da tako prepravite svoj program da
nam omogui telepatiju?"
"Do izvesne granice, da."
"To bi bila neverovatno velika stvar, ako uspete to i da prikaete." Skepticizam iz Frajarovog
glasa nije iezavao.
"Bie to mnogo neverovatnija stvar nego to vi i slutite", odvrati Morison zajedljivo. "Verujem da
znate da teleskopi, optiki ili radio teleskopi, mogu biti sastavljeni iz raznih delova, rasutih na vrlo
irokom podruju. Ali ako ih meusobno objedinjuje kompjuter, mogu da dejstvuju poput jednog
jedinstvenog teleskopa, i to mnogo veeg no to bi teleskop iz jednog komada to ikada mogao biti."
"Da. Ali ta s tim?"
"Pominjem to radi analogije. Ubeen sam da u moi da postignem neto slino, u vezi sa
mozgom. Kada bismo, na primer, estoro ljudi objedinili putem telepatije, est mozgova bi se u tom

sluaju ponaali kao jedan veliki mozak, koji bi daleko prevazilazio inteligenciju i kapacitet ak i
natprosenog ljudskog mozga. Pomislite samo na prednosti u nauci i tehnologiji do kojih bi se na taj
nain moglo doi, kao i prednosti u drugim podrujima ljudskog delovanja. Mogli bismo, bez
opasnosti od genetskog ininjeringa, i bez dugotrajnog upliva evolucije, da stvorimo mentalnog
supermena."
"Zanimljivo, pod pretpostavkom da je tano", odvrati Frajar, zagolican, ali ne i ubeen.
"Postoji, meutim, jo jedna stvar", nastavi Morison. "Ja sam svoje eksperimente izvodio na
ivotinjama, postavljajui vodove iz mog kompjutera neposredno u njihov mozak. To je bilo, a sada
vidim da je i moralo biti, vie nego nedovoljno. Bez obzira na to koliko da unapredimo taj metod,
rezultat bi uvek bio tek grubi telepatski sistem. Ono, meutim, to je zbilja potrebno jeste sledee:
treba ui u mozak, i postaviti, precizno, pretprogramirani kompjuter u sam neuron, gde e se ovaj
ponaati kao relej. U tom sluaju e telepatski proces biti verovatno pojaan i izotren."
"A sirota osoba", upade Frajar, "kojoj na taj nain otetite mozak, ima da eksplodira kada se ta
vaa sprava deminijaturizuje?"
"ivotinjsi mozak nam je, ipak, manje dragocen od ljudskog", odvrati Morison ustro, "i osim
toga, manje sloen. Ima manje neurona, koji su, takoe, manje zamreno povezani. Ipak, jedan
izolovani neuron u, recimo, mozgu zeca, ne mora biti u znaajnoj meri slabijeg kvaliteta nego jedan
ljudski neuron. A kao relej se moe koristiti i sonda."
"Pa", umea se Rodano, "kada bi ameriki umovi zajedniki radili na tome, mogli bi, eventualno,
otkriti i tajnu minijaturizacije, moda, ak, i pretei Sovjete i prvi pronai vezu izmeu Plankove
konstante i brzine svetlosti."
"Da", prihvati Morison, pun entuzijazma, "a jedan sovjetski naunik, Jurij Konjev, mladi s kojim
sam izmenjivao misli u brodu, verovatno je ve doao do istog zakljuka. To je, upravo, bio razlog
zbog koga je tako estoko pokuavao da me zadri, kao i moj program, i da ga stavi na raspolaganje
sovjetskoj vladi. Ali sada, bez mene, i bez mog kompjutera, teko da e moi da se snae i uspe da
iskopira moj program. U najmanju ruku, u pitanju su godine. Jer, to ipak nije polje u kome on najbolje
pliva."
"Nastavite", ohrabri ga Rodano. "Mislim da u tome ima smisla."
"Eto, takva je situacija u ovom trenutku", zakljui Morison. "Sada imamo neto to bi se moglo
nazvati grubim predoblikom telepatije. ak i bez minijaturizacije, moglo bi se dogoditi da Sovjete
ostavimo za sobom, ali moda i ne. Bez minijaturizacije ili bez otkria dovoljno preciznog
kompjuterskog programa postavljenog u ivotinjski neuron, kao relej, ne moemo biti sigurni da emo
ita postii.
Sovjeti, s druge strane, imaju predoblik minijaturizacije. Loginim nastavkom svojih istraivanja,
oni bi mogli 'ukrotiti' Plankovu konstantu i teoriju relativnosti i uiniti minijaturizaciju
funkcionalnom, ali za to e im moda biti potrebno veoma mnogo vremena.
Dakle, mi imamo telepatiju, ali ne i minijaturizaciju; oni, pak, imaju minijaturizaciju, ali ne i
telepatiju. I mi i oni mogli bismo pobediti, ali posle dugotrajnih muka. Nacija koja pobedi na
raspolaganju e imati neogranienu brzinu putovanja i dobie celu Vaseljenu, kao na dlanu. Nacija
koja izgubi nestaje, ili nestaju njene institucije. Bilo bi, za nas, dobro da dobijemo trku, ali mogli bi
je dobiti i oni. Bilo kako bilo, ta trka moe znaiti slom dobrog odnosa dveju generacija i kraj
primirja, i moe dovesti do potpunog, unitavajueg sukoba.
S druge strane, ako su i Sovjeti, kao i, pretpostavljam, mi sami, spremni da sarauju, da se
objedine telepatija i minijaturizacija, da se, dakle, minijaturizuje jedna relejna stanica i smesti u ivi
neuron, zajedno bismo, i to u vrlo kratkom roku, dostigli mogunost antigravitacije i neograniene

brzine. Vaseljena bi pripala i Sjedinjenim Dravama i Sovjetskom Savezu. Zapravo itavoj planeti,
itavom oveanstvu.
Pa, zato da ne, gospodo? Niko ne bi izgubio. A svi bi dobili."
Frajar i Rodano su ga zaueno posmatrali. Posle izvesnog vremena, Frajar se nakalja i ree:
"To dobro zvui, pod pretpostavkom da vi imate telepatiju."
"Imate li vremena da sasluate objanjenje."
"Imam vremena koliko god hoete", odgovori ovaj.
Za to je bilo neophodno nekoliko narednih asova. Morison se, na kraju, zavali u naslonjau i
ree:
"Skoro je vreme veeri. Sada znam da vi, pa i drugi isto tako, kao prvo i jedino, elite da ispitate
istinitost mojih rei, postavljajui nekakav sistem koji e dokazati praktinost telepatije, to bi me,
recimo, uinilo vrlo zauzetim, moda i do kraja ivota. Meutim, jedino to mi je sada neophodno..."
"Jeste, ta?" upita Rodano.
"Malo odmora, za poetak. Molim vas. Proao sam kroz mnogo toga. Dajte mi dvadeset etiri
asa, recimo do veere sutra uvee, pustite me da jedem, itam, razmiljam, odmaram se i spavam.
Samo jedan dan, i onda u vam biti na raspolaganju."
"Sasvim razumno", prihvati Rodano ustajui. "Mislim da u moi da vam to i omoguim. Naredni
dan je va. Uivajte u njemu to vie moete. Jer, kasnije, neete imati toliko vremena za sebe. Osim
toga, molim vas da se pomirite sa injenicom da ste od ovog trenutka najbolje uvana osoba u
Americi, raunajui tu i samog predsednika."
"Odlino", sloi se Morison. "Dopustite mi sada da veeram."
91.
Rodano i Frajar su upravo zavrili svoju veeru. Bio je to neuobiajno tih obed, u jednoj
izdvojenoj i dobro uvanoj sobi.
Rodano prvi progovori.
"Recite mi, doktore Frajar, mislite li da Morison ima pravo kada govori o toj svojoj telepatiji?"
Frajar uzdahnu i oprezno ree:
"Morau da se konsultujem sa nekim svojim kolegama, koje su obavetenije od mene po pitanju
mozga. Ipak, oseam da je u pravu. U najmanju ruku, vrlo je ubedljiv. Ali imam i ja jedno pitanje za
vas."
"Kaite."
"Da li mislite da je Morison u pravu kada pominje neophodnost saradnje izmeu Sjedinjenih
Drava i Sovjetskog Saveza?"
Duga, duga pauza. A onda, stie i odgovor.
"Da. Mislim da je i u tome u pravu. Naravno, bie guve sa svih strana, ali mislim da ne smemo
rizikovati da nas Sovjeti definitivno preteknu. To bi se desilo naoigled svih. Morae da bude tako."
"A Sovjeti? Kako e se oni ponaati?"
"Identino. Ni oni ne vole da rizikuju. Osim toga, ostatak sveta e ubrzo prokljuviti o emu je,
zapravo, re, i bie vrlo glasan u svojim zahtevima da se ouva mir i ne zapoinje novi hladni rat.
Bie nam potrebno jo vremena, ali mislim da e saradnja jednom biti postavljena na vrste temelje."
Rodano jo jednom zavrte glavom i dodade:
"Ali znate li, profesore, ta me u svemu ovome najvie udi?"
"Pre me zanima ta vas u svoj ovoj zavrzlami najmanje udi."
"Ne znam, ali najudnije je sledee: Morisona sam sreo, upoznao, prole nedelje, popodne.

Nagovarao sam ga da poe u Sovjetski Savez. Tom prilikom sam se grdno razoarao. Uinilo mi se
da je on ovek-nula, kukavica, slabi, pa ak i neko ko ne ispoljava bogzna kakvu bistrinu i na svom
strunom polju. inilo mi se da e se pokazati apsolutno nekorisnim. inilo mi se kao da ga aljem
pravo u smrt. I seam se, pomislio sam: 'Boe, zgreio sam.' To isto mislim i sada. On je nitavko, i
pravo je udo to se iv vratio, verovatno zahvaljujui drugima. Pa ipak..."
"Pa ipak, ta?"
"Pa ipak se vratio, nainio sjajno nauno otkrie, pokrenuo proces u kome e morati da budu
angaovane obe supersile, i to verovatno, protiv svoje volje. I povrh svega, uinio je sebe
najznaajnijim, i kada ovo objavimo, verovatno i najuvenijim naunikom na svetu. Moda i svih
vremena.
Razorio je, zapravo, politiki sistem planete, i zaeo novi, ili makar, pokrenuo proces. I sve je to
uinio u razdoblju od prolonedeljnog popodneva do, evo, ovog subotnjeg popodneva. To je, dakle,
uinio za est dana. Nekako mi je hladno oko srca kada pomislim na to.
Frajar se zavali u sedite i stade glasno da se smeje.
"Jo je stranije nego to mislite. Jer on planira da sedmi dan iskoristi za odmor."