Radoncic Jasmin FPM Bar

Emil Dirkem

Spisi Emila Dirkema su izuzetno uticali na razvoj modernog mišljenja u društvu. Dirkem
je za života okupio oko sebe upečatljiv niz talenata, a njegovo shvatanje nauke o društvu
ulio se u više različitih disciplina, zahvaljujući delatnosti ljudi poput Albvakusa
(Halbwachs), Mosa (Maussa), i Divija (Davy) u sociologiji i antropologiji, Simjana
(Simiand) i Burgena (Bourgin) u političkoj ekonomiji, Ibera (Hubert) u arheologiji,
Granea (Grant) u izučavanju Kine, i Sosira (Sausseure) u lingvistici. Uticaj dirkemovske
škole u Francuskoj bio je zamašno potkopan dejstvom prvog svetskog rata. Međutim,
Albvaks i Mos ostali su ključne ličnosti tokom međuratnog razdoblja, produžavajući
tradiciju mišljenja koju je ustanovio Dirkem. Posle drugog svetskog rata ugled Dirkema u
francuskom mišljenju opada. S druge strane, njegove ideje, naročito kroz uticaj na Pježea
(Piaget) i Levi-Strosa (Lévi-Strauss), igraju izvesnu ulogu u usponu "strukturalizma",
koji u ovom ili onom vidu ima prvashodno mesto u savremenoj Francuskoj.

Što se tiče engleskog govornog područja, Dirkem se smatra glavnom ličnošću u

nastajanju "funkcionalizma". Dirkemovi spisi su još pre njegove smarti bili dobro poznati
engleskim poslenicima u društvenim naukama, mada uglavnom nisu prihvatani sa
naklonošću. Elementarni oblici religijiskog života (1912), poslednje veliko Dirkemovo
delo, jedino se na engleskom pojavilo dok je još bio živ. Uticaj Dirkema najpre se osetio
u engleskoj antropologiji, mahom kroz trud Redklif-Brauna, koji je bit Dirkemovog
stanovišta ucelinio u svoje vlastite spise. Zahvaljujući jednom razdoblju provedenom na
Univerzitetu Čikaga, Redklif-Braun je doprineo i podsticanju šireg zanimanja za
Dirkemove ideje u SAD, što je kasnije prošireno radovima Talkota (Talcott) Parsonsa i
Roberta K. Mertona; danas je noposredan uticaj u SAD verovatno jači no igde drugde.

U okviru antropološke discipline Franc Boas i Emil Dirkem su utemeljili dve suparničke
škole mišljenja, pri čemu se Dirkemova ugnezdila uglavnom u Francuskoj, a Boasova
posebno u Sjedinjnim Američkim Državama. Jedna od suprotnosti među vođama ovih
škola jeste u tome što se Dirkem, za razliku od Boasa, odlikovao snažnim filozofskim
usmarenjem. Dirkem je stekao filozofsko obrazovanje i, mada se vanredno uspešno bavio
strogo empirijskim istraživanjima, čitavo njegovo delo prožimala je temeljna briga za
filozofska pitanja. S druge strane, glavna žiža Boasa i njegovih učenika bila je terensko
istraživanje: etnografska stručnost cenila se daleko više od teorijske ili filozofske
istančanosti. Dok je Boas celog svog života odlazio u ekspediciju po terenu, Dirkem se,
kao ni većina njegovih sledbenika, nikada nije bavio radom na licu mesta. Francuska
škola se pretežno oslanjala na podatke koje su prikupili drugi. Čini se verovatnim da je
Boas smatrao Dirkema salonskim mozgalom, koji teoretiše preko granice naučne
valjanosti, a da je Dirkem držao Boasa za nemaštovitog skupljača podataka.

Razvijajući svoju kritiku evolucijskog i intelektulaističkog tumačenja ustanova, i

zahvaljujući radu sa stvarnim podacima, Boas je razvio jednu korenito novu verziju
kulture. Za razliku od antropologa-redekcionista poput Tajlora i Spensera, zaključivao je
da je kultura sui generis. Shvatanje da se kultura temelji u razumu zamenio je idejom da

Sociologija
Radoncic Jasmin FPM Bar

ona ima čuvstvene osnove. Umesto ideje da je kultura jedna korisna građevina,
svrsishodno oblikovana da služi interesima ljudi, prećutno je zaključio da je ona
»iracionalna« u tom smislu što se skoro nasumice menja s obzirom na interese članova
društva. Boas je, u korist jednog oblika relativnosti, odbacio apsolutizam Tajlora i
spensera.

Slično tome, Dirkem je opovrgao intelektulističke, redukcionističke i utilitarne teorije o

kulturi; takođe je naglašavao čuvstvenu osnovu kulture i ponašanja, i ubrizgao je izvasnu
meru relativnosti u proučavanje ljudkih ustanova.

Kada je počeo da razvija svoju shemu, Dirkem je odlučno bio unutar pozitivističkog
tabora, jer je shvatao da se društvene pojave određuju mehaničkim, uzročnim silama.
Međutim potpuno se približavao stavu da su kulturne ideje sui generis s obzirom na
njihovu materijalnu osnovu ili podlogu (supstrat); u društvenim pojavama video je sve
više otpora uzročnom objašnjenju, pa je, umesto ovoga, primenjivao intrepretativni ili
subjektivni pristup podacima. Ideja vodilja u njegovom naučnom radu bila je sadržana u
borbenom stavu: "uticaj sociologije može da zadahne novi život ne samo filozofiji već i
drugim srodnim disciplinama, poput istorije i prava".
Biografija

Dirkemov život se poklopio s jednim kritičnim razdobljem francuske i evropske istorije.

Rođen je 15. aprila 1858. godine u pokrajni Loren, na severoistoku Francuske. Tako je
rastao u senci francuskog poraza u francusko-pruskom ratu 1870-1871. i krvavih
događaja Pariske komune. Završne godine njegovog života pokrila je senka mnogo šireg
sučeljavanja u koje se bacila cela Evropa, a koje je pretilo da uništi društveni i privredni
napredak ostvaren u Francuskoj u međurazdoblju. Dirkem je bio jevrejskog porekla, i
odgojen je u pravovernoj porodici; otac mu je bio glavni rabin, i jedno vreme se
očekivalo da Dirkem krene njegovim stopama, pošto je zakratko pohađao rabinsku školu.
Međutim, još kao mlad odlučio se od toga, i opredelio za filozofiju.

Godine 1879, u dvadeste i prvoj godini, stupio je u čuvenu »Ecole Normale Supérieure«.
Dirkem nije voleo obrazovanje kakvo je pružala »Ecole Normale«, i njegov uspeh tu nije
bio poseban. Ipak, tamo stečena iskustva bila su značajna za uobličavanje njegovog
mišljenja, i još pre diplomskog ispita odlučio je da sociologija bude njegovo posebno
polje ispitivanja. Iako ju je u Francuskoj još ranije izložio Ogist Kont, ideja o nauci o
društvu nije bila popularna među francuskim intelektualcima, i sociološka disciplina još
nije bila ustanovljena. Dirkemu je bilo suđeno da bude njen utemiljivač.

Po diplomiranju, Dirkem je od 1882. do 1887. predavao filozofiju u nekoliko liceja oko

Pariza. U međuvremenu je školsku 1886-87. godinu proveo u Nemačkoj, proučavajući
tamošnja savremena kretanja u filozofiji društva i "kolektivnoj psihologiji". Po povratku
u Francusku, napisao je dva poduža članka o vodećim ličnostima nemačke društvene
misli. Članci koje je napisao o nemačkoj društvenoj misli pomogli su Dirkemu da 1887.
dobije mesto na Univerzitetu u Bordou. To mesto predavača društvenih nauka i
pedagogije bilo je posebno za njegovo ustanovljeno, delimice zahvaljujući uticaju Luja
Lijara (Luis Liard), direktora sveg francuskog visokog školstva, koji je blagonaklono

Sociologija
Radoncic Jasmin FPM Bar

gledao na Dirkemovu vezanost za republikanstvo, a i sam je bio sledbenik Runuvijea. Iste

godine Dirkem se oženio. U Bordou je ostao petnaest godina, što je bilo i najplodnije
razdoblje njegovog života. Kasnije, 1902, pozvan je da predaje na Univerzitetu u Parizu.
Njegovi su tečajevi bili puni snage: brižljivo spremljeni i majstorski držani. Zahvaljujući
tome, Dirkem je smatran za izvesnog predavača, i privukao je krug sjajnih studenata.

Ubrzo je Dirkem postao vođ skupine darovitih naučnika, koja je obuhvatala ljude poput
Marsela Mosa, Robera Erca, Anrija Ibera, Selstina Buglea, Lisijana Levi-Brila i drugih.
Osnovni organ za štiva ove male ali čvrste skupine bio je časopis Anné Sociogique, koji
je izmislio i ustanovio Dirkem a koji je počeo da izlazi 1889. Časopis Année bio je
prvenstveno posvećen kritici knjiga, jer je jedan od ključnih ciljeva bilo da poslenike u
društvenim naukamaredovno obaveštava o tekućim idejama i istraživanju; ali je svaka
sveska obično sadržavala bar po jedan izvorni članak, obično nekog od pripadnika
dirkemovske škole.

Prvi svetski rat skoro da je desetkovao školu okupljenu oko časopisa Annéea, jer su
mnogi od mlađih članova bili ratnici. Rober Erc, na primer, poginuo je u borbama 1915.
Dirkemova smrt u srazmerno ranoj, pedeset i devetoj godini nesumnjivo je bila ubrzana
pogibijom njegovog sina jedinca Andrea, u srpskom povlačenju 1915-1916. Andre je već
bio počeo da ispoljava nesumnjivu intelektualnu virtuoznost i da se ističe među mlađim
članovima grupe oko Annéea. Dirkemova tuga je bila toliko velika da jedno vreme nije
mogao uopšte da radi. Postupno se vratio u zahtevni krug svojih obaveza, ali je pred kraj
1916. doživeo moždani udar. Delimice se oporavio ali je ostao slab; preminuo je 15.
novembra 1917.
Važnija dela:

1893. Podela društvenog rada;

1895. Pravila sociološke metode;
1897. Samoubistvo;
1912. Elementarni oblici religijskog života.
Literatura:

Elvin Hač, Antropološke teorije I, Beograd, 1979.

Entoni Gidens, Dirkem, Beograd, 1996.

Sociologija