Prof.

dr ivorad Malievi
Farmaceutski fakultet
Novi Sad

Uloge krvi

u organizmu:

Pri perfuziji plua kiseonik iz

alveolarnog vazduha difunduje u
krv, vezuje se za hemoglobin i
transportuje zajedno sa
glukozom, aminokiselinama i
mastima do tkiva

Glukoza, aminokiseline, masne

kiseline i masti, minerali i vitamini
apsorbovani iz gastrointestinalnog
trakta transportuju se putem krvi
do svih organa i tkiva koji ih
koriste kako za katabolike, tako i
za anabolike svrhe. Na taj nain
krv obavlja nutritivnu funkciju.

Vitamini i minerali, kao i brojni

hormoni, faktori rasta i druge
bioloki aktivne supstance
putem krvi dospevaju do svih ili
do ciljnih elija. To znai da
krv ima i regulatornu ulogu .

Transportujui iz elija produkte

njihovog metabolizma do
ekskretornih ili detoksikacionih
organa (plua, bubrezi, koa,
jetra) krv obavlja ekskretornu i
detoksikacionu funkciju. Zavrni
produkti metabolizma proteina
(urea i mokrana kiselina) takoe
se ekskretuju preko bubrega .

Krv igra esencijalnu ulogu i u

zatiti organizma (odbrambena
uloga): granulociti i monociti
vre fagocitozu, B-limfociti
odnosno plazma elije
sintetizuju antitela, Tlimfociti vre funkciju elijskog
imuniteta, dok plazma sadri
antitela, komplemente i druge
zatitne faktore.

Proteini plazme i
trombociti, kao i zidovi
krvnih sudova,
predstavljaju glavne
faktore ijom interakcijom
dolazi do ostvarivanja
hemostazne funkcije krvi.

Konstantna razmena materije

izmeu krvi i intersticijumskog
prostora, znaajno doprinosi u
odravanju pH, elektrolitnog
sastava i volemije.

Kod homeotermnih organizama krv

igra znaajnu ulogu i u
termoregulaciji.

Daje i znaajan
doprinos u regulaciji
osmotske i
acido-bazne ravnotee

Krv predstavlja dvofazni sistem koji se sastoji od uoblienih

elemenata krvi suspendovanih u tenoj fazi koja se naziva plazma.
Centrifugovanjem krvi kojoj je dodato antikoagulantno sredstvo
(Na-citrat, Na/K-oksalat, Na/K-EDTA, heparin) jasno se
izdvajaju dve faze: donja predstavlja uobliene elemente krvi, a
gornja plazmu. U donjoj fazi dominiraju eritrociti, dok leukociti i
trombociti formiraju beliasti sloj male zapremine (do 1% ukupne
zapremine svih uoblienih elemenata)

Krvna plazma je teni deo krvi u kome su

suspendovani uoblieni elementi.
Proteini plazme su kod oveka zastupljeni sa vie
od 100 razliitih vrsta. Njihova koncentracija
iznosi 60-80 g/L. Najvie ima albumina: oko 45
g/L.
Globulini su heterogena frakcija koji se
elektroforezom na celulozi razdvajaju na alfa-1,
alfa-2, beta i gama frakciju i ukupno ih ima oko
25 g/L.
Fibrinogena u plazmi ima oko 3 g/L

Funkcija proteina plazme

Oko 80% proteina plazme sintetizuje se u jetri, a
ostalih 20% u plazma elijama. Sintezu imunoglobulina
vre B-limfociti odnosno plazmociti.
Proteini plazme su u dinamikom ekvilibrijumu sa
proteinima intersticijuma, gde je njihova koncentracija
znatno manja (10-20 g/L).
Imunoglobulini se u cirkulaciji zadravaju oko 21 dan,
a haptoglobin i fibrinogen oko 4 dana. Poluvek faktora
XIII u plazmi iznosi oko 7 dana, protrombina 3 dana,
faktora X 1.5 dan, a faktora VIII i VII samo 12,
odnosno 5 sati.

Glavna uloga albumina je u odravanju koloidnoosmotskog pritiska plazme koji u proseku iznosi
28 mmHg
Osim toga, albumini imaju brojne transportne
funkcije. Imaju funkciju nespecifinih
transportnih proteina, jer imaju mesta za
vezivanje mnogih vrsta hidrofobnih molekula kao
to su masne kiseline, bilirubin, une kiseline,
steroidi i mnogi lekovi. Pored toga, albumini
vezuju oko 50% od celokupnog kalcijuma u
plazmi.

Globulini predstavljaju veoma heterogenu frakciju

proteina plazme. Veliki deo globulina (naroito iz
frakcije alfa-1 i alfa-2) sadri pored proteinske i
ugljenohidratnu komponentu. To su glikoproteini ili
mukoproteini (prvi sadre manje, a drugi vie od 4%
ugljenih hidrata). Veina plazminih faktora
koagulacije takoe spada u glikoproteine (fibrinogen,
protrombin, faktor V, VII, von Willebrandov
faktor, faktor IX, X, XI i XIII). Proteinski deo
lipoproteina, glavnih lipidnih nosaa u plazmi, takoe
ine globulini (alfa i beta). Transferin i
ceruloplazmin, proteini koji transportuju gvoe i
bakar, kao i transkobalamini (I, II i III) koji

transportuju vitamin B12, takoe spadaju u

globuline.

Glavni tipovi g-globilina u plazmi su IgG, IgM i

IgD, od kojih IgG ine oko 70% imunoglobulina
plazme. Prvi imunoglobulin koji nastaje kao
odgovor na novi antigen je IgM, dok je glavni
imunoglobulin koji nastaje posle ponovljenog
izlaganja antigenu IgG. Budui da IgG prolazi
kroz placentu, on uestvuje u imunitetu protiv

infekcije u intrauterinom i za vreme

neonatalnog perioda. Kaskadu sistema
komplementa mogu da aktiviraju kako IgG,
tako i IgM. IgD ini oko 1% imunoglobulina
plazme i njegova funkcija je nejasna.

Elektrolitni sastav plazme

prikazan je na tabeli na
sledeem slajdu. Date su
prosene vrednosti koncentracija
najvanijih katjona i anjona u
sastavu humane plazme

Prosene vrednosti elektrolita u humanoj plazmi

mmol/L
Katjoni
Natrijum
Kalijum
Kalcijum
Magnezijum
Anjoni
Hloridi
Bikarbonati
Fosfati
Sulfati
Organske kiseline
Proteini

142
4.5
2.4
1.0
105
28
1
1
oko 15

Korekcija volumena krvi

predstavlja jednu od najznaajnijih
terapijskih mera. Najznaajnije
fizike karakteristike i varijable
cirkulatornog sistema su: volumen,
pritisak, protok i perfuzija

Hematoloki nalazi (krv)

Vreme krvarenja
do 3 minuta
Protrombinsko vreme
11 do 15 sekundi
Brzina sedimentacije eritrocita (SE) po Westergrenu
0-15 mm za 1 sat
mukarci
ene

0-20 mm za 1 sat

Hematokrit (Hct)
0.45 (0.41-0,53)
mukarci
ene
0.40 (0.36-0.46)
Hemoglobin (Hb) u krvi
mukarci 160 g/L (140-180 g/L)
ene
140 g/L (120-160 g/L)
Broj eritrocita
mukarci 5 miliona 1mm3 (4.3-5.9) ili 4.3-5.9 1012/L
krvi
ene
4.5 mil. u 1 mm3 (3.5-5.5) ili 3.5-5.5 1012/L
krvi
Broj leukocita
4.500-11.000/mm3 (4.5-11.0 109/L)
Broj trombocita
150.000-400.000/mm3 (150-400 109/L)

Svi elementi krvi u odraslih osoba

stvaraju se u kostnoj sri iz matine,
pluripotentne elije hemopoeze (PHSC) iz
koje nastaje dva tipa multipotentnih
hemopoetskih stem elija: CFUCFU-S
(Colony Forming Unit - spleen) i CFU
CFULy (Colony forming unit - lymphocyte).
Ove elije se dele i diferenciraju u
kostnoj sri formirajui progenitorske
elije,, a ove dalje u prekursorske elije.
elije
elije.

PHSC je morfoloki neidentifikovana elija

kostne sri koja ima tri bitne osobine:
sposobnost samoobnavljanja, proliferacije i
diferentovanja. Primarni zadatak matine
stem elije hemopoeze jeste odravanje
sopstvene populacije. Tek kada ispuni taj
zadatak matina elija hemopoeze
proliferie i diferentuje se u progenitorne
(komitovane) elije pojedinih krvnih loza:
crvene, granulocitnogranulocitno-makrofagne,
megakariocitne i limfocitne.
limfocitne.

Komitovane ili rodonaelne elije pojedinih

krvnih loza dalje proliferiu i diferenciraju u
prekursorske elije u prisustvu odgovarajuih
faktora rasta.
rasta. Prekursorske elije za svaku lozu su
vidljive sa posebnim morfolokim karakteristikama.
Za sada se zna da u tim procesima kljunu ulogu
imaju faktori hematoloke induktivne mikrookoline
(HIM) i da interleukin
interleukin-3 (IL
(IL-3) predstavlja opti,
ali nespecifini regulatorni faktor hemopoeze
(pluripoetin). U ovom procesu uestvuje jo
citokina.. Humoralni faktori tipa eritropoetina i
citokina
trombopoetina deluju na elijske populacije koje su
ve opredeljene, usmerene (komitovane) u
pravcu pojedinih krvnih loza.

Ukratko, zrele elije svih krvnih loza,

bez obzira na njihovu morfoloku i
funkcionalnu raznolikost, nastaju u
kostnoj sri od jedne zajednike
pluripotentne matine elije
hematopoeze (PHSC = pluripotential
hemopoietic stem cells). Tako se
velianstvena i udesna pria o
nastanku ivih bia ponavlja po ko zna
koji put i u hematopoeznom sistemu.

Stvaranje zrelih krvnih elija

(granulocita, makrofaga, eritrocita,
megakarocita, mastocita, eozinofila,
T- i B
B- limfocita) obuhvata kontinuiran
proces proliferacije, diferencijacije i
sazrevanja hematopoetskih elija. Pod
normalnim uslovima ovaj proces je
strogo kontrolisan,
kontrolisan, tako da je broj
novonastalih elija jednak broju
nestalih elija (STEADY
(STEADY-STATE).

Hematopoezne elije u kostnoj sri, slezini i

timusu okruene su stromalnim elijama koje
zajedno sa ekstracelularnim matriksom (kolagen,
fibronektin, mukopolisaharidi) ine hematopoetsku
induktivnu mikrosredinu (HIM). Stromalne elije
ine fibroblasti
fibroblasti,, makrofagi
makrofagi,, elije retikuluma,
mastociti, endotelne elije.
elije. U normalnim
fiziolokim uslovima kontrola hematopoeze se u
najveoj meri odvija unutar HIM. Ova kontrola se
odvija posredstvom niza bioloki aktivnih molekula
(oznaeni kao CITOKINI) koji ispoljavaju
stimulatorno ili inhibitorno dejstvo na
hematopoezu.

Humoralna regulacija eritrocitopoeze

poznata je skoro 100 godina, a klinika
upotreba rekombinantnog humanog
eritropoetina (rEPO) ula je odavno u drugu
deceniju. Opta hipoksija tkiva dovodi do
stimulacije eritrocitopoeze. Homeostaza
eritrocita, a samim tim i homeostaza
transporta gasova putem krvi, zahteva
neprekidni balans izmeu destrukcije i
produkcije eritrocita
eritrocita..

Mesto produkcije EPO

EPO su intersticijumske elije
tubula bubrega,
bubrega, odnosno endotelne elije
peritubularnih
peritubul
arnih kapilara bubrega. Ako je dopremanje
O2 do ovih krucijalnih elija u bubregu smanjeno ispod
fiziolokog nivoa, to predstavlja adekvatan stimulus
za poveanu biosintezu i sekreciju EPO
EPO..
Eritropoetin (EPO) je glikoprotein molekulske mase
oko 3434-KDa, koga produkuju fibroblasti u
intersticijumu
intersticijum
u korteks
korteksa
a i spoljne
spoljne medul
medule
e bubrega
bubrega..
EPO je faktor rasta povezan sa drugim citokinima i
deluje preko receptora povezanih sa tirozin kinazom
stimuliui tako produkciju proeritro
proeritro-blasta u kosnoj

sri, kao i razvoj eritrocita iz njihovih progenotorskih

elija.

Ciljno tkivo za EPO

EPO je kostna sr.
Target elija se oznaava kao CFUCFUE (colony forming unit erythroid).
diferencijacije,,
Procesom diferencijacije
pluripotentne hematopoetske
matine elije (CFU(CFU-S) u kostnoj
sri usmeravaju se u pravcu
eritrocitne, granulocitne i
megakariocitne loze.
loze.

U mehanizmu dejstva EPO na prekursorske

elije neophodno je prisustvo T-elija,
odnosno nekih faktora koji se u njima
sintetiu (citokini).
Proces eritrocitopoeze se odvija u vie faza:
1) faza diferencijacije; 2) proliferacije; 3)
maturacije i 4) liberalizacije iz kostne sri u
cirkulaciju. EPO deluje stimulativno na sve
ove faze eritrocitopoeze. Prikazani model
eritrocitopoeze (na slici) jeste savremen i
moderan, ali je simplifikovan.

Hematopoeza:
nastanak i razvoj
uoblienih
elemenata krvi iz
matinih elija u
kostnoj sri.
EPO=
eritropoetin;
TPO=trombopoeti
n; IL=interleukin;
CSF=colonystimulating

Eozinofil

Hematopoeza: nastanak i razvoj uoblienih elemenata krvi

iz matinih elija u kostnoj sri.
EPO= eritropoetin; TPO=trombopoetin; IL=interleukin;
CSF=colony-stimulating

ERITROCITI. Eritrociti su uoblieni

elementi krvi bikonkavnog oblika (zavisi od
spektrina)) i crvene boje koja potie od
spektrina
hemoglobina.. Promer eritrocita u oveka
hemoglobina
iznosi oko 7.2 m, a debljina oko 2.2 m.
Zapremina eritrocita (MCV) iznosi oko 90
fL (80
(80-100 m3). Imaju oblik bikonkavnog
diska koji omoguava velike promene oblika
bez promena zapremine i povrine
eritrocita tj. veliku fleksibilnost.
fleksibilnost.

Za razliku od veine drugih elija,

eritrociti se konstantno kreu.Njihov

prosean ivotni vek je 120 dana i

za to vreme oko 200.000 puta prou
krvotokom.
Najvaniji sastojak eritrocita je
hemoglobin (Hb). Njegova
koncentracija u eritrocitima (MCHC)
iznosi 320
320-360 g/L eritrocita.

Koncentracija hemoglobina u krvi kree

se kod zdravih mladih odraslih i
negravidnih ena od 120 do 160 g/L
(140 20), a kod mladih odraslih
zdravih mukaraca od 130 do 180 g/L
(150 20)
20).. Drugi protein vaan za
respiratornu funkciju eritrocita je enzim
karboanhidraza (KA) koji katalizuje
reakciju stvaranja ugljene kiseline iz
CO2 i H2O. Taj enzim ubrzava reakciju
stvaranja H2CO3 oko 6.000 puta.
puta.

Broj eritrocita u krvi mlade odrasle zdrave

osobe enskog pola iznosi 3.7-5.2
1012/L (oko 4.5 miliona/
miliona/L)
L),, a u mladog
odraslog zdravog mukarca 4.2-5.8
1012/L (oko 5 miliona/
miliona/L)
L).. Te razlike su
uslovljene, pre svega, polnim hormonima:
hormonima:
muki polni hormoni deluju stimulativno
(direktno na elije progenitore eritroidne
loze ili preko eritropoetina), a estrogeni
ak blago supresivno na eritrocitopoezu.
Veliina eritrocitnog pula u cirkulaciji
procenjuje se i na osnovu hematokritske
vrednosti..
vrednosti

Hematokrit predstavlja odnos zapremine

uoblienih elemenata krvi i (celokupne)
zapremine krvi. Izraava se kao
neimenovan broj i uvek je manji od 1.
Njegove vrednosti kod mladih odraslih
ena iznose 0.40 0.04, a kod mladih
odraslih zdravih mukaraca 0.45 0.05.

Iako se hematokritska vrednost odnosi na

zapreminu svih uoblienih elemenata u
krvi, ona se koristi kao veoma precizan
pokazatelj zapremine eritrocita jer oni
predstavljaju 99% te zapremine.

Eritrocit je jedinstven po tome to se od

vremena sazrevanja i naputanja kostne
sri odrava u ivotu oko 120 dana, bez

jedra, ribozoma, mitohondrija i intaktnog

Krebsovog ciklusa. Sinteza energije je
obezbeena procesom anaerobne glikolize u
citosolu. 1 mol glukoze se katabolie do dva
mola piruvata, odnosno laktata, sa neto
stvaranjem 2 mola ATP.
ATP. ATP slui kao
supstrat za Mg2+ u aktiviranju Na+-K+-ATPazne pumpe. Glukoza je glavno
energetsko gorivo u CNS i eritrocitima.

Pentozofosfatni put,
put, takoe poznat
kao heksozomonofosfatni (HMP) ant
obezbeuje alternativni put
oksidacije glukoze. U eritrocitima i
veini tkiva, 80% do 90% glukoze
oksidie se glikolizom, a ostalih 10%
do 20% oksidie se HMP antom.
Ovaj put ne zahteva O2, a takoe,
niti troi, niti stvara ATP.

Pentozofosfatni put se odvija u dve

faze. Prva, oksidativna faza sastoji
se iz prve tri reakcije pri emu
nastaju NADPH i pentozofosfat. Ove
reakcije su ireverzibilne. Druga,
neoksidativna faza puta, koja serijom
reverzibilnih reakcija konvertuje
(vraa) viak pentozofosfata nazad do
G6P (glukozo-6-fosfata).

Starenje i razgradnja eritrocita je u

vezi sa propadanjem membrane i
ireverzibilnom denaturacijom njegovih
enzima proteinske prirode. Starenjem,
eritrociti gube svoju fleksibilnost i
odstranjuju se funkcijom makrofaga u
slezini, jetri i kostnoj sri.

NUTRITIVNI FAKTORI ERITROCITOPOEZE

1. Gvoe je podjednako vano za procese proliferacije i
maturacije eritroblasta. Zavisno od telesne mase, u
odraslih osoba ima 3535-90 mmol ili 22-5 g gvoa. Od toga
4-5%
se oko 6060-70% gvoa nalazi u hemoglobinu krvi, a 4u mioglobinu miia
miia,, neuroglobinu mozga ili citoglobimu u
drugim tkivima. Ostatak gvoa je smeten (deponovan) u
hepatocitima i makrofagima jetre, slezine i kostne sri u
obliku feritina i hemosiderina.
Razmena gvoa (ferokinetika) je vrlo dinamina.
Pored normalnog gubitka putem creva 1010-18 mmol, ene
gube menstruacijom jo 1010-18 mmol dnevno.
2. Vitamin B12 (kobalamin) i folna kiselina su, takoe,
potrebni da bi se obezbedio integrativni proces
proliferacije i maturacije. Oba ova vitamina su potrebna
za normalnu sintezu metionina i timidilata, kljunih
reakcija u normalnoj replikaciji DNA, odnosno elijskoj
deobi.

Za apsorpciju vitamina B12 neophodna je

kombinacija sa unutranjim (intrinsic)
faktorom (Castle) kojeg stvaraju
parijetalne elije eluca. U terminalnom
ileumu se kobalamin - intrinsic faktor
kompleks vezuje za specifine receptore na
povrini mukoznih elija i transportuje se u
eliju i dalje u cirkulaciju. Kobalamin se
putem krvi prenosi preko B12
B12-vezujuih
proteina - transkobalamina II i III.
III.

Nedostatak instrinic faktora

onemoguava apsorpciju vitamina
B12 i dovodi do perniciozne
anemije..
anemije
Depoi u jetri su dovoljni za 33-4
godine, pa i vie.

Folna kiselina igra kljunu ulogu u biosintezi

purina i piramidina. Apsorpcija folata se
vri iz duodenuma i jejunuma u portalnu
krv. U odraslih je dnevna potreba oko 220
nmola, ali su potrebe u trudnica i dojilja
oko 660 nmola i vie. Deficijencija folata
dovodi do megaloblastine anemije,
anemije, usled
poremeene sinteze purina i piramidina, tj.
inhibicije elija da stvaraju DNA i da se
dele. Kod alkoholiara je kompromitovana
apsorpcija folne kiseline, pa se preparati
folne kiseline mogu dati intramuskularno.

STRUCTURE OF HEMOGLOBIN

RAZGRADNJA HEMOGLOBINA
Posle 120 dana provedenih u cirkulaciji, eritrocite
preuzimaju i fagocituju retikuloendotelne elije
makrofagnog sistema jetre, slezine i kostne sri.
Prvu fazu degradacije hema u makrofagu
katalizuje mikrosomalni hem oksigenazni sistem. U
prisustvu NADPH i O2 dolazi do otvaranja
tetrapirolskog prstena sa oksidacijom fero gvoa
u feri oblik (Fe2+Fe3+). U ovoj reakciji se
oslobaaju Fe3+ i ugljen monoksid uz produkciju
zelenog pigmenta biliverdina
biliverdina,, koji redukcijom
prelazi u bilirubin
bilirubin..

Bilirubin i njegovi derivati se zajednikim

imenom oznaavaju kao uni pigmenti.
pigmenti.
Bilirubin se iz makrofaga oslobaa u
krvotok.. Poto je slabo rastvorljiv u
krvotok
plazmi, bilirubin se transportuje do jetre
vezan nekovalentno za albumin
albumin.. Neki
anjonski lekovi, kao to su sulfonamidi i
salicilati,, mogu istisnuti bilirubin od
salicilati
albumina, to omoguava bilirubinu da
dospe do CNS, odnosno bazalnih ganglija i
potencijalno izazove toksinu
encefalopatiju.

Pri prolasku kroz jetru, bilirubin disosuje iz

noseeg molekula albumina,
albumina, ulazi u hepatocit i
vezuje se za specijalni intracelularni protein
nazvan ligandin
ligandin.. U hepatocitima se rastvorljivost
bilirubina poveava konjugovanjem sa dva molekula
glukuronske kiseline. Ovu reakciju stvaranja
bilirubin diglukuronida katalizuje enzim bilirubin
glukuroniltransferaza.. Bilirubinglukuroniltransferaza
Bilirubin-diglukuronid, tj.
konjugovani bilirubin se aktivnim procesom
nasuprot koncentracionog gradijenta transportuje
u une kanale, a zatim u u, sa kojom dospeva
u digestivni trakt.

Glavna funkcija hemoglobina je disajna.

Kiseonik se putem krvi prenosi u dva
oblika: (1) vezan za hemoglobin (97%) i
(2) slobodno rastvoren u plazmi 11-3%
Proseno se u jednom litru krvi nalazi
oko 150 g Hb i svaki gram Hb vee
1.34 mL O2.
Kiseoniki kapacitet krvi, odnosno
maksimalni kapacitet vezivanja O2 za
hemoglobin iznosi oko 201 mL O2 u 1
litri krvi.
krvi.

100

80
60
SaO2 %

HbO2 pri odsustvu 2,3 DPG

MbO2

HbO2 pri
prisustvu 2,3 DPG

mioglobin
P50 =1mmHg
P50 =26.6mmHg

40

20

10

20

30

40

50

60

70

80

PO2 (mmHg)

Shematski prikaz krive disocijacije HbO2 i MbO2.

90

Tkivo

Metaboliza
m
O2

O2

O2

CO2

Karbaminohemoglobin
Hb

Kapilar

CO2 + H2O

Oslobaanje O2 do
tkiva
Cl
Oksihemoglobin

H2CO3
KARBOANHIDRAZA

H+ + HCO3

ERITROCIT
Hb-H

Transport ugljen-dioksida (CO2) u krvi. CO2 i H2O u eritrocitima prelaze u H+ i

HCO3-. Ovu reakciju katalizuje enzim karboanhidraza oko 6.000 puta. Hemoglobin
je pufer za H+ (Hb-H), a HCO3- se razmenjuje sa Cl- i transportuje u plazmi
(Ambireov efekat). Oslobaanje O2 iz sistemskih kapilara u tkiva dovodi do
porasta prenosnog kapaciteta krvi za CO2 (Haldaneov efekat).

Do sada je definisano vie od 20

krvnokrvno
-grupnih sistema. Eritrociti
imaju karakteristine molekule na
povrini membrane, koji mogu biti
razliiti za razliite grupe ljudi.
Glavni antigeni krvnih grupa su Rh
antigen i antigen ABO sistema.
sistema.

Krvne grupe sistema Rh

Jedan od antigena na povrini
eritrocita naziva se Rh faktor (nazvan
tako jer je prvo otkriven u rhesus
majmuna). Taj faktor su Fisher i Race
nazvali D, a Wiener Rho
Rho.. Na naim
prostorima postoji priblino 84% lica sa
Rh+(D),, a 16% lica sa Rh
Rh+(D)
Rh-(dd)
(dd)..

Genotipovi

Fenotipovi

Frekvenca

D/D i D/d

Rh+(D)

84%
84%

d/d

Rh
Rh-(dd)

16%
16%

Poseban znaaj Rh sistema je u trudnoi,

trudnoi,
kada je majka Rh negativna, a dete od oca
dominantno nasledilo RhD+. U organizmu
majke mogu se razviti antitela (anti
(anti-Rh
aglutinini) klase IgG koji prolaze kroz
placentu u fetus i dovode do aglutinacije
eritrocita. Aglutinirani eritrociti fetusa
hemoliziraju, a makrofagi pretvaraju
osloboeni hemoglobin u bilirubin (utica,
icterus gravis). Erythroblastosis fetalis je
bolest fetusa i novoroenadi.

Hemolitika bolest novoroeneta (HBN)

obino se ne javlja u prvoj trudnoi, dok
se u 3% sluajeva javlja u drugoj, a u oko
10% sluajeva u treoj trudnoi i tako
incidenca bolesti progresivno raste sa
svakom sledeom trudnoom. Bolest je
bolje spreiti nego leiti. U tom sluaju
majkama se pri svakoj Rh pozitivnoj
trudnoi, bez obzira na eventualni
pobaaj, pravovremeno daju gotova antianti-D
antitela u odgovarajuoj dozi, da bi se
spreilo da majka razvije sopstvena.

KRVNE GRUPE SISTEMA OAB

Svaki gen sadri informaciju za jedan od tri
mogua fenotipa: antigen A, antigen B, ili bez
antigena (oznaen O). Jedna osoba moe
posedovati jedan od est moguih genotipova: AA,
AO, BB, BO, AB ili OO.
OO. Individue sa genotipom
AO i AA produkovae aglutinogene tipa A,
A, pa
imaju krvnu grupu A.
A. Isto tako, osobe sa
genotipom BO
BO,, odnosno BB
BB,, imae krvnu grupu B,
B,
a genotip AB daje krvnu grupu AB.
AB. Individue sa
genotipom OO ne poseduju aglutinogene, pa imaju
krvnu grupu O.
O.

Incidenca krvno grupnih OAB-sistema

Krvna grupa
O
A
B
AB

Frekvenca
47%
42%
8%
3%

Aglutinogeni eritrocita i aglutinini plazme

Aglutinogen na
Prirodna antitela u plazmi
povrini eritrocita
- aglutinini
O (tip O)
Anti-A i Anti-B
A (tip A)
Anti-B
B (tip B)
Anti-A
AB (tip AB)
Nema aglutinina

Deca poinju da stvaraju aglutinine (tzv.

izohemaglutinini) tek 3 do 6 meseci posle
raanja. To su veinom klase IgM
IgMimunoglobini,, kao prirodna kompletna
imunoglobini
antitela i IgG
IgG-inkompletna antitela, koja
mogu proi kroz placentu i najee nastaju
pri transfuziji inkopatibilne krvi,
transplantacijama ili u trudnoi (Rh(Rhinkopatibilnost). IgG antitela mogu proi

kroz placentu i izazvati HBN (hemolitiku

bolest novoroeneta).

Moe se, dakle, rei da u

OABOAB
-sistemu postoji 6, a ne 4
krvnih grupa:
grupa: B, O, A1, A2,
A1B i A2B.

Transfuzija krvi i transfuzione reakcije

Bolesniku se ne sme davati transfuzija krvi dok se prethodno ne
odrede:
(1) Krvna grupa OAB i Rh sistema.
(2) Test kompatibilnosti (podudarnosti).
Interreakcija se obino izvodi kao interreakcija major i
interreakcija minor (nije zakonom obavezna). U inter
interreakciji major dovodi se u kontakt serum primaoca i
eritrociti davaoca, a u interreakciji minor meaju se
uzorci eritrocita primaoca i serum davaoca. Ako ne
doe do reakcije aglutinacije, transfuzija krvi bolesbolesniku moe se primeniti.
(3) Krv davaoca treba testirati na prisustvo neoekivanih
antitela.
(4) Sve jedinice krvi treba testirati na bolesti koje se mogu
preneti krvlju. Obavezno je testiranje na HBsAg, antianti-HIV,
antianti
-HCV i TPHA, a preporuuje se i testiranje anti
anti-HBC
antitela i koncentracije alaninalanin-aminotransferaze.

Posttransfuzione reakcije. U toku i nakon davanja

transfuzije krvi mogu nastati sledee
komplikacije: pirogene reakcije - poveanje
temperature i preko 380C; cirkulatorni
poremeaj i edem plua; hemolitike reakcije;
vazduna embolija; alergine reakcije,
transfuzija inficirane krvi; transmisija sifilisa,
virusnog hepatitisa odnosno HIV.
Ukratko, transfuziona reakcija izaziva poveanje
temperature, hemolizu sa oslobaanjem velike
koliine hemoglobina, oliguriju
oliguriju,, odnosno anuriju
anuriju,, i
konano, uremiju. Netretirani pacijenti mogu
umreti posle nedelju ili dve dana od uremije.

Leukociti predstavljaju heterogenu populaciju

elija periferne krvi. Za razliku od eritrocita
i trombocita, oni su kompletne elije - sadre
jedro, citosol i elijske organele.
Za sve leukocite krv predstavlja transportno
sredstvo,, jer leukociti svoje funkcije uglavnom
sredstvo
obavljaju u tkivima. Granulociti se npr. u
cirkulaciji zadravaju 66-24 sata. To vreme
moe biti znatno krae, posebno u situacijama
kada postoje velike potrebe tkiva za
granulocitima.

Kod oveka, vreme zadravanja

monocita u cirkulaciji iznosi
36 do 104 sata
(71 sat u proseku).

Patogeneza ateroskleroze

Leukocitna kaskada i aktiviranje endotela preko

interakcije izmeu selektina i njihovih liganata. Hemokini i
drugi proinflamatorni medijatori oslobaaju se iz razliitih
izvora unutar tkiva (MAST elije ili tkivni makrofagi) i
nalaze se na endotelu gde privlaei leukocite i
aktiviranjem integrina izazivaju adheziju.

Imuno regulatorni dogaaji u zidu krvnog suda sa hroninom

vaskularnom inflamacijom, odnosno u ATEROSKLEROZI
ATEROSKLEROZI.

Ross R. (1999): Atherosclerosis is an inflammatory disease.

Broj leukocita u perifernoj krvi zdravih osoba

iznosi 4-10 109/L. Leukopenija oznaava
broj leukocita manji od 4 109/L, a
leukocitoza poveanje broja leukocita preko
10 109/L. Broj leukocita u perifernoj krvi
determinisan je odnosom proizvodnje leukocita
i njihove potronje u tkivima.
Skoro polovina ukupnog broja granulocita u
cirkulaciji ne cirkulie slobodno, ve adherie
za endotel malih krvnih sudova
(marginalizacija).

Relativna i apsolutna leukocitarna formula normalne vrednosti

Broj/L
Polimorfonuklearni neutrofilni
Polimorfonuklearni eozinofilni
Polimorfonuklearni bazofilni
Monociti
Limfociti

4340
161
28
371
2100

%
62.0
2.3
0.4
2.3
30.0

Ukupan broj leukocita u perifernoj krvi

predstavlja nedovoljno pouzdan kriterijum za
procenjivanje leukocitne loze. U tom cilju
neophodno je odreivanje relativne i
apsolutne leukocitne formule. Relativna

leukocitna formula predstavlja procentualnu

zastupljenost pojedinih vrsta leukocita u
ukupnom broju leukocita. Izraunava se na
osnovu broja pojedinih vrsta leukocita
identifikovanih u obojenom krvnom razmazu u
odnosu na 100 vienih leukocita.

Meutim, od mnogo veeg znaaja je da

se odredi apsolutan broj pojedinih vrsta
leukocita. On se izraunava na taj nain
to se ukupan broj leukocita pomnoi
procentom (kao neimenovanim brojem)
odreene vrste leukocita (koji se dobija
odreivanjem relativne leukocitne
formule).

Imunitet je otpornost organizma na

invaziju bakterija, virusa i drugih
infektivnih agenasa i toksina. Svaka
osoba se raa sa veim ili manjim
uroenim imunitetom koji je rezultat vie
specijalizovanih mehanizama: (1)
leukocita i retikuloendotelnog sistema;
(2) otpornosti intaktne koe na invaziju
mikroorganizama; (3) destrukcije
bakterijskih organizama putem
digestivnih enzima u elucu i (4)
supstancije koje cirkuliu putem krvi.

Pored ovog, prirodnog imuniteta,

imuniteta, koji normalno
postoji u svih osoba, ovek moe razviti
steeni imunitet na mnoge destruktivne agense
za koje nema prirodne zatite. Mnogi
destruktivni agensi, kao to su bakterije,
virusi ili toksini uglavnom su sastavljeni od
proteinskih molekula. Kada prodru u
organizam, ovi proteini deluju kao antigeni koji
specifino aktiviu imunski sistem sa dva tipa
imuniteta, odnosno imunskih odgovora. Jedan
se naziva humoralni imunitet,
imunitet, a drugi celularni
imunitet..
imunitet

Brojni su infektivni agensi i ostali

faktori rizika iz ovekovog
okruenja koji mogu da narue
zdravlje. Sposobnost odbrane
mehanizmima nespecifine i
specifine zatite je individualna.

Nespecifina zatita se obino

dopunjuje i pojaava specifinom
zatitom. Anatomske barijere - koa i
sluzokoa ine prvu liniju odbrane
organizma protiv infekcije, zajedno sa
makrofagima koji se ve nalaze u
tkivima. Unutar nekoliko asova
inflamacije neutrofilni leukociti iz
periferne krvi vre invaziju
inflamatornog mesta, to predstavlja
drugu liniju odbrane.

Istovremeno, broj neutrofilnih leukocita

poraste nekoliko puta u krvi (neutrofilija).
Nekoliko dana kasnije, u inflamatornom
tkivu koncentracija makrofaga postaje
veoma visoka i oni, za razliku od neutrofila
preivljavaju posle fagocitoze. To je trea
linija odbrane. etvrtu liniju odbrane ini
poveanje proizvodnje belih krvnih elija u
kostnoj sri, kao rezultat dejstva
stimulatornih produkata iz infektivnih
agenasa ili inflamatornih tkiva.

U nespecifinoj zatiti uestvuju

monocitnomonocitno
-makrofagni sistem,
neutrofilni leukociti, NK elije
(prirodne ubice), sistem
komplementa, citokini i
zapaljenjska reakcija.

Antigen se vee na makrofag

Makrofag prua pseudopode i
uvlai partikulu
Fagocitna vezikula sa
antigenom (primarni
fagozom)
Lizozom

Fuzija fagocitne vezikule

sa lizozomom

Antigen u
fuzionisanoj vezikuli
(sekundarni
fagozom)

Fagocitovan ostatak
materijala se
oslobaa procesom
egzocitoze

Uloga makrofaga u imunitetu

Proces fagociztoze
sastoji se iz faze
prepoznavanja,
uvlaenja u eliju i
unitavanja patogenog
agensa. Fagocitoza je
olakana ako su
patogeni agensi
prethodno obloeni
supstancama koje se
nazivaju opsonini.

Specifina zatita organizma - humoralni i

celularni imunitet
Specifina zatita organizma zasniva se na
funkcionisanju elija iji su receptori specifini za
uzronika. Limfociti su elije koje su nosioci
specifinog imuniteta. Limfociti sazrevaju i
ostvaruju svoju funkciju u primarnim
primarnim,, odnosno
sekundarnim limfoidnim organima. Primarni limfoidni
organi su timus i kostna sr.
sr. Limfociti koji
sazrevaju u timusu nazivaju se T-limfociti
limfociti,, a
limfociti koji sazrevaju u kostnoj sri B-limfociti
limfociti..
T-limfociti ine oko 75% limfocita krvi i pripadaju
dugoiveim limfocitima.

U humoralnom imunitetu, organizam

razvija cirkuliua antitela.
antitela. Strani
antigeni prvo ulaze u limfno tkivo,
posebno limfne vorove. Zatim, oni
uzrokuju prelazak BB-limfocita u
plazmocite,, koji produkuju velike koliine
plazmocite
antitela.. Nastala antitela su specifino
antitela
reaktivna za onaj tip proteina koji su
inicirali njihovu produkciju.

Antitela razaraju ulazni agens (uzronika

infekcije) ili ga pripremaju za efikasniju
fagocitozu.. Antitela su krupni proteinski
fagocitozu
molekuli (
(-globulini), koji se vezuju na
povrinu bakterija ili virusa, ili se
kombinuju direktno sa toksinima. Tako
razaraju te agense ili ih ine povoljnijim za
efikasnu fagocitozu od strane tkivnih
makrofaga ili neutrofilnih leukocita. U
sluaju toksina, antitela ih prostim
hemijskim vezivanjem neutraliu.

Celularni imunitet ukljuuje aktivaciju limfocita koji

sazrevaju u timusu. T-limfociti sazrevaju u timusu
iz matinih elija, uestvuju u celularnom
imunitetu, a antigene determinante u membrani su
razliite od BB-elija. Iz timusa se naseljavaju u
limfne lezde i druga limfna tkiva u organizmu.
Kada se limfna lezda izloi antigenima stvaraju se
senzibilisani limfociti ili TT-elije
elije,, poto im je
poreklo iz timusa. TT-elije ne stvaraju antitela,
ve hemijske supstance sline antitelima. Inae

T-limfociti ine oko 75% limfocita krvi i ive od

nekoliko meseci do nekoliko decenija.

Specifini imunitet odlikuje se uenjem, prilagoavanjem

i pamenjem. elijski deo ovog sistema su limfociti
limfociti,, a
rastvorljivi deo su imunoglobulini (IgG).
Postoje tri glavna tipa senzibilisanih TT- elija.
1. Citotoksini TT-limfociti (Tc ili CTL) direktno se
kombinuju sa antigenima na povrini mikroorganizama
i dovode do njihove destrukcije.
2. Pomoniki (Helper) TT-limfociti (TH) imaju uglavnom
funkciju zajedno sa plazmocitima u limfnim lezdama.
3. Supresorni TT-limfociti (Ts) imaju funkciju u supresiji
nekih od imunskih reakcija, u smislu spreavanja
imunskog sistema da postane destruktivan za
normalna tkiva.

Imunoloka tolerancija
Normalan imunski sistem ne napada u
organizmu sopstvena tkiva.
tkiva. Osnovna
funkcija imunskog sistema jeste razvoj
sposobnosti da razlikuje "svoje od tueg".
Normalno se u imunskom procesu ne
razvijaju antitela ili senzitivisani limfociti
koji mogu razoriti sopstvena tkiva, iako su
po hemijskom sastavu tkiva slina
bakterijama. Ovaj fenomen se naziva
tolerancija na sopstvene proteine i tkiva
organizma.

Sposobnost razlikovanja sopstvenog od tueg

omoguena je u najveoj meri produktima glavnog
histokompatibilnog kompleksa (MHC = major
histocompatibility complex) iji se geni nalaze na
hromozomu 6 i pripadaju superfamiliji
imunoglobulinskih gena. MHC antigeni se
kodominantno ispoljavaju. Raniji naziv za MHC,
koji se jo uvek upotrebljava, je HLA ili humani
leukocitni antigen, jer se na ljudskim leukocitima
nalaze antigeni koji omoguavaju razlikovanje
tueg od sopstvenog. HLA (ili MHC) antigeni dele
se na klasu I (HLA
(HLA-A, HLA
HLA-B i HLA
HLA-C) i klasu
II (HLA
(HLA-D).

CD MARKERI su molekuli na povrini

elija koji definiu stadijum
sazrevanja nezrelih elija ili tip zrelih
elija imunskog sistema. Membranski
markeri su karakteristini za
odreenu subpopulaciju limfocita. Ovi
povrinski markeri su oznaeni kao
klasteri diferencijacije,
diferencijacije, odnosno
designacije (CD = cluster
designation)..
designation)

ALERGIJA (reakcija preosetljivosti)

Postoje brojni razliiti tipovi alergijskih reakcija.
Posebno treba nauiti sve primere za svaki tip
reakcije preosetljivosti. One prolaze kroz dve faze:
prvi kontakt sa alergenom dovodi do senzibilizacije
specifinih limfocita, a pri ponovnom kontaktu sa istim
alergenom, nastaje burna alergijska reakcija.
Prvi tip alergijske reakcije naziva se anafilaksija, za
razliku od profilakse kao zatitne reakcije.
Drugi tip alergijske reakcije je citotoksina reakcija.
Trei tip reakcije karakterie sistemsko taloenje
imunskog kompleksa i oteenje tkiva.
etvrti tip alergijske reakcije odgovara hroninom
zapaljenju u kome se aktiviraju antigen specifini TH1
limfociti, a nema posredovanja antitela.

Trombociti predstavljaju uobliene

elemente krvi koji nastaju fragmentacijom
(sekvestracijom) citosola megakariocita u
kostnoj sri. Broj trombocita u perifernoj
krvi zdravih osoba iznosi 150-400
109/L.
Broj trombocita manji od 150 109/L
predstavlja trombocitopeniju, dok broj
trombocita preko 600 109/L predstavlja
trombocitozu.
Vek trombocita u perifernoj krvi zdravih
osoba iznosi oko 7-10 dana
dana..

Trombociti predstavljaju male fragmente

megakariocitnog citosola. Neaktivisani
trombociti (resting platelets) u cirkulaciji
imaju oblik diska iji promer iznosi 33-4 m.
Trombociti sadre veliki broj homogeno
distribuisanih organela, ali ne poseduju jedro.
jedro.
elijska membrana, koja trombocitima
zajedno sa citoskeletnim sistemom
mikrotubula obezbeuje diskoidni oblik,
oblik, ima
kljunu ulogu u ostvarivanju adhezije

trombocita na strane ili ledirane endogene

povrine, kao i u meusobnoj adheziji
(agregaciji
agregaciji)) trombocita.

Trombociti su bogati mitohondrijama u

kojima se odvija proces oksidativne
fosforilacije (glavni proces sinteze ATP u
trombocitima), kao i posebnim sistemom
kanalia (tzv. otvoreni kanalikularni sistem,
OCS)) koji predstavljaju komunikaciju izmeu
OCS
granula trombocita i vanelijske sredine
trombocita. Posebno se zapaa bogatstvo u
granulama, kojih u trombocitima ima
nekoliko vrsta:
vrsta: alfalfa-granule , guste
guste ili
delta-granule i lizozomi koji se morfoloki
ne mogu razlikovati od alfaalfa-granula.

Promena oblika trombocita, adhezija,

agregacija i sekrecija, predstavljaju
osnovnu reakciju trombocita.
trombocita. Odvijanje
kompletne reakcije omoguava pojavu
prokoagulantne aktivnosti trombocita, koja
je ranije oznaavana kao trombocitni
faktor 3. Trombociti kontribuiraju
direktno u stvaranju sekundarnog
hemostaznog, fibrinskog epa. Oni
obezbeuju podlogu za protrombinaznu
reakciju, uestvuju u aktivaciji faktora X
i XI, kao i u kontaktnoj fazi koagulacije.

Pored prokoagulantne uloge, trombociti igraju

znaajnu ulogu i u ostvarivanju integriteta
vaskulnog endotela. Interakcije trombocita,
vaskulnog endotela i glatkih miinih elija zidova
krvnih sudova predstavljaju faktor koji je
direktno ukljuen u patogenezu mnogih bolesti,
meu kojima kardiovaskulne bolesti imaju vodee
mesto. Dobro je poznato da vaskulni endotel
poseduje antitrombozna svojstva i da se
neaktivisani trombociti slabo adheriu na intaktnu
intimu. Mnogi faktori, kao ishemija, reperfuzija,

virusne infekcije, imuni kompleksi, homocistein,

trombin i drugi, bitno poveavaju adhezivnost
trombocita i izazivaju formiranje tromba.

Balans izmeu tromboksana A2 i

prostaciklina (PGI2) igra kljunu ulogu. I
drugi faktori su ukljueni u te interakcije.
Tako, na primer, produkti trombocitne
aktivacije (trombin, serotonin, ADP, ATP)
znaajno smanjuju vazomotorni tonus.
Vaskulni endotel znaajno kontribuira u
ukupnom luminalnom oslobaanju
adenozina. Drugi antitrombogeni faktor
koji produkuju endotelne elije je
endotelni faktor relaksacije kao to je
azot monoksid (NO).

Pojam hemostaza (haemostasis =

zaustavljanje krvi) oznaava skup
sloenih fiziolokih mehanizama koji se
aktiviu da bi se spreio gubitak krvi iz
oteenih krvnih sudova. U fiziolokim
uslovima, ovaj proces se odvija brzo i
lokalizovano - samo na mestu oteenja
- tako da spreava gubitak krvi, a ne
kompromituje tok krvi u krvnim sudovima.

Hemostaza je potencijalni sistem i

ukljuuje kompleksnu i integrisanu
interakciju zidova krvnih sudova,
trombocita i faktora koagulacije. Na
osnovu uea ovih inilaca, hemostaza
je podeljena na (1) vaskularnu
vaskularnu,, (2)
trombocitnu i (3) koagulacionu fazu.
fazu.

U vaskularnoj fazi dolazi do spazma oteenog

krvnog suda koji, najverovatnije, nastaje i
refleksno i reakcijom glatkih miia krvnog
suda na oteenje, a uestvuju i humoralni
faktori (serotonin, tromboksan A2, endotelin i
fibrinopeptid B,
B, osloboeni iz trombocitnih
granula). Spazam krvnog suda spreava
ekscesivni gubitak krvi, ubrzava adheziju i
agregaciju trombocita i lokalno poveava
koncentraciju faktora koagulacije, a sve je
posledica smanjenog protoka krvi. Glavni
aktivni inilac na ovom nivou je endotel krvnih

sudova..
sudova

Endotel nema znaaj samo za

hemostazu ve i za regulaciju
arterijskog krvnog pritiska i
regulaciju protoka krvi kroz
posebna podruja organizma.
To je najvei parakrini organ,
mase 1.5 kg i povrine oko
1.000 m2.

Trombocitna faza se sastoji u adheziji

trombocita na mestu oteenja, a zatim i
u njihovoj agregaciji i stvaranju belog,
trombocitnog epa,
epa, to je dovoljno da se
pri povredi manjih krvnih sudova zaustavi
kravarenje. U koagulacionoj fazi dolazi do
serije kaskadnih, uglavnom enzimskih
reakcija u kojima se sukcesivno aktiviu
zimogeni faktori koagulacije, koji dovode
do stvaranja nerastvorljivog fibrinskog
epa.

Svoju ulogu u hemostazi trombociti ostvaruju (1)

odravanjem integriteta zida krvnog suda,
suda, (2)
inicijalnim zaustavljanjem krvarenja formiranjem
trombocitnog epa, (3) stabilizacijom hemostaznog
epa i prokoagulantnom aktivnou i (4)
omoguavanjem brzog saniranja oteenja krvnog suda
stimulacijom migracije endotelnih elija i migracije i
proliferacije glatkih miinih elija na mestu
oteenja (oslobaanje mitogena, PDGF). Po oteenju
endotela krvnog suda dolazi do aktivacije trombocita.
Nastaje adhezija trombocita na mestu oteenja, a
zatim agregacija i oslobaanje bioloki aktivnih
supstanci iz granula i ispoljavanje prokoagulantne
aktivnosti trombocita.

Agregacija trombocita. Kontakt

trombocita sa ogoljenim subendotelnim
vezivnim tkivom ne izaziva samo adheziju
trombocita,, nego i oslobaanje ADP iz
trombocita
gustih granula. Formiraju se male koliine
trombina i aktiviu se membranski
fosfolipidi koji dovode do stvaranja

tromboksana A2 (TxA2). ADP

ADP,, trombin i
TxA2 izazivaju agregaciju trombocita.

Do ireverzibilne agregacije trombocita

dolazi sekundarno, pri veim
koncentracijama osloboenog ADP i TxA2.
ADP i TxA2 indukuju agregaciju novih
trombocita sa ve adherisanim. TxA2 je i

najsnaniji vazokonstriktor (ima oko 50 puta

jae dejstvo od angiotenzina II), to je od
nesumnjivog znaaja za hemostazu, jer
pored agregacije trombocita, izaziva i
dugotrajnu vazokonstrikciju. Endotelini
imaju jako i neto due vazokonstriktorno
dejstvo.

Faktori koagulacije veinom imaju

nazive, ali uobiajeno je da se

predstavljaju numeriki, rimskim

brojevima od I do XIII, s tim to
se termin "faktor VI" ne
upotrebljava (tabela na sledeem
slajdu).

Faktori koagulacije (sinonim)

Osobine

Faktor I (Fibrinogen)

Polimeracija i niti koaguluma

Faktor II (Protrombin)

Serin proteaza

Faktor III tkivni tromboplasin)

Kofaktor; aktivacija faktora VII

Faktor IV (Kalcijum Ca2+)

Dvovalentni katjon

Faktor V (Proakcelerin)

Kofaktor

Faktor VI (Akcelerin)

Faktor VII (Prokonvertin)

Serin proteaza

Faktor VIII/vWF (Antihemofilini

faktor/vWF)

Kofaktor

Faktor IX (Christmasov faktor)

Serin proteaza

Faktor X (Stuart-Power faktor)

Serin proteaza

Faktor XI (Prethodnik plazminog

tromboplastina)

Serin proteaza

Faktor XII (Hagemanov faktor)

Serin proteaza

Faktor XIII (Stabilizator fibrina)

Transflutaminaza

Fitzgeraldov faktor mol. masa 120.000

Kininogen velike molekulske mase;

kofaktor

Fitzgeraldov faktor mol. masa 80.000

Prekalikrein, akt. forma je serin

proteaza

Humani faktori koagulacije krvi

Koagulacija se odvija u etiri faze:

(1) aktivacija faktora X unutranjim i/ili
spoljanjim sistemom reakcija; (2) konverzija
protrombina u trombin; (3) konverzija

fibrinogena u fibrin i formiranje stabilnog

fibrinskog ugruka (koaguluma) i (4) retrakcija
koaguluma. Faze 2, 3 i 4 predstavljaju
zajedniki put u mehanizmu koagulacije.
Inicijalna reakcija u unutranjem sistemu je
aktivacija Hagemanovog faktora (faktor XII Hageman) koja je katalizovana kininogenom
velike molekulske mase (Ficderaldov faktor kalikreinom..
Fitzgerald) i kalikreinom