CVETAN TODOROV ''Uvod u fantastinu knjievnost''

(Bg, Rad, 1987.) :

I - Knjievni anrovi :
- Detaljno preispitivanje teorije anra N.Fraja u ''Anatomiji kritike''.
- Todorov razlikuje 3 vida knjievnog dela :
1.- verbalni vid u konkretnim reenicama teksta. Dve grupe problema :
a) svojstva iskaza ''stil''
b) svojstva iskazivanja onaj ko alje tekst i onaj ko ga prima (re je o slici koja se
podrazumeva u tekstu, a ne o stvarnom piscu i itaocu) problemi ''vienja'' ili
''take gledita''.
2.- sintaksiki vid meusobni odnosi inilaca dela ''kompozicija''. Tri tipa odnosa : logiki,
vremenski i prostorni.
3.- semantiki vid ''teme'' knjige. Tematski vid.
- Teorijski i istorijski anrovi :
1.- teorijski izvedeni iz teorije knjievnosti :
a) elementarni prisustvo ili odsustvo samo jednog strukturalnog obeleja, i
b) sloeni prisustvo ili odsustvo spoja tih obeleja.
2.- istorijski plod posmatranja knjievnih injenica (podskup sloenih teorijskih anrova).
II Odreenje fantastinog :
U svetu koji poznajemo, dogaa se neto to zakonima tog naeg sveta ne moemo da objasnimo. Ili je avo
privid, ili on stvarno postoji. Moramo se odluiti. Fantastino zauzima vreme neizvesnosti u trenutku kad
izaberemo jedan ili drugi odgovor, mi naputamo fantastino, kako bismo stupili u jedan od dva njemu bliska
anra : udno ili udesno.
Ruski filolog i mistiar Solovjov postoji spoljanja, formalna mogunost da se pojave objasne
jednostavno, ali istovremeno to objanjenje nema nikakvu unutranju verovatnost.
M.R.Dejms postoje izlazna vrata u prirodno objanjenje, ali ta vrata treba da budu dovoljno uzana da se
njima ne bismo mogli sluiti.
Nama slini ljudi koji ive u stvarnom svetu kao i mi, a iznenada se nau u prisustvu neobjanjivog.
Problem : ko bira italac ili lik?
Jan Potocki, ''Rukopis naen u Saragosi'' Alfonso lee sa dve lepe devojke, a budi se pored smrdljivih
leeva. Prvi natprirodan dogaaj. On i dalje nije uveren u postojanje natprirodnih sila. Ali, sledi nizanje
natprirodnih situacija. Druge linosti nude mu natprirodno objanjenje. Neizvesnost, neodlunost su na vrhuncu.
On kae ''skoro sam poverovao'' da su demoni Todorov ovo uzima za emblem fantastikog anra. Potpuna vera
kao i krajnja neverica nisu fantastika.
Dakle, ovde je neodluan lik. Ali, fantastino podrazumeva uvlaenje itaoca u svet likova, ono se odreuje
pomou itaoevog dvosmislenog opaanja isprianih dogaaja. Imamo u vidu ulogu itaoca koju podrazumeva
sam tekst (kao i ulogu pripovedaa), a ne stvarnog itaoca ili pripovedaa.
1.- itaoeva neodlunost prvi uslov fantastinog. italac ne biva upozoren na istinu.
Da li neizvesnost mora biti neophodno postavljena u delu? da li je neophodno poistoveivanje itaoca sa
odreenom linou u delu? Najvei deo fantastinih pria sadri to pravilo. Ali, ono nije obavezno. Dakle :
2.- tu neodlunost moe oseati neki od likova tako je ona predstavljena, i postaje jedna od tema
dela. U sluaju naivnog itanja, stvarni italac se poistoveuje sa likom.
Kada italac izae iz sveta likova, on poinje da tumai tekst. Ima tekstova pri kojima se italac ne pita o
prirodi natprirodnih stvari, jer zna da ih ne treba uzimati doslovno; zna da rei teksta treba uzeti u drugom
znaenju alegorijsko tumaenje. U poeziji je obrnuto stanje kad bi poezija bila predstavljaka, mogao bi se

pesniki tekst smatrati fantastinim. Ali, mi kod poezije ne pokuavamo da prodremo s onu stranu rei. To je
''pesniko tumaenje''. Dakle :
3.- italac zauzima stav prema tekstu jednako odbaciti alegorijsko i ''pesniko'' tumaenje.
Vieznanost rei fantastino :
1.- natprirodno ali, ova re je isuvie estoka za odreenje anra, jer bi u njega onda ulo previe.
2.- ''fantastino je u njegovom smetanju u itaoca'' merilo je itaoevo iskustvo, koje je strah. Ali, ovo
nije tano ''Princeza Brambila'' uopte ne izaziva strah, ni uas. S druge strane, bajka moe da
izazove stravu (a ona ne pripada fantastinom anru, ve je i sama anr).
3.- smetanje merila fantastinog u pisca ali to je samo ''intentional fallacy''.
Neodlunost izmeu :
1.- stvarnog i prividnog ne sumnjamo u to da su se zbivanja dogodila, nego u to da li je nae
razumevanje tih zbivanja ispravno, ili je greka u opaaju ili prevara. Ne moemo da odluimo kako
treba tumaiti dogaaje koje vidimo.
2.- stvarnog i imaginarnog nije li ono ta verujemo da vidimo u stvari plod mate?
Hofman, ''Princeza brambila'' : lik veruje da je postao princ, a svi ga uveravaju da je poludeo. On je u
neodlunosti da li je ono za ta misli da se deava moda samo plod njegove mate.
Drugi postipak stvaranja dvosmislenosti ludilo. Nerval, ''Aurelija'' : ich-form, ali to Ja su dve osobe lik
koji vidi nepoznate svetove (lik u prolosti) i pripoveda, koji zapisuje utiske onog prvog. Ali, naizgled, nema
fantastinog. Lik iz prolosti sva dogaanja smatra jasnijom slikom sveta, a ne ludilom (dakle udesno), a
pripoveda zna da su dogaaji samo ludilo i san (dakle udno).
Ali, ponekad lik veruje u svoje ludilo, ponekad ne. ak i pripoveda nekada naglaava istinitost nekih
isprianih dogaaja (...i danas je ubeen da je krik koji mu se inilo da uje bio stvaran...).
Dvosmislenost potie iz dva postupka :
1.- imperfekta : ''voleh Aureliju'' ne znamo da li je jo uvek voli ili ne (kontinuitet je mogu, ali po
optem pravilu manje verovatan). On ostvaruje i izvesno odstojanje izmeu lika i pripovedaa, tako da
nam je stav ovog drugog nepoznat.
2.- modalnosti uvodni izrazi koji menjaju smisao reenice, modifikuju odnos subjekta iskazivanja i
iskaza ''moda napolju pada kia'', ''niz moda besmislenih vizija''.
Pripoveda otvoreno uzima tezu lika da su ludilo i san samo nadmoni oblici razuma. Dakle, ''Aurelija'' kao
savren primer dvosmislenosti fantastinog. Kod Hofmana se pitamo da li je lik lud ili ne, kod Nervala znamo da
je se junakovo ponaanje zove ludilo. Dakle, pitanje je : nije li ludilo u stvari nadmoan razum?
Hofman neodlunost se tie opaanja, koje ime dati dogaajima.
Nerval neodlunost se premeta u unutranjost imena, odnosi se na njegovo znaenje.
III udno i udesno :
Na kraju prie, italac i lik se odluuju za jedno od reenja, i tako izlaze iz fantastinog (naravno, to se deava
uvek, inae ne bi bilo fantastinog anra).
1.- ako prihvatimo da zakoni stvarnosti (kakva ona jeste prema optem miljenju) ostaju netaknuti i da
pruaju objanjenje opisanih pojava, kaemo da delo pripada drugom anru udnom.
2.- ako se odluimo da se moraju prihvatiti novi zakoni prirode, kojima bi ta pojava mogla biti objanjena,
ulazimo u anr udesnog.
Gotski roman dve struje :
a) struja objanjenja natprirodnog (udnog) roman Klare Rivz, En Redklif.

b) struja prihvatanja natprirodnog (udesnog) Horas Volpol, M.G.Luis, Maurin.

Fantastino anr koji je uvek u nestajanju. Henri Dejms, ''Okretaj zavrtnja'' : primer isto fantastinog.
udesno odgovara nepoznatoj, nevienoj pojavi koja se tek mora dogoditi dakle, buduem vremenu.
udno neobjanjive stvari svodimo na poznate injenice, na prethodno iskustvo prolo vreme.
Fantastino neodlunost koja je uvek u sadanjosti.
Ali, veina dela se zavrava : ''onda se ona probudi i vide da je sanjala'', to se esto moe staviti u zagradu.
Dakle, ne moemo iskljuiti anrove udnog i udesnog, jer se fantastika sa njima najee poklapa. Javljaju
se prelazni podanrovi :
- isto udesno / fantastino udno / (fantastino) / fantastino udesno / isto udesno.
Fantastino-udno : ''Rukopis naen u Saragosi''. Sva uda su racionalno objanjena na kraju. Razni su naini da
se natprirodno umanji : sluaj, san, uticaj droga, prevara, lana igra, privid, zabluda ula, ludilo (''Princeza
Brambila'').
- Ali, ta racionalna objanjenja nemaju ''unutranje verovatnosti'' naprotiv, fantastina (natprirodna)
objanjenja su mnogo verovatnija.
- Dakle, verovatno se uopte ne kosi sa fantastinim. Unutar anra (fantastike) verovatno je da se pojave
fantastine reakcije.
isto-udno vrlo irok anr (isti romani strave, romani Dostojevskog...). Postoje sve vreme dogaaji koji
uznemiravaju, zapanjuju, neverovatni su, ali se savreno mogu opisati zakonima razuma. Odakle
uznemirujue ouenje? Frojd : slike iz detinjstva individue ili rase.
- Za udno je obavezna reakcija lika (itaoca). Radi se o iskustvu granica pie se o izuzecima u ljudskom
ivotu i prirodi. Dostojevski. E.A.Po, ''Pad kue Aer''. Oseanje uenja proistie od tema o kojima se
govori, a to su uvek neki stari tabui uivanje u zlu, ubistvo...
- Gotovo sve Poove prie su u udnom, a samo neke u udesnom. On stvara i savremeni detektivski roman
te prie menjaju stare prie o duhovima.
- Postoje dva reenja : neverovatno i racionalno, i verovatno i natprirodno (dakle, to je fantastino-udno).
- Agata Kristi, ''Deset malih crnaca'' detektivski roman sa zagonetkom on ne ostavlja nikakvu sumnju u
vezi sa odsustvom natprirodnog.
Fantastino-udesno pria se zavrava prihvatanjem natprirodnog. Ovo je najblie istom fantastinom, jer nam
se predlae da prihvatimo postojanje natprirodnog, iz injenice da ostaje neracionalizovano neobjanjeno.
- Teofil Gotje, ''Zaljubljena mrtva ena'' odgovor : moe biti avo, ali moe biti i sluaj. Na kraju ipak,
racionalno objanjenje nedostaje, moramo prihvatiti natprirodno.
isto-udesno natprirodni inioci ne izazivaju nikakvu posebnu reakciju ni kod lika ni kod itaoca ono nije
odlika odnosa prema natprirodnim dogaajima, ve sama priroda tih dogaaja. Ovo je najee anr bajke
bajka je samo vrsta udesnog. Nema iznenaenja.
1.- hiperbolino udesno pojave su natprirodne samo po svojim razmerama, koje su vee od nama poznatih.
Ovo udesno ipak ne deluje suvie nasilno na na razum.
2.- egzotino udesno podrazumevani italac ne sme prepoznati oblasti u kojima se zbivanja odvijaju. Zato i
nema razloga da u njih sumnja. ''1001 no'' pria o ptici.
3.- instrumentalno udesno tehnika savrenstva neostvarljiva u opisanim vremenima, ali ipak savreno mogua
: letei ilim helikopter; cev za vienje nadaleko durbin; jabuka zdravlja antibiotik.

4.- nauno udesno, science fiction natprirodno je nauno objanjeno, ali na osnovu zakona koje savremena
nauka ne poznaje.
IV Poezija i alegorija :
Kada se italac (uvek podrazumevani) ne pita o prirodi samih dogaaja, ve o prirodi samog teksta koji o
njima govori.
Todorov polazi od distinkcije poezija / fikcija.
Knjievni govor moe biti predstavljaki ili ne. Knjievnost nije predstavljaka u smislu neke fraze
svakodnevnog govora, jer se ona ne odnosi u pravom smislu rei ni na ta to je izvan nje. Dogaaji o kojima
govori knjievnost jesu knjievni dogaaji, pa se nalaze u tekstu.
Predstavljaki karakter upravlja jednim delom knjievnosti koji se zove fikcija, dok poezija odbacuje
sposobnost prizivanja i predstavljanja.
1.sluaj termini : likovi, radnja, atmosfera (ovi termini odreuju i netekstualnu stvarnost)
2.sluaj rima, ritam, retorike figure.
Ali, distinkcija nije otra i poezija ima neto to je predstavljako, kao to i fikcija ima neto to to nije.
Tek Malarme uzima rei kao rei, a ne kao neprimetne oslonce za slike. Pesnike slike nisu opisne, moraju se
itati u ravni lanca rei, ne zalazei u ravan referencije dakle, u njihovoj doslovnosti.
Ako, itajui tekst, odbacujemo svako predstavljanje, i svaku reenicu posmatramo samo kao semantiku
kombinaciju, fantastino nee moi da se pojavi, jer ono trai reakciju na dogaaje.
Dakle, fantastika se javlja samo u fikciji poezija ne moe biti fantastina. Najvei broj Nervalovih snova
moramo itati doslovno, u pitanju su zaista natprirodni dogaaji. Iako je svet natprirodan, reenice ga opisuju.
Drugi stav : kad se zahteva pesniko itanje reenice se ne trude da opiu svet o kome govore (san ''Seanja'',
Nerval).
Druga opozicija : alegorijsko / doslovno znaenje.
Prvo, dva su nivoa znaenja rei ''doslovno'' jedno je pesniki doslovno (koje se suprotstavlja svakom
referencijalnom, opisnom, predstavljakom), a drugo je doslovno u smislu pravo znaenje, nasuprot figurativnom
(u ovom sluaju - alegorijskom). Dakle :
1.sluaj kada Nerval pie neto to nije oznaka ni za ta drugo, izvan teksta : rei znae same sebe,
nisu oslonci za slike;
2.sluaj kada on ''doslovno'' opisuje natprirodan svet, koji nije alegorija za npr. sukob nekih
prirodnih sila.
Alegorija kae jednu stvar, a znai neku drugu. Ona je nekad reenica koja ima dvostruko znaenje, gde se
ono prvo (ili pravo, doslovno) izgubilo. Takve su poslovice.
Kvintilijan alegorija je produena metafora (brod na burnom moru = drava). Pr. govor Boaloa je
alegorijski (kad poredi lagani potok kroz cvetnu livadu, sa bujicom koja se burno kotrlja po blatu on hoe da
kae kako vie voli raskoan, negovan stil od plahovitog i neujednaenog).
Dvostruko znaenje alegorije mora biti u tekstu eksplicitno naglaeno. Ako ono to itamo opisuje
natprirodni dogaaj, i ako zbog toga rei ne treba shvatiti doslovno, nego u nekom drugom smislu, koji nas opet
upuuje na neto to uopte nije natprirodno, za fantastino vie nema mesta.
Basna anr koji se pribliava istoj alegoriji. Bajke su im esto bliske.
Balzak : ''arginska koa'' natprirodan inilac je sama koa, po izuzetnim fizikim osobinama i po
arobnoj moi nad ivotom vlasnika. Na koi je natpis koji objanjava tu mo ona je slika ivota vlasnika i
sredstvo kojim se osvaruju elje. Koa metafora ivota, metonimija elje, a odnos izmeu onoga to predstavlja

u prvom i drugom sluaju je u obrnutoj srazmeri. Dakle, tano odreen smisao koe ne smemo je zatvoriti u
doslovno znaenje.
Likovi razvijaju teorije o odnosu obrnute srazmere izmeu duine ivota i ostvarivanja elja. Stari antikvar
koa je udruena mo i elja. Drutvene ideje, prohtevi, neumerenosti i radosti, koji nagone da se previe
doivljava to ubija. Ovo brani Rastinjak jo pre pojavljivanja koe, on se zalae za ivot u zadovoljstvima,
umesto brzog samoubistva neumerenost je kraljica svake smrti. Dakle, isto to kae i koa : ''ostvarenje elja
vodi smrti'' alegorijsko znaenje. Ali doslovno znaenje se ovde ne gubi (za razliku od prvog nivoa alegorija).
Neodlunost svojstvena fantastikom ostaje. Pojava koe pripremljena je opisom udne atmosfere u antikvarnici.
Takoe, nijedna od Rastinjakovih elja ne ostvaruje se na nain koji bi bio neverovatan. Samo neobina svojstva
koe otvoreno potvruju uplitanje udesnog.
Dakle, ovde fantastino nije odsutno zbog izostajanja prvog uslova (neodlunosti izmeu udnog i
udesnog), ve zbog nedostatka treeg njega je ubila alegorija, a alegorija se naznaava posredno.
Gogolj : ''Nos'' ovo je granini sluaj. Ova pria ne uzima u obzir prvi uslov fantastinog : neodlunost
izmeu stvarnog i prividnog ili imaginarnog, pa se odmah smeta u udesno (nos se odvaja, vodi nezavistan ivot,
pa se vraa vlasniku). Ali, drugim sredstvima pisac naglaava da ga treba posmatrati kao alegoriju. Pre svega
metafiziki izrazi koji iznova uvode re nos (prezime Nosov). Izraz ''uzdignuti nos'' pretvara se u ''podii nos''
(idiom - uvrediti se). Dakle, pitamo se ima li nos i drugo znaenje osim doslovnog. Takoe, svet koji Gogolj
opisuje uopte nije udesan ve petrogradski svet sa najsvakodnevnijim pojedinostima. Natprirodni inioci nisu
prisutni da bi doarali svet drugaiji od neeg, i to podstie na razmiljanje o alegorijskom tumaenju.
Ali, italac se zbunjeno zaustavlja : psihoanalitiko tumaenje (nestanak nosa znai kastraciju), makar i da
nas zadovolji, nema alegorijsko znaenje nita u tekstu ne navodi na takvu pomisao eksplicitno. Osim toga, tako
nee biti objanjen preobraaj nosa u osobu. Isto vai i za alegoriju drutva (gubljenje nosa kao gubljenje odraza
kod Hofmana) ima mnogo naznaka u njenu korist, ali nam ne objanjava sredinji preobraaj. Takoe, italac
pri tim dogaajima ima utisak proizvoljnosti, koji protivrei alegoriji.
Zakljuak donosi odgovor : pisac se direktno obraa itaocu, inei tako unutar teksta itaoevu ulogu
izriitom, te omoguava pojavljivanje alegorijskog znaenja, ali istovremeno izjavljuje kako se to znaenje ne
moe pronai. Nemogunost da se alegorijsko tumaenje pripie natprirodnim iniocima vraa nas doslovom
znaenju. U toj ravni, ''Nos'' postaje otelovljenje apsurda, nemogueg ak i ako bismo objasnili preobraaje, ne
bismo mogli objasniti odsustvo reakcije kod osoba koje im prisustvuju. Ono to Gogolj tvrdi je bez-smisao.
Dakle, ''Nos'' postavlja dvostruko problem alegorije :
1.- pokazuje kako se moe izazvati utisak da postoji alegorijsko znaenje, koga, u stvari, nema.
2.- priajui o preobraajima jednog nosa, pria o dogodovtinama same alegorije.
Tako se utire put knjievnosti natprirodnog u 20.v.
- oigledna alegorija : Pero, Dode
- prividna alegorija : Gogolj
- posredna alegorija : Balzak
- neodluna alegorija : Hofman, E.A.Po
V Govor fantastinog :
Todorov polazi od 3 svojstva dela : verbalni, sintaksiki i semantiki vid.
1.- verbalni vid odnosi se na iskaz :
a)- upotreba figurativnog govora. Retorike figure. Preterivanje vodi natprirodnom (primer Indijca koji se
pretvara u loptu ''1001 no'').
b)- pravo znaenje figurativno izraza vodi u fantastino. Kada pripovest doslovno uzme figurativni izraz (npr.
''ljubav je jaa od smrti'' pa lik oivi, zbog ljubavi).

c)- sinhronijski odnos figure i natprirodnog (a. i b. dijahronijski prvo se javlja figura, pa onda natprirodno)
ovde oni postoje naporedno.
- prvo imamo niz poreenja, veoma uobiajenih u svakodnevnom govoru, koji kad se uzmu doslovno,
opisuju natprirodan dogaaj. italac je uslovljen figurativnim izrazom. On se najee uvodi
modalnom formulom (reklo bi se da, kao da, podseali su me...) kip je kao da je stvaran, a onda on
stvarno i oivi.
- Mopasan, ''Pletenica'' lik otkriva pletenicu; ''miluje ga kao da je ena'' ena se stvarno pojavi. ''Ko
zna'' drvee koje lii na ''grob gde je moja kua sahranjena''.
2.- problem pripovedaa odnosi se na iskazivanje :
- pripoveda u fantastinim priama kae esto ''Ja''.
- samo ono to u tekstu kae pisac izmie proveri istinitosti, a re likova moe biti istinita i lana.
- problem statusa knjievnog govora. Reenice knjievnog teksta najee imaju oblik tvrdnje, ali ne podleu
proveri istinitosti, jer je knjievni jezik konvencionalan, i u njemu je dokazivanje istine nemogue : istina
je odnos rei i stvari koju ta re oznaava, a u knjievnosti te ''stvari'' ne postoje. Ali, problem istine ne
treba meati sa problemom predstavljanja : samo poezija odbacuje predstavljanje, ali sva knjievnost
izmie kategorijama istinitog i lanog.
- problem je komplikovaniji kad pripoveda kae ''Ja'' : jer, kao rei pripovedaa, njegove rei ne podleu
proveri istinitosti, ali kao lik on moe lagati. Tu se moe javiti sumnja, neodlunost. Dakle, predstavljeni
pripoveda odgovara fantastinom.
- udesno se retko slui ich-pripovedanjem ono ne treba da dovodi u sumnju. Prvo lice pripovedaa
omoguava lake poistoveivanje itaoca sa likom, jer zamenica Ja pripada svima, a i pripoveda je esto
''prosean ovek''.
- Mopasan, ''Ludak'' pripoveda pria o svom bodeu. Ne sumnjamo u njegovo svedoenje, pre e biti da
sa njim zajedno traimo racionalno objanjenje. Lik moe lagati, pripoveda ne bi smeo. Mopasan pravi
razliite nivoe poverenja : kad je pripoveda izvan prie, on moe uiniti uverljivim ili ne ono to likovi
govore. Ako ne, mi fantastino objanjavamo ludilom (''Pletenica'', prva verzija ''Orle'').
- u najboljim priama, on od pripovedaa pravi uesnika, junaka povesti : ''On?'', ''No'', ''Orla'', ''Ko zna?''
to koristi i Po. Akcenat se stavlja na to da je re o govoru jednog lika, a ne pisca. Svaka re se uzima sa
predostronou. Moemo pretpostaviti da su svi likovi ludi. Iako ove likove ne uvodi razgovetno
naznaen prirpoveda, mi mu verujemo. Ne kae nam se da pripoveda lae, pa nas sama ta mogunost
strukturalno zapanjuje. Ta mogunost postoji, jer i pripoveda je lik i neodlunost se javlja.
3.- sintaksiki vid i kompozicija, ''struktura u uem smislu'':
- E.A.Po najbolja je pria koja ima jedan jedini efekat na kraju prie i obavezno svi ostali inioci moraju
da doprinose njemu. To je ''unapred utvren cilj''. Merime, ''Ilska Venera'' kulminacija u oivljavanju
statue (upor. Tik). Mopasan, ''Ko zna?'' sve se priprema za fantastino. Kraj ne sadri vie nijedan
momenat natprirodnog, ali mi ga doivljavamo kao kulminaciju.
- temporalnost fantastina knjievnost stavlja naglasak na vreme itanja. Treba tekst itati od poetka ka
kraju, od vrha ka dnu stranice. Ako itamo Balzakov (ne-fantastini) roman preko reda, gubitak nije
veliki, ali ako itamo fantastian roman, itava igra je pokvarena. Nepovratnost prevashodni uslov
anra. Kod drugog itanja poistoveivanje nije mogue itanje postaje metaitanje.
VI Teme fantastinog (uvod) :
Sa opaanja udnih dogaaja, prelazimo na same udne dogaaje. Dakle, semantiki vid :

1.- fantastino izaziva itaoevu reakciju strah, uas ili radoznalost.

2.- slui pripovedanju, produava i odrava neizvesnost zgusnuta organizacija zapleta.
3.- omoguava osnivanje fantastinog sveta, koji ne postoji van jezika.
U knjievnosti je podjednako vano ''ta'' i ''kako''. Prevazilaenje stare dihotomije forme i sadraja.
Todorov kritikuje an-Pjera Riara, koji potcenjuje vanost apstrakcije u kritici. Njegova analiza je
horizontalna. On se koristi kategorijama koje su isto tako konkretne kao i sami oseti (Nerval : san, vatra Nerval
sanja bie kao izgubljenu, sahranjenu vatru analiza te tvrdnje kod Riara ne sadri apstrakciju). To je narativna
kritika, termini nemaju logini sistem. To je parafraza, a ne analiza.
Todorov se zalae za logiku kritiku. Njen stav je vertikalan, a ne opisivaki. Tematska kritika (Riar, Fraj)
je vodoravna. Narativna kritika osuuje knjievnu osobenost, jer posmatra knjievnost kao izraavanje pievih
misli, a ne kao izvor osobenog znaenja.
Todorov se protivi razvrstavanju (po temama) konkretnih slika (avo, vampir, poremeaji linosti, ugovor sa
avolom...) ve apstraktnih kategorija.
VII Ja-teme :
Izdvajanje natprirodnih injenica.
1.- grupa preobraaja ovek se pretvara u majmuna i obrnuto (''1001 no''), div u starca...
2.- natprirodna bia i njihova mo nad ljudskom sudbinom. Ona su monija od oveka - simbolizuju san o moi,
ali i nadoknauju nedostatak uzronosti. Ne prihvatajui sluajnost, moramo uvesti ideju sveobuhvatne
uzronosti, te uplitanje natprirodnih sila.
- ideja pandeterminizma. Nerval kad Aurelija umire, pripoveda to ne zna, misli na prsten koji je suvie
velik odsei ga, iz njega tee krv. To za Nervala nije sluajna podudarnost. U crkvi klei, svue prsten,
zapale se svee opet nije sluaj. Tri kroz ulicu dok lije kia baca prsten, i kia stane, grane sunce.
Nerval govori samo o vremenskoj podudarnosti, a ne o uzronosti. Iz sna : na poljani, duh stavlja ruku
na njegovo elo, kao i on dan pre toga kad je hteo da magnetie druga tada na nebu poinje da raste
zvezda. Nerval : zemaljski dogaaji su, po mom miljenju, povezani sa onim to se deava u
nevidljivom svetu. ''Sve jedno drugom odgovara''.
- prirodna posledica sveobuhvatne uzronosti sveobuhvatno oznaavanje. Uvek se otkriva dublje znaenje.
Slino je ludilo i svet droga.
- pandeterminizam karakteristian i za normalan svet, ali tu odnosi izmeu predmeta ostaju samo duhovni,
ni u emu ne utiu na same predmete. Kod Nervala, Gotjea ti odnosi se ire do fizikog sveta
(dodirnemo prsten, pale se svee). Granica izmeu telesnog i duhovnog, tvari i duha, rei i stvari, vie
nije neprobojna.
3.a. - prelaz duha u materiju je postao mogu.
- izmeu zamisli i opaanja prelaz je jednostavan. Misao postaje opipljiva. Takoe se i oset pretvara u misao
(Nerval). U 19.v. utvrdila se psihijatrija ''da misao izofreniara ne podlee zahtevima za jednom
jedinom referencijom''.
- isto je i u iskustvima sa drogom. Gotje, ''Klub ljubitelja haia''. Razdvojenost tela od duha za narkomana
je predrasuda. Isto i u psihologiji deteta (ali posmatrano sa stanovita odraslih - Pijae, ''Raanje
inteligencije kod deteta'').
- tako dolazi i do umnoavanja linosti. Svi se oseamo kao mnogo linosti u isti mah (boginja, majka,
ljubavnica ''Aurelija'').
- to proizilazi iz mogunosti prelaza izmeu tvari i duha duhovno predstavljamo vie osoba, pa tako i
telesno.
3.a. brisanje granica izmeu subjekta i objekta.
- Nerval slua kako vojnici razgovaraju o nekom oveku treperenjem zvuka, ini mu se da taj glas
odjekuje u njegovim grudima.

- gubi se granica izmeu predmeta i posmatraa. Da bi se osobe razumele, vie ne treba da razgovaraju
svaka od njih moe postati ona druga. ''Aurelija'' susret sa ujakom (svaka njegova nisao mu je jasna,
bez rei). itav svet je uhvaen u mreu sveobuhvatnog optenja.
- Nerval magnetizam zvezda, kojim su vezani svi umovi.
- Pijae ni kod deteta ne postoji razlikovanje Ja i spoljanjeg sveta.
- vreme je ''suspendovano'' duevni bolesnik, narkoman i dete ive u veitoj sadanjosti, bez predstave o
prolosti i budunosti. Prostor je takoe preoblikovan.
Dakle, radi se o strukturi odnosa ovek-svet, po sistemi Frojdovog opaanje-svest. To je statian odnos
dominantno ulo je vid.
Hofman, ''Princeza Brambila'' tema : rascep linosti, udvajanje, igra sna i stvarnosti, duha i tvari. Svako
uvoenje natprirodnog je vezano sa uvoenjem inioca koji je u vezi sa pogledom. Naoare i ogledalo koje
omoguava prodor u aroban svet. Takoe, ogledalo kad god junak treba da napravi odluujui korak ka
natprirodnom. Bistro jezero. Samo zahvaljujui naoarima, ilo je mogao da prepozna princezu Brambilu,
zahvaljujui ogledalu, oboje mogi zapoeti udesan ivot.
Razum odbacuje udesno, pa i ogledalo (epizoda gde ljudi bacaju stvari da zamute Urdar, jer se u njemu
stvari vide obrnuto to je slika sveta, a ne svet, dematerijalizovana materija, pritivrei zakonu neprotivrenosti).
Dakle, kod Hofmana svet udesnog nije vezan samo za pogled, ve simboli posrednog, izvrnutog, okrenutog
pogleda kroz naoare i ogledalo.
Pogled vie nije samo funkcionalan, proziran, prolazan. Obian pogled otkriva obian svet, posredan
pogled udesan svet. Kvintesencija pogleda. Kod Hofmana ima raznoraznih mikroskopa, lornjeta, lanih i
pravih oiju.
VIII Ti-teme :
Balzak, ''Luj Lamber'' jedan od najprodubljenijih primera istraivanja Ja-tema. Luj Lamber ivi u svetu
ideja, koje postaju opipljive. On istrauje nevidljivo. Ali, iznenada odluuje da se oeni ne zaljubljuje se ni u
san, ni u himeru, ve u sasvim stvarnu enu. Otvara mu se svet telesnih uivanja.
Spoznaja tela pridruie se spoznaji duha. Ali, uoi venanja, on poludi. Pripoveda to komentaie : ''u
zadovoljstvima braka video je prepreku na putu ka usavravanju unutranjih ula''. Dakle, mora se izabrati izmeu
zadovoljstava spoljnih ili zadovoljstava unutar-ula, inae ludilo.
1.- polnost obavezno preterana, jer se natprirodno javlja prilikom iskustava granica, u superlativnim
stanjima.
a.- elja kao iskuenje ula otelovljena u nekim od najeih likova natprirodnog sveta, posebno u
avolu. avo je samo drugo ime za libido. Istovetnost avola i ene. avo je ena kao predmet
elje. avolji dar za buenje elje koju vie nita ne moe obuzdati.
- priznati ulnost znai odrei veru (otuda, svetenik kao simbol bespolnosti). ''Rukopis naen u
Saragosi'', ''Zaljubljeni avo''.
- majka nasuprot eni. Jednakost izmeu ivota u majinom telu i poloaja kaluera odbacivanje
ene kao predmeta elje.
b.- incest ne pripada zaista natprirodnom, nego drutveno ''udnom''.
c.- homoseksualnost esta tema. ''Zaljubljeni avo'', ''Kaluer''.
d.- ljubav vie od dvoje ''1001 no''.
e.- svirepost, sadizam ''Rukopis naen u Saragosi''. Ona moe poticati od ljudi i od natprirodnih bia.
''Kaluer''.
f.- smrt Pero : polna ljubav = umiranje (''Crvenkapa'' lei u krevet sa nekim znai biti progutan).
g.- nekrofilija Gotje, ''Zaljubljena mrtva ena''.

Dakle, polazna taka Ti-tema : polna elja. Njeni naglaeni oblici, preoblikovanja, izobliavanja.
Ja-teme : obrade odnosa ovek / svet (sistem opaanje-svest).
Ti-teme : odnos ovek / njegova elja. ovek i njegovo nesvesno.
Ali, u Ja-temama postoji pasivan stav; ti-teme podrazumevaju aktivan stav, akciju u pravcu okolnog sveta
(ovek stupa u odnos sa spoljanjim svetom).
Ja-teme : ''teme pogleda''
Ti-teme : ''teme govora''.
IX Teme fantastinog (zakljuak) :
- poetika - struktura, odreivanje anra
- kritika - znaenja, odreivanje osobenosti dela u odnosu na druge.
Tema dvojnika : kod Hofmana, on znai radost, pobedu duha nad materijom; kod Mopasana patnja,
predznak opasnosti i straha; kod Nervala raskid sa svetom, poetak izdvojenosti.
Svet droge i detinjstvo : zajednika je neverbalnost. Svet bez jezika. Ja i Drugo je istovetno. Polnost je
iskljuena iz oba sveta.
Psihoza : psihotiki svet deteta, izofreniara, narkomana, mistika paradigma kojoj podjednako pripadaju
i Ja-teme.
Neuroza : ti-teme. Odluujua uloga senzualnosti i njenih varijacija. Frojd : perverzije su negativ neruoza.
Frojd : neuroza je ishod sukoba izmeu Ja i njegovog Ono, dok je psihoza rezultat koji odgovara slinoj
pometnji izmeu Ja i spoljanjeg sveta. Mrea Ja-tema odgovara sistemu opaanje-svest, a mrea Ti-tema sistemu
nesvesnih nagona.
Frojd analizira Hofmanovog ''Peskara'' : ''Ta lutka automat (Olimpija) ne moe biti nita drugo do
materijalizacija Natanelovog enskog ponaanja prema ocu u najranijem detinjstvu''. Todorov se ne slae, jer se
zalae za unutranji pristup. Frojd e dalje celo delo objasniti Hofmanovom psihologijom.
''Ja'' oznaava srazmernu izdvojenost oveka od sveta koji on sam stvara, dok se naglasak stavlja na
sueljavanje bez potrebe za imenovanjem posrednika.
''Ti'' upuuje na posrednika. ''Ja'' je prisutno u ''Ti'', obrnuto ne vai.
X Knjievnost i fantastino :
- pitanje o funkciji anra.
Fantastino omoguava da se prekorae izvesne granice, koje su nedostupne ako ne koristimo fantastino
(Ti-teme : incest, homoseksualnost...).
Problem cenzure (i one zvanine, ali i one unutar psihologije samog pisca).
Raspaljivanje polnih strasti svaka e cenzura lake prihvatiti ako se one pripiu avolu. Tako je i sa
psihotikim osobinama Ja-tema. Ludak, kao i zloinac, biva zatvaran (u ludnicu). Droge podstiu nedozvoljen
nain razmiljanja.
Psihoanaliza je zamenila (i uinila beskorisnom) fantastinu knjievnost. Danas nema potrebe za
pribegavanjem avolu kako bismo govorili o preteranoj polnoj elji.
Takoe, i sam psihoanalitiar zauzima stav slian stavu pripovedaa fantastine prie i on priznaje
pandeterminizam, tvrdei da postoji uzroan odnos izmeu naizgled nezavisnih injenica.
Svaka pripovest je kretanje izmeu dve sline, ali ne istovetne ravnotee. Elementarna pripovest nosi dva
tipa epizoda : one koje opisuje stanje ravnotee i neravnotee i one koje opisuju prelaz iz jednog u drugo.
Naruavanje ustaljenog stanja praeno uplitanjem natprirodnog. Ono unosi izmenu u prethodno stanje i
razara ravnoteu (i neravnoteu).

Putem neodlunosti koju izaziva, fantastina knjievnost upravo dovodi u pitanje postojanje nesvodljive
opozicije izmeu stvarnog i nestvarnog.
''Fantastina knjievnost gria savesti pozitivistikog 19-og veka''.
Natprirodna pripovest 20.v. : Kafka, ''Preobraaj'' nedostatak uenja, nismo zaueni. Prilagoavanje
nasuprot neodlunosti. Nemogu dogaaj postaje udan. udno + udesno. Slinost ''Preobraaja'' i
Gogoljevog ''Nosa''. Kafka se ne moe itati alegorijski, ve na nivou doslovnog znaenja.
Tako je i sa kvalitetom science-fiction. Kretanje pripovesti nas primorava da vidimo kako su nam ti naizgled
udesni dogaaji u stvari bliski. Kod Kafke, itav svet je abnormalan, pa nema neodlunosti. Neodlunost nije
prikazana ni u tekstu (nema ni 2.uslova fantastinog).
Sartr : ''Postoji samo jo jedan fantastian predmet ovek''. Fantastino postaje pravilo, a ne izuzetak.
italac koji se poistoveuje sa junakom, sam se iskljuje iz stvarnosti.