Lotar Mateus i Martin Hojzler

Sve ili nita

Autobiografija

Preveo s nemakog
Slobodan Damnjanovi

Naslov originala
Lothar Matthas mit Martin Husler
GANZ ODER GAR NICHT

Copyright 2012 by Bastei Lbbe GmbH & Co. KG, Kln

Cover photograph Manfred Esser
Translation Copyright 2014 za srpsko izdanje, LAGUNA

Kupovinom knjige sa FSC oznakom

pomaete razvoj projekta odgovornog
korienja umskih resursa irom sveta.
SW-COC-001767
1996 Forest Stewardship Council A.C.

posveta ili slova

SADRAJ
GLAVA I moje drugo poluvreme . . . . . . . 11
Ovde sam onaj Lotar, tamo Veliki Lotar . . . . . . . . 13
Srce ide ispred razuma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
elja za mirom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16
Miljenje drugih . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18
GLAVA II MOJ ZAVIAJ, MOJI KORENI . . . . . . 19
Porodica u Franakoj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
Bio sam pumino dete . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23
Bio sam najbolji ak, ali esto dobijao batine . . . . . . . 26
Potenje je najbolja politika . . . . . . . . . . . . . . . . 27
Odnos prema crkvi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28
tedi i radi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30
Potcenjeni strelac . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
Gimnazija? Ne hvala! . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37
Dekorater iz Hercogenaurauha . . . . . . . . . . . . . . 39
Oprotaj od zaviaja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41

Lotar Mateus

GLAVA III MOJ USPON, MOJI TRIJUMFI . . . . . 45

Novi poetak u Menhengladbahu . . . . . . . . . . . . . 47
Silvija, Armin, Norbert, Rozi i ja . . . . . . . . . . . . . . 49
Brz uspon, prvo razoaranje . . . . . . . . . . . . . . . . 52
Da li je to specijalni autobus za Magdeburg . . . . . . . 57
Marakana! Maradona! . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59
Seks, skat i dve izmene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60
Zato vie ne pijem uzo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62
Sluaj juda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64
Prvo Minhen, onda Meksiko . . . . . . . . . . . . . . . . 68
Isceliteljske ruke iz Holandije . . . . . . . . . . . . . . . 71
Nemoralna ponuda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75
Kapiten na stubu srama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77
Prvi oprotaj od Minhena . . . . . . . . . . . . . . . . . 79
Bremeov transfer i ja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80
Afera s Bel amijem . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81
Carevo poverenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82
Cvetaj u sjaju ove sree . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84
Stres sa Holandijom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85
Novi zaviaj Italija i broj deset . . . . . . . . . . . . . . . 86
Slobodan udarac na prvenstvu Italije . . . . . . . . . . . 89
Potpuna harmonija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90
Favorit u sopstvenoj radnoj sobi . . . . . . . . . . . . . . 91
Kratak odmor tokom svetskog prvenstva . . . . . . . . . 94
Trenirati moe i onaj ko pije . . . . . . . . . . . . . . . . 96
Franc as ljut kao otrov, as blag kao mleko . . . . . . . 97
Pocepana kopaka i rimska pobeda . . . . . . . . . . . 100
Zapad + istok = nepobedivi . . . . . . . . . . . . . . . . 104
Na vrhuncu sportske karijere . . . . . . . . . . . . . . . 106
A sad na reklame . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109

Sve ili nita

GLAVA IV MOJE POVREDE I MOJA

OPORAVLJANJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113
San o Real Madridu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115
Propast prvog braka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117
Napad na kuu i druge kriminalne prie . . . . . . . . 120
Boe moj, prednji ligamenti . . . . . . . . . . . . . . . . 123
Tajna akcija Minhen . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129
Od bogalja do uspenog povratnika . . . . . . . . . . . 133
Ah! Rim! . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
ekanje na podsticaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136
A sad ahilova tetiva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140
U oku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142
Jednom izgubljena igra vie se ne moe dobiti . . . . . 144
Spletka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146
O saradnicima u tampi i privatnim novinarima . . . . 150
Mali izlet na televiziju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153
Berti i prilaz Minhenu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155
Lekarova ki . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 158
Srea u Njujorku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
Jedan za sve, svako za sebe . . . . . . . . . . . . . . . . 164
Igre oko oprotajne utakmice . . . . . . . . . . . . . . . 167
Pobuna na Majorki . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172
Igraj dok to ima smisla . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174
GLAVA V MOJ LUTALAKI TRENERSKI
IVOT . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177
Malo od Jupa, malo od Franca . . . . . . . . . . . . . . 179
Poetak u Austriji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 182
U Ligi apiona i nazad . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185
Moj trei brak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 193
Maarska protiv velikana . . . . . . . . . . . . . . . . . 195
Uzvraeno udo iz Berna . . . . . . . . . . . . . . . . . 199

10

Lotar Mateus

A ovako rade Turci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202

Moja najvea greka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 204
I vezi je doao kraj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210
A tamo je stajao Trapatoni u kratkim pantalonama . . 212
Treniranje, rat i sinagoga . . . . . . . . . . . . . . . . . 220
Re dve, pa polete pesnice . . . . . . . . . . . . . . . . . 225
Turizam i meditacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226
Kakva nevolja od oveka! . . . . . . . . . . . . . . . . . 227
Boravak u Las Vegasu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229
Ili si gospoa Mateus ili... . . . . . . . . . . . . . . . . . 232
Moja su deca patila . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 238
Moj ivot: 4:2 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 240
Budunost u zvezdama . . . . . . . . . . . . . . . . . . 243
Ali Bugarima se to ne radi . . . . . . . . . . . . . . . . . 244
Ponude iz zaviaja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 250
Kraj rasta, povratak vrednosti . . . . . . . . . . . . . . 254
Izjava zahvalnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261
O autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 263

GLAVA I

MOJE DRUGO POLUVREME

OVDE SAM ONAJ LOTAR, TAMO

VELIKI LOTAR
Pre nekog vremena naao sam se na jednom srpskom graninom prelazu. Kroz prozor kola pruio sam paso i posmatrao
izraz carinikovog lica. On je podigao levu obrvu, sagnuo se
da bi mogao bolje da me vidi i na engleskom jeziku rekao:
Gospodine Mateus, ne mogu da vam vratim paso. Ne moe
da mi vrati paso! Kako, molim?! Skamenio sam se i upitao
za razlog. Onda se on nasmejao: Zato da ne biste mogli da
napustite zemlju. Ostanite ovde i pobrinite se za na fudbal.
To mi se desilo u stranoj zemlji. A u Nemakoj bi mi
neki najradije oduzeli paso da vie ne bih mogao da uem
u zemlju.
U Italiji nikoga ne zanima koji auto vozim, da li kao
pedesetogodinjak imam premladu enu, zato sam se etiri
puta razvodio i zato svoju veridbu oglaavam na konferenciji
za tampu. Tamo nema pakosti, ni zavisti, ni podsmevanja.
Svuda nailazim na potovanje i priznanje.
ak i danas, dvadeset godina posle uspeha postignutih u
milanskom Interu, kad god se pojavim na tribinama stadiona
uzepe Meaca, doeka me aplauz hiljada ljudi. Ova panja
je prosto neverovatna; isto kao i oseaj da sam i dalje deo te
fudbalske porodice. Klub je odavno izmenio svoj sastav, u
kancelarijama rade novi ljudi, ali oboavaoci jo pamte svog

14

Lotar Mateus

idola. Oni se seaju svega to je uinio za njihov tim, svih

trenutaka sree koju im je poklonio. Gde god da se naem u
Italiji na Siciliji, u Rimu ili Veroni, ili ak meu Italijanima
u Minhenu svi me znaju po imenu Il grande. Veliki. Ko u
Italiji kae grande, taj obino misli Veliki Lotar. A ovde u
Nemakoj ja sam onaj Lotar. A to je stvarno neobino jer
sam, kad je fudbal u pitanju, mnogo vie uinio za Nemaku
nego za Italiju.
U ovoj knjizi hou da svima, kako svojim oboavaocima,
tako i svim ostalim ljudima za koje sam onaj Lotar, ispriam
ko sam ja u stvari. Predugo sam novinarima preputao da piu
o meni. Novinarima kojima sam se prebrzo poveravao, a koji
su moje ime izneli na rav glas. I tako je nastala odreena
slika o meni; a ko me stvarno poznaje? Veina je o meni sliku
stvorila polazei od senzacionalistikih napisa, besmislenih
anketa i jeftinih poenti. Ali da li je to Lotar Mateus? Da li sam
to ja? Hou da razjasnim, da dopunim i raistim ono to mi
je vano; da odgovorim na pitanje zato sam onaj koji jesam i
ta se krije iza odluka koje su neke ljude okrenule protiv mene.
Naravno, sasvim mi je jasno da sam za svoju sliku u
javnosti na prvom mestu odgovoran ja sam. Preesto sam
zaboravljao na to koliko se javnost zanima za mene. Moda
sam dozvolio da se u moj privatni ivot suvie zaviruje;
moda sam dao suvie intervjua. Ali ne zato to sam eleo
da ih dajem, ve pre svega zato to moe delovati smeno
to sam utiv ovek i to sam vaspitan da odgovaram na
postavljena pitanja. Moda sam u svojoj borbi za priznanje
bio suvie prostoduan, suvie slep i naivan, pa nisam primeivao kad neko eli da iskoristi moju dobrodunost. To
vai za novinare, ali i za ljude u mom okruenju, za one za
koje sam mislio da su mi pravi prijatelji. A tek sam kasnije
shvatio da su to obini profiteri.

Sve ili nita

15

Iz tog iskustva sam mnogo nauio, pa opet u i u budunosti moda praviti iste greke. Ne elim da se savijam; hou
da ostanem onaj koji jesam u stvari.

SRCE IDE ISPRED RAZUMA

Ipak, ne mogu sebi da prebacim kako sam u javnim nastupima bio nepoten ili neiskren. Ja sam fanatik potenja. Ja
sam fanatik pravednosti. Ja sam ovek otvorenog srca. A to
znai da se u ivotu rukovodim pre svega srcem mada bih
esto i sam vie voleo da koristim razum. Ali kod mene srce
uvek ide ispred razuma.
I mada sam zbog toga doiveo mnogo neprijatnosti, ja i
dalje sluam glas svog srca. Zato to se brinem o drugima i
hou da imam poverenje u njih. Zato se ne kajem ni zbog
jednog svog braka; jer svi su oni proizali iz srca. Svi su bili
u skladu s mojom devizom sve ili nita. Naravno, mogao
sam da kaem sebi: Lotare, pa ti si sasvim lud! Zar da se
posle samo etiri meseca poznanstva eni? Moe li to izai
na dobro? Zato da ne? Sve ili nita.
Ako se u ovom laljivom i besmislenom svetu oslanjamo
na srce, onda rizikujemo da ee od drugih u svojim nastojanjima doivimo poraz. Da budemo poraeni kako u braku,
tako i u fudbalu. A pri tom treba imati na umu da sam svoje
privatne poraze preivljavao mnogo ozbiljnije nego poraze
na profesionalnom planu. Razvod braka tee mi je padao od
proputene prilike da se osvoji kup.
Ipak, nisam zbog toga promenio svoja ivotna naela.
Nisam ih menjao ni onda kada sam bio svestan da se moje
poverenje koristi protiv mene. A u ovoj knjizi pisau i o

16

Lotar Mateus

sukobima tih vrednosti i principa s pravilima koja vae u

fudbalskoj brani, odnosno o njihovoj suprotnosti sa zahtevima nekih od mojih ivotnih saputnica.

ELJA ZA MIROM

Poslednjih godina obuzela me je velika enja. Pri tome

ne mislim samo na elju da sredim svoj privatni ivot, da
se ponovo oenim, opet postanem otac i naem mirnu
luku. Takoe elim da svoje trenerske sposobnosti konano
pokaem i u svojoj otadbini. U inostranstvu sam timove
koje sam trenirao izveo na put uspeha. Osim sportskih
uspeha na dravnom prvenstvu i kup-takmienju, ja sam u
Austriji, Srbiji, Izraelu i Maarskoj uprkos svim negativnim
napisima uspeo da iza sebe ostavim vrste temelje uspene fudbalske igre. Otkrio sam mnoge talente, koji danas
uspeno brane boje svoje zemlje ili igraju u poznatim inostranim klubovima. Mladi u mene imaju puno poverenje
i ponaaju se kao da sam im otac. To me ini ponosnim i
srenim. Pri tome mogu i sam mnogo toga da nauim. Kao
trener susretao sam se s razliitim mentalitetima i razvio u
sebi oseaj za pravilno postupanje prema igraima. Takva
saznanja posebno su vana u multikulturalnim ekipama.
To vai i za Nemaku.
Ipak, ta saznanja jo nisam uspeo da primenim u zemlji
u kojoj sam s devet godina zaigrao u klupskom dresu, s
osamnaest igrao u Prvoj ligi Nemake, u kojoj sam sa svojim timom sedam puta osvojio dravno prvenstvo, a dva
puta Kup Savezne Republike Nemake; u zemlji u kojoj
sam postao kako evropski, tako i svetski majstor fudbala.

Sve ili nita

17

Ne kaem kako je to nepravda to u Nemakoj jo nisam

trenirao nijedan vaan tim. Ljudi mi moda ne veruju zato
to sam preesto dolazio u sukob. Moda se plae prevelike
panje javnosti usmerene na mene; ili me ne vole zbog pria
koje se u javnosti raspredaju o mom privatnom ivotu. U
ovoj u knjizi ispriati i kako su, uprkos tome, sa mnom
mnogi menaderi i predsednici klubova vodili pregovore
i kako je dolazilo do toga da svi pregovori u poslednjem
trenutku padnu u vodu.
Meutim, svoju veliku elju sam ostavio po strani. Izmeu
ostalog i zato to mislim da Bundesliga u ovom trenutku
nije spremna za vee eksperimente. Imam oseaj da se sve
vrti oko dvadeset i pet trenera. Kad jedan ispadne iz igre, na
njegovo mesto odmah dolazi neko drugo staro lice. Ljudi se
oslanjaju na trenere koje poznaju. Bez obzira to su neki od
njih sasvim proseni ili potpuno bezuspeni. Porazi i uspesi
ovde kao da se uopte ne uzimaju u obzir. Mihael Skibe je
zbog neuspenog rada u Frankfurtu dobio otkaz, ali je ve
posle pet meseci dobio posao u Herta Berlinu, i tamo je
opstao samo est sedmica. Posle njega, doao je Oto Rehagel,
sedamdesetogodinjak, koji uprkos ranijim zaslugama nije u
stanju da ostvari neki vei uspeh. To su primeri personalne
politike koja se vodi u poslu koji donosi milione; primeri koji
izazivaju nezadovoljstvo ne samo meu igraima ve i meu
mnogim njihovim navijaima. Od novih ljudi i drugih lica,
od harizmatinih trenera fudbal moe samo da ima koristi.
Ako se stalno oslanjamo samo na poznata lica, ne moemo
oekivati neke znaajnije promene.
Zbog ovih razloga ja se nisam u potpunosti odrekao svoje
elje, samo sam je na trenutak ostavio po strani da se ne bi
nala na putu moje sree.

18

Lotar Mateus

MILJENJE DRUGIH

Naravno, i ja imam pravo na pretpostavku. Zato mislim da

bih, da sam svoju karijeru zavrio u Minhenu, danas bio
trener Bajerna. Ipak, ja ne spadam u one koji su preterano
okrenuti ka prolosti i koji pate zbog nje. Uspesi mi nikad
nisu udarali u glavu. Ali nikad nisam suvie tugovao zbog
poraza i pogrenih odluka.
Moja trenerska karijera dosad nije tekla onako kako sam
eleo, ali zbog toga se neu, poput mnogih dananjih Nemaca,
predavati i kukati na sav glas. Imam svoj ivot, svoje prijatelje;
zdrav sam, imam odreenu sigurnost i pre svega imam svoju
slobodu. I dok ne dobijem neki trenerski posao, uivau u
toj slobodi. U slobodi koju Karl Hajnc Rumenige moda
nema jer svakog dana mora da odlazi na posao i seda za svoj
radni sto. Zato se ne ljutim kada Karl Hajnc izjavi kako drugo
poluvreme ivota Lotara Mateusa ne protie u pozitivnom
duhu. Ta vrsta komentara mi vie ne smeta jer znam da se
sve menja i da e doi drukija vremena.
Uvek sam bio zadovoljan onim to imam. Kao dekorater
i strunjak za enterijer, bio sam sasvim srean. Da sam tome
teio, danas bih moda imao topli dom i moda ne bih iza
sebe imao etiri neuspena braka. Moda ne bih morao da
se stalno selim i pakujem kofere. S druge strane, mnogo toga
ne bih doiveo, ne bih proiveo velianstvene trenutke i ne
bih imao ni vredne susrete, ni poune neuspehe.

GLAVA II

MOJ ZAVIAJ,
MOJI KORENI

PORODICA U FRANAKOJ
Ja sam radniko dete. Smisao ivota mojih roditelja sastojao se u svakodnevnom, tekom i potenom radu. Kad se
osvrnem na svoje detinjstvo, u njemu uvek svoje roditelje
vidim kako vredno rade. Njima niko nita nije poklonio.
Tako sam i ja nauio da mi, ako ne budem radio, nita nee
biti poklonjeno.
Moj otac Hajnc rodio se u leziji. O svom zaviaju nije
nikad mnogo govorio. A kad ga je i pominjao, uglavnom je
priao o tome kako je iz njega pobegao. O tome kako je devetolana porodica morala da napusti svoj dom u Tribelu jer se
Rus pribliavao. Tribel lei tri kilometra istono od Najsa, a
danas se zove Tebjel. Moj deda je bio kolar i imao sopstvenu radnju u gradiu od oko dvanaest hiljada stanovnika. U
mladosti vie se puta selio i konano se skrasio u tom mestu.
Kada se pribliio kraj Drugog svetskog rata i kada su
poetkom februara 1945. vesti na radiju postale alarmantne,
svi su eleli da pobegnu to je mogue dalje. Bilo je suvie
ljudi da bi svi pravovremeno mogli pobei na sigurnije mesto.
Ipak, jedno vee, kada su u kuu roditelja moga oca doli
nemaki vojnici, pruila se prilika da cela porodica vojnim
kamionom ve sutradan krene ka Hojersverdi. Odatle je
izbeglika kolona krenula dalje na zapad. Otac nikad nije
zaboravio datum kada je njegova porodica zauvek napustila

22

Lotar Mateus

svoj zaviaj; bilo je to 15. februara 1945. lanovi porodice

su obukli onoliko odela koliko su mogli, sve to su mogli,
potrpali su u nekoliko kofera i krenuli na put u nepoznato.
Porodica Mateus je s jo etrnaest izbeglica tri dana i tri noi
putovala u teretnom vagonu dok konano nije stigla u svoj
novi zaviaj. Nisu znali kuda ih vode. To je mogla biti Istona Frizija ili Rajnska oblast. Ipak, njihovo novo prebivalite
nalazilo se u Franakoj. Na eleznikoj stanici u Erlangenu
porodica je podeljena i poslana u sve delove te oblasti. Moja
porodica je dospela u Hefen, malo mesto zapadno od Hercogenauraha. A tamo ih nisu primili rairenih ruku.
Moj otac, koji je tada imao etrnaest godina, bio je najstarije dete
u porodici. Od malih nogu bio je naviknut na tekoe i naporan rad. Tokom beanije njegov zadatak je bio da na usputnim
stanicama iskae iz vagona i kupuje bilo ta ime bi porodica
mogla da utoli glad. Slobodu, govorio je moj otac, neku veliku slobodu nikada nismo imali. Mada je voleo kako se tada
govorilo telesne vebe, i mada je postizao lepe sportske uspehe
i sasvim dobro igrao fudbal, zbog ega je eleo da postane uitelj
sporta, on se ipak opredelio da krene stopama svog oca. Godine 1949. u pogonu svog oca zavrio je stolarski zanat. Tako je
nastavio zanatsku tradiciju, kojoj sam se kasnije i ja prikljuio.
Iste godine on je upoznao moju majku. Sasvim sluajno,
i danas kae. To upoznavanje desilo se prilikom boine sveanosti fudbalskog kluba Hercogenaurah, koja se odravala u
gostionici Kod belog pevca. Katarina, moja majka, tada je, isto
kao i on, imala osamnaest godina. Ona nije bila izbeglica, bila je
starosedelac. Njen otac, trgovac hidraulinim ureajima, poslan
je na Ruski front, s kog se nikad nije vratio. Mada je njegova
ena, moja baba, do kraja ivota ekala da se on vrati, ipak je

Sve ili nita

23

pristala da ga proglase mrtvim i tako sebi osigura odreenu

udoviku penziju. Inae, umrla je jo 1954. godine. Dve godine
kasnije moji roditelji su stupili u brak. Ipak, to je bio meoviti
katoliko-protestantski brak, na koji se u konzervativnoj i
katolikoj Bavarskoj nije povoljno gledalo. Zbog toga sam ja
posle nekoliko godina bio krten u katolikoj crkvi.
Godine 1960. moj otac se zaposlio u Pumi kao domar.
Mada je po struci bio stolar, ubrzo je postao devojka za sve:
menjao je sijalice, popravljao ono to je trebalo popraviti,
kupovao uinu pretpostavljenima i uvek bio tamo gde se to
trailo od njega. Za oveka koji je imao toliko mnogo obaveza,
bilo je idealno to je naao stan u neposrednoj blizini firme.
U Vircburger trase 11. Od kue do posla stizao je za minut.
Osim to je vodila brigu o celom domainstvu, to je
svako jutro ve u pola pet ocu pripremala doruak, moja
majka je za Pumu kod kue radila na maini za proivanje
patika. Redovno je dobijala kutije sa delovima kopaki, koje
je spajala u celinu. Sasvim je mogue da sam nosio kopake
koje je moja majka sklapala.

BIO SAM PUMINO DETE

Moj otac je toliko mnogo radio da onog 21. marta 1961,

kada sam se u 15.20 rodio, nije bio kod kue. Moju majku je
u porodilite u Erlangenu odvezao na kuni lekar.
Rastao sam uz brata koji je bio etiri godine stariji i bar
za dve glave vii od mene. Moj brat Volfgang takoe je voleo
fudbal. utirali smo sve to nam je dolazilo pod nogu. Dobro
smo se slagali; tome nije smetala injenica da sam morao
da nosim njegove stare stvari i da koristim bicikl koji je on

24

Lotar Mateus

prerastao. Volfgang se nikad prema meni nije ponaao kao

prema malom bratu. Ipak, ja sam se uvek merio s njim. Hteo
sam svima da pokaem kako sam mu ravan. Ubeen sam
kako me je jedan na jedan u dvoritu i stalno rvanje s njim
u spavaoj sobi nauilo da se bez straha uputam u borbu i
s onima koji su bili jai od mene.
Moglo bi se rei da je u tom dvoritu roena moja kasnija
fudbalska vetina. Tamo gde danas stoji porodina kua s
poploanom nastrenicom za kola, tamo je nekad bila samo
nabijena zemlja, na kojoj smo brat i ja neumorno vodili
fudbalske dvoboje. Teren se nalazio izmeu leja s povrem,
a ipku za tresenje tepiha koristili smo kao gol. Kad brat nije
bio sa mnom, onda je taj partner bio zid koji je nae dvorite
delio od komijskog. Moda sam jo tada nauio da precizno
utiram, da ne pucam preko gola i da prilikom izvoenja
slobodnog udarca ne aljem loptu nebu pod oblake. Jer ako
utnem previsoko, lopta pogaa direktno u prozorsko okno
bakine kue, koja se nalazila s one strane zida. Ne utiraj
izvan dvorita!, grdio me je otac, koji ne samo to je morao
da kupi novo prozorsko okno ve je morao i da ga nameta.
Stara kua jo postoji. iveli smo na prvom spratu u stanu od
sedamdeset kvadrata, do kog se dolazilo preko istih drvenih
stepenica, koje su uvek kripale. Desno od hodnika nalazila se
velika kuhinja, u kojoj smo se i umivali. Za ono doba to nije bilo
nita neobino. Toalet i kupatilo nalazili su se u prizemlju i koristile su ih etiri porodice. Stoga smo ponekad morali da ispred
toaleta ekamo na red. Kupali smo se samo subotom, kada je
svaka porodica mogla samo jedan sat da koristi toplu vodu. Brat
i ja smo dobijali po deset minuta. Pena za kupanje nije postojala,
a igranje i oputanje u toploj vodi nije dolazilo u obzir.

Sve ili nita

25

Pored kuhinje nalazila se dnevna soba, a iz nje se ulazilo

u dve spavae sobe: jedna za nas dvojicu, a druga za roditelje.
Deja soba je bila oskudno nametena i podseala je na kasarnu
ili omladinski kamp. Drveni krevet na sprat, dva ormana i to
je bilo sve. Domae zadatke radili smo na kuhinjskom stolu. Na
zidovima smo brat i ja kaili postere Borusije, Menhengladbaha,
Bertija Fogtsa i Gintera Necera. Postere smo dobili od oca jer
je Puma bila snabdeva Menhengladbaha. Minhenski Bajern
nas nije zanimao: za njega je bio zaduen Adidas.
Puma i Adidas su nastali u istoj obuarskoj porodici iz
Hercogenaurahera. Dvadesetih godina prolog veka, dva brata,
Adolf i Rudolf Dasler, zajedniki su osnovali fabriku obue,
a onda su se razili, bolje reeno smrtno zavadili. Godine
1948. krenuli su svako svojim putem. Adolf (kasnije njegov sin
Horst), izgradio je Adidas imperiju, a Rudolf (kasnije njegov sin
Armin) osnovao je Puma imperiju. Postali su ljuti konkurenti,
u toj meri da su kontakti izmeu ove dve porodice gotovo
potpuno prekinuti. Njihovo meusobno neprijateljstvo ni za
koga nije bilo tajna; govorilo se o raznim podvalama, pa ak
i o meusobnom potkazivanju za vreme nacionalsocijalizma.
Poto su moji roditelji radili u Pumi i stanovali u neposrednoj blizini fabrike, ja sam ubrzo osim sina branog para
Mateus postao i Pumino dete. Bio sam ak neka vrsta maskote. Od svoje tree godine motao sam se oko firme i lino
poznavao svih njenih trista sedamdeset radnika. I s gazdom,
Rudolfom Daslerom, brzo sam sklopio pravo prijateljstvo.
Dasler je znao ta hoe; prema saradnicima je bio strog, ali
se istovremeno i oinski odnosio prema njima. Svakog dana
sam odlazio u njegovu kancelariju i tamo odlepljivao marke
s pisama, koja su mu stizala sa svih strana sveta. Od njega se
irio prijatan miris duvana, koji je voleo iznad svega. Odlazio
sam s njim na obalu Altmila, gde smo lovili tuke dugake i

26

Lotar Mateus

po osamdeset santimetara. Bili smo kao deda i unuk. Dasler

me je toliko zavoleo da mi je povremeno poklanjao trenerke,
kopake i lopte, a poetak karijere u Menhengladbahu propratio jednim izuzetno skupim poklonom.

BIO SAM NAJBOLJI AK, ALI ESTO

DOBIJAO BATINE

Oca sam uglavnom viao za vreme veere. Dolazio je iscrpljen s posla, na kome je ne samo trpeo pritisak ve je i sam
sebe pritiskao. Mislim da nikad nije umeo da se opusti. Zbog
toga su njegova nervoza i napetost prelazili na celu porodicu. Da li smo se ponekad i smejali? Svakako da jesmo, ali ja
toga ne mogu da se setim. Oputeni svakako nismo bili, jer
je radni dan bio isuvie stresan. Tokom obeda nismo priali
ni o vanim stvarima, ni o prolosti porodice, a nismo ni
nainjali politike teme, mada se u to doba mnogo prialo
o politici. Priali smo o svakodnevnim problemima, o radu,
o koli, o jelu i slinim stvarima. A meni je od svega bilo
najvanije da izaem napolje i s drugarima igram fudbal.
Otkako znam za sebe, svaki slobodan minut koristio sam za
igru loptom. Ponekad sam za vebanje koristio zid, ponekad
igrao s bratom, a ponekad s decom iz susedstva po poljanetu
jurio za loptom.
Najvea kazna za mene je bila zabrana izlaska iz kue. Vie
sam voleo da varjaom ili prutom, koji je uvek stajao u kuhinji, dobijem po turu, ili da popijem nekoliko amara, nego
da dan ili dva provedem u kunom zatvoru. A to se deavalo
onda kada sam s bratom tajno puio, kada sam kasno dolazio
kui ili kada nisam, kao to sam prethodno obeao, odlazio

Sve ili nita

27

u crkvu na slubu boju. Ipak, ako me neko pita: imao sam

sreno detinjstvo slobodno detinjstvo.
Roditelji su bili brini, ali strogi. Nisam ih se bojao, samo
sam prema njima oseao veliko potovanje. Atmosfera u
kui je bila gruba, ali ispunjena brigom i ljubavlju. Poto su
oboje naporno radili, nisu imali vremena da kontroliu moje
domae zadatke. Prepustili su nas same sebi, ali su od nas
traili dobre ocene.
Dok sam iao u osnovnu kolu, nisu imali razloga za brigu.
Bio sam jedan od najboljih uenika u razredu, uvek vredan i
paljiv na asu. Nisam se isticao samo u sportu, prednjaio
sam u svemu. Voleo sam kolu, imao dobre ocene i svako
popodne marljivo radio domae zadatke. Voleo sam da baratam brojkama, matematika je u meni izazivala divljenje. I
dan-danas je isto. Nije mi potreban digitron da pomnoim
dva broja ili da jednu cifru oduzmem od druge. Umem da
razlikujem bruto od neto prihoda i da napamet izraunam
koliki porez treba da platim. To mi je pomagalo i da brzo
izraunam i vratim kusur kad sam radio u Puminoj kantini,
gde sam zamenjivao oca prilikom prodaje..

POTENJE JE NAJBOLJA POLITIKA

Moji roditelji nisu gubili vreme na ivotne devize ili mudre

izreke; mnogo toga su ostavili neizreeno. Ipak, ako razmiljam o naelima kojima su se rukovodili, onda mi na pamet
padaju sledee izreke:
ovek mora biti poten!
Moramo pomagati jedni drugima!
Moramo gledati unapred!

28

Lotar Mateus

Da, ovi principi su postali norme mog potovanja; oni

su me oblikovali.
Otac je uvek otvoreno i poteno govorio ta misli i to mu se
potenje vie puta obilo o glavu. Mislim da na poslu nisu svi
bili prijateljski raspoloeni prema njemu. Jer on je otvoreno
i jasno izricao svoje miljenje. S druge strane, uvek je bio
spreman da pomogne onima koji su imali neke probleme.
I ja sam takav. Uvek sam iao pravim i potenim putem,
pa to oekujem i od svojih blinjih. Kad je neko prema meni
poten i korektan, spreman sam da sve uinim za njega, bez
obzira ta se dogaalo u prolosti. U stanju sam da oprostim
i protivnicima pruim ruku pomirenja.
S druge strane, svestan sam da potenje nije uvek najbolje
sredstvo za napredovanje u ivotu. esto sam zbog potenja
i toga to sam suvie poten, u ivotu imao ozbiljne smetnje.
Ipak, radije u biti poten i mirno spavati nego da, poput mnogih, podmuklo postupam i da do uspeha dolazim preko leeva.

ODNOS PREMA CRKVI

Mada je u naem stanu na zidu uvek visilo raspee, roditelji

nisu bili preterano religiozni i nisu svake nedelje odlazili
u crkvu. Umesto toga tamo su slali mene i brata. Pri tome
nisu mnogo objanjavali, jednostavno bi naredili: U nedelju
u deset sati idete u crkvu! I kraj prie. Morali bismo da se
udesimo, da obuemo belu koulju, sivo odelo i utu kravatu
i da obujemo crne, oiene cipele. Zatim bi nam davali sitninu da je posle slube stavimo na tas. Ali nama, deci, crkva
nije mnogo znaila. Zato smo sitninu troili na automatu za
vakae gume, a umesto u crkvu ili smo da igramo fudbal.

Sve ili nita

29

Da bismo to prikrili, posle fudbala smo vodom istili iskaljane cipele. Ipak, ova prevara nam nije svaki put uspevala.
Ne mogu da se setim da smo nas etvoro ikada zajedno
ili u crkvu, ak ni za Boi. ak smo i na taj dan u crkvu ili
samo brat i ja. A nas dvojica smo esto umesto na veernju
slubu odlazili u oblinju piceriju.
Neko bi mogao da pomisli kako su nas roditelji slali u
crkvu u nadi da e verske pouke i sila boja izvriti pozitivno
dejstvo na nas dvojicu. Ne, stvari su bile mnogo banalnije.
Moja majka je jednostavno htela da na miru sprema nedeljni
ruak. Ona je uvek sama spremala jelo i nikad nije u oblinjoj
samoposluzi kupovala gotovu hranu. Nedeljom je ona ve
od osam sati poinjala da ljuti krompir za knedle. A otac
joj je u tome pomagao.
Naravno, kao deak i mladi, i ja sam uestvovao u verskim
obredima. Kad je trebalo, ustajao sam, kad je trebalo, padao
sam na kolena; onda sedao, ustajao, padao na kolena... I tako
tokom itave slube. Ali sve sam to radio isto mehaniki.
Mislim da svako za sebe mora da odlui ta e iz slube
boje usvojiti i prihvatiti. Sve to se deavalo u crkvi mene
je ostavljalo hladnog i nije u meni budilo ni elju ni potrebu
da sledee nedelje ponovo odem u crkvu. Propovedi su bile
suvie apstraktne. Prvo, nisam bio u stanju da razumem sve
teoloke nijanse i aluzije; i drugo, roditelji me nisu pripremili za ovu vrstu poruka. Ni kasnije, kada sam sazreo i bio
u stanju da shvatim ono to svetenici priaju, nisam imao
potrebu da odlazim u crkvu.
Ipak, do dana dananjeg sauvao sam uverenje da postoji
Neko ko vodi rauna o meni i da je u tome jo bolji ako
verujem u Njega. Najzad, mi ne znamo ta je prava istina.
Ja lino verujem da neko ureuje moj ivot, da me prati na
ivotnom putu. Ne molim se, ali esto razmiljam o Njemu.

30

Lotar Mateus

Da li On stvarno postoji? Da li me posmatra, brine li se o

meni? Naravno, ja ga prizivam u pomo kad neto elim ili
se neemu nadam.
Poslednjih godina esto mu pristupam s pitanjima kao to
su: Ko si Ti? Zato mi nisi pomogao? Zato si me ostavio na
cedilu? Zato se desilo ono to nisam planirao da se desi? Kad
na Badnje vee sedim u kui i radosno odgovaram na pozive i
SMS poruke svojih prijatelja i roaka, ja tragam za odgovorima
na mnoga pitanja. Zato sam opet sam umesto da zajedno
s porodicom slavim Boi? Ali odgovora nema. Moda mi
je dragi Bog pomogao da se, bre nego to je to uobiajeno,
oporavim od povreda kako sportskih tako i duevnih.

TEDI I RADI

Kad sam imao deset godina, u mom ivotu se desila vana

stvar. Roditelji su sagradili svoju prvu kuu. Oboje su pripadali generaciji koja je morala da podnese velike muke i
oskudicu i koja je davala sve od sebe da svom ivotu ponovo
vrati izgubljenu sigurnost. U to vreme sve je bilo podreeno
zidanju kue. I mi, deca, morali smo da pomognemo. Na
zadatak nije bio samo da zidarima i majstorima donosimo pivo; morali smo takoe da nosimo kamenje za temelj i
teke dakove s cementom. Subotom smo ustajali u est sati
i odmah se bacali na rad. Mnoge poslove smo sami radili i
tako tedeli novac. Zidanje je trajalo godinu i po dana; bilo
je to teko vreme. Kua je podignuta na rubu Hercogenaurauha i bila je udaljena oko kilometar i po od fabrike u kojoj
je radio moj otac. Roditelji i danas tamo ive i to tako kao
da se od 1971. nije nita promenilo.

Sve ili nita

31

Sve to su zaradili, moji roditelji su uloili u tu kuu.

Odricanje se podrazumevalo. Dok su se druga deca s raspusta vraala pocrnela od sunca, brat i ja ni jedan jedini put
nismo ili na odmor. Najudaljenije mesto do koga su moji
roditelji putovali bio je Nojvajntajn. Dok su mi drugovi
priali o svojim doivljajima s odmora, u meni se budila
elja da i ja neto slino doivim. Pitao sam se zato i ja ne
idem na kampovanje. Ali to finansijski jednostavno nije bilo
mogue. Prvo su moji roditelji tedeli za kuu, a onda kad
su je sazidali, morali su da vraaju dugove. Ali osim toga,
oni nisu eleli da putuju. Najbolje su se oseali u svojoj kui.
Na prvom mestu bio im je sreen ivot i tome su do dana
dananjeg ostali verni. Kao dete nisam kukao zato to nigde
ne izlazim iz Hercogenaurauha. Vaspitan sam da prihvatim
ono to ne mogu da promenim.
Otac nas nikada nije izveo u kafanu; uvek smo se ograniavali na ono to je najnunije. Mada je to bilo doba oskudice,
mi nikada nismo bili gladni. Ali roditelji su vodili rauna o
svakoj pari. Zbog toga nikada nisam iao kod frizera. Umesto toga u kuu je dolazio ovani, Italijan koji je umeo da
barata makazama. Bio je zaposlen u Pumi, a ianje mu je
bila dopunska delatnost. im se on najavi da e doi, ja sam
hvatao tutanj. Koje dete voli da se ia? Bila je to prava borba.
I danas moji roditelji deo penzije ostavljaju na stranu.
Nikad se ne zna. Zbog takve tedljivosti mi smo se hranili iz
sopstvenog vrta. Gajili smo paradajz, jagode, pasulj, crveni
kupus, ondivije. Sve to su sami mogli da uzgajaju, moji su
roditelji uzgajali. Osim toga, gajili su i pitome zeeve. Brat
ili ja obino bismo subotom dobijali zadatak da jednu od tih
ivotinja odnesemo ujaku Hajneru. Tada smo zeca stavljali u
konu torbu, pazei da mu glava viri napolje da bi mogao da
die, i biciklom odlazili kod maminog roaka, ujka Hajnera.

32

Lotar Mateus

I zecu bi tamo bio kraj. Hajner bi ga prvo udarcem u glavu

onesveivao, zatim ga klao, skidao mu krzno i sekao ga na
komade. Kad smo dolazili kui, meso zaklanog zeca jo bi
bilo toplo. Mada je majka dalje sama pripremala jelo, roditelji
ipak nisu bili u stanju da za nedeljni ruak sami zakolju zeca.
Ponosim se svojim roditeljima. Time ne mislim samo na
injenicu da ve ezdeset godina ive u skladnom braku,
koji prevazilazi sve moje dosadanje brane veze, ve i da su
tokom ivota izgradili dve kue (jednu su napravili za mog
brata). I uspeli da utede izvesnu sumu. Moji roditelji ne
trae vie od ove sigurnosti. Oni nikad nisu eleli da imaju
sve to imaju drugi ljudi; nikad se nisu uporeivali ili merili
s drugima. Usredsreivali su se samo na svoj ivot, a zavist
ih nikada nije muila. S malo para postigli su velike stvari
i pored toga vodili rauna o porodici. Divim im se zbog
naina na koji su uredili svoj ivot. I onda kada su s nama
grubo postupali, brat i ja smo oseali ljubav koju gaje prema
nama. Dali su mi onoliko nenosti koliko su mogli. Uz njih
sam se uvek oseao zatieno. To zasluuje veliko priznanje
i zahvalnost.
Od roditelja sam takoe nauio da se ophodim s novcem i
da ga stiem upornim i disciplinovanim radom. Kad sam bio
dete, deparac se menjao s uzrastom; svake godine dobijao
sam po deset pfeninga vie. Posle desete godine svake sedmice dobijao sam po jednu marku. Ne znam koliko su druga
deca dobijala, ali se meni taj deparac inio premali. Zato
sam uvek radio. Petkom i subotom raznosio sam nedeljnike,
modne asopise i te-ve revije, kao to su Gong, Fir Zi, Burda.
Osamdeset pretplatnika iz Hercongenaurauha uvek su, bez
obzira na vremenske prilike, mogli da se oslone na mene.

Sve ili nita

33

Preko letnjeg raspusta radio sam u Pumi, gde sam, sreujui

magacin, sortirajui kutije s patikama i prikupljajui dostavnice, zaraivao od osamsto do hiljadu maraka meseno.
Pored sveg rada ostajalo je vremena i za druge vidove
porodinog ivota. Ponekad smo svi etvoro odlazili u etnju.
Ali to ne smemo uporeivati s dananjim stanjem stvari, u
kome se lanovi porodice drue i itave vikende provode
zajedno u oputenoj zabavi. Tog u mojoj porodici gotovo da
nije bilo. Nae obaveze i vremenski raspored nisu dozvoljavali
da satima budemo jedni s drugima. to se mene tie, kraj
nedelje bio je posveen mom omiljenom hobiju sportu.
Nisam igrao samo fudbal. Oprobao sam se i u stonom tenisu,
rukometu i lakoj atletici; s etrnaest godina sto metara sam
pretravao za 11,2 sekunde. Sve se to odigravalo u klubu i
oduzimalo mi je dosta vremena. U drugim sportskim disciplinama uvek sam eleo da otkrijem neto novo.
Retko sam sedeo kod kue dosaujui se, gledajui televiziju, prelistavajui novine ili itajui neku knjigu. Na polici
sam imao nekoliko knjiga o fudbalu o Francu Bekenbaueru,
Uveu Zeleru i legendarnim Svetskim prvenstvima; osim njih
imao sam i nekoliko knjiga Karla Maja s opisima Vinetuovih pustolovina, kao i stripove poput Fiksa i Foksija, Mikija
Mausa i Paje Patka. Ovaj izbor pokazuje da nikad nisam
preterano uivao u itanju knjiga. Nikad nisam ni zavirio
u neko Geteovo ili ilerovo delo. Na nonom stoiu kraj
uzglavlja nikad nisam drao knjigu. U najboljem sluaju pre
spavanja pogledam nekoliko strana s video-teksta.
Svetsko prvenstvo odrano u Francuskoj 1970. predstavlja
prvi veliki fudbalski dogaaj koga se seam. Jo pamtim
etvrtfinale u Lionu, kad je Nemaka s 3:2 pobedila Englesku.
Ili polufinale protiv Italije, kada je Franc Bekenbauer slomio
ruku. U takvim prilikama itava porodica se okupljala i uz

34

Lotar Mateus

slano pecivo netremice zurila u televizor. Slino se deavalo

kad su na programu bili Sportski pregled, Sportski studio,
serije kao to su Dalas i Denver i zabavni programi tipa Tri
puta devet, Na pokretnoj traci, Dali Dali.
Bilo je doba kada sam s roditeljima na televiziji gledao
Hit paradu. Ipak, kada je re o muzici, brzo smo se razili.
Na bavarskoj televiziji svake subote je bila nemaka parada lagera: Mihael Holm, Bernd Kliver, Udo Jirgens, Peter
Aleksander bili su stalni gosti na toj paradi. Hajntje je bio
omiljeni peva moje majke. Meutim, internacionalna muzika, engleske pesme, nisu bile po ukusu mojih roditelja. Da
bih uo Juraja Hip, Dip parpl ili Roling stounse, morao sam
da idem u diskoteku. Tek kasnije, kad sam se preselio u
Mehengladbah, nabavio sam svoj prvi stereo-ureaj i poeo
da kupujem ploe Elvisa, Bitlsa, grupe Svit i Santane. Oni su
i danas sa mnom.

POTCENJENI STRELAC

Na moj ivot u to doba nije uticalo samo zidanje kue. Strast

za fudbalom u meni je svakim danom bivala sve vea i vea.
Moda je to bio prikriven oblik elje da se od kue otisnem
u beli svet. Budui da u Hercogenaurauhu nije bilo ulice
ni poljaneta na kome nisam jurio za loptom, ve sam s
devet godina postao lan FK Hercogenaurauha, kluba iji je
sponzor bila Puma. Na svojoj prvoj utakmici postigao sam i
prve golove. Igrajui protiv juniorske selekcije arhirivala FSD
Hercogenaurauha, koji je opremao Adidas, postigao sam tri
gola i omoguio da pobedimo s 3:2. Budui da sam bio tako
dobar, smeo sam da budem rezerva prvog tima juniora i na