Vind Doan - LETNJA KRALJICA

Prevod: Nedeljkovi B. Aleksandar

Vinge Joan D. SUMMER QUEEN (THE), 1991.
Serija "Kraljica" (2)
POLARIS 1993. Prvi deo: PROMENA
Smem li ja
Vaseljenu da poremetim?
Jedan minut sadri
dovoljno vremena za odluke i preinake
koje e jedan minut preinaiti.
Tomas Sternz Eliot
1. TIAMAT: Nizvetrini
aka ispusti blistavu traku marame, koja zalepra nadole. Stotinu oduevljenih
glasova pretvorie se u jedan: gomila devojica se razlete niz blistavu plau.
Klavali Bluston Letnja ih je gledala, sedei na visokoj litici iznad njih. Oseala je
morski vetar na licu, oseala je kako nosi unazad njenu dugu, tamnu kosu. Smeei se,
sklopi oi i zamisli da je to vetar od kretanja, da i ona tri sa ostalima, tamo, dole.
Uestvovala je, kad je bila curica, u takvim trkama, na mnogim ostrvima irom letnjakih
mora; nadala se da e biti pobednica, da e biti izabranica Majke-koja-je-More tokom tri
dana svetkovine klanova, okiena zveckavim ogrlicama od uglaanih koljki, da e
dobijati najbolju i najslau hranu, novu odeu, poast od starijih, da e s njom oijukati
svi momci...
Njen osmeh postade osmeh aljenja za nepostignutim. Opipala je prstima privesak
u obliku tri zrakasto rasporeena listia, koji je bljeskao na suncu, na ipkama njene
labave, kod kue tkane koulje. Eto, sibila je, ve skoro pola svog ivota. Kako je to
mogue...? Otvorila je oi, da ih ispuni beskrajnim plavozelenim mora i nebesa, uvek u
nekom menjanju a ipak uvek postojanim; da vidi mrljaste oblake i svetlucavu prolaznost
duga od neke daleke letnje oluje. Danas su se na ovo letnjako okupljanje osmehivali
Blizanci, grejali su joj plea raskonom toplotom. Prolee je bilo u vazduhu; navodilo ju
je da se sea, sa enjom, prolea svoga tela.
ujui korake, baci pogled preko ramena. Njen osmeh se proiri: videla je da uz
stazicu dolazi njen mu, i da u jednoj ruci nosi punu korpu ribljih kolaa i hleba, a u
drugoj krag piva. Videla je sedim pramenovima proaranu smeu boju njegove kose, i
njegov trolist kako odbljeskuje na svetlosti dvaju sunaca.
Osmeh joj klonu: primeivalo se da on uzbrdicu savlauje sa znatnim naporom.
Krutost u njegovim zglobovima pogoravala se iz godine u godinu - zato to je, ranije,
proveo previe godina u promajnim kamenim odajama ili na hladnim i vlanim, esto
vienedeljnim, putovanjima sa jednog ostrva na drugo. Danakil Lu bio je zimac; njegovo
telo nije od roenja privikavano na tegobe letnjakog ivota, i sad se protiv njih bunilo.
Ali, nije se alio, jer je znao da mu je mesto ovde, u slobodi sibilskog ivota... i da
njegovo srce pripada njoj.

Iz dana u dan vreme je postajalo sve toplije; Letnja zvezda sve jae je blistala na
njihovom nebu, vladavina Leta se uvrivala. Moda e u toplijim danima Danakilovi
bolovi popustiti. Njen se osmeh vratio im je videla njegove oi, blistave i plavozelene
poput mora, kako upuuju osmeh gore, ka njoj.
Seo je sa korpom hrane, nastojei da ne iskrivi lice u grimasu. Prebacila je jednu
ruku preko njegovih plea i poela mu neno masirati lea. Drugom rukom pokaza niz
plau. "Vidi, ve je skogo zavrena!" Dole gledaoci povikae jo jednom: takmiarke su
stizale do linije cilja, koja je bila ucrtana u mokrom pesku. Videli su kako jedna mlada
devojka sa blistavom zastavom ute kose sprintom prelee liniju, prva; i kako posmatrai
poinju da je grle, zaogru vencima cvea i koljki, i nose na ramenima.
"Dobra trka je bila, Dani", ree ona, ujui uspomene u svom glasu.
Danakil Lu uzdahnu, klimnu glavom; ali ta kretnja njoj je izgledala kao da je
odreno odmahnuo. "Mladi smo tako kratko", promrmlja on, "a onda smo stari tako
dugo".
Okrenula se da ga pogleda. "Ma hajde, sad", ree, preterano veselo, zato to se i
sama do tog trenutka oseala isto kao on. "Kako moe tako da govori, kad je ovakav
dan?" i odmah ga poljubi, da on ni sluajno ne bi stigao da odgovori.
Nasmejao se iznenaeno. Poee jesti zajedno, uivajui u tom danu i u injenici
da su zajedno: jedan sat samoe, ukraden od zapitkivanja kojim e ih uesnici festivala,
dole, u selu, ekati.
Konano su ipak sili sa brda. Okupljanje porodinog klana uvek je vreme radosti
- vreme za ponovne susrete sa rodbinom i prijateljima sa svih razasutih ostrva Leta;
vreme za podseanje na Damu Thalasu, Majku-koja-je-more, kojoj treba odati duno
potovanje. Ovo je bila godinja skuptina Dobraventura, jednog od najveih klanova na
ovim ostrvima. Dobraventure su bili religiozni voi itavog letnjakog naroda pre
najnovije Promene - bili su klan ranijih Letnjih Kraljica, pre ove sadanje; njihov uticaj i
sad je bio veliki.
Dole kod kamenog lukobrana, pobednica trke, nasmejana pegava devojka od
najvie etrnaest godina, bacala je obredne ponude vernika i molilaca u nemirnu zelenu
vodu. Dalje od obale, u zalivu, nekoliko mera iz kolonije koja je sa ljudima delila obale
ovog ostrva gledalo je ta se deava: siguran znak da More daje svoj blagoslov. Klavali se
zagleda u lice te devojke, u zrani sunev sjaj u njenoj kosi, i najednom oseti
neoekivano jaki talas enje u sebi.
Kad je postala sibila, odabrala je. Opredelila se za teak i nemiran ivot; trebalo je
putovati od ostrva do ostrva i govoriti Daminu mudrost svakome kome je potrebna;
pronalaziti i osposobljavati one koji e biti, posle nje, sledei sibili i sibile, da bi imao ko
da vodi budue generacije letnjaka. Govorilo se da je "smrt ubiti sibilu, smrt voleti sibilu,
smrt biti sibila". ... Praktino nijedan mukarac koji i sam nije sibil ne bi se usudio da se
oeni njome.
Ali, i kad je srela Danakil Lua, nastavila je da uzima 'travu decomrznu', zato to
nije htela da nametne tako teak ivot detetu, a nije imala ni blisku rodbinu koja bi joj
pomogla u negovanju deteta. Osim toga, sve vie i vie nege morala je pruati Danakil
Luu, ija su lea bila trajno pogrbljena a zglobovi bolni. Stee ga vrsto za aku i ree
svome nemirnom telu da miruje. Jo malo, i njene godine plodnosti e proi, pa e pitanja
u njenom srcu dobiti odgovore zauvek.

"Pitanje, sibili...?" Priao im je neki momi, oklevajui; kike njegove smee kose
lupkale su po prednjoj strani njegove lanene tunike bez rukava. Pogledom se opredelio da
pita Danakil Lua, a ne nju; Klavali pretpostavi da e pitanje biti o devojkama.
"Pitaj, i odgovoriu." Danakil Lu je kazao taj ritualni odgovor, smeei se
ljubazno.
Klavali ispusti njegovu aku, dobacujui mu samo jedan pogled za 'dovienja', i
omoguavajui pocrvenelom deaku diskreciju. Poe da se umea u vrevu naroda; iza
sebe jo napola zau kako Danakil mrmlja re "Input..." posle koje poinje sibilski
transfer, i kako deak mrmlja pitanje.
"Sibilo?" Prie joj, sa strane, jedna seda Dobraventura, i Klavali stade, oekujui
pitanje. Ali pre nego to je mogla uzvratiti na uobiajeni nain, ta ena ree: "Ide li u
Karbankl?"
Klavali je pogleda 'belo'. "U Karbankl? Zato?"
"ta, nisi ula?" ena je izgledala neprijatno zadovoljna svojim trenutkom
nadmoi. "Nova Letnja Kraljica. Zatraila je da sve sibile iz celog Leta odu na hodoae
na sever. Kae da je to volja Damina."
Klavali odmahivanjem glave izrazi nevericu koliko i neznanje. Karbankl je bio
jedini pravi grad na celoj ovoj planeti, zvanoj Tiamat; nalazio se daleko na severu, meu
klanovima zimakog naroda tojest zimake stranke. Ime 'Karbankl' znai i 'dragulj' i 'ir'.
Povezan sa kosmikom lukom, u koju su dolazili stranci, ljudi sa drugih planeta, bio je
prepun raznih inostranih divota, ali i inostrane korupcije, ali samo tokom perioda od sto
pedeset godina kad je meuzvezdana drava Hegemonija drala vlast na Tiamatu. Takvi
periodi smenjivali su se, u ciklusima, sa periodima od po stotinu godina bez ijednog
stranca na Tiamatu. U stopedeset-goditima, kad su vladale Zimske Kraljice, stranka
Zime bila je nadmona u Karbanklu i okolnim teritorijama - a sibilama je tad bio
zabranjen ulaz u Karbankl. Tuinci, van-Tiamatovci, mrzeli su sibile i plaili su ih se.
Danakli Lu se rodio u gradu, ali kad je postao sibil prognali su ga.
Nedavno je dola jo jedna Promena. Crna jama, zvana Crna kapija, kroz koju su
stranci dolazili na Tiamat, postala je jo jednom neprohodna; neposredno pre toga stranci
su svi otili, i sa sobom odneli svoju tehnologiju. Zagrevanje okeana ve je poelo. Malo
po malo, okean e u pojasu blie ekvatoru postati previe topao da bi u njemu iveli kliji,
morske ivotinje koje letnjaci gaje, kao i veina vrsta riba koje mreama love. Meri,
takoe deca Majke Thalase, uveliko su krenuli u migraciju ka severu, a letnjaci su uskoro
morali poi takoe na sever. Letnjaki nain ivota uskoro e preovladati svud na
Tiamatu, zato to e zimci morati ponovo da se privikavaju na stara pravila opstanka i
harmonije sa morem; Letnje Kraljice e im pokazivati humano lice Damine mudrosti.
"Pa, zato bi Letnja Kraljica - ili Thalasa - htele da sibile dou u grad?" upita
Klavali. "Zato ne u narod, da pomognu da ljudi nau puteve do svojih novih ivota?"
"Rekla je da eli da saopti svim sibilama kakva je njihova ira, prava uloga;
navodno joj je to otkrila Thalasa." Dobraventura slegnu ramenima i obrisa znoj sa lica.
"Mada ima nekih koji pitaju kakav bi to bolji posao mogla sibila nai, od onog koji ti
radi sad."
"Pa, da", proguna Klavali neodluno. "udan je taj njen zahtev."
"Koji?" ree Danakli Lu prilazei i uzvijajui obrve.
"Letnja Kraljica je zatraila da sve sibile dou u Karbankl, da bi im se mogla
obratiti", ree Klavali. Zatim vide kako njegovo lice poprima pepeljastu boju. Oiljci na

njegovom vratu i obrazima - surovi zaostatak iz onog dana kad su ga izgnali iz Karbankla
- odjednom su se istakli crvenei se poput iga. On je dohvati za miicu ruke, ne samo
ovla; nastojao je da se uvrsti na nogama.
"A-ha." Samo toliko je rekao, a onda udahnuo duboko, punei plua istim
morskim vazduhom.
"Nije neophodno da mi idemo", ree Klavali blago, diui pogled ka njemu. "Bie
ih tamo dovoljno i bez nas."
"Mudra odluka. Ali zato izgleda kao da ti te vesti nisu donele nikakvu radost,
Klavali Bluston?" Pridruila im se jedna ena zdepasto i masivno graena, izboranog
lica; Klavali prepoznade da je to Kapela Dobraventura, voa itavog klana.
Klavali nije odgovorila; gledala je opet Danakil Lua, koji se iznenada zagledao
preko mora, kao da sam stoji tu.
"Ni tvom zavetovanom", ree Kapela, ispitivaki gurajui rei ispred sebe kao
prste. "U kom, ono, klanu bee on...?" Klavali je ula u tom glasu ton koji je govorio da
Kapela zna odgovor, iako Danakil Lu nema na koulji nita izvezeno, nikakav znak
klanovske pripadnosti.
"Dalekoputov", ree Danakil Lu ravno, uzvraajui Kapeli Dobraventuri
jednakim pogledom. Njegov izraz lica je govorio da je i on prepoznao taj ton u njenom
glasu.
"Dalekoputov? Ali zar to nije zimaki klan?" ree Kapela sa kiselom
insinuacijom. Zvuk njenog iznenaenja odzvanjao je fal, kao napuklo zvono. "Oekivala
bih da se raduje povratku kui."
"Nije mi tamo dom", odreza on. "Sibil sam."
"Naravno", ree Dobraventura, piljei u njegov trolist. "Zimac, a oboava Damu.
Zaista si neobian." Protrljala se po miicama ruku, gledajui ka puini.
Danakil Lu je opet odvratio pogled od nje; na licu mu se jasno videlo
nezadovoljstvo. On nije verovao u Damu Thalasu, nije verovao ni u ta osim u svoj
poziv. Meutim, Dama je verovala u njega. Klavali namrteno pogleda Kapelu
Dobraventuru. Ni njoj se predvodnica Dobraventura nije nikad dopadala. Sada joj se, sa
svakim sledeim otkucajem srca, dopadala sve manje. Zausti da pita Kapelu ima li, ili
nema, da im postavi neko pitanje kao sibilima.
"Ja ne bih ni blizu Karbankla ila, da sam sibila", ree Kapela Dobraventura,
gledajui Klavali. "Bila sam tamo na Festivalu. Moja dunost je bila da nadgledam
krunisanje nove Letnje Kraljice... i davljenje Snene." Osmehnula se malice; Klavali
stee vilice i zadra jezik. "Ono to sam tada videla navelo me je da se zapitam nije li
Dama zauvek napustila Karbankl."
"ta hoe rei?" upita Klavali; radoznalost joj je, i protiv njene volje, iznudila te
rei.
"Ta nova kraljica tvrdi da je sibila."
Klavaline oi se rairie. Ruka joj poe ka trolisnom znaku koji je, okaen, leao
na njenim prsima. "Pa, zar to nije ba dob..."
"Ali", nastavi Kapela Dobraventura nepopustljivo, "bela je kao sneg; izgleda
sasvim isto kao stara kraljica, Arienrod." Iz njenog glasa curila je sumporna kiselina.
"Pogazila je ispravne rituale Promene; govori svetogra o Thalasinoj volji. Opredelila se
da stanuje u palati Snene Kraljice - pa je ak otila tako daleko, da je naredila da mene

izbace napolje, kad sam pokuala da joj pokaem da takva njena svojeglavost moe
svima nama da nanese zlo."
A-ha, pomisli Klavali.
"Meu zimcima se govorka da je ona ilegalni klon stare kraljice, neprirodna
kopija Arienrod, i da su je napravili stranci da bi nas ugnjetavali", nastavi Kapela
Dobraventura. "Nikako ona ne moe biti letnjakinja, bez obzira to tvrdi da pripada klanu
Svetlohodnih..."
"Svetlohodnih?" ree Klavali, trgnuvi se. "Poznavala sam jednu sibilu koja se
prezivala Svetlohodna, pre nekih pet godina. Ime joj bee Luna..."
Sad je Dobraventura izgledala iznenaeno.
"Je li ona nova Kraljica?" upita Klavali sa nevericom. Proita odgovor u oima
Dobraventure.
"Zna je?" upita Kapela. "Kako je izgledala?"
"Mlada, vrlo lepa, a kosa... gotovo bela. Oi neke udne, nestalne boje, kao magla
i ahat..." Opet je, po izrazu na licu te ene, znala da je tano opisala novu Kraljicu planete
Tiamat.
"Ona jeste sibila", ree Danakil Lu naglo. "Nas dvoje smo je obuavali. Takoe je
pripadnica Leta. Da to nije bila, ja bih to znao."
Kapela Dobraventura ga pogleda, suavajui oi; on joj uzvrati zurei jednako
uporno, tako da na kraju ona skloni pogled. "Ona nije kako treba", ree konano,
pogledavi opet Klavali. "Rei u vam ono to sam rekla svakoj sibili koju sam videla - ja
se moram vratiti u grad, ali vi ne. Ne idite u Karbankl." Okrete se i poe se udaljavati;
njen ljutiti zamah rascepljivao je gomilu ispred nje i ostavljao talase kao iza lae.
Klavali pogleda Danakil Lua, nae da on ve gleda nju. "Moda sa novom
Kraljicom 'nije kako treba' samo to to nije od Dobraventurine familije", proguna.
Danakilu se usta trznue kratkotrajnim, ironinim osmehom, koji odmah ieze.
"ta stvarno misli?" upita je.
Ona odmahnu rukom da otera muvu koja joj je - kao sumnja - zujala u uvo; oseti
poetak novog mrtenja. "Pamtim onu curu Lunu Svetlohodnu koju smo poznavali. Bila
je zaista razliita... bilo je neeg u njoj... ali, uvek sam smatrala da se tu radi o neem
dobrom. Mislim da elim da se lino uverim ta je istina, Dani."
Klimnuo je glavom, lica utinutog. "Da ide u Karbankl?"
Polako je klimnula glavom. "Ali, ta ti misli? Kakvo je tvoje oseanje?... ta bi ti
hteo da ja uradim?"
Opet je pogledao preko puine, ka severu, mirkajui zbog bljeskanja svetla na
vodi. Ona vide da guta kao da mu je neto zapelo u gui. On konano ree: "Hou u svoj
dom."
2. ONDINI: Razuma
"Stoj. Ko ide?"
Stade u senkovitom hodniku: ve ga je okruilo oruje, iza koga su stajali ljudi
hladnih oiju.

"Majstor." Znali su ga samo kao Majstora, kad je iao na ovakve zadatke; kad je
neskriveno nosio privesak od srebrnog metala koji mu je obino bio skriven ispod
koulje. Zahvaljujui tom privesku prolazio je uspeno kroz situacije koje bi bile
suicidalne kad ne bi nosio tu tajanstvenu kombinaciju zvezde i kompasa, koja je znaila
tako mnogo razliitih stvari raznim ljudima. U privesku, zvezdu je predstavljao jedan
solius, redak, tajni dragulj koji se raa u srcu umiruih zvezda, dragoceniji od dijamanata,
dragulj koji po uverenju nekih mistika ima mo duhovnog prosvetljavanja. U ovakvom
okruenju, solius je simbolizovao sve to, i vie. "Arhi-svetenik je poslao po mene."
Ljudi koji su ga opkolili nosili su uniforme Crkvene policije, sa krvavocrvenim
znakama elitne garde Arhi-svetenikove. Izgledali su sumnjiavi dok su posmatrali
njegovo lice, njegovu mladost; prouili su i taj znak na njemu. Spustie oruje, ali samo
malo. Nosili su puke za stvaranje plazme na pogoenom mestu, a ne one jeftinije i
humanije, puke za oamuenje i paralisanje, koje je nosila glavnina policijskih snaga. Te
krvavocrvene znake Arhi-svetenikove garde bile su u narodu zvane 'strave'; to ime nije
bilo prazna pretnja. "Ajde sa nama", ree najzad jedan od straara, klimajui glavom. "On
te eka."
Majstor poe za njima, mranim, odjekujuim hodnikom, niz jedan red stepenika
isklesanih iz same stene. Svaki stepenik bio je pohaban do oblika polumeseca,
nemilosrdnim trenjem hiljada nogu u izmama, koje su tu silazile i opet se pele; i nogama
bezbrojnih rtava inkvizitorovih, iji koraci su uvek vodili samo dole. Stigoe na dno;
negde se procepi neiji krik. Majstor je oklevao, pod pogledima gardista koji su
odmeravali kako reaguje na taj zvuk. Nevernik, aputali su njihovi upereni pogledi.
Kriminalac. Tuinski ljam.
On im uzvrati zurenje, putajui ih u svoje oi, putajui da vide ta ih eka
unutra. "Idemo", proaputa. Oni otklonie poglede i pooe dalje, u utrobu
inkvizitorijuma.
Prooe pored mnogih zatvorenih vrata; uo je jo krikova, jecaja, uo je molitve
na nekoliko jezika. Zapeena vrelina ulica ovde je bila prodorni smrad grozniavog
znoja. Osetio je da se i on znoji, i to ne samo zbog ove zaguljive vreline. Jedan od
njegovih pratilaca otkljua jedna vrata, i buka koju je pokuavao da ne slua postade
takva da se vie nije mogla ignorisati. Povedoe ga kroz ta vrata, u jednu dvoranu.
Nije gledao ni levo ni desno, nego ukoeno u lea oveka koji je iao ispred
njega; ali uglovima vidnog polja sagledavao je jedno telo, golo, okrvavljeno, okaeno o
lance, i jednog crkvenog ispitivaa besnog to ga ometaju u poslu; i veliki izbor opreme
za muenje, u rasponu od primitivne do uzviene. Nita u tom poslu nikada ne zastareva.
Smrad je bio stravino jak; vrelina, takoe; zvuk, takoe... Njemu poe neka huka u
glavi, a vid poe da mu preskae u brzom nizu bljeskova, kao kod stroboskopa; on
prigueno opsova, i prebaci sebe prisilno u meditaciju, na taj nain opet uspostavljajui
kontrolu nad sobom. Dovri prolazak kroz muionicu.
Prooe kroz sledea vrata, iza kojih je bio novi hodnik, a na njegovom kraju
nova dvorana: ovog puta, laboratorija. Vazduh je bio najednom iznenaujue prohladan.
Majstor uvide da ovo mora biti mesto na kome vlada ima istraivake instalacije; uo je
glasine o tome. Nije ni udo to je tajna o tanoj lokaciji sauvana tako dobro. On duboko
udahnu, pa ispusti vazduh. U susret mu je dolazio Irduz, Arhi-svetenik Zapadnog

kontinenta, da ga pozdravi. Irduz, prisutan ovde, lino: izgleda da su zabrljali vie nego
to je Majstor mislio.
"Hvala ibahu da si doao tako brzo..."
Sleganjem ramena zbacio je Irduzovu ruku sa sebe. Izgleda da je na ploi
rtvenika sad utroba samog ovog Arhi-svetenika, im se on reio da dodirne jednog
nevernika kao da su prijatelji. "U emu je problem?" ree Majstor promuklo.
Irduz se povue jedan korak u stranu. "U onome", ree, i pokaza prstom. Iza njega
je stajalo pet-est ljudi u laboratorijskoj odei; neki su bili Ondinci, neki ne. "Nai
istraivai su pokuavali da izvedu replikacioni proces. Neto je polo kako ne treba."
Ti istraivai se sklonie u stranu kad Majstor poe ka njima; na taj nain mu
otvorie pristup do onog to je bilo iza njih. On stade, zagleda se netremice. Iza
elektromagnetske barijere takozvanog 'kriznog tita za izolaciju sa svih strana', ili
konteinmenta, vide uskomeanu masu nekog svetlucvog materijala nalik na oblake.
Pogleda displej na zidu pored tita: tog trena jo jedan podsistem pree u kritino stanje,
jo jedan indikator pocrvene u sve iroj epidemiji krize. "ta, do pakla..." proguna on.
Okrete se istraivakom timu. "ta vam je ovo?"
Zgledali su se, bacili i po koji nervozan pogled prema Arhi-sveteniku. "Pokuali
smo da stvorimo replikacioni proces kojim bi se ugljenik restrukturisao u dijamant, koji
bi onda posluio kao graevinski materijal..."
Nasmejao se buno, ironino i kratko. "Za ime Razdiraa Rendera!" Osvrte se da
pogleda Irduza, ija je jedva savladavana brinost postala jedva savladavani bes, zbog
ovih svetogrdnih rei, zbog takvog ruganja. "Mo' biti da ibah i Sveti Kalavre ne
odobravaju vae neprirodne metode."
"Na projekat novog hrama zahteva velike povrine materijala koji e biti i
providan, i ekstremno jak. Dijamantska prevlaka nee biti dovoljna. Svetac-svih-svetih
zna da je sve to mi ovde inimo usmereno ka veem slavljenju Pravog Imena", ree
Irduz otro. Njegova teka odeda utala je poput lia od elika.
Majstor baci pogled ka vratima kroz koja je uao, i onome iza tih vrata. Nasmei
se kiselo. "Zato ne biste jednostavno izvrili evakuaciju, i ispalili atomsku bombu ovde?
Time bi problem bio reen."
"To nije prihvatljivo reenje", ree Irduz, mrtei se.
"Misli, isuvie je oigledno?" Majstor odmahnu glavom, okrete se opet
displejima. Oni su bili pokuali da sklepaju primitivan replikator, koji bi u odnosu na
'pametnu materiju' Starog Carstva bio kao ameba u poreenju sa ljudskim biem. Hteli su
neto to bi radilo sasvim bez uma, ali uvak tako da se rastresiti ugljenik molekularno
sreuje u dijamant. Pokuali su da stvore imitaciju ivota; uspeli su prekomerno.
Umesto da dobiju armiju mehanikih robova u veliini ljudskih elija, koji bi
beskonano ponavljali molekularnu strukturu dijamanta i time ispunjavali svoju svrhu
postojanja, dobili su armiju bezumnih automata ija jedina svrha je bila da umnoavaju
sami sebe. Da bi se otarasili takvih, morali su sad nai neto daleko smrtonosnije i
usavrenije od ma kog dezinfekcionog sredstva. Replikatorske elije bile su projektovane
da u svoju bakterijama analognu strukturu ugrauju dijamant i druge materijale
zahvaljujui kojima su postale snanije, aktivnije i daleko otpornije od ma kog prirodnog
organizma.
Prouavao je, utke, podatke ispisane na mnogobrojnim malim ekranima displeja.
Naao je presudni niz greaka koje su istraivai poinili u programiranju; gledajui tu

sekvencu, oseao je kako u njemu narastaju gaenje i neverica. Baci pogled opet na
sistemske monitore; samo jedan pogled bio je dovoljan da se potvrde njegova najgora
strahovanja. "Ovo progriza otvore u titovima." Okrete se ljudima. "Hrani se energijom
titova samih. Kroz otprilike pola sata nastupie slom celog sistema. estitam, gospodo.
Proizveli ste univerzalni rastvara."
Izrazi na licima istraivaa postadoe jednako kritini kao i oni podaci iza njega
koje je maloas oitao; uvide da su i sami, pre njegovog dolaska, slutili da se radi o tome.
Ali nisu se ni usuivali da nazovu problem pravim imenom, nego su se nadali, bez nade,
da e on doi meu njih kao udotvorac i rei im da problema nema...
"Univerzalni rastvara?" Irduz zakorai unazad, pritisnu jednu aku na plou koja
mu je bila na grudima. "Nemogue." Univerzalni rastvara je bio najgrozniji demon
podivljale staroimperijalne tehnologije. "To bi apsorbovalo svaku stvar sa kojom doe u
dodir. Svaku. Niim ne bi moglo biti zaustavljeno. Niim zadrano u nekim okvirima. To
bi bio kraj sveta." Pogleda potitene istraivae; njegove oi, indigo boje, punile su se
smru. "Tako mi Svetog..."
Majstor ga zaustavi nestrpljivim pokretom. "Recite mi", ree grupi istraivaa,
"zato niste ovo zaustavili?"
"Ne moemo..." pobuni se jedan.
"ta, ne moete?" ree Majstor ljutito. "Znali ste u emu se problem sastoji.
Svako ko poznaje bakteriologiju i analoge bakterija mogao je ubiti ovo unutra.
Raspolaete dovoljnom procesnom snagom; a od hemijskih alata imate, dalo bi se
pretpostaviti, bar one koji su na raspolaganju prosenom narkodileru. Zar ne?"
"Da, ali..."
"Ali ta, bogova mu bogovih?" Dohvatio je tog oveka i trgao ga ka sebi. "ta ste
kog vraga ekali?"
"Pa - pa ne moemo ui unutra." Istraiva pokaza jednim gestom ka uzavreloj
masi koja je navaljivala na unutranjost providnog zida.
"taaa?" apnu Majstor.
"Ne moemo dopreti do toga to je unutra." ovek otre znoj sa lica. "Kad je tit
ukljuen, nemogu je ma kakav pristup unutra. A ako ga iskljuimo, rastvara e prodreti
napolje..."
Majstor se nasmeja sa nevericom. "Ne moe biti da to ozbiljno kae." Pogleda
njihova lica. Zatim indikatore oko tita. "Kako ste, za ime onog boga koji vam se najvie
svia, mogli da izgradite sistem bez kriznog ulaza?" Jadni, glupavi skotovi... ake mu se
stegoe.
"Zar ne moe nita da uini?" upita neko, glasom koji je zvuao patetino
visoko. "Mora biti da postoji neki nain. Ti si prvi meu ekspertima..."
"Stvarno ne znam. Ovo ste uradili toliko dobro", ree on tiho, zavrui no,
maltene uivajui u izrazima njihovih lica.
"ta ako ne moe?" ree Irduz zgusnuto. "ta e se desiti sa naim svetom?"
Majstor pogleda podatke na ekranima. "Moglo bi i gore da bude." Slegnu
ramenima.
Pogledae ga. "Kako to misli?" upita Irduz.
"Izraz 'univerzalni rastvara' je zapravo pogrean naziv. Postoji nekoliko
biotehnolokih jedinjenja koja bi se mogla nazvati univerzalnim rastvaraima. Ali,

njihova interesovanja se razlikuju, u zavisnosti od sastava. Ako ovo to ovde imate

provali iz konteinmenta, poneto e ipak i preiveti..."
"ta?" ree Irduz. "Koja vrsta stvari?"
Majstor se zagleda u svoja stopala; protrlja se po licu, uklanjajui i najmanji trag
ironinog osmeha. Onda die pogled. "Titanijumski tornjevi na nekim vaim
spomenicima."
"ta jo?"
On opet slegnu ramenima. "Mogu se setiti jo nekih stvari koje bi zadrale svoj
integritet...ali nijedne koja bi vas interesovala; izuzev dijamanata. Brodovi na
kosmodromu, oni sa titanijumskim koritima, mogli bi ak i da uzlete, ako su svi otvori na
njima hermetiki zatvoreni... Ali iva bia na bazi karbona prva e nastradati;
replikantima je potreban ugljenik da bi pravili dijamant, naravno. Svi emo se pretvoriti u
dijamant - u filigrane dijamantskog mraza, na baricama vode. Ljudsko telo se uglavnom
sastoji od vode, a njima voda ne treba." Pogleda kobni svetlucavi oblak. "Stvar e se iriti
kao zarazna bolest... Rastvara ne moe da uniti ba sve predmete tako brzo kao to e
unititi ljudska tkiva; neki predmeti e biti izgrieni tek posle nekoliko nedelja. itava
planeta bie transformisana verovatno tek za nekoliko meseci..."
"Prekini to!" ree Irduz, a Majstor tek sledeeg trenutka shvati da je Irduz mislio
na proces, ne na govor. "Prekini to, i dobie ta god ti srce eli..."
Majstorova usta se iskrivie. "Nije to tako jednostavno", ree on. "Ti, svetenie,
moda moe svoje bogove da podmiti, ali moje ne moe." Mahnu ka zatitnim poljima
koja su se raspadala, pusti da mu ruka padne. "Ja u to verovatno moi da zaustavim..."
proguna najzad, zgaeno, gledajui njihova uplaena lica. "Ja lino, radije bih prvo
video sve vas u paklu, a mene na prvom brodu koji e beati odavde. Ali, nai zajedniki
prijatelji ele da tvoje dupe sedi jo neko vreme na arhiseditu, Irduz." Dotae privesak
koji je visio preko njegove koulje. "Dakle, sledei put kad bude izgovarao svoje
molitve, znae kome treba da se zahvaljuje. Ali, ako ti spasem ovu planetu, zahtevam
da poalje ovu nesposobnu kopilad na turneju kroz tvoju drugu radionicu." Trzajem
glave pokaza vrata za pakao.
"Nismo mi krivi!" ree istraiva pored njega. "Fakl je bio u transferu! Bili smo u
vezi sa sibilskom mreom neprestano, i postupali smo tano po instrukcijama! U naem
programu nije bilo nijedne greke, kunem se!"
Majstor se naglo okrete. "Podatke za ovo ste dobili putem sibilskog transfera?"
upita on. "Ne verujem. Nije to mogue."
Jedan ovek istupi napred, pokazujui sibilski trolisni metalni znak na sebi. "Bio
sam u transferu tokom celog procesa", ree. "Mi sa svoje strane nismo nainili nijednu
greku. Sve smo ispunjavali egzaktno. Pogreila je sibilska mrea. Ona je govorila
pogreno. Ona je govorila pogreno..." Njegov glas se izgubi. Majstor vide strah u
njegovim oima - ne strah od osvete Crkve, niti ak od planetarne katastrofe, nego, u tom
trenu, samo strah oveka ije je verovanje u neto pouzdanije od ma kog boga potreseno
do temelja.
"To ne moe biti", ree Irduz.
"Ne", promrmlja Majstor. "To bi moglo biti istinito." tavie, to bi mogao biti i
razlog mog boravka ovde... Odmahnu glavom: okamenjujue vizije komara u realvremenu iznenada su mu ispunile um, ispunile su ga nerazumljivom stravom. Udahnu
drhtavo. Zato?

"Hoe li rei da se neto kvari u celoj sibilskoj mrei?" upita Irduz energino.
"Kako bi se moglo neto tako dogoditi?"
"Ajd' uti", ree Majstor potmulo, "i pusti me da radim, osim ako stvarno hoe
da lino isproba kako je kad ti meso ispuca i komadii ponu da se uvijaju, kad voda
pone da curi iz tela koje se kristalizuje..."
"Usuuje se sa mnom tako da razgovara..."
Majstor se zagleda netremice u njega. Irduzove tanke usne se stisnue vrsto.
Majstor se opet okrenu od njega.
Poe davati zapovesti kontrolnom sistemu; iao je unazad, tragom pogrenih
sibilskih podataka, obavljajui analize napola pomou maina a napola u glavi. istota
analitikog razmiljanja poe ga smirivati, donositi mu ispunjenje, pomagati mu da
zaboravi svoje ljudske strahove. Ti mainski organizmi-replikatori bili su, u sutini,
analog bakterija, ali sa ojaanom strukturom. Mogli su biti zaustavljeni, primenom
odgovarajuih analoga toksina. im shvati strukturu replikatora dovoljno dobro, znae i
kojim alatima da ih uniti. Meutim, bila mu je potrebna i toplota - velike koliine
toplote, da bi raskinuo veze ugljenik-ugljenik u dijamantskoj matrici koja je replikatore
uinila gotovo neunitivim. Tek posle toga morae, na neki nain, da zada udarac...
Pree laboratoriju, ode do drugog radnog prostora sa mnotvom procesora, tiho
psujui zbog nemogue loeg rasporeda u laboratoriji samoj. Izvri prenos
malopreanjih rezultata, zatim unese i druge podatke; njegove progunane komande bile
su glasne u savrenoj tiini hermetiki zatvorene sobe. "Treba mi pristup do vaeg
inventara komponenti za toksine." Pokretom ruke pokaza displeje.
Jedan od istraivaa prie tom zidu. Rukama brzo pree preko niza komandi-nadodir, pa se opet odmae. "Dobio si odobrenje."
Majstor nastavi sa radom. Tragao je za najbrim nainom da od jednstavnog
asortimana analog-toksina raspoloivih u ovoj laboratoriji stvori svoje srebrno tane.
Reenje problema bilo je bolno oigledno; ali stvar se mora izvesti brzo, fino, i uspeno
iz prvog pokuaja... Sad vie nije bio svestan niega osim egzaltacije svog rada - ponet
jednom ekstazom koja je vie nalikovala na molitvu nego ijedna 'molitva' koja se u toj
sobi ikada zaula.
Kad je konstruisao prototip svog toksina, aktivirao je sekvencu kojom e se toksin
proizvoditi u velikoj koliini, u obliku aerosola, i zagrevati na tri do etiri hiljade stepeni
Celzijusa. Procenio je da e ve polovina te toplote, u kombinaciji sa hemijskim dejstvom
toksina, biti dovoljna da pretvori uzavrelju, klizavu masu replikantskih bia u bezopasnu,
ali i beskorisnu, ljaku. Dodue, ujedno e i itav proizvodni sistem, koji su ovi ljudi
postavili, biti upropaen, to nije bilo neminovno; ali Majstor je smatrao da je bolje biti
siguran nego posle zaaliti - kad si suoen sa unitenjem celog jednog sveta. Osim toga,
tako mu se htelo.
"U redu...", ree, okreui lea svojim uutanim svedocima. "Iskljuite krizne
titove."
"ta..." jeknu neko.
"Iskljui!" uzviknu on. "Moram ovu smesu da unesem unutre, da bih zaustavio
ono to se deava, a jedini nain da se neto unese je da krizni titovi budu iskljueni."
"Ali ako se rastvara probije napolje..."
"Iskljuivanje kriznih titova e ga usporiti, zato to se on njihovom energijom i
hrani", ree Majstor, govorei sa takvom vrstom strpljenja kao da se obraa nekome iji

mozak je oteen. "To bi trebalo da prui mom toksinu dovoljno vremena za delovanje.
To vam je jedina ansa... Imate, uostalom, jo samo oko pet minuta do trenutka kad e
masa replikanata u svakom sluaju provaliti kroz ove titove, vi, glupi kukini sinovi.
Onda e biti nezaustavljiva. Iskljuuj to prokleto polje!" Stao je opet na svoje mesto, ali
ne skidajui pogled sa istraivaa, koji su gledali ka Irduzu; a Irduz klimnu glavom,
lagano, i tad neko dade sudbonosnu komandu.
Posmatrao je podatke na ekranima, jedva diui; odmeravao je pravi trenutak za
svoju komandu, da bi bila sinhronizovana, da bi pregrejani gas prodro u konteinment
upravo u onom deliu sekunde kad krizni deo titova bude iskljuen.
Onda se iza providnog prozora/zida konteinmenta dogodi neto, to su njegove
oi registrovale samo kao zaslepljujui bol; on zamuri. Istovremeno, gotovo neunitivi
materijal tog zida, itave laboratorije, pa i zgrade, naini zvuke koje niko od prisutnih
nije oekivao da e ikad uti. Majstor oseti da do njega stie nemogua toplota, kao
poljubac sunca; koa ga poe peckati. Stajao je nepomino dok taj oseaj nije prestao;
dok se reakcija nije ugasila. Otvori oi. Sad je zid ispred njega, donedavno providan, bio
iznutra prekriven blistavim slojem neeg nalik na srebrnosivi metal, tako da se nije mogla
videti unutranjost konteinmenta.
Spusti pogled ka displejima, gde, na svoje olakanje, vide novi i sasvim drukiji
raspored upozorenja na katastrofu. Tu su bili odgovori koje se nadao da e videti. Iz crne
kutije u srcu laboratorije pristizali su podaci o onome to sad nije mogao sam videti:
podaci da je njegov cilj ostvaren. Masa vetakih replikantskih mikroorganizama
usmrena je. On otkloni pogled sa instrumenata, iscrpljen, i okrete se istraivaima.
Vide u njihovim oima da svi sad znaju da su bezbedni; svi, ak i Irduz. Bezbedni
smo, govorila su njihova oputena lica; kao da je iko ikad bezbedan.
"Nisi se uplaio", promrmlja jedan od njih, gledajui ga kao da je ta pomisao
neshvatljiva. "Kako si mogao da se ne uplai?"
Majstor pogleda Irduza. "Ne bojim se onog to razumem", ree kiselo. "Samo
onog to ne razumem."
Irduzov pogled, bez razumevanja, susrete se sa njegovim. "Znai, gotovo je?"
upita Irduz. "Sve je u redu? Rastvara je potpuno uniten?"
Majstor klimnu glavom.
"Apsolutno si siguran?"
"Apsolutno." Majstor dopusti da mu se usta malo trznu. "Mada, da sam na tvom
mestu", dodade blago, "sauvao bih dva-tri kanistera ove moje orbe - da se nau pri ruci,
za svaki sluaj."
"Pa, dobro, jesi li od poetka znao da e ti ovo uspeti?" upita ga jedan od
istraivaa, sa meavinom oklevanja i oaranosti.
"Verovatnoa uspeha bila je devedeset osam posto, uz uslov da niko od uesnika
ne zajebe radnju", ree Majstor, sa osmehom koji nije tedeo nikog od njih. "Lepo se
provedite... i, zaboga, kad budete obnavljali ovo mesto, unajmite Karemovce da posao
obave kako treba." Pree preko laboratorije, stade pokraj Arhi-svetenika. "Idem ja sad
polako", ree. "Uao sam na zadnji ulaz; nemam nameru tim putem da se vratim. Posle
tebe..." Mahnu rukom, da Irduz poe prvi. Znao je da moraju postojati i drugi ulazi u ovaj
skriveni kompleks; i bio je reen da prinudi Irduza da to potvrdi.

Irduz je reagovao tako to se namrtio, pa klimnuo glavom; nije smeo da se

usprotivi. Povede Majstora napolje.
Iz crkvene zgrade za sasluanja Majstor je iziao na glavni ulaz, ispraen upljim
blagoslovom Arhi-svetenika i mnogim pogledima iste neverice. Polazei niz iroko
stepenite, uvue privesak sa soliusom opet u skrovite u svojoj odei. Uskoro je hodao
pijanim trgom, diui punim pluima po prvi put posle nekoliko sati. Oko njega su se
pomerali obrasci gomila kupaca i prolaznika. Suv, ist, zainima namirisan vazduh
oslobaao mu je plua malopreanjih taloga. Ali ak ni suneva proiavajua vrelina
nije mogla da spali njegove izlomljene vizije katastrofe daleko ire i traginije od one
koju je upravo spreio. Sibilska mrea je pogreila. Neto nije u redu sa sibilskom
mreom. Ovo zastraujue saznanje uznemiravalo je njegov zbunjeni um kao da se tu radi
o nekoj njegovoj krivici, o neemu za ta je on odgovoran...
"Budunost da ti proreknem? Budunost, za samo jedan sisk?" Neija ruka
uhvatila ga je za podlakticu dok je prolazio pored jedne od mnogih tezgi i atri.
Zastao je. Tamna aka ovla je dotakla njegovu. On spusti pogled, zagleda se u
duboke plavoljubiaste oi te ene, koje su gledale gore, u njega. "A? ta?" ree on.
"Tvoju budunost da ti kaem, strane, za samo jedan sisk. Oseam da si ovek
koji ima sree..."
Pogledao je za njenim pogledom, onamo odakle je doao. Da, ovek koji iz
inkvizitorijuma izie u jednom komadu, na nogama... ovek koji ima sree. Ve je bio
spreman da je odbije, sa cinizmom koji bi verovatno bio jednak njenom, kad primeti
krunu tan plou na njenom krilu. Veina predskazivaa sree upotrebljavala je tapie za
bacanje, ili vam je prosto gledala u dlan. Zamrene geometrije mukotrpno ucrtane u
poliranu povrinu tan ploe simbolizovale su mnogo-to-ta, kao i njegov skriveni
medaljon; naznaavale su i poteze koje treba vui u jednoj igri koja je verovatno starija
od vremena; tajne poteze Velike igre, u kojoj je i on, Majstor, jedan od skrivenih igraa.
Nikad ranije nije video da neko upotrebljava tan plou za predskazivanje budunosti.
"Svakako", prozbori on sa osmehom koji je grizao kao kiselina. "Predskai mi
budunost."
Uvue se u senku i sede na jastuke, naspram nje. Njegova radoznalost bila je
probuena. Nagnuo se napred, i protiv svoje volje zainteresovan, kad je poela da baca
glatke figure za igru tan na tablu. Figure su se razasule; sudarale su se, odskakivale od
obrua kojim je tabla bila ograena, nasumino kao sudbina; zaustavile su se u
konfiguraciji koja je izgledala jednako nasumina.
Zagledala se u raspored palih tapia, i umno, naglo uvukla vazduh. Njene ake
crne kao no pokrie tablu rairenim prstima, kao da pokuava da zatiti oi od tih
tapia. Die pogled ka njemu, ali sad pogled nerazumevanja i straha. "Smrt..."
promrmlja ona, zagledajui se u njegove oi tako duboko kao da je tamo videla vreme
samo.
Malo je nedostajalo da se nasmeje. Svako e umreti...
"Smrt od vode."
Skamenio se, osetio da mu krv pada iz lica. Grevito se podie na noge, ostade
stojei jo trenutak, vrtoglav od neverice. Zakopa akom po depu, baci jedan novi na
njenu tablu, i ne gledajui koji i koliki, ne marei. Okrete se bez ijedne dalje rei, i
zamae u gomilu.

3. TIAMAT: Karbankl
Bogovi, ta u ja ovde? Geja Derua Pala-Tion je pognula glavu, pritisnula
vrhovima prstiju oi. Oseaj da je zatvorena u san nekog drugog opet joj se priunja, a
prizor pred njom postade nadrealan. Ona die glavu i otvori oi: dezorijentacija je bila
okonana. Da, ona je zaista ovde; ona stoji u Dvorani vetra; ona eka Letnju Kraljicu, i
motri na gomilu koja zajedno s njom eka.
Ali i sad kao da uje pesmu jedne boginje u vazduhu, visoko iznad sebe, i sad
osea ivi dah Majke Thalase kako joj smrzava telo. Drevna Dvorana prodorno je
mirisala na more; hujea pesma vetra donosila je Njen glas Derui, i malom skupu
vernih koji su, sa potovanjem i divljenjem, ekali na rubu Jame da ih Kraljica primi u
audijenciju.
ekalo je i samo More, na dnu Jame, tri stotine metara ispod njih. Preko
vrtoglavog 'bunara' vodio je samo jedan, krhki luk mosta, jedini nain da se pree na
drugu stranu i ue u Palatu. Iznad i ispod mosta, tanke ploe u obliku zavesa i oblaka
pomerale su se i nadimale, stvarajui varljiva komeanja vazduha koja su za tren oka
mogla baciti u provaliju svakog ko se na mostiu zatekao. Govorilo se: Dama daje, Dama
i uzima.
"Dama."
"Dama..."
Prigueni glasovi poeli su amoriti to ime, zato to se na drugom kraju raspona
mosta najednom pojavila Letnja Kraljica. Derua duboko udahnu i spusti ruku,
usmeravajui svu svoju panju na Kraljicu, inkarnaciju Boginje, koja je paljivo
zakoraila na most. Derua je posmatrala taj lagani, kraljianski dolazak, blistavi oblak
mlenobele kose koji je lebdeo oko tog lica, labavu, letnjezelenu haljinu koja se nadimala
kao trava, kao more. Na glavi je imala krunu od cvea i ptijih krila prozraenu
blistanjem dragulja; na prsima, trolisni medaljon sibilstva. Dama.
Do vragova! Derua strese glavom: da je razbistri, i da neto porekne. Pogleda
jo jednom Kraljicu, ali sad je vide jasno: pa, to nije nikakvo otelotvorenje boanstva, to
je jedna devojica od osamnaest leta koja se zove Luna. Lice izdueno od napora i
umora, kretnje spore i trapave zbog trudnoe koja se blii kraju i koja se vie ni
najkomotnijim haljinama ne moe sakriti. Nikakve tu misterije nema, i nikakvog, ba ni
najmanjeg, boanskog prisustva u ovoj dvorani.
Osim toga, Deruu su oi stalno podseale da ova Kraljica ima lice jedne druge
ene; a pamenje joj je govorilo da Luna Svetlohodna nosi ambicije te druge ene u umu
i srcu. Bilo je nemogue ne zuriti u Lunu, ne zapitati se kakvim je to udnim koracima
ples sudbine zarobio njih obe...
Sluala je redosled visokih, prodornih tonova koji su se zauli u Dvorani: Kraljica
je doticala tonsku kutiju koju je drala u ruci, stvarajui zvuke koji su upravljali
zastorima iznad i ispod mosta, tako da se u vetru otvarao miran prostor kroz koji su ona i
troje ljudi iza nje mogli bezbedno prolaziti. Ta tonska kutija bila je tvorevina Stare
Imperije, ba kao i itava Jama, i Dvorana vetra, i cela palata iznad njih, i drevni
serpentinski grad na ijem vrhu je Palata. Tehnologija je bila jedini pravi bog aktivan

ovde, i to je Kraljici bilo jasno ba kao i Derui. Kraljica je, tavie, danas dolazila da
pokua da pomiri ovaj bitni skup svojih ljudi sa tom istinom, ako to ikako moe.
Derua oseti iznenadni stezaj saaljenja prema toj lomnoj figuri koja je prelazila
most i bliila im se. Luna Svetlohodna... devojka koja se, na putu do prestola, usprotivila
vladavini stranaca, vladavini koju je Derua tada zastupala. Ali Derua je verovala, i
tada i sad, da je ono za ta se Luna bori pravedno, i zato, umesto da Lunu deportuje,
dopustila joj je da postane nova Kraljica.
Ali kad je nastupila Promena, i kad su tuini, van-Tiamatovci, otili u svemir,
otili su zauvek... bar sa stanovita Derue Pala-Tion. Nee se vratiti u njenom ivotnom
veku; prema tome, Derua je, ostajui na Tiamatu, uinila samu sebe izgnanicom, to
sad, i ako bi se predomislila, nikako ne bi mogla promeniti. A da li se predomislila?...
Deruino lice se stee. Protrlja se po rukama; grebala ju je tkanina pravljena grubo, u
kunoj radinosti. Bogovi, toliko je umorna, u poslednje vreme... Zapita se nije li to neka
bolest, ili jednostavno potitenost. Oblai se kao Tiamatovka, iako se jo mnogo odee sa
drugih planeta moe nai u gradu; pokuava da postigne nemogue, da se uklopi, ovakva,
sa crnom kovrdavom kosom, kosim oima, tenom boje cimeta - oznakama koje
neumoljivo pokazuju da je tuinka. Nikad se na ovoj planeti nije oseala kao kod kue,
iako je godinama ovde slubovala. Mrzela je ovaj prastari, plesnivi, misteriozni grad, ba
kao to je mrzela njegovu negdanju Kraljicu. Ali na kraju... na kraju joj je grad
nametnuo svoju volju. Na kraju je to, ipak, bilo manje od dva zla.
Neko je dotae po ramenu. Tre se, uhvaena u trenucima nepanje; i die jednu
ruku, odbrambenim pokretom koji je policijska obuka ugradila u njene reflekse. Zaustavi
se, meutim, videui da je ispala smena, jer dodirnuo ju je njen mu. "Miroe", apnu
ona, oseajui kako se napetost u njoj rastvara.
Nainio je neki zvuk vrlo blizak smehu. "A koga si oekivala?"
Gledala ga je nekoliko trenutaka. Njegovo tuinsko lice ovde je izgledalo jednako
neuklopljeno kao i njeno. A ipak, Ngenet Miroe je Tiamatovac, roen je ovde i ceo ivot
je proveo ovde. Nije nemogue da naui da voli jedan novi svet... Ona samo odmahnu
glavom, poloi aku na njegovu, i pogleda prema Kraljici. "Kako je njoj?" upita,
pogledom jo jednom obuhvatajui ispupenost Kraljiinog trbuha. Miroe je raspolagao
van-tiamatovskim medicinskim znanjem, i zato se Luna opredelila za njega da bude njen
lekar, a ne za ma koga od lokalnih doktora i iscelitelja; ba kao to je Derui poverila
poslove svoje bezbednosti.
"Mislim da sam danas uo dva zasebna pulsa. Mislim da nosi blizance."
"Uuu, bogovi", promrmlja Derua. Pomae se sa noge na nogu, pitajui se zato
joj u poslednje vreme ake i stopala tako lako trnu.
Klimnuo je glavom, uzdahnuo teko. "Ne bi trebalo da radi ovo to je zapela.
Rekao sam joj da treba da... odustane. Da pusti letnjake da je tretiraju kao boginju. Oni
od nje nita drugo ne trae, i ne oekuju."
Derua okrete glavu i pogleda ga, oseajui u sebi nailazak neoekivane
razdraenosti. "Nea da bude marioneta, Miroe. Hoe da bude Kraljica. Samo zbog toga
to je enama zapala sudbina da one budu te koje ostaju trudne..." Nenadana misao ispuni
joj glavu kao udnovati parfem: Da nisam ja trudna...?
Ngenet Miroe joj uzvrati pogled, mrtei se. "Do vragova, zna da nisam to hteo
da kaem."
Ona obori pogled. Jesam li...?" Oseajui da udesnost pada kroz nju kao kia.

"Stvar je samo u tome to je previe zapela. Htela bi da se sve preokrene odmah.

Trebalo bi da se primiri, do poroaja. To je sve." Mrtenje je i dalje bilo na njegovom
licu; brinost, sada, a ne prekor. "Nositi dvojke znai imati sloeniju trudnou; to ti je
poznato."
Derua prisili svoju panju da se vrati njegovim reima. Ne ree nita o onome
to je upravo osetila, pomislila, zamislila. Pa, nije ak ni sigurna; zaista nema razloga da
sad to pominje. Pogleda opet Lunu, njen zaobljen veliki stomak. "Ako bi ekala sve do
tad, letnjaci bi je u meuvremenu uguili svojim 'oboavanjem'", ree kiselo, pomiljajui
na klan Dobraventura, ije predakinje su bile Kraljice tokom vladavine Leta u
prethodnom ciklusu, i koji je, naviknut na ukus vlasti, uvao u sebi glad za vlau svih
sto pedeset godina, koliko je trajala tiamatska praktino beskonana Zima. Jo i sad su
imali vrsta konzervativna uverenja tiamatskih dalekih provincija, ali i veru da Boginja
ipak vie voli njih nego ovu novu, od jue slavnu osobu, koja iri nekakvu jeres i
neprirodno namee letnjacima poglede zimake, tuinske, tehnofilske. "Ve je preterala
sa pritiskom na Dobraventure, i oni su joj sad neprijatelji. Ali, ako ne nastavi da ih
pritiska, oni e je udaviti. U oba sluaja njoj se loe pie."
"Ima podrku sibilske mree..."
"A ko zna ta joj mrea, zapravo, govori? Niko ne razume ni na koji nain mrea
funkcionie, Miroe, a osim toga ljudi polovinu sibilskih odgovora ne razumeju."
Odmahnu glavom. "Ko zna da li je Luna uopte i uje... ili joj to samo duh Snene
Kraljice apue u uvo."
Miroe je utao nekoliko trenutaka. "uje mreu", ree najzad.
Otklonila je pogled, pritegla o rame kai projektilske puke; oseala je da se
izmeu njih dvoje opet otvara jedno rastojanje - jer, te rei su je podsetile da on, sa
Kraljicom ovog sveta, ima izvesnu istoriju, izvesnu vezu poverenja, koja ne ukljuuje
nju, Deruu.
Opet se fokusirala na Lunu Svetlohodnu, Kraljicu, koja je poela svoj govor.
Pozdravila je neveliku gomilu ostrvljana, koji su skoro svi bili sibile i sibili; oni su to
prihvatili saginjui glave i malice se komeajui. Bilo je jasno da su ispunjeni
strahopotovanjem zbog trolista na njenim grudima i zbog okruenja u koje ih je dovela,
bez obzira to je njen blagi, oklevajui glas jedva nadjaavao uzdahe vetra. Ukres
Svetlohodni, crvenokosi momak za koga se Luna udala, stajao je tik uz nju. Jednom
rukom ju je zatitniki obuhvatio oko plea. Posmatrao je okupljene sibile.
Iza njih stajala je jedna sredovena ena sa tamnom, ali prosedom kosom
upletenom u debelu kiku i prebaenom napred, preko ramena. Na grudima je imala isti
sibilski znak kao i Kraljica. Zurila je besciljno preko gomile, oima koje su bile prozori
sa sputenim zastorima; ali etvrta osoba, jedna debeljuna enica priprostog izgleda,
mrmljala joj je neto u uvo - opisujui joj scenu, verovatno.
"Hvala vam to ste doli", rekla je Luna tiho. Njene blede ake nemirno su
zahvatale nabore njene haljine. Te rei zazvuale su banalno, ali u njenim oima sijala je
zahvalnost, priznanje ljudima koji su stali pred nju, i koji su naporno putovali sa raznih
dalekih mesta samo da bi sad mogli ovako, sa smirenim ali dubokim potovanjem, da je
gledaju.
"Jer..." Zautala je, kao da pokuava da se seti teksta, a Derua oseti njenu
kratkotrajnu paniku. "Jer zamolila sam sve sibile Leta da dou u Grad im sam postala
Kraljica, zato..." obori pogled; u njenim oima iznenada se nalo bolno saznanje da samo

dvoje prisutnih, oboje stranci, razumeju. "Zato to mi se Dama Thalasa javila, i pokazala
mi istinu koju moram podeliti sa svima vama. More je blagoslovilo na narod svojim
izobiljem i svojom mudrou, a mi smo... mi smo oduvek verovali da Ona saoptava
svoju volju kroz one meu nama koji nose znak sibilstva." Njena ruka, malo stidljivo,
dotae trolist. "Ali sada je, najzad, odluila da nam pokae jednu iru istinu." Luna se
ugrize za usnu, zabaci unazad jedan pramen kose.
A-uh, bogova mu, pomisli Derua. Sad e krenuti. Posle toga nema nazad.
"Mi nismo jedine sibile i sibili", ree Kraljica, glasom odjednom jakim od vere.
"Ima ih svuda - na svim svetovima Hegemonije. Bila sam van Tiamata i videla sam ih."
Pomno-paljivo utanje slualaca prolomi se talasom amora; njihovo
zaprepaenje preli se preko nje.
"Videla sam ih!" Digla je ruke; oni opet zautae. "Bila sam na drugoj planeti,
onoj koja se zove Karemof, gde sibile nose istu oznaku, izgovaraju iste rei za transfer,
imaju istu mudrost. Tamo takoe kau..." baci pogled na svog mua, uz maleni, privatni
osmeh, i pritisnu ake na trbuh, "...ono, da je 'smrt ubiti sibilu, smrt voleti sibilu, smrt biti
sibila'. Ali, takoe su mi i pokazali da to ne mora da bude tako." Okrete se opet, ovog
puta da uhvati slepu enu za miicu i povue je napred. "Sudba Rejvenglas je sibila, ba
kao to ste vi i kao to sam ja. Ali, zimkinja je."
"Kako...?" "Nemogue..." Novi talas zapanjenog mrmljanja prelio se preko nje; a
ona je ekala da to zamre, pritiskajui akama svoj nateeni stomak.
"Istina je", ree Sudba polako, kad su se njihovi glasovi stiali. "'Pitajte,
odgovoriu'." Te ritualne rei izgovorila je glasom prepunim emocija. "Vie od polovine
mog ivota provedoh krijui moju tajnu od stranaca i od mog sopstvenog naroda. Stranci
su sve nas lagali o pravoj prirodi onoga to inimo."
"Deo smo neeg daleko ireg nego to smo ikad sanjali", ree Luna, stupajui
opet napred. Vie nikakvog oklevanja u njoj nije bilo. "Deo smo jedne mree koju su
stvorili nai preci, ak i pre naeg dolaska na ovaj svet."
Sibili i sibile u gomili pritezali su svoju odeu, kune izrade, i svoje kouhe od
klijevske koe, vre oko sebe; svako lice meu njima pokazivalo je drugaiju emociju.
"Ali, Damo..." poe jedan sibil. "Ali, kako moe Dama..." Oborio je pogled, ostajui bez
rei.
"Majka-koja-je-more jo i sad je sa vama, u vama, svuda oko vas", ree Kraljica,
silom gurajui u te rei ubeenost koju, to je Derui bilo jasno, vie nije oseala.
Boravak na drugom svetu nauio ju je i drugim istinama; takoe ju je nauio da nijedna
istina nije jednostavna. "Ona je blagoslovila vae puteve, zato to joj sluite nesebino,
kao i sibile svuda..."
"Prekini to svetogre!"
Sve glave se okrenue kao jedna, ka tom glasu koji je odjeknuo ulaznim
hodnikom Palate i stigao do njih.
Derua se ukruti, videi Kapelu Dobraventuru kako ulazi energinim koracima u
Dvoranu vetrova. "Ka-ko se stvorila tamo?" proguna Derua. Kraljica je naredila da
niko od Dobraventura, a naroito ne njihova poglavarka, ne smeju vie biti priputeni u
dvor, posle njihove poslednje ogorene teoloke polemike. Derua je naredila gardistima
koji su uvali Palatu da ovo mora biti dosledno sprovedeno; ali neki od gardista su bili
letnjaci, i samo su bogovi znali - ili njihova Boginja - na kojoj strani je bila njihova prava
vernost. Neko je pustio Kapelu Dobraventuru unutra.

Derua, ije se lice poelo stvrdnjavati, smae kai puke sa ramena, i naini
jedan korak napred. Miroe je uhvati za miicu ruke, zaustavljajui je. "ekaj." Pogleda
prema gomili, pred koju je Kapela Dobraventura stupila. Derua klimnu glavom, spusti
oruje. Ipak poe jo malo napred, ali sporije, sada samo gledajui.
"Ova ena koja tvrdi da govori kao jedna od vas, lae!" Dobraventurin glas je
drhtao od besa. "Nije prava sibila. Nije ak ni prava letnjakinja! Nosi zimako lice, i gaji
zimaku veru. Pokuala je da mi onemogui da kaem istinu - ali ja u istinu govoriti!"
Okrete se da se suoi sa Kraljicom. "Da li mi i sad osporava pravo da se moja re uje?
Ili e narediti tvojim strancima da me odvuku iz ove dvorane? Jer, morae to da urade..."
Derua stade, pogleda Kraljicu.
Kraljica pogleda ka njoj, pa opet ka Dobraventuri. "Ne", ree Luna blago. "Kai
ono to mora."
Kapela Dobraventura se na to malo izduvala, jer je balon njenog prkosa bio
probuen Kraljiinom lakom kapitulacijom. Duboko je udahnula. "Svi vi ste uli za
mene. Ja sam predvodnica klana koji je dao prethodnu kraljiansku lozu. Dola sam da
vam kaem da vas je ova ena, koja sebe naziva imenom Luna Svetlohodna Letnja,
dovela ovde da poseje sumnju u vaoj svesti - sumnju o vama samima, sumnju o mestu
Dame u vaem ivotu. Ona bi htela da otrgne od vas veru i tradiciju zbog koje letnjaci
jesmo. Htela bi ona, da mi postanemo kao zimci, da budemo bedni slugani tuina koji
preziru nau veru i kasape nae svete mere."
Okrete se, sad oi u oi sa Kraljicom. "Ti ne govori rei Majke Thalase!" ree
furiozno. "Ti nisi ona ena koja je izabrana za Kraljicu. Nema prava da nosi taj znak
pod grlom."
"Nije tano", ree Luna. Podie glavu, da svi jasno vide radijalni trokraki znak
sibilstva utetoviran u kou ispod njenog grla, kao odjek sibilske medalje okaene preko
njene odee, na prsima.
"Svako moe da se natetovira", ree Kapela Dobraventura prezrivo. "Ali ne moe
svako da ima lice Zimske Kraljice. Ne postoji nikakava Luna Svetlohodna Letnja. Ti si
Snena Kraljica, Arienrod - prevarila si smrt i sve one tuine, ne znam kako. Ukrala si
presto nae Kraljice, i sad pogani Majku Sviju Nas ovom tvojom prljavtinom!" Opet se
suoi sa gomilom. Lice joj je bilo crveno od besa za koji je Derua znala da je
neglumljen.
Ali iz gomile se odazva glas jedne ene: "Ja poznajem Lunu Svetlohodnu."
Kapelino iroko, izbrazdano lice se namrti. Ona zaviri u gomilu. Kraljica, isto
tako; a ona koja je to rekla sada se progura napred, kroz zid lica. Derua vide jednu
robusnu tamnokosu ostrvljanku tridesetih godina; vide da se Lunino lice puni iznenadnim
prepoznavanjem u trenutku kad je videla ko je to. "Klavali Bluston Letnja", predstavi se
ena, a Kapelino mrtenje se produbi. "Ja sam je uvela u sibilstvo. Ona ima pravo na taj
trolist, i pravo da kazuje volju Daminu."
"Onda nek to dokae!" ree Kapela Dobraventura, po ijem licu su, od gneva,
izbijali crveni peati. "Ako ima pravo tako da govori, onda nek to dokae."
Luna klimnu glavom. Sada je izgledala samopouzdanije. "Pitaj, odgovoriu", ree
jo jednom.
"A, ne", ree Kapela Dobraventura. "I sibilski transfer se moe odglumiti, ba kao
to tetova moe biti laan. Nek nam pokae pravi dokaz. Neka nam More da dokaz
Njene volje!"

Kraljica je stajala na svom mestu, oslukivala sumnjiavo mrmljanje gomile, i

mrtila se pokuavajui da smisli kako da umiri njihove sumnje. Derua je stajala
nepokretno, ali napeto, u iekivanju da, na Kraljiin znak, izbaci Dobraventuru napolje.
Meutim, znala je da Luna sad ne moe da uini takav korak a da ne izgubi svu
uverljivost.
Luna pogleda preko ramena, ka Jami koja je zjapila iza nje kao opipljivi simbol
njene opasnosti; pa opet ka Dobraventuri. "Majka Thalasa je sa nama, ovde je", ree ona,
dovoljno glasno da je svi u gomili uju. "Oseate li njeno prisustvo? Vode mora lee na
dnu Jame iza mene. Omiriite taj vazduh, oslunite njen glas koji vas zove." Kapela
Dobraventura uzmae jedan korak, ve poinjui da razvlai usne u bledi smeak
iekivanja. Ali onda joj Kraljica prui neto. Derui dah zastade kad vide ta je to.
"Ovo se zove tonska kutija. Kontrolie vetar u Dvorani vetra; jedino pomou nje mogue
je prei Jamu bezbedno." Dade kontrolnu kutiju Kapeli Dobraventuri, i okrete se mostu.
Derua tiho opsova. "Ne..."
"Luno!"
Derua zau taj uzvik Ukresa Svetlohodnog, koji je pruio ruku za njom u
trenutku kad je poela da se udaljava od njega.
Kraljica baci pogled preko ramena; neto u njenom pogledu ga zaustavi. Ostao je
nepomian, sa stravom na licu. Ona se opet okrete, die ruke, i, sagnute glave, proguna
neto nerazgovetno, to je moglo biti molitva. Derua vide da joj je telo malo zadrhtalo,
kao da je prela u sibilski transfer. Jauci vetra odjeknue glasnije u iznenadnoj, potpunoj
tiini dvorane; Kraljica zakorai na most.
Vetar ju je dohvatio, zanjihala se, u jednom trenutku se skamenila, zatim povratila
ravnoteu i nainila drugi korak. Deruine ake se stegoe; oseti talas munine u
stomaku, seajui se svojih zastraujuih, vrtoglavih prelazaka preko tog raspona. Odupre
se elji da zatvori oi.
Kraljica naini i trei korak prema propasti, borei se da je vetar ne baci. A tada
se neto dogodi. Derua die pogled kad i Kraljica: udahnu duboko, zapanjeno.
Sudaranje i hujanje ploa za usmeravanje vetra poe da se stiava, vetar se poe prosipati
iz njih i zamirati... gore, u visinama, otvor iznad Jame se sklapao, zatvarao. Sunana
iluminacija, plava i zlatna, strujala je u mlazevima kroz ploe, oblikovane poput oblaka i
jedara, sad ve nepomine, i obasjavala Luninu kosu, stvarajui utisak oreola. "Tako ti
skota ivota..." proaputa Derua, oseajui kako se Miroeva aka stee oko njene
miice, strahopotovanjem do bola.
"Za ime Dame Thalase", odgovori njegov glas, dubok, rezonantan; iako je
Derua znala da on u to ne moe biti stvarno uveren.
Lagano mrmljanje irilo se kroz gomilu; jedan po jedan posmatrai padoe na
kolena, sigurni da su u prisustvu udesnog, Boginje, Njene izabranice... tako da na kraju
samo Kapela Dobraventura ostade stojei. Derua vide kako i Kapela, najzad, klima
glavom, priznajui poraz. Kraljica je stajala jo jedan trenutak: glava visoko uzdignuta,
lice - maska koju Derua nije mogla proitati. Vazduh je mirovao, drevna dvorana i svi
u njoj kao da su bili skamenjeni. Onda Luna Svetlohodna najzad poe sa mosta, natrag;
stupi na vrsto tlo.
Osvrte se, ka zaustavljenim ploama, kao da eka neto. Ali one ne poee
ponovo da se kreu; Zidovi kupole iznad Jame ostadoe zatvoreni. Kraljica duboko
uzdahnu, pri emu su joj se plea vidno digla i spustila; i na njenom licu videli su se

tragovi onog strahopotovanja koje je uutkalo gomilu. Opet je pogledala ispred sebe,
videla belo, nevericom ukoeno lice svog mua. Stade opet uz njega; Derua vide
oklevanje blisko strahu, u njegovim oima, kad ga je opet uhvatila za ruku. Okrenuvi se
opet gomili, Kraljica ree: "Volja je Gospe Thalase da ja budem ovde, i da vi budete ovde
sa mnom." Pokretom ruke pokaza most iza sebe, sada bez vetra, otvoren svakome ko ga
eli prei. "Ovo je Njen znak vama, da je dola istinska promena; nama vie nisu
zabranjeni zimaki naini postupanja."
Zastala je, posmatrajui njihova lica; i njeno lice bilo je izmenjeno oseanjima
koja su igrala preko njega. "Mi jesmo oni koji jesmo", ree ona, "i nai stari obiaji
oduvek su nam znaili opstanak. Ali niiji obiaji nisu jedini mogui, niti najbolji.
Menjanje nije uvek zlo, ono je sudbina svih stvari. Uskraivanje onih znanja koja su nam
mogla dati bolji ivot - to nije bilo po volji Boginje, nego po volji stranaca. A oni su
otili. Traim od vas da sad saraujete sa mnom, da ispunimo volju Daminu, da
donesemo promene..."
Kapela Dobraventura baci tonsku kutiju na tlo i ode iz Dvorane, opet krupnim i
energinim koracima. Eho tog pada ode za njom u mrak. Svi ostali posmatrai ostadoe,
pogleda uperenih u Kraljicu, ekajui ta e dalje biti; spremni da sluaju, spremni da
ispune volju Daminu kako Kraljica kae.
"Kako je to izvela, Miroe?" promrmlja Derua. "Kako?"
Samo je odmahnuo glavom, sa nevericom na licu. "Ne znam", ree. "Ali se samo
nadam, da ona zna... jer, ono nije izvela sama."
Derua die pogled, poe pretraivati avetinjske senke u visinama, a u pamenju
brzo vrteti slike prolosti. Ali njeno poznavanje istorije ovog mesta obuhvatalo je samo
dve poslednje decenije. Naslage pranjavog vremena, avetima pohoene godine grada
Karbankla, protezale su se desetinama vekova u prolost. Derua protrlja miice,
oseajui kako se zidine grada steu oko nje kao hladni zagrljaj groba, i ne ree nita
vie.
4. TIAMAT: Karbankl
Ukres Svetlohodni zastade na ulazu u odaju koja je nekad bila prestona sala, kad
je Palata pripadala Snenoj Kraljici; i ostade tako, najednom nesposoban da se pomakne,
kao da je pao pod uticaj neke arolije; u tron zurei, obuzet njegovom nebeskom lepotom.
Prestone vijuge od livenog i duvanog stakla izgledale su kao rezbareni led. U njihovim
prevojima svetlost je caklila uhvaena, po njihovim sjajnim povrinama je tekla, tako da
se najzad inilo da presto poseduje neko svoje unutranje zraenje.
Njemu se bilo uinilo da je presto na neki natprirodan nain iv, onog prvog dana
kad je uao u ovu prostoriju i video kako na njemu sedi ona: Arienrod, Kraljica snega,
koja je na sebi, nemogue, nosila lice Lune, njegove ljubavi zauvek. I danas je presto
ostavljao na njega slian utisak, ak i posle svih onih godina koje je proveo kao
Arienrodin ljubavnik... ak i sada, kad je na njemu ugledao Lunu, kako sedi, sa licem
Arienrod na sebi; sedi bez ijednog zvuka ili pokreta, u ogromnom belom prostoru, u sred
noi, kao zalutala mesearka.

Udahnuo je duboko, oslobaajui se stezanja u prsima, razvrgujui omaijanost.

Prisili sebe da krene u salu. Preko velikog prostora belog saga pree neujno kao duh kao svoj sopstveni duh, pomisli. "Luno", ree tiho, da je upozori.
Trgla se celim telom, okrenula na tronu, zagledala se u njega. "ta radi ovde?"
upita je on. Zau u svojim reima otricu besa, nenameravanu, i ree urno: "Trebalo bi
da se odmara, da spava... Mislio sam da ti je Miroe dao neto za uspavljivanje." Posle
sastanka sa sibilama, ovog popodneva - kad je zaustavila vetar - popela se stepenitem na
ovaj nivo Palate, lica pepeljastog od umora. Tad mu je dopustila da joj pomae u hodu,
tokom uspona; oseao je da se sva trese od iscrpljenosti. U poslednje vreme nije imala
nikakve rezerve snage; svu snagu je davala rastuem detetu, ili deci, u sebi.
Tad joj je pomogao da ue u njihovu spavau sobu, a Miroe Ngenet joj je dao
topao napitak od trava, za umirenje, i zabranio da je ma ko uznemirava - ak i sam Ukres.
To je Ukres prihvatio bez raspravljanja. Kasnije, kad je doao da i sam legne, ona je
spavala.
Ali, probudio se u sred noi i naao da je krevet prazan, pored njega, pa je krenuo
u traganje. Nije oekivao da e je zatei ovde, ovako. "Luno..." ree on opet, kao da
oprobava, kao da jedan deo njega ni sad nije siguran da li na prestolu vidi nju ili, ipak,
onu raniju. "Jesi li... kako se osea?"
Na te rei, lice joj se opustilo, kao da je u njegovom licu bilo neega to ju je
uznemiravalo. Klimnula je glavom; umrena, mlenobela kosa padala joj je preko
ramena. Odjednom je to opet bila njegova zavetovana, i jedva neto vie od devojice;
samo, porcelanska poluprozirnost njene koe bila je zgnjeena umorom a ake su
pritiskale trudni trbuh. "Dobro", ree ona nejako. "Probudila sam se. Nisam mogla opet
da zaspim..." Rukom je zabacila kosu unazad sa lica. "Bebe mi ne daju da mirujem."
Osmehnu se; ta pomisao joj unese boju u obraze.
"Dve", apnu on, prilazei blie, penjui se na platformu oko prestola i stajui
pored Lune. "Bogov... Boginje mi", ree, u poslednjem trenutku se setivi da upotrebi
tiamatsku a ne tuinsku zakletvu, "to znai da smo dvostruko blagosloveni." Ngenet mu
je saoptio tu vest, ali tek poto ga je opomenuo da ne sme naruavati Lunin odmor.
"Da." Nainila je, sa tri prsta, trijadni znak Majke-koja-je-more. Ruka joj opet
pade, maltene mlitavo, iako je nastavila da se smeka i da sija udesnim. On pogleda
utetovirani sibilski znak ispod njenog grla; pokri njene ake svojima na oblom nadignuu
njene meke bele spavaice. Nekada, davno, verovao je da njih dvoje ne mogu imati dece
jedno s drugim; to isto verovala je i ona. Po letnjakoj tradiciji, "smrt je voleti sibilu...".
Zbog te izreke, i straha iza nje, raskinuli su svoju vezu, iz istih razloga on je doao u ovaj
grad... u Arienrodine ruke.
Ali izreka nije istinita: dokaz, evo, lei pod njegovom akom. On oseti pokret;
zau Lunin blagi smeh kojim je reagovala na njegov iznenaeni uzvik. Ona ustade sa
prestola, pokretom koji je bio graciozan i pored sve nezgrapnosti. Oduvek je on bio
oaran njenom nesvesnom elegancijom kretanja; elegancijom koja je do te mere bila
sastavni deo Lunin da ona nije ni znala da je ima. Seao se kako je beskrajno trala
plaama Neita, ostrva koje je bilo njihov zaviaj; video ju je, u svome duhu, kako se
pentra po kru u potrazi za ptijim jajima i 'slanim korovom' i nikad, nikad se ne oklizne;
ili kako juri po uzanim, od kamena izgraenim zidovima izmeu 'pregrada' za gajenje
klija u plitkom moru, i nikad ne padne u vodu. Pamtio je kako je plesala, i kako ju je
drao blizu, u naruju, dok muziari izvode pesme stare... Luna nije visoka, a u ono doba

bila je tako vitka da joj je baka uvek govorila da gotovo i nema senku; ali, fiziki je bila
jaka - on nije znao enu jau od nje. Snaga i gracioznost bili su u njoj jedno; retko kad je
posumnjala u reakcije svog tela, a ono ju je retko kad izdalo.
Ngenet mu je rekao da blizanci u trudnoi predstavljaju dvostruki napor za enino
telo, naroito pod ovakvim okolnostima, kad Luna beskrajno i neumoljivo goni sebe u
nove poslove. Ukres je pokuavao da je urazumi, ali ona nije htela da stane i da se
odmori, ak ni na njegov zahtev - kao to, uostalom, nikad nije odustala ni od jednog
poduhvata u koji je verovala, ak ni zbog njega. Mogao se sad samo nadati da je telo nee
izneveriti ni ovog puta, nego da e odoleti i nositi je sve do trenutka u kome e njihova
deca biti roena, i roenjem doneta u taj novi svet koji ona tako opsesivno pokuava da
stvori. Njena snaga volje oduvek je bila u jednakoj meri deo nje, i jednako se, po njenom
uverenju, podrazumevala, kao i njena snaga tela. Povremeno ba i nije bilo lako voleti je:
deavalo se da njena tvrdoglavost doe u sudar sa njegovom naglou. Ali njihova
pomirenja uvek su bila slatka, nekada, davno, u Letu... "Volim te", promrmlja on. Zagrli
je, oseajui da senke izgubljenog vremena spadaju sa njih dok su tako blisko zagrljeni.
Ona ga poljubi u usta, sklopljenih oiju; njeni oni kapci... krhka lavanda.
"ta si radila ovde?" Naklonom glave pokazao je ka prestolu, kad su im se usne
razdvojile; upola uplaen da to pita, ali, ipak, pitajui.
Odmahnula je glavom kao da ni sama ne zna. "Htela sam da znam... kako se ona
oseala kad je bila Kraljica." Arienrod. "Danas... danas sam zaista bila Dama,
Ukresence." Nehotice je upotrebila njegov nadimak iz detinjstva. Ali u njenom glasu vie
nije bilo nimalo detinjstva, i on najednom oseti hladnost u sebi.
Dama nije Kraljica. Nije to rekao glasno, bojei se njenog odgovora. Kraljica
letnjeg naroda bila je uvek, po tradiciji, svome narodu samo simbolina vladarka,
predstavnica Thalase, Majke-koja-je-more. Ali od same prve ceremonije Luna je
predvodila kao Dama, odstupila je od rituala i tradicije. Tvrdila je da tako hoe Boginja,
da sa ovom Promenom neto mora poeti stvarno da se menja. Znao je da ona vie ne
veruje u tu Boginju; ne od kad je saznala istinu - da su sibile ivi terminali jednog
raunara, a ne Thalasine izabrane govornice mudrosti; da sibile postoje na svim
svetovima u sastavu drave Hegemonije, a verovatno i na svim drugim planetama
negdanjeg Carstva; i da siblile i sibili saoptavaju mudrost jedne vetake inteligencije, a
ne 'Majke Thalase'. Ali Luna mu je rekla da sibilski um ponekad govori njoj, a ne
jednostavno kroz nju; da joj je sibilski um naredio da povede Tiamat ka tehnolokom
prosvetljenju koje je Hegemonija tako dugo spreavala. Tada mu se inilo da je to
pomisao neverovatna u istoj onoj meri koliko mu se poslednjih nedelja ideja o 'boginji'
inila neverovatnom... sve do dananjeg dogaaja, kad je video ta je uinila u Dvorani
vetra. "Kako si ono izvela?" upita on najzad. "Ono, danas. Kako si zaustavila onu
vetruinu?"
Digla je pogled ka njemu; oi su mu bile ojaene i prazne. "Morala sam", ree
glasom tankim poput konia. "Morala sam, pa sam uinila..." Koni se prekinuo.
"Pa, dobro, ali zar ne zna kako?" proaputa on.
Odreno je odmahnula glavom, pogledala dole; ali njeni prsti uzdigli su se do
sibilskog znaka na prsima, pod grlom. "Neto u meni je znalo. Navelo me je da to
uradim, da bi mi oni poverovali..."

Njegove ake ispustile su je, refleksno. Digla je pogled ka njemu, njene blede
trepavice letele su gore-dole; oi, boje ahata, pune naglog bola. Zagrlio ju je ponovo; ali
nije bilo isto. "Vrati se u krevet", promrmlja on u njeno uvo. "Trebalo bi da se odmara."
"Ne mogu. Ne mogu da se odmaram."
"Idemo, drau te. Pomoi u ti..." Poveo ju je dole, sa platforme; oslanjala se
vrsto o njegovu ruku, ali njen pogled je nastavio da luta dvoranom, osvetljenom sada
jasno kao u sred dana. Pogledao je za njenim pogledom, preko ilima nalik na snenu
ravan; setio se kako su se tu nekada vrzmali Arienrodini dvorjani, kud koji, kao prosuti
ivi dragulji, u onoj njihovoj blistavoj odei u bojama duge. U ovoj sali sa tavanice su
visili tanani, laki velovi, ukraeni nebrojenim siunim zvoncima koja su se oglaavala
svojim slatkim glasiima, povremeno, kad bi nasumina strujanja vazduha uznemirila
velove.
Izaavi iz prestone dvorane, nali su se u zatamnjenim gornjim sobama gde sad
nije bilo ni posluge. Laknulo mu je kad je video da e s njom biti sam; nameravao je da
ljubomorno uva ove ukradene trenutke. Kad su se, na Promeni, njih dvoje opet sjedinili,
poverovao je da e se za njih sve promeniti. I promenilo se... ali ne na onaj nain kako je
on to hteo. Niti se opet uspostavilo ono to je nekad bilo. Luna vie nije bila samo
njegova, njegova nevina letnjaka ljubav. A on vie nikad nee biti onaj naivni ostrvski
momi kome je ona obeala svoj ivot; za to se pobrinula Arienrod.
Pokuao je da je povede ka njihovoj sobi, ali ona odmahnu glavom. "Ne ide mi se
natrag u postelju. Hajde da etamo. Pokai mi palatu - sve njene delove."
"ta, zar sad?" ree on. "Zato?" Bila mu je obeala, posle Arienrodine smrti, da
njih dvoje nikad vie nee nogom kroiti u palatu. Poverovao joj je, poverovao je da ona
nee, kao ni on, eleti da je ita podsea na sve to se ovde dogaalo.
Meutim, ovo mesto ju je ipak privuklo sebi, kao to magnet privlai gvoe; kao
da je i to bio deo one unutranje prinude koja je ovladala njome na Promeni. inilo se da
joj boravak ovde ne prija, kao ni njemu; znao je da Lunu zastrauje ogromnost ovog
mesta, ovdanje osoblje sainjeno od mrtvaki ozbiljnih posluitelja koji su svi zimci,
tuinstvo ovdanjeg luksuza uvezenog sa drugih svetova. Retko kad je zalazila izvan
jednog malog kruga prostorija, kao da se plaila da bi negde, usput, u nekoj dvorani ili
hodniku sa stubovima, mogla da zaokrene na pogrenu stranu i da se zauvek izgubi u
vremenu. Samo Snene Kraljice su stanovale ovde, vladale odavde, kao svetovne
vladarke u saradnikim odnosima sa van-Tiamatovcima koji kontroliu sudbinu Tiamata;
nikad nijedna Letnja Kraljica tu nije bila, nikad do sad. Ipak Luna je odbijala da ode
odavde, da sebi svije dom meu svojim narodom, meu paljivo-motreim, smirenim
licima i dobro znanim postupcima letnjaka u karbankom Donjem Gradu.
A sad je, kroz nemu pono, lutala dvoranama ove Palate kao nemirni duh,
tragajui za pitanjima bez odgovora, i za odgovorima koje bi bilo bolje ne uti...
prisiljavajui njega da joj pokazuje put. "Zato?" ree on ponovo.
Pipnula je svoj trbuh, obeanje novog ivota u njoj. "Zbog ovog", ree neno,
sputajui pogled.
Klimnuo je glavom, pomiren sa sudbinom iako nije stvarno shvatio. Poveo ju je
kroz sobe i hodnike, tako da ih prou sve, jedan po jedan, sprat po sprat; pokazivao joj je
i ona mesta koja su joj ve bila poznata - i objanjavao na koji nain se uklapaju u palatu
njoj nepoznatu: mesta obina, zajednika, prazna; mesta izuzetna, izvrsna, i perverzna.
Svetlost ih je pratila iz prostorije u prostoriju, svaki put po njegovoj izgovorenoj

komandi; otkrivala kitnjaste krivine spiralno izrezbarenih ragastova vrata, rubove plafona
ukraene gipsanim reljefima u vidu koljki, svodovne zakrivljenosti prostora, spiralne
stepenine 'bunare' u kojima se uvek oseao kao da se penje ili silazi kroz srce neke
koljke.
Uvozna tehnika roba zahvaljujui kojoj je, svojevremeno, ova palata njegovim
novootvorenim ulima izgledala kao zemlja uda, sad je leala na sve strane poput
koruba mrtvih buba: efemerna najezda gamadi. Stranci su onesposobili bitne komponente
prilikom svog odlaska sa Tiamata. Ali je palata, poput ostalih delova grada Karbankla,
ivela veno, po nekim svojim zakonima, sa svojim nezavisnim izvorima energije, kao
to je uvek i bilo, doklegod ljudsko pamenje see. Sedefasti zidovi dvorca bili su
prekriveni zidnim slikama, muralima; takoe tapiserijama, ogledalima, i raznim
umetniki izraenim predmetima. Te povrne dekoracije dodavane su tokom vekova,
voljom raznih zimskih vladarki, ali sama palata, sa svojim neizbenim motivima mora,
ostajala je nepromenjena. On se proteklih godina bezbroj puta zapitao ko je, i kad, mogao
sagraditi ovako udno mesto, i zato. Sada, stupajui kroz odaje koje prodorno miriu na
arhajsku drevnost, on oseti novotnost svog ivota, i Luninog, oseti jasnoom maltene
zastraujuom.
Provede Lunu i kroz one prostorije koje su, nekad, sainjavale njegov stan,
natrpane ostacima najmodernije tehnologije koju mu je Arienrod dozvoljavala da unosi i
da se tako zabavlja. Celog ivota goreo je od radoznalosti u vezi sa tehnomagijom tih
tuina iz svemira, tih ljudi koji su narod njegovog oca. U Karbankl je i doao tragajui za
neim to je u njegovom ivotu nedostajalo. Meutim, Karbankl nije popunio tu prazninu
u njemu; nije to uspelo ovom gradu, ni njegovim stanovnicima, ni nebrojenim uvoznim
aparatima koje je pokvario obuzet potrebom da ih proui... Jedino je nauio koliko veto
narod njegovog oca krije svoje tajne od naroda njegove majke.
Provede Lunu kroz skriveni prolaz iz njegove sobe direktno do Arienrodine. Luna
se poe osvrtati po spavaoj sobi Snene Kraljice, iz koje se otvarao panoramski pogled
na more, i u kojoj je nametaj bio odjek blede opalescencije zidova - stolice, stolovi,
sedita sa jastuiima, sve napravljeno od nekog materijala koji je liio na poliranu
koljku. Nikad nije doznao da li su to samo vete imitacije, ili na nekom svetu - moda
ak negde u sveobuhvatnom okeanu Tiamata - ive koljkasta stvorenja koja zaista
izrastaju do takve veliine.
Luna baci pogled ka postelji, ka izrezbarenoj uspravnoj ploi iza uzglavlja, sa
istim takvim motivima spirala, koljki i dragulja. Njemu je Arienrod, kad se budila,
izgledala kao Majka-koja-je-more kad se die iz talasa, ali joj to nikad nije rekao, jer se
plaio da bi mu se smejala.
Luna mu uzvrati pogled, oima punim mrane radoznalosti. Onda se naglo okrete
od njega, najednom traei izlaz.
I stade, zapanjena, zagledana u zid ispred sebe: Arienrod ispred nje, Arienrod
obuena sva u duge. Slika - umetnika slika na platnu, ne hologram; ipak, njemu je ta
slika uvek izgledala stvarnija od ma kog trodimenzionalnog prikaza Arienrod, pa,
maltene, i od Arienrod same. To platno je izgledalo kao da je umetnik u njega zarobio
njenu duu. Pa i sad mu se uini da ga Arienrodine oi sa portreta gledaju, i da gledaju
Lunu, oi sveznajue, oi saaljevajue, i zlobne.
Luna polako poe napred, prui ruku, prstima pipnu aku ene na slici, napola
plaljivo. Ostade tako, neko vreme, dodirujui ruku slike, kao da je hipnotisana. Ukres je

prenosio pogled sa njenog zacrvenelog, zapanjeno-ukoenog lica na Arienrodino bledo,

hladno, predznanjem ispunjeno, kao da joj je maloas javljena neka tajna o Ukresu i
Luni, tajna koju njih dvoje nikad nee saznati.
Poe napred i stade iza Lune, opet je zagrli. Ona je i dalje stajala licem u lice sa
tom slikom koja je, maltene, mogla biti ogledalo. Oseti njeno drhtanje, unutar toplog
obrua njegvih ruku koje nisu uspevale da je zatite od Arienrodine uspomene - od
Arienrodinog naslea.
Posle nekog vremena Luna otre pogled od slike, i dopusti mu da je povede van.
Kad se naoe opet u pustom hodniku, on proguna: "Jesi li spremna za spavanje?" tako
tiho da se ak ni odjeci ne probudie.
Ali ona odmahnu glavom; njene oi sa purpurnim senkama pogledae gore, u
njega. "A gde je ona soba gde smo se mi..." Spusti pogled na okruglinu svog trbuha.
"Hou da je vidim."
"Luno, ovo..." Zauta. "Pa dobro", ree grubo. "Pokazau ti gde je. Ali ako ikad
vie bude ila u nju, ii e sama."
Klimnula je glavom. Oi su joj bile pune izvinjenja. Poveo ju je nazad kroz
hodnike, koraajui protiv svoje volje, protiv toka vremena, dok najzad ne stigoe do
jedne zakljuane sobe. Niko je nije ni dotakao, ni otvorio, ni u nju uao, od Arienrodine
smrti. On ak nije bio siguran da li su spremna da reaguju na dodir ma ije ake osim
njegove.
Prislonio je dlan na plou brave, a vrata kliznue u stranu kao da ga izbegavaju;
svetla se upalie unutra i brilijantnost im zaseni oi, umnogostruena odbijanjem od
jednog do drugog ogledalisanog zida. I zidovi i plafon bili su sasvim pokriveni
ogledalima, koja su vraala ka njima slike njihovih lica i tela, vienih iz svakog ugla, dok
su ulazili; u toj multiplikaciji pokreta on stade, obuzet vrtoglavicom. Bio je zaboravio
kako mu se, od ulaenja u ovu prostoriju, i misli svaki put zavrte.
Pogleda ka sredini sobe, ka jedinom komadu nametaja ovde; ka postelji. aravi
i pokrivai i sad izguvani, netaknuti od kad je neko, poslednji put, leao tu... od one noi
u poslednjem Festivalu Zime, kad je Luna dola u Palatu i izvukla njega, Ukresa, iz ive
smrti. Pogledom potrai ono jedino razbijeno ogledalo, nae ga: rasprsnuta povrina
zatamnjena sasuenom krvlju. Njegovom. Bilo je to onog trenutka kad je udario
pesnicom po svojoj refleksiji i po svemu u ta se pretvorio. Seao se kako je tad krv
potekla, crvena i topla, dokazujui mu da je jo iv, vitalan, mlad; da nije ostario i umro,
iza bezdune maske sopstvenog lica.
Seao se kako je ovde vodio ljubav sa Lunom, tu, u tom krevetu, u ovoj sobi;
kako su uspeli da ponovo upale vatru svog zajednikog ivljenja, i da posade seme novog
ivota u nju...
Baci pogled ka Luni, na vreme da primeti gr bola koji je preao njenim licem.
Nije znao da li je to fiziki bol ili bol od uspomene, ali, im se okrenuo ka vratima, ona
sasvim voljno poe za njim. Izioe, i dok je opet dodirom ake aktivirao mehanizam za
potpunu blokadu tih vrata, ona proaputa: "Neu nikad vie da je vidim. Ni da je iko
drugi ikad vidi..."
Klimnuo je glavom, nadajui se da e to biti kraj njihovih noanjih bolnih
reminiscencija. Ali ona pogleda uz spiralno stepenite koje se dizalo u tajnoviti mrak,
gore. "Kuda ono vodi?"

"U Arienrodinu privatnu radnu sobu", ree on. "Nikad nikog nije putala gore..."
Poe, uviajui iznenaeno da je sad on taj koji vue napred. Pola je za njim polako,
obazrivo, uz uske stepenike, kroz pod jo jednog sprata, i na taj pod.
Dah mu zastade; zau iza sebe Lunin mali uzvik zapanjenosti. Prostorija u kojoj
su sad stajali bila je na samom vrhu cele Palate - i na vrhu celog grada. Sastojala se od
jedne kupole, prozirne, koja se zavravala zvezdastim vrhom; iza kupole, odasvud,
okruivala ih je area kovanica nonog neba, i u njoj razgorena nebrojena sunca
zvezdanog jata u koje je ovaj nestalni solarni sitem dolutao pre mnogo eona. Tiamatov
veliki, jedini mesec nije bio vidljiv ove noi, ali se zato jedna zvezda iznad njihovih
glava, meu hiljadama drugih, isticala blistavou: Zvezda Leta, iji jai sjaj znai da se
Tiamatov dvo-sunani sistem primie crnoj jami koja je zarobila oba tiamatska sunca,
zvana Blizanci, i uinila ih svojim pratiocima zauvek.
Crna jama, ili crna rupa: astronomski objekt ija je gravitacija tako mona da joj
se ak ni svetlost ne moe otrgnuti. To nebesko telo tuini su nazvali 'Crnom kapijom', a
meu stvarima koje nikad nisu pristali da dele sa narodom Tiamata bili su i zvezdani
brodovi sposobni da zarone u crnu jamu, da je iskoriste kao prolaz u drugu realnost, radi
putovanja breg od svetlosti. Kroz tu kapiju moglo se stii na sedam drugih svetova
Hegemonije; neki od njih bili su tako daleko da su distance bile gotovo nerazumljive. A
ipak su svih tih sedam planeta i Tiamat inili jednu zajednicu, zato to prolaskom kroz
crnu jamu zvezdani brod ulee u region gde je prostor mnogostruko uvijen kao nit sa
mnotvom vorova, tako da ono to je daleko postaje blisko a u petlji ostaje uhvaeno
vreme.
Ali u periodima kad se dva sunca koja greju Tiamat pribliavaju perihelu,
najblioj taki, svog orbitovanja oko crne jame, njihova gravitacija destabilizuje crnu
jamu, tako da prolaenje kroz nju vie nije jednostavno niti bezbedno. U tim vremenima
stranci su prestajali da dolaze na Tiamat: svaki put kad je Zvezda Leta pojaavala svoj
sjaj na tiamatskom nebu.
Sa sobom su svaki put odnosili i svoju tehniku, prisiljavajui narod Tiamata da se
vrati u neznanje i da sledeih sto godina provede u dubokoj bedi; da bi onda, po isteku sto
godina, kad brodovima Hegemonije bude najzad mogu povratak, Tiamatovci bili eljni
da taj povratak vide, i vrlo voljni da pristanu na dalje izrabljivanje. Tako su tuini
vezivali Tiamatovce za sebe, lancima potrebe, samo da bi se domogli krvi mera,
tiamatskih morskih bia, iz koje su ekstrakcijom dobijali takozvanu 'vodu ivota', serum
besmrtnosti, materiju dragoceniju od zlata, dragoceniju od mudrosti, dragocveniju ak i
od ivota samog...
On spusti pogled ka valovitim kosinama grada, svetlucavim u mraku, a zatim ka
okeanskoj puini. Pogledom je pretraivao tamno ogledalo vode, nastojei da vidi neki
znak ivota, moda karakteristine pokretne takice koje bi mogle biti plivajui meri. Ali
okeanska povrina leala je mirna i nenaruena dokle god su njegove oi mogle videti.
Najzad je prisilio sebe da okrene lea moru i nebu; soba je leala i ekala. Pod
ove prostorije bio je pokriven nagomilanim krznima pfala, ivotinja ija su krda gajili
zimci nomadi u surovim planinskim oblastima iza Karbankla. Luna sa oklevanjem poe
preko netaknuto iste, bele povrine tih krzna; bosa stopala su joj tonula u njih kao da je
to sneni nanos. Ukres poe neku svoju sporu trajektoriju kroz sobu, razgledajui jednu
Arienrodinu stranu koju nikad ranije nije video.

Zagleda se u buket suenog cvea ouvan ispod jednog malog staklenog svoda.
Cvetovi su bili tako stari da su izgubili svu boju, tako stari da on ak nije mogao odrediti
koja je to vrsta cvea nekada bila. Dodirnu jednu krpenu lutku, istroenu i jednooku od
detinje ljubavi, sada pranjavu od zanemarenosti. Na tom istom obojenom stoiu bilo je
jo nekoliko predmeta, svi u jednoj hrpici: lomni ostaci jednog detinjstva provedenog na
kraju prolog Leta.
Arienrod je roenjem ula u jedan svet po mnogo emu slian svetu njegove i
Lunine zajednike mladosti. Ali, posle nekog vremena stigli su stranci; ona je postala
Snena Kraljica, poela je da uzima vodicu ivota. Ostala je mlada tokom svih sto
pedeset godina Zime, nepromenljiva ali uvek se menjajui, i najzad postala ona ena koju
je on upoznao. Arienrod mu je mnogo puta rekla da je on podsea na stvari koje je
izgubila, na uspomene maltene zaboravljene. On je tad mislio da su te rei lai, kao tolike
druge lai kojih se od nje nasluao. Zurio je sada u te naputene i usamljene mementoe
koji su, na stoiu, svedoili bez rei; najzad se okrenuo od njih.
Vide da Luna dri ispred sebe, u podignutoj ruci, neki komad nakita: srebrni lanac
sa srebrnim priveskom u kome je, u sredini, neki dragulj hvatao svetlost. "Pa to je solius",
ree on iznenaeno. Nikad nije na Arienrod video taj privesak, iako je morao biti
skupocen; zapita se da li joj se, moda, privesak nije sviao, i otkud ta ogrlica u njenoj
privatnoj sobici, umesto da bude gde i ostali kraljianski nakit. Luna die pogled ka
njemu i ostavi ogrlicu na radni sto.
Ukres otplovi preko sobe, do usamljenog ogledala u obilato ukraenom ramu koje
je stajalo na jo jednom stolu. To je moglo biti ogledalo za tatinu, gde je Arienrod
prouavala svoj odraz da se uveri da je jo neimenjena posle sto pedeset, i vie, godina
provedenih sa vodom ivota. Ali u podnoju ogledala on primeti karakteristinu plou za
komandovanje dodirom - tuinski elektronski proizvod koji je znaio da je ta srebrnasta
povrina neto sasvim drugo. Uvide, sa okom prepoznavanja, da je ova tiha soba srce
pijunskog sistema kojim se Arienrod sluila da bi saznavala ta se sve deava u gradu,
da bi uvek bila jedan korak ispred onih stranaca koji su hteli da steknu neku korist na
njen raun... i da se zabavlja, da zaviruje u privatni ivot svojih neprijatelja, takoe i
svojih plemia, pa i ljudi njoj najbliih, dakle najvie izloenih takvom neem... kao to
je pijunirala njega dok je vodio ljubav sa Lunom, u onoj ogledalskoj sobi dole...
Okrete se od svoje iznenada ojaene slike u ogledalu. "Luno", ree, "mi ovde
nikada neemo moi da zaboravimo, da ponemo iznova. Moramo se udaljiti od sveg
ovog... pamenja. Ono nam nikad nee dati mira. Znam da se ne moemo vraati na Neit,
ali zato moramo boraviti ovde? Hajde da se preselimo u neto drugo... pre nego to dou
bebe."
Luna die pogled ka njegovom licu. Zausti da neto kae, ali ostade bez glasa.
Neto mu prui, oberuke; po njenim oima znao je da ga uopte nije ula.
On to uze: kocku. Vide u njoj hologram jednog deteta, devojice sa kosom belom
kao mleko, devojice umotane u grubu vunenu odeu i kouh, kao to se na ostrvima
radi... devojice koju je poznavao. To je dete bilo u pokretu, prolazilo je kroz istih
nekoliko trenutaka radosnog smeha, ponovo i ponovo, veito uhvaeno, veito bez
promene.
"To sam ja", ree Luna apatom koji se prelamao. "Kako je nabavila ovo? Kako je
to dospelo ovde?"

On odmahnu glavom, zurei u sliku devojice koju je voleo u Letu, u doba kad je
i on bio dete.
Die pogled, zauvi njen prodorni jauk - uzvik tuge, nego jauk od bola.
"Luno...?" Pruio je ruke ka njoj, a ona se uhvatila za stomak, presamitila; lice joj je
pobelelo od gra. Priao joj je, pridrao obema rukama, pomogao joj da sedne na klupu
ispred stola sa ogledalom. Niz noge su joj curili mlazevi tenosti, kvasei njenu
spavaicu i krzna izpod njenih stopala.
"Luno, ta se deava...?" povika on. "Je l' ti dobro? Luno?"
Pogleda ga staklastim oima, grizui se za usne. "Nai Ngeneta... Ukrese - vreme
je..."
5. ONDINI: Razuma, luki deo grada
"Damicu ti, to je Kedalion!" uzviknu Rejvien saginjui se preko anka. Tekom
plavocrnom akom uhvati Kedaliona za zadnji kraj okovratnika i izvue ga sve do gore,
na barsko sedite. "Gotovo, vratio si se ve, a?"
Kedalion Niburu sede uspravnije na toj visokoj stolici, popravi svoj kaput.
"Hvala. Ti bee Rejvien, valjda..." prozbori on. Nasloni se na ank; noge su mu visile kao
deije sa sedita, jer ta barska stolica bila je bila je visoka maltene koliko on ceo. Biti
jedva neto preko metar visok u jednom univerzumu gde veina mukaraca ima visinu
priblino dvaput toliku - to ima svoje mane; ali i prednosti, meu kojima je ta da te svako
zapamti, ljudi te ne zaborave ni posle est godina. "Ala pamti, ovee, kao servo. A i
hvata isto tako."
Rejvien frknu i nasu mu pie. "Proveri da l' sam i ovo dobro zapamtio."
Kedalion otpi gutljaj zelenkastocrne tenosti, i zguva facu. "Bogovi, pogodio je
opet", ree kiselo. "Stvarno hoe da kae da ni sad nema nita bolje?"
Rejvien protrlja svojih nekoliko donjih vilica. "Pa, zna, srea je da imamo ita,
jer, vidi, meni Crkvena policija stalno duva za vrat, a njima smrdi iz usta. Osveeno vino
uspevam da nabavim na crnoj berzi, zato to tu i Crkva lepo zarauje... Ali, za izvesnu
cenu, moda bi' mog'o da naem neto ekstra-specijalno, za tebe."
"Donesi", ree Kedalion potiskujui vr natrag, preko anka. "Isporuio sam na
Samathu sve po spisku. Oseam se kao ovek koji je zasluio ekstra-specijalno."
"Bravo! Tako treba!" Rejvien sreno klimnu glavom, obrisa ake niz prednju
stranu svoje kitnjaste otmene koulje koja mu nimalo nije priliila, i poe ka zadnjoj sobi.
Kedalion se naslonio na ank, i poeo razgledati prostoriju, rasejano se ekajui
po astrogacijskim implantima skrivenim u kosi. Prvo, popiti neto; drugo, uzeti sobu,
istuirati se, i nai drutvo... Oseti prijatno utinue nostalgije, izazvano zavretkom jo
jednog uspenog trgovakog putovanja. Moda je, ipak, nostalgija bila pogrena re za
to; olakanje bi verovatno bila tanija. On je kao trgovac potovao zakon, ali ljudi sa
kojima i za koje je najee radio bili su na onoj suprotnoj strani. Bio je to zanimljiv
ivot... ali je Kedalion polovinu vremena provodio prieljkujui da se opredelio za neku
drugu karijeru. Zapitao se, ne po prvi put, da li ovakvim nainom ivota pokuava da
dokae neto nekome. Pa ta. Ba me briga... Koliko je on mogao videti, ceo ljudski rod
se rukovodi eljom da nekome neto dokae.

Pogledom je lutao po toj podzemnoj prostoriji, primeujui i svetlucavi plafon

koji je sakrivao gole oblike noseih greda neijeg podruma. Iznad ovog lokala bila je
takozvana 'Dvorana kartografa', gde su stranci, oni ulanjeni u tu prastaru, konzervativnu
drutvenu grupu, dolazili da priaju o politici, da se jedni sa drugima rukuju na 'tajni'
nain emu su pridavali veliki znaaj, i, sve u svemu, da provode veeri daleko dosadnije
nego to je on nameravao. Pre nego to je doao do skrivenog ulaza u ovaj bar, prolutao
je gore, kroz jednu od soba njihovog sastajalita, i pogledao izlobu najnovije uvezene
karemovske tehnologije; zakljuio je da i ta Dvorana izgleda strogo i ukoeno.
Za razliku od toga, ovde je blistao dekor oduevljavajue preteran. Kedalion
usmeri panju na igraicu kojan je izvodila neverovatne izvijanja, lako kao to on,
Kedalion, die; imala je pratnju, i to flautu, bubanj i trilovane zvuke jedne pevaice. Ovo
je bio najbolji 'privatni klub' poznat Kedalionu u ovom gradu, Razumi; ali to nije bio
kompliment. Jer, nikakvih javnih klubova nije ni bilo. Planetom Ondini vladala je, uz
dozvolu Hegemonije, teokratska vlada koja je zabranjivala i samu pomisao na veinu
stvari koje su se radile ovde i u slinim barovima. Kedalion je, dodue, uo da se isto
radi, i jo poneto vie, u 'mukim svetenikim redovima' u koje je ulanjena veina
privilegovanih ondinijskih mukaraca. Ali mesta gde bi stranac, van-Ondinac, mogao biti
dobrodoao i gde bi mu bilo doputeno da malo uiva, bila su retka kao dragulji, i
jednako teko nalaziva, ak i u velikom lukom gradu kao to je Razuma.
Ironija se sastojala u tome to je Crkva, proganjajui svaki, pa i najmanji greh u
svom narodu sa gorljivou maltene perverznom, istovremeno davala pribeite
'kartelima greha' do te mere da ih je na Ondiniju bilo vie nego ne ijednoj drugoj planeti
Hegemonije; tavie, Crkva je i dozvoljavala da je te mafije zastrauju. Veliki deo
ondinijskog stanovnitva zaraivao je za ivot uzgajajui biljke iz kojih se dobijaju razne
droge, ili radei svakojake druge poslove potrebne gangsterima. Trgovinske aktivnosti
van-Ondinaca na crnoj berzi davale su ogroman doprinos ekonomskoj i politikoj
stabilnosti Crkve.
Ti odnosi, meutim, kao i veina dugotrajnih odnosa, nisu bili bez svojih
komplikacija. U simbiozi Crkve i podzemlja, odmazde su imale veliku ulogu, bar koliko i
'podmazivanja'. Politiar ili svetenik koji pone neto mnogo da galami o reformi dobije opomenu; samo jednu, pa i tu jednu samo ako ima sree. Sledei put dobije
smrtonosni uzorak uvozne tehnologije. U tom sistemu, uspeno je funkcionisalo udno
drutvo u postelji: gospodari vere i gospodari poroka zajedno. Trebalo bi da ja to znam,
pomisli Kedalion; i ja radim za njih.
Rejvien se vrati sa punom flaom neega to je imalo pristojnu nijansu ilibarne
boje. Sipao je iz nje u jedan kitnjasti vr od srebrnastog metala, i gurnuo ga preko anka.
Kedalion je gucnuo, i nije se zagrcnuo; zato klimnu glavom. ta je - da je; moe
se piti. "Ovo ti je bolje. Kako je iao biznis?"
Rejvien naini zvuk kao da se ishraknjuje da bi pljunuo. "Divota", ree kiselo.
"Imao bih deset puta vei obrt, kad ne bi sve moralo tako oprezno da se radi. Koliki mito
im plaam, ti to ne bi verovao, pa ipak mi povremeno uleti racija! Zatvorili bi oni meni
radnju sasvim, kad im ne bi' pla'o. Poslednjih nekoliko nedelja su me, bar, ostavili na
miru..." Die ruke i odgega se tekim koracima, ne prestajui da guna.
Kedalion odmahnu glavom, iako gostioniar vie nije bio tu da taj pokret vidi.
Nastavi da pije, i da pogledom trai u gomili gostiju poznato lice. Da, odmarae se

nekoliko dana, a onda e biti vreme da pone da rovari tamo i amo da bi naao sledei
posao. Ne zbog nove potrebe za novcem, posle tako kratkog vremena, nego, zapravo,
zbog elje da ode sa planete Ondini. Ovaj svet ga suvie deprimira, podsea ga, otrije
nego ak i Karemof, koliko se neprijatno ljudska bia moraju, pre ili posle, osetiti, kad su
zajedno.
Zvuk siunih zvona, teki miris parfema: on se okrete na seditu. Jedna od
animir-dama se glatko uvukla u prostor pored njega, naslonila na ank. "A-haa", ree, i
poe provlaiti vitke prste boje ebonovine kroz njegovu kratko potianu smeu kosu.
"Zdravo Kedalione. Da li sam ti nedostajala? Ti si nedostajao meni." Prsti joj pocurie
kao voda niz njegov obraz, donju vilicu.
"Stvar je nesumnjivo obostrana", ree on. Oseao je kako mu se veliki osmeh iri
preko lica.
Nasmejala se. "Mnogo volim vas belae, kad tako crvenite", ree. Zvala se alfaz,
to je na jeziku ovdanje etnike grupe znailo 'pustinjski vetar'. Nije vie bila mlada, ali
je i sad mogla kao taj vetar ui u snove mukarca. Njeno telo stvaralo je muziku svakim,
pa i najmanjim pokretom, zato to je na svojim ogrlicama, narukvicama, i grivnama iznad
stopala, takozvanim nanogvicama, imala mnotvo srebrnih zvonaca i zveckavih ukrasa.
Nije ila pod velovima, zato to je njen zanat, iako tradicionalan, bio vrlo daleko od
uglednog; iz istog razloga je odea na njoj bila nainjena od najtanjih velova, u
svetlucavim slojevima preklopljenim poput latica na cvetu. "Soba mi je prazna..." ree
ona. Njene oi indigo boje zagledae se znaajno u njegove svetloplave.
Poekao se po strnjici na svojoj donjoj vilici, jo osmehnut. "Da", ree, i klimnu
glavom, u odgovor na njeno nepostavljeno pitanje. "Ali prvo da popije sa mnom; ovo je
prvi sluaj da mi Rejvien donese neko pie koje nisam rad da ostavim. Pusti da malo
uivam u iekivanju."
Klimnula je glavom, takoe se osmehujui. To njeno klimanje glavom, gore-dole,
bilo je maltene kao da se klanja nekom kralju. Tek sad sede. "ini mi ast", ree tiho,
videi ta on pije.
"Naprotiv", ree on sa nelagodnou, uviajui da je stvarno to mislila.
Popila je jo malo ilibarne tenosti, uzdahnula, sklopila oi. "Koja je ovo udna
no bila", ree, maltene kao da glasno razmilja. "Mora biti da je no ukrtanja meseca.
Vidi onog deka tamo..." Die ruku. "Bio je sa mnom u sobi, maloas. Ali, samo je
priao. Nije se ak ni skinuo. Pitao me je da mu pokaem neke od mojih plesnih pokreta,
ali to ga nije napalilo. Bio je vrlo utiv. Ali je samo priao." Zastade. "Ovde uvek doe
sam, nikad sa prijateljima. Mislim da je moda perverznjak neke vrste, ali ne zna koje
vrste."
"Moda mu nedostaje mama", ree Kedalion, pratei njen pogled. "To je samo
klinac."
Slegnula je ramenima, zazveckala. "Kae da bi hteo da ode sa Ondinija. Zato i
dolazi ovde, kae, da bi naao nekoga ko bi ga uzeo u posadu. Ve sedam noi uzastopce
je ovde."
"Jeee l'?" Kedalion nastavi da gleda deaka, u prvi mah ne znajui zato. Vide da
je to mladi sa pononom bojom koe, kao alfaz; da je obuen u labavu koulju i labave
pantalone od tamne, debele tkanine. Deakova duga, prava, kao a crna kosa bila je
povuena unazad, u 'konjski rep'; tanke kike klatile su se ispred njegovih uiju. Ni po
emu se nije razlikovao od desetak drugih metana koji su sedeli u ovom lokalu -

verovatno su svi bili unajmljeni da rade za nekog lokalnog gazdu, sudei bar po nainu
kako su se, leerno, meali sa van-Ondincima.
Nezgodno se osea. Eto po emu se razlikovao taj deko; izgledao je nelagodno.
Kao da mu je neudobno u sopstvenoj koi, kao da nije siguran da li ona pokazuje
univerzumu njegovo pravo lice ili se sprema da ga izda. Taj oseaj Kedalion je prepoznao
instinktivno.
"alfaz", ree Kedalion opet se naslanjajui na ank, "da li bi htela da ga zamoli
da doe kod nas?"
Okrenula se ka njemu, uzvijajui obrve. "Hoe da ga zaposli?"
"Pa, hou da progovorim koju re s njim, bar", ree Kedalion sleui ramenima, i
sam malo iznenaen. Impulsivno postupanje nije bilo u njegovoj prirodi. "Moda elim
da ga unajmim. Videemo." Pri polasku na ovo estgodinje putovanje, imao je ortaka, ali
razili su se odavno. Krijumarenje je posao koji loe deluje na ivce; posle nekog
vremena jedan drugome su ili na ivce, preesto. Od tad je Kedalion radio sam, ali i to je
imalo svojih mana, posebno kad je ovek mali u svemiru velikih. Odjednom shvati da je
umoran; a po prirodi nikad nije bio usamljenik.
alfaz, u blagom oblaku srebrne muzike, poe od njega. Gledao ju je kako prelazi
salu, dolazi do mesta gde taj deko sedi, obraa mu se, pokretima pokazuje prema
Kedalionu. Deko die glavu i ustade, u jednoj kretnji takorei, i poe za njom ka anku.
Kad su bili ve na domaku, jedna aka se munjevito isprui od stola punog mladih
metana, doepa alfaz za odeu, i trzajem je zaustavi. Ona pokua da se otrgne a da se to
ne primeti; do Kedalionovog sluha dopree i njeni promrmljani polu-protesti, koje je
uspeo uglavnom da shvati: objanjavala je da je ve zauzeta. ovek je odgovorio
vulgarno, zapliui jezikom. Deak je oklevao, pogledao na trenutak prema Kedalionu,
zatim otro progovorio drugim Ondincima, i pokuao da dohvati alfaz za ruku. Jedan od
tih ljudi ga odgurnu. Kedalion vide kako se deak, iznenaujue gipko, ponovo vraa u
ravnoteu, i kako gnevno stee pesnice. Ipak, nije posegao ka nou za pojasom, nego je
samo stajao. Neodluno poe razgibati ake, dok je pijani mladi za stolom ve isukao
svoje seivo.
Kedalion skliznu sa barske stolice i pree prostor izmeu njih. "Moji gosti bi hteli
da mi se pridrue kod anka", ree ravno. "Bie mi drago ako ih pusti da to uine."
Zakai paleve obeju aka o svoj pojas za noenje oruja... i shvati sa iznenadnim
neprijatnim okom da je pojas prazan, jer onima koji nemaju dravljanstvo Ondinija
noenje oruja u gradu nije dozvoljeno. Odrao je bezizraajnost lica; trebala mu je sva
njegova vetina trgovca da ignorie sjaktavu otricu podignutu gotovo na sam nivo oiju,
ispred njega. "alfaz...?" ree, glumei smirenost.
"Vrea moju mukost, kepecu." Ondinac mahnu noem Kedalionu u lice,
govorei sada lokalnim jezikom, ondinskim, a ne zajednikim, 'komercom'. "Evo, ovako:
sad e ti da ode, pa e da ti ostane tvoja mukost, ili e da ostane, i da je izgubi."
Kedalion uzmae jedan korak. Jo noeva poe da se pojavljuje ispod stola,
neprimetno za veinu oiju, ali ne i za njegove. Znao je dovoljno o ovakvim mladim
siledijama da uvidi da e ga ubiti, ako ih bude dalje pritiskao; ali i ako bi sad uzmakao,
nita mu ne bi garantovalo da e oni odustati. Stee ake oko praznog opasaa, i ree
otupelo: "Nijedna od te dve mogunosti nije prihvatljiva", odgovarajui na njihovom
jeziku. Pitao se kako je, za ime sedam paklova, uspeo da se uvue u tako glupav poloaj
tako brzo. Vino je sigurno bilo jae nego to je mislio.

"Kedalione, molim te idi", ree alfaz tiho. "Ja u ostati ovde." Primakla se
oveku koji je jo drao njenu podlakticu, i njeno telo se sleglo uz njegovo.
"Droljo!" Udari joj amar. "Nemoj ti meni govoriti ta u. Ja odluujem, a ne ti!"
Odgurnu je. Ona, zvonei, nalete na stranca koji je iza njih stajao naslonjen na ank i
gledao, ovla se zabavljajui, ta se deava. Boca koju je stranac drao ispade mu iz ruke
i razbi se o pod, zasipajui sve njih kapljicama pia i komadiima polomljene keramike.
Kedalion uzmae nezgrapno od mladog Ondinca koji je naciljao udarac nogom ka
njemu. Onda pred oima kao da mu se ukljui stroboskop. To je ovek na koga je alfaz
naletela iznenadno jurnuo pored nje kao eksplozija.
Pre nego to je Kedalion mogao sasvim poverovati ta se deava, taj momak s
noem vie nije bio s noem - sad je to bio ovek koji lei na podu i jaue, ovek kome je
nepoznati stranac nagazio pod grlo. "Hoete bitku?" Neznanac se, drei povijeni no sa
drkom ukraenom draguljima u stisnutoj pesnici, iroko osmehivao gnevu koji se tek
oblikovao na licima ljudi oko stola. On im pokaza sevanje svog noa. "Hajde, ko hoe da
dobije", ree im.
Kedalion uzmae jo jedan korak. "Ovaj mora da je lud", apnu alfaz. Kedalion,
koji je uhvatio ono sevanje u oima tog oveka, ne odgovori. Polako poe da izmie u
stranu, vodei sa sobom alfaz i momia.
"Drogirano govno", ree jedan od Ondinaca, "nas je est, a ti si jedan. Da li si
voljan da ljubi onove mojih izama i moli da ti oprostimo? Ili stvarno hoe da ti
izvadimo utrobu tim noem?"
Kedalion se brzo osvrte, zastade. Video je da osmeh na stranevom licu postaje
tanak i napet. "Nema problema", ree, uvrui no tako da je otrica hvatala svetlost.
"Izvadite mi utrobu; to zvui dobro. Ili mi moda ogulite kou, jedan po jedan santimetar,
ovim noem... Ali, ipak ostaje pitanje kako da pobegnete od mene, pre toga." Naslonio se
na ivicu njihovog stola, njiui noem ka njima, zadirui u njihov prostor - sa fatalnom
ravnodunou. "Dakle?"
Njihovi uagreni pogledi se polomie i padoe u susretu sa izgladnelou u
njegovim oima. Zgledali su se, a njihova tela su nesvesno uzmicala od njega. "Prorok
nam je pokazao da je ubiti ludoga nedostojno delo", proguna jedan od njih. Noeve ne
vratie u korice, ali poee polako da ustaju od stola.
Stranac frknu i uzmae jedan korak, pogleda dole, ka oveku jo opruenom po
podu. "Ti, govno, ljubi moju izmu." onom izme pree po usnama tog oveka,
milovanjem ne ba blagim. Uvue bode paloga pod svoj opasa. "Onda razmisli dvaput
da l' se treba tako kretenski ponaati u punoj sali."
Ondinac se pridie na noge, pljujui i briui usta, i pridrui se svojim drugarima.
"Umree za ovo!" Glas mu se tresao. Drugi poloie ruke na njega, pokretima
zadravanja, jer oko njih su sad bili ljudi iz obezbeenja ovog kluba. Rejvien je stao
pored stranca, i poloio mu na rame upozoravajuu ruku. Stranac je zbaci sleganjem
ramena. Ali samo proguna: "Da. pre ili kasnije..." Pogleda nazad, ka njima. "Pre ili
kasnije svi emo dobiti ono to smo zasluili."
Kedalion, alfaz i deak pooe ka jednom praznom stolu, birajui onaj koji e
biti to je mogue udaljeniji od poprita sukoba. Kedalion usput zastade samo da uzme
svoju bocu sa anka. Vide da obezbeenje 'ispraa' Ondince ka izlazu. Sa izvesnim
iznenaenjem vide da Rejvien utivo vraa stranca do anka, umesto da naredi da i njega

izbace napolje. Dobro - oveku jesu razbili bocu. Ili moda Rejvien nije eleo da njegov
diskretni ulaz bude obeleen gomilom leeva.
Stranac dobaci Kedalionu radoznali pogled. Kedalion se dodirnu po elu kao da
otpozdravlja, pokretom kratkotrajnim i opreznim, a stranac mu se osmehnu iznenaujue
veselo. Kedalion skloni pogled od tog osmeha i sede za sto. Nasu pie sebi, alfazi i tom
ondinskom deaku. Dodajui au alfazi, primeti u kom pravcu deak zuri. "Jesi videla
onoga ikad ranije?" upita je, pokazujui pokretom ruke ka neznancu.
Klimnula je glavom, jo uvek izgledajui onoliko iznervirano koliko je on, u sebi,
to stvarno i bio. "Dolazi on esto, da gleda predstave. Ne ide nikad u sobu ni sa kim, ni sa
enskim ni sa mukim. Obino je vrlo tih, i sedi sam."
Kedalion duboko udahnu, strese se da smanji napetost, i pogleda momka.
"Dakle", ree, pomalo neadekvatno. "alfaz kae da trai nain da ode nekud sa ove
planete." Deko klimnu glavom; na njegovom licu stidljivost se borila sa nadom. "Ne
mogu da zamislim zato." Pogleda ka izlaznim vratima, pa nazad, sa ironinim trzajem na
krajevima usana. "Zato?"
I deak pogleda ka mestu gde su njegovi zemljaci, Ondinci, izili ne svojom
voljom napolje. U znak odgovora, naini zgaen izraz lica.
Kedalion ga je prouavao, nastojei da to bude to manje upadljivo. Bio je to
momi niskog rasta i sitno graen, u poreenju sa ljudima koji su maloas izili, a ipak
znatno vii od Kedaliona. Moda mu je dosadilo da ga zastrauju razni nasilnici. "Kakav
posao trai?"
Momi je oklevao, zatim ree: "Bilo kakav." Uzvrati Kedalionu jednakim
zurenjem. Kedalion se napola osmehnu, mislei da je ovaj bar nije zatraio 'bilo kakav
poten posao'. Verovatno je znao kakve su anse da se na ovakvom mestu nae neto
tako.
"Za ta si osposobljen?"
Deko je opet oklevao, poeo se mrtiti. "Ja sam fleksibilan", ree.
"Telesno ili mentalno?"
"Oba." Iskrica ponosa pokaza se u deakovim promenljivim oima. Kedalion se
ovog puta nasmeja glasno. "To je jedinstveno", ree. "Verovatno je i korisno, takoe."
Deak je bio naoruan dugim, povijenim obrednim noem, poput svih ovdanjih
mukaraca, ali je njegov no bio prost, jeftinog izgleda, kao i njegova odea. Takoe je
nosio i najmoderniji pitolj za onesveivanje, oruje daleko manje uobiajeno. Pitolj je
bio delimino prikriven naborima njegove koulje. "Jesi ikad ikog ubio?" zapita
Kedalion, a u sebi proiri pitanje: da li je zbog toga klinac bio u tolikoj urbi da ode sa
Ondinija? Ali, seti se kako je mali vladao sobom u suoenju sa onim ovekom koji je
napao alfaz - pokazao je da nije kukavica, ali ni usijana glava.
Deko se malo tre, kao da je to uvreda. Veina mladih ondinskih mukaraca sa
kojima se Kedalion sretao uputala se u borbe noevima isto tako esto kao i u
zajedniko puenje vodenog korova pomou lule. Njima te noekanje nisu bile samo za
ukras; umeli su njima da raspore oveka kao plod crven-voa. Da nije bilo moderne
medicinske tehnologije, planeta Ondini ostala bi za dve-tri generacije bez stanovnitva.
"Ne elim da ubijam ljude", ree deko. "Ali ubio bih nekog, ako bih morao."
U tim indigo oima nije bilo nimalo onog ustakljenog junaenja koje je Kedalion
oekivao da e videti; ipak, nekako je znao da deak ozbiljno misli to to kae.
"A jesi ti ubijao ljude?" zapita momi neuvijeno.

"Pa, ne elim ni ja da ubijam ljude", ree Kedalion sleui ramenima. "Ja sam
samo 'trka', zna."
Deakov pogled poe ka Kedalionovim nogama, skrivenim ispod stola.
"Pa ne ta vrsta trkaa. Moe videti da za to nemam opremu." Tokom jedne
sekunde, na deakovim usnama lebdeo je osmeh. "Jednostavno, trgovac. Prenosim robu
sa jedne planete na drugu. Putujem mnogo. Bavim se potenim biznisom, to se,
meutim, ne bi ba moglo rei za veinu mojih muterija. Moja pokojna majka, mir joj
dui, rekla bi da se petljam u loe drutvo. Kako se ti zove?"
"Ananke", ree deko, obarajui pogled. Re 'ananke' znaila je 'potreba'. Mali
pogleda alfaz, pa opet Kedaliona. "eleo bih da radim za tebe."
"Ima li ikakvu tehniku osposobljenost?" upita Kedalion skeptino. Deak nije
izgledao dovoljno star da bi imao mnogo radnog iskustva.
"Imam, nekakvu", ree Ananke klimajui glavom u stilu potenjaine. "Ve due
vremena ukljuujem se u univerzitetske studije, kad god mogu da platim za rad
terminala."
Ima, bar, ambiciju, pomisli Kedalion, pijuckajui vino, sa dranjem koje je
govorilo da se jo ni na ta nije obavezao. "Kako zarauje za ivot?"
"Ja sam ulini zabavlja", ree deko. "ongler i akrobata."
Kedalion posee u lavirint depova u svom dugom, labavom kaputu, izvue
lopticu punjenu slamom koju je nosio kao talisman sa sobom jo od kad je bio dete. Baci
je ka Anankeu bez upozorenja. Ananke je uhvati lako, prebaci je u vazduh, preko ramena,
poe je motati tako da je nestajala izmeu njegovih ruku i opet se pojavljivala. Kedalion
se isceri, i uhvati je, jedva, jer Ananke je ve hitnuo lopticu natrag ka njemu. "Vai",
ree. "Radi sledee putovanje sa mnom, pa emo videti kako e to ii. Ako nita drugo,
bar e pokriti trokove svog odlaska do nekog drugog mesta. Plam ti deset posto od
profita kad stignemo na odredite. Sa time moe neto i da pone."
Isceri se i deak, i zaklima glavom. "Sve stvari su mi ovde. Uzeu ih..."
"E, lake malo." Kedalion die aku, dlanom napred. "Tek treba da naem tovar
za nas. Osim toga, tek sam stigao; jo neko vreme neu ii nigde." Baci pogled ka alfaz.
Ona se osmehnu, a njemu se kosti rastopie. "Ti samo budi ovde kad se odluim da
krenem."
Ananke opet klimnu glavom, gledajui ih sa izrazom koji je na neki nain bio
istovremeno pun znanja i pun bola. Kedalion se seti ta je alfaz govorila o tom mladiu,
i poe se pitati o poneemu. Ananke poe da ustaje od stola.
"Moji komplimenti", ree blag, malo promukao glas, iza Kedalionovih lea.
"Moja izvinjenja, takoe."
Ananke die pogled, opet sede; lice mu se punilo iznenaenjem. alfaz se sva
skupi na svom seditu; ake su joj treperile.
Kedalion se okrete na seditu, i vide da iza njega stoji onaj stranac koji je prkosio
Ondincima. ovekov osmeh bio je razoruavajui; gledao je ukupnu sliku pomeanih
emocija ispred sebe kao da je naviknut na takve stvari. Verovatno i jeste, pomisli
Kedalion. Visok ovek, ali mrav; dok je Kedalionova uspomena na taj sukob sadrala,
inilo mu se, nekog daleko krupnijeg, masivnijeg. Meutim nepogreivo je prepoznao te
oi, plavlje od njegovih, oi koje su, u susretu sa njegovim pogledom, istitivaki

prodirale, intenzitetom laserskog svetla. Stranac prvi otkloni pogled, kao da je svestan
njegovog dejstva na druge ljude.
On stavi neto na sto izmeu njih - jo jednu flau. Kedalion se sa nevericom
zagleda u nju. Imala je neki oblik nekog egzotinog, stilizovanog cveta, sa nekoliko
slojeva srebrnih latica sa zlatnim vrhovima. isto srebro; isto zlato... Kedalion prui
ruku ka njoj, ne verujui. Samo jedna stvar se prodavala u takvim flaama: tenost zvana
'vodica ivota'. Najskupocenije pie u celoj Hegemoniji, nazvano tako po jednoj jo
mnogo skupocenijoj materiji, serumu mladosti sa Tiamata, koji ludo bogatim ljudima
omoguava da, po neverovatnoj ceni, ostaju mladi. Prava voda ivota vie se nije mogla
kupiti ni po kakvoj ceni, zato to se Kapija Tiamata zatvorila za sledeih sto godina.
Kedalion nije nikada oekivao da e mu se u ivotu ukazati prilika da okusi ovu imitaciju
- ba kao ni pravu stvar.
"Izvinjenja?" doseti se, najzad, da kae. Otre oi od boce srebrom ovijene,
pogleda opet gore ka nepoznatome. "Trebalo bi da ja poaljem jednu flau tebi." Slegnuo
je ramenima, shvatajui da mu je osmeh sav krivudav. Zagleda se u stranevo lice.
"Hmmmm", uini stranac. "Rejvien mi kae da je trebalo da pustim da sami
razreite svoju svau", proguna. "Napravio sam budalu od sebe. Nisam dobro
raspoloen ove noi... a ni ma koje druge, rekao bih." Na njegovo lice se vrati onaj osmeh
kao-ispod-veala; prstima poe tapkati po svojoj butini. "Izvin'te."
"Nema se za ta izvinjavati", ree Kedalion, pomiljajui: da ovaj neznanac nije
intervenisao, njega, Kedaliona, ne bi u ivot vratila ni prava voda ivota. "Veruj mi da
nema za ta." Pogleda jo jednom srebrnu bocu, ne verujui ni sad svojim oima u
celosti. Podie je, maltene se plaei da je dotakne, i prui je strancu.
"Zadri to", ree stranac. "Insistiram."
Kedalion ga pogleda u oi, i odustade od svakog raspravljanja. Privue bocu sebi,
akama se opet uveravajui u njenu realnost, i palcem odvrte poklopac. Od iznenadnog
mirisa, koji mu ispuni glavu kao parfem, poe mu voda na usta, a na oi mu udarie suze
istog zadovoljstva. "Bogovi..." prozbori. "Pojma nisam imao da..." Dade bocu i ostalima
oko stola, da je pipaju rukama punim strahopotovanja, da udahnu miris; gledao je
njihova lica.
Kedalionu pade na pamet da ovek jo i sad stoji pored njih; sve gleda, oima
gotovo fasciniranim, ali - stoji. "Hm, sedi s nama...?" zatrai Kedalion, bez neke osobite
elje da se to i ostvari, ali sa oseanjem da ne moe zapravo uiniti nita drugo, pod ovim
okolnostima. Servisna konobar-maina ispod glatkog stola boje oniksa odmah je
postupila u skladu sa njegovim reima, i izbacila gore jo jedan vr.
"Nije to moj otrov", promrmlja neznanac. Odmahnu glavom; pri tom, neoeljani
'prsti' smee kose poletee tamo i amo po njegovim pleima. Videi da stranac poinje da
se okree, i da e otii, Kedalion opet poe da die; ali ovaj odjednom slegnu ramenima,
vrati se, povue jednu stolicu i sede. "Zovem se Rid - sa dugim 'i'", ree on.
Kedalion ga upoznade sa prisutnima, trudei se da ne izgleda kao ovek koji sedi
pored naoruane bombe. Nasu po malo 'vodice ivota' sebi i svojim ondinijskim
pratiocima - alfazi i Anankeu - nekako uspevajui da ne prospe ni jednu kap, iako mu
ruke nisu bile mirne.
Kriom jo jednom pogleda Rida, pitajui se kako je taj uspeo da se domogne
neeg kao to je ova boca, i i zato je se odrie tako olako. Bogataki gest, ali Rid ne
izgleda kao bogata... Bezobline crne akire, teke izme lukog radnika, kratka jakna

bez rukava po kojoj vise komadii nakita i jeftine inuve. Ne ba odea uobiajena za
mladog funkcionera u nekom narko-kartelu. Ridove gole ruke bile su istetovirane slikama
koje su prikazivale istoriju njegovog ivota u podzemlju Hegemonije, svakom ko bi eleo
da pogleda dovoljno izbliza. Nita neuobiajeno, tako se tetovirati; jedino je neobino
bilo to tetovai nisu proireni i na ake.
Verovatno jo jedan krijumar, u potrazi za poslom; ova buteljka verovatno je
njegov spektakularni nain da reklamira svoje usluge. Jo im je samo to trebalo:
konkurencija. Ali, Kedalion je bio reen da uiva u Ridovoj gostoljubivosti svakako. I
bez reklame, Kedalion je najee uspevao da dobije dovoljno posla, jer je imao ugled
pouzdanog prevoznika. "Jesi trka?" upita Rida.
Rid je izgledao iznenaeno. "Ja? Ne." Ali ne ree ta jeste. Niti ga Kedalion upita.
"Zato?" upita Rid, malo otrije. "Treba ti trka?"
"Ja sam trka", ree Kedalion.
Rid klimnu glavom, oputajui se. "Znao sam da mi je tvoje ime nekako poznato.
Tvoj brod je Pradna. To na samatskom znai 'Bog'?" Uzvi obrve.
"Pa, jedan od bogova", ree Kedalion. "Zapravo, znai 'svetlost zvezda'. I trebalo
bi da donosi sreu." Slegnu ramenima, malice nezadovoljan to mora da objanjava
zato je i kako nazvao svoju lau.
"Kod tebe izgleda uspeva." Ridova usta se trznue. "O tebi se dobro govori. A
noas si imao i sree, itekako." Govorio je na komercu, univerzalnom drugom jeziku
veine ljudi koji se bave meuzvezdanim poslovima. Taj jezik znao je svako u ovoj luci; i
mladi Ananke se u njemu dobro snalazio. Uz pomo naprave zvane enhanser, jezike je
lako uiti; Kedalion je govorio nekoliko. Ali nije bilo lako sastaviti reenice lepog
zvuanja na jednom vetakom, skrpljenom jeziku kao to je komerc. Po onome to je
Kedalion video noas, Rid bi bio poslednja osoba od koje bi oekivao uspeh u toj vrsti
estetike. Opet pogleda Rida, pitajui se odakle je neko takav uiopte mogao doi. Rid mu
uzvrati pogled, sa izrazom bliskim zamiljenosti. "Znai 'ast meu lopovima' je kodeks
po kome ivi?"
Kedalion se osmehnu, nadajui se da je to pitanje retorsko. "Samo sam se pitao
kako si doao do ovoga." Die vr 'vode ivota' u znak zdravice; miris pia ispuni vazduh
ispred njegovog lica. Srebrna tenost leala je u vru kao rastopljeni metal, ekala.
"Dobio sam za ankom", ree Rid sleui ramenima.
"Od Rejviena?" upita Kedalion sa nevericom. "Ooo, skot." Pokaza prstom ka
svojoj boci. "Meni je rekao da je ovo najbolje to ima; ve godinama on meni daje
splaine."
Rid se isceri kao mesoder. "On to radi svakome. Nego, treba da zna kako da
pita..." Opipa vrhovima prstiju skupocenu minuu-tipaljku koja mu je visila ne na uvu
nego na laniu oko vrata. Otre je iznenada, kao da je uarena, i baci je zgaeno na sto.
Kedalion nervozno skloni pogled. "A-ha", ree tiho. Pitao se koliko bi star mogao,
zapravo, biti Rid; posle ovog zajednikog sedenja za stolom, poinjao je da shvata da je
Rid znatno mlai nego to mu se u prvi mah inilo. Ridovo lice bilo je iznenaujue
zgodno; pravo udo da mu ga jo niko nije razbio. Ali, to je bilo lice nekog ko je tek uao
u dvadesete godine - verovatno ne starije od Anankeovog, i dobrih deset godina mlae od
njega. Ta pomisao je deprimirala. Ili je, moda, Rid bio jedan od onih sa bebastim licem;
ali taj izgled u stilu 'mladi panker' nije se slagao sa njegovim dranjem i mestom u

drutvu, koje je, po svemu sudei, moralo biti visoko. Kedalion zakljui: ma koje bile
Ridove stvarne godine, neko ko tako ivi najverovatnije nee doekati da bude mnogo
stariji.
Rid je sedeo i potiteno grickao nokat palca. Primeti da alfaz pilji u njegovu
odbaenu minuu, i lupnu 'vrgu' od koje minua odlete preko stola, do nje. Ona je
dohvati dugim, vitkim prstima koji su oklevali samo malo, i stavi je na uvo. Bacila je
pogled ka njemu, sasvim uozbiljenog izraza. On se osmehnu i klimnu glavom, onda se i
ona lagano osmehnu. Ananke ih je gledao bez rei; inilo se da jedva die.
Kedalion umno ispusti dah, i opet die vr. "Za dobar biznis", ree, nudei
zdravicu, uivajui u svome iekivanju. Dvoje Ondinaca takoe digoe vreve.
"Za dobru sreu", odgovori alfaz, diui vr jednom rukom a drugom pipkajui
svoju novu minuu.
Ba kad je vr doticao Kedalionove usne, nagla i jaka buka natera ga da se trgne i
okrene. Kao da se i cela sala okrenula s njim, stotinu glava odjednom; svi pogledae ka
ulazu u klub. Onda: kripanje stolica po podu sa ugraenim ravnomerno ponovljenim
arama; gomila koja nalazi svoj glas; lokal koji se pretvara u more razvikanog, psujueg
kretanja.
"Skota ti boijeg", proguna Rid razdraljivo. "Racija." Nasloni se unazad, u
svojoj stolici, i oprekrsti ruke na grudima, rezignirano, kao ovek koji e priekati dok
proe neka nezgodna plaha kia.
Kedalion razmeni poglede sa dvoje Ondinaca, ni priblino tako flegmatian po
pitanju onog to e im se desiti. Jo nikad se nije zatekao ni u jednom ondinskom nonom
lokalu u vreme crkveno-policijske racije, niti je nameravao da mu se to ikad desi.
Nasluao se pria o njihovoj brutalnosti prema strancima - naime, govorilo se da su jo
gori prema van-Ondincima nego prema svom narodu. U principu, trebalo bi da vlasti
Hegemonije imaju jurisdikciju nad stranim dravljanima na svakoj planeti, ali crkveni
inkvizitori se najee nisu trudili da Hegikinim vlastima bilo ta jave ili da s njima
sarauju.
Na ulazu je stajalo est naoruanih, uniformisanih ljudi, zapreujui ga, i
pretraujui pogledima gomilu kao da trae nekog odreenog. Kedalion oseti kako
uobiajena hladna pesnica paranoje stee njegovu utrobu; shvatao je da nema anse da u
ovolikoj gomili trae ba njega, da bi bio udovini egoizam pomisliti tako neto, pa ipak,
nije mogao da obuzda nagli talas straha u sebi.
Onda jedan Ondinac iskorai iza uniformisanih policajaca... jedan od onih
mladia koje je Rejvien isterao iz kluba. Uperi prst. Pravo u Kedaliona.
Kedalion opsova i sav se sroza sa stolice, a alfaz i Ananke ustadoe. Rid pogleda
prema ulazu, primeujui njihovu paniku. "Bolje se vi sklonite odavde..." To govorei,
ve je bio na nogama, uz alfaz, koju je uhvatio za ruku. "Zna li neki drugi izlaz?"
Klimnula je glavom, ve u pokretu ka zadnjoj strani kluba; Ananke je iao u stopu
za njom. I Kedalion poe za njima; ali se pokoleba, i vrati da doepa srebrnu flau sa
stola. Zatim se baci u more uskomeanih tela kao kad neko skae u okean sa namerom da
zaroni. Istog trenutka nae se u 'dubini', na udaru mnogobrojnih upanienih nepoznatih
ljudi. Psujui, poe se probijati kroz njih, u pravcu kuda je mislio da je alfaz otila; ali
vie nikog iz svog drutva nije video.

Dve ake ga stegoe oko struka i povukoe natrag i gore. Borio se da izmakne tom
zahvatu, uputio estok udarac u prepone onome ko ga je uhvatio...
"Bogovi te...!"
Uvide, tren prekasno, da taj koji ga je uhvatio ne nosi uniformu.
Rid je psovao, presamien iznad njega. "Dupe jedno!" Ispravi se sa naporom,
nosei Kedaliona ispod jedne ruke kao tvrdoglavo dete.
Psovao je i Kedalion, tiho, ali je dopustio da bude na taj nain odnet, neslavno ali
brzo, kroz guvu tela, i kroz lavirint mranih tunela; konano napolje, u smrdljivi mrak
neke uliice. Ostali su ve stajali i ekali, slabo vidljivi u tami. Rid ga ispusti tako da se
Kedalion doeka na noge.
"Idite brzo", ree alfaz, maui im da prou. "Ja se moram vratiti."
"Ali..." jeknu Kedalion, sa ono malo daha to mu je ostalo. "Da l' ti je to
bezbedno?"
Slegnula je ramenima; telo joj postade meko od pomirenosti. "Ja sam samo ena.
Nee se smatrati da sam kriva. Ako ih pustim da..."
"Ne!" ree Ananke. "Ne tako! Poi s nama." Povue je za miicu ruke, maltene
oajno.
"Minua", ree Rid. "Kamenovi su pravi. Podmiti ih. Zna obiaje." Klimnula je
glavom, a on gurnu Anankea dalje, niz ulicu. "Pokret." Opet dohvati Kedaliona i podie
ga sa tla.
"Putaj me, do vragova!" opsova Kedalion. Rid je ve trao, nosei ga. "Mogu..."
"Ne moe."
"Vraga, nisam ja..."
"Jesi. U velikoj si nevolji. ali se zbog povreenog ponosa kasnije", zaita Rid.
Baci pogled preko ramena: iza njih se zaula vika. Onda ih s prednje strane udari mlaz
svetlosti, kao koplje, stiui kroz ciglenu uliicu, izmeu zidova zgrada. Ananke,
klizajui se, stade, i oni se sudarie s njim. "U klopci smo!" uzviknu Ananke, glasom
utanjenim kao u devojke.
Rid die pogled, osmotri neto to se nije moglo videti, i proguna: "Prate nas
odozgo." Okrete se i potisnu ih u uzani tunel izmeu dve zgrade, kojim stigoe na jedan
maleni otvoreni prostor, gotovo trg; Kedalion je na svakoj strani video samo zidove od
blatne cigle i senke. uo je samo jedno, ljutite glasove koji su im vikali da stanu. Sklopi
oi. Jo koji trenutak, i neije oruje e oboriti Rida, i ova groteskna nedostojnost e stii
do svog neizbenog zakljuka...
Grunue kroz visoka dvokrilna vrata neke fasade koja se uzdizala kao planina, u
ogromnu upljinu unutra, nalik na peinu; zbunjujua tama bila je tu jedva primetno
ocrtana sjajem mnogobrojnih svea. U visini, iznad njih, itav jedan zid hologramske
svetlosti tresnu preko Kedalionovog vidnog polja: hiljadu rajskih prizora oslikanih
svetlou, ustremljenih ka ekstatinom vrhu, ka jednom prstu koji je pokazivao prema
nebu kao i celo piramidalno ustrojstvo uz iji jedan zid se hologramska panorama
uzdizala.
"U hramu smo!" jeknu Kedalion. "Moemo li traiti azil?"
"Da nas sklone od crkvene policije? A ta ti misli, za koga ona radi?" proguna
Rid. Opet pusti Kedaliona na noge i zastade, prouavajui tminu obasjanu sveama.
Izvestan broj vernika i sad je leao niice, pred visokim oltarom i zranim hologramskim
prizorima. Rid se okrete: teka vrata otvorila su se naglo, sa jakim treskom, iza njih.

"Pomeajte se sa ovima", ree im. "Ja u odvui policiju... Ej! Policijo!" povika.
Kedalionu se uini da je to moda poziv, a moda i upozorenje.
"Rid..." poe Kedalion, ali Rid je ve beao, u skokovima, i ve se ocrtao naspram
svetlosti. "Bogovi! Idemo." unu Anankea napred kroz umu svenjaka, nadajui se da
e im poi za rukom da se pomeaju sa kretanjem vernika koji su ustajali od molitve i
urno polazili, uz dosta nasuminog vrzmanja, prema izlazima. Povue deaka za ruku,
potiskujui ga meu te ljude. Ananke poslua, kreui se kao u transu; Kedalion oseti
drhtanje deakovog tela.
Zauvi krik meu vernicima koji su ve odlazili, okrete se da pogleda. Rid se
pentrao po zlatom obloenom oltaru; grabio je u visinu, meu rokoko tornjie - in
nezamislivog skrnavljenja. Ananke udahnu vazduh umno, uasnut; crno uniformisana
oblija policajaca sjatie se za Ridom.
Onda Rid skoi - sa vrha oltara, u zagrljaj svetlosti, pravo u zid neba, zid rajski.
Kedalion zau krenje stakla i stade kao okamenjen, blenui sa nevericom. Te
slike raja ipak nisu bile nikakvi hologrami - nego zid od stakla osvetljen sa zadnje strane.
Sad je na staklu bila ogromna crna rupa na mestu gde je Rid proleteo u no, van.
Kedalion zajea, nemajui rei da izrazi ono to ga je tad ispunjavalo.
Poe opet ka izlazu, ali prekasno. Oklopne ake padoe mu na ramena, okrenue
ga jednim trzajem pravo u zahvat lisica. Usledi niz udaraca rukama i nogama, od koje
Kedalion pade na kolena i poe se griti kao da e da povraa.
Policija ga izvue napolje, uz psovke toliko ivopisne da veinu nije mogao ni da
prevede - ili su to ipak bila obeanja. Ananke se teturao pored njega, krvav i oamuen.
Neto mu je gnjeilo rebra, ispod jakne; boca, srebrna i zlatna, sa piem zvanim 'voda
ivota'. Slatka Edhu, pomisli on, evo, umreu ti. Ovi e nas ubiti zbog ovoga. A nisam
stigao ni da okusim. Izmae mu jecaj histerinog smeha, a neko mu zato odvali jak
amar.
Iza hrama, u svetlucavom snegu skrenog stakla, ostali policajci bili su okupljeni
oko Ridovog opruenog tela. Kedalion, sa trzajem munine, pomisli da su Rida ve ubili.
Ali kad ga dovukoe blie, vide da pridiu Rida, ije je lice bilo krvavo ali oi irom
otvorene, i da ga neko opet udarcem pesnice obara na polje stakla.
elei da skloni pogled, Kedalion je ipak nastavio da gleda ta su radili sa Ridom.
Jedan koji je izgledao kao oficir povukao je Rida na noge, i poeo da ga drma. "Misli da
je bol to to osea, ti ubre jedno belo k'o sir? Ne zna ti jo ta je bol..."
Rid je buljio u njega mahnitim oima, onda se nasmejao, kao da je ta pretnja
sasvim apsurdna. Kedalion iskrivi lice.
"Vodi ovo u inkvizitorijum", zarea oficir, izmahujui rukom ka policijskom
neleteem kombi-vozilu koje je ekalo na drugoj strani trga. Rid se nije bunio niti opirao
kad su ga povukli grubo na tu stranu. "Vodi sve to!"
Rid se na domaku kombija osvrte kao da je tek sad shvatio oficirove rei.
Iznenada se ukoio, opirui se onima koji su ga gurali unutra. Neto kao nezadovoljstvo
ispuni mu lice kad vide da policija vodi Kedaliona i Ananke pored njega i ubacuje ih u
vozilo. "ekaj..." viknu Rid, izmiui udarcu koji je neko uputio ka njegovoj glavi.
"Elazark!"

Prema njima se naglo okrete drugi oficir, onaj koji je rukovodio hvatanjem
Kedaliona, i koji je do tog trenutka gledao gore, u zjapeu rupu na staklenom zidu hrama.
"Ti...?" ree, registrujui Ridovo prisustvo sa neim nalik na nevericu.
Opsovao je, zaustio da jo neto kae, ali se uzdrao. Prilazei 'marici', stao je
pred Rida; taj trenutak potrajao je, inilo se Kedalionu, celu venost. Onda se opet
okrenuo, oiju vruih od besa. "Putaj ga."
Drugi oficir, onaj koji je oborio Rida, poe da se buni: mlaz njegovih ljutitih rei
Kedalion je jedva uspevao da prati. Prvi mu odgovori jednako brzim i ljutim ondinskim,
uz pominjanje rei 'Rid' i 'Humbaba' koje su se izdvajale kao tuinski kamenovi; zavri
prevlaei prst preko svog grla, pokretom koji je vrlo jasno prenosio poruku. "Putaj ga",
ponovi.
Drugi oficir nije se pomakao. Ostali policajci stajali su zurei besno u njega i u
zatvorenike; Elazark se okrenuo i oslobodio lisice kojima su Ridove ruke bile sputane.
Niko se nije pomakao da to sprei.
Rid se poe rastresati. Okrete se da baci pogled u kombi, ka Kedalionu i Anankeu,
zatim opet pogleda Elazarka. "Ova dvojica rade za mene", ree.
Elazark se ukruti, a iznenadna nada u Kedalionu poe da se ukiseljuje. "Prozor e
biti popravljen do savrenstva u roku od tri dana", ree Rid. "Vi ete dobiti veliki
anonimni prilog za crkveni bezbednosni fond." Elazark se lagano okrete njima i oslobodi
ih lisica, i, pokretima grubim od jedva uzdranog besa, izvue obojicu iz kombija.
Izviknu nareenje, i u kombi uoe samo policajci, bez ijednog uhapenika. Vrata
tresnue i crna 'marica' odjuri sa trga, zaurlavajui kao uskraena zver.
Ananke je stajao i gledao utke, sve dok kombi nije nestao sa vidika. Onda mu se
oi prevrtoe na gore i unazad, i on se srui okruen nadimajuom gomilom odee.
Kedalion unu pored njega, zadovoljan to ima izgovor da sedne. Podie deakovu
glavu.
"Je l' mu dobro?" ree Rid, izgledajui vie iznenaen nego zabrinut.
"Nije", ree Kedalion. To je zazvualo razdraenije nego to je nameravao. "Ali
bie. A tebi?"
Rid rasejano obrisa svoje lice puno ogrebotina, i pri tom ak i ne trepnu. Umesto
njega, Kedalion je bio taj ije se lice bolno trznulo kad je to video. Rid osmotri svoje
pocrvenele prste, sa blagim gaenjem, kao da je to neka farba a ne njegova sopstvena krv.
Obrisa aku o pantalone. "Meni, k'o bog." Iz njega provali podrugljiv smeh u asu kad je
pogledao preko pustog trga, u pravcu gde je policijsko vozilo otilo. "Glupava kopilad",
ree.
"Pa, spasao si nam ivote, svima", proguna Kedalion, veoma svestan da je
crkvena policija sve osim glupa; jednako svestan da na celoj ovoj planeti ne moe biti
vie od desetak ljudi sposobnih da policiji urade ovo to je Rid maloas uradio. "Ne
mora da se pravi tako prokleto hladan oko ovoga!" Kedalionov glas je podrhtavao.
Poseui u brojne depove na unutranjoj strani kaputa, nae onaj sa srebrnom flaom,
koja je tu jo uvek bezbedno leala.
Rid ga pogleda i slegnu ramenima. "Pardon", ree poluglasno. Ali, u tome nije
bilo shvatanja.
"Do-vra-ga", proguna Kedalion ponovo, jo i sad zurei u Rida ali istovremeno
se i trudei da izvue flau. To postigavi, otvorio ju je i potegao srebrnu tenost punim
ustima, bezobzirce. Jeknuo je: tenost mu je, maltene kao neko svesno bie, klizila niz

grlo, milovala ga, vraala u njegovo telo, otupelo od okova, ivot iznutra. "Bogovi",
prozbori on maltene tonom molitve, "ovo je kao seks."
"Dopadaju mi se ljudi koji znaju ta je stvarno vano", ree Rid ironino.
"Ako misli da u propustiti priliku da pijem ovo, posle svega to se noas
nadeavalo, onda si lud", ree Kedalion odseno, sada vie ne marei da li je Rid
zaistinski lud ovek. "Ko si, pakla mu, zapravo?" Jo jedno pitanje na koje nije stvarno
oekivao odgovor.
"Mene je uzeo Sab Emo Humbaba, da radim za njega", ree Rid, akajui zube.
"Zato smo policija i ja u izvesnoj, da kaem, simbiozi."
"Dobro, pa mnogi rade za Humbabu", ree Kedalion. "Radio sam i ja za njega. Ali
crkveni policajci se ne razbee kao make kad im ja to kaem."
Rid uzdahnu, izgledajui kao da mu neto zadaje bol. "Moje puno ime je Rid
Kuleva Kulervo. Ja sam Humbabin mozak. Rukovodim njegovim odeljenjem istraivanja
i razvoja. Kad bi se meni ita desilo..." Slegnuo je ramenima znaajno. "Zna ko su pravi
bogovi, ovde."
Ime je zvualo nekako poznato, ali se Kedalion nije mogao setiti nieg
odreenijeg. Gledao je ukoeno u Rida, pokuavajui da zamisli tog tetoviranog lunatika
kako mirno radi negde u nekoj sterilnoj laboratoriji, dobija pristup do poverljivih
informacija, gradi u holo-poljima kompjuterske modele ilegalnih hemikalija. "Ne..." ree,
odmahujui glavom. "To ti je sranje. Ko si stvarno?"
Rid podie jednu obrvu. "Zar je to vano?" upita tiho.
Nije dok ima mo. Kedalion opet pogleda Anankea, koji je i sad leao mlitavo na
ploniku, i potee jo jednom iz srebrne boce.
Ananke otvori oi i udahnu umno, u istoj panici. Zatim taj vazduh ispusti sa
olakanjem, uviajui gde je i primeujui njihova lica. Kedalion mu, kleei, dade da
gucne malo iz srebrne, vide transformaciju zapanjenosti u blaenstvo, i iroko se
osmehnu. Ananke se odgurnu od plonika i sede samostalno.
"Hoe rei" poe Kedalion okreui se Ridu, poto je iznenada shvatio jednu
okolnost, "da si ti ovo to si izveo ovde mogao da izvede i u klubu? Nismo morali da
beimo - nije moralo nita od ovoga da se desi, nikakva jurnjava, nikakvo skrnavljenje
verskog objekta, ovaj deko nije morao da se usere od straha...?" A ni ja, ali to ne ree.
Rid je slegnuo ramenima. "Moda. Ali u onom haosu, ko zna? 'Nezgode se
dogaaju', kae se ovde." Njegova krvava iscerenost polako se vratila. "Osim toga, ovo je
bilo zabavnije."
"Govori u svoje ime", promumla Kedalion. Skloni pogled od Ridovog zurenja
usijaniog do rastapanja; ustade kruto.
"Dobro, ajmo", ree Rid gledajui kako Kedalion pomae Anankeu da ustane.
Kedalion je stajao neodluno. "Ne, hvala, ja mislim da mi imamo druge..."
"Druge planove? Ali vas dvojica sad radite za mene." Rid je skrstio ruke na
grudima, a njegova iscerenost postala je jo ira.
Kedalion ga pogleda i nasmeja se jednom, setivi se da je Rid to rekao
murijaima. ala. "Podnosim ostavku", ree i razvue lice u jednako irok osmeh.
Rid strese glavom. "Prekasno. Pio si moje pie. Spasao sam ti ivot. Moj si ovek,
Kedalione Niburu."
Kedalion je gledao u njega, nastojei da proita to lice; u stomaku mu se poe
iriti hladnoa izazvana uvianjem da ovaj misli ozbiljno. "Treba ti trka...?" upita, i glas

mu pri tome 'pobee' ispod voljne kontrole, po drugi put noas. "Neu. Ne dok ne saznam
ime se stvarno bavi", nastavi on sa vie hrabrosti nego to je oseao.
"Rekoh li ti ime se stvarno bavim?" ree Rid diui ruku. "Raspitaj se. Zatrai
kompjuterski pristup do te informacije, ovog trenutka." Slegnu ramenima, ekajui.
Kedalion oseti pesmu nekog udnog elektriciteta u sebi, znajui, jednakom
iznenadnou, da nema potrebe da ma ta proverava. Sve to mu je Rid rekao je suta
istina. "Ne volim droge neto naroito..." ree, odnekud sposoban da gleda Rida pravo u
oi.
Rid baci pogled na srebrnu bocu jo stisnutu u Kedalionovoj ruci, i trznu ustima.
"Sve je relativno, zar ne?" Kedalion pocrvene. "Ali nije bitno ta pravim i kuda to odlazi.
Traio sam prevoznika. Treba mi lina posada."
"Zato ba mi?" ree Kedalion. "Ne poznaje me... a njega ne poznajem ni ja."
Gestom pokaza ka Anankeu.
"Zemljaci smo - ti si sa Samathe, kao i ja. Moda sam sentimentalan. Osim toga
znam tvoj ugled. Ve sam te proverio. U tebe se moe imati poverenja, trezveno
razmilja, robu isporui."
"ta se desilo sa tvojim prethodnim... pediterom?"
"Rekao je 'kvit'." Rid se slabano osmehnu. "Nije mogao da podnese dosadu."
Kedalion se i protiv volje nasmeja. "ta je bilo ovo noas? Moja audicija za taj
posao?"
Rid se isceri, i ne odgovori. "Treba mi neko na koga se mogu osloniti... Svia mi
se tvoj stil. Koliko naplauje za jednu vonju?"
"Zavisi..." ree Kedalion, i onda izgovori i cifru - toliku da se maltene zagrcnu.
"Vai, dajem dvaput toliko, za svaku vonju, ako se dobro pokae."
Kedalion duboko udahnu, ne verujui. Neodluno odmahnu glavom. "Ja sam
polaskan", ree iskreno. "Ali ne verujem da moje sposobnosti doseu tako visoko." Baci
pogled ka Anankeu, odmeravajui pomeana oseanja koja su prelazila deakovim licem
dok je on razgovarao sa Ridom. "Ajmo, mali." Poe se udaljavati. Ananke poe za njim
kao mesear, jo uvek gledajui nazad ka Ridu.
"Niburu", pozva ga Rid. "Moe ti biti izuzetno teko da nae posao tvoje vrste,
od sad, ako me odbije."
Kedalion stade, osvrte se. Stisnu usne, videi izraz na Ridovom licu. "Videemo",
ree, ne onako ubedljivo kao to je nameravao. Okrete lea Ridu, i poe dalje.
"Da", ree Rid njegovim leima koja su se udaljavala. "Mislim da hoemo."
6. ETVRTA: Forzgejt
Inspektor hegemonijske policije B. Z. Gundalinu ue u svoju kancelariju na isti
nain kao i svakog radnog dana u proteklih pet godina, oponaajui precizne obrasce od
prethodnog dana; kao robot, bila bi njegova misao kad bi dopustio sebi da o takvom
neem razmilja - ali to niked nije dopustio. Stavi na sto bokal predugo varenog napitka
'alo', a to je bila najpriblinija zamena za drogu koju je ikada sebi dopustio; ali, ne spusti
ga bilo gde, nego na ugao svog radnog stola/terminala, tano na ono mesto gde je tamni
keramiko-legurni sjaj povrine potamneo od vreline ranijih bokala. Sede u svoje mekano
sedite, okrete ga tako da mu bude zgodno da posmatra panoramu grada Forzgejta, i

zatrai od radnog stola jutarnje podatke. Uvek je traio da ovo jutarnje informisanje bude
u audio-modusu, dakle zvuno. Ti minuti bili su mu, u toku celog radnog vremena,
najpribliniji oputenosti. Iz stola poe nervirajua imitacija njegovog glasa, dajui mu
zbijenu recitaciju o sadrini svih fajlova redom. Po jednom progunanom reju
oznaavao je one fajlove o kojima e eleti da zna vie; za to vreme gledao je ukoeno taj
grad ogrnut hladnom izmaglicom. Prozorsko okno bilo je sasvim suvo - najzad i to da se
desi; ali pred njegovim oima kia ponovo poe, tupkajui nasuminim prstima nemirno
po spoljanjoj strani okna. Kapljice i mlazii zakrivuljae niz prozor, nepredvidljivim
putevima, kao suze. Bog ubio ovu kiu, pomisli on, trljajui oi. Suvie je nalikovala na
sneg.
"...Glavni Inspektor zahteva tvoje prisustvo u njegovoj kancelariji to pre..."
Gundalinu se ukoi. "Zadri", ree radnom stolu, pa se okrete da tu poruku i
pogleda, na ekranu. Glavni inspektor. Gundalinu je zurio u inertne oblike slovnih
znakova... u njegovoj kancelariji. Gundalinuove ake se sklopie oko oblina levog i
desnog rukonaslona njegovog sedita, usidrujui njegovo telo vrsto u sadanjost, bez
obzira to je prostorija oko njega treperila kao da e ieznuti, ostaviti ga samog u beloj
pustoi...
Ustao je polako, bojei se da e ga telo izneveriti; da e noge odbiti da ga ponesu
napred, ili da e, kad stigne do vrata i iskorai u hodnik, navaliti u bekstvo. Postojao je
samo jedan mogui razlog da ga Glavni inspektor pozove na razgovor oi u oi.
Gundalinu pogleda dole, da proveri celu plavosivu duinu svoje uniforme, da negde
sluajno ne postoji trun praine ili pomaknuta ivica. Kad je bio siguran da je njegov
izgled sasvim po Pravilu slube, Gundalinu izie iz ureda i poe kroz graevinu, zvanu
Policijski kompleks, ka mestu gd ga je Glavni inspektor Saveni ekao.
Odjednom: on stoji na tepihu priguene floribunda boje, pred radnim stolom
Glavnog inspektora, a pojma nema kako je tu dospeo. Njegovo telo otpozdravlja
prinoenjem desne ake slepoonici, to je besprekorno salutiranje, po navici, ali on je
siguran da ga lice odaje, izrazom krivice upadljivijim nego kod nekog robijaa.
Saveni uzvrati jednakim salutiranjem ali ne ustajui. Naprotiv, zavali se dublje u
elastine okvire svog sedita, prouavajui Gundalinua bez ijedne rei. Gundalinu,
naporom volje, uzvrati taj pogled. Sa Glavnim inspektorom Savenijem nije se bilo lako
suoiti, ak ni na komunikacijskom ekranu. Sad je u Savenijevim sivim oima naao
neodlunost koju je bilo jo tee izdrati nego ono hladno neodobravanje koje je
oekivao.
"Gospodine..." poe Gundalinu, i pregrize u startu poplavu izvinjenja koja mu je
poela puniti usta. Kompulsivno baci pogled niz plavu duinu svoje uniforme, sve do
sjajno uglaanih izama, i ne nae nikakvu manu. A ipak, njegov um vide istinu, onu
pravu, sakrivenu manu - vide da jedan hipokrita i izdajnik nosi odeu potenog oveka.
Bio je siguran da i Glavni inspektor vidi isto. Tiamat. Ta re, taj svet, odjednom ni na ta
drugo nije mogao da misli. Tiamat, Tiamat, Tiamat.
"Inspektore", ree Saveni i klimnu glavom potvrdno. Gundalinu oseti jae
stiskanje svojih usana, kruenje svakog miia u svom licu i telu; pripreme za odbijanje
napada. Ali Glavni inspektor samo ree: "Mislim da obojica uviamo da tvoj rad nije bio
na potrebnom nivou, poslednjih meseci." Preao je pravo na sutinu stvari, po svom
obiaju.

Gundalinu stade jo uspravnije, prisiljavajui sebe da ponovo pogleda Savenija u

oi. "Da, gospodine."
Savane zaplovi vrhovima prstiju preko dodirno-komandne ploe svog terminala,
nabacujui na ekran mnotvo raznih nasuminih poruka, to mu se deavalo kad je bivao
rasejan. Moda te poruke, opet, i nisu bile nasumine. Gundalinu ih, sa mesta gde je
stajao, nije mogao razaznati. "Na Tiamatu si oigledno bio veoma kompetentan u slubi,
im si se uzdigao u in inspektora za tako kratko vreme. Ali to me ne iznenauje, jer bio
si tehniar drugog stupnja..." Saveni je bio sa planete Karemof, kao i Gundalinu, kao i
veina viih oficira policije na planeti etvrtoj. Znao je drutvene kodove karemovskog
krutog, tehnokratskog klasnog sistema, i sve to su te klase znaile.
Bio si. Gundalinu je tu re progutao kao grudvu suvog hleba. ake mu se, iza
lea, pokrenue; prstima dotae oiljke na anim zglavcima. ast svoje porodice zatitio
je tako to se nije vie vraao na Karemof. Ali, svoj neuspeh nije mogao zaboraviti; jer,
ni njegov narod, karemovski narod, nikad nee taj neuspeh zaboraviti. A Karemovci se
nalaze na svim mestima gde on moe poi.
Saveni die pogled, namrti se malo zbog tog Gundalinuovog kriom uinjenog
pokreta. "Gundalinu, znam da nosi neku neprijatnu uspomenu iz godina tvoje slube na
Tiamatu... Znam da jo ima te oiljke, od toga." Opet spusti pogled, kao da se stidi to je
to uopte i pomenuo. "Ne znam zato nisi dao da se operacijom uklone. Ali, ne bih eleo
da misli da imam neto protiv tebe, zbog onog to si uradio..."
Ili zbog onog to nisam uspeo da uradim. Gundalinu oseti da mu se lice naliva
crvenilom, da na smeoj povrini njegove koe blede pegice postaju primetno crvene.
Ve sama injenica da Saveni pominje njegove oiljke govori mu i previe. On outa.
"Slui ovde, na etvrtoj, ve, evo, skoro pet standardnih godina, i za sve to
vreme zadrava ono to te mui, ta god to bilo, za sebe. Moda previe za sebe..."
Gundalinu obori pogled. Znao je da neki od drugih oficira misle da je nadmen i
nedrueljubiv - pa, znao je i da su u pravu. Ali to nije bilo vano, jer njemu kao da nita
nije bilo mnogo vano od kad je otiao sa Tiamata. Oseti kako mu se hladnoa jedne
davne zime uvlai u kosti, dok on ovde stoji i eka. Pokua da se seti jednog lica...
devojke sa kosom boje snega, i oima poput ahata... pokua da se ne seti.
"Pokazivao si izvrsnu samodisciplinu, do nedavno", ree Saveni. "Ali posle
sluaja sa braom Vendroe... Tu se postupilo veoma loe, to verovatno i ne moram da ti
kaem. Guverner lino poalio mi se zbog toga."
Gundalinu suzbi grimasu: najednom je uo ta lei ispod ovih rei. Policija mora
pokazivati dobronamernost Hegemonije. Njegovi oni kapci se trznue potrebom da mu
omogue da prestane gledati; ipak, on nastavi da gleda Savenija u oi. "Razumem,
Glavni. To je bilo mojom krivicom. Moje optube protiv upravitelja posluge Vendroevih
bile su neoprostive." Dodue, bile su i istinite. Istina je uvek ginula kao prva rtva u
njihovim odnosima sa planetarnim vladama.
Karemof je drao Hegemoniju na okupu nejakom mreom ekonomskih sankcija i
koristoljubivih manipulacija, zato to bez hipersvetlosnog pogona nita centralizovanije
od toga nije bilo mogue. Osam svetova Hegemonije nisu imali mnogo zajednikog, sem
to su se svih osam sluili Crnim kapijama. Po slovu zakona, svaki svet je imao
autonomiju, koju je Karemof uvao i negovao sa licemernom panjom. To je bilo jasno i
Gundalinuu, i mnogim drugima; u slubi na Tiamatu nauio je i to i mnogo ta drugo.

"Trebalo je odmah da ponudim moju ostavku", ree on. "Imao sam... porodine
tekoe, ovih proteklih meseci. Moja braa su izgubila..." porodina imanja, imovinu
mog oca, svetu uspomenu na hiljadu predaka, i sve to zbog svoje gluposti i gramzivosti
"... mnogo toga, u Nakrajsvetu." Oseti da mu se krv opet die u lice, i pouri da doda:
"Ne nudim to kao opravdanje, nego samo kao objanjenje."
Glavni inspektor ga pogleda kao da time nije objanjeno nita. Gundalinu nije
mogao ni samome sebi objasniti snove koji su mu upropaivali spavanje jo od kad su
njegova braa proputovala kroz Forzgejt u glupoj potrazi za blagom koje su mislili da e
nai u jednom surovom i divljem predelu ove planete, zvanom Nakrajsvet. Sad su
Gundalinua iz noi u no pohodili, u snovima, duhovi njegovih predaka, kojima je sva
batina oteta; lice njegovog pokojnog oca, koje se preoblikovalo u jedno devojako lice
belo kao sneg; polja snena, beskrajna... Budio se sav ceptei, kao da se smrzava u
stranoj zimi. "Ja ti nudim ostavku sada, Glavni inspektore", ree Gundalinu. Glas mu se,
nekim udom, nije prelomio.
Glavni inspektor odmahnu glavom. "Nije to potrebno. Ne ako si voljan da
prihvati privremeno snienje ina, i jedan prinudni godinji odmor, dok Guverner ne
zaboravi onaj incident. Pa, i dok ti sam ne nae neku emocionalnu ravnoteu."
Kad bih samo mogao zaboraviti prolost onako lako kao to e Guverner
zaboraviti mene. Gundalinu proguta tvrdi vor u svom grlu, i samo ree, vrlo tiho:
"Hvala, gospodine. Pokazuje vie obzira nego to ja zasluujem."
"Bio si dobar oficir", odvrati Saveni, pomalo mehaniki. "Zasluuje da ti se da
vremena koliko god ti treba da razrei svoje probleme... na ma koji nain tebi dostupan.
Odmaraj se, uivaj u ovom odsustvu od obaveza. Gledaj da se na ovom svetu oseti kao
kod svoje kue." Baci pogled ka Gundalinuu, oima nelagodno zastajui na ruiastim
oiljcima od pokuanog seenja vena, na Gundalinuovim anim zglobovima. "Ili je
moda... tebi potrebno da istrai nestanak tvoje brae u Nakrajsvetu."
Gundalinu oseti crni, iznenadni nasrtaj vrtoglavice, kao da je poeo njegov pad u
neku provaliju. estoko odmahnu glavom; vide kako jedno brzo mrtenje prelee licem
Glavnog inspektora.
"Vrati se u diviziju, Gundalinu", promrmlja Saveni. "Ali vrati se samo ako moe
da doe bez oiljaka."
Gundalinu se zagledao u njega. Salutirao je poslednji put, a onda se njegovo telo
okrenulo energino, i iznelo ga iz te kancelarije.
Bez oiljaka. Hodnik se izduivao, svetao i neizbean, ispred njega. Bez prolosti.
Zapita se kakvog smisla ima ii sad na operaciju kojom bi se oiljci uklonili. Glavni
inspektor e ih i dalje videti. Videe ih i on. Bie to, dakle, samo jo jedan in licemerja.
On poe hodati. ivot nam zadaje oiljke svojim nasuminim kretanjem, pomisli on.
Samo smrt je savrena.
7. TIAMAT: Juna obala
"Miroe...?" pozva Derua, stupajui iz brodske kabine na blago zaljuljanu
palubu. Vide da Miroe stoji kod ograde; jo, kao i nekoliko proteklih sati, zaokupljen
posmatranjem mera. Morski vetar bio je hladan i otar, tresao je jedrene konopce, grubo
gurao Deruu kad je izila na otvoreno. Ali je bar nebo bilo vedro danas, po prvi put

posle mnogo dana; i po prvi put sunana toplota na njenom licu zagrevala ju je dublje od
koe.
Nije mogla to isto rei za izraz lica njenog mua, koji die pogled ka njoj. On
ugasi improvizovani kasetofon koji mu je bio u rukama, i skide slualice sa glave.
"Prokletstvo", proguna on, sam za sebe koliko i njoj. "Nita ne postiem..."
Ona uzdahnu, suzbijajui svoju negativnu reakciju u susretu sa njegovom
frustracijom koja ju je tresnula pravo u lice. Stade uz njega, kod ograde katamarana, i
zagleda se dole, u pokretnu povrinu vode. U tom trenutku nije se mogao videti nijedan
mer u moru oko njih. "Kad si predloio da provedemo nekoliko dana, samo nas dvoje, na
jedrenju niz obalu, ja sam se nadala da e to biti... oputanje", ree ona. Da e biti
romantino. Opet skloni pogled, nemona da kae ono to osea, kao i obino kad se
radilo o njenim oseanjima.
"Zar tebi ovo nije oputanje?" upita on iznenaeno. Bio je, pre poetka pvog
putovanja, uporan u tvrdnjama da su oboje radili odve naporno. Od njenog treeg
pobaaja prolo je ve toliko vremena, da su mogli bezbedno pokuati jo jednom da
dobiju bebu, pa se Derua nadala da e ovo jedrenje biti za njih dvoje... samo za njih
dvoje.
"Meni je... usamljeno." Istisnula je tu re silom; i prinudila sebe da pogleda
Ngeneta.
"ta, toliko ti nedostaje Karbankl?" upita on.
"Nedostaje mi ti."
Njegove smee oi sa epikantinim naborima pogledae na neku drugu stranu. On
je obuhvati rukom oko plea, privue je do sebe. Drao ju je tako, i njegova blizina
grejala ju je kao sunce; ali drugom rukom je neto akao po kasetofonu, to mu je
omoguavalo da izbegne da joj odgovori. Oduvek je bio utljiv; njegova oseanja su tekla
takvom snagom, i u takvim dubinama, da su ostajala skoro sasvim nedohvatljiva. To je
dobro znala kad se udavala za njega. Upravo to ju je i privuklo njemu, ta njegova snaga i
dubina. To, i njegovo lice, zlatne koe, robusno zgodno kad joj se osmehne... njegova
kosa, ravna, crna kao no; apsurdna upornost njegovih brkova i nain kako su se trzali
kad bi ga neto iznenadilo - kao onom prilikom kad mu je saoptila svoju odluku da
ostane na Tiamatu i kad mu je postavila ono pitanje koje on sam nije mogao postaviti...
Njegovu uzdranost i zakopanost uvek je razumela, zato to je i sama bila takva.
Ali, to razumevanje nije spreilo da se utanje nakuplja, malo-po-malo, kao zid izmeu
njih dvoje. Ponekad je imala oseaj da su zarobljeni u stasisnom polju, da im je oduzeta
mo komuniciranja, mo 'mocije i emocije' - kretanja i oseanja. To ju je plailo kao to
nita drugo tokom svih njenih godina u brigadi hegemonske policije nije uspelo da je
uplai. Ovo je bilo gore, jer nije imala nikakvu predstavu ta bi mogla da preduzme da se
stvari poprave...
"Neemo jo mnogo dugo biti na ovom jedrenju", ree on tiho. "Obeavam ti.
Potroio sam skoro sve kasete." Osmehnuo se, jednim od njegovih retkih, ironinih,
samosvesnih osmeha; ona oseti poputanje napetosti u sebi.
Lice jednog mera najednom je banulo kroz povrinu mora, tano ispred nje; trgla
se. Pojavi se jo jedan mer, pa jo jedan. Njihove glave su se pokretale: glavama su
radoznalo klimali, a vratove su sve vie izdizali iz vode. Blistalo je njihovo mokro krzno,
ija je boja bila mrljasta meavina smee i oker. Pokreti su im bili graciozni kao kod
ptica u letu, a oi, kojima su gledali gore u nju, crne kao pono. Gledanuje u njihove oi

bilo je maltene meditacija; ve i trenutni kontakt davao joj je, na neki nain, oseanje
mira koje bi inae mogla postii samo satima provedenim u praznoumnoj samoi.
Jo jednom se zapitala ko ih je stvorio, u davno minulim danima Stare Carevine.
Meri nisu izgledali kao ljudska bia, ali su ljudskom oku davali utisak dobroudnosti, ak
i lepote. A prema ljudima kao da su oseali neko instinktivno poverenje; prilazili su im
bez straha, iako su ih ljudi masovno ubijali ve vekovima. Meri su zaboravljali... ili
opratali. Nije mogla znati koje od ta dva; jer nije imala nikakvo saznanje ta se u
njihovim umovima deava. Postojale su povrne slinosti izmeu ljudske i merske
genetske strukture; a merska iroka lica sa tupim nosevima uvek su joj izgledala kao
deja: radoznala, puna iekivanja. A ipak, ovo troje mera koji sad diu poglede ka njoj
stari su - samo bogovi znaju koliko. Makar koliko bili slini raznim drugim, poznatim
ivim biima, meri su ostajali u poneemu i duboko tuinski, nedokuivi.
Gledala je i sluala dok je Miroe putao snimljene odlomke merskog govora i
snimao njihove odgovore. Raspevana cvrkutanja i kretanja, i duubokobrujee harmonije,
ispunie vazduh. Meri su bili razumna bia; merski mozak je bio po veliini i sloenosti
slian ljudskom. injenica da su razumni bila je zapisana i u memoriji sibilske mree
znanja, dostupna svakoj sibili kad ue u transfer. Ali nikakvih informacija nije bilo zbog
ega su im njihovi tvorci, ljudi koji su se poigrali bogova, dali inteligenciju, niti zbog
ega su im dali dugovenost blisku besmrtnosti. Meri su bili jedna od misterija koje su
obavijale ovaj avetinjski pohoeni svet kao magla, i zbog kojih se inilo da e jasno
gledanje u prolost biti jednako nemogue kao u budunost.
Meutim, njihova inteligencija se manifestovala na tuinske naine. Meri nisu
imali nikakvih prirodnih neprijatelja osim ljudi, i nikakvu vidljivu materijalnu kulturu,
niti se kod njih primeivala elja da ita od toga stvore. iveli su u veitom 'sada', u
jednom postojanom moru; i samo vreme bilo je za njih more, a ne reka kao za druga bia
iji su kratkotrajni ivoti promicali kroz mersku neprolaznu egzistanciju; druga bia, koja
danas jesu, a sutra nisu...
Ta razlika bila je nerazumljiva mnogim ljudima, zato to nisu mogli da premoste
konceptualni jaz ka tuinskom nainu miljenja, ili zato to su namerno zanemarivali
specifinosti mera. Daleko je bilo lake sagledati mere kao vodoskok mladosti u
tiamatskom okeanu, vodoskok iz koga najbogatiji i najmoniji ljudi Hegemonije hoe da
piju i ne pitaju za cenu iako u sutini piju krv. Srebrnasti ekstrakt izdvojen iz krvi
ubijenog mera nazivao se eufemizmom 'voda ivota' (ili 'vodica ivota'); ispijan
svakodnevno, omoguavao je da ljudska bia ostanu fiziki savreno ouvana. Niko jo
nije uspeo da vetaki sintetizuje taj eliksir, zapravo dobroudni tehnovirus stvoren,
poput mera, vetaki, vetinama staroimperijalnog bioinenjeringa koje su izgubljene
tokom vremena. Tehnovirus je izvan tela svog domaina, mera, brzo umirao, ma kako
pomno bio uvan; isto tako, umirali su i meri, pri svakom pokuaju da se odvoje od svog
naroda, merskog, i da se prenesu na neku drugu planetu. Meutim, pouzdana ponuda
vode ivota bila je potrebna da bi se zadovoljila stalna potranja. Arienrod je ponudu
obezbeivala, kao i sve Zimske Kraljice pre nje, tako to je doputala lov na mere; zimci
su njeli bogate profite, bogatili se i od bujne trgovine, a nebrojeni meri su ginuli.
Sada se, meutim, najzad vratilo leto. Stranci su otili, i sa sobom odneli svoju
nezasitu grabeljivost. Meri su dobili sto godina neugrozivog mira, da se vrate na svoju
raniju brojnost, razmnoavajui se bolno sporo, ispravljajui neizrecivu nepravdu koju su
im njihovi tvorci naneli.

Sada jedan od mera naglo zaroni pod vodu, iskljuujui se iz razgovora koji je
Miroe pokuavao da povede sa njima. Dva preostala mera se pogledae, digoe pogled ka
njemu, pa potonue, prvo jedan pod drugi, pod talase, sa zviducima koji su mogli biti
pozdravi na rastanku - ili najobinija besmislena buka.
Miroe se nagnuo preko ograde, zurei u more koje je odjednom ostalo prazno.
Psovao je od uskraenosti i nerazumevanja. "Pakla mu! Zar tek tako da odu! Zato?"
Derua slegnu ramenima. "Da li si rekao neto to ih je naljutilo?"
"Nisam", odsee on, vidno razdraen. "Nisam. Toliko znam o njihovom govoru,
posle ovoliko utroenog vremena. Sve je snimljeno..." Njega su meri opinjavali mnogo
godina pre nego to ga je Derua srela, i pre nego to je bilo ko od njih dvoje znao da su
meri inteligentna rasa. Kad je prvi put videla Miroe Ngeneta, on je pravio neke
kombinacije sa vercerima tehnike robe, kupovao je zabranjenu opremu koja mu je
omoguavala da ometa lov na mere. Verovao je u njihovu inteligenciju i pre nego to je
Luna Svetlohodna u sibilskom transferu doznala istinu o tome i rekla mu. Godinama je
pokuavao da deifruje merske zvuke koje je smatrao tonalnim govorom; meri, u svakom
sluaju, nisu ni mogli da proizvode ljudske govorne zvuke.
"Moda im je priancija dosadila", ree Geja Derua Pala-Tion.
Miroe se okrete ka njoj, ali njegovo neraspoloeno mrtenje je ve nestajalo. Opet
pogleda dole u vodu. "Malo nedostaje pa da pomislim da si u pravu", proguna. "Do
vragova! Ovoliko vremena, a ja ih ipak ne razumem nita bolje nego pre dvadeset
godina." Grubim poketom zaklopi kasetofon. "Nee oni da razgovaraju, samo hoe da
pevaju. Harmonijske strukture su prisutne, postoji logika, postoje obrasci. Jedino ne
postoji smisao. To njihovo je samo... buka."
Jo pre dugog vremena on je izolovao odreene tonske sekvence koje su merima
znaile pojedine predmete ili postupke; ali to se u tonskim zapisima pojavljivalo veoma
retko, u velikim razmacima. Ti merski zvuci, koje su Tiamatovci nazivali imenom
'mersong' ili 'merska pesma', bili su na apstraktan nain lepi, jer su sadravali obilje
tonova u neverovatno kompleksnim i prefinjenim meuodnosima. Meri kao da su
provodili svoje vreme uglavnom se bavei time: ponavljajui pojedine delove svojih
pesama, kao da recituju usmenu istoriju, da je i njihovi mladi naue napamet, da se
sauva za potomstvo. Ali ti koherentni, ponavljani obrasci zvuka nisu imali nikakvu
simboliku sadrinu, ili je bar Miroe nije uspeo otkriti. Meri kao da nisu bili
zainteresovani za razgovor, za davanje i uzimanje, osim kad je trebalo da izraze
najosnovnije aspekte svog ivljenja... "Ali zar nije razgovor, komunikacija, upravo ono
zbog ega jezik postoji?" upita Miroe praznu vodu. "emu bi inae sluio? Zato bi bio
potreban takav sloeni, strukturisani sistem, ako ga oni ne koriste da proire svoje znanje
ili da promene svoje ivote?"
"Oni jesu tuini, alieni", podseti ga Derua blago. "Ko god da ih je napravio,
napravio je neto novo. Moda je smisao svega toga umro sa njima, sa kreatorima, kao i
smisao postojanja Karbankla."
Odmahnuo je glavom, pogledao ka drugim merima, onima koji su se odmarali na
dalekoj obali. "Kad bismo samo mogli da ih nauimo da komuniciraju voljno, imali
bismo dokaz njihove inteligencije, koji niko ne bi mogao ignorisati, dokaz koji bi
prinudio Hegiku da ih ostavi na miru. Ili kad bismo mogli pronai bar nain da im damo
jasno upozorenje, pa da bee od kraljianskog lova..." ake mu se stegoe u pesnice:
uspomena je postajala opsesija.

"Miroe..." Ona ga uhvati za miicu, pokuavajui da ga odvede odatle.

"Trebalo bi da se Luna vie potrudi oko reavanja ovog problema." Oslobodio se,
gotovo nesvesno, iz njenog zahvata; ona se odmae jedan korak, udaljujui se od njega.
"Govorila mi je da e opstanak mera biti njeno ivotno delo, kad postane Kraljica..."
"Ona veruje da e izgradnja tiamatske privrede pre povratka Hegemonije pomoi i
nama i merima", ree Derua, malo otrije. "To zna. Pomae joj u tom poslu. Ukres sa
njom studira podatke koje smo mi dali o merima; moda bi trebalo da razgovara s njim o
tome, da zapone neku vrstu dijaloga. Moda je doao do nekog novog uvida..."
"Sa njim ne", ree Miroe ravno.
Geja Derua ga pogleda.
"Zna zato." Namrtio se, pogledao od nje, kao obali. "Ti, ponajpre, to zna.
Svojim oima si videla ta je radio. Zna da je njegova krivica to moramo ovako daleko
da idemo, to ne moemo na naoj plantai da posmatramo mersku koloniju..." A ne
moemo zato to ih je Ukres Svetlohodni sve pobio, celu koloniju.
Digla je pogled ka nebu, seajui se jednog drugog neba - kako je bila sigurna da
e se ono svakog trenutka polomiti na komade i sruiti na njih, onog dana, pre skoro
osam godina, pri samom kraju perioda zvanog Zima, kad su ona i Miroe zajedno stajali
na krvlju natopljenoj plai, gledajui posledice Arienrodine osvete. Pre toga su zasmetali,
nehotice, njenim planovima za Promenu... i zato je ona poslala svoje lovce da pokolju
naseobinu mera na obali plantae Miroea Ngeneta; naseobinu za koju je Derua oduvek
verovala da je pod njegovom zatitom bezbedna.
Kraljiini lovci su pobili sve te mere, a njihov voa bio je ovek sa ritualnim
imenom i ritualnom maskom, obuen u crno, da bi ostao sakriven njegov stvarni identitet:
Starbak, tako su ga zvali; Arienrodin izvrilac krvavih dela, Arienrodin ljubavnik... U
godinama kad se vladavina Zime okonavala, pod tom maskom se naao overk zvani
Ukres Svetlohodni.
Derua pre tog dana nikad nijednog mera nije videla. A tog dana videla ih je
stotinak, opruene po plai, zaklane; njihovu dragocenu krv su lovci iscedili - a onda su,
gorkim obrtom sudbine, naili jo i neki nomadi, zimci, i onako u prolazu ogulili koe sa
mera. Videla je, dakle, stotinu iskasapljenih leeva, sto bia iji je integritet uniten;
gomile mesa, liene due, ostavljene da trunu na plai i da ih leinari oglou do kostiju.
Ali, zapravo, tog dana Derua nije stvarno videla nijednog mera, niti shvatila pravi obim
tragedije, dubinu jada koju je osetio ovek pored nje. To je usledilo tek kasnije, kad je
videla ive mere, u pokretu, u moru; kad je ula sirensku pesmu njihovu, otkrila dubinu
mira u njihovim oima... Tad je konano shvatila jezivu realnost Kraljianskog lova,
nemoralnost vode ivota.
Tada je i shvatila zato Miroe nije hteo, i nije mogao, oprostiti Ukresu
Svetlohodnom - letnjaku, detetu Mora - za zloine koje je uinio od kad je postao
Kraljiina marioneta... od kad je postao Starbak. Derua skloni pogled sa mera na plai,
suoi se sa prazninom u oima svoga mua. Oslobodi svoje ake, koje su nesvesno ali
samrtniki jako stezale ogradu; pa ih prisloni na svoj trbuh, jalov i prazan kao i ovaj
pogled kojim ju je Miroe gledao. Ona se okrete od njega, poe nazad ka senovitoj
materici kabine; odjednom se oseala kao da Arienrodina kletva i sad ide za svima njima,
i sustie ih, ak i ovde, ak i posle tolikog vremena. Na vratima je zastala, pogledala
Ngeneta poslednji put. Stajao je nepomino pored ograde, zagledan dole, u vodu. Stupila

je u tamu kabine, oslunula da li e njegovi koraci da se zauju iza nje; osetila je samo
olakanje kad se ne zau ba nikakav zvuk.
8. TIAMAT: Karbankl
"Dakle, roae, bie stvarno divan dan!"
Danakil Lu Dalekoputov die pogled, trgnuvi se, zato to su mu se istovremeno
dve ake spustila na ramena, u stilu neke velike bliskosti. Pritisak tih aka izazvao je bol
koji polete niz Danakilova artritina lea; on stee zube. Njegov roak Kirard Set,
poglavar klana Dalekoputova, smeako se sa blaenim iekivanjem, nesvestan
Danakilove muke; Danakil Lu se namrti. "Je l' ti to kae o vremenskim prilikama?"
ree.
Kirard Set se nasmeja. "Vremenske prilike. E, jesi dobar, Dani." Zakilji
pogledom ka svom roaku. "Nije mi jasno da l' me vue za nos, ili si stvarno tako dugo
stanovao meu ribojedima da sad ovo ozbiljno pita. Ali, u oba sluaja, odlian si."
Danakil Lu, koji nije pitao stvarno ozbiljno, outa.
"Govorio sam to o predstojeoj odluci o novoj eljezari, dabome."
"Onda ne treba mene da pita o tome", ree Danakil Lu ravno. Bilo je mnogo
zimakih plemia spremnih da ga optue za protekciju, zato to je bio jedan od ukupno
dva postojea zimca u Sibilskom koledu, i Dalekoputov uz to; iako je konanu odluku
donosila Kraljica. Danakil se teko nasloni na sto, nastojei da nae poloaj u kome e
mu biti udobno. Nije vie mogao da se sasvim uspravi, ni u sedeem ni u stojeem
poloaju.
"Hmmmm", ree Kirard Set. "Ti, roo, ne samo to izgleda mator, nego se i
ponaa kao mator. Nije trebalo da ode iz grada." Na pola pokreta sedanja pored Danakil
Lua, zaustavio se, pa se pomerio dalje oko velikog, iz razloga taktinosti okruglog stola,
da bi seo pored nekog drugog, ko e mu biti bolje drutvo tokom sednice.
"Jesam li mogao da biram?" promrmlja Danakil Lu, govorei vazduhu. Njegova
aka se uzdie, da opipa duboke oiljke na obrazima i donjoj vilici. Iza njegovih oiju
gorela je uspomena na dan kad su ga prognali iz Karbankla, uspomena odjednom tako
iva kao da se sve dogodilo jue. Sad je bilo teko poverovati da je od tada prolo jo
jednom onoliko godina koliko je tada bio star. Bio je deak, bio je zanemeo od uenja, i
zapravo potpuno strana osoba u poreenju sa osobom u koju se pretvorio kasnije, ivei u
Letu; jednako teko bilo je poverovati da je proteklo ve skoro osam godina od kad se, sa
pobedom Leta, vratio u Karbankl. On strese sa sebe oseanje dezorijentacije, pokretom
koji mu zadade jo bola.
Miroe Ngenet, Kraljiin lekar, u saradnji sa Klavali, i u konsultaciji sa sibilskom
mreom, pokuava da iznova stvori neki lek iz arhajskih vremena, ili neku hirurku
tehniku isto tako davnu, da bi mu pomogao. U meuvremenu on jedino moe da ivi sa
svojom boleu. Sad se kree kao starac, i osea se kao starac; ima dana kad mu je teko
ne poverovati da starac jeste, osobito kad vidi ovog Kirarda Seta. Pa, Kirard Set je
dovoljno star da mu bude pradeda, ali izgleda vie kao da mu je sin. Kirard Set je bio
miljenik Snene Kraljice, i zato je od nje dobijao vodicu ivota...
Sad, meutim, Arike vie nema, nema. Prve starake bore pojavljuju se na
uglovima oiju Kirarda Seta. Danakil Lu se upusti u razmiljanje o ovome, i prestade se

oseati toliko starim. Ako nita drugo, fizike tegobe ivota su manje, ovde u gradu. Da
se nisu doselili u Karbankl, Klavali nikad ne bi sebi dozvolila da zatrudni, i zato sad ne bi
imali svoju divnu ker koja ih toliko oduevljava, i koja skree njegovu panju - i
Klavalinu - sa njegove opsednutosti pitanjima njegovog zdravlja. Leto je dolo u grad, i u
njihove ivote, najzad. Dobro je biti kod kue.
On opet die pogled, primeujui sa izvesnim iznenaenjem da je Kirard odabrao
ba ono prazno mesto do Ukresa Svetlohodnog, Kraljiinog drubenika - sedite na koje
bi, po Danakilovom miljenju, trebalo valjda da sedne Kraljica sama. Ukres se, po svemu
sudei, nije pobunio, pa je Kirard Set osmehivao zadovoljno, polaui na sto aku preko
ake.
"Dooo-vragova!"
Danakil Lu opet die pogled: neko drugi se sruio u sedite pored njega. Bora
Klirvoter, koji je sad frktao kao kli kroz debelu belu etku svojih brkova, i jo mumlao
zloslutno. Danakil Lu stisnu usne, da se ne osmehne; a taj od njega stariji ovek obuzda
svoje ponaanje.
Bora Klirvoter je njemu bio nekakav ujak, po majinoj liniji, ako se Danakil Lu
dobro seao; dangrizavi matori kamen, vlasnik prostranih plantaa juno od grada, ova
koji je u grad dolazio samo kad ga velika nevolja natera. Ovog puta nevolja je bila u vezi
sa klanom Dalekoputova; Kirard Set je agitovao da mu se odobri prolaz kroz teritorije
Bore Klirvotera, preica ka moru, a to je bio samo deo Kirardove 'ofanzive' da ubedi
Kraljicu da njemu odobri zidanje elezare, na njegovoj teritoriji koja je 'kopneno
zakljuana' tojest nema sopstveni izlaz na more. Dananji dolazak Bore Klirvotera
nagovetavao je da se Klirvoter boji da bi Setova kombinacija mogla uspeti.
Danakil Lu pogleda druge ljude oko okruglog stola. Bilo je jo i praznih mesta, ali
samo nekoliko. Nekakav komentar o njegovom drutvenom statusu mogao se izvui iz
injenice da je Bora Klirvoter odluio da sedne ba do njega - i da su svi drugi odluili da
sednu negde drugde; radilo se tu moda o Danakilovom sibilstvu, ili o Danakilovom
otuenju od sopstvene stranke, Zime. Njemu se inilo da se te dve zadnje mogunosti
svode na isto.
Opipao je trolist koji mu je visio preko koulje, i pogledao sedite levo od sebe,
gde jo niko nije hteo da sedne. Predvodnica klana Zelenlugovih koja je sedela sa
suprotne strane okruglog stola pogleda ga, opreznog izraza lica. Ova Letnja Kraljica je
naterala lanove partije Zime da prihvate neto to nikad nisu verovali da e prihvatiti:
istinu, iako su vekovima gutali hegemonijske lai; istinu da su sibile i sibili zapravo
ljudski kompjuterski terminali ukljueni u jednu meuzvezdanu informacionu mreu.
Kraljica je pokazala narodu ovog grada da im sibile mogu vratiti tehnologiju za kojom
oni toliko gladuju; da sibile nisu jednostavno zaraene ludakinje, kako su stranci uvek
tvrdili da bi zadrali Tiamat, i u vreme svoga odsustva, u neznanju i zaostalosti. Ali
neverice koje je neko gajio celog ivota ne mogu nestati preko noi... pa ni za samo osam
godina...
"Dobro, ti bar ne mirie na kupanje u eeru, kao veina mojih roaka, Danakil
Lu Dalekoputov", ree Bora Klirvoter naglo, kao da je itao Danakilove misli. "I ne
izgleda kao majkonaputeni stranac u plastinom odelu. Dabogda se ja udavio ako ne
bih radije sedeo sa ludacima i letnjacima nego sa tim od-grada-omekalim popiancima,
koji imaju te svoje kretenske ideje o dizanju mrtvih." Pogledao je Danakil Lua kao da

oekuje saglasnost; njegove sive oi bile su prodorne kao oi grabljive zveri, i otprilike
toliko prijateljske.
Danakil je oseao da mu se usne razvlae, malo po malo, u jo jedan osmeh. "I
ja", ree iskreno.
Klirvoter zamumla; njemu ni toliko ohrabrenja nije bilo potrebno. "Dooiotioi, sa njima otila i tehnika; sad, ega nema, nema. Celog veka sam se privikavao na
tu ideju. Neka je otilo - ba dobro." Danakil Lu ovog puta ne ree nita, mislei u sebi:
kad bi svi za ovim stolom bili stari kao Klirvoter, moda bi svima bilo lako da se odreknu
prolosti i pomire sa neizbenim. Ali nisu svi takvi, nisu jo spremni da prestanu da ive,
u tome je razlika... Mada je bilo dana kada je, pokuavajui da ustane ujutro, maltene
mogao da sagleda Borinu taku gledita. "Prokleto je dosadna - ova enturaa, ova Letnja
Kraljica; Kirard Set me dovuk'o sa pola obale, zbog ovog..."
Danakil Lu die aku, uutkavajui ga naglo, bez razmiljanja. "Kraljica",
promrmlja. Bora Klirvoter se okrete, pratei Danakilov pogled ka drugoj strani sobe.
"Prokletstvo..." dahnu Bora. Zazvualo je to vie kao divljenje nego kao kletva;
Danakil Lu se pitao kakva emocija lei iza te rei. Njegov pogled ostajao je na Kraljici
dok je ulazila u dvoranu i prelazila je pod ekajuim zurenjem stotinu oiju; bilo mu je,
kao i uvek, teko da odvoji pogled od nje. Nije mogao rei ta je to na njoj to toliko utie
na njega. Bledilo njene kose inilo je iznenaujui kontrast u odnosu na priguenu zelenu
boju njene tradicionalne odore, koja se nadimala i talasala za njom kao more. Njene oi,
znao je, imaju boju onih ahata koje tiamatsko more ponekad izbaci na obalu: njihove
promenljive dubine sadre zemlju, more, nebo. Ona nije visoka, nije ni izuzetno lepa, a
vitka je i sad kao ona devojka koja je bila kad su je on i Klavali uveli u sibilstvo. Ali,
postojalo je neto u njoj, neki naboj verovanja, urgentna lepota zategnutog luka, neto to
se pokazivalo ak i u njenim pokretima prilikom prelaenja te sobe; i to neto prisiljavalo
ga je da posmatra svaki njen pokret, da slua svaku njenu re. Znao je da nije jedini sa
tim oseanjem.
Via je skoro svaki dan, od kad su se Klavali i on doselili u grad. Meu prvima su
pristupili Sibilskom koledu koji je Luna uspostavila u okviru svojih nastojanja da,
polazei od nule, iznova stvori tehnologiju. Posmatrao je kako Luna stie pouzdanje i
iskustvo, kako od nespretne ostrvske cure postaje lukava, odluna ena koja sve vie
bitaka dobija vetinom, i iji opstanak na prestolu sve manje zavisi od 'Thalasine sree'.
Ako su glasine u narodu istinite - a Danakil je smatrao da jesu - Luna je prirodnim putem
stekla svoje sposobnosti voe. Meutim, odakle joj vizija koja je goni ka iskivanju jedne
sasvim nove budunosti za ovaj svet, posle odrastanja meu starinski nastrojenim,
tehnomrzeim letnjacima ostrvljanima, to nije mogao ni zamisliti. To je bilo deo njene
misterije... koja je, moda, bila deo njene moi.
Danakil Lu se opet izotri ka gledanju ove sobe, ovog trenutka: Luna Svetlohodna
je odabrala da sedne ba na ono prazno mesto koje je ostalo levo od njega. Stojei, i
obuhvatajui akama totemska bia izrezbarena u naslonu stolice, ona pozva okupljene na
tiinu da bi sastanak poeo. U tiini sede. Danakil Lu spusti pogled na svoju belenicu,
vide sibilske trokrake oznake koje je rasejano nacrtao. Lea ga ubijaju, a sastanak tek
poeo. Dugi su dani kad se Koled sastane sa Savetom. On uzdahnu, prieljkujui da i on
ima jednoumnu odlunost ove Kraljice; pomiljajui koliko je bolje bilo da je danas na
njega, a ne na Klavali, pao red da bude onaj roditelj koji ostaje kod kue. Pokri te simbole

akom, u trenutku kad je Kraljica poela da govori, a Bora Klirvoter da mrmori neto,
kao kontrapunkt, s druge njegove strane.
Danas je bilo prisutno nekoliko lanova Sibilskog koleda, meu kojima i slepa
Sudba Rejvenglas, predsednica koleda i jo uvek jedina druga osoba iz Zime u njemu.
Bili su tu i Derua Pala-Tion i njen mu Miroe Ngenet, kao i nekoliko zimaca koji su
uspeli da steknu poneto tehnikog znanja iz svojih dodira sa strancima. Takvi su se
borili da postanu istraivai, inenjeri tiamatske budunosti; postavljali su pitanja i
saraivali sa sibilama da bi podatke iz sibilske mree pretvarali u opipljivi progres.
Stareine raznih zimakih i letnjakih klanova ili njihovi izaslanici popunili su
veinu drugih sedita, i ispunili vazduh svojim daj-dam. Oni su se prvi ulanili u Savet
krune, koji je Kraljica uspostavila u isto vreme kad i Koled sibila. I pre toga bili su voi
svojih proirenih porodinih grupa; formiranjem ovog Saveta dobili su forum u kome su
mogli da zastupaju, i glasanjem tite, interese i posede svojih klanova.
Jedan takav Savet postojao je i za vreme vladavine Snene kraljice, i radio je kao
nekakva imitacija tuinske vlade, naroito njenih sudskih funkcija; ali u njemu su smeli
sedeti jedino zimci, a veinu su u njemu inili samozvani 'plemii', u sutini Arienrodini
miljenici. Jo nikad nije postojao Savet u kome bi sedeli i lanovi stranke/naroda Leta.
Uostalom, letnjaci i zimci po pravilu su se meali kao ulje i voda. Laknulo mu je kad je
video da Kapela Dobraventura danas ne prisustvuje; nije prepoznao enu koja je dola
kao Kapelina zamena. Iznenadilo ga je da Kapela nije lino dola da zastupi
Dobraventure. Ona je retko kad proputala priliku da se usprotivi svakom novom
predlogu koji bi doao od Sibilskog koleda ili od Kraljice.
Koristei ogromne zalihe znanja dostupne kroz sibilsku mreu, Kraljica je ve
poela da sadi seme napretka svuda - i ono je ve klijalo, kao kad prolena trava pone da
se probija kroz sneg. Novi resursi, novi metodi proizvodnje, novi alati, nove pogodnosti i
udobnosti, sve je to ve stizalo kao nagrada narodu Tiamata, nagrada koju je narod
svojim napornim radom i zasluio. Bio je to tek poetak; ali, obeanje onog to bi
predstojei vek mogao doneti ve je delovalo na tiamatski narod podsticajnije nego
Kraljiino uporno insistiranje da Tiamat hoe, i mora, postii tehnoloku nezavisnost da
bi mogao strance saekati kao sebi ravne, kad se sledei put pojave.
Zimci su veinu Kraljiinih ideja prihvatali sa poletom koji je nadoknaivao
letnjaka oklevanja. esto su zimci bili poletni i preko mere, otimali su se izmeu sebe za
priliku da na svojim plantaama eksploatiu mineralno blago ili da se nove laboratorije i
radionice za izradu prototipova konstruiu kod njih. Danas su navaljivali na Kraljicu u
vezi sa odlukom o izgradnji hidroelektrane severno od grada.
"...jer bi se daleko bre napredovalo ako bismo imali dovoljno struje za nove
fabrike", brzao je Gedon Prekobreni, tonom hitnosti, kao i uvek. "Nee biti zagaenja
vazduha, ni mora..."
"Ali e vetako jezero poplaviti zemlju, preteno letnjaku, koja se sad koristi za
poljoprivredu i stoarstvo", usprotivi se Del Nizvetrinac.
Prekobreni mahnu rukom kao da to otpisuje. "To su tereni na kojima je jedva
mogue uzgajati bilo useve bilo stoku. Nije neka velika teta."
"Moda nije tebi, zime!" ree predstavnica Dobraventura. "Neko mora da
obezbedi hranu za sve vas glupane, dok zanemarujete svoje plantae da biste se
zamajavali sa vaim novim pronalascima."

"Onda se ti brini za more, koje vi letnjaci toliko volite", odgovori Sjua

Stormprins. "Kako ono vi volite uvek da kaete, 'Thalasa e dati, pa e dobro biti.' Ovo
vam nee zagaivati more."
"Sibilski koled se konsultovao sa Mreom po ovom pitanju", ree Kraljica,
pojaavajui glas da bi ih uutkala, to je esto morala da radi. Letnjaci nisu rado
prihvatali pravila diskusije, a zimci, opet, nisu doputali da ih letnjaci nadviu. "Nalaze
Koleda saoptie vam Danakil Lu."
"Kojeta. Ludo pa blesavo", proguna Bora Klirvoter, tako da ga je ula cela
soba.
Danakil Lu duboko udahnu, poslednji put pogleda spremljene beleke, i die
pogled ka iekujuim licima Saveta. "Podaci primljeni transferom kroz sibilsku mreu
nagovetavaju da je takav projekat neizvodiv, iz nekoliko razloga..." Nastavio je, uprkos
naglo uzdignutim glasovima protesta. "Na prvenstveni razlog za izjanjavanje protiv
ovog projekta je taj to bi njime, kao to letnjaci kau, bile izgubljene velike zemljine
povrine. Osim toga, naa sposobnost da izgradimo takvu branu a da ona bude sasvim
bezbedna, ak i ako dobijemo sve planove i specifikacije materijala od sibilske mree,
nije jasna, na ovom stupnju naeg razvoja. Trebalo bi da brana funkcionie ne samo u
relativno blagim vremenskim prilikama sredine Leta, kad voda pritie izobilno, nego i za
vreme dugotrajne otre hladnoe sredinom Zime, kad je sve zamrznuto. Nemamo veliki
prostor za nekanjeno greenje, za razliku od nekih planeta..."
"Damo i svi bogovi", upade mu Prekobreni u re. "Kako emo ikad prevazii
'ovaj stupanj' ako neto i ne rizikujemo!"
"Sibilski um nas vodi", prekide ga Kraljica, tonom maltene otrim; postupak za
koji ne bi imala dovoljno samopouzdanja jo do pre dve ili tri godine. Navikavajui se da
bude kraljianstvena, postajala je sve pouzdanija kao lider; u isto vreme, svakome je
postajalo jasno da sibilska mrea, na koju se Kraljica oslanjala verno kao da je to stvarno
glas Majke-koja-je-more, raspolae sveznanjem nita manje nego ma koja boginja, kad se
radi o pitanjima mudrosti i nemudrosti u ivotu tiamatskog naroda. "On nam je pokazao
da je na svet jedva nastanjiv, po standardima veine svetova na kojima ljudska bia ive.
Moramo ostvariti tehnoloki napredak ako hoemo ikad da ivimo bezbednijim i lakim
ivotom ovde. Ipak, ostaje nam na raspolaganju jo skoro ceo jedan vek do povratka
Hegemonije, a sibilski um e nam pokazivati najpraviju i najbru stazu do nae
budunosti. Bez njegovog usmeravanja, ne bismo postigli ni desetinu od ovog to smo
ve postigli. Moramo imati poverenja u njega, ili emo zavriti tako to emo unititi svoj
svet. Iz tih razloga, podravam letnjake u ovoj stvari."
"Onda gde emo nai novi izvor energije za naa proizvodna postrojenja?" upita
Prekobreni.
"Ako dozvoli da Danakil Lu Dalekoputov dovri svoj izvetaj", ree Kraljica sa
nagovetajem nestrpljenja, "videe da postoje alternativna reenja." Prekobreni utonu u
svoje sedite i u utanje, a ona baci pogled ka Danakilu.
"Ponuen nam je alternativni metod proizvodnje energije", ree Danakil Lu videi
da mu je klimnula glavom. "Tu se radi o turbinama na pogon vetra, koje se mogu
postaviti i na polja i na brda, jer nee spreavati poljoprivredne radove niti ispau. Vetar
e nam davati svu potrebnu energiju za sledeih desetak godina, a do tada emo moda
biti u stanju da konstruiemo turbine na plimni pogon, dakle da uzimamo energiju

neposredno iz okeana. Od plime i Karbankl dobija energiju, a energetski sistem

Karbankla savreno radi va vekovima..."
"ta, kao, neke vetrenjae?" ree Abo Vin Grejmont. "Viao sam da vetrenjaa
pokrene poneku pumpu za vodu, ali za potrebe naih fabrika - tu vrstu energije neete
dobiti iz vetrenjaa, pa makar ih podigli pola miliona!"
"Vetrenjau ovakve konstrukcije jo nisi video", upade Miroe Ngenet. "Ja ve
godinama koristim takve, na mojoj plantai. Daleko su efikasnije od ieg drugog to si
ikad video."
Grejmont slegnu ramenima, neubeen.
"Razvijanje detaljnih planova za projekat 'Vetroenergija' i raspravu o tanim
lokacijama i materijalima poeemo na sledeem sastanku. Moda e se moi iskoristiti
zalihe koje su stranci ostavili u pojedinim gradskim magacinima", ree Kraljica, sa
izgledom olakanja, dok se amor diskusije stiavao ka mrmoru spekulacije meu
zimcima i ka neoduevljenom utanju letnjaka.
Bora Klirvoter je prigueno gunao dok je Danakil Lu, kome je laknulo to vie
ne mora biti u centru panje, traio mogunost da se namesti nekako udobnije. Rado je
prepustio Kraljiinim savetnicima razreavanje svih daljih pitanja u ovoj raspravi. Sedeo
je, napola sluajui a napola preokupiran svojim bolovima; nastavljala se beskonana
litanija starog protiv novog.
Konano progovori Kirard Set, koji je sedeo u vedrom iekivanju itavo vreme
dok je Bora Klirvoter tiho kipeo od besa. Upita, sa prizvucima prefinjenog
samopouzdanja, da li je Kraljica razmotrila njegovu ponudu za najnoviju eljezaru, i
pitanje prava prolaenja kroz teritoriju Klirvotera.
Kraljica klimnu glavom. "Jesam, stareino Dalekoputova", ree ona, prelistavajui
svoju hrpu rukom ispisanih listova hartije. "Tvoja lokacija izgleda idealna za eljezaru,
pogotovu zato to je tako blizu nalazita gvozdene rude. Tvoja ponuda da finansira
poetne graevinske radove je veoma velikoduna. Ne vidim nikakve znaajne prepreke
odobravanju tvog zahteva. Ima li stareina Klirvotera ikakvu primedbu u pogledu prava
prolaenja...?" Pogledala je oko stola. Danakil Lu nije bio siguran da li je iko uopte
prisutan u ime klana Klirvotera.
"Imam primedbu ja, do vragova!" Bora je odjednom stajao nadnosei se nad
njega, i bacajui besne poglede na Kirarda Seta. "To je moja plantaa, i tako mi svih
bogova, ne dam da ijedan Dalekoputov pipne ma i trun praine na njoj!" Dok je stigao do
poslednjih rei, ve se okrenuo prema Kraljici, dernjajui se kao da je ona na drugoj
strani planete a ne gotovo neposredno do njega. Danakil Lu pokri akama ui.
Kraljica die ka Bori pogled pomeane uzbunjenosti i neverice. "Ali on je samo
traio doputenja da..."
"To danas! A sutra ima da te podmiti da... Ej! Ruke s mene!" Ovo poslednje
namenio je dvojici gradskih policajaca-patroldija koji su do tad stajali ispred vrata a sad
uli zato to ih je Derua Pala-Tion pozvala. Drei ga za miice ruku, izvedoe ga silom
napolje; celim putem je galamio i bunio se.
Danakil Lu pusti da mu ruke padnu u krilo. Odmahnu glavom, suoi se sa
Kraljiinim zapanjenim zurenjem; a soba oko njih se talasala smehom olakanja. Ona
opet skloni pogled sa njega, i pogleda Kirarda Seta. "Tvoj zahtev je odobren, stareino
Dalekoputova", ree, izgledajui smireno i na neki nain zadovoljno.

Kirard Set se osmehnu, klimnu glavom na nain koji kao da je znaio zahvalnost i
odavanje priznanja. Ali, Danakil Lu uhvati u njegovim oima i svetlac radosti zbog
nekog drugog znanja, nekakvo tajno podrazumevanje sauesnitva; na to Kraljica nije
svojim izrazom lica nimalo uzvratila, zapravo inilo se da nije ni primetila. Danakil Lu
baci pogled ka praznim izlaznim vratima. Uini mu se da jo uje kako glas Bore
Klirvotera odjekuje hodnicima Sibilskog koleda.
Ustade, sporo i trapavo. Mrmljajui izvinjenja Kraljici, izie iz sobe dravnog
Saveta, kroz ta ista vrata.
9. TIAMAT: Karbankl
"Svetogrdnice jedna bez Majke!" Taj povik je poleteo ka njoj iz jedne mrane
kapije. Sa povikom dolete i riblja glava i tresnu je u rame.
Luna Svetlohodna stade u hodu i okrete se, gorueg pogleda. "Izii!" Njen glas
odjeknu ulicom gotovo pustom. "Ako hoe da me kritikuje, kai mi to u oi!" Ali
nepoznati baca uvrede i riblje glave ostade skriven.
"Damo?" Derua Pala-Tion je pokretom pitala, skidajui puku s ramena, i
gledajui ka tihim zgradama koje su im uzvraale pogled svojim praznim oima.
Luna odmahnu glavom, polaui aku na puku.
"ta je to, Luno?" upita Sudba Rejvenglas okreui se ka njihovim glasovima;
njene oi, takoe prazne, lutale su nemirno, slepo.
"Nita, Sudbo", proguna Luna.
"Samo poblentavio neki smrdljivi letnjak koji ima ribu umesto mozga", ree
kiselo Tor Zvezdoetna, etvrta ena u njihovoj grupi. Prihvati slepicu za ruku i povede je
dalje. Produie svojim putem.
Luna die aku i njome povue nadole osmeh koji je neoekivano pokuao da
podvrne nagore krajeve njenih usana. "Pa, letnjaci ba imaju prava da me kritikuju, Tor."
Oseti da taj osmeh nestaje. "Oni su moj narod. Nemoj ih zbog toga vreati... bar ne kad ja
ujem." Obori pogled, opipa trolisni privesak koji je visio kao zvezda na mrljastom
zelenom njene odede. "ak i ako zaslue."
Smrad one trule ribe ispunjavao joj je nos, neizbean kao sumnja, kao istina. Ona
baci pogled na ene koje su je okruivale. Nijedne letnjakinje meu njima. Ona nije
onakva Kraljica kakvu su njeni oekivali kad su je izabrali na Promeni. Niti je Dama koju
su hteli - simbolino otelotvorenja Majke Mora, ona koja e samo predsedavati tokom
njihovih svetih obreda i braniti njihove drage tradicije. Nisu traili Kraljicu kojoj treba
stvarna vlast, i koja stvarnom vlau raspolae; ni Kraljicu koja veruje da su tuinski
obiaji bolji od njihovih, letnjakih obiaja koji im ve toliko vekova dobro slue...
Damu koja ak i ne veruje u Boginju.
Ile su utei; uskoro stigoe do izlaza iz te uliice, Olivinske, koja je bila jedna u
lavirintu nebrojenih slinih uliica koje su se odvajale u levo i desno od uzlazne spirale
Ulice, glavne u Karbanklu. Od tih malih ulica drevni oblik Karbankla, nalik na ljuturu
bodljikavog spiralnog morskog pua, bio je sav izbuen, proupljikan. Luna spusti pogled
na svoja stopala, obuvena u meku tavljenu kou, u pokretu preko glatke povrine
trotoara napravljenog od nekog materijala koji kao da se nikako nije mogao pohabati, ma
koliko nogu, tokova, saonika ili tovara prelo preko njegove ujednaene povrine.

Osvrte se, pre polaska glavnom Ulicom, da pogleda jo jednom niz Olivinsku, ka
Sibilskom koledu u kome su provodile dan za danom uei i naporno radei na
otkljuavanju tajni tehnologije. Mogla je i odavde videti kraj Olivinske uliice, mesto gde
je providni bedem protiv oluje proputao zrake zalazeeg sunca, poslednju svetlost jo
jednog dana. Sastanak Saveta uinio je da ovaj dan bude jo dui od obinih.
Proao je jo jedan dan u kome nije postigla sve to se nadala, ali u kome su ipak
odmakli neto dalje stazom ka pravom znanju, ka budunosti njenog sveta. Ona poe
dalje, oseajui kako njen umor raste. Ile su uzbrdo, Ulicom.
"Ovde nas dve silazimo, narode."
Glas Tor Zvezdoetne trgao je Lunu iz razmiljanja; ona klimnu glavom. "Odmori
se dobro, Sudbo", promrmlja. "Dug nas put eka sutra. Laku no, Tor." One odgovorie
jednako pritihnuto, kao da se Lunino raspoloenje prenelo na sve ostale. Luna ode dalje,
rame uz rame sa Deruom. U glavi joj je i sad bualo od rasprava sa letnjacima i sa
zimcima, i od sumnje.
Tor je stajala pored Sudbe, sa akom oslonjenom o njenu miicu ruke, i gledala
kako Letnja kraljica odlazi svojim putem ka dvorcu na Kraju Ulice. "Mora biti da je bio
neki gadan", ree, govorei sama sebi isto koliko i eni do sebe.
"Bio je otprilike obian", odgovori Sudba sa uzdahom. "Dani kad je Savet su uvek
teki. To bive plemstvo sad zapinje da stvori novi svet, ali jednak napor ulae i u
kombinacije kako u novom svetu biti prvi i biti najbogatiji... Nema kraja njihovom
svaarenju sa letnjacima, kao da su sve to neke mizerne dvorske intrigice tipa - koga e
Snena Kraljica najvie voleti ove nedelje. Ti ljudi kao da ne shvataju da luna nije stara
Kraljica..."
"Tja, lii dibidus", ree Tor grubom otvorenou.
Sudba jo jednom uzdahnu. Krenue uliicom do koje su stigle, ka njenoj praznoj
radnji. "Da, seam se..." Tor je pogleda. Dok je Snena Kraljica bila na vlasti, Sudba je
imala na raspolaganju jednu vrstu gledanja, pomou uvoznih senzora. Bila je umetnica,
profesionalna praviteljica maski, i to ona odabrana da izradi masku Letnje Kraljice za
zavrni Festival... ona koja je tu masku stavila na glavu Lune Svetlohodne. Ali njen vid
otiao je sa strancima, poput mnogo ega drugog to je dotad inilo njihov ivot
podnoljivim. Sudba je, ipak, nala novi ivot u Sibilskom liceju.
A Tor, njena mnogogodinja poznanica, snala se tako to je postala nekakva
Sudbina asistentkinja. Ali u tom okruenju sibila, njihovih odsutnosti dok su u transu,
bezbrojnih pitanja njoj skoro sasvim nerazumljivih, glupavih natezanja izmeu raznih
'plemia', oseala se ipak kao da pluta izgubljeno.
Bilo joj je itekako drago da uestvuje i dalje u ivotu monih i vanih osoba u iju
sudbinu je bila usisana tokom Promene; ono u ta su oni verovali i ono to su pokuavali
da uine ispunjavalo ju je strahopotovanjem, a osim toga nisu bili dosadni.
Ali je zato njen ivot bio dosadan. Sadanjost je ipak bila odve nalik na ono to
je ona i oekivala da e biti, naime neudobna, uska, sa smradom ribe. Ceo svoj ivot pre
Promene Tor je provela radei za strance; sad joj je nedostajala ta prolost, sa svim onim
ekscesima i uasima. Od budunosti umalo da pobegne; jer malo je nedostajalo da se uda
za jednog stranca i sa njim otputuje sa Tiamata. Ali sudbina im se ispreila na putu sudbina drugih ljudi - pa je njen ljubavnik Ojarzabal zavrio na robiji zajedno sa svojim

poslodavcima, a nju je ostavio da lei nasukana kao prazan amac kad se plima
Hegemonije povukla.
"Zato se Luna ne oslobodi tih prokletih 'velikaa'?" ree ona, pomalo razdraena
poto ju je pamenje utinulo. "Ima mnogo drugih zimaca koji bi rado zauzeli njihova
mesta a nemaju sve one rave navike koje je Arika utuvila svojim miljenicima."
Sudba se nasmei, maui ispred sebe tapom tik iznad ulice: pokret koji joj je
omoguavao da se osea kao da i dalje kontrolie, koliko-toliko, svoje kretanje, pa moda
i svoj ivot. "Da, ali ti drugi nisu vlasnici glavnine zemljita." Moda su zimaki plemii
bili sasvim nezaslueno smatani za 'nobl', ali veina njih je svoje poloaje na
Arienrodinom dvoru drala zato to su bili glaveine klanova koji su kontrolisali
najobilnije prirodne resurse. "Osim toga, oni nisu svi blazirane budale; neki od njih su
pametni, kreativni, i visoko motivisani. To su oni koji e na kraju postati pravi voe... Ja
se samo nadam da u iveti dovoljno dugo da to vidim." Njene usne se iskrivie
umornom ironijom.
"Tako je", ree Tor. Odmahnu glavom, mislei u sebi da njih dve imaju vie
izgleda da doive povratak van-Tiamatovaca nego da vide ostvarenje svih snova Lune
Svetlohodne. Gledajui sad prema kraju uliice, ugleda Zvezdu Leta, znak koji je doneo
Promenu i njenom narodu i strancima. Oprotajni gest van-Tiamatovaca sastojao se u
tome to su emitovali signal visoke frekvencije i velike energije koji je spalio osetljive
komponente u svim elektronskim napravama koje su za sobom ostavili; u Sudbinim
senzorima takoe. A poto su u periodu svog prisustva spreili razvoj ma kakve lokalne
tehnike osnove, nita nije moglo biti popravljeno.
Onda su odleteli, bezbedni u svome znanju da e tehnofobini letnjaci da se
dosele na sever, u zimake teritorije, kao to su inili uvek od poetka svog postojanja na
ovom svetu. Letnja Kraljica e povesti svoj narod - hteo on to ili ne - nazad, u one
tradicionalne putanje koje su tom narodu znaile opstnak i mnogo vekova pre prvog
dolaska ma kakvih stranaca na Tiamat; stvari e ostati nepokretne i bezbedne, sve do
dana kad Hegemonija uzmogne da se vrati.
Luna Svetlohodna je preduzela da sve to promeni. Torino divljenje prema
Kraljiinim ciljevima bilo je jednako njenoj neverici u pogledu njihove ostvarljivosti.
Tor povede Sudbu desno, da izbegnu jednog letnjaka koji je zaneto nailazio
ulicom nosei tovar klijskih koa na leima. Gomila smrdljivih koetina udari je u
prolazu, tako da se ona zatetura i nalete na Sudbu. Odra se nekako na nogama , i uhvati
Sudbu; ali malo je nedostajalo pa da obe padnu u ulini slivnik. "Pazi kuda ide,
glupaino! Hoe da obori slepu enu?"
Letnjak se osvrte ne gubei korak. "Ti pazi, majkonaputena! Imam druga posla a
ne da te uim kako se ide."
"A-ha - recimo da naui sebe kako se pristojno ponaa?" ree Tor i pljunu.
"Parazitkinje." On im okrete lea i ode tekim koracima uz uliicu.
Tor dobaci jedan nepristojan znak rukom prema njegovim odlazeim leima.
Sudbina ruka se isprui, traei Torinu miicu; nae, uhvati. Tor prisili sebe da se opusti,
mrnajui ipak neto poluglasno. Opet se okrete napred, i njih dve nastavie ka Sudbinim
vratima. "to se svi ne podave, riboderi jedni. Onda ne bismo imali nikakvih problema."
"Misli da ne bismo?" ree Sudba, glasom blago podsmeljivim. "Koga bi ti onda
mrzela?"

Tor duboko udahnu. "Dobro, dobro, ne mrzim ih. To su nam roaci. Svi smo jedni
drugima potrebni da bismo preiveli. Svi nai gresi otili su u Thalasu sa Snenom
Kraljicom, i sad smo svi jedno..." Ponavljala je tu recitaciju propagande Letnje Kraljice,
navodnu volju navodne Majke Thalase. "Ali, tako mi svih bogova, ne znam ko je ikad
rekao da je riba dobra hrana za mozak."
Sudba se nasmeja, pa se opet uuta, odlutala u svoje misli. Tor ju je vodila dalje.
Zimci su trpeli ciklinu invaziju letnjaka, znajui da pravog izbora nema. Zimci i letnjaci
su oduvek bili jedni drugima potrebni radi opstanka, a njihovi drevni rituali obezbeivali
su im dovoljno zajednikog terena da bi mogli ii dalje. Njena stranka e otrpeti celo ovo
Leto, strpljenjem izgnanika, znajui dobro da e se stranci vratiti najranije to budu
mogli, i da e vratiti njihovim potomcima, ako ve ne mogu njima samima, moderne
udobnosti na koje su zimci navikli.
Ali, iako su klanovske veze i religijske tradicije ostavile obema narodima plan za
mirnu koegzistenciju, sveobuhvatni ok Promene dao je i dovoljno mesta za rune
zaevice. Zimci koji su izgubili svaki oseaj za svoje kulturno naslee tokom sto pedeset
godina tuinske vlasti, i novodoli letnjaci, podozrivi nezvani gosti u teritorijama svojih
dalekih roaka, ipak su se psovali i pesniili na polupraznim ulicama Karbankla, ak i
posle osam godina.
Problem e postati jo vei pre nego to postane manji, ako ikad postane manji,
zato to su Kraljiine nepravoverne promene dovele do zaotravanja svih starih napetosti.
Samo zahvaljujui postupnosti letnjakog doseljavanja, ovaj svet je izbegao potpunu
anarhiju. Jo desetak godina, i grad e biti gusto naseljen - ali na sasvim drugi nain nego
to je bio kad su stranci vrveli po ulicama; ipak, bie prepun, a i prostori oko gradskih
zidina, sad ve zahvaeni procesom brzog otapanja leda, bie takoe gusto popunjeni...
"Evo nas", ree Tor. Oklevala je, a Sudba se pope jedinim stepenikom do svojih
vrata i otkljua ih. "Je l' e moi sad sama ako ja odem?" Obino je ostajala, pa su i
veerale zajedno, iako je znala da Sudba moe perfektno da se snae sama u svojoj kui i
bivoj radionici. Ponekad je posle veere Sudba svirala u svoju sitru a Tor pevala, pesme
stare, o moru, i pesme novije, o zvezdama, pesme koje su ih vraale u bolje dane. Ni
jednoj ni drugoj nije prijalo da provode beskonane veeri same, svaka za sebe, iako nisu
nikad to rekle. Ali noas se Tor oseala nemirno kao ovaj veliki sivi maor koji se
obavija oko Sudbinih nonih lanaka i nastrpljivo zeva. "Mislim da noas moram da
poeem jedan svrab."
"Mogu ja sama, bie mi sasvim dobro", ree Sudba klimajui glavom. Sagnula se
da uzme maora u ruke; poe ga gladiti i sa ljubavlju ekati ispod donje vilice. "Mislim
da Malkin i ja noas elimo samo da spavamo. Davno je to bilo kad..." Prekide, ne
rekavi ta je to bilo tako davno.
"Ne treba ti nita sa trnica?"
"Ne, hvala. Hvala ti za sve." Sudba se osmehnu, a njene nevid-oi naoe Torine,
natprirodnom preciznou. "Sutra da mi kae da li je bio takav dasa da je zbog njega
vredelo gubiti od spavanja."
Tor se nasmeja, zabi ake u iskrzane depove svog starog, uvoznog, jednodelnog
odela za luki rad. "Nema veze da l' je takav ili nije, ne nameravam da ga pamtim ujutro."
Sie dole, na ulicu, i ode snanim koracima, u pravcu svoje omiljene taverne.

Luna uzdahnu, zamorena strmim penjanjem uz Ulicu Karbankla, uzbrdnom

spiralom ivota. Najzad su stigle do Kraja Ulice; ispred sebe vide iroki vrtlog
alabasternog plonika, a iza toga kompleksno izvajana dvokrilna vrata za ulazak u palatu.
Dva straara stajala su na tom ulazu, kao i uvek, po Deruinom nareenju. Luna zamiri
nekoliko puta da oslobodi svoj pogled od budnog sna koji je proimao njene misli dok se
pela Ulicom, sna bestelesnog poput magle i neizbenog poput senke: uspomene na
jednog tamnookog neznanca koji ju je doveo, jednom, do ovih vrata...koji je bio njen
duhovni voa kad je ona bila izgubljena u ovom gradu, zahvaena olujom sudbine... i koji
je, samo jedne noi, bio njen ljubavnik, pre nego to ga je sudbina otrgla iz njenog ivota
za svagda...
Luna baci pogled na enu pored sebe, i oseti ubod krivice: uplaila se da su
pronicljive, opservantne oi Geje Derue Pala-Tion moda virnule unutra, kroz otvoreni
prozor njenih misli, i zapazile previe. Ali, Derua je zurila ravno napred, utonula u neke
svoje meditacije. Derua je ostala na Tiamatu kad su stranci otputovali, rukovoena ne
samo ljubavlju prema svom novom domu nego, u istoj meri, oseanjem da ju je njen
narod izdao. Luna nikada nije u celosti shvatila Deruine motive; a Derua i nije bila
osobito sklona da raspravlja o svojim razmiljanjima. Bila je, meutim, majstor sluanja,
osoba ije prijateljstvo je Luna s vremenom nauila da ceni kao poklonjeno retko blago.
Derua im je bila jedan od glavnih savetnika u vezi sa hegemonijskom odbaenom
tehnologijom - a njoj, Luni, najverniji zatitnik. Zahvaljujui Derui prelazni period u
ovom nemirnom gradu proticao je mirno; lukavo je odabrala policijsku silu sainjenu od
onih zimaca koji su svojevremeno radili za staru Kraljicu i onih letnjaka koji su sada bili
lojalni novoj.
Vrata Palate se raskrilie ispred njih; Luna ubrza korake, prinuujui Deruu da
poe duim koracima da ne bi zaostala. Luna se poe osmehivati, odjednom puna
oduevljenja, videi dva mala blistava oblika kako jure ka njoj. Kleknuvi na tvrdi
plonik, uhvati blizance i zagrli ih blisko; zapanjena i ovog trenutka, kao i svakog dana,
silinom emocija koje su je ispunjavale... jo i sad zapanjena, posle tolikog vremena,
uvianjem da je majka dvoje dece. Poljubi njihova lica, vrsto drei njihovu uzvrpoljenu
toplinu, apsorbujui slatki miris njihove kose, uzbuenu viku njihovih glasia.
"Mama, mama, dola baki!"
"...dola baki!"
Njihovi glasovi pevali su zajedno dok su ponavljali te rei kao odjeke: svako je
hteo da joj saopti tu novost prvi. "... stvarno!"
"ekaj, ekaj", promrmlja ona. "Mislite, moja mama je ovde?..." Svoju porodicu
nije videla nijednom, za sve ove godine otkad se sa Nizvetrinskog arhipelaga otisnula na
put prema Karbanklu. Sad, dok je drala svoju decu u naruju, potreba da vidi svoju
majku zablista u njoj iznenadna i vrela kao sunce.
"Ne, baki..." istrajavala je Ariel; oblak svetle kose preletao je preko njenog lica
dok je odmahivala glavom. Ona nestrpljivo odgurnu kosu unazad.
"... baki", ponovi Tamis kao eho, vukui majku za rukav.
"Tvoja baka, Luno", ree neko.
Luna die pogled, i vide nisku, solidnu figuru Klavali Bluston oivienu visokim
svodom dvokrilnih vrata, vide sibilski znak blistav na koulji, i Klavalinu ker Merovi
koja se drala za maminu suknju i gledala kako blizanci doekuju Lunu. Klavali i

Danakil Lu su poeli da provode manje vremena u Sibilskom koledu otkad im se rodila

ker, ali su zato preuzeli na sebe zadatak da uvaju i Tamisa i Ariel.
"A ne moja majka?" ponovi Luna, glasom iznenada tankim od razoaranja.
Zapitala se zato - i kako - je njena baba doputovala u Karbankl sama.
"Pokazaemo ti!" povika Ariel, odmiui nestrpljivim skokovima nazad ka ulazu
u dvorac. "Hajde, mama!"
Tamis je ostao uz majku; uvek je on bio onaj utljiviji od njih dvoje. Njegove oi
braon boje gledale su ozbiljno gore, u nju, dok joj je visio o jednoj ruci.
"Tamise, umorna je mama..." promrmlja ona, pokuavajui da stvar promeni tako
da bi ona njega drala za ruku. Prekide, jer Derua dohvati Tamisa i podie ga visoko, u
svoje naruje. "Ja ga nosim", ree Derua i poe ga golicati, tako da on brzo zaboravi
zapoeto protestno kretanje.
Pored to dvoje proe Klavali, vodei svoju Merovi za ruku; stupajui pred Lunu,
klimnu glavom formalno, u znak potovanja ali i odlaska. Luna vide neizgovorenu
zabrinutost u Klavalinom pogledu, i zapita se ta to Klavali zna to ne moe sebe prisiliti
da kae. "Danakil Lu je javio da veeras njegov roak Kirard Set prireuje zabavu."
Klavalino okruglo lice se malo utinu. "Pa, zato Dani pita nas dve enske: hoemo li i mi
da doemo, da mu pomognemo da to prebrodi. Opet, ako bi ti elela da ostanem ovde..."
Luna se osmenu, osmehom malice ironinim. Mogla je da pogodi, posle
dananjih pregovora izmeu plemia, ta to Kirard Set proslavlja. "Idite i pravite mu
drutvo. On kad provede due vreme sa rodbinom, bude kao ovek koga je napao roj
krvomuva. Potrebne ste mu."
Klavali se ironino osmehnu i klimnu glavom.
"Uivajte u tome", ree Luna. "Doprinosiete neem to je pravedno." Ona spusti
pogled ka Merovi, ka tim stidljivim, jako rairenim okicama koje su netremice piljile u
Tamisa. "I ti da se zabavi", ree blago.
Merovi ozbiljno klimnu glavom, a majka je povede dalje. Ali, zatim se mala
osvrte da jo jednom pogleda Tamisa. "ao, Tamis", doviknu za njim.
A Tamis, sedei na Deruinom kuku, uzvrati mahanjem, gledajui je sa licem
jednako uozbiljenim.
Luna ue u zgradu, die pogled ka freskovanim zidovima odjekujueg hodnika
koji je vodio ka srcu Palate. Kad je prvi put ulazila u ovaj dvorac, ti zidovi su bili
pohoeni prizorima zimske ogolelosti. Ali odavno su prekriveni novim zidnim slikama,
po njenom nareenju: prizorima blistavog sunca, zelenih livada, plavetnilom neba i
okeana. Ipak, slike Zime provlaile su se kroz to, dolazile iz njenog pamenja,
neizbrisivo urezane u njenu svest, tako da se morala setiti i svega to se ovde dogaalo
pred kraj Zime... i kraljice Arienrod, koja je ovde kao avet bila prisutna u vazduhu
samom, u svakom ogledalu. Luna prisili sebe da obori pogled, da uvrsti svoje vidno
polje tako da u njemu budu samo njena deca i put ispred nje.
"Mama!" povika mala Ariel nestrpljivo.
Luna vide kako njena erkica poigrava skaui s noge na nogu, na rubu Jame, i
dah joj stade. "Ariel!" povika otro, i ubrza korake, tano kao to je Ariel predvidela.
"Pa ti pouri", povika Ariel, i poe, ali samo nekoliko koraka, preko uzanog
mosta bez ikakve ograde koji se luno pruao preko provalije. Ariel se smejala,
neustraiva, razmahujui svojom istumbanom, mleno belom kosom kao da prkosi
njihovoj prepadnutosti.

Luna stupi na most, koracima neujnim u mekanoj gradskoj obui, i dohvati svoju
ker u naruje. "Koliko puta..." poe ljutito.
"Mnogo si spora! 'Ou da vidim bakili!" navaljivala je Ariel. Obuhvati dugim,
vitkim nogama mamin struk, poe bubnjati stopalima. "Mirie kao riba - bljaaak... Ajde
mama."
Luna uzdahnu i ponese je preko mosta, preputajui Derui da pree posle nje sa
Tamisom onoliko sporo koliko bude htela. Most je, iako bez ograde, bio dovoljno irok
da ga ljudi prelaze samo sa ubrzanim otkucajima srca, jo od onog vremena kad je Luna
zaustavila vetar. Luna die pogled, odluno ne gledajui dole, pogledom nalazei blede
ploe koje su kao magla lebdele iznad mosta. U visokim, otro siluetovanim prozorina na
sklopljenoj zatitnoj kupoli iznad mosta poela se ukazivati zaarena masa zvezda.
Silazei sa drugog kraja mosta, Luna pusti da se njena erkica izmigolji i da otri
napred. Ostade na istom mestu, samo se okrete, da saeka Deruu; iskoristi te trenutke
da se zagleda duboko u Jamu, i da joj otri miris mora istera smrad one ribe iz nozdrva.
Struje prolosti i sadanjosti sudarale su se u njoj kao najea plima, a podstruje su
pokuavale da je usisaju. Zanjihala se, sklopila oi, onda se okrenula i pola dalje u
palatu. A smrad njene odee ne postade nita manji.
Prkosila je i zimcima i letnjacima kad je, posle ustolienja, prela taj most i
nastanila se ovde. Prolost vie nije bila nikakva opcija, ni za nju ni za ma koga drugog.
Prolost je nedohvatna u vremenu, kao more na dnu ove provalije. Luna moe samo da
ide napred, u Leto, i da se menja sa svetom.
A baka je dola. Ona pokua da ponovo ue u ono oseanje sree i uzbuenja
kojim je bila obuzeta kad je tu novost ula.
Tamis iskliza iz Deruinih ruku im je sustigoe, i prie da je uhvati za ruku.
Ona spusti pogled na njegovu ruicu, tako malenu u njenoj, ruicu zlatastosmeu u tako
jakom kontrastu sa bledilom njene koe. Stisnu njegovu aku blago, osmehnu mu se.
"Gde je tata?" upita on. To je pitao svaki dan.
"Ne moe jo da doe kui", ree Luna. Davala mu je odgovor gotovo identian,
svaki dan.
"to ne moe?"
"Zato to ima mnogo da se uradi", promrmlja ona, kao i svaki put.
"A zato on to ne radi ovde?"
"Ta-mi-se..."
"Jer l' nas on ne voli? Je l' nee da bude ovde?"
"Naravno da hoe." Ona skloni pogled, videi te dvorske zidove koje je Ukres
poznavao znatno due nego ona, i koje je sad toliko mrzeo da je izmeu njih provodio to
je mogao manje vremena. Prisili sebe da opet pogleda Tamisa i da se osmehne. "On tebe
mnogo voli. On voli sve nas. Kad bude vreme za spavanje, doi e da ti odsvira neku
pesmu... Jednog dana e razumeti zbog ega je nama tako vano da dovrimo ovaj na
posao." Koji nikad nee biti gotov; ne za naeg ivota. "Nadam se da e nam ti jednog
dana pomoi da ga zavrimo."
"I Ariel?"
"Da, i Ariel."
"Ou da pomognem." Malo je podskoio, okainjui se o njenu aku.
"Znam." Klimnula je glavom, spustila pogled.

"Jesi ti srena, mama?"

Opet ga je pogledala, uviajui sa neoekivanim bolom da to pitanje za nju nema
gotovo nikakav smisao. Ali za njega ima, i zato mu se ona osmehnu, pravim osmehom,
koji je bio prepun one iste bezuslovnbe ljubavi koju je nalazila u njegovim oima.
"Jesam, jesam. Kad sam s tobom i sa Arieletom."
"A sa tatom?"
"Pa, da, i sa njim." Prigrlila ga je malo, u hodu, opet sklanjajui pogled. Zimako
osoblje koje se brinulo o palati i o stanovnicima palate diskretno je lebdelo na rubovima
njenog vidnog polja, ekajui neki znak njenog interesovanja ili neko njeno nareenje
dok je nastupala iz jedne ogromne, besciljne dvorane u drugu. Od prisustva tih ljudi
oseala se nelagodno, i sad, posle toliko godina. Roenjem je ula u jedan svet u kome se
svako sam brine za svoje potrebe i u kome malo ko ima u svom posedu vie predmeta, ili
vie prostora za uvanje tih predmeta, nego to moe sa lakoom upotrebiti.
Arienrodina palata - ovo kao da nikad nee biti njena palata - mogla bi pokriti
neko manje ostrvo u Nizvetrinskom arhipelagu, a svaka pojedina soba u njoj bila je puna
udnih i egzotinih stvari napabirenih iz cele Hegermonije: nametaj, ilimi, tapiserije,
igrake, ukrasi, sve je to blistalo odasvud, poput bizarnih olujnih naplavina.
Luna nije takorei nita od tih zateenih stvari promenila; govorila je sebi da eli
sve da sauva za prouavanje, ba kao to je sauvala sve druge predmete van-tiamatskog
porekla koji su preiveli odlazak stranaca. Ali u tajnim mestima svoje due znala je da ih
ne dira zato to ih se plai, boji se da povredi uspomenu na Arienrod...
Tokom godina, navikla se da gleda Arienrodine stvari, ba kao to je oguglala na
neodluno ali preterano usluno obraanje dvorske posluge; dodue, kad god bi primetila
da joj je suvie lagodno sa njima, trzala se kao da se budi iz nekog stranog sna.
Jedan ovek u uniformi gradskog policajca-patroldije prie joj sa puno
potovanja. "Damo Thalaso", promrmlja on, saginjui glavu. "Zapovednice..." nastavi,
obraajui se Derui starom titulom, koja je ostala na snazi prosto zato to niko nije
smislio drugu. Nastavi da govori Derzui. "Narednik koji je na dunosti deurnog oficira
dnevne strae zatraio je od mene da te izvestim da je uhapena jedna osoba koja je
nosila sakriven no i pokuala da ue u Palatu bez..."
"Ne ovde, do vraga!" apnu Derua otro; a Luna se pored nje skameni. Derua
mu pokretom pokaza da ode, i on poslua, naputajui njihovo prisustvo uz jedno otro,
izvinjavajue klimanje glavom.
"ta je to bilo, mama?" upita Tamis, ije lice se ispunilo zabrinutou kad je video
majino zabrinuto mrtenje. "Je l' e neko da nas napadne?"
"Nee, zlato moje", promrmlja ona gladei ga po glavi i grlei ga. "Naravno da
nee..." Povela ga je dalje preko dvorane, sve do irokog, povijenog stepenita gde je
Ariel ekala da ih pouri da to pre idu kod bakice.
Odlazak Kraljice i njene dece Derua je gledala sa naletom iznenadnih emocija
koji joj donese maltene fiziki bol. Okrete se opet naredniku; izraz njenog lica postepeno
se slegao ka gnevu. "Tako ti svih bogova, koljni, zar nema dovoljno oseaja da uti
pred detetom, a da i ne pominjem - pred Kraljicom?"
On naini grimasu i obori pogled. "Izvinjavam se, komandante. Ja..."
"Bah, zaboravi to." Ovladala je sobom. "Ali, idui put imaj na umu."

"Da, komandante." Digao je pogled; videlo se da mu je laknulo; a ona oseti, sa

svoje strane, neko udno olakanje pri suoenju sa njegovim neutralnim pogledom. Bio je
Tiamatovac, dakle, nije mu smetalo da slua nareenja jedne ene; tavie bio je zimac,
dakle nije mu smetalo da slui strankinji. Bar u obavljanju svog posla oseala se, ovde,
manje tuinkom nego u svom ranijem ivotu. "Kae da su ukebali tog oveka - ili
enu?"
"Jesu, komandante. enu... letnjakinju. Tvrdi da je ula glas Majke Mora kako joj
nareuje da likvidira osobu koja se lano predstavlja kao Kraljica." On naini zgaeno
lice; neto u njegovom glasu je govorilo da bolje ne moe ni oekivati od tih letnjaka.
"Drimo je u pritvoru."
"U redu. Dobro. Sutra da si mi doneo kompletan izvetaj. I, bogova mu, gledaj da
se ovo u to manjoj meri prenese u govorkanja."
Klimnuo je glavom, i izveo ono to je kod ovdanjih prolazilo kao salutiranje.
Gledala ga je kako izlazi iz dvorane. Nekoliko dvorjana takoe je gledalo njegov
odlazak; znala je da ve ire govorkanja izmeu sebe. Ironija, poznata Derui koliko i
Kraljici, sastojala se u tome to su karbanki zimci bili Luni Svetlohodnoj verniji nego
letnjaki klanovi. Derua je nastojala da potedi Lunu i njenu porodicu saznanja koliko,
zapravo, ima religioznih fanatika, ljudi krutih i uskoumnih, meu njenim narodom; ali u
srcu je znala da joj je taj trud uzaludan. Luna je to takoe znala. ula glasove koji su joj
govorili da Majka-koja-je-more trai od nje da ubije Kraljicu? Derua odmahnu glavom.
Do vragova, ta je nekim ljudima? Ona se doseti: pa i Luna tvrdi da uje glasove koji je
ue da kri sopstvene tradicije i menja svoj svet...
Geja Derua uzdahnu, pogleda ka stepenitu kojim su Luna i njeno dvoje dece
iezli ka senovitim gornjim nivoima. Opet oseti nalet pomeanih emocija, na pomisao da
bi se neto moglo desiti toj deici. Iznenadni, stomak-uvrui strah od gubitka ubode je
kao atentatorov no. Ona voli tu decu kao da su njena sopstvena; a ako se ova njena
najnovija trudnoa zavri kao i one ranije, moglo bi se desiti da joj ova deca ostanu,
zauvek, najpriblinija zamena za sopstvenu... Ali, ne, ona nee dozvoliti sebi takve misli.
Ovog puta sve e ii dobro...
Da je otila sa Tiamata u vreme Promene, mogla je dobiti medicinsku pomo; ali
onda ne bi imala Miroea, ne bi imala nikakav razlog da eli dete. ak ne bi imala ni
razloga da nastavi da se bori protiv jednog sistema koji je prema njoj ispoljio samo prezir
kad god je pokuala da ivi punim ivotom, onakvim kakav je na raspolaganju svakom
mukarcu u njenom narodu. Na planeti Novosklon od nje se oekivalo ensko ponaanje udati se, gajiti decu, doivotno ostati u potinjenom poloaju u odnosu na mua. Ovde, na
Tiamatu, mislila je da je najzad nala ansu da ivi kao kompletno ljudsko bie. Ali kad
je bilo prekasno da se predomisli, sudbina je izvela zavrni trik protiv nje. Zato ovog puta
nije ak ni rekla nikome da je trudna - plaei se: ako stvar uini realnom, uinie sebe
ranjivom.
Poe ka vratima, nastojei da se otrese priunjavajue melanholije svojih misli;
znajui da e je te misli dopratiti kui, da e ui u onaj prazan stan koji eka na nju, dole,
u Lavirintu Karbankla. Da, ona e pozvati Ngeneta, i neko vreme njegov glas e
ispunjavati tiinu i potapati njene strahove. On glavninu svog vremena provodi izvan
grada, nadzirui plantau, eksperimentiui sa novom tehnologijom koju sibile i zimci
stvaraju iz dana u dan... izbegavajui Karbankl. Ne nju. Ponavljala je to sebi mnogo puta,

sve manje i manje sigurna da u to stvarno veruje, i sve blia uverenju da je njeno
ostajanje na Tiamatu bilo akt oajanja.
Luna, stupajui u sobu, u prvi mah vide samo neoekivanu blistavost neba sa
sunanim zalaskom, kroz ovalni prozor koji je zapremao glavninu suprotnog zida.
mirkajui, nae siluetu bakinog lica; mirkajui jo malo, popuni je crtama, a baka se u
taj mah okrete ka njoj. "Baki..." promrmlja ona i stade. Kako si toliko ostarila?
Njena uspomena na baku nije je pripremila za ovu pogrbljenu, zbrkanu enu, ovu
staru enu sa kosom belom kao sneg i koom toliko providnom da se inilo da je svaka
vena vidljiva. Luna jeste pamtila enu sede kose, enu ije je lice izbrazdano proticanjem
vremena i dejstvom vremenskih prilika; ali, enu snanu, vitalnu, punu ivota, koja je
uvala dvoje dece koja su rasla - a to su bili Luna sama i Ukres, njen roak-siroe uvala ih dok je Lunina majka bila na moru, sa ribarskom flotom... Prolo je samo osam
godina.
Ali, ne. Osam godina za nju, ali ona je bila i u svemiru, pa je izgubila dodatnih pet
godina iz ivota svih onih koje je volela, zbog efekata vremenske dilatacije tokom
putovanja. Za bakicu, minulo je skoro etrnaest godina od kad je Luna zaplovila sa
njihovih ostrva, za Ukresom, u nepoznato.
Radost ispuni lice njene bake sada, kad je opet videla svoju unuku, i kad su njeni
praunuii potrali da je zagrle i poljube. "Luno..." Ona die ruke, borei se da ustane sa
sofe obloene jastuiima. Ali dok je ustajala, njen izraz lica odjednom se promeni, i ona
pognu glavu. "Htedoh re', Damo..."
"Baki", ree Luna opet, nalazei svoj glas, prilazei hitro da dohvati baku za ruke
i uspravi njeno uzdrhtalo telo. "O, baki..." Luna je zagrli vrsto, oseajui lomnost tih
ptijih kostiju, a ne onu upamenu solidnost bakinog tela; dokaz, dakle, onog to su joj
oi pokazale. "To sam ja. Meni ne mora da se klanja." Najednom se oseala opet kao
cura od sedamnaest leta, nimalo starija nego onog dana kad je pola iz svog doma... a tad
se oseala kao da joj je opet dvanaest, ili pet...
Babine ake je stegoe vrstom snagom koja se od tog tela ba ne bi oekivala, i
odmakoe je na daljinu pruenih ruku. "Ti si Thalasina izabrana, ti govori za Nju", ree,
uzvraajui Lunin pogled oima koje nisu izgubile nita od one jasne usmerenosti koju je
Luna pamtila. "A ja te odgajila, dete moje. ast mi je to mi se to dalo. Ti e mi svakako
dozvoliti da ast i pokazujem, na taj nain to u se tebi obraati sa potovanjem, kako
dolikuje."
Luna utke klimnu glavom, jo i sad uhvaena u vakuum vremena i daljine koji ih
je rastavljao tako dugo. "Drago mi je da te vidim", proaputa, oseajui kako soba klizi
nazad u fokus, ujui opet ciku i avrljanje svoje dece. Pokua da ih stia, rasejano,
neuspeno.
Baka ih opet zagrli, sijajui od sree, ali nesigurna na nogama pod njihovom
eljnom navalom. "Kakvo ste mi divno iznenaenje ti i Ukres dali, da zagrejem ove moje
stare dane, da Promena lake padne jednoj staroj eni."
"Baki, nisi ti stara", ree Luna; ujui kako te rei odzvanjaju fal, pomiljajui da
je bolje bilo da nita nije rekla, i vodei bakicu nazad ka sofi. "Jesi li gladna? Koliko
dugo si ve ovde? Da li su se brinuli za tebe...?" urila je dalje, spotiui se kroz
nezgodne trenutke bolnog osmeha svoje staramajke.
"Jesu, jesu", ree baka. "Jedna dobra ena Leta, sibila..."

"Klavali..."
"Da, bila je vrlo ljubazna, dovodila je decu. A oni, kako ih zovete? Momci?"
"Sluge", ree Luna, obarajui pogled.
Bakine obrve se uzvie. "Hm, da, pa oni su bili veoma uviavni, za zimce. Jesu li
svi oni ovde zimci? Zato si ovde, okruena tim narodom, umesto svojim?"
"Pa zimci su isti kao letnjaci, baki", odgovori ona, oseajui maleni ubod
nestrpljenja. "Ljudi su, jednako kao mi. Slatko i kiselo, pomeano, kao ostrvljani. Ima ih
koji su ak sibile..."
"Tako mi je Klavali rekla", ree bakica, vrtei glavom. "Kae, njen zavetovani je
zimac, a sibil! To u verovati kad ga vidim." Skrsti u krilu ake sa vornovatim
zglavcima, poe njima gnjeiti nabore na svom tekom demperu.
"Da, baki." Luna se opet osmehnu, u znak kapitulacije, gledajui kako se deica
pentraju babi u krilo, to nije moglo bez kikotanja i guranja i borbe za poloaj. Videla je
sebe i Ukresa tu... osetila da uspomene zapoinju bol u njoj. "Baki... kako je mama? Gde
je? Zato nije dola s tobom?" To pitanje je silom izgurala iz sebe, plaei se odgovora,
isto kao to ga se plaila ve osam godina. Bila se svela na nadu da njena porodica smatra
da je ona, Luna, poginula, i da prema tome niko nee saznati koliko stvarno kota ovaj
novi ivot, ovo asno mesto na koje se popela. Ipak je u svojim najtamnijim noima bila
sigurna da njena majka, nekako, zna.
"Luno", promrmlja baka, diui pogled sa dva mala, zadovoljna lica nagurana uz
nju, "ne umem ovo da kaem nikako osim loe..."
"Ona zna, je l' tako?" ree Luna, ne uspevajui da zaustavi te rei. "Zna sve, i zato
nee da doe, ak ni da vidi moju decu..." Deca digoe iznenaene poglede ka njoj,
ujui tu neoekivanu promenu u njenom glasu.
"Luno", prekide je baka. Oi su joj se punile iznenadnim bolom i od toga
postajale starije, tako da su dolazile u sklad sa licem. "Tvoja majka je umrla."
"ta?" ree Luna. Oseti da joj kolena poputaju. "ta? Ne. Kako? Kada..."
Potonula je na jedan naslonja, imitaciju imperijalnog, koji se prosto utisnuo iza njenih
kolena kad je pruila ruku da nae neki oslonac.
"Bila je nesrea, pad... pre otprilike tri godine. Okliznula se na keju dok su
istovarali ulov. Udarila je glavom o kamen. Mislili smo da joj nee biti nita, ali u vreme
ruka, u dvorani, postala je sanjiva... Znali su da je to lo znak, i pokuali su da je odre u
budnom stanju. Ali nisu uspeli, zaspala je. I nije se nikad probudila." Bakine oi se
zamaglie od jada; prigrli jae decu, koja su zurila gore u nju, oima rairenim, u kojima
se videlo samo polovino shvatanje. "I tako je Majka Thalasa uzela oboje moje dece
nazad, na svoje grudi..."
"Potres mozga?" ree Luna, glasom ija oporost iznenadi i nju samu. Sad ju je tri
para oiju gledalo bez razumevanja. "Imala je samo potres mozga. Mogla je biti
spasena..."
"Bila je to volja Thalasina."
"Nije!" Glas joj se dizao, jad i uskraenost bili su okida za gnev. "Da smo imali u
svojim rukama tehnologiju stranaca, ni jedno ni drugo od tvoje dece nije moralo umreti.
Ukresova majka nije morala da umre na poroaju..."
"Prestani s tim, Luno!" Mrtenje jo vie produbi bore na bakinom licu. "ta to
govori?" Glas joj poe drhtati. Odmahnu glavom. "Znai, istina je..." Lice joj se punilo

drugom vrstom jada. "Vie ne radi po Njenoj volji. Ali ti si Letnja Kraljica, Luno Thalasina izabranica. Nije prekasno da opet uje Njen glas..."
"Ne razume", ree Luna odmahujui glavom. ake je, u krilu, stisnula u pesnice.
"Ko ti je to rekao, baki? Ko te je doveo? Kako si doputovala sa Neita, ako te nije moja
majka..."
"Ja sam je uvela u Palatu", ree jedan glas mirno, iza Luninih lea.
Luna se okrete, ustajui, i vide da Kapela Dobraventura stoji u vratima. Bila su to
vrata sa gornje strane luno zasvoena u vidu reckave ivice pljosnate koljke zvane
'kapica'. U njima je Dobraventura izgledala uramljena. Kao portret. Kosa, dobrim delom
seda, upletena u kike, a one namotane kruno oko gornjeg dela glave, kao kruna; lice
stegnuto u vetiji vor zlobe i zadovoljstva.
"Poslala sam moje ljude po ostrvima, da nau u tvom klanu nekoga ko bi moda i
sad mogao da te prizove pameti i stvarnim dunostima Letnje Kraljice."
"Bili su veoma dobri prema meni, Luno", ree bakica, sa blagom vrstinom.
"Doveli su me ovamo, toliki put, da budem kod tebe. Treba da razmisli o njenim
reima."
Luna stisnu usne. "A, pa ti si morala estoko da se potrudi oko ovoga", ree
Kapeli Dobraventuri. "Sigurna sam da e te Thalasa nagraditi po zasluzi." Pogled joj
bejae hladan kao more.
Mrtenje Kapele Dobraventure se produbi. "Moda je tebi ve pokazana posledica
jeresi koju ini u ime nae Gospe."
Luna se ukruti. "ta ti to znai?"
Kapela Dobraventura pognu glavu. "Udes tvoje majke. Moda je to bila presuda."
Luna oseti vrtoglavicu: krv joj je padala iz lica. "Nisam ja kriva za smrt moje
majke!" ak i baba ustade na noge, ostavljajui decu, isprevrtanu, rairenih oiju, na
irokoj naslonjai.
"Nisam to ni rekla." Kapela Dobraventura die ruku, u znak protesta ili
upozorenja. "Samo sam htela da nagovestim..."
"Da jeste moja krivica! Ko si ti da se gura u moj ivot, gde nisi pozvana?
Napolje! Ostavi me na miru!" Lunina aka nae jednu glatku skulpturu prividno
isklesdanu od leda, na stoiu pored nje; epa je i zavitla ka vratima. Statua se rasprta,
komadii kristala poletee na sve strane. Deca povikae od iznenaenja i straha. Luna se
osvrte, da vidi da li je s njima sve u redu, a onda opet pogleda ka vratima.
Kapele Dobraventure tu vie nije bilo. U hodniku, navrh stepenita, stajao je samo
jedan posluitelj, zimac, podsmeljivim mirkanjem pratei nagli odlazak letnjakinje.
"Ti..." povika Luna i glas joj zape. "Bei odatle!". On se okrete; taj smeak je ve spadao
sa njega. "Razumem, Vae Velianstvo." Hitrim trkaranjem nestade sa vidika.
Stajala je i zurila za njim. Vae Velianstvo... Pa on uopte nije video nju, nego je
video sliku one aveti koju ona nosi na licu, osetio je to isto u njenom besu... Ponekad su
je zimci, posluitelji, oslovljavali na taj, stari nain, kao da ona nije Letnja nego Zimska
Kraljica: to se deavalo kad bi ih grdila strogo i otro. Pogureni, izmiui se, ispoljavali
su strah kao da je pred njima ona iji bes je smrtonosan poput mraza.
Ali Arika je mrtva... kao to je mrtva i Lelark Svetlohodna, ena sa kosom boje
peska i sa mirisom mora, koja je njihala u naruju jedno pospano dete, pored vatre, tako
davno, davno. Obe su mrtve. A ona je Letnja Kraljica.

Odmahnu glavom, pritisnu na usta prste liene nerava, postajui svesna da se

Ariel i Tamis vrsto dre za nju, da su zagnjurili svoja mala lica u njenu odedu od
tkanine kune izrade - da njihovi glasii slini glasovima morskih ptica kliu da se ne
brine. Oni nju tee, treba im uteha s njene strane. Ona pusti da joj ake padnu do njihovih
malenih ramena, oseti kako napetost poinje da poputa u tim malim telima, i u njenom
takoe; poe im blago trljati lea. "Sve je u redu, zlata moja", proguna, ujui da joj se
glas i u tome spotakao. "Zato ne povedete bakili na veeru, dole. Tako dug put je
prela..."
"Al' i ti da doe!" "Ja bez tebe neu da idem..." Deca su se uhvatila za njene
ruke, steui jae nego dosad; oi su im bile ispunjene potrebom; ona najzad klimnu
glavom. "Dobro, u redu... idemo svi." Osvrte se da pogleda svoju baku, ali onda okrete
lea da izbegne taj pogled i tu pruenu ruku. Videla je saoseanje te stare ene, tugu,
zabrinutost, elju da opravda nju, Lunu; i sve to videvi, osetila je naviranje suza. Ako bi
sad dozvolila sebi da prihvati tu ruku, postala bi i sama, opet, dete; ali to nije mogla sebi
da dozvoli. Poe napred, gledajui dole, videi svoja stopala kako se premetaju jedno po
jedno i vode je iz sobe, hodnikom, niz odjekujue stepenite.
Ukres Svetlohodni Letnji - roak, mu i drubenik Letnje Kraljice - iskorai tiho
u nono osvetljenu poznatost Olivinske. Raniji njen naziv bio je 'Plava uliica', kad je na
vlasti bila Zima i kad su plavo uniformisani van-tiamatski policajci imali ovde, u ovim
prastarim zgradama, svoj tab. Tada je Ukres izbegavao ovo mesto; sad je praktino
stanovao u njemu. Otpoe svoju nonu etnju ka izlazu iz uliice, etnju koja ga
neizbeno mora odneti do Palate ma koliko sporo koraao.
Osam godina je prolo, a on jo mrzi taj dvorac i trudi se da izvan njega provede
to je mogue vie vremena. Ali, svaki put se na kraju dana ipak u Palatu vrati, zato to je
tamo Luna koja ga eka i koju on voli, kao to ju je uvek voleo, kao to e je uvek voleti.
Ona je deo njega, u istoj meri kao i njegova muzika, i njegova dua - dve stvari koje je
Arika od njega ukrala, a Luna mu ih vratila. ivot se nastavio, zasluivao to Ukres ili ne.
ekaju ga i njegova deca, ivi dokaz njihove ljubavi, tamo, meu ostacima i
uspomenama.
"Zdravo Ukrese!"
Stade, pogleda u pravcu blistavo osvetljenih ulaznih vrata i figure ocrtane tim
sjajem.
"Slavimo! Aj' mi bude gost. Dunik sam tvoj, pomog'o si kod sibika..."
Sad je prepoznao taj glas; oi mu se ispunie starim/mladim crtama lica Kirarda
Seta Dalekoputova. Kirard je stajao na ulazu u jednu tavernu zvanu 'Stari dani', koja je
svojevremeno bila jedan od najbujnije ukraenih i najskupljih kockarskih 'paklova' u
Ulici. Sad je ta oprema leala hladna i tiha, a meu njenim duhovima sedeli su preostali
pripadnici Arikinog plemstva, ispijali ae u slavu svojih uspomena, bacali kockice od
kosti - a to su im sada i bila gotovo jedina preostala zadovoljstva, ne raunajui seks i
upadljivo izobilno troenje novca.
"ta proslavljate?" upita on, radoznao ali i podozriv, zakoraujui na svetlost.
Stari miljenici stare Kraljice poznavali su ga itekako dobro, bez obzira da li mu je to sad
bilo povoljno ili nepovoljno. On oseti bogati miris tek peenih kolaa, zau i druge
glasove kako ga pozivaju po imenu. Pria i smeh prosipali su se pored njega, na ulicu;
neko prebira po icama mindele, virtuozno veto; pa, uju se i doboi, zvidanje, glasove
koji pevaju.

Dotae kesu na svome opasau. Sviralu uvek nosi sa sobom; uvek je govorio sebi
da se nikad ne zna kad e iskrsnuti slobodno vreme za vebu ili prilika da zasvira... ali
zapravo mu je sluila vie kao talisman, kao to sibilama slui njihov trokraki znak; jer,
poela mu je bivati simbol za jedan vii poredak stvari, koji je kroz muziku prvi put
otkrio - za jednu veu istinu, koju muzika nikad ne izneveri. Rad sa Sibilskim koledom
pokazao mu je krasote matematike i fizike; kako te dve nauke lee u tajnom srcu svega,
pa i muzike. Svakog dana otkrivale su mu se nove facete tog univerzalnog poretka. U
poslednje vreme koristio je svaki slobodni trenutak za studiranje matematike,
doivljavajui istotu zadovoljstva koju nikad ranije nije naao ni u emu drugom, osim u
svojoj svirci...
Sad ga muzika povue, odjednom neodoljiva. On ue u blistavo osvetljenu
unutranjost krme, a Kirard Set mu ugura u ruku kristalni vr pun vina. "Slavimo odluku
da se nova eljezara die na zemlji Dalekoputova", ree, smekajui se. "Imamo stvarno
neverovatno kraljience, zna..." Obuhvati Ukresa jednom rukom oko plea. Ukres se
odupre impulsu da je, sleganjem ramena, zbaci. "Ali ti to naravno zna bolje nego iko...
Je li, kako je ona uopte uspela? Kako je... Ali, nema veze, tvoje usne su zapeaene
poljupcem." Kirard Set napui usne i unu Ukresa pesnicom u rame.
Ukres potee vino, svojski, vino uvozno, tuinsko, preostalo iz ranijih vremena.
Plemii su, pre odseljenja stranaca, nagomilavali zalihe takvih stvari, kao i tehnologije.
Hegemonija, bar, nije uspela da im pokvari vino, mada je 'ubila' sav naputeni hardver.
Ukres sede za jedan sto; tamo ga je Kirard poveo, a Ukres je za njim poao bez
primedaba. Nekadanja zona za hologramske igre sad je bila pokrivena drvenom ploom,
i nekakvom tapiserijom koja je svojevremeno visila kao draperija na prozoru otmene
unutargradske vile nekog tuinskog zvaninika.
Ukres je prouavao nasmejano lice Kirarda Seta i pitao se ta se zapravo dogaa u
tom umu. Po svemu sudei, malo ta, zakljui on. Ponaanje Kirarda Seta oduvek je
smatrao ili neprijatnim, ili nedokuivim. Ali jedna stvar bila je jasna: Kirard Set i jo neki
raniji 'plemii' veruju da je Letnja Kraljica ista ona ena, bukvalno, fiziki ista, koja je
vladala i Zimom; da je Arienrod nekako prevarila letnjake, Hegemoniju, i samu Smrt, da
bi nastavila da vlada svojim svetom i ide za svojim zakletim ciljem: nezavisnou od
inostrane kontrole.
Ukres uzdahnu i odluta pogledom. Na drugoj strani prostorije vide Danakil Lua
Dalekoputova koji je tu bio sa enom i detetom; drao se odvojeno i izgledao kao ovek
kome je nezgodno. Merovi je spavala u njegovom naruju. Ukres oseti uvrtaj krivice: pa,
njega eka njegova porodica, u Palati. Danas se na Koledu zadrao predugo, due nego
obino, zanet u svoje studije. Njegova deca verovatno ve odavno spavaju. On strese
glavom, sputajui pehar vina. "Ne mogu da ostanem." Poe ustajati.
"Ukres!" Po imenu ga je pozvao neki enski glas, a jedna ruka ga je uhvatila za
miicu dok je ustajao. "Dragi, ne moe tako rano da nas ostavi. Vie te uopte ne
viamo dovoljno." elahija Lepoostrvska je malo povukla trake na prsima njegove
koulje, razvezala ih, i koulja se napola otvori. On dohvati njenu draguljima ukraenu
aku i skide je sa prsa svoje koulje kao kakvog insekta.
Trzajem je oslobodila ruku iz njegovog zahvata. "Uuuu, al' je nas 'teko dobiti'",
ree, uzvraajui na njegovo mrtenje svojim, jednakim. On primeti da su se bore na
njenom licu produbile tim mrtenjem.

"Zna da to vie ne radim", ree on, trudei se da zadri neutralan ton glasa, ali i
podseajui sebe da u ovom, Novom Tiamatu, elahia Lepoostrvska kontrolie rudna
nalazita koja e uskoro biti potrebna za jo jednu eljezaru. On sebi ne moe dozvoliti da
je uvredi olako.
"Znam, eeru, ali se neprestano nadam. Kako smo se lepo svi zabavljali, dok je
bila ona... Ne razumem - to je jedna stvar koju ne razumem. Zato vie nee da te deli sa
nama?" Okrete se da pogleda Kirarda Seta, irei prste na nain koji je njoj zamenjivao
sleganje ramenima. "Ima li ikakvo objanjenje, Kiri?" Na to 'Kiri' odmahnu glavom,
zboravajui usta da se ne bi glasno nasmejao. "Otkad je bila Promena, ona prosto kao da
nije ista ena." Zakikota se svojoj pijanoj ali, izazovnom delovanju situacije u kojoj niko
ne zna gde lei istina ispod svetlucave vode njenih fantazija. "A? Je l' ista, dragi?"
"Sama si rekla", odreza Ukres, gubei strpljenje. "To nije ista ena. Ova je moja
zavetovana - moja supruga. A ja sam se bio zaputio ba kui, mojoj eni i deci." Okrete
joj lea, poe ka vratima.
"Deci - ijoj, medenjaiu?" Te rei mu se zarie u lea.
Okrete se silovito nazad ka njima, vide da su se okrenuli i Danakil Lu i Klavali, i
da oboje zure, ak sa onog kraja prostorije; vide kako Kirard Set ustaje, hvata elahiju za
ruku i mrmlja: "Nemoj sad, bogove mu boije..."
"Pa, ta? ija su to deca?" povika ona, stojei i klatei se na nogama, apsurdno
obuena u odeu drugog sveta i drugog vremena. "Odakle joj ta deca? Ne lie na tebe! I
zato im nije dala posebna imena, obredna, ako ih je zaela u Noi-pod-maskama? ak i
letnjaci govore da..."
Nije ostao da uje ta govore ak i pripadnici njegovog naroda. Njegov narod...
Uvue ruku pod koulju, odmiui dugim koracima po Ulici gotovo pustoj, pokuavajui
da napipa hegemonijsko odlikovanje koje je uvek nosio: poklon koji je njegova mater
dobila od onog mukarca koji je bio njen izabrani, u noi kad je on, Ukres, 'veselozaet'...
Taj ova, njegov otac, van-Tiamatovac bejae; a Ukres nikad ne oseti da je stvarno kod
kue u letnjakim provincijama, meu tim praznovernim, tehnofobinim narodom. A kad
je Luna pogazila zavet koji mu je dala, i otputovala da postane sibila, Ukres je pobegao u
Karbankl. Tad je verovao da e meu zimcima i tuincima nai svoju pravu pripadnost.
Ali, naao je Arienrod...
Sada je, ipak, Luna opet njegova, uprkos svemu, zbog svega. Dokaz su deca...
Zato im je dala onakva imena? Trebalo je da dobiju specijalna imena, svetkovinska... I
njegova majka, i Lunina majka doputovale su na onaj prethodni Festival, kad su brodovi
hegemonijske Skuptine doli u jednu od svojih periodinih poseta ovom svetu, i kad je
Karbankl postao mesto gde se sve granice ponitavaju i gde svako moe, tokom jedne
noi, da proivi sve svoje matarije. Deca zaeta u Festivalskoj noi smatrana su talinom
i blagoslovenom: davana su im posebna, simbolina imena da bi se oznaio taj njihov
jedinstveni status. Takva imena dobili su i on - Ukres, 'iskra', 'varnica' - i Luna, to znai
Mesec ili Selena, i Sudba - dakle 'sudbina', 'fatum' - Rejvenglas. Po tome se znalo da su
'veselozaeti'.
Kao odrastao ovek, vie puta je poeleo da nekako odbaci teret tog ritualnog
imena, a ponekad se oseao i postieno dok ga je izgovarao. Svejedno, nije ga promenio;
znao je da nikad i nee, jer je ono, ipak, simbol svega onog to on jeste, njegovo duhovno
naslee.

Luna je, kao majka, imala privilegiju da odredi imena njihove dece. Ali nije im
dala imena koja bi bila ritualno podesna za blizance zaete u Noi Svetkovine; umesto
toga, dala im je imena za koja Ukres nije bio siguran da ih je ijedan Tiamatovac ranije
nosio. Nikada je nije pitao za razlog - nije, zato to se plaio da pita, priznade on sebi
ljutito; a plaio se zato to je znao da je u Noi-pod-maskama Luna bila sa drugim
mukarcem, sa strancem - bio je to neki karemovski policijski inspektor, ovek koji mu je
pomogao da Luni ue u trag.
Ariel je liila na majku; toliko, da je Ukres ponekad, gledajui je, video Lunu iz
svog detinjstva, onu malu devojicu Lunu koja je trala po zlatnim plaama sa njim,
trkala se sa pticama, nasmejana, iva. Ali Tamis... pa, i taj deko donekle lii na majku,
ali je tamnije puti nego to bi ijedno tiamatsko dete smelo biti... tamnoput je kao
Karemovac. Ukres opet dotae medalju koja mu je visila oko vrata. Njegov otac je bio
upola Karemovac; pa, i njegova, Ukresova, koa je prilino tamna, za tiamatske pojmove.
Na ta je liio taj inspektor, Ukres nije znao, nije ga nikada video; onda je taj ova
odleteo u svemir sa ostalima, i gotovo. Meutim, u licu svog sina nije uspevao da vidi ba
nita svoje, ma koliko Luna insistirala na slinosti. Pokuavao je da ne razmilja o tome,
pokuavao je da ne dozvoli da se njegova sumnja ikada primeti... On voli svoju decu. On
voli svoju enu. Zna da oni vole njega. Zajedno, on i Luna grade novi ivot, budunost za
sebe, ali i za svoj svet.
Pa zato, onda, zato ima utisak da mu je svakim danom sve tee da se popne
ovom uzbrdicom?
Luna je stajala sama u odaji na samom vrhu Palate, i ujedno na samom vrhu
grada. Na ovom svetu niko, u njenom ivotnom veku, nee moi blie da se primakne
dohvatanju zvezda. Bejae no, pozna; ona je izgubila predstavu koliko je sati, pustila je
sebe da pluta, bolno eljna sna ali bez snage da oslobodi ovaj dan i ode u postelju.
Baci pogled kroz providnu kupolu oko sebe, ka moru. Povrina morska bejae
mirna noas, mrano ogledalo za zvezdama nakrcano nebo. Lice okeana vraalo je njen
pogled nazad, odbijalo je sve pokuaje pronicanja u njegove dubine i razotkrivanja tajni
tamo skrivenih. Istinu zna jedino ona: da skriveno srce sibilske mree kuca ovde, u tom
moru, ispod nje; da tanani telepatski pipci sibilskog uma odavde seu do nebrojenih
svetova irom galaksije. Samo ona zna. A nikom ne moe kazati...
Neoekivani pokret narui balans mora i neba: ona ugleda mere, itavu jednu
mersku koloniju, kako proslavljaju ovu savrenu no, kao da su ih njene misli navele da
se materijalizuju. Sibilska mrea je Luni dala zadatak da se brine upravo o bezbednosti
mera; a ta bezbednost bila je u nekoj vezi, zasad Luni jo ne sasvim dokuivoj, sa
bezbednim ivotom ovdanjeg naroda i uspenim radom sibilskog uma. Gledala ih je
kako se kreu, veseli i neozbiljni, izmeu dva sveta, u zvezdanoj mrei; zapanjena
gracioznou njihovom, divotom, kao i uvek, do te mere da je za trenutak zaboravila i da
ali za prolim i proputenim.
Po tradiciji tiamatskog letnjeg naroda, meri su Thalasina deca, svetinja su;
Tiamatovci su mnogo vekova iveli u mirnoj koegzistenciji sa merima, sve dok
Hegemonija nije pronala ovu planetu. U narodu ima nebrojeno mnogo pria o merima
koji su spasli ovog ili onog mornara koji je pao sa broda, ili proveli neku lau kroz
podmukle grebene blizu nekog ostrva; meri su spasli i njen ivot, jednom.

Ali stranci jesu doli, i periodino dolaze ve vie od hiljadu godina, stalno eljni
vode ivota. Sibilski um je trpeo neku tetu zbog pogibije mera; najzad je, posle mnogo
vekova stradanja, posegnuo i obratio se njoj, samo njoj, nijednoj drugoj sibili u celoj
mrei; njoj je poverio dunost da zaustavi pokolj, da spase i mere i sibilstvo, da izmeni
budunost svog naroda i, moda, nebrojenih drugih naroda. Sibilski um ju je prinudio na
poslunost... prinudio da postane Kraljica. Posle toga, ostavio ju je da se sama bori kako
zna i ume, gonjena unutranjom prinudom od koje nikad nije imala mira; a ona se mogla
samo nadati da volju sibilske maine ispunjava kako treba.
Pogleda dole, izotri sliku odaje u kojoj se nalazila; slike noi najednom su
izgubile svu lepotu. I ta vide oko sebe: olujne naplavine svog ivota, projekte odloene
na neodreeno vreme ili jednostavno naputene zauvek, iako se ne tako davno nadala da
e ih ostvariti, za sebe, iz ljubavi a ne iz dunosti. Hrpe knjiga iz Arienrodine biblioteke,
veinom na jezicima koji su njoj nepoznati, ali sa mnogo trodimenzionalnih vizija ivota
na drugim svetovima - koliko je eznula da ih ita! Delovi dejih igraaka, koje je sama
izdeljala od drveta ali jo nije stigla da ih sklopi; telo jednog dopola natrikanog
dempera, koje se ve uveliko paralo; odevni predmeti za decu, ali samo napola dovreni
i onda ostavljeni tako dugo da su sad nedovoljno veliki jer su u meuvremenu porasla...
Lee tu i fragmenti Arienrodine prolosti, toliko sline njenoj sopstvenoj od koje nije
sauvala nikakav predmet za uspomenu. Ponekad je poinjala da zamilja da te stare
Arikine stvari koje sad lagano blede jesu, zaista, njene sopstvene, ili da ih je ostavila
sama sebi u nasledstvo...
Njeni oni kapci se sklopie. Tama se odmah popuni dnevnim uspomenama,
podseti je da ovde stoji, svojom tugom obuzeta, ve dugo i predugo. Pa, nije sila ni da
poljubi decu za laku no. Ne moe vie da se suoi sa upornim pogledom svoje babe, niti
da prihvati ijednu re sumnje, ni promrmljanu, ni pogledom nagovetenu. A Ukres
nikako da se vrati, nema ga ba ove noi od svih noi, ne dolazi svojoj razoaranoj deci; a
ni njoj, sad kad joj je toliko potrebno da s njim razgovara.
akom se pogladi po trbuhu, jer, pomiljajui na svoju decu, setila se i kakav je
oseaj bio nositi ivot u sebi; kakva radost, udesnost, sumnja. Neoekivano materinstvo
otvorilo joj je novi pogled na budunost, dalo joj snagu da se vrsto dri svojih uverenja
uprkos furioznog navaljivanja Kapele Dobravernture sa tim teorijama da ona kri Daminu
volju... da se dri i pod naletom sopstvene sumnje, neubeenosti jedne devojke od
sedamnaest godina koja je tek pokuavala da smisli kako da popravi itav jedan svet, a
jo nije umela da popravi ni jedan meuljudski odnos.
Tada joj je bilo oajniki potrebno da veruje da sve to vredi truda. Oseaj ivota
unutra, u njoj, pomogao je da poveruje da ipak postoji neka budunost za koju se vredi
boriti. Ali, bilo joj je tako silno potrebno da u to ubedi i Ukresa... pa ipak, sve to vreme
tajno se pitala nije li u njenom stomaku dete jednog drugog oveka.
Ustade sa kaua, nemirna, protrlja akama lice, a duh jednog stranca tamnih oiju
zaaputa kroz njen um... istovremeno se neki udnovati oseaj zae u dubini njenog
stomaka, neto nalik na trudniki jutarnji nagon na povraanje. Kao da se neto u njoj
odvojilo, pa sad pada u dubine, i vue njene misli sa sobom, vijori njima, to je pad u
drugu realnost - transfer, pomisli ona, odjednom prepoznajui taj oseaj. Ali niko nije
nita rekao, a kamoli postavio Luni neko pitanje. Ona dohvati sibilsku medalju sa tri
radijalna kraka, oseajui kako je iljci na krajevima ubadaju u prste; oseti da joj se ruka

u sred tog pokreta zaustavila, jer je sibilska ukoenost ve nastupila. Pozvalo ju je.
Transfer zahuja oko nje kao crni vetar, i odnese je sa sobom.
mirkajui, ona vide novu svetlost, kroz tue oi - neka druga sibila, na nekom
drugom svetu, koja sad gleda kroz njene oi i vidi nebo gusto ispunjeno tuinskim
zvezdama... Njene nove oi su se ve fokusirale na onoga koji, tamo, eka da joj postavi
pitanje; ona oseti da se njeno pozajmljeno telo, ono na drugoj planeti, trza iznenadnom
nevericom pred prizorom jednog lica koje osam godina nije videla uopte, osim u
snovima.
Bi-Zi Gundalinu stoji pred njom kao vizija iz prolosti, lice mu je umorno,
izmodeno, oajno, oi su mu kao da ga aveti pohode... takvog ga je ba i videla prvi put,
u beloj divljini Zime... ovek ija je potreba postala njen spas; ovek koji je postao njena
kotva u moru, njen vodi... njen neoekivani ljubavnik, tokom samo jedne noi izvan
vremena. ovek koji je posle otiao sa svim ostalim van-Tiamatovcima, kad je bio njihov
Konani odlazak, a njene tajne nije odao. Nju je prepustio budunosti, ali joj je prvo
pomogao da se za tu budunost izbori; ostavio ju je u rukama jednog oveka, ali mu je
prvo pomogao da Lunu jo jednom uini svojom... ostavio ju je... Ostavio ju je.
"Luno?" ree Gundalinu tiho. "Jesi stvarno ti?" Njegovi prsti dodirnue je po
obrazu; a njegov tamni pogled zadivljeno je tragao po njenim oima, kao da prisustvuje
ostvarenju nekog uda.
"Ja sam..." apnu ona, oseajui da se telo koje je zarobila sad napree od elje da
dodirne Gundalinua, da proveri koliko je stvaran. "Bi-Zi!" Vide da se malice trgnuo, a
onda osmehnuo kad je tako uzviknula inicijale njegovog prvog i srednjeg imena. Kako si
me doveo ovde? Gde si? ta nije u redu...? "ta... hoe od mene?" Izguravala je te rei
silom, izmeu usana odrvenelih, nereagujuih; transfer joj nije dozvoljavao nikakav drugi
razgovor sa ovim ovekom, iako ga nije videla toliko dugo. "Molim... daj mi jo
informacija?"
Obliznuo je ispucale, krvave usne, progunao neto to nije razumela. Onda:
"Ovde... ovde sam. Na etvrtoj. Na jednom mestu koje se zove Vatreno jezero." Provue
prste kroz odvratno prljavi zamraj kose. "Treba mi pomo. Neto mi stalno iskrsava u
glavi, pa..." Zauta, obrisa usta nadlanicom, prodrma glavom estoko, kao da moe na taj
nain da izbaci ono to mu smeta u oima. "Sibil sam, Luno! Jedna osoba me je zarazila,
i to ova ena ovde, koja me sad gleda da bi me ti videla. Nije trebalo da ona postane
sibila... poludela je." Vidno proguta knedlu. "Mislim... mislim da i ja ludim. U klopci sam
ovde, ne uspevam da dobijem pomo ni od koga. Kai mi kako se kontrolie transfer!
Kad god ujem ma kakvo, ma ije pitanje..." Glas mu se prelomi; ona vide golo oajanje
u njegovim oima.
"Sibil..." Njena neverica pretvori se u saoseanje: setila se svog ulaska u sibilstvo,
onih trenutaka kad se bioinenjerisani virus irio kroz njen organizam kao poar; koliko
bi strah i gubitak orijentacije tada bili vei, da uz nju nije bio neko spreman da je smiruje
i vodi. "Ne plai se", proaputa ona, sva u bolu. "Znam te... znam da je..." pozajmljene
ake trzale su se nemono uz bokove, odbijale su da je posluaju, a njoj se vrati
uspomena da je iste ove rei ve jednom izgovorila, zurei u iste ove oi. "...najfiniji,
najplemenitiji, najotmeniji ovek koga sam ikada upoznala... sigurno bio sudbinom
namenjen za to. Sigurno si, na neki nain, izabran..."
Kao to sam i ja na neki nain izabrana. Ona duboko udahnu, borei se da
oslobodi vidno polje od uspomene na njegovo lice pre osam godina; da se ne seti ta je

ispunjavalo njegove oi kad mu je to govorila tada. Da se ne priseti kako su je njegove

ruke zagrlile i pritegle uz njegovo telo, kako ju je ljubio oajnikom, neverujuom
glau... i koliko esto je taj trenutak iz nedohvatljive prolosti uspevao i sad da se
nametne njenoj neizbenoj sadanjosti. Izvan sebe od frustracije, sluala je kako njen glas
nastavlja bezumno i neumoljivo da odgovara samo na njegovo pitanje, ignoriui sasvim
njenu goruu elju da pita a ne da odgovara... "Postoje formule sainjene od rei,
namenjene za kanalisanje stimulusa. To su obrasci koji vremenom postanu deo misaonih
procesa ovekovih..." Tok rei se sam prekide, ona oseti da je sibilski um zastao da bi
potraio neku analogiju koja e imati smisla. "... kao disciplina 'adhani' koja se praktikuje
na Karemofu."
"Zaista? Ja vebam adhani..." U njegovim oima pokaza se nada, i ona poe da
veruje, najzad, u mudrost sibilske maine nametnutu joj u ovom sluaju - u hladnu,
upornu racionalnost odgovora.
"Onda upotrebi to", ree tiho glas nepoznate ene/njen sopstveni, dok je ona
pretraivala svoje uspomene, da vidi kako su je Klavali i Danakil Lu nekada pouavali.
"... postoji svojevrsni ritual u formalnom sibilskom transferu. Poinje reju input. Ne
treba prihvatiti nijedno pitanje bez toga. Naui da blokira razna uzgredna pitanja tako to
e se koncentrisati na re stop."
"Stop?" ponovi on glasom koji je podrhtavao od neverice. "I to je sve?"
"Vrlo je jednostavno; mora biti jednostavno. Ali postoji jo mnogo to-ta..."
Zatim njene rei potekoe kao voda: prestala se boriti protiv te plime kompulsije. On je
svaku grupu rei ponavljao, bolno koncentrisan, oima grabei njen ukoeni pogled,
zurei gotovo netremice, kao da se plai da bi ona mogla nestati.
Nastavljala je tako sve dok nije ostala bez glasa, sve dok izvor znanja nije
presuio. "... treba vremena. Veruj u sebe. Sibilstvo nije tragedija; moe da bude
blagoslov. Moda je ovo drugo bila namera njegovih tvoraca..."
Usta mu zadrhtae, kao da se suzdrao da to ne ospori; njegov pogled pade, pa se
opet die ka njenom licu. "Hvala", proaputa. Njegova aka se opet die u njeno vidno
polje, da je pomazi po obrazu. Ona oseti da se njene pozajmljene oi pune suzama: on je,
tamo, dohvatio ake onog tela i pritisnuo ih na usne. "Ne zna koliko mi ovo znai. Volim
te, Luno. Nikad nijednu drugu neu voleti. Mrzim sebe od dana kad sam otiao sa
Tiamata..." Glas mu se raspade. On duboko udahnu, jo i sad je drei. "To sad mogu da
ti kaem... zato to te nikada vie neu videti."
Oseala je da crna plima poinje da se povlai, u njoj, da je odvlai, da je poziva
nazad preko neizmerno dubokog mora noi, nazad u njeno sopstveno telo. mirnula je
onim oima, oseajui kako iz njih klize vrue suze, niz obraze. "Treba mi..." ula je taj
uzvik njenog pozajmljenog glasa, i nije znala da li je to rekla ona sama, ili ta nepoznata
ena ije telo je privremeno ukrala.
"Luno!" kriknu on, grabei je za ramena, grabei da zadri njen duh koji je poeo
da bledi i nestaje. Poljupcem prigui poslednje rei koje joj dooe na usne: Kraj
analize... Crna plima je potopi, ponese preko prostorvremena, vrati...
Treba mi... Pa, ruke su joj slobodne. Isprui ih slepo, jer ve je poela da pada...
oseti da ju je neko dohvatio, neke ruke su je obuhvatile, zadrale, spreile pad.
"Luno...?"
Otvorila je oi, trepui, oamuena, ujui da je po imenu zove jedan glas, dobro
poznat, muki. Zausti da neto kae, njegovo ime, vid joj se raisti... "Ukrese." Zau i

nevericu u svom glasu dok je tu jednu re izgovarala i dok je pridodavala to ime licu
ispred sebe: oima morskozelenim koje zure u nju, kosi vatrenocrvenoj koja uokviruje
lice njoj poznato, lice koje ona voli oduvek... Boginjo, da li je ono bio samo san? Oseala
je, i sad, usne drugog oveka na svojima. Jedan malen, bespomoan zvuk joj izmae, a
njen mu je privue blie, u vri zagrljaj.
"Treba i ti meni", promrmlja on, sasvim izbliza, u njeno uvo, ljubei joj kosu.
"Video sam baku, uo sam... toliko mi je ao, Luno."
Ukoila se uz njega, malo je nedostajalo da ga odgurne. Umesto toga, njene ruke
se sklopie oko njega, i ona ga privue sebi, oseajui napetost njegovih miia, tvrdou
njegovog snanog mladog tela naspram svog. Nae njegove usne, poe ih ljubiti
grozniavom glau koju je maltene bila zaboravila: jedna hitnost, ona za koju je ve
mislila da je u njoj umrla, ponese je i odnese kao crni vetar.
Sad je na njenog mua bio red da iznenaeno ustukne. Ali ona ga ponovo pritee
uz sebe, zavlaei ruke gore, pod njegovu lanenu koulju, pokrivajui njegova usta
svojima da bi stopirala svako pitanje. On uzdahnu, putajui je... reagujui sa sve vie
oduevljenja, odgovarajui svojim telom na njeno. Njegove ake poee je dirati svuda,
vrelinom koju njih dvoje nisu doiveli ve odavno - nije pamtila ni koliko davno.
Potonuo je zajedno sa njom na debeli sloj belih krzna na podu. Oseala je to, taj i
takav sag, mek poput oblaka, ispod sebe, dok ju je on svlaio, dok ju je istraivao
rukama, ustima, a ona ga privlaila na sebe, telo na telo, oseala njegovo prodiranje u nju.
Zajedno su se dizali i sputali, njihovo zadovoljstvo kretalo se poput morskih plima,
murila je, seala se jedne Noi Festivala, najzad bezbedna u njegovim rukama... seala
se jedne druge noi, provedene u zagrljaju jednog strastvenog i nenog neznanca...
10. ONDINI: Tuo Ne'el
Rid Kuleva Kulervo uzdahnu, pa uzdahnu jo jednom; premetao se s noge na
nogu, zurio napolje kroz visoki, uzani prorez ovdanjeg prozora. Vidik: ne ba
inspirativan, po njegovom miljenju. Iz ove odaje blizu vrha Humbabine tvrave, video je
desetinama kilometara daleko, ali samo niske zatalasane bregove i uzane doline, sve
pokriveno neprolaznom trnovitom umom. Kopljobunje, vraigla, palitrn, i sve to
imenovano bez pogreke: samo takvu vegetaciju je video, i sva je bila u tonovima
pepeljastog sivog sa tenjom prelaska u smee, sva je izgledala mrtva, tavie oduvek
mrtva. Ovdanji narod nazivao je ovu teritoriju Tuo Ne'el - 'Zemlja smrti'.
Ali ta uma trnovitog drvea i bunja bila je estoko i zapaljivo iva. Kad plane,
gori kao vatra samog pakla. Lie i kora tog drvea prepuni su naftnih derivata: u poaru,
razvijaju stravinu vrelinu i jainu vatre, tako da nita ne ostane osim velikih
prostranstava staklastog pepela na golim bregovima. Razmiljao je o slinostima ivotnih
ciklusa ove trnove ume i svog ivota... pa, ista stvar. Samo, kad on jednog dana izgori,
nee svojom vatrom aktivirati uspavano semenje, kao ono koje u trnovoj umi strpljivo
eka upravo poar da bi proklijalo; nee proklijati nita, i nita nee produiti njegovu
genetsku liniju.
Poe da pevucka odlomak iz neke pesme ije su mu rei bile nerazumljive iako ih
je sve znao napamet. Melodija je njegovom sluhu zvuala tuinski i uznemiravajue,
tonski prelazi i intervali izazivali su u njemu neku nejasnu nelagodnost, iako je znao da je

stvar komponovana savreno precizno. Rid Kulervo nije pevuio u trenucima kad se
oseao sreno. U daljinama je video druge tvrave, visoke, sa uzdignutim kulama: glatke
igle sile koja se zatvorila sama u sebe i koja se die kao da su, na pojedinim brdima,
prkosni prsti izvirili iz neprobojne barijere trnouma. Za svaku od tih tvrava znao je ime
i prezime vlasnika, a svaki od njih bio je mafija, gospodar droge i poroka; svaki je
vladao nad zajednicama radnika, istraivaa i batinaa, upravljao njihovim ivotima kao
sitni feudalac. Od jedne tvrave do druge moglo se lako stizati samo letilicama. U biznisu
ovih ljudi, trnouma je pogodovala dobrosusedskim odnosima. Takoe je doprinosila da
se onaj deo lokalnog stanovnitva koji nije na platnom spisku mafije ne pojavljuje kod
tvrava, pa prema tome i da ne smeta.
Rid okrete lea prozorskom oknu napravljenom od keramike, providne ali
dvadeset santimetara debele i gotovo neprobojne. Nastavi svoje nemirno etkanje,
provlaenje prstima kroz kosu, zabijanje aka u depove. Nije se potrudio da se presvue,
maloas, jer Humbaba mu je poslao nareenje da smesta doe gore... a vidi sad, puta ga
da eka ovoliko, kao neki lakej. Rid je mrzeo ekanje, mrzeo je svako zaustavljanje koje
nije neizbeno, i svaki trenutak kad nije imao ime da zabavi svoj um... Sede, ustade,
stee ake u pesnice; proeta opet, poe se vui za jedno uvo. "Jebo te..." ree, i ponovi
to.
Slatki cilikavi glas stotinu srebrnih zvonia apnu njegovo ime, iza njega. Okrete
se hitrinom prepadnute ivotinje; neija ruka ve se podvlaila ispod njegove.
"Mundilfero..." Zaustavi svoje pokrete, lako i brzo kao da nema nikakvu masu,
pred prizorom njenog lica. Bila je mnogo nia od njega, jedva mu je dosezala do vrha
donje vilice, a lice joj bejae zaklonjeno velovima, ali namerno gotovo providnim, da bi
se crte lica jasno videle a ipak ostajale i tajna, senzualno zaogrnuta. Odea koja ju je
pokrivala od vrata do poda bila je samo za nijansu neprovidnija. Mundilfera - Humbabina
'prva meu suprugama'. Govorila je da je ker nekog alem-trgovca iz junih krajina, i da
ju je Humbaba kupio zato to mu je tad bio takav ef, i uvrstio meu svoje nebrojene
konkubine. Ali bila je vie nego to je izgledala - i zato je sad bila na poloaju 'prve ene'
i uticala na Humbabu vie nego ijedan od njegovih savetnika. A Humbaba nije bio jedini
koji je primetio njenu jedinstvenost.
Ridove ake se uzdigoe, drhtei; oseao je da ga savladava potreba za njom,
sainjena od dve silovite komponente, od zastraujue fizike gladi za onim stvarima
koje njeno telo zna i kojima njega ve neko vreme ui, i od neeg dubljeg, to jo
nijednom nije pokuao ni da imenuje, a kamoli razume. Njegov ivot kao da je poeo one
prve noi provedene u njenom zagrljaju, onog jutra kad se probudio i naao nju pored
sebe. "Gde si noas? ekao sam... do izlaska drugog meseca..."
"Bila sam sa mojim gospodarem Humbabom", ree ona tiho. "Zahtevao je moje
prisustvo."
"Opet?"
Slegnula je ramenima, bez izraza na licu. Humbabi je bila najomiljenija jo pre
nego to je Rid upoznao njega ili nju; a Humbaba je ovek kome, po pravilu, sve lako
dosadi.
"Ne verujem da ste samo raspravljali o poslu", ree on kiselo.
"Nismo celu no." Njene oi indigoplave boje posmatrale su ga sa blagim
prekorom iza srebrnaste gaze.
Iskezio se. "Kako uspeva da ga poljubi a da se ne ispovraa?"

Nije se osmehnula. "Svi mukarci su zgodni u mraku, dragi", ree mu neno. "A
sve ene lepe."
"Ne veruje ti to."
"Moram."
Okrenuo joj je lea, udahnuo duboko. Saekala je, bez rei, sve dok joj se nije
ponovo okrenuo. Vide da je za to vreme sklonila velove u stranu, sa lica. Videti njeno
lice, njemu odjednom otkriveno, bilo je za njega, nekako, jednako erotino kao da je vidi
sasvim golu. On udahnu naglo, a stotinu razliitih slika tog lica, i njenog i njegovog tela
zajedno, ispuni mu um... hiljadu uspomena na tajne trenutke, sate, noi zajedno
provedene u ukradenim kutovima njihovog hermetiki zaptivenog sveta. Nije ak sigurno
znao koliko je dugo Mundilfere njegova ljubavnica - ili on njen ljubavnik, ako je ona bila
ta koja je izabrala. Njegovo ivljenje je u celosti nasuminost, haos, osim kad je u
laboratoriji, kad radi. Vreme za njega nema nikakav smisao, osim kad je u njenom
naruju. Sad je ake drao kruto pruene dole, i otvorene; plaio se da ne polete potrebom
gonjene, i da ne odaju njih oboje.
Udaljila se, kao da osea da njegova samokontrola poputa. "On je star ovek, tisahele moj", ree ona tiho, jedva ujno. "I on sam tako kae, znai mora biti da je istina.
Nikad me nije doveo do suza radosnica... To moe samo ti."
"Tis-ahel", promrmlja on. Voljeni neznanac. Re-uzdah, toliko prepunjena
enjom i jadom: re koju njen narod upotrebljava kad uhvate preljubnike, a za preljubu
ovde ponekad usledi smrtna kazna dranjem koe sa tela, ili, trojenje. Ponekad je eleo da
Mundilfere ne izgovara tu re, bez obzira to bi bolna ironija izraza 'tis-ahel' morala biti
njoj jasnija nego njemu.
"A ta ti trai ovde?" upita ga ona najzad.
"Humbaba me zvao", ree on tonom neobavezivanja ni na ta.
"Zato?"
Odmahnuo je glavom. "Ne znam. Evo trunem ovde ve pola sata..." Zastade.
"Inae ta ti trai ovde?"
"Pa zvao je i mene."
"Zato?" ree on, odjednom napetiji, uplaen. "Bogovi - ta misli, da li moda
zna?"
"Ne znam." Na njenom licu nije bilo zabrinutosti. Ni sad, ni ikad. Njene misli bile
su kao dubina nekog jezerceta ispod ije povrine njemu nikad nije bilo dozvoljeno da
zaviri. Ponekad je eleo da je dobro protrese, da silom izvue neku reakciju iz nje.
Ponekad je bio siguran da je njena savrena mirnoa ista gluma. Ponekad je verovao da
je to, ipak, onaj uroeni fatalizam koji je ova civilizacija uspela da odgaji kod svojih
ena... A onda se pitao nije li ona privuena njemu zbog njegovog potencijalnog
nasilnitva; da li je on njoj potreban samo kao jo jedan samoubilaki nastrojeni mulac,
poput svih ostalih mukaraca koje je upoznala. Najzad bi sa estinom rekao sebi da je on
neto vie, a i ona takoe...
Vrata meuodaje se otvorie, uz tihi sisajui zvuk nalik na poljubac. Okrenuo se
na tu stranu. Osetio je da se i ona okrenula u istom trenutku; lice je hitro pokrila
velovima. Zakoraili su na dve razliite strane, da bi izmeu njih ostala neutralna
razdaljina; onda prooe zajedno kroz vrata, i kroz meuodaju, pred Humbabu.
Ridov pogled uzmae zgaeno, kao i svaki put, od Humbabine face; i posle toliko
godina odbijao je da poveruje da je to to vidi stvarnost. Humbaba je doao iz nekog

mesta na planeti Cie-Pun; Rid je uo da su tamo lokalni obiaji spojeni sa uobiajenim

gangsterskim tetoviranjem, tavie da su otili i znatno dalje. Tamo je narodni obiaj bio
da se lice unakazi oiljcima, to je mogue runijim, radi zastraivanja protivnika i
potinjenih. Onda je dola kozmetika hirurgija, koja daje neuporedivo vee gnusobne
mogunosti nego prvobitno, primitivno zasecanje koe. to runiji, to vie sile, vlasti...
Rid je esto pomiljao da, ako su te prie istinite, Humbaba mora biti najmoniji ovek u
galaksiji, jer, najruniji jeste. Izgledao je kao da nosi sopstvena creva na licu.
Rid proguta svoje gaenje, ali i iznenadnu, neoekivanu nelagodnost, i pritisnu
brid ake na slepoonicu: ovde je to vailo kao salutiranje. "Sab Emo." Pored njega,
Mundilfere nan isti nain pokaza svoju vernost.
Humbaba im okrete lea, prie svom akvarijumu, zaviri unutra ka ribicama koje
su klizile kao svetlucave senke kroz zeleno osvetljenu dubinu. Rid vide refleksiju
Humbabinog lica u staklu, ogromno uveanu, grotesknu, sa njihove dve figure, majune i
krivudave, u pozadini. Iza providnog zida, ribe su radoznalo piljile u njih: bile su to neke
sorte sa izoblienim mesnatim glavama, nalik na glavu njihovog gazde. I te ribe donete
sui sa Cie-Puna, gde je za jedan segment ljudskog roda runoa postala lepota. Rid je
spreavao prodor keenja na svoje lice, govorei sebi da ti obiaji, ciepunski, sadre
jednaku koliinu pameti kao i sve drugo to ljudi rade. Sa take gledita bioinenjeringa,
moda je to bilo ak i istina.
Sve dui i dui trenuci Humbabinog utanja razapinjali su Ridove nerve, kao da je
vreme rastegnuto na stolu sa ekrkom za muenje. Najzad se Humbaba okrete od
zelenog, mirnog sveta svojih odvratnih riba i opet pogleda njih dvoje. "Dadoe mi toliko
zadovoljstva..." prozbori on. Glas mu je bio savreno normalan, dubok i prijatan bariton; i
njegovo dranje bilo je sasvim normalno, nesamosvesno - jo jedna neskladnost koju je
veto iskoriavao. "Ti takoe, biserna moja." Klimnu glavom Mundilferi, a ona pognu
glavu potvrujui da je ula, pri emu njena zvonca tiho zapevae.
"Ba kao to je tvoj rad doneo zadovoljstvo milionima ljudi, Rid." U njegovom
glasu pojavio se ton ironinog zabavljanja. Isprui ruku, tako da se njegovi debeli
zdepasti prsti nadnesoe nad jedan dugi boni sto pokriven nekim stvaricama za koje
Rid najednom shvati da su pravi banket droga - i to samo onih droga koje je on kreirao.
Humbaba izabra neto sa te izlobe, ubaci to u usta i poe vakati kao sitnu poslasticu.
"Doneo je i milione na moj tekui raun, a to mi je jo drae. Na sporazum o saradnji
dobro je posluio i meni i tebi."
Rid ne ree nita; premetao se neudobno s noge na nogu, siguran da ova runda
praznih komplimenata nije razlog to je ovde doveden. Nije mogao nita zakljuiti po
izrazu Humbabinog lica, koje je uvek izgledalo totalno neljudski.
Humbaba se naglo okrete njima. "Ali do moje panje su dospele izvesne
informacije koje mi ne prijaju. tavie, zadaju mi vie bola nego ita jo od smrti moje
voljene majke." Njegove sitne crne oi kao da su treperile, kao da on vrlo brzo mirka u
tim svojim nejednako proaranim hrpama mesa. "Od kad ste ljubavnici?"
Rid se skameni; pred tako grubom otvorenou neoekivanog pitanja ostao je bez
rei. "Mi nismo..."
"Jo pre nego to sam ti ga dovela, gospodaru moj", ree Mundilfere tiho. "Jo od
dana kad sam ga prvi put videla." Rid ispali jedan pogled neverice ka njoj, a Humbaba
poe lagano napred. Ubrzo je Mundilfere pored njegovog masivnog tela izgledala kao
patuljak.

Humbaba posegnu rukom, uhvati veo koji je pokrivao njeno lice, stee tu aku u
pesnicu kao da se sprema da ga otrgne. Ali, samo ga podie, gotovo neno, i ostade da
stoji tako, zurei dole u nju. "Kae li ti da si ga zavela da bi obezbedila da bude veran
meni?"
Rid ju je gledao, nemoan da skloni pogled sa nje; odjednom mu je bilo
potrebnije da uje ovaj njen odgovor nego da ostane iv.
Ona ga pogleda; njene oi zadrae se na njegovom licu, zatim njen pogled u
trenu ode ka podu. "Ne, gospodaru moj. Nije to bio razlog."
Humbabina pesnica stee se jae, miii se poee nagomilavati u grudve u celoj
duini njegove ruke. "Prokletnice", ree. "Zato nee nikad da me slae? ak ni kad ti
ja sam obezbedim la..."
Pogledala je u stranu, pa opet ka njemu. "Nijednom te nisam slagala, gospodaru
moj. Ti zna to. Zato sam ti prva-meu-enama tako dugo."
Frknuo je, a mnogobrojni podvaljci njegovog mesa zatresli su se. "Ali bih rado
znao ta jo postoji, to mi nikad nisi pomenula, dragulju moj", ree kiselo; njegova aka
ostavi veo na strani i poe se stezati oko njene donje vilice, tako da ona najzad bolno
trznu licem. "Davao sam ti svoje poverenje, kao nikad nijednoj drugoj eni... moda vie
nego to sam ikad imao poverenja u ma kog mukarca..." Ridove ake stezale su se
nemono; grudni ko ga je boleo od daha odavno zadranog. "A ti, znai", proguna
Humbaba, "ipak najvie voli lepe mlade momke, a? Koliko je jo drugih bilo?"
"Niko drugi, gospodaru moj", odgovori ona, zapinjui u govoru. "Samo on. Samo
ti..."
Frknuo je opet, putajui je. "Zna koja je kazna za preljubu kod tvog naroda,
Mundilfero. Mogao bih da ti gulim kou sa lica dok ne pone da lii na moje." Postrance
ispali jedan pogled ka Ridu. "A tebi bih mogao da odseem kurac i da te nateram da ga
pojede, Kulervo." Rid rastee lice u grimasu. "Uvek sam se pitao zato te ne zanima
seks", gunao je Humbaba. "Nudio sam ti ene, u ma kom broju, ili mukarce, deake sea se?" Rid otupelo klimnu glavom. "A ti si uvek odbijao. Mislio sam, moda nabode
neto u gradu. Meutim ti si nabadao ba ovde. Sve sam ti dao, sve. Al' ti si morao da
uzme ba ono jedno to ti nije bilo ponueno." Njegova teka pesnica se podie, zastade
na domak Ridovog lica, koje se nehotino trznu.
"Zato to... kad sam nju upoznao sve sam drugo zaboravio." Odgovarajui takoe
samo istinom, Rid nae svoj glas; samo to taj glas nije zvuao kao njegov. Oseao se
kao kad ovek runo sanja i pokuava da se probudi. Kako si otkrio? Pokuavao je sebe
da natera da to pita, ali nije uspeo, mada je samo malo nedostajalo. Preovladalo je
saznanje da detalji nisu vani. Saznanje da je ovo trebalo da se desi jo pre nekoliko
godina. Niko ne moe nikakvu tajnu da sauva kad ivi na ovakvom mestu; ovde je kao
da stanuje u orbiti. Samo zahvaljujui njegovim estim putovanjima po ovoj planeti i po
drugim planetama, i zahvaljujui slinim Humbabinim putovanjima, bili su bezbedni
ovoliko dugo. Rid je uvek ostavljao sebe u uverenju da ak i ako budu otkriveni
Humbaba nee uiniti nita. Gledae na drugu stranu, jer je Rid njemu nezamenljiv,
Humbaba to zna...
"A-ha", ree Humbaba. "Znam ja tebe, Rid. Znam taj pogled... Misli da si
nezamenljiv. Allll-li, ako izgubi genitalije, mozak ti zbog toga nee biti nita oteen."
etao je pogledom izmeu njihovih uutanih, ojaenih lica. Polako je zavukao ruku u
nabore svoje duge odede bez rukava i izvukao teku otricu sa zupcima velikim poput

ljudskih zuba i sa vrhom povijenim poput kande. "Recite mi", ree on, "koliko se zaista
volite? Da li bi ti dao svoju mukost da spase lice svoje drage, Kulervo?... Da li bi se ti
odrekla svoje lepote, dragulju moj, da potedi njega tog nedostojanstvenog ina?"
Mahnuo je rukom, a seivo je ponudilo eho tog poziva, svojim elinim osmehom.
"Da."
"Da..." ree Rid, i zastade, shvatajui da je Mundilfere odgovorila isto kao i on, u
istom trenutku. Zakorai napred, stade izmeu nje i Humbabe. Raskopa kai i pusti
pantalone da se srozaju. "Ajde", ree, suoavajui se sa Humbabinim neproitljivim
pogledom iznad sjaktave otrice. "Otfikari ga."
Humbaba je zurio u Rida jo jedan trenutak. Onda njegovo lice odjednom poe da
se trese, kao da se otisnula lavina mesa. Duboki smeh se prosu iz bezusnog otvora koji je
njemu predstavljao usta. Njegov ef Odeljenja za istraivanje stoji pred njim sa
smaknutim pantalonama i besno ga gleda. Humbaba mahnu glavom. "Ti bi verovatno
umeo da ga natera da ti ponovo izraste, ludae ludi." Istom onom sporou sa kojom je
izvukao no, sad ga vrati nazad. "Dii te pantalone." Onda pogleda Mundilferu i mahnu
glavom jo jednom, tako da su podvaljci opet podskoili. "Dragulju moj..." ree, maltene
tuno. Dodirnu njeno lice, blagim kontaktom ovog puta. "Bilo bi bolno biti ovek koji je
upropastio ovakvo lice... mada bi ti i tad bila na tvoj nain lepa za mene, davala bi mi
jednako zadovoljstvo..." Uzdahnu. "Ali ti postaje, u svakom sluaju, sve starija, a ta
vrsta oteenja mi se ne dopada." Dohvati je naglo za miicu jedne ruke i gurnu je na
Rida. "Evo. Dajem ti je, Rid. Neka ti bude ena. Pa ti vidi da li e jo biti onako
neodoljiva kad to voe ne bude zabranjeno."
Rid je prihvati, savlaujui i taj nagli pokret i svoje iznenaenje.
"Gospodaru moj..." apnu Mundilfere, gledajui sad jednog, sad drugog
mukarca, zapanjenim oima. "Da li je ovo ala?"
Humbaba razdraljivo slegnu ramenima. "Moj smisao za humor ne protee se
tako daleko", ree, a Rid po glasu oseti ono to se na tom licu nije moglo videti - da se
namrtilo. "Neu te vie. Zavrio sam s tobom. Sad pripada mom oveku, ovom
Kulervu, do trenutka kad te ni on vie ne bude eleo." Mahnu rukom ka njima, u znak da
je razgovor gotov.
Mundilferine ake su zaleprale, ciliui zvoncima. Rid je obuhvati jednom
rukom oko plea, poe je voditi ka vratima; vide da je izraz na njenom licu blii
potresenosti nego radosti ili olakanju. "Mundilfero...?" prozbori on tiho. Digla je pogled
ka njemu i videla neizgovoreno pitanje u njegovim oima. Ona ga rukom ovlano dotae
po obrazu, a njeno lice se najednom preobrazi, dajui mu odgovor. On pogleda opet ka
Humbabi. "Hvala ti", ree, i to je bilo, koliko se mogao setiti, drugi put u njegovom
ivotu da Humbabi to kae.
Humbaba naini neki neprotumaivi pokret. Rid je znao, isto tako dobro kao i
Humbaba, da bi i bez polnog organa mogao da nastavi svoj rad. Ali kao srean ovek
radie bolje. Humbaba nije bio neki originalni mislilac. Preiveo je zato to je imao
instinkt za ouvanje vernosti svojih ljudi. "Onaj novi inhalant koji u poslednje vreme
razvija", ree Ridovim odlazeim leima. "Oekujem da uskoro uivam u njemu."
"Da, sab." Rid se osmehnu sam za sebe videi da su vrata ispred njih kliznula u
stranu, dozvoljavajui mu da izae zagrljen sa Mundilferom. Vrata se isto tako zatvorie
iza njih.

U meuodaji pokua da stane, ali ga Mundilfere diskretno pogura i time upozori

da ide dalje. Posluao ju je, odjednom shvatajui njenu potrebu da otvori vee rastojanje
izmeu njih i onog to umalo da se desi. Preoe u prividno beskrajni hodnik i nastavie
njime. Vazduh je bio neskladno prepun mirisa cvea, a svetlost mrljasto zelena, kad su
uli u bogato zelenilo hidroponike bate.
On najzad zaustavi Mundilferu, pod rairenim zaklonom jednog drveta na kome
su rasle neke voke. Zagrli je, i poljubi sa dubinom potrebe i pregladnelou robijaa
upravo putenog na slobodu. Jo nikad je nije poljubio ovako, na otvorenom prostoru,
slobodno, kao da se nema ta skrivati niti ega bojati.
Ali njene ake se uzdigoe, razdvajajui ga od nje, pritiskom blagim ali upornim,
sve dok se nije odmakao, ipak je ne putajui iz aka. "Moramo biti diskretni..."
"Zato?"
"...dok ne razmotrimo posledice."
On vide urnost u njenim oima, i seti se na ta je pokuavala da ga podseti.
Klimnu glavom, jedva primetno. "Onda doi u moju sobu."
"Da", ree ona tiho, i pritisnu lice uz njega; u jednom trenutku celo njeno telo bilo
je stopljeno sa njegovim. Oseao je njen puls u svojim prsima kao divlje lepetanje ptice.
"Potrebno mi je da se isplaem od radosti..."
U svojoj sobi, na svom krevetu, vodio je ljubav sa njom kao da je taj in svetinja;
mada, poteno reeno, njemu nije bilo mnogo jasno ta znai re 'svetinja'. Samo je znao
da bi je oboavao kao boginju kad bi mogao; da je njeno telo oltar njene due, a da je
uivanje jedini njemu poznat oblik molitve...
Posle je leao pored nje; neumorno kretanje njegove egzistencije najzad je bilo
zaustavljeno. Upita je: "Zato si me zavela pri naem prvom susretu, ako to nije bilo da bi
me navela da radim za Humbabu?"
Osmotrila ga je leerno, poluzatvorenim oima. Osetio je njen miris, bogat od
nepoznatih trava i ulja kojima je negovala kosu i kou. "Da bih ti donela mir", ree ona,
prevlaei prstima po njegovim prsima sjaktavim od znoja.
On podie glavu, zastenja samo jednom - zvukom koji je mogao biti smeh ili
neverica; i pusti da mu glava opet padne. "E vragovi te odneli..." proguna. Njegova se
aka sklopi preko njene, pokri je i obuhvati tako da njena nestade. A ipak, to je bio pokret
deteta koje se vrsto hvata za majku. "Nije ni udo da si drala Humbija zacopanog
tokom svih ovih godina. ak ni ja nikad ne znam ta stvarno misli, i ta znai... Ali, ja
ponekad ne znam ta bilo ta znai." Pridie se i osloni na laktove, pogleda je, dodirnu
srebrni visuljak koji je leao izmeu njenih dojki i iz ijeg sredita ga je dragulj 'solius'
gledao kao sedefno oko. Njegova se aka podie da obuhvati skoro identian njegov
privesak, da se uveri da je i sad tu. "Mundilfero... ispriaj mi kako smo se upoznali."
"Opet?" Ona podie ka njemu pogled plavoljubiastih oiju ispunjenih nekom
udnovatom emocijom. Na trenutak mu se uini da e odbiti. Ali ona poe, kao da
recituje Priu o svecima: "Postoji mnogo skrivenih ruku koje uestvuju u Velikoj igri... a
Igra upravlja svima njima. Igrao si u salonu zabave ovdanje stanice, kad sam naila. Ila
sam po sasvim drugom poslu. Zavirila sam unutra jer sam ula viku gomile ljudi koji su
te gledali kako igra i stalno samo pobeuje. Ula sam, zato to me je obuzela
radoznalost; onda sam te i ja gledala, i videla sam da nagonski postie rezultate o kojima
drugi igrai ne mogu ni da sanjaju. Videla sam da ima redak talenat, koji se na takvom

mestu moe samo traiti. Onda si digao pogled ka meni, pa sam videla tvoje lice... i ti
moje."
"I vreme je stalo", proaputa on, dovravajui priu umesto nje. "Rekla si 'Hodi sa
mnom...' i ja sam poao..." Sklopio je oi, pokuavajui da zamisli elektrini oseaj
pobeivanja; onaj as kad je, u salonu, digao pogled i primetio da ona stoji i eka upravo
da on digne pogled i primeti je. Fragmenti uspomena sevali su unutar njegovih oiju,
krhotine ogledala, delovi slagalice, vrtei se kao lie na vetru, oluja nasuminosti. On
opet otvori oi, sa malim uzvikom uasa, da bi se naao u vedroj smirenosti i realnosti
njenog lica, u nedoglednim dubinama njenih oiju. "Zato ne mogu da se setim? Nisam
sposoban da se setim..."
"Nije bitno", ree ona tiho, i prui ruku da ga pogladi po kosi, da je skloni sa
njegovog lica; smirivala ga je sporim, repetitivnim pokretima; blaila ga je. "Volim te.
Uvek u te voleti, vie od ivota samog."
On opet lee, odustajui od tog pitanja, preputajui da ona masaom otprati te
misli u zaborav, gde im je mesto. Oslonio je glavu o njeno rame, a ona uze jedan 'dimni
tapi', zainima namirisan, iz kutije od ebonovine na stoiu pokraj postelje, i pripali ga.
Udahnuo je dim koji je zaplovio vazduhom kad ga je izduvala: jednom i on da uiva u
izvrsnoj otrini svih svojih ula, u opojnoj svesnosti jednostavne injenice da je iv. "Da
li sam bio bez ikakvog seksualnog iskustva, kad si me upoznala?"
Nije se nasmejala, okrenula je glavu da ga pogleda. "Mislim da nisi."
"Bio sam vrlo mlad."
"Jesi", ree ona, milujui mu elo.
"Ali, oseam se kao da sam tako star..." Sklopio je oi, i odlomci slika opet
poee da se roje kroz njegovu memoriju, delii stakla u prodrmanom kaleidoskopu,
nasumina geometrija svetlosti.
"Znam", ree ona tiho.
"Mundilfero: odakle sam ja?"
"Nije bitno", ponovi ona. Poljubi ga blago u obraz. "Sad si ovde."
"Da..." Opet je otvorio oi da je pogleda, i odjeci jedne muzike ne iz ma kog
poznatog mesta ili vremena, muzike koja je ivela u njegovom seanju kao la, poee da
blede. On uzdahnu, pritisnu njenu aku na svoj obraz i zadra je tu. Njena koa je u
dodiru sa njegovom bila meka i prohladna, kao... kao... Odustade od slike koja se nije
htela uobliiti, oslobodi se, pusti da napetost istee iz njega, a njegov pogled da odluta.
Tek sad primeti da se u njegovoj sobi uju zvuci jedne karemovske umetnike pesme, da
ispunjavaju plavosivi prostor i nose njegov um napolje, u plavosive visine neba, kroz uski
prorez prozora, tamo gde nikad nikakvih pitanja nema.
Udahnula je dim jo jednom, pustila ga da izie sa uzdahom. Uskoro ree: "Sab
Emo je bio vie nego dobar prema nama, na njegov nain dobar, svih ovih godina." Prui
mu drogom dopunjeni tamjan, i Rid udahnu duboko.
"Jest", ree on priguenim glasom, stresajui prolost sa sebe, jo uvek ne
verujui sasvim u sadanjost.
"Drago mi je to nee biti potrebno da bude likvidiran. Bio je koristan i Bratstvu."
Rid frknu. "Ja sam tamo jedno vreme imao utisak da neemo dobiti priliku ni da
pomislimo na tako neto, a kamoli da pokuamo. Bogovi... mislio sam da je ono ozbiljno
hteo. ta bi bilo da jeste...?"

"Rekla bih mu da nosim tvoje dete."

On se opet podie na lakat i zagleda se dole u nju sa neim bliskim divljenju. "Je
l' to ozbiljno?" ree tiho. "Je l' stvarno...?"
"Naravno ne." Nasmeila mu se, malo tuno. "To nije za nas... kao to i sam zna,
moj voljeni. To nije sudbina nama dodeljena u kretanju stvari."
On otkloni pogled i ostade utei nekoliko trenutaka. Onda: "Uinilo mi se da si
rekla da Humbabu nikad nisi slagala."
"To bi bio prvi sluaj", odgovori ona. "I poslednji. Dodue, nisam mu uvek
saoptavala istinu..."
"A da jesi, morala bi ponekad da lae."
"Ako je istina da bih rekla neistinu." Osmehnula mu se. "Treba umeti postavljati
prava pitanja... i odgovarati na njih, ponekad."
"Jesi li ikad slagala mene?"
Pogledala ga je duboko, netremice u oi. "Nikad."
"Ali mi nisi uvek saoptila istinu."
Dotakla je njegove usne prstima. "Nemoj sebe takvim pitanjima stavljati na muke,
tis-ahel. Nije potrebno. Ti si moj voljeni."
Pomirujui se s time, on je opet poljubi. "Moe se preseliti kod mene veeras.
Naredi da tvoje stvari budu prenete ovde..." osmehnu se "...suprugo."
Mekoljila se kao da ovo nije sluala. Ili kao da nee da uje. Ali on nije sebi
dozvolio da misli tako neto. "Bratstvo nee biti zadovoljno kad uje da se on razveo od
mene. Zbog tog razvoda, bie tee kontrolisati ga."
"Koga? Humbosa?"
Klimnula je glavom. "Moe da se desi da oni ipak glasaju za njegovu likvidaciju...
a to bi potkopalo na poloaj."
Rid je zagrli jednom rukom oko plea i privue sebi. "Ne brini. Humbaba ima
dovoljno pameti, ali jedva dovoljno, da shvati da nije dovoljno pametan. Godinama se u
voenju politike oslanjao na tebe. To se nee promeniti. Samo tvoj izbor prenoita..."
Prevali se celom teinom na nju, oseti dobro znanu pulsirajuu toplotu izmeu svojih
nogu im njegove grudi dooe u dodir sa njenim.
"Da..." uzdahnu ona rasejano, izmeu njegovih poljubaca. "Mudar si, ljubavi
moja. Ali moda ne bi trebalo da prenosim moje stvari kod tebe dok on ne dokae da je
tvoje predvianje tano. Svuda su oi..."
"Proklete im oi njihove", ree on promuklo, dok je svaki nerv u njegovom telu
oivljavao divnim oseajem seksualne uzbuenosti. "Uradi to. Jednostavno uradi. Za
mene." Njegove ruke stegoe se vre oko nje. Sad osea i njene ake na sebi, svuda na
sebi. Njeni nokti se utiskuju u njegovu kou, njena strast sustie njegovu; ona glatko iri
noge, daje mu mogunost da ue. Njene ruke ga dre vrtoglavo uporno, vode ga unutra.
"O, bogovi", apue on. "Volim te..."
Rid je hodao, sam, kroz sterilne tiine laboratorijskih hodnika u naunom
kompleksu tvrave. Bio je obuen samo u jedan labav kuni ogrta nemarno pritegnut
oko struka. Displeji postavljeni na svakih nekoliko metara du zidova, uz svaka
zakljuana vrata, iznad svakog raskra hodnika, podseali su ga da, po lokalnom
vremenu, ima jo dosta do zore. Nebo iznad tvravskog proreza/prozora bilo je crno kao

smrt, Mundilfere je spavala kao dete pored njega, kad se probudio i razumeo zato se
probudio - koji posao je propustio da obavi.
Njegovo telo je uvek davalo oseaj kao da je povezano sa elektrodama: puno
vibracija, sve u njemu zvei od ivotne energije. Ali noas, dok je spavao, ona droga je
povisila voltau. Trebalo je da shvati da neverovatni telesni oseaji tokom njegovog
venanja sa Mundilferom nisu bili samo njena vetina i njegova enja. Trebalo je da
primeti znake upozorenja. Meutim, bio je suvie obuzet onim to se dogaalo... Kad ga
je sopstveno telo najzad probudilo iz tupog dremea, svaki nervni zavretak ve je bio
ukljuen i raspevan; nije moglo biti ni govora o nekom daljem spavanju, jer koa mu je
ve govorila da lei na fakirskoj postelji od eksera. Znao je da e to do ujutru biti leanje
na ognjitu punom ara.
Pa, svaki korak sad mu je divna agonija, zbog pritiska na stopala; oi ga bole od
svetlosti, od svakog udisaja zabole ga plua jer se u njima uveliko nakuplja tenost.
Budalo. Budalo. Tu re njegov mozak je ponavljao pri svakom sledeem koraku, odve
zasenjen percepcijama da bi mogao da navali sa eim epitetima, koje je njegova
stupidnost zasluila. Zar on da se toliko zanese u voenje ljubavi, da se ne vrati u
laboratoriju...
Stigao je do onih vrata koja je traio, i pritisnuo senzor za identifikaciju, vrhom
prsta, obazrivo kao da je usijan; zatim je morao da pritisne jae, jer ga senzor nije
registrovao. Zbog tog pritiska, morao je da opsuje, a zatim je zbog nastalog zvuka morao
da stegne zube. Bezbednosna brava se dematerijalizovala. On ue unutra.
Istog trenutka u svest mu se zabilo visoko cviljenje nekog stvora na mukama. On
stade, pa pree na drugi kraj laboratorije, ak se i ne trudei da zatvori vrata za sobom.
U jednoj maloj providnoj pregradi nalazio se kvol, jedino ivo bie u ovoj
laboratoriji pored Rida samog. On je ovog kvola uzeo na planeti Razumi; bila je to samo
jo jedna od nebrojenih naputenih ivotinjica koje su po ulicama umirale od gladi. Rid
nikad nije upotrebljavao ivotinje za testove; rezultati koje je dobijao pomou
raunarskih info-modela bili su daleko precizniji. Ali u ovom sluaju nainio je izuzetak.
U ovom sluaju, izopaenost njegove potrebe da sazna navela ga je da donese to jadno
stvorenjce u laboratoriju. Tu ga je hranio, negovao, i dao mu drogu... Onda je gledao
jaanje i napredovanje kvola, jer tehnovirus je prodro u svaku eliju tela te ivotinje, ba
kao to je ranije prodro i u svaku njegovu; i kvol postade fiziki savren primerak svog
roda. Ta droga, koju je konstruisao on lino, trebalo je da deluje jednako kao voda ivota:
da omogui funkcionisanje telesnih sistema bez i jedne jedine greke - da produi ljudski
ivot neogranieno. I, zamalo da uspe...
Kvol je bio upoznao Rida, imao je poverenje u njega, pozdravljao ga je eljnim
zvidukanjem kad god je Rid ulazio u laboratoriju, gledao je Rida kako radi. Ponekad je
Rid ak uvlaio aku u kavez, kad bi kvol poeo da grebuca po plastici; gladio je njegovo
mekano, upkasto krzno...
A onda je prestao da daje kvolu drogu, i poeo da belei posledice. Pogoranje
kvolovog zdravlja bilo je naglo, uasavajue. Droga je bila dizajnirana da podri ljudski
telesni sistem, ali generiki tako iroka da je mogla slino delovati i na kvola. I slino ga
ubiti. Da je droga napravljena na previe pojednostavljen nain Rid je spoznao previe
kasno.

Govorio je sebi da eli videti pojedinosti tog umiranja - ne samo kompjuterski

model, ovog puta, nego prave, intimne, krvave simptome, one od kojih se povraa. Jer,
ipak, ti simptomi njega zanimaju iz veoma linih razloga.
Rid se due vremena trudio da vetaki proizvede vodu ivota, ali se to zavrilo
neuspehom. Namerno je inficirao samog sebe tom polusvesnom virusnom materijom
koju je kreirao tako nesavreno, iako su mu info-modeli pokazivali ta e mu se
verovatno desiti. Ovo, ovo to mu se jeste desilo: zavisnost njegovog tela od te droge,
nemogunost funkcionisanja bez nje. Njegovo telo je nastavilo da stari kao i svaije njegova droga je bila, i sa te strane, neuspeh - ali, ironino, starilo je funkcioniui
vrhunski efikasno.
Meutim, ta njegova supstanca bila je nestabilna. Ba kao i prava vodica, ili
'vodka', ivota, morala se uzimati u redovnim dozama da bi se dejstvo nastavilo. S tom
razlikom to voda ivota ne stvara adikciju, dok je ovo njegovo stvaralo itekakvu
adikciju. Bez redovnog uzimanja te droge, praktino svaka elija u njegovom organizmu
prestajala je da radi - i poinjala da ludi i umire; milijarde mikroskopskih maina, sve
izvan kontrole.
Stade pred kavez, prisiljavajui sebe da gleda agoniju stvorenja unutra; da gleda u
ogledalo. Vide to telace u nezadrivim grevima, krvavu penu na ustima, mekano areno
krzno ulepljeno prljavtinom, oi prevrnute unazad... Da, on hoe to da vidi, hoe da zna
ta eka i njega... Pa gledaj onda, kukavice jebana! Ovo je tvoje delo. To si i sebi
spremio, zato to si sam tako hteo...
Jezivo cviljenje malog muenika se nastavljalo i nastavljalo. Ispunjavalo je
Ridovu lobanju. Polako, akama koje su drhtale od neega to je Rida plailo vie nego
strah, posee u kavez i podie kvola. Zadra ga jo jedan trenutak u naruju, nesvestan da
ga umirue stvorenje ujeda. Onda mu, pokretom naglim i sigurnim, uvrte i slomi iju.
Mlitavo, beivotno telo ubaci u kanal za spaljivanje, vide kako se dematerijalizuje
pred njegovim oima, isto, savreno, oslobaajui duu i predajui je - ako kvolovi
imaju duu - venosti. Ko e mene tako?
Okrete se i teturavo poe u drugi deo laboratorije. Neprijatnosti u njegovom telu,
karakteristine za ranu fazu uskraivanja droge, najednom kao da su se uveale
hiljadostruko. Morao je da stane i udahne neki trankvilizer da bi mogao da nastavi. Prie
svom radnom terminalu i probudi ga, petljavo dotae niz tipki irom tastature, palei
usput i pogrene kvadrate, u pokuaju da unese bezbednosnu ifru koja e mu omoguiti
da se doepa onog to mu je sad potrebno. Najzad zau jedan slabi zvuk koji je znaio da
se odgovarajui deo obezbeenog stasis-polja oslobodio. Prie tom delu zida i zavue
ruku kroz peckavi energetski zastor, izvue jednu neobeleenu epruvetu. Ta droga jo
nije dobila nikakvo zvanino ime. Imala je samo jednog korisnika. On ju je zvao "voda
smrti". Izvue iz epruvete ep, i proguta sadrinu.
11. TIAMAT: Karbankl
"Damo..."
"Damo..."
Glasovi sa dirljivo poznatim letnjakim naglaskom pozivali su Lunu dok je
silazila dugom, kosom rampom na samom donjem kraju Ulice Karbankla. Ta rampa

vodila je od Donjeg Grada do luke koja lei ispod svog ogromnog, masivnog zaklona Karbankla samog. Radnici su je pozdravljali klimanjem glave, mahanjem, ili
sumnjiavim zurenjem, dok je ulazila u njihov svet, koji je nekada bio i njen. Dola je
obuena u odeu palubnog radnika, glomaznu, sumorne boje: lanena koulja, platnene
pantalone, debeli sivobraon demper koji je baka za nju isplela. Na bakin zahtev je i
dola, danas, ovde, zajedno sa Ukresom; ostavila je i Sibilski koled, i sitna gloenja
ekonomskih preduzetnika zimaca, i mukotrpne pokuaje inenjera koji su takoe bili
zimci, i sila ovde, da podseti i svoj narod i sebe na naslee koje je za njom ostalo. Baka
je stupala uz nju, ali upadljivo izbegavajui da se nae blizu Geje Derue Pala-Tion,
koja je insistirala da mora Lunu pratiti kad god Luna izlazi iz Palate. Na pola puta uz
rampu ostala je grupica ljudi iz klana Dobraventura, Ta grupica je veito pratila Lunu,
svuda ila za njom, uznemiravajui je i pijunirajui: razlog vie da Geja Derua bude
uvek blizu Lune.
"Thalaso, ta moemo uiniti za tebe?" Priao joj je jedan mornar, vukui za
sobom brodski palamar. Neto nalik strahopotovanju, ali i neodlunosti, bilo je u
njegovim oima kad se suoio s njom; kao da se plaio da je ona sila u narod da bi
izricala presude onima koji ne prihvataju dovoljno rado novi poredak stvari.
Ali, ona je uzela taj debeli konopac iz njegovih ruku. Gruba vlakna poee joj
grebati dlanove, i ona uvide koliko su njene ake izgubile onu vrstinu tavljene koe
koju su, zbog fizikog rada, imale nekada davno. "Nita", ree ona skrueno, "osim da me
pustite da neko vreme budem Luna Svetlohodna Letnja, da radim brodske poslove, i da
odgovaram na pitanja kao to letnjaka sibila uvek ini, svakome ko postavi pitanje."
Pogledao ju je iznenaeno, i pustio palamar, ostavljajui ga u njenim rukama. Ona
ga uveza oko stubia za vezivanje, na doku, a zatim njene ake napravie vorove iako je
njen um bio skoro sasvim zaboravio kako se prave.
Malo po malo, i maltene sa ustezanjem, drugi letnjaci joj poee pokazivati ta ko
radi. Ukres je iao za njom i takoe se prihvatao posla, ulazei, malice stidljivo, u emu
njihovog rada. Ti ritmovi postadoe jo jednom ritmovi njenog tela, bre nego to je
zamiljala da e biti mogue. Baba sede na dok i preuze krpljenje jedne mree od jednog
mornara, vrlo radog da joj to prepusti. Derua se naslonila na neko bure, nosei puku o
ramenu; izgledala je kao da joj nije udobno. Jutros im je saoptila da je trudna po etvrti
put, posle tri pobaaja. Miroe Ngenet joj je odmah naredio da izbegne svaki dalji naporan
posao. Luna je znala da bi on Derui naredio da jednostavno ostane u postelji do kraja
trudnoe, da se usudio, ali ak ni on nije imao tu smelost.
Nije se okupila nikakva gomila. Drugi letnjaci gledali su je diskretno, jo i sad ili
podozrivi ili neodluni; ali ona je znala da se glas o njenom dolasku iri kroz uzdisavi,
kripavi podsvet, u kome mornari i luki radnici utovaruju i istovaruju robu, ribaju
etkama, priteu konopce, popravljaju mree i brodove; re je pola i iri se pouzdano
kao ovaj hladni morski vetar kroz jarbole i grede njihovih laa. Prinudila je sebe da
zaboravi da postoje laki, bezbedniji, bri naini da se veina ovih poslova obavi; trudila
se da ima na umu da ovako, kad svi rade kao jedan a svako zna svoj deo posla, ljudi
doivljavaju mnogo vee zadovoljstvo u radu. Uivala je u mirisu mora, u njegovom
blagom, postojanom, mrmoreem glasu, u oseaju palube koja se ugiba ispod njenih nogu
u trenutku kad ona unosi tovar.
Ukres, koji je takoe radio, povremeno joj se osmehivao. Posle nekog vremena
ona vide da njegovo lice dobija izraz smirenosti i olakanja, koji na njemu nije videla

toliko dugo da je ve i zaboravila da on uopte moe izgledati tako. U njegovim oima

bila je uspomena na neoekivanu strast koja ih je ponela pre dve noi, na ispunjenje jedne
potrebe koja nije bila samo fizika nego je sezala do dna due, i koja ve predugo nije
bila zadovoljena ni kod nje ni kod njega.
Osmehivala se i ona, udiui morski vazduh, u seanju oivljavajui jedno doba
kad joj se inilo, kad god legnu zajedno, da ona samo za to ivi i nizata drugo; doba kad
su mladi bili, i slobodni, i kad ni sanjali nisu da bi ikad moglo drukije biti... Ali ona se
seti nedavnog transfera, onog poziva koji ju je odneio u no, i njeno vidno polje se
odjednom popuni licem drugog mukarca, koji prua ruku ka njoj, pokriva svojim ustima
njena; dooe joj na um rei potreban si mi.
Pogleda dole i u stranu; kolo njenih misli se zavrtoglavilo. Ona poe silom
nametati prazninu svome umu, to je ve mnogo puta morala da uini u protekla dva
dana; poe suzbijati oseanja koja su se u njoj probudila zbog te uspomene, oseanja crna
kao one crne oi, i jednako oajna i uznemiravajua. Pa, ti tu sad nita ne moe uiniti.
Nita. Ponavljala je te rei uporno, mnogo puta, u sebi; putala ih je da se ulivaju u ritam
njenog rada. To se nastavilo sve dok bespomono tugovanje u njoj nije izbledelo.
Opet die pogled: neka galama, gore na rampi. mirkavo pogleda pored sanduka
koji je ponela u naruju, i uini joj se da se neka dva oveka svaaju sa policajcima koje
je Derua postavila da ispitaju svakog ko poe ka ovom brodu. Jedan od te dvojice bio
je star, a drugi mlai ali bolno poguren. Danakil Lu. Glasovi sad dopree do nje jasno, i
ona nepogreivo prepoznade mukanje Bore Klirvotera. "Derua", doviknu ona preko
ograde broda, i pokaza samo vrhom donje vilice ka toj raspri gore. Derua klimnu
glavom i poe na tu stranu.
"Damo...?" ree neko tiho iza nje. Ona se okrete i pogleda u lice jedne visoke
smeokose. "Imam pitanje."
Luna ostavi sanduk na palubu, klimnu glavom. "Pitaj, odgovoriu. Input..."
Krajikom oka vide da je i Ukres ostavio posao i da joj prilazi, zatitniki zabrinut; glas
te ene ve joj je ispunio sluh i um i ona poe nagli pad u mrak.
"... kraj analize." Vratila se opet u sebe, i sela na sanduk, zato to ju je sustigao
kratkotrajni talas vrtoglavice. Ukres joj poe blago masirati miie izmeu ramena i
vrata. Oseala je poglede drugih radnika i mornara na sebi, znala je da je sad gledaju
drugaije.
"Hvala, sibilo", ree ta ena, osmehujui se i klimajui glavom potvrdno. Udaljila
se idui unatrake. Luna vide da se na tom delu lae stvara grupica od jo dvoje-troje;
jasno joj je bilo da e oni sad redom dolaziti sa pitanjima.
"Dobro, i ta sad ja da mislim o ovome?" Glas jednog oveka - Bore Klirvotera,
dabome - dolete otro i jasno, odozdo, sa doka, do nje.
Uz mali napor, ustala je i prila ogradi ove male trimaran-lae. Zaviri dole. "O
emu, Boro Klirvoteru?" ree njegovim leima.
Trgao se naglo i okrenuo da pogleda gore ka njoj, ostavljajui neraspoloenu
Deruu iza sebe. Izraz njegovog lica bio je u jednom trenutku prazan, jer video jeda mu
je odgovorila samo jedna obino obuena ostrvljanka sa kosom sakupljenom u kike, a ne
Letnja Kraljica. Njegovo mrtenje se produbi: prepoznao ju je. "Ako si mislila da moe
promeniti moje miljenje o ma emu tako to e jedan dan raditi poten posao - prevarila
si se."

Luna se nasmeja, pitajui se da li ovaj ovek stvarno misli da je ona danas dola
na brodove samo da bi na njega ostavila utisak. Oseti Ukresovo nestrpljenje kao vrelinu,
jer, Ukres je priao i stao pored nje.
"Ja se izvinjavam to se ovako nameemo, Thalaso", ree Danakil Lu, pogurujui
svog ujaka malo u stranu, to nije bilo lako izvesti. "Ali, moj ujak je eleo... da razgovara
s tobom o... hm, pravu prelaska preko zemljita, koje si dala naem roaku Kirardu Setu
Dalekoputovu." Po atmosferi nezadovoljstva i pomirenosti sa nevoljom, koja se oko
Danakil Lua irila, Luna zakljui da mu Bora nije davao mira sve dok Danakil nije
pristao da razgovara s njom.
Ona mu se osmehnu, kratko ali ospokojavajue, a onda opet pogleda Boru
Klirvotera. Naslonila se na ogradu, i doekala njegovo besno zurenje jednom smirenom
centriranou koja ne bi bila mogua pre dva dana - ili pre dva sata. "Znai ti misli da
sam ja ovo spremila da bi me ti video, Boro Klirvoteru? Isto tako misli da sam ono
pravo prelaska dodelila da bih tebi nazlobila?"
Klirvoter je frknuo, ali jedan trenutak nije odgovorio. Onda ree: "Ko bi znao
zato ti ini ma ta? Dabogda ja istrunuo ako te dve pomisli nisu jednako razumne!"
"A ta ti misli, ko si ti", prekide ga iznenada glas Lunine staramajke, "da dolazi
ovamo i tim tonom da se obraa Dami Thalasi?"
Okrenuo se da je pogleda; a ona je ustala i ostavila mreu koju je do tog asa
krpila. "Valjda imam vie prava da se obratim ja njoj nego ti meni", promumla on.
Danakil Lu prevrte oima. "U-ja-e..." proguna, vukui Boru za rame.
"Ona je moja unuka, ako mora znat'", ree baka razdraljivo. "Na moj predlog je
dola ovamo da provede neko vreme okruena svojim narodom i svojim obiajima. Ona
ima dovoljno finog vaspitanja da potuje svoje starije. Pokai prema njoj potovanje kao
to svaki letnjak treba, inae e biti isti kao zimci!"
Besno ju je pogledao. "Ja jesam zimac, mogu ti rei. Al' kad bi se ona ponaala
vie kao letnjakinja, i kad bi se manje butala u stvari koje mogu da budu ostavljene na
miru, ja bi' je onda bolje sluao."
"Zimac!" Bakica ga je odmeravala sumnjiavim pogledima od glave do pete i
nazad.
"E pa nismo mi svi parfimisani mekuci", otro ree Bora.
Luna je samo gledala, uutala od iznenaenja to je njena baka tako ustala u njenu
odbranu; bila je dirnuta zatitnikim dranjem stare ene. Danakil Lu je stajao pored
Derue; izgledao je smeteno. "A to se tie prava transporta preko tvog imanja,
Klirvoteru", upade Luna u njihov razgovor, "zato je to za tebe toliki problem, zapravo?
Nee trpeti ni tvoji usevi, ni ribarenje. Dobie dobre pare samo zato to e neko prolaziti
po jednom tako malom delu tvoje teritorije. Je l' se ti buni isto iz principa? Ili zato to
toliko mrzi promenu - i mene, i moje nove ideje?"
Opet je frknuo, nakostreenih brkova. "Meni se ne dopada, Luno Svetlohodna.
To sam jasno kazao jo odavno, i bar sam dovoljno poten da kaem glasno, za razliku od
nekih drugih. Ali mrzim - mog roaka Kirarda Seta Dalekoputova. On kupuje imanja
svuda oko moje zemlje, zajedno sa pravom eksploatacije mineralnih blaga i sa pravom
izgradnje fabrika na tim mestima. A na mojoj plantai, raznih ruda koliko hoe. To su
rude metala. On bi hteo da otkupi i moje imanje, ali poto ja neu da prodam, sad je
ubacio nogu sa tim pravom prelaska. Izvukao je od tebe toliko, a posle e da gura dalje
dok ne uzme sve. Vragove mu vraije, ti si mu dala nadu da bi mogao uspeti, i sad taj

nee da se smiri. Ako mene pita, ceo taj klan Dalekoputova je jedna gangrena - sem
ovog mladog Danija ovde, on je verovatno enuo al' je dobar ovek. A gangrenu treba
odsei i baciti, a ne putati da se iri!"
"ujem ja ta ti govori, Boro Klirvoteru", ree Luna blago. "Kirard Set
Dalekoputov je jedan od najmotivisanijih i najdelotvornijih saradnika u mom trudu da se
Tiamat razvije. Ipak, ne nameravam da mu dajem bilo kakve povlastice na tetu ma koga
drugog. Podneo si mi albu, i ja u je imati u vidu. Neu je zaboraviti."
Klirvoter odhuknu. "Nee, nee, dok ti ne pritrebaju nova nalazita rude. E ja
mu, bogami, neu vie nikad dozvoliti da otvara povrinske kopove kod mene."
Luna se namrti. "Reena sam da Tiamat uinim mestom gde e na narod bolje
iveti. Nemam nameru da tokom tog posla Tiamat unitim. Niko te nee protiv tvoje
volje pomeriti sa tvojih tradicionalnih poseda. Dala sam ti moju re. Morae da se
pouzda u nju. To je sve." Okrete se od ograde, ne sluajui njegovo dalje bundijsko
govorenje, ni otrinu glasa njene staramajke koja ga je opet napala to dovodi pod sumnju
re jedne sibile, njene unuke. Umesto toga osmotri radoznale poglede okupljenih mornara
i mornarki. Jedan od njih polako poe napred, i postavi pitanje.
Odgovorila je na to, i na jo nekoliko pitanja, onda je digla pogled i shvatila da
niko vie ne eka na red. Iscrpljena ali zadovoljna, ustade sa sanduka na kome je sedela i
okrete se opet poslu.
Ali Ukres je uhvati za miicu ruke, smekajui se, i odvede do ograde; otklonom
glave pokaza dole, na dok. Ona se iznenaeno tre: Bora Klirvoter je jo bio tu, i jo je
razgovarao sa njenom bakom - ali sad sedei pored nje i pomaui u krpljenju mree;
govorio je ustro, ali tonom toliko normalnim da Luna vie nije mogla razaznati njegove
rei kroz luku lupnjavu i dovikivanje. Derua die pogled sa mesta gde je sedela, slabo
prikrivajui neki svoj nemir; vide ta oni gledaju, osmehnu se i slegnu ramenima. Luna
ponese sledei sanduk, takoe se smekajui, puna iznenadne zahvalnosti i iznenaenja
to je ovaj dan doneo tako neoekivane dobitke; ne bez jednog trenutka alosti kad je
pogledala ka puini i shvatila da ne zna kome da uputi svoju molitvu zahvalnicu.
Zau iznenadni jauk, i tropot neeg to je palo na dok, blizu broda. Prilazei
ogradi vide Deruu na kolenima i akama na drvetu izbeljenom od soli, a puku
odbaenu pored nje. Luna se ispentra preko ograde i doskoi na gat. Baka i Bora
Klirvoter su ve skoili na noge, zgranuti, a policajci su pritravali odasvud. Luna ugleda
sa iznenadnim bljetavim jadom crvenu mrlju krvi kako se iri niz nogavice Deruinih
pantalona. "Ukrese!" viknu. Pade na kolena i prihvati u zagrljaj Deruu koja je
pokuavala da ustane, pa je stee uz sebe, stee vrsto; bol koji je trzao Deruino telo
oseala je kao svoj sopstveni; pamtila je bol raanja, bol koji je Derui Pala-Tion doao
prerano, daleko prerano. "Nai Ngeneta. Pouri...!"
Derua otvori oi, mirkajui u nekoj vrsti neverice i razgledajui svoju novu
realnost. Poslednje to je zapamtila bili su dokovi, luka; udno oseanje mira koje se
spustilo na svakoga oko nje dok je ona gledala i ekala. Priseti se: jo neto je u to vreme
osetila, sedei: malene drhtaje svog jo neroenog deteta. Kao lepranje. Da, evo, sea se
kako je u tom trenu svet izvan nje prestao da postoji, i kako je ona u celosti postala
svesna uda - ivota u sebi. U tom kratkom trenutku mir oko nje preneo se i u nju,

dodirnuo njenu duu, i Derua je tad dopustila sebi da bude srena, sigurna da e ovog
puta sve proi dobro...
Pa je osetila da se beba pokree ponovo, i ponovo, i da neki udan nemir zahvata i
nju samu, da se gubi onaj krhki i dragoceni oseaj smirenosti, da odlee od nje kao jato
ptica. Iznenada: zatezanje, utinue,napetost koja vue, ona ustaje i pokuava da se
protegne ne bi li to nestalo kao kakva ukoenost miia, htela bi da to nestane, jer to je
onaj oseaj koji je ve upoznala, ranije, tako da zna ta je sva tri puta usledilo...
Bol je preseca, tako na nogama, sve prti i kida se u njoj, mrak je dere kao nalet
plime uasa, sigurna je: ovog puta, ovog puta e umreti...
Ali, iva je. Lei u nepoznatoj postelji, ali u sobi udnovato poznatoj. Jest:
prepoznaje plafon. Bila je ovde ve ranije: bolnika soba. Neobina meavina starog i
novog. Nametaj moderan, tehnika oprema koju su Hegemonci ostavili moderna i spolja
ouvana - ali unutranji sistemi u toj opremi su razoreni i neupotrebljivi, kao u njoj. Njoj
je, s druge strane, poznat i ovaj kiseli, tuinski miris lekovitog bilja koje ovde kuvaju, jer
to im je sad glavno sredstvo za leenje svega. Osea svoje ruke, ake, ramena, iako nema
snage da ih pomeri. Osea i none prste. Ali u centru njenog tela ne postoji nita. Nema
ba nikakvog oseaja. To je utrnulo. Nema potrebe da joj ma ko objanjava zbog ega je
tako.
Pridie glavu, pusti je da padne nazad, povuena silom tee. Ipak, stigla je da
pogleda ka vratima. Neko se pomie izvan njenog vidnog polja, ali ne daleko; neko
reaguje na njenu kretnju, tavie neko ju je itavo vreme drao za aku, oseaj koga je tek
sad postala svesna. Borila se da usmeri pogled tamo, mislei da e ga izotriti na lice
njenog mua.
Umesto toga, nae lice Letnje Kraljice. Bleda aka Lune Svetlohodne Letnje stee
se oko njene, neizgovorenom sapatnjom, ojaenou zbog gubitka koji se dogodio tako
nedavno da jo nije ni poela da ga osea. Samo na tren se Derua seti jednog dana kad
su njih dve sedele u obrnutim ulogama: ona pored kreveta, a Luna u krevetu, Lunina aka
je stee samrtnikom snagom, u bolu poroaja... "Ne treba ti da bude ovde", apnu
Derua. Grlo, kako je suvo! Boli. A telo izgara kao pustinja. Jalova. Jalova.
Lunin izraz lica se promeni, postajui neodluan.
"Ima obaveze..."
Luna odmahnu glavom. "Vreme je stalo. Sve stoji, dok se ne uverim da e biti
dobro", ree blago. "Osim toga, kako mogu da radim bez moje desne ruke?" Osmehnula
se, ali taj smeak spade s njenog lica. Oborila je pogled, a u njenim oima bilo je znanje
koje samo u oi druge ene moe stati - ne kraljiansko, nego materinsko; odsjaj
najuasnije strave koju ona moe zamisliti.
Derua stisnu usne, pogleda na sasvim drugu stranu; usne su joj suve i ispucale.
Luna joj ponudi vode, pomoe joj da pije. "Gde je Miroe?" upita ona, najzad.
"Pobrinuo se oko tebe, kad smo te doneli. Sedeo je on ovde, dugo i dugo", ree
Luna tiho. "Rekao je da e se uskoro vratiti."
Derua klimnu glavom, umorno. Pogleda opet plafon, njegovu povrinu
bezmerno staru, besprekornu... i pomisli: kamo sree kad bi i njeno telo moglo biti tako
savreno, tako nezahvaeno dejstvima vremena i sudbine, tako neprobojno. Opet prenese
pogled na Lunu. "Dobro mi je", ree tiho. "Idi kui kod tvoje porodice."
Luna ustade, jo i sad vrsto drei Geju Deruu za ruku, sa sumnjom jo u
oima. Onda je pusti, nevoljno. "Nai u Miroea, poslau ga tebi."

"Hvala", ree Derua.

Luna se opet osmehnu, klimnu glavom maltene stidljivo, i izie.
Derua ostade leei na leima, oslukujui daleke zvuke ivota koji su dopirali
do nje kroz zatvorena vrata, iz hodnika; oslukujui i ludako brbljanje o gubitku i
uzaludnosti koje je pokuavalo, proimanjem, da se uvue i da ispuni savrenu prazninu
koju je ona htela da sauva u sreditu svojih misli. Poe zamiljati kako bi reagovali
mukarci sa kojima je nekada radila u policiji Hegike, kad bi je videli sad... i kako bi ona
tadanja Geja Derua Pala-Tion reagovala kad bi videla ovu sadanju, na ovom leaju. U
oba sluaja, jednako nesaoseajno. Ona je godinama pokuavala da ih prisili da prihvate
nju, Deruu, kao ljudsko bie, a ne kao enu, a evo konanog rezultata, pretvorila se u
mukarca. Naputajui hegemonijsku brigadu, verovala je da tim inom reafirmie svoju
ljudskost. Mukarac nije... ali sad kad hoe da bude ena, ne moe ni to. Oseti kako joj
vrele suze naviru u oi, i prelivaju se napolje; ona ih mrzi, a mrzi i sebe zbog svoje
slabosti, telesne i duhovne. Hoe Miroea, on joj treba, da joj pomogne sad. Zato nije
ovde? Baksuz jedan, on je taj ije prisustvo joj je bilo potrebno, ovaj gubitak on deli sa
njom, intimnije nego ma ko drugi. Sad joj treba da s njom podeli svoju snagu, i svoj jad...
Neko ulazi u sobu. Ona pridie glavu, za ta joj je bila potrebna sva snaga, samo
na tren, ali dovoljno da vidi da je doao Miroe, kao odgovor na njene misli.
"Derua." Prie njenom leaju; njegove ake otvrdle od rada poee doticati
njenu pocrvenelu, grozniavu kou onom nenou koja ju je uvek iznenaivala - poe
dodirivati njene ruke, lice, njene suze. Poljubio je neno njeno elo, njene usne, pa se
odmakao.
"Dri me", prozborila je tiho, elei da ne mora da trai takvu utehu. "Dri me..."
Seo je na ivicu postelje; podigao je njeno telo snage lieno, nereagujue, pa ju je
grlio, putajui da njene suze natapaju njegovu koulju, upijajui ih, dugo. Nije mogla
videti plae li i on. Miii njegovog tela bili su kruti kao elik, kao da odguruje od sebe
navalu tuge. Ona nikad ranije nije zaplakala, kad joj se ovo deavalo; a desilo se ve tri
puta, pre ovoga. Nikad nije plakao ni on.
"Zato se ovo stalno meni deava..." proaputa ona najzad, iskidano. "Nije fer..."
"ao mi je." Njegov glas bio je kao stisnuta pesnica. "Bogova mi, Derua uradio sam sve to sam mogao."
"Ne krivim te." Odmakla se od njega, da pogleda njegovo lice. Izbegavao je
pogled u oi.
"Trebalo bi da me krivi", ree on tiho. "To je neto to ja ne mogu da iscelim, da
popravim... Da nisi ovde, da si ma gde drugde, ve bi imala zdravu decu."
"Ne, ne bih", ree ona. "Ne bih imala ak ni mua. Ne bih bila sa tobom. Kriva je
Hegemonija..." Nalet besa i odbojnosti ponese te rei kroz njeno grlo. Ali Hegemonija je
neto udaljeno, bezoblino, bez lica, nedohvatljivo, i Derua najednom oseti da se ljuti
na ovoga koji je dri, koji je prinuuje da trai nekakve utehe od njega, i istovremeno
oekuje da ga ona tei iako je u pitanju njen gubitak... Na gubitak. To je na gubitak!
ree sebi sa estinom. Ali onda dopusti sebi da isklizne iz njegovih ruku, koje su se
opustile; da padne nazad, u prohladni, bezlini zagrljaj kreveta.
On je osmotri, oima naoblaenim i punim sumnje, onda skloni pogled. Zavue
ruku u dep kaputa i izvadi neto: teglicu punu neeg to je liilo na sueno medicinsko
bilje. "Derua", ree tiho, "elim da pone ovo da uzima."
"ta je to?" proguna ona, napreui se da jasno vidi.

"Trava decomrzna." Najzad je pogleda pravo u oi.

Ona oseti kako i poslednji ar nade umire u njoj. "Protiv zaea...?" upita otupelo,
iako nije bilo potrebno da pita niti se imalo ta objanjavati.
Ipak, on klimnu glavom. "Ovog puta zamalo da te izgubim, Derua. Iskrvarila si
maltene do smrti. Neu vie da tako rizikujem... ni ti."
"Ali, Miroe..." Pokuala je da se digne u sedei poloaj, i to nije uspelo, pala je
nazad, njeno telo ju je na taj nain prinudilo da neto shvati. "Meni su etrdeset tri
godine. Nije mi jo mnogo vremena ostalo..."
"Znam." Ona vide kako se jedan mii istie u trenutku kad je Miroe jako stisnuo
vilice. "Rizik e samo postajati vei, i za tebe i za dete. Moda je vreme da se suoimo sa
istinom, Derua: nas dvoje nikad neemo imati dece. Ne ovde, ne u ovom naem
ivotu."
Zurila je sumorno u njega. "Zna da ne verujem u te prie - o reinkarnaciji, o
dobijanju jo prilika da se ivi. Ovo nije generalna proba, Miroe, ovo je moj ivot, i ja
neu da prekinem pokuaje!" Zauta, stee zube: neto ju je unutra zabolelo, opako, i
kroz slojeve umrtvljenog mesa.
On se zatee, odmahnu glavom jedanput. "Volim te. Derua. Volim te toliko da
te ne mogu ubiti, ili dozvoliti da se sama ubije, radi neeg to je do te mere neostvarivo.
Ako nee da uzima decomrznu, neu vie hteti da spavam s tobom."
"Nemoj mi rei da to ozbiljno misli", ree ona zgusnutim glasom.
"Mislim ozbiljno." On skloni pogled, ustade. "Ne mogu ovo vie da podnosim.
ao mi je." Proe bolnikom sobom i ode van.
Posmatrala je njegov odlazak, nemona da ustane, da ga sustigne, sa njim da se
suoi; bez snage, ak, i da vikne za njim. Prenese pogled na stoi ukraj postelje, teglicu
kontraceptivne trave koju je ostavio. Obori je na pod, uzdrhtalom pesnicom. Opet pade na
lea, zagleda se u tavanicu; oseti kako se ona otupelost iz centra njenog tela iri,
ispunjava i prostor u kome je njeno srce, ispunjava i um, ne ostavlja mesta za ma kakvu
misao...
"Zapovednice Pala-Tion! Oooot-kud ti ovde?" Policajka Leposklona se uspravi,
odmiui se tim pokretom od posivele drvene ograde gata, sa iznenaenjem koje se jasno
videlo na njenom dugom, od prolosti ogrubelom licu.
"Nita, radim svoj posao, policajko, kao i ti." Derua uzvrati salutiranjem.
Trenutak pre toga Leposklona je izvela salutiranje toliko aljkavo da se jedva moglo
prepoznati - isti sluaj kao kod veine letnjakih salutiranja ovde; ali Leposklona je bila
smirena, pronicljiva ena, a Geja Derua je vremenom shvatila d su to osobine mnogo
vanije nego disciplina, u tienom podruju gde su policajci esto i komije i roaci
graana koje uvaju. Sad se Derua nasloni na tu ogradu, pored Leposklone, poe
udisati teki, prodorni miris dokova, miris drveta i katrana, morske trave i ribe i mora.
Lavirint ploveih gatova bio je naikan ribarskim i transportnim brodovima koji su
doplovili sa svih delova obale.
"Ali, tako rano...?" ree Leposklona. Vide izraz koji preovlada na Deruinom
licu, i njena iskreno pokazana radoznalost prevue se slojem oblaka zabrinutosti.
"Nije mi nita", ree Derua mehaniki, sklanjajui pogled, posmatrajui sliku
nastalu od mnotva konopaca i lanaca, zatim pomeranje svetlosti i senke po vodenoj
povrini. Zatim opet pogleda lae. Njen Miroe Ngenet je jue isplovio odavde, da se vrati

na plantau, da izmakne iz grada koji mrzi, i da se skloni od bola njihovog zajednikog

gubitka, njenog gubitka. Da pobegne od njihove zajednike uskraenosti, i od uzajamnih
prebacivanja krivice, jer bilo je i toga, kad se kod njih dvoje ljutnja zbog nasumine
ravnodunosti jednog nemareeg univerzuma pretvarala u meusobni sukob. Isplovio je
da izbegne sve to: njihovo mrtvo dete, njihov umirui san. Nju...
"Oprosti mi. Derua." Leposklona prui ruku, dodirnu Deruinu miicu ruke,
gestom koji je nekako bio i izvinjenje i uteha pruena od jedne ene drugoj. Do tog
trenutka Leposklona se njoj nikad nije obratila nijednim izrazom osim "zapovednice" i
"komandante"; zato je ova kombinacija - taj pokret, to ime - dvostruko iznenadila
Deruu. "Prepatila sam i ja, troje mrtvoroenih sam imala, od ukupno sedam koliko sam
rodila mom zavetovanom. Bilo je teko, teko..." Leposklona stisnu usta, ali Derua je
znala da sad ima etvoro odrasle dece; uspomene na gubitke morale su joj sad biti stare.
Ona opet die pogled, uzdiui. "Thalasa dala, Thalasa i uzela... Mi smo na ostrvima
imale izreku, zna, da kad ti se to desi treba devet dana da se odmara pre povratka na
posao. Tri za bebu, tri za mamu, tri za Damu."
Derua se nasmei, slabo. Glava joj je i sad zujala od ovdanjih anestetikih
biljaka koje je vakala danima. Ona i Miroe su potroili svoju malu linu zalihu uvoznih
lekova i medicinskih materijala na one ranije pobaaje i na druge male katastrofe. "Pa, ja
nisam vernica Gospe Thalase. to se mene tie, vie volim da radim nego da tugujem.
Elem, naodmarala sam se dosta."
Leposklona odmahnu glavom. Pri tom pokretu, pletenice njene kose boje peska
zakotrljale su se po tunici. "Svejedno, savet je u svakom sluaju dobar, zna. Treba
odvojiti dovoljno vremena da se tuga istuguje. Inae pati vie, gledano na dugi rok."
Derua prisili sebe da savlada neoekivani talas netrpeljivosti koji je ispuni.
Onda se seti kako je izgledalo lice jednog od ljudi pod njenom komandom u stara
vremena - to bejae njen pomonik, onaj Gundalinu - kad je stigla vest da mu je umro
otac. Zapamtila je taj tvrdoglavi karemovski ponos; to odbijanje da se na gubitak reaguje
ma kako; tad je morala prosto da mu naredi da za taj dan uzme odsustvo s posla, da bi
mogao da oali... Ona protrlja oi, okrete se na drugu stranu.
Neki zvuk odjeknu kao grom i spase je potrebe da nastavi taj razgovor. Odjeci
poletee kroz donji svet ove luke poklopljene gradom. Ona se okrete Leposkloni, suoi se
sa njenim ukoenim pogledom. "Pade laa..." ree Leposklona. Vika mnogih glasova
ubacila se u zapanjenu tiinu koja je nastala u prvom trenutku posle tog treska. Njih dve
se okrenue: rei im nisu bile potrebne. Potrae, kao i mnogi drugi, prema mestu
nesree. Pribliavajui se, Derua zau jauke, a tek posle toga vide, kroz zid
uskomeanih tela, ta se desilo.
Progurala se kroz gomilu, tako da je mogla videti bolje. Sve se moglo obuhvatiti
jednim pogledom: brod koji je ekrcima bio dignut iznad gata, da bi se izvrile popravke;
lanac koji se otkinuo, zbog ega je brod pao na gat i ostao bono izvrnut; dvojica ljudi
prignjeena ispod. Radnici su se u najveem moguem broju natisnuli leima uz brodsko
korito, i ve su pokuavali da ga podignu; ali nisu imali u rukama nikakav rub, ivicu,
hvataljku, tako da im je brod neprestano klizio, nisu ga mogli stvarno zahvatiti.
Derua pogledom pree od pokidanog lanca opruenog po gatu ka ekrku koji je
visio u vazduhu, daleko iznad lae, privren za 'trbuh' Karbankla. Opet pogleda dole.
Jedan od te dvojice radnika leao je onesveen ili mrtav, u bari krvi; drugi, kome su

samo noge bile prignjeene, jo je jaukao. Stisnula je vilice, nastojei da ne slua taj
zvuk, da odri u umu jasnou potrebnu za razmiljanje.
Iz opasaa izvue namotaj plastinog konopca, takozvanog monofilamenta, koji je
nosila uvek sa sobom, jo od vremena kad su policijske automatske lisice prestale da
funkcioniu. Poe da vezuje jedan kraj konopca kroz poslednju neoteenu alku
prekinutog lanca. Radnici su je gledali bez razumevanja.
Zatim je hitnula ostatak namotaja u visinu. Neto napola zaleeno trznulo ju je
bolom unutra, ali namotaj polete dobro i, na njeno iznenaenje, iz prvog pokuaja proe
preko ljebastog toka, od koga se gornji deo ekrka uglavnom i sastojao. Odmotavajui
se spiralno, plastini konopac se vrati do njih i lee na gat, ekajui. "Ajmo!" povika
Derua. Podie kraj konopca. "U mainu ovo, i dii!" Gledali su u nju i domunavali se,
inili odrene pokrete.
"Komandante", ree Leposklona tiho. "Pa, nee drati. Ljudi znaju da e se to
otkinuti, suvie je tanko..." Pokaza glavom ka prekinutom lancu koji je bio debeo kao
Deruin ani zglob.
"Drae!" viknu Derua otro; jauci radnika na koga se pali brod navalio parali
su neto u njoj kao slomljena kost. "Hoe! Namotavaj!"
Dvojica lukih radnika prioe blie. Gledali su je kao da je poludela, ali, nije se
imalo ta drugo uraditi. Gledala ih je kako vezuju kraj konopca za bubanj donjeg dela
ekrka, privren za gat, i kako poinju da okreu veliku polugu. Zupanici u tom
donjem delu proradie. Odjednom su pokreti te dvojice postali mnogo sporiji, a miii
mnogo napregnutiji; konopac se zategao. Nastavili su da okreu. Konopac poe da 'peva':
i poslednji njegov slobodni milimetar bio je na bubnju, i sad monomolekularna plastika
prihvati punu teinu lae.
Derua je zadrala dah; znala je da e konopac izdrati, ali... nagonski se plaila
katastrofe. Iz lae se ulo krckanje i kriputanje; nepomeriva masa postepeno je
poputala pred neodoljivom silom poluge i zupanika - i najzad poela da se die.
Neki su odmah priskoili i izvukli dvojicu prignjeenih. Ali oni kod donjeg dela
ekrka nastavili su da okreu veliku polugu, a laa se dizala sve vie i vie. U gomili
nastade govorkanje puno divljenja. Jedan brodski boni plovak vezan obinim konopcem,
koji je prilikom pada podleteo ak pod ivicu gata i tamo se zaglavio, sada prte u
parampare, zasipajui ljude komadiima drveta. Zbog tog zastoja laa se cela tre i
zanjiha na plastinom konopcu, ali se postepeno ipak umiri. Neumoljiva snaga izvukla ju
je najzad u prvobitni poloaj u vazduhu... a plastika se ipak nije otkinula.
Derua odvoji pogled od broda, vide kako ljudi nose ranjenike uz rampu, u grad,
prema bolnici. Onda pokua da vidi ko ju je zagrlio - iznenadno, nezgrapno; ta osoba je
odmah i pusti i pouri dalje, za ranjenima.
"Litlharborov roak", ree Leposklona, pokazujui prstom prvo ka tom oveku
koji je zagrlio Deruu, a onda ka ranjenicima. Derua utke klimnu glavom, pitajui se,
sa dobro znanim mranim zamorom u dui, da li se toj dvojici nesretnika uopte moe
pomoi na bilo koji stvarno koristan nain, sada, sa primitivnom medicinskom
tehnologijom koja je ovom svetu preostala. Miroe se potrudio najbolje to je mogao da
svoju medicinsku stunost prenese na Tiamatovce; ali bez usavrene dijagnostike i
terapijske opreme, njegovi metodi nisu se mogli sprovesti. Postizao je rezultate jedva
neto bolje nego ostrvljani sa svojim pristupom po sistemu 'lekovito bilje i zdrav razum'
do koga su sami, kroz generacije, doli.

"Komandante?" Neiji glas se, neodluno, zakaio za nju.

Ona se okrete, vide da se gomila letnjaka okupila oko nje. "ta je?" ree.
"Kako je to mogue?" ree ena koja joj se obratila; pitajui ne samo u svoje ime
nego u ime svih njih, uvide Derua. "Kakvu to strunu ti nosi, kad moe da ponese teret
od koga je pukao lanac?"
"To se zove monomolekularni konopac", odgovori ona. "Izuzetno je jak. Kau da
bi mogao da podigne ceo grad Karbankl i da se ne otkine. Uvezen je sa drugih planeta."
Gledala je njihova lica, oekujui da, posle te zavrne reenice, vidi ono ustakljivanje
oiju koje znai da ih tema vie ne interesuje zato to je re o neem tuinskom. Uvek su
bili takvi, verovatno e uvek i biti. Derua je vremenom dola do uverenja da su letnjaci
nasledno mazohisti; da se na neki nain nagonski protive svemu to bi im makar i malo
olakalo ivot.
Ali, ovi su samo prilazili jo blie. Izmeu sebe su tiho razgovarali o jaini,
lakoi, o nebrojenim moguim upotrebama - za mree, jedra, za vezivanje predmeta... na
farmi... u seoskoj kui. Pominjali su re bolje. Koliko stvari su Kraljica i njeno sibilsko
uilite i zimci preduzetnici pokuavali da im nametnu, da im objasne, pokau, ubede ih
milom ili silom... a na sve to je bilo silom ugurano u grlo letnjaci su reagovali uglavnom
povraanjem. Trebalo je putati da stvari govore same... da letnjaci misle svojom glavom.
Ne kai, nego pokai...
"Jesu zimci nauili kako se to pravi?" upita jedan krupan ovek crvene brade,
tonom donekle nevoljnim.
"Nisu jo", ree Derua. "Nauie jednog dana." Pogleda dole, nastojei da
sakrije iznenadno nadahnue koje ju je ponelo. "Ali - postoji zaliha ovoga, u starim
vladinim magacinima. Ako je elite, moda bih mogla srediti da nam se stavi na
raspolaganje..." Slegnula je ramenima, nastojei da ne zvui previe eljno, i da ne
izgleda kao da joj je to vano.
Letnjaci su se zgledali, pomeanih izraza lica, kao da svaki pokuava da proceni
kako reaguju ostali: nee li onaj do njega na neki nain uspeti prvi da se domogne novog
konopca, i time ujedno ostvariti neku prednost.
"Kol'ko bi traila za to?" ree neko.
Zamalo da kae "Nita"; uzdra se, razmiljajui brzo. Letnjaci sami proizvode
glavninu opreme kojom se slue; vie vole trampu nego sistem kreditiranja koji je
zasnovan na tuinskim obiajima. "Mogli bismo da se dogovorimo o jednoj razmeni",
ree ona, i vide da njihova lica poinju da oivljavaju, zato to im je odgovorila na njihov
nain. "Kad zavrite posao ovde, doite gore do magacina. Jedan od mojih narednika
letnjaka bie tamo da razgovara sa vama." Videla je da klimaju glavama, videla je
njihove oi, i znala da e, pre ili kasnije, neki od njih doi. A onda, ako bude iole sree,
doi e i drugi. Ne kai, nego pokai... Bilo je u magacinima i druge robe, raznih stvari
koje bi ona mogla kao uzgred da upotrebljava u prisustvu letnjaka, tako da oni vide da
njihovi naini postupanja nisu jedini, da moda nisu ni najbolji. Zadubljena u
razmiljanje, jedva da je oseala bol svog premorenog tela dok je kretala uz rampu, u
grad.
12. ETVRTA: Forzgejt

"Budi se, heroju smrdljivi. Nije vreme za spavanje..."

Komandant policije B. Z. Gundalinu huknu i probudi se u potpunom mraku. Te
bezizvorne rei odjekivale su u njegovoj glavi kao san. "ta..." Sanjao si... Ti si to
sanjao.. Ali sanjao je lice neke ene, bledo poput meseine, u odjecima plavog, ona je
pruala ruke ka njemu...
Zakotrljao se ka rubu kreveta, pipanjem traei lampu, asovnik, prima poruka,
na stoiu pored kreveta; ali elei zapravo da 'napipa' ta ga je to trglo iz tekog,
premorenog spavanja. U ovaj stan se vratio, posle jo jednog u, reklo bi se, beskrajnoj
seriji banketa u njegovu ast, tek znatno posle ponoi po lokalnom vremenu. Ni sluajno
nije moglo protei vie od dva ili tri sata od tad. Pa, za ime hiljadu bogova, ta...
Nae podnoje lampe, pljesnu ga dlanom - ali nikakvo se svetlo ne upali. Tek tad
on shvati da ne vidi savreno nita, ak ni senke u noi, skrivenu formu prozora. ake
poletee ka licu: odbie se ne dodirnuvi ga. Polarizovani bezbednosni tit bio mu je
stavljen na glavu i ukljuen.
On opsova, pokua da se hitro izvue ispod pokrivaa, na kolenima i akama;
oseti da ga grabe snane ruke - ne samo dve - i da ga trzajem bacaju nazad. Onda:
nepogreivo prepoznatljivi pucanj pitolja za paralizovanje; uo ga je u istom trenutku
kad je osetio taj udar u prsa i iskljuenje svog voljnog nervnog sistema. Srui se na
postelju, paralisan ali sasvim budne svesti, silno besan zbog injenice da je potpuno go.
Noas je bio toliko iscrpljen da nije stigao ni nonu koulju da nabaci na sebe pre nego
to se sruio na spavanje.
Te ake su ga prevrnule na lea; zauo je govor, izoblien i mrmljav zbog
energetskog polja polarizovanog tita. ta hoete? Njegove oputene usne nisu mogle da
oblikuju nijednu od tih rei koje bi on hteo da kae - koje mu je bilo oajniki potrebno
da kae da bi bar toliko uticao na svoje telo, svoju sudbinu. Ne moe ni da psuje. Ni da
jekne.
Osetio je da ga jo jednom hvataju, pokreu bezobzirnom efikasnou; shvati, sa
zahvalnou gotovo jadnom, da umotavaju njegovo telo lieno nerava u nekakvu odedu.
Evo, diu ga sa kreveta, vuku ga preko sobe, ka vratima.
Bogovi, kidnapovan. Njega neko kidnapuje. Borio se da obuzda paniku, i to je
bilo jedino nad im je imao vie ikakvu kontrolu; da odri funkcionisanje uma,
razmiljanje. ta oni hoe? 'Heroju smrdljivi', tako su mu se obratili. Znai, ta: otmica,
ucena, terorizam, informacije o zvezdanom pogonu, o Jezeru Vatre...? Prekini. Nema
naina da to sada pogodi, ali uskoro e saznati u svakom sluaju. Koncentrii se. ta ve
zna? Ne zna koliko ih je, ni gde ga vode... vazduh mu buno izlete iz plua: bacili su ga
neslavno u neko vozilo, na pod. Oko njega su se ukrcavali i oni. Osetio je da vozilo
uzlee i da nosi sve njih prema bog-zna-kom odreditu.
Koristei preostale ulne inpute, zakljuio je da vozilo ima neki udno poznat
miris. Ubrzo ga je prepoznao: karakteristini miris bandroa, stimulantnog pia koje se
uvozi sa Cie-Puna. Glavnina hegemonske policije ovde stacionirane poreklom je sa CiePuna. Policija. Da li bi u ovo mogla biti umeana policija? Time bi se objasnila ova
oprema, vozilo, bezobzirna efikasnost kojom je zarobljen, pa i lakoa kojom su proli
kroz nevidljive zidove njegovog sistema bezbednosti...
Ali zato bi, za ime svih njegovih predaka, policija radila njemu ovo? Moda su
ovo neki teroristi; moda se spremaju da... O, bogovi, ovo je ludilo, zato ba meni ovo
da se desi, ba sad?... Ne. Prekini. Ne. Zbog paralizujueg pogotka, disanje je bilo

oteano, pogotovu u tesnom prostoru i presamienom poloaju. On utke odrecitova

jednu adhansku molitvu. To ga je smirilo. Leao je nepomino, prosto zato to nita
drugo nije ni mogao. ekao je.
Letilica se sputala. Let nije bio dug. Sigurno su ostali u Forzgejtu ili njegovoj
okolini. Pokuao je da zamisli da ga taj fakt ohrabruje, ali nije uspeo. Letilica se
prizemljila gotovo neprimetno na neku ravnu povrinu, a njega su potom izvukli van, kao
obian tovar, to je i bio. Poneli su ga u neku zgradu, dole... jednim dugim, odjekujuim
hodnikom, u neki lift, koji ih je spustio jo nie. Da li su maloas sleteli na krovno
sletite? Ili sad silaze u podzemlje? O tome nije imao nikakvih nagovetaja.
Konano prestade to smuujue kretanje; opet su ga istovarili, kao 'mrtav teret', na
neku tvrdu povrinu. Osetio je da su rairili njegove olovne ruke i noge i privezali na
etiri strane. Ubod u vrat: neko mu je dao protivsredstvo za njegovu paralizu miia.
Udahnuo je duboko, utavo, sa olakanjem, im mu se kontrola vratila, ali prvi pokuaj
pokretanja ruku i nogu rezultovao je samo grevima. Onda su nevidljive ake uradile
neto kod njegove vilice, bezbednosno polje je iezlo, i on je najzad mogao da vidi i
uje.
Podigao je glavu, jer je samo to mogao; ali ju je i pustio da padne nazad. Naini
neki zvuk koji nije bio ba smeh. Ovo mi je straan san. Ovo se ne deava stvarno... Jer,
ono to je video bilo je suvie apsurdno. Ne lei on stvarno ovde, ovako: u konusu
dreave bele svetlosti, oko njega desetak figura u crnim odedama koje su posute
zvezdanim mrvicama, svakome na glavi hologramska maska da bi se sakrio identitet.
Bezoblina tela krunisana vatrenim koronama Crne Kapije ije srce tame neumoljivo
usisava njegov vid ka ludilu. Sanjam, to je povratak nekim uspomenama,
preoptereenost, komar... probudi se, ej probudi se prokletnie!
Nikako da se probudi. Oi su mu i sad pokazivale ta ista oblija, jedva vidljiva na
rubovima ove kupe svetlosti koja nemilice pada na njegovo bespomono, napola obueno
telo. Gledao je utke: jedan od njih mu prilazi, nadnosi se, zagleda se dole u njega, licem
infiniteta. Morao je da skloni pogled; okrete glavu na drugu stranu i zatvori oi. Znoj mu
je curio niz obraz, u uvo, izazivajui uasan svrab, izluujui. aka mu se, vezana, stee
u pesnicu.
Zaogrnuto oblije prui ruku, dotae njegovu napregnutu aku maltene kao da eli
da mu ublai nevolju. Zdepasti prsti u rukavici sklopie se preko njegovih prstiju,
obrazujui skriveni obrazac, sasvim jasno prepoznatljiv iako neupadljiv. Gundalinu se
ukoi prepoznajui to. Uzvrati istim takvim rasporedom prstiju, sa iznenadnom nadom.
Ali onda se to lice plamteeg nitavila opet okrete njegovom, a u ruci tog
neznanca pojavi se laserska 'olovka'. Seivo koherentne svetlosti pecnu Gundalinua po
koi ispod grla, gde je bio utetoviran sibilski znak; tako vrelo da je Gundalinu poskoio,
ali ipak ne podeeno da spaljuje. Glas, elektronski izoblien, zapita: "Jesi li sibil?" Toliko
izmenjeno, da Gundalinu nije imao nikakvog nagovetaja o linosti govornika, pa ak ni
da li je to muko ili ensko.
"Jesam", proaputa Gundalinu. Pogled je i sad sklanjao od lica Haosa. "Jesam - u
mojoj krvi je taj virus." Nadao se da bi ta nagovetena pretnja mogla pomoi da ovde
uskoro ne vidi suvie svoje krvi.
Glas se nasmejao neugodno. "Obzirno je od tebe to nas upozorava. Ali, ova
stvar fino kauterizuje." Bezlina figura malo pomae vrh olovke levo-desno, i taka bola
zaplesa po Gundalinuovom vratu. "ta zna o Kartografima?"

"Input..." promrmlja on, prihvatajui to pitanje kao da e odgovoriti po dunosti,

kao pripadnik sibilske slube; pribegavajui najlakem reenju.
"Stop", naredi mu glas. To je bilo dovoljno da trgne nazad, u realno vreme,
njegovu svest koja je ve zapoela dugi pad u sibilsku mreu. "Hou da odgovara ti sam.
Jesi li lan Kartografa?"
"Jesam", ponovi on, ponovo se orijentiui, to nije bilo lako. aka mu se stee
oko uspomene na dodir te osobe. Ali vama je poznato da sam lan. Zato sam ovde?
Moe li ti da mi pomogne? Nije postavio ni jedno od tih pitanja, zato to se plaio ta bi
se desilo ako odgovore ne bi dobio. U trenucima kad niko nije govorio, tiina je bila
skoro potpuna; zvuk njegovog spostvenog disanja uo se tako da su ga ui bolele.
"ta zna o Kartografima?" ponovo ga upita glas.
Odmahnuo je glavom, vie iznenaen nego uplaen ovim neoekivanim obrtom
sasluanja. Toliko raznih mogunosti je njegov frenetini mozak naao za objanjenje ove
nevolje - ali na lanstvo u Kartografima nije ni pomislio. Zagledao se ka plafonu, ako je
plafona uopte bilo u mraku iza zasenjujueg bljetanja. "To je privatna drutvena i
humanitarna organizacija. Na Karemofu su bili ulanjeni skoro svi moji poznanici - i
valjda svaki teh. Postoje filijale na svakoj planeti Hegemonije." I mnogi pripadnici
hegemonijske policije bili su u Kartografima; Gundalinu je na tri razne planete
prisustvovao sastancima. "ujte, ovo je besmisao jedan..." Digao je glavu i zagledao se u
lice stravinog sna, trudei se da u tome istraje. "ta vi, tako vam boga bilo koga, hoete
od mene?"
"Samo ti odgovori na pitanje." Vibracije govornikovog nestrpljenja parale su taj
glas. Laserska olovka proeta bolno niz njegova gola prsa i delimino ogoljeni stomak,
doe blizu polnog organa, i tu se toplota poe pojaavati. Gundalinu oseti da mu oi suze.
Duboko udahnu i osloni glavu unazad. "ta pita?" Glas mu je zvuao utanjeno i
zlovoljno. "Sve to bih ti ja mogao rei, moe saznati i u svakom mesnom odboru!"
"Ima li mnogo sibila u Kartografima?" upita glas, ignoriui njegove rei.
Razmislio je o tome. "Da. Prilian broj." Nikad do sad nije shvatio koliko je,
zapravo, veliki procenat sibila ulanjen i u tu organizaciju. "Ali to nije nikakav uslov za
ulanjivanje."
"Jesu li sve sibile i sibili ulanjeni u Kartografe?"
Odmahnuo je glavom, pomiljajui na Tiamat. "Ne."
"Zato nisu?"
Otvorio je oi. "Ne znam. ak ne znam ni zato je tako veliki broj njih
ulanjen..." ree ogoreno.
"Koliko je staro to udruenje?"
"Ne znam. Mislim da je veoma staro. Valjda je osnovano na Karemofu."
Maskirani ispitiva se tiho nasmejao. "Kao i sve drugo to stvarno vredi?"
Gundalinu iskrivi lice. "Koliko ima nivoa unutar udruenja?"
"ta? Pa, valjda tri. Tri!"
"A na kom si ti nivou?"
"Na treem. Ja sam... bio... tehniar druge klase."
"Nema jo viih nivoa, ne postoji unutranji krug...?"
"Koliko ja znam, ne."
"Nisi nikad uo ni glasine da bi tako neto moglo postojati?"

"Pa... da, uo sam, ali to su samo govorkanja. Ljudi vole da vide zavere svuda.
Ima ljudi koji rado fantaziraju o tajnama. Nisam video nijedan dokaz..."
"Tu se ne radi ni o kakvim tajnim ritualima? Ne postoje obredi ulanjenja koje je
zabranjeno otkrivati?"
"Pa, postoje, ali su besmisleni."
"Ipak, ti ih nisi otkrio nikome?"
"Nisam."
"Opii ih meni."
"Ne mogu." Odmahnuo je glavom odreno, i osetio se jo neugodnije, jer ovaj
inkvizitor je razgrnuo njegov ogrta, otkrivajui njegovu golotinju.
"Opii."
"Tako mu bogova!" povika Gundalinu, uvijajui se, mrzei sebe zbog toga. "ak i
ti zna za to bogomprokleto rukovanje! Ono ne znai nita! To je jedasn glupav i
besmislen klub!"
"Mnogo grei..." ree ispitiva tiho. Bol najednom sasvim prestade.
Gundalinu usisa dugi jek olakanja. "Molim te..." ree, "bar mi kai zato sam
ovde..."
"Onda postavljaj prava pitanja."
Gundalinu proguta proteste koji su se poeli oblikovati u njegovom grlu.
Postavljaj prava pitanja... On je nedavno postavio prava pitanja na Vatrenom Jezeru, i
otkrio spremite drevnog blaga skrivenog unutar prividno nasuminih fenomena na mestu
zvanom Nakrajsveta. Otkrio je izgubljeni izvor staroimperijalne zvezdopogonske plazme,
zahvaljujui kojoj je u drevnim vremenima meuzvezdani let bio mogu. Da li se o tome
radi? Da li bi trebalo da on sad otkrije neko tajno znaenje iza ovog skupa ludaka?
Bogovi, suvie sam ja umoran za ovo... Ali moda mu ovi ljudi daju nagovetaje - emu,
inae, sva ta pitanja o tajnama unutar organizacije svemirskih kartografa, o unutranjim
krugovima, viim nivoima...? "Jeste li svi vi stranci daleko od svog doma?" Ritualno
pitanje; sluao je kako ga drugi postavljaju, a i sam ga je postavljao, ve godinama, u
raznim mesnim odborima Kartografa na tri razliite planete.
Hologramska maska iznad njega promenila je fokus, kao da je njen nosilac
klimnuo glavom. "Vrlo dobro", odgovori ispitiva. "Sad poinje razmiljati kao heroj."
Gundalinu pregrize svoju iritaciju i opet zauta, nastojei da se koncentrie na
injenice a ne na neskladnost ove situacije. "Pa kakva je onda prava svrha te organizacije,
ako nije ono to spolja izgleda?"
Odgovori mu tiina, koja je potrajala nekoliko dugih trenutaka; Onda njegov
inkvizitor tiho ree: "Ima nekih stvari koje se ne mogu kazati, nego samo pokazati..."
Isprui ruku i dotae Gundalinua po elu, gestom koji je izgledao maltene kao blagoslov.
Ali u ruci je drao neto nalik na krunu, a to je ostalo na Gundalinuovoj glavi, oko koje se
omotalo kao da je nemogue ivo. Zraci svetlosti zablistae kao sunce izmeu prstiju te
ruke dok se povlaila; i poee rasti, pojaavati se iznenadno i nepodnoljivo, izgarajui
njegov vid, bacajui ga u potpunu tamu i tiinu.
Dugo je tako leao i ekao, i nije pokuavao da se bori jer je znao da je beskorisno
boriti se; sluao je odjeke svog disanja, sve dok mu svaki dah ne poe izgledati kao deo
nekog veeg uzdisanja, kao da sam neprovid oko njega uzdie. Nije imao vie nikakvo
oseanje telesnosti, niti sobe sa nepoznatim ljudima oko sebe, ni okova kojima je vezan,
pa ni sopstvenog tela... Baen da pluta, oseao je da se miii njegovog tela polako,

svojom voljom, oputaju. On kao da pada u tamu, vidi srce neivota, Crnu Kapiju koja se
otvara...
Onda, u daljini, razaznaje neki zvuk, opet... kristalnu muziku koja je maltene
tiina, gotovo sasvim izvan domaaja njegovih ula; pesmu za koju je oduvek smatrao da
bi je kosmos morao pevati (oduvek je smatrao, ali je nekako tek sad postao svestan toga)
kad bi zvezde imale glasove.
Sluajui, shvatio je, posle nekog vremena, da tu pesmu zna oduvek, da je to
pesma koju molekuli pevaju, DNK u njegovim genima, misao venosti: nit njegovog
ivota i stotinu, hiljadu ivota pre njega, koja ga vodi nazad do srca Starog Carstva.
Zvezde su poele mirkavo da se pojavljuju u egzistenciji oko njega dok je sluao,
maltene kao da ih je njegova misao, nainom boanskim, postavila tu... Nihove slike
obasjavale su nebo novom i sasvim udnom varijacijom na njihovu univerzalnu temu
svetlosti protiv tame. No drugog sveta svud oko njega, no koja neno die i apue,
nemirna u svome snu.
"Pogledaj te zvezde, Ilmarinen", kae mu neko pored njega, najednom. "Te
kolore... Ovakve zvezde nisam video nikad, nigde. Ovo je velianstveno. Kako postie
takve stvari?"
Gde sam? Poeo se smejati, na te rei, onda oseti da priguuje smeh jer nije
siguran, ni posle toliko godina (toliko godina?) da li se Vanamoinen ali ili misli ozbiljno.
To je deo Vanamoinenovog talenta, i njegove razbenjujue jedinstvenosti... Vanamoinen
sedi ovde i gleda zvezde ve tri sata, procenjuje on, i evo, tek sad je progovorio prve rei.
(Vanamoinen? A ko si ti?) "Rado bih pripisao sebi u zaslugu taj prizor", kae on (ali on je
Gundalinu, zar ne? Pa onda kako je Ilmarinen, ovaj Ilmarinen koji odgovara i smeka
se?...) "Veo interstelarne praine, to je sve." Ali, nebo je zaista velianstveno; to on mora
priznati... Velianstveno, to je jedina prava re. Prizori te vrste podseaju ga... (Na ta?
To zna Ilmarinen, ovaj neznanac kroz ije oi on sada gleda, ija tuga i hitnost mu steu
grlo, iji ivot je on izgleda uzurpirao, iako zna da je zarobljen negde u gradu Forzgejtu
na planeti etvrtoj, vezan za sto...)
"'To je sve'", guna Vanamoinen. U njegovom veselju moda ima, a moda i
nema ironije. "Oni kasne?" pita Vanamoinen neoekivano, kao da njih dvojica ne sede
ovde ve, ini im se, celu venost, ekajui.
"Kasne", ree Ilmarinen. (I Gundalinu osea da ga u utrobi stee Ilmarinenova
napetost. Takoe osea da se njegovo telo pokree, starom navikom, da prebaci ruku
preko plea Vanamoinenu koji uz njega sedi prekrtenih nogu. Jedva vidi siluetu tog
oveka pored sebe, na peskovitom tlu ove planinske zaravni, ali, zna ko je to; oduvek je
poznavao Ilmarinena. Preputa se viziji, dozvoljava da ga ona nosi... osea da ga
ispunjava moni talas emocija, koji se delom sastoji od divljenja pred udesnim, delom
od gladi, delom od potrebe.) Vanamoinenova aka pokriva njegovu, a on jae stee
Vanamoinenovo rame. Posle toliko godina... pomilja on, i sad zapanjen tim oseajem.
Pa, njih dvojica su sigurno bili oduvek zajedno; ivot je poeo tek kad su se sreli, otkrili
veze uma i duha, kontrastne snage koje su ih uinile prvo ljubavnicima a zatim i
dvolanom ekipom na najviim nivoima Gilde. I jedan i drugi su na vrhu svojih oblasti u
sektoru za istrtaivanje i razvoj - a njihove oblasti su informacioni resursi i
tehnogenetiko programiranje; zato je mogue, mada jedva mogue, da postignu ono to
su naumili... i time da uine svoju izdaju drave i drutvenog poretka dvostrukom.

(Znao je, i bez gledanja dole, da na sebi ima uniformu Kartografa, sa oznakama
komandanta sektora; takoe je odnekud znao da niko, ba niko u Dravnom Interfejsu ne
sme nikad ni u snu sanjati ta oni rade ovde, u ovoj pustoi i zabiti, na planini jednog
naputenog sveta - inae bi bili uklonjeni kao neeljena misao.)
Bogovi te ubili, pa gde je Mid? Nemirno je digao pogled ka Kulama, iza
siluetovanog Vanamoinenovog oblija: masivna organska stabla/graevine, sa granama i
zaokretima, uzdignuta da posegnu ka zvezdama svojim tupim udovima; svaka drugaija...
jo stoje kao nemi straari, bdiju nad ovim tajnim sastankom. Jednom su Kule bile
stanite jedne rase polusvesnih parazitskih bia; posle toga, postale su dom nekih ljudi,
naseljenika, i to onih koji su pogazili propise Kartografa i izvrili genocid nad
prethodnim stanovnicima... da bi posle bili i sami uniteni u jednom od meuzvezdanih
lokalnih ratova koji su bili i uzrok i posledica propasti Pangalaktika.
Sad su te tri Kule samo tri prazne ljuture, tri bezglasna podseanja na
ivot...Kako mu je Vanamoinen jednom prilikom rekao - 'Zato je istorija poela? Istorija
je oduvek bila uasna.' Ilmarinen udahnu duboko. Plua su ga pomalo bolela zato to nije
bio naviknut na ovaj razreeni, suvi vazduh. Osim toga ovde je bilo prokleto hladno, ak
i njima obuenim u termalnu odeu. Koliko se mogao setiti, jo od kad je, kao regrut,
prolazio kroz vojnu obuku, nije se oseao ovako neudobno. Ali silan strah da ne budu
otkriveni spreio ih je da ukljue makar i 'zamagljivae' koji bi im obezbedili onu
mikroklimu na koju su navikli.
"Sluaj..." ree Vanamoinen iznenada, glasno, pipkajui nervozno svoje uvo.
Izbegli su i neuro-kom vezu, koja se lako otkriva iz kosmosa, iako je Ilmarinen svojom
opremom utvrdio da ih niko ne prislukuje ni na jednom zamislivom delu EM spektra...
Sad se i on dodirnu po uvu, pipkajui mesto gde bi trebalo da bude 'minua', visei slap
kristala, informacioni sistem oblikovan kao umetniko delo: normalno je to uvek nosio, i
ti kristali su bili deo njega, jednako kao i njegova koa. I Vanamoinenovo uvo bilo je
prazno. Kao da ide go... ne, jo gore: kao da si izgubljen u nitavilu. (Izgubljen u
nitavilu. On oseti da njegov identitet poinje da klizi...)
"Nek ide sve u pakao!" ree jedan zadihani glas: bandica zaverenika stizala je,
napokon, do zakazanog mesta susreta. "Ilmarinen, nadam se da si to ti."
"Da, ja sam", odgovori on malo nesigurno. Treptajem kapaka ukljui opet svoju
sposobnost gledanja u mraku, i najzad se nasmei; olakanje ga je ispunilo kao poplava.
Dok se osmehivao, pade mu ne um da je to izraz koji se u poslednje vreme ne pojavljuje
esto na njegovom licu. Stigli su: Midova i estoro ljudi koje je ona pridobila, kao to je i
obeala. Jo jednom se kockao i dobio, jo jedna mala pobeda, jo jedan bolni korak na
putovanju koje izgleda nemogue dugo...
"Tako mu svega to ivi, Ilmarinen", ree Midova hripei, "suvie sam ja matora
za ovo." Zagrlila ga je toplo uprkos te albe, u ime starih vremena, i sruila se na jednu
izdignutu stenu. "ta radimo ti i ja u ovoj zabiti?"
"Zna", odgovori on, iako je to pitanje bilo retoriko. "Pokuavamo da spasemo
budunost."
Nainila je neki zvuk koji je bio na neki nain istovremeno podsmeljiv i nadean.
"Kako su deca?" upita on. Ali pretpostavljao je da bi mu ona ve rekla kad bi deca
bila u nekoj nevolji. Njih dvoje su u mladosti bili zajedno dovoljno dugo da stvore troje
dece, a onda su njegov ivot i njen otili razliitim putanjama. Ostali su u dodiru i ostali
su prijatelji; a njihova deca sad su bila odrasli ljudi.

"Bezai je konano odustala od svega; pridruila se domorocima na Situhu. Svi

sem nje su jo u Gildi, i jo se dre, kao i mi ostali. To nam je valjda u krvi." Slegnula je
ramenima. "Mogao bi i ti sam da ih pita, neki put." U njenom glasu pojavila se otrina.
Oborio je pogled. "ao mi je. Aktivan sam u ovom... projektu ve toliko dugo.
Izvan njega mi i nismo imali ivot." Podiui opet pogled ka njoj, video je razumevanje, i
bio je zahvalan.
Predstavio je Vanamoinena pridolicama, i obratno. Trgla se malo, pokazala da je
iznenaena to se sree sa Vanamoinenom lice u lice. Ve godinama, Vanamoinen je
iveo povueno i usamljeniki, dok je ona bila poznata svima i svakome u Gildi.
Vanamoinen se zagleda u nju pogledom tako napetim, da Ilmarinen pomisli, u sebi, da bi
se takvo zurenje moglo nazvati ubilakim; ali znao je da niko na svetu ne potuje ivot
vie nego Vanamoinen. "Bila si prijemiva za moje podatke?" upita je Vanamoinen tiho,
buljei u nju sa golim uenjem, kao da je ona neki retki i neoekivani uvid koji se
pojavio prilikom nasuminog pregledanja podataka.
Bacila je sumnjiav pogled na Ilmarinena, kao da je Vanamoinenovo pitanje
nonsens. "Pa, jasno da sam bila prijemiva", ree, gledajui opet Vanamoinena. "Ovde
sam, je l' tako? A tu su i oni." Pokretom je pokazala estoro ljudi i ena okupljenih iza
nje. Svi su imali uniforme planetnih Kartografa, kao i ona, i na svakom rukavu mutno je
sjaktala informaciona ploica Kontinuiteta.
"Koliko je ljudi, od onih kojima si rekla, odbilo da doe?" upita Vanamoinen.
Opet je izgledala iznenaeno. "Troje." Njene oi su se naoblaile. "Kad sam
inputovala tvoju poruku, imala sam oseanje da sam... preobraena. A kad sam uvidela
ta ona donosi, morala sam da doem... Svi mi smo tako zakljuili." Njen glas punio se
priguenim oseanjem udesnog. "Ali ono troje nisu imali nikakav input. Rekli su da se
to sigurno meni neto priinilo." Odmahnula je glavom. "Bila sam sigurna da e oni hteti
da se ukljue. Htela sam da im kaem... ali, tvoja poruka je to zabranila. Moda tvoj
transferni medijum nije ispravan?"
"On radi tano onako kako sam nameravao", ree Vanamoinen ravno. "Oni nisu
bili podesni za ovaj projekat. Ja sam konstruisao medijum za prenoenje ovih podataka
tako, da on sam odabira. Pristupa samo pogodnim linostima." Iznenada se iroko,
trijumfalno osmehnuo. "Ilmar!" viknu, i dobi odjek iz prazne noi. "Uspelo mi je!"
Ilmarinen se osmehnuo. "I ovaj put", ree blago, i die aku u znak upozorenja.
Mid je gledala u Vanamoinena jo koji trenutak, onda odmahnula glavom.
"Dobro, onda sam ja polaskana, valjda", proguna ona. "Ideja je blistava, Vani - centralna
banka podataka sa ivim terminalima, radi stabilizovanja Pangalaktike. Znamo da
Interfejs ide k vragovima; ovo bi moglo pomoi na stvaran, merljiv nain..." Njene oi su
blistale. "Ali, zato ne predati celu tu ideju u ruke vlasti? Otkud, tako mu Svega, ta
patoloka tajnovitost?"
Ilmarinen se namrtio, podigao glavu ka zvezdama. (Sa njim i Gundalinu.
Neverica i zapanjeno divljenje probili su se kroz smraeno raspoloenje tog oveka
zvanog Ilmarinen, i Gundalinu shvati ko je, gde je, u kojoj taki u vremenu.) "Otud, to
sam se ja ve obratio vlastima u vezi sa ovim. Kad bi oni mogli tako neto da sprovedu,
zar misli da bi oklevali? Ali sad imaju jo samo sposobnost da taj projekat ometu." U
njegovom glasu se zaula viegodinja gorina. "Upravo zbog nerazumnog korienja
pametne materije, Pangalaktika sada umire; mi to svi znamo. Zato vlast pokuava da
onemogui upotrebu pametne materije u svim nebitnim oblastima. U 'ne-vitalnim'... a

vladajui ljudi sami koriste lekove za produavanje ivota, tako mi Svega!" Njegove ake
su se cimnule. "Mi smo istorija, Mid... ali pametna materija moe da spase ono to je od
nas ostalo, samo ako smo dovoljno pametni..." Zastade za trenutak. "Zna ti nae stavove,
inae ne bi ni bila ovde. Veruj mi, Mid, nismo dvoje ludaka, sami u ovome." Bacio je
pogled mimo nje, na ostalih est estitih lica, na ljude i ene koji su stajali oko nje u
polukrugu i gledali njegovo lice u tami. "Da jesmo, ne bismo nikako stigli ovako daleko.
Na raunar ve funkcionie."
Mid iznenaeno dahnu. "Gde?"
Odmahnuo je glavom. U njegovim mislima poela se formirati jedna slika, ali on
nije dozvolio ak ni samome sebi (pa ni onome koji je, u njemu, zadravao dah) da se seti
kako se to mesto zove. "Ne bih ti to mogao rei ni kad bih hteo. To ne sme saznati niko,
nikad. Tako mora biti, inae se projekat nee dugo odrati."
Klimnula je glavom. "Ali bar mi moe rei ta eli od mene... od nas?"
Pokretom je pokazala svoju druinu, pa se jo jednom obazrela oko sebe, kao da je i sad
zapanjena to se uopte nala ovde. Meutim u njenom glasu bila je prisutna, maltene,
glad dok je pitala: "ta moemo da uinimo?"
Polako je zavukao ruku u svoju jaknu i izvukao jednu kutijicu na ijoj bonoj
strani se video znak ve mnogo vekova poznat, sa tri lista koji se radijalno ire iz centra u
kome je velika okrugla taka okruena uskim praznim prostorom, a onda raskreuju svaki
u po dve bodlje: bioloka kontaminacija. "Postanite sibili i sibile", ree on.
Ukrutila se. "Pametna materija?" ree.
Klimnuo je glavom, nastavio da govori pre nego to je mogla da pone stvarno da
se buni. "Pripadate Kontinuitetu. To vam daje odlino opravdanje za obimna putovanja.
Sad nam trebaju terminali - ljudi sa kojima e kompjuter moi da stupa u vezu, ljudi koji
e govoriti u ime mree. Vama e biti lako da irite vest i da angaujete ljude na
svetovima gde doputujete, ba kao to nas dvojica, sada, regrutujemo vas."
"Ilmarinen, ti i ja smo dosta toga proli zajedno. Zna da sam spremna da ti
poverim i svoj ivot, inae ne bih dola..." ree ona polako. "Ali, jesmo li mi prvi od
kojih ovo trai?"
Opet je klimnuo glavom. "Da. Ali neete biti poslednji." Uhvatio je njen pogled,
odjednom ga razumeo. Prstom druge ruke dotae tu posudu sa serumom. "Ova pametna
materija je pod kontrolom. Programirana je bez greke." Kao da je pokuavao snagom
volje da navede Midovu da mu poveruje. "To je tehnovirus koji e vas uiniti
receptivnim. Konstruisao ga je jedan od vrlo malog broja ljudi koji stvarno razumeju..."
Jo trenutak je zurila u tu posudu. "Kako da budemo sigurni..."
"Pa niste prvi inficirani." Naglo je opet pogledala ka njegovom licu, a on izvue
jednu stvar koju je sad nosio i danju i nou ispod odee, na laniu oko vrata, blizu srca.
Trolist, nalik na onaj tampan na posudi. Time je hteo da simbolizuje da je sad vezan za
svoju izabranu budunost. Vanamoinen, bez rei, izvue isti znak. Prvi inficirani bio je
Vanamoinen, a Ilmarinen drugi.
Midova ga je studiozno posmatrala, traei - neto; ili, nedostatak neeg. Onda,
polako, prui Ilmarinenu ruku.
(On je prihvata, tog trena zvezdano nebo poinje da se vrti u krug, umire, i...)
On plovi, obre se - gleda spiralu magline koja se kao toak vrti i polako promie
pored njega, a on se... kree. Kretao se. Die ruku, pokree nogu, eksperimentalno - i
time izaziva novo tumbanje, svoje sopstveno, kao da je bez teine. (Nulta gravitacija.)

Sputa pogled: lebdi u vazduhu, u pilotskoj kabini, na... meuzvezdanom teretnom brodu
"Star Kroser". Ispod broda je, kroz prozirni zid kabine vidljiv, svet zvani T'rast. "Star
Kroser" je doveo grupu izbeglica sa jedne planete opustoene lokalnim meuzvezdanim
ratovanjem, da otponu novi ivot ovde. Njegova posada ima zadatak da obezbedi tim
ljudima poetak sa najveim znanjem, resursima i zatitom - koliko god je ljudski
mogue dati im. Posada je izradila mapu povrine T'rasta, napravila spiskove opasnosti i
resursa, zasejala planetu biogenetski adaptiranim lekovitim biljem... mada ga nije mnogo
preostalo.
On jo jednom spusti pogled na svoju uniformu, na smee-i-zeleno Kartografa.
(Dabome, pomilja Gundalinu, kako bi drukije i moglo biti? Ali, ije telo...?)
Informacione ploice blago sjaje na iznoenoj tkanini. Njegova je dunost i sad da slui
Pangalaktici... da slui svom narodu, iako vie ne postoji jedan pangalaktiki Interfejs
pod upravom jedne centralne vlasti; iako je i njegova mo da pribavlja nove zalihe i da
zamenjuje istroenu opremu spala do kritinog nivoa. Ve dugo on izmahuje pesnicom
Haosu u lice; bori se da radi svoj posao, jedini posao koji zna, jedini kojim je ikad hteo da
se bavi.
Pogleda zvezde. Znao je ve godinama da e jedno od ovih putovanja biti njegovo
poslednje. Ponestae mu zaliha, ili sree - Haos e stisnuti pesnicu oko "Star Krosera",
neto vitalno e se pokvariti, pirati e ih savladati... Posada je umorna, pregorela,
uplaena. Ovo putovanje - moda je najbolje da bude poslednje. Znao je da ostali to ele:
da putovanja ne bude vie, da se i oni nastane ovde zajedno sa izbeglicama...
Aktivirao je simulatore. Evo, on stoji na povrini T'rasta, a topla, azurna voda
zapljuskuje njegove glenjeve. Na kamenitoj plai iza njega, belutci zaobljeni i izbledeli
od dugog vremena i mnogih plima lee kao kakva tuinska bia koja se sunaju na
spokojnoj obali. U daljinama vidi planine, sa snenim kapama iako je ovde leto. Divno;
ovde bi mogao biti srean...
Ali, dotae kristal koji mu visi na uvu, i simulator, reagujui na njegovu
neizgovorenu misao, promeni prizor. On je sad u jednoj od svojih uspomena, koju
ponovo ivi. Nalazi se duboko u - slici - jednog kanjona; zidovi od crvene stene diu se
toliko u visinu, oko njega, da nebo zaklanjaju; reflektovana svetlost sa ilibarnom
nijansom sliva se na njega, pa mu se ini da stoji u srcu uglaane koljke, a senzualna
valovitost kamena oko njega je kao vetar pretvoren u neto opipljivo...
Stoji na povrini jednog gleera, u tiini tako potpunoj da um krvi u njegovim
arterijama zvui kao grmljavina; pred njegovim oima binarno dvojno sunce ovog sveta
die se iza crnih prostora jednog dalekog planinskog lanca. Jedno od ta dva sunca,
ogromna zlatna lopta, pretvara u srebro ovaj ledom okovani teren na kome se on nalazi...
Stoji pod nemirnim, vrijuim nebom jedne druge planete, elektromagnetski
fenomeni izazivaju neprestana atmosferska vrtloenja, kao kad oluja brie preko talasa...
Jo nekoliko svetova na taj nain prolee pored njega, svetova gde je on bio meu
prvima - da ih istrai, kataloguje i otvori za kolonizaciju. Vekovima je to ivotni posao
njegovih predaka, njegove Gilde. Sada je, konano, svemu tome kraj. Sve ima svoje
granice... Svet ispod broda opet ispuni njegove oi: to je poslednji svet koga e on ikad
videti. Izazov kome e biti posveen ostatak ivota: da naui kako da ivi na samo
jednoj planeti, sa sveu da ti odatle nema odlaska, nikad. On nema izbora. Kad bi samo
imao izbora... Oseti tenost na licu, iznenaeno shvati da je to pla.

Glas neke lanice posade zazvea preko neuro-veze, a njemu od toga iskoie
zvezde pred oima, zato to je neuro-veza bila ve u kvaru a oni nisu imali naina da je
poprave. "Da, ta je?" ree on subvokalno, nervozan, malo postien.
"Zovu nas iz Kontinuiteta, gospodine." Njen glas je zvuao jednako oamueno
koliko se i on tog trenutka osetio oamuenim. "Mislim... mislim da ete eleti input
odmah."
Sklopio je oi, protiv svoje volje, tako da je uskoro video samo mrak... Onda, onaj
zvuk za koji se uvek plaio da e ga uti... akordi astralnih glasova, blistanje izvan
svakog poznatog spektra, i glas jedne nepoznate osobe koja ga kroz to zove...
(Doziva ga u tamu, u padanje daleko...)
I on je Derit Ksana, nii zvaninik u jednoj mizernoj diktaturi koja pod svojom
izmom dri narod planete zvane ilber... ipak je i Kartograf iako nema tu uniformu, iako
Gilda kojoj se zakleo na vernost nije otkrila nijednu novu planetu u poslednjih trista
godina...
Bezbedan u tajnom znanju, utke ponavljajui ritualnu meditaciju da bi lake
ouvao smirenost, hoda prostorijama planetarne vlade, samopouzdan kao da nije maloas
zaustavio srce Prvog ministra otrovom koji ne ostavlja traga, dobijenim od iste te tajne
mree. Sad je otvoren put za preureenje vladajue partije. Oni e ubaciti jednoga od
umerenih na mesto Prvog ministra, izvrie i neka fina podeavanja u tokovima uticaja, i
oslobodie hiljadu sibila od robovanja dravnom Birou znanja.
Dobro je obavio posao, pa e biti dobro i nagraen, kad mudrost sibila opet potee
kroz ivot njegovog naroda... prihvatie da bude zamenik ministra finansija, i to e biti
pravedna nagrada za njegove usluge...Sklapa oi, iskljuuje uspomenu na smrt drugog
oveka, osea kako ona bledi i pretapa se u blistavost budunosti; sve bledi...
I on vidi jednu enu, dole, preplaeno zgurenu na stepenitu graevine, nekad
velianstvene, na kojoj on stoji. On je Haspa, na njemu su grimizne halje i bodljikava
zlatna kruna Kralja Sunca... a na njoj sibilski trolist. Ona je opkoljena ruljom lica (ali ta
lica njemu izgledaju udno, zastraujue poznata, kao da gleda svoje pretke) koja viu
zahtevajui smrtnu kaznu za nju. A on die ruku sa srpasto povijenim rtvenim seivom
koje bljeska na suncu (on se uasava toga) i sputa je. Ali ne da ubije tu enu (smrt je
ubiti sibilu...) nego sa naini posekotinu na sopstvenom zglavku i pomea, pred masom
ljudi koji su bukvalno zinuli od zaprepaenja, svoju krv sa krvlju sibile; da postane sibil,
da okona ludilo progona... jer je putovao do njihovog tajnog mesta izabiranja, tragajui
za istinom, uo muziku sfera, video neizdrivu blistavost... Osea misteriju boanskog
virusa koji se iri kroz njega, zato to njihova krv sada tee zdrueno; spoznaje strah i
strahopotovanje dok tama noi nadjaava sunce...
Pada kroz sudbinu. Vizija za vizijom, najzad gubi svaki oseaj identiteta, svaki
dokaz da je ikad bio pojedinac, u nekoj strukturisanoj realnosti koju bi mogao nazvati
vremenom... pada kroz vekove skrivene istorije, u budunost... plae ga se ili ga
oboavaju ili proganjaju ili ga visoko potuju... sibil je, nudi klju znanja otvoreno,
intimno, krv za krv; lan Gilde nekada ponosite, prisiljene da se povue u ilegalu zbog
tajni koje mora nositi, Gilde koja uva svoj dar oveanstvu i gradi svoju tihu mreu,
tajni red ispod prividnog haosa...
I najzad je B. Z. Gundalinu, trei sin jednog krutog oca iz tehnokratske klase.
lan Kartografa, inspektor policije... izdajnik, neuspeni samoubica. Nedavno je putovao
u divljinu, u predeo zvani Nakrajsveta, da trai svoju brau, da ih spase od pogibije, da

spase i ugroenu ast porodice... ali i svoju, ili da prekrati svoj ivot. U Nakrajsvetu
naao je takozvano Jezero Vatre, i zahvaen njegovom namuenom realnou izgubio
svaki dokaz da je on sam realan... Tamo je postao ljubavnik jedne ene koja je od
sibilskog virusa poludela.
U vrelini strasti, zarazila je i njega. Postao je sibil, ali ga to nije oteralo u ludilo
nego u mentalnu normalnost; otkrio je, najzad, tajni poredak u srcu haosa zvanog Jezero
Vatre... Oba brata je vratio, a Hegemoniji je predao tajnu jezera. Posle toga smatrali su ga
herojem, obasuli poastima, cenili ga, kidnapovali ga, pokazali mu istinu unutar istine...
"...kao da je pao u transfer, bog te tvoj." Neko ga je drmao, ne blago, probijajui
reima mrak kao mlazevima koherentne svetlosti.
"ta? Kako? To se nikad nije desilo..." Neko drugi je podvrnuo nagore njegov
oni kapak, tako da je svetlost prodrla unutra, pa je opet pustio.
"...ne vlada time, sibil je tek nekoliko nedelja. Uostalom nije proao nikakvu
stvarnu obuku." Njihovi glasovi odjekivali su zaslepljujue preko spektra, tako da su mu
oi suzile, a ipak su bili tako nemogue daleko da se inilo da su izvan dohvata.
"Nije imao formalnu obuku? Onda je udo da uopte funkcionie."
"Karemina..."
Podrugljiv smeh. "Takoe i neuspeni samoubica; a to znai da je po vaem
raunanju bilo bolje da je mrtav, sve dok nije otkrio plazmu u Jezeru Vatre. A ni jedna ni
druga od tih stvari nema nikakve veze sa razlogom zbog koga je ovde... niti, po svemu
sudei, sa razlogom zbog koga je proglaen za heroja Hegemonije." Rei su sad bile
jasnije, klizile su niz spektar od svetlosti prema zvuku, bilo je sve lake razumeti ih, bile
su sve blie njegovom sreditu.
"Molim lepo da zadri svoje niskoroene poruge za..."
"Tiina! Setite se gde ste, za ime bogova, i radi ega smo ovde. Nemamo celu
no. Kako da ga izvuemo iz transfera?"
"Nikako. Kad ga mrea uhvati, on vie nije tu."
"Ovo nije bilo predvieno. Kuda ga je poslalo? ta ako ga ne moemo izvui?"
"Za ime Auranta! Nemoj to ni da kae."
"Sigurno postoji neki nain da se stigne do njega. Upotrebi svetlosnu olovku.
Moda e ga mrea pustiti ako ga stvarno opee, ugrozi mu ivot."
"To nee..." Gundalinu uvue uzdrhtali dah i istisnu preostale rei, "biti
potrebno." Prisili oi da se otvore, kao nagradu dobi zaslepljenost, zatvori ih opet uz
psovku, okrete glavu od svetlosti.
Neija ruka mu se podvue ispod plea i podie ga paljivo u poloaj maltene
sedei. Neko drugi prinese vr njegovim usnama. On poe da pije. Bilo je to pie zvano
bandro; jak, sirov ukus raznih zaina i stimulanata poe mu paliti usta.
On opet otvori oi, mirkajui u dreavom sjaju, i die ake, iznenada svestan da
to moe, i da ve sedi samostalno, nevezan i nepridravan.
Krug inkvizitora bez lica jo ga je okruivao, na granicama svetlosti koja je
odozgo sijala samo na njega. On zatrese glavom, protrlja oi, ne sasvim siguran da je ova
stvarnost stvarnija od onih u kojima je boravio tokom proteklih nekoliko minuta... sati?
Nikakvu predstavu nije imao koliko dugo je bio izgubljen. Bio je edan, oseao je i
potrebu da mokri, ali to je moglo biti zvog nerava ili zbog droga kojima je delovano na
njega. Privukao je ogrta oko sebe, pokrivajui na taj nain golotinju, i vezao opasa
pokretima gotovo prkosnim.

"Dobrodoao... kui, Gundalinu", ree jedna od tih figura sveano.

Gundalinu primeti da je pogledom ve poeo da trai ruku koja je prinela vr
bandroa, da bi ih bar po neemu poeo razlikovati... ali ni vra vie nije bilo nigde na
vidiku. "Jesam li bio odsutan?" upita on stegnuto i promuklo.
"To moe sam da odgovori", ree druga figura. "Verujem da je tvoje putovanje
bilo prosvetljavajue?"
"Vrlo", ree on, upotrebljavajui tu usamljenu re kao no.
"Onda razume ko smo... i ta si postao, sada?"
Prelazio je pogledom sa jednog plamteeg, bescrtnog lica na drugo, onda je
odreno zavrteo glavom. "Ne", proguna, odbijajui da im da bilo ta; gnev i povreeno
dostojanstvo bili su u njemu jo i sad svei i vreli.
"Ne lai nas!" Jedno od tih oblija zakorai prema njemu, pokazujui odjednom
ruku sa laserskom olovkom. Gundalinu nehotice trznu licem unazad. "Nemoj nijednog
trenutka potceniti ozbiljnost nae odluke niti svoje situacije. Ako ne budemo sigurni, sada
ili bilo kada, da si sa nama, onda si protiv nas, pa e za to platiti, bio sibil ili ne; to je,
jednostavno, potrebno. Grupa mora preiveti. Video si kako lako smo te doveli ovamo.
Nama nita ne promakne. Razume?"
Gundalinu utke klimnu glavom.
"Tokom interfejsa, preao si u transfer. Je li to bilo namerno? Gde si otiao?"
"Nije bilo namerno", ree on. Spusti pogled na umirujuu poznatost svojih ruku,
na kou glatku, smeu, proaranu bledim mrljicama. "Nisam bio svestan da to nije
nastupilo vaom voljom. Ne znam gde sam bio... Bio sam - istorija." Slegnuo je
ramenima, okreui dlanove nagore.
"Doiveo si pregled nastanka sibilske mree i njene povezanosti sa nekadanjim
Kartografima."
"Da." Opet je podigao pogled, zagledao se u gorui mrak lica ispred sebe. "Bio
sam... Ilmarinen." To arhajsko ime zazvualo je udno tuinski na njegovom jeziku.
"Ilmarinen?" ree neko tiho, ali mu neko drugi mahnu da zauti.
"A, tako", ree ispitiva, tonom po kome se dalo osetiti da Gundalinuov odgovor
nije bio onaj oekivani.
"Sad razumem", nastavi on, pre nego to su mogli ispred njega rasporediti jo
pitanja poput nagaznih mina, "vezu izmeu sibilstva i Kartografa." Svest mu se u jednom
trenutku zavrtela pred punim implikacijama toga. Ako je sve ono istina... Nekako je bio
siguran da jeste. "Onda je istina da unutar Kartografa postoje vii redovi, unutranji
krugovi skriveni ak i od naih lanova?"
"Sad bar postavlja prava pitanja", ree ispitiva.
Gundalinu skliznu nogama sa stola, tako da je sad sedeo udobnije i liio vie na
ravnopravnog. Nije pokuao da stupi nogama na pod, da stvarno izazivaki zadre na
njihovu teritoriju. "Imam ja jo jedno pitanje, mada moda ne ono koje elite da
postavim... Zato? Zato ste jo potrebni? Sibile vie nisu izloene progonima." Osim na
Tiamatu.
Njegov ispitiva je slegnuo ramenima. "U svim epohama i na svim mestima
postoje drutvenoistorijski procesi koji mogu da ometu ili ak unite napredak
oveanstva. ak i pre sibilstva, Kartografi su bili posveeni zadatku da pomognu u rastu
ljudskog roda. Otvaranju prostora, fizikog ali i mentalnog, za razvoj naroda. Oduvek je

bilo tako, i uvek e biti. Uzeli smo na sebe obavezu da inimo najvee dobro za veinu
ljudi, gde god je mogue... to je neupadljivije mogue."
Gundalinu je protrljao podlaktice unutar rukava svoje kune haljine. "Ali ete
ubiti mene, tek tako, ako vam se usprotivim?"
Ispitiva se nasmejao; zvuk je, proavi kroz distorziju, liio na grgoljenje vode
koja odlazi niz neku cev. "Ne verujem da e to - biti potrebno, komandante Gundalinu."
Svetlost uperena odozgo na njega nestade, ostavljajui ga u iznenadnom mraku, u
obruu areih crnih jama koje su usisavale njegov vid u no. Crne Kapije, koje se
otvaraju ka nebrojenim drugdinama ili beskrajnim komarima, ka mirijadama svetlih
taaka na tuim zvezdanim nebesima... Sedeo je bespokretan, hipnotisan, videi
zvezdana polja rasporeena kao u davnim vremenima, i to kroz oi davnoga Ilmarinena; i
pakleni sjaj uskljuao od aveti u Vatrenom Jezeru...
Onda su i te sfere arenja poele da se gase, jedna po jedna, dok tama oko njega
ne ostade potpuna.
Naglo se pojavila nova svetlost, ali sad svuda uokolo, tako da je najzad mogao da
vidi prostoriju svog zarobljenitva - belih zidova, bez ijednog prozora. U dnu zidova bili
su nizovi kofera i sanduka koji su mogli sadrati bilo ta, ili nita. Od dvanaestorice,
koliko ih je ranije nabrojao, samo trojica ljudi jo su bili tu. Pitao se gde su se denuli
ostali, tako brzo.
Zagledao se u tu trojicu, shvatajui sa trzajem neverice da poznaje sve njih.
Dvojica su bili Karemovci - Estvarit, vrhovni sudija cele Hegemonije, i Saveni, glavni
inspektor hegemonijske policije na planeti etvrtoj. Trei ispitiva bio je Jungoro,
guverner planete. Gundalinu jedva suzdra refleks koji bi onog Gundalinua od pre Jezera
Vatre naterao da skoi sa stola i kruto salutira pre udisanja sledeeg daha. Umesto toga,
on naglaeno pogleda iza sebe, ka vezama koje su ga do nedavno sputavale; i opet ka tim
ljudima, prinuujui sebe da se priseti svega to je nauio i izdrao i postao proteklih
nekoliko meseci... i da se seti da je sad komandant policije, te da, iako nije rasporeen ni
na jednu odreenu komandantsku dunost, po inu nadmauje dvojicu od ova tri oveka.
Klimnuo je glavom svakome ponaosob, pozdrav izmeu jednakih. "Gospodo", ree on.
"Zadovoljstvo je opet vas videti." Glas mu je bio postojan; njegove usne su se izvile,
same od sebe, u ironini osmejak. "Naroito kad je neko stranac daleko od svog doma."
"Vaseljena je Dom sviju nas." Vrhovni sudija - jedini po inu vii od njega izgovorio je taj obredni odgovor, uz osmeh koji je izgledao iskren.
"Vi ste pomalo nezgodni sa strancima", ree Gundalinu, i vide da Saveni sklanja
pogled. Sie, konano, sa stola, oseajui bolno zatezanje miia u svojim ukoenim
slabinama. Od olakanja i iscrpljenosti bio je slab; nasloni se neupadljivo na hladnu
metalnu ivicu stola.
"ao mi je, komandante", ree Estvarit. "Ali to se uvek radi tako. Neophodno je
da novoprimljenima bude snano preneta ozbiljnost ulanjenja i znaaj tog ina za njihov
sopstveni ivot. Oba se postiu uz pomo izvesne koliine straha." Taj vrhovni sudija bio
je visok, vitak ovek. vrste, sitne kovrde njegove kose bile su prosede. Govorio je na
jedan dremljivo spor nain koji je kod ljudi izazivao instinktivno oputanje.
Gundalinu oseti da se gvoe u njegovom osmehu pretvara u aljenje. "Priala mi
je dadilja, kad sam bio mali, da je na prozor kue njenih roditelja, kad je bila devojica,
jednog dana sleteo krilati klik-guter. Njen narod je smatrao da je to blagoslov za kuu.
Kad je to javila svom ocu, on ju je tresnuo tako da je odletela na drugi kraj sobe. Onda joj

je rekao da vaan dogaaj treba uvek da bude obeleen bolom, da ga zapamti. Ali, rekla
je ona, kasnije nije bila sigurna da li pamti gutera zbog amara ili amar zbog gutera."
uo je jedva suzdrani smeh guvernera. Estvarit iskrivi usta. "Mislim da ti
predstoji karijera govornika, Gundalinu."
"Kako odluiste, tako iznebuha, da sam ja materijal za unutranje krugove
Kartografa?"
Estvarit zavue ruku u odedu koja je bila deo njegove uniforme, i izvue neto.
Gundalinu se tre prepoznajui ta mu taj ovek nudi: dva preklopljena krsta koji zajedno
sainjavaju osmokraku zvezdu u krugu. Bio je to hegemonijski grb; Gundalinu ga je
gledao u raznim reprodukcijama na svakom zvaninom dokumentu i na svakom komadu
dravne opreme, sve do kope na kaiu njegove uniforme; ali ovde je to bilo
transformisano u treperavo udo hologramske vatre. "Bie mi dat Orden svetlosti?" ree
on tiho; oamuen, ali, uvide, ne naroito iznenaen. Vrati mu se, naglo, uspomena na
boravak u divljini, na plameni dragulj zvani solius u ispruenoj dugoprstoj ruci
ludakinje... Malice je odmahnuo glavom, razbistrujui je.
Estvarit klimnu glavom. "Za izrazitu hrabrost i neogranieno samoportvovanje
bie proglaen za heroja Hegike. Slubeno e o tome biti informisan tek kroz jedno
nedelju dana. estitam, komandante Gundalinu. Ova nagrada se obino dodeljuje
posthumno."
Gundalinu se zapita da li u Estvaritovom glasu stvarno ima ironije, ili nema. "ast
mi je..." Jo jednom je odmahnuo glavom, u znak strahopotovanja a ne osporavanja, kad
mu je Estvarit stavio medalju u ruku, omoguavajui mu da se uveri u njenu stvarnost.
"Pokazao si se dostojnim ovog priznanja, Gundalinu", ree Saveni. "Svi, hm...
oiljci prolosti... izbrisani su tvojim otkriem zvezdanog pogona..."
Estvarit se okrete, mrtei se, da uutka Savenija jednim pogledom. Guverner se
nakalja i razgiba ake.
"Da", ree Estvarit energino, "za pridruenje unutranjim krugovima izabran si
zbog svog otkria na Jezeru Vatre, i zbog svega onoga to to otkrie znai - pri emu ne
mislim na odlikovanja, poasti, i slini povrinski simbolizam. Mislim na pravu, sirovu
hrabrost i inteligenciju koja je potrebna da bi neko proao kroz Nakrajsveta i ne samo
iziao iv i mentalno normalan, nego i doneo istinu o tom mestu. Sad je prolost
besmislena, jer ti si promenio budunost za sve nas, pa i za sebe. Nije potrebno da ti ja to
kaem."
Gundalinu, bez odgovora, vrati orden. Sklopi ake ispred sebe, neupadljivo
pipkajui mesta na unutranjoj strani anih zglavkova gde su nekad bili, a onda
operacijom posle povratka iz Nakrajsveta konano uklonjeni, oiljci od njegovog
neuspelog pokuaja samoubistva.
"Osim toga, ti za svoje znanje nisi traio otkup, nego si ga predao Hegiki
besplatno." Pogled Vrhovnog sudije pretraivao je njegovo lice. "Gundalinu, u naoj
organizaciji nema mesta za sitne predrasude i uskoumne zagrienosti pojedinih nacija ili
planeta. Sluimo na strani Reda, protiv Haosa koji veito preti. Oseam da je to i tvoja
vizija. Dokazao si da ima kapacitet da da stvarni doprinos."
Gundalinu je oklevao, za uzvrat prouavajui sudijino lice, oima koje su
procenuile mnogo kog laova u prolosti i koje su dobro znale da se laljivac esto
izgledom ne razlikuje nimalo od asnog ljudskog bia. Ali u oima ovog oveka nije bilo
skrivenog gaenja prema onome to je Gundalinu uinio sebi u periodu koji je sad

izgledao kao 'raniji' ivot... Vrhovni sudija nije bio samo najmoniji ovek hegemonijske
vlasti na etvrtoj, nego i teh, pripadnik najvieg drutvenog sloja na Karemofu, njihovoj
zajednikoj rodnoj planeti. On ne bi mogao suzdrati svoju reakciju - ne bi se ni trudio da ono to je maloas rekao nije bilo istina.
Gundalinu je oduvek imao oseaj da je Estvarit ovek koji zasluuje svoj poloaj,
ovek neuobiajeno estit; ali sad je u to vrsto poverovao. "Da", ree najzad. "To je i
moj oseaj." Mukotrpni boravak na Jezeru Vatre nauio ga je mnogim tekim istinama.
Ali najtea od njih bila je gorko saznanje da je ono u ta je verovao celog ivota - ono u
ta ga je ivot tehnokrate na Karemofu uvek ubeivao - naime, da je on sam vrhovna
kontrolna sila u svom ivotu, zapravo samo smena la. On ne upravlja niim, u irem
obrascu kosmosa. A ipak to potpuno poricanje arogantne samovanosti, gordosti koja ga
je svojevremeno navela da okrivi sebe i za okolnosti izvan njegove kontrole, zbog ega je
jednom ak zakljuio da je bolje da bude mrtav - na kraju ga je to oslobodilo. Uverio se,
kao oevidac, u nesigurnost ravnotee izmeu Reda i Haosa u svemiru, i zatim je shvatio
da, kao slobodan ovek, moe sam da bira, da je on ipak samo on sam, da on nije ast
svoje porodice niti ono to od njega oekuju njegovi preci.
Tad je doao do zakljuka da on, i samo on, vlada jednom stvari, i da e tako
provesti ivot. Opredelio se da dela za Red, protiv Haosa... da doprinosi irem dobru, ak
i ako to znai prekriti neke od zakona Hegemonije, ako su nepravedni. "Kako ste znali?"
ree tiho.
"Tvoji postupci su govorili."
Gundalinu uzdahnu, kao ovek koji je konano stigao kui. Oseao je da napetost
najzad istie iz njega - iako je toliko duboko postala deo njega, da je on sad jedva mogao
verovati da je prestala. "Hvala", ree, a grlo mu se stezalo oko tih rei, "to ste mi
pokazali da nisam sam."
Vrhovni sudija se osmehnuo i podigao aku. Gundalinu na isti nain podie aku i
oni pritisnue dlan o dlan, u znak pozdrava i prihvatanja sveane obaveze. Na isti nain
se i druga dvojica pozdravie sa Gundalinuom, uozbiljenih lica.
Gundalinu zatim pokri akom usta da prikrije iznenadno zevanje. Bez napetosti
koja bi ga gonila napred, umor ga je sustizao, pretei da ga odvue dole. "Gospodo, ovo
je bilo istinski nezaboravno. Zahvalan sam vam za sve to ste mi pokazali. Ali sigurno je
blizu zora, a od mene se oekuje da budem vertikalan na poasnom dobrotvornom
doruku koju braa Vendroe prireuju u moju ast." Bocnu ga ironija, ne po prvi put, pri
pogledu na Glavnog inspektora i na Guvernera. "Oprostite, ali umoran sam..."
"Naravno." Vrhovni sudija je klimao glavom. "Ali pre nego to nas napusti,
moram ti rei dve stvari: jedna je, naravno, da o ovome ne sme nikome priati. Sad zna
ta smo nas trojica... Vremenom e upoznavati i druge, bie nauen ritualnoj disciplini,
dobie pristup do izvesnih tajnih informacija, dok se bude uzdizao kroz unutranje
nivoe. Ali, jo vanije, pre nego to poe postoji jo neto, jedna stvar poznata samo
unutranjim krugovima koju moramo odmah podeliti sa tobom, zbog bezbednosti
Hegike."
Gundalinu je prisilio svoje umorno, nemirno telo da nepomino eka. "A to je?"
"Raspolae vitalnim podacima o prirodi zvezdopogonske plazme u Jezeru Vatre.
Te informacije moraju biti odmah prenete na Karemof. Potrebno je da Karemof ima
vremensku prednost u opremanju jedne flote brodova. Ta planeta mora biti spremna da
odrava red; jer kad se zvezdopogon jednom rairi, svako na svih osam svetova e imati

tehnologiju, ali i slobodu, da putuje sa sveta na svet gotovo trenutno, bez gubitaka u
vremenu sa kojima smo sada suoeni. Siguran sam da si ve razmislio o ogromnim
promenama koje e zbog toga nastati u naim meuplanetarnim odnosima."
"Znai vi elite da Karemof zadri vlast nad Hegemonijom?" upita Gundalinu.
"Karemovac sam, volim svoj narod... ali mislio sam da Kartografi ne daju privilegije
jednima na utrb drugih..."
Estvarit je klimnuo glavom. "Da, ali politikom se bavimo, kao to smo ve rekli.
Pokuavamo da postignemo rezultat koji e doneti najvee dobro najveem broju ljudi.
Samo ova, postojea hegemonijska vlada moe uspeno da kontrolie kome e zvezdani
pogon biti dat na upotrebu, da se ta tehnologija ne bi rairila kao zarazna bolest i dovela
do politikog haosa i interstelarnog rata. A irie se svakako..." On obori pogled.
"Obinim sredstvima, trebalo bi nekoliko godina da ak i sama vest o tvom otkriu stigne
sa ove planete na ma koju drugu, pa i na Karemof. Ali ti, kao sibil, raspolae nainom da
to promeni."
"Kako?" upita Gundalinu, mahinalno rukom polazei da nae sibilski privesak na
svojim prsima - ali sad ga nije nosio. "Ako niko na Karemofu i ne sluti o ovom otkriu,
onda oni ne mogu da... postave prava pitanja, pa ni ja ne mogu da im dam odgovore." Ali,
ipak... U pozadini svog uma uviao je da je izveo neto veoma slino kad je bio izgubljen
u Nakrajsvetu: pozvao je Lunu Svetlohodnu, ona je dola pred njega...
"Postoji nain; oduvek je postojao, ali smo ga mi zadravali za sebe. Dau ti ime
jednog naeg lana, sibila, na Karemofu; uz pomo posebne transferne sekvence kojoj
emo te nauiti, bie u stanju da uspostavi neposrednu vezu sa tom osobom."
Gundalinu naini zvuk blizak smehu. "Neverovatno! Metod za komunikaciju bru
od svetlosti - zato to niste stavili na raspolaganje svima?"
"Zato to moramo, da bismo ispunili zavete svojih predaka, imati i neke svoje
tajne, moramo imati neke prednosti." Estvarit slegnu ramenima. "A sad me sluaj, i sluaj
dobro..."
Oko njih osvetljenje se zamuti i pojaa, opet zamuti i opet pojaa. "Prokletstvo!"
promrmlja Estvarit. Svetla se najednom pogasie, ostavljajui sve njih u pomrini crnoj
poput katrana.
Bogovi, ne opet. Ta misao se oblikovala u mraku iza Gundalinuovih oiju. Neko
ga je dohvatio za ramena, obrnuo ga, oajnikom urbom. "Ovamo..." Prepoznade glas
Guvernera. Dopustio je da ga vode, iao je pipajui i petljajui ali posluno, kroz tu
prostoriju i kroz neto to je davalo oseaj da je rupa u noi - promena u odbijanju zvuka,
u kvalitetu vazduha. Jo dva koraka dalje, i naleteo je, ne mnogo brzo, na neki zid.
"Idi tunelom gore", promrmlja guverner. "Ne brini se, ne pitaj nita. Sve je u redu.
Samo izii. Sutra uvee doi u forzgejtsku Dvoranu za sednice. Biemo u vezi..."
Onda je bio sam, sam i zatvoren... siguran u to, iako nije mogao videti nita.
Ispruio je desnu ruku, levom se vrsto pridravajui za zid; borei se, po drugi put u
istoj noi, protiv oseanja tonue neizvesnosti. Nae tvrdu, glatku povrinu drugog zida
ovog uzanog hodnika, na rastojanju manjem od duine jedne ruke. Poe pipanjem nalaziti
dalji put. Odmicao je polako, proveravao oslonac za svaki korak. Tunel ga je vodio
postojano nagore, a vazduh kao da je postajao sve mrtviji i tei. Najzad nalete na ravnu
povrinu, na tamu odjednom opipljivu.
Ali pre nego to ga je mogla obuzeti panika, ta povrina popusti pod njegovim
pritiskom, i dade mu izlaz u iznenadnu svetlost zore i sve vazduh.

Isteturao se na ulicu a vrata su iza njega kliznula u zatvoreni poloaj i stopila se sa

povrinom zida. Kad se okrenuo, vie nije znao gde su tano bila. Stajao je nekoliko
trenutaka zurei u zid i udiui duboko, pomuen svetlou i ledenim, vlanim
vazduhom.
Konano se opet okrete da pogleda svoju okolinu i nevolju u kojoj se naao. Bio
je jo u gradu Forzgejtu, ali u Staroj etvrti. Pod njegovim bosim nogama bio je uzani
plonik klizav od vlage - koji je predstavljao jedini preostali prostor izmeu utljivih
stovarita sa zatvorenim kapcima na prozorima i hladne, pljuskave vode kanala, jednog
od bezbroj kanala koji krivudaju oko drevnih graevina od duroplasta i odlaze do mora.
On oseti miris mora, iako je sveina i otrina tog mirisa bila omotana smradom ustajale
vode i trulog drveta i drugim, jo manje primamljivim mirisima.
Vazduh oko njega bio je popunjen vlagom, kao i uvek; magla je leala kao ogrta
preko Starog kvarta, a sitna, neprekidna kiica kvasila je njegovo lice. Mrljasto sivilo
zidova pretapalo se, samo nekoliko metara ispred i iza njega, u zid magle. Magla je i na
povrini vode leala tako, da se s njom stapala u jedno, u njegovom vidnom polju, isto
onako beavno kao to su vrata iezla u lanu neprekinutost zida iza njega. Negde u
daljini zau, sa zvonika, poetak melodije otkucavanja sata; glasove priguene i
nadrealne. Nesumnjivo da je tek svanulo; inilo se da niko drugi nije budan niti u
pokretu, ak ni ovde.
Naslonio se ha zid magacina, suvie umoran da to ne uini, zadrhtao, i privukao
kuni ogrta vre oko sebe. Sasvim sam, mokar, hladan, polugo, zalutao, ak i bez
kredita potrebnog da iznajmi taksi koji bi ga preneo kui. Dogaaji poslednjih sati
najednom su mu izgledali kao san ludaka, ali injenica da ovde stoji dokazivala je da su
bili stvarni. Znao je da, sasvim sigurno i dokazano, nije mesear.
"ta se ovde, pakla mu, dogaa?" upita on zidove otro; zau kako mu zidovi
bacaju te rei nazad. Zato onakav neoekivani i neslavni izlazak iz dubina skrivene
prostorije? Da li je to trebalo da bude zavrna proba - da se pokae da li je on dovoljno
sposoban, naime da li ume da stigne kui bos, po kii, bez kredita? Nasmejao se kratko i
buno, naotren od besa i ogorenja. Ali jo dok je to pomiljao, znao je da ne veruje da
je tako. Unutra se desilo neto neoekivano, ne samo njemu. Da li neki drugi pokuavaju
da dopru do tajni Kartografa... ili unutranji krugovi Kartografa nisu onakvo pribeite
reda i razuma kako se spolja gledano ini? Bio je suvie umoran da to rasplie, ili da ak
bude mnogo zainteresovan za takva pitanja. Bie oni u dodiru... Dobro, on e tad dobiti
odgovore.
"Prevoz, gospodin?" pozva jedan duboki glas, izazivajui avetinjske rezonancije
izmeu zidova oko njega.
Digao je pogled, osetio da mu voda kaplje u oi iz kose. Plitak kanalski amac sa
visokom, iljatom pramanom gredom beumno je napredovao ka malom drvenom gatu
koji se nalazio skoro neposredno ispod Gundalinua. ovek koji je stajao na krmi
potiskivao ga je sve blie, dugom drvenom motkom, pokretima koji su izgledali
beznaporni mada to verovatno nisu bili. amdija je nosio bezoblini sivi ogrta sa
kapuljaom koji kao da su svi oni nosili, "da se ne ubuaju..." kako je rekao jednom
prilikom njegov narednik.
"Kuda, gospodin?"
Gundalinu poe napred do ivice gata, pogleda dole u amac. Korito amca je
spolja bilo srebrnasto sivo tako da se stapalo u jednu celinu sa povrinom vode, maglom,

kamenom od koga su bili zidovi kanala... Ali unutranjost, sa samo jednim, irokim,
ravnim seditem, i sa kompleksno izrezbarenom uspravnom gredom pramca, bejae
ukraena ivim, zapanjujuim bojama, sa sloenim geometrijskim arama koje je neko
naslikao rukom, strpljivo.
Digao je pogled, pokuavajui da vidi lice tog oveka. Veim delom bilo je u
senci mokre sive kapuljae, ali Gundalinu je ipak video da je to metanin - po zlatnom
tenu koe i tamnim oima sa malim epikantinim prevojem kapaka.
"Gospodin?" ree amdija strpljivo, pokretom mu pokazujui da stupi napred.
Gundalinu je oklevao, uviajui da sigurno izgleda apsurdno i nastojei da ne
razmilja o tome. "Potrebno je da se vratim u Gornji grad. Ali nemam para."
amdija se tiho nasmejao. "A ni u ta da i' dri."
Gundalinu se nasmei umorno, slegnu pleima. "Svejedno, hvala." Poe se
okretati na drugu stranu, spreman da pone da hoda.
"Pa, dobro, onda te vodim da mi pravi drutvo", ree amdija. "Malo ima posao
pre zora, a ti izgleda k'o stranac daleko od dom svoj."
Gundalinu se okrete nazad, tako brzo da je malo nedostajalo da se oklizne na
mokrom ploniku. Obazrivijim kretnjama sie u amac i sede, licem ka pramcu. Okrete
se da jo jednom pogleda oveka iza sebe. Niko njemu poznat; u to je Gundalinu bio
siguran. "Svemir je dom sviju nas." Tiho je dao taj tradicionalni odgovor, ne skidajui
pogled sa ovekovog lica.
"Jes', jes'", ree amdija neobaveznim tonom, i pogleda van amca. Odgurnu ga
od gata i poveze du kanala, brzim i sigurnim pomeranjem duge motke. Posle nekog
vremena ree: "Izgleda bila no i po, gospodin."
"Jest, bila je", ree Gundalinu. "To je svakako bila." Posmatrao je kako graevine
plove pored njega kao fragmenti snova, liene korenova, zbog magle: kao da one putuju a
amac miruje.
"Mlada dama, gospodin? Moda mu neoekivan?"
Gundalinu se osvrte da ga pogleda, odmahnu glavom, smekajui se. "Ne."
"Onda premnogo san?"
"ta?" Zauta, seajui se. Ovdanjem narodu to je znailo drogu. Ipak, kad je
razmislio, 'premnogo san' je bilo razumnije tumaenje nego ita to je on sam mogao rei
o noanjim dogaajima. "Da. Tako nekako."
Ovaj odgovor kao da je zadovoljio amdiju, koji zauta. utao je i Gundalinu,
ije otupelo telo se zgurilo i prepustilo ceptanju, bolno traei dozvolu da zaspi odmah,
tu. Ali njegov um nije hteo da odustane, vezivao se za jedno, finalno saznanje proisteklo
iz svih ostalih - on moe uspostaviti vezu sa drugim sibilama i sibilima. Ono to mu se
desilo na Jezeru Vatre nije bio izuzetan, neverovatan dogaaj. Potrebno je samo da zna
ime te sibile. A on zna njeno ime... njeno lice, telo, njen svet... Magla kao da poe da
dobija belu boju, poput snenih polja... Luna.
"Evo smo, gospodin."
Trgnuo se, razbudio; diui pogled, shvati da je maloas zadremao, da su stigli do
Memorijalnog Luka koji oznaava granicu izmeu gornjeg i donjeg dela Forzgejta,
izmeu ulica i kanala, kopna i mora. Ovde moe nai prevozno sredstvo u kome e mu
verovati na osnovu njegovog kreditnog broja, ili pristati da ga dovezu do njegovih vrata i
saekaju dok donese karticu da plati za vonju.

amac ovlano bupnu o stubie gata, veto priveden. amdija odra stabilnost
dok je Gundalinu ustajao na noge.
"Ne znam kako da ti zahvalim..." poe Gundalinu, ali amdija odmahnu glavom.
"Ne treba, gospodin. Al' primi zato savet besplatan, od ovek koj' zna ovaj svet:
pazi ko ti to uradio. Napune ti pamet sa premnogo njihov san, pa ne mo' misli bistro
vie. To to ti prodaju nije sve istina i nije sve bezopasan. Paz' se dobro u ti krugovi."
Isprui ruku i saeka da Gundalinu naini svoj nesigurni korak na vrsto tlo.
"Da", promrmlja Gundalinu neodluno. "Da, paziu se..." Prihvati pruenu ruku;
oseti nepogreivo prepoznatljivi, iako skriveni obrazac u rasporedu amdijinih prstiju
koji su rukovanje ovla prihvatili. Uzvrati jednako, i oseti toplo pojaanje stiska
amdijine ruke. Ve sledeeg trena bio je na gatu.
"Blagoslov, gospodin", ree amdija. "Povlastica koju nema svaki dan. Voziti
slavna osoba kao ti..." Odgurnu se od gata.
"ekaj...!" Gundalinu die pogled, pokretom pokaza amdiji da se vrati. Onaj
samo die ruku u znak pozdrava, i amac otplovi u izmaglicu.
Gundalinu je ostao da gleda utke za njim, sve dok se amac nije izgubio iz vida.
13. ONDINI: Razuma
Kedalion Niburu se naslonio na topli bok lebdilice, udiui speeni, zainima
namirisani vazduh pijace, razgledajui sa pomeanim emocijama bojama zapljusnut
prizor, dok je ekao da se vrati Rid Kuleva Kulervo. Baci pogled dijagonalno preko ulice,
ka zidu od blatnih cigala na ijem vrhu je bio niz gvozdenih klinova. Iza teke drvene
kapije na tom zidu uo je jauke nekoga u ozbiljnom bolu. Taj neko nije bio Rid; dakle,
poseta se odvijala prema planu.
Lokalni narko-diler umeao je u Ridove proizvode neke druge, loije droge; tako
je bar Rid uo. A Rid je ponekad, zahvaen posebnim raspoloenjem, odlazio da lino
sreuje te stvari. Zahvatilo ga je jutros, kad je ve u zoru isterao, ritanjem, Kedaliona iz
postelje, nazivajui ga lenjim kukinim sinom.
Baksuz. Kedalion duboko udahnu. Bar e, zahvaljujui tome, provesti ovaj dan
izvan citadele. Humbabi se nije dopadalo da Rid sam obavlja svoj prljavi posao... ali Rid
nije mario za tu okolnost, a Humbaba, po svemu sudei, nije mogao da ga sprei.
Izgledalo je nemogue da je prolo manje od tri godine, po subjektivnom
vremenu, otkad je on stupio u slubu Rida Kulerva... tanije, otkad je Ridu dospeo pod
nokat. Oseao se kao da je Ridovo privatno vlasnitvo ve celu venost, iako se jo seao,
ivo kao da je jue bilo, onog dana kad je doao da radi za Humbabin kartel. To je neto
to se, kao rana umalo smrtonosna, ne zaboravlja: dan kad je konano priznao sebi da
mo i uticaj Rida Kulerva jesu onako veliki koliko je Rid i tvrdio, i da se stvarno
dogodilo - Kedalion Niburu je postao ne-osoba, mogao je i umreti od gladi na ulicama
lukog grada Razume pre nego to bi od ikoga dobio ikakav posao, prosto zato to je Rid
razglasio da je na Kulerva ve 'stavljena re'. Njegova 'Pradna' je sudski zadrana zbog
neplaene luke takse, a crvena cifra minusa na njegovoj kreditnoj kartici, kojom vie
nita nije mogao da kupi, bila je vea iz dana u dan. Konano je progutao ponos i prodao
sebe - i Anankea, koji je na to rado pristao - u ovo zlatno ropstvo.

Kedalion uzdahnu, potiskujui te uspomene nazad u jednu zatvorenu sobicu u

svome umu; ponekad je uspevao da stvari danima ostanu u njoj zaboravljene. Morao je
priznati, uprkos svemu, da ima i loijih poslova, da bi mogao dospeti i u gore poloaje...
Mogao bi, recimo, da bude ulini prodavac droge koga sad neko estoko bije, iza onog
zida s druge strane ulice.
Pomae se malo dublje u senku vozila. Od ove silne vruine hvatala ga je
vrtoglavica; znoj na njegovoj koi suio se takorei trenutno, ali ni to nije bilo dovoljno
da ga rashladi. Pa, dobro, bar je vruina predvidljiva. Ve jako dugo vremena nije imao
nita priblinije 'domu' od ove varoi Razume, pa mu je bilo drago da se vrati u grad
posle njihovog najnovijeg meuzvezdanog putovanja.
Putovanja sa Ridom nisu bila onako esta niti - koliko je mogao primetiti - onako
opasna po zdravlje kao njegova ranija, 'solo' putovanja. Za tri godine, dva putovanja.
Plaen je bio neuporedivo bolje, kao to mu je Rid i obeao. Ali injenica da nijednog
trenutka nije znao smisao putovanja - ta Rid trai, i ta putovanjima postie - nervirala
ga je na drugi nain; takoe ga je nervirala injenica da glavninu svog vremena provodi
zaglibljen na ovom Ondiniju, glumei vozaa, makar i u otmenoj verziji, jednom
manino-depresivnom tipu.
S druge strane, otkrio je da rad za Rida Kuleva Kulerva ima ugraenu prednost
koja se sastojala u tome to nijedna ovdanja banda ne sme ni da ga pipne, dok,
istovremeno, on dobija pristup u razna mesta zabave za koja nije ni slutio da na ovoj
planeti postoje. Ceo jedan svet - to je veliko prostranstvo; nije sva planeta Ondini isto to
i grad Razuma. Rid je njih dvojicu poveo i u jedno planinsko odmaralite, sa panoramom
koju on nikad nee zaboraviti, ali i u jedan grad na Junom Ostrvu gde voda ima boju
akvamarina i toplinu kao da je u kadi za kupanje.
Pa orbitalni habitat, u ijim salonima zabave postoje simulatori za razne igre, tako
dobri da je Kedalion retko gde video bolje. Seao se kako su jedne noi gledali kako Rid
igra. Bilo je kao balet u besteinskom stanju; osvajanje poena izgledalo je sasvim
beznaporno, zahvaljujui Ridovim savrenim refleksima i brilijantnom umu. Rid je za
njega i Anankea obezbedio neogranieni igraki kredit, i gubici njih dvojice bili su skoro
jednaki iznosima koje je Rid, sam, uspevao da osvoji. Meutim posle je Rid bio opako
raspoloen, kao da je gubio a ne dobijao, ili kao da je, kad uvek samo dobija, dobijanje
isto to i gubljenje...
Ipak, najvema su gledali trnovite ume i visoke tvrave Tuo Ne'ela, i ulice
Razume.
Kedalion je pogledom traio u gomilama ljudi Anankea, koji je odlutao pijacom
eljan da malo zaboravi okolnosti. Kedalion ga primeti - okruenog, kao i obino,
grupom ulinih mangupia. Ciali su i podvriskivali, sretno, sa odobravanjem, gledajui
kako Ananke onglerie sa svim stvarima u dohvatu, kako izvija telo apsurdnom
gracioznou akrobate, i sluajui kako peva nonsens-pesmice. U poslednje vreme
Ananke je poeo da nosi posebno napravljenu konu rukavicu na jednom stopalu, umesto
njegove uobiajene sandale; bio je to astronautski trik, jer je omoguavao da se u niskogravitacionom okruenju pojedini poslovi rade i nogom. Kod veine astronauta koje je
Kedalion poznavao, to je bila uglavnom samo stvar mode i glume. Ali Anankeova fizika
spretnost inila je to hvalisanje realnim: ak i u normalnoj gravitaciji, ponekad je
izgledalo da ima tri ruke. Kedalion ga je gledao sa blago zavidljivim divljenjem. Video je
da neki od odraslih, koji su se neizbeno okupljali, dobacuju novie; Ananke ih je

ostavljao u praini, da ih pokupe deca. Sva deca su znala da on radi za ljude sa drugih
planeta - nemarno odricanje od zaraenog novca bilo je dokaz njegovog ugleda.
Kedalion odmahnu glavom i osmehnu se na trenutak. Izvadi iz depa lopticu od
kukuruzovine, poe je prebacivati iz ruke u ruku. Ananke je dokazao da jeste hitar i
savitljiv, duhom i telom, ba kao to je svojevremeno obeao; saznanje da je njegova
vetina priznata i cenjena podstaklo ga je da se jo vie trudi. Kad su se njih dvojica
oslobodili straha da e ih Rid jednog dana poubijati iz istog efa, Ananke se u svoj novi
posao uiveo sa vie komotnosti nego to e Kedalion ikad osetiti. Zapravo je Ananke
preao iz bespomonog straha neposredno u neku vrstu blaenog 'oboavanja heroja',
oseanje verovatno mnogo opasnije. Na sreu, njegova naivna oaranost Ridovim
eksplozivnim promenama raspoloenja vie je zabavljala nego ljutila Rida. Ovo je bila
Anankeova rodna planeta, ali njemu je bilo odvratno da na njoj ivi; to oseanje bilo je
donekle ublaeno ivljenjem pod Ridovom zatitom.
Kedalionov osmeh izblede i nestade. On uzdahnu, razmiljajui nostalgino o
lanim pogodnostima mladosti. Onda stade uspravnije, odmiui se malo od lebdilice:
njegove oi uhvatile su neki pokret na onoj dalekoj kapiji. To je Rid iziao i zalupio
kapiju za sobom, a zatim se zaputio kroz gomilu ljudi na pijanom trgu kao da tu nikog
nema. Ljudi su tekli levo i desno da mu se sklone s puta, podatno kao voda. Kedalion je
gledao njegovo pribliavanje, video crvene mrlje na njegovoj odei i crno zadovoljenje u
njegovim oima. Oseti da iz njegovog sopstvenog lica nestaje svaki izraz. Skloni pogled,
povika: "Ananke!"
Ananke se okrete, hvatajui razno voe koje je redom padalo iz vazduha. I na
njegovom licu iroki osmeh nestade; Ananke posluno zagazi kroz proteste dece, koji su
mu dosezali do pojasa, voe im dobaci, i uputi se ka letilici.
Rid je stigao prvi, i klimnuo glavom Kedalionu, uz jedno "Hummmm!" koje je
znailo da je zadovoljan sobom. Naslonio se na vrata letilice, spleo prst i zapucketao
zglavcima.
"Je l' se sad osea bolje?" ree Kedalion Niburu, i odmah zaali; ak i samome
sebi je zazvuao kao odrasli koji grdi dete.
Rid ga pogleda i uzvi jednu obrvu. "Mnogo", ree. "Ima neto protiv?"
Kedalion naini grimasu. "Bolje on nego ja, pretpostavljam."
Rid se nasmeja. "Prokleto ispravno... Nemoj nita da se duri, Niburu. Ozal e ve
sutra moi da se kree etvoronoke. Ali se nee vie nikad, nikad zajebavati sa mojim
proizvodima." Slegnuo je ramenima, oputajui miie u ramenima, i povukao se za uvo.
"Ananke!" viknu Kedalion ponovo: izgovor da skloni pogled, izgovor da digne
glas. Vide, sa neodobravanjem, da se Ananke zaustavio i upetljao u raspravu sa jednom
grupom deaka koji su poeli da dobacuju jedan drugome kroz vazduh neto veliko
priblino kao maka, oponaajui njegovo onglerisanje. Prepoznade cianje uplaenog
kvola; zau Anankeov glas koji se dizao iznad opteg smeha, dok je pokuavao da uhvati
tu ivotinju koju su bacali kao loptu preko sve veih rastojanja. Odmicali su ukoso preko
pijanog trga, tako da se Ananke sve vie udaljavao od lebdilice.
Ridova glava se naglo okrenula na tu stranu im je ivotinja poela da cii od
straha ili bola. Stajao je nepomino, gledajui prizor; gunao je, za sebe, neto u smislu
dupe jedno glupo.
"Ananke!" povika Kedalion opet; stomak mu se vezivao u vorove od gaenja.
Nije bio siguran da li ga vie ljuti dogaaj na trgu ili Ridova reakcija. "Uh, skote jedan",

proguna. Baci pogled ka Ridu, ali taj je ve krenuo da se lino umea. Jedan od deaka
povika: "Fati ovo, ongler!" i baci cvileeg kvola dugom putanjom kroz vazduh. Ananke
potra i skoi uvis, ali uzalud; naleteo je na keramiko-legurni zid kojim je bio okruen
ogromni, duboki bunar sa vodom za pie za ovaj deo grada, i umalo da se i sam preturi
unutra, a kvol prelete iznad njega i pljusnu daleko dole, u duboku vodu dovedenu sa
izvora.
Videi pad kvola u cisternu, Kedalion ostade sasvim nepomian; Ananke je ostao
sagnut preko zida, i odatle je zurio u vodu ukoen kao gargojl.
Rid je pritrao, popeo se na zid, trenutak gledao odatle u vodu, i skoio unutra.
"Edhu!" jeknu Kedalion Niburu. Sad i on potra. Ananke je jo bio presamien
preko zida, zagledan sa nevericom dole, kad Kedalion stie do njega.
Kedalion pogleda u dubinu, kroz bunarske senke, sve do povrine vode.
mirkanjem istera sunce iz oiju. Pljuskanje i panino cianje odjekivalo je uz strme,
glatke zidove. Vide Rida kako se bori da vrsto uhvati razmlatarano stvorenje. Najzad ga
je zgrabio obema rukama i gurnuo u koulju, a onda se domogao spiralnog stepenita
koje je vodilo nagore, unutranjim zidom bunara.
Dole je postojala platforma za one koji hoe da izvuku vodu. Tu su bile ene i
devojke koje su na glavama nosile, u ravnotei, krage; stajale su i blenule dok se Rid
izvlaio iz vode, penjui se stepenicama i dolazei meu njih. Ustuknule su malo, da mu
se sklone s puta. Kedalion i Ananke videe da se ivotinja pod njegovom kouljom jo
bacaka, beskorisno.
Rid se najzad popeo iz bunara na ulicu. Pogledom je pretraivao svetinu. "Rid!"
ree Kedalion, urno mu pristupajui; Ananke je iao za njim.
Rid se, na taj glas, okrete ka njima. Nije bio ak ni zadihan, primeti Kedalion Rid je imao fizike izdrljivosti koliko trojica najjaih ljudi. Voda mu se slivala sa kose i
odee, a po rukama i prsima curila je crvenkasta, zbog ogrebotina i ujeda koje mu je
naneo prepadnuti kvol.
"Bishada!" uzviknu Ananke, osmehujui se sa divljenjem i zahvalnou. "Spasao
si ga..."
Rid proita izraz na deakovom licu, i naini grimasu. "Nisam. Ti si spasao ovo
jebano stvorenje", ree. Poseui u koulju, izvue ivotinju i prebaci je Anankeu preko
aka. "Evo ti. Sad ve zna pravilo. Ono to si spasao pripada tebi. Odgovornost je tvoja.
Nije moja."
Ananke je pipkavo, neodluno prihvatio ivotinju, pazei da dugi glodarski zubi
ne dou u dodir sa njegovim akama. Zatim ju je naslonio na svoja prsa, zatiena
vieslojnom odeom, i poeo joj neto vrlo tiho govoriti. Samo na trenutak je opet digao
pogled ka Ridu, dovoljno dugo da promrmlja: "Hvala."
Ali Ridova panja je ve bila usmerena na neto drugo. Naglo se udaljio od njih
dvojice, progurao pored nekoliko metana, i izdvojio jednog momka iz gomile
radoznalaca. Doepao ga je za odedu i povukao napred, i bacio naglavake preko zida
bunara/bazena, takorei pre nego to je momak imao vremena da pone da se dernja.
Kedalion je uo krik tog drugara dok je padao u dubinu, i pljusak kad je stigao do
vode. Sve se odvijalo tako brzo da je jedva stigao da prepozna da je to jedan od kvolovih
muitelja, onaj koji je ivotinju bacio u bunar.
Rid im se vratio, ne gledajui vie ni levo ni desno. Lice mu je sad bilo bez izraza.
Pogleda kvola, koji je prestao da se bori i sad nastojao da se ututka to dublje u nabore

Anankeovih rukava, uz zabrinute 'oink-oink' zvuke, maltene kao da bi hteo da postane

deo Anankeovog tela. Ananke je gladio kvolovo raerupano krzno glatkim pokretima
kao da je to kadifa.
Rid proe pored njih, pokretom pokazujui da pou i oni.
"Rid..." ree Kedalion upinjui se da ga sustigne.
"Ostavi to", ree Rid. Zazvualo je ubilaki.
"...je l' se vraamo u citadelu?" dovri Kedalion, kao da je to nameravao da pita.
"Ne." Rid pogleda na drugu stranu, zatim dole da oceni svoj izgled, pri emu
iskrivi lice; slegnu ramenima i pogleda opet u daljinu. "Imam neka druga posla. Odbacite
me to Trga sa Hramom. Imate slobodno vee; zvau vas kad budem zavrio."
"Treba da sredi te ujede", ree Kedalion. "Samo bogovi znaju od ega je sve taj
kvol..."
Rid ga pogleda ne skrivajui da ga takve rei nerviraju. "Nemoj ti da se
zabrinjava zbog mene, Niburu", ree kiselo. "Ja toga nisam vredan."
"Ma, ja se samo brinem za svoje zaposlenje", proguna Kedalion, nastojei da to
bre pokopa svoje nenamerno ispoljavanje brige.
"Mislio sam da ga mrzi", odreza Rid.
"Mrzim ga", odreza Kedalion jednako.
Rid se nasmeja jednim od njegovih neoekivano normalnih smehova koji su
Kedaliona svaki put iznenaivali. "Ako umrem, sve to imam ostavio sam testamentom
vama dvojici."
Kedalion frknu. "Neka mi bogovi pomognu", proguna, napola uplaen da bi to
moglo biti ak i istina. Otvori hermetika vrata letilice.
Vrata su se otvorila dizanjem uvis. Rid ue, iroko osmehnut, i sede. Seo je teko,
nita ne marei za vodu sa ruiastom nijansom koja je odmah poela da natapa
skupocena sedita lebdilice. Kedalion je seo na mesto za vozaa, Ananke do njega.
Ananke je nosio kvola, koji se tako uvukao u njegovu odedu da se videla samo glava,
uspravljena i pritisnuta uz Anankeov vrat, kao u kakvom zaklonu ispod njegove donje
vilice. ivotinja se oglaavala neprekidnom grgotavim pevuckanjem, kao da trai
uveravanje da e biti bezbedna na nain kako to u stvarnom svetu nije mogue. Ananke je
tiho coktao jezikom i gladio kvola sporim akama. Die pogled, kao da je osetio
Kedalionov pogled na sebi; oi su mu bile pune neke emocije koju Kedalion nikad ranije
nije video u njima, a zatim su bile pune neizvesnosti.
Kedalion se osmehnu i klimnu glavom. "Samo mu ne dozvoli da sere po svemu,
je l' vai?" Pokrenuo je lebdilicu uvis, preko glava uline rulje, vinuo se jo vilje, tako da
su ravni krovovi uskoro gledali uvis ka njima. Video je piramidalne vrhove est hramova
kako se uzdiu iznad profila grada; uputio se ka jednom, znajui da je Rid mislio ba na
taj, blizu kosmodroma, onaj do koga ih je policija jurila jedne sudbonosne noi. Pokua,
ne osobito uspeno, da ne misli na tu no.
Sputajui letilicu, prizemlji je bez ikakvog incidenta u jedan neupadljivi kutak,
zapravo orsokak. U tom delu grada su se njih trojica prvi put sreli. U jednoj zgradi, ne
mnogo daleko, nalazio se mesni odbor Kartografa, a ispod toga, u podrumu, Rejvienov
skriveni noni lokal. Rid je esto navraao u ovaj kraj, ali Kedalionu svrha tih dolazaka
nije bila nita jasnija nego veina ostalih Ridovih aktivnosti.
Rid izie i samo ree: "Radite ta vam je volja. Zvau vas, ali to nee biti uskoro."

Kedalion je klimnuo glavom, i pogledom ispratio Rida, koji se udaljio hodajui sa

nemarnom arogancijom mesodera. Setivi se i drugih ivotinja, Kedalion se okrete da
pogleda Anankea, pa i kvola koji je na Anankeovim prsima leao kao beba, umotan u
nabore tkanine, i samo povremeno mrmorio neto za sebe. "Kako si to izveo?" zapita.
Ananke slegnu ramenima, prstom gladei kvolov veoma istaknuti nos. "Kvolovi
su zapravo veoma mirni. Samo treba da ih ostavi na miru." Kvol ga osmotri jednim
blistavim crnim okom i mirnu.
Kedalion se napola osmehnu. "ovek bi mogao isto to da kae za ljudska bia."
"Ali onda ne bi bilo istina."
Kedalionov osmeh se proiri. "Hm, verovatno ne bi." Baci pogled niz ulicu; Rid je
stao pokraj uline tezge na tokovima, na uglu uliice. Tu je jedan ovek prodavao nakit.
"Ja bih kod nekog prodavca voa."
Kedalion oslobodi vrata na Anankeovoj strani, i ona se digoe. "Samo napred.
uo si gazdu: radi ta hoe."
"Ti si gazda, Kedalione." iroki osmeh je samo preleteo preko Anankeovog lica,
njegovi beli zubi su sevnuli na kratko.
Kedalion odmahnu glavom, ali to nije bilo stvarno poricanje. "Od kad si ti sklon
zdravoj hrani?" Kad god su bili u gradu Ananke je iveo od 'evap-kifli' - a to su bili
parii mesa neprepoznatljivog porekla, smeani sa raznim drugim sumnjivim sastojcima,
uvaljani u testo i ispreni na masti, ali zainjeni tolikom koliinom nekih ljutih biljaka da
se inilo da je bol jedini prepoznatljivi ukus. "Je l' prodavaica voa neka mlada i dobra?"
"Kvoli jedu samo povre i voe", ree Ananke sputajui pogled.
Kedalion slegnu ramenima i klimnu glavom. Gledao je Anankea koji je iziao i
odlutao u pravcu trga; usput je proao pored Rida koji se cenjkao sa prodavcem nakita.
Kedalion jo nikad nije video da Ananke ispolji stvarno interesovanje za ma koju enu, ili
mukarca, a to je bilo ba udno. Klinac kao da je bio patoloki stidljiv, toliko da nikad
nije dozvoljavao da ga iko vidi razodevenog - obiaj koji je mogao postati prokleto
nezgodan u tesnom ivotnom prostoru malog broda na meustelarnom putovanju. Moda
je tu lealo objanjenje Anankeovog problema, ili je to bio samo simptom drugog,
stvarnog problema, ko-zna-kakvog... Kedalion je smatrao da nije bitno Kakve probleme
Ananke ima, pod uslovom da obavlja svoj posao i da ne poizi.
Protegao se, iskoraio van iz lebdilice, obezbedio vrata iza sebe. Pomislio je na
Rejvienov klub, setio se alfaz. Dugo nije iao tamo, posle dogaaja one noi. A kad je
otiao, bilo je to posle dva svemirska putovanja sa Ridom. Ukupno devet godina je
minulo u Rejvienovom lokalu, ali za njega samo dve. Tada mu je neko rekao da se alfaz
povukla iz 'biznisa'. Prela je u kudikamo respektabilnije zanimanje - bojenje koe;
ukraavala je ake bogatih, odvanih mladih ena komplikovanim arama uoi venanja i
gozbi. Kedalionu je bilo drago to je tako prola, ali, nedostajala mu je. Za razliku od
toga, sasvim sigurno mu nije nedostajalo Rejvijenovo pie niti tamonja atmosfera. Pa,
mogao bi na jedan rani ruak...
Zaobie zadnji kraj vozila, zatim poe i on ka trgu. Osvrte se da jo jednom
pogleda lebdilicu, da se uveri da je sve u redu, i pogled mu zape za neto blistavo u
praini. On se vrati i podie tu stvar. Bio je to beli metalni privesak sa ugraenim
soliusom. Rid je to uvek nosio, govorei da mu je to amajlija za dobru sreu. Verovatno
je kvol, bacakajui se, prekinuo lani, pa je privesak kasnije ispao iz Ridove odee.

Kedalion baci pogled niz ulicu, vide kako Ridova lea upravo zaokreu za ugao,
naputajui draguljarevu tezgu. "Riiiid!" povika on, ali Rid nestade iza ugla.
Kedalion poe tesnom uliicom za njim, ne ba siguran zato to ini; ree sebi da
e ga zasvrbeti sopstvena sujeverja ako bude drao Ridovu izgubljenu amajliju. Stie do
ugla, ignoriui pevuckave, uporne pozive prodavca nakita, i pogleda sa tog ugla. Pred
njim je bio trg. Trenutak kasnije njegov pogled nae Rida u gomili prolaznika,
zahvaljujui plesu viseih kristala na crnim leima Ridove jakne.
Rid nije urio, dakle postojala je bar pedeset-postotna mogunost da Kedalionove
kratke noge sustignu krakanje Ridovih dugih. Kedalion pohita, nastojei da obilazi
gomile prolaznika, danas neobino guste. U vazduhu se jako oseao tamjan. Verovatno je
neki gozbeni dan, im je toliko sveta na ulicama; rava srea. Ali sustizao je Rida, malo
po malo; pozva ga opet po imenu, i Rid se osvrte, ali Kedaliona je zaklanjala gomila ljudi
viih od njega.
Rid poe dalje, jo brim hodom. Bliili su se ulazu u Rejvienov klub. Za trenutak
se Kedalion upita da li Rid ide tamo - onda tiho opsova videi da je Rid iznenada skrenuo
u prolaz izmeu dve od mnogobrojnih kua koje su okruivale ovaj trg. Nije skidao
pogled sa te take dok nije dospeo do nje, zatim, saginjui se, mugnu u isti prolaz, ispod
jednog svoda koji se sav ljutio. Posle zasenjujueg dnevnog svetla na trgu, senke u ovom
prolazu bile su toliko duboke da je Kedalion morao da zastane za trenutak, da mirkavo
saeka da se njegove oi prilagode. Prastari kameni plonik ispod njegovih nogu, zidovi
sa obe strane bezlini, bez ikakvih otvora, toliko primaknuti da je mogao maltene
dodirnuti oba istovremeno. Rida nigde na vidiku.
Kedalion tvrdoglavo poe dalje tim prolazom; nije mogao da se zaustavi, sad kad
je otkrio gde Rid odlazi. Pasa se zavrio naglo, jednim bezlinim metalnim vratima.
Kedalion ih gurnu; na njegovo iznenaenje, ona ga propustie.
Iza njih je bio hodnik, zauujue ist i moderan. Sjajee ploe ugraene u zidove
davale su Kedalionu svetlost, mutnu ali dovoljnu, dok je odmicao hodnikom. Sad se
kretao sa vie pouzdanja. Ubrzo doe do jo jednih vrata, koja pred njegovim
pribliavanjem kliznue unazad, otvarajui se ka nekoj sobi za sastanke. Kedalion stade
kao ukopan, videi da se oni unutra svi okreu i zure u njega. Zurio je i on u njih,
primeujui da oko stola u obliku torusa trepere ekrani sa raunarskim podacima. Iznad
jezgra stola lebdeo je hologramski displej. Meu licima ljudi koji su sedeli oko stola ili
jo stajali nedaleko od vrata primeivali su se iznenaujui kontrasti.
Ve ga je opkolilo pet-est njih. Poeli su gledati dole ka njemu, oima Smrti, pre
nego to je stigao da shvati da je nainio greku verovatno fatalnu.
"Jesi li ti stranac daleko od svog doma?" upita ga jedan ovek crn kao ebonovina,
u odedi Visokog Svetenika.
Kedalion spusti pogled ka svojoj odei. "Theh, izgleda da se vidi", ree on i
nasmei se nejako. To malo osmeha nestade pred prizorom pitolja koji su poeli da se
pojavljuju oko njega kao smrtonosno cvee; znao je da im nije dao pravi odgovor.
"Likvidirati", ree jedan glas odnekud.
"Rid..." ree on. "Traim Rida!" Oajniki je podizao glas.
"Niburu!" Ridovo lice je iskrslo nenadano, kao vizija, izmeu lica tuinskih
gospodara droge i ovdanjih crkvenih i policijskih voa, i drugih lica kojima nije umeo
pridodati nikakvu profesiju. Rid se progurao u sredinu obrua i epao ga za prsa koulje.

"ta, kurca mu, radi ovde?" Poe dizati pesnicu druge ruke; lice mu je pokazivalo
iskreni gnev pomean sa zaprepaenjem.
"Mislio sam da e ovo hteti." Kedalion, jedva vladajui svojim glasom, prui
Ridu amajliju sa soliusom.
Rid je doepa iz njegove ruke i zagleda se u nju. "Bogovi..." proguna, kao ovek
koji je izgubio duu. Strpao ju je u dep. Tog trenutka Kedalion shvati da jo dvojica
mukaraca i jedna ena u krugu oko njega nose iste takve priveske. Jedan od te dvojice
bio je narko-lord zvani Sark; a ena je bila Ridova nova supruga, nekadanja Humbabina,
Mundilfera.
"Rid...?" ree neko iza njega, upitnim tonom.
"Moj ovek. Nije vid'o nita. Je l' tako?" Ridova aka se bolno stee oko
Kedalionovog ramena. "Nita nisi video."
Kedalion poe odmahivati glavom, a Rid ga izgura grubo kroz barijeru tela,
unatrake, i nastavi ga tako gurati dok obojica ne zaoe daleko u hodnik. Vrata su se iza
njih zatvorila i zabravila.
"Nisi video nita", ree Rid, ovog puta blago. Gledao je dole, Kedalionu u oi,
pogledom za koji je Kedalion maltene mogao zamisliti da sadri saoseanje. "Nikad vie
nemoj da me prati." Onda je pustio Kedalionovu koulju, okrenuo mu lea, i nestao kroz
ista ona vrata, kao da je njegov pilot prestao da postoji.
Kedalion je stajao jo jedan trenutak u hodniku, i tek tad naao snage da otrese sa
sebe nevidljive ruke koje kao da su ga jo drale zarobljenog. Najzad se okrete i ode
hodnikom, i pasaom, na trg.
"ta je to bilo, do vragova?" zareao je Sark im se Rid vratio, sam, u
konferencijsku sobu.
"Ovo." Rid izvue privesak sa solijusom iz depa i podie ga u vazduh.
Pogledi svih prisutnih bili su na njemu, ali on vie nita nije objanjavao. Jedan po
jedan poee da sklanjaju poglede od njegovog zurenja, da odustaju.
Sark se namrtio. "To je bio glup rizik. Mislim da bi trebalo..."
"Nemoj nita da misli, Sark", ree Rid. "Zato da pokvari dosadanje
savrenstvo u tom pogledu?"
Sark se okrete. Na licu su mu se pojavljivale mrlje gneva. Naini jedan korak ka
Ridu.
"Ja svedoim u korist Kedaliona." Mundilfera hitro zakorai izmeu njih. "Rid imaj na umu gde si!" Digla je prema obojici po jednu aku, otvorenim dlanom; onda je
opet koraknula nazad, i inilo se da je to sve izvedeno u jednom tenom pokretu. Njih
dvojica se primirie. "Kedalion Niburu radi za Rida ve godinama", ree ona, gledajui u
Sarka. "Nije video nita to bi mogao razumeti. Osim toga, u njega se moe imati puno
poverenje. Uradie ono to mu se kae; a reeno mu je da zaboravi." Trznula je jednim
ramenom, napola se osmehnula.
Sark je neto promumlao, slegnuo ramenima, i okrenuo se. Mundilfera sad
pogleda Rida. Sad je bila bez velova i siunih zvona; u ovoj zgradi nikad ih nije nosila.
Bila je obuena u bezoblinu svepokrivajuu radnu odeu utovarnog radnika u
svemirskoj luci, a njena duga, ponono crna kosa bila je povuena unazad i vezana u
pragmatini vor. Savreno preruavanje... ili je, moda, onaj njen izgled u Humbabinoj
tvravi bio stvarno preruavanje. Ovde u njenom dranju nije bilo nimalo poniznosti; i

nita osim gneva u pogledu kojim ga je osmotrila. inilo se da je zakljuila da njegovo

ponaanje nije u redu.
"Mundilfero..." ree on, pruajui ruku ka njoj gotovo nesvesno.
"Sedi", ree ona i okrete mu lea pre nego to ju je mogao dodirnuti. Njeno
kretanje izazva pokret i meu onima koji su jo stajali; kao talasi za brodom, pooe za
njom ka stolu za konferenciju. Poneko se i osvrte ka njemu, ka njegovoj mokroj odei i
sveim ogrebotinama na njegovim golim rukama i na grlu. Ali svako sede na svoje
mesto.
Poslednji je seo Rid; odugovlaio je kao zlovoljno dete - moda zapravo naveden
da se tako osea. Seo je, najzad, levo od Mundilfere.
"Ko je sazvao Bratstvo na sastanak ovde?" upita Irduz, najvii prisutni svetenik.
On je uvek predvodio u takozvanim 'Pitanjima', jer je uivao u pompeznim ritualima sa
mnogo ponavljanja. Rid je sklopio oi i oslonio se vre na naslon stolice; monotono
recitovanje je otpoelo. Bogovi, hajde, hajde, da se to okona... Opipavao je tueni metal
minue koju je kupio od ulinog prodavca, vrpoljei se na seditu.
"Ja." Rid prepoznade glas sledee osobe u krugu - Alolered, koga su zvali i samo
Trgovac, za spoljanji svet samo vredni i uspeni poslovni ovek koji se bavi
meuzvezdanim prenosom podataka.
"Ja." Glas Majke Umorne, jedne od malog broja ena koje su postigle krupan
uspeh u trgovini drogom; kartel na ijem elu je ona bila nastavljao je da raste. Imala je
skoro osamdeset godina, i bila je opaka poput vatrotrnja.
"Ja." Glas Tol-Beoita, koji je, prividno, bio samo prodavac lekovitih trava u
jednoj botanikoj bati na Novosklonu.
"A ko je ovo Bratstvo zasnovao, i dao nam dunosti nae, i silu znanja pokazao
nam?" intonirao je Visoki Svetenik.
"Midova." Oglaavanje je ilo redom, oko stola, neumoljivo se bliei njemu.
"Ilmarinen", ree Baredo, poslednji preostali levo od njega. Rid je sedeo
nepomino, sklopljenih oiju, paralisam vizijom tri lica iz svog seanja, tri nemogua
lica... Dobro je znao da je sad red na njega da progovori, ali to nije uspevao. Baredo prui
ruku preko praznog sedita koje ih je delilo i unu ga nestrpljivo po miici. Rid se tre,
besno ga pogleda. "I Vana... Vana..."
"Vanamoinen", dovri Mundilfera to ime umesto njega. Njena aka pree preko
njegove ovlano, ali na umirujui nain; a njemu se inilo da mu je ruka hladna i lepljiva.
mirnuo je; oi su mu gorele. Ja mrzim da izgovorim to ime. Nikad nije uspevao lepo da
ga kae, kad je ba na njega dolazio red; druga imena nisu nita, ali to jedno...
"'a je, Majstore", podrugljivo ubaci Majka Umorna, "zavist zbog penisa?"
Rid je ljutito pogleda preko stola. "Pui ga, babuskero jedna sprkana", ree. Ona
se zasmeja kreketavo, razbenjujue. Njemu su dali taj nadimak 'Majstor' iz istog razloga
kao i 'novi Vanamoinen' - zato to je u svakom projektu gde se radilo o biotehnologiji on
bio najbolji kad je trebalo neto pronai, proizvesti, popraviti. U Bratstvu se nasluao
komentara u smislu da bi samo poslednji zabeleeni genije Stare Imperije postigao bolje
rezultate, bre, ili ikakve rezultate - u sluaju eliksira ivota, iju proizvodnju je on tako
neuspeno pokuao da obnovi. U poslednje vreme ti nadimci su postali nekakav miks
pohvale i podsmeha, iako je pravi Vanamoinen bio samo vet manipulator postojeom
tehnologijom, ovek kome su na raspolaganju stajali svi imperijalni resursi i istraivako

znanje hiljadama godina sakupljano... a Bratstvo nikad nee moi da obezbedi neto
slino, ne dok je ogranieno na samo osam svetova Hegemonije.
Mrzeo je te aoke sa imenom Vanamoinen, ali mu to ime nije zato zapinjalo u
grlu... Spustio je, sad, pogled ka sebi, zagledao se u sirove kristale koji su iskrili kao
zvezde u izmaglici duginih boja naspram crne noi njegove jakne bez rukava; pogledao
svoje ake, tetoviranu duinu ruku, miie svog tela, one iste koje je tako nedavno
upotrebio, u sadejstvu sa svojim nadmonim umom i savrenim refleksima, da namrtvo
isprebija jednog sitnog narko-dilera koji ga je za neto prevario. Vanamoinen.
Vanamoinen. To mu se zaglavljivalo i u grlu, i u mislima, kao nepristojni refren
opsesivno ponavljan; a stvarna nepristojnost je ovde, u ovom... u njegovom...
Poeao je prste izubijanih aka i prisilio um da obrati panju na okolne dogaaje.
Bliio se kraju njihov zujkavi, bajati obred sainjen od invokacija koje bi, navodno,
trebalo da ih podsete na iru tradiciju kojoj njihov kabal pripada, i na pravi izvor njihove
moi: na Gildu kartografa.
"Posveeni samo jednom cilju, kroz milenijume..." napevao je Irduz.
"Opstanku." To je rekao, pored njega, Baredo; progresija pitanja i odgovora
nainila je pun krug oko stola i opet se primakla njemu.
"A ta je ono to vee sve nas...?" postavi Irduz poslednje od ritualnih 'Pravih
pitanja'.
"Krv."
Rid die glavu; bio je upravo zaustio da odgovori tom istom reju.
Neko se pojavio na seditu pored njega - neko ili neto: bezoblina tama, u kojoj
bi se moglo nalaziti nekakvo ljudsko telo, uvrnuto, deformisano...
Rid prigueno opsova, instinktivno se odmiui od onog to je tako neoekivano
nastanilo prostor pored njega. Izvor. Zapita se zato je, za ime hiljadu paklova, Thanin
Jaakola odluio da sedne ba tu.
"Poinjete bez mene...?" ree Jaakola. Kad bi se le iskopan iz groba mogao
naterati da govori, imao bi takav glas. Ridu se priinjavalo da osea slabi smrad
raspadanja koji kao da je curio iz te tame pored njega. Ali, bio je uveren da je to ipak
mata; jer ovo crno pored njega bilo je samo hologramska projekcija, ba kao i nekolicina
drugih 'prisutnih' od ukupno dvadesetak osoba oko stola. Nije svaki lan Bratstva hteo
lino da doe; neki su, kao Jaakola, poslali samo projekcije sebe. Govorkalo se da
Jaakola ima neku razornu, neizleivu bolest. Ali, takoe se govorkalo da je ta pomrina
oko njega samo trik, zarad psiholokog efekta. Bilo ko, i svako, bi mogao biti Izvor,
dokle god on tu tajnovitost uspeva da odri. Rid nije imao pojma na kom nivou Bratstva
Jaakola zapravo funkcionie; ovo neznanje je bilo dokaz da je Jaakola izuzetno moan i
opasan.
"Mi poinjemo u dogovoreno vreme", ree Mundilfera, dajui odgovor koji niko
drugi nije hteo da da. "Ti si traio da se sastanemo."
Jaakola je humnuo, moda potvrdno, moda iz gaenja. inilo se da je injenica
da on mrzi ene jedina koju iko pouzdano zna o njemu. Rid nikad nije uo zato bi ih
Jaakola mrzeo, ako je razlog uopte i postojao. Nije bio siguran na kom nivou prestaje
Mundilferin uticaj, ali ona je odvanije istupala protiv Izvora nego veina ovde prisutnih
bratstvenika. Ponekad se pitao da li ona toliko antagonizuje Izvora ba zato to zna ta on
misli o njoj. "Znai stigao sam na vreme za pravu svrhu ovog sastanka", ree Jaakola,

poviujui nivo vreanja za jednu magnitudu. "Brao, do mene su doprle vesti da se

ostvaruje neto o emu smo samo sanjali - a ja to u ovom drutvu ne kaem olako." Iza
tih rei je moda bio osmeh. Podrugljiv osmeh, pomisli Rid; bio je siguran, iako bez
ikakvog dokaza, da je tako. Sad je panja svih oko stola bila uperena ka Jaakoli. "Neko je
otkrio izvor zvezdopogonske plazme - ovde, u Hegemoniji, na etvrtoj."
Uzvici neverice i iznenaenja ispunie Ridove ui, ali njegov sopstveni krik
neverice nadjaao je sve ostale, mnogostruko. Rid ostade da sedi ukoeno. Pasivno je
poeo da prima, 'akcesuje', podatke, koje je Jaakola preneo istovremeno u kompjuterske
terminale svih prisutnih. Staro Carstvo je moglo da ivi u slavi irom galaksije zato to je
raspolagalo prevozom brim od svetlosti. Zvezdopogonska plazma, potrebna za to, bila je
jedan oblik 'pametne materije', bioinenjeringom osposobljen da manipulie prostorvremenom, da bi brod mogao da prolazi kroz prostor kao da je to vreme, a pritom da
izbegne paradokse. Prilikom pada Stare Carevine, ta tehnologija je izgubljena na njenim
svetovima; na veini, bar. Nijedan od svetova koji su kasnije potpali pod Hegemoniju
nije imao, ve vie od hiljadu godina, takav pogon. Iako je narod verovao da sibilska
mrea moe da odgovori na svako pitanje, na neka pitanja nije htela da odgovara uopte pa ni na jedno u ma kakvoj vezi sa procesima potrebnim za ponovnu proizvodnju
pametne materije. Neki su govorili da je pametna materija dovela do pada Stare Imperije,
i da su zbog toga tvorci sibilstva preduzeli korake na suzbijanju svih podataka o tome, da
se tragedija ne bi ponovila.
Sibilska mrea je, takoe, odbijala da prui svojim korisnicima zvezdane mape;
niko nije razumeo zato. Posledica je bila ta da se svetovi biveg Starog Carstva vie
nikako nisu mogli meusobno pronai, ak ni kad bi se zvezdopogon nekako pribavio.
Karemof je naao preostalih sedam planeta Hegemonije tako to je kroz karemovsku
Crnu Kapiju poslao nebrojeno mnogo automatskih sondi, nalik na poruke u bocama.
Opsesivnim arheolokim radom u ruinama Starog Carstva Karemovci su, zapravo,
otkrili podatke o mestu gde se, meu zvezdama, nalazi jedan od svetova koji je nekada
smatran za bliskog suseda; svet ija udaljenost u svetlosnim godinama nije bila
nerazumno velika. Poslali su svoje najbre pod-svetlosne brodove, u nadi da bi se tamo
mogao otkriti neki jo postojei uzorak zvezdopogonske plazme. Pre oko hiljadu godina
krenule su te lae, i Karemovci su verovali da bi se mogle vratiti svakog trenutka... ako
zvezdopogonska tehnologija jo postoji na toj planeti. 'Kad stigne Milenijum', glasila je
njihova uzreica, nalik molitvi; pri tom su mislili na dan kad e ponovo imati slobodu
kretanja po celoj galaksiji. Rid, meutim, nije oekivao da e doiveti dan kad e se
Hegemonija dokopati ma i jednog jedinog molekula zvezdopogonske plazme.
Ali, evo, Milenijum stie, iz sasvim neoekivanog pravca. Jedan ovek je, u
stranoj pustoi zvanoj Nakrajsveta, otkrio zbog ega bizarna anomalija poznata pod
imenom Jezero Vatre stvara pojave koje ine da je Nakrajsveta pakao u realnom
vremenu: otkrio je da to jezero zapravo predstavlja veliku koliinu prosute, podivljale
zvezdopogonske plazme, iz olupine staroimperijalnog teretnjaka koji se sruio na etvrtu
tokom poslednjih dana Carstva.
Rid se zapita kakav je taj ovek koji je nainio takvo otkrie. Podatke o
Nakrajsveta je od ranije znao; prouio je, svojevremeno, sve to je u univerzalnoj banci
podataka bilo snimljeno o tom predelu, zato to ga je fascinirao. Bilo je tamo i nekih
podataka koji kao da su mu neto znaili, ali nikad nije sakupio dovoljno volje da se time
pozabavi, da ih integrie. Slike su, meutim, pohodile njegove snove kao duhovi

sukubusi, dozivale su ga. eleo je, jo davno, da ode u Nakrajsveta, da lino razgleda, da
odgovori na poziv... ali Bratstvo je uvek imalo neto u planu za njega, a Jezero Vatre se
nije nalo ni u jednom od tih planova. Sad je neko ostvario taj njegov stari san - zaao u
srce Nakrajsveta, i stvarno otkrio tajnu koja je izmakla vievekovnim studijama najboljih
umova Hegemonije.
Sad, kad je znao odgovor, uvide sa naglom, gorkom jasnoom da je odgovor bio
sam po sebi oigledan jo od poetka, ali da on nije postavljao prava pitanja. Oseti u sebi
napliv neeg bliskog seksualnoj pohoti na pomisao da bi se mogao sresti sa osobom, ma
ko to bio, koja poseduje takav um.
Rid baci pogled ka mraku pored sebe; onda pogleda oko sebe. Oslunu uzbuene,
ali i zabrinute tihe razgovore koji su se irili oko stola. Pokri ui, apsorbujui dobijeni niz
informacija jo jednom od poetka, nastojei da ignorie odvratnu sporost kojom su
stizale. Mrzeo je ovaj informativni sistem skrpljen od drugorazrednih tehnologija. Bolji
nikad nije video, ali je, nekako, znao da bolji postoji, negde. Kao to je i zvezdopogon
bio tu negde.
Konano povue svoj um natrag u sadanjost, prisiljavajui sebe da obrati panju
na diskusiju koja je ve neko vreme evoluirala oko stola.
"...moglo znaiti za nau trgovinu", rekao je neko s druge strane.
"Ovim se sve menja", ree Sark, troei vreme na neto oigledno.
"Ne vredi nam ni kol'ko govno, ako ga nemamo", odreza Majka Umorna. "A
nemamo ga."
Primeujui Mundilferino utanje, Rid je pogleda, pitajui se ta joj je na umu.
Nije izgledala iznenaeno; uzvratila mu je zurenjem, sa nekim neodredljivim izrazom na
licu. On ostade zagledan u njene oi, nesposoban da se otrgne.
"Ba - tako", ree Jaakola, savijajui rei kao komade plastike. "Jako elegantno si
to rekla. Ne posedujemo zvezdopogonsku plazmu. U tom pogledu, oito, neophodno je
da neto promenimo."
"Pod ijom vlau je Jezero Vatre?" upita Irduz.
"To dri jedna unitaristika frakcija koja je sebi dala naziv Zlatna sredina. Oni bi
hteli da Hegemonija bude ne samo re, nego prava hegemonija", ree Jaakola. "Naravno
da u toj stranci dominiraju Karemovci, ali ona je u saveznitvu sa izvesnim uticajnim
tajnim centrima moi na etvrtoj. Ve su se bacili na posao da plazmu doture prvo
Karemofu, da bi Karemof ostvario militarnu nadmo."
"Ako je tako, onda e oni u tome uspeti", ree Tol-Beoit. "Na uticaj na etvrtoj
nije jak. Ako smo mi saznali, sigurno i Karemof ve zna. Moramo poslati nekog na
etvrtu..."
"Ali to e potrajati godinama, u realnom vremenu", protestovao je neko. "Dok mi
dospemo do zvezdopogona, bie moda ve prekasno. Hegika e visiti na naem nebu,
spremna da nas razbije." Drugi glasovi oko stola poee da se pojaavaju.
"Ne mora biti tako", ree Mundilfera tiho. Njene rei naglo uutkae sve za
stolom. Svi pogledi, pa i Ridov, sad su bili na njoj. "Jezero Vatre je posledica divljanja
zvezdopogona, koji je moda i oteen na neki sutinski nain - u najmanju ruku,
ostavljen da se vekovima razmnoava bez kontrole. ak ni Karemovci nemaju pravog
iskustva u rukovanju takvim supstancama. Bie im potrebno vie vremena nego to misle,

da ovladaju plazmom; moda beskrajno dugo vreme. Svi njihovi najbolji ljudi su na
Karemofu, i oni e morati sve da ih alju na etvrtu. Ve to nam daje dovoljno vremena,
ako sada stupimo u akciju."
Ridove oi se malo rairie. Znala je. Shvatio je da je ona ovu vest znala jo od
poetka, pre Jaakolinog dolaska. Mrak koji je bio Jaakola produbio se sada jo malo, ako
je to uopte bilo mogue. Rid se zapita koliko je jo njih oko stola koji su za otkrie
zvezdopogona znali jo pre nego to su doli ovde. Znao je da postoje krugovi unutar
krugova, ak i u ovoj eliti; deavali se da i on zna neto to drugi ne znaju - ali to je
obino saznavao od Mundilfere. Oseti otro uvrnue nezadovoljstva to se ona nije
opredelila da ovu udesnu tajnu ranije podeli s njim; tajnu od koje je sad u njegovoj glavi
sve pevalo...
Voda ivota i sibilski virus bili su jedini oblici staroimperijalnog tehnovirusa, ili
'pametne materije', preostali u itavoj Hegemoniji... bili su, do sad. Zapravo Rid nikad
nije ni video uzorak vode ivota, niti oekivao da e ikada videti. Sve se to sad menjalo.
"Sigurna si u to?" ree Majka Umorna Mundilferi. "Ili samo pokuava da nas
razveseli?"
Mundilfera se nasmeila, ak i ne bacajui pogled ka Jaakoli. "Moji izvori su
maksimalno pouzdani", ree ona blago. "U to budi sigurna."
"Onda moramo u akciju", ree Irduz. "Da sastavimo jednu ekipu..."
"Ja idem", ree Rid. "Poaljite mene, sa Mundilferom. Ja sam sve to vam je
potrebno."
Majka Umorna se nasmeja, takvim nainom da se Rid tre. "Takoe si skroman,
ludaku jedan ludi!"
Rid se sav sitno trzao od nelagodnosti. "O pametnoj materiji znam vie nego iko
iv. Svak zna da je tako."
"A da si ti lud ovek, i to zna svako", promrmlja Sark.
Rid mu se zagleda u oi. "Samo kad to odgovara mojim potrebama, Sark."
"Da", ree Jaakola tiho, pored njega. Rid se iznenaeno okrete na tu stranu.
"Treba on da ide. Neka Novi Vanamoinen razmrsi tajne Starog Vanamoinena. Upravo
njegova nepredvidljivost bie njegova prednost, zar se ne biste sloili sa tim? On je
savren lopov. Nek povede i svoju milosnicu ako hoe."
Rid se ukoi, vie oseajui nego videi Mundilferino gnevno zatezanje pokraj
sebe. Namrtio se, odjednom nesiguran, i pogledao nazad ka njoj. Uinilo mu se da
sumnja treperi kao vrelinska munja preko njenog lica; ili je u njega samo uitao svoju
paranoju. Ali ona na njegov pogled uzvrati pogledom koji iznenada kao da je sadravao u
sebi svu istoriju, i on oseti njeno poverenje, njeno pouzdanje i njenu ljubav kako ga
ispunjavaju, poput vode koja se die iz bunara bez dna.
"Da", promrmlja ona, "ti si onaj koji treba da ode, Rid. Za to si stvoren, od strane
vie sile koja vee sve nas." Rid zausti da neto kae, ali ona odmahnu glavom. "Ali zbog
te iste sile, ja ne mogu da ostavim izvesne granice bez nadziravanja, niti izvesne projekte
da dugo budu zanemareni. Ovog puta ide sam." Njene oi zabranile su svaki otpor.
Sedeo je paralisan, zurei u nju, a oni oko stola su glasali 'za', redom, svi.
14. TIAMAT: Ngenetova plantaa

Luna je stajala do kolena u blistavoj travi na brdu ispod plantaerove kue,

gledajui ka moru. Kuala je ukus sveeg daha prolea, oseala je kako povetarac
provlai prohladne prste kroz njenu kosu i die je poput krila. U jednom trenutku osetila
se efemernom kao da je dete oblaka koje e sledeeg trenutka biti poneto da jae na
leima vetra, na onaj nain kako Tamis sada jae na ramenima svog oca, dole, na plai.
Oduevljeni smeh i prodorno cianje dopirali su do njenih uiju; Ariel i Merovi su plesali
oko njih dvojice, grabei Ukresa za ruke a Tamisa za razmlatarane noge, molei da se i
njih dve isto tako voze. Osmehivala se, udiui duboko, utiskujui tu lepotu u svoj vid.
Iza njih, more se kri o plau, talas za talasom, oprueno ka severu i jugu do
krajnjih granica njenog vidika: more teko, srebrnosivo, belokoso od pene, uznemireno
masivnim priticanjem vode od topeih snegova. Ovde ono izgleda, i sad, hladno i
neumoljivo; njegovi vei talasi, okeanski, gruvaju u strme zupaste bregove koji
mariraju dole, sve do vode, miljama, du severne obale. Nekad su brda imala drugaije
siluete, bila su pod glazurom snega, hvatala su i odbijala svetlost kao ogledala, a sad su
kao polomljena seiva noeva naspram bezbojnog neba sa mat-tonovima magle. Magla
oko njih protie u sve guim kovitlacima, tako da postaju samo dimna mrlja u zranom
vazduhu, san nadrealan i nedostian...
Opet je spustila pogled ka deci i njenom muu: smeju se, tre, kovitlaju se preko
plae; i najednom svako plee sa svojom senkom i oduevljeno vie, jer sunca su se
najednom probila kroz maglu, donosei pun dan, okruena prividnim oreolima u duginim
bojama. Setila se svojih dana smeha na plai - sa Ukresom; daleko odavde, davno; setila
se sa nenadanom gorkom ivopisnou. Stoji nepomina, uhvaena u teserakt, gleda njih,
gleda kako se more rasvetljava i popunjava bojom iza njih. Ovaj sumorni severni okean
nikad ne pokazuje ona bistra zelenila i plavetnila koja je ona viala u morima Leta; mada
je to, moda, samo zato to pamenje uini da sva neba budu vedrija, i dugama proarana,
sve vode istije, uini da sve boje jae zablistaju i zapanje ula, u onim savrenim
osunanim trenucima... ak i ako ne postoji Dama Thalasa, Gospa iji duh obasjava
vode, ovo more svakim danom postaje sve toplije, a kopno sve zelenije. Preporod je.
Svakim danom ovaj svet i njen narod ine po jedan korak prema boljem ivotu. Jo
jednom je duboku udahnula slobodni, nemirni vazduh, zadrala ga uivajui u ukusu soli
i vlage i novih stvari koje rastu.
"Luno", ree jedan glas blago, kao da govornik nije rad da naruava njenu
usamljenost.
Okrenula se, zahvalna za misao iza te uzdranosti, i jednako zahvalna sudbini to
Geja Derua Pala-Tion stoji iza nje. Na Deruino prisustvo navikla se kao na svoju
senku; biti bez nje znailo bi biti nepotpuna. "Gledaj ih", ree, pokazujui ka plai.
Derua je ve gledala tamo; pratila je neozbiljno ponaanje onih dole, sa osmehnutom
zaviu.
"Drago mi je to si dola", ree Derua, osvrui se da pogleda uzbrdo, prema
kui. Trljala je podlaktice kao da joj je hladno, ak i na ovakvom danu.
"A meni, to si ti pola sa nama." Luna spusti aku na Luninu miicu ruke; bio je
to nean dodir kroz teke slojeve klijevske koe i dempera. Prouavala je lice druge
ene kad se ova opet okrenula ka njoj; jasno se videlo da ova 'efica pozornika' postaje
druga ena - dozvoljava sebi da postane - pri svakom njihovom putovanju iz grada; laka,
smirenija ena. Derua izgledala kao da pripada ovim teritorijama, ovoj zemlji, obuena
u grubu domorodaku odeu, tamne kose raspletene niz lea ili upletene u kiku namotanu

navrh glave kao kod ostrvljanki; isto tako i ona prestaje da bude Letnja Kraljica i postaje
samo ljudsko bie, slobodna da neko vreme die i razmilja i prolazi kroz obrasce koji
imaju znaenje samo za nju. "Boravak na ovom mestu me, na neki nain, isceljuje", ree
ona, gledajui opet ka plai, ka moru.
Derua se okrete da gleda sa njom. "Da", ree. "I ja sam se svaki put oseala
tako, kad sam bila Komandant policije." Uzdahnu, pogleda opet uz brdo. "Znala sam da
Miroe muti neto sa vercovanom robom. Ali najbolji momenti mog ivota, tokom vie
od pet godina, bili su uvek ovde, u posetama kod njega." Luna u tim reima zau
neoekivanu enju i gubitak iluzija.
"A vie ne...?" upita tiho.
Derua je pogleda; odmahnu glavom, skloni pogled. Luna se ve odavno pitala
zato Derua ovde ne provodi vie vremena. Deruin posao u gradu, sati provedeni u
administriranju i konsultovanju, znaili su zahteve bez kraja; odvlaili su je od ovog
mesta, i od njenog mua, uzimali joj daleko previe vremena. Luna joj je esto govorila
da posveti vie vremena sebi. Derua je uvek odbijala.
Baci opet pogled ka Deruinom licu, ka sve dubljim linijma na tom jakom
profilu. Sada su bile ublaene osmehom dok je posmatrala deicu. ivot na svetu koji nije
njen zaviajni, i etiri pretrpljena pobaaja - to se na Deruu odrazilo. Luna je oseala
stisnutost u svom srcu, i hladnou u dui, kad god bi, gledajui jarcanje svoje dece,
zamislila gubitak makar samo jednog. Opet pogleda Deruu, i sad vide dubine tuge
ispod povrine tog osmeha; uvide iznenada, u potpunosti, sa strahom, koliko su Deruini
gubici otetili i njen odnos sa njenim muem.
Ni Derua ni Miroe nisu svoje emocije poveravali drugima lako - ni bol, pa ak
ni radost. Ali, jedini nain da dvoje ljudi proive itav ivot zajedno jeste taj, da dele te
stvari izmeu sebe - ma kako one bolne, tajne, ili udne bile. to vie svako od njih krije,
porodica se utoliko vie pretvara u usamljene strance koji ive paralelnim ivotima,
svako slep za ma kakve potrebe osim sopstvenih...
Nije shvatila da se pokrenula, da je pola na suprotnu stranu od mora i od prizora
mua i dece, sada ve daleko odmaklih niz plau, sve dok je Derua nije dodirnula po
ramenu. Poela je da mirka iznenaeno: pa, ona sad zuri ka kopnu, ka planinama... ka
udaljenim onjacima planinskih vrhova koji su jo pokriveni snegom i ovijeni pramenjem
lagano-ploveih oblaka. Pred njenim pogledom, oblaci kao da poee da poprimaju oblik
lica i aka jedne ene, kose koja vijori oblanobela naspram plavog okeana neba - onda
ugleda i zvezde. Kao da izleu iz tih ruku, rasipaju se i proleu kroz kosu; deavalo se u
retkim, savreno bistrim danima, da ovek ovde ugleda i nekolicinu zvezda, dovoljno
blistavih da budu vidljive ak i na dnevnom nebu. Gledala je kako vizija u oblacima
rasejava zvezde... i seala se kako je videla, davno, druge zvezde, padalice, u drugoj
viziji, iznad dalekih smenih polja jedne daleke noi: brodove Hegemonije koji su
pristizali dovodei Skuptinu u zavrnu posetu Tiamatu, na poslednji Festival Zime.
Seala se da je pored nje tada bio Bi-Zi Gundalinu...
"Luno?" Deruin glas je povue; oseti da je ruke druge ene vrsto hvataju i
zadravaju uspravno, jer bile ju je zahvatila neoekivana vrtoglavica.
"Jesi videla?" apnu ona, oiju i sad uprtih ka planinama, ka nebu. "Dama..."
"ta?" Derua je mirkala nastojei da prati njen pogled. Ali formacije oblaka su
tekle dalje, prolazei kroz neke svoje mutacije, aka razbacanih zvezda bila je ve
skrivena, i Derua ne vide nita.

"Nita", promrmlja ona. "Oblaci... bili su divni. Navedoe me da pomislim na...

druga neba." Izbegla je pogled Derue, koja se poela okretati opet ka njoj. Onda se
iznenada opet zagledala Derui pravo u lice. "Derua - ula sam se sa Bi-Zijem."
"ta?" ponovi Geja Derua, sada vie sa nevericom nego sa nerazumevanjem.
"Sa Gundalinuom?" Taj je svjevremeno bio jedan od njenih inspektora; iz ljubavi je
postao odmetnik, a ona je to posmatrala - usprotivio se zakonima Hegemonije i prekrio
ih da bi pomogao Luni. Ali Derua mu je dopustila da se provue, rastrzana podeljenim
lojalnostima, njegovim ali i svojim... "To je nemogue", promrmlja; a njene oi su molile
Kraljicu da dokae da nije nemogue. "Kako?"
"Pomou sibilskog transfera. Postao je sibil..." Objasnila je, opisujui Derui sve
to je zapamtila od onoga to je videla i ula.
"Zato je iao u Nakrajsveta?" upita Derua odmahujui glavom. "Zbog nekog
policijskog sluaja? Rasporeen je na etvrtu..."
"To mi nije rekao."
"Kad je to bilo?"
"Pre nekoliko meseci."
"I ti nisi rekla nikome?"
"Nisam." Odmahnula je glavom, uklonila sa lica blede pramenove kose. "Nisam
mogla." Okrenula se da opet pogleda ka plai, gde su Ukres i deca zaokrenuli i poli
polako nazad. "Nisam mogla da kaem njemu..."
"A-ha", ree Derua tiho.
Luna je gledala kako se Ukres zaustavlja na pesku, mae gore ka njoj; crvena boja
njegove kose buktala je na suncu. Digla je ruku za uzvrat, ali ne bez tekog pritiska u
prsima. Ne mogu da prestanem da mislim o tome. Dala sam mu sve to sam mogla,
Derua, sve to mi je bilo dato da mu dam..." Ali ve nije videla lice svog mua, nego
jednog stranca, kao one noi kad se nala u njegovom naruju... "Ali ne znam da li je to
bilo dovoljno. ak ne znam ni da li je uspeo da se spase. Od tad svakog dana, ba svakog,
razmiljam o njemu." Oseti da joj se lice zacrvenelo. Isto tako, iz noi u no uznemirava
je seanje na poslednje rei njegove, kvari joj san, ba kad joj je san tako oajniki
potreban...
"Znai, nita vie nisi ula?"
"Nita." Odmahnula je glavom. "Ne znam kako da doprem do njega... niti kako
me je naao. To je neto to, po pretpostavci, nije izvodljivo."
"Znam", ree Derua bacajui polunamrteni pogled ka svojim stopalima. "Do
vragova. Rado bih imala neki odgovor." Uzdahnu. "Ali, radujem se to si mi rekla." Opet
se susrete sa Luninim pogledom, i setno se nasmei. "Ako e iko preiveti, on e. Dala si
mu dar opstanka, pre nego to je otiao sa Tiamata."
Luna skloni pogled, nesigurno.
"Bio je to dobar ovek, jedan od mojih najboljih. Ali bio je krut. Zbog ponosa,
krt, lomljiv. Ono to mu se desilo kad su ga nomadi oteli ubilo bi ga, da mu ti nisi
pokazala neto jae u njemu samom. Ja sam mu vratila karijeru. Ali, ti si mu vratila ivot.
Nainila si ljudsko bie od njega." Njen osmeh se proiri. "Bogovi, trebalo je da uje
kako taj ovek govori o tebi. Nisam mogla verovati svojim uima."
Luna se okrete, zausti da neto kae.

"Luno!" Ukres se stvorio pored nje, neoekivano, privukao ju je blizu sebi i

poljubio. Osetila je njegove ruke kako je okruuju, toplinu i jaku rashlaenost njegove
koe, jaki miris sunca i znoja. Digla je pogled ka njegovim oima, zelenim poput nove
trave, ka njegovoj crvenoj kosi koja se njihala na vetru kao plamen; ka tom zgodnom,
smirenom licu koje joj je bilo dobro znano koliko i njeno sopstveno. Pribila se uz njega, u
solidnu realnost njegovog zagrljaja, videi kako Derua, gledajui njih dvoje zajedno,
dobija zamiljeno neangaovan izraz lica. Luna pogleda prostranstvo puine, putajui da
joj ono toliko ispuni oi da naposletku nije nita drugo videla; pokua da zamisli da nikad
nisu poli sa svog arhipelaga, da nije bilo izgubljenog vremena, ni rastavljanja, nikakvih
gorkih tajni izmeu njih.
"Mama! Mama!" Priskoili su im blizanci, i mala Merovi - ne ba ni tako mala,
podseti se Luna, sputajui pogled ka devojinom lepom, pegavom licu i kosi koju je
vetar razbacivao. Pa, niko od ovih nije vie tako mali. Blizanci je, gurajui se ko e prvi u
zagrljaj, ve udaraju glavama u prsa. Obuhvatila ih je rukama, usidrena njihovom
toplinom i nepitajuom ljubavlju... otresala je sa sebe ono nesaznatljivo, nemogue,
minulo - ono to vie nije opcija.
"Mama, vidi, na'o sam karbankl!" Tamis podie u vazduh jedan od blistavih,
krvavo crvenih kamenova kakve je more ponekad nanosilo na tiamatske obale: karbankl,
poznat i kao mrkocrveni granat ili alem, poludragi kamen za koga su zimci tvrdili da je
dobio ime po gradu, ili grad po njemu. "A vidi nae koljke!"
"Ja sam nala jednu kao to je tatina, on e mi napraviti sviralu!" Ariel je mahala
ispred Luninog lica vitkom, jako izduenom spiralom blede biserne boje.
"Ne, ej! To je moje!" povika Tamis. "To e biti moja frulica! Ja sam je na'o!"
"Obeao sam Arieli", bunio se Ukres, sa malenim prizvukom ogorenja. "Ti
saekaj."
"Pa ako je on na'o, njegova je", ree Luna razdvajajui male ruke koje su se
borile. "Ti e nai drugu, Ariel, pa e biti tvoja. Morae da saeka."
"Neu!" Ariel poe mahati glavom estoko. "Ou moju sad!"
"Dau ti da svira na mojoj", proguna Ukres, podiui vrh njene donje vilice.
"Moe upotrebljavati moju."
Zapiljila se gore u njega, sa osmehom koji je izgrevao kao sunce, a Tamisov
osmeh naglo popusti i nestade. Luna ga pipnu po ramenu, da mu odvrati panju i utei ga.
"Da vidim ta ste jo nali."
"Evo, za tebe..."
Nasmejala se i izvela oekivane uzvike divljenja - ooooo! - prihvatajui ake i
koljke, sa zadovoljstvom koje je, najednom, bilo od srca; odbila je da slua glas prolosti
koji je i sad izgovarao njeno ime, dozivao je, negde unutar vesele buke sadanjosti.
"Vidi, vidi, ta tu sve nema!"
Luna pogleda preko ramena, ujui glas svoje babe veselo puten da isprednjai
uzbrdo, od zaliva. Bakica Klirvoter i Bora Klirvoter dolazili su polako, ali odluno ka
drutvu okupljenom na kosini brda; Miroe je stupao uz njih kao njihov domain i vodi.
Ona vide njihovu laicu, ije oputeno jedro je lepetalo na vetru, dole kod gata; zaudi se
injenici da nije primetila njihov dolazak, iako ga je Miroe, oito, primetio, ak odozgo,
iz kue, dakle sa mesta znatno udaljenijeg. Deca su, kao naglo jato, napustila Lunu i
pojurila da pozdrave dodatnom veselom galamom to troje pridolica.

Luna se smekala gledajui ih, na trenutak zamiljajui da gleda sebe i Ukresa.

Vide u oima svoje babe refleksiju zadovoljstva te dece; a u Bori Klirvoteru, koji je
stajao pored bakice, vide svog dedu, onog koga se vie nije mogla jasno setiti, a koji je
umro od groznice kad je ona imala samo tri godine. Jo ju je zapanjivao prizor bakice sa
licem devojaki veselim, duhovno onoliko udaljene od iscrpljene starice koja je
svojevremeno dola u Karbankl koliko je ta, tadanja bakica bila udaljena od Lunine
uspomene o njoj. Kapela Dobraventura je uinila obema uslugu kakvu ni zamiljati nisu
mogle, onog dana kad je dovela Luninu baku u grad; Luna se u sebi nadala da e ta
injenica doneti stareini Dobraventura razoarenje jednako bolu koji je tada zadala ona
njima.
Bilo joj je teko poverovati da je tek uz pomo jedne zimkinje vatra ivota nanovo
zaplamsala snano u bakici. Ali, tokom godina Luna je nala da mnogi provincijski zimci
imaju vie bliskosti sa letnjacima nego sa stanovnicima Karbankla.
"E-hej, avo da me nosi!" ree Bora Klirvoter zurei sa nestrpljenjem dobriine
preko glava dece. "Vidim da si napravio jo nekoliko 'cvetova na vetar' na ovoj tvojoj
aavoj plantai, Miroe Ngenet." Izmahnuo je rukom ka vetrenjaama na vrhu brda iza
njih. "Sramota, zaista, kad ovek pomisli da je nekad bila per-fekt-na..."
"Nju je pokretao teki ljudski rad, i jedna skupocena uvozna pogonska jedinica,
nekad, Klirvoteru, kao i tvoju plantau, i ti to zna", zabrundao je Miroe. Usne su mu se
povijale uglovima nagore, ispod debelih bunastih brkova. "Postiemo dvostruku
proizvodnju uz prepolovljene trokove, uz pomo ovih vetrenjaa i generatora i
destilerije, a moji radnici su zato osloboeni da se ue novim zanatima u fabrici..."
"Hmmm-blm. Zvui kao gomila svee bal..."
"Boro!" presee ga bakica. "Pazi kako se izraava pred decom."
"Dobro, srce moje", proguna on, naglo izduvan. Nije se vie bunio. "Al' avo da
me odnese ako 'ou ita vie da ujem o kojekakvim novim fabrikama, novim zanatima i
gradovima, novoj galami, novom smradeu, i o onom bednom popianku Kirardu Setu...
Opet me spopao, misli da mu prodam plantau da zida na njoj. Kad se sastavljao njegov
genetski kod, izgleda da se mnogo nesreno istumbao. Pravo prolaza jo mogu da mu
trpim, dok mi dobro plaa..." Pogleda Lunu, a ona se nasmei. "Al' ne oekuj da ti se za
to zahvaljujem. Rekao bih da e da bude vru dan u paklu pre nego to on dotakne makar
i jedan dalji santimetar moje zemlje nekakvim 'progresom'. To samo preko mene mrtvog!
Je l' tako, ljubavi?" Bakica klimnu glavom; njeno lice bilo je ogledalo njegove odlunosti.
Jednom rukom ju je obgrlio, a onda se tiho nasmejao kad ga je pljesnula po aci zbog
tako 'slobodnog' ponaanja.
"Ponaaj se kako tvojim godinama dolikuje! Vidi ti njega! Matori klijevski bik!"
ree ona, sa osmehnutim oima; uspevala je, nekako, da klizi sve dublje u njegov zagrljaj
odgurujui ga neprestano. Dobila je jo zagrljaja i primila jo koljki iz est malih aka.
"A, to jesam, zna da to jesam", huktao je on u njeno uvo. Zatim se zakikotao kao
devojka. "Gde ti je onaj moj neak, i gde je tvoja majka?" ree sputajui pogled ka
Merovi koja se njihala napred-nazad i vukla ga za ruku.
"Nisu mogli da dou", ree ona, ostajui bez osmeha zato to se setila toga.
"Zato nisu?" Digao je pogled, brian. "Je l' ga tol'ko mue lea?"
Luna stisnu usta i klimnu glavom. Nevolje Danakil Lua sa leima toliko su se
pogorale, da vie nije mogao da hoda uspravno. Put obalom, ak i motornim brodiem,
bio je previe dug i naporan; zato su njih dvoje ostali u gradu.

"Ali bliimo se trenutku kad u moi da mu pomognem", ree Miroe. "Finoa

rada u naem alatniarstvu druge generacije stalno se poboljava. Uskoro emo moi da
proizvedemo hirurku opremu koju moram imati; a kad je budem imao, postoji jedna
korektivna operacija, relativno jednostavna..."
Bora frknu zgaeno. "Lane nade! Zato mu davati lane nade? Ne moemo samo
za jedan vek da napravimo neto za ta je strancima trebalo mnogo vekova! Treba da
pustimo da stvari idu kako idu, i da se pomirimo s tim." Mahnuo je rukom i okrenuo se
na drugu stranu, pokazujui da je sa svima njima 'zavrio'. Derua se, pored Lune,
ukruti; a Luna se seti njenog neuspeha da rodi ijedno dete, i injenice da nova tehnologija
nije dola na vreme da promeni to.
"Ma nemoj!" povika Merovi uvreeno. "Mom tati e od toga biti bolje!"
"Naravno da hoe!" odreza Miroe, ije dobro raspoloenje je nestalo kao dim.
"Ako bude volja Damina", zavri bakica, tapui Merovi po glavi, sa strogom
odlunou.
Luna skloni pogled od njih, protrlja podlaktice unutar labavih rukava svog
dempera. Ukres pored nje prevrte oima i zabi pesnice u depove platnenih pantalona.
"Boginjo! Ovaj je gori od letnjaka", promrmlja, tako tiho da ga je samo ona ula.
"Mama! Ajde s nama da naemo jo koljki!" Ariel je vukla Lunu za ruku,
gledajui netremice gore ka njoj, sa blistavom oduevljenou.
Luna ju je zagrlila, osmehujui se. "Ug, ja... hm..."
"Luno, treba da razgovaram sa tobom o naim najnovijim studijama o merskim
pesmama. Ponestaje mi inspiracije, treba mi input." Miroe ju je uhvatio oima, i
naginjanjem glave pokazao prema kui, u kojoj su ve proveli pola dana diskutujui o
novim nainima da se letnjaci podstaknu da prihvataju novu tehnologiju koja im maltene
iz dana u dan menja ivot.
"Ajde, mama." Tamis ju je povukao za drugu ruku.
Luna je oseala da joj se usne steu, videla srebrnu duinu plae koja eka,
oseala je kako je vue potreba njene dece, ali i Miroeva potreba. "Pa ne mogu ba sad..."
"Mama! Obeala si..."
Luna se namrtila, uhvaena u mengele uskraenosti koje su se stezale.
"Pola jutra se igrate sa mnom", ree Ukres. "Moete sad malo i sami da potrite
po plai. Napravite grad na pesku, kao Karbankl..."
"Ali mama je obeala..."
"Deco, idete sad sa nama", ree bakica, pristupajui napred da ih otkai od
Luninih ruku. "Niste se etali ni sa nama, a vaa majka ima poslove koji se moraju
uraditi", bez obzira ta ja mislim o tome, govorile su njene oi, "kao i njena majka pre
nje, pa i ja u moje vreme. Ali sad imam vremena da etam bosa po pesku! Idemo, Boro..."
Jednim trzajem glave obezbedila je njegovu podrku. On je poveo Merovi za ruku, a baka
je povukla Tamisa i Ariel, upola nevoljne, niz brdo. "Mama...!" dobacio je Tamis glasom
albe, jo jednom, poslednji put.
"Niko ne mea vodu u pregradama! Tvoja etva morske trave ima da istrune,
Miroe Ngenet!" Bora je mahnuo rukom prema pustim poljima. "Kad pomrete svi od gladi
onda ta e vam sva ta tehnika?"
"Ja sam to automatizovao", uzvrati Miroe slinim dovikivanjem. "Mehanizmi za
komeanje vode, a pokree ih vetar. Brigaj se ti za tvoju etvu!"

"ta kae, automati?" doviknu Bora, ali Miroe se ve okretao odatle, izmahujui
rukom zgaeno.
"Na jug idite, oko zaliva!" povika Derua. "Prekjue je bila oluja. Bie divnih
koljki du zaliva. Mogue je da ak naete maglene ahate!"
"Da l' emo videti mere?"
"Ne tako kratko vreme posle oluje..." Luna im je mahnula rukom; bio je to gest za
'dovienja', ali sa pola srca i pola volje. Okrenula se da ih ne gleda, oi su je odjednom
zapeckale. "U redu, Miroe", ree ona nekazanom izvinjenju u njegovim oima, "da
popriamo o merima."
Ukres ue u korak uz nju, im su poli uz brdo prema kui. Miroe ga pogleda.
"Ne verujem da je to tvoja oblast ekspertnosti, Svetlohodni."
Ukres se malo namrti. "Studirao sam pesmu mera, i mislim da sam moda naao
klju za..."
"Derua, zato ga ne odvede do fabrike?" ree Miroe pokazujui rukom ka
suprotnoj strani zaliva.
"Fabriku sam video. Hou da razgovaram o merima."
Miroe se naglo okrete da se suoi s njim. "Posle onog to si im uinio, nema
prava."
Ukres stade kao ukopan, i Luna vide pusto u njegovim oima, pusto od koje one
ostadoe prazne kao smrt. Pogleda i Miroea, koji je zurio pogledom crnim i tvrdim poput
kremena, i ne ree nita, ne uini nita, dok je prolost disala na njih hladnim dahom
Zime. Nastavi za Miroeom uzbrdo, gledajui oblacima natovarene, daleke planinske
vrhunce. Ukres ne poe za njima.
Ukres ih je gledao dok nisu izmakli iz domaaja njegovog glasa. Geja Derua je
jo stajala uz njega; pitao se zato nije sasvim sam. Najzad je duboko udahnuo i okrenuo
se ka njoj. "Zato ne uini da bude jednoglasno?" ree on.
"Zato to ne verujem da si to zasluio", odgovori ona, uzvraajui na njegovo
gledanje u oi jednakom merom.
"Zato nisam?" Opet je sklonio pogled, osetio da ga neto iznutra gricka poput
mnotva crva. "Klao sam mere za Ariku, da bi ona mogla da prodaje vodicu ivota, a i
nas dvoje da ostajemo mladi. Radi toga smo vrili genocid. Zna ta sam radio; videla si
ta sam radio; isto tako, video je i on. U pravu je. Kriv sam."
Gledala ga je nekoliko dugih trenutaka utke. "Nisi ti..." ree najzad. "To je bila
Arienrod. Ti si bio samo deak. Nisi mogao da se usprotivi ravnopravno eni kao to je
bila ona. Ona je sto pedeset godina uvebavala kanibalizam due. Malo je falilo da satre
sve nas."
Njegove ruke se stegoe. "Priznaj mi malo vee sposobnosti. Znao sam ta radim.
To si verovala kad si me, kao zapovednica policije, onoliko mrzela."
"Mrzela sam Starbaka, Kraljiinog koljaa, ba kao i Kraljicu. Nisam poznavala
Ukresa Svetlohodnog, a ni Lunu Svetlohodnu, u to vreme. Mislila sam da ih poznajem,
ali varala sam se." Odmahnula je glavom. "Bila sam plavanka, i verovala sam da umem
dobro da ocenim karakter oveka... pa, to verujem i sad. Luna mi je priala da nikad
ranije nisi bio ono to si za Arienrod bio, i da po njenom miljenju nikad vie nee biti
takav. Verovala sam u nju zato to nosi trolist. O tebi nisam bila tako sigurna. Meutim,
bila je u pravu. Znam te, evo, ve blizu deset godina. Ti si dobar ovek."

Pogledao je za Luninim leima koja su se udaljavala, osmotrio Miroevo visoko,

pleato oblije koje se nadnosilo nad nju, pored koga je izgledala sitna i lomna. Onda
opet pogleda Deruu, odjednom - po prvi put u njegovom pamenju - neuplaen da joj
pogleda u oi. "Hvala", ree konano, tiho.
Klimnula je glavom. "Nema na emu."
Pogledao je opet ka Miroevim odlazeim leima. "Ali on se za deset godina nije
predomislio."
"Izmeu ostalog, i to sam saznala", ree ona. "Nije lako dopreti do tog oveka."
Ukres je uo gorko razoarenje u tim reima, i poeleo, najednom, da posegne
rukama ka njoj. To nije uinio, zato to je neki deo neopipljivog oklopa njenog mua
lebdeo i oko nje. "Kako da ga navedem da me bar uje? Postoji li nain?"
Premetala se s noge na nogu, oiju zamiljenih. "To je odluan ovek; ubeen i
preko mere da je uvek on u pravu, i nee ga biti lako razuveriti... Ali, respektuje
odlunost kod drugih ljudi." Ona ga opet pogleda. "Ako hoe da mu saopti svoje ideje
o merima, idi i uini to. Ne dozvoli mu da te uutka. Ostani vrsto pri svome." Spori
osmeh poe na njenom licu. "Isplati se pokuati. Tako sam ga ja naterala da prizna da me
voli."
Ukres se nasmeja; klimnu glavom, a njegov osmeh poe opet bledeti. "Vai. Tako
u." Baci pogled prema kui. "Ide li i ti?"
Odreno je mahnula glavom, pogledala ka plai gde se mala grupa mladih i starih
okupila oko praiskonskog posla iskopavanja svakojakih uda iz peska. "Ja ne. To je tvoja
bitka, ja bih samo smetala." Poe protezati ruke. "Za promenu, jednom u i ja na plau."
Osvrte se da ga jo jednom pogleda. "Sreno", ree mu, i ode dugim koracima niz kosinu
zatalasane slanotrave.
Ukres ju je gledao jo koji trenutak, dok nije shvatio da nije stvarno zavidljiv, a
onda se poe penjati uz brdo. Kraci desetak vetrenjaa oblikovani u stilu 'elise za vetar'
vrteli su se gotovo neujno iznad njega, razasuti iznad zemlje kao nadrealno cvee,
pretvarajui nemirnu energiju vetra u energiju koju e ljudi moi da koriste, da bi se voda
neprekidno kretala u zasadima gajene morske kose, da bi bilo elektriciteta za svetlost i
pogon u sve iroj grupi proizvodnih postrojenja koju je Ngenet doziivao na suprotnoj
strani svoje male luke. Oko te 'fabrike zone' nicalo je selo, u kome su se nastanjivali, sa
porodicama, zimci radnici; kue zidane u starom stilu i starim metodima, da bi se
obeleio ivot u novom stilu.
Stigao je do kue vlasnika plantae, koja je leala na kresti brda kao dinovska
mogila; bila je to solidna tvorevina, vekovima stara, od kamena i drveta. Podsetila ga je
na kue njegove mladosti, i na injenicu da dva naroda ovog sveta, zimci i letnjaci, imaju
zajedniko kulturno i duhovno naslee ba zato to su im i problemi opstanka isti. Zapita
se zato to tako lako zaboravljaju. Perverznost je svih ljudskih bia, da svoju ljudskost
zaborave tako lako, a svoje gorke uspomene uvaju i neguju tako dugo...
Uao je kroz teka vrata sa gvozdenim arkama, i zatekao Miroea i Lunu kako
sede oko niskog stola po kome su bili raireni mnogi rukom pisani dokumenti; oko njih je
bila nelagodna meavina svakojakih vrednih predmeta vantiamatskog porekla i
zdepastog, tupog tiamatskog nametaja, koja je davala ovoj kui jedinstveni personalitet.
Digli su poglede ka njemu, Luna sa iznenaenjem a Ngenet sa neim bliim
gnevu. "ta hoe?" zapita on.

"Da saslua moje ideje, Ngenet." Ukres stade uspravnije, i podboi se rukama o
kukove. "muri ako mora, ako ti je muka da me gleda. Ali uj ta imam da kaem."
Ngenet se ukoi, bacajui pogled ka Luni. Ali Lunin pogled bio je uperen Ukresu
u oi, sa meavinom ponosa i hitnosti, i govorio mu je da je ovaj postupak prava stvar. To
pojaa njegovu odlunost.
Seo je pored njih kao da ga je neko pozvao, tako da su sad bili troje - Damina
srea, ree on sebi sa utinuem ironije. Ngenet je jo jedan trenutak prouavao Lunino
lice, onda otklonio pogled sa, inilo se, rezignacijom. Samo za trenutak opet pogleda
Ukresa i zamuri, namerno. "U redu", ree, "sluam."
Ukres duboko udahnu, nalazei da je neoekivano postao centar panje. Skloni
pogled, zagleda se u vatru koja je gorela u kamenom ognjitu iza Ngenetovih lea. "Jo
dok sam bio deak na ostrvima, imao sam obiaj da sviram u flautu..." Dotae kesu za
opasaem, u kojoj je nosio svoju sviralu od koljke. "Znam sve stare pesme koje su svi
pevali... ali izvoene na svirali zvuale su drukije. Podseale su me na pesme mera, po
nainu kako su konstruisane, po tembru, po intervalima izmeu nota i tonskih klizanja.
Tad nisam znao terminologiju niti razumeo odnose..." Osmehnuo se licu Lune, koja ga je
posmatrala; uspomeni na to drugo vreme, njihovom izgubljenom svetu. "Ali moje ui su
znale. Onda sam doao u grad, i..." i Arienrod me je nala "i dobio pristup tehnolokim
podacima koje su nam stranci davali, pa sam poeo sa uim matematiku muzike. Nauio
sam da ono to sam smatrao samo instinktom, divnom bukom, zapravo predstavlja
matricu, mreu meuodnosa, u kojoj svaka nota ima svoju rezonantnu talasnu duinu,
precizno postavljenu u odnosu na sve druge..."
"Pa?" ree Ngenet nestrpljivo.
"Pa, nastavio sam da studiram relacije izmeu merskih i naih pesama, ak i note
u tonskim kutijama koje smo nosili radi prelaenja mostia u Dvorani vetra. One su,
zapravo, bile iznenaujue sline." Vide da se Luna iznenaeno uspravlja. Pogledala ga
je udno. Nije uspevao da pogodi ta joj je sad na umu. Prinudi sebe da otkloni pogled, da
nita ne pita, da kae ta ima dok to jo moe.
"U emu je sutina?" ree Ngenet otro. "Nemoj me zamajavati." Njegovo lice,
ionako izbrazdano od dejstva vremenskih prilika, sad se jo namrailo linijama mrtenja;
njegove tamne, nadsvoene oi bile su jo nemilosrdne i hladne kao vetar. Ngenet je bio
poslednji pripadnik jedne porodice stranaca koja se u dalekom arhipalagu pridruila
Tiamatovcima i prihvatila njihovo dravljanstvo; opsesivno je voleo ovaj svet i sve
njegove delove. Trudio se da na svojoj plantai zatiti mere od kraljianskog lova. Ali
Arienrod je poslala svog Starbaka ba na njegovu obalu, pri kraju Zime, radi jo jedne,
poslednje, ilegalne 'etve'. Tog gorkog dana njihove razasute sudbine dovedene su do
meusobnog sudara, na tom jezivom komadu plae, jednim stiskom pesnice Snene
Kraljice. Niko od njih se tada nije izvukao bez oiljaka.
Ukres pogleda Lunu, vide u njenim oima odraz svog naglog bola. Prelivajue
boje u tim oima bile su kao uspomene, treperave refleksije na povrini vode. On proguta
tvrdi vor svog neoekivanog jada. "Ovaj... sutina... sutina je da po mom utisku
nedostaju pojedini segmenti merske pesme. Neki delovi su tu, uklapaju se u odreene
obrasce koji imaju dovoljno smisla da budu delovi neke vee celine. Ali postoje i
praznine..." On je pre nekoliko godina poeo da razgovara sa Lunom o Ngenetovom radu,
u poetku verovatno zbog neeg nalik na mazohistiku krivicu. Ali iz njegove potrebe da

okaje grehe rodilo se jedno istije, izdignutije interesovanje za mersku pesmu, nova
radoznalost u pogledu njihove muzike i muzike uopte.
Prouavao je zabeleene podatke sve dok nije bio siguran da pesme koje meri
pevaju predstavljaju neto sasvim odvojeno od jednostavnog tonalnog jezika kojim se
slue za meusobnu komunikaciju. Trake su bile pune kompleksnih, gotovo
neodgonetljivih nizova tuinskih zvukova, koji su ponekad trajali satima. Ali to su bile
pesme u pravom smislu rei; svaka merska kolonija imala je svoju posebnu, distinktnu i
nepromenljivu pesmu koje se pridravala, ne prihvatajui od drugih kolonija drugaije
pesme. Ali unutar svake kolonije bilo je vie proirenih porodinih grupa, i svaka je
izvodila tu istu pesmu sa izvesnim nijansama, koje su odrasli prenosili svom
malobrojnom potomstvu tokom dugog vremena - mnogo generacija po ljudskom
raunanju vremena. Uklopljene u jedno, te podvarijante su davale neto vee, jedan
obrazac koji je Ukres tek poslednjih nekoliko nedelja poeo da sluti.
"Prouavao sam tvoje snimke, crtao sam karte tih melodija, i meni se ini da su
meri zbog... pokolja, koji ih je desetkovao iznova i iznova, moda zaboravili pojedine
pasae te muzike, ali i smisao celine. I kad stranci odu, meri se razmnoavaju sporo; treba
im najmanje sto godina da dostignu raniju brojnost. Ne bi bilo iznenaujue ako su
pojedini delovi njihove pesme izgubljeni zauvek. Ali, ako bismo mogli nekako
rekonstruisati ono to nedostaje, mogli bismo moda i razumeti mere, i moda im vratiti
neki deo onog to su izgubili."
Ngenet se polako nagnuo napred. Ukres odjednom shvati da su oi tog starijeg
oveka otvorene, irom, i uprte u njega... da ekaju njegov pogled. "To ima smisla", ree
Ngenet polako, kao da mu to priznanje zadaje bol.
Ukres se ugrize za jezik, pa se osmehnu. Pogleda ka Luninom licu, ka oaranosti i
potovanju i, najednom, neospornoj ljubavi koju tamo vide. Njen osmeh se rairi.
Ngenet se nasloni na teki, masivni sto. ake je isprepleo; zglavci na njegovim
prstima bili su kao vorovi u drvetu. "Pogledaj ovo to ovde imamo. I ispriaj mi poneto
o tvojim metodima - kako si doao na ovu ideju? Ima li podatke sa sobom?"
"Mogu ih dobaviti." Ukres ustade, jedva uspevajui da poveruje da je uo takve
rei od Ngeneta, da je njegov govor sasluan, posle toliko godina ivljenja pod
Ngenetovim neizreenim bojkotom. Ukresovo usamljeniko istraivanje trajalo je, inilo
mu se, venost; tragao je za kljuem koji bi mu dao pristup u taj zajedniki rad Lune i
Ngeneta - i nadu, makar i malenu, da jednog dana nee videti mrnju i gaenje, saaljenje
ili bol, u oima svih koji znaju istinu... pa ni u svojim sopstvenim... niti u oima svoje
ene.
Oklevao je, onda zauo lave pasa i uzbuene glasove dece koja su se pribliavala
kui.
Ustade i Ngenet, na ijem licu se opet videlo nezadovoljstvo zbog smetnje; ali
ovog puta njegov pogled je otiao ka prozorima, ka onome to je pretilo da ih prekine u
poslu.
"Mama! Mama!" Kroz ulazna vrata nahrupila je Ariel, zajapurena, bez daha, i
jedva uspela da zakoi - ne bez klizanja petama po podu - na vreme da izbegne naletanje
na sto ispod prozora. "ale!" dodala je, vie kao da dopunjava, videi da u toj
dekoncentrisanoj grupici stoji i njen otac. "Mi nali mere!"
Blago iznenaenje ispuni Ngenetovo lice, na trenutak zamenjujui nezadovoljstvo
zbog prekida posla.

"Ako ste videli, mere, to je dobar znak, Ari", ree Luna, ustajui, "ali, mi..."
"Na rivi! Na rivi!" povika Ariel. U kuu su ulazili jo neki. Ukres se okrete videi
da ulazi Derua, ije su teke izme trupkale po drvenom podu, i da u rukama nosi neto
teko, veliine deteta. Sav se presee, onda uvide da preostalo dvoje dece idu uz nju.
"Mrtve!" nastavi Ariel. "Ali, vidi, nali smo bebu..." Strelovito je pohitala nazad do
Derue, nadnela se zatitniki nad to zamotano stvorenje koje je Derua drala u visini
njenog lica, zagledala se jako rairenim oima u njega i poela ga gladiti blagim
pokretima.
Ukres je ostao na mestu gde se naao, iznenada sasvim lien snage, kao da je to u
Deruinim rukama neko od njegove dece; ali Luna i Ngenet prooe pored njega.
Gledao je kako prilaze Derui; njihov malopreanji razgovor sasvim su zaboravili, a i
njega isto tako. Ngenet ree deci da se sklone, i deca posluno odstupie, impresionirana
njegovom iznenadnom panjom.
"Jo ivo...?" ree on, i sam nae odgovor prelazei iskusnim akama preko
mladuneta mera i zagledajui to malo, nereagujue lice. Ngenet mu otvori jedno oko, a
meri malo zacvile; od tog slabanog konia zvuka Ukres se sav ohladi iznutra. Pogleda
na drugu stranu; njegove ake se prisetie mekane kadifene teksture njihovog gustog
krzna; eleo je da krene napred, da stane uz ostale, ali bio je nemoan da to uini,
nemoan i neprimeen i neeljen...
"Nali smo i jednu odraslu enku", ree Derua, "ali bila je ve mrtva."
"ta ju je ubilo?" upita Ngenet. Ukres pogleda ka njima, vide da Luna posmatra
njegovo lice, i opet brzo otkloni pogled.
"Ne znam." Derua odmahnu glavom. "Nisam primetila nita nenormalno. Oluja,
moda..." Meri nisu imali prirodne neprijatelje, izuzev svojih tvoraca.
Ukres otpusti dah. Derua ga pogleda kao da je osetila njegovu reakciju; tek tad
on uvide da je oekivao da uje kako ga Derua proziva po imenu i okrivljuje.
Ngenet slegnu ramenima, diui pogled ka Bori Klirvoteru i baki koji su ulazili u
kuu. "Ili paraziti, ili loa hrana... ali kolonija se obino brine o svom lanu koji je u
nevolji. Nai samo dvoje, ovako same, to je prokleto retko. Takoe, nai mladune, u ovo
doba u Velikoj godini..." Pruio je ruke da preuzme mladune iz Deruinih ruku, ali ona
se usprotivi, njiui se polako, maltene nesvesno, s noge na nogu, kao majka kad ljulja
svoju bebu. Ngenetov izraz lica se promeni, i on opusti ruke. "Moda ih je oluja rastavila
od ostalih. Ili, moe biti..." Odmahnuo je glavom. "Ne razumem ovo. Ali mladune e
umreti od gladi pre nego to padne no - da i ne govorimo koliko bi nam vremena trebalo
da naamo tu koloniju - ako ne ponemo odmah da ga hranimo." Poe ka jednim bonim
vratima iz sobe, ve dozivajui nekoga u kuhinji.
"Da li bi kolonija prihvatila siroe?" upita Luna, pomno gledajui klonulu glavicu
oslonjenu na Deruino rame.
"Pa, nikad ranije nisam naiao na sasvim usamljenog mera", ree Ngenet.
"Saznaemo." Meri silom odvojeni od svoga roda umirali su uvek, bez izuzetka, ali on to
sad ne ree. Zastade, tek toliko da saopti uputstva iznenaenoj kuvarici koja se pojavila
na vratima i da je poalje u potragu za neim to bi mladi mer mogao jesti.
"ta ako meri ne ele da im se njihova beba vrati, ujka Miroe?" ree Tamis, oiju
tamnih od brige, gledajui meria. "Da li e on da ostane sasvim sam? Ko e da ga pazi?"

Ngenet pogleda deka, sa osmehom koji je razlamao ljuturu njegove

preokupacije. Ngenet je celog ivota prouavao mere, ali je i sad znao malo ta konkretno
o njihovom drutvu, o nainu kako su uspostavljali, ili ne uspostavljali, odnose; o
njihovim obiajima u odgajanju mladunaca. "U tom sluaju uvaemo bebu ovde. Ali, o
tome se moemo brinuti kasnije. Prvo da nam ona bude jaka i zdrava."
"'Oe beba da ozdravi?" upita Merovi, gurajui se neodluno napred iako ju je
baka blagim pritiskom zadravala.
"Uiniemo najbolje to moemo da joj pomognemo", ree Ngenet blago. To nije
bio stvarno odgovor na Merovino pitanje. Ukres vide sumnju u njegovim oima i
spoznade ispod nje tamni tok zabrinutosti. Ngenet opet poe pipati malog mera, koji se
nije micao. Oduvek se on borio za merski opstanak, sa upornou koja bi mu donela
deportaciju da mu nije donela ljubav i popustljivost zapovednice hegemonijske policije.
"Miroe", ree Luna maltene neodluno, ne skidajui pogled sa meria. "Ako ovu
malu moe da spase i odgaji... to bi mogao biti put da uspostavimo vezu sa ostalima.
Moda bismo na taj nain lake doznali..."
Ngenet prenese pogled sa Luninog lica na Deruu koja je njihala meria u
naruju. "Setio sam se ja toga mnogo pre tebe", ree, sa neoekivanim osmehom.
"Idemo..." Klimanjem glave pokaza ka jednim vratima. Ostali pooe za njim.
Ukres ih je ispratio pogledom, i sad stojei na istom mestu kao ukopan,
nesposoban da krene za njima. Ariel se vrati sama, gledajui ga radoznalo. "Ajde, ale!"
Pree preko sobe i stade uz njega."
On je zagrli i zadra uz sebe jedan trenutak.
Izmigoljila se i povukla ga za aku. "Doi, tata, da pomogne meretu..."
"Ne mogu, Ariel", proaputa on, tako tiho da je i sam jedva uo. "Ne umem ja to."
Oslobodi ruku iz njenog stiska i zaputi se ka vratima kue. Izie bez ijedne dalje rei, i
zalupi vrata za sobom.
15. TIAMAT: Karbankl
"Zar nije bilo divno, mama?" Ariel je uzvratila na majin zagrljaj za laku no,
okaila se o majku celom teinom, u ekstazi uzbuenja. "Ala smo se zabavili! Sad imamo
kunu ljubimicu, to je nae mere. Zvaemo je Svilena, zato to je tako meka!" Vrpoljila
se dok je Luna pokuavala da je pokrije ebetom.
Luna se trgla, iznenaena odrazima tog imena u njenoj memoriji. "Imamo
prijateljicu", popravi je blago, gladei je po kosi. "Mi nismo vlasnici mera, a ni oni nas.
Na narod, narod Leta, kae da su meri Boginjina druga deca, i jo kae da je More mati
oba ta naroda... Inae, mislim da je ime Svilena savreno", dodade. "Imala sam jednom...
prijatelja, sa druge planete, zvanog Svileni. On je bio, vie nego iko koga znam, slian
merima. Mislim da bi mu bilo drago da ga pamtimo na ovaj nain. Moda e nam
Svilena, dok odrasta, pomoi da bolje razumemo mere." Ona neno poljubi erku u elo.
"Isprui se, i spavaj."
"Ali, tako je rano..."
"A ti si tako umorna."
"Htela bih da pomognem da saznamo o njima..."

"Znam. ..." Okrenula se, prila Tamisovom krevetu preko zatamnjenog

prostora njihove zajednike sobe. Bilo je u palati mnogo neiskorienih soba, tako da je
Luna mogla dati i Tamisu i Arieli po jednu zasebnu. Ali to su bile sobe ogromne i
sterilne, i, inilo se njoj, uvek tako hladne, da se opredelila da blizance zadri u jednoj
zajednikoj sobi, istoj gde su bili i kao bebe, na domak njene sopstvene, i da to tako
ostane sve dok ne porastu toliko da ponu da se ale, ili bar toliko da se vie nikad ne
mogu probuditi iz stranog sna i uplaiti to su sami.
Ali, ovek se moda takvih snova ne moe nikad osloboditi, ma koliko odrastao...
Luna se i sad budila u nekim noima sa oseanjem da je izgubljena, prestravljena, sama;
sve to, iako je uz nju spavao ovek koji je voli, ovek koga je poznavala celog veka.
"Ou i ja da pomognem!" ree Tamis, koji je, pridigavi se, oslonjen na lakat, sve
sluao.
"Znam." Zagrlila ga je, poljubila je i njega u elo, osetila mirise mora i vetra u
njegovoj kosi. "Radiemo to svi zajedno."
"Kad moemo opet da vidimo mersku bebu? Sutra?"
"Svilenu!" apnu Ariel glasno. "Hou da je nazovem Svilena. Sloie se, zar ne?"
"Tek smo se vratili." Luna se osmehnu. "Uskoro emo ii opet. Ne sutra. Treba da
uite, ekaju vas lekcije."
Tamis iskrivi facu. "Gde je ale? Zar nee da nam odsvira neto na onoj frulici?"
Luna baci pogled ka praznom ulazu u zgradu; oseti zatezanje svog lica. "Nee tata
veeras. Tata je mnogo umoran." Tokom celog dugog, zamornog povratnog putovanja
du obale, Ukres je bio nestrpljiv i predat nekim sumornim raspoloenjima; njima je,
svakom ponaosob, uputio malo rei, ali one su pekle kao kopriva; tako da je Luna jedino
mogla, na kraju, da se trudi da mu mnogo ne izlaze na oi ni ona ni deca. Nije niim
objasnio svoj tinjajui gnev, ali ona je znala. Mersko mladune. "Otpevau vam ja neto."
Sklopila je oi, rastala se od svojih frustracija; dopustila da je um nosi nazad, nazad.
Posle nekog vremena opet je bila dete, na teritoriji Leta. Setila se kako je bilo kad ju je u
naruju njihala njena majka, snana, sa kosom boje peska, majka koja se sa flotom
ribarskih brodica vratila domu, miriui na vetar i more; i koja je pevala pesme o merima,
poput ove jedne koju Luna sad zapoe pevati svojoj deci. Dopustila je sebi da zamilja da
svi sede pored vatre u kuici kamenih zidova na malom vetrovitom ostrvu, u sobici koja
svaki put izgleda toplija, sigurnija i realnija od ma koje sobe u koju Luna u poslednje
vreme dospeva. Poelela je, sa naglom enjom iz dubine due, da nekako uzmogne da
prebaci sebe i svoju porodicu nazad na to ostrvo snova, daleko od ovog grada punog
utvara.
Ali ta prolost, prolost pesme i njenih uspomena, ne postoji vie. Mrtva je majka
koja je njoj pevala... a njoj je sad mesto ovde, htela ili ne, jer inae nikad ne bi bilo
dovreno ono to ona mora ovde uraditi.
Pritisnuo ju je ove noi naroito teko onaj tovar koji je sibilskim umom prenet na
nju - uz saznanje da se sibilska volja nee moi ostvariti u Luninom ivotnom veku, ali
da ni mira u dui nee nikad biti. Sa suzama u oima privede pesmu kraju, jedva
vladajui glasom dovoljno da je zavri. Tamis die pogled ka njoj; njegove oi punile su
se zabrinutou. Osmehnula se hitro, progutavi tvrdu grudvu tuge u grlu, i pogladila ga
po kosi.

"Oe mi tata napravi frulicu veeras?" upita on, kad je ve ustala sa ivice njegove
postelje.
"Ne znam, macane", promrmlja ona tiho. Ukres je ve poeo da daje Arieli svoju
sviralu na upotrebu; Luni je to smetalo. "Podsetiu ga na to. Lepo sanjajte", ree ona i
pree iz zatamnjene sobe u meko osvetljeni hodnik.
Tamo ju je ekao Ukres. Njenim licem pree trzaj iznenaenja, a on to osmotri sa
izrazom izvinjavajuim ali i neodlunim; onda promae pored nje, u deju sobu.
Nekoliko trenutaka je sluala ubor glasova unutra i iste, visoke note pesme svirane na
flauti. Zatim poe dalje.
Stupala je lagano kroz odjekujue dvorane, pored soba koje su bile pune
odlomaka prolosti ili planova i prototipova za budunost; ila je ka svojoj radnoj sobi,
gde ju je ekao daleko prevelik broj zahteva i obavetenja - svaku pojedinu od tih stavki
treba razmotriti, pa dati odgovor ili nekako postupiti, i svaka je oajniki vana za
nekoga. Od toga nema beanja, ni odmora. Njen posao nikad ne prestaje, nije prestao ni
kad je pokuavala... morala. Kad spava, vodi ljubav ili se igra sa svojom decom, kad
pobegne iz grada da bi provela neko vreme pod otvorenim nebom i gleda svojim oima
taj svet koji pokuava da promeni i te mere za ije se spasenje bori, dunosti je prate,
zahtevi i oekivanja idu za njom ili je ekaju, neumoljivo. A kad se ovde vrati, posle
ukradenog jednog sata ili jedne nedelje, nae da je nemilosrdni tovar rada postao utoliko
tei; podigne ga na svoja plea... dok se najzad sve to ona ini ne pretvori u teret, u
odgovornost; ak i ono to bi trebalo da joj donosi radost, to joj je nekad donosilo
zadovoljstvo.
Popela se spiralnim stepenitem u tu radnu sobu na samom vrhu palate; stala i
zagledala se u insekatski oklop grada koji se glatkim talasanjima sputao u daljinu, sav od
sjaktanja i senke. Ona pomisli - kako je precizno ovaj grad postavljen na samu liniju
razgranienja izmeu postojanog mora i stalno promenljivog kopna, tako da ne pripadne
u celosti ni jednom ni drugom. Poe prouavati prostranstvo koje je nekad bilo snena
divljina, i vide golu zemlju na kojoj izrasta neto novo, fabrike i laboratorije, sve
prikljuene na gradske, plimom pokretane generatore elektrine struje. Pogledom je
dopirala i do gradilita jedne nove fabrike na jugu. Okrete se i pogleda pravo u dubinu
kontinenta. Vide tamne, titovima pokrivene kupole naputenog kosmodromskog
kompleksa, i brda kako se diu iza njega, ne vie bela od snega nego zelena od ivota.
Jo dalje u kontinentu, vrhovi viih planina jo su bili ledom okovani, pa su
blistali kao metal meu oblacima. ak i u sredini Leta te planine e biti pretenim svojim
delom nepristupane, za svakoga osim za nekolicinu stoara i njihova krda pfala. Sad su
bile i nenastanjive, sa tiamatskim dostignutim stupnjem tehnologije, i verovatno e biti
nenastanjive i kad se tuini vrate. Pomislila je na ono vreme koje je izgubila u tim
planinama, kao zarobljenica nomada - sama, sa jednim usamljenim ovekom...
Digla je pogled u nebo, setila se jo jednom kako su zajedno gledali sa poslednjeg
grebena tih planina kad su zvezde padale nad Karbanklom... vetake zvezde od
hologramske vatre, koje su obasjavale dolazak Hegikinih skuptinara i obeleavale
zavrnu Promenu, smrt Zime, novo roenje Leta, i, takoe, jedan beskonani krug
uzaludnosti i hipokrizije.
Gledala je kako Blizanci, dva sunca Tiamata, sada zalaze na zapadu; i digla
pogled u invertirani okean neba, sa ostrvima oblaka, ije duboko plavetnilo se jo
produbljavalo. Njenom pogledu ve su se poela ukazivati luminozna mnotva zvezda, uz

saznanje da tamo, negde, iza tog usplamtelog neba, Hegemonija eka da se vrati; i da
tamo, negde, ivi jedini drugi ovek koga je ikada u svom ivotu volela, ovek koji je
posegnuo preko daljina, ka njoj, i uspeo da je dosegne, nemogue dosegne, preko tolikih
svetlosnih godina...
Spustila je pogled, da ne gleda vie nebo, jer setila se svog sna od pre dve noi,
onog koji nije otkrila ak ni Derui; sna u kome je opet izvuena, transferom, iz svog
tela, u tamu nalik na sibilsko Mesto niega, srce beivotnog kompjuterskog uma sibilstva.
Ali nije bilo nikakvih pitanja, niti pitalaca. Umesto toga, stigao je samo glas - njegov
glas; njegove rei postajale su simfonija svetlosti dok ju je pozivao po imenu. Pokazao joj
je da je bezbedan, i da je sauvao zdrav razum, zahvaljujui njoj. Zakleo se da je nee
nikada zaboraviti; zakleo se da e nai naina, ako joj ikad bude potreban, da doe i stane
uz nju...
Tada se probudila i nala sebe u okruenju dobro poznatih oseaja i tiina na
plantai Ngenet - pored Ukresa, koji je mirno leao i spavao. Bila je vrtoglava i bez daha,
kao na izlasku iz transfera. Ali, naravno, transfer se nikad ne dogaa na taj nain. To to
se desilo bilo je nemogue; moralo je, dakle, biti san, iako nije nalikovalo ni na jedan
njen raniji san...
Sad je obuze bespomona enja, kao to ju je obuzela i tada, jer setila se jednog
jo ranijeg dogaaja, kad je zadrana kao zarobljenica u telu neke druge ene, na drugoj
planeti, i osetila njegova gladna usta na svojima. I jo jedno seanje joj doe u ovoj noi,
iznanadnom i izvrsnom jasnoom, seanje na vrelinu strasti kojom je buktala one noi,
pre mnogo dugih godina - to je bila telesna elja tako vrela i bespomona da se njena
uarena dua rastopila. Potreba jednako zapaljiva kao i potreba tog neznanca ije gorue
telo je pretvorilao njene brane zavete u pepeo.
Otvorila je oi, izotrila sliku sobe providnih zidova u kojoj se nalazila: teke
naslage dokumenata i odluka sa zakonskom snagom, olujne naplavine njenog ivota.
vrsto je pritegla sebe, da zaustavi drhtanje; stajala je nepomino, ali koa joj se na celoj
duini ruku najeila.
Neko ue u sobu iza nje. Okrete se i vide Ukresa na vratima; pogledom je
obuhvatio varljivo pasivni haos njenog okruenja.
"Luno", ree on blago; ali, i neodluno, kao da je u njenim oima video neto sa
ime se nije usuivao sukobiti. Spustio je pogled, a kad ga je ponovo digao znala je da je
to 'neto' otilo.
"Je l' ti dobro?" upita ona. Nije vie bilo onog nestrpljenja koje je oseala ranije;
vide umor i potrebu, odraene u njegovim oima. Pree preko sobe, do njega, dade mu da
je obuhvati rukama; nekoliko trenutaka je provela odmarajui se bez snage, naslonjena na
njega.
"Sad je bolje", promrmlja on, a ona oseti da on to kae mislei samo na ovaj
trenutak, na ovaj zagrljaj, a ne na njihov povratak u grad, u ove prazne, odjekujue
dvorane. "Nai blizanci su divni, zna. Toliko su porasli, stalno me zapanjuju. Ponekad
ne mogu da poverujem da su nai..." Zastade; ali odmah i navali dalje. "Na onoj plai...
Ariel je toliko liila na tebe. Ima prirodni talenat za muziku. Jesi li je ula?"
"Tamis se plai da e zaboraviti da mu napravi sviralu", ree Luna, uspevajui
da odri neutralni ton u glasu, dobro pazei da ne dozvoli Ukresu da je ovde prekine.
"Nije fer da puta Ariel da svira na tvojoj, a njemu ne daje nikakavu."

"ao mi je. Uradiu to." Pustio ju je, duboko udahnuo, odlutao pogledom kroz
vrata. "Nisam mogao... a pokuavao sam, znam da sam bio majkonaputeni skot ovih
poslednjih par dana...Niko od vas to nije zasluio. Pretpostavljam da zna razlog." Opet
pogleda ka njoj.
"Zbog mereta?" To nije stvarno bilo pitanje.
Protrljao je facu akom. "Kad god me Ngenet pogleda, vidim Starbaka u
njegovim oima. Nije hteo da se pribliavam Svilenoj - ponaao se kao da je moje
prisustvo otrovno ako sam u istoj sobi gde je i ona! Nikad taj nee prestati da me mrzi
zbog onog to sam radio kao Starbak, merima, njemu... nikad nee odustati."
Poloila je aku na miicu njegove ruke, a u prsima je oseala bol od jada njegovog jada, i svog. Hladni dah Zime opet na njihovim leima. "Nije on putao nikoga
blizu mereta dok nije utvrdio ta nije u redu i dok nije bio siguran da e preiveti. Bio je
zainteresovan za tvoja otkria o merskoj pesmi..."
"Da bi posle mog'o da kae da ne vrede nita."
"Moda", ree ona blago, "moda je bio zavidljiv zbog tvog novog uvida u
podatke, posle njegovog tako dugog a sasvim bezuspenog rada. Ali, nisi mu stvarno dao
priliku." Pustila je njegovu ruku, prste odjednom iroko ispruila od uskraenosti. "Kad ti
je rekao da izie, ti mu posle toga nisi rekao ukupno tri rei za sve preostalo vreme
naeg boravka tamo."
"Plaio sam se, do vraga! U redu? Jesi to htela da uje?" Njegova aka se stee u
pesnicu. Ali on opusti pesnicu i odmahnu glavom. "Nisam mog'o ni da podnesem da
budem blizu jednog od njih, ni da mislim o merima. Vidim ja to i u njihovim oima...
strah, nikad opratanje!" Otklonio je pogled; njegove oi bile su avetima pohoene.
"Ukrese..." apnu ona. "Arienrod je mrtva! Prolost je mrtva. Starbak je mrtav.
Pamti onu poslednju no Promene? No pod maskama... i jutro, kad..." Kad smo poslali
Ariku u more. "Kad su svi zimci i svi letnjaci poskidali maske i grehove i tuge. Zakleli
smo se da emo poeti novi ivot, i da emo obnoviti svoje ivotne zavete, zato to se sve
promenilo."
"Ali problem i jeste u tome to se sve promenilo..." Opet izmae svoj pogled od
njenog, zagleda se u nebo, kroz providne zidove. Zatim se opet okrete ka njoj, pogleda je
u oi. Zagrli je iznenada, i poljubi, grlei je oajnikom nenou. "Luno... ajmo u krevet.
Toliko je vremena prolo od kad sam te poslednji put voleo na dnevnoj svetlosti... Nismo
vodili ljubav uopte, ve toliko dugo."
Oseala je da se i u njoj budi elja, zbog pritiska njegovih usta, pritiska njegovog
tela uz njeno. Ali odgurnu se od njega, odmahujui glavom. "Ne mogu. Ima toliko posla
koji moram da uradim pre nego to bih i pomislila na... pomislila na... ma ta drugo...
Grdno sam umorna. Ne mogu."
Ipak se drao za nju. "Luno, molim te. Potrebna si mi. Potrebana si mi sada. Treba
da znam da jo osea - da jo oseamo neto, da jo znaimo neto jedno drugome, u
sred svega ovoga..." Trznuo je glavom prema onome to je lealo oko njih.
"Tebi je potrebno?" ree ona otrui se iz njegovog zahvata; emocije u njoj
zgruale su se u odbojnost. "A ta emo sa mojim potrebama? Potrebna sam tebi, deci,
svakome u ovom gradu, svakome na ovom ukletom svetu sam potrebna, ak i sibilskoj
mrei - a to je uvek 'sad odmah', neodlono! Svako ima potrebe, potrebe, potrebe! Niko
me nikad ne pita ta treba meni! Za promenu, da jednom budem ostavljena na miru, eto
ta mi treba! Ostavi me na miru, do vragova, ostavi me na miru!"

Ukres je uzmakao od nje, do ulaza, lica okiranog. Okrenuo se i otiao,

ispunjavajui njenu elju... bez osvrtanja. Bez ijedne rei.
Ukres se vratio niz spiralne stepenice, kroz hodnike i dvorane i kroz veoma
hladnu, praznu prestonu dvoranu, ne videi povrni sloj sadanjosti koji nije uspeo, ni do
sad, da ih transformie. Video je samo prolost, uspomene, Zimu... i Nju: Arienrod. Sva u
belom, na svom tronu od stakla u dvorani sa belim tepihom, Arienrod, sa svojom
nemilosrdno istom lepotom, snagom i kontrolom.
Nije razumeo, u ono doba, zato su tako sline, Arienrod i Luna; zato ga obe
ele, trebaju i vole... ba kao to ne razume, sada, stvari koje su se ispreile izmeu njega
i Lune kao neko prokletstvo, iako ga je Luna tako silno elela, tako daleke puteve prela i
toliko prepatila da bi ga nala, iako se upustila u bitku sa Arienrod samom za pravo na
njegovu duu...
Produio je dole, i van; preao most preko tihe Jame, proao kroz ulaznu dvoranu
sa freskama Leta i kroz masivna ulazna vrata palate, u grad. Krenuo je peice, iako su sad
postojali elektrini tramvaji koji su prevozili narod uz i niz ulicu; nastojao je peaenjem
da izgruva iz sebe ovu uskraenost koja mu tako stee grudi da je, evo, teko i disati.
Promrmljao je sumorni odgovor svaki put kad ga je poneki prolaznik, zimac
najee, pozdravio. Zimci su uporno ostajali u gornjem, po tradiciji njihovom delu
grada, gde su njihove nekada ekskluzivne gradske vile jo sadravale poneto od onih
dana koji su za njih bili bolji, dana vladavine Zime. Zimci su sada veinom bili zaposleni,
i naporno su radili za Letnju Kraljicu, radili u susret danu kad e njihova onesposobljena
uvozna tehnika udesno opet poeti da funkcionie; kad e oni biti na elu jednog novog
Tiamata, i to ne sluajnou niti zbog neijeg efa, nego zato to su ekonomiju podigli
svojim rukama, i stekli pravo da je kontroliu... a dalje, kako bude.
Pogledavajui lica, zavirujui u prolazu kroz izloge, nije video nikog kome bi
mogao priati o svojim sadanjim oseanjima - o onome to je radio i bio, i o onome ega
kao da nikad nee moi da prestane da se prisea. Nastavljao je da peai, bila mu je
potrebna neka destinacija, neki ljudski dodir... pamenje ga je vuklo u Lavirint.
Taj Lavirint je razdvajao zimce od letnjaka koji su veinom i sad stanovali u
najniim nivoima Karbankla, u najirim namotajima spirale, sa mnotvom poprenih
uliica, blizu mora. Nekada je Lavirint bio srce Karbankla, treperea neutralna zona
izmeu te dve polutke sveta, u doba kad je Hegemonija vladala planetom Tiamat. Bilo je
to stanite veine van-Tiamatovaca, podruje njihove poslovne aktivnosti, mesto gde su
kupovali i prodavali svoja zadovoljstva i svoje poroke. I sad je tu bilo prodavnica i
poslovnih kancelarija, ali u malom broju, i to u rukama Tiamatovaca; od toga se,
uglavnom, i sastojao sadanji ivot Lavirinta.
Zagledao je u uliice, osmatrao ih jednu po jednu: paoci koji se radijalno granaju
iz lenjog odmotavanja Ulice nadole. Svaka uliica bila je nazvana po jednoj boji, ili se
bar tako prialo - to bi znailo da postoji jako veliki broj razliitih boja; on nije ni sanjao
da ih ima toliko, iako je roen na ovom vodenom svetu, ije nebo je svaki dan proarano
dugama. Ni do ovog dana nije, za polovinu tih naziva uliica, saznao ta konkretno znae,
koje su to boje opisane tim reima, iz kog su jezika ti nazivi boja uzeti, i ko je uopte
odluio kako e se koja uliica zvati. Moda su ak i starocarski graditelji ove varoi bili
dirnuti prizorima tiamatskih nebesa, gde danju nastaju i nestaju duge jedna za drugom, a
no plamsa...

Zaustavio se na ulazu u Citrusnu. Taj pridev je oznaavao neku nijansu

utozelene; farba na roletnama i vratima i na pojedinim fasadama i sad je uspevala da
kae njegovim oima toliko. Tu je bio njegov prvi dom u ovom gradu, kad je kao momi
od sedamnaest godina doao sa Nizvetrinskog arhipelaga. Tad je tu stanovala Sudba
Rejvenglas, praviteljica maski... pa, ona tu i sad stanuje, kao Sudba Rejvenglas, sibila. U
ono vreme, ula je njegovu muziku i pouila ga kako da preivi kao ulini muziar;
primila ga je na stan, dala mu sklonite, i tu je ostao dok ga nije Arienrod pronala i
prisvojila.
ak i kad je postao miljenik Snene Kraljice... i njen drubenik, zatim i njen
plaeni glavosea, njen Starbak, vraao se ovamo. ak i kad je poeo da kasapi svete
mere i pije vodu ivota, dolazio je da u ovoj uliici nae sklonite, kad god bi mu
postajalo nepodnoljivo ono u ta se pretvorio. Vraao se da vidi Sudbu, ije oi nisu
videle gotovo nita; ija dua je videla sve, ali ipak, inilo se, nije izricala presude ni o
emu.
Nikad mu nije bilo jasno zato ga je i dalje doekivala dobrodolicom na svom
kunom pragu, niti je ijednog trenutka znao da je ona sibila, jedina u Karbanklu, sibila
koja je uspela da sakrije svoju tajnu od zimaca i stranaca - ba kao to je Starbak krio svoj
identitet iza maske i odee sasvim crne. Meutim, ona je svoj tajni identitet koristila da
slui jednom irem dobru, dok je on krio svoju stvarnost iza bezline lai; njegovi jedini
razlozi da ivi bili su - da ini razne podlosti i ubistva...
Odmahnuo je glavom, da iz nje istera senke, i zaputio se uliicom Citronskom.
Ve odavno nije Sudbi doao u pohode - ni iz onih negdanjih razloga, ali ni zbog onog
to ga je danas dovelo.
Zgrada najblia Ulici Karbankla sadravala je meavinu novih zimakih
poslovnih prostorija i malobrojnih letnjakih prodavnica, iako su dalje u Citronskoj
prastare zgrade bile zatvorene, sa zaklopljenim oknima na prozorima, ostavljene da
neljudski strpljivo ekaju da se neko u njih vrati. Providni protiv-olujni zidovi proputali
su izmeane, jake boje zalaska sunca; suton je stizao kasno, u severnim geografskim
irinama, zato to su se sve dui dani obine, 'male' godine primicali 'malom' letu,
dodajui svoju toplinu Velikom letu nastalom zbog primicanja celog dvosunanog
sistema Crnoj kapiji tokom Velike godine koja traje 250 malih. Sve manje prolaznika
promicalo je pored njega dok je zalazio dublje u ovu uliicu. Dok je stigao do Sudbinog
praga, bio je sasvim sam, i zadovoljan to je tako.
Zakuca na njena zatvorena dvokrilna vrata, u prvi mah ovlano, onda, poto se
niko nije odazvao, jae. Ali ni na drugo kucanje nije bilo odaziva, izuzev jedva ujnog
zevanja njenog ostarelog maora koji mu je na taj nain saoptavao, nestrpljivo, da ona
nije kod kue. Opsovao je tiho, pitajui se gde bi, do vraga, jedna slepa ena mogla biti u
ovo doba noi. Verovatno su ona i Tor Zvezdoetna otile u neku tavernu da sluaju
muziku. Znao je da Sudba ponekad to ini. ak je znao u koju krmu odlazi. Ali nije mu
bila volja da je vidi u drutvu sa Zvezdoetnom, ne veeras, kad mu je glava bila prepuna
uspomena na ranije ivote svih njih, i nain kako su ih do kraja potroili na Kraju Zime.
On se vrati uliicom do Ulice; stade na uglu i baci pogled uzlaznim pravcem
spirale, suoen sa mogunou da se vrati u Palatu. Duboko udahnu i natera sebe da
pone peaiti uzbrdo. Kad ve nema drugog odredita, nema s kim drugim da popria,
nema se gde drugo okrenuti...

Hodajui, on pomisli na mogunost da provede no u mraku Palate, sam, da na

postelji druguje jedino sa Arienrodinom prikazom; ona bi ga ledeno dodirivala svojim
utvarnim rukama, a na tim mestima njegovo telo bi postajalo mrtvo i trulo; ne bi mogao
da zaspi od uspomena na ono to su zajedno inili tamo... Druga mogunost: da legne
pored Lune, koja jeste Arienrodina avet pretvorena u telo; ona e mu besno okrenuti lea
kad i ona doe na spavanje, mnogo posle njega, a telo e joj biti hladno i napeto od
umora i nezadovoljstva. Ona je zatoenica ne samo svojih opsesija, nego i neeg to je na
jo dublji nain nepobeno, neeg to on ne moe ni poeti da shvata. Razmislio je o
nemilosrdnom nainu kako ta stvar nju dri... Opake su bodlje tog trolista kog ona nosi i
koji je i utetoviran ispod njenog grla, od njih se ne bei.
Oseti kratkotrajni talas saoseanja, znanja da je ona zasluila vie nego to je
veeras od njega dobila - vie dobrote, razumevanja, ljubavi; da je uvek zasluivala vie
nego to je on, inilo se, bio sposoban da joj da, jo od trenutka kad su ponovo poeli da
ive zajedno. Ali takoe je znao da je i njemu potrebno da od nje dobija vie, vie nego
to mu ona ikad moe ponovo dati. Prostor oko njih, prostor unutar njihovih ivota,
pretesan je, oni se vie nemaju kuda okrenuti: budunost je sasvim ispunila taj prostor
istinama od kojih se ne moe utei...
Njegovi se koraci usporie na uglu jo jedne dobro znane uliice: Olivinske, u
kojoj je Sibilski koled. Tu je bila i Ukresova kancelarija, u kojoj on provodi dane radei
sa svojom enom: postavlja joj pitanja koja nju bacaju u transfer, snima njene odgovore,
onda zajedno pokuavaju da nekako razumno rastumae ono to im je sibilski um na svoj
udni i eliptini nain rekao.
Odjednom uvide da u poslu, koji tamo radi, uiva, da se njime ponosi... kad radi i
istrauje za Tiamat, kao da ujedinjuje svoja dva kulturna naslea, letnjako i tuinsko, na
nain kako je eznuo da to uini jo kad je prvi put kroio nogom u Karbankl. Otkrivanje
perfektne lepote matematike, koja lei ispod tolikih oblika i funkcija, u ljudskom
napretku i u poretku prirode, ispunjavalo ga je zadovoljstvom i zadovoljenjem koje je
retko nalazio u nasuminosti i bolu ljudskih odnosa.
Povodei se za trenutnim impulsom, zaokrete u tu uliicu, okrete lea uzbrdnom
pentranju ka svojoj kui i porodici. Doe do ulaza u Koled; otkljua vrarta i ue, zaputi
se dobro znanim, poluosvetljenim hodnicima i stie do svoje kancelarije. Ukljui jedno
svetlo i sede za radni sto, standardne policijske izrade - nametaj su ostavili bivi vlasnici
ove zgrade, u vreme Promene. Sa stola je neupotrebljivi ekran terminala uzvratno zurio u
njega kao slepo oko. Poe da premee nered hartija otkucanih pisaom mainom,
beleaka rukom ispisanih, i fia; onda uze jednu ostarelu knjiicu o teoriji fuga, koju je
pronaao u nekoj naputenoj informatikoj radionici. Nasloni se unazad u zagrljaj oblikmenjajueg sedita; noge - na sto. Otvori knjiicu i poe je itati, tonui u misli.
16. ETVRTA: Nakrajsveta
Rid Kuleva Kulervo je lekario, sumornim raspoloenjem obuzet, na 'slobodno
oblikovanom' kauu u hotelskom apartmanu u kvartu zvanom "Luka kapetanija".
Grickao je zanokticu i zurio netremice napolje, preko vetakih zvezda sletnog polja, u
crno srce dungle koja je iza polja poinjala. Pogledom otprati jo jedan atl koji se
uzvinuo bez ikakvog vidljivog napora i nestao u u iroj crnini noi. Njegova pesnica se

stee oko boce uvunga iz koje je pio to pie nerazblaeno. Jeftina plastika se zgnjei pod
njegovim stiskom, i viskozna rubinska tenost pocure van i preko njegovih prstiju kao
krv.
uo je priguene glasove i nerazaznatljivu buku iz susedne sobe, gde su Niburu i
Ananke bili izgubljeni u nekoj vremegubeoj interaktivnoj igri na maini za zabavu.
Uzdahnuo je, potegao jo pia iz upropaene flae, nastavio da gleda u no. Ova soba
smrdi na novo, kao i sve ovde - nemirni molekuli nastavljaju da bee iz iz zidnih
povrina, nametaja, tkanina. Negde iza njega, kad bi mogao gledati kroz zidove, bilo je
more svetlosti: istraivaki projekat 'Zvezdopogon' i pred-fabrikovani instant-gradi koji
je oko projekta iznikao, ovde, u potpunoj zabiti, na rubu Nakrajsveta.
"Tako ti Razdiraa..." Opsovao je i najednom seo uspravnije, osetio kako se kau
preoblikuje oko njega. Zahvati jo jednu punu aku iesta-semenki iz inije na stolu, strpa
ih u usta i poe da ih vae, ne marei ta je tu semenka a ta ljutura. Ljuture su imale
ukus kao govna, ali se smatralo da sadre veu koliinu prirodnog trankvilizera nego
semenke same. Mada ni od toga nee biti njemu nita bolje. Sprao ih je niz grlo jo
jednim gutljajem uvunga. Koliko god smea on potrpa u svoj telesni sistem, voda smrti
poniti efekte. Njemu je praktino nemogue da se 'urolja' alkoholom ili drogom: ne
postigne ak ni najmanje otupljenje ula, bez obzira koliko se estoko potrudi. Ali
nastavljao je da se trudi, nadajui se udu.
Pa, nije mogue da je ovoliki put prevalio uzalud! Proklet neka bude onaj glupavi
gad Tubiri, koji je bio duan da ovima donese verifikaciju da Karemovci alju Rida
Kulerva... i koji je zbrisan sa lica etvrte, nedavno, u najnezgodnijem asu. "Izgoreo
nesrenim sluajem pri radu sa zvezdopogonskom plazmom." Tako su Ridu rekli. Da li je
mogue da to nije bio sluajni udes...?
Ne. Udesi se dogaaju, ak i Bratstvu. Da je bilo namerno, dogodilo bi se samom
Ridu... A on je jo bezbedan i iv. Meutim, nasukan je, i nema naina da dobije pristup,
koji mu je potreban, do istraivakog rada koji se ovde odvija. Ako on ne bude u
mogunosti da ue unutra i pokae ovim govnomozgastim budalama kako se
zvezdopogonski materijal zadrava u izolaciji, i kontrolie - a oni tokom vie od dve i po
godine, koliko je njemu trebalo da dospe na etvrtu, nisu postigli ni jedno ni drugo onda nee moi ni da trpne jedan stabilni uzorak za sebe i odnese ga na Ondini.
Mundilferi... Mundilfera. Kad bi, bar, ona bila uz njega, da mu kae da je dosad radio
kako treba, da mu kae ta da ini dalje. Da ga zagrli...
Protrljao je oi, progunao jo jednu psovku. Bratstvo ima lanove na etvrtoj, ali
malobrojne, a on mora da bude jako obazriv ako hoe da stupa u neku vezu sa njima.
Unutar projekta 'Zvezdopogon' Bratstvo nema ni jednog jedinog oveka, sada, posle
Tubirijeve smrti. A kakvo je obezbeenje oko projekta, on zna. Spoj bezdunosti
ovdanjeg naroda i opsesivne tehnoloke inovativnosti Karemovaca doveo je do toga da
paranoja narko-kartela sa Tuo Ne'ela izgleda poput otvorenosti pijanog trga. Danas je
pokuavao da ih ubedi, svim zamislivim argumentima, da ga puste unutra, ali njegove
priancije ostale su uzaludne. A njemu nije bilo dovoljno samo da ue, morala je nastati
saradnja. Sad e morati, u najboljem sluaju, da se vrati u Forzgejt, najizrazitije
kosmopolitski grad na ovoj planeti, srce njihove meuzvezdane trgovine. Morae da
krene iz poetka...
Kucanje na vratima. Odgurnu se od kaua i ustade, mrtei se. Nije oekivao
nikakve posetioce. Niti ih eli. "Niburu!" dreknu on. Ali buka i smeh se u susednoj sobi

nastavie neumanjeni. Mrmljajui vulgarne rei sebi u bradu, on prie vratima; stade,
zavue ruku pod svoju laganu jaknu, proveri oruje kojim se opet naoruao im se, danas,
vratio iz prostorija 'Zvezdopogona'.
Zaviri kroz jednosmerno providnu plou pored vrata i skameni se. Onda lagano
skide ruku sa pitolja i otkljua. Vrata neujno kliznue u stranu. Stajao je i posmatrao
enu, etvrtaicu, koja je danas, kasno popodne, kad je izlazio napolje, pokuala neto da
mu kae, i nepoznatog oveka sa njom. Bila je sibila, priseti se on; a onako ogoren, kad
su mu pokazali vrata, povikao je - "Za ime bogova, ja sam stranac daleko od svog
doma..."
Ona i taj ovek sa njom bili su, oboje, u tamnim, bezoblinim kinim ogrtaima,
sa kapuljaama na glavi tako da su njihova lica bila zasenena. Ipak, on je odjednom
znao sigurno, bez ikakve sumnje, ko je taj koga je dovela u posetu. Rid prui ruku eni.
"Zdravo jo jednom", ree ovdanjim dijalektom. "Izvinjavam se to nisam odgovorio na
tvoju ljubaznost danas popodne."
"Ne zameram ti." Uozbiljenog izraza lica, rukovala se s njim, a on oseti da njeni
prsti jednako odgovaraju na diskretni pokret njegovih prstiju. "Ja sam Tiras Ran-Kels
Han", ree ona; prezime je izgovorila prvo, po ovdanjem obiaju. "ao mi je to ti onda
nisam mogla vie pomoi. Bojim se da strancima ne pruaju dobrodolicu lako, u ovom
projektu... Mogu li ti predstaviti asnog istraivaa, komandanta Bi-Zi Gundalinua..."
"Moe, moe, naravno..." Rid prui ruku oveku koji je doao sa njom. Oseti da
mu se lice rumeni od neoekivane emocije. "Bogovi, ne moe da zamisli kakvo je ovo
zadovoljstvo." Ne moe. Pogleda tog oveka u oi i uputi mu osmeh sasvim iskren. "Rid
Kuleva Kulervo, Istraivaki zavod 'Pandalhi'."
Gundalinu mu ponudi aku na tipino karemovski nain, dlanom podignutim
napred. Rid hitro izvi ruku i njihovi dlanovi se u vazduhu sastavie; nadao se da je
koliko-toliko uspeo da odglumi prirodnost tog pokreta. Ne pazi, magare. Oseti da se
sad njemu postavlja isto ono skriveno pitanje, diskretnim pokretom Gundalinuove ake, i
odmah odgovori na isti nain, potvrdno, sa tihim zadovoljstvom. Naravno da je
Gundalinu lan Kartografa; i to na nekom visokom nivou, u to je Rid bio siguran.
"Ako sam dobro shvatio, ti si doputovao ak sa Karemofa da bi radio s nama, a
zavrilo se tako to su te danas oterali nai suvie ustri psi-uvari?" Gundalinu je
odgovorio na njegov osmeh svojim, ali, inilo se, rezervisanijim. Oi su mu bile veoma
tamne, skoro crne; posmatrale su Rida sa neskrivenom radoznalou.
Rid uspe da se nasmeje sa dalekim prizvukom aljenja. "Izgleda da sam iezao iz
vae informativne stvarnosti - a za oveka koji mi je ovde bio veza kau da je spaljen...
Vaa sluba obezbeenja dosegla je nivo strogosti dosad nepoznat u Hegiki."
"Naa birokratija, misli." Gundalinu odmahnu glavom. "Stvarno mi je ao. Ovo
mesto je oduvek bilo bogomprokleto usko grlo. Trebalo je da ga vidi pre nego to je
ovde nastao istraivaki centar, kad je ovo bio Kompanijin grad... Ali, to ne bih poeleo
ni svom najgorem neprijatelju."
Rid oseti zatezanje svog osmeha. Slegnuo je ramenima, oslobaajui se napetosti
u miiima lea. "Zar si ti tada bio ovde?" upita iznenaeno.
"Bojim se da su nae istorije postale jedno." Gundalinuov osmeh postade kiseo; o
toj temi ne ree vie nita. Rid uvide da je Gundalinuovo otkrie zvezdopogona sigurno
bilo katalitik koji je doveo do te promene. Jednim jedinim postupkom ovek je postao
odgovoran za transformaciju ovog grada.

Rid opet pogleda enu zvanu Han, oseajui njen nemir. "Izvin'te to se ovako
ponaam", ree. "Uite, uite." Pokretom ruke nagovestio je da se to odnosi na oboje.
Hanova odmahnu glavom. "Ja ne mogu da ostanem. Moram se vratiti. Moja
erka..."
"Kako je njoj?" upita Gundalinu, okreui se ka njoj sa iznenadnom brinou.
"Bolje", promrmlja ona. "Mislim da joj je malo bolje." Slegnu ramenima, a Rid
proita taj pokret kao beznae.
"Drago mi je da to ujem", ree Gundalinu, u ijim se oima pojavila neka
neobina tuga.
"Ljubazno je od tebe to je se sea, komandante."
"aht!" ree Gundalinu naglo. "Nemoj ti da poinje da postupa prema meni kao
da sam jedan od tvojih svetih predaka, Han. Zna me bolje od toga."
Okrenula mu se iznenaeno; osmehnula, i to je bio pravi osmeh, dat pravom
oveku. "Vai, naravno... Bi-Zi." Klimnula je glavom i opet oborila pogled, ne
uspevajui da se u tome suzdri.
Duboko je udahnuo. "Ja ti se zahvaljujem to si me ovde dovela. Han, ako budem
ikad mogao jo neto da uinim... zna." Slegnuo je ramenima. Osmehnula se jednoj taki
iznad njegovog ramena i otila hodnikom.
Gundalinu se okrete. Njegove tamne oi poee pretraivati Ridove plave,
neobavezane. "Njena erka je postala sibila", ree on. U govoru je skliznuo iz lokalnog
dijalekta u svoj rodni sandi, kao da se samo po sebi razume da e Rid to moi da sledi.
"Ali nije bila za to. I..." Uz mali, uzaludni izmah ake, on skloni pogled. "Nije bitno."
Poe za Ridom u unutranjost stana. Rid zatvori vrata iza njih. Gundalinu baci pogled
prema susednoj sobi: svetlost i buka privukli su njegovu panju.
"Moji pomonici", objasni Rid tiho; najednom, neoekivano, obuzet
nelagodnou. "Sedi." Sad je i on govorio na sandiju, to je Gundalinu, evidentno, od
njega oekivao. Pokretom pokaza prema kauu.
"Hvala." Gundalinu baci kinu kabanicu na jednu praznu stolicu sa strane. Na sebi
je imao punu paradnu uniformu komandanta policije, sa debelim slojem hologramske
vatre na gornjem delu: desetak medalja asti. Uz njih je, zasenjen do beznaajnosti, na
njegovim prsima leao sibilski znak.
Rid se skameni, zagledan u njega; taj trenutak inio se beskonanim.
Gundalinu ga pogleda upitno, kao da ne moe ak ni poeti da nagaa ta se to
deava unutar domainovog izraza lica.
"Inae ti i spava sa time?" ree Rid.
Gundalinu spusti pogled na sebe, kao da je tek sad shvatio u ta je obuen.
Nasmeja se naglo, maltene sa olakanjem. "Bogova mu, ne." Skide 'bluzu' tj. gornji deo
uniforme i baci je na stolicu, preko mokre plastike kabanice. "Dolazim sa jednog izuzetno
dugog i zamornog banketa u prostorijama Projekta. Doli neki dostojanstvenici u
posetu..." Protrljao se po vratu, olabavio okovratnik, priao kauu i 'sloio' se na njega.
Rid je osetio, vie nego video, da je Gundalinua u tom trenutku ophrvalo neto vie od
umora.
"Cena slave", proguna Rid. Pree akama preko svoje odee, zadovoljan to se
nije potrudio da skine urednu, konzervativnu tuniku i labave pantalone sa kojima je iao
na onaj razgovor, niti srebrnu kopu kojom je njegova kosa bila uhvaena, ikao se tome

protivila, u 'konjski rep' iza potiljka. Seo je na kau, okrenut u odnosu na Gundalinua pod
jednim udobnim kosim uglom. Video je i sibilski utetovirani znak pod Gundalinuovim
grlom, sad kad je ovome okovratnik bio raskopan.
Gundalinu skloni pogled, i zagleda se u neto daleko izvan vidika. "Sve ima svoju
cenu." Njegov pogled zavri na gotovo praznoj boci uvunga i napola ispranjenoj zdeli
iesta-zrnevlja na prozranom stolu pored njega.
"Poslui se", ree Rid.
"Neka, hvala. Ne pijem." Gundalinu dohvati iskrzanu bocu, poe je okretati u
svetlosti, gledajui onog mrtvog crva unutra kako krui ponet komeanjem rubinske
tenosti. "Mora biti da si imao izuzetno frustrirajui dan, Kulervo-ekrad", ree on, ne
bez saoseanja. Rid prepoznade taj nain oslovljavanja, omiljen kod karemovske
tehnokratske klase; 'ekrad' je znailo u isti mah 'cenjeni' i 'naunik'. Oni su se, obino,
samo izmeu sebe tako oslovljavali; a kad su se tako obraali nekom ne-Karemovcu, to je
bio znak izuzetne poasti. Rid zakljui da je to verovatno samo posledica njegove
tobonje pozicije istraivaa u institutu 'Pandalhi'.
"Jesam", odgovori, pomalo i ljut zbog nagovetene ocene o njegovim navikama.
"Od ovoga e imati straobalan mamurluk", ree Gundalinu.
Rid uzvi obrve. "To zvui kao lino iskustvo. Mislio sam da ti ne pije."
"U pravu si. Po oba pitanja." Gundalinu vrati bocu na mesto, pa pogleda opet
Rida. "Moram priznati, kad mi je Han rekla da si stigao sa Karemofa - i to iz instituta
'Pandalhi', nita manje - oekivao sam da u videti zemljaka, Karemovca. Moj narod...
prua izvestan otpor kad treba da primi strance u svoje vanije institucije. Mora biti da si
veoma inteligentan ovek."
Rid se vrlo slabo nasmei. "Jesam." Gledao je Gundalinua gotovo razoarano. Pa,
to nije onaj ovek koga mu je mata ranije doarala. Nieg naroitog nema u njegovom
izgledu. Tipian karemovski teh: srednje visine, crnpurast i suv, verovatno u ranim
tridesetim. Lice finih kostiju, posoljeno bledim pegicama, kao kod mnogih
visokoroenih. Kompulsivni, po-sopstvenom-ubeenju-pravini slabi, potomak mnogo
puta ponavljanog genetskog ukrtanja unutar iste, malobrojne populacione baze - uroen.
Ko bi, do vraga, mogao pomisliti da e taj doi do jednog od najvelianstvenjih uvida u
celokupnoj istoriji? Ni on sam, valjda, i pored sve svoje tehnokratske arogancije.
Karemovci zamiljaju da vladaju Hegemonijom; i jo gore, zamiljaju da to zasluuju.
"I vrlo uticajan stranac, imajui u vidu koliko si daleko od svog doma."
Rid opet klimnu glavom, i ovog puta se savreno pouzdano suoi sa
Gundalinuovim pogledom. "Kao i ti."
"Jesi li, dakle, sibil?"
"Ja?" To pitanje je, iznenaenjem, isteralo iz njega jedan kratki smeh. "Ne ja.
Nisam... podoban materijal." Njegova aka pokua da se prui ka boci uvunga ali je on
prinudi da ostane nepomina uz njega.
"Ni ja nisam nikad zamiljao da sam podesan." Gundalinu dohvati trolist koji je
visio na laniu, kao da mu ni sad nije lako da poveruje da ga nosi.
"Sigurno ti je laknulo", ree Rid.
Gundalinu die upitni pogled ka njemu.
"Kad si dobio dokaz da moe da se pouzda u sebe."
Gundalinu se nasmei bledo, pogleda opet dole na trolist, koji ispusti. "Kuleva
Kulervo... Je li to samathansko ime?"

Rid slegnu ramenima. "Jeste. Ali odavno sam otiao sa Samathe..." Pogleda kroz
prozor, u no, najednom naboden na iznenadni odlomak uspomene: U bolesno modrom
podvodnom polumraku jedan mali deak plae, uuren ispod ogromnih rezervoara, na
mestu gde ga ne moe uti njegov otac, natopljen drogama; dri se za svoje kuence,
malog meanca koga voli vie nego ijedno ljudsko bie, a ono mu uzvraa cviljenjem i
lie njegove suze. On osea vlanost tog slepljenog krzna, osea da vlaga natapa i
njegovu koulju, plae zato to je tata istukao njegovo kuence, a zatim i njega, a da on
nijednog trenutka nije znao zato... Bogovi... Pritisnuo je aku na oi i duboko udahnuo;
ostao tako, recitujui jednu od adhani-pesama.
"Ko je sad na elu instituta?" upita Gundalinu; Rid shvati da to Gundalinu pita po
drugi put, zato to on prvi put nije odgovorio.
Rid se nasloni unazad, oseti da ga kau obuhvata poput utenih ruku. "Talifail.
Bar kad sam ja polazio."
"A kako je stari Darkrad?"
Rid se osmehnu. "Manje-vie isto."
Gundalinu sede uspravnije. "Taj je umro pre desetak godina."
"To i hou da kaem. I sad je manje-vie mrtav." Rid se odgurnu napred, iz kaua,
doputajui da njegov iroki osmeh nestane. "Ako hoe da bude siguran ko sam,
Gundalinu-ekrad, pitaj me neto vano. Pitaj me na osnovu ega mislim da mogu da ti
pomognem."
Gundalinu je zurio u njega. "Ti zaista veruje da moe reiti ovu stvar", ree tiho,
a to nije bilo pitanje.
Rid se opet osmehnu, i klimnu glavom.
"Da ujem, koje su tvoje ideje", ree Gundalinu sa iznenadnom estinom. "Ve
blizu tri godine ivim sa ovim. Za sve to vreme, jedva smo zahvatili jedan mali deo te
kompleksnosti. Hou odgovore..." U tim oima Rid sagleda bezdanske dubine
razoarenja, uskraenosti, neuspeha... oajnike potrebe. "Ubedi me da ima odgovore, i
dobie sve to eli."
Ridov osmeh se rairio. Zavali se nazad u zagrljaj kaua, zadovoljan; znajui da
e Gundalinu, i Hegemonija, odrati ovo obeanje, hteli to ili ne. "Koliko ja znam, vi
nemate jedan problem, nego dva. Prvo, zvezdopogonska plazma koju si otkrio pretrpela
je neki oblik integralne disrupcije kad se brod u kome je bila sruio ovde. Drugo, nemate
nain da je delotvorno zadrite u ogranienom prostoru. Ta dva su meusobno povezana,
dabome. Kad bi plazma reagovala na predvidljivi nain, odazivajui se vaim naredbama,
ne bi vam bilo potrebno stasis-polje za njeno zadravanje. Ali, ako ne zadrite koliinu
dovoljnu za odgovarajue eksperimente, nema anse da je prouite, pa ni da otkrijete ta
nije u redu. Tu nastaje svojevrsni zatvoreni krug problema za vas." Gundalinu klimnu
glavom. "Moja oblast ekspertize je pametna materija."
Gundalinu polako zaklima glavom levo-desno. "Da li tako neto zaista postoji?"
ree on.
"Pametna materija?" ree Rid sa nevericom.
"ivi strunjak za nju. Svi se slau da ju je Staro Carstvo napravilo, koristilo, da
je postojalo zahvaljujui njoj. Ima dokaza da je zbog nje i propalo. Ali to je bilo pre vie
milenijuma. Ta tehnologija je izgubljena; postojanje zvezdopogonske plazme i vode
ivota jedini su dokazi da nije bila samo legenda..."
"Sibilski virus, takoe."

Gundalinu se ukruti, onda klimnu glavom. "Da. I sibilski virus. Razumemo, u

naelu, kako on funkcionie, ali niko nije uspeo da ga reprogramira, a kamoli
reprodukuje, ili navede da se reprodukuje sam. U sibilskoj mrei nema nikakvih
informacija o tom procesu. Kao da su namerno suzbili celokupno znanje o tome."
Naslonio se u svoj deo kaua i uzdahnuo. "Prokleti bili..."
"eleli su da vi svoje greke pravite sami", ree Rid.
Gundalinu die otar, upitan pogled.
"Mi", ree tiho Rid. "Mislio sam da mi inimo svoje greke sami."
"Doktor-Kulervo..."
Rid otkloni pogled, zahvalan za ovo prekidanje; Ananke je bio proturio glavu
kroz vrata. Na tom momiu bila je razumna imitacija odee koju bi neki ozbiljan student
na Karemofu mogao nositi - odee do afektacije vreaste i nelaskave; govorio je
prihvatljivim sandijem. Rid je svojevremeno, dok su putovali sa planete Ondini, prisilio
Anankea i Niburua da naue sandi i jo neke od najvanijih jezika etvrte, zato to su se
bliile situacije u kojima e, po prvi put, i oni morati stvarno da razumeju ta se deava.
"A?"
"Odo' ja na spavanje. Je l' ti treba neto pre nego to odem?"
"Gde je Niburu?"
"On je oti'o na spavanje jo pre nekog vremena."
Rid frknu i odmahnu glavom. "Nita, samo iskljui tu buku."
Ananke klimnu glavom i nestade; susedna soba postade udesno tamna i tiha. Rid
baci pogled na displeje ugraene u povrinu niskig stola ispred njega, iznenaen da je
toliko kasno.
"Ovaj tvoj asistent nosi neku bebu?" zapita Gundalinu.
Rid baci pogled ka praznim vratima i nasmeja se. "Ma, to je samo jedna
ivotinjka. Kvol. Al' on nosi to odvratno stvorenje u platnenoj poveski kao bebu. Na
Ondiniju kvolove ponekad uvaju kao kune ljubimce - ili ih jedu za ruak. Moda on
zbog toga ne voli da gubi svog kvola iz vida."
"Izvadio je putnu dozvolu za njega, naravno?"
Rid pogleda Gundalinua, pa se osmehnu. "Naravno, komandante." Preao je
akom iznad povrine stola, aktivirajui na taj nain terminal. Ekran se ukljui i poe
pokazivati podatke koje je Rid Kulervo uneo u raunar dok je spremao prezentaciju koju
mu danas nisu dozvolili da pokae. "Pogledaj ovo", ree. "Da li je time predstavljeno ono
to ste pokuavali da uradite?"
Gundalinu se nagnuo napred. Prouavao je info-modele, tihim glasom je
postavljao pitanja sistemu, gledao ih kako se transformiu, postaju trodimenzioni, opet
tonu u povrinu stola. Nije od Rida zatraio nikakva razjanjenja, niti se inilo da su mu
potrebna. "Da..." ree na kraju. "Ovo je izvanredno koherentan model onoga to smo
radili. Ali, neke od ovih podataka otkrili smo tek nedavno. Ako si bio na putu, kako si
mogao saznati..."
Rid slegnu ramenima. "Izvrio sam nekoliko strunih nagaanja, da popunim
praznine."
"'Struna nagaanja'?" ree Gundalinu blago, i dotae simbole iscrtane svetlou
na povrini stola. "Nemogue. Pa, mi smo godinama radili na ovome. Niko ne bi mogao
pogoditi, nekom uzgrednom intuicijom, ove..."

"Kao to rekoh", proguna Rid i povue se za uvo. "Ovim se bavim, komandante.

Vi ste poli od svih onih klasinih postavki o pametnoj materiji. Zato sam pretpostavio da
ste nainili i sve klasine greke."
Gundalinu die glavu, stisnutih usana.
"Sve te greke nainio sam i ja, Gundalinu-ekrad", ree Rid blago. "Zato sam ih
tako dobro upoznao."
Gundalinuovo mrtenje popusti. Odlaskom besa, njegovo lice ostade bez ijedne
emocije, samo sa uspravnim brazdama premora. "U redu, Kulervo. Onda ta je sledee?
ta? Meni je inspiracije ponestalo."
Rid mahnu iznad displeja, uivajui, moda po prvi put, u nadrealnom oseanju
da je maioniar: konstrukti su se u vazduhu smenjivali, na osnovu njegovih ranije
programiranih komandi. "Da li ste razmotrili mogunost da tehnovirus enkodira
informacije za svoje potrebe - pomou ovog modela?"
Gundalinu se zagleda u izmenjenu sliku; njegov namrtaj se vrati, sainjen upola
od sumnje, upola od koncentracije. "Zanimljivo..." Odmahnu glavom. "Ali strukturni
kodovi postaju suvie raznovrsni ako se ovo sprovede do svog loginog zavretka..."
Zabode prste u jedan deo slike.
"Ne, ne", ree Rid nestrpljivo, sklanjajui njegovu ruku. "Ti si taj koji unosi
prevelike komplikacije. Nije ovo ivot, ovo je umetnost - a bazina struktura je mnogo
jednostavnija. U jezgru mora postojati neka univerzalnost, neto jednostavno do divote.
Neto... ovako." Dovede novu sliku, traei, maltene gladno, neki trag razumevanja na
Gundalinuovom licu.
Gundalinu je zurio u sliku, a onda, polako, postao savreno nepomian. Rid ubrzo
uvide da je Gundalinu prestao i da die. "Tako mi oca svih mojih dedova", proaputa
Gundalinu konano. "Ne mogu da verujem. Bogovi - ovo jeste istina. Jeste brilijantno...
vie nego divno: bogomprokleto brilijantno." Nasmejao se, odmahnuo glavom, digao
pogled, izgledajui kao ovek spreman da zaplae. "Kulervo, rekao sam ti, ako mi da
upotrebljiv klju, moi e sam da odredi na koji nain da bude nagraen. Dakle: kai."
"Jedino to ja elim", ree Rid, "je da radim onaj posao zbog koga sam ovde
doao. Da reim ovaj problem, to pre to bolje. I da radim sa ovekom koji je otkrio
zvezdopogonsku plazmu u Nakrajsveta."
"To ne bi trebalo da bude nikakav problem", ree Gundalinu tiho. Samosvesni
osmeh doticao je njegove usne. "Ba nikakav."
17. ETVRTA: Nakrajsveta
"Dobre vesti, Rid. Dobili smo dozvole za ulazak." Gundalinu je te rei uputio tako
da su letele ispred njega, dok je ulazio, krupnim koracima, u kancelariju koja je bila u
sastavu Ridove privatne laboratorije.
Kulervo die glavu, kao da se trgao iz ranog popodnevnog dremea. "Tako mu
Milenijuma!" ree iz svoje fotelje, pridiui se u uspravniji sedei poloaj. Njegovo lice
ispunilo se meavinom olakanja, zadovoljstva i iznenaenja.
"Dabogda Milenijum doao", proguna osmehnuti Gundalinu. Kulervo je, isto
tako dobro kao i on, razumeo ironiju tih rei. Izgovarao ih je godinama, kao i svako

drugi. Odnosile su se na dan kad e Hegemonija opet raspolagati zvezdanim pogonom ali nikada nije pomiljao da e stvarno doiveti da taj dan vidi.
Kulervo se iroko osmehnu i zabaci glavu unazad. "Eto sad te prvi put ujem da
kae ita pre 'zdravo'."
Gundalinu se osmehnu i stade pokraj Kulerva. "Jo jedna jedinstvena
opservacija..." ree on. Njegov osmeh postade iri. Kao i obino, bio je i razonoen i
zbunjen Kulervovim 'kosim' mentalnim procesima. "Zdravo. I dobardan. Nadam se da si
dobro spavao noas, Kulervo-ekrad."
Kulervo se nasmeja i odgurnu se iz sedita, ustajui. Pljesnu, ujno, dlanom o
Gundalinuov uzdignuti dlan; ali sa Gundalinuove strane to je bio staloeni gest, a sa
Ridove vie neto nalik na pljesak po leima. "Nikad ja ne spavam dobro, ali, ta mari?
avoli ga nosili..." proguna on, "sve poinje da se uklapa. To i ti osea, zar ne?" aka
mu se trznula, kao da je hteo opet da posegne ka Gundalinuu; ali to nije uinio.
Gundalinu je oseao da Kulervo tim svojim nervirajue-blistavim oima svlai njegove
misli do gola: njegovu ivu elju za uspehom, njegovu bolnu potrebu da nae odgovor
koji e mislima doneti slobodu.
Ali onda je, najednom, Kulervo opet gledao kroz njega. Okrenuo se terminalu na
radnom stolu i trodimanzionalnom info-modelu koji je lebdeo nad povrinom stola kao
halucinacija, portret informacijske banke podataka u samo jednom jedinom ivom
mikrokompjuteru - tehnovirusu. "Moja si", proaputao je kao da u sobi nema nikog
drugog, "i zna da je tako."
Jo nekoliko rei je progovorio, nerazaznatljiva nareenja terminalu, i slika se
suptilno promenila. Pre nego to je Gundalinu mogao poeti da analizuje ta se to
izmenilo, cela slika nestade i povrina radnog stola ostade samo ravnina neprobojnog
sivozelenog. "Ne", ree Kulervo okreui se Gundalinuu kao da odgovara na neko
neizgovoreno pitanje. "Nisam dremao."
Gundalinu mirnu, prisiljavajui svoj um da jo jednom prihvati 'na poverenje'
ono to je uo; nije bilo lako pratiti Kulervov misaoni tok hitar poput mlazia ive. Bio je
priviknut na sporo-gazee, uskoumne, bukvalistike analize naunika sa kojima je na
ovom projektu radio pre nego to je Kulervo stigao. Bili su to najbolji umovi koje je
etvrta mogla dati... ali, svi stvarno superiorni intelektualci nastojali su da emigriraju na
Karemof, ili su se jednostavno na Karemofu raali.
Nekada je B. Z. Gundalinu verovao, kao i veina Karemovskih teha, da Karemof
daje graane nadmone u svim bitnim aspektima - moralno, intelektualno, drutveno - u
odnosu na graane ma koje druge planete. Tokom godina, bolno se nauio poniznosti, i
bio je zahvalan za to. Iskustva na etvrtoj, meutim, vratila su mu veru da je zaista
onoliko vredan svoga praotakog prezimena koliko su mu to instruktori u koli 'Rislen'
uporno govorili: da je dobio najbolje obrazovanje koje se za novac moglo kupiti, i da je
roen sa vetinom da ga dobro upotrebi.
Ali proveo je gotovo tri godine u klopci, meu neinspirisanim i neinspirativnim
pedantima, u birokratskom lavirintu opsesivnog motrenja na bezbednost, okruen
militaristikom paranojom. Na itavoj planeti bilo je samo nekoliko Karemovaca, i svi su
bili u hegemonijskom sudstvu, nijedan nije bio istraiva. im je Gundalinu emitovao
vesti o svom otkriu na Karemof, obeano mu je da e mu biti poslata potrebna pomo da
bi razreio izluujuu mikrokosmiku zagonetku zvezdopogona. Onda je ekao skoro tri

godine, uei se jo jednom skromnosti, pokuavajui da razrei neto prividno

nerazreivo, gotovo sam.
Najzad je ta obeana pomo stigla. Oekivao je desetak vrhunskih karemovskih
naunika; dvadesetak. Poslali su mu jednog oveka, ak ne Karemovca. oveka totalno
nepoznatog, a po izgledu jedva dovoljno starog da je zavrio kole. Kad se oporavio od
oka, Gundalinu je prihvatio da taj Rid Kuleva Kulervo mora biti izuzetno kvalifikovan,
ako je on taj njihov odabranik. Mnogi znaajni istraivai dali su svoje najbolje rezultate
u ranim dvadesetim godinama svog ivota. Ali sve to ga je sasvim nedovoljno pripremilo
za eoni sudar sa brilijantnou Rida Kulerva. Jer, Kulervovi uvidi u naine
funkcionisanja pametne materije ili su do granice mistinog, a Gundalinu nikad nije
verovao u tajanstvene sile. Izgledalo je da Kulervo na neki nain 'iz sopstvene utrobe', a
ne mozgom, razume kako tehnovirusi funkcioniu; podatke nije toliko analizovao, koliko
napamet predlagao... a ipak, njegovi nedisciplinovani izleti mate bili su skoro uvek,
stravino, pogoci u metu.
Gundalinu je oseao da i njegov um oivljava, oseao je da ga dodir sa Kulervom
stimulie gotovo neizdrivo. Svakodnevno potiskivan do krajnjih granica svoje
percepcija, i dalje od njih, postizao je i sam zasenjujue uvide. Bilo mu je jasno, takorei
od poetka, da njegov um nikada nee biti vie od mutne refleksije Kulervove
zasenjujue brilijantnosti; a ipak, istovremeno, uviao je maltene sa zahvalnou da ipak
moe da ponudi neto to Kulervu nedostaje: pragmatinost i disciplinu. Nije bio
Kulervov robot-pomonik, ak ni ogledalo, nego stabilizator, temelj, ia za Kulervovu
divlju energiju. Video je, pokatkad, dokaz toga, u Kulervovom iznenadnom zahvalnom
pogledu... i u rezultatima rada. Ovih poslednjih nekoliko meseci, provedenih u
zajednikom radu, razlikovali su se od svega drugog to je u ivotu iskusio - bila je to
jedna vrsta ekstaze, isto intelektualne, zahvaljujui kojoj se svakog jutra budio
zadovoljan to je iv, i gladan Kulervovog prisustva.
A ipak, tokom sveg ovog vremena, nije saznao takorei nita o ljudskom biu
zvanom Rid Kuleva Kulervo, za razliku od naunika istog imena. Kad je Kulervo stigao,
Gundalinu je oseao da ga taj ovek privlai neoekivano jako. Ta reakcija ga je
iznenaivala, sve dok nije porazmislio o njoj. Onda je shvatio da je njegov ivot poeo da
lii na hermetiki zaptiveni svet projekta 'Zvezdopogon'u kome provodi itavo svoje
vreme. Kulervo je ovek s kojim on moe zaista da razgovara, kao sa sebi ravnim, posle
tako dugog boravka u ovom mestu gde nema takorei nita zajedniko ni sa kim. tavie,
Kulervo je unikat, um prepun bljetavog vatrometa. Gundalinuova elja da se s tim
ovekom sprijatelji ila je maltene do bola.
Ali Kulervo je odbio sve njegove pokuaje sprijateljivanja, ak i personalnog
razgovora. Gundalinu je konano prihvatio ono to je oigledno, i odustao. Nikad nije
imao sklonost da namee intimiziranje neznancima; posle izvesnog vremena shvatio je da
Ridova nevoljnost za susret na pola puta nije lina, nego na neki udan nain
odbrambena. Posmatrajui Kulerva, njegove razne sumornosti i disfunkcije, Gundalinu je
zakljuio da taj ovek pati od nekih problema koje eli da zadri za sebe.
Svoje razoaranje potisnuo je u stranu, rekao je sebi da to nije vano, da njih
dvojica mogu biti kolege iako nisu prijatelji. Dokle god je njihov odnos bio fokusiran
strogo na istraivaki posao, komunicirali su bez greke; ve nekoliko nedelja rade u
savrenoj harmoniji. Ali, posle toliko vremena, Kulervo je jo enigma, ifra, bizarna hrpa

protivrenosti koja Gundalinua svakog dana podsea na uskost granice izmeu

genijalnosti i ludila.
Stojei ovde u Kulervovoj kancelariji Gundalinu se neoekivano ivopisno, seti
kako su njih dvojica postigli svoj prvi trijumf kao tim, pre etrnaest dana. Lebdei u
komori sa nultom gravitacijom, rame uz rame, isprobali su jo jednu rekombinaciju svog
kljua, enkoder koji e otkljuati molekularnu strukturu oteenog tehnovirusa u
majunom uzorku koji je leao negde u srcu neverovatno masivne, skupe, i sloene
instalacije ispod njih - da bi plazma postala podatna kontroli, ljudskoj volji, da bi se
oslobodila ludila... ekali su, kao i u nekim ranijim prilikama, jedan uz drugog ali svako
usamljen za sebe, a suptilni prsti njihovih polja prodirali su u materiju i vrili analize
nadasve delikatne. ekali su na rei koje e ili promeniti istoriju - ili poslati njih dvojicu
van, iz te komore, potuene, natrag do njihovih programa, procesora i projektora...
Imamo potvrdu. Te rei su odjeknule kao eho znakova koji su sevnuli preko
njegovog vidnog polja, unutar njegovog lema. Monotonost izgovaranja te poruke
presekao je Kulervov krik trijumfa; figura pored Gundalinua, polu-ljudska u zatitnoj
odei, pridrana stabilizacionim poljima, poela je hitri, nemogui ples. "...smo ga ovog
puta, Bi-Zi! Rasturili smo ga, jebo ga bog!" Rei postadoe razgovetnije: Kulervo se
probio rukama kroz Gundalinuovo zatitno polje i doepao ga u nezgrapni zagrljaj.
"Rek'o sam ti! Smej se, ti preterano civilizovani kukin sine, dernjaj se - rasturili smo
ga!"
I Gundalinu se poeo smejati, jer je verovanje uspelo, najzad, da se probije do
njega; pa je i povikao, neto neartikulisano, od olakanja. Onda se bacio za Kulervom,
koji je krenuo u dubinu instalacije kao da hoe svojeruno da izvadi uzorak iz jezgra.
"Rid...!" Podleteo je pod Rida, i sudario se s njim na takav nain da ga je zaustavio.
"Saekaj servoe, zaboga. Donee uzorak jednako brzo kao to bi ti mogao... Moe biti
prokleto briliantan, ali ona polja dole e ti svejedno ispriti mozak kao jaje." Poloio je
ake na Kulervova ramena, zadrao ga na tom mestu; njihova stabilizaciona polja, sada
stopljena u jedno, svetlucala su zlatasto oko njih, kao neki genetski poremeeni oreol.
Kulervo je blenuo u njega, sa zaprepaenjem koje je polako ustupalo mesto
neemu prepoznatljivijem ali jednako udnovatom. "Ej, Ilmarinen..." promrmlja on.
"Kakav Ilmarinen", ree Gundalinu i prodrma ga malo, nervirajui se. "To sam ja.
Rid?"
Rid Kulervo je mirnuo u njega i zatresao glavom. "Znam," ree odseno i zbaci
dodir Gundalinuovih ruku sa sebe.
"Zato me zove 'Ilmarinen'?" upita Gundalinu tiho. Radoznalost je istisnula to
pitanje iz njega iako je, razumom, znao da to ne treba rei.
Kulervo slegnu ramenima. "Neki od mojih... drugara... govorili su da sam ja novi
Vanamoinen. Onda si ti valjda Ilmarinen... Slaba ala." Njegovo zurenje se prelomi, i on
pogleda na drugu stranu: valjkasti servo-mehanizam pojavio se iz dubine, donosei u sebi
miligram zvezdopogona sada poslunog i stianog.
Gundalinu je posmatrao taj dolazak; od siline iekivanja stao mu je dah. Kulervo
je pored njega lebdeo bespokretno, onda laganom, gotovo namernom gracioznou izveo
'kolut' u vazduhu...
"Ananke!" odjeknu sada Kulervov glas, vraajui Gundalinua u sadanjost.
"Da, doktore Kulervo." Iz vazduha se materijalizovao glas tog ondinijskog
studenta, Ridovog asistenta.

"Nai mi Niburua. Reci mu da hou da ga vidim. Dobili smo dozvolu za ulazak."

"To je super stvar, doktore! Idem po njega..."
Kulervo se okrete i suoi se sa Gundalinuom. "Kad moemo krenuti na Jezero
vatre?"
"Sutra", ree Gundalinu, i sam jedva verujui u istinitost tog odgovora. "Trebovao
sam sve to nam je potrebno jo pre nekoliko nedelja." Bili su usavrili viralni program
koji je stabilizovao plazmu koja e posluiti kao pogon do zvezda; izveli su i testove,
uspeno. Oigledni sledei korak bio je da se otputuje na samo Vatreno jezero, gde
ogromno polusvesno more zvezdopogonskog materijala eka da oni utae njegovu
potrebu, da od haosa naprave red... Gundalinu pogleda ka vratima, seajui se kako je
izgledao doticaj namuenog uma te materije, vrui dah ludila u hladnoi zimskog snega.
"I vreme je, do vragova", proguna Kulervo, ne znajui Gundalinuove misli.
"Valjda ovde ima jo neko ko eli da ovo uspe, osim nas dvojice!"
Gundalinu baci pogled nazad ka njemu. "Ima mnogo onih koji su eznuli za ovim
trenutkom dugo kao i ja, veruj mi", ree on. Ali ne bolno kao ja... "Sa nekima od njih
susreo si se u Forzgejtu, u mesnom odboru Kartografa." Pre nekoliko nedelja odveo je
Kulerva na jedan posebni sastanak njegovog ovdanjeg kabala. U to vreme ve je znao da
njihov nauni proboj neposredno predstoji. Kulervo se drao mirno, udno tih, tokom tog
sastanka; ali se po njegovim reakcijama moglo videti da se nalazi na nekom prilino
visokom mestu u unutranjim krugovima te organizacije. "Na nesreu, svi oni koji imaju
ikakvu viziju nalaze se i sad u Forzgejtu. A mi, mi smo ovde - u jednoj provinciji gde je
birokratija sama sebi razlog postojanja. Najvei nauni uspeh u hiljadu godina postaje, za
njih, samo grekica u programu. Oekuju nas ovog popodneva u prostoru za pregled
odlazeih putnika, da konano potvrde na plan putovanja i predloene ciljeve."
Rid naini jedan vulgaran zvuk. "Biseri pred svinje", promrmlja. Naglim
pokretom iskljui terminal i okrete se opet Gundalinuu. "Onda ajmo da to sredimo."
Virnuo je kroz vrata u veu laboratorijsku prostoriju. "Gde je Niburu?" ipita otro.
Gundalinu pogleda pored njega i vide unutra Anankea koji je upravo dizao pogled
sa ko-zna-ega to je prouavao. "Stie, doktore", ree Ananke i klimnu glavom. "ekae
vas na uobiajenom mestu, napolju."
"Ide i ti", ree Kulervo. "Moramo svi." Momi ustade; izgledao je neodreeno
iznenaen, ili moda kao da pomalo zazire od polaska. Za promenu, nije nosio svog
kunog ljubimca u platnenoj nosiljci na grudima. Gundalinu poe gledati po prostoriji i
nae da kvol mirno sedi u jednoj kutiji ispod stola. Zatrese glavom, zamiljajui kakvo
zurenje je taj par morao privlaiti na Karemofu. Opet pogleda Kulerva.
Kulervo se okrete maltene kao da je osetio pogled na sebi. Gundalinu obori
pogled i okrete se ka vratima. Kulervo se vraao, Ananke za njim. Izlazili su sva trojica
zajedno kroz utiano sae istraivakih pregrada i laboratorija, kroz simetrine zeleno
obasjane nivoe slube obezbeenja, kao plivai kad se uzdiu kroz vodu. Najzad stigoe
u iznanadnu jaku svetlost i buku, vruinu i vlagu i natrule mirise bilja Nakrajsveta: sve ih
je to uvek ekalo, odmah pred vratima projekta 'Zvezdopogon'.
Kedalion Niburu, Kulervov drugi pomonik, ekao ih je kao to je i obeao,
ispred zgrade, usred buke i vreline. Ali, bio je udobno izolovan od tog okruenja, jer
sedeo je za kontrolnim ureajima trifibijskog terenskog vozila koje je Kulervo trebovao
iz magacina Projekta im je saznao da se ovde na taj nain ide na putovanja po okolini.
Od tada je Niburu, pripremajui se, uio da upravlja trifibijom; Kulervo je insistirao da je

taj Niburu sposoban da pilotira bilo ime, i da e samo njemu poveriti da ih vozi do
odredita. Gundalinu se s tim sloio, znajui da nije sposoban da sam pilotira takvim
terenskim vozilom, uzdajui se da Kulervo ne bi 'tek tako' poverio svoj ivot nekome.
Imati pilota koga poznaje, a ne nekog neznanca nasumice odreenog od strane slube
bezbednosti - pa, dobro, to redukuje bar jedan od inilaca nasuminosti. Gundalinuova
intuitivna ocena o Niburuu, posle prvog vizuelnog iznenaenja u susretu sa ovekom
toliko nieg rasta, bila je, da je to kompetentan i pouzdan ovek, u znatnoj meri stabilniji
nego Rid Kuleva Kulervo. A stabilnost je Gundalinuu, kad je trebalo krenuti ka Jezeru
vatre, bila milija nego ita drugo.
Gundalinu se pope u vozilo, zahvalan to dobija takav zaklon iako je zapravo
samo nekoliko metara peaio kroz dnevnu omorinu. Kulervo i Ananke uoe za njim i
vrata se uz itanje zatvorie, tako da su sad bili zaptiveni unutar klimatski kontrolisane
materice trifibije. Gundalinu otre znoj sa lica. Od njega se oekivalo da se tokom veine
svojih budnih sati pojavljuje u uniformi, ali ona je bila skrojena da se nosi u
klimatizovanim kancelarijama, a na na terenu, u ovakvim predelima... tema o kojoj e on
morati da porazgovara sa vladajuim slojem Hegike im se vrati na Karemof. Baci
pogled na Kulerva, koji je zauzeo mesto za kopilota, pored Niburua, crven u licu.
Gundalinu ga jo nikad nije video obuenog u ma ta drugo osim u tuniku sa dugim
rukavima ili u koulju, iako nita nije od Kulerva zahtevalo da se uvek oblai formalno.
Gundalinu se rasejano zapita zato se on ne titi takozvanom 'blokadom sunca'.
Niburu ih podie vetinom koja je, inilo se, bila bez ikakvog napora; uzlete nad
nervozni ples kopnenog saobraaja, iako je put koji je trebalo da preu bio kratak. Niburu
kao da je dobro poznavao temperament svog poslodavca; Gundalinu je pretpostavljao da
je to manje-vie obavezno, kad radi za Rida Kulerva.
Zagledao se u ludi krpe starih i novih struktura dole. Podseale su ga na
trodimenzioni informacioni model, koji prikazuje da se ovaj grad iri nekontrolisano, kao
neki poremeeni oblik ivota, virus koji se izmakao nadzoru, zvezdopogonska plazma
sama... Prisilio je svoj um da odustane od te slike i da se fokusira na neposrednu
injenicu da grad eksplozivno raste, i da je tome u velikoj meri doprineo on. Kad je
doputovao ovde da trai svoju nestalu brau, gradi je jedva postojao. Bio je jedini
zakoniti put do Vatrenog jezera, ali tu su prolazili samo lovci na blago i drugi sumnjivi
tipovi dovoljno zadrti i glupi da okuavaju sreu u divljini. Gradiem je upravljala firma
'Univerzal Procesing', multinacionalka u ijim rukama su bile koncesije za eksploataciju
mineralnog blaga Nakrajsveta; varoica je bila vie birokratski nadrealni komar nego
istinsko geografsko odredite na mapi stvarnog sveta. U to doba ak nije imala ni ime.
Poto su ljudi kompaniju zvali prosto 'kompanija', ovu naseobinu su zvali 'Naselje
kompanije'.
Onda je u Nakrajsveta doao on, Gundalinu, i izaao sa vestima koje i do danas
alju udarne talase kroz Hegemoniju. Promene su poele prvo ovde, u epicentru tog
udara, na etvrtoj. Gundalinu je sad gledao kako ispod njega promie grad: sumorno
jezgro zdepastih i tekih kolonijalnih graevina nadmaeno sjajem predfabrikovanih
mnogospratnih konica koje je vlada etvrte spustila ovde da bi posluile za stanovanje
mnogobrojnim pristiglim tehniarima, istraivaima i radnicima zaposlenim u projektu
'Zvezdopogon' i u raznim pomonim postrojenjima.
Dole, gledano iz jazbina gradskih ulica, inilo se da je to naseobina sasvim
transformisana, preporoena, poput budunosti same. Ali ovako, iz vazduha, on je video i

ono izvan gradske zone, video je gnjileu mahnitost dungle svud uokolo, opruenu do
obzorja. Dungla se neprestano trudila da opet zaposedne ovaj teren, koji su tuinska
inteligentna bia prigrabila kao neka zaraza; dungla je i uzmicala, polako, nikad
dobrovoljno... Haos protiv reda. Jedan mikrokosmos ivota, napretka, ljudske due.
Sklopio je oi za trenutak, da ne gleda, da sprei rezonance koje je taj prizor
pokretao u njegovom pamenju. Sutra ide na Vatreno jezero sa znanjem koje e, ako
bogovi daju, poeti da vraa Jezero nazad, iz srca ludila, kao to je on uspeo, jedva, da
vrati svoju brau... kao to je jo mnogo ranije, u onom prvom sluaju, uspeo da vrati
sebe zdravom razumu i civilizaciji. Pomakao se u seditu, videi sa olakanjem da se ve
sputaju, da ve padaju ka iluziji da e progres i red preovladati.
Dodue, moralna opravdanost nije ba na strani progresa i reda, razmiljao je
umorno, dok ih je Niburu prizemljivao na predvienu taku u bezbednosnoj zoni centra
za odlaske ka Vatrenom jezeru. Oko sebe je sad video samo runou i banalnost: te stvari
su se oko njih uzdigle, opkolile ih sasvim, im su njih etvorica izili iz lebdilice i stupili
na keramikom poploano sletno polje. Gledajui dole, on vide pokraj svoje izme
mesnati izrataj neke bezimene gljive koja je curila kroz naprslinu u loe uraenom
keramikom polju: haos procuruje kroz pore civilizacije. Ovde nita nije izgraeno da
traje. Zastrauje, rekla mu je jednom prilikom sibila Han, kako nesigurno plutamo na
povrini ivota.
Povue nadole, po navici, donji rub 'bluze' svoje uniforme, videi da jedan
uniformisani gardista ide ka njima preko sletnog polja, naikan svakojakim orujem. To
naoruanje na njemu bilo je vie simbol nego pretnja; samo je podsealo, na nain lako
shvatljiv prosenom ljudskom umu, da drugo naoruanje, mnogo prefinjenije i
dejstvenije, brani perimetar grada, zapreavajui nepozvanima put ka Vatrenom jezeru.
I u doba kad je kompanija sama kontrolisala pristup do Jezera, nezvanim gostima
je dolazak bio itekako teak. Sad je bio praktino nemogu - Gundalinu je u to bio
siguran. Kad je javnost doznala za otkrie, mona Svetska Enklava etvrte prisilno je
nacionalizovala kompaniju, uz podrku hegemonijske policije. 'Univerzal Procesing' je
bila, do tada, jedna od vodeih ekonomskih sila na toj planeti; nacionalizacija od strane
planetarne vlade bila bi, pod ma kojim drugim okolnostima, nezamisliva. Bez pune
podrke Hegemonije, verovatno bi bila i neizvodljiva. Ali ta kompanija bila je vlasnik
Nakrajsveta i celog Vatrenog jezera. Gundalinu je tamo naao neto nemogue, pa su
zato izvesne nezamislive stvari najednom postale neizbene...
Dok im se gardist pribliavao, Gundalinu uvide koliko je to krupan ovek, ne
samo visok nego i masivan. Nastupao je ka njima nezadrivo kao lavina kad se otisne sa
planine. Neto u tom irokom, bronzanom licu kao da mu je bilo poznato, i Gundalinu se
zapita da li su se njihove staze u nekoj ranijoj prilici ukrstile. Nita u turobnom izrazu - ili
odsustvu izraza - lica tog ove nije sugerisalo nikakva druga oseanja osim jedne
uoptene netrpeljivosti prema svim strancima, a da su njih etvorica stranci bilo je sasvim
jasno. Tip je bio u militarnoj uniformi Enklave, ali, Gundalinu je u to bio siguran, ranije
je nosio uniformu kompanije, kao i veina zaposlenih ovde. Promenio im se samo gazda,
nita drugo - osim to je sad totalitarna birokratija koja ve sto godina upravlja ivotima
gotovo svih ljudi na ovom kontinentu dobila jo bolje alate za sprovoenje diktature, uz
smanjenje straha da e se vlada umeati i ublaiti birokratske ekscese; jer sad su oni,
birokrati - vlada.

Gundalinu je gledao kako straar die, mrzovoljno, uljevitu ruku i salutira.

Uzvratio je salutiranjem, ali je svoju jednaku mrzovolju zadrao za sebe. Talasi vreline
dizali su se, odbijeni, sa nemilosrdnog, staklastog plonika ispod njegovih nogu. Setio se
da je jednom prilikom gledao ake sline ovima kako slamaju, onako uzgred, sve prste
jednoga drugara koji je mislio da ode u potragu za blagom, u jednom nonom lokalu
zvanom 'Kod Ku'ara'.
"Komandant Gundalinu", ree Gundalinu, odsenije nego to je bilo potrebno,
"Treba da idem kod agenta Ahrona."
"A ovi?" ree straar tonom hotimice uvredljivim. Njegove crne, gusto
nadsvoene oi skrenule su samo na tren ka preostaloj trojici.
Gundalinu je osetio da se Kulervo pored njega mrti. "I oni", ree blago. Poe
jedan korak napred, prisiljavajui straara da uini korak unazad; straar se okrete i poe,
bez ijedne rei vie. Kulervo dobaci jedan poprean pogled Gundalinuu, kratkotrajan,
odmeravajui; ali ne ree nita. Straar ih je ve vodio ka administrativnom kompleksu, u
kome je ekao agent Ahron.
Unutra ih utovarie u jedan obezbeeni tramvaj, i povezoe kao ljudski prtljag
kroz bezlinu repetitivnost kompleksa, do njihovog odredita. Razdaljina je bila mala, ali
je Gundalinu ipak bio zadovoljan to se voze, to ne moraju da idu peice, pod straom,
kao kriminalci. Ananke je sedeo do njega, zurei u promicanje identinih ulaznih vrata
kao da tu postoji neko otkrovenje. Gundalinu pogleda Kulerva, koji je sedeo mrtei se i
vukui se za uvo, tanije vukui kristalima natovarenu minuu koja je bila jedna od
upadljivijih manifestacija njegovog nepredvidljivog linog stila.
Niburu je sedeo pored Kulerva; njegove kratke noge virile su sa sedita kao deje.
Gundalinu pomisli da je Nibururu verovatno milije nego ak i njemu to ne moraju peke,
jer je Niburu uvek morao da trkara da bi odrao korak sa ostalima, u telu koje je uvek
upadalo u nezgode zbog konvencija drugih. Jednog dana se usudio da pomene ovu temu
Niburuu, kad ga je video kako se popeo na stolicu da bi mogao da radi sa jednostavnim
nizom podataka Koje mu je Kulervo prepustio da potvrdi. Niburu je tada samo slegnuo
ramenima, inilo se pomiren sa nevoljom, i progunao da su u njegovom brodu sve
proporcije podeene prama njemu, i ni prema kome drugom.
Gundalinu kriom jo jednom pogleda Niburua i Anankea. Oni su gledali
promicanje zidova okreenih u razne boje, sedei u malo verovatnoj simetriji poze.
Zapita se da li je Rid Kulervo izabrao sebi ovakvo osoblje jednostavno radi okvrednosti. Nasluivao je da je to mogue. Ali ipak, bio je uveren da ih je zaposlio ne zbog
tog njihovog izgleda, nego uprkos njemu.
Tramvaj ih je ispljunuo neposredno u jedna ulazna vrata koja su vie liila na
vazdunu predkomoru za zatitu od vakuuma. Bezbednost nije bila ba toliko stegnuta
ak ni u samom Projektu.
Zau kako iza njega Kulervo mrmlja Niburuu: "Kad neko pretera... ta li ovi
seronje misle, od ega su se na ovaj nain odbranili?"
Gundalinu okrete glavu i pogleda ih. Usne je malo izvio. "Od spontanosti", ree.
Kulervo uzvrati neim nerazumljivim. U tom trenutku drugi, unutarnji tit u ulaznim
vratima dematerijalizovao se pred njima.
Jedna zdepasto graena sredovena ena sa zlatastom koom i kosom boje gvoa
digla je pogled ka njima preko golog prostranstva sobe. Gundalinu prepoznade da je ona
agent Ahron, osoba koja mu je dala dozvole za kretanje i za odreeni program rada

tokom nekoliko ranijih njegovih dolazaka na Vatreno. Na sebi je imala jednu varijantu
iste uniforme koju su videli na praktino svakome ko se dosad pojavio pred njima, i izraz
lica Gundalinuu jako dobro poznat: budna panja, bez i najmanje zainteresovanosti za
ono to gleda. Sa njom su bila trojica ljudi; znao je zato su tu, i nije bilo potrebno da
mu iko to objanjava. "Komandante Gundalinu", ree Ahronka, uspevajui da u izgovor
njegovog imena unese neki upitni ton, kao da nije sto posto sigurna da ga se sea.
"Da", ree on, "vraam se da pokuam jo jednom. I to, nadam se, poslednji put,
zahvaljujui ovom mom kolegi." Pokretom je pokazao Kulerva, koji je kruto stajao uz
njega i pogledom odmeravao tu prostoriju i ljude u njoj.
Ona ne ree nita. I dalje ga je gledala bez ikakvog interesovanja, a ta trojica su
stajali iza nje utei, kao poslemisli.
"Verujemo da smo nali nain da ovladamo zvezdopogonom. Siguran sam da nije
potrebno da ti govorim ta e to znaiti..."
"Da, komandante, izvrila sam razmatranje tvoje dokumentacije. Takoe tvojih
dozvola i lista zaliha", ree ona, bacajui pogled na radni sto/terminal ispred sebe, koji je
imao boju praine. "ini se da je ovde, po prvi put, sve u redu. Ne vidim nikakvog
razloga zato ne bi mogao da krene po planu."
Shvatio je, sa malo razdraenosti, da se rei 'po prvi put' odnose na ono to je on
doneo a ne na reakcije Slube bezbednosti. "Vrlo mi je drago da to ujem", ree on, sa
munom utivou. Oseti da se pokraj njega Kulervo poinje oputati, beskonano malo.
"Koliko oekuje da e tvoja ekspedicija potrajati?"
"To je teko rei. Ako testovi budu uspeni..."
"Potreban mi je precizan odgovor o duini boravka." Kucnula je nestrpljivo po
displeju.
"Da, svakako. Sedam dana." Zapravo je trebalo da ve na samom poetku utvrde
da li Ridov program restrukturisanja uspeva ili ne uspeva. Imajui u vidu i vreme
potrebno da se oprema namesti za rad, i nenormalno ponaanje samog vremena, hronosa,
u okolini Vatrenog jezera, period od sedam dana trebalo bi da im bude vie nego
dovoljan, i da im ostavi znatnu rezervu.
"Samo toliko? Shvata da ete morati da se vratite u roku od tedan dana, bez
obzira da li je va posao dovren ili ne..."
"Dobro, onda dva tedna", ree on, ispoljavajui samo malo nestrpljenja. "Neka
bude dva tedna."
"U redu, Meutim, ako se dogodi da dovrite prouavanja za manje od etrnaest
dana, obavezni ste da nam javite da se vraate pre roka."
"Svakako, svakako."
"Dakle, zamolila bih da unese svoj lini bezbednosni kod ovde, kao
svedoanstvo da si potvrdio i garantovao da su uneti podaci, koliko je tebi poznato,
istiniti."
Klimnuo je glavom i dotakao daljinac na svom opasau, aktivirajui time neujni
prenos ifrovanih brojki u dokument koji je na to ekao. Trenutak posle toga zau
prodorni piskutavi ton koji je pokazao da je bezbednosna banka podataka prihvatila
njegovu verifikaciju.

"Ovi e vam biti posada", ree Ahronka, pokretom indicirajui trojicu koji su iza
nje stajali kao stene. Time je po prvi put pokazala da je svesna da u kancelariji ima jo
nekog.
Gundalinu klimnu glavom i zakorai napred, a ta trojica vladinih vojnika
mrzovoljno oivee. Meutim, Kulervova aka sklopi se oko njegove miice i povue ga
nazad.
"ta je ovo?" proaputa Rid Kulervo, iznenada ljut. "Nije bilo rei da e s nama
ii jo neko!"
Gundalinu ga pogleda, iznenaen tom estinom. "Nema problema", ree tiho,
trudei se da pronae prave rei koje bi smirile Kulerva. "Takva je vladina politika. Uvek
daju jednog pilota i dvojicu peadinaca, radi bezbednosti."
"Pilota mi ve imamo", ree Kulervo odseno, klimajui glavom ka Niburuu. "I
pomonika koliko je potrebno. Ovo je rizian projekat. Ne elimo da nam se totalno
nepoznati ljudi upetljavaju u posao. Sam si rekao: to vie ljudi je sa nama, utoliko
opasnije Jezero postaje."
"Takvi su propisi", ree agentkinja ravno.
Gundalinu je posmatrao kako izrazi lica Ahronke i trojice soldata otvrdnjavaju.
Ako se sad Kulervo razbesni, oni mogu jako brzo izgubiti dozvolu koju je on tako
mukotrpno sredio. "Agente Ahron", ree on, uz otar upozoravajui pogled Kulervu.
"Doktor Kulervo je u pravu kad istie da bi vea grupa bila potencijalno opasna, s
obzirom na nestabilnu prirodu Jezera. Kao to znate, tamo smo izgubili nekoliko ekipa u
poslednje dve godine. Ovog puta ve imamo kompletan tim..."
"Takvi su propisi", ponovi ona. Prekrstila je ruke na grudima. "Pilot sa dozvolom,
i dvojica peadinaca radi bezbednosti."
"Koje sranje", proguna Kulervo. Sad ga Niburu povue za rukav i neto mu
proaputa. "Obezbeuju nas od ega?" nastavi Kulervo. "Od nas samih?"
Gundalinu se okrete i pogleda ga, i ree tiho ali brzo: "To se ovde tako radi. Meni
to nije problem." Poloi aku na Kulervovu miicu, natera ga da se pogledaju u oi i da
tako ostanu. "U emu se sastoji tvoj problem...?"
Kulervo mu se ukoi ispod ake. "Nego, da ti kaem ta e tvoj problem biti",
nastavi Gundalinu apatom, ne dajui mu vremena da odgovori. "Ako nastavi da
pritiska ove ljude, Ridu Kulervu e biti trajno zabranjeno da ide do Vatrenog jezera;
druga mogunost, cela ova ekspedicija e ostati kao nasukani klabah, a tada, ne znam da
li e i tvoji bogovi i moji..." on upadljivo dotae trolist koji mu je visio na prsima, "biti u
stanju da je ponovo porinu u vodu. Uspean zvezdani pogon u ovom trenutku nita ne
znai ovim ljudima ispred nas. A meni znai sve. Koliko znai tebi?"
Kulervo je zurio u njega, i Gundalinu vide da se divlja svetlost u tim oima gasi.
Kulervo ne ree vie nita, samo se naglim pokretom oslobodi Gundalinuove smirujue
ruke.
Gundalinu se okrete da se opet suoi sa agenticom Ahron, i da ovla pogleda
trojicu vojnika. Poznavao je, sa poslednjeg putovanja na Jezero, jednoga od njih, onoga
kome su namenili da bude pilot. Bio je to kaplar po imenu Ngong, sposoban ovek, ali
nimalo oduevljen izgledima da bude poslat na Jezero vatre - jer na takav zadatak niko
normalan ne bi rado poao. "Agente Ahron", ree on. "Dozvoli da predloim sledee. Da
mi upotrebimo naeg pilota, koji takoe ima dozvolu, i koji je jedan od asistenata dr
Kulerva, ali da povedemo preostalu dvojicu. Na taj nain, naa ekipa bie malo manja,

ime e i opasnost od Jezera biti neto redukovana; ali imaemo, i dalje, adekvatno
obezbeenje. Ne pretpostavljam da e kaplar Ngong biti razoaran to e dobiti neku
drugu dunost. Je l'tako, kaplare?"
Ngong kriom, malo nervozno, pogleda narednika koji je stajao pored njega, pa
odgovori. "Neu, gospodine!"
"Najzad, ja sam policijski komandant."
Ahron ga je nekoliko dugih trenutaka sumnjiavo odmeravala, kao da pokuava
da dokona kakvu to podmuklu kombinaciju on sprema protiv nje. "To ne stoji u
propisima..."
"Poznato mi je, agente Ahron, da ti ima na umu samo nau bezbednost, i uspeh
projekta na kome svi mi radimo zajedniki, ve toliko dugo..." Udahnuo je duboko. "Od
svih agenata sa kojima sam imao prilike da saraujem, ti si najvrednija i dunosti
najodanija - kvaliteti koje visoko cenim." Bogova ti tvojih, pomisli on, ovo nabacuj
punim lopatama, skote jedan licemerni. Gadio mu se ukus sopstvenih rei. "Nakrajsveta
je strahovito nepouzdano okruenje. Znam da bi ti manje nego iko elela da mi dovodimo
u opasnost svoje ivote, ili uspeh projekta, nepotrebno..."
"Dobro", ree ona odjednom. Ispljunula je tu odluku kao grudvu sluzi iz grla.
"Moe upotrebiti vaeg pilota, komandante Gundalinu. Ali, da je na tvom mestu bio iko
drugi..." Ona pogleda Kulerva. "...ne bih to dozvolila. Dakako, narednika Hundeta i borca
Sarona vodi sa sobom."
"Hvala", ree Gundalinu, sa iskrenou koju je osetio iz dubine due. Usudi se
pogledati Kulerva. "Nadam se da vam je taj nivo rizika prihvatljiviji, doktore?" Kulervo
je suenim oima gledao tu dvojicu vojnika. Gundalinu ih takoe pogleda. Nikad ranije
nije video ta dva oveka. Narednik je bio niskog rasta i mrav kao korba, ali sav od
miia, sa uzanim, zlim licem i neprobojnim oima. Gundalinuu je bio od prvog pogleda
antipatian. Redov je bio jedva neto vie od deaka, verovatno regrutovan iz civilstva; u
ovom asu inilo se da mu perspektiva odlaska na Jezero vatre prija koliko i da bude
utrojen. Gundalinu uzdahnu.
Kulervo pogleda ustranu i dole, ka Niburuu. "Mislim da u s tim nekako izii na
kraj", proguna. Niburu je izgledao kao da mu nije mnogo laknulo, ve naprotiv, kao da
mu je nelagodno; Ananke je lutao pogledom od jednog do drugog kao da ta dvojica
razgovaraju nekim jezikom njemu nepoznatim. Kulervo opet die pogled ka Gundalinuu.
"Hvala ti, Gundalinu-ekrad", ree sa neoekivanim osmehom.
Neto je zalepralo i palo u Gundalinuovom elucu, kao da je on nekakav sitni
glodar koga je maka uzela u razmatranje. Otresao je sa sebe to oseanje, pomalo se i
ljutei na sebe. Nije ovo bio prvi put da Kulervove nepredvidljive reakcije pokrenu alarm
u njegovom mozgu. Predugo je bio policajac; sad ita govor tela drugih ljudi gotovo
nagonski. Kulervov govor tela puno je kazivao, i to sve neke nepoeljne stvari.
Kulervova sklonost da plane i, u trenucima nepanje, da se izraava i ponaa nedolino,
odgovarali su pre nekom mladom ulinom silediji usijane glave nego uglednom
nauniku. Ali bio je, neosporno, izvanredan istraiva.
Gundalinu klimnu glavom, skloni pogled. Podseti se da je odrastao uz
karemovske istraivae, mukarce i ene koji su bili prijatelji i kolege njegovog oca naunici ije prefinjeno ponaanje je odraavalo njihov poloaj na vrhu jednog visoko
strukturisanog, klasistikog drutva. Kulervo nije Karemovac. Gundalinu o njegovoj
biografiji nije saznao nita vie od toga: moda se Kulervo stidi da govori o svojoj

prolosti? To ne bi bilo nerazumno, kod oveka iji um je toliko superioran da mu je

omoguio uzlet iz ko-zna-kakvog ivljenja pravo u jedno elitistiko gnezdo. Ali niko se,
nikad, ne rastaje od svoje prolosti sasvim; to niko ne zna bolje od njega, Gundalinua.
Opet pogleda agenticu i vojnike pored nje. "Polazimo iz dvorita, sutra u prvoj
etvrtini. Pretpostavljam da ete ekati kad budem stizao. Koliko mi je poznato, sve to
nam treba ve je doneto tamo?"
"Sve je u redu, komandante", ree agent Ahron. Vojnici salutirae nabrzinu, u
odgovor na njegovo salutiranje, i on poe ka vratima. Kulervo i ostali pooe za njim,
bez ijedne rei. Nije vie nita govorio, a ni oni, sve dok nisu bili opet bezbedno u
lebdilici, u letu nad gradom.
"Bilo je impresivno", ree Kulervo najposle. "Vet si manipulator, Gundalinuekrad."
Gundalinu die pogled, mrtei se: razdraenost i gaenje izrastali su sada iz
njegovog odavno ukorenjenog gaenja prema samom sebi. Ali, na svoje iznenaenje, ne
vide nikakvo ruganje u Kulervovom licu, niti ma kakvu drugu emociju koju bi on mogao
imenovati osim moda radoznalosti. "Ne bih eleo da me potomci oboavaju zbog te
osobine." Opet otkloni pogled, sada kroz prozor.
"Trebalo bi", ree Kulervo. "Treba time da se ponosi. To znai da ima stvarni
talenat za itanje rave situacije. Znao si tano do koje mere moe da pritiska njih... i
mene. Ja, oigledno, u toj vetini nisam dobar. Izvini. Birokrati me nerviraju...
Nakrajsveta me nervira." Nainio je grimasu, slegnuo ramenima. "Iskreno reeno, nisam
mislio da si toliko perceptivan. Tu osobinu Karemovci ne cene mnogo."
Gundalinu opipa trolist na svojim prsima, ne ree nita.
"To je bio kompliment", ree Kulervo najzad.
"Hvala", promrmlja Gundalinu, automatski. Spusti pogled ka svojim akama, ka
unutranjim stranama svojih zglavkova, glatkoj smeoj koi koja je u jedno ranije vreme
bila proarana modrim tragovima njegovog pokuaja samoubistva. Krajevi njegovih
usana povie se nadole. "Valjda sam i stekao neke zasluge, u ovih poslednjih nekoliko
godina." Bacio je pogled ka dungli, razmiljajui o onome iza vidika, iza onih dalekih
planina... O onome to lei iza vremeprostora i eka njega.
18. ETVRTA: Nakrajsveta
"ta radi tu, u ovo doba noi?" Gundalinu stade u prizmi svetlosti ispred
otvorenih vrata Kulervove kancelarije, pogleda unutra.
Kulervo se sa trzajem okrete. mirkao je kao da njegove oi ne primeuju nita
razumno u realnosti oko njega. "Bogove ti..." proguna on, "al' me prepade." Strese
glavom i poe se protezati. Gundalinu je ve uao u sobu. "esto radim nou, kad ne
mogu da spavam." Proe prstima kroz raupanu kosu. "Ali ta radi ti ovde? Mislio sam
da uvek odlazi na spavanje rano, i spava snom pravednika."
Gundalinu nevoljno uzvrati slinim osmehom na Kulervov ironini osmeh. "Ja
nikad ne mogu da spavam u noi uoi odlaska u Nakrajsveta."
Kulervo se nasmeja. "Znai ti ipak ima nervne zavretke, Gundalinu
zapovednie-ekrad-sibil-heroju Hegemonije."

"Tako mi oca svih mojih dedova!" ree Gundalinu, zapanjen i iznenada ljut.
Okrete mu lea.
"ekaj." Kulervo se die iz sedita. "Razdiraa mu, nervozan si. Polazi?"
"Da", odgovori on, mrtei se, ne okreui se.
"I ja. Polazim." Kad mu Gundalinu nije odgovorio, Kulervo dodade:
"Nervozan..."
Gundalinu se okrete ka njemu. Kulervo je sumorno zurio u displej na stolu ispred
sebe. "Na emu radi?"
"Ni na emu", ree Kulervo sa iznenadnom gorinom. "orsokak." Naredi
displeju da nestane, pre nego to je Gundalinu stigao i ovlano da pogleda konstrukte koji
su do tog trenutka plovili iznad ekrana. Sad se Gundalinu zagleda u praznu gornju plou
stola; pogleda i Kulervovo lice, oekujui da nae jednako neprobojnu povrinu.
Meutim, Kulervove oi bile su ispunjene neoekivanim crnim beznaem.
Kulervo naglo otkloni pogled. Gundalinu je oklevao, svestan da je takav pogled
ve viao... u ogledalu. "Rid, hoe li da govori o tome?" upita tiho. "Mogu li ja da
pomognem...?"
"Ne", odreza Kulervo. Opet die pogled, kao da je shvatio koliko otro je to
zazvualo, pa promrsi: "Ali, cenim tu ponudu." Neto to je moglo biti zahvalnost, ili ak
enja, promae kroz njegove oi. On ipak samo odmahnu glavom. "Ne trai svoje
vreme, ono je suvie dragoceno. Ja sam straio dovoljno svoga. Postoje nepopravljive
greke. Sa njima ovek jednostavno mora iveti..." Okrenuo se, otiao do vrata, a tamo
stao i pogleda Gundalinua, ekajui.
Gundalinu prihvati ponudu neodluno. Poe za njim napolje. Pooe gore, kroz
nekoliko bezbednosnih spratova, i pojavie se van, u smrdljivom zagrljaju noi.
Gundalinu je zastao pored mutno prosvetljenog ekrana na ulazu u Projekt da kae
jedno uzgredno "Laku no"; Kulervo ga je ekao, neodluno. "Hoemo li se voziti?"
upita Kulervo.
Gundalinu odmahnu glavom. "Noas sam raspoloen za etnju."
"To je prokleto duga etnja", ree Kulervo, izgledajui iznenaeno. "Ili moda ne
ide kui?"
"Ne idem kui." Gundalinu skloni pogled; malice mu je zasmetao ovaj Kulervov
nekarakteristini impuls ka drugarskom ponaanju. Zagleda se preko dreavo osvetljenog
vetakog pejzaa, varljivo otvorenog prostora koji je odvajao polu-podzemnu tvravu
Projekta od starog kompanijinog grada. "Moram s nekim da se vidim."
"S nekom enskom?" ree Kulervo uzvijajui obrve. "Line stvari?"
"Da", ree Gundalinu, kome je ovaj razgovor iz sekunda u sekund sve vie
smetao. "Nije ono to misli."
Kulervo se zagleda u njega, oima koje su bile zaklonjene senkama noi. "Onda
nema nita protiv da deo puta idem uz tebe?"
Gundalinu je oklevao, a onda shvatio da pokuava da smisli neki izgovor da
odbije. Njegov um ostajao je uporno prazan, i zato on klimnu glavom. "Ako si
raspoloen", ree, mirei se sa sudbinom.
Zajedno su proli preko blagih neravnina parkinga. Gundalinu je digao pogled ka
nebu, koje je, za promenu, mogao lepo videti. Video je neto razbacanih zvezda, prizor
ne osobito impresivan, na potpuno crnom licu noi bez meseca. Priseti se Tiamata, gde su

zvezde kao ar, gde je jednom prilikom video, u pono, svoju senku... Obori pogled i
poe paziti kuda gazi, jer, spotakao se.
Kulervo je hodao pored njega, pomno gledajui u tlo; ruke je zabio duboko u
depove svoje labave plave 'koulje-za-odozgo'. Gundalinu pade na um slika deaka koji
trai svoje izgubljene novie. Do ove noi, takvu sliku ne bi povezao sa Ridom
Kulervom. Opet mu pade na um, kao i u nekim ranijim prilikama, koliko je ovaj Kulervo
zapravo mlad. Ali ta s tim, geniji veinom najjae blistaju dok su mladi.
"Znai ne idemo ka nekoj romansi..." ree Kulervo diui pogled ka njemu, i
suoavajui se sa njegovim pogledom. "Jes' ti oenjen?"
Gundalinu odmahnu glavom, gledajui svoje korake, iznenada opet obuzet
nelagodnou.
"Nikad se nisi enio?"
"Nisam", ree on tiho. Pogleda ka nebu. "A ti jesi oenjen?"
"Jesam." Kulervo se zagleda pravo ispred sebe, kao da se prisea neijeg lica.
"Bogovi", ree estoko, "hou ovo da zavrim i da se vratim njoj!" Njegove ake se u
depovima stegoe u pesnice. "Ona je moj ivot..."
"Koliko dugo ste venani?" upita Gundalinu, pokuavajui da ne ispolji nevericu
glasom.
"Ne dugo... celu venost", proguna Kulervo.
Gundalinu shvati da, za sve vreme boravka ovde, nije nikad video da Kulervo
neku ensku pogleda dvaput. Pokua da zamisli koja vrsta ene mora biti ta njegova, kad
joj je ovek sa tako hitrim temperamentom kao Kulervo veran tako potpuno, i u uslovima
viegodinjeg rastanka. Kakva li je... Opet pogleda ka zvezdama. "Je l' Karemovka?"
Kulervo se kratko nasmeja. "ta? Ne! Ona je... sa Ondinija. Bez uvrede Karemovke nisu moj tip."
Gundalinu ga pogleda. "Pretpostavljam da nisu", ree malice kratko. "Ali, mi
Karemovci nismo svi mrtvi od vrata nadole, Kulervo."
Kuilervo je pognute glave, sa ironinim osmehom, ispratio Gundalinuovo
polumrtenje. "Ne, ali ti si oenjen svojom radnom dunou. Tebe zaista niko ne eka
tamo negde? Nema ena - nema kajanja?"
Gundalinu oseti da mu se grlo stee; proguta, i bol mu skliznu u grudi. "Ima
neko", ree napokon. "Ima jedna. Bila je. I sad je. A kajanja... itekako. Moda u je opet
videti. Kad sve ovo bude uraeno."
"Gde je?"
"Na Tiamatu."
"Na Tia-matu!" uzviknu Kulervo sa nevericom. "Bogine... Sad mi jo kai da si
sve ovo uradio samo da bi otvorio mogunost da opet ode kod nje..." Mahnuo je rukom
ka Projektu, iza njih, i najednom se iroko osmehnuo. "Ajde, zaprepasti me."
"Sve ovo sam uradio samo da bih otvorio mogunost da opet odem kod nje", ree
Gundalinu. Oseao je da vrlo blagi osmejak savija krajike njegovih usana.
"Laovino", ree Kulervo. Njegov osmeh se jo proiri.
Gundalinu slegnu ramenima. "Kako ti drago." Topli noni povetarac poljubi
njegovo lice.
Zali su u lavirint ulica starog dela grada, onog koji je tu postojao od dolaska
kompanije, a moda i pre. Ispucali, vremenom izjedeni zidovi pokazivali su oiljke od

bitke sa negostoljubivom klimom. Ovde, izvan zatienog sletita, na sve strane su se

oseali mirisi i tragovi ume: puzavice mrljaste sivizelene boje i debelo bodljikavo bunje
navaljivali su kao ivi prsti dungle, radei sa paklenim strpljenjem da rasture ono to je
ovek napravio. Kad je prvi put doao ovde Gundalinu je stekao deprimirajui utisak o
ovom gradu i svemu u vezi s njim; utisak koji se zadrao i sad. Ulice su sad bile bolje
osvetljene nou, a nona zabava raznovrsnija, mada ga nije privlaila nita vie nego pre
tri godine. Ulice su bile i bunije i ivlje, zato to je kredit proticao lake. Vie vanetvrtaa prolazilo je sad mimo njih nego to su stanovnici ovog grada, pre Projekta,
verovatno i sanjali da uopte postoji.
"Kod koga idemo?" upita Kulervo, gledajui, sa blagim interesovanjem, levo i
desno.
"Kod Hanke - one sibile koja me je dovela tebi u posetu."
Kulervo mu uzvrati kratkim pogledom. "Zato sada? Kasno je za posete."
"Treba neto da joj dam pre nego to krenemo." Gundalinu naznai teki kovei
koji je nosio u jednoj ruci.
Poto Gundalinu nije pokazivao nameru da objasni poblie, Kulervo zapita: "Pa,
ta ima unutra?"
"Neto to pripada njenoj erki."
Kulervo se namrti malice, kao da mu je neprijatno ili kao da pokuava da se
neeg priseti. "Rekao si da je i njena erka sibila... ali nije trebalo to da bude? Da l' to
znai da je..." akom je malo zaleprao pored slepoonice, pokazujui na ta misli. Luda.
"Da", ree Gundalinu i obori pogled. Sibilski virus je izazivao neizleiv mentalni
slom kod ljudi koji nisu emotivno dovoljno stabilni za sibilstvo.
"Kako se to dogodilo? Mislio sam da na tim 'mestima izabiranja' odbace sve one
koji nisu podoban materijal za sibilstvo."
"Odbacili su je; ali ona se s tim nije pomirila. Majka ju je inficirala."
"Uh, bogove ti", promrmlja Kulervo, odmahujui glavom. Opet pogleda
Gundalinua, kratko, bez rei, preleui pogledom preko trolista okaenog o Gundalinuov
vrat.
Gundalinu uspori korake na domak ugla jedne poprene ulice. "Ovo je njena
ulica..."
"Rado bih poao s tobom", ree Kulervo.
Gundalinu je oklevao. "Vai." Slegnuo je ramenima i uao u tu pobonu ulicu.
im su napustili glavnu ulicu, zali su u tihu, stambenu oblast: jednospratne i dvospratne
kue, neke sa novim, nametljivo ukrasnim balkonima, gurale su se jedna uz drugu, rame
uz rame, du slabo osvetljenih, pustih trotoara.
Gundalinu zaokrete i proe ispod luno povijenog ulaznog svoda u jednu kuu sa
vie stanova, njemu dobro poznatu. Stade pred identifikacijskom ploom koja se arila
blagom svetlou, dotae odgovarajue ime, dozvoli da ploa registruje njihova lica. Iz
vazduha im odgovori glas Hanove, koji je zvuao iznenaeno ali izgovorio poziv njima
dvojici da uu. Bezbednosni energetski zastor na ulazu se rasplinu.
Uli su. Gundalinu je poao hodnikom u dubinu zgrade i naao Hanovu koja je
ekala na otvorenim vratima svog stana, obuena u dugu, labavu tuniku koja je mogla biti
i spavaica. Jasno se videlo da je radoznala, ali pozvala ih je unutra samo pokretom, bez
ijednog pitanja; njen pogled je doleteo do lica Rida Kulerva i hitro opet skrenuo.

Gundalinu ve skoro dve godine nije uao u taj dom. Sve je izgledalo uglavnom
onako kako je on zapamtio, uredno i skromno poput vlasnice. Meki modularni nametaj
koji je kupila kad se zaposlila u Projektu izgledao je, i sad, gotovo nov.
Spustio je kovei donet iz istraivakog centra na jedan niski sto, izmeu
nesklonjenih sudova koji su u neredu stajali na stolu. Okrete se da odgovori na njeno jo i
sad neizgovoreno pitanje. "Doneo sam ti neto. Za Pesmu." Spusti pogled ka tom
sanduiu da ne bi gledao njoj u oi. Oslobodi zatvarae na poklopcu i izvadi jednu kuglu
napunjenu nekom iskriavom vatrom.
Prui joj kuglu, videi da se izmeu njenih obrva pojavljuje, opet, mali namrtaj
zaprepaenja. "ta je to...?" upita ona, glasom jedva neto malo jaim od apata.
"Zvezdopogonska plazma." Taj odgovor nije doao od njega, nego od Kulerva. A
Kulervo je zurio otvorenih usta. sa totalnom nevericom. "Do vraga, ta radi sa tim?"
"Vraam je pravom vlasniku", odgovori Gundalinu. Zvuao je smirenije nego to
se oseao.
"ta, iziao si peice iz istraivakog centra sa tim, je l' to hoe rei? Nas dvojica
smo maloas tek tako izetali s tim?"
Gundalinu klimnu glavom.
"Kako je to mogue?"
Gundalinu se osmehnu vrlo slabo. "Ja sam direktor celog projekta. Dao sam
dozvolu sam sebi."
"I bezbednosni sistemi su te posluali?" promrmlja Kulervo. "Samo tako?"
"Pa nego ta. Ja sam ih programirao. Ovde niko drugi nije imao dovoljno iskustva
sa tim novim sistemima."
Kulervo zatrese glavom. "Ja moram da sednem." Sede.
"Pesmo..." ree Han iznenada, gledajui pored Gundalinua; ne kao da poziva,
nego tonom potvrivanja da je neko doao. Gundalinu se osvrte za njenim pogledom, a
Kulervo, sa mesta gde je seo, die pogled.
Pesma je stajala na vratima jedne sobe, nepomina; iza nje je bila tama. Duga,
bezoblina spavaica pokrivala je bolnu izmravelost njenog tela; njena teka, ponono
crna kosa visila je oko nje kao pokrov. Zagledala se, otvorenih usta, u Kulerva. Polako je
digla jednu aku do usta, pritisnula ih; drugu ruku ispruila je ka njemu i uperila prst kao
da je videla duha. Moda je zaista videla duha, pomisli Gundalinu. I on se nagledao
duhova, kod Jezera vatre. Ali njene tamne oi odlutae, onda naioe na njegove.
Ispunie se neim to je moglo biti prepoznavanje, odbacivanje, mrnja... ili jednostavno
nita. Onda njen pogled pade na sferu u njegovim rukama. Njen izraz lica se poe lagano
menjati. Najzad je Gundalinu bio siguran da vidi zadivljenost.
Pola je ka njemu, pruajui ruke neodluno napred, kao da se boji Gundalinua ili
njegovog odbijanja. On joj dade kuglu u ake. Prigrlila ju je i poela je gladiti; digla je
pogled ka njemu, a oi su joj iznenada bile pune suza. Napola se namrtila, sa upitnim
izrazom lica, i zato je, na trenutak, izgledala kao njena majka.
"Da", ree on. Klimnuo je glavom, ne inei nijedan pokret da dodirne nju ili
kuglu. Ona opet spusti pogled ka toj lopti. Bilo je maltene kao da oima slua ta se u
lopti deava. Pamtio je taj izgled, taj oseaj. "Osea? Vlada mir..."
Uinilo mu se da je ona, moda, klimnula glavom, bilo je to neko majuno
grenje vratnih miia; ali, nije vie gledala ka njemu. Okrenula se polako na drugu

stranu, drei kuglu vrsto prigrljenu, i otplovila kao duh, nazad kroz vrata. Mrak u sobi
iza tih vrata ispuni se, na trenutak, avetinjskim zraenjem svetlosti iz kugle.
Gundalinu se opet okrete Hanovoj, ignoriui Kulervovo reito utanje. "Idem na
Vatreno, sutra."
"Znam", ree ona. "Da testira reprogramiranje virusa koje je izveo doktor
Kulervo."
"Jeste, mi smo..." Zauta. Dabome. Svak zna. "Mislio sam... ta god da se desi,
dakle, bez obzira da li emo uspeti ili ne... Hteo sam da ti ovo sada dam, za sluaj da se
meni neto desi. U toj kugli je plazma za pogon do zvezda."
Opet je klimnula glavom.
"Proces transformacije uspeo je kod svih uzoraka koje smo ovde testirali, pa i kod
ovog. Mislio sam da bi ti ovo moglo na neki nain pomoi." On obori pogled.
"Hvala ti", ree ona tiho.
"To je najmanje to mogu da uinim." Opet je digao pogled ka njoj, video jedno
umorno, izborano lice, i pod grlom trokraki tetova nalik na njegov: podsetnik da sibila
ostaje sibila i kad privesak nema; danju i nou, budna i zaspala, i kad jede, pije, vodi
ljubav... u svakom trenutku svog ivota. "Voleo bih da znam nain da uinim i neto
vie."
Njen osmeh bio je pun zahvalnosti, ali on u njemu vide itav jedan svet tuge.
"Trebalo bi da idem sad."
Oklevala je, i on nije bio siguran da li je to zato to bi elela da on ostane kod nje,
ili prosto zato to vie nije znala kako da razgovara sa njim. Okrenula se i ispratila ih do
ulaznih vrata. "Laku no", ree, "i hvala ti jo jednom."
"Laku no", ree i on. Kulervo poe za njim, na ulicu.
"Objasni", ree Kulervo, hvatajui ga za rukav im su poeli da peae. "Ti
maloas dade treinu ukupne koliine zvezdopogonske plazme koju smo uspeli da
prikupimo tokom vie od dve godine - iz efa?"
"Ne..." Gundalinu odreno zavrte glavom. "Nikako ne iz efa." Vraao se ka
centru grada, vodei Kulerva sa sobom. "Ta koliina koju smo uspeli da zadrimo pod
kontrolom i nagomilamo daleko je manja nego to bi bilo potrebno ak i za jedno
nadsvetlosno putovanje. tavie, nismo je uspeli naterati da se samoreprodukuje. U tom
pogledu, nikakvih promena nee biti ako na Vatrenom pretrpimo neuspeh. A ako
uspemo, bie beznaajno."
"Ali kakve veze ima plazma sa njenom erkom?"
Gundalinu je sledeih nekoliko koraka utao. Bliili su se uglu te ulice, i on
pokretom pokaza Kulervu da sedne za jedan od stoia u ulinom, otvorenom delu jedne
gostionice. Zaposleni u projektu "Zvezdopogon" prihvatili su nono sedenje izvan
prostorija kao jedan od svojih omiljenih naina troenja slobodnog vremena, zato to je
sedenje na suncu bilo neizdrljivo. Gotovo neujno brujanje soninih naprava posvuda
rasporeenih u cilju teranja insekata stvaralo je umirujui, belo-buni kontrapunkt
njihovom razgovoru.
Gostioniar im donese iniju jako zasoljene kore karoda i dva bokala vode.
Gundalinu poe pijuckati tu mlaku tenost, pomiljajui da gostioniar izgleda
nezadovoljan; i zakljuujui da nema pravo da bude nezadovoljan, jer ovde ni bokal vode
nije dabe - tradicija koju je primetio kad je prvi put posetio ovaj sumorni gradi, i koja

se odrala. Iznenadilo ga je da Kulervo ne pije nita jae; dodue, jo od one noi kad su
se njih dvojica sreli, nije primetio da je ita nalik na drogu prolo izmeu Kulervovih
usana.
"Daj, kakve to veze ima sa njenom erkom?" ponovi Kulervo, ovog puta uporno
gledajui Gundalinua u oi. "Kako te njih dve dre?"
Gundalinu se nasmeja. "akom oko srca, valjda." Odmahnuo je glavom i sklonio
pogled od izraza Kulervovog lica. "Niim vie. Ali ta kugla u kojoj je plazma - to ti je
original, zaostatak iz drevnih vremena. Stasis-polje sposobno da zadrava plazmu na
sasvim bezbedan nain, a da joj niukoliko ne menja osobine, a ipak, izgleda kao
najobinija lopta od plasa. Imam ja sve specifikacije o takvom polju... ali mi nismo u
stanju da napravimo drugo. Zasada. To i jeste razlog to nam je potrebna dobrovoljna
saradnja plazme..."
"Vragove ti, pa ja sve to znam. U kakvoj je to vezi sa Hankom?" insistirao je
Kulervo. "I sa njenom ludom erkom?"
"Kugla pripada Pesmi. U toj kugli doneo sam onaj moj prvi uzorak plazme iz
Vatrenog. Od nje sam je dobio. Posle sam i Pesmu, i moju brau izveo iz podruja
Vatrenog. Jer, ja sam na Vatreno iao da ih naem... To je bio moj prvi razlog za
odlazak." Zazvualo je kao izvinjavanje; on baci pogled na Kulerva da vidi da li je ovaj
to primetio. "Hanku sam sreo ovde, u gradu; pitala je da li bih mogao da tragam i za
njenom erkom."
"I ti si naao sve njih, tamo u tom..." Kulervo, ostavi bez rei, tre glavom
neodreeno u pravcu Vatrenog jezera. "U to je tee poverovati nego u nalaenje
zvezdanog pogona."
"Valjda je tee", ree Gundalinu, napola se smekajui. "Mada sam ja u ono
vreme verovao da je prosto."
"'Bogovi se brinu o budalama'..." ree Kulervo tiho.
Gundalinu iskrivi lice. "Moda. Ispalo je ovako: svi smo se nali, moda sluajno
ili ne sluajno, u mestu zvanom Sanktuarijum, pokraj samog Jezera."
"ta, tamo postoji varo?" ree Kulervo sa nevericom.
"Nekad je postojala. Na jednom ostrvu od crvenih stena, u samoj sredini Jezera.
To su izgradili preiveli iz broda koji se tu sruio pri kraju Starog Carstva - iz onog broda
iz koga je i plazma iscurila. Samo bogovi znaju ta je posle bilo sa tim prvobitnim
stanovnicima. Kad sam ja tamo stigao, varoica je bila puna ubica i ludaka..." Njegov
glas posustade; on poe da pije vodu, svestan da ga Kulervo udno gleda. "Moja braa su
tamo bila zarobljenici - robovi. Pesma je bila kraljica."
Kulervo se nasmeja: pridavljeni zvuk, sa vie neverice nego razonoenosti.
"Bila je u duhovnom zajednitvu sa Jezerom. Zahvaljujui njenoj volji, svi ljudi
koji su se tamo zatekli bili su do neke mere zatieni od nasuminosti Jezera." Gundalinu
die pogled i opet mu se zagleda u oi. Kulervo je samo klimnuo glavom, sada bez
ikakvog znaka iznenaenja. "Jezero je moglo na neki nain da komunicira s njom zato to
je ona sibila. Imam ja jednu teoriju..."
"Po kojoj svi jo uvek postojei oblici staroimperijalnog tehnovirusa imaju
zajedniki sadralac", ree Kulervo. "I da su razlike izmeu njih samo refleksija njihovog
razliitog programiranja."
Gundalinu je zurio u njega. "Tano", ree.

Kulervo se nasmejao. Klimnuo je glavom; oi su mu blistale. "Teorija sto posto

tana, Gundalinu-ekrad."
"Zvui kao da to zna sigurno."
Kulervo slegnu ramenima i pojede jedno pare kore. "To je dokazano naim
ovdanjim rezultatima... bar po mom miljenju je dokazano. Moje analize i mape razlika
toliko su napredovale, da mi sad moemo da reprogramiramo bazinu supstancu, na
predvidljiv nain, za nae potrebe. Ono to smo uradili, i to se spremamo da uradimo, sa
zvezdopogonom, tek je prvi korak. Opcije su takorei beskonane. Samo kad bismo
mogli rekonstruisati onakvu preciznost kakvom su oni sigurno raspolagali..."
"Ako uspemo na Jezeru vatre, imaemo dokaz da nova budetska sredstva i novi
napori treba da se usmere u tvoj rad, kad se vratimo na Karemof."
Kulervo mu uzvrati praznim pogledom, kao da je ta reenica bila potpuni non
sequitur. Ili, kao da su misli samog Kulerva opet zalutale u neke tuinske teritorije. "Da,
da, verovatno", proguna KUlervo. Protrlja se po podlakticama, zasukujui rukave do
lakata.
Gundalinu se ukoi, videi obilje boja i ara na njegovoj koi. Poinjale su od
anih zglobova i prostirale se spiralno uz podlaktice. Tetoviranje. Gundalinu je jedino
kriminalce viao sa tako istetoviranim rukama. Diui opet pogled, nae da Kulervo zuri
u njega.
Kulervove dugoprste ake se trznue, kao da bi htele da povuku rukave nadole; ali
on to ne uini. "Natetovirali me na Samathi", ree on, "kad sam bio... mlad." Slegnuo je
ramenima. "Nije ono to misli." Isprui jednu ruku, da je Gundalinu jasno vidi;
komplikovane geometrijske are slagale su se i uklapale jedna u drugu kao muzika koju
je neko uinio vidljivom. To nisu bila gruba aranja koja je viao na nitkovima iz
podzemlja. "Dopadalo mi se da ih gledam..."
"Veoma lepo izgledaju", ree Gundalinu blago. are su ga podsetile na fluidne
obrasce adhanija. "Nikad nisam video nita ovako. Zato ih pokriva?"
Kulervo je prouavao tetovirane are kao da je hipnotisan; ali Gundalinu se uini
da primeuje da je taj mlai ovek pocrveneo. "Da me ne bi svi u Projektu gledali ovako
kao ti sada." Kulervo opet spusti rukave.
Gundalinu je gledao kako are nestaju; njegovo oseanje nelagodnosti bilo je
udnovato pomeano sa aljenjem. Nije vie nita govorio. ekao je.
Kulervova panja naglo se vrati na Gundalinua; a Gundalinu opet proita non
sequitur u Kulervovom polu-mrtenju. "Recimo da je Jezero na neki nain komuniciralo
sa Pesmom; a sa tobom?" Kulervo pokretom pokaza ka trolistu na Gundalinuu, kao da se
o tetoviranju nije nita razgovaralo pre samo nekoliko trenutaka.
Gundalinu prinudi svoj um da se prilagodi ovoj Kulervovoj nagloj promeni
frekvencije. Dodirnu trolist rasejano, sa zauenou, kao to je i do danas esto inio,
svakog dana. "Da. Komuniciralo je i sa mnom. Prinudilo me je da o njemu razmiljam,
sve dok nisam... razumeo."
"Kako je stvarno tamo - na Jezeru?" Kulervo poe okretati prsten na svom palcu;
prsten od nekog srebrnastog metala sa dva ugraena solijusa. Gundalinu najednom uvide
da je to verovatno venani prsten.
Gundalinu odmahnu glavom. "To ti ne mogu rei. Ne mogu objasniti... Moda je
drukije za svakog ko tamo ode." On die ruke. "Nije bitno, uskoro e videti i sam.
Bogovi, pa gledaj koliko je sati. Trebalo bi i da odspavamo malo, pre nego to ova no

ode... ako moemo." Nasmeio se i podigao bokal prema Kulervu, kao da nazdravlja. Po
prvi put, osetio je prema njemu ono udobno drugarstvo koje je iz njihovog odnosa
nedostajalo, na nain gotovo perverzan, tokom poslednjih meseci. Kulervo uzvrati
dizanjem bokala i ironinim osmehom, a onda popi svu vodu. "Sad u ipak da se vozim
kui s tobom", ree Gundalinu.
Kulervo klimnu glavom, i daljincem pozva taksi. Ustade, i poe se protezati i
trljati vrat. "Kai mi", ree on, "da li i sad uje Jezero prilikom svojih odlazaka do
njega?"
Gundalinu je oklevao, zatim klimnuo glavom. "ujem ga i sad. I postiem
izvesno dejstvo na njega. Ekspedicije koje ja predvodim su... bezbednije. Ali Jezero je...
ludo, nemam bolju re. U na kontinuum ono se uliva, i iz njega se izliva, kad mu se
hoe; oko njega ne postoji vrsta i pouzdana stvarnost. Zato je bilo tako prokleto teko
ak i uzeti uzorak." Die pogled: taksi koji su naruili tonuo je lagano, iz visine, prema
kolovozu ulice u kojoj su se nalazili. "Rid..." Kulervo vrati pogled ka njemu. "Kad sam
blizu jezera, ponekad malice... izgubim orijentaciju. Teko je koncentrisati se, uz toliko
statikog uma u glavi." Duboko je uzdahnuo i nastavio, oseajui da crveni. "Drago mi
je to e biti sa mnom na ovom putovanju. Drago mi je to u imati nekoga na koga se
mogu osloniti."
Kulervov osmeh se vrati. "Potrebni smo jedan drugome, na ovom putovanju..."
Obori pogled ka svom venanom prstenu, i osmeh mu se udno iskrivi. "U to se moe
pouzdati."
19. ETVRTA: Nakrajsveta
Rid se opet zavali u krevet, u pred-zornoj pomrini, i uzdahnu. Oseao je kako ga
voda smrti obnavlja, olakava njegovu usamljenost i njegov strah, smanjuje bezbrojne
jedva primetne nelagodnosti koje su mu ve neko vreme upkale nervne zavretke. Bilo
je to najpriblinije 'naletu' od droge - najpriblinije to je on sada jo mogao postii.
Uivao je u monstruozno varljivom oseanju dobrog zdravlja koje mu je voda smrti
davala, oseanju da moe da uini sve, da ni samo Jezero vatre nije doraslo njegovoj
inteligenciji, i da ljudska bia koja s toliko poverenja polaze na put sa njim nisu dorasla
njegovom lukavstvu. Sklopio je oi, prepustio se, oseajui kako se duboka uspavanost
sputa na njega kao toplo ebe...
Pozivni signal na njegovom daljincu zazuja buno u blagoj, perfektnoj tiini, i tre
ga iz maltene-zaborava. On opsova i die se u sedei poloaj, smuen u glavi, jo napola
sanjajui da se u snu prevalio preko neke ogromne bube. Onda shvati gde je, i ta to
zujanje znai, pa opsova jo jednom. Odgurnuo se od kreveta, ustao na noge; sad je ve
bio sasvim budan. Video je mutnu svetlost kroz nesavrena mesta na tankim
zatamnjivaima prozora. Naredi da se svetla upale i pipanjem potrai daljinac na stoiu
pored postelje.
"Silazim odma'", ree i iskljui ga ne dajui Niburuu priliku da odgovori. Navue
na sebe robusnu ali laku tuniku i iste takve pantalone, i teke izme, to je Gundalinu
preporuio za ovo putovanje; prikopa daljinca na opasa; i stavi na glavu lem protiv
sunca, koji je ovde navikao da nosi neprestano. Podie vreu u kojoj je bila sva njegova

lina imovina - jer, smatrao je da bez obzira na ishod putovanja, verovatno nee vie da
se vraa u ovu sobu - i kroi van, bez osvrtanja.
Niburu i Ananke su ga ekali u iznajmljenoj letilici. Ovlanim pogledom proverio
je kako su obueni; neto paljivije, kakva su im lica. Izgledali su umorno, nervozno,
neispavano - tavie, izgledali su kao da zbog brige u vezi sa dananjim danom i
predstojeim danima nisu mogli da spavaju. "ta vas dvojicu mui?" odreza on, znajui
da bi trebalo da se i sam osea tako, ali da zbog dejstva svoje droge nije za to sposoban.
"Sve", ree Niburu pokunjeno. Ananke nije rekao nita; samo je drao kvola
blisko uz sebe i gladio ga rasejano. Kvol je brbljao neto bez pameti.
"Vedrije, vedrije, bogove mu", ree Rid Kuleva Kulervo mrtei se.
"Hoe li rei da ovo ipak nije kraj sveta? A upravo to jeste", ree Niburu
ironino.
Rid zamumla neto, gledajui kako Projekat i grad promiu ispod njih; pitao se da
li su neraspoloeni zbog predstojeeg odlaska u nepredvidljivu divljinu, ili zbog straha od
onoga to e moda morati da rade da bi se iz nje izvukli. Nije ih pitao, jer je znao da im
ne bi mogao dati nikakav odgovor zbog koga bi se osetili iole bolje. Skloni pogled od
njih, i pomae se nemirno na seditu.
Gundalinu ih je, kao to se moglo i predvideti, ekao, kad su stigli na polazno
mesto ekspedicije. Pored njega bilo je insektoidno trifibijsko terensko vozilo koje e
poneti sve njih ka njihovim sudbinama, a takoe i lebdee sanke koje e vozilo za sobom
vui, i koje e nositi glavninu njihove opreme. Rid odmahnu glavom i osmehnu se; u
'staklu' vetrobrana vide odraz - osmeh nimalo prijatan.
Niburu ih je spustio tano na mesto polaska. Rid izie i baci pogled ka terenskom
vozilu; tamo su ona dvojica dravnih vojnika utovarivala, jo i sad, poslednje koliine
njihovih zaliha. Tanije, to je radio jedan; onaj klinac, 'redov Sarun', kako li se zvae?
Narednik Hundet stajao je drei ake preklopljene iza lea, i posmatrao kako se mali
mui i natee sa teretima koje je on verovatno mogao podii jednom rukom; uloio je
napor samo jednom, i to da opsuje 'borca' i ritne ga u stranjicu kad je mali ispustio jedan
sanduk.
Rid se okrete Gundalinuu, koji mu je ve priao. "Narednie!" ree Gundalinu
otro, etvrtakim - jezikom planete etvrte. "Pomogni Sarunu rukama, a ne nogom, ako
misli da posao napreduje bre!"
Hundet ga pogleda, i Rid vide mrak potpunog neslaganja u oima tog oveka, koji
onda poe lagano i zlovoljno da podigne jedan kraj sanduka. Hundet nije bio tip oveka
koji bi mogao zaboraviti takav prekor, ikad. Rid se ne potrudi da kae oiglednu stvar,
sad kad je bilo prekasno.
"Hvala bogu to emo moi ovim da preletimo sve do tamo", ree Gundalinu tiho.
Rid uzvi obrve. "Zato bi, tako mu sedam paklova, uopte i pomislio da se vozi
na ma koji drugi nain?"
Gundalinu je slegnuo ramenima, smekajui se bledo. "Kad sam prvi put iao do
Vatrenog, putovali smo na onaj teak nain, jednim olupanim junkerom sa defektnom
repulzionom reetkom. Po tlu, tokom celog tog bogomprokletog, paklenog..." Glas mu
zamre; u njegove oi ue neto to nikako nije moglo biti iskazano reima.
Rid, malice iznerviran, baci pogled ka Niburuu i Anankeu. "Koliko vremena
vam je trebalo?"

"Stvarno ne znam. Posle nekog vremena, ak ni samo vreme vie nije bilo
razumna kategorija."
Rid ne ree nita. Nije umeo da smisli nikakav odgovor.
"Onda kako da budemo sigurni koliko dugo emo ostati?" upita Niburu, napola se
mrtei. "ta ako se zadrimo predugo, pa onda ovi vai bezbednjaci... ponu da nas
maltretiraju?" Rid je podozrevao da je strah od policije bio najmanji od svih strahova iza
tog pitanja.
Gundalinu odmahnu glavom. "To ovog puta nee biti problem."
"Zato to ti moe da razgovara sa Jezerom?" upita Rid.
Gundalinu mu uzvrati postojanim pogledom. "Da", ree. "Zato to ja mogu da
razgovaram sa jezerom."
Rid oseti da ga vuku iznenadni udrueni pogledi Niburua i Anankea: pogledi koji
postavljaju brina pitanja, upozoravaju tihim protestom. "Znai, ti veli da emo biti
savreno bezbedni?" upita on, za njih.
"Neemo", ree Gundalinu smekajui se alosno. "Niko nije savreno bezbedan,
Kulervo-ekrad. Bar ne u ovom univerzumu."
Rid ga pogleda otro; razvue lice u osmeh, isto tako iznenadno. "Ja ne bih ni hteo
da bude ikako drukije", ree on. Ignorisao je meovite izraze lica koje je dobio od njih
kao odgovor.
Utovarie i poslednji deo opreme, i izabrae ko e gde da sedi u unutranjosti
vozila. Unutra je bilo kao u materici. Gundalinu se opredelio za sedite suvozaa, uz
Niburua, da bi sedei tako, napred, imao najbolji mogui pregled terena preko koga e se
leteti. Rid je seo dijagonalno iza njega, uz Anankea, a dvojici vojnika je prepustio zadnji,
tovarni prostor, bez prozora. Gundalinu je ranije govorio da e putovanje trajati samo
nekoliko sati. Ako sve bude u redu. Rid nije mogao da sprei da njegov sopstveni um
doda to neizgovoreno caveat, upozorenje. Poe se naginjati ka prozoru i napred izmeu
sedita, nestrpljiv da vidi poletanje; pomou malog prijemnika u uvu sluao je kako
slubenici iz Kontrole perimetra izgovaraju sekvencu dozvole za uzletanje.
Najzad oseti da uzleu; da je osloboen gueih stega dravne vlasti, da se zaputio
u divljinu, u nepoznato, u neukrotivo - u haos koji je postao vidljiv. Bilo je to kao da neki
teret spada sa njega, kao da uzlee on sam, kao da se odmotava, ponovo raa... Ananke
ga pogleda iskosa, oima punim sumnje. Rid duboko udahnu i povue se u svoje misli.
Gledao je van i dole, video oteenu sivozelenu floru, dunglu koja je ispod njih
leala kao neki nezdravi tepih. Pratili su tmurno utu traku neke reke ije ime nije znao,
kao lovci kad prate svetlucavi sluzavi trag vilpa... Uvide da mu, za opis onoga to vidi, na
um padaju samo slike neodreeno odvratne; pokua da zamisli i neku sliku koja nije
morbidna, ali mu to ne poe za rukom. Zapita se da li u fizikom izgledu ovog mesta
postoji neto na ta ljudski mozak instinktivno reaguje gaenjem, ili on prosto doputa da
bude uvuen u loe raspoloenje drutva oko njega.
"Koliko puta si iao do Vatrenog, komandante Gundalinu?" zapita Niburu,
verovatno nastojei da sebi skrene panju sa vidika ispod njih.
"Ovo mi je esto putovanje", promrsi Gundalinu jedva ujno. Neto nalik na
rafineriju sevnu i prolete ispod njih, na neoekivanoj istini u dungli. Rid oseti stezanje
svojih plea; opusti se im je odvratno preobilje zelenila opet ispunilo njegov pogled.

"To je poslednji znak ljudskog stanovanja koji emo videti", ree Gundalinu,
zvuei maltene kao da je i sam zadovoljan to je to ostalo iza njega.
Rid pogleda napred, pored Gundalinuovog ramena, vide neto novo u daljinama.
Ispred njih, pri dnu jednog planinskog lanca, uma se zavravala, kao obala mora. Planine
su izgledale maltene kao snovi, srebrnaste zbog vlane izmaglice iznad tropskih uma.
Nastavio je da ih gleda, siguran da e ono to mu se priinjava - nestati pri sledeem
treptaju oka: sigurno su to neki oblaci, ili fatamorgana.
Meutim, nije nestalo. Sunce se nebom dizalo jo vie, svojom vatrom je
razgonilo izmaglice, obasjavalo je unutranjost trifibije i uutana, tuna lica oko njega; ali
ono napred, ono treperavo-nestvarno, postajalo je iz trenutka u trenutak stvarnije,
postajalo je barijera, zabrana, upozorenje.
Dok su se uzdizale njima u susret, planine su se i izotrile u gigantske gomile
razvalina, kao da je neki poludeli din nagomilao stene velike kao kua u uzaludnom
pokuaju da zaustavi neku osvajaku vojsku. "Vi ste stvarno ili po ovom terenu, ba po
tlu?" upita Rid najzad, naginjui se opet napred da bi privukao Gundalinuovu panju; na
postavljanje ovog pitanja nagnala ga je snaga neverice koju je oseao.
"Jesmo", ree Gundalinu. "Preko svakog krvavog milimetra."
"To putovanje mora da je bilo pakao", ree Rid tonom gunanja kroz koji se
probijalo divljenje.
"Jeste", ree Gundalinu. "Bilo je tano to." Opet zauta, zurei dole u sive,
ispreturane ruevine planina. "Bio sam mehaniar. Odrao sam junker u pogonu, preko
tog terena, preko svega." Nasmeja se kratko. "Poeo sam da se oseam kao udotvorac.
Ali, kod Vatrenog jezera se ovek naui skromnosti..."
Rid se nasloni unazad, pokuavajui da zamisli Gundalinua kako lei na leima
ispod pokvarenog vozila i pokuava da ga popravi pod takvim uslovima. Pogleda opet
kroz prozor, sa iznenadnom eljom, maltene glau, da vidi ta e se sledee pojaviti na
namuenom terenu koji je klizio ispod njih.
Iza planina, nae pravo srce Nakrajsveta: asketsku divljinu kamena i peska, blatne
ravnice zapeene stalnom jarom do tvrdoe keramikih ploica; svetlucava leita
nekorienih mineralnih naslaga. On ne bi verovao da ovde neto moe iveti, ali ugleda
busenje grotesknog, zakrljalog rastinja razbacano po povrini poput izmeta. U
daljinama, naizgled nedostinim, uzdizali su se novi planinski vrhunci, ovijeni vetakim,
vulkanskim oblacima dima.
U memoriji njihovog vozila nije postojao nikakav plan leta. Gundalinu se
povremeno obraao Niburuu kratkim monotonim reima, a Niburu je u skladu s tim
menjao kurs; navigacija jednostavno gledanjem, ili moda nekim tajanstvenim estim
ulom. Gundalinu je svojevremeno tvrdio da je rad svih instrumenata ovde sumnjiv, a
osim toga okolina Jezera nikad ak i ne izgleda kao u ma kom ranijem trenutku.
Izoblienje elektromagnetskog spektra, i takoe tkiva prostorvremena, nastalo zbog
pogrenog funkcionisanja zvezdopogonske plazme, iri se stotinama kilometara oko
Jezera vatre. Racionalni deo Ridovog uma prihvatao je parametre tih fenomena kao
injenice, u ravni apstrakcije; ali neki drugi, primitivniji deo njegovog mozga drhtao je
od uasa pred izgledima da e uskoro biti svedok realnosti toga.
"ta te je stvarno navelo da dolazi ovamo?" upita on; jo i sad mu je bilo teko
da zamisli da jedan visokoroeni Karemovac odabere da radi neto teko, neto gde je
potrebno rtvovati se ili raditi fiziki. Znao je da je Gundalinu bio plavac pre nego to je

otkrio tajnu Vatrenog jezera; ali, postati policajac od karijere, u policiji Hegemonije, ne
bi se moglo nazvati impulsivnim postupkom. Tu profesiju ak i tehovi su smatrali
asnom; sviala se njihovom oseanju reda. Ali, biti nezavisni lovac na blago, u nekom
propalom vozilu, to je valjda najvee mogue udaljavanje od racionalnosti. "Da li si tad
ve imao ideju ta je Vatreno jezero zapravo?"
"Nisam", ree Gundalinu, izbegavajui da se suoi sa Ridovim pogledom. "Pojma
nisam imao ta u nai. Hteo sam samo da naem moju brau. Smatrao sam da je... moja
dunost prema porodici da ih naem. Ako me razume. Pitanje asti."
Rid je iznenaeno sluao ukoenu rezervisanost tih rei, i pitao se ta je to to mu
Gundalinu ne kazuje; ta to ne dozvoljava sebi da kae. Prepoznao je to iznenadno
zatvaranje komunikacija, taj nevidljivi, neprobojni zid utanja. Tim istim sredstvom
sluio se i on sam, kad god je Gundalinu pokuao da se zblii s njim. Tada nije mario da
li e sudar sa tim zidom povrediti Gundalinuovu linost. Pod onim okolnostima, bilo je:
to manje oseanja imaju jedan prema drugome, to bolje. Sad je Rid bio iznenaen - i
iznenadio se samome sebi, to se ljuti - naavi se u ulozi odbijene strane. "A ljudi sa
kojima si putovao?" ree, navaljujui, iz ljutnje, da nastavi tu konverzaciju. "Ko su bili?
ta su hteli da izvuku iz Nakrajsveta?"
"Bila su dvojica." Gundalinu ga pogleda, pa skloni pogled, pomiren sa nevoljom.
"Geolog Ang, bivi slubenik kompanije. On je podneo ostavku da bi nastavio da radi
samostalno. Mislio je da zna gde se nalazi bogato leite. Smatrao je da e mu Jezero dati
ono to on eli... I, Spadrin, van-etvrta, kriminalac; verovatno je bio u frci sa nekom
mafijom, i u potrazi za velikim bogatstvom kojim bi se otkupio. I on je mislio da e od
Jezera dobiti ono to eli... To smo svi mislili."
"Jesu li dobili ta su eleli?" navaljivao je Rid.
"Poginuli su obojica."
Niburu pogleda ka Gundalinuu, a onda, bela lica, opet ka Nakrajsveta.
Rid se nasloni unazad, unutar tiine koja je najednom bila gorka poput ukusa
luine. Gledao je kako ispod njih promiu beskrajne ravnice gipsa i alkalnih materija, kao
snena polja. Prinudio je sebe da zamisli kako izgleda putovanje preko tog terena iz dana
u dan, u preoj vrelini i komarnoj neizvesnosti... Na trenutak pogleda Niburua, koji sad,
zaklonjen naslonom sedita, nije mogao videti njegov izraz lica; pa Anankea, koji je
sedeo zurei u prostor, zanet u neka privatna razmiljanja koja su mogla biti ili svetla ili
mrana. Redov Sarun je dremao sedei na podu, leima oslonjen na zid, umoran do
zaborava. Narednik doeka Ridov pogled mranim zurenjem koje u sebi nije imalo
dovoljno mate da izgleda zabrinuto. Rid otkloni pogled, nastavi da posmatra promicanje
pustoi.
Promicalo je i vreme; nije bio siguran koliko vremena. To kao da nije bilo vano,
sad kad je znao da je vreme ovde ideja bez znaenja. Vreme snova, pomisli on, sa udnim
oseajem da ve sanja. Niko vie nije progovarao: san je zahvatio sve njih. Najzad se
Gundalinu pribrao, pogledao paljivije napred, napinjui miie. "Eno", ree on.
Rid je pogledao napolje kroz zamagljeni vetrobran; njegovo telo se zatee. Usisao
je dah, jer, najednom je video: neprirodni sjaj na horizontu, prvi nokat svetlosti, obeanje.
Tako brzo. Njegove ake se stegoe, drei neku emociju koja nije bila ni olakanje, ni
strah, ni oseanje udesnog, nego meavina svega toga.
Jezero kao da je ilo njima ususret, vie nego oni ka njemu. irilo se ispod njih
kao povrina Sunca: zasenjujua, treperava svetlosna vizija.

"Da sletim negde tamo, na obalu, komandante Gundalinu?" upita Niburu, glasom
koji je zvuao suvo i nesigurno. Rid se zapita da li je to zbog odutanih sati, ili Niburu
tako zvui prosto zbog strahopotovanja.
"Dabome", ree Gundalinu, pokazujui prstom na levo. "Onamo je ulaz u neki
kanjon, vidim i neko zelenilo. Ako ima vode, bie dobro logorite."
Rid se zapita o posledicama pijenja vode na jednom ovakvom mestu; zakljui sa
neim bliskim razoaranju da je to svakako potpuno bezopasno, ako je Gundalinu voljan
da pije.
Niburu ih je sputao nie, nie, beskrajno paljivo. U bedemu kojim je bilo
opkoljeno Jezero, postojala je ta velika rasprslina, meu ije strme zidove su silazili.
Istovremeno je napredovao i prema Jezeru, sve do jedne zaravni dovoljno iroke da se na
njoj ulogore. Pakleni sjaj Jezera ostao je odmah iza stena. Lebdilica se sa mutnim
krckavim zvukom spustila na sasuenu zemlju.
Niburu je odbravio poklopac njihove kabine, i talas vreline uvalja se unutra: vrui,
tuinski dah pustoi dodirnu njihova lica, njihovo meso. Tokom nekoliko dugih trenutaka
niko se nije pomicao, kao da niko nema petlju da prvi stupi napolje. Rid pogleda
Gundalinua, vide da ovaj zuri napolje, u speene zidove kanjona, glave malo pognute,
kao da... slua. Nije se imalo ta sluati, bar koliko je Rid mogao da primeti. Upravo se
spremao da neto kae, kad se Gundalinu die iz sedita i napusti vozilo. Za njim poe
Rid, pa ostali, jedan po jedan.
Rid je mirkao u prejakoj svetlosti. Jednim pokretom obori vizir svoje kacige.
Ovde je bilo vrelije nego u dungli, ali, bar, suvo. Okrete se prema Jezeru vatre, ali ono je
bilo sakriveno od njihovih pogleda krivinom kanjona. Pogleda dole, ka svojim stopalima,
oseti jaru kako proima izolovane tabane njegovih izama, jaru koja se dizala iz bledog,
inertnog ljunka na dnu kanjona; die pogled ka zidovima od kameno tvrde, skamenjene
gline, sve do ruba kanjona. Vide nekoliko ogromnih stabala paprati: to drvee se uzvijalo,
poput neskladnih kiobrana, u bledo keramiko nebo. Stabla su imala boju gvoa, a
iznenaujue zelenilo njihovog paperjastog lia bilo je prigueno slojem praine.
Zaudila ga je perverznost tog bilja: raste tamo gore, na platou, iako su poslednje koliine
vode ovde dole, u zamiruim ostacima bujine jaruge, u razasutim plitkim, zeleno
obrubljenim barama koje ispunjavaju pojedine zatiene depove nalik na otiske stopala
na dnu kanjona... kao da je Vreme prolo krupnim koracima kroz jarugu, odlazei negde
drugde, ostavljajui sve ovdanje stvari u zamrznutom limbou sve do asa kad je
dolaskom njihove ekspedicije naruen jedan drevni mir.
Neko je glasno opsovao iza njega. Rid se hitro okrenu, najednom opet svestan
vremena, i svestan da ovde ne stoji sam; da su drugi ve u pokretu, manje ili vie
efikasnom, oko njega, po Gundalinuovim nareenjima. Gledao ih je kako diu logor,
reeni da zatite sebe i svoju opremu od brutalne vreline - od jedine stvari od koje su se
mogli pouzdano odbraniti, ovde. Okrete im lea, ljut, uglavnom na sebe; izgovori
nekoliko otrih nareenja Niburuu i Anankeu. Podseti se da je Gundalinu viao ovaj
pejza, ili pejzae jednako udne, ve nekoliko puta; a i da nije, obavio bi posao jednako
uporno, ne dozvoljavajui da mu tuinstvenost ovog predela skrene panju, jer je do te
mere kompulsivan kad se na neto rei.
Rid otre akom oznojeno lice, nastojei da ignorie pesmu krvi u uima.
"Gundalinu", pozva on. Gundalinu se okrete da ga pogleda, pa mu prie. "Je l' bezbedno
ovde? Bujice...?" Pokretom je pokazao ka ustajalim, nepominim barama, ka visokim,

uskim zidovima jaruge; preko tih slika nametala se neka njegova uspomena koja nije
uspevala da dobije jasno vidljive crte, ali je grebala, kao otricom brijaa, zadnju stranu
njegovih oiju.
Gundalinu odmahnu glavom. "To se nee desiti dok smo mi ovde."
"Hoe rei da je suna..." Ridov glas zatihnu pre nego to je stigao do kraja
reenice, zbog izraza na Gundalinuovom licu.
"Da, naravno", promrmlja Gundalinu, "suna je sezona." Skloni pogled, i poe
dovikivati instrukcije Hundetu.
Rid se vrati do leteeg terenskog trifibijskog vozila i pree na posao, odjednom
elei da je sve ve sreeno, pa da i njegov pravi posao na ovom mestu moe to pre da
se okona.
Dok su zavrili sve poslove oko postavljanja logora, zalazee sunce ve je skoro
sasvim iezlo iza kanjonskog zida, tako da su mogli donekle da predahnu od
nemilosrdne jare. Rid je ustanovio da ga pri svakom novom izlasku iz zatitne komore
neke od njihovih poluloptastih ator-kupola vruina svaki put iznova oamuti, iako mu
ovo nikako nije bio prvi susret sa velikim vruinama. Zato e bar u kupolama vladati
uslovi povoljniji za opremu - pa, uzgred, i za ljude - jer su kupole napravljene tako da u
najveoj moguoj meri zaustavljaju disruptivna elektromagnetska dejstva Vatrenog
jezera.
Rid izie ispod ator-kupole koja e sluiti kao njegov stan. Bio je siguran da je
njegova oprema u razumno funkcionalnom stanju, a njegova lina imovina potpuno
bezbedna. Popodne je uglavnom utroio proveravajui, i po nekoliko puta, te stvari, i
izvodei pojedine eksperimente. eleo je da se odmori, ali njegove misli su nezadrivo
beale ka Mundilferi. Njena misterija, njena toplina, njena vlast nad njim: sile koje
nadvladavaju sve drugo, sile neizbene kao Vatreno jezero... ali on je u izgnanstvu, ovde
u ovoj bizarnoj divljini, i ne moe da joj se vrati dok ne dovri, uspeno, ovu potragu u
koju ga je ona poslala. Sad je znao da e potragu biti teko zavriti, tee nego to je ikada
zamiljao... ali e tekoe biti iz pogrenih razloga. Ovo saznanje hranilo je njegovu
potrebu za njom, takoe i njegovu sumnju i njegovo oseanje izolacije, tako da nije
mogao oka sklopiti.
"Niburu!" povika on. Niburu se pojavi u zasvoenom ulazu atora u kome e
stanovati zajedno sa Anankeom; taj ator bio je postavljen naspram Ridovog. Rid je sad
zurio u Niburua, uviajui da bi trebalo da ima i neki razlog to je pozvao tog oveka da
izie, osim elje da dokae da jo postoji. "'a ima za veeru?" Ako je iko mogao da
uini njihove mizerne porcije istovarene iz vozila ukusnim, Niburu je mogao. Osim toga,
ovaj zahtev, iako grubo izreen, Niburuu e biti po volji.
Kedalion Niburu slegnu ramenima. "Verovatno neko govnasto iznenaenje."
Iscerio se. "Videu ta mogu da uinim." Poe ka ator-kupoli sa zalihama.
"Niburu."
Ovaj zastade gledajui ga, najednom, podozrivo.
"Dobro se radilo danas." Rid naklonom glave pokaza ka vozilu, pipkajui
samosvesno privesak na svom uvu.
Niburu se neodreeno nasmei, i ode. Rid je gledao za njim, video kako ga
Hundet presree, zamislio razgovor koji bi se mogao uitati u njihove pokrete, dok je
Niburu obrazlagao na osnovu ega ima pravo da slobodno uzima hranu iz njihove
zajednike zalihe. Dvojica vladinih vojnika odluili su da stanuju u samom vozilu -

verovatno iz bezbednosnih razloga, zakljui on, da bi kontrolisali sredstva za

komunikaciju i jedino transportno sredstvo kojim se moglo pobei iz ove paklene jame.
Svidela mu se misao da je njihova institucionalizovana paranoja u ovom sluaju savreno
opravdana; dodue, i prokleto nepovoljna za njegove planove, ali on ree sebi da je to
samo jedna nezgoda, nita vie...
Hundet napokon dopusti Niburuu prolazak; zadovoljen, na trenutak, postignutom
novom rundom sitnog poniavanja nekoga. Rid ga je celo popodne gledao kako se
siledijski, zastraivaki ponaa prema Sarunu, i kako maltretira i Niburua i Anankea. A
svoj sopstveni posao narednik je obavljao zlovoljno i nezainteresovano, piljei besno u
Gundalinua i Rida.
Rid otkloni pogled, pitajui se gde je Gundalinu. Iza kupole izie Ananke nosei
kvola prebaenog preko svojih ramena kao da je to krzno; tre se jako, zamalo naletevi
na Rida ije prisustvo nije na vreme primetio.
"Gde s' bio?" upita Rid, grublje nego to je nameravao.
"Samo sam... gledao." Ananke je slegnuo ramenima; izgledao je kao krivac. "Hteo
sam da vidim Jezero vatre..." Njegov pogled se u suoenju sa Ridovim pogledom prelomi
i usmeri dole, ka njegovim stopalima koja su ukala ljunak. "Jesam li ti bio potreban za
neto, gaz... doktore Kulervo?"
"Ne." Rid pokua da uini svoj izraz lica prijatnijim; jer, kad god je vrsto
pogledao u Anankea klinac se sparuivao kao biljka. Obuen u labavu koulju i vreaste
kratke pantalone, sa kosom vezanom unazad u 'konjski rep', deko je izgledao maltene
krhko, iako su se na njegovim golim rukama i nogama videli atletski razvijeni miii.
Ananke ne bi mogao biti vie od tri ili etiri godine mlai od Rida samog; ali Rid se
ponekad oseao kao da se razlika izmeu njihovih starosti meri vekovima. "Gundalinu je
rekao da se ne udaljavamo previe od logora. Zbog... opasnosti." Nije se potrudio da to
objanjava Anankeu, reputacija Vatrenog jezera bila je dovoljno objanjenje.
"Da, doktore. Znam." Ananke estito klimnu glavom, tapui kvola. Kvol je
zadovoljno mrmorio, inilo se da mu nita ne smeta sve dok je vrsto vezan za svog
vlasnika. "Komandant Gundalinu iao je sa mnom; rekao je da je u redu."
"A gde je on?"
"Jo gleda Jezero."
Ridov pogled ode niz kanjin, pa nazad. "Zar to stvorenje nikad ne hoda?" ree on,
pokretom pokazujui kvola, pitajui se zato i kvol i Ananke nisu ve popadali u nesvest
od vruine.
Ananke slegnu ramenima, pokret na kome je kvol 'jahao' lako. "Oni vole da sede",
ree.
Rid se osmehnu uprkos sebi. Niburu se ve vraao sa punim narujem zaliha.
Ostavi njih dvojicu da stoje zajedno i odeta izmeu ator-kupola.
Kretao se krivinom kanjona, znajui da taj pravac vodi ka Jezeru. im je zaao za
tu prvu krivinu, tako da logor iza sebe nije mogao ni videti ni uti, obuzelo ga je
iznenadno, razdraujue oseanje da bi sad mogao da se vrati i da vidi da kampa tamo
vie nema, i da je ostao sam... Navali odluno dalje, mrtei se, sluajui puno krckanje
peska i ljunka ispod izama, oseajui vrelinu, pipkajui u hodu mrvee blato
kanjonskog zida.
Ispred njega, treptaj nekog pokreta, koji mu skrete panju. Neto na golom
kamenom tlu. On prie nasukanom biu i zagleda se dole u njega, utei, oparan.

Stvorenje smee, ili zeleno, ili crveno, ili sve to zajedno; Ridu je izgledalo vie kao riba
nego kao ita drugo to je on mogao zamisliti, ali je puzilo, na neki svoj nain, vukui se
nekim produecima koji su bili vie nego peraja ali manje nego noge. Gledao je kako se
ta riba-izvan-vode mukotrpno vue uz kanjon, nesvesna njegovog prisustva, groteskno i
jednoumno upuena ka neemu to e verovatno i njoj samoj ostati zauvek neshvatljivo.
Stajao je, pitajui se, u ime hiljadu bogova, za im to bie traga, zato se tako
muno tegli milimetar po milimetar preko vrelog kamenja. Pogledom ode uz predstojeu
putanju stvorenja, i vide da je tamo, u jednom zatienom udubljenju, jo jedna od
mahovinasto zelenih, efemernih bara ustajale vode, jedna od mnogih na kanjonskom dnu.
Po rubu te bare rasla je, proreeno, paprat, i, inilo se, svojim njihanjem u slabom,
vrelom vetru dozivala. Rid osmotri i preenu putanju stvorenja, i u daljini vide slinu
baru, ali svedenu na blatnjavu rupu sa samo malo vode. Bekstvo. Opet pogleda to
riboliko bie, njegov stravino bolni, nesigurni napredak prema neemu boljem. Ta riba
ne zna da e kroz nekoliko dana i ona sledea bara biti na jednak nain svedena na blatnu
rupu; da su sva batrganja uzaludna. Jest, on to vidi, ali riboliko stvorenje to videti ne
moe. Kad se isui i ta bara, stvorenje e se batrgati dalje, dok ne nae drugu, malo
dublju baru, ili dok ne naiu poplavne vode, ili dok ne skapa... Opstanak. Moda u tome
nema nimalo smisla, ali ova kreatura e nastaviti svoje uzaludne napore da preivi...
Gledao je, zadivljen i protiv svoje volje, zgaen, ali i sa oseanjem da je pred njim neto
udesno.
Onda utnu ribu, jako, i ona odlete dobrih metar i po preko ljunka, u pravcu nove
bare. Bez glasa se poe praakati, na boku, maui perajima kao zastavicama; posle
nekog vremena se ispravi i nastavi da puza ka bari, kao da se nita nije dogodilo. Rid se
okrete od nje i produi niz jarugu, steui i oputajui ake.
Zaokrete oko jo jedne krivine u kanjonu, i stade kao ukopan, zurei napred. Pred
njim je lealo Jezero vatre, iako je bio siguran da nije mogao ve prevaliti tako veliki put.
Prisustvo Jezera bilo je fiziki udarac za njegova ula; ne samo zbog toplote i svetlosti,
nego i zbog nekih drugih ulnih oseaja, koje njegov mozak nije mogao ni poeti da
kvantifikuje. Ta prisutnost kuljala je u njegov um kroz sve raspoloive receptore: kroz
oi, ui, nos, kou...
"Osea."
Tek posle jednog trenutka shvatio je da te rei, taj glas, nisu neka manifestacija
Jezera, niti halucinacija; da senka-figura koja je maloas stala pred njega, na zgruanokamenoj povrini plae, jeste Gundalinu.
Rid mirnu, popunjavajui zasenjenim oima detalje Gundalinuovog lica. "Jest..."
ree . Glas mu se u grlu zgunjavao. Nije dolazio u iskuenje da pita da li Jezero na
svakog utie tako; odnekud je znao da ne utie.
"ta vidi?" upita Gundalinu eljno. "ta uje?"
Iznenaen tim pitanjima, i Gundalinuovim nestrpljenjem, Rid zgusnuto ree:
"Svetlost. Buku... neku vrstu bele buke. Ne mogu to opisati." Zatresao je glavom
odreno. "Kao da... kao da bi mi moglo biti saopteno, samo ako bih posedovao neto... a
onda bih znao." eleo je da ispljune to nepoznato/pogreno to mu je smetalo u ustima,
da strese neto to ga je uhvatilo za mozak. "Bogove li mu njegove, to zvui kao teko
sranje", ree on ljutito. "Ne znam ta pokuavam da kaem. A ta ti vidi?"

"Utvare", ree Gundalinu gledajui opet preko puine Jezera. Zazvualo je kao da
je neodreeno razoaran. "Prolost i budunost, kako se ulivaju u postojanje, i izlivaju iz
njega; kanale metaspacijalnog proticanja, koji se otvaraju i zatvaraju."
Rid se nasmeja sa dvoumicom. "Ima bolju imaginaciju od mene."
"Ne radi se tu o mati... nego o sibilskom virusu." Gundalinu je opet izotrio
pogled ka Ridovom licu, ali inilo se da mu je za to potreban napor. "On omoguava
Jezeru ulazak... to je kao da hiljadu ludaka vriti u mojoj lobanji, bez prestanka. Zbog
toga je vrlo... teko... biti ovde, a funkcionisati normalno. Pomau mi adhanske
discipline; od kad sam uao u vie nivoe Kartografa, nauio sam i druge tehnike kontrole
na osnovi bioloke povratne sprege - biofidbek." Prevukao je akama preko svojih
izguvanih nogavica, uzaludnim gestom izglaavanja.
Rid iskrivi lice. "Ne verujem da bih to mogao podneti", ree on tiho. Ne povrh
svega ostalog... snova, razlomljenih ogledala, praznine, vakuuma...
Gundalinu je nastavljao da ga gleda sa nekom udnovatom ustremljenou. "Ti
osea ove fenomene u veoj meri nego iko drugi koga sam ikad upoznao, osim drugih
sibila. Ali, samo jednim delom tvoga uma. Drugi deo tebe ne uje nita; i to te titi..."
Rid ga silovito gurnu u grudi, tako da Gundalinu pade. "Prokleto bilo!"
Izrovaena, izuvijana povrina obale oko Gundalinua najednom kao da je bila sagraena
od urlajuih usta i bezumnih oiju mnogo miliona lica, dua uhvaenih u klopku,
zarobljenih u nezamislivi pakao-na-zemlji.
Gundalinu polako ustade. Stresao je glavom kao neko ko se upravo probudio.
Zatim prazno pogleda Rida. "Zato sad to, vragova mu?" upita.
Rid prisili sebe da prestane da pilji u tlo i da se suoi sa Gundalinuovim upitnim
pogledom. "Nemoj tako da mi govori!"
"Kako?"
"Kao da misli da zna kako se ja oseam."
Gundalinu pogleda na drugu stranu, ka Jezeru, pa opet ka Ridu. "Bogovi, ala
mrzim ovo!" Glas mu je drhtao. On protrlja lice i proguna neto nezaspoznatljivo. Zatim
ree glasno, ujednaenijim tonom: "Izvini. Dok sam to izgovarao, inilo mi se da ima
smisla... Bie bolje, kad se priviknem. Uvek je najgore na poetku."
Rid opet iskrivi facu. Jedna neoekivana emocija borila se u njemu kao ono
riboliko stvorenje nasukano na uareno kamenje. "Nisam navikao da budem u blizini
nekoga ko je, izgleda, lui nego ja." Poe mu okretati lea, reen da napravi vee
rastojanje izmeu sebe i Jezera, sebe i Gundalinua, sebe i neujno vriteih lica obale.
"Rid." Okrete se, nevoljno, i vide Gundalinuov sumorni, bolni osmeh. "Pre nego
to poe, da li bi mi pomogao da utvrdim koliko sam stvarno lud? Vidi li jedno ostrvo
tamo napolju?" Pokaza prstom preko Jezera vatre; istim pokretom se i okrete na tu stranu,
kao da ga neka vrsta enje vue.
Rid pogleda niz liniju tog pokreta, zamirka u dreavu svetlost koja je u poetku
sve, pa ak i svetlost sa neba, ponitavala. Zakloni akama oi, nastavi da mirka. Najzad
poe sagledavati jasno: jedan tvrdi goli oblik die se kao lea neke praistorijske zveri iz
sredine mora rastopljenog materijala. "A-ha", ree on najzad promuklo, kao da mu se glas
osuio u grlu, kao da ve danima stoji ovde i oslukuje svojim nervnim zavrecima. "Ima
tamo neto. Izgleda valjda kao neki otok."

Gundalinuov uzvik bio je nalik na prigueni povik trijumfa. "Vratilo se! Zna,
Jezero zna da ovog puta imamo pravi odgovor." Pogleda opet Rida, blistavim oima;
dohvati ga za miicu ruke i zadra iako se ovaj pokua izvui. "uo si za Sanktuarijum?"
Rid se tre. "Rekao si da je to neki gradi u sred Jezera, pun ludaka i ukoljica... Je
l' to tamo?" Zagleda se u treperavu blistavost.
"Tamo je nekad bilo", proguna Gundalinu, iji je pogled opet plovio preko
Jezera. "Tamo sam naao moju brau, i Pesmu. Pojurili su za nama kad smo pokuali da
se izvuemo, a onda ih je Jezero progutalo, sve njih, ceo grad, celi otok. Od tad ga niko
vie nije video... do sad."
Rid se, u neverici, napola namrti. "Bogovi! Kae mi da je naprosto nestalo? I
sad se, tek tako, vratilo? Sve?"
Gundalinu klimnu glavom. Stegao je pesnice i iscerio se: osmeh oajnike nade.
"Celo ostrvo. Ne verujem da emo nai stanovnike." Glas mu otvrdnu. "Do sad bi oni ve
vrveli po nama kao muve mrtvodernice... Pitanje je, ta se jo vratilo?"
"Na ta misli?" upita Rid, primeujui Gundalinuov nagli oduevljeni prizvuk.
"Na brod, onaj brod iz koga se prosula zvezdopogonska plazma. On je stvorio
Vatreno jezero. Ako Jezero zaista zna da imamo reenje, moglo bi... moglo bi..." Njegov
pogled potonu do tla ispod njegovih nogu, do vriteih lica ukletih. "Svakako je oteralo
ili poubijalo ljude koji su sagradili Sanktuarijum. Ali nije ih nikad zaboravilo. Neprestano
ih sanja. Potreban mu je dodir sa ljudima, ljudska pomo... ekalo je da se opet
pojavimo, i da okonamo njegovo ludilo, njegovu nasuminost..."
"M-daaa..." ree Rid i otre se iz Gundalinuovog zahvata. "Dobro, mi smo i doli
da mu damo to to eli. Onda ete se oboje oseati bolje. Aj' se vratimo sad u kamp."
"Moramo otii na ostrvo sutra", ree Gundalinu kao da nije ni sluao Rida. Ali
njegov pogled bio je opet bistar i razuman.
"Zato?" Ree rid, i sad nepoverljiv.
"Tamo je zvezdani brod."
Ridove oi se rairie. "Misli, pravi staroimperijalni brod, netaknut?"
"Pa, bar neki delovi njega." Gundalinu klimnu glavom i opet se iroko osmehnu.
"Zamisli ako je pogonski deo jo tamo! Imati originalni model i planirati na osnovu
njega, to bi nam ogromno ubrzalo stvaranje novog, naeg sopstvenog."
Rid oseti napliv uzbuenja, nalik na dolazak neke perverzne elje. Slegnu
ramenima nelagodno: nije bio siguran da to oseanje uopte pripada njemu. "Bolje e biti
da prvo utvrdimo da li vakcina deluje na pravo Jezero", ree grubo. "Ajmo odavde."
Povue Gundalinua za miicu ruke. "Polazi."
Gundalinu klimnu glavom i okrete, najzad, lea Jezeru, ali za taj pokret kao da
mu je bila potrebna sva snaga.
Preli su plau i uli u kanjon, krenuli preko peskovitih nanosa. Rid nije primetio
nikakav trag ribolikog bia. Zapita se da li ga je, zapravo, ikad video.
20. ETVRTA: Nakrajsveta
Sa svetlou novog dana digli su se, kao sunce, u nebo, a onda je Niburu poveo
njihovo vozilo dugom, smirenom putanjom preko Jezera vatre. Rid je na displejima

posmatrao fine energetske 'mree' koje su svojim prolaskom stvarali iza sebe; to se iza
njih irilo poput ribarskih mrea. Polja fokusirane energije izazivala su selektivnu
ekscitaciju molekula zvezdopogonske plazme u matricama neivog materijala sa kojima
su se ti molekuli neprirodno spojili. Tako je i postajalo mogue privui, pomou
sekundarnih polja, samo molekule plazme i uneti ih u posudu za konteinment, da tamo
budu vrsto zadrani pomou stasisa. Oni raniji metodi, kojima se Gundalinu sluio za taj
posao, bili su tako beznadeno zaostali u poreenju sa molekularnom strukturom plazme,
da je bilo pravo udo kako su Gundalinuove ekipe uspele da izdvoje i jedan miligram.
Ovog puta bie na raspolaganju ozbiljna koliina materije kao uzorak za probno
vakcinisanje. Za to se Rid postarao. Uzorak tako veliki, da e moi i da se razmnoava
nezavisno, ali ipak tako mali da ga oni mogu bezbedno odneti, kad doe trenutak za to...
Prvo je, meutim, vakcina morala obaviti svoj posao uspeno. Ova plazma, koju
sad prikupljaju, ostae u stasisu zauvek, zaleena tano u onom pikosekundu vremena u
kome je stasis-polje ukljueno - sve dok oni ne pokuaju da njome manipuliu. Ali onog
trena kad to pokuaju, i vrate plazmi slobodu, vakcina e morati da obavi svoj zadatak
gotovo trenutno, tojest da vrati plazmu pod kontrolu... inae e oni izgubiti i plazmu i,
moda, svoje ivote.
Gledao je kako displeji neujno registruju dosad prikupljenu plazmu: koliina se
lagano poveavala. Ignorisao je svakoga i sve oko sebe, oduevljen to se pokazuje da je
u pravu. Evo prilike da, bar na kratko, zanemari i onaj znak pitanja u njegovoj sopstvenoj
egzistanciji, i krhkost ivota svih njih, i oseanje da ga neka nemirna, iekujua vrelina
vue, eljna da ga usisa kroz debelu izolaciju leteeg vozila.
"Puni smo!" uzviknu najzad. Die pogled, uzdrman naglom prisutnou realnog
sveta oko sebe.
"Dobar rad!" uzviknu Gundalinu iroko se osmehujui, i pobedniki uzdie
pesnicu. "Doi gore da vidi ovo, Rid... Niburu, da li bi hteo da nas poveze iznad onog
ostrva?"
Rid ustade i ostavi, nevoljno, svoju opremu; postrance se provue pored vojnika
Saruna, koji je sedeo grlei svoju paralizujuu puku kao da je to neka verska amajlija.
Dok je Rid prolazio, Sarun die pogled; izraz u vojnikovim oima bio je tmuran i
uplaen. Njegovo mravo, napeto lice bilo je lice nekoga ko je beznadno izgubljen, i
okruen neprijateljima; Rid uvide da situacija, Sarunovim oima gledana, zapravo i jeste
tano takva. Hundet je njemu naredio da poe sa ekspedicijom na ovaj let; Rid je
nasluivao da je to bilo zato to sam Hundet nije imao muda da nadlee Vatreno jezero.
Rid sa uivanjem razmotri jednu kratkotrajnu fantaziju: kad se budu vratili do logora,
moda e se pokazati da je Hundet misteriozno nestao sa njihove egzistencijalne ravni, da
su ga progutale zloudne prevrtljivosti ovih predela.
Stade u prednji deo vozila, uz Gundalinua i Niburua, i pogleda halucinogeni
pakleni sjaj Jezera... i monolit crvenog kamena koji se dizao kao san iz svog rastopljenog
mora; ostrvo, ono koje je sa obale jedva video. Bilo je vee nego to je zamiljao, tako
veliko da bi lako moglo primiti neki mali grad, iako Rid sada na njemu nije video
nikakve tragove naselja.
"Eno!" ree Gundalinu, glasom koji se dizao. "Sanktuarijum..."
"Gde?" ree Rid suavajui oi. "Ne vidim nita."
"Spusti nas nie, Niburu", ree Gundalinu. Niburu odmah poslua, i letilica,
naginjui se nosem nadole, poe nadole i zaokrenu, da jo jednom preleti ostrvo.

"To je grad nainjen od istog ovog kamena", ree Gundalinu. "Dobrim delom je u
ruevinama. Teko je primetiti ga iz visine, osim ako zna da je tamo."
Rid se zapita kako Gundalinu moe biti siguran da sve to nije samo njegova
mata. Uspeo je da to ne pita glasno. Luno su se pribliavali golim liticama od crvene
stene, i njegovo vidno polje se ispuni zapanjujuom vizijom vodopada koji se sa
ostrvskih visina obruava pravo u more ognja. Oblaci pare okruivali su slapite, mesto
gde je ta voda padala u jezero i gde su se te dve elementarne sile sudarale; vazduh oko
tog mesta bio je pun efemernih duga. Leteli su dalje, preko platoa, onda Gundalinu jo
jednom ree "Eno" i pokaza prstom.
Ovog puta Rid je video: ostaci neega to je nekada bilo grad, dignut od samog
ostrvskog crvenog kamena, zatim preputen propadanju. Pribliavali su se jo,
nastavljajui i da se sputaju. Rid usisa dah. Formalna elegancija gradskih oblika nije bila
samo omekana dejstvom vremena, pa ak ni poruena nekim zemljotresom - nego
hotimino izmeana, nekim luim, nezamislivijim dejstvom. Ploe sirovog kamena bile
su nemogue uvuene izmeu spratova; red i haos, prirodno i neprirodno na divlji nain
su stopljeni u novu celinu.
Sam grad bio je podeljen na etiri dela, rascepljen u etvrtine, zato to su se dva
kanjona ukrtala u njegovom centru. Po dnu oba, u dubini, blistala je voda, dve reke.
Stizalei su iz daljine. Rid zakljui da moraju postojati jo tri vodopada slina onome koga
je video maloas, i da ih hrani neki nemogui izvor, ovde u srcu ostrva; ukupno etiri
vodopada koji se prelivaju nemogue u rastopljeno Jezero, padajui sa etiri ugla ovog
sveta sna.
"Edhu, pogledaj to..." prozbori Niburu.
"Ateriraj." Iz nekog razloga nije bio iznenaen to uje da njegov sopstveni glas,
ne Gundalinuov, izgovara to nareenje. Gundalinu hitro die pogled i zapilji se u njega sa
neim mranijim od zabrinutosti; ipak, samo klimnu glavom.
Niburu ih je spustio blago, na jedan manje-vie otvoreni trg blizu centra grada, i
odbravio poklopac kabine. Peadinac Sarun je skoio na noge; oi su mu se belasale, a
realnost je zevala iza njega.
Gundalinu poloi aku na Sarunovo rame, i gurnu ga nazad na sedite, pritiskom
ne jakim. "Ti, da uva vozilo, sa Niburuom. Mi emo biti dovoljno bezbedni, tamo vie
nikog nema."
Sarun klimnu glavom, zanemeo od olakanja, a Gundalinu se okrete i poe van, u
dreavu blistavost.
"Jesi siguran...?" upita Niburu, gledajui prvo u Rida, zatim u Gundalinuova lea
koja su se udaljavala.
Rid klimnu glavom, shvatajui da je Gundalinuu samoa potrebna mnogo vie
nego zatita za vozilo ili smirenje za Saruna. "Ostani tu", ree.
Spustio je sebi na glavu lem protiv sunca, a zatim siao iz trifibije, za
Gundalinuom. Iza njih se vozilo zatvori i zabravi. On poe preko trga, do mesta gde je
Gundalinu stao i zagledao se gore, u grad.
Prilazei mu, zau neke tihe rei. Prepoznade jedva ujno pevuckavo recitovanje
verske adhani-pesme. Gundalinu pritisnu ake na lice, utrlja ih gotovo brutalno u oi,
onda ih pusti da opet padnu. "Bogova mi, da", ree on tiho. "ujem te. Vidim te. Seam
te se..."

Rid odjednom shvati da ovaj to ne govori njemu. Die pogled ka masi ruina koja
se dizala iznad njih, ali, tamo nije imao koga videti niti ta uti, osim apata vetra.
Okrutna istota ovog mesta navodila ga je na pomisli o izbeljenim kostima, o razbijenoj
posudi, o konanom miru onih stvari iz kojih je nesavrena dua njihova izletela. Pogleda
opet Gundalinua, najednom sa ledenom izvesnou svestan da njih dvojica u ovom
trenutku nemaju istu viziju. Ako bi oslunuo onim drugim delom svoga uma... ali on ne
moe ak ni da zatrai od njega da uje ita... ta bezimena prisutnost obratila bi se i
njemu... ali, samo ako bi mogao zatraiti... "Duhovi?" ree, glasom koji je zvuao kao da
dolazi od nekog neznanca.
Gundalinu se nasmeja udno, pridavljeno. "Hiljade njih..." Odmahnu glavom.
"Svi ljudi koje sam ikada znao, i svi koje u ikada upoznati, nalaze se meu njima... Rid?
Hoe li da sazna budunost? Ako budem stajao ovde dovoljno dugo, biu u mogunosti
da ti je kaem."
Rid se zagleda netremice u njega, savladan iznenadnim paranoinim
neopoverenjem, onda zakljui da Gundalinu govori u nekom uoptenom, generalnom
smislu rei. "Kako si uspeo da izdri svoj prvi boravak ovde, ako ti je bilo tako?" I sad
mu je bilo gotovo neverovatno da je neko tako opsesivno kontrolisan kao Gundalinu
mogao poiniti postupak maltene ludaki - doi na Vatreno.
"Pa, nisam bio sibil kad sam prvi put doao ovde."
"I ta se ovde dogodilo?" proaputa Rid. Nije se mogao uzdrati od tog pitanja.
Posle nekog vremena, poto B. Z. Gundalinu nije odgovarao, Rid ree: "Tebi. I
onima sa tobom?"
"Spadrin je ubio Anga", ree Gundalinu promuklo. "Ja sam ubio Spadrina.
Nekoliko uboda noem..."
Rid prestade disati.
"Kad sam likvidirao Spadrina i stigao, konano, do Jezera, pokupile su me ubice
iz Sanktuarijuma. Doveli su me pred nju... a Pesma me je zarazila."
Namrtaj uini Ridove oi uim. "Protiv tvoje volje?" upita on.
"Da." Gundalinuova aka stee se bolno oko sibilske medalje. On se okrete od
Rida i poe napred, paljivo birajui put po izlomljenom tlu. Ili su kroz naputene ulice,
zaobilazei pale delove zgrada, silazili niz razlomljena stepenita i zarale metalne lestve.
"Zato?" ree Rid najzad.
Gundalinu stade, okrete se u mestu. "ta zato?" upita otro. "Zato sam doao
ovde? Zato to vie nisam imao zbog ega da ivim. Zato me je inficirala? Zato to smo
oboje dospeli Na-kraj-sveta..." Njegov glas se prelomi. Na planeti etvrtoj izraz otiao na
kraj sveta je znaio poludeo. "elela je drubenika..." Sklonio je pogled, zagledao se u
jednu kulu, onu koja se, usamljena, izvijala iz najvieg dela grada; ali i njoj je jedan deo,
negde oko sredine, bio zamenjen slojem sirove stene. "Moda je pomiljala da e stei
mir ako mene prinese Jezeru kao hranu..." Die obe ake, istrzanim pokretom koji je
donekle nalikovao na sleganje ramenima. "Posle toga, uo sam i ja Jezero, kao i ona.
Uzelo me je... uzelo mi je mnogo vremena, ali najzad sam shvatio ta je pokuavalo da mi
kae. Zaista sam verovao da sam poludeo. A ipak, nekako, sibilstvo me je vratilo
mentalnom zdravlju." Poao je dalje, i nije se osvrtao da vidi da li e Rid ii za njim. A
Rid je iao za njim, zalazei sve dublje u Gundalinuov grozniavi san. "Malo je
nedostajalo da se ubijem, eno tamo gore, dok nisam shvatio." Pokazao je prstom napred,
prema jednoj kanjonskoj ivici. Tamo su ili. "Ni u ta nisam mogao da budem siguran."

"Znam to oseanje", promrmlja Rid. Oseao je da mu se usne sue, da pucaju.

"Bogovi, da... znam ga." Gundalinu zastade, okrete se da ga pogleda. "Kao da ne moe...
da postavi pitanja. ak ne zna ni koja. A kad bi samo mogao da se doseti pitanja...
onda bi bar znao ta... nedostaje." Oseao je da ga oi peku, najednom pune suza, kao da
neki zbunjeni deo njega i sad vodi bitku da oali, ne, ve pre svega da dozove u seanje,
neku neizrecivu, zaboravljenu nepravdu za koju krivci nikad nee moi da budu kanjeni.
Ostade pognute glave, zurei u tlo ispod svojih nogu, po kome je bilo razasuto mnogo
kra. "Ja, kad radim, uvek znam koja pitanja da postavim. Ali..."
"Tano tako", ree Gundalinu tiho. U hodu se osvrte, i zato se spotae. Rid, bez
razmiljanja, prui ruku i podra ga. Na to Gundalinu klimnu glavom i dotae Rida po
ramenu, kratkotrajno, zahvalno. Nastavili su peaenje, ali sada rame uz rame. "To te
prvo naue, kao pridolicu u redovima Kartografa: da svi odgovori ve postoje i svi su
tamo negde, spremni, samo treba da ih neko uzme. Potrebno je samo postaviti prava
pitanja." Gundalinu se nasmeja; zvuk opor i gorak to bejae. "A to zvui tako prosto.
Cenu postavljanja tih pitanja sazna tek kad bude prekasno." utnuo je jedan kamen, koji
se otkotrljao ispred njih i odskoio preko ruba litice, u ambis. Gundalinu ubrza hod kao
da ga vue nezadriva elja da za kamenom poleti i on.
Ve su stigli na rub, i Rid doepa Gundalinua za miicu, iznenadnim zahvatom
zadravanja. Gundalinu je reagovao osmehom, i Rid ga pusti. Pogleda za Gundalinuovim
pogledom, dole, i oseti nagli talas straha i olakanja: njegov pogled je padao, padao i
padao, niz goli okomiti zid kanjona, do reke sa zelenim venama koja je proticala pedeset
metara nie.
Gundalinu otpusti dah, tako da je to bilo blisko uzdahu. "Eno ga."
Rid poe pogledom uzvodno do stecita dva kanjona. Tamo nae neto, neki
treptaj, neki sev nastao tako to se voda u svom neumoljivom proticanju dizala oko neeg
i prelamala sunevu svetlost drugaije. Neto veliko, neto metalno, sklopljeno iz delova,
oblik na neki udnovat nain dobro znan... "Brod", ree on. Nije to kazao kao pitanje.
"Jeste", proaputa Gundalinu. Njegovo lice punilo se zadivljenou. "Tano tako
ga pamtim." unuo je, odravajui ravnoteu lako, opet lucidan, sad kad je njegov um
naao iu na koju se moe koncentrisati. "Moramo sii dole, to je pre mogue."
"Ispod vode je", ree Rid; realnost onog to je video poela je sustizati vienje
samo.
"Znam", ree Gundalinu, tonom kao da je Rid pomenuo neto najsporednije.
Rid oseti kako vazduh oko njega najednom postaje viskozan, nepodoban za
disanje. "Ali... dubina je sigurno dvadeset, trideset metara. Nisi rekao da e biti... tako.
Ispod. Nemamo planove imperijalnih brodova. ak ne moemo ni da ga proverimo, da bi
utvrdili da li u toj olupini postoji ita vredno spasavanja!"
Gundalinu die ka njemu pogled, napola namrten od iznenaenja; onda se,
pomiljajui da shvata, napola osmehnu. "Imamo lemove u vozilu, opremu za
spasavanje ispod vode. Moemo da zaronimo i da ga istraimo, nas dvojica. Ja mogu
pomou sibilskog transfera da saznam da li smo dobili ono to nam treba."
Rid se odmae od ivice provalije, sklopi oi i poe se vui za uvo. "Da, moramo.
Ne moemo to ne uiniti. ansa je suvie neverovatna..."
"Vrti glavom", ree Gundalinu. Ustade. "Rid - je l' te strah od vode?"

Rid se nasmeja otro. "Nije. Zato bih se bojao vode?" Vode, ledene do
smrzavanja, crno ledene, vode koja se sklopila iznad moje glave, zbog nje vie nita ne
vidim, zatvorila mi je ui...D
"Jesi imao neko loe iskustvo?"
"Nisam!" Voda mi puni usta, nos... Pa, on koluta oima kao zver, pokuavajui da
nae Gundalinuovo lice, da izroni, izroni do svetlosti... "Nema problema", insistirao je
njegov glas, neljudski smireno, kao da neko drugi kontrolie njegove spoljanje postupke
sada, kontrolie njega kao marionetu na koncima. O, bogovi, ta nije u redu sa mnom?
Ali to nikada nije bilo ono pravo pitanje; niti e ikad dobiti odgovor. "Ajmo mi odavde",
promrsi Rid Kuleva Kulervo. "Hou da se vratim u kamp i nastavim eksperiment."
Gundalinu klimnu glavom. Lice mu je sad bilo pokriveno senkama iscrpljenosti i
sumnje; ako je imao kakva pitanja, nije ih postavio. Dok se okretao da poe, telo mu je
bilo ukrueno od napetosti. Ali prema vozilu se zaputio brzo i pouzdano; koraao je bez
osvrtanja.
Prizor koji ih je doekao kad su opet uli u svoje terensko vozilo bio je tako
besmislen i banalan da je iz Rida izmamio trenutak smeha. Niburu i Sarun su sedeli na
podu, prekrtenih nogu, i igrali tri-di-hamu, zaneto kao dva aka, kao da su zaboravili da
ue u srcu jednog avetinjskog grada u sredini jezera od rastopljenog kamena, gde se
prostorvreme vezuje u vorove. I da bi u svakom trenutku ostrvo moglo, kompletno,
ieznuti ispod njih, i povui u propast i njih.
Na zvuk Ridovog smeha, Niburu die pogled: inilo se da nije iznenaen, ve
blago nezadovoljan. Sarun se, na podu, izmae kao krivac, kao da se plai da su ga
uhvatili u inu veselja i zabave. Bre-bolje se osovi na noge, i dohvati puku.
Rid prestade da se smeje: ve se predomislio, tavie shvatio je da ga ni najmanje
ne zabavlja ovo to je video. Zapilji se besno u Niburua. "Idemo." Niburu iskljui igricu i
strpa je glatkim pokretom u dep. Bez komentara sede za kontrolne ureaje; izraz na
njegovom licu je govorio da mu je sve jasno od trenutka kad je video kako njihove face,
na povratku u vozilo, izgledaju.
Poleteli su sa ostrva i vratili se do logorita, bez ikakvih incidenata ili ieg to bi
im skrenulo panju. Kad su sleteli, Ananke je iziao da ih doeka; lepo se videlo da mu je
laknulo. Hundet je samo gledao, nepomian i nimalo dirnut, a Sarun je pomagao njima
trojici oko iznoenja sanduka sa konteinmentom. Sanduk je sa donje strane imao reetku
sa energetskim poljima za lebdenje, ali trebalo je njime manevrisati i odvui ga u atorkupolu gde se nalazila njihova improvizovana laboratorija.
Rid je neupadljivo ali pomno motrio na Gundalinua, i sa olakanjem konstatovao
da je Gundalinuova panja, koliko se moglo videti, savreno koncentrisana na
eksperiment koji su nameravali sad da izvedu. Bilo je to maltene kao da mu Jezero daje
predah, puta ga da misli. Rid nije imao nita protiv toga. Nije ga vie muila, bar ne
mnogo, injenica da se jue, u svom prvom dodiru sa Jezerom, onoliko nervirao. Zapita
se da li Jezero i prema njemu pokazuje istu ljubaznost, ili su obojica samo poeli da se
privikavaju na njega, kako je Gundalinu predvideo.
"Uuuuu-redu", ree Gundalinu kad je sanduk sa konteinmentom bio dobro
privren na svoje mesto. "Niburu, zahtevam da ti i svi ostali poete sad u trifibiju.
Letee u krug i ekae da nas dvojica pozovemo... ili da ne pozovemo. Jasno?"
Niburu klimnu glavom. Sa njegovog lica nestao je svaki izraz, jer, shvatio je
implikacije tih rei. "ta, to je tol'ko opasno?" upita on, sa nevericom za koju Rid pomisli

da je apsurdno detinjasta. "A, hm... ja hteo da gledam." Baci pogled ka Ridu, da proveri,
kao to je navikao, njegovu reakciju. "Koliko znam vakcina je radila perfektno, kad ste je
isprobavali ranije."
Rid je suzbio svoj prvi impuls - da se namrti. Umesto toga klimnuo je glavom.
"Jeste. Ali imali smo daleko manju koliinu, i znatno vru kontrolu nad situacijom. Ne
bi trebalo da bude ikakvih problema. Ali, Gundalinu je video kako izgleda kad problem
pone." Okrete se u Gundalinuov postojani pogled. "Zna", ree mu naglo, "dovoljan je
samo jedan od nas, da ovo uradi. Zato ne poe sa njima? Ne treba da stavlja glavu na
kocku." Oseti da ga Niburu gleda sa neim nalik na iznenaenje. I sam oseti da je, na
udan nain, iznenaen, i to iznenaen injenicom da je nekom delu njega opstanak
njegovih naunih otkria zaista vaniji od ove ekspedicije i od njegovog sopstvenog
opstanka...
Gundalinu uzvi jednu obrvu. "Imam puno poverenja u ovaj proces", ree.
Rid se ovog puta namrtio. "Glupost. Ne budi magarac. Ako obojica poginemo,
nee imati ko da obnovi stvar."
Gundalinu se osmehnu. "Sve je u celini dokumentovano." Oi su mu bile pune
udnog svetla. "Rid, ve godinama ekam ovaj momenat... moda ga celog ivota
ekam."
Rid slegnu ramenima i osmehnu se, ali uz primetno nezadovoljstvo. On se
temeljito pobrinuo da dokumentacija o njegovom delu posla ostane, na presudnim
mestima, nekompletna; niko osim Gundalinua, koji je s njim tako blisko saraivao, ne bi
ni priblino mogao da ponovi sve to su zajedno postigli. "Vai. Mislim da to razumem...
Niburu, sklanjaj ljude." Mahnuo je rukom, i na tren ugledao neto to je moglo biti
divljenje, ili ak zavist, u finalnom pogledu koji je Niburu uputio njima dvojici. Niburu
zatim izvede Anankea i Saruna iz laboratorije.
Kad su otili, Rid je zapoeo pripreme. Gundalinu je radio naporedo sa njim, ne
zaostajui nimalo, smireno delotvoran, kao da su oduvek saradnici. Korak po korak,
obuhvatili su kupolu zatitnim energetskim poljem, probudili monitore, ukljuili redom
sve procesore koji e uneti vakcinu u konteinment, dva puta proverili svu perifernu
opremu. Rid je izvadio epruvetu sa vakcinisanom plazmom iz jednog izolovanog kofera, i
stavio je u ulazni otvor na spoljanjem titu sanduka sa konteinmentom.
Iz trifibije su javili da su na bezbednoj udaljenosti; ova vest je stigla
komunikacijskom linijom upravo kad su njih dvojica zavrili poslednju sistemsku
proveru. Rid je izgovorio nareenja procesoru i pritisnuo palac na jednu svetleu
povrinu na panelu; time je procedura pokrenuta. Gundalinu je stajao pored njega, i, Rid
vide, zavukao zglavak jednog prsta u usta i zagrizao.
Rid se samo vukao za uvo, ekajui instinktivno povratnu spregu koja ne doe ni tada, ni ikada. Najednom je bio svestan neizdrljivog oseaja da ne uje, ali na onaj isti
nain koji ga mui i prati otkad on zna za sebe; ne zbog gluvoe, ovo je... ovo je... Besno
tre svoju panju nazad na displeje ispred njega. Ekran mu je davao primitivnu
trodimenzionalnu sliku onoga to se deavalo u laboratorijskom postrojenju.
Gledali su kako vakcina tee niz levak i stie na svoje mesto; kako mainerija
izvrava, korak po korak, njihova precizna nareenja, oslobaa supstance raznih zapreka i
titova... otvara kavez stasisa, polja u kome vreme ne tee, a koje je njima bilo najbolji
nain da zadre nestabilnu plazmu u zarobljenitvu. Ridove ake se grevito otvorie:
vakcina je ubrizgana.

U tom asu i stelarno-pogonska plazma je osloboena. Statina masa svetlosti,

jedina slika koju su dobijali o onome u konteinmentu, mada ne direktna slika nego samo
simulacija, sada oive. Rid vide previranje, mutaciju, difrakciju, najzad simulacija ispred
njega postade vizija haosa, njegovim oima sasvim nerazumljiva. Gundalinu je psovao,
drei se akama za glavu.
Rid je prisiljavao svoje oi da ostanu otvorene iako su htele da se zatvore. Video
je kako uskomeani haos dobija novi oblik - i kako taj oblik poinje lagano da se menja,
da postaje razumljiv njegovim oima. Razliiti obrasci su se zgunjavali u nasumine
plamsaje vatre, u razgranavanja mraza, u obale tuinskih svetova... ali te promene su se
usporavale, mutacija se smirivala, ono unutra je postupno kapituliralo pred razumom i
poretkom. Najzad se smirilo, vrsto vezano za onu struju stvarnosti u kojoj je i nastalo.
Sad eka. eka njihovu komandu.
Rid je usisao dah, zatim se oglasio promuklim slavodobitnim krikom. Okrete se,
doepa Gundalinua za miice ruku, kao da ga grli.
"Uspelo..." aputao je Gundalinu, oamuen. "Uspelo! Zar ne...?" Njegove ake su
se sklopile preko Ridovih.
"Jeste." Rid se osvrte ka displejima. "Pod kontrolom je. Postigli smo to! Dobili
smo - dobili smo sve!" Pogleda opet Gundalinua, i primeti da iz nekog razloga dodiruje
tog mukarca, a da je ovaj poloio ake preko njegovih. Otkide se od Gundalinua i
zatetura se unazad.
Gundalinu je klimao glavom, nesvestan toga. "Tako je, oseam... Osetio sam da
se dogodilo." Glas mu je bio zaguen od emocija. Trljao je lice, maltene kao da brie
suze. Rid se zapita da li mu je to olakanje, ili bol, ili radost - ta moe oseati onaj ko je,
kao Gundalinu, iao kroz pakao samo da bi spasao Jezero i svoj sopstveni zdrav razum.
Rid je bio srean - sobom zadovoljan, na jedan isti, injenini nain; retko kad se
tako oseao. Ali onaj nalet oseanja trijumfa, doivljen u trenutku ovladavanja plazmom,
rasplinuo se jednako brzo, sa prvim pogledom u Gundalinuove oi; emocije su potonule u
nultu ravan, kao da sad sve predstavlja nagli pad. Pojma nije imao zato.
Zatrese glavom, govorei sebi da je ovo samo prva etapa njegove prave pobede;
da e pravo zadovoljstvo tek da oseti, kad uzme ono po ta je ovamo doao i kad se s time
vrati Mundilferi. Mundilferi, ija ljubav je jedini ljudski kontakt njemu potreban.
Mundilferi, iji dodir ga moe navesti da zaboravi sve, da zaboravi bilo ta... pa i da
zaboravi ovaj trenutak. Zagleda se u displeje, koji su mu i sad govorili tano ono to je
eleo da oni govore.
Konano ipak vrati pogled ka Gundalinuu, maltene protiv volje. Ono po ta je on
doao u Nakrajsveta nalazi se sada ovde: on to ima. Treba sprovesti sledei deo plana
odmah, dok su Gundalinu i ostali jo sasvim neoprezni...
Ali pojavio se i taj brod, starocarska olupina koju mu je Gundalinu pokazao
danas. Eh, kad bi u njoj postojalo ita nalik na ispravnu pogonsku jedinicu... Ne, on sebi
ne moe dozvoliti da takvu mogunost zanemari. Mora odravati ovakve odnose, jo
malo; ova nesigurna ravnotea treba da potraje dok ne sazna pouzdano. A brod moe
prouiti jedino ako Gundalinu poe dole s njim, da mu daje odgovore.
Ne, on ne moe nikoga da ubije danas. Ne mora nikoga da ubije danas. Niko ne
mora umreti danas...
Okrete se od prizora Gundalinuovog lica; progovori grubo u komunikator,
pozivajui Niburua i ostale da se vrate u kamp.

"Kulervo, kakvi su izgledi", proguna Gundalinu, glasom jo napetim, "da

vakciniemo celo Jezero? Sad bismo to mogli. Trebalo bi da reprogramirani virus
jednostavno nastavi da se iri, neogranieno..."
"Ne." Rid se osvrte: uo je u Gundalinuovom glasu dva oseanja, nadu i glad,
koja bi mogla biti, ili ne biti, stvarno Gundalinuova. "Hou rei, idemo korak po korak.
Vai?" Govorio je nelagodno. "Prvo da mi budemo sigurni da je ovo sasvim stabilno."
Bio je skoro potpuno siguran da je plazma savreno stabilna - i da je Gundalinuova
namera ispravna. Ali njemu, Ridu, bi zaista samo jo to trebalo: da izrui organizaciji
'Zlatna sredina' i Karemovcima u ake neogranienu zalihu zvezdopogonske plazme! Ne,
on e im ostaviti tano ono to su pre ove ekspedicije imali, naime, nita. I manje nego
nita, ako bude radio mudro... Pogleda opet ka Gundalinuu, pa opet dole; ake su mu se
stezale.
"Niburu!" Rid je uinio pokret samo vilicom, i na taj nain pozvao Niburua da
doe iz grupe tela okupljenih oko potmulo aree solarne kuhinjske pei.
"O' proba orbu, gazda?" ree Niburu, trpajui, kao lopatom, jo jednu koliinu
hrane u svoju facu. Stao je i pogledao Rida. "Nije loa, ako smem da se hvalim. Smatrao
sam da smo svi zasluili neto speci..."
"Zato, do vragova, oni jedu sa nama?" presee ga Rid razdraljivo, vukui ga jo
dalje oko krivine laboratorijske kupole, u senke.
Niburu baci pogled preko ramena, ka figurama koje je i sad mogao videti, mada
jedva. "Pa, Gundalinu jede s nama..."
"Zna ti ta ja mislim", odsee Rid. "Vojniine."
Niburu mu uzvrati pogledom nelagodnim i prkosnim. Slegnu ramenima. "eleo
sam da pozovem Saruna, pa sam morao i Hundeta. To je, kao, urka, da proslavimo..."
Rid primeti da Niburu mirie na pivo: sigurno su svi pili neki bukuri kupljen u
kompanijinom gradu.
"Jeb'o te, ta misli ti, ta je ovo?" Rid ga dohvati za prsa koulje i zadrma ga
samo jednom, ali jako, prosipajui orbu. "Neki prokleti klub? Neka jebana primitivna
turneja? Ono su neprijatelji!" Jo mu samo to treba, da Niburu i Ananke ponu da
sagledavaju ta dva potroiva komada mesa kao nekakve individue, prijatelje.
Niburu se zacrvene. "Meni nisu neprijatelji..."
"Nemoj mi srati to, kao, naivan si." Rid ga pusti; video je nerazumevanje na tom
licu. Najradije bi ga zadavio. "Kad bi oni znali zato smo mi stvarno ovde, ta misli, ta
bi nam se dosad ve desilo, svima?"
"Bili bismo svi mrtvi. I ko bi mogao da im zameri?" ree Niburu gorko. "Ali ipak
su ljudska bia." Izraz na njegovom licu postade opasno samouvereno-pravedniki.
"Uostalom prekasno je da im se sad otkae poziv. Oe jede - nee jede?"
Rid je besno zurio u njega. Rei koje bi razbile Niburuov svet fantazije
ispunjavale su mu usta, ali je jezik odbijao da ih ispljune. Niburu se okrete i ode krutim
koracima. Rid uzdahnu, i poe za njim, shvatajui da je za Niburua ve prekasno. Ali to
nije vano, bitno je da za njega, Rida, nije prekasno, da je njegova odlunost jo vrsta.
Za Niburuom ue u otvoreni prostor izmeu kupola. Sede na jednu od 'viseih'
sling-stoliica i poe jesti, smekajui se osmehom sasvim praznim. orba je bila dobra;
puna ljutih zaina, u koliini dovoljnoj da spali zaostali ukus bajate dehidrirano-smrznute

hrane. Koncentrisao se na teksturu te hrane, na prodorne ukuse koji su mu se dizali u

glavu; do njega je sedeo Gundalinu, ali toliko zauzet svojim mislima, ili mislima Jezera,
da nije nita govorio, a Ridu je ba laknulo kad je video da je to tako. Nastojao je da ne
gleda kako Ananke doputa Sarunu da dri kvola u krilu; da ne vidi kako se kvol
potrbuke penje uz prsa koulje Sarunove uniforme, mokra od znoja, da bi se ututkao,
prijateljski mrmljajui, ispod Sarunove donje vilice; i da ne vidi kako se osmeh oblikuje
na Sarunovom mravom, iscrpljenom licu - prvi put, bar koliko je on dosad video; da ne
osea na sebi pogled kojim je Niburu nastojao da odmeri njegove reakcije. inilo se da je
samo Hundet raspoloen isto kao on; zato je gledao Hundeta.
Hundet je pogledom preletao preko svih prisutnih, a Rid u tim oima vide svoju
alijenaciju odraenu kao u ogledalu. Hundet sad iskapi i talog od svoje, verovatno ne prve
danas, boce uvunga. On mrzi ovaj pustoni nadrealni predeo, ove strance udnog izgleda,
tuine koji vladaju njegovim svetom i njegovim ivotom - mrzi sve to ne razume, to e
rei, mnogo toga. Mrzi ono ega se plai; zato pije sve dok u njegovoj svesti svi ne
postanu ivotinje u jednakoj meri kao on. Ako mu zakon ne prui neprijatelja, on se
iivljava na nekom 'zelenom guteru' kao to je Sarun; mlati svoju enu, ako je ima, mlati
svoju decu, pesnicama, nogama, lupa ih kundakom. Ruke oveka te vrste drale bi te
ispod povrine, u crnoj hladnoj vodi... Rid opsova i ispljunu: oi su mu zasuzile od
neoekivanog zalogaja samo zaina. Potee jedan dugi, besmisleni mah iz flae hladnog
piva, boje piake, koja je sedela uz njegovu izmu.
Hundet die pogled i uhvati ga kako zuri, pa i proita izraz na njegovom licu pre
nego to je Rid imao vremena da ga opet uini neutralnim. Hundetova faca se smrai;
pogledom opet poe dodirivati, sa oiglednim gaenjem, svakoga ko je sedeo oko njega.
Die se polako na noge, gunajui neku uvredu na svom jeziku, i poe se udaljavati iz
kruga. Okrete se samo na zvuk Sarunovog smeha; a Sarun se smejao glasno,
zaboravljajui sve sve drugo, podstaknut neim to mu je kvol uradio ili Ananke rekao.
Rid je, sa neobinim oseanjem ve vienog, posmatrao kako Hundetova noga u
izmi zamahuje da ritne Saruna jako u butinu. Kvol izlete Sarunu iz ruku, a Sarun pade
napred, preko pei. Ananke dohvati kvola u vazduhu, refleksnim ispruanjem akrobate.
Sarun skoi na noge, lupajui akom po svom rukavu koji se dimio, lica okiranog od
bola i iznenaenja. Hundet zarea neko nareenje. Rid je dalje gledao, opinjen i protiv
svoje volje, kako ono zadovoljstvo koje je maloas unosilo ivost u Sarunovo lice sada
posustaje, tako da na kraju nestade svaki izraz. Vojnikove oi bile su kao rupe u zidu,
crne i prazne, dok je odlazio za Hundetom, bez ijedne rei, iz kruga stranaca koji su zurili
u njega.
Niburu tiho opsova. Gundalinu poe da se die sa stoliice, otvarajui usta da
pone ljutiti protest.
Rid ga uhvati za miicu ruke i povue dole i nazad. "Ne reci nita."
Gundalinuov namrtaj okrete se ka njemu. "Ili e da prestane tako da maltretira
tog oveka, ili u ja..."
"Nee on da prestane", ree Rid ravno. "Ako ga pozove zbog toga, samo e
ekati da okrene lea. A onda e muiti malog jo gore, zato to si mu ti napravio
problem oko toga. Ne meaj se."
Gundalinu je zurio u njega, onda se polako opustio na stoliici; sav njegov otpor
je prestao. Klimnu glavom, usana stegnutih od rezignacije. Rid baci pogled na ostale,
vide da opiranje bledi i na tim licima a za sobom ostavlja bespomoni gnev. Gledali su

kako Hundet ulazi u trifibiju da unutra odspava svoje pijanstvo, a Saruna ostavlja na
strai ispred vozila. Sa tog mesta, na suprotnoj strani logora, Sarun je mogao da vidi sve
to se deava u drutvu okupljenom oko pei, ali ne i da im se pridrui.
Posle nekoliko beskonanih trenutaka utanja, Gundalinu opet ustade. "Bio je dug
dan", ree. Zae u ator-kupolu gde je bio njegov leaj za spavanje.
"Sarun je u vojsci", ree Niburu, "zato to je odred vojske jednog dana banuo u
selo gde je njegova porodica ivela, i pokupio sve mlade mukarce koje je naao. Odveli
su ih pred uperenim cevima. Tri godine je ve u armiji. Ima osamnaest godina."
Rid je zurio u njega. "Do vraga, kako ti saznaje takve stvari?"
"Pitam", ree Niburu, uzvraajui jednakim zurenjem.
"Postoje neke stvari koje ne moe da promeni, Niburu." Rid skloni pogled od
Niburua. "Osim, naravno, ako si spreman da ubije nekoga." Ustade i ode ka svom mestu
za spavanje, ne osvrui se.
21. ETVRTA: Vatreno jezero
Gundalinu je stajao u srcu gradia zvanog Sanktuarijum - 'Sklonite', 'Pribeite' na rubu litice iznad blistave reke, i gledao dole. ak i sa ove visine, kretanje vode kao da
je bilo po neemu, na neki neodredljiv nain, tuinsko. Gledao je ukoeno u olupinu koja
je leala u dubinama kao pala zvezda i ekala. Srueni zvezdoplov. Vrelina je, sa
senzualnom eljom, lizala njegovo oznojeno telo; glas Jezera bio je hor ludaka koji je
vritao u njegovoj glavi. Jo jedan trenutak je stajao sluajui to, onda se okrenuo da
pogleda Kulerva.
Kulervo je stajao pored njega, obuen samo u orc; njegove gole ruke bile su, do
ramena, prekrivene delirinim izobiljem boja i vibrantnih crtea. Na licu mu se videla
'strnjika' brade; bleda nezatiena koa njegovih lea ve je gorela pod silinom sunca.
Gundalinu je posmatrao kako jedna avet, duh, od crvenkaste izmaglice, nemarno plovi
kroz Kulervovo vitko, miiavo telo i luta dalje ka gradiu: energetski eho nekog ranijeg
stanovnika Sanktuarijuma, neizbrisivo urezan u nasuminu memoriju Jezera. Pade mu na
um da ovaj Kulervo izgleda, za naunika, iznenaujue jak i fiziki spreman.
Opet otkloni pogled. Gradi iza njih bio je, za njegove avetima pohoene oi,
prepun bestelesnih oblija. Bila su crveno pomaknuta u prolost, ili plavo pomaknuta u
budunost, zato to ovo Jezero egzistira ne samo u 'sada-i-ovde' nego, koliko je njemu
poznato, u vremenima svim. Pokazivalo mu je, ak, razdraujue kratke prizore iz
njegove sopstvene prolosti i budunosti. Znao je da ih ne vidi niko drugi. Nije ni udo
to je u jednom vremenu mislio da je siao s uma... Zavideo je Kulervu na relativnom
neznanju, iako Kulervo nije bio blaeno imun kao veina ljudi. Kulervo je na Jezero
reagovao drugaije nego iko drugi koga je Gundalinu ikad posmatrao; a zbog ega je to
tako, Gundalinu pojma nije imao.
Ali kako bi on uopte mogao da rasplie takva pitanja, kad je Jezero kao parazit u
njegovoj glavi; ono izvlai hranu iz njega, svakog dana i noi i sekunda dok je on u
domaaju njegove sile. Glas Jezera mrmlja kao more iza njegovih oiju, glasnije sada dok
on stoji ovde i sprema se ovo da uradi. Emocije Jezera pretapaju se sa njegovim
sopstvenim kao da se meaju razne vrste krvi; zbog toga je sumoran i rasejan. Potrebna
mu je sva njegova samodisciplina da bi zadrao makar i jednu misao u fokusu.

Celog veka uili su ga da ne dolazi u obzir samokontrola manja od savrene.

Jezero ga je nauilo besmislenosti tog nedostinog ideala. Uinilo ga je boljim ljudskim
biem... ali sve se plaa. Mrzeo je svoju prisutnost ovde, prieljkivao da joj to pre doe
kraj. Obrisa sa lica znoj, koji nije bio samo zbog vruine.
Kulervo die pogled ka plavom nebu koje je grubo bljetalo. Ovde kao da nikad
ne pada kia; kao to u Forzgejtu, inilo se, uvek pada. Gundalinu pogleda ka njemu, i
Kulervo opet obori pogled, zagleda se turobno u reku koja je ekala na njih duboko dole,
i u stazu, uzanu, useenu u liticu, koja je do nje vodila. Celo telo bilo mu je stegnuto kao
pesnica; njegove uznemirujue plave oi doticale su stazu, vodu, crvene kamene zidove,
pa opet vodu, nemirom ivotinje uhvaene u klopku.
Kulervo jedva da je progovorio tri rei od kad su poli iz kampa, jutros. Neto u
vezi sa vodom oigledno aktivira tu njegovu paranoju, iako on to ne priznaje. Ipak,
Gundalinu je bio svestan da, na izvesnom nivou, Kulervo uvek ovako pati, jedva odrava
svoj um na okupu, zato to neto iznutra, neto u njemu samome, pokuava da ga pojede
ivog. Zapitao se da li je u tom oveku genijalnost ujedno i crv u utrobi... Na tu pomisao,
glas Jezera kao da utihnu u njegovoj glavi.
"Aj' svrimo s ovim", ree Kulervo. Glas mu je zvuao na neobian nain
udaljeno; Gundalinu nije bio siguran da li je to neki efekat u glasu samom, ili u njegovom
sluhu. Klimnu glavom i podie svoj ruksak sa opremom. Nabaci ga na lea, na nain
kako je Kulervo ve nosio svoj, i poe silaziti strmom i uskom putanjom koju je neko
uklesao u kanjonski zid, pre bogovi-bi-znali-koliko vremena. Stvar je uraena ljudskim
rukama, ljudskom namerom; bar u to je bio siguran. Jer, gledao je crveno iftovane aveti
iz pamenja kako rade taj posao. Pomno je pazio gde stupa nogama, zato to su njegove
oi stalno pokuavale da odlutaju sa staze, da pou ka svetloj srebrnoj tajni duboko dole,
koju e on, najzad, istraiti.
Stigli su do dna kanjona i stali na crvenu stenu obale. Gundalinu je gledao
proticanje reke. Jo jednom je jasno video ta je to toliko tuinsko u nainu kretanja te
vode: ona nije, kao normalne tenosti, potovala zakone gravitacije i atmosferskog
pritiska. Proticala je nabiranjem, smicanjem, zmijskim talasanjem; povrina joj nije bila
ravna nego oblikovana prema stenovitom, neravnom dnu. Njegove uspomene, inilo se,
tekle su i kotrljale se na isti nain kao ova reka.
"Bogove ti tvoje", proguna Kulervo, "ta je ovo? Ova materija?"
"Pa, voda", odgovori Gundalinu.
"Voda ne ide ovako!" Kulervove ake se trgoe.
Gundalinu je unuo i zavukao u vodu ake, sastavljene u 'zdelu'; podie ih,
dobijajui na taj nain jednu prozirnu baricu koja ostade da lei posluno u njegovim
rukama. Namerno je popi. "Voda je. Ne znam zato tako izgleda. Valjda zbog nekog
dejstva energetskih polja. Ovde ti nita nije pametno. Jednostavno mora da prihvata
stvari."
Kulervo nekloliko trenutaka ne odgovori. Obojica su gledali vodu. Najzad upita:
"Je l' 'ladna?"
Gundalinu ga kratko pogleda. "Nije. Zapravo je ba mlaka."
Kulervo, sleganjem ramena, zbaci ruksak sa lea. Poloi ga na plau, izvue
kiseoniki lem i podie ga. "E, onda, ajde", ree kao da govori reci.
"Ne mora ti ovo", ree Gundalinu najednom, seajui se ta mu je Kulervo
ponudio kad su se spremali da obrade plazmu vakcinom. "Mogu da dovedem Niburua..."

"Ne." Kulervo odmahnu glavom, mrtei se. "On nema... kvalifikacije za to.
Moram ja... Moram ja." Spusti lem sebi preko glave, iskljuujui dalju mogunost
razgovora sa Gundalinuom.
Gundalinu je stajao i gledao kako Kulervo privruje i zaptiva masku; sad je
ostao, u sutini, sam, da se pita da li Kulerva pokree neka unutranja psiholoka prinuda,
ili samo neko pogreno usmereno oseanje line asti. A zar je to vano...? I on je te
emocije proiveo u znatnoj meri. Brzo i sistematino proveri ispravnost svog lema,
naroito male, tvrde grudve na zadnjoj strani prozirnog mehura: ploica sa oksigenom i
postrojenje za reciklau nalazili su se tu. Skide koulju, namesti lem na glavu, podesi ga
da bude celom svojom ivicom vrsto pripijen uz golu kou. Bio je to oseaj kao da ga je
neko obuhvatio ustima odozgo; neodreeno ulan, neodreeno nervirajui. Povue dubok
dah, i dobi vazduh. Pojavie se i bledo ispisane informacije o radu lema, koje zaplovie
preko njegovog vidnog polja kao providne ribice, besmislene u ovom prostoru gde
nijedno oitavanje ne moe dugo da ostane istinito. "uje me?" upita.
"ujem... a ti mene?" odvrati Kulervo monotono.
"Da. Kad se spustimo do olupine, prebacivae me u sibilski transfer, pa emo
razgledati."
"Praviemo - kartu", ree Kulervo.
Gundalinu ga pogleda i nasmeja se, preteno od iznenaenja pred injenicom da
je Kulervo namerno pokuao da se naali. "A-ha, dvojica stranaca, bogami daleko od
svog doma", ree tiho, zurei u zmijanje vode, svestan da Jezero gloe neto u njegovom
mozgu, die i guna u njegovoj glavi. Poe napred, zagazi u vodotok koji je bio mlak, ali
ipak dovoljno sve da rashladi njegovu oznojenu kou; istovremeno dovoljno topao da
opusti njegove miie uvorene od napetosti. Uini mu se da osea i neke iskrice u
njenom dodiru na svojoj koi, ali nije bio siguran da li je to zbog nekog energetskog
delovanja spolja ili samo zbog njegovih suvie aktivnih nerava. Obazre se da bi se uverio
da li Kulervo ide za njim, i vide da Kulervo ulazi u reku krutim, nesigurnim pokretima.
Gundalinu je usporio tek kad mu je voda stigla do prsa; oseti toplu masirajuu
snagu vodene struje, ali bez ikakvog nagovetaja da bi ga mogla povui, oboriti s nogu.
Kretanje vode bilo je nasumino, kao i sve drugo na ovom mestu. On, sasvim nepotrebno,
duboko udahnu, i poe pod povrinu. Snanim zamasima nogu otisnu se u bistre, tople
dubine, sad se pouzdajui, bez proveravanja, da e Kulervo ii za njim. Pogleda dole i
vide da crveno kameno dno pada; pogledom zae jo dublje, jo mnogo dublje, kroz
kristalnu jasnou reke. Nije mogao oceniti na kojoj dubini olupina lei. Videlo se da ima
neodreeno cvetni, organski oblik, perfektno vidljiv meu dubokozelenim vijuganjima
vodenog bilja koje je svojom ipkom prekrilo reno dno.
Kao san... To je bila njegova misao, kad je prvi put video olupinu; isto oseanje
imao je pri svakom povratku, pa i sada. inilo mu se da je uklet, sudbinom osuen da se
vraa u ovaj svet snova, ponovo i ponovo, sve dok Jezero ne uniti njega ili dok ne uspeju
da daju jedno drugome slobodu.
Stade, u sred jednog zamaha, da se osvrne, da pogleda iza i iznad sebe. Vide da
Kulervo stie odozgo, sa oreolom filtrovane svetlosti, kao odaziv na izgovorenu molitvu.
Oseti da voda poinje da ga vraa gore, pa nastavi da pliva, da se odbacuje zamasima
nogu, prema izvoru reke.
Sad se olupina, u svojoj ogromnosti, irila ispod njega, reflektujui svetlost
nagore, njemu u oi; pojedini delovi svemirskog broda bili su ouvani besprekorno, kao

da je brod dospeo pod vodu pre samo dve-tri nedelje, a ne pre vie milenijuma. Bio je
siguran da nisu izgledali tako novi kad ih je prvi put video; siguran da je Jezero, pre nego
to bi on mogao reiti zagonetku koju ono postavlja o sopstvenome identitetu, poslalo
talas kroz vreme i uinilo brod, na neki nain, ponovo mladim. Setio se agonije i ekstaze
radosti Jezera u sebi, u trenutku kad je, najzad, prepoznao da taj izlomljeni oblik na dnu
jeste zvezdani brod... Odjednom uvide da mu je um sada, pri ovom sputanju u dubine,
bistriji i slobodniji nego u ma kom trenutku od dolaska na Jezero, kao da mu ono
oslobaa prostor za normalno dejstvovanje.
Doprli su najzad do slupanog zvezdoplova, ba kad je Gundalinu poeo da stie
oseaj da lebde i u vremenu a ne samo u tenosti. Pruio je aku i doiveo elektrini talas
trijumfa stiskajui je oko glatke prohladnosti metala; sad je bio usidren, tako da ga voda
nije mogla vui svojim izviranjem iz nekih nezamislivih dubina koje kao da su svugde
oko njega. Zau kako Kulervo sa olakanjem odie, nalazei isto takvo uporite na
metalu.
"Dakle ipak stvarno postoji", ree Kulervo nejako.
Gundalinu klimnu glavom i razvue usta u irok osmeh. "Postavi mi ono pitanje.
Input..." vre se uhvati za metal, oseajui da poinje njegov dugi pad koji e se
zavriti u totalnom mraku ili u umu neke nepoznate osobe, nezamislivo daleke; Kulervo
je ve postavio pitanje i bacio ga u transfer...
On je na mestu koje izmie svakom moguem opisu... Plovi, bez gravitacije, kroz
nono crni vakuum vasione, okruen brilijantnim sevovima svetlosti; oni mu i zasenjuju
vid, prividno nitavilo oko njega ve je narueno energetskim poljima i udarima.
Gigantske strukture skeletnog izgleda rasporeene su kroz prostore oko njega, do krajnjih
domaaja njegovog vida. Po njima vrve oblaci svetlucave praine, u ijem kretanju kao
da postoji svrhovitost. Neki rat? Neki tuinski oblik ivota? Njegov um se bori da se
reintegrie bez padanja u paniku, da razlono objasni ono to vidi; dosea se da, ako ovo
telo u kome je sad ostane odjednom bez svoga uma, moe nastati velika opasnost i po to
telo, i po njega samog.
Neto ga hvata za ruke. Trgao bi se iznenaeno, ali ne moe, ne vlada tim
pozajmljenim telom. Neki oblici su doplovili u njegovo vidno polje - ljudi; ljudska lica.
Govore mu neto, zvui umirujue iako on ne razume taj jezik. uje ih, iako se ne
primeuje da imaju na sebi ma kakve skafandre. Kao ni on... Primetio je da jedna aka,
koja ga vue, ne dodiruje njegovu miicu ba sasvim. Odvukli su ga pod neku ogromnu
reetku, u prostor za koji se on nada da je bezbedno sklonite; dre ga tu. Silno daleko
iznad njegove glave - ispod njega, u dubini? - vidi, krajikom oka, lunu oblinu:
osvetljeni deo neke planete.
Brodogradilite. Najednom se raznorodne viene stvari sklapaju u prepoznatljivi
sistem: orbitalno brodogradilite, ali tehniki daleko naprednije od sadanjih
karemovskih. Ovde se proizvode svemirski brodovi u oblicima koje on nikad nije video.
To su im brodovi bri od svetlosti. Oni sa stelarnim pogonom. U jednom trenutku se
zapita da li su ga poslali nazad kroz vreme, u Staru Imperiju; seao se ta mu se dogodilo
prilikom sveanog primanja u Kartografe. Ali, ne - on je zarobljenik u jednom
pozajmljenom telu, nije glumac u pozorinoj predstavi; ovo je normalan sibilski transfer.
Sigurno se naao u nekom udaljenom delu bive Imperije, gde i sad raspolau
zvezdopogonom i umeju da prave takve lae. U njegovom upranjenom telu sad je neki
inenjer, koji hteo-ne-hteo objanjava Kulervu kako funkcionie pogonska jedinica, koja

tamo, siguran je, eka; objanjava kako je izvui, popraviti; pozajmljuje za ta objanjenja
ak i njegovo, Gundalinuovo, funkcionisanje mozga, jezik, glas.
On, sa svoje strane, ne moe nita da ini, osim da eka, ovde, na drugom kraju.
Poe se boriti, u beskorisnoj uskraenosti, protiv nereagujueg mesa koje ga dri kao
kavez; zarobilo ga je, on ne moe da postavi ni jedno jedino od nebrojenih pitanja kojih
mu je puna glava; ne uspeva da pogleda ni na koju drugu stranu, a toliko ima da se vidi.
Ali, ta mari. Uskoro, u sadanjosti, ovo u stvarno biti ja, brodogradilite e biti
karemovsko, brodovi e biti Hegikini, i bie spremni da preskoe beskrajne dosege noi
i pojave se opet kod ma koje planete, gde god ele... kod Tiamata. Kod Lune. Trudio se
da uree u svoje pamenje sve to moe, celu ovu viziju budunosti, sve to mu je dato da
vidi...
Onda ga vrtoglavica opet poe usisavati nadole, a crnina svemira postade prava
crnina, mrkli mrak...
S druge strane neko pliva, die se u svetlost... "Kraj analize!" Zauo je eho tih
svojih rei. Izgovorene su glasno. Odzvanjaju i sad u njegovoj glavi. Odmahuje glavom:
pa, oko njega se rasklapa i rascvetava njegova sopstvena sadanjost, prezent njegov, a on
je slobodan da blene koliko god mu je volja po peini barokne svetlosti i senke, koja se
odnekud stvorila i obuhvatila ga poput poderanih krila, dok je boravio izvan svog tela.
Rid Kulervo se materijalizovao ispred njega, i pokuao da stabilizuje njegovo
plovljenje. Kulervovi prsti su ovla dotakli mehanizam zaptivanja na njegovom lemu;
Gundalinu ga refleksno odgurnu. Kulervo uzmae, oputajui ruke u vodi kraj svojih
bokova.
Jedan pogled na Ridovo lice dade Gundalinuu potreban odgovor pre nego to je
stigao da postavi pitanje: Da. Da, pogonski blok je tu, dostupan, moe se osposobiti... Da,
posao je pri kraju; da, oni konano mogu da odjure sa ovog prokletog mesta... Ali, jo
neto postoji u Kulervovom izrazu lica, ona vrsta zaprepaenja na domak
strahopotovanja koju je ve mnogo puta video u oima drugih, ali nikad dosad u
Kulervovim. I neto blisko sumnji. "...sve. Dobro je, idemo da dovedemo Niburua i da
obavimo posao..." Kulervo se okrete od njega, naglo, a Gundalinu tek tad postade svestan
da mu je Kulervo neto govorio. Saoptavao mu je reima neto to je Gundalinu ionako
sasvim dobro znao. "Idemo odavde..."
Gundalinu se jo jednom obazre, sad stvarno u nedoumici. Bilo mu je jasno da su
svakako negde duboko u srcu olupine. Odjednom oseti bolnu elju da svojim oima
istrai taj brod, zbog iste radosti sagledavanja, dodirivanja, saznavanja... Ali oseti i to da
je Ridu Kulervu oajniki potrebno da ode odavde, zato klimnu glavom. "Na koju
stranu?" ree. "Kako smo dospeli ovamo?" udnovato prelomljena svetlost, zidovi od
posrnulog, povijenog metala obojenog refleksijama i senkama, poee savijati njegovo
vidno polje u vorove, dok je tragao za izlazom.
Kulervovo lice se vidno steglo. "Ti si nas doveo. Mislio sam..." Zauta, uviajui
da ih je doveo neko drugi, da Gundalinu pojma nema kako su stigli do ove prostorije.
"Ovvv-vaj, uli smo... s one strane... valjda." Otisnuo se nogama, gore, kroz jedan svod,
kroz luminoznu tenu atmosferu. Gundalinu je zaplivao za njim, gledao kako Kulervo
nestaje kroz jedan otvor koji neodreeno podsea na vrata, ali se gotovo istog trenutka
ponovo pojavljuje. "Ne valja. Pogreno." Gundalinu je video curak znoja kako puzi niz
Ridov obraz, ispod kacige. "A bio sam siguran... ali se valjda promenilo svetlo, ili ve
neto. Mora biti onamo..."

Gundalinu ga uhvati za miicu ruke i zadra. "ekaj. Daj mi minut vremena..." U

oteenim zidovima su postojale rupe, neke malene kao od igle, a neke velike kao
pesnica; kroz njih je dopirala svetlost, odnekud, a to je znailo da su oni verovatno blizu
brodskog spoljanjeg korita. Meutim, nije se moglo izii na tu stranu. Gundalinu poe
pretraivati taj klaustrofobini prostor, nastojei da se pribere u dovoljnoj meri da bi
mogao preko ovoga to stvarno vidi superponirati ematski plan staroimperijalnih
brodova koji mu je ostao u seanju. Pokuavao je da oceni na koje mesto u skeletu broda
su zapravo zalutali. Utroba staroimperijalnog teretnjaka nema mnogo slinosti sa
unutranjou hegemonijskog broda. Svi brodovi sagraeni posle pada Carevine bili su
mali, zbijeni, i svi su imali oblik diska jako spljotenog, tojest oblik metalnog novia,
zato to su samo sa tim oblikom mogli preiveti prolazak kroz razliite Crne kapije.
itava flota takvih brodova bila je potrebna za prevoz one koliine robe koja moe stati u
samo jedan ovakav teretnjak. Ovaj brod, kao ni ma koji drugi starocarski, nije bio
predvien za prolaenje kroz crne jame - niti, po svoj prilici, za sputanje na ma koji svet.
Bio je ogroman, razvuen, sklopljen od uglastih delova sa magacinima, klimatizovanim
prostorima, pogonskim jedinicama... "Gde je pogonski blok?"
Kulervo pokaza dole, ka neprepoznatljivoj nabujaloj gomili opreme ispod njih i
desno od njih. im je ta identifikacija legla na svoje mesto i zabravila se, Gundalinu poe
da prepoznaje neprovidne povrine koje su nekad bile informacioni displeji, ivi,
proarani jezicima mrtvih svetova... poe primeivati ulaze za mehaniare, i pojedine
odvaljene komade opreme. Pogleda levo, vide jedan otvor tano na mestu gde mu je bilo
potrebno da ga vidi. "Onamo." Pokaza gestom, onda se otisnu na tu stranu i zapliva ka
izlazu.
Kulervo je iao za njim; tako blizu njega da su postali praktino jedna persona. Na
svakih dva-tri metra preenog puta Rid Kulervo ga je i fiziki dodirivao. Krivudali su
kroz pomicanje tenih tunela, kroz ogromne tame i kroz arene zamraje neeg to je, u
jedno davno doba, bilo uzrok nastajanja Vatrenog jezera.
"Jo kol'ko ima da se ide?" Ridov nestrpljivi glas i Ridova aka povukoe ga
nazad, ba kad se provlaio pored jednog delimino zguvanog zida.
Gundalinu mirnu: koplje iste, morski zelene svetlosti udarilo ga je u oko. "Stigli
smo." Pokaza prstom ka velikom procepu u brodskom koritu, koji je ekao pravo ispred
njih.
Kulervo se progura pored njegovih kukova, samo glavom i rukama, kao da ne
moe da saeka da prou zajedno, oajniki udan da vidi svetlost. I nasmeja se, ili je bar
nekako slino smehu zazvualo. "Gundalinu..."
Gundalinu pogleda dole i nazad. Ridova aka ga je stegla oko miice, vrsto poput
mengela. On se skameni videi sevanje metala u Ridovoj drugoj ruci, koja se dizala...
Ali se Kulervo trgao iznenada, grevito, pustio ga, poleteo akama ka sopstvenom
grlu, ka prozirnom zidu sopstvenog lema. Gundalinu vide tananu maglicu krvi koja je
ikljala iz posekotine na Ridovom ramenu: jer, tu je Rid naleteo na jedan iskrivljeni
komad metala, posekao se gadno i jo odvojio kacigu od koe. Ridovo lice, vide
Gundalinu, sad je bilo u panici, davilo se u mehuriima, jer je voda nadirala kroz
provaljenu zaptivku a vazduh beao.
Kulervo poe mlatarati, ne bi li se nekako probio pored Gundalinua, i odgurnuo
ga, i jo zaustavio beanje vazduha iz kacige, sve u isto vreme. Svojim izbezumljenim
trzajima postigao je to, da mu je kaciga sasvim odletela sa glave i otila, tumbajui se, niz

kapriciozne vodene struje, dole u mrano srce olupine. Rid se baci da poe za lemom, u
sigurnu smrt.
Gundalinu ga uhvati oko pojasa i povue nazad ka svetlosti, ka otvoru, ka
opstanku. Kulervo se divlje bacakao; ali voda je usporavala njegove kretnje, a Gundalinu
mu je zaao za lea, stegao ga irokim zahvatom jedne ruke oko vrata, i povukao ga, kao
ribu koja se praaka na udici, van, kroz procep, u otvoreni prostor.
Plivao je i plivao uvis, kroz sve blistavije rene dubine, a istovremeno je oseao
da Kulervove kretnje malaksavaju. inilo mu se da ve celu venost ovako pliva kroz
zelenu svetlost koja mu ispunjava glavu kao muzika, halucinacija, san. Plua su ga
bolela; uvide da ve neko vreme zadrava dah i broji svoje otkucaje srca. Usisa puna
plua vazduha, samo napola verujui da to uspeva. Rid se, u njegovom vrstom zahvatu,
prestao boriti. Ali negde gore, iznad njega, u tom tunelu svetlosti koja postaje sve sjajnija,
nalazi se otvoreni vazduh...
Glavom probi kroz povrinu vode; svud oko njega, zidovi kanjona, iste boje kao
krv koja juri iza njegovih oiju. Otpliva do obale, vukui za sobom Ridovo telo koje se
nimalo nije opiralo. Izvue Rida na plau i pade na kolena, zatim svue kacigu sa glave.
Pored njega Rid uvue drhtav dah, a njegove stroge plave oi se otvorie, zurei
sa nevericom. Gundalinu sede malo dalje. Kulervo se muio da se prevali na stranu;
kaljao je, povraao vodu na topli crveni kamen. Zatim se opet sruio na tlo, legao na
lea; njegove oi sad su bile prazne kao dva ogledala u kojima se vidi nebo.
"Rid..." ree Gundalinu i probno ga dotae po ramenu.
Kulervo je pogledao ka tom zvuku i otvorio usta, ali nijedna re ne izae. Pridigao
se na laktove, pogledao niz celu duinu svog tela, do stopala koja su i sad bila delimino
u vodi. "Pokuao da me udavi", promumla on.
"Ko?" upita Gundalinu praznim tonom.
"Ubiu ga, skota jednog!" Kulervove ake stegle su se u pesnice. Digao se u
sedei poloaj.
GUndalinu mu poloi aku na rame, zadravajui ga. "O'ladi malo. Izgubio si
kacigu. Zakaila ti se na neki deo olupine." Pokaza mu posekotinu iz koje je, na
Kulervovom ramenu, jo curio tanak sloj krvi.
Kulervo protrlja oi, opet die pogled. "Spas'o si mi ivot", ree nejasno.
"Ma, nita..."
"Ne govori tako!" ree Rid Kulervo besno. "Znam da je moj ivot sranje, i ba me
briga ako crknem sutra - ali ne na ovaj nain. Sanjao sam takvo umiranje..." Njegove oi
se smraie. "Dugujem ti."
"Ma nita to nije to ne bi i ti uinio za mene", dovri Gundalinu.
Kulervo ga je gledao jo nekoliko trenutaka, skamenjen, a onda oborio pogled.
Ustade nesigurno. Poe se udaljavati obalom, u pravcu uklesane stazice za penjanje. Iao
je klatei se, spoticao se, oslanjao se jednom rukom na stenu; ali se nije osvrtao niti je
ekao da mu se pomogne.
Gundalinu je ustao i poao za njim, sluajui u sebi glas Jezera koji je odjekivao
kao ludakov smeh.
22. ETVRTA: Vatreno jezero

"Kako ti se ini?" upita Gundalinu eljno i nestrpljivo.

Rid je zurio u displeje i lagano klimao glavom. "Izgleda dobro..." Obavili su
manje strukturne popravke na izvaenoj pogonskoj jedinici, pod Gundalinuovim
rukovodstvom ali na Ridovo navaljivanje, a sad je Rid uneo njihov uzorak
zvezdopogonske pametne materije u komoru. Gundalinu je hteo da saeka dok se vrate u
civilizaciju, ali je Rid navaljivao, insistirao, znajui da je Gundalinuova potreba da sazna
svakako velika koliko i njegova, i da Gundalinuovo refleksno oseanje odgovornosti
moe biti savladano ako se radi o iskuenju koje je u dovoljnoj meri neodoljivo.
Pokuao je, i pokazalo se da je bio u pravu. Zvezdopogonska plazma ula je u
matricu gde je i trebalo da bude. Posmatrali su, na displejima, slike tog procesa: plazma
se smetala u svoj novi dom. Koliko je Rid mogao videti, oseala se odlino. Ova
pogonska jedinica bila je neverovatno dobro ouvana, ako se ima u vidu da je izvaena iz
vode, iz olupine bogovi-znaju-koliko stare. Ali, upravo zbog zvezdanog pogona, nita se
ne ponaa po zakonima poznatog univerzuma u domaaju Vatrenog jezera, koje lei u
irem regionu nazvanom Nakrajsveta. Ako je plazma elela da ova jedinica bude
sauvana, kao to sad eli da sebi pribavi izleenje... "Mislim da je srena", ree Rid
napokon.
Gundalinu prie blie, zagledan u slike na ekranima. "Onda sam srean i ja..."
Podvrisnu, od istog olakanja. "Bogovi, nikad nisam bio ovoliko srean! Hvala vam,
bogovi!"
"Ni ja." Rid je te rei silom istisnuo, maltene se davei njima; oduevljenje mu je
ostalo u grlu kao mrtvoroene. Dohvati kalibrator. Tvrd, teak u njegovoj pesnici, kao
kamen. Pogleda nazad, ka Gundalinuu. "Zato to mi vie nisi potreban..." Zamahnu,
ciljajui ka Gundalinuovoj glavi.
Gundalinu je ve uveliko reagovao: esto ulo, steeno tokom mnogih godina
policijskog rada, javilo mu je neto to nije mogao znati. Krikom pozva vojnike koji su
besposliili napolju; istovremeno se baci unazad, da bi se izmakao pre nego to ga Ridog
zamah sustigne. Ali nalete na sto, koji je stajao u skuenom prostoru iza njega.
Ridova pesnica sa kalibratorom ga tresnu po jednoj strani lica, odbaci ga nazad na
hrpu opreme. Gundalinu pade, a preko njega se srui kia elektronske opreme. Ostade
leei nepomino; Rid vide krv; obrte se brzo oko sebe, jer u ator je ve banuo Hundet.
Narednik je jednim pogledom video sve; puku za paralizovanje, koju je drao u akama,
sad die do ramena.
Rid besomuno posee za noem koji mu je bio za pojasom i hitnu ga, nemajui
vremena da naniani makar i priblino; uzdao se u instinkt i svoje savrene reflekse.
Seivo se zabode Hundetu u prsa. Bio je to protivudar toliko jak, da se Hundetovo
kretanje napred zaustavilo. Hundet, nepomian, kao da ostade agonijski okaen u
vazduhu, tokom jednog beskrajnog trena, zatim ga noge izdadoe i on se prostre po podu,
licem nadole. Za manje od jednog otkucaja srca Rid se stvorio kraj njega, na mestu gde je
Hundet leao u bari crvenog koja se poela stvarati. Gurnuo ga je nogom, prevrnuo.
Mrtav. Hundetove oi piljile su u njega mrnjom bez treptaja dok se Rid saginjao
i upao no iz lea. Obrisao je seivo o Hundetovu uniformu, ravnoduno, i vratio ga u
korice na svom opasau. Podie puku, proveri njenu napunjenost energijom. Podesi je
na maksimalnu snagu udara; tako nametena, paralisala je oveka sasvim, ak i na velikoj
udaljenosti, a iz bliza je ubijala. Sa pukom u rukama, Rid izie.

Borac Sarun je stajao na otvorenom prostoru izmeu kupola, neodluan. Lice mu

je bilo napeto i zabrinuto dok je posmatrao Niburua i Anankea, koji su stajali i gledali ka
laboratoriji. Izrazi na licima sve trojice naglo se promenie kad se na izlazu pojavi Rid sa
Hundetovom pukom.
"Ni makac!" povika Rid, ali nije bilo potrebno da se trudi da to govori. Sarun je
stajao ve skamenjen, a izraz na njegovom licu menjao se ka alosnoj izdanosti. Poinjao
je da shvata ta se dogaa. Pogleda opet Niburua, pa Anankea, sa nevericom; njegova
puka se poe kolebati.
"Baci je", ree Rid, inei pokret svojim orujem. Sarun odbaci puku od sebe i
die ruke. Nastavi kriom da viri ka atoru, nadajui se bezizgledno da e jo neko izii
odatle. "Niburu", ree Rid. "Ananke. To je to. Dobili smo sve po ta smo ovde doli, i
vie. Ulazite, da ponemo - hou da se ta zvezdopogonska jedinica unese u trifibiju sad,
odmah. Odlazimo, im sredim neke detalje." Poe nekoliko koraka blie Sarunu, na
domet smrtonosnog dejstva, i opet die puku. Sarun naglo sede na pesak: kolena su mu
popustila. Rid pomae puku za toliko na dole, nianei u njega.
"Ne, Rid!"
Rid besno spusti puku, videi da mu je Niburu stao tano pred cev. "Bog te tvoj!
Bei mi s puta, kopile glupavo."
Ali Niburu je stajao nepomino, a njegovo telo bilo je tit izmeu uzdrhtalog
mladia i puke. "Ne mora to da uradi. Zato bi?"
"Da, moram. Sklanjaj se." Rid uini pokret pukom na jednu stranu. Oseao je da
mu lice otvrdnjava. "Idi nekud ako nee da gleda. Ali, jebo te, bei mi s puta. Sad!"
"Ne. Ne dam da ga ubije." Niburu stade jo uspravnije, belog lica, stisnutih
usana. Bio je, stojei tako, jedva neto vii od vojnika koji se iza njega uzdigao na kolena,
ali Rid nije nalazio nita apsurdno u tim proporcijama. Ananke polako, kao da je
hipnotisan, poe napred, spreman da doda svoje telo ljudskom titu. Ridove ake jae
stegoe puku.
Ali tek to je poe opet dizati, Anankeov pogled odluta na jednu stranu, privuen
nekim neoekivanim kretanjem. Rid pogleda tamo, i opsova videi kako neto - kako
neko zamie za krivinu kanjona, punim trkom, prema Jezeru vatre.
Rid pojuri u ator. Jednim pogledom vide sve to ga je zanimalo. Kroz otvoreni
suprotni zid atora ulazila je dnevna svetlost. Gundalinu je pobegao.
Rid se stuti za njim, niz kanjon, ostavljajui za sobom Saruna, zaboravljenog.
Gundalinu je bio vaan, njega je morao zaustaviti. Jer Gundalinu je krenuo ka Jezeru, a
Rid nije razumeo zato. Kanjon kao da se otegao u venost, svetlucav od vruine, i Rid
najzad poe da se pita da li Jezero vri neki pomak u realnosti oko njega, neko rastezanje
prostorvremena sa ciljem da on nikad ne sustigne svoju divlja. Umalo se nije udavio
onog dana: Jezero je zatitilo Gundalinua. Jezero Gundalinua voli...
Ali Rid najzad izlete iz kanjona na obalu, a tamo je bio Gundalinu, stajao je
siluetovan paklenim sjajem Jezera, na golom, namuenom kamenu. Licem okrenut ka
Jezeru, dizao je ruku da neto baci...
"Gundalinu!" povika Rid, istovremeno diui puku, i odmah opali.
Gundalinu, pogoen, posrnu, ali ruka je u zamahu produila napred i ispustila ono
to je do tog trena drala, ma ta to bilo. Onda Gundalinu, potpuno umrtvljenog nervnog

sistema, pade na plau. Rid vide kako neki predmet, odve mali da bi se mogao
identifikovati, nestaje u prelivima svetlosti.
Potra napred, unu, i prevali Gundalinuovo bespomono telo na lea.
Gundalinu je sad gledao gore, u Rida, ogreban i okrvavljen ali potpuno svestan.
"'a je to bilo?" ree Rid razbenjeno. "'a si bacio u Jezero?"
Gundalinu nije odgovorio, niti je mogao odgovoriti, jer su svi voljni pokreti
njegove muskulature bili onemogueni. Disao je istrzano i plitko. Pogoen je gadno,
snagom dovoljnom da onesposobi autonomni nervni sistem. Ali Rid vide kako u oima
palog oveka gnev i izdanost polako nestaju, a na njihovom mestu se pojavljuje trijumf.
Rid ga u svakom sluaju ritnu, za 'kaznu' to ne odgovara, ali zapravo iz iste zle
volje ili iz nekog mranijeg razloga. Gundalinuovo lice se ugri bolom. Rid se uspravi,
gledajui ka Jezeru; motrio je, poluslep, nastojao da vidi neki znak. I vide ga - poremeaj,
talasi, treptavo sjajnu transfiguraciju na jednom mestu, u beskraju distorzija koje su se
nastavljale svuda oko njega. Maltene je oseao ta se dogaa... ostvarivala se vizija koje
se najvie plaio. A ipak, neto u njemu bilo je prepuno divljenja pred udesnim.
"To si uradio, a?" ree, gledajui opet Gundalinua. "Virus, a? Inficirao si celo
jebano Jezero!" Kleknuo je, dohvatio Gundalinua za znojava prsa koulje, izvukao ga u
sedei poloaj. Drugom akom je stisnuo Gundalinuovo lice, na kome se jasno videla
modrica od pada, i zadrao ga tako da su se gledali oi u oi. Gundalinu je bez treptanja
gledao Ridu u oi, a onda je sklopio kapke samo jednom, lagano, kao da klima glavom.
Rid mu udari amar, estok; oseti Gundalinuov bol sa istom onom vrtoglavom
meavinom uasa i zadovoljstva koju je oseao i kad se neki bol dogaao njemu samom.
"Nameravao sam da te ubijem zato to sam morao, zato to si znao previe... Ali sad je
prekasno za to. Sad u morati da te ubijem samo iz osvete." Ispusti Gundalinua, tako da
ovaj pade leima na mrljastu povrinu kamena. Ustade.
Podigao je puku za paralisanje i uperio je u Gundalinuovu glavu. Gundalinuovo
lice se nije izmenilo, nije moglo. Ali u Gundalinuovim oima Rid Kulervo vide oaj i
stravu... jad, izneverenost, gubitak. Usta cevi polako potonue ka tlu, Ridove ruke su se
sputale, najednom liene snage; u vidnom polju njegovog uma ponavljalo se ono
buenje kad je otvorio oi i video crvene stene i bljetee nebo i Gundalinuovo lice koje
se nadnosilo nad njega, i shvatio da ga je ovek koga je on maloas pokuao ubiti spasao
od davljenja.
Njegov bes i njegova reenost udavili su se u bistroj, slatkoj reci uspomena.
Prisetio se svega to su postigli zajedno, natprirodnog naina na koji su se njihovi umovi
uklapali u jednu celinu, saznanja da nikad ranije nije imao sardnika koji... koji... Okrete
lea Gundalinuovoj goloj ranjivosti, zagleda se u zaslepljujue previranje Jezera, u lice
Haosa. Oslukivao je krike Jezera u svojoj glavi. Ali ono se ve menja, zahvaljujui
onome to su njih dvojica stvorili, transformie se u neto novo, u Red...
Zavitlao je puku kroz vazduh, gledao ju je kako leti kovitlajui se, kako opisuje
luk i nestaje u izmaglici koja je izokretala i pogled i oi. Nestaje isto kao epruveta koju je
Gundalinu bacio.
Okrete se; oi su mu gorele od vizije, a ruke drhtale. "Ilmarinen..." proaputa.
Pade na kolena i pridie Gundalinuovu glavu, pritisnu je na svoje lice, na svoje usne.
Sputajui pogled, vide da Gundalinu zuri gore, u njega, obuzet zabrinutou i
nerazumevanjem, kroz senovite reetke njegovih prstiju lienih nerava. Ilmarinen...

Zatim, implozija njegovog uma; crna jama u njegovom srcu pokidala je sve koherentne
misli, rastrgla ih na komade.
Klimavo se digao na noge, poeo gledati sad u Jezero, pa opet u Gundalinua, jo
jednom obuzet naglim besom. "Zato si me naterao da to uradim? Moram te ubiti!"
Njegova ruka istre no iz korica na opasau, kao da je voena svojom voljom,
zasebnom; njegovo telo jo jednom klee pored Gundalinua. Pritisnu seivo Gundalinuu
na grlo. Sad je drhtao celim telom, ali je ostao u tom poloaju, nesposoban da dovri
pokret, bolom nepodnoljivog gubitka paralisan u istoj meri kao i njegova rtva.
Pade unazad, a no mu ispade iz ruke i zazvea po izrovaenoj povrini vrueg
kamena. Ispod aka je oseao pritisak nebrojenih vriskajuih usta i bezumnih oiju. "Dii
se!" povika, sada viui sam na sebe. "Ustani i uradi to! Uradi to! Uradi to!" Dohvati opet
no.
"Rid!"
Rid die pogled, vide, sa oseanjem bliskim neverici, da se na izlazu iz kanjona
pojavljuje Ananke; priseti se da on i Gundalinu nisu sami u kosmosu, nisu poslednja
dvojica ivih na svetu.
"Rid! Ovamo!" Ananke je mahao rukom, pokazivao ka logoritu, i vikao glasom
jako utanjenim, visokim.
"taaa?" povika Rid besno, skaui na noge, drei no u pesnici.
"Kedalion kae da moramo da odletimo odavde odmah!"
"Zato?"
"Zato to je pozvao armiju!"
Rid opsova sa nevericom. Prinudi sebe da spusti pogled ka Gundalinuu jo
jednom, poslednji put... vide trokrako odlije koje je na Gundalinuovim prsima blistalo
kao zvezda, zau hrapavi zvuk njegovog mukotrpnog disanja. Rid pipnu privesak sa
soliusom koji je visio ispod njegove, Ridove, koulje. "Onda, ivi, proklet bio", ree on
glasom koji je drhtao. "To u svakom sluaju nee biti vano. Mi smo dobili ono to je
nama potrebno." Izmahnu tekom izmom unazad, pa je iz sve snage zari Gundalinuu u
slabinu; ostade vrtoglav od olakanja to je uo Gundalinuov slabi, nehotini jauk.
Potrao je, i zaustavio se tek kad je stigao do mesta gde je Ananke stajao i ekao
ga. Tresnuo je Anankea po ramenu, da ga trgne iz stanja zurenja sa oputenom facom.
"Je l' mrtav?" upita Ananke slabim glasom, zurei jo ka Gundalinuovom
nepominom telu.
Rid ga je, ne odgovarajui nijednom reju, poeo gurati ispred sebe, nazad ka
logoru.
"Niburu!"
Kad su stigli do logorita, Niburu je stajao pored trifibijskog vozila. Ruke je drao
prekrtene na grudima, kao da mu je ovo samo jo jedna poseta gradu. Preko ramena je
imao okaenu jo jednu puku za paralizovanje. Rid ni za sekund nije poverovao u izraz
smirene kontrole na tom licu. Saruna nije bilo nigde na vidiku; dakle, Niburu ga je
sigurno nekud poslao. Rida to vie nije interesovalo. Vojnik Sarun je samo mala nezgoda,
detalj, nepovezani koni u jednoj mrei u kojoj su se iznenada pojavile ogromne
razderotine...
Rid krupnim koracima poe preko logorita, ka Niburuu, steui no i sad u
pesnici, ne marei za injenicu da Niburu ima puku a on ne. Niburu je gledao njegovo
prilaenje, ali nije inio nikakav pokret da skine oruje s ramena.

"Je s' ti pozvao vojsku?" prasnu Rid Kulervo, gledajui dole, u Niburuovo lice
okrenuto navie.
Niburuovo telo kao da se skupilo u sebe kad se Rid nadneo nad njega, kao da ga
je spopao neki otelotvoreni demon osvete. "Jesam", ree najzad, tiho ali razgovetno.
"Zato!" viknu Rid i vide trzaj Niburuovog lica.
"Zato to bi ga ti ubio, da nisam." Saruna.
Rid usisa dah gorueg vazduha. "Na osnovu ega si tako siguran da te neu
ubijem sad?" ree, nametajui seivo noa tako da Niburu vidi u njemu odraz svog lica.
Niburu, sa naporom, odvrati pogled od noa. "Zato to sam ti pilot", ree, bistrih
oiju, staloenim glasom. "Zato to sam ti potreban."
Rid je ogoreno zurio u njega, ne govorei nita, ne pomiui se.
"Gazda, vreme je da se istimo odavde." Niburu trzajem glave pokaza ka vozilu.
"Sve to je vano, ve je ukrcano, sem nas."
"Znai ti s' stvarno spreman da umre da bi spas'o onog cvileeg metiljavka",
proguna Rid. "tavie, mi emo svi izginuti, sva trojica, samo da bi on preiveo, tako da
vlada etvrte moe da nastavi da mu ga nabija u dupe sve do kraja njegovog bednog
ivota."
Niburu je praznim pogledom zurio u njega.
Rid mu opali teak amar, tako da Niburu pade na tlo. "Da li ti je ikad palo na
pamet", povika on, "u tvojoj elji da postigne pravdu, da e etvrtai da motre na
kretanje ove letilice, i da je obore?"
Niburu die ka njemu ustakljen pogled. "Ne mogu nam ui u trag ovde..." Strese
glavom.
"To ti ne zna", ree Rid trljajui svoje oznojeno lice. "Ovde ovek ni u ta ne
moe da se pouzda, to si uo! Gundalinu je vakcinisao jezero naim mikroviralom,
glupanderu govnasti! Sad samo bogovi znaju ta e ovde biti."
Niburu poblede. "Ja..."
"Kako si mislio da preivimo izvan zone Jezera, da se bar domognemo Forzgejta a da i ne pominjem stizanje do orbite i do naeg broda, sad kad si tako uspeno skrenuo
panju na nas? ta misli, zato mi je bilo potrebno da nema svedoka!"
"Mislio sam..."
"Ne, nisi mislio", zarea Rid. "Kretenu jadni, nisi ti nita mislio, nisi mislio
uopte!"
"Ali ipak moemo da se izvuemo. Imamo zvezdopogon."
"Nije dovoljno..." Rid zauta, napola namrten. Imaju jednu pogonsku jedinicu;
Gundalinu mu je pokazao programiranje. U njoj ima pametne materije, ali u koliini
jedva dovoljnoj za replikaciju, ni priblino dovoljno za poetak rada... za prenoenje
broda kroz interstelarni prostor. Ali ako on uspe da pobudi jedinicu na ma kakvo
reagovanje, moda e uspeti prebacivanje, za tren oka, oko ove planete, do jedne
odreene orbitalne putanje... Oseao je kako iz bunog sudaranja pojedinih delova
njegovog uma poinje da se raa neka harmonija. Fokusirao se ka mogunostima; misli
su poletele zasenjujuom jasnoom. Njegov um je tako reagovao samo na probleme iji
odgovor lei u istoj logici; nikad ni na ta drugo.
Povukao je Niburua da ustane, gurnuo ga grubo prema ulazu trifibije. "Nadaj se
da ima vie pameti nego to ja mislim da ima, pilote. Jer ako si pogreno ocenio, mrtav
si. Mrtvi smo svi."

23. TIAMAT: Karbankl

"Bokce ti tvoje, al' prija - pojesti opet neto normalno!" ree Tor Zvezdoetna, pa
uzdahnu. Izlazila je iz malog letnjakog restorana samo dva ulina nivoa iznad dokova.
"Ni pomiljala nisam da u se opet ueleti riblje orbe, ali kad ovek tri godine jede ono
to otvin kuva, omili mu se i morska kosa... Sudbo, ima jednu stepenicu nadole."
"Bilo je izvrsno." Sudba Rejvenglas Zimska je nala, vrhom tapa a zatim i
stopalom, taj stepenik. Potom je uhvatila Tor pod ruku, i njih dve su pole kroz uliicu u
kojoj je sve vrvelo od prolaznika. Veinom su to bili ribari i luki utovarni radnici u
tekim odelima sumornih boja, ali se meu njima zateklo i nekoliko zimakih trgovaca,
blistavo i areno odevenih. Svi skupa su pipali i preturali robu, prehrambenu i drugu, koja
tek to je stigla sa obalskih plantaa.
Tor je vodila Sudbu kroz guvu, vetinom roenom iz duge prakse. Svako na
koga su nailazili sklanjao se i sam, ako je primetio trolist okaen preko Sudbine tunike od
izbledelog zelenoplavog materijala. Sudba se uporno drala svoje garderobe sainjene od
egzotine, uvozne odee, sve starije; uglavnom je to bilo od satena ili plia ili drugih
materijala prijatnih na dodir. Govorila je da je ba briga kako izgledaju, jer ih ona ne vidi,
i da je bitno - kao sa starim prijateljima - da se sa njima dobro osea.
"Pa ja sam mislila da voli kako otvin kuva", ree Sudba, tonom blagog
zaprepaenja. "Zar nisi zato krenula u biznis zajedno s njim?"
Tor slegnu ramenima. "Pa, mislim da sam se uortaila s njim zato to sam
zakljuila da je vrlo kreativan u krevetu." Nasmejala se. otvin Talasojaha je pripadao
jednom od zimakih klanova koji su se obogatili trgujui sa drugim planetama, verovatno
i prodajui krv mera lovljenih du obale njihove plantae. Kao i svi ostali, otvin se borio
i grabio da zadri to vie od prolosti, u ispreturanom svetu koji je nastao posle
Promene. Njen sopstveni nemir sudario se sa njegovim, kad su se sreli jednog dana u
Sibilskom koledu. Njega je zainteresovala njena prolost - to to je glumila, za javnost,
vlasnicu jednog tuinskog 'pakla' za kockanje; nju je interesovalo njegovo znanje
mnogobrojnih, inilo se bezbrojnih, varijanti na temu 'mukarac plus ena', koje je
pokupio tokom svog ivljenja na dvoru Zimske Kraljice.
I njegov drugi hobi ostavio je na nju jak utisak: imitiranje stilova kuvanja sa
raznih drugih planeta, uz upotrebu, kao sirovine, iskljuivo tiamatske hrane. Zajedno su
otvorili restoran za nostalgine zimce iji prefinjeni ukus se sada mogao malo gde
zadovoljiti. otvin je uloio pare, i kulinarsku umetnost; ona je uloila svoju poslovnu
sposobnost - rukovodila je restoranom, sreivala sa poljoprivrednicima da uzgajaju razne
egzotine trave i zaine koje su mogli rekonstituisati. ak je ubedila Sudbu da svojim
sibilskim sposobnostima, u transferu, pribavlja nove podatke o mogunostima za
stvaranje pojedinih zaina, zato to se otvinova 'doivotna' zaliha brzo troila. Bio je to
savreni brak vetina, ako ne i personaliteta.
"Sad znam ta znai poslovica 'kuvanje traje, a poljupci ne'." Uzdahnula je. "I sad
volim njegovo kuvanje, to vole svi. Kafana radi super. Priznau mu ovo: poznaje vie
naina da se riba preradi tako da daje ukus i oseaj neeg drugog, nego to sam verovala

da je mogue. Ali, pre nego to sam se zaposlila u 'Persefoni', bila sam predugo dokerka,
rekla bih; nisam ni znala da je ono to jedem preteno 'tiamatska kuhinja'... Za mene je to
bila prosto i jednostavno hrana, i sviala mi se tako. Jo i sad mi se tako najvie svia. A
otvin, zna ta kae? Da sam se ja 'zaglibila u mentalitet nie klase'. Ej! Zaglibila! Kako
ti se to dopada?... Tramvajska stanica." Povue Sudbu da stane, diui ruku prema
tramvaju koji se polako dizao uz Ulicu, ka njima.
Sudba se tiho zasmeja. "Ja ne bih htela da budem ita drugo." Tramvaj je stao, i
njih dve su ule.
"Prokleto tano." Tor je pomogla Sudbi da sedne, a onda i sama sela na jednu
drvenu klupu sa koje su, s potovanjem, ustali dvoje letnjaka. "Ali, ta mari, zahvaljujui
toj kafani imam ta da radim sa svojim noima, sad kad otvin to vie nema. Mislim, nije
ba da se nikad ne... zna, i sad se deava da nas zasvrbi, s vremena na vreme..."
Sudba se osmehnu. "Mislim da otprilike shvatam."
Tor skloni pogled sa magacina i ulinih tezgi Donjeg Grada, koji su ve nestajali:
poinjale su prodavnice Lavirinta. Ona opet pogleda ka Sudbi. "Sudbo... ne zamera ako
ti postavim jedno lino pitanje?"
"Ne. Pitaj ma ta, slobodno."
"Zato se ti, ovaj, nikad... ni sa kim? Toliko godina te znam, i u tvom ivotu nikad
nije bilo nikog ko bi ti bio neto posebno, makar i za kratko vreme."
"A. To. Pa, bila sam sibila dugo pre nego to sam upoznala tebe. Poto su stranci
naveli celokupno stanovnitvo grada da veruje da su sibile zaraene ludakinje, nisam
mogla nikom da kaem, jer bi me prognali - a ja sam se toga plaila; bila sam, i sa trakom
za gledanje, napola slepa. Takoe sam se plaila da u sluajno inficirati nekog, ako
budemo toliko intimni... iako nikad nisam bila sigurna koliko u svim tim laima ima
istine."
"Pa onda kako uopte i postade sibi?" ree Tor. Sudba je provela decenije ispred
njenog, i svaijeg nosa, u sred Karbankla - kao jedina sibila u gradu.
Sudba uzdahnu, sklapajui ake na krilu, preko svoje satenske suknje. "Imala sam
blizu dva'es dve godine. Bio je to prvi Festival posle onog na kome sam zaeta, i poto
sam iz porodice maskera, radila sam i ja na maskama za taj Festival, jo od detinjstva.
Jednog dana u radnju mi je do'o neko. Nije bio letnjak, ali je tvrdio da jeste, i da je
upravo stigao u grad, radi Festivala... i da ga zanimaju moje maske, i kako ih pravim.
Poeo je da navraa u radnju svakodnevno. Sedeo je, kao gost, ali i pomagao da sortiram
perle. Pamtim kako sam poela sa radou da iekujem njegove dolaske, kako sam se
oseala kao ptica u letu kad god bih ula njegov glas, i kad god bi me dodirnuo... Proveli
smo ceo Festival zajedno. Kad je dola No-pod-maskama, ja sam bila njegova izabrana.
U mraku nisam videla ta ima natetovirano. Pustila sam ga da vodi ljubav sa mnom... a
on me zarazio."
Tor se nehotice strese od zimakog, duboko usaenog straha od kontaminacije
sibilstvom. Nekako postie da joj ruka, na Sudbinoj miici, ostane mirna; nadala se da
Sudba nije osetila ovu njenu reakciju.
"Posle me je preklinjao da mu oprostim... tvrdio da se desilo sluajno. Ali nije
govorio, niti se ponaao, kao pravi letnjak. Sad mislim da je bio neto drugo - od negde
drugde. Da je znao istinu o sibilskoj mrei, i da je njima bio potreban neko, neko u
Karbanklu, da poslui kao stalni informativni terminal. Mislim da je tano znao ta

namerava da mi uradi..." Okrenula je glavu na drugu stranu, kao da vidi izraz na Torinom
licu ili kao da nije sigurna ta e se pokazati na njenom.
"Ostao je sa mnom neko vreme; nauio me je da vladam transferom, tek toliko da
funkcioniem. Ne dovoljno da saznam celu istinu. Onda me je ostavio. Rekao je da mora
da se vrati na letnjake teritorije, da ga ne bi ovde, u gradu, otkrili. Ostavio me je tako
samu, sa mojom stranom tajnom i mojim maskama. Od tog dana stvorila sam jednu
masku i za sebe, glumila sam da nisam inficirana. Ali ostao je strah od... telesnog dodira.
Strah da ne postupim izdajniki prema nekom drugom, ili da me neko izda."
Tor odmahnu glavom. "Skot jedan..." Stisnu pesnice, duboko udahnu, rastade se
od uzaludnog besa. "Ali, zato sad?" Pogleda opet Sudbu, oseajui duboko u prsima, i
sad, bol. "Zna istinu o sebi, a zimci vie ne mrze sibile. Ume da zatiti sebe... i svog
ljubavnika. Mogla bi..."
"Ne." Sudba odmahnu glavom. "Ve toliko dugo ivim sama; predugo. Sad volim
svoj ivot bez ikog. Ne oseam se usamljeno, nisam tuna, dani su mi puni korisnog rada
i dobrih prijateljstava." Osmehnula se ka Tor. "Zadovoljna sam da ostanem ovakva kakva
jesam."
Tor zamumla. "Moda ima neto u tome. Ja ne mogu rei to isto o sebi..." Stigle
su do sredine Lavirinta, i nale se blizu Sibilskog koleda. "Hoe da, ovaj, siemo, da
vidimo... Radnju?" upita, najednom alei to je njihovom prijatnom ruku tako brzo
doao kraj. Ova Sudba je tana u mnogo veoj meri nego to bi za nju samu bilo dobro.
"Pa... moe." Sudba je klimnula glavom, izgledajui kao da joj ta pomisao ini
zadovoljstvo. "Odavno nisam bila tamo." Nije morala da pita koju radnju treba da vide;
njih dve su samo o jednom mestu govorile na taj nain. Bila je to jedna od ideja Derue
Pala-Tion, nain da nova tehnoloka dostignua postanu dostupnija: jedan blok bivih
magacina je preureen, i sad su tu bile izlobe, prikazi rada, i besplatni uzorci, na
raspolaganju svakome ko je hteo da doe i oproba neto novo.
Sile su iz tramvaja na ulazu u Azurnu, uliicu u kojoj se nalazila ta 'Radnja'.
Probijajui se kroz mnotvo radoznalaca, prile su irokoj, otvorenoj prednjoj strani te
izlobe, gde je bilo mnogo novoproizvedene ili nedavno popravljene opreme.
"Tor, da li je ona prodavaica vonih sokova i sad s one strane ulice?" upita
Sudba diui glavu. "Mislim da oseam miris..."
"Jeste. O' ti donesem neto?"
"Jedna velika aa soka od ipka bila bi ba divna. Odjednom umirem od ei."
"Bila je preslana ona orba", ree Tor dovodei je do jednog stuba gde je Sudba
mogla udobno da stoji i eka. "Odmah se vraam."
Tor pree preko uliice, primeujui sa zadovoljstvom da je gomila prolaznika
sainjena od razumne meavine letnjaka i zimaca. Kad su se jednom pomirili sa idejom
da e ova jedna Promena zaista znaiti neto, letnjaci su - naroito oni mlai - polako
poeli da prihvataju nove naine obavljanja raznih poslova. ak ni letnjacima se nije
zaista dopadalo da nastave runo da meaju vodu u pregradama sa morskom kosom, i pri
tom da gaze na tulama kroz ledenu vodu, ako postoje prosti mehanizmi, vetrom
pokretani, koji to mogu da rade umesto njih dajui im slobodu za odlazak u ribolov sa
lakim, ultrajakim mreama koje omoguuju ulov dvostruko vei od uobiajenog.
Platila je sok, dola nazad preko uliice i dodala ga Sudbi u ruku. Pole su dalje,
zalazei u pojedine delove izlobe i izlazei iz njih; Tor ih je opisivala najbolje to je

umela; osim toga, vodila je ake starije ene do onih predmeta koje je Sudba elela da
doivi lino.
"E, pa, dobar ti dan, Sudbo Rejvenglas Zimska", ree neko iza njih.
Okrenule su se obe, prepoznajui glas Kapele Dobraventure i nepogreivo
prepoznatljivu hladnou u izgovoru rei 'zimska'. Istina o sibilama - da one nisu
iskljuivo u nadlenosti letnjake Boginje mora, Thalase - nije postala, koliko se moglo
videti, predvodnici klana Dobraventura lake podnoljiva, ak ni posle toliko godina.
"Zdravo, Kapela Dobraventura", ree Sudba, tonom ironine pomirenosti sa
nevoljom; ipak, bilo je to formalno oslovljavanje, kao maloas Kapelino, samo bez
klanovskog prezimena.
"Dola si da pokupi nekoliko zgodnih spravica za tvoju kuu u gradu, Kapela?"
ree Tor, utinuta nezadovoljstvom to njeno prisustvo nije niim potvreno.
Odmah je dobila punu panju Kapele Dobraventure, i ne samo panju nego i
neprijateljstvo. "Nisam, Zimska. Dola sam da vidim kakva nova izopaenja nae
tradicije se uvlae kriom u na svet u ime tobonje 'Promene' i tobonje 'volje Damine'."
Tor uzvrati jednakim mrtenjem. "Ako tol'ko voli tvoje letnjake tradicije, to ne
ode da stanuje na nekoj plantai - ili u Donjem Gradu, sa ostalim letnjacima? Mnogo ti
se neto dopala ta tvoja kua gore na vrh grada, do same Palate."
Kapela Dobraventura se ukruti. "Stanujem tu gde stanujem zato to je tradicija da
budem blizu Dame... za sluaj da joj ikad budem potrebna. A ona se opredelila da stanuje
u palati Snene Kraljice." Gorina, i neto nalik na aljenje za proputenim, bejahu
primetni u njenom glasu.
"To jest, hoe rei, da bi mogla da se mea u njen ivot", ree Tor kiselo. "Zato
se ne suoi sa istinom - ak ni letnjaci ne ele da ive loije nego to je neizbeno. Kad
bi eleli, ne bi u ovolikom broju dolazili da razgledaju. To znaju ak i tvoje svete sibile i
sibili, inae ne bi svi radili za Kraljicu."
"Tor." Sudba prui ruku, poloi obuzdavajuu aku na njenu miicu ruke. Tim
naglim pokretom obori sok od ipka ostavljen na izlobeni sto. Tor opsova:
ruiastocrvena tenost pljusnula je po njenim pantalonama.
"One rade za Damu zato to ona govori u ime nae Boginje, ija je Izabrana... i
zato to govori kao sibila", ree Kapela Dobraventura. "Dune su pruati usluge Dami,
ma kakvo miljenje imale o nainu kako ih ona koristi."
"Pa, ti veruj u to, ako hoe." Tor se okrete od nje, briui odeu, zatim ode,
koristei tu nezgodu kao izgovor da da potrai suner ili bolje drutvo.
Prola je izmeu izlobenih stolova i gondola, ka glavnom ulazu; znala je da e
tamo nai ili Danakil Lua ili Klaveli. Neko od njih dvoje uvek je bio tamo. Nadzirali su
funkcionisanje Radnje, a ujedno, svojim prisustvom, ospokojavali letnjake. Davali su
odgovore i na tehnika, i na lina pitanja, svakome ko ih je neto pitao, ispoljavajui
strpljenje koje je nju zaprepaivalo. Ali, pretpostavljala je, zato oni i jesu 'sibii', a ona
nije.
Vide sad Danakil Lua, koji je stajao odmah unutar ulaza. Kraj njega je stajao
njegov roak Bora Klirvoter.
"Ej, avo da me nosi, mome, ne verujem ooooooima svojim!" trubio je
Klirvoter kao kli-mujak u danima parenja, kao obino. Tor prie blie, pitajui se na ta
se sad ali matoro antralo. Klirvoter je poloio ake na Danakilova plea; odmahivao je
glavom. "Stoji us-prav-no! To je udo..."

Danakil Lu takoe odmahnu glavom, smekajui se na svoj uobiajeni suzdrani

nain. "Nije, ujko, nego hirurgija. Napokon sam otiao na tu operaciju."
"Bogovi", ree Klirvoter. "I ost'o si iv? Sigurno su te rasporili k'o ribu..."
"Nisu", ree Danakil Lu, blagonaklono zgranut. "Zato sam tako dugo ekao da oni
nabave... Ujko, do vragova, zato ne slua kad ti objanjavam takve stvari." Podie
plea, pokretom koji bi za njega bio, pre samo tri meseca, neizvodljiv; pokretom koji
kae da oigledno nema smisla objanjavati dalje. "Pogledaj oko sebe." Mahnu rukom ka
nagomilanim uzorcima robe i ka radionicama iza njih. Tor vide kako Danakilova erka
Merovi, koja je sa Tamisom Svetlohodnim slagala neke kutije, ostavlja taj teret i prilazi
da stane izmeu njih dvojice. "Vidi, ujka-Boro", ree ona. "Govorila sam ti da e tako
biti."
Klirvoter pogleda ka njoj, pa ka Danakil Luu. Njegova proseda brada radila je kao
da je poeo da vae neko tvrdo meso. "Dobro, svih mu bogova, meni izgleda kao
mirakul, Dani... Prosto, drago mi je to opet moe da me pogleda u oi." On baci
pogled ka Merovi. "Priznau ti ak i to da je neko, ovog puta, uspeo da promeni stvari na
nain koji i meni neto znai."
Danakil Lu se osmehnuo i klimnuo glavom, zagrlio jednom rukom svoju ker, i
drao je pritegnutu iz sebe jedan trenutak, dok nije iskliznula i odmakla se. "To su jedine
promene na svetu", ree on tiho.
"Gde je bakica Selen? Je l' dola s tobom?" upita Merovi. "Ako hoe da vidi
Tamisa i Ariel, treba ovde da doe!" Bacila je pogled na Tamisa, koji je stajao, ekao i
smekao joj se, vrsto drei u rukama jednu kutiju, napola zaboravljenu. Njeno lice je
sinulo, postalo divno pod njegovim pogledom, kad je videla izraz njegovog.
"Eh, zna ti tu enu, radi ona ta joj se hoe." Klirvoter je iskrivio lice; njegovi
brkovi pri tome su se nakostreili. "Kae, ne moe da gleda tako mnogo promene na
jednom mestu. Nisam mog'o da je ubedim da doe. Nek provodi vreme sa Lunom, ako
joj to bude mogue; mada nije ba esto mogue..."
"Nego, ta postiu one tvoje mealice na pogon vetra, u tvojim pregradama za
morsku kosu, ujko?" ree Danakil Lu, upadljivo menjajui temu.
"Dobro rade, dobro..." Klirvoter die glavu, zakilji oima prema unutranjosti
izlobe. "Zna, Dekard Houmsted mi je napri'o neto o nekoj novoj skalameriji koja bi
mogla opet da pokrene i moje pumpe. Nisam mu poverov'o, al' kad sam ve tu, to da ne
pogledam... samo da bi' mog'o da mu kaem da grei."
Danakil Lu ga povede, pored jedne nasmejane grupe zimake omladine. Tor vide
da je u sredini Ariel Svetlohodna; oko te devojke je plovila nepogreivo prepoznatljiva
magla od kose bele kao mleko. Bila je, kao obino, u centru panje, i vrhunski
samopouzdana u toj ulozi, ne samo zato to je prestolonaslednica sadanje Letnje
Kraljice. U ovom momentu doputala je da se Elko Tel Grejmaunt obavija oko nje kao
hobotnica, a glavu je zabacila melodramatino glumei 'zanos'.
Tor, neoduevljena, pogleda na drugu stranu, gde je Arielin brat Tamis pomagao
Merovi u poslu. Merovi je glavninu svog vremena provodila ovde, zato to su njeni
roditelji to oekivali; Tamis, zbog nje. Ariel, meutim, i njeni prijatelji bili su ovde samo
zato to je to bila najpodsticajnija taka u njihovom ogranienom svetu, ne samo za njih
nego i za druge klince koji su dolazili da gledaju, i koji su sainjavali maltene polovinu

publike u Radnji. Tor se osmehnu. "Merovi..." pozva. Merovi die pogled. "Treba mi
neto da pobriem prosut sok."
Merovi nestade ka zadnjem delu izlobe. Tamis, klimnuvi glavom prema Tor,
nastavi s radom. On je bio onaj tihi, misaoni blizanac, ni nalik svojoj sestri. inilo se da
je mnogo sreniji ovde sa Merovi, koja je bila utljivija ak i od njega, nego u okruenju,
poput Ariel sada, ma kakve grupe svojih drugara.
Tamis opet die pogled, zauvi neiji smeh, a Arielin glas mu dobaci neto,
nerazumljivo ali vulgarno. Namrtio se, ali samo dok su ili ka njemu i pored njega. Elko
Tel se jo osvrnuo i domahnuo mu poljubac. "Prenesi ovo Merovi!" doviknu i prevrte
oima. Zatim to drutvo izie na uliicu, ali Tamis poe za njima. Tor shvati da on gleda
Elko Tela, a ne svoju sestru; izraz na Tamisovom licu nije bio gnev, niti ita to je ona
ikad oekivala da e kod njega videti.
Opet otkloni pogled, potiskujui radoznalost iz svoje svesti. Merovi se vratila sa
punim rukama istih krpa.
"Gde je?" ree Merovi gledajui u umu izloene opreme.
Tor uze krpe od nje. "Ja u." Ponese ih natrag do mesta gde je Sudba ekala,
priajui jo sa Kapelom Dobraventurom. Tor iskrivi lice, obuzeta nejasnim oseanjem
krivice to je ostavila Sudbu tako dugo u klopci. Prosuti sok se rairio, upadljivo crven,
po podu. Ona uzdahnu, pomiljajui da je trebalo da zatrai i kofu.
Zausti da dovikne neto Sudbi, da joj na taj nain javi da je spas blizu. U tom
trenutku Kapela dohvati jednu elektrinu builicu koja je leala u bari soka, na stolu.
Kapela je, zgaenog lica, ivo mahala rukama i neto objanjavala. "...evo jo jedne stvari
koja nikome nije pot..." Poe prstom ka prekidau.
"Ej - nemoj!" viknu Tor.
Kapela se na to okrenula, mrtei se, ali pokret njene ruke nije se zaustavio.
Tor se bacila napred, da odvue Sudbu u stranu. Pale su jedna preko druge,
nainivi na podu spetljanu gomilu; a stareina Dobraverntura ve je pritisnula prekida
builice.
Vrisak Kapele Dobraventure bio je visok i prodoran. Struja iz builice prola je
kroz njeno telo i nala uzemljenje kroz baricu soka na podu. Builica izlete iz njenih ruku
zahvaenih grevima, a ona se stropota na pod.
"Tor!" jeknu Sudba, sa koje se Tor ve skotrljala u stranu. "ta je, ta je bilo..."
"Kapela." Tor poe etvoronoke napred, zaustavi se kod nepominog tela
letnjakinje. Sivoplave oi Kapele Dobraventure bile su irom otvorene, i zurile su gore, u
nju, netrepuom optubom; lice prazno, a usne zahvaene plavilom koje se brzo
pojaavalo. Tor opsova bogove. Pokuavala je da napipa puls, ili da nae neki znak
disanja; nije nala nita. Ugurala je prste u Kapelina usta, povukla njen mlitavi jezik
napred, i podigla joj glavu da bi prolaz za vazduh bio otvoren. Duboko udahnuvi
vazduh, prislonila je svoja usta na Kapelina, i poela da broji; zatim se digla u sedei
poloaj, naslonila se jako na Kapelina prsa, i poela da pritiska, pritiska, u predelu srca.
Jo jedan dah u plua, zatim novi pritisci na srce, i jo jedan dah. Nejasno je bila svesna
da se iza nje nalazi Sudba, i da je zove: "Tor? Tor?" Bila je svesna i da se gomila sveta
okuplja, i da im Danakil Lu ne dozvoljava da priu sasvim. Jo jedan dah, jo nekoliko
otkucaja srca, ponavljala je to i ponavljala, ali odaziva nije bilo, prazne oi i sad su zurile
u nju, neopratajue. "Ajde!" apnu ona. Jo jedan dah, jo pritisaka na srce. Prodrmala je
nereagujue telo Kapele Dobraventure, naslonila se na njeno srce ponovo, ponovo,

uterala vazduh jo jednom, silom, kroz otvorene usne. "Ajde, droco jedna matora i zadrta,
nije te valjda tako lako ubiti! Aj' pokvari mi dan!"
Ugura jo jedan dah u Kapelina plua. Drhtaj proe kroz telo ispod nje; telo koje
iznenada uvue svoj sopstveni, uzdrhtali dah. Kapci na oima zatreptae. Neko se vratio
unutra, neko je opet bio iza tih zureih oiju, neko ko je digao ka njoj pogled zgranutosti,
zatim naglog besa.
Kapela Dobraventura udahnu jo jednom, umno i bolno. "ta... ta radi ti? Bei
od mene!" Die ruke i poe mlatarati njima.
Tor je sela na pod, odmiui se od nje. Oko predvodnice Dobraventura nale su se
sada druge ruke: Danakil Lu, neki od njenih roaka.
"Ja sam dodirnula... to", ree Kapela, kojoj su podigli glavu. Pogledom je upirala
u Tor; Kapeline oi, sada bistrije, punile su se uasom.
"Ona te je spasla", ree jedan letnjak. "Ta zimkinja te spasla. Bila si prestala
disati." ovek koji je to rekao okrete se ka Tor. "Mislim da je bila mrtva. Kako si to
izvela?"
Ona slegnu ramenima. "To je ono spasilako. Nauila sam jo davno. Stranci su
dokere uili tome. Za sluaj da se nekome desi takav udes..." Vide da se letnjaci zgledaju
sa iznenadnim spekulacijama. Ona pogleda opet Kapelu Dobraventuru, ne vide nikakvu
zahvalnost u oima te ene. "Al' to ne uspeva svaki put."
Kapela Dobraventura se namrti, odgovarajui na njen pogled jednakim zurenjem.
"ta misli, da l' bi... neko... mog'o to da nam pokae?" promrmlja drugi letnjak,
izbegavajui pogled Kapelinih oiju.
"Zamalo da me ubije jedno od tih zimakih 'poboljanja'", odsee Kapela,
pokazujui rukom ka builici na podu.
"Zamalo da te ubije tvoje neznanje", ree Tor ravno. "Sa builicom je bilo sve u
redu. Al' ti si je ukljuila mokru. Kad bi imala iole ikakvog pojma o elektricitetu, ne bi to
uradila ni sluajno. Onda ne bi dugovala svoj ivot jednoj zimkinji."
Kapela se oslobodi od ruku koje su je drale, i sede sopstvenom snagom.
"Zahvalna sam ti, za to", ree, sa naporom jasno vidljivim. "Ne bi bilo poteno da ti se
uskrati ona zahvalnost koju si zasluila. Ali ako bismo upotrebljavali one alate koje smo
oduvek sami pravili, i ako bismo se drali obiaja koji su oduvek bili nae spasenje, neto
ovako se ne bi nikad moralo dogoditi. Onda ne bi bilo potrebno ni da me spasava tvoja
navodna 'inostrana obuka'." Ona odvrati pogled od Tor. Sledeeg trenutka Kapelin ledeni
pogled odskakao je, kao da se odbija, od mnogobrojnih lica njene rodbine.
Tor se osvrte da pogleda grupu letnjaka. Videla je njihovu krivicu i nelagodnost.
"Viala sam da vetako disanje i masaa srca uspevaju i kod davljenika."
Tada letnjaci opet pogledae ka njoj. Svi, do jednog.
24. TIAMAT: Karbankl
"O-o-ooo! O neee! Tvoja pobeda!" Ariel Svetlohodna pritisnu aku preko usta,
priguujui svoje ekstatino kikotanje: posmatrala je kako safirni kamen zvei i peva kroz
lavirint u skulpturi za igru, i ispada iz jednog od nasuminih otvora, u krilo njenom bratu.
"Sad ti mora da da vetako disanje i masau srca Elkou!" Pogleda po krugu svojih
prijatelja, koji su se smejali i pokazivali prstom ka Elko Tel Grejmauntu, koji se istog

trena bacio poleuke na tepih, sa jezivim krikom, i poeo se sitno trzati. Onda ostade
nepomian, zureih oiju, rairenih ruku; mladi zimci oko njega su se smejali podrugljivo
i podgurkivali, pa i dobacivali odreene zvuke u pravcu Tamisa.
Ariel je videla da se njen brat zacrveneo. Pored njega je sedela Merovi, gledala ga
i stezala ga za ruku. Iako je bila u nekom dalekom srodstvu sa Elko Telom, Merovi je
uvek izgledala kao riba na suvom kad god ju je Tamis doveo na jednu od ovih zabava.
Ariel je jedva ekala da vidi kako e mala reagovati kad crveni kamen, ili plavi, uleti njoj
u krilo.
"Pa ajde sad, Tamis", pozva Ariel; nije mogla odoleti iskuenju da ga i ona
zafrkava. "Kapela Dobraventura umire. Gledao si vetako-sa-masaom koje je dobila od
Tor Zvezdoetne. Pokai nam kako se to radi!"
Odgurnuo se sa svog mesta i ustao, sa nekom udnom grimasom na licu. Poao je
prekoraujui tela i noge, i stao uz Elkoa. Kleknuvi pored njega, zagledao se u iroko
otvorene, ukoene oi i iekujui iroki osmeh Elko Tela. Nekoliko trenutaka je
oklevao; u njegovim sopstvenim oima videla se nevoljnost. Ariel se zapita ega se on to
plai - da li ga zaustavlja samo uspomena na pravi dogaaj. Zatim se nagnuo, primiui
lice Elko Telovom.
"Aaaa, ne, neeeee", razlegali su se glasovi kao da pevaju. "Ne tako!" - "Uradi
stvarno!"
Seo je, odmiui se od Elkoa, i pogledao ih preko ramena. "Tako je ona to!" ree
iznervirano, znajui da to nije ono to oni misle. Najzad je prebacio jednu nogu preko
Elko Tela i seo mu na stomak. Nagnuo se napred ka njegovom licu, a ta kretnja je
potisnula njegove kukove nazad, pa je izgledalo da su tela njih dvojice spojena
ljubavniki. Zviduci i aplauzi dostigli su kreendo oko njih kad je prislonio ake na
levu i desnu stranu Elko Telovog lica, a usta na Elkova usta.
Pokuao je da okona stvar brzo, i digao je glavu; ali klicanje i smeh pretvorili su
se odmah u povike protesta i podsmeha. Ariel ustade. "Silazi, ti, Tamis, ja u ti pokazati
kako se to radi!" Poe oko okupljene gomile; stade videi da su ruke Elko Tela naglo
uhvatile Tamisa u zamku vrstog zagrljaja i privukle ga dole, za dubok, mokar poljubac.
Videla je da je Tamisovo telo zadrhtalo. Meutim, na njeno iznenaenje, Tamis se nije
odupirao onako ratoborno kao to je oekivala da e uiniti. Ona pogleda Merovi; i ta
devojka je gledala dvojicu mladia, a lice joj je bilo zbunjeno i polunamrteno.
"Ej! Tiredi! Gle'j ovo - mislim da je Elko Tel na'o pravu ljubav."
Ariel se tre i podie pogled. Na irokom ulazu u sobu stajali su Kirard Set
Dalekoputov i njegova ena Tiredi Grejmaunt, zagledani u njih. Elko Tel ispusti Tamisa,
koji napola pade sa njega u oajnikom pokuaju da se to pre udalji. Ali, otac Elko Tela
se samo nasmeja, odmahujui glavom, i sie niz tri stepenika u sobu. Olakim pokretom
oslobodio je spojne rubove svog svetlucavog veernjeg sakoa. "Ne prekidajte nita zbog
mene, deco. Znate da me oduevljava i zabavlja kad se iza mojih lea igrate sa mojim
kompletom za igrice. Siguran sam da je ovo sve bilo zapravo nevino..."
"Samo smo vebali vetako disanje i masau srca, ale", ree Elko Tel. Prevrnuo
se na bok i podupro donju vilicu rukom, uz nekakvo mirkavo smekanje koje je trebalo
da imitira leerni osmeh njegovog oca. "Kao u Radnji danas... ja sam bio rtva."
Kirard Set uzvi obrve. "Ti si bio Kapela Dobraventura? Ej, bogove ti... trebalo bi
da kaem, sise ti Damine... to je perverzno. Tiradi, moe li ovo zamisliti: nae dete se
pretvara u licemernu religijsku fanatikinju?"

Tiradi Grejmaunt je progunala neto to Ariel nije uhvatila, ali zazvualo je kao
da joj je dosadno i kao da se osea neprijatno. Onda je Tiradi prola pored svih njih, i
nijednom ih nije pogledala. Prila je uglastom ormarnu za koji je Ariel znala da se u
njemu nalazi njihova, ne ba mala, zaliha alkoholnih pia. Elko Tel je priao da njegovi
roditelji imaju i zalihu, sve manju, egzotinih droga preostalih iz epohe pre Promene, ali
da ak ni on ne zna gde je. Tiradine kretnje nisu bile pouzdane, pa je Ariel pretpostavila
da se ve lepo 'nacvrcala'. Moda su se posvaali, i zbog toga se vratili ovako
neoekivano rano.
Ariel pogleda opet ka Kirardu Setu, pa ka Elko Telu, pokuavajui da oceni da li
je Elkov otac ipak, u sutini, ljut, ili ga ovo samo zabavlja; da li je sin stvarno tako
nezabrinut time to je uhvaen na delu, kao to se ini. Ta porodica ju je fascinirala.
Toliko se razlikovala od njene, da joj je ponekad izgledala tuinskija nego meri.
Ali panja Kirarda Seta bila je usmerena na njegovu enu. Priao joj je dok je
izvlaila iz ormana bocu lokalnog vina. Pokua joj to oduzeti. Pogledala ga je, oima
hladnim i bledim poput gleerskog leda, a on pusti da mu ruka padne i slegnu ramenima.
Jo jednom se udaljila od njega, ovog puta odlazei ka vratima na drugom kraju sobe.
Prolazei pored jednog ogledala, stala je, i zavirila u njega kao da gleda u drugu
dimenziju. Podigla je jednu bledu, mravu aku do lica, pritisnula obraz, povukla i
zategla kou toliko da je duboka linija pored njenih usta nestala. Sklonivi ruku,
namrtila se, i otila iz sobe bez ijednog pogleda nazad, kao da su svi drugi prestali da
postoje.
"Tvoja majka se veeras osea starom", proguna Kirard Set. Izvadi iz ormana
drugu flau i izvue zapua. Natee iz flae mnogo gutljaja, i vrati se preko sobe, do
kruga prijatelja, sada uutanih. Prui flau ka njima. Neki od oevidaca, oiju
iskolaenih, poee odmahivati glavama, ustajati sa mesta gde su do tada sedeli u raznim
fazama nelagodnosti i zabune, poee govoriti da moraju kui. Za njima, jedan po jedan, i
ostali. Kirard nije preduzimao nita da ih vrati; nije ni Elko. Poe ustajati i Merovi, a za
njom Tamis.
Ariel je ispruila ruku, stojei i sad na mestu gde se zatekla kad su roditelji Elko
Tela doli. Kirard joj dade bocu, sa odmeravajuim osmehom; pogledom je proetao niz,
i opet uz njeno telo, na takav nain da je sva protrnula od nekog udnog zadovoljstva znajui da je on, po prvi put, ne gleda kao da ima pred sobom dete. Kirard je, izgledom,
bio vrlo zgodan ovek, tavie mladolik, iako je znala da je zapravo veoma star i da se to
poinje pokazivati na njemu, kao i na njegovoj eni. Popila je neto vina iz flae, pazei
da ne pretera jer bi je onda poelo peckati na takav nain da bi se zakaljala. Vino je, u
stilu koliko-toliko gracioznom, progutala, onda mu je vratila bocu.
"Dobro izvedeno." Kirard Set se opet osmehnuo sa odobravanjem. "Ah. Divna si
u tim bojama, Ariel. Kad te vidim da tako stoji, vraam se u stare dane... Pamtim ak i
taj komplet odee, kako je ona izgledala kad ga je nosila. Lii na nju, mnogo lii,
zna... svakim danom sve vie. ak vie nego tvoja majka, jer u sebi ima vie Arikinog
duha."
"Arienrodinog?" ree Ariel neodluno. Pogleda dole, na svoju odeu. Meu
bezbrojnim odevnim predmetima u ormanima Kraljice Snega, nala je, jo odavno, i
takve koje je uspela prepraviti da joj dobro stoje. Njena majka nikad nije htela ni da pipne
tu odeu, pa ak, koliko je Arieli bilo poznato, ni da je gleda. Kad je Ariel te stvari

oblaila, majka se mrtila, videlo se da joj je to odvratno, ali nije zabranjivala. Ponekad je
Ariel, izopaeno, prieljkivala da joj majka to zabrani, a ona ipak da nosi: radije da prkosi
majinom gnevu, nego da gleda njenu neobinu, zbunjenu tugu. Sve njene zimake
prijateljice nosile su inoplanetnu odeu, dobijenu od starijih, sauvanu od Pre... a Ariel se
zaljubila u bljeteu lepotu tih boja, predivnu finou i egzotinu raznovrsnost materijala.
Prieljkivala je da ih nosi - i nalazila ih je, i nosila. Ali, zar tako obuena lii, bukvalno,
na kraljicu? Ona se osmehnu, die pogled.
"Naravno", ree Kirard Set tiho. "I treba da lii, ona ti je bila baba."
"ta?" ree Ariel. "Ne, moja baba je bila letnjakinja. Umrla je, nikad je nisam
videla..."
Oi Kirarda Seta su se rairile. "Bogovi", promrmlja on, "ne zna? Je l' mogue da
zaista ne zna?" On pogleda Tamisa, koji je ostao sasvim nepokretan, zagledan u njega sa
jednakom radoznalou. "Jeste ikad vid'li Ariku na slikama?"
Ariel odmahnu glavom; Tamis takoe.
"Bila je jedna u spavaoj sobi na treem spratu... umetnika slika."
"Pamtim je. Viala sam je kad sam bila mala. Al' to je bila slika moje mame",
ree Ariel. "Njoj se nije sviala, pa je rekla posluzi da to skloni nekud."
Kirard Set se nasmeja. "Ne tvoje mame. Nego njene mame. Njene prave majke.
Arienrodina slika je to bila... Zato joj se nije sviala."
"Nije tano", ree Tamis mrtei se. "Naa majka je letnjakinja. Baka, isto."
Ariel mu je mahnula rukom da zauti. Sela je na dugu, uzanu sofu, privukla
stopala gore, na ivicu. "Je l' neto izmilja?" upita, gledajui Kirarda Seta u oi u kojima
nita nije mogla da proita. Njene oi su ga molile da kae ne.
"A, ne", ree on smekajui se opet. Pomakao se, i seo pored nje na sofu. "Sasvim
je istina, Ariel. Da li bi htela da uje celu, istinitu priu?"
ustro je klimnula glavom, pogledala ka svom bratu. Tamis je oklevao, bacio
pogled ka vratima. Jo je na sebi imao pola namrtaja, kao da se plai da uje ono to
dolazi. Ipak, sede ponovo, prekrtajui noge, na tepih pored Elko Tela, koji je leao
opruen potrbuke i pridravao donju vilicu dlanovima. Merovi, koja je do tad
neupadljivo vukla Tamisa za ruku, odustade i sede pored njega. Njen uobiajeni izraz
nelagodnosti postao je jo dublji.
Kirard Set se zavalio u kosi ugao sofe, popio jo malo iz flae. "Dakle, sve je to
poelo jo davno, mnogo pre nego to je iko od vas bio makar i takica svetlosti u oima
vaih oeva..." Njegov osmeh se malo trznuo. "Arienrod je bila Snena Kraljica
neprekidno, od dana kad je Hegemonija dola na Tiamat, prilikom one ranije Promene.
Tad je, inae, vladavina ranije kraljice, Letnje, iz klana Dobraventura, zavrena jednim
jakim 'pljusss!'. Dakle, Arika je, kaem, kraljevala skoro vek i po, i zato je dobro znala
kako nas tuini eksploatiu, kako manipuliu sa nama, kako spreavaju da steknemo
jednaka prava u okviru Hegike. Znala je da e i nju bunuti u more kad tuini budu
odlazili, i da e letnjaci tada sve nas da odvuku nazad u mrak i da nas tako dre jedan
vek. Zato je odluila da neto preduzme u vezi s tim."
Ariel je klimala glavom, maltene hipnotisana smirenim proticanjem rei. "ta je
uradila?"
"Iskoristila je tehnologiju samih tuina, i klonirala se. Nastale su savrene kopije
nje, samo nje, tako da se nisu mogli umeati geni ma koga drugog, oslabiti njenu

odlunost... Proizvedeno je, zapravo, nekoliko klon-embriona. Ona je uredila da budu

tajno usaeni u tela letnjakinja koje su dole na pretposlednji Festival. Vratile su se na
svoja ostrva, pojma nemajui ta nose: mislile su da su to veselozaeta deca, nastala u
susretima tokom Noi-pod-maskama, sa mukarcima koje nikad vie nee videti. Od svih
tih implantovanih klonova, samo jedan je bio perfektan, tvoja majka Luna Svetlohodna.
Odgajili su je letnjaci, ba kao to je Arika i htela, da bi Letnja Kraljica, kad stupi na
vlast umesto Zimske, razumela obiaje svog naroda. Arika je bila voljna da umre - meni
je mnogo puta rekla da joj se ne ivi u ovom jadnom, polumrtvom svetu - ali pod
uslovom da zna da e biti nanovo roena u telu tvoje majke."
Ariel je blenula otvorenih usta, nesposobna da imenuje oseanja u sebi, zato to
neverici nije bilo dozvoljeno da se pojavi meu njima. "Al' kako je mogla znati da e ba
moja mama da postane Letnja Kraljica?"
Slegnuo je ramenima. "Pa, ona je postala Kraljica. Kako bi tvoja majka mogla ne
postati?"
"Otkud ti to sve zna?" ree Ariel. "Je l' znaju svi...?" Sem mene.
"Ma naravno da ne znaju, dete moje. Veina letnjaka ne zna stvarno kako je
Arienrod izgledala. Kapela Dobraventura ju je, dakako, videla iz bliza, neposredno pre
Arikine smrti; videla je njih dve zajedno. To je jedan od malih razloga za netrpeljivost
izmeu tvoje mame i nje... Veina zimaca i sad veruje da tvoja mama, jednostavno, jeste
Arienrod - hou da kaem bukvalno ona ista, telom ista - naime da je nekako uspela da
prevari i smrt i strance, da je nastavila iveti i kraljevati. Ipak ima nekoliko ljudi - vrlo
mali broj - koji znaju istinu. Arika i ja bili smo stari prijatelji, ja sam bio... blisko
upoznat sa svim njenim najlinijim stvarima." Uzvio je obrve, a Elko Tel se ironino
zakikotao, leei na podu.
"A na tata... je l' to zna?" ree Tamis. Glas mu je zvuao udno.
Kirard Set se tiho nasmejao. Povue jo jedan mah iz flae. "Dabome da zna, nego
ta. Veina tih stvari se ne bi ni desila bez njega. On i vaa mama su u detinjstvu bili
zaljubljeni jedno u drugo, znate. Kad je ona postala sibila, on je zakljuio da ga je
odbacila, pa je pobeg'o u Karbankl."
"Kakve veze to ima sa Arikom?" ree Tamis.
Kirard Set odmahivanjem ruke pokaza da odbacuje Tamisovo nestrpljenje. "Kad
je Arienrod saznala da je u grad stigao Ukres, naredila je da ga dovedu kod nje, mislei
da bi mogao da poslui kao mamac, da doe i vaa mama, da napusti Nizvetrinski
arhipelag i doseli se u grad, kod nje... Poslala je poruku vaoj mami, tobo Ukresovu, gde
on kao kae da je u nevolji. Vaa majka je stvarno pola za njim, zato to ga je, dakako, i
tad veoma volela. Ali dogodila joj se nezgoda, usput su je neki tehno-krijumari oteli i
odveli je u svemir; a mogao bih i rei da je to bila srea za nju, zavisi kako gleda. Na
drugim planetama spoznala je snagu sibilstva, za koju ak ni Arika nije sanjala da je
tolika. Ali tek posle pet godina uspela je da se vrati, a za to vreme Arika je verovala da
je vaa mama nestala zauvek."
"Moja majka bila izvan Tiamata? Sa piratima...?" ree Ariel tiho, zaprepaena
tajnim ivotima koje su njeni roditelji vodili kad su bili jedva neto stariji nego ona
danas. Ona se retko kad u ivotu uopte i zapitala kako su oni iveli pre njenog roenja.
Zamiljala je da su uvek izgledali kao u njenim najstarijim uspomenama: stari, umorni,
opsednuti poslom a ne jedno drugim. Sad, doarati sebi sliku njene mame kao mlade,

strastvene, spremne da se upusti u bilo kakvu opasnost radi njenog tate... i zamisliti da
nije bila dete svoje mame, nego Arienrodino. Ariel je mirkala, vrtela glavom, oseala je
uzbuenje, vrtoglavicu, neuhvatljivi izazov... strah.
"A tata?" ree opet Tamis. "Je l' i on mislio da je mama mrtva?"
"Da, bojim se da jeste", ree Kirard Set; tuno saoseanje u njegovom glasu nije
se pojavilo u njegovim oima. "Arienrod se postarala da on to misli. Bio je takorei
neutean..."
Ariel se namrtila. Nije bila sigurna ta Kirard kazuje, ali je znala da tu izmeu
rei postoji jo neto, to njoj izmie.
Elko Tel se nasmeja. "Al' ga je Arika uteila, i pet godina zadrala tako, zar ne,
tata...?"
Ariel vide da se Tamis i Merovi okreu i zure u Elkoa; postade joj jasno da i ona
isto tako zuri u njega, sa naglim razumevanjem. Opet pogleda Kirarda. "Hoe rei... da
su moj otac i Snena Kraljica... bili ljubavnici?"
Osmeh Kirarda Seta se proirivao, noen nekim oseanjem za koje je maltene
poverovala da je odobravanje: video je da je razumela. "Da, da, Ariel, to se desilo...
neizbeno. I da obe postanu kraljice - i da se obe zaljube u istog oveka. Arienrod se u
njega zaljubila isto kao tvoja mama. Bio je tih pet godina njen najomiljeniji mukarac.
Davala mu je sve to je hteo... ak i vodicu ivota."
"Tata... pio vodu ivota?" proaputa Ariel. "Ali ja sam mislila... ja sam mislila...
da je letnjak." Sad se prisetila kako je pogled na mere uvek nekako smetao njenom ocu, i
zapitala se, najednom, da li je ovo razlog. "I da je sa mamom imao doivotni zavet."
"Mislio je, meutim, da nje nema vie", ree Kirard Set sleui ramenima.
"Arika je bila tu, a toliko je liila na Lunu... Osim toga, Arika je jako dobro umela da
osvaja ono to je htela da bude njeno; kao i vaa mama. Ma, hajte, deco", nastavi on
sklanjajui pogled od izraza na njenom licu, i gledajui sad Tamisa, "svakako moete da
razumete, i da mu oprostite, obzirom na te okolnosti. ak i u Letu, brak - to jest, zavet samo u malom broju sluajeva traje itav ivot. Svako ima pravo da bira. Mnogi letnjaci
se nikad i ne zavetuju jednoj osobi; vole raznovrsnost. Zimci, takoe. Arika je volela
veliku raznovrsnost, a va ale je nauio da deli njen ukus. Njegova su nepca, ak,
postala vrlo prefinjena, za letnjaka. Morate razumeti, bilo je vrlo teko ne upoznati se
intimno, ne samo sa Arikom, nego i sa drugim njenim najomiljenijim, kada si jedan od
njih. Izmeu svih nas bila je vrlo velika bliskost - Arika je to podsticala. Ali naravno da
je Luna uvek bila njegova prva ljubav, a on njena. Moda bi ostali jedno drugome jedini,
da su okolnosti bile drukije."
Ariel duboko udahnu. Shvatajui da su joj usta otvorena, zatvori ih. Poe se truditi
da sakrije priglupu, zablenutu nevericu od Kirarda Seta, koga je do maloas tako gledala,
i od Elko Tela, koji joj se poeo smejati. "ta se desilo kad se mama vratila... i saznala?"
Glas joj je bio na ivici neujnosti; prieljkivala je, maltene, da nije postavila ni prvo
pitanje, da nije ula nita, nita od ovoga svega, nikad. Maltene. "ta su rekli?"
"To znaju samo ona i va otac, i moda Arienrod." Potegao je jo iz flae, koju je
zatim pruio opet njoj. Ariel prihvati, i natee vino gutljajem do guenja dugim. Vrelo
peckanje vina niz grlo bolno je prijalo. "Ali, naravno, vaa majka nije bila stvarno u
poziciji da izrie neke presude o vaem ocu. I ona je tek bila saznala da je Arika njena
prava majka... njena tana dvojnica. Kako bi mogla osuivati Ukresa to se zaljubio u
nju, jo jednom, poto ju je prvi put izgubio... Osim toga, kau da je ovde u gradu

postojao neki Karemovac, inspektor policije, koji se odmetnuo od zakona samo da bi

pomogao vaoj Luni. ovek mora da se zapita ta je bilo izmeu njega i nje, kakvu je to
mo imala nad njim, kako je postigla da se jedan tuin okrene protiv sopstvenog naroda.
Zar ne...?"
Ariel i protiv svoje volje klimnu glavom, i ugrize se za usnu. Obori pogled,
nesposobna da pogleda ikome u oi.
"Ali nisi me pitala ta je bilo kad su se tvoja mama i Arika konano susrele. To
je najbolji deo."
Ariel opet die pogled ka njemu. "ta je bilo?" ree vrlo tiho.
"Arika je za vreme Luninog odsustva spremila nove planove; odluila je da,
ipak, treba da ostane iva, ona lino. Plan je bio da izazove epidemiju koja e poubijati
sve letnjake koji su doli u Karbankl na poslednji Festival. To, da bi bacila itav svet u
haos, pa da stranci pobegnu, a ona da zadri vlast." Ariel naini grimasu, ali se Kirard Set
samo osmehnu i nastavi. "Vie joj nije bila potrebna tvoja mama... ali ju je, naravno, ipak
htela. Kako je moglo drukije biti? Predloila je Luni da vladaju zajedno, da im sve bude
zajedniko... ak i Ukres."
"I moja mama je rekla ne", promrmlja Ariel.
"Oigledno." Kirard klimnu glavom. "Onda je Arienrod naredila da Lunu bace u
Jamu." Ariel, protiv svoje volje, buno udahnu vazduh. "Tad je tvoja mama izvela svoje
prvo 'udo'. Zaustavila je vetrove u Dvorani vetra. Bio sam prisutan, svojim oima sam to
gled'o, al' do dana dananjeg ne znam kako je to uspela. Valjda ni vama nije rekla... Nije,
dabome... U svakom sluaju, odmetnuti plavac je tad uao u dvoranu i spasao Lunu od
rulje. Ostatak je, kao to kau, istorija. Vaa keva je osvojila masku Letnje Kraljice.
Arienrod je baena u more, po planu. Vai roditelji su se opet sastavili, vas dvoje ste se
rodili... i sve ostalo vam je poznato." Podie ake, uz elegantno sleganje ramenima koje je
govorilo da je to rasplet, denouement.
"ta je... sa tim acom?" upita, usteui se, Tamis.
"To samo bogovi znaju." Kirard Set Dalekoputov odmahnu glavom. "Mislim da je
otputovao sa ostalim strancima. O tome bi vam neto mogla kazati Geja Derua PalaTion; on je mor'o da bude njen oficir... Meutim, ne bih obraao nikakvu panju na
govorkanja."
"Na kakva govorkanja?" ree Tamis.
"Bahhh... zapetljana, eto kakva..." Kirard Set odmahnu rukom kao da odbacuje
celu tu temu. "Vie gotovo i da nema ljudi koji ponavljaju te gluposti i prljavtine. Ipak,
neki ljudi su ukazivali na injenicu da, hm... da je Ukres uzimao vodu ivota u vreme kad
ste vi zaeti, dakle tokom poslednjeg Festivala - a od nje se, dakako, ostaje privremeno
neplodan."
Oboje su zurili u njega, zgromljeni, a tiina se produavala kao da joj kraja nema.
On se, napokon, blago nasmeja. "Bogova mu, to su samo dokona ogovaranja. Pa,
uostalom, voda ivota se sve tee nabavljala, pred kraj Arikine vladavine. Ona je poela
da nam smanjuje snabdevanje, dobijali smo ponekad samo po jednu dozu nedeljno,
umesto svakodnevno, ak i stari prijatelji njeni kao ja i Tiredi. Tako nam se i desilo da
budemo blagosloveni sa naim jedinim sinom, a to je ovaj ovde." Pokretom pokaza Elko
Tela. "Taj momak je doao kao totalno iznenaenje, bio je - nenadan... ali ne
nedobrodoao, nemojte me pogreno razumeti... ipak, sluajno. Sasvim je razumno
pretpostaviti da se i vaem tati neoekivano, u jednom trenutku, vratila plodnost."

Ariel otupelo klimnu glavom. Kirard Set uzvi obrve, i ponudi joj flau jo jednom.
Ovog puta ona odreno odmahnu glavom, pa ustade sa sofe. "Moram da idem."
"I mi", ree Tamis, ustajui sa poda. Drao je Merovinu aku, bolno vrsto. Elko
Tel se prevrnuo na lea, ruku prekrtenih na grudima; dok su prolazili pored njega, zurio
je gore u njih, ukoenim, bledim, neitljivim pogledom.
"Bezbedno do kue, deco", doviknu Kirard Set za njima, a Arieli se uini da je
ula i njegov smeh dok je prilazila ulaznim vratima zgrade. Namrtila se, u zamraenom
hodniku, ispred Tamisa i Merovi, gde je niko nije mogao videti.
Izili su, sve troje zajedno, i zaustavili se zajedno na ulici kad su se vrata kue
Dalekoputova zatvorila, sa konanou, iza njih.
"ta misli, zato nam je ovo rek'o?" ree Ariel, glasom koji je zazvuao
utanjenije i alosnije nego to je elela.
"Pa zato to si ti traila da govori", ree Tamis, glasom otealim od optube.
"Jest, ali on je bio taj koji je nabacivao kako ja liim na Ariku!" odsee Ariel. "I
da mi je to prava baba!"
"I meni", ree Tamis razdraljivo. "Svialo se to meni ili ne."
"Moj otac..." umea se Merovi, glasom koji je bio jedva neto malo vie od
upornog apata, "kae da bi Kirard Set odsekao samom sebi uvo, kad bi znao da e zbog
toga neko drugi da pati vie nego on." Ariel se zagleda u nju, pa opet skloni pogled. "Ide
li kui? O' sa mnom sada?" upita svog brata, gledajui uzbrdo, ka Palati; nastojei da to
ne zvui kao zahtev, da ne prizna da odjednom ne eli da se tamo vrati, ovako, sama.
Ali Tamis je odmahnuo glavom, pri emu su se njegove kovrde boje mahagonija
pomakle po vratu. "Hou da budem siguran da je Merovi stigla kui bezbedno." Pogleda
preko ramena, niz uliicu, kao da je oblinja Ulica Karbankla, jo i sad prometna, sa
svojim veitim vetakim danom, najednom postala prazna i senkama pohoena. Onda
vrati pogled ka Ariel. "Moe s nama..."
Namrtila se, zabacila glavu. "Ne, hvala. Ne bih da smetam..." To je rekla
zlovoljno, iako u glasu svog brata nije ula nita osim nezgrapne zabrinutosti. Okrenula
im je lea i otila do Ulice i uz nju. Osvrnula se tek kad je stigla do alabasterno belog
dvorita ispred Palate.
Bezbedno kui... U pamenju joj je odjekivao taj Kirardov pozdrav na rastanku,
ali i Kirardov smeh. Zaustavila se. Stojei tu, na mestu gde je Ulici poetak - ili kraj? gledala je prema ulazu u Palatu. Kroz tu kapiju prolo je toliko istorije njenog sveta; tu se
ulazilo u dom Snene Kraljice, dugo pre nego to je Ariel roena.
Zamislila je kako njena majka po prvi put prolazi kroz tu kapiju, u potrazi za
njenim ocem, i dopada Snenoj Kraljici u naruje. Arienrodin dom. Njen um pokua da
zamisli njenog oca u Arienrodinom zagrljaju, u Arienrodinom krevetu... da zamisli kako
njih dvoje rade jedno drugome stvari koje ona jedva razume... stvari koje ne moe ni da
zamisli. Zato je njena mama odluila da stanuje ba ovde, posle Arienrodine smrti?
Odjednom oseti da joj se vie ne stanuje tu. Odjednom poele da ima neko drugo
mesto u koje bi mogla otii, da ne mora kroz ovu kapiju, nikad vie. Ali ako bi pola ma
gde drugde, morala bi se suoiti sa pitanjima, morala bi objanjavati, a to ne moe da
podnese: ak ni samu pomisao. Spusti pogled ka sjaktavim crvenozlatnim i plavozelenim
bojama svoje meke koulje i pantalona. To je nekad pripadalo Arienrodi... njenoj babi,
njenoj drugoj majci. U sebi ima vie Arikinog duha, rekao je Kirard Set. Ona die
glavu, ispravi lea.

Pree dvorite, prie dverima. Dvojica policajaca-patroldija koji su tu uvek bili

na dunosti osmehnuli su se i pustili je da proe, a njeno lice je ostalo pasivno i
nereagujue.
Produila je u Dvoranu vetra; stala na pola puta preko mosta koji je bio razapet
preko dubokog, zeleno-svetlucajueg vertikalnog servisnog tunela. Pokuali su da je
survaju u Jamu... a ona je zaustavila vetar. Pogleda preko ivice, oprezna ali neuplaena, u
zelene dubine koje su mirisale na more; pogleda i ploe za preusmeravanje vazdunog
strujanja, od kojih su neke bile i visoko iznad nje. Valjda ni vama nije rekla... Ariel se
osvrte ka stazi kojom je prola. Odmetnuti plavac je tad uao u dvoranu i spasao Lunu od
rulje... ovek mora da se zapita ta je bilo izmeu njega i nje... Pourila je, lica utinutog
sumnjom.
Kroz palatu je prola ne primeujui pozdrave posluge; popela se irokim,
povijenim stepenitem na gornje spratove, pretraivala odjekujue dvorane, najzad nala
svog oca, u njegovoj radnoj sobi. Nekoliko trenutaka je stajala i gledala ga kako radi,
opruen po segmentovanoj sofi. Neto je tiho zujkao - neku staru narodnu pesmu, uvide
ona; istovremeno je pravio beleke na kompjuterskoj ploi za beleenje.
"ale?" ree ona tiho, sa vrata.
Ukres die pogled, trgnut, i umno uvue dah. Gledao ju je dugo, sa izrazom koji
nikad ranije nije videla na njegovom licu.
"ale?" ree ona opet, pokolebana.
"Ariel", promrmlja on, "ta... radi ovde?" Malo je odmahnuo glavom, kao da se
oslobaa neega, i podigao se u sedei poloaj na kauu.
Slegnula je ramenima, gledajui u pod. Najednom ne znajui ta bi kazala.
"Je l' ti dobro?" Nagnuo se napred, zabrinuta lica, ostavljajui plou na stranu.
Jo jednom je slegnula ramenima, a onda je ula u sobu. Sela je pored njega na
sofu, a spletene ake je stavila meu kolena.
"ta je", upita on i blago je dotae po ramenu.
Osetila je da joj se oi najednom pune suzama, i poela se boriti da ih suzbije.
"Tata..." Najzad die pogled ka njemu. "Da li je mama zaista Arienr... Arienrodin klon?"
Ukrutio se; njegova aka pade s njenog ramena, i to je bio odgovor, njoj sasvim
dovoljan. Ipak, on je udahnuo duboko, i klimnuo glavom. "Jeste."
"Zato mi nikad nije rekla?" Te rei su grunule iz nje silovitije nego to je
nameravala. "Zato me je lagala, zato je glumila da ima drugu majku, i babu, i..."
"Nije lagala", ree Ukres, tiho ali uporno. "Sve to ti je ikad rekla, istina je. Jedino
ti nikad nije rekla sve, celu istinu." Uzdahnu, a njegove oi postadoe daleke. "Nije je
znala ni sama, tokom tolikih godina. Posle, dok si bila mala, nije mogla da ti objanjava.
Ipak, nije trebalo da se dogodi da uje od nekog drugog." On vrhovima prstiju blago
podie vrh njene vilice. "ta jo ti je potrebno da zna, Ari? Rei u ti sve to mogu."
"Jesi li bio Arienrodin ljubavnik?" Hitnula je to pitanje na njega, urno, da je ne
izneveri hrabrost.
Njegovo lice se malo trglo; prisilio je sebe da i dalje gleda njoj u oi. "Jesam",
apnu. Njegove ake su se neujno zgrile na srebrnastoj konoj povrini kaua. Ariel je
zurila u te pobelele ukljeve; oseala je da njene ake steu jedna drugu kao dve zveri
spletene u borbi na ivot i smrt.
"I pio si vodu ivota sa njom."
"Jesam." Jedva ujno.

"Je l' si zato... uvek nesrean kad vidi mere?"

Klimnuo je glavom, ali i skrenuo pogledom, kao da u oima ima jo neto i ne eli
da ona to primeti. "Ko ti je sve to priao..." Grubim glasom.
"Elkov ale."
"Kirard Set?" On opet die glavu; njegove sivozelene oi najednom su bile
blistave kao smaragdi, i jednako tvrde. "ta... ta je jo rekao?"
"Da..." Ariel zamalo da prestane, jer videla je goli bol u licu svog oca. "Da je
mama volela jo jednog oveka. Stranca. I da moda... da moda ti i nisi stvarno na
tata."
Zagrlio ju je i privukao njenu glavu vrsto na svoje grudi, i drao tako, da vie ne
bi mogla da vidi izraz njegovog lica, a ni on njenog. Osetila je da kroz njega prolazi
drhtaj gneva. Ali ovog puta nije joj odgovorio.
Tamis je stao u tihoj uliici, ispred Merovine kue-u-gradu. Bacao je poglede
prema kraju uliice, gde je, iza protiv-olujnih zidina, ekala no puna tinjajueg ara, no
koja nikad nee moi da ue unutra. Merovi je pogledala za njegovim pogledom, onda
opet ka njegovom licu, neodluno. "O' ue da.. razgovaramo?" On nije progovorio vie
od dve rei tokom celog njihovog peaenja do ulaza u ovu kuu.
Poljubio ju je iznenada, umesto da joj odgovori, i privukao je sebi, uporno ali
blago. Ona mu je uzvratila poljubac, sada nimalo neodluna; grejala ga je svojom
toplinom. Ljubili su se oni i ranije, eksperimentalno. Ali nikad ranije nije se osetio kao
sada; njena bliskost nekako se uplela u varljivi zamraj njegovih emocija - taj oseaj
njenih usta na njegovim voljnim ali i neodlunim usnama, oseaj njenog tela pritisnutog
uz njegovo, uspomena na znalaka, preterano znalaka usta i telo Elkoa; slike njegovog
oca i majke - oboje goli, ali svako sa nekom drugom, nepoznatom osobom. Oduvek je
zamiljao da ovo, kako je izmeu njega i Merovi, ova ljubav takorei otkad on zna za
sebe, da je tako bilo i kod njih dvoje, ali sad nije siguran, uopte nije siguran...
Prekinuo je svoj poljubac, pustio, maltene grubo, Merovi, i prigurao je leima uz
zid, u senci jednog balkona iznad njih. mirnula je; na momenat je izgledalo da se trgla,
zatim da joj je maltene laknulo. "Laku no, Tamis..." proaputala je, pipajui iza lea
rukom da nae kvaku ulaznih vrata. Otvorila je vrata i ula. Tamis je nekoliko dugih
trenutaka stajao, zurei u zatvorena vrata. Onda se okrenuo i poao uliicom, pritiskajui
prste preko usta.
Sve do kue je peaio, zato to mu je bilo potrebno vreme da sabere misli;
takoe, i da isprazni, kroz hodanje, emocije koje su ga ispunile kao mrana vrelina, kao
otrov. Jednom je pokuao da pita oca o ovim estokim novim oseanjima ije je buenje
u sebi oseao: otkud zabuna, zato ga jednako uzbuuje prizor devojakih kao i
momakih tela. Pokuao je da govori o svojim seksualnim oseanjima otvoreno i asno,
ali otac mu je samo odrao pridiku o onome to se na letnjakim ostrvima smatra
prihvatljivim; a Tamis je znao da su to definicije nemogue krute, jer imao je prilike da
gleda ta rade njegovi gradski prijatelji. Kad je pokuao da pita da li bi moglo postojati i
neto vie, otac se naljutio i prekinuo razgovor.
Posle toga on je dugo, sumorno razmiljao, siguran da ne uspeva da razume neto
to je njegovim roditeljima oduvek bilo samo po sebi oigledno. Govorio je sebi da
nemarni seks sa bilo kim, koji je sve vie viao kod svojih poznanika zimaca, samo
odraava prazninu njihovog uma i besciljnost njihove razmaene egzistencije.

To i sad veruje, u srcu. Meutim, noas mu je Kirard Set rekao da je pogreno sve
u ta je dosad verovao...
Stie, napokon, do Palate, i produi pravo u oevu radnu sobu. Zaviri kroz vrata
sobe i vide da je otac unutra, sam; da sedi oslonjen o sto, sa licem zarivenim u ake - sedi
nepomian kao stena. Nekoliko dugih trenutaka gledao je oca, onda se okrenuo i otiao
hodnikom.
Nae majku sa Deruom Pala-Tion. Neto su zajedniki radile; kad je on uao i
pokolebano zastao na vratima, zajedno su digle pogled ka njemu. "Tamis..." ree ona, sa
iznenaenjem jasno vidljivim na licu. Vide kako ona pogledava ka asovniku, pa opet ka
njemu, i kako Deruin uporni pogled ocenjuje njegov izraz lica.
Derua je iskapila vr onog to je do tada pila, ma ta to bilo, i digla se na noge.
"Nisam znala da je ovoliko kasno. Moemo ovo pokuati ponovo, sutra. Moda e mi
neto doi u snovima..." Osmehnula se, umorno i ironino.
Njegova majka je klimnula i opet pogledala njega. Tamis je video ispod njenih
oiju tamne podonjake umora, na njenoj bledoj koi kontrastne poput modrica. Derua
proe pored njega, jo osmehnuta, i pogleda ga i ree: "Laku no". Ali, bilo mu je jasno
da ona tako naglo odlazi zato da bi njemu dala privatnost da kae ono to hoe.
"Tamis...?" ree opet Luna, na ijem licu se pojavljivala zabrinutost. Ona mu
prui ruke.
Preao je preko sobe i prihvatio ih, osetio kako njeni topli prsti stiskaju njegove.
Njen dodir, nekako i sad jednako smirujui kao to je bio njen poljubac na njegovom elu
kad je bio dete... Sede na ivicu stola pored nje, dobro pazei da ne srui nijednu od
gomila stvari na stolu.
"ta si radio noas?" upita ga ona, blagim glasom; ali njemu se uini da vidi
svetlac sumnje u njenim oima. On nju ve godinama nije nijednom uznemirio na poslu.
Slegnuo je ramenima. "Bili smo kod Elko Tela posle zatvaranja Radnje..."
"Da l' si video ta se desilo Kapeli Dobraventuri danas?" upita Luna, napola
radoznalo, a napola kao da se pita ta to njega mui.
Tamis klimnu glavom. "Elko Tel je rekao da se ta stvar nije mogla desiti
pravednije odabranoj rtvi." Osmehnuo se, malice kao krivac; video refleksiju toga u
osmehu njegove majke, koji je takoe bio malice krivaki.
"Nikad neu uti kraj toga. Ali, Dami hvala, Tor ju je izvukla, inae nikad ne bih
ula kraj toga." Odmahnula je glavom i protrljala oi.
"A, hou da nauim kako se to radi", ree on. "Mislim, to to je Tor uradila. Svi
su smatrali da je bilo kao magija." Osmeh njegove majke se proirio; klimnula je glavom.
Odgurnuo se i siao sa stola. Oseao je da njegova odlunost poputa. "Samo sam
hteo da kaem laku no..." Govorei to, gledao je u stranu, nemoan da se suoi s njom.
"Nita drugo?" Glas njegove majke uhvatio ga je kao ispruena ruka i naterao ga
da se okrene nazad.
Pogledao ju je, videi je u svome umu udvojeno: njegova majka... Snena
Kraljica. "Pa, bili smo kod Elko Tela, i..." I ispriao joj je, sve, ak i ono o aci vanTiamatovcu; samo dok je to govorio, nije mogao sebe naterati da joj gleda u oi, zato to
se plaio onog to bi u njima mogao nai. Sluala je, napeto kao da dri u rukama neko
ivo bie koje hoe da pobegne; nije ga prekidala maltene nijednom. Video je kad je
pobelela od gneva, ali je znao, po njenoj ruci na svojoj i po hladnoj distanci u njenim

oima, da njen bes nije uperen na njega. "ta misli, zato ti je Kirard Set ispriao sve
to?" ree ona najposle, napetim glasom.
Tamis skloni pogled, slegnu ramenima. "Ne znam... Merovi je rekla da bi on i
svoje sopstveno uvo odsekao, kad bi time mogao da naudi nekom drugom."
"Mmmm-da", ree Luna tiho. "Mislim da bi. On je to uinio da bi povredio vas
dvoje, i sve nas. Ne mogu ti tano rei zato..." ali neto u njenom glasu javilo mu je da
bi mogla, kad bi htela. "Ali mogu ti rei ovo: izbegavaj takve ljude. Nije bitno zbog ega
rade to to rade, bitno je samo da ti zna da e oni to pokuavati."
Pomakla je aku sa njegove ake; spustila pogled na obe, gledala kako lee na
stolu jedna do druge. Onda drugom svojom akom dotae tu na stolu - maltene upitno.
"Znam da sam Arikin klon, Tamise. Klonka. Ali, nisam Arika... Rodila me je ena koja
se zvala Lelark Svetlohodna Letnja. Ukres - tvoj otac", ree naglaavajui te dve rei, "i
ja, odrasli smo zajedno, na ostrvu Neit, u Nizvetrinskom ostrvlju. Nau porodicu
sainjavale su samo baka i mama. Neka sam i bila klonirana od Arienrod... ali nije me
Arienrod gajila, hranila, ila odeu za mene niti me uila ta je dobro a ta zlo. Nije me
Arienrod volela... A to je ono to nekog ini tvojom majkom, ili tvojim ocem. Porodica je
- to." Die pogled ka njemu, mirkajui previe. A to se tie onog ostalog... zato je bila
Promena, prilikom poslednjeg Festivala. Svi smo bacili sve svoje grehe u more, a ono ih
je odnelo, opralo nas je. Opratanje je - to."
Klimnuo je glavom, spustio pogled.
"ta misli, da li e moi da mi oprosti?" upita ona tiho. "I tvom tati?"
Digao je glavu, sad i on trepui; ali nije odgovorio. Zagrlio ju je, i osetio je da je
u bezbednosti, i da je pouzdan, u tom kratkom trenu dok ga je drala, a onda je rekao
"Laku no" i to ovog puta stvarno.
25. ONDINI: Tuo Ne'el
"Gazda, crno." Kedalion Niburu je to dobacio preko ramena, ne osvrui se. Nije
mogao da skloni pogled sa ekrana ispred njega. Tu se video nepogreivo prepoznatljivi
'dijamant' iza njihove trifibije - vieugaoni raspored letilica koje su ih gonile. Bar est
letilica; jo se nisu mogle i golim okom videti, ali sustizale su ih rapidno.
"Ko je to?" Rid se sruio u sedite pored njega, pogledao zakrvavljenim oima
preko pejzaa koji je bio iva smrt. Ve nekoliko sati, ispod njih je promicao Tuo Ne'el,
prosvetljavajui se ka vidljivom zato to su oni iz sekunda u sekund leteli sve vie u dan.
Kedalion nije oekivao da e mu ikada biti drago da opet vidi ovaj prizor; ipak, oseao
se, do malopreanjeg pogleda na ekran, kao da se vraa kui. Njihov let trajao je ve
skoro dvanaest sati bez prekida, pravo sa jednog slabo poznatog kosmodromskog polja na
etvrt obima planete odavde; a ve tad su bili premoreni i uhvaeni vremenskom
razlikom. Meutim Rid je naredio da se odmah kree dalje, Rid nije objasnio zbog ega,
Rid je naprosto eleo da produe tako, tajno, sa lanim kodovima, bez iole odmora...
A sad Rid psuje: Kedalion Niburu mi je pokazao ekrane, pustio ga da se sam uveri
koja nevolja stie. "iji su ovi?" Rid je krenuo akom preko kontrolne ploe,
postavljajui pitanja, dobijajui nove potvrde; kao da se nadao da bi nekako mogao nai
bolji odgovor.

Ali pitanje je bilo nemogue. "Ne znam", ree Kedalion, "samo znam da nisu
Humbabin komitet za dobrodolicu. Ne odazivaju se ni na jedan kod, i ne govore nita.
Poku'o sam preko svih uobiajenih frekvencija."
"Sranje. Sranje!" Rid lupi po tabli, a neki instrument zableja u znak protesta.
"Nismo dali da se na dolazak primeti. Kako bi plavci mogli ukapirati...? Nemogue je da
su to plavci. Pa, oni bi nas samo zakucali odozgo." Namrtio se, protrljao lice. "Kol'ko
ima do Humbabe?"
"Oko deset minuta."
"Mo' stignemo prvi?"
"Ne bi' rek'o."
"Je l' mu aljemo signal da smo u frci?"
Kedalion die pogled; da bi se suoio sa Ridovim izrazom lica, bio mu je
potreban odreeni napor volje, a njegovo sopstveno lice davalo mu je oseaj kao da je
paralizovano. "Da, al' niko ne odgovara, gazda. Kao da nema nikog kod kue."
"To je ludilo", odsee Rid, hvatajui komunikator. Zagura malu daljinsku
slualicu u uvo, uputi jo jednom isti poziv, ak i ne gledajui dole. Rezultat je bio isti:
nita. Ba nita. Mrtva tiina. Na ploi se njegova aka pretvori u pesnicu. Kedalion je
oseao da se njegove sopstvene ake poinju znojiti.
"Misli da nam prave radio-smetnje?" ree Rid kuckajui po slikama na ekranu.
"Ne. Oitali bismo taj njihov snop."
"Rendera ti..." Rid se povue za uvo. Oima je pretraivao horizont, traei znak
pribliavanja gonilaca ili neki znak spasenja. "Daj mi uveanu daljinsku sliku citadele
im bude mogao."
"Gazda..." Kedalion zauta, seajui se misterioznog sastanka u koji je grekom
uleteo pre njihovog odlaska sa etvrte; Rid mu je tada rekao da to zaboravi. "Postoji li
iko drugi ko bi nam mogao pomoi?"
Rid ga pogleda otro. Onda se zavali u sedite. inilo se da ozbiljno razmilja o
tom pitanju. "Ne dovoljno blizu. Ne oni u koje imam poverenja. Ne sa ovim to nosimo.
Pokuaj opet tvravu."
Kedalion opet pokua. Bez rezultata.
"Opet ove to nas jure."
On posla poziv celom irinom otvorenih talasnih duina. Nikakvog odgovora.
"Misli da hoe na tovar?" Baci pogled u zadnji deo trifibije, gde je Ananke leao
mlitavo na jednom seditu i vrsto spavao. Ispod tog sedita sakrili su teki neobeleeni
kontejner, zakljuan; a u njemu - klju za univerzum.
"Kladio bih se na to", ree Rid klimajui glavom. "Ali zato? Jedini koji bi mogli
znati da sam ovde, i ta nosimo, takoe znaju da to donosimo njima." Otrese kosu iz
oiju; jedan muskul u njegovom obrazu se grio.
"Pa, ja mislio da nas je Humbaba poslao da..."
"Nije." Rid ga najednom pogleda sa hladnim gaenjem. "Nije nas Humbaba
poslao. Humbaba je golo govno; nema pojma... Bogovi, ne dopada mi se ovo, nimalo...
A, citadelu mi daj uveanu." Pokazivao je prstom pravo napred.
Kedalion tamo nije video nita. Pitajui se da li Rid zaista vidi neto, pojaa
uvelianje na prednjoj kameri. Deli onoga to su golim okom videli kroz svoj vetrobran,
zapravo kroz prednji deo providne kupole trifibije, pojavi se sada dole, na ekranu, naglo

uvelian: daleka, vita kula Humbabine tvrave, uzdignuta poput svetionika iz sivog
okeana neprobojnog trnjaka. Zau kako Rid usisava dugi, utavi dah olakanja, i isputa
ga: citadela, jo netaknuta... "Onda to ne odgovaraju?" proguna on. "Osim ako im neko
nije odsek'o ceo energetski sistem... onda ne bi imali ni zatitu, nikakvu." Na instrumenttabli njegovi zglavci bili su beli. "Zovi ih opet!" ree. Kedalion podesi da se pozivni kod
ponavlja automatski.
Tek to je dotakao poslednju tipku za tu komandu, provala plamena se die sa
jednog mesta, na slici na ekranu. Odatle se izvue lopta bele svetlosti i poe se iriti i
dizati, ispunjavajui uveanu sliku, prelivajui se i u nebo koje su golim oima videli.
Ostadoe zaslepljeni i pored zatite koju je kupola davala protiv takvih stvari.
Kedalion opsova, murei. Rid je kriknuo, vie oajanjem nego bolom, dok je
akama munjevito pokrivao lice.
Eksplozija. Vid mu se vraao, i on vide da bela svetlost poputa... sad su se
posledice mogle videti. Tamo gde se na sumornoj ravnici do maloas nalazila blistava,
neprobojna kula, ostala je unakaena olupina, klinasta ruevina koja se ari trenjacrvenom bojom, osuta kratkotrajnim zvezdanim takama sekundarnih eksplozija.
"ta - ta...?" zastenjao je Ananke, klimatavo se pridiui sa zadnjeg sedita. "'a
'e bilo? Svetoga ti Kalavrija!" Zautao je, drei se rukama za naslone njihovih stolica,
zurei otvorenih usta u ono ispred njih. Crni pokrov dima poeo se omotavati oko
ruevine, zato to je trnova uma svuda uokolo buknula kao pogrebna lomaa. Kedalion
je video eksplozije sada i u toj umi, jer su jedinjenja slina nafti, kojih je bilo u izobilju u
kori i liu, buktala i irila poar koji e opustoiti trnovito drvee i grmlje hiljadama
hektara u svim pravcima. Pored njega Rid je zurio, nepomian, lica bez ikakvog izraza,
kao da je njegov um otiao na neku sasvim drugu stranu. Okretao je prsten na svom
palcu. Kedalion skloni pogled od praznine u tim oima.
U njih grunu udarni talas od te eksplozije. Trifibija se propinjala, cimala; Anankea
je bacila nazad, tako da je estoko pao na stranjicu. Kedalion je runo, ali i glasom,
reintegrisao njihove stabilizatore; to je radio sa oajnikom efikasnou. Die pogled,
osvrte se: jedan od njihovih progonilaca stigao je ve dako blizu da je bio golim okom
vidljiv, i lako je odravao istu brzinu kao i oni, iako je Kedalion forsirao trifibiju do
krajnjih moguih granica brzine... utrkujui se sa sudbinom u jurnjavi ka cilju koji vie
nije imao nikakvog smisla. On sad potrai pogledom, na instrument-tabli, detaljnije
podatke o progoniteljima. Svaki od njih bio je letei arsenal.
"Rid Kulervo!" prasnuo je glas iz komunikatora, pa i kroz Kedalionove slualice
na glavi, tako da se trgao.
Rid je odskoio kao od udarca. Kedalion vide da se u njegovo lice vraa izraz.
"Ovde sam", ree Rid, glasom uravnjenim od jedva kontrolisanog gneva. "Ko je ovo
uradio, kukavice jedne govnojedue?"
"Preuzimamo kontrolu nad tvojim vozilom", ree taj glas, kao da ga nije uo.
"Reci tvom pilotu da ukljui sekvencu za preputanje."
Kedalion baci pogled na Rida. Rid je utao.
"Naoruani smo. Ukljuite sekvencu za preputanje kontrole nama, ili pucamo."
"Primljeno. Aktiviram tu sekvencu", ree Kedalion, videi da Rid ni sad ne
odgovara. Moda Rid misli da je ovaj dan jednako dobar za umiranje kao i ma koji

drugi... Rid obino misli ba to. Ali Kedalion Niburu eli bar da sazna, ako nita drugo,
ko eli da ga ubije, pre nego to stigne direktni pogodak.
Ridov izraz lica bio je kao otrica nekog seiva; ipak, on nije uinio nita da
sprei Kedaliona, koji predade kontrolu nad trifibijom njihovim progoniocima. Onda
Kedalion die ruke sa table, i rezignirano slegnu ramenima. Sad je samo gledao podatke,
koji su se menjali: brzina, pravac... Ananke je opet bio na nogama. Virio je preko
Kedalionovog ramena i utao ojaeno. Nadletali su trnove ume, ali razbijena citadela i
razbesneli poar padali su u daljinu i ostajali iza njih, kao prolost.
Vie nije bilo razgovora preko radija, sa njihovim pratiocima. Leteli su dalje, u
bespomonoj tiini. Ananke nije vie pitao ta se deava. Kedalion zakljui da je Ananke
ili sve sam shvatio, ili ne eli da zna. Ananke je uskoro seo na zadnje sedite. Gladio je
kvola i ukoeno gledao prizor iza trifibije, sve dok tamo vie nikakvog prizora nije bilo.
Kedalion pokua da to-ta pita svoju instrument-tablu, svoj kompjuter. Ali, vie
nita nije bilo pod njegovom kontrolom. Da je hteo da podesi vreme na asovniku, ne bi
ak ni to mogao. Bubnjao je prstima nestrpljivo po panelu, onda zabio aku u dep. Prste
je stegao oko loptice od kukuruzovine. Izvukao ju je, poeo je kotrljati iz ruke u ruku;
prijalo mu je to kretanje, otrcana dobro-poznatost loptice.
"Je l' mo' odredi kud idemo?" zapita Rid Kuleva-Kulervo.
Kedalion die pogled, odmahnu glavom. "Nita iz raunara. A i ne izgleda da
letimo pravolinijski. Rid..."
"Zaepi", ree Rid. "Zaepi, Niburu."
Kedalion zamuknu.
Posle nekih dva sata letenja, poe nazirati drugu kulu, koja se dizala kao klin, kao
sjajna igla, u suncu kasnog jutra. eleo je da pita ija je to citadela, ali se uzdrao. Rid,
ako je znao, nije se potrudio da tu informaciju podeli sa njima. Jedan ulazni otvor se
rascvetao u zidu citadele dok su mu se primicali. Kedalion oseti kako se oko njihovog
vozila sklapa nevidljiva aka zraka za ateriranje, i kako ih usisava nepogreivo,
neizbeno, u svoja ekajua usta.
ekala je i straa, dok su se, sa trzajem od koga im se stomak prevrnuo, smetali
na dok. Kedalion vide kako straari podozrivo zaviruju kroz providnu kupolu trifibije.
Vrata se, bez njegove volje, uz laki puckavi zvuk otvorie: poziv.
"Aj' da nas ljudi ne ekaju..." ree Rid. Glas mu je bio pun polomljenog stakla.
Ustao je, poeo razgibati prste kao ovek koji je do maloas imao gr; Kedalionu je
laknulo kad je video da Rid ne ini nikakav pokret prema oruju koje je na sebi imao.
"A ta sa..." ree Kedalion i malo trznu glavom ka zadnjem delu kabine, gde im je
kontejner sa zvezdopogonskom plazmom bio sakriven.
Rid odreno odmahnu glavom, uz gest pusti to; zatim iskorai napolje.
Kedalion, nevoljno, poe za njim, osvrui se da pogleda Anankea. Ovaj je
gledao u kvola, pa oko sebe, kao da pokuava da zakljui da li e njegov mezimac biti
sigurniji sa njim ili bez njega. "Ponesi ga", ree Kedalion blago. "Sami bogonje znaju da
l' emo ikad vie videti ovo..." Pokretom ruke pokaza letilicu.
Ananke, stisnutih usana, klimnu glavom i poe kroz vrata, napolje.
Straari su se sjatili oko njih. Pretraivali su ih runo i detektorima, grubom
delotvornou. Sa Rida su ve poskidali obilje raznog oruja. Kedalion primeti slobodno
njihanje Ridovog priveska sa solijusom - onog koji je Ridu uvek bio oko vrata; takve iste

priveske Kedalion je video, jednom prilikom, kod nekoliko nepoznatih ljudi na jednom
bizarnom sastanku u zadnjoj uliici. Treperavo, hipnotiko svetlo solijusa izgledalo je
udnovato neskladno na Ridovom bezoblinom, sivom letakom svepokrivnom odelu.
Ovog puta, za promenu, Rid nije nita uinio da sakrije taj privesak, tavie nosio ga je
prkosno, maltene izazivaki. Straari su gledali Rida kao da imaju posla sa divljom
ivotinjom, kao da je njegova reputacija stigla ovamo pre njega. Kedalion primeti, sa
iznenaenjem a zatim sa opreznim olakanjem, da nikome ne stavljaju na ruke
mehanizme za sputavanje.
U prostor sletita uao je neko, i zaputio se ka njima. Kretao se sa bezobzirnim
samopouzdanjem koje je govorilo da ima izvesnu vlast. Straari su dizali poglede ka
njemu i sklanjali mu se s puta. Bili su uobiajena meavina ovdanjih i stranaca, a na sebi
su imali istu pragmatinu meavinu odee koju je Kedalion uvek viao na ulicama
Humbabinog 'glavnog grada'. Ni ovaj koji je dolazio ka njima sada, nije bio nita
formalnije obuen. Ni po emu se nije moglo zakljuiti za koga oni rade; niti je ita, osim
tog manira hodanja i prilaenja, govorilo Kedalionu da je taj ovek nekakva vlast. Ali bio
je visok oko dva metra, sa masivnim miiima. Tamna kovrdava kosa, tamne kose oi...
Kedalion zakljui da je verovatno Novosklonac.
Taj stade ispred njih i poe odmeravati Rida pogledom; osmeh je podvrnuo jedan,
od opekotine deformisan ugao njegovih usana. "Dakle, Rid Kulervo. Drago mi je to si
uspeo." Prui mu ruku.
Rid je uzvratio tako to je otro dlanove o pantalone. Oi su mu se caklile. "Nisi
Gazda", ree. "I nije ti drago to me vidi." Kedalion nije mogao da zakljui da li Rid
poznaje ovog oveka ili ne.
"Ja uo da si pametan", ree veliki Novosklonac, sa istim kiselim osmehom.
Njegova aka pade. "Jebano brilijantan, zapravo. To je valjda razlog to Gazda hoe da
razgovara s tobom o jednom poslu."
Rid se nasmeja kratko, buno, podrugljivo. "'Oe radi za mene?"
Odreno okretanje glave. "uo je da si ostao bez zatitnika. Opasno je, neko k'o ti
a nema zatitnika."
"Je l' moda on tu imao neke veze?" ree Rid.
"A-ha. Moda." Novosklonev osmeh se zlobno rairio. "Dugo si bio van ove
planete, Kulervo. Opasno je i to. Stvari se menjaju."
Kedalion oseti, vie nego vide, da Ridovo disanje postaje brzo i plitko. "iji je
ovo kartel? Gde sam?" upita. Kedalionu je bilo jasno da je Rida mnogo kotalo dok je
sebe naterao da to pita.
Izraz lica krupnog oveka postade runiji. "Videe", ree. "Dopae ti se ovde,
Kulervo."
"Vai", ree Rid promuklo i tiho. "Gazda 'oe me vidi, gde je...?"
"Za mnom." Novosklonac se okrenuo i poao istom putanjom kojom je doao;
njegove izme poee odjekivati po jednoj metalnoj stazi pruenoj kroz vazduh. Njih
trojica pooe za njim, a estorica straara za njima, kao senke. Kedalion se odupro elji
da se osvrne, da pogleda trifibiju u kojoj je tovar neprocenjive vrednosti jo leao skriven
ispod zadnjeg sedita, kao jueranji ruak baen u kofu; elji da vidi otvoreni prostor i
slobodu, jo jednom, moda poslednji put u ivotu.

Novosklonac ih je poveo na luksuznu turneju: dole, duboko i daleko kroz utrobu

grada, takvim putevima i nainima da oni sigurno ne bi mogli sami da se vrate. Kad su
iskoraili iz poslednje vrtoglave vonje liftom, nali su se u nekom velikom prostoru, sa
mnogo slobodnog vazduha, to je Kedaliona iznenadilo. Kroz prozore na jednom zidu
videlo se pravo pravcijato dnevno svetlo... ili je to moda bio hologram; Kedalion nije
mogao biti siguran. Ako su zaista bili prozori, to bi znailo da je ova dvorana negde
visoko, mada je on bio siguran da ih je put vodio postojano nadole.
"Gazda..." ree ovek pokazujui rukom preko velikog prostranstva uglaanog
parketa, ka jednim hermetiki zatvorenim vratima. Ispod moda-prozora bila je batica,
ulo se curenje vode. U tom istom delu dvorane, blizu prozora, bili su stolovi i duge
klupe, neskladno normalni, kao da je ovo ekaonica neke uspene trgovake kooperative.
"Izvoli, Kulervo."
Rid je duboko udahnuo, poao preko dvorane ka neobeleenim vratima. Kedalion
poe za njim, Ananke u stopu za Kedalionom. Na pola puta do vrata, Novosklonac se bez
napora ubacio izmeu Rida i njih dvojice, prinuujui ih da stanu. "Sedite..." ree,
gledajui dole, prema Kedalionu.
Kedalion je ostao tu, ali je gledao ka Ridu. Rid se okrenuo, i tad je Kedalionu bilo
drago to ono, to je u tim oima video, nije upereno na njega.
Rid die pogled ka Novoskloncu, spusti ga ka njima dvojici. "ekajte ovde", ree
glasom hladno arogantnim, kao da Novosklonac nije nita rekao. "Ovo ne bi trebalo da
traje dugo."
Kedalion je klimnuo glavom, polazei ka klupama 'ekaonice', pokuavajui da se
dri jednako samopouzdano kao Rid i znajui da mu to ne uspeva. Znao je da je Rid sada
i nervozan, i ak uplaen, ali da gori ubilakom napetou zbog koje e mu se svako iole
razuman odmah skloniti s puta. Neka je Rid Kulervo i ludak - Kedalionu je, bar sad,
drago to radi za njega. Moda e se oni ak i izvui ivi iz ovoga. Maltene je osetio
saaljenje prema onome koji eka iza tih vrata, eka i smilja kako da saopti Ridu
ponudu koju ovaj nee moi odbiti. Uspeo je manje-vie dostojanstveno da sedne na
jednu sofu, pa i da odgovori ohrabrujuim osmehom na neizgovoreno pitanje u
Anankeovom pogledu. Ananke zatim pogleda kroz obru koji su straari napravili oko
njih, ka Ridu. Videli su kako vrata postaju providna, i kako Rid prolazi kroz njih i
nestaje. Onda su ekali.
Rid je kroz ta vrata stupio u jednu kutiju sasvim bezlinu, bez ikakvih oznaka,
crta ili sadraja. Bezbednosna vrata su se re-materijalizovala iza njega, ostavljajui ga
hermetiki zatvorenog pre nego to je imao vremena da shvati da nikakvih drugih otvora
ovde nema. Okrenuo se munjevito, naleteo akama na vrata, i dobio blagi elektrini ok
praen varnicama. Tren kasnije vrata su bila zid, jednako solidan i bezlian kao tri ostala
zida, pod i plafon.
Klopka. Rid se okrete, pretraujui prostoriju pogledom. Kocka. Perfektna;
sasvim bezlina. Stisnuvi zube, suzbio je svoju iznenadnu elju da krikne, da se baci na
zidove kao panikom zahvaena ivotinja. Onaj deo njegovog mozga koji kao da je uvek
bio pod kontrolom nekog drugog zadra ga u punoj nepominosti, govorei mu da ovde
radi osvetljenje, to znai da verovatno postoje i svi drugi uslovi za ivot, pa i sve
vazduh. Nekako je uao, valjda e nekako i izii. Ovo bi ak mogao biti i lift, mada on ne

uspeva da detektuje nikakvo kretanje. Ovi ne ele da ga ubiju, bar ne zasad, verovatno
uopte ne. Samo nastoje da ga malo omekaju.
Naslonio se na zid, opipao zveckavi nakit okaen o njegovo uvo, i prinudio sebe
da se opusti, za sluaj da na njega motre - a verovatno motre. Treba da bude zahvalan:
daju mu vreme za razmiljanje. On ni sad nema pojma u ijoj je vlasti. Samo su mu rekli
da je 'ostao bez zatitnika', a to se odnosilo na Humbabu. Govorili su kao da e on
ubudue biti zaposlen ovde: najprostije preuzimanje preivelih, promena poslodavca ali
ne karijere. ak ga nisu pitali ni o zvezdopogonu. Moda ne znaju...
Sem to su roknuli Humbabinu kulu pred njegovim oima, savreno
sinhronizovano sa njegovim dolaskom. to znai da su imali sposobnost da joj
neposredno pre toga iskljue sve sisteme za samoodranje, pa ak i za komunikaciju, i da
je ostave u potpunoj nesposobnosti za odbranu. Osim toga znali su tano kad on stie,
kako, i s koje strane. Sve to izvikuje jednu re: mo. Vie moi, i vlasti, nego to bi se
moglo oekivati da ima ma koji pojedinani kartel upetljan u borbu sa Humbabom. Samo
postojanje te vie, vee vlasti, i moi, stvaralo je uslove da toliki karteli na ovoj planeti
koegzistiraju sve dosad, i da taj sistem uspeno funkcionie. Dogaali su se okraji
izmeu mafija, otmice, zasede. Ali kad neko razduva celu jednu citadelu, znai da se
pojavilo neto krupnije... znai da je neko pokuao da prevari Bratstvo.
Ali on je lan Bratstva... Dodirnu privesak sa soliusom, koji je od Mundilfere
dobio. Znao je njegov znaaj, znao je zato mu je Mundilfera govorila da ga nosi uvek.
Mundilfera... Ne dozvoljava sebi da misli ta bi uradio da je i ona bila u tvravi kad je
dolo do eksplozije, da je uhvaena u onu veliku zaslepljujuu loptu svetlosti, spaljena...
Bogovi, ovek moe poludeti pokuavajui da se u ovome snae! Poludeti ovde, unutra...
A, nee on raditi za onoga ko mu ovo radi... nego e ubiti tog kukinog sina, golim
rukama. Znojio se; da li ovde postaje zaista toplije, a vazduh gui, tei, tei za disanje,
kao da si ispod vode... "Ajde, jebem li te..." proguna on, poinjui da se trza. Prinudi
sebe da prestane; da suzdri ludaku energiju koja u njemu peva. Utedi je. Utedi je,
prokletnie...
Svetla se ugasie. Ne! Malo je nedostajalo da krikne tu re, ali jo-razumni deo
njegovog uma, onaj koji ga je sve do sad drao u mirovanju, stee aku oko njegovog
grla, natera ga da stoji savreno nepomian, u totalnom crnilu, dignute glave, ruku
putenih nadole. ekaj. ekaj... Postade svestan svog disanja, naina kako mu kuca srce,
huanja krvi u uima. Sva njegova ula poee da lude, preterano reagujui na odsustvo
stimulusa. Da li on stvarno uje disanje dve osobe? Bogove ti, kakav je ovo miris u
vazduhu - nije ustajalost vazduha, nije njegov sopstveni znoj, smrdi na truljenje neega...
Poinju mu se priviati stvari, evo, on stvarno veruje da vidi neto nalik na skoro sasvim
utrnule komadie ara, ispred sebe, na zidu. On isprui ruku ka njima, posrnu napred: nije
naiao rukom ni na ta, zid vie nije bio tu.
Pipajui na sve strane, otkrio je da nijedan od zidova vie nije tu; sobica u kojoj je
bio zarobljen nestala je. Sad se najednom naao izgubljen u mnogo veoj prostoriji, u
bezoblinom crnilu nalik na meuzvezdani prostor. Ali, ono arenje bilo je stvarno. Sad
je postalo taman toliko jako da on u njega poveruje, ostajui ipak tako slabo da mu nije
davalo nikakve konkretne podatke.
Poao je u tom pravcu, jer nije imao bolji orijentir... tri koraka, pa se spotakao o
neto. Pao je koliko je dug, na tvrdu, glatku povrinu koja je davala oseaj kao da je od
keramikih ploica. Podigao se na ake i kolena. Ovaj pad potresao je ne samo njegovo

telo, nego i ostatke njegovog samopouzdanja. Pod nogama mu je ostalo neto - to o ta se

sapleo. Posegao je na tu stranu, pipao na slepo, naao. Tkanina. Velika gomila,
nepravilnog oblika, zguvana, kao da je neko izritao tepih u stranu... Kao da je neko na
tom mestu ostavio le. Taj miris. Bogovi, ta je ovo... sranje...
Trgao je ruku ka sebi, bre-bolje se podigao na noge, pre nego to bi ma kojim
delom tela stigao da otkrije suvie o toj hrpi. Onda se skamenio, siguran da je uo slabi
smeh. "Ko je to...?" Glas mu je drhtao, a to je nepoznatom smejau odalo do koje mere
njegov plan uspeva. "Upali svetla, proklet bio. Razgovaraj sa mnom!" Odjeci ovih rei
vratie mu se; uo je samo njih, izobliene povrinama ije oblike nije mogao ni
zamisliti.
"Vie volim tamu", ree glas, glas koji je zvuao kao da se govornikovo grlo kida
na komadie koji izleu, prskaju napolje, na Rida. "Ona mnogo vie otkriva... Svako je
nag, u mraku."
Rid prestade ak i disati. Zurio je u mrak ispred sebe, zurio je svakim nervnim
zavretkom u svome telu. "Ti...?" apnu on. Upinjao se da razazna neki ljudski oblik, i,
gle, neku siluetu je sad video naspram svetla, jedva. Ali bolje gledanje mu nije bilo
stvarno potrebno, a ve je znao i da nee biti mogue. Oseti da mu se utroba pretvara u
elatin. Izvor. Tako je Thanin Jaakola nazivao sebe. Eto u iju citadelu su ga zarobljenog
doveli. Jaakolin kartel bio je jedan od najjaih, njihova mrea za proizvodnju i prodaju
droge imala je uporita na svim svetovima Hegemonije. Ali Jaakola nije bio samo narkogangster velikog formata. Bio je i lan Bratstva. ak ni Rid nije imao nikakva odreena
saznanja o moguem prostiranju, ili dubini dosezanja, Jaakoline stvarne moi.
Rid se opet zapiljio u mrak, mirkajui i protiv volje. Govorkalo se da je Jaakoli
mrak potreban zbog nekog fizikog nedostatka: kao, njegove oi ne podnose svetlost, ili,
unakaen je od neke bolesti. Rid u takve stvari nijednog trenutka nije poverovao, uvek je
smatrao da su to lai, maske, da bi Izvor mogao da bude ko god on hoe da bude, a da to
niko ne zna. Meutim, sada, izgubljen ovde u pomrini, imajui ispred sebe samo tu
pogurenu spodobu u crnom... najednom nije bio tako siguran. ta je ono mirisalo - da li
ono nepoznato na podu, ili mu se samo priinilo, ili... Prekini! ak i ne razmiljaj o tome.
"Prii blie, Rid. Ima jedno sedite, ovde pored mene. Nema potrebe da stoji."
Izazov: Jaakola je oseao njegov strah, ikao ga da prie blie ako sme.
Gnev i stara antipatija podstakli su ga da poe napred. Ovog puta iao je sa
bolnom opreznou, oprobavao prostor ispred sebe pri svakom koraku; plaio se da e
naii na jo jednu zamku, le, razjapljenu provaliju. Naie na neoekivani stepenik
nagore, savlada ga bez pada; najednom je pred njim bila ocrtana fotelja, ili je bar
izgledalo kao fotelja. Pipkajui, naao je put oko nje, ali pre nego to je seo prvo je
ispitao sedite i naslon, temeljito, akama.
"Sigurno si iscrpljen posle tog dugog, napornog putovanja", ree Jaakolin
raspadajui glas. "estitam." Jedan trenutak se Rid zaista pitao da li Jaakola ima na umu
putovanje sa planete etvrte na ovu, ili 'putovanje' do ovog sedita. "Vidim da si sasvim
uspeno uradio posao za Bratstvo."
"Ti vidi?" ree Rid. Birao je rei pomno, kao maloas put preko dvorane.
"Uzeli smo kontejner sa zvezdopogonskom plazmom koji je bio sakriven u tvojoj
trifibiji. Brilijantan udar, na takav nain je ukrasti iz ruku Karemovaca - tavie, doneo si
nam i zvezdopogonsku jedinicu! Ime 'Majstor' uskoro e biti legenda meu agentima

Haosa. Moda zasluuje da te nazivaju novim Vanamoinenom... A plazmu si nosio kui,

tvojoj voljenoj Mundilferi, a?"
Rid oseti da se mrnja, sadrana u tim reima, stee oko njegovog grla. "Zar to iz
nekog razloga ne bi trebalo?" Koncentriui se na svoj belo uareni gnev, postigao je,
nekako, da ga glas ovog puta ne izda. "Zna da sam lan od ugleda - nisam pokuavao da
sakrijem nita ni od koga, osim od plavaca. Mundilferi sam javio da odmah sazove
sastanak. Zato sam, jebi ga, sad ovde samo s tobom? I zato ne bih poeleo da odem
kui?"
"Moda zato to te kue vie nema...?" Senka se, naspram tame, pomakla ljigavo.
Ridovi prsti se zarie u rukonaslone fotelje. Ona plamena lopta jo jednom se
uzdigla, u njegovom pamenju, i spalila citadelu pred njegovim oima. Odjednom ispusti
rukonaslone, jer se sav najeio zbog neega u konzistentnosti same fotelje. "Jebo te",
ree. "Ako je Mundilfera bila..."
"Ona nije bila prisutna kad smo razbili tu citadelu", ree upropaeni glas tiho,
blago. "U to budi siguran."
Rid utonu nazad, u gueu mekou fotelje. Njegovi miii, do maloas kruti,
donekle su se opustili. "Pa onda zato?"
"Hoemo li rei: da bismo istakli jednu poentu? Izbacujemo posrednike iz posla.
Demonstriramo koliko je meni silno stalo da ukljuim tebe u redove mojih linih
saradnika. Prikazujemo i tebi, i svim sitnim operatorima koji su se tamo pozavlaili po
trnju, ta je prava mo... i, najzad, dajemo spoljanjem svetu obrazloenje zato ja
preuzimam tebe, biohemiara koji je tragino ostao bez pokrovitelja. Zato e od sad
raditi za mene."
"Ludilo", ree Rid. Nita od ovog to je dosad uo nije bilo ni najmanje razumno,
ak je postajalo sve nerazumnije. Najednom se zapita da li je ovaj Jaakola zaista umno
poremeen, ili se samo igra s njim. "Zna da je Humbaba meni bio siguran krov, tu sam
rukovodio mojim laboratorijama. Imali smo sporazum - ja sam ga dobro snabdevao, a on
mi nije postavljao nikakva pitanja o mom pravom poslu. Nije bio ak ni lan
Kartografa..."
"On je bio Mundilferin horor-mezimac." Jaakola se ironino nasmejao. "Obojica
znamo ko mu je omoguio sve uspehe... ko je bio pravi Gazda u Humbabinoj tvravi. Ali
sad Bratstvo ima plazmu za preskakanje izmeu zvezda, i na brzo sazreli mladi Majstor
treba da dobije mogunosti za rad, takve koje e odgovarati njegovom zadatku, a to je
razvoj nove tehnologije. Ima li boljeg mesta od ovog? Izvor i Majstor, u savrenoj
simbiozi. Sa mnom ne mora da glumata nikakvu lojalnost... Ja egzistiram u obe ravni,
kao i ti. Imam veze, tehno-bazu, izvore - sve to e ti biti potrebno... Moe mi se
obraati sa 'Gospodaru'. Tako me ovde svi zovu."
"Poljubi me u dupe", ree Rid. "Nee ti meni govoriti ta da radim. Ne vidim
ovde nikakav sastanak Kartografa, ne vidim kvorum za glasanje. Samo smo ti i ja,
Jaakola, dva ravnopravna glasa."
"Nema potrebe da se saziva sastanak visokog odbora. Ovu stvar je Bratstvo reilo
pre tvog povratka."
"O emu ti govori?" odsee Rid. "Mundilfera ne bi nikad..."
"Dugo te nije bilo, Rid. Stvari se menjaju - saveznitva, srea u poslovima,
ravnotee snaga. A tvoj glas u poslovima Bratstva nije ravnopravan. Niti je ikad bio. Nisi
bio Humbabino vlasnitvo... nego Mundilferino."

Rid odmahnu glavom. Oseao se kao izbaen u iznenadni vakuum. "La."

"Da li ti stvarno veruje da si ikada funkcionisao na istim nivoima kao ja? Ili ak
kao Mundilfera? Da li te je stvarno putala da u to veruje? Tano je da si primljen u
unutranje krugove; ak si podignut na deseti nivo, na Mundilferino insistiranje. Ali ti
pojma nema koliko jo nivoa postoji - niti ima iole pojma ta se deava tamo, visoko,
visoko iznad tebe. Humbaba je bio Mundilferina alatka, ona ga je upotrebljavala dobro,
ba kao i tebe."
"Jebi se."
Pokuao je da ustane iz fotelje, i nije uspeo. Pokuao je ponovo, bacio je svu
svoju snagu protiv nevidljivih spona koje su ga sapele; oseao je da e mu se miii
pokidati od napora, ali, uzalud. Pade opet nazad. Sputavanje prestade u istom trenu kad i
njegov otpor.
"Oduvek si bio njen najomiljeniji alat, Rid", nastavi Jaakola, kao da nije nita
primetio. "Njen drugi kuni ljubimac: onaj pametni, zgodni... Rid, Rid, ona te je
napravila, ona te je skrpila od ukradenih delova. Ne postoji Rid Kulervo. Svojevremeno
je postojao. Sad ga nema. Ti nisi ovek, ti si sluaj brisanja sadrine mozga. Ti si samo
bioloka posuda u koju su sipani komadii ara od jednog davnog ognja. Ali ak i ta
vrelina je neizdriva, pa zato ostatak tvog uma izgara..."
"Skote, crk'o dabogda..." Rid se opet poeo trzati napred, zaletati u zid bola
samome sebi nanetog; nije mogao da dograbi Jaakolu, nije ak mogao ni da prisloni ake
na svoje ui. Koliko god se borio, svaki put su se nevidljive stege isto toliko pojaavale.
"Ne veruje mi?" ree taj glas povreeno, kao da je psiholoki 'ranjen'. "Priaj mi
o sebi... ta si voleo da radi, kao dete? Kakva ti je bila porodica? Gde si i'o u kolu? Pa,
uj, kad si stigao kod Humbabe imao si znanje koje izvanredni majstor biohemije ne bi
mogao da prikupi ni za ceo ivotni vek... a bilo ti je tek sedamnaest, tek si napunio
sedamnaest. Kako to? Kako si to postigao? Zar sebi nikad ne postavi to pitanje?"
"Znam ko sam!" ree Rid promuklo.
"Onda odgovori na ta pitanja." Jaakola je ekao. Tiina se otegla. Ridov um
odzvanjao je od apata i krikova, zalutalih komadia jedne slagalice koju je neko, davno,
ispreturao a onda bacio u smee. "Ne moe, a?" Tihi smeh: grgoljenje vode niz cev
slivnika.
"Mundilfero!" kriknu Rid, dozivajui nju da premosti jamu uasa bez dna koja se
najednom otvorila pod njim. "Hou Mundilferu ovde!"
"Jasno da hoe", ree Izvor tiho, "da te mazi i tuca dok ne zaboravi, da ti pria
da to sve nema veze, da pokua da te odri pri zdravom razumu dok ne posvrava naa
posla. Nju voli vie nego svoju duu, a? Pa i treba... jer ona ti je oduzela duu."
"Ona me voli..."
"Daaa..." ree Jaakola. "Verujem da te je volela. Ali, bila je ensko - slaba, sa
nesavrenstvima, i pored onolike brilijantnosti. Budalasta greka, zaljubiti se u svoju
rtvu... neizbena greka... fatalna. Nije pristala da te preda meni, ak ni da bi spasla
sebe."
Rid oseti da mu je srce stalo. "Ne. Rekao si da nije bila u citadeli..."
"Nije bila." Bezoblina masa Izvorovog tela se pomakla. "Rekao sam da nije bila
tamo... ali nisam reako da je jo iva."

"Ne verujem ti." Rid je te rei progurao izmeu beskrvnih usana. Znoj je puzio
niz njegov vrat, ali on ga nije mogao obrisati.
"Stvari su se promenile dok si bio odsutan... kao to ti rekoh. Sila se pomakla... u
moje ruke. Sudbina je izruila Mundilferu u moje ruke. Samim tim, i tebe. ekah dugo,
na nju, na tebe. Umirala je vrlo dugo... lino sam se pobrinuo da bude tako."
"Ne verujem ti", proaputa Rid murei. "Nije istina. Mundilfera e doi po mene,
nee ti dopustiti da me ovde dri..."
"Hoe Mundilferu? Vie nego svoju duu? Vie nego ivot sam?"
"Da. Da..." ree Rid, hvatajui se za uzaludnu nadu kao davljenik; ne marei ta
Jaakola trai za uzvrat, spreman da mu da bilo ta, sve to zatrai, samo da bi Jaakola ono
neizdrljivo uinio neistinitim. "ta god hoe. ta god..."
"Pa evo ti je..." proaputa izvor. "Ovo to je ostalo od nje."
Rid oseti da mu je neto upalo u krilo; neto vrlo maleno. Pogleda dole, slep u
tami, nemoan ak i da pokrene ruke da to dodirne. Poe ceptati bespomono.
Tanki zrak blistave bele svetlosti probio se kao koplje iz tame ispred njega,
pogodio tano u prepone njegovih pantalona, obasjao ono to je tamo lealo. Rid je poeo
da mirka, zasenjen tolikom jainom svetlosti; onda je prinudio sebe da pogleda,
vrtoglav, sa muninom u stomaku.
Ljudski palac. Na njemu pokorica od sasuene krvi, tamna skoro jednako kao
sasuena koa. Oko tog besmislenog patrljka mesa i kosti, jo i sad, prsten, od masivnog
srebra, sa dva ugraena soliusa. Onaj prsten koji je on dao Mundilferi pre nego to je
krenuo na put; venani prsten, brani.
Rid je poeo sa kricima, sirovim, iz dna due, kricima agonije i gubitka, koji su
trajali i trajali, sve dok, naposletku, nije ostao sasvim bez glasa kojim bi urlao. Tad se
usamljeni zrak svetla ugasio.
Kad u crnoj tiini nije ostalo nita osim zvuka njegovog ridanja, Izvorov smeh je
poeo.
A kad je i tome doao kraj, Izvor ree: "Odavno ja ekah ovo, Rid. Da te ujem da
se dere tako. Arogantna, epurea vreo ubreta, ti sebe naziva Majstorom. Nosi u
mozgu jednu genijalnost iz davnih vekova, a zamilja da je tvoja. Ponaa se kao da si
nama ravan - veruje da jesi, a nisi bio nita vie od kreature u njenoj vlasti. Eh, da je
mogla i ona da slua ovu tvoju dreku... i, kamo sree da si ti bio tu da gleda kako je
rasturam na komadie."
Rid zastenja. Bezumni, ivotinjski zvuk jada; iz tame doe eho.
Izvor naini tihi zvuk zadovoljstva. "Znao sam da ne postoji nita to bih tvom
telu mogao uiniti, i to bi te do ove mere povredilo, a da ipak ostane iv. A ostae iv,
Rid. Sad si mo-je stvorenje... Imam velike planove za nau simbiozu. Ti odgaja
zvezdopogonski virus, ja kontroliem njegovo irenje; nastojim da Karemovcima
napravim najvee mogue probleme, a Bratstvu da omoguim sticanje najveeg mogueg
uticaja. A kad doe pravi as, ti e se vratiti sa nama na Tiamat, i dae nam vodu
ivota..."
"Pre u umreti", proaputa Rid suvog grla i oiju. "Ubiu se."
"Nee... mislim da nee", proguna Jaakola. "Takoe nee pretrpeti ni nervni
slom, niti poludeti. A je l' zna zato? Zato to ti ve sad jedan deo tvog uma govori da,
ako nastavi ivot, postoji mogunost da nae neki nain da mi se osveti." Opet se tiho
nasmeja, kao da vidi svaku misao u glavi svog zatvorenika. "ivee ti dugo, i

pokuavae to, Rid. Ajde, razvedri se. Obezbediu ti udobnost. Imae sve to ti treba,
najbolju opremu, najbolje istraivae koji se za pare mogu dobiti, obilje kredita da ih
troi kako ti je volja - dokle god daje rezultate. Postoji samo jedna stvar koju si dobijao
od nje, a nee dobijati od mene... osim, naravno, ako stvarno eli da deli postelju sa
mnom."
Ridova glava se tre nagore, dok su preko njega prelazili prsti Izvorovog
vulgarnog cerekanja. Pljunu: jedini oblik prkosa koji mu je preostao.
Izvor naini mokri zvuk poljupca, i opet se nasmeja. "Znam ja, tavie, i jednu
stvar koja je tebi bila potrebnija ak i od nje. I jo bolje: tu stvar imam ovde, ona te eka.
Mislim da je naziva 'vodom smrti'...?"
Rid je zurio, a njegove gorue oi punile su se tamom. Neto to nije bilo - jer ne
bi smelo biti - olakanje... zae se u njegovim prsima.
"Da, da, Rid... znam sve o tebi sad. Sve tvoje najintimnije tajne. Ti si jedan
mizerni, samounitavajui ludak. Konano si pronaao nain da sebi uradi neto to e
uterati stravu ak i tebi. Ne zameram te to si uplaen, testirao sam vodu smrti na
jednome od mojih ljudi. Rezultati su bili zaista neizrecivi, za onoga koji tako neto samo
gleda. Ne mogu ni da zamislim kako je bilo onome koji je to trpeo. Neizleivo je, a? Jesi
majstorina..." Iz tog glasa curila je kiselina. "Iskovao si lance za samoga sebe, a sad si ih
dodao u moje ake. Dobijae vodicu smrti, Rid, dokle god si kooperativan; dobijae je
na vreme. Zapravo..." Izvor je zautao, a Rid je osetio njegov opsmeh, osmeh koji je kao
no polako rasecao njegovo grlo, "oekujem da e ti uskoro biti potreban sledei fiks. To
je pravi razlog to si ba toliko urio da se vrati Humbabi, a? Poao si na put sa slabom
zalihom; loe planiranje; ve si bio blizu oajanja. ak ni Mundilfera te nije drala toliko
vrsto... U svojoj novoj laboratoriji nai e dozu, dovoljnu da se odri. Ona te eka.
Bie ti dozvoljeno da proizvodi dodatne koliine, pod uslovom da radi svoj posao."
Rid ne ree nita. Proguta tvrdu grudvu gaenja u svom grlu i duboko udahnu,
toliko mnogo vazduha da su ga plua zabolela.
"Ima li pitanja o svom novom ivotu?"
Rid ne ree nita.
"Neki poslednji zahtev?"
"Idi u pakao", ree Rid, glasom koji se lomio.
"ta, pa ti ne zna?" prozbori Izvor neno. "Ve sam tamo, moj kuni ljubime. A
i ti si." Tamnocrveno arenje koje nije otkrivalo nita, nita gore od lai, ispade
najednom, potpuno, iz Ridovog vidljivog spektra. Mrak oko njega bio je opet potpun, kao
na poetku.
Kedalion Niburu je uzdahnuo i pomakao se na klupi, bacajui pogled na svoj
asovnik. Nije bilo udobno kao to je oekivao. Zapita se da li je ovo neka namerna
perverznost. Ili njega hvata nervoza. 'Ovo ne bi trebalo da traje dugo', rekao je Rid kad je
polazio. Rekao je pogreno.
Ananke je bukvalno ponovo zaspao, sklupan, sa kvolom na stomaku. Kedalion
mu je zavideo na tom umoru. Bio je i on dovoljno umoran da zaspi ma gde... osim u sred
neprijateljske citadele, opkoljen straom. injenica da mu niko nije - zasad - uinio nita
naao, ispunjavala ga je olakanjem, ali ne i pouzdanjem. Curenje vode sluao je kao
alopojku: curenje i kapanje negde u batici ispod ovih prozora koji su moda pravi, a

moda i lani; druge zvuke, daleke, meu kojima je bilo i udnovatih, ali i dobro
poznatih, a koji su doplovljavali niz hodnike i probijali se u prostore oko njega.
Vrata koja su bila progutala Rida sad su se opet, najednom, dematerijalizovala, i
neko je proao kroz njih. Straari su poeli pomnije da paze; Kedalion se uspravio i
netremice zagledao.
U prvi mah njegove oi su odbile da poveruju da je ta osoba, koju gledaju, zaista
Rid Kulervo. ovek koji je iziao imao je na sebi Ridovo lice; ali to lice bilo je
pepeljastosive boje, i oi sa crvenim rubovima, oi koje nisu registrovale nita. Kretao se
kao neznanac, sakato, slomljeno.
"Rid...?" ree Kedalion, ne skidajui pogled sa Rida, ali drmajui Anankea da ga
probudi. Ananke se u trzaju uspravi, prenut, a Rid stade i pogleda ih. U njegovim oima
nije se pokazivalo nita osim svojevrsne odsutne neverice. Kedalion nije bio sasvim
siguran da ih Rid prepoznaje. Jedna pesnica bila je vrsto stisnuta, kao da u njoj neto
dri, ali Kedalion nije mogao videti ta. Nikad do ovog trenutka nije mogao poverovati da
je Rid odista tako mlad: lien svoje manijake arogancije, Rid je izgledao samo kao
momi, uplaen, ali i straan u svojoj ranjivosti. Kedalionu pripade muka u elucu, na
pomisao - ko je uspeo, ili ta je uspelo, da redukuje oveka poput Rida na ovo, za tako
kratko vreme.
Novosklonac koji ih je doveo ovamo pree preko dvorane i stade pred Rida,
isceren toliko da su mu se videli zubi; procenjivao je oiglednu tetu. "Daj ruku", ree.
Nareenje, ne zahtev. Rid poslua. Jedna Novoskloneva aka sklopila se oko Ridovog
zglavka i otvorila Ridovu aku kao cvet. Druga pritisnu neto u Ridov dlan, i Kedalion
vide iznenadni bljesak svetlosti. Drhtaj proe Ridovim telom, ali druge reakcije nije bilo.
"Dobrodoao u posadu, Kulervo", ree Novosklonac, i dalje se cerei hladnom
satisfakcijom. Okrete lea Ridu i poe ka mestu gde su Kedalion i Ananke sedeli i ekali.
Stigao je do njih u istom momentu kad i miris izgorelog mesa. Pruio je ruku.
Kedalion die ruku utke, stisnutih zuba; znao je ta dolazi sledee. Veina
Humbabinih podanika bila je igosana, ali Rid ne; a Rid nikad nije obeleavao svoje
ljude kao vlasnitvo. Kedalion je netremice gledao u Rida, koji je stajao i zurio u svoj
igosani dlan. Ree sebi: ovo usvojenje od strane protivnika najbolje je to im se moglo
desiti, ako se imaju u vidu alternative. To je sebi ponavljao sve dok se metalni ig nije
spustio na njegovu nezatienu kou. Belo uareni bol sevnu kroz njegovu aku i pojuri
uz nerve ruke. On kriknu, mada se maloas zakleo da nee; pokua da otrgne i oslobodi
aku, ali Novosklonac ju je drao zahvatom neizbenim poput mengela, sve dok nije
zavrio posao.
Pustio ju je, a Kedalion ju je privukao sebi, psujui prigueno, vrtoglav od bola.
Prinudi sebe da pogleda igosano mesto. Na njegovoj koi bilo je uarenim metalom
nacrtano jedno oko, koje mu je sad uzvraalo zurenjem. On opsova jo jednom,
prepoznajui tu oznaku. Najzad je saznao iji su zatvorenici; a na kakvom je glasu Izvor,
znao je odavno. Skloni pogled sa modre opekotine, pogleda Rida, zatim Novosklonca
koji je stigao do Anankea.
Ananke je digao aku, drao je mirno u vazduhu. Novosklonac mu otvori dlan, a
na to Ananke stee drugu aku u pesnicu, zamuri i ugrize se za usnu. ig poe dole na
dlan. Kedalion iskrivi lice videi sev svetlosti, Anankeovo stresanje, mlazi blistavog
crvenila koji je potekao iz usne, niz vilicu. Novosklonac pusti Anankea. Zdravom rukom

Kedalion ispetlja maramicu iz depa i prui je utke Anankeu, koji je pritisnu na usta,
skrivajui krivi osmeh oajnikog ponosa.
Novosklonac ih je gledao nezainteresovano. Zakoraio je unazad i trznuo glavom
ka liftu. "Aj. Da vam pokaem smetaj." Kedalion je oklevao, pogledao Rida; najednom
se vie plaio ta bi se moglo desiti Ridu, nego njemu i Anankeu, ako bi bili razdvojeni.
Ali Novosklonac prie Ridu i pokua da ga dohvati za miicu ruke, kao da, po njegovom
miljenju, Rid nije u stanju da samostalno poslua nareenje. "Ajde Rid."
Rid je oiveo im se Novoskloneva ruka spustila na njega; dohvatio je tog
oveka za ani zglob, igosanom rukom, i oslobodio se zahvata. Novosklonac se ukoio;
ali gnev je nestao iz njegovog lica, im je pogledao u Ridove netremine oi i shvatio da
se u njima ne vidi ni najmanji bol.
"Dri se podalje od mene", proaputa Rid, i Kedalion na trenutak vide u Ridovom
izrazu neto prepoznatljivo; neto smrtnonosno.
Novosklonac uzmae i slegnu ramenima. "Ne'a problema", promumla, i poe ka
liftu.
Krenuli su novim lavirintskim putovanjem kroz konicu Jaakoline citadele. Ovog
puta Novosklonac se u nekoj meri potrudio da im pokae ta vide. Kedalion je nastojao
da ignorie pulsiranje bola u svojoj ruci i da se koncentrie na prizore, da stekne neki
oseaj o onome to e od sad, hteo ili ne, morati da naziva svojim domom. Ali panja mu
se na trenutke opet vraala ka Ridovom licu, ka odsutnosti na njemu, i svaki put mu je
stomak nanovo uzdrhtao.
Najzad su stigli do svog odredita, duboko u srcu laboratorijskog kompleksa. Taj
kompleks zauzimao je petnaest spratova, itav juni kvadrant citadele, po reima
Novosklonca - koji im je najzad kazao svoje ime, Ter-Fo - a u laboratoriji je radilo blizu
hiljadu ljudi. Po Kedalionovoj proceni, to je znailo priblino desetostruko vei broj
zaposlenih nego to je kod Humbabe ranije bilo. Ter-Fo ih je poveo gore, kroz opte
stambene zone, ukazao im na prodavnice i restorane, ali nisu se zaustavljali sve dok nisu
stigli do jednog stana koji kao da je zauzimao itav jedan zaseban sprat u kompleksu.
Vodio ih je kroz te sobe, ukazivao na stvari sa neinteresovanjem koje je Kedalion
smatrao izuzetnim, imajui u vidu krajnji luksuz oko njih. Pretpostavio je, pomalo
zavidljivo, da je ovo novi smetaj za Rida, samog. Pokua jo jednom da uklopi, na neki
nain, ovu relativnu blagost postupanja prema njima sa onim to je Ridu raeno, ta god
to bilo, tokom ona tri sata, koliko je bio odsutan. Sam Rid je posmatrao svoju okolinu sa
sumornom ravnodunou.
"Kroz ova vrata ima pristup u svoju linu laboratoriju, Kulervo..." pokaza TerFo. "Neko e te sutra povesti da razgleda ceo kompleks. Gospodaru je mnogo stalo da
pone sa radom."
Rid se okrete da pogleda ta vrata, pokazujui, po prvi put, stvarno interesovanje
za neto. Vrata su bila zabravljena; Kedalion je video dobro poznati potmuli crvenkasti
sjaj karemovske stasis-brave. "Otvori", ree Rid.
Ter-Fo odmahnu glavom. "Ne mogu."
Rid se okrete ka njemu. "Poniti jebanu blokadu..."
"To moe samo Gospodar", ree Ter-Fo. "Ja ne mogu. Ti ne moe. On e otvoriti
kad zakljui da mu je volja da dobije ono to ima unutra... To vie ne zavisi od tebe,
nimalo. Razume me, Kulervo?"

Rid ga je gledao besno; zatim se taj nagli bes preobratio u pepeo, kao da je Ter-Fo
rekao i neto vie nego to je Kedalion uo. Ter-Fo se osmehnuo; njegova deformisana
usna pretvorila je osmeh u podsmeh. Rid okrete lea svima njima, i poe u sledeu sobu.
Ter-Fo se okrete Kedalionu i Anankeu. Kedalion zadra dah, pitajui se u kakvu li
je paklenu rupu reen da ih baci; siguran da ne zavreuju onoliko obzira koliko neko kao
Rid. "Vas dvojica ostajete ovde sa njim, dok ne smislimo ta emo s vama."
Kedalion klimnu glavom, bez rei, sa iznenaenjem i olakanjem.
"Preputam vama dvojici da ga malo pazite, dok se ne ustali ovde. Sad je malo
izvan faze." Ono keenje opet razvue Novoskloneve usne.
Kedalion baci pogled ka vratima susedne sobe, pomiljajui: ovaj ima talenat za
ublaeno iskazivanje injenica.
"Potrudite se da ne uradi nita sebi." Ter-Fo se suoio sa Kedalionovim upitnim
zurenjem. "ta god se desi njemu, desilo se vama. Obojici." Nagnuo je glavu ka
Anankeu. "Je l' sam jasan?"
"Perfektno", ree Kedalion tiho. Bio je iznenada bolno svestan pulsirajue
opekotine na dlanu.
Ter-Fo je iziao, ostavljajui ih same. Ananke je spustio kvola na pod, jednom
rukom, i poao u kupatilo. Kvol je njunuo po dubokom zelenom tepihu, zakljuio da nije
jestiv, i poeo da luta po podu. Zavukao se bre-bolje pod jedan sto, videi Rida koji se
utke vratio u tu sobu.
Ridov pogled je poao pravo do zakljuanih laboratorijskih vrata. Zaptivke su se
jo crvenele. Proao je pogledom kao grabuljom po celoj sobi, uverio se da su napokon
sami. Seo je na sofu pokrivenu tkaninom sa blistavim obrascima plamene boje. Izgledao
je kao izbeglica. Nita ne govorei, piljio je u vrata, a jednu pesnicu i sad stezao oko
neega.
Ananke se vratio u sobu, nosei u zdravoj ruci konzervu pod pritiskom,
namenjenu za trcanje, u kojoj je bilo sredstvo za zaraivanje koe. "Naao sam ovo,
Kedalione..." ree i dobaci mu.
Kedalion je uhvati, nespretno, odmahnu glavom gledajui je. "Jesi ve namaz'o?"
"A-ha."
"Speri to. Inae ti nee ostati oiljak. Cela stvar je u tome to oni hoe da si
igosan. Znai, ako ne eli da ti ono ponovo urade..."
Ananke dobi izgled kao da mu je muka u stomaku, ali odmahnu glavom. Poe
opet prema kupatilu. "Al' dobar si bio", ree Kedalion. Ananke se osvrte, sa nejakim
osmehom. Kedalion poe za njim. Piao je, dok je Ananke sa mnogo pipkanja skidao sa
ake zavoj, gledajui na drugu stranu. Kedalion je pogledao ta ima u ormariu sa
lekovima; bilo je mnogo toga. Pitao se, morbidno, da li je neko iz razloga predostronosti
tako nakrcao ormari, za sluaj da Rid pokua neto drastino. Potisnu tu misao iz svog
uma, izvadi iz ormaria jednu tubu melema. "Evo", ree. "Od ovog e ti proi bol."
Ananke je razmazao izvesnu koliinu melema po dlanu; lice mu se malice trzalo.
Vratio je tubu Kedalionu, a ovaj ju je odneo u drugu sobu, gde je Rid jo sedeo zurei u
ta vrata. Kedalion se namesti tano ispred Ridovog pogleda, namaza melem po svom
dlanu, odahnu: bol se ugasio kao uguena vatra. Onda je pristupio Ridu i ponudio mu,
sasvim ispruenom rukom, tubu. "Gazda...?"
Rid je digao pogled ka njemu, onda pogledao svoj dlan, opekotinu i plikove.
Stisnuo je pesnicu namerno zabijajui prste u opekotinu. "Ne", proaputao je.

Kedalion proguta i odmae se od njega. "Hajde", ree Anankeu. "Da jedemo."

Otiao je u kuhinju, gde su mogli biti dovoljno izdvojeni da razgovaraju nasamo, ali ipak
i dovoljno blizu da nadgledaju Rida. Ananke je seo na kuhinjski radni sto, navirujui kroz
vrata, a Kedalion je pregledao spiskove raspoloivih 'sistema hrane' i otipkao narudbinu.
"ta se dogodilo, Kedalione?" ree Ananke nakon izvesnog vremena. "Bogovi,
nikad ga nisam video takvog. ta misli, ta su mu uradili?" Dodirnuo je svoju ugrizenu
usnu i trznuo se.
Kedalion odmahnu glavom. "Ne znam", proguna, oseajui kako mu se u
stomaku opet vezuju vorovi straha. "I mislim da ne elim da znam. Ali, Ter-Fo je u
pravu... moramo na njega da motrimo k'o make."
"Njemu je potrebno i vie od toga", ree Ananke gledajui ga u oi.
Kedalion klimnu glavom; izmeu njegovih obrva smestie se bore. "Znam,
znam", ree tiho. "Samo, do vragova, ne znam ta uiniti." Iskrivio je lice u grimasu,
ispunjen oseanjem bespomonosti zbog toga to je upravo priznao istinu... priznao da
tako silno eli da pomogne ljudskoj senci zgurenoj na sofi u susednoj sobi. Prizor Ridove
patnje i ranjivosti dirnuo ga je na nain kako Ridova benjenja i durenja nikad nisu.
Obuzelo ga je oseanje odgovornosti, a to je mrzeo. Ipak, shvatio je, odjednom, da ne
mrzi tog oveka. Protrlja svoje bolne oi, priseti se, jo jednom, koliko je zapravo
umoran, kako je davno bilo kad je poslednji put spavao. Okrete se: posluavnici sa
hranom pojavili su se na polici iznad njega.
Ananke pogura posluavnike po 'anku' a onda pomoe Kedalionu da se popne na
visoku okruglu stolicu, nalik na barsku. Zazvida kvolu da doe; ovaj dotra u kuhinju i
oduevljeno pozdravi Anankea, takoe zviducima ali na svoj nain, kad Ananke stavi
ispred njega tanjir sa voem i povrem. Ananke je unuo pored tanjira; gladio je lea
kvola, koji je navalio da vae i mumla zadovoljno. Kedalion vide da na Anankeovom
licu izgreva osmeh.
"Je l' taj stvor muko il' ensko?" upita Kedalion, pitajui se zato sebi nije jo
odavno postavio to pitanje.
Ananke je ustao. Slegnuo je ramenima, strpao u usta loptu od ribljeg mesa i
progutao je celu. Niko od njih nije nita jeo ve skoro itav jedan dan. "Mislim da je
ensko. Sa kvolima je teko biti siguran. Kod njih razlike nisu toliko velike." Poe urno
ispijati hladni kaf.
"Ba mi je drago to se ne moe isto rei za ljude", proguna Kedalion,
pomiljajui sa gorkoslatkom enjom koliko je ve vremena prolo od kad je imao
priliku da stvarno uiva u toj razlici; pitajui se da li e u ovim novim uslovima to uopte
moi, i kad. Ananke se kratko zagledao u njega, prekrstio ruke na grudima, preko svog
pilotskog svepokrivnog odela, i pogledao u stranu. "Dobro", ree Kedalion uzvijajui
obrve, "pretpostavljam da oni znaju u emu je razlika."
Dokrajio je hranu i popio au gorkog, dvostruko jakog ondinijskog aja
nadajui se da e mu to pomoi da ostane budan. "Trebalo bi da spavamo na smenu. Da u
svako doba jedan motri na njega." Pokretom je pokazao ka Ridu.
Ananke klimnu glavom. "Ja deuram prvi."
"Siguran si...?" upita Kedalion. "Moe ostat' budan?"
"A-ha." Ananke je slegnuo ramenima, spustio pogled ka svom dlanu. "ini mi se
da neko vreme neu eleti da zaspim, zna...?" Njegov glas se pretopi u tiinu. Gledao je

Rida, koji je sedeo sam. Ananke, stisnutih usana, dohvati trei posluavnik sa hranom.
"Vai", ree Kedalion. "Onda, budi me kroz etiri sata. Pa i ranije, ako se
umori." Pronae put do jedne od spavaih soba, dovue se na krevet, i prepusti se.
Popijeni aj mu nije zasmetao nimalo.
Kad se probudio, imao je utisak da je spavao samo minut-dva. Na njegovom
ramenu bila je Anankeova ruka, i drmala ga uporno. Pogledao je na sat i video da je
minulo vie od est sati; digao se u sedei poloaj, zevajui. "Hvala", prozbori, trljajui
lice. "Kako je njemu?"
Ananke baci pogled ka vratima, napetog lica. "Ne znam", ree. "Mislim da neto
nije u redu s njim, Kedalione - hou rei, zaista nije u redu. Izgleda bolestan." On
bespomono rairi ruke.
Kedalion je skliznuo sa kreveta i protresao glavom kao da hoe da je razbistri.
"Videu ta mogu uiniti. Idi ti odspavaj malo, ako moe. Pozvau te ako mi bude
potreban." Ananke klimnu glavom. Kvola je nosio pod jednom rukom. Zagleda se, sa
pomeanim oseanjima, u krevet. Kedalion izie.
Rid je i sad bio na toj sofi, ali je leao, kolena privuenih i ruku skrtenih preko
grudi. Posluavnik sa hranom leao je na stoiu pored njega, netaknut. Podigao je glavu
i mutno pogledao, kad je Kedalion uao u sobu; onda opet, bez komentara, pogledao
vrata za pristup laboratoriji. Zaptivke su se i sad crvenele.
Kedalion je pogledao prema udaljenom zidu sobe: providna keram-legura, od
poda do plafona, kroz koju se videlo niim prekinuto prostranstvo plavog neba. Jedna
bata, i mali vodopad, sakrivali su od pogleda iznutra prostor trnovih uma, njegovo
gorko beskrajno sivilo. Na drugoj strani iste ove sobe bio je balkon, zatien providnim
oklopom, odakle se otvarao spektakularni vidik niz okomiti ventilacioni tunel
laboratorijske sekcije; zidovi tunela bili su prekriveni zelenilom, a na dnu je bio
napravljen park takoe pun zelenila. Jedan deo preostalog zida zapremali su tridi-ekran,
interaktivna oprema, knjige i trake. Kedalion se zapita zato Rid, pored tolikih stvari
pogodnih da zaokupe njegova ula, zuri ba u jedna zakljuana vrata. Bio je siguran samo
u jedno: da Rid to ne ini iz elje da se vrati na posao.
Rid opsova, tako tiho da ga je Kedalion jedva uo. Okreui se, vide da jedan
slabi gr prolazi kroz Ridovo telo, vide i stisak njegovih vilica. Ridovo belo lice
presijavalo se od znoja, iako u sobi nije bilo toplo. Kedalion pree preko sobe i stade uz
njega. Rid ga je ignorisao.
"Rid..." ree on. "Kai mi ta da radim."
Ridove izmuene, avetima pohioene oi usmerie se neoekivano na njega. "Da
me ostavi na miru", ree Rid kroz stisnute zube.
Kedalion klimnu glavom, nemo, trudei se da natera sebe da poslua i da se
udalji. Prui neodlunu aku i dotae Ridovo rame.
Ovaj se tre i jauknu kao od udarca. Kedalion hitro povue ruku k sebi i odmae
se. Rid je ve bio na nogama. Kedalion se povlaio i dalje preko sobe, a Rid je samo
stajao, klatei se. Zatim se teturavo zaleteo pored Kedaliona, u hodnik. Kedalion je,
potom, uo zvuk tekue vode i - inilo mu se, ali nije bio siguran - zvuk povraanja. Iako
je znao da treba da poe za Ridom, da pazi na njega, ostao je na istom mestu, napola
uplaen posledica ako ostane, ali ipak vie uplaen onog to bi se moglo desiti ako poe.

Posle dugog vremena vratio se Rid. Oi su mu bile crvene, nateene, nos mu je

curio. Ipak, Kedalion poe ponovo disati. Rid se spustio na kau, kretnjama kao da ga
boli svaka elija u telu, i zagledao u zakljuana vrata. Kedalion ode do polica sa
knjigama.
Prouavao ih je oima koje su odbijale da proitaju bilo koji naslov; nasumice je
izvukao jednu i sa njom seo, podiui i noge u fotelju. Otklopio je knjigu i naao
beskonane stranice nareanih sandijevskih slova, hijeroglifskog izgleda. Njemu su bila
totalno nerazumljiva, kao i sve ostalo u poslednje vreme.
Iznanaeno die pogled: negde u sobi zauo se zvon, samo jedan. Rid je, na to,
kriknuo prigueno, promuklo; klimatavo ustao sa sofe, priao laboratorijskim vratima. Po
celom obimu vrata, zaptivna polja bila su zelena. Pljesnuo je akom po ploi za
odobravanje ulaska, opsovao zbog bola koji je pri tome osetio; a vrata su se otvorila i
propustila ga unutra, u susednu prostoriju.
Kedalion, shvatajui ta bi Rid mogao nai, i uiniti, u dobro opremljenoj
laboratoriji, iskoi iz fotelje i poe za njim.
Rid je ve bio pred najbliim terminalom, oajniki postavljajui pitanja, glasom,
ali na nekom nerazumljivom jeziku ili kodu. akama je prizivao slike na ekrane, kao da
to ini u snu ili istim instinktom. Na itavoj seriji stasis-pregrada, brave se poee
otvarati; zatitna polja su se gasila. Rid je zatim poao du laboratorije, izbezumljeno
zavirujui u sve te osloboene pregrade, nesvestan Kedalionovog prisustva. Nasmejao se
jedanput, maltene histerino, izvlaei bocu ne veu od njegove ake. Prstima druge ake,
kao kandama, otrgao je poklopac i podigao bocu ka ustima.
Kedalion je, videi to, prigueno opsovao i bacio se napred, povukao Ridovu ruku
dole. Neka teka tenost, po boji nalik na nedavno iskovano gvoe, prosu se po njegovoj
aci. Rid se okrete, bre od Kedalionovih misli, dohvati ga, i tresnu ga kolenom u
slepoonicu, tako da Kedalion odlete preko laboratorijskog poda i zabi se u podnoje
jednog radnog stola, sainjeno od mnogobrojnih fioka. Kedalion ostade da lei tu gde je
pao; u ustima je oseao ukus krvi, a u glavi video sve zvezde. Astrogacioni implanti u
njegovom potiljku borili su se za reintegraciju. Paralizovan bolom, gledao je kako Rid
ispija ostatak srebrnosive tenosti.
Praznu boicu Rid je odbacio rukom koja se tresla. Kedalion sklopi oi: Rid je
odjednom pogledao ka njemu i krenuo da mu prie. Oseti kako ga Ridove ake hvataju za
prsa pilotske svepokrivne odee, trzaju gore i napred kroz crvenu izmaglicu, drmusaju.
"Pogledaj me, kopilane!" Kedalion otvori oi, pravo u Ridovo mrnjom ispunjeno
zurenje. "Ako jo jednom, ikad, pokua to da mi uradi, ubiu te, majkojebau. Slomiu
tvoj jebani vrat." Dohvatio je Kedaliona za donju vilicu, trgao je otro na jednu stranu.
"uje me? Ubiu te!" Ispustio ga je, i Kedalion pade nazad na metalne fioke.
Rid mu je ve okrenuo lea, najednom nesiguran na nogama. Oteturao se preko
otvorenog prostora laboratorije, do pregrada. Uhvatio se oberuke za ivicu jednog radnog
stola, klonuo na njega, pa na kolena; ali se i dalje drao, kao da mu ivot od toga zavisi.
Mrmorio je neke rei, na jeziku koji je zvuao kao Sandi.
Kedalion je ostao na podu, oamuen i jo previe ophrvan bolovima da bi ustao.
Rida je gledao nerazumevajuim oima. Ako pokua to da mi uradi... Koliko puta moe
ovek da se otruje i da umre? Osim ako ono maloas nije bio otrov. Ne otrov, nego neto
oajniki potrebno... U jednom trenu munog uvida, Kedalion shvati znaenje svega to
je danas video, i jo poneeg drugog.

Rid se osovio na noge, udahnuo duboko, drhtavo, poeo da gleda oko sebe kao da
mu nije jasno kako se ovde naao. Spustio je pogled u svoje dlanove: jedan sa urezanom
opekotinom, drugi prazan. Praznu aku je otvorio i zatvorio, opsovao tiho. Spustio se na
kolena, poeo da prepipava pod, traei neto. Tiho je uzviknuo naavi taj predmet,
podigao ga, poljubio. Onda je seo na pod. Pognute glave, prigrlio je taj maleni predmet i
poeo se njihati napred i nazad, kao da oplakuje neto; njegovo telo potresali su jaki,
neodoljivi grevi.
Kedalion, zurei, shvati da Rid plae. Posmatrao je to, sasvim zaboravljen; a Rid
je oplakivao neki nerazumljivi gubitak. Najzad se Rid jo jednom digao na noge.
Nesigurnim koracima proao je pored Kedaliona, idui ka vratancima kanala kroz koji se
otpadni materijal baca u pe za spaljivanje. Tu je stao, otvorio aku, i samo stajao i
gledao u nju, dok su mu suze tekle niz lice.
Kedalion se okrenuo, pokrenut prinudom, jaom od njegove volje, ali i
saoseanjem. Pridigao se taman toliko da vidi ta lei na Ridovom dlanu. Ono to je
video, u njegovim oima nije imalo nikakvog smisla: neka tamna grudvica, koju je
nemogue identifikovati; neto kao komadi polomljenog tapa, a oko toga krug sjajnog
metala. Prsten. Kedalion vide i sev svetlosti, eterinu brilijantnost solijusa. Prsten... i prst,
sa neke tamnopute ljudske ruke. Kedalion kliznu nazad i dole, guei se od gaenja.
Video je slian prsten ranije; tavie viao ga je svakodnevno, ve skoro godinu dana.
Rid ga je nosio na palcu. Nosi ga i sad; a ovaj drugi... Mundilfera.
Okrenuo se da opet gleda, mrzei sebe ali nemoan da se tom porivu odupre. Rid
je neno skinuo prsten sa odseenog ljudskog palca, rukama koje su toliko drhtale da je to
jedva uspeo. Poljubio je, jo jednom, mrtvi komadi svoje ene, i bacio ga niz kanal, u
zrak za spaljivanje. U jednom bljesku, palac je nestao: prestao da postoji.
Rid je digao ruku i dohvatio privesak sa solijusom koji mu je visio oko vrata.
Otkinuo ga je. Privesak pade u njegov igosani dlan; Rid ga osmotri, sa istom onom
golom mrnjom koju je imao u oima kad je Kedalion prosuo deo njegove droge.
U grozniavoj izmaglici uspomena, Kedalin vide kako je taj isti privezak izgledao
kad je leao u praini, treperav pod suncem, u jednoj zadnjoj uliici u gradu Razumi; a
kako su izgledali jednaki privesci oko grla jedne grupe nepoznatih ljudi u ijim oima je
bila smrt... a kako na Mundilferinom grlu. Mundilfera, muki obuena, bez velova, gleda,
a Rid sklanja sa njega taj pogled smrti pun...
Ridova aka se sklopila oko priveska, nainila pesnicu koja se, u trzajima gneva
ili bola, luno bliila kanalu incineratora... i stala, ne otvorivi se. I povukla se. Polako,
nespretno, Rid je opet navukao privesak na lani, pa i njen prsten posle toga. Zveknuli
su majuno, srebrno, pri susretu. Stavio je lanac oko vrata i vezao vor na njemu. Oi su
mu sada bile suve.
Podigao je glavu, i pogledom naao Kedaliona, svedoka jo nemog. Vratio se k
njemu; koraci su mu bili postojaniji, ali oi kao pustinja. Kedalion pokua da privue
noge pod sebe, ali uzalud. Rid se sagnuo do njega i dotakao mu lice; izgledao je okirano.
Kedalion vide sveu krv, svoju sopstvenu, na vrhovima Ridovih prstiju koji su se
odmicali. Rid je zurio u tu krv, maltene kao da ne veruje, zatim obrisao aku o svoje
svepokrivno odelo. Okrenuo se od Kedaliona Niburua, spustio se na kolena, zatim je sav
klonuo napred: naprslo staklo njegove samokontrole najzad se raspalo, pod pritiskom
Kedalionovog netreminog pogleda. Rid pokri glavu, ne samo akama nego celim
rukama. "Bogovi, bogovi... ne... ne..." Pusto oveka nad kojim je izvreno neizrecivo,

apsolutno nasilje: izmeu tih njegovih rei, crnina ogromna poput vakuuma izmeu
zvezda.
Kedalion se nagnuo napred, potresen; njegove ruke elele su da pou napred, da
se prue ka Ridu, ali on se tome odupre, i samo ih stee u pesnice. "Rid..." apnu. Ali,
zauta, ne znajui kako da dosegne oveka koga je oduvek bilo nemogue dosegnuti, pa i
dotai... oveka koji je kao iva, sjajan a smrtonosan. Ne znajui kako da uhvati oveka
koji je oduvek hodao po iskrzanom konopcu zdravog razuma, razapetom iznad jame
zaborava - sad kad je konopac preseen, i kad on pada... "Rid." Kedalion je opet
izgovorio to ime, jedinu re koja mu je dolazila na um a koja nije zvuala ili beznadeno
neadekvatno, ili nepristojno. Tom jedinom, dokazivao je ovom oveku, koji se na podu
kraj njega skupio u fetalni poloaj, da jo egzistira neko po imenu Rid Kuleva Kulervo,
da nije sasvim sam u akama svojih neprijatelja. Ponovio je tu re i po trei put,
neodluno.
Rid je podigao glavu, najzad, oklevajui, sputajui ruke sa nje. Zagledao se u
Kedaliona oima iza kojih su se nastavljale none more. Ali jedna aka je pola, polako i
neodluno, Kedalionovoj ususret.
Kedalion ju je uhvatio, zadrao; zatim prihvatio neoekivanu teinu, jer se mlai i
krupniji ovek neoekivano zanjihao i sruio uz njega, hvatajui se slepo, kao dete.
"Rid", ree Kedalion opet, a onda, konano: "ta se desilo?"
Rid se odgurnuo od njega, naslonio se leima na fioke radnog stola, preneo svoju
teinu na njih kao da je u malopreanjem naporu posezanja istroio svu svoju snagu.
"Jaakola..." ree. Na trenutak, svetlost koherentnosti poe da se gubi iz njegovih oiju.
Pritisnuo je aku na usta, drao je neko vreme, pustio je da ponovo padne. "Mundilfera.
On ju je ubio, mrtva je... muio ju je do smrti." Okrenuo je lice na drugu stranu, prema
kanalu aparata za spaljivanje otpada. Kedalion stisnu usne. Rid je sad pogledao u njega;
grlo mu je radilo. "I rek'o je... rek'o je... da ja ne znam ko sam. ta sam. Ja sam samo
meso. Ona me je upotrebila, izbrisala mi mozak, ubacila um nekog drugog oveka u
mene... Nije mi jasno!" Stisnuo je pesnice; njegovim licem poli su grevi. Kedalion je
ekao; posle nekog vremena, Ridovo disanje postade pravilnije, a oi se opet otvorie.
"Ko?" ree Kedalion tiho.
"Mundilfera! Rekao je da me je volela..." Ridov glas se slomi. "Ali da sam samo
meso."
Kedalion odmahnu glavom. "Pa, lagao je. Da bi te najedio..."
"Nije!" Re - jauk. "Da li je tvoj ivot razumno ureen?"
Kedalion se nasmeja. "Sada svakako nije, gazda..." Poalio je zbog tih rei
odmah; Ridove oi potamnele su od komara.
"Mislim, da li se tvoje ivotne uspomene uklapaju meusobno!" ispljunu Rid,
drhtei. "Prokletnie."
Kedalion mu prui aku, preko koje se Ridova aka stee vrsto kao da se radi o
ivotu i smrti. "Da", ree Kedalion postojano. "Razumno je ureen. Uklapaju se."
"Moje ne", proaputa Rid. "K'o da mi je neko bacio runu bombu u mozak.
Ruevine... fragmenti... ne uklapaju se, nikako i nikako. Neke od njih su total-nemogue.
Radim u kosmosu, u vakuumu, bez ikakvog skafandra... Preskaem sa planete na planetu,
a sve neki svetovi koji ne postoje; i to pravim zvezdanim brodovima, a ne onim naim
novi-brodovima. Tucam se sa nekim nepoznatim osobama..." Njegova aka posegnu
gore, dodirnu sveanj kristala koji mu je bio okaen o jedno uvo. "Nekada, davno, imao

sam jedno ovo... i omoguavalo mi je... samo pomislim, i ve sam stupio u razgovor sa
nekim na drugoj planeti; ostvarim interfejs kao navigator; pristupim jednoj informacionoj
mrei prema kojoj je sibilska mrea samo... samo..." Povukao je svenji, strgnuo ga sa
uveta. "Veito pokuavam da pronaem jedan takav kristal, kakav sam onda imao... sve
mislim, ako bih ga nekako pronaao, pozvao bih one, one... koji bi doli, izvukli me iz
ovog zatvora od mesa, u kome su samo razvaline... Ali nikad ne uspe, zato to takav
kristal jo ne postoji, ili ne postoji vie..." Digao je ake, zagledao se u njih kao da
pripadaju nekoj nepoznatoj osobi. "Ilmarinen...!"
Kedalion se ugrize za jezik, ne ree nita.
"Stvarno je tako!" Rid je razumeo izraz Kedalionovog lica, i akom doepao
Kedaliona za prsa odee, prodrmao ga, odgurnuo. "Nisam lud, nisam! Ja sam jebani
genije; inae kako bih mogao znati sve ovo to znam? Pa, nikad kolovanje nisam
zavrio! Ko sam stvarno? ta sam? Pokuavao sam... da pitam nju. Ali nisam uspevao da
zapamtim pitanja. Ludeo sam od straha... a ona, zaboravi, zaboravi, samo mi je to
govorila. Stavi usta preko mojih, ruke na mene, ovako... o, bogovi..." Njegove ake su
pole niz njegovu svepokrivnu odeu, onda se stisnule. Glava mu klonu napred. "I
stvarno sam svaki put zaboravio... zato to sam bio samo meso."
"Rid", ree Kedalion blago. "ovek si. Ona je volela tebe."
Rid otvori oi, die pogled, pun razuma - gotovo sasvim zdravog.
"Volela je tebe", ponovi Kedalion.
"Ali je mrtva", ree Rid zgusnuto.
Kedalion klimnu glavom, obarajui pogled.
Rid pogleda, na svom igosanom dlanu, oko koje mu je uzvraalo zurenjem.
"Verovatno nas slua sada, taj..." Prekide, i pljunu, kao da ne moe nai rei dovoljno
rune, dovoljno natovarene mrnjom i bolom. "Gledao me kako viem, krvarim. Trzam
lance..." Proao je nesigurnim prstima kroz kosu mokru od znoja, pogledao ka onoj
pregradi u kojoj je naao drogu. "Kazao je... kazao mi je da se neu ubiti. Ni poiziti.
Samo u nastaviti, drau sve delove na okupu, radiu sve to on hoe... zato to u
raunati da, ako dovoljno dugo poivim, moda mogu nai nain da mu se osvetim... ali,
misli on, to mi nee poi za rukom." Rid podie glavu. "Desie se to!" povika on. "Ti si
moje meso, ti trulo govno." Sklopio je aku oko prstena i medalje koji su mu visili nad
srcem. Glas mu se stiao do apata. "Jo nisi mrtvo meso, ali bie. Kunem se." Sad je iz
Ridovih oiju opet gledao onaj ovek koga je Kedalion poznavao: gladan, ubilaki
nastrojen, savreno racionalan.
"ta on od tebe trai?" ree Kedalion. "Pogon za trenutno preskakanje izmeu
zvezda?"
Ridova usta su se iskrivila. "A-haaa... to za poetak. Plazmu je on ve uzeo, a
verovatno i tvoju trifibiju zajedno sa zvezdopogonskom jedinicom unutra. Hoe da
odgajam vee koliine plazme, da bi ih on mogao prodavati. Govnarski posao. Nije to
moj veliki zadatak... Al' kae, kad bude pravi trenutak idemo na Tiamat..."
"Na Tiamat?" ree Kedalion prazno. Sustie ga shvatanje. "A, voda ivota."
Rid klimnu glavom. "Tiamat", apnu. "Voda ivota..." Pogled mu se gasio, um
odlazio negde drugde.... kao da nije mogao ostati ovde, kompulsivno privuen izazovu da
ostvari nemogue.
"A je l' moe...?" upita Kedalion.

Rid mirnu ka njemu. Oi su mu se ispunile panikom, koja kao da je beala

nekud, i bolom: jo jednom se setio gde je. Zadra dah, pa ga ispusti dugim neravnim
uzdahom. "Videemo", ree, sleui ramenima. Podigao je ruku, i Kedalionovo izudarano
lice dotakao neno, kao to je ve ranije bivalo. "Povredio sam te mnogo?"
Kedalion je razmislio o tome. "Bilo je i gore."
Rid je ustao. Sad se kretao, opet, elegantno. Ponudio je Kedalionu ruku da mu
pomogne da ustane. "Niburu", mu, izbegavajui da ga pogleda u oi. "Sad zna. Ne
zajebavaj se nikad vie sa mnom na taj nain. Te ubijem,ej."
Kedalion polako klimnu glavom. "Koja droga?" upita.
"Ne pitaj", ree Rid. "Nema svrhe." Protrlja lice. "Hou da spavam. Bie puno
posla, sutra." Glas mu postade ogoren. "Moram jo mnoge odgovore da pronaem, pre
nego to crknem..." Pooe nazad, ka otvorenim vratima.
Kad su preli prag, Rid je naglo stao, uhvatio Kedaliona za ani zglob, okrenuo
mu dlan nagore. Pogleda mu u 'oko' na dlanu, pa u oi. "Uvek si mrzeo ovaj posao",
promrmlja. "to me ne ostavi, pre nekoliko godina, kad si imao priliku?"
"Pa, ti mi ne bi dozvolio", ree Kedalion, naglaeno gledajui u Ridovu aku koja
ga je drala.
Rid se nasmejao i pustio ga. "Mogao si ti da napusti posao", promrmlja. "Nikad
te nisam obeleio kao moje vlasnitvo, na ovaj nain. Jer, da si me dovoljno mrzeo,
pobeg'o bi i igosan." Izgledao je radoznao. "Imao si dovoljno razloga da me mrzi,
imajui u vidu ta sam ti sve uinio. Zato nisi oti'o?"
Kedalion se dodirnuo po dlanu, trznuo licem. Vlasnitvo. "Ne znam, gazda." Opet
je digao pogled, u Ridovu mranu radoznalost. "Moda zato to, i pored toga to si me
onoliko silno psovao a ponekad i udario, nijednom nisi izrekao nita uvredljivo o mojoj
visini."
26. KAREMOF: Pernateovo imanje
U ovoj dvorani, jedan deo zida bio je uvuen i, izmeu prozora, obloen
draperijama; tu je stajao Gundalinu, patuljast u poreenju sa povrinama prozora, koji su
bili upola vii od njega. Uivao je u ovom trenutku samoe, mira, nekretanja. Pade mu na
um da u poslednje vreme stalno zatie sebe kako gleda kroz neke prozore. Zapita se ta li
to pokuava da ugleda.
Samo ovaj vidik, pomisli: pejza vien iz Pernateove palate svakako vredi gledati.
Zalazee sunce ispisuje stazu rastopljene svetlosti preko daleke povrine mora, kao da
zove... On odjednom pomisli na Jezero vatre.
Potisnuo je tu sliku iz uma. Nema on vie nikakva posla sa Vatrenim jezerom. Taj
deo planete etvrte, nazvan Nakrajsveta, postaje samo jedna neugodna uspomena, za
njega i za stanovnike planete. Onaj njegov in oajanja, kad je hitnuo zvezdopogonsku
vakcinu u Jezero, postigao je upravo ono to se Gundalinu bogovima molio: zapoeo je
lananu reakciju, koja sada postupno vraa Jezero pod kontrolu, tako da komarni
fenomeni u tom prostoru polako nestaju. Hegemonija e imati zvezdopogonske plazme u
dovoljnim koliinama; ako je bude koristila mudro, imae je za itavu venost... uprkos
Ridu Kulervu i njegovoj bratiji.

Saznanje o tom uspehu pomoglo mu je da se oporavi od psiholokog udarca

pretrpljenog kad je video ko je zapravo, i ta ini, taj Kuleva Kulervo... da se oporavi od
ljutnje na samog sebe, to je bio tako slep, poklonio toliko poverenja jednom neznancu,
to nije raspoznao da je Kulervo emocionalno labilni ubica i, kao to se naknadno
saznalo, lan Bratstva. Kulervo ne samo to je uspeo da iznese i Bratstvu preda uzorak
plazme sposoban za dalju samoreprodukciju, nego je ukrao i jednu pravu, upotrebljivu
zvezdopogonsku jedinicu: motor za preskok od zvezde do zvezde.
Ali, iako je Kulervo izneverio Gundalinua, Bratstvo nije uspelo da omete napor
Zlatne Sredine i drugih autentinih ogranaka Kartografa da steknu vlast nad glavnom,
ogromnom zalihom plazme... niti da ubije jedinog oveka koji, u naunom pogledu, sve
ono to je Kulervo radio razume jednako dobro kao i Kulervo sam.
Jo od tog dana B. Z. Gundalinu se pitao zato ga Rid Kuleva Kulervo nije
usmrtio... skoro isto tako esto kao to se pitao da li bi on sam, bez pomoi Kulerva, ikad
naao reenje za problem kontrolisanja plazme. Posle dueg vremena uspeo je da povee
stvari: upravo brilijantnost Kulervovog uma uinila je da on tako dugo ne shvati ta je
Kulervo zapravo. Kulervova genijalnost bila je tolika da Gundalinu nije uspeo da vidi
nita dalje od njihovog potencijala da zajedniki postignu cilj koji su obojica tako arko
prieljkivali, svako iz svojih, drugaijih razloga... zanela ga je mogunost da gleda tog
genija u akciji, da sarauje s njim, da uestvuje u tom istom, uzvienom stanju svesti, u
stvaralatvu. Posle svega, uprkos Kulervovom izdajstvu - uistinu, zbog njega Gundalinua je javnost prihvatila kao heroja jo veeg nego pre.
Nije mu izmakla ironija tog ishoda, kao ni tajanstvenost Kulervove odluke da ga
ipak ostavi u ivotu, sa svim znanjem koje ima. Gundalinu je ve prikupio sve podatke
koje je preko svojih veza u organizaciji Kartografa mogao prikupiti o poreklu Kulerva, ali
te informacije nisu se mogle sabrati u loginu celinu. Kulervo je bio ovek poznat pod
nadimkom 'Majstor' u unutranjim krugovima Kartografa. Izvan tih krugova, bio je samo
paranoino govorkanje, mrana legenda policijskih hodnika; a to mu je i dolikovalo, jer
je bio verovatno najblistaviji um od Vanamoinena do danas. Govorili su da sam ja novi
Vanamoinen, rekao je jednom prilikom sam Kulervo. Ali, po raspoloivim podacima,
nije stekao gotovo nikakvo redovno obrazovanje. U Bratstvu je poeo kao lan jednog od
najniih redova. Na planeti Samathi policija ga trai pod optubom da je ubio svog oca.
Navodno samo zbog svoje sirove genijalnosti uzdigao se kroz redove Bratstva, do jednog
od kljunih poloaja, iako jo nije napunio ni dvadeset godina. Gundalinu nije verovao. Iz
te jednaine, jamano, nedostajali su neki elementi. Raspitivao se i dalje, nadajui se da
e postaviti nekome, negde, ona prava pitanja, i dobiti odgovore koji su mu potrebni.
Sa etvrte je Kulervo nestao bez traga, iako je vlada etvrte dala uzbunu i
pokrenula potragu za njim. Slubena verzija glasila je, da je Kulervo poginuo od dejstva
nepouzdanih fenomena blizu Vatrenog jezera. Meutim isti oni privatni izvori koji su mu
javili - prekasno - s kim je Kulervo zapravo povezan, dodali su i informaciju da je
Kulervova trifibija uzletela do orbite i onda iezla, praktino u isto vreme kad su njih
dvojica imali svoj konani sukob. Zato je Gundalinu jedino mogao verovati da je
Kulervo, svojom divljom genijalnou, naao nain da pobegne iz klopke, da prinudi
zvezdopogonsku jedinicu na infinitezimalno kratkotrajni skok do orbite, a zatim na
sledei, do neke zvezde. To bi znailo da Bratstvo sada ima zvezdopogonsku plazmu, pa
ak i pogonsku jedinicu prema kojoj se mogu proizvoditi nove, identine. Znao je da e
oni to postii, ako je Rid Kulervo na elu njihovog projekta, za tili as.

Iz ovoga je sledilo da e Gundalinu, od momenta kad opet doputuje do svoje

rodne planete Karemof donosei drugi uzorak plazme, biti, jo jednom, zarobljenik svojih
dunosti. Ovo predvianje se ostvarilo. Evo, ve godinu dana on je u prostoru Karemofa,
a tek sad je stigao da sleti na samu planetu, da zakorai nogom po njenoj povrini.
Sva iole vanija industrijska aktivnost planete Karemof odvijala se izvan planete
same, u cislunarnom svemirskom prostoru ili na povrini dvaju meseca. Evo, pada mrak,
a Gundalinu ve vidi dugine boje koje e proeti nono nebo Karemofa. Kao dete,
verovao je da su lepe. Ali im je odrastao dovoljno da shvati o emu se radi, rekli su mu
da je to industrijsko zagaenje orbite. Tu cenu Karemof mora da plaa, ako hoe da
zadri svoju supremaciju u njihovoj zajednici planeta, Hegemoniji, govorili su mu - ali su
govorili kao da je to neto ime se treba ponositi. Ta saznanja su, njemu, upropastila
lepotu neba. Nikada vie nije mogao na isti onaj nain da vidi te boje. To je, po
Gundalinuovom sadanjem uverenju, bio prvi korak na njegovom dugom putu gubljenja
zabluda.
Ipak, prijalo je, bilo je toliko mnogo prijatnije nego to je mogao i da zamisli,
vratiti se na svet gde je roen... i biti primljen sa dobrodolicom u jednako dobro znani
socijalni svet, u onu drutvenu klasu u koju je roenjem uao. Posle bruke na Tiamatu,
gde je pokuao samoubistvo, mislio je da taj svet nee nikad vie ni videti, a kamoli se u
njemu osetiti dobrodolim. Meutim, evo, tu je: 'asni komandant Gundalinu-ekrad-ken,
tehniar drugog nivoa, heroj hegemonije', i tako dalje, i tako dalje.
Sve ono to je doznao o sebi i o svom mestu u svemiru, tokom odsustva sa
Karemofa, navodilo ga je na misao da verovatno nikad vie nee ni eleti da bude deo
tehnokratije - jer doznavao je o licemerstvu, krutosti, predrasudama i nepravdama tog
drutva. A ipak, stajati ovde, u ovoj dvorani, udisati njen bogati miris istorije, putati da
izvrsne harmonije Lanteilove umetnike pesme natapaju tvoja ula onom istom
suzdranom strastvenou koju je i sam umetnik sigurno morao oseati kad je doticao
kompleksne strune saridie...
Gundalinu dotae zavesu, kliznu uljevitim akama niz svilenu senzualnost
tkanine koja je istovremeno prohladna kao voda i meka kao deja koa. Uzdahnuo je i
pogledao te svoje aketine. Nikad on ni jedan ulj nije stekao tokom svih onih godina
ivota na Karemofu. Kruti miii i ake otvrdle od rada, pa, to je neto za nie klase, za
ne-tehe i neklasifikovane, a nije za tehnokratsku elitu koja svojim superiornim umom
vodi Hegiku ka budunosti jo svetlijoj. Zapita se: ta e se desiti sada, kad je realna
budunost sustigla Karemovce kao to je, ranije, sustigla njega. Nasluivao je da je
sociopolitika ravnotea Karemofa, i cele Hegemonije, krhka ba kao to je njegova,
Gundalinuova, emotivna ravnotea bila pre susreta sa zvezdopogonskom plazmom.
Radei sa plazmom i sa pogonskim blokovima, otkrio je kako malo znanja
Karemovci imaju o pravoj tehnologiji, onoj koja je bila praktikovana u Starom Carstvu.
Ponosili su se svojom tehnolokom nadmoi, ali zapravo su bili ponosni na svoje
ivljenje u prolosti, u jednom sistemu koji je postao previe udoban, zatvoren,
samozadovoljan. Planovi za nebrojene inovacije mogli su se dobiti iz memorije sibilske
mree, ali, bez trenutnog putovanja izmeu zvezda koje bi posluilo kao katalizator, niko
nije ni pomiljao da se tim planovima pozabavi, zato to je sistem i ovako radio dovoljno
dobro; ljudi na vlasti su poverovali da imaju najbolji od svih svetova, najbolji koji je, uz
nesavren nain meuzvezdanog putovanja, mogu. "Kad bude Milenijum", govorili su,
mislei: kad neko otkrije trenutni transport iz orbite jedne zvezde u orbitu druge. I doao

je Milenijum, ali sad jedino bogovi znaju kakve e sve promene to povui, u ivotu svih
njih. Znalo se da u poreenju sa Starom Imperijom njihova Hegika izgleda kao - i jeste mala, feudalna trgovinska unija. Ali Stara Imperija je imala i neke svoje probleme, koji
su se pokazali fatalnim...
Svestan tako neizvesne budunosti, eznuo je da bude u mestima kao to je ova
dvorana, prepuna oseanja stalnosti, tradicije, savrenog mira. Dotakla je njegove
uspomene, i zadovoljila jednu potrebu u njemu, na nain kako ve mnogo godina nita
drugo nije.
Od dana kad se vratio u blizinu Karemofa, proveo je svaki tren svog vremena
gore, u svemiru, angaujui se u svim aspektima nove zvezdopogonske tehnologije, gde
god je mogao da se uvue; zato je i stekao novi, veoma dubok drutveni uticaj, u emu su
pomogli i njegovi kontakti meu Kartografima, i njegov presti.
Poto je sibilskim transferom, koristei pojedine lanove Kartografa kao terminal,
obavestio lidere Karemofa o svom otkriu, oni su odmah poeli planiranje i konstruisanje
brodova u kojima e ta nova tehnologija biti koriena. Nalazili su i naine da prilagode
hiljade postojeih brodova za novi pogon; sve to, pre nego to je Gundalinu uopte stigao.
Poeli su, tavie, da rade i na novom naoruanju, za koje su odavno imali planove ali ne
i svrhu, u vremenima kad su ostali svetovi Hegemonije mogli biti kontrolisani, realno
gledajui, samo ekonomskim sredstvima.
Rezultat ovoga bio je, da je Gundalinu, dolazei kui, otkrio - sa olakanjem i sa
uznemirenjem - da novi pogonski blokovi i itava flota ve u izgradnji vrve grekama,
konstrukcionim i funkcionalnim. On je prvi video stvarnu zvezdopogonsku jedinicu,
radio sa plazmom, on je saznao stvari koje nijedan drugi Karemovac nije mogao saznati.
Pa ipak, trebalo je da inenjeri i istraivai pribave besprekorne informacije, jer sibilska
mrea im je bila na raspolaganju. Bilo je od ranije poznato da sibilska mrea proticanjem
vremena poinje da se kvari - nimalo udno, u jednom sistemu toliko drevnom; ali
mnogobrojnost greaka zapanjila je Gundalinua kad su mu istraivaki timovi najzad
pokazali svoje rezultate.
Nije mogao ni da zamisli da bi informaciona mrea od koje zavisi cela
Hegemonija mogla pretrpeti takav krah. Gledao je izraze lica ljudi oko sebe kad se
diskutovalo o tome, i govorio sebi da bar sibilska mrea nije oblast njegove odgovornosti.
On je doao da gradi svemirske brodove; ako su se potkrale greke, bie ispravljene.
Eventualni problemi sa sibilskom mreom samo znae da je neophodno raditi najveom
moguom brzinom, za sluaj da se slom tog sistema zaista pribliava. Meutim, nastojei
da ovo objasni istraivaima i inenjerima, postepeno je shvatio da su problemi sa
sibilskim podacima samo izgovor, zgodan za prikrivanje nedelotvornosti u radu,
birokratskog zapetljavanja, i nedostatka radne discipline.
Dolazei sa etvrte, nije oekivao da e tako neto nai kod svog naroda. Istina
ga je pogodila kao stasisno polje. Ali mukotrpno steena nova perspektiva omoguila mu
je i da osmotri okom izvanaa, 'oveka-izvan', kako tehnokratija stvarno funkcionie.
Analogija sa stasisnim poljem nije bila loa.
Priznavao je, ali samo sebi, pomeane emocije koje su ga obuzimale: gubitak
lepih iluzija, aljenje zbog onog to je propalo, bar kad je re o njegovom narodu, o
kulturnom nasleu njegovog sveta, o njegovom sopstvenom ponosu... uskraenost, i
olakanje, kad god bi pomislio na Lunu Svetlohodnu Letnju i na Tiamat. Svaka godina
odugovlaenja znaila je da e dolazak Hegemonije na Tiamat biti za toliko odloen;

prema tome, Luna e imati vie vremena da obavi posao koji joj je sudbina namenila.
Ponekad je morao suzbijati u sebi elju da namerno usporava proces koji je sam zapoeo;
jer, lako se moglo desiti da poveruje da bi ba tako najbolje posluio onom simbolu koji
su oboje poneli.
U takvim trenucima prisiljavao je sebe da se priseti njenog lica - i naina kako je
njen duh uspeo da ga dosegne kod Vatrenog jezera, ogrnut izmaglicom plave svetlosti.
Uspomena na budunost, obeanje nekih trenutaka koje e njih dvoje tek proiveti
zajedno... i rei treba mi. Uvianje da ona svakog dana postaje starija, on takoe... da je
njemu prolo ve devet godina od kad su se rastali, a njoj ak esnaest godina, na
Tiamatu. Nije mogao verovati: tako mnogo! Godine kao da su se, na neki nain,
rastvorile, kao snegovi Tiamata kad se tope u prolee. Za sve to vreme, on nijednom nije
video njeno lice, osim na jednom duhu; ali je razgovarao s njom dvaput, oba puta u
sibilskom transferu, i to jednom kad je bio napola lud od vatreno-jezerskog delirijuma, a
drugi put kad je upotrebio enu po imenu Han kao medijuma, samo da bi Luni javio da je
ostao iv. Ponekad se pitao da li se zavarava, da li se uporno dri za jedan san o ljubavi,
da li je to ljubav koja nema prava da postoji, i koja zapravo nikad nije postojala. Pa ipak,
seanje na dane provedene sa njom, koji su bili jedno specifino mesto izvan vremena,
prostor u kome je on bio vie iv, i vie stvaran, nego ma kad pre ili posle, bilo je seanje
ivo koliko i slika njegovog sopstvenog lica u ogledalu; a ogledalo mu je svakodnevno
pokazivalo nove borice oko uglova oiju, bore kojih pre devet godina nije bilo...
Onda bi, opet, frustracija nadjaala enju, podbola ga na jo beskonanije radno
vreme, vreme nadgledanja kako drugi rade, raspravljanja s ljudima, podeavanja. Sad je
saraivao ne samo sa vrhunskim istraivaima u svemirskim naseobinama, nego i sa
inenjerima-praktiarima, i sa radnicima na licu mesta, u brodogradilitima. Uviao je da
su mu oni jednako bliski kao i njegova drutvena klasa, tavie da sa njima esto postie
bolje razumevanje. Time to je pridobio njihovo poverenje i njihovu lojalnost, ostvario je
merljive rezultate dvostruko vee nego utivim sugestijama i brinim modifikacijama u
krugovima teha koji su nadzirali rad tih ljudi.
S druge strane, njegovo olako zbliavanje sa niim klasama dovelo je do
protivljenja i nelagodnosti u nekim drugim krugovima, naroito politikim. Oduvek je
bio svestan da sebi ne moe priutiti luksuz da uvredi sebi ravne, naroito imajui u vidu
njegovu mutnu prolost koja nikad nije u celosti zaboravljena mada je postala 'iz utivosti
nespomenljiva' meu aristokratima koji dre vlast na Karemofu. Gundalinu je eleo da se
vrati na Tiamat to pre je mogue upravo zato to je i vladajua elita to isto elela, s tom
razlikom to je njima bilo stalo da se to pre opet doepaju vode ivota, dok je on reio da
tamo stigne kao ovek koji e imati politiku mo, u meri dovoljnoj da utie na dogaaje,
da suzbija ono to se spremaju da uine tom svetu, tom narodu... toj Kraljici. Dovoljno
vlasti da joj pomogne da sprei izrabljivanje. Jer ako u tome ne bi uspeo, znailo bi da je
ceo svoj ivot delao samo da bi je konano izdao...
Okrete lea prozorima i mutnim takicama zvezda koje su poinjale da se vide
kroz svetlosne velove na sve tamnijem nebu. Meu tim sazveima on ne bi mogao videti
dvojno sunce Tiamata ni kad bi to pokuao; te dve zvezde sastavljene u par koji se okree
oko zajednikog centra bile su preogromno udaljene, ak na drugom kraju jedne od
nasuminih vremeprostornih 'crvljih rupa' izmeu pojedinih Crnih kapija tojest crnih
jama. Hegemonija je u izvesnom smislu bila vie imperija vremena, nego prostora;
imperija svetova do kojih se, zahvaljujui Crnim kapijama, moe stii za razumno dugo

vreme, bez obzira to izmeu njih u prostoru nema ba nikakvog smislenog odnosa.
Meutim, predstojala je promena i toga.
Trebalo bi da se presvuem, pomisli on umorno, pre nego to zabava iza onih
besprekornih dvokrilnih vrata od srebrnog drveta postane uspomena, i to takva na koju
poasni gost B. Z. Gundalinu jednostavno nije ni doao. Ovde je doao sa namerom da
zatakava izvesne uvreenosti, da armira, da razoruava, da se dodvorava, da manipulie
ljudima najvetije to moe; zahvaljujui viegodinjoj birokratskoj gimnastici na
etvrtoj, njegove sposobnosti u tim stvarima bile su sada znatne. Znao je drutvene ifre,
znao je ta e polaskati kome; sad, kad su zvezdoplovi napredovali ubedljivije nego pre,
njegov politiki uspon bie ograniavan samo sposobnou njegovog eluca da podnosi
obilnu hranu i obilnu hipokriziju, njegovu sopstvenu. Ovo je prvi od intimnih ali velikih
skupova ovde dole, na planeti Karemof, gde su i danas palate bogatuna, elite; kasnije e
uslediti slini prijemi i u orbitalnim habitatima. Gundalinu je potegao itavu mreu starih
familijarnih veza, a mnogi od tih srodnika su, sa svoje strane, bili sada maltene bolno
udni da obnove bliskost sa njim; jednako je angaovao i svoje veze u organizaciji
Kartografa, sve da bi ovakvi skupovi uspevali. Ovo je tek poetak...
Verovatno mu je ba zbog toga bilo tako teko da savlada svoju inertnost, da se
pokrene kroz ovu sobu i ue u privatno kupatilo gde mu je usluni kuni sistem ostavio
sveu uniformu sa odgovarajuom pokoricom od svih prikladnih medalja, insignija,
poasnih oznaka, inova, lenti, rangova, stupnjeva, ukljuujui i porodini grb koji nije ni
video jo od kako je krenuo od kue. Strogo uzev, nema pravo da ga nosi veeras, zato
to nije najstariji od brae i sestara u ovoj generaciji. Meutim, najortodoksnijim
tehovima - a to su oni za koje je njemu najvanije da steknu dobar utisak - porodine loze
znae vie nego ma ta drugo; grb e ih podsetiti da je njegova loza besprekorna.
Odavno nije video ovaj grb. Jednako dugo nije se dogodilo da posluga,
elektronska ili druga, eka da ispunjava njegove elje. Palata Pernateovih ima jedan od
najusavrenijih kunih sistema posluge; trebalo bi da mu to bude zadovoljstvo, ali posle
tolikih godina samostalnog nabavljanja i obavljanja svega to mu je potrebno, osetio se,
sad, malo nezgodno u toliko uslunom okruenju. Ipak, on podseti sebe da su to veinom
usavreni, odlino programirani servomehanizmi. Na Karemofu se ne dozvoljava da
pripadnici najniih i najviih klasa ak i razgovaraju jedni sa drugima bez slubenog
prevodioca; visokoroeni zaobilaze ovaj problem tako to poslugu za svoje palate
proizvode u fabrikama. Ovi oko njega, koji se ponaaju prema njemu kao da je bog, nisu
ljudi; ba dobro, jer nee nimalo zainteresovano gledati njegove zakrvavljene oi,
njegovu runu neobrijanost, neurednost kose, izguvanost njegovog radnikog
svepokrivnog jednodelnog odela.
Jednom rukom otvorio je odelo, drugom se poeao po boku, mrekajui nos.
Poe ivlje prema kupatilu koje ga je ekalo, znajui unapred da e voda imati tano onu
temperaturu i sastav koji njemu odgovara. Mirisi i isparenja lekovitih trava razbistrie mu
glavu, mlaznici za masau znae tano na kojim takama da deluju na njegovo telo
bolnih miia zamoreno putovanjem, tako da ga opuste i energizuju...
Na drugoj strani prazne dvorane, meutim, vrata od srebrnog drveta se otvorie
iznenada, za trenutak putajui unutra nalet vesele buke.
Gundalinu se iznenaeno okrete. Neko je ve zatvorio ta vrata, nedolinom
urbom. On vie nije bio sam. ena koja se tako, na silu, ubacila, stajala je sad u tom
kraju sobe i gledala ka njemu. Osvetljavajua taka zalepljena za dlan njene podignute

ruke naglo obasja prostor koji je oko Gundalinua zapravo ve bio utonuo u sumrak a da
on toga nije bio svestan. Obasja i lice te neznanke koja je sad sa Gundalinuom bila sama
u ovoj pustoj dvorani.
"Uh..." Zurila je u njega; trenutna reakcija iznenaenja i nelagodnosti, zato to je
primetila kako on u ovom asu izgleda. Njen pogled bio je ravan, maltene bolno otvoren,
ali u njemu nije bilo prepoznavanja. Ni Gundalinu nije znao ko je ona. Crte njenog lica
bile su vie impresivne nego klasine, ali on vide u njima snagu, humor, inteligenciju, i
neoekivanu lepotu. Raskide svoju zagledanost u njene zlatnosmee oi, pred kojima kao
da je bio sav providan; osmotri njenu frizuru pokrivenu mnogobrojnim biserima koji su, u
dugim luminoznim niskama, uokviravali to lice i blago se pomerali pri svakom njenom
pokretu. Na sebi je imala dugu haljinu od kadife crne kao no, zatvorenu sve do grla, i
okovratnik od bisera koji su, mnogobrojni, tekli u tu crninu kao zvezde koje se ire kroz
kosmos sve dok se ne izgube u noi.
"Ne bi trebalo da bude ovde", ree mu ona, sa takvim smirenim ubeenjem da se
on i sam na trenutak zapita da li je to tano.
"Zato ne?" upita on rasejano ali i razonoeno. Bilo mu je drago to nije banula
neto ranije, kad je pipao jednu prastaru, skupocenu skulpturu koja mu se dopala: osetio
bi se kao lopov.
"Zato to ne bih ni ja." Najednom se osmehnula; oi su joj blistale zaverenikim
uzbuenjem. "Potrebno mi je mesto gde u biti neprimetna, sve dok ne stigne toliko
gostiju da mogu da se izgubim izmeu njih. Ti me nee odati, a?" To je zazvualo
maltene kao da nije pitanje; kao da ga je procenila jednim pogledom.
"to, je l' bi trebalo?" upita on neodluno. Naklonom glave na jednu stranu pozva
je da objasni.
"Ja sam sasvim bezopasna", ree ona sa osmehom koji se postepeno punio
blagom ironijom. "Uistinu. Ovde sam samo zato to elim da se susretnem sa slavnim
herojem, komandantom Gundalinuom."
On suzbi smeh neverice koji zamalo da mu izmakne, i zadra neutralan izraz lica.
Ako je ovo neka igra, nije sa njim; bio je siguran da ga nije prepoznala. "Pa, dobro", ree
blago, maltene iznenaen svojom reakcijom. "Morae da eka neko vreme, do tada.
Pie?" Pokretom je pokazao ka jednom ormariu istih linija koji se nalazio u blizini, na
jednom stolu. Ranije su mu rekli da je unutra dobro opremljen bar.
"Hoe i ti sa mnom?" Njen osmeh naveo ga je da se i on osmehne sa oseanjem
zajednikog uestvovanja u nekom blagom 'zabuavanju'. Klimnuo je glavom. "Neto
sasvim bezazleno, molim", ree ona. "ula su mi i ovako prenadraena."
Gundalinu pipnu jednu taku na prividno solidnoj povrini stola; ranije su mu
ukazali na nju. Pod tim dodirom, uglaana tekstura drveta nestade, i povrina stola se
pretvori u displej na kome je orman posluno nudio spisak svoje sadrine. "Piti, udisati ili
apsorbovati: ta najvie voli?" Pernateovi su imali na raspolaganju impresivni izbor
supstanci za menjanje stanja svesti, i sve su bile savreno zakonite.
"Pa, da pijem, valjda." U njenom glasu krio se smeh dok mu je prilazila preko
puste dvorane. "To kao postupak nije suvie aktivno, a ni pasivno."
"Dobra poenta." Digao je pogled ka njoj. "Imaju i vodu ivota...?"

Video je kako se na njenom licu odvija isti registar emocija kao i u njegovom
umu: Imaju, ali ne onu pravu... Ipak, i imitacija je bila velika retkost. "O, da", ree ona
tiho. "Da."
Izgovorio je narudbinu, gledajui ovu ensku koja se leerno naslonila na sto,
pored njega. Mirisala je na neto egzotino i vrtoglavo; dok on, postade mu jasno, po svoj
prilici smrdi na znoj. Meutim neprestano ga je obasjavala tim udno privlanim
osmehom, i zavirivala mu u oi, nervirajuom neposrednou. Spustio je pogled i digao
ruku, prihvatio njenu aku pruenu za utivi pozdrav. "Drago mi je."
Njegov dlan je dotakla maltene kao da se igra, svojom akom iz koje se irila
blaga svetlost. Zaplesae svetlosti i senke zbog tog rukovanja. Kad je mislio da pusti ruku
dole, ona oberuke dohvati i preokrete njegovu aku, poe je osvetljavati i gledati, zatim
bez gledanja prelaziti vrhovima prstiju po njoj, nesuzdrano, kao kad slepa ena
pokuava da vidi. Zadrhtao je od tih dodira po osetljivoj koi. "Ima uljeve. ake su
stvorene da rade. Volim prave ake." Opet je preokrenula njegovu aku, prouila njen
oblik, duinu i oblik prstiju. "Divne ake ima."
Pojavila su se pia. Povukao je ruku iz njenih ruku, iznenaen i malice postien,
i sa olakanjem to sad ima izgovor da to prekine. Ponudi joj au odgajenu od
sintetikog safira, u ijim navojima je nemirno leala teka srebrna tenost. Ona je
prihvati, a on podie svoju u znak zdravice.
"Za avanture", ree ona sa naglim, blistavim, irokim osmehom. Svetlost iz
njenog dlana prosijavala je i au, dajui iluminaciju koja je izgledala magijski.
"Ne", ree on blago, i odmahnu glavom. "Avanture su samo izbegnute tragedije."
Spustila je pogled, razmislila. "Onda, za ivot..." ree, gledajui ga opet.
Klimnuo je glavom. "Za ivot." Povukao je mali gutljaj tog pia kome su nadenuli
ime 'voda ivota', osetio kako mu ono ispunjava glavu gorkoslatkim ukusom uspomena.
Poslednji put kad je pio ovo pie bio je jedva neto vie od klinca; stanovao je jo u
oevoj kui, na imanju davnih predaka... Seti se svog doma, one lepote i mira tih predela;
oevog glasa. Popi jo malo, i seti se budunosti, planete Tiamat, izvora prave vode
ivota, i naglo, ivopisno, Lune, one ije lice je bledo kao snene ravnice bez kraja, ali
telo toplo od ivota kad se uz njegovo telo stisne... Treim gutljajem prisilio je svoj um
na povratak u sadanjost, u prezent, i svoje oi da registruju zapanjeno zadovoljstvo na
licu ove elegantne neznanke koja stoji uz njega.
Uzdahnula je. "O, dobro su mu ime dali."
Osmehnuo se i jo jednom klimnuo glavom. Posle toga, zajedno su uivali u
jednom prostoru tiine, u injenici, sa bojom krivice, da su jedno sa drugim. Najzad, on iz
radoznalosti upita: "ta, stvarno nisi pozvana na ovaj prijem?" Nije uspevao da primeti na
njoj nita zbog ega bi bila nedobrodoli gost. Pomislio je, pomalo se i udei samom
sebi, da bi je stavio visoko na listu osoba sa kojima eli da provede ovo vee, ako bi sad o
tome bio konsultovan. mirnuo je, primorao svoje oi da odlutaju sa njene face.
"Nije da nisam pozvana." Podigla je glavu, i biseri su proaputali neto na njenom
vratu. "Izriito mi je zabranjen dolazak."
Zaustio je da joj postavi pitanje koje se, oigledno, samo nametalo, ali tad se zau
kucanje na vratima od srebrnog drveta. Okrenula se, trgnuta; njeno lice odavalo je paniku
jedva kontrolisanu.
Gundalinu joj pokretom pokaza da uti i da se povue u jednu stranu. On sam
poe pravo ka vratima.

Pre nego to je stigao do njih, dvokrilna vrata se otvorie. Stao je, mirkajui,
zahvaen kao moljac poplavom svetlosti i buke. Hitrim upozoravajuim pogledom
odmerio je mrani ugao iza levog krila vratiju, gde je sad njegova nezvana goa stajala
skrivena od pogleda. Desnu aku je sklopila, tako da se od svetlee trake nije video ni
zraak.
"Izvinite, gospodine..." ree nova nepozvana goa. Bila je obuena formalno, kao
da je dola na zabavu, ali Gundalinu je primetio komunikator, diskretno pridodat njenoj
odei: to nosi osoblje obezbeenja u ovoj palati. Pomakla se malo, pokuavajui da zaviri
pored njega, u vrlo slabo osvetljene uglove dvorane.
"ta je bilo?" ree on. Oseao se nezgodno, kao uhvaen, ali to se u njegovom
glasu odrazilo, bar koliko je on sam mogao uti, kao nestrpljenje.
"ao mi je to Vas uznemiravam, gospodine", ree ona, "ali javljeno mi je da je u
ovu prostoriju ulo neko neodobreno lice."
"Ne od kad sam ja tu", ree on, zapanjen kako je lako la izila. "Pokuavao sam
da uhvatim koji minut odmora..." Pokretom glave naznaio je zamraeni prostor iza sebe,
kao da je to neko objanjenje.
"I niko, ba niko nije uao?" Pogledala ga je onako kako je on sam, u svoje
vreme, gledao podozrevane zaverenike.
"Jeste neko uao, samo na trenutak, da pita treba li mi neto." Slegnuo je
ramenima, ak i previe leerno. "Moda se o tome radi."
Klimnula je glavom, izgledajui kao da joj je laknulo. "Pa, da li Vam neto treba,
ser?"
"Samo da mi bude dozvoljeno da se na miru operem i presvuem."
"Naravno, gospodine." Opet je klimnula glavom, ukorena. "Postarau se da Vas
vie ne uznemiravaju." Povukla se unatrake iz njegovog prisustva i zatvorila vrata.
Gundalinu je odahnuo. U glavi mu se malo vrtelo. ena u crnom je iskoraila iz
senki i i otvorila dlan, putajui svetlost jo jednom u prostor oko njih.
"Hvala." Osmehnula se, i zahvalno klimnula glavom, pri emu je biserje opet
zautalo na njenom vratu.
Gundalinu zausti da naredi sobnim svetlima da se upale; ipak, uzdra se, uviajui
najednom da vie voli senke, tananu misteriju ove njihove male konspiracije. "Reci mi",
ree on, "na osnovu ega si bila toliko sigurna da se moe osloniti na mene?" U jednom
trenutku pomislio je da je moda videla njegov sibilski privesak, ali to mu je sad bilo pod
odeom; smatrao je da, u ovako slabom svetlu, nije mogla videti ni sibilski znak
utetoviran ispod grla.
"Ima bistre i duboke oi", ree ona neno. "im si me pogledao, videla sam da ti
je dua stara."
Malo je nedostajalo da se nasmeje, pomiljajui da su to stvarno gluposti; onda
zau ta ona stvarno govori - hvali njegove pretke. U mladosti su i njega uili da pretke
treba oboavati, i raditi kao oni. Ali, jo nikad nije uo da neko to na ovaj nain
formulie. Umesto da se nasmeje, samo se osmehnuo.
"Po tome sam osetila da e biti astan ovek."
Uinilo mu se da je ironina injenica da je po njenom miljenju 'asno' pomagati
potpuno nepoznatoj osobi da se nepozvana utrpa na jedan ekskluzivni prijem. "Nikad
ranije nisam ovako neto radio", ree on. Meutim, jeste, uvide najednom. Na Tiamatu. S

tom razlikom to sada njegov postupak zaista nee moi da izmeni istoriju jedne planete.
ak ni da izmeni tok njegovog ivota.
Pognula je glavu, opet uz apat bisera. "Onda reci ti meni, zato si imao poverenja
u mene."
"Ne verujem da to mogu." Sklonio je pogled, nevoljan da ak i pokua da to
oseanje prenese u rei.
"Moda zato to si osetio da ono to pokuavam da uradim jeste, uistinu, asno."
"Moe biti", proguna on, gledajui je opet. "Zna, nije potrebno da boravi ovde
kao ilegalka. Mogao bih da porazgovaram sa nekim..." Njega niko nita nije pitao o listi
gostiju - domaini su, valjda, pretpostavili da on ima i vanija posla, to je bilo tano.
Ona je oklevala. "Ti si tehnokrat, a?"
Klimnuo je glavom, pomiljajui da to nju, izgleda, iznenauje. Ali, on zaista,
ovako obuen, nije mnogo liio na teha. Moda je pretpostavila da je neki najmljeni
radnik.
"Poznaje li komandanta Gundalinua lino?"
"Daaa", ree on. Nije mu bilo jasno zato joj prosto ne saopti istinu. Zar samo
zato to u ovoj igri toliko uiva? "Od detinjstva."
"U tom sluaju, nemoj. Hvala na ponudi. Ne bi bilo fer da kvarim tvoj poloaj
kod jednog takvog starog prijatelja."
"Pa ne bi..." zapoe on, ali zauta, seajui se ta mu je rekla neposredno pre nego
to su bili prekinuti. "Ree li da su izriito zabranili, ba tebi, dolazak na ovu zabavu?"
"Jesu", ree ona, sada sa manje pouzdanosti nego u ma kom drugom svom iskazu
veeras; kao da ali zbog ovog priznanja, sada. Sklonila je pogled. "Pretpostavljam da je
to naredio on lino."
"Stvarno?" ree Gundalinu sa nevericom. "Pa, da li te on poznaje?"
"Ne." Uzvratila mu je pogled; u njenim oima naglo se pojavio bes. "A kao to se
vidi, i ne eli da me upozna."
Gundalinu mirnu, pitajui se iz kakvog to udnog zavijutka drutvenih skandala
pada na njega, nezaslueno, ova krivica. Pomisli na svoju brau: nije li ova imala neke
neprijatne kontakte sa njima? Liilo bi na njih, da krivicu na kraju svale na njega. "Pa..."
ree samosvesno, "on, ovek, nije bio ovde, nekoliko godina, zna. Puno se i promenio..."
Osmehnu se iskreno. "Bio je nepodnoljivi mali naduvenko, moram priznati, ali sad je
postao maltene ljudsko bie, zaista. Ako je nastao neki nesporazum, on e eleti da ga
ispravi. U emu je bio problem...?"
Odreno je odmahnula glavom; maleni vodopad bisera zaumorio je istim takvim
odbijanjem. Opet je sklonila pogled od njega. "Nije to nita to bi trebalo tebe da
angauje... a i ne pria mi se o tome. Uostalom, neu da me po tome pamti." Ovog puta
njen osmeh bio je pomalo tuan.
Uzdahnuo je, rezignirano klimnuo glavom. "Onda u morati da ti se izvinim i da
odem da se presvuem, inae e umesto tebe, izbaciti mene." alosno pokaza, pokretom
ruke, svoje prljavo svepokrivno odelo, zatim osvetljeni ulaz u kupatilo i garderobu. "Ti
ostani ovde koliko god hoe, dok ti ne bude zgodno da se pridrui urki tamo."
"Hvala ti." Njen osmeh se proirio. Najednom je pruila ruku ka njemu, iako je on
ve poeo da se okree. "Ko si ti...?"
"Nikakva imena. Sledei put kad se vidimo, ponovi to pitanje."

Njena usta su se otvorila, pa zatvorila. Ironinim osmehom potvrdila je da e

postupiti kako je rekao, i da ju je nadmaio u njenoj sopstvenoj igri.
Gundalinu pree u kupatilo, nosei napola punu au, ne dozvoljavajui sebi da se
osvrne. Zakljua vrata za sobom. Okupao se, obukao sveanu salonsku odeu, preobratio
se u blistavu senku samoga sebe. Popio je tobonju vodu ivota iz safirne ae, polako,
uivajui u tome, nastojei da se ojaa za mukotrpne sate koji predstoje. Onda je iziao iz
garderobe na druga vrata; nije hteo da pogleda u praznu dvoranu i uveri se da li
misteriozna goa u njoj jo eka.
Iskoraio je pravo u blistavilo i rasko palate Pernateovih, u pokretno more
ljudskih tela; tu su se boje komeale kao ulje na vodi, muzika i glasovi ispunjavali su
ula. Zatvorio je vrata iza sebe, ostao nepomian, nastojei da ostane i neprimeen
dovoljno dugo da se moe orijentisati i u sebi osetiti onaj napliv adrenalina potreban za
suoenje sa gomilom. Nikad nije bio po prirodi ekstrovertan, a sada je shvatao da to
nikad nee ni biti, ma koliko puta otiao na prijeme, ma koliko govora odrao. Ulazak u
prepunu dvoranu za njega e uvek biti kao naletanje glavom na zatvorena vrata.
"Komandante!"
Pogleda N. R. Vanua, svog glavnog pomonika, koji se materijalizovao iz gomile,
tano uz njega. "Vanu", ree on smekajui se sa olakanjem i uzvraajui jednakim
salutiranjem. Vanu mu je bio 'oficir za vezu' dok su pravili planove za ovo vee. Uzdao
se u to da Vanu o ovom skupu zna sve ono to on sam ne zna.
"Eto tebe", ree Vanu, na ijem su se licu videli vedrina i olakanje. "Poinjao
sam se pitati da li ti je dobro."
Gundalinu, kome su te rei malice zasmetale, baci pogled ka mladome oveku,
ali nae u izrazu njegovog lica samo elan i zabrinutost. "Zabrini se ti ta mi je, kad
primeti da mi stvarno prija neki ovakav skup."
Vanu ga pogleda, jedva skrivajui nerazumevanje. "Ali, mislio sam da ti je stalo
do ovoga. Potovanje koje se tvojoj lozi ukazuje veeras... sasvim zaslueno, dabome...
ovaj, hou rei, ovo je verovatno najsjajniji drutveni politiki dogaaj u poslednjih deset
godina. Nikad nisam video takvo okupljanje, osim kad dolazi cela Skuptina u posetu...
Jesi li ikad imao susret sa Skuptinom?"
"Imao sam." Gundalinu ne ree nita vie. Njegovo suoenje sa hegemonijskim
skuptinarima bilo je u vreme njegove slube na Tiamatu. Njih nekoliko su tada maltene
pljuvali po njemu, dobacivali su da je kukavica, neuspeni samoubica. Isto bi govorili i
svi ostali veeras ovde prisutni, da su bili tamo, tada. On je verovao, u onim uasnim
trenucima, da je njegovom ivotu kraj. Ipak, evo ga danas ovde: heroj Hegemonije.
Moda neko od prisutnih zna za njegovu raniju bruku, ali slabi su izgledi da e iko smeti
da je pomene... Duboko udahnu vazduh, uviajui da su plua ve poinjala da ga bole.
Pogleda opet Vanua, koji se zagledao preko glava gomile verovatno brojei
slavne face; izraz Vanuovog lica bio je u isti mah samozadovoljan, zasenjen, i sasvim
lien treme i stidljivosti... Gundalinu se podseti: takav je bio i on sam, pre deset godina.
Vanu je, kao i Gundalinu, kao i svi u ovoj dvorani, ovek sa asnom porodinom
istorijom - mlai brat J. M. Vanua, sada uglednog naunog istraivaa na institutu
'Rislen', inae Gundalinuovog kolskog druga. Odabrao je, kao i Gundalinu, karijeru u
Hegikinoj policiji: esta profesija mlaih sinova koji, po krutim hegemonijskim
zakonima nasleivanja, moraju ii iz kue u svet, zato to porodina titula i celo
porodino bogatstvo idu najstarijem detetu.

im se vratio, sreo se sa Vanuom - pamtei ga (mada to sebi nije priznavao) samo

kao malo, ciavo, prilino nepodnoljivo prisustvo na periferiji mnogobrojnih iskrenih
rasprava o modelovanju podataka, o fizici provodnika, i o smislu ivota. Meutim Vanu
koga je posle povratka naao je oficir od karijere, sposoban, po inu ve kapetan;
odgovoran, simpatian, i politiki svestan, mada do neke mere konzervativan i sklon da
deli ljude po drutvenom poloaju. Ali, Gundalinu je, na svoje aljenje, morao priznati da
mu i ostali Karemovci njegovog drutvenog statusa, ili bar veina njih, sada izgledaju kao
konzervativci skloni da ljude cene po socijalnom poloaju. Barem je stekao, uz sve
ostalo, i perspektivu potrebnu da shvati da se nije promenio njegov svet, nego on. Prvi
susret sa Vanuom imao je u relativno egalitarnom okruenju, u dvorani jednog mesnog
odbora Kartografa; odmah su se dobro 'uklopili' jedan s drugim. Njemu su bili potrebni
asistenti na koje bi se mogao osloniti, a Vanu je brzo uspeo da postane nezamenljiv.
"Komandante, eno su Pernateovi. Treba da te upoznam prvo s njima."
Klimnuo je glavom, i dopustio da bude poveden, besprekorno graciozno, kroz
mrmljajuu radoznalost gomile, u susednu prostoriju.
Ova sala, trea, bila je ak i prostranija od prethodne, ali je imala istu strogu,
gotovo monolitnu eleganciju. Zidovi su bili od neukraenog vorkamena, ispoliranog do
staklastog sjaja. vorkamen je bio jo jedno naslee Starog Carstva: nalaen je irom
planete Karemof, u slojevima iji preseci su davali udne, fraktalne obrasce. vorkamen
je nastao kao sedimentna stena, taloenjem umrle 'pametne materije'; skamenjivanje je
nastupilo kao posledica vulkanske vreline koju je stvorila sama 'pametna materija' u
svojoj kataklizmikoj poludelosti. Najcenjeniji uzorci vorkamena sadravali su i
ipkaste naslage kalcijuma, od ljudskih ostataka. Kompleksne krivine i matrice sline
preseenim vorovima podsetie ga na plau na obali jezera ognja. Gundalinu skloni
pogled.
"Gospodine", ree Vanu dodirujui njegovu miicu, da bi privukao njegovu
panju.
Okrete se, vide da Pernateovi idu ka njemu i da se gosti diskretno pomiu u stranu
da bi im otvorili prolaz. Prepoznao je oboje, lako: A. T. Pernate je istaknut u
karemovskoj politici otkad Gundalinu zna za sebe. Viao je to izdueno, pomalo
sumorno lice na tridiju, a ponekad i na zabavama, pre nego to je otiao sa planete
Karemof - ali uvek samo sa daljine. Tokom esnaest godina realnog vremena, koje je
Gundalinu proveo van Karemofa, Pernate je ostario samo malo, jedva primetno; ali i
ranije se inilo da on uopte ne stari, kao ni njegova ena. Njihovim brakom spojene su
dve najbogatije i najuticajnije tehnokratske loze na planeti.
Gundalinu je imao direktnije veze sa Pernateovom enom, iako ne i susrete oi u
oi: C. M. P. Jarsak je bila vlasnica veine deonica u brodogradilitima koja nastoje da
stvore novu flotu bru od svetlosti. Sad ga je gledala sa prepoznavanjem koje se na licu
njenog mua nije zapaalo. Mnogi su govorkali da je njen um prava snaga iza sve veih
uspeha njihovog zajednikog poslovnog carstva, i da ona smilja rei koje on posle
izgovara na sednicama Saveta. Poto je s njom vie puta razgovarao, Gundalinu je uviao
da to moe biti istina. Iz iskustva sa sopstvenom braom bio je bolno svestan da
prvoroeno dete teh-porodice, mada nasleuje sve pare, pamet ne mora imati osobito
jaku. Svejedno, nije bio voljan da potceni inteligenciju ma koga od Pernateovih.

Pripremio se da izvede oekivani naklon, jer ve su stali pred njega i Vanu je

poeo formalno da ih upoznaje sa gostom. Vanu je bio roak familije Jarsak, ne blizak ali
ipak dovoljno blizak da se sad poslui porodinim oblicima oslovljavanja i da razgovara
sa domainima lako i udobno.
Gundalinu se zadra u poslednjem trenutku: Pernateovi su se prvi naklonili
njemu, dajui mu na taj nain veu ast. On je uzvratio naklonom i dotakao jedan, pa
drugi prueni dlan.
"Velika ast, Gundalinu-ekrad", promrmlja Pernate.
"ast je meni, Pernate-sadhu", odgovori Gundalinu. Bile su to rei iskrenije od
ijednih drugih koje je u poslednje vreme javno izrekao. U sebi je bio zadovoljan to je
Pernate, od svih njegovih sadanjih titula, izabrao ba onu koja kae da je Gundalinu
naunik. Poto je toliko godina govorio iskljuivo raznim stranim jezicima, Gundalinu je
ponakad bio u zabuni kojim reima da se obrati pojedinim sebi ravnim ljudima, na
sandiju, u kome postoje komplikovani odnosi izmeu raznih utivih naina oslovljavanja;
slino tome, maltene je, meu van-Karemovcima, zaboravio razliku izmeu ti i Vi u
sandiju. Od povratka, meutim, esto je morao da koristi Vi. Glavnina njegovih starih
kolskih drugova, sa kojima bi bio na ti, bila je sada daleko, meu zvezdama: otiao je
svako na svoju stranu. Veeras bi nekog od njih mogao videti, ali, najverovatnije, ne i
prepoznati.
"Izgledate velianstveno u svojoj pravoj uniformi, komandante", ree JarsakPernateova, odmeravajui ga pogledom od glave do pete, procenjujui njegov asortiman
medalja, znaki, traka i kresta, interesovanjem maltene grabljivikim. "Mnogo je
prijatnije videti Vas uivo..." Uzvila je obrve i osmehnula se.
"Hvala Vam, Jarsak-bhai." Klimnuo je glavom potvrdno, pomalo ukoeno, lica
ozbiljnog, ali upotrebljavajui njeno devojako prezime, kao to se navikao da ini u
razgovorima sa njom kao industrijalistkinjom. Ovo to se sad dogaalo bilo je jedna od
neoekivanih posledica njegovog novog poloaja: kad se pojavi u punoj paradnoj
uniformi sa svim poasnim oznakama - ili, ponekad, ako samo izgovori svoje ime - ene
sa kojima se nikad ranije nije sreo ili koje su ranije jedva znale da on postoji, poinjale su
da ga svlae pogledom. To ga je postiivalo vie nego to mu je laskalo. "ast je i
olakanje razgovarati u tako velianstvenom okruenju."
Pernateovi razmenie pogled uzajamnog zadovoljstva, pogled u kome je moda
bilo ak i meusobne simpatije. Oboje su na sebi imali uniforme koje su im bile pravo i
dunost, kao elnicima vanih loza; ali nije se tedelo na prefinjenosti prilikom izrade tih
uniformi, prilikom odabiranja boja i ukrasa; krte linije ogrtaa i pantalona pretvorene su
u neto unikatno i divno.
Gundalinu je nastavio sa askanjem, ali je oseao da njegov pogled bespomono
preskae sa jednog perfektnog, mladalakog lica i besprekorno obuenog tela na drugo;
bio je nemoan da prekine svoju zaaranost. Spretno je odgovarao na pitanja o karijeri i
otkriima. inilo se da svi na svetu ele da mu postavljaju pitanja te vrste; ali pomalo se
iznenadio to ak i Pernateovi pitaju isto.
U njegovom detinjstvu, porodica Gundalinu finansijski je dobro stajala: nastavak
jedne besprekorne loze koja je tokom istorije Karemofa, nebrojeno mnogo generacija
unazad, davala doprinose tehnolokom progresu. Meutim, ovi Pernateovi su bili ba
bogati; toliko bogati da su mogli kupovati pravu vodu ivota. To su, sasvim
nesamosvesno, dokazivali i svojim telom, a ne samo odelom. Pernate je bio star bar

koliko Gundalinuov otac, koji se oenio pozno i koji je ve bio star kad se Gundalinu
rodio; meutim, izgledao je jedva malo stariji od Gundalinua samog. Pernateova ena
izgledala je jo mlaa; njena koa, boje mahagonija, zraila je iznutra sjajem, popraena
bledim pegicama ali skoro bez ijedne bore.
"...a moja ena veli da napredujete veoma dobro, sa novim tehnologijama", ree
Pernate.
"Da." Gundalinu pogleda Jarsak-Pernateovu; ona mu je sad uputila profesionalni
osmeh, lien znaenja, pun elika. Njih dvoje su se mnogo puta sukobili zbog
Gundalinuovog veoma otrog stava prema grekama i zastojima u proizvodnji. "Bilo je
nekih zastoja u postizanju eljenog kvaliteta kod nove opreme, ali, sumnje nema, naa
nova flota e biti stvorena, kao i baza za ugraivanje zvezdopogona u sve ostale
hegemonijske brodove, pre kraja ove decenije."
"to pre to bolje, a?" ree Pernate. "Moramo zadrati vodee mesto u Hegemoniji,
koje nam s pravom pripada - a i zadraemo ga, zahvaljujui svemu to ste Vi uinili.
Osim toga, uspostaviemo stalnu vezu sa naom 'izgubljenom kolonijom', Tiamatom. Ne
postajemo nimalo mlai, znate." Nasmejao se, nemarnim podrazumevanjem oveka koji
je siguran da e njegov slualac shvatiti alu i imati istu taku gledita.
"Sluili ste na Tiamatu, u policiji Hegemonije, zar ne?" upita Jarsak-Pernateova.
Gundalinu je klimnuo glavom, sad i sam izvodei onakav osmeh bez znaenja.
"Sve do naeg konanog odlaska."
"To je sigurno bio izuzetan prizor. Da li ste posmatrali prinoenje Letnje Kraljice
na rtvu?"
"Nisam." Oborio je pogled. "U to vreme bio sam bolestan, i leao u bolnici."
"Grozno, zaostalo mesto - srea Vaa da niste tamo umrli." Odmahnula je
glavom. "To bi bila tragedija za sve nas."
Gundalinu ovo nije prokomentarisao.
"Ovaj mladi Vanu mi kae da ste izrazili interesovanje da uete u politiku, kad
zvezdopogonska tehnologija bude u celosti uspostavljena", ree Pernate.
"Da, zaista sam to razmatrao." Gundalinu, ne skrivajui da je prijatno iznenaen,
pogleda Vanua, koji se osmehnuo i oborio pogled. "Moja porodica, meutim, nikad nije
bila aktivna u politici. Bojim se da u morati tek da uim o mnogim procedurama..."
Pernateov osmeh se proirio, kao to se Gundalinu i nadao da e biti. "Bilo bi mi
veliko zadovoljstvo da Vam posluim kao mentor. Kao to znate, o tom poslu imam
znanje kudikamo vee od uzgrednog."
Hvala vam, bogovi! Gundalinu se jo jednom naklonio, da sakrije nedolini nalet
oduevljenja koji se dizao u njemu. "Bio bih izuzetno zahvalan, Pernate-sadhu."
"Onda morate dozvoliti da Vas Si-Em-Pi i ja povedemo do nekih od naih
uticajnijih poznanika veeras. Bila bi sramota protraiti ovakvu priliku na puko askanje i
oboavanje heroja. Da li ste razmiljali o vrsti slube u koju biste ili? Neto u svetskoj
vladi, moda, ili u Koordinacionom savetu Hegemonije. ak ni sedite u Skuptini ne bi
bilo nedostino za oveka Vae reputacije i porodine prolosti, ako bi neko bilo
upranjeno..." Dodirnuo je Gundalinua po miici ruke, tim pokretom poinjui da ga vodi
u jednom pravcu.
Gundalinu se nasmeja sa blagim prizvukom neverice i odreno okrete glavu.
"Moje aspiracije su neto blie zemlji. Zapravo, pomiljao sam na neto u sudstvu ili u

spoljnim poslovima... zapravo, na mesto Vrhovnog sudije na Tiamatu, kad saobraajne

veze budu ponovo uspostavljene."
Oi C. M. P. Jarsak-Pernateove, sjajne od kalkulacija, rairie se sa iznenaenjem
koje je izgledalo istinito. "Oe svih mojih dedova! Vi zaista elite da se vratite na taj
zaostali, nesretni svet? Ali, rekoste da je malo nedostajalo da tamo ivot izgubite..."
Nije se seao da je ita tako rekao, iako je istina stvarno bila takva. "Moda ba
zato elim da se vratim, bhai... Da nadgledam njegov razvoj u moderno drutvo, koje e
moi da bude partner u Hegemoniji i da joj daje svoj puni doprinos. Meni se ini da bi to
bila vredna karijera, i to takva koja bi trebalo da potraje ceo jedan ljudski ivot..."
Osmehnu se paljivo; nije mu bilo jasno ta je ovim poslednjim reima hteo da kae.
"Modernizovati one varvare?" Pernate odmahnu glavom. "Nesebino pregnue,
no usuujem se rei, i beznadean zadatak. Pokuavati uzdizanje jednog naroda koji
praktikuje kanibalizam..."
"Prinoenje ljudske rtve, najvoljeniji", prekide ga Jarsak-Pernateova neno. "Ne
kanibalizam."
"Svejedno", proguna on, tonom kao da mu je neto zasmetalo. "Bolje je prosto
nai naine da ih u budunosti efikasnije kontroliemo, rekao bih ja. Na kraju krajeva, ta
prokleta planeta je ionako gotovo nenastanjiva, osim za divljake. Jedino vredno to oni
imaju za trgovinu je voda ivota."
"Ali ona je, naravno, skupa kao otkup za cele svetove", ree Jarsak-Pernateova
suvo.
Gundalinu se ugrize za jezik. Vanu je i sad stupao uz njega, zurei u Pernateove
kao da slua glasove svojih predaka - a u nekom smislu ih i slua, zakljui Gundalinu.
"Utoliko vie razloga ima da u vlasti bude neko ko e moi da nadzire bezbednost daljih
isporuka", ree on, birajui rei pomno kao neko ko prstima dohvata krhotine stakla. Da
bi video stazu Svetlosti jasno, govorio je narod na etvrtoj, mora hodati kroz senke.
"Vrlo sam zainteresovan da preduzmem temeljito prouavanje vode ivota. Imam teoriju
da ona moda funkcionie zahvaljujui tehnovirusnom mehanizmu jednakom kao kod
zvezdopogonske plazme. Dakle, sad kad se osposobljavamo za rukovanje njome..."
"Mislite, mogli biste nai nain za njeno vetako reprodukovanje?" ree JarsakPernateova, gledajui ga u oi maltene gladno. "Neogranieno snabdevanje...?"
"To bih se nadao... Stvar je, svakako, u domenu mogueg." Pojma nije imao da li
je mogue ili nemogue. Ali ako bi tim putam mogao da spase Tiamat, vredi pokuati...
vredi i lagati, i...
"Oprostite", prekide ih jedan glas, sa puno potovanja ali ipak tonom koji ne
doputa ignorisanje. "Nisam mogao ne uti Vau diskusiju o Tiamatu, komandante
Gundalinu."
Gundalinu se okrete i nae licem u lice sa jednim starcem krhkog izgleda u
smirenoj ceremonijalnoj uniformi. "K. R. Aspundh", ree taj ovek, pruajui ruku.
Gundalinu na trenutak dodirnu Aspundhov suvi dlan svojim; dobi utisak - veoma
slab, jedva osetan - da ovog oveka prepoznaje. Njegovo poznanstvo sa Aspundhovima
bilo je minimalno, i davno; sad ne bi prepoznao K.R. Aspundha bez predstavljanja. Ali,
javilo se neto drugo; udni sjajni komadi nasumine uspomene, u kome jedna metanka
po imenu Luna pria jednom policajcu, Karemovcu po imenu Gundalinu, kako je bilo
kad je posetila njegov rodni svet: "...pa smo posetili K. R. Aspundha, pili smo lith, jeli
ueereno voe..." Ova vizija umalo da ga sprei da primeti kratki, skriveni znak prstom,

koji mu je odjednom rekao zato Aspundh ima smelosti da prekida ovaj razgovor.
Aspundh je pripadao Kartografima. Gundalinuove oi su registrovale i sibilski trolisni
privezak na Aspundhovim grudima, jedini vidljivi statusni simbol pored porodinog grba.
"Da", odgovori Gundalinu. "Sluio sam tamo, nekoliko godina."
"On eli tamo da se vrati, ako to moete zamisliti, Kej-Ar", ree JarsakPernateova, koju ovaj upad u razgovor oito nije uvredio. K. R. Aspundh je bio tek prva
teh-generacija u svojoj lozi; sve do njega, bila je to, neizbrisivo, non-teh loza...ali
njegovog oca su posthumno digli u tehnokratski drutveni sloj, zahvaljujui pronalascima
u oblasti dalekodohvatnih elektromagnetskih senzora, koje je ostvario nezavisnim radom.
Nije za ivota dobio zaslueno priznanje, ali su njegova deca imala koristi.
Potomci viegeneracijskih tehnokratskih familija potovali su K. R. Aspundha
zbog sibilskog znaka koji je poneo, ali i zato to su oni sami doneli odluku da taj ovek
zasluuje potovanje - po emu se razlikovao od 'skorojevia', novih bogataa, ljudi koji
novcem prokre sebi put do visokog statusa na taj nain to otkupe imanja, pa i pretke,
uglednih ali osiromaenih visokoroenih. Koliko je Gundalinuu bilo poznato, Aspundh je
bio stamenit podravalac drutvenog status quo-a koji ga je doveo ovako visoko. Ipak,
Aspundhovo interesovanje za Tiamat teko da bi moglo da bude samo uzgredna
radoznalost... "Da li ste ikada upoznali ikoga ko bi po svojoj volji napustio Karemof i
proveo ivot na Tiamatu...?" upita Jarsak-Pernateova zbunjeno.
"U odgovor na to mogao bih Vam dati samo jedno ime", ree Aspundh blagim
tonom, bacajui pogled ka Gundalinuu. "A i to je bilo pre vie godina."
"Pa, da li se vratila, ta jedna?" upita Gundalinu, zahvaen trenutkom dvostruke
vizije.
Aspundh ga pogleda iznenaeno. Njegov pogled postade odmeravajui, a lice
bezizraajno. "Mislim da se vratila. Ali ona, dakako, nije bila Karemovka." Osmehnuo se
vrlo malo. "Ja lino nikad nisam bio na Tiamatu, ali sam od tad oaran tim mestom, zato
to sam se pitao ta ju je tako jako obuzelo u vezi sa Tiamatom."
"Planeta je to koja vam nekako ue pod kou", ree Gundalinu, oseajui da
slabani osmeh okree nagore krajike i njegovih usana. "Uvek sam eleo da vidim to
mesto, kad sam bio mlad."
"Gde boravite dok ste na Karemofu, komandante? Na imanju Vae porodice?"
"Ostae kod nas", ree Pernate. "Je li tako, Bi-Zi? Mogu Vas zvati Bi-Zi...?"
"Svakako." Gundalinu klimnu glavom, a njegov osmeh se rairi, jedva
prikrivajui iznenaenje. Zapita se da li je Vanu ovo o odsedanju zaboravio da mu kae
ili je samo zaboravio da je uo. Baci pogled na Vanua, iji izraz lica je pokazivao izvesnu
dezorijentisanost.
"Onda Vi mene zovite A-Te", ree Pernate, a njegova ena, kao eho: "Si-EmPi..." inilo se da Pernateovi, kad odlue da se zainteresuju za nekoga, ne zastaju na pola
puta. Udahnuo je duboko; podsetio se da taj, koga oni primaju u svoj ivot kao da
usvajaju nekakvo siroe, nije Bi-Zi Gundalinu, ovek njima sasvim stran, sa prolou
koja bi im bila odvratna i sa planovima za budunost koji bi njima izgledali izdajniki,
ve ovek-slika, heroj Hegemonije, svetlucava ljutura obloena slavom, blistava
dovoljno da zaslepi ak i njih. Jai na tome. Samo jai.
"...dakle nije tako daleko", govorio je Aspundh. "Uviam da je Va vremenski
raspored sigurno izuzetno tesan, Gundalinu-ken", titula koja je isticala da je Gundalinu

sibil, "ali moda biste mogli nai prostora za jedan tihi ruak u mojoj kui? Veoma bih
voleo da sa Vama opirnije porazgovaram o naim zajednikim interesovanjima."
"Hvala Vam, Aspundh-ken." Gundalinu klimnu glavom, shvatajui ta lei u
oima staroga oveka. "Vrlo rado." Pogleda Vanua. "Vanu, da li biste Vi to zakazali,
molim Vas?" Osmehnu se izvinjavajuim nainom. U njegovom ivotu kao da vie nije
bilo prirodnog prostora za disanje, nimalo.
Vanu klimnu glavom, izgledajui u isti mah iznenaeno i pomireno sa nevoljom.
"Da, komandante."
"Urediu to sa Vaim pomonikom." Aspundh se elegantno naklonio, kao da
osea rastui nemir svojih domaina. "Znam da su svi ovde eljni da se upoznaju sa
Vama."
Gundalinu prigui svoju radoznalost i dopusti da ga vode dalje kroz gomilu, od
jednog do drugog upoznavanja, polako odmiui iz jedne dvorane u drugu. Uvideo je, sa
svojevrsnim iznenaenjem, da zapravo sve to poinje da mu prija; jer, po prvi put, narod
sa kojim se morao susretati bio je njegov narod - onaj koji govori njegovim jezikom, i to
ne u figurativnom smislu nego bukvalno, sandijem - narod koji izgleda isto kao on,
ponaa se isto kao on, na predvidljiv nain reaguje na njegove ale i prie. I ne samo na
predvidljiv nain, nego, ak, oduevljeno. Poznanici novi i stari, najbolji i najpametniji
ljudi, oni kojima se celog svog veka divio, sad su bili svud oko njega, i iskazivali svoje
divljenje prema njemu. Pa, najposle, ne ba nezaslueno, jer on je to divljenje mnogo im
zasluio. Sad je mogao da dozvoli sebi da to potvrdi, mogao je dozvoliti sebi da pone da
veruje da je odista oprao svoju bruku u oima svog naroda.
Vanu im se posle nekog vremena ponovo pridruio, i oslobodio Gundalinua
obaveze da pamti imena i odrednice uz svako lice koje pred njim iskrsne; podsetio ga,
tavie, na udni kratki susret sa K. R. Aspundhom. Neupadljivo uze od Vanua kalendar
obaveza, i u njemu nae i termin za veeru sa Aspundhom, sada zakazanu. Pojede jo
jedno pecivo, oslukujui tiho podseanje u svome mozgu da nita nije onako kako
izgleda.
Prohladni, teni akordi muzike kretali su se sa njim, kao oseaj lagodnosti, iz
dvorane u dvoranu. Ta muzika bila je svaki put druga, jer je u svakoj sali bila druga grupa
muziara, sa drugim instrumentima - a ipak, neprestano ona muzika koju je pamtio iz
mladosti, klasika sa skrivenom matematikom strukturom u refrenima i kontrapunktima,
u skladu sa onim to je u koli uio. Muzika je opipljiva verzija jednog oblika
matematike, to je uvek tako u svetu tehnokratske klase, i uvek ih podsea, elegantno, na
njihovo mesto. A hrana, pie, u neprestanom cirkulisanju kroz masu - pokretna gozba,
sve ono najbolje i najomiljenije iz njegovog deatva, divno spremljeno, izvrsnog
izgleda, njegovim pojaanim ulima ak i ukusnije nego to je zapamtio.
Palata porodice Pernate bila je dekorisana sa istom neumoljivom usavrenou
kao i sami Pernateovi; nametaj je sav bio u nekom stilu za koji je Gundalinu
pretpostavio da je najmoderniji, zato to nigde nije video nijedan komad nametaja u stilu
koji je on pamtio. Po dvoranama su bila ogromna ostrva niskih modularnih sofa, u jakim
ali prefinjenim kombinacijama boja, i stolova, u obliku ravnih debelih ploa koje su
verovatno sadravale skrivene funkcije koje on nije mogao ni zamisliti. Na zidovima od
poliranog kamena nije bilo nikakvih ukrasa, osim pojedinih predmeta koji su imali
upotrebnu funkciju. Bilo je, na kamenim pijedestalima izmeu ostrva sofa, i umetnikih
predmeta, ali su svi bili istorijski: arheoloka blaga, ostaci stare imperijalne slave.

Ukupan izgled ogromnih dvorana bio je impresivan ali uzdran i strog, maltene
monolitski, ak i kad su bile zakrene telima, kao sad. S vremena na vreme postajao je
svestan da njegove oi tragaju za onom misterioznom enom, ali da je ne pronalaze.
Nadao se da e je nai pre zavretka ove veeri; sa zadovoljstvom krivca oekivao je taj
susret.
"Oh", ree Jarsak-Pernateova pored njega. Jedan sjaktavi robot-posluitelj upravo
je promrsio njoj u uvo nekoliko rei, koje niko drugi nije mogao uti. "Mislim da e sad
poeti naa veeranja zabava. Rezervisali smo za Vas najbolje mesto za gledanje.
Nadam se da volite umetnost." Uzela ga je za ruku.
"Veoma", ree on. "Iskreno govorei, nisam imao mnogo prilike da je gledam,
poslednjih godina."
"Veeras ete imati priliku ne samo da je gledate, nego i vie od toga, da
interaktivno uestvujete u njoj..."
Osmehnuo se, zaintrigiran, a ona ga je ve vodila kroz setni dah jednih vrata, van,
na jednu poploanu ravan pod otvorenim nebom.
"Bi-Zi!"
Njegov osmeh naglo nestade. Okrenuo se, zapiljio preko strujeeg plesa gomile.
Zamalo da opsuje, ali se na vreme dosetio gde je, i progutao te gorke rei kao da su
izbljuvci. "Izvinite, moram ii, Si-Em-Pi", ree Jarsak-Pernateovoj i ostavi je samu.
"Vanu", ree zatim, stiavajui svoj glas, za ta je bio potreban napor. "ta e oni ovde?"
"Koji oni?" Vanu je pokuavao da gleda za njegovim pogledom.
"Moja braa." Gundalinu je oseao da se svi miii u njegovom telu zateu, kao
da e ga neko sledeeg trenutka napasti: gledao je kako njegova dva brata nalaze svoj
neminovni put ka njemu.
Vanu je registrovao taj odgovor, zatim bez razumevanja pogledao u Gundalinua.
"Vaa porodica, gospodine? Zar niste eleli da oni budu ovde?"
"Nisam", ree on blago. "Nisam eleo da budu ovde. Neu da budu ovde. Oni..."
Oni su pokuali da me ubiju. "Ne slaemo se."
"Ba mi je ao, komandante." Vanu je odmahnuo glavom; izraz njegovog lica bio
je uhvaen izmeu nelagodnosti i radoznalosti. "Ali to su Vam jedini bliski roaci, koliko
znam...? Va najstariji brat je glava porodice Gundalinu. Nismo mogli, zaista, da ih
iskljuimo, ako hoemo da ovaj prijem bude..."
Gundalinu mu je pokretom ruke naznaio da zauti, zato to im je prilazila JarsakPernateova, sada sa svojim muem. "Je li sve u redu, Bi-Zi?"
"Da, sasvim", odgovori on, malo prenaglo.
"Biiii-Zi." Njegov najstariji brat, H. K, stigao je prvi do njega. H. K. je uspeo da
povrati svu onu, znatnu, telesnu teinu koju je Nakrajsveta bio skinuo s njega. Na sebi je
imao korektnu porodinu uniformu, skrojenu labavo, sa pomno rasporeenim naborima,
da bi gojaznost i mlitavost njegovog tela bili to manje upadljivi. "Bogovi, ovo je kao
udo. Ti si se vratio kui, porodica je opet na okupu. Ne mogu ti opisati koliko sam
ponosan to ovo vee delim sa tobom..." Nastavio je da lupeta kojetarije, pritiskajui
Gundalinuov dlan - podignut vie u znak odgurivanja od sebe, nego u znak pozdrava prejako. Gundalinu je gledao kako bratovljev pogled dotie njegov ani zglob, kako
neupadljivo proverava ima li tragova oiljaka koji su se svojevremeno tu nalazili i bili
njegov ig gubitka asti. Ali ti oiljci vie nisu postojali, kao ni iluzije koje je moda
nekad imao o relativnim vrednostima ivota svoje brae i svog.

Iza H. K-a se, kao senka, dovukao S. B, njihov srednji brat. Gledao je Gundalinua
sa odmerenim utanjem koje je bilo suprotnost H. K-ovom prolivu dobrih elja.
"S. B..." ree Gundalinu, uz kratko klimanje glavom. Ovog puta nije ak ni digao
ruku na pozdrav.
"Kako si, bratiu?" progunao je S.B. niskim tonom. Oi su mu bile ive od
zavisti.
"Potpuno sam se oporavio, hvala na pitanju", ree Gundalinu, uzvraajui na
ogoreno hladni pogled istom merom. Oiljci koji su zbog bratske izdaje ostali u njemu,
posle povratka sa Nakrajsveta, bili su mnogo tee izbrisivi od one tete koju je
svojevremeno naneo sam sebi.
"Vidim, vidim", ree S. B. tiho. "Mnogo je to dobro za tebe. Poneo si porodini
grb veeras, a? Malo preuranjeno."
Gundalinu se okrete na drugu stranu, da izbegne S.B-ove oi; H. K-ovo
slugeranjsko nagvadanje konano je, milosrdno, prestalo. "Dobro je... vratiti se", ree
Gundalinu. A ak i sa tim upljim reima morao se boriti; jer jo ne bee postao dovoljno
vet laov da pokua rei neto linije. Predstavio je, kao od bede, svoju brau
Pernateovima, zato to bi izbegavanje da to uini bilo ne samo drutveno nezgodno, nego
i neobjanjivo. Pernateovi su ve izgledali kao da im je neprijatno, a Vanu kao da vreba
imaju li njegova braa neko skriveno oruje.
"I vi se sad prvi put vidite, otkako ste otili sa Karemofa?" upita JarsakPernateova, sa blagim zaprepaenjem. "Zar niste ak otili ni u posetu svetilitu vae
porodice, da iskazujete divljenje svojim precima?"
Oborio je pogled. "Bojim se da sam zanemario svoje dunosti, Si-Em-Pi", ree on
tiho. "Nisam, jo od dolaska do Karemofa pa sve do danas, ak ni sleteo na planetu samu.
Hitnost naih poslova 'gore' uzela mi je svaki trenutak vremena, do sad. Bio je to... teak
previd, kao to ispravno zapaate." Dok je to govorio, shvatao je da je istina, sramotna
istina - uviao i bolan, neodbranjiv splet razloga zbog kojih nije dopustio sebi ak ni
razmiljanje o poseti, do sad. Jedan od tih razloga, i to ne najmanji, bejae fakt da
njegova braa kontroliu porodino imanje, na kome lee posmrtni ostaci svih njihovih
predaka, pa i njihovog oca koji je za vreme Gundalinuovog odsustva umro. "Ispraviu to,
najranije to bude ljudski mogue." Pognuo je glavu u znak potvrde.
"Si-Em-Pi", ree Pernate prekornim tonom.
Gundalinu opet die glavu; vide da se ona osmehuje sa neim to je prvi put
izgledalo kao aljenje, ili iskreno saoseanje. "Molim Vas", ree ona, "dozvolite da se
izvinim ja, a ne Vi. Nije na mestu da Vas kritikujem, imajui u vidu da Vas je nesebino
sluenje naem narodu maltene onemoguilo da ivite."
"Poimo, Bi-Zi, zabava e poeti bez nas ako se ne potrudimo da stignemo", ree
Pernate, "a ja mislim, tako mi mojih svetih predaka, da smo je platili toliko, da sad ne
treba ni minut da propustimo. Povedite svoju brau. Siguran sam da imate mnogo toga da
sustignete."
Gundalinu klimnu glavom, nemoan da odbije; znao je, i bez osvrtanja, da su iza
njega braa reena da ga ne ostave samog. Domaini ga povedoe do mesta koje je bilo
rezervisano za njega, meu gostima koji su strpljivo stajali ili uali na zapanjujue
raznovrsnim starinskim naslonima, seditima, i drugim osloncima; sve je to bilo
prekriveno jastuiima, i rasporeeno po irokom prostoru fraktalno proaranog kamena.

U sredini te okupljene mase bio je otvoreni prostor, i na njemu jedan sanduk,

sasvim obinog izgleda; inilo se da je runo izraen. Iznad glava publike videla se
aurora nastala zagaenjem orbite, kao simfonija boja zatalasanih preko savreno vedrog
jesenjeg neba. Kroz Gundalinuov um proletee pomisli na druga neba - na jedno nebo po
kome su okaena raznobojna svetla, u onom njegovom moda-snu tokom prijema u
unutranju realnost Kartografa; i na ilibarno arenje neba Tiamata. Vazduh je bio sve,
otar, ali prijatan; iekivanje oko Gundalinua maltene opipljivo; nono-cvetajui
afezijum, 'cvee nestanka', punio je njegovu glavu prodornim mirisom nostalgije.
Ali, nostalgija se neugodno ugurala u realno vreme: njegova braa su posedala na
ukraenu klupu, uz njega. Servo-robot mu ponudi, sa potovanjem, jedan komplet ureaja
koji se stavljaju na glavu, izraen tanano, filigranski - i to je umetniko delo, pomisli on i nabroja zujkavim glasom instrukcije za upotrebu.
"Umetnica se bavi biohemijskim vajarstvom. U tom polju, verovatno je
najslavnija", ree Jarsak-Pernateova, kao da je i ona spremila kratku lekciju za njega.
"Njena dela su interaktivna, a ne predprogramirana; kau mi da je to izvor njene izuzetne
popularnosti. Ona ih naziva 'raspoloenjskim komadima'; navodno, svaka tvorevina
odraava emocije korisnika, tako da je uvek u skladu sa trenutkom, dakle, uvek
zadovoljavajua."
"Tako neto bi zahtevalo programe koje bi bilo izuzetno teko pripremiti", ree
Gundalinu.
"Da, kau mi da je tako. Ta vajarka ima nekoliko diploma i naunih titula u
raznim prirodnim naukama, iako je samo umetnica", ree Jarsak-Pernateova. "Mi
pomaemo umetnost kad god moemo; oduvek sam verovala da ovek ne moe biti
zaokrueno ljudsko bie ako se ne interesuje i za netehnike oblasti... ali, nastojimo da
podravamo samo umetnike koji pokazuju naroito jak smisao za dizajn, ili za
imaginativnu upotrebu tehnologije."
"ini se da imate razvijen oseaj i za antikvitete", ree Gundalinu, pomiljajui na
umetnika dela koja je video izloena dok je bio unutra, u palati.
"Oh, da. Tradicionalna statika umetnost interesantna je poglavito zbog toga to
daje oseaj istorijske perspektive, zar ne?" Ona slegnu ramenima. Najednom se zapitao
da li je ikada iemu u svojoj kui uputila vie od jednog povrnog pogleda. Svaki oseaj
za pravu istoriju bio je pokopan u toj kui odavno.
"Da li je kreatorka veeranjih radova prisutna? Kako se zove?" Zapita se da li je
to neka osoba ije ime je uo pre svoga odlaska sa Karemofa. Vide da Vanu neto mrmlja
Pernateu, iza nje.
"Nije bila u mogunosti da prisustvuje", ree Pernate, jednim potezom
zakljuujui i prekidajui razgovor, na nain koji kod Gundalinua izazva izvesno
uenje.
"Zove se Netanjar", ree S. B. najednom, kiselo. "Prepoznajem njen rad. Ona je ta
u ije ruke je palo nae imanje, Bi-Zi, i ostalo njeno sve dok ga ti nisi vratio. Nije udo
to ovde nisu hteli njeno prisustvo."
Gundalinu se okrete, na mestu gde je sedeo. Gnev i ponienje su mu goreli na licu
kao amar.
"uti ti tamo, Es-Be", ree H. K. tiho. "On nee nikad..."
S. B. je frknuo, i sleganjem ramena zbacio sa sebe aku koju je H. K, kao
upozorenje, bio poloio na njegovo rame. "to da utim? Ako oni imaju tako lo ukus da

unajme ba nju da veeras izlae svoje radove ovde, zato ne bih ja ispoljio isto tako lo
ukus, i pomenuo to? Svi smo mi ovde prijatelji..." Na Gundalinuovo spaljujue zurenje
uzvratio je pogledom praznog ruganja. "Je l' tako, bratiu?"
"Ako ete nas izviniti, Bi-Zi..." ree Pernate, vidno nezadovoljan. "Moramo se
pridruiti onim asnim roacima Si-Em-Pi koji su tamo, s druge strane, i moramo
provesti izvesno vreme s njima, inae e oni biti neoprostivo uvreeni. Osim toga,
siguran sam da imate mnogo da priate s Vaom braom... Ali kad se svi smeste, molim
Vas da Vi prvi upotrebite naglavni aparat, i da ponete, za sve nas, ovu razonodu."
Gundalinu pogleda dole, na dijademu filigranskog srebra koja mu je bila u
akama. Oseao je poglede svoje brae na sebi. "Sa oduevljenjem. Hvala Vam mnogo",
ree, sa glupo-praznim osmehom. Pogledom isprati Pernateove, koji su otili kroz gomilu
koja se jo slegala; sa sobom su diskretno povukli i Vanua. Vide da Pernate neto govori
svojoj eni i pokretom ruke pokazuje tu umetniki izraenu krinju na sredini praznog
prostora. Zapita se kako je, u ime hiljadu predaka, mogue da su domaini izabrali ba
umetnicu koja je u tako bliskoj vezi sa ponienjem njegovog porodinog imena. vrsto je
verovao da to nisu uinili namerno. Ali, ako ranije nisu znali za njegove porodine
nevolje, sac svakako znaju. Da je samo S. B. drao svoja prokleta usta zatvorena...
"Kol'ko dugo ostaje ovde dole, Bi-Zi?" upita H. K, pored njega.
"Ne due nego to moram", odsee Gundalinu, ne gledajui ih. Oseao je ironiju
injenice da jedini ovde prisutni ljudi kojima treba javno da se obraa linom zamenicom
ti jesu upravo ova dvojica sa kojima osea najmanju bliskost.
"Dobrodoao si na imanju", nastavi H. K, trapavo i nepodnoljivo. "Mislim, ak'
'oe da poseti oev pepeo i prinese ponudu. More, dobrodo'o si i da ostane, ako..."
"Imam gde." Silom je to izgovorio, gledajui neprekidno napred, zapanjen
crninom u sebi, izviranjem ogorenja i zle volje: sve je to bilo izazvano onim naletom
uspomena koji je pokuao da suzbije. Naime, njihov kruti, tradicijom sputani otac
pokuavao je, pre svoje smrti, da ubedi Gundalinua da preskoi brau u redosledu
nasledstva i postane prvi naslednik. Ali onaj tadanji mladi Bi-Zi nije bio sposoban da
pogazi tradiciju tako estoko, kad ni njegov otac nije imao dovoljno volje... I tako je
porodina imovina pala u ruke njegovoj brai, a braa su to proerdala, ba kao to se
otac plaio da e se dogoditi: raspikua H. K. je dozvolio da ga u propast povede S. B,
ovek koji je morao - da je imao i trunke samopotovanja i karaktera - jo pre nekoliko
decenija otpoeti samostalan ivot.
Kad su izgubili celo nasledstvo, doli su na etvrtu, gde je B. Z. tada bio
zaposlen, da zadaju poslednji udarac njegovoj raspadajuoj fasadi kontrole - da mu
ispriaju kako su rasprodali oevinu, prodali i samo porodino ime nekoj novoj
bogataici koja je trampila pare za ast. Sve do tad, B. Z. Gundalinu je nekako i
funkcionisao, zadravajui svoju linu sramotu pod hermetikim poklopcem; verovao je
da familija Gundalinu nee biti zaprljana njegovom brukom, pod uslovom da on ostane
podalje od Karemofa. Meutim njegova braa su satrla tu poslednju nadu, i dola na
etvrtu da mu napriaju kako e poi u Nakrajsveta, nai veliko bogatstvo, i opet kupiti
imanje. Upozoravao ih je da to ne pokuavaju, da ne ine ono to etvrtai nazivaju
izrazom 'greketina'... gledao ih je dok su, ipak, odlazili. A kad se nisu vratili, poao je za
njima; ne zato to mu je bilo stalo da ih spase, nego zato to mu vie ni do ega nije bilo
stalo, ak ni do sopstvenog ivota.

Naao je obojicu... i zvezdani pogon. Vatreno Jezero je izmenilo njegov ivot

zauvek. Ali izmenilo je i njegovu brau. Izveo ih je ive iz tog pakla koji dere duu... a
oni su mu posle toga namestili zasedu, napali ga, ukrali mu uzorak zvezdopogonske
plazme koji je poneo kad je spasavao njih dvojicu, i ostavili ga u jednoj uliici
Kompanijinog Grada, mislei da je mrtav.
Ali nije umro. Preiveo je, i doiveo da vidi njihovo hapenje. Plazmu nisu uspeli
da upotrebe da ucenjuju Hegemoniju i iznuuju otkupninu; umesto toga, uhapeni su, a
plazma je predata u ruke hegemonijskih vlasti kojima je i bila namenjena. Onda je,
koristei novi uticaj koji je stekao zahvaljujui svom 'nesebinom patriotizmu', uspeo da
povrati porodino ime i imanje.
Brau je poslao kui. Smeteni su u jednu vrstu ulepanog kunog pritvora.
Uspostavio je povereniki fond, iz koga su njima davane, redovno, sume novca dovoljne
za udoban ivot - iako ih niim nisu zaraivali - i to je, uz pretnje ta ih eka ako ne
sluaju, bilo dovoljno da ih zadri pod kontrolom. Postupio je tako, jer je krv ipak gua
od vode. Ubeivao je sebe da su ga napali zbog toga to su okovi pretrpljeni na Jezeru
vatre uticali na njihovo psihiko stanje; da nisu ubice nego samo glupaci, sa kojima se,
dodue, nikad nije dobro slagao... ali da neko mora i da boravi na imanju, da pazi na
njega...
Sad se, meutim, vratio na Karemof, i ve prvi pogled na njih dvojicu bio je
dovoljan da oboji sve pred njegovim oima u crno.
"Bi-Zi...?" ree H. K. ponovo, i Gundalinu shvati da je njegov brat nastavio da
pria neto, iako je on prestao sluati. "to nam nisi dao da to uradimo?"
"A? ta?" ree B. Z. mrtei se. Gomila oko njih kao da se konano slegla;
iekujua tiina se poela iriti. Shvatio je da svi oekuju da ba on otvori ovu zabavu.
Pogleda naglavni komplet, slian srebrnoj kruni, stegnut u njegovim pesnicama. Prisilio
je svoje ake da popuste, plaei se da bi mogao zgnjeiti to.
"Pa imali smo priliku da investiramo u opremanje nadsvetlosnih brodova? Sad
kad si se ti... ovaj, vratio, a flota gotovo spremna... pa, nema nazad, je l' tako? Ulaganje
sto posto sigurno. Elem, poto si tako dobar sa ovom Jarsaom, mog'o bi da kae redve za nas, a?"
"Ne", ree Bi-Zi, presecajui tok bratovljevog govora. "Dobija dotaciju vie nego
dovoljnu za tvoje line potrebe. Rek'o sam ti, ako ikad ponovi pokuaj da napravi ma
kakav profit od zvezdopogona, ma kojim putem, strpau te u zatvor. I to sam ozbiljno
mislio. A sad sam tu."
"Jesi, Bi-Zi, al' ja sam glava porodice..."
S. B. je doepao H. K-a za ruku, trgao je silovito, i time ga uutkao. "Mani se
toga", ree, govorei H. K-u ali gledajui u B. Z-a. "Ne zanima to njega. Dasa misli da je
post'o nekakav bog. Uradiemo mi to na na nain."
B. Z. se namrti. "Ako mi napravi ma kakvu bruku, bie ti oduzeto ime, a i prava
takoe. Pritisne li me jo malo, idu ti krivine optube za pokuaj ubistva. To za-pamti."
Odvrati pogled, i paljivo namesti naglavni aparat na glavu. Videi to, S. B. se
zacereka kao da je B. Z. upravo krunisao samoga sebe. Gundalinu tiho opsova. Pritiskao
je kontaktne elektrode sve dok nije osetio peckanje koje mu se proirilo kroz ui:
ukljuen je. Ono u krinji, ta god bilo, reagovae na njegove emocije, koje e biti

prevedene u neku vrstu elektronskih stimulusa; tako mu je maloas reeno. E, onda, neka
bogovi pomognu tome unutra, pomisli on, sklapajui oi i koncentriui se.
Crveno i zlatno plamsanje eksplodiralo je u vazduh, to je publika propratila
iznenaenim uzvicima i umnim uvlaenjem vazduha. Talas za talasom toga izlivao se iz
sanduka i ikljao u nebo, kao eruptujua magma; 'to' je padalo do kamenih ploa terase,
zgunjavalo se i zatamnjivalo, poela se nazirati borba, kao da se neke mutne poluljudske forme rvu na ivot i smrt, vidno polje svih prisutnih poelo se puniti vatrom i
krvlju, Vatreno jezero...
Bi-Zi naglo savlada svoje emocije, zapanjen i zgroen; sa olakanjem zau hor
uzdaha i proreeni, ovlani aplauz publike koja ovo nije oekivala. Sabrao se. Pred
njegovim oima, boje su izbledele, umekale se, nasilnost rairenog materijala je zamrla i
pretopila se u glatko, zmijasto izlivanje koje ga je podsetilo na maglu, dim, vodu koja se
obruava u more neeg usijanog i rastopljenog, vodu koja se opet nebu die, pretvorena u
oblake pare, proseene dugama, prepune duhova...
Sad je usmerio svoju panju na umetniku pesmu koju je jo uo, zato to su
negde u palati nastavljali da je sviraju, pazio je na njene graciozne, dirljive mere i
kontrapunkte, kao da gleda ples dvoje koji bi eleli da postanu ljubavnici, iskorauju,
odstupaju, puni oklevanja i enje... Gledao je muziku, a njegova vizija se poela
pojavljivati u vazduhu, ispred njega, ne sasvim realna, ali ni sasvim imaginarna, ve kao
oni duhovi koje je gledao u selu Sanktuarijumu, kao ono lice koje mu je dolazilo u
snovima, njeno, plavetnilom zamagljeno...
Ona je tu, pred njim je, oblikuje se iz ove ne-sasvim-materije, ne-sasvim-magle,
stalno se preoblikuje i rastapa, prua ruku ka njemu, onakva je ista kao to ju je zapamtio,
i kao to on eli da veruje da je i sada, ona ga eka...
Digao se sa sedita, posegnuo rukom nagore, nesvestan zurenja svoje brae i
amora gomile, zakoraio napred u viziju, neno glumei da svojom akom dodiruje
njenu, ali i oseajui hladnu jedva-opipljivost izmaglice koja njoj daje oblik, poeo ju je
voditi mislima i srcem svojim kroz tano odreeni niz pokreta koji ine ples uz ovu
muziku. A ona se osmehivala i prihvatala njegov pogled, oima boje izmaglice i
mahovinskog ahata, enjom obuzeta jednako kao i on, okruena dugim pramenovima
blede kose kao maglom...
Plesali su, njih dvoje, sve dok muzika ne poe bledeti; naklonio joj se dok su jo
trajali poslednji akordi, i dopustio joj da se pretopi nazad u maglu, u bezline vrtloge
duginih boja, sline trakama svetlosti na nonom nebu iznad njih. Okrenuo se i poao
nazad ka svom seditu, kroz zvezdanu prainu aplauza, ve poseui rukama gore, da
skine krunu s glave i doda je nekom drugom...
Stao je kao ukopan, netremice gledajui pred sebe, jer iz njegovog vidnog polja je
ilila jedna vizija a jaala slika ene koja se tu stvorila poput druge vizije, one tajnovite
ene kojoj je ove veeri omoguio da se sakrije.
Ispreila se pred njega, sva treperava od biserja na crnoj kadifi; gledala je u njega
zapanjeno kao i on u nju - ali kroz vazduh je ve leteo, lunim zamahom prosut, sadraj
jednog velikog bokala, naciljan tano ka njemu.
Njegova ruka polete gore, gestom odbrane; video je da se izraz njenog lica ve
menja od neverice i prepoznavanja ka uasnutoj pometenosti; cimnula je bokal
pokuavajui, prekasno, da zaustavi tenost koja je ve bila u vazduhu. Odmah je i
spustio ruku, a zatim gledao kako tenost pljuska tano na glave njegove brae. H. K. je

riknuo iznenaeno a S. B. pao sa kraja klupe. Bili su sasvim ispolivani onim iz bokala;
ta god da je to bilo, izgledalo je kao ubre pretvoreno u tenost, a i mirisalo je tako; taj
smrad je ve sledeeg trenutka grunuo u njega.
U prostoru oko Gundalinua zatim je zavladala perfektna tiina, tokom jednog
trenutka koji je trajao i trajao bez kraja; tiina koju narui psovanje i jeanje njegove
brae, a zatim njegov nagli, buni smeh od sveg srca.
Uasnuta gomila gostiju sedela je i blenula jo jedan trenutak. Onda se pojavie
slubenici kunog obezbeenja, neki od njih ljudi, a neki ne. Opkolili su enu u crnom
koja je stajala nepomino, ne pruajui nikakav otpor, i uzvraala mu zurenjem iji je
smisao razumeo bez greke. Njegov smeh se stiao. Onda on zausti da neto kae.
"Bi-Zi, tako mi bogova, jeste li dobro..." pored njega se stvorio Pernate i
obuhvatio ga jednom rukom oko plea; njegovu brau nije ni pogledao. S druge strane
bio je Vanu, koji mu je uspanieno postavljao neko pitanje koje je B. Z. ignorisao.
Pernate zatim mahnu rukom ka slubenicima obezbeenja, koji su ekali. "Vodite je, za
ime bogova! Zovite policiju da je uhapsi!"
"ekaj!" Gundalinu die aku, zaustavljajui u sred pokreta te ljude i robote koji
su posezali da stave ruke na nju. "Pusti je", ree, prilazei njoj, i tim naoruanim
uvarima, sa hladnokrvnim autoritetom koji u sebi nije ba u celosti oseao. Pogledali su
mimo njega, ka Pernateu, koji im je sigurno dao neki signal; uzmakli su od nje. "Ovde se
dogodio nesporazum. Ovo je bilo... deo umetnikog doivljaja, nita vie. Nema tete."
Srebrnu krunu konstrukciju je podigao oberuke i, prilazei toj eni, spustio je na
njenu glavu. "Ovo pripada Vama." Nije to kazao kao pitanje. Dohvatio ju je za aku i
poveo, a ona poe kao mesear za njim, u otvoreni deo terase gde je krinja mirovala.
Njihov kreativni medijum se lelujao besciljno po vazduhu, a jedan deo je aputao kao
pepeo pod njihovim nogama. B. Z. se okrete gomili, bacajui samo jedan pogled ka
svojoj brai, dovoljno dug da uhvati ubilako zurenje S. B-a dok su 'bezbednjaci'
pomagali njemu i H. K-u da ustanu i da se udalje kroz talasanje zgaenih faca.
"Sadhanu, bhai', ree, pojaanim glasom da bi privukao panju slualaca. "Ovo je
umetnica koja nam je omoguila veeranju zabavu. Molim da iskaete svoje potovanje
prema njenom delu." Poee ponovo da aplaudiraju, neki neodluno, a neki uz priguene
uzvike odobravanja. "Tehnikom grekom, nije pozvana na ovu zabavu." Okrenuo se
opet njoj, i video facu skroz izgubljenu. "Ako mi doputate da tu stvar odmah ispravim..."
Pogleda Pernatea i ree, primeujui istovremeno sev trapave uzbunjenosti na Vanuovom
licu: "Bio bih Vam veoma zahvalan ako biste primili ovu damu kao moju poasnu
gou."
"O pa da, svakako", proguna Pernate, zurei u njega i umetnicu i, oito,
pomiljajui na neto to je bilo reeno o njihovom odnosu. Pernateov izraz lica je
nagovetavao uverenje da ovde postoji neko ko je popio previe, ali da nije jasno ko je to.
"Sa zadovoljstvom. Pardoniramo se zbog nesporazuma." Pogleda enu. "Ovu tarapanu
raunaemo u umetniki temperament, heh? Svi mi greimo, hm - ali, ovaj, draga moja,
ubudue malo paljivije birajte kako ete iskazivati svoje, hm..." Pokuao je osmeh,
ispala je nekakva grimasa.
"Svakako, sathra." Naklonila mu se, sa elegancijom kojoj bi svaki teh mogao
pozavideti; njena besprekorna maska staloenosti bila je opet pouzdano na svom mestu, a
na njenim usnama savrena slika osmeha osobe blago ukorene. Digla je pogled, skinula
naglavni aparat i ponudila ga Pernateu. "Bilo bi mi nezaboravno zadovoljstvo ako biste

Vi nastupili sledei, sathra." Prihvatio je, donekle omekan njenim otmenim ponaanjem,
jako eljan da zabavu vrati u normalan tok. Kruna se nala na njegovoj glavi. Ona
pogleda Gundalinua i uzvi obrve.
Klimnuo je i dodirnuo njen lakat, dajui joj, bez rei, znak da poe.
"Gospodine?" ree Vanu, neodlunog lica; telo mu se sitno trzalo zbog
sukobljenih signala.
"Sve je u redu, Vanu. Pozvau Vas kad mi budete potrebni." Proveo ju je do ruba
gomile, koja je opet poela sa oooo i aaah-aaa, jer je domain oprobavao svoju vetinu u
rukovoenju Netanjarinom kreacijom. Nije se osvrnula, i on pomisli da moda i nije
stvarno zainteresovana da gleda. Zapita se ta li ona misli o njegovom izvoenju.
Verovatno nita osobito dobro.
Poveo ju je dalje, du uredno potkresanih ivih ograda lavirinta koji je titio
porodino svetilite Pernateovih. Uskoro su, u polusvetlu sa prozora palate, stigli do
jedne klupe za ekanje, obloene jastuiima; na ovakvim mestima uvek su postojale te
klupe. Seli su i pogledali se. Preko travnjaka su doplovljavali slatki glasovi neke a capella
pesme ije rei on nije uspevao da razabere. Ispunjavali su praznu tiinu koju niko od njih
dvoje, inilo se, nije bio u stanju da prekine.
Najzad ona ree: "Rekao si mi da te pitam za ime kad se ponovo sretnemo.
Mislim da to sada nije stvarno potrebno."
"Valjda nije." On pogleda svoje ake. "Ali bar mogu ja tebe da pitam za ime.
Mislim da je moj brat rekao 'Netanjar'?" Opet die pogled. "Rekli su da si ti bila vlasnica
naeg imanja?"
"Pandara Hetea Netanjar", ree ona, i dotae njegov neodluno podignuti dlan
svojim. "Dodue, jedno krae vreme bila sam P. H. N. Gundalinu." Netremice ga
pogleda, i on vide u njenim oima ar besa, i bol, i ponienje, ono to ju je nateralo na
apsurdistiki in osvete koji je pokuala veeras.
Oseao je i svoje nezadovoljstvo, kao bolnu vrelinu; seao se kakvo je ponienje
za njega bilo, kad je izgubio ime i imanje, i kako je tad bio spreman na sve, samo da bi
opet stekao ono to bi po pravdi moralo biti njegovo. "Sad znam zato si mislila da sam ja
lino zabranio da veeras doe. Ali, nisam. Pojma, pojma nisam imao..." Ali neko drugi
jeste; Gundalinu se udno oseao kao ovek na koga je pala krivica za tako neto.
"Znam." Ona klimnu glavom. "Da se nismo sreli ranije, veeras, na onakav nain,
ne znam da li bih ti verovala. Ovako..."
"ak mi nije jasno kako je neko imao drskosti da ba od tebe zahteva da nas
zabavlja veeras... mada je kvalitet tvog stvaralatva spektakularan." Ovo poslednje je
dodao urno. "Nisam mislio da kaem da..."
"Ej, hvala", ree ona, i ak se osmehnu. "Ono to si izveo sa mojim materijalom
bilo je predivno. Zanela sam se totalno, dok sam te gledala kako plee sa onom divnom
vizijom..."
"Stvarno?" Smekao se neodluno. "Ja sam... poeo verovati da izvesni susreti
nisu koincidencija, Netanjar-kada. Moda je ovo jedan od takvih." Obori pogled. "Ako
nita drugo, bar imam priliku da ti se izvinim. Vidi, kad sam uo da su moja braa
proerdala moje porodino ime, ja... moj ivot... nije iao dobro. uti tako neto... imao
sam utisak... da se i moja ivotna linija prelomila." Njegove ake su se u senkama
pretvorile u pesnice. "Oajniki sam eleo da vratim oevinu. Pa, kad se... pojavila
mogunost, ja sam je iskoristio. Nisam nijednog trenutka ak ni pomislio na osobu na

drugom kraju, iji novi ivot sam time naruio." Opet je, sa naporom, digao pogled ka
njoj. Osim to sam zamiljao nekog vulgarnog profitera koji valja lovu i grabi ast. Njen
izraz lica govorio je da je to upravo onaj stav koji bi i oekivala od jednog arogantnog,
klasno-ovinistikog teha. "Ako ti ima takvo miljenje o svima nama", proguna on,
"onda to si bila toliko zapela da postane jedna od nas?"
Biserje zaaputa: okrenula je glavu na drugu stranu. "Nije moja elja da 'postanem
jedna od vas', Gundalinu-sathra. Vi ste ljudska bia jednako kao i svi mi ostali; ako ikad
budete prisiljeni da se suoite sa tom istinom, moda ete je i shvatiti." Pogleda ga kao da
oekuje da e se on usprotiviti; zatim, sa izrazom lica malo iznenaenim, opet otkloni
pogled. "Radi se o... oseanju tradicije, postignua itave porodice. Ja, hm... mislie da
je nadmeno, ali kad smo u koli uili o srednjem veku, sanjarila sam kako bi bilo da sam
ivela tada, da sam doprinosila povratku prema svetlosti. Ponekad sam ak zamiljala da
sam u nekoj ranijoj inkarnaciji zaista bila deo toga; to sam oseala, vrlo jako. Posebna
opsesija bila mi je istorija tvoje loze - inteligencija i hrabrost tvojih predaka, njihovo
odbijanje da se pod progonom i terorom odreknu svoje ljudskosti. I kad sam ula da se
ime Gundalinu bukvalno prodaje..."
Njegovo iznenaenje poe splanjavati. Naini nehotinu grimasu.
"ao mi je..." ree ona tiho. "Znam koliko je bolno za tebe da ovo slua. Ispriala
sam ti samo zato to si zasluio, svojim postignuima i svojom dobrotom prema meni,
istinu."
"Moda smo oboje krivi za isti previd, Netanjar-kada", ree on blago.
Klimnula je glavom. "Da, Gundalinu-sathra."
"Onda mi dozvoli da uinim koliko mogu da stvari dovedem u red. Uvek ima i
drugih imena i imanja; moe se kupiti, ako zna koga da pita."
"Ne", ree ona, maltene otro. ake su joj se, na krilu, skupile u vorove.
"Zato ne?"
"Da bi mi oduzeli imanje, koje je bilo zakonski moje, tvoji advokati su progurali
zabranu zvanu 'proskripcija'. Sad ja, doivotno, nemam pravo na rang tehnokrate."
"Na osnovu ega?" ree on sa nevericom.
"Genetska nedovoljnost."
"Pah - kakva glupost..." Zautao je. Genetska nedovoljnost: to znai da je za
nekoga u porodici slubeno dokazano da je bio mentalno zaostao. "Ima nekoliko
diploma iz prirodnih nauka, i dokazivu kreativnost..." I humor i lepotu i drutvenu
gracioznost... Zaustavio se pre nego to je izgovorio i to.
"Ali ipak nisam mogla da zasluim ulazak u tvoju cenjenu klasu, sathra, iako sam
imala sve to. Morala sam da kupim sebi ulaznicu. Smatra li da je ba toliko apsurdno,
ovo to su me ocenili defektnom?"
Sklonio je pogled.
"Naslee koje stvarno elim da bude moje je tvoje, komandante - zbog oseaja
neprekinutosti, koji bih na taj nain dobila; bio bi to kontinuitet, za mene i za moju decu,
za budunost... Ali ast Gundalinuovih je u zaslunim rukama, sada. Nema druge tehloze koja mi toliko znai. Zato sam moda ipak zadovoljna, posle svega." Slegnula je
ramenima.

Pomislio je na svoju brau, ali nita nije rekao. Oslunu glasove koji su poeli
novu pesmu, i novi talas pohvalnih zvukova iz gomile gledalaca na terasi. "Znai ti si ovo
htela da uradi delimino i zbog svoje porodice... svoje dece? Koliko ih ima?"
"Jo nijedno. Ali imau."
"Udata si, dakle..."
"Nisam. A ti misli da jedno mora ii posle drugog?"
Uzvratio joj je pogled. "Mnogi ljudi to, naravno, ne misle."
Zurila je u njega, kao da pokuava da oceni da li mu je to neka ironija, ili moda
pokuaj da joj se nabacuje. "A ti?"
"Bojim se da sam se ja oenio svojim poslom." Najednom pomisli na Rida
Kulerva kako hoda rame uz rame s njim kroz jedan park na etvrtoj: Oenio si se svojim
poslom? pitao ga je tada Rid.
"I ja sam se za svoj rad udala." Osmehivala se, ali ga je i sad gledala na isti nain.
"Meutim, ne monogamno..."
"Netanjar-kada", ree on tiho, "da li bi pristala makar da razmotri..."
"Da...?"
"Da razmotri... da razmotri mogunost da nam prikae ta sama ti ume da
izvede sa svojom kreacijom, ovde, noas?" Zavrio je reenicu i mahnuo rukom ka
terasi; ali to mu je bilo samo izgovor da skloni pogled. Oseao se kao ovek koji je
izbegao, u poslednjem trenu, da zakorai u ivi pesak.
Njeno lice postade bezizraajno. Njene ake, jako stisnute u krilu, trznule su se.
"Ako bi se tebi to dopadalo, Gundalinu-sathra."
"Veoma", ree on slabakim glasom. Oseao je udnu vrtoglavicu, kao od
pijanstva, iako nije pio.
Ovog puta je ona povela njega, nazad do uesnika u zabavi; u prolazu je uzela
naglavni aparat i stavila ga sebi na glavu, bez imalo oklevanja. Ono to je tad poela da
pravi od erotinog blago svetleeg oblaka materije iznad duborezane krinje navelo ga je
da kae sebi da je jako dobro to je pre dva minuta bio kukavica.
Mnogo kasnije te noi, kad se prijem zavrio i kad je on leao sam u svom
krevetu, alio je bolno. Ostatak te noi proveo je sasvim budan, u toj nesviknutoj sobi.
Tek posle zore uspeo je da zaspi. Probudio se pozno ujutro, naao veliku vlanu mrlju na
jednom delu pidame, znajui da mu ove noi u pohode nije doao onaj stari, onaj
uobiajeni san...
Podseti se da e danas treba da ide kod K. R. Aspundha; da e kroz samo nekoliko
sati njih dvojica razgovarati o Tiamatu. Bilo mu je, najednom, oajniki potrebno da sa
nekim razgovara o Tiamatu.
27. KAREMOF: Imanje Aspundhovih
Gundalinu je stigao, tano na vreme i, za promenu, sasvim sam, pred ulazna vrata
palate K. R. Aspundha. Bila je to kua u stilu seoskog plemia; sa njenog krova prelivalo
se obilje cvetnih puzavica, a itava zgrada se uklapala, zaslugom majstora i umetnika koji
su je pravili, u breuljkasto okolno zemljite, kao da je njegov deo. Na vrata je iziao, da
ga doeka, Aspundh lino, u tamnoj, srebrnim nitima protkanoj odei na kojoj je srebrni

trolist upadljivo sijao. Dok su doticali dlan o dlan, u znak pozdrava, Gundalinu je osetio
kratkotrajni, skriveni znak dobrodolice onome ko je 'stranac daleko od doma'.
"Dobro je to si doao", ree Aspundh pokazujui mu, pokretom, da ue u kuu.
Gundalinu je usporio hitnju svojih koraka, da ne bi prestizao starijeg oveka.
Namerno je svoju panju skretao na maestralnu upotrebu svetlosti u Aspundhovoj kui,
na igru senki na zidu, majstorski izvedene are u ilimu; a domain ga je vodio sve dalje i
dalje, kroz kuu kojoj kao da nije bilo kraja. "ivi sam?" upita Gundalinu.
"Da, ne raunajui osoblje. Poseuju me moja deca, naravno, i moji unuii." Nije
rekao da li je njegova ena umrla ili naprosto izila iz njegovog ivota. Gundalinu
pomisli na svoju majku, koja je bila arheolog, i koja je, kad je njemu bilo pet godina,
napustila svoju porodicu zbog toga to se u njoj oseala nesreno. Mislio je da e posle
tolikih godina otii da je vidi, im se vrati na Karemof, jer ona bi sad mogla samo da se
ponosi njime, nita drugo. Meutim Vanu je potraio informacije i saznao da je poginula
jo pre tri godine. Klasina arheologija kao profesija bila je, po nivou opasnosti po ivot,
kombinacija mikrohirurgije i demontae naenih bombi. Njena istraivaka ekipa
iskopala je neku mainu iz Stare Imperije, mainu koja je u sebi sadravala pametnu
materiju; i otkrila, prekasno, da je dolo do opake degeneracije te pametne materije.
Dogodila se katastrofalna eksplozija koja je unitila celo to nalazite i sve oko njega,
kilometrima unaokolo. Nije bilo preivelih... Hodao je dalje, najednom nesposoban da
nastavi sitnu konverzaciju.
Stigoe do dnevne sobe iji su veliki prozori, oivieni vitraima, gledali na
Aspundhove izvrsne ornamentalne bate. Aspundh je seo na nisko sedite pokriveno
jastuiem, pored jednog stola sa intarzijama od ametista. Na stolu su ve bile dve ae
hladne kao led, po kojima se hvatala kondenzovala vlaga iz vazduha, i bokal sa nekim
piem. Gundalinuu se slika odjednom poe uznemirujue udvajati, oseajem 've
vienog': kao da je ve jednom gledao ovaj sto i zatim kroz ove prozore. Aspundh je
radoznalo podigao pogled ka njemu, i ekao.
"Oseam se kao da sam ovu sobu ve video", ree Gundalinu, pokuavajui da
slegne ramenima; prstima, diskretno, proveri da li je intarzirana ivica stola ispred njega
realna.
"udno je, kako se to deava ljudima, zar ne?" ree Aspundh i osmehnu se.
"Odabrao sam ovu sobu zato to me uvek podsea na Tiamat. Poslednji put kad sam
sedeo s nekim i razgovarao o Tiamatu, to je bilo u ovoj sobi."
... vrtovi. Pa smo pili lith i jeli ueereno voe..." Te rei su odjekivale u
njegovom pamenju. Primeti da Aspundh jo zuri, sa iekivanjem, u njega. Nae opet
svoj glas. "Ti ljudi sa kojima si razgovarao, Kej-Ar... da li je s njima bila i sibila po
imenu Luna Svetlohodna?"
Aspund je sedeo i jo nekoliko dugih trenutaka ga samo prouavao. Gundalinu
zakljui da starac ocenjuje da li mu moe poveriti tajnu ije odavanje bi se moglo shvatiti
kao neasno ili ak izdajniko. "Da", ree Aspundh konano.
Gundalinu sede pored stola, zato to su mu kolena odjednom postala nejaka.
"Bogovi..." promrmlja. Die pogled ka starevim opreznim oima. "Doveli su ti je neki
krijumari tehnologije. Luna mi je opisala ovu sobu - svaki detalj. I ta ste svi pili, ak i
da su gledali na tridiju kako stari Singalu stie rang teha, upravo kad si ulazio."
Aspundove oi su zasijale, ali rekao nije nita. "A ja sam se pitao zato bi, za ime hiljadu
predaka, asni K. R. Aspundh primio teh-krijumare na aj..." nasmeja se, "a kamoli

poinio izdaju, da bi pomogao jednoj proskribovanoj sibili da se vrati na Tiamat, gde e

moi da kae narodu istinu o onome to im mi radimo." Nagnuo se napred. "Znao si",
ree tiho. "Da se ona mora vratiti. Zar ne?"
Aspundh dotae sibilski znak; njegovo lice se nabora krivicom i uspomenama.
"Rekao sam joj tada da moram biti odgovoran pred jednim viom autoritetom. Ona mi je
rekla da je dobila poziv od sibilske mree. Nosila je trolist - samim tim bila je stranac
daleko od kue, sa pravom da se pozove na viu pravdu, mada to tada nije znala." Die
pogled. "Zna ta je postala." To nije bilo pitanje.
"Kraljica Tiamata."
Aspund se skameni; onda polako odmahnu glavom. "Dakle, bilo je istina."
Gundalinu klimnu glavom.
"A kakve veze ima ti sa svim tim, i sa njom, Bi-Zi Gundalinu? Pamtim te kad si
deak bio. Nisi bio od one vrste za koju bih oekivao da..." Zauta, kao da shvata kako to
zvui.
Gundalinu se osmehnu setno. "Nisam ni ja oekivao... dok nisam upoznao Lunu.
Bio sam u to vreme inspektor, i dogodilo se da me je zarobila jedna banda nomadapljakaa koju smo gonili. Prema meni su postupali... loe. Smatrao sam... pokuao sam
samoubistvo, kao to je moja porodina ast zahtevala... ali nije uspelo." Ogoljavao je
svoju bolnu tajnu, tako, suoen sa Aspundhovim netreminim pogledom. "Oni su zarobili
i Lunu, kad se vratila na Tiamat i zaputila u Karbankl. Upoznao sam je tada, u vreme kad
nisam imao vie nikakvu nadu u spas... niti u ma kakvu budunost. Ali ona me je navela
da vidim da je moj ivot sveti dar, a ne prljava krpa koju treba odbaciti. Pobegli smo
zajedno. Onda, kad smo stigli u grad, pomogao sam joj da nae svoju... da postane
Kraljica. Mogao sam - i bila je moja dunost - da je uhapsim. Znao sam gde je bila, ta je,
kakve e posledice nastati... verovatno bolje nego ti. Znao sam ta mi je dunost. Ali
nisam mogao nikako drukije..."
"Zato to ste oboje nosili ovo?" upita Aspundh blago, pokazujui na trokraki
znak.
Gundalinu odreno zavrte glavom. "Nisam bio ak ni sibil, u to vreme. Ali sam
postao njen ljubavnik." Oborio je pogled, da ne vidi izraz koji je, posle shvatanja, nastao
na Aspundhovom licu.
"Vidim", ree Aspundh, ne videi. Gundalinu je samo ekao, zurio u svoje ake,
pitao se da li je pogreio to je ovde doao. Meutim, nekoliko trenutaka posle toga
Aspundh je uzdahnuo. "Sada nosi taj znak, a isti si ovek koji si bio i onda. Da joj nisi
pomogao, ne bi postala Kraljica... Da joj ja nisam pomogao, pa potom ona tebi, ti bi sad
bio mrtav, ili doivotno nasukan na Tiamatu. Umesto toga, postao si jedan od voa svog
naroda, i vratio nam zvezde. Dakle, ko moe stvarno rei da li je iko od nas dvojice,
pomaui njoj, uinio izdajstvo ili in dubokog patriotizma?"
Gundalinu opet die pogled i osmehnu se. "Hvala ti, Aspundh-ken."
"Hvala tebi, Gundalinu-ken. Hvala ti to si mi omoguio da saznam, po prvi put
posle toliko godina, da su u Velikoj igri bar jednom ostvareni dobici vei od gubitaka."
Odmahnuo je glavom, spustio pogled. "Ponekad mi je sukob izmeu lojalnosti prema
mom narodu i lojalnosti prema Kartografima bio veliki teret. Poslednjih godina poeo
sam na stvari da gledam neto filozofskije, moda zbog boljeg uvida, ili prosto zbog
godina. Promenilo se moje gledanje na svrhu Igre. Ipak, dobro je uti... Nego, reci mi, da
li je istina ono to si rekao o svojoj elji da se vrati na Tiamat?"

Gundalinu klimnu glavom. "Jeste. Veoma sam vrsto naumio da se vratim im

saobraaj bude ponovo uspostavljen, i to da se vratim kao novi predsednik Vrhovnog
suda."
Aspundh se napola namrti. "Zato?"
"Zato to sam ja odgovoran za ono to e se uskoro desiti tom svetu, tom narodu...
i zato to im nee biti data nikakva pravda, ako se ja ne naem tamo da je silom
sprovedem."
"Pa, krupna je to ocena, moda prevelika da je jedan pojedinac izrie", ree
Aspundh blago. "Na osnovu ega misli da je istinita?"
"Imam ui. Politike grupe koje zahtevaju skori povratak na Tiamat ele od te
planete samo jednu jedinu stvar - vodu ivota. ak i ljudi kao Gelvastan i Pernate
smatraju da je Tiamat zaostao, varvarski svet, sa marginalnim resursima - svet za koji se
ne bi ni vredelo truditi, da nije vode ivota. Niko drugi nee obratiti panju na sudbinu
Tiamata, dok teta ne bude uinjena; svi e biti zauzeti, prezauzeti, drugim stvarima.
Njihova kratkovidost e unititi sav onaj napredak koji su Tiamatovci postigli pod
rukovodstvom svoje Letnje Kraljice, zato to Hegika nee eleti, kao to nikad nije ni
elela, da Tiamatovci steknu sposobnost da se usprotive eksploataciji."
Aspundh klimnu glavom. "Poinjem da uviam ta hoe da kae. Jesi li
pominjao ove teme na nekom sastanku Kartografa?"
Gundalinu odmahnu glavom. "Tek opipavam situaciju. Znam ta moram uiniti.
Ali, kao to kae, izbor izmeu vernosti svome narodu i vernosti neemu to izgleda kao
interes optiji i iri - moe biti nesiguran, teak. Ne samo tebi ili meni. Jo nemam oseaj
za one tokove unutar tokova, ije postojanje primeujem u unutranjim krugovima
Zlatne Sredine ovde."
"Dakle, politike grupe koje si pomenuo nisu samo u kancelarijama vlade
Hegemonije?"
"Nisu."
"U tom sluaju, moje miljenje o tvojim sposobnostima ocenjivanja stvari postaje
jo povoljnije", ree Aspundh smekajui se bledo. "Postoje zaista tokovi u tokovima,
naime ima mnogo tih razliitih, meusobno opozitnih stavova o tome kako bi bilo
najbolje igrati Igru. Mislim da ti mogu pomoi s tim u vezi..."
Gundalinu je protrljao oi i klonuo nazad, meu jastuke. "Bogovi - toliko sam
umoran od pokuavanja da se u svemu tome snaem." Pogleda svoje ake. "Toliko dugo
nosim ovo u sebi, a nikad nije bilo nikoga s kime bih to mogao deliti. Ponekad ovek
stekne utisak da nita od toga ne postoji stvarno, zapitam se da li ivim u laima, da li
sam moda poludeo od vlasti i pohlepe, kako je mogue da verujem da ja jedan stvarno
znam ta je najbolje za sve ostale ljude; kao to veruju svi drugi manipulatori..."
"Budi spokojan, sibile: meni zvui savreno razumno." Gundalinu ga pogleda
zahvalno. "Ali, reci mi - na osnovu ega si bio toliko siguran da meni moe poveriti tu
tvoju tajnu krivicu? Nisam verovao da sam na glasu kao tip sa najveim razumevanjem
za tue slabosti, ili najliberalniji."
"Luna." Gundalinu slegnu ramenima, nasmehnu se kratko. "To je bilo dovoljno."
Aspundh klimnu glavom. Izraz njegovog lica ostade ironian. "Uzgred", ree on,
"zna li ta se dogodilo sa tim krijumarima tehnologije koji su je doveli ovamo, i vratili
na Tiamat?" Zastao je. "Meu njima je bila i jedna moja roaka."

Gundalinu zamalo da se nasmeje sa nevericom, videi izraz koji je nastao na

Aspundhovom licu, ali se uzdra. Nejasno je pamtio da je K. R. nasledio ovo imanje od
od nekog svog starijeg brata, kome su usled nekog skandala oduzeli asti i titulu. "Kad su
ulazili u atmosferu Tiamata, policija je opazila njihov brod i oborila ga; po Luninim
reima, ena po imenu Elsevir je tad poginula."
Aspundh naini grimasu i skloni pogled.
"ao mi je", promrmlja Gundalinu, vie se ne pitajui zato je K. R. Aspundh
pozivao vercere na aj; ali, udei se kako je mogao toliko godina da veruje da svi ostali
ljudi vode besprekoran ivot savreno u skladu sa svojim javnim licem.
"Kraj jedne duge prie." Aspundh uzdahnu, i Gundalinu vide da se bore na tom
licu produbljuju. "Kad ve govorimo o nedovrenim poslovima, ta e biti sa tobom i sa
Lunom? Odakle ti utisak da ba ti ima neizbenu odgovornost za njenu sudbinu i njen
svet? Jesi li jo i sad zaljubljen u nju?"
"Jesam." Gundalinu na stolu stee pesnice. "Hou rei, mislim da jesam... Bogova
mu, pobeglo je ve skoro devet godina - a njoj esnaest. Osim toga, udali su je za nekog
drugog." Kod tih rei njegov glas je posustao. "Ali video sam je jednom, u transferu;
razgovarao s njom. Rekla je da sam joj potreban..." Oseti da mu se vrelina die u obraze.
"I jesi, sudei po onome to si mi rekao", ree Aspundh blago. "Ali ti bi zapravo
hteo da zna da li te ona jo hoe, zar ne?"
Gundalinu klimnu glavom. Nagla enja zatvorila mu je grlo.
"Recimo da stigne na Tiamat, a ona te nee, ta onda?"
Gundalinu duboko udahnu. "Kao to kae... biu joj, bar, potreban." Njegova se
usta trznue.
"Zna li ona o tvom otkriu? Zna li uopte da e doi, i da e Hegemonija doi, i
ovog puta ostati zauvek?"
"Ne zna... Ja sam, ovaj, hteo da prvo budem sto posto siguran da e se to sve
dogoditi, pa tek onda, tek onda..." Zastade. "A treba i nai... posrednika u koga mogu
imati poverenja..." Jo jednog sibila ili sibilu, da bi nastao trougao bez koga
meuzvezdani kontakt nije mogu.
"Razumno", ree Aspundh, kao da ne primeuje da se njegov gost preobrazio u
mucaviog idiota.
"Mislim da sam medijuma naao." Gundalinu ovlada glasom, i suoi se sa
Aspundhovim upornim odmeravajuim pogledom. "Jesam li?"
Aspund se nasmeio; neto nalik na simpatiju pojavilo se u njegovim oima. "Ako
je tako, moda nije preuranjeno javiti joj odmah sad."
Gundalinu usisa dah iznenaenja. "Voljan si - odmah?"
Aspundh klimnu glavom. "Spreman? Pitaj, odgovoriu."
Gundalinu proguta svoju nevericu i klimnu glavom, shvatajui da je ve
godinama spreman za ovaj trenutak, da je odavno uvebao ta e joj rei, kako e je
naterati da shvati. Poe izgovarati rei koje e obojicu preneti u sibilski transfer, otvoriti
liniju komunikacije koja e napokon dati Luni i njemu slobodu da pitaju i da
odgovaraju...
28. TIAMAT: Karbankl

Luna je poinjala padati, silom transfera povuena, bespomono, vrtoglavo,

spiralno nadole, iznenadno jer joj niko nije postavio nikakvo pitanje. Nju pozivaju... vode
je nekom drugom, negde drugde. Slika sobe i lica ispred nje poe da bledi a stvarnost da
se preokree. Luna pade u bezvremeni tren, oekujui da sledeeg trenutka bude
posmatra zarobljen u tuoj realnosti, da pogleda oima neke druge sibile neki drugi svet.
Ali, ovog puta mrak se zadrao. Plovila je kroz njega, bezoblina, kao embrion.
ekala je, smireno jer je ve mnogo puta bila ovde, u mestu koje sibili i sibile oznaavaju
imenom Nitavilo ili Nigdina, "Mesto niega"; stranci su je uili da je to, zapravo,
beivotno srce samog sibilskog kompjutera... Ali jo nikad nije bila pozvana ovako, bez
iijeg neposrednog pitanja.
Njena zbunjenost poe kliziti u tamniju emociju, strah koji je jaao sa svakom
bezmernom sekundom. I ranije je nju sibilski um dodirivao, tiho joj saoptavao svoju
sopstvenu volju - podsticao je na akciju, da bi Luna ostvarivala ono to on hoe - ali
nikad ovako. Ranije je to bio glas-vodi, talasavo je prolazio kroz njenu podsvest,
ostavljao utiske o ispravnosti pojedinih puteva, ostavljao vizije, i prinude da se neto ini
koje su mogle doi i iz njenih sopstvenih misli; u nekim, loijim trenucima pitala se nije
li upravo ovo drugo jedina istina. Poziv nikad nije dobila ovde...
(Luno...) Njeno ime doplovilo je pevajui kroz vakuum, najednom je obuhvati
zlatni vetar i odnese jo dalje, dalje od praznine. Prosvetlucala je kroz infinitni spektar
oseaja koji su razgarali sve njene nepostojee nervne zavretke, u talasavu simfoniju
svetlosti.
(Luno...?) Vizija njenog imena je ispuni, promeni pred njenim vidom tamu jo
jednom, talas za talasom opalescirajue muzike odjekivao je kroz stiavanje, stiavanje,
stiavanje...
(Ovamo...) Pokuala je da odreaguje na neki nain, sa hitnou zato to su se ovi
oseaji gasili; vide kako njena sopstvena misao izaziva u neizrecivoj praznini napon
iskazan kroz blistavilo slino vatrometu.
(Luno...)
Opet je dira senzorna pesma njenog imena, ovog puta kao nemogue milovanje,
kao ruka njenog dragog. Ispuni je enja nadstvarna i nadmogua, a sa enjom i strava.
(Ko...? ta...? ta hoe?)
(Luno, ja sam, Bi-Zi Gundalinu...) udno, senovito oklevanje u tome, kao da glas
pomilja da je ona moda i zaboravila njegovo ime, zaboravila ak i da je ikada
poznavala oveka ije je bilo.
(Bi-Zi...) Njena zapanjenost se prelivala u tminu i tajac poput blistavih talasa
preko radijantne muzike njegovih rei. (Bi-Zi? Kako? Gde si... gde smo?) Bez shvatanja
zato ga ne vidi a moe razgovarati slobodno.
(U transferu. Posebne vrste.)
(Jesi li u Nigdini?) Oseam te... Njega, i sebe uzdignutu, sebe u visinama,
svetlosno uzvienu, oseajno i shvatno... Shvatajui u trenu da godine nisu smanjile njenu
potrebu da zna kakva mu je sudbina niti njenu uspomenu na sve ono to je rtvovao radi
ljubavi s njom. Memoriju o svemu to su delili, to bee njihovo, tako kratkotrajno, tako
davno...
(Nisam siguran gde smo... Oseam i ja ovo, ali je sasvim neopisivo. Luno, ja...)
Mranosvetao zvuk njegove nagle utnje poe zapljuskivati njenu svest.

(Bi-Zi?) Doziva ga. (O, Bi-Zi, sanjala sam ve jednom da mi govori ovako. Je li
to bio san? Da li je ovo san?)
(Nije) Odgovor tih, re koja dira kao uzdah.
(Onda zato nisi ovako i ranije... od onda... ako vlada transferom? elela sam...)
Zautala je, svetlost njene izgrevajue udnje grejala ju je kao to sunce u zoru
progrejava more.
(Jesi...?) njegov apat. I opet senka njegovog utanja sve dua i dua preko voda
njenih misli. (Nisam mogao), odgovara on najzad. (Nisam mogao, jer nisam bio siguran...
da bi ti to htela; da ima smisla muiti sebe, muiti tebe, a nije se znalo sigurno da e doi
budunost u kojoj emo biti opet zajedno.)
Ona apsorbuje svetlozranost rei i u dvostrukom sagledavanju ponire kroz njih
ka dubljem znaenju. (Kae li... da hoe?)
(Da.)
(Kako...?) Osea da se neto u njoj pali, izgara je izvrsnim bolom sainjenim od
straha i zadivljenosti jednako, i od elje i zaziranja jednako. (Nije izvodljivo. Ne moe
se...)
(Sad je mogue. Postae realnost, vrlo skoro. Luno, posle onog naeg dodira u
transferu, kad sam bio na Vatrenom jezeru, otkrio sam da je ono od zvezdopogonske
plazme. Doneo sam je Hegemoniji. Evo me na Karemofu. A Karemovci - grade flotu za
trenutno prebacivanje do zvezda.)
Divni bol u njoj najednom preokrenut u strah-mraz, tvrd kao gleerski led.
(Hegemonija se vraa na Tiamat?)
(Da.) Jedna re, jedna, ali sjurila se iz blistanja kao ma, pravo nadole.
(Uskoro...?) Jedva smognuvi sile da to pita.
(Oni e doi najranije to mogu. Ja sam nadzornik celog projekta izgradnje. Kroz
tri ili etiri godine, po mojoj proceni, ponovno uspostavljanje saobraaja sa Tiamatom
bie mogue.)
(I ti si... doveo do toga? Zato...?) postavlja pitanje dok se neverica
metamorfozira. (Zato mi ovo govori? Da me uplai? Vie ne veruje da Tiamat ima
prava na ikakvu budunost?)
(Ne! Nego zato to... do vragova, ne znam kako to da...) Stroboskopiranje glasa u
tami. (Luno, kad bih samo mogao da ti vidim lice! Sea se ta sam ti rekao kad si me
pozvala transferom na Vatrenom? ta... sam oseao kad sam mislio da te vie nikad neu
videti?)
(Da.)
(To se nije promenilo... i ne menja se ovim sada. Kad sam shvatio istinu o
Vatrenom jezeru, znao sam da ona nee moi da ostane skrivena. Znao sam da zvezani
pogon mora biti predat Hegemoniji, u ime budunosti. I znao sam... da e mi to biti ansa
da te opet vidim. Ali mi je isto tako bilo jasno kakve e to posledice imati po Tiamat. I
poto e krivica biti moja, morau i da nadoknadim, a to e biti mogue samo na jedan
nain. Vraam se i ja, sa Hegikom, ali kao ovek u vlasti, ako mogu to da udesim - da
stanem izmeu tvog naroda i mog, da obezbedim da vas ne unitimo. Nisam znao... ne
mogu znati... da li e uopte hteti da me vidi, posle tolikog vremena...)
(Pa...) poela je ali ne znajui ta da kae; rei kao da su je ponele vrtlono uvis i
ostavile je bez sredita i utoita.

(U redu je, ne mora odgovoriti.) Kao da pokuava da ubedi sebe: ponavlja: (U

redu je... Ne dolazim da ti se nameem. Verujem u ono to ini za svoj svet, i
nameravam to da ouvam. Ali ako hoemo Tiamatu da pomognemo, moraemo raditi
zajedniki. Zato te upozoravam sada - ne da bih te zastraio, nego da ti dam vremena da
se pripremi. Iz istog razloga se nisam javio ranije... nisam bio apsolutno siguran da e
stvar uspeti, da e se sve realizovati po mojim predvianjima.)
(Sad si apsolutno siguran...?)
(Znam da Hegemonija hoe da ponovo dohvati i Tiamat; oni ele vodu ivota. Jo
nisam siguran koliko visoko mogu da se ispentram pre nego to se to desi. Ali izgledi su
mi dobri. Nadam se da u doi kao va novi Vrhovni sudija, to jest predsednik Vrhovnog
suda.)
utala je, ispunjena blistavom bukom, ispunjena budunou koju su njegove rei
naslikale unutar njihove spektralne svetlosne tamnice.
(Luno?) Opet njegov poziv, blag kao kia, zato to nije odgovorila. (Jesi li jo
Kraljica? Jesi li Kraljica bila, sve ovo vreme? Da li si postigla ono to si htela - da tvom
narodu pokae istinu, i da pone obnovu?)
(Jesam...) prozborila je, ali uvianje se ve dizalo u njoj, talas za talasom, u
zaslepljujuoj poplavi. Sve to je dosad uinila da bi stvorila novu, nezavisnu tehnoloku
osnovicu na Tiamatu bie uzaludno. Verovala je da Tiamat ima na raspolaganju sto
godina da dostigne takav nivo razvoja na kome e moi da odbrani sebe, i mere, od
Hegemonije. Ve su odmakli toliko... ali ni priblino dovoljno. ak i da je znala od
poetka, vremena naprosto nije bilo dovoljno. Zadatak je bio neostvarljiv. Uzaludnost ve
od starta. Hegemonci dolaze. Pobie, u svojoj slepoj grabeljivosti, sve mere. (Ali
zato...?) ree ona, pitajui sam sibilski um, ono nevidljivo Drugo ija prisutnost mora
biti svud oko njih dvoje. (Zato sam poela ovo, ako se znalo da nee biti dovoljno
vremena da zavrim...?)
(Ostae Kraljica. A ja u biti predsednik Vrhovnog suda.) Odgovorio joj je ipak
Gundalinu, reima kao da padaju zvezde. (Imaj vere u ono to si ve postigla, i u mene.
Sad prihvatam ono to si oduvek mislila: postoji neki razlog za sve ovo, i za ovakav tok
naih ivota. To ne znai da emo pobediti. Ali znai da imamo ansu... Luno, kad sam
polazio sa Tiamata, oseao sam se kao moljac koji je uleteo u plamen. Od tada sam
preao duge puteve, udnije nego to sam i sanjao da postoje, zahvaljujui onome to smo
ti i ja imali zajedniko...)
(Da) pomisli ona. U njenoj dui se razdanilo beskrajno prostranstvo vedrih
nebesa. (Imali smo. Ja nita ne bih imala, nikakvu prolost, tokom svih ovih godina, da
nije bilo tebe... Nita se nee ni postii, ako ne bude tebe.)
(Jo si... sa Ukresom?)
(Da) ree ona, i nastade mrak utanja. (Bi-Zi, postoji jedna stvar koju ne zna)
nastavila je, silom irei svetlost, (o Tiamatu, o merima. Neto vanije od mene i od tebe,
vanije nego to si ikad zamiljao. Meri su razumne osobe.)
(ta?) ree on. (O, ne... kako je to mogue?)
(Hegemonija zna - na nekom nivou sigurno zna; jer sibile znaju. Hegemonija ve
vekovima ubija pripadnike jedne inteligentne rase.)
(Ali, to je neshvatljivo...) protestovao je. (Meri su eksperiment zaostao iz Stare
Imperije; oni su samo ivotinje. Ne bi valjda Hegika svesno...)
(Raspitaj se, tamo, pa e ti biti jasno.)

(Pa, dobro, zato? Zato stvoriti inteligentna bia i onda ih napustiti, ostaviti ih na
jednom izgubljenom svetu kao to je Tiamat? ta bi se time dobilo?)
(Neto najvanije to se zamisliti moe, Bi-Zi, ali to e biti izgubljeno, uniteno,
ako se Hegemoniji dozvoli da nastavi pokolj mera. Jer... meri...) Poe primeivati da se
luminozna svetlomuzika ve rasipa, da se talasi mlitavog zvuka razilaze u statiki um, u
proletanje treptavo-hitrih geometrijskih obrazaca izgubljene slike. (Bi-Zi...)
(Gubim te... prekida se...)
(Bi-Zi... meri, pitaj... Bi-Zi...) Ali samo mrak joj bejae odgovor, padala je opet
kroz provodnike noi...
Povratak u poznatu stvarnost: akama stiska hladnu ivicu mermernog radnog
stola, zaslepljena kao insekt vetakim svetlom iz lampe na njemu. Vid joj se polako
raiava. Najzad je sagledala zabrinuto lice svoga mua koji je, preko prenatrpanog
stola, zurio u nju.
"Luno...?" ree Ukres tiho. "Je li ti dobro?"
Luna je klimnula glavom, klonula napred, oslonila glavu na ake. "Jeste."
"Transfer, a?" upita on, tonom kao da je to najnormalnija stvar, iako njegov izraz
lica to nije sasvim potvrivao.
Klimnula je glavom, diui opet glavu. Snaga joj se vraala. Vreme provedeno u
tom bezimenom 'drugom prostoru' iscrplo ju je vie nego obian sibilski transfer; pitala se
da li je veza prekinuta zato to su njihova tela - ili njihove sposobnosti odranja zdravog
razuma - dovedena do nekog limita izdrljivosti. "Koliko dugo sam bila... takva?"
"Moda pet minuta."
Oseti kratki ubod neverice. "Samo tako malo? Jesam li neto govorila?"
Izgledao je iznenaeno. "Nisi. Bilo je kao trans. Nisi se ni pomakla, za sve to
vreme." Preko njegovog lica proe neto to je sugerisalo da se on, dok je ekao, nije
oseao naroito ugodno.
Luna je nekoliko trenutaka sedela utke. Sve to joj se dogodilo, sve to je osetila,
izronilo je sada u njen svesni um. "Javio se Bi-Zi Gundalinu, Ukrese", proaputa ona.
"Ko?" upita on, ne razumevajui. Onda se njegovo lice promeni. "A, on." Glasom
udno ravnim. "to...?"
"Rekao mi je da je Hegika pronala izvor zvezdopogonske plazme." Rei su kao
kamenje padale izmeu njih. Ona ustade, odjednom previe nemirna da bi ostala u fotelji.
"ta?" Ukres se bukvalno nasmejao, obuzet nevericom do te mere kompletnom.
"Nemogue. Ne postoji ni jedan izvor zvezdopogonske plazme ni na hiljadu svetlosnih
godina od..."
"Kae da je Vatreno jezero od nje."
"Vatreno jezero? uo sam za njega. Pa, ta, ono je..." Odmahnu glavom, die
pogled opet ka njoj. "Je l' to ba istina?"
Luna klimnu glavom, prekrsti ruke preko stomaka. "Hegika ve pravi zvezdane
brodove. Za instant-prebacivanje."
Trgao se kao da ga je neko udario. "Da bi mogli da se vrate kod nas."
"Tako je."
"Kroz koliko vremena?"
Pustila je da njene ruke padnu. "Po njemu, samo tri-etiri godine."

"Tri-etiri?" Njegovo lice punilo se oamuenom nevericom, onom istom koja je

maloas istrgla jezgro i iz njene egzistencije. Njegove oi nastavile su da zure pravo u
nju, ali neko vreme kao da nisu registrovale nita. "A ja mislio da smo bezbedni." Skloni
pogled.
Mislio da smo bezbedni. Luna spusti pogled ka svojim akama, primeti da su
stisnute, pobelelih zglavaka, na stvarima razbacanim po povrini radnog stola.
"Sve to si saznala transferom? Od samog Gundalinua?" Gledao ju je napola
namrteno.
"Da." Sela je opet, sklonila zalutali uvojak kose sa oiju. "Nikad jo nisam neto
tako doivela. Kao da sam uvuena u Nigdinu, u intelekt samog tog raunara. Ipak, na
neki nain je i Gundalinu bio tamo, ne fiziki, nego...kao duh. Razgovarali smo
normalno..."
"Sigurna si da je to bio on?" Jo polu-namrteno.
On, a ne sibilski um. "Mrea mi se nikad nije obratila na taj nain... Nije mi se
obratila nijednom jo od dana kad me je postavila da budem Kraljica."
ula je kako se u njen glas uvlai neto blisko oajanju. Die pogled ka njegovom
mranom iznenaenju. "Sigurna sam da je bio on." Onda mu ispria sve, redom,
gledajui ga; videi da on isto tako posmatra nju. "...i da namerava da se vrati sa njima.
Kao novi predsednik Vrhovnog suda."
Ukres je zurio u nju, celim telom najednom krut. "Zato?"
Luna obori pogled. "eli da nam pomogne. Smatra sebe odgovornim za ono to je
uradio Tiamatu omoguavajui povratak Hegemonije."
"Zato?" upita Ukres ponovo, grubo.
Ona die glavu. "Rekao je... rekao je da me jo i sad voli."
Ukres usisa mali dah i ne postavi pitanje koje je Luna videla da se u njegovim
oima pojavilo.
Ona na njega i ne odgovori. Pogleda na drugu stranu, preko sobe; vide svoje lice
kako joj uzvraa pogled iz ogledala na zidu. Vide tamo drugu enu, u svojim
uspomenama - sa licem devojice. Nije bila sigurna ak ni da li se to sea sebe, ili
Arienrod... "Treba nam njegova pomo", ree. "Tiamatu je potrebna. Zna ta to znai.
Hegemonija e eleti da kontrolie Tiamat neprekidno. A mi neemo biti u stanju da ih
zaustavimo."
"Znam", ree on napregnutim glasom. "Voda ivota... oni e je hteti. Uzimae je,
ako budu mogli." Stee vilice. "Ne vidim kako bi to ak i Gundalinu mogao spreiti."
"Rekla sam mu istinu o merima. Da su inteligentni." Splela je ake na stolu, prst
po prst, i stegla ih. "Ne znam da li mi je poverovao... Ali informacija je na raspolaganju
svakome ko eli da je vidi, u sibilskoj mrei. Ako on uspe da navede Hegemoniju da to
prizna..."
"Ne moe", ree Ukres ljutito. "Tako mi Daminih oiju, Luno - oni ne ele da
znaju!" Njegov glas je otvrdnuo. "Oni koji hoe vodu ivota ne mare ni za ta osim za
ono to ona moe uiniti za njih. to bi marili, imaju vlast. Boli njih oe to e neko da
pati, ako ne pate oni. A meri nisu ak ni ljudska bia. Razgovaramo o ljudima koji imaju
vlast u Hegiki. Oni sluati nee."
Luna ustade, zagledana, preko sobe, u svoj odraz. "Sluae, ovog puta." Dotae
trolist okaen preko njene lanene koulje. "Zato to postoje jo neke stvari. Ne radi se
samo o moralnom aspektu kseno-genocida, nego takoe i o dalekovidom sopstvenom

interesu." Okrenula mu se, nagnula napred. "Zato to su meri klju. Oni moraju preiteti,
inae... innn..." Neto se deavalo iza njenih oiju, neto nalik na mlataranje ogromnih
crnih krila. Njene misli se ispreturae u haos, rei stadoe u grlu.
"Oni su... onnn..." Odgurnula se unazad, od stola, i sruila u fotelju.
"Luno...?" Ukres je pruao ruke ka njoj.
"Nnnne mogu..." Sva se stresla: neto u njoj upravo se sudarilo sa neprobojnim
zidom. "Ne mogu ak... ni da ti kaem. Neu moi... nikad nikom da ispriam."
Odmahnula je glavom. Misli su joj se razbistravale, crna krila polako sklapala, zato to se
ona predavala sibilskom umu, kapitulirala pred diktatom sibilske volje, kojom je i sad
bila kontrolisana. Da je Karbankl ona ioda za obeleavanje, zabodena u mapu. Da ovde
lei sam sibilski kompjuter - tajno srce i skriveni um sibilske mree. Ne sme se dozvoliti
da iko ikad sazna za to skrovite, jer bi ono tada bilo izloeno napadu, izgubilo bi svoj
razlog postojanja u istom trenu kad i svoju tajnovitost. Stvoreno je da bi sluilo ljudima,
ali u te ljude se ne moe imati poverenja. Zato ni Luni ne moe biti dozvoljeno da saopti
da je skrovite ispod Karbankla; niti da kae zato postoje meri; tajna se mora sauvati,
pa i po cenu da sve propadne.
Sibilski um je odabrao nju da bude izvriteljka njegove volje... ali sad je otkrila da
sibilski um nema ni u nju potpuno poverenje. Nee joj biti doputeno da svoju tajnu
podeli ni sa kim, bez obzira koliko to bilo znaajno, moda i presudno za spasavanje
mera i cele mree. Ona ih mora spasti, nekako, ali ne dozvoliti da neprijatelj sazna onu
jedinu, presudnu injenicu koja bi ga mogla privoleti na kompromis. Ona protivniku nee
nikad moi da saopti razlog.
Okrenula je lea Ukresovoj konfuziji i zvuku svog imena izgovorenog zabrinuto i
urgentno jo jednom; otila je utke iz sobe.
29. TIAMAT: Teritorija Dobraventura
Mali trimaran je, ugasivi diskretno motore, polako uplovio na vezite i dotakao
pramcem gat. Luna Svetlohodna iskorai dole, na povrinu od kamenova spojenih
malterom. Na sebi je imala teku odeu od vune i klijevski kouh, kao letnjaki mornari;
kosa joj je bila sva prikupljena u pletenice. Vezala je prednji palamar oko gvozdenog
stuba, u ledenim senkama ispod litice; okrenula se, podboila akama ukruenim od
hladnoe, i zagledala se u ono to ju je ekalo.
Nikog drugog nije bilo na gatu, niti na prastarom stepenitu uklesanom u kamenpear tamnoute boje koje je vodilo u cik-cak nagore, dugom uzbrdicom sve do grada
iznad luke. Tu i tamo na stepenitu videli su se komadi kamena gotovo beli, ugraeni radi
popravke. Na gatu je leala prazna koara namenjena za izvlaenje dnevnog ulova, kao i
druge robe, ekrkom uz brdo. Teritorije oko ovog grada, na oko jedan dan plovidbe
severno od Karbankla, bile su od davnina u vlasnitvu klana Dobraventura. Tokom sto
pedeset godina 'velike zime' bile su sasvim neprohodne, pod trajnim snegom. A sada, sa
dolaskom prolea, preporodile su se; Luna je videla zelenilo novih trava koje se ve
prelivalo preko ruba litica, obasjano suncem, a iza njega nebo, razreeno, savreno plavo.
Seme koje je uspavano lealo ispod snegova nije propalo, niti je ekanje bilo uzaludno...
Prizor zelenila visoko iznad sumorne gole obale bio je svedoanstvo o veri i promeni.

Luna duboko udahnu i spusti pogled. U luci je bila prava guva od brodova:
trideset ili etrdeset njih. Neki su bili vezani za gat, drugi izvueni na uzanu kamenitu
plau ispod litica, mnogi su se ljuljali na talasima usidreni blizu obale. Njen brod je, po
svemu sudei, meu poslednjima stigao na trodnevni festival koji e uskoro poeti. To
to je nala prostor za vezivanje uz gat nije bilo zahvaljujui Daminoj srei, nego su taj
prostor rezervisali za nju, kao Letnju Kraljicu.
Tradicija je zahtevala da ona lino nadzire te godinje sveanosti. Po pravilu,
sveanosti bi morale biti na drevnoj teritoriji Svetlohodnih, zato to je taj klan dao
Kraljicu. Ali Svetlohodni su bili vrlo slabo poznat klan, iji su malobrojni lanovi iveli
razasuti po dalekim ostrvima Leta. Ovde, na severu, nisu ni imali neko imanje vredno
pomena, nego su od davnina iveli nasumino izmeani sa drugim letnjakim familijama.
Luna je, opet, ve godinama sve vie zanemarivala svoje tradicionalne dunosti: toliko je
bila zauzeta pruanjem otpora svome kulturnom nasleu, da joj nije ostajalo vremena za
njih.
Tako se dogodilo da Kapela Dobraventura rukovodi festivalima koji su drani
sredinom leta svake 'male' godine. Jedna 'mala', ili obina, godina bila je jedan obilazak
planete Tiamat oko dvaju sunaca, Blizanaca. Festival zvani Promena, na smeni velike
Zime i velikog Leta u ciklusima od naizmenino po sto i sto pedeset 'malih' godina,
verovatno je i ponikao iz ovih prastarih svetkovina u svakoj 'maloj'. Tek posle dolaska
Hegemonije na Tiamat, Promene su povezane sa ciklusom u kome se smenjuju tuinsko
izrabljivanje i domaa zatucanost. Razmiljajui o tome, Luna oseti jaanje svoje
odlunosti i svoje uverenosti da ini dobro.
Zaula je kako iza nje Ariel i Tamis izlaze iz zatiene kabine njihovog malog
trimarana i silaze na gat. Ariel je izgledala zlovoljno i kao da joj neto smeta, kao i uvek;
zaklonila je oi rukom i tobo se zagledala negde preko mora, samo da ne bi morala da
potvrdi prisustvo svoje majke. Tamis je jednostavno izgledao sumorno i nelagodno. Niko
drugi nije bio na njihovoj laici. Luna ih je sama dovela do ove luke; elja joj je bila, da
oseti konopce i krmu u sopstvenim rukama, da se uveri da nije sasvim izgubila dodir sa
svojom prolou.
Iza blistavih oblija svoje dece Luna vide jo jedan dolazei brod, na kursu koji e
ga uvesti u preostali jedva dovoljni prostor za vezivanje, uz njen trimaran. Miroe i
Derua. Oni su je, na njen zahtev, pratili celim putem uz obalu; ne samo kao zatita,
nego i sa ciljem da joj pomognu u poslu koji je ovde morala obaviti.
Ariel se vratila na palubu, unula uz krmu i pomno zagledala u vodu, iz koje se
pomoli dobro znani oblik glave sa krznom mrljaste ute i smee boje. Ariel zazvida
otro, a mlada enka mera dopliva do nje i dotae ruku nadole pruenu, svojim glatkim,
mokrim milovanjem. "Svilena!" ree ona. "Dola si. Znala sam... divna Svilena." Mlada
merkinja ju je posmatrala netreminom panjom: Ariel je poela seriju brujanja i
zviduka. Tamis je stao iza nje, gledao utke i oslukivao kako e merkinja da reaguje.
Luna je oseala da je obuzima uenje i divljenje, dok je gledala svoju erku i
merkinju. Ona je doplivala za Deruom i Ngenetom, od njihove plantae dovde, celim
putem du obale. Bio je to svojevrsni trijumf, i to ne mali: uspeli su da joj saopte svoj
zahtev. Postignuto je i vie od toga: Svilena je imala dovoljno poverenja u njih - dovoljno
ih volela - da ode iz svbog doma u Ngenetovom zalivu i merske kolonije koja ju je
usvojila, i da doputuje ovako daleko sa njima.

Ali u ovom momentu Luna nije bila sigurna da li je vie zapanjena prisustvom
merkinje, ili nenom radou koju je Ariel ispoljavala dodirujui lice svoje morske
prijateljice. U gradu, u palati, Ariel majci nije pokazivala nita osim prkosa i trnja; to je
otilo tako daleko, da Luna ponekad, bacajui pogled ka licu svoje erke, nije mogla da
se seti ma koje emocije osim gneva i bola. Nita nije mogla videti, osim Arienrodinog
lika, u tom licu koje je toliko liilo na njeno sopstveno. Arienrod. Ali, u ovom krhkom
trenu kad Ariel nije pazila, Luna je videla, nazirala, divni duh onog deteta koje je
zapamtila: jo je bio tu, ali skriven, kao pupoljak ispod snega, pupoljak koji eka da
prolee pone kad mu doe vreme.
Okrete se. Geja Derua Pala-Tion i Ngenet Miroe su sili na gat, pored nje. Ona
im zakorai u susret, osmehujui se.
"Uspeli smo", ree Derua. Njen ponos i olakanje odraavali su se i na licu
njenog mua.
Luna klimnu glavom, rukujui se sa njima. "Dve treine puta smo preli. Trea je
najtea." Pogleda uz stepenite u kamenoj strmini. "Nadam se da nismo ovako daleko
putovali nizata."
Derua se osmehnu bledo. "Dobro, zajedno smo jai." Mahnu rukom pokazujui
da treba poi uz 'skaline'.
Luna pogleda Deruu i Ngeneta i odmahnu glavom odreno. "Prvo moram sama.
Moram pokazati Dobraventurama da stiem ponizno, bez arogancije... inae je uzalud
ceo dolazak. Navesti ih da me sasluaju bie i ovako dovoljno teko, bez..." Ona prekide,
spusti pogled; pa opet pogleda njihova lica, van-tiamatovska. Lica Neprijatelja, ak
neprijateljskija i od njenog, ako se gleda oima Kapele Dobraventure. Luna je odavno
prestala primeivati ita neobino u izgledu Ngeneta i Derue, ali sada vide, naglom
jasnoom, koliko bi oni trali meu konzervativnim letznjacima gore na platou. "Pustite
da je ja dovedem dole, do vas... i do Svilene." Pogleda ka vodi.
"Nije bezbedno da ide sama", bunila se Derua, zabrinuta, naviknuta ve
godinama da Luni uva lea.
"Tamis i Ariel e biti sa mnom." Luna klimnu glavom ka svojoj deci. "Biemo
bezbedni. Ne u celosti dobrodoli, ali bezbedni. Moda Kapela Dobraventura mrzi sve to
ja zastupam, ali ovde se radi o dunosti, i o asti njenog klana. Ona e garantovati moju
bezbednost."
Derua pogleda Ngeneta Miroea, koji nije protestovao, pa klimnu glavom, ali
nezadovoljno.
Luna poe da skida slojeve vune i glatke klijevske koe koji su je grejali tokom
plovidbe. "Doveu Kapelu ovamo, to pre." Pozva Ariel i Tamisa, koji se odvojie od
ograde laice sa tri trupa i prioe joj rezignirano. Bili su obueni kao i ona, u
tradicionalnu letnjaku festivalsku odeu - labave lanene koulje i pantalone obojene u
razne nijanse zelenog i dekorisane koljkama i vezom. Tamis je izgledao kao da je pun
treme, ali i iekivanja; Ariel, dok se udaljavala od Svilene, samo kao da je nezadovoljna.
Njih dvoje nisu ni eleli da dou. Ipak, bar su doli. Njene oi popunie prazni prostor iza
njih slikom Ukresovog odsutnog lica.
Proli su dani od kad je dobila vest o Hegemoniji i zvezdopogonu do trenutka kad
je ma kome drugom osim Ukresu rekla ita o tome. Kroz te dane je prolazila kao da se jo
nije vratila u stvarnost, kao da beskrajno razmilja o posledicama onoga to zna ali ne

moe podeliti ni sa kim, i o onome to zbog tih posledica mora uiniti... kao da eka jo
neki signal, od sibilskog uma. Takav signal nije doao.
Najzad je saoptila Savetu ta je saznala i ta e to znaiti za Tiamat. Takoe je
saoptila svoju odluku da preusmeri sve svoje napore, i sve mogunosti sibilskog
koleda, ka zatiti mera.
Vesti su primljene sa okom i nevericom, a onda su, kao poplava, dole reakcije
koje je predvidela i kojih se plaila. Videla je kako se glad pojavljuje u oima prevelikog
broja zimaca, ali i mnogih od nedavno tehniki osposobljenih letnjaka - glad za
budunou koja e biti kao to im je prolost bila: za ivotom zlatne pokornosti, kad
Hegemonija podmiruje sve potrebe, a oni za uzvrat daju samo jednu konkretnu cenu,
vodu ivota.
Neki od novih industrijskih voa, pa i sibila, izneli su gledite da sad treba
napustiti rad na povienju opteg tehnolokog nivoa drutva, i usmeriti sve snage na
opipljivi progres... u proizvodnji oruja.
To je odmah odbacila, jer je znala, na osnovu onog to joj je Derua rekla, da bi
to znailo praviti oruje za unitavanje sebe samih. Ali nije mogla otkriti Savetu zato su
meri klju opstanka Tiamata, pa ak i Hegemonije; zato je zatita mera vanija od svega
drugog... ba kao to nije mogla objasniti svome muu zato B. Z. Gundalinu hoe da se
vrati na Tiamat i da spasava njihov svet od njegovog, Gundalinuovog, naroda.
Vie se nije mogla osloniti na ljude na koje se uvek oslanjala. Zato se okrenula
letnjakim tradicionalistima, traei pomo i podrku; traei njihovo znanje o moru i o
merima... a to je znailo jo vie nezadovoljstva i otpora kod naroda u gradu, koji je
oduvek bio njena snaga. Iz ovoga je proistekla neophodnost da nekako zalei staro
neprijateljstvo izmeu sebe i klana Dobraventura.
Ona i Ukres su se raspravljali o svakom aspektu njenih odluka, iako je znala da
Ukres, iz svojih razloga, eli jednko kao i ona da zatiti mere. Odbio je da prihvati ma
kakve promene u njihovom planu za progres, iako je ve esnaest godina troio jednako
mnogo vremana na prouavanje mera kao i na rad oko izgradnje novog Tiamata. A njoj
su, kroz sve gorke rei koje su razmenjivali, njegovi pravi razlozi za bes i nepopustljivost
bili jednako jasni kao to, znala je, moraju biti jasni i njemu. Ipak, ni on ni ona se nisu
usuivali da kau istinu koja bi ih mogla osloboditi... ili dovesti do toga da vie nikad ne
mogu da pogledaju jedno drugome u oi.
A kad je zatraila od njega da poe s njom na susret sa Kapelom Dobraventurom,
odbio je da ide iz grada.
Luna uzdahnu, povlaei svoje uspomene i zebnje opet u sadanjost, pod svoju
kontrolu. Pogleda svoju decu, koja su stajala uz nju, visoka maltene koliko i ona sama,
ekajui. Sa Ukresom je provela sve svoje kraljianske godine... esnaest godina, maltene
isto onoliko koliko je provela sa njim ranije, na ostrvima, pre nego to je razdvajanje
izmenilo njih, i njihov svet, i njihovo mesto u svetu. Bilo je teko poverovati da je tako
mnogo godina minulo tako hitro - mada, u isti mah, tako beskonanom sporou. Gotovo
isto kao poverovati iznenadnoj slici, u njenom umu, o njoj i Ukresu - kakvi su ljudi
postali: takvi neznanci da ono dvoje nevinih, koje su u Letu bili, sada ne bi mogli sebe
prepoznati... jedno drugome stranci.
Tu misao je potisnula iz svog uma, vrsto i neopozivo, ne dozvoljavajui sebi ak
ni da pone da razmilja da li je distanca koja se izmeu njih otvorila postala

nepremostiva. Ili, ta e za njih dvoje, zapravo za njih troje, znaiti eventualni povratak
B. Z. Gundalinua na ovaj svet...
Poe ka stepenitu koje e je odvesti u jednu budunost, ali ne onu koju je ona
elela i spremala. utke podseti sebe da je i ovo to sada ima takoe budunost i takoe
razliita od one koju je ranije elela i spremala.
Pela se, a Tamis i Ariel su stupali za njom. Do vrha 'skalina' zadihala se
poprilino. Zapita se da li je to zbog godina ili zbog prinudnog ivljenja bez dovoljno
kretanja. Meutim, doeka je prizor zbog koga oseaj smrtnosti odjednom spade sa nje more Leta, morske zelene i travnate zelene boje... lica lepa, od sunca pocrvenela, mlada i
stara, lica u smehu, rvanju, jelu, igri. Slika van vremena.
Krenula je izmeu drevnih kamenih kua sa krovovima od svenjeva trave.
Videlo se da su krovovi nedavno obnovljeni novim slojevima suene 'morske kose'.
Zalazila je sve dalje, napred, u prolost, i traila u gomilama ljudi poznato lice. Radoznali
neznanci uzvraali su joj poglede, smekali se videi sibilski trolist na njenoj koulji,
obraali joj se reju "sibilo...". Neki od njih izgledali su uznemiravajue poznato; nije bila
sigurna da li ih je ve ranije viala, moda ak imala neka posla s njima u gradu... ili je
ovi letnjaci samo podseaju na one iz njenog ranijeg ivota. Veina je zurila u nju bez
prepoznavanja; ali jedan ili dvojica su pognuli glave mrmljajui iznenaeno "Damo..." i
onda se okrenuli da raire vest.
Tad je shvatila da e glas o njenom dolasku krenuti; da je ak mogue da Kapela
Dobraventura nae nju prva. Usporila je svoje nasumino kretanje, prinudila sebe da
bude strpljiva, da postane pristupana, kao to sibila mora biti. Ariel i Tamis su ostali
blizu nje, dok je zalazila u otvorenu travnatu ravnicu iza sela; Luna shvati, sa
kratkotrajnom tugom, da se oni oseaju daleko tuinskije ovde, meu svojim narodom,
nego meu gradskim zimcima sa kojima provode skoro sve svoje vreme. Najposle uvide
da se, posle ovolikog vremena, i ona osea tako.
Jedan glasi koji u njenoj glavi nije nikada mirovao podseti je da je ona zimkinja
po krvi: klon kraljice Arienrod. Ali svi su oni jedan isti narod, i zimci i letnjaci. Pripadaju
istom svetu, kulturno naslee im je zajedniko. Njeno prezime, Svetlohodna, i Kapelino,
Dobraventura, nastala su od imena dva svemirska broda iz one prve flote koja je donela
ljude na Tiamat: jedan od tih zvezdoplova zvao se Svetlohodni tojest "onaj koji ide kao
svetlost" a drugi se zvao DobraventuraD tojest "dobra avantura". Ti nazivi su posle
prenoeni, mnogo vekova, kao prezimena potomaka njihovih putnika. Ona i Kapela su
sline, bar po svojoj ljubavi prema ovom svetu. Samo kad bi obe mogle da imaju to na
umu...
Tamis joj dade jedno toplo pecivo sa ribljim mesom. Ariel je otila, ne mnogo
oduevljeno, sa nekim zgodnim plavokosim momkom koji ju je odvukao u grupu mladih
letnjaka koji su pod rukovodstvom jedne starije ene vebali trijadni ples. Lunina stopala
su se setila koraka te igre, im je ula muziku; njeno telo se poe njihati u ritmu. Moda
je telom zimkinja, ali ima Leto u krvi... Osmehnu se Tamisu, koji je stajao pored nje i
gledao plesae. "'O proba?" upita ga.
Odreno je odmahnuo glavom, obarajui pogled ka travi. "Ne. Radije bih da samo
sluam. Treba s nekim..." Opet je pogleda. Videla je njegovu zabrinutost i instinktivnu
povuenost; znala je da je Tamis u pravu i da e se bolje oseati sa strane, izvan plesa.
"Nekad sam i ja igrala tako", ree ona.

"Da l' bi ti s njima?" upita je Tamis, radoznalo i iznenaeno, kao da mu nikad

dosad nije palo na um da je ona ikada znala za ma koju realnost osim one koju je imala sa
svojom decom, u Karbanklu.
"Ne", ree ona. "To ti je omladinski ples. Igra zaljubljenih." Gledala je kako Ariel
stupa u krug, kako se njie, graciozno i bez treme, meu drugim plesaima; obuze je
udan talas oseanja dQja vu, ve vienog.
"Damo", ree jedan glas iza nje; trgla se jer je bio jako dobro poznat. Kapela
Dobraventura je stajala iza nje i ekala; izraz njenog lica bio je suzdran i sumnjiav.
Klimnula je glavom u znak potovanja, ali kao da to ini nerado. "Nisam oekivala da
doe."
"Nalo se mesta za moju brodicu dole na rivi", ree Luna.
"Ah, pa uvek se ostavi jedno prazno vezite za Damu Thalasu, u nadi da e ona
doi, takav je obiaj. Ali nisam oekivala da ti doe." Lak naglasak na ti.
"Ali sam dola... i zahvaljujem ti se to misli na mene, ak i kad nisam tu,
Kapelo."
Stareina Dobraventura pogleda je malo udno, kao da se pita da li Luna to govori
ozbiljno ili joj se podsmeva. "tavie, dovela si svoju decu da budu svedoci svog
narodnog naslea - po prvi put", ree ona istim tonom. "Ali nisi svog zavetovanog."
Uzvila je obrve.
"Bio je suvie zauzet... poslovima u gradu." Zvualo je to kao izbegavanje istine,
to je i bilo. Luna se zapita da li Kapela smatra da Ukres nije doao zato to se previe
iskvario, previe postao Zimac - ili je Kapeli poznato i vie o Ukresovoj prolosti nego
to je ona dosad mislila. U oba sluaja te izgovorene rei nisu zvuale povoljno.
"Dola sam da osetim kako je biti ponovo u Letu. Previe vremena sam boravila u
gradu, kao to si ti opravdano ukazala." Luna je oseala da i njen govor poinje da se
vraa ritmovima i akcentima provincije, povuen glasovima oko nje. Ovog puta govorim
istinu, ree ona sebi sa naglim uvianjem. Tako lako je zapala u bavljenje tehnologijom a
zanemarivanje svega ostalog, ubedila sebe da je sve to po volji sibilskog intelekta, da e
samo tako moi da spase svoj svet. Ali saznanje o neoekivanom povratku Hegemonije
dalo joj je nagli, duboki uvid da je od poetka ila pogrenim putem. Do tada je mislila
kao Arienrod: ponavljala Arienrodine greke. Nema sumnje da je sibilski um nju odabrao
ba zbog onoga u emu se ona od Arienrod razlikovala. Ona je sibila, ona nije Arienrod,
ona je Leto i sad mora zaboraviti da je ikad ita drugo bila...
Kapela Dobraventura nastavi da je gleda skeptino, bez komentara. "Takoe sam
dola..." pouri da izgura te rei pre nego to joj se osue na jeziku. "...da se pomirim sa
tobom, ako je to jo mogue."
Kapela Dobraventura se ukoi, kao da je sad sigurna da se ovde radi o nekoj
zamci. "Kako to misli?"
"Znam da nikad nismo imale jednako miljenje, tokom svih ovih godina", ree
ona obazrivo, "i to ne samo po pitanju tradicije, nego ni po najosnovnijim pitanjima o
tome kakvu vrstu budunosti treba ovaj svet da ima. Ali uprkos naih - razlika, verujem
da si dobra ena, i da si samo pokuavala da sprovede Daminu volju onako kako je ti
sagledava. Isto vai i za mene, mada e ti moda biti teko da u to poveruje. Obe smo
pokuavale da sauvamo onaj Tiamat koji volimo, i da zatitimo oba tiamatska naroda,
ljudski i merski."

Kapela se namrtila i trznula ramenima, nekim nestrpljivim nainom koji Luna

nije umela da proita. "Pa, dobro, valjda je to tako. Priznau ti toliko. Ali ne vidim ta jo
zajedniko imamo, Luna Svetlohodna. Tvoji naini postupanja nikad nee biti letnjaki,
ba kao to ni tvoja faca nikad nee biti nita drugo nego faca Zimske Kraljice."
Luna oseti da joj se lice preliva crvenilom i vrelinom. Proguta ljutiti odgovor koji
joj je ve nadolazio u grlo; svesna da je Tamis gleda, i da Kapela baca ka Tamisu otre
poglede podozrenja. Luna poloi aku na Tamisovu miicu i pogledom ga zamoli da
ostavi njih dve nasamo. Tamis poe, ali sa oklevanjem, a usput se jednom namrteno
okrete. "Osvojila sam masku Letnje Kraljice poteno, voljom Thalasinom. Da li ti
dovodi u pitanje volju Majke Mora...?" Svaki mii u telu joj se uvorio od napetosti, u
iekivanju Kapelinog odgovora; u strahu da e je odati praznina koja je zapravo zevala u
tim njenim reima.
Ali Kapela samo obori pogled, stiskajui usne. "udni su putevi Damini",
proguna. "ak i bratstvenici Dobraventure kao da su skloni da prihvataju promene koje
nam ti namee u Njeno ime. Ali meni tu neto nije jasno, i nikad mi nee biti jasno."
Poe da se okree od Lune.
"ekaj", ree Luna; zau nenamerni ton zapovesti u svom glasu i vide,
iznenaeno, da Kapela automatski izvrava. "Ovde su u pitanju mnogo krupnije stvari, a
ne samo moj ponos. Imam neto da ti kaem i pokaem."
Kapela je oklevala, gledajui preko ramena u nju.
"Hoe li poi sa mnom do skalina?" ree Luna.
Kapela polako klimnu glavom i poe za njom. "O emu je re?"
"Radi se o jedinoj stvari u koju obe celim srcem verujemo - o zatiti mera."
Stareina Dobraventura, koja je do tog trena posmatrala napredovanje svoje senke
po travi ispred sebe, iznenaeno die pogled. "Kako bi oni mogli biti u opasnosti, sad kad
su nas tuini ostavili na miru? Razmnoie se tokom Leta; tako uvek bude. Ovo je
njihovo doba parenja i novog raanja. Kolonije koje su bile u Letu sad migriraju na sever
i pridruuju se onima na teritoriji Zime."
"Je l' to tako?" ree Luna. "Sigurna si?" Prie te vrste ona je ula kao narodna
verovanja, ali bez ikakvih zapisanih dokaza.
Kapela je nainila prezrivo lice. "To je deo onog to svako zna o merima. Trebalo
je da provodi vie vremena u prouavanju naih narodnih obiaja."
"To i nameravam, od sada." Oseanje hitnosti ponitilo je aoku ironije u
primedbi starije ene. Luna nije bila sigurna koliko je letnjako znanje tano; ali svaki
novi podatak koji bi se mogao dodati ve prikupljenom znanju bio bi dobrodoao.
"Na osnovu ega ti pria da su u opasnosti?" ponovi Kapela nestrpljivo. "Stranci
se nee vratiti jo skoro ceo jedan vek. A ak ni ti se nisi usudila predloiti da mi sami
ponemo da ubijamo Daminu decu i pijemo njihovu krv da bismo ostali mladi."
Luna jo jednom pocrvene. Ugrize se za jezik. "Nemamo jo vek do njihovog
povratka", ree ravno, "nego moda tri godine."
Kapela je pogleda kao da je Luna odjednom sila s uma.
Luna protrlja podlaktice, zavlaei ake u prostrane, labave rukave koulje, na
kojima su zveketale mnogobrojne koljke. "Saznala sam pomou sibilskog transfera da su
stranci otkrili izvor zvezdopogonske plazme koju je Staro Carstvo koristilo. Ovoga
trenutka oni ve grade zvezdane brodove koji mogu da stignu do Tiamata bez prolaenja

kroz ma kakve Crne kapije. Nee imati potrebe da ekaju. im zavre brodove, stvorie
se ovde."
Neverica u ukoenom pogledu Kapele Dobraventure pretvarala se u
uznemirenost. Shvatala je punu implikaciju tih rei. "Oiju ti Daminih..." zapoe.
Koraknu jo nekoliko puta, zadubljena u misli. "Znai tako", ree, "to je bio Thalasin
plan." Luna je ekala, nadajui se uprkos svemu da e Kapela konano da shvati ono to
ona ve toliko godina pokuava da joj objasni. Meutim, starija ena se osmehnu gorko.
"Borila si se da nas navede da volimo tuintinu, da zaboravimo ono to je nae od
iskoni, i da postanemo slini strancima. To tvoje svetogre dozvalo je Daminu kletvu na
tebe - moda na sve nas. Sad e tuini da se vrate sa svojom tehnologijom, koju si toliko
silno elela da ima. Vratie zimce na vlast, a tebe e da bace u more, kao to i treba
uiniti sa jednim takvim majkonaputenim, neprirodnim stvorenjem..."
Luna povue Kapelu snano za rukav, tako da se ova okrete ka njoj. Ve su stigle
do ruba litice. ula je kako joj se njeni sopstveni neizgovoreni strahovi rugaju sa usana
Kapelinih. "Jesi li i slepa, a ne samo gluva, Kapela Dobraventura? Tako mi Boginje! Pa
zar ti ne vidi da su promene koje sam uvela na Tiamat bile zato da ne bismo sve izgubili
kad se oni opet vrate? A ne zato to mnogo vie volim njihovo od naeg! Oni raspolau
stvarima, i metodama rada, koje nama mogu biti od koristi, ba kao to mi imamo izvesne
uvide koji bi njima bili od koristi, na primer... potovanje... prema merima. To je jasno i
tvojim letnjacima, inae ne bi razapinjali ove atore od vetake svile iznad hrane koju e
tokom sveanosti uvati u tim izolovanim 'hladnjakim kutijama'!" estokim pokretom
pokazala je prema livadama sa kojih su dole. "Ali to nije najvanije. Sutina je da sam ja
inila sve, ba sve, samo sa jednim jedinim ciljem, a to je zatita mera."
Kapela frknu. "Ne mo' me natera da u to poverujem."
"Pa ja sam od... Dame ula da u morati da ih spasavam. Njoj je to bilo vanije od
ma ega drugog. ula sam da u biti Njena alatka, i da moram uiniti sve to je potrebno
da pomognem merima, jer oni... oni su... oni su Njoj sveti." Preko tih rei se saplitala,
jasno je ula kako nezgrapno padaju i u njen sopstveni neverujui sluh. Nadala se da
Kapela nije ula tu sumnju u njenom glasu, ve da je ula samo oajniku hitnost. Die
pogled: dosetila se da je u srcu oduvek imala i jedan pravi razlog da titi mere, razlog
kome nisu potrebna dublja objanjenja. "Meri su mi spasli ivot, jednom prilikom. Ja u
da spasem njih, ako mogu."
Sad je Kapela Dobraventura utala. Oi su joj bile tvrde, ali bistre, lice bez
ikakvog izraza; sluala je, najzad.
"Radim toliko godina da steknemo nezavisnost, da se vie nikad ne dogodi pokolj
mera. Ali sad se sve opet promenilo - za sve nas, hteli mi to ili ne. Stranci se vraaju
prerano, mi nismo spremni, ubijae mere iako meri nisu imali prilike da poveaju svoju
populaciju. Nastavie, rukovoeni slepom pohlepom, sve dok ne ubiju i poslednjeg. A to
e biti nezamisliva tragedija, ne samo za nas nego i za njih. Svi emo biti... pod kletvom
Daminom. Osim ako ja naem neki nain da to spreim."
"A kako misli da se to moe uraditi?" upita Kapela Dobraventura konano. U
njenom glasu jo je bilo sumnje, ali, bar, ne neprijateljstva.
Luna poe niz strmo, usko stepenite, gledajui svaki pokret svojih stopala; samo
jednom se osvrte i pokretom pozva Kapelu za sobom. "Meni je Thalasa pokazala istinu o
merima: da su... inteligentne osobe, kao i mi."

"Ti u to veruje?" upita Kapela. Luna je razumela da se Kapelina neverica odnosi

ne na sadrinu samih rei, nego na injenicu da te rei izgovara osoba za koju je Kapela
verovala da je davno okrenula lea starim predanjima po kojima su meri svetinja.
"Verujem jednako duboko kao to verujem da postojim", odgovori Luna. "Imaju
svoj jezik. Jedan od mojih poslova - u saradnji sa sibilama Koleda - bilo je prouavanje
njihovog jezika, sa eljom da uspostavimo komunikaciju sa njima. Ako to uspe, moi
emo bar da ih upozoravamo na opasnost."
Luna sie do najnieg stepenika i klimnu glavom Derui i Miroeu, koji su stajali
zajedno na doku. Iza sebe zau naglo zaustavljanje Kapelinih koraka.
"ta 'oe ovi?" upita Kapela. "Zato si ih dovela ovamo? Nisu dobrodoli..."
Prekide je naglo kretanje u vodi: glava i dugi, vijugavi vrat jednog mera pojavili
su se pored dveju ekajuih figura. Svilena upitno pogleda Deruu i Miroea, pa dve
novodole osobe, pa opet njih. Derua je unula blizu vode i poela da mrmlja neto
nerazgovetno i da gladi glavu merkinje. Stareina Dobraventura je to gledala kao
hipnotisana.
"Zamolila sam ovo dvoje da dou zato to je ona njihova", ree Luna blago.
"Niko ne moe biti vlasnik mera", odsee Kapela. "Osim toga, nijedan stranac
nikako..."
"Oni su je odgajili", ree Luna. "Nali su je na obali pre oko sedam godina; bila je
siroe, bez roditelja. Oni su joj porodica. Napustila je zaliv kod Ngenetove plantae, u
kome je provela itav ivot, i doplivala ovamo, za njima... zato to su je oni zamolili da
tako uini. Eto, zato su njih dvoje doli. Da tebi pokau da su moje rei istinite."
Kapela Dobraventura poe polako pored nje, ka Derui i Miroeu. Kretala sa kao
da se svaki mii njenog tela tome protivi, kao da je primorava neka jaa sila. "Jeste li vi
odgajili ovo mersko mladune?" upita.
Miroe klimnu glavom. "Jesmo." Derua je i sad uala; drala se za jedan od
stubova za vezivanje laica, a drugom rukom prihvatala milovanja Svilene, koja su
ukljuivala i dobru meru udaranja glavom u dlan.
"Kako je to mogue?" ree Kapela grubom otvorenou, nesposobna da se pomiri
sa onim to je svojim oima gledala. "Niste Tiamatovci."
"Moja porodica je ivela na Tiamatu tri generacije", ree Miroe, nadnosei se
onako visok nad nju. Njenoj svadljivosti suprotstavio je svoju, nita manju. Luna se
priseti svog prvog susreta sa njim, i oseti kratkotrajni sev saaljenja prema Kapeli. "Moja
ena se opredelila da ostane na Tiamatu kad su svi drugi otili zauvek, zato to joj se ovaj
svet svideo vie od svega to je viala na drugim planetama. Kako to moe biti, da smo
mi ovde manje na svome nego ti? I tvoji su doputovali ovamo kao izbeglice odnekud, na
Dobraventuri. Jedino meri su stvarno starosedeoci." Pogleda preko ramena, ka Geji
Derui i Svilenoj. "Celog ivota studiram mere. Moj ivot je bio posveen tome da ih
titim na sve mogue naine, sve do kraja Zime... ali to nije bilo dovoljno. Ne elim
nikad vie da vidim ono to sam video na mojoj obali..." Pogleda opet Kapelu.
Kapela Dobraventura je prouavala njihova lica jo koji trenutak, a zatim se
okrenula ka Luni. Luna je izdrala taj pogled pravo u oi; oseala se kao da je stareina
klana Dobraventura sad, po prvi put u esnaest godina, stvarno gleda i stvarno vidi.
"Oseam se kao da mora biti da sanjam", ree Kapela i pogleda ka puini okeana.
"Moda je Gospa Thalasa govorila svima nama, na svoj nain." Osmotri opet Lunu, pa

Deruu i Miroea. "Tvrdite da stvarno moete razgovarati sa tim mladunetom mera; i da

je ono ilo sve dovde, za vama, zato to ste mu tako naredili?"
"Zahtevali", ispravi je Miroe.
Derua ga unu da zauti. "Bilo je to jednim delom oseanje poverenja, a
drugim delom stvarna komunikacija", ree ona. "Izgleda da postoji jako mali broj
pojmova koji su nam zajedniki... mi ak ne znamo ni kako da im postavljamo pitanja.
Veoma veliki deo njihovih aktivnosti izgleda da je u vezi sa merskom pesmom, koju,
opet, ne razumemo."
"Ali u kojoj smo nali obrasce sline onima u letnjakoj staroj narodnoj muzici",
ree Luna, prisiljavajui svoj glas da zvui strpljivo. "eleli bismo danas da razgovaramo
sa ljudima na festivalu i da snimamo pesme kojih se seaju, naroito pesme o merima,
kao i sva narodna predanja o merima, prie, praznoverice. Ako nam ti pomogne, celo
Leto e poeti da shvata da je na posao vitalan za sve koji ive na ovom svetu."
Kapela je oklevala, opet neodluna.
Luna pogleda ta se to kree na skalinama. Primeti, iznenaeno, da silaze Tamis,
Ariel, i troje letnjaka za njom, dva momka i jedna devojka. Ariel je prola pored etvoro
odraslih na gatu punim zamahom, kao topli vetar; u hodu je dozivala Svilenu serijom
zviduka stopljenih u muzikalne akorde, nalik na ptiji cvrkut. Svilena se posluno vrati
do gata, a Ariel joj predstavi svoje mlado drutvo, pri tome, mladalaki, zaboravljajui na
postojanje starijih.
Kapela Dobraventura ih je gledala, a Luna je, sa svoje strane, videla isto to i
Kapela: naime, da Ariel silno lii na svoju majku, da je odrasla u gradu a ipak je nekako u
svom elementu ovde sa merima. Dobraventura odmahnu glavom naznaavajui neko
oseanje koje je samo moglo biti rezignacija. "Vrlo dobro", ree polako. "Nisam nikad ni
pomiljala da u doiveti ovaj dan; ali eto, i to se desilo." Pogleda Lunu. "Ti i ja imamo
jedan cilj od danas, Luno Svetlohodna. Radiemo Damin posao zajedno, ubudue.
Nadam se samo, da emo to moi dovoljno dobro."
30. KAREMOF: Orbitalni habitat broj 1
"Kako je prolo, komandante?" Vanu je ustao sa sedita i ostavio na stranu
naglavni aparat kojim se koristio da mu lake proe vreme. Gundalinu stade pored njega.
Konferencija je potrajala due nego to je bilo predvieno, kao i obino, a Vanu je stigao
tano kad je bilo predvieno, kao i obino.
Gundalinu se smekao. "Faseran i Tadad su uli ono to su hteli. Mislim da e
sve ispasti tano kao to je Pernate predvideo." Pooe zajedno, krivudajui izmeu
radnika, ljudskih i robotskih, koji su mukotrpno ugraivali novu seriju murala u zidove
dvorane hegemonijskog Koordinacionog centra. "Ima jo dobre dve godina da se radi pre
nego to poalju ekspediciju na Tiamat - naravno, ako i brodogradnja bude ila tano po
planu..." Osvrte se ka Vanuu, zato to su na tom mestu morali proi jedan iza drugog.
"Ali, Faseran mi je ve danas rekao da mogu dobiti mesto Predsednika vrhovnog suda
Tiamata, ako to elim."
Vanu se tre iznenaeno. "Oe svih mojih dedova! To su dobre vesti... Svakako se
nadam da e uzeti u obzir moj zahtev da dobijem neki poloaj u privremenom sastavu
tvog osoblja. Naime, kao to zna, ja..."

"Posle svih tvojih doprinosa ostvarivanju ovoga, N. R", ree Gundalinu,

"dovoljno je da samo kae koje mesto u novoj vladi hoe." Osmehnuo se. "Pa i mesto
komandanta policije, ako ga jo eli." Njegov se osmeh proiri: video je da se Vanuovo
lice ozarilo zadovoljstvom.
"Da, itekako..." I Vanuov osmeh se rairio, a pesnica, na ruci oputenoj uz bok,
stisnula kao neprimetni povik.
"Onda smatraj da je to ur..." Gundalinu se sudario sa jednim telom koje je, idui
unatrake, iznenada iskrslo pred njim. ake poletee gore da ga pridre, da ne padne;
momak na koga je naleteo pogleda Gundalinua u oi, sivim oima punim hitnosti; uz to,
Gundalinu oseti ovlani ali prepoznatljivi znak u dodiru ake koja mu je utisnula neku
ceduljicu u dlan.
Stisnu prste oko cedulje i zausti da neto kae - ali primeti, u poslednjem trenutku,
registarski broj, viecifreni, otisnut na elu mladog radnika, broj ije prisustvo je znailo
da je to neklasifikovani. Gundalinu proguta rei koje je mislio da izgovori, a na licu
mladog trudbenika pokaza se namerno izvedeni izraz ogromnog straha. Onda se radnik, u
znak samoponienja, baci niice na tlo ispred Gundalinua, i ostade tako da lei.
Gundalinu spusti pogled ka crnim, neoeljanim kovrdama mladieve kose, i ne ree
nita. Po zakonu, tehnokrat i neklasifikovani nisu mogli ni da razgovaraju neposredno,
jedan sa drugim, bez prevodioca koji pripada nekoj kasti izmeu te dve. ak je i
izvinjenje, sa ma koje strane, bilo nemogue. Osim toga, bez obzira ko je bio u pravu,
neklasifikovani je uvek bio u krivu.
"Ej sluaj ti skote tupavi..." Predradnik, pripadnik ne-teha, doepa radnika, koji se
ve poeo dizati, za iza-vratni deo svepokrivne odee i odvue ga Gundalinuu s puta. "On
Vas preklinje za izvinjenje, komandant-sathra..." ree predradnik, i jako gurnu radnika,
koji zamumla naletevi licem na sliku, uklesanu u kamen na zidu, njihovih zajednikih
predaka.
"Bila je moja krivica", ree Gundalinu guvajui hartijicu u pesnici. Trudbenik se
okrenuo da ga pogleda; jedan obraz bio mu je crven, a na zidnom reljefu, od koga se
odmakao, ostade crvena mrlja. U mladievim oima vie nije bilo ba nikakvog izraza.
"Ne, sathra. Njegova krivica." Sledeeg trenutka predradnikov glas sustie
radnika, koji se sav tre. "Ej! Ti! Otputen si." Momak klimnu glavom, zatim, pognute
glave, poe hodnikom. Udaljavao se od njih bez osvrtanja. "Gospodine", ree predradnik,
zadovoljan sobom, nakloni se i skloni im se s puta, hodajui unatrake.
"Hvala", ree Gundalinu i poe dalje, kao to se od njega i oekivalo.
"Bogovi", ree Vanu, besno gledajui u lea radenika koji je odmicao, "zato
uopte dozvoljavaju ovakvima da rade na tako skupom projektu?"
"Zato to takvi rade praktino dabe", odgovori Gundalinu umorno. Gledao je
pravo pred sebe; bliili su se tramvajskoj stanici. "Vanu, da li si ikad zamislio kako bi se
oseao kad bi iveo kao niskoroeni?"
Vanu ga kratko pogleda. "Svakako ne."
Gundalinu odtipka jednu sekvencu brojeva na prednjoj, blago sjajeoj ploi
pozivne kutije na tramvajskoj stanici. "A da se to tebi desilo? Je l' bi ti se svialo, ta
misli?"
Vanu se nasmeja. "Mislim da bih radije umro."

"E tako sam i ja uvek govorio." Gundalinu se tuno osmehnu, pamtei dane kad
su njegova sopstvena uverenja bila isto toliko nepopustljiva i pojednostavljena. Okrete
lea Vanuu i otvori zguvano parence hartije koje mu je radnik gurnuo u ruku. Opsova.
"ta je?"
Gundalinu se opet okrete Vanuu i dade mu cedulju. Vanu je proita, ali pokaza
reakciju tek kad pogledom stie do zagonetnog simbola uvrljanog ispod teksta.
"Kartografi...?" Zbunjeno je vratio cedulju Gundalinuu. "ta ovo znai?"
"Nevolju."
Vanu opet pogleda niz onaj hodnik kojim su doli. Onaj trudbenik vie nije bio
tamo. "Da javim Slubi bezbednosti...?"
"Ne." Gundalinuova pesnica se stee, guvajui taj papiri jo jednom. "Ovo su
porodina posla. Pozovi atl da nas eka. Moram da preletim na Hab Dva."
"Na orbitalnu luku? Ali imamo sastanak sa Jarsak-Pernateovom i sa odborom, pa
onda imamo inspekciju..."
"Sve otkai." Stie tramvaj, i Gundalinu uhvati vrata. "Reci... reci da je hitan
sluaj u porodici. Nee biti la." Pope se u tramvaj. "Biu u kontaktu."
Vanu je samo zurio u njega; onda se neoekivano ugura, i on, u tramvaj.
Zatvarajui se za njim, vrata ga dobro pritisnue u lea. "Komandante." Obori pogled i
dotae Gundalinua po miici ruke. "Ne razumem o emu je tu re, ali, ne bi trebalo da
ide sam."
Gundalinu klimnu glavom; nije bio siguran da li je zahvalan, ili samo
nezadovoljan, to mu neko ukazuje na tu injenicu.
"Opet tvoja braa?"
"Da." Gundalinu potonu u jedno sedite. Tramvaj je krenuo.
"ta su uradili?" Ovog puta.
"Jo ne znam, ali nevolja je velika. ak me mnogo i ne zanima o emu se radi, ali,
tako mi svih naih predaka, ovo je poslednji put. Neu zatrpavati vie nijednu 'greku'.
Dau da budu uhapeni, da im se oduzme status..." Sumorno pogleda Vanua u oi. "Ja to
ne mislim ozbiljno, a?"
"Ni u jednom dosadanjem sluaju nisi", ree Vanu tiho.
"Ovog puta me ne zaustavlja ak ni uspomena na nae pretke, N. R. Nego,
politika... 'kako bi izgledalo'..."
"Uskoro e tome kraj", ree Vanu. "Bie tamo gde eli da bude, na mestu
Vrhovnog sudije Tiamata. Onda ovo nee biti vano, moi e da ih pusti direktno na
veala."
"Obezbediu konopca koliko treba." On sklopi oi.
atl ih je saekao i poneo izmeu dva vetaka sveta. Leteli su kroz karemovski
cislunarni, dakle od meseca blii, orbitalni prostor, istakan lanim zvezdama - drugim
habitatima i industrijskim bazama. Tokom ovog preletanja, Gundalinu je utao,
zamiljajui razliite scenarije sa blamaom, besomunim ponaanjem, stotinu razliitih
potresnih suoenja. Najzad je gigantski, belo-blistajui torus zvezdane luke ispunio,
lagano, njihov vidik. Habitat, to jest stambena zona, u obliku toka; u sredini, ostrvo koje
je zapravo zvezdana luka sama; izmeu njih, providni 'paoci' kroz koje se dolazi i odlazi.
Bio je to 'Hab Dva', najvea orbitalna konstrukcija u okolini Karemofa. Gundalinu
prekide svoja turobna razmiljanja, privremeno, samo da bi razgledao duge kolone
'novi-brodova' opruene kroz vakuum, bezbedno vezane za svoje 'gatove' unutar toka;

da osmotri njihov oblik, okrugao, irok i pljosnat, prilagoen tranzitu kroz crne jame. Ve
su mu izgledali tuinski i maltne primitivno, jer su se njegove oi privikle na zamiljanje
organskih oblika nove nadsvetlosne flote koja se polako raala; ipak, znao je da e
novi-brodovi, sa ugraenim novim pogonom, biti i odsad, u celoj doglednoj
budunosti, osnov meuzvezdane trgovine. Budunost... On uzdahnu. Gledao je kako
usklauju svoju orbitu sa orbitom stanice ispod njih.
Tri figure su stajale i ekale ga u jednoj ulaznoj vazdunoj komori ija se mala,
runo pokretana brava diskretno zavrtela iza njih. Prepoznao je sve troje: Doni, lanica
ekipe metalurga iz brodogradilita, i jo dvojica radnika - glavni monter i operator egzoskeleta, sudei bar po informativnim nalepnicama na njihovim jednodelnim svepokrivnim
svemirsko-radnim odelima.
Dok su prilazili radnicima, Vanu se mrtio sa nerazumevanjem i
nezadovoljstvom. "Zato ste...?" Prekide, videi Gundalinuov znak rukom da zauti.
"Zahvalan sam za vau poruku. Doni, moete li mi Vi rei ta se desilo?"
Gundalinu na tren dotae inenjerkin podignut dlan: pozdrav, bez rei, izmeu dvoje
jednakih.
Klimnula je glavom. "Bojim se da mogu, komandante. Ali, ve odavno Vas
ekamo ovde; trebalo bi da krenemo, ako nemate nita protiv. Poznajete Zarkadija i
Tilhena...?"
Gundalinu klimnu glavom, gledajui jednog pa drugog. Obojica van-Karemovci,
shvati on. Pade mu na um da ova ena postupa razumno: povela je dvojicu krupnih tipova
koji izgledaju spremni da svaki problem ree na 'tvrd' nain. Ipak, to su i pouzdani,
sposobni radnici, koliko se on mogao setiti. "Bogovi. Je l' tako loe?" upita je.
Nainila je grimasu i opet klimnula glavom. "Idemo u predeo slabe gravitacije."
Gundalinu opet pogleda njih dvojicu. Oseao se kao da je progutao kamenje.
"Hvala to idete s nama." Oni klimnue glavama, a Tilhen pokaza i trag osmeha, i slegnu
ramenima. "ao nam je to ujemo da smo Vam potrebni, komandante."
"Tako je", ree on.
Doni ih povede do jednog iznajmljenog kombija koji je izgledao anonimno.
Ukrcali su se, a ona ukljui kontrole. Na unutranjem ekranu se pojavi mapa pokrivena
mreom ukrtenih linija. Gundalinu vide da duboko u njoj mirkaju dva malena crvena
svetla, jedno pored drugog; bilo mu je jasno da su to 'trejseri' koji odaju poloaj njegova
dva brata. Vide da sa ruba u mapu ulazi i jedna zelena taka svetlosti, koja je morala biti
njihov kombi; kretanje vozila je ve i telom osetio.
"Pozadi imamo radnu odeu, komandante. Treba to da obuete", ree Doni. "Jer
tamo gde idemo, polovina ljudi e se plaiti da razgovara s Vama ako ste ovako obueni,
a druga polovina e eleti da Vas zakolje. Bez uvrede." Ovo je dodala videi Vanuov
besan pogled.
"Nema uvrede", ree Gundalinu. Pogura Vanua ispred sebe, u zadnji deo kombija,
i strpa mu u ake jedno izbledelo svepokrivno odelo.
"Komandante", proguna Vanu, steui svepokrivno odelo kao da bi moglo biti
ivo, i istovremeno traei oslonac zato to je kombi strmo uzleteo. "Ovo je ludost. Ne
moemo ovako; treba zvati policiju..."
"Pa mi smo policija, kapetane Vanu." Gundalinu izvue ramena iz gornjeg dela,
takozvane 'bluze', svoje policijske uniforme; podie bluzu u vazduh da je pogleda, a
zatim je ispusti na pod. Zatim oslobodi sastavnu liniju svoje tunike i svue se.

Vanu obori pogled i poe, postieno, da skida bluzu.

Gundalinu mu okrete lea. Seao se onih vremena kad je i on imao isto tako
'viktorijanske' navike. Navue svepokrivno odelo, u polumraku i u nezgodnoj tiini.
Kombi polete otrim zaokretom u jednu stranu, i nastavi let. Najzad se okrete i Vanu, na
ijem licu su se borili postienost i neudobnost.
"N. R..." ree Gundalinu blago. "Nisi pod nareenjima. Ne mora se umeati u
ovo. Moe bilo gde sii i odustati, i ja u biti zahvalan... Moja dva brata moda jesu
tupavi, ali nisu samoubilaki nastrojeni. Ovo e mi pokvariti dan, ali me nee ubiti."
Navue sebi na glavu jedan olupani lem lukog radnika.
Vanu pogleda napred, prema figurama troje polu-neznanaca koji su ih ekali u
prednjem delu kombija, onostran pregradnog zida. Njegov izraz lica ne postade nita
bolji. "Do vragova..."
"Svi ovi su u Kartografima. Kao i onaj to mi je dodao cedulju. I svi mi ine
prokleto veliku uslugu."
Vanu ga pogleda sa nevericom. Klimnu glavom, prihvatajui situaciju, i uzdahnu.
"Dobro, ovako je bar razumljivije."
"ta?"
Vanuove usne se trznue. "To da ti dozvoljava da ti se ne-tehovi i radnitvo
obraaju kao sebi ravnom, a ne vidi se razlog tome." Dovri privrivanje svepokrivnog
odela i stavi, i on, lem na glavu.
Gundalinu pree u prednji deo kombija i stade iza Doninog sedita. "Ispriaj mi.
Za ime sedam paklova, u ta su to upali, pa im je bilo potrebno da se dovuku na ovakvo
mesto?"
Doni die ka njemu pogled hitrog shvatanja. Potom odluta pogledom opet preko
neravnog vetakog 'terena' donje magacinske zone, i protrlja akom svoju kratko
podianu, prosedu kosu. "Stvar nije lepa, komandante. Izgleda da Vaa braa pokuavaju
da prodaju tajne programske kodove, one pomou kojih se dobija pristup u proizvodne
planove za zvezdanu flotu..."
"Prokletstvo!" Gundalinuove ake se stegoe na naslonu sedita. "Kako su uspeli
tako neto da dobiju? Nemaju pristupne dozvole..."
"ini se da je Va brat S. B. iznajmio nekog da izvri dubinsku analizu vaih
porodinih kodova i otkrije klju za Vas. Onda je upotrebio jednu od Vaih pristupnih
dozvola i prevario neki od programa ovde gore, ne za dugo, ali, dovoljno dugo."
Gundalinu opsova. Oseao se kao da ga je neko ritnuo u stomak. Zatvori oi, kao
da bi hteo da iskljui svest o injenici da su pogledi svih ostalih upereni u njega kao
reflektori. "Kome? Kome misle da prodaju?"
"Izvesnim frakcijama po ijim pravilima igrate i Vi, ali koje na osnovu istih
pravila vode sasvim drugu Igru."
Gundalinu prinudi sebe da udahne duboko, i da zadri dah; da se koncentrie.
"Nita im to nee vredeti. Kodovi nee funkcionisati, menjaju se automatski sa svakom
smenom."
"To ja znam, komandante." Doni klimnu glavom. "Ali izgleda da Vaa braa nisu
znala."
Njegov smrtni stisak na naslonu sedita sada popusti. Nije naneta teta. Nikakva
stvarna teta. Ali je mogla biti. Ovog puta stvari su otile predaleko. Ovog puta on sebi ne
moe priutiti luksuz da ih ignorie, da nalazi objanjenja i opravdanja, da oprata... i

prikriva. Ovo to su uradili nije samo izdaja njega, nego je izdaja i u sasvim drugaijim
razmerama. Ovo je vee od ma kog linog ponienja, privatnog ili javnog...
Doni zustavi kombi. Gundalinu vide ispred njih saobraajnu barijeru sa
mirkavim svetlima i nacrtanim simbolom lebdenja bez teine, koji oznaava ivotni i
radni prostor sa slabom gravitacijom. "Odavde moramo peice, komandante", ree ona.
"Nije daleko."
On die pogled ka crvenim treptavim takama na ekranu koje su markirale
poloaj njegove brae. Dotae ih prstom. "Nisu se pomerili", ree.
"Verovatno ekaju. Ako imamo malice sree, ispostavie se da su ih kupci
napustili, naime utvrdili da su kodovi bezvredni i zato reili da se ak i ne trude da
dolaze."
"Sigurna si da tamo nema nikog drugog?"
"Nije registrovano prisustvo nikog drugog, komandante." Slegnula je ramenima,
ustala i dodala mu pitolj. "Susedstvo je nezgodno." On automatski proveri naboj, onda
ugura pitolj u jednu lako dostupnu pregradu u svepokrivnoj odei; Doni je ve delila
oruje i drugima. Vanu, sa izrazom nelagodnosti, stavi svoj pitolj u dep.
Ostavili su kombi i poli ka barijeri; niko se nije mnogo udaljavao od grupe.
Proli su prepreku i zali u ogromnu, lagano uzlazeu krivinu niskogravitacijske zone.
Gundalinu oseti da njegovi koraci poinju da klizaju i plove, i promeni nain kretanja,
reagujui na injenicu da je njegova teina naglo spala na mali deo dotadanje.
Gravitacija se ovde menjala od mesta do mesta, od trenutka do trenutka, u zavisnosti od
poslova koji su obavljani u fabrikama i magacinima. Od dolaska u ova brodogradilita
Gundalinu se navikao na kretanje kroz prostore sa niskim i sa nultim 'G-faktorom'. Sada
prepusti svome telu da funkcionie po navici, a svoje misli uputi napred; gledao je dve
crvene take koje su sad postojano svetlele na mapi iju sliku je dozvao na unutranjost
vizira svoga lema.
Vanu pored njega opsova. Jasno se videlo da mu nedostaju slina iskustva sa
varijabilnom gravitacijom. Doni i dvojica njenih pratilaca gledali su, bez komentara,
njegova mlataranja. Nastavili su da odmiu dugim, lunim koracima, prisiljavajui njega
da se snalazi kako zna i ume. Ovom Vanuu predstoji jedno malo kolovanje, pomisli
Gundalinu, i to kolovanje koje e mu biti od koristi, ako se potrudi da ga upamti.
Nisko-gravitacijske zone bile su rasporeene kao vorovi u utrobi prstenastog
dela zvezdoluke; koriene su prvenstveno za istovarivanje i obradu onih materijala sa
kojima se inae ne bi moglo raditi. Ovde su postojale i stambene jazbine, nakaene po
zidovima i nabijene u razne budake izmeu ogromnih depoa, kranova i agregata u ovom
sivom, odjekujuem, sutonskom svetu. Tu je stanovao narod najnie od niih klasa.
Gundalinu, u prolazu, vide oi nekog deteta koje su virile ka njemu iz jednih
improvizovanih vrata; okrete pogled na drugu stranu, sa bolom u utrobi. Karemof je
davao glavninu visokotehnoloke robe za potrebe cele Hegemonije, a proizvodnja se
obavljala uglavnom u kosmosu; a to je znailo da i veina radnika koji su se iz
ekonomskih razloga doselili sa drugih planeta moraju stanovati ovde, zbijeni u
nedovoljan stambeni prostor, esto pod uslovima o kojima niko normalan ne bi ni
razmiljao. Na povrini planete Karemof iveli su samo jo najbogatiji i najmoniji - jer
su jedino oni imali dovoljno novca za to.

Gundalinu protrlja ruke, pamtei da je na ovakvim mestima hladnoa esto vrlo

opasna. Zastadoe pred jednom automatskom kapijom; Doni utipka ifru. Iznad njihovih
glava lagano je plovio teglja; duboko pulsiranje njegovih motora avetinjski je odjekivalo
sa tvrdih povrina svud oko njih. U njegovu svest prodirali su i drugi zvuci: daleka vika,
silna kripa nekih tekih maina, pitanje sekaa, i neke vibracije toliko duboke da ih je
vie oseao nego uo; od njih su ga boleli zubi. Ovde rad nije nikada prestajao, a ni buka,
uvek promenljiva ali vena, sa ehoima i distorzijama kakve Gundalinu nije uo nikada i
nigde drugde: kao da i zvuk, a ne samo sila tee, trpi izoblienja i prestaje da funkcionie.
Pooe dalje, kao nespretni plivai. Prolazili su pored radnika koji su plovili kao
privienja kroz njihovo vidno polje, u grupicama ili pojedinano, sa raznim varijantama
praznine na licu, podozrivi, tupih oiju. ine teretne pruge, debele svaka po metar, na
jednom mestu su se uzdizale iznad njihove staze; vodile su do ulaznih vrata jedne
vazdune komore u koju bi moglo stati pola svemirskog broda. Gravitacija se pojaa
naglo, i svi se teturavo i trapavo tome prilagodie, samo da bi opet poeli da plutaju i
sudaraju se jedni sa drugima u trenutku kad je opet popustila. Gundalinu ispravi Vanua,
vide u njegovim oima dezorijentaciju i rastuu paniku. "Uvebae se", ree mu tiho.
Vanu klimnu glavom, duboko udahnu i poe samostalno dalje.
Prie im, sa strane, nekakva banda besklasnih trudbenika; Gundalinu zau
podrugljivi smeh i promrmljane uvredljive rei. "Ej, ti, svee meso", dobaci jedan glas.
"Moda ti treba mala pomo..." Neiji lakat zakai Vanua, koji se prevrte i nalete na zid.
im je povratio ravnoteu, Vanu se, gnevna lica, mai rukom za dep u kome je
imao skriveno oruje. Gundalinu ga uhvati za ruku i zadra, a Zarkadij doepa njihovog
uznemiritelja. Nadneo se nad njega, poto je bio mnogo vii, i gurnuo ga, tako da ovaj
odlete meu svoje kompanjone. "to ne bi' ja pomogo'o tebi, vreo govana... da pronae
na koju stranu moe da se savije a na koju ne." Tilhen poe napred i stade rame uz
rame sa njim.
"ta je, samo sam se zezao", ree radenik diui ruke i izmiui se, hitrim
skakutanjem, od njih dvojice. "Dobro nam doli na Karemof, marovi nesretni. Ajd pa da
vam se dopadne ovde. Aaa! Stranci!" On pljunu. Ostali iz njegove grupe ve su odlazili
svojim putem, nastojei da ne budu u dohvatu.
Gundalinu je njihov odlazak pratio drei ruku nemarno u depu, na umirujuoj
solidnosti pitolja za onesveivanje. Njihovi glasovi ve kao da su stizali iz neke
nezamislive daljine; niz jednu cev doplovi i njihov smeh, sav u odjecima, pa nestade.
Doni krete dalje, a za njom ostali, sad bez rei. Vanu je zurio u lica ljudi pored
kojih su prolazili, kao da na njima neto trai ali ne nalazi. Gundalinu je to razumeo:
Vanu je i sad oekivao da e ovdanji stanovnici na neki nain percipirati razliitost u
njegovom izgledu, ili moda Gundalinuovom. Neto po emu se izdvajaju. Meutim
nijedan radnik ga nije pogledao dvaput.
"Jo kol'ko, Doni?" upita Gundalinu. Njegova nelagodnost poveavala se sa
svakim daljim mimoilaenjem sa nepoznatim ljudima.
"Eno, ono je taj magacin, tamo gore", pokaza Doni.
Gundalinu se odgurnu od zida pored nje, rizikujui da bi postigao bri, dui
iskorak. Odgurnu se jo jednom. Nije se osvrtao da vidi koliko ostalima polazi za rukom
da ga prate; usmerio se samo na dve takice crvenog sjaja koje se u meuvremenu nisu
promenile, i na pokrete svog tela koje je smanjivalo distancu do njih.

Nije mogao verovati da su stvari otile ovako daleko, da e se on sada suoiti sa

njima na jednom ovakvom mestu zato to su poinili akt tako sramotne glupavosti.
Oseao je povratak svog besa, slepog, ubilakog, talas grozniave vreline u kojoj je
izgaralo i nestajalo sve iz njegovog uma osim potrebe da ih nae, da ih pogleda oi u oi,
i da im da ono to su zasluili. Ovog puta nita ga nee zaustaviti, nita naterati da se
predomisli. Upozoravao je on njih, govorio je ponovo i ponovo, ali nema kome,
nezahvalnici jedni, govna jedna luda, tupaci bez iole asti...
Stie u podnoje magacina. Nigde u blizini nije video radnike, niti znaka da je iko
ovde ita radio poslednjih nekoliko meseci. Die pogled ka fasadi zgrade koja se,
ogromna, uzdizala iznad njih. Na prljavoj metalnoj koi magacina video je aree crvene
i ute dezignacione kodove: veina njih nije mu znaila nita. Pred njim su bila pet
spratova visoka dvokrilna vrata tovarnog ulaza, solidno zatvorena i hermetizovana; ali u
dnu su bila uzana, mala vrata, pacovskoj rupi slina, za prolazak ljudi. On izvue pitolj i
jo jednom, kompulsivnom brinou, proveri njegov naboj.
Osetio je, vie nego video, da mu prilaze Doni i ostali. On se pomae da ue, a
Doni naini pokret rukom kao da bi htela da ga zadri, pogledom nagovetavajui da bi
moda trebalo da neko drugi poe napred. On odreno zavrte glavom. Kontrolna ploa
pored ljudskih vrata pokazivala je da su nezakljuana. On gurnu crno obojeni metal
napred, prema unutranjosti magacina; vrata popustie, uz rapavu kripu, i otvorie se ka
senkama. Gundalinu zakorai unutra, oprezno ali sada bez ikakvog oklevanja, svestan da
mu srce gruva a mozak peva od adrenalina; svestan da su to reakcije zbog raznih
oseanja, meu kojima straha nema. Njegovi spori, plovei koraci odjekivali su uplje,
preklapajui se donekle sa zvucima koje su iza njega stvarali njegovi kompanjoni: kao
talasii u vidu koncentrinih krugova na povrini neke tamne vode.
"Ej-Kej!" povika on punim glasom, ne videi nikoga, ne ujui sada nita drugo.
"Es-Bi!" Drugi su ga sledili, kroz prostor nalik na ogromnu peinu prepunu kojekakve
buradi sa kriptinim etiketama, zatim kroz drugu takvu ali napola ispunjenu sanducima
velikim kao kua. Zelene take svetlosti koje su oznaavale njihovo prisustvo na mapi
bliile su se, neumoljivo, crvenim takama, i sad stabilnim. On povika jo jednom imena
svoje brae, ali ni sad ne dobi odgovor. Zapita se ta li oni, za ime hiljadu predaka,
zamiljaju da e postii. Zato ne odgovore - zato ne bee? - nego samo stoje tamo, ute,
ekaju, poniavaju ga iako su uhvaeni na delu, primoravaju ga da on prie njima.
Odgurnu se, prejako, u nameri da stigne do ulaza sledee takve pilje. Nalete
bolno na metalni ragastov, uhvati se vrsto i ostade nepomian sva dok mirkanjem ne
postie da mu se vidno polje izbistri. Sa akom skliskom na drci pitolja, gurnu ljudska
vrata i ue, a take svetlosti na mapi se sastavie.
Pred njim je magacinski pod bio crven: kao jezero crvene boje, mokro-sjajne, kao
da je neko prosuo kofu masne farbe. Naglim izvijanjem tela on pokua da se zaustavi, ali
ipak sa oba stopala stade po sred tog prosutog. Jedna crvena kap udari u more crvenosti
ispred njega, kap iz nekih visina; za njom, jo jedna. Pitolj mu iskliznu iz prstiju sada
lienih nerava, pade na pod, isprska crvenim kapljicama jednu njegovu nogavicu. On die
glavu; svi pokreti sada su mu bili kao usporeni film, kao da se oko njega dogodio
doplerovski crveni pomak vremena samog; prinuda je stezala neumoljive prste oko
njegovog vrata, prisiljavala ga da pogleda gore.
Njegova braa bejahu gore. Okaeni o plafon, daleko iznad njegovog dohvata.
Visili su o dva lanca, kao meso u kasapnici; svakom po jedna kuka za dizanje tovara

proterana kroz prsa; mrtvi. Pogledom je pratio pad jo dve kapljice sve dok se nisu
smirile u moru krvi ispred njega, kao suze u tiini.
Okrenuo se, zaglavinjao, sudario sa masom tela koja su bila odmah iza njega.
Vide njihova lica - okiranu nevericu Doni i Zarkadija i Tilhena, uas u Vanuovim oima.
Vanu se obrte i nagrnu da bei kroz vrata.
"Skinite ih..." ree Gundalinu. Nije dozvoljavao svojim oima da skrenu sa Doni.
"Naite nekog... da ih skine."
Doni je klimnula glavom i pokretom naznaila Zarkadiju i Tilhenu da krenu. Oni
izioe. Njene oi se za trenutak odvojie od Gundalinuovog lica, okrenue se gore, opet
padoe. Gundalinu se progura pored nje. Doni poe za njim: korak za korakom, sve za
krvavocrvenim otiscima koji su ostajali za njegovim izmama.
Nali su se izvan magacina. Stao je, zagledao se iznenaeno u svetlost,
neizmenjenu, u itav neizmenjeni prizor koji ga je ekao. Po strani je Vanu stajao
naslonjen na zid i brisao usta; oi su mu bile crveno obrubljene. Gundalinu skloni pogled
sa njega. Njegove sopstvene oi davale su oseaj da su suve kao pesak. Nije uspevao da
mirne. "Zato...?" ree on tiho Doni.
Ona pritisnu aku na usta i okrete glavu u stranu; tek posle nekoliko trenutaka bila
je spremna da ga pogleda u oi. "Ne znam, komandante..." Onda odgovori injeninim
tonom. "Rekla bih da je najverovatnije da ja ovo uraeno da bi se neto pokazalo."
Namrtio se. "Zato to su moja braa ponudila neupotrebljive kodove?"
"Ili zato to su ti bili braa", ree ona. "Moda je sve bilo od poetka reirano. Da
bi se pokazalo da Bratstvo, iako moda ne sme da te napadne direktno, ipak moe da te...
povredi. ao mi je..." Njen glas se stiao do apata.
Gundalinu uvue u plua nesiguran dah. Posmatrao je kako se njegove ake
pretvaraju u pesnice. Zvuci raznih procesa i progresa bubnjali su i odzvanjali i brujali i
ciali i tropotali u prostorima bliskim i dalekim, slali bezbroj upljih odjeka svud oko
njega, kroz njega, u njegovu glavu gde nijedna razumna misao nije uspevala da se
uoblii.
"Bi-Zi", ree Vanu promuklo, i prie da opet stane uz njega. Vanuova aka se
neodluno spustila na njegovo rame, i on je to osetio, iako mu se inilo da nigde drugde
na telu nije zadrao nikakvu osetljivost na dodir. "Pozvau pomo. Pozvau..."
"Ne", ree Doni. "Ovo emo mi srediti, Vanu. Neemo umeanost policije.
Nikakav skandal. Niko ne eli da se komandantu Gundalinuu desi skandal. Sve e biti
sreeno. Razume?"
Vanu ju je gledao stisnutih vilica. Onda klimnu glavom. "Shvaeno", ree.
Gundalinu se okrete Doni, pokuavajui da nae odgovarajue rei kojima bi joj
se zahvalio, i ne uspevajui. Poloi aku na njenu miicu ruke, zagleda se u bistrinu
njenih tamnih oiju. "Dunik sam ti..."
Doni se osmehnu na trenutak. "Idemo, komandante, Treba otii odavde."
On okrete lea svima njima, i magacinskoj kapiji koja je i sad zjapila kao
otvorena rana, i poe putem koji e ga odvesti nazad, do ulica.
31. KAREMOF: Imanje Gundalinuovih

Pogledom je ispratio poslednje odlazee alitelje. Prolazili su kroz strastvene

kolore vrta, obueni u sumorno sivo. Gundalinu je stajao kao i dosad, dok je trajala
memorijalna sluba: na istom mestu, bez pokreta, bez emocija, savreni model elegantne
i civilizovane nehumanosti. U ekanju... ne znajui sigurno ega. U ekanju da se ovo
svri. U ekanju da pone neko oseanje. U ekanju.
Bilo mu je jasno ta sad mora uiniti: ono to izbegava ve sedam dana, koliko je
u kui. Zamajavao se raznim pojedinostima i aranmanima, iako su to mogli obaviti
drugi, i stalno je imao previe razgovora sa onima koje je ostavio da umesto njega
nadgledaju radove u orbiti... zato nije stigao da uradi tu jednu stvar.
Baci pogled prema kui koja se uzdizala iza njega. Servoi su ve zali meu
zbijene, mnogobrojne stolice, poeli ih raiavati. Iza njih: zid proaran puzavicama,
sklopljen od blokova ovdanjeg kamena, jo isto onoliko solidan koliko je njemu uvek
izgledao solidan ugled njegove porodice. Prozori ponegde sevaju reflektovanim sjajem
sunca, tako da on mora da mirka, to blistavilo mu zasenjuje oi u kojima boje poinu da
plivaju kao na barici prosutog ulja.
Okrete se i poe preko glatkih kamenih ploa terase, sa grudvom u grlu... stade.
Jo jedan, poslednji gost, ocrtan batenskim bojama, na suprotnom kraju
otvorenog prostora: neka ena, obuena takoe u bezlinu sivu boju. Kosa povuena
jednostavnim, irokim pokretom unazad i nagore, uvrnuta i pritegnuta ukosnicama u
spretne, tene slapove koji ga navode na pomisli o krilima. Gundalinu promeni
trajektoriju, mislei da postigne da im se putanje ukrste, ali ona ostade na istom mestu
tako da se to pretvori u njegovo prilaenje njoj. Meutim, osetio je da ona stoji tako
nepomino ne zbog neke arogancije, nego zbog neodlunosti.
Usporio je korake im je jasno sagledao njeno lice. "Netanjar-kada", ree
iznenaeno, prepoznajui osobu koja je pre izvesnog vremena bila vlasnica ove kue i
okolnog imanja.
Naklonila se, digla glavu, dok je on prelazio poslednje preostalo udaljenje izmeu
njih. "Gundalinu-sathra", ree ona, a njemu za tren bi nejasno otkud toliko tuge u njenom
glasu, toliko saoseanja u njenom pogledu. "Nametnula sam se jednoj nepozvanoj goi,
da me uvede ovamo... Nadam se da e mi oprostiti to jo jednom dolazim kao uljez
raunajui na tvoju dobru volju. Nisam elela da te dovodim u nezgodnu situaciju, nego
samo... da te vidim. Da izrazim sauee..." nastavi ona brzo, videi da se njegov izraz
lica menja. "Bilo mi je tako strano ao kad sam ula za nesreu koja se dogodila tvojoj
brai."
Ne treba da ti bude ao on zamalo ree. Ipak, outa.
"elela sam da zna da ni posle sveg ovog vremena nisam zaboravila tebe, i onu
izuzetnu dobrotu koju si pokazao prema meni. Nije bilo dovoljno da ti samo poaljem
poruku sauea, koja bi bila jedna od hiljadu slinih. Opet, slabi su bili izgledi i da se
sretnemo sluajno. Zato sam dola, da ti kaem lino." On klimnu glavom potvrdno, ali
bez rei. "A sad u te ostaviti samog." Naklonila se opet i, posle jo jednog trenutka
zadravanja, pola.
Gledao je kako Netanjar poinje da nestaje meu cveem; i nestala je, zamalo, sa
njegovog vidika, pre nego to je uspeo da otrgne svoje telo iz paralize i da je pozove po
imenu.
Poao je i on stazom izmeu redova bunja sa nebrojenim mnotvom zlatnog
cvea. Kretao se brzo. Netanjar ga je ekala pored osmougaonog vodoskoka sa plavim i

zlatnim keramikim ploicama. "Hvala ti to si dola", poe on jo pre nego to je stigao

do nje. Stade i pogleda joj u oi i opet zaneme.
Gledala ga je pogledom iekivanja; a on pogleda na drugu stranu. "Netanjarkada..." poe najzad. "Spremao sam se da siem do porodinog svetilita i da se molim."
Probaj. "Bilo bi mi drago ako bi ti pola sa mnom."
Na njenoj faci se pokazalo iznenaenje; ipak, klimnula je glavom. Poli su
zajedno kroz vrtove, vodei sitne, bezazlene razgovore o biljkama i o vremenskim
prilikama. Neupadljivo je posmatrao njeno lice dok je razgledala okolinu; video enju
koju ona, ipak, nije uspevala sasvim da sakrije. Ali ni on nije mogao dugo da ne gleda taj
pejza oko njih. Kua je bila izgraena na vrhu jednog uzane, strme krenjake uzvisine,
kakvih je na ovom prastarom, erodiranom terenu bilo mnogo. Neke je video sa mesta gde
su njih dvoje sad hodali: uzdizale su se kao vornovati stari dimnjaci iz bogatog zelenila.
Na veini takvih uzvisina bile su kue sline njegovoj. Njegova kua, njegova... Pogleda
naglo preko ramena, ka zgradi na uzvisini iza njih, onda opet pogleda krajolik; zavrte mu
se u glavi.
Ispred njega je bilo porodino svetilite. Svetlucalo je belom bojom, na drugom
uzdignutom mestu, na samom rubu litice koja je odatle poinjala. Nije bilo sakriveno
lavirintom od bunja; litica je, sama po sebi, znaila privatnost kakvom se veina drugih
imanja nije mogla pohvaliti. Pandhara Netanjar je stala kad su stigli do klupe za ekanje,
pored staze. Bacila je pogled na njega, a prstima ovla prela preko filigranski isklesanog
naslona, dvoumei se da li on eli da ga ona eka ovde, i da li uopte eli da ga eka.
"Od povratka na Karemof, ovo mi je prvi boravak na imanju... a sada, evo, hodam
ovom stazom po prvi put otkad sam otiao od kue i stupio u policiju, pre mnogo
godina", ree on. Okrete se opet ka njoj, a ona sede i udobno se namesti na klupi,
gledajui gore ka njemu. "Kad si... kad si ti dolazila ovde da se moli, koje rei si
izgovarala? Ja vie ne znam ta ovde treba govoriti."
Odmahnula je glavom, pogledala ka svetilitu. "Ni ja ne znam ta treba da se
kae, Gundalinu-sathra."
Klimnuo je glavom i produio stazom, sam. Uao je kroz ta veito otvorena vrata,
u prohladnu, odjekujuu unutranjost. Zastao je, iznenaen kvalitetom svetlosti.
Zaboravio je kako svetlost ovde... zaboravio je toliko toga. Ovde nikakvih prozora nije
bilo, ali je dnevna svetlost prodirala kroz poluprovidnu keramiku zidova, ocrtavajui
nebrojena, jedva vidljiva imena upisana na ploaste unutranje povrine: tana imena
pripadnika njegove porodice tokom svih generacija, unazad do najdaljih dosega ma ijeg
pamenja i beleenja - vie od hiljadu i petsto godina unazad. Primeti, sa mutnim
iznenaenjem, neto to mu nikad ranije nije palo u oi: njegova loza, familija Gundalinu,
po sopstvenoj tvrdnji potekla je direktno od Ilmarinena. On dotae prstima to ime, oseti
strujanje udnog elektriciteta uz prste, zapita se da li je to istina.
Poao je dalje du zidova, prelazio akama preko mnogih imena, pratio njihov tok
kroz vreme sve do sadanjosti... zaustavio se najzad kod imena svojih roditelja, svoje
brae, i svog imena. Samo njegovo ime, i nijedno vie, imalo je crvenu boju utrljanu u
slova... samo on je iv. Dugo je zurio u njega.
Konano se okrenuo, suoio sa klupicom u sredini prostorije. Bila je to
jednostavna svetlobela povrina, sad zamrljana prainom zbog zanemarenosti. Pored
klupe se i sad nalazila cilindrina, uspravna, pokrivena urna iste perfektne beline, i
posuda za tamjan. Priao je klupi i seo, sa nekim udnim ustezanjem. Uzeo je tapi

tamjana, drao ga neko vreme izmeu dlanova kao cvet, zatim ga otro potkaio noktom
palca, izazivajui paljenje. Duvanjem je ugasio nagli plamen, tako da je tamjan nastavio
da gori samo priguenim arenjem; onda je gledao kako se vazduh puni gorkoslatkim
dimnim parfemom. Dobro poznati, stari miris tamjana vrati mu u svest itavu poplavu
uspomena: detinjstvo, on sedi utke na istoj ovoj klupi dok se njegov tata, njegov Prvi
predak, glava porodice Gundalinu, moli bogovima.
Ali te molitve njegovog oca bile su 'u sebi', on nikad ni jednu re iz njih nije uo...
zato mu nisu pomogle sad, dok se trudio da oblikuje neto nalik na koherentnu misao.
Die opet pogled ka zidovima, trljajui tapi tamjana meu dlanovima; dim mu je
peckao oi, tako da su suzile vetakim tugovanjem. Na ovo mesto ovek dolazi da bi
osetio ponos, tradiciju, da bi meditirao o dostignuima svoje porodice; da bi oboavao
jedan savren poredak u kome svako zna svoje mesto, a tvoje mesto je uvek nekako na
vrhu... da bi to nazivao pravdom.
Ali on u to ne veruje, ve odavno ne veruje. ta sad? Da zatrai oprotaj? Kome
da bude oproteno? Njemu, to je izgubio svoju veru, ili to je video istinu? Njegovom
ocu, to nije stupio u akciju kad je trebalo? Ili njegovoj brai, to su pokazali takvu
moralnu bedu, takvu potkupljivost i gramzivost i to su u smrt otili na nain koji je
znaio krajnju degradaciju i ponienje? Ispusti tamjan, koji ostade da se dimi na podu,
izmeu njegovih stopala. Treba da plae. Poslednji izdanak jedne loze, a njegov ivot je...
la. Gle, pa on ne moe ni suzu da pusti, ni da jadikuje, ni da oseti ma ta. Prinudi sebe da
se seti trenutka kad je uo za oevu smrt - a tad je bio daleko, na Tiamatu. Zatim, da se
seti majke: njeno lice je zamueno vremenom, rastanak je, ona ga je poljubila za zbogom
i napustila ga, ostavila ga samog u ruiastoj zori. Doara sebi kako je izgledao otac, star,
kad je stajao naslonjen na izvajani kamin u glavnoj dvorani, gledao oima nalik na
granat, i ubeivao najmlaeg sina da uzurpira mesto svoje brae, da pljune na ideale koje
je odgajan da najvie potuje... Prinudi sebe da vidi svoja dva brata kako vise, okaeni
kao meso u kasapnici.
Uvide da mu je lice mokro, ovog puta od istinskih suza. Od suza samosaaljenja.
Otre ih, zgaen. Bogovi... ala sam umoran. Polako ustade i pogura u stranu poklopac na
urni pored klupice. Urna je bila puna pepela: pepela njegovih predaka. Kad neko umre,
unutra sipaju koliko se moe izmeu tri prsta utinuti, a ostatak razveju u vetrovima.
Zabode prst u povrinu pepela i nacrta zahtevanu aru oaloenosti na elu.
Posle toga je iziao iz svetilita, duboko udahnuo da proisti plua, poao uskom
stazom nazad. Pandhara Netanjar je jo sedela sama na klupi za ekanje, gledajui preko
doline. Nije ak ni digla pogled kad joj je priao, sve dok nije tiho rekao: "Netanjarkada."
Prenula se, pogledala ga sa malim trzajem glave, kao da se bila sasvim izgubila u
prizoru koji se sa te litice otvarao.
"Da", ree on, u odgovor na njen pogled, "divno je ovde, zar ne?" Sede na klupu
pored nje.
Pogledala ga je malo udno; uvide, sa nelagodnou, da ona pokuava da utvrdi
da li je pokuao namerno da se postavi sa omalovaavanjem prema njoj. Ali takvu
nameru nije mogla nai jer je nije ni bilo, i njen izraz lica se opet opusti. "Hvala ti to si
mi omoguio zadovoljstvo da opet budem u drutvu ovog mesta. Oseam se kao da smo
ovo mesto i ja, na neki nain, jedno drugome stara ljubav. Rastanak je bio bolan, ali e
izmeu nas uvek ostati neto specijalno."

uo je melanholiju toga, i oborio pogled. "Da, mislim da znam ta hoe rei."

Pogledom odluta prema kui, koja se dizala nad vrtove kao da je produetak krenjakog
strmog breuljka. "Imam i ja takvo oseanje, od dana kad sam se vratio u svoj dom."
"Ali ti si sada glava porodice, zar ne?"
Glava porodice. Seo je, pitajui se oajno ta e, kao glava porodice, sad da radi...
sad kad sve to vidi, svaki dragi detalj praen bolno blistavim uspomenama iz ranijeg
doba njegovog ivota, samo utrljava so u rane njegove gorine. ak i da su mu sve
uspomene, kojim sluajem, srene, on ne bi mogao ovde nikako ostati due od nekoliko
dana. Posle se zna, on ide 'gore' u dvorane karemovske vlade i u ministarstvo policije.
Posete ovom imanju moi e da budu samo kratke, ukradene, u dugim razmacima ili
nikako; jer on e biti opet na poslu. A potom, Tiamat eka, a samo bogovi znaju kada e
se, i da li e se ikada, on sa Tiamata vratiti... Pritisnu aku na oi, a drugu ruku oprui po
naslonu klupe.
"Gundalinu-sathra..." Netanjar je ustala sa klupe, kao da je zakljuila da je, na
neki nain, svojim reima izazvala njegovo neraspoloenje. Dotakla ga je na trenutak po
ramenu. "Nije trebalo da ostanem. Izvinjavam se..."
"Ne idi." Uhvatio ju je za aku, u trenutku kad je htela da krene.
Okrenula se, zatim opet sela, i zagledala se utke u njega.
"Radujem se kad dobijem malice druenja za koje nisu vezane nikakve
obaveze", ree on, na silu se smekajui. "Ne ide mi se gore u kuu. Puna je gostiju i
poruka sauea, a uz svaku poruku je prikaeno i panino raspitivanje kad se vraam..."
Uzvila je obrve. "ta, ti si kao toliko nezamenljiv da ne mogu da te ostave na miru
ni zbog smrtnog sluaja u porodici?"
Nasmejao se otro. "Pa nisam toliko nezamenljiv koliko sam ih sam naveo da
poveruju da jesam... Vanu mi pria da ne umem da prenostim ovlaenja na potinjene.
Znai krivicu moram pripisati samo sebi, nikom drugom."
Vetrom osloboeni pramen svoje tamne kose dohvatila je prstima i zatutkala
unazad. "Je li to, dakle, razlog to tek sad po prvi put poseuje svoj dom: zauzet si
poslom?"
Sklonio je pogled. "Deo razloga... Moda zna da se moja braa i ja nikad nismo
osobito dobro slagali."
Klimnula je glavom, i on vide da se njeno raspoloenje pomaklo.
"Jesi li poznavala moju brau?"
ake su joj se uvorile u krilu; osetio je koliko joj je, najednom, neprijatno.
"Upoznala sam se s njima kad sam kupovala imanje. I, dabome, opet sam ih videla kad su
se vratili sa etvrte na Karemof. Kad sam bila prisiljena da se odreknem svega... oni..."
Odmahnula je glavom. "Ma, poznavala sam ih samo ovlano." Obuhvatila se rukama oko
tela, i tako, grlei sebe, zagledala u prizor doline ispod njih.
"ta su ti radili?" ree on, prisiljavajui je, svojim glasom, da ga opet pogleda.
Njene zlatnosmee oi sad su ga gledale postojano. "Tvoj brat S. B. mi je rekao
da mogu da ostanem na imanju, da tu stanujem i da radim svoj posao - ako pristanem da
spavam sa njima obojicom, i pri tome da radim sve to zatrae. Ja sam to pokuala da
ispunim... i odustala sam tek kad sam ustanovila kakve sklonosti imaju." Sklopila je ake
oko miica, stisnula.

Gundalinu okrete glavu na drugu stranu, psujui prigueno.

"Nije to bilo tvojom krivicom, Gundalinu-sathra", ree ona tiho. "Mada...
priznau... u ono vreme sam mislila da jeste."
On je opet pogleda. "Pamti moju reakciju kad se tvoj bokal splaina prosuo po
njima, umesto po meni?"
"Smejao si se i smejao", ree ona. Neto nalik na shvatanje pojavi se u njenim
oima.
"Moja braa su me pokuala ubiti, na etvrtoj."
Zurila je u njega i treptala.
"Zna li ita o Nakrajsveta?"
Klimnula je. "Tamo si naao plazmu za trenutno prebacivanje do zvezda. Da,
znam, vesti o tome bile su posvuda u informacionim mreama kad si se vratio. Bilo je to
neto neverovatno... neto zastraujue."
"Njih dvojica su se tamo izgubili, u pokuaju da nau mineralno bogatstvo."
Digao je pogled ka mlenoj zelenoplavoj kupoli nebesa, zapitao se kako je njegovoj brai
uopte pala na um tako ludaka kombinacija. Zapita se da li je to zaista bila sluajnost; u
poslednje vreme je sebi postavljao to isto pitanje o svim dogaajima. "Zaputio sam se
tamo da ih naem. Doveo sam ih nazad. Ali stvari koje su se tamo nadeavale njima...
nama trojici, zapravo..." glas mu postade grublji. "Promenile su ih. Uvrnule su ih. Sve
ono to sam kod njih oduvek smatrao odvratnim i ravim, jo vie se izrazilo. Moja braa
su htela da iznude od nekoga novac, u zamenu za zvezdopogonsku plazmu. Ja nisam.
Napali su me iz zasede i ostavili me mislei da sam mrtav. Posle sam ih zaustavio.
Verovatno me je samo to odralo u ivotu: potreba da zaustavim njih..."
Najednom je postao, opet, svestan njenog lica. "Kad sam se oporavio, naterao sam
sebe da poverujem da su se bili 'otkaili' zbog trauma pretrpljenih na Vatrenom jezeru.
tavie, da e ozdraviti, ako im vratim njihov raniji ivot. I ja sam toliko prepatio... pa
sam mislio da sam nauio sve lekcije koje e mi u ivotu trebati. To mi je bila greka."
Zastade. "Smrt moje brae nije bila ni zbog kakve nesree sa lebdilicom. Ubijeni su kad
su pokuali da prodaju tajne podatke kriminalcima - podatke koje su ukrali koristei tajne
ifre, a prvo su te ifre ukrali od mene." Najednom je disanje bilo bol. "Mrzeo sam moju
brau. Drago mi je da su mrtvi. Neka trunu u paklu...!" Sklopio je oi. "Bogovi, ala mi je
bilo potrebno da ovo kaem nekome... nekome ko e razumeti. Neka mi moji sveti preci
oproste."
"Pria se", ree Netanjar tiho, "da je razlika izmeu prijatelja i porodice u tome
to ovek prijatelje moe da bira..." Oseao je kako ga njen osmejak dodiruje,
eksperimentalno.
Pogleda je opet, i vide, sa iznenaenjem, da njene oi blistaju, preterano
zaokrugljene. Drala se u savrenoj nepominosti, kao da bi ak i jednim treptajem oka
mogla osloboditi neke emocije od kojih, ipak, ne eli da se odvoji. Najzad je duboko
udahnula, i zagladila nabore na odei. I ceo svet se opet slegnuo na svoje mesto, i
Gundalinu je uvideo da je ovo jedan divan proleni dan. Osetio je kako mu sunce greje
lea. Gledao srebrne, pero-lake latice njene jednostavne minue - a imala je samo jednu
- kako se njiu na vetru, ispod gracioznih talasa njene kose koji su oblikom liili na
morske. utaji lia i dozivi ptica ispunjavahu vazduh. Ona je opet razgledala
prostranstva oko njih.

"Netanjar-kada..." Stisnuo je usne preko svoje elje da joj se obraa po prvom

imenu a ne prezimenu. Pogleda kuu koja se uzdizala nad vrtovima: seme jedne pomisli,
koje je u njemu lealo jo od njihovog prvog susreta, najzad je pustilo koren kroz
podlogu ubeenosti. Tragajui za pravim reima i za pravim redosledom njihovim, on
poe: "Imam jedan predlog za tebe, u vezi sa imanjem, i sa mnom."
Pogledala ga je u oi; njen izraz lica bio je uhvaen izmeu dve emocije sasvim
suprotne, sukobljene. Ustala je sa klupe. "Misli da sam zato dola? Da vidim da li si kao
tvoja braa?"
"Pa dobro, onda zato si, tano, dola?" upita on, mrzei sebe to to pita.
Ugrizla se za usnu, netremice gledajui u njega. "Mislila sam..." Zauta. "Dola
sam ovamo zato to sam znala da nisi kao oni. Mislim da sam dola iz onog razloga koji
sam ti navela. Ali, ko zna...?" Skloni pogled, punei oi lepotom. "Ko zna prave razloge
ma kog naeg postupka?"
"Pandhara - elim da se uda za mene."
Zinula je. Nasmejala se malo: zvuk neverice.
"Strogo iz drutvenih razloga", nastavi on, pre nego to je mogla ita kazati.
"Samo to traim... samo to mi je potrebno."
"Ne kapiram", ree ona slabim glasom. Opet sede. "Sad si glava porodice.
Zato...?"
"Zato to je to nemogue. Niti elim tu odgovornost, niti te uspomene... Bogova
mi, jo i sad volim ovo mesto, uprkos svemu. Ali nemam vremena za njega. Ne mogu
stanovati ovde. Moj ivot je tamo gore." Pogleda ka nebu. "im budu spremni prvi
brodovi, otploviu na Tiamat. Ne verujem da u se ikad vratiti." Opet pogleda Pandharu.
"Treba mi neko ko e se brinuti o mojim stvarima: o mojoj nasleenoj imovini, o
kulturnom nasleu... o mom imenu."
"A proskripcija? Ja sam sad nepodobna da se udam ak i za obinog teha." Kroz
te rei zasvetlucala je iskra zapamenog besa.
"Optube su bile lane, dokazi nesolidni... Pogledau da se to sredi."
"Pa ti me jedva poznaje." Njen glas je postajao hladan. "Sigurno ima
prijateljice, neke iz tvoje klase..."
Slegnuo je ramenima. "Nemam nijednu koja prema ovom mestu gaji oseanja kao
ja... kao ti. Ej, znam o tebi vie nego to misli. Posle naeg prvog vienja, dao sam da se
prikupe podaci o tebi, zato to sto to sam bio... radoznao. Inteligentna si, visoko
obrazovana, kreativna, a maniri su ti, uglavnom..." osmehnuo se "...besprekorni. Meni se
ini da u celosti zavreuje da ponese ime ove porodice. Odavno sam prestao verovati
da klasa i rang znae ita. Bilo mi je dovoljno da pogledam samo svoju porodicu i nita
drugo, pa da to vidim."
"Ti to ozbiljno...?" Zurila je u njega. "Stvarno misli, nije neka... neka..."
Klimnuo je glavom. "Apsolutno bez ikakvih dodatnih zahteva."
Pritisnula je prste na usta, stresla glavom; onda su joj ruke pale u krilo i ostale
nepomine. "Ne verujem da se ovo deava." Glas joj je bio nesiguran.
"Ne veruje, zato to je pravda tako retka", ree on blago.
Njene oi su zatreperile nagore, fiksirale se na trolist okaen preko njegove odee.
Onda ga je opet pogledala u oi. "Gundalinu-ken..." rekla je tiho.
Osmehnuo se.
"Rekao si da e to biti strogo samo brak iz drutvenih razloga?"

Klimnuo je glavom. "Traio bih samo upotrebu neke pomone sobe da prenoim,
ponekad, ako budem nalazio vremena da posetim ovu kuu, dok ne otputujem na Tiamat.
Nita vie. Bie slobodna da ivi svojim ivotom."
Pogledala ga je spekulativno. "Ne bi mi bilo nimalo nezgodno da uem u branu
postelju sa tobom", ree. Njena aka se udobno smesti na njegovu miicu ruke. "Ako ti
bude elja."
Okrenuo se od nje, oseajui da mu se lice crveni. "Ne. U redu je. Ti mi... ini
ast, ali ne mogu."
"Je l' zbog ovoga?" Vrhovima prstiju dotakla je trolist. "Mislila sam da nema
opasnosti, ako se ovek dobro pazi..."
"Nije zato."
Sklonila je ruku sa njegovog sibilskog priveska. "Shvatam", apnula je, a njemu je
bilo jasno da ne shvata.
Video je njeno nezadovoljstvo, ali nije uspevao da ispovedi istinu osobi koju
jedva poznaje. "Ali bih veoma voleo da budemo prijatelji", ree on. "Da li bi to bilo
mogue?"
Uzvratila mu je pogled i osmehnula se. "Najednom mi se ini da je sve mogue."
Dohvatila je njegovu aku dok su ustajali sa klupe, i vrsto je zadrala u svojoj,
kao da hoe da dokazuje da je on stvaran, tokom dugog hoda do kue.
32. TIAMAT: Karbankl
Tor Zvezdoetna je sila stepenitem iz svog stana, u zadnji deo restorana 'Stasis'
koji je zauzimao celo prizemlje te gradske kue. Obuena u senzualno, neno odelo nalik
na svepokrivno svemirsko - iz starih dana; dobijeno, poput mnogih drugih hegemonijskih
odevnih predmeta, od otvina, koji je takve stvari magino i reklo bi se neiscrpno
izvlaio iz ko zna ijih ormana - mogla je maltene ubediti seba da ovo jeste nastavak
starih vremena. Ono davno doba kad je upravljala 'Persefoninim paklom' bilo je vrhunac
njene egzistencije, nesumnjivo...
Baci pogled na svoju refleksiju u ogledalu diskretno okaenom pri dnu stepenita
i suoi se sa istinom: a istina je vreme sadanje, ukraeno njenom facom. Njeno telo,
oduvek 'dundasto', jo vie se zaokruglilo, to od godina, to od otvinovog bogatog
kuvanja. Ali, na svoje iznenaenje, nalazila je da joj se te promene dopadaju. Moda zato
to joj je otvin, u svojim boljim trenucima, govorio da je 'slasna uftica'; ili moda samo
zato to su ove prostranije, meke obline ispunjavale odeu na jedan nain koji joj je
davao oseaj da jeste elegantna, ali da to ne zasniva na prevari.
Priznade sebi, jo jednom, da moda ovo nije sve to je od budunosti mogla
poeleti, ali da, ipak, budunost bar postoji, a u njoj ona, Tor, koja je doivela da tu
budunost gleda. Sad se ak pria da je doao Milenijum, da su stranci pronali svoj
legentarni pogon za trenutne meuzvezdane preskoke, i da e se kroz koju godinu vratiti
na Tiamat. Ona ranije ni u najluim snovima nije oekivala da doivi taj dan. Njen ivot
nije ispao onoliko tup i na-ribu-smrdei koliko je u mladosti zamiljala da e biti.
tavie, oseaji, i mirisi, bili su izuzetno dobri, u ovim trenucima dok je plovila
pored ogledala. Udahnu duboko. S jedne strane parfem na njoj - to je otvin smukao, u
nastupu strasti, davno i predavno, od raznih trava i cvetova - a s druge strane neki zaini

koje je strpao u sos i u supu noas: ukupan efekat, u tekom i toplom vazduhu oko nje,
rajski. Proviri u salu za ruavanje, mutno osvetljenu lampama: tek tu i tamo poneto
gostiju. Vee tek poinje. Svetlost ovakvih lampi ne daje ba visokotehnoloki ambijent,
ali laska svim tim stareim licima; uostalom, i stranci su u svoje vreme voleli rustikalne,
seosko-provincijske elemente u ukraavanju prostorija. To ih je navodilo da oekuju
neto egzotino, ovde na ovom udnom zabaenom svetu.
Dohvatila je primerak veeranjeg menija i, hodajui prema kuhinji, razgledala
ga. Nakinureni nazivi proarani jedva izgovorivim reima iz stranih jezika oduvek su joj
ili na ivce, iako je znala da su potrebni: deo ambijenta, kako bi otvin rekao. Morala je
svako vee da trai od njega malo opipljiviji opis svakog jela, jer njihova klijentela,
veinom, vie nije ni znala nijedan od tih jezika dobro, ako ih je ikad znala.
"Bogence ti tvoje..."
ula je ogoreno uzdizanje otvinovog malo nazalnog glasa, dok je zatvarala
vrata kuhinje za sobom. On je stajao na drugom kraju kuhinje, nesvestan njenog dolaska,
i pravio izraajne gestove rukama, grdei jednog kuvarskog pomonika zbog nedovoljne
uspenosti u neemu. Nesteni primalac kritike bio je Branod, zimac nomad; ona je
angaovala dvojicu takvih, njega i jo jednog, da peru sudove i da iste prostorije.
Grad se u poslednje vreme punio tim nomadima; dolazili su bez cilja, bili su teke
neznalice, i bilo je verovatno da e pomreti od gladi ako se neka dobra dua, poput nje, ne
saali i ne udesi za njih neki fiziki posao. Najgore je bilo to to nisu pojma imali koliko
pojma nemaju, to znai da su bili gori i od letnjaka. Mnogi od njih su putem trgovine, i
krae, postali zavisni od tuina, tokom 150-godinje vladavine Snene Kraljice i
meuplanetarne Hegemonije; ali su o tehnologiji stekli samo najpovrnije predstave, za
razliku od zimaca iz grada i sa obale. Nomadi su veinom bili jednako provincijalni i
sujeverni kao letnjaci, ali su za razliku od letnjaka dopustili da njihovi stari obiaji
potonu u zaborav, tako da vie nisu imali sposobnost da ive od prirodnih izvora, kad sve
drugo izneveri. Zato su, sa topeim snegovima, lutali sve blie obali, i pre ili kasnije
dospevali u jedini grad.
Ova dvojica su bili dobri momci: ne preterano pametni, ali ni previe tvrdoglavi;
gladni da postanu neiji lojalni, makar i skromni, zaposlenici. Zimce odgajene u gradu
zapoljavala je za poslove koji zahtevaju vie strunosti ili vie socijalne uglaenosti.
"ta je to bilo, otvine?" Doetala se do iza njega, videla kako se trgao ujui
njene rei, i okrenuo da je pogleda; a u Branodovim bledoplavim oima videla je
olakanje to je ona dola.
"Sve je bilo!" odsee otvin, prilepi aku pokrivenu branom u sred Branodovih
prsa i odgurnu ga. "Idi nai mi drugu! I oisti ovaj haos! E, imbecili..." Branod je
sumorno odcunjao, nastojei da nae ko-zna-koju, ili ega, 'drugu'. otvin provue
branjavu aketinu kroz kosu, izbeljujui njenu ionako prosedu crvenomrku boju.
"Izvriu harakiri ako se ovo nastavi..."
"Samo Karemovci vre harakiri, otvine", ree ona blago. "Ne preteruj ni sa
nostalgijom prema prolosti, zna."
mrknuo je. "Ona nam plaa raune, draga."
"Al' neemo platiti jo mnogo rauna ako se ti ubije zbog neke slupane posude.
Nego, ta ima veeras za njamu?"
"Supa sa slupanim pa ulupanim. Posuem."

"To ima da naplatimo ekstra", ree ona, i vide da se na njegovom licu, mrzovolji
uprkos, probija osmeh. To izdueno, saturnski tmurno lice izgledalo je deset godina
mlae kad se osmehivalo, ali osmehivalo se retko - zato to je, po sopstvenim tvrdnjama,
on bio umetnik. "I aj' da mi objasni ovaj meni, je l' vai? ta ti je ovo?" Prstom je
pokazala naziv u kome se videlo i slovo hijeroglifskog izgleda.
"Pa to ti je sandijevski znak", ree otvin, razdraujue nadmeno. "Glavni jezik
Karemofa."
"Z-naaaam", ree ona daleko preteranim tonom strpljenja. "Ali ta je?"
"Pa, 'riba', dabome", proguna on mrtei se i okreui se od nje. "Taj znak znai
'riba'. Nita vie. Sve, sve znai 'riba'. Kako god da se izgovori." Mahnuo je rukom u znak
oajanja i odustajanja. Branod se nevoljno vraao gazdi na vidik, donosei metlu i jednu
iniju.
Tor uzdahnu i ode nazad, kroz ista vrata, u salu za ruavanje. Ne vredi pokuavati
sa njim razgovarati kad je u takvom raspoloenju; a najee jeste, pomisli ona
razdraljivo. Narafila je na facu osmeh smirene vedrine i dobrodolice, i pola izmeu
ranih gostiju; veinu je poznavala lino. Kao upraviteljica 'Persefoninog' bila je
prinuena da izgradi razumno otmen nain ponaanja, i da ga nosi 'na sebi' kao i bizarni
lani identitet 'Persefone' koji je morala da primi zato to je pravi vlasnik to od nje
zahtevao: da bude iva slika neke pokojnice iji hologram je on uvek imao pri ruci, u
onoj svojoj pomrini gde je iveo kao neki noni demon. Glumiti tu Persefonu - taj deo
posla najvie je, u ono doba, mrzela. Posle Promene, odbacila je sve to ju je iole
podsealo na to nezdravo imitiranje tueg ivota.
Ali ovek nikad stvarno ne moe da od-naui vetinu jednom nauenu, pa ni
vetinu finog smekanja kad ti nije ni do ega, i vetinu prijatnog praznog avrljanja sa
praznoglavim gostima. Prolazila je izmeu stolova, pozdravljala se sa ljudima,
proveravala da li servo-roboti obavljaju svoj konobaraski posao.
Stade, videi da Ukres Svetlohodni sedi za jednim stolom, u udaljenom uglu sale,
blizu prozora sa dijamantskim arama ucrtanim u okna, koji su gledali u poprenu
uliicu. Ovo je, u proteklih sedam dana, bio ve trei njegov veernji dolazak. Pre toga je,
u toliko godina, videla Ukresa ovde samo jednom, a i tad je, po njenom utisku, doao na
silu: bilo je to na onoj zabavi koju su priredili kad su otvarali kafanu.
Svaki put je sedao za sto u uglu, izolujui se u najveoj moguoj meri od gomile
posetilaca koji su dolazili da jedu; drutvo mu je pravila knjiga ili ita sa trakama. Ipak,
gledao je ljude, zimce koji su mu nekad bili stalni drugari, nastojei da glumi da ih ne
gleda; ba kao to je i ona motrila na njega tudei se da to bude neprimetno.
Pitala se zato dolazi, obzirom da sigurno ne dolazi iz neke naklonosti ili vernosti.
Zato nije kod kue, sa porodicom... da li se Kraljica i on dobro slau. Ili loe. Pa, ne bi je
iznenadilo ovo drugo - iznenaivala ju je njihova viegodinja sloga, kakva-takva, posle
svega onoga to se izmeu njih nadeavalo.
Luna je verovala da voli njega vie nego svoj sopstveni ivot, kad je dola u ovaj
grad u lov na njega. Uvukla je svakog koga je usput srela u to svoje traganje i u kasniji
konflikt sa Arikom. Postojalo je u toj Luni neto to je prkosilo zdravom razumu moda intenzitet strasti, ili prosto njena neprirodna slinost sa Arienrod - i to 'neto' je
nateralo Tor Zvezdoetnu da postupa suprotno svojoj pameti i da pomae jednoj mladoj
naivki koja tek to je dola iz provincije, curi punoj nemoguih romantinih snova.

Dodue, Luna je te snove bukvalno pretvorila u stvarnost, ali to ne znai da nee,

vremenom, sagledati da su elje njenog mladog srca bile vie prokletstvo nego blagoslov.
Tor se pitala nije li i Ukres Svetlohodni doao do istog zakljuka; da li sada sedi i tmurno
posmatra salu zato to ga mui oseaj krivice, ili zato to mu nedostaju stari dani... kad
provede neki deo svog ivljenja na mranoj strani, moda stekne za to izvesnu
naklonost koja nikad vie ne nestaje. Uzdahnula je i okrenula se ka grupi novih muterija,
njih pet-est, koja je upravo ulazila u kafanu.
Vide da kao prvi od njih napred stupa Kirard Set Dalekoputov, a uz njega njegova
ena Tiredi Grejmaunt. Oni su ovde jeli maltene svako vee: otvinovi stari znanci,
ljubitelji pretenciozne, nostalgine klope.
Zakoraila je ka njima, da ih pozdravi i ih odvede do nekog stola, i tog trenutka
videla da su primetili Ukresa Svetlohodnog; na njihovim licima proitala je razonoenost
i zanimanje. Mrmljali su neto nerazgovetno izmeu sebe i podgurkivali se. Tiredi i jo
jedna ena odvojie se od grupe - na Kirardovo navaljivanje, primeti Tor - i pooe ka
Ukresovom stolu.
Digao je pogled sa itaa traka; trgnut ali, Tor je bila sigurna, nimalo iznenaen.
Pozdravila je i ka jednom stolu povela ostatak Kirardove ivopisno obuene grupe, jo i
sad krajikom oka motrei one dve. One su stale jedna levo a druga desno od njega,
poele ga pipati kao da su mu veoma bliske i ljubiti na nain koji je prevazilazio obino
pristojno pozdravljanje. Pokretima su pokazivale ka stolu gde je njihovo drutvo selo.
Ukres je odmahivao glavom, u prvi mah neangaovano, onda namrteno. Zatim je naglo
ustao, stresajui ih sa sebe, i iziao iz kafane.
Tc-tc-tc, glasio je Kirardov glasni komentar. Pogledao je Tor, koja je gledala
njega. "Valjda se jadnom Ukresu nije dopao meni", ree on, sa osmehom koji Tor nije
umela da proita. "Molim te, prenesi moje komplimente efu kuhinje."
"Rei u mu da ste vi ovde", ree Tor, zadravajui neutralan izraz lica. Nikad joj
se Kirard Set nije mnogo dopadao, pogotovu zato to je oseala da se ni ona ne dopada
njemu. Kad ju je gledao, sluao, znala je da on ni za trenutak ne zaboravlja da, iako vie
nije plemi u kraljianskom dvoru, ostaje ipak bogata i visoko obrazovani
zemljoposednik, dok ona ostaje i zauvek e ostati neuka luka radnica, ma koliko
restorana posedovala, ma koliko skupu odeu nabacila. Okrete mu lea i poe, nastojei
da ne slua kikotanje iza sebe i da ne nagaa da li je ono nekim delom na njen raun.
otvin, na njen poziv, izie iz kujne, izgledajui kao robija koji je dobio trenutak
potede; ake su mu bile crvene a lice oajno. Nek je i elitista, bar nije snob. Ona mu se
nasmei sa neim to je bilo maltene naklonost.
Posetila je stolove i drugih novodolih gostiju. Razmenila je 'abere', o navodnom
skorom povratku tuina, sa Sjuom Stormprins, svojom nekadanjom eficom na
dokovima. I Sjua je sebi stvorila sasvim novu karijeru, kao i mnogi drugi zimci, pa i
letnjaci, koji na startu nisu imali ni zemljine posede, ni novac, ali su zato imali dovoljno
pameti i petlje da uspeju. Kao i svi oni, Sjua je sad bila opsednuta naglom promenom u
njihovim izgledima za budunost.
Sjua je dolazila da veera ovde ne toliko zbog hrane koliko zbog starog
drugarstva, a Tor je tu distinkciju umela da ceni. Ipak, pourila je da skrati dananju
konverzaciju sa Sjuom i da se vrati onom stolu oko koga su otvin i njegovi prijatelji iz
familije Dalekoputov jo stajali. otvin mora uskoro da se vrati u kuhinju, inae nee biti
dovoljno hrane ni za Dalekoputove, ni za nekoliko desetina drugih gostiju koji su svi

spremni da na nju potroe smeno visoke sume novca - naime, ovdanje imitacije
tuinskih 'kredit-marker' banknota.
"Dobro, znate, ne'am ja nita protiv Vorinovih roditelja, a nema ni on, samo kad
bi oni malo pourili da umru to pre, pa da mi dodamo obalska prava naoj plantai pre
nego to stranci opet navale da love mere..."
Tor je nekako postigla da joj se lice ne trzne od nelagodnosti kad je ula te rei,
koje je Kima Tartri izgovorila svojim visokim, grlenim glasom nalik na trubu; ula je i
cela sala. Naravno, takvu jednu reenicu ne bi niko, ko ima bar pola mozga, ak ni
apnuo nikome na uvo. Tor vide da se ostali oko tog stola sitno kikou i razmenjuju
poglede sauea i jedva prikrivenog prezira.
"Eh-he-he, ti to ba po-sred-srede..." otezao je otvin. Ona mu prie i poloi mu
aku na miicu ruke: neupadljiv signal.
"Dobro, svako od nas je neki put u ivotu bio ljut zbog neke zapreke koja mu je
stajala na putu", ree Kirard Set, suvo ali sa neobinom estinom. "Eto, recimo, ve
godinama moj roak Bora Klirvoter odbija da mi proda onu njegovu plantau, iako sam
ponudio etvorostruku cenu i pokuao na sve naine da ga ubedim da se predomisli.
Jedino mu jo nisam istio septiku jamu."
"P' onda to ne zaboravi na to?" ree Tor.
Pogledao ju je, otklonio pogled. "Poinjem da verujem da se na njegovu pamet ne
moe uticati, zato to je on i nema", ree otvin, tonom ogorene ironije. "A poto ivi
tamo sa Kraljiinom babom, nema mi pomoi ni od nje. Stvarno bi mi puklo srce, znate
koliko, ako bi letnjaka voljena Majka-koja-je-More odluila da privue to dvoje u svoj
vodeni zagrljaj..." Usta su mu se savila. "Uostalom, ja Njoj prinosim po jednu malu
ponudu svake noi. Pa, ako Ona ne pohita da neto uini za mene, moe lako biti da u se
okrenuti nekom odazivnijem boanstvu, kao to je Arika uradila."
Smeh koji se zaorio kao odgovor na te njegove rei bio je takav da se Tori sva
koa najeila. Kirard Set je opet pogleda, uzvijajui obrve. "Zar ne misli i ti tako?"
Cimnula je otvinovu ruku sa veom hitnjom, a on je ovog puta reagovao i poao za
njom, dalje od tog stola, blie anonimnosti koja je ekala iza dvokrilnih vrata.
33. TIAMAT: Plantaa Ngenetovih
Ariel Svetlohodna se probila kroz povrinu zaliva, u vazduh, i udahnula duboko, a
zatim odahnula sa olakanjem. Mokra kosa zalepila joj se po faci kao morska trava. Ona
je odgurnu unazad, i mirkanjem oslobodi oi od vode, dovoljno da sagleda plantanu
kuu visoko gore na brdu, iznad dalekih dokova. Nije htela da zapliva ka obali, nego se,
radei samo nogama, odravala na istom mestu u vodi. Plua su je bolela, telo joj je bilo
otupelo od hladnoe, ali njoj je bilo stalo samo do jednog oseanja, koje ju je svu
ispunjavalo, a to je bila transcendentna divota na kratko ukradenog ivljenja u moru.
Pokraj nje izroni Svilena, ostajui u tandemu iako je mogla provesti i dvadeset
minuta u moru bez izlaska na vazduh. Ariel nikad nije izdrala ispod vode due od dva
minuta, iako je zadravanje daha vebala u svakoj zgodnoj prilici, u svakom
neuznemirenom trenutku.
Sa ronilakom opremom mogla bi ostati pod morem sat vremena, pa i due.
Opremu je koristila kad god je neko gledao, ili kad su u zalivu boravili i pevali meri iz

ovdanje kolonije a ona dolazila da snima njihove pesme. Meutim, oblaei se u

termalno ronilako odelo i tovarei na lea rezervoare za kiseonik, postajala je tuin,
odvojen neprobojnom membranom te opreme od realnosti njihovog sveta.
Plivati ovako, oslanjajui se samo na mogunosti svog tela, kao i meri: to je
oduvek elela, i to je jo od detinjstva inila u snovima. Napor i fizika nepogodnost toga
bili su nitavni u odnosu na slobodu koju je u moru doivljavala.
Udahnula je duboko, poslednji put, i gnjurnula se pod povrinu, oseajui vie
nego videi mladu merkinju koja je pokraj nje uinila to isto. Dugim, tanim i snanim
zamasima ruku probijala se ka tenim dubinama, i udarima nogu ubrzavala to kretanje.
Rastopljena atmosfera okeana izmicala se u stranu, a Svilena je, plivajui neuporedivo
bre, opisivala ekstatinu spiralu oko nje. Bez opreme, Ariel nije mogla nita kazati,
obratiti se Svilenoj, niti uti njenu pesmu. Ali je pevanje oseala, kao neobino utanje
na samoj povrini koe. Preputala je svojoj mati da dopuni divlju i dirljivu muziku,
mersku jadikovku, zvidanje i zvon, sirensku pesmu legende i snova kojom je postojanje
mera definisano. Biti sa Svilenom, znailo je biti sa svojom najiskrenijom prijateljicom,
sa jedinim stvorenjem u njenom ivotu koje prihvata ono to ona jeste, bez ikakvih
pitanja i zahteva. Nije bilo vano to su dodirne povrine izmeu njihovih ivota bile tako
uzane kao i izmeu njihovih svetova; u trenucima kad su bile zajedno, njihov krug
razumevanja bio je kompletan, i nije im bilo potrebno nita vie.
Vode zaliva bile su bistre danas, a povremena koplja sunane svetlosti probijala
su se u plavozelene dubine, ozarujui ludo arene krenolide i ljuskare na pesku dna.
alila je to u zaliv nisu doli i drugi meri; bio je perfektan dan za posmatranje ta meri
rade dok lebde u nevidljivim akama Thalase, Majke. Merska beznaporna gracioznost,
lepota od koje srce zaplae, bejahu kao pogled u oi ljubavi same; meu merima se svaki
put oseala kao u zagrljaju veite tajne njihovog, i okeanovog, postojanja.
Boravei u moru sa merima, u sukobu sa svojim najdubljim telesnim
ogranienjima, stekla je bolno saoseanje prema njihovoj nevolji kad su na kopnu, na
kome se kreu slabo i nespretno, telesno neprilagoeni. Na tlu Svilena moe zajedno sa
njom da se divi lepotama kie i sunca, toplini peska i mekoti trava, venoj smeni
godinjih doba kroz beskrajne dane egzistencije kopnenih bia, ali pravi dom Svilene
bie uvek u vodi Thalase. Kao i ljudska bia, meri su bili sposobni samo za kratkotrajno
prelaenje tanke granice izmeu njihova dva zasebna sveta.
esto se pitala da li Svilena osea elju da postane trajni deo onog sveta u kome
ive lanovi porodice kojoj je ona, usvajanjem, pripala. Ariel je znala da to najverovatnije
nee nikad moi da utvrdi, ba kao to nikad nee moi da utvrdi kako meri percipiraju
ma ta drugo; tavie, nikad nee moi ni da postavi Svilenoj takva pitanja. Ali od dana
kad je Svilena ula u njen ivot, Ariel je, sa svoje strane, eznula da postane deo vodenog
sveta, da umesto koe ima gusto areno krzno, da nikad ne ide van, iz mora... kao to
mora poi sad, daleko ranije nego to bi htela. Plua joj gore od potrebe da diu, i ona se
okree, otiskuje se navie. Umor i neumoljiva hladnoa silom se nameu njenoj svesti.
Ubrzo e morati da kapitulira, da se vrati u onaj svet kome zaista pripada, svet u kome je
daleko manje 'kod kue' nego u ovome...
Geja Derua Pala-Tion stajala je uz svog mua na drevnom sivom gatu na obali
zaliva. Bejae plima, nemirni vali su dostizali visinu gata, prelivali se po njemu i

zapljuskivali, do lanaka, njihove visoke izme od klijevske koe. Iza nje, na stranama
brda, radnici plantae su sastavljali novi gat, koji e plutati na pontonima i uvek se
prilagoavati nivou mora. Jo uvek ju je zapanjivala injenica da se nivo okeana poveao,
samo tokom njenog boravka ovde, za desetak santimetara, zbog ogromnog priliva vode
od topljenja morskog leda i kontinentalnog snega.
A njen boravak je potrajao da-ne-poveruje-koliko dugo... toliko mnogo godina.
Na Tiamatu, ve preko trideset. To je vie od polovine njenog ukupnog dosadanjeg
ivljenja; vreme tako dugo, da je ve poela da meri svoj ivot tuinskim ritmovima ove
planete, njeno telo vie nije nemirovalo za ritmovima Novosklona. Sad je u stanju da
shvati ovakav dan kao 'jako topao' i da izie na vetar bez gomile dempera na sebi.
Ovo hladno zeleno more vie je ne titi, kao nekad, svojom neumoljivom
sveprisutnou zbog koje su Tiamatovci zakljuili da je more boginja koju treba
oboavati. Sad se i ona, Derua, kree tempom tiamatskih plima i oseka i dvaju
tiamatskih sunaca koja kao par blizanaca krue jedno oko drugog na nebu. Digne oi ka
nonom nebu koje svetli maltene jednako kao ovi sve dui dani velikog Leta, i - ne
zaudi se. Vie ne bludi po uspomenama o beskrajnim novosklonskim danima u boji
meda, danima vruine i zaslepljujueg nebeskog svoda i prohladnih umirujuih noi kad
bate plove od mirisa cvea koje se otvara samo nou. Neki nestrpljivi deo njenog uma je
ak prestao da joj postavlja pitanje, ono koje je ranije postavljao svakodnevno: kad e
ona odustati od ove nerazumne komedije o 'ivotu na drugoj planeti' i jednostavno otii
svojoj kui. Posle nekoliko godina nesanice zbog drugaije duine tiamatskog dana, i
nekoliko godina sumnje i aljenja zbog nepostignutog, ona sada, ak, provodi svaku no
spavajui. Privi se blie uz solidnu udobnost, svome muu uz bok; oseti njegovu ruku
oko svojih plea, ruku koja je dri sa ljubavlju i vrstom reenou.
Jedna sila povue njene misli u sadanji momenat: Miroe Ngenet je prstom
pokazao neto blizu njih. Ona vide da se voda poinje komeati i proimati mehuriima
ispred njenih nogu. Nagnu se preko ograde, zaviri u zelene dubine, kad, najednom, dve
glave izronie najednom: jedna ljudska, jedna ne. Ariel Svetlohodna i Svilena. Ariel je
zabacila kosu sa lica, usisala dugi dah vazduha, i nasmejala se oduevljeno, videi njih
dvoje.
"Ariel!" ree Miroe. "Bogova mu bogovih - nema na sebi nikakvu opremu!"
Pokretom ruke pokazao je ka gomili njenih stvari, koja je leala na pravougaonom
zaokretu gata. "Devojko, do vragova, odavno ti govorim, ti e se smrznuti ili udaviti
tamo dole."
"Ne, neu, ujko. Ne da prija, nego super! Uostalom Svilena me ne bi ni dala, je li,
Svilki? Voljeno moje?" Pree u zviduk nalik na pesmu slavuja, i ponovi jedan deo
merskog govora, odlomak koji je njihovom sluhu ve postao poznat jednako kao ljudski
govor. Onda oberuke zagrli dugi vrat merkinje tek napola odrasle. Svilena je poe
gurkati njukom, nos u nos, onda naglo kinu. Ariel se opet nasmeja i pusti je, onda se
jednom glatkom i elastinom kretnjom izvue na gat. Na sebi nije imala nita osim
jednog mokrog kompleta donjeg rublja.
Derua pokri lice akom, da ne vidi lice svog mua, ali i da on ne vidi njen
osmeh. "Uvebavam izdrljivost, ujka-Miroe", ree Ariel, glasom tvrdoglavosti i prekora.
"Drugi meri nisu u zalivu, pa prema tome ne bi ni imalo ta da se snima." Usne su joj bile
plave. Snanim koracima, trudei se da prikrije drhtanje, otila je do ugla gata, navukla

debeli demper, zatim sa ograde dohvatila i teke pantalone i navukla ih preko mokrih
dugakih gaa.
Miroe je odmahnuo glavom; na licu mu se jasno videlo neodobravanje, ali nita
dalje nije rekao. Jedna od toplih morskih struja tekla je du obale kontinenta, pored
Karbankla, i doprinosila da se na tim prostorima moglo preiveti i u sred velike Zime. to
se dublje zalazilo u veliko Leto, temperatura vode bivala je sve via, ali ni sad nije
postajala prijatna. On pogledom prelete prazni zaliv; njemu i Derui bilo je i bez
Arielinih rei jasno da tamo mera nema. Posle toliko decenija, dolasci i odlasci mera bili
su jo misterija za ljude koji su se trudili da ih shvate.
"Zdravo Svilena", ree Derua. Odzvidala je dobro znanu pozdravnu melodiju,
unula, i pruila ruke Svilenoj, a ova je zaplivala ka njoj. Mlada merkinja je provukla
vrat izmeu iskrzanih stubia ograde i natisnula lice uz Deruino, zatim, kad ju je
Derua zagrlila, poela tiho da pevui neku melodiju. Zgusnuta mekota merskog krzna
bila je kao kadifa, svejedno da li mokra ili suva, uvek sa istim i sveim mirisom mora.
Miroe Ngenet kleknu pored nje. Derua mu nevoljno ustupi mesto, a Svilena
onda temeljito izuka njegovu facu svojim mokrim nosem; njeni narogueni 'brkovi'
toliko su grebali o njegove brkove da se na kraju nasmejao. Merkinja je onda gledala
malo njega, malo nju, zadovoljno pevuei. Derua u tome uhvati odlomke onih pesama
koje su ljudi pevali Svilenoj kad su je gajili, kad je jo bila tako mala da su mogli da je
dre u naruju.
Odavno je prerasla te dimenzije, iako mersko odrastanje napreduje jednako sporo
kao ljudsko, ako ne i sporije. Ipak, bila je i sad vezana uz njih dvoje, kao da im je roeno
dete; jo je polazila na kopno, svako vee, stazom za nju dugom i napornom, uz brdo, u
kuu Ngenetovih, i tu spavala, na gomili jastuka u podnoju stepenita koje vodi ka
spavaoj sobi - stepenita uz koje se vie nije mogla popeti. Popunjavala je jednu
prazninu u njihovim ivotima, a oni drugu, jednako duboku, u njenom ivotu. Miroe i
Derua su postali njena porodica... zato to je prisustvo Svilene uinilo da njih dvoje
postanu porodica, nauilo ih da dele sebe sa njom, i jedno s drugim. Derua je znala da
e doi dan kad se Svilena nee popeti uz to brdo; dan kad e otii od njih, i otploviti
zauvek - kao to i valja i treba, ree ona sebi po hiljaditi put. Tako bi i svako ljudsko dete
uinilo, jednog dana...
Svilena ih je mogla napustiti jo odavno. Pre nekoliko godina jedna kolonija mera
dola je u ovaj zaliv, i otkrila da se tu ve nalazi jedna mlada merkinja, u udnoj
simbiozi. Poto ona nije htela da ode, meri su ostali. Njihovo stanite - ne besprekidno,
jer su se povremeno preseljavali na puinu - bio je jedan manji zaliv na istoj obali, neto
severnije. Tamo je svojevremeno bilo jedno naselje ljudi, zimaca. Meri su prihvatili
Svilenu kao pridruenog lana familije, a ona je poela uiti njihov karakteristini splet
pesama. Provodila je sa njima sve vie vremena; ali njene veze sa usvojiteljima bile su i
sad jae od krvnih. Zbog toga je Derua oseala duboko olakanje. Sticao se utisak da su
meri, posle izvesnog vremena, shvatili taj odnos; rado su prihvatili da meu njih zalaze
ljudska bia i da, sa ronilakom i snimateljskom opremom, zadiru u njihov skroviti svet.
Ali, jednoga dana njoj to nee biti dovoljno. To i treba tako da bude. I onako je
vrlo mali broj merskih kolonija koje su ive doekale kraj vladavine Zime. Ngenetovi su
imali tu sreu da jedna od malobrojnih preostalih kolonija doe u njihove vode, u kojima
dugo i predugo nije bilo nieg osim uspomena. Ova kolonija, u svojoj selidbi sa junih
ostrva Leta ka severu, ulepala je njihov zaliv.

Ali sad se tuinci vraaju da sve pokvare. Ta pomisao se i danas, kao i svakog
dana bar po jednom, stvorila u njenom umu; pomisao od koje se Derua sva hladila i
ispunjavala strahom. Dotakla je svoje lice, svoje godine, njihov trag na njemu: protrljala
elo kao da bi mogla ukloniti bore kao pauinu. Ona ista Hegemonija, kojoj je ona
okrenula lea, sada se vraa, na vlasti e biti B. Z. Gundalinu, ili je bar tako rekao Luni...
a ona nema ni priblinu predstavu ta e to znaiti za nju i ostale metane.
Ariel im prie i unu pored merkinje; uputi joj zviduke i cvrkute. Derua
potisnu iz svog uma i budunost i prolost, dajui da preovlada danas: jo jedan dan.
Gledala je Ariel, sa naklonou i zapanjenou: kakvu prirodnu sposobnost oponaanja ta
devojka ima! Derua nikad nije ula bolju imitaciju merske pesme. I ne samo to: Ariel
nekom posebnom intuicijom saznaje kako druga bia doivljavaju svet. Osea njihove
strahove, njihova interesovanja i zadovoljstva, na jedan nain koji je maltene natprirodan.
To je Derua zapaala jo od dana Arielinog detinjstva, kad se mala Ariel druila
sa siroticom Svilenom: videla je tu blagost, pomno usmerenu panju, istrajnu elju da se
od merkinje ne razdvaja ni nou ni danju, poev od dana kad su je nali, sve do trenutka
kad je bilo sasvim sigurno da e merkinja preiveti. Provodila je ovde vremena koliko je
god vie mogla, najvie to su joj stariji dozvoljavali; ovde, sa merima, sa morem.
"Meri su jednom prilikom spasli tvoju majku od davljenja", ree Miroe, gledajui
Ariel, a zatim puinu. "Samo, ja to ne kaem u smislu nekog obeanja da bi ti isto tako
dobro prola."
Ariel die pogled ka njemu. "ta, na ostrvima? Je l' pala s broda, ili ta?"
Nasmejala se udno.
"Ne... nije. Tehno-krijumari koji su je vraali na ovu planetu oboreni su paljbom
hegemonijske policije, u trenutku kad su pokuavali da dopru do moje plantae. Njihov
brodi se sruio u more. Meri su nali tvoju mamu i nosili je da se ne udavi, sve dok ja
nisam dospeo tamo."
"Stvarno?" Ariel je sela, onako vitka, sa pegicama od sunca, i privukla kolena do
ispred grudi. Derui iznenada doe uspomena na Arielinu majku - kako je izgledala u
doba kad nije bila mnogo starija nego Ariel sada. Uvide da Miroe, koji je stajao blizu
Ariel i gledao dole u njeno lice, mora jo mnogo jae pamtiti tu drugu devojku. "Ujka
Miroe, jesi i ti bio teh-krijumar?" Oi Lunine keri su zablistale. "Tako sam i mislila, ti
si upoznao moju mamu preko tetka-Derue. Je l' bilo uzbudljivo?"
"Majka ti to nikad nije ispriala?" upita on, sa blagom nevericom.
Slegnula je ramenima. "Ne znam... jedino to ona ikad pria je, kao: mora da ini
ovo ili ono, zato to je sibila i zato to nije kao Arika... a ja ne volim da sluam takvu
prianciju." Sklonila je pogled; lice joj se naboravalo neim mranijim od nestrpljenja.
"ale, sa svoje strane, ne voli da pria o starim danima uopte." Ona zabaci kosu. Svilena
je natisnula donju vilicu uz Arielino boso stopalo, zatim je kliznula nazad, u vodu, sa jo
jednim, oprotajnim, ijukanjem.
"Theh... imao sam veze sa tehno-muvaroima. Tako sam naleteo i na Deruu.
Malo je falilo da me uorkira... ali ju je moj arm odvratio od toga." Miroe die pogled ka
Derui, a ona, na njegov osmeh, uzvrati smehom prijatne neverice. "ta je, pa kako bi
drukije ti to objasnila?" ree on. "Imala si me u mat-poziciji, zakonski gledano." Pogleda
opet Ariel. "Besplatno sam vozio tvoju majku, kad je poelela da krene na put u Karbankl
da bi nala tvog tatu. Krenuo sam da kupujem robu koja je zbog embarga bila nezakonita.

Onda je nastalo jedno zameateljstvo, i na kraju tvoju majku odvedoe ak na Karemof,

umesto u Karbankl..."
Odmahnuo je glavom; druge uspomene ulivale su se u njegov um. "Vratila se na
ovu planetu zato to je sibilska mrea tako htela, bar tako ja shvatam, ali, onda, umalo da
se Hegemonija poslednja nasmeje nama. Samo su je meri spasli... ali posle Luna nije
mogla spasti mere od Arienrod. To je jedan od razloga to su joj meri sad toliko vani.
Pokuava da obezbedi da Hegemonija, kad se vrati, ne bude u mogunosti da nastavi
pokolj mera."
"Misli, da ne nastavi ono to je Arika radila?" ree Ariel, glasom zlovoljnim ali
i protiv-svoje-volje zadivljenim.
"Arika nije bila ba tako jednostavan sluaj", ree Derua tiho.
"A-ma, ona je mrtva!" ree Ariel i ustade, najednom ljuta. "Umrla je pre mnogo i
mnogo godina, jo pre nego to sam se ja rodila! to mora svako da pria o njoj, i
danas?" Pogleda preko puine.
"Zato to ona jo ivi, za nas, u nama... ak i u tebi", ree Miroe ravno. "Mora to
da razume. Ona je od nas nainila ovo to jesmo. Deruu i mene je pokuavala da slomi
na sve mogue naine, zato to joj je Luna izmakla naom krivicom... takoe, da slomi
Lunu i tvog oca, zato to su joj oboje prkosili. Deruinu karijeru je dogurala do ruba
propasti, a mere na ovoj plantai je poubijala samo da bi meni nazlobila... Naredila je
Zimcima da bace tvoju majku u Jamu, pokuala da povue tvog oca sa sobom u vodu kad
su je davili..."
"aleta?" ree Ariel. "ekaj, pa valjda su Starbaka utopili sa njom, tipa koji je
ucepao sve one mere."
"A-ha, Starbak je to radio", ree Geja Derua Pala-Tion Ngenet, polaui aku na
miicu ruke Miroea Ngeneta. "On. Starbak."
Ariel je namrteno gledala as nju, as Ngenetovo napeto, zatvoreno lice. "ale je
priao da je na dvoru Snene Kraljice svirao u onu svoju duvaljku."
"To jeste radio", ree Geja Derua.
"I spavao sa Arikom, takoe."
Derua obori pogled. "To ne znam."
"Pa, on kae da jeste", proaputa Ariel. "Je l' zato mama mrzi Ariku?"
"Ne. Ne samo zato", ree Derua trljajui akama podlaktice. "One su obe volele
tvog tatu. Za njih je to bilo neodoljivo."
"Dabome, zato to su obe ista osoba", ree Ariel, glasom koji je postao napet i
ravan.
"Nije to ba tako jednostavan sluaj", ponovi Derua. "Obe su htele iste dve
stvari - tvog oca, i slobodu ove planete od vlasti Hegemonije - ali ne na isti nain."
Arielino lice se iskrivilo od gaenja; tog trenutka Derui je bilo jasno da ju je
izgubila. Lunina ker poe niz gat, pljuskajui bosim stopalima. Prelazei na obalu,
potra, i nestade niz dugu, ali suavajuu, traku plae.
Usporila je tek kad je znala da je izvan dohvata glasa ma koga ko bi sad hteo da je
pozove. Stala je, zagledala se u zaliv, ekajui da negde vidi glavu Svilene. Zazvida
otro, pozivajui mladu enku mera. Svilena izie iz vode na obalu, nezgrapno se vukui
po plai na svojim irokim, ravnim perajima; vratom je radoznalo vijala levo-desno. Ariel

se sae i priblii joj se, licem uz lice. Oseala je kako se hladno mesto u njenom srcu puni
toplotom i ljubavlju, a um novim mislima, koje u sebi sadre blistanje i obeanje, jednu
budunost nesputanu ma ijom prolou.
"Slaana moja Svili... je l' uje ono?" upita Ariel. "To moj brat, sa svojim
ribljim mozgiem, pokuava da imitira tvoju muziku pomou one njegove puhaljke. Aj'
mu pokaemo ta je prava muzika..." Poe dalje, sad mnogo sporije da bi merkinja mogla
da odrava korak s njom. Gledala je blistavi pesak ispod svojih nogu, povremeno se
saginjala da uzme neki ahatski ljuni iz prostranstva nabacanog kamenja, korova i
ljutura koljki pod njenim nogama.
Ispred njih je bila jedna strma uzvisina od erodiranog kamena peara, itav
masiv, oblikom maltene nalik na neki dvorac. Oni su je uvek tako i zvali - Dvorac;
zamiljali su da je to neka graevina iz onih pria koje su od Derue sluali dok su bili
deca. Tamis je i sad voleo da sedi na toj 'tvravi', u nekom zaklonitom udubljenju toplom
od sunca (to je ponekad ak i ona radila) i da svira u svoju flautu, kao sad. Verovatno je
na Dvorcu s njim bila i Merovi, i gutala svaku njegovu notu i re, kao to se od takve
zacopane male idiotkinje i moe oekivati.
Sve troje su, kao deca, bili sreni kad su se igrali zajedno. Ali Ariel je ve odavno
izgubila strpljenje sa tom mlaom devojkom, a i sa svojim opreznim, potitenim bratom
koji se toliko dao na muziku. Bila je sigurna da on svira samo da bi ostavio utisak na oca.
Ali, dokle god je tako grozno dosadan, oca nikako nee moi da impresionira.
Stade u podnoju Dvorca, sluajui muziku svoga brata, koja je sad do nje
dopirala isto i jasno: meavina tradicionalnih starih letnjakih melodija i slobodnih
improvizacija na temu nekih merskih fragmenata koje je od nje, Ariel, nauio; to se
stapalo u celinu iznenaujue skladnu i - mada je mrzela da to prizna - lepu. Svilena
uzdie glavu i poe se odazivati pevuenjem; prekidala je pesmu, njihala glavom tamoamo, pa opet poinjala, kao da eli da nastavi muziku ali nije sigurna u koje obrasce da se
uklopi.
Ariel poe da pevui i zvidue, da bi je ohrabrila. Najzad jedna glava proviri
preko vrha stene visoko iznad njih. Ariel die pogled: Merovina duga, kovrdava smea
kosa, koja svojim gustim talasima uokviruje bledu facu sa sivim oima. Faca nestade a
muzika se prekide.
Sad je odozgo pogledao Tamis. Sunce se odsijavalo crvenozlatno sa
najistaknutijih prevoja na njegovoj tamnosmeoj kosi. Muziku njih dve sluao je sa
izrazom koji je bio negde izmeu koncentracije i nezadovoljstva to mu neko smeta. Ovaj
drugi element odnese prevagu im Tamisu postade jasno da ona imitira njegovu
malopreanju pesmu. "Odlazi", ree joj Tamis. "Prekida me."
"Je l' te prekidam?" ree Ariel. "Stvarno? A ja mislila da se ti gore igra samo
svojom frulicom." Nasmejala se i nakrivila lice u parodiju romantine enje, a telom se
poela uvijati sugestivno. "Ohhh, Svilena, idemo mi odavde, da ne smetamo naim
ptiicama u njihovom gnezdacu ljubavi..." Odgegala se lenjo niz obalu, usput uzimajui
po koji ahat ili karbankl, a Svilena se bez mnogo oduevljenja vukla za njom.
"U oko ti Damino!" ree Tamis smetajui se opet udobno u topli kameni dlan
gde je do maloas leao sa Merovi i svirao joj. Sad vie nije gledao u udaljavajua lea
svoje sestre, nego, rumen od stida, u Merovine smirene sive oi. "Izvini", ree joj, opet
sklanjajui pogled. "Tako bih voleo da me ona ostavi na miru. Uvek mora sve da

pokvari." Osmotri svoju sviralu: uspomena kako je Ariel svojevremeno pokuala da mu

je preotme bila je svea kao i ovo zadirkivanje od pre nekoliko trenutaka. Dobro je
zapamtio kako je njegov otac bio sklon da Arieli prepusti tu sviralu, kako ga je mama
spreila, i kako je posle toga tata dao Arieli svoju sopstvenu. Koju ona posle nije ni
pipnula, godinama, bar koliko je njemu bilo poznato; dok je on vebao i vebao. Ipak,
otac ga je hteo sluati samo jedan jedini put: kad je Tamis otkrio novi odlomak merske
pesme i izjavio da to ume da odsvira...
Razdraen, ispusti sviralu, zau njen zvek po kamenu iza njegovih lea.
"Nemoj, ej..." Merovi se nagnula blie njemu, dohvatila frulicu hitrim prstima,
otresla pesak sa nje, proverila ima li naprslina. Onda mu je dade. "Uzmi. Nema tete..."
Zguvao je facu. "ta me briga. Nikog to ne zanima."
Ona ga pogleda.
"Izvini." Uzdahnu, i staloi se, pod blagim prekorom njenog upornog pogleda.
Uze frulicu od nje, ali istim pokretom i uhvati i zadra njene ake; pa je privue blie.
Ona se rasporedi udobno u krivinu njegovog tela, zagrli ga, i poljubi u obraz. Tamis je
pomazi po kosi, i okrete lice da je poljubi u usta, malice trapavo zbog treme; uz nagli
vrtoglavi talas vruine u sebi i nezgodno nadizanje u preponama pantalona. Uzmae
malo, da uhvati vazduh, uplaen neoekivanim i nepredvidljivim reakcijama svog tela na
stvari koje ga uzbuuju. Ali ovog puta bar reaguje na telo devojke, i to ne samo to je
devojka i to ga dira, nego zato to je Merovi...
Ono to prema njoj osea tee daleko dublje nego njegova odnedavno probuena
seksualna elja, i odlazi mnogo dalje nego njihove zajednike uspomene o
prijateljevanju. Jer, kad on pogleda, kao sad, u Merovine oi, tamo vidi samo refleksiju
sebe samog, a ne 'sina Letnje Kraljice'; ne vidi presti, ni vlast, ni predrasudu, ni ma ta
drugo. Samo duboko poverenje, bespogovorno, i enju, neizgovorenu. Stidljiva, tiha,
napola letnjakinja a napola zimkinja, bila je uvek izgubljena u bljesku i olakom humoru
uobiajene gomile njihovih gradskih poznanika. Ali ovde, u miru i tiini, video je njenu
pravu lepotu.
I tako, imajui poverenja u nju koliko i ona u njega, on je povue dole, kod sebe,
u toplu udubinu meu stenama. Poe opet da je ljubi, enjivo, i da je dira, da poduhvata
punim akama njene dojke, kroz meku tkaninu koulje, neno ali odluno. Pustila ga je i
ovog puta, kao i ranije, da to radi, samo su njeni poljupci sada bili strasniji, a njene usne
meke i otvorenije pred njim. Nije nita uinila da ga zaustavi kad je otkopao obe
njihove koulje, pa zaao akama pod njenu, zaao glatko, zasenjen mekoom njene koe,
dok su mu njene ake milovale lice, prsa, miie lea; jedino se nisu usuivale da
odlutaju nie od pojasa. A on je oseao bolnu elju da ga ona dira ba tamo... da uini to.
Onda je dozvolio svojim rukama da siu sa njenih prsa i kliznu nie, raskopaju
njene pantalone, da krenu povijenim putanjama oko njenih butina i kukova, da zau
izmeu; a njena kolana su se stisnula jedno uz drugo, pruila otpor, onda se opustila.
Do te take su stizali i u nekim ranijim prilikama, istraivali su jedno drugo, sa
odreenim uzdravanjem i bolom; ali ona ga je svaki put spreila da ide dalje, a on je,
bojei se da e je povrediti ili oterati od sebe, mirno odustajao. Bilo je u gradu gradu
devojaka koje je on poznavao a koje su bile vie nego voljne da tu stvar urade s njim,
devojaka koje su pokuavale da u njemu izazovu ovo to osea sad, dok se Merovine ruke
odupiru njegovim. Takvim devojkama on nije podlegao, jer je eleo da se ovo dogodi sa

njom, samo sa njom; da bude in ljubavi, a ne samo impuls koji on oseti kad vidi ta druga
vitka mlada tela, voljna, tela cura ali i momaka...
Sad on odgurnu njene ruke u stranu, i poe oslobaati kope svojih pantalona.
"Hajde, Merovi, molim te, dopusti mi. Dopusti..."
"Tamise..." Odgurivala je njegova prsa, a lice okrenula od njegovih poljubaca.
"Toliko te volim, Merovi. Neu da se to desi sa nekom drugom... Hou samo tebe,
zauvek; hou da ti zavetujem svoj ivot..."
Opet je okrenula lice ka njemu; oi su joj bile, od zaprepaenja, jako rairene, a
on pronae njene usne i poe je ljubiti dugo i duboko, tako da nije uspela nita da kae.
Osetio je kako njene ruke poputaju i sklanjaju se, zatim, u znak odgovora, kreu da ga
zagrle. Onda je oslobodio i sebe i nju od zarobljenosti i zatienosti odeom; najzad nije
bilo vie nieg izmeu njegovog eljnog tela i one stvari koja je ekala da ga primi u
sebe. Kliznu u prostor izmeu njenih nogu, oseti da ona pod njim sva drhti. Proklinjao je
svoju nespretnost i spetljanost u asu najjae potrebe. Malo je zacvilela kad je naao
mesto njemu namenjeno i poeo da gura; onda se zauo njen jauk, nalik na krik morske
ptice, kad se naglo rascepio tanki listi koji ga je zadravao, i kad je uao u nju.
Skamenio se, a njene ruke su se stegle oko njega; ljubio ju je neno, a strastveno, i
gledao sjaj suza na njenim obrazima. Onda, zapanjen kakav je to oseaj kad je u njoj,
poe da se pokree, u poetku sporo, kao da isprobava, zatim dublje, a njeno telo poe da
se odaziva svojim kretnjama, i on shvati da su zvuci koje od nje uje zapravo prigueni
zvuci uivanja. Sad je njegovo telo imalo vlast nad njim, i nosilo ga je kao more, kroz
talas za talasom zadovoljstva, sve do trena na vrhu najveeg talasa, kad su plime potekle
iz njega. Ona je zajeala, pa uzdahnula, a onda navalila da ga ljubi silno, zahvalno.
"Volim te", aputao je ponovo, zadivljen, konano shvatajui kako je to mogue da ivot
u dvoje, proveden ceo sa nekim koga voli, izgleda kao venost a opet nije dovoljno dug.
34. KAREMOF: Imanje Aspundhovih
B. Z. Gundalinu je stajao, osmehnut, na rubu jednog savreno potkresanog,
ogromnog travnjaka. Njegova venana ena je poela uvodno objanjenje za svoje
najnovije delo. Travnjak se nastavljao, zatalasan kao more vino-crvene boje, kroz suton,
prema dalekoj 'obali' gde je poinjao 'kontinent' ume. Gosti koje je K. R. Aspundh
pozvao bili su razasuti po travnjaku; meu njima je vladalo utanje puno iekivanja.
"Izvedba uskoro poinje...?" ree Aspundh prilazei mu. Gundalinu se, sa rukama
u depovima, okrete da pozdravi njihovog domaina.
"Jest." Izvue ruku iz depa da pogleda na sat. "Kroz tano dva minuta i dvadeset
sekundi, u trenutku izlaska sunca. eleo sam da Vam zahvalim to ste bili tako ljubazni i
pozvali moju enu da premijerno izvoenje svog novog dela izvede upravo ovde,
Aspundh-ken. Ni bogovi sami ne bi mogli izabrati perfektniji ambijent za to. Na onoj
naoj kamenini ne bi bilo ni mesta za jednu takvu priredbu, iako je re o proslavi naeg
braka."
"Ah, da, to mi je Gundalinu-bhai rekla. Ona je jedinstvena i armantna ena."
Gundalinu se osmehnu i obori pogled. Onda opet pogleda pejza: lavanda-plavo
nebo zore proimalo se sjajem ruiaste i kajsija-boje, dok su poslednji krhki ostaci
nonih aurora bledeli sa neba. On prigui nagon za zevanjem.

"O-ho", ree Aspundh i tiho se nasmeja. "Je l' to zbog doba dana, ili zbog
drutva?"
Gundalinu estoko odmahnu glavom. Oseao je da mu se lice jako zacrvenelo.
"Ni jedno, ni drugo, uveravam Vas", ree tiho. "Ili... ili je moda ipak doba dana; ali
Dhara je insistirala da se delo mora prezentirati tano u trenutku izlaska sunca. to se
mene tie, ja sam na stimulantima ve tri dana bez prestanka; ali moje telo to ne prihvata
onako dobro kao kad sam bio student." Dodirnuo je flaster neupadljivo prilepljen za
zadnju stranu njegovog vrata. "Gore u brodogradilitima, proizvodni programi su kasnili.
Samo zahvaljujui seriji srenih sluajnosti - nazovimo to udom - uspeo sam da siem
ovamo, na predstavu. A bio sam zaista uveren da mi to nee uspeti. to bi bilo odvratno."
Aspundh se osmehnuo, sa kratkotrajnom, neproitljivom zabavljenou. "Dakle,
Vae prisustvo ovde je udo podareno od samog Provienja", ree on.
"Vaa ponuda da budete sponzor za ovu njenu izvedbu bila je zadovoljstvo i ast
za Dharu, a i za mene", dodade Gundalinu, iskreno. "Dobro je videti Vas ponovo,
Aspundh-ken."
Aspundh slegnu ramenima u znak skromnosti. "ast je moja. Divim se njenom
radu ve godinama - i Vaem. Zato sam smatrao da je vreme - i da je odavno bilo vreme da jo jednom popriamo, Gundalinu-ken; u svetlu naih zajednikih interesa. Znam da
Vae slobodno vreme praktino ne postoji, ali zato postoje izvesni stranci daleko od svog
doma, koji imaju iste preokupacije kao mi..." On pogleda preko ramena, ka svojoj kui, i
uveri se da ih sada vie niko ne uje. "Hteli bi i oni da popriaju s tobom."
Gundalinu pogleda na tu stranu, trgnut iznenadnou tog poziva. Osvrte se da
pogleda mesto gde je stajala Pandhara Netanjar, spremna da svakog trenutka pone.
"Nee ona primetiti da te nema", apnu Aspundh, tonom izvinjavanja ali i
hitnosti. "Vratiemo se pre nego to se izvedba zavri."
"Pahhh...." Jednim pogledom na Aspundhovo lice uverio se da ovaj poziv nije bio
uinjen olako, i da nije od onih koji se mogu odbiti. Klimnu glavom, samo jednom, i
poe za starijim ovekom unutra.
Prolazili su kroz sobe, sada prazne, i najzad stigli do jedne koja je gledala na tiho,
sa svih strana zatvoreno unutranje dvorite. U toj sobi je ekalo petoro ljudi, tri ene i
dva mukarca; svi su sedeli, udobno nameteni na sofe oko jednog stola. Na udubljenoj
povrini stola igrali su tan. Ta povrina bila je sva od intarzije, sa obrascima od
umetnutog poludragog kamenja, da bi se naznaile geometrijske kompleksnosti tana;
inilo se da je sto veoma star.
On opet die pogled, radoznalo osmatrajui jedno po jedno lice. Jedna ena i
jedan mukarac bili su van-Karemovci; druge dve ene i jedan mukarac, Karemovci.
Aspund ih sve predstavi: jedna od Karemovki bila je T. D. C. Dhaki, naunica koju je
znao po njenom renomeu. Druga je bila policajka, inspektorica: info-ploica na njenoj
uniformi pokazivala je re 'Kitaro'. Ona je preko uniforme nosila i oznaku sibilstva; nju je
gledao trenutak due, jer sibila u policiji nije bilo mnogo, a osobito je ena sibila bilo
malo. Onda pogleda malo bolje i uvide da su svi prisutni u ovoj prostoriji ne samo
lanovi organizacije Kartografa, nego i pripadnici sibilske mree.
Aspundh ga pokretom pozva na jedno mesto za stolom. Gundalinu sede na
jastue, a Aspundh pored njega, sa vidnom tekoom starosti. Oni koji su ve bili za
stolom sad su, sa svoje strane, odmeravali njega.

"Tradiciju emo danas odbaciti", ree Aspundh, pruajui se napred da pokupi

figure za igru, nainjene od kristala raznih boja, koje su ostale razbacane po stolu.
"Vreme je ogranieno, a stvari koje moramo razmotriti su vane." Okrete se Gundalinuu.
"Pri naem poslednjem susretu rekao si mi da nisi siguran u koga moe imati poverenja,
i da osea postojanje frakcija i rivalstava u samoj Zlatnoj Sredini."
Gundalinu se tuno osmehnu, i klimnu glavom. "ovek koji mi je pomogao da
ovladam zvezdopogonskom plazmom - pokazalo se da radi za Bratstvo." Opet osmotri
njihova lica, jedno po jedno. "To je bilo moje prvo, najgrublje buenje. Ali od povratka
kui, sve vie oseam da kad u mesnom odboru kau 'u interesu Hegemonije' zapravo
misle 'u interesu Karemofa'. A ja, iskreno reeno, ne verujem da su te dve stvari jedno
isto."
"Lekcija koju su meni dali nai zajedniki poznanici sa Tiamata, jo pre izvesnog
broja godina", ree Aspundh. "Teka lekcija, ali razjasnila mi je mnogo to-ta. Oduvek
silno volim Karemof, i verujem u na nain ivota, moda i preterano, ako se uzmu u
obzir iskustva moje porodice. Ali u poslednje vreme uviam da mi je to limitacija, a ne
vrlina... I mnoge druge stvari sam naknadno shvatio, na svom putu do punog
razumevanja ovog poretka." Slegnuo je ramenima. "Istina o stvarima je beskonano
komplikovanija, a ipak i prostija, nego to e iko od nas ikad znati. To je lekcija koju si ti
usvojio mnogo bre nego ja, Gundalinu-ken."
Gundalinu obori pogled. "Imao sam neke zapanjujue uporne uitelje, Aspundhken", ree tiho. "Ponekad mislim da moto nas koji ivimo po pravilima Kartografa ne
treba da glasi 'Postavljaj prava pitanja' nego 'Nemaj puno poverenje ni u koga'."
"Oba ta saveta su valjana", ree I. L. Robanvil, drugi Karemovac.
Gundalinu ga pogleda. "Prema tome, koja pitanja u vezi sa mojom pouzdanou
elite da mi postavite?"
"Veruje da zna, bolje od onih koji Hegemonijom upravljaju, moda bolje i od
samih Kartografa, ta je dobro za Tiamat", ree Robanvil sa osmejkom. "Ja bih, valjda,
voleo da znam do koje mere se ti pouzdaje u sebe, po tom pitanju..."
Gundalinu zamalo da se nasmeje. Ipak, znao je da pitanje nije postavljeno olako.
"Ako ne bih imao puno poverenje u sebe, verovatno ne bi trebalo ni da zapoinjem ma ta
od ovoga", ree polako. "Ali, ako stalno ne preispitujem svoje motive, verovatno sam
lud...Verujem da sam zasluio pravo da u sebe imam onoliko poverenja koliko ga imati
moram."
"Zasluio si da se tebi veruje vie nego veini ljudi, komandante Gundalinu", ree
Den Vadams, jedan od tuina. "Zato smo ovde... Tvoja postignua su impresivna. Reci
mi, veruje li da su izuzetne stvari, koje su ti se u ivotu dogodile, bile rezultat tvojih
sopstvenih nastojanja, inteligencije, ili puke igre sluaja... ili je moda ipak mogue da si
deo nekog plana tako velikog i sloenog da ne moe sagledati ak ni obim svoje uloge u
njemu?"
Gundalinuove usne se malo uvrnue. "Verovao sam u sve to, u pojedinim
momentima. Ali kad bih u ma koju od tih postavki verovao stopostotno, vi biste,
pretpostavljam, imali pravo da me ubijete."
"Otvoreno govorei, Gundalinu-sadhu, mi vie volimo da preobraamo nego da
prisiljavamo, ako je ikako mogue", ree Robanvil. "Ako je neko stvarno lud, ne
predstavlja realnu opasnost za nas. S druge strane, ako je neko dovoljno uticajan i

inteligentan da bitno promeni tok ljudske istorije u naem kutku galaksije, moramo ga
uzeti u obzir. Ako bismo glumili boga, donoenjem odluke da li neko takav treba da ivi
ili da umre, bilo bi to ne samo nemoralno, nego i strano rasipno u pogledu ljudskih
resursa. Mi takve ljude ne bismo ubijali, nego regrutovali."
"A onda biste se trudili da ih ubedite da je vaa verzija univerzalne istine jedina
prava, i da ste vi na pravoj strani u Velikoj igri...?" Gundalinu je dovrio Robanvilovu
misao, i to propratio novim ironinim osmehom.
Odgovorie mu, svuda oko stola, klimanja glavom i osmesi, pola od ironije a pola
u znak potvrde.
On opet baci pogled na Aspundha. Najednom se oseao kao u dvorani ogledala.
"Jeste li vi svi zaista sibili i sibile, ili ste samo to okaili da biste pridobili moje
poverenje?"
Zgledali su se, a zatim rekli, redom, isto: "Pitaj, odgovoriu."
Pitao je. Jedno po jedno, padali su u transfer, i davali mu tano onaj odgovor koji
je oekivao. Onda pogleda Aspundha, sada sa iekivanjem.
"Oni Kartografi koje ti dobro zna, a koji sebe nazivaju Zlatnom sredinom, nalaze
se pod dominacijom karemovskih interesa. Pojedini kabali na drugim svetovima
Hegemonije su u saveznitvu sa njima, neki zato to ele da imaju silu Karemofa iza
sebe, drugi zato to imaju rauna da podravaju status quo", ree Aspundh. "Zna da
Kartografi postoje na svim onim svetovima gde i sibilstvo, dakle i na onima koji nisu u
sastavu Hegemonije. Kartografska organizacija postoji ve veoma dugo, i ima veliki
uticaj u nekima od tih mesta. Meu Kartografima ima frakcija gotovo isto onoliko koliko
ima i mesnih odbora na osam hegemonijskih planeta. Pojedina frakcija privue neku od
lokalnih linosti, zatim pone da se menja... a vlast korumpira, kao i uvek. Ono to je
uinjeno tvojoj brai, upeatljiv je primer opasnosti sa kojom smo suoeni kad god se
pojavi tumor kao to je Bratstvo. A takve mutacije pojavljuju se sve ee, u organizaciji
toliko drevnoj i prostorno razvuenoj."
"Govori o svim tim... ograncima... Kartografa kao da ne pripada ni jednome",
ree Gundalinu.
"Svi smo mi elije nervnog sistema te organizacije", ree Aspundh dotiui na
trenutak svoj trolist. "Moram to tako da nazovem, jer nema bolje definicije. Svako od
nas, kao individua, pripada nekom kabalu naeg kartografskog reda, ali, istovremeno, svi
mi u ovoj sobi smo deo jednog vieg nivoa organizacije. Ne dospevaju svi sibili na ovako
visok nivo, ali svako ko ovde dospe je sibil. Ili sibila."
"Bogovi", promrmlja Gundalinu. "Tokovi unutar tokova. A gde je mozak... ako
mi je dozvoljeno da to saznam?"
Aspundh odmahnu glavom. "Ja ak i ne znam odgovor na to pitanje... Rekao bih
da ne zna ni ma ko drugi ovde." Pogleda jedno po jedno lice. "Moe li se tvrditi da nebo
ima kraj?"
Gundalinu se seti 'parabole o nebu' koju je svojevremeno bio prisiljen da naui,
poput nebrojenih drugih prividno nasuminih informacije iji smisao je, malo po malo,
poinjao da uvia. "'iveo sam ispod oblaka'", poe on da recituje, "'i ne sumnjajui da
ita postoji iznad njih. Onda sam se digao, i naao se meu oblacima, i pomislio da
razumem nebo. Pa sam se digao nad njih, i video da je nebo infinitno."
"Ako ti je potreban neko na koga se moe osloniti, ovaj znak ti je najpouzdaniji
indikator koji se u ovom univerzumu moe nai, Gundalinu-ken", ree Aspundh.

"Hvala ti", odgovori Gundalinu, oseajui kako se njegova maglom pritisnuta

vizija budunosti lagano rasvetljava. "Hvala svima vama." Opet klimnue glavom. On
ustade od stola i prui ruku Aspundhu koji uz njegovu pomo ustade.
"Dobru ti sreu elim u tvojim poduhvatima daleko od doma, Gundalinu-sadhu",
ree Robanvil najednom. Gundalinu je zastao, osvrnuo se da ga pogleda. "Tiamat je",
nastavi Robanvil, "planeta koju su svi, pa i Kartografi, predugo potcenjivali. Utoliko e
tea biti tvoja budunost na njoj. Neka blagoslov tvojih predaka ide s tobom."
Gundalinu klimnu glavom, sada bez osmeha, i poe za Aspundhom napolje.
Stigli su na otvoreni prostor upravo u trenucima kad su aplauzi i povici divljenja
poeli da poputaju. Gundalinu, sa velikim oseanjem uskraenosti, uvide da je propustio
celo celcijato izvoenje novog umetnikog dela svoje ene.
Pandhara poe ka njemu, kroz divljenje gomile, sijajui od zadovoljstva. Videla
ga je, ali se njen izraz lica nije promenio; Gundalinu zakljui, sa olakanjem, da je
Aspundh bio u pravu. Toliko je bila, do sada, preokupirana, da nije ni primetila njegovo
odsustvo.
Ona mu prui ruke. "Dakle, Bi-Zi?" ree, sa eljnim iekivanjem. "ta misli o
venanom poklonu koji si dobio?"
Prihvatio je njene ake u svoje, zadrao ih, osmehnuo joj se, silno zahvalan, i
rekao: "Nezaboravno."
35. TIAMAT: Karbankl
Ukres Svetlohodni se odgurnu od klupe i ustade, zato to se njegova ena
neoekivano pojavila na ulazu te zadnje sale. On je ve dugo ekao, sa strpljenjem
ukletih, u ovoj bunoj, zakrenoj taverni u niem delu grada, da ona izroni iz svog
najnovijeg u beskrajnom nizu sastanaka sa letnjacima koji znaju poneto o merima.
Zastala je na ulazu, obuena u boje mora i zemlje, u grube tkanine pravljene u
kunoj radinosti - rukom predene i pletene - odeu ribara, kao da je ovog trenutka sila sa
neke 'nave'. Piljila je u njega nekoliko asaka, kao da je totalno zaboravila da on postoji,
iako je morala znati da e on ekati, ma koliko dugo, da na kraju dobije onaj deli njenog
vremena koji je njemu namenjen. "Luno, treba da razgovaramo."
"A-ha, dabome", ree ona, sa onom opreznom rezervisanou koju je uo u
njenom glasu kad je odgovarala na pitanja nepoznatih ljudi. Geja Derua Pala-Tion, koja
je sedela u ovoj kafani s njim, pogleda Lunu, pa njega, pa onda, sa nelagodnou, pogleda
na drugu stranu.
Jer, do vraga, to su svi oni za nju postali: nepoznati ljudi. Od onog asa kad je u
transferu ula glas... glas svog biveg dragog, koji se ba njoj obratio, i saoptio joj da se
svet, onaj kakav su oni poznavali, blii kraju. Da se vraaju inozemci, van-Tiamatovci, a
sa njima B. Z. Gundalinu. Vraaju se, ako je istinita ta poruka u koju je ona zaista
poverovala; ako se taj razgovor ikada stvarno dogodio. Ponekad se pitao da li se njoj to
samo snilo... ili je moda samo poelela i zamislila takav san. Njemu se zaklela da se
izmeu njih dvoje nee nita promeniti ako se to predskazanje ostvari, da e on ostati
njen mu a ona njegova ena. Da je Gundalinu ovek koji je omoguio da se ona i on
ponovo nau; da sad dolazi samo da im pomogne, ne da ukrade njihov svet, niti njeno
srce...

U kasnijem periodu, okrenula je lea svemu to su toliko godina, tolikim radom,

nastojali da postignu; ukopala se sasvim u tu svoju opsednutost merima. On je, meutim,
jo davno doao do zakljuka da bez upotrebe kompjuterske mree bar onoliko
sofisticirane kao to je bila ona koju su stranci imali u Karbanklu tokom svog boravka
ovde, nee biti praktino nikakvih izgleda da se integriu svi raznorodni podaci dosad
prikupljeni o merima, niti da se rekonstruie ono to je, po njegovom utisku, nekolicina
bitnih, nestalih merskih pesama. Bez kompleksnog analitikog programa, posao bi morao
potrajati mnogo due od vremena koje je njima preostalo, ako je Lunino predvianje o
njihovom povratku istinito.
Trebalo bi da sibilska mrea obezbedi sve podatke o merskim pesmama, ak i da
ih obradi na njihov zahtev. Meutim, inilo se da mrea nije... sposobna... da im
pomogne. On je lako mogao rei i da nije 'voljna', zbog totalnog, jezivog odsustva ma
kakve reakcije na njihova pitanja o tome. Derua mu je priala da je sistem odavno na
zlu glasu zbog svoje ekscentrinosti, i da je to tako jo od njenog dolaska ovde. Zatim, da
je ula tvrdnje, iju istinitost nije mogla proveriti, da se stanje sibilskog uma pogorava.
U poslednje vreme i sama je ogoreno odmahivala glavom videi koliko nesuvislosti
sibilski transfer daje. Ukres je znao koliko ih je snano i precizno sibilski um vodio u
prolosti, a sad je bio i zbunjen zbog tih greaka, i podozriv u pogledu stvarne svrhe
postojanja sibilstva. Sasvim nedavno, prolog tedna, jedan sibil u koledu doiveo je
nervni slom kad je pokuao da ue u transfer, i do danas se nije sasvim dozvao sebi.
Ngenet je rekao da se tu radi o koincidenciji, ali raspoloivi dokazi su govorili drugaije.
Ukres je potisnuo itavo mersko pitanje u zadnje prostore svog uma, kao
uzaludno, ba u vreme kad je Luna od te stvari sa merima nainila sredite svojih
ambicija. inio je koliko je mogao da nastavi sa unapreivanjem njihove tehnologije; u
tom cilju radio je sa onim pripadnicima Sibilske ustanove i Saveta koji su imali isti stav
kao i on. Trudio se zato to nije video da bi imalo ikakvog smisla odustati sada od onog
to su zapoeli, bez obzira da li e Hegemonci da se vrate kroz koju godinu, ili nikad u
njegovom ivotnom veku. to vie progresa Tiamatovci postignu, to e Hegemoncima
biti tee da im sve rasture i obezvrede, ako je to njihova elja. A ako nije - ako se bogovi,
ili boginje, najzad odlue da se, za promenu, osmehnu ovom svetu - onda utoliko bolje.
Meutim, nedavno je i spori-ali-stalni napredak koji su postizali u proizvodnji
raznih roba naiao na veliku novu zapreku. Na poetku razvoja tehnologije, elektrinu
energiju su crpli iz nezavisnog gradskog izvora. Gradski samoodravajui, prividno
neiscrpni izvor struje zasnivao se na sistemu ogromnih turbina u peinama iskopanim u
stenama ispod grada. Turbine su pretvarale neumoljivu energiju ogromnih masa morske
vode, pri svakoj plimi i oseci, u svetlost i toplotu, u opstanak karbankih sistema i
graana. Po njihovim procenama, trebalo bi da i sad, sa ukljuenim novim potroaima,
bude dovoljno struje. Meutim struja je povremeno nestajala, slabila ili 'treptala', a to je
izazivalo velike tete u proizvodnji. Ukres je uspeo da smisli samo jedan nain da se
pronae ta nije u redu u tom prastarom, neistraenom sistemu.
"ta je sad?" ree Luna sa svetlucajem nestrpljenja. "ta to toliko hitno mi imamo
da diskutujemo, to ne moe da saeka dok..." Zautala je, kao da je shvatila da e joj
ostatak te reenice biti lien pameti. On se zapita koji li je to nepostojei deo dana
nameravala da pomene; koje ono bejae njihovo zajedniko vreme u toku jednog dana,
vreme koga vie nema. Nije se mogao prisetiti ni jednog trenutka koji bi, u jednom danu,
bio pouzdano njihov. "ta je?"

"O Jami", ree on. Ona ga pogleda bez razumevanja. "Hou da siem u nju. Da je
istraim. Klju za reavanje ovih naih problema sa strujom mora se nalaziti, ako uopte
postoji, tamo negde, dole."
Luna priblii aku licu, mirkajui, kao da su je te njegove rei iz nekog razloga
zgrozile ili uasnule. Zatim aka pade, a sreenost se vrati u njene oi. Dodirnula je
sibilski trokrak okaen preko tupe boje njene koulje. "A, to ne. Ne verujem da bi to bila
dobra ideja."
"Zato ne bi?" odsee on, u refleksnom gnevu; nesposoban da se zaustavi, zato to
je to bio gnev vrlo malo povezan sa reima upravo izgovorenim, a jako mnogo povezan
sa neim znatno dubljim. "Ta Jama je pristupni vertikalni tunel koji vodi do elektrine
centrale Karbankla. Nema drugog prilaznog puta za popravke i podeavanja." Dok je
stanovao u Palati sa Kraljicom Arienrod, naunici sa drugih planeta su dolazili mnogo
puta; silazili su u tunel, prouavali njegove funkcije, i, po svemu sudei, nisu postigli
nita. Elektrosistemu Karbankla nikad dosad, bar po Ukresovom znanju, nije bilo
potrebno nikakvo podeavanje. Meutim u doba kad su stranci silazili, protiv-olujni zid
bio je iznad Jame veito otvoren, pa su uzlazne struje vazduha, stravino jake, veito
kuljale ka nebu. U Jamu se moglo silaziti samo liftom, ije su kabine, zatvorene sa svih
strana, titile putnika da ga vetar ne ponese u smrt. Moda je ceo taj bizarni sistem bio
smiljen samo radi toga - kao veno obezbeenje, da razni petljaroi ne mogu da priu.
Tek je Luna zatvorila krov iznad Dvorane vetra. Jama je ostala Jama, zelenkasto
osvetljeni 'bunar' koji vodi daleko, daleko u dubinu, sve do mora. Sada, meutim, bez
onih varljivih vetrova, trebalo bi da bude mogue istraiti razne staze i ispuste na, u
dubini vidljivim, 'liticama' displeja i mainerije.
"Pa ti nita ne zna o funkcionisanju staroimperijalne tehnologije", ree Luna.
Slegnuo je ramenima: pokret jedva kontrolisan. "Kako emo ikad saznati, ako je
ne ponemo prouavati? Postoje izvesna bazina pravila, kojima je podvrgnuto sve to,
na ma kom nivou, funkcionie. Ali dok ne pogledamo sistem poblie, od prouavanja
nema nita."
Vide kako neto bezimeno ulazi u njene oi. "Suvie je opasno. Ne elim da to
pokuava. Ne elim da silazi tamo. Neu da... neu da strada."
"Pa nije opasno, bez vetra. Nee mi nita biti. To ti je jedan pristupni tunel,
zapravo bunar..."
"Ne zna koliko je opasno."
Namrtio se. Njegova ogorenost se zaotravala. "A ti zna a ne kae mi? Je l'
to?" Opet se priseti kako je zaustavila vetar.
Gledala ga je pogledom punim frustracije i muka, ali utke.
"ak i Ngenet se slae sa mnom po ovom pitanju. Hoe da krene sa mnom dole."
Luna se iznenaeno okrete Derui, koja joj klimnu glavom. "A slae li se i ti?"
upita Luna.
Derua slegnu pleima. "Mislim da je Miroe suvie star za takva posla", ree.
"Ali pre bih ga pustila da slomi vrat, nego to bih mu tako neto rekla u facu." Umorni
poluosmeh rezignacije pokaza se na Deruinom licu. "A to se tie pitanja da li ja
verujem da je taj njihov poduhvat potreban i koristan... da, verujem." Ona spusti, pa
podie pogled. "Zatita mera postala je i meni vanija od ma ega drugog, Luno. Ali to
'ma ta drugo' nije nimalo izgubilo na vanosti. Treba vie da inimo za ljude koji su sve

dovde ili za tobom. Problemi sa kojima se oni susreu su toliko vani, da se ignorisati ne
mogu."
"Da. Valjda je to tako... hm, da..." Luna die ruke, pokretom koji je, maltene,
znaio bespomonost i beznae. Pogleda opet Ukresa, ije je lice bilo stisnuto kao od
bola; a njene oi mu, najzad, pokazae neto nalik na razumevanje.
"I Danakil Lu Dalekoputov je rekao da e poi; na taj nain moi emo da
postavljamo pitanja..."
"Ne!" Luna ga doepa za ruku. Lice joj je najednom pobelelo, od besa ili od
straha. "Sa onakvim leima...?"
Njegov namrtaj postade jo dublji. "Dobro, onda neko drugi, neki drugi sibil..."
"Ne." Stajala je licem u lice prema njemu, i drala ga za laktove. "Ne dolazi u
obzir da ma koji sibil ili sibila pokuaju silazak u Jamu."
Zurio je u nju. "Damice ti, zato ne?"
"Nije bezbedno. Ima... osetila sam... ima neto tamo..." Sklonila je pogled, jako
stisnula usne. "Nijedan sibil. Niti sibila. To - zabranjujem."
"Vai. Onda pravimo mape, instrumentima. Snimamo", ree on, ujui hladnou
u svom glasu. Prekrsti ruke na grudima: pokret-odjek njenog nesvesnog gesta
samoodbrane. "Ako nema neku primedbu i na to."
Gledala ga je dugo, sva u napetosti, i on vide - ili mu se uini da vidi - kako drhtaj
prolazi kroz nju. "Radi ono to mora", ree mu ona nejakim glasom.
Njegov gnev se preobrati u pepeo, jer video je ta ispunjava njene oi. Uzmakla je
jedan korak im je pruio ruke ka njoj; izbegla ga, upravo kad je hteo da je dodirne, da je
naglo dohvati u naruje. "Ali bie ti sasvim uzalud", ree ona, okreui se od njega.
"Nee nita saznati. Nemogue je." Ode preko sobe, ka svetlosti, ka vratima; pobee,
preputajui njega da ukrsti svoj pogled neshvatanja sa Deruinim.
"ale...?"
Ukres die pogled, iznenaen zvukom sinovljevog glasa koji ga je pozvao.
Uspravi se jae, pogleda pored Ngenetovog ramena i vide Tamisa koji im je prilazio kroz
Dvoranu vetra. "ta je?"
Tamis se zaustavio na domak njih dvojice, i zagledao se u hrpu opreme koju su
upravo pregledali. Zatim je osmotrio grupu od pet-est pomagaa, u kojoj je bio i Danakil
Lu Dalekoputov; oni su stajali u blizini, spremni da nadgledaju sputanje ekipe.
"Stvarno kreete u istraivanje Jame?" upita Tamis.
"A ta izgleda da radimo?" ree Ukres, trzajem glave pokazujui ka stvarima koje
su spremali. Te rei su zazvuale otrije nego to je nameravao; oseti da je Ngenet digao
pogled ka njemu. Ree sebi: jednostavno su ti prenapeti nervi.
"Meni nisi rek'o..." U Tamisovom glasu zauo se prizvuk optube; ali, pred
Ukresovim oima, Tamis to odmah proguta, kao da se boji ili svog gneva ili Ukresove
reakcije koja bi mogla uslediti i biti jo gora. "Niko mi nije rek'o. Sluajno sam uo tetkaDeruu kad je priala o toj stvari. Da l' ste Arieli rekli?" Pokuao je da sakrije i
ljubomoru u svom glasu, ali manje uspeno.
"Nismo", ree Ukres, istinito, shvatajui zato ga njegov sin to pita.
"Pa zato ne rekoste nikom?"
Ukres uzdahnu. "Nekome jesmo." Pokretom glave pokaza ka maloj grupi
okupljenoj blizu ruba Jame, na mestu gde je poinjao prilaz liftovima.

"Nije ovo bila neka tajna", ree Ngenet, priteui svoj opasa sa opremom i
podiui ruksak. "Ali, ipak, za jedan ovakav eksperiment ovek ba ne eli ni gomilu."
Slegnu ramenima. "Verovatno e se zavriti prokletim razoaranjem."
"Popravljaete gradski elektrini sistem?"
"Ma, samo emo ga pogledati", ree Ngenet strpljivo. "Ovo nam je prvi pokuaj.
Sami bogovi znaju da li emo ita razumeti. Tek ako neto razumemo, smisliemo sledei
potez."
Tamis pogleda ka rubu provalije i ka mostiu bez ograde koji se preko provalije
pruio. Celog ivota ga je prelazio, ali Ukresu je bilo poznato da se on, Tamis, uvek pri
tome plaio. ak i sad je video senku straha u oima svog sina; sklonio je pogled, da to
ne gleda, i dohvatio svoj ranac.
Tamis se opet okrete njemu. "Hou s vama."
Ukres ga pogleda s nevericom. "Zato?"
"Znam da sam se uvek plaio pogleda preko te ivice", ree Tamis tiho. "Ali, isto
tako, uvek sam eleo da znam ta ima tamo dole." Sad je jedini strah u njegovim oima
bio strah od odbacivanja.
Ukres, na udan nain iznenaen, prui ruku i poloi aku na rame svog sina.
"Moda sledei put", ree. "Ovo bi moglo da bude opasno; jednostavno ne znamo
dovoljno o onome to dole postoji."
"A ne brine se da bi ti mogao da strada", bunio se Tamis.
Ukres se nasmeja. "Naprotiv. Neu da se brinem i zbog tebe. Onda bi mi dvaput
bolnije bilo ako bi se neto desilo tebi."
Tamis, shvatajui ta je reeno, mirnu, pa se osmehnu. Taj izraz Ukres nije esto
viao na njegovom licu. "Sedamnaest godina imam, ale", ree Tamis blago. "Zar ne
moemo uvati jedan drugog?"
Ukres zapoe odreni pokret, ali Ngenet ree: "Pusti ga da poe. Prvobitno smo
planirali da vodimo i treeg, zar ne. Bie dovoljno bezbedan, izmeu nas dvojice."
Ukres pogleda ka Jami, pamtei kako je tu bilo u jednoj drugoj prilici... Kako je
vetruina hujala i jaukala, kako je taj zvuk svaki put uo dugo pre nego to bi stigao do
mosta. U to doba, ovo je bilo mesto gladno smrti. Kroz njegovu svest proe
stroboskopski isprekidana vizija: njemu je sedamnaest godina, ali stoji sam na tom
mostiu, protiv Hernija, koji je Snenoj Kraljici Starbak. Uestvuje u dvoboju gde
poraeni gubi ivot a pobednik dobija Arienrod...
"Pa, dobro", ree najzad, ponovo svestan gde je, kad i s kim. "U redu, moe i on."
Opet pogleda svog sina; ree sebi da e moda dobitak biti bar to, to Tamis, kad vidi ta
se stvarno nalazi dole, nee vie prelaziti preko tog mostia kao osuenik. Posle
hotiminog sputanja u mrak proet slabom zelenom svetlou, moda nijedan od njih
dvojice nee nikad vie morati tako da se osea. Pogleda u Tamisove oi pune elje i
nesigurnosti. "Al' da ostane izmeu nas dvojice", ree mu, "ili u liftu, ako te uhvati
vrtoglavica."
Tamis, odlunog lica, klimnu glavom. "Hou."
Ukres je jo jedan dugi trenutak gledao svog sina u oi - oi koje su bile isti
prozori za zavirivanje u duu nedotaknutu ogorenjima i gubljenjima iluzija; isti kao to
su sigurno i njegove oi bile kad je Arienrod, Kraljica Zime, prvi put pogledala u njih.
Okrete se bez ijedne dalje rei. Povede Ngeneta i Tamisa prema kabini koja ih je ekala

odmah ispod ruba, i prema ljudima koji su stajali pored lestvica za silazak do nje. Jedina
osoba ije prisustvo ovde bi mu bilo potrebno, nije dola: Luna.
Zapita se zbog ega ona izbegava ovo mesto. Zbog svojih uspomena na dogaaje
koji su se ovde odigrali? ili postoji neto drugo, neto vie, neka tajna skrivena u nainu
kako su se delovi protiv-olujne kupole, daleko u visinama, onog dana udesno sklopili, na
njenu komandu?
Ali on u uda nije verovao, kao ni u 'Thalasu, Majku-koja-je-More'. Bilo je lake
poverovati da je neto 'kvrcnulo' u umu njegove ene, kao to je Kirard Set i mrmljao na
poslednjem sastanku Saveta; da je sibilska mrea neto uradila njenoj pameti, one noi
kad je video kako je bez postavljenog pitanja pala u transfer. Pomisli na onog sibila koji
je doiveo napad slian epilepsiji. Osmotri nepomine, prainom umekane ploe za
usmeravanje, one iste koje su svojevremeno upravljale vetrom i tretale u silovitim
meusobnim sudarima. Podsetie ga na leeve.
Brzo spusti pogled pred tom morbidnom slikom koja mu se oblikovala u mozgu.
Zatim osmotri stepenite koje je vodilo ka Palati: prazno, i sad prazno. Pokua da ne prati
one druge slike, koje su se kao koncentrini talasi na vodi sputale ka dubinama njegovog
uma, slike drugih vrsta smrti: smrt nevinosti, smrt ljubavi i poverenja izmeu dvoje ljudi,
prstenasti talasii smrti koji se ire iz ovog avetinjski pohoenog mesta, iz jednog davnog
vremena. Luno, gde si? Vie ne mogu da doprem do tebe.
Pogleda lica puna iekivanja, njemu okrenuta. Vide da se ljudi sklanjaju sa mesta
silaenja prema kabini lifta.
Geja Derua pogleda mimo njega, u Tamisa, onda pogledom neto zapita svog
mua, koji slegnu ramenima i klimnu joj glavom. "Zna li Luna za ovo?" Onda jo jednom
pogleda Tamisa, ali sada nametljivim nainom, u stilu pune slubene provere. Tamis
odmahnu glavom, a njena usta se stisnue. "Pazi se", proguna ona, ne obraajui se
nikom odreenom od njih trojice.
"Radio-vezu odravamo bez prekida, dokle god smo dole", ree Ngenet i dotae
njeno rame samo na trenutak, pokretom umirivanja.
"Sigurni ste da e veza funkcionisati tamo, u tolikoj elektromagnetskoj buci?"
Mrtila se; bore zabrinutosti oko njenih oiju postajale su sve dublje.
"Funkcionisala je jue, kad smo za probu poslali liftom samo opremu", ree on.
"to ne bi i danas." Niko vie nije govorio, ali je Ukresu bilo jasno da njih trojica, svaki
ponaosob, oseaju potrebu da zadre tu krhku vezu izmeu kabine i ljudi koji e ekati
njihov povratak; psiholoku vezu, makar kako razreenu, bez obzira to oni gore nee
moi nimalo da im pomognu ako se neto desi. Ngenet pogleda Danakil Lua. "Kamo
sree da jednako radi i video-veza. Ali, naprosto je nismo dovoljno usavrili."
Danakil Lu klimnu glavom. "Iskoristiemo sve podatke koje uspete da donesete, i
sve vae utiske. To e, ve, biti neki poetak." Osmehnuo se; video je glad za novim
znanjem u Danakilovim oima, i osetio i u sebi povratak, bar delimian, onog
nekadanjeg radosnog iekivanja.
Ngenet povue Deruu u naruje i poljubi je naglom, neoekivanom
strastvenou, zatim, prvi, sie niz kratke lestve, u lift. Deruin osmeh bio je iskrivljen.
Pokuavala je da zagladi kragnu koulje, koju je on izguvao.
Ukres pokretom ruke pokaza Tamisu da poe ispred njega. Vide kako mladi
silazi za Ngenetom i nestaje dole, u kabini. Pogleda lestve, sad prazne; pogleda i u dubinu

Jame, svuda, samo ne u Deruine oi. Prie lestvama i poe niz njih. Video je lica
Ngeneta i svog sina, dole u liftu, sa iekivanjem okrenuta ka njemu.
Oklevanje ga obuze u tom, zadnjem trenutku. Nije mogao a da ne pogleda gore
jo jednom. Poslednji put. Tada vide kako se ona pojavljuje, neoekivano, na samom
kraju njegovog vidika, na suprotnoj strani Dvorane vetra. Gledala je ka njima. Podigao je
ruku u znak pozdrava; uinilo mu se da da je uzvratila jednako. Zatim sie niz lestve,
zau kako se vrata na krovu kabine zatvaraju i zabravljuju za njim. Pogleda tamo: vrata
su se tako savreno stopila sa ostalim delovima tavanice u kabini, da vie nije uspevao da
razazna gde su.
U liftu je bilo mesta samo za stajanje. Povrine oko njih bile su glatke i varljivo
jednostavne, maltene asketske. Proporcije unutar lifta davale su njegovim ulima oseaj
da su dobre; podseale su ga da je ovaj prostor napravljen za ljudska bia, radom ljudskih
bia. Za razliku od toga, pojedini oblici, diskretno tuinski, kopkali su ga i uznemiravali.
Prie kontrolnoj ploi ispod irokog prozora i baci pogled van, ka tamno svetlucavim
zidovima Jame.
Jo jednom osmotri nizove simbola ispod sebe - ideografske ilustracije onog to
se moglo narediti. Slikovno pismo, namenjeno da ga shvati svako ko ikada ue u ovaj lift,
bez obzira kojim jezikom govori. On je odavno nauio kako se ovim liftom upravlja, zato
to je o tome pitao neke od stranih istraivaa koji su dolazili za vreme Arienrodine
vladavine i sputali se u Jamu. Dotae prstom jedan, zatim drugi crte na kontrolnoj tabli.
Osvetli se itav jedan novi red takvih; on naini jo nekoliko izbora, svestan da mu Tamis
i Ngenet pomno motre preko ramena. Ngenet nije davao nikakve komentare niti sugestije.
Iako su se njih dvojica saglasili da je ovaj ekspriment potreban, saradniki odnos izmeu
njih najbolje se mogao opisati kao 'primirje'. U njemu nije bilo prostora za askanje.
Lift poe kliziti nanie. Svest da se zaista sputaju ispuni ga vrtoglavicom
sainjenom podjednako od olakanja i straha. "Krenuli smo", ree u mikrofon svog
naglavnog kompleta. "Primate nas dobro?"
"Dobro vas ujemo." Odgovorio mu je Deruin glas, jasno i otro. "Samo bez
frke tamo dole. Taj va prvi korak je malo podui."
"Jest", ree on, i vide kako se njegova utvarna slika u zatamnjenom, a ipak
osvetljenom staklu osmehuje slabo. Pogleda kroz sebe: opinjen, zagledan u njihovo
potonue kroz drevnu, ljudskom rukom stvorenu Nedoiju, osu Karbankla, provaliju kroz
koju se ulazi u nezamislive tajne staroimperijalne tehnologije. Lift se nije sputao pravo
nadole, nego spiralno, kruei sve nie po unutranjim zidovima Jame. Kao Ulica
Karbankla koja se, na povrini grada, zavojito u sve irem kruenju sputa ka luci: grad
namotan kao bodljikava ljutura velikog morskog pua, grad koji je samo avatar, u
realnom svetu, one prave misterije, unutranje. Tamis i Ngenet su sad stajali pored njega,
vrsto drei sjajnu ipku na rubu kontrolne ploe. U njihovim oima bila je ogledalski
odraena udesnost ovog silaska.
Prolo je neko vreme, koje je njemu izgledalo bezmerno, iako su ga prastari
instrumenti na ploi registrovali pomno i precizno. Kabina lifta je, uz tihi apat, stala, na
prvoj stanici njihovog programiranog obilaska.
Zadnji zid kabine otvorio se, maltene beumno, iza njih. Time je njima bio dat
pristup ka zidu Jame, ka svemu onome to se na toj strani nalazilo. Okrenuli su se,
zaueni takvim otvaranjem kabine. Ukresu doe nelagodna pomisao da je moda itava
kabina podlona takvim transformacijama: da se otvara gde god sama hoe, ili gde god

zatreba. Zatim mu doe ideja da je lift svojevrsno strano telo u Jami, kao da su se
graditelji naknadno dosetili da ga dodaju; isto kao gest pomoi potomcima koji e biti
manje talentovani, i koji e zapadati u ovakve situacije...
"Stali smo na prvoj stanici." To je Ngenet rekao, u svoj mikrofon: kratki raport
Derui i ostalima koji gore ekaju. Sa tim reima, ve je zakoraivao napolje. Ukres
pogleda Tamisa, koji je jo stajao kod prozora i, kao hipnotisan, gledao u ambis. Ukres ga
ostavi da tu stoji, i poe za Ngenetom van.
ekala ih je uska metalna staza pruena kroz vazduh, sa niskom ogradom koja
kao da je bila od iste svetlosti. Ukres ju je dodirnuo - tanije, pokuao dodirnuti, dok se
udaljavao od zatitnike solidnosti kapsule. Nije tu bilo nieg, pod njegovom rukom... a
ipak aka nije mogla da proe dalje od te take. Navalio je celom teinom tela na tu
barijeru, zadravajui dah. Odolela je.
"Bogove ti tvoje, ovo je za ne verovati", proguna Ukres, pogledom odlazei u
visine preko ravnodunog, svetlucavog lica tunelskog zida. Onda se okrete i zagleda dole,
preko ograde, nemarno i olako, kao da se ta provalija njega uopte ne tie. "Ej, ajde,
Svetlohodni", ree, nestrpljivo i oduevljeno. "Ovo ne ujeda." Poe opet da mrmlja neke
komentare u maleni mikrofon koji je stajao ispred njegovih usta, opise prizora,
namenjene sluaocima na drugom kraju njihove linije za spasavanje.
Zatim je Ukres dozvolio sebi da se sav posveti nametanju improvizovane opreme
za snimanje, koju je nosio okaenu o kai prebaen preko ramena. Na taj nain je 'ukrao'
nekoliko trenutaka koji su mu bili potrebni da savlada vrtoglavicu. Obojica su nosili ne
samo optike kamere, nego i opremu sposobnu da snima veliki deo EM spektra; to je bio
kranji domet njihove neujednaene tehnoloke ekspertnosti. Ostajalo je da se tek vidi ta
e stvarno uspeti da snime, i koliko e u snimljeniom materijalu posle moi da se
razaberu.
Odlutao je pogledom ka visinama, kao i Ngenet maloas. Daleko gore vide rub
Jame, ocrtan hladnim svetlostima, savrenu siluetu ponegde zaklonjenu mranim
isturenim blokovima neprepoznatljive mainerije. Na jednom takvom 'ispustu'
svojevremeno se zaustavio sunovrat Arienrodinog ljubavnika Hernija, posle bitke njih
dvojice na mostu - ali se na tom istom mestu i istog trena slomila Hernijeva kima.
Pa ipak, Herni je kasnije, prilikom Promene, uspeo da jo jednom zauzme mesto
pored Kraljice Snega; po svojoj slobodnoj volji, navukao je opet masku Starbaka, jo
samo jednom, poslednji put; otiao je sa Arienrod u smrt, i to je bio njegov konani in
ljubavi i osvete. Arienrod je tako delovala na ljude... Luna takoe. Lunina je ideja bila, i
svojevrsna Lunina osveta, da podmetne Hernija i na taj nain spase njega... Luna je
ubedila Hernija da tako postupi.
Ukres pogleda dole. Vrtoglavica ga je opet zanosila, u ovom sudaru prolosti i
sadanjosti u njegovoj svesti. Zurio je u nerazumljive instrumente ispred sebe,
primoravao sebe da se koncentrie... primeivao da svetla ovde nisu stvarno zelena, kako
to izgleda kad se posmatra odozgo, nego raznobojna i u raznim nijansama. Navodila su
ga na pomisao o mapama zvezdanog neba. Tek zbir svih ovih svetlosti, iz daljine vien,
davao je opti utisak zelenkastog zraenja.
Obazrivo virnu preko ograde. Vrtlozi svetlosti spiralno su tonuli ka nekoj taki
tame na dnu uspravnog tunela: ka mrkom oku Mora koje posmatra ovaj njihov upad,
ovenano koronama neprirodnih svetlosti. Ovde je miris mora oseao mnogo jae nego

gore. Uini mu se da ak i uje more - ako to nije bila samo njegova mata, ili huk krvi u
njegovim uima.
Pogleda opet nazad, ka liftu. Tamis je bio jo unutra. Razoaran, ali i sa
olakanjem to mora da se brine samo za sebe, Ukres poe peakom stazom dalje, za
Miroeom Ngenetom koji je ve stao da bi prouio jedan deo zida.
"Bokce ti, gde ovek da pone?" proguna Ngenet, na ijem licu su se miii
trzali od neverice i frustracije. Na tom uzanom, glatkom segmentu zida bili su
mnogobrojni simboli, izmeu zmijugavih pipaka opreme. Ni jedan deli opreme nije ni
izdaleka nalikovao na bilo koju napravu ija bi mu funkcija bila poznata, niti je on sa
sigurnou mogao zakljuiti da ma koji simbol znai ma ta odreeno na nekom od jezika
Stare Imperije. Prui prste ka sjajnoj, pozivajuoj povrini, pitajui se ta bi se desilo ako
bi je pokuao dodirnuti kao instrument-tablu u liftu. Da li bi dodir na jedan simbol
aktivirao ceo niz drugih...
"Ne diraj to!" odsee Ngenet. "Dogovorili smo se da ne pokuavamo da
aktiviramo nita. Moglo bi se desiti da poalje lift dalje, bez nas, pa da ostanemo ovde
nasukani..."
Ukres, naborana ela, spusti ruku. Pogleda Ngeneta. "Ovo veze nema sa liftom."
"To ti ne moe znati." Ngenet mahnu rukom.
"Tamo gde smo stali postoji kontrolna ploa za lift."
Ngenet je zurio u njega. "Otkud zna?"
"Priali su mi ljudi koji su silazili ovamo mnogo puta, a koji su radili za Ariku.
Osim toga, pogledao sam displeje, isti su kao na tabli u samom liftu."
Ngenetovo mrtenje malo popusti. On skloni pogled, kao da ne moe, ba, da
natera sebe da se izvini. Okrete Ukresu lea, to proe bez ikakve dalje Ukresove
reakcije.
Nisu imali ni najmanju predstavu o tome ta se ovom kontrolnom tablom
kontrolie, ako se uopte ita kontrolie. Ukres priznade sebi da se jesu dogovorili da
ovoga puta samo prikupljaju informacije, kao i da bi sibil mogao prevoditi ovakve
simbole ako bi bili na nekom od jezika Starog Carstva.
Poli su nazad, uzdignutom metalnom stazom. Ukres se poe trljati po vratu,
nastojei da savlada svoju nestrpljivost. Ovakvo hodanje po uskoj i nesigurnoj stazi, sa
okomitim zidom sa jedne strane i okomitom provalijom sa druge, uz prisustvo mora
daleko u dubini, podsetilo ga je na neto. Na jedno drugo doba, drugo mesto... pre pola
ivotnog veka, kad su on i Luna preplovili more i poli ka sibilskom mestu odabiranja.
Zapitao se ta bi se desilo da je Luna tada ustuknula, i da nikada nije postala
sibila; tavie, da nikad nisu ni krenuli na put ka tom sibilitu. Da Luna nije srela Klaveli
Blustoun na plai onog dana kad su jo bili deca, i zaljubila se u misteriju i mo sibilstva.
Da je bila zaista onakvo dete kakvo su baka i svi na ostrvu oduvek verovali da jeste:
pravo dete krvi svoje majke. Da Arienrod nikad nije dala da je kloniraju, niti postala
Kraljica, niti postojala...
Ve su obili gotovo pola obima Jame. Ukres se osvrte i pogleda preko praznine,
prema liftu. Unutra se i sad video, ali zbog udaljenosti teko, Tamisov lik, mutno obasjan
svetlom sa instrument-ploe lifta. Momak stoji i gleda njih dvojicu... Njegov sin. Ukres
spusti pogled ka svojim stopalima, pazei kako e koraknuti. Pitajui se: da li je sve
moglo ispasti drukije, da je samo jedna karika u lancu bila raskinuta. Da li bi Luna i on

iveli zajedno, mirnim i neizuzetnim ivotom, kao to su uvek zamiljali da e biti,

bezbedni u tradiciji i u svojoj ljubavi. Ili je putanja njegovog ivota, i njenog, zaista
jednako neizbena kao ova duga, kruna staza kojom on sada stupa, kao nekakva orbita,
sa prostorom uvek dovoljnim samo da se uini jo jedan korak napred, i jo jedan, i
sledei, bez mogunosti da skrene... ili da se vrati.
Prevalili su jedan puni krug oko unutranje povrine bunara, i vratili se na polaznu
taku, kod lifta. Ukres prvi ue u kabinu, sa uzdahom olakanja. Tamis je stajao unutra i
ekao ga, drei se i sad grevito za instrument-tablu kao da je ostao bez gravitacije pa se
plai da ne otplovi. U mladievim oima bilo je prisutno neto udaljeno od normalnog,
neto to se ne bi moglo nazvati samo oseanjem udesnog; neto na neki nain
poznato...
"Jes' dobar?" upita Ukres, zabrinuto i neodluno.
Tamis neodreeno klimnu glavom. "Ovde dole je divnije nego to sam ikad
zamiljao. Ta svetlost..." Iz poluokreta pokaza ka prozoru iza sebe.
Ukres klimnu glavom, bacajui pogled napolje, ka obrascima dragulja koji su se
diskretno menjali u tami; nije se mogao ne sloiti, niti odrediti ime odjeku tog 'neeg
drugog' to se ulo u glasu njegovog sina.
U lift ue i Ngenet. Ukres zau Deruin odgovor i u svom naglavnom kompletu:
odgovarala je na Ngenetov raport. Ukres je znao da je Ngenet odavno prouio displej na
zidu bunara, iza lifta, i da se na taj nain uverio u istinitost onoga to je od njega uo. Sad
se osmehnu, kratkim i stegnutim osmehom koji nije stigao do oiju, gledajui kako
Ngenet klima glavom u znak saglasnosti.
Ukres pree akama preko dodirnih mesta na ploi sa instrumentima, i lift se opet
zatvori, postajui, svuda oko njih, ceo, bez avova. Pooe dole, opet spiralno, usput
opisujui sluaocima ta vide i ta doivljavaju; sluaocima koji su sa svakim otkucajem
srca postajali sve udaljeniji. Geja Derua i Danakil Lu, a povremeno i drugi, uzvraali su
im pitanjima, ali nikad onaj jedan glas koga se on nadao da e uti. Zapita se da li je Luna
prila ostalima, na rubu Jame; ili se i sad dri podaleko, i od njega i od cele ove
ekspedicije.
Zaustavili su se na jo jednom unapred programiranom mestu, i jo jednom peice
nainili pun krug du zida; snimali su sve elemente, i vidljive i nevidljive, svoje okoline,
zato to nisu mogli znati ta je od toga bilo vano ljudskim bogovima Stare Imperije, ta
bi moglo biti klju kojim bi oni, sada, otvorili potencijale ovog mesta. Tamis je ostao u
liftu, a Ukresu je to bilo drago; ni sad nije bio siguran da li se njegov sin tako paralizovao
iz straha ili zbog opinjenosti.
Trea stanica bila je ve blizu polovine dubine bunara. Na panelu ispred sebe nije
primeivao nikakve merne jedinice koje bi mu saoptile koliko su stvarno duboko.
Poe opet za Ngenetom po stazi pruenoj u vazduh. Bila je ista kao prethodne
dve. itav proces je poinjao nalikovati maltene na ritual. Digao je pogled: sad se, kroz
jaku svetlost, izmeu mnogih mainskih izboina, rub Jame jedva nazirao. Zato se dno
jasno videlo. Pade mu na um da se bunar, po svemu sudei, proiruje ka dnu.
Ovde je svetlost izgledala jaa moda samo zato to su se nali okrueni veom
koncentracijom svetlih taaka. To ga navede na pomisao o Crnim kapijama, koje vrebaju
ovijene plamsajuim oreolima svetlosti, spremne da usisaju neobazrivog putnika u sebe,
u mesto gde vreme i prostor stalno razmenjuju partnere i pozicije. Takvu je viziju Luna
videla kad su kroz jednu crnu jamu ponirali u drugi svet; istu je videla i kad se vraala

naoruana maem znanja. Zapita se da li je osetila istu ovakvu zaaranost, i stravu, dok se
sunovraivala ka srcu neznanog...
Odjednom, Ngenetova aka na njegovoj miici ruke: vue ga nazad od ograde,
okree ga. "Ej, pripazi se. Ne valja da gleda suvie dugo dole."
Ukres zakorai unatrake, u uzanu niu izmeu dve gromade maina. Zid i
tuinska mainerija iza njega i oko njega bili su vrsta, ospokojavajua stvarnost. "Tebi
ovo uopte ne ide na ivce?" upita, malo otrije nego to je nameravao.
Ngenet slegnu ramenima. "Mene nikad ne nerviraju stvari. Samo ljudi."
Ukres oseti da mu se ake steu. Ugrize se za jezik i uspe da ovaj razgovor ne
pretvori u svau, iako je Ngenetova poslednja reenica moda bila usmerena protiv njega
lino. Progura se pored Ngeneta bezobzirce, pa navali napred, stazom. Grlo mu se steglo
od straha u trenutku kad je okrznuo, jednim kukom, svetlosnu ogradu i na trenutak se
zanjihao iznad ambisa. Produi napred, prisiljavajui sebe da hoda sa pouzdanjem koje
nije stvarno oseao.
Tek kad je obiao pola kruga, osvrnuo se da vidi da li Ngenet ide za njim. Tada je
usporio, videi da je Ngenet tek negde na pola puta izmeu njega i lifta, zagledan u neki
ogoljeni deo mainske strukture razliit od onih koje su do tada viali. Iza Ngeneta videla
se jo jedna figura. Spora, neodluna Tamisova silueta hodala je stazom ka njima. Ukres
se namrti, pomiljajui da bi mnogo bolje bilo da taj deko ima dovoljno Majine pameti
da ostane u kabini, da ne izlazi ovamo. "Ngenet!" viknu, a kad ovaj pogleda ka njemu,
pokaza prstom u pravcu Tamisa. Ngenet okrete glavu tamo.
Ukres je stajao i gledao ih jo koji trenutak. Za nastavak obilaska imao je maltene
dovoljno, ali ne sasvim dovoljno, pouzdanja. Zatim, ne znajui zato, poe natrag.
Video je kako Tamis staje i okree lice gore, da zuri uz svetlucavu liticu, kao to
su i on i Ngenet ranije inili. Posle toga Tamis se okrenuo i naslonio na svetlosnu ogradu,
presamitio preko nje, zagledao dole, na takav nain da je Ukresu srce stalo. "Tamise!"
kriknu on. Ngenet potra, Ukres takoe, obojica nazad, obimom kruga.
Ngenet je do Tamisa stigao prvi. Odvukao je deka od ivice i nije ga vie putao.
Ukres je uo njihove pomeane glasove, nerazumljive zbog distance i odjeka. Pojuri
ee, ne razmiljajui vie o nesigurnosti svog kretanja po tako uskoj stazi. Dok im je
pritravao, uo je kako Ngenet postavlja Tamisu neka pitanja; video je Tamisove oi, ne
vie oamuene nego skoro neprozirne, kao da je u transu.
Zaustavio se da ne naleti na njih; prostora za neko manevrisanje na stazi nije bilo.
"Tamise", ree. Zabrinutost u njegovom glasu stvrdnula se u nezadovoljstvo. "Neu da te
vidim tu. Bei nazad u lift."
Tamis ga pogleda. "Ali, morao sam da iziem. Moram ovde biti..."
"Ne mora ti nigde biti, osim na mestima gde je bezbedno", ree Ngenet,
iznenaujue blago, ali ne poputajui vrsti pritisak akama na Tamisova ramena.
"Nema problema. Samo te je malo uzdrmalo. Ovde bi se svako potresao..."
"Ali, kako je divno", promrmlja Tamis, uasavajue nalik na meseara. Dok je to
govorio, njegov pogled je otplovio od njih, a telo se opet napelo u pokuaju da stigne do
ograde. "Svetlo... sve jae. Ima ovde i muzika nekakva, pa, ujete li vi nju? Morao sam
da iziem."
"ta pria ti?" odsee Ukres. "Tamise! Do vragova, pogledaj me..."
Meutim Tamis je ve bio na ogradi, nagnut ka praznini, i zagledan dole kao da
hoe videti more; njegovo napeto telo bilo je ocrtano vrtloiima svetlosti.

"ta se deava tamo dole?" prekide ga glas Derue Pala-Tion, kroz slualice
njihovih naglavnih kompleta. "Je l' sve o-kej?"
"Ne'a problema", ree Ukres, ali to je zazvualo kao stenjanje, jer je navaljivao da
mladia povue nazad. "Dobro je njemu, nego, mislim da ovde dole postoji neki efekat
zbog svetlosti, neto kao zanos..."
"Ukrese..."
Trgao se, jer to je Lunin glas ispunio njegov sluh. "Ukrese, ne svia mi se ovo.
Dovedi ga gore, nije bezbedno. Dovedi ga odmah!"
"Nita mu nee biti. Samo ga je malo obuzela vrtoglavica." Oseti da se mrti.
"Nismo zavrili posao."
"A, ne mogu ja gore", ree Tamis kao odjek. "Moram da siem do..."
"Hajde, Tamise", ree Ngenet, upornije, zapinjui da ga otrgne od ograde i
okrene. "Ej, momak, idemo, idemo nazad."
"Ne, ne, ja u lift ne idem. Moram da sam blizu, da priem..."
"Ta-mi-se!" Lunin panini, prodorni krik naterao je Ukresa da sav poskoi i da
istrgne maleni zvunik iz uva. Sad i on navali napred, na Tamisa, grabei ga i prejako za
rame i pokuavajui da ga potisne ka liftu.
Tamis se izvio, pruajui otpor dvojici ljudi i nastojei da se oslobodi. Izgubio je
ravnoteu i naleteo na Ngeneta. Mlatarajui rukama, poeo je da pada prema praznini.
Nastojei da ga obuzda, Ngenet je, iza njega, i sam izgubio ravnoteu. Tamisov uzvik
iznenaenja stopio se sa Ngenetovim, glasnijim, krikom, i sa Ukresovim povicima
upozorenja: Ukres obori Tamisa na stazu a Ngenet prelete preko ograde.
"Ne!" kriknu Ukres, zagluujui i samog sebe. Oajniki se bacio ali je rukama
zahvatio samo vazduh: prekasno. "Ngenet!" Ostade presamien preko ograde, bez snage,
zurei dole. Mrljica crnog pada i pada kroz kovitlace svetlosti, i jo pada i pada ka crnim
dubinama. U njegovoj glavi odzvanjaju neki glasovi, iz slualica, i iz usta ovog jadnog
oblija koje mu se dri za noge. Ali on ima samo oi, nijedno drugo ulo; samo oi koje
vide kako se mrljica smanjuje i smanjuje i konano nestaje u crnome ponoru.
36. TIAMAT: Karbankl
Tamise...
Tamis je spiralno krenuo nagore kroz beskonani tumel mraka ispresecan
svetlima, dizao se kao pliva, znajui samo da bei od nekog uasa u bezdanu. Ono dole
je zavijalo i kukalo za njim, kao izgubljena dua, kao truanje njegovog sopstvenog
ludila, zvalo ga je po imenu. Jasno je oseao da ga to, to strano, sustie; ako on pogleda
dole, ako to uhvati njegov pogled i prinudi ga da shvati ime toga, bie kraj, odvui e ga
u ludilo zauvek...
"Tamise..."
Probudio se, uo svoj uzvik straha prepleten sa nekim glasom koji ga poziva po
imenu. Jednim trzajem podigao se u sedei poloaj, osetio da neije ruke guraju njegovo
uzdrhtalo telo nazad na jastuke. Otvorio je oi i zagledao se, sa nevericom, u plafon svoje
sobe. Pogledom je skliznuo preko izvajanih ukrasa na ivicama plafona, niz dugi

nebeskoplavi prostor zida, do dobro znanog triptihona koji je prikazivao more. Njegove
ake jo jednom su otkrile da se na krevetu nalaze teki jorgan i vunena ebad.
Lice njegove majke bilo je nadneto nad njega, a njene ake jo su pritiskale
njegova prsa na dole, pokretom blagog obuzdavanja. "ta?" ree on slomljenim apatom.
"Otkud ja ovde?"
Tek to je to izgovorio, poinje novi pad, nazad, u mrak bez dna...
"Stop", ree Luna. U njenom glasu pojavilo se neto to on jo nikad nije uo.
Prinuda koja je guila njegove misli najednom se poe rasturati kao magla. Lunina ruka
mu neno skloni kosu sa ela. "Kad god oseti da je poelo na taj nain da te zanosi,
mora rei stop, ree ona tiho. "To je dovoljno... Stop. I stvar e prestati."
Klimnuo je glavom, zatim gledao u nju nekoliko trenutaka, ne shvatajui.
Pogledom odluta do brlog zavoja oko njenog zglavka ake, i do istog takvog zavoja oko
njegovog zglavka. Namrti se, nastojei da se priseti zato prizor ta dva zavoja izaziva u
njemu takvo strahopotovanje, uas i jad. Zatvori oi, gledajui u sebe, ne bi li neto
shvatio u slikama koje su se poele oblikovati.
Jama. U prvi mah mu se uinilo da je to poslednje ega se sea: silazak u Jamu, sa
ocem i sa Ngenetom... hipnotiki kaleidoskop svetlosti i tame koji se vrtlono die ka
njemu. Ta svetlost je bila komponovana od svih boja, a ipak njemu se inilo da malo-pomalo postaje sve zelenija, i da se u nju uvlai muzika, sve jaa, neslina ma kojoj drugoj
muzici koju je do tad uo ili koju bi mogao ikad uti, igde osim unutar svoje due i u
pesmi mera.
Pa, on nije zapamtio nita drugo, nita sem strahotne potrebe da se pridrui toj
dozivajuoj lepoti...
Ali, gle, opet se nekako stvorio u Dvorani vetra, neke ruke ga zadravaju da ne
poleti preko ruba...
Glava mu se razbistrava, on poinje da uje krike i pitanja, vidi lice Geje Derue
Pala-Tion zgromljeno oajanjem, uje njen glas koji ponavlja beskrajno: "Nemogue!
Nemogue! Nije mogao..." A Miroe Ngenet... njega nigde nema.
Pretraivao je sva lica oko sebe, jedno po jedno, i video samo stroboskopirajui
komar jednog tela koje pada, crno naspram noi, stvar koja ne moe biti stvarna, ne
moe biti njegovom krivicom, ne moe... Video je lice svog oca, sa oima tvrdim poput
smaragda, od kojih se njegova zbunjenost odbijala i vraala pomeana sa jadom, a strah
sa besom.
"ta je?" pitao je, maltene oajniki. "ta je...?"
Drugi su ga gledali, licima koja nisu nudila nimalo utehe. "Poginuo Miroe", ree
njegov otac ravno. "Pao. Pao je zbog tebe..."
Onda se njegova majka, Kraljica, stvorila pored njega, zagrlila ga zatitniki, i
rekla: "On se ne sea! I ne razume."
Posle je iao za njom uz stepenice, u prvi mah nezgrapno kao da je novoroene;
stalno se spoticao o sopstvene noge. Majka ga je odvela u jednu malu, tihu radnu sobu,
jednu u kojoj se uvek oseao prijatno, i stavila ga udobno na kau.
Sela je pored njega i neko vreme ga samo gledala. Video je sauee u njenim
oima, i neto to je moglo biti razumevanje - iako nije mogao verovati da bi njoj bilo
shvatljivo ono to ak ni on sam ne shvata. "Ubio sam ujka-Miroea?" rekao je, glasom
koji se lomio od neverovanja. "Ja sam ga ubio?"

"Ne!" ree Luna pokrivajui akama njegove pesnice. Zatim ponovi, ali blae:
"Ne... Bio si zvan. Tamo, u Jami. Ona je sibilsko mesto izabiranja. Bilo ti je sueno da
postane sibil, i zato si izabran - tog trenutka. Kao to sam i ja izabrana kad sam bila
jedva neto starija od tebe."
"Ali..." Sklonio je pogled od nje ka zidovima pokrivenim to knjigama, to raznim
drugim, jo starinskijim oblicima uvanja podataka: sakupljenim efovima njegove prave
babe, Arienrod, Snene Kraljice. Pogled mu je zapeo o jedno smaragdno jaje, u ijem
srcu je bila neka senka, oblik neki, ne sasvim razaznatljiv... "Ali zar on nije pao?" Sad se
setio, kao sna: telo pada, krik traje i traje... "Pao zbog mene." Pogledao je opet nju, sav
ceptei. "Ja sam ga naveo da padne..."
"Pokuavao je da ti pomogne", proaputala je njegova majka, i on je video da joj
se oi pune suzama, koje, ipak, ne potekoe. "I, pao je. Desilo se... nisi ti kriv."
"Tata... tata je bio tamo", govorio je on tada, zgusnuto. "Video je. On misli da
jesam kriv. Video sam to u njegovim oima kad me je gledao."
"Nije on razumeo", rekla je Luna, glasom ojaalim od oseanja. "Razumee.
Viao je on kad se to i meni deavalo..." Zastala je. "Kad te to obuzme, tako te ponese da
onda ni na koji nain ne moe da se odupre. Ni na koji." Na trenutak je sklonila pogled,
zatim ga privila uz sebe i poela da ga ljulja kao kad je bio malo dete.
Posle dueg vremena pustila ga je, zato to je jo neko uao u sobu. Tamis je
video da je to Danakil Lu i da ih gleda, i to sa istim onim neizgovorenim razumevanjem
koje je video u majinim oima.
"Bio je pozvan, a?" rekao je Danakil Lu njoj. "Poznajem te simptome."
Klimnula je glavom i sela uspravnije, ujedno se odmiui od njega. "Jest."
"ta, Jama je sibilite?" rekao je Danakil Lu Dalekoputov sa nevericom. "Kako to
moe biti?"
Luna je odmahnula glavom. "Ne znam." Neki izraz ne mnogo daleko od bola kao
da je proleteo njenim licem.
Danakil Lu je oklevao. "A ti si tamo zaustavila vetar... da l' bi to moglo biti u
nekoj vezi, ta misli?"
"Ne znam", rekla je ona jednako drveno, kao da nije u mogunosti da kae ma ta
drugo, kao da je uhvaena istim transom kao on ranije. Tamis ju je neodluno dotakao po
ruci. Trgla se, pogledala njegovu aku.
Danakil Lu im je priao i stao pred njih, gledajui dole ka njima. Tamis je zurio u
trolist okaen o Luovu koulju, jednak majinom. Osetio je da mu se ake poinju znojiti.
"Za veliku ast si izabran, Tamise", rekao je Danakil Lu tiho. "I za veliku
odgovornost. Sama injenica da si izabran dokazuje i da si zasluan i sposoban da je
ponese..."
"Neu je!" Trgao se i sam pred oporou svog glasa. "Ubio sam nekoga zbog
toga! On je mrtav..." Umuknuo je: na vratima je zastao jo neko. Merovi Dalekoputov.
Prela je preko sobe, prola pored svog oca jedva ga pogledavi, i smestila se pored njega
na kau. Suzbio je u sebi poriv da se izmakne, jer, imao je oseaj da je neist, nedodirljiv.
Ali ona ga je zagrlila, a on je video da se njegova slika u njenim oima nije promenila.
Neodluno, bolno, zagrlio je i on nju i privukao je sebi. Ona je naslonila glavu na
njegovo rame.

"Nita nije besplatno, Tamise", rekao je Danakil Lu, pokazujui ka oiljcima jo

vidljivim na donjem delu njegovog lica i na grlu - nastalim od sprave zvane 'hvata
vetica' koja ima gvozdene klinove okrenute ka unutra. Tamis je pamtio na koji nain je,
pre mnogo vremena, Danakil Lu od svog sopstvenog naroda, zanetog predrasudama i
strahom, izgnan iz Karbankla. "Uvek postoji cena... jedan ivot... jedna smrt."
Tamis je pogledao svoju majku, koja je polako klimnula glavom. "Da je i tvoj
otac izabran, zajedno sa mnom... ili da sam i ja odbijena kao on... nikad se ne bismo
rastali, u Letu, niti doli u Karbankl, niti..." Oborila je pogled, a telo pokrenula samo
malo, tek toliko da slegne ramenima. "O, Tamise, nemoj odbacivati poklon koji ti je
danas dat. Miroe to ne bi eleo... a ni Derua. Prihvati dar, inae e cena koja je plaena
biti svima jo vei teret."
Tamis je oborio pogled, da ne vidi navaljivanje u majinom pogledu. Okrenuo se
opet Merovi. "ta da radim?" promrmljao je. "Da li...?"
Klimnula je glavom, dodirnula njegovo lice. "Mora", rekla je. To nije bila toliko
zapovest, koliko zapaanje, kao da je u njegovim oima videla neto to je on sam
odbijao da vidi: injenicu da on sada, kad zna, nema izbora.
"Klaveli i ja smo ulanili tvoju majku", govorio je posle toga Danakil Lu. "Bila bi
nam ast da ulanimo i tebe."
Oklevao je, nemoan da progovori, uhvaen izmeu straha i elje. Nita nee biti
isto.D
Luna ga je uzela za ruku i zadrala je u svojoj. "Daj da ja budem ona koja e tebi
dati... Damin dar." Upotrebila je taj stari letnjaki izraz, nije rekla 'virus' niti 'ulaz u
sibilsku mreu', kao da su to rei suvie tvrde i bukvalne, bez dovoljno mistinog
strahopotovanja koje izraava koliko se ljudski ivot menja stupanjem u sibilstvo.
Posle nekog vremena, klimnuo je glavom, pruio ruku, nudei ani zglob;
prieljkujui da mu ruka manje drhti. "Onda uradimo to odmah."
Danakil Lu je neodluno pogledao Lunu. "To se obino ne radi tako..."
"Sve se ve promenilo, zato to sam izabran", rekao je Tamis. "Ako u postati
sibil, hou da to bude sad. to pre budem u stanju da pomaem ljudima, to pre u moi da
ponem da nadoknaujem za ono to se desilo danas."
"Pa, dobro", rekao je Danakil Lu tiho, videi da je Luna klimnula glavom, a
Tamis ponovo dao ruku. Merovi se privila uz njega jo jae.
Danakil Lu je posegnuo u kesu koju je na opasau imao, i izvukao jedan od
polumeseastih ritualnih noia koji su, na Tiamatu, imali samo jednu svrhu. Poto je
odrastao meu sibilama i sibilima, Tamis je dobro znao koja je to svrha. Danakil Lu je
poeo pevati jednu od molitvenih pesama, jednu od malog broja letnjakih pesama koje
Tamis nikad nije uo do kraja. Nikakvi zimaki obredi za stupanje u sibilstvo nisu
postojali, niti je iko ovde znao kako to stranci, narodi na drugim planetama, rade.
Luna se, na polovini pesme, prikljuila pevanju. Od kad je iziao iz detinjstva,
retko je uo majinu pesmu. Ve je i zaboravio kako divna moe biti. Glas joj bejae
visok i ist, a oi najednom pune novih suza.
Kad su stigli do kraja pesme, Danakil Lu je hitro i veto preao seivom preko
Luninog zglavka. Tamis je video stiskanje majinih usana, krv kako izvire na ruci. Onda
je Danakil Lu dohvatio njegovu aku, i pre nego to je naila sledea misao krv koju je
Tamis gledao ve je bila njegova. Danakil Lu je dohvatio njega za aku, i Lunu isto tako,
i pritisnuo rane jednu na drugu, zborei drugu molitvu.

Tamisu se ekanje oduilo - izgledalo je kao venost. Nije oseao nita osim
tupog, potmulog bola u ruci. Onda nagli led u kimi, plamena vrelina u kanalima
njegovih nerava. Huka u glavi, glas talasa...
Mrak se sklopio iznad njegove glave kao morska voda, i on se vie nieg nije
seao...
Do sad. Tek sad se, evo budi iz nejasnih, zastraujuih snova, i vidi da je u svojoj
sobi. Zuri u zavoj na svojoj ruci, i isti takav na majinoj. Uz njih je Danakil Lu, ali, ovog
puta, i Klaveli. I Merovi, koja je vrsto splela ake u krilu, i naijem licu se brinost
pretvara u olakanje: primetila je da se sposobnost prepoznavanja vraa u njegove oi.
Gde je tata? Malo je nedostajalo da to zapita; ali je outao, plaei se
nekontrolisane reakcije koja bi zbog odgovora mogla nastati u njegovom izmenjenom
mozgu... plaei se tog odgovora, pamtei kakav je izraz video u Ukresovim oima.
Majka mu ponudi olju slatkog aja, i on poe zahvalno piti; u njegovom otromboljenom
telu ta vrelina, i te stimulativne trave, izazivali su prijatno bockanje. "Sad e ti biti
dobro..." proaputala je Luna, gladei njegovu kosu gotovo zaboravljenim pokretima koji
su ga vraali u detinjstvo.
Ali, onda se digla na noge, pogledala ka vratima, pa ka njemu. "Moram ii."
Trapavo se digao u sedei poloaj, pruio ruku ka njoj. Ona je dotakla njegovu
aku, ali i odmahnula glavom. "Moram, Tamise... Klaveli i Danakil e te uiti kako se
transferom ovladava, uie te svemu to kao sibil treba da zna - a poee odmah sad, ako
si dovoljno jak." Pustila je njegovu aku i osmehnula mu se usiljeno. "Vratiu ti se im
budem mogla." Okrenula se od pitanja u njegovim oima, i izila iz sobe.
37. TIAMAT: Karbankl
"Daklem, roae, fini kermes. Treb'o bi ee 'vako da prireiva."
Danakil Lu se okrenuo, osmehujui se iako je uo da mu to govori Kirard Set, ija
je sama pojava najee bila dovoljna da mu pokvari raspoloenje. "Ja, na alost, imam
samo jedno dete ije venanje mogu proslaviti", odgovori mu Danakil Lu. "Ali bolje
jedno nego nijedno." Sa irim osmehom pogleda mimo Kirarda Seta, ka licu svoje keri
koja je, na drugom kraju sobe, plesala uz tradicionalnu muziku za venanje, sva zrana
od sree. Merovi... Nedavno mu je saoptila da su se ona i Tamis zavetovali jedno
drugom prole godine. Danakil je u teritorijama Leta iveo tako dugo, da mu letnjaki
obiaji vie nisu smetali; nije se bunio kad se Merovi iselila iz njihove gradske kue i
otila da stanuje kod Tamisa, u njegovim sobama u Palati. On i Klaveli su ipak viali
svoju ker skoro svakodnevno.
Sad je Merovi napunila sedamnaest godina, a to je bilo dovoljno i za formalniju
svadbu, zimaku, usklaenu sa obiajima stranaca. Tim povodom, Danakil Lu je
pronaao u sebi oseanje za tradiciju - oseanje i neoekivano, i snano: elju da ritual
prelaska njegove erke u svet odraslih bude obeleen onako kako se to u njihovoj familiji
radi ve mnogo pokolenja.
Pijuckao je, sa uivanjem, uvozno vino iz kristalnog vra. I te vreve, i to vino
dala im je Kraljica kao svoj poklon, iz preostalih zimakih zaliha u Palati; postigla je da
svadbeno veselje njenog sina i Danakilove erke bude tako izuzetno, da je ak i Kirard

Set bio impresioniran. "E, ajd' izvini", ree on Kirardu, zato to je primetio da mu Klaveli
mae sa druge strane sobe. "Lepo da mi se zabavlja."
Otiao je odatle, oputajui plea i pogurujui se malo, srean to se udaljuje iz
Kirardove orbite; a Kirard odluta na drugu stranu, kroz gomilu. Lea su opet poinjala da
ga mue, kao to je Ngenet svojevremeno i predskazao. On potisnu tu misao iz uma,
nastojei da se koncentrie na sadanjost, pa ree neujnu molitvu Dami Morskoj - sve
svoje, malobrojne, molitve upuivao je Njoj, jo od dana kad su ga prognali u Leto - sa
molbom da svi budu i u budunosti jednako sreni kao sad.
Klaveli je stajala sa Lunom i Ukresom pored jednog ogromnog sanduka
ukraenog poput amca; u sanduku je bila hrpa poklona za mladence. Jo jednom je
nestrpljivo mahnula rukom dok se on pribliavao. "Ajde, eeru moj matori, nametamo
se za sliku!"
"ta, u sred ovog da nas neko slika?" ree on. Gledao je okolo, iznenaen: nigde
niko sa platnom i bojama, niti sa tapiima ugljena. U blizini su, meutim, stajali Tor
Zvezdoetna i otvin Talasojaha, zaneti u energine konsultacije u nad nekom
skalamerijom neodreeno poznatog izgleda. "O Majko-sviju-nas, je l' im ono kamera?"
Luna klimnu glavom. "Fotoaparat", ree. Njen izraz lica bio je negde izmeu
zabavljenosti i nestrpljenja. unula mu je neto u ruke. "Skrpili su ga nekako, ugurali su
i neki akumulator unutra. Ajde, otvine! Kasnim. Moram ii..."
"Ti, da ide?" ree Ukres. "Kuda, u sred Tamisovog venanja?"
Pogledala ga je. Sve veselje nestalo je sa njenog lica. "Pa rekla sam ti. Imam
sastanak sa Kapelom Dobraventurom."
"Ih, oi ti Damicine!" ree Ukres mrtei se. "to nije mogla i ona da doe na
venanje? Onda bi ti bar mogla da glumi da ti je ovo na umu."
"Nee ona na zimaku svetkovinu", ree Luna Svetlohodna.
Danakil Lu pogleda Kraljicu koja je upravo dolazila na mesto pored njegove ene;
vide u njenim oima nesrenost koju njen glas nije otkrivao. Spusti pogled ka toj stvari
koju mu je Kraljica Luna stavila u aku: zapanjujue uverljiva trodimenzionalna slika
Tamisa i Merovi kako se ljube, slika uhvaena u nekoj aroliji koja je zauvek sauvala taj
njihov momenat radosti. Pipnuo je sliku probno, i prst je proao kroz likove kao da su
halucinacija, a onda dotakao neku ravnu povrinu koju on nije mogao videti.
"Uooosmeh-heh!" uzviknu Tor, malo sapliui jezikom.
Digao je pogled prema fotoaparatu, ali ve osmehnut.
Ukres je sklonio pogled sa nemilosnog oka fotoaparata im je Tor zavrila sa
zarobljavanjem njihovih dua u unutranjost te maine. (Neki deli njega uvek e misliti
tako: seme sujeverja zaostalo iz detinjstva, vremenom transformisano u neudobni biser
ironije.) Luna ga dotae po ruci na tren, kao da se neto izvinjava; on se okrete da je
pogleda, ali, ve je nestajala u masi, odlazila.
Namrtio se, pogledao opet nazad ka Klaveli i Danakil Luu koji su, glava uz
glavu, bili nadneti nad isti takav hologram njihove keri i njegovog sina; Tor im je
upravo dodavala jo jednu sliku, na kojoj su bili oni sami. Odjednom izgubivi elju da tu
sliku vidi, Ukres odluta odatle. Muziki 'bend' na drugom kraju sale upustio se u jo
jednu tradicionalnu pesmu; Ukres u kesi na svom opasau potrai sviralu. Jo pre nekog
vremena uzeo ju je nazad od Ariel, zato to se pokazalo da nju ta frulica ne interesuje
stvarno. Sada je, ujui kako muzika grupa svira, osetio elju da se pridrui. Bila je to,

meu mnogobrojnim privilegijama koje su dole sa njegovim poloajem u drutvu, jedna

od vrlo malog broja koje su stvarno neto znaile njemu lino: kad je hteo negde da svira,
praktino niko nije odbijao njegovo uee. A svest da se kvalitetom svoje svirke nee
obrukati bila je jedna od malobrojnih preostalih stvari u ivotu kojima se jo sa razlogom
ponosio.
"ale..."
Okrenuo se, iznenaen Arielinim glasom iza sebe. Pogledao je nju i njenu odeu
poput duge namotane u zamahe tkanina; dugu kosu sapetu u pokuaju da se oponaa neki
komplikovani van-tiamatovski stil. Kad god je pogledao Ariel, podsetila ga je na Lunu,
na nain od koga mu se srce stezalo; meutim, danas ga je, naglo i udarno, podsetila na
nekog drugog. Arienrod. mirnuo je, prinuujui sebe da vidi samo svoju ker, mladu
curu koja voli stvari iz inostranstva: zar nije i on u mladosti bio takav? "A?" ree on.
"Gde ode keva?"
"Na sastanak sa Kapelom Dobraventurom."
Ariel naini zgaenu facu i uzdahnu. "A gde je bakili? Tamis je rekao da ona i
Bora dolaze na svadbu. Trebalo je da mi donese nekoliko tiler-koljki da napravim
eljeve. Zar jo nije stigla?"
Osmotrio je gomilu svadbenih zvanica, uviajui, sa uenjem, da nije video ni
Boru ni nju; znao je da se njihov dolazak oekivao. "Pa, ne znam", ree.
"Znai trebalo je ranije da pou", ree ona, stresajui glavom nestrpljivo.
"Propustie sve."
"Moda ih je zadralo neko nevreme", ree Elko Til Grejmaunt prilazei Arieli s
lea, sputajui ake na nju kao da je to odavno navikao, i mirkavo gledajui njenog oca.
Ukres oseti da se poinje mrtiti; ne ree nita. Ariel se samo osmehnula i
pogurala blie uz momka. Bar nije pokazivala, zasada, da je neto posebno
zainteresovana za Elkoa ili za ma koga drugog, ali je Elko Tel stalno navaljivao na nju
kao insekt na cvet. Ukres se ne jednom zapitao da li bi Elko Tel bio i upola toliko
zainteresovan za njegovu ker kad ne bi znao da e ona biti sledea Letnja Kraljica.
Perspektiva da mu Kirardov jedini sin bude zet nije mu se dopadala. "ta ti to pria?"
ree on. "Meteoroloki izvetaj je bio, da su vremenske prilike du cele obale odline."
Elko Tel slegnu ramenima. "Moe naleteti i oluja. Biva to, esto, a onda stradaju
manja plovila. Naroito ako mator svet upravlja..."
Ukres ga pogleda besno. Spremao se da ga izgrdi to baksuzira putnicima. Ali
vide da iza Ariel staje i Merovi, sa vencem od cvea u kosi. Njene sive oi preletale su
radoznalo preko njihovih lica. Ukres se, zato, samo nasmei, na isti nain kao njen otac
kad je gledao holo-sliku. Videi njegov osmeh, Ariel i Elko Tel se okrenue i zagledae u
Merovi, sa neitljivim izrazima lica.
"'Ste vid'li Tamisa?" upita ona.
Ukres poe: "Ja, ne, i to ve due..."
"Ja ga vid'o", ree Elko Tel. Ukresu se uini da uje primesu zlobe u tom glasu.
"Oti'o na sprat, sa Brejnom, koji hoe da mu estita na enidbi." Pogledao je Ariel,
uzvijajui obrve, zatim Merovi, kojoj se osmehnuo; a Merovina faca bila je utinuta
nekom emocijom kojoj Ukres nije mogao odrediti ime.
Ariel, sada bez osmeha, opet pogleda Elko Tela, i izvue ruku iz stiska njegove
ake. "Ba me briga", ree ona. "Igra mi se." Ode, ostavljajui Elkoa tu. On, meutim,
bre-bolje poe za njom, kroz gomilu, do mesta gde su mnogi drugi ve plesali - igre

stare, igre sa drugih svetova, uz muziku koja je vremenom postala jedinstvena smesa
razliitih kulturnih naslea; kao i itav njihov svet.
Ukres opet pogleda Merovi, i vide kako neto tajnovito, neto oajno, ispunjava
njeno lice, dok je gledala kako Ariel i Elko Tel bez rei odlaze. Oseajui da se ovde radi
o neem ozbiljnijem, a ne samo o olakoj neutivosti mlaarije, Ukres je neno dotae po
ruci. "Sad u ga nai, i poslati tebi."
Klimnula je glavom i osmehnula se.
Proao je kroz zabavu, ka stepenitu koje je poinjalo u zadnjem delu sobe. Usput
mu se ispreio Kirard Set, naslonjen na ogradu stepenita. Kirardov osmeh je bio
neugodno slian sinovljevom. "Slobodno je, sad nema nikog unutra", ree, pokazujui ka
WC-u.
Ukresovo mrtenje se vrati. "Tamisa traim. Je l' gore?"
Kirard Set slegnu ramenima. "Jeste." Uklonio se s puta, ali se izraz njegovog lica
za nijansu promenio. Ukres oseti hladnou u stomaku: bilo mu je jasno da bi sad trebalo
da se okrene i vrati meu goste. Meutim, drao ga je Kirardov osmeh, neno podrugljiv.
Poeo se penjati na drugi sprat kue. Zauo je tihe glasove, sve jasnije, onda je
prepoznao da je jedan od njih Tamisov. Stiui na vrh stepenita, vide dve figure kako se
grle u mutnoj svetlosti. Trgnuti njegovim nailaskom, njih dvojica su prekinuli svoj
zagrljaj, i on ih je tad jasno video - Tamis, ija blistava venana koulja je visila
raskopana, i mladi Brejn, iz tog drutva sa kojim je Tamis veito lunjao. Brejn ga je do
tog trenutka milovao po golim prsima.
Vide naglu krivicu, naglo oajanje u Tamisovim oima. Njegov sin se tako suoio
sa svojim ocem, na dan svog venanja. Brejn je uzmakao, gledajui svuda osim u njih, i
nestao niz stube.
"Tamise", ree Ukres, a ovaj se tre kao od udarca. "ta je to bilo...?" Pokretom
pokaza ka praznom mestu gde je Brejn do tada stajao.
"Nita. Samo je on... ja..." Tamis se zacrveneo, privijajui koulju uz sebe, i
sagnuo glavu. Trolisni znak se zagubio negde u naborima odee.
"Damicu ti tvoju, i sve ti bogove!" uzviknu Ukres. Zgrabio ga je za ramena i
tresnuo o zid. "Mizerijo jedna... zar na dan venanja? A ima divnu enu koja te voli i
koja tamo dole pita gde si? Zato?"
"Nisam mog'o da odolim", promrsi Tamis. Te rei bile su jedva ujne. Prtljao je
sa traicama koje su na njegovoj koulji sluile umesto dugmadi, nastojei da ih kakotako vee.
"Ej, ej!" uzviknu Ukres i kratkim udarcem, otvorenim akama, odagna Tamisove
ruke u stranu. "U mene da gleda kad ti govorim!"
"Ajde nemoj da ti tako surov sa tim dekom, Svetlohodni", ree glas Kirarda Seta
iza njega.
Ukres se okrete; sad se njegovo lice poelo crveneti od besa i ponienja.
Dalekoputov se popeo uz stepenite i pridruio im se.
"Vi letnjaci ste tako uskoumni po svim pitanjima. Ponaate se kao da postoji samo
po jedan ispravan odgovor na svako pitanje." Kirard Set Dalekoputov odmahnu glavom.
"To je samo bezazlani mali flert. Svaki deak mora da se uveri da nita nee propustiti,
zna."

"Ostavi nas na miru, Dalekoputov." Ukres mu okrete lea, razbenjujue svestan

da Kirard nije nainio ni najmanji pokret odlaenja, ve da, naprotiv, upija svaku re i
svaki pokret, kao voajer. Ukres uhvati svog sina za vilicu, i podie je, prisiljavajui ga da
mu pogleda u oi. Sad mu je bilo savreno svejedno ta Kirard vidi ili misli - tavie, bio
je siguran da je Kirard sve ovo od poetka znao. "Letnjak si, i sibil, tako ti volje Mora!
Nisi neki zimaki pederi, pa da tuca neku zimaku guzicu, da pokuava da stekne
miris stranaca tako to e se valjati u njihovim govnima!"
"Kao ti?" prasnu Tamis, ije su tamne oi planule. "Kao to si ti tucao Ariku u
njenom dvoru, u vreme kad si toboe bio zavetovan sa mojom majkom?"
Skamenjen, zanemeo, Ukres je stajao dok su ledene kande iz prolosti
obuhvatale njegova prsa i zaustavljale njegovo srce. "Ko..." ree on, "ko ti je rekao to o
meni?"
Tamisov pogled je samo na tren preskoio ka licu Kirarda Seta koji je, iza njih, i
sad sve sluao i gledao. "On mi je rekao da si gledao da izvue korist na obe strane. Da
si se podsmevao letnjacima to su tako uskoumni i glupi, a za to vreme radio za Ariku
stvari koje..."
Ukresova aka polete, udari mu amar i zaustavi te rei. "Veruj ti ta god ti volja",
proaputa. Usta su mu bila puna gorine. "Ali nikad to ne koristi kao izgovor za svoje
postupke. Naroito ne kad pria sa mnom." Okrete se, okreui lea mukama svog sina.
Pogleda Kirarda u oi, pune razonoenosti, a ovaj slegnu ramenima. "Theh... kakav otac,
takav sin?" ree Kirard tiho, i napui usne. Ukres proe pored njega, usput ga odgurnuvi
bezobzirnim laktom.
Silazei, jedva je registrovao prisustvo Merovi na pola stepenita, i izraz u njenim
oima dok je gledala njegov prolazak.
38. TIAMAT: Plantaa Klirvoterovih
"Ne mogu da verujem", ree Luna, stojei do kolena u vodi pored nagnutog korita
naputene brodice. "Ne - mo - gu." Njen um je odbijao da prihvati oiglednu istinu: da je
njena baka mrtva, nepovratno kao kad se talas razbije o obalu mora. Pree akom po
totemu izrezbarenom na pramcu; pipnu, na elu tog stvorenja, tree oko urezano iznad
dva obina, u letnjakom stilu, ono koje su letnjaci oduvek zvali 'vremenskim' to jest
okom koje navodno gleda kakve su vremenske prilike. Na krmi je bilo napisano ime
njene bake - Selena; svakoj lai davano je ensko ime, jer to voli Majka Thalasa... Ali,
ovog puta Thalasa nije bila zadovoljna, a ime je ostalo na krmi kao neopozivo
svedoanstvo koga je odnela naglim, elementskim razmahom svoje boanske ruke.
Luna se okrete opet ka Ukresu, koji je stajao izmeu nje i male grupe plantanih
radnika. Njih su do brodice doveli meri iz kolonije koja je imala utoite na obalama ove
plantae. Nije pronaen nikakav trag tela nastradalih.
Meri su i sad plivucali blizu broda ili uali na plai nedaleko od ljudi. Ukres je
pogledao Luni u oi, zatim odlutao pogledom preko mora, u susret sunevom svetlu koje
je od mora odsijavalo kao od milion komadia razlupanog ogledala. mirkao je zbog tog
prejakog blistanja nepromenljive vodene povrine. "Kad smo bili na venanju Elko Tel je
pomenuo da je bila neka oluja negde na obali", ree on.

Luna u mislima opet ugleda venanje: one vesele face, a u njenom srcu srea...
Pogleda radnike. "Je l' bila neka oluja, posle njihovog polaska?"
Radnici su se zgledali, uz mrmljanje i sleganje ramenima. "Ne, Damo, nije bila",
ree jedna ena. "Vreme je lepo ve nekih pet-est dana."
Ona pogleda opet Ukresa. "Elko Tel je to rekao? Zato bi on to uinio?"
Ukres odmahnu glavom, a krajeve usana povi nadole. "Da bi napravio probleme",
ree kiselo, sklanjajui pogled. "Da bi nekome pokvario lepe trenutke. On za to ivi; k'o
njegov otac."
"Kao da je znao da e se neto desiti."
"Al' nije bilo oluje", ree Ukres.
"Nije", ree ona nerazgovetno, i zauta. Osetila je sumnju kao naglo stakleno
koplje koje probada njenu, zbog gubitka nastalu, otupelost. "Nije bilo oluje." Pogledala je
opet mere, njihove duge vratove dignute iznad vode, njihove opsidijanske oi koje su
netremice motrile njeno kretanje dok je, drai se za rub laice, gazila jo dublje u vodu.
Nije bilo nikakvih oteenja na brodici, nikakvih tragova ma ega: kao da su Bora i njena
baka naprosto iezli. "Vi ste videli, zar ne?" ree ona. "E, jo kad biste mogli i da mi
kaete ta ste videli..."
Ukres je oklevao. Zatim je izvukao flautu iz kese na opasau i prineo je usnama.
Zbunjeno ga pogledae i radnici i Luna. im je zaula udni sled njegovih nota, shvatila
je da imitira merski govor. Meri svi okrenue glave na tu stranu da oslunu; oito su i oni
isto shvatili. Radnici su iznenaeno ali tiho progovorili izmeu sebe. im je zavrio, meri
su se pogledali i poeli izmenjivati cvrkutave sekvence zvuka.
Sledeeg trenka neto je, sa tupim zvukom, palo pred Ukresove noge. Luna nije
stigla da vidi tano iz kog pravca; ali, od mera, svakako.
Ukres je, mrtei se od koncentracije, podigao taj predmet. Luna je ve gacala
kroz vodu, ka njemu. Bila je to monofilamentska mrea, zbijena u grudvu. Takvim
mreama su zimci u poslednje vreme, pomou brodova-tegljaa, lovili ribu. Rastresao je
mreu i dobacio je radnicima.
"Da li je to palo sa Selene?" upita Luna, sa jasnim predoseanjem da nije.
Zimci su dodavali taj komad mree jedni drugima, prepipavali ga i potezali. "Ne,
Damo", ree jedan ovek. "Bora Klirvoter ne bi dozvolio da ma i najmanje pare ovoga
dospe na njegov prostor." Naini tuan izraz lica. "Stari je bio dosledan svojim
pogledima na stvari, bogovi nek mu daju mir. On uvek kae - uvek je govorio... da bi se
pre obesio monofilamentom nego to bi tako neto potegao na ribe."
Luna se ironino ali potvrdno nasmei. "Jest... to je ba u njegovom stilu..."
Osmeh pade sa njenog lica. "Onda znai da je ovde bio neki drugi brod, iju su posadu
verovatno sainjavali neki drugi zimci."
Ukres je slegnuo ramenima. Prie Luni i poloi aku na njenu miicu. "Moda. A
moda su meri samo nali ovo pare da negde pluta. Ja sam ih pitao gde su ljudi iz
broda... ali, jedino More zna da li su oni to uli."
"A moglo bi ovo da znai i da ih je neko tom mreom udavio", ree ona glasom
koji je postao zgusnutiji. "Zna da je Kirard Set Dalekoputov pokuavao da se doepa
imanja Klirvoterovih jo pre bakicinog dolaska u grad. Imanja koje mu Bora, dok je bio
iv, ne bi nikad prodao..."
"Luno", ree on blago. "Nema dokaza. Znam ta misli o Kirardu Setu. Moje
miljenje o njemu nije nita bolje. Ali, ubistvo...?"

Ona pogleda ka brodici. "Nisam imala ak ni priliku da se oprostim od nje. ak

nisam nikad rekla bakici koliko je..." Njen glas se slomi. Sleganjem ramena zbacila je
njegovu aku sa sebe. Oseala je da se njen bespomoni jad stvrdnjava u bes, i da se
dogaa jedno kristalisanje, fokusiranje; preko uspomene o licu njene bake nametala se
slika Kirarda Seta Dalekoputova. "Ne, ne mogu da dokaem da je ovde iole kriv, osim to
je prieljkivao da se tako neto desi. Ali, ve i iz tog jednog razloga, odrau moje
obeanje Bori Klirvoteru, titiu njegovu teritoriju dok sam iva." Okrete se i poe
plaom ka mestu gde je njena laica ekala da ponese sve njih na sever, ka gradu.
39. KAREMOF: Imanje Gundalinuovih
"Pandhara!" uzviknu Gundalinu, ulazei krupnim koracima u veliko predsoblje.
Odjeci njegovog glasa vratie mu se iz mnogih delova kue. Sako svoje uniforme okai o
ramena servo-robota koji mu je otvorio vrata, a lem natae na robotovu glavu bez lica,
sluajui, sa irokim osmehom, alostivno robotovo saoptenje da 'nije iviluk'. "E pa ti
nai iviluk!" ree on smejui se i protutnja pored robota, u sledeu sobu, izvikujui opet
njeno ime.
"Gundalinu-bhai je u vrtu za rezanje, ser..." zujkao je kuni robot iza njega.
On kod trpezarije okrete desno, proe kroz radnu i kroz 'sunanu' sobu i izae na
junu prizemnu terasu. Pandhara, koja se pela stepenitem iz vrta, sa punim narujem
cvea, stade; njeno lice se punilo zaprepaenim oduevljenjem. "Bi-Zi!" Ve si stigao!
Nisam te oekivala do sutra."
Stao je i on, videi njen izraz lica, iznenaen i zbunjen tom zranom radou. U
potaji mu je i laknulo to to nije bio izraz pometenosti, to nije zatekao Pandharu sa
nekim valerom. "Nisam ni ja oekivao da ukebam taj atl, ali, uspeo sam - u
najposlednjijem trenutku." Poe opet napred, osmehnut. "Pomisao na dve noi mirnog i
neprekinutog sna, umesto jedne, bila je dovoljna da me navede da pojurim."
Podigla je dlan da ga sudari sa njegovim dignutim dlanom, i u tom procesu
ispustila deo cvea. Onda se sagnula, paljivo pokupila, i opet ponela u naruju celu
pregrt.
"Ovo sam nabrala jer sam znala da dolazi kui", ree ona, udiui miris cvea.
"Znam koliko ga voli."
Njegov se osmeh proirio. On joj pridra vrata dok je ulazila u kuu. Cvee je
predala drugom robot-posluitelju, koga je ispratila reima "Zna ta treba..." Stala je
pred Gundalinua obuena u vreasto svepokrivno radno odelo; pramenove tamne kose,
koji su pobegli ispod marame, sad je zaglaivala unazad, prstima umrljanim od biljnih
boja. "avoli ga nosili, Bi-Zi, nita nije spremno! Sve sam uplanirala da bude kao to ti
voli, kad stigne, ali sam danas ceo dan postavljala bio-skulpturu, nisam evo stigla ni da
se operem."
Uhvatio je jednu od njenih razmahanih aka, preokrenuo je, prouio grubi dlan i
raspored mrlja. "Volim prave ruke..." ree, i die pogled ka njoj, da vidi da li se ona jo
sea njihovog prvog susreta.
Njen pogled 'blanko' nerazumevanja rascveta se u naglo razumevanje, i ona mu,
naginjui glavu na jednu stranu, uzvrati osmeh.

"Nema veze. Uvek postoji sutra. Sve to ja noas elim je normalan razgovor, i
moda da odigramo jednu partiju ame." Pustio je njenu ruku i okrenuo se da razgleda
sobu, zato to je osetio da poinje predugo da zuri u nju. "ta ima novo? Sa ovom
sobom si neto uradila; svetlija je."
"Zidovi su sad uti, a ne sivi, tamo, i tamo... Kupila sam i neke nove male divane
sa naslonom, i popravila onu sofu. Okaila sam nekoliko mojih statika..."
"Dopada mi se."
Gledala ga je ispitivaki. "Stvarno? Veoma sam pazila; nisam ni takla ono to je
vanvremensko." Pokretom je pokazala ka klesanim ukrasima na kaminu, koji je bio deo
zgrade od poetka. Gundalinu je znao da je taj kamin star najmanje jedan milenijum. "Jer
to nikad ne bih dirala..."
"Znam", ree on. "Video sam i sve ostalo to si ovde uradila. Imam unapred puno
poverenje u tvoj kriterijum."
"Ali, kua je tvoja..."
"Kua je tvoja." Stavio joj je aku na rame. "Ti u njoj ivi; ja sam samo
posetilac. Bogovi znaju da ju je moj otac drao kao muzej; ne seam se da je ikad
dozvolio da se ijedna prokleta stvar promeni, ma gde u kui ili na imanju. A onda su je H.
K. i S. B. satrli..." Usta mu se trznue. "Uini da bude tvoja, Dhara. Ona jeste tvoja."
Podboila se akama o kukove; njen osmeh se borio sa neim to je izgledalo kao
da joj je ve 'dozlogrdilo'. "Bogovi! Mora li uvek biti tako nesnosno plemenit i dobar?"
Nasmejao se. "Misli da sam takav? Pitaj moje programere i efove posada, kad
mi naprave kiks ili zadocnjenje... Pitaj Vanua, kad mi njegovo osoblje zakae sastanak
istovremeno na dva mesta, u Vrhovnoj komandi i sa polovinom Koordinacionog
komiteta..."
"Pa, ja samo znam da kad te vidim poelim da..."
Njegov komunikator se poe oglaavati kratkim piskovima. On, sputajui
pogled, opsova, i pokri akom taj izvor zvuka. U desetak koraka pree sobu i naredi
terminalu na stoiu ispod Pandharine nove slike da preuzme taj poziv.
Materijalizovalo se Vanuovo lice, sa izrazom urgentnosti. "Vragovi te odneli,
Vanu", odsee Gundalinu. "Stvar moe da saeka - rekao sam da ni za koga nisam tu. Bez
izuzetaka!"
Vanuova slika ujednaeno ree: "Imamo datum poletanja flote, komandante.
Odobren je."
"Za Tiamat...?" dahnu Gundalinu.
"Da, Komandante. Smatrao sam da e hteti to da uje." Vanu se odvaio na
obazrivi osmeh.
Gundalinu je klimnuo glavom. "Da... hvala, N. R."
"Upuujem pozdrave za Gundalinu-bhai. elim ti dobru posetu, Bi-Zi." Vanu je
prekinuo kontakt, i povrina stola je postala neprovidna. Gundalinu je stajao jo jedan
trenutak, zagledan u tu sliku sa kaskadama zlatnih i senovitih zelenih boja i sa dalekom
sumaglicom zelenog. Okrete se najzad, i nae se licem u lice sa svojom enom.
"Odlazi", ree ona. "Za Tiamat. Uskoro."
"Da", ree on.
Spustila je pogled, prekrstila ruke, obgrlila se oko prsa. "Ahhh... dobro." Opet je
digla pogled, osmehnula mu se. "estitam, Bi-Zi... Znam ta ti ovo mora znaiti, posle
tolikih godina ekanja, posle svega to si uinio da bi se to moglo izvesti..."

"Poeli da ta?" ree on.

"ta?" ponovi ona.
"Poela si neku reenicu, da kad sam nepodnoljiv, poeli da...?"
"Da ti poupam te krpice", ree ona, bez ikakvog izraza na licu. "Da poupam svu
odeu sa tebe i da se tucamo odmah ovde, na podu." Okrenula se na potpetici i izila iz
sobe.
Stajao je nepomian i buljio za njom, jo dugo.
Gundalinu je sedeo na toplom, solidnom zidu balkona na desnom krilu kue i
otpijao, iz ae, neko pie koje kao da je bilo sasvim bezukusno. Zavirivao je u au i
bacao poglede ka bokalu, na niskom stolu neravnih, nasuminih ivica. Ploa stola bila je
zapravo polirani komad vorkamena. Gundalinu se doseti: pa, servou je rekao da mu
donese vodu. Uzdahnu, i opet pogleda preko doline, sutonski plave; nemarna ruka vetra
mrsila mu je kosu. Sluao je krianje belokrilih sikha koje su kruile u visinama iznad
njega. Zapadno krilo kue bilo je najblie rubu kamene uzvisine na kojoj je zgrada
podignuta; odatle se njemu pruao neometen pogled, pa je u vedrom vremenu mogao
mogao videti ak i okean. A danas, i jue, bilo je toliko vedro da je ak mogao da
prebroji ostrva blia obali.
Bio je pozvao K. R. Aspundha na veeru, posle primitka Vanuove poruke.
Aspundh e uskoro i stii, preko tog mora. Sada, posle te vesti, bie dvostruko dobro
videti ga. Jer, to e verovatno biti poslednji susret njih dvojice... poslednji u ivotu.
Takoe, i njegova poslednja prilika da kontaktira sa Lunom, pre nego to stigne na njen
prag praen maem hegemonijske sile na tiamatskom nebu iznad njega.
uo je neije izlaenje iz kue i okrenuo se, ne ustajui sa balkona. Dah mu stade:
to je Pandhara prelazila preko balkona, obuena sveano, za veeru. Najednom, nije
mogao oka skinuti s nje: inilo mu se kao da je nikada ranije nije video. Kosa, sloeno
stilizovana, sa eljevima od deljanog drveta i blistavim iglama; odeda labava i tena, u
stalnom pokretu oko nje dok hoda, pokriva je konzervativno od vrata do stopala, a ipak se
svuda pripija za njeno telo, i otkriva svaki put, iz momenta u momenat, po neto drugo...
Konano je sklonio pogled, trenutak pre nego to je stigla do njega... borei se protiv
oseanja uskraenosti, i naglog seksualnog uzbuenja, pitajui se da li mu ona ovo radi
namerno. Onda se seti kakva je bila u noi kad su se upoznali: jednostavno, jedna prelepa
ena sa umetnikom oseajnou.
Samo sam se alila, rekla mu je jue uvee, kad se konano vratila u sobu, ista,
uredno obuena u odedu i labave pantalone, savreno staloena. Htela je samo da ga
nasmeje, ali je to rekla u pogrenom momentu, sad se ba osea nezgodno zbog toga...
Tad ju je uveravao da razume; ali mu je posle toga bio potreban jo ceo sat da je
vrati, da se ona od bolno utive strankinje opet pretvori u hitroumnu, nasmejanu enu
ijem prodornom humoru i kameleonskim raspoloenjima se ve nedeljama unapred
radovao. Najzad mu je pokazala svoje najnovije, jo nedovreno delo; onda su odigrali ne
jednu, nego dve partije ame.
I tek posle svega toga, dok su sedeli pijui lith na balkonu zapadnog krila, ispriao
joj je o Tiamatu. Nije to od njega zatraila, ali je on u njenim oima video potrebu da
shvati, i razumeo da ne moe otii od Pandhare a da ne prui bar minimalno objanjenje.

Zato joj je priao o jednom zatienom mladom tehnokrati koji je otputovao na

Tiamat pun romanse i arogancije, sasvim siguran u pogledu svog mesta u svemiru i
sasvim uveren u opravdanost takvog mesta. Pa je priao: ta su Tiamat i tiamatski narod
uradili tom tehu, kako su ga nauili da je njegova prava sudbina sainjena od brutalnosti,
bola i uzaludnosti. Bolje smrt nego sramota. To je bila njegova 'zakletva krvi' sa
drugarima u koli, ali kad ju je polagao, nije ni za trenutak verovao da e zaista upasti u
neki takav procep; da e, kao uhapenik nomada-lopova, dran u kavezu kao zver,
uhvatiti lepljivi poklopac konzerve i poeti da see vene na zglavkovima aka, molei se
bogovima da umre...
I - da nije umro. tavie, da su mu njegovi zarobitelji dali Lunu, jo jednu
oamuenu i zarobljenu osobu izgruvanu sudbinom, bespomonu devojku iz Leta, ponetu
jednim potezom Igre koju nije mogla razumeti... Tako je, bar, on tada verovao. Ilegalna
povratnica u domovinu, cura koja tvrdi da je poslata nazad na Tiamat voljom sibilske
mree same, u cilju nekakve svete potrage. Mislio je: malo je enula. Tek kasnije poeo
je da shvata da je ona zapravo neto mnogo vie... kad je izborila slobodu za njih dvoje, i
njegov nevoljni respekt, osvojila njegovo nevoljno srce... kad je poeo da lae i izdaje
svoj narod da bi njoj pomogao da se doepa Karbankla; postao njen ljubavnik; odveo je
do oveka koga je ona oajniki elela da spase, oveka za koga je zapravo bila i udata;
kad je postala Kraljica Leta, a on napustio Tiamat bez nje, ali i ne izdavi je. Napustio za
sva vremena... tako je tad verovao.
Tek posle tih dogaaja, upinjui se da iznova sagradi sebi ivot i karijeru, shvatio
je u celosti ono to je o njoj ranije samo oseao: da je od poetka govorila istinu. Zato je
poverovao da je on sam samo besmisleni pion u Velikoj Igri ija pravila ne zna.
"Eto, to me je oteralo u Nakrajsveta." Blagim pokretom dodirnu sibilski trokraki
znak. "Odjednom nisam vie bio pion. Poeo sam da menjam istoriju."
Kad je zautao, njegova supruga je jo dugo sedela u tiini, obgrlivi rukama
kolena, zagledana u nebo. Najzad je spustila pogled ka njemu, i polako odmahnula
glavom. "Vredan si svojih predaka." Uze ga za ruku, i prinese njegovu aku svom elu:
gest divljenja.
Naglim nestrpljenjem on povue ruku k sebi, i ree: "Pa, nisam ti rekao sve."
Uzvila je obrve. "Misli li da su tvoji preci govorili svetu sve - svaki pojedini
uasni deli istine?"
On je pogleda.
"'Istorija' je samo neije miljenje ta se stvarno desilo, Gundalinu-ken", ree ona
tiho.
Zurio je u nju, ali se, iza svojih oiju, seao kako je bilo biti Ilmarinen, u poetku:
Ilmarinen, predak njegov, izdajnik u ime vieg interesa, pokreta Velike Igre... Uzdahnu.
"Zbog ega je uvek najtee videti stvari koje su same po sebi oigledne?"
Pandhara ga opet dotae, neodluno; ali njena aka kliznu niz njegovu ruku, pade,
udalji se. "Zato to bismo, da nije toga, mogli poeti da stvarno shvatamo ivot."
Pogledala ga je u oi i odmah sklonila pogled kao da je to bolno. Ali ree, glasom suvim i
hladnim: "A to se ne bi moglo dozvoliti, zar ne?"
Posle toga, kao da se, iz nekog razloga, nije vie imalo ta rei; zato je poeleo
Pandhari laku no i otiao u svoju sobu. Iako je legao znatno kasnije nego to je planirao,
san mu je bio nemiran kao kod oveka koga sutra eka egzekucija.

Sutra odoe u 'Serakandi centar' gde je Muzej nauka i umetnosti priredio izlobu
njenih dela. On je doao u neupadljivoj civilnoj odei, i niko ga nije pogledao dvaput.
Pandhara je bila centar panje, a on je uivao u luksuzu da stoji neuznemiravan u senci
nekog drugog. Gledao je interakciju sveta sa njom, posmatrao njenu gracioznost i
inteligenciju, gledao kako Pandhara, od zadovoljstva, sva blista, i kako to privlai ljude.
Posle ju je poveo u njegov omiljeni restoran; vlasnica im je donela bocu uvoznog
'lilandera', iz njene privatne zalihe. Jo kasnije, diskutovali su o umetnosti i politici, u
udobnoj tami ajdinice u nekoj zabitoj uliici, sedei u drutvu sa petoro ili estoro
Pandharinih starih prijatelja. Sve su to bili kreativci, netehovi; sedeli su puei zainske
tapie i nisu nimalo panje obraali na njen novi status 'visokoroene', a ni na njegov.
Njemu su se obraali sa "Sibile..." a on je znao da je to, od njih, dovoljna poast.
Sad je sunce zalazilo - sunce poslednjeg dana koga e on u ivotu provesti na
svom rodnom svetu; dok je slaba muzika doplovljavala kroz otvorena vrata, sedeo je i
zurio gore, u venanu enu koju vie nikad nee videti. Oseao se kao da Pandharu nikad
ranije nije stvarno video. "Predivno izgleda noas", uspeo je da izgovori, ali ne lako, dok
je dizala dlan u susret njegovom dlanu, za pozdrav. Prislonio je svoju aku uz njenu,
osetio toplinu od dodira dlanova, netremice gledao njeno lice: te njegove rei izmamile su
jo jedan osmeh. "Zahvalan sam ti za dananji dan." Najzad pogleda ka moru. "Nosiu ga
sa sobom itav ivot, kad otputujem."
"I ja u", ree ona, takoe okreui pogled ka okeanu. "Bi-Zi... razmiljala sam
noas mnogo o stvarima koje si mi rekao. I o onima za koje si napomenuo da mi ih nisi
rekao..."
On je pogleda.
"Neke od njih su, ini mi se, bile prisutne od poetka, izmeu tvojih rei. Ali..."
"Ali ti osea potrebu da zna i vie."
Klimnula je glavom.
"Jahhh...." Stisnuo je usne. "Pitaj me. Rei u ti sve to mogu." Uvideo je: ono to
e uiniti sa ostatkom svog ivota moglo bi itekako da utie na nju, ak i sa pola galaksije
udaljenosti.
Njene ake su mirovale na kamenoj 'kapi' kojom je gornja ivica zida bila
pokrivena; on vide da se prsti steu. "Kad si me pitao da se udam za tebe, rekao si da
nee... stvarno brak, nego samo na reima. Je l' to bilo zbog te ene na Tiamatu, koja je
postala monarh?... Jo uvek je toliko voli, posle tolikog vremena? Da li se zato vraa?"
"Da", apnu on, obarajui pogled.
Naslonila se na taj zid, gledajui ga neprekidno, ali sad sa neodlunim licem.
"Veli - ima mua?"
"Da."
"A ti si samo jednu no imao sa njom?"
"Spavao sam sa njom samo jednom. Ali nije samo to..."
"Znam. Znam." Sklonila je pogled, digla glavu. "Ali je ti od tada nisi video. A
prolo je, pa, mora biti..."
"Dvanaest godina. Ali, za nju - vie od osamnaest." Opet je digao pogled. "Otkud
znam da me ona jo i sad hoe? Ne mogu znati pouzdano. Ali Vatreno jezero mi je dalo
kratke prizore iz moje budunosti... pokazalo mi je nju. Osim toga..." Udahnuo je
duboko. "...razgovarao sam sa njom, posle mog odlaska sa Tiamata."
Zagledala se sa nevericom u njega. "Kako? Niko ne moe ni poruku da poalje..."

"Sibila je, sibil sam. Izvodljivo je... samo toliko ti mogu rei. A ne bi trebalo ni
toliko da kaem." On spusti pogled. "Komunicirao sam sa njom nekoliko puta posle mog
odlaska sa Tiamata. Ona zna ta e se desiti. Plai se toga. Ima i zato. Hegemonija od
Tiamata trai samo jedno - vodu ivota. Letnjaci smatraju da je svetogre ubijati mere, a
meri su i ovako izlovljeni do samog ruba izumiranja. U sibilskoj mrei ak ima dokaza da
su meri razumne osobe..."
"ta?" ree ona sa nevericom. "Ali to znai..."
"Genocid." Klimnuo je glavom. "Ako je to istina, mi ve vekovima vrimo
genocid."
"Jesi li ikome rekao o tome?"
Nasmejao se gorko. "Pokuavao sam. Niko u Centralnom koordinacionom
komitetu ne eli da uje. Pernat mi je vrlo jasno saoptio da bi svako dalje raspravljanje,
ili javno protestovanje, moglo upropastiti moju karijeru... Ako Kraljica prui otpor
novom lovu, a pruie, to e Hegiki posluiti kao izgovor da ugazi Tiamatovce u blato,
kao to ve vekovima radi. Zato sam morao da postanem Predsednik vrhovnog suda
Tiamata. Stekao sam neku polovinu ansu da kontroliem legalni sistem, da povuem
crtu izmeu vladavine i eksploatacije."
"Jesi li tako siguran da e se to, bez tebe, desiti?"
Klimnuo je glavom, stiskajui usne. "Svi znaci su tu. Sve to ujem. Niko u
'vrhuki' ne govori o braku, nego svi o silovanju. Politiari hoe lak profit, panduri dobar
izgovor da isprobaju svoje nove tehnologije naoruanja, a svi skupa hoe vie vlasti.
Jedino vremenska zakanjenja spreavala su ih da izgrade novo Carstvo, do sad.
Izrabljivanje Tiamata e biti idealan prvi korak."
"Ali, sa zvezdanim pogonom, Hegemonija e u svakom sluaju postati vana
politika i ekonomska jedinica." Pandhara uini pokret svojom aom za vino i pogleda
ka nebu. "ak i marginalni svet kao to je Tiamat postae dragoceni resurs; nastanjivih
planeta, jednostavno, nema toliko. Ako ne bismo mogli, pomou zvezdanih mapa Stare
Imperije, da pronaemo druge nastanjene svetove, bile bi nam potrebne generacije da
naemo makar i jedan jedini sa kojim nismo ve u kontaktu."
Klimnuo je glavom i nemirno ustao na noge. "To znam. Tu poentu istiem kad
god mi se ukae prilika, meu 'onima gore'. Ali moda e proi jo godine dok lideri
Hegemonije dobro sagledaju iru sliku. Do tada e za mere biti prekasno, a moda i za
ljudska bia na Tiamatu."
"Luna zna da se vraa?"
"Da."
"Kakva su njena oseanja o tome?"
"Mislim da... da se i ona plai."
"A ti?"
Gledao ju je utke, nekoliko trenutaka; onda sklonio pogled ka kopnenim
predelima koji su lagano tonuli u senke, i ka dalekom, svetlucavom okeanu. "Strah me
je", proguna on najzad, "da se u meni ne pojavi elja da od ovoga odustanem, Dhara.
Toliko toga sam prevalio preko glave da bih dovde stigao, i, ta ako sad ne bih eleo da
se vratim na Tiamat."
Osetio je da mu ona blago prilazi s lea, i da njene ruke klize oko njega i grle ga
oko prsa, i dre; osetio je njenu toplinu na leima, i blagi dodir njene kose na svom vratu;
naslonila je glavu na njegovo rame. Nije nita vie rekla, niti uinila, samo ga je drala.

Polako, neodluno, digao je ake i njima preklopio njene. "Mogao bih da ostanem
ovde, da ovako stojim, da gledam ove prostore do kraja mog ivota", proaputao je, "i da
budem srean..." Pomislio je da bi se mogao kandidovati za Svetski parlament, i biti
izabran: raditi na preusmeravanju sudbine ovog sveta, koji je njegov svet, a ne otii na
drugu planetu, gde e ga narod zbog njegovog delovanja na kraju najverovatnije mrzeti i
osuivati. "Imam ba ovde, ba sada, sve o emu sam uvek sanjao - pa i vie. Oseam se
kao ovek koji je ovde potovan, cenjen..." Okrenuo se unutar kruga njenih ruku i stao
licem u lice s njom. "ak i... voljen?"
Njene ruke su se samo stegle oko njega; zagrlio je i on nju.
"Sathra, bhai, va gost ulazi..."
Gundalinu se tre kao krivac, ujui te rei nadzornika imanja, koji je stupio na
balkon, kratko se naklonio, video da gazda grli svoju enu, i bre-bolje se povukao.
Gundalinu duboko udahnu, shvatajui da ima puno pravo da nju grli, bez obzira to e ih
neko tako zatei; ali i primeujui da se njih dvoje, iz nekog razloga, vie uopte ne
dodiruju.
Saoseanje u njenim oima, dok ga je uzimala za ruku i polazila da pozdrave K.
R. Aspundha, bilo je, u jednom trenutku, dok nije opet sklonila pogled, bolnije ak i od
tuge koja je ispod toga leala.
Aspund pogleda njih oboje malo udno, kad su ga pozdravili kao dvoje
oaloenih; ali zapoe prijatnu, bezazlenu konverzaciju. Tako su ekali veeru;
Gundalinu malo-po-malo oseti da tenzija nestaje iz vazduha, naputa njegovo telo. Svi su
pili lith, i to mnogo, a negde oko sredine glavnog jela Pandhara je poela da pria bajate
viceve, koji su Aspundhu, neoekivano, bili zabavni. Gundalinu je, tiho zapanjen, gledao
Aspundhovo smejanje, suvie ophrvan tekim mislima da bi njemu samome bilo zabavno
ita osim samog prizora starevog oiglednog veselja.
"Divno, P. H. N..." govorio je Aspundh, hvatajui vazduh. "Osim toga, moji
komplimenti tvom kuvaru, draga moja." Uzdigao je au ka njoj i zatim gutljajem litha
sprao poslednji ostatak jako zainjene, nepoznate orbe. "Najbolje jelo koje sam jeo u
poslednjih nekoliko godina."
"Hvala", ree ona, i pritisnu aku na usta, kikoui se kao da ju je ovo podsetilo
na jo jednu alu. "Da l' je tebi prijalo, Bi-Zi?"
Klimnuo je; imao je oseaj da je njegova panja malo 'izila iz ie'. Nije bio,
takorei, ni svestan da je neto jeo, a ipak njegova zdela bila je ve skoro prazna.
"Izvrsno. A ta je ovo?" Pojede jo jednu punu kaiku.
"Gria", ree ona, sva blistajui. "Po receptu moje majke."
"Gria...?" Progutao je grevito, i zakaljao se. "Hoe li rei da jedemo pacovsko
meso?"
"Bi-Zi! Kako se usuuje da tako neto kae." Pogledala ga je sa nevericom. "Ne
jedemo meso pacova. Nemoj biti tako prokleti snob." Ali se opet poe kikotati; nije to
mogla da zaustavi. "Ti u ivotu nisi probao griu?"
"Moj ale ju je pravio sve vreme", ree Aspundh. "Oboavao sam je."
Gundalinu je blenuo u njega. "Ali gria je... ovaj..." Setio se, trenutak prekasno,
da je otac K. R. Aspundha bio ne-tehnokrat.
"Suvia 'narodska'?" Pandhara je pruila ruku preko irokog stola da ga potape
po aci, kao da pritie u pomo da ga spase. "Dabome da jeste. 'Narodska' samo znai da
je svi jedu."

On opet pogleda svoju iniju, odmahujui glavom. "Meni je govorila... dadilja,

kad sam bio mali... da neklasifikovani jedu griu od pacovtine i trulog povra."
"Pa, ljudim moraju da se snau sa onim to imaju", ree ona blago.
Digao je i spustio pogled, seajui se Tiamata, Nakrajsveta takoe, i hrane
kudikamo udnije, koju je u ivotu ve jeo, i koju e uskoro opet jesti... Uze jo jednu
kaiku orbe, pa jo jednu, pod njihovim pomnim pogledima, i polako razvue usta u
osmeh. "Ili rastemo, ili umiremo, zar ne? Ovo je stvarno vrlo dobro, zna."
Posle veere posedali su u duboke jastuke u utonuloj 'sobi za meditaciju'. Jedan
servo im je ostavio lebdei posluavnik sa slatkiima. Pandhara je pripalila zainski
tapi, udahnula, izdahnula; mirisni dim se poeo dizati u raskonim kolutovima iznad
njene glave. Gundalinu do ovog dana nije nikad video Pandharu da pui ove tapie.
Toliko ima stvari koje on o njoj ne zna; niti e ikad saznati...
"Te su ti vrlo nezdrave, zna", prekori je Aspundh blago.
Ona pogleda Gundalinua, a on vide da se u tom pogledu nalazi neto vie od
obinog pitanja i manje od jada. "Noas ni za ta ne marim, Kej-Ar."
Aspundh je gledao njihova lica. Nita vie nije o tome rekao. Onda se okrete
Gundalinuu. "Znai, as je konano doao. Put za Tiamat je ponovo otvoren. A ti se
vraa kao Vrhovni sudija. Sve se ostvarilo kako si predvideo pre nekoliko godina."
Malo je nedostajalo pa da Gundalinu klimne glavom; ali njegov vrat se odupro
laljivom pokretu. "Ne", ree on blago. "Ne ba kako sam planirao, K. R."
Aspundh nije nita govorio; ekao je.
Posluavnik sa slatkiima doplovio je kroz vazduh do Gundalinua; on uze jedan
mali, jako ukraeni kola. Zadra ga na dlanu, prouavajui ga; zatim ga vrati i odgurnu
posluavnik. "Verovatno ete misliti da sam lud, ali... ne znam da li radim kako valja i
treba." Pokri oi akom, zato to u ovom trenutku vie nije mogao podnositi da ih gleda.
"Najednom sam pun sumnji: zato idem, ta tamo uopte mogu postii... ima li sve to
ikakvog smisla. Ve godinama ivim sa tom opsesijom; sad se najednom pitam zato. Zar
samo zbog toga to toliko dugo nisam imao za ta drugo da prionem? Od kad se vratih na
Karemof..." Opet ih pogleda. "Bogovi neka mi pomognu..." proaputa on, "ne odlazi mi
se."
Aspundh se namrtio, ali u njegovim oima bilo je saoseanje a ne prekor; zatim
pogleda Pandharu. "Koliko si o ovome diskutovao sa Pandharom?"
"Dovoljno", ree Gundalinu, gledajui se sa Pandharom oi u oi.
"I kakva su tvoja oseanja o onome to ti je rekao, Pandhara?"
Ona se vrpoljila meu jastucima. "Ja hou da on bude srean..." Trgla je glavaom,
maltene ljutito. "elim da ostane..." Opet je pogledala Gundalinua, pogledom koji njemu
donese bol. "Bio si takav usamljenik, Bi-Zi... Toliko si godina radio na tom snu, a tek sad
sam razumela neki deli razloga... mislila sam: nee nai mir, ne moe ga nai, dok ne
ostvari tu elju."
Gundalinu je sklopio oi i opet pritisnuo lice akom. "Sve neka bude prokleto!
Kad sam preiveo Nakrajsveta, znao sam da u moi da se suoim sa svim onim to bi
moglo da se isprei izmeu mene i posla koji moram obaviti..." Ruke mu padoe,
ostadoe nepomine u krilu. "Sa svim, samo ne sa ovim." Ne sa sreom.
"Onda moramo javiti Luni da e kroz koji mesec flota stii... ali da sa njom nee
doi ti", ree Aspundh.

Gundalinu die glavu, crvenei u licu. "Luna mi je rekla... posle njenog povratka
na Tiamat... da je i ona mogla ostati na Karemofu i biti srena. Ali, osetila je neto, to ju
je prinudilo da se vrati. Sibilski um joj se na neki nain obratio, stavio joj do znanja ta
mora uiniti. Ja nita slino nisam osetio. Ako bih samo mogao biti siguran bar upola
koliko ona, da inim pravu stvar..."
"Moda nisi uo 'glasove' zato to ti nisu bili potrebni. Pokretan svojim
sopstvenim eljama i verovanjem u pravdu, stigao si ovako daleko, svojom snagom", ree
Aspundh. "Moda ona nikad nije bila toliko sigurna kao ti - niti kao to ti misli da je
bila. Da li si video ili uo ita, u svojim kontaktima sa Vrhovnom komandom policije ili
sa Centralnim koordinativnim komitetom, to bi te navelo na zakljuak da su tvoja
miljenja o njima neopravdana?"
Gundalinuove oi su potamnele. "Nisam."
"A da li se jo osea u nekoj meri odgovornim za ono to e se desiti sa
Tiamatom...?"
"A ta je sa Lunom Svetlohodnom?"
Gundalinu pogleda ka Pandhari, bespomono, znajui da ona u njegovim oima
moe proitati ono to mu njegov bol i spetljanost ne daju da kae.
"Jesi li razmiljao", upita Aspundh, kao da se ustee, "ta se moe dogoditi
Letnjoj Kraljici kad se Hegemonija vrati na Tiamat?"
Gundalinuu se oko srca stee hladna pesnica. "Bogovi... ne! Oni ne bi mogli da
narede da ona bude prineta na rtvu! Nije jo vreme... Tamo je epoha Leta tek poela.
Bilo bi to potpuno krenje rituala Promene."
"Pa, ovaj povratak Hegemonije je ve totalno krenje tog obrasca, na Tiamatu. Ne
kaem da e oni to uraditi. Nije mi poznato da hoe. Ali, ako tako odlue, ta onda?"
Gundalinu je klonuo u nepostojanu potporu prohladnih jastuka sa kadifenim
povrinama. Hegemonija, vraajui se, nee oekivati da na vlasti zatekne osobu kao to
je Luna Svetlohodna. Ako im se ona usprotivi... Glavnina stare zimake strukture vlasti
jo je u ivotu, i bie vie nego voljna da udavi Leto u moru. On opet pogleda Pandharu;
grlo ga je bolelo od elje da je gleda. Shvati da je od poetka znao da ne moe ostati, niti
ikad biti slobodan od od svojih uspomena i od istine.
"Bi-Zi", ree ona, glasom sada jaim, pouzdanijim. "Dok si mi priao sve to
nisam znala o tvojoj prolosti, sve to si pretrpeo i savladao... i kako si zbog Tiamata
postao sve to sada jesi... oseala sam se kao da je duh tog sveta, i tvojih predaka,
dodirnuo moju duu kroz tebe. I jo, da sve to osea da mora uiniti, jeste ispravno, i
da e sve to postii. To sam videla u tvojim oima, tren pre nego to si me zagrlio.
Vidim to i sad... ti si samo duh. Nisi stvarno ovde, a nee nikad ni biti, dokle god te na
Tiamatu ekaju odgovori na sve ono to jesi. Vrati se Luni... i neka bogovi budu na tvojoj
strani." Pruila je ruku, ali je samo dodirnula njegove prste svojima.
On, meutim, sklopi aku preko njene; a njena je pri tome davala oseaj da je
materijalnija, stvarnija, od njegove. Opet pogleda starca. Luna. On mora jednu stvar
uiniti ovoga trenutka. Jedan zavrni transfer, jedna poslednja poruka, da joj javi...
Aspund je klimnuo glavom, shvativi; ustao polako, kruto.
B. Z. Gundalinu ustade s njim. "Dhara, poveu Kej-Ara do njegovih prostorija..."
Pustila ga je, ostala na mestu, ve sviknuta na ovaj arkanski ritual njenog mua i
ovog gosta: prihvatila je ranije Gundalinuovo objanjenje da njih dvojica moraju o nekim
stvarima da diskutuju nasamo. "Hvala ti to si doao, Kej-Ar", ree ona.

Aspundh jo jednom klimnu glavom. "Drago mi je to sam mogao biti ovde."

Oboje pogledae Gundalinua.
Oklevao je. "Da li e me ekati ovde, Dhara? Ja... treba o neemu da
prodiskutujem sa tobom."
Klimnula je glavom. Iznenaenje je potisnulo setu iz njenog pogleda, na trenutak,
dok je gledala kako njih dvojica izlaze iz sobe.
"Bi-Zi..." ree Aspundh smetajui se udobno u fotelju dok je Gundalinu zatvarao
vrata kroz koja su upravo proli.
Gundalinu baci pogled nazad na njega, ne znajui sigurno ta se nalazi u
starevom glasu a ta u njegovom sopstvenom izrazu lica. Pree sobu i sede u istu takvu
fotelju. "Da", ree, "spreman sam."
"Za transferovanje? Ili za povratak na Tiamat?"
"Za oba", ree Gundalinu obarajui pogled.
"Onda da ti kaem neto zbog ega e ti bol ovih promena biti manji."
Gundalinu ga pogleda radoznalo, ali bez rei.
"Postoje izvesni dokazi", promrmlja Aspundh, gledajui ga u oi, "da je situacija
u kojoj se sad nalazi nametena hotimice, da bi ti zapao ba u takve sumnje u kojima si
sada."
Gundalinu je zurio u njega. "ta ti to govori? Zar kae da Pandhara..."
"Ne... tvoja ena je savreno nevina u ovome. Ali ini se da su izvesne frakcije
prvo obezbedile da se dogodi susret izmeu vas dvoje, i da potom bude takvih susreta jo;
sa ciljem da se ti najzad nae u ovom sadanjem poloaju - u prevelikoj udobnosti,
srei... ak i zaljubljen", ree Aspundh blago. "Da bi posumnjao u sebe i u svoja
opredeljenja. Ima ljudi koji bi radije da se ti nikad ne vrati na Tiamat."
"Na Bratstvo misli?" ree Gundalinu. Smrt njegove brae vratila mu se u seanje,
uasavajue ivopisno.
Aspundh klimnu glavom. "Jest. Ali ne samo na Bratstvo... Ti si sada centar tolike
moi, da stvari ne mogu biti tako jednostavne. Ima poloaj koji te, moda, titi od
direktnih ataka, ali si zato magnet ka kome se usmeravaju kompasne igle svakovrsnih
izdaja."
"'Postavljaj prava pitanja'...", ree Gundalinu, "...' i nemaj poverenja ni u koga."
"Egzaktno tako." Aspundhov osmeh bio je pun tuge. "Pa ni u samog sebe."
Pandhara je jo sedela na mestu gde ju je ostavio, kad se vratio u meditacijsku
odaju... savreno nepomina, oko nje svetla priguena, njene oi sklopljene; meditirala je
na osnovu jedne adhani-pesme, na nain kako joj je on to pokazao. Tu vetinu je usvojila
vrlo brzo. Pre nekog vremena mu je rekla da joj adhani pomae da se koncentrie u svom
poslu, i to ga je veoma obradovalo.
Otvorila je oi im je ula da se on vraa u tu udubljenu prostoriju; pogledala je sa
iekivanjem gore, ka njemu, a ake sklopila u krilu.
Spustio se brzo pred nju, sedajui prekrtenih nogu. Bio je iscrpljen od
neprirodnih napora transfera. Na neko vreme je sklonio pogled od njenih oiju, zato to
pojma nije imao kako da pone. Konano ipak sebe natera da je pogleda. "Dhara...
jednom si mi rekla da nasledstvo moje familije eli izmeu ostalog i zbog svoje dece.
Naime, da eli decu...?"

Njene oi su se malo rairile, zatim je pognula glavu. "Da."

"Pa... bogova mu..." proaputa on steui ake u pesnice. Die pogled ka
obrascima na staklenoj obloj kupoli koja je u ovoj prostoriji sluila umesto plafona:
konture dijamanta u dijamantu... beskraj plavog u plavom. "Ne znam kako da objasnim
ovo, a da ne... Kad odem tamo kuda u otii, i kad ponem da radim ono to tamo
moram... zna da se neu vraati. I... bogovi znaju, ako stvari odu dovoljno daleko, mogu
nastati nevolje... nevolje takvog obima, usredsreene na mene, da bi pojedine reperkusije
mogle dopreti i ovamo, do tebe i ovog imanja. A ja ne elim da se ikad vie desi ono to
ti se ve jednom desilo." Gledala ga je tamnim oima, nita ne govorei. "O tome sam
poprilino razmiljao u protekla dva dana..." Navaljivao je da sve kae dok ga jo dri
hrabrost. "Kako da obezbedim tvoju poziciju, kako da zatitim imanje od svakog
mogueg pokuaja konfiskacije... Dhara, da li bi razmislila o mogunosti da rodi moje
dete?" Ove poslednje rei bile su jedva ujne.
"Pa..." Ona die aku do grudi.
Spustio je pogled i urno nastavio. "Ostaviu potrebnu koliinu sperme pre
odlaska. Srediu sve, tako da e stvar moi da se obavi kad tebi bude zgodno, sasvim
lako... Sa naslednikom, detetom koje genetski pripada i meni i tebi, nee moi da se
postavi pitanje kome pripada imanje Gundalinuovih... a ja bih znao... znao bih da sam
mojim precima doneo ast na jedini nain koji u mom srcu sada jo neto znai."
utala je nekoliko trenutaka. "Vidim da si o ovome razmislio veoma paljivo, sa
puno obzira, kao i uvek." Saekala je da on ponovo podigne pogled, i on to najzad uini.
"Bie mi velika radost da rodim tvoje dete, Bi-Zi... Ne mogu zamisliti nita divnije."
On se poe osmehivati, sa olakanjem, otputanjem.
"Pod jednim uslovom. Da li e mi, za uzvrat, dati jednu stvar?"
Iznenaenje se uskomea u njemu. "Sve to eli, a to ti ja mogu dati."
Zagledala se duboko i postojano u njegove oi. "Daj mi ovu no, Bi-Zi. Daj mi
dete tvojim telom."
Piljio je u nju, oseajui da se ponovo zacrveneo i da mu srce hita. "Ja... pa, da l'
si u... ovaj..."
"Srediu sve." Proaputala je te iste rei, koje je od njega ve mnogo puta ula.
"Ne dolazi u obzir nikakav drugi nain. Dete je ljudsko bie: stvoriti dete, to nije tako
jednostavno kao meanje jajeta sa spermom u nekoj epruveti. Ti e ovom detetu dati
ivot - ali ga moda nikad vie nee videti, dok si iv. A to se ne moe: nije fer. Neka
nae dete pone ivot kao dogaanje ljubavi... pa kad budem priala naem sinu, ili naoj
keri, o tome, da budem u mogunosti da kaem istinu. Budi mi mu..." Nagnula se
prema njemu; njeno napeto telo ocrtavalo se jasno ispod fluidne tkanine. Poloila je aku
na njega. Njemu se dogodi erekcija, tako naglo da ga je estoko zabolelo. "Samo noas."
Oseao je da se njegovo shvatanje istinitosti onoga to je kazala ve davi u
talasima potrebe; nalet vreline nadizao se kroz bolnu prazninu u njemu, nadizao se iz
prepona. "Da..." apnuo je. Pronaao je njena usta, koja su ga ekala, meka, vlana i
topla; poeo je da pije njene poljupce kao ovek koji umire od ei. akama kliznu dole,
po njenom telu, opipavajui njenu toplinu, enskost, oseajui pritisak sisa na njegove
grudi kad je ovio ruke oko njenih lea i poeo da joj raskopava haljinu.
Smicao joj je haljinu niz telo, otkrivao ramena, izvrsnu oblinu lea, sisa. Njeni
spretni prsti ve su oslobodili njegovu jaknu i tuniku i pantalone - i zavukli se dole, u
pantalone, i poeli da rade stvari od kojih se svaki njegov nervni zavretak pretvorio u

zvezdu novu. Mumlao je od ekstaze i muke, padao sa litice samokontrole, u provaliju.

Nije se mogao zadrati, gurnuo ju je na lea, na pod, zabio se u nju, svrio kao oajnik,
uo njen nejaki krik protesta i svoj buni povik olakanja.
Onda je leao preko nje, a srce mu je gruvalo; vrtoglav, ponien, tek posle dueg
vremena pronae snage da se odgurne sa nje. Sad njihova tela vie nisu bila spojena,
tavie nisu se uopte ni dodirivala. "E, bogove mu..." zamumla on. "Ba mi je ao...
Ve toliko davno nisam..."
Posegla je ka njemu, privukla ga opet na sebe. Pogladila ga je po kosi, dodirnula
mu usne prstima ali tako da je to bilo kao poljubac. "uti, znam - trebalo je da imam na
umu..."
"Da te nisam povredio?" apnu on, i seti se svoje brae. Sklopi oi, obuzet
muninom. "O, Dhara, sigurno misli da sam neki..."
"Nema problema... uti..." Uvukla ga je u svoj zagrljaj, protrljala mu lea, pritegla
ga uz sebe. "Imamo celu no."
Udisao je miris nje, apsorbovao oseaj njene koe na svojoj. Onda je uzdigao
glavu, pronaao njene usne, poeo opet da je ljubi, duboko, sa zadravanjem, kao da no
znai venost. Upotrebljavao je i usta, i ake, pritisak celog svog umornog i zadovoljnog
tela o njeno, da joj sad uini na radost, sve to treba, kao to je i hteo, da joj omogui ono
oslobaanje od napetosti koje je maloas, njegovom krivicom, izostalo... Na kraju je, po
njenim uzdasima i uzvicima i po nainu kako se privijala uz njega, znao da je i ona,
konano, nala svoju radost.
Drao ju je neko vreme, dok se njeno disanje nije usporilo, uhvatilo isti ritam sa
njegovim. Onda su njene ake, pune znanja i vetine, poele opet da rade svoj posao, da
ga miluju, da ga vode ulnom vetinom kakvu nije spoznao nikad ranije, a kad je poeo
da reaguje, da ga istrauju jo voljnije... Ali, ovog puta nije postojala hitnja; zadovoljstvo
njihovih intimnosti je trajalo i trajalo, ponekad se dizalo do zanosnog vrhunca, zatim je
padalo u tople dremljive doline, i, najposle, u san.
Izgrejalo je sunce, lua novog dana ozarila je dva usnula tela, mua i enu,
spletene u iluziji da su jedno; i, u njihovim zasebnim snovima, dva zasebna mira.
40. TIAMAT: Karbankl
Kraljica Luna Svetlohodna sedela je gledajui po krugu okupljenih sibila,
preduzetnika i zemljoposednika. Na licu je vrsto drala bezizraznu kraljiansku masku.
Bila je primorana da se suoava sa ovim ljudima, ili sa drugima, slinima, gotovo svakog
dana, ve osamnaest godina, i da slua kakofoniju njihovih glasova dok nalaze svoja
mesta i sedaju. Nekad je veina tih glasova bila puna poleta i novih ideja. Raspre su tada
bile sitniarske i dosadne, a oseanje nade i progresa uvek ih je nadvladavalo.
Raspre su postale bunije a albe ogorenije poslednjih godina, otkad je Luna
okrenula lea unapreenju nauke i tehnike i posvetila svoje vreme, i svoje resurse,
merskim studijama. Nikome nije mogla rei celu istinu, pa je zato veina lanova Saveta
reagovala kao da je njihova Kraljica malice enula... toliko su uporni bili u tome, da je i
ona sama ponekad, suoena na ovaj nain sa njima, pomiljala da su moda u pravu.
Bi-Zi... Sklopila je oi, neujno izgovarajui to ime kao neku, i protiv svoje volje,
molitvu. Priseti se kako joj je njegov glas govorio, jue ponovo; dozivao je u treperavo

more svetla/zvuka/odsutnosti koje je ve skoro etiri godine njihovo tajno sastajalite ali, jue je bio njegov poslednji poziv, posle koga e on na Tiamat doi lino, sa
Hegemonijom. Njihov krhki, izmiui spoj, s njegove strane ohrabrenja i umirivanja, s
njene strane uspomene; to joj je dalo utehu i snagu da trpi ova sve gora birokratska
natezanja, beskrajna oprobavanja njene odlunosti i vere. Sad on stie...
A ta ona hoe... eli... emu se nada... kad se ponovo sretnu...? Pustila je svoj um
da pada ka unutra, da se kakofonija postepeno iskljui iz njenog sluha; nastojala je da
doara sebi sliku njegovog lica, da zamisli kako se promenilo, na koje sve naine; pitala
se da li e on nju ak i prepoznati, kad se opet sretnu. Tako kratko ga je poznavala, a tako
davno. Nije bilo lako setiti se njegovog lica, posle tolikog vremena, iako - ili, moda, zato
to - je bilo toliko neslino licima koja su je celog veka okruivala, i do njega i posle
njega. Njegov glas, osmeh, blagost njegovog dodira... da li je sve to pripadalo stvarnom
oveku, ili samo snu i senci? Kad je njegov povratak bio nemogu, pa i onda kad je bio
udaljen godinama, uspomena na njega bila je utoite od njenih ivotnih tereta i
razoarenja, a njene tajne fantazije o zapamenoj strasti bile su olakanje, izlaz. Ali sad,
neposredno pre njegovog povratka u njenu realnost, odjednom je uvidela da vie
nikakvog sklonita nema...
Stresla je glavom, zbacila sa sebe prezent sainjen od svega onoga sa im se ona
mora suoiti i uhvatiti u kotac danas, bez obzira da li ima ili nema snage za to. Ukres se
u fotelji okrete da je pogleda, oima upitnim i nestrpljivim. Prihvatila je da ga gleda u
oi; poslednja vlakna slike jednog drugog oveka iilila su sa njegovog lica. Ali,
gledajui sada Ukresa, doivela je jo jedno, konano, dezorijentiue izmicanje
percepcije: strano lice, kao da on njoj nije niko, kao da se ona jedva sea ko bi to mogao
biti.
Pogledala je ustranu, uviajui sa aljenjem da nije njena mata onaj razlog zbog
koga sagledava svog mua kao stranca a istovremeno trai u senima utehu. Tragedija u
Jami bila je samo onaj udarac koji je konano otvorio pukotine u neemu to je, davno,
bilo celo i perfektno, i njoj dragoceno kao ivot sam. Nije shvatala kako su dopustili da
im se ovo desi... iako je godinama posmatrala taj proces. ak nije ni znala kad je ovaj
trenutak postao neizbean - i da li je od samog poetka bio neizbean, od asa kad je ula
kako je sibilski glas zove u daljine.
Pogleda Tamisa, koji je sedeo na suprotnoj strani dvorane, pored Danakil Lua,
svog, od nedavno, tasta; trokraki privesci leali su na njihovim kouljama kao blistave
oi, koje su joj uzvraale pogled. Tragedija Tamisovog pozivanja nije samo rairila
pukotine u njenom braku, nego je uradila neto jednako bolno i u odnosima njenog sina
sa ocem. Tu nita nije pomoglo ni Tamisovo venanje sa Merovi; naprotiv, posle njega
Ukres kao da je postao udaljeniji i nepristupaniji nego ikad. Kad god je mislila da ga
pita zato je to tako, njegove oi su je odbile; oi njenog sina, takoe.
Pogleda i Geju Deruu Pala-Tion, koja je sedela levo od nje. Mesto do Derue
bilo je, kao i uvek, prazno, u znak uspomene na oveka koji je obema jo i sad nedostajao
- oveka ije su odsustvo obe oseale tako esto i tako duboko. Na Deruinom licu Luna
je videla cenu tog gubitka, usamljenost i sumnju - u Derui jo estoko prisutne. Derua
nikad nije olako otkrivala svoja oseanja, jer ivot je provela meu tuinima, u poetku
onima na njenoj planeti, kasnije meu Tiamatovcima. Luna je prouavala dubine tuge u
njenim oima, prieljkujui da moe neto uiniti za tu enu koja je bila njena
neoekivana, a zatim toliko godina postojana, prijateljica... prieljkujui da i sebi moe

na neki nain pomoi. U trenutku kad je Luna skupila snagu i konano zaustila da
izgovori neizbene rei kojima e sastanak Saveta biti otvoren, Derua je digla pogled i
osmehnula se, ali to je bila vie grimasa.
"Leto i Zimo", ree ona, glasom iznenaujue ujednaenim. Sklopila je ake na
stolu ispred sebe, u belo-zglavanoj imitaciji kontrole, i ekala njihovu utnju i panju.
"Primila sam putem transfera jo jednu poruku. Pripreme za povratak stranaca na Tiamat
zavrene su. Oni su spremni da upute ovamo, sa Karemofa, svoje brodove - i novu
hegemonijsku vladu." Opet je ekala, a oko nje je poplava uzbuenja, zadivljenosti i
zgraanja nadolazila... i smanjivala se. Saekala je prva sreena pitanja na koja se moglo
neto odgovoriti.
"I, kroz kol'ko?" pitala je, u ime svih, Sjua Stormprins. Na njenom licu Luna je
videla meavinu emocija, tanu refleksiju izraza lica svih ostalih u dvorani.
"Kroz nekoliko nedelja", ree ona, oseajui kako se njeno sopstveno neverovanje
kovitla i stvara joj vrtoglavicu, kao da su rei postale realnije time to ih su izgovorene
glasno. "Mogu vam samo rei da e nova vlada biti pravednija prema nama, i da sve ono
to smo uinili da bismo razvili svoje resurse nije bilo uzalud. Meutim, postoji pitanje
mera..."
Zautala je: lica koja su se na trenutak razvedrila olakanjem i interesovanjem sad
su pokazala nezadovoljstvo, ili se okrenula od nje, ve zaneta u spekulacije o Povratku.
Luna je, preusmeravajui snage Sibilskog koleda na merske studije, izazvala
nezadovoljstvo i gubitak podrke, a sa druge strane joj Kapela Dobraventura i letnjaki
tradicionalisti nisu nimalo pomogli. Samo je naljutila i otuila zimce, pa ak i letnjake
koje je svojevremeno, sa toliko truda, pridobijala za svoje vizije novog Tiamata. Taj
raniji posao obavljala je, godinama, dobro i predobro, gonjena istom onom unutranjom
prinudom koja ju je sad navela na preusmeravanje vizija, i zato je sad zaokret bio mnogo
tei.
Ako bi budunost znaila smrt svih mera na Tiamatu, u zamenu za laku udobnost
graanskog statusa u novoj hegemonijskoj imperiji, veina prisutnih u ovoj sali pristali bi
na takvu rtvu - neki sa oseanjem krivice, ali veina bez oklevanja. "Merski problem
nije reen", nastavi ona, podiui glas. "A vaan je, i za vau budunost, i za budunost
cele Hegemonije!" Ve je maltene vikala, da nadjaa njihov amor. "Ako Hegemonija
uniti mere, ako mi dozvolimo da se to desi, na kraju emo izgubiti sve to smo mislili da
smo stekli..."
"Zato?" upita Flen Redston ravno. "Zato to su inteligentna rasa? Onda nek se
brane sami."
"Inae, ako su tol'ko pametni", mrmljao je neko drugi, "to su doputali da ih
stranci tako dugo ubijaju? Koliko pametni mogu biti?"
"To su deca Thalasina!" doviknu Kapela Dobraventura. "Ako vi napustite njih,
ona e napustiti vas..."
"E, pa, nikad se nije tako dobro brinula o nama kao o strancima", odgovori Flen
Redston.
"Pogreno je stajati po strani i dozvoliti da meri budu pobijeni, ma ta ti verovao",
ree Klaveli Bluston otro. Ipak, pogleda i ka Luni. "Ali, Damo, ta mi moemo uiniti
da to zaustavimo? Sama si rekla da protiv Hegemonije pobediti ne moemo."
"Tako je. Zato moramo nai neki drugi odgovor." Luna ustade i nasloni se na
krunu gornju plou stola.

"Dobro, ti stalno govori da je to pitanje vee od svih nas, da od njega zavisi

budunost", ree Sjua Stormprins. "ta to znai? Radi se samo o tragediji za mere - a oni
izgleda da su ravnoduni prema njoj. Na koji nain e biti izmenjena budunost Tiamata
ili Hegike ako oni poubijaju sve mere? Nekoliko najbogatijih stranaca nee imati
mogunost da ive due od nas ostalih; eto. Meni to ba ne zvui kao tragedija."
"Nije u tome stvar." Luna odmahnu glavom i oseti klizanje teke pletenice svoje
kose po leima haljine. "Meri su deo neeg daleko znaajnijeg. Ja znam... ja znam da..."
Oseala je na licu greve frustracije, grlo joj se zatvorilo, ostala je paralisana nad reima
koje nisu mogle nikad biti izgovorene. "Znam... ono to znam", dovri ona, oborenog
pogleda, nesigurnog glasa, potuena. Opet sede, trpei na sebi premnogo pogleda punih
morbidne radoznalosti i sumnje - takav je bio ak i Deruin, a i pogled njenog mua.
Grevito je stisnula jednu aku drugom, na povrini stola. Studiozno je, zatim,
gledala kakvu sliku te dve ruke daju, u uzajamnom zahvatu. Oseala se izolovanom, na
nain kako nikad nije verovala da je mogue biti izolovan: okruena ljudima, i to onima
koje poznaje, u koje ima poverenja, ak ih i voli - a ipak, oni ne mogu da joj pomognu...
"Moda bi trebalo da svi razmislimo ovako", ree Derua najednom. "Hegika
funkcionie pomou trgovine. Oni daju oveku ono to eli, ali ne dabe. Davae nama,
ali e traiti vodu ivota za uzvrat. A ta e ovaj svet moi da im ponudi, kad mera ne
bude? Razmislite o tome."
Ton gunanja oko stola sad se promenio, postao je promiljeniji, ali je ostao
svaalaki.
Luna je digla pogled, i na trenutak zahvalno pogledala Deruu, svesna, ipak,
rastue buke i nemira. Zatim je kapitulirala i oglasila da su na redu opta pitanja u vezi sa
povratkom, i onda provela - inilo se - venost odgovarajui na njih i trudei se da joj
panja ne odluta. Njen pogled u jednom trenutku se zadrao na licu Kirarda Seta
Dalekoputova, a onda je osetila da joj se lice skamenilo: slike njene bake i Bore
Klirvotera pomutile su Kirardovo lice i pretvorile ga u masku stvora koji nije ljudsko
bie. Neljudski...
On je digao pogled kao da je osetio dodir njenog pogleda. Na njegovom licu se
pokazala blaga radoznalost, kad je sagledao izraz njenog lica; ali onda se u njegove oi
uvue neto nalik na prepoznavanje, i on se osmehnu. Osetila je da se u njoj iri
hladnoa, jer, bilo je jasno da se Kirard osmehuje u znak pozdrava, zato to prepoznaje
izraz lica jedne druge osobe, druge Kraljice... one koja je vladala u Zimi.
"Daamo", ree on, razvlaei tu re na neprijatan, malo podrugljiv nain, kao i
veina bivih zimakih plemia. Tako su govorili ak i oni iz njihovih redova koji su se
njoj dopadali, naroito kad je trebalo izgovoriti tu njenu letnjaku titulu. Nagnuo se
napred, a u njegovim oima se upalila estina. A-ha, evo, sad e, pomisli ona. Napeta kao
struna, ekala je njegove rei. "Miljenja sam da smo rekli sve to se imalo rei o
povratku stranaca. Rado bih pomenuo i neke lokalne teme, ako smem... Konkretno, eleo
bih da obnovim moju ponudu da otkupim plantau Klirvoterovih, sad kad je... potrebno
vreme prolo, od traginog udesa u kome nastradae njih dvoje, koji su bili rod i tebi i
meni..." Stiao je glas i oborio pogled, da stvori privid aljenja i gubitka. Ona je sedela
utei, ali njenim licem se irio riktus. "Poto nijedan roak nije uloio nasledbeni
zahtev..."
"To ti nije tano, Kirard Set", ree ona i vide kako se, sad, njegovo lice zaleuje,
uhvaeno na pola puta ka izrazu samozadovoljnog iekivanja.

"Kako to misli?" upita on, u savrenoj tiini koja se najednom spustila na

dvoranu.
"Odluila sam da ja lino preuzmem nasledbeno pravo, jer sam najblia iva
roaka."
Buljio je u nju. "ta?" ree. "Bogovi..." Oi su mu se smraile. "Letnjakinja si.
Nisi nikakav rod ni Bori, ni meni!"
"Bio je zavetovan sa mojom babom." Koja je poginula zajedno s njim. Moda
zato to si ti to hteo? A? Stisnula je usne, zadrala te rei - optube koje ne bi mogla
dokazati, rei o gubitku i sumnji koja je i sad gorela u njoj poput rasplamsalog ugljevlja.
"'Zavetovan'?" ree on, glasom gustim od besa i podsmeha. "To ne znai nita. To
nije zakoniti brak; nigde nije registrovan..."
"U Letu se usmeni zavet prihvata kao zakonita veza", ree Luna smireno. "A ti si
sad u Letu. Njihovu zajedniku imovinu ja mogu preuzeti, da bude moja, ako bude takva
moja volja."
"ta e tebi pare obale, na kome nita nije izgraeno, na tri dana putovanja od
grada?" prasnu on, gledajui je besno.
"O tome u odluku doneti kad bude nastupio pravi trenutak."
"Onda zato ne prodati meni, bokce mu boije? Bila si ba zadovoljna nainom
kako sam razvijao druge moje teritorije. Zna da godinama elim to pare zemlje, ali...
moj pokojni roak... nije hteo da proda."
"Tebi neu prodati zato to sam mu se jednom prilikom zaklela da neu dozvoliti
da ti prisvoji to imanje."
Njegova neverica promeni fokus. On odmahnu glavom. "Fiiiino", ree on
prigueno, jedva kontroliui glas. "Da pretpostavim da si ostala pri tom obeanju da bi
tvoja staramajka bila zadovoljna. Ali ona je sad mrtva, do vraga. Mrtvi su oboje..."
"A ja sam ula da ljudi priaju da si ti glasno rekao, i to ne jednom, da eli da taj
tvoj roak nestane, da bi ti dobio njegove teritorije." Suoila se sa naglim sevanjem
noeva u njegovom netreminom pogledu. Ali, videla je samo prevrnuti brodi kako
pluta u jednoj pustoj uvali pod vedrim nebom, po mirnom moru; i nigde ni traga od dvoje
ljudi koji su tom laicom krenuli za Karbankl, bez ikakvih izvetaja o olujama; dvoje
ljudi koji su, zajedno, imali vie od sto godina iskustva sa morem.
"Optuuje li ti mene da sam izazvao njihovu smrt?" ree on uvreeno. "Bili su
stari. Moda je njegovo srce stalo. Moda je ona pala preko ograde..."
"Nemam nijedan dokaz da je njihova pogibija bila ita osim nesrenog sluaja",
odgovori ona, ujui ravni nedostatak verovanja u svome glasu. Kad je vest dospela u
grad, Tor Zvezdoetna je dola u Palatu, uznemirena ali ne mogui da uti, i ispriala ta
je ula da ljudi priaju u njenom restoranu... takoe, da je videla Kirarda Seta na pijaci,
gde ga nikada ranije nije videla, kako dri novac pod nosevima izvesnih zimaca rave
reputacije, ne dugo pre Tamisovog venanja. Luna je zatraila od Derue da pokrene
istragu; ali, nisu naena tela, niti ikakvi dokazi jai od 'pria se...'. "Ali vi zimci imate
poslovicu: 'Danas re sutra delo'."
Frknuo je zgaeno.
"Ne optuujem te ni za kakav zloin. Ali tvoja zla volja prema tvojoj i mojoj
rodbini dovoljna je da me opredeli da nikad ne dobije tu zemlju."

"Ogovaranja i lai..." Digao se na noge, zurei besno. "Dovoljno je zlo i to to

moramo trpet' napola ludi religijski fanatizam o merima! Ali sada ovo - ovo je previe."
Mahnuo je rukom ka njoj, kao da moe Lunu ukloniti jednim maioniarskim okretom
ake. "Hegemonisti nee tako videti stvari, kad stignu ovamo. A ti, ako ne pone da
gleda svet na Arikin nain, ne oekuj da e ga dugo gledati, posle njihovog dolaska."
Okrete se i ode iz dvorane.
41. TIAMAT: Zvezdani brod Ilmarinen, na orbiti
"Komandante Gundalinu..."
"Kapetane." Gundalinu je uzvratio na polu-iznenaeno salutiranje C. A.
Tabaranea, kapetana broda Ilmarinen, i pet-est oficira koji su stajali sa njim na
komandnom mostu zvezdoplova. Zurili su u njega dok je prolazio prostorijom, ali on je
gledao samo ekrane i displeje. "Tiamat..." proaputao je, vie sebi nego onima koji su ga
mogli uti.
"Jeste, ser", ree Tabarane, sustiui ga i stajui uz njega. Osmotrio je ekrane sa
opravdanim ponosom, i, podozrevao je Gundalinu, znatnim olakanjem. "Eto ga.
estitam, komandante."
Gundalinu se osmehnuo na kratko. Blistavo plavo loptasto nebesko telo, vodom
prekriveno, ispunilo je njegovo vidno polje. "Hvala", ree on, i to je bila i molitva
zahvalnica upuena nevidljivim bogovima, sakrivena u jednoj obinoj utivoj rei.
Imajui na umu gde je i kako je ovde dospeo, on okrete glavu da pogleda Tabaranea i
podie dlan. "estitke i tebi, kapetane. I svima u ovoj lai."
Tabaraneov osmeh se proirio. Pljesnuli su dlan o dlan. Pogleda i on ka prizoru
Tiamata na nebu. "Neverovatno", ree on. "A ti, kako se dri, komandante?"
Gundalinu je slegnuo ramenima. "Podnoljivo. Jo ponegde poneto boli, i jo
ima munine." Tabarane klimnu glavom, sa izrazom lica koji je govorio da mu je sasvim
jasno kako se Gundalinu osea; a Gundalinu zapazi da i Tabaraneova faca izgleda
poprilino izmueno. Distanca do Tiamata bila je tolika da su morali nainiti est
preskoka kroz hiper-prostor, sa zastojima u realnom prostoru, da bi dospeli do cilja. Te
etape nisu bile potrebne zbog neke limitacije u zvezdopogonu, niti u samom brodu
Ilmarinen koji je sagraen tano po specifikacijama Stare carevine - onoliko tano koliko
se, uz najvei ljudski napor, moglo u ovoj epohi postii. Ograniavajui, problematini
faktor bila su tela putnika i lanova posade.
Takozvani trenutni hiperprostorni preskok kroz galaksiju nije bio stvarno
trenutan, ve je imao odreeno, kratko trajanje, takozvano tranzitno vreme; ve prvi,
kratki, eksperimentalni skokovi u laama-sestrama Ilmarinen i Vanamoinen pokazali su
da vreme provedeno 'izmeu' deluje veoma neprijatno na ljudsko telo i ljudski duh.
Postojao je odreeni rok, posle koga bi nastali ozbiljni fiziki i mentalni problemi. Daljim
postavljanjem pitanja sibilskoj mrei Gundalinu je saznao da su staroimperijalci
primenjivali, za bezbedno pokrivanje velikih razdaljina, skokove u nizovima; sa svojom
istraivakom ekipom razradio je, za zvezdopogonske blokove, programe koji su
omoguavali automatsko zaustavljanje na pogodnim mestima u interstelarnom prostoru,
da bi se ljudi mogli oporaviti.

Svaki takav skok u svome putovanju su zapravo proveli bez svesti, pod dejstvom
jakih uspavljujuih sredstava; brod je bio pripremljen da tako izvede svoj
interdimenzijski 'skok na slepo' da sve funkcionie uspeno i bez ljudske kontrole.
Meutim, kad su se probudili, njihova tela su vrlo ivo pamtila ono to su njihovi umovi
zapamtili samo kao neodreene i mutne zle snove. Onda su sedeli u nekartiranom
meuzvezdanom prostoru dovoljno dugo da se oporave, pa otpoinjali novu etapu
tranzita, novi skok u neznano, nikad sasvim sigurni da e do svog odredita uopte stii.
"Ovo putovanje je bilo lekcija iz skromnosti, za izvesne ljude, bojim se", ree
Gundalinu ironino. "Samo, ne bih rekao da e mi iko za nju zahvaljivati." Bacio je
pogled ka vratima kroz koja je maloas proao; niko drugi nije, zasada, doao za njim. On
se zapravo forsirao, gonjen eljom da bude prvi - to mu je bilo jasno; upinjao se da to
pre zbaci sa sebe posledice delovanja uspavljujuih sredstava, a u tome mu je pomagao
adrenalin njegove potrebe da sazna, da vidi ovaj prizor... elja i potreba da vidi Tiamat a
da mu ne dodijava gomila drugih posmatraa iza lea.
Tabarane se isceri. "Ako od ovog vidika ne zaborave svoje nevolje, onda znai da
nije trebalo ni da polaze. To je problem kod tih birokrata - putuju preko polovine
galaksije, ali bi hteli da im bude bezbolno a kad stignu da sve bude isto kao na planeti sa
koje su poli. Zato bi se onda uopte putovalo? Postigli smo neto to niko u Hegiki
dosad nije... zato u sastavu ove posade nema nikog ko ne bi rado pretrpeo i dvostruke
muke, samo da bi uestvovao u takvom neem. Zato smo doli na komandni most, zato
nismo ostali da leimo mamurni, svako u svojoj kabini. Civili to nikad nee shvatiti."
Gundalinu se osmehnu istinitosti reenog, i pohvalnoj implikaciji da i on spada u
Tabaraneov krug vrednih. Pre ovog jedinstvenog putovanja nije naroito dobro poznavao
Tabaranea; tokom puta, stekao je jak utisao o hrabrosti i predanosti poslu tog oveka koji
je vodio na test-putovanje dve nove lae odjednom. Tabarane je bio mornariki oficir,
ovek od karijere u jednoj grani hegemonijskih oruanih snaga sa kojom Gundalinu do
tada nije imao mnogo posla. Gundalinu je, mada maltene protiv svoje volje, poeo da
osea potovanje, pa i naklonost prema Tabaraneu i glavnini te pomno izabrane posade.
Tabarane je bio militarista, zastupnik politike vrste ruke, i Gundalinu je znao da bi se
njih dvojica mogli jednog dana nai na suprotnim stranama neke neprelazne ideoloke
barijere.
Ali, za sada, oseao se lagodnije sa Tabaraneovim oseanjem svrhe, i oseanjem
udesnog, u vezi sa ovom misijom, nego sa beskonanim albama i simptomima premora
na koje je navikao kod svog sopstvenog osoblja. Zapita se na trenutak ne bi li i on sam
tako neugodno reagovao na tegobe posla, kad ih ne bi stalno poredio sa mnogo gorim
nevoljama, onim na Jezeru ognja. Vie mu se dopadao zakljuak da ne bi.
"Moraemo razmotriti neku vrstu suspenzije u stasis-polju, za budua putovanja.
Neto nalik onome to imaju u novi-brodovima..." Osetio je da jedan deo njegovog
uma klizi u ve sviknuti modus 'reavanje problema'. Shvatio je da su ljudi Stare Imperije
morali imati i neko bolje reenje, zapitao se zato im sibilska mrea nije i to dala, kad je
ve dala osnovne planove za ovakve brodove. Ni pomena nije bilo o olakavanju
putovanja ljudima, iako su ljudi bili jedini razlog postojanja takvih brodova. Najednom je
bio sasvim siguran da je to jo jedan primer uznemirujueg kvarenja sibilske mree.
"Da li biste eleli da pogledate iru sliku, komandante?" ree Tabarane, pokretom
ruke pokazujui ka glavnom ekranu.

"Veoma." Gundalinu je klimnuo glavom i potisnuo taj neprijatni sled misli u

pozadinu svog uma, zadovoljan to takva problematika vie nije u njegovoj nadlenosti.
Tabarane naredi navigacijskom ekranu proirenje vidnog polja. Pred njima se disk
Tiamata poe brzo smanjivati i udaljavati, ali zato u ekran ue dvojni dijamant, tiamatski
binarni sunev sistem, nazvan Blizanci; sad ih je Gundalinu po prvi put video, iz svemira,
tako detaljno. Bio je to nejednak par: jedno sunce majuno, aktinine plave boje, a drugo
ogromno, mrljave i umorne crvene boje. Te dve zvezde bile su upregnute u isti jaram,
sainjen od gasova koji su jarko svetleli: to je zapravo bila staza kroz koju se spoljanji
slojevi atmosfere crvenog dina prelivali u belog patuljka, usisani njegovom podmuklom
gravitacionom silom.
Gundalinu je zurio u ovaj spektakl dvojnog sunca Tiamata, divei se ne samo tom
prizoru nego i uspenosti navigacionih senzora sainjenih po staroimperijalnim
planovima. Pred njegovim oima slika se opet promenila. Sada je binarni par 'pao' u
stranu, a dalekovido oko broda usmerilo se prema drugim dvema takama svetlosti, jo
udaljenijim. Posmatrao je kako se pribliavaju, kao da ih neko privlai namotavanjem
najlona na nekom maginom tapu za pecanje. Prvo: zaslepljujue, mueniko lice
jednog utog sunca koje Tiamatovci nazivaju 'Zvezda Leta', i ija pojava na njihovom
dnevnom nebu znai da se dogodila Promena, prelazak iz epohe Zime u epohu Leta.
Zatim, ono to Zvezdu Leta dri u zarobljenitvu, ono ogromno to se poelo nadimati na
ekranu: Crna kapija, rotirajua crna jama koja je srce ovog zvezdanog jata i koja je vie
od hiljadu godina sluila Hegemoniji kao jedini pristup do Tiamata.
U sreditu ekrana preovladala je potpuna crnina, okruena rasplamsalim oreolom
energije: nebrojene estice materije bile su usisavane u nezasitu eljust gravitacionog
'bunara' crne jame. On, zurei u to, oseti bockanje straha, ak i ako je znao da se crna
jama zapravo nalazi veoma daleko, bezbedno izvan dohvata, i da je taj monstruozni
vrtlog na ekranu samo 'napravljena' slika, simulacija na osnovu prikupljenih informacija.
Pomisli na vremena kad je mirno i pomireno putao da ga pljosnati okrugli 'novi-brod'
ponese u taj maelstrom, uvek sa pouzdanjem da e proi kroz 'crvlju rupu' u prostoru i
izii na drugu stranu neozleen. Taj 'skok na poverenje' izvodio je sa daleko manje
zabrinutosti nego skokove ovom letilicom sada. Ali, ranije mu niko nije ni pokazao ovaj
prizor... Neznanje je blaenstvo. Prisetio se kako je poslednji put u ivotu proao kroz
crnu jamu, ostavljajui iza sebe jednu nemoguu ljubav; uveren da je to za sva vremena, i
da mu se nikada nee ukazati mogunost da se predomisli... ili da promeni ma ta.
Uzdahnu.
Slika Crne kapije poe treperiti i pretvori se opet u sliku Tiamata, kao da je to
Gundalinu svojim mislima naruio. Taj svet je sada na ekranu bio vei, a pojedinosti
jasnije. Pomoni navigator ree: "Ulazimo u stabilnu orbitu, kapetane."
Tabarane proguna rei potvrde da je uo, i okrete se, u isti mah kad i Gundalinu:
jo desetak ljudi ulazilo je u komandnu prostoriju.
Gundalinu je zadrao bezizraajno lice dok je gledao razne varijante izmuenosti
na facama Vanua i drugih za kretanje koliko-toliko sposobnih lanova hegemonijske
privremene vlade. Zatim je posmatrao promene, nailazak divljenja i olakanja, dok su
sagledavali stvarnost Tiamata na ekranima ispred sebe; znao je da se nedavno i njegovo
lice menjalo na isti nain. Kroz sve spratove broda ve je emitovano obavetenje da je
Ilmarinen stigao na odredite. Zato su sad zapeli da dou ovamo, vukui se kao ivi

mrtvaci. Ipak, razlika izmeu neeg to uje preko razglasa i onog to vidi svojim
oima bila je nezamisliva.
Pustio ih je da mu estitaju; jedan deo njega uivao je u toj hvali, ne uspevajui da
odoli divljenju ljudi iji respekt se ne stie lako, ali koji njemu i sad tako mnogo znai...
Ali uvek je postojao i jedan deo njega koji je ostajao na distanci, jedan tihi, alostivi glas
koji ga je podseao da on, u srcu, vie nije u celosti jedan od njih.
Pre izvesnog vremena pokuao je da iskoristi svoj uticaj da bi se okruio ljudima
za koje je smatrao da u njih moe imati poverenja, ljudima dovoljno fleksibilnim, koji e
umeti da se poviju na njegovu stranu kad on pone da usmerava politiku, ljudima koji e
umeti da sluaju kad im bude pokuao kazati da postoji i ira slika koju moraju imati u
vidu... ljudima koji razumeju realne parametre Velike igre, bez obzira da li jesu ili nisu
lanovi Kartografa.
Meutim, svaka usluga imala je cenu; svaka frakcija imala je neki svoj uticaj i
neki svoj program. U pokuajima da udesi, putem pregovaranja, ko e biti u sastavu
njegovog osoblja, morao je da prihvata kompromis za kompromisom, tako da se najzad
oseao kao mladoenja iz aristokratskog sveta koji pokuava da odredi ko sve treba da
prisustvuje njegovom venanju. Sad iznenada pomisli, sa bolnim aljenjem, na Pandharu
- kako je insistirala da svoj brak registruju kod automatskog dravnog belenika, bez
obzira to e to moda biti shvaeno kao skandal, im je od njega ula prvi nagovetaj o
onome to ih eka ako svoju nameru unapred javno oglase.
Ali u ovom poslu nije mogao da bira... Oko njega: Vanu, njegov novi komandant
policije, i jedini lan njegove ekipe koga poznaje tako dobro da u njega moe imati puno
poverenje; H. M. Borskad, kolega iz Kartografa, ali opredeljen, jae nego to se
Gundalinuu svialo, za viziju reda i poretka zasnovanu na centralnoj ulozi Karemofa. Iza
Borskada, J. A. Tilhone, jedan od Pernateovih mladih neaka, ovek nepotvrene
sposobnosti i lojalnosti; pored njega, V. K. Sandrini, diplomata od karijere, koji je
slubovao na nekoliko svetova ali kao da ni od jednog nije mnogo nauio. Jedino to im
je sad bilo zajedniko bili su njihovi raznovrsni izrazi nelagodnosti i divljenja.
Ue jo jedna grupica zvaninika. Mnogi drugi ostali su dole, da se oporavljaju od
tegoba putovanja. Svi su oni na ovo putovanje poli dobrovoljno, ali on je samo mogao
da nagaa ko je poao sa kakvim individualnim motivima. Raunao je da bi bila velika
srea ako bi se pokazalo da bar etvrtina njih imaju potrebnu elastinost i viziju.
ene su meu njime bile izrazita manjina. Jednakost meu Karemovcima nije
zavisila toliko od pola kome pripada, koliko od socijalnog poloaja; a Karemovci su
poloaje davali pametnijima, a ne agresivnijima, za razliku od veine kultura Osam
svetova. Ali Gundalinu je bio zaboravio, sve do povratka na Karemof - ili, moda, nikad
ranije nije stvarno ni znao - koliko Ministarstvo inostranih poslova privlai najmanje
elastine, najrigidnije pripadnike njegovog naroda. Gundalinu je eleo veu
proporcionalnu zastupljenost ena u svojoj ekipi, zato to je Tiamat bio drutvo vee
ravnopravnosti, i sa vie elemenata matrijarhata, nego ijedan drugi svet na kome je ikad
boravio; razumevanje i saradnja sa obe strane bili bi verovatniji ako bi Gundalinuovi
slubenici bili u nekom ujednaenom broju mukarci i ene. Ali zbog predrasuda i
restrikcija ugraenih u Ministarstvo, nalo se samo nekoliko ena koje su uopte imale
kvalifikacije potrebne za rad na mestima koja je on eleo da popuni.
Ilmarinen je nosio ne samo lanove nove provizorne vlade, nego i jedan odred
policije, koji je bio kima nove vlade: gotovo svi ti ljudi bili su takoe Karemovci, veina

ne-tehnokrati, svi dobrovoljci. Karemovci, zato to je tako bilo i zgodno, i efikasno; ali
time je stvoren jo jedan beoug u lancu karemovske kontrole. Gundalinu e, zato,
razumeti mentalitet policajaca koji za njega rade, bolje nego to je razumeo policajce sa
Novosklona koji su ranije sluili pod njegovom upravom. Nije mogao unapred odgovoriti
da li e oni razumeti Tiamatovce bolje nego to su ih Novosklonci razumeli. Naterao ih je
da rade sa trakama za kulturnu indoktrinaciju i da, uz pomo elektronskih pojaala,
ubrzano ue tiamatski jezik, pre polaska na put. Ali, seao se koliko je to koristilo njemu,
u njegovoj nadmenoj, samozadovoljnoj mladosti...
Sada je shvatio, sa malim ubodom ironije, da je zavrio izgovaranje poslednjeg
svog automatskog odgovora na estitanja novodolih. Njihove rei jedva da su ostavile
ikakvog traga u njegovoj svesti. Opet pogleda planetu Tiamat, njene lukove plavetnila,
oblanom belinom uvrtloene, kako plove polako iz dana u no. Otkloni pogled i strese tu
viziju sa sebe, odbijajui da u nju uita ma kakav simbolizam.
"U ovo vreme, sutra, Gundalinu-sadhu", ree Sandrini pored njega, "sve ovo e
biti nae."
Gundalinu ga pogleda i ne ree nita.
"Pardon, komandante", ree Tabarane, prilazei mu opet. "Pretpostavio sam da e
Vas zanimati da znate da smo zavrili jednu punu orbitu oko Tiamata. Uskoro emo
poeti postavljanje orbitalnog odbrambenog naoruanja."
Gundalinu se opet okrete slici sveta na ekranima ispred njega. U ovom trenutku
nije mogao nita odgovoriti. "Hvala, kapetane."
Tabarane ode na svoje komandno mesto i utipka jednu kratku, neopozivu seriju
kodova u sisteme koji su to ekali. Gundalinu je nastojao da usmeri svoj um na okolne
razgovore i spekulacije, da bi mu tako minulo vreme sledeeg kruenja oko Tiamata; ali,
znao je da brodovi u programiranim intervalima izbacuju jednu po jednu naoruanu
platformu - komponente orbitalnog oruanog sistema koji bi mogao gaati eventualne
osvajae, ilegalne pridolice... ili ma kakve pobunjenike na povrini planete.
"Imamo verifikaciju, kapetane", raportirao je jedan lan posade. "Svi sistemi su
izbaeni na svoja mesta, i sad se ukljuuju." U uglovima ekrana poele su da se
pojavljuju i nestaju slike tih platformi: video je da su naikane mikrotalasnim laserima i
plazmenim orujima.
"Dobro", ree Tabarane i pogleda Gundalinua i utke-pazee sluaoce iza njega.
"Tiamat je bezbedan, sadhanu. Moete mirno spavati u svojim novim krevetima noas."
amor pohvala ispuni prostor oko njega. "Ukljuujem vezu sa zvezdanom lukom... sad."
Prizor iza Tabaranea se menjao. Brodski instrumenti za osmatranje privlaili su
povrinu planete gore, ka njihovim oima, vrtoglavo brzo. "Upravo nadleemo
Karbankl." I pojavi se Karbankl, potiskujui povrinu planete u stranu: ekran podeljen na
dva dela, kao u halucinaciji. Samo silueta od svetlosti uzdignutih naspram gorueg
tiamatskog nonog neba, ali, ipak, isti kao u Gundalinuovom pamenju, grad u obliku
divovske spiralne ljuture morskog pua sa bodljama, kao nekakav neskladni ostatak,
talasima izbaen na obalu tiamatskog uvek prisutnog mora. "Emitujte aktivacioni."
Gundalinu je pogledom pretraivao tamu kopna, nastojei da vidi neki znak
zvezdoluke koja je negde tamo leala u hibernaciji i sanjala, u svojim sistemima, da e
imati jo osamdeset i neku godinu mirovanja. Pred njegovim oima, nove svetlosti se
rascvetae u mraku: pristanite se odazvalo, grubo probueno ali voljno da poslua
njihove komande. "Da l' e uroenici znati da dolazimo?" ree neko iza njega. Blistanje

se irilo kao signalna vatra, znak koji bi trebalo da im pokae sletite, marker njihovog
novog doma... time je objavljivalo njihov dolazak i gradu, iz koga se itekako dobro
moglo videti.
"Sad e znati", promrmlja on. Znae, ali nee biti mnogo iznenaeni - njihova
kraljica ponajmanje. Na trenutak se zapita ta je Luna rekla svom narodu, i da li im je ita
rekla, da li ih je upozorila, pripremila. Mada to, valjda, nee nita izmeniti u konanom
ishodu...
Poeli su da se pojavljuju novi displeji, da se nameu preko ove slike, kolonama
svojih znakova i simulacija.
"Sistemi zvezdoluke su netaknuti, kapetane", raportirao je Tabarane. "Sletne
mree se sada pune energijom, po planu. Jo jedno nadletanje, i moi emo da poaljemo
dole prve atlove." Za razliku od pljosnatih okruglih brodova stare tehnologije, koji su u
grupama putovali do Tiamata i sletali na njega, Ilmarinen je bio suvie ogroman, a
njegovo korito suvie lomljivo, za ma kakvo sletanje na planetu. On e ostati u orbiti sve
dok se oni ne spuste bezbedno na tlo, a zatim e zapoeti povratno putovanje prema
Karemofu, da bi se jednog dana vratio sa prvom grupom civila koji e poeti proces
ponovnog pretvaranja Karbankla u interstelarni luki grad.
"Ostajete li pri elji da silazak ukrasimo tradicionalnim holografskim prizorima,
komandante?" upita ga Tabarane.
Gundalinu klimnu glavom, zurei u slike Tiamata na ekranu. Seao se kako je
stajao sa Lunom Svetlohodnom u brdima iznad grada i posmatrao silazak premijera i
skuptinskih poslanika sa zvezdanih nebesa - kako su silazili kao bogovi, okrueni
slapovima plamteih holografskih slika. Njihove magine vatre su mu tada rekle da se
vratio iz divljine u civilizaciju tano na vreme za njihov veliki, konani odlazak: da nije
zakasnio, da e zaista imati slobodu da otputuje sa Tiamata i da se nikada ne vrati...
verovao je da to eli vie od ivota samog. Verovao je sve do asa kad je bilo prekasno
da se predomisli.
Hologramska predstava je bila uplja, bez iole stvarne magije, ba kao to je
Skuptina Hegemonije bila bez ikakve stvarne vlasti. Ali on je tada bio slep za tu finu
ironiju, a lice voljene tuinke pokraj njega bilo je transformisano divljenjem i
strahopotovanjem dok je gledala njihovo sputanje slino padanju zvezda. On je zapravo
video samo njihovo obeanje: obeanje slobode, bezbednosti, povratka onom ivotu za
koji je ve bio pomislio da ga je izgubio zanavek. ivotu koji je udesno, zahvaljujui
njoj, opet njemu dat.
Ako ona ovo gleda - a bio je siguran da gleda - videe istu predstavu, pa e se
moda setiti one noi, i svega to je ta no znaila njima dvoma... "Jest", ree on najzad,
jer palo mu je na um da treba nekako da odgovori Tabaraneu. "Da, hm, elim celi taj lajtou. Nee vie nikad biti noi kao to je ova."
Luna Svetlohodna je stajala sama u svojoj radnoj sobi na samom vrhu grada, sad
bez sna jer je do nje stigla vest da zvezdoluka oivljava. Kad je luki brilijantni svetionik
zaprepastio no, ona je to videla, i nije mogla odvratiti pogled; znala je da e uskoro
pogledati u oi i prolosti, i budunosti...
Najzad se okrenula od tog prizora: njen mu je uao u sobu iza nje. Ve je dugo
vremena prolo od kad ju je on - ili ma ko drugi - potraio ovde. Ovo je uvek bio njen
privatni prostor, odvojen od sala za sastanke i audijencije, dole. Nikad nije, kao Arienrod,

naredila da ovaj deo Palate bude zabranjena teritorija, ali prolaenjem godina jednostavno
se dogaalo da ovde bude sve vie sama, nedohvatljiva, izolovana; nije ak ni znala zato
to tako ide, ali je bila sigurna da ne moe okrivljavati nikog drugog.
Pogledala je Ukresa u oi, osetila olakanje im je prekinuo njenu tiinu; ali
osmeh koji je poeo da ispunjava njeno lice posustao je im je videla kakav je zapravo
njegov izraz lica.
"Jesi jo budna?" upita on, kao da to nije oigledno, kao da ne zna ta da joj kae.
"Nisam mogla da zaspim." Odgovorila je oiglednim, zato to nije mogla sebe
naterati da bilo ta drugo kae.
Oklevao je jedan trenutak, a onda preao preko izlizanog tepiha koji je nekad,
davno, bio beo kao sve sneg; stao je pored nje i gledao kako zvezdana luka gori kao
ukopano sunce, pola kilometra od grada. Nije zagrlio Lunu, nije je ak ni dodirnuo.
Poelela je, ali ga nije zamolila, da to uini. "Stvarno, doli", ree on.
Klimnula je glavom, obgrlila se rukama sama, vrsto se uhvatila akama za
laktove zato to je elela da drhti, jer se u njoj neto odlamalo i spiralno padalo u daljinu
tako da je oseala muninu u stomaku, muninu od straha bez imena. O, Damo Thalaso,
ree ona u sebi, i to je bila molba ali ne molitva.
"Do'o i on s njima", ree Ukres.
"Pa valjda", apnu Luna, bespomono se drei nepristrasnog tona.
"ta hoe?" upita Ukres, i dalje blagim tonom. Okrete se da je pogleda, da se
suoi sa onim neizgovorenim istinama unutar istine njima poznate. Bila je iznenaena da
se ovo nije ranije desilo, iako je znala zato nije.
"Pa rekla sam ti", ree otupelo. "Smatra sebe odgovornim za povratak Hegike i
hoe da nam pomogne."
"I ta jo hoe?" U Ukresovim oima bilo je sada vie tmine. Oseala je njegovo
navaljivanje, osetila je i bol unutar tog pritiska; znala da ovo boli njega jednako kao i nju.
"Postao je sibil", ree ona, nadajui se da e on, posle toliko vremena, razumeti
ta to znai, razumeti da to ukljuuje volju da stavi potrebe drugih ispred svojih
sopstvenih potreba. Meutim, vide da se njegove usne zateu, i uvide da sibilstvo, i posle
toliko vremena, njemu znai samo jedno: da je ona ula u to a on nije mogao. I da joj je
onda sibilstvo bilo vanije nego njegova ljubav. Sad je, evo, ak i taj stranac, koji je
svojevremeno pokuao da mu preotme Lunu, postao sibil. "Postao je sibil", ponovi ona,
tonom insistiranja. Bez nade. "A to znai da sada shvata da postoje... stvari koje su
vanije od... individualnih oseanja."
"Vanije od lojalnosti svojoj ivoj vrsti?" upita Ukres brutalno, zahtevajui od nje
istinu; zahtevajui...
"Da", ree ona i pogleda ga opet u oi.
Otklonio je pogled od nje, ka bletavoj, ekajuoj nebeskoj luci. "Jo neto
moram da te pitam..." Uporno je gledao na drugu stranu, a ona je posmatrala njegov
profil, videla da mu grlo radi dok se trudi, i opet trudi, da izgovori neto. Onda je opet
pogleda, oima koje su bile zelene kao smaragdi, sjajne, i previe pune. Pitanje ostade
nepostavljeno.
Posegnula je ka njemu, zagrlila ga, stegla, pritisnula lice na njegovo rame, osetila
da njegove ruke, maltene sa oklevanjem, grle nju. I tako je njegovo nepostavljeno pitanje
ostalo bez odgovora, a njih dvoje su ostali zakljuani u zagrljaju, drei se kao dvoje
zaljubljenih koji su stigli do raskrsnice i sad ne uspevaju da kau zbogom.

Najzad se on polako okrenuo u krugu njenih ruku i zagledao se opet u no. Digla
je ruku naglo, uperila prst. "Vidi."
Ukres je pogledao tamo, video to i ona, i shvatio, jednako dobro kao ona, ta se
dogaa. Sa neba su padale zvezde... hologramske. Njihove savreno kontrolisane
trajektorije su se ukrtale i raskrtale, stvarajui zapanjujui ukupni sklad; jednu sliku,
drugu, treu, tonui ka tlu. Ovaj prizor je samo jednom dosad u ivotu videla, ali tad
pojma nije imala ta je to, ta znai, ta nosi njenom svetu. Tada je to bio znak da su dani
tuina na Tiamatu odbrojani. Sada, znak da e budui dani tuina ovde biti bezbrojni, bez
kraja. A njena lina budunost...? Grevito se drala za ruke svog mua: ena u oluji,
uplaena da e je odneti.
42. TIAMAT: Karbankl
B. Z. Gundalinu je piljio kroz ogledalisane prozore lebdilice koja je lagano
odmicala Ulicom Karbankla - lagano radi utiska, ali i zbog opreznosti. Osim njega, u
izolovanom unutranjem prostoru bili su jo Vanu, koji je sumorno uestvovao u
razgovoru i povremeno postavljao po koje bezazleno pitanje, na koje bi mu Gundalinu
rasejano odgovorio; Eharthe, novi ministar trgovine; i jedan dobro naoruani plavac u
propisnoj uniformi, koji je tu bio istovremeno kao voza i kao telohranitelj. Jo dva
aparata lebdela su za njihovim, nosei druge zvaninike i ljude iz obezbeenja. Sva tri
vozila bila su, na Vanuovo insistiranje, snabdevena titovima i naoruanjem.
Gundalinu je studirao grupe Tiamatovaca koji su stajali sa obe strane Ulice i
gledali njihovu povorku. Neki od tih 'domorodaca' izgledali su neprijateljski raspoloeni,
ali veina je samo gledala sa netreminom radoznalou, verovatno zainteresovanija za ta
udna vozila nego za putnike u njima, gotovo nevidljive. Poneko je i mahnuo ili nainio
trijumfalni gest - zimci, pretpostavio je.
Pre nego to je prvi atl sleteo na mreno energetsko polje zvezdoluke, senzori
Ilmarinena poeli su da hvataju podatke o Tiamatu zbog kojih su svi u brodu - osim
Gundalinua samog - bili istog trenutka zahvaeni paranojom. Njihov rutinski pregled EM
frekvencija pokazao je iroko rasprostranjenu, mada primitivnu, upotrebu elektronske
opreme, iako bi trebalo da na itavom Tiamatu vlada elektromagnetska tiina. Primeene
su fabrike i gradilita, realni napredak, za razliku od oekivanog primitivnog naina
ivota i kulturne stagnacije.
Gundalinu se potrudio da njegove sopstvene reakcije budu priguene i obazrive nastojao je da u najveoj moguoj meri smiri zabrinutost ljudi oko sebe, ali, istovremeno,
da ne otkrije previe. Dvostruko je kontrolisao svaku re pre nego to bi je izgovorio,
bojei se da ne oda svoje preveliko poznavanje prolosti, budunosti... i Letnje Kraljice.
Jue je poslao Vanua kao emisara, u Palatu - poto je gradska policija rekla da
Luna Svetlohodna sada stanuje tamo - ali Vanu nije video Kraljicu. Doekali su ga njeni
predstavnici, predvoeni jednom slepom enom koja se zvala Sudba Rejvenglas i koja je
bila sibila... i zimkinja. Vanu to nije komentarisao, jer je jo isuvie slabo poznavao
ovdanju drutvenu situaciju, tako da nije mogao shvatiti znaaj tog fakta. Slubeno su
zakazali sastanak na koji e on sad poi, i to je bilo sve.
Pustio je da njegove oi promene daljinu izotrenosti. Nije vie registrovao
zablenute metane niti, iza metana, udnovato poznate oblike zgrada nalik na konice,

zgrada starih maltene kao samo vreme... ve je video samo svoju reflektovanu sliku.
Pogled mu je uzvraalo, zurei u njega, njegovo napeto lice puno iekivanja,
nematerijalno, kao duh nekog pretka. Ali on je u svojim mislima video glatko, sasvim
obino lice dvadeset pet godina starog inspektora Gundalinua, ije seni jo i sad pohode
ovaj grad iako ga on nije video ve blizu dvanaest godina.
"Reklo bi se da je u samom gradu bilo zaista vrlo malo promene", ree Vanu
pored njega, "bar u poreenju sa podacima koje imamo."
"Niko, pa ni Hegemonija, nikad nije uspeo da promeni Karbankl, osim povrno",
ree Gundalinu tiho. "Karbankl je... maltene mitski grad, na neki nain. Zaostatak iz
Starog Carstva, ali, funkcionie. Zato sam ga i odabrao za moje prvo mesto slubovanja,
kad sam poeo da radim u policiji. eleo sam da ga vidim, dok je to jo mogue."
"Pa, da li te je njegova stvarnost razoarala?"
Gundalinuova usta se trznue. "Njegova povrna realnost jeste - mislim da jeste.
Ali ovde postoji i jedan dublji nivo realnosti, jedna dubina koju ovo mesto ima, i to me
nije nimalo razoaralo. Naprotiv, bilo je nezaboravno." Nasmeio se samosvesno.
"Pretpostavljam da ovo zvui kao glupa mistifikacija?"
Vanu se nasmejao. "Pa, zapravo, da... Ali, ja nisam ovde boravio. A ti jesi."
"Mmmm-da... jesam." Gundalinu je opet pogledao kroz prozor, i duboko udahnuo
da bi olakao bolnu stegnutost u svojim prsima.
"Reci mi", ree Eharthe, "jesi li ikada sreo prethodnu Kraljicu?"
Gundalinu naini grimasu. "Tu nesreu sam imao, i to ne jednom. Sve to je u
izvetajima reeno o njoj, istina je. Bila je dera dua."
"A novu?"
"Hmmm... jesam. Na kratko. Ali to je bilo pre nego to je postala Kraljica."
Osetio je na sebi kratki, iznenaeni Vanuov pogled. "Doputovala je u grad, u potrazi za
svojim zavetovanim - to e rei, svojim muem. Ja sam joj pomogao da ga nae." Pogled
je preneo na Eharthea, pa kroz prozor.
"I kakav je utisak ostavila na tebe?"
Gundalinu die pogled, pa ree, obazrivo: "Odluna. Pametna. Zasluuje
potovanje."
"Ja kol'ko sam je video na holoima, ona ne-vero-vatno lii na staru Kraljicu", ree
Eharthe. "O tome su ostala izvesna pitanja, u dokumentaciji o odlasku. U svetlosti onoga
to smo videli do sada, naime ovog njihovog tehnolokog prodora napred, poinjem
ozbiljno da se pitam..."
"Mnogi Tiamatovci su izuzetno slini jedni drugima", ree Gundalinu naglo.
"Populacija je mala i izolovana, to znai da je fond gena veoma koncentrisan." Mahnuo
je akom ka prozoru. "Samo gledaj malo ljude du ove ulice i bie ti jasno."
"Smatra li da Kraljica ima povoljnu uspomenu o tebi?" upita Vanu. "Tako neto
moglo bi nam pomoi pri uspostavljanju nove vlade."
Gundalinu slegnu ramenima; uglovi njegovih usana okrenue se blago na gore.
Vozila su ve bila na domaku Gornjeg grada i kraja Ulice. "Sad emo to saznati", ree on.
I stigli su, konano, na mesto zvano Kraj ulice, na iroki alabasterno beli plonik
ispred ulaza u Palatu. Gundalinua obuze udno oseanje 've vieno' kad primeti da su tu
istai i da rade isto kao to su radili pre skoro dvadeset godina, po ovdanjem vremenu,
kad ih je poslednji put video: iste metlama, ribaju, odravaju besprekornu istou te

povrine. Zapita se da li je iko od njih bukvalno isti onaj od tada, ista osoba, posle toliko
godina jo na istom zadatku; da li je njihov ivot toliko stabilan i nepromenljiv. Vide da
levo i desno od kapije stoji po jedan ovdanji policajac, na strai. Ti ljudi sada nisu nosili
uniforme skrojene po uzoru na tuinske, kao u Arienrodina vremena, nego obinu
svakodnevnu odeu civila. Samo po traci oko ruke i po eiru sa krestom moglo se videti
da su uvari reda.
Njegova letilica i dve koje su ile iza nje spustie se na alabasterni plonik, bez
primetnog udara. Visoka izrezbarena vrata palate poee da se otvaraju ka njemu, kao
ruke koje se pruaju preko trga.
Otresao je tu sliku sa sebe. Vrata lebdilice, do tad hermetiki zatvorena, otvorila
su se i podigla, putajui unutra dah grada, gusto ispunjen mirisima, egzotinim, udnim
ali i udno poznatim. Iziao je, a oko njega su ve stajali njegovi telohranitelji u
pranjavoplavoj uniformi koju je tako dobro upoznao, ali koju vie nije nosio. U ranijem
dobu, ma ko od njih mogao mu je biti kolega na poslu... mogao je biti on.
Osetio je kako godine spadaju sa njega u iznenadnom, vrtoglavom zamahu. Iz
daljine, kao sa drugog sveta, zau slabe odjeke glasova koji su neto govorili na
tiamatskom. To su se radnici skupili na jednom kraju plonika; pokazivali su prstima i
mrmljali. Gundalinu je ve bio obnovio svoje znanje tiamatskog, koristei iste one trake
koje je dao svima ostalima da ih, po dunosti, proue. Ali rei su ovde, zarobljene izmeu
zidova grada, zvuale drugaije, na neki nain koji Gundalinu nije mogao definisati.
Realnije, u ovom trodimenzionalnom kontekstu pravih mesta i pravih ljudi.
Okrenuo se, prisiljavajui svoje telo na pokret, i pogledao Palatu. Ulaz je stajao
otvoren, ali ne vie prazan. Grupa ljudi koja se stvorila oko njega poe se sklanjati u levo
i desno da bi on mogao proi, i zato on sada vide ko ga tamo eka.
Zagledao se netremice, i svaki dalji pokret postao je nemogu, sva druga ljudska
bia oko njega su iezla. Preostali su samo on... i ona, u trenucima zaustavljenog
vremena. Gledao ju je i gledao, siguran da sanja, jer o ovom asu je sanjao ve toliko
puta.
Ali nije se probudio, niti je ona nestala... isto je izgledala kao to ju je zapamtio,
isto, i posle toliko godina... ni dan starija. On obori pogled, maltene oekujui da vidi da
je i sam transformisan istom arolijom, crnom magijom ovog grada punog aveti: da je
opet u svojoj staroj uniformi, i jedva neto vie od deaka.
Meutim, na njemu je bila surovo crna, niim ukraena odea Vrhovnog sudije.
Zvezda sibilstva, sa tri kraka od kojih je svaki na obe strane bodljikavo podvrnut kao
udica, srebrila se kao tiha potvrda na njegovim prsima. Opet die pogled, pitajui se da li
je poludeo ili oslepeo.
Oseti Vanuovu aku na miici ruke: to ga je Vanu neupadljivo podsticao da
nekako reaguje. On se malo okrete, u susret Vanuovom radoznalom pogledu. "ekaju
nas, pa, ako ste spremni, Sudijo..."
"Da, svakako." Gundalinu, po refleksu, pree akama niz odeu da je izravna, i
pogleda ka ekajuim figurama. Obazre se da pogleda svoju oruanu pratnju. "Vas
trojica", ree trojici najbliih. "Vi ete sa nama."
"Ali, sudijo", pobuni se Eharthe. "Zar ne mislite da..."
"Biemo dovoljno bezbedni", ree Gundalinu nestrpljivo. "Neka drugi uvaju
lebdilice. One su, zbog radoznalosti ovih metana, u veoj opasnosti nego mi." Krenuo je
napred, dugim i snanim, ali ujednaenim i kontrolisanim koracima koji kao da su

pripadali nekom drugom. enu ispred sebe video je sve jasnije, svaka pojedinost na njoj
postajala je stvarnija - ali ona ipak nije postajala starija. "Nije se promenila..." promrmlja
on sa nevericom, govorei Vanuu. A izraunao je godine koje su prole, po njegovom
vremenu, i po njenom, i utvrdio da bi trebalo da ona sad ima bar isto toliko godina kao
on.
"Znai, koristi vodu ivota", ree Sandrini, neugodno izvlaei zakljuak koji se
sam nametao. "Jedino na taj nain je mogla ostati toliko mlada."
"Nemogue", promrmlja on. Ipak, video je da je ona neizmenjena, nedotaknuta
vremenom. Gledala je i ona njega, njegovo prilaenje, ali u njenim oima udnovate boje
on nije primeivao ni najmanji treptaj prepoznavanja. Kosa jo i sad onako duga i
slobodno putena, gotovo do struka; odea od neeg to je liilo na blistavu uvoznu
tkaninu, staru, prekrojenu da bi sluila priblino kao tiamatska bezoblina ali
pragmatina odea. Pogledom je obuhvatala njegovo lice, uniformu, trolist, njegove
pratioce, sve sa jednakom oaranou, i sa jednakim odsustvom emocija.
Stao je ispred nje, pitajui se na kojoj taki e ovo prestati da mu se deava; ako
prui ruku da je pipne, da li e ona ieznuti. Proguta jedanput, da olaka svome grlu, i
nakloni se kratko, formalno. "Damo", ree, dobro pazei da se Letnjoj Kraljici obrati na
ispravan nain. Rei tiamatskog jezika, izgovorene njegovim sopstvenim glasom - to ga
je jo vie zbunjivalo nego govor metana. "Ja sam novi hegemonijski Predsednik
vrhovnog suda."
"Nisam ja Dama", ree ona i poe da se kikoe, najednom, zbunjujue.
Trepnuo je, i nastavio da bulji u nju sa nerazumevnjem tako totalnim da se ona
opet nasmeja.
"Ja sam Ariel Svetlohodna." Uzvratila je neim to je otprilike liilo na naklon.
"Kraljica je moja majka. Ona me je poslala da te pozdravim."
"A", ree on, neadekvatno. Zaprepaeno je buljio u nju, primeujui, prekasno,
da na njoj nema sibilskog priveska niti utetoviranog sibilskog znaka pod grlom. Bio je
svestan da se to njegovo nedolino zurenje oduilo, ali, nije mogao prestati. "Nisam
znao... Toliko lii na nju. Mislio sam..."
"Mislio je da Kraljica pije vodicu ivota", ree Sandrini, brutalno otvoreno.
Videi ve sledeeg trena gnev i gaenje u devojinim oima, Gundalinu se
namrti i pokretom pokaza Sandriniju da uti.
"Mi vie ne ubijamo mere", ree ona Gundalinuu. uo je prkos u tim reima. Sad
je bio red na nju da je neko obuzdava - neko od onih iza nje poloio joj je aku na rame.
Tek kroz to, Gundalinu stvarno shvati da ima nekoga iza te cure, da su tu neki drugi ljudi,
koji ga gledaju; do tad ih nije video, zasenjen svojim neverovanjem da je tako ogroman
deo njegovog ivotnog veka promakao poput jednog otkucaja srca, i da ena koju je
mislio da vidi sad ima erku staru koliko je ona bila, kad se s njom rastao, moda i
stariju. Ker. Mu...
Klimnuo je, zakasnelo, u znak pozdrava tim drugim osobama u grupi za doek.
To su bile tri tiamatske ene, dve sa sibilskim znacima na sebi, jedna od njih nesumnjivo
slepa: verovatno ona sa kojom je Vanu razgovarao. Trea ena je zurila u njega kao da ga
prepoznaje, mada njeno lice njemu nije izgledalo ni najmanje poznato. On uvide kakav je
kontrast izmeu te ekipe ispred njega, i njegove: tamo sve ene, ovde svi muki. Zapita se
da li je Luna to namerno udesila, i kako ovi oko njega reaguju na ovu situaciju.

"Hajde sa mnom, molim te", ree cura i okrete mu lea, sa nesvesnom drskou.
Tri ene iza nje sklonile su joj se s puta, vie tolerantno nego posluno, i pole za njom
unutra.
Poao je i on za njom, tesno okruen estoricom svojih ljudi; kao da je no pola
za danom. Pitao se kojim motivima se Luna rukovodila kad je poslala ker da ga doeka;
da li je namera bila da ga podseti na sve ovo na ta ga jeste podsetila... na tok vremena,
smrtnost, obilje dogaaja proteklih u njihovim zasebnim ivotima od dana njegovog
odlaska. Ili je samo mislila da e ta uloga biti ast za njenu ker, moda zadovoljenje
jedne deje radoznalosti. Njeno dete...
Gledao je levo i desno dok su odmicali kroz ulaznu dvoranu, gledao scene letnjeg
izobilja koje su zamenile zimske murale snega i oluje. Seao se da je ovim putem iao i
ranije, i to ne jednom; detalji su mu se vraali, iznenaujue ivopisni. Pade mu na um da
postoji jo jedno lice koje je oekivao da e videti u grupi za doek, a nije video: Geja
Derua Pala-Tion, ona koja je spasla njegovu karijeru kad je prekrio hegemonijsle
zakone da bi pomogao Luni - ona koja je posle odustala od svoje karijere da bi ostala na
Tiamatu.
Sa njom je hodao kroz ove dvorane, vie puta nego to je eleo, tokom svojih
tiamatskih godina. Kad je ona odluila da ostane ovde, on je bio sav obamro od
iznenaenja, iako je smatrao da shvata njenu razoaranost. Imajui u vidu kako je
Hegemonija postupala s njom posle njene onako hrabre i verne slube, moda i nije
udno to Derua sada nije mnogo eljna da opet vidi face stranaca na svom pragu... pa
ni njegovu.
Deo njegovog uma kao da je oslukivao, dok su hodali dalje; kao da je vrebao na
zvuke Jame. Ono gladno jeanje koje uvek ispunjava Dvoranu vetra i uteruje tajni strah u
njegovo srce... Preko onog mosta, iznad Jame, prei, to je bilo muenje koje mu nikad
nije postalo lake. Ni njemu, ni ma kome ko ima bar i trunicu mate.
Ali ovog puta nije bilo nita od tog zvuka. Samo lupkanje potpetica izama i neto
meki, vukui zvuk gradskih cipela sa onovima od tavljene koe, na tamnom poliranom
podu, iako se dvorana ve otvarala u mnogo veu - Dvoranu vetra.
Nita, samo tiina. Malo je nedostajalo da Gundalinu stane, u trenutku kad je
shvatio da ploe za usmeravanje vetra miruju. Prisilio je sebe da nastavi, i da pree preko
mosta u stopu za Tiamatskim enama. Za vreme prelaska sluao je zapanjena gunanja
Vanua i Eharthea koji su isto tako morali prei uski, savreni most bez ograde, preko
ambisa u ijem crnilu su ce videla sitna zelena svetla. Poeleo je da im pripoveda o onom
vetru, zbog koga je prelazak nekada bio neuporedivo vie zastraujui... tako da je ovo
sada, u poreenju sa onim nekad, sasvim bezazleno. Ne ree nita.
Zatim se njegove uspomene pomakoe na njegov poslednji boravak u Dvorani
vetra, kad je bio oevidac, zanemeo od zaprepaenja, dok je Luna zaustavljala vetar.
Zapita se da li je ona izazvala ovaj trajni prestanak vetra. Kako bi ona mogla to uraditi, i
ta taj njen uspeh znai... odgovore nije mogao ni da zamisli. Toliko pitanja... Prisiljavao
je sebe da gleda samo napred, pravo napred, i video je mlenu belinu kose ove Ariel
Svetlohodne, a u dui - kosu jedne druge. Toliko esto je zamiljao ovaj dan ponovnog
susreta... teko da je posle odlaska sa Tiamata ijedan dan proveo bez takvih matanja. Ali
nikad nije zamislio da e ispasti ovako. Sad uvide da nije ni bilo mogue doarati sebi
realnost, zamisliti apsurdnu obinost svega.

Najzad su stigli na drugu stranu Jame, mada su se oseali kao da e veno hodati
okaeni iznad te urvine. Pooe dalje Dvoranom vetra, pa irokim stepenitem; pamtio ga
je sa naroitom naklonou zato to je ono uvek dolazilo posle tog mukotrpnog prelaska.
Sa vrha stepenita prelazilo se u dvoranu koja je nekad bila Arienrodina prestona; tu je
ilim uvek bio besprekoran kao novi sneg celac, ali nadraguljen arenim dvoranima. Tu
je Snena Kraljica doekivala svoje posetioce - svoje rtve, jo preznojene od muka nad
Jamom - odenuta sva u belo, sedei na svom tronu od kristala; glumei da je besmrtna, da
je elementarno prirodno bie, inkarnacija zime kao pojave, da je nemilosna i hladna kao
led...
Ali sad ga nije ekala zima. Dvorana sa prestolom, svojevremeno sainjena od
gole beline i srebra kao kakva pukotina u gleeru, rastopila se u prostor nasuminih
tonova zemlje, sveih boja prolea, svakovrsnog zelenila, re i ilovae, zemljanobraon
boje i iznenadnih procepa plavetnila.
Izuvijeni kristalni tron jo je stajao u centru uzdignute platforme, a ova u centru
ogromne, najednom sasvim utihnule sobe. Oko platforme, grupa lica punih panje i
iekivanja, sva okrenuta ka njemu. U njihovom sreditu, na prestolu, sedela je ena, sa
kosom u boji snega i oima u boji izmaglice i mahovinskog ahata. Ali, obuena, kao i ta
sala, u boje Leta, u svile i tapiserije i runo tkana platna; kontrasti tekstura i vrsta tkanine
delovali su na njoj, iz nekog razloga, ne apsurdno nego savreno harmonino. U kosi je
imala samo jednostavan tanki krug od zlata, a u njemu samo jedan kamen, crven kao krv:
karbankl.
Ovog puta, to lice, u njegovu memoriju urezano, bilo je ostarilo koliko i
njegovo... greke nije moglo biti, to je bilo njeno lice, ali neosporno smrtno, vremenom
izmenjeno. A ipak, dok ju je gledao, ostavila je takav utisak lepote na njegov unutranji,
duhovni vid, da je morao skloniti pogled ili ostati paralisan. Srce mu se steglo. Luna,
govorilo je, i to ne samo srce, nego njegova svest, njegovo telo... svaki deo njega, osim
grla, kome nije doputao da izgovori tu re.
Udahnuo je duboko i zakoraio u tu dvoranu. Prisilio je svoje oi da gledaju tu
grupicu ljudi oko nje - da ine neto, bilo ta, samo da ne dodirnu njeno lice jo jednom;
uplaen da e posle toliko godina, posle tolikih isprobavanja ove scene u svom umu,
izgubiti kontrolu u ovom kritinom trenutku i upropastiti sve. Razgledajui ljude oko nje,
nae Ukresa Svetlohodnog - njega je prepoznao po crvenoj kosi, iako ga je ranije video
samo jednom, i to kao klinca koji je iz Leta tek stigao u grad, zatim bio napadnut na ulici
od nekih nasilnika, i spasen intervencijom Derue Pala-Tion, koju je potom gledao
onako zasenjeno i prkosno.
Posle te noi, nikada vie nije video Ukresa Svetlohodnog - iako je Ukres bio, u
njegovom umu, figura realnija od mnogih ljudi koje je potom godinama esto viao.
Lunin drubenik i ljubavnik, otac ove devojke koja je ve prila svojim roditeljima i
okrenula se da gleda prilazee strance. Ukres je pogledao mimo nje, u oi Gundalinuu,
oima zelenim kao zavist, prepunim sumnje.
Gundalinu pogleda druge prisutne, i naglo stade u hodu, videi jedno lice koje se
svojim tuinskim izgledom razlikovalo od ostalih na isti onaj nain kako bi se i njegovo
lice izdvajalo u tom skupu bledih oblija sa nebeskim oima. Geja Derua Pala-Tion.
Bio je ok za njega da vidi da su je godine izgnanitva toliko potisnule u starost. Zapita se
sa iznenadnim saoseanjem do koje mere je posle alila zbog svoje odluke; da li je zaista
alila onoliko koliko njeno lice govori da jeste. Ali, im je u njegovim oima videla

prepoznavanje, osmehnula mu se, osmehom kratkotrajnim ali punim zadovoljstva, uz

jedno malo, potvrdno klimanje glavom.
Dozvolio je sebi da joj, samo na tren, uzvrati jednim malim osmehom, a onda je
opet morao da gleda nekog drugog; ali je poneo njen osmeh u sebi, i, sa tim, osetio da se
itava dvorana, i sve u njoj, brzo stabilizuje.
"Ko je ona tamo?" apnu Vanu na sandijskom jeziku. "Nije Tiamatovka."
"Ona je svojevremeno komandovala meni", ree Gundalinu tiho. "To je tvoja
prethodnica ovde, bivi komandant policije."
"Pa ta e tu?" ree Tilhone praznim tonom, kao da mu je pomisao da je neko
dobrovoljno ostao na Tiamatu jednostavno neshvatljiva.
"Nije joj se dopadalo da ikada vie u ivotu vidi policijsku uniformu ili
hegemonijskog funkcionera", proguna Gundalinu, seajui se kako je, na dan njihovog
rastanka, Derua skinula sa svog okovratnika komandantske oznake i pritisnula ih njemu
u ake.
Doao je do ruba platforme, u podnoje prestola, i stao, pa se jo jednom
formalno naklonio eni koja je tamo sedela. Digao je glavu i konano pogledao Kraljici u
oi. "Damo", ree blago, ujednaeno.
"Tvoje oi..." Govorila je jedva ujno. Bio je prikovan njenim pogledom. "Bila
sam zaboravila kako one..." Zautala je, ali njeno lice, do tada kruto i bezizraajno kao i
njegovo, porumene naglo, odajui snagu njenih skrivenih oseanja. "Inspektore
Gundalinu", nastavi ona, sada jasnim i smirenim glasom. "Srean ti povratak na Tiamat, i
dobrodoao. Nisam oekivala da u opet doiveti dan da te... opet vidim." Osmehnula se
tako, da je osmeh njega dodirnuo neno, iako se to nije moglo spolja primetiti.
Osetio je da se oblak napetosti u grupi ljudi iza njega rastvara, a da njegovo lice,
do maloas kao zamrznuto, poinje da se osmehuje. "Sada predsednik Vrhovnog suda,
Damo. Ali ast je za mene to me jo pamti, posle tolikog vremena." Pogled je upirao
samo u nju, jer se plaio da pogleda one druge koji su bili svedoci ovoga to se deava
izmeu njih dvoje.
Luna je ustala i pola napred, do ivice platforme, tako da ga je sad gledala oi u
oi, iz bliza. "Bilo bi teko zaboraviti, ak i posle toliko vremena, dobrotu koju si tada
pokazao prema meni." Podigla je dlan ka njemu, i na njegovo iznenaenje pozdravila se
sa njim pljeskom dlana o dlan, na karemovski nain, a ne stiskanjem oko anog zglavka,
kao to, seao se, rade Tiamatovci. "Dobro je videti tebe opet."
Pustio je da njegova ruka padne, a oseao se kao da mu je dlan od tog dodira
opeen; pitao se da li i ona osea isto. "Nadam se da e... na odnos", ree on, spotiui
se neprimetno o tu re, "biti i u buduim godinama onako prijateljski kao to je bio."
"Dakle, ostvarilo se, vi ste se vratili na Tiamat... vratila se Hegemonija. Da ostane
zauvek." Njen pogled polete pored njega, dodirnu lica Vanua i ostalih, kratkim
pozdravom ali i procenjivanjem. Gundalinu, sa svoje strane, pogleda pored nje, Ukresa
Svetlohodnog, i opet skloni pogled. "Najzad je doao Milenijum. Tako je o tome govorio
tvoj narod."
Osmehnuo se i ironino klimnuo glavom. "Da. Imamo opet zvezdani pogon. To
znai veliku promenu za oba naa naroda."

"A ona moe doneti dobro, ili zlo", promrmlja ona. Oi su joj bile mrane, kao da
nije umirena onim to je nala na licima ljudi iza njega. Okrete im lea i vrati se do
prestola, ali ne sede, nego ostade stojei, rame uz rame sa svojim ljudima. "Taj
zvezdopogon znai da e od sada odnos izmeu Hegemonije i Tiamata biti stalan", ree
ona. "Nadam se da to znai da nameravate da postupate sa nama jednako kao i sa ostalim
svetovima ulanjenim u Hegemoniju. Zasluujemo i elimo jednaka graanska prava jednako pravo na odlazak i povratak, jednak pristup tehnologiji, jednak tretman po vaim
zakonima. elimo odnos zasnovan na autonomiji i uzajamnoj saradnji. Nadam se da tu
vrstu promena ima na umu. ekali smo ve milenijum, ali na, da se to ostvari. Mislim
da smo se dovoljno naekali."
Gledao ju je ukoeno, stiskao usne da ne pou u iroki osmeh zadovoljstva i
divljenja. "Dobro reeno, Damo Thalaso", ree on i klimnu glavom. "Mislim da e
ustanoviti da je naa vizija tiamatske budunosti priblinija tvojoj, ovog puta." Oklevao
je, oseajui nemir iza sebe. "Primetili smo da ste znatno izmenili Tiamat, u godinama od
naeg Odlaska", nastavi on obazrivo. "Neki od mojih ljudi bili su iznenaeni videi toliki
va tehnoloki napredak. Nismo imali takvo iskustvo sa ranijim Letnjim Kraljicama. Ja
sam mojima rekao da su, moda, bogovi... ukljuujui i vau Majku-koja-je-More... dali
jedan novi dar i vaem i naem narodu." Te rei je izgovarao bez mnogo volje, znajui da
sebi nee moi da dopusti luksuz da ignorie ono to se oigledno namee.
Luna, sa izrazom vedrog spokojstva, klimnu glavom, ali on nije bio stvarno
uveren da je njeno pouzdanje iole dublje od njegovog. "Da", ree ona. "Vama je dat
pogon za trenutne preskoke kroz svemir, a nama je dato da koristimo sibilsku mreu."
Osetio je da su te rei prole kroz sluaoce iza njega kao ma. Zau gunanja
puna neverice, i pitanja izgovorena na sandiju. I jedan dubok, svaalaki glas koji
optuuje 'drolju izdajnicu' Deruu Pala-Tion da je prodala zabranjeno, tajno znanje o
prosveenosti ovim bednim tiamatskim primitivcima.
Okrenuo se ali i popeo jednim korakom na platformu tako da se nadneo nad svoje
kompanjone. Otro im je naredio da ute. "Sluaj ovamo", ree im, zatim, tiho, na
sandiju. "Kako je narod ovog sveta saznao istinu o sibilskoj mrei, sad je nevano - lieno
je znaaja, deo je prolosti. Razume? Prebacivanja ko je kriv nekorisna su. Tajna je
pobegla. I to se niim ne moe promeniti." Drao ih je pogledom. "Iskreno govorei,
uveren sam da ta stvar sa sibilstvom vie nije vana. Kao to ree Kraljica, sve se
promenilo u naem odnosu sa ovim svetom. Vie nam nije potrebno neznanje kao oruje
pomou koga ih kontroliemo dok nismo tu - jer Hegemonija nee vie nikad biti
odsutna. Zadravati tajnu sibilstva bilo bi nemoralno, i ne samo to, bilo bi i nemogue,
sada."
Jo po koji progunani protest, mrani pogled, nagli i ljutiti pokret; ali, zakrpa je
izdrala. On nije ustuknuo, nego se drao na svom mestu i lomio ih upornim pogledom,
sve dok i poslednji bundijski glas nije uutao. Onda se okrenuo da opet pogleda
ekajue Tiamatovce. Pitao se da li su neto razumeli, i koliko. Znao je da Luna i
Derua do neke mere govore sandi. Po Luninom izrazu lica inilo se da je razumela bar
deo onoga to se zbog njenih rei dogodilo.
Onda je shvatio, i odmah prihvatio sa potovanjem, nameru iza njene grube
otvorenosti: zato je rizikovala i saoptila da joj nisu nepoznati ni istina, a ni uloga
Hegemonista u suzbijanju istine. Time je ujedno rekla da ona rukovodi budunou svog
naroda, i da se ne plai. Zatim je prozreo i drugu poruku, skrivenu ispod te: da ona ima

poverenja u njega... da se ne plai da stavi njega, Gundalinua, na probu, i osloni se na

njega. Osmehnuo se, ali samo u sebi, i najednom primetio da jo stoji na platformi - na
njenom terenu, a ne sa svojim narodom. Sie, ali ne prestajui da gleda u nju. "Onda i
moj narod, i tvoj, moraju nauiti da prihvataju injenicu da nam se dogodilo ono to je
bilo neizbeno, Thalaso - i moraju se u tim uslovima snalaziti kako najbolje mogu."
"Da", ree ona, i sede, pokretima punim kontrole i gracioznosti. "Izgleda da je
tako." Sklopila je ake oko sloenih navoja na rukonaslonima prestola.
"Drugih pitanja, o svakom aspektu ponovnog otvaranja Tiamata, bie daleko
preveliki bro da bismo mogli poeti da se bavimo njima ovde", ree on, navaljujui da
zavri posao. "Moda moemo da spremimo jedan vremenski raspored za preliminarne
susrete sa naim savetnicima. Ali, eleo bih prvo da predstavim moje osoblje, ako
dozvoljava."
Klimnula je glavom i naslonila se unazad, kao da se neki deo nje instinktivno
odmie od infekcije.
"N. R. Vanu, komandant policije za tiamatski sektor..." Nastavio je da ih
predstavlja, jednog po jednog; sluajui i gledajui reakcije njenih ljudi, dok su se
njegovi administratori redom identifikovali kratkim naklonom i nespretnim izgovaranjem
nekoliko rei na tiamatskom jeziku.
Luna je odgovarala sa uzdranom zabrinutou, a njen pogled je esto prelazio sa
lica jo jednog tue-izgledajueg neznanca na njegovo lice. Kad je zavrio, digla se opet
sa trona i predstavila njemu svoju malu grupu savetnika okupljenu na platformi. Geju
Deruu je predstavila kao 'upravnicu pandura' a onu slepicu, Sudbu Rejvenglas prezime koje je znailo 'gavran-staklo' - kao upravnicu neeg to je nazvala 'sibilskim
koledom'. Bilo je i nekoliko predstavnika graana: to su bili i zimci i letnjaci, a meu
njima se nala i Tor Zvezdoetna, ona koja je piljila u njega kao da ga poznaje. Bilo je i
drugih sibila; jedan od njih bio je mukarac, pripadnik nekog zimakog klana.
"...i moja porodica", ree ona najzad. "Moju ker ste ve upoznali, ini mi se."
Osmehnula se na kratko Arieli, koja se pomeri s noge na nogu, pored prestola, izgledajui
nemirno i kao da joj je neudobno. Ariel pogleda Gundalinua u oi. "I moj zavetovani..."
osetio je da ona maltene vetaki kae tu re, a ne van-tiamatovsku 'mu' - "Ukres
Svetlohodni Letnji."
Gundalinu se susrete sa uperenim pogledom Svetlohodnoga, shvatajui tog
trenutka da ga je do sada izbegavao. Sad je izraz lica Svetlohodnoga bio neutralan, pod
kontrolom, a pogled bez stvarnog prepoznavanja koje bi odgovaralo sumnji.
"Mislim da smo se ve sreli", ree Gundalinu. Nije uspeo da zaustavi te rei.
"Gde?" ree Svetlohodni iznenaeno.
"U jednoj mranoj uliici."
"Ja te ne pamtim", ree Svetlohodni ravno.
"Da li jo svira flauticu?"
Izraz lica Ukresa Svetlohodnog naglo se promeni, a njegove oi se ispunie
shvatanjem. Pogleda Deruu, koja mu klimnu glavom. Naini grimasu. "Da", ree
najposle.
"I moj sin svira flautu", ree Luna, gestom pozivajui nekoga da izie iza
kristalnog prestola.
Pojavi se jedan mladi i, ne bez izvesnog oklevanja, prie i stade uz Kraljicu. Po
njegovom izgledu nije bilo lako zakljuiti da li je mlai ili stariji od Ariele. Gundalinu se

borio da ugui svoju reakciju: pa, on vidi drugo skoro odraslo dete svoje drage koju je
napustio pre toliko dugog vremena; jo jedan podsetnik da je ona svih ovih godina bila
tua ena, ne njegova.
Ali kad je taj momak tamne kose stao uz svoju majku i digao glavu, Gundalinu
oseti da zaprepaenje prolazi kroz njega kao svetlost kroz prizmu.
"Ovo je moj sin..." ree Luna. "Tamis." Odjednom njen glas kao da je bio udno
promenjen, kao da se izobliio zbog iste te emocije, i Gundalinu shvati da Luna vidi isto
to i on. Deakove oi bile su previe nalik njegovim oima. Gledale su Gundalinua iz
jednog lica gde ne bi trebalo da budu, iz lica nekoga ko je sin drugog oveka.
"Drago mi je", proguna Gundalinu. Video je da radoznalost i nesigurnost poinju
da se upijaju u deakov izraz, kao da je Tamis na domaku da shvati istu stvar. Gundalinu
pogleda i Ukresa Svetlohodnog, i primeti da se po tom licu brzo iri iznenaenje... i brzo
smrauje. Opet pogleda i Lunu, ije se lice izmenilo, proelo patnjom i divljenjem, dok je
gledala njih dvojicu; pogleda sve troje... Tvoje oi... bila sam zaboravila...
Lutao je pogledom preko lica njih troje, i tek sad shvatao kakvu je promenu
nametnuo njihovim ivotima, i svom ivotu... promenu daleko neopoziviju nego to je
ikada zamiljao.
Drugi deo: POVRATAK
Posle takvog znanja, kakav oprotaj?
...Neprirodnim porocima
otac je na heroizam. Vrline nam
bezobzirni zloini nai nameu.
Ove suze su stresene sa drveta koje plodove gneva raa.
Tomas Sterns Eliot (1888-1965)
43. TIJAMAT: Karbankl
"U posetu je dola Geja Derua Pala-Tion, ser", informisao ga je bestelesni glas
njegovog asistenta.
"alji je unutra." B. Z. Gundalinu ustade od radnog stola-terminala; telo mu je
govorilo da je na tom seditu nepokretan ve predugo. Protegao se, uo pucketanje
zglobova, otresao iz glave maglu informacija i umora.
Njegov asistent, Statis, uvede Pala-Tionovu u kancelariju. Ve je blizu est
meseci prolo od njegovog dolaska na Tijamat, a ona, evo, tek sada prvi put ulazi u ovu
prostoriju. Zastala je na vratima, osmotrila je celu prostoriju pogledom uvebanog
posmatraa, i tek onda mu se obratila. "Sudijo Gundalinu", ree uz klimanje glavom i
pomalo zbunjen osmeh. aka joj se pomakla, jedva primetno ali ipak kao da je osetila
nagon da salutira; proitao je nevericu ali i ponos u njenom pogledu.
"Komandante", ree on. Zatim je i formalno salutirao, priznajui joj njen stari
poloaj komandanta policije iako ona sada, kao "upravnica pandura" oigledno nije bila
ni blizu svog nekadanjeg statusa.

Derua je uzvratila jednakim salutiranjem: dotakla je vrhom ispruene ake

mesto iznad slepoonice, sveano, savreno; ali se njen osmeh ironino proirio. "Dugo je
vremena prolo otkad smo mi ovako stajali, Bi-Zi", ree ona. "A poslednji put je to bilo
za zbogom."
"Jo imam komandantske oznake ina sa tvoje stare uniforme." Osmehnuo se i on,
polazei u seanja. "Tada si rekla da e mi biti potrebne jednog dana. Nisam ti ba
poverovao. Ali, bila si u pravu." Odmahnu glavom.
"A sad si ih nadrastao." Pokretom glave naznaila je njegov trolist.
Pogledao je dole, a onda joj pokretom pokazao sedite. "Uzmi neto za jelo. Ja jo
nisam ruao." Pogleda sat i vide da je otprilike vreme za veeru. Na stoiu sa strane
stajao je tanjir sa hranom jo netaknutom. On sede za taj stoi, naspram Derue, u
jednu od solidnih tijamatskih stolica sa drvenim ramom. Jedino takav nametaj se i
mogao nabavljati, dok priticanjem uvozne opreme ne bude zadovoljena ogromna, nagla
glad nove vlade za tehnologijom; tek tada e u tovarnim prostorima brodova biti mesta i
za druge, manje bitne vrste robe. "Ionako mi treba minut-dva da mi se razbistri glava.
Pregledao sam podatke, i to na onaj teak nain, skoro celo popodne. Bogovi, bio sam
zaboravio sa kakvim mukama smo se mi susretali na ovom poslu, u starim danima..." U
doba kad je on tu sluio kao policajac, Tijamat je bio pod takvim sistemom embarga i
restrikcija da je i policija morala da se snalazi sa svakojakim staromodnim i
neodgovarajuim informacionim napravama.
"Ma nisi ti tada znao ni polovinu nevolja", ree Derua uzimajui jedno hladno
pare ribljeg mesa. "Bio si samo inspektori. Ja kad sam postala komandant policije,
otkrila sam ta stvarno znai re 'birokratija'. Pretpostavljam da to sada zna i ti."
"Poznato mi je ve nekoliko godina, na alost." Klimnuo je glavom, pravei
grimasu slinu njenoj. Odabrao je neto to je liilo na utipak od mlevenog povra, i
poeo ga jesti. Utipak je bio hladan i mastan, ali je Gundalinu bio tako umoran da za to
nije mario.
"Mnogo vode je proteklo otkad smo mi rekli nae zbogom. ta si radio sve ove
godine, Bi-Zi? ula sam - hm, recimo, glasine." Znaajno je pogledala zidove i vazduh,
pa Gundalinua, i ovla, kao sluajno dodirnula uvo. On klimnu glavom. Njihov razgovor
bio je sniman; snimano je i uvano u arhivi sve to se ovde dogaa.
"Razvijao sam zvezdopogonsku tehnologiju, na etvrtoj, onda sam se vratio na
Karemof i nastavio time da se bavim." Malo je slegnuo ramenima. "Dva izvrsna
vebalita birokratizma."
Njen pogled se susrete s njegovim, itajui ta lei iza tog izliva skromnosti. "ini
mi se da si rekao da se na Karemof nee vie nikad vratiti, posle... ovdanjih
dogodovtina."
Oborio je pogled seajui se kakve je oiljke nosio tada - tragove pokuaja
samoubistva; osakaenu sliku sebe. "Tada sam rekao da postoje dva sveta koja ne
oekujem da ikad vie vidim - taj, i ovaj. Karemof i Tijamat. U to sam tada verovao,
nesumnjivo. Ali dogaaji na etvrtoj izmenili su moj stav prema oba."
"Otkrio si istinu o Jezeru vatre. Odmahnula je glavom. "Taj deo mi je poznat.
Postao si i sibil." Osmehnula se jo jednom. "To je, valjda, jedino objanjenje koje mi je
stvarno potrebno."
"A ti?" upita on. "Kad smo poslednji put razgovarali, ukrcavao sam se na
poslednji brod koji je uzletao pri naem zavrnom Odlasku - a ti ne. Jo nisam siguran ta

ti je dalo hrabrost da ostane kad si bila uverena da e to biti zauvek. Ja tu vrstu hrabrosti
nisam imao..."
"Nisam ostala samo zbog hrabrosti, nego, u jednakoj meri, i iz oajanja. I
ponosa", ree ona. "I zbog ljubavi..." Razumeo je da ona time ne misli na ljubav prema
pravdi ili nekom plemenitom idealu, nego na ljubav prema ljudskom biu. Pocrveneo je,
kao da je ona, odnekud, iznela na videlo njegovu najdublju misao. Otro podseti sebe da
ona pria njemu, a ne on njoj, ta se deavalo u godinama posle Odlaska; pa oseti kako ga
neverica opet ispunjava.
"Stvarno...?" ree on blagim tonom. Oduvek je imao utisak da ova ena nosi
samopouzdanje kao kakav oklop na telu, i tako je bilo i onda kad je bila njegov
komandant i jedina ena u policiji. Sad mu je bilo praktino nemogue da poveruje da je
neko prodro kroz njene linije odbrane toliko duboko da je ak i njeno srce uspeo da
osvoji... i da se to, tavie, desilo pred njegovim oima a da on nita nije opazio. "Ko?"
upita on.
"Ngenet Ran-Ahase Miroe."
Poeao se po nosu, tragajui po svome pamenju. "Bogovi", ree naglo. "On?
On? Onaj krijumar?"
Njen osmeh se ispunio neoekivanom tugom, ali klimnula je glavom. "Taj."
"udno drutvo u istom krevetu", ree on.
"Sliniji nego to misli", ree ona, opet s neobinom tugom u glasu. "to moe
biti i dobro, i loe."
"Znai, zbog toga si ostala."
"Ne samo zato." Treptaj onog starog prkosa pokazao se u njenim oima. "Rekla
sam ti jo tad da nisam sklona odustajanju. Ono to mi je dalo hrabrost da... posluam
svoje srce, bila je istina koju sam znala. O tome ta Luna Svetlohodna jeste. I ta hoe da
uradi: da postigne da Promena neto stvarno znai. To isto je hteo i Miroe. Znala sam da
je to posao kome oboje treba da posvetimo svoj ivot, dobrovoljno."
Osmehnuo se, klimnuo glavom; ali njegov osmeh izblede i nestade istovremeno
kad i ivost iz njenog lica. "Jeste li jo u braku?" upita oprezno.
Odmahnula je glavom. "Miroe je poginuo, pre neto vie od godinu dana.
Nesrea. Pad."
Njegovo lice se zgrilo. "ao mi je", ree, razumevajui sada ta je Deruu
promenilo na tako bolan i dubok nain. Ona odmeravajua inteligencija jo se videla u
njenim oima, ali je neto nedostajalo. Otkad ju je poslednji put video, Derua je
proivela gotovo dvadeset godina, tekih godina, u jednom tekom svetu; ali nije njeno
telo ponajvie ostarilo. Gundalinuu se inilo da je Derua izgubila upravo ono to je
uvek najvie cenio kod nje: naime, njeno tvrdoglavo prkoenje sudbini.
"ao je i meni", ree ona diui pogled ka njemu. "Svaki dan."
"Ima li dece?" ree on, da ispuni nezgodnu tiinu.
Odmahnula je glavom odreno, a izraz njenog lica bio je pri tome suvie
komplikovan da bi se mogao proitati. Napokon se pretvorio u radoznalost, i ona mu
uzvrati pogled ali ne postavi pitanje koje je itao u njenim oima. Uzela je pare mesa
koje je odstojalo u siretu, pokretom prostudirano nemarnim. "Ali to je bilo, bilo je, u
svakom sluaju", ree ona tiho. "To je istorija. Dola je Promena, i sad bi trebalo da
odbacimo svoj stari ivot i oprobamo neki novi."

"Ja mislio da to vai samo posle propisnih obreda, kad Majka More da
blagoslov", ree on s osmehom.
Derua uzvi obrve. "'Ajde nemoj mi priat' da veruje u to..."
"A ni ti meni da veruje."
Slegnula je ramenima. "Promenile su se stvari, hteli mi to ili ne - zar ne?"
Pogledala ga je procenjivaki. "Svi su se plaili, na nekom nivou, da e povratak Hegike
znaiti da emo mi opet biti smrvljeni njenom izmom."
Mi. Usta mu se trgnue: jasno je uo da je svrstala sebe uz Tijamatovce. A zato
ne bi? Ovde je provela najvei deo svog ivota. Novosklon, njena rodna planeta, mora
biti da je sada za nju samo uspomena. Posmatrao je svoju izmu koju je prebacio preko
kolena. "Hegikina noga je i sad teka. Ja pokuavam da utiem da ta noga ne gazi
prejako, na pogrena mesta, preesto. U stvari, zato sam te i pozvao. elim da se
konsultujem s nekim ko dobro poznaje Tijamat, ali ima i sluha za hegemonijsku taku
gledita. Nekog u koga se svakako mogu pouzdati. Hteo bih da znam kakvo je
raspoloenje u Karbanklu; kakvi su efekti naeg prisustva, dobri ili loi. I, ta bih ja
mogao uiniti da budu bolji..."
Ve skoro pola standardne godine Hegemonisti su bili na Tijamatu, a zahtevi koji
su podrazumevali Gundalinuovo vreme i njegovu panju bili su i sad beskrajna lavina.
Ipak, njegovi ljudi su dobro odmakli u ponovnom uspostavljanju svojih baza za
delovanje, zato to je veliki deo njihove nekadanje tehnike ostao netaknut - a to se
dogodilo zato to ova Letnja Kraljica, za razliku od svih ostalih, nije naredila da se sve
pobaca u okean. Na mnogim sauvanim aparatima Hegemonisti su morali da zamene
samo mikroprocesore unitene namernim udarom elektromagnetskih talasa pri Odlasku.
To je, opet, znailo da proporcionalno vie opreme, koju donose, moe biti
usmereno na udobnost njihovog ivota, tako da su u tom pogledu prolazili ak i bolje
nego to su bili navikli na Karemofu. Utoliko se podizao moral njegovim slubenicima i
savetnicima. Gundalinu je bio siguran da ta okolnost pomae njegovim argumentima
kojima se zalagao da Hegemonija dozvoli nastavak tehnolokog progresa postignutog u
njihovom odsustvu; ubeivao je svoje kolege da e na taj nain ne samo biti stvorena
dobra volja kod stanovnitva, nego da e se postii i odreeni ekonomski rezultati, zato
to e svi hegemonijski planovi da se ostvaruju bre.
"Ja se ovde bavim vrlo osetljivim hodanjem po ici. Bie od vitalnog znaaja da
zadrimo, u najveoj moguoj meri, dobru volju i saradnju obeju strana." Ako to uopte
bude mogue.
"Zasad ide dobro", ree Geja Derua. "Luna... Kraljica, i veina Tijamatovaca
zadovoljni su, zato to vi niste ponitili dosadanje rezultate njihovog truda. Ali stvari su
bile jednostavne i zato to je broj stranaca do danas mali. Postae komplikovanije im
otvorite Tijamat. Kada nameravate da dozvolite da civili, po svojoj volji, opet putuju na
Tijamat? Kad e se podii ustave i pustiti poplava trgovine i veza?"
Obrisao je ruke o suner kraj tanjira. "Poto smo isprednjaili u odnosu na
planirane rokove, nameravam da pustim jedan manji broj ve sledeeg meseca. Taj tok
emo proirivati, ali postepeno, radi stabilnosti. elim da elemente iz podzemlja drim
van Tijamata, dokle god bude mogue. Ne bih voleo da Karbankl opet bude ono to je bio
- zgodno svratite za sav ljam ove galaksije."
"A, to je uglavnom bilo po Arikinoj volji", ree Derua. Nae se napred. "Ona
je putala gangstere da se ire pod okriljem njene 'nezavisne' vladavine, da mi policajci ne

bismo mogli da ih dohvatimo. Zato to je uivala da gleda kako se plavci gre. Taj
problem nee imati s ovom novom kraljicom."
Klimnuo je glavom, zatim u nekoliko gutljaja popio au soka. Iznenadio ga je
prodorni, dobro znani ukus jedne vrste voa koju nije okusio ve vie od deset godina.
"Znam da je tako, bogovima hvala. Ali postoje i druge putanje za sticanje uticaja i vlasti,
pa i kad te drava ne doekuje rairenih ruku... a ti to zna jednako dobro kao ja, i bolje
nego Kraljica." A postoje putevi i naini o kojima ak ni Geja Derua nikada nije ni
sanjala. On opet die pogled. "elim da na minimum svedem onaj kulturni ok koji emo
imati kada pristup robi iroke potronje bude lak, i kad pone prava grabljivost..."
"Je l' ti to o Tijamatu govori, ili o nekom drugom?"
"O svakome - pa i o Tijamatovcima. To je drugi razlog zbog koga sam hteo da se
vidimo danas. Da te pitam da li bi pristala da bude moj glavni inspektor."
Derua se ispravi u stolici zurei u njega s nevericom. "Pita ozbiljno?" Nasmeja
se. "Dabome da pita ozbiljno. Ne bi ti mene pitao tako neto samo iz zabave. Ali,
zato?"
"Zbog svih ovih stvari o kojima smo razgovarali", ree on. "Imamo dugu
zajedniku prolost, ti i ja. Znam kako stojimo, jedno s drugim." Osmehnuo se na tren.
"Ti se nikad ne bi plaila da mi stvar srui u lice... Previe imam ljudi koje slabo
poznajem i onih koji ne bi bili tu da sam mogao ja da biram ekipu. A potrebno mi je da
budu oko mene ljudi - da kaem, da mi uvaju lea - ljudi u koje mogu imati poverenja, i
na njih se osloniti, da bi sve ovo uspelo." Da bih ja opstao. "Treba mi ona vrsta pomoi
koju samo od tebe mogu dobiti. Ova policijska jedinica nema iskustva u radu sa
tijamatskim drutvom. Imam poverenja u Vanua, mog komandanta policije, ivot bih dao
u njegove ruke; radio je godinama sa mnom. Ali on jo ne poznaje Tijamat... I, iskreno
reeno, podsea me na mene." Osmehnuo se tuno; seao se svog slubovanja u policiji
na Tijamatu... koliko vremena mu je trebalo da naui lekcije ove planete.
Derua klimnu glavom, i on vide da je razumela. "Srela sam se ja s njim
nekoliko puta", ree. "Videla sam tu slinost."
"Onda ti je jasno zato bi bila od neprocenjive koristi, ne samo policiji nego i
njemu."
Naslonila se na stolicu. utala je nekoliko dugih trenutaka. "Jesi li razgovarao o
ovome s njim?"
Gundalinu klimnu glavom.
"ta on kae?"
"On je protiv", ree Gundalinu, ne krijui istinu.
"A kako misli da e policajci tolerisati da im bude nametnuta ena - i to
odmetnica: izdajnica nita manje nego glavni inspektor?"
"Jesi li odmetnica ili si policijski komandant u penziji, sa mnogo godina
neprocenjivo vrednog iskustva u slubi van svoje planete?... Jesam li ja neuspeli
samoubica ili heroj Hegemonije? Sve zavisi kako zavrti stvari, Derua." Polako se
osmehnuo, slegnuo ramenima. Gledala ga je s blagom nevericom. "A to to si ensko:
Karemovci e ti manje zujati zbog toga nego tvoji 'Tie'. U ovoj policijskoj jedinici ima
nekoliko ena, a ja se nadam da u vremenom regrutovati jo nekoliko."
Pogledala je dole, grickajui usnu, razmiljajui.
"Nikad nisi bila od onih koji uzmiu pred izazovom." Pritiskao ju je, gonjen
hitnom potrebom da dobije njenu podrku.

"To je tano", ree ona. U njenom izrazu lica pojavilo se neto od onog elika koji
je zapamtio. Video je da su ove misli oivele njene oi. Ali ona opet obori pogled i
odmahnu glavom. "Ne mogu. Hvala ti za ponudu, Bi-Zi. Ali, ja to ne mogu da radim."
"to?" pitao je, gotovo se izbezumivi; malo je nedostajalo pa da tu re vikne.
"Zato ne?"
"Zato to sam potrebna Kraljici. Njoj sam potrebna... iz istih razloga iz kojih bi ti
hteo da radim za tebe. Ne mogu biti lojalna oboma. Ne moe se pouzdati u osobu sa
podeljenom lojalnou."
Nagnuo se napred, a ake je spleo izmeu kolena i stegao. "Radi za mene,
Derua..." izgovarao je svaku re tonom sveane zakletve, "...nee morati da deli svoju
vernost."
Zurila je nekoliko sekundi u njega; on za to vreme uvide, sa zadovoljstvom, da taj
angaman nije samo njemu potreban, nego i njoj. "Bokce ti..." proguna ona. "Daj da ja
prespavam s time, Bi-Zi. Ne mogu da prihvatim tako neto ako nemam dovoljno vremena
da razmislim."
"Uzmi vremena koliko god ti drago." Klimnuo je glavom. Napetost u njegovim
pleima je poputala. "Samo mi reci da tu ideju nee odbaciti unapred."
"Neu", ree ona, ustajui. "To neu."
"Da li e razgovarati sa ... Kraljicom?" Jedva se suzdrao da ne upotrebi ime
Luna. Ustade i on.
"Pa, verovatno." Pogledala ga je radoznalo.
"Reci joj, u moje ime, da sam izdejstvovao da moj narod prihvati privremeni
moratorijum na lov na mere, dok ne obavimo dalje studije. Ne znam koliko dugo e to
moi da se odri. Centralni koordinacioni komitet, na Karemofu, uasno me napada zbog
toga; reci joj da sam uinio najbolje to sam za sada mogao."
"Bie joj drago da to uje. I meni je. Hvala ti. Znam pod kakvim si pritiscima;
bogove mu, sigurno je jo gore sad kad oni iz centra mogu da se meaju tako rei odmah,
bez vremenskih zadrki. Znam koliko im je stalo do 'vode ivota'; znam koliko je teko
spreiti ih da uzmu ono to ele. Znam ... jer sam, jednom, i sama pokuala."
Nainio je grimasu. "Kamo sree da to i Kraljica shvati. Ona je navaljivala da se
sprovedu brze promene ali u isto vreme i da se uvede zabrana lova na mere, pri svakom
naem susretu u Palati... navaljivala je previe. Pokuavao sam da je navedem da uvidi da
se te stvari moraju raditi korak po korak; Tijamat mora dostii odreeni nivo tehnoloke
osposobljenosti pa tek onda moe dobiti punu ravnopravnost s ostalim svetovima
Hegemonije. Promena tek onako, samo radi promene, svima bi donela vie tete nego
koristi. Osim toga, Hegika ne voli trgovinu u fazonu 'neto za nita', koju, uostalom, ne
voli ni Tijamat."
"Razume ona to", ree Derua. "Ali takoe razume da je Hegika dola ovamo s
uverenjem da je njen narod varvarski - a to nije istina. Voljna je da pravi kompromise, i
da se, u pogledu svojih zahteva, sree sa Hegemonijom na pola puta, pod uslovom da i
Hegika ima volje da se s njom tako susree. Jedino eli da bude sigurna da Hegika
razume da njena taka gledita nije ista kao njihova. Kad je re o Tijamatu, Heda je
uvek imala stav 'to je moje, to je moje, a o onome to je tvoje moe se pregovarati'..."
"Ja ulaem najprokletiji mogui napor", ree on, malo nestrpljivo. "Kraljica mora
da pazi ta radi. Kamo sree kad bi ... kad bismo samo mogli..." On skrenu pogled. "Do
vragova", apnu. Prokletstvo. Prokletstvo.

"Znam, Bi-Zi", ree Geja Derua, s naglim razumevanjem u oima. "To isto bi i
ona elela." Osmehnu se. "Kao i svi mi, valjda."
Oborio je pogled pa, posle nekog vremena, ipak pogledao nju. "Ima na Karemofu
jedna stara poslovica: 'Tuga je golema kad u ivotu ne dobije ono to ti srce eli, i druga
isto tolika, kad dobije'."
Nasmejala se tiho. "Na Novosklonu, ili Njuhejvenu kako ga jo zovu, kad hoe
da baci prokletstvo na nekoga, moe rei: 'Dabogda dobio sve to si hteo; dabogda te
zapazili ljudi na visokim poloajima; i dabogda iveo u interesantnim vremenima'."
Osmehnuo se, i osetio olakanje zato to, bar, nije izgubio smisao za apsurd. "Ako
je tako, ja sam beznadean sluaj, to je jasna stvar." Prui joj ruku. Geja se rukovala s
njim, ali na ovdanji nain, tijamatovski, stezanjem i drmanjem zgloba a ne ake. "Javi
mi kad odlui. Pozdravi Kraljicu u moje ime. I..." Zastade, gledajui, u svom duhu, lica
Lunine dece. "I njenu porodicu."
Klimnula je glavom. "Hou", ree, smrtno ozbiljnim tonom. "Hou, Bi-Zi."
Gledao ju je dok je izlazila iz kancelarije. im su se vrata zatvorila, njegov
interkom poeo je da zuji, ali ga je Gundalinu ignorisao, i sluao neto sasvim drugo.
44. TIJAMAT: Karbankl
"Geja Derua, drago mi je da si tu..."
Deruino lice se malo zgrilo. Kraljica se bila okrenula ka njoj, sa osmehom i
dignutim rukama. Derua klimnu glavom i pokua da odgovori osmehom, dok je Luna
pokretom ruke pokazivala prema kompjuterskom ekranu koji je, krcat podacima, leao
kao magina barica u povrini radnog stola/terminala iza nje. "Celo popodne radim na
ovome, a sad je najednom poelo da odbija sve moje komande. Govorim da sam ja
Kraljica, meutim to njega ne impresionira." Nasmejala se, vedro ali i sa zgraanjem. "A
svi fajlovi za pomo su na sandiju."
Derua se nagnula pored nje i osmotrila ekran. "Ja sandi ne pamtim dovoljno ni
da naem put do WC-a, a kamoli da akam po mozgu nekog raunara." Pisani sandi bio
je ideografski, i nije imao nikakve slinosti sa govornim. "A nikad ga i nisam znala
dobro... Jesu ti podaci spremljeni bezbedno?" Luna klimnu glavom. "Onda ga
jednostavno ugasi, i poni iz poetka; to jeste dosadno ali meni uvek uspe."
Luna ju je pogledala blago uasnuto, ali je slegnula ramenima i klimnula glavom.
Pred Deruinim oima, postupila je po tom savetu.
"A-haaa... Ovo je bolje. Ej, hvala..." Luna se okrete u obrtnom mekanom seditu i
zavali na naslon. "Jesi li iskrsla samo zahvaljujui tvom natprirodnom oseanju za pravi
trenutak, ili si htela o neemu da razgovaramo?" Pogled tih oiju navede Geju Deruu da
se odjednom zapita nema li Kraljica natprirodno oseanje za istinu.
"Pa, hmm... da, ima neto." Sela je u susedno takvo sedite, na uglu radnog stola.
Posmatrala je svoje ruke - izborane, sa sve krupnijim zglavcima prstiju, i sa uljevima
koji, posle tolikih godina, kao da su postali deo njenog bia.
"Kako ti ide, u poslednje vreme?" upita Luna blagim tonom. "Da li ti je ivot bez
Miroea postao laki otkad se Hegika vratila, ili tei?"

Derua je pogleda, shvatajui da njih dve zapravo nisu imale, ve nedeljama,

vremena da ovako porazgovaraju, kao dva ljudska bia; nisu uspele da ga ukradu, da
bude njihovo privatno vreme. "I lake i tee, rekla bih."
"Da." Lunine oi postadoe daleke, kao da su joj se misli rasule na vetru. "To bi,
zaista, i bila istina... I lake, i tee." Uvrnula je dugi pramen blede kose izmeu prstiju,
poela ga rasejano vezivati u vor i razvezivati. "Prisutnost Hegemonije dala je svim
stvarima na Tijamatu dvostruku snagu." Bacila je pogled na terminal, deo sistema koji je
leao inertan i neupotrebljiv tokom cele njene vladavine - sve dosad. Luna je tek pre
nekoliko nedelja stekla kakvu-takvu kompjutersku pismenost: ta istina bila je, i sad,
Derui gotovo neverovatna. "Dvostruku snagu, a i dvosmislenost..."
U tim reima Derua vide B. Z. Gundalinua, kao sliku u ogledalu. "Treba da
popria sa Bi-Zijem, Luno."
"Popriala sam", ree Luna. "Ja se s njim viam nekoliko puta nedeljno..." Njen
ukoeni pogled se slomi. "Ali ne sama. Ne mogu, Derua..."
"A ta misli da bi on, kao, uradio?" ree Derua uzvijajui obrve.
"Stvar je u onome to bih mogla ja uraditi." Luna porumene. "Kad ga gledam, kad
govori... Mislila sam da sam sa godinama postala imuna na ta oseanja... otupela. Da sam
posle svega onoga to smo Ukres i ja ... izgubili ... dola dotle da od ivota uistinu elim
samo jo jedno, a to je da konano, jednog dana, budem ostavljena na miru. Da imam
mir..." Odmahnu glavom. "Ja Bi-Zija praktino nisam ni poznavala, De... u ono vreme.
Pre mnogo godina. A sad, kad ga gledam, elim ga..." Stisla je pesnice. "Ne razumem to.
ak ne znam da li je uzrok toga na mojoj, ili na njegovoj strani. Ali, nemam dovoljno
pouzdanja u sebe da..." Njen glas utihnu i nestade.
"To je najneverovatnija stvar koju sam od tebe ula za poslednjih dvadesetak
godina", ree Derua. "Duguje mu to, da se s njim sretne nasamo. Morate
porazgovarati. O deci." Lunino lice se stisnu poricanjem. "Misli da on ne zna. E, pa,
zna..."
Luna je naglo salete pogledom. "Ti si bila kod njega, je l' tako?"
Geja Derua klimnu glavom.
"Kako je on...?"
"Do dupeta je potonuo u administraciju. Ali, ne vidim da se on zbog toga kaje.
Zasad."
"O emu si priala s njim?" Lunin izraz lica se naglo promeni. "Derua, da ne
misli ti da ode s Tijamata?"
"Ne." Derua zamalo da se nasmeje: to pitanje je bilo tako daleko od onog to je
imala na umu. "Ne mislim... Nego je on traio da se vidimo." Udahnula je duboko.
"Ponudio mi je zaposlenje, Luno. Da budem glavni inspektor."
Luna je netremice zurila u nju, tiho prebirajui po mislima. "Pa, onda, radie za
Hegemoniju, je li to...?"
Opet za Hegemoniju. Derua je ula kako zaista glasi pitanje koje joj se ovde
postavljalo. Pitanje koje je oekivala. Kad je, u ranijim vremenima, radila za
Hegemioniju, bila je neprijatelj ove planete, mada sama nije sagledavala stvari na taj
nain. "Radiu za Bi-Zija", odgovori ona.
"A tvoj poloaj upravnice pandura, kod mene?"

"Ako bih pristala da budem glavni inspektor, nalo bi se nekoliko ljudi u koje
imam poverenja da preuzmu moj poloaj. Pogledau da se to sredi valjano."
"Znai odluila si se?"
Malo je nedostajalo da odreno odmahne glavom. Oklevala je, shvatala da se,
uistinu, jeste odluila. "Mislim da u tamo biti od vee koristi", ree lagano, "svima
nama. Poznajem obe strane. Bi-Ziju je potrebno da iza sebe ima ljude sa iskustvom te
vrste... Potreban mu je neko ko e mu uvati lea."
"A ko e onda meni da uva lea?" proguna Luna pomalo tuno.
"Bi-Zi." Derua se osmehnu. "On, i ja, zajedno." Opet pogleda svoje ake, i
prestade se osmehivati. "Luno, od Miroeve smrti pa sve do danas imala sam oseaj da
moj ivot tone u istu, utabanu putanju, sve dublje i dublje. Nije mi dovoljno sve ovo to
jesam, imam, i radim... Mislim da mi treba ovo, treba mi taj izazov, te glavobolje,
konfrontacije, problemi - treba mi jedan dobar jak udar kulturnog oka da bi se moj ivot
opet pokrenuo." Bacila je pogled ka terminalu koji je iza Kraljice i sad ekao poput
netreminog oka. "Osim toga, eto, i posle dvadeset godina nedostaje mi akcija."
Luna klimnu glavom, stiskajui usne. Derua vide u njenim oima razumevanje;
ali, i dubina razoaranja i gubitka.
"Samo e povrina stvari biti drukija", ree ona, ali ne ba sigurna koga zapravo
hoe da umiri. "Svi smo mi na istoj strani, stremimo istom cilju. I uvek emo."
Luna Svetlohodna se okrete da pogleda u varljivo toplo i svetlo terminalsko oko.
"Jedino to uvek ostaje isto", ree ona, "jeste promena."
45. TIJAMAT: Karbankl
"Poranio si, sudijo Gundalinu", ree slepa ena.
Gundalinu je stao, sasvim zbunjen. Bio je tek zakoraio kroz vrata sa mnotvom
ukrasa u vidu koljki, koja su vodila u dvoranu za sastanke, u kraljevskoj Palati. Za
velikim okruglim stolom u sredini sale sedela je samo ta jedna osoba. Sudba Rejvenglas
Zimska, predsednica Sibilskog koleda. Njen pogled "sa sputenim roletnama" bio je
uperen u njega, u njegovu pojavu, ali ne ba u njegove oi. Nije bilo nikog da je obavesti
ko je uao u salu. "Kako zna da sam ja?" ree on, radoznao. Poe ka njoj.
"Ima veoma prepoznatljiv nain hoda", ree ona smekajui se. Ostade na tome.
"A-ha." Ironino se osmehnuo, nadajui se da e ona uti taj osmeh u njegovom
glasu. Stao je pred nju, i umesto da sedne, prekrstio je ruke i naslonio se njima na visok,
tvrd naslon jedne stolice. "Pa i ti si neto poranila, Sudbo Rejvenglas." Nije znao gde da
se zaustavi kad je gledao u njeno lice; nije bio sviknut razgovoru sa slepima. Od toga ga
je hvatala trema.
Klimnula je glavom. "Jesam. Tor me je istovarila ovde i produila na sastanak
neke poslovne asocijacije." Nagnula je glavu na jednu stranu. "Ali ti nisi stigao rano, i
sam, zato da bi se sreo sa mnom", nastavila je, sa udnom blagou.
"Nisam", proguna on, bacajui poglede po praznoj dvorani i njenih nekoliko
vrata. "Nego, 'ajde ti meni da kae", nastavi on, menjajui temu, "kako se desilo da ti
bude sibilka, usred sredine Karbankla, u ono vreme? I kako si to sauvala u tajnosti?"
"Zarazio me jedan, u Noi-pod-maskama, na Festivalu, pre mnogo godina."
Prstima je nemirno etala po gornjoj povrini stola, pred sobom.

Bogovi. Razmotrio je ta to znai. "Sluajno?"

"Ne." Njene oi bez vida se podigoe, ovog puta pravo u njegove, sa tanou
koja je kod njega izazvala nervozu. "Nije bilo sluajno. Zato pita, predsednie
Vrhovnog suda?"
Seo je polako, pored nje. "Neto veoma slino tome desilo se ... meni", ree on, ne
odgovarajui stvarno na njeno pitanje.
"Znai, sibil si i ti...?"
"Pa da", ree on, iznenaen, shvatajui da ona nije mogla videti njegov okaeni
trokraki privezak i tetovau ispod grla; zatim ponovo iznenaen saznanjem da se niko
nije dosetio da Sudbi kae tako neto.
"Je l' te isprepadalo, kad se desilo?" upita ona.
"Pa, da", ree on opet. "Tad sam mislio da sam poizio."
Ispustila je mali zvuk saoseanja i pognula glavu.
"I, ta, neki stranac te inficirao?" ree on.
Klimnula je glavom. "Mislim da je bio stranac. Ali tvrdio je da je letnjak... To to
mi se desilo zadrala sam u tajnosti, godinama, jer sam se plaila ta e da mi urade ako
me uhvate, ako me izbace iz grada."
Gundalinu stisnu usne pitajui se kakav bi motiv mogao imati neki mukarac,
sibil, da namerno zarazi jednu enu sibilskim virusom a onda da je napusti, u gradu gde
svi mrze sibile i boje ih se. "Znai, transfer nisi koristila nijednom, sve dok ti L... nova
Kraljica nije rekla istinu?"
"Koristila sam."
On, iznenaen, die pogled. "Kako...?"
"Bilo je ljudi koji su, ponekad, dolazili kod mene da mi postave pitanje. Ne znam
kako su uspevali da me nau. Uvek stranci, a nijedan me nije provalio kod vlasti.
Prepoznavala sam ih uvek po tome to su govorili da su 'stranci daleko od svog doma' i
rukovali se sa mnom na taj njihov nain."
"Nain?" Gundalinu se ukrutio. "Misli... ovako?" Pruio je ruku, dohvatio
Sudbinu aku i prstma nainio tajni znak Kartografa na njenom dlanu.
Njena aka se istrgla iz njegovog zahvata. "Jest! Otkud zna?"
"Postoji jedan tajni red, organizacija, koji radi na tome da pobolja stvari u
Hegemoniji, ali i u drugim delovima Imperije... Stare."
"A ti si ulanjen u to?"
"Jesam."
"A oni rade za ire dobro...?"
"Da", ree on, sada sa manje pouzdanja.
"Na taj nain to prenose sibilsku zarazu osobama koje to ne slute, i ne ele?"
"Ne." Nainio je grimasu. "Mora biti da je postojao neki stravino vaan razlog,
ako je neki sibil to napravio... ao mi je", ree on, neprimereno.
"Jesu i tebi to napravili?" pitala je, posle dugog utanja.
"Nisu." Udahnuo je duboko, izdahnuo umno. "Za ono to se meni desilo, nije
bilo nikakvog razloga." Ipak, da mu se nije desilo, nikad ne bi saznao tajnu Vatrenog
jezera, nikad doneo zvezdani pogon odatle... ena koja se zvala Pesma bila je luda, od
sibilskog virusa poludela. Ali njena majka, Han, koja ga je molila da nae Pesmu, bila je
lanica Kartografa. Da li je, moda, bila na mnogo viem nivou u toj organizaciji nego
to je on tad slutio? Da ipak ne postoji jedan skriveni obrazac u prividnoj nasuminosti

njegovog ivota, usmeren na to da on konano dospe nazad na Tijamat? Mogao bi

poludeti od silnih sumnji, ako dozvoli sebi da razmilja o svim tim mogunostima...
"Dogodilo se to sluajno."
Njeno elo se malo naboralo, kao njegov glas nije bio dovoljno ubedljiv. Ali,
samo ree: "Drago mi je to si mi ovo rekao. Uvek sam elela da verujem da postoji neki
smisao u ovome to mi se dogodilo. Znala sam samo ono to letnjaci priaju o svojim
sibilama, i ono to zimci govore o sibilstvu; nita drugo, dugi niz godina. Ipak,
netijamatovci su dolazili kod mene. Ponekad se deavalo da budem pozvana u transfer, s
one, druge strane; bila sam, godinama, jedina sibila koja je mogla putem transfera
odgovarati na pitanja o Karbanklu. Uvek sam elela da verujem da je ono to sam postala
uticalo na dogaaje, na neki nain; da je vano..."
"Bilo je vano", ree Gundalinu. "Vanije nego to e ikada pojmiti." Spusti
pogled, zatim ga opet podie ka tim oima koje su, na njenom izboranom, strpljivom licu,
bile kao zamraeni prozori. "Dakle, nikada nisi videla te ljude koji su dolazili i postavljali
ti pitanja?" Zapitao se da li je to i bila namera Kartografa.
"A, ne, videla sam ja njih - na izvestan nain. Tad nisam bila sasvim slepa, imala
sam jednu optiku senzornu traku, uvoznu, koju sam nosila oko glave. Davala mi je
dovoljno vida da se bavim svojim zanatom. Pravila sam maske; napravila sam i masku
Letnje Kraljice, za poslednji Festival promene."
"To pamtim", ree on. Ali pamtio je kao san. Luna je bila dola kod njega, u
bolnicu, gde je leao u krevetu, u delirijumu. U naruju je nosila masku Leta, da bi mu
stavila do znanja da je pobedila... On trepnu i opet izotri pogled na sadanjicu. "Ostala si
bez tog pomagala kad smo mi, na odlasku, pokvarili svu ostavljenu elektronsku opremu."
Klimnula je glavom.
"Potrudiu se da ti budu dostavljeni novi senzori, to pre bude mogue."
"Hvala", ree ona tiho, iznenaena.
Klimnuo je glavom, pa tek onda shvatio da je ona taj pokret ne vidi. Dotae njenu
aku, naini odreeni znak prstima.
Osmehnula se; u trenutku kad je hteo da povue aku, ona je uhvati. "Je l' mogu
da te pipnem po licu?" upita.
Razumevanje je odmah preovladalo na njegovom licu, potisnuvi iznenaenje.
Onda je podizao aku i vodio njene prste sve dok nisu nali njegov obraz.
Luna je, kroz skriveni prozor, gledala te dve prilike koje su sedela jedna uz drugu
u sali za sastanke. Videla je kako Sudbini prsti opipavanjem stvaraju mapu lica oveka
koji je pod tim dodirima sedeo savreno nepomino; Sudba je, rukama umetnice, nalazila
njegov portret i davala ga svom umu da ga zapamti.
Luna stisnu ake, koje su upravo zaustile da joj izgovore priu o dodiru njegove
koe, o blagom ali eljnom dodiru njegovih usana na njenom dlanu, zatim na njenim
usnama, pa... Osetivi da je sva pocrvenela poe se okretati od tajnog prozora, ljuta na
telo to je izdaje ovim bockanjem, ovom erotinom vrelinom svuda, uzbuenjem koje
svira kao srebrna muzika kroz njene ivce - ljuta zbog same injenice da je uopte dola u
ovu tajnu sobicu, da stoji iza jednosmernog prozora, eka, vreba kad e ugledati to lice...
Ovo je bila jedna od Arijenrodinih tajni. Gledano iz sale, inilo se da je na ovom
zidu samo neki uvozni mural. Kraljica Arijenrod je imala, svuda u palati, svoja uporita
za pijuniranje, tako da je mogla da gleda koga god, i kad god je htela. To je bio jedan od

njenih trikova: sakrivati se na ovaj nain, iveti u lai, biti izdajnica i sebe i posmatrane
osobe.
Ali... Opet se okrete prozoru. Bilo je neodoljivo. Osea potrebu da ga gleda, i da
to traje... Ne bi mogla dokraja da odri svoju javnu masku smirene ravnodunosti ako ne
bi prvo provela neko vreme zurei u njega iz potaje. A on je na ovaj sastanak jutros doao
ba rano, bez ikoga od svojih ljudi; doao je ak pre nego to je trebalo da doe iko iz
njene ekipe. Poranio... a ona je bila sigurna da zna zbog ega. Traio je nekoga, ali ne
Sudbu Rejvenglas...
Jo troje ljudi ue u sobu, sve troje lanovi njenog Saveta. Sudba i Gundalinu
okrenue se na tu stranu. Vie nije mogla da gleda njegovo lice. Pritisnula je aku na
prozor pitajui se jo koliko e vremena morati da protekne dok u njoj zgasne ova
ubadajua neophodnost, ova oajnika potreba da ga bar vidi. Nikada nije pomiljala da
e se oseati ovako; ne posle tolikih godina. Ali, kad ga je, pre nekoliko meseci, videla
ponovo - i shvatila da je svaki dan, tokom svih dugih godina njihove rastavljenosti, videla
njegovo lice - u licu njenog sina... njegovog sina...
Ugrizla se za usne. Da li je iz tog razloga on bio u njenim mislima tako esto, tako
dugo? Ili zaista samo zbog uspomene na onu jednu no koju su proveli zajedno? Moda
je bila opsednuta tim svojim oseanjima prema njemu samo zato to ih nije mogla jasno
razdvojiti, sad kad se vratio. Ali: u ime njenog braka, u ime njene budunosti, i njenog
sveta, ona ne sme popustiti ... i u ime same sebe, takoe. Nikada ne sme ostati s njim
nasamo, sve dok ne doe dan kad e njene emocije biti sasvim pod kontrolom...
Okrenula se od prozora; arolija je bila razbijena jer sad su na sastanak, u dvoranu
iza prozora, ulazili jo neki ljudi, i to stranci. Ona se okrete da izie tajnim prolazom, i
stade kao ukopana, jer na putu joj se ispreio njen mu. "Ukrese..."
Njegov pogled prolete pored nje, ka onome to se videlo kroz prozor; tamo se
zadra, tokom jednog trenutka bez kraja, pa se vrati na njeno lice. Osetila je da pod tim
njegovim pogledom crveni; nije nikako mogla progovoriti, odgovoriti na optubu u
njegovim oima, jer nije mogao skrpiti nikakav, ba nikakav izgovor da objasni ta je
ovde radila. Istina je bila toliko jasna.
"Zato se mlatiti s ovim?" ree on zgaeno. "Uzmi ga, nek ti bude ljubavnik, ako
posle dvadeset godina jo uvek nalazi da je toliko neodoljiv."
"Neu ja njega..."
"Nego ta hoe? Nema se utisak da hoe mene." akom se udario u prsa, jako.
"Ja dvadeset godina pokuavam da ponovo osvojim tebe, tvoju ljubav, tvoje potovanje;
trkam za tobom, moljakam te za svaki dodir, za svaki mali dokaz da jo osea neto. A
ti se sve to vreme samo sve vie udaljava od mene... Sve to vreme bila si zatreskana u
jednu uspomenu. Uvek sam podozrevao da je to. Ali mogao sam da ivim s tim dokle god
je on ostajao samo uspomena..." Trgao je glavom ka prozoru. "S ovim ne mogu. Da
gledam ovoga. I kako ti blene u njega. Vidim istinu: ak ni Arijel ni Tamis nisu moji.
Njegovi su!"
Okrenuo joj je lea, a ona oseti da joj se lice gri od bola. "Nije istina. Oduvek su
bili tvoja deca! A ja tvoja ena. Volim tebe..."
Okrenuo se opet ka njoj, ali sad su mu oi gorele. "Misli da sam slep? Glup?
Nisu to moja deca! A ti nisi moja ena - ne u ma kom smislu te rei koji ita znai."
Njegov gnev se preobrati u pepeo. "Ne mogu to da podnesem. Radi ta bilo... samo me
vie ne lai u vezi s ovim stvarima." Okrete se i ode ne osvrnuvi se.

Stajala je sama, nemona da se pokrene, kao okamenjena, sve dok ne utihnue

zvuci njegovih koraka.
Najzad se pokrenula, dugo, drhtavo udahnula. Prenela je pogled s praznog
hodniia na tajni prozor; videla je tamo lica koja gledaju otprilike prema njoj, kao da
mogu da je vide. Uvide da su zvuci svae proli kroz tu prepreku, probili se u dvoranu.
Meutim lica su se ve okretala u drugim pravcima, a izrazi na njima bili su neodreeni.
Ona se zapita koliko su zapravo uli.
Stegla je pesnice do gra jako; opustila ih, a prsti su bili beli i hladni. Pola je iz
skrovita. Uskoro ue u dvoranu, gde ju je sada ekalo dvanaestak ljudi. Trebalo je da
pone sastanak koji e oblikovati budunost njenog sveta. Vide Gundalinuov pogled na
sebi; odupre se elji da mu pogleda u oi. Pomisli: kako da proe kroz sledei sat, sledei
dan; gde da nae snagu potrebnu da bude kraljica a ne ena. U mislim doara sebi onu
masku Letnje Kraljice koju je Sudba Rejvenglas spustila preko njene glave jednog
sudbonosnog dana, pre pola ivota. Poe graditi tu sliku, tu vedru smirenost, poe to
nanositi preko svojih crta lica, ne zaustavljajui se, hodajui ka zastupnicima starog i
novog koji su je iekivali.
46. TIJAMAT: Karbankl
"Joooj, Torice, ovo je nemerljivo! Pa ja ne mogu da veeeerujem..." Arijel
Svetlohodna je ovila svoje gipko, vitko oblije oko prozirne gornje povrine stola,
zagledala se u dubine ispod. Zveketala je pri pokretima jer je na sebi imala triko vrsto
pripijen uz telo, prekriven malenim srebrnim ploama. "Je l' tvoj klub tano ovako
izgledao pre Promene...?" Glasovi njenih prijatelja, oko nje, bili su pesma oduevljenja.
Bila je no otvaranja kluba/salona zabave "Kod Zvezdoetne", prvog nonog lokala
netijamatovskog stila sa igrama na sreu i drugim igrama, koji se otvarao, ili ponovno
otvarao, u Lavirintu.
Tor je ve neko vreme kupovala, gde god ih je mogla nai, ostatke tehnologije za
takve klubove. Kupovala je i aparate koji su predugo bili upotrebljavani ili
zloupotrebljavani, ili sahranjeni u nekom magacinu negde u gradu; dala je da se svi
poprave, njihova izgorela unutranjost zameni novim, sada raspoloivim
mikroprocesorskim delovima. Sa Kraljiinim blagoslovom, registrovala je firmu prva, pre
svih onih inostranih preduzetnika koji su svakodnevno opsedali kapije Palate i kapije u
Plavoj uliici, zasipali zahtevima da ponu popunjavati poluprazne graevine Lavirinta
svojim trgovinskim radnjama i salonima zabave. Novi vrhovni sudija je vrstom rukom
obuzdavao taj priliv stranaca i njihovih tehno-igrarija, promene koje su Tijamaani ekali
sa, reklo bi se, jednakom merom prieljkivanja i zaziranja. Zasad su dozvole davane
mnogo vie trgovcima i zanatlijama nego onima manje korisnih profesija.
Arijel je oseala samo oduevljenje i strahopotovanje, i nije joj bilo jasno kako
iko, pa i njena majka, moe imati ma kakva druga oseanja prema zasenjujuim
mogunostima njihovog grada koji se sav menjao. Ona je ceo ivot provela gladujui ba
za tim udesima, ali tek kad su se stvarno poela pojavljivati, shvatila je za im je
zapravo gladovala.
"Ba mi drago to ti se dopada, slaana", ree Tor pruajui se preko stola i
tapui Arijelu po obrazu, sa naklonou, akom u rukavici na kojoj je bilo mnogo

dragulja. "Uivaj, veeras je sve na raun firme, za tebe i tvoje drutvo. Ali ovo 'e samo
bleda imitacija onog kako je moj stari lokal izgledao. Al sad je moj... ekaj samo dok
tehnologija stvarno potee - ima oi da ti ispadnu kad vidi kako e da izgleda.
Lavirintuka! Bokce ti, ni sanjala nisam da u doiveti da vidim kako oivljava jo
jednom!" Zatresla je glavom. Njena kosa, sa mnogo sedih vlasi, zaiskrila je ispod srebrne
mreice.
Arijel ju je pogledala, obuzeta divljenjem druge vrste: nikada ranije, inilo joj se,
nije stvarno videla Tor Zvezdoetnu, iako je poznaje ve celu venost... Tek sad je videla
kakva je Tor u svom elementu, ovde gde joj je uvek i bilo mesto. Arijel se nadala da e i
sama imati takvu svetlost u oima kad, posle nekog nepojmljivo dugog perioda vremena,
bude jednako stara kao Tor sada.
"Tako ti bogova, Arijel..." ree Tor, ispravljajui se brzo, dodajui pie i pribor za
igru u ruke svojim prijateljima, koji su bili svud oko nje, i zurei pomalo ka Luninoj
erki. "ta se to dogodi sa tvojom kosom?"
"Ja se oiala po inostranski." Arijel mahnu glavom levo i desno, oseti ludu
lakou te kretnje, kao da joj je neki teret spao sa due, u isto vreme kad i teina kose duge
do pojasa, koju je ostavila na podu jedne tuinske frizerske radnje, danas popodne. Ostala
je kosa duga samo nekoliko santimetara, nakostreena na sve strane kao maje krzno.
Elko Tel ju je bio izazivao da se tako oia ako sme; a kad je ona skupila hrabrost i
uinila to, niko od ostalih u toj klapi nije se usudio da ne postupi poput nje. I tako su sad
skoro sve glave, zanjihane iza nje, imale svee oianu kosu, u najrazliitijim bizarnim
stilovima. "Ne dopada ti se...?"
Tor uzvi obrve, onda klimnu glavom, smekajui se. "Mis'im da 'e savrena.
Tvojoj kevi e biti odvratna."
"Nadam se, nadam se", ree Arijel, iroko iscerena. U taj osmeh uvue se maleni
gr. "Bar vie ne izgledam k'o ona." Odgurnu se od stola, preko koga je dotad bila
presamiena, ali ponese au sa sobom. Otpila je gutljaj, i konstatovala, sa zadovoljstvom
i izvesnim iznenaenjem, da joj je Tor zaista dala pie u kome ima alkohola, istina malo.
"E, hvala, Tori."
Tor die ruku, gestom kao da nije vredno pomena. Odmae se od stola, a on
najednom oive hologramskom vizijom jednog tuinskog grada.
Arijelin uzvik zapanjenosti izgubio se u zadivljenom amoru onih oko nje. Stajala
je izmeu Elkoa Tela i Tilbi Etvoter, i gledala eljne tuine koji su se materijalizovali iz
gomile, laktajui se da bi proli pored njenih prijatelja, i prili stolu da oprobaju ruku na
toj novoj igri koja je za njih verovatno odavno stara igra.
Gledala je pokuavajui da oseti kako se to radi, mrmljajui svoje primedbe,
uzvikujui i pokazujui prstom, kao i drugi; a svi zajedno su, od prvog trenutka, nastojali
da ne izgledaju kao da ovu igru, ili ma ta njoj nalik, vide prvi put u ivotu. Muzika je
ispunjavala vazduh oko nje bunim, nametljivim ritmovima, uvezenim pulsiranjem nekog
drugog sveta. Pooe, posle nekog vremena, dalje, plutajui od jednog stola do drugog,
pijui ali ne mnogo. Zurili su, nenametljivo, u zaprepaujue varijante ljudske rase koje
su ispunjavale prostor oko njih: ljudska bia svih moguih oblika i veliina, sa kosom
svih moguih stilova i formi, oi i koa u bojama koje bi pre godinu dana, da ih je neko
samo u prii pomenuo, navele Arijel da se smeje. Silno je volela ovaj vidik, ali i oseaj
raznovrsnosti njime simbolisan: ivi dokaz o beskonanim ivotnim mogunostima.

"Bogie ti tvoje." Tilbina sestra Sulark izgovorila je tu uvoznu psovku malo

"drveno", iza Arijel. "Kako je mogue da iko ikad dobije dovoljno poena ak i za
primirje? Ove igre su nemogue... Pa, ni stranci ne uspevaju da dobiju." Pokaza ka
jednom igrau koji je, crven u licu, krutim koracima naputao ispreturane ruevine jednog
sveta koje su ostale da trepere na njegovom stolu za igru.
"Onaj moe", ree Arijel tiho, i unu Tilbu ramenom. Ve neko vreme je gledala
oveka koji je, dva stola dalje, radio stvari koje su njoj bile potpuno nerazumljive, ali
radio izvrsno, sudei bar po uzvicima oduevljenja i smehu oko njega. Gomila je pratila
svaki njegov pokret; Arijel, isto tako, od trenutka kad je prvi put pogledala na njegovu
stranu. "Vidi dasu, Tilbika. O, sise ti Thalasine, al' bi volela da vidim i ostali deo njega,
a?" Bio je dovoljno svetle koe da proe kao Tijamatovac; ipak, bila je sigurna da je
stranac, po bizarnim krivinama slika, gusto utetoviranih, koje su se pruale uz njegove
gole ruke, sve do ramena. Jedva je uspevala da odvoji pogled od plamtee lepote
njegovog lica, i od usmerenog, savreno kontrolisanog plesa njegovih aka u pljusku
fantomskog zlata koje se sruivalo na njega, ak i kad je namerno pokuavala da vidi i
ostale delove njegovog tela, koliko je to bilo uopte mogue kroz pokretnu gomilu.
"Mmmm", ree Tilbi. "Ja bi' sigurno htela."
"Samo, ja sam ga vid'la prva", ree Arijel glasom koji nije trpeo nikakvu dalju
raspravu. Povue unazad Tilbi, koja je htela da poe na tu stranu.
Tilbi ljutito napui usta, a Elko Tel ree: "Pa ti si perverzna, Ari - kako mo'
poeleti da tuca takvog tipa? Vidi mu kou. ta misli, da l' je roen tako mrljav ili je to
neka bolest?"
"Ma, tetoviranje", ree ona, nestrpljivo superiorna. "Zna. Kao sibile..."
"Nije ba kao sibile." Iskrivio je lice.
Arijel znaajno podie srednji prst njemu ispred lica, i pokaza, prstom, kako se
neto oputa, labavo visi.
"ta misli, da l' je tetoviran svuda...?" upita Tilbi, oiju jako rairenih.
"'Aj' utvrdimo." Arijel se progura izmeu njih, poe kroz guvu. Ali tek to je
prila stolu gde je taj stranac igrao, vide da on povlai ake iz zlatne halucinacije i da se
ona u vazduhu polako gasi. Meutim, Arijel stie da se ugura tik uz njega, pre nego to je
mogao ijedan korak unazad da naini; da bi to postigla, morala je da odgurne na jednu
stranu momka sa nonocrnom koom i kosom, a na drugu stranu tipa koji je glavom
jedva neto malo nadmaivao visinu stola. Videla je iznenaenje na licima obojice, ali i
potpunu dosadu u prodornom plavetnilu oiju tog igraa. Namerno se protrlja telom o
njega, oblinama o njegov bok, a jednom rukom ga uhvati za miicu. "Naui me", ree mu
tiho, pravo u lice.
Zurio je u nju jedan trenutak s nekim izrazom koji kao da je znaio neshvatanje.
Drala ga je tako, pritisnutog uza sto; dodir njenog tela nije bio mnogo jak, ali je bio
sugestivan.
"Gazda...?" ree mali ovek iza njega.
Igra napravi otar gest rukom, i mali zauta. Zatim stranac malo zanjiha glavom
tamo-amo, ali to nije bilo odbijanje; osmeh koji je govorio da ovo postaje zabavno
povukao je uglove njegovih usana malo nagore. Oi su mu ostale bez ikakvog izraza.
"Vai", ree. Njegove ruke su se digle, obuhvatile Arijel, kliznule niz njena lea, sve do
kukova, na kojima je metal zveckao poput praporaca. Onda ju je povukao i obrnuo na
takav nain da se ona nala ispred njega, pritisnuta uza sto ka kome je sad bila licem

okrenuta. Oseala je sad trljanje, i to ne ba diskretno, njegovog tela o njeno; zatim i

pritisak njegove nagle erekcije o njenu kimu.
Drao je njene ake u svojima, navukao filigranske iane mreice preko njih,
poeo dizati ruke, i svoje i njene, kao da se spremaju da sviraju na nekoj klavijaturi.
Rojevi "svitaca" ve su poeli da ispunjavaju njene oi. Bila je samo nejasno svesna da su
se njeni prijatelji okupili uokolo i da prate, sa oseanjima koja su se kretala od uivanja
do zavisti, poetak igre.
On poe prisiljavati njene ake da se kreu njegovim ritmovima. Ujedno je
mrmljao objanjenja i ohrabrenja u njeno uvo, a ona se borila da "uhvati" njegovu
spontanu gracioznost pokreta. "'Ajmo", ree on blago. "Pobeda je nita. Vaan je samo
in, igranje kao takvo, tok. Pusti da te nosi kao reka..."
Prepustila se, osetila da je nosi tok kretanja, da se njena ula prelivaju. To svetlo,
ta muzika, taj topli pritisak njegovog tela na nju, s lea: sve hrana za jednu glad u njoj. A
dokaz da se i on seksualno zapalio za nju: tvrdi pritisak na njena krsta, pri dnu kime.
Taka slatke, vrtoglave muke. Rastapala se u ulnu vrelinu i u taj tok i na kraju se
sjedinila: njeni pokreti postali su njegovi, videla je njegovim oima, zlato je pljutalo po
njima oboma, a ona je oseala da dobija i dobija, ula je zapanjene uzvike gomile,
aplauze i smeh, nasluivala sjajna lica svoga drutva, kroz sjaj zlata...
Onda je besprekorno kretanje aka poelo da posustaje; nije uspela da uhvati
jednu zlatnu trajektoriju. Zatim joj je izmakla i druga. Trea. Prekinula se arolija kojom
je Arijel dotad bila noena, i tek tad ona uvide da su nestale i one dve ake koje su u
poetku bile podrka i vostvo njenim akama u arkanskim ritualima kontrole.
Iznenaena, udei se ta je bilo, gledala je posustajanje svetlosti; gomila poe da mrmlja
i da se polako razilazi. Sljutila je zlatne niti sa svojih prstiju, koji sad kao da su bili bez
ijednog nerva. Nije vie bila u kavezu od onih fantastino dekorisanih ruku. Nije oseala
navaljivanje one tople i uporne take pritiska odostrag.
Okrenula se i videla da onog stranca vie nema; shvatila je da nema pojma otkad
on nije tu. Izvukao se, klisnuo bez ijedne rei.
Njeni prijatelji su je okruili, i sad je poeo pljusak njihove glupave, tupave
zavisti, zadirkivanja, hvale, nesupstancijalan poput one malopreanje zlatne kie.
Sasvim uz nju bio je Elko Tel koji je na izraz njenog lica reagovao osmehom znalake
poruge. "Suvie je taj klizav za tebe, mala moja majkojebaice." Tim izrazom stranci su
vreali Tijamatovce, i Arijel se namrti. "Uvalio te u tvoju klopku, a?" govorio je on
samozadovoljno. Ona tre koleno nagore i pogodi ga u prepone, ne toliko jako da bi se
presamitio, ali dovoljno jako da ga navede na seriju psovki.
"Kuko", procedi on. Ali se osmehnu.
"A tebi se ba svidelo?" Onda ga ona poljubi, pusti ga u svoja usta, ali murei, da
bi mogla da zamisli da je ljubi onaj stranac.
Odlutali su dalje, kroz gomilu, kao grupa, nalazei snagu u svojoj brojnosti,
uprkos sve veoj navali stranaca; igrali su razne holo-igre, gledali, uili, pokuavali da
napipaju ovu prefinjenost pred kojom je njihovo sopstveno ponaanje odjednom izgledalo
kao detinjasta, provincijska gluma. Konano, kad je Tor odbila da im natoi vie od tri
pia po osobi, otplovie iz njenog kluba, niz Ulicu, u potrazi za prostijim, bolje poznatim
uivanjima.
Dok su prolazili pored ulaza u Olivinsku, Arijel je stala i zagledala se u grlo te
uliice. Tokom glavnine Arijelinog ivota udnovato barokna konica zgrada u

Olivinskoj sluila je kao dom Sibilskog koleda, naune ustanove koju je njena majka
osnovala. Ali sad je, za narod, ova uliica opet bila "Plava", zato to se vratila svojoj
ranijoj svrsi. Postala je slubeni dom stranaca, tu su bile kancelarije tuinske vlade, bila
je to opet njihova teritorija, u koju se ne zalazi tek tako, kao to je ona zalazila jo od
svog najranijeg detinjstva. Iako je no ve bila dobro odmakla, jo je bilo ljudi koji su
prolazili Plavom uliicom, ali oni su, veinom, bili u uniformi te inostrane policije. Ovo
tlo je nekad bilo njeno, ona je imala pravo da se tu eta i igra. Sad je znala: ako ue, ovi
e je zaustaviti, ispitivae je, i oterati... utivo, jer je Kraljiina erka, ali kategorino, kao
da im je dosadna ili opasna.
"'Ajde, Ari", ree Bren nestrpljivo, i povue je za miicu kad vide da je sasvim
stala.
"ekaj." Izvue ruku iz njegove, zagledana u tri figure koje su dolazile ka njima.
Troje ljudi, zanetih u razgovor; razgovor ne mnogo prijatan, sudei po izrazima njihovih
lica. U sredini je bio B. Z. Gundalinu, vrhovni sudija; sa njegove desne strane ovek po
imenu Vanu, komandant policije; sa leve, Geja Derua Pala-Tion, u pranjavoplavoj
policijskoj uniformi sa insignijama glavnog inspektora.
Arijel se jo nije navikla da gleda tu uniformu, a jo manje da gleda Deruu u
njoj, okruenu tim tuinskim licima ... zbog kojih je bolno jasno videla i tuinstvo
Deruinog lica, koje, tokom tolikih ranijih godina, jednostavno nije primeivala. To
troje su doli do ugla i zaokrenuli, poli Ulicom nadole. Samo Vanu baci pogled ka
Arijel, namrti se i opet pogleda dalje.
"Zdravo, tetka Derua", doviknu Arijel. Zau kako joj zidovi graevina vraaju
podrugljivi odjek tih rei.
Derua je stala, okrenula se, kao i njih dvojica. Pretraila je, sa podozrivim
iznenaenjem, lica veselo obuene tijamatske omladine u toj grupi. Arijel se pomae
napred,samo malo, i, jedan dugi trenutak kasnije, Derua pronae njeno lice i izdvoji ga
iz grupe.
"Arijel?" Derua poe ka njima s radoznalou i nevericom na licu. Arijel se
nagnula Elkou Telu i tiho mu govorila neke instrukcije u uvo. On je klimnuo glavom i
nacerio se.
"Arijel", ponovi Derua. Arijel je itala neprijatnu zbunjenost u ukoenom
pogledu starije ene. "ta to uradi s kosom?"
Pribliavao im se i vrhovni sudija, idui za Deruom, kao to se Arijel i nadala
da e biti; jedino je komandant policije ostao na istom mestu. Ona vide Gundalinuov
zakasneli, jedva prikriveni trzaj iznenaenja: i on ju je prepoznao. Njega ve mesecima
nije videla iz blizine. Zau Elkoa kako mrmlja neto iza njenih lea, i tihi podrugljivi
smeh: To je taj. To je plavac koji je spavao s njenom mamom, pre nego to je Arijel
roena. Onaj zbog koga njen voljeni tata nju odjednom gleda kao stranu osobu i okree
joj lea, ne razgovara s njom. Onaj koji se vratio na Tijamat da joj razbuca porodicu...
Uinilo joj se da je opet uhvatila u Gundalinuovim oima onaj izraz koji je ve
viala - neobinu meavinu neodlunosti i enje. To nije bila erotska pohota prema njoj,
nego jedna druga emocija, jednako duboka i snana... tako bi ovek mogao gledati svoje
davno izgubljeno dete. Ta pomisao dovede do toga da se u njenom stomaku neto uvrnu.
"Zdravo, Arijel", ree on na tijamatskom. Glas mu je bio mek, s jedva primetnim
tuinskim nainom izgovora.

Namerno je pogledala na drugu stranu. "Htela sam da izgleda netijamatski..."

Pipnula se po kosi. Odgovorila je samo na Deruino pitanje, Gundalinua je sad sasvim
ignorisala. "Mi volimo sve netijamatsko." Podboila se akama o kukove prkosno istiui
svoju "ljateu" odeu i ekstravagantni krug prijatelja oko sebe.
"Sve sem netijamatovaca", ree Elko Tel, krajnje otrovno, ba kao to mu je
maloas rekla.
"Tako je", promrmlja ona. Sanjivo je naslonila glavu na njegovo rame i
osmehnula se zadovoljno. "iva teta to ne mogu svi ti dooi da ostanu kod svojih
kua, gde im je mesto." Opet je prela pogledom preko Gundalinua, parajui ga inatom
kao kandama.
On spusti pogled. "Laku no, Derua", ree svojoj glavnoj inspektorki policije.
Pogleda jo jednom Arijel, i ona pomisli da e joj kazati jo neto. Ali samo je gledao jo
koji trenutak, kao da je fotografie umom. Onda se okrete onom drugom Karemovcu; taj
je i sad stajao upadljivo na distanci, lica mrkog i podozrivog. Njih dvojica odoe nizbrdo,
Ulicom Karbankla.
Derua je gledala za njima sve dok se nisu udaljili, a onda je opet pogledala, s
neodobravanjem i nelagodnou, grupu Tijamatovaca. Zaustila je da neto kae, i
predomislila se, kao Gundalinu maloas. Onda ree: "Izgleda k'o fufa."
"ta je to fufa?" ree Arijel.
"Kurva", ree Derua ravno. "Izgleda kao kurva, tako udeena."
Arijel se namrtila, oseajui da crveni. Izraz "kurva" nije ni imala prilike da uje,
pre povratka stranaca. "Izgleda i ti", ree zlovoljno. Tre glavom, i to je bio znak njenim
prijateljima da pou za njom. Posle je oseala kako je miluju njihove ake, sluala je
kako joj estitaju govorei joj na uvo; njihova kikotanja i mrmljanja je ula kao prazna
krianja morskih ptica, dok je odmicala sve dalje od ene koja je nekad bila verna
braniteljka njene majke - a moda i nje same.
Gundalinu je uzdahnuo teko, i protrljao lice, kad je Vanu uhvatio korak s njim i
kad su nastavili da hodaju svojim putem. Vanu pogleda njegov izraz lica, zatim osmotri i
tu grupu mladih koja je ve hitala mimo njih, prestiui ih, uz vulgarna dobacivanja i
uvredljive zvuke. Vanu naini glasni zvuk gaenja. "Delinkventi", proguna, na sandiju.
Gundalinu nije odgovorio. Samo je gledao tu gomilu tinejdera, pratei oima
belo-blond krestu koja se, u sredini njihove grupe, kretala gore-dole. Pokuavao je da
zapazi da li se Arijel Svetlohodna okree da ga vidi. "Pardon, En-Ar - ta ree?" Shvatio
je da Vanu nastavlja da govori neto, i njegov um se naglo vratio u stvarnost.
"Rekoh da upravo ovakve pojave imam na umu." Vanu je pokazao ka toj grupi
mladih koja je zamicala u gomilu prolaznika ispred njih. "Oni su se nama smejali! To je
takva jedna rulja mizernih..."
"Na tijamatskom, zamolio bih", ree Gundalinu, i sam sada progovarajui
tijamatski. "Govori na tijamatskom jeziku, ne na sandiju. Svima nam je potrebno
uvebavanje u tome."
Vanu baci pogled na njega, i savlada svoje oito nezadovoljstvo. "Dobro. Ti
mizerni mali..." Zastade, ne nalazei pravu re u stranom jeziku. "Nabace nau odeu i
oiaju se, ali time ne postaju ravni nama. I dalje se ponaaju kao... kao... datanu."
Ogoren, vratio se, samo po tu jednu re, u sandi. Varvari. "Do vraga, ova Pala-Tionka
nas tera da svi sedimo na tim asovima nastave, zajedno sa novim regrutima. Za ime

bogova, ak smo i ti i ja sluali te trake ve pet ili est puta. Ja ve mogu napamet da ih
ponovim..."
"To ostavlja dobar utisak na nae ljudstvo, zna - kad svi vide da i mi prouavamo
taj materijal", ree Gundalinu neutralnim glasom. Pitao se, pomalo, kad e sve to
"naueno napamet" poeti da utie, makar i u najmanjoj meri, na Vanuov stav.
"Ali prava sutina - koju Pala-Tionka, reklo bi se, ne moe shvatiti - nije u tome
da mi uimo kako Tie ive, govore i misle. Nego da oni naue kako to mi radimo. Sve
dotle oni e ostati datanu u gizdavoj odei, nee biti kvalifikovani za dravljane
Hegemonije niti e zasluivati sva graanska prava. Vidi, na primer, onu malu jiskatu drolju - s kojom smo maloas priali. Kraljiina erka a ponaa se kao mekru. Trebalo bi
je javno izlupati tapom po zadnjici; to bi pomoglo mnogo vie nego..."
"Vanu!" Gundalinu pregrize svoj nagli bes, a Vanu ga pogleda iznenaeno.
"Prava poenta, En-Ar", ree on tie, sada ne gledajui svog starog prijatelja, "jeste u tome
da obe strane shvate taku gledita one druge. Derua Pala-Tion to ne samo zna, nego je
to i uradila. Zato sam i hteo da ona sarauje s tobom na obuci novih policajaca. Ako
elimo od metana vie saradnje a manje podrugljivih dobacivanja, moraemo i mi tako.
Razume...?" Vanu klimnu glavom jedanput, kruto. "Tako mi svih predaka", ree, glasom
u kome se pojavljivala otrina, "uo si ta im je rekla veeras, posle sastanka: da je
sigurna da sad svi uviaju zato sva inteligentna bia zasluuju jednak respekt i jednak
tretman ... i da, u sluaju da neko to ne uvia, ona obznanjuje da ko god makar samo
nazove Tijamatovca 'majkozaljubljenim' ili slino, moe da pokupi zaraenu platu i preda
uniformu. Ona to ne moe sprovesti."
"Zato ne bi mogla?" ree Gundalinu. "Ta njena nova politika ima podrku moje
kancelarije - a i tvoje, nadam se."
Vanu ga pogleda ispitivaki. Slegnu ramenima. "Da."
Gundalinu se zagleda u gomilu kraj njih. "Ako sam ita nauio tokom godina, N.
R., to je, da dalekovidi lini interes predstavlja daleko bolju motivaciju da se ine dobra
dela nego puko razumevanje situacije."
"Pa, verovatno", ree Vanu, donekle potiteno. Opet prenese pogled kad u neiji
pijani povik. Jedna riblja glava, hitnuta iz uliice pored koje su prolazili, udari u
nevidljivo polje njegovog linog energetskog tita i pade mu pred noge. "Moda bi
trebalo da ona oproba te iste metode sa domaima, koje poznaje tako dobro."
Gundalinu prekorai taj komad smea. "Koliko si tekoa imao u saradnji s
ovdanjim pandurima?"
"Iznenaujue malo, kad se sve uzme u obzir", priznade Vanu. "Reklo bi se da im
je drago da im mi pomaemo u radu sa ovakvom, uveanom gradskom populacijom.
Kompetentni su, delotvorni, ali znaju svoja ogranienja."
"Pala-Tion ih je osposobljavala", ree Gundalinu. "Daj joj ansu da dokae ta
moe da uradi za nas. Pravila su drugaija nego to su bila, drugaija i za nas i za
Tijamatovce. Ako oni ne budu sagledali da smo mi ovde kao amortizer koji treba da ih
zatiti od naeg sopstvenog naroda, neprijateljstvo se nee zaustaviti na dovikivanju i
ribljim glavama, nego e eskalirati."
"Rekao si da je Pala-Tionka ovde bila komandant nae policije u vreme vladavine
Snene Kraljice." Vanu pokretom pokaza grad oko sebe. "Da li ti kae da je situacija
gora sad kad ovde stvarima upravlja Letnja Kraljica?"

"Drugaija", ree Gundalinu, odmahujui glavom. Poli su nekoliko koraka u

stranu, da se sklone s puta brzom i skoro neujnom pribliavanju tramvaja. "Policajci su
veinom bili Novosklonci, nadmeni i zadrti. Nikad nisu shvatili. A Snena Kraljica je
imala svoje razloge da nas uasno maltretira. To je radila veoma uspeno. Aktivno je
titila gangstere, jer je znala da zakonita vlada eksploatie njen narod. Mi imamo priliku
da dokaemo novoj kraljici da stvari vie nisu takve, nego da iz novog odnosa obe strane
mogu imati koristi."
"Hajde, Bi-Zi, iskreno, ta nam to od ikakve stvarne vrednosti moe Tijamat
ponuditi, osim 'vode ivota'? Nisam nita video..."
"Dobro uoeno, komandante Vanu", ree jedan tijamatski glas iza njih.
Gundalinu se osvrte, iznenaen da bilo ko, a naroito domorodac, moe tako
olako da se ubaci u njihov razgovor. Prepoznade Kirarda Seta Dalekoputova, lana
Gradskog saveta - oveka koga se seao iz starih dana, nejasno, kao jednog od zimakih
favorita Snene Kraljice. Priseti se jo i onog naina kako je Dalekoputov tada gledao i
njega i svakog drugog ko nije imao toliku kraljiinu naklonost: podsmeljivo-nadmono.
Kad su se prvi put videli, Dalekoputov je izgledao kao da ima tek neto vie od dvadeset
standardnih godina, iako se po kuloarima govorkalo da ima zapravo oko ezdeset. Od
velikog Odlaska hegemonista, bez "vode ivota", zub vremena poeo je glodati
Dalekoputova. Gundalinu je sa tihim zadovoljstvom gledao znake starenja na
Kirardovom licu.
"Idete peke a mogli biste naim novim gradskim prevozom?" ree Dalekoputov,
pokazujui gestom ka jo jednom tramvaju koji je prolazio pored njih.
"Nije nam daleko", ree Gundalinu bacajui pogled niz Ulicu. "Posle celog dugog
dana provedenog u sedenju na sastancima i ukljuivanju u terminal, ja radije peaim."
"To ti je dobro. Kau da je fizika aktivnost jedan od naina da ovek ostane
mlad", ree Dalekoputov s izvesnim tragom onog sarkastinog osmeha koga se
Gundalinu jo i sad s gaenjem seao.
"Taj nain ja najvie volim." Gundalinu poe da se okree od njega, eljan da
okona ovaj razgovor.
"Zbog toga si si'o s tramvaja i doao do nas?" upita ga Vanu, s otrom
radoznalou koja je bila vie profesionalna nego lina. Gundalinu, ovog puta, poali to
je njegov prijatelj tako nepopustljivo odan svojoj dunosti.
"Ne, ne zbog toga." Njih dvojica su ve polazili, ali Dalekoputov je iskoristio to
pitanje kao izgovor da poe naporedo s njima; Gundalinu se namrti. "Samo sam bio
radoznao da vidim kako to izgleda kad dvojica vrhovnih funkcionera nae nove
hegemonijske vlade idu ulicom k'o svaki obian ovek. Prijatno sam se iznenadio videi
da niste u lebdilici."
"Onda se nadam da smo zadovoljili tvoju radoznalost", ree Gundalinu kratko.
"Sad, ako nam nee zameriti, stareino Dalekoputova, mi bismo nastavili jedan na
privatni razgovor koji..."
"O 'vodi ivota'." Dalekoputov klimnu glavom. "Komandant Vanu je pomenuo da
po njegovom miljenju, ova naa planeta sirotica nema mnogo ta da ponudi Hedi, u
zamenu za mnoga dobra koja nam vi donosite, osim 'vodice ivota'. Ja bi' rek'o da je to
apsolutno tano. Zato sam i osetio da moram da postupim onako neutivo, i nametnem se
vaoj privatnosti."

Vanu pogleda Kirarda Seta; onaj poetni izraz nepoverenja nestajao je. "Ti si kako ono ree...?"
"Zapravo nita ne rekoh. Mislim da smo se videli i pre al' nikad nismo
razgovarali. Ja sam Kirard Set Dalekoputov Zimski. Jedan od Kraljiinih savetnika."
Prui ruku, dlanom nagore; Vanu je dotae, samo na tren, isto tako uzdignutim dlanom.
Dalekoputov opet pogleda Gundalinua. "Vrlo sam se iznenadio kad sam uo da si
proglasio moratorijum na lov na mere, pod takvim okolnostima, sudijo Gundalinu.
Pretpostavljao sam da e biti pun elje da pokae Hegemoniji, to je pre mogue, da je
njen povratak na Tijamat i ekonomski isplativ a ne samo tehnoloki izvodljiv."
Gundalinu ga pogleda. "Ne znam ta te u tome iznenauje, Dalekoputove, jer, ja
sam to uradio na Kraljiin zahtev. U toku je prouavanje pitanja da li su meri rasa
inteligentnih bia, i dok se ona ne dovri, lova nema. Trebalo bi, kao lan Gradskog
saveta, da to zna."
Dalekoputov slegnu ramenima. "Dabome da svi mi znamo da Kraljica odnedavno
ima tu svoju ... opsesiju, nema bolje rei ... pitanjem mera. Poto je letnjakinja, njena
verovanja su kudikamo konzervativnija nego kod njene prethodnice. Ali to ne znai da se
svi slaemo da je taj potez bio mudar... tavie, ja sam siguran da se ni tvoji ljudi ne slau
svi." On uzvi obrve.
Gundalinu se malo namrtio. Zapitao se koliko ovaj Dalekoputov stvarno zna ako ita zna - o borbama unutar Gundalinuovog suda i u drugim vrhovnim organima,
borbama u koje je bio ukljuen i Vanu, sa ciljem da se dobije podrka svih tih ljudi i ak
da se izvue neki popust od Centralnog komiteta. "Postoji i pitanje da li e nastavak
neogranienog klanja mera, bez obzira da li su razumni ili ne, dovesti do njihovog
izumiranja... Pored toga, treba uraditi studiju o mogunosti da se 'voda ivota' proizvodi
sintetiki..." Pustio je svoj glas da proe kroz sve one argumente kojima se sluio da
ubedi i lanove svog saveta, ne ba siguran zbog ega osea potrebu da se pravda, osim
to ga je neto u Kirardovom dranju navodilo na instinktivni odbrambeni stav. Nije mu
se svialo to oseanje, a ni taj ovek. "Ima li ti nekog linog interesa u ovome?", ree,
prelazei ponovo u ofanzivu. "Kao da se seam da si podnosio neke zahteve. Prvi si
zatraio da du tvoje obale pone lov..."
Dalekoputov naini jedan nejasan gest. "Je l' to protiv zakona?"
"Nije", ree Gundalinu, svestan da ga Vanu gleda postrance.
"Onda zato ne b' uloio molbu? Oduvek sam tako radio... Dodue, ti si suvie
mlad da pamti ta vremena..." Opet je slegnuo ramenima. "Proveo si na Tijamatu samo...
koliko? Nekih pet godina, do Promene. ini mi se da se seam da sam te viao na
Arijenrodinom dvoru, zajedno sa komandantkinjom - glavnom inspektorkom - Pala-Tion,
u vreme kad je bila samo inspektor. Zapravo, seam se jednog zabavnog incidenta..."
Zautao je videvi da se Gundalinuov izraz lica smrauje. "Ali ti si verovatno odavno
zaboravio to suoenje sa Starbakom. Mnogo ivopisnije se seam onog spektakularnog,
herojskog trenutka u vreme zavrne Svetkovine, kad je Arijenrod organizovala da Luna
Svetlohodna bude baena u Jamu, i kad je mladi inspektor Gundalinu sam zaustavio rulju
u Dvorani vetra. Sam, bez iije pomoi, spasao si enu koja je kasnije postala nova
kraljica."
"O bogovi", promrmlja Vanu na sandiju, gledajui Gundalinua kao da ga nikad
pre nije video. "Nikad mi nisi o tome priao, Bi-Zi."

"On preuveliava", odsee Gundalinu, na istom jeziku. Zatim, na tijamatskom:

"Luna Svetlohodna se spasla sama, Dalekoputove. Nisi valjda zaboravio kako je
zaustavila vetar, kad si u Dvorani bio, u toj rulji, i ti?"
"To pamtim, bogova mi... Neverovatno. Kako ona to izvodi? Da li ti je ikad
rekla?... Ali, suvie si ti skroman, sudijo. Rulja bi je ipak bacila da se ti nisi ispreio sa
policijskom znakom i oterao ih."
"Tako mi oca svih mojih dedova", ree Vanu. "Zato bi uopte Zimska Kraljica
elela da ubije Lunu Svetlohodnu? Arika nikako nije mogla znati da e ova postati
kraljica."
"Theh, zato to je Luna bila..." Dalekoputov zastade i uperi u Gundalinua pogled
kao reflektor. "...sibila. Zna, komandante, kako smo glupo sujeverni bili u vezi sa
sibilstvom, pre nego to nas je ova Letnja Dama prosvetlila." Nasmejao se. Gundalinu
stisnu usta. "Nego, radilo se tu o jo neemu. O Ukresu Svetlohodnom. Luninom
zavetovanom. Kraljica ga je uzela za ljubavnika a Luna je htela da ga vrati sebi.
Ljubomora je jedan od krupnih nasuminih faktora istorije, zna. Ali to valjda i nije
potrebno da govorim vama, gospodo, imajui u vidu poloaj u kome se nalazite."
Njegove oi su spekulativno proetale od Gundalinuovog do Vanuovog lica i nazad.
"Nikakvo udo da ova Kraljica ima toliko naklonosti prema tebi, sudijo. Mora da je neto
mnogo znaila tebi lino, u ono vreme, kad si reskirao ivot za nju."
"Radio sam svoju dunost, kao to prilii onome ko je poloio zakletvu da bude
policajac." Gundalinu je gledao pravo preda se, opet se mrtei. "To je bilo sve."
"Ali si se opredelio da se vrati na Tijamat, posle tolikog vremena, znajui da je
ona kraljica. Onda, ova tvoja podrka njenoj politici..."
"To nema nikakve veze sa sadanjom suituacijom."
"Dobro, Bi-Zi, pa kako si ti upoznao Lunu Svetlohodnu?" zapita Vanu. U
njegovim oima jo je bila blago skandalizovana fascinacija.
"ta, on ti stvarno to nije nikad ispriao?" uzviknu Dalekoputov sa glumljenim
iznenaenjem.
"Duga je to pria, i vrlo obina", ree Gundalinu promuklo.
"Ne u onoj verziji koju sam ja uo", protestovao je Dalekoputov. "Neto o tehnokrijumarima, i hajducima na kopnu; naime, da ste vas dvoje nestali u isto vreme..."
"Stigli smo." Gundalinu je naglo stao, i na taj nain prekinuo Dalekoputova usred
rei. Pogleda gore, ka novoj tabli nedavno nametenoj iznad jednih prastarih ulaznih
vrata: proglaavala je da se tu, ponovo, nalazi mesni odbor Kartografa. Okrete se opet
Tijamatovcu, bacajui protiv njegovog upornog pogleda svoj pogled hladnog upozorenja.
"Neki drugi put", ree. Pogleda i Vanua, poloi aku na njegovo rame.
Dalekoputov klimnu glavom i slegnu ramenima. "Dotad..." ree, odstupajui
elegantno. "Prijatno vee vam elim. Dom Kartografa sigurno izgleda kao utoite mira i
odmora, strancima kao to ste vi, daleko od svog doma." Jo dok je izgovarao te rei,
podigao je levu ruku u znak pozdrava, okrenuo se, poao meu prolaznike.
Gundalinu je piljio u njegova lea; drhtao je, uhvaen izmeu elje da poe za
njim i da ga se otarasi. Najzad, ipak, pogleda Vanua.
"Sluajna primedba?" ree Vanu s izrazom koji je znaio da on sam ne veruje da
je tako.
Gundalinu odmahnu glavom. "Nije sluajna."
"Ja mislio da nijedan Tian nije ulanjen u Kartografe."

"I ja." Gundalinu se okrete tamnom, senovitom pravougaoniku tog ulaza. Tabla je
pokazivala samo jedan simbol: onaj stari, sa kompasom i zvezdom, simbol kartografskog
reda. Nikad nijedno tijamatsko lice nije video u tim prostorijama, tokom svog ranijeg
slubovanja na Tijamatu. Tada mu je reeno da "domorocima" nije dozvoljeno da se
ulanjuju, i on je to jednostavno prihvatio. Ali u to vreme mislio je da su Kartografi samo
obian klub, udruenje graana. Tada nije znao nita od ovoga to zna sada... o tajnama
ove zgrade, onima koje su nepoznate ak i veini lanova; ili o tajnama unutar tajni, tek
nagovetenim u simbolu iznad vrata. Osvrte se da pogleda gomilu koja je, vrtloei se,
prolazila pored vrata, Ulicom. Dalekoputov je ve nestao.
"Sigurno je taj izraz pokupio od nekoga tokom nae ranije okupacije. Izgleda da
je taj ova nakupio poprilino obavetenja..." Vanu opet pogleda Gundalinua; radoznalost
je jo svetlucala kroz sumnju i brigu.
"On je upotrebljavao... Pa, valjda je sve mogue", ree Gundalinu, jo namrten.
Pa ak i da je Kirard lan Kartografa. Ali ne onih Kartografa koje on, Gundlinu, zna i
kojima slui.
"Upotrebljavao ta?" ree Vanu. "Ljude?"
"'Vodu ivota'." Krajevi Gundalinuovih usta povukoe se nadole. "Ljude takoe.
Ne bih imao poverenja ni u jednu jedinu njegovu re, da sam na tvom mestu."
"Imau to na umu." Vanu klimnu glavom. Ali Gundalinu je osetio da se Vanuov
pogled zadrao na njemu, iekujui, jo jedan trenutak.
Stresao je tu nelagodnost a u sebi je psovao Dalekoputova to mu namee da
posumnja u jedinog oveka od koga stvarno zavisi, a istovremeno navodi tog oveka da
posumnja, makar i za trenutak, u njega. Zae pod gornju poprenu gredu ulaza, u naglu
tamu; progura se kroz drevna dvokrilna vrata sa staklenim oknima, i ue u svetlost.
Povrno gledano, u prostorijama mesnog odbora bilo je isto kao to je zapamtio
od pre: jedna velika sala za drutvena okupljanja, a iznad nje nekoliko manjih sala i
kancelarija. Sada je, meutim, znao da postoje i sobe u sobama, skrivene jedna u drugoj
kao Samatanske kutije za verske obrede. Glavna sala, i sad poprilino spartanska, u njoj
nekoliko zbrda-zdola nabacanih suvenira sa drugih svetova i uspomena koje su ostajale
iza pojedinih posetilaca tokom jednog i po veka; ranije je, na drvenim policama domae
izrade, bilo sloeno mnogo vie toga. Gundalinu se zapita kud je otila glavnina
kolekcije; odneli su je, ili bacili, metani, Tijamatovci, pomisli on.
Noas je u dvorani bilo vrlo malo ljudi iako je upravo trebalo da pone zakazani
sastanak. Na planeti, naprosto, jo nije bilo dovoljno lanova reda Kartografa pa nije
imao ko da popuni salu. Njih dvojica su, opet, zakasnili, i tako bar izbegli dosadan niz
rituala kojima je veeranji skup otvoren. Sad su lanovi, uglavnom mukarci i tek
poneka ena, stajali u malim skupinama, razgovarali poluglasno, jeli i pili, ili sedeli
zgureni na mekano obloenim klupama u avetinjskoj svetlosti desetak stolova za
raunarske igre.
Vazduh je bio zasien pomeanim mirisima raznih rekreativnih opojnih sredstava
- skoro iskljuivo onih koja nisu zakonom zabranjena, zato to je veina prisutnih bila u
uniformama hegemonijske policije. Zapitao se ta bi oni pomislili kad bi znali kakve se
supstance za uticanje na um koriste, ponekad, u skrivenim sobama, odmah iza ovih
zidova - odmah iza prostora koji su pod njihovom kontrolom. Zapanjivala ga je pomisao
na neke od droga koje je i sam bio prisiljen, svojevremeno, da uzima, pod strogim

nadzorom, da bi ga one vodile ka dubljim nivoima spoznaje i da bi pojaale njegovu

koncentraciju.
Nala se tu i poneka neuniformisana prilika, obuena u onu meavinu stilova
tipinu za hegemonijsku meavinu kultura. isto po navici, osmotrio je svakog prisutnog
izvanaa. Svakojaka komotna odea, uobiajeni svepokrivajui radni kompleti,
neozbiljne imitacije pogrebne crnine sa obiljem ipke... Njegov pogled se zaustavi na
jednoj figuri koja je stajala na drugom kraju sale, naslonjena na zid kraj vetakog
"ognjita" i kamina. iroke pantalone i ogrta, duboke pononoplave boje; lice i glava
skoro sasvim pokriveni serpentinskim namotajima nonoplave marame od tila. Videle su
se jedino oi, koje su mu uzvraale pogledom kroz uski vodoravni "prozor" okrenut
njemu. On oseti nagli spoj vienog s upamenim: Ondini. Prva slika Ondinijaca koja bi
njemu uvek pala na um, odnosila se na injenicu da na toj planeti ene, samo ene, kriju
lica od nepoznatih ljudi. Ova ena bila je, meutim, obuena kao mukarac. Priseti se da
je uo za neki perverzni, nezavisni kult koji prkosi vladajuoj teokratiji; tamo ene idu
bez velova i ne tretiraju se kao robinje, ali zato mukarci pokrivaju lica, verovatno ne
samo zato da bi sauvali svoju "duhovnu esencijalnost" nego i da bi se titili od dravnog
progona.
Taj ovek, opazivi da sad Gundalinu prouava njega, brzo skloni pogled, i
usredsredi se na neki predmet na gornjoj ploi kamina.
Gundalinu se opet okrete Vanuu, govorei sebi da mu se verovatno samo uinilo
da tip zuri u njega, da je to posledica prenapetih nerava. Vanu se u meuvremenu upustio
u razgovor sa J. A. Tilhoneom, koji je Pernateovima bio neak u drugom kolenu. Prie
mu Mitra Kitaro, policijska inspektorka koju je prvi put sreo na imanju K. R. Aspundha, i
zapita ga da li ima neku elju. On zatrai au lilandera; odluio je da dozvoli sebi to
preputanje uivanju. Seo je na jednu klupu i aktivirao sto za "igrice" pred sobom; ne
osobito raspoloen za igru ali reen da kakvom-takvom drutvenom aktivnou pokrije
vreme, da bi mogao bez ometanja malo da razmisli.
Nije bio siguran ta je Kirard Set Dalekoputov mislio da postigne onakvim
razgovorom, ali, nesumnjivo, nita nije bilo bezazleno niti bez razloga. Gundalinu
zakljui da e sutra morati da porazgovara o tome sa Deruom Pala-Tion, nasamo...
Die pogled, postajui svestan da to nije prvi put, da proveri ta Ondinijac radi.
Onaj se malo udaljio, i sad je priao s nekim Karemovcem koji je Gundalinuu bio okrenut
leima. Ondinijac pogleda preko ramena tog oveka, prema Gundalinuu, kao da je osetio
da je posmatran.
Kitaro se vratila sa visokom ljubiastom staklenom aom punom lilandera. Dok
mu je dodavala pie, on dotae njenu ruku. Neupadljivo pokazujui ka Ondinijcu upita je:
"Zna li onoga?"
Kitaro na tren baci pogled. "Znam samo da je stranac daleko od doma."
"Sigurna si u to?"
Kitaro ga pogleda iznenaeno. "Apsolutno, sudijo. Inae ne bi bio ovde. Ovo se
postizalo ne samo proverom od strane deurnih, nego i upotrebom izvesnih skrivenih
aparata. "Pamtim ja njega od pre. to, je l' neto nije u redu?"
"A, ne", ree Gundalinu odmahujui glavom. "Samo sam radoznao. Verovatno
sam nosio tu uniformu predugo", nastavi pokazujui na plavu tuniku policajke Kitaro.
"Pa me hvata nervoza im vidim oveka koji krije facu." Ali znao je, u dubini due, da
ono to ga mui nije tako jednostavno. Nije bilo u pitanju skrivanje lica. Neto u nainu

kako se taj ovek drao i kretao bilo mu je veoma poznato. Gundalinu je, duboko u
neverbalnim sektorima mozga, znao taj govor tela, ba kao to bi prepoznao rad nekog
slikara. Ali taj deo mozga koji je znao, nije mogao da govori, a onaj deo koji je mogao da
govori, nije mogao da se seti.
Pio je lilander malo-pomalo, putajui da mu ta prodorna slatkoa ispunjava ula i
smiruje nestrpljenje. Moda on sve ovo samo zamilja, posle celog dana provedenog u
napetim i nervoznim diskusijama, i posle jedne veernje etnje pune neprijatnih
podmetanja... Ipak, nae se ponovo na nogama. Poe, ne sasvim obinim hodom, preko
sale, u pravcu Ondinca, a ovaj kao da je poeo da izmie: etkao se ali s varljivom,
tobonjom spontanou, uglavnom u jednom pravcu... ili mu se i to priinjava? Onaj deo
njegovog mozga koji je i dalje odmeravao svaku neznanevu kretnju, govorio mu je da
nije tako.
Doao je do kamina, do njegovih tamnih, matovito izrezbarenih stubia i
mnotva malih zanimljivih predmeta inostranog porekla. Gundalinu uze predmet koji je
maloas video u rukama Ondinca. Bila je to neka srebrna boica, nalik na one u kojima se
uva parfem. Prouavao ju je trenutak, pokuavajui da se seti gde je ranije video tako
neto. Prepoznavanje je bilo naglo i bolno: to je bila posuda sa "vodom ivota". Ne sa
alkoholnim piem koje se isto tako zove, nego posuda za pravu "vodu ivota",
ekstrahovanu iz krvi mera.
Okretao ju je u prstima, oprezno, paljivo. Ova boica pre nekoliko dana nije bila
tu. Odakle je dola? Ko bi ovde ostavio tako neto? On die pogled, pretraujui sobu. Da
li je to ostavio Ondinac, maloas? Onaj koji sad stoji okrenut leima, kao da nema pojma
ta Gundalinu radi; iako je Gundalinu siguran da je to gluma. Voda ivota... koja mu je na
umu jo od dana kad se vratio na Tijamat. A poslednjih nekoliko nedelja, stalno i u
mislima i u razgovorima, jer je morao da izgradi svoj kompromis sa vrhovnim sudskim
organima na Karemofu i sa Centralnim komitetom. Nai je na ovom mestu, sad, bilo je
kao da je boicu izmaijao iz svojih sopstvenih misli prezauzetih tom temom.
Ali, nije je izmaijao. Neko ju je namerno ostavio ovde - a u mesnom odboru
ovog bratstva koincidencije se ne dogaaju. Uvukao je prste u kesu na opasau, ispod
gornjeg dela sudijske uniforme, i izvukao skener, deo uobiajene policijske opreme koji
je i sad, iz navike, nosio sa sobom. Izvrio je kompletan pregled boice, merei i
snimajui sve to se moglo saznati o njenoj starosti i ranijem kretanju, ukljuujui i otiske
prstiju svih koji su boicu dodirivali.
Vratio je skener u kesu a flaicu na kamin. Onda je pogledao po sali, da vidi da li
ga je neko posmatrao. Jedino Ondinac ga je gledao, stojei savreno nepomino na
suprotnom kraju sale. Gundalinu poe ka njemu, odravajui vezu pogledom; nijedan
drugi deo lica tog oveka nije mogao videti. Dok je prolazio pored V. K. Sandrinija, ovaj
ga uhvati za miicu; Gundalinu u trenu izmrmlja nekakvo izvinjenje i poe dalje, u
mislima komandujui Ondincu da ostane na istom mestu. Neznanac je stajao bez pokreta,
zurei i sad u njega, sve dok mu Gundalinu nije priao gotovo nadohvat ruke, a onda se
okrenuo i nestao kroz tamna vrata koja su bila iza njega.
Gundalinu poe za njim, i stade, jer se pejder na njegovom opasau oglasio
piskutavim zvucima. Gundalinu opsova, znajui da ga ovako kasno ne bi zvali, osim da
nije neto veoma vano. Pogleda preko ramena, salu iza sebe; trebalo je nai neko mesto
gde bi mogao razgovarati. Mutno osvetljeni hodnii ispred njega... prazan. On opet
opsova, zgaen. Stojei u samim tim vratima pozva centralu Suda.

"Sud", ree jedan bestelesni glas.

"Ovde sudija Gundalinu", ree on kad vide da je veza uspostavljena. "Imate neku
poruku za mene?"
"Sudija Gundalinu...?" Glas koji mu je odgovorio zvuao je zbunjeno. "Ne,
gospodine. Nema nikakve poruke."
"Pa upravo ste me pozvali", odsee Gundalinu. "Mora biti da postoji neka
poruka."
"Ne, gospodine..." uo je, po glasu, koliko je toj osobi neprijatno. "To je neka
greka, sigurno. Niko Vas nije zvao. Ovde nikakav poziv nije zabeleen."
"Dobro", ree on otro. "Hvala." Ljutitim pokretom zatvori komunikator. Vrati se
u salu i prie mestu gde je stajao Vanu, zadubljen u razgovor sa J. K. Vibenalijem,
jednim od predstavnika Centralnog komiteta. Pored njih je na jednom stolu bilo
posluenje sastavljeno od mnogih vrsta domae, tijamatske hrane, pripremljene
iznenaujue veto u jednom oblinjem restoranu sa udnim imenom "Stasis".
"...a ta misli, ta je ovo?" govorio je Vibenali, na sandiju, ukajui srebrnom
ubadaljkom jedan mlitavi, svetlucavi komad mesa.
Gundalinu se prui pored njega, nabode komad, die ga s tanjira, stavi u usta i
poe vakati. Ukus je bio neopisivo aromatian, a struktura bogato vlaknasta, ba kao to
je pamtio. "Probaj i ti malo", ree na sandiju, zato to je Vibenali uvek navaljivao da se s
njim tako razgovara. "Stvarno je dobro."
Vibenali prihvati ponueni komadi, gledajui uzvijenih obrva Gundalinua i tako
proputajui da primeti Vanuov izraz neverice, Gundalinuu jasno vidljiv. Gundalinu se
osmehnu.
"Zanimljivo", ree Vibenali, vaui odvano. "Kako zovu ovo?"
"To je kiseljeni skvam", ree Gundalinu. "Jedna vrsta tijamatskog morskog crva,
uveren sam."
Mnogobrojne blede pege na Vibenalijevom smeem licu uzanih crta postadoe
iznenada jo blee. Proguta puna usta skvama kao ovek koji guta otrov.
"Pa, probaj i malo ovoga..." Gundalinu pokaza posluavnik pun kolaia
natrpanih ribljim jajima.
"Pardon... " zamumla Vibenali, poinjui da se okree i pretraujui salu
pogledom oajnika.
"Rastemo ili umiremo..." ree Gundalinu, smekajui se zadovoljno. Vibenali ih
je ve napustio, grabei dugim koracima u pravcu WC-a. "'E 'l tako, Vanu?" Pogleda
svog komandanta policije, osmehujui se jo ire.
Vanu iskrivi lice. "Smatra li zaista da je to bilo mudro?" ree, jo na sandiju.
"Nije." Gundalinu odmahnu glavom. "A ni fino. Ali, tako mi svih mojih predaka
svetaca, tip me je namuio, poslednjih nekoliko nedelja, dovoljno za ceo ivot. Dopusti
mi privilegiju da budem sitan zlobnik." Slegnuo je ramenima pokuavajui da opusti
napete miie u ramenima i vratu. Mai se za kesu na opasau i izvue skener. "Molim te
da pregleda neke podatke koje ovde imam, En-Ar."
Vanu izvue svoj skener, i presnimi podatke koje je Gundalinu dobio skeniranjem
boice. "Analiza e ti biti gotova - pa, recimo, sutra kasno popodne. Je l' to dovoljno
brzo?"
"Fino." Gundalinu klimnu glavom. "Sluaj nije hitan", nastavi odgovarajui na
Vanuovo neizgovoreno pitanje. "Samo moja radoznalost u vezi s jednim predmetom

tamo na kaminu." Ovlanim pokretom ruke naznai taj pravac, naslanjajui se na sto, pa
pogleda na suprotnu stranu, ka prolazu gde je Ondinac nestao. Nije bio siguran zato ne
kazuje vie; da li prosto zato to se plai da e zazvuati besmisleno, ili iz nekog dubljeg
razloga. Moda e to znati sutra.
Vanu die pogled: bliila im se Kitaro. "Pardoniram se, sathranu", ree ona. "Na
gornjem nivou e sad poeti onaj prijateljski krug tana. Da li biste eleli da nam se
pridruite?"
Gundalinu klimnu glavom, odgovarajui i na izgovoreno i na neizgovoreno
pitanje.
"Tan?" ree neko iza njega. "Mogu i ja?"
"Izvini", ree Kitaro odmahujui glavom. "Ve imamo grupu. Hoe u sledeoj
rundi...?" ovek slegnu ramenima i udalji se polako. Njih dvojica pooe za njom do
zadnjeg kraja sale, a odatle spiralnim stepenitem gore. Na drugom spratu uoe u sobu
za igre, gde je petoro drugih ve nestrpljivo ekalo sedei prekrtenih nogu na asurama
oko krune table za igru. Gundalinu spusti pogled na kompleksni obrazac geometrija na
povrini. Tabla je bila runo izraena negde na planeti Cie-Pun, od perfektno uklopljenih
intarzija drveta u raznim bojama. Divio se tom kavlitetu izrade dok je sedao. Vanu sede
tano nasuprot njega; Kitaro zatvori vrata i sede levo od njega. Svakome ko bi ih
pogledao kroz jedini prozor inilo bi se da rade tano ono to rade.
Ali oni su radili neto drugo, igrali su igre unutar igara, igrali Veliku igru, u ovoj
sobi sa ogranienim pristupom, u zgradi mesnog odbora Kartografa. On je gledao uokolo,
po tom krugu lica, koja su sva sem jednog bila karemovska i njemu znana. Jedini prisutni
nekaremovac bio je jedan poslovni ovek sa etvrte; jedina ena bila je Kitaro, koja je
ujedno bila i jedina prisutna sibila, osim njega. Opet je spustio pogled na tablu za tan.
Sjaktanje figura od rezanih raznobojnih kristala; are u drvetu, gotovo hipnotike. Uza
svu tu prefinjenost postojala je i druga, skrivena u preplete geometrije na tabli; nauio je
da to vizuelno pronalazi, u svim permutacijama, zato to je to bila jedna od disciplina
kojima je morao ovladati da bi dostigao sedmi, a zatim etrnaesti nivo u Kartografima...
otkrivajui, u drugom "prolasku", sve to je propustio u prvom, i pitajui se kako je
mogao biti tako slep.
Prialo se da je tan star skoro isto koliko i Velika igra, ako ne i stariji. itav jedan
nivo adhani-poezije, dvanaesti, bio je sainjen iskljuivo od razliitih znaenja koja su
pripisivana ukrtanjima i kombinacijama raznih oblika, kao da je to neki mistini
genetski kod. Deo numerikog simbolizma tana imao je veze s obrascima u realnom
svetu; neki od njih bili su Gundalinuu potpuno nespojivi sa ma im u stvarnosti, a opet
sasvim konzistentni unutar sebe. Drugi kao da su bili samo nagomilavanje sujeverja...
tako je, bar, njemu izgledalo, zasad. Tek je trebalo da sazna da li e ikada u ivotu morati
da studira igru tan i po trei put, u nekoj buduoj fazi njegove neprekinute inicijacije u
sve nove, neznane visine percepcije, s koje e moi da gleda dole, da bi jasnije video
beskrajnu sloenost ljudske prirode, na meupovrinama gde se dodiruju Red i Haos.
Kitaro je prikupila arenu vatru figura i zatim je prosula lakim pokretom,
poinjui takozvani "recital pitanja" i uzimajui za sebe ulogu ispitivaa. Dobro je
zapamtio gde se koja figura zaustavila u nasuminom kotrljanju po tabli; pokazala se jaka
koncentracija "pojedinanih". Biznismen sa etvrte pokupio je kristale i opet ih bacio,
dajui prvi odgovor. Sinusoidni talas pitanja i odgovora nastavio se kretati krugom

igraa, dotakao je Vanua pa zvaninika do Vanua; figure su angrljale, stizale do ograde

na ivicama table, odbijale se, pregrupisavale.
Gundalinu je terao sebe da pamti ishod svakog bacanja, i pri tome je tragao za
irim obrascem koji e neizbeno izroniti iz nasuminih kretanja; upinjao se da shvati,
bez obzira to nije bio dokraja ubeen da sve to ima ikakvog znaaja. Ritualni obrazac
pitanja i odgovora postojao je i ovde, nalik na onaj koji su koristili u veoj sali, dole, pri
formalnim okupljanjima. Ali, ovde nisu postavljana ista pitanja, i, jo znaajnije,
odgovori nisu bili isti.
Gundalinu je odavno utvrdio da su kartografski rituali, koje je u mladosti nauio,
sasvim lieni smisla. Ali dananji ritual je u njegovom mozgu pevao pesmu sainjenu od
Reda i Haosa, od slepih naleta sudbine osetljivo uravnoteenih zakonima univerzalnog
kretanja. Uvide da mu se misli bave onim Ondincem. Pogledom odluta sa table na iroki
prozor koji je gledao dole, u salu; jedan obrazac se upravo poeo stvarati u padanju
figura, ali se raspao.
"A ko je ovu druinu stvorio, i dao nam dunosti nae, i mo znanja pokazao
nam?" pitala je Kitaro.
"Mid", odgovori Abidoes, pored njega.
Gundalinu pogleda opet dole, na plou, i pokupi kristale. "Ilmarinen." Izgovorio
je ime svog pretka u trenutku kad je bacao kristale. Osmotrio je njihovo padanje, trgao se
zbog naglog, vrlo malog pomaka u obrascu koji mu je bio u glavi. "Vanamoinen!" ree
tiho, kao odjek na glas Kitaro koja je ve izgovarala propisani tekst da bi odgovorio onaj
pored njega.
Gundalinu opet pogleda ka prozoru, ak i ne primeujui da mu je nekoliko ljudi
uputilo otre poglede nezadovoljstva; gotovo da je oekivao da kroz okno ugleda lice
zagledano u njega, u sve njih, lice maskirano tilom, i sa itavom koom obojenom u crno,
i zatamnjivanjem oiju do indigo boje - ali i sad lice s pogledom ustremljenim kao kod
ludaka.
Nikoga na prozoru nije bilo. Ali on jeste video Kulerva: Kulervo. Kulervo je
ovde. Morao se ugristi za usnu da ne bi viknuo to ime i naruio obrazac ponovo,
neoprostivo. Na silu je vratio svoje emocije opet pod kontrolu, uviajui znaenje
obrasca, vanost nenaruavanja povrinskog napona grupne koncentracije... Uporno je
drao svoje mesto u ritualu, ali za to vreme njegov um je rasipao nagovetaje poput
kristalnih figura za igru, i itao njihove obrasce... Kulervo noas ovde; Kulervo preruen i
ranije, u ovim prostorijama. Ali Rid Kuleva Kulervo je u Bratstvu... a to je jedan deo
organizacije Kartografa, deo korumpiran silom znanja, deo koji sada iskoriava
kartografske tajne i uticaje da bi destabilizovao i trovao itava drutva i hranio se
nastalim haosom, izvlaio profite za sebe. To su oni lanovi koji su naopake prevrnuli
verovanja i vrednosti osnivaa... ubili Gundalinuovu brau i pokuali da mu onemogue
povratak na Tijamat.
Zato je Kulervo doao noas ovde, i namerno - u to je Gundalinu bio siguran privukao njegovu panju? On opet pomisli na boicu na kaminu. Ako je nije lino stavio
tamo, Kulervo je, svakako, postigao da je Gundalinu primeti. Zato? Kulervo radi za
Bratstvo; Kulervo je genije bioinenjeringa, ovek koji tehnoviralne mehanizme poznaje
bolje nego iko drugi u celoj Hegemoniji...
Najednom je razumeo: zbog "vode ivota" Bratstvo je ovde ve stupilo u akciju,
ve se uvlai u organizam novog drutva, ba kao da on nije postavio tolike prepreke da

upravo to onemogui. Bratstvo eli "vodu ivota" za sebe... a Rid Kulervo je ovde da im
to isporui.
Meutim, ta je nameravao da postigne noas? Moda je pijunirao, sakupljao
informacije o snazi i organizovanosti svojih protivnika. Samo, onda ne bi namerno
skretao panju na sebe, ne bi namerno podmetnuo nagovetaj reenja jedinom oveku
koji ga moe razumeti...
Figure su zazveketale i pale u poloaj u kome e saekati poslednji odaziv
uesnika; a Gundalinu je zurio u onaj jedan element kojim je upotpunjen obrazac
izgraen dosadanjim, zapamenim rasporedima.
"Ima li pitanja koja moraju biti postavljena da bi na njih bilo odgovoreno?" tiho je
pitala Kitaro, gledajui redom njihova melanholina, u misli zadubljena lica.
"Ima", ree Gundalinu. "Jedan ovek je noas bio ovde, i prolazio kao jedan od
nas. Upravo sam shvatio ko je on. On je pripadnik Bratstva - onaj koji je na Jezeru vatre
ukrao zvezdopogon od mene. Njegovo ime je Rid Kuleva Kulervo."
Vanu se, s druge strane stola, trgnuo. "Majstor?" ree on. "Bogovi - pria se da je
Majstor odgovoran za sve od ilegalnog trita zvezdopogonske plazme pa do polovine
narkoprometa koji stie sa Ondinija. Povezan je sa Thaninom Jaakolom..."
Gundalinu se ukruti. "To nisam uo. Otkad?"
"Od incidenta sa zvezdopogonskom virusnom plazmom", ree Vanu.
Gundalinu se namrti, krivei lice. "Vanu, ima skenerske podatke o njegovim
bionomima... ja sam jednom dao da se sprovede istraga o njemu, zvaninim kanalima, i
rezultati me nisu zadovoljili. eleo bih da usmerim nae snage na utvrivanje ko je i ta
je on zapravo. Mislim da bi za nas moglo biti od ivotnog znaaja da znamo ta on tano
hoe."
"Daj da ga policija uhapsi, ako je tako, Bi-Zi", ree Vanu, najednom ustar. "Da
mi njega deaktiviramo, i provuemo kroz dubinsko ispitivanje. Bogovi! Ukebati
Majstora! Bila bi to fenomenalna pobeda za nas - za Zlatnu sredinu."
"Ne", ree Gundalinu, ispunjen gaenjem. Vanu ga paljivo pogleda. "Ne, EnAr", ponovi on malo smirenije. "Mislim... mislim da bi konsekvence bile previe
nepredvidive." Jer je Kulervo previe nepredvidiv. Pokua da zamisli kako bi dubinsko
ispitivanje delovalo na tu nestabilnu linost. Lako bi moglo izazvati potpun slom.
Gundalinu nije bio ba siguran zato mu je to vano, posle onoga to mu je Kulervo
uradio u Nakrajsveta. Ali, eleo je da taj intelekt ostane netaknut... i perverzno, dua
oveka za koga je taj intelekt prikaen. "Bolje nam je da ga samo drimo pod diskretnom
prismotrom, sad kad znamo da je tu; pa, da vidimo kuda e nas on odvesti. Ima dovoljno
vremena da mu namestimo kratak spoj, ako to postane potrebno. Nee taj nikuda, odavde.
Bar u to sam siguran."
Vanu nevoljno klimnu glavom.
"Onda, istraga o njemu", ree Kitaro. "to pre."
Gundalinu potvrdi pokretom glave, jedva uvi sledee pitanje, koje je postavio
Abidoes... Njegov um je tonuo u uspomene na Rida Kuleva Kulervoa, na tajne i
protivrenosti tog oveka. Tek sad je shvatao dubinu svoje potrebe da doe do nekih
odgovora... i do Kulervoa, da se suoi s njim. Odnos izmeu njih dvojice nije kompletan;
imaju jo neka nezavrena posla...

47. TIJAMAT: Karbankl

Ukres Svetlohodni ue u novi klub-salon zabave Tor Zvezdoetne. Na ulazu je
osetio jedan uznemirujui treptaj dQja vu. Ovde se nije promenilo nita. Uspomene su
mu govorile tako, iako su oi obavetavale da ovaj klub/salon ne lii ni na ta vieno u
starim danima, kad je lutao Ulicom, opremljen tekuim raunom bez dna, svim silama
glumio dekadentnog i blaziraniog tipa a tajno bio Starbak i pribavljao informacije da bi
pomogao kraljici Arijenrod da ostane nadmona u odnosu na strance.
Zapravo je oseaj bio onaj pravi; Ukres je svojim unutranjim vidom poznavao
ovo mesto. Tor Zvezdoetna je jednom vodila najbolji klub u Ulici, i sad opet, iako ovog
puta "najbolji" zahvaljujui nepostojanju konkurencije. Video je na drugom kraju sale
gazdaricu - bar prepoznatljivu, a ne sasvim transformisanu kao u starim danima. Onda je
bila dekorisana kao lutka, da bi se uklopila u bizarne fantazije stranca koji je bio pravi
vlasnik kluba. To je bio ivi komar, ovek zvani Izvor.
Tor je podigla aku, njemu u pozdrav. Klimnuo je glavom ali je ostao na istom
mestu. Nije hteo da doe ovamo, govorio je sebi da nee... pa ipak, kao ovek koji se
bespomono sulja niz blatnjavu strminu, naao se na ovom pragu i dogodilo se da ga
prekorai...
"Zdravo Ukrese." Jedna aka ga je uzela za miicu ruke i okrenula.
"Emerina", ree on, samo upola iznenaen. Osmehnula mu se, i on vide kako se
produbljuju bore starosti oko njenih usta punih usana. Odavno nije pogledao Emerinu
izbliza - promene na njenom licu bile su ok; za razliku od onih na njegovom licu, koje su
se privlaile tiho, i na koje se godinama postepeno navikavao. Ipak, ona je i sad bila
lepotica, sa kosom tamnom i dugom, i oima u boji mora. "Sasvim sam...?" ree ona, s
blagim prekorom. "'Aj' s nama pa ne' biti." Povue ga sa sobom.
Poao je, svojevoljno, za njom kroz salu i dospeo u jedan zaklonjeni ugao gde su
sedeli Kirard Set Dalekoputov i pet-est drugih njegovih prijatelja iz starih dana. Primeti,
onako uzgred, da meu njima nije Kirardova supruga.
Sede s njima; oseaj da je iskliznuo iz vremena produbi se dok je tonuo pod
teinom njihovih aka koje su mu elele dobrodolicu i pod magijskim, hipnotikim
uticajem strobo-svetiljki i bizarnih zvunih efekata igrica, koji su inili pozadinu
njihovim pozdravima.
"Gucni od ovoga", ree Kirard gurajui flau tlaloka i pehar prema njemu. "Jo
jedan iz onih vremena, koji je preiveo sve do danas, kao i mi. Teko je poverovati, zar
ne?" Mahnuo je rukom, punei vazduh oblakom dima sa mirisom cimeta. "Sve izgleda
kao u vremena ona..." Njegov osmejak postade tuan i iskren. "Imam oseaj da sam jopet
mlad - preporoen. Boketa mu, pojma nisam im'o kol'ko sam jadan bio, izgubljen u
vakuumu, sve dosad, a sad imam ta da oekujem od budunosti, ne samo da ekam da
umrem."
"Jest." Ukres klimnu glavom, zahvaen neoekivanim talasom saoseanja. Ta
njegova potvrdna re kao da je bila odjek onoga to su, manje-vie jednoglasno,
promrmljali i drugi za stolom. Poe piti tlalok, ija gorka slatkoa se u dodiru s jezikom
pretvarala u paru, ispunjavala mu glavu, uklapala se u njegovo raspoloenje. Uzdahnuo
je.

"Torica Zvezdoetna nam se lepo snala, za jednu obinu luku radnicu ba fino,
moram kaz'ti", ree Kirard Set, gledajui po sali. "Dobro koristi dve stvari: kraljiansku
naklonost i izvesnu svoju uroenu promuurnost." Podupre bradu dlanom.
"A restoran?" upita Ukres, naslanjajui se unazad.
"Ona ostaje suvlasnik ali poslom sad upravlja otvin. Kol'ko ja ujem, ide im
pos'o bolje no ikad; ali, reavanje praktinih problema otvinu nije jaka strana. Njega
treba vezati." Kirard se tiho, hehetavo nasmeja.
"Morae on da nae neku drugu da ga vezuje, odsad..." ree Kaber Lu
Zelenpoljski, mirkajui.
Smeh se rairi oko stola poput talasia na vodi, pa i Ukres ne odoli i nasmeja se.
"Dobro!" ree Kirard, ije su oi zablistale. Pruio je ruku, stisnuo Ukresovu
miicu. "Takvog volim da te vidim. Svima si nam nedostajao, zna."
Ukres ga pogleda, ekajui uobiajenu otrovnu aoku; iznenaen to je nema.
Svud samo klimanje glavama, osmesi. "Paaa, valjda sam i ja zaboravio koliko mi
nedostaju stari dani", ree. Skloni pogled od previe radoznalog zurenja svojih negdanjih
prijatelja, s iznenadnim oseanjem da je seo u sobu s ogledalskim zidovima. Dopusti
svom pogledu da luta po nasuminim stimulacijama svetlosti i buke.
"Gle'j", ree Emerina upirui prstom. "Zar nije ono tvoj sin? Ta-mi-se!"
Ukres nae Tamisovo lice u grupi gostiju koji su stajali: Tamis se okrenuo,
iznenaen to ga neko doziva po imenu. Pogledao ih je, a lice mu se prekrilo surovo
jakim izrazom krivice. Okrete im lea i nestade.
"Hja, ta to bi?" ree Emerina tiho. "Mislila sam da je tvoj sin sreno oenjen
ova, Ukrese. Al' onda ta e ovde sam, i tako... kao krivac...?"
Ukres se namrtio, aka mu se stegla oko vra; uo je nagovetaje unutar
nagovetaja. "On nije moj sin." Otpi jo tlaloka, koji je sad bio samo gorak.
"E, aj' sad", ree Kirard Set blago. "To ti je malo preotro, a? Ako luta kroz no
k'o i mi, sve izgubljene due, zbog nevolja u braku, u potrazi za neim to nema kod
kue... to ne znai odmah da..."
Ukres ga pogleda gnevno, pamtei svadbu i ono na spratu. "To mi nije sin", ree
ravno. "Nemam dece." U njegovoj svesti naglo iskrse Arijel, onaj izraz na njenom licu
kad se zamalo nisu sudarili na izlazu iz skrivene nie gde je bio uhvatio svoju enu da
kao voajer gleda B. Z. Gundalinua. Taj izraz, na licu uvek toliko slinom licu njene
majke, rekao mu je, tada, da je ula sve to su rekli: ak ni Arijel ni Tamis nisu moji.
Njegovi su!
"Tata?" rekla je ona tad, pruajui ruke ka njemu i hvatajui ga za rukav. "Tata!"
uzviknula je, a on je samo otrgao ruku i progurao se pored nje, bez ijedne rei, ne mogui
u tom trenutku da podnese ak ni da je pogleda. Od tog asa pa do danas, vie nijednu re
nije progovorio ni s njenim bratom ni sa njom.
Kirard Set uzvi obrve. "Hoe rei da su glasine zaista istinite? Ono o Luni i tom
strancu koji se vratio kao vrhovni sudija? Je li on zaista to to se ispreilo izmeu tebe i
nje? Je l' to razlog to on tako strastveno podrava svaki njen ef?"
Ukres je slegnuo ramenima: pokret stegnut, sainjen od vie trzaja. "Jeste",
promrmlja.
"ao mi je to to ujem", ree Kirard Set, kao da to zaista misli. Ukres baci
sumnjiav pogled ka njemu, pitajui se koliko je tih glasina pokrenuo sam Kirard. "Da li
se oni ba... sastaju, tajno?"

Ukres odreno odmahnu glavom, posmatrajui svoje ake najednom vrlo pomno.
"Ne. Ona nee dozvoliti da se to desi. Time bi odve ugrozila svoju poziciju. Ali, vode
ljubav oima, kad god su u istoj prostoriji..." Sklopio je oi i odmah video njih dvoje
kako zure jedno u drugo.
"Moj prijatelju stari", ree Kirard Set, dodirujui opet njegovu miicu, "ta bitka je
izgubljena davno, iako ti tek sad od nje krvari. Luna nije bila ona ena koju si potovao i
voleo godinama. Zna da nije. Ostavi i nju, i tu stisnutu karemovsku guzicu, prepusti ih
njihovoj jalovoj uzaludnosti. Ovde uvek postoji neto drugo, ispod onog to je vidljivo,
otvoreni su neki putevi koji su ranije bili zatvoreni, a koji e te odvesti do zadovoljenja o
kakvima nisi ni sanjao..."
Ukres, u kome je radoznalost uspela da izroni ispod slojeva tamnijih misli,
pogleda Kirarda u oi. "Na ta misli?"
"Mi smo deo jednog... tajnog reda, koji ima lanstvo na svim svetovima Hegike,
i prastaru istoriju, nezavisnu od ma kakve vlade ili grupe, pa i Hegike same. Imamo
svoja pravila i svoje ciljeve, a i svoje nagrade, koje bi mogle nadmaiti sve to zamisliti
moe... Da li te to interesuje?"
Ukres obori pogled pred naglom estinom u Kirardovim oima, poe pretraivati
druga lica za tim stolom. Sve te ljude je poznavao - ili je mislio da ih poznaje, pre mnogo
godina, u Zimi. Onda, kao utokljunac tek doao iz Leta, eljan da bude puten u njihov
svetli, sofisticirani svet snova, bejae spreman da uini ma ta samo da im se pridrui...
Pa je i inio sve, sve to su traili, dok najzad nije poverovao da je sve video i sve uradio
i da nema toga to e ikad vie moi da ga iznenadi, zgrozi ili ponizi. Da nita vie ne
moe izazvati bilo kakav ok.
Odjednom uvide da eli da se opet osea onako: da ne postoji nita, ba nita,
osim ulnih doivljaja... "'Aj' da ujem malo vie o tome", ree tiho.
Kirard Set se smekao. "Pre nego to preemo na to, treba srediti pitanje tvoga
uvoenja u na red." Dok je Kirard to govorio, neija aka se spustila na Ukresovo
koleno, ispod stola. Ukres se iznenaeno tre a aka ga je ve stegnula za butinu i poela
da klizi nagore, du noge. "Demonstracija iskrenosti tvoje elje da nam se prikljui",
nastavio je Kirard ujednaeno, "serija testova iji je cilj da dokau tvoju pouzdanost...
odanost, prijemivost, fleksibilnost... izdrljivost."
Jo jedna aka se, ispod stola, pridruila prvoj, kliznula izmeu njegovih nogu,
zala sasvim drsko i poduhvatila naglu bolnu izboinu koja se nadigla u njegovim
preponama. Jo nekoliko aka, koje su poele da lutaju po donjem delu njegovog tela, da
ga masiraju i miluju, a za to vreme njegove ruke su se na rubu stola grevito stezale; ali
nije uinio nita da odgurne one ispod.
Kirardove oi nisu ni za tren napustile njegovo lice, oi napete, znalake. "Mislim
da e u tom izazovu da uiva. Znam da e proi sa izvanrednim uspehom." Pokretom
ruke pokaza ka vratima. "Idemo?"
Ukres dovri pie; ruke su mu drhtale, tlalok je u njegovim ulima eksplodirao
gorkom slatkoom. "Spreman sam", apnu. Die se na noge, one ake pootpadae s njega,
ali sad se njihova tela natisnue oko njegovog. Oseao je njihovu toplotu, vrtoglavicu od
nje, a oni su opet spustili ruke na njega i poveli ga ka vratima.
48. TIJAMAT: Plantaa Ngenetovih

"Ali, gazda, ima bar jedan sat leta od grada dovde..."

"Kaem, teraj to nazad!" Rid besno mahnu rukom ka severu, niz sumornu liniju
obale. "Bog te jebo, lebdilica e ovde da se vidi kao ispaljena svetlea raketa, u ma
kakvom pregledu teritorije. Na ovom prostoru ne bi trebalo da bude niko, ak ni
Gundalinuovi istraivaki timovi. Ova plantaa je vlasnitvo Pala-Tionke."
"One koja je glavni inspektor...?" Kedalion Niburu se lako namrti: nije razumeo.
Rid je klimnuo glavom. Njegovo ogorenje se poveavalo. "Jeste, tupanderu.
Nasledila od mua. Oboje su ovde postali domoroci."
"Onda 'a emo mi tu?" Niburu se osvrtao, gledao pustu kamenitu obalu, zelena
brda blagih padina iznad njih, hladno sivo nebo; njegovo nerazumevanje prelivalo se u
nevericu.
"Zato to Izvor hoe da se posao uradi ovde", ree Rid oseajui ukus svake rei
kao ukus krvi. Posmatrao je kako Niburua preliva bledilo. "Sad, jebi ga, ibaj odavde."
Gurnuo je svog pilota ka lebdilici koja je ekala. "Zvau te kad mi bude potreban."
Niburu se bez daljeg raspravljanja popeo u lebdilicu, ali Rid vide meavinu
zabrinutosti i sumnje u njegovim oima dok je zatvarao hermetina vrata. Rid pogleda na
drugu stranu. Zagleda se dole, u svoja stopala, nagomilanu opremu, grubi kvarcnoiskriavi pesak; zemljite, i na zemljitu njegovo mesto, neopozivo odreeno, fiksirano.
Ostade tako sve dok lebdilica nije odskoila u vazduh, vinula se u daljine, i nestala ka
severu.
Pogled je podigao tek kad je bio siguran da nema nikog, apsolutno nikog ma gde
oko njega. um talasa koji su se razbijali o obalu bio mu je nerealan, kao da postoji
zapravo samo u njegovoj glavi, kao da se on, Rid, nalazi u tiini koja je toliko potpuna da
zagluuje. Udahnu duboko, punim pluima, vrlo hladan morski vazduh; zadra ga,
okreui se polako, prouavajui brda sa poklopcima od magle koja su ga zatvarala u u
njegov dvodimenzioni kosmos na toj traci mokrog peska. Opet pogleda dole, u taj pesak,
pa dalje po stenovitim dombama na plai, sve do onih prostora gde mu je magla
prekidala dalju vidljivost.
Napokon, pogleda more. Prualo se kao napeta srebrna zavesa sve do bezoblinog
horizonta, gde je krvarilo u nebesa, slivalo se s njima u jedno. Tijamatovci oboavaju
More kao boginju koja je svemona i koja prodire sve. Thalasa dala, Thalasa uzela...
govorili su. Obgrlio se rukama oko prsa, govorei sebi da je ova drhtavica koja prolazi
kroz njega posledica vetra, samo vetra. Naini tri teturava koraka prema belo oivienim
talasima. "Tijamat..." apnu.
Poe dalje, niz svetlucavu padinu. Bilo je to vreme izmeu zavretka oseke i
poetka plime. Prisilio je sebe sa stupa dalje, do linije susreta mora i kopna; pustio je da
se sledei nadolazei talas razlije, sav u kljuanju i itanju, preko peska, i da se razbije o
njegove noge, da ih zagrli svojim bezoblinim fluidnim rukama kao ivo bie. Ledena
voda je pljusnula sve do cevanica, pokvasila mu nogavice pantalona.
Okrenuo se i potrao uz plau, do mesta gde je ostavio svoju opremu. Sruio se
pored nje, na izmiuu stabilnost peska, zadihan. ake su mu se stiskale pa oputale, opet
i opet, zarivene u pomina zrna peska. Sedeo je zguren u svojoj tekoj bundi zvanoj
"parka", kao dete kad, umotano u ebad, slua nepoznate zvuke u noi. Gledao je kako
more navaljuje na njega i povlai se, bez kraja u svome ponavljanju.

Posle nekog vremena disanje mu se smirilo. Stresao je glavom i osovio se na

noge, praznih oiju, sa psovkom odbacio od sebe punu aku peska. Hladni, vlani vetar
pronalazio je svaku slabu taku u njegovoj tekoj odei, upotpunjavajui njegov jad.
Majkozaljubljeni ovo nazivaju proleem, izlaze u kouljama sa kratkim rukavima, a
njemu se dupe skoanjilo od zime. Mora poeti da peai, da se malo zagreje. Merska
kolonija koju je zapazio iz vazduha, iz lebdilice, bila je jedno kilometar severno odavde za toliko se mora vratiti. Nije ni hteo da aterira blie i privue neeljenu panju ljudi ili
mera. Nabaci ranac na lea, okai paralizujuu puku velikog kalibra o rame, i poe
tekim hodom na sever.
Na Tijamatu je, evo, ve tri meseca, a danas je prvi put iziao iz grada. Poslali su
ga na Tijamat im je putovanje postalo izvodljivo, ba kao to mu je Izvor i obeao, sa
zadatkom da pone rad na dekodiranju i novom sintetizovanju tog tehnovirusa koji je u
narodu poznat kao "vodica ivota". S njim je doputovao Ter-Fo, Novosklonac koji je na
njega svojevremeno utisnuo vreli ig kao na imovinu, da mu ovde bude nadzornik i
prenosilac Izvorovih elja, i da ga svake noi "vodom smrti" nagradi za jo jedan
preivljeni dan. S njim su takoe doputovali Niburu i Ananke, njegovi, jo i sad,
kompanjoni; njima trojici je doputeno da ostanu zajedno, mada Rid nije znao zato.
Uznemirio se, ali ne stvarno iznenadio, kad je video da je Gundalinu doao pre
njega. Kad je razmiljao o tim stvarima, uvek mu se, nekako, inilo da se njih dvojica
neizbeno moraju ponovo sresti. Ali sad je B. Z. Gundalinu bio glava hegemonijske
vlade; a Rid Kulervo - rob. Razmatrao je ironiju toga, putao da ga ona grize u stomaku
kao pregrt crva, dok je hodao ovom obalom. Iako su mu koraci bili isti kao koraci ma
kog slobodnog oveka na ulicama Karbankla, nespavajue oko koje je zurilo gore ka
njemu svaki put kad bi otvorio aku podsealo ga je, sto puta dnevno, da je izgubio svaku
kontrolu nad svojim ivotom.
Nije se iznenadio kad je otkrio da Gundalinu ve vodi svoj sopstveni program
studiranja "vode ivota", zasnovan na ranijim prouavanjima i podacima dobijenim od
tijamatske kraljice, za koju se prialo da je na neki nain fanatik kad su meri u pitanju. Ta
je zabranila ma kakvo ubijanje mera, ak i u naune svrhe, iz ega sledi da je Hegemonija
oajniki eljna da se na neki drugi nain dokopa "vode ivota". Sigurno tragaju za
nainom da je industrijski sintetizuju, ako je to ikako mogue ... kao i on. A Gundalinu o
"pametnoj materiji" zna vie nego ijedan drugi ivi ovek, osim njega samog. On je
Gundalinua uio i nauio vrlo dobro, i onda mu dopustio da ostane iv, da upotrebi
znanje... Trebalo je da to bude Ridova najgora greka u ivotu.
Meutim Gundalinu ovog puta nije doao samo kao istraiva. Sad je pokuavao i
da upravlja jednim svetom. Zato je morao, hteo ne hteo, da prenese jedan deo svojih
poslova na druge ljude. Nije vie bio ef istraivakog odeljenja. Zato je Rid, jo jednom,
poeo da crpe i koristi, ali sada potajno, sva saznanja koja je Gundalinu uspevao da
prikupi; skrivene ruke Bratstva pomagale su mu da se doepa svih Gundalinuovih
rezultata.
Nije se mogao obratiti Gundalinuu direktno... nije mogao sebi dopustiti ak ni taj
luksuz da novi hegemonijski predsednik Vrhovnog suda na Tijamatu uopte sazna da se
on, Rid, nalazi makar i na svetlosnu godinu od ove planete. Ipak, neki izopaeni deo
njega bio je stalno privlaen, kao unutarnjom prisilom, da trai Gundalinua, da ga gleda,
da mu nabacuje signale, ostavlja tragove. Igrao se opake skrivalice sa Zlatnom sredinom i
sa Bratstvom - jo jedan dokaz, njemu samome i svakome ko bi ga u tome uhvatio, da je

temeljito i totalno lud. U hodu opipa unutranjost odee, nae lanac koji je jo nosio oko
vrata, a na njemu privezak spojen s jednim prstenom. Topao, zatien, na srcu.
Rad je otpoeo korienjem podataka ukradenih od hegemonijskih istraivaa.
Ali, glavnina toga bila je bez fokusa ili sasvim besmislena. Beskrajne lingvistike analize
i teorijske studije o merskoj pesmi, potankosti narodnih predanja o merima, izatkane u
traku informacija - a sve to je trebalo, da su njega pitali, jednostavno odbaciti kao
suvino. Ipak, oseao je svojevrsni zanos kad god je sluao snimke merskih pesama,
naizmenino punih veselja, melanholije i crne tuge; obuzimao ga je neki neobjanjiv sled
podsticaja i unutranjih odgovora, nad kojim nije imao kontrolu niti ga je razumeo.
U sve to njihovo nakupljeno znanje je zurio dok nije zapamtio sve to ma ko na
ovoj planeti zna o merima, i dok mu njihove pesme nisu poele pohoditi snove... Ali, sve
to vreme neki deli njegovog razbijenog uma kriao mu je na uvo da on ve zna mnogo
vie od toga, ne samo o tehnovirusima koji mere ine toliko vanim nego i o merima
samima; ali, samo kad bi mogao da se seti.... samo da se seti...
mirnuo je nekoliko puta i izvukao se iz tih budnih snova. Vide da je jo jednako
na istom mestu, nasamo s morem, da gaca po beskrajnoj uzanoj plai, kao po otrici
izmeu okeana i kopna. Oslunuo je grohot i utnju talasa, krianje ptica, odsutnost ma
kog ljudskog zvuka. Ispred njega iz magle iskrsnu nagli zid od stena: neka davna lavina
koja se stropotala na obalu, napravila prirodni lukobran, zaklonila svojim rukama jedan
polumesec plae od navaljivanja talasa. Tu se udomila ona merska naseobina koju je
maloas video iz lebdilice. Stene su se stumbale daleko u more; zato e on morati ili da
gazi oko njih ili da se pentra preko njih. Znao je, u sebi ve rezigniran, ta e od ta dva
biti njegov izbor. Opet spusti pogled, ka neprekidnom promicanju trake peska i morskih
naplavina ispod njegovih stopala.
Naigrao se dovoljno tim informacijama o merima, ne postgavi nikakav napredak
ali naavi izobilje izgovora da odugovlai s onim jednim, neizbenim poslom - da doe
na ovo mesto, gde se sad naao, izbaen iz koljkaste materice Karbankla, poslat da lovi
mere i da jednog ubije da bi mu uzeo krv.
Znao je da se to mora uraditi; nijedna analiza tehnovirusa ne moe biti uspena
bez uzorka merske krvi. Iznenadio se kad je shvatio da Gundalinu, posle tolikog rada, jo
nema takav uzorak. ak i ako se kraljianska zabrana lova na mere protezala i na
istraivaki rad, sigurno je postojao neki nain da se uzme malo krvi od ivog mera. Po
izvetajima koje je proitao, merska kolonija je uvek cela hrlila u pomo ma kom
napadnutom ili ugroenom meru. Zato su ih lovci uvek sve prosto ubijali i iz njih cedili
krv: to je bio najlaki, najjednostavniji nain. Raunalo se da e tokom jednog stolea
hegemonijskog odsustva meri uspeti, nekako, da obnove svoju raniju brojnost.
Ipak, sa tehnikom koju je Gundalinu imao na raspolaganju, mora da je mogue da
iz krda izdvoji samo jednog mera, onesvesti ga, uzme mu uzorak krvi. Jo jednom se
zapita zato to nije raeno. Previd tako upadljiv, gotovo kao da Gundalinu namerno koi
istraivanje - ili traga za neim drugim...
Rid opet razmotri pseudolingvistiko mersko blebetanje nazvano pevanjem. Tu
postoje neke unutranje sheme, oteene ali ne liene znaenja; Ridu nije bilo potrebno da
proita naune zakljuke o tome, jer je i sam toliko oseao, intuicijom. Znaenja koja su
vana za... Neto bespomono i beznadeno opet zalupeta u svome kavezu u njegovom
mozgu, i Rid opsova. "Ne za mene!" povika besno. Zid od stenovitih gromada baci te rei
nazad, na njega, onda ih magla proguta.

Moda Gundalinu usporava istraivanje zato to se plai da e novo uvoenje

"pametne materije" u velikim koliinama u ljudsko drutvo naneti Hegemoniji isti udarac
kao svojevremeno Imperiji. Veito se taj Gundalinu preterano brine za ire znaenje
dogaaja - kao da od njega ita stvarno zavisi. Ako on ovo ne uradi, uradie ve neko
drugi; uvek se nae neko da obavi svaki posao i da ne brine za posledice. To je
Gundalinuova mana, to gui njegove prirodne instinkte; zato Gundalinu nema dovoljno
poverenja u sebe. Rid je pamtio onaj izraz oduevljenja i osloboenja koji se pojavljivao
na Gundalinuovom licu u pojedinim momentima njihovog zajednikog rada... izraz uvek
na samo jedan korak od uasa. Ali Gundalinu nikad nije prekoraio tu ivicu, a poto ga je
Rid gonio na stalno suoavanje sa svojim punim potencijalom, nikad nije ni uzmicao od
nje. I postigli su udo, jednom, protiv svake verovatnoe...
Stao je naglo jer se crni zid vulkanskih stena digao tano ispred njega, zapreio
mu put. Poe ipak napred, ispruenih ruku, dodirnu ga, oseti da mu stene daju temeljit
oslonac, ali oseti i zupastu poroznu otrinu kako mu grebe kou dok zaustavlja njegovo
kretanje napred. Nazad ne moe, okolo ne moe - mora odozgo, mora se oderati o tu
neizbenost.
Poeo se pentrati, prosto zato to nita drugo nije mogao da radi. Nalazio je put s
jedne na drugu izlomljenu povrinu, izvlaio se nagore, bezobzirce, bez razmiljanja,
rukama koje su poinjale da krvare; grabio je kud je stigao, preskakao, preputao svojim
savrenim refleksima da ga nose instinktivno ka bezbednosti, s jedne zupaste ivice na
drugu. Negde ispred njega izbio je gejzir vode, koja je eksplodirala kroz jednu prirodnu
"trubu" u stenama i zatim se kao pljusak sruila na njega. Negde daleko ispod sebe
nazreo je senovitu kretnju: more se zmijski podvlailo pod prividnu vrstinu ovog kra,
neumoljivo potkopavalo stabilnost cele mase, vrebalo da on uini jedan pogrean korak...
Oseti da se gromada ispod njega poinje, pod njegovom teinom, pokretati; dugi skok,
grabljenje uz jo jednu strmu uglastu povrinu, i on se zaustavi, teko diui.
Bio je stigao na "krestu" tog kra. Podigao je glavu, stabilizovao ravnoteu,
osmotrio potpuno otvoreni vidik, i konano video njih, kako ga ekaju. Meri...
Gledao je kako se kreu ispod njega, desetine i desetine njih; uo njihove glasove
mutno, kroz glas mora. Ispustio je neki zvuk izmeu smeha i neverovanja, jer je neka
radost bez imena i izvora ispunila prazninu u umu i dui. "Znam vas..." poe aputati.
"Znam ja vas. Moji ste."
Zatim je stresao glavom i opsovao, uplaen tim nerazumljivim reima koje je
upravo izrekao. Malopreanja divlja, duboka radost sva se smrvi pod teretom oajanja:
posegnuo je nazad, preko ramena, da dohvati puku. Znajui ta e sad uiniti, ujedno je i
znao, najednom, da je to gnusan zloin, konani akt samoporicanja i perverzije koji e ga
prokleti zauvek... Ali nije znao zbog ega je to tako, nije ak znao ni otkud zna.
Ovamo ga je poslao Izvor, sa zadatkom da pribavi izvesne odgovore. Ovamo ga
je, jo kako, Izvor poslao, sa zadatkom da ubije jednog mera i donese njegovu krv na
analizu. Ako ne uspe ili ako se usprotivi, on zna koja ga kazna eka. Njegovu duu ispuni
pusto, i beznadni jad, kao da je krenuo da ubije jedno od svoje sopstvene dece. Zvuk
mora bio je kao crni smeh bogova; znao je kome se smeju: njemu.
"To su jebene ivotinje, jebo te!" Nekontrolisana, ivotinjska zaslepljenost digla
se u njemu i progutala strah, i jad ... i onaj drugi bes koji bi ga spreio da uradi ovo to e
uraditi. Naredili su mu da ubije. Ubie. Da bi mogao, dovoljno je da umom vidi onu

bezlinu, duoderuu hrpu trulei koja ga je poslala ovamo. Od toga odmah poeli da
ubije neto, bilo ta; to postane potreba, moranje...
Poe da se sputa niz drugu stranu tog brega odronjenih stena, sada ispranjen od
sumnji; pazio je da ne ini nagle pokrete niti ma ta to bi privuklo panju mera pre nego
to mu budu na dometu. Morao je biti dovoljno blizu da prvim hicem ubije jednog, jer
nije mogao znati kako e da reaguju na pucnjavu. Ako ubije jednog a ostali ne pobegnu,
upotrebie sirenu koju su lovci na mere oduvek koristili, zvanu "sonik-skrembler", ija
buka e ih sigurno oterati u more u slepoj panici, i ostaviti ga samog sa truplom.
Bio je sada dovoljno blizu da razazna boje njihovog krzna jasno, ta oker i braon
lea, trougao zlatnog krzna na prsima enki. Njihali su glavama blago, na tim svojim
dugim vitkim vratovima, njihove oi bile su ispunjene mirom. Njihovo perajasto
ljapanje po tlu zaista nije bilo mnogo graciozno, ali uini mu se da ima neeg vrlo
dirljivog u nainu kako se oni, ipak, pragmatino i dostojanstveno dre i u tim
okolnostima. Dobro sam uradio posao, dobro sam ih napravio. Jaki su...
Opsova jo jednom i smae puku s ramena. Prisiljavao je sebe da ne vidi
ranjivost bezazlenih stvorova dole, da vidi samo obezlieni svoj bes. Uzdie se na noge,
balansirajui na kosoj strani jedne gromade, uperi puku. Naniani, ali poe lutati
nianom nasumice po krdu; zaustavi ga ipak na samo jednom, sluajno odabranom meru.
Udahnu i zadra dah pokuavajui da natera sebe da puca.
Voda, okeanskim talasom navaljena, jo jednom je eksplodirala kroz vertikalnu
rupu u steni, desno od njega, i pljusak ga je prelio. Sav mokar, zaslepljen ledenim
kapima, on oseti da mu oslonac izmie. Ispusti oruje i zau njegov zveket i pad izmeu
stena; a on se baci, svim silama, da nae sebi uporite. Uhvati jednu izboinu iza sebe,
oseti straan trzaj u obema rukama kad se teina celog tela u padu najednom prenese na
njih. Zatim oseti da prsti gube oslonac na povrinama ljigavim od algi, i da pada,
slobodno pada, za pukom, u stenovito grlo.
Kriknuo je u padu; i kriknuo jo jednom kad se taj pad naglo zaustavio.
Oamuena neverica; ukus krvi na ugrizenom jeziku. Oima koje su se razbistravale vide
crni kamen tik ispred svog lica... crni kamen svud okolo, kao u bunaru. Daleko gore,
prorez plavog, jedini deo neba njemu vidljiv. Ali slabo vidljiv, jer pogled su mu
zaklanjale njegove sopstvene ruke, podignute uvis, slobodne da mlataraju kao krila
insekta. Celom duinom leve vritao je bol, pa i niz levu stranu tela, zario se nagore, u
vilicu, im je pokuao, uzaludno, da povue ruke dole. Ostade zaglavljen kao buba u
stenovitom procepu. Stopalima nije dodirivao nikakvu vrstu povrinu; ali, noge mu nisu
bile ni slobodne da mau ili se ritaju vie od dvadesetak santimetara tamo-amo, jer oko
njih nije bilo mesta za to. Poele su da trnu... Pogledao je dole, napreui se da neto vidi
pored uglastih kamenih izboina. Vide nemirno svetlo odraeno u vodi. Zatim se jedan
talas uvalja u njegov zatvor, i nabuja do njegovih kukova, probijajui ga ledenom
hladnoom sve do kostiju, ak i nekoliko santimetara iznad te visine. Ukleten, u vodi
maltene do pojasa... a plima tek poinje.
Izgubio je kontrolu nad sobom im je ovo shvatio; kao da je pao u more kiseline
koja mu ve izjeda meso sa kostiju. Paninim bacakanjem jo vie je iskrivio levo rame
tako da ga je bol sasvim oslepio; tavie, skliznuo je jo malo dublje meu stene. Dublje
u vodu. Uas mu se dizao u grkljanu; on ga proguta, borei se, sam protiv sebe, za pravo
da ne poludi. Ima komunikator u rancu; moe da pozove u pomo, samo ako moe da ga

dohvati. Niburu e doi po njega, izvui ga odavde, spasti ga. Ima jo vremena u izobilju,
samo, da dohvati taj ruksak...
Pokua opet da promeni poloaj, sad oprezno, pipkajui po ljigavim ali
nepopustljivim zidovima, tragajui za rukohvatom koji se nikako nije pojavljivao. Bol je
dolazio kao kazna za svaki oajniji, jai pokret. Pokuavao je da nae i oslonac za noge,
negde u uskomeanoj hladnoj vodi dole, ali tamo nikakvog oslonca nije bilo.
Nastavio je s pokuajima, jedan sat, dva sata, tri sata, bez upotrebe uma;
odbijajui da prizna ono to je jedan deo njega znao od prvog trena: da je nemogue.
Brojke su se menjale na asovniku pritegnutom oko zglavka njegove desne ruke, i to mu
je bio prizor pristupaniji i jasnije vidljiv nego ma ta drugo u vasioni. Oznaavale su
proticanje vremena... isticanje vremena, njemu preostalog. Celo telo bilo mu je
zahvaeno grevitim drhtanjem, ali kao da je ostalo bez ikakvih oseaja; ak su i njegove
ugruvane, bolne ruke ve otupele od hladnoe i od nedovoljne cirkulacije. Jedino mu je
um jo bio jasan, registrovao je svaku sekundu, okrutnu i poniavajuu, na ovom kraju
njegovog ivota. Nije mogao dohvatiti komunikator, a i da je mogao, Niburu ne bi mogao
doleteti dovde za vreme preostalo do njegovog davljenja. Hladno neumoljivo more ve
mu zapljuskuje vrat.
Zastenjao je tiho; stisnuo je bespomone ake u pesnice, iznad glave. Jo jedno
nadizanje mora uvalja se u njegovu robijanicu, voda mu na tren liznu bradu. Neto
zelenosivo, sa pipcima, prilepilo se za prsa njegove parke, opipalo mu lice nekakvim
ruiastim, pulsirajuim telesnim izduetkom, zatim skliznulo nazad u dubinu. Sklopio je
oi, oseajui da mu usne poinju drhtati ... i neki udarac po jednoj mlitavo viseoj nozi,
zatim jo jedan. Opsova i poe se bacakati panino, sve do novog udara bola koji je bio
takav da on, okiran, ostade sasvim nepomian.
Neto se probilo kroz povrinu vode pored njega. On trzajem okrete glavu,
grabei vazduh kratkim neravnim udisajima - nae tamne, neprobojne oi jednog mera
kako zure pravo u njega. Kriknu iznenaeno, a mer nakrivi glavu na jednu stranu, poe ga
ukati znatieljno licem u lice, njukati njegovu kou.
"Ne...!" Izmahnu glavom i udari mera u lice, a nogama poe komeati vodu ispod
sebe. "Bei od mene! Jebo te, ne diraj me, ne diraj me...!"
Mer se tre unazad, iznenaen, i mugnu pod povrinu vode. Rid oseti jo jedan
udar u stopala; zatim, nita.
Ponovo sam, on oseti kako ga nadolazak mora ljubi u bradu, hladno gladno, kao
da je on odabrani ljubavnik Smrti koja polako postaje nestrpljiva... oseti i zapanjujuu
vrelinu svojih suza koje su krenule iz oiju, niz lice. Kad su stigle u usta, osetio je i
njihov ukus: slana voda. Kao more. Nastavi da plae a more poe nagore da mu spere
suze.
""Alo..."
Zvuk je spirano krenuo nadole, sve do njega, odbijajui se usput o stenovite
zidove. Neki nenormalni uvrtaj krika morske ptice ili dalekog dozivanja mera. Ipak on
die lice ka dalekom nebu, zablenu se u svetlost. Novi talas mu se preli preko glave, u
trenutku kad to nije oekivao, i on udahnu vodu, poe se guiti, kaljati.
""...pomognem..."
Ovog puta bio je siguran da je uo ba to: jedan visok, jasan glas, re na
tijamatskom jeziku. Stiskajui oi i stresajui glavom, uspe da izbistri vid, i sagleda neto
nalik na oblik ene, nadrealno oivieno svetlou. Virila je odozgo ka njemu. inilo se

kao da je napravljena od svetlosti, i da nemogue sija. Tijamatovci kau da je more

boginja, Majka, Dama Thalasa, koja daje i uzima... "Upomo", poe on grcati, njoj u
odgovor, prvo na trgovinskom jeziku a zatim na tijamatskom. "Molim pomozi mi. ao mi
je. Oprosti mi. Spasi me..."
"Silazim", doviknu ona. "Dolazim..." Ta zrana vizija ene najednom postade
materijalna, im se pomakla, zatvarajui i otvarajui prolaze svetlosti. Video je njena
bosa stopala, jake miie, bledu boju nogu, dok se spretno sputala izmeu zidova
procepa sve dok nije kleknula na jedan kameni ispust iznad njegove glave i ostala tako,
pritisnuta hladnom stenom u lea, zaogrnuta svetlou duginih boja. Kosa joj je bila
srebro, o koje se svetlost razbija u otre krhotine, dok se naginjala ka njemu i pruala
ruku.
Jo jedan talas prelio se preko njegove glave, natapajui ga vodom sasvim, punei
mu oi i usta; grcao je, pljuvao.
Sklopila je ake preko njegovih aka, osetio je dodir vrstog i toplog na svojim
prstima obamrlim od hladnoe. "U redu je", ree ona, a on postade svestan da je opet
poeo da jeca. "U redu je, izvui u te..." Pruila se jo malo nie, jednom rukom na tren
dodirnula njegovo lice.
"Zaglavljen sam", ree on; njemu samome njegov glas je zvuao kao glas stranca.
"Zaglavljen sam. Ne mogu da se pokrenem..."
"Ako te uhvatim za ruke i uspem da te povuem nagore, moda moe i ti da se
uhvati za ovaj prag." Opet ga je drala za obe ake; stisnuo je zube da doeka dolazei
bol, jer je oseao da se ruke ve zateu, poto se ona na tom uskom pragu polako dizala
na noge. Uspravljala se, vukla sve jae, i on kriknu od stravinog bola koji je, u
njegovom ramenu, postao nepodnoljiv.
Pala je na kolena, smanjila pritisak, ali jo ne putajui njegove ruke. "Ranjen si?"
Drao se za nju, grevito vrsto. "Ne mogu..." Ispljunu vodu, zakalja se, usisa
dug, dubok dah vazduha koji je jako mirisao na more. "Treba... konopac. U mom
rancu..."
Oseao je njeno pomeranje, traganje, guranje oko njegovih ramena. "Ne mogu da
dohvatim ruksak!"
"O bogovi..." zajeao je, i vie ak nije bio siguran ni kojim jezikom govori. "Ne
ovako..."
"Izvui emo mi tebe", ree ona estoko. "Hoemo! Svilena!" pozva ona, i nastavi
nizom udnih coktaja i cvrkuta.
Ti zvuci su mu bili nerazumljivi - ipak, neto se pomaklo u njemu, iz dubine
eljno, spremno da odgovori... Otvorio je oi i tek tad shvatio da ih je maloas zatvorio.
Okrete glavu, za njenim pogledom; tre se iznenaeno, videi da je ono mersko lice opet
pored njega u tom bunaru. "Ne!" kriknu on. "Ne..."
"Pa pusti je da ti pomogne!" ree ena, i glasom ga povue nazad. "Tu smo da ti
pomognemo. Pusti nas!"
Opet je digao pogled ka njoj, pogled plamteih oiju.
"Ukleten si. Ona e te gurnuti odozdo, ako bude mogla. Razume? Dr' se.
Spreman..."
Klimnuo je glavom, a merkinja je iezla pod vodu. Osetio je da se neto kree
ispod njegovih stopala. Merkinja je probno udarala u njegove noge, kao i pre. Krivio je
lice ali je ipak prinudio svoje noge da miruju, tako krute, da ne ponu da se ritaju da bi

odbile te dodire. Novi, jai nalet merskog tela na njegovo, nalet koji potrese celo telo.
Opsovao je; zazveketali su mu i zubi i sve kosti u bolnom telu. Ali on oseti da se neto
pomaklo: njegovo telo, u odnosu na stene.
Merkinja ga je opet tresnula, leima koja se pogrbie ispod njegovih nogu. Ovog
puta spreman za to, doekao ju je namerno ispravljenim i ukruenim nogama, tako da je
udar, sinhron sa novim nadizanjem mora, proao kroz njegovo telo jo mnogo jae. Uz
mnogo grebanja i klizanja uzdigao se, najednom plovan, slobodan.
Povika s olakanjem. ena se brzo premetala da ga izvue na izboinu gde je i
sama stajala. Merkinja ga je, na nain ne osobito slavan po njega, potiskivala odozdo.
Legao je na to proirenje, grabei vazduh dugim, drhtavim dahom; sad je vrstina
kamena bila podrka a ne smrtni stisak; stena je bila ispod njega, on bezbedno iznad
nivoa vode. Drao se za tu podlogu a njegov um bio je pevuckava praznina, u koju nije
mogla prodreti svest o bolu u celom njegovom telu, pa ak ni o prisutnosti ene koja ga je
spasla. Ona, meutim, poe pretraivati njegov ranac, nae konopac, zaveza mu jedan
kraj oko pojasa, drugi oko svog. Najzad oprezno ustade i pomoe mu da se podigne na
kolena pokraj nje. "Jesi li u stanju da se penje? Mogla bih da pozovem pomo..."
Digao je glavu, osmotrio strme, nepravilne zidove procepa, onda opet sagao
glavu, stisnutih usana. "Mogu", ree on. "Ti vodi."
Klimnula je glavom, mada ga je jedan trenutak gledala kao da nije ubeena; onda
se okrete licem ka steni i poe se penjati. Pomno je pamtio svaki oslonac za ruku i za
nogu koji je nalazila. Kad je oputeni deo konopca izmeu njih poeo da nestaje, digao se
na noge. Njihao se. Obuze ga neoekivana vrtoglavica, za trenutak se osloni na zid stena,
da se povrati. Onda, s gorkom reenou, poe da se penje.
Telo ga nije izneverilo. Ugruvano, kruto, drhtavo od hladnoe, pelo se;
ravnoteom i vetinom nadoknaivalo je onesposobljenost jedne ruke. Bio je, bar jednom
u ivotu, zahvalan "vodici smrti".
Najzad se izvukoe do vrha. Nasmejao se, jednom, pobedonosno, zapanjen
lepotom dana, stojei na istoj onoj taki na kojoj je ranije stajao i znao samo svoju
potrebu da ubija.
ena je ve silazila niz kosinu razbacanih stena, ka plai. Oklevao je, ali konopac
se zatee oko njegovog struka. Odve ispranjen da se opire, poe za njom dole.
Onda se ona zaustavila na tamnom ljunku i ekala ga, okruena merima, a vali su
se krili kao staklo oko nje; stajala je bosih nogu, a pena se vrtloila oko njenih lanaka
poput ipkanih suknjica zavijorenih vetrom. Klonuo je niz jednu gromadu, najzad
slomljen umorom, neizrecivo srean to je opet na vrstom tlu. Meri su leali na plai
oko njega, gledali ga bezbrino i bez ikakve primetne radoznalosti. Ali je zato ova ena
sada zurila u njega dovoljno radoznalo za sve njih.
Drao se podalje od vode, i najdalje od mera to je, zbog konopca, mogao; gledao
je u nju. Vrlo mlada, shvati on; devojka tek. Oseti udno iznenaenje, seajui se da je
maloas jedva izmakao uverenju da je to boginja Thalasa. Sad bar, jasno viena, nije
imala oreol od srebra niti je izbacivala dugine boje kroz okolni prostor. Meutim kosa joj
je bila toliko bleda da se to graniilo s belom bojom; imala je tu egzotinu boju koju je
ponekad viao kod ovdanjeg naroda, zasenjujue svetlu, predivnu na nain koji ga je
nervirao. Ronilaka odea na njoj, uvozna, imala je neodreeno opalescirajui sjaj, i
davala je, pod udarom sunanih zraka, slabane odjeke raznih boja. Sad mu doe do

pameti da je izalo sunce, i on vide da je ogrnuto koronom duge iza matirano-metalnog

sjaja izmaglice na nebu.
Spustio je pogled ka konopcu oko njegovog pojasa, koji ga je kao pupana vrpca
jo i sad vezivao za nju; zatim se nemo zagledao u nju, sluajui mere oko sebe, sluajui
pesmu mora. Uhvatio se za konopac, drao ga ne inei nikakav pokuaj da ga odvee.
"ta radi ti ovde?" upitala ga je videi da on ne govori nita. Postavila mu je
upravo ono pitanje koje je on hteo da postavi njoj ali nije uspevao da sebe na to prisili.
Sad je odugovlaio sa odgovorom. "Ja sam, ovv-vaj... istraiva."
"Do'o si da studira mere?"
"Da", ree on najzad. Njegov um, umrtvljen umorom, odbio je da proizvede neki
bolji odgovor.
"Za Hegiku?" Mrtila se.
Neto u tom izrazu, i u tonu njenog glasa, reklo mu je da odgovori: "Ne."
"Onda za moju kevu?"
"A ko je tvoja keva?"
Pogledala ga je udno. "Kraljica."
Letnja Kraljica. Bogovi moji... Ugrizao se za jezik. "Ti si njena ker?" ponovio je,
oslukujui svoju nevericu. Seao se da je uo da kraljica ima erku. Ali takoe je uo da
je to jedno mrzovoljno i razmaeno derite.
"Ona mi je majka. Iz toga valjda proistie da sam ja njena erka." Ona mu poe
prilaziti. "Ja sam Arijel Svetlohodna." Stala je pred njega, digla u njegovo lice pogled
uznemirujue oaran. On je zurio u njene oi pokuavajui da odredi koje su zapravo
boje. "Je l' ti dobro?" pitala ga je, i on oseti njenu aku na povreenom ramenu.
Lice mu se bolno zgri. Njena ruka pade, iako taj njegov izraz lica nije bio zbog
bola nego samo zbog seanja kako ga je onda zabolelo. Spustio je pogled, izbegao njen,
seajui se kakvog ga je zatekla: tipa koji se bespomono davi u sopstvenoj gluposti i
koji plakolji kao bebica. Vide, u blizini, jednog mera koji kao da ga je gledao s
interesovanjem koje se kod drugih nije primeivalo. Pomisli na onog koji ga je naao u
procepu, zapita se da li je to taj. Njemu su svi izgledali isti.
"Ja tebe poznajem..." promrmlja Arijel Svetlohodna odjednom. "A?"
On je pogleda u oi. "Ne", ree promuklo, iako je pogledom tek pretraivao njeno
lice ne bi li naao neto prepoznatljivo.
"Bio si kod Zvezdoetne one noi kad je otvarala klub. Pomog'o si mi da
pobeujem u igri 'zvezdopad'..." udan pogled ue u njene oi boje ahata. Primakla mu
se jo malo.
"Ja se tebe ne seam", ree on sa grubom otvorenou. Bila je to istina. On sam
stavi aku na to rame.
Njen pogled se treptavo spusti, slomljen njegovim upornim nereagovanjem. "Nisi
Tijamatovac", ree ona, nevoljno i rezignirano menjajui temu. "Odakle si doao?"
"Sa druge planete."
Pogledala ga je uzvijajui obrve. "Nema dom?"
"Stanovao sam ja na mnogo mesta", ree on. Slegnu ramenima, a sledeeg trena
jako zaali zbog toga.
Zurila je u njega netremice.
"A ta ti radi ovde", upita, najzad, on.

"I ja prouavam mere. Mi smo na komuniciranju s njima radili mnogo pre nego
to ste vi stigli." U njenom glasu - ponos pomean s izazovom.
"Znam." Hteo je da je pita zato je, u ime Rendera, razgovor sa merima tako
vaan za Letnju Kraljicu a analiziranje merske krvi zabranjeno. Ne upita, plaei se da se
od njega moda oekuje da i to ve zna. Moda je sve u nekoj vezi s tim mistiarskim i
religijskim govnarijama kojima je Kraljica, kau, opsednuta.
Bacio je opet pogled na njenu ker, koja je stajala ispred njega, sa golim nogama i
kosom nalik na kanap, po izgledu pravi curetak od petnaest godina. inilo se da ona ba
po toj svojoj odlunoj, savrenoj nevinosti pripada upravo ovom mestu, kao meri, kao
stene, kao okean. Pred njim je najednom stroboskopski, u isprekidanoj seriji bleskova,
prolo priseanje kako je izgledala one noi u "kockarskom paklu": u trikou pripijenom
uz telo, ali sa bezbroj srebrnih ploica; iskrsla je kao halucinacija, u onoj avetinjskoj
pokretnoj igri senki, prislonila se telom uz njega, njegovo telo je naglo reagovalo...
Odmahnu glavom, a ona ga pogleda zbunjeno, kao da je pomislila da je time neto hteo
da kae. Uini mu se da je jednako nedokuivo duboka kao ti stvorovi oko nje... kao i
veina Tijamatovaca; i veina ljudskih bia.
Protrljao je lice prstima belim od zime. "Govorila si sa tim merom, dole u rupi,
kad sam bio ukleten... ili mi se to samo priinjavalo?" Shvati da joj nije zahvalio to ga
je spasla. Ne zahvali se ni sada.
Ona se okrete od njega i pozva: "Svilena!" Zatim iz njenih usta izie, ista onakva
kakvu je zapamtio, serija cvrkuta i zviduka, prirodno kao da je to neki od ljudskih
jezika.
Na taj zvuk ona merkinja za koju je ranije imao utisak da zuri u njega okrete
glavu i poe da ljapka preko plae ka njima. Mlada, i enka, shvati on: manja nego
odrasli, a da je ensko vidi se po zlatnom krznu u obliku velikog latininog slova V na
prsima. Dok ju je gledao kako dolazi, vukao se pomalo prstima za uvo; jedan deo njega je
najednom drhtao, u elji da pobegne od tuinstva. A ipak, ake ga zabolee od potrebe da
opipaju to teko krzno mrljiaste oker i smee boje. ake koje odnekud tano znaju
dubinu i neverovatnu mekou onog svilenog "kombinezona" ispod... "Ova merkinja je
tvoje vlasnitvo?"
Pogledala ga je kao da je predloio neto nepristojno. "Mer nikad nije niije
vlasnitvo. Ona je - prijateljica. Odgajila ju je tetka Derua - komandant Pala-Tion. Jer
bila je siroe... Upoznaj Svilenu." Arijel prui ruku ka merkinji kao da je predstavlja
Ridu, i nastavi na merskom. Merkinja joj uzvrati zviducima i najednom kinu. Arijel se
nasmeja i zagrli taj vitki vrat, a merkinja je poe blago tupkati glavom kao da je odbija.
"Rekla je: 'A kako se ti zove?'"
"Neee, to nije rekla", ree Rid. Poe napred, a merkinjina glava poe u susret
njegovoj pruenoj ruci. Dodirnu njeno telo i oseti da su njegove usne i jezik oiveli i da
ve proizvode isti takav govor neljudske rase, Svilenoj u odgovor.
Arijel Svetlohodna je blenula u njega. "Pa... ti stvarno zna merski jezik", ree,
kao da ne veruje.
Otrgao se od njenog pogleda maltene oajniki, jer pojma nije imao ta je to
merkinji rekao, otkud je znao kako da formira te rei, otkud mu potreba da uspostavi
vezu s njom, da oseti to neobino, kao oblak meko krzno na svojoj koi...

Spustio se na kolena, u pesak, ak nesiguran da li je to bio voljni pokret ili samo

poputanje premorenog tela, no to mu je sad bilo svejedno. Merkinja se izvukla iz
Arijelinog zagrljaja i sad ga je licem istraivala: njukala, pipkala usnama, tupkala, i
neprestano neto mrmljavo govorila. Sklopio je oi, dao svome umu "voljno", i zauo da
njegov glas ve uzvraa merkinji, kao da se upustio u razgovor na stranom jeziku.
Koliko je ovo njihovo optenje potrajalo, nije znao, jer je prestalo vreme u onom
smislu te rei koji je njemu bio poznat, i prestalo ali i poelo i uvuklo celu venost u sebe.
Znao je samo, kad ga je merkinja konano ostavila, okrenula mu lea i otila na svoj
trapavi nain opet meu svoj narod, da je tokom tog trenutka, samo tog jednog, on bio
stvaran... I da, unutar svoje puste zemlje nasilja i bola, on, rob, moe radosno da prihvati
ropstvo, jer mu je ba ono dalo ovaj momenat u kome je krug upotpunjen a on postao
ceo, spojen sa svojim snom o budunosti...
"Zaista razume", ponavljala je Arijel, ve po ko zna koji put. Ili je to bio samo
eho u njegovim nervnim zavrecima. "Stvarno ih razume ... moe nauiti i nas..."
Samo je mahao glavom, nemoan da kae ma i jednu re na ljudskom jeziku;
nemoan, osim toga, i da joj kae istinu, ak i da je mogao progovoriti. Pokua da ustane,
obuzet potrebom da se udalji - od nje, od ovog mesta, od sebe, pre nego to sasvim izgubi
kontrolu.
Sruio se opet na pesak, u nekoj vrsti ukoenog neverovanja: telo nije pristalo da
ustane. Arijel kleknu pored njega, neto priajui. Sad nije razumeo nijednu njenu re.
Ona ga poe vui, kao da bi htela silom da ga digne na noge.
Ne elei to, ali odjednom lien svoje volje, postupio je kako je ona htela, i ovog
puta se naao na nogama. Nastavila je da mu postavlja pitanja, a on ih, polako, poe
razumevati.
"...ovde? Gde ti je brod? Tvoj brod...?" ponavljala je, lica zabrinutog.
"Ne'am ja brod", ree on, naavi opet svoj glas u nekom zaboravljenom depu
kaputa svog uma. "Ne'am brod."
Sad ga je gledala bez razumevanja. "Kako si doao?"
"Peke..." Oseao je njeno telo blizu svog, kako ga napola podrava; setio se onog
stola za kompjutersku igru i neoekivane, neeljene gladi svog neposlunog tela da opet
oseti ensko...
"Sve od Karbankla?" ree ona s nevericom.
"Ne." Mrtio se. "Po plai. Doleteo." Pogleda preko ramena. "Rek'o mu da ode."
"Onda u te mojim brodom vratiti u grad. Hajde, ne moe ovde jo dugo da
ostane, potpuno si se smrznuo, a treba i rame da se dovede u red." Pokaza prstom niz
obalu i pokua da ga povrede.
"Ne", proguna on. "Zvau mog pilota." Trzajui se od bola izvukao se iz remenja
svog ranca, koji pade na tlo; zatim je poeo petljati po mokroj unutranjosti, i naao
komunikator, izvukao ga konano, ali iz njega je curilo. Pokua da ga ukljui, ali uzalud.
Drmao ga je, kapljice su izletale, ali komunikator je ostao nem, mrtav. On ga ispusti i
utnu. Gledajui, u tom trenutku, dole, vide vor konopca oko svog pojasa, pa ga tre
besno, kao da je taj konopac postao uzrok, ili simbol, svih ovih zabuna i ponienja. Vie
ga ni prsti nisu sluali; inilo se da sad ivi u jednom prostoru u kome vie ne postoji
realno vreme. Opsova nemono, gledajui drugi, za nju privezan kraj konopca.
Ona smireno prikupi oputeni deo konopca koji je leao izgaen na pesku izmeu
njih. Pravila je jedan po jedan namotaj preko ruke, i najzad nije ostavila Ridu nimalo

slobodne duine. "Moglo bi proi nekoliko dana dok neko ne doe da te trai. Dotad e
biti ili bolestan ili mrtav, zbog izlaganja ovakvim prirodnim silama. Hajde..." ree ona
blago. "Imam suvu odeu na brodu, a i vina. Poi sa mnom..." Povukla je konopac oko
njega, ne jako, ali onda su njeni prsti samo razvezali vor, nita vie, i on ostade slobodan
- iako time nije dobio mogunost da bira kuda e krenuti. Zatim ona razveza i vor oko
sebe. "Da te vratim ja u grad. Usput moemo priati o merima..."
"Vvvai", promumla on, zahvaen laganim nailaskom nekog udnog fatalizma.
Dopustio je da ga njena ruka obuhvati oko struka, da mu bude oslonac. Vodila ga je
plaom, prema brodici prikupljenih jedara koja je ekala u daljini. "Da", ree on, znajui,
na neki nain, da to nije njegov glas. "Treba da razgovaram ... o merima."
49. TIJAMAT: Karbankl
"...i jo jedno burence piva od kelpa, a kad ga donese, ukljui ga, je l' vai,
Polukse?" Tor Zvezdoetna je zastala, okrenula se od bara, i sa iekivanjem pogledala
svog novog servoa: sjajno, poluljudsko telo, lice bez lica.
Robot je klimnuo glavom a dva crvena svetla njegovih optikih senzora uperila su
u njene oi svoj neitljivi netremini pogled. "Da, Tor", ree on.
Uzdahnula je, neodreeno razoarana. "Zna kako se to radi?"
"Znam."
"Onda idi uradi." Odmahnula je rukom, a robot poe, bezoseajan i taan. Gledala
ga je kako nestaje kroz vrata magacina. "E jebi ga", ree ona i opet uzdahnu.
"ta je?" upita jedan glas iza nje. Ona se okrete opet ka baru, samo blago
iznenaena saznanjem ko je to rekao. Tip je gotovo od samog otvaranja dolazio u klub
esto, a poslednjih nedelju-dve gotovo svake noi. Doao je sa neke druge planete, to
znai, drave; a njegovo ime - iako tip sedi uz bar i esto pria s njom - nikako da
zapamti. Ah, da. Niburu. Kedalion Niburu. "Zovite me Kedalion", tako joj je rekao.
Slegnula je ramenima, popravila bretelu koja joj je skliznula s golog ramena.
"Nije isto", rekla je, bacajui pogled prema vratima kroz koja je servo nestao. "Imala sam
jednog takvog pre Odlaska. Ali ovaj novi nije isto. Izgleda isto. ak ima isto ime.
Pomiljala sam da je moda ba on. Pomiljala sam... verovatno e zvuati glupo...
pomiljala sam da bi moda mogao da me se seti. Bili smo... stvarno privreni jedno
drugom. Imao je linost, u meri ba velikoj, za jednu mainu."
Niburu se nasmeja, ali to nije bio nedobronameran smeh. "Po emu zna da te ne
pamti?"
Nalaktila se na ank, gledajui njegove plave oi osmehom naborane u uglovima.
Lep osmeh ima, a kad sedi na barskoj stolici lako je zaboraviti koliko je malog rasta. Nije
ni ona visoka, ali ovaj Niburu, kad stoji, jedva joj dopire do ramena. Kad ga je prvi put
videla u ovom salonu zabave, mislila je da je neko dete, pa je malo nedostajalo da naredi
da ga izbace. "Kao obino?" upita ona.
Klimnuo je glavom. "I jedno za mog pajtosa..." Pokretom pokaza preko ramena;
ona vide onog mladog Ondinca koji je obino dolazio sa Niburuom. Sad je bio uz jedan
od stolova za igrice.

Nasula je pia i gurnula ih ka njemu. Iz zadnjeg dela kluba doe servo, nosei
nekoliko punih bavica i kanti, lako kao da su prazne. Posmatrala ga je kako ukljuuje
jednu po jednu u toione aparate. "Znam da nije isti zato to ne dobijem onu alu."
"Koju?" ree Niburu.
"Vidi, taj Poluks sa kojim sam radila mogao je praktino sve... bogovi, bio je
neverovatan. Preputala sam mu da bira odeu za mene. Ali, ta god da mu kaem, ta
god da mu uradim, on je, godinama, odgovarao: 'ta god ti kae, Tor." Bila mu je to
ala; naa mala, lina ala... Ali sam zasigurno saznala da je tako tek kad je odlazio i kad
je konano priznao."
"uo sam i ja da oni umeju da postanu takvi." Niburu povue malo pia iz ae.
"Nikad nisam provodio mnogo vremena pored ma koga od njih, ali ujem da im je
program toliko interaktivan da vremenom stiu neki svoj personalitet. Zato ih po isteku
svakog ugovora preurede i reprogramiraju, tako da robot poinje uvek od nule."
Lice joj se utinulo. "Znam. On ... nije hteo da ode. Nije eleo da zaboravi.
Mislim da se plaio nestanka... Al' to je, kao, nemogue, a? Da servo osea neto tako?"
Slegnuo je ramenima. "A-ha. I ja bi' rado u to verovao. To je samo maina, je' l te.
Karemovci vole da imaju stvari koje se nee raspravljati s njima."
"U svakom sluaju, kad sam videla da prodaju ovaj model, pomislila sam ... pa,
moda je ipak zapamtio. Moda je naumio da se vrati." Stisnula je usne.
Prouavao ju je nekoliko trenutaka, i to, inilo se, s istinskim razumevanjem.
Onda je opet pogledao u svoju au. "To verovatno nije ba onaj isti primerak, zna. Ima
cela jedna linija Poluksa, to su servoi za teke fizike poslove ali razliito
specijalizovani."
"Znam", ree ona, malo odsenije. "Radila sam ja na dokovima. Ali ovo je isti
onaj model... ako ne i isti primerak. Al' ne sea se niega. Prokleto je sigurno da mu ne
bih dala da me oblai. Ovo je samo mainina." Servo opet doe blizu nje i ostade
nepomian, ekajui dalja nareenja. "Mukaj ljoku", ree ona pokazujui rukom ka
gostima koji su poeli da staju u red pored anka dok je ona priala. Robot poe da radi,
bez daljih komentara.
"Nabavila si ga nedavno?" upita Niburu, posmatrajui ga.
Klimnula je glavom. "Jue ga uzela."
"Dobro", osmehnu se on, "daj sebi malo vremena za upoznavanje. Njemu takoe.
Tek ste se sreli."
Pogledala ga je, i protiv svoje volje krivei usne u mali osmeh. "Moda si u
pravu. Hou."
Ondinac, koji se izgleda zvao Ananke, prie baru, sede pored Niburua i uze drugu
au.
"Evo", ree ona gurajui ka njemu iniju prenog semenja. "Uzmi ovo za kvola."
"Hvala." Klimnuo je glavom ka njoj, sa stidljivim osmehom. Tip koji je njoj retko
kad kazao vie od dve ili tri rei, ali je, po svemu sudei, bio neki dobar ova. Osim toga,
sviala joj se ta njegova ivotinja - kuni ljubimac. On sad podie kvola iz visee nosiljke
koju je imao na sebi i stavi ga na ank. Kvol zabode njukicu u zrnevlje i poe jesti uz
zadovoljno gunanje. I Ondinac uze to semenje, punu aku, i poe zadovoljno vakati.
Tor je gladila kvola po leima pa on poe da prede glasnije. U poslednje vreme
bunilo se nekoliko muterija koji nisu voleli da piju naporedo sa nekim krznatim
stvorom; ali ovo je bio njen lokal, i ona za te proteste nije marila. Sad je u Ulici

Karbankla otvoreno jo nekoliko drugih "kockarskih paklova", uvek e biti i drugih

gostiju. "Gde nam je Tajanstveni Tip noas?" Sa Niburuom i Anankeom obino je
dolazio i trei ovek, takoe stranac, neki Kulervo. Znala je da oni rade za njega; takoe
je znala za koga on radi. Videla je, dovoljno puta, onaj ig utisnut svoj trojici u dlanove, a
isti takav je viala, pre Odlaska, svakodnevno, kad je upravljala "Persefoninim paklom"
za Izvora. Od prizora tog iga maltene joj je pripala muka, kad ga je prvi put ponovo
videla ovde, u novom lokalu. Ali shvatala je da puka sluajnost to oni dolaze u ovaj
salon zabave ne znai da se Izvor opet interesuje za nju - ak ne znai ni da je on fiziki
prisutan na Tijamatu. Stvari sad drukije stoje, Izvor ne moe koristiti nijednog
Tijamatovca kao tit protiv prodiranja sile zakona u njegov biznis; jer, promenio se i
zakon, kao i sve drugo.
Nije znala ta to Kulervo radi za Izvora na Tijamatu, a nije ni marila, pod
uslovom da to ne radi njoj. Ako neko radi za kriminalce, to samo po sebi nije nikakav
razlog da ona bude lino protiv njega. Pa, malo je nedostajalo, jednom, da se uda za dasu
koji je bio Izvorov slubenik.
Nikad nije videla da Kulervo ini ita osim to pobeuje na igricama, a tu je
dobijao i dobijao, u gotovo svakoj igri, kad god se potrudio da zaigra. To bi joj moglo i
zasmetati, ali on nije igrao mnogo a sve osvojene pare odmah je davao ovoj dvojici svojih
ljudi, koji su ih, uvek, sve ponovo gubili. Osim toga, njegova igra je oduevljavala mnoge
druge posetioce.
"Rek'o je da ga ekamo ovde", ree Niburu s osmehom i uz lako sleganje ramena.
"to? Je l' ti nedostaje?"
Tor se nasmeja. "A-a, ne meni. Al' raspitivala se Arijel Svetlohodna."
"Evo ga", ree Ananke pokazujui palcem preko ramena.
Gledajui za tim pokretom Tor vide da im se Kulervo pribliava kroz nadrealne
odraze svetlosti i tame. Torin pogled se zadrao na njemu koji tren due nego to je
elela, kao i svaki put; to se deavalo jednim delom zato to joj se sviala ta njegova faca,
a drugim delom zato to ju je uvek nervirao. U njegovim oima bilo je neeg to je
ukazivalo da tip nije mentalno sasvim normalan. Pogled na njega uvek je slao iracionalne
srse strave i saaljenja kroz nju, iako on nijednom nije ak ni podigao glas u razgovoru s
njom. Njegova udnovatost, vie nego ma koji njegov dosadanji postupak, bila je razlog
da ga smatra ovekom misterije.
Pogledala je u drugom pravcu, tamo gde je Arijel Svetlohodna sedela sa
nekolicinom svojih drugara. Htela je da vidi da li je ta cura primetila Kulervov dolazak.
Primetila je, i te kako. Ve je ustala i krenula s namerom da Kulervu presee put. Tor
vide da Elko Tel Grejmaunt takoe ustaje, sa stolice do njene, hvata je za miicu i govori
joj, na uvo, neto to se njoj, po svemu sudei, ne dopada mnogo. Zbacila je njegovu ruku
sa sebe, mrtei se, i nastavila hod po sali, punoj buke i guve. Sustigla je Kulerva tren
pre nego to je stigao do bara, i izgovorila njegovo ime.
Tor je videla izraz na njenom licu kad je ovaj stao i okrenuo se ka njoj - blistavost
oiju, rumenilo obraza, bezdahno iekivanje koje peva u svakom milimetru tela. Nikad
nije videla Arijel da izgleda toliko iva, ne od vremena kad je bila mala devojica. Znala
je ta taj izgled znai: Ari se zaljubila. Da li u tajanstvenost, zapita se Tor... u tu
divljanost i opasnost koju u Kulervu osea. Tor uzdahnu. Nadala se da nije to. Moda
samo Kulervova faca? Pre trideset godina takvo lice bilo bi dovoljno da izvrne njenu
pamet sasvim naopake. Zapita se da li vladarka zna za ovo.

Nije mogla videti Kulervov izraz lica dok su stajali i priali, jer joj je bio okrenut
leima. Ali je znala da je u poslednje vreme on skoro svake noi ovde, a i Arijel isto
tako... i da skoro svake noi njih dvoje zavre u jednoj od Torinih privatnih soba. Kulervo
klimnu glavom, i njih dvoje pooe opet tamo. Ali Tor primeti, s iznenaenjem, da on
nije dodirnuo Arijel nijednom, a ni ona njega, sve dok joj nisu nestali sa vidika.
Pogleda opet Niburua i Anankea, koji su se ponovo okrenuli ka njoj; maloas su
gledali, i oni, istu scenu. Sad vide kako se njih dvojica zgledaju i kako Niburu slee
ramenima. "'Aj' prokui", proguna on.
Tor se nalakti na bar. "ujte", ree im. "Da li je ona bezbedna s njim?"
"Bezbedna?" ponovi Niburu prazno.
"To je kraljiina ki. Jo vanije: znam je od kad je bila beba. Mnogo mi znai. A
o tvom gazdonji ne znam i, osim to sam vid'la njegovu tetovau..." I oi.
Niburu klimnu glavom. "Tetovaa nije ono to ti misli." Zastade. "A nije ni Rid.
Bezbedna je ona s njim. Nije on takav ... kao to to ti misli. Zapravo..." Okrete se
Anankeu. "Zna, ba je dobre volje, u poslednje vreme."
"A-ha", ree Ananke tuno. "Ve danima me nije nazvao glupim govnom." Srknu
pie, zatim zahvati jo jednu aku semenja. Kvol ga gricnu, gunajui razdraljivo.
"Pardon", ree Ananke.
"Nikad ranije nisam videla Ari da ikoga tako gleda. Sami bogovi znaju ta e
Kraljica misliti ako sazna da njena ker zapoinje neto lino sa jednim od Izvorovih
igosanih."
Niburu se vidno tre kad u da je izgovorila to ime. Ali, ree: "Rid nije neka
baraba." To je zvualo defanzivno.
"A je l'? Nego ta je?"
Niburu se namrti, ali ona se mogla zakleti da u njegovim oima vidi nesigurnost.
"Biohemiar. On je Jaakolin ef istraivakog odeljenja."
Oslonila se akama o kukove. "Jeste, a ja sam letnja kraljica. Bei, mali, znam ja
ta znai oko ueeno u dlan. Izvor ne igoe svoje efove."
Niburu otvori usta da joj odgovori, ali mu Ananke poloi dlan na miicu, sa
grimasom koja je opominjala. Niburu ispusti dah, lagano, i proguna: "Neka bude po
tvome, Tori." Slegnuo je ramenima, iskapio pie jednim gutljajem, obrisao usta rukom.
igosani plaenik jedne velike mafijake organizacije nije mnogo vie od roba.
Pretpostavila je da njen komentar vrea, indirektno, i Niburuov ponos, i da Niburu eli
bolji utisak o svom gazdi da bi i sam izgledao bolje. "U svakom sluaju, Kraljica ne mora
mnogo da se brine zbog Rida. Jer, on ne spava s njenom erkom."
Tor se zablenu u njega. "Nego ta kog vraga rade u jednoj od mojih privatnih soba
skoro svako vee?"
Niburu slegnu ramenima. "Razgovaraju. Kae on."
Tor ispusti jedan vulgaran zvuk.
"Kae da priaju o merima. Zanimaju se oboje za mere. To je sve."
"Ti veruje u to", ree ona. To nije bilo pitanje.
Klimnuo je glavom. "Nije ona njegov tip. Njegova ena je bila Ondinka."
"Venana ena?" ree Tor. "Bila?" Pomisli da Rid Kulervo ne izgleda dovoljno
star za tako mnogo istorije.
"Izgubila je ivot... u jednoj nesrei." On obori pogled. "Od tada ga viam jedino
sa ondinskim enama. ak i ovde. I to nikad dvaput s istom."

Tor oseti da se opet namrtila; ovog puta zabrinuto, jer onaj izraz enje u
Arijelinim oima nije imao nikakve veze sa eljom da se vodi neka podsticajna rasprava.
"Pahhh..." ree ona. "Ne znam da li su ovo dobre ili loe vesti, ali jedno moram rei: ma
koliko da mi je stalo do sudbine te devojke, nikad nisam smatrala da je to osoba koja
moe nekoga da oara, i vee, sjajnom diskusijom."
"Pa jest malo neobino, Kedalione", ree Ananke bacajui pogled po sali.
"Landramo ve dve-tri nedelje ovde, skoro svake noi. On nikad ranije nije tako neto
radio."
"Tano..." Niburu zamiljeno klimnu glavom.
Ananke podie kvola, koji se naderao semenja i sad pokazao nameru da nekud
otcunja. Strpa ga nazad, u platnenu "vreu" u kojoj ga je i ranije nosio. "'O' igrice?"
"Sa' u." Niburu mahnu rukom. "Idi ti igraj, ja u prvo da dovrim ovo pie."
Tor baci pogled na njegovu au: prazna. Vide da i Ananke gleda isto. Onda
Ananke, sa lakim osmejkom na uglovima usana, pogleda njoj u oi. Slegnu ramenima i
nestade u gomili.
Tor pogleda u Niburua i uhvati ga na delu: zavirivao je u njen dekolte. Uspravila
se, sa ironinim osmejkom, i ovla zagladila akama svilene nabore svoje haljine. Niburu
uzvi obrve. Ona zakljui da bi trebalo da bude srena to je svetlo mutno i to ona, u
svojim godinama, jo ima ita u ta iko eli da zaviri. "'Oemo jo?" ree, i upadljivo
pokaza prstom u njegovu praznu au.
"Hm, hm, da", ree on razvlaei usne u postieni osmeh.
"Poluks!" Odmakla se, a servo je doao. Gledala je kako robot sipa u au i
odlazi, bez ijedne rei, du anka da ispuni sledeu narudbinu. "Eto, on mi bar radi
posao. Bar koliko da predahnem i popriam s nekim gostom. Svako voli da porazgovara
sa barmenom..." Iz kutije ispod anka izvue jedan narkotapi i pripali ga, pa udahnu
dim sa zainskim mirisom koji se lenjo poeo izvijati nagore iz vrha.
"Ja, ja", ree Niburu jo osmehnut. "Znam." Podie au ka njoj kao da
nazdravlja, pa pogleda niz bar. "ujem da si nekad imala restoran... Ja volim da kuvam",
dodade, sleui ramenima.
"Koju vrstu kuvanja?" upita ona, stvarno zainteresovana.
"Domae kuvanje, hrana prosta ali jaka. Puno zaina..." Pogleda je u oi.
"Moj ortak je bio kreativni kuvar..." Osmehnula se onome to je videla u
njegovom pogledu. "A ja samo volim da jedem. Al' umorila sam se od kuvanja, mnogo je
zapetljano." Izvila je usne. "Sad mi vie prija da vodim salon zabave."
"Dopada mi se tvoj stil", ree Niburu. "Ovaj tvoj lokal je jedino mesto u celom
Lavirintu gde prava osoba radi neto lino. To je lep starinski manir. Muterije imaju
oseaj da im se tvoje drutvo moda svia jednako kao njihove pare tebi." Pogleda je kao
da se nada da e mu ona sad rei da je to oseanje uzajamno.
"Hvala." Jo jednom je naslonila laktove na ank, dajui mu priliku da ponovo
zaviri izmeu njenih sisa; ovo je uinila zato to je dim droge poeo da joj budi prijatna
oseanja. "Ba lepo od tebe to si to primetio... Imala sam ja ivog barmena kad sam
radila za Izvora. Sve se uvek nekako uklapalo."
Izgledao je iznenaen, kao da je ranije, kad je pominjala Jaakolu, smatrao da ipak
nije znala ta pria. "ta, stvarno si radila za Jaakolu? Ovde?"

Klimnula je glavom. "Da, kao lana vlasnica, u starim danima. Sada ne. I nikad
vie..." Pogleda dole, na njegove ake; ig nije mogla u ovom trenutku videti. Zatim
pogleda i svoje ake, neigosane, oseti kako je znoj bocka u dlanovima.
"Mora biti da je fino kad ovek moe da bira", proguna Niburu, i stee jednu
aku u pesnicu.
"Kako se desilo da te 'zapeate'?" upita ona gledajui ga saoseajno.
"Bio je to paket-aranman. Ja i Ananke, sa Ridom. Radili smo za Rida pre nego
to smo postali Izvorovi. Ja sam mu voza", ree on, s nekim kao tvrdoglavim ponosom.
Uzvila je obrve, srebrom popraene; znajui da obini igosani nemaju line
vozae, ak ni ako rade za Izvora. Samo efovima se daje takva privilegija. Zapita se da li
je mogue da joj je Niburu rekao istinu, da nije samo pokuavao da je impresionira
hvalisanjem. Takoe se zapita kakve bi razloge Izvor mogao imati da tako, kao obinog
vazala, unakazi jednog od svojih vrhunskih ljudi; zar bi ga mogao tako poniziti a onda
oekivati od njega vernu slubu. Ni za sekund nije sumnjala da je Izvor sposoban da
poini ma kakvu svirepost, kad god za to nae nekakav razlog. "Nego, ja da ti kaem:
neu vie nikakva posla da imam s Izvorom. Razume?"
"Savreno." Niburu je klimnuo glavom. "Ne brini se oko toga. Ne bih to nikom
poeleo... Nego..." nastavi, udiui duboko i stresajui sa sebe to raspoloenje, "ta radi
nou posle zatvaranja kluba?"
Usta su joj se trgnula. Opet se malo jae uspravila. "Spavam."
"Sama...?"
Pogledala ga je. "Da, ako se to tebe ita tie."
On die ake. "Pitao sam se da l' bi moda htela drutvo."
"Zato mene?" upita ga ona podozrivo. Bilo je mnogo drugih ena na
raspolaganju, mlaih i lepih, amaterki i profesionalki.
"Zato to ja spavam samo sa enskama koje mi se dopadaju."
"Pa ja bi' mogla majka da ti budem. Maltene."
"Ne lii na moju kevu ni ovolicno."
"A tvoja ena?"
"Nisam oenjen. Niti sam ikad bio."
"Zato nisi?"
"Previe putujem. A ti?"
"Ja previe ostajem na jednom mestu", ree ona. Poinjala je oseati nestrpljenje.
"Tebi sam rekla 'mali'..."
"Nazivali su mene i gorim stvarima od toga." Slegnuo je ramenima. "Osim toga, u
onom prostoru odakle ja dolazim to je kompliment."
"Vidi", ree ona, polaskana i protiv svoje volje. "Premali si za mene."
Odmakao se telom malo unazad, sedei jo na toj barskoj stoliici. "Misli, ti si
prestara za mene."
Zacrvenela se. "Nisam stara na onom mestu gde je vano."
"A nisam ni ja kratak tamo gde je vano."
iroko se iscerila, iako je ba htela da se suzdri, i odmah joj je bilo jasno da je
bitka izgubljena. "Dooo-bro", ree ona. "Zato ne, do vraga? Ovo se zatvara u tri. Ako
tada jo bude tu negde, videemo ta e biti..."

Tamis Svetlohodni uao je kod Zvezdoetne sam; bez sna, bez cilja, kao i ta rulja
okolo. Osmatrao je njihova lica dok je krivudavo zalazio sve dublje u lavirint
halucinatornih iluzija, iluzornih zadovoljstava, prostor gde zavoenje i unitenje
koegzistiraju u delikatnoj ravnotei. Motrio je, reen da, ako vidi nekog poznatog,
mugne u anonimnost pre nego to uspeju da ga pozovu.
Na svoje olakanje, nije video ni sestru ni uobiajenu zimaku klapu. Oni su, u
principu, ovde otpoinjali svoje noi; u ovo doba trebalo bi da su ve preli u neki drugi
klub. Drao se podalje od anka, gde je Tor "predsedavala"; nije bio u stanju da se suoi s
njom veeras iako je znao da u njenim oima nee nai nita osim saoseanja. A
saoseanje je bilo vie od onog to je zasluio, i vie od onog to je mogao podneti.
Ni za igrice nije imao mnogo volje; njihova uzaludnost i ispraznost odraavali su
njegovo raspoloenje suvie tano. Lutao je kao uklet kroz gomilu, gledao nepoznate
osobe kako igraju za stolovima, kao da se svako poigrava glavom nekog drugog, u
dezorijentiuoj igri senki i nasumine svetlosti. Dreava muzika i zaguljiva teina
parfema i narko-dimova prezasiivali su njegova ula, tako da je mogao, bar za neko
vreme, zaboraviti da je individualno ljudsko bie, ispunjeno jadom, ljubavlju i
konfuzijom; da ima ikakvu potrebu da misli.
Prestao se kretati posle jednog perioda vremena, nije mogao oceniti koliko dugog;
naao se u zadnjem delu kluba, gde je gustina tumarajueg mesa bila manja. Preko
jednog, na trenutak praznog, dela sale, on vide u jednom separeu nekoga ko je sedeo
jednako usamljen kao on. Ve je video, nekom prilikom, to tuinsko lice crno kao no, tu
sitnu, vitku figuru sa kosom poput blistave ai i oima indigoplave boje. Neki Ondinac,
rekli su mu; ne mnogo stariji od njega, i uvek deo jedne udarne trojke. Drugi lan te
trojke bio je ovek izuzetno niskog rasta, najmanji koga je Tamis ikad video; trei je bio
onaj tetovirani, nenormalno dobar u interaktivnim igricama, mladi stranac koga je
njegova sestra pokuavala da doda svojoj zbirci trofeja.
Sad je Ondinac sedeo zavaljen u jedan ugao separea, jednu nogu je digao na
klupu; meutim na toj nozi je umesto izme imao konu rukavicu sa prstima. Jednom
rukom je onglirao sa izvesnim brojem otkinutih zrna groa, ali na licu mu je bio izraz
rezignacije. S vremena na vreme putao je da po jedno zrno padne - namerno, jer je
odmah dohvatao i u vazduh bacao po jedno novo kao zamenu - a neka kreatura veliine
make, ali ipak ne maka, kretala se po stolu da pojede isputeno zrno.
Tamis poe ka njemu, izvrdavajui nasuminom nailaenju drugih tela, privuen
radoznalou i jo neim, snanijim. Stade pred taj izdvojeni deo sale, gledajui
Ondinevu usamljeniku akrobatiku. Konano Ondinac die pogled i malo se tre kad
primeti da ima publiku.
"Dobar si u tome", ree Tamis; najednom u jednakoj meri stidljiv. "Kamo sree
da i ja to umem."
Ondinac klimnu glavom, poinjui neodluni osmeh. "A ti si sibil. Kamo sree da
ja umem to." Pohvatao je zrna jedno po jedno i ubacio ih u iniju.
"Nema nita protiv da ti se pridruim?" Tamis pokretom pokaza salu iza sebe, u
kojoj nije bilo praznih stolova.
Ondinac slegnu ramenima, kao da mu je u svakom sluaju svejedno. Ipak, pomno
je pratoi Tamisovo ukliznue na klupu naspram njegove. Pogled te vrste, pogled ne
ravnoduan, bio je Tamisu poznat.

"Koja je to vrsta ivotinje?" pitao je Tamis, videi da je stvorenje na stolu, izmeu

njih dvojice, stalo drugaije, da bi moglo bolje da ga prouava. Imalo je oi nalik na
blistavu crnu dugmad kakva se igrakama stavljaju umesto oiju.
"Kvol", ree Ondinac gladei ivotinju blagim pokretima a Tamisa gledajui i sad
pogledom neodlunosti i iekivanja. Kvol je mrmorio i avrljao, i primicao se postrance,
malo-pomalo, svom gazdi, nogicama gotovo nevidljivim.
"Doneo si ga s Ondinija?"
Ondinac klimnu glavom i dohvati jo jedno zrno; kvol eljno pohita napred. Zrno
mu ispade iz prstiju i pade na pod. ovek pogleda dole i zaas uradi neto, onim
stopalom u rukavici. Tren kasnije, to stopalo se pojavi na klupi pored njega, drei zrno
groa izmeu prstiju, tako veto da se nikakvo nagnjeenje nije primeivalo. Onda
dohvati zrno rukom i dade ga kvolu da pojede, ali, gledajui u Tamisa, da vidi da li je ova
gipkost ostavila utisak. "Dosta ti je", ree kad se kvol poeo osvrtati kao da eli jo
groa. Zato Ondinac sam pojede jedno od preostalih zrna, sporim grickanjem koje je
otkrivalo njegove ravne bele zube. Onda gurnu zdelu ka Tamisu nudei mu ostatak.
Tamis poe jesti, uivajui u slatkoi.
"A kako se zove?" upita on pokazujui pokretom glave na kvola.
Ondinac slegnu ramenima. "To mi nikad nije rekao."
Tamis se osmehnu.
"Znam te", ree Ondinac polako. "Viam te ovde esto. Ti si kraljiin sin, a? Njen
brat?"
Arijelin. Naravno da je ovaj upoznao Arijel... Tamis oseti pokret iznenaenja,
maltene i zadovoljstva, u sebi, zbog uvianja da ga je ovaj Ondi primetio. Klimnu
glavom. "Tamis."
"Ananke", ree Ondinac, opet malo postieno. Okrete aku na stolu, zagleda se u
svoj dlan. "Sibil si, kao i kraljica. Da li e biti kralj, jednog dana?" upita tiho.
Tamis je gledao taj oiljak, to udno oko koje je zurilo u njega. "Ne." Odmahnuo
je glavom oseajui Anankeovu nelagodnost i elei da je umiri. "Moja seja e biti
kraljica, ako bude elela. Kako si stekao ovo...?" Rizikovao je intimnost da prstom
pokae oiljak, modar na neto bleoj koi Anankeovog dlana.
"To znai da radim za nekog ko se zove Izvor." Glas mu je postao ravan.
Tamis trepnu i promeni temu. "Gde su ti prijatelji noas?"
Ananke die pogled ka njemu, na trenutak iznenaen ili zbunjen. "Kedalion, eno
ga tamo..." pokaza prema anku, "ubija vreme, valjda. Kae da e, kasnije, gazdarica da
ga vodi svojoj kui. Rid, Rid je sa tvojom sestrom." Glas mu je bio bez ikakve melodije;
nije gledao Tamisu u oi.
"A ti?" upita Tamis.
Ananke slegnu ramenima. "Ja sam ovde. Moram da ekam Rida."
"Mora?"
Usta su mu se malo uvrnula. "Nas dvojica se brinemo o Ridu, eto." Die pogled,
rastrese svoju dugu sjajnu kosu. Taj gest bio je gotovo maji u svojoj nesvesnoj ulnosti.
"Je l' se brine za sestru?"
"Ne", ree Tamis.
Ananke ga je gledao jo trenutak, pa slegnuo ramenima. "Onda ta ' ovde?"
Tamis ga pogleda u oi, tako tamnoplave da su dostizale gotovo crnu boju. "Zato
to mi se nije svialo da noas budem sam", ree tiho.

Anankeova aka, upravo pruena da pomiluje kvola, zastade neodluno. Onda on

nastavi taj pokret, kao da nije ni hteo da se zastajkivanjem oda, kao da znaenje
izgovorenog nije ni shvatio. Ali izdra pogled. "Pa, to valjda niko nee", ree on. "Valjda
se svako umori od samoe." Najzad spusti pogled, sa udnim malim grem u usnama.
I Tamis prui ruku da miluje kvola; dopusti svojim prstima da lutaju sve do
ovlanog dodira s Anankeovim. "Mogli bismo mi da odemo negde... na neko drugo
mesto."
Ananke se skameni, zagledan netremice u dodir prstiju bledih i prstiju tamnih.
Onda polako, maltene bolno, povue ruku k sebi. "Ja ne mogu", ree. "Mora budem ovde,
ekam Rida." Slegnuo je pleima, kao da pokuava neto da strese s lea. "To nam
pos'o."
Tamis je oklevao videi dubinu straha u Anankeovim oima; ali te oi se uhvatie
za njegovo lice, enjom naglom i bespomonom.
Ananke odmahnu glavom a njegova ponona kosa se zatalasa preko plea na
nain od koga Tamis oseti bolnu potrebu. Obori pogled. "Ne mogu."
"Neki drugi put?"
"Ne mogu." Opet die glavu i pogleda Tamisa u oi. "Nikad neu moi." Drhtaj
proe kroz njega. Njegove duge, vitke ake stegoe se u pesnice, a on ih povue pod sto.
Tamis je jo trenutak zurio u njega, siguran da, bar jednom, i on tano razume
kako se druga osoba osea. Udahnu duboko, prisiljavajui vrelinu u sebi da se stia, tako
da je najzad ostala samo toplina jedne druge vrste kontakta. "To i ja uvek sebi govorim",
ree on konano. "Ali nikad to ne mislim stvarno. Zato sam noas ovde, a ne kod kue,
kod moje ene. Zato to ne znam ta hou."
"Kod tvoje ene...?" promrmlja Ananke.
Tamis obori pogled. "Ne mogu to da joj objasnim - zato oseam takve stvari. Ne
mogu to da objasnim nikome do koga mi je stalo. Pa ni sebi samom."
Ananke klimnu glavom. Razumevanje i zapanjenost ispunjavali su njegove oi
kao zora. "Da", ree blago. "Tako je i sa mnom. Niko nikad nije razumeo. Ni sa kim ne
mogu to da delim. Kedalion i Rid ... oni su mi jedina porodica, drugu nemam. Ali ako
ikad otkriju, izgubiu ih... Mrzim ovo kako su stvari ureene, te predstave koje vladaju o
mukarcima i o enama, zato se razlikuju, ta se tu moe i ne moe uraditi. Mrzeo sam
to i u mom rodnom svetu, i mislio sam, ako se izvuem odatle, nai u ve neko mesto
gde e mi biti bolje. Ali, i sad ivim u strahu - ta bi se desilo ako bi neko saznao ta
stvarno jesam..."
"...ili se plai da e uvideti da su oni ipak u pravu, a ne ti. Ili da, ak i kad bi
dobio ono to eli, ne bi bio srean, jer pravi problem nije u tome... zato to ni pravi
odgovor ne postoji." Ananke klimnu glavom, lagano; njegovo lice je odraavalo onu
nemoguu tugu koja je stezala i Tamisovo srce. "I zato se nikad ne...?"
Ananke odmahnu glavom, spusti pogled. Ponovo stavi ake na sto, i sklopi ih
isprepletenih prstiju, preda se.
"ak ni..." sa nekim ko razume? ... sa mnom?
Ananke opet die pogled. Oi su mu blistale previe sjajno, prepunjene nekom
nepostojanom ojaenou. "Ne", apnu on.

Tamis je zurio u njega, posmatrao kako se Ondi bori da vrati svoje emocije pod
kontrolu. "Ali, zato ne?" upita najzad, blago.
"Zato to problem nije stvarno u tome..." Ananke se nasloni unazad, na tvrdi,
ogledalski sjaktav zid separea, i obgrli se rukama oko slabina, s izrazom alosnog mirenja
sa sudbinom. U njegovim oima sada nije bilo nikakvog sjaja, ni suza, ni nade.
"Da li ti hoe da pria o tome?"
Ananke odmahnu glavom. "Nita se ne bi promenilo", ree.
Tamis otupelo klimnu glavom. "Onda valjda nema ta vie da se kae. Valjda je
bolje da ja idem polako." Die aku do sibilskog znaka okaenog preko prsa njegove
koulje.
Ananke klimnu glavom i prestade ga gledati u oi.
"ao mi je..." Tamis ustade, alei to noas ne moe nita uiniti da ublai ma
iji bol... ma iji.
50. TIJAMAT: Karbankl
"Bogovi, ala mi nedostaje otvoren prostor! Postajem klaustrofobian ovde: ova
memla, starina, mirisi, odjeci. Stalno mi se priinjava da krajikom oka vidim neto.
Neprirodno je kako ovo mesto pritiska oveka."
Gundalinu podie simulacioni komplet koji mu je dotad bio na glavi; iz svoje
zanesenosti u misli trgao se zato to se u fotelju pored njega sruio Vanu, a odmah za
njim Kitaro i Akrojalin, jedan od lanova sudijskog vea. Gundalinu mirkanjem dovede
glavnu dvoranu mesnog odbora Kartografa u fokus, zatim i njihova lica. "Ej, Vanu,
probaj ovo." Protee se, skide naglavni komplet, slian lemu, i prui ga Vanuu. "Ovi su
nam upravo stigli. ovakvi. Poe na godinji odmor, a ne mie se iz svoje fotelje."
Maloas je uivao u punoj ulnoj rekreaciji pustinjskog odmaralita u koje ih je otac
vodio svojevremeno, na Karemofu. Ili su na te Izvore svake jeseni, tokom njegovog
detinjstva, zato to je otac verovao da ti asketski uslovi, vrelina, odvojenost od sveta, ine
dobro telu i duhu.
Gundalinu nikad nije osobito uivao u tom mestu, u mladim danima. Iznenadio se
kad je u "meniju" naglavnog kompleta naao i taj lokalitet. Ali potom je otkrio da, posle
toliko godina, ceni oevu mudrost. ak i sama iluzija da sedi u do prsa dubokoj
klobuavoj, od minerala obojenoj vodi opustila ga je i energizovala jednako kao da je
stvarno otiao tamo. Uivao je u blagom smradu bakra i sumpora koji mu je ispunjavao
glavu, u bizarnim, silom vetra i vode izrezbarenim, oblicima crvenog kamena peara
svud uokolo, koji su sasvim ispunjavali njegovo vidno polje. Kao oni talasavi nabori na
koljci, svetlucavi zbog reflektovane svetlosti...
Trgao se iz tog sna koji se opet kriom uvlaio u njegovu svest kao eho programa
iz naglavnog kompleta... i eho jedne ukradene uspomene, jedne vizije istorije. Bila mu je
forsirano unoena u pamenje, tokom uvoenja u organizaciju Kartografa, procesom koji
ni sad nije stvarno razumeo. Da li je, tada, zaista gledao svoj rodni svet, ali oima nekog
drugog oveka, u nekoj epohi ak pre kolonizacije...? Oima nekog od svojih predaka?
Da li je na ove slike u programu naglavnog kompleta naiao zaista sluajno? Ili neko
pokuava da ga navede na razmiljanje, priseanje, uvianje...? Deavaju se i sluajna

podudaranja dogaaja, zaboga! Stresao je glavom. Zasmetala mu je ta misao, jer je postao

svestan da Vanu jednako govori a da on pojma nema o emu. "Pardon?" ree.
"Mora biti da je neka dobra", ree Vanu preuzimajui iz njegovih ruku naglavni
komplet. "Nikako ti se nee da se od nje odvoji."
"Karemof", proguna Gundalinu, uzvraajui osmeh.
"Jedino mesto koje vredi dugo gledati", primeti Akrojalin.
"Nije Karbankl nita skueniji od naih gradova u orbiti, kod kue", ree
Gundalinu. "Ima ovde mnogo toga to vredi videti i raditi - ima svakim danom sve vie.
Osim toga, ko hoe napolje, uvek moe da krene na putovanje obalom."
"Ja sam pokuao sa jednodnevnim putovanjem. Izvan Karbankla ne postoji nita
osim magle, riba i predrasuda. Tamo je kao da je vreme ove planete stalo." Vanu strese
glavom. "Onoliko vode... To me je guralo u neku potitenost."
"A, ma hajde", ree mu Kitaro prekorno. "Gde ti je smisao za avanturu?"
"Avantura i pamet ne idu zajedno, ako mene pita", ree Akrojalin, otpisujui
njen komentar jednim ovlanim pogledom. Ideal Kartografa bio je da na ulaznim vratima
svako ostavi svoj spoljanji in ili drutveni status, ali Gundalinu je primetio da neki
lanovi prihvataju to pravilo radije, a neki manje rado. Kitaro je stisnula usne, ali nije
rekla nita. Akrojalin je ustao i poao preko sobe.
"Dobro, ove stvari e, ako nita drugo, bar biti dobrodola dopuna naim
ogranienim rekreacionim mogunostima", ree Vanu drei naglavni komplet u
vazduhu. "Mada ni u tom pogledu situacija nije ista kao to je bila, jer sad ovek moe da
sedne u brod i ode na drugu planetu, ili kui, i da se vrati, a da pri tome ne izgubi
godine."
"Jo e mnogo godina proi pre nego to e odlazak na letovanje na neki drugi
svet biti lako kao stavljanje tog aparata na glavu", ree Kitaro suvo. "Naroito jadnim
slabo plaenim siroticama kao to sam ja. Zato grabite i takvo, posredovano zadovoljstvo
dok moete, dok nisu svi uli za to..."
Vanu je pogleda uzvijajui obrve. Ali zatim samo slegnu ramenima i spusti aparat
na svoju glavu. Od prizora pred svojim oima Gundalinu se prvo malo ukoi, zatim
uzdahnu nehotice: vizija ga je ponela.
Kitaro se osmehnula zadovoljno, a zatim nagnula preko niskog stoia izmeu
njih. "Imam neto za tebe", promrmljala je, dok je osmeh spadao s njenog lica. Osvrnula
se, uverila se da ih niko ne posmatra, i dodala mu informaciono dugme. Pogledao ga je:
malo i bezlino kao neki malecni orah na njegovom dlanu. Bez vladinog peata, bez
ikakvih znakova identifikacije. Moglo bi da bude i blank, prazno. On je pogleda upitno.
Klimnula je glavom. "Informacije koje si hteo. Dobro pazi da sve zapamti iz
prve. To je info-baza za samo jedno itanje."
Spustio je pogled na tu stvaricu u svojoj ruci pa pogledao Vanua, izgubljenog u
drugom svetu, pa opet nju, upitno.
"Jedino ti si na nivou dovoljno visokom da ti se daju ove informacije", ree ona.
Klimnuo je glavom, iznenaen po drugi put. Ustao je, a dugme sa podacima
glatkim pokretom spustio u dep. "Reci mi, Kitaro... zna li ti ta na njemu ima?"
Nastavila je da se osmehuje, s izrazom lica sasvim neitljivim. "Rekla bih da je
jedino vano da ti zna, sudijo."
Uzvratio joj je osmeh, izvinio se i otiao da potrai pravu privatnost. Nae jednu
praznu meditacionu sobicu i zatvori se u nju. Sede prekrtenih nogu meu jastuke i ugura

dugme u komunikator na svom opasau. Kontaktnu ploicu pritisnu sebi na sred ela, kao
tree oko iznad druga dva.
Sklopi oi i pozva vezu da se ukljui. Oseti neodreeno disonantna peckanja,
poetak oblikovanja slika... sve veeg i veeg broja slika, tako da je kroz nekoliko
sekundi itava meava nasuminih informacija poela zatrpavati njegov um. Oseti naglu
paniku, uviajui da su mu dali da proui celu jednu "data-bazu", daleko vie podataka
nego to on u jednom itanju moe apsorbovati bez neuro-oteenja. Ogromna veina
informacija bila je, inilo se, samo izdaleka u nekoj vezi sa Ridom Kuleva Kulervom.
Ko god da mu je ovo poslao, sigurno je znao da on to nee moi savladati iz
jednog pokuaja. Gundalinu je besomuno vrteo kroz glavu pitanje zato su ovo uradili,
osim ako, eventualno, nisu znali tano ta njemu treba. On kao da je doao u proroite:
preputaju njemu da postavi pravo pitanje, ako ume...
Postavljaj prava pitanja. Negde u pandemonijumu ovih nebrojenih data-fajlova
lei procesor koji mu moe otvoriti putanju do potrebnih saznanja. Koristei se
tehnikama nauenim od Kartografa on uvede svoje spiralno kruee emotivne i fizike
reakcije pod kontrolu; postepeno izotri fokus tako da mu kroz um vie nije jurila
meava. Preostala je samo jedna jedina slika, slika onog potrebnog. Pitanje: Rid Kuleva
Kulervo. Ovaj zahtev izgovorio je subvokalno, zatim je ekao rezultat.
Informacije su bile hologramski kodirane; razmotavale su se kao uspomena, kao
da su oduvek prisutne u njegovom umu, ali dosad skrivene... Unutar njegovih oiju
oblikovao se Rid Kuleva Kulervo, perfektnom jasnoom, i Gundalinu oseti ubod. Otar,
kao bol kad ti neija cokula lomi rebra, kao bol kad su i poverenje i prijateljstvo izdani...
kao bol enje za onom hiperrealnom, slatkom-i-kiselom hemijom njihovog zajednikog
boravka na etvrtoj, kad su se borili da od haosa naine red.
Gundalinu je odrao savrenu mirnou, suzbijajui ovaj nalet oseanja. Ovakav
dugotrajni "iskoeni" prihvat informacija njemu se, inae, deavao samo tokom uvoenja
u neki vii nivo Kartografa; tada je svaki put bio zaprepaen jainom svog reagovanja.
Pitanje: poznata biografija Rida Kuleva Kulerva. Zatraio je. Sad, ekati... Opet kao da se
jednostavno setio, iz svoje glave, podataka dobijenih iz policijske raunarske kartoteke:
Kulervo, roen na Samathi, na jednoj od podmorskih rudnih stanica, gde je i odgajen.
Maloletni prestupnik, ali, osim toga, i natprirodno uspean u kompjuterskim igrama koje
je mogao dobiti u "voru" zabave u toj stanici. Iz kole izbaen, zauvek, tako da
obavezno osnovno kolovanje nikad nije zavrio. Kad je imao sedamnaest godina, ubio
svog oca i nestao, pretpostavlja se da je prebegao u Bratstvo.
Pitanje: zato je ubio oca? Njegov um dade sliku Ridovog oca - oveka tvrdih
oiju i tankih, gorkih usta, bez ikakve vidljive slinosti s licem njegovog sina. Rudar,
esto nezaposlen zbog toga to se vraao drogiranju; zvanino optuivan za zlostavljanje
svoje ene i dece. ena svaki put povukla i poricala te optube.
Pitanje: kako je ubijen njegov otac? Udavio se... Gundalinu vide telo, na neijem
tadanjem snimku, kako pluta, oiju rairenih od zaprepaenja, u jednom podmorskom
pristupnom uspravnom tunelu...
Pokuao da me udavi, skot. Ubiu ga... Ovog puta bila je to zaista Gundalinuova
uspomena, prava; tako je Rid govorio izlazei na obalu jedne reke nadomak
Sanktuarijuma, oiju razbesnelih od uasa. Sad, konano, Gundalinu stvarno razume na
ta su se odnosile te rei, na koga, zato. Olakavajue okolnosti... Za ovu poslednju
misao nije bio siguran da li je dola iz data-baze ili iz njegove procene.

Ipak, nita od toga nije objanjavalo kako je Kulervo postao briljantan

biohemiar. Naprotiv... Pitanje: ta se dogaalo sa Kulervom posle njegovog odlaska sa
Samathe?
Njegov um namah ostade prazan, ali onda jedan glas poe mrmljati u njegovoj
glavi, postavljajui jedno pitanje. Postojala su tri razliita odgovora, sva tri istinita, ali
svaki sledei istinitiji od prethodnog. Nauio ih je na tri razna nivoa u Kartografima.
Dade najtaniji, i opet se prepusti ekanju.
Oseti novi priliv podataka u svoj um. Kulervova slika opet je pohodila prostor
unutar njegovih oiju. Ta slika poela se zamuivati, mutirati, kao da sve Ridove
protivrene transformacije postaju vidljive... tako da se najzad inilo da su to dve osobe,
ali nije bilo jasno koje dve. Bogovi... promrmlja Gundalinu u sebi. Jer to drugo lice, koje
je sad preovladavalo nad Kulervovim, izgledalo mu je maltene poznato, kao da bi se on
svakog trena mogao setiti i imena... Ali sad je utao i putao da zapis govori svoju priu
na svoj nain.
Vide jednu enu, sa egzotinom pononom lepotom Ondinke, monu figuru u
senovitom svetu Bratstva - vide je sa Ridom, i kako ga grli, kako se njena mo ovija oko
njega poput senke, kako ga uvlai u tamu svog meuzvezdanog donjeg sveta... i guta ga.
Zatim se vizija otvorila brzo i jako, kao neka meka eksplozija. On vide iri
obrazac - makrokozam samih Kartografa, proiren unazad kroz vreme, kroz sve one
razasute svetove koji su nekada bili Staro Carstvo. Gledao je razlamanje tog obrasca,
propast Imperije, izolaciju pojedinih svetova nekada njenih. Nove, nejake alijanse planeta
borile su se da nekako ostanu zajedno i pohvataju izgubljene veze, ali pri tome je
nekoliko pipaka organizacije Kartografa odseeno, a unutar njih je dolo do daljih
frakcijskih borbi. Vremenom, bilo je sve manje sloge u pogledu politikih ciljeva, gubila
se ia, iskuenja vlasti vodila su pojedine lanove na stranputicu... sve do izopaenja one
svetinje koja im je poverena. Izopaenje je dobilo ime: Bratstvo. Poelo je koristiti vlast
kao cilj po sebi, iz gramzivosti, poelo je stvarati bol, u ime Haosa.
Meutim najvii stupnjevi u samom jezgru Kartografa preiveli su, zadrali
netaknutu prvobitnu svrhu, tavie pokrenuli su izvestan broj dramatinih dogaaja koji
bi mogli uticati na budunost ne samo pojedinih svetova nego i cele nekadanje Imperije,
sve do najdaljih provincija. On je, sa Aspundhom, u jednom trenutku naslutio neto od
tog vieg nivoa... sad uvide da to nasluuje opet.
U doba kad je jo verovao da su Kartografi samo bezazleni klub, udruenje
graana, matrica sibilskog uma dozvolila je da izvesne informacije procure do najviih
krugova Kartografa, i to takve koje su otkrile da Vanamoinen, osniva organizacije, jo
postoji... Vanamoinen. On se priseti kako je Vanamoinenovo lice gledalo gore u njegovo,
osmehujui se; zau glas Vanamoinenov: Pogledaj zvezde, Ilma... Vanamoinen je umro,
pre nekoliko milenijuma; ali je sauvan imprint njegovog uma, negde u sibilskoj matrici,
a sad je sibilski intelekt, svojom nedokuivom logikom, odluio da Vanamoinena
vaskrsne.
Otac svih mojih dedova. Gundalinu, zauen, odmahnu glavom. Ovo tajno znanje
nije dato samo jednoj, izabranoj frakciji Kartografa, nego se rairilo, kao osmozom, kroz
mnogobrojne kabale i loe koje su, unutar Hegemonije, postale naslednici tradicije
Kartografa - bez imalo obaziranja na poloaj tih grupa u rasponu opredeljenja izmeu
Haosa i Reda. Pitanje: samo unutar Hegemonije? Ali zato? Zato ne i drugde? Ili je ipak
javljeno jo nekome?

Ali nikakvo novo uvianje ne ispuni njegove misli. Samo saznanje da je, kao
posledica, nastala bitka za vlast, za koju on ni slutio nije da svud oko njega besni dok je
sedeo u raznim mesnim odborima Kartografa i zamajavao se kompjuterskim igricama na
sreu. Sad vide kako se bitka za kontrolu nad mozgom/duom Vanamoinena irila preko
svetova Hegemonije... vide da je ta dua bila u rukama jedne ene, mrane figure, koja je,
opet, bila u rukama Bratstva. Vide da su Vanamoinenov duh sipali, kao tenu svetlost, u
nervne puteve jednog ivog oveka, koji je do tad imao sopstveni um i duu... oveka ije
je lice Gundalinuu bilo poznato... i koji se zvao Rid Kuleva Kulervo.
Ridova slika u njegovom vidnom polju opet se promeni, ovog puta se zarivajui u
dubinu njegove podsvesti kao koplje. Znao je, ovog puta, ta ta mutirajua vizija znai,
gledao je preplitanje, superponiranje ta dva lica i video da dobijeni rezultat nije ni
Vanamoinen ali ni Rid Kulervo, nego neto neprepoznatljivo, zamrljano. Ni jedan ni
drugi od ta dva oveka. Majstor: jednim delom ljudsko bie, drugim delom legenda.
Gledao je, zatim, kako ta slika krvari, rastapa se, tako da najzad na tom mestu nije ostao
niko, ba niko, ve samo gola svetlost, zaslepljujua blistavost jednog genija ije znanje i
umnost su osloboeni, puteni da reavaju neki nepoznati zadatak...
Gundalinu se priseti da postoje legende o "Ulanenim bogovima Cie-Puna",
duhovima elementalima koji, ako budu osloboeni, mogu da zaposednu neko ljudsko
bie, da nagnaju svog nevoljnog avatara na nemoguu hrabrost ili neizrecivo zlo...
Bogovi... pomisli on opet, ali ovog puta je ta slika prodrla svojom rezonancijom
kroz itavu njegovu svest, sve do dna njegove due. Njegove misli su glavinjale kud koja,
i on pokua da ih sabere, mada ne znajui tano na koju bi se stranu okrenuo. Pitanje:
zato?
Odgovor nije doao. Ovog puta niko nije testirao njegovo pravo da zna; niko mu
nije nita odbio. Samo je njegov um ostao sasvim prazan. On odmahnu glavom, u znak
nedoumice i neverice. Da li je Vanamoinen vraen samo zato da bi njemu pomogao u
reavanju zagonetke Vatrenog jezera, da bi Hegemonija opet dobila zvezdani pogon;
Hegemonija, ili tajna podloga Hegemonije? Ali, on tu misao odbaci jo dok ju je
pomiljao. Vanamoinenova dua spavala je hiljadama godina. Bilo bi potrebno neto
daleko znaajnije od ekspanzionistikih snova Karemovaca da bi sibilski intelekt odluio
da dozove Vanamoinena u ravan realnog vremena i podvrgne ga ovoj muenikoj
egzistenciji u modanom prostoru drugog oveka. Ipak, odgovor nikako da stigne.
Pitanje, ree on tiho, posle dugog utanja. Kako je to uraeno? Pomou "pametne
materije"? U njegovom umu se, opet, ne desi nita.
Pitanje: da li se to dogodilo sluajno? Pritisnuo je kontakt-ploicu jae na kou
ela, pitajui se nije li problem u tome.
Ne. To je video jasno, odjednom. Vanamoinenov povratak nije bio sluajnost. Ali
um mu ne ree nita vie: ni potvrde ni objanjenja zato je, od tolikih moguih
primalaca, ba Rid Kulervo odabran da ponese pamenje Vanamoinena.
Pitanje: da li je meni zabranjeno da to saznam?
Odgovora nije bilo. Opsovao je zbog nemoi, pojma nemajui da li mu ovaj
sadanji izvor podataka ne moe ili ne eli da kae.
Pitanje: da li je Rid Kulervo sada na Tijamatu? ta hoe? Reci mi bar toliko, za
ime bogova... Ovo poslednje rodilo se vie iz ogorenja nego iz nade da e izvui
nekakav odgovor.

Potvrdno. Video je opet prizore: Rid ovde, na ulicama Karbankla. Sa onom

dvojicom koji su bili njegova druina i na etvrtoj. Gundalinu vide Ridovo raspravljanje
sa jednim Novoskloncem krupnog rasta... vide i peat urezan usijanim gvoem u dlan
Ridove ruke, u obliku otvorenog oka koje zuri gore u njega.
Opsova glasno. Znao je taj ig, koji oznaava da je neko postao vlasnitvo Izvora.
Vlasnitvo, a ne ravnopravan, ili dobrovoljan, partner. Viao je on taj simbol itekako, kad
je slubovao na Tijamatu pre velikog Odlaska. Tad je Thanin Jaakola boravio ovde,
usmeravajui plime i oseke svoje narko-trgovine po celoj Hegemoniji, iz grada Karbankla
koji je bio moda najvanija meu hegemonijskim meuzvezdanim saobraajnim
raskrsnicama. Prodao je Arijenrodi viruse koje je ona htela da upotrebi za bakterioloki
rat protiv svog naroda, u poslednjem oajnikom naporu da ostane kraljica. Nju je
policija zaustavila... ali Izvora nije.
Sad je Gundalinu razumeo kako i zato: Jaakola narko-lord bio je samo vidljivi
vrh jednog zla iju dubinu i teinu on, radei kao obian policajac, nije ni slutio. Jaakola
je pripadao Bratstvu na nekom nivou tako visokom da se nije moglo znati koliko daleko
se pipci njegovog uticaja zaista pruaju. Njegova prisutnost u hegemonijskom podzemlju
bila je kao gravitacioni bunar koji vue sve i svakog oko sebe u svoju neodoljivu tamu.
ak i njegov portret u Gundalinuovom umu bio je samo mrak.
A sad Jaakola ima u svojim rukama Majstora. Jaakola je pobedio u borbi za vlast
u redovima Bratstva... dobio za sebe Kulervovu nesavrenu genijalnost, i, time, novu
zvezdoletnu tehnologiju. Ni trenutak nije oklevao da pone sa eksploatacijom ta dva
dobitka. Rid je na Tijamatu iz samo jednog razloga: da postigne sa "vodom ivota" ono
to je postigao sa zvezdopogonskom plazmom.
"Voda ivota"... Gundalinu oseti da mu koncentracija poputa, da luta ka
njegovim sopstvenim nagaanjima, naroito o moguim implikacijama Kulervovog
prisustva na Tijamatu. injenica da je postavio jo jedno pitanje izmae mu iz vida...
Rid Kulervo nahrupi u njegove misli na takav nain da se ostale slike razbeae
kao mievi; u njegovim divljim poluprovidnim oima Gundalinu vide jedan pogled koji
mu je bio razumljiv, pogled kakav je svojevremeno video i u ogledalu... ta hoe? glasilo
je maloas poslednje pitanje. Odgovor je stigao: smrt.
Gundalinu otre kontakt-ploicu, ali je i vrati opet na elo, jednako brzo. Vie
nita iz nje nije priticalo. Priseti se, prekasno, da ga je Kitaro opomenula da e imati
samo jedno itanje. Svi podaci su ve bili izbrisani.
Ustao je, ali samo da bi stajao nepomian, u sredini sobe, tokom mnogo otkucaja
srca. U njegovom mozgu kao da je ostala samo jedna konkretna misao, a ta je bila u
celosti njegova: Nai ga.
Neka to bude Vanuovo zaduenje... ali, ne. Vanu bi hteo, sasvim opravdano, da
zna sve; a Gundalinuu je ve postalo jasno da Vanu nije od one vrste ljudi koji pristaju da
bilo ta prime "na poverenje". Vanu bi traio da mu se objasni zato Kulervo ne moe biti
prosto i jednostavno uhapen, kao to kriminalcu i prilii; pa sasluavan, sudski kanjen,
po zakonima Hegemonije. Ali to reenje ne bi posluilo niemu, ne bi pomoglo nikome.
Kulervo ne moe biti jednostavno negiran - suvie je vredan. Kad bi bilo mogue
preobratiti ga... Vanamoinen bi se opredelio da slui Redu a ne Haosu: postao bi saveznik
Zlatne sredine, ako bi mogao da bira. I ako bi Zlatna sredina bila dovoljno mudra da mu
omogui da bira... Ali u to Gundalinu nije bio sasvim uveren.

Namrtio se i krenuo ka vratima, razmiljajui. Kitaro mu je obezbedila ove

informacije koje je traio; mogao bi on od nje zahtevati i potragu za Kulervom, zatim i da
mu Kulervo bude doveden tajno, mimo uobiajenih policijskih kanala. Nije mu se
dopadalo da to tako ini; nije voleo da stvara ma kakav raskol izmeu sebe i Vanua. Ali u
ovome, ini se, nije imao izbora.
Vratio se u glavnu salu i naao Vanua jo izgubljenog u ulnim zadovoljstvima iz
lema. Ovla se nasmeio, znajui iz iskustva kako hipnotiki adiktivne takve stvari mogu
biti, iako je u pitanju bila interakcija samo na nivou emocija, a ne o direktno ukljuenje u
nerve, kao u nekim klubovima sa kompjuterskim igrama. Teko je odoleti privlanosti
dobro poznatih scena iz rodnog kraja ... a ponekad je jo tee odoleti zavodljivosti
nepoznatog. Seao se da je on tako, u deatvu, doivljavao Tijamat; danima nosio u
glavi egzotine tijamatske mirise, i odjeke muzikalnog govora tog naroda; danima ga je
uznemiravala treperava vizija Karbankla, Grada-na-severu, vienog sa mora... Kitaro je
sedela zavaljena u fotelju, s jednom izmom na niskom stolu, zadubljena u diskusiju s
nekim inostranim trgovcem, i to, inilo se, o politici trgovinskih restrikcija. Gundalinu je
bio malice iznenaen videi da je ostala na istom mestu. Onda ona die pogled, otera
trgovca jednom svojom reju, i Gundalinu uvide da je ekala njega. "Da l' si dobio
odgovore na sva svoja pitanja?" ree ona.
Nasmeio se neznatno. "Dan kad na sva svoja pitanja dobijem odgovore bie dan
kad umrem... nadam se. Ali, dobio sam dovoljno ogovora da razumem koliko malo znam
o onome to se ovde stvarno dogaa." Slegnuo je ramenima i objasnio joj ta treba da se
uradi; za to vreme pogledavao je nelagodno u Vanua u-snove-zanetog.
Kitaro je sluala; njen pogled bio je postojan a lice bez izraza. "Pristupiu tom
poslu odmah, sudijo", ree ona. "Da bi se uredio takav sastanak, bie potrebno dosta
vremena. Kulervo je tako duboko u ivom pesku Bratstva da ga nije lako dohvatiti."
Klimnuo je glavom. "Razumem. Ako ti je potrebna asistencija, rei u PalaTionki da ti je obezbedi. U Geju Deruu moe imati poverenja."
Bacila je pogled na Tilhonea, ministra komunikacija, koji im je prilazio, a za njim
Akrojalin i Sandrini. Tilhoneovo deako lice sijalo je oduevljenjem nekoga ko donosi
novosti. On prie Vanuovoj fotelji odostrag, poloi ake na njegov naglavni komplet i
iskljui program.
Vanu se tre i poe psovati. Podie komplet sa glave i osvrte se besno.
"Ovo e hteti i ti da uje", ree mu Tilhone pre nego to je Vanu stigao da se
pobuni. Pogleda i Gundalinua, s osmehom koji Gundalinu proita kao nehotino
samozadovoljan. "Upravo mi je stigla poruka od mog ujaka da e Skuptina doi u svoju
prvu slubenu posetu novom Tijamatu..."
Gundalinu se tre. "Kad?" ree.
"Skuptina tek to se vratila na Karemof. U skuptinske brodove tek treba da budu
ugraeni zvezdopogonski blokovi. Centralni koordinacioni komitet procenjuje da bi to
moglo biti gotovo kroz samo godinu dana. Odstupie od svog uobiajenog redosleda
obilaenja - to e biti znak da cene vanost naeg novog statusa ovde, ali i slobodu i mo
koju sada, sa zvezdopogonom, imamo."
"Jest, i da jedva ekaju da se doepaju 'vode ivota'. Tako mi amdije!"
proguna Gundalinu - uzvik, pomisli on rasejano, koji je pokupio od Derue Pala-Tion.
Tilhone se nasmeja. "Bogova mu, Bi-Zi, ovek bi pomislio da sam ti doneo loe
vesti. Hajde, stari moj, primi to kao kompliment!" Pljesnuo je Gundalinua po ramenu.

"Ne, stvarno sam polaskan", ree Gundalinu tiho, proetavi pogledom do

odmerene spekulacije na Vanuovom licu. "Samo, razmiljao sam o implikacijama." O
komplikacijama. Ruke su mu se nemirno trzale uz telo. "Ovo je dogaaj od kapitalnog
znaaja."
"ujem da su Tie nekad imali obiaj da naprave gigantsku urku u ast
Predsednika vlade", ree Sandrini. "Meni to zvui kao tradicija koju bi valjalo obnoviti.
ta fali da se malo zabavimo."
"U nekim granicama", ree Gundalinu suvo.
"Misli na obiaj da se Kraljica prinese na rtvu?" upita Vanu.
"Da." Gundalinu nelagodno skrete pogled.
"The, tako mi mojih svetih predaka", ree Vanu, "meni se ini da je to jedan
veoma efikasan nain da se promene sprovedu. A zar to nije bila poenta? Zar ne zovu tu
svetkovinu - Promena?"
"Da su bunuli Letnju Kraljicu prilikom naeg povratka ovaj put, ne bismo imali
toliko nevolja oko pitanja lova na mere", ree Tilhone oteui rei. "Zimci ve poinju
pritisak da se vrate na vlast. Nju hoe da izbace..."
"Ko to hoe?" ree Gundalinu mrtei se. "Ko je to govorio?"
Tilhone slegnu ramenima. "Bogovi, pa ne pamtim ja ta imena, sva zvue isto. Ali
uo sam to od vie zimaca, ne samo od jednog."
"Da li je jedan od njih bio Kirard Set Dalekoputov?"
Tilhone klimnu glavom. "Dalekoputov. Jeste, a taj je u Savetu grada, zar ne?
Pametan ovek, za provincijalca. Ambiciozan. Taj zna na koju stranu dim ide. Nekoliko
puta je dolazio na razgovor sa mnom, sa ovom ili onom delegacijom, uvek u vezi sa
nekim lokalnim pitanjima."
"Jest, znam ga", ree Akrojalin.
"To je onaj s kojim smo se sreli na ulici nedavno, zar ne?" upita Vanu.
Gundalinu, stisnutih usana, klimnu glavom.
"Inteligentan je, da. I dobro informisan. I predobro informisan, mo' bit'..." Vanu
pogleda Kitaro pa opet Gundalinua. "U svakom sluaju, ovek koga treba uzimati
ozbiljno." Njegove oi postadoe zamiljene.
"Moja je elja da samo jednu stvar u ovom razgovoru uzmemo ozbiljno", ree
Gundalinu otro. "Tema prinoenja ljudskog ivota na rtvu ne sme da se proiri izvan
ovih zidova. Jasno?"
Klimali su glavama i slegali ramenima, gledajui ga s razliitim stupnjevima
rezignacije i nerazumevanja.
"U tom sluaju, elim vam svima laku no." Gundalinu se okrete na potpetici i
ode iz sale. Ali pratila ga je, kao senka, svest da jo nije uo poslednje rei o ovome, kao
ni o Ridu Kulervu.
51. TIJAMAT: Karbankl
Ukres Svetlohodni je krivudao kroz "kockarski pakao" koji je nosio naziv
"Persefonin". Iao je za Kirardom Setom, ali imao je ono svoje uobiajeno oseanje da
hoda unazad, kroz vreme. U Karbanklu je, pre Odlaska, postojalo jedno takvo mesto, sa
nazivom "Persefonin kockarski pakao", a gazda je bio Izvor; Ukres je sa Izvorom imao

neka posla - tada, kao i sada. Ponekad mu se inilo da je poeo da ivi svoj ivot
unatrake, kao da je sutranjica postala jueranjica, kao da se njegove uspomene vraaju
u zbilju, a zbilja bledi i povlai se, odlazi sve dalje i dalje u san.
Ali, ne... Ne moe dozvoliti sebi da pone tako da gleda na stvari. Podie aku i
napipa obrise priveska ispod koulje, onog koji je uvek bio tu, kao, u jedno ranije vreme,
medalja njegovog oca tuinca. Oblik ovog priveska imao je upadljivu slinost sa
simbolom iznad ulaza u dom Kartografa gde B. Z. esto ide, neto vie uz Ulicu, s tom
razlikom to ovaj Ukresov ima u sreditu solijus, jedan od najdragocenijih postojeih
dragulja.
Ta slinost nije bila sluajna. Ovu injenicu, kao i mnoge druge, saznao je posle
svog ulanjenja u Bratstvo - i u Kartografe. Gundalinu je sredio da u ovdanji Mesni
odbor primaju i Tijamatovce; Ukres je meu prvima iskoristio tu mogunost, Kirard Set
isto tako. Te stvari su izmenile njegov ivot zauvek.
im je saznao za postojanje Velike igre, i postao jedan od njenih igraa, osetio je
da se njegova percepcija vasione i njegovog mesta u njoj proirila hiljadostruko. Sad je
oseao nadiranje entropije na svim nivoima, beskrajnu bitku izmeu Sreenosti i Nereda
- uviao, tavie, da bi Haos mogao jednim doticajem sruiti Red, bez obzira koliko se
zvezda na svojim putanjama i ljudskih bia u svojim ivotima upinjalo da odri pravi
smer. Haos je stalno zabadao svoj nasumini prst i u tokove njegovog ivota,
destabilizovao ga na svakom zaokretu. Sada se, konano, i on, Ukres, prestao boriti protiv
nadiranja entropije, tavie - prigrlio ju je. On, najzad, jasno vidi, ak i u mraku.
Uli su u jedan zamraeni hodnik u zadnjem delu kluba. Dreavi zvuci nonog
ivota utihnuli su iza njih, kao da su Kirard i on proli kroz nekakvo polje za utiavanje,
to bi ak i moglo biti istina, iako on nije osetio nita osim onog hladnog dodira
iekivanja koji je uvek na ovoj taki oseao.
Na kraju hodnika uli su u lift - u kutiju tako amorfnu da bi mogla biti
unutranjost kakvog praznog ormara, za ta je verovatno i smatrana. Nastupilo je
oseanje da se kreu, kad su se zatvorila vrata/zid; kretanje nagore, pomisli on, mada u to
nije mogao biti siguran, pa ak ni znati da li je to, pri svakoj sledeoj poseti ovom mestu,
isto kretanje, i da li jednako dugo traje. Moglo je biti svaki put nasumino drugaije - a
Ukresu je to ba i odgovaralo.
Bezlini zid/vrata ispred njega otvorio se, otvarajui pogled u jednu sobu za
sastanke. To nije bila ona koju je ranije viao, dovoljno velika da se u njoj odri
konferencija dvadesetak ili vie lanova Bratstva. Ova je bila manja, ali u svemu drugom
skoro identina, sa zidovima ije boje su se pomicale sporo, gotovo halucinogeno. On s
oseanjem nelagode otkloni pogled sa njih, usmeravajui se ka oveku koji je, sam, ekao
za stolom.
"Dobar dan ti elim, Ride Kulervo", ree, pored njega, Kirard Set.
Kulervo se nasmeja kratko, kao da je Kirard Set rekao neto neverovatno
stupidno. Zgaeno otkloni pogled od njih dvojice, prstima bubnjajui po stolu, ritmom
jakim i nametljivim. "Kasnite", promrmlja zidu.
Ukres se zapita da li taj ovek uopte govori njima dvojici. Kirard i on nisu
zakasnili; meutim, ovo nije bio, kao to je on oekivao, sastanak Bratstva. Njegovo
nezadovoljstvo Kulervovim stavom stee se za jo jedan podeok. Jo od prvog sastanka
taj Rid Kulervo mu je bio antipatian; tip naizmenino zlovoljan i neprijateljski

raspoloen, i uvek arogantno "nadmoan". I jo gore od toga: Ukres je imao nelagodno

oseanje da Kulervo nije samo namor, nego da je zaista lud. Dosad je imao utisak da je
Kulervo samo jo jedan od Izvorovih igosanika; nikad ne bi pomislio da taj moe biti
izdvojen za ovakav intiman susret. "ta je s ostalima?" upita on.
"Dolo je do promene u planovima", ree jedan glas, dopirui, inilo se, iz zidova.
Izvor. Od tog zvuka sav se najeio, jo pre fizike manifestacije Izvora, koja je poinjala
na drugoj strani sobe. Gledao ju je: poetak okupljanja tame na elu stola, na nemogu
nain, ni iz ega. Senka je postajala sve dublja, tako da je najzad meu njima nastalo
jedno bezoblino ali neosporno prisustvo. Ukres ree sebi da je to samo projekcija,
hologram. Ipak, znao je da realnost iza holograma postoji, negde... blizu. Prinudi sebe da
sedne za sto, sa Kirardom Setom i Ridom Kulervom.
"Iskrsla je jedna situacija", nastavljao je korodirani glas Izvora, bezizraajno.
"Sastanak je odloen. Ali je Bratstvo htelo da uje o napretku u vaim, raznovrsnim,
delatnostima, i zato sam ja ovde, da primim vae komentare. Ukrese Svetlohodni..."
Ukres skrete svoju panju od Kulerva, na ijem licu je video zversku mrnju u
trenucima kad se tama tek oblikovala. Jedan curak znoja sie Kulervovim obrazom, do
usne, i preli se, a usne mu se trgnue.
Ukres klimnu glavom nastojei da ne izotrava daljinu pogleda, ali ipak da bude
okrenut licem ka tami.
"Kako je tvoja izvrsna ena, kraljica? Jesi li imao ikakvog uspeha u svojim
pokuajima da je ubedi da bi imala koristi ako bi proirila svoju zatitu na izvesne nae
interese, i otvorila ovu luku..." glas se osmehnuo, "...irem spektru trgovine, kao to je
njena majka inila?"
Ukres odmahnu glavom. "Ne mnogo", ree.
Izvor ispusti zvuk gaenja. "Znai tvoja ena je jo zacopana u svog biveg
ljubavnika, sada vrhovnog sudiju...?"
Ukres dopusti da mu se usne stanje; oseao je na sebi Ridov pogled, Kulervov
takoe. "Kraljica, moja ena", ree on, "dobija od Hede sve to joj treba." Uvrnuo je
tanku liniju svojih usana u osmejak. "Zato njoj, za razliku od Arijenrod, nismo stvarno
potrebni ni ti ni ja." Slegnuo je ramenima. Kulervo je frknuo razonoeno; Kirard Setova
usta su se pomakla samo malo, u izraz mrzovoljnog potovanja.
"Kako je to nezgodno." Tama na drugom kraju stola kao da se preobrazila, na
neki nain koji Ukres nije mogao odrediti. "Pa, dobro, u realnom svetu na svako pitanje
uvek ima nekoliko odgovora... Kirarde Set Dalekoputov - kako je tvoja armantna
porodica?"
Ukres se pomae u seditu: Izvorova neodredljiva panja premestila se na nekog
drugog.
"Moj sin se pali na Arijelu Svetlohodnu, kao i obino. Moja ena se pali na sve
to joj moe pomoi da se oseti mlaom. Ove nedelje to je jedan kozmetiki hirurg, rekao
bih."
"A koliko je napretka postignuto u irenju ideje da se prilikom posete Skuptine
zimci vrate na vlast?"
"Poprilino napretka", proguna Kirard Set, sa osmehom blago superiornim.
"Veina zimaca je za to. ak i letnjaci su tako inficirani svrabljivom eljom za progresom
da bi mogli prihvatiti prenos vlasti, ako kraljica nastavi da naruava trgovinski bilans tim

svojim insistiranjem da se 'vodica ivota' ne eksploatie... Prihvatili bi, pod uslovom da se

Promena izvri na tradicionalni nain. A to odgovara naoj svrsi divno..."
"ta ti to znai 'na tradicionalni nain'?" pitao je Ukres naginjui se napred.
"Da kraljica bude udavljena u vodi, ta bi drugo", ree Kirard Set.
Ukres se okameni, ostade da zuri u neverici, jednim delom mozga perverzno
svestan da mu lice u ovom trenutku sigurno izgleda sasvim apsurdno. "Majkonaputeni
skote. Sedi tu i kae mi u oi da vodi zaveru da moja ena bude na Festivalu prineta na
rtvu, kao da hoe da promeni krojaa? Da li u tvoje planove spada da udavi i mene,
kao kad su utopili Ariku...?" Napola je ustao sa sedita.
"Bokce ti", ree Kirard, sa malim trzajem na licu, diui ake. "Usijana glavuda
kao i uvek, i posle tol'ko godina. Sedi Ukrese i daj da objasnim."
"Nema stvarne opasnosti da kraljica bude prineta na rtvu... niti, budimo
pragmatiniji, ti, Svetlohodni", ree Izvor hladno. "To i nije sutina ovog razgovora.
Mora nauiti da ne uzima sve stvari 'na prvu loptu', ako misli da ikada napreduje u
naim krugovima. Nikad nee videti mogunosti koje ovde postoje, kao to ih ni u svom
ivotu ne vidi, ako bude verovao da je sve zaista onako kao to na prvi pogled izgleda."
Ukres se nasloni unazad, uspevajui nekako da sprei crvenilo lica koje bi ga
odalo. "Oprosti mi", ree tiho. "Prosvetli me."
"Ovo je u vezi s Kraljicom, dabome, ali jo vie u vezi s tvojim rivalom, B. Z.
Gundalinuom. On je zacopan u tvoju enu - a jedino on ima vlast da poniti njene
naredbe o 'vodi ivota'. Mi hoemo da se on nae u poloaju da bira ta mu je vanije, da
zatiti njenu glavu ili da titi mere. ta god od ta dva da izabere, sleduje mu mnogo bola i
tuge... Ako se nae pred dilemom da li da rtvuje njen ivot ili da pogazi njenu opsesiju o
zatiivanju mera, ta misli, ta e od ta dva on izabrati?"
Ukres je utao nekoliko dugih trenutaka. "Mislim da e se opredeliti da pusti da
meri budu ubijani... Ali to je, u svakom sluaju, tano ono to i Zlatna sredina eli od
njega. Onda e 'vodom ivota' raspolagati oni a ne Bratstvo. Kakva je tu korist nama?"
"Na kratak rok, dok ne ostvarimo svoje nezavisno snabdevanje, korist je prosto u
nabavljivosti. Ako se taj lek negde, bilo gde, bude proizvodio, mi emo nai naina da
uzimamo svoj deo. Na dugi rok, dobici od prisiljavanja vrhovnog sudije i Kraljice na
takvu dilemu su mnogobrojni, mada ne moraju svi biti jasni nekome kao to si ti. to se
tebe tie, ti, kao verni lan Bratstva, budi zadovoljan saznanjem da ti ovi poslovi nee
doneti nikakav bol, dok e oveku koji pokuava da ti otme enu doneti znatan bol."
"Pa i decu", ree Kirard Set tiho, uzvijajui obrvu. "Kako Arijel i Tamis podnose
sve ovo?"
Ukres ga pogleda hladno. "Ve sam ti rekao da ja nemam dece", ree on. "Prema
tome, to to pita trebalo bi da je tebi poznato bolje nego meni."
Kirard Set naini grimasu, koju Ukres protumai kao pokuaj izvinjenja. "Pa,
dobro, valjda Kulervo zna vie o Arijelinim intimnim oseanjima nego iko od nas, ovih
dana. Kako bi je ti opisao nama, Kulervo?"
Ukres se okrete da pogleda Kulerva. Osetio je udarac neverice u grudi: neverice
pri pokuaju da zamisli da je njegova ker - nije njegova, pa ipak - njegova ker u naruju
oveka koji je hodajua elja za smru.
Kulervo se skameni, uhvaen zurenjem svih njih u trenutku kad je poeo da grize
zglavak na svojoj pesnici. On spusti ake na sto, i splete prste. Ukres vide modre tragove

zuba na Kulervovoj koi. "Jesi ikad imao crevne parazite, Dalekoputove?" ree, gledajui
svoje ruke.
"Ne", odgovori Kirard Set zbunjeno.
"E, ba teta", ree Kulervo.
"Da...", ree Izvor, "hajde reci nam neto o tvom odnosu sa Arijel, Ride. S njom si
gotovo svake noi, i to traje ve neko vreme. Ona ti je prva, od Mundilfere..." Njegov
glas se pretopio u utanje, a Ukres vide da je Kulervo prestao da die. "Da li te podsea
na tvoju izgubljenu dragu...?" Te rei su bile mrane od insinuacije i pretnje. "Da li je
moda Arijel razlog tvog neuspevanja da dobavi uzorak krvi potreban za tvoj
istraivaki rad?"
"Nije." Kulervovo lice je najednom pobelelo, kao da ga je obuzeo bol toliko jak
da on ne uspeva ak ni da jaukne. Ipak, duboko je udahnuo. "Rekao sam ti ta je bilo",
ree on zgusnuto. "Pao sam. Izgubio sam oruje... Arijel Svetlohodna zna mnogo o
merima. Provodi mnogo vremena s njima. Ja je zamajavam zato to elim da saznam ono
to ona zna. Ona nije moj tip." Naglo die pogled, maltene prkosno, ka iekujuoj tami.
"Nisam je nikad ni dodirnuo." Pogleda Ukresa kratko, pa opet skloni pogled.
"I ta, ti si samo sakupljao podatke, a?" ree Izvor glasom koji je bio sav
natovaren ironijom.
"Jest", ree Rid Kuleva Kulervo.
"Jest...?" podstakao ga je Izvor blago.
Kulervo stisnu usne. "Gospodaru." Obori pogled. Taj nain oslovljavanja, Izvorov
odabrani, zvuao je na Kulervovim usnama nekako vie nalik na psovku nego na
slugeranjstvo.
"Svetlohodni", ree Izvor neoekivano. Ukres die pogled ka tami. "Koliko
shvatam, ti si proizveo neto drugo, to bi mog oveka Kulerva interesovalo."
Ukres oseti da mu se usta steu. "Na ta misli?"
"Ti, takoe, ima znatnu koliinu nagomilanih podataka o merima, poto ih
studira jo od svog penzionisanja, bar koliko je meni poznato."
"Penzionisanja? Mog?" ponovi Ukres lagano.
"Pa bio si zaposlen kao Arijenrodin Starbak. Ubijao si njih", ree Ukres. "Je l'
tako?"
Ukres je oseao da ga gnev izjeda kao kiselina; pitao se zato je doveden na ovaj
sastanak, osim ako cilj nije bio da se proveri koliko vreanja moe mirno otrpeti.
Njegova paranoja poe se kancerozno iriti; onda mu pade na um da mu je Izvor rekao da
u ovoj druini nee imati uspeha ako ne naui da gleda dalje od onog to je samo po sebi
oigledno. Moda ga zaista testiraju: njegovu lojalnost, sposobnost da ovlada svojim
ivim temperamentom, njegov potencijal. Zagleda se u hipnotiko proticanje boja na
suprotnom zidu i ostade tako sve dok ne ovlada sobom. "Istina je", ree postojanim
glasom. "Pretpostavljam da bi se to moglo nazvati odnosom ljubavi i mrnje." Pogleda
Rida Kulerva. "A kakav je tvoj interes u vezi s merima, Kulervo?" upita neutralnim
glasom, prisiljavajui sebe da ne odbacuje unapred nijednu mogunost, pa ak ni vrlo
slabo verovatnu - da ovaj Kulervo ima mozak.
Kulervove nemirne ruke poee vidno da drhte, iako ih je drao kao zarobljenike
na stolu. Teki prsten sa solijusima na njegovom palcu zazveketa glasno po tvrdoj
povrini stola i Kulervo bre-bolje povue ruke u krilo, da se ne vide. "Ma, to je ljubav i
mrnja istovremeno", zamrmlja on.

"Previe si skroman, Ride", ree Izvor. "Moj ovek Rid Kulervo je genije
bioinenjeringa, onaj o kome ste uli da se pominje kao 'Majstor'. Taj zna o 'pametnoj
materiji' vie nego ijedan drugi iv ovek ... ak raunajui u to i njega samog." Nasmeja
se hehetavo, kiselo. "Sada je prionuo, svojim... unikatnim umom... na problem
sintetizacije 'vode ivota', kao ranije zvezdopogonske plazme. Da nije bilo njegove
pomoi, B. Z. Gundalinu nikad ne bi uspeo da je reprogramira."
Ukres je zurio u Kulerva; Kirard Set takoe, s jednakom nevericom. Ukres
zamalo da se nasmeje, siguran da je sve ovo samo neka bizarna ala, ali nesposoban da
dokui u emu je njen smisao.
"Zar nije tako, Ride?" podsticao je Izvor blago.
Rid se u seditu uspravio, podigao glavu: mogao je to biti ponos, ili prkos. Suoio
se s uperenim pogledima njih dvojice i prisilio ih da pogledaju u stranu. Digao je
uzdrhtalu ruku do uva, na kome je nosio privezak sa mnotvom kristala, nalik na
komplikovano izraeni komad nakita. Kristali zazvonie, u tiini sobe, slatko, neskladno.
"Tako je", dahnu on.
U jednom trenutku Ukres je imao nervirajue oseanje da ga kroz Kulervove oi
gleda neka sasvim druga, nepoznata osoba. Istog asa oseti da se neverica pretvara u
verovanje, i ispuni ga uas, dubok, bez dna, na isti nain kao to je Izvorova senka
ispunila sobu: prisustvom svuda jednovremeno. "Sakupiu podatke za tebe, to pre bude
mogue", ree on onom zatvoreniku u Kulervovim oima. "Ne znam koliko e biti
korisni, ali, tvoji su."
Kulervo brzo klimnu glavom; u njegovoj vilici trzao se jedan mii.
"Nemoj umanjenivati znaaj svojih dostignua, Svetlohodni", ree Izvor. "Ti ima
veoma vredan um. Traio si svoj ivot ovde, meu ovim nepismenim ljudima, na ovako
zabitoj planeti. Sad si konano meu onima koji umeju da cene tvoje sposobnosti. Tvoje
godine rada i prouavanja bie konano iskoriene kako treba... Zato ne bi krenuo,
sada, i obezbedio da se to ostvari."
Ukres iznenaeno uzvrati pogled tami. "Znai, gotov sastanak?" zapita,
pokuavajui da nekako uklopi u jednu, koherentnu celinu neoekivanu hvalu i isto tako
neoekivano slanje napolje, iz sobe.
"Gotov", ree Izvor, tonom koji uini da Ukres zaali to je pitao. "Gotov za
tebe." Ukres obori pogled. "Postoje izvesne bratstvene teme koje se tebe ne tiu, a koje
zahtevaju panju Dalekoputova i mog oveka Rida. Ti si svoj deo u procesu ispunio,
Svetlohodni. Moe biti siguran da je tako."
Ukres ustade izbegavajui poglede ostalih. Klimnu glavom i krenu od stola. Vrata
lifta se otvorie kao da su na njega ekala.
"Ride..." ree Izvorov glas im je Ukres Svetlohodni uao u lift i nestao.
Rid, nevoljno, otre pogled od tog mesta; deo njegovog uma ostade u sanjarenju o
mogunosti da zameni mesto s ovekom koji je poslat napolje. Njegov pogled se odbi o
Dalekoputova, registrujui na licu tog Tijamatovca zadovoljstvo to je Ukres isteran
napolje a on ostao i to moe i dalje da sedi tu s izrazom kao da zna sve i svata. Taj
Dalekoputov je bio lan Bratstva godinama, u vreme vladavine Kraljice Arijenrod, ali ni
do danas nije razumeo u kakvu movaru tone. Rid se suoi sa zurenjem Dalekoputova,
ija se mirkava arogancija pokoleba u sudaru s njegovim nepomerivim oajem.

Rid se okrete da se opet suoi s mrakom, prisiljavajui svoje oi da vide unutra

neku neodreenu siluetu nalik na ljudsku, i da ne skrenu. "ta?" ree on grubo. Znao je
da je Izvor sada lino, fiziki prisutan na Tijamatu; i da ono to se nalazi na drugoj strani
ove projekcije, ma ta bilo, jasno vidi njega, vidi njegov znoj i bol, pouzdane znake
pogoranja telesnog stanja zbog toga to mu ve dugo nije data "voda smrti". Nije znao
da li je to odugovlaenje ima za cilj da ga kazni ili da poslui kao sredstvo za ubeivanje;
samo je znao da je namerno. I da e konano saznati razlog.
"Arijel Svetlohodna", ree Izvor.
"ta...?" ree Rid Kuleva Kulervo opet, bez razumevanja.
"Znam da se nita... intimnije nije desilo izmeu tebe i Kraljiine erke. Nita
intimnije od obine konverzacije. Ali ona hoe vie od razgovora. Ona hoe tebe, Ride."
Rid se sledio. "P' ta?" ree. "Na ovaj nain ja postiem da ona stalno pria o
merima."
"Ono to ona zna o merima nekorisno je za tvoje potrebe. I ti zna da je tako.
Onda zato se i dalje via s njom?"
"Nije nekorisno", ree on uporno. "Trebaju mi svi podaci koje mogu dobiti."
"Treba ti uzorak krvi! Ona ti je spasla ivot... ali te je i spreila da dobije ono
jedino to ti je stvarno potrebno da bi razvio nain za replikaciju te tehnoviralne materije.
Tvom poslu bila je smetnja, a ne doprinos; navela te je da se zapita ima li ikakvu
savest, a?"
Rid oseti da je pocrveneo. Pogleda Dalekoputova, uviajui da je taj Tijamatovac
verovatno jedini koji je Izvoru rekao sve. "Hoe da je utnem? O-kej, utnuu je. Ne'a
problema."
"Ne", ree Izvor blago. "Neu to. Njeno znanje o merima ne vredi nita... ali nam
je ona ipak vana."
Rid opet pogleda ka liftu, najednom shvatajui zato se Izvor otarasio
Svetlohodnog. Zapilji se u zid putajui da se teno kretanje tih boja uliva u njegove oi.
Tvrda grudva napetosti ispunjavala je njegovo grlo dok se utanje produavalo. Ali,
zapitati nee; nee, nee...
"ta ima na umu?" zapita Dalekoputov umesto njega.
"Moj ovek Rid e je zavesti."
Ridova glava se okrete brzinom odapete prake; vide kako se Kirardov osmeh
pretvara u iznenaenje pred izrazom tolikog gaenja na njegovom licu.
"Trebalo bi da to bude jednostavan posao za tebe, Ride. Sudei po onome to mi
je Dalekoputov priao, Arijel ima mnogo vie zajednikog sa svojom babom, Arijenrod,
nego sa svojom majkom... a ve je zaljubljena u tebe. Samo treba da je pusti da uzme
ono to eli. Siguran sam da nee biti razoarana. Nijednom nisi razoarao Mundilferu."
Rid opsova i skoi na noge. U glavi mu se zavrte; to ga je prinudi da se nasloni na
sto, a zatim da opet sedne. Dalekoputov je prosto lepio pogled za njega, kao voajer. Rid
odmahnu glavom, vie u znak neverice nego odbijanja. "Zato...?" ree ne razumevajui.
"Zato to emo je na taj nain vezati za nas. Ja u stei vlast nad njom... i nad
njenom materom."
On odmahnu glavom. "U emu je poenta? Sipaj dozu neega kraljici u supu ako
hoe njenu saradnju. Zato se maltretirati ovom igrom..."

"Zato to je to moja igra, a ti si moj pion", ree tama. "A meni se hoe da ti nju
navede da se zaljubi u tebe. To e ti biti okajanje greha - to si me lagao i to si
propustio da stvarno napreduje u studiranju mera zato to si se zatreskao u tu malu."
Rid je oseao kako se talas gaenja die u njemu, kao neto ivo; jedva ga je
savladavao. "Radim, radim na tome, skote! Nabaviu uzorak krvi, ubiu jebenog mera
golim rukama ako to hoe. Dau ti ono to hoe. Ali ne nju. To se - nee desiti. Ne sa
mnom."
"A ja mislio da ti nije stalo do nje."
"Nije..."
"Ili je ovo zbog Mundilfere?"
Rid se tre nemonim besom, ustade opet, a Dalekoputov malo uzmae. Rid se
poe slepo udaljavati od stola, srljajui ka liftu, iako mu je bilo jasno da je zarobljen i da
mu se lift nee odazvati bez Izvorove komande.
"Ride." Neto u Izvorovom glasu zaustavi ga na mestu. "Imam ono to ti je
potrebno."
Rid se okrete sporo; svim srcem je prieljkivao da njegove oi vide ono to ve
vide na stolu. Onda se baci preko stola, doepa epruvetu pre nego to bi mogla nestati, i
sasu njenu sadrinu sebi u usta.
Ali stisnu grlo, tren pre nego to bi progutao - jer je usnama, jezikom, registrovao
da neto nije u redu. Ispljunu. Puna usta tople krvi obojie u grimiz prednji deo njegove
koulje, prskajui i po akama i po stolu, kao ivopisno povraanje. "Sranje!" jeknu on.
"Sranje!" Poe otresati ruke od krvi; kapljice poprskae i Kirarda Seta koji poe psovati
besno i zgaeno.
"ija je bila?" izdra se on na tamu. "ija? ija?" Obrisao je usta rukavom,
ostavljajui izduenu crvenu fleku, zatim opet pljunu.
"Merska krv", ree Izvor. "Ono to ti je potrebno da bi nastavio svoje
istraivanje... kao to sam i rekao. Poto je nisi uspeo nabaviti sam, nabavio sam je ja za
tebe, u saradnji sa ovde prisutnim Dalekoputovim. Ostatak uzorka te eka u laboratoriji.
Tamo e ga nai. elim da sad poe tamo, i da radi svoj posao."
Rid spusti pogled na svoje uzdrhtale, krvave ake i na praznu epruvetu koja je
ostala da lei na stolu. "Ne mogu. Ne mogu ovakav da radim. Treba mi..."
"Znam ja ta tebi treba", ree Izvor blago. "Tamo te eka i to... Hajd' sad."
Rid je obrisao ake o koulju, gutajui u. Pogleda Dalekoputova koji je sada
ponovo dizao glavu. Tijamatovac se zagledao u njega, sa morbidnom zaaranou. Rid se
najednom prui napred i raspali mu zaslepljujui amar. Onda se odgurnu od stola i poe
jo jednom ka liftu. Ovog puta vrata se otvorie pred njim i primie ga unutra.
Kirard Set Dalekoputov je protrljao lice, skamenjen negde izmeu razbesnelosti i
neverice. Pogledom je ispratio Kulerva koji je ukoraio u lift i nestao s vidika. Konano
okrete pogled opet ka bezformnoj tami koja je za sebe tvrdila da je Izvor. Pade mu na um
da je sad s tom stvari ostao sam. Nikad ranije se nije naao u Izvorovom prisustvu
potpuno sam; imajui na umu emu je maloas prisustvovao, nije bio siguran da li da
bude polaskan ili iznerviran ovakvom audijencijom.
"Dalekoputove..." ree raspuknuti Izvorov glas.
Kirard Set se trudio da na licu zadri izraz smirenog iekivanja.

"...pokazuje veliki potencijal. Pohvaljujem tvoj dosadanji rad. Izgleda da svoje

ciljeve ostvaruje revnosno. Oekujem da e nastaviti svoj uspon kroz redove Bratstva, i
da e uivati i u nagradama Bratstva."
Kirard Set se potvrdno nasmei, ali ne prestajui da trlja obraz koji ga je jednako
boleo.
"Ne dozvoli da te nepodnoljivo ponaanje Rida Kulerva uznemiri", ree Izvor.
"Njemu su mnoge stvari na umu, a uskoro e i vie biti. Moda bi ti voleo da mi
pomogne da tome doprinesemo. elim da se njegova veza sa Arijel Svetlohodnom
zavri telesnim odnosom. A to se nee desiti ako bude samo njemu preputeno. On
pripada meni... ali i sad voli da se zanosi iluzijom da moe odluivati o svojim
postupcima." Izvor naini jedan zvuk kao da ga sve to zabavlja. "Ta njihova romansa na
koju su zvezde bacile kob morae malo da se pogura. Ti mi moe pomoi, zajedno emo
obezbediti da se stvar dogodi."
Kirard Set klimnu glavom, sada ivahnije, ipak sa dlanom na obrazu.
"Evo ta elim da uradi..."
52. TIJAMAT: Karbankl
Luna je stigla na prag Sudbe Rejvenglas zajedno sa Klaveli Bluston. Pokucala je
na zatvorenu gornju polovinu vrata. Zaula je pribliavanje koraka i dobro poznati glas,
zatim cik neoprezne make koja se nala pod nogama. Gornja polovina vrata se otvori i
Sudbine nevidee oi pogledae ka njima dvema. Osmehnula se kao da vidi njihova lica,
jer - oekivala ih je.
"Uite, uite..." Otvorila je i donju polovinu vratiju, dok su one, sa svoje strane,
izgovarale pozdrave. Zakoraile su unutra a istog asa dve make arenog krzna nale su
se pod njihovim nogama. Sudbin matori sivi maor konano je uginuo, jo pre nekoliko
godina, a Tor joj je kao zamenu dala ne jednu nego dve make, kad se restoranska maka
omacila. "ta je ovo? Donele ste ruak?" Sudba upadljivo mrknu. "Da li to znai da ete
ostati i due, a ne samo da bismo popriale o stvarima naeg Koleda?"
Pa dobro, svi moramo jesti, pa kad je tako, onda zato ne bi malo i ogovarale,
preko ruka, a?" ree Klaveli veselo. Pletenu korpu pokrivenu platnom spustila je na sto
u toj prednjoj sobi, koja je sluila kao radionica u onim vremenima kad je Sudba pravila
maske. Sada kad se Koled preselio uz dugo spiralno brdo, u dvorac, i kad se grad poeo
brzo puniti strancima, Sudba je sve manje izlazila; to su i njih dve dobro znale.S
proticanjem godina njeno telo je bilo sve sporije, sve manje sigurno na nogama;
svakojake tekoe su se nakupljale i postupno je ograniavale na ivot u kui.
"Pa dobro, priajte mi ta ima novo!" Sudba je nala put do jednog sedita; kretala
se pouzdano, u prostorijama sopstvenog doma. Gestom pokaza da sednu. "Je l' bio neko
od vas dve u Torinom klubu? ujem da ima uspeha. Ba mi je drago to joj tako dobro
ide, znam da je to ono za ta ju je sudbina spremila. Mada je vie gotovo i ne viam, a to
je sramota." Luna je ula ogromnu usamljenost i aljenje unutar tih odluno pozitivnih
rei.
"Ne", odgovori Luna, i zau Klavelino "Ne" kao eho svoga. Njih dve se
pogledae, sa tunim osmesima. "Prezauzetost", dodade.

"Previe buno", ree Klaveli. Otvorila je korpu i poela da im dodaje pite od

testa sa mesom. "To je za strance, koji ne znaju ta tiina znai, i za mlade, koji nee da
znaju."
"Sra-mota", ree Sudba, i nekoliko puta coknu jezikom. Prihvatila je jedno od tih
peciva, zamotano u plastini "papir" sav pokriven nerazumljivim tuinskim slovima.
Udahnula je miris hrane, probno zagrizla, uzdahnula klimajui glavom, to je bio znak
odobravanja. "E, ovo nije loe, zna... Treba da odete u taj njen salon zabave. Naite
vremena! Jo ste mlade, treba da uivate. Oprobajte neto novo. Rado bih ula o tome."
"Poslau Arijel da ti da potpuni opis", promrmlja Luna. "Ako bude ikad vie
razgovarala sa mnom. Ona sad stanuje tamo, ili bi bar stanovala kad bi je Tor pustila."
"Ma, hajde", ree Klaveli. "Nisu stvari ba tako loe. Jo ona provodi sa merima,
na plantai, bar isto toliko vremena koliko i sa Elkoom Telom i tom klapom u Lavirintu.
Stabilizovae se ona. Svi ti mladi se sada prederavaju uvoznih slatkia, zato to nikad
ranije nisu imali prilike da probaju ma ta slino. Pre ili posle e im dosaditi."
"Kako kad svake nedelje stigne neto novo? Oni su kao ljudi zalutali na moru, bez
kompasa i sidra." Luna je ula da njen sopstveni glas postaje otriji, i znala da je to ljutnja
ne zbog iskuenja Lavirinta nego zbog Arijelinog reagovanja na njih. "Tvoja Merovi bar
ima neki cilj; za nju budunost nije beskonana sadanjost."
"Kako je Merovi?" upita Sudba. "Da li je zavrila studije za medicinsku
tehniarku? A Tamis kako je? Nedostaje mi i njegov glas, i muzika, sad kad dane vie ne
provodim na Koledu. A Dana...?"
"Dana se dobro dri. Otkad uzima te nove lekove, lea su mu mnogo bolje; artritis
je praktino nestao. Merovi e kroz dve nedelje dobiti dozvolu za rad u struci", ree
Klaveli.
"Divno." Sudba se osmehnula. "A Tamis...?" ree, da ih podstakne, poto su obe
zautale. "Oni su tako dobar par, to daje lepu nadu za budunost."
"Fino je njima", ree Klaveli, ali ivost je ve nestala iz njenog glasa. Luna je
pogleda iznenaeno. "Oboje su toliko zauzeti poslom... Ona se ali da vie ne provode
dovoljno vremena zajedno."
Sudbin izraz lica se promenio. "To e valjda drukije biti kad oboje diplomiraju."
"Ne znam." Klaveli obori pogled. "Moda. Nadam se da hoe. Moda e."
"Nisam znala da imaju problema", ree Luna tiho, malo postieno. "Tamis mi nije
rekao nita o tome..." On joj vie nije govorio skoro nita o svom ivotu, tako da ona nije
ni znala da se u odnosima sa Merovi neto deava. Poslednjih dana, ako je i viala svog
sina, govorili su samo o merima i istraivakom radu, nita lino. Arijel ju je izbegavala
kao da Luna ima neku zaraznu bolest.
Pa, zaista, u poslednje vreme Tamis izgleda neto sumorniji nego obino, uvide
ona, a Arijel neto udljivija. Ali sve dosad nije pomiljala zato je to tako - niti je
pomiljala zato to dvoje mladih nikako ne postavljaju ono jedno pitanje koje ona
oekuje ve mesecima: ko im je pravi otac. Nikad je nisu pitali... a njena jedina emocija,
s tim u vezi, bila je: olakanje.
A na njoj je bila odgovornost da tu temu pokrene; ne na njima. Meutim, bila je
suvie preokupirana Hegemonijom... i svojim uznemirenim oseanjima prema dvojici
mukaraca koji su imali jednako pravo da se zovu ocem. Previe je bila opsednuta sama
sobom... previe nalik na Arijenrod. Krivica joj se poe komeati u elucu kao klupko

jegulja. eprkala je po pecivu, najednom bez imalo apetita. "Pokuau da razgovaram s

njim", ree. Pokuati. Pa ona to ve nedeljama i mesecima pokuava... uzalud.
"A kako je Ukres?" Sudba je, tonom odlune dobre volje, navaljivala kroz njihovo
nelagodno utanje. "Ima ve dosta vremena kako nije navraao ovamo. Radi li on jo na
onom programu za rekonstruisanje nedostajuih segmenata merskih melodija? Kako je
ono rekao: 'posao nalik na krpljenje jedne matematike ipke'... Zapanjuje me njegov
um."
Luna je prstom pratila grube, nasumine linije lepka davno stvrdnutog na povrini
stola. Razmiljala je o injenici da do ovog trenutka pojma nije imala da Ukres uestvuje
u nekom takvom projektu. "Ne znam. U poslednje vreme nije esto u Palati. On... se
angaovao... u nekom poslovnom poduhvatu, sa nekim zimcima koji su mu bili... bliski,
kad je bio sa Arikom." Glas joj je postajao sve tii, tako da je zavrila jedva ujno.
"Ahhh", ree Sudba, i to je bilo sve s njene strane. Poela je oima nasumice lutati
po sobi. Luna se zapita ta ta ena vidi u svojim mislima.
"Ali, nismo dole da ti kvarimo dan sumornim detaljima iz naeg linog ivota.
Pojedinostima koje ionako verovatno ne znae nita", ree Klaveli, reena da se osmehne.
"Najzad, sve se menja. Dananje suze su sutranje besmislice."
"Kad smo ve kod menjanja..." Luna je uhvatila Klavelin ton u kome je
preovladavala vrsta reenost da se bude vedar. "Meni je inostrana vlada saoptila da e
Premijer i Skuptina doi u jednu od svojih tradicionalnih poseta Tijamatu, kroz samo
nekoliko meseci."
"Nekoliko meseci?" ree Sudba. Njena neverica bila je vidna. "Zar to nije
prerano? Njihov obiaj je bio da dolaze svakih... dvadeset dve godine, zar ne...?"
"Ne bi oni jo sto godina doli da im nije ponovo dat zvezdopogon, imaj to u
vidu", ree Luna s osmehom. "Toliko su zadovoljni to opet imaju nas kao dragulj u
svojoj kruni da su odluili da prekre sopstvenu tradiciju i da nam dou u posetu preko
reda." Njen osmeh i glas postadoe blago ironini.
"Znai tako?" ree Sudba glasom koji je i sad bio pun neverice.
"Tako govore", odgovori Luna Svetlohodna. "A ta stvarno misle, drugo je
pitanje. Ali, stranci nas sad podstiu da priredimo nau tradicionalnu Svetkovinu, za dan
njihovog dolaska, da proslavimo 'novu zajednicu naih kultura', kako to sada kau. Ja
sam rekla da emo saraivati... a zato i ne bismo!" Osetila je da se u njoj neto budi, kao
opruga koja se oslobaa. "Ba bismo mogli rado prihvatiti promene, kao to smo ih, na
na nain, uvek i prihvatali; jer promene e nas poneti, hteli mi to ili ne. To je znaenje
naih Festivala, njihova simbolina poruka, oduvek: pozdraviti promene veselo, slavljem,
uiniti da trenuci promene budu divni, da oive, da se zadre u naim uspomenama."
"Da li e biti No maski?" upita Sudba, naginjui se napred preko stola.
"Kako bi mogla da ne bude?" Luna dotae njenu ruku, seajui se maske letnje
kraljice. "Potrebno je da odbacimo svoje stare ivote, uz odgovarajui obred, jer novi
ivoti su nam ve dati."
"Ali potrebne su - decenije... da se proizvedu maske u dovoljnom broju, za
svakoga. Nekada smo mi radili, cele porodice maskera, tokom svih godina od jednog
Festivala do sledeeg, da bismo ih napravili sve..." Luna vide na njenom licu naglo
uvianje i gubitak. Ovog puta Sudba Rejvenglas nee biti meu njima.

"Sad imamo fabrike", ree Luna steui Sudbinu ruku. "One mogu da urade jako
mnogo onih poslovakoji se ponavljaju... Moda maske ovog puta nee biti onakva
umetnika dela, ali e biti spremne. A onda, dok doe doba za onaj sledei Festival, moi
e da budu i jedno i drugo. Tor mi je preporuila jednog oveka po imenu Hladnovodni;
ona misli da bi on imao volju da proizvodi maske, a fabrika mu je podesna, potrebne su
samo neke manje izmene. Takoe je rekla da bi to mogao biti nain da korisno
upotrebimo bar jedan deo ogromnih koliina smea koje nam tuini tako velikoduno
poklanjaju..." Hitrim trzajem podigla je omota od plastine "hartije" ispod svog peciva.
"Smee se moe pretvoriti u sirovine za proizvodnju grubih podloga za maske. Tor je
smatrala da bi ti mogla, ako bude htela, da daje Hladnovodnom savete o nabavkama,
zalihama..."
Dok je sluala ovo, Sudba je licem pokazivala da se postepeno oputa, kao da ve
prilagoava svoja oekivanja i razmatra mogunosti koje joj ova promena nudi. "Da... da,
mogla bih to, valjda. Ja..."
Zau se kucanje na vratima. Sve tri se okrenue, trgnute tim zvukom. "Ovaj dan je
pun iznenaenja", ree Sudba.
Klaveli se pokrenula da ustane, ali je Luna zaustavi i ustade umesto nje. Druge
dve ene je pustie da ode do vrata; njihovo iznenaenje bilo je neizgovoreno, ali
opipljivo. Luna prui ruku ka kvaki, na neki nain sigurna da je to Ukres doao kod
Sudbe da joj pria sve ono to svojoj eni vie nee da pria. Odjednom eljna da mu
kae da dolazi jo jedna Promena, da e njih dvoje moi jo jednom da odbace svoje stare
ivote i pokuaju ponovo... ona otvori vrata.
Uvue dah umno, buljei u lice koje se stvorilo, tako neoekivano, pred njom.
"Bi-Zi", apnu. Vide njegovo neverovanje, nita manje od njegog.
"Luno...?" Pogledao je pored nje, prvo ka fasadi zgrade, pa unutra. "Ovo je kua
Sudbe Rejvenglas?"
Klimnula je glavom i pomakla se u stranu, ujedno otvarajui i donju polovinu
vrata da bi on mogao ui. Bio je sam, bez ijednog uvara, i bez uniforme. Na sebi je imao
tuniku irokih rukava, pantalone, tamni ogrta i eir irokog oboda: svakidanja odea
karemovskog trgovca ili poslovnog oveka. Ne bi ga, na ulici, pogledala dvaput. On je
nju gledao jednako zaueno, videi da je u tijamatskoj narodnoj odei koju je i sad
najvie volela, iako su je zahtevi politike i rituala esto prisiljavali da se oblai u skladu s
oekivanjima drugih.
Zakoraio je u sobu. mirkao je dok se privikavao na svetlost i na boravak u istoj
prostoriji sa Lunom. Najzad odvoji oi od nje i pogledom obuhvati Klaveli i Sudbu.
"Sudijo Gundalinu", ree Sudba, glasom upadljivo mirnim.
Osmehnuo se ironino. "Prepoznala si moje korake."
"Nisi u uniformi. Nosi neke druge izme", ree ona. "Ali prepoznala sam te.
Dobrodoao. ta te dovodi u moj dom?"
"Specijalna isporuka, Sudbo Rejvenglas." Poe blie njoj, a Luna, izbegavajui
make, za njim. utke je gledala kako Gundalinu izvlai ispod ogrtaa neto i kako to
stavlja na sto izbrazdan lepkom. Otvori posudu i izvue neto iz nje, veoma neno - jednu
tananu svetlucavu reetku nalik na one naglavne komplete koje je viala kod stranaca.
Ovakav aparat, meutim, jo nije videla. "Evo..." Poloio je napravu Sudbi na elo i oko
glave, beskrajno paljivo irei tanke iane pipke. Luna je fascinirano gledala: pojedini
filamenti kao da su oivljavali, sami su se privijali uz oblike Sudbine glave.

Sudba, koja je sve te dodire podnela mirno, sad jeknu i ukruti se, onda die ruku ne da odvue su stvar sa svoje glave, ak ni da je dodirne. Rukom dotae Gundalinuova
prsa. Polako je ustajala sa stolice, a Gundalinu je pridravao njenu ruku, pomaui joj da
bude stabilnija. Najzad je Sudba stajala pred njim i zurila u njegovo lice. "Sudijo
Gundalinu..." ree ona tiho. "Vidim te!" Sad poe rukom pipkati njegovo lice, pojedine
crte lica, kao da hoe da verifikuje da je to sve stvarnost.
"Dobro", ree on blago, svojim tijamatskim jezikom sa malo tuinskog naglaska.
"To je dobro... Tako treba." Osmehnuo se.
Sudba se okrete od njega. Pokreti su joj bili nesigurni, jer je tek uila da povezuje
neoekivani vizuelni input sa izvetajima ostalih ula. Pogleda Lunu licem u lice.
Nekoliko dugih trenutaka osmatrala ju je; iako su Sudbine oi i sad bile kao prozori sa
sputenim roletnama, Luna je po izrazu lica znala da je Sudba vidi. Sudbin "probni"
osmeh se polako irio, jaao verovanjem. "Damo Thalaso... Luno... seam te se", ree
tiho. "O, da, seam se, draga moja... Pamtim onaj as kad si dola do mojih vrata kao
izgubljeno dete... i onaj kad sam ti stavila masku letnje kraljice na glavu." Pomakla se
opet napred, i sad poela pipkati Lunino lice, maltene kao da je miluje; zatim Klavelino,
koju nikad pre toga nije videla. "Izgleda uglavnom onako kako sam te zamiljala,
Klaveli Bluston", ree Sudba zadovoljno. Klavelina aka stee njenu.
Sudba se opet okrete Gundalinuu, ali ovog puta njene dignute ake poee pipkati
blistave tanke trake koje su joj leale na koi. "Ovog puta vidim mnogo jasnije. Pre
Odlaska, dok sam imala onu traku za gledanje, nikad nisam videla tako jasno. ak i moji
snovi o jasnom gledanju nisu bili ovakvi..." Ruke su joj malice drhtale.
"Ovo je najbolji raspoloivi senzor za koji nije potreban hirurki zahvat."
"Hvala", ree tiho Sudba. Njene nemirne oi usmerie se ka njegovim. "Bila sam
zaboravila..."
"Moje obeanje?" upita on. "Ja nisam. Ali je bilo potrebno izvesno vreme da se
specijalno trebovanje probije kroz lavirint birokratije."
"Sudijo Gundalinu", ree Klaveli, postavljajui pitanje koje su Lunine usne
odbijale da formiraju, "zato si uradio ovo?"
Pogledao ju je kao da za trenutak ne moe zamisliti otkud joj pomisao da tako
neto pita. Onda opet pogleda Sudbu, njen pogled koji je lutao tamo-amo, sreno rasejan.
"Da ispravim jednu staru nepravdu."
"Misli na Odlazak?" upita Luna, imajui na umu sve to su izgubili i sve to im
je, kao Sudbin vid, oduzeto kad ih je Hegemonija napustila.
"O, vas dve lepotice!" ree Sudba saginjui se da pomazi dve make koje su joj se
uvijale oko nogu. "Vidi ti njih, nikad ni sanjala nisam da vam je krzno u toliko boja..."
B. Z. je odmahnuo glavom. Gledao je, i sad, Luni u oi, ali su njegove oi drale
u sebi i jednu tajnu koju sa Lunom nije mogao podeliti. "Jednu stariju, i liniju,
nepravdu."
Sudba se opet uspravi; pod svakom rukom je drala po jednu uzmigoljenu maku.
"Sibil si, sudijo Gundalinu", ree ona gledajui njega i trokraki znak okaen o njegova
prsa. To nije bilo pitanje, ali on ipak ree: "Jesam", glasom udno napetim.
Luna prstima dodirnu svoj sibilski znak, uviajui najednom da su sve etvoro
prisutnih u ovoj sobi sibili. Videla je, po nainu kako su Gundalinuove oi preletele preko
njih tri, da je i on to sada uvideo. Njen pogled se opet vrati njoj, dodirnu njeno lice, njenu
bledu, u kike upletenu kosu; sie na njeno prosto "uroeniko" odelo. ake mu se

neupadljivo stegnue na tamnoplavoj tkanini njegove proste, obine koulje. Videla je u

njegovim oima: ni kraljica, ni vrhovni sudija.
U pamenje joj doe, sa velikom jasnoom, jedan pre pola ivota doivljeni
trenutak, kad je bila pridolica izgubljena u ovom neobinom gradu-svetu, u doba
Festivala. Kako su njegove oi tada pogledale u nju i probile se kroz njeno srce kao
svetlost kroz prozorsko okno...
Otklonio je pogled. "Moram se vratiti", ree nerazgovetno. "Moje osoblje misli da
sam na pauzi za ruak."
Sudba mu se osmehnula, putajui make. Pruila je ruke, nemo se opratajui.
On ih dodirnu nakratko, to je Luna gledala s uutanom zaviu. "Blagosloven bio", ree
Sudba.
Uzvratio joj je osmehom. "Meni e i trebati blagoslov Sudbine, da bih postigao
ono to ovde treba da postignem", ree. Klimnu glavom svima njima, ne gledajui Luni
vie u oi, i poe ka vratima.
"ekaj", ree Luna. On se okrete i saeka da ona uzme sa stola jednu netaknutu
pitu sa mesom. "Nemoj otii a da ne uzme neto da pojede usput... sudijo Gundalinu."
Hranu je, malo postieno, stavila u njegove ruke, ali to je bio samo izgovor da prui ruke
ka njemu, da ga dodirne, makar i na jedan tren, preko nesavladive daljine koja ih je
razdvajala. Njegovi prsti sklopili su se preko njenih, kratkotrajno ali toplo, dok je uzimao
hranu. Osmehnuo joj se, ovog puta gledajui joj pravo u oi. U njima je videla glad, onu
glad, a zatim se on opet okrenuo da poe. Na izlasku se osvrnuo i opet pogledao nju, i
ostao u tom poloaju sve dok se vrata nisu zatvorila i odsekla vidik izmeu njih.
Okrenula se opet, polako, i nala da je pomno gledaju i Klaveli i Sudba. Lice joj
poe crveneti; ona spusti pogled, da izmakne njihovoj radoznalosti.
"Dobar ovek", ree Klaveli konano, tonom koji je zvuao kao iznenaenje.
"Nisam mislila da je tako neto mogue, pogotovu kod stranca koji ima toliku vlast."
"Nisu oni toliko razliiti od nas", ree Luna tiho. Ispravljajui rukave, i diui
glavu, nastavi: "Oni su samo ljudi. ele iste stvari koje i mi elimo..."
Sudba odmahnu glavom; lice joj je imalo udan izraz dok je gledala Lunu. Ali
onda spusti pogled ka akama i poe ih studirati, okretati. Poe oprezno preko sobe do
jedne obojene drvene krinje ispod prozora, sa arama dijamantnih oblika urezanim u
stakla. Die poklopac i poe da pretura po stvarima unutra. Sa lakim uzvikom izvue
neto i podie. Blesnu svetlost, nasumini zrak Luni pravo u oko, i ona shvati da je Sudba
nala ogledalo.
Pred njenim oima, Sudba se okrete ka svetlu da bi se mogla dobro ogledati; nije
videla svoj odraz, ak ni mutno, ve skoro dvadeset godina. Ruka joj se dizala polako, sa
vidnim drhtanjem, sve do dubokih linija starosti na njenom licu, do beline kose, a nita od
toga nije bilo tako kad se poslednji put ogledala. Ruka joj opet pade. Pokretima i sad
sporim, paljivim, ona vrati ogledalo u sanduk i spusti poklopac. Okreui se ka njima
dvema nae u njihovim oima potvrdu onoga to je i sama videla. "Oseam se kao ista
ona osoba od pre. Otkud sad ovo telo...?" Rairila je ruke bespomono.
Luna najpre obori pogled, kao i Klaveli, a potom natera sebe da ga digne: pred
oima joj je stajala ista ena koju je oduvek poznavala, ali sad ju je videla u drugaijoj
svetlosti. "Sudbo", ree ona, jer joj je neto palo na um. "No pod maskama..."
Sudba se uspravi; lice joj se ozarivalo, jer su njene misli naputale prethodnu
Svetkovinu i vraale se u sadanjost, posezale ve i prema budunosti. "Da, svakako",

ree, polazei nazad ka njima preko sobe, diui obe ake. "Mogu opet da radim,
samostalno. Samo nekoliko maski, ali sasvim specijalnih... Draga moja, ti e dobiti
masku dostojnu kraljice."
53. TIJAMAT: Karbankl
"...kao to vidite na displejima ispred sebe, podaci jasno podravaju graanina
Dalekoputova. Vidi se da postoji elja kod sadanjeg naroda, a takoe i istorijski
presedan, da pri naem povratku Letnja Kraljica bude zamenjena sledeom, koju biraju
zimci. To se obino uradi na njihovom takozvanom 'Festivalu', kad proslavljaju posetu
Predsednika vlade..."
Ehartheovi podaci sevali su na ekranu ispred Gundalinua, koji je sedeo za stolom i
diskretno presavijao pare omotaa od pite sa mesom u trouglove sve manje i manje.
Die pogled. ake su mu ostale skrivene ispod ruba torusnog stola koji je dominirao
dvoranom Saveta. Pogledom je nakratko doticao lanove Suda i svoje osoblje; svi su
sedeli oko njega. Doarao je sebi kako su izgledali lanovi Sibilskog koleda Kraljice
Svetlohodne i tijamatski graanski lideri kad su, svojevremeno, sedeli na istim ovim
mestima. Samo jedna figura pree nepromenjena iz jedne u drugu sliku... Kirard Set
Dalekoputov.
Primetio je da i Dalekoputov gleda njega, kao da je zapravo od poetka motrio na
njega. Sad se Dalekoputov nasmeio bledo ali kao znalac; a Gundalinuu je taj osmeh ve
postao odvratniji nego ijedan drugi izraz ikad vien na ma kom ljudskom licu, zato to je
uspevao da oslepi njega, Gundalinua, kao zrak svetlosti. Zapravo: da ga oslepi njegovim
sopstvenim iracionalnim besom, onim od koga se utroba vezuje u vorove... Prinudi sebe
da se netremice suoi s Kirardovim zurenjem, da oko svog besa stegne pesnicu
koncentracije i ugui ga samodisciplinom.
Dalekoputov se zmijski uvlaio u panju svih prisutnih; postao je ve neizbeno
prisutan u njihovim prostorijama. Bio je, slubeno, predstavnik Gradskog saveta, i
predvodnik "lobija" koji se zalagao za nastavak lova na mere; ovim drugim je radio
protiv Kraljice iji je, prialo se, najverniji podravalac nekada bio.
Pre nekoliko nedelja doao je u Gundalinuovu kancelariju, ostavljajui utisak da
iz njega na sve strane cure arm i tajno znanje, i nagovestio, sa jedva prikrivenom
zlobom, da e dati Savetu izvesne informacije o pravoj prirodi odnosa izmeu
predsednika hegemonijskog Vrhovnog suda za Tijamat i tijamatske Letnje Kraljice,
ukoliko Sud ne da dozvolu da lov na mere ponovo pone.
Gundalinu je to sasluao utke a onda pustio Dalekoputovu snimak toga upravo
izgovorenog. Meutim iz snimka je ve diskretno izbrisao, jo dok je Dalekoputov
govorio, sve potencijalno optuujue elemente, a ostavio samo delove koji su sainili
pokuaj podmiivanja i iznuivanja - dovoljno da Dalekoputov bude osuen. "Znam da
ima prijatelje", rekao je blago. "Imam i ja. Idi sada, dok si jo slobodan da ode."
Dalekoputov je to ozbiljno posluao, i direktnih napada vie nije bilo. Umesto
toga, Dalekoputov je Gundalinua jednostavno zaobiao: uspostavljao je veze, iza
njegovih lea, sa drugim lanovima Saveta. Vie nije vrio na njih direktan pritisak da
odobre dalji lov na mere, zato to je Gundalinu ve stavio veto na izglasanu odluku
Saveta i proglasio da je lov na mere tradicionalno tijamatska stvar, pod kraljiinom

kontrolom. Ali je uporno, kao pas, iao za Gundalinuovom logikom, istom stazom
argumentacije, i jednim hitrim, opakim udarcem okrenuo tijamatski zakon protiv
Gundalinua.
"Postavljam pitanje koliko su pouzdane te tvrdnje da je veina Tijamatovaca
nezadovoljna ovom kraljicom i eli njenu smenu", ree Gundalinu. "Ovi podaci nisu
nikakav dokaz za to. A i kad bi bili, mi nismo u poziciji da presuujemo hoe li ona biti
svrgnuta ili ne..."
"Nije re o tome da je mi svrgnemo, sudijo", prekide ga Eharthe. "To e se
dogoditi snagom njihove tradicije. Ja samo preporuujem da mi obezbedimo da se ta
tradicija potuje, kad Parlament najzad stigne."
"Tada bismo zaista imali razloga da slavimo", ree Sandrini sa kiselim osmehom.
"Kad bi ta majkozaljubljena kuka pala, a zimci uzeli stvari u svoje ruke, bio bi reen
itav na problem oko doputenja lokalne vlade da uzimamo 'vodu ivota' koja nam
treba." Smeh i odobravajue mrmljanje rairie se oko stola.
"Zadrtost i pretnje protiv ovdanjeg efa drave ne smatram pogodnim
materijalom za humor", odsee Gundalinu. Vanu, pored njega, uzdie obrve.
Sandrini se namrtio; videlo se da je iznerviran. "Nisam primetio da su moje rei
humoristine."
"Ili to, ili izdajnike", ree Gundalinu mrtei se. "Jasno sam rekao da je
neprihvatljivo da se naa policija prema tijamatskom narodu postavlja sa predrasudama.
To je takoe neprihvatljivo i ako dolazi od pojedinih lanova moje vlade."
"Bi-Zi", ree Vanu tiho na sandiju, ukajui blago Gundalinuovu miicu. "Ovde
smo, ipak, meu prijateljima. Svi smo mi tehovi, razumemo se. Jedna ovakva situacija
bila bi i pod najboljim okolnostima dovoljno teka, a okolnosti ni u kom sluaju nisu
najbolje. Nemoj ba toliko jako da nas stee, a?"
Gundalinu duboko udahnu. "Pa, dobro, valjda si u pravu", ree, odgovarajui mu
na sandiju, jednako tiho. Uvide da mu jezik njegovog naroda opet poinje zvuati kao
strani. Poeo je i da misli na tijamatskom.
"Branio si prava naeg naroda vrlo elokventno, otkad si doao ovamo, sudijo
Gundalinu", ree Dalekoputov. "Moj narod ti je duboko zahvalan za to." Digao je ruke,
tako da je to liilo na sleganje ramenima. "Zato si najednom protiv neega kao to je
Promena, kad je Promena naa tradicija mnogo starija ak i od ciklusa vaih odlazaka i
povrataka?"
"Pa upravo zato to je to tako drevna tradicija", ree Gundalinu, opet vladajui
sobom. "Na ovom svetu je sad novi poredak, i zakoni Promene vie ne slue nikakvoj
korisnoj svrsi. Ta Promena je postala varvarski in. Podrao sam veinu inovacija koje je
vaa Kraljica uvela tokom naeg odsustva, zato to su bile pozitivne, i to su bile u skladu
s onom vrstom odnosa koju elim da gradim izmeu naih naroda, sad kad je naa veza
postala stalna. Ali, rtveno ubijanje ljudi, to je sad nebranjivo..."
"Ali to je deo nae vere." Dalekoputov je prstom pokazivao podatke na ekranu, a
njegov glas je dobio otricu pravednikog gneva. Njegove oi su se rugale Gundalinuu,
sa hladnim znanjem. "Na temelju tog naeg verskog sistema ti brani Kraljiino pravo da
titi mere, zar ne? Zar ne bi trebalo da mi budemo ti koji e odluivati da li obredi
Promene jo imaju neku funkciju i znaenje za nas? Ili si na neki poseban nain, lino,
zainteresovan za dobrobit ove jedne Letnje Kraljice, pa zato prua otpor svemu to bi
moglo biti opasno za nju?"

Gundalinu oseti Vanuove oi na sebi, i zau kako drugi zvaninici, oko stola,
poinju da se saaptavaju. "Saoptio sam iz kojih razloga smatram da tu praksu treba
prekinuti. Nije potrebno da o tome dalje raspravljam", ree Gundalinu ravno.
"injenica ostaje, sudijo", ree Vanu, "da bi uklanjanje Letnje Kraljice bilo u
naem najboljem interesu. Ona je fanatik, nepodlona argumentima. Njena vladavina je
doivotna, a izgledi su nitavni da u neko dogledno vreme umre prirodnom smru.
Mislim da bi trebalo ozbiljno da razmotrimo ovu priliku da se otarasimo ove Kraljice."
Gundalinu ga opet pogleda, zatim brzo skloni pogled; nije bio siguran kakav je
zapravo izraz na njegovom licu.
"Premijer i Parlament e biti pakleno ljuti ako ih ne saeka 'voda ivota', kad
stignu", ree Borskad, ministar trgovine.
"A umesto svetkovine imaemo uline nerede", ree Dalekoputov. "Ja mogu
garantovati da e emocije bit' vrlo jake, i da e nesumnjivo biti javnih protesta pa ak i
sluajeva nasilja ako pokua da zabrani jedan ritual koji je fundamentalni deo nae
kulture."
"Preti li ti Hegemoniji, graanine Dalekoputov?" upita Gundalinu krtim glasom.
Dalekoputov se ukruti, zatim se staloi nazad u svoje sedite.
"Premijer i skuptinari su samo figure, bez stvarne vlasti", ree Gundalinu
nestrpljivo, suoavajui se sa mnogobrojnim uperenim pogledima. "Apsolutno ne
razumeju sloenost tema o kojima je ovde re."
"Ali zato Centralni komitet ima uticaja koliko hoe", ree Tilhone. "Moj ujka je
ve zapretio da e doi da vidi ta se, u ime njegovih svetih predaka, deava ovde, ako ne
naemo neki kompromis sa Kraljicom. Ako nastanu uline pobune kad stigne Skuptina,
to e biti sasvim dovoljan razlog za otpoinjanje istrage. A to bi bilo sasvim dovoljno da
upropasti karijeru svima nama." Izgledao je kao da ga takva perspektiva ini izuzetno
nesrenim.
Gundalinu jedva uspe da se uzdri od mrtenja. Bio je svestan da je Tilhoneova
zabrinutost dobro zasnovana i da e autonomija vrhovnog sudije na ovoj planeti trajati
samo dok on ne uini nijedan korak kojim bi privukao preveliku negativnu panju.
Zagleda se u peat Hegemonije, osam svetova simbolisanih zracima sunca, na suprotnom
zidu.
Oko njega su se dizali i drugi glasovi, nestrpljivi, brini - svi jako zainteresovani
za isto, ali, siguran je bio, ne za dobrobit Letnje Kraljice.
"Predlaem da glasamo o prihvatanju peticije koju nam je doneo graanin
Dalekoputov", ree Borskad, registrujui tu svoju inicijativu na ekranu. "A to je, da se
obavi puna Promena, ukljuujui povratak Zime na vlast putem tradicionalnih postupaka
i teokratskih rituala ovdanjeg naroda."
"Ja to neu dozvoliti", ree Gundalinu. Njegova aka dotae jednu tipku i ekrani
se, dejstvom njegovog automatskog veta, ispraznie.
Ehrarthe ponovo dotae svoju tastaturu; jedan po jedan, svi ostali oko stola
uinie isto. Dalekoputov ih je gledao smekajui se, sa akama u krilu. Gundalinu je
gledao kako se glasovi svih njih sabiraju. im je iskazan jednoglasni rezultat,
Borskadova inicijativa opet se pojavi, neumoljivo, na ekranima svih njih.

"Veto je oboren, sudijo", ree Borskad. Ukrsti ake i pucnu zglavcima prstiju,
samozadovoljno. "Tijamatovcima se mora dozvoliti da kontroliu svoju sopstvenu
vladu."
"Ja to neu dozvoliti", ponovi Gundalinu ravnim tonom. "Narediu policiji da ih
zaustavi."
"A, to ne moe, Bi-Zi", promrmlja Vanu pored njega. Gundalinu se okrete i
pogleda ga u oi. "Samo ja imam to ovlaenje", ree Vanu. Gundalinu vide u njegovim
oima aljenje i nelagodnost, ali sumnje ba nimalo. "Ne moe ti to zaustaviti."
Gundalinu se okrete, vide reenost i konanost na licima svih njih. "Do vraga,
neu dozvoliti da Kraljica bude rtvovana!"
"Nema drugog izbora, sudijo", ree Borskad sa grubom otvorenou.
"Hegemonija hoe 'vodu ivota'. Mi je moramo nabaviti, na ovaj ili onaj nain, inae e
Hegemonija nai nekog drugog ko e to moi da obavi."
"Ma nema drugog naina", ree Vanu odmahujui glavom. "Ta ena i njeni
nezgodni zahtevi kotae sve nas poloaja - pa i ti e izgubiti poziciju vrhovnog sudije,
Bi-Zi. Ja bih radije da bude rtvovana Kraljica nego cela naa vlada, ta veli? Bar to se
mene tie, ja, posle toliko godina truda uloenog u ostvarenje ovog cilja, nisam spreman
da izgubim sve. A tano to e se desiti."
"Osim ako..." Dalekoputov ubaci samo te dve rei u njihovu raspravu, i pusti da
se od te dve ire koncentrini krugovi tiine, kao talasii na vodi, sve dok nije zavladalo
potpuno utanje.
"Osim ako ta?" prisili Gundalinu sebe da upita, znajui da su njegova vidljiva
poniznost i skriveno ponienje neophodni elementi u Kirardovoj jednaini.
"Osim ako izmeni svoju raniju odluku i dozvoli lov na mere. Onda emo svi mi
dobiti ono to smo od poetka i eleli - Hegemonija e dobiti 'vodu ivota', Tijamat
profite od nje, a ti e spasti Kraljicu. Onda e svako biti srean... osim Kraljice, moda,
ali ja pretpostavljam da e i ona radije prihvatiti razoaranje nego smrt. Siguran sam da bi
narod bio saglasan da ostavi nju na vlasti ako dobijemo ono to elimo. Bila je to ena
ba prosveena, za letnjakinju, sve dok nije podlegla toj nesrenoj religijskoj fiksaciji o
tobonjoj 'svetosti' mera..."
Opet su poela gunanja oko stola; njihov ton je ovog puta bio pozitivan, ljudi su
hteli da ga podstaknu da pristane. Dalekoputov je sedeo u sredini, utao, i zurio
Gundalinuu pravo u oi, preko ravnog torusa od poliranog tijamatskog drveta.
"Vrlo je razumno", prozbori Vanu sudiji u uvo, glasom jednovremeno
ohrabrujuim i pomirljivim.
Gundalinu, stisnutih usana, otkloni pogled od njega, i pogleda opet Dalekoputova.
Umiru meri, ili umire Kraljica, govorile su mu Kirardove oi. Biraj.
"U redu..." ree Gundalinu sputajui pogled. "U redu", ree ponovo, jaim
glasom, kao da on kontrolie situaciju. "Povlaim zabranu lova na mere. Ali, nee vie
biti nikakvog prinoenja ljudskih rtava, i nikakvih Promena na stari nain. Letnjaci i
zimci e morati da razrade neki novi nain da sreuju stvari, odsad. "
"Mudar si i poten u jednakoj meri, sudijo Gundalinu", ree Kirard Set
Dalekoputov i osmehnu se.
"Sastanak Saveta je zavren." Gundalinu je praznio ekran, a skrivenom pesnicom
smrvio omota od hrane, unitio ga do neprepoznavanja.

54. TIJAMAT: Karbankl

"Kraljica, gospodine."
Luna proe pored uniformisanog pomonika, koji se pomakao u stranu da bi joj
napravio mesto. Sklonila je pogled, malo postieno, jer ju je Gundalinu uhvatio da se
zagledala njemu u lice tren predugo. Tuinstvo njegovih netijamatovskih crta, kao i crta
lica svih ljudi koje je srela otkad je ula u ovaj vladin kompleks zgrada, inili su da ona
samo jo jae oseti da je iskoraila iz bezbednih granica svog sveta i prela u nepoznato.
Pokuavala je da o tome ne misli u terminima "neprijateljske teritorije", ali se ta slika, i
protiv njene volje, oblikovala u njenoj svesti. Pomonik je spustio pogled, prebrzo;
maloas se zagledao u njeno lice, ali ona je na njemu videla samo radoznalost, nita vie.
Zala je dublje u kancelariju, osmotrila taj dobro znani stari prostor koji je tako
naglo postao uznemirujui zbog nanetog sloja novih i nepoznatih stvari. B. Z. Gundalinu,
vrhovni sudija Tijamata, sedeo je ekajui nju, iza glatkog, modularnog oblika radnog
stola-terminala - iji su elektronski sistemi bili u celosti ivi i funkcionalni, a ipak
jednako udni, nekom perverznom delu njenog uma, koliko i stranci, novi vlasnici svega
ovoga. Pitala se koliko e vremena trebati dok uroenici i stranci prestanu jedni drugima
da izgledaju tue... da li e to vreme ikad doi.
Gundalinuov pogled dodirivao je njeno lice, iv od iznenaenja i zadovoljstva.
im je videla njegov izraz lica, njeno oseanje neizvesnosti je nestalo, zajedno s utiskom
da je to lice stranca. Osmehnuo se, i ona oseti nagli i bolni gr u srcu; ali poto joj se to
ranije ve toliko puta dogodilo, sad je, naviknuto, spreila da se ikakav znak ispolji na
njenom licu. Prisilila je sebe da dri na umu zato je dola: iz razloga koji nemaju
nikakve veze s njim lino. Kao to e on i shvatiti, jako brzo.
Odgurnuo se i ustao. "Damo Thalaso", ree, sa naklonom glave, uvaavajui njen
status; formalnost njegovih rei nije se slagala s onim to se videlo u njegovim oima, sad
kad se ona sama nala pred njim. "Ovo je neoekivano zadovoljstvo. Dobrodola u moju
kancelariju." Njegov osmeh se rairio. On poe oko stola da je pozdravi.
"Dobrodoao si ti u moju kancelariju, sudijo Gundalinu", ree ona, pruajui mu
ruku na takav nain da ju je morao prihvatiti, rukovati se po tijamatski. To je i uinio;
njegov stisak bio je nean ali snaan, i potrajao je tren due nego to bi bilo potrebno.
Kad ju je pustio, ona sklopi aku oko poslednjih ostataka te topline na svom dlanu; spusti
ruku opet uz bok. On je pogleda upitno, a njen osmeh postade ironian. "Naime, ovo je
bila moja kancelarija, kad je ovde radio Sibilski koled... a radio je tokom svih godina
dok vi niste bili tu." Koled se sad sastajao u Palati.
"A-ha", ree on. Njegov osmeh kao da je malice "zastao". On pogleda
pomonika, koji je jo stajao u vratima. "Hvala, Stathis... Niko da ne ometa, dok
razgovaram sa Kraljicom." Pomonik je salutirao i napustio prostoriju; vrata su se
zatvorila za njim, dajui im privatnost. Gundalinu ostade na istom mestu, bez pokreta, jo
koji trenutak; ona postade otro svesna njegovog i svog oseanja nezgrapnosti. "Sedi,
molim te."
Pokretom je pokazao ka niskom seditu u obliku krila, i opet se povukao iza
radnog stola.
"Ovo je prvi put da ti doe... ovde" - jedva izbegavi da kae kod mene - "na
razgovor sa mnom. Mora biti da je u pitanju neto vano, Damo. ta mogu uiniti za

tebe?" Pri svim njihovim ranijim susretima on je iao u palatu, na njen zahtev. Na takve
sastanke obino je dolazio okruen titom svojih savetnika, kao i ona. esto se pitala da li
iz istog razloga, dok je leala bez sna, svake noi posle takvog sastanka, ponavljajui u
memoriji svaku njegovu re, svaki pokret. Ni jedan jedini put od njegovog povratka na
Tijamat nisu bili nasamo; osim toga, nijedan susret do danas nije bio na hegemonijskom
terenu. Gundalinu se nagnuo napred, preko bezbedne prepreke radnog stola: njegovo telo
trailo je od nje odgovor koji nije mogla dati.
"Dola sam kod tebe..." poe ona; ali stade, i obori pogled pred njegovim napetim
zurenjem. "elim da znam zato si promenio miljenje u vezi sa merima", ree, grubo
otvoreno, zato to nije bilo drugog naina da se to pita.
U njegovim oima su se pokazali razumevanje, osujeenost, i neto to je moglo
biti rezignacija; i sve to je odmah i nestalo, tako brzo da ona nije mogla biti sigurna da je
ita stvarno videla. "A, tako", ree on.
"Zato si ponitio zabranu lova na njih? Zna da sam to zabranila - meri su pod
zatitom letnjaka. Nema pravo, nema pravnu osnovu..."
Njegova usta su se stisnula; najednom je izgledao iscrpljeno i umorno. "Morao
sam."
Namrtila se. "To nije istina." ula je kako u njen glas ulazi hladni gnev
izneverenosti. "Zna ta sam ti rekla o njima... i ta sam transfer kae o njima: to su
razumna bia." Luna je svojevremeno dokazala Gundalinuu i njegovim savetnicima da je
tako: iskoristila je njega samog kao sibila, postavila mu je to pitanje, i ula je od njega
samog potvrdan odgovor, pred svima. "Svi su uli!"
Oborio je pogled ka svojim akama na povrini stola, zatim opet pogledao nju.
"Istina nije bila dovoljna da zaustavi lov, ranije. Nije ni sad." Odmahnuo je glavom.
"Luno, odlagao sam neizbeno, najdue to sam mogao. Slao sam istraivake timove na
teren, obezbedio sam da obrade i analizuju tvoje podatke. Znam da tu ima neeg - ali ne
mogu naterati moj narod, niti Centralni koordinacioni komitet, da to uvide. Oni vide
samo ono to ele da vide. Sibilski um moe da javlja, odsad pa dok je sveta i veka, da su
meri inteligentni, ali, do vraga, meri ne ine nita ime bi to dokazali, bar ne na one
naine koje kojima ljudska bia oduvek definiu kao 'inteligentno ponaanje'. Meri nama
u ovoj stvari ne pomau nimalo; ak i ne shvataju pitanje. Njihovo drutvo je suvie
prefinjeno - ili suvie tuinsko. Nezavisne studije ne daju dovoljno potvrda da zaustave
onu vrstu ljudi koja eli 'vodu ivota'. ak i ako je istina da su inteligentni..."
"Ako...?" poe ona. Zglavci na prstima joj pobelee.
"Oni hoe 'vodu ivota', i hoe je sad!" Njenom gnevu suprotstavio je naglu
vrelinu. "A na mestima vlasti, kod kue, ima suvie takvih."
Kod kue. Shvatila je da on misli na planetu Karemof. "Ali nije re ovde samo o
pravu mera na ivot - samo o genocidu", ree ona gorko. "Ako merska populacija bude
desetkovana, tetu e osetiti cela Hegemonija - svi svetovi koji su bili u Staroj Imperiji..."
Pogledao ju je ne shvatajui. "Zbog ega?" ree on. "Samo zbog toga to nee
imati mere? Pa njih za mere nije briga, zar ne shvata?"
"Nije tako!" Digla se iz sedita. "Ne razume. Re je o neem veem - mnogo
veem. Bilo bi sve njih briga kad bi im se samo moglo kazati..."
"Kazati ta?" Njegov glas je otvrdnuo od zaprepaenog ogorenja. Opet se
nagnuo preko stola. "Postoji li neto drugo? ta to ti zna a ne kazuje, ta to ti zna a nisi
rekla meni?"

"Znam da... da..." Grlo joj se zatvorilo, i oi, a ake su se stegle u pesnice. Poela
je odmahivati glavom, borila se svim silama, ali blokada nije poputala. "Znam ono to
znam", proaputa, padajui nazad u sedite, nemona ak i da pogleda ka Gundalinuu.
"O, bogovi..." promrmlja on, trljajui akama lice i naslanjajui se unazad. "Tako
mi oca svih mojih dedova, Luno, uradio sam sve to je ljudski bilo mogue za tebe - za
tvoj svet. Promenio sam kvote o broju mera koji smeju biti ulovljeni, smanjio sam ih
najvie to sam mogao. Sa mojim savetnicima raspravljao sam sve dok nisam pomodrio.
Oni sad prihvataju bar misao da moraju postojati neki limiti, da ne bi meri uskoro izumrli
- ak i njihova logika uspeva da to uvidi. Nastaviu da ti stavljam na raspolaganje sve
resurse koje mogu. Ve sam odredio ljude da istrae naine da se povea prirataj mera,
ili da im se uzimaju izvesne koliine krvi bez ubijanja."
Najzad je ipak podigla pogled ka njemu, oseajui tvrdu grudvu gaenja kako joj
zapinje u grlu.
"Ovo je realni svet, do vragova!" ree on, osetivi gaenje prema samome sebi.
"Ili ivimo kroz kompromise i ustupke, ili ne opstajemo. Tu izbora nema."
"Uvek ima izbora", ree ona. Ali njeno oajanje je tonulo kroz nju kao kamen,
zbog saznanja da onu tajnu koja je u njoj, tajnu koja je ivu dere iznutra, nee moi
nikad da podeli ni sa kim.
"Luno", ree on blago, "mene su stavili pred izbor: ili da rtvujem mere... ili
tebe."
Zurila je u njega, a lice ju je zabridelo od nagle neverice.
"Izvesne frakcije meu tvojim narodom - meu zimcima - navaljivale su kod
Hegemonije da se dolazak skuptinskih poslanika iskoristi za novi Festival promena i da
tom prilikom Zima bude vraena na vlast. eleli su da ti bude baena u more. Izvesne
frakcije meu mojim narodom - pa i predstavnik Centralnog komiteta - htele su isto.
Pokuavao sam da te upozorim da neu veito moi da odolevam. Bio sam prisiljan da
biram: ivoti mera ili tvoj ivot... Izabrao sam tebe."
"Majko sviju nas", ree Luna tiho, i to je zazvualo kao molitva. Drhtaj proe
kroz nju. "Kako je moglo do ovoga da doe...?"
"Luno", ree on, "mi hodamo preko Jame, razume? Ako stupamo prebrzo ili
presporo, ako se ne oglaavamo pravim notama u pravom redosledu, vetrovi promene
odnee nas oboje u propast. Malo je falilo da se ba to desi na sastanku jue. Hegemonija
nije smrvila tehnoloki napredak koji si ti ovde zapoela zato to sam ja jo na Karemofu
poeo da ih ubeujem da je prekasno za povratak na staro. Oni sad znaju da je tajna
sibilstva provaljena, i ja ih navodim da veruju da je, ekonomski i politiki, pametnije da
tijamatskom narodu daju ono to taj narod eli. Meutim postoji cena za to, sve se plaa Hegika se vratila na Tijamat iz samo jednog jedinog razloga, za 'vodu ivota'. Oni e je
uzeti, svialo se to nama ili ne. Tijamat moe neto da dobije zauzvrat, ili moe da ne
dobije nita. Za ime boje, Luno, inim za tebe najbolje to mogu! Reci mi da to
shvata..."
Digla je glavu. Njen um se toliko ispunio njenim sopstvenim bespomonim
gnevom da vie nije bila u stanju da misli. Gledala je Gundalinua ukoenim pogledom,
tokom jedne venosti vremena, distance i bolne sumnje; videla je njegovo lice prolo, i
njegovo lice sadanje, stranca i ljubavnika; videla svetlost njegovog trolista na jakoj crnoj
boji uniforme. Pritisnula je aku na oi; zatim pustila da joj ruka padne, jer opet je bila u

stanju da jasno vidi. "Da", promrmlja ona konano. "Razumem... Znam ta si sve uinio
za - za nas, od Povratka. Razumem."
Klimnuo je glavom i spustio pogled; ustrina je nestala iz njegovih oiju a tenzija
iz njegovog tela. Ostao je sav ispranjen.
Digla se polako, uviajui sada da ne postoji ba nita, u njihovim ljudskim
moima, ime bi mogli spreiti lov na mere, ako ona ne moe da mu saopti pravi razlog
to se lov ne sme nastaviti. A ona to ne moe. Ne moe.
Okrenula se, zagledala se u sliku na zidu koji je dosad bio iza njenih lea:
neobino ulna meavina boja, statina a ipak nekako iva, vrsta ali efemerna, kao
okamenjeni tren u sporom spiralnom plesu ulja na vodi. Nita slino nije videla, nikada
pre; to se nije nalazilo na tom zidu kad je kancelarija bila njena.
ula je da Gundalinu ustaje, osetila da joj prilazi i da staje kraj nje. Odjednom je
postala svesna otkucaja svoga srca; zapitala se da li je mogue da ih i on uje, kad su
toliko glasni.
"Nismo imali nijednu priliku da stvarno razgovaramo jedno s drugim otkad... sam
se vratio", ree on, a njegov tijamatski govor najednom postade sputan i nespretan. Ona
ga pogleda radoznalo. On die ruku, pokaza ka toj slici. "Ovo je moja ena napravila.
Ona je slikarka."
Luna se okrete od te slike, zagleda se opet u njega. "Ooo?" ree ona. Brzi talas
vreline ispuni joj lice. "Aha." Zatim je gledala sliku, inilo se celu venost, stiskajui
laktove. "Jesi... jesi dugo u braku?" Zapitala se da li joj on ovo kae ba sad da joj vrati
milo za drago to je dojurila u njegovu kancelariju da se buni za mere... ili moda,
jednostavno, ni njemu sve dosad nije bilo lako da joj saopti. Osetila je dubok,
ranjavajui bol, i odjednom je bila ponovo besna - na njega, zato to su njegove oi
pripadale samo njoj pri svakom njihovom susretu jo od trena kad se vratio; na sebe, jer
nije ni imala pravo da pomilja...
"Oko tri godine."
"Aha", ree ona ponovo, nerazumno. Pokuavala je da nae neto, bilo ta, to bi
mogla rei. "Imate... dece?"
Oklevao je, gledajui netremice u sliku. "Imam sina; sad mu je oko est meseci.
Supruga mi je poslala njegov holo, nedavno. Mnogo lepo izgleda." Njegove usne se
izvie nagore, u tuan osmeh, ali njegove oi su bile pune aljenja. "Bio je to brak iz
rauna", ree blagim tonom. "Morao sam na neki nain obezbediti da o mom porodinom
imanju ima ko da vodi brigu kad odem na Tijamat. Ljudi koji rade u Ministarstvu
inostranih poslova esto sklapaju takve aranmane." Pogleda je na tren.
"Aha." Gledala je tu sliku, oseala njenu senzualnost kao talas toplote. A da li si
je voleo? Progutala je to pitanje kao grudvu gorkog hleba. "Nikad nee videti svoje
dete?" upita umesto toga.
"Ne znam", ree on gotovo neujno, kao da se i njemu grlo naglo steglo. "Luno..."
Provue prste kroz svoju kosu. "Tamis i Arijel... Ukres nije njihov otac, je li tako?"
Okrenula se opet njemu. Oseala je da se u njoj die neto nalik na paniku.
"Oni su moji, zar ne?" ree grubo. "Ukres je upotrebljavao 'vodu ivota', nisi
mogla zatrudneti s njim."
Zurila je u njega. "To je dakle istina? Zbog 'vode ivota' bilo je nemogue...?"

Klimnuo je glavom. "Moji su", ponovi, ali rei su ovog puta bile blage i maltene
zauene. "Nai su..."
Bilo je to ono o emu se ona godinama pitala; o emu se sigurno i Ukres pitao.
Ali nikad nije bila sigurna, a to nije ni elela biti, kao ni on - sve do trenutka kad je
Gundalinu ponovo stao pred nju i ona ugledala njegovo lice. "Da." Konano, apsolutno
sigurna, posle tolikog vremena. Gledala je njegovo lice sada, pamtila kakvo je bilo tada,
videla u emu se izmenilo. Kad su se upoznali, ona je bila nekoliko godina mlaa od
njega; sada se dogodilo, udima prostor-vremenskog kontinuuma zahvaljujui, da su
praktino istih godina. "Hvala ti", ree ona najposle, glasom jo napetim, "za nau decu."
"Ukres, da li zna?"
"Pa... da. Ukres zna. Zna..." Spustila je pogled ka svojim akama koje su se
preplitale, prst protiv prsta, na glatkoj uvoznoj plavozelenoj tkanini njene odede. Njih
dvoje nisu nijednom spavali u istom krevetu jo od onog dana kad ju je Ukres uhvatio
kako gleda njegovog rivala kroz tajni prozor, kao Arijenrod...
"Kako on to prima?" upita Gundalinu.
"Ne dobro." Nikako mu nije pogledavala u oi. ak i danju je Ukresa retko
viala. On vie nije radio s njom, niti sa Koledom, niti sa bilo kim koga je ona
poznavala. Zakljuavao se u svoje odaje, gubio se u svojim studijama i kalkulacijama,
okruivao se bedemom nove tehnologije. Ili je izlazio. Idem ja u grad, kae, ali nikad ne
kae gde tano. ula je da glavninu vremena provodi u Lavirintu... u drutvu zimakih
plemia kojima je ranije bio okrenuo lea, isto kao i celoj svojoj prolosti. U drutvu onih
koji ele da ona bude sveano prineta na rtvu. Vie im ne okree lea.
"A kako ti gura?" upita Gundalinu. Navaljivao je, kao da se ne moe uzdrati, u
tiini nastaloj njenim utanjem.
"Ne dobro", ponovi ona. Samo te dve rei, ali sad je gledala u njega.
"ao mi je." Uzdahnuo je, odmahnuo glavom. "Zaista nisam doputovao da ti
stvaram nevolje, Luno..." Zauta. Die ruku, obazrivo, kao da proba ta e biti; dotae je
po miici. Ona vide nadu u njegovim oima.
"Znam", proaputa Luna Svetlohodna. Nije se mogla odmai; kao da ju je taj
dodir paralisao. Die se i njena ruka, sopstvenom voljom, ka njemu. Luna je prisili da se
spusti nazad do njenog boka. "Nemoj", apnu. "Molim te nemoj."
Njegova ruka pade i udalji se. Pogledao je tu aku, zatim zatresao glavom, kao da
ne zna ta mu je maloas bilo i ta dalje da radi. "A, hm, Arijel i Tamis?" ree posle
nekoliko trenutaka.
"Kako to misli?" ree ona neodluno.
"Da li oni znaju... Da li su shvatili?"
Sklonila je pogled. "Ja ne znam... ne znam ak ni kako da razgovaram s njima o
tome. Ne znam kako uopte da razgovaram s njima. Sa ma kim od njih." Ugledala je
Tamisove oi zamuene brigom, videla kako se okree od nje i izbegava je kad ona
pokua da ga pita ta nije u redu; i Arijelino prkosno ponaanje sve vie nalik na
ponaanje jedinog oca koga je ikad znala; Arijelino povlaenje od svih njih... Nikada nije
umela da razgovara s njima, sa ma kim od njih, uvide ona odjednom; a sad je ve
prekasno.
"Ako bih ja pokuao..." poe Gundalinu.
"Ne." Pogledala je ka vratima.

"Ne smatra da imam pravo, posle tolikog vremena? Da sam znao da si trudna,
Luno, nikad te ne bih ostavio..."
"Nije re o tome." Nego o emu? Stisnula je usta. "Ukres je jo moj mu. To je
situacija iz koje on i ja moramo nai izlaz sami, na na nain." Uviala je, dok je to
govorila, kako te rei iskljuuju njega. Opet die pogled. "Reci mi... reci mi da razume."
Nainio je grimasu, ali klimnuo glavom. Onda se brzo okrenuo od nje i odlunim
koracima priao radnom stolu. Dlanom je brzo preao, samo jednom, preko ploe
terminala.
"ta to radi?" upita ona.
On die pogled. "Briem snimak ovog razgovora."
Trgla se, uviajui da nita to se u ovoj sobi deava ne moe biti skriveno od
oiju Hegemonije, osim ako B. Z. Gundalinu odlui da tako bude; shvatajui jo jednom,
bolno, da ovo vie nije njen teren, niti bezbedan teren. Ostala je da stoji na istom mestu i
gledala ga jo nekoliko dugih trenutaka. "Moram poi."
Klimnuo je opet glavom. Ali ona je stajala nepomino jo nekoliko otkucaja srca,
nesposobna da se pokrene prema vratima. Konano se ipak okrete, zato to on nije vie
nita rekao, i izie ne osvrnuvi se.
55. TIJAMAT: Karbankl
Tamis je prolazio kroz hodnike karbanakog gradskog medicinskog centra,
svesniji vora napetosti u svojim prsima nego ma ega u svom fizikom okruenju.
Prolazio je pored ljudi ali nikoga nije gledao u oi, zadovoljan to mu je Merovi pokazala
ovaj kompleks toliko puta da on sad moe da se snae u njemu bez ma ije pomoi.
Veinu personala koji je prolazio pored njega inili su i sada stranci, njemu
nepoznati; isto tako, glavnina medicinske opreme, njemu uglavnom neprepoznatljive,
koju je video posvuda, bila je uvezena sa drugih svetova. inilo se da netijamatovci
oseaju nekakav uas na pomisao da bi mogli biti nasukani ovde, tako daleko od doma,
bez tehnologije koja ih moe spasti od svake zamislive zaraze ili druge opasnosti po
zdravlje... iako, pomiljao je on kiselo, nisu oseali ni najmanju griu savesti kad su
ostavljali tijamatski narod bez svega toga, u prolosti, svaki put na itav jedan dugi vek.
Sad, bar, ovdanji narod ima trajni pristup do te tehnike; sad, i odsad. Tamis
pomisli na bolesna lea svog tasta, i pokua da oseti zahvalnost, zarad Danakila Lua.
tavie, novi vrhovni sudija osnovao je program za obuku medicinskih tehniarki;
Merovi se tu upisala. Uinjeno je to delom iz koristoljublja, znao je - ovaj bolniki centar
tako rei od dana povratka Hegemonije pati od ozbiljne nestaice kadrova.
Meutim, inilo se da je taj program takoe i deo istinskog napora vrhovnog
sudije da uverenje o dobroj volji. Tamis se zapita, sumorno i naas, da li vrhovni sudija
sve to radi samo da bi ugodio Letnjoj Kraljici... da li je istina ono to Elko Tel i drugi
govore iza njegovih lea, naime, da je B. Z. Gundalinu bivi ljubavnik njegove majke
koji se vratio posle toliko godina. Da li je istina da on, gledajui u lice vrhovnog sudije,
zapravo vidi odjek svog sopstvenog lica...
Njegova sestra se udaljila besnim koracima kad joj je pomenuo ovu mogunost;
majka je mrmljala neke okoline fraze, bleda i rasejana, kad je pokuao nju da pita. Oca
nije pitao, jer otac je sada, posle onog incidenta na svadbi, jedva pristajao i da ga pogleda.

Merovi je jednom prilikom rekla da ne vidi nikakvu slinost izmeu njegovog i sudijinog
lica... ali, dok mu je to govorila, gledala je na drugu stranu.
Merovi. Njegove oi opet registrovae hodnike bolnikog centra; proe pored
sjajnog, asketskog oblija neke maine iju mu je funkciju Merovi jednom objasnila, a on
zaboravio. Merovi... Odjednom mu na umu nije bilo vie nita osim razloga zbog koga je
doao ovde: da vidi Merovi, da je pita zato.... Zato je doao kui prole noi i zatekao
kuu praznu, a na jednoj stranici jo mokroj od suza poruku, rukom napisanu, da ga ona
ostavlja; i da on moe, ako hoe, da doe danas ovde i razgovara s njom. Nikakvog
daljeg objanjenja; nijedne rei vie. Iako je on, s mukom u srcu, znao da nije potrebno
mnogo objanjavati da ga je napustila.
Neko ga pozdravi po imenu - stranac, jedan od tehniara koji su u bolnici radili
kao Merovini stareine. "Tvoja ena je u 212."
Promrmljao je zahvalnost, glave i sad pognute - siguran da bi svako ko mu
pogleda u oi proitao njegovu krivicu i znao tano zato je doao ovde, zato ga je
napustila, zato...
Stigao je do laboratorije gde je Merovi radila; vide da ona sedi za terminalom.
Njena gusta smea kosa bila je zarobljena u urednu kiku na leima. Video je jedan
informacioni model kako treperi i menja se u vazduhu ispred nje, dok ona kontrolie,
veto, savrenom koncentracijom, njegovu metamorfozu. Poto je gledala patnje svog oca
tokom glavnine svog detinjstva, i zatim videla kako su uvoznom medicinom te patnje
prekinute, poelela je da izbori mesto za sebe u toj novoj medicinskoj tehnologiji,
snanije nego to je ikad ita, bar po njegovom pamenju, poelela... osim to je, jednom,
davno, jae elela njega. "Merovi", ree on tiho.
Okrenula se na seditu, trgnuta ali ne iznenaena. "Drago mi je to si doao", ree
ona, ali to su bile prazne rei.
"To si od mene zatraila." Pruio je ruke napred, i to je bilo napola sleganje
ramenima a napola gest pomirenja. "Zato nismo mogli ovo kod kue?"
"Zato to noas nisi kui doao. ekala sam te i ekala. Opet."
"Imao sam posla..."
"Ne lai o tome!" Digla se iz sedita, zajapurena u licu. "Pokuavali smo mi da
priamo o tome kod kue, mnogo puta. Nikad nikakve koristi."
"Merovi... ao mi je." Odmahnuo je glavom, spustio pogled. "Ovog puta e biti
drukije, kunem ti se."
"Uvek ti to kae! Ali se nikad nita ne promeni." Oi joj se nalie suzama gneva,
zatim i prelie suzama jada. "Nisam ja ono to ti eli, ja sam tebi samo paravan iza koga
se krije. A znam da mi se svi smeju kad nisam tu, svaki put kad ode a mene ostavi. Pa,
smeju mi se i u lice. Zato hoe da se vratim? Nisam mladi - biu sve to eli, ali
muko ne mogu biti. Kamo sree da se mogu pretvoriti u muko, ako bi me ti onda voleo
koliko ja tebe..."
"Neu da se menja!" Ruke mu se, od silne potrebe da je dodirnu, stisnue u
pesnice, ali znao je da bi takav pokuaj sada bio najkatastrofalnija mogua greka.
"Ne zna ti ta hoe." Okrenula mu je lea, otila do jednog od staklenih
ormaria kojima su zidovi bili obloeni. Nekoliko trenutaka je pretraivala sadrinu
jednog, onda izvadila neto. Vratila se opet preko sobe, i dodala mu to - jedan list na
kome kao da je bilo zalepljeno nekoliko odseaka flastera. "Evo ti", ree ona, napetim
glasom. "Po jedno ovo nosi na koi, svaki dan, sedam dana. Ima venerinu bolest."

Osetio je da mu lice crveni. Otupelim prstima uze list od nje. "Kako zna?" upita
sa nevericom.
Njene oi postadoe hladne i prozrane. "Po tome to sam je od tebe dobila."
Sklopio je oi.
"Ako ikad zaista odlui ta hoe, moi emo o tome opet da razgovaramo. A do
tada, ne." Usne su joj zadrhtale, ali on na njenom licu vide potpunu reenost, i shvati da
se ona predomisliti nee.
Tamis se okrete, grla zaguenog jadom, i ode.
56. TIJAMAT: Karbankl
Luna Svetlohodna je stajala sama, ekala, meu dokovima koji su plutali kao
morska trava po glatkoj povrini mora ispod Karbankla. Virnula je dole, ka zelenocrnoj
vodi koja se kretala ispod pukotina u gatu: ka tajnoj nestabilnosti ispod njenih nogu.
Mrlje od ulja i neke druge, manje prepoznatljive izluevine stvarale su figure koje su se
prelivale u duginim bojama u neprobojnom mraku izmeu usidrenih brodova. Gledala ih
je kako se pomeraju i nanovo oblikuju, hipnotisana tim kretanjem koje kao da je bilo
namerno; i ne samo time, nego i dobro poznatim dovikivanjima i treskanjima, i mirisima
mora i brodovlja; sve je to ispunjavalo ovu luku, a nju proimalo nostalgijom.
Vie nije oseala onu vrstu enje prema prolosti koja je u njoj svojevremeno
stvarala do bola jaku elju da se vrati u mesta svog detinjstva; vie nije imala oseaj da je
njen ivot u ovom gradu samo jedan dugi san. Onaj drugi svet je nestao, ne samo zbog
promena klime i migracija stanovnitva, nego i zbog samih godina, zbog hiljada zasebnih
trenutaka koji su se nataloili preko njenih uspomena kao pesak vetrom nanet. Vie nije
mogla jasno videti onu devojku koja je nekad bila, a koja nije mogla ni zamisliti da ivot
provede na ovakvom mestu, gde po nekoliko nedelja ne oseti vetar, sunce ili kiu, a na
Majku-koja-je-more nikada ni ne pomisli - a kamoli da veruje da Ona pazi na svaki njen
postupak i uje svaku njenu molitvu. Vremenom je izbledelo i nestalo to sve, a ivot
kojim ona sada ivi poeo joj je izgledati kao normalno stanje.
Digla je pogled, oseajui prisustvo Karbankla iznad sebe, ne umirujue i
zatitniko nego teko i pretee, poput oluje. Nemirnim pogledom poe pretraivati
rampu koja je iz grada vodila dole u luku; ovog puta nala je ono to je traila, dobro
znanu figuru Kapele Dobraventure. Doe joj uspomena: kako je stajala na istom ovom
mestu pre pola ivota, kraljica tek izabrana, obuzeta oajnikom potrebom da bude
ostavljena izvesno vreme na miru da bi mogla da postigne mir sa Ukresom, i sa morem...
umesto toga, stalno u senci prisustva Kapele Dobraventure, okruena Dobraventurama
koji su svud ili za njom, pijunirali, ocenjivali je...
Ali sad je ba Kapelu elela da vidi, privatno, intimno; samo njih dve i more, na
ovom javnom mestu koje je sad privatnije od ma kog mesta gore u gradu, pa i u samoj
palati. Njeni telohranitelji, koji su od dana kad su se stranci vratili uvek u blizini, stoje na
pristojnoj udaljenosti i pomno paze na okolinu.
Kapela Dobraventura joj prie i klimnu glavom u znak pozdrava. Bilo je
potovanja i gotovo topline u Kapelinom pogledu kad su se njihove oi susrele. "ta ti
treba, Damo?" Bilo je tu i radoznalosti: zato se sastaju ovde, ovako.

"Ne treba meni, merima treba, za njih neto traim od tebe. Predsednik Vrhovnog
suda, B. Z. Gundalinu, ukinuo je zabranu lova na njih."
Usta Kapele Dobraventure se stanjie. "Znala sam ja da e doi do toga. Moe on
da glumi koliko god hoe, ipak je samo stranac i nita vie."
Luna se ugrize za jezik, suzbijajui potrtebu da objasni, opravda, da polemie
protiv predrasuda koje su se maloas, dok je silazila ulicama grada, odve lako uzdizale i
u njenom umu. Kako je vreme prolazilo, poela je da potuje Kapelu, ak i da je ceni. Ali
ta ena je u svojim verovanjima bila nepopustljiva, a njeno nepoverenje prema strancima
bilo je isto tako potpuno kao i njeno miljenje da oni nisu vlada jedne drave nego
najezda tetoina. Gledajui u to lice, sa linijama tvrdog i nemilosrdnog sudije, najednom
se pobojala da e jednog dana, ako se stvari ovako nastave, nai tamo odraz svog lica.
Zato i ne pokua da se raspravlja, samo ree: "Ja nemam silu da ih zaustavim. Ali
nameravam da ih ometam na svaki mogui nain."
Kapeline oi oivee. "ta eli da radimo?"
"Da pustite glas meu letnjacima - da zatraite njihovu pomo. Kad su na moru,
neka paze na prisustvo stranaca koji love mere, i neka ine sve to je u njihovoj moi da
pokvare lov, ako to mogu bez opasnosti po sebe. Moete ometati hegemonijske brodove i
opremu, ili, jo bolje, razjuriti merske kolonije kad se oni priblie." Nikada im nije polo
za rukom da merima utuve u glavu da je pribliavanje lovaca opasno. inilo se da meri
nemaju sposobnost da shvate svirepu nepredvidljivost ljudske prirode.
"Naravno", ree Kapela. "Ali bie teko. Stranci imaju tu njihovu tehnologiju..."
Ta re je izgovorena oporo, kao psovka. "Bie teko delati oko njih."
"Znam." Luna klimnu glavom. "Dau vam opremu koja e biti vaa. Pomou nje
moi ete i sami da otkrivate lokacije gde ima mera, ali i da ometate slinu opremu
lovaca. Nabaviu i sonik-sirene od kojih se meri uspanie i bee u more. Na taj nain
emo ih primoravati da se spasavaju. Ni meni se sve to ne svia..." Videi da se Kapela
mrti, navaljivala je: "...ali radije u upotrebljavati tuinsku opremu protiv tuina samih,
nego da gledam pokolj mera. Zar nee i ti?"
Kapela nervozno povue teku tkaninu svoje marame. "Ne svia mi se da imam
ikakva posla s inozemnom tehnikom, kao to dobro zna", ree ona. "Uiti kako se koristi
njihova oprema, pa makar to bilo usmereno protiv njih, protivno je svemu to ja mislim
da valja i treba."
Luna se ukoila pred ovom pretnjom odbijanjem. Ali Kapela Dobraventura slegnu
ramenima, njene ake se uvorie, duboko zarivene u depove irokih pantalona. "Ali, za
mere - samo za njih, ovo nema nikakve veze sa tobom, ne pripisuj sebi nikakvu zaslugu
da si me ti prinudila - za mere, uiniu to to predlae. Oprema e biti ubaena u
brodove i upotrebljena za tu nau svrhu, da se pomrse konci njenih gospodara i da se
zatite deca mora, ako je takva volja Thalasina. A ja sam sigurna da e nam ona staviti na
znanje da li to jeste ili nije njena volja..."
"Hvala ti, Kapelo Dobraventura." Luna se osmehnula, zadovoljna. "Dama je
veoma zadovoljna tvojom vernom slubom." Nije bila sigurna, dok je to govorila, u ije
ime ili o kome govori. Ipak, ponudi svoje molitve odlunosti i vernosti onoj bezimenoj,
beivotnoj stvari kojoj su njih dve sluile.
57. TIJAMAT: Karbankl

"Gazda, kasni, eeeej..."

Rid, sa trzajem, stade u mestu, na ulaznim vratima Torinog salona zabave, kad u
ovakvo Niburuovo obraanje. "P' 'a?" ree on. Moglo se lako desiti i da ne doe, jer je
znao da e unutra biti Arijel Svetlohodna; da ga ona eka, s onim izrazom u oima. Ipak
se konano dovukao, uveravajui sebe da je to samo zato da bi prekinuo tu lanu vezu.
On mora danas otii siguran da ju je otkaio od sebe - apsolutno siguran. Zbog te veze su
oboje primeeni, on je upao u nevolje, izloio se napadu... ona takoe. A to on ne moe
dozvoliti. Ne moe sebi priutiti taj luksuz da dopusti ma kojoj eni da mu bude bliska,
sve dok na dlanu nosi Izvorov peat.
Opet ree sebi da je Arijel samo jedna njegova navika. ta s tim to ona voli mere
i pria kako je odrastala sa morem kao da je to najlepa i najprirodnija stvar na svetu... ta
ako pripada ovom svetu i ovom neobinom gradu koji kao da dotie neke delie njegove
razbijene due udesnim, neobjanjivim oseanjem dQja vu, ve vienog... to nije razlog
za verovanje da on gaji ikakva stvarna oseanja prema njoj. Pa ta ako on priajui o tim
stvarima s njom upoznaje mir, i oseaj sopstvene ljudskosti; pa ta ako ga ona gleda
enjivo, kao da je on stvarno ovek, ceo, mentalno zdrav... Navike se stiu i gube.
Ma, to sa Arijel, sve to je jedno opte sranje, ree on sebi. Ne sme postati
znaajno: jer bilo bi samoubistvo, i ubistvo takoe. Ona mu je spasla ivot; sad e on
spasti njen na taj nain to se vie nikada nee videti s njom.
"Arijel..." ree Niburu.
"ta Arijel", ree Rid Kuleva Kulervo i doepa ga za rame. Niburu, mnogo manji
od njega, naini bolnu grimasu.
"Otila, evo sad..." Niburu pokretom ruke pokaza niz Ulicu.
Rid ga pusti i pogledom odmeri gomilu prolaznika. Uinilo mu se da je video, na
jednom mestu, kratkotrajni sev srebrnastobele boje; nije bio siguran. "Pa ta?" ree opet,
sa udnim olakanjem to mu je Arijel na ovaj nain pomogla. Poe napred s namerom
da se progura pored Niburua i ue u klub.
"Riiide!" dreknu Niburu, najednom ogoren. "Sluaj ovamo, skote!"
Rid se okrete sa blagom nevericom.
"Mislim da je u frci."
Rid mu opet prie. "Kako u frci?"
"ekala te kao obino, onda je onaj klinac Elko Tel poeo da je opseda da ona
kao poe na neku zabavu s njim, a ona nije htela. Onda se naglo promenila. Bilo je kao
no i dan, odjednom se sva prosto zalepila za njega, pa su izili zajedno."
Rid se namrti. "Pa, otila na urku." Humnuo je zgaeno. "Oekuje da ja marim
za to?"
Niburu ga uhvati za rukav i zadra, jer je Rid ve kretao da ipak ue u klub.
"Rekoh da se promenila. Ne kao kad neko promeni odluku, nego kao da joj se neto
desilo. To je i Tor videla, i kae da joj je Elko neto uvalio."
Tor - gazdarica ovog salona. On se seti da se Niburu spetljao s njom. "Praktino
ga je poela jesti, tako na javnom mestu, gazda. Ni meni nije izgledalo normalno. Tor je
rekla da, ako ti je iole stalo do nje, treba da proveri ta se desilo."
Rid opsova, opet pogledom ispitujui guvu prolaznika, ali ne videi nikoga ko bi
mogao biti Arijel. "Na koju stranu su otili?"
"Posl'o sam Anankea da ih prati, a ti njega mo' prati daljincem."

Rid spusti iznenaeni pogled ka njemu. "Dooo-bro." Klimnu glavom, dotae

Niburuovo rame na tren, ukljui daljinski traga, i odmah dobi Anankeov signal.
"O' idem s tobom, gazda?"
Odmahnuo je glavom. "Ne."
"Odrau ja korak. Ako pone neto..."
"Kad neto pone, meni ne smetaju tvoje noge nego tvoja jebena savest." Rid se
okrete na peti i zae meu prolaznike.
Trag ga je vodio niz laganu spiralu Ulice; ne, kao to je on oekivao, uzbrdo,
prema otmenim kuama koje su pripadale strancima i bogatim zimcima. Ananke, i oni
koje je on pratio, zaoe u opasniju teritoriju, u onu prelaznu zonu izmeu Donjeg
Lavirinta i Donje varoi, gde je stanovala veina letnjaka, blie okeanu - tamo gde su
pojedine uliice bile cele ispunjene magacinima i fabrikama, i gde su se lako mogle
dogaati stvari o kojima sledeeg dana niko ne bi eleo da pria.
Ubrzao je hod kad vide kuda su krenuli i primeti da se brojnost prolaznika
smanjuje. Najzad doe do ulaza u jednu uliicu koja je, inilo se, bila sasvim naputena.
Oklevao je, zatom poao njome, jer mu je daljinac javljao, upornim jednotonskim
zvukom, da nije ba tako pusta.
Ulazio je u prazno grlo tiine. Zavukao je ruku pod teku jaknu, izvukao pitolj
paralizer, proverio naboj u njemu, sve to ne prestajui da hoda kao neka velika maka
grabljivica du prastarih fasada koje su jedna po jedna iskrsavale nad njim. Najzad je
zauo neto, slabi odjek nekih glasova; usporio je, uao u klaustrofobni uzani prolaz
izmeu dva magacina. "Ananke!" apnu on uspevi da razazna to dobro poznato oblije
koje ga je ekalo meu senkama.
Ananke se trzajem okrete ka njemu, i Rid vide odsev svetlosti na metalu; vide
promenu tog lica, od tvrdog straha do iznenaenog olakanja u roku od jednog otkucaja
srca. "Gazda..." promrmljao je Ananke i klonulo se naslonio na zid. Onaj bode, koji je
Ananke veito nosio o svom opasau, a koji Rid nikad nije video isukan, sad mu je bio u
ruci. "Krenuo sam unutra..."
Rid Kulervo je sada jasno uo i druge glasove. Gestom pokaza Anankeu da se
skloni s puta i pope se na jednu gomilu sanduka, da bi mogao virnuti kroz ono jedno
mesto koje je trljanjem bilo oieno na tekom, jako prljavom staklu malenog prozora
visoko iznad ulice. Unutra je bila zabava, a on je, na osnovu samo jednog pogleda, znao
kakva. Ipak je gledao jo trenutak, napeto traei jedno poznato lice, talas mlenobele
kose... Eno je.
Skoio je na tlo, pogledao opet Anankea. "To je sve to ima?" ree pokazujui
pokretom glave ka bodeu.
Ananke naini grimasu. "ao mi je, gazda..."
"'Ajd uti. Uzmi ovo." Rid izvue svoj no i dade mu ga. "Samo nemoj, tako ti
bogova, nikog ubiti - bar ne grekom. Je l' ulaz zakljuan?"
"Ne znam."
"Hmf!" ree Rid i progura se pored njega. Bilo je zakljuano. Utipkao je naredbu
za otvaranje iz nude i uao, odgurujui vrata da se bre otvore a ignoriui galamu
alarma. Potrali su jednim kratkim hodnikom; na njegovom kraju sreli su nekoga ko je
poao da vidi zato vrata bleje. Rid ga je tresnuo tekim kundakom pitolja u lice, ovek
se skljokao bez ikakvog protesta.

Rid je zakoraio preko njega i uao u prostor koji se odatle otvarao; Ananke za
njim. Po obodu velike magacinske prostorije bile su naslagane gomile sanduina i
kojekakva oprema; sumorni prazni prostor na sredini bio je pokriven ciradama. Bio je tu i
jedan sanduk na ijoj gornjoj strani je bilo rasporeeno obilje raznih jeftinih droga, a na
ciradama desetak ljudi, veinom mukaraca, grubog izgleda, nalik na fizike radnike i
igosanike. Sa strane su stajali Elko Tel i jo troje mladih zimaca iz njegove druine, dve
devojke i jedan momak. Rid je video da neto gledaju, pokazuju prstima, kikou se;
njegov pogled preskoi ka objektu njihove panje.
U sredini magacina stajala je Arijel Svetlohodna, na ciradama koje su je ekale,
okruena nemirnom grupom mukaraca. Jedina bretela njene duge tunike u duginim
bojama bila je smaknuta sa ramena, tunika srozana do pojasa. Potpuno nepoznati ovek
koga je ljubila, duboko i temeljito, milovao je njene sise, a neko drugi joj je priao s lea
i smakao tuniku jo nie sa njenog ve polugolog tela. Zviduci i podrugljiva dobacivanja
odbijali su se od tvrdih, nemilosrdnih povrina te velike prostorije.
Ananke opsova i poe napred. Rid ga povue nazad i odgurnu u stranu, da ne
smeta; podie pitolj, naniani, opali. Stranac koji je, iza Arijel, upravo skidao gae, sad
se uhvati za prepone, uz jedno kratko kevtanje neverice. Srui se na pod, u baricu
sopstvene mokrae, izgubivi kontrolu nad telesnim funkcijama.
"Arijel!"
Glave se okrenue u celom magacinu, od spektakla ispred njih, ka njemu.
Netijamatovac koji je dotad milovao Arijel sad je pusti, i odgurnu je grubo od sebe kad
ona pokua da se ipak uhvati za njega. Zateturala se, slobodna, zatim okrenula, nesigurna
na nogama, i zagledala u Rida kao i svi ostali. Oi su joj bile staklaste, liene razuma.
Spustila je pogled na sebe, opet ga podigla na njegovo lice, pa otklonila u stranu,
neobinim trzajem glave.
Rid, sa naperenim pitoljem, ue u magacinsku prostoriju. Niko se nije pokretao,
svi su bili uhvaeni negde izmeu neverice i ljutnje to ih neko ometa. "Ananke", ree on
i pokaza ka Elkou Telu, "pokrivaj one male perverte tamo. Ne daj im da mrdnu." Gledao
je kako Ananke polazi napred, sa dva noa u pruenim rukama, i staje ispred njih, da
straari. "A sad", ree on gomili zlovoljnih, uutanih mukaraca jo oko Arijel.
Jedan od njih zakorai ka njemu. Rid Kulervo podie pitolj i ovek uzmae jedan
korak. Ali on proita nagaanje u njihovim oima: poeli su uviati kojiko su zapravo
brojano jai. Ananke nelagodno pogleda ka njemu.
"Pozivam plavce", ree Rid, siguran da je panja svih na njemu, "i prijavljujem
ovo grupno silovanje. Moda vi sisai kurca elite da ostanete ovde, i da proverite koliko
moete da se zabavite sa Kraljiinom erkom pre nego to murijai dojure... ili ipak vie
volite da proverite koliko daleko moete pobei za isto to vreme." Slobodnom rukom
dotae svoj daljinski komunikator, ukucavajui ifru za poetak poziva.
Stranci, jedan po jedan, poee da se pokreu - prema izlazu, ovog puta. Drao je
pitolj uperen ka njima dok su prolazili; a njihovi koraci su se ubrzavali, jer ih je panika
poela obuzimati. Za pola minuta svi su bili napolju, i jo su stigli i da izvuku onoga koga
je Rid onesposobio, i koji je sad sav smrdeo na piaku. Vrata magacina se sa treskom
zatvorie iza njih. Bio je siguran da se nee vraati.
Pomakao se polako preko prostorije, do mesta gde je stajala Arijel, lica jo i sad
oamuena, pokuavajui da povue odeu gore, na mesto. Videi da se on pribliava
spustila je ruke. A onda, ispruajui ih ka njemu, ree: "Ride..."

Rid je zabio pitolj pod svoj opasa, a njene ruke odgurnuo u stranu. Dohvatio je
bretelu njene tunike, gledajui Arijel neprestano u lice, i navukao je na njeno rame
blagim, klizeim, neumenim pokretom. Ona ga zagrli i privue sebi. "Prestani", ree on i
strese njene ruke. "Ostani tu gde si." Poe nazad preko prostorije, do mesta gde je Elko
Tel stajao, ali shvati, nervirajui se, da Arijel polazi za njim. Osmotri Telovo naduvano,
uplaeno lice, i njegove naduvane, uplaene kompanjone.
"Jesi stvarno pozv'o plavce?" promrmlja Ananke, zurei u njega.
Rid se nasmeja. "Ne", ree, i vide poetak oputanja i Anankea i mladih zimaca.
Telo mu se ukruti: Arijel mu se privukla s lea i opet obavila ruke oko njega, uklizila
prstima pod av za zakopavanje koulje. Razdraljivo je gurnuo njenu aku od sebe.
Jedna od zimakih devojaka se poe cerekati, visoko i nervozno, gledajui Arijeline ruke
kako gamiu po njegovom telu kao nekakvi zasebni organizmi.
"Mis'i da je smeno?" ree Ananke najednom. Rid ga pogleda, iznenaen
gorinom u tom glasu. "Stvarno misli da e biti bezbedna ako se sad smeja njoj? I time
postane jedna od njih...?" Trzajem glave pokaza ka Elkou Telu i drugom mladiu.
"Sledei put moe ti biti na redu, sestro..."
Devojka ga pogleda besno, pa se postrance primae Elkou Telu i uhvati ga pod
ruku.
Rid zakorai blie, dohvati skupocenu, opnastu, svetlucavu tkaninu njene tunike
za okovratnik, potee je i pocepa do pojasa, pokretom brzim i brutalnim. "Ali sledei put
oni se moda nee truditi da te prvo uvedu u to raspoloenje, slatkiu..."
Devojka je vrisnula, uzmakla od njegovog dodira i prikupila poderanu odeu
nazad ka grudima. Lice Elkoa Tela se zateglo, ali on ne uini nijedan pokret da zaustavi
Rida, da joj pomogne. Ostali zimci su samo blenuli, oiju rairenih.
Rid im okrete lea, odgurnu Arijel, izluujue svestan da mu je poela erekcija.
Okrete se estokim pokretom opet ka Elkou Telu, a jednu ruku prui ka Anankeu.
Ananke mu utke, nelagodno, vrati njegovo seivo. Rid podie no toliko da njegovim
vrhom dotae grlo Elkoa Tela. "Pandure ne pozvah zato to bi se oni mogli usprotiviti
onome to imam na umu za tebe, mali", ree mu blago.
Elko Tel je pobeleo, a celo njegovo telo kao da se poelo sparuivati i na taj nain
izmicati od vrha noa.
"Ovo nije bilo sluajno, a, Elko Tel?" ree Rid opisujui znak za beskonanost na
uzdrhtaloj duini Elkove ije. Sad je ak i Arijel utala, ekala i sluala, Rida vie ne
dirajui, mada je jedan deo njega bio i sad itekako svestan samo nje, njenog prisustva,
mirisa... Otrgao je svoju panju od toga. "Nagovorio te tvoj matori, a njega je nagovorio
Izvor, a? Jesam u pravu?"
"P' neee znam", zableja Elko Tel jedva vladajui sobom. "Da, moda - tata mi dao
tu drogu! Rek'o je da tako mogu da se revaniram njoj, i tebi, zato to si mi je oteo..."
Ridova ruka se tre nadole hitrim pokretom seenja, a Elko bolno kriknu.
Rid se zatim izmakao jedan korak nazad, da osmotri svoj uinak. Elko Tel se
njihao na nogama, cvilei kao ivotinja i gledajui dole, u svoju upropaenu skupu
odeu koja je s njega sada visila; gledajui i tanku, preciznu posekotinu na koi, od grla
do pupka, i traku crvenog koja je pred njegovim oima curila iz rane i ve poinjala da se
iri.
Rid dohvati Elkoa za vrh brade i, nimalo blago, podie njegovu glavu. "A sad me
sluaj, govno jedno malo. Reci tvom tati... reci mu da nije uspelo. Takoe mu reci da je

zalutao u vodu preduboku za njega. Reci mu da je ovo zatvorena igra, samo izmeu mene
i Izvora. I da je ovo samo upozorenje. Sledei put e morati da sastavljaju tvoj le, pare
po pare, kao slagalicu, da bi mogli bar da te sahrane... A to jo nije nita u poreenju s
onim to u njemu uraditi. ta misli, jesi li sposoban toliko da popamti?"
"J-j-jesam", zajea Elko Tel. Suze su mu tekle niz obraze.
"Onda idi i reci mu." Rid obrisa no o krpe koje su od Elkove koulje preostale, i
koraknu u stranu, otvarajui Elkou Telu i ostalima prostor za bekstvo. Oni pobegoe,
Elko prvi.
Rid je gledao njihov odlazak, sluao teke odjeke jo jednog treskanja vratima.
Vratio je no u korice.
Ananke je, kao eho njegovih pokreta, uinio isto. Rid tada vide izraz na njegovom
licu: oamueno divljenje, ali i zabrinutost. "ta e sad bit'?" ree Ananke naposletku.
"Na ta misli?"
"Pa, Izvor..."
Rid iskrivi lice, shvatajui, s neobinim nezadovoljstvom, da ova zabrinutost u
Anankeovim oima ima jednako veze s njegovom i s Anankeovom bezbednou.
Odmahnu glavom, onda slegnu ramenima, i to su bili svi odgovori na koje je mogao sebe
da natera.
Meke ruke ga opet dotakoe, i on se tre. Arijel se opet stvorila uz njega, poela
ga milovati, usnama doticati njegov obraz. Ovog puta njeni dodiri su bili uzdraniji, ali
su, ipak, navodili njegovo telo da peva kao jako zategnuta ica koju neko trza. "Prestani",
promrmlja on, ali ovog puta bilo je tee odgurnuti je, kao da je neto usporavalo njegove
pokrete, vuklo njegovu odlunost nadole, kao gravitacija.
Ananke je stajao i gledao ih; neodlunost se vraala u njegovo lice.
"Idi, vrati se u salon zabave i nai Nivburua", ree Rid. "Reci mu da je sve u
redu."
Ananke baci pogled ka Arijel. "A...?"
"S njom e biti sve u redu."
"Moda bi trebalo da ostanem, da ti pomognem da je prebaci kui..."
"Ja u to da sredim", odsee Rid videi da se Ananke jo dvoumi. "Ispadaj
napolje."
Ananke klimnu glavom, ali na njemu se jasno videla neodlunost. Njegove oi su
se zadravale na Arijel, na njenim akama i usnama i na onome to su te ake i usne
pokuavale da rade Ridovom telu. Ipak, uzmicao je ka vratima.
Rid se jo jednom otre i oslobodi nje, kad je Ananke iziao; ali sada je uze za
ruke, jer je ona opet posegnula ka njemu. Koa kao da mu je gorela na mestima dodira.
Elko Tel joj je svakako ubacio dozu droge posednutosti. Znao je da se ona prenosi i
"disanjem" koe, tako da zahvaena osoba, kao da je zarazna, prenosi istu bespomonu
seksualnu ponesenost na svakoga koga dodirne. Pulsirajui bol irio mu se iz prepona
kroz celo telo, navodei ga da se znoji, da gori. Ree sebi da je to nemogue: na njega
droge ne deluju nimalo.... "Arijel", ree on estoko, drmajui je. "Ti ovo ne eli.
Prestani!"
Borila se protiv njegovog zahvata, oi su joj se punile suzama... oi kao ahati, kao
magla, razliite od svih drugih oiju koje je ikada video. "Nisam htela njih - htela sam
tebe. Hou tebe." Iznenada je postala meka, podatljiva njegovom stisku, vosak dodirnut
vatrom, lepila se svuda po njemu, topla i mirisna. Mrmljala je: "Molim te, o, molim te...

Ride, molim te... samo ti. Samo ti..." Pritisnula je usne na njegova polugola prsa, poela
ga gutati poljupcima. Njegove ruke su odjednom bile bez snage, im je uo kako ona
izgovara njegovo ime, videla prepoznavanje u njenim oima.
"Ne", ree on, dok su njene ruke klizile oko njega. "Ne, Arijel..." Njegove ruke su
se dizale da je odgurnu; ali sad kao da su i one dobile neki svoj ivot, dogaala se fuzija s
njenim tkivom, odbijale su da je prestanu dirati. Bespomono je oseao svilu i kadifu
njene koe, pritisak njenog tela o njegovo, tako da su njegovi nervi pevali kao da se neko
ivo elektrino kolo zatvorilo izmeu njih dvoje kad su se dotakli... i on je znao da se
dogodilo nemogue. Njegova usta naoe njena, u dugom, dubokom poljupcu. Znao je da
je izgubljen...
Potonula je du njegovog tela, razdvajajui i otvarajui njegovu odeu, ljubei ga
svuda; vukla ga je sa sobom na cirade, a hladni, goli prostor oko njih rastvarao se u talase
vreline.
Arijel se probudila iz sna o snevanju; teina uzbuenosti jo je zaguivala sve
kanale u njenom sneno oputenom telu, tako da je svaki pokret bio delikatno ulan. Prela
je rukama po sebi, otkrila da je ispod jorgana gola; a to nije bilo ono to je oekivala da
e nai. Otvorila je oi i pronala plafon neke sobe koju nikad ranije nije videla; ali u sebi
nije nalazila ba nikakvo seanje kako je dospela ovde. Iznenadna hladnoa poela je
padati kroz nju, jer videla je sebe, u oku svoga uma: nalazi se u nekom hladnom,
praznom prostoru, u kome je okruena nepoznatim mukarcima, sa drugih planeta,
ljudima tvrdih aka i bezdunih oiju; puta ih... puta ih...
Ali te slike su se preoblikovale kao oblaci, i gle, ne dri je neki nepoznat ovek
nego Rid Kuleva Kulervo, on je miluje, ljuti odeu s nje a njegovi poljupci rastau njen
um u morsku penu... Njegove su ake na njoj, rastapaju meso sa njenih kostiju, otvaraju
je, istrauju je. Pa, ona je zapamtila plamtei ma njegove mukosti koji je opisao traku
vatre po njenoj koi, zario se belo usijan u dubinu njenih bedara, prio meke prevoje
ispod sebe dok se divno kretao, dok je on traio, i naao, i zauzeo tajno jezgro njenog
bia; zario se do due duboko u njene melemne, fluidne dubine...
Da, ona pamti spori duboki ritam koji se nastavljao i nastavljao, punei je,
ispunjavajui je na nain kako nikad niim ranije nije bila ispunjena; dok na kraju nije
kriala kao morska ptica, kriala od duine, dubine, istote oseaja, kad je njeno
zadovoljstvo dostiglo vrh talasa, a onda se spustilo u blaenu osloboenost... samo da bi
se opet uzdiglo ka novom vrhuncu, poneto ritmom koji je trajao i trajao, gonio je u
delirine snove...
Okrenula je glavu na jastuku: kaskade uspomena pretapale su se u blistanje dana.
Okrete glavu od svetla koje joj zapljusnu oi, poe ispitivati prostor pored sebe ne bi li
nala jedan oblik, jedno lice, odjednom u strahu da ga nee nai, da nee nai nikog...
Ali on je bio tu, na njeno olakanje i radost, leao je pored nje, vrsto zaspao.
Poe prouavati njegovo lice, ka njoj okrenuto; oarana prizorom njega u mirovanju, u
smirenosti. Nikad nije budan izgledao tako, tako miran, tako ranjiv, nego je uvek bio kao
puna pesnica trnja, ispunjen potencijalnim bolom. To ju je, ranije, i privuklo njemu: taj
nagovetaj opasnosti, divljina u njegovim oima. Meutim, ovaj ovek koji sad spava
pored nje - to je, stvarno, ovek koji ju je onako grlio: onaj uznemireni, uznemirujui
neznanac koga je samo na tren uspevala da nazre tokom nekih njihovih razgovora o
merima. Bila je sigurna da je to onaj koji se njoj uvek iznova vraa, iako se neto drugo u

njemu stalno bori protiv takvog zbliavanja, pokuava nju da odbije a on da ostane
nedohvatljiv i nedodirljiv.
Pruila je ruku, dodirnula njegov obraz, tako ovlano da je jedva potvrdila
stvarnost njegovog postojanja. Zatim je pustila aku da ocrtava liniju njegove vilice, da
ide dole, niz grlo, rame. Nikada joj ranije nije bilo dozvoljeno da ga dodirne; on je nije
pustio. Sad je studirala utetovirane are koje su se irile kao mnogobrojni korenii niz
celu duinu njegove ruke, fascinirana sloenou njihovog plana. Neko joj je rekao,
nekad, da takav tetua znai da je on neka vrsta kriminalca; ta mogunost ju je potajno
uzbudila.
Ali on je to porekao, kad je skupila snage i postavila mu to pitanje. Sada ni ona,
gledajui lepotu tih raznobojnih simetrija, obrasce koji su se pred njenim oima
preureivali, magijom svoje unutranje logike, u druge obrasce, nije verovala u to. Ove
are su je navodile na razmiljanje o tajnama, o transformacijama, o porukama sa
skrivenim znaenjem. Podseale su je na mersku pesmu... na tajnu ljudskog postojanja, u
svoj njegovoj raznovrsnosti i bogatstvu... na stvari o kojima bi mogla meditirati zauvek;
na misterije oveka koji nosi te egzotine obrasce...
Ridova ruka oive iznenada, pod njenim dodirom; epa njenu, bolno jako. On se
die u sedei poloaj. Emocije na njegovom licu menjale su se, bilo je to smenjivanje
tako brzo da ih ona nije mogla pratiti, samo je videla njegov bes. Njen osmeh umre
mrtvoroen: uzmae od onoga to je u njegovim oima nala.
Ali on skloni pogled od nje, potonu nazad na postelju, ostade nepomian, akama
pokrivajui lice. "Ne", apnu on, "ne..."
Sad se Arijel pridie u sedei poloaj; usudi se da ga dodirne ponovo. Nije otresao
taj dodir sa sebe, pa se ona spusti blie i poloi glavu na njegovo rame. Od toga se on
tre, ali ne uini nita da to sprei.
"O, Ride", prozbori ona uz njegov vrat. "Toliko te volim. Ti si meni sve
promenio."
On ree neto na jeziku koji nije znala, ali zvualo je kao psovka. "Ne zna ti nita
o ljubavi, ni o menjanju... prokletnice", ree gorko. Ali njegove ruke pooe oko nje,
privukoe je i zagrlie tako kao da se boji da bi mogla ieznuti. Poe milovati njenu
kosu. "ta u sad?" ree on plafonu, vazduhu.
"Je l' se zbog moje majke brine?" upita ona.
Rid je pogleda ne razumevajui. "ta?"
"Nee se ona ljutiti na tebe... ak bi mogla, bar jednom, i biti srena zbog mene."
Neto nalik na razumevanje ispuni njegove oi; ali on samo naini grimasu.
"Nemoj kazati majci. Za ime bogova, nikom ne govori!"
"Ali zato ne? Svi ve misle da..."
Digao se u sedei poloaj, zagledao se u nju pogledom razbesnelog oajanja. "Ti
si ona koja ne zna istinu..."
Zurila je u njega. "Pa kai mi je."
"Sad je prekasno", ree on i odmahnu glavom. Opet lee pored nje. "Prekasno..."
Otkloni pogled od njenih oiju, ode njime niz njeno telo. Ruka mu poe, neodluno, da
miluje njenu dojku, od ega ona zadrhta i poe se protezati sa slatko oputenom eljom.
Okrenuo se ka njoj, poinjui da je ljubi, poinjui opet da vodi ljubav s njom, sa urbom
koja joj oduze dah... onda osim oseaja nije znala vie nita.

58. TIJAMAT: Hegemonijska luka

"Da li Vam je prijao obilazak ovog kompleksa, Damo Thalaso?" upita Vanu iza
njega.
Gundalinu se okrete od zida-prozora, trgnut iz razmiljanja. Bio je uspeo da se
izgubi u spektakularnom, zanosnom pogledu na energetske mree poloene po sletnim
poljima ove zvezdoluke; izbegavao je razgovore, putao da arei sjaj dvadeset metara
ispod njega spali svaku svesnu misao i da tako protiu minuti. Vanuovo pitanje prinudilo
je njegovu panju da se vrati prepunoj dvorani za prijeme; pridruili su im se Kraljica i
njen mu. Uz njih je sad stajala i Geja Derua Pala-Tion, koja je pri obilasku luke pratila
Kraljicu; zurila je u mree energetskih linija na tlu kao da joj je neto sasvim drugo na
umu.
"Da. Bilo je oaravajue", ree Luna glasom u kome je bilo strahopotovanja
taman koliko treba. Njen pogled se za trenutak odvoji od Vanua; Gundalinu u njenim
oima vide da uiva u zabavi. Ovo nije bio njen prvi dolazak na ovaj kosmodrom, mada
Vanu to nije znao. Proli put je takoe bila no dolaska Skuptine Hegemonije na
Tijamat; ali tada je dolazak znaio poetak velikog kraja, poetak njihovog Odlaska, a ne,
kao danas, Povratka.
Tada nije bila poasni gost, posebno pozvan. Bila je umorna izbeglica... kao i onaj
mladi inspektor Gundalinu, koji se zvanino vodio kao "nestao, pretpostavlja se da je
poginuo". Zajedno su izili iz divljine, promrzli, izgladneli, i sasvim neoekivani; tada je
narednik na dunosti samo jednom pogledao u oi inspektora Gundalinua, oveka koji se
digao iz groba, i pustio ih oboje unutra, iako je domorocima bilo zabranjeno da kroe na
kosmodrom.
Stigli su, tada, pravo na proslavu sasvim slinu ovoj koja se ove noi odigravala;
njegovo zadovoljstvo, njegovo neizrecivo olakanje to se vratio meu svoj narod, iv i
bezbedan, i to e moi da krene kui, bejahu jednaki veselju svih ostalih gostiju
okupljenih one davne noi u ovoj dvorani.
Gundalinu opet pogleda Geju, njeno bezizraajno lice, pitajui se o emu ona
misli noas. Bila je komandant policije tada; ovog puta - samo glavni inspektor. Ali njen
ivot se toliko promenio u godinama koje su od tada protekle - maltene koliko i njegov da on vie nije mogao ni zamisliti kakve su njene reakcije sada. Priseti se, odjednom,
onog njenog osmeha kad je ula u bolniku sobu gde su ga leili; kako je njeno
zadovoljstvo, to ga vidi, ispunilo njegovo izubijano, uzdrhtalo telo toplinom i snagom.
Priseti se, meutim, i izraza na licima onih poslanika Skuptine koji su poli za
njom - mislei da im se ukazuje prilika da odaju poast jednome od svojih, Karemovcu
tehu koji je proveo izvesno vreme izgubljen u varvarskoj divljini - kad su primetili na
zglavcima njegovih aka oiljke od neuspelog pokuaja samoubistva i uli kako brblja o
zabranjenim oseanjima prema Tijamatovki koja mu je spasla ivot.
Sada spusti pogled ka svojim zglavcima, kao da bi na njima mogli opet iskoiti
oni svei crveni oiljci koje je, operacijom, uklonio pre mnogo godina, i o kojima sada
gotovo nikad nije ni razmiljao. Iznenadi se kad postade svestan toga; jer pamti vreme
kad je bio sasvim vrsto ubeen da nee proi nijedan dan bez razmiljanja o tim

brazdama na koi, bez obzira to su posle operacije prestale da budu vidljive; nijedan dan
bez mrnje prema samome sebi prosto zato to je iv...
Ali, evo, posle toliko godina, jo neto ga iznenauje: naime, iako jedva da bi se
mogao setiti ta je imao za ruak jue, jo se sea svake ubadajue rei poruge i osude
koja mu je upuana one daleke noi u bolnici u zvezdoluci; isto tako se sea da je bio
spreman, samo da mu je bilo ostalo dovoljno snage, da uzme najblii otar medicinski
instrument i da dovri ono to je tako neefikasno poeo...
Oseti da suvie trepe; prinudi svoj um da se koncentrie na kompoziciju jedne
ritualne adhani-pesme, i ostade pri tome sve dok mu se emocije ne vratie pod kontrolu.
Pogleda u Lunu pitajui se koliko od te noi ona pamti, noi od koje su sad oboje toliko
daleko, noi kad je po-svome-ubeenju-pravina surovost njegovog naroda dovela do
toga da on postane odmetnik, da odbaci sve u ta je ikada verovao; i time pomogne Luni
Svetlohodnoj Letnjoj da ostvari svoju sudbinu.
Luna sad nije gledala njega, nego je stajala sluajui kako Vanu objanjava jo
neke pojedinosti o funkcijama zvezdanog sletita i uzletita. Na licu joj je bio paljivo
kontrolisani izraz smirenosti. Nosila je dugu, laganu odedu koja ni na Karemofu ne bi
bila nedolina, iako je u njenoj boji, u tim fino ukomponovanim mrljama zelenog u
nemirnoj tkanini, bilo neeg to je Gundalinua navodilo na razmiljanja o liu koje se
njie na vetru, o talasima morskim; neeg sasvim tijamatskog. Kosu je splela u prostu
labavu pletenicu niz lea, protkanu zlatnim koncima; na glavi joj je bila dijadema od
neeg to je liilo na kristale. Nikada ranije on Lunu nije video da nosi ma ta nalik na
krunu; zakljui da je to sigurno jedna od Arijenrodinih dijadema, i da je sad poneta radi
smiljenog efekta. I drala se kao kraljica; ali, uvide on, Luna se oduvek drala tako...
Otkloni pogled od nje, zato to je bol u njegovim prsima postao prejak.
Sluao je i Ukres Svetlohodni, na ijem licu se pokazivala retka ivost, kao da ga
iskreno zanima tema to to Vanu pria. Bio je obuen u neku uvoznu tuniku i uvozne
pantalone, sve uobiajenog kroja, i na njemu, spolja gledano, nije bilo nikakvog znaka da
je uroenik tj. roeni stanovnik ove planete.
"...ali, oprostite mi", ree Vanu, "sigurno vas gnjavim, priam tako dosadno, o
tehnikim stvarima." Gundalinu je uo u tome nesvesno otpisivanje Kraljice i njenog
mua kao stvorenja koja su neto nie, a ne racionalna i kolovana ljudska bia.
"Ma, ni najmanje", ree Luna. Gundalinu vide kratku iskru gneva u njenim oima,
i po tome zakljui da je i ona ula Vanuovo nehotino potcenjivanje. "Ovim je svakako
zadovoljena jedna moja zdrava radoznalost da saznam kako izgleda vae svemirsko
pristanite. Ovo je za moj narod bila zabranjena zona, tako dugo, iako je imala ivotno
vanu ulogu u sudbini naeg sveta... Iako moram priznati da zaista nije neto naroito u
poreenju s orbitalnim gradovima koji krue oko tvog sveta, komandante Vanu."
Vanu joj uputi pogled nerazumevanja. "Heh... videli ste neku traku sa snimcima
zvezdolunog toka... je l' to?"
"Ne, videla sam orbitalnu zvezdanu luku samu. Kao devojka sam putovala tamo.
Tad sam saznala o sibilskoj mrei." Osmehnula se ljubazno, a Vanuovo lice odjednom
preplavi jaka nelagodnost.
"Kako ste otili i kako ste se vratili?" upita on. "Godinama niko nije mogao da
ode iz Vaeg sveta - a pre toga, koliko znam, svakom Tijamatovcu koji bi otiao bilo je
zabranjeno da se vrati. Zar nije tako...?"

"Bojim se da sam prekrila taj zakon", ree ona jednostavno. "Ali to je bilo
davno... Ono to sam uradila vie nije ilegalno, u terminima naeg novog odnosa s
Hegemonijom. Silno sam vam zahvalna to ste pokazali mudrost i ukinuli taj opresivni
stari sistem. Bio je to jedan nepravedan zakon... jedan od mnogih takvih, u tim
vremenima. Zar nije tako, sudijo?" Naglo je pogledala Gundalinua, kao da je sve vreme
oseala njegov pogled na sebi.
Osmehnuo se, osmehom jednako opreznim kao to je bio ovaj kojega je video na
njenom licu. "Stvarna pravda je ono to se nadamo da uspostavimo u odnosima sa tvojim
narodom ovoga puta, Damo", ree on blago. Pogleda Vanuovo lice i vide neraspoloenje
jedva suzdrano. Pogleda i Ukresa Svetlohodnog, koji je je gledao hladno-raundijski, a
to uopte nije bio izraz koji je Gundalinu oekivao da e videti; od toga oseti neku
neprijatnu reakciju u stomaku.
Svetlohodni skloni pogled, zagleda se kroz prozor, u pistu sa energetskim
linijama, u nedavno pristigle brodove hegemonijske savezne Skuptine parkirane sa
strane; u njegovom pogledu videla se neka vrsta estoke gladi. Gundalinu se zapita da li
ovaj stvarno prieljkuje da odleti, nestane, napusti ovaj svet i sve njegove tuge. Ili moda
umesto toga samo prieljkuje da nestane Hegemonija...
Zauo je komeanje u gomili, svuda u sali: konano su ulazili Premijer i poslanici.
Tokom sledee sekunde znao je tano ta je maloas oseao Svetlohodni.
"Eto stigao ivi muzej pradavne istorije", ree Geja Derua suvo i sasvim
razgovetno.
"Pala-Tion!" odseno uzviknu Vanu; njegova uvreenost nije se javila samo da bi
se ouvala forma. Ali Gundalinu oseti da ga je ukoenost napustila. Sa lakim tragom
osmeha na usnama, pogleda glavnu inspektorku. Neprimetno joj klimnu glavom: hvala.
Luna se nasmeila otvoreno, iza Vanuovih lea. Ukres se okrete od prozora-zida,
usmeravajui svu panju na ulaz. Gundalinu se priseti da je Svetlohodni sin jednog
skuptinskog poslanika, zaet iste one noi-pod-maskama kad je Arijenrod bila po svojoj
volji klonirana.
Gundalinu poe napred, i to je bio signal onima oko njega da krenu za njim. Znali
su da lanovi Skuptine smatraju da iamju pravo na takav doek. Iako su tokom skoro
cele hegemonijske istorije funkcionisali samo kao marionete, bez stvarne vlasti - i postali
jo vei anahronizam sada, kad je trenutno-transportni zvezdani pogon transformisao
prirodu stvarne strukture vlasti u Osam svetova - ostali su ivi simbol hegemonijskog
uticaja. Razumeo je Vanuovu refleksnu ljutnju na Gejinu olako reenu primedbu, iako je
odavno prestao oseati onu vrstu ponosa i potovanja koju je pogled na Skuptinu
inspirisao, nekad davno, u njemu.
Poto su lanovi Skuptine bili jedva neto vie od glumaca koji ive svoju trajnu
ulogu, njihovo pristizanje bilo je, na svakom mestu, manje-vie izgovor da se ljudi
prepuste praznovanju, proslavama, da se prisete ta je to dobro u sistemu gde Karemof
dominira kao prvi meu jednakima u neemu to se ipak zove "prevlast jedne drave nad
ostalima" - hegemonija... Gundalinu se svim srcem ponada da e ova no biti no takvog
veselja.
Gomila tuina punih iekivanja i uticajnih Tijamatovaca razmakla se kao da je
neka magijska re izreena, otvarajui putanju izmeu grupe oko Kraljice i skuptinara
koji su stajali i ekali. Izgledali su velianstveno u svojim uniformama s plemenitim
metalima i draguljima, sa debelom korom ukrasa, lenti, medalja, poasnih znakova koji

su im nakaeni tokom njihovog beskrajnog ciklusa sve novih povrataka na svaki od

njihovih osam svetova.
Gundalinu spusti pogled na svoju odeu, na tu strogu crnu uniformu vrhovnog
sudije, ujedno i predsednika Vrhovnog suda. Noas je njena beskompromisna
jednostavnost bila razbijena jednom srebrnom trakom na kojoj su bili izloeni njegov
porodini grb i njegove medalje i druge poasne oznake. Oseao se nelagodno pompezno
kad je to oblaio; ali sad mu je najednom bilo drago to ima sve to na sebi, kao da se na
vreme setio da navue oklop pre suoenja s masovnim ulinim neredima.
Gundalinu stade pred predsednika Vlade; levo i desno, rame uz rame s njim, bili
su Vanu i Tilhone, a drugi zvaninici njegove vlade iza njih. On se nakloni dok ih je
slubenik protokola predstavljao jednog po jednog premijeru.
Premijer Avini nakratko dotae Gundalinuov dignut dlan, s izrazom dobrodune
rasejanosti na licu, i promrmlja neku utivu frazu, koju Gundalinu istog trena zaboravi.
inilo se da je premijer u srednjim ezdesetim godinama, ali njegovo telo jo uvek je
izgledalo mladalaki: drao se dostojanstveno i oigledno u maniru tehnokratske klase.
On je bio tek etvrti premijer od nastanka Hegemonije, a Gundalinu nije imao nikakvu
predstavu pre koliko vremena je, po realnom istorijskom vremenu planete Karemof,
Avini roen. Verovatno je to znao nekad, u koli, ali je odavno zaboravio. Imajui u
vidu da je premijeru stalno na raspolaganju najbolja tehnika za podmlaivanje, kao i esta
upotreba "vode ivota", moglo se pretpostaviti da je, bioloki, mnogo godina stariji nego
to izgleda. A poto je, zajedno s ostalim poslanicima, provodio glavninu vremena u
blisko-svetlosnom putovanju izmeu crnih jama koje su im sluile kao zvezdane kapije,
njihovo pamenje moralo je dosezati mnogo dublje u prolost, moralo je biti krpe
sastavljen od nasuminih momenata istorije, veinom i previe slinih ovom sadanjem.
"ast mi je, sadhu", prozbori Gundalinu, govorei na sandiju, kao i svi sada.
Zakorai u stranu, da omogui premijeru i onima iza njega neometan pogled ka grupi
koja je dola iza njegove. "Mogu li vam predstaviti Letnju Kraljicu..."
"Arijenrod!" uzviknu premijer, ije lice se punilo iznenaenjem. "Pa, stvarno..."
Dotae se akom na trenutak po nosu, i pogleda Gundalinua. "Pa zar, zar se nije govorilo
da je ona mrtva? Zar nismo gledali kako su je utopili, pre nekoliko meseci...?" Pre nego
to je Gundalinu mogao odgovoriti, premijer se "iskljui" iz razgovora, oi mu se
ustaklie kao da slua govor nekog drugog u svojoj glavi. Gundalinu uvide da Avini
sigurno prima "info-unos" od nekoga, moda od slubenika protokola, ili iz neke zalihe
gotovih informacija koja se aktivira njegovim govorom. "A-haaa", ree Avini posle
samo jednog trenutka, koji se poeo initi beskonanim. "Da, da. Naravno. Ovo je Letnja
Kraljica. Izvinjavam se. ast mi je, Damo Thalaso, svakako." Koraknuo je napred,
ispruio ruku na tijamatski nain. Luna se naklonila, jednako dostojanstveno, i sveano se
rukovala s njim. "Dakle, da li je to sad neto novo?" ree on. "Da li vi kraljice sada
podeavate svoj izgled da bi svaka liila na svoju prethodnicu?"
Gundalinu vide da je Luna pocrvenela; naini, ali samo u svojim mislima,
nelagodni trzaj licem. "Ne", ree Luna, ne izgovarajui nikakvu titulu, kao da je to
razgovor dvoje ravnopravnih i jednakih; govorila je sandi, malo ukoeno ali savreno
razumljivo. "To ne radimo."

"A-ha", ree on, a onda se njegovo lice opet ispuni skandalizovanim

zaprepaenjem. "Nego, ta e ti uopte ovde? Vaem narodu nije bio dozvoljen nikakav
pristup na kosmodrom, kad sam ja poslednji put bio ovde."
"Stvari su se promenile, sadhu", ree Gundalinu blago uurbano. "Ako to pamtite.
Zbog zvezdopogona. Pa i na odnos sa Tijamatom."
Avini se gotovo namrtio, i opet kao da se posvetio sluanju unutranjeg glasa.
"Dabome da su se promenile", ree trepui. "Da, pa da, sasvim je to razumno." Opet
klimnu glavom Luni, kao da su se tek sad upoznali. Onda pogleda Gundalinua. "A ti si
ovek kome imamo zahvaliti za sve to, a, sudijo?" ree on s osmehom koji je izgledao
zaista kao da je iskren i pun potovanja. "Mora mi ispriati celu priu o tome, tvojim
reima, za vreme veere..."
"Bie mi zadovoljstvo, sadhu." Gundalinu je uzvratio osmeh, ali na tren samo, a
onda je premijerova panja odlutala. Gundalinu i Vanu se pogledae, dok je premijerov
pogled lutao kojekude; Gundalinu vide svoju nelagodnost reflektovanu u Vanuovim
oima. Bogovi, ovaj je mentalni sluaj, hoda ali ima samo spoljanjost. Ipak, nastavi sa
predstavljanjem kao da se nita nije dogodilo. Na redu je bio Ukres. "...Kraljiin
drubenik, sin prvog sekretara Hegemonijske Skuptine, Sirusa..."
Kroz okupljene skuptinare, mukarce i ene, proe amor, i Gundalinu vide da se
neko gura u prvi red, da bolje vidi: sam Sirus, ako se Gundalinu tano sea onog davno
zapamenog lica. Taj ovek nije izgledao nimalo stariji nego Ukres sad; ali se osmehivao,
sa ponosom i tronut, kad je naao lik svoga sina. Gundalinu oseti da se Svetlohodni prvo
okrenuo ka njemu, uputio mu iznenaeni pogled, pa tek onda ka svom ocu.
Premijera su poveli dalje kroz sobu, sa blagom upornou, njegovi pratioci i
zatitnici. Gundalinu oseti da mu se miii vrata oputaju od olakanja: sad su mu
prilazili, da pozdrave njega i njegovo osoblje, razni drugi lanovi Skuptine i njihovi
pratioci, neki blazirano srdani, neki nehotino arogantni, a neki, inilo se, smueni i
dezorijentisani kao njihov predsednik vlade. Oni su ivot provodili uglavnom u svom
hermetiki zatvorenom ploveem svetu, iz koga su izlazili samo da bi uestvovali u
ovakvim sveanim skupovima - u beskrajnoj sukcesiji iskriavih noi i elegantnih veera
sa stalno promenljivom elitom ove ili one planete. Novi poslanik je, po pravilu, biran
samo kad stari umre. Gundalinu zakljui da je pravo udo da se ovi ljudi ne ponaaju jo
udnije.
Jedan servo-android je prolazio sa posluavnikom na kome je bio bogat izbor
blagih droga; to oblije uglaano do visokog sjaja znalaki se provlailo izmeu drugih
gostiju, kroz tela od krvi i mesa. Gundalinu uze od njega jedno pie i polovinu ispi
naduak, zgaen na samog sebe to mu je pie uopte potrebno, to je dopustio svojim
uspomenama da ga toliko iznerviraju. Imao je on ve jedan susret sa skuptinarima, ali
samo jedan: onaj kratak, gorak, u ambulanti ovog kosmodroma. Taj susret je bio, za
njega, pre trinaest godina, ali ovi ljudi jedva da su imalo ostarili; inilo mu se i da
prepoznaje neka od njihovih lica, kao da su odve slina onima koja su ostala neizbrisivo
urezana u njegov mozak.
ta to daje ponienju tako stranu mo nad ljudskom duom, pitao se on, da bolne
uspomene od pre pola njegovog dosadanjeg ivotnog veka ostaju u seanju ivopisnije
nego dogaaji od pre nedelju dana, a da se i ne govori o svim dobrim i korisnim stvarima
koje je postigao tokom svih onih godina izmeu? Kad se vratio u Karemof sa
zvezdopogonom, niko se nije usuivao da pomene njegovu raniju bruku. Godine su

prolazile bez ijednog poprekog pogleda ili zajedljive primedbe o njegovoj prolosti. ak i
njemu samom poelo se initi da je njegov pokuaj suicida - drevna istorija.
Ali za ove ljude uspomena na njihov poslednji susret bila je samo nekoliko
meseci stara. Njemu je tad bilo tek dvadeset pet godina, a osim toga izgledao je
polumrtav; ipak, sad se poe moliti senima svojih predaka da se niko ne priseti, da se
nikome ne javi asocijacija...
"Sudijo Gundalinu", ree jedan glas, prejako, odmah iza njegovog levog uva.
"Veliko je zadovoljstvo sresti te, sadhu - oveka koji je postao ivi simbol onoga to ini
da je Karemof veliki i da jo vlada Hegemonijom, i posle toliko vremena."
Gundalinu se okrete, odmae se jedan korak od neprijatne blizine tog oveka i od
silnog mirisa kolonjske vode. Stomak mu se okrenuo od tog mirisa, nikad zaboravljenog.
"I. P. Kvaropas", ree tip. "Voditelj skuptinskih sednica."
"ast mi je", proguna Gundalinu automatski, presreui voditeljev dlan svojim i
gledajui dole u to mesnato lice razvueno u osmeh. Jasno se videlo da je voditelj bio, u
mladosti, ovek zgodnog izgleda; ali ivot privilegija i lagodnosti loe se odrazio na
njega.
"Imam oseaj da smo se ve jednom ovako sreli..." udan izraz proiri se
voditeljevim licem u trenutku kad su im se dlanovi susretali u vazduhu. "Jesmo li?"
"Ne bih rekao..."
"Ali pamtim ja tvoje ime, od pre..." Kvaropas poe vrteti prstom po vazduhu.
Gundalinu je gledao kako se odgovor bori na neminovnom putu do povrine njegovog
uma. Zadra neutralan izraz lica, to nije bilo lako. Uspomene udvostruie sliku pred
njegovim oima.
"Da, Kvaropas-sadhu", ree on smireno, "sreli smo se. Prilikom tvoje prethodne
vizite Tijamatu. Bejah inspektor policije, tada." Kvaropas je tom prilikom odbio da se s
njim pozdravi doticanjem dlana, zato to je Gundalinuova ruka bila osakaena seenjem
vena.
"Inspektor Gundalinu", promrmlja Kvaropas. "Sveti preci! Je s' ti onaj - onaj iz
divljine? Pa kako je to mogue? Ja bih oekivao da jo pre mnogo godina uini astan
postupak, imajui u vidu kako si osramotio svoju porodicu i svoju klasu one noi..."
Nekoliko ljudi oko njega okrenulo se i poelo zuriti, s otvorenom nevericom ili
skandalizovanom radoznalou. Gundalinu zau da neko apue: "Pa rek'o sam ti..."
Nekoliko dugih trenutaka Gundalinu nije progovarao. Video je Vanua meu
posmatraima koji su iznenada postali svedoci ove konfrontacije. "astan postupak?"
ponovi Gundalinu, glasom savreno ravnim. "Hoe li time da kae da bi trebalo sad da
budem mrtav?"
"Bio si neuspean samoubica", ree Kvaropas. Sandijska re za to, koju je
upotrebio, znaila je takoe kukavica. "tavie, spanao si se s nekom uroenikom
prljavuom..."
"Misli li na Lunu Svetlohodnu?" zapita Gundalinu, prekidajui Kvaropasovu
poplavu rei. "U tom sluaju, govori o Letnjoj Kraljici..." Klimanjem glave pokaza ka
Luni, koja je stajala nepomino u grupi okupljenoj nedaleko od njih; njen izraz lica bio je
uhvaen negde izmeu gneva i bola. Ukres je bio uz nju, ali na njegovom licu bio je samo
izraz sumorne zgaenosti. "U tom sluaju", nastavi Gundalinu ubistveno mirno, "grei.
Ona se udala, i sad je udata, za sina prvog sekretara, Sirusa. Njihova deca su meu
gostima, veeras. Ona mi je pomogla kad je zatrebalo; takoe sam i ja njoj pomogao, u

jedno davno vreme. To je bilo sve. Nita vie nije potrebno da se kae o toj temi."
Duboko je udahnuo. "Osim to sam doao do saznanja da bi odbacivanje sopstvenog
ivota bilo pravi kukaviluk. Stvarno asni izbor bio je nastaviti iveti, i svojim delima
zasluiti pravo na zaboravljanje prolosti."
"Dobro reeno, Gundalinu-ken." Sad je Sirus, prvi sekretar, stajao iza Ukresa
Svetlohodnog. Njegove tamne, pronicljive oi pogledae u Gundalinuove. "Pa i dobro
uinjeno, takoe. Nego, ti, Kvaropase, uj", nastavi on, sputajui glas i prilazei da stane
izmeu Gundalinua i voditelja parlamentarnih zasedanja. "Ja bih pre sam poinio
samoubistvo nego to bih rekao takve rei ovom oveku ovde. Ti i ja smo obojica poinili
nedostojno delo prilikom nae prethodne posete ovom svetu, kad smo osporili njegovu
ast, pod okolnostima koje nismo sasvim razumeli. To je bilo onom jednom prilikom.
Uvrediti asnoga Gundalinu-ekrada dvaput, neoprostivo je." Kvaropas se sav naroguio;
besno je gledao u Sirusa, nalazei da je cipela opte panje sad navuena na njegovu
nogu i da jako stee.
"Da nije bilo naeg vrhovnog sudije", nastavio je Sirus, "ja ne bih imao ovo veliko
zadovoljstvo da se veeras opet sretnem sa mojim sinom i njegovom porodicom. Njegova
ena ne bi bila kraljica ovog sveta... a mi uopte ne bismo bili ovde, s novom budunou
ispred sebe i sa 'vodom ivota' u rukama, da nam on nije dao zvezdopogon. Sadhu, ja te
pozdravljam", ree okreui se Gundalinuu i diui emajlirani vr. Oko njega je gomila
sveta poela ponovo da mrmlja, ali ovog puta u tom zvuku nije bilo nieg neprijateljskog
niti podsmeljivog. Gundalinu vide dizanje i drugih aa, i mnogo dlanova podignutih u
znak sveanog pozdrava njemu.
Gundalinu klimnu glavom omoguivi Sirusu da proita u njegovim oima
zahvalnost. Sirus se osmehnu i okrete na drugu stranu, i vreme poe ponovo da tee.
"E tako mi amdije, probuio si tog kora valjano", ree Geja Derua Pala-Tion
koja se stvorila kraj njega. Dotakla je njegovu ruku, i on vide u njenim oima odraene
slike iz njihove zajednike prolosti.
Stisnuo je usta. "Imao sam na raspolaganju dovoljno godina, onih u kojima sam
noi provodio leei budan, da smislim ta u rei u ovoj prilici..." Odmahnuo je glavom
i malo se nasmeio. "Moda zaista nisam kukavica." On je pogleda. "Kako si?"
Slegnula je ramenima. "Preiveu. Bila sam i na gorim prijemima. Ali mislim da
mi je potrebno ojaanje." Ode za jednim servoom.
Gundalinu je pijuckao iz svoje ae i pogledom pretraivao gomilu sve dok nije
uoio Vanua, koji ga pogleda samo na trenutak a onda otkloni pogled; u Vanuovim oima
bilo je mnogo neizvesnosti.
Gundalinu poe napred, elei da porazgovara s njim. Ali najednom mu se isprei
premijer, smeei se s dobroudnim dostojanstvom. "Jedna zdravica, u ast vrhovnog
sudije Gundalinua? Nita ne bi moglo podesnije biti, niti mi dati veega zadovoljstva.
Malo ima ljudi u naoj istoriji koji su vie zasluili nae pohvale, za svoj doprinos slavi
Karemofa i prosperitetu nae drave."
Gundalinu je na to sagnuo glavu, izbegavajui tako da pogleda ma kome u lice.
Zapitao se, u tom trenutku, zato mu takvu poast, koja bi mu u jedno ranije doba znaila
vie nego ivot sam, iskazuju sad, kad mu ona jedva ita znai.
Kad je opet podigao glavu, Vanua nije bilo nigde na vidiku. Neko ga pozva po
imenu, iza lea, i on se okrete. Luna mu je prilazila, sa Sirusom, okruena svojom

porodicom. "Hvala ti, sudijo Gundalinu, to si odbranio moj ugled i moju porodicu", ree
ona.
Klimnuo je glavom, prikrivajui talas emocija koje je osetio ugledavi njeno lice.
"Samo sam inio svoju dunost... dunost prema svima nama, da se istiniti podaci znaju,
Damo." Izbegavao je pogled Ukresa Svetlohodnog, i utljive motree poglede Arijel i
Tamisa; zato se okrete Sirusu: "Moja zahvalnost, sadhu."
Sirusova usta podvrnula su se nagore, osmehom u kome je bilo malice oseanja
da je doveden u nezgodan poloaj. Sirus je bio visok ovek, krupnih kostiju, za
Karemovca teha; Gundalinu se nejasno seao da mu je neko nekad rekao da je Sirus
zapravo napola Samathanac - sin premijerov, zaet prilikom neke daleke premijerove
posete Sirusovoj rodnoj planeti. To poreklo mu je pomoglo da postane vaan politiki
lider na Samathi; onda je pozvan, prilikom sledeeg dolaska skuptinara na taj svet, da
zauzme jedno upranjeno mesto u Skuptini. "Bio bih zahvalan, Gundalinu-sadhu, ako bi
ti smatrao da su tasovi vage sada izjednaeni izmeu nas, posle ovog proteklog vremena
koje, za tebe, mora biti tako dugo."
Sirus pogleda na drugu stranu, ka Ukresu, Tamisu i Arijel. Tamis je stajao iza
svoje majke, pored Merovi, svoje mlade ivotne saputnice. "Mi skuptinari bili smo
izglavljeni iz vremena, zbog naih putovanja, tokom svih ovih stolea. Ali sada si mi ti
dao ansu da vidim kakva su velika dela moj sin i njegova supruga postigli... i da vidim
moju unuad. To je neto do ega mi mnogo drimo, u narodu moje majke - neto zbog
ega sam alio to sam u Parlament stupio." Jednom rukom obuhvati Ukresa oko ramena,
okreui se njemu. "Znam da nisam imao priliku nikakav otac da ti budem, sine; zato je
moj ponos moda neosnovan. Svejedno, iskren je, iz srca. A ti si, ini se, izuzetno velik
uspeh postigao u ivotu, uprkos mog odsustva."
Ukres se osmehnuo kratko, uzvraajui svome ocu pogled. Ali taj osmeh, tek to
se pojavio, ve je i nestao. Gundalinu se zapita kakve su sumnje, aljenja zbog
proputenog, i tajne skrivene iza izraza koji je nastao posle tog osmeha; odjednom, na
neki nain siguran da taj Ukresov izraz skriva isto onoliko tajni kao njegov pre nekoliko
minuta.
Stajao je meu njima i vodio ovlanu utivu konverzaciju, tek toliko da bi imao
neki izgovor da gleda kako ovi ljudi izmeu sebe razgovaraju, kakvi su njihovi
meusobni odnosi. Znao je da treba da se mea sa gomilom, da radi svoj posao, ma kako
neprijatan; ipak, nije se mogao udaljiti od Lune, ni skinuti pogled s nje, prestati da je
gleda okruenu porodicom.
Njena porodica. Pogledao je Arijel, ije lice je i sad toliko liilo na ono koje je on
zapamtio kao lice njene majke, osim to je imalo dva hronina dodatka: podsmeljiv
osmeh i nestrpljenje u oima. Sa jednog posluavnika uzela je, i sebi nasred ela zalepila,
flaster sa stimulantom, kao tree oko. Njena podiana, krembela kosa bila je na vrhu
glave uhvaena u "slap"; na sebi je imala pripijeni triko boje zore i iroke meke pantalone
uvorene oko njenog vitkog struka, sve dosledno u skupoi i sofistikaciji, kao i obino.
Njen pogled se za trenutak zaustavio na Sirusu, dok se ovaj obraao njenoj majci;
onda je prenela pogled na neto drugo, i Gundalinu vide da se sad on naao na meti. Lako
se namrtila, gledajui as u njega as u Ukresa, oveka za koga je uvek mislila da je njen
otac. Samo za jedan tren Gundalinu vide da spada podrugljiva maska, vide u njenim
oima konfuziju izgubljenog deteta. Videi da je on jo gleda, Arijel mu okrete lea i

nestade u gomili. On se zapita da li je otila da trai onog bednog malog naduvenka

Elkoa Tela. Ovde su veeras bili prisutni i Kirard Set Dalekoputov i lanovi njegove
porodice, suvie uticajni da bi mogli biti ignorisani i nepozvani; meutim, on je sve do
sad imao sreu da ih ak i ne vidi.
"Ba izuzetna stvar, zar ne?" ree mu Sirus pokazujui pokretom u pravcu
Arijelinih iezavajuih lea. Gundalinu ga pogleda, tek tad shvatajui da je buljio i da su
to drugi primetili. "Mislim, ta slinost izmeu nje i njene majke."
"Jest", ree on, zadovoljno prihvatajui to kao izgovor za svoje ponaanje. "Prvi
put kad sam je video, ja sam, najozbiljnije, poverovao da je to Kraljica." Osmehnuo se,
pogledao Lunu, video njeno iznenaenje.
"A Tamis, eto, vie je na oca." S osmehom koji se irio, Sirus se okrenuo ka
mladom paru koji je jo stajao pored njega. "Ima ba karemovski izgled; zar ti ne izgleda
tako, Gundalinu-sadhu?"
Gundalinu se dvoumio, oseajui pet pari oiju odjednom uperenih u njegovo
lice. "Ima, ima", ree on tiho. "Zaista." Tamis pogleda malo nie; Gundalinu je prvo
pomislio da mladi jednostavno izbegava njegov pogled, onda uvideo da Tamis gleda
njegov sibilski trokraki znak. Tamisova ruka se podie, dotae njegov sopstveni takav
znak; opet se spusti, pa dohvati enu za ruku. Gundalinu vide da ona neupadljivo
pokuava da izbegne Tamisov dodir, a onda poputa. Ve je ranije uo da njih dvoje
imaju branih problema.
Pogleda opet Sirusa. inilo se da je prvi sekretar blaeno nesvestan ovdanjih
podstruja napetosti, ponet zadovoljstvom svoje iluzorne fantazije o porodinom ivotu
njegovog sina. Ako bude sree, nee ostati ovde dovoljno dugo da vidi njeno
rasprskavanje... ba kao to nikad nigde nije ostao dovoljno dugo da doivi vie od iluzije
ivota u realnom svetu, ivota punog bola i nemilosrdne nesavrenosti.
Gundalinu se ponekad pitao ta je moglo navesti nekoga kao to je Sirus da se
ulani u Skuptinu, da tako potpuno presee svoje veze sa ivotom kojim je do tada
iveo. Sada, ove noi, pomisli da to konano razume. Postade najednom svestan i muzike
koja je poela - bilo je to neko bezbojno delce na temu fuge, sa njegovog rodnog sveta. Iz
nekog razloga, ta muzika koju je poznavao i ranije nikad mu se nije uinila tako divnom,
i prodorno tunom, kao sad.
Sirus se opet okrete Luni, koja ga je pozvala tako, po prezimenu. "Molim te,
Temon me zovi..."
"Temone", ree ona i klimnu glavom, sa lakim osmehom, "rekao si da bismo
mogli prodiskutovati o merima."
"Da, svakako; to je pitanje kojim se oito treba pozabaviti. Sedi uz mene na
veeri, pa emo..." Prekide, jer su gosti poeli amoriti i komeati se na drugom kraju
sale.
Gundalinu je video samo nasumino kretanje pedesetak glava koje su se potom
usmerile ka tom ulazu. Razazna tamo Tilhonea, koji je stajao u ii jednog malog
otvorenog prostora i drao u podignutoj ruci neki predmet, nejasno poznatog izgleda.
Gundalinu se skameni, naglo pogoen prepoznavanjem, i zau Lunin buno uvuen dah:
to je Tilhone drao boicu-trcaljku sa "vodom ivota".
"Sadhanu, bhai", proglasi Tilhone, diui glas da bi nadjaao agor. "eka nas
veera. Ali, prvo, zahvaljujui vrednome radu nae nove hegemonijske vlade, i saradnji
naih tijamatskih prijatelja..." uinio je jedan pokret rukom i kraj njega se najednom

stvorio Kirard Set Dalekoputov, koji se smeako i klanjao, "...imamo specijalni poklon za
nae asne goste noanje. Prve plodove obnovljene etve. 'Vodu ivota'."
Talas iznenaenja i eljnog iekivanja proirilo se kroz gomilu; zatim poee
koncentrini talasii pokreta, jer su se poslanici poeli gurati prema Tilhoneu.
Gundalinu je ostao nepomian; oseao je da oni njemu najblii opet zure u njega.
Onda pogleda Lunu, vide nevericu i oseanje izdanosti u njenim oima.
"Dobar posao, Gundalinu-sadhu!" ree Sirus, ije lice je blistalo. "Nikad
nikakvim govorom ne bismo mogli uutkati arogantne predrasude izvesnih budala tako
elegantno." Pljesnuo je Gundalinua po ramenu. "Dao si im njihov san - dali ste im njihov
san, ti i Majka Thalasa." Okrenuo se Luni, ali ona je spustila pogled; sad je gledala, s
munom usredsreenou, kako lanovi Skuptine dodaju boicu iz ruke u ruku, diu je
do usta, udiu sprej tekih srebrnih kapljica, sa eljnou koja je bila bliska seksualnoj
pohoti.
"Pa, hajdemo, dakle", ree Sirus, iji se izraz lica postepen pretvarao u
iznenaenje zbog toga to su svi oko njega jo nepokretni. "Pa, valjda svi imamo pravo
da uestvujemo u ovom blagoslovu? Osim, naravno, ako ste ve probali?"
"Ne", ree Luna glasom punim pustoi. "Ja ne pijem krv. Meri umiru za svaku
kap te 'vode ivota' koju vi uzimate. Hegemonija je pogazila nae zakone i poela ih
klati..."
Zurio je u nju jedan trenutak, kao da mu nikad nije zaista bilo jasno kako se "voda
ivota" dobija.
"To je ta stvar o merima o kojoj sam htela sa tobom da razgovaram", ree ona,
sada ga gledajui oima pod senkom bola.
"Uh, bogovi", proguna on nezadovoljno. "Nikad nisam zamiljao da e te dve
stvari biti povezane... Ali, da, elim i sad o tome da diskutujem, jo vie nego ranije.
Veera e potrajati dugo, ako dobro pamtim, pa emo moi..."
"Ne." Odmahnula je glavom, a lice joj je bilo kruto, nepopustljivo. "Prisustvovati
vaoj veeri kao da se nita nije desilo, znailo bi da ja prihvatam ono to se noas ovde
uradilo, a tada bih bila potpuni licemer." Pogledala je Gundalinua, zatim opet sklonila
pogled od njega pre nego to je mogao neto kazati.
"Luno..." poe Ukres, hvatajui je za miicu kad se poela okretati da ode.
"Ti ostani ako ti se ostaje", ree ona dobacujui mu kratak pogled shvatanja i
gneva. Poe napolje, a Tamis i Arijel bez rei pooe za njom.
Ukres je oklevao, gledajui svog oca. Onda odmahnu glavom, promrmlja neto
to nije mogao uti, pa i on poe za njima. Dok je prolazio pored Gundalinua, pogledao
ga je za trenutak u oi, pogledom koji je poput kandi parao po savesti. Iznenaen i
uznemiren, Gundalinu ga je pratio pogledom sve dok Ukres nije sasvim otiao iz
dvorane.
Sad je i Sirus odmahivao glavom, uhvaen izmeu zabrinutosti i nelagodnosti,
videi da njih dvojica ostaju sami u gomili. "Dobro, hoe li mi se bar ti pridruiti,
Gundalinu-sadhu?" upita on, gestom pokazujui ka "vodi ivota".
"Neu, sadhu", ree Gundalinu. "Bojim se da bih naao da ju je nemogue piti."
Sirus je jo koji trenutak zurio u njega, onda pogledao srebrnastu flaicu koja je
nastavljala da krui kroz gomilu. Uzdahnuo je. "Dobro, moda i ja poinjem da gubim
zainteresovanost za nju - bar zasad, dok ne ujem neto vie o ovome. Ostae na veeri,
nadam se?"

Gundalinu se slabo nasmei. "Ostau, Sirus-sadhu. U tome nemam izbora, za

razliku od Kraljice." Bacio je pogled ka vratima kroz koja je ona nestala; lepo se moglo
pratiti irenje talasa komentara o njenom naglom odlasku, koji se sudarao sa jo jakim
talasom uzbuenja zbog "vode ivota". Primeti, na svoje iznenaenje, da se Arijel
Svetlohodna svaa s nekim, a onda se okree i odlazi, kao da je "vodom ivota", i svim
onim to "voda ivota" znai, uvreena jednako kao njena majka.
Dok je nestajala s vidika, njegov pogled pade na Vanua, koji je stajao ba pored
vrata. "Pardon, moram prvo s nekim da porazgovaram." Ostavi Sirusa i poe kroz gomilu
prepunu ogovaranja; trudio se usput da u najmanjoj moguoj meri uje ono to se tu
govorilo.
Stie do mesta gde ga je Vanu ekao. "Do vraga, En-Ar", ree furiozno, "kako se
ovo desilo? Ovo je diplomatski amar. Kraljica se toliko naljutila da je napustila
kosmodrom. Ja ovo nisam odobrio..."
"Bila je to Tilhoneova ideja. Imati 'vodu ivota' pri ruci i predstaviti je
Skuptini..."
"Uz Kirardovu saradnju, nema sumnje", ree Gundalinu kiselo.
Vanu slegnu ramenima i klimnu glavom.
"Kako su izveli lov, bez Kraljiine saradnje? Arijenrod je za to imala Starbaka, i
lovce sa Cie-Puna, iz rase dilipa..."
"Ja sam odobrio uvoenje ljudstva i opreme u ma kom broju koji je njima
potreban da se posao obavi."
"Bogovi! Znai ti si ovo zamesio?" ree Gundalinu oseajui da se zacrveneo.
"Na osnovu kojih ovlaenja? O, pakla mu, En-Ar, kako se moglo desiti da s time ne
doe prvo kod mene?"
"Zato to sam znao da bi ti u startu odbio." Vanu se namrtio; ruke su mu visile
niz telo i malo se trzale. "U ime hiljadu bogova, Bi-Zi, moramo ostaviti dobar utisak ako
elimo dalju podrku onih koji su vani na Karemofu. Moramo dokazati da uspevamo da
uradimo posao. I, da mi ovde kontroliemo dogaaje, mi a ne nekakva enklava sujevernih
uroenika. A ti, do vraga, poeo si doputati da nas tvoja opsesija 'prosveenom
vladavinom' ometa u tome." Gundalinu vide svoju natmurenu sliku u oima drugog
oveka, i skloni pogled. "Pokuavao si sam sebe da zakolje. Uradio sam ovo za tebe."
"Ma uradio si ti to za sebe", odsee Gundalinu, ljutito ali, ipak, kao da se brani.
"Ne meajte Vi te dve stvari, gospodine Vanu."
Vanuova usta se stisnue na ovu upotrebu formalnog karemovskog Vi. "Pa,
dobro. Uradio sam to u interesu obojice - i sviju nas; to isto je imao na umu i Tilhone."
Njegov izraz lica se promenio; on poloi obe ake na Gundalinuova ramena, sa blagim
insistiranjem. "Bi-Zi, zna da sam te uvek maksimalno cenio. Prijatelj si mi. Nema
oveka koga cenim vie od tebe. Ali, koji god da su tvoji razlozi zbog kojih eli da
bude ovde, ja ti obeavam jedno: im bude dobro porazmislio, bie zahvalan za ovo
to smo uradili noas."
Gundalinu je utao i samo gledao, sve dok ne vide kako poslednji ostatak vode
ivota nestaje u gui poslednjeg eljnog skuptinskog poslanika. "Ovi idu na veeru",
ree najzad, okreui se Vanuu. "'Oemo i mi?"
Vanu klimnu glavom i njih dvojica pooe zajedno, bez daljeg razgovora.

Ruiasta svetlost zore probijala se kroz protivolujne zidove na kraju uliice

Azurne kad je Gundalinu konano stigao do vrata svoje kue u Karbanklu, umoran i sam.
Pogleda na tu stranu: ka dokazu jedan svet, i jedna vaseljena, jo i sad postoje onostran
nepromenljivih zidova i neugasivih svetlosti Karbankla. Onda skloni pogled s neba koje
se ozarivalo. Nije imao emocija; bio je suvie iscrpljen da ita oseti pred tim prizorom, da
nae ikakvu lanu simboliku u prostoj svetlosti dana.
Njegova seanja na minulu no, na dogaaje posle pojavljivanja "vode ivota",
bila su niz mrlja: jedenje bez kraja - s tim to je on hranu jedva doticao - isprekidano
Sirusovim zapitkivanjima bez kraja. Odgovarao je na pitanja najbolje to je mogao,
nemoan da se koncentrie na ma ta osim na to da je svestan da je Sirus samo figura,
prividna vlast, to je Sirusu jednako dobro poznato; i da protesti, bez obzira od koga
dou, makar i od nekog najuticajnijeg, nee biti dovoljni da zaustave pokolj... Osim toga,
imao je na umu i injenicu da je Luna onako otila iz svemirskog pristanita, ne dajui
mu priliku da objasni. A sad je, stojei na pragu svoje kue, jasno znao samo jedno: da
mu je glavobolja trostruko vea od glave, i da se na jedvite jade koncentrie da otvori
bravu na sopstvenim vratima.
Spotae se o neto to je lealo u senkama na pragu, i opsova, jer je, izgubivi
ravnoteu, udario ramenom u zid. Saginjui se vide da je to neto umotano u krpe, neto
veliko, ravno, ostavljeno na prag. Oprezno ispipa zaveljaj. Velik, lagan, blago uka kad
se protrese. Nigde nikakve prikaene poruke, ak ni cedulje s njegovim imenom; ali, iz
nekog razloga koji nije mogao objasniti, on oseti da zaveljaj ne predstavlja pretnju.
Podie ga, ponese ispod ruke, iskljui bezbednosnu blokadu vrata, i ue. Nabaci zaveljaj
- bila je to nekakva koara sa poklopcem - na stoi u dnevnoj sobi, i ode da potrai
analget-flaster, za bol u glavi.
Vrati se kroz irok, luno zasvoen ulaz, olabavi kragnu i srui se na kau
tijamatske izrade, boje zemlje. Udahnu jedva osetni miris okeana, koji se irio iz suene
morske trave kojom su mekani delovi kaua bili punjeni. Uzdahnu uviajui da je
vremenom poeo nalaziti da ga taj neobini miris smiruje. Die noge na stoi i sklopi
oi, a od sistema za zabavu, koji se nalazio na drugom kraju sobe, zatrai muziku. Dobro
poznati akordi jedne karemovske "umetnike pesme" ispunie tiinu zgrade, dok je
analgetini prilepak poinjao delovati, otupljivati bol koji najzad postade samo jedna
podnoljiva teina oko oiju. Tad je opet mogao misliti.
Ali, misli koje su se poele cediti nazad u njegov sada jasniji um kao da su bile
samo druga vrsta bola: neki dosadan, kljucajui bol, nastao iz sve vee uskraenosti,
uzaludnosti, izolacije, aljenja.
Die se u sedei poloaj, govorei sebi ljutito da je otprilike tako neto i mogao
oekivati. Zar je zaista postao toliko glup da poveruje u sopstvenu propagandu - da
poveruje da e Hegemonija ispunjavati svaki njegov ef zbog onoga to je on uinio za tu
dravu? Ili da je Luna Svetlohodna toliko godina tajno eznula da se on vrati, i samo o
njemu razmiljala, kao on o njoj - i da e njih dvoje pasti jedno drugome u naruje kao
ljubavnici u onim jadnim istorijskim romansama iz Stare Carevine koje je u mladosti
gutao gotovo kao to se droga guta?
Pritisnuo je bridovima aka oi. Bogovi... zaista je iscrpljen, treba da ode na
spavanje pre nego to potone jo dublje u ovo movarno bespue samosaaljenja. Oduvek
je znao kakva e biti stvarna situacija na ovoj planeti, samo - nikad nije hteo da poveruje.
Pustio je oi da upijaju bezvremenske, nejasno tuinske konture ove sobe, zamiljajui

raspored prostorija u celoj kui, jednoj od najboljih u gradu: deset soba, zidovi pokriveni
divnim freskama mora i planina, a u tome on ivi sam, u zveeoj praznini - kao to e
verovatno nastaviti jo godinama, osim ako... osim ako...
Ustade naglo i ree muzici da prestane. Pa, sam se opredelio za ovo. Sam je
namestio sebi taj krevet, sad bi zaista mogao i da legne u njega.
Polazei preko sobe, zakai pogledom onu zapakovanu koaru sa poklopcem,
koju je maloas uneo. ekala ga je na stoiu, zdepastom, sa etvrtastim nogama, pokraj
kaua. Sede opet, uze je u ake, odlomi peate kojima je poklopac bio privren, podie
ga i spusti na stranu. Ostade zurei zapanjeno u predmet koji je unutra, u gnezdu od
morske trave, leao.
Maska - tradicionalna festivalska, runo raena, predivno napravljena; slina
onim maskama koje je pamtio sa prolog tijamatskog festivala, a ne zbrzanim,
neinspirisanim proizvodima koji su sve vie zakrivali trgovine u Lavirintu u poslednjim
pretprazninim danima. On nijednu od takvih nije kupio, niti pogledao dvaput.
A ipak, ovo je bila nova maska, ne ostatak zatvoren celu jednu generaciju u
neijem ormaru... Dotae je lagano, zadivljeno, vide igliasto dijamantsko blistanje
zvezda, krhke velove nebula rairenih preko tamno-svilenih prostranstava kosmosa; krila
ponoi; totalnu tamu u srcu crne jame, u transferu, u oima bez vida... a u srcu toga,
jedno lice nainjeno od svetlosti, lice refleksivno, koje kao ogledalo daje odraz sveta u
svoj njegovoj raznovrsnosti... njegovo sopstveno, koje mu uzvraa pogledom. Odjednom
je znao ije su ruke napravile ovu stvar za njega, i ko mu je masku poslao, i zato.
Osmehnuo se, uzeo masku u ruke, podigao je paljivo iz kotarice i poeo je
prouavati. Zatim ju je, posle dugih trenutaka, poloio nazad, na njeno mesto u korpi,
ustao, protegao se. "Sutra", promrmlja on. Oseao je da se njegovo oseanje perspektive
vraa, i da se neki udni mir sputa na njega dok se peo stepenicama u potrazi za nekim
svojim mestom.
59. TIJAMAT: Karbankl
"Geja." B. Z. Gundalinu zakorai u stranu, putajui Geju Deruu Pala-Tion da
ue u njegovu kuu. Opet zatvori vrata, urno, da to pre suzbije dreku uesnika u
ulinom slavlju. Slavili su i u njegovij uliici, i svud po gradu, ve tri cela dana, jo od
trenutka stizanja Skuptine. Osetio je da briga, koju je video na njenom licu, prelazi i na
njegovo. "ta nije u redu?"
Stegnuta linija njenih usana povi se nagore, u ironini osmeh. "Kamo sree da to
nisu tvoje prve rei svaki put kad me neoekivano vidi, Bi-Zi."
Nasmejao se, tuno, poveo Geju Deruu kroz antre, u dnevnu sobu. "I ja bih to
eleo." Smestio se udobno u jednu fotelju, a nju pokretom pozvao da uini isto. Soba je
bila obasjana jednom lampom; teke zavese navuene na prozore u zidu iza nje
spreavale su pristup radoznalim pogledima i gradskom veitom vetakom danu, pa time
i omoguavale njegovom telu da bar glumi da veruje da je dola no i da je vreme za
odmaranje. Uzdahnuo je, zavalio se jo dublje unazad. "Sad bi morala imati neto krupno.
Hajde. Ulini neredi? Pretnje bombama? Pretnje atentatom na premijera?"

Derua odmahnu glavom, spusti pogled. "Bojim se da nije nita tako prosto."
Podie pogled. "Nema lakog naina da se ovo kae. Tamis je u frci. Eno ga dole u zgradi
policije..."
"E, bokce mu", ree Gundalinu naginjui se napred. "Uhapen?"
Podigla je dlan. "Ne. Opeljeili ga i izudarali. Pokuavao je da se nabaci jednom
mukarcu koji se prostituie sa homiima ovde. Odabrao pogrenog..." Slegnula je
ramenima.
"Ali on je..." Oenjen. Gundalinu nije dovrio tu reenicu, jer je u trenu razumeo
ta ne valja u Tamisovom i Merovinom braku.
"Ja ga zadravam u stanici zato to odbija da ode u bolniki centar."
"Tamo radi njegova ena."
Klimnula je glavom i provukla prste kroz kosu. "Mislila sam da e te to
interesovati."
Uzdahnuo je, otklonio pogled od neizgovorenog saoseanja u njenim oima. "'Aj'
dovedi ga ovamo."
ekao je. Vreme je prolazilo, beskrajno; najzad se zau kucanje na vratima. On ih
otvori. Pod tremom, kao pod zaklonom, stajao je Tamis, iza koga je kao senka lebdela
Geja Derua. Na Gundalinuov znak dat klimanjem glave, Tamis ue u vilu, krutim
koracima; jedna usna bila mu je nateena, oko jednog oka imao je modricu. Derua die
aku u znak pozdrava i nestade u gomili prolaznika.
"Hvala ti to si doao", ree Gundalinu zatvarajui vrata.
"Jesam imao izbora?" namrti se Tamis.
"Nisi. Svejedno, hvala ti." Gundalinu jo jednom povede u dnevnu sobu, pokaza
fotelju jo jednom gostu.
Tamis sede, oprezno i bolno. "Zato sam ovde, sudijo Gundalinu?" ree, a
Gundalinu vide da se mladi tog trenutka zacrveneo. Ali Gundalinu je bio taj koji se
plaio: plaio se da Tamis ve zna, i da bi mogle nastupiti bog zna kakve posledice.
Gundalinu sede na kau, naspram njega. "Zato to treba da popriamo, o razlogu
to nee u bolniki centar." Neupadljivo je prouavao deakovo lice, ali se sukobljavao
sa odbojnim zurenjem; tragao je za slinostima... nalazio ih. Pogleda trolist o Tamisovom
vratu, predmet ija je ista svetlost mirkala na mekim naborima Tamisove jako zaprljane
majice; onda spusti pogled na svoj sibilski trolist.
"Odakle ti pomisao da se to tebe iole tie, sudijo?" ree Tamis drei se kao sin
kraljice. Glas mu nije imao onu postojanost koju je on verovatno eleo. "Je l' ti ovo radi
zato to spava sa mojom kevom?"
Gundalinu se ukruti; nekoliko trenutaka ne odgovori, trudei se da prikupi svoje
misli i dovoljnu odlunost. "Pa, ne ba", promrmlja najzad. "Ne spavam sa tvojom
majkom. Ali jesam tvoj otac."
Tamis se skamenio im su te rei uspele da budu registrovane u njegovom umu;
ali u njegovim oima nije bilo iznenaenja. Nije ni pitao da li je to stvarno istina. Tiina
je legla izmeu njih, a u prostoru iza njegovih oiju pojavljivale su se druge emocije.
Najzad je Gundalinu ustao, priao deaku, stao pred njega. Pogledao je dole, u to
lice s masnicama, sada ispunjeno napetim iekivanjem; posmatrao ga je uvebanim
okom. "Pretpostavljam da se u ovom asu osea pakleno", ree on, i ovlano dotae

modricu na Tamisovom obrazu. Tamis se tre, uzmiui od njegove ruke. "Ali ne bih
rekao da je opasno po ivot." Pri tome, nije mislio samo na vidljivu tetu.
"A kako bi ti to mogao znati?" ree Tamis razdraljivo.
"Preiveo sam ovoliko dugo", odgovori Gundalinu blago. Tamis die pogled ka
njemu. "Imam neto za prvu pomo, u kupatilu. Ako hoe."
"Neu." Tamis obori pogled i zavrte glavom odrino.
Gundalinu klimnu glavom, shvatajui zato ni on sam ne bi u takvoj situaciji
eliminisao svoju telesnu patnju i ako bi imao naina za to.
"Kae da si moj pravi otac, i da bi zato trebalo da razgovaram s tobom. Ali to su
samo tvoje rei. O meni ne zna nita. Odakle ti ubeenje da me moe razumeti kad to
ne moe ni - moja porodica?"
"A ti s njima, kao, razgovara o tim problemima koje ima? Ti to, kao, moe?"
Gundalinu opet sede, ali sada blie.
Tamis se namrti. "Misli o ovome to ne mogu da se odluim da l' da tucam
mukarce ili ene? To je razlog ovoga to mi se desilo noas, zna."
"Znam." Gundalinu klimnu glavom.
Tamis ga je posmatrao mrano. "Da li si se ti ikad oseao tako? Da li je tebe otac
ikad nazvao perverznjakom?"
Gundalinu odmahnu glavom. "Ne", ree on. "Ali je siao u grob verujui da sam
kukavica. Svi koji su meni ita znaili smatrali su me, svojevremeno, kukavicom. Neki i
sad, i posle svega to postigoh. Zvali su me i degenerikom, zato to sam se zaljubio u
tvoju majku, koja nije bila Karemovka."
Tamisovo mrtenje je nestalo. U jednom asu Gundalinu nije bio siguran koje je
od ovih priznanja dovelo do iznenaenja sada vidljivog na njegovom licu.
"Svojevremeno sam ak i ja pomiljao da bi bilo bolje da sam mrtav... ali pojavila
se jedna posebna osoba, zahvaljujui kojoj sam se predomislio."
"Ko?" ree Tamis zlovoljno.
"Tvoja majka."
Tamis najednom poe mirkati, i skloni pogled.
"Jesi li pokuao o ovome da razgovara sa majkom, ili sa..." Ukresom. Tvojim
ocem.
Tamis slegnu ramenima; bio je to gest beznaa. "Ona nikad nema vremena nita
da slua. Ve godinama ne slua. Osim toga, ona je letnjakinja... Tera nas da idemo na
okupljanja letnjakih klanova, i da prouavamo nau tradiciju, da bismo znali ko smo i u
ta na narod veruje. Godinama sluam kako letnjaci, moj narod, govore da je suprotno
Daminoj volji ako neko eli osobu s kojom ne moe imati dece." Naviknutim pokretom
on uz pominjanje Dame naini znak sa tri prsta. "Kau da 'Majka Thalasa voli decu vie
nego ita drugo' - mada koriste travu decomrznu. Oni ne moraju imati decu, i to je na neki
nain u skladu s voljom Daminom... pod uslovom da sve potrebne elemente uvek sastave
kako treba." Njegov glas postade gorak. "Kad bi moja majka znala, mogla bi... mogla
bi..."
"...prestati da te voli?"
Njegovo lice pocrvene. On stisnu usne i klimnu glavom. "Kao ale. On... on me je
video, jedanput." On die ruke, pusti ih da mu padnu u krilo, bez nade. "Odrastao sam
ovek, i oenjen. Trebalo bi da budem u stanju da reavam svoje sopstvene probleme!"
Odmahnuo je glavom.

"A zimci, tvoji prijatelji?"

Opet je slegnuo ramenima. "Ne znam ta oni stvarno misle... a ne znaju ni oni.
Nekima od njih se ne dopada... nekima je sve svejedno. Ali to je zato to su postali kao
stranci, nemaju jaku tradiciju i vrednosti kao mi..."
"Misli, kao letnjaci?"
On klimnu glavom.
Gundalinu se nasmei bledo. "O, bie iznenaen... Imamo mi na Karemofu jednu
staru poslovicu: 'Potovaemo jaeg boga, il' moga il' tvoga'. Naime, mi odajemo
potovanje svim bogovima, svim odreda - isto onako, za svaki sluaj. Na naih osam
planeta, broj razliitih kultura je ak vei od broja bogova, a meu njima e nai ljude
koji su spremni da te ubiju, ili da se izmeu sebe poubijaju, zbog i najmanje razlike u
veri, nainu ivota, i izgledu, koju moe zamisliti - pa i zbog izvesnih koje ne moe. I
svako misli da je u pravu. Ne postoji Istina, Tamise, postoje samo razliita miljenja. Ako
to zbunjuje Tijamatovce, ne zbunjuje samo njih."
"ta bi rekli ljudi na Karemofu kad bi ti hteo da vodi ljubav sa drugim
mukarcem umesto sa... jednom enom, koja nije kao ti?"
"Pa, to bi verovatno zavisilo od njegove i moje kaste."
Tamis ga pogleda s nerazumevanjem.
"Raznovrsnost predrasuda je beskonana." Gundalinu slegnu ramenima. "Ali, kad
drutveni nivo ne bi bio problem, veina Karemovaca koje ja poznajem ne bi uopte
marila ta dve odrasle osobe dobrovoljno rade jedna s drugom - pod uslovom da to rade
diskretno. Smatra se da je javno ispoljavanje naklonosti ili golog tela nedolino. Ali, na
nekim delovima Novosklona, koliko ujem, skoro potpuna golotinja je pravilo, zbog
vruine."
Tamisove oi su se na trenutak rairile, kao da pomisao da je Geja Derua PalaTion ikad bila dete koje se eta golo - neto to njegov um ne moe sebi doarati.
"Derua je govorila da se nikad nee privii na ovu hladnu klimu. Ja sam mislio
da se nikad neu privii na ove face... oi. Na sve te blede, hladne oi." On otkloni pogled
od Tamisovih oiju koje su imale istu toplu smeu boju zemlje, kao njegove.
Tamis se pomae na seditu, podvue noge u mekanoj obui poda se. "Ali ja ne
ivim na tim, tamo, mestima - nego ovde! A ljudi s kojima ivim, ljudi do kojih mi je
stalo, svi mrze ono to jesam. Kau da ak i Thalasa to mrzi..."
"Ako si u manjini, to nije automatski dokaz da nisi u pravu."
"Lako je tebi da to kae."
Gundalinu se nasmeja. "Mnogo lake nego kad sam poletao sa Tijamata."
Dodirnu svoj sibilski znak. "A to se tie ljudi koji izriu neke presude o tebi: nosi i ti
ovaj znak. Nikad nee nai stravinije nepristrasnog ocenjivaa karaktera nego to je
sibilsko odabiralite... Na Karemofu, svako dete iz tehno-klase mora da ode tamo i bude
procenjeno. Kad sam bio deak, toliko sam se plaio da ne budem ocenjen kao nedostojan
da sam slagao moju porodicu i rekao da sam na testu pao, samo da ne bih stvarno uao i
doznao, zasigurno, da nisam dovoljno jak i stabilan za sibilstvo."
"Pa, onda, kako...?" Ree Tamis pokazujui pokretom ka Gundalinuovom trolistu
i dotiui svoj.
"Tu priu u ti ispriati neki drugi put." Gundalinu se osmehnu. "Dokazau ti da
sibili nisu sveci... Zna ko su Vanamoinen i Ilmarinen?"
Tamis odmahnu glavom.

"Trebalo bi da zna. Oni su uspostavili sibilsku mreu koja slui naim svetovima
otkad je Stara Imperija pala. Bili su mukarci, ali ljubavni par. Godinama. Seam se da
sam saznao da ih je upravo njihova ljubav navela na uverenje da mogu izmeniti stvari,
ak i pod nemoguim uslovima, kad sam... ovaj... hou rei, jedan od njih je bio moj
predak. Ilmarinen je onaj koga moja porodica ve vekovima pamti sa najveim
potovanjem."
Tamis otkloni pogled. "Ali to znai... Da li je vodio ljubav i sa enama?"
Gundalinu slegnu ramenima. "Ja samo znam da je on svoje reenje naao. Ti e
morati da nae svoje. Ali ako ikad oseti potrebu da se uveri da ima pravo na ivot,
samo pogledaj dole. Pomisli ta sibile znae tvom narodu i zato."
Tamis uzdahnu i opet isprui noge, kao kakvu oprugu. "Ali..." ree on, a njegova
pesnica poe lupkati neujno po drvenom rukonaslonu njegovog sedita. "Ali Merovi..."
"ta s njom?" zapita Gundalinu.
"Izbacila me."
"Zato to si se viao sa drugim mukarcima?"
Tamis klimnu glavom. "Ne mogu se uzdrati. Ne elim to da joj inim, ali onda
ponem da mislim o tome, i mrzim sebe to mislim o tome, ali to vie mrzim sebe, sve
jaa mi je elja da..."
"Nikad ne pomisli da bi mogao eleti i neku drugu ensku?"
"Pomislim."
"Jednako kao muke?"
Tamis opet klimnu glavom. "Ali one nisu Merovi, i zato... zato se zaustavim. Jer
ja je volim, nikad nisam oseao toliku bliskost sa ma kojom drugom. Zato sam se oenio
ba njome."
"Ni sa jednim deakom niti ovekom nikad nisi oseao tu bliskost?"
"Ne. Nikog nisam stvarno voleo. Ne kao nju."
"Onda zato ne moe prestati?"
Tamis odmahnu glavom. "Ne znam..."
"Da li bi te Merovi izbacila da si iao sa drugim enama?"
Tamis ga pogleda. "Verovatno."
Gundalinu se pomae u fotelji, uviajui da je predugo sedeo nepomino. "Onda
se va problem moda sastoji u tome to si joj uopte bio neveran."
"Pa, valjda..." Tamis protrlja oi i bolno se tre. "Valjda je tako."
"Onda bi moda trebalo da se zapita da li zaista vie eli da mrzi sebe nego to
eli da voli svoju enu."
Tamis obori pogled. Zagledao se u svoj trolist, ili je bar tako izgledalo. Die opet
pogled, na kraju. "Mogu li ja ii sada, sudijo Gundalinu?"
Gundalinu klimnu glavom, iznenaen i neodreeno razoaran iznenadnou tog
pitanja. "Da", ree.
Tamis polako ustade sa svog sedita, opet nainivi bolnu grimasu, ali zastade.
"Moda... moda bih uzeo neto, za..." Pokaza rukom ka svom izudaranom telu. "...pre
nego to odem. Ako nema nita protiv."
Gundalinu pokaza prstom. "Onamo. Uzmi od svega koliko ti treba."
Tamis poe preko sobe, stade na vratima, osvrte se. Ali ne ree nita.

Gundalinu ga je sluao kako pretura po ormariu prve pomoi u kupatilu, zatim

kako opet ulazi u dugi antre i kree pravo ka vratima. U poslednjem moguem trenu, pre
samog zatvaranja vrata, zau jednu re: "Hvala."
60. TIJAMAT: Karbankl
Luna Svetlohodna je stajala sama u sreditu, a oko nje stotinu sjajno nakinurenih
slavitelja u velikoj sali Palate. Oko nje su jeli i pili, smejali se i plesali i pevali - zimci i
letnjaci i stranci, bar jednom slini gotovo do nemogunosti razlikovanja, iza festivalskih
maski i egzotine odee.
Ona je nosila masku dobijenu od Sudbe Rejvenglas - novu varijantu one maske
kojom ju je Sudba svojevremeno krunisala za letnju kraljicu: sada od zelenog somota sa
mrljama razliitih nijansi zelene, i od svetlucavih najtanjih velova u bojama duge; s
odjecima cvea na brdima, ptijih krila, plavetnila nebeskog i plavetnila morskog,
ogledalskog; u bojama sunanog zlata. Sakrila se iza te maske, a kroz rupe za oi zurila je
u ljude oko sebe kao ovek koji viri u neki drugi svet; hvatala je samo nadrealne kratke
slike pokreta i boja, a svaki zvuk ula kao sa velike distance.
Kretala se u taktu spore, instinktivne muzike svoga tela, plutajui sa plimom
gomile. Ovaj bal Noi-pod-maskama bio je klimaks jednog beskonano otegnutog niza
prijema, banketa i zabava, gde je ona kao kraljica morala uestvovati, sve dok traje
skuptinska kratka, beskrajna poseta.
Gledala je kako predsednik vlade, i svi oko njega, piju "vodu ivota" pred njom,
kao narkomani kojima je to preko potrebno, one noi kad su stigli; tada je otila sa
kosmodroma i vratila se u grad, saoptavajui svojim odlaskom svoj gnev. Ali nije mogla
posle toga ignorisati ve planirano okupljanje, jer bi time izgubila na ugledu i ugrozila
svoj poloaj kod stranaca. Zato je na sve sledee skupove, redom, odlazila, ili je bar
njeno telo odlazilo, iako su njene misli bile daleko, meu merima, koji su ostali uhvaeni
u klopku jedne ire vizije koju ona sada nije smela izgubiti iz vida.
Na ovaj zavrni bal dola je bez zadovoljstva i bez iluzija, dola je samo zato to
se to od nje oekivalo. Ovde praktino nikog nije uspevala da prepozna, a sem toga znala
je da i kad niko ne bi nosio masku, ne bi videla maltene nijedno lice koje eli da vidi.
No je ve odmicala a gomila se poela proreivati zato to su se ljudi sastavljali u
parove i odvajali da ostatak noi provedu zajedno - ove noi, kad je po tradiciji svakome
dozvoljeno, pa i preporueno, da odbaci sve inhibicije i sva aljenja za proputenim, do
sutra; jer sutra u zoru e prolost biti simbolino baena u more.
Smatralo se da je loa srea provesti ovo vreme sam, bez ljubavnika. Poslednje
Noi-pod-maskama Luna je bila sa Ukresom, bio je to njihov ponovni spoj posle duge
razdvojenosti, obnavljanje njihove veze; tad je izgledalo da im budunost nudi samo
beskonanu radost. Ali noas Ukresa uopte nema u ovoj dvorani; napriao joj je nekakve
izgovore, kao: on eli da s ocem provede to malo vremena to je preostalo do odlaska
Skuptine. Pretpostavljala je da su Ukresove rei, do te take, istinite. Ali bila je sigurna
da se on nee vratiti pre jutra, bez obzira kako e stvarno provesti no.
Ni Tamis nije bio tu, nije ak ni glumio dobre odnose s Merovi; ula je da to
dvoje sada ive razdvojeno, ali ni Merovi ni on nisu doli da joj to kau. A to se tie
Arijel... samo Thalasa zna ta ta devojka radi noas, i s kim. uli su se neki traevi o njoj

i nekom strancu. Tor ih je videla zajedno, i rekla da se samo malice brine... Arijel se ve
nedeljama nije pojavila ni blizu Palate; Lunu je iznenadilo to je Arijel pristala da doe i
na kosmodromski banket - i to je demonstrativno otila zajedno sa svojom porodicom,
kad se pojavila "voda ivota". Ona nikad nee razumeti svoju ker, nikad...
Premijer i jo nekoliko uesnika u zabavi, koji su mogli biti ali i ne biti, iza
jednakosti serijski proizvedenih maski, Tijamatovci, prioe da joj poele laku no.
Prihvatila je to s odglumljeno dobrim raspoloenjem: olakanje je dalo njenim reakcijama
onu iskrenost koju ovi ljudi nisu zasluili. Prepoznala je glas Vanua, komandanta
policije; u blizini zvaninika bilo je nekoliko plavaca, bez maski, u uniformama, radi
bezbednosti. Ona se zapita gde je Geja Derua noas. Sigurno ju je pozvala dunost
prema Hegemoniji, pomisli Luna; najednom joj je ta stara prijateljica nedostajala, bolno.
Nema nikog... Luna podie ruku, ali naie na iznenaujuu teksturu maske umesto na
lice. Opet pusti da joj ruka padne.
Celo vee je traila, u toj gomili, crnu uniformu vrhovnog sudije, srebrni sev
trolista meu zasenjujuim obiljem nakita i medalja. Ali nije ga nala. Gundalinu se
pojavljivao na svim ostalim skupovima izmeu onog fijaska na banketu, kad su doli
poslanici, i ovog skupa noas; sedeo je pored nje kad je bilo potrebno, ali inilo se da mu
to nije prijalo, nita vie nego njoj. Videla je u njegovim oima i izvinjenje i rezignaciju.
Govorili su jedno s drugim samo kad je bilo potrebno. Sigurno je noas otiao kui rano ako je uopte i doao, jer kad ljudi mogu da se kriju pod maskama, svata je mogue...
Krenula je polako prema stepenitu, na dalekom kraju dvorane. Premijer je otiao, dakle
ovde vie nema nikoga zbog koga bi ona morala dalje ekati.
Nagli sev reflektovane svetlosti privue njen pogled. Okreui se ona ugleda, kroz
spektar raznih drugih boja, jednu masku zbog koje je stala, najednom opinjena. U masi
ujednaenog bletavila neko je nosio masku koja se od ostalih izdvajala koliko i njena.
Neto na toj masci, neto to se nije moglo definisati, reklo joj je da je to runi rad Sudbe
Rejvenglas. Ali Luna je znala sve maske koje je Sudba, sad kad joj je vid vraen,
napravila: ukupno desetak. Sudba ih je dala njoj i njenoj porodici, jednu je dobila Tor, a
neke je dala izvesnim drugim osobama koje je smatrala svojim posebnim prijateljima.
Bilo je, istina, u gradu i drugih maskera, i neki od njih su se vratili u biznis, prodavali su
maske bogatim Tijamatovcima i strancima. Ali Sudba je rekla - ona, koju su smatrali
najboljom od svih - da se ovog puta nee baktati oko maski koje nisu pokloni iz
prijateljstva.
Luna se sad pitala ko je to dobio ovaj poklon; iz daljine je samo mogla oceniti da
je mukarac. Sjaj maske opet je privukao njeno oko, jer nosilac te maske se okrenuo ka
njoj, kao da je osetio da ga gleda. Lice mu je bilo ogledalo: odraavalo je svetlost i boju i
pokrete oko njega, tako da je postalo zvezda uramljena okvirom crnim kao no. Luna
ostade nepomina a on krenu ka njoj, kroz gomilu. Gledala je njegov dolazak,
hipnotisana svojim odrazom, svojom slikom koja je postepeno postajala vidljiva u
ogledalu njegovog lica, sve jasnija, izrazitija. Najednom ga je poznala, po njegovim
pokretima, kao to je poznala i izradu njegove maske.
"Bi-Zi", ree ona, blago ali sa punim pouzdanjem, iako nije bio u uniformi.
Podigla je ruku ka njemu.
"Luno." Njegov glas; njegove oi, koje joj uzvraaju pogledom iz samog srca
njene bizarne, maskirane refleksije. On uze njenu aku u svoju, poe je toplo milovati
dlanom o dlan. Onda su njegovi prsti obuhvatili njene, i nisu ih vie pustili.

"Ja mislila da nisi doao", promrmlja ona. "Ve je skoro kraj ovoga."
"Zamalo da ne doem." Odmahnuo je glavom, i maska je zaumela kao meki
smeh. "Ali, Sudba mi poslala ovu masku. Osramotio bih njen poklon da ga nisam poneo
noas."
Pogledala je dole, ka njegovoj ruci koja je jo drala njenu, videla svoje prste koji
su se sad pripili za njegove tako da ih nisu nikako mogli pustiti. Opet je digla pogled,
zavirila u njegove oi, svoje oi, u crnilo kosmosa i u divlju bujnost prolea reflektovanu
oko njih.
"Gde je Ukres?" upita on, a ona oseti da se njen puls ubrzava naglo. "Zar ne
prisustvuje?"
"eleo je da provede ovo vreme sa svojim ocem."
"Ovu no?"
"Njegov otac sutra vie nee biti ovde."
"A-ha", ree on. "Ali, ipak, ovo je No-pod-maskama..."
"Znam." Spustila je opet pogled na njihove ruke, jo vrsto spletene u jedno.
Drale su ih oboje u zarobljenitvu. Ona pokua da izvue prste.
Podie se i druga Gundalinuova ruka, da zarobi njenu slobodnu. "Onda plei sa
mnom. Jo ima muzike, jo vremena..."
Ukoila se. Najednom je imala oseaj da je spetljana, da je provincijalka;
Gundalinu ju je privlaio sebi, blagom upornou. "Ne znam ja vae plesove..."
"Tvoju sam uspomenu uio kako da plee, jednom", ree on tiho. Zagrli je,
povede njeno telo u neko bezoblino kretanje zajedno sa njegovim. "Nije uopte vano
ta radimo, samo je vano da radimo neto, da te je mogu opet zagrliti i priviti uza se..."
Njene ruke nisu imale kud da pou, osim da se oviju oko njega. Udarni talas
vreline podie se kroz nju im je akama osetila miie njegovih lea ispod fine, gotovo
svilene tkanine njegove koulje. "Ovo ne lii na tebe", prozbori ona tiho; i nasmejala bi
se da je njeno otupelo pa razbuktalo telo moglo disati.
On ispusti neki udan zvuk, koji takoe nije bio pravi smeh. "A na ta ja liim,
dakle? Na onog jadnika i bednika koji je proveo poslednjih nekoliko dana piljei u tebe
preko punih dvorana, i koji se plaio da kae ita vie osim "Dobar dan, Thalaso"? Na
Gundalinua vrhovnog sudiju, koji vie nije Karemovac ali nije ni Tijamatovac, ni riba ni
ptica...? Ili na oveka koji je proveo dvanaest godina ivota sanjajui o tebi, koji je otiao
na kraj sveta za tebe, koji se rvao sa prostor-vremenom i izborio nereen rezultat, samo
da bi opet mogao da te dri u naruju...?" Njegov glas je bio pun ushienja, kao da je
neim posednut; a ona se priseti one druge noi, one festivalske, pre toliko godina, kad
joj je govorio rei sline ovima.
"Da..." ree ona, i tom jednom rei ree mu sve; dade mu odgovor koji je traio.
Podie ruke i dodirnu svoju sliku dirajui njegovo lice. Opet joj doe na um da je ovo
No maski, i vreme Promene...
"Hou napolje, odavde", ree on gotovo oajniki. "Idemo negde drugde odravaju se urke du cele Ulice, ima..."
"Ne", apnu ona, oseajui pritisak njegovog tela du svog, divan, nepodnoljiv.
"Bolje doi sa mnom..." Otrgla se i povela ga za ruku, poslednjih nekoliko koraka po sali
i zatim stepenitem. Osvrnula se nije, jer je znala da u sve proreenijoj gomili bez lica
nema nikoga ko njoj neto znai, ili ko mari kuda su se njih dvoje zaputili i zato. On je
poao za njom bez pitanja i bez oklevanja, uz belu kaskadu stepenita. Pooe kroz

senovite hodnike gornjih nivoa, najzad stigoe do spavae sobe koja je ve predugo bila
njena i samo njena.
Pred vratima je stala, zaustavljajui i njega. Pruila je ruke i skinula mu masku,
beskonano paljivo; obuzeta potrebom da vidi njegovo lice pre nego to promakne jo
jedan tren... pre nego to preu prag i otisnu se u jednu neznanu budunost. "Ovo je
vreme Promene, kad odbacujemo svoje tuge..."
Njegove ruke su jednako neno sklonile njenu masku, ostavile je pokraj njegove,
udno zida. Stajali su, sad se ne dodirujui, nego samo gledajui jedno drugome u lice.
Najzad je on uze u naruje, drei je kao da je nikad nije ni isputao, a ona oseti da on
drhti kao to je drhtao one noi, ne od hladnoe nego od grozniave vreline...
Uli su u spavau sobu i ona ga ispusti samo za onaj jedan tren potreban da
zatvori vrata, da njih dvoje ostanu izolovani u jednom privatnom prostoru gde iri
univerzum nema vlast nad njima. Ali u trenutku kad su se vrata zatvarala za njom, ona
oseti da on okleva; da baca pogled ka postelji koju je ona toliko godina delila sa drugim
ovekom. "Jesi li sigurna...?" apnu on. "Luno, jesi li sigurna?" On pogleda nazad, ka
njoj. "Jer ovog puta, tako mi bogova, neu odustati od tebe."
Bacila je pogled ka praznom krevetu i osetila da joj se grlo zatvara. Ali onda opet
pogleda njega, i kad vide njegovo lice, sve sumnje i sva aljenja nestadoe. Zagrli ga,
povue njegovu glavu nadole, i poljubi ga duboko, strasno, sa enjom mnogih godina;
oiju otvorenih neprestano.
On je odie sa tla, pokretom naglim i impulsivnim, i ponese je kroz sobu. Onda je
iroko, mekano prostranstvo kreveta bilo ispod nje, i ispod njega, jer on je bio pored nje,
gladio njenu kosu, milovao njeno lice, njegovi poljupci su bili kao nektar dok je ispijala
slatke gutljaje njegove due.
Konano se razdvojie; ometeni neoekivanim zamrajem srebra i srebra, jer su se
bodljikavi kraci njihovih sibilskih znakova nali zapleteni kao zagrljaj trnja. Podigla je
ruke i skinula, preko glave, taj lani. Gundalinu se oslobodio na isti nain, i trolisti
padoe na pod, jo i sad prepleteni. Ali ona je videla tetovirani sibilski znak pod
njegovim grlom, isti kao pod njenim: oboje obeleeni.
Poela je raskopavati odedu. Prsti su joj se spoticali o bolnu svest o vremenu: o
svemu onome to je proteklo izmeu njihove prve intimne noi i ove sadanje. Njegove
oi bile su joj oi stranca pred kime e uskoro ostaviti svoje telo sasvim nezatieno.
Prekinuo je teturave pokrete njenih rukr, odgurnuo ih neno u stranu. "Pusti, ja
u..." promuklo ali tiho ree. Legla je, pustila da njeno telo klone, a on je poe, neno i sa
ljubavlju, skidati. Svaki dodir njegovih ruku na njenoj koi bio je vatra i led, i najzad je
leala uz njega tresui se od enje, s oseanjem da je i njena dua isto tako svuena gola.
Dodirivao je njene grudi, stomak, njenu mekotu... Ona ga uhvati za ruku, pritisnu je jae
na sebe.
Ali on, blagom upornou, povue ruku k sebi, uz apat: "ekaj..." Onda je
gledala kako se on oslobaa odee, pokretima odjednom oklevajuim i punim treme, kao
da se boji da e ona biti razoarana onim to e videti kad joj se on otkrije. Onda stade
pred nju, i ona vide kako mu je ubrzano disanje, puls, kakvim je glatkim tankim sjajem
znoja prekriven; koliko je bolno eljan.
Pipnula ga je jednom, blago, osetila da se sav ukrutio, ula kako je jeknuo.
Potonuo je na postelju pored nje. Poljubila je tetoviranu sliku ispod njegovog vrata, a sve
njene suzdranosti rasprile su se kao dim; poljubila je njegova prsa, oseajui ukus vlage

i soli, onda poe ljubiti tamnu, meku liniju koja je vodila dole, a on poe roniti rukama
grevito kroz srebrne talase njene kose. Njegove ruke se onda opet otvorie, preoe u
slobodan pad, poee kruiti niz njena lea, pokretima sve brim, dok ga je ona gutala
gladnim ustima; i dok je on otkrivao svako njeno skriveno mesto, tako da najzad nije
imala vie nijednu tajnu, nijednu misao, nita osim enje.
Osetila je da njegove ruke opet idu oko nje, da je podiu blago, tako da je sad
legla uz njega, telo uz telo; da on glatko ulazi - izmeu nje, unutar nje, i da se njihova dva
zasebna bia spajaju u jedno. Odahnula je kad se poeo kretati u njoj, istim sporim,
senzualnim kretnjama njihovog plesa. Ritam voenja ljubavi bio je kao nemirno more;
tonuli su sve dublje u vode oseanja, bez straha, voljni da se udave u dubinama
zadovoljstva.
Kriknula je kad ju je orgazam poneo kao podmorska uzlazna struja; a on je samo
zajeao tiho, stresajui se od reakcije. Ali ta uzlazna struja je prola, a ritam se nastavio,
ponovo hvatajui zamah.
"Bogovi..." promrmljao je Gundalinu, oiju oamuenih, lica ukoenog od
zaprepaenja. "O, bogovi." I jo neto ree, na sandiju, jedan tok rei melodiozno
spojenih, kao da ita molitvu neemu u sebi. Onda su njegove usne opet bile na njenima,
njegove ake na njenim dojkama, on je jo bio u njoj, i bio je opet onaj koji se u njoj
kree poput talasa, to je sudbina i odredila da bude; kao to je uvek bio, kao to e uvek
biti.
Sve je to trajalo beskrajno kao more, pa je ona nastavila da tone sve dublje i
dublje u vode zlatne i vode crne, sa svakim uzdizanjem i sputanjem; tako da je najzad
shvatila da je veito padala, da je roena da se utopi u ovim dubinama, i da oivi, i opet
se utopi... da je ekala itav ivot da ove dubine s nekim podeli, i da bude ispunjena
vodama njegovog ivota; da postane jedno bie, jedna dua, jedno s njegovim umom. Sad
je bilo neizvodljivo sakriti ma kakvu, ma kakvu tajnu: njenu ljubav prema njemu... decu
ve roenu iz te ljubavi... pa i onu nemoguu tajnu koju ona nikad ne moe podeliti ni sa
kim, ni kad bi joj upali jezik iz usta...
Onda je u prostoru odjeka, prostoru zlatnom i crnom, gde nita ne postoji izvan
okeana njihovih zajednikih oseaja, dok su se sve fizike deobe rastapale u tenoj vrelini
strasne elje, ona sanjala da pliva kao meri, deca mora... da osea kako More senzualno
miluje njihova svilena, mrko-uta tela, da osea sporu vatru njihove strasti, njihovog
kretanja kroz srce tajne mainerije sibilskog uma, mainerije koja miruje skrivena daleko
ispod ovog mesta gde ona lei prepletena sa svojim dragim; ispod Karbankla, drevnog
Grada-na-severu, iode zabodene u mapu hronosa... ula je kako meri pevaju, bila je to
zatalasana zlatna vizija, videlo se kako njihova pesma donosi ozdravljenje tom tajnom,
ranjivom, vitalnom organu koji je njima poveren na uvanje. Videla je najzad zato je
poruku merske pesme bilo nemogue rastumaiti... videla je istine koje nisu otkrivene jo
nikome od vremena merskih kreatora... do danas.
Uhvaena egzaltacijom koja ju je ponela daleko iza granica miljenja i vremena,
nala se u zastraujuoj slobodi. Ba nita nije bilo skriveno od njenog pogleda, i nita
nedostupno njemu - on je sad mogao biti uesnik u svemu to postoji u njenom telu, u
njenoj svesti, u ovom talasavom moru svetlomuzike gde je njihovo spajanje postalo
potpuno...
Onda je i on uvideo istinu, i ta epifanija je postala ekstaza, i oslobodila ga.
Energija njegovog osloboenja krenula je u slapovima nazad kroz matricu njenog tela,

udarni talasi svetlosti stvarali su svoje rezonance u svakom nervu, oseala ga je u sebi,
njegove usne na svom grlu, njegov neartikulisani krik, njen nepovezani jecaj radosti.
Drala ga je, drala, sve dok nije jo jednom sa sigurnou znala tano mesto svakog
atoma u njegovom telu i svom; znala, osim toga, da vie nije napravljena od tene
svetlosti.
Tek posle dugog vremena bila je u stanju opet da govori, tek posle dugog
vremena je on pokuao neto da kae; tek tad se pojavila, i to u najmanjoj meri, potreba
za suvinostima kao to je zvuk, jer su njihove usne, i njihovi jezici, bili jo zauzeti
znaajnijim zadacima, daha nije bilo za razbacivanje, oboje su se morali vrsto drati
jedno za drugo na dugoj i sve sporijoj spirali njihovog povratka na zemlju.
"Razumem..." ree on najzad, sa strahopotovanjem prema neem odista
udesnom; taj oseaj ispunio je itavo njegovo bie. A njegovo se lice promenilo,
ispunilo se silnom mukom i stravom, jer shvatio je ta zna - zato je ona bila na sve
spremna samo da bi spreila lov na mere; zato mu nikad nije rekla celu istinu... zato ni
on, sada, nee moi tu istinu da kae nikom drugom.
"Sve e biti dobro", proaputa on drei je u naruju. Ali ona mu nije odgovorila,
a njeno lice bilo je puno oajanja od trenutka kad je videla njegove oi. Njene ruke
stegoe se oko njega. "Ne", prozbori ona tiho, "bie uasno."
Osetila je da joj on uzvraa pogled, osetila neni dodir njegove ruke na licu. Ali
ono to je rekla, nije osporio.
Ukres se peo stepenitem iz balske dvorane, prazne, utihle. U svesti je jo video
karakteristine naplavine preostale posle Noi-pod-maskama: bezbrojne odbaene maske,
sa oima praznim i strpljivim, koje su zurile u njega, ostavljene po kapijama i na
pragovima kua. Dok su se vlasnici veselili unutra, one su tako ekale zoru, celom
duinom ulica zasutih otpacima. Noas je i on masku nosio, onu koju je dobio od Sudbe
Rejvenglas. Bila je sva u crvenim i zlatnim nijansama, blistala je kao sunce, vitalna i
besna kao oganj... Prvi deo noi proveo je razgovarajui sa svojim ocem, a ostatak
lutajui od jedne urke do druge; ali sa oseajem da je jednako beivotan, jednako uplje
due, kao ta maska na njegovoj glavi, posle trenutka kad su otac i on rekli zbogom i
rastali se.
Nije se izdvojio da provede no, pa ak ni jedan jedini sat, ni sa kim, iako je
mogunosti bilo u izobilju; jer, bio je sasvim siguran da Luna provodi no sama, verna
bar slovu, ako ne i duhu, njihovog davnog zaveta. On je pogazio i slovo i duh, mnogo
puta, otkad su se ovi stranci vratili, iako se, jednom, pri njihovom odlasku, bio zakleo da
to vie nee nikako initi.
Ali noas je priao s ocem o uspomenama, porodinim i kunim; podelio je
aljenje i usamljenost oveka koji ve dugo, i predugo, nema ni porodicu ni dom. Otac
mu je rekao da planira da podnese ostavku na poslaniki poloaj kad sledei put poseti
svoju rodnu planetu, zato to je boravei ovde, u tijamatskom vremenu Promene, uvideo
koliko mu je dodijao ovakav ivot, iju svrhu sve manje vidi.
Nosei u sebi rei i tugu svoga oca, lutao je ulicama, onda najzad uvideo da je ovo
i za njega vreme Promene, makar samo na reima; i da je do zore jo ostalo dovoljno
vremena da legne pored jedine ene koju je ikad stvarno voleo, da joj obea novi poetak.
Zaputio se hodnikom tiho, ka onoj spavaoj sobi koja je uvek bila njemu i
njegovoj eni zajednika, do pre nekoliko meseci.

Stao je, i ostao nepomian pred zatvorenim vratima. Naslonjene na zid tu su

leale dve maske, nemo svedoanstvo koliko su snovi apsurdni. Ukoeno ih je gledao,
dugo. Onda se okrenuo i polako se vratio tim istim hodnikom.
61. TIJAMAT: Karbankl
B. Z. Gundalinu je zauzeo mesto na tribini, trakama okienoj, izmeu Vanua i
premijera, svestan da su sad svi pogledi upereni u njega - funkcionera koji je poslednji
doao i uvukao se na svoje mesto, kao zakasneli ak, iako je trebalo da doe prvi. Ispod
tribina, na brzinu podignutih, ekalo je more, pokriveno ploveim dokovima, a ovi su
sada bili toliko naikani brodovljem pristiglim za Festival da se ono jedva videlo.
Ali na mestu gde se gat ispod njihove, funkcionerske tribine zavravao, jednn
traka vode bila je namerno ostavljena prazna, zbog obreda koji e uslediti. Gundalinu je
gledao tamno, svetlucavo kretanje vode, oseao da ga ti neumitni ritmovi poinju
hipnotisati. Njegov um potonu kao kamen, povuen ka dubinama teinom njegovog
novog znanja, neizrecivim teretom one tajne koja lei skrivena dole...
Prisilio je pogled da se odvoji od vode. Stegnuo je ogradu ispred sebe jae nego
to je bilo potrebno, i pogledom potraio onaj prazni prostor koji je razdvajao tribinu s
uticajnim strancima od tribine sa najuticajnijim Tijamatovcima: jer Tijamatovci su i sad,
kao i uvek, ostali izdvojeni. Sva lica koja je mogao videti na tijamatovskoj strani bila su i
sad skrivena maskama, to na strani njegovog naroda nije bilo. Tijamatovci nee skinuti
maske sve dok ritual ne bude zavren. Dva prava ljudska lica isticala su se u moru
tuinskih oblika - Ukres Svetlohodni i Kraljica, koji su stajali rame uz rame. Nisu se
dodirivali, a lica su im bila fiksirana i kruta kao da su maske.
Upuivao je ka Luni svoju elju da podigne pogled s mora i pogleda ga; najzad se
njihovi pogledi sretoe. Video je kako njena poluprovidna bleda koa poinje crveneti;
video je i indikativno crvenilo njenih usta, i vrtoglave dubine strasti i skrivenog znanja u
njenim oima. Njegova aka se, bez ikakvog razmiljanja, podie ka usnama, njegovom
takoe demaskiranom licu; i opet pade. Celo njegovo telo jo se kretalo kao da je postao
mesear, okiran saznanjima koja su prodrla u sve nivoe njegove svesti, saznanjima koja
su se nastavljala...
"Bi-Zi..." Vanuova aka bila je na njegovoj miici, i drmala ga je, samo malo; on
shvati da je Vanu ve neko vreme pokuavao da privue njegovu panju, i da mu to nije
uspevalo. "Ti si izgleda proveo stvarno estoku no", proaputao je Vanu, u ijim oima
se videlo da je dobro raspoloen. "Nikad te ne videh ovakvog."
"Da", proguna on, razumevi.
"A i ja sam se izuzetno zabavio noas", ree Vanu, iji osmeh, na tu uspomenu,
postade privatan. "Stvarno interesantni obiaji, ovde."
"Jahhh, stvarno", ree prigueno Sandrini pored njih. "Ali im je varvarski ovo to
nas teraju da odmah posle takve noi ustanemo u zoru i stojimo ovde na ovoj vetruini da
gledamo kako bacaju slamnate lutke u more." Svi oko njega ve su bili poskidali maske,
kao da su smatrali da je za njih blamaa da u slubenoj ulozi, na svetlu dana, budu vieni
s neim takvim na glavi. Gundalinu je svoju masku zaboravio u Palati, zasenjen
buenjem, rastankom od Lune, ludom jurnjavom dole, do vile, da se presvue i stigne na
ovo.

Opet pogleda preko praznog prostora ka Luni i Ukresu, i opet otkloni pogled od
njih, jer se amor iekivanja poeo iriti visoko iznad luke, u gomili sveta koja je,
zadrana kordonom policije, stajala s obe strane rampe koja je vodila iz grada. Taj zvuk
se brzo irio ka njemu, pokrenuo je i one na tribinama, koji poee da govore izmeu
sebe i da pokazuju prstima: uspeli su da uhvate prvu nepotpunu sliku onog radi ega su i
doli.
Drvena kola nainjena u obliku lae sputala su se lagano ka luci, okruena
letnjacima obuenim u folklornu odeu, obojenu u razne nijanse zelenog i dekorisanu
arama koje su bile izvezene i dopunjene poliranim komadiima koljki. Na glavi ili oko
vrata mnogi od njih nosili su vence od cvea; pevali su neku ritminu tijamatsku
tubalicu koja je udno padala na njegov sluh.
U kolima su kruto uspravno sedela dva putnika sa maskama. Jedna maska bila je
ona Lunina od noas, maska letnje kraljice. Druga je bila masa plamenog bletavila,
gotovo solarnog - Ukresova, shvati on. Kad su se kola dokotrljala blie, vide i konope
kojima su te dve figure bile vezane za sedite.
Njegov pogled se jo jednom usmeri ka ona dva lica na tribinama; uverio se da
ono dvoje u kolima nisu stvarna ljudska bia nego samo efigije, lutke koje predstavljaju
odreene linosti. Lunin pogled spoji se s njegovim. Gledala ga je nekoliko sekundi u
oi, onda opet pogledala kola i maskirane figure, najzad akama obuhvatila svoje ruke
kao da eli da se uveri da je bezbedna, da je stvarna.
Ta seoska kola su stala na otvorenom prostoru nadomak mora. Luna poe sa svog
mesta i zaputi se dole na gat, a amor naroda se utia. irom grada druge gomile su
gledale vrhunac Svetkovine na ekranima. Gundalinu se pitao koliko meu njima ima onih
koji fantaziraju da je ovo prava stvar - da e sveani toboe-brod, koji se sputio od kapije
Palate sve do ruba mora, sada povui dva stvarna ljudska bia u smrt davljenjem. Onda se
zapitao koliko dananjih gledalaca je zapravo i videlo pravo davljenje, proli put.
Kad se to poslednji put desilo, on je bio u bolnici, oporavljao se od upale plua,
koja je usledila kao posledica njegovog zlopaenja meu nomadima. Najednom, zurei u
ove efigije, on oseti zadovoljstvo to nije bio prisutan tog dana kad je Luna dala
nareenje da se Snena Kraljica baci u more. Zapita se kako se ona morala oseati tada,
kad je gledala kako se njena majka, njena ogledalska slika, njena rivalka, davi pred
njenim oima. I - kako se osea sada, ega se sad mora seati dok predsedava ovoj
nekodljivoj imitaciji pravog rtvovanja, koje bi bilo pravo da on to nije zabranio. Stala je
i zagledala se, lica zamrznutog, u maskirane efigije pred kojima se nala.
Zavrtelo mu se u glavi od naglog talasa saoseanja koji ga je ispunio dok ju je
ovakvu gledao. Poeleo je da sie na gat, da je zagrli, da uzme njen bol u sebe, da je dri
i podri... Nije uinio nita, samo je stajao nepomino iza ograde ukraene trakama, iva
slika zvanine ispravnosti i ravnodunosti.
Luna otre pogled od efigija, i pogleda, izmeu pripadnika letnjake poasne
garde oko tih kola, na poklone Majci Thalasi: kola su ih bila puna i prepuna. Njen izraz
lica se opet promeni. On takoe pogleda tu masu zelenila i svakojakih udnih rukotvorina
koje je narod priloio ili jednostavno nabacao u kola dok su prolazila Ulicom. Njegov
pogled pronae ono to je Luna videla: jednu festivalsku masku, sa licem-ogledalom i
ponono crnim okvirom - njegovu masku, onu koju je zaboravio u Palati. Lice maske bilo
je razlupano, na ogledalu se videlo hiljadu pukotina, kao da je neko hteo da masku prvo
razbije pa tek onda poalje u zaborav na dnu mora...

Luna pogleda gore, njemu u oi, onda se okrete da osmotri tribinu iza sebe, i svog
mua koji je utke gledao sve to se deava. Pognula je glavu, da ne gleda nijednog od
njih dvojice, da skupi snagu na taj nain to e se okrenuti ka unutra. Uzdigla je ruke
prema gomili naroda, prema Majci-koja-je-more, uzdigla je i glas i nastavila, molitvom,
svoju ulogu u ritualu.
Gundalinu duboko udahnu, oslobaajui se stegnutosti u prsima. Sluao je njenu
pesmu i gledao u lica iznad Lune - sva pod krinkama, sem jednog. ista, prozrana lepota
njenog glasa koji je ponavljao arhajsku recitaciju ispirala ga je poput morske vode,
spirala sa njega prolost, govorila mu da se od ovog trena sve u njegovom ivotu menja...
"Mrzim ovo", ree Arijel tiho, premetajui se s noge na nogu. Njeno telo,
prisiljeno da stoji nepomino, ve je postajalo nestrpljivo. "Poniavajue je." Digla je
ake do maske koja se sva sastojala od boja duge i mora; Sudba ju je napravila za nju.
Divna maska, ak je i Rid to rekao, a u tom trenutku bio je blii divljenju nego to ga je
ikad videla, osim kad je govorio o merima. Oseala se lepom, sa tom maskom na sebi; sa
njom je blistala na nebrojeno mnogo zabava, padala kroz zadovoljstva noi provedene sa
svojim odabranim ljubavnikom... Ali tip ju je napustio u zoru, prisilio je da doe ovamo
sama i da ovu proslavu izdri bez njega.
Ve uvreena Ridovim odbijanjem da ostane s njom, gledala je strance kako stoje
na svojoj tribini prekoputa, kao da su nekakve sudije, svi bez maske; njihova tuinska
lica blenule su u nju radoznalo i zbunjeno. Gledali su njenu majku dok je izvodila taj
ritual Promene, kao da su i Luna i sav tijamatski narod nekakve ivotinje udnovato
obuene u ljudsku odeu, ivotinje koje imitiraju ljudsko ponaanje.
Sada je, stojei tu pod njihovim pogledima, oseala da se lepota njene maske sui
i da umire, kao da su njihovi pogledi mraz. Prsti joj se stegoe kao da neto iznutra
pokuava da je prisili da masku skine. Ali onda bi ogoljeno pred njihovim pogledima
ostalo njeno sopstveno lice, njene emocije. Opustila je ruke opet niz bokove, ba u
trenutku kad je vrhovni sudija pogledao pravo u nju.
Okrenula je glavu na drugu stranu, da ne bi morala gledati oveka koji tvrdi da je
njen otac. Sluala je kako se uzdiu i kako padaju udnovati a ipak dobro znani obrasci
majine recitacije, kako ispunjavaju vazduh; razmiljala je kako je bilo kad je njena
majka, ranije, izvela isti ovaj obred "za ozbiljno" i udavila njenu pravu baku, onog istog
dana kad je njen ivot zapoet.
Pogleda svog pravog oca, ija kosa je blistala kao sunev izlazak. Stajao je
nekako sam, i kao da je blizu, kao da nije na svojoj tribini nego ovde, na njenoj, ali ipak
nekako izvan njenog dohvata. Nije gledao u nju, ni u njenu mamu, pa ak ni u strance,
nego preko mora. Pozvala ga je glasno, onoliko glasno koliko se usudila, ali on nije
reagovao, nije ni na koji nain potvrdio da primeuje njeno prisustvo.
Odjednom je osetila da je oi peku, pa se okrenula da pogleda Merovi, koja je iza
nje stajala takoe sama, zato to Tamis nije imao petlju da se danas ovde pojavi. Merovi
je svoje tuge sakrila iza maske, takoe dobijene od Sudbe, a njena maska bila je u boji
magle, u boji ptijih krila. Oblici su bili tako prefinjeno ukomponovani da bi neko, ovla
pogledavi, mogao da pomisli da su jednostavni, ili da je maska industrijski proizvedena.
Arijel se zapita gde je Tamis. Doao je as da i ona, bar jednom, u svojoj
sadanjoj izolaciji, oseti razumevanje prema svome bratu i njegovoj tihoj eni. Prui ruku

nazad, dotae Merovinu aku, vide da se Merovi iznenaeno trgla. Onda oseti da se
Merovini prsti sklapaju oko njenih, na tren, ali sa toplinom.
"ta je to po tvom miljenju poniavajue u naem prisustvu ovde, Arijel?" zapita
neko iza nje, radoznalo, bez osude.
Pogledala je preko ramena, prepoznala glas Klaveli, spojila ga sa jo jednim
maskiranim licem, shvatila da je Merovi dola sa roditeljima.
"Zbog inozemaca", ree im tiho. "Kako nas gledaju. Postiu da sve to radimo
izgleda besmisleno i glupo. Ne veruju ni u ta."
"Ma veruju oni u sve", ree Danakil Lu ironino. "A to mu doe jednako loe."
Odmahnula je glavom nervozno, i osetila da joj se na rame spustio Klavelin laki
dodir. "Da li ti veruje u Majku Thalasu? U ove obrede?" upita Klaveli.
Arijel se osvrte i die pogled, zadovoljna to joj maska pokriva lice. Nekoliko
trenutaka provede sluajui glas svoje majke kako doziva Thalasu. "Ne verujem da je
more nekakvo boanstvo", proaputa najzad. "Ali to ne veruje ni moja majka, mada bi, po
dunosti, morala verovati."
"Ali naa verovanja i nai obiaji stari su jednako kao karemovski, ako ne i
stariji", ree Klaveli. "I jednako verno nas ue naem starom nainu ivota kao to
Karemovce ue njihovi obiaji, i uopte, jednako kao to ma koga ue njegovi obiaji.
Sve su to samo, kako bi tvoj otac rekao..." Arijel je opet pogleda, sada iznenaeno "...varijacije na istu temu, svaka varijacija lepa na svoj nain uprkos tome to se ne mogu
uvek harmonino uklopiti. Kad bi postojala samo jedna pesma, kad bismo u celoj svojoj
egzistenciji mogli samo tu jednu pevati, nae ivljenje bilo bi do ludila dosadno."
"Ali mnogo, mnogo mirnije", ree Danakil Lu i jednom rukom zagrli svoju enu.
"Sve ima cenu", ree Klaveli. "U tome je smisao Promene."
Arijel opet skrenu pogled od njih, razmiljajui najednom o merima, o misteriji
njihovih pesama... o Ridu. Stranac, ali njegova oaranost njenim svetom je strastvena i
stvarna; on ju je naveo da sagleda obiaje svog naroda, i svoj ivot, na nove naine, kako
ih nikad ranije nije videla. Da je samo ostao s njom, da proslave promene koje je uneo u
njen ivot... da potvrde da je na neki nain i ona promenila njegov ivot. Ostajali su
zajedno iz noi u no; najzad je poela da deli i svoje telo s njim. Ali ni sad nije pristajao
da je pusti u svoje srce. Nikad nije dopustio nikakvu stvarnu intimnost izmeu njih dvoje,
pa ak ni kad su leali jedno drugome u zagrljaju.
Ponekad, dok su vodili ljubav, zadovoljstvo i slatkoa su je ispunjavali toliko da
je mislila da e umreti; ponekad je, dok su vodili ljubav, on plakao. Ali uvek je odlazio
pre zore, kao i ovog jutra. Svaki put isklizne, kao ljubavna avet zvana sukubus; kao
senka, pre nego to se svetlost novog dana pokae na kraju uliice... Tako ju je danas
ostavio da sama doe ovamo, da sama ovde stoji, da sama slua prastaro "Pojanje o
Promeni". Svud oko nje sad su usamljenost i aljenje zbog proputenog, svud saznanja
koja ona ne eli prihvatiti, o njenoj oajnikoj strasti prema jednom mukarcu koji je
jednako tajnovit i nesaznatljiv kao dubina okeana.
Neko je zakoraio u prazan prostor neposredno iza nje, izazvavi svojim
prolaenjem ukanje i mrmljanje meu ostalim gledaocima. Ona se okrete, naglom
ivahnou; nae da njen brat stoji iza nje, tamo gde mu i jeste mesto, pored Merovi.
Zurila je nekoliko trenutaka u njega, pokuavajui da pretvori tu maskiranu figuru u neku
drugu. To nije uspela, pa zato okrete pogled opet napred, i u daljinu, preko
nepromenljivog mora.

"Merovi..." apnuo je Tamis, "treba da razgovaram s tobom. O nama."

Digla je pogled ka njemu; on je od njenog lica mogao videti samo oi, nita vie.
Oi mu rekoe sve to lice nije moglo: nadu/sumnju/muku/ljubav...
Priao je, dohvatio je za ruku, a ona je ne izmae. "Volim tebe", ree on, kao da
nije svestan drugih maskiranih lica koja su se okretala ka njemu, zatim opet okretala
napred; niti glasa svoje majke koja je saoptavala da predaje svoju sliku i sliku svoga
drubenika moru u nadlenost. "Sve to jesi, tvoje telo, tvoj um. Hou s tobom da ivim i
da imam decu i da ih podiemo zajedno..."
Njena aka grevito se stegla preko njegove. "Vreme je Promene", apnu ona,
jedva ujno. Gledala je dole, gde se sveanost nastavljala; njen apat kao da je bio odjek
neega, jer narod se oko njih najednom uskomeao, ljudi su se pomicali da bolje vide.
Okrenuo se tamo i Tamis, jer ga je Merovi povukla. Pogledao je ka mestu gde je
njegova majka stajala. Ali ona se ve povukla u jednu stranu, a letnjaci su pogurali kola
napred i sruili ih u mranu, hladnu vodu. Glas gomile je zaurlao, svi oko njih sad su
klicali, a "brod" se u vodi okretao oko sebe, ponovo i ponovo, ali sve dublje tonui jer su
rupe na njegovom dnu davale moru pristup. Tamis je zurio u taj prizor, bolno stiui
Merovinu aku: efigije koje su simbolisale dva sasvim odreena ljudska bia, naime
njegove roditelje, nestadoe u zagrljaju boginje mora.
Odahnuo je kad je "brod" nakrcan ponudama nestao s vidika; jednom rukom je
obuhvatio Merovi, gotovo bez razmiljanja. Ona se natisnula uz njega, njeno telo je
tragalo za njegovim, njen um je traio utehu, zaklon od simbolinog umiranja prolosti,
koje se maloas odigralo pred njihovim oima.
"Sve se menja..." govorio je glas njegove majke, "osim Mora. Dama je nae
ponude uzela, vratie ih devetostruko. ivot koji je bio, nema ga vie - odbaen nek bude,
kao pohabana maska, kao koljka iz koje se izraslo. Radujmo se dakle, i novi poetak
uinimo..." Poto nije imala masku koju bi skinula i odbacila, Luna je digla obe ruke, a to
je bio signal gomili koja je ekala.
Tamis posegnu gore i die masku s lica, oseti prste morskog vetra u kosi, oseti
kako mu oni hlade zajapureno lice. I Merovi je digla masku. On pogleda njihove dve
maske, dva udna i najednom bezvidna fantazijska lica koja su sad odozdo zurila u njih:
tradicionalne totemske figure, pola ptice pola ribe, nerealne - a ipak nekako pune tajnog
znaenja. Obe maske padoe zajedno, jer su ih i njena i njegova ruka ispustile, a on die
pogled ka Merovinom licu. Osmehnula mu se, i Tamis oseti kako se toplina iri kroz celo
njegovo telo.
Svud oko njih padale su i druge maske, otkrivajui Klaveli i Danakila Lua, Sudbu,
Tor - omoguavajui mu da vidi kakva osloboenost sada obasjava lica ovih ljudi koje
poznaje i voli i opet osea da je s njima ujedinjen, da su oni i on jedno. Tada uvide,
jasnije nego ikad ranije, zato je Promena potrebna; i zato ak i ova imitacija pravog
rituala moe tako duboko uticati na toliko mnotvo.
Njegova sestra se okrenula na mestu gde je stajala, sama. Bacila je masku i
jednovremeno pogledala gore. Videla je da on stoji pored Merovi, i lice joj je u jednom
trenutku bilo zagonetno, a onda im se, naglo kao sunan zrak, osmehnula. Tamis joj
neodluno uzvrati osmehom. Arijel, bez rei, pogleda sad na sasvim drugu stranu, ka
mestu gde je na tribinama stajao njihov otac.

Tamis takoe pogleda tamo, i na svoje iznenaenje vide da je mesto njihovog oca
prazno. Pogleda dole, na gat, gde je njihova majka jo stajala. Otac nije bio ni tamo.
Majka je stajala okrenuta na drugu stranu, ne ka svom narodu. Gledala je gore, u zaneto
lice karemovskog predsednika Vrhovnog suda, a bezumna dreka rulje se nastavljala.
62. TIJAMAT: Karbankl
"E ovog puta nisu stigli prvi, sve im bogove...!" Porunik po imenu Erad uao je
krupnim koracima u konferencijsku salu, zadovoljno isceren, i salutirao. Na sebi je jo
imao termalno vodonepropusno odelo - zarad efekta, pretpostavio je Gundalinu kiselo - a
u jednoj ruci u rukavici drao je teku, dobro zatvorenu etvrtastu kantu. Spustio ju je na
konferencijski sto tako da je ujno bupnula, a lanovi hegemonijske vlade poee kuckati
po stolu u znak odobravanja. Gundalinuove ruke ostadoe nepomine. Na Eradovom
hermetinom odelu videle su se braonkastocrvene mrlje, na kanti takoe. Osuena krv.
Merska krv. "Nije ovo sve, doneli smo jo", ree Erad i prekrsti ruke na grudima.
"Poslali smo pravo u pogon za preradu. Osim toga, uspelo nam je, jo jednom, da
pohapsimo te bogomproklete letnjake disidente i da konfiskujemo njihovu opremu.
Ovog puta ak nisu stigli ni da nam pokvare posao."
"Dobar rad, Erade", ree Vanu konano, jer Gundalinuovo utanje ve je
postajalo neugodno. Erad klimnu glavom i opet se osmehnu.
"ta ste uradili s tim letnjacima?" upita Geja Derua Pala-Tion, sa otrinom u
glasu, gledajui u posudu na stolu.
"U pritvoru su, gospoo", ree on. "A dvojica su u bolnici. Opirali se hapenju."
Njegova usta se ironino uvrnue.
Pala-Tion je zadrala neutralan izraz lica, ali Gundalinu oseti da se njegovo lice
stee, jer video je diskretne znake zadovoljstva koji su se irili preko drugih lica u sali.
Derua ustade, gledajui u Vanua. "Srediu da budu predati lokalnim vlastima", ree ona
i poe ka vratima pre nego to je Vanu imao vremena da se tome usprotivi; pre nego to
je iko mogao videti tvrde linije bola za koje je Gundalinu znao da se ve stvaraju na
njenom licu.
Njen izlazak gledao je i Erad, ije se lice smraivalo.
"Sudijo..." ree Vanu okreui se u fotelji, da pogleda Gundalinua oi u oi. "Ti
ljudi ometaju svaki na pokuaj lova, spreavaju nae aktivnosti, a pri tome koriste
usavrenu opremu. Meutim, lokalna policija ih odmah puta na slobodu. Zar ne postoji
neki nain da mi valjano ovladamo tom situacijom?" Formulisao je to kao pitanje, ali
Gundalinu je uo neizgovoreni zahtev.
"Ne moemo pokrenuti postupak protiv njih po naem zakonu, osim ako ne izvre
neposredni fiziki napad na nekoga od naih", odgovori on, jo namrten. "Osim toga,
nijednim zakonom nije zabranjeno da oni na svojim ribarskim brodicama upotrebljavaju
nau tehnologiju."
"Moda bi trebalo da sledei put nekoliko njih jednostavno njih preko ograde i
pustimo ih da plivaju kui, gospodine", ree Erad. "To bi trebalo da ih obeshrabri."
"Onda bi ti krio tijamatski zakon, Erade", ree Gundalinu suvo. "A i na. Nosi
tu kantu odavde i vidi da se s njom postupi kako treba."

"Da, ser." Erad opet pozdravi salutiranjem, i ode.

"Pa moda bi valjalo da razmislimo o mogunosti da donesemo neke nove
zakone", ree Vanu nestrpljivo. "Treba nam zakon po kome bi ometanje lova na mere
bilo izjednaeno s ometanjem policijske akcije..." amor saglasnosti poeo se iriti oko
stola.
"Ovaj svet poseduje samo jednu robu zbog koje je vredan hegemonijskog truda, a
mi jo imamo muka da je proizvedemo", ree Tilhone. "Koordinatori opet postaju
nestrpljivi, a mi svi znamo ta to znai. Moramo ili da proizvodimo, ili emo biti..."
"Znam." Gundalinu ga je presekao otro, znajui da je istina ono to je Vanu
rekao. Znajui, istovremeno, da svaka posuda prolivene krvi od koje se pravi "voda
ivota" ne samo to sve vie primie ekstinkciju mera, nego i unitenje same sibilske
mree... A on im to kazati ne moe. Ne moe. Ne moe. "Znam da je to vitalno pitanje.
Posvetiu mu svoju punu panju. A sada, sadhanu, zakljuujem ovaj sastanak. Bio je ovo
jo jedan vrlo dug dan." Digao se odluno na noge, maltene kao da hoe da sprei ma
kakav pokuaj dalje diskusije.
Vanu je krenuo naporedo s njim, kroz guvu u hodnicima vladinog kompleksa
zgrada, kroz beskrajno more plavih uniformi i inoplanetnih lica. Ni Vanu, ni Gundalinu
nisu nita progovarali sve dok nisu izali na uliicu i stali tamo, na neutralan teren.
"Nadam se da e jo razmisliti o ovoj materiji, Bi-Zi", ree Vanu napokon,
pogledom pretraujui Gundalinuovo lice.
Gundalinu skloni pogled, poe prouavati proticanja ljudskih tela uliicom.
"Hou, En-Ar." Kao da bih mogao sada misliti, bilo nou bilo danju, o ma emu drugom.
"Ali ne mogu ti nita obeati. Za ovu stvar nema lakih odgovora."
Vanu uzdahnu. "Znam ja da e ti uiniti kako je najbolje", ree. Jasno se videlo
da u to uopte nije siguran.
"Da." Gundalinu klimnu glavom, bar jednom sasvim pouzdan u svom odgovoru.
"To hou."
"Dolazi s nama kod Kartografa veeras?" ree Vanu, pokazujui klimanjem
glave ka Tilhoneu i Sandriniju, koji su upravo izlazili iz zgrade iza njih. "Bie sastanak
celog lanstva, a stigli su i neki novi rekreativni interaktivni programi, kol'ko ujem..."
Poloio je aku Gundalinuu na rame, pokretom umirivanja, kao da pokuava da premosti
jaz njihovih zategnutih meusobnih odnosa.
Gundalinu se kolebao; onda odmahnu glavom i pogleda u zemlju. "Ne veeras,
En-Ar. Idem pravo kui. Moram da proitam neke izvetaje koji su se nagomilali, a osim
toga nameravam rano na spavanje."
"ta, opet? 'Rano na spavanje' postaje tvoja navika. A meni se ba ini da posle
toga, ujutro, izgleda veoma iscrpljen..." Osmehnuo se kao znalac. "Da l' se jo via s
onom cicom koju si sreo u Noi-pod-maskama?"
Gundalinu oseti da crveni. Bilo mu je jasno da se time odaje. "Pa", ree tiho,
"bojim se da si me ukebao, En-Ar." Osmehnuo se i on, ali je gledao i sad na drugu stranu.
ake zabi duboko u depove, koji su bili prazni.
Vanu se hehetavo nasmeja. "Oe svih mojih dedova!" uskliknu on. "Sigurno je
prava arobnica kad se zbog nje vrhovni sudija rumeni kao ai."
Gundalinu s olakanjem pogleda ka policajki po imenu Kitaro koja im je prilazila
nosei kacigu pod mikom. "Gospodine. Sudijo Gundalinu", ree ona. Salutirala im je,

osmehujui se. Njen pogled zadrao se na Gundalinuu malice due nego to je bilo
potrebno; on joj uzvrati pogledom malo iznenaenim.
"Dolazi u mesni odbor veeras, Kitaro?" upita Vanu. Tilhone i Sandrini su im
ve prili, i stali uz njega.
Pogledala ga je i odmahnula glavom odreno. "Ne veeras, komandante. Bio je
dug dan. Mislila sam da moda odem u krevet ranije, gospodine."
Vanu slegnu ramenima. "Pa, svakako, svakako, ispavaj se."
Nasmejala se; bio je to zvuk udnovato devojaki. "E, nisam rekla 'na spavanje'..."
Zabacila je glavu, i njene tamne kovrde su zasijale pod vetakom svetlou. Pogledala
je Gundalinua, pa otklonila pogled, jo i sad se osmehujui.
Vanu uzvi jednu obrvu. Bilo mu je malo nelagodno zbog ove njene netehovske
otvorenosti. Pogled zaustavi izmeu nje i Gundalinua, a na licu mu se pojavi osmeh
zadovoljstva. "Hajd' onda lepo provedite no, oboje. Sadhanu, idemo mi, da ih ne
ometamo u planovima." To govorei klimnu glavom Sandriniju i Tilhoneu, a zatim njih
trojica pooe uliicom da bi nali neki prevoz.
Gundalinu stidljivo proguna "laku no", neodreeno zbunjen, i poe se
udaljavati od Kitaro, ka poetku uliice. Meutim, ona uhvati korak s njim, prividno
nemarno. "Da te ispratim do kue, sudijo?"
Pogledao ju je; njegova radoznalost i iznenaenje postajali su sve dublji, kao i
njegov oseaj da mu Kitaro smeta. "Neka, hvala. Nema neto mnogo da se ide, a i nije ti
usput, rekao bih. Ne elim da zbog mene kasni..."
"Jeste mi usput, sudijo", ree ona sa blagim insistiranjem. "Moram da svratim na
pijacu." Prooe pored Vanua, Tilhonea i Sandrinija koji su na uglu ekali tramvaj.
Gundalinu zaokrete uzbrdo, Ulicom, a ona uz njega; oseao je da ih pogledi one trojice
prate, i da su to pogledi nagaanja. "Glavni inspektor kae da eli da bude siguran da
tvoje dupe uvek neko pokriva, sudijo", ree Kitaro i pogleda, u hodu, preko ramena,
glumei da razgleda jedan izlog. "Osim toga, ljudi vole da priaju."
"A-ha", ree on poluglasno. Najzad je poinjao shvatati. Osmatrao je kapije i
izloge na svojoj strani Ulice. "U tom sluaju, zahvalan sam. Ne-dajte-bogovi da jedan
predsednik Vrhovnog suda ikad bude vien s golim dupetom, kao neko normalno ljudsko
bie." Pogledao ju je, umorno se smeei.
"Tako je, ser", ree ona.
Ili su uz Ulicu zajedno, izmenjivali zaboravljive beznaajnosti o dravnim
poslovima. Ako je ula ita o novom, uspeno izvedenom lovu na mere, nije ga
pomenula. On nije zatraio njeno miljenje o tome. I posle toliko vremena nije znao
gotovo nita o njoj, osim da je sibila i da K. R. Aspundh ima poverenja u nju. Netehovka;
izvan kue Kartografa ne drui se s onim ljudima koje Gundalinu najee via. Pojma
nije imao ta ona radi kad nije na dunosti, niti kakva su njena interesovanja.
Nije ak znao sigurno ni na kom nivou ona funkcionie u Kartografima, mada je
bilo jasno da je to neki nivo daleko vii nego to je veina njenih drugara mogla i
naslutiti. Ona mu je donela informacije o Ridu Kulervu; ona mu je pomogla da rei i neke
druge, ne toliko krucijalne probleme, a njena pomo svaki put je bila tako neupadljiva da
Gundalinu tek sad poe uviati koliko esto se Kitaro nala pri ruci kad je njemu
zatrebala neka usluga. Ali sve to nije nita govorilo o njenom eventualnom vienju
merskog pitanja. A on nije imao snage, bar ne veeras, da ispituje ta ona misli o tome.

Umesto toga, upita je: "Da li je bilo ikakve sree u araniranju sastanka s naim
eluzivnim prijateljem, Majstorom?" Mislei o Ridu Kulervu - tema za koju nije imao
nimalo vremena, poslednjih nekoliko nedelja - on odjednom uvide neto drugo: taj
Kulervo je Vanamoinen. A Vanamoinen je napravio sibilsku mreu... koja sad propada.
To nije mogla biti koincidencija, moralo je imati neki smisao. Ali samo Kulervo bi mu
mogao rei koji.
Kitaro odmahnu glavom. "Bili smo ovako blizu..." podigla je aku, "ali nikako da
uvrebamo pravi trenutak. Nije toliko teko tog oveka nai, nego je stvar u tome to on
pripada Izvoru. Jaakola ima oi uivene unutar depova Rida Kulerva. Izvui Rida iz
optike Bratstva, za period dovoljno dug da ti s njim porazgovara smisleno, gotovo je
nemogue."
"Gotovo...?" upita on.
Digla je pogled ka njemu i osmehnula se. "Ono to je teko, mi uradimo odmah.
Ono to je nemogue, zadri nas samo malo due."
Osmehnuo se i on, ali je njegov osmeh brzo posustao i iezao. "Taj susret se
mora dogoditi, Kitaro. Mogao bi biti od ivotnog znaaja za sve nas."
"Razumem", ree ona.
Prieljkujui da je to istina, on, utke, nastavi peaenje.
"Laku no, Kitaro", ree joj najzad, kad su stigli do ulaznih vrata njegove kue.
Oklevao je nelagodno, pitajui se da li ona oekuje da je on pozove unutra. Nebo bejae
mrko, onostran kraja uliice; do ovog trenutka nije shvatio da je vee ve toliko odmaklo.
Ali ona je samo pritisnula pesnicu na prsa u znak pozdrava, sa osmehom koji oas
pobee. "Laka ti no, sudijo", ree ona, okrete se i poe nazad, tihom uliicom.
Gledao ju je sve dok nije nestala s vidika, a onda je zakoraio u senke i pritisnuo
prste na identifikacijski "klju" ugraen u njegova ulazna vrata. Ona se otvorie neujno,
proputajui ga u njegov dom, njegovo pribeite. Jednako tiho se i zatvorie. Povukao je
nadole mehanizam koji je zatvarao prednji deo njegove uniforme; odahnuo.
"Bi-Zi...?" Iskoraila je iz sjaja bone sobe, lampom osvetljene, u jo mrani
ulazni hodnik. Video ju je oivienu svetlou, sa kosom srebrnom, licem napola u senci a
napola vidljivim.
"Luno." Osetio je u prsima oslobaanje od one napetosti koja je bila jednim
delom iekivanje a drugim delom strah od razoarenja. Poe ka njoj. "Izvini to
kasnim... Sastanak je potrajao due..."
"Dogodio se uspean lov na mere", ree ona, stojei jo nepomino.
Stao je i on, zato to ona nije nainila nijednu kretnju da mu prie. "Da", ree.
Grlo mu se zatvaralo oko te jedne rei. "Mora biti da su promenili ifru za odreivanje
rasporeda. Ja..."
Okrenula mu je lea, zamurila, pritisnula elo na ragastov vrata, mrmljajui
neto to on nije mogao u celosti uti. "...kasapi tui..." Diui glavu, zagledala se u njega
besno.
"Nek ide sve do vraga!" ree on. Eksplozija gneva u njemu nije bila usmerena ka
njoj - nego ka svemu, ka niemu, ka njemu samom; jer, on je vrhovni sudija a ipak je isto
kao i ona nemoan da zaustavi ovo to se deava... a ona je kraljica. "Nemogue je - to je
jedno ludilo!"

Krenula je ka njemu, ovog puta prelazei taj prostor izmeu njih, i dok je irila
ruke on vide patnju i bespomonu enju u njenim oima.
Uzeo ju je u naruje, pritisnuo vrsto uza se, osetio grubu runo izraenu tkaninu
od biljnih vlakana i vune, osetio i popustljivu toplinu njenog tela, mekotu njene koe.
Poljubio je njena gladna usta, pustio da se sva raspomamljena energija u njemu
transformie u potrebu. Nikad ni zamiljao nije da moe ita oseati ovako silno - niti da
takva oseanja uopte postoje. Sad dopusti da se njegova telesna elja rasplamsa, da ga
oisti od svake dunosti, krivice, pamenja, da se celokupnost prostor-vremena
usredsredi u ovu jednu taku, u ovo krhko sklonite, ovo skrovite od sudbine. "O,
bogovi..." ree on, "hou te odmah sad..."
Njeno telo mu dade odgovor toplim mekim usnama koje uutkae njegove. Bez
ijedne rei povela ga je prema stepenitu koje je vodilo ka njegovoj spavaoj sobi.
63. TIJAMAT: Juna obala
"Eh, pogledaj koliko ih je!" ree Arijel diui ruke i zaklanjajui akom oi od
sunevog sjaja koji je odbleskivao sa mokrog peska. Plaa celom duinom obale, izmeu
dva mesta gde su brda zagazila u more, bila je oko kilometar i po duga. Bila je to jedna
od retkih savrenih traka finog peska; pod njenim bosim nogama mekanog poput somota.
Sad je bila sva pokrivena pominom masom mera; tu se nala ne samo jedna kolonija,
nego nekoliko njih, na istoj teritoriji. Sluila im je samo kao privremeno odmorite, jer su
svi krenuli na neoekivano i nerazumljivo putovanje. "ta rade svi oni, ovde? Kud su to
poli?"
Svilena se odmarala pored nje na plai; telo mlade merkinje naslonilo se na njenu
nogu, snagom taman dovoljnom da ostvari prijatan dodir a da Arijel zbog toga ne posrne.
Nali su ovo mesto pomou radio-signalizatora koji je merkinja nosila kao minuu;
dobila ga je od Derue i Miroea kad je bila majuna. Sada ih je tim malim aparatom
dovela na ovaj neoekivani sastanak na plai. Kad su se pojavili, Svilena ih je pozdravila
oduevljeno, oito srena to ih vidi. Izgledala je zadovoljno, sada, u njihovom drutvu;
ali neto neodredljivo u njenom dranju govorilo je Arijeli da ipak nije zadovoljna.
"Migriraju na sever", ree Rid zabacujui kapuljau svoje parka-jakne. "Svi meri.
Ne znam zato, ali krenuli su." On u parki, a ona samo u pantalonama i tankoj koulji, sa
podvrnutim rukavima i nogavicama; Rid se pri svakom izlasku iz grada oblaio kao da je
sredina zime, bez obzira koliko je topao dan stvarno bio. Pogleda merkinju pored Arijel i
nasmei se maltene protiv svoje volje, ujui da je zapoela jednu upitnu seriju cvrkuta i
zviduka.
Svilena je naklonila glavu na jednu stranu i onda se najednom bacila napred.
Tupnula ga je glavom u stomak, i Rid sede, humnuvi iznenaeno, u pesak. Poe se
smejati; die se na noge, trljajui svoj povreeni ponos. "E jebi ga. Izgleda da ovo
maloas ipak nije bilo pitanje."
Arijel ga pogleda blago zapanjeno. Jo nikad nije ula da se Rid smeje tako, lako i
slobodno; pade joj na um da ona vrlo retko uje od njega ma kakav smeh. "Promaio si
tonalitet", ree ona. On slegnu ramenima, onda prui ruku ka njoj kao da kae: izvoli ti.

Arijel ponovi taj sled zvukova, pomno motrei kako Svilena reaguje. Merkinja je
ritmino klimala glavom, a onda odgovorila jednim periodom svog tonalnog merskog
govora. Arijel se namrtila, ponavljajui sada te zvuke u glavi, razdvajajui ih u
razumljive delove. "Jedno prisustvo...", poe ona prevoditi polako, "i jedna potreba..."
"Postoji", ree Rid tiho. Opet se nasmeja. "Postoji zato to postoji...?"
Iscerila se i lupila ga pesnicom u rame. "Ti..." Zautala je jer Svilena joj je upala u
re novim nizom tonova. "Ovo je bila merska pesma", ree ona, gledajui nazad, ka Ridu,
videi prepoznavanje u njegovim oima. "ta misli, da li bi mogla biti o nekom... kao...
njihovom okupljanju, gde razmenjuju pesme?"
"Jjjjjest", ree on. unuo je i pogledao merkinju licem u lice. "To bi moglo biti
to... imam oseaj da si dobro protumaila." Svilena ga je sad malo dotakla usnama, kao
da hoe da mu uputi jedno kratko izvinjenje; a Rid zagnjuri lice u toplo, gusto krzno
njenog vrata. Svilena mu je tu intimnost dozvolila, ak je i nauurila krzno u znak
neizgovorene simpatije.
Arijel se osmehnula pomiljajui da bi sad bila ljubomorna da nije svesna da ni
ona sama, ljudsko bie, ne moe odoleti privlanosti ovog Rida Kuleva Kulerva. On je
opet seo u pesak, obujmio rukama kolena, i poeo gledati mere u pokretu na peanom
prostranstvu. Lice mu je bilo sasvim zaneto. Ona opet poele da Rid poe s njom u more,
da roni i pliva sa merima. More je njihov svet; nikad ne boraviti tamo sa njima znai
promaiti pravu, duboku divotu njihovog postojanja. Ali Rid je taj njen zahtev svaki put
odbio, otro, bez objanjenja. Pretpostavljala je da se nagutao straha kad je bio onako
ukleten meu stenama u vodi.
"ta misli, koliko e daleko da idu? Da li im je ovo zborno mesto?" Pogledala je
i ona niz plau.
Odmahnuo je glavom. "Idu u Karbi."
"U Karbankl?" ree ona i pogleda dole, ka njemu. "Zato?"
Njegovo lice se naoblai. "Ne znam." Die punu aku peska i pusti ga da mu curi
kroz prste. "Ne znam..."
"E sisa ti Daminih!" ree ona zapanjeno-ogoreno. Razdraljivim pokretom otera
neke prolene muice koje su joj poele zujati oko uva. "Kako to ti zna pojedine takve
stvari? Zato ih zna? Pokupi neto, tek tako, iz vazduha, kao da slua radio, a posle
ispadne da si pogodio! Ne mogu da te podnesem..."
"Laljivice", ree on. Onda je iznenadi - on, ljubitelj mera, ovek koji je samo
izvan grada izgledao sasvim realan - novim irokim osmehom. On je dohvati obema
rukama iza kolena, povue, i ona se srui, smejui se, na pesak pored njega. "Ne moe ti
bez mene, sama si mi to rekla."
Pokua da je poljubi; ali ga ona neoekivano odgurnu i pogleda, mirkajui, ka
moru. "ekaj. Stani malo. Daj mi te tvoje uveliavajue... goglice, Ride." Sama mu svue
ta daljinska soiva sa glave i namesti ih sebi na lice. Ustade i poe pretraivati horizont.
"ta je?" Ustao je i on, pored nje.
"Ima neto, tamo..." urno se ispentrala na oblinju stenu, ispravila se visoko
iznad njega, zagledala ka moru. Soivima je naredila maksimalno uveanje slike.
"Brodovi! To je lov na mere - vidi li ih? Idu ovamo." Osetila je hladnou u stomaku.
Rid opsova. "Da li love mere, ili nas dvoje?" ree on. Osetila je da se i Rid penje
na stenu, ali nije mogla odvojiti pogled od prizora koji je, uokviren, stizao iz tog aparata,
pred njene oi. "Da", ree ona najzad.

Popevi se do nje, uzeo joj je soiva i vratio ih sebi na glavu. Izgledala su kao
varilake ili skijake naoari zatiene sa svake strane. "Da l' neto leti tamo...?"
Ona poe mirkati ka suncu, zaklanjajui oi akama. "Ne. Oni love samo
brodovljem. Lebdilice izgledaju suvie tuinski pa zato ponekad uznemire mere." I bez
soiva, jasno je videla brodove, sad kad je znala. Jedan zahtev, ili pitanje, merskim
tonovima otpevan, stie do nje; Arijel spusti pogled i vide da Svilena odozdo zuri
radoznalo u nju. "Riiide!" ree ona, dohvati ga za miicu ruke i prodrma ga. "Dolaze! ta
emo da uinimo?"
On je pogleda, vraajui gogl-soiva na gornji deo ela. "Pa zapaliemo odavde
kao ludi. Ako nas uhvate da smo na neijoj teritoriji bez dozvole vlasnika, biemo u
govnima do gue."
"Ne mogu oni nama nita", ree ona iznenaeno i ljutito. "Moja keva 'e Kraljica."
"Moja nije", ree Rid. "Moje dupe e da utnu sa ove planete."
"Ali ti radi za moju kevu. Ona e..."
"Ajde ne raspravljaj se, ej!" Uhvatio ju je za ruku i povukao, da sie.
Otrgla se. "Ride, ubie mi Svilenu!" Iako je lov na njih opet krenuo, meri su
nastavili da ive kao da se ne moraju nieg na svetu plaiti. Rid joj je rekao da je to zato
to im je ivotni vek toliko dug: ne oseaju da ma zbog ega treba da ure pa zato nemaju
ni strah od smrti, ni elju da se takmie, ni potrebu za onom vrstom materijalne kulture
koju su ljudi gonjeni da stvaraju da bi ostavili trag svoje kratkotrajne egzistencije. Nisu
imali ak ni renik koji bi bio potreban da sada upozore jedni druge na smrtnu opasnost u
kojoj su se nali. "Damine ti oi", povika ona, "pobie ih sve!"
Rid pogleda du plae. Usta mu se povukoe nazad, inei grimasu. "Koje
sranje", ree on, i stee pesnice. "Koje sranje! Onda hajde, pomozi mi!" Brzo sie sa
stene, a ona poe za njim, i pri tome dobro ogreba kou na jednom mestu. On zavue
ruke u ranac, izvadi neto. Poe programirati tu spravu.
"ta...?" jeknu ona.
"Sonik-sirena. Da ih upaniimo, da pobegnu u more. To rade i lovci, ali meri e
pobei ako mi to uradimo prvi. Samo, nije dovoljno jaka za toliko mnotvo njih."
Zamahnuo je i hitnuo sirenu svom snagom u daljinu, u masu merskih tela. Meri poee da
se pomeraju i da krie, alei se na dejstvo sonika.
"Svilena!" povika Arijel, zatim pozva merkinju i onim zviducima i cvrkutima
kojima bi merska majka pozivala svoje dete. Potra ka Svilenoj, maui rukama, pravei
grozne izraze lica, pokuavajui na svaki mogui nain da prenese svoju rastuu paniku
na Svilenu. Iza nje Rid povika, vrlo jakim glasom, neto na merskom jeziku, ali ona nije
mogla razumeti znaenje toga. Svilena se tre i stade, zagleda se netremice u njih. Onda
se naglo okrete i odljapa niz pesak, prema vodi. Rid je nastavio da vie i da se zalee na
mere. Njegovo nenormalno ponaanje uticalo je da meri ponu, bezvoljno, da se tiskaju
ka moru.
Arijel die pogled sa sve brojnijih utosmeih tela koja su nestajala u moru.
"Neto se deava..." Pokazala je prstom ka obzorju, pokuavajui da jasnije vidi. Rid
namae soiva opet na oi, i stade, da bi gledao. Nasmeja se jednom, trijumfalno. "Dama
je ula tvoje molitve", prozbori on skidajui goglice opet, i dodajui ih njoj. "Stigli su
letnjaci."
Doepala je soiva, i zagledala se kroz njih; krv u njoj poe pevati. Nekoliko
letnjakih ribarskih brodica preseklo je put veoj floti, tuinskoj. Jo su bili tako daleko

da ona nije mogla jasno videti dogaaje, ali je znala da Kapela Dobraventura vodi svoj
sveti rat, za koji ima podrku njene majke, bez ega ne bi bio mogu. Oseti da je naglo
ispunjenjava ponos i svrha, kao da gleda kroz majine oi; uvide, najednom, da postoji
neto to je njima dvema zajedniko, neto mnogo vanije od puke fizike slinosti.
Rid prodrma njenu ruku, utke zahtevajui da mu se soiva vrate. Dala mu ih je,
gotovo kretei od radosti. "Zaustavie oni to", ree. "Ve su uspevali, ranije. Moja
majka ih titi od tuina..."
Rid opsova, estoko i opako. "Ne! Ne, prokleti...!"
"ta? ta?" ree ona, napreui se da vidi.
"Govna plava! Naleteli su pramcem na jednu brodicu. Sad im se iskrcavaju na
palubu... Bogovi, nabie se i u drugu. Eno, provaljena je..."
"Ne! Damo Thalaso, i svi bogovi..." Arijel se okrete, opet pogleda oajno du
plae. Onda unu i poe sakupljati kamenje, pa sa punim narujem potra meu mere
koji nisu nita razumeli. Gaala ih je kamenjem, dernjala se na njih.
"Arijel!" pozva je Rid. "Vraaj se u letilicu! 'Ajmo!" Potra za njom.
"Ne!" vritala je ona. "Ja ih ne ostavljam!"
"A-ma sluaj me, avoli te nosili!" Uhvatio ju je i jednim trzajem zaustavio.
"Rekla si da bi lebdilica mogla da poplai mere. Imamo je; 'aj' je upotrebimo, tako ti
bogova! Hajd..."
Klimnula je glavom i okrenula se, ne bunei se vie; potrala ka liticama i
njihovoj letilici.
Rid se bacio u pilotsko sedite, jedva saekao da ona zatvori vrata, istog trena ih
zabravio. Arijel se sruila na sedite pored njega, osetila zatitna polja koja su se
automatski stegla oko nje. Lebdilica se strmo otrgla od tla, zatim sjurila preko ruba litice,
dole, i zahujala tik iznad glava zapanjenih mera. Dizali su poglede, a njihovi dugi,
elegantni vratovi istezali su se gotovo komino dok je Rid nadletao plau tako nisko.
Onda su, ve iznervirani dejstvom sonika, stvarno krenuli. Arijel je gledala tamnu
zatalasanu masu njihovih tela kako tee u more kao bujica. Rid je doleteo do kraja plae i
zaokrenuo otro, pa ponovo pojurio tik iznad njihovih glava. Dernjao se: bio je to divlji
krik olakanja, zbog prizora mera koji najzad reaguju.
Neto udari u bok lebdilice, neto kao nevidljiva pesnica. Vozilo se zanjiha i poe
muno tonuti, pa ipak, trenutak pre nego to bi palo na plau, nae novu stabilnost.
Alarmi su pevali.
"Pucaju na nas, kopilani!" Rid naredi vozilu uspon, i ono se odbaci ka visinama;
oboje su osetili da im stomak "pada" od tako nagle promene inercije. Arijel se zgurila u
seditu, utisnuta u njega akceleracijom. Odjednom ni s jedne strane nije mogla videti
nita osim nebesa.
"Mora beimo", ree Rid, sada je gledajui. Videla je bol u njegovim oima.
"Nenaoruani smo i neoklopljeni. Ono je bio hitac upozorenja; ako nas plavonje pinu jo
jednom, biemo gomila otpadnog metala. Uinili smo sve to smo mogli, veina mera e
pobei..." Poto nije odgovorila, ponovio je: "Da li mi veruje?"
Klimnula je glavom, sklopila oi; videla krvavu crvenilo svojih onih kapaka
prosijanih suncem. Najzad opet otvori oi, napuni ih plavim i belim. "Hvala ti", apnu.
"Ne zahvaljuj mi." On namrteno pogleda u nebo. "Jebi ga... Ovo nee biti kraj
problema, za nas. Ako su nas pogodili, znai da su prvo oitali poziciju nae lebdilice.
Moi e da nas prate sve do grada."

"Lebdilica pripada mojoj kevi", ree Arijel, oseajui kako spor, hladan osmeh
puzi preko njenog lica. "Dobila ju je na poklon... od vrhovnog sudije." Okrete glavu da
pogleda Rida. "Niko ne zna da si ti bio ovde sa mnom. Niko i ne mora znati. Nee imati
nikakvih problema. A ako glavna inspektorka poeli da me sasluava..." Ona opet
pogleda pravo napred. "...Nee joj se dopasti odgovori."
64. TIJAMAT: Karbankl
Gundalinu se nemirno ushodao po tihom, ogranienom prostoru dnevne sobe u
svojoj vili u gradu: nije vie mogao sedeti. Muzika koju je naruio nije se uklopila u
njegovo raspoloenje, a svi pokuaji meditacije ostali su bez ikakvog dejstva na njegov
puls i na njegovo nestrpljenje.
Bogovi... pomisli on dok se vrui bol irio duboko u njemu. Razgrnuo je teke
zavese da pogleda jo jednom kroz prozor. Mator sam ja za ovakva oseanja. Obuzet kao
deko koji pati zbog ljubavi, kao lik iz neke od staroimperijalnih romansi koje je itao u
mladosti. Ali, tada nije osetio nita slino ovome, ni jedan jedini put; niti je verovao da to
iko ikad stvarno oseti, da iko bukvalno broji sekunde i misli da su duge kao sati, sve zato
to eka jedno kucanje na vratima, prvi pogled na lice svoje drage koja dolazi kroz no na
tajni ljubavni sastanak...
Kucanje na vratima - jedva ujno. On zakorai u kratki ulazni hodnik, a
bezbednosni sistem mu prikaza lice koje je ekao da vidi. Deaktivirao je taj sistem, priao
vratima, lakim hodom; otvorio ih.
Stajala je tu, obuena u teku bezoblinu odeu radnice letnjakinje, sa velikom
pijanom korpom u rukama; kosu je sakrila pod maramu. Koraknuo je u stranu,
proputajui je unutra, i zatvorio vrata za njom - u poslednjem asu, jer ona je ve bacila
korpu pred svoje noge i zagrlila ga. Nasmejao se iznenaeno, zadovoljan kad shvati da je
ona ekala ovaj as jednako eljno kao on. Poljubi je dugo i duboko. "Bogovi neka su mi
na pomoi", ree on, "ceo dan nisam mog'o ni na ta da mislim osim na tebe." Ve
desetak puta su uspeli na ovaj nain da se sastanu, posle Noi-pod-maskama; a ipak je
svaki put bilo kao da je prvi put, zato to ukradeni asovi koje su provodili zajedno nikad
nisu bili dovoljni, niti e ikad biti dovoljni, sve dok njih dvoje ne budu u mogunosti da
svaku no provode zajedno, slobodno. A on je znao da to nee nikad biti.
Olabavio je njenu koulju, zavukao ake pod nju i osetio svilene obline njenih
grudi, toplotu koja zrai iz takvog diranja i ispunjava nju celu, njega celog. Ljubei je jo,
pritisnu joj lea na zid, oseti hitni zahtev napetog pritiska u svojim pantalonama, slatku
elju njenog tela stisnutog uz njegovo; a ona je razgrnula koulju njegove uniforme i
poela ga milovati. "Majko-sviju-nas", dahnu ona uz njegov vrat, "al' te volim..."
"Luno..." poe on, ali zauta, jer se na vratima ulo novo kucanje. Luna ga,
uplaenih oiju, pusti.
"Sudijo Gundalinu!" zauo se jedan glas kroz vrata, prigueno ali dovoljno jasno.
"Kapela Dobraventura", ree Luna, ije iznenaenje je postajalo dublje.
"Sudijo Gundalinu!" Glas stareine Dobraventura opet je dopro do njih, jai,
zahtevniji. "Znam da si unutra."
"Bio je jo jedan lov. Danas", ree Luna, iji izraz lica je postajao dalek i siv. "Zar
ne? Pa je ona dola zbog mera."

"Bio je." Gundalinu obori pogled da ne vidi jad u njenim oima. Pogleda ka
vratima.
"Mislim da treba da razgovara s njom."
Klimnuo je glavom, pomiren sa nevoljom. Od one gorue potrebe u njemu ostao
je samo pepeo. Zakopa koulju, prie vratima i otvori ih, otkrivajui lice Kapele
Dobraventure, ljutito i, u tom trenutku, trgnuto. Njena neverica to vidi Gundalinua licem
u lice bila bi smena, pod nekim drugim okolnostima. "Ui", ree on umorno, sklanjajui
se u stranu.
Ula je gurajui se, potiskujui ga, kao da je pokuao da joj zaprei prolaz; onda
je stala kao okamenjena, videi da u hodniku iza njega eka Luna Svetlohodna.
Poglavnica Dobraventura zurila je u Letnju Kraljicu, u odelo na njoj; okrenula se da
osmotri Gundalinua, njegovu razdeenu odeu. "Ti...?" ree ona tiho. Onda prekrsti ruke
na prsima, ispod labavih prevoja svog ogrtaa, i poe ka Luni. "A ja mislila da u ga
zatei kako se ljubavie s nekom praznoglavom malom glupaom sa pijace. Kad, ono, ti i on... Zato se lov nastavlja, zato nam je daba sav trud. Ti - i on!" Tre glavom ka njemu.
"Nije", ree Luna, gutajui svoju ljutnju zbog prekora. "On je na naoj strani,
Kapela. Hoe da spase mere. ini sve to moe za njih, kao i za na narod."
"On u ime Hegemonije usmerava politiku ovde. Odreuje ta njegovi smeju i ne
smeju. Ili bar tvrdi da je on taj koji to odreuje..." Kapela mu dobaci pogled oima koje
su bile kao protivavionski reflektori. "A danas ne samo to su izvrili pokolj nad svetom
decom Majke Thalase, nego su i potopili brodice kojima je na narod pokuao da ih
zaustavi. Troje ljudi udavljeno - meu njima i moj roeni unuk! Tako li misli ti da nam
pomae, sudijo?"
Luna proguna neto to se nije moglo dobro uti, molitvu ili kletvu.
"Troje mrtvih?" ree Gundalinu. "Niko im nije dao nareenje da to urade. Bie
pokanjavani, bez izuzetka svi koji..."
"Ne!" Kapelin glas bio je zaotren histerijom. "Ne, kazniti mora Dama Thalasa, to
je pravo. Dunost prelazi na mene, koja sam njena ruka, da krivcima zadam..." Izvue
obe ruke ispod ogrtaa.
Gundalinu se sledi kad vide svetlucanje metala u obema pesnicama. Baci se
napred, mislei da obori Kapelu koja je ve poletela na Lunu. Dohvati je, ali Kapela
izmahnu jednim seivom u stranu i nagore. On oseti muni bol kako ga probada kao
koplje: sam se, svojim zamahom, nabio na taj no. Uhvati njenu drugu ruku koja je ludo
poletela ka njegovom licu. Kapeline oi bile su slepe od mahnitosti a snaga neverovatna.
Luna vrsto stisnu obe ake oko jednog Kapelinog zglavka, poe je odvlaiti od njega.
Kapela ispusti drku noa kojim ga je ubola, i na taj nain ga oslobodi; on se zatetura dva
koraka unazad i pade na kolena, jer mu je telo otkazalo poslunost. Ipak se nekako podie
na noge, a Luna kriknu; on vide krv i na drugom seivu. Dve ene su se borile oslonjene
na zid.
"Sudijo!" Najednom se i etvrta osoba stvorila u hodniku. On vide plavu
uniformu kao mrlju brzog pokreta; shvati da je to Kitaro koja se odnekud pojavila.
Progurala se pored njega, ali njen staner-pitolj, koji je drala u ruci, bio je beskoristan u
tom tesnom prostoru. Dograbila je Kapelu straga i zavrnula joj ruku na lea, istovremeno
je odvlaei od Lune. Kapela je nastavljala vritati i ludo mahati noem. "Damo! Izlazi
odavde! Izlazi!" dovikivala je Kitaro borei se za dah. "Pozvala sam pomo..."

"Bi-Zi..." Luna je oklevala, okrenula se ipak njemu, vrsto steui svoj rukav
natopljen krvlju. Oi joj se ispunie mahnitom zabrinutou.
"Dobro je meni", ree on grubo. "Idi dok jo neko ne doe."
Klimnula je glavom, lica pepeljaste boje. Ispratio ju je pogledom: izila je na
ulicu, nestala mu s vidika. Kitaro se okrete da ga pogleda. "Sudijo..."
"Ne!" Bacio se napred, ali Kapela Dobraventura se izvila, razbesnelou ludaka,
slepa za svoj bol, i zarila drugi no u Kitarina prsa: jednom, dvaput. Kitaro vrisnu i pade.
Dobraventura se okrete, bez ieg ljudskog u oima, i poe noem na njega.
On stee aku oko klizave drke noa koji mu je ostao zariven u slabinu, i iupa
ga, grcajui od bola. Prui ga ispred sebe, spremnog u stegnutoj pesnici, leima se upirui
u zid.
"Ne mrdaj!"
Ulazni hodnik iza njega odjednom se ispuni uniformama: patroldije, koji su se
odazvali Kitarinom pozivu.
Kapela Dobraventura se zagleda u njih, oima divljim i neitljivim, ne isputajui
no. Oni su svi drali naperene paralizatore, nianili u nju, klizili dublje u prostoriju, neki
levo a neki desno, mislei da je okrue. "Baci ga", ree neko tvrdo ozbiljnim glasom.
"Bacaj no..."
Pogledala je, s nekim izrazom nalik na oajanje, Gundalinua, a drku noa poela
stezati sve jae, grevito, oberuke, kao da je to neka velika dragocenost. Onda,
najednom, sjuri seivo sebi u prsa, pravo u srce, sa otegnutim jaukom od koga se
Gundalinu sav strese. Pade na pod kao kamen, i ostade nepomina.
Onda su se svi sjatili oko njega, pridravali ga, zbrinjavali njegovu ranu,
zaustavljali reku krvi koja je poela da navire iz njega kao da on ima u sebi neki
nepresuni izvor toga. Gledao je kako im krv prkosi, kako tee, gledao kako plave figure
rade oko dva nepomina tela pred njegovim nogama. Onda je zauo huk reke u uima, a
njegovo vidno polje se polako pretvaralo u zlatne statik-smetnje, zatim u meavinu
zlatnog i crnog; najposle crna boja proguta sve ostalo.
"Bogovi, kako se to moglo desiti?"
Geja Derua je sedela pored Gundalinuovog kreveta. Sada die pogled ka Vanuu
koji je to pitanje izgovorio ve trei ili etvrti put od svog ulaska u bolniku sobu. On se
nemirno okrete od postelje u kojoj je Gundalinu leao, jo u nesvesti.
"Ozdravie on, a?" Po drugi put je to pitanje uputio "medtehu", bolniaru koji je
stajao i posmatrao kontrolne ekrane iznad kreveta.
Tehniar klimnu glavom. "Hoe, komandante. Izgubio je mnogo krvi, ali smo mu
dodali isto toliko. No nije pogodio nita vitalno. Zapravo, sudija pokazuje znake
pojaane modane aktivnosti ba sad. Trebalo bi da se probudi kroz koji trenutak."
"Hvala bogovima", ree Vanu. "Kako je mogao da pusti tu enu, naoruanu
noevima, u svoju kuu?" On se najzad suoi sa Deruom, najzad izgovori sumnje koje
je ona ve odavno proitala u njegovim oima. "Zato ga njegov sistem obezbeenja nije
upozorio da je naoruana?"
"Neposredno pre nje imao je drugu osobu u poseti", ree Derua bacajui pogled
ka Gundalinuovom licu. Primetila je nasumini trzaj jednog miia na njegovom obrazu.
"Sigurno je zaboravio da ga resetuje."
Vanu humnu. "Koga? Kitaro?"

"Da, gospodine", ree ona. "Izgleda da je tako bilo."

Opet je odmahnuo glavom, mrmljajui neku kletvu. "Bogovi, koja besmislena
tragedija." Okrenuo se na peti, zagledao se u zatvorena vrata kao da moe gledati kroz
zidove. "ta je, u ime hiljadu predaka, nateralo tu enu da odjednom poludi i izvri
atentat na vrhovnog sudiju?"
Derua slegnu ramenima. "Neto u vezi s lovom na mere, verovatno", ree ona,
oprezno neutralnim tonom. "Letnjaci, znate, smatraju da su meri svetinja." Vanu je
pogleda namrteno, pokuavajui da shvati kritiku. "A Kapela Dobraventura je bila do
krajnosti konzervativna", zavri Geja, zadravajui isti izraz lica. "Pa, i fanatina."
"Koja su beda ti datanu", proguna on. "I to posle svega to smo uradili za njih.
Ovde nita nije pametno i nita ne ide kako treba! ta je to, u ovom Tijamatu..." Zauta
videi da se Gundalinu, pored nje, poeo mekoljiti.
Ona pogleda Gundalinuovo lice, vide da su njegove oi zatreptale i zagledale se
napred, ali slepo, kao da je dugo gledao u sunce. Neto je promrsio kroz zube, ali ona nije
razabrala ta pokuava da kae. "Bi-Zi..." ree ona blago, a njegova glava se okrete ka
njoj. Vanu prie u tri koraka, i stade pored nje.
"Derua", proaputa Bi-Zi, napola iznenaeno, napola s olakanjem. Pokua da
se odgurne od kreveta, pridigne, ali sasvim neuspeno; klonu nazad, sa grem bola.
"Luna... je l' ona dobro? Da li je bezbedna, da li je pobegla?"
Derua se sledila. Klimnula je glavom, neprimetno, a onda pogledala Vanua,
nastojei da privue i Gundalinuovu panju na tu stranu.
"ta je rek'o?" upita Vanu otro. "Rek'o je 'Luna'."
"Nije to rekao", odgovori ona.
"Jeste rekao. 'Luna'. On to o Letnjoj Kraljici govori, a?"
"Ma, ovek je dezorijentisan", istrajavala je Derua. "Nisam ni razumela ta je
govorio. "Sudijo..." Poloila je Gundalinuu na rame ruku utehe i upozorenja. "Komandant
je ovde sa mnom, gospodine."
Gundalinu je mirkao, krivio lice. "Ti si komandant sada, Derua... ne, ovaj,
mislim, ja sam..." Malo je stresao glavom, onda nainio neki zvuk koji je mogao biti
smeh. "Vanu", ree, sad sa stvarnim prepoznavanjem. "Ti si." Osmehnuo se; ali je taj
osmeh nestao isto onako brzo kako se i pojavio. "Je li njoj dobro?"
"Kome?" ree Vanu ravno.
Gundalinu die ka njemu pogled bistrih oiju. "Kitaro", ree on. "Je li joj dobro?"
Vanuovo lice se promeni. On obori pogled. "Kitaro je mrtva, Bi-Zi."
"O, ne..." Gundalinu sklopi oi; ona vide drhtaj koji je proao kroz njega. "Oooo,
ne. O bogovi, ne."
"Nita se nije moglo uiniti za nju, sudijo", ree Derua, najblae to je mogla.
Zasmetalo joj je to Vanu oslovljava Gundalinua po prvom, inicijalnom imenu, kao
prijatelj, dok njoj to ne dozvoljava. "Ostala je na mestu mrtva."
"Moja krivica..." ree on.
"Nije."
"Da nismo..." Zauta.
Ona opet pogleda Vanua. Nije mogla odrediti koji je to izraz na njegovom licu.
"Mogu li ga videti?" zapita jedan glas neoekivano, sa vrata.
Vanu se okrete, trgnut pojavljivanjem nekoga iza njegovih lea.
Kraljica. Derua se die na noge, zurei iznenaeno.

"Moete... svakako... Damo Thalaso", ree Vanu. Naklonio se formalno; Derua

je ustala i uinila isto, a Luna stupi u bolniku sobu.
"Dola sam im su me obavestili", ree ona. Kraljiina panja ve je naputala
njih dvoje i usmeravala se ka oveku koji je leao na krevetu.
"Ovog trenutka mu se vratila svest, Damo", ree Vanu iskoraujui i prepreujui
joj put. "Ovo nije najbolji trenutak da govorite s njim..."
Stala je, pogledala ga, sklonila pogled. Derua primeti da Kraljica dri jednu
ruku stisnutu, belu, sasvim uz bok. Druga ruka je visila, prstiju labavih, udnovato
nepomina, uz nabore njenog ogrtaa.
"Dobro je meni..." Gundalinuov glas, istanjen ali odluan, presee Vanuove
pokuaje da zaustavi Kraljicu. Gundalinu se podie na jedan lakat; Derua u njegovim
oima vide koliko ga taj napor kota.
"Tako mi je drago da to ujem, sa tvojih usta, sudijo Gundalinu", ree Luna blago.
Pognula je glavu, i tim pokretom olakanja jedva stigla da prikrije onu drugu emociju od
koje su joj obrazi pocrveneli.
"Zna da je pripadnica tvog naroda pokuala da ubije vrhovnog sudiju?" ree
Vanu. "I ubila jednu policijsku inspektoricu?"
"Znam." Podigla je glavu. "Ubila je i sebe, takoe... Rei su beskorisne da izraze
moju tugu zbog stranih stvari koje su se dogodile ovde." Pogledala je Gundalinua,
okreui se od Vanua; duevni bol i bespomona enja na njenom licu bejahu sada
savreno vidljivi sa mesta na kome je Derua sedela. "Oseam se... odgovornom."
Derua vide da se jedna Kraljiina ruka opet stee. "Reci mi ako postoji ikakav nain da
pomognem..."
Tako mi amdije, pomisli Geja Derua, sa oseanjem da tone. Bila je tamo, s
njim. Kitaro nije bila u ljubavnoj vezi sa Gundalinuom, iako je navodila sve kolege da
pomisle da jeste. Kitaro je samo prikrivala Gundalinuovu stvarnu ljubavnu vezu. Sa
Kraljicom. Derua opsova u sebi. Trebalo je ranije da pogodi tu istinu; trebalo je da zna.
Ali, u poslednje vreme je retko viala Gundalinua. Da je i sad zaposlena kod Kraljice,
osetila bi - ak i da joj niko nije rekao, jer ona tu enu i odve dobro poznaje, posle toliko
godina. Videla bi ta se radi, mnogo pre ovog trenutka. Da je samo znala...
"Moe poeti tako to e rei tvojim letnjacima da nam se ne nau na putu kad
lovimo mere, umeto to ih podjaruje", ree Vanu Luninim leima. "Nahukava opasne
fanatike kao to je ta Dobraventura..."
Luna se okrete opet ka njemu. "Ono to je nju 'nahukalo'", ree ona glasom
tvrdim od bola, "jeste napad vaih lovaca na letnjaka vozila. Troje ljudi se udavilo, a
jedan od to troje je njen roeni unuk."
Derua se ukruti, gledajui ka Vanuu. Gundalinu se u krevetu jo pridie.
"Gde si to ula, Damo Thalaso?" upita Vanu, ije su oi najednom bile hladne kao
ledeni planinski vrhunci u unutranjosti tijamatskog kontinenta.
"Od jednog od mojih ljudi", ree ona. Sada su i njene oi bile kao led. "Je li
istina?"
Njegovo mrtenje se produbi.
"Je li istina, Vanu?" ree Gundalinu drei se na laktu.

"Bokce mu", odsee Vanu, gledajui Kraljicu. "Ovo nije ni vreme ni mesto za
iznoenje takvih optubi, jer vrhovni sudija tek poinje da se oporavlja od nasrtaja na
njegov ivot..."
"Vanu..." ree Gundalinu ljutito. "Je l' jeste?"
Vanu se okrete ka njemu, i Derua vide njegove oi. "Letnjaci su nam ometali
lov, gospodine, kao i obino. Upozorili smo ih da se sklone. Nisu zabeleeni gubici
ljudskih ivota."
Lae, pomisli ona. ujte, bogovi, on lae.
"Proveri ti to tamo", ree Gundalinu.
"Hou, Bi-Zi", ree Gundalinu. "Ali sumnjam da ima ikakve istine u..."
"Proveri odmah sad, komandante."
Vanuove oi su zasvetlucale. "Da, gospodine", ree on. Okrete se brzom kretnjom
i sudari se sa Kraljicom. Luna ispusti jedan mali grleni glas, ne iznenaenja nego bola.
"Pardoniram se... Da li sam te povredio, Damo Thalaso?" upita Vanu sa tano
doziranom koliinom uslunosti i iznenaenja. Poloi aku na miicu njene ruke, kao da
hoe da je pridri. Derua vide nehotini bolni trzaj njenog lica. "Ima neku povredu?"
Luna se odmakla od njegove ruke. "Istegla sam ruku diui sanduke, komandante
Vanu."
"Diui sanduke?" ree on s nevericom.
"Volim da radim rame uz rame sa mojim narodom ponekad, ako mogu, da se
podsetim ko sam i odakle sam, komandante. I koji su stvarno njihovi problemi." Drugom,
zdravom rukom dodirnula je povreenu. "Moda bi trebalo i ti to da pokua ponekad."
Njegova usta se stegnue. "Zvui suvie opasno, za moj ukus." Okrete se i izie iz
sobe, bez ikakvog pozdrava.
Luna je pogledom ispratila njegov odlazak, a onda tiho prila i zatvorila vrata.
Vratila se do kreveta i sela paljivo, zatim zdravom rukom dotakla Gundalinuovo lice i
kosu, beskrajno neno. Njegova aka se die nesigurno i preklopi se preko njene. Luna se
sagnu, poljubi ga u slepoonicu i promrmlja neto, za Deruu neujno. Zatim ustade;
nezgrapnim pokretom zbaci ogrta sa ramena. Njena nepovreena ruka bila je jo i sad
zatvorena u njegovoj. "Sad zna", ree ona, gledajui Deruu.
Derua klimnu glavom, vide da i jedno i drugo lice obasjava ista svetlost i ista
tamu. Sad i ona ustade, lagano, i pogleda u njih dvoje, s nekom udnom enjom. "I ve
sam zaboravila", ree, sa kratkotrajnim osmejkom. "Odmorite se dobro, prijatelji moji."
Skrenula je pogled kad na njihovim licima ugleda zaetke osmeha. Pree preko sobe i
izie bez osvrtanja.
65. TIJAMAT: Karbankl
Arijel Svetlohodna je zastala u hodniku, pogledala prema bolnikim vratima gde
su uniformisani stranci stajali i straarili; oseti da je gnev gura napred, a sumnja zadrava.
U zgradi policije rekli su joj da e ovde nai Pala-Tionku, kod vrhovnog sudije, koji je
jedva preiveo atentat. Neki deo njenog uma pokuavao je da joj kae da ali to Kapela
Dobraventura nije uspela. Meutim, od te misli pripadala joj je muka.
Istisnula je to iz svog uma, s oseanjem krivice, kao da straari u hodniku mogu
uti njene misli. iv je vrhovni sudija; onda nek uje ono to se ona spremila da kae

Derui Pala-Tion. Zato je dola. Poe opet napred, vide kako policajci okreu glave kao
blizanci, da vide ko to ide. Njihova podozrivost se malo smanjila kad su je prepoznali.
"Treba da razgovaram sa komandantom Pala-Tion", ree ona.
Jedan od straara prozbori neto napola ujno, kao da govori sam sa sobom. Posle
jednog trenutka oklevanja klimnu joj glavom. "Moe ui."
Prola je pored njih, nastojei da u sobu stupi kao da raspolae potpunim
pouzdanjem u pogledu onoga to e unutra initi.
Derua je stajala ekajui je na sredini sobe, u toj tuinskoj sivoplavoj uniformi
koju je Arijel najzad prihvatila kao normalan deo izgleda te starije ene. Iza nje je, u
bolnikom krevetu, sedeo vrhovni sudija. Sad ga je po prvi put, bar koliko se mogla setiti,
videla bez uniforme.
Gledala ga je nekoliko trenutaka, s oseanjem da i njegovo lice sad vidi po prvi
put; da tek sad vidi ljudsko bie a ne arogantnog karemovskog uterivaa discipline.
Pomislila je iznenada na svog brata, videi oi ovog oveka; onda je zamislila sudijinio
lice kao mnogo mlae - lice momka koji strasno voli njenu majku i spreman je radi nje da
se odrekne svoje karijere pa ak i svog ivota. Setila se kako ju je pogledao jednom, pri
prvom susretu na Ulici, i kako je reagovala tada.
"Arijel", ree Geja Derua, glasom u kome je bilo i iznenaenja i opreza. "ta je
bilo?"
"Dola sam da..." Zastade. "Dola sam da poelim vrhovnom sudiji brzi
oporavak", ree, obarajui pogled.
"Hvala ti, Arijel Svetlohodna", ree Gundalinu. "Molim te reci majci da se dobro
oporavljam..."
"Nije me majka poslala, sudijo", ree ona otro. "Nisam ni re progovorila s njom
ve vie od nedelju dana. Iselila sam se iz palate jo pre nekoliko meseci."
"U tom sluaju, hvala ti to si uopte dola." Osmehnuo se, neodluno.
"U stvari", ree ona trljajui akama svoje svilene rukave, "u stvari sam dola zato
to hou da razgovaram sa - tetka Deruom, o neemu. Ali to je u vezi s tobom, sudijo.
Sa tvojim narodom. I... s onim to se tebi desilo." Digla je opet pogled pokuavajui da
proita njegovu reakciju. "Smatra li da su letnjaci krivi za ono to se desilo?" upita, bez
imalo zazora. "I... veruje li da je Kapela kazala istinu o postupku vaih lovaca?"
"Ne, ne bacam krivicu na va narod", ree on. Iznenadila se to oseti da mu
veruje. "A ono drugo, ne. Ne verujem u tu Kapelinu priu."
"Arijel", ree Derua. "Ona je sigurno ula neke izobliene glasine. Nikakvih
dokaza nema."
Arijel zatvori usta da zadri besni odgovor koji joj je ve leao spreman na jeziku.
"Kapela Dobraventura je rekla istinu o onome to se desilo sa letnjakim brodovima.
Gledala sam to." Dva dana je ekala sudski poziv, ekala da plavkani dou po nju, kao
to je Rid rekao da e se desiti. Meutim nije se desilo, tako da je ona najzad bila
primorana da doe ovde, ovako. Sada je, najednom, shvatila i zato.
"Gledala si?" ponovi Geja Derua. "Kako?"
Arijel spusti pogled, osmotri te slike, koje je pamenje projektovalo poput filma
preko uglaane povrine poda. "Bila sam na licu mesta. Po trejseru sam ila za Svilenom,
du obale..."
"Svilena?" prekide je Derua. "Je l' ona dobro?"

Arijel klimnu glavom, vide olakanje u oima starije ene; vide onu Deruu koju
je oduvek poznavala, onu koju je svojevremeno volela kao svoj najblii rod, a koja joj je
sada, najzad, uzvraala pogled. Toj eni ree sve, svaku pojedinost, ali prethodno u umu
istei svoj iskaz od ma kakvog pominjanja da je i Rid bio tamo.
"Zato se Svilena nala tako daleko od mesta gde njena kolonija stanuje? Da li je
jo neko od njenih bio tamo?" upita Derua namrteno.
Arijel klimnu glavom. "Na plai je bilo na stotine mera. Izgledalo je kao da se
okupljaju s nekim ciljem."
Derua odmahnu glavom, pogleda Gundalinua. "ta ih je, do vraga, moglo
navesti na takav postupak - posle onolikog truda mog i Miroevog da im objasnimo da se
moraju drati podalje od ljudi. Zar je sav na rad bio uzaludan?"
"Mislim da oni moda polaze na neki svoj Festival..."
Derua je pogleda tako da je Arijel na trenutak mogla videti kako njen um
pokuava da odbaci tu pomisao. Ali onda se Gejino lice promeni, okrete ka Gundalinuu.
"ta ti misli, Bi-Zi? Da li bi o tome postojale neke beleke, da se ikad ranije desilo?"
Slegnuo je ramenima, oiju zamiljenih. "Ako se to deava samo u epohama Leta,
verovatno nikakav zapis, mada bi neto moglo postojati u narodnoj usmenoj tradiciji."
"Moda postoji neto..." ree Derua tiho. "A to neto je moda - upravo na
Festival."
"U tom sluaju oni dolaze u Karbankl", ree Gundalinu, glasom tako pouzadnim
kao da on sada zna, na isti onaj nain kako je i Rid Kulervo povremeno, naprosto, znao
izvesne stvari o merima.
Derua ga pogleda udno, ali mu ni ona ne postavi nikakvo pitanje. "Do bogova,
Bi-Zi, ako je to istina, onda e svi meri izii lovcima na nian."
"Ako je to istina, lov e biti obustavljen", ree on, a ruka mu se stee u pesnicu.
"Hou osmatrake podatke o kretanju mera."
Derua klimnu glavom okreui se ka Arijel. "Kae da si videla kako lovci
napadaju letnjake koji su pokuali da se umeaju?"
Arijel jo jednom klimnu glavom. "Videli smo kako naleu pramcima svojih
brodova na dve letnjake nave..."
"Videli ste?" upita Derua.
"Svilena i ja. Bila sam sa Svilenom." Oborila je pogled, psujui sebe utke, ali
Derua joj ne postavi nikakvo dalje pitanje o tome.
"Da li si videla da je iko pao u more?"
Odmahnula je glavom. "Bilo je suvie daleko. Ali, namerno su potopili bar jednu
brodicu."
"Kapela Dobraventura je bila ubeena da su neki ljudi izgubili ivot", ree
Gundalinu, mrtei se, ali ne na nju. "Verovala je to dovoljno vrsto da za osvetu pokua
da me ubije. Tu neto smrdi, Derua."
"Meni se ini da smrdi na prikrivanje zloina", ree ona.
Opsovao je tiho; njegovo telo se uznemireno trzalo pod pokrivaima. "Zaponi
istragu. Vidi ta moe nai, ako nisu ve svi dokazi potonuli."
"ta misli, zna li Vanu za ovo?" upita ona.
Digao je pogled naglo. "Ne zna. Naravno da ne zna." Nagnuo se napred,
obuhvatio akama kolena i u tom poloaju se zadrao. "Arijel, kae da je bilo na stotine

mera na plai... ali, prema izvetajima koje sam ja dobio, lov je ispao prilino mrav.
Kako su meri pobegli? Jesi li ih ti upozorila?"
Ukrutila se, neodluna; bacila pogled ka Derui, koja je klimnula glavom. Onda
im ree, obazrivo, istinu, ali ne celu istinu. "Pucali su oni i na mene - na lebdilicu moje
majke. Zato sam morala da se udaljim pre nego... pre nego to su svi meri pobegli sa
plae." Lice joj je gorelo od upamene ljutnje i nemoi.
"A Svilene, sigurna si da je pobeglo?" ree Derua prelazei preko sobe.
Ona klimnu glavom.
Derua poloi tople ake na njena ramena. "Hvala ti, Ari. Svilene vie ne
pripada meni - kao to ni ti ne pripada tvojoj majci. Ali neka bogovi budu na pomoi
onome ko ikad uini neto naao ili Svilenoj ili tebi." Njene se ake stegoe blago,
gestom milote koji se nije dogodio ve godinama, a zatim je pustie.
Arijel se osmehnula. Oklevala je, pomiljajui da kae jo poneto; da kae
Derui sve. Ipak, samo se okrete ka vratima.
"Arijel", pozva je Gundalinu.
Okrenula se, protiv volje, primorana krhkou njegovog glasa, a ne samom tom
zapovednom reju.
"Ko je bio tamo s tobom?" upita on tiho.
Napola se namrtila. "Pa jesam li ti rekla..." Zamukla je kad mu vide lice. Siguran.
On je znao, sve vreme, da ih ona lae, sasvim pouzdano, kao da njene emocije oitava s
neke inostrane maine. Pogleda i Deruu, i vide istu izvesnost u njenim oima; shvati da
se "provalila" zbog njihovog iskustva i zbog svog neiskustva. "Ne moram ja vama da
kaem", ree ona. "Nisam morala ni da doem ovamo. Vai se plae da vam kau ta sam
radila tamo, zato to znaju da sam videla ta su oni radili."
"ega se boji ta druga osoba?" upita Gundalinu.
"Vas", ree ona. "Policije. On je netijamatovac. Plai se da e biti deportovan ako
policija sazna ta je video i ta je pokuao da sprei."
"A ta je on tamo radio?"
Zabacila je glavu. "Bio je sa mnom. Radi za moju majku, prouava mere."
"Nema tvoja majka nijednog stranca koji bi radio za nju na prouavanju mera",
ree Derua.
Arijel oseti da se njeno mrtenje produbljava. "Ima jednog. Ima Rida, a on je
briljantan. Niko mere ne poznaje kao..."
Gundalinuovo lice se zamrzlo. "Rid?" ree on. "Rid Kulervo?"
Uzvratila mu je pogled. "Da."
"Znam ga", proguna Gundalinu. "Sjajan je. Ali ne radi za tvoju majku."
Derua je zurila u njega. "Onaj?" ree ona.
Klimnuo je glavom. Njegove oi, jo na Arijel, bile su najednom tamne od
razumevanja. "Nije on ono to ti misli, Arijel... Ali, u mene moe imati poverenja. Reci
mu to. On eli da spase mere. Zajedno, mi to moemo. Ja mogu da ga zatitim, mogu i da
mu pomognem, ako bude imao poverenja u mene. Hoe li mu to rei?"
Gledala ga je jo jedan trenutak, videla napetost i oajniku zamorenost na
njegovom licu. Najzad je klimnula glavom. "Rei u mu."
66. TIJAMAT: Karbankl

"Ride Kulervo!" Taj glas, koji ga je pozvao po imenu, kao da je poleteo ka njemu
sa svih strana odjednom, iz senovitih kapija ponono mirne uliice. Ulice Karbankla
nikad nisu bile sasvim mrane, ali su po noi u njima rasle senke na mestima gde danju
nisu mogle preiveti.
Rid je stao kao ukopan, krenuo ka pitolju. Pojedine senke su se ve izdvojile iz
veeg mraka u kapijama i prolazima, krenule.
"Jebo te..." ree Niburu s nevericom, krenuvi i sam ka oruju. Iza njega se
Ananke munjevito okrenuo. Ve su ih opkolili policajci, njih pet-est, usred uliice koja
se za manje od jednog otkucaja srca pretvorila iz 'prazne' u brisani prostor.
"Bacaj oruje", ree taj glas, sada iza njega, a on vide da je oruje plavaca
upereno u njih. Svi su spustili prozirne protiv-laserske titove na svojim lemovima, tako
da su postali bezlini klonovi, neprepoznatljivi. On pusti pitolj da mu ispadne iz ruke,
zatim polako i odmereno poskida i drugo oruje sa sebe; njegovi ljudi, isto tako.
"I taj no u izmi", uputi ga glas blago, i on shvati da su pod skenerom. Odbaci i
no, i die ruke visoko. "ta u vam ja?" ree, vie obuzet nevericom nego strahom.
Presretanje na ulici nije bilo u stilu plavaca. "Nisam nita uradio." Bogovi, nije se ufiksao
ve odavno. Zatrebae mu "vodica smrti". Ako ga orkiraju, koliko dugo e izdrati...?
Sad je bio i uplaen. Stee zube.
Pored njega je Niburu tiho napevao: "Svete ake Edhuove, svete ake Edhuove..."
Ananke je bio utljiv kao zid, samo je zurio u tit-face svud oko sebe. Pre dva minuta njih
dvojica su gunali zbog toga to su nekoliko sati due morali da sede u Torinom klubu i
ekaju ga, jer je kasnio. On pomisli da sad sigurno zna gde bi ipak bili radije nego ovde.
Priseti se gde je on bio. Izmeu stene i ekia. "Jebi ga..." apnu on. Poe to ponavljati,
opet i opet, kao Niburu, kao da je to adhani-pesma.
"Ti si stranac daleko od doma, Kulervo", ree neko. "Drugi stranac daleko od
doma eli da popria s tobom o starim vremenima."
"Ne do..." zapoe on, poinjui da se okree. Ali neto mu dotae potiljak, neto
poput mokrih usta. Posle toga postojala je samo tama.
Osvestio se, inilo se, trenutak kasnije. Digao se u sedei poloaj, oprezno, na
jednoj savreno obinoj sofi, u urednoj skromnoj dnevnoj sobi. Nije se mnogo razlikovala
od njegove, maltene bi mogla biti njegova. Istresao je iz glave neto to je moda bio san
o nekom tuem ivotu, kao pas koji vrti glavom da strese vodu. Spustio je pogled dole,
niz telo - prepoznao da su to ipak njegove tetovirane ruke, njegovo odelo... shvatio da je
onaj san maloas bio, ipak, realnost. Oseti da se beznadni fatalizam slee na njega.
"Zdravo, Kulervo-ekrad", ree mu jedan dobro poznat glas.
Trgao se i hitro okrenuo, video B. Z. Gundalinua, predsednika Vrhovnog suda
Tijamata, koji je stajao naslonjen na ragastov vrata, na ulazu u sobu. "ta ' ti ovde?"
zapita Rid glupo.
"Ovde stanujem", ree Gundalinu. Na sebi je imao pantalone, na brzinu navuene,
i komotan kuni ogrta razgrnut na prsima, tako da se video i prostor pokriven zavojem
prilepljenim poput lane koe. Kosa mu je bila u neredu. Izgledao je kao ovek koga su
maloas, naglo, digli iz kreveta; kao da je ovaj sastanak za njega neoekivan isto koliko i
za Rida. Ali izraz na Gundalinuovom licu kazivao je da on ovaj susret eka odavno.
Rid se nagnuo napred, steui ake na kolenima. "Gde su moji ljudi?"

"Niburu i Ananke?" Gundalinu se napola osmehnuo, gotovo kao da se radije sea

te dvojice nego ovog jednog koji mu je gost. "ekaju te", ree on jednostavno. Ali
njegove oi su se promenile dok je nastavljao da posmatra Rida; u jednom, ali samo
jednom trenutku osmeh je postao iskren. "Dobro je opet te videti", ree on, kao da je to
istina koja ga iznenauje. Naglo obori pogled.
Rid je zurio u njega, seajui se ivo kako je izgledao njihov rastanak na
Vatrenom jezeru. Ipak, oseao je da se njegova neverica pretvara u neto istinitije, neto
to daleko vie uznemirava; nove uspomene su izranjale. Njegova ruka se die do usta,
dotae usne; ponovo pade. On se zavali nazad, u udobni zagrljaj sofe koja je bila
tijamatski runi rad. Prinudi sebe da se opusti. "'a 'oe, Gundalinu?"
Gundalinu ue u sobu, hodajui kao da ga to boli, i zavali se teko u jednu drvenu
stolicu. Pogleda displej kunog elektronskog sistema, da bi video koliko je sati; naini
grimasu, onda pogleda Rida. "U pitanju je ono to ja ovde radim, Ride - i ono to ti ovde
radi."
Ridove usne se malo iskrivie, a stisak na kolena popusti. "estitam. Kako ti se
dopada mesto vrhovnog sudije na Tii?"
Gundalinu slegnu ramenima. "Nisam eleo to da budem. Nije to kao nauni rad.
U politici ne postoji nijedan ispravan odgovor, pa zbog toga nikad ne pobedi."
"To je zato to ti ima savest", ree Rid s bledim osmehom. "Otarasi je se pa e
poeti opet da pobeuje."
Gundalinuove usne okrenule su se krajevima nagore: ironini odjek Ridovog
osmeha. Prikupio je kuni ogrta preko prsa, pokrivajui zavoj, i aktivirao spojnu liniju
koja je sastavila levu i desnu stranu. aka mu je ostala tu negde, da neupadljivo pridrava
ranjenu slabinu. "Eeee, kad bi ivot bio tako jednostavan", proguna on. "A kako se tebi
dopada rad za Bratstvo?"
Rid skloni pogled. "Isto je k'o uvek."
"Sve ti je isto iako si postao Izvorov 'zapeaeni'?"
Rid ga otro pogleda.
"Jaakola ima gadnu reputaciju, izuzetnu ak i za nekog ko se bavi tom vrstom
posla. Ono to se pokazuje u realnom svetu samo je vrak njegovih delatnosti. Taj se
rairio duboko, a?"
Rid se smrai. "Jesi me pokupio da me cedi za podatke i Izvoru? Ne mogu ti rei
nita to ve ne zna."
"Znam."
"Jesam uhapen?"
"Koliko je meni poznato, nisi uradio nita ilegalno ovde na Tijamatu." Gundalinu
je pruio ruku prema plitkoj keramikoj iniji na stoiu pored sebe, podigao iz nje neku
voku, pa je ipak vratio u iniju.
Rid se nasmeja s nevericom. "Onda ta kog vraga hoe od mene?"
"Doao si na Tijamat da sintetizuje 'vodu ivota' za Izvora, zar ne?"
Rid ne odgovori.
"Zato si ostavio onaj 'klju' koji je meni ukazao na to, u sali Mesnog odbora
Kartografa?"
Rid slegnu ramenima, jo namrten. "Ne znam... iz istog zezanja. Da vidim da l'
si dovoljno pametan da prokui stvar."
"Da li si me upozoravao da se ne meam? Ili si traio moju pomo?"

Ridove ake, poloene na kolena lagano se pretvorie u pesnice. "Ja kol'ko vidim,
ti si taj kome je potrebna pomo." Pokaza ka Gundalinuovoj rani, ka umoru i
namuenosti koji su se na Gundalinuovom licu tako jasno videli. "ta je to s tobom i s
merima? Znam ja tebe, nee ti da se 'voda ivota' vrati, boji se toga. Ali ih studira kao
da eli isto to i ja. U isto vreme, kae da nee da ih iko ubija, meutim ubijaju ih, a
pokuavaju i tebe."
"Politika", promrmlja Gundalinu.
"Ljubav", apnu Rid naginjui se napred. "Istina je ono to se govorka... Kraljica.
Zbog nje je tvoja politika idiotska. Ona je ta o kojoj si mi priao, onog dana na etvrtoj.
Rekao si: promenie budunost cele jebene galaksije samo da bi se vratio njoj." Nasmeja
se jednom. "A ja mislio da se zeza."
"Mislim da smo jedan drugoga potcenili", ree Gundalinu, malo kiselo.
Rid se opet nasmeja, sa vie oseanja. "Moglo bi se tako rei." Suoi se s
Gundalinuovimlakim mrtenjem, vide da se ono transformie u neto to neobino lii na
aljenje za proputenim. Gundalinu je sklonio pogled; prsti su mu se nemirno kretali po
linijama rukava njegovog kunog ogrtaa. "Nadam se da je vredna tog truda", ree Rid.
Gundalinu se osmehnu, opet ga pogleda, klimnu glavom. Rid oseti da mu se u
oima zainje ona slika koju je samome sebi odavno zabranio: lice tamno, a blista, pod
velom ulne misterije... njeno lice. Prestani!...
"ao mi je zbog tvoje ene", ree Gundalinu, kao da ita i Ridov um a ne samo
njegov izraz lica.
"ta zna ti o tome?" odsee Rid, pogoen.
"Znamo ta se desilo kad si prenet od Mundilfere Jaakoli. Kad si je izgubio."
Gundalinu zastade. "ak znamo i ta si stvarno."
Rid oseti da mu se lice crveni. Mundilferino mesite. Obrisani mozak. Ludak...
On ustade.
"...Vanamoinen", ree Gundalinu blago.
Ridu popustie kolena, i on opet sede. "'a?" ree on.
"Vanamoinen. Ti si Vanamoinen. Izgubili smo te, Bratstvo te je epalo. Od tog
dana, tragamo za tobom."
Rid je sedeo i sluao, skamenjen. Neto u njemu paralizovalo mu je jezik,
zaustavilo struju pitanja i protesta. Prineo je aku licu, poeo pipkati te konture, tako
dobro znane a opet toliko neobine. Oseti da je poeo da se znoji. "Nazivali su me tako 'novi Vanamoinen'", promrmlja, seajui se. "Znali su. Svi oni su znali neto... Ali ja ne
znam Vanamoinena. On je pre dve hiljade godina umro! I pre vie! Moje ime... moje ime
je Rid Kuleva Kulervo..." On zari prste u svoju kou.
"Ti si dve osobe u jednom telu", ree Gundalinu naginjui se napred,
prisiljavajui Rida da ga pogleda. "ak nisu zasebni signali; izmeani su. Bratstvo se
doepalo snimka sadrine Vanamoinenovog uma. Snimak je nainjen skeniranjem
Vanamoinenovog mozga, dok je bio iv, pre vie hiljada godina. Upotrebili su to da
Vanamoinena vrate. Meutim, ti nisi bio modano mrtav kad su izvrili usnimavanje:
dogodilo se neto to je moralo biti kao eoni sudar. Nastala su velika oteenja."
"Kao sukobljavanje dva holograma", ree Rid zurei pred sebe. "Ispreturani
mozak..." Pusti da mu ake padnu. Koncentrisao se na tu sliku. Oseao je da ga takva

koncentracija smiruje. "Kako je to uraeno?" zapita, uvi da se njegov glas vraa u neto
nalik normali. "Nisam uo da je to ikad ikom uraeno."
Gudnalinu odmahnu glavom. "Ne znam kako su sauvali Vanamoinenovu...
tvoju... duu, tako dugo. Pa, ako ni ti to ne zna, pretpostavljam da vie nema nikog ko
zna."
"Moja dua..." Rid je spustio pogled na svoje telo, ne bunei se nimalo protiv
svega izreenog. Uini mu se da odjednom gleda sebe sa neke velike visine; njegov um
se zavrte i pade u ambis. "Ne seam se..." zamumla on. "Ali bilo bi mogue..." Namrti se
i die pogled. "Ali zato?"
"To ti meni kai", ree Gundalinu kao da ga blago podstie. "Zato si se vratio,
ovde, sada, posle vie hiljada godina."
"Zbog mera", ree Rid automatski. Zauta i zagleda se netremice napred. "Tako ti
svih - da - mislim da sam ovde zbog mera. Znam ih..." Zapanjeno pogleda Gundalinua.
"Ali nije re o 'vodi ivota'. Ona nee nikad perfektno raditi u ljudskom telu, zato to je
ljudsko telo genetski nesavreno." Zastade, oamuen i uasnut i pun olakanja pred tim
otkriem. "To je uzaludan trud. Meri su..." On prui ruku napred, pipajui po vazduhu;
njegovi prsti se stegoe ni oko eg.
Gundalinu je piljio u njega, na onaj stari nain, sa primesom neverice. Rid mu
pogleda u oi, shvati da mu odavno nedostaje taj izraz lica, koji ga podsea... podsea
na... Sled njegovih misli izlete iz ina. "E jebi ga", ree on, i poe pritiskati oi bridovima
aka, toliko jako da najzad vide eksplozije svetlosti. "Zato? Bogovi... zato ba ja?"
"Ne znam ni to, Ride", ree Gundalinu tiho. "Ima izvesnih indikacija da si
greka."
Rid se nasmeja, stisnuto i bolno. Poe rukom u koulju, izvue dve stvari spojene
istim lancem, privezak i prsten. "Uvek postoje opasnosti, kad si stranac daleko od doma."
Gundalinuove oi se ispunie saoseanjem. "Ali, sad si ovde... Vanamoinene.
Vraen si zato to je tvoje znanje potrebno. Ovde si, a i ja sam ovde, zato mi je potrebna
tvoja pomo. Ne verujem da se podudarilo sluajno. Namera je bila da nas dvojica
radimo zajedno, jo jednom, na ovome..." Nagnuo se napred, sav ozaren od prosvetljenja
i nade.
"Na emu?" ree Rid zgusnuto.
"Dobro si rekao, ono to je vano kod mera nije 'voda ivota'. Vano je da oni
opstanu. Zapravo su i stvoreni da bi... inili... za... zna ta hou da kaem. Zna ta
pokuavam da ti kaem..."
Rid ga pogleda prazno. "Ne. Ne znam. O emu ti, do vragova, pria?"
Gundalinu tiho opsova, ljut zbog uskraenosti. "Prokleto bilo! Ti si Vanamoinen.
Ti zna zato je vano. Stvorio si mere, zahvaljujui tebi su ovde. Mora pamtiti zato,
tako ti svih bogova!"
Rid je oseao da se njegov um tumba i vrti, da su to fragmenti rasprsnutog
ogledala koje neko drma i trese u vrei od ivog mesa; u kotanoj zdeli; drma i trese do
krvi. "Pojma nemam ta to pria! Nisam Vanamoinen. Ja sam Rid! O tim sranjima ne
znam nita, zato uti, uti vie! Ostavi me na miru!" Ustade i poe ka vratima.
Ali stade, jer se pred njim najednom pojavi drugo oblije, zapreujui mu prolaz.
Na trenutak on pomisli da to Arijel stoji ispred njega, blede kose, umotana u neku muku
odeu. Ali kosa je bila pogrena, duga, itav beli oblak... lice pogreno, starije... Kraljica.
Osvrte se da pogleda Gundalinua, iznenaen ali i proet naglim razumevanjem.

"Ride Kulervo..." ree Kraljica, stupajui napred. Pruila mu je ruku; njena

odeda tiho zauta.
Gledao je u nju ne znajui ta da radi. Automatski prihvati njenu ruku, nakloni
glavu nekako nezgrapno izraavajui poverenje. "Damo", proguna, seajui se da to
tako treba, a onda ispusti njenu ruku kao da je usijana. U svome umu opet vide Arijel, i
zapita se koliko kraljica zna, ako uopte zna... Obori pogled.
"Ti si onaj koji je pomogao Bi-Ziju da ponovo stvori zvezdopogonsku viralnu
plazmu, zar ne?" upita ona. Njen glas kao da ga je vratio na tlo, iscrpao energiju njegove
panike, omoguio mu da mirno stoji. Prouavala ga je jo jedan trenutak, napetou koja
je na njega, iz nekog razloga, delovala udno umirujue.
"Da", ree on, premetajui se s noge na nogu. Pogleda opet Gundalinua, vide da
mu ovaj klima glavom.
"Pokuavali smo da naemo nain da spasemo mere od Hegemonije", ree ona.
"Mi znamo da su oni inteligentni, ali to to mi znamo, nije dovoljno. Smatramo da
njihova pesma sadri... hm... neku vrstu kodiranih informacija. Ali, nekompletna je;
pokolj je toliko opustoio merske naseobine da su svoju prolost izgubili, i, tavie, i ne
shvataju ta su izgubili. A te pesme su... vane, na jedan nain... za - za dobrobit
Hegemonije. Ako uspemo da shvatimo njihovu funkciju, moda emo uspeti da spasemo
i mere. Ali ne uspevamo... ne uspevamo..."
Rid je zurio u nju, videi da je uzdrmana onom istom nesposobnou da iskae
ono to misli, kao malopre Gundalinu. "ta je vama?" ree mrtei se.
Odmahnula je glavom, a njene oi boje ahata sklopile su se uskraeno. "Ne mogu
ti kazati", ree ona, kao da su te rei u u njenim ustima. "Ne moe ni on..."
"Bukvalno, ne moemo", upade joj Gundalinu u re, trljajui lice. "To titi sebe..."
Rid oseti da u dubinama njegovog uma neto svetluca, jedna iskrica shvatanja
koja preti da se proiri u poar. Baci se svom snagom ka toj uspomeni, da je uhvati, ali
mu se ona izmigolji iz zahvata. "Kartografi?" proaputa on, praznih ruku i oiju. "Mislite
na Kartografe?"
Gundalinu poe odmahivati glavom kao ovek kome su odsekli jezik.
Rid se nasmeja grubo. "E bogovi, ala smo drutvo!" Njegove ake se trznue. "ta
se ovo deava ovde, je l' to neto zarazno?" Udari samog sebe akom po slepoonici,
opakom snagom.
"Nije to bitno..." Kraljica je pruila ruku, uhvatila ga za miicu. "Ne mora
razumeti - samo veruj da je stvar vana. To e biti dovoljno. Radi sa nama na merskim
pesmama; dozvoli svom umu da radi ono to je njemu namenjeno. Onda e ti se moda
vratiti sve..."
Rid mirnu, pogleda dole, u njenu aku koja je mirovala na njegovom rukavu;
poklopi je svojom, gotovo grevito.
"Ride." Gundalinu je ustao i poao ka njima, bolno, i kao da to ini protiv volje.
"Znam da te Izvor na neki nain dri. Ako hoe da se udalji od njega, moemo ti
pomoi. Svaki nain dranja moe biti i slomljen. Samo nam reci ta ti je potrebno."
Rid odvoji Kraljiine prste sa svoje miice, jedan po jedan. On udahnu duboko,
umno, oseajui da se skeletna aka istine stee oko njegovog grla. "Ne moe ti meni
pomoi, Gundalinu." Odmahnu glavom. "Ne moe niko."

"Pa bar mi reci u kojoj si vrsti frke." Gundalinu prui obe ake ka njemu. "Zna
me", ree, gledajui Rida neobino napeto u oi. "Zna da meni moe i svoj ivot
poveriti. Osim toga, treba mi tvoja pomo..."
Rid im okrete lea. "Ja vama pomoi ne mogu!"
"To je jedini razlog tvog postojanja!"
Rid se opet okrete ka njima, ali od tog okreta zavrte mu se u glavi. Osetio se kao
da je itav njegov ivot poeo da seva u isprekidanim strobo-slikama. "Razmisliu o
ovome... moram razmisliti. Moram sad da idem i da razmiljam." Bez sigurnosti kakve e
posledice biti, bez pouzdanja u samoga sebe, poe ka vratima. Otuda pogleda preko
ramena. "Pitaj svog mua o merima, Damo Thalaso", ree kiselo. "Zna on o njima jo
poneto, to ti nije rekao..." Nisu nita uinili da ga zaustave dok je izlazio.
Luna je stala pored Gundalinua; oseala je kako je njegova ruka vue sebi dok je
vitka, nesigurna figura Rida Kulerva izlazila iz dnevne sobe.
"Bogovi", ree Bi-Zi kad u da su se vrata zalupila. "Nadam se da je ovo bio pravi
nain." Njegova druga aka, oputena uz bok, stee se.
"to ga nisi zaustavio?"
Pogledao ju je, brian u licu. "Ja njega ne mogu silom naterati, Luno. On se sada
jedva dri pri zdravoj pameti. Ako krahira, izgubili smo Vanamoinena zauvek."
Odmahnuo je glavom. "To ne moemo rizikovati. Moramo verovati da e on da se vrati dobrovoljno."
"On je samo deak, Bi-Zi", ree ona neno, jo videi ono oajanje, i onu svest o
neemu to je stranije i od njenih najdubljih strahova - a to je maloas nala u Ridovim
oima. "Toliko se uprpio." Zagrlila ga je, ostala tako.
"I treba da se plai." Gundalinu je uzdahnuo, pogladio njenu kosu, poljubio Lunu.
"Zaista ima prava da se plai, neka mu bogovi pomognu... Hajde da se vratimo u
postelju."
Klimnula je glavom, pustila da on povede, da sam odredi kakvim korakom e se
ii, dok su se peli uz stepenice. "Kako to Izvor njega dri protiv njegove volje? Pomou
droga?"
Gundalinu je pogleda iznenaeno. "Da, verovatno. Otkud zna?"
"Pamtim ja Izvora." Ula je za njim u spavau sobu, drei ga za ruku. "Arika je
pred kraj Zime kupila od njega virus. Platila je vodom ivota..."
Iskrivio je lice seajui se toga, i klimnuo glavom. "To je ono to njemu najbolje
ide od ruke. Ali ne znam ime je zalanio Rida. Nije nita obino, jer bi Rid inae
nabavljao negde drugde." Slegnuo je ramenima, i kuni ogrta spade s njega; raskopao
je pantalone i paljivo seo na ivicu kreveta, da ih skine.
Luna je pustila da joj pozajmljena odea sklizne s lea: glatka toplina uvozne
tkanine bila je, na njenoj koi, kao milovanje njegovih aka. Legla je u njegov krevet,
uklizila izmeu pokrivaa kao da ulazi u more, kao da joj je tu pravo mesto. On lee
pored nje i ona za tren zaboravi bolni umor svoga tela, oseajui kako se njegovo telo
slee i nameta do njenog. Videla je kako bore od umora i bola nestaju s njegovog lica
im je prstima dotakao njen obraz, zatim plastinu "kou" zavoja koja je jo titila jedno
mesto na njenoj ruci. Osmehnula se, ali je njen osmeh zatim, polako, nestao.

"Bi-Zi", ree ona, "O kome si govorio, ono maloas, 'mi'? U fazonu, 'znamo',
'izgubili smo te'... Rekao si takve stvari nekoliko puta, ali nisi mislio na nas dvoje."
Gundalinu otkloni pogled kao da je najednom neto nezadovoljan, ili kao da se u
njemu deava neki sukob. Posle nekog vremena opet pogleda Lunu; dotae nenim
prstom tetoviranu aru pod njenim grlom. "Govorio sam to o Kartografima."
"O Kartografima?" ponovi ona, s blagom nevericom. "Misli na ono gnezdo
karemovskih snobova koji se sastaju u tom, sam si rekao, 'klubu', i tamo diskutuju
bezmerno i beskrajno o slabostima i manama Tijamata?"
Nasmejao se. "Znai, zato nisi htela da doe na ulanjenje, kad sam ih naterao da
primaju i Tiune?"
Podigla se na lakat, oseajui kako joj kosa klizi niz plea. "Imam, zaista, prea
posla", ree razdraljivo.
"Ima tamo vie nego to bi se na prvi pogled reklo. Oni Kartografi koje si videla
samo su povrina. Postoje dubine, slojevi unutar slojeva... ak ni ja ne znam koliko ih je."
Njen snani poriv da se nasmeje zamro je im je videla njegov izraz lica i shvatila
da je Gundalinu savreno ozbiljan.
"Ne bi trebalo da ti ovo govorim." Pritisnuo je akom svoje oi. "Ali, tako mi
bogova, ako iko ima pravo da zna istinu o tome, ti ima. ivot u zaloiti u tu procenu..."
Odmahnuo je glavom. "Pravi Kartografi su tajna organizacija koja je nastala u poslednjim
danima Stare Carevine. Korene ima u gildi koja je predvodila kolonizaciju, za vreme
Carevine. Kao to sam ti rekao, postojao je ovek po imenu Vanamoinen..."
Sluala je utke, a on joj je ispriao sve. Dok je govorio, oseao je kako raste
njeno razumevanje udnog razgovora koji se dogodio izmeu njega i Rida, i kako se
njena vizija svemira preobraava dejstvom jedne tajne koja je duboka gotovo kao ona
koju njih dvoje izmeu sebe imaju. "Ali Kartografi ne kontroliu sve to se dogaa u
Hegiki... a?" ree ona, kad je zavrio.
Nasmejao se kratko. "Ne, zato to ljudska priroda jeste to to jeste. Pokuavaju...
ali, esto, dolaze u sukob sami sa sobom, na raznim nivoima, u raznim okolnostima. ak
i na najviem nivou Kartografi mogu samo uticati, nikad vladati."
"U Kartografe je ulanjen i Rid, i Izvor...?"
Gundalinu klimnu glavom, onda podvue jednu ruku pod glavu. "Postoji jedna
frakcija u Kartografima, koja sebe naziva Bratstvo. Njihov cilj vie nije dobrobit celog
naroda, nego samo njihova dobrobit. Idu istim putem, ali ka drugom odreditu. Bratstvo
sagledava Hedu kao svoj plen, koji treba uloviti. U interesu je njihovom, da potpomognu
sve ono to e destabilizovati ovo drutvo, status quo u njemu. Dakle: droga, politika
korupcija, rat. Gde god se ravnotea narui, nastaju patnje, a Bratstvo anje profite. Rid je
bio jedan od njihovih slugeranja... a sad im je alatka. Kitaro..." Glas mu zape. "Kitaro je
mesecima pokuavala da aranira ovaj sastanak izmeu nas dvojice; ali na Rida se toliko
pomno motri da sam poeo verovati da se stvar nikad nee moi izvesti." Zautao je, kao
da razmilja o udnim plodovima Ridove nenadane posete.
"A kome ti pripada?" upita ga Luna najzad. Bila se udobno smestila na
elastinom madracu, koji se oblikovao prema njenom telu. "Ako Rid pripada Bratstvu."
"Branim stanje kakvo jeste, status quo. Eto kome pripadam, ili sam pripadao."
Die pogled ka draperijama senki i polusvetla na plafonu. "Ponekad tu frakciju zovu
Zlatna sredina. Tvrdnja je njena da se bori za nastavak pravog rada Kartografa, na taj
nain to odrava ravnoteu hegemonijskog poretka - a to tumae kao vlast Karemovaca

nad ovim segmentom Starog Carstva. Neko vreme sam se nadao da je to zaista tako
jednostavno..." Njegove oi potamnee.
"Predomislio si se zbog dolaska na Tijamat?" Poloila je aku na njegovo rame.
"Tim dolaskom samo je zavren jedan proces. Nita, nikad, nije tako
jednostavno... ni pravda, ni nepravda." Pogledao ju je u oi i osmehnuo se, sa aljenjem i
ironijom. "Bez Reda, Haos ne bi imao razlog postojanja... a bez Haosa, nema razloga za
Red. Oni su jedno drugome potrebni, jedno se drugim hrani. Samo zajedno su celi.
Kartografi, u svojoj tatini, kau da je to Velika igra."
"Pa dobro, onda ko... ili ta... je stvarno u centru? Na vrhu?"
"Ne znam." Slegnuo je ramenima. "Koliko god se visoko popnem, uvek ima jo
nekih nivoa, iznad mene."
"Onda kako zna u koga moe imati poverenja?"
"Pa, ne znam." Njegov osmeh postade alostan. "Moda to ak i ne utie bitno na
Veliku igru. Sibilskoj mrei je bio potreban povratak Vanamoinena i njegov dolazak na
Tijamat. Sve frakcije su pokuavale da ovladaju i manipuliu Vanamoinenom - nijedna
nije uspela. Ipak, on je ovde... Zato verujem da e nam on pomoi. I zato verujem da to
ne moemo silom ubrzati, nego moramo pustiti da se dogodi na neki svoj nain."
"Al' ne mo' biti siguran", ree ona blago.
"Ne mogu", promrmlja on, sklanjajui pogled. "Ni u ta ne mogu biti siguran."
"Kad sam bila mala, uila me baka da su meri deca Majke-koja-je-more, i da ih
Ona blagosilja i titi. I da sam ja takoe dete Mora..." Grlo joj se zapui od naglog jada.
On je privue, zagrli, poljubi u elo, gotovo kao da ljubi dete. "The, a ja jednom
poverovao da je sa mojim ivotom svreno", proaputa on, sklapajui oi i ljubei njene
usne. "Bogovi, al' te volim..."
Sklopila je i ona oi, osetila kako suze klize, izmiu, teku niz lice, prelaze i na
njegovu kou, vrele kao vatra. Zapanjena da u sreditu ovakvog uragana, njegove ruke
oko nje ipak uspevaju da stvore jedno "oko" smirenosti; da je uspevaju ubediti da e sve
na kraju biti kako treba. "Nije jo mnogo ostalo od ove noi", ree ona uzimajui njegovo
lice meu dlanove, ljubei njegove one kapke, oseajui kako se njen umor topi i odlazi.
Poe ljubiti njegove usne, a rukama kliziti niz njegova prsa, sa divnom panjom
zaobilaziti zavoje na slabini; i kliziti nie, i oseati kako on pod njenim dodirom
oivljava.
"Onda neka jutro prieka na nas", proguna on, s uzdahom. "Neka prieka..."
Rid Kuleva Kulervo je leao budan u svom krevetu i zurio gore, u kavez mraka
koji je bio njegova soba, njegov svet. On lei budan po pola noi, svake noi, otkad zna
za sebe; ipak, ne ba ovako budan. Jer nikad do sad nije znao ime onog drugog, onog
koga dri u svom mozgu kao zarobljenika u komarnom pejzau sa nebrojenim kraterima
od granata: onog kome se neprestano sveti za zloine koje taj uopte nije poinio... On je
Vanamoinen. Zna da je to istina, da mu je Gundalinu govorio samo istinu. Zna, iako se ne
uspeva setiti... Vanamoinen zna.
Rid opsova, prevrte se na stomak, zagnjuri lice u jastuk. ta traim ja ovde? ta
elim...? "To je jedini razlog tvog postojanja!" povikao je Gundalinu na njega. Meri.
Tijamat. Ali, "voda ivota", ne. Ako pomogne merima, razumee, rekla mu je vladarka.
Pa, on eli da im pomogne, osea potrebu da razume; ta potreba je kao vatra koja gori u
njegovoj utrobi...

Meutim, oni njemu ne mogu pomoi. Ne mogu mu dati "vodu smrti"; to samo
Izvor moe. ak i kad bi mu Gundalinu dao laboratorijski prostor i svu potrebnu opremu,
on ne bi mogao na vreme proizvesti novu "vodu smrti"; snabdevanje mora biti
neprestano. Ve, evo, osea posledice toga to se proteklog dana nije ufiksao; jer, zbog
one "saekue" koju mu je Gundalinu namestio, on je zakasnio na susret sa Ter-Foom.
Mora smisliti neki izgovor da od Ter-Foa ipak dobije, ujutro. Treba nalupetati
neke lai... jer ako ne dobije, nee moi da radi. Mora dobiti svoj fiks. I sledei. Pa
sledei... Bez toga moe samo da crkne, a tek onda nee biti nikom koristan. Ali, kakva je
korist i ovako od ivota, kad je sve nemogue? ak i on sam je nemogu: tip sa dva
mozga. Moda bi mu se vie dopadalo kad bi mogao verovati da je naprosto lud...
"Riiiide." Glas kao zaralo gvoe izgovorio je njegovo ime u tami.
Rid prestade da die.
"Ride..."
Pridie se u sedei poloaj. "Ko je to?" Nita ispred njega, samo pomrina,
prefinjene slojevitosti tamnosivog na crnom, mutni dobro znani obrisi nametaja njegove
sobe. Da li se neto zaista nalazi onde, kod uznoja kreveta, neki tamni oblik mraniji od
noi, sa jednim nemoguim svetlucajem crvenog...?
"Zna ti ko je, Ride", aputao je glas, uvlaei se talasasto kao zmija.
Hologram. Projekcija, ree on sebi, uzaludno. Nona mora... ali, nije sanjao. Izvor
mu jo nikad nije ovo uradio, nikad nije prodro u zaklonitost njegove sobe, nikad
povredio to poslednje sklonite gde je Rid mogao jo, pred samim sobom, glumiti da je
slobodan ovek...
"Kai", ree Izvor tiho. "Kai mi ko sam."
"Gospodar", promumla Rid, kao da bi tu re radije ispljunuo. Prstima kao
kandama pritee ebad sebi na prsa; svaki mii u njegovom telu napeo se bespomonim
gnevom. "ta hoe?" Proklinjao je sebe bespomono, zato to je uo da mu glas drhti.
"Bio si noas u pononoj audijenciji, koliko shvatam, Ride? Kod vrhovnog sudije,
i kraljice?"
Uf, bogovi. Rid proguta svoje srce. "Nije to bila moja ideja."
"Kad si planirao da me informie o tome?"
"Nita nije bilo", ree on promuklo.
"Nita", ree Izvor kao odjek, ali s tekom ironijom. "Na Veliki neprijatelj te
zgrabi i odvede na tajni sastanak, na kome ne bude nita. Kau ti da zaista jesi novi
Vanamoinen. Zatrae da izda Bratstvo, i da sarauje s njima... ali nita ne bude."
Ridova usta se iskrivie. "Zna da ne idem nikud. Kud bih i mogao? Za par dana
bio bih leina i trunuo bih."
"Rekao si im da je nemogue stvoriti stabilnu varijantu 'vode ivota'", prekorno
nastavi Izvor. "Alllli, nita nije bilo..."
"To je bila la! Samo da ih skinem s vrata. Nita vie." Zurio je u mrak i oseao
da mu hladan znoj klizi niz lea. Molio se bogovima da Izvor to ne moe zapaziti, da ne
moe stvarno da oita svaku njegovu misao, svako oseanje...
"Onda je mogue da lae i mene."
"Ne laem tebe!" povika Rid. "Kakva bi mi korist bila od toga?"
"Zaista, kakva? Ako me izneveri, bie mrtvac i trunue u svakom sluaju, a s
tobom e umreti i Vanamoinenov mozak, ma ta ti uradio, ma ta priao."

Rid obliznu usne. "Za re-kreiranje 'vode ivota' bie potrebno vreme. Rek'o sam
ti. Nee nikakve greke..." Njegov glas otvrdnu. "...nalik na onu koju sam jednom
napravio."
"Neu." Izvor ispusti zvuk gaenja. "Imae dovoljno vremena... Ali, u
meuvremenu, Bratstvo od tebe trai jo jednu stvar. Izgleda da kraljiina opsednutost
merima nije samo religijski fanatizam. Gundalinu i ona znaju neto vano o merima,
neto tako tajnovito da, ini se, niko drugi ni ne podozreva da to postoji - ak ni Zlatna
sredina. Ti e nam pomoi da saznamo ta je to."
"Kako?" ree Rid razdraljivo. "Noas mi nisu hteli rei... bilo je maltene kao da
nisu mogli..." Zastade. "ta hoe da radim?" upita on okruujui titovima iskricu nade u
sebi. "Hoe da glumim da sam na njihovoj strani, sve dok ne saznam...?"
Izvor se nasmeja a Ridova nada se ugasi kao svea kad utrne. "Ti bi to voleo, a?
Ne, ne. Ti si moje vlasnitvo; Vanamoinenov mozak pripada Bratstvu... Vidim da je tvoj
ljubavni sluaj sa Arijelicom Svetlohodnom procvao i slatke plodove doneo, i pored tvog
trnja, Kulervo..."
Rid sklopi oi; njegove pesnice su davile jorgan. "Uradio sam to si hteo", ree
on.
"A-ha, i to si uradio od sveg srca, reklo bi se. Mlada glupaa je zacopana u tebe.
Pria svojim prijateljicama da je dovodi do takvih ekstaza da tada pomilja da e umreti
od zadovoljstva. Mislim da bi te ona ak i vodila kui, svojoj mami, kad bi ti to zatraio."
Ridove oi se otvorie. "Hoe da se oenim njome?" upita.
"Nnnn-ne..." utala je tama. "Hou da joj uvali 'vodu smrti'."
Pridavljeni zvuk neverice zape u Ridovom grlu. "Zato?"
"Da upotpunimo nau mo nad njom. Kraljica je njena majka... Gundalinu njen
otac. Kad vide ta e poeti da joj se deava im joj uskratimo 'vodu smrti', podelie
svoje tajne s nama."
"A ako oni to ne mogu...?"
U odgovor dobio je samo tiinu i zvuk tekog disanja.
"ta ako ja odbijem?"
Samo tiina.
"Jaakola...!"
Tiina, i otkucaji njegovog srca.
67. TIJAMAT: Karbankl
"Arijel", apnu on naginjui se nad nju u njenoj postelji kao senka, pokrivajui
njena usta svojim usnama, budei je poljupcem.
Njene oi se otvorie, mirkajui u divljem nerazumevanju; borila se protiv njega,
tokom onog jednog trenutka koji joj je bio potreban da se sasvim probudi. "Arijel",
ponovi on, a ona se ispod njega opusti.
"Ride?" apnula je zapanjeno, jer on nikad ranije nije bio u njenom stanu, zapravo
nikad nije hteo ni blizu da prie.
Nije vie govorio, usta je upotrebio samo da nastavi da ljubi Arijel - njeno lice,
grlo; a prstima je petljao oko linije zatvaranja njene spavaice. Najzad je estokim
pokretom razgrnu, u da je u svom nestrpljenju pocepao tkaninu na nekom mestu, ali ne

marei. Svukao je spavaicu sasvim, s njenog tela, uo zvuke protesta i iznenaenja to je

tako naglo ostala sasvim gola. Onda se privijala uz njega, dok je on pokrivao njenu
golotinju poljupcima, i sam se svukao u pomami oajnike potrebe, i legao preko nje.
Obavila se oko njega, primajui ga sa dobrodolicom, eljna da on ue; uzela ga u sebe;
bila je njegovo sklonite dok ju je on posedovao, dok joj je davao jedini poklon koji je
uopte umeo dati; najzad je povikala zapanjenim zadovoljstvom i oslobaanjem, a to je
dovelo do oslobaanja njegove potrebe, unutar nje.
Ostadoe leei zajedno, nogu umrenih, tela jo i sad spojenih; njihova srca su
jedno o drugo otkucavala, dugo, a onda je opet kazao njeno ime.
"Odlazim", ree, i pritisnu usne na njenu toplu, sjajnu kou, ovaj put sa
beskrajnom nenou; onda skliznu s nje i sede. "Hou da poe sa mnom." akom je
klizio niz njenu ruku, sve dok na kraju nije sklopio svoje prste oko njenih.
Sede i ona, odjednom sasvim budna u mraku. "Noas?"
"Da."
"Kuda? U svemir?"
"Ne, to mi nikako ne bi uspelo... U zabaene krajeve. Mora sa mnom."
"Zato?" upita ona tiho.
"Zato to sam ja umoran od ivota, a ti nisi."
"Ne kapiram..."
"I ne mora. Mora samo imati poverenja u mene. Ima li, Arijel?"
Lagano je klimnula glavom.
Dohvatio ju je za ruku, povukao da ustane. "Krenimo, dakle."
Poletee na jug, kraljiinom lebdilicom, u okrilju mraka. Zora ih zatee jo na
putovanju ka jugu, iznad beskrajnih polja okeana. Otkako su poleteli, Arijel mu nije
kazala vie od dve rei; samo je sedela uureno uz njega, glave naslonjene na njegovo
rame, tonui u san i budei se povremeno. Pritisak njene teine poeo mu je bivati bolan,
jer su mu nervni zavreci ve postajali preosetljivi. Njegov um uveliavao je sve
simptome sistemskog pogoranja u njegovom organizmu, dok su tekli dugi, tihi sati; zato
je njegova svest o mukama koje su poinjale bila neizmerno bolnija; ipak, nije je budio.
inilo se da je ta no venost; pa ipak, zora mu prebrzo virnu preko ramena,
govorei mu da njihovo vreme ukradenog mira istie.
Arijel se najzad promekoljila, dok je vrua svetlost dvaju izlazeih sunaca
navaljivala kroz boni prozor i zasipala njeno lice. Ispravila se u seditu, protrljala oi,
pogledala napolje, ka sumornoj nepoznatosti daleke obale od koje su se sada udaljavali,
odlazili ka puini. "Gde smo?"
"Daleko", ree on. "Otili smo niz obalu, otprilike do najudaljenijih postojeih
naselja. Istovariu te u poslednjem letnjakom selu koje naem, a onda ruim letilicu u
more."
Pogledala ga je kao da je poludeo. "Zato, Ride? Zato smo ak ovamo doli?
Neto u vezi s merima?"
"Ne", ree on smrknuto. "Ne u direktnoj. Sad, hou da me slua, stvarno slua.
Ne radim za tvoju kevu..."
"Znam", ree ona tiho.
Pogledao ju je mrtei se. Ali, samo ree: "Ne prekidaj me. Radim za tipa koji se
zove Izvor. Ja sam njegov naunik, doveo me je ovde da prostudiram mere da bih mogao

proizvoditi 'vodu ivota' za njega." Zurila je u njega, sada utei. "On je... moj vlasnik."
Die dlan, pokaza joj oiljak. Viao je, povremeno, kako Arijel gleda to na njegovom
dlanu; ali, nikad se nije usudila da ga pita ta mu je to. "On mi govori ta da radim, i ja to
radim, a ako ne, ukine mi drogu. Ako ne bih dobio fiks, umro bih."
"ta... navuk'o te da postane zavisnik?"
"Ne", ree on grubo. "Uradio sam to sam sebi. Ali, dalje snabdevanje je u
njegovim rukama..." urio je da govori dalje da mu ona ne bi postavila jo pitanja.
"Doveo sam te ovde zato to on sad hoe da uvalim tu istu drogu tebi."
Njen dah stade. Rid vide nagli strah u njenim oima.
"Doveo sam te ak ovamo zato to neu to da uradim!" ree on besno. "Rek'o mi
je da se zbliim s tobom; i da te tucam. Nater'o me... na sve... al' na ovo nee moi.
Rendera mi..." Njegove ake se stisnue na kontrolnim instrumentima.
"Na sve...?" ree Arijel, glasom tankim i drhtavim; obrazi su joj crveneli od
ponienja. "Ne verujem ja to. Ne na sve." Prstima dotae svoje usne, grudi. "Ne na ono
to je bilo noas..." Pogleda ga oima koje su spaljivale njegovu kou.
Gledao je pravo napred, u morski plavozeleni beskraj. Pokaza prstom napred.
"Eno. Ona ostrva se zovu Najdalja, je l' tako? Kol'ko je meni poznato, niko ne stanuje
junije od tog arhipelaga, a i na njemu je samo jedno letnjako seoce, na jednom ostrvu.
Tako je zabaeno da su tamo jedva i uli za Karbankl. Nastanjivo je tokom celog
ovdanjeg klimatskog ciklusa, dakle nee morati nikad da ode odatle. Ispriaj im da je
oluja skrenula tvoju brodicu i da te je more izbacilo na plau."
"Sama...?" ree ona nejako. Odgovorio joj je utanjem. Ona skrenu pogled s
mora, sa dalekih takica purpurnog i sivog koje su naruile savrenstvo njegove povrine;
pogleda Rida u oi. ake joj se, u krilu, stisnue. "A onda ta? Oekuje da tamo ivim,
da budem... datu... u nekoj kamenoj kolibi?"
"Pa, tako su Svetlohodni iveli generacijama", odsee on. "ak i Arika je tako
ivela pre Promene. To je vama u krvi; naviknue se."
"I koliko dugo tako?"
Duboko je udahnuo. "Moda do kraja ivota."
Okrenula se na seditu. "Zauvek...?"
"Ako zna ta je dobro za tebe. Izvor hoe da te upotrebi protiv tvoje majke i
Gundalinua. Smatra da njih dvoje poseduju neto to njemu treba, a ti e mu biti
sredstvo da to dobavi. Zakaie te na 'vodu smrti', onda e pustiti da ona deluje u tebi;
ema je, kad Kraljica i Gundalinu vide da njihovo dete umire santimetar po santimetar,
dae mu to to imaju. Meutim, oni mu ne bi mogli dati to, ni kad bi hteli. A ja Izvora
zaustaviti ne mogu. Ne moe niko. Moe samo ti. I to tako to e nestati, sasvim."
"Sve to... zato to volim tebe?" ree ona glasom koji se raspadao. "Zato mi se sve
ovo deava? Nikad vie neu videti Karbi? Nikad moju porodicu, ni..." Njen jad,
izdanost, bespomoni bes, punili su Rida toliko da vie nije mogao disati; gledajui je,
razumeo je ta je sve izgubila za samo nekoliko sekundi. ta joj je sve uradio sa samo
nekoliko rei. Pritisnula je ake na lice, tako da su joj prsti pobeleli. U njene oi ve su
navirale suze besa, mrnje... sramote, i neumoljive gladi. Dovrila je nerazgovetno: "...ni
tebe?"
Udahnuo je duboko, umno, oseajui da se isti takav oajni bes protiv nemogue
sudbine uliva u njega, kao vazduh u plua. Nikad nije eleo ovo, nikad nije hteo ovu

ensku... Nametnuta mu je, upotrebljena je protiv njega kao sprava za torturu, od strane
oveka koji je torturu nad njim pretvorio u izvrsnu umetnost. Trebalo bi da je mrzi. A
ipak... Slepo skloni pogled od nje, da ona ne bi stigla da vidi istu takvu neumoljivu glad u
njegovim oima.
Poe proveravati instrumente i displeje, opsesivno: mehanizme koji su radili
pretprogramirano i kojima zato nije bilo potrebno nikakvo podeavanje... pokuavao se
izolovati od Arijeline neizbene blizine. Ali njegova izdajnika ula registrovala su njeno
prisustvo, i o tome obavetavala svako vlakno njegovog tela... kao da je svaki dah njen,
svaki pokret, produetak njegovih dahova i pokreta... i najzad nije bio siguran kako se
desilo da je on opet dira, ljubi, dri u naruju. Jauknuo je tiho, jer je od svojih nerava, ve
odmaklih u procesu raspadanja, dobio bol kao od elektrinih ica pod naponom. Ali bol
je njegovu seksualnu uzbuenost poveao, nainom divno perverznim. Grlio je Arijel,
uivao u svakom ulnom oseaju kao da mu je poslednji.
"A ti... da li se vraa njemu?" prozbori ona, uz sam njegov vrat, usnama mekim i
toplim. Izvoru.
"A, ne", ree on. Odmahnuo je glavom. "Pustiu da me lebdilica povue dole.
Dosta je bilo. Neka Izvor misli da smo se udavili zajedno." Preplavi ga talas uasa na
pomisao kako e se hladne morske vode sklopiti iznad njegove glave, kako e mu
napuniti plua, najzad ga uzeti pod svoje. Prinudi sebe da se priseti da e se stvar
okonati brzo, moda za nekoliko sekundi, ako on iskljui sve bezbednosne mehanizme i
udari u more na pravi nain. Takoe prinudi sebe da pomisli na alternativu.
Osetio je da se Arijel ukrutila pored njega. "Onda me povedi sa sobom",
promrmlja ona. "Povedi me. Ba me briga. Ne ivi mi se bez tebe..."
Odmakao se od nje; akama ju je stezao za ruke, tako jako da se njeno lice najzad
trgnulo od bola. "Ne. Onda bi pobedio, taj jebani bolesnik! Ti mora iveti!" Prodrmao ju
je. "Ako me voli, tako e uiniti."
"Onda zato ne bismo oboje ostali ivi?" upita ona. "Vrhovni sudija e nam
pomoi. Gundalinu je rekao da te poznaje i da ti moe pomoi. Nije prekasno..."
"Za mene jeste! On mi ne moe nabaviti ono to je meni potrebno. A ne moe ni
tebe da zatiti. Ja u umreti, Arijel, uje li ti mene, jebo te? Mrtav sam, osim ako
otpuzim nazad do Izvora, potrbuke, i molim ga kao pas da mi da ono to mi treba. A on
mi nee dati ako ja njemu ne dam tebe."
"Pa, ako je to samo neka droga..."
Nasmejao se otro, zvukom neverice, ali na nain kako bi to mogao ovek koga
nabijaju na kolac, u prvom trenutku prodiranja iljka. Okrete glavu od Arijel, sumorno
zgaen. "To letnjako selce je na onom sledeem ostrvu. Tu ti silazi."
"Ne silazim..." Stupila je u akciju, pruila ruke naglo pored njega. Napala je
instrumente, borei se i protiv njih i protiv njega; iskljuila automatiku, tako da je
lebdilica sad bila na reimu runog pilotiranja. Rid je odgurnuo Arijel estoko ka
vratima; lebdilica se poe trzati, zatim se sjuri nadole. Borio se da je vrati vozilo pod
kontrolu, ali se Arijel opet baci na njega, pritisnu njegovo telo uz tablu s instrumentima.
Osetio je da se lebdilica strmoglavljuje, da izmie ispod njih. "Arijel!" povika on i udari
je otvorenom akom preko lica, u oajnoj panici. Ona pade u sedite, i tu ostade
prikovana ubrzanjem. Leteli su naglavake, pravo ka plavozelenoj vodi; odjednom nije
mogao nita drugo videti.

Frenetino poe izvikivati komande upravljakom sistemu lebdilice, istovremeno

vukui rune kontrole, ne bi li svojom snagom zaustavio njihov fatalni luk. Poto su ga
uvek drugi vozili, nikada nije postao iskusan pilot; sada, kada je bilo prekasno, proklinjao
je sebe zbog toga.
Vide liniju blede oker boje, zatim obilje rastog crvenog i zelenosivog; to je
ispunilo njegovo vidno polje, taman na vreme da shvati da su dospeli do kopna - na koje
su sledeeg trenutka naleteli.
Letilica je udarila meljui i krei se, zavrtela se kao tanjir, zanjihala kao da je
bacaju talasi; na taj nain je, noena zamahom, odmicala preko kamenite povrine platoa.
Zaletela se u jedan umarak paprat-drvea, grunula u njega, i tu stala. Zelenilo poe
padati kao kia na njih, pokrivajui vetrobransko 'staklo' dugim resama.
Rid je ostao da visi u obuzdavajuim poljima svog sedita, hvatajui vazduh.
Arijel se pored njega pomae, odmahnu glavom, zacvile. Taj zvuk je naglo prestao:
okrenula je lice ka njemu, drei se jednom rukom za obraz. Izmeu njenih prstiju video
je otisak svoje ake, kao crveni ig na bledoj koi. "Zato nas nisi pustio da se slupamo!"
uzviknu ona sa estinom, glasom koji je bio sav u dronjcima.
Njegovo telo, ispunjeno bolom, unutar sebe je brbljalo kao ludak. Oslonio se o
stabilni naslon; Arijel je hvatao samo krajikom vidnog polja. Oseao je da se na
njegovoj koi ve stvaraju modrice, suvie lako; i jo neto karakteristino, tanuni
mlazi krvi iz jedne nozdrve, koji mu je ve skliznuo niz usnu. Obrisa nos rukavom.
"Ne umire se tebi", ree ona, "ba kao ni meni! Moemo radiom da pozovemo
pomo..."
"Ispadaj napolje", ree on. Poto se ona, uvi to, nije ni pomakla, on povika
svom silinom: "Kaem, ispadaj napolje!" Saekao je da se ona oslobodi tih polja zasluaj-nesree, zatim je iziao na svoju stranu. Nemajui poverenja u nju, naredio je
vratima da se zapeate, im su se oboje nali napolju; zatim je pogledao skrenu donju
stranu lebdilice, dugi trag otkinutih paria koji je ostao na tlu. Jedan pogled bio je
dovoljan da mu kae da ta reetka odbojnih polja vie nikada nee moi da ih podigne.
Pogledao je i na druge strane, sagledao okolinu. Ovo nije bilo ono ostrvo ka kome
se zaputio; taj cilj video je i sad, u daljini, kako se uzdie iz mora. Ovo ostrvo na koje su
se sruili moglo se razgledati, sa take na kojoj je sad stajao, celo: bilo je dovoljno da se
okrene oko sebe. Nali su se na nekakvoj mizernoj, bezimenoj steni koja jedva dri glavu
iznad vode. Nasukani. Osetio je greve munine u elucu; progutao, jedva uspeo da se
uzdri od povraanja. Ipak, bar imaju to drvee ispod koga se lebdilica zaustavila. Taj
umarak bio je jedini zaklon na celom ostrvu i, izuzimajui njih dvoje i nasumino
proletanje ptica, jedini ivot na ostrvu. Zahvaljujui tim paprat-stablima, niko ih nee
moi otkriti iz vazduha, ili bar niko ko se slui samo optikim sredstvima. Tako e, ako
nita drugo, imati bar malo vie vremena.
Okrenuo se opet ka Arijel. "Selo je na susednom ostrvu. Na onom velikom."
Pokaza rukom. "Ti si jak pliva. Nai neto to pluta; stii e tamo za nekoliko sati."
Zurila je u njega jedan dugi trenutak, a onda ree: "Ne."
"Do vraga, Arijel...!" Zakoraio je ka njoj, steui pesnice.
"Neu da te ostavim." Njene ake se, na povijenoj gornjoj povrini lebdilice,
spletoe u oblik zvani "ljubavniki vor". "Neu da te ostavim." Poe da plae, bez glasa.
Zaustavio se, zagledao u nju; gledao je kako plae za njim, za njima. U telu je
imao oseaj da je ispunjeno nevidljivim crvima koji gamiu jedan preko drugog - toliko

da je poeleo da urla. "Pa, dobro", ree on ogoreno. "Ostani ako ti je volja. Misli da je
ovo zbog ega se preznojavam 'samo neka droga'? E pa onda ostani da gleda. Gledaj ta
e se dogoditi i tebi, ako se ikad vrati u Karbankl. Ostani, i budi prokleta!" Udario je
pesnicom u vrata letilice, izazivajui silovite talase bola koji zapljusnue itavo njegovo
telo. Opet opsova, mirkajui da razbistri vid. "Udalji se od letilice!" Mahnuo joj je
rukom da se udalji. "I od mene", ree razbenjeno, videi da ona pomilja da mu prie.
"Ostani negde gde mogu da te vidim. Tamo, ispod drvea."
Uzmakla je, dvoumei se, i otila dovoljno daleko da on bude zadovoljan. Sela je
u podnoje jednog paprat-stabla, omotala ruke oko kolena. Gledala ga je; oi su joj bile
kao tamna jezera u senkama.
Spustio se kraj letilice, seo na tvrdu, peano-ljunanu povrinu zemlje. Naslonio
se leima na sama vrata, da ih zatiti. Izvukao je paralizer iz opasaa i poloio ga na tlo
pored sebe, pokretima prenaglaeno paljivim. Znao je ta Arijel misli; ona e vrebati
priliku da ue u letilicu i uspostavi radio-vezu. Nije mu poverovala. To je video u njenim
oima: uverenje da iz svega ovoga ipak postoji neki izlaz. Nadao se da e uspeti da je
zadrava tako dugo da ona vidi koliko je potrebno videti i da zaista razume; i zatim ode
odavde, ostavi ga, i nikad se ne vrati.
Sedeo je tako, mirovao, oslonjen na oblinu vozila. Na svakoj taki gde je njegova
koa dolazila u kontakt sa bilo im, bol je postajao postelja od eksera; ali on je bio toliko
umoran da se vie nije trudio ni da podigne glavu.
Metal se poeo zagrevati, pod kopljima sunanog sjaja koji je kroz polomljene
kronje udarao u njegovo sklonite. Sunca su zagrevala i njegovu kou, i tle rastocrvene
boje na kome je sedeo. Bogovi, ovde je ba vruina... Ali ne kao na Ondiniju, mada e
verovatno biti, kad epoha Leta dostigne svoj vrhunac; ipak, vrue u poreenju sa
severnom obalom na kojoj lei Karbankl. Prepustio se toploti Blizanaca, nalazei u njoj
utehu, mada je njegovo telo od nje gorelo kao bubica pod iom uveliavajueg stakla.
Krvni sudovi kao da su mu bili ispunjeni ledenom vodom, a ne krvlju; ili kiselinom; ili
kaastim snegom.
Sati su prolazili. Sjaj sunaca i senke ili su kao spora sveana povorka kroz tihi
umarak. Arijel je sedela bez pokreta; on takoe. Ptice bi ponekad zaleprale ispred
njega; od toga je celo njegovo vidno polje treperilo kao u strobo-osvetljenju. utanje
resa paprati stapalo se sa zvucima mora. Bio je to blagi ali neprestani apat, koji kao da
je, to se due slua, postajao sve jai; kao da se more unja ka njemu, da ga opkoli, da ga
zaskoi dok on tako bespomono eka; da ga udavi...
Kriknuo je i ustao, na noge, zapljusnut vodom po licu; video da stoji na kii,
zagledan gore, u nebo modrocrno poput uboja. Prolazili su kini oblaci i plakali nad
njima. Kine kapi su ga pogaale kao biserje, tvrde i glatke, topile se na njegovoj
grozniavoj vrelini, tekle u njegov znoj, natapale ga. Samo je stajao i blenuo otvorenih
usta gore u kiu, sve dok se sanjano more nije povuklo od njega; onda je osetio kako ga
noge izdaju, a realnost odvlai nazad, dole.
Srozao se niz vrata letilice, mokra od pljuska, seo u crveno blato. Procurilo je
izmeu njegovih prstiju, umirujue mlako/prohladno. Spustio je pogled ka akama, video
da su natekle i modre; kao da su tue, prikaene na njega, a ne stvarno njegove. Die
pogled ka Arijel, koja je i sad sedela, sva jadna, pod nedovoljnim zaklonom paprat-stabla.
Ona ga pozva po imenu: primetila je da on u nju gleda.

Nije odgovorio. Pustio je da mu glava klone unazad, zagledao se ukoeno u nebo,

pustio da kia lije u njegova sasuena usta. Sad je njegovo lice prolivalo suze neba; ekao
je da njegov jad proe.
Pljusak je prestao isto tako naglo kao to je i doao; vetar, sve jai, odneo je te
oblake nad more. Iza oblaka su se pojavili Blizanci, oba sunca sada na pola puta niz nebo.
Zapalila su oblake dugama i odsjajima, obojila su nebo dvostrukim tonovima, stakleno
razbijenim komadiima boje, razlivenim vodenokolornim vizijama. Gledao je kako se
stvaraju, posustaju, problikuju, kao njegova svest o svome bolno rastrzanom telu nastajala je, gubila se, preoblikovala. Gledao je sav smlavljen strahopotovanjem i jadom.
Negde, na jednom mestu koje je izgubljeno u beskonanosti prostora i vremena, on je
video zvezde na nonom nebu osvetljenom poput vitraa... I nieg, nieg drugog se nije
mogao setiti iz nebrojenih uspomena koje su ga dodirivale tako uasavajuom lepotom.
Niti je ikad u svom kasnijem postojanju imao ijedan trenutak stvarno takav. Zapita se: da
li se sve dosad jednostavno nije eleo da potrudi da primeti lepotu kojom je bio okruen,
ili mu je tek aka smrti, kad se poela oko njega stezati, omoguila da je vidi.
U sumrak je Arijel konano ustala i pola ka njemu. On nezgrapnim akama
dohvati staner-pitolj i uperi ga ka njoj.
Pogledala ga je, a njeno elo se naboralo. Lice joj je bilo bezizraajno i gotovo
savreno prozirno. Video je: Arijel, od stakla napravljena, eka da se rasprsne. Meutim,
ona samo ree: "Gladna sam."
"Nema hrane", ree on.
"Ima u zadnjem delu, zaliha za sluaj udesa."
"Dobro... uzmi je", promumla on. "Samo, dalje od radija." Klimnula je glavom,
crvenei. Polako i bolno se sklonio s puta, da bi ona mogla ui; njegovi zglobovi opirali
su se kretanju, kao zarale arke. Motrio je dok je Arijel uzimala i iznosila hranu, onda je
opet seo na vrata.
unula je, blizu njega; pazila je da svaki njen pokret bude neskriven, lagano
izveden. Ponudila je hranu i njemu - konzerve sa mehanizmom za samozagrevanje. Od
mirisa mu se prevrte eludac. Odreno je mahnuo glavom. Ponudila mu je vodu. Poeo ju
je lokati pohlepno, s oseajem da bi mogao popiti more do poslednje kapi i jo biti edan.
Pruio joj je lone, da dobije jo vode; onda se ispovraao, naglo i silovito, i prosuo
nevelike ostatke svog poslednjeg obroka po prednjoj strani svoje odee.
Pokrenula se da mu pomogne. Hitnuo je lone na nju, psujui i pljujui. Ona se
bre-bolje digla na noge, pokupila konzerve, povukla se opet na svoje mesto pod
drvetom; usput su joj neke konzerve i ispale, tako da je ostavila itav trag.
Rid je sedeo u sopstvenim izbljuvcima, bez snage da se pokrene, sve dok ga od
tog mirisa nije opet uhvatila muka; onda je povraao dok je imao ta, i najzad nasuvo,
samo napinjanjem stomaka. Ipak, ostao je da sedi, mokar i smrdljiv i iscrpljen, zurei u
nju, dok su senke postajale sve dublje. Nije jela nita dok ju je gledao.
Najzad vie nije mogao da razazna njen oblik u mraku ispod drvea. U jednom
trenutku mu se uinilo da uje pla, ali nije bio siguran u to. Nije inila nikakve pokrete
koje bi on mogao uti, iznad umova mora i uzdisanja drvea. itanje i krkljanje u
njegovim pluima kao da se pojaavalo sa svakim sledeim udisajem. Zapitao se da li
ona spava ili jo sedi na onom mestu, u jednakoj nesanici, samoi, strahu. Htede je

pozvati, da doe, da ublai njegove muke, da ga dri u naruju tokom ove, poslednje noi
njegovog ivota.
Creva mu popustie. Znao je da e se usrati u gae, i da to ni na koji nain ne
moe spreiti. Ne pozva je. Ree sebi da se ba raduje to je dola no, jer, sad se ne vidi
ta mu se desilo... ne vidi ona, ne vidi ni on sam. Neka ih bogovi potede vida, oboje,
tokom sledeih nekoliko sati. Jutro e brzo doleteti, a onda e mu ona poverovati. Onda
e razumeti.
Poee grevi nonih miia. Jauknuo je, protiv svoje volje; zagrizao rukav, i
prisilio jedan po jedan mii da popusti, noge da se isprave. Vie nije znao da li je vazduh
topao ili hladan; telo mu je gorelo od groznice, treslo se od ledene jeze. Kroz drvee je
video jednu traku nonog neba, koje je svetlucalo kao prigueni ar: nebrojena sunca.
Kao nebrojeni atomi njegovog tela, koje sagoreva sebe. Samospaljuje se. Gledao je kako
izlazi mesec, mlad, ogroman i taman naspram zvezdane pozadine. Kao rupa u noi. Kao
crna jama, kao ovaj singularitet koji se, umesto uma, nalazi u njegovoj glavi, gde dere
svako znaenje, sav smisao, a nikad ne dopusti izlaz nijednoj svojoj tajni, nikad, pa ak ni
sad...
Sklopio je oi, pri emu su kapci zaparali po ronjaama kao pesak. Zbog toga su
mu potekle suze, niz obraze, voda slana kao more. Glas mora ga doziva, kroz huku
njegove krvi u uima. U tom zvuku on kao da uje i glasove mera; iako su svi meri
odavno otili iz ovog dela okeana, poli u seobu na sever, ka nekom cilju, iju tajnu on
nikada nee doznati... ili ka sudbini koja e ih uutkati sve, zauvek.
Oseao je da mu svest izmie, i pustio ju je. Neka ide; nek njega ponese ova
plima, to dalje od patnje. Arijel mu je priala kako e plivati sa merima... i on sad sebi
dopusti da sanja da je jedan od njih, da je isto to i oni - uplie svoj glas u njihove svete
pesme, ide za gotovo mitskim nagonom koji njih prisiljava da sad putuju kroz ova mora,
na sever, u Karbankl, ka dui okeana. On sagleda viziju tog cilja: tu je, pravo napred, vidi
se kroz zelene senke i plave mlazeve svetlosti, u eteru ovog njegovog sveta; oseaju se
udisaji i izdisaji, subsonini bubnjajui glas diva koji ga zove kroz kapije smrti. A one
blistaju kao sjajni zubi Razdiraa Rendera, koji su spremni da pokidaju meso sa njegovih
kostiju a kosti da samelju u pesak.
Ali, kad su se pribliili, glas je utihnuo, kao to je on i znao da e biti; svako
kretanje je prestalo, eljusti su se rairile. To je dobrodolica merima: da uu, da ponude
svoje pesme obnove, a zauzvrat da dobiju blagoslov za jo jedan vek u miru. Pa, njegova
je namera od poetka bila da to tako dejstvuje...
Senke na vodenim bojama njegovog snevanog sveta: zamrauju. Figure, tuinske
ali poznate po obliku, sputaju se iz visina, ire mreu izmeu sebe, da uhvate itelje
ovog njegovog sveta, da taj ivalj povuku ka dubini, udave, zatim oprue po palubama ili
obali, kolju, sakupljaju krv iz tih svetlih grla, pretvaraju je u jednu skupocenu ogavnost;
da unite taj njegov narod zajedno sa svim tajnama koje uva...
Ali ja sam ovek, vie on, dok se mrea sputa preko njega kao mrtvaki pokrov.
Nisam mer! ovek sam! A maloas je to bio zaboravio, zaboravio da nije isto to i oni,
da je more smrt, da more eka da ga uniti; zaboravio da se plai. Nikakvo ronilako
odelo nema, nigde maske, ni cevi za vazduh - on je nag, on se davi, on je ivi mrtvac koji
gleda kako ga kolju a onda se davi u svome krvoliptanju...
Rid se probudio sa pridavljenim uzvikom; nos i usta bili su mu puni krvi, curila
mu je iz usta, iz krvareih membrana u glavi. On pade napred, kaljui i pljujui, grevito

se borei da die. Posle nekog vremena krvarenje popusti. On ostade leei na boku,
mlitav, nemoan da se vrati u sedei poloaj. Leao je mirno, oseao da mu se miii
krute i steu, da ga protiv njegove volje savijaju u fetalni zgureni poloaj; istovremeno je
oseao da njegovi telesni sistemi poputaju jedan po jedan, da se muiteljski ekrk koji
ga raskida pokrenuo jo za jedan zubac. Poeo je uplovljavati u delirijske snove - slike
srcolomee lepote, divne strasti, ali svaki put su mutirale, kao i njegovo meso, u komare
agonije i raspadanja. Ipak, bio je zahvalan za njih, jer su mu onemoguavale da zna ta je
stvarnost i ta mu se deava.
Zora je naila, i mada se no opirala, zora ju je kopljima vatre istisnula iz
umarka; ujedno pozabadala vatrene iglice u njegovo telo, na silu mu otvorila one
kapke, tragajui za znacima ivota. Rid je tiho zavapio, pogledao u lice novog dana, kroz
kapke toliko nateene da su se njegove oi pretvorile u proreze. Ali ostale su otvorene, od
neverice, zato to je otkrio da Arijel lei pokraj njega na zemlji i spava. Zapitao se koliko
dugo je ona tu. Bio je ispunjen oseanjem udne euforije i mira, ali samo nekoliko
trenutaka. Onda je shvatio da to nije san.
Pitolj. Gde je pitolj? Odgurnuo se od tla, ponet slepom panikom, cimajui svoje
zgrene miie, prisiljavajui ih na pokret. To je pratio ivotinjskim reanjem, od silne
patnje. Paralizer je jo leao na tlu, na istom mestu gde ga je on ostavio; a bio ga je
ostavio ispod sebe. Prui ruku ka njemu - i vide kakva je. Pocrnela, naduvena, kao grudva
izgorelog mesa koja drhti na kraju rukava. Opsova gusto, zatvarajui oi. Njegovo meso
bilo je nekako sunerasto, pod pritiskom se ugibalo i tako ostajalo, kao topli vosak. Do
kraja ovog dana otpadae sa kostiju, kao gubavcu.
Opet je otvorio oi, jer se Arijel pomakla pokraj njega. Pridigla se, protrljala lice,
pogledala preko mora; izgledala je zapanjeno, kao neko ko se probudio iz sna i onda
shvatio da jo sanja. Oi su joj bile crvene i oteene, kao da je glavninu noi probdela
plaui.
Okretala se polako, mirkajui previe, sve dok nije bila licem u lice s njim. Onda
joj se usta otvorie. Ukoila se, prestala da die, zaboravila svoje postojanje pred uasom
njegovog. Sedela je tako, sleena, inilo mu se celu venost, bez disanja; za sve to vreme
njegovo namueno telo je tvrdoglavo nastavljalo da udie i izdie, itavo, buno. Na
posletku je udahnula, onda se oglasila jecajem ojaenosti i uasa. "Damo i svi bogovi",
ree ona drhtavo. "Ride...?" Kao da ne moe prisiliti sebe da poveruje da je to, to ispred
nje, on.
Klimnuo je.
Pritisnula je ake na usta. "Majko-sviju-nas, ta se dogaa? ta je to? Zato...?"
"...pozorio sa' te..." apnu on. "'Voda s'rti'..."
Nainila je neki zvuk duboko u grlu, kao da je njegova agonija na trenutak napala
i njeno telo. Razumela je... sada je, konano, razumela.
Osmehnuo se; i video kako se njen uas produbljava im je shvatila koji je to
izraz na njegovom licu.
Odgurnula se od tla, ustala. Njeno lice se menjalo. "Ne moe ti ovo da uini!
Pozvau Gundalinua..." Krenula je da ga mimoie, pruila ruku ka vratima letilice,
izgovorila ifru za otkljuavanje.
Bacio se ka pitolju, koji je i sad leao na tlu pored njega. irokim zamahom,
drei ga oberuke, digao ga je i ispalio. Arijel kriknu od oka i oajanja, i oprui se,
bespomona, po crvenoj zemlji, a vrata letilice digoe se nad nju kao ptije krilo.

Rid je polako okretao glavu, video njene noge, lea; ali nije mogao videti njeno
lice, niti je ona, iz poloaja u kom je leala, mogla videti njega. uo je bezumno cviljenje
svog glasa, koje nije mogao zaustaviti, jer su se kroz njega sada valjali udari bola od ovih
naglih pokreta. Davljenje... okean... meri... davljenje u bolu... smrt... Pomozi mi, molim
te, pomozi mi... To su bili neiji krici u njegovoj glavi, on nije znao iji, zatvorenikovi,
eto ko vriti... Vanamoinen...
Odmahnuo je glavom ne bi li je razbistrio. Kad paraliza izazvana pitoljem proe,
on e biti u takvom stanju da nee moi spreiti Arijel da pozove ma koga. A ona mu ne
veruje ni sad - ne veruje da niko ne moe da je zatiti od Izvora. Neka bude prokleta i
baena u pakao; zbog nje se za njega sve pogorava, sve postaje tee... Zato ga nije
posluala? eleo je ist kraj. Nikako da ga neko vidi ovakvog; ali, moralo se desiti da ga
gleda ba ona, kako bljuje, trune, skapava... zato to ga ona voli. Ispustio je pitolj,
podigao aku do glave koja je pulsirala od bola; spustio je odnosei punu aku svoje kose,
zarobljene izmeu nateenih, nekrotinih prstiju. Ostade zurei u nju, dugo.
Treba onesposobiti radio. To se mora uraditi. Samo kad bi mogao nai snage za
taj posao, pa onda da se odmara - da prepusti da se stvari odigraju do kraja. Bie kraj
svemu, njegovim patnjama... merima... sve e biti izgubljeno, uzaludno, besciljno...
Nekako se okrenuo i pridigao, ignoriui zvuke koje je sam stvarao dok su vatre
pakla prodirale njegovo telo. Dovue se u kabinu, lee preko pilotskog sedita, grcajui,
iskaljavajui krv, nemoan da gleda ili misli, sposoban jedino da osea bol. Napokon
posegnu rukom prema komunikacijskom delu instrument-table. Pri tom pokretu, ruka mu
proe kroz vidno polje, i on vide kosti jednog prsta kako vire iz polumrtvog mesa.
Njegova ruka se tre nazad, bez ikakvog uea njegove volje, kao da ga
najednom kontrolie neki lutkar. Negde u razbijenosti njegovog mozga zatoenik je
likovao, drei kljueve. Ti si moja posuda. Nema ti ta da hoe i nee, govorio je
Drugi. Ja moram iveti. Ja moram iveti.
Njegov krik besa i izdanosti umre mrtvoroen. Njegov slomljeni glas pozva panel
na aktiviranje: Drugi je istiskivao te rei jednu po jednu iz njegovog grla, Drugi je svaku
pojedinu ispljunuo iz njegovih usta, a sa svake je kapalo crveno. Morao je dvaput da
ponovi, tek tad su instrumenti shvatili i prihvatili.
"Jaakola..." zahripa on u otvorenu liniju, lijui krvave suze. "Imam je... Uiniu
sve to hoe. Pomagaj..."
68. TIJAMAT: Karbankl
"O, hooo, Svetlohodni..."
Ukres die pogled. Do ovog trenutka je praznim pogledom "ispitivao" praznu
povrinu stola. Sad vide Kirarda Seta Dalekoputova koji je nalazio krivudavu stazu
prema njemu, kroz guvu na plesnom podijumu kluba Zvezdoetne.
"Nad'o sam se da u te nai ovde", ree Kirard smekajui se; zaustavio se pred
stolom, s onim znalakim pogledom od koga se Ukres ve poeo zamarati.
"'a 'e?" ree Ukres, naslanjajui se unazad.
Dalekoputov skliznu u njegov separe, ali sa suprotne strane stola. "Imam poruku
koju treba da isporuim... ima je i ti."
Ukres uzvi obrve, nemalo iznenaen. "Je l' to neto oko Bratstva?"

"Nego ta." Kirard protrlja bradu bacajui dokone poglede prema gomili. "Izvor je
morao otii, pozvali su ga; ima posao na Ondiniju. Oekuje da e se uskoro vratiti na
Tijamat..."
"Ah, taj zanosni nadsvetlosni tranzit", proguna Ukres, oseajui kako zavist
uskomeava sedimente njegovih davnih snova.
"Treba da nazdravimo u ast progresa", ree Kirard ironino, "al' kako, kad nema
pia." Pokretom ruke pokaza praznu irinu stola; njegovo lice je zahtevalo objanjenje ili
poziv.
Ukres mu ne dade ni jedno ni drugo, samo slegnu ramenima. "ta ima veze sa
mnom to to je on oti'o?"
Kirardova srdanost nestade, zamenjena jednako uznemirujuom direktnou.
"Mi treba da nastavimo nae sadanje aktivnosti u vezi sa laboratorijama gde se ono
prerauje, i da izdvajamo reene koliine... Onaj Novosklonac, Ter-Fo, komanduje u
'Persefoninom' dok se Jaakola ne vrati."
"Rek'o si neto o porukama."
Kirard Set je oklevao, na nain zbog koga Ukresova nelagodnost samo postade
jo vea. "Poruka je za tvoju enu. O Arijeli, i o Kulervu, Izvorovom oveku."
"ta o njima?" ree Ukres otro.
Kirard Set se zavali unazad, kao da hoe da mu se izmakne iz dohvata. "Ve zna
da su se to dvoje viali... Ali moda ne zna da je Kulervo narko-adikt - zavisnik je od
jedne droge koju je sam kreirao. To mu je neka degenerisana vrsta 'vode ivota'. On je
zove 'voda smrti'. Smrtonosna je. On ju je uvalio Arijeli."
Ukres se tre, sede sasvim uspravno, a akama stee ivicu stola. "taaa?" ree.
Dalekoputovu najednom kao da je bilo teko da ga pogleda. "Izvor hoe neto od
Kraljice, ili od Gundalinua", ree on tiho. "Zato eli da oni razumeju sledee: ako mu ne
daju to to trai, on e malu da ostavi bez droge." Zavue ruku pod koulju. "Evo. Ovo ti
je traka sa snimkom onog to se dogodi sa... adiktom. Ja, da sam na tvom mestu, ne bi' je
ni gled'o." Dobaci mu "dugme" sa trakom na sto.
Ukres ga dohvati i zadra izmeu ukoenih prstiju. Opet pogleda Kirarda. "Gde
su?" ree. aka mu se oko trake stee u pesnicu. "Gde dri Arijel? Bogove li ti boje..."
"Nije to tvoj problem, ej!" zaita Kirard. "Ti sad pripada Bratstvu! ena ti
nabija rogove s ocem te dece, a to su kopilad - Arijel uopte nije tvoje dete, sam si to
rek'o. Ovladaj stvarima, ovee. Sve to se deava ide u tvoju korist - u tvoju korist, ako
dobro odigra svoju ulogu u ovome. Od tebe se samo trai da vladarki prenese poruku.
Reci da su te spopali neki nepoznati ljudi, bez lica; glumi da si potresen, koliko god je
potrebno; ali neprestano imaj na umu da je samo gluma..."
Imaj na umu. Ukres je sedeo kruto, primoravajui sebe da ima na umu tvrde,
korisne lekcije kojima ga je Bratstvo nauilo. Duboko je udahnuo, koncentrisao se na
napor da ovlada sobom. "Samo gluma", ponovi on, bez ikakvog izraza na licu. Spusti
pogled ka svojoj aci, koja je sada leala mlitavo, otvorena, na stolu. On ugura dugme sa
trakom u kesu na opasau, onda opet pogleda Kirarda. "A ta to, po Izvorovom miljenju,
njih dvoje imaju a to niko drugi nema? Osim jedno drugo, naravno?" Njegove usne
iskrivie se ironino.
Laki osmeh olakanja povue nagore krajeve Kirardovih stisnutih usana. "Neto
oko mera."

Ukres se namrti. "To dvoje ne znaju o merima nita to ne znam i ja."

"Moda su od Kartografa dobili neke nove informacije."
Odmahnuo je glavom odreno. "Jaakola ima svoje kontakte u Kartografima,
irom cele Hede. On bi tako neto mogao saznati i bez pribegavanja..." ubistvu moje
keri... "bez pribegavanja uceni, tako mi bogova."
"Onda je mogue da njih dvoje stvarno znaju neto to niko drugi ne zna." Kirard
slegnu ramenima. "To nije, i budi srean to nije, na problem."
"Kakvog dokaza imamo da je on zaista odveo Arijel? I da takva droga zaista
postoji?" ree Ukres, ne sasvim nemarno. "Kraljica i Gundi e traiti i neke druge
dokaze, osim ove trake."
"Jesi li viao Arijel po gradu, u poslednje vreme? Ili Kulerva?"
"Nisam", ree on, i stee usta.
"Nije niko. Jaakola ih je odveo sa sobom na Ondini, da bi ovdanjim
zainteresovanim stranama pruio dovoljno vremena da uvide da nikakve alternative
nemaju. I da mogu da spasu Arijel jedino ako njemu daju to to trai, nikako drukije.
Kad bude pravi trenutak, on e je vratiti."
Ukres pogleda na drugu stranu, poe pretraivati gomilu gostiju prieljkujui da
ugleda talas srebrne kose, osmeh dirljivo poznat; da uje Arijelin smeh, ili makar glas
dignut u gnevu, glas koji osporava njega kao to je on osporio nju... Ali, vide samo
nasumino kretanje i buku bez smisla: lice haosa, u tiskanju neznanaca...
"to pre bude poruka preneta, to bolje", ree Kirard tiho. "Bolje za svakog."
Ustade i okrete se bez pozdrava, i nestade u guvi.
Ukres je sedeo jo nekoliko dugih trenutaka zagledan u prazni sto. Onda vie nije
mogao da se uzdri, izvadio je dugme iz kese i ubacio ga u projektor ugraen u rub stola.
U vazduhu ispred njega trodimenzionalna slika zatreperi i oive. On poe gledati... i
nastavi, paralisan nevericom. Najzad natera svoju aku na pokret, ali ne odvoji pogled od
uasnih slika sve do trenutka kad je njegova pesnica pritisnula dugme za iskljuenje i
presekla tok gnusnog horora.
"Samo trenutak, Ukrese Svetlohodni..."
Oamueno die pogled u nelice Torinog iznajmljenog servo-androida.
"Ne dozvoljava se javna upotreba takvih vizuala u klubu", ree robot bez ikakvog
naglaska. "Molimo uzmite zasebnu sobu za budue gledanje, iz razloga obzirnosti prema
drugim gostima."
Klimnuo je glavom bez rei, nemoan da odgovori, makar kako, ovom zujavoupornom govoru robota.
"Mogu li ti doneti neto za umirenje ivaca, gospodine. Paketi iesta, zdelu
ukiseljenih ribica?" Robotova dva paralelno postavljena video-senzora posmatrala su ga
neljudski strpljivo, kao insekatske oi.
"Donesi mi pie. Neko estoko. Donesi est pia", ree on. Robot ga pogleda.
"Oekujem goste", dodade on razdraeno.
Servo se utivo nakloni i ode. Vrati se sa est pia, bre nego to je Ukres
oekivao; a Ukres ih onda popi jedno za drugim, bre nego to je mislio da je mogue.
Pia nisu proizvela nikakvo primetno dejstvo na ono to se deavalo u njegovoj
glavi. Sedeo je sa praznim aama poreanim pred sobom, a traka se ponavljala i

ponavljala u njegovom pamenju; bio je siguran da vie nikad nee moi nita videti
jasno - bez primesa tih drugih slika.
Posle nekog vremena robot opet doe do njegovog stola. Ukres je oseao kako
robot razgleda red praznih aa, pa prazna sedita oko njega, i njega samog, sve u nemoj
kalkulaciji. "Tvoji gosti su spreeni da dou, Ukrese Svetlohodni?"
"Daj jo es'", ree on.
"Da, gospodine", odvrati servo i udalji se. Ukres ostade da gleda est praznih i da
ih rasporeuje u sve nove uzaludne geometrijske konfiguracije. Dece - nemam. Ona mi
nije ki. To je rekao, ba tako, pred svedocima, jednom... i verovao da u to stvarno
veruje. Okrenuo je lea svojoj deci, koja su tada bila obuzeta konfuzijom i tugom;
okrenuo im je lea zato to, saznavi istinu, najednom vie nije mogao da ih gleda...
Opsovao je tiho, dok se ogavna halucinacija povlaila iz njegovog uma ustupajui
mesto uspomenama na njih... na njegovu decu kako se smeju, kako se dre za njegove
noge, zidaju kule od peska; njegovu decu sa suncem u kosi i rukama punim koljkica i
arenih kamenia: to su bila velika bogatstva... Seao se kako su svojim igrama unosili
ivot i radost u hodnike i dvorane Palate, hladne grobnice u kojoj je njegova mladost
umrla. Seao se njihovih oduevljenja, i suza, i zlovolja; muzike svirala, treska razlupane
inije - i njihovih dejih oiju koje gledaju gore, ka njemu, dajui ljubav bezuslovnu i bez
ikakvih pitanja, i zahtevajui samo jedno, da on voli njih bez ikakvih rezervi.
Njihovi ivoti, mladost, njihova srca, bejahu njegovi. Moda je Gundalinu zasadio
seme, ali Gundalinu ih nije gledao kako rastu. To su njegova deca...
Uspomene poee najednom da se gue pod teretom onih prizora grozomornog
umiranja: ali rtva je sad Arijel. Ona pati, ona umire, meso otpada se njenih kostiju, pred
njegovim uasnutim oima...
"Ukrese..."
Trgnuvi se obori neke ae; die pogled ka njoj. Tor Svetlohodna je stajala pored
njegovog stola, a iza nje drugaiji robot, za rad i noenje tovara, tipa 'Poluks'; oboje su
zurili dole, u njega. "Hvala, Poli", ree ona. Poslala je Poluksa od sebe, i sela, nepozvana,
u njegov separe, nasuprot njemu. Prebrojala je prazne ae u neredu, nainila grimasu.
"Poluks mi ree da noas pije more", ree ona, "a to ne lii na tebe." Spustila je pogled,
da ne gleda kako se mrti. "O' pije jo, ili bi radije da popriamo o tome?"
Zaustio je da neto kae, odmahnuo glavom, bacio pogled ka projektoru.
"Je l' to u ikakvoj vezi sa trakom koju si gledao? Ni to ba nije u tvom fazonu."
On je pogleda a ona slegnu ramenima. "Poluks sve vidi, Tor sve zna..." Ovla ga je
dotakla po ruci, s neoekivanom brinou. "Neko koga si poznavao?" ree ona tiho.
"Ne", ree on, steui tu aku u pesnicu. Proistio je grlo. "Torice... jesi li viala
Arijel, poslednjih, recimo, nedelju dana? Ili Rida Kulerva?"
Njena aka se stisnu. "ekaj ovde", ree ona, ustajui. "Odmah se vraam.
Saekaj me..." Uperila je prst ka njemu, usplahirenog lica.
ekao je. Vratila se sa dvojicom... sa Kulervovim ljudima, uvide on; pamtio je
upadljivi kontrast izmeu te dvojice. Nada i olakanje su zapevali u njemu, a onda je
video njihova lica. Kliznuli su u separe, onaj mali, hitro i veto. Tor je sela s Ukresom, ali
je neoekivano pruila ruku prema tom malom oveku i splela prste s njegovima, kratko
ali senzualno. Ukres primeti da je lice tog tipa sumrani pejza posekotina i modrica.
Drugi igosani, Ondinac, izvukao je nekakvu ivotinjicu iz odee, stavio je na sto
pred sebe i poeo je gladiti po leima. Gledajui njegov izraz lica Ukres se zapita kome

je od to dvoje, oveku ili ivotinji, potrebnija uteha. Stvorenjce je isputalo neke udne
zvuke, nalik na blagi, tihi smeh, dok su Ondinevi prsti raskutravali njegovo krzno.
"Niburu i Ananke", ree Tor, predstavljajui ih kao da su jedinica. "Oni rade..."
"Za Kulerva. Znam", proguna Ukres.
"Ovo je Ukres Svetlohodni Letnji", ree ona njima.
"Znamo", ree mali. Izgledao je podozriv. Ukres uvide da je bolje poznat po
svojim poslovnim vezama s Izvorom nego po svom odnosu sa kraljicom.
"Vi treba da razgovarate", ree Tor. Naslonila se unazad, prekrstila ruke ispod
grudi.
"De 'e Kulervo?" upita Ukres ravno.
Dvojica igosanih se pogledae, neodluni.
"Tako ti Dame i svih bogova, Kedalione", podstae ga Tor nestrpljivo, "reci mu
ono to zna."
"Rid je na Ondiniju", ree Niburu, bacajui pogled dole, na svoj dlan. "Tako sam,
bar, ja uo."
"Onda ta ete vas dva jo ovde?" ree Ukres, mrtei se.
Niburu die sumorni pogled. "Ne znam... Ter-Fo nam je upravo naredio da i mi
otputujemo tamo."
"Zato je Kulervo otiao bez vas? Mislio sam da ste vi njegova letaka ekipa?"
"Jesmo." Niburu je klimnuo glavom. "Ne znam. Neto se desilo... Otili smo
jednog jutra do njegove kue da ga vidimo, a njega tamo nije bilo. Nije ga bilo nigde.
Ter-Fo me je ubio od batina, i tek onda poverovao da nas dvojica nemamo nita s tim
nestankom." Dotae se po vilici, trgnu licem bolno. "Posle toga niko nije hteo nita da
nam kae. Zatim, danas, Ter-Fo zove i javlja da je Izvor odveo Rida nazad, na Ondini. I
da mi treba isto da budemo na Ondiniju. To je sve. Ja to nisam oekivao; on je jo radio
na svojim merskim istraivanjima. Zakljuio sam..." Odmahnuo je glavom. "Po TerFoovim pitanjima sam zakljuio da je Rid, moda, pokuao da pobegne, i da su ga
uhvatili. Ali nemam pojma ta je moglo biti toliko uasno da ga nagna na tako neto.
Izvor postupa s njim kao s govnima, ali Rid zna da izlaz ne postoji." Pritisnuo je igosani
dlan na povrinu stola, kao da hoe zgnjeiti neku bubu.
"Zna li ita o... mojoj keri?" Ukres je osetio da Tor sada zuri u njega.
Niburu je jedan trenutak gledao "belo", a onda se razumevanje pokaza na
njegovom licu. "Rid je..." On pogleda Ukresa. "Oni, hm, provode mnogo vremena
zajedno. Nisam je video jo... jo otkako je Rid..." On zauta.
"Meni je noas reeno..." Ukres duboko udahnu, drei jednu praznu au na ruci,
u osetljivoj ravnotei. "Da prenesem poruku mojoj eni, kraljici, od Izvora. Da je naa...
ki... odvedena na Ondini. Da ju je Rid Kulervo navukao na jednu drogu koju je sam
napravio, a koja se zove 'voda smrti'. Data mi je traka, da vidim njene efekte... naime, ta
e se dogoditi Arijeli ako moja ena i vrhovni sudija ne daju Izvoru neto..."
"ta treba da mu daju?" upita Ananke.
"Ne znam!" ree on, a aa pade i zazvea po stolu. "Zar ne misli da bih mu i ja
sam dao kad bih znao ta?"
Ananke naini grimasu, a njegov kuni ljubimac pobee pod njegovu miku.
Pogleda Niburua, i Ukres vide da neto neizgovoreno prolazi izmeu njih. "Misli da se
on time fiksa?" upita Ananke. Niburu, namrten, klimnu glavom.

"ta vam je ta - 'voda smrti'?" ree Tor. ekajui odgovor na to zgrila je lice kao
da eka udarac.
"Kirard Set mi je rekao da je to neka unakaena forma 'vode ivota'", ree Ukres.
Malo je odmahnula glavom. "I ta ti od nje bude?"
Pruio je ruku i dotakao projektor; slika se, u prostoru izmeu njih,
materijalizovala kao otrovna magla. Gledao je, bespomoan; uo kako ostali umno
usisavaju vazduh ili psuju s nevericom.
"Gasi to", ree Tor. "Gasi to, jebote!"
Pruio je ruku i ugasio sliku, trenutak pre nego to bi to uinila Tor koja je takoe
krenula ka dugmetu.
Udarila ga je stisnutom pesnicom u rame. I ponovo. "Jebote! Jebote!" Nije rekao
nita, nije uinio nita, a ona se povukla nazad i mlitavo naslonila na taman, ogledalski
uglaan unutranji zid separea. Dlanom je pljesnula po stolu. Niburu i Ananke su sedeli
kao oamueni "bukendi", zgledajui se.
Tor ga, napokon, pogleda, s izvinjenjem u oima. "Arijeli...?" apnu ona.
"Arijeli?" Najednom su joj oi bile prazne.
Ukres, sada takoe klonuo u svom uglu, klimnu glavom. "Da."
"I Ridu..." proguna Niburu.
"On joj je to dao..." ree Tor. Njene oi su opet oivele; okrenula se Niburuu.
"Govnaru jedan! Rek'o si mi da je bezbedna! Rek'o si da joj on nee nita..."
"Pa, ne bi on..." poe Niburu.
"Rid ne bi njoj uradio tako neto, on je voli", usprotivio se Ananke. Brzao je sa
tim reima.
Niburu mu poloi aku na miicu. "Ne bi, ako bi dobijao da se fiksa na vreme. Ali
mi ne znamo koliko dugo je bio bez. ta bi ti sve uradila da zaustavi ovo...?" Pokazao je
rukom ka praznom prostoru izmeu njih, ka vazduhu koji je jo bio avetinjski pohoen
onim to su maloas gledali.
Ananke skloni pogled odmahujui glavom.
Niburu se opet okrete Ukresu. "ao mi je", promrmlja. Osloni glavu na ruke. "ao
mi je, Torice. Bogovi, nikad nisam ni pomiljao da e se neto ovako desiti..." Die
pogled. "Koje sranje. Ne elim da odem ovako. Da me po ovome pamtite..."
Njeno lice se opustilo; oslobodila se beskorisnog gneva. "Znam", ree ona, i
uzdahnu. "Ukrese, kae da ti je Kirard Set ispriao o 'vodi smrti'? Kakve veze ima on s
njom?"
"On ima... poslovne veze s Izvorom." Ukres rasporedi ae u novu geometrijsku
figuru. "Imam i ja."
Tor je zurila u njega. Njena neverica polako se pretvarala u shvatanje, zatim u
rezignaciju. Pogledala je Niburua, pa opet njega. "To je malice kao zarazna bolest, a?...
Bogovi, ta rade dobra srca, kao to smo mi, u septikoj jami kao to je ova?" Odmahnula
je glavom. "Ima li ikoga, u celoj majkovoleoj galaksiji, ko ne radi za Izvora?"
"Ima. Luna", ree Ukres gorko. "I Gundalinu."
"Oni - jo ne", ree Niburu.
"Znam ja jo neto o Kirardu Dalekoputovu", ree Ananke, naginjui se napred.
Njegov kuni ljubimac je poeo lutati po stolu i njukati unutranjost aa. "Pamtite onu
no kad su Arijel i Elko Tel...?" Niburu i Tor klimnue glavom, mrtei se. Tor povue
ivotinju koja je dolutala do ruba stola, i poe je ekati iza uiju.

"Koju no?" ree Ukres.

"Elko Tel je uvalio Arijeli neku seks-drogu, i odveo je na... ovaj..." Ananke zauta
i pogleda dole.
"Na grupno jebanje", dovri Niburu umesto njega, sa grubom otvorenou.
"Rid ju je spasao..." Tor poloi aku na Ukresovu miicu, zadravajui ga sve dok
te rei nisu utonule. "Rid. Reskirao je da ga ubiju, samo da bi je na vreme izvuk'o odatle.
Nita joj nisu uradili", nastavljala je, blagom upornou. "Ali bila je toliko visoko,
stvarno u orbiti, da ja mislim da i ne pamti ta je bilo. Ali, od tada su ona i Rid
ljubavnici."
Ukres je oseao da se slike Rida, njegove keri, i njega samog pomiu, da teku
kao ulje na vodi.
"Rid je bio kao paajan - rasplamsali ma", ree Ananke. Oi su mu zasijale.
"Dvanaest ljudi je bilo tamo, ali on je stupio pred njih i razjurio ih kao pacove. Onda je
naterao onog malog govnodera Elkoa da se krvavo preznoji. Mislio sam da e Elko
crknuti od sranog udara kad mu je Rid prislonio no..."
"Jest, viao sam Rida takvog", ree Kedalion Niburu i klimnu glavom. "Zaista
paajan. One noi kod Rejviena kad smo ga upoznali..."
Ananke se osmehnuo. Tamnim prstima uvrtao je tanki pramen kose. Preko
njegovog lica prevue se jedan udan izraz, neka smea naklonosti i nezadovoljstva to
neeg nema. Onda taj izraz polako nestade: Anankeove misli klizile su ka sadanjosti.
"I kakve to ima veze sa Kirardom?" ree Ukres nestrpljivo.
Pogledae ga maltene prekorno, kao da je prekinuo privatne reminiscencije grupe
oaloenih. Ali, Ananke ree: "Kirard Set je Elkou dao tu drogu, da je mali podmetne
Arijeli. A dobio ju je od Izvora. Rid je rekao..." On pritisnu elo, pokuavajui da se seti
tih rei. "Rekao je Elkou Telu da porui svome ocu da je u toku jedna zatvorena igra,
samo izmeu njega i Izvora. I, ako Elko i Kirard ne ostanu van igre, da e ih on ubiti
obojicu."
"Taj deo mi nisi ispriao", ree Niburu.
"Nisam?" Ananke slegnu ramenima.
"Zato bi, u ime sedam paklova, Kirard eleo da uradi neto tako?" ree Tor.
"Uvek je nagvadao okolo kako e njegov Elko jednog dana da se oeni sa Arijel, koja e
biti sledea letnja kraljica. Nikad mi se nije dopadao, to je jedan opaki majkojeba,
osmehuje se kao skuli. Ali, zato...? Da li je hteo da se uepi Izvoru? Ili je, prosto, do te
mere gnojni ir u ljudskom obliku?"
Ukres pogleda ka projektoru. "Jeste..." ree tiho. "On jeste sve to... ali postoji jo
to-ta. Stvar je sloenija. Izvor nije samo narko-lord, on je umean u korupciju takvih
razmera da to vi i ja ne moemo ni zamisliti..." Zautao je, uprkos potrebi da kae jo
neto; preovladao je strah za njegovu, i njihovu, bezbednost.
Neto zazveketa po stolu ispred njega. On to podie. Lanac, sa koga vise dva
komada nakita i zveckaju jedan o drugi. Pogleda izbliza: jedan prsten sa dva solijusa
ugraena u traku belog metala, i jedan srebrni privezak iji mu se oblik zabode u mozak
kao udica. Bratstvo. Pogleda u oi Niburua, koji je to i ekao. "Tvoje?" ree mu.
"Bilo je Ridovo", odgovori Kedalion Niburu. "Uvek je tu stvar nosio, uvek. Ali
naao sam je u njegovoj sobi, posle njegovog nestanka. Imao je obiaj da kae da mu je
to amajlija za dobru sreu..." Sklonio je pogled. "Izgubio ju je, jednom prilikom, davno.
Kad sam poao za njim, da mu je vratim, pokazalo se da je otiao na sastanak sa jednom

grupom ljudi, koji bi jedni drugima prosuli creva kad bi se sreli u nekoj uliici. Malo je
falilo da meni prospu creva, ali Rid ih je zaustavio. Rek'o mi je da ispadnem napolje i da
zaboravim da sam ih ikad video... To je nekakvo tajno udruenje, zar ne? Neto vee i
monije od ma kog kartela. O tome si poeo, a?"
"Blizu si." Ukresova aka se stisnu oko nakita; osetio je kako hladnoa dragulja
ujeda njegovu kou. "Ti drugari su iza svega to se ovde dogaa, siguran sam. Zato samo
neko ko raspolae slinim snagama i sredstvima moe bar da se nada da e ikad otrgnuti
Arijel od Izvora. Gundalinu ima tu vrstu moi. Sigurno ju je Izvor zbog toga odveo sa
Tijamata." Protrljao je glavu; prsti su mu se zaplitali u kosu. "to znai, bar, jedno: da
Izvor nije apsolutno siguran u svoju nadmonost."
"Ako je ta enska u Izvorovoj citadeli, niko je ne moe izvui ivu", ree Niburu
ravno.
Ukres ga pogleda. "Kae, Ter-Fo vam naredio da se vratite na Ondini?"
Niburu klimnu glavom. Izgledao je kao da se osea nezgodno.
"alju vas da se pridruite Ridu, da budete s njim u citadeli?"
"Tako je rek'o."
"Povedite i mene."
Niburu odmahnu glavom. "Iskljueno. Nemogue. Nema eme da te
provercujemo."
"Ako imam ovo, ima eme." Ukres podie lanac, zadra ga u vazduhu. Nakit se
njihao u vazduhu ispred njih.
"Nema ti ovo", ree Niburu pokazujui dlan i na dlanu ig isti kao Niburuov,
urezan usijanim metalom. "ak ni taj privezak nee moi da te zatiti. Nije zatitio Rida.
igosane niko mnogo ne gleda, ako je ig Izvorov. Al' ti ga nema."
Ukres je odmeravao pogledom oiljak u vidu nacrtanog oka, pamtei svaki detalj
dobro. "To mogu da sredim", ree.
Niburu iskrivi lice, i ostade nekoliko sekundi bez rei. "Ne", ree najzad,
sklapajui prste preko oka na svom dlanu. "ao mi je. Ja to ne mogu. Pravilo po kome ja
ivim glasi: 'Glavu dole, i nadaj se da te Oni Mrani nee zapaziti.'"
"Ma, zapazili su tebe Mrani odavno", ree Ukres. Pokaza gestom ka
Niburuovom izubijanom licu. "Svia vam se da budete Izvorova imovina?"
Niburu se namrti, pogleda svog ortaka. "Ne", ree. "Al' meni se vie svia tako
nego da budem le. Mislim da to mogu rei u ime obojice." Ananke klimnu glavom, bez
osmeha.
"A Rid?"
"ta Rid?"
"Gledao sam kako ga Izvor tretira. Je l' vam iole stalo ta e sa Ridom biti?" upita
Ukres pamtei kako su reagovali kada su videli ta "voda smrti" moe uiniti.
Taj trenutak se oduio kao nota koju neko odrava nemogue dugo. Najzad
Niburu grubo ree: "A-ha. Valjda nam je stalo." Ananke i ovaj put klimnu glavom.
"Rek'o bi' da nam je poprilino stalo..." Govorei to Niburu kao da je bio iznenaen.
Ukres duboko udahnu. "Kad Izvor dobije to to eli - pa ak ako i ne dobije verovatno e ih ubiti oboje."
"Nee Rida", usprotivi se Niburu. "Rid mu je suvie dragocen."

"Moe biti", ree Ukres, nastavljajui liniju neumoljive logike. "Moe biti da ete
vi svi doiveti duboku starost, ali jednako u ropstvu, gledajui kako Izvor vaem
prijatelju lomi duh i satire duu. Ali, moe i ne biti. ta misli - ako Izvor odlui da
likvidira Rida, ta e uraditi s vama dvojicom?"
Pogledae ga.
"Rid bi hteo da se izvue odande, zar ne?"
"O, da. Ooooo, da..." Kedalion Niburu klimnu glavom. "Svi bi mi da se izvuemo.
Ali, k'o to si sam rek'o: Izvor je suvie moan."
"Oni e oekivati da Gundi neto pokua. Nee oekivati ovo. Ako Rid voli
moju erku kao to kae da je voli, mislim da e nam pomoi kad se naemo unutra, iako
moda ne bi nita pokuao dok je sasvim sam."
Niburu protrlja lice. "Tako mi svetih aka Njegovih", ree. "Jasno ti je da bi to
bilo samoubistvo...? Trai isto i od mene?"
"Ker je moja", ree on. "Odluka je vaa."
Niburu i Ananke primakoe glavu uz glavu i poee se neto domunavati. Za to
vreme Tor je gladila Ondinevog kunog ljubimca i zurila u sto. ivot je tekao dalje,
savreno besmislen, u sali, iza njenog profila. "Ukrese", ree ona gledajui ga namrteno,
"ak i ako ih izvue i svi ostanete ivi, ta e onda?"
"Pa doveu ih ovamo."
"Ali ovde nisu bili bezbedni, ve u startu..." Zautala je.
"Bie bezbedni ako Gundalinu bude upozoren dovoljno rano. Hoe li ti otii kod
njega - i kod Lune? Prenesi im poruku koju mi je Kirard dao... i ujedno im bar ispriaj
sve to o njemu zna", ree Ukres kiselo. "Onda im ispriaj i ostalo: gde sam otiao. Reci
im da moraju biti u pripravnosti da zatite sve nas, kad se vratimo. Gundalinu e razumeti
ta mora da uini. Daj mu ovo..." Predade joj lanac.
Uzimajui ga, ona promrmlja: "A traka?"
Pogledao je dole. "Uradi kako misli da je najbolje", ree. "Ona je i njihova
erka."
"ta?" Gledala ga je ukoeno; a on je video kako njeno iznenaenje nestaje.
"Aha", ree.
Pogleda opet Niburua i Anankea.
"A 'voda smrti'?" ree Niburu. "Kad se potroi?"
"Uzeemo uzorak. Napraviemo jo. Mora postojati neki nain da odrimo njih
dvoje u ivotu do tada; nai emo ga. Ako nam poe za rukom da uemo, i da ih
izvuemo, imaemo svu podrku koja je potrebna da ostanemo ivi i slobodni. Jeste li
voljni da pokuamo?"
Opet se pogledae. Konano Niburu klimnu glavom; posle njega i Ananke.
"Odveemo te na Ondini", ree Niburu. "Posle toga..." Slegnuo je ramenima.
"Videemo. Polazimo sutra." Pogleda Tor, oima u koje se odjednom uvukla
melanholija, i uzdahnu.
Ukres klimnu glavom. "ekau, gde god i kad god kaete."
"Tor?" ree Ananke neodluno. Tor odvoji oi od Niburua, pogleda njega pravo u
lice. "uvaj mi kvola, molim te... dok se ne vratimo", nastavi on, pomalo stidljivo. "Zna
ta kvolovi vole..." Poe skidati platnenu nosiljku za kvola, koja mu je bila o ramenu.
Tor ga je prouavala. "Da, da", proguna ona. "Sigurno. Dobro u ti uvati
kvola... dok se ne vrati. Dok se svi vi ne vratite." Opet pogleda Kedaliona Niburua,

osmehom u kome nije bilo nieg osim tuge. Uzela je kvola u naruje, ne isputajui lanac
iz ruke. Onda je iskliznula iz separea i ostavila ih, bez ijedne dalje rei.
69. TIJAMAT: Karbankl
"Oe svih mojih dedova! Ne moe to uiniti, Bi-Zi. Ne moe ostati pri ovoj
novoj zabrani lova na mere. To je politiko samoubistvo!"
Gundalinu pogleda koliko je sati, ustade, i poe ka vratima, ostavljajui
bezbednost svog radnog stola/terminala iza sebe. Na pola kancelarije stade, licem u lice s
komandantom policije. "Nemam izbora, Vanu."
"U sudskom veu su pomodreli. Ce-Ka zahteva..."
"Znam ja ta Centralni komitet zahteva", ree Gundalinu ujednaeno.
"Posmenjivae nas. Celu vladu, ba kao to sam te upozorio..." Vanuove ruke su
se trzale nemono.
"Onda neka tako bude."
"Zato radi ovo?" navaljivao je Vanu. "Ne razumem!"
"Kao to sam rekao Vrhovnom sudu Hegemonije - meri migriraju prema gradu.
Time postaju sasvim izloeni naem napadu. Dok ne saznam zato oni to rade, lov mora
prestati." On poe ka vratima.
"Hou da pitam, zato, Bi-Zi?" ree Vanu, padajui iz tijamatskog jezika u sandi.
"Zato? Nisi onaj isti ovek s kojim sam doao na ovaj svet. ta ti je ovo mesto uinilo?
Ponaa se kao ludak..." Vanu ga uhvati za miicu.
"Nemam izbora", ponovi on, izbegavajui pogled u oi. "Zamolio bih te da
govori tijamatski, En-Ar. Ve sam ti govorio da to ima na umu." Izvue ruku iz
Vanuovog zahvata i poe dalje.
"Kuda e?" upita Vanu, u trenutku kad je Gundalinu otvarao vrata.
"Imam neke privatne poslove." uo je hladnou u svom glasu, ali nije bio
sposoban da oseti nita dok je izgovarao te rei: kao da je sva vrelina, stvorena iz besa,
osujeenosti i nade, njemu konano zamrla, pustila ga da se smrzne, da umre od
hladnoe. Iziao je iz kancelarije ak i bez aljenja.
Povezao se tramvajem niz Ulicu, u srce Lavirinta. Usput je gledao prodavnice,
nekada prazne a sad pune domae i uvozne robe, i poprene uliice blistave, svee
obojenih fasada. Ipak jo nije bilo kao u njegovoj mladosti, sa bezbroj arenih lampiona i
zastavica, sa muzikom i ulinim zabavljaima i kockarskim paklovima na svakom uglu vena gozba za ula. U to doba, kad su "crne kapije" vladale hegemonijskim galaktikim
putovanjima, injenica da je Tijamat svojoj kapiji bio tako blizu uinila je Karbankl
raskrsnicom i vanom usputnom stanicom. Ova planeta verovatno vie nikad nee imati
takvu vanost, niti takav zao glas; sve u svemu, nije se mnogo izgubilo. Ali e zato
Tijamat ravnopravno uestvovati u hegemonijskom prosperitetu. Gundalinu je, ako nita
drugo, uspeo da odri bar to obeanje koje je sebi dao. Vratio je Tijamatu budunost, a sa
budunou, i pravdu; mogao bi - i trebalo bi - time da se ponosi.
Silazei iz tramvaja bacio je pogled u jedan izlog, i tamo naao svoj odraz,
superponiran preko izloene elektronske opreme. Brzo je skrenuo pogled jer mu se
uinilo da je i sam tako bezoblian i nematerijalan kao ta refleksija. Doputovao je na ovu

planetu spreman da reava izvesne probleme, ali pokazalo se da oni ipak nisu tako teki.
Pravi problem bio je onaj o kome on ni sanjao nije, a ije su potencijalne posledice
daleko stranije.
to vie je razmiljao o posustajanju sibilskog uma, sve vie je uviao da su
simptomi bili primetni ve dugi niz godina: poveanje broja opskurnih ili nekvalitetnih
odgovora, nekompletnih, ili prosto pogrenih. Pre izvesnog vremena naredio je da se
organizuje sistematsko prikupljanje podataka o svim takvim incidentima; izvetaji su
stizali mesecima, a kad su prikupljeni, zaprepastila ga je brojnost zabeleenih neuspeha,
njihov porast koji je u toku njegovog ivotnog veka iao geometrijskom progresijom.
Tim istraivanjem otkriveno je jo neto, sasvim neoekivano, jo stranije: stigli
su izvetaji i o stradanju sibila, neuspenom transferu, napadima nalik na epileptine. Tek
tad je shvatio ta bi nastupilo u sluaju potpune propasti sibilske mree, kakve posledice
ne samo za napredak i udobnost civilizacija oslonjenih na tu mreu, nego i za hiljade,
moda milione sibila iji umovi i tela funkcioniu kao neuroni jednog istog mozga
rairenog meu mnogo zvezda. Zla kob sruila bi se i na te ljude, donosei smrt ili
ludilo...
Pogledao je za trenutak svoj trokraki znak; osetio hladnou u stomaku. Sibili su
svi zaraeni jednim oblikom "pametne materije", kao i meri. Gotovo je sigurno da i
vetaka inteligencija koja kontrolie sibilstvo mora biti sainjena od "pametne materije".
On je na Jezeru ognja video ta poludela "pametna materija" moe uiniti... znao je ta je
uinila njegovoj majci koja ju je nala, kao zakopanu bombu, u drevnim ruevinama. Ne
bi vie bilo nikakvog Karbankla ovde, nego bi se rairio kljuali komarni pejza - moda
vie ne bi postojao ni Tijamat, ili bar ne kao naseljena planeta.
Te svoje najgore strahove nije poverio ak ni Luni. Podatke nije otkrio nikom
drugom. Nije mogao. Jer, ne bi mogao nikome objasniti zato je ta tema vana a da ne
pone zvuati kao da je mentalno "skrenuo". Sigurno zna da je Vanamoinen klju koji im
je potreban da odbrave tajnu mera... ali Kulervo nikako da stupi u kontakt s njim. Vie
nema Kitaro, na koju se nekad oslanjao; ako se Rid ne vrati sam, i to uskoro, nije jasno
kako mogu nai reenje pre nego to bude prekasno. Dogodie se sve ono to je Vanu
predskazao, ali to e biti tek poetak kraja...
Stao je, stigavi do svog odredita, do ulaza u klub "Kod Zvezdoetne". Zagledao
se gore, u arenu fasadu ba prikladnu za kockarnicu; trudio se da odbaci svoju
sumornost, ali nije mogao da prestane da ita te pozive na bez-razumnu zabavu kao
zakljune rei neke jezive kosmike ale.
Spustio je pogled i uao, ne bez izvesnog oseanja treme. Nikad ga nisu zanimali
ti klubovi s igricama, osim profesionalno, ranije, kad je bio plavac. Nije naroito voleo da
gubi, niti je, u principu, voleo aktivnosti koje nita ne dodaju njegovom ukupnom znanju
niti daju neki opipljivi konani produkt. Sada se, u punoj svetlosti dana, u punoj uniformi
predsednika Vrhovnog suda, oseao zaista kao da je na pogrenom mestu, i to je oseanje
bilo jae nego to je mislio da moe biti.
Gostiju je bilo malo, zato to je bila tek sredina popodneva; ljudi su zapazili
njegov ulazak. Muterije su dizale poglede sa pia, i sa igrica i simulacija, s izrazima
neke neodreene zabrinutosti, kao da je on, otprilike, doao da zatvori klub. A kad nije
uinio ba nita, nego samo ostao da stoji u sali, nedaleko od ulaznih vrata, malo-pomalo
su se vratili svojim preokupacijama.

Prie mu jedan teki radni robot i ree: "Dobar dan, sudijo Gundalinu. Ako bi
poao za mnom. Tor Zvezdoetna eka da razgovara s tobom." I poe.
Gundalinu poe za servoom, skrivajui svoju iznenaenost. Pretpostavio je da
ovaj servo radi kao izbaciva ili neto slino; za pozdravljanje gostiju na ulazu u klubove
ne koriste se, po pravilu, takvi. Ovaj ga je poveo kroz vrata zaklonjena zastorom od
viseih nanizanih perli, u jedan uzan, prazan hodnik; onda uz jedno kratko stepenite, u
stan Tor Zvezdoetne.
"Zdravo Sudijo." Sedela je na sofi sa naslonom nagnutim znatno unazad: uvozni
ostatak iz starih dana. Glavu je naslonila na jako ukraeni naslon upravo tome namenjen,
nemarno, bezbrino; Gundalinu pomisli da se ona upravo trudi da ne izgleda kao da joj je
zbog njegovog prisustva nelagodno. Na jastuku pored sebe imala je neku ivotinju koju je
gladila blago, a koja je njega posmatrala sjajnim crnim oicama. "Drago mi je to si
uspeo doi." Neto je prelo preko njenog lica kao senka, kao da se najednom setila zato
je od njega zatraila da doe.
Klimnuo je glavom. U prsima je oseao neki neprijatan pritisak. Poe pogledom
pretraivati sobu, punu bizarnih kontrasta. Police, stolovi, natrpani raznim uspomenama,
u rasponu od divnog do grozno runog; vizuelna istorija nepredvidljivog i ironinog
ivotnog puta vlasnice svega toga. U nekoj drugoj prilici, uivao bi da sve to razgleda,
uvide on, uz malo aljenja za proputenim, malice se i udei samome sebi. Ali, ne
danas. "Da li je Kraljica ovde?" Torina poruka, koju mu je kurir doneo kui, glasila je da
Tor treba njih oboje da vidi, hitno, danas. Ni rei o razlogu. Sama neoekivanost toga bila
je dovoljna da ga natera da doe.
"Tu sam, Bi-Zi."
Okrenuo se i video Lunu koja je ulazila iz susedne sobe. Na njegovo iznenaenje,
ona mu prie i poljubi ga, pred oima Tor Zvezdoetne. On podie glavu i pogleda Tor,
da proveri njenu reakciju.
Tor se nasmeila njegovom izrazu lica. "Kad sam videla vas dvoje pre dvadeset
godina, to me je okiralo, sudijo. Vie me ne okira... Bila sam upravnica 'Persefoninog'
za raun Izvora."
Trgnuo se, ne zbog prepoznavanja nego zbog uspomene. Pogledao je opet Lunu,
koja je klimnula glavom, uz setan osmejak.
Odmahnuo je glavom, pomiren sa situacijom. "Ipak, ipak..." proguna on,
gledajui opet Tor.
"Prekasno je za diskreciju, Bi-Zi", ree Luna tiho. "Ono to je izmeu nas, ujedno
je i razlog to smo ovde."
Klimnuo je glavom, opet s izvesnom zebnjom. "O emu je ovde re?"
"Bolje sedi", ree Tor.
Seo je pored Lune, na brokatne jastuke jedne stare, uvozne "sofe za zaljubljene".
Obgrlio je Lunu rukom, osetio da joj je telo napeto.
Tor se digla sa svoje sofe; njen domai ljubimac se oglasio piskutavim protestom,
ali je ostao da sedi na svom mestu i da je gleda.
"To je kvol?" ree Gundalinu, iji je mozak tek po tom zvuku konano
identifikovao ivotinjicu.
"Jest", ree Tor sa svoje strane sobe.
"Odakle ti?" Nije video nijednog kvola jo od svog odlaska sa etvrte.

"Od jednog Ondinca", odgovori Tor, stojei, leima okrenuta, kraj jednog stoia.
"Po imenu Ananke?" ree Gundalinu, naveden predoseanjem.
Digla je pogled. "Jest", ponovi ona, a Gundalinu se ukoi. Iz jedne skrivene fioke
uzela je neto, prila mu, i stavila mu to u ruke. "Zna ta je ovo?"
Privezak sa solijusom, na lancu: znak Bratstva. Na istom lancu, prsten sa dva
solijusa ugraena jedan do drugog. On se odjednom seti gde je ve video tu neobinu
kombinaciju, i srce mu potonu. "Odakle ti sad ovo?" upita gledajui Tor.
"Od Ukresa."
"ta se desilo sa Ridom?" upita Gundalinu.
Ona im ispria, sve. "...I onda mi je Ukres rekao da vam kaem da budete spremni
da im pruite zatitu ako se - kad se vrate. I jo, da e ti znati ta je time hteo da kae, i
zato."
Gundalinu se pomae, tek sad; nije znao da li je, tokom celog njenog
pripovedanja, to i jedan jedini put uinio. Luna je pored njega sedela kao porcelanska
statua. Samo su njene oi bile ive, pretraivale su vazduh ne bi li nale neki odgovor,
neku putanju za bekstvo; neto nepostojee. "Bogovi", ree on konano, pritiskajui aku
na oi. Nikako nije trebalo da pusti Rida iz svoje kue one noi. Bio je to pogrean
proraun. Rid je izgubio kontrolu, pao u paniku, poeo da bei. Sad ga Izvor ima - Rida,
ali i Arijel.
On die pogled. "Ukres otiao? Ve je otiao u poteru za njima?" Tor klimnu
glavom. On opsova i potonu nazad u sofu. "Rekao je da e pokuati da ih izvue, oboje?"
"To je rekao." Tor opet klimnu glavom.
"Prokleto bilo...!" Prekasno je, dakle, ak i da se Svetlohodnome javi za kim je
zapravo krenuo i o kako vanim stvarima je tu re.
"Gde je ta... traka, na kojoj se vidi ta 'voda smrti' uradi oveku?" upita Luna
potpuno ravnim tonom. akama je stezala kolena.
Tor skloni pogled. "Nema je vie. Videla sam jedan deo. Neko se... raspadao. Na
komade. Parii tkiva..." Pobledela je. "Uasnije je nego ita to moete zamisliti. Nema
potrebe da to gledate. Nema potrebe."
Lunine oi se napunie suzama, ali nijedna ne potee. "Rid Kulervo nije umirao,
kad smo ga mi videli", ree ona gotovo ljutito. "Ne razumem. Kako ta 'vodica smrti'
radi?"
"Posledice verovatno poinju kad ona prestane da radi", ree Gundalinu
prigueno. "Ne znam ni za kakvu drogu s tim imenom. Ali mogue je, sudei po imenu,
da ju je Rid sam konstruisao, u pokuaju da reprodukuje 'vodu ivota'. Bila bi to jedna
nestabilna forma 'pametne materije'." Nona mora. On opsova. "Ako Izvor dri celu
njegovu zalihu, onda nije udo to je mali smatrao da ga mi ne moemo spasti."
"Hoe li rei da je Rid nigde drugde ne moe nabaviti?" ree Tor. "Niko drugi je
ne pravi?"
"Niko. Ja ak nemam ni uzorak." On se okrete, vide Lunino ojaeno lice, dotae
joj ruku. "On e sigurno doneti izvesnu koliinu sa sobom... dovoljno je pametan da to
shvati. Ja mogu srediti da se 'voda smrti' analizuje i reprodukuje, ako bude potrebno.
Onda e biti za oboje, koliko god im treba..."
"Ako se vrate", ree Luna nejako. "Mora postojati neki nain da im se pomogne.
Bi-Zi, ti ima veze s ljudima..."

"Ukres je rekao da e Izvor to ekati", prekide ih Tor. "Naime, da ti pokrene

svoje, hm, veze, da bi ih izvukao. Rekao je da e Izvor ba to oekivati. A da on, Ukres,
eli da bude ono neoekivano."
Gundalinu, bez mnogo volje, klimnu glavom. "Ipak, moda se neto moe
preduzeti da im pomognemo. Na prijatelj Aspundh", ree on Luni. Poe razgibavati
ake, koje su oajniki elele da nekome zavrnu iju.
"Ali, ako Ukres ne uspe...? Mi Izvoru ne moemo dati ono to on hoe." Ona
pogleda Tor. Lunino lice bilo je na na surov i neprirodan nain mirno, kao da je otplovila
kroz sav strah i jad, u neki jo dalji prostor.
"Znai li to da vi ne znate ta on hoe? Ili nemate?"
Luna odmahnu glavom. "Znamo. Jedino nas dvoje znamo, niko drugi. Ali to mu
ne moemo dati. Ne moemo. To je ono uasno u celoj ovoj stvari..." Sklopila je oi.
Tor, bez shvatanja, pogleda Lunu. Zatim Gundalinua, u ijim oima nae isto
beznadno znanje. A on vide kako se Torine oi ispunjavaju saoseanjem, ali ne i
shvatanjem.
Luna ustade sa svog mesta pored njega. Ustade i on, shvatajui tog trenutka da
ovde vie nema ta da se kae; da nema razloga da se dalje ostaje. Ustade i Tor, prie, i
poloi ake na Lunina ramena. Iznenadio se je video suze u oima starije ene. "Spasie
on nju", prozbori Tor. "Znam da e je spasti."
Luna die glavu u trenutku kad su Torine ake ve spadale s njenih ramena. "Ili e
poginuti pokuavajui", apnu. Ruke su joj, liene snage, visile uz bokove. "Hvala ti,
Torice."
Tor estoko odmahnu glavom. "Nita meni ne zahvaljujte za ovo! Pljujte me,
psujte me ako hoete, to sam vam ovo ispriala - samo mi, za ime boje, ne zahvaljujte!"
Luna se osmehnu nakrivo, podie ruku, dotae mokro mesto na Torinom obrazu.
"Ne za to", ree ona. "Jasno ti je ta hou da kaem." Okrete joj lea, saginjui glavu.
"A ta e sa Kirardom Setom?" upita Tor naglo.
Luna se opet okrete njoj.
"Ja ga hapsim", ree Gundalinu.
"Ne", ree Luna, ije su oi postale hladne. "Ne ti. Pusti da ga ja."
"ta e mu uradi?" upita Tor.
Luna je oklevala jedan trenutak. "Pustiu ga na sud Majke Thalase", ree ona
konano, "po tradicionalnim zakonima naeg naroda."
Tor klimnu glavom; zadovoljna, mada se u njenom zadovoljstvu pojavila i
primesa napetosti. "Uini tako", apnu ona posle nekoliko trenutaka.
Izioe iz kluba zajedno, ne marei za dreavu muziku i za goste koji su blenuli u
njih.
"Bi-Zi..." ree Luna, mirkajui u nagloj jakoj svetlosti uliice. "Sea se ta nam
je Rid rek'o o Ukresu?"
Gundalinu odmahnu glavom odreno. Njegov um se vrteo u beskonanoj petlji
osujeenosti. Do maloas je bio siguran da e sledei potezi u Igri koja ih je okupila
privui figuru zvanu "Rid" na njihovu stranu... da ta figura nee biti otrgnuta sa table.
Verovao je da je Ridova ponona poseta onaj "bezbedni sastanak" koji je Kitaro obeala.
Meutim, bezbednost na tom sastanku nije bila jaka - i sad Bratstvo dri u svojim rukama
klju za zagonetku mera, a njih dvoje mogu izmoliti Ridov povratak samo ako isplate
ucenu - ako daju odgovor na jedno nemogue pitanje.

Bogovi, kako je moglo da poe toliko pogreno? Da li su one figure koje su Rida
privele njegovim ulaznim vratima, osobe zatiene energetskim titovima jednostavno
sprovele Kitarina nareenja pogreno, zato to ih vie nije mogla nadgledati Kitaro lino?
Ili je to bila akcija neprijatelja, neoekivani potez nekog neznanog igraa, s ciljem da se
kljuna figura baci nazad u ruke Haosa...?
"Bi-Zi?" ponovi Luna Svetlohodna.
"Ne", proguna Gundalinu rasejano. "Ne znam..."
"Rid je rekao da Ukres krije poneto i od nas. Rekao je: 'Pitajte ga o merima.' Sad
ga ne moemo pitati. Ali moda bi trebalo da pretraimo njegovu kompjutersku arhivu."
Pogledao ju je, shvatio da su i njegove misli ile u nekom slinom pravcu, i da to
nije slepa ulica. Ipak, odmahnu glavom. "Ukres nema nikakvo formalno tehniko
obrazovanje. Nije mogao otkriti nita to bi nama bilo od stvarne koristi."
"Ukres je veoma inteligentan ovek", ree Luna, gledajui ga postojano. "Veliki
deo svog ivota posvetio je prouavanju mera. Glavnina onog to znamo o njihovom
govoru dobijena je iz njegovih studija. Ne potcenjuj ga. On je, najzad, dvadeset pet posto
Karemovac."
Gundalinuove usne se malo iskrivie. On obori pogled. "U redu."
"Hajde u Palatu sa mnom. Sav njegov rad je tamo, u Sibilskom koledu."
Klimnuo je glavom. Povezli su se kroz grad, nazad, sve do Palate. Luna ga
odvede do prostorija koje su prvobitno bile samo Ukresov radni prostor, a kasnije postale
i njegov stan. Gundalinu osmotri oe za spavanje, sklepano, u jednom delu velike sobe
koja je ve bila gotovo zatrpana knjigama i elektronikom. Odea, line stvari - sve
razbacano po drvenim ormariima ili u neprilinom susedstvu s opremom za rad, na istim
policama. On oseti simpatiju, pomeanu s oseanjem krivice, prema oveku u iji privatni
ivot je ve i ranije tako duboko zadro. "Odakle poeti?"
Luna je oklevala, osvrtala se kao i on; kao da nikad ranije nije videla ovu sobu, ili
kao da nije prepoznavala ovo u ta se soba pretvorila. "Mislim da bi moda trebalo da
potrai informacije iz njegovog raunara. A ja u da... pretresam... njegove stvari."
Prenela je pogled s njega opet na sobu, stiskajui ake uz telo.
Klimnuo je glavom, shvatajui u isto vreme i njeno priznanje da je on bolji
ekspert za tu oblast nauke, i njenu elju da svom odsutnom muu obezbedi bar to
dostojanstvo da po njegovoj linoj imovini ne pretura ba rival koji ga je istisnuo.
Seo je za terminal, rekao mu da se ukljui, zatraio pregled sadrine jednog po
jednog fajla. Povremeno je nareivao da se pojedini blokovi podataka prenesu u njegov
lini raunar, radi kasnijeg detaljnijeg prouavanja, ali nije nailazio ni na ta to bi ga
iznenadilo. Luna se tiho kretala oko njega i pored njega, pretraujui gomile isprintanih
listova sa dokrabanim belekama, pregledajui knjige, vizuelne snimke, tonske trake,
razdvajajui ih u zasebne hrpe po nekom svom planu. Jedan deo Gundalinuovog uma iao
je za tim njenim kretanjem, uvek svestan nje, iako je drugi deo pregledao tok informacija
koji mu je promicao ispred oiju. Nadirala je kroz tu svoju potragu jednoumno,
opsesivno, da bi odrala svoje emocije pod kontrolom. Ali, s vremena na vreme, u
nevelikim razmacima, registrovao je njeno zastajkivanje, kad god bi naila na neto
bolno. U takvim momentima naroito pomno se trudio da ne gleda u nju.

Poslednji sumarni pregled fajla kliznu na ekran, pred njega, konano. On se

ispravi u stolici; terminalov sintetiki glas ga je informisao, bez emocija, da je taj
poslednji "omot" sa podacima pod ifrom. "E, jebi ga..." ree on.
"ta je bilo?" Luna ga pogleda preko sobe.
"Ovde ima jedan fajl 'pod kljuem'."
"A ovde jedna zakljuana fioka", ree ona. Posmatrao je njene pokuaje da izvali
bravu krivim seivom noa za ljutenje krljuti sa ribe, koji je nala na tom stolu. Fioka
iskoi prema njoj, i Luna uzviknu. Sedajui za taj sto ona poe preturati po stvarima koje
on nije mogao videti. Onda ona neto podie i zadra u vazduhu: malu, rukom pravljenu
kesu, namenjenu za noenje na opasau, ukraenu perlama i izvezenu. Bio je to tijamatski
zanatski proizvod. Luna poloi kesu na sto, ne gledajui Gundalinua, gotovo kao da je
njegovo prisustvo zaboravila.
Podigla je jo neto - privezak od srebrnastog metala, na lancu, savreno jednak
onome koji je Rid nosio. Ovog puta Luna pogleda preko ramena, pokazujui mu taj znak
Bratstva.
Gledao je kako tama - razne vrste tame, svakojake - prolaze kroz njene oi pred
kojima se privezak vrteo. Znala je ta simbolizuje. Onda se opet okrenula od Gundalinua,
poela vaditi druge predmete iz ladice: tuinsku medalju, nanizane staklene perle, neki
drevni kalibrator, deju drvenu igru. Ovo poslednje je drala u rukama malo due, a
zatim takoe ostavila na sto.
Opet se okrenula fioci, izvukla jo neto, ali obazrivo, kao da je to neto lomljivo.
Gundalinu vide pramen blede kose, slian peni sa vrha morskog talasa, zapeaen u
boicu od duvanog stakla. Zurila je u nju, drei je meu dlanovima sastavljenim tako da
ine malo gnezdo.
"Tvoja?" upita on.
"Nije."
"Arikina?" upita on blago.
Ona, prenaglaeno paljivim kretnjama, ostavi boicu na sto. "Moe biti. Ili
Arijelina..." Najednom su obilno potekle one suze kojima ranije nije dopustila da pou.
Plea ju joj se poela tresti od bezglasnog plaa; okrenula mu je lea, naslonila se na sto,
zarila lice u ake. "Nisam ak ni znala da ona ide s njim!" Sa Ridom. "Mogla sam to da
prekinem! Nikad je nisam stvarno poznavala, moje dete, moje dete..."
Gundalinu je ustao, priao joj, kleknuo kraj njene stolice, a ona je sedela i plakala,
sada glasno. "Ja nju uopte nisam poznavala..." Gundalinu, savladan talasom jada iz sebe,
ostade zanemeo, samo ju je grlio, glave pognute i naslonjene na njeno rame. Grevitim
kretnjama ruku zagrlila je i ona njega, vrsto; osetio je kako suze natapaju koulju
njegove uniforme. "Trebalo je ja da ga zaustavim", ree Gundalinu. "Imao sam ga u
akama!"
"Nije tvoja krivica..."
"Nije ni tvoja." Podigao je glavu, prisilio Lunu da ga pogleda. "Jo nije gotovo",
ree on. Nekako je uspevao da sprei drhtanje glasa. "Ne smemo dopustiti da nas ovo
paralie, svaki minut nam je potreban..."
Klimnula je glavom, obrisala rukavom lice, udahnula dugo i drhtavo. "Znam",
ree. Ustade, izvue se iz njegovih ruku, ispravi lea. Izvue jo jednu stvar iz ladice i

poloi je na sto - knjigu, korica toliko pohabanih od vremena i trenja da se naslov nije
mogao proitati.
Iznenaen, on dohvati knjigu. Nikada, pa ni sad, nije mogao odoleti svojoj
radoznalosti u takvim prilikama. U mladosti je voleo knjige, opinjen primitivnim ali
temeljitim nainom uvanja informacija u njima, njihovom sposobnou da prebrode sve
tehnoloke barijere, njihovim opipom i mirisom. Proitao je nebrojeno mnotvo romansi
o Starom Carstvu, kao nekakav zavisnik koji ne moe bez takvog toka rei - potinjen toj
sposobnosti knjiga da puste njegovu imaginaciju da stvara svoje sopstvene fantazije o tim
izgubljenim epohama, za razliku od drugih medija koji su mu nametali unapred
zapakovanu realnost koju je kreirao neko drugi.
Ali onda je doputovao na Tijamat, u prastari tajanstveni grad Karbankl, i pokuao
da sprovede svoje fantazije u ivot; dugo vremena posle toga bilo mu je muka i od same
pomisli na itanje. Zatim vremena vie nije ni bilo... Sada hitro otvori knjigu, pogleda
naslovnu stranu. Bila je na tijamatskom, napisana univerzalnom fonetskom azbukom:
knjiga o teoriji fuga. Poe prelistavati stranice mekanih rubova. Po marginama su bile
nakrabane beleke, nepoznatim i sasvim neukraenim rukopisom. Matematike formule
i muzika notacija, naporedo; pa strelice, znaci pitanja, skraenice koje on nije mogao
razjasniti. Ipak, drei tu knjigu, on oseti neke rezonancije u skrivenim nivoima svog
mozga, tamo gde se dogaaju susreti istog uma sa istom inspiracijom. Opet sklopi
knjigu, pogleda Lunu. "Mogu li poneti ovo?"
"Misli da je to ono to smo traili?" ree ona.
"Ne znam. Ali vredi je prostudirati." Pogleda ka netrepuem oku terminala.
"Zna li ifre kojima je Ukres titio svoje line fajlove?"
"Ma, nisam znala ni da on ima ijedan fajl koji nije dostupan..." Zastala je za
trenutak. "Ja sam o njima znala tako malo." Rasejano se protrljala po oima. "Kad je
saznao, on je okrenuo lea svima nama, ne samo meni... Toliko ga je to povredilo,
izgubio je sve. Mislim da je nju uvek voleo vie nego ikoga." Nju: Arijel. "Ali, nije vie
hteo ni re da progovori s njom." Odmahnula je glavom. "A sad je krenuo da je
spasava..."
Gundalinu je utao, gledajui dole. Jednu aku je blago spustio na njeno rame, a
ona pritisnu lice na nju, sklapajui oi.
Neko ue u sobu i stade iznenaeno. Njih dvoje, trgnuti, istovremeno pogledae:
bio je to Tamis, koji je sa vrata piljio u njih. Gundalinu urno, postieno, povue ruku sa
nje. Stajao je ne dodirujui Lunu, dok je njihov sin ulazio u sobu.
Tamis jo jednom stade. Gledao je naizmenino njega, pa nju, sa neizgovorenim
saoseanjem. "Rekoe mi da ste ovde", ree. "Imam neke vesti..." Luna se ukruti. Ali
onda se njegov tmurni izraz lica razlomi u osmehe. Ponos i zadovoljstvo na tom licu
dirnue i Lunu i Gundalinua. "Merovi i ja emo imati bebu."
Kratki uzvik neverice izmae Gundalinuu iz grla, a Lunino lice ostade bez
ikakvog izraza.
Tamis je neodluno gledao majino oamueno lice, onda se okrenuo Gundalinuu.
"Opet smo zajedno", ree. "Reavamo probleme. A to dugujem tebi..." Ne ree ni
"sudijo" ali ni "oe". Samo prui ruku.
"estitam." Gundalinu se rukova s njim. eleo je, ali nije mogao, i da ga zagrli...
najednom je osetio da je svome sinu u istoj onoj meri stranac kao to je njegov otac bio
njemu - tako mu se bar oduvek inilo - stranac. "Drago mi je da to ujem", ree on.

Tamis se osmehnuo, sa aljenjem jednakim ali kratkotrajnim, a onda se opet

okrenuo majci. Njegovo lice pade. "ta nije u redu...?"
Pritisnula je nadlanicu na usta, stresla glavom, u znak nemog izvinjenja; njene oi
opet su bile pune suza.
"Sedi, Tamise", ree Gundalinu tiho. Onda mu objasni, ne gledajui ga u oi; nije
bio u stanju da posmatra ni Tamisove ni Lunine reakcije na njegove rei.
"Majko-Sviju-Nas..." prozbori Tamis, kad je sasluao do kraja.
"ao mi je, Tamise", proaputa Luna, "ao mi je to sam upropastila tvoju divnu
vest." Ustala je sa stolice i pola preko sobe ka Tamisu. Gundalinu vide da se njeno lice
ispunilo izvinjavanjem za prevelik broj ovakvih trenutaka, dok je gledala dole u svog
sina. Ali onda se najednom opet osmehnula, na onaj njen stari nain koji je Gundalinu
oduvek pamtio. "Jedva verujem", ree ona. Njen osmeh se irio. "Hvala ti to si opet uneo
nadu u ovaj dan." Tamis ustade sa stolice, i pred Gundalinuovim oima to dvoje se
zagrlie, onako bez zazora a sa puno ljubavi, kako je on eleo da zagrli svog sina koga
jedva da je i upoznao; sad vide kako se pred njim rasklapaju beskrajnui obrasci ivota.
Dete, pomisli on, dete je smeh nade, egzistenciji u lice.
"ta misli, da li e ale uspeti da vrati Arijel?" upita je Tamis kad ga je najzad
pustila.
"Ne znam." Luna je odmahnula glavom malo, i pogledala Gundalinua.
"Moe li im ti pomoi?" ree Tamis, gledajui za njenim pogledom, takoe u
njega. "Moe li poslati policiju?"
"Nije to tako lako", odgovori Gundalinu. "Svih mi predaka, uradiu sve to
mogu." Pogleda ka ekranu jo ukljuenog terminala, ka tajnama koje taj raunar nije
pristajao da preda. "Tamise, zna li ita o - o linim iframa tvog oca?" Postavio je to
pitanje iako je znao da je uzaludno, jer Tamis i Ukres nikad nisu bili toliko bliski.
Meutim Tamis klimnu glavom. Izgledao je kao da je njegova radoznalost
probuena. "Obino je koristio odlomke iz merskih pesama." Videi Gunalinuov
iznenaen izraz lica, slegnuo je ramenima. "Ja sam s njim opirnije razgovarao samo kad
sam imao neke nove podatke o merima..." Iz kese na svom opasau izvadi frulicu;
Gundalinu shvati da ju je Tamis, kao i Ukres pre njega, uvek nosio sa sobom. Tokom
jednog trenutka Tamis je samo gledao tu lomljivu koljku, dalekim pogledom.
"ta je, Tamise?" upita Luna blago.
On die pogled ka njoj. "Samo sam se zapitao", ree gotovo neujno, "da l' bi ale
isto tako po'o za mnom." Podiui flauticu poe ka Gundalinuu koji je ve seo na sedite
ispred neresponsivnog terminala. Tamis odsvira nekoliko akorda; bez rezultata. Zatim jo
jednu muziku frazu, pa jo jednu. Desetak puta uzaludno, a onda, posle jo jedne, ekran
oive. Program je otvorio svoje nevidljive kapije, podaci su pokuljali.
Gundalinu se trujumfalno isceri. Za trenutak je taj osmeh delio sa momkom koji
je stajao uz njega. Zatim je opet preneo pogled na ekran, upijajui poplavu simbola,
koristei tehnike nauene od Kartografa da bi apsorbovao vizuelni informacioni tok
maltene jednako brzo kao da je direktnom vezom ukljuen u raunar. Merske pesme kao
delovi fuga...
Muzika je ispunjavala vazduh oko njega, zato to je Ukresov program
reprodukovao mnoge niti jedne muzike mree, zatim ih poeo uplitati; u isto vreme,
ekran su ispunjavale matematike jednaine kojima su bile definisane meusobne
proporcije zvukova, koje su se neprestano menjale; na taj nain su odnosi unutar sistema

postajali vidljivi. Gundalinu je sedeo sav zanesen, samo nejasno svestan da su Tamis i
Luna iza njega i da tiho razgovaraju a onda odlaze da zajedno nastave traganje po
Ukresovoj imovini.
Kad je pregledao i odsluao celu sadrinu fajla, Gundalinu zatrai ponavljanje.
Uznemirile su ga konfiguracije koje je video. Da, Ukres je naao neki klju, on je u to
siguran... matematika struktura ove muzike ujedno je kod, koji u nekom delu njegovog
mozga nalazi rezonanciju, negde u neverbalnim dubinama miljenja, tamo gde lee
koreni sve muzike i sve matematike percepcije.
Opet je sluao, i opet gledao mree meuodnosa na ekranu, u vazduhu, i unutar
svog uma; poinjao je oseati strahopotovanje pred prefinjenom vetinom umetnika koji
je ovo stvorio. Najzad, gledajui ekran, uvide da je muzika samo prenosilac, da su onaj
bitni deo zapravo matematike informacije kodirane u njoj. Odmah je znao i smisao tih
informacija, tih meuodnosa koji su sevali preko terminala: iz dana u dan je radio, mnogo
meseci bez prestanka, na slinim problemima, sa Ridom Kulervom, kad su se muili da
podvrgnu zvezdopogonsku plazmu ljudskoj kontroli. Matematika unutar te muzike
odnosila se na "pametnu materiju".
Meutim, u tokovima te matematike logike zjapile su ogromne rupe, jer su
pojedini bitni delovi izgubljeni, uniteni zajedno s merskim pesmama koje su trebalo da
budu prenosnici. Video je i Ukresove probne pokuaje rekonstruisanja nedostajuih
delova - herojski trud jednog inteligentnog, snalaljivog oveka kome nedostaje
sistematsko matematiko znanje, a takoe i programersko iskustvo, da bi dovrio
zapoeto veliko otkrie. Ispuni ga divljenje prema uspesima Ukresa Svetlohodnog,
divljenje nimalo podgrizeno zaviu. Poe postavljati pitanja kompjuteru, onda mu dade
niz novih komandi; najzad posla sve podatke u svoj raunar, sa instrukcijama da treba
krenuti sa jednom serijom transformacionih funkcija, da bi potom bilo mogue postaviti
prava pitanja...
"Naao si neto", ree Luna iza njega, i on postade svestan da njih dvoje ve neko
vreme stoje iza njega i gledaju ga kako posmatra ekran. "ta je to?"
Pogledao ih je, dopustio da Luna vidi divljenje jo neugaeno u njegovim oima.
"Ukres je naao", ree on, "klju za merske pesme. Bazirane su na teoriji fuga..."
Pokretom ruke pokazao je knjigu koja mu je leala na dohvatu ruke, na stolu. "U
strukturu ove muzike utkane su matematike jednaine. U muzici i inae postoji ista
matematika, na nekom najosnovnijem nivou", nastavi on, videi po njihovim licima da ga
nisu ba razumeli. "Svaki ton je u tanim, nepromenljivim odnosima sa svim drugim
tonovima. Kompleksni matematiki odnosi mogu se iskazati strukturom jedne muzike
kompozicije kakva je fuga. To je kao prevoenje u drugi kod. Ukres je oznaio bazine
strukture. Evo, tu su. Odnose se na manipulisanje 'pametnom materijom'. Dao sam
instrukcije mom raunarskom sistemu da sve ovo provue kroz jedan program koji bi
trebalo da bude u stanju da rekreira nedostajue segmente, a tada emo moda biti u
mogunosti da vidimo koji je konkretan problem trebalo da bude reavan pomou tih
jednaina..." On se opet okrete ekranu i uznemirujuim, pozivajuim glasovima mera,
sintetiki napravljenim ali natprirodno realistinim, koji su tekli kroz vazduh oko njega.
"Ti ve zna odgovor", ree Luna tiho, glasom koji se kroz muziku jedva uo.
On se okrete i pogleda gore ka njoj, vide da njene oi blistaju zapanjenom
vizijom. "ta...?"

"Meri dolaze prema gradu", ree ona. "Razlog moe biti samo jedan..." Zautala
je, ali njene oi su dovrile onu misao koju usne nisu mogle izgovoriti. Potrebni su tome.
Onome.
Njegova se usta otvorie, zato to se naglo zatvorio neki cirkjut u njegovom
mozgu: um se prozraio bleskom otkria. "Odravanje ispravnosti 'pametne materije'..."
proaputa on. "Tako je, svih mu bogova...!" Potrebni su tome. Nesigurnim kretnjama
ustade sa stolice i zagrli Lunu. "Uklopilo se!"
"O emu vi to?" upita Tamis. Oboje mu uputie poglede beskorisnog izvinjenja.
"Mi ti to ne moemo objasniti, Tamise", ree Luna gledajui u pod. "Jo ne."
"Ali mislite da e to pomoi Arijeli?" upita on.
Ona pogleda Gundalinua, ije lice je sad odraavalo i sve njene sumnje, svu
pusto u njoj. "Pa, ne znam", ree on posle nekog vremena. "Moramo verovati da hoe."
Luna pokua da se oslobodi tih misli, izvue se iz Gundalinuovog zagrljaja i opet
stade licem u lice sa Tamisom. "Ve je kasno... Idi kui, Merovi, prenesi joj moje estitke
i moju ljubav." Njen osmeh poe - i stade. "Ali ne reci joj ta smo danas ovde radili, i
zato. Ne reci nikome; molim te, Tamise."
Klimnuo je glavom. Njegovo lice pokazivalo je napetu panju. Zagrlio ju je jo
jednom, poslednji put, za rastanak.
"Hvala to si pomog'o", ree Gundalinu videi da mladi sad gleda njega.
Tamis klimnu glavom. "Hvala i tebi, to si ti pomog'o", ree rapavim glasom;
okrete se, i poe ka vratima.
Luna je njegov odlazak pratila sa oajno-naputenim, ali i upitnim izrazom lica.
"Thalasa neka ih blagoslovi", ree, skoro odsutno. Uzdahnu, sklopi oi. "Kau... kau da
Majka Thalasa nadasve voli svoju decu..." Glas joj je posustajao. "Damo Thalaso,
pomogni svima njima: mojoj deci, i tvojoj." Opet je otvorila oi, ali u njima nije bilo
nimalo nade. Pogleda Gundalinua. "A zato se Tamis zahvalio tebi?"
Gundalinu slegnu ramenima. "Zato to sam bio posmatra spolja", ree,
sklanjajui pogled. Onda zagrli Lunu, zato to je bar to bilo opet njegovo pravo.
Osmehnu se dole ka njoj, tuno. "Suvie sam ja mlad da budem deda", ree.
Uzvratila mu je pogled, s osmehom jednako naglim i jednako slatko-gorkim. "Na
ovoj planeti ne", ree ona. "Sad si, zna, na Tii." Pogledala ga je. "Ostani noas sa
mnom, Bi-Zi." Zagnjurila je lice u tkaninu njegove uniforme.
Klimnuo je glavom, dobro znajui da ne treba s njom da bude ove noi, ali isto
tako znajui da je, kao ni Luna, nikako ne moe provesti sam sa svojom nadom i svojim
strahovima.
Povela ga je kroz hladne, u rokoko-stilu ukraene hodnike dvorca, do svoje
spavae sobe; nisu imali apetita za kasnu veeru. Opruio se pored nje po krevetu,
odahnuo kad ga je madrac punjen ptijim perjem zagrlio kao naruje njegove drage.
Poto im vie nije ostalo snage ni da vode ljubav, samo su leali zagrljeni, dugo, govorei
vrlo malo, trudei se da misle jo manje. Luna je ostavila upaljenu svetiljku na stoiu
pored postelje, zato to nije mogla podneti pritisak potpunog mraka.
Zaspala je, napokon, nalazei mir u njegovom naruju. On je bdeo nad njom,
oseao kako se uz njegovo telo pritiska toplina njenog, toplina koja die; oni kapci su
mu postajali sve tei, i najzad je zaspao.
Nije znao koliko je vremena prolo, da li nekoliko sati ili nekoliko minuta; tek,
vrata spavae sobe otvorila su se, i pri tome tresnula, nimalo ceremonijalno. Trgnuo se

zbog toga, i probudio. U postelji se pridigao u sedei poloaj, zbunjen, glave maglovite
od sna. Luna se pridigla na lakat, povukla pokriva preko grudi. Bili su suoeni sa petest ljudi u policijskim uniformama.
"Vanu...?" ree Gundalinu s nevericom, zaklanjajui oi rukom, jer u sobi su se
upalila svetla. "ta e kog vraga ti ovde? ta ovo znai, hiljadu ti bogova!"
Vanu je stajao i gledao ih kako lee jedno pored drugog. Ono to je tada
Gundalinu video u oima svog biveg prijatelja - aljenje, osudu bez iole opratanja,
oajniku reenost - bilo je dovoljan odgovor. Vanu ispravi ramena kao da e salutirati,
ali to ne uini. "Sudijo Gundalinu, doao sam te uhapsit'."
"Na osnovu koje optube?" ree Gundalinu, jo ne sasvim siguran da ovo nije
nona mora.
Vanuove usne povie se nadole. "Moja je... teka i bolna dunost, sudijo, da te
obavestim da si optuen za izdaju."
70. TIJAMAT: Karbankl
Luna je stupala za utljivim policajcem, kroz tunel raznih oblika zamrljanih od
kretanja - unutranjost taba policije. Gledala je pravo preda se, u policajeva
uniformisana lea. Oseala je, svud oko sebe, irenje prostora iznenaenja, poput talasa
od brodskog pramca: ogovaranja, nagaanja, radoznalog zurenja. To je kraljica. Dola da
vidi Gundalinua, svog ljubavnika. Uhvaeni su sa golim dupetima, zajedno, u inu
izdaje... Gundalinu heroj, Gundalinu izdajica: ta e joj kog vraga on, sad kad je u
mardelju?
Bila je zatraila od deurnog oficira da je pusti da poseti predsednika Vrhovnog
suda, Gundalinua. Ovaj je odmahnuo glavom i rekao: "Nikome nije dozvoljeno da vidi
tog zatvorenika." Zatvorenika. Bez ikakve indikacije ta je bio, do jue; ta je znaio
svojoj naciji, ta je sve uinio za Hegemoniju. Onda je zatraila da vidi glavnu
inspektorku. Deurni ju je predao jednom policajcu i na taj nain otisnuo niz ovu cev
sainjenu od zlobnih mirkanja i govorkanja.
Hodala je kroz to, jedva i registrujui da je predmet neeljene panje; njen um bio
je preokupiran gubicima i pitanjima tako ogromnim da se poruga nepoznatih ljudi oko nje
redukovala do besmislene buke, to je i bila; najzad su ti glasovi poeli da se stiavaju,
kao da i sami to uviaju, a onda ih je ostavila za sobom.
"Kraljica je dola da te vidi, inspektorko." Vodi ju je uveo u jednu kancelariju,
salutirao, iziao, zatvorio vrata za sobom.
Geja Derua Pala-Tion iznenaeno die pogled ka njoj, preko punog naruja
raznih stvari koje je upravo nosila. Odmah izrui sve to, jednim pokretom, u nekakav
prazan sanduk.
Luna je oklevala, napola namrtena. "ta radi to?" ree joj. Pored radnog
stola/terminala bili su i drugi sanduci, ve napunjeni, naslagani jedan na drugi, a police i
ormari u kancelariji bili su gotovo prazni.
"Pakujem se", ree Derua glasom tekim od ironije. "Jutros me je komandant
policije informisao da je optuio Bi-Zija za izdaju, i da je proglasio opsadno stanje.
Takoe, da ja od danas vie neu biti u slubi kao glavni inspektor."

"Sise li mu Damine!" Luna tresnu pesnicom po zatvorenim vratima. Ispunie je

uspomene na proteklu no. Naslonila se klonulo na prastaru, nepoputajuu povrinu,
malo je i skliznula niz nju. "Prokletnik! Dabogda trunuo u nekom paklu po svom izboru."
Die pogled i nae potpunu saglasnost u oima druge ene. "Da li si videla Bi-Zija - da li
si razgovarala s njim? Je li dobro?"
Derua odmahnu glavom. "Vanu ne puta nikoga kod njega, a naroito ne ma
koga ko bi mogao pokuati da mu pomogne. Tako mi amdije, pokuavala sam." Sede
na fotelju iza radnog stola, nasloni elo na ake.
Luna pree preko prostorije. "Opsadno stanje, kae? Odakle mu to pravo?"
"On je u strukturi vlasti drugi, odmah posle vrhovnog sudije. Pa, kad je Bi-Zi
svrgnut, on ostaje kao glavni. On tvrdi da se to zove 'vanredno stanje' i da e trajati sve
dok ne dobije nova nareenja od Ce-Ka, ili dok ne poalju novog vrhovnog sudiju. U
sutini, vanredno stanje daje Vanuu mo da radi ta god hoe." Deruino lice postade
sumorno.
"A ako se ja usprotivim...?" Luna zauta i okrete se, jer su se vrata kancelarije
naglo otvorila iza nje.
"U tom sluaju ja imam zakonska ovlaenja da svoje odluke sprovodim silom",
ree komandant policije ujednaenim glasom. Naklonio se malo, ali korektno. "Damo
Thalaso." Pogledao je Deruu, koja je ustala sa sedita i kruto mu salutirala. On, bez
izraza na licu, uzvrati jednakim salutiranjem.
Luna je oseala da joj lice gori. "Preti li ti da e napasti moje ljude?" ree ona,
tresui se od gneva.
"Neu ako mi ne da razloga." Oi su mu bile neprobojne kao opsidijan.
"A ta ti to znai?" Stala je jedan korak dalje od stola; ruke je drala kruto
opruene nadole, uz telo.
"Nameravam da nastavim lov na mere. Ako mi budete pravili probleme oko toga,
ti ili tvoji ljudi, pristupiu odmazdi. Nepotrebno je govoriti da e u svakom konfliktu
gubitnik biti vaa strana, ne Hegemonija."
"Znai, to je smisao rei 'autonomija' za Hegemoniju?" ree Luna. "Naime, da se
vi neete meati u nae unutranje stvari, osim ako vam se ne svidi da se ipak umeate? A
to nastupa ako ne stavimo vae pravo da eksploatiete na svet iznad nae kulture, iznad
naih verovanja, ak i iznad prava mera - kojima ovaj svet pripada vie nego ikome od
nas - da jednostavno ive a ne umiru?"
"Vanredno stanje, to jest ratno stanje opravdano je u situaciji ekstremnih
graanskih nemira ili sukoba", ree Vanu ravno. "Na cilj ovde je da odravamo mir."
"Meni je reeno da tvoj narod ceni ast iznad svega drugog. Vidim da sam
pogreno informisana", ree Luna tiho. Osetila je, vie nego ula, Deruino naglo
uvlaenje daha; videla je svetlucanje u Vanuovim oima, i znala da ga je acnula.
Vanuova usta su se stanjila. "Ja bih hodao obazrivo da sam na tvom mestu,
Thalaso. Vaa mnogo hvaljena autonomija je jedino to tebe titi od istih tih optubi za
izdaju koje sam podigao protiv vrhovnog sudije."
Pocrvenela je jo jae. "Nisi imao pravo..."
"Nisam imao pravo?" Njegova ruka se trgla, stisnula u pesnicu. "Ti nisi imala
pravo da ga zavede, da ga pomou svog tela navede da ti odobrava sve! On nije imao
prava da okrene lea sopstvenom narodu! Nije imao prava da bude tako slab. Neko je
morao zaustaviti to ludilo, inae bi Gundalinu uskoro upropastio sve to ovde imamo. Ja

sam mu bio najbolji prijatelj, prokleta bila...!" Kroz njega prooe drhtaji, kao da mora da
se suzdrava da je ne dohvati akama.
"Najbolji prijatelj - samo dok vam je davao sve to vi elite", ree ona, tiho i
hladno. "On me voli, i ja volim njega. Ali odluke je donosio ne zato to je moj voljeni,
nego zato to je astan ovek."
Vanu ju je gledao nekoliko trenutaka; usne su mu se trzale. Najzad je progunao
neto na sandiju, i sklonio pogled sa nje. Prevela je sebi te kisele rei: varvarska kurva.
Ona, sad na sandiju, ree: "Moemo govoriti i tvojim jezikom, komandante Vanu,
ako ti to vie odgovara. Ja ga znam prilino dobro."
Ponovo ju je pogledao; bele pegice razasute po njegovom tamnom licu
pocrvenee jako, kao krv. On duboko udahnu. "Mislim da je ostalo jako malo toga to mi
moemo jedno drugome rei, na ma kom jeziku, Damo Thalaso", odgovori on na
tijamatskom. Poe se okretati da ode.
"Hou da ga vidim", ree Luna. "Ne moe mi uskratiti pravo da ga vidim."
On se opet okrete ka njoj. "Bojim se da je to nemogue. On vie nije ovde."
Sledila se. "ta?"
"Otiao." Vanu slegnu ramenima. "Na Karemof, da odgovara pred Vrhovnim
sudom Hegemonije. Da je ostao ovde, postojala bi prevelika opasnost od graanskog
sukoba, pa sam naredio da se deportuje odmah."
Osetila je kako je zadovoljan, i kako se njegovo zadovoljstvo stiska oko njenog
grla: davi je, kao da ju je akama stegao za guu. "Hoe li rei", procedi ona, istiskujui
rei nekako, "da je postojala prevelika opasnost da je on u pravu; i da bi svima to bilo
jasno kad bi uli njegov glas?"
"Obazrivo hodaj, Damo", ponovi on, mrtei se jo jae. Opet joj se nakloni,
savreno elegantno. Okrete se, ode do vrata, otvori ih, ali tu stade i jo jednom se okrete
ka njoj. "Uzgred budi reeno", nastavi on, "sada znam da su tvoje fanatizovane prognoze
da emo mi desetkovati mersku populaciju bile ne samo praznoverice i gluposti, nego i
apsolutne lai. Moji ljudi mi javljaju da su ove vode prepune mera. Ni govora nema o
nekom smanjenju njihove brojnosti."
"Ne!" Zakoraila je napred. "To nije istina, mera nema vie nigde drugde pregledajte udaljenije vode, pretraite sva mora, vi imate sredstva za to. Videete da su
prazna."
Odmahnuo je glavom, a njegove oi su je alile, kao da je nedostojna i prezira.
Onda izie, bez odgovora.
Luna je stajala nepomina usred kancelarije, sve dok oajniki gnev u njoj nije
popustio. Onda se okrenula da pogleda Geju Deruu.
Derua je opet sela za svoj sto; u njenim tamnim oima bilo je puno pitanja, od
kojih nijedno nije bilo umirujue. Derua izvue iz depa ploicu sa iesta-kapsulama,
ubaci nekoliko u usta, i poe ih vakati da bi smirila nerve.
Luna prie jednom seditu i teko se srui u njega. "Pa nije mogue da su Bi-Zija
odveli", ree ona, prouavajui svoje ake, koje su leale u krilu kao umirui insekti.
"Kako se to moglo dogoditi? Nemogue."
"Nita nije nemogue", proguna Derua ravnim tonom.
"Ovo jeste." Luna Svetlohodna die glavu. "Morao je biti ovde. Njemu je sudbina
namenila da bude ovde. I on, i onaj drugi. Svi smo bili na svojim mestima. I sad,

najednom, ba kad smo bili spremni - njih dvojice nema." Oseala se kao da su je tukli,
kao da ima unutranje krvarenje.
Derua je pogleda, i Luna vide jedan izraz koji na njenom licu ve godinama nije
videla. "Bogovi..." ree Derua. "Opet ti je govorilo ono, je l' tako - sibilski um? Kao
onom prilikom kad si mi rekla da e postati Kraljica."
Klimnula je glavom nemo.
"Ko je taj trei?"
"Rid... Rid Kulervo."
Deruine oi se rairie. "Pa taj radi za Izvora. Bi-Zi je mislio da ga uhapsi... al'
da se to izvede nezvanino. Kitaro je radila na tome, pre nego to..." Zastade. "ta je to
bilo?"
Luna joj ispria kako je stvar poela; priajui uspe da prikupi svoje razmotane
misli.
"I ta je trebalo da vas troje uradite?" upita Derua kad je sasluala Lunu do
kraja.
"Ov-vaj - neto u vezi sa spasavanjem mera." Luna odmahnu glavom. "Ali samo
toliko ti mogu rei, ne vie. Osim jo ovog: meri su klju za neto. Kad bi taj merokolja
Vanu..." Zastade. "Kad bi samo znao kakvo je zlo naneo, ne samo merima, i ne samo
nama, nego i sebi..."
Derua uzdahnu. "I tako, znai, Hegika je uzela Gundalinua za taoca, a Izvor
Rida..."
"I Arijel." Prinudila je te rei da iziu.
"Arijel?" Derua poblede. "Zato nju, sve mu bogove?"
"Bila se spetljala sa Ridom. Ja nisam ak ni znala... Izvor ih je odveo oboje.
Zbog... onoga to znam a ne mogu kazati." Ispria i ostalo, sve vie i vie obamirui od
tih rei, dok ih je izgovarala; najzad u njenom glasu ne ostade nimalo emocija. "Svi
odoe... a ja ne znam da l' e se iko vratiti, ikad."
Derua se nasloni unazad, u svoju fotelju, i ubaci jedan daljinski upravlja u
sanduk. Sumorno pogleda Lunu. "Pa, moemo li mi sada ita uiniti?"
"Nita", ree Luna. "Meni je sad sve ionako besmisleno." Telo kao da joj se u
kamen pretvorilo dok je tu sedela; sad kao da je bilo toliko teko, toliko inertno, da vie
nikad nee moi da ustane. "Nita vie nema znaaja."
Derua se brzo nagnu napred i ukljui svoj interkom. "Proer! U moju
kancelariju. Odmah."
Samo nekoliko sekundi kasnije inspektor Proer se pojavi na vratima, salutirajui.
"Inspektorko?" Kratko se nakloni ka Luni, a ona spusti glavu pred njegovim pogledom.
"Ti si ovde vrilac dunosti dok komandant ne imenuje novog glavnog inspektora.
Vidi da se ove moje stvari poalju u moj..." pogleda Lunu, "...u tab tijamatskih pandura."
Luna die pogled oseajui da se u njoj malice pokrenulo neto to nije jo jedan pipak
oajanja. "elim da se vratim na svoje staro radno mesto", ree Derua.
"Tvoje je." Luna ustade, pogleda Proera pa Deruu.
Derua zaobie ugao svog radnog stola, dobaci Proeru sveanj klju-kartica.
"Evo ti. Komandantu Vanuu reci..." Ona ispljunu jednu pregrizenu kapsulu ieste u ko za
otpatke. Luna vide trzaj Proerovih usana. "Reci mu... da je mekritu. Kao to su bili i svi
njegovi preci, unazad sve do prvog."
Proer je pogleda s nevericom. "Bogovi, to ja komandantu ne smem kazati..."

"Citiraj mene", ree ona. "Ovo ti je izriito nareenje." Zastade. "Osim toga, reci
ljudima da Gundalinu vie nije tu."
"Nije tu?" ponovi Proer. Lice mu se opusti. Ona klimnu glavom. "Da,
inspektorko." Isprsi se i jo jednom je pozdravi salutiranjem. "Smatraj da je to uraeno."
Ona mu uzvrati pozdrav; onda se mimoioe. Proer je poao ka njenom radnom
stolu, njih dve ka vratima.
Derua je duboko udahnula kad su napokom bile izvan taba policije. "Ba ovo
prija. Provetriti glavu, da izie smrade tog mesta." Pogleda iza sebe, ka ulazu u zgradu i
ka dvojnom natpisu, koji je bio uraen tijamatskim slovima i sandijevskim hijeroglifima,
iznad ulaza.
"A ta je mekritu?" upita Luna tek sad.
Geja Derua se osmehnula; linija njenih usana bila je slatka-i-kisela. "Najnia od
niskih klasa, na Karemofu. To je kao da letnjaku kae da je 'meroubica', ali podignuto na
deseti stepen." Njeno lice opet ovrsnu. "Jedina stvarna greka koju je Gundalinu ikad
napravio sastojala se u tome to je poverovao da je taj pristrasnik s tunelskom vizijom, taj
Vanu, njemu jednak." Oborila je pogled, ispljunula jo jednu kapsulu, i pola za Lunom,
koja je ve odmicala ka poetku uliice. "Luno, da li te zanima moje miljenje?"
"Da." Luna je netremice gledala preda se, znajui da nema drugog izbora: mora
biti u pokretu, mora izmicati sudbini koja pristie za njom, da je obori. "Reci. Treba mi
pogled sa paralaksom. Svaki izlaz koji ja vidim zapreen je zidom vatre..." Die pogled, u
mislima joj je bila Vanuova pretnja, i vatra sa neba koja moe biti ispaljena na njen svet,
koja ga moe i unititi ako ona suvie pritisne Hegemoniju.
"Onda uspori." Deruina aka se spusti na njenu miicu, povue je da sporije
hoda. Luna to prihvati, i pogleda Geju Deruu. "Saekaj da saznamo vie", ree
Derua. "Bi-Zi ima prijatelje, ne samo ovde nego i na Karemofu. Moda e nam se on
vratiti svojim snagama..." Ali njen glas je sumnjao u to. Luna se priseti prie o raznim
"stupnjevima" u Kartografima, frakcijakim rascepima prikrivenim prividnim
jedinstvom. "Ili, ako se Ukres vrati sa Kulervom i sa Arijel, moda e Kulervo posluiti
kao klju... kao vatra koja se moe upotrebiti protiv vatre."
"Meni treba voda da taj poar ugasim zauvek." Luna se protrlja po podlakticama.
Bila je sve blie bletavilu Ulice, i oseala da se njen um polako deblokira, da poinje da
radi. "U svakom sluaju, to e trajati nedeljama - moda i mesecima. Tek tada emo
znati. U meuvremenu e meri svakodnevno ginuti." A sa svakom pogibijom mera,
umirae i sibilski um, malo-pomalo... "Znam da si u pravu; jedino mogu da ekam i da
vidim. Ali, nisam prazna koljka. Bi-Zi je nameravao da obavi analizu onih informacija
koje je Ukres sklopio o merskom pevanju. To mogu i ja."
"Tvoji sistemi su uklopljeni u mreu hegemonijske vlade, zar ne?" upita Derua.
"Jesu." Luna je pogleda. "Zato?"
"Ovo ratno stanje. Ne znam kako e se odraziti na tvoju mogunost pristupa.
Vanu bi mogao da ti ogranii pristup, ako eli da te ometa. U svakom sluaju verovatno
je da moe i da nadzire sve to ti sa kompjuterom radi."
Luna spusti pogled; opreznim prstima dotae bodlje trokrakog znaka koji je nosila
preko odee. "Imam ja pristup do jednog sistema daleko boljeg nego to je ovaj u gradu;
Vanu ne kontrolie moj odnos sa sibilskom mreom. Mislim da znam koja pitanja treba
da joj postavim da bih dobila potrebne odgovore. Sazvau zbor Sibilskog koleda,

objasniu im koliko najvie mogu o ovoj... situaciji." Grlo joj se zatvori oko te rei.
"Derua, ta e oni uraditi Bi-Ziju, ako..."
Derua je pogleda. "U Hegemoniji ne postoji smrtna kazna", ree ona, gledajui
opet pravo ispred sebe, niz Ulicu. "Ali postoje neke robijanice koje su takve da bi
osuenici ipak vie voleli smrtnu kaznu... Meutim, on nee biti poslat u neku takvu",
nastavi ona urno. "Uticajan je."
"Ako ima mnogo uticaja, ima i mnogo neprijatelja", ree Luna blago. Pogleda
preko ramena, niz uliicu Plavu. "Vratiu ja njega. Tako mi Dame Thalase, i svih
njihovih bogova... platie mi oni, pa makar ja nita drugo ne radila do kraja ivota." Opet
pogleda napred. "A ako ne uspem, platiemo svi..."
Derua je samo pogleda, ne ree nita.
Stigle su do ulaza u Plavu. Tu ih je ekao kraljianski eskort, zapravo pratnja
sainjena od nekoliko tijamatskih pandura. Ona im saopti da se Derua vraa; to su
pozdravili osmesima i klimanjem glave. "Znai imaemo opet nekog ko moe s plavcima
da pria na njihovom jeziku?" ree jedan, po imenu Klirvoter. "Komandante, za mene je
sve to samo sandi", nastavi on, obraajui se sad Derui, i nasmeja se.
Ona se ironino nasmei. Onda se okrete Luni, pogleda je prodorno. "Sad kad sam
opet u tvojoj slubi, Damo Thalaso, postoji li ita to bih za tebe mogla uiniti? Ita..."
Luna je utala; tragala je po slikama koje su ispunjavale njen um, tragala za
nekom koju bi mogla izmeniti. "Postoji", ree najzad. "Uhapsi Kirarda Seta
Dalekoputova."
Geja Derua se tre, zatim klimnu. "Pobrinuu se da to bude uraeno", ree ona.
"Odmah sad. Poveu Klirvotera sa mnom, ako nema nita protiv."
Luna klimnu glavom. Prui joj ruku, i njih dve se rukovae na stari tijamatski
nain. "Dobrodola kui." Luna se osmehnu, najzad.
Derua je peaila ka kui koju je, u gradu, imao Kirard Set Dalekoputov. Za
njom je iao Klirvoter, koji nije postavljao nikakva pitanja iako je videla da je hteo. Bila
je sigurna da je Dalekoputov u gradu; jue ga je videla kako razgleda izloge.
Pokucala je na ulazna vrata njegove kue, a onda ekala. Najednom je u svome
duhu videla jednu neoekivanu sliku iz Arijenrodinih vremena: Kirarda pored Jame, koja
je tada jeala gladno; on stoji i eka da naiu policijska inspektorka Pala-Tion i narednik
Gundalinu. U ruci dri kotanu pitaljku kojom e krotiti vetar. Pamtila je i posle toliko
godina onaj osmeh na njegovom mladalakom, savrenom licu, kad je video brinost na
njihovim licima; i ono kako im se u dnu oiju smejao, i kako je udeavao da ih vetar malo
dohvata s lea dok ih je vodio preko provalije, na audijenciju kod Snene Kraljice. Ona
sada uvide da bi rado videla sebe i njega u obrnutoj situaciji; da to i sad eli, i sad joj je
potrebno, posle toliko godina.
Vrata se otvorie. Ali pozdravila ju je Tiradi Grejmaunt, njegova ena; nije se
pojavio Kirard. Derua se iznenadi dubini svog razoarenja.
"Glavna inspektorica Pala-Tion..." proguna Tiradi, naslanjajui se pomalo
nesigurno na ragastov otvorenih vrata. Zenice su joj izgledale nenormalno rairene;
Derua se zapita ime se ufiksala. Tiradi pogleda pored Deruinog ramena, ka
gradskom panduru, i njen kiseli izraz lica postade upitan. "ta eli?"
"Dola sam da uhapsim tvog mua, Tiradi", ree Geja Derua.
Ova mirnu, kao da joj nije lako da obradi tu informaciju. "Heda ga hapsi?"

"Ne Heda", ree Derua sputajui pogled na plavu uniformu koju je i sad
nosila. Die pogled i slegnu ramenima. "Sad radim za Kraljicu."
"A-ha", ree Tiradi Grejmaunt, tonom kao da to objanjava sve. "Pa, moj mu nije
kod kue. ao mi je to si ga promaila..." Osmehnula se udno.
"Pretpostavljam da nema nikakvu ideju gde ga mogu nai?" upita Derua, ve
oekujui predvidljivi odgovor.
Meutim, Tiradi Grejmaunt se odgurnu od ragastova, pokretom koji je podseao
na njihanje trave na vetru. "Pa, zapravo, imam." Zagladila je unazad kosu svetle, sivoslane boje. "Oti'o je u 'Persefonin'... to je onaj klub. Poslom", dodala je, a njen osmeh
ovog puta bio je nadasve surov. "Zna ti gde je to. Ako pouri, moe ga uhvatiti tamo."
"Hvala ti za saradnju." Derua je spreila da se u njen glas uvuku ironija i
iznenaenje.
"To mi je zadovoljstvo", promrmlja Tiradi, dok su se njih dvoje okretali da odu.
"Do vienja." I zalupi vrata za njima.
Derua bez ikakvog odugovlaenja krenu u "Persefonin". Usput je posvetila
poneku misao i stanju braka Dalekoputovih. Mogla se dosetiti mnogih Kirardovih
osobina koje bi mogle navesti nekoga da se fiksa ili da preduzima sitne osvete prema
njemu.
Uoe u "Persefonina" proraunata usta mraka, i na ulazu zastadoe kiljei, kao i
svaki gost. Ona oseti jo jedan udan drhtaj jeze: prolost je aputala kroz njenu
sadanjost, kao duh vien u groznici. "Persefonin pakao" izgledao je sasvim isto kao za
vreme Arijenrodine vladavine. Klub kao da je egzistirao izvan vremena: pojavljivao se,
nestajao, opet se pojavljivao. I tada, kao i sada, bio je fasada za Izvora, narko-gazdu
kome se Arijenrod obratila kad je poelela da izvri genocid nad letnjacima. Plavci su to
spreili - Derua lino. Ali Izvor joj je, nekako, iskliznuo iz aka: presavio se, utonuo u
svoj vlastiti singularitet i nestao.
A sad, evo ga opet na Tijamatu, radi svoj posao i dri Lunino dete kao taoca,
zahtevajui neku otkupninu koju niko ak ne moe ni da imenuje. Da ga je tada
zaustavila, zauvek zaustavila, ovo se sad ne bi deavalo. Ali pretrpela je neuspeh, a sad
vie nema mo da ma kako izmeni taj ishod. Ipak, postoji jo i Kirard Set.
Ka njima je pola jedna ena u crnoj haljini sa dubokim izrezom na leima; na
glavi je imala crnu periku pridranu srebrnom mreicom, a lice joj je bilo toliko naarano
minkom da je bilo nemogue kazati ko je zapravo ona. Zvali su je Persefona; izgledala
je isto kao pre dvadeset godina - osim to je pre dvadeset godina ispod te mazarije bila
Tor Zvezdoetna, koja je nastupala da bi prikrila pravog vlasnika kluba. Ali Letnja
Kraljica nije dala ovim ljudima zatitu od plavaca, a ova osoba nije Tor Zvezdoetna:
samo neka bezimena plaenica u ulozi domaice.
"Dobrodola, glavna inspektorko. Kako te mogu usluiti?" Persefona se smekala.
Lice joj je zrailo avetinjskom fosforescencijom.
"Dovedi mi Kirarda Seta Dalekoputova", ree Geja Derua ravno.
Persefona je klimnula glavom, primakla ake prsima, pritisnula jednu uz drugu u
znak uvaavanja, i nestala u dubinama kluba. Derua je ekala, nepokretna i
nepokrenuta; Klirvoter, pored nje, zazvida u znak divljenja, gledajui ta se oko njih
radi. "Ja izgleda troim platu na pogrenim mestima", ree on.
Nekoliko sekundi kasnije Derua vide nekoga ko je dolazio odlunim hodom ka
njima; ali to nije bila Persefona, niti Kirard. Ter-Fo. Njen mozak mu je odmah pridodao

to ime. ovek koji stvarno nadgleda funkcionisanje kluba; jedan od Izvorovih porunika.
Sa Novosklona, njene rodne planete, iako bi se po njegovom izgledu reklo da ni tamo nije
boravio naroito dugo.
"ta hoe ti ovde?" ree on odmah, ne glumei ni minimalnu utivost.
"Kirarda Seta Dalekoputova", odgovori ona, gledajui gore, u njegove oi. Bila je
tako visoka da je retko morala u razgovoru s mukarcem gledati gore, ali ovaj je bio
znatno vii, a i masivniji. Zato je imala neko oseanje nelagodnosti, ranjivosti, osobito pri
pomisli da su ene, veinom, prisiljene da se ovako oseaju u svakom suoenju s
mukarcima.
"Odakle ti pomisao da bih ja znao gde je on? Mogao bi biti ma gde na Ulici", ree
Ter-Fo, tijamatskim jezikom ali sa jakim tuinskim naglaskom. Odmahnu rukom ka
gomili.
"Njegova ena je rekla da je on ovde, poslovno." Pokazala je ka onom delu kluba
odakle je Ter-Fo iziao, ka skrivenim sobama i tajnim aktivnostima za koje je znala da
lee iza Ter-Foa.
"Pa moda je ve oti'o."
"A-a", ree ona odrino. "Da jeste, ti bi to rek'o. Dovedi ga."
"Hummm!" ree Ter-Fo. "Prvo da mi kae zato ga Heda trai."
"Ne Heda. Kraljica. Njegov narod."
Potisnuo je svoju deformisanu usnu u neprijatan osmeh. "Onda zato ga Kraljica
'oe?"
"Pogodi", ree Derua.
Zamiljeno je klimnuo glavom. "To je dovoljno dobro." Bacajui pogled preko
ramena podigao je jednu ruku. "Dovedi ga", ree vazduhu.
Videla je kako se trojica pojavljuju iz senovito crnog otvora u zidu; onaj u sredini
bio je Kirard, i nije izgledao oduevljen to je tu. Prvi i trei bejahu naoruani; nije videla
oruje, ali je znala po nainu kako su se kretali.
"Letnja Kraljica te hoe", ree Ter-Fo ravnim tonom kad su Kirard i pratnja stigli
do njih.
"Kraljica...?" Kirard zauta, a Derua vide kako se po njegovom licu polako
prevlai upravo onaj izraz koji je elela videti.
"Idemo", ree ona, osmehujui se onim osmehom koga se dobro seala.
"Ne..." Okrenuo se Ter-Fou, epao ga za prsa kone jakne. "Ne moe im
dozvoliti da me vode! Pa ja sam jedan od vas, bogove mu! Ja sam stranac daleko od kue,
ja sam Brat, Izvor mi je obeao Brats..."
Ter-Fo mu zabi pesnicu u trbuh, lako, kao to bi neko drugi pruio ruku da se
rukuje. Dalekoputov se presamiti. Ter-Fo dade drugi znak rukom, i ta dvojica njegovih
ljudi povukoe Dalekoputova da se uspravi. "Ti ide tvojoj kraljici, majkovolitelju",
proaputa u lice Kirardove oajne izdanosti. "A tamo je moli da te ne pusti da se ikad vie
vrati ovamo. Ikad." Prstom ubode Kirarda iznenada, surovo, u oko; ovaj jauknu i pokri
oko akama.
Derua duboko udahnu. Prinudila je svoju ruku da se udalji od pitolja i da pusti
da visi, labavo, uz bok. Ter-Fo je okrenuo lea svima njima i ve se, krupnim koracima,
udaljavao; dvojica straara pooe za njim, bez rei.

Derua je saekala da Kirardova kuknjava utihne, i da on spusti ruku sa oka iz

koga su nastavljale da liju suze. "Polazi", ree ona njegovom licu bez boje, njegovom
odsutnom pogledu. "Kreemo."
Poao je sa njom, bez protesta.
71. KAREMOF: Orbitalni toak broj 1
"Tvoj posetilac eka, Gundalinu-ken."
"Hvala." Gundalinu je proao pored straara i uao u sobu za posete. Ovde su ga
oslovljavali sa "Gundalinu-ken", zato to je to bila njegova jedina preostala nesumnjiva
titula, jedina koja, inom hapenja, nije dovedena u pitanje. Sibilski tetua jasno se video
iznad irokog okovratnika njegove jednodelne svepokrivne odee koju je dobio u "centru
za detenciju", to jest u zatvoru. Meutim oduzeli su mu privezak sa tri iljka: Mogao bi
biti upotrebljen kao oruje.
Soba za posete bila je mala i blistavo osvetljena, sa zidovima smirene zelene boje
i stolom, samo jednim, u sredini. Gundalinu zakorai na tepih; vide slike na zidovima. Ali
bila je tu i nevidljiva energetska barijera, tano preko polovine sobe, pa ba i kroz sredinu
stola; odvajala ga je od ene koja je stajala i ekala s druge strane.
"Dhara..." ree on. Puna teina onoga to se desilo proteklih nedelja sruila se tek
sad na njega, kao udarac, i oamutila ga. Stao je, zagledan u nju, i u dete u njenom
naruju. Odjednom shvati da je sa trenutkom svoga hapenja otupeo, i da je jo od tada u
oku, nesposoban da se suoi sa stvarnou svoje situacije, dosad.
"Bi-Zi?" ree ona tiho, i on vide u njenim oima one dubine neizvesnosti kojih se
seao: kad god mu je prilazila, oi su joj se uvek skrivale ispod povrine njenog blistavog
mira. Sadanje Pandharino oklevanje podstae ga da prie stolu i sedne; ohrabrena time,
sede i ona, naspram njega.
Imala je na sebi tradicionalnu odeu - dugu tuniku i iroke pantalone, a kosa joj je
bila ukosnicama-tipaljkama prihvaena u dva elegantna krila: njena najomiljenija
frizura. Stavila je bebu, i vreu igraaka, na sto; bebac ivo navali na vreu, i, sa uzvikom
"Moje!" izrui igrake po stolu.
Gundalinu je fascinirano gledao dete koje je sedelo meu igrakama kao neko ko
je ovoga trenutka pronaao blago. Klinac je oprobavao jednu po jednu igraku, zavrtao
ih, treskao njima po stolu, ni najmanje svestan apsurdnih i nenih osmeha na licima dvoje
ljudi koji su posmatrali njegovu igru.
"Kako ti se dopada tvoj sin?" rea Pandhara napokon. Prui ruku i pogladi
dekia po kosi; ovaj se prenu iz svog posla i ponudi joj jednu zveku punu blistavih
zvezda. "Bi-Ti Gundalinu... ali to zvui tako pompezno. Ja ga zovem Biti", ree ona.
Dete, uvi svoje ime, jo jednom die pogled. "Veliki mali..." ree ona, prstom
dodirujui vrh njegovog nosa. Deki se nasmei i podie svoje malene ruke sa
zatupastim prstima visoko u vazduh. "Ovo-liki..." ree on.
"Divan je", ree Gundalinu. "Lepi nego na holoima koje si mi slala. Bogovi, al'
se izmenio..."
"Bebe se menjaju", ree ona blago i pomalo tuno.
"I naa fortuna u ivotu se menja..." ree on. To mu je izletelo nehotice.
Pogledala ga je, samo na tren.

"Ne moemo rei da nismo znali da se to moe dogoditi."

Klimnula je i ovog puta se zagledala u njegove oi. "Ima tvoje oi."
Gundalinu duboko udahnu, pomiljajui na jo jednog deaka, ali pola galaksije
udaljenog, koji ima njegove oi. "Da", ree on. "Mislim da ima."
unula je bebu ka njemu, po stolu. "Gledaj", ree. "Ono ti je tata." Gundalinu se
nagnu napred, prui ruke, sve dok akom ne naie na barijeru. Bebac je samo nagnuo
glavu, i pogledao ga kao da je tek sad primetio da tu nekog ima. Okrenuo se, uhvatio se
za majinu ruku; jedan trenutak je preko ramena opet gledao Gundalinua, ne mnogo
oduevljeno. Onda se osmehnuo, lice mu se jo jednom ispunilo radou. Pruio je i on
ruice, i naiao njima na nevidljivi zid. Poe lupati rukama po toj povrini koja ga je
peckala, i gurati se glavom u nju, u pokuaju da stigne do svog oca. Gundalinu pritisnu,
sa svoje strane, ake u barijeru koja se pomalo i ugibala. Radost i enja ispunjavali su
mu prsa toliko da je jedva mogao disati.
Udaljiti se od barijere.
Gundalinu tre ruke k sebi: protresao ih je blagi elektrini udar. Beba pade unazad
i poe plakati iz sveg glasa; Pandhara je uza u naruje da je umiri.
"Ovo nije bilo potrebno!" povika Gundalinu na zidove, besno ustajui sa sedita.
Ali opet sede, jer odgovorio mu je samo eho njegovog glasa, kao da mu se podsmeva.
Kad se beba malo smirila, Pandhara se zagleda netremice u njega. "Snimaju nas?"
ree ona s nevericom. Njene oi potamnele su od nemonog besa. "A rekli su da emo
imati privatnost..."
"To sam ja samo onako, refleksno", ree on, ne ba siguran da je njegova reakcija
maloas bila samo refleks. Gledao je kako se deki u njenim rukama komea, bori da se
oslobodi, da prui ruke ka njemu, uz uzvike: "Ba! Ba!" I Gundalinuove ake pooe
nagore, ali ih on spusti, pa ispod stola stee u pesnice. Pandhara dohvati jednu loptu
ispunjenu raznobojnim svetlostima, i poe njome mahati ispred dekia, koji je uze,
zagrize, onda se mrzovoljno staloi u njenom krilu. "Kako ide na imanju?" nastavi
Gundalinu.
"Fino", ree ona, napregnutim glasom. "Zaista. Sve fino."
"A tvoj rad? Da li si od Bi-Tija mogla ita da radi, otkako se rodio?"
Osmehnula se. "Pa... manje sam mogla. Ali zamolila sam Ohi - moju najmlau
sestru, sea je se - da ostane s nama sve dok ne dovri studije. Ona pazi na njega
ponekad, dok ja radim. Inae bi on utravao svuda; je l' tako da bi, kai, Bitiu mali...?"
Spustila je pogled ka klincu, a on podie loptu ka njoj. "Lepa lopta", ree Pandhara.
"Bepa lot-a", uzvrati detence.
"A kako je iao tvoj drutveni ivot?" upita Gundalinu, ne sasvim nemarno.
"Nadam se da si bila u mogunosti da via svoje drutvo, i da se nisi oseala suvie...
izolovano, tamo?"
Gledala ga je jedan dugi trenutak. "Ne", ree. "Nisam usamljena. Moji prijatelji
dolaze esto, tako da je skoro uvek neko tu; lepotu tog imanja vole gotovo koliko i ja."
Obori pogled. "Ovih dana vrlo esto viam Therenana Jumilhaka... upoznao si ga onog
popodneva u kafiu... Biti ga oboava. Therenan zaista ume s decom."
"Drago mi je", ree Gundalinu i osmehnu se.
Ona ga opet pogleda. "Bi-Zi, htela sam i ranije doi. Pokuavala sam. Nisu me
putali da te vidim, sve dok nije K. R. Aspundh intervenisao, nekako. On ti alje najlepe
pozdrave, i izraava aljenje to nije mogao doi sa nama. Zdravlje mu je sad prilino

slabo, ne sme da naputa povrinu planete. Rekao mi je da ti kaem da on ini sve to

moe da pomogne, u ovom tvom sluaju, i da zna da su optube protiv tebe nepravedne."
"Reci mu da sam zahvalan, i da mu elim brzi oporavak." Gundalinu klimnu i
osmehnu se. "Advokati mi kau da Centralni komitet pokuava da prikrije istinu o onome
to se dogaalo na Tijamatu, i da sve prikae kao da se radilo o naruavanju bezbednosti
Hegemonije, da narod ne bi uo moju verziju prie. Reim se ne usuuje da mi da ni
najmanji medijski prostor. Ali, Pernate lino mi je poslao uveravanja da e suenje, kad
pone, biti prenoeno preko javnih glasila irom cele Hegemonije. On je na elu
Sekretarijata, a bio je oduvek jedan od mojih najvrih podravalaca."
Pandhara zausti da neto kae, ali se predomisli. Neko udno mrtenje zatalasalo
je miie njenog lica. "Pa ni ja sama ne znam ta je bilo na Tijamatu, Bi-Zi. ak nisu hteli
da mi kau ni za ta si optuen."
Osetio je kako mu se usne steu. "Za izdaju. 'Tajno delovanje na podrivanju
hegemonijske bezbednosti'."
Pandara je izgledala zapanjeno - ba kao i on, kad je uo celu optubu. "Ali to
znai doivotnu robiju, ako te osude."
I to bez mogunosti pomilovanja. On klimnu glavom, sklanjajui pogled. "Bar u
biti iv; ipak smo jo civilizovani... Osim toga, nije verovatno da u biti poslat u ljakare.
Gde god se naao, moi u da delujem, da utiem na njih da se predomisle. Nee oni
mene poslati ni na koje suvie neprijatno mesto", ponovi on, pokuavajui da ospokoji
Pandharu. "Duguju mi bar toliko." Prinudio je sebe da se osmehne. Zatim je slegnuo
ramenima. "Hajde da se mi s tim borimo onim redom kako bude dolazilo, Dhara. Nisu mi
jo ni sudili. Ako budem dovoljno dobro zastupao svoju stranu, moda u biti
osloboen."
Oajni izraz nije nestao s njenog lica; ipak, klimnula je glavom. Savladavala se, sa
vidljivim naporom. "Kako se to desilo, Bi-Zi? Ko je podigao optubu?"
"Vanu."
"Vanu?" Ne verujui, nagnula se napred; bebac je ciknuo i ispustio loptu. Sagnula
se da je dohvati, ali joj deki izbi loptu iz ruke. Ona mu dade tap sa papirnom elisom, i
zagleda se u svog mua. "Ali Vanu ti je bio kao... kao brat..." Zauta, ugrize se za usnu.
"Jest", ree Gundalinu. "Kao brat." Odmahnu glavom. "Od dana kad smo stigli na
Tijamat - a i dugo pre toga, zapravo, ali ja nisam hteo da verujem da je tako - nismo se
slagali ni u emu kad je bila re o nainu kako bi Hegemonija trebalo da vodi stvari na
Tijamatu. Trebalo je da vidim ta se sprema... ali, nisam mogao sebi dozvoliti da vidim.
Ironija je u tome to pravi problem uopte nije bio onaj radi ijeg reavanja sam poao na
Tijamat. Na kraju se pokazalo da ne postoji nikakav problem, da je u pitanju samo 'voda
ivota'... Bogovi." Naslonio se unazad, iscrpljen. "Nije mogue da je sudbina htela da
ovako bude."
"A kraljica?" upita Pandhara, u ijem glasu je promaklo samo najmanje oklevanje.
"Da li je bila umeana u dogaaje?"
Digao je pogled, i video da se njene oi ispunjavaju razumevanjem i aljenjem.
"Bila je", ree on. "Upravo na - odnos doveo je dogaaje do kritine take." On opet
spusti pogled, ponovo oseti ponienje koje je osetio u trenutku hapenja, seti se momenta
kad su ga izvukli iz Luninog kreveta usred noi, i odveli. Potiskujui tu uspomenu
nastavi: "Dhara, ja... imam dvoje dece i na Tijamatu. Luna je bila trudna kad sam otiao
prvi put. To tada nisam znao. Kad sam se vratio, bili su to ve odrasli ljudi." Pogleda dete

u njenim rukama, njemu nedostino, i oseti da je ispunjen ogromnom, bolnom

prazninom. Sedeo je vrlo mirno, plaei se da bi pri svakom pokretu mogao izgubiti
kontrolu. A on sada ne moe sebi priutiti taj luksuz, da tako neto uini njoj, ili sebi. Ne
moe, ne moe...
utala je i ona, gledajui kako on gleda njihovo dete. "Tako mi je ao", ree
najzad.
"Nemoj da ti je ao", proaputa on. "Najgori - najgori deo bio je..." Muio se da
govori ujednaeno i razgovetno. "...to bih morao da donosim iste odluke i da nisam bio
zaljubljen u nju. Bilo je tano: postojala je potreba da ja odem tamo. Morao sam se vratiti
i morao sam uiniti ono to je bilo potrebno. Nisam bio lud, nije bila iluzija. Tijamat je
Hegemoniji daleko vaniji nego to iko zna, a meri su vitalniji za... Ali, eto, ipak je dolo
do ovoga." Ljubav prema Luni naterala ga je da se vrati na Tijamat. Istinu o svrsi
njegovog boravka na toj planeti Luna je uspela da mu saopti samo i jedino zahvaljujui
njihovoj uzajamnoj strasti. Pa ipak, sad nije uspevao da nae u svojim postupcima
nijednu greku, osim ljubavi prema njoj i telesnog ispunjavanja te ljubavi. Te dve greke
znaile su grubo krenje onih restrikcija koje namee poloaj vrhovnog sudije. Takoe, i
gaenje oseanja njegovog naroda. Te dve su ga uinile ranjivim i oborile, tako da je sad
Luna ostala da sama nosi teki teret koji su dotad nosili zajedno. "Do vraga, spreman sam
za ovo suenje! Moda sam zato vraen ovamo, da uzdrmam uverenje svih ovih ljudi da
su dobro sagledali situaciju; da donesem istinu..."
"Bi-Zi", ree Pandara, vidno u mukama, "nee biti suenja."
"ta?" ree on.
"Nee ti dati suenje, ne daju da te iko uje."
"A, bie suenja, Dara. vrsto mi je obeano..."
"Lau te!" ree ona. "Kej-Ar mi je rekao da e presudu o tebi doneti Sekretarijat
neposredno."
"Nemogue..."
"Svi te lau, ak i Pernate, ak i tvoji advokati." Okrenula se i pogledala preko
ramena: na obe strane sobe za posete silovito su se otvorila vrata, i uniformisani straari
su nahrupili unutra. "Motre!" povika ona. "Sve su lagali!"
Ustao je naglo. "Idi Aspundhu! Reci mu da niko osim Lune ne zna pravu istinu.
Da kontaktira s njom..." Straari su prvo dohvatili njega, odvukli ga unatrake, od
barijere.
"Bi-Zi!" povika ona, ali Gundalinu, odjednom, nije mogao uti njen glas, nita.
Straari su stigli i do nje, dohvatili je za ruke. Otimala se, a oni su je gurali ka vratima.
Deki poe plakati, bez zvuka; ona prestade da se protivi i dopusti im da je izvedu. Ipak,
jo je gledala nazad, ka njemu.
"Reci mu...!" povika Gundalinu. Straari ga izgurae kroz vrata, koja se zatvorie.
Pandharu vie nije video.
72. TIJAMAT: Karbankl
Prvo svetlo curilo je u nemirni donji svet ispod Karbankla, pokazujui siluete,
crne na sivom: jarboli, ekrci, palube, gatovi. Mukli sjaj uskoro naslika i ljudska oblija
koja su neto ekala. Nebo je, pred Luninim oima, postajalo sa svakim otkucajem srca

svetlije. Autoput od rastopljene svetlosti poinjao se oblikovati na povrini mora, od

mesta gde je ona stajala, na kraju jednog gata, pa sve do treperavog diska izranjajueg
sunca. "Sad je pravo vreme", ree ona. Hladni vetar zore duvao je kroz njenu duu.
"Dovedite ga."
Geja Derua Pala-Tion i odred pandura povedoe Kirarda Seta Dalekoputova
napred, kroz napregnuto utanje grupe svedoka, pred nju. Ispod gata je ekao amac u
kome su bila jo dvojica pandura, obojica letnjaci. "Kirarde Sete Dalekoputov", ree
Luna, suoavajui se bez kajanja s praznim uasom u njegovim oima, "stoji pred nama
optuen za dela nasilja i izdaje prema svome narodu. Za neka od njih se samo sumnja, za
druga postoje svedoci. Ja nemam vlast da ti sudim..." Njen glas ga je sekao kao ica.
"...jer nisam prava Dama Thalasa, nego samo posuda koja treba da prenosi Njenu volju.
Stoga te predajem da ti More sudi, po starozavetnim zakonima naeg naroda."
"Ti si luda!" zarea Kirard Set. "Vai rituali nemaju nikakve veze sa mnom. Ja
sam zimac, ne moe mi ovo..."
"To reci Arijenrodi", ree Luna tiho, ali oseajui se kao da e je te rei stegnuti
oko gue i udaviti, "kad je vidi..."
Otklonila je pogled, ula zaetak agora u grupi ljudi iza nje. Derua dotae
njenu miicu, pokaza prstom neto.
Odred hegemonijske policije iao je ka njima kroz lavirint dokova i brodskih
palamara. Ona vide da njihov voa die ruku. Stadoe, nedaleko.
"O hvala bogovima", promrmlja Kirard. "Znao sam da e oni doi. Znao sam da
nee dozvoliti da mi ti uradi ovo, ludakinjo jedna luda... U pomo!" prodernja se on. "U
pomo! Ovi pokuavaju da me udave! Spreite ih!"
Luna vide da je Derua dala signal, i da se oruje pojavljuje meu pandurima,
koji su svi bili letnjaci.
Oficir se odvoji od grupe policajaca i poe ka njima. Ruke su mu bile miroljubivo
sputene niz telo. "Damo Thalaso." Klimnuo je glavom sa potovanjem prema njoj, a
onda se obratio Derui. "Dobro jutro, ovaj, komandante Pala-Tion." Salutirao je kao da
se izvinjava to se spotakao o njen novi rang.
Ona uzvrati salutiranjem, uz mali osmeh prepoznavanja. "Dobro jutro, porunie
Devu. ta e patrola na ovim dokovima, u ovo rano jutro? Nije to standardna procedura,
a?"
"Nije, komandante", ree on, dobacujui Luni, i gomili oko Lune, malice
nesiguran pogled. "Komandant Vanu nam je naredio da lovimo mere. Spremamo se
ukrcati se u na brod i to raditi." Pokretom pokaza iza sebe, ka plavcima koji su ekali.
Luna shvati da nose raznoliku opremu koju na njima nije nikad ranije videla: shvati i
emu je ta oprema namenjena. Vide da se Derua ukrutila; oseti da se i njeno telo kruti.
"Ali, prvo, komandante, da li bi mi objasnila ta vi radite ovde? Zna da je po odredbama
ratnog stanja zabranjeno, osim u posebnim sluajevima, okupljanje vie od deset
graana." Pokretom glave pokaza prema gomili. "ta to radite ovom graaninu?"
"To je suenje", ree Derua. "On ide na iskuenje, jer je optuen za nekoliko
zlodela, ukljuujui kidnapovanje i narko-trgovinu."
Devu se namrti. "Ovde? Sada?" ree on. "Ovako?"
"Da, po zakonima Leta, porunie", ree Luna. "Njemu e suditi More."
"Ovi e me dave!" povika Kirard. "U-po-moooo!"
"Udaviete ga?" ree Devu, ije mrtenje se produbljavalo.

"Bie odveden na otvoreno more, do mesta odakle se obala vie ne vidi", ree
Luna ujednaeno, "i tamo ostavljen da dopliva do obale. Da li e se udaviti ili ne, zavisi
od njega. Sudie mu Majka-koja-je-more. Takav je zakon naeg naroda, ve vekovima."
"Ogavnost!" ree Kirard. "Ne mo' ih pusti da mi ovo urade - pa ti si Karemovac,
civilizovan ovek, bokca mu!"
"A ja sam autonomni vladar moga naroda." Luna die glavu. "On je jedan od nas.
Pogazio je nae zakone, a ne vae, porunie."
"Kako se zove?" upita Devu, bacajui pogled ka Derui.
"Kirard Set Dalekoputov Zimski", ree Derua, prebacujui teinu s noge na
nogu; paralizujuu puku drala je nemarno prebaenu preko podlaktice svoje savijene
leve ruke. "Roeni Tijamatovac."
"Dalekoputov?" Porunik se protrlja po bradi. "Hm", ree, i klimnu glavom, s
nekim udnim, letiminim osmehom. "Nije naa jurisdikcija." Poe se okretati da ode.
"Ostani ako eli", ree Luna. "Gladaj, na delu, na sistem zakona. Gledaj kako
Thalasa postupa sa onima koji pogaze Njeno oseanje pravde..."
Porunik Devu je najednom opet izgledao kao da mu je nelagodno. "Moda neki
drugi put. Moramo poi."
"Prenesi komandantu moje pozdrave", ree ona, gledajui mu pravo u oi. Devu
se nakloni, klimnu glavom Derui, i ode brzim hodom.
"Neeee!" zakuka Kirard Set, ali se Devu ne osvrte.
Luna je ekala. Gledala je tuine sve dok nisu nestali u geometriji katarki i
mainerije. Najzad se opet okrete Kirardu, koji je sad stajao utke i zurio besno u nju.
"Majka-sviju-nas nas eka", ree ona. Klimnu glavom ka lestvicama iza njega, koje su
vodile ka amcu to je mirovao pokraj doka, nisko, zbog toga to je bila oseka.
"Vratiu se ja", ree on, s prkosom i oajanjem.
"Ako More bude tako htelo", odgovori Luna postojano. "Ali ako ostane iv, ne
vraaj se u grad. Moda e ti i Thalasa oprostiti, ali ja neu nikada."
On se okrete od nje. Lice mu je bilo modro od nemonog besa. Pogledom
proelja gomilu, kao da trai nekog. Koga god da je traio, nije ga naao. Okrete se opet,
i poe polako prema lestvicama; zatim, takoe polako, poe silaziti. "U pakao dospeli, svi
vi", ree, i sledeeg trenutka njegovo lice nestade.
Luna prie i stade uz ogradu. amac sa letnjakom posadom i zimakim
uhapenikom razmotao je jedra u obliku krabine tipaljke i zaputio se napolje, zlatnim
drumom. "Arijenrod!" povika Kirard Set najednom. Gledao je nazad, ka njoj, uagrenim
oima. Nije znala ta mu to znai.
Dok je gledala kako amac postaje, u daljini, sve manji, shvatila je da je jo neko
priao i stao pored nje, uz ogradu. Okrenula je glavu, pitajui se da li je Danakil Lu
Dalekoputov u poslednji as odluio da ipak doe i prisustvuje tekom iskuenju svog
roaka. Meutim, to je bila Tiradi Grejmaunt, Kirardova ena; stala je uz Lunu, a do nje i
Elko Tel, njihov sin. Luna uvide da ih do ovog trenutka nije videla u gomili. Lice te ene
bilo je bledo, oi utonule - od patnje, pomisli Luna. Ali Tiradine usne su se smekale kao
da ive nekim svojim zasebnim ivotom. U stisnutoj aci drala je praznu bocu; drugom
rukom je zagrlila svog sina. Drala se za njega, posedniki, dok je gledala kako njen mu
otplovljava prema horizontu. Najednom podie pesnicu sa praznom flaom, koju baci
svom snagom u more. "Udavio se dabogda!" povika ona.

Elko Tel ju je obuhvatio rukom oko plea, okrenuo je od ograde, i poveo. Na

njegovom licu nije bilo nikakvog izraza dok ju je vodio nazad, kroz gomilu.
Luna je posmatrala njihov odlazak. Nije oseala ni iznenaenje ni sauee.
Videla je zapanjenost na nekim licima oko sebe; videla je Deruin izraz zgraanja.
Stojei tako sama, pogledala je opet na more, videla amac koji se smanjivao. Na krmi
amca jo je razaznavala ime, koje je svojom rukom tu ispisala: Arijel. Iza nje gomila
poe da se razdvaja i da se polako razilazi. Ali ona ne ode od ograde sve dok se amac ne
izgubi sa vidika, sasvim.
Luna je zauzela mesto u elu stola, u prostoriji koja je dugo bila jo jedna od
neupotrebljenih, odjekujuih dvorana Palate. Kad se doselila u Palatu, ta graevina ju je
podsetila na jedan od bezbroj ukrasa koji su u njoj uvani: na koljku optoenu
draguljima, praznu, lienu svrhe. Plaila se, tada, te zgrade, njene ogromnosti, sile koju je
predstavljala - plaila se Arijenrodine prolosti, i jednog tipa elje koji kao da je njoj bio
potpuno stran, a koji je ipak morao postojati i negde u njoj.
Ali tajna svest koja ju je prinudila da postane naslednica te kraljice takoe ju je
prinudila i da ostane u Palati, u ii. Vremenom je Luna prihvatila Palatu, i sve u Palati,
kao, naprosto, jedan deo ireg obrasca njenog ivota. Palata, sama po sebi, nije bila ni
dobra ni zla, niti je bila u nekoj naroito velikoj meri predmet njenog opredeljivanja, ili
neopredeljivanja; isto bi se moglo rei i za veinu drugih stvari, u jednom svetu koji je
izgledao sve vie nasumian i sve vie izvan njene kontrole.
Kako je vreme prolazilo, nevolje su joj otvarale iroke mogunosti da sve pred
sobom vidi na nove naine. Stranci su je prinudili da Sibilskom koledu nae dom unutar
zidova same Palate; Koled je, onda, ispunio zvonku prazninu tih dvorana aktivnou i
smislom.
A sada, gledajui oko sebe, videi lepotu izvajanih detalja na drevnoj tavanici,
nove zidne slike, ak i graciozne oblike starog uvoznog nametaja, ona vide umetnost i
vetinu onih ljudskih ruku i umova koji su to stvorili. Ta dela postala su simbol onih
mogunosti koje postoje u njoj, oko nje, u enama i mukarcima - letnjacima, zimcima,
tuinima - koji su joj pomogli da gradi onakvu budunost koju je, gonjena jednom
prisilom, elela. Uvide da su susreti sa starim prijateljima i pouzdanim drubenicima u
ovom ambijentu postali jedna od malobrojnih stvari u njenom ivotu koje joj donose
zadovoljstvo.
I vie od toga, pomisli ona, dok se preko ovih prizora prevlaila zapamena vizija
amca Arijel koji nestaje u izlazeem suncu. Sada su joj jedina nada. Spustila je pogled
na kasetofon ispred sebe i na hrpu podataka koje je mukotrpno rukom prepisivala, jer je
Vanu iskljuio njen kompjuterski sistem. Opet die pogled, i zagleda se u oi Tamisu,
koji je sedeo do nje. Vide da su te oi pune brige - vide u njima tri ivota: njegov, i ivot
njegovog oca, i ivot neroenog deteta koje Merovi nosi. Po pravdi, trebalo bi da osea
samo radost dok ga gleda, dok u njemu vidi budunost i prolost; ali, evo, ona u sebi
nita, ak ni ojaenost. Izmeu nje i svih njenih emocija kao da se podigao prozirni ali
neprobojni zid, koji joj doputa da vidi sve to je u njenom ivotu ispravno i dobro, ali ne
i da nae utehu u tome.
Pogleda po krugu, vide koncentrisana, zabrinuta lica Klaveli i Danakila Lua,
Sudbu Rejvenglas sa senzornom trakom nalik na sjajnu krunu, i jo dvadesetak drugih
sibila koji su iekivali poetak rada. Nije im mogla rei sve; ali je znala da moe imati

poverenja u njih da e joj davati podatke koji su joj potrebni i bez njenog punog
objanjenja.
Naredi kasetofonu da se ukljui, i avetinjsko vieglasje merskog pojanja razlee
se vazduhom. Gledala je kako se izrazi lica prisutnih menjaju, u toku sluanja:
preovladavali su mir, zadovoljstvo, iznenaenje i nerazumevanje.
Onda im je rekla sve to je mogla. Objasnila je koju ulogu oni moraju odigrati da
bi se upotpunila isprekidana matematika sekvenca skrivena u pesmama. Razdelila je
svima po jedan primerak prepisanih podataka iz Ukresove arhive - pri tome je naglo i
bolno poela misliti o njemu, i o neobinosti paralelnih ivota kojima su njih dvoje
nekako poeli iveti. Opisala je okupljenim sibilima njegov rad, pitajui se, dok je to
govorila, ta e biti od putovanja koje je on samostalno preduzeo; da li e vratiti njihovu
erku iz one teritorije za koju Ondinci imaju naziv "Zemlja smrti" ili e tamo ostati
zajedno s njom, izgubljen zauvek. Ljudi okupljeni oko stola postavie joj nekoliko
pitanja, nijedno na koje ne bi mogla odgovoriti.
Uz nekoliko zavrnih rei o hitnosti i tajnosti, ona ih ostavi da rade svoj posao.
Vratila se kroz hodnike, u gornji nivo palate: kancelarije, biblioteke, radne sobe
promicale su pored nje, u bledim pominim mrljama iscrpljenosti. Noas nije uopte
spavala, nego je leala kruta i sama u krevetu, nekoliko beskrajnih sati, sve do onog
rituala u zoru. Sad je, uradivi sve to je mogla u vezi sa svim stvarima nad kojima je
imala ikakvu kontrolu, ostala bez i poslednje trunice onog zamaha koji se rodio iz gneva
i koji ju je nosio.
Jo jednom vide u svom umu kako Arijel odnosi Kirarda Seta Dalekoputova na
puinu - jedinog od njenih muitelja kome se uspela osvetiti. Dopusti sebi matanje: kao,
on stie do obale, napola udavljen, iscrpljen, izvlai se na neki gat ispod grada... a ona ga
eka sa noem u ruci, da odri poslednje obeanje koje mu je dala...
Smuilo joj se od toga. Pritisnu dlan na lice; bol joj je pulsirao u glavi, sa svakim
otkucajem srca. To je bila ona glavobolja koja joj je pretila jo od jutronjeg ustajanja:
sad je eksplodirala, zasenjujue oivela. Luna itavog dana nije nita jela, ali i sama
pomisao na hranu bila joj je odbojna. Domogla se svoje spavae sobe, ali je tu stala;
naslonila se na okvir vrata, ali nije mogla sebe prinuditi da ue unutra.
Poe hodnikom dalje, najzad stie do ulaza u sobu koja je nekad bila Arijenrodina
spavaa. Ta je ekala i sad, ista onakva kakvom ju je Arijenrod ostavila pre dvadeset
godina; tu niko nije spavao od dana Arijenrodine smrti. Luna otvori vrata i stade, zurei
unutra.
"Treba li ti ita, Damo?" Hodnikom je naila sluavka, zastala, nagnula glavu na
jednu stranu.
Luna pogleda tu enu i pritisnu rukom usta da se ne bi poela nerazumno smejati.
Treba li ita...? "Meni treba odmor", ree ona, zgusnutim glasom. "elim da me niko ne
uznemirava, i to dugo..."
"Da, Thalaso." ena klimnu glavom, s potovanjem; baci pogled ka otvorenim
vratima, oklevajui, kao da bi htela jo neto da kae. Zatim produi hodnikom.
Luna ue u sobu, povlaei se u tu tiinu. Prozori iroki, ali skriveni tekim
zavesama; soba sasvim zatvorena u sebe, materica u koju se ona moe povui. Svukla se,
legla u sedefastu postelju u obliku koljke. Umotala je posteljinu oko sebe; nogama i
rukama zagrlila tu mekotu i prazninu. Nema nijedne uspomene koja bi ovde leala i

ekala je; nikakve fantomske ruke ne ispruaju se ovde ka njoj, ne uje se apat nenih
rei, ona ne pamti ovde toplotu nijednog drugog tela koje bi je grejalo...
Zatamnila je, do potpunog gaenja, svetiljke pored kreveta; senke, avetima
pohoene, postadoe tako guste da se pretvorie u potpuni mrak: vie nije bilo vano da li
su joj oi otvorene ili zatvorene. Najzad sasvim sama, ona obuhvati rukama svoje
uzdrhtalo telo i poe plakati, iz poetka neujno, zatim cepajui se i razdirui od plaa,
zato to nije bilo nikog da je uje, da je tei, da joj oprosti.
Plakala je dok je snaga trajala. Onda je samo leala, nepomino, blie snu nego
budnom stanju. Tu je ekala, njeno telo se nije opiralo, njen um se predao, spreman da
bude zaboravom odnet.
Ali, umesto toga, ona oseti da je nosi neto drugo - jedna neodoljiva sila koja vue
dole, u tamu jo potpuniju... transfer.
Prepustila se, pristala da pada, kroz tamu, u masu svetlucavog zvuk/svetla, mesto
ve zapameno. U njoj se budila nada, gotovo neizdrivo. (Bi-Zi...?) pozva ona, i vide
svoj glas kako se iri iz nje, u daljinu, koncentrinim talasiima harmonijske svetlosti.
(Bi-Zi, gde si?)
(Ne...) doe odgovor, koji dotae njen um dodirom nepoznatog oveka.
(Ko...?) pomisli ona, jer bilo je neeg poznatog u bestelesnim obrascima kontakta
tog sagovornika.
(K. R. Aspundh...)
(Kej-Ar...?) Neverica se zatalasa iz nje, u svim pravcima, poput zvonjave zvona.
(Da, draga moja...) Njegova misao postade nena, naklonosti puna, kao paperjasti
dodir neke starake ruke na njenom obrazu. (Posle toliko vremena. Bi-Zi mi je priao ta
je bilo s tobom, ta si sve postala...)
(Bi-Zi, gde je on? Kako je njemu? Kako da stupim u kontakt s njim?)
(Polako,) apnu on. (Polako idi, Luno - mada bi ispravno trebalo da ti kaem,
Damo Thalaso. Moja snaga vie nije ono to je bila, ak ni u doba kad si me upoznala.
Ovo je meni teko... Hegemonijska vlada dri Bi-Zija u zatoenju. Bie osuen bez
suenja, za to e se pobrinuti Zlatna sredina, zato to se plae njegove popularnosti.
Nameravaju da ga se otarase, zato to se protivi "vodi ivota"...da ga poalju negde
odakle se nikad vratiti nee. Reeno mi je da stupim u vezu s tobom. Zato se sve ovo
desilo, Luno? On je rekao da bi ti mogla to da mi kae.)
(Daminih mi oiju, ne mogu, Kej-Ar...) Osetila je da od oajanja i straha postaje
slepa, da se njene misli razilaze u opte rasulo, da e kontakt biti time uguen. Prisili ono
srce od leda, koje se poslednjih nekoliko nedelja stvorilo u njoj, da ohladi njenu krv, da
joj otvori jasan vidik, omogui razmiljanje bez strasti. (Nemogue je. Ja to ne mogu da ti
objasnim, a ne bi mogao ni on, ak ni na ovaj nain, ak ni tebi. Samo ti mogu rei: ako
ne uspem u onome to je meni bilo namenjeno da uradim, nastae stradanja na svim
svetovima gde ima sibila... pa i na Karemofu. A postoje samo dva oveka koji mi mogu
pomoi - Bi-Zi, i jedan po imenu Rid Kulervo. Meutim neto to se zove Bratstvo otelo
je Kulerva, a i moju ker. Ne znam kako da ih spasem. Moj mu je otiao za njima, na
Ondini... Bi-Zi je verovao da bi ti mogao da im pomogne. Ali kako da ih spasemo, KejAr, kako da spasemo Bi-Zija, kad su nas izdali i oni u koje je on imao poverenja...?)
Njegove misli obuhvatile su je kao tople ake. (Zlatna sredina je samo jedna
faceta u skrivenoj strukturi Kartografa, a Bratstvo druga... Rizikovau i pretpostaviu da

ti to shvata. Postoje i druge frakcije, kao ogledala u kaleidoskopu. Jo ima nade - uvek
ima nade. Videu ta se moe uiniti za spas tvoje keri i vraanje Kulerva. Ali, izvan
toga... Jedna ravnotea je izgubljena kad je Kitaro-ken ubijena. Ta ena bila je protivteg:
uz njenu pomo Bi-Zi je moda mogao da odoli stranim snagama koje su se usmerile
protiv njega... Moda ni Rid Kulervo ni tvoja ker ne bi bili izgubljeni. Sad Zlatna
sredina kontrolie celu koliinu "vode ivota", a mi koji vidimo dalje od njih znamo da
svakako moraju biti spreeni.)
(Da,) pomisli ona. (Da. "Voda ivota" je apsolutno u vezi s onim to je polo kako
ne valja i ne treba... Sibilska mrea je u opasnosti, zato to su meri u opasnosti... meri...)
estoki talasi interferencije poee da gruvaju o njen mozak, davei njene misli. (To
mora prestati! Moraju da prekinu lov na mere.)
Tiina: svetluca kao refleksije na vodi, kroz venost jednog trenutka. (Pa, dobro.
Ali ta e ih zaustaviti?) zapita Aspundh. (Moramo nai neto to e ih zaustaviti. Neto
to oni ele vie nego i samu "vodu ivota"...)
(Ne verujem da postoji ita to oni ele vie,) pomisli Luna gorko.
(Postoji, negde...) odgovori Aspundh, uz slabi talas bolnog veselja. (Ali ne moe
se lako otkriti, inae bi oni to ve imali, kao "vodu ivota".)
(Zvezdopogonska plazma,) pomisli ona. (Ali nju imaju, jer su je od Bi-Zija
dobili.)
(Moda je to bila njegova greka,) tiho uzvrati Aspundh. (Ali, ta s tim, svi smo
mi samo ljudska bia - niko od nas ne moe videti budunost, ili bar ne jasno. Mora
postojati jo neto to oni ele.)
Ona pomisli na tajnu samog sibilskog raunara; kad bi znali za njegovo
postojanje, vie nikad nijednog mera ne bi pipnuli. Ali njima se nikada ne sme dozvoliti
da steknu to saznanje, jer, temeljito su dokazali kakvi su kad steknu mo. Ne bi im smela
to poveriti ak ni kad bi mogla... (Ne znam. Ne znam.)
(Ni ja. Ali ne smemo se odrei nade, niti obustaviti traganje...)
(Ali gde jo mogu da tragam?) pomisli ona, oajavajui. (Gde da idem? Nemam
nikakvih opcija.)
(Ima celokupnost prostor-vremena,) odgovori on. (To je ovo u emu plovi sad.
Ti iz nekog razloga jesi ovo to jesi; razlog postoji, nikada u to nisam bio tako siguran
kao sad. Ja se mogu raspitivati u mnogim pravcima, kroz mreu veza koje mi
zahvaljujui Kartografima stoje na raspolaganju. Ali ti ima najvei resurs - tebi govori
sam sibilski um, tebi se on obraa na nain kako se ne obraa nikom drugom koga
poznajem. To je pojava o kojoj sam samo sluao prie, pre nego to sam tebe sreo.
Postoje tajne koje sibilska mrea skriva i od svojih najpouzdanijih slugu... ali, evidentno,
ne od tebe.)
Nije odgovorila. Ostala je sva proeta zraenjem njegovih rei i vizijom koju su u
njenom umu stvorile.
(inimo za Bi-Zija koliko moemo. Ali Zlatna sredina je u Hegemoniji mona.
Mogue je da si ti jedina Bi-Zijeva realna nada. Njemu je potrebna sila dovoljno mona
da preokrene plimu... Moda si zato dobila ime koje znai "Mesec",) pomisli Aspundh
blago. Vlakna zlatne svetlosti ve su se poela rasplitati svud oko nje. (Neka ti bogovi
tvojih predaka pomognu...) Njen um zapeva ovim njegovim zavrnim blagoslovom.
Ali, bila je opet sama u tami, bez odgovora.

73. ONDINI: Tuo Ne'el

"Eno je", ree Kedalion Niburu, pokazujui prstom napred, preko sprene pustare
zvane Zemlja smrti. Sad se citadela mogla videti na ekranu. Kedalion naredi uvelianje, i
jedan segment slike naglo se povea, ispunjavajui ekran, pokazujui im vie detalja
tvrave.
"Damicu ti..." proguna Ukres, pored njega. "O-grom-na je. Sigurno je vea od
Karbankla."
"To su itavi polisi, samodovoljni gradovi-drave", ree Kedalion. ivo se
prisetio lavirintskih ulica i nivoa te citadele. Jedan deo njega jo i sad se dobro zabavljao
na raun neumornog uenja ovog Ukresa Svetlohodnog, iako je drugi, zaseban deo
njegovog mozga oseao silnu muninu od straha, pred tim prizorom njihovog krajnjeg
odredita koji se poveao na ekranu.
Bilo je teko poverovati, u Karbanklu, da jedan Ukres Svetlohodni nije nikada
poleteo u svemir. Tip pripada istoj tajnoj organizaciji kao Rid Kulervo; jednoumno reen
da stigne na Ondini, sav je zraio samopouzdanjem. ak je ispoljavao poprilino znanje o
zvezdanim brodovima, i o nainu rada njihovih sistema; ali to je bilo samo znanje iz
knjiga, iz udbenika. U ivotu nije kroio u stvarni brod. Kad se najzad naao u
"Pradni", ponaao se kao klinac zanemeo od divljenja. To je podsetilo Kedaliona na
Anankeov prvi tranzit: ali, ovaj Svetlohodni ima godina bar koliko on sam, Kedalion.
Svetlohodni im je postavio nebrojeno mnogo pitanja o njihovom dotadanjem
ivotu i o svetovima sa kojih su doli, kao i o bizarnim okolnostima koje su, udruene,
dovele do toga da sad budu ovde. Nije se alio zbog teskobnog smetaja - prostor za
ljudski boravak bio je prilagoen telesnoj veliini Kedaliona Niburua, a ne proporcijama
njegovih putnika i lanova posade. Svetlohodni se oprobao u svemu, radio je sve poslove,
ma koliko zamorni ili neprijatni bili, u brodu; tavie, veinu je radio valjano. "Celog
ivota sam ekao ovo", rekao je jednom prilikom, kad ga je Ananke pitao otkud mu tako
arka elja da oriba pod kontrolne kabine. Dok je tu reenicu izgovarao, Svetlohodni je
imao u oima neku oajniku strast; ali ta emocija pretvorila se u pepeo im se setio ta
ga je konano nagnalo da raskine lance koji su ga vezivali za njegov rodni svet.
Sada je Kedalion posmatrao kako se zaprepaenost Svetlohodnog polako menja,
smrauje, zbog uvianja da je to pred njim neprijateljsko utvrenje, mesto iz koga treba
da izvue svoju ker. "Dame ti i svih bogova..." proguna Svetlohodni, a Kedalion
proita ostatak te misli u njegovim oima: Kako...?
"Niko ti nije rek'o da e biti lako", ree Kedalion bez izraza na licu. "Hoe li ipak
da odemo na Razumu, na kosmodrom? Moda bi nas citadela i sad pustila da se
okrenemo..." Pokretom pokaza ka slici na ekranu.
Svetlohodni ga pogleda i namrti se. "Ne", ree.
"Samo sam pitao." Kedalion slegnu ramenima. Preko ramena pogleda Anankea,
koji je sedeo pozadi, sumoran i utljiv, ruku prekrtenih na grudima. Izgledao je, bez
kvola, nekako nag; a po nainu kako se drao, inilo se da se nagim i osea. Kad god ga
je Kedalion pogledao, kvolovo odsustvo bilo je kao snani povik, podsealo ga je ta su
oni naumili da ovde urade, vikalo je na njega da su ludaci i da e izginuti. Ili su to,
moda, bili ipak samo povici njegovog zdravog razuma. Uzdahnuo je i poeo da emituje

kodove za pristup. Onda je uo nalet signala koji su stigli kao odgovor i saoptili da mu
spasa nema; da nikome od njih trojice spasa nema...
Citadela kao da ih je prstom pozivala da uu u njena otvorena usta, i da produe
dalje, niz njeno grlo, u dok za ateriranje koji im je dodeljen. Iskoraili su iz svog broda,
kad je bio ve privren za podlogu, i suoili se s naoruanim "odborom za doek".
"Oekivali smo da budete samo dvojica", ree voa, ovek po imenu Samir.
Puku za paralisanje drao je naperenu ka njima, otprilike u visini Kedalionovih oiju.
Kedalion je oseao da ga znoj neprijatno pee niz lea. Poe onaj govor koji je, na
putu od Tijamata dovde, u mislima uvebao hiljadu puta. "Ter-Fo nam je naredio da
dovedemo i ovoga, zato to on ima neke vane podatke za Kulerva. Bezbednosno je
odobren. 'Ajde pokai mu ruku", ree i unu Svetlohodnog.
Ukres podie i pokaza dlan. Tokom putovanja nauio je "trgovaki" jezik, uz
pomo maine za ubrzano uenje; vebao je na njima dvojici. To oko koje im je pokazao
uprio je sam u svoju kou. Bilo je razumno dobra kopija Izvorovog iga; ili se, bar, on
nadao da jeste.
Samir se zagledao u ig. "Meni to niko nije rek'o", ree on ravno.
"A kako su i mogli?" odgovori Kedalion, ija je napetost dala tim reima prizvuk
nervoze. "Evo kaem ti ja sad. Kulervo treba da vidi ovog oveka, koji ima specijalne
podatke. On je tamo ekspert za mere. Ako ga Kulervo ne bude video, neko e posle da
bude stvarno besan zbog toga."
Samir pogleda oiljak. Onda, Kedaliona, pogledom dugim i tvrdim. Konano
slegnu ramenima, klimnu glavom. "'Aj' dobro", ree, i pokaza im da prou.
Zaputili su se kroz lavirint tunela koji su vodili u srce ovog tvravskog
kompleksa, gde ih je ekao prevoz koji e ih odneti do Rida. Kedalion je zabio ruke u
depove kaputa, napipao loptu od kukuruzovine; nije mu se svialo to e biti samo
putnik a ne i pilot, naroito sada kad se osea tako nemonim. Od loptice je sad ostalo
zapravo samo tvrdo jezgro i neto razlistanih delia oko njega; jer, on ju je, tokom godina
nervoznog poigravanja, gotovo sasvim pohabao. Pomisli: kamo sree da zna gde se
druga, ista takva ali nova, moe nai. Ali je znao da nova ne bi bila ista, bilo bi to kao da
u depu sretne stranca. "Theh, eto nas", ree, neumoljivo banalno, kad su stigli do
transportne stanice.
"Ono je bilo super, Kedalione", ree Ananke neoekivano, obazirui se. "Ono
kako si... Bogovi, mislio sam da u se ispovraati kad ti je Samir nabio onu puetinu u
facu. Ni Rid ga ne bi smirio bolje."
"Zapravo", ree Kedalion sa sporim osmehom, "ja sam zamiljao kako bi to
Gundalinu izveo, na etvrtoj. E, taj bejae vet..."
Ukres ga pogleda mrtei se, kao da je Kedalion pogodio u neki nerv.
"Pardoniram se", ree Kedalion tiho, shvatajui ta stoji iza takvog pogleda.
"Pomiljao sam, takoe, na one prilike kad sam bio deak, i kad smo skakali sa
jedrilicama, sa litica. Ako ne odri jedrilicu u ravnotei, pogine. Zna da te to eka u
sluaju neuspeha. Zato ne dozvoli neuspeh." Njegov osmeh izblede. "Zapravo i sad
razmiljam o tome."
"A-ha", ree Ananke tiho. Posedali su na metalnu klupu da ekaju prevoz;
Ananke, razgledajui okolni prizor, poe malo potezati konu "rukavicu"' koju je umesto

cipele imao na jednom stopalu. Svetlohodni je sedeo naslonjen unazad, utke, zurei
pravo napred.
"Ride...?"
Rid se odgurnu od stola, ispravi se u stolici; Arijelin glas dopro je do njega s
ulaznih vrata laboratorije. Stresao je glavom da se oslobodi umorne otupelosti. Odmarao
se ovde, glave naslonjene na ruke, inilo se ve satima, a ona je za to vreme spavala na
njihovom krevetu. Izbegavala je realnost malo due. On se zapita kakvi su joj snovi bili.
Ne kao njegovi, nadao se.
"Ride? Gde si?" uo je zaetak panike u njenom glasu.
"Ovde." Ustao je i krenuo kroz lavirint opreme i razliitih projektora, ka njoj, da
je ospokoji. Nije eleo da ga ona vidi onakvog kakav je maloas stvarno bio: uvaljan u
beskorisnu odvratnost prema samome sebi, nesposoban da radi, zapravo i da misli.
Trebalo je da ubije i nju, i sebe, onda kad je za to imao ansu. Ali, zaustavilo ga je neto
nerazumljivo; nateralo ga je da se opredeli za ivot, iako je jedini razuman izbor bila
smrt. Lunatik. Kukavica. Mazohist. Te tri rei ponavljale su se u njegovoj glavi kao
litanija, a tako je bilo jo od trenutka kad je doao svesti i video da je opet u Izvorovim
rukama. Pogleda dole, u svoje ruke, koje su jo bile trapave od silnih zavoja.
Ali, "voda smrti" opet je ivela u njemu, osvajala je i kontrolisala svaku eliju
njegovog tela, leila ga ogromnom snagom. Zavoji mu nisu vie bili stvarno potrebni, ali
su mu sluili kao izgovor da jo neko vreme odugovlai s istraivakim radom. Jer,
stvarno mu nije bilo teko da kontrolie svoje ruke, nego um. Vie nije mogao ak ni
glumiti da moe ono to se od njega trai: da radi prljav posao za Izvora. Sad je samo
mogao da razmilja o merima i o misteriji njihovog postojanja. Obrasci merske pesme, i
duboke tajne koje je otkrio u njima, opsedali su ga danju i nou; tako tui a tako blisko
poznati. Nije mogao da sagleda mere samo kao posude u kojima postoji "voda ivota";
tako misliti o njima, ogavno je, ogavno je uopte razmiljati o "vodi ivota", uzaludno je,
zato to...
Susrete Arijel, zagrli je i oseti njeno drhtanje kroz vieslojnu svilenu tkaninu u
ondinskom stilu. "ta nije u redu?"
"Nisam mogla ga te naem... Ride..." Die pogled ka njemu; uas je odjekivao u
dubinama njenih oiju. "Jesam li ja dobro? Izgledam li... izmenjena? Ne oseam se
dobro..."
Tim svojim zavijenim akama uhvatio ju je za miicu, i poeo je drmati, uporno.
"Dobro si. Nita ti nije." Dodirnuo je njen obraz, pazei da to bude neno iako je dodir
jedva oseao. Okrenuo ju je tako da se sad mogla videti, kao u ogledalu, u sjaktavoj
povrini jednog ormana. "Vidi. Pogledaj se... A?"
Sklopila je oi; otvorila ih, zagledala se u svoj odraz. Polako je klimnula, a njeno
telo u njegovim rukama postade meko i popustljivo.
"Osea se dobro", nastavi on, smirenim glasom."Ja takoe."
"Sanjala sam..." Glas joj je bio nesiguran.
"To je bio samo san. Ima ti jo sate i sate vremena pre nego to bi morala i poeti
da razmilja o sledeoj dozi."
Ona ga pogleda.
"Imam je", promrmlja on. "Ve sad imam tvoju sledeu dozu. Ne brini." Pogladi
je po kosi.

Drei se vrsto za njega, uzdahnula je. "Ne oseam se loe. Oseam se ba

dobro... nikad bolje. To je istina. Ti si tako dobar, jak i pametan. Volim te, Ride. Volim
te. Volim te..."
Opet ju je zagrlio. Oseao je da mu se u die u grlu. Suzbio je drhtaje koji su
krenuli kroz njegovo telo, da ih ona ne primeti, da ne preu na nju. Jedino razmiljanje o
njoj moglo bi isterati mere iz njegovog uma; ali, pogled na Arijel, ivot s njom, samo ga
ispunjavahu oseanjima samoubilake krivice. Pratio je kako se njena raspoloenja njiu
od euforije do uasa i nazad. Bio je, nedavno, toliko bolestan da ga Izvorovi ljudi nisu
mogli naterati da svojeruno izvri taj in - ali je zato gledao kad su ga izvrili oni:
naterali su Arijel da pije "vodu smrti", i time pokrenuli nepovratni proces njene
zavisnosti, ne samo od droge nego i od njega. On je bio kriv, a ipak ona nije besnela na
njega, niti je pokuavala da mu se dodvorava. Ona je njemu radila samo jedno: volela ga
je.
Zato je inio najbolje to je mogao, im je mogao, da joj nadoknadi tetu; da joj
ulije stabilnost, hrabrost i samopouzdanje. Do tada nije ni znao da ta vrsta snage postoji u
njemu, ali naao ju je negde, nekako, za nju. Ali nije bio siguran koliko e jo dugo moi
da nastavi na ovaj nain, da jedva odrava njen i svoj ivot, iz dana u dan.
Pa i kad bi mogao odrati i sebe i nju pri zdravoj pameti, ta bi konano postalo
od njih... to su samo bogovi znali. Ako ne bude proizvodio rezultate dovoljno brzo da
zadovolji Jaakolu, Jaakola bi mogao ukinuti dalje snabdevanje Arijeli, mogao bi na taj
nain upotrebljavati nju protiv njega: da ona trpi patnje, i da zbog toga i on, ostajui
netaknut, pati... tavie, ako i bude dobrih rezultata u radu, Jaakola bi mogao da joj
nanese neko zlo, mogao bi da joj radi ta god hoe, u ma koje vreme, isto iz hira. Izvor
je uvek uivao da ga dri u situaciji minimalne snabdevenosti, ponekad i da mu uskrati
drogu, samo zato da bi ovome bilo jasno koliko je zapravo nemoan. Sad je tu i Arijel, pa
se on i za nju mora plaiti: time su otvorene nove dimenzije potencijalne surovosti, poput
krvavih ralja koje ekaju. Kakav god bio ishod Jaakolinih planova za izvlaenje nekih
tajni od letnje kraljice i od Gundalinua, Rid je sa sigurnou mogao predvideti da oni
nikad nee dobiti svoju ker nazad, ivu... ili, ako je dobiju, bie to samo da bi onda
gledali njeno umiranje. On tu nije mogao uiniti nita. Nita.
Pustio ju je iz zagrljaja, poeo preturati po svojim depovima. Njegovi prsti,
gotovo lieni oseaja, jedva su prepoznali predmet za kojim su tragali. Izvue ga: njegov
prsten, dvojnik onoga koji je dao Mundilferi. Nosio ga je tokom svih ovih godina, sam.
Dohvati njenu ruku i namae prsten na njen palac. ake su joj bile, za enu, krupne, sa
prstima dugim ali vitkim; prsten se slabo drao na toj poluprozirnoj koi. Ona sklopi aku
oko njega. Zatim, gledajui gore ka Ridu, uze njegovu aku i poljubi otvoreni, jo
zavojima umotani dlan.
Rid je utke povede nazad, kroz laboratoriju, u svoj apartman - njihov apartman,
bar zasad. "Jesi li gladna?" upita on. "O' neki doruak? Moda neku muziku?"
Klimnula je, zaustila da neto kae; ali se okrenula, trgnuta, jer su se vrata stana
naglo otvorila.
Rid se skameni; onda sav klonu od olakanja kad vide da su to Niburu i Ananke.
Zurio je u njih s oseanjem koje mora imati brodolomnik kad ugleda kopno. "to vas
tako dugo nema?" odsee on, mrtei se.
Niburuova usta nainie nervozan, nesiguran osmejak. "Zaboravio si da ostavi
adresu na koju da doemo, gazda." Slegnuo je ramenima. "Smo ti nedostajali, a?"

Sad ga Rid pogleda udno. "Nedostajali vi meni?" ponovi on. Neto kao smeh
zape mu u grlu; neto kao komadi stakla, tako da jedan trenutak nije mogao govoriti.
"A-ha", ree. "ne mogu se snaem kako se upotrebljava jebeni kuhinjski sistem."
Niburuov osmeh se stabilizovao. "Dobro, gazda", ree on, s izrazom lica koji je
udnovato liio na zadovoljstvo. "Ter-Fo nas je poslao kui. Rekao je... da smo ti
potrebni." Pogleda Ridove zavijene ruke, pa die pogled, i Rid vide nelagodnost u
njegovim oima. Rid se okrete da to ne gleda. Ali jednako je drao Arijel, stiskom
vrstim poput riktusa.
"Doveli smo nekog", ree Niburu nelagodno. Pokretom pokaza ka otvorenom
ulazu iza sebe. U sobu ue trei ovek. Rid se zaustavi, zapanjen.
"Tata...!" uzviknu Arijel i zakorai napred.
"." Rid ju je uhvatio za ruku, spreio je da se priblii Svetlohodnome, koga
je, istovremeno, pogledom upozorio da ostane gde je. "ta trai on ovde?" Postavio je to
pitanje, koje se samo po sebi nametalo, ali je istovremeno omoguio Niburuu i ostalima
da proitaju ono drugo, koje nije smeo izgovoriti, u goruem staklu njegovog pogleda.
Niburu je oklevao, znajui jednako dobro kao i Rid da zidovi imaju oi i ui.
"On... ima vane informacije za tebe. O merima..."
"Je l'?" Rid pogleda Svetlohodnoga, nastojei da reaguje neutralno. Svetlohodni je
zurio u Arijel, koja je u njegovom zahvatu sva ceptala. Nije znao koliko e jo dugo moi
da prisiljava, samo snagom volje i niim vie, to dvoje da ute. "Pa hajdemo, da ja
pogledam ta ti to ima. Ovamo..." Trzajem glave pokaza ka laboratoriji, koja ih je
ekala; uvede ih unutra, zatim, grubo izgovorenim nareenjem, zapeati vrata.
Pustio je Arijel. "U redu. Sad smemo govoriti." Niburu ga pogleda iznenaeno, a
Rid klimnu glavom. "Ja kontroliem sve sisteme ovde", ree, sa gorkim zadovoljstvom.
Samo unutar ove laboratorije, i nigde drugde, bio mu je dat slobodan pristup do
usavrenih maina i hardvera, u tolikoj koliini da je mogao stvarno manipulisati svojim
okruenjem.
Arijel pritra Ukresu Svetlohodnome. On joj je ve jurio u susret; sreli su se na
pola puta, zagrlio ju je; pa, ako joj Ukres i nije bio stvarno otac, Rid u tom asu nije
mogao ni po emu to primetiti. "Dobro si, dobro si..." zborio je Ukres, rei bez pameti, a
ona je sa svoje strane tiho ponavljala: "Doao si po mene, doao si po mene..."
"Ne, nije dobro", odsee Rid. "Zakasnili ste. Dobila je 'vodu smrti'."
Ukres die pogled: u njegovim oima bila je svest o uasu, svest koju on ne bi
trebalo da poseduje. Pogleda Arijel, pa opet Rida. "Onda sam moda tu ipak da te ubijem
a ne da te spasavam..."
"Da me ubije?" ree Rid podrugljivo, izmahujui umotanim akama po vazduhu.
"Pa, ve sam mrtav. A da me spase? 'Aj' nemoj si kreten. Ako pokua da izvede bilo
mene, bilo nju odavde, samo e postii da budemo oboje ubijeni. Bolje uzmi pitolj pa to
obavi isto. Ili, jo bolje, predaj se ovoga trenutka, priznaj da si praznih aka uao u
pakao i da iv izii nee. Postani Izvorov igosanik. Onda emo svi moi da budemo
jedna velika srena porodica..." Tresnu akom, bolno, o laboratorijski sto koji je bio
pored njega.
Svetlohodnome se lice nelagodno, malo trznulo. Otrgao je ukoeni pogled od
Arijelinog bledog, oajnog lica, pogledao opet Rida. Njegov se pogled polako ohladi. "U
redu", promrmlja on. "Bio sam spreman za ovo... Morae da mi oprosti to je ipak teko
mirno otrpeti tako neto. Ali, prvo me sasluaj pa mi tek onda kai da sam kreten. Znam

ja za 'vodu ivota', i za sve drugo... a sada, ve, znaju i Luna i Gundalinu. Gundalinu
moe da otpone proizvodnju 'vode smrti' za vas, a moe vam dati i zatitu, tavie voljan
je da to uini, ako nita drugo, bar zbog Arijel." Opet pogleda Arijel proputajui da
primeti Ridov ironian osmeh. "Ja vodim moju ker odavde. Hoe li s nama?"
Rid se seti Gundalinuovog oajnikog pokuaja da ga pridobije za rad u korist
Zlatne sredine. Zatim pomisli kako bi bilo da bude Gundalinuovo, umesto Izvorovo
posluno trkalo zavisno od droge. Potom, razmisli o merima. Namrten, nije hteo da
slua Ukresovu dalju priu, ili bar ne sa vie od pola uva. Odbijao je da se nada. "Ne
kapira u emu je poenta. Ipak bismo oboje bili mrtvi pre nego to bismo stigli do
Tijamata. Putovanje predugo traje..."
"Ima neki uzorak droge, koji bismo mogli poneti?"
"Imam." Rid slegnu ramenima. "Pa ta?"
"Onda moemo oboje da vas drimo zaustavljene, u stasisu, dok ne obezbedimo
proizvodnju toga."
"A kako e, jebote, to da izvede?" Rid je oseao da se sve vie ljuti zbog
Ukresovih nastavljenih napada na njegove linije odbrane.
"Doputovali smo iz orbite amcem za spasavanje, onim iz broda, gazda", ree
Niburu. "Moemo iskoristiti leajeve za sluaj opasnosti. Ukljuiemo ih, i vi ete biti u
stasisu."
Rid se okrete ka njemu. "Bokce ti..." proguna. Ti leajevi, namenjeni
zbrinjavanju ranjenih putnika u sluaju nesree, imali su ogranieno vreme rada, ali ono
bi moglo biti dovoljno.
"Ma kad se izvuemo odavde, ti uopte ne mora da se pojavljuje sve dok
Gundi ne proizvede to to ti treba", ree Ukres Svetlohodni.
"Jebeno sjajno", ree Rid. Odmahnuo je glavom, kao da i protiv svoje volje
priznaje neto.
"Niburu se setio za amac", ree Svetlohodni.
Rid pogleda Kedaliona Niburua, koji samosvesno slegnu ramenima. Pade mu na
um koliko su Ananke i Niburu rizikovali, koliko i sad rizikuju, ve samim potajnim
dovoenjem Svetlohodnoga ovamo. Najzad razabra da oni to nisu uradili zbog Arijel, niti
iz lojalnosti prema Hegemoniji, niti prosto zato to ih je Ukres lepo zamolio. Preostao je,
dakle, samo jedan razlog koga se on mogao setiti. "Vi mora biti da ste svi ludi", ree
zgusnutim glasom.
Niburu neoekivano prasnu u smeh. "ovek ne mora ba da bude lud da bi radio
za tebe, ali, to pomae", ree on. "ta kae, gazda? Hoe li? Moemo se iskobeljati
odavde, otii zauvek..."
"Gundalinu e nam pomoi, samo treba da se vratimo na Tijamat", ponovi
Svetlohodni. Pogleda, s iekivanjem, Rida Kulerva, uz koga je stajala Arijel.
"Vi ste stvarno reili da ovo izvedete, a? Ljudi sve isplanirali." Rid ih je gledao.
Usta su mu se izvijala. "Osim jednog, a to je kako se probiti onih prvih nekoliko stotina
metara kroz obezbeenje tvrave, do izlaza." Posmatrao je kako se zgledaju. "Tako sam i
mislio", ree kiselo. Onda se osmehnu. "O-kej, takve rizike volim - samoubilake." Sad
su svi zurili u njega, s izrazima lica ak sumornijim od njegovog malopreanjeg.
"Zato imam neto na emu sam odavno radio. To je jedna moja mala privatna
veba. Samo sam ekao pogodan momenat da je oprobam u praksi." Okrete se i snanim
koracima ode do najblieg terminala. Sede, zubima skide zavoje sa aka. Dok su njegovi

prsti preletali po tipkama, tiho je izgovarao niz pristupnih kodova. Tipke su ga peckale po
tek zaleenim prstima, bilo je to divno i jako oseanje. Najednom je i njegovo
raspoloenje bilo isto takvo. Duboko "zatrpani" fajl sa podacima izronio je iz tajnog
skrovita i pojavio se pred njim na ekranu, u svoj svojoj virulentnoj savrenosti. "Kreni",
apnu on, "i razaraj." Rairio je prste i pritisnuo tipke celim svojim igosanim dlanom.
Slika je opet nestala, a ekran ostao prazan.
Okrenuo se sa celim seditem, video da su se svi skupili oko njega i da gledaju sa
nemim nerazumevanjem.
"ta si uradio?" upita Ukres.
Rid je dopustio da se njegov osmeh proiri. "Oslobodio sam jedan raunarski
virus, moje delo. Pustio sam ga u centralni radni sistem ove tvrave. Uskoro e sve poeti
da se usporava. Kroz nekoliko sati citadela e biti totalno liena odbrane. Kad oni drugi
na Tuo Ne'elu to otkriju, uradie ovom mestu ono to je Izvor uradio Humbabi." Vide da
su se Niburu i Ananke trgli. "To bi nam moglo dati ansu koja nam je potrebna da
zapalimo odavde. Ili, ako ne uspemo, bar ginemo svi zajedno, isto... U oba sluaja, ovo
je najbolje. I, ve je uinjeno", zavri on presecajui njihove proteste pre nego to su i
poeli.
"Hvala ti, Gundalinu-ekrad..." nastavi on. Opet se okrenuo terminalu; naslonio se
na povrinu stola a prstima je poeo milovati tipke kao kou ljubavnice. "Jedne noi",
nastavi tihim glasom, "kad smo bili na etvrtoj, Gundalinu se proetao kroz itav
bezbednosni sistem, nimalo jednostavan, te istraivake stanice. Nosio je posudu sa
zvezdopogonskim virusom, kao da iznosi smee. Sistem je bio spreman da mu dozvoli
apsolutno sve, zato to ga je sam Gundalinu programirao. Taj tip je genije, jebote, a ak
ni ne zna da je to. A znate zato? Ne zato to je naroito inteligentan - pametan jeste, ali
sutina nije u tome. Njegova prava snaga je u tome to ima oseanje za ono to je u
primeni pametno. Tip uvidi poentu stvari. To je ono: paralaksno gledanje, praktina
primenljivost; znati kad treba navaljivati, kad se povui... kad e neko da zajebe stvar. To
je taj faktor. Boe, kako sam mu zavideo te noi; eleo sam da imam njegov um, a ne
svoj..." Zauta, obori pogled. "Od tog dana pokuavam da razmiljam na taj nain. A to je
posao u kome, uopteno govorei, nisam naroito dobar."
"Nisam ni ja", ree Ukres tiho. "Moda sam zato sada ovde a ne sa mojom
enom."
Rid die pogled ka njemu. "Pa ipak ima poverenja u njega, da e se dobro brinuti
o nama kad se vratimo?"
Svetlohodni uzdahnu. "Sasvim", ree on.
"Tol'ko dobro ga poznaje?" upita Rid skeptino.
Svetlohodni pogleda Arijel; blago stisnu jedno njeno rame, a onda opet pogleda
Rida. "Ja njega uopte ne poznajem", ree. "A i neu da ga poznajem."
Rid klimnu glavom i skloni pogled. "Reci mi, jesi li stvarno imao neke podatke za
mene, o merima?"
Svetlohodni kao da je bio iznenaen ovom promenom teme. Ipak, klimnuo je.
"Smatrao sam da bi to bila dobra ideja, za sluaj da neko zatrai dokaze."
"Doneo si ono to si radio o merskoj pesmi, i o teoriji fuga", ree Rid. Po izrazu
Ukresovog lica odmah je znao da je pogodio. "Za ono je bilo potrebno stvarno
vizionarstvo. Ima talenta, Svetlohodni."

Ukres se namrti, ne obraajui nimalo panje na kompliment. "Kako si to dobio?

Ne od mene."
Rid se osmehnu. "Znao sam da si bar toliko pametan da ne pokloni puno
poverenje Izvoru, onda kad ti je naredio da nam preda tvoje podatke. Zato sam izvrio
upad u tvoje arhive. I to sam od Gundalinua nauio... Naime, ako hoe da neto bude
uraeno valjano, uradi to sam." Nasmejao se bez radosti, pogledao terminal. "Pokazao mi
je da ovek koji kontrolie sistem postaje bog. Eto, sad sam ja Render, ja sam Bog
Smrti..." Spleo je i stisnuo prste.
"Imao si to, sve vreme?" upita Niburu, s neim nalik na nevericu. "I mogao si
upotrebiti?"
"Ne..." Rid odmahnu glavom. "Bilo je potrebno mnogo vremena da prouim
sistem, naem mu slabe take, usavrim svoj pristup... Morao sam nai perfektni trenutak
za osvetu. On je nastupio." Ustao je i poeo se nemirno etkati pored njih. Sklanjali su
mu se s puta, kao da u njegovim oima vide neto, kao da su poverovali u njegovu
boansku prirodu ili u njegovu mo unitavanja.
Priao je sistemu u kome se nalazio njegov rad o "vodi ivota", kao i uzorak
"vode ivota", onaj s kojim je samo glumio da neto radi jo od pre svog poslednjeg
susreta s Gundalinuom. Pozvao je na ekran trodimenzionalni info-model i poeo se
poigravati njegovom strukturom. Promenio ju je malo, tu i tamo; izvrio one promene
koje je u mislima probao ve mnogo puta, osujeen njihovom perverznou sve do
trenutka kad je u razgovoru s Gundalinuom stekao nagli, strani uvid. Dovrio je te
promene, naredio sistemu da ih snimi i da proizvede uzorak.
Drugi su ekali i gledali. Izvukao je rezervnu koliinu "vode smrti", koja se
nalazila u jednom od zakljuanih ormaria. Izvor je neobino izdano davao "vodu smrti"
dok se Rid oporavljao od svog stradanja.
Dade celu tu koliinu Svetlohodnome, uz krto objanjenje ta je to. "ta god
radio, nemoj, tako ti bogova, izgubiti ovo." Svetlohodni klimnu glavom i stavi tu
neveliku posudu u kesu na svome opasau.
"Dobro", ree Rid Kulervo. "Niburu, hou da povede celo ovo drutvo na malu
turneju po citadeli. Izgubite se." Niburu je zurio u njega. "Pa se naite negde blizu ulaza
na dokove za prizemljenje lebdilica, i ekajte. Saekajte da pone rasulo, i u pravom
trenutku beite. Nai emo se tamo."
"A ta e kog pakla ti raditi?" upita Niburu.
Rid skloni pogled. "Imam neka nedovrena posla... imam neto to Izvor hoe.
Dau mu to."
"Ride, ne..." ree Arijel, odmiui se od Svetlohodnog i prilazei Ridu.
"Gazda, ne mo'..." bunio se Niburu.
"Tako ti Dame i svih bogova!" ree Svetlohodni. "Ako si stvarno udesio da ova
citadela bude sasvim razbijena, to ti je dovoljna osveta Izvoru, ma ta da ti je uradio.
Dovoljna."
"Nije", apnu Rid. "Nije dovoljna." Tre glavom oprema izlazu. "Misli da ovi
nee proveriti tvoj neoekivani dolazak, Svetlohodni? Misli da u ovom trenutku ne
postavljaju mnogo pitanja o tebi? Jaakola nije glup - zna ko si. Moram da mu dam neto
ime e se zabaviti u sledeih nekoliko sati, inae nikad neemo izii odavde ivi. Rekao
sam, videemo se kasnije. Ispadaj napolje." Zakoraio je ka njima, i oni svi ustuknue svi osim Arijel. Svetlohodni je uhvati za ruku, neno ali vrsto, i prisili je da se i ona

odmakne od Rida. Arijel poe za svojim ocem, ali, dok ju je odvodio, osvrtala se, gledala
preko ramena. Rid je u njenim oima video strah za njega - i, najednom, crvenu glad za
osvetom, jednaku njegovoj.
"Na amac je u treem doku, gazda. Na niem nivou", dobaci mu Niburu. "To,
za sluaj da zakasni..."
"Pouri!" uzviknu Arijel.
Klimnuo je, a onda ih ispratio pogledom. Nestajali su kroz vrata, jedno po jedno,
izlazili u spoljanji svet. Oslukivao je da se uveri da su otili. A onda je, pokretima
sporim kao da ima sve vreme na svetu, poslao poruku za Izvora, da e mu uskoro doi u
posetu. "Recite mu da imam ono to on eli", ree, i prekide vezu.
Vratio se, sam, kroz praznu laboratoriju, da proveri displeje na molekularnim
"loncima za kuvanje". Seo je na jednu okruglu stoliicu bez naslona i neko vreme,
nepomian, posmatrao kako njegov program napreduje. Najzad se ekran ispraznio, i
umesto mnogobrojnih nizova podataka pojavile su se samo dve rei koje su zraile
jasnim sjajem: SEKVENCA ZAVRENA. Rid se osmehnuo. Opet je ustao pa poao do
mesta gde ga je ekalo njegovo oruje. Podigao je onda tu providnu zatvorenu epruvetu,
prouio sadrinu - teku srebrnastu tenost koja se unutra komeala kao tkivo uspomena.
Uzeo je epruvetu i iziao iz laboratorije. Put ga je poveo kroz prostranstva
citadele. Dok je hodao, motrio je kako tvrava funkcionie, ta rade njeni stanovnici.
Gledao je, nekako udno duhovno udaljen, taj savreni, hermetini univerzum. Sa
zadovoljstvom je zapazio znatan broj radnika i svakojakih drugih poslenika koji su
psovali i zbunjeno se vrzmali zbog tekoa u operativnim sistemima.
Da bi stigao do svog odredita, bilo mu je potrebno kudikamo vie vremena nego
to je oekivao, jer je izgubio vie od pola sata kad su zaustavili promet zbog
neoekivanog upuivanja jednog atla drugim putem. Zadovoljstvo zbog te greke bilo je
donekle obojeno nelagodnou kad je konano stigao na spoljanju odbrambenu liniju
Izvorovog privatnog dela tvrave i zatraio audijenciju kod Gospodara. Virus je, inilo
se, nadirao kroz sistem ak i bre nego to je on oekivao. Molio se bogovima da njegovi
drugari dobro uoe znake tog procesa, jer inae nikako ne bi mogli na vreme da stignu na
dokove. Morao se pouzdati da e oni uraditi svoj deo posla dobro; a oni su se morali
pouzdati da e on uiniti svoje...
Prisilio je sebe da vie nigde ne gleda; da se prestane vrpoljiti, mrtiti; da ne lupka
stopalom dok straar proklinjui ponavlja svoj zahtev, etvrti put, zatim peti put, bez
odgovora. Neki oajni glas u njemu pokuavao mu je rei da je ovo, to sada ini, ludilo;
mentalna poremeenost; da bi samo ludak rizikovao da ovde zae. Ali, morao je ovo
uraditi, morao je navesti Izvora da gleda samo njega, da razmilja samo o njemu, inae
oni drugi nikako nee pobei. A on e izii iv samo ako oni pobegnu. Potrebno mu je da
uini ovo... Morao se pouzdati u sebe.
"Jebo te bog..." ree straar.
Najednom dobie odgovor: Izvorov glas, ali to je bio pljusak rei koje su padale iz
vazduha, sasvim nerazumljive.
Straar, mrtei se, die pogled. "ta ree?"
"Rekao je: 'Ulazi unutra'", odseno ree Rid. Progura se napred, kroz barijeru
bezbednosnog energetskog zida koja je pred njim popustila. Poto ga zid nije zaustavio,
nije ni straar. "Pa 'ajde", ree straar mirei se s takvim ishodom. "Zna put."

Znao je put. Lift je, meutim, jako dugo putovao do tamo. Rid se pozabavio
razmiljanjem koliko je puta, posle one svoje prve, prinudne posete Izvoru, imao
komarne snove u vezi s mogunou da jednom ostane zarobljen u jednoj od tih jebenih
sprava. Priblino kao i none more o utapanju...
Lift ga je najzad pustio napolje, na varljivo normalnu recepciju ispred jednih
neobeleenih vrata koja su se otvarala ka tami. Bacio je pogled na sat, polazei ka tim
vratima. Mora sa ovim odugovlaiti, dovoljno, taman koliko treba... Straari, ljudski i
elektronski, dozvolie, bez ikakvih komentara, da on proe. Vrata mu ukazae
dobrodolicu.
Preao je prag i odmah stao, a vrata su iza njega ovrsnula i zapeatila se. Osetio
je da je njegovo srce preskoilo jedan otkucaj. akama koje su se poele znojiti stezao je
dragocenu epruvetu srebrnastog fluida. Ja sam bog smrti... "Gospodaru", ree, napreui
se da u pomrini razazna jedan skoro nevidljivi treptaj crvenog. "Imam ono."
"Kulervo", apnu Izvorov glas, njegovom sluhu sada sasvim jasan. Dabome. Evo
sad se vidi. Vrlo slaba taka ilibarnog sjaja. "'Vodu ivota'? Donesi mi je. Donesi je
ovamo..."
Poao je napred, vukui noge, obazrivo, iako je u Izvorovom glasu uo jaku elju.
U mraku nabasa na istu onu fotelju u kojoj je svaki put morao sedeti; poe pipanjem
nalaziti put oko nje.
"Ma doi ovamo", ree Izvor. "Blie. Daj mi..."
Rid je posluao. Kretao se kao ovek koji hoda kroz minsko polje; ipak, primicao
se mutnoj, neodreenoj silueti. Nikada ranije nije mu bilo doputeno da prie ovako
blizu. Nije mogao biti siguran da li je to stvarnost, ili samo jo jedna iluzija, projekcija da li je ovde on, moda, sam. Ipak, smatrao je da nije iluzija.
Naiao je na nepomerivu ivicu neeg tvrdog, i stao. Pipajui, nae da je to ravna,
hladna povrina od koje su njegovi preosetljivi prsti brideli. "Evo, Gospodaru." Poloio je
zatvorenu epruvetu na sto, uzdajui se samo u ulo dodira, i poeo da uzmie.
"Stoj", ree Izvor. "Vrati se ovamo."
Rid otkljua miie i poe opet napred. Brzo naie na taj isti tvrdi rub stola.
Obuhvativi ivicu prstima, ostade tako. Drao se za sto, zahvalan to jo postoji ta jedna
prepreka izmeu njih dvojice.
Zahvati ga neoekivani mlaz plavoljubiaste svetlosti, uperen odozgo,
zaslepljujue jak. On zamuri. Njegova koulja fluorescirala je u mraku kao udni cvet.
Za tebe, Mundilfero... Opustio je ruke niz telo. Pamenje je stvaralo jedan uzvieni,
plemeniti prostor u njemu, jednu adhani-pesmu savrene smirenosti. U tom prostoru, on
je uspevao da otrpi ovo to su mu sad radili, ma kakva izopaena vrsta pregleda tela i
due to bila. Svetlost se isto tako naglo ugasi. ekao je, bez pokreta.
"Znai, stvarno si uspeo..." proaputa Izvor. "Sintetizovao si neki oblik 'vode
ivota', takav da emo je moi reprodukovati i prodavati..."
"Jesam, gospodaru."
"A rekao si Gundalinuu da je nemogue."
"Rekao sam da sam ga slagao."
"Ali mene ne bi slagao", proaputa Izvor. "A?"
"Ne, Gospodaru."
"Rekao si mi da e trebati mnogo vremena. Kako sad tako brzo?"

"Imao sam mnogo vremena za razmiljanje, dok sam se oporavljao." Uspeo je da

to kae sasvim ravno.
"U to ne sumnjam. Nadam se da si mnogo razmiljao o poniznosti. I o
uzaludnosti."
"Da, Gospodaru."
"Pa, ako ja ovo popijem, ustanoviu da je jednako dobro kao original."
"Bolje", ree Rid blago. "Bolje je."
Nastao je trenutak tiine. "Na koji nain bolje?" upita Izvor.
"Stabilno je. Tano ono to si traio. Naao sam nain da produim trajnost 'vode
ivota' izvan merskog tela. Zato e biti laka i proizvodnja, transport, i prodaja..."
Zrak svetlosti, opet zaslepljujui, udari po nevidljivoj povrini ispred njega, kao
ma, usmeren na epruvetu koju je tamo ostavio. On zamuri, ali je taj blistavi mlaz video
i kroz sklopljene kapke.
Onda, opet nagla tama. On otvori zasenjene oi, mirkajui beskorisno.
"Dobro?" ree Izvor upitno, ali otro. Glas mu se raspadao od nestrpljenja. "ta
je?"
"ta...?" Rid zauta, shvatajui da Izvor nije njemu to kazao; pitanje je bilo
upueno skrivenom informacionom sistemu koji je upravo zavravao analizu sadrine
epruvete.
Zau neko utanje u tami, kao od brzog pokreta, i neki grleni glas koji je mogao
biti psovka. ekao je; nevidljiv, neumoljiv.
"estitam, Ride..." ree Izvor najzad. "Ili bi trebalo da estitam Vanamoinenu?
Ovo je tano kao to kae: savrenstvo. Bolje nego pre. Zaista si genije..." Neto u tim
reima presee Rida strahom da je doao kraj njegovoj korisnosti, i da e sad biti ubijen.
Ali Jaakola se tiho nasmeja, i nastavi: "Ko zna kakve e jo nove svetove osvojiti za
mene?"
Rid nije odgovorio. Popij to, mislio je. Hajde, gade gnjili, popij to. "Prva doza je
tvoja, Gospodaru", ree konano, trudei se da glasom ne otkrije svoju silovitu potrebu.
"Zato sam je doneo pravo tebi. Da bude prvi."
"ta?" ree Izvor, s nagovetajem podsmeha. "Nisi prvo isprobao na sebi, kao
'vodu smrti'?"
"Zato bih?" ree Rid promuklo. "Ne bi mi koristilo nimalo. Tvoja je,
Gospodaru..." i onda, uz dodatak one prave note gorine, "kao to sam i ja tvoj."
"Jahhh..." ree Izvor. "Da, to se dobro uklapa."
Rid je zauo jo jedan otri um kao od neijeg pokreta, moda premetanja
teine. Zurio je u jednu taku, zamiljajui da je ba tu ostavio epruvetu. Zurio je tako
pomno da mu se poe priinjavati da neto i vidi: epruvetu ocrtanu vrlo slabom crvenom
koronom, i neto mrano i bezoblino kako se sputa i poklapa je i odnosi. Onaj utei
zvuk se vie nije uo; ali se neto drugo promenilo. Rid je sad bio siguran da je svetlost
jaa, i da stvarno razaznaje, negde ispred sebe, jednu grbavu grudvu koja glumi da je
ljudsko bie. Ranije nije bio siguran ni u to. Poelo je da se deava, ak i ovde.
Zauo je zadovoljni uzdah. "Najzad", proaputa Izvor. "Da, oseaj je onaj pravi...
Jeste. Tano je takav oseaj bio i ranije."
Olakanje je pevalo u njemu. Najzad... Pa, ima jo vremena; dovoljno za jedno
uvrtanje noa. "Samo, zaboravih da ti neto kaem", ree on. "Jo jednu stvar o toj 'vodici
ivota'. Nije stabilna samo izvan merskog tela, nego i u telu novog domaina."

"ta ti to znai?" uzvratio je prozukli Izvorov glas. "Stabilna koliko dugo?"

"Decenijama, najmanje. Nisam siguran. Ona sad radi, uzima meru tvojoj DNA, da
bi sauvala svaki sistem u tvom telu, svaku funkciju, ba ovako, kao sada. Nita se nee
promeniti, sve e odsad ostati isto..."
"U tom sluaju ljudi e je kupovati samo jednom u nekoliko decenija", ree Izvor.
"U tome nema zarade..."
"Stvarno, reklo bi se da nema", ree Rid Kulervo. "Ali to nije pravi problem."
"Nego ta?"
"Pravi problem je ono to se dogodi u tebi."
"ta...?" dahnu Izvor.
"'Voda ivota' je konstruisana da omogui dugovenost mera, ne ljudi. Meri su
bioinenjerski konstrukt - njihova genetska struktura je daleko jednostavnija od nae, u
neuporedivo veoj meri osloboena suvinosti. Naa tela su nastajala metodom pokuaja i
pogreaka; mi smo, u poreenju s merima, primitivna, nedelotvorna, haotina tvorevina."
Rid dopusti svom osmehu da pone; znao je da Izvor osea poetke kanceroznog rasta
novog virusa u sebi. "'Voda ivota' ima veoma usku definiciju 'normalnog funkcionisanja'
ma kog datog biolokog sistema. Ljudska bia su je mogla koristiti za usporenje svog
procesa starenja samo zahvaljujui tome to se ona uvek brzo raspadala. Nikada nije
nametala svoja ogranienja nijednom ljudskom telu due od jedan dan neprekidno. Telu
je ostavljala slobodu potrebnu za menjanje... za varijacije u prirodnim ritmovima i
ciklusima, za dejstvo sluajnosti. Haos..." ree on divljom estinom, "...protiv Reda."
Zakoraio je napred, do te otre ivice koja je branila mrak. Sad se jasno videlo da
tu postoji neko oblije; prostor ispred Rida je zatreperio, za tren svetliji. Rid jo nije
mogao odrediti ta je to pred njim, silueta ega; ali sad mu vie ni do toga nije bilo stalo.
"Uskoro e tvoje kratkorono pamenje poeti da otkazuje; uskoro e iveti u izolaciji,
jer tvoj imunitetni sistem vie nee moi da reaguje na nove napade... Uskoro e biti
savrenstvo. Oni drugari u Staroj Imperiji mislili su da su nali savrenstvo. To ih je
unitilo. Kau da savrenstvo ini bogove ljubomornim..." Odgurnuo se unazad, od tvrde
ivice noi, poeo se smejati kad u da Izvor psuje, kad u te grlene, lepljive zvuke. Shvati
da sad vidi konture svog tela, svojih aka.
"Ne verujem ti", reao je Izvor glasom u kome se uo strah. "Ne bi se ti usudio."
Ridova usta se iskrivie. "'Stvari se menjaju.'" Pamti li kad si mi to rekao? Ja
pamtim. Sad je mo u mojim rukama. Rekao si mi da je Mundilfera umirala dugo... ta
misli, koliko e dugo ti...?"
"Zato je ovde ovoliko svetlo?" povika Izvor besno. Bila je to dernjava upuena u
vazduh. "Ovde je suvie svetlo!"
"Okrivi mene", ree Rid. "Ja sam kriv. Ja sam ti to smestio, Jaakola. Moji virusi
uveliko zaposedaju tvoje telo, ali i celu tvoju citadelu. Uskoro nee imati nikakvu
odbranu, ba ni-ka-kvu."
"Nije to mogue..."
"Ako nije, zato se deava?" proaputa Rid. Odgovorila mu je samo tiina. "A da
li bi ti voleo da ja to prekinem? ta ako ja mogu to da prekinem, hoe li mi dati sve to
elim? Bilo ta? Koliko toga ti zapravo ima pod svojom upravom, koliki ti je doseg?
Koje tajne zna... koliko je dovoljno, da otkupi svoj ivot?"
"ta eli?" Izvorov glas je parao kao da neko vue hrapave lance. "ta...?"

"elim da moli. Ti si mene terao da molim za Mundilferin ivot, ti, smrdljivi

gade sadistiki... Sad hou da ti moli mene, da ti potedim ivot."
"Prekini..."
"ta?"
"Prekini to! Prekini, prekini, tako ti Imena Nepomenog, dau ti ta god hoe,
ludae, bilo ta, nabroj sve to hoe, samo mi reci da postoji neki nain da to prestane!"
Rid se poe naglas smejati. "Nee moi da zaustavi taj proces. Nema naina!"
Zau pridavljeni zvuk neverice i ogorenja. "Ti, marioneto! Mrtav si u mozgu!
Umobolnik!" Neto je, s druge strane barijere, nasrnulo ka njemu; Rid odskoi i izmae
se nekoliko koraka, smejui se i sad, nedodirnut. "Ubija i sebe samog!" rikao je Izvor.
"Jebeni maloumnie, sve e nas pobiti!"
"To je bio plan", ree Rid. "Zato sam doao." Uzmicao je ka vratima. "Stiu tvoji
neprijatelji, Jaakola. Da sam na tvom mestu, sada bih beao... Sakrio bih se. Mada ti ni to
nee nimalo pomoi." Okrenuo se i poao ka vratima, jer sad je video vrata: mutni obris u
tamnijem sivilu.
"Kulervo!" Raspuknuti glas je poeo da izbacuje razne vulgarne uvrede, negde iza
njega. Soba se osvetljavala, postajala je svetlije siva, kao magla u zoru, ve su se videli
goli zidovi, a vrata su bila svakim korakom sve blia. Znao je da bi sad, ako bi se
okrenuo, mogao videti - to; lice svojih komara, lice koje se ovoga trenutka oglaava
nemonim kricima. Ne okrete se.
Pritrao je vratima i bacio se svom silinom na njih. Energetsko polje je popustilo
pod tim naletom, raspalo se, i on pade niice, napolje, u svetlost dana.
Jaakola je dovikivao straarima da saseku Rida. Rid se bre-bolje osovi na noge i
baci na najblieg, ulete mu u stomak, obori ga na lea. ovek ispusti puku, i Rid je
dograbi. Ali ve je video podignutu puku drugog straara i znao da vremena nee imati
dovoljno. Keramiki prozor metar debeo, iza straara, rasprsnu se i polete unutra, sa
treskom i zasenjujuim bleskom. Rid hitro podie ruke i pokri glavu: uragan providnog
rapnela hujao je kroz prostor oko njega. Silina vazduha bacila ga je unazad, o zid, pored
straara koga je oborio; krhotine su mu nanosile sve nove i nove posekotine, ali on je to
video kao na usporenom filmu. Ve... odbrana citadele ve je poputala, a susedi su, na
neki nain, uspeli da to iskoriste. Bogovi - ovo se deava prebrzo. Nesigurno se digao na
noge, okrvavljen, zaglunut; video oi straara koji je leao pored njega: gledale su gore,
irom otvorene, bez treptaja. Iz straareve lobanje virila je krhotina keramikog "stakla".
Drugog straara nije uopte video; zatim mu se vid razbistrio, i on primeti da je jedan zid
obilato natopljen crvenim, kao od crvenih grafita. Nejasno je uo i druge eksplozije, u
daljini; osetio ih je i kroz pod. Celokupna struktura tvrave je podrhtavala. Niko vie nije
vikao niti vritao iz Jaakoline sobe, iz koje je Rid maloas utekao; nikakav zvuk nije
dopirao iz nje. On zaviri unutra i vide samo mrak.
Okrenuo se da osmotri ogromnu rupu koja je sad zjapila u prozirnom spoljanjem
zidu tvrave, ogromnost nebeskog plavetnila s druge strane, dim koji je svojim pipcima
poeo krivudati uvis iz trnovih uma koje su poinjale goreti. Sagnuo se i uzeo straarevu
puku. Dim ga je ve ubadao u oi i plua. Okrete se i poe ka liftu, spotiui se. Zalupa
pesnicom po pozivnoj ploi, i nasmeja se s nevericom kad vide da se vrata otvaraju i da
ga lift eka.
Uavi u njega utipkao je prioritetnu komandu, koja je znaila da lift nee stati
niti posluati ma koje drugo nareenje sve dok ne stigne do tog odredita. Zatim se srozao

niz jedan zid lifta i seo na pod. Kabina je padala ka sve niim i niim spratovima,
brzinom koja je varirala od male do vrtoglave. Rid Kulervo je zurio u svoju okrvavljenu,
zbunjenu sliku koja je blenula u njega sa polirane metalne povrine suprotnog zida. Pitao
se da li Niburu i ostali jo ekaju, ili su ve odleteli.
Ako nisu ludi, "zapalili" su odavde, spasli su se. Ako jo ekaju, on e ih
proklinjati to su takve budale; ako su pobegli, proklinjae ih to su ga napustili sada, kad
on iznenada tako silno eli da ivi... eli, hoe, i mora, da bi se vratio na Tijamat, jer ga
tamo eka nedovreni posao, vaniji i od samog ivota, ak vaniji od njegovog ivota...
Najednom je pouzdano znao da nee poginuti ovde, ovako; nee, ne moe. Da e,
ako zatreba, ubijati ili sakatiti ljude, ili puziti po slomljenom staklu, jer njegova sudbina
nije ovo; njegova sudbina je na Tijamatu, on mora kui...
Kabina lifta se zaustavila, silovito tresnuvi o neto; prodrmala mu je sve kosti u
telu. Vrata su se otvorila samo napola, onda zaglavila. Provukao se napolje, psujui.
Ponese ga silan mete radnika koji su panino jurili kud koji, i vojnika, koji su iz punih
plua izvikivali uzaludne naredbe. Posvuda su padali delovi zidova, irio se smrad
izgorele plastike. Rid ugleda na jednoj strani gomilu ljudi koji su se oko neeg tukli i
otimali: bila je to neka lebdilica. Oinuo je odmah po njima paralizujuom pukom, i oni
popadae; na taj nain je sebi prokrio put. Potrao je preko njihovih bespomonih tela i
uvukao se u kabinu.
Poleteo je spiralno uvis kroz divovski unutranji okomiti tunel citadele, drei se
stalno blizu zida, kao list ponet nekim uzlaznim vazdunim vrtlogom; zatim kroz jedan pa
drugi pristupni kanjon, prema onom doku gde bi trebalo da ga ekaju Niburu i ostali,
moraju ekati, ludi su ako su jo tamo, svakako moraju biti jo tamo...
Sleteo je na teretni dok, video ispred sebe barikade. Izie iz lebdilice, ostavi je, i
probi se kroz rulju koja se odmah sjatila da letilicu otme. Pitao se kuda ti ljudi uopte
misle da odu - moda bilo kuda, samo da nisu ovde... Zamalo da padne, jer tvrava se
svud oko njega zanjihala. Potra prema barikadi, sa srcem u grlu. Vojnici na barikadi
naperie puke ka njemu.
Usporio je, bacio puku. "Ja sam Kulervo!" povika. "Imam dozvolu za prolaz,
moram proi, potreban sam unutra!"
Oklevali su, zurei u njega. "Bilo je neko obavetenje o Kulervu...", ree njihov
komandir.
"Bilo je al' nismo mogli da razumemo, narednie..." ree jedan od vojnika. "Bilo
je ispremetano, kao i sve drugo..."
Narednik se mrtio, zatim mahnu rukom. "Proi", ree. Vojnik viknu i narednik se
hitro izmae, a neto tresnu tano izmeu njih dvojice. "Jebote, ta se ovde deava?"
povika narednik.
Rid je trao dalje. Nije bio siguran da li je to pitanje bilo upueno njemu, ali je bio
siguran da ne eli da odgovara.
Hodnik prema donjem doku broj tri bio je pun grizueg dima i naoruanih ljudi.
Rid se gurao kroz njih, obuzet strepnjom da, kad doe na dok, tamo nee biti niega.
Najzad se probi iz hodnika, i vide dokove. U divovskoj prostoriji dokovi su bili netaknuti,
ne samo onaj sa brojem tri nego i drugi iznad, ispod i oko njega.
Svuda je vladalo komeanje ljudi i vozila oko ogromnih trupova teretnjaka; svuda
buka i dim. Ui i oi su mu u mozak slale toliko informacija da se on u njima nije mogao
snai. Opsova, pogleda levo i desno, dole i gore. Verovatno su svi sistemi u Jaakolinoj

tvravi ve otrovani i ugueni njegovim virusom; nee biti mogue ni na koji nain
pozvati Niburuovu lebdilicu, komunicirati sa sistemima u njoj - ili saznati da li ona
uopte jo postoji.
Nae jedne lestve, poe se penjati po spoljanjoj strani jednog od gornjih dokova,
u nadi da bi odatle mogao bolje videti.
"Kulervo!" Glas ga je pozvao u trenutku kad se Rid ve izvlaio na gornji dok.
Pogleda tamo i vide Ukresa Svetlohodnog koji se gurao i probijao ka njemu kroz vrevu
polurazumnih ljudskih tela koja su se komeala izmeu njih. Ukres je silovito mahao
rukom. "Ovamo!"
Rid povika, s olakanjem, da potvrdi, i spremi se da potri ka slabo vidljivom
"svetioniku" Ukresove crvene kose, i da usput vrda da se ne bi sudarao s radnicima i
vojnicima.
"Kulervo!" Neko drugi je povikao njegovo ime, iza njega; jedna aka sklopila se
oko miice njegove ruke, trgla ga i okrenula nazad. On se nae licem u lice sa onim
narednikom sa barikade. Narednikove oi bile su crne od gneva. Drka pitolja stvori se
niotkud i zveknu ga po slepoonici, obarajui ga na kolena. "Gospodar trai da se vrati,
jebem li te!" Gardistova aka zguvala je prsa njegove koulje, izvukla ga opet na noge.
"Kau da si ti ovo uradio! Treb'o bi te odma ubijem..."
Rid se njihao na nogama pritiskajui dlanovima tu stranu lica. Onda ga neto
odbaci na metalni zid. Neko trei zaleteo se izmeu njih.
Svetlohodni. To je Ukres grunuo celim telom u narednika, koji polete nazad, pade
naglavce niz lestvice, i, sa pridavljenim krikom, nestade s vidika.
"Kakav si?" Svetlohodni je sad bio pored njega. Pridravao ga je rukom oko
pojasa.
"Dobar", promrmlja Rid briui krv s oka.
"Idemo..." ree Svetlohodni i povede ga du zvune platforme, kroz prostor koji
kao da je bio beskonana igra ljudskog "karambola". Ridu se uinilo da iza sebe uje
nove povike, nova izvikivanja svog imena. "Koliko daleko...?" ree on. Zaputili su se
kroz skele izmeu dva ogromna, nad njih nadneta brodska trupa.
"S druge strane", ree Svetlohodni zadihano. Pokazivao je prstom napred. "Vidi,
eno tamo..."
Rid je jo jednom obrisao krv iz oka, pogledao, klimnuo glavom. "Jesu li oni
svi..." Neto je uzdrmalo platformu kao da ju je tresnula pesnica diva, i njemu se sasvim
izmae tle ispod nogu. Pade, a Ukres Svetlohodni preko njega. Dinovska grudva
plamena eksplodirala je iz jednog metalnog zida, visoko iznad njih. Bespomono je
gledao komae izoblienog metala koje je padalo s neba na njih poput ubitanog lia.
"Dr...!" Zamurio je, zario prste u otvore na platformi koja je ovde bila reetkasta.
Jedna metalna ploa, vea od njih dvojice zajedno, sruila se uspravno u
platformu, ni pola metra iza njegovih stopala. Zarila se i proletela kao kroz karton.
Povrina ispod njega vrisnula je i poela se propinjati. Nove koliine metala pljusnule su
okolo. Svetlohodni, na njemu, kriknu, kratko i bolno.
Rid je opsovao. Poeo se izvlaiti ispod Ukresovog mlitavog tela, gledajui da
ustane a da pri tome ni Ukres ni on ne padnu s oteene platforme. Opet je uo povike iza
sebe, i sada je bio siguran da su upueni njemu. Osvrnuo se, pogledao preko ogromne
rupe koja je zjapila iza njih. Streljaki stroj gardista, jedva vidljiv iza jo netaknutog

teretnog kosmoplova, primicao se kroz skele. Pokuavali su da dospeju do take odakle

bi mogli otvoriti vatru prema Ukresu i njemu.
Rid se nekako digao na noge, povukao Svetlohodnog za ruku. Ukresova kosa bila
je umrljana krvlju: crveno na crvenom. Nije mogao stvarno videti ranu, oceniti koliko je
teka. "Idemo", povika, jedva svestan da vie uzaludno. "Dii se, jebote, dii se, ustaj!"
Ukresovo telo se pomaklo, kliznulo u stranu; noge prema rupi u platformi. Rid
oseti da e i telo kliznuti za nogama, u provaliju. Oberuke zagrabi Ukresovu tuniku,
upre se petama o reetkastu podlogu, zaustavi njihovo klizanje. Ali iz svog iscrpljenog
tela nije mogao izvui nita vie. Opsovao je gledajui nastupanje gonilaca.
Odjednom se neko stvorio iza njega, uz njega; on ugleda, krajikom oka, ponono
crnu kou i kosu. "Evo me, gazda..."
"Ananke..." zastenja Rid Kulervo. "Dri ga!"
Ananke je kliznuo pored njega. Kretao se po izoblienim, nadole povijenim
povrinama kao da su ravne, i kao da je to vrsto tlo a ne raspadajua podloga stotinu
metara visoko u vazduhu. Akrobatskom vetinom hvatao se za razne take oslonca.
Poeo je podizati Ukresove mlitave udove; Rid mu je u tome pomagao, vukui svom
preostalom snagom. U jednom trenutku neto kao da se zaglavilo - a onda naglo
popustilo, otrglo se, i oni izvukoe Ukresa na ravnu povrinu.
"Gazda...!" povika Ananke, pokazujui dole. Rid pogleda za njegovim ispruenim
prstom i vide Ukresov pojas. To je bilo ono to se otkinulo. Sad je pojas visio o jednoj
kuki metala ispod razderanih reetaka; o pojasu je visila kesa, ona kesa u koju je
Svetlohodni stavio "vodu smrti".
Rid se psujui baci napred, isprui se rizino preko ivice, mlatarajui jednom
rukom. Ali kesa je bila nedohvatno daleko. Ananke je uao pored njega pridravajui ga
da ne padne, sve dok se Rid nije vratio gore, bela lica, odmahujui glavom.
Onda Ananke pogleda dole ka opasau, pa gore u Rida. I nestade - preko ivice.
Jo su se od njega videla samo stopala, uglavljena meu reetke, a telo se pruilo dole,
naglavce. Jedan zamah, trenutak velikog njihanja, i Ananke je opet bio gore, iroko
osmehnut, kao da gravitacija ne postoji. U ruci je neto drao... i pruio napred... opasa,
sa kesom.
Rid se pridie na kolena, zgranut, zanemeo od zahvalnosti. Okai opasa sebi oko
vrata i pokrete se da zajedno s Anankeom ponese Ukresovo telo.
"Moramo pouriti, gazda..."
"Kulervo!"
Ananke se uspravio, osvrnuo; i pao, sa krikom, jer ga je dodirnuo jedan
zasenjujui zrak iz energetskog oruja.
Rid ga dograbi i povue na noge, s oajnikim besom. "Polazi!" povika,
zasipajui Anankeove okirane, ustakljene oi svojom voljom da se u njih vrati razum, a
Anankeov mozak eljom da se tamo razgori iskrica elje za opstankom. "Tri, puzi, samo
stigni do amca, bog te...!" Gurnuo je Anankea preda se a onesveenog Ukresa povukao
za sobom.
Zaklanjajui se iza trupa transportnog broda stigoe do kraja platforme. Rid
ugleda njihov svemirski amac: leao je kao igraka u senci dva transportna diva. A kroz
pristanite su se razlegale nove eksplozije, i novi krici.
ekala ih je Arijel, mahnita lica, glasa izgubljenog u toj kakofoniji. Potrala je
napred i pomogla mu da dogura Anankea i dovue Ukresa do amca, i u amac. Kedalion

Niburu ve je bio u pilotskom seditu; njegovo lice je sijalo tolikim olakanjem da bi u

nekoj drugoj prilici to bilo smeno. "Vozi!" povika Rid sruujui Ukresa u akceleracijski
leaj. Arijel je na slian nain gurnula Anankea na leaj iza toga.
"Ananke, ovamo da si se stvorio!" povika Niburu.
Meutim na kopilotsko sedite pade Rid. Arijel se bacila na sedite pored svog
oca. "Ananke je pogoen. Nee moi."
Niburu se okrete, pogleda preko ramena. "Kol'ko je ranjen?"
"Ne znam." Rid odmahnu glavom. "To nee biti vano, ako nas ne izvue
prokleto brzo odavde. Polazi! Polazi!" Pre zavretka tih rei Niburu je ve poleteo.
amac je kao iz topa ispaljen pojurio du platforme, a sledeeg trena ve je bio u
otvorenom nebu, kao zrak svetlosti.
Ali mnogi drugi zraci svetlosti parali su nebesa oko njih, zasipali osakaenu
citadelu odasvud, pa i iz samog zenita. Rastrzali su je milimetar po milimetar. amac se
zatrese: udarac sirove energije okrznuo mu je titove. Niburu opsova. "Jebali te bogovi,
ne mogu sam. Nikad se neemo izvui kroz ovu unakrsnu paljbu..."
Ali zauta, jer se put ispred njih najednom raistio: slike na ekranima amca
pokazivale su stub vazduha bez munja, bez paljbe. Put - prema gore; ka svemiru, ka orbiti
Pradne. Vinue se tamo, a iza njih razvaljena tvrava se cela raskrupnja u eksplozijama,
kao zvezda kad eksplodira i postane nova.
Leteli su dalje, u mukloj tiini, kao da bi i samo jedna izgovorena re mogla
razbiti aroliju i unititi ih; luk njihove putanje bio je sve strmiji. Ubrzanje je kao teka
ruka utiskivalo Rida nazad, u sedite. Niko ih nije gonio; vie nijedan zalutali energetski
hitac nije udario u njihove titove. Rid je gledao nebo, zato to nita drugo nije ni mogao;
gledao je spokojno plavetnilo koje je lagano postajalo sve tamnije i pretapalo se ka
crnom. Kad su ostavili za sobom atmosferu Ondinija, video je sunce kao ogroman
plamtei dragulj u zvezdanoj noi.
Rid opet obrisa krv iz oka i uzdahnu.
"Sve isto." amac je prestao ubrzavati. Rid oseti kako se, lien teine, polako
odie od sedita: vie ga ni gravitacija Ondinija nije mogla dohvatiti. Uhvatio se za
kaieve i povukao nazad u sedite, smejui se; zatim je zabravio jedan od tih pojaseva.
"uli smo. Sve je isto i slobodno", ree jedan glas, sasvim neoekivano, iz
zvunika na komunikacionoj tabli amca. "estitamo, preiveli. Dobra vam srea."
Zatim, tiina.
"To je bilo na sandiju!" ree Kedalion Niburu, gledajui Rida zapanjeno. "ta se
ovde zapravo desilo?"
Umorni osmeh povue nagore krajeve Ridovih usana. "Mislim da smo imali
susret s nekim strancima daleko od doma."
Niburu odmahnu glavom. Zagledao se u prazno nebo, u oblinu povrine Ondinija
daleko ispod njih, u atmosferu ocrtanu sjajem ondinijskog sunca. Tiho je govorio
nareenja kompjuteru amca; doticao je instrumente maltene kao da je sasvim zanet u
neke druge misli. Rid oseti da opet tone u sedite: dobio je opet supstancijalnost, zato to
ih je motor amca poveo iz slobodnog pada u novo ubrzanje. "Presecamo putanju
Pradne kroz priblino est asova", ree Niburu. "Lekarije su tamo dole", dodade,
pokazujui prstom.

Rid je klimnuo glavom, ve ustajui iz sedita. Krenuo je obazrivo, da bi video u

kakvoj gravitaciji sada funkcioniu. Izvue kutiju prve pomoi iz leita.
Arijel je bila na nogama, pored Svetlohodnog. Rukavom je brisala krv sa
njegovog pepeljastog lica. "Tata..." govorila je tiho. "Tata...?"
Rid je blago pogura u stranu. U isti mah Niburu se progurao pored njih da vidi
Anankea. "Daj da pogledam." Sad on svojim rukavom obrisa jo krvi, i vide duboku
posekotinu na Ukresovoj slepoonici. Rana na glavi znaila je obilno krvarenje; i njemu
je krv jo curila u oko. Ali krv sama po sebi nije bila mnogo vana, bilo je samo potrebno
zaustaviti je. Opasan je bio udarac koji je tu ranu izazvao, jer on bi mogao znaiti
frakturu lobanje, moda i neto gore - Rid to sad nije mogao oceniti. Odigao je Ukresove
one kapke; pod udarom svetlosti jedna zenica se refleksno skupila, ali druga je ostala
irom otvorena. "Do vragova..." promrmlja Rid.
Zatraio je, i od Arijel dobio, koagulant i kompresivni zavoj, iz kutije prve
pomoi. Zaustavio je krvarenje i previo ranu. Za sve to vreme Svetlohodni se nije ni
pomakao, niti je ijedan zvuk ispustio; disanje mu je bilo plitko i ne sasvim pravilno. Sad,
kad je Rid ve dovrio posao, on zajea i otvori oi, koje su zurile ustakljeno. Prozbori
neto, ali su rei bile tako slivene da ih Rid nije uspeo razumeti.
"ta...?" Rid se nagnuo blie, videi da Svetlohodni, sa bolnim naporom, ponavlja
te rei; a ovaj die ruku, dohvati Rida za koulju i grevito ga povue sebi.
"...bea..." aputao je. "...mi obea..."
"Vai. U redu", ree Rid. "Hou. Obeano."
Svetlohodni ga pusti; ruka mu pade i ostade nemona na prsima. On sklopi oi.
"Da li e se izvui?" upita Arijel brino, kad vide da se Rid uspravio i malo
odmakao od Ukresovog klonulog tela.
"Pa, ne znam", promumla on. Stajao je tako da joj je zaklanjao pogled. Dodirnuo
je aktivator na rukonaslonu Ukresovog unazad zavaljenog sedita, i poluprovidni sivi
"poklopac" iznad njih poe se sputati. "Pod ovim e njegove telesne funkcije biti
zaustavljene sve dok ne stignemo na Tijamat, a tamo e dobiti pravu pomo", ree on
brzo, videi da se njeno lice poinje rasturati na komade. "Do tada se njegovo stanje nee
promeniti. To je najbolje to moemo uiniti." Uhvatio ju je za ruke, povukao nazad.
Pred njihovim oima, stasis-jedinica se zapeatila. Oitao je displeje. "U redu je", ree.
"Ne moe se biti bezbedniji od ovoga." Okrenuo se, pogledao Arijel u oi. "Ti si sledea.
Na kraju ja. Spavaemo svi, u stasisu, sve dok nas Niburu ne dobaci na Tijamat."
Usta su joj zadrhtala; stisnula ih je. "Magino dremanje", apnu ona. "Kad sam
bila mala, tata je imao obiaj da mi kae: 'Put je tako dug, Arice... zato ne bi nabacila
jedno malo magino dremanje? Kad se probudi, bie kod kue...'" Glas je izdade.
"Da..." ree on i zagrli je. "Biemo kod kue." Poljubio je njenu kosu, digao
pogled, video da Niburu prilazi da neto uzme iz kutije prve pomoi.
"Kako je njemu?" upita Rid, pokazujui pokretom ka opruenom seditu gde je
leao Ananke, napola skriven od njegovog pogleda.
"On je, on je..." Niburu zauta, sa udnim izrazom na licu. "Bie sve u redu s
njim, ima estoku opekotinu, ali povrnu. Ja je mogu leiti ovim to imam ovde."
Rid je klimnuo glavom, s olakanjem. Preostalim komadom zavoja obrisao je krv
sa lica. Onda je zategao zavoj oko sopstvene glave, i jo nalepio na kou jedan komad
flastera s analgetikom. Poeo je oseati svoje rane, sad kad je konano imao vremena da
misli na njih. Oko vrata je jo nosio Ukresov opasa sa kesom. Sada je skinuo to sa sebe,

otvorio kesu i pogledao boicu sa vodom smrti. Opet je zatvorio kesu, a opasa pritegao
sebi oko struka. Onda je bacio pogled na Anankea, ali mogao je videti samo njegovo
rame, i to ne celo, i njegovo lice sklopljenih oiju i mlitavo oputenih usta.
Rid se okrete i povede Arijel nazad, ka njenom seditu/leaju. Kad se smestila,
poljubi je, a ona ga zagrli oko vrata i zadra svoja usta na njegovima jo jedan dugi, slatki
trenutak, i tek onda ga pusti. Njegova ruka poe prema kontrolnoj dugmadi.
"Je l' to kao guenje?" apnu ona. "Kao smrzavanje...?"
"Niiii-je", ree on smekajui se. "To je kao mir." Gledao je kako se sivi tit
sputa preko Arijel; drala ga je za ruku do zadnjeg mogueg trenutka. Ispustio je njenu
ruku, a tit se zabravio. Kroz poluprozirnu materiju i dalje je video njeno lice; znao je da
ona vidi njegovo. Gledao je podozrivo iekivanje u njenim oima, i, zatim, kako ono
nestaje. Osmehnula se, sklopila oi, i zaspala.
Proverio je displej, onda utke otiao do poslednjeg sedita, koje je ekalo njega.
Seo je i sav se staloio. Nigde na svom izubijanom telu nije oseao nijedan bolan pritisak;
sedite je bilo meko kao da je legao na oblake. Niburu mu prie, i on se nae licem u lice
sa svojim pilotom, na istoj visini - a to se retko deavalo.
"Odavde mogu sve sam, gazda", ree Niburu, u odgovor na njegovo neizreeno
pitanje. "Teki deo je uraen."
Rid naini grimasu. "Ne kai to. Bogovi, nikada ne kai to!" Ipak, on se ponovo
osmehnu, slabo. Dotae Niburua po miici. "ta bih ja, do vragova, radio bez tebe,
Niburu?"
Ovaj se iroko isceri. "The, moda bi ostao na istom mestu bar neko vreme."
Rid se nasmeja. "To mogu da napiu iznad mog groba..." Sputajui ruku,
ukljuio je mehanizam, i tit, koji je dotad visio iznad njega, poeo je tonuti. "Probudi me
im stignemo na Tijamat. Treba da razgovaram sa Gundalinuom."
Niburu je klimnuo glavom. Dimno sivilo tita ve ih je, kao magla, razdvojilo.
Rid je u jednom trenutku oseti paniku, onu istu koju je ranije video u Arijelinim oima.
Borio se da zadri telo pod kontrolom; za to vreme njegove oi su se grabile da ne ispuste
mutnu sliku Niburuovog lica. Ali, jedno prohladno, peckavo isparenje ve je punilo
vazduh; udahnuo ga je, i njegovo zaziranje od tog procesa poelo je da poputa... kao i
njegov vid. Osetio je mirise sveeg vetra i sunanog blistanja i egzotinih zaina, osetio
je zadovoljstvo i osloboenost... tiinu... mir...
Kedalion Niburu je gledao kako se Ridove oi sklapaju, i kako to lice, izbrazdano
trakama krvi, postaje, u trenutku iskliznua svesti, ponovo mlado.
Proverio je ta pie na displejima, uverio se da stasis-polje radi kako treba. U
tiini koja je odjednom zavladala ulo se svako, i najsitnije kuckanje. Okrete se onom
seditu na kome je, bez svesti, leao Ananke. Odgurnuo je u jednu stranu nagorelu
tkaninu Anankeovog svepokrivnog odela, koju je maloas bio rasekao da bi imao bolji
pristup modroj opekotini koja je ila od ramena do kuka. Videi opet to prostranstvo jako
opeene koe, on iskrivi lice. Onda jo malo odgurnu tekstil s Anankeovih prsa, lagano,
gotovo kao da ne bi hteo da vidi; ipak, bilo je potrebno da dokae samome sebi da mu se
nije priinilo ono to je ugledao u jednom trenutku urbe i nervoze, u malopreanjem
optem meteu.
Dugo je zurio u ono to je lealo ispod, otkriveno. U glatku, blagu oblinu dojke
mlade ene.

Polako je opet pokrio Anankina prsa, da sakrije njenu tajnu, njenu bolnu ranjivost.
Posle toga je, najsmirenije to je mogao, premazao melem preko njenih opekotina, pa ih
pokrio zatitnim slojem zavoja nalik na "kou" od sintetike materije. Du kime nalepio
joj je itav niz flastera s anestetikom, da poniti bol kad se Ananka probudi.
Posle svega, otiao je napred, do pilotskog sedita, i smestio se u njega; zavalio se
unazad i zagledao u zvezde. Tek tad ga je sustigla reakcija na sve to se dogodilo,
smlavila ga umorom i telesnim i duhovnim. Osetio je da mu se oi sklapaju i protiv
njegove volje. Vie se nije mogao ni setiti koliko je vremena prolo od dana kad se
oseao dovoljno bezbednim, i dovoljno samopouzdanim, da spava dugo. Nije vie imao
snage da se tome opire. amac je samostalno, pomou autopilota, sinhronizovao svoju
orbitu sa orbitom broda; probudie ga kad stignu do Pradne. Sad napokon moe,
nekoliko sati, da spava, ako eli... da spava...
"Kedalione...?"
Kedalion je otvorio oi, sav mamuran, ne znajui ta ga je probudilo. Pored njega
je stajala Ananke; Kedalion se iznenaeno zagleda u nju. "ta...?" omae mu se nehotice.
"Izvini to te budim. Ja..." Ananka sede u kopilotsko sedite, pokretima veoma
opreznim, stegnutih usana; lice mu se malo trzalo od bola. "Izvini."
"Ne'a veze." Kedalion se u svom seditu uspravio, rastresao, najednom sasvim
budan. Bacio je pogled na displeje, zatim se zagledao napolje, u no; imao je naviku da
se povremeno uveri da sve ide po planu. Opet pogleda Ananku - isto lice, iste oi, isto
telo koje ve godinama gleda - pokuavajui da otkrije neku razliku u sadanjem vienju,
ali, perverzno, elei i da je ne otkrije. "ta je bilo? Dobro si? Treba ti neto?"
"Dobro sam." Ananka odmahnu glavom, netremice ga gledajui crnoplavim,
pomalo oamuenim oima. "Jesi... ti previo moje rane?"
Klimnuo je. "A-ha. Verovatno se sad osea uasno. Ali, zaleie se fino."
Klimnula je, sklonila pogled, ugrizla se za usnu. "Boli ak i sa ovim protiv
bolova. Pa, hvala, Kedalione..."
"Nema na emu." Osmehnuo se, malo odmahnuo glavom.
Pogledala ga je, a on je znao da to ona pokuava da pogodi ta je video, ako je
video, ali da se ne usuuje da ga pita.
"Da, da", ree on, okonavajui njenu napetost. "Znam. Video sam... nije se
moglo ne videti. Zato, zato mi nisi rekla da si ensko?" Pedesetak sitnih anomalija koje
su se nakupile tokom godina padoe, najednom, svaka na svoje mesto, u njegovom umu;
unazad gledane, sve su bile savreno razumljive. Ta "njegova", "Anankeova" patoloka
stidljivost; gledanje u stranu pri svakom njegovom pominjanju seksa... "Zato?"
"Pa zato to si ti muko", ree ona, kao da je time sve objasnila. Ruke je polako,
nesigurno podigla, jednu u zavojima a drugu sakrivenu tekom odeom, i pritisla ih preko
grudi, kao da su joj prsa gola, kao da su joj dojke opet otkrivene samim tim to on zna za
njih. "U svakom sluaju", ree ona, "ti me nikad ne bi zaposlio da si znao da sam ensko.
Tano?" U njenom glasu zaula se optuba.
"Ovvvaj... ne znam ba", ree on iskreno.
"Niti bi mi Rid dozvolio da ostanem."
"Moda ne bi... tada. A sad..." Slednuo je ramenima.
Pogledala ga je, i sva kao da se ukrutila. "Je l' on saznao?"
"Nije", ree Kedalion tiho. "Ne zna niko, sem mene. I tebe."

Utonula je nazad na sedite; njeno telo je vidno drhtalo od napora koji je maloas
uloila da se dri uspravno. "Sveti Kalavre..." proaputala je guvajui akama tkaninu
svoje odee. "Zato se ovo moralo desiti?"
"A to si ti zapela da sve to zapone?" upita on. "Zar ti je bilo toliko odvratno da
bude ena na Ondiniju?"
Njene oi se opet otvorie, crne od uspomena. "Bilo je", ree, i pogleda dole, niz
svoje telo. Njen glas je poeo dobijati onaj blago pevuckavi ondinijski naglasak koji u
njenom govoru ve godinama nije uo, jer, tonula je dublje u uspomene. "Na Ondiniju,
mukarci su sve, a ene su nita. ene su tamo kao ivotinje na stonoj pijaci, kupuju ih i
prodaju. Neke, one bogate, imaju sree utoliko to se prema njima postupa kao prema
omiljenim, maenim kunim ljubimcima, oblae ih u fini tekstil i nakit, naue ih i da
itaju, tako da one stiu iluziju da su ljudska bia."
Digla je opet glavu. "Mi nismo bili bogati. Moj otac je bio nadniar. Moja majka
je nekad davno bila plesaica, nauila me je neto malo o plesanju... Ali otac je hteo pare,
hteo me je prodati svetenicima, da budem upotrebljena u ritualima, u hramu. Brat... brat
je uvek pokuavao da me odvoji, da budemo nasamo, pa da me pipa i navodi da ja pipam
njega. Priao je da se to radi na ritualima, i da posle svi mukarci imaju pravo da dou i
da te upotrebe... ali prvo te svetenici osakate, naime onesposobe te da doivi ma kakvo
zadovoljstvo, jer eni ak nije dozvoljeno ni da doivi zadovoljstvo..." Njen se glas
podizao, zatim slomio; suze su joj potekle niz lice, zamutile ga vlagom; u njima su se
odsijavala svetla instrumenata, malenim svetlucavim putanjama tuinskih boja.
Nije gledala Niburua, nije ak videla ni no, bila je slepa od suza gneva i
izdanosti. "Smejao se mojim suzama, oborio me, govorio da sam kurva, i pokuao... da
me siluje. A ja mu otmem no i probodem ga! Onda sam pokrala njegovu odeu i
pobegla. Od tog dana svuda sam se predstavljala kao deak, da bih mogla raditi, biti
ljudsko bie... Mislila sam da u jednog dana, negde, moi da prestanem, ali nisam
mogla, jer nigde nije bezbedno, ja kad god pogledam mukarca i setim se da sam ena,
osetim strah..." Obrisa lice rukavom, estoko; pobee joj jedan mali zvuk, kao jecaj ili
jauk.
Kedalion Niburu sklopi oi. Opet ih otvori, da je pogleda. Prui ruku ka njoj, kao
ponudu utehe.
"Nemoj", proaputa ona. "Molim te da me ne dodiruje, Kedalione."
Povukao je ruku k sebi i sedeo tako, gledajui sopstvenu aku, tokom jednog
trenutka koji je izgledao beskrajan. "Kad sam bio deak, na Samathi, ponekad smo se
otiskivali sa litica, koristei 'zmaja' - neto nalik na krila jedrilice. Majstor moe da jedri
satima, koristei uzlazne vazdune struje, kao to ini ptica. Dolazili su i 'tulci' - visoki
momci, iz drugih sela, i pokuavali, ali mi smo zmajarili bolje, jer smo bili mali. Nekima
od njih se to nije dopadalo. Nije im bilo bitno to to mogu da tre bre, skau dalje, ili da
nam zagoravaju ivot na tlu... nego su ba besneli kad nas vide u vazduhu."
Pogledao je zvezde. "Jednog dana kad sam zmajario, jedan tulac je poeo da me
gaa iz puke, one koja ispaljuje metalna zrna. Taj govnar mi je napravio rupe na jednom
krilu. Krilo se pokidalo i ja sam pao. Uasno sam se uplaio, mislio sam da u poginuti.
Ali imao sam sree, zavrilo se samo tekim padom, sa ogrebotinama, modricama i par
slomljenih prstiju... Meutim neki od mojih pajtosa su to videli, pojurili tipa i ukebali ga.
Onda su mu namestili mog zmaja i gurnuli ga sa litice. Kako je pao... polomio je
polovinu kostiju u telu. Ostavili su ga da lei tako... Ja sam pozvao slubu spasavanja.

Posle tog dana, zakleo sam se da u otii odatle, makar odmah crk'o." Odmahnuo je
glavom. "Jedna od stvari koje otkrije kad napusti neko mesto je - koji od tvojih
problema proistiu iz onoga to jesi, a koji samo iz onoga gde si..." Uzdahnuo je i tek sad
pogledao Ananku.
"A to si pozv'o hitnu pomo?" upita ona tiho.
Spustio je pogled. "Zato to sam video lica mojih pajtosa kad su ga gurnuli preko
ruba. Plaio sam se da isti izraz ne bude i na mom licu."
Sedela je i gledala ga dugo. Onda je opet pogledala niz svoje telo, utei.
"Nema veze", ree on najposle. "Ti radi tvoj posao. Radi dobro i ne kuka
mnogo. Ako eli, moe tako i odsad. Boli me oe ta ti radi u tvom privatnom ivotu.
Koliko ja shvatam, to uopte nije moj problem."
Polako je digla glavu. "A Rid?"
Slegnuo je ramenima. "ta Rid?"
Zurila je i dalje u njega; oi su joj bile natmurene, lice stisnuto.
"Gledaj", ree on, "mislim da te poznajem, posle ovolikog vremena. Znam da
mogu imati poverenja u tebe. Da li ti to ita znai? Moe li i ti imati toliko poverenja u
mene, i nastaviti da radi za mene i sad kad znam istinu?"
Osmehnula se, i to je bio osmeh jednako nesiguran kao njegova malopre pruena
ruka. Onda ona, polako, bolno, prui ruku njemu.
74. VELIKA PLAVA: Silagong, muki logor broj 7
"Eno ga."
Gundalinu je pritisnuo lice na uski prorez prozora u vibrirajuem zidu
transportera, u te straareve rei izgovorene negde u prednjem delu vozila. Znaile su da
njihova grupa stie na odredite. Gundalinu je tokom leta gledao kroz prorez svakih
nekoliko minuta, u nervoznom oekivanju; sad vide sve isto, naime, uglavnom nebo,
mrljavo purpurno, nalik na teku modricu koja ispunjava itav prozori. Boja neba nije
se nimalo promenila, nije se dogodilo ni svitanje ni suton, jer je planeta nazvana Velika
Plava bila plimnim silama "vezana", istom stranom veito okrenuta ka svojoj zvezdi.
Robijanice zvane "ljakare" ili "Logori ljake" nalazile su se u jedva nastanjivoj zoni
sumraka, na samom rubu none strane.
Sumrano ivljenje. Nije mu vredelo da gleda pustoni, senkama optereeni
pejza ispod sebe. Taj predeo kao da je bio svuda isti, kao i nebo.
Neko ga je gurnuo, potisnuo u sedite, pokuavajui da pogleda umesto njega
kroz isti prozori.
Logori ljake i pepela... Za ime boje... U jednom trenutku oseanje ogromne
izdanosti, koje ga je ispunjavalo jo od dana kad je doznao da mu nee biti dozvoljeno
ak ni da se njegov sluaj pojavi na sudu, smrvilo je njegovu sposobnost povezanog
razmiljanja. Iza te odluke video je ruku Kartografa - ruku Zlatne sredine, onu koju je
ugrizao kad je bio vrhovni sudija na Tijamatu. Pobrinuli su se da on bude upuen na
mesto gde e biti iv sahranjen; nisu dopustili da kaznu doivotne robije izdrava u nekoj
humanoj robijanici, s minimalnim merama bezbednosti, u kojoj bi mogao nastaviti da se
bori za promenu svoje situacije. Praktino su ga kidnapovali, odveden je bez upozorenja i
bez objanjenja, pola galaksije daleko, osuen da ivot zavri u ovim logorima. Nije znao

da li je ikome od onih kojima je on neto znaio saopteno gde je odveden; pretpostavljao

je da nije.
Dok je radio u policiji, mnogo puta je sluao o ljakarama; tamo je vlast
upuivala najgori talog ljudskog drutva, one ljude koje su hegemonski delioci pravde
smatrali nepopravljivim ili koje je bilo nemogue spasti. A koliko je meu takvima bilo,
tokom vekova, politikih zatvorenika, ovakvih kao to je on sad? O tome nije imao
pojma, ali je imao priblinu predstavu koliko dugo su iveli, posle odlaska u ljakare.
Sad je bio zahvalan sudbini to je bar bio, nekad, policajac, to je uveban za borbu golim
rukama... samo uz uslov da niko ne sazna gde je tu obuku stekao. uo je i prie ta
ovdanji robijai urade bivem policajcu koji dopadne meu njih.
Taj ovek se odmakao od njega, s nekim neartikulisanim uzvikom koji je mogao
znaiti gaenje; Gundalinu duboko udahnu. Vide teki okovratnik namaknut na debeli
vrat tog oveka, pa die ruku da pipne isti takav na svom vratu. To su zvali "blok". Zbog
"bloka" nisi mogao da upotrebi nijedno energetsko oruje. Kad bi Gundalinu, s tom
spravom na sebi, pokuao da ispali paralizujui pitolj, ili ita slino, blok bi eksplodirao
i otkinuo mu glavu. Trokraki sibilski znak su mu uzeli, i umesto toga namakli ovo. Sad se
njegovi prsti uhvatie za ivicu bloka, kao prsti nekog ko visi sa ruba provalije. Osetio je
da se transporter poinje sputati prema sletnom polju.
Navukao je na lea svoj ranac s opremom za preivljavanje - koji je najednom
postao njegova celokupna imovina na ovom svetu - jer je uo da im straar nareuje da
pou napolje. Ranac nije bio mnogo teak. Kao i drugi robijai, imao je na sebi sivo
svepokrivno odelo od nekog materijala debelog i krutog poput utavljene koe neke
velike ivotinje, i preko toga polarni kaput zvani "parka", s kapuljaom. Hermetina vrata
su pala nadole, i Gundalinu poe s ostalima. Nije ekao da mu iko to naredi; trudio se da
ostane maksimalno neupadljiv. Vetar je bio hladan, s mirisom sumpora. U oi mu poe
uletati pepeo.
Oko letilice se, po sletanju, prvo rairio kordon straara, kruno. I sama letilica
bila je teko naoruana. Na taj nain postignuto je to da ma iji pokuaj da ih pri sletanju
napadne, postane instant-samoubistvo. Gundalinu vide i senovita oblija koja su stajala
na dozvoljenom prostoru, izvan bezbednosne zone, u nekoliko zbijenih grupa, kao da se
plae otvorenog prostora. Iza tih ljudi video je na nebu, kao nadrealistiku obojenu
kulisu, ogromni luk one druge planete, daleko vee, oko koje se ova okretala. Ta druga,
gasni din, bila je stvarna Velika Plava. Svojim prisustvom na nebu dodavala je dimnoj
slezovoj boji primesu ljubiastoplave. Tlo se zatrese, slabo ali primetno, ispod njegovih
nogu.
"Da li se vraa neko?" povika jedan od straara; te su rei zvuale udnovato
ravno, bez naglasaka, kao da ih je ova pusto gutala cele, odjednom. Ali u tihoj grupi tela
s one strane obrua strae zau se utanje kao da neko vue noge po tlu. Jedan ovek je
poao napred, hramljui. Vukao se kao da to ini poslednjom snagom. Lice mu je bilo
izmravelo, ali su njegove oi sijale kao da je ugledao viziju svoga boga.
Drugi robijai su ga pustili da proe, a onda se i obru straara otvorio da ga
propusti, kao da je nekakav svetac. Gundalinu vide zeleno svetlo koje je blistalo kao
svetionik na "bloku" tog oveka dok je prilazio letilici. "Odsluio svoje", proguna
robija pored Gundalinua. "Ima ovek sree, jebote." Gundalinu opet dodirnu "blok" oko
svog vrata, bez rei.

Straari su posle toga naredili novim robijaima da ponu istovarivati zalihe koje
su bile potrpane u trbuh njihove letilice. To su bili sanduci i vree, sve sa peatima; svaki
peat saoptavao je broj radne jedinice kojoj je taj komad namenjen. Gundalinu je radio
bez gunanja, ali je, pri svakom sledeem istegnuu miia utke psovao samoga sebe to
nije odravao bolju kondiciju dok je mogao.
Kad su se njegove oi privikle na slabu svetlost, poeo je primeivati nove detalje
u predelu oko sebe. Prvo je zapazio potpunu beivotnost te blago zatalasane ravnice:
svuda samo ljaka, pepeljastosiva, koja krcka ispod njegovih tekih, na hemikalije
otpornih izama. Pogledom je traio jo neto, i posle nekog vremena primetio da u
pustinji ljake tu i tamo postoji neto nalik na ireve ili ospe: nekakvi mali krateri ija su
zborana usta bila umazana neim crnim, katranastim. Takoe, i mnotvo oborenih
stubova - od drveta ili metala, to nije mogao razaznati, ali bili su veliki kao oboreno
drvee - na meusobnim rastojanjima od po tri-etiri metra. Leali su, procenio je, svi
poloeni pravcem istok-zapad; kud god je pogledao, bilo ih je, sve do horizonta.
Nije video nikakvu graevinu, ali se nedaleko od transportera nalazila se mogila
od nagomilanih kamenih ploa; verovatno znak, da bi se znalo gde je sletite.
Kad je istovar zavren, kordon straara se poeo povlaiti ka vozilu, i pri tome je
naprosto proao kroz grupu novih robijaa; oni su, njih desetak, ostavljeni tu, meu
sanducima i vreama, kao da su i sami nekakav dodatni prtljag. Poslednji od straara koji
su prolazili pored Gundalinua zastao je i pogledao ga tvrdim, znalakim oima. "Dobru ti
sreu elim, komandante", ree mu. "Trebae ti."
Gundalinu se sledio, zagledao se u njega, pokuavajui da to lice interpretira kao
lice nekoga ko mu je poznat, nekoga ko je nekad sluio pod njegovom komandom. Ali taj
ovek bio je, njemu, samo stranac. Stranac daleko od doma.
Straar se iscerio i otiao svojim putem. Vrata na trbuhu letilice primila su ga u
sebe, onda su se zatvorila i hermetiki zabravila. Uz teki bubnjajui zvuk nalik na
otkucaje srca, brod se digao u purpurni sumrak, a zatim se odapeo preko neba i nestao u
daljinama.
Gundalinu baci na ljaku dak koji je, iz nekog razloga, do tog trenutka jo drao
na leima. Oseao je da pogledi male grupe nepoznatih ljudi oko njega zadiru u njegovo
telo, bodu poput igala. Ne ree im nita, ne pokaza niim da je svestan njihovog
prisustva, nego pogleda ka onima napolju, koji su odlazak transportera ekali sa
strpljenjem gladnih mesodera.
Istog asa radne ekipe su pohitale napred. Svaka je bila kompaktna jedinica;
njihova solidarnost bila je potrebna da se pokae snaga i prkos, da ne bi neko drugi
prigrabio njihove zalihe.
Novi robijai oko Gundalinua zbili su se takoe u grupu, nagonski. Stari su prili i
poeli da odvlae istovarenu robu. Svaka ekipa odnosila je ono sa svojim brojem, i najzad
je tle oko novih robijaa ostalo sasvim prazno. Onda se iz svake ekipe izdvojio po jedan
ovek i priao na tu srednju "teritoriju" da razgleda pridolice. Gundalinu je pretpostavio
da su to voi ekipa, i da e birati regrute.
Zadrao je dah; napetost je bila fiziki bol u njegovom stomaku, dok je ekao da
neko "provali" istinu o njemu. Ali niko od novih robijaa ne ree nita. Svi su bili
najednom zauzeti svojom sudbinom. Shvatio je ta bi znailo biti ostavljen sam, ovde na
pustoj zemlji. U sastavu neke od ovih bandi ima bar kakvu-takvu ansu da opstane.

Ti voi koji su doli da biraju meu novopristiglima bili su dronjavi i ogoreni;

neki blede koe, neki crnci, a drugi ko zna ta, ili sve izmeu toga. Istrpeo je, kao i drugi
novopristigli, da ga tako razgledaju kao da je ivotinja ili rob. Prvo su uzeli trojicu ili
etvoricu koji su bili najkrupniji i izgledali najjai; namirisao je oajanje meu
preostalima.
"Pokai ruke." Rei su bile na trgovakom jeziku koji je smukan od nekoliko
drugih; bio je to verovatno jedini zajedniki jezik poznat veini njih.
Digao je pogled i zavirio u jo jedan tvrdi, bezoseajni par oiju. Pruio je ake;
ovek pree tekim, uljevitim prstima preko njegovih glatkih dlanova, pa frknu i
odmahnu glavom. "ata."
"Umem da popravljam stvari", ree Gundalinu, takoe na trgovakom. "U tome
sam dobar."
"Nema ta da se popravlja", ree ovek, "a nisi ni dovoljno lep." Poe dalje.
Neko drugi stupi na mesto tog oveka. "Kae da ume popravljati stvari?"
Gundalinu klimnu glavom prouavajui tog oveka isto kao ovaj njega. Taj "gazda" bio
je priblino njegove visine, mrav, koat, ne osobito impresivna figura. Lice mu je bilo
tamno, po prirodi, ali i zbog debelog sloja prljavtine; oi sive, duboko utonule.
Gundalinu nije mogao pogoditi koja je rodna planeta tog drugara, ali je video jednu
inteligenciju koja ga odmerava ali jo ne izrie konani sud. "Karemovac?" ree taj
ovek.
Gundalinu klimnu.
"Teh?"
Gundalinu, nerado, opet klimnu; oseao je da bi "gazda" odmah "pronjufao" la.
"Koji zloin?"
Iznenaen, on ree: "Izdaja."
ovek iskrivi lice i odmahnu glavom. "Ma, suvie si ti pametan", ree. "Ne vredi
se baktati s politikima."
Gundalinu je naglo stupio u akciju, kad se ovaj ve okrenuo da ode; policijskim
zahvatom izbacio ga je iz ravnotee. ovek pade ravno na lea; nije uopte oekivao tako
neto. Gundalinu stade nad njega i pogleda ga. "A umem i da se brinem o sebi", ree.
ovek polako ustade. Izraz njegovog lica bio je meavina gaenja prema samome
sebi i nehotinog zadovoljstva. "U redu", ree on i slegnu ramenima. "Ja sam Pirat. Doi,
Izdajo." Okrete se i poe.
"Al' on je dur-pan!"
Pirat se munjevito okrete. Te rei je viknuo robija koji je, jo neuzet, stajao pored
Gundalinua. Pogled Piratov bio je kao otrica brijaa. "Je l' to tano, Izdajo?" upita ga
tiho. "Pandur si, je l' tako?"
"Straar ga zvao 'komandante'. Rek'o mu je 'Dobra srea, a i trebae ti'..."
"A tako?" Onaj voa koji je maloas odbacio Gundalinua, poe opet ka njemu.
Perifernim delovima svog vidnog polja Gundalinu je primetio da se glave okreu, video
je naglo talasanje tela koja polaze, neizbeno, ka njemu, kao da je najednom postao
magnetian. Sledeeg trena taj krupni ga je gurnuo: bio je to silovit udarac usred prsa.
Gundalinu se zateturao i uleteo pravo u ruke pet-est drugih robijaa, koji su mu prilazili
s lea. Pokuali su da ga uhvate, ali se otrgao nekako od njih, udarajui ih nogama i
laktovima.

Zastao je u sredini malog otvorenog prostora koji je, najednom, bio sve to mu je
preostalo. Zid robijaa zatvorio se svuda okolo. "Ja sam sibil!" ree, ujui lomljenje
svog glasa. "Dalje od mene!" Podigao je ruku do grla da ogoli utetovirani znak sa tri
radijalna kraka od kojih se svaki zavrava sa po jednim trnom nalevo i jednim nadesno;
znak koji znai bioloka opasnost svakome ko ga zna. Taj pokret nije uspeo, jer su prsti
naili na hladni metal "bloka"; on se doseti da e zbog toga znak biti nemogue pokazati.
"Gde ti dokaz?" doviknu neko.
"Nema dokaz. Lae."
"Doi malo blie, pa u da dokaem na tebi!" povika Gundalinu.
"A, o' me ugrize, plavi?" Neko drugi se nasmeja. "Mo' me gricne malo za
kurac, pederu karemovski."
"Ja nikad nisam poverov'o u ono njihovo nje-sra da je 'smrt ubiti sibila'..."
Gundalinu je uo sve jaa podrugljiva dobacivanja, pretnje i psovke na desetak
jezika - gladne zvuke rulje koja je eljna zabave, oputanja, rtve. Okrenuo se, u
ravnotei na prednjim delovima stopala, dok se klopka od ljudskog mesa sklapala oko
njega.
Prvo su u napad kretali po jedan i po dvojica, i on ih je odbijao, vraao ih je rulji
osakaene ili ih je ostavljao opruene po polju ljake. Neko vreme njegov um gotovo da
nije ni registrovao udarce koji su padali na njegovo telo; iako se odavno nije borio, ak ni
na vebama, adrenalinski napliv straha izotrio je njegove reflekse i umrtvio njegov bol.
Onda su poeli da ga napadaju po dvojica i po trojica, ili po trojica i etvorica
odjednom, da ga hvataju za ruke, sapliu, da se bacaju preko njega. Pritisnue ga o
zemlju. Neije ake bile su na njegovom vratu, potezale su blok tako da mu se zabijao u
grlo; neko je hteo davljenjem da ga dovede do kapitulacije. Izvio je glavu i upotrebio
jedino preostalo oruje. Ujeo je tog oveka za ruku. Tip je dreknuo; pritisak na
Gundalinuovom vratu popustio je, ali se ve kroz koji trenutak se vratio dvostruko jai,
tako da se Gundalinuu ispred oiju zakovitla itav univerzum zvezda.
Onda, jednako brzo, taj strani pritisak nestade, kao i teret sa prsa. Gundalinu
podie glavu; vidom koji se vraao sagleda robijaa koji ga je maloas davio. Taj je sad
leao opruen po zemlji, trzajui se, oiju prevrnutih, kao da ima neki epileptini ili
slian napad. Onda su se te zaluene oi sklopile, a telo pored njega ostalo nepomino.
Gundalinu se pridigao na lakat, grabei vazduh. Svaki dah sputao se kao kiselina
niz njegovo upropaeno grlo. uo je stiavanje vike i smeha, plimu gunanja, i ljutitih
pitanja. ta je bilo? ta mu je uradio?
"Sibil sam." Te rei ispljunuo je zajedno sa ukusom neznaneve krvi. "Upozorio
sam."
Tokom dugog trenutka vladala je maltene tiina. Nekako se pridigao na noge,
stajao njiui se. Vide da na rubu gomile stoji Pirat i da odmahuje glavom i da usnama
oblikuje rei: Previe nevolja. Niko se oko njega ne pomae.
Zemljite se naglo zatresde; Gundalinu izgubi ravnoteu i pade. Sledeeg trenutka
unutranji zid jurnu na njega i poklopi ga, kao jedna kreatura sa desetak glava, pedesetak
ruku i nogu, stotinu aka, kolena, stopala i pesnica. Nabili su mu pepeo u usta, pa ih jo i
vezali trakom nekakvog platna; vezali su mu ruke i noge. Uspravljali su ga, tukli, ritali,
vukli po tlu; dodavali su ga iz ruke u ruku. Bio je iv sahranjen u masi tela. Najzad su ga
sruili na crni rub jednog od onih kratera koje je video jo pri iskrcavanju. Tek to je
shvatio gde je, zarili su ga naglavake u krater. Crna, smrdljiva sluz pokrila ga je preko

glave, napunila mu oi, nozdrve, ui. Zadrao je dah, molei se svim bogovima svojih
predaka i svih osam svetova; ali oseao je da samo tone sve dublje, a da ga robijai ne
izvlae, niti mu daju da die, niti odustaju, ve ine samo jedno - putaju ga da umre...
"...'Ajde, 'ajde, smrade, vrati se, vrati se, gade..."
Gundalinu oseti da kroz njega prolazi drhtaj. Uvideo je, kao u nekom perverznom
snu, da jo egzistira, negde u masi okrvavljenog, bespomonog mesa, u koju se, posle
napada rulje, njegovo telo pretvorilo. Nita nije mogao videti, mrak ispred njega bio je i
sad gust kao u onoj ogavnoj bari za davljenje koja je bila poslednje ega se seao; ipak,
uo je da mu neko neto govori, neki neodreeno poznati glas koji ritmino recituje, ili
tanije pevucka, neto to je puno uvreda. Rimovani napevi su se nastavljali, kao da
peva veruje da na taj nain moe vraati due s One Strane. Gundalinu je zajeao, i tada
shvatio da moe dati glasa od sebe, da mu nisu vie vezana usta niti - podie uzdrhtale
ake ka licu - ruke.
"Eeeeeeej." Dve ake su se sklopile preko njegovih, trenutak pre nego to bi
mogao dodirnuti oi. Gundalinu se poe opirati, psujui i trzajui se, ali taj ovek je
preovladao, potisnuo je njegove ruke nazad i dole. Ostale su bez snage. "Dobro je sada",
ree taj glas. "Bezbedno. Niko ti nee nita..."
Gundalinu se opustio. Ostao je da lei miran kao smrt, kad su ga te ake pustile.
Osetio je da one kreu nekud; prvo su poele da prepipavaju celu duinu njegovih ruku,
izazivajui svakim dodirom bol; zatim su pole niz telo, pa niz noge. Nije vie mario da li
je to neki oblik muenja ili napastvovanja, ili ak nekakav primitivni medicinski pregled;
zanimala ga je samo jedna injenica, naime, da vidi samo crno. "Oi", proaputao je
najzad, kad je naao dovoljno hrabrosti da progovori.
ake su reagovale na njegovu re; naglo su se prebacile na njegovu glavu. Prsti su
mu pipali elo i obraze, prsti kao ptija krila. Najednom se pojavila svetlost, mutna i siva;
sledeeg trena, vea koliina svetlosti, narandaste; zatim bela svetlost, koja je donela
silan bol. Kriknuo je i digao ruke, i ovog puta niko ga nije u tome spreio; pokrio je oi, i
posle toga poeo proputati svetlost unutra malo-pomalo, milimetar po milimetar. Bol je
rastao s jaanjem svetlosti, pa ipak, on prisili sebe da ih jo vie otvori, pune suza, da bi
video ko ga sad dri.
Lice Pirata doplivalo je pred njega, izotrilo se postepeno. Prepoznajui to lice
uvideo je da je i glas poznao, od poetka, nekim nasuminim fragmentom svoje svesti.
Obrisao je oi, ali psujui, jer su sve nove i nove suze obilato navirale, i slivale se niz
lice.
"Neka teku", ree Pirat. "Ispiraju ta govna iz tvojih oiju. Oi e ti ozdraviti za
dva-tri dana, ako ne krene infekcija."
Gundalinu je pustio da mu ruke opet padnu. Pokrenuo je glavu; to je bila jedina
voljna kretnja za koju je jo imao snage. Sagledao je svoje telo. Video je da lei na
nekom uskom tvrdom leaju, bez odee ali pokriven jednim grubim ebetom, sav umazan
katranom, sav u modricama i posekotinama. itavo njegovo telo bilo je jedan neprekidni
pulsirajui bol; bio je zadovoljan to ne moe da vidi ta su mu sve uradili.
"Jebote, ima ti sree", ree Pirat. Gundalinu humnu u znak neverice. "Izgleda
k'o podgrejana smrt, al' nema nijednu slomljenu kost, i nita to ne bi zaraslo. Bili su
blagi prema tebi, ako se ima u vidu ta si. Moda ih je onaj krvni virus ipak dovoljno
uplaio... to ne znai da nisu imali nameru da te ubiju..."

"Ti si me spas'o?" upita Gundalinu. Za svaku re bio mu je potreban napor kao za

celu reenicu.
"Ne ja, Izdajo." Pirat je odmahnuo glavom, a usta su mu se izvila u sarkastini
osmeh. "Rek'o sam ti da ne vredi truda. Spas'o te ovaj." Pokretom pokaza preko svog
ramena.
Gundalinu je mirako da bi jasnije video. Prisilio je svoje oi da se usmere na
drugi ljudski oblik, u senkama iza Pirata. Uvide da se svi zajedno nalaze u nekakvom
sklonitu; zidovi su reflektovali vatreni sjaj male zrane grejalice koja se nalazila negde
sa Gundalinuove druge strane. Taj drugi ovek je stupio napred; njegovo masivno,
ogromno telo nadnelo se nad Pirata, tako da je gotovo popunilo itavo Gundalinuovo
vidno polje. "Ovo je Plavoubica. Ubica pandura. On te spas'o."
Gundalinu je zurio u tog tipa. Lice sa crnom bradurinom se osmehnulo,
otkrivajui ute zube. Oi su mu bile kao dva sitna, ugljenocrna dugmeta, skoro
izgubljena u uskom prostoru izmeu odvratno prljavih upa kosurine i brade. Izraz lica
tog oveka bio je sasvim nedostupan Gundalinuovom pogledu. "Zato?" proaputa
Gundalinu.
Grleno mrmljanje izie izmeu usana sakrivenih bradom.
Gundalinu je zatvorio oi. Nije uspeo razumeti nijednu re, nije ak znao ni na
kom jeziku je to bilo.
"Zato to si sibil", ree Pirat.
Gundalinu oseti nagli probod zahvalnosti, zaotren brutalnom uspomenom o
mrnji one horde robijaa. "Recu mu da ja..."
"Razume on tebe", ree Pirat, prekidajui ga usred rei. "Njega je teko razumeti,
zato to ima samo pola jezika. Ali to ne znai da je glup. Nemoj nainiti tu greku."
Gundalinu otvori oi, pogleda Pirata, pa Plavoubicu. "Nauio sam ja... da ne
inim tu greku... odavno." Osmehnuo se obazrivo, umorno.
Plavoubica promumla neto. Svoje "rei" propratio je neprijatnim smehom.
"To te ini neobinim, za tehnokratu", ree Pirat. "I za pandura. Odmah sam znao
da ima neke slepe mrlje koje nisu samo u oima... Ali on ne eli tvoju zahvalnost. eli
da odgovori na jedno pitanje."
Gundalinu opet pogleda u Plavoubiino neprotumaivo zurenje; ni ovog puta ne
uspe nita da proita u njemu. Ali taj drugar se prui napred i uhvati njegovo lice,
aketinom velikom gotovo koliko Gundalinuova glava. Ovo je iz Gundalinua izvuklo
jedan nehotini jauk. Plavoubica je sad drao njegovo lice tako da je bilo nepokretno;
poe izgovarati jo nerazumljivih rei.
"Hoe da zna o svojoj porodici", ree Pirat, ravnim glasom. "Iza sebe je ostavio
svoje dve venane ene i jedanaestoro dece, u gradu Rionu, na dnevnoj strani planete,
kad su ga poslali ovamo. Hoe da zna ta je posle bilo s njegovom porodicom. Hoe da
sazna sad odmah."
Gundalinu sklopi oi, ne znajui gde bi mogao sada nai snagu da pone transfer,
ali dobro znajui da je mora nekako nai. Samo ako bi mogao poeti, neumoljiva energija
sibilske mree pronela bi ga do kraja. "Daj mi imena... Input..." proaputao je,
primoravajui um da se fokusira na odgovor. Osetio je poetak strmog, vrtoglavog pada;
dno njegove svesti se provalilo, i on pade dole, u mrak, zahvalno...
Kraj analize.

Odjek tih rei, koje zavravaju transfer, jo mu je odzvanjao u glavi. Znao je da ih

je morao izgovoriti on sam. Vratio se u svoje telo puno bola, u svoju nepobenu
egzistenciju... ali uz saznanje da ne pamti, nimalo, gde ga je transfer maloas poslao.
Zapitao se nije li samo bio u nesvesti; nije li omanuo, propustio da odgovori.
Okrenuo je glavu ka Plavoubici i Piratu, pogledao gore ka njima, kroz oi koje su
ga silno pekle, oi pune suza.
Plavoubica je nagnuo glavu na jednu stranu, brundajui neto. Posegnuo je rukom
napred, i Gundalinu sa sav skupi, ali Plavoubica mu samo poloi ruku na elo,
iznenaujue blago. Onda povue ruku sebi i ustade; pognuto proe kroz teskobnu
unutranjost njihove kolibe, pa kroz dronjavu zavesu koja je sluila umesto vrata, i
nestade u sumraku.
Gundalinu pogleda Pirata, oima postavljajui pitanje; u sebi najednom
pomiljajui da je moda ostavljen u ivotu samo privremeno, samo da bi odgovorio na
ovo jedno pitanje.
Pirat posegnu negde iza njega i izvue neku stvar; veliku au punu neke tamne
tenosti. "Njegova porodica je dobro", ree. "A i ti si dobar, Izdajo." Sam je popio malo
iz ae - gest da se doprinese poverenju - a onda mu je pruio. Gundalinu se pridie i
pogura leima uza zid od sanduka, koji je bio iza njega. Uze au oberuke; Pirat mu
pomoe da je dovede do usta. Popio je malo, osetio gorak, jak ukus neprepoznatljivih
zaina i naknadno arenje kao od alkohola. Popi jo malo, oprezno. Pie ga poe grejati
iznutra.
"Pa, sad si valjda lan radne grupe est", ree Pirat. "Plavoubica e poeti da pria
ta si postigao za njega. A njega svi potuju. tavie, ti si se dobro tuk'o. Oni e to
pamtiti. Ovde gledaj da radi ljudski, pa e se i oni prema tebi ponaati ljudski. Na kol'ko
si osuen?"
"Na doivotno..." apnu Gundalinu. "To e znaiti verovatno jo nedelju-dve, ne
vie." Skloni pogled.
"Mi emo ti uvati lea", ree Pirat. "To ide uz lanstvo. Mnogo nas, ovde, ima
hitna pitanja, ove ili one vrste... Ako nisi mnogo 'fini' kad treba odgovarati na svata i
kojeta, ljudi e to jedni drugima prenositi. Vremenom e zaboraviti da si ma ta drugo
osim sibil."
Gundalinu ga pogleda, die au i poe piti, da ne bi morao nita da kae. "Odakle
nabavljate ovako neto?" upita najzad. Otklonom glave pokazao je ka toj tenosti
prodornog ukusa, koja je u njemu ve itekako delovala.
"Postoje stanice na obodu ove teritorije." Pirat je nasuo i sebi jednu au,
beskrajno paljivo, i poeo piti. "Kad postignemo dobru etvu, otputujemo do najblie
stanice i trampimo nau robu za poneto od tih luksuznih stvari..." Nasmejao se,
pokretom pokazao gole zidove kolibe u kojoj su sedeli, sklepane od svakojakih
materijala.
"etva?" ree Gundalinu. Pitao se koja bi iva bia mogla postojati u pustoi koju
je video.
"Pamti onaj krater kome su pokuali da te predaju kao hranu?"
Gundalinuovo lice se skameni. Podie aku do obraza. Lice mu je i sad bilo
prekriveno debelom korom prljavtine nalik na katran; aka se odvoji od lica sva crna i
lepljiva.

"Ne diraj to. Ne moe se skinuti u potpunosti, a da se ne oguli i koa. Ali samo od
sebe e polako da spadne", ree Pirat. Gundalinu je klimnuo glavom, a aku je stegnuo u
pesnicu. "Na posao ovde je da pronalazimo te kratere, koji povremeno izlaze iz dubine
tla, i da ekamo da se katran razmnoava, da pone da puzi preko rubova, i na tim
mestima da se kristalie. Beremo te kristale - to je etva koju trgovci hoe."
"ta, to je ivo?" ree Gundalinu, kao da ne veruje.
Pirat slegnu ramenima. "Poluivo. Kristalna forma ivota; otprilike
najprimitivnije ivo bie koje se zamisliti moe."
"I ta rade s tim?"
"Ko zna?" Pirat okrete glavu na drugu stranu i pljunu. "ta me briga. Ja samo
ostajem iv, nita drugo ne radim; i, ekam zeleno svetlo." Dotae "blok" na svom vratu.
Gundalinuu pade na um osloboeni robija koga je video kad je silazio iz transportera.
Pirat pogleda u njega, i Gundalinu oseti da su Piratove oi samo dotakle njegov "blok",
pogledom koji se istog trena odbio u stranu, kao rikoet; jer na Gundalinuovom "bloku"
nikada se nee upaliti zeleno svetlo.
"ta je bilo s onim koga sam inficirao?" upita Gundalinu.
Pirat dokraji svoje pie. "Neko uz'o kamen i razbio mu glavu. ta e nam ludak
ovde."
Gundalinu je paljivo spustio praznu au na pod od ljake. Ali u trenutku kad je
aom dodirivao tle, ono kao da se zatrese; on tre ruku k sebi.
"To ima stalno", ree Pirat. "Zemlja se trese."
"To su plimni naponi", proguna Gundalinu, bacajui pogled ka tavanici kao da
kroz nju moe videti gasnog dina oko koga se ova planeta okree. Taj vei svet, vidljiv
kao ogromni ljubiasti luk preko celog neba, drao je u zarobljenitvu "Veliku", a uistinu
manju od dve Plave, i to tako da je jedna hemisfera bila veito okrenuta ka stvarnoj
Velikoj, a druga na suprotnu stranu. Gravitaciona naprezanja izazvana blagim
pomeranjima orbita ta dva sveta dovodila su do toga da je zona sumraka drhtala kao
uznemireni elatin: vrsta masa, ali prisiljena da se ponaa kao tenost.
"Neto valjda jeste." Pirat slegnu ramenima.
"Imate li ovde i pravih zemljotresa?"
Pirat se nasmeja. "Vid'o si one grede opruene po zemlji, kad si dolazio?"
"A-ha."
"Tamo su zato to se zemlja trese tol'ko jako da se ponekad otvore i procepi u
koje mi moemo upasti. Obino su to pukotine protegnute pravcem sever-jug. Mi grede
polaemo po pravcu istok-zapad, kao mostove, i nadamo se da se uhvatimo za njih ako
nam se zemlja rascepi ispod nogu."
Gundalinu odmahnu glavom, ali od toga mu se zavrte u glavi. Oseti da njegovo
telo poinje kliziti nadole, niz taj zid. Trudio se da ostane u sedeem poloaju, ali nije
uspevao.
"Odmori se", ree Pirat. "Ovde mo' ostane sve dok ne ojaa dovoljno za posao.
Nije neka kua, al' je bolje nego nita. Pokrenuu skupljanje priloga; ljudi e dati
materijal za tvoju kolibu, a pomoi e ti i da je sagradi, kad bude na nogama."
Gundalinu klimnu. Grlo mu je radilo, ali nije uspevao nita da kae. Samo se jo
vie spustio. opet ravno.

Pirat mu navue pocepano ebe sve do ramena, zaklanjajui to izubijano telo od

pogleda. "Ispavaj se, Izdajo. Sve uvek izgleda bolje posle spavanja." Isceri se kao vuk.
"Sem jedne stvari, naime - uvek se probudi ovde."
75. TIJAMAT: Karbankl
Geja Derua Pala-Tion stajala je na palubi lae koja je nekada pripadala njenom
muu. Pokuavala se prilagoditi ljuljanju te palube - pojavi na koju je sad bila
nenaviknuta, a nekada, davno, dobro naviknuta. Okolo su bili svi plovni objekti koje je
njena plantaa, koja je takoe nekada pripadala njenom muu, mogla dati. Mnotvo
drugih brodova, i zimakih i letnjih, njihalo se na sivoj okeanskoj povrini pod tmurnim
sivim nebom. Pokrili su vodu dokle god je Derua mogla pogledom dosegnuti; opkolili
su Karbankl. Doao je tijamatski narod, na zahtev svoje kraljice, da gleda udo merskog
okupljanja... i time ujedno da omete tuinske napade na mere.
Jer, ovde su bili i meri. Od njihovog neumornog kretanja more je kljualo.
Izgledali su kao nestrpljiva gomila okupljena ispred kapije - ali radi ega okupljena, to
Derua nije mogla zamisliti, niti je iko drugi, ovde prisutan, mogao. Oseala je brujanje
merskih pesama u vodi svuda oko sebe. Prenosilo se kroz daske i grede broda, i u njena
stopala, dok je ovako stajala na palubi.
Zapitala se kako bi Miroe Ran-Ahase Ngenet ovo protumaio; da li bi imao neko
objanjenje koje njoj izmie. On joj je bio u mislima neprestano, od dana kad je opet
okrenula lea Hegemoniji, koja je toliko sklona izdaji, i postala jo jednom prava
Tijamatkinja. Uspomena na Ngeneta bila je s njom sada, ovde - u svakom dahu morskog
vazduha, u kretanju palube ispod njenih nogu, u tijamatskim glasovima koji su oko nje
razgovarali i dovikivali se.
Tokom itavog razdoblja njenog slubovanja pod Gundalinuom, u svojstvu
glavne inspektorke, jedva da je ikad dozvoljavala sebi da razmilja o Ngenetu; utapala se
u pojedinosti svog posla, do te mere da je bila veito zauzeta. Tada je tako duboko
oseala Ngenetovo odsustvo iz ivota da je uspomena na njegovu prisutnost bila
neizdriva. Zato se debelim zidom rada ograivala od tugovanja, uvide ona sada;
zaklanjala je svoje line potrebe barijerom slubenih dunosti, kao to je inila zapravo
celog svog ivota do susreta sa Ngenetom.
Biti danas ovde, usred ovog udnog mora, znailo je doiveti jednu vrstu katarze,
dati svojim emocijama spoljanju inu taku i cilj koji ima smisla. Trebalo je da Miroe
bude danas ovde, razmiljala je. I s tom milju znala je da on i jeste prisutan, jer je ona
postala uvar svega u ta je Miroe verovao, ne samo po zakonima o nasleivanju nego i u
dui.
Pogledala je dole, preko ograde katamarana, proveravajui gde je Svilena, koja je
tokom dana lutala sve dalje od broda, povremeno nestajala, ali se uvek i vraala na isto
mesto u vodi upravo onda kad se Derua poinjala brinuti. Vide Svilenu, koja je
izduvala kapljice i buno kinula u senci lae, tano ispod Derue, a onda, pred njenim
oima, jo jednom zaronila. Na Deruu je delovalo ospokojavajue kad je mladu
merkinju mogla da vidi neposredno, telesno prisutnu, bez obzira to je brodskim
instrumentima u svakom trenutku mogla da je locira, zahvaljujui sonarnom privesku koji
je Svilena nosila na sebi.

Derua je imala snove - none more - o lovu na mere, svake noi zaredom, ve
nedeljama, iako je je poslala osoblje i brodie plantae da prate tu mersku koloniju po
moru, i da uvek budu u blizini, onog istog dana kad je saznala za mersku migraciju ka
severu. Uinila je, dakle, jedino to je umela uiniti da bi svoje usvojeno dete zaklonila
od Vanuovih lovaca. Do ovog trenutka ta zatita bila je uspena.
Ali sad su se meri okupili ispred Karbankla, ba kao to je Gundalinu predvideo.
Derua nije imala na osnovu ega da oceni koliko dugo bi oni mogli tu ostati, i koliko
dugo e Luna dobijati ovako jaku podrku svog naroda. Inostrane pretnje i restrikcije
samo su probudile u tijamatskom narodu jo veu tvrdoglavost; ali, uskoro e doi onaj
pravi pritisak, koji se sastoji u tome to narod mora pre ili posle da se okrene svome radu
i svom svakidanjem ivotu.
Komunikaciona "buba" u njenom uvu oive, i jedan glas ree: "Komandante,
Dobroluka ovde. Samo da zna - komandant Vainu je krenuo ka tebi, lebdilicom."
"Hvala, Dobroluko", ree ona tiho. Malo se nasmeja, i protiv svoje volje.
Pogrean izgovor Vanuovog imena, koji je meu Tijamatovcima nekada bio est, postao
je i jedini, otkad je Vanu proglasio vanredno stanje. Videi da je jedna od njenih
mornarki gleda zaueno, ona slegnu ramenima. "Pripremaj se da odbijemo uskoke", ree
ona.
"Komandante?" Izraz na licu te ene sad je pokazivao jo vee nerazumevanje.
"ala." Derua pogleda preko mora. Desno od njihove brodice, more se
komealo od mera; onda su svi bunuli pod povrinu, jer je lebdilica pojurila iznad
njihovih glava, tik iznad talasa, stremei pravo ka Deruinom brodiu.
Stajala je i dalje na istom mestu, naslonjena na ogradu. Oseala je finu izmaglicu,
sainjenu delimino od oblaka a delimino od mora, koja joj je prianjala uz lice dok je
ekala Vanuov dolazak. Lebdilica je tano usporila i postavila se tako natprirodno
precizno da su se vrata nala neposredno uz Deruu. Maleni aparat u njenom uvu oive
jo jednom, ali sad na policijskoj frekvenciji. "Imam li dozvolu da se ukrcam u tvoj brod,
komandante Pala-Tion?"
"Ima", ree ona. Osmehnula se ironino, znajui da to nee promai pogledima
posmatraa iza ogledalisane vetrobranske ploe koja se nadnela nad nju kao oko neke
grabljivice.
Vrata su se podigla i Vanu je iziao, ali nespretno, zato to se paluba, za razliku
od lebdilice, stalno njihala. Pozdravio ju je salutiranjem, do sitnica korektan, kao i uvek.
Lebdilica je zatitniki ostala pokraj njega. "Komandante Pala-Tion." U njegovom glasu
je ula koliko mu smeta to to sad mora da joj se obraa po inu koji je jednak
njegovome, iako je u njegovim mislima ona samo voa lokalnih ulinih policajaca.
"ta mogu uiniti za tebe, komandante Vanu?" upita Derua, ne uzvraajui
salutiranjem; odbila je da uestvuje u toj glumljenoj tehovskoj "pravilnosti" ponaanja.
Namrtio se. "Za poetak, da mi kae ta radi ovde, usred ovog nezakonitog
okupljanja."
Uzvila je obrve. "Za poetak, ovo nije nezakonito okupljanje. Tvoje restrikcije
izriito se odnose samo na okupljanje vie od deset ljudi na ma kojoj taki u gradu. U
njima se ne pominju brodovi na otvorenom moru. A to se mog prisustva tie, tu sam
profesionalno, da uvam red, ali i privatno, jer elim, kao i svi ostali graani, da gledam
udesna dela Dame Thalase."
"Ti u ta glupetanja ne veruje", ree on ravno.

Zagledala se netremice u njega. "U ta ja verujem ili ne verujem, tebe se ne tie."

Njegovo mrtenje se produbilo; videla je da pokuava da nae neki trag ironije u
njenom glasu ili nagovetaj u oima. Ali nije mu pokazala nita. "Ti i kraljica ve odavno
potkopavate moje strpljenje, ovakvim ometanjem", ree on. Oi su mu postajale hladne.
"Dok mi ovo govorimo, policijska racija je ve poela. Naredio sam mojima da uhapse
svakoga ko odbije da se udalji i ostane bar pet kilometara daleko od grada. Takvima e
policija i potapati brodove. To ukljuuje i tebe, Pala-Tion, ako ostane ovde."
"Doi e jo naroda, da zameni uhapene", ree ona.
Njegova usta su se uvijala. "U tom sluaju nastaviemo da hapsimo. Ne moete vi
dugo da se odrite na taj nain. Ovaj bedni sveti nema dovoljno populacije." Zastao je,
poto se njen izraz lica nije menjao. "A i ono malo stanovnitva to ima, veoma je
centralizovano", ree on sporo. "Ove tehnofobne neznalice pojma nemaju u kakav
strateki poloaj ih to dovodi. Ali nema potrebe da ti govorim ta sve moemo da vam
uradimo ako nam napravite ma kakve stvarne probleme. Do ovog trenutka bio sam
popustljiv. Zna da je tako..."
"Komandante Vanu!" Glas pilota lebdilice zauo se i iz njenog kom-aparata; po
nainu kako se Vanu trgnuo, zakljuila je da je i on to uo u istom trenu. "U Karbanklu
nestalo struje."
"ta?" ree Vanu.
"Svi sistemi u gradu su 'pali', gospodine. Kao da je neko okrenuo glavni prekida.
Nema svetla, nema nikakve energije."
Vanu je opsovao i pogledao prema gradu; njegovo lice najednom je bilo golo.
Geja Derua jo nikad nije na tom licu videla emocije spontane poput ovih, sada
vidljivih: ovakvu nevericu i ovakav strah. Taj strah ju je uplaio vie nego ikakva pretnja.
On prozbori, u svoj mikrofon: "Vodi me u grad." Okrete se kao da je zaboravio njeno
postojanje i pope se u svoje antigravitacijsko vozilo.
Pred Deruinim oima letilica se vinula u nebo, izvela otar zaokret, i othujala
prema Karbanklu. Grad je, njoj, izgledao nepromenjen, s te daljine, u punoj svetlosti
dana. Ali to je i bila glavna osobina Karbankla - dobro je uvao svoje tajne. Zapitala se
ta e biti kad padne no... i da li je moda Luna, na neki nain, ovo izazvala. Pouzdano
je znala ta Vanu sada misli. Ona stee akama ogradu palube: jednako joj je u glavi bio
onaj izraz u njegovim oima.
Uputila je nareenje svojim pandurima, i to onima koji su bili na moru s narodom,
da se vrate u grad. Zatim je pokuala, preko te iste opreme za komunikaciju, da pozove i
centralu tijamatskih pandura, u gradu; ali kao odgovor dobila je samo statiki um. Koa
joj se od toga najeila, kao da je taj zvuk prodro u samu strukturu njenog tela.
Pogleda opet vodu ispod ograde, hotei da nae Svilenu. Meri su se bili udaljili od
letilice, a sad su se neki vraali da popune taj deo nemirne sive povrine; ali ukupan broj
mera na puini kao da se naglo smanjio, kao da ih za koji trenutak uopte nee biti.
"Etvotere", ree ona, bacajui pogled u kabinu brodice. "Oitaj mi poloaj Svilene,
molim te." ekala je, i prstima iskucavala tihi ritam po ogradi; vreme se oteglo, odgovor
nije stizao. "Etvotere...?" ree ona otrije.
"ao mi je, komandante", ree Etvoter najzad. "Ne dobijam signal od nje, nestao
je."

Komandanta hegemonijske policije, N. R. Vanua, doekala je na kapiji palate

letnje kraljice nova pratnja: dva gradska pandura, sa fenjerima. Osmotrili su, s uzdranim
izrazima lica, njega i njegovu dotadanju pratnju, i samo rekli: "Poi s nama, gospodine."
Onda su ga poveli kroz teka vrata, u dvor. Osetio je njihovo neprijateljstvo kao talas
vreline, im su mu okrenuli lea.
Koraao je za njima kroz hodnike, usput zapaajui samo po koji deli
primitivnih mazarija kojima su zidovi bili nagreni. Mnogo jai utisak na njega ostavljala
je potpuna tama kojom je bio okruen. Nikada do ovog trenutka nije mu palo na um
kakav je ogroman, mraan grob ovaj grad, bez vetake svetlosti i bez drugih uslova
potrebnih za ivot, a dosad dobijanih od staroimperijalne tehnologije. Zidine protiv oluje
otvorile su se na krajevima svih poprenih uliica, kao u nekom udnom, davno
programiranom obredu. Zahvaljujui tome, ledeni spoljanji vazduh nagrnuo je u grad;
Karbankl, bez sistema za odravanje ivota, nije postao nemogu za ivot - nego samo
veoma nepogodan. Kao da je neko to tako planirao.
Stigli su do Dvorane vetra. Ovde je bilo svetlije, zato to su na krovu postojali
providni delovi kroz koje je dopirala sumorna srebrna svetlost dana; meutim krov je,
primeti on sa izvesnim iznenaenjem, ostao zatvoren. Pamtio je da su mu priali da je u
starim vremenima ba krov iznad ove dvorane jedini bio stalno otvoren, tako da su
vetrovi u sadejstvu sa pokretnim ploama ispod i iznad ovog uskog mosta inili da
prelaenje preko vertikalnog, otvorenog servisnog tunela Karbankla ne bude samo opako
za nerve, kao sad, nego i vazduna proba sposobnosti da opstane.
Prema toj prii, ova Letnja Kraljica udesila je da se krov zatvori; jer ona,
navodno, kontrolie tajnu samoodravajuu gradsku maineriju, na neki nain koji, po
svemu sudei, nikom drugom nije poznat... Ovoga puta, po prvi put, Vanu je prelaenje
preko mosta jedva i primetio; jer preao ga je gledajui gore, u providne delove
zatvorenog krova, i pitajui se.
Popeli su se irokim stepenitem koje se nalazilo s druge strane Dvorane vetra, i
uli u dvoranu koja se i sad nazivala prestonom, iako je njen nekada elegantni dekor
zatrpan grubim proizvodima tijamatskog zanatstva i narodne radinosti, do te mere da je
dvorana sad izgledala, bar Vanuu, kao seoska pijaca. Uvek se potajno udio zato ovde
nisu pustili i ive ivotinje koje bi mogle da se etkaju izmeu gostiju.
Danas je, u nepredvienoj pomrini, imao utisak da zalazi u neku peinu. Nikada
ranije nije mu palo na um da prestona dvorana nema ba nikakav prirodni izvor svetlosti.
Kraljica ga je ekala, sedei na kristalnom tronu koji je jedini preostao iz doba Snene
Kraljice. Vanu se u ranijim prilikama vie puta zapitao zato ova sadanja nije izbacila i
taj presto i zamenila ga nekom ovdanjom grubo izdeljanom stolicom. Moda je ak i ona
osetila strahopotovanje pred sloenim krivinama tog izvrsnog umetnikog dela. inilo
se, maltene, kao da ljudska bia nisu mogla napraviti takav presto; kao da je nastao sam,
od leda, silom vetra, silom sunca.
Sada je, voen svetlou dva fenjera, uao u tu dvoranu, u kojoj su posvuda visile
senke, i video da je presto iluminiran sveama i svetiljkama sa uljem. U tom treperavom
sjaju presto je blistao kao da sadri neku svoju vatru; obrasci refleksija koji su tekli kroz
njegove povijene oblike podseali su ga na "polarne" svetlosti koje ispunjavaju nebo
njegove rodne planete. Igra senki i sjaj kandila dali su licu Kraljiinom neko anemino
bledilo, a belini njene kose neku udnu, gotovo nezemaljsku luminoznost koju su njegove
iznenaene oi uporno tumaile kao ulnost. Boja Kraljiinih oiju bila je boja koju jo

nikada u ivotu nije nigde video, boja kojoj nikakvo ime nije mogao dati; te oi su ga
gledale dok je prilazio, arei se od neprijateljstva.
Kad je stao ispred prestola, osetio je trenutak vrtoglave nesigurnosti; jer, morao je
priznati, i protiv svoje volje, da Kraljica Luna izgleda divno, a nije mogao zaboraviti ni
onaj mirni vazduh u Dvorani vetra. ta to ima u ovoj Kraljici - ta je to emu Gundalinu
nije mogao da odoli, i zbog ega se prijatelj preobratio u neznanca, junak u izdajicu? U
jednom trenu, imajui Gundalinua na umu i videi pred sobom Kraljicu kako blista kao
aurora borealis, poeleo je da i sam, lino, utvrdi koja je to njena osobina, kakva su to
oseanja koja je ona u Gundalinuu probudila; kako bi bilo imati je, biti u vlasti jedne
takve opsesije...
Nalet krivice i stida uguio je te slike koje su mu ispunile um. On stade
uspravnije, zatim se, perfektno vladajui svojim kretnjama, nakloni. "Damo", ree,
ravnim glasom.
Uzvratila je tako to je klimnula glavom, jedva primetno. "Komandante Vanu. ta
sad hoe?"
"Dve stvari", ree on grubo. "Prvo, da naredi tvojim graanima da se sklone iz
voda oko Karbankla. I drugo, da se gradu vrati elektrina energija."
Uzvila je obrve. Njen izraz lica bio je iznenaen do podsmevanja, ali on vide da
se njene ake steu na rukonaslonima prestola, da prsti poinju da istrauju zavijutke nad
kojima su se nali. "Odakle ti pomisao da ja mogu kontrolisati ma koju od te dve
situacije, komandante?" ree ona tiho.
Duboko je udahnuo. "Ti si lider naroda ove planete, ili bar tako tvrdi. Ti si im
naredila da se okupe tamo."
"Ja sam, strogo uzevi, samo 'verski voa, bez stvarnog prava na vrenje svetovne
vlasti', mislim da si tako rekao da bi opravdao svoj postupak kad si proglasio ovu vojnu
upravu. Javila sam mom narodu o okupljanju mera, zato to je to za njih verski dogaaj.
Oni su sami odluili da krenu u hodoae, da svojim oima gledaju udo Daminog
blagoslova. Kako zamilja da im naredim da to ne ine?"
U njenim oima je itao da ona u to ne veruje, nita vie nego on. Oduvek je
smatrao da je Kraljica religijski fanatik; sad ga je okiralo saznanje da je ona samo
izvrsni hipokrit, da izgovara religiozne plitkoumnosti o "Thalasi" samo da bi vrila
funkcije svetovne vlasti na koje po zakonu nema pravo. Opsova u sebi; nekada vrsti
temelji njegovih uverenja odronili su se jo malo. "Onda mi ne ostavlja nikakvu drugu
mogunost sem da ja, umesto tebe, obavim posao kontrolisanja tvog naroda, Thalaso."
Ali to je bila prazna pretnja. Morao je povui policajce ve poslate da masovno
hapse narod koji demonstrira protiv lova na mere, i poslati ih da odravaju red u
paralisanom gradu. Osim toga, stizali su uznemirujui izvetaji da meri naglo nestaju iz
voda oko Karbankla.
Ako bi sve ovo potrajalo suvie dugo, on bi izgubio mogunost da tribunalu
pokae onu produktivnost, i onaj stupanj vladanja dogaajima, kao to je hteo, i bio
siguran da e moi, da ostvari. Ako ne nae nain da ukljui struju u Karbanklu, izgubie
sve.
Vanu je bio razuman ovek, a ne jedan od onih koji vole da idu na rizik. Uloio je
sve na jednu kartu za koju se inilo da sigurno dobija; uloio je svoja uverenja, svoju
politiku vetinu, svoju ast, da bi obezbedio proizvodnju "vode ivota". Neuspeh bi

znaio da je bacio pod noge Gundalinuovo poverenje i prijateljstvo, Gundalinuovu

uglednu karijeru, i svoju - nizata. Svi oni mogu biti upropaeni zbog proklete enigme
ovog sveta i zbog ove neuhvatljive ali zavodljive vladarke.
"Pretpostavljam da e mi sad rei da nisi imala nikakve veze ni sa ovim to se
desilo u gradu?" Pokretom ruke pokazao je senke oko njih.
"Nisam imala nikakve veze s tim", ree ona i pokretom glave zabaci svoju dugu,
srebrno osvetljenu kosu.
"Priaju da si ti zaustavila vetar u onoj dvorani tamo. Zna o ovom mestu izvesne
stvari koje niko drugi ne zna..." uinilo mu se da se Luna neprimetno ukrutila - "...i ume
njima da ovlada."
"Niim ja u Karbanklu ne vladam", ree ona, "a ni ti."
Osetio je stezanje u prsima; njena strelica, naslepo ispaljena, pogodila je preblizu
meti. "Moda ja ne kontroliem izvor elektrine struje za grad", ree on, "ali kontroliem
snage daleko vee, kao to ti je poznato. Mi imamo oruje koje moe da uniti ceo ovaj
grad - tako da od njega ne ostane nita, jesi li razumela?" Gurnuo je te rei na nju.
"Nijedna struktura, ak ni ruevine, nijedno ivo ljudsko bie. Samo krater, ispunjen
morskom vodom."
Pocrvenela je. "Za to nema ovlaenja. Ne bi se usudio da uradi tako neto. A i
zato bi...?"
"Moda zato to mi ne ostavlja nikakvu alternativu. Moda prosto zato to mi se
moe." Njegov gnev se nahranio njenom reakcijom, kao vatra vazduhom. "Ali ako doe
do toga, tvoja poslednja misao e biti da si mogla da sprei takav kraj... i da si me sama
naterala da to uinim..." Ovladao je opet svojim glasom. "U gradu je tribunal, sa
Karemofa; organ zaduen da ispita okolnosti koje su dovele do toga da ja smenim
vrhovnog sudiju. Poee istraga, koja nee zaobii ni tvoj udeo u njegovom
osramoenju..."
"Niim se on nije osramotio..." poe ona.
"...a ako stvari ostanu kakve su sad, tribunal e nesumnjivo podrati i sve dalje
mere koje budem prisiljen da preduzmem protiv tvog naroda."
Kraljica je utala nekoliko trenutaka, gledajui ga oima koje su se menjale.
"Stiem utisak, komandante Vanu", ree ona, "da nas dvoje imamo vie zajednikog, a ne
samo to nae sadejstvo u upropaivanju jednog dobrog oveka koji niim nije zasluio
da strada. Gundalinu je otiao zato to i ti i ja imamo izvesnu vlast, ali dodeljenu iz nekog
vieg izvora; i zato to oboje nastojimo da je koristimo za ciljeve u koje verujemo. Da li
emo uspeti, ne zavisi uvek od nae volje. Ali od nae volje zavisi na koji nain emo
nastupati prema svojim ciljevima. Mene su uili, kad sam postajala sibila, da je moja
dunost da sluim svima onima kojima je potrebna sila koja prolazi kroz mene; da ne
smem tu silu koristiti za svoje line, sebine svrhe... Ja sam samo provodnik kroz koji
neto prolazi, komandante, i zato ti ne mogu dati to to trai. Ja sam posuda. A ti si
upalj ovek." Ustala je sa trona, pokretom tenim poput vode, zatim sila i sa platforme,
u grupu svojih savetnika i svetlonoa koji su sve vreme ekali tihi kao senke a sada se
zatitniki okupili oko nje. Pola je ka dalekim vratima na drugom kraju dvorane; Vanua
je ostavila bez ikakvog pozdrava.
Ali na vratima je ipak stala i okrenula se da ga pogleda jo jednom. "Sve to
uradi ovom svetu i ma kome od njegovih stanovnika, vratie ti se trostrukom nesreom",
ree ona. Nepomini, beivotni vazduh prestone dvorane davao je njenom glasu neki

prizvuk koji je Vanua posebno nervirao: kao da kroz Lunu govori neto drugo. Samo
posuda... Okrenula se i nestala, vie se ne osvrnuvi.
Okrenuo se i on, natmuren, i prokrio sebi stazu kroz utljive poglede pratilaca.
Poao je nazad, putem kojim je i doao, prisiljavajui tu dvojicu pandura da dobro prue
korak za njim, kroz tamu koja se nije menjala.
76. TIJAMAT: Pradna, na orbiti
Rid Kuleva Kulervo otvori oi, bunovan kao ovek koji je nedovoljno spavao;
zau svoj glas kako mrsi neke zvuke koji je trebalo da budu zahtevi ili pitanja.
"Ga-zda..." To je rekao neki drugi glas, uspeniji od njegovog. "Gazda?" Niburu.
Poslednje ega se seao bio je ba taj stvor: Niburu siv kao magla, Niburu koji se rastapa
i nestaje. A gle sad, Niburuovo lice pred njim, otro i jasno; i aka koja prolazi kroz
Ridovo vidno polje i drma njegovo rame, ne mnogo energino, ali uporno.
"Smo stigli...?" pita Rid, i sad rei postaju razumljive. On sede, iznenaen to ga
telo slua; grabi rukonaslone svoje stolice/leaja, da ne bi otplovio nekud, jer amac je u
stanju nulte gravitacije. Tek onda primeuje da postoje i kaievi oko njega, koji bi ga u
svakom sluaju zadrali. "U tijamatski prostor?"
Niburu je klimnuo glavom; a Rid uspe da popuni siluetu iza njega, onu vitku i
tihu, to je Ananke sa naglavnim kompletom slualica. "A...?" Pokretom glave pokaza ka
Arijelinom seditu koje je i sad bilo poklopljeno neuznemirenim, dimno sivim titom.
Niburu slegnu ramenima i klimnu.
"Sustigli su nas, Kedalione", ree Ananke. "Upravo se privruju za naa ulazna
hermetika vrata."
Rid je otkaio kaieve koji su ga drali i nesigurno ustao. Morao se pridravati za
vrsti naslon jednog sedita, sve dok se njegovo oseaje ravnotee nije ustalilo. "ta je to
sad? Uspostavili su vezu s nama?"
"I vie od toga", ree Niburu sumorno. "Ovog trenutka e upasti u na brod. Dali
su nam jedva dovoljno vremena da uemo u orbitu, a onda su nam se popeli na lea;
sigurno su nas pratili od trenutka kad smo izili iz ovog poslednjeg skoka. Heda pre
naeg odlaska nije imala tako histerinu bezbednost u bliskom svemiru."
"Polazi", ree Rid pokazujui im da pou ka krmi Pradne, pokretom
neoekivano estokim. "Ispadaj iz ovog amca! Njega emo da zapeatimo. Neu da mi
Hedovani ovde njukaju, da se zajebavaju sa stasisnim poljima, i da postavljaju mnogo
pitanja. Brzo!"
Poli su za njim bez protesta; Niburu je zapeatio hermetina vrata kad su izili, a
onda ih je poveo iz tog, teretnog dela Pradne, prema putnikom delu. Rid se zatim
morao dobro pomuiti da proe krivudavim hodnicima koje je Niburu toliko popunio
dodatnim teretom da je preostalo jedva dovoljno prostora da ovek normalnog rasta
prolazi a da stalno ne udara glavom o neto. Tiho je psovao gledajui kako Ananke,
ispred njega, gipko pliva kroz taj isti hodnik. Njegovo telo bilo je tromo, a od svakog
pokreta hvatala ga je nova vrtoglavica. "Niburu, jebote, to nisi ukljuio gravitaciju?"
"ao mi je, gazda", ree Niburu, i osvrte se da pogleda nazad/gore/dole, ka njemu.
"Ovako se bre kreem."

Rid samo humnu. U razgovorima sa Niburuom prvo je nabacivao komentare,

zatim se alio, i najzad nareivao da se unutranjost broda prepravi tako da bude udobnija
za oveka njegove, Ridove, visine. Niburu je to ignorisao, pa odugovlaio, i najzad,
jednom prilikom, gledajui ga oi u oi zato to se popeo na kuite jednog aparata, jasno
mu kazao da odjebe. "Ovo je moja laa", rekao je tom prilikom Niburu. "Mora da bude
sreena na moj nain." A Rid je, na svoje i isto toliko Niburuovo iznenaenje, prihvatio
da stvar ostane na tome.
Zavirio je dole/unutra dok su promicali pored prazne prostorije koja je bila pravo
srce ove tanjiraste novi-lae. Odatle je Niburu pilotirao; tu su svi oni boravili kad je
trebalo izdrati brutalni prolazak kroz crnu jamu. "aure" koje su titile putnike tokom
takvih skokova davale su izvesnu zatitu i od stresova neizbenih pri zvezdopogonskom
nadsvetlosnom putovanju, sad kad je na ovu lau dokrpljen taj novi pogon. U Pradni se
dogodila fuzija prolosti i budunosti u nesavrenu sadanjost.
Odbacivao se dalje, bez zaustavljanja, kroz teskobni lavirint dnevne sobe,
zajednikih prostorija, i zasebnih "pregrada" u kojima je svaki putnik mogao spavati sam.
U tom njegovom kretanju nije bilo nieg loeg, ako se izuzmu modrice i psovke. Najzad
stigoe u prostoriju zvanu "sistemski centar", ba u trenutku kad je kroz drugi, suprotni
ulaz u istu prostoriju banula zbijena grupa naoruanih svemirskih peadinaca u
skafandrima.
Niburu i Ananke su digli ruke uvis i prepustili se slobodnom plovljenju u
besteinskom stanju, videi puke naperene u njih. Rid refleksno uini isto, ali se potom
poe predomiljati da li da ipak spusti ruke.
"Ko ste vi? Zato ste u mom brodu?" upita Niburu. Otrina i uvreenost u
njegovom glasu bili su u neskladu s dranjem tela, koje je pokazivalo da se on predaje.
"Kad smo polazili, imali smo dozvolu za odlazak. Nemate nikakvog razloga da uskaete
u na brod, a kamoli da neto pretite. Ja u ovo da prijavim..."
"Moe prijaviti meni." ovek na elu grupe uljeza otisnuo se i zaplovio ka
njima; ali je zaas lupio glavom o jedan komad opreme privren za plafon. To ga je
zaustavilo. Opsovao je tiho, a njegove oi su zapretile smru svakome ko bi se, sluajno,
sad neto kreveljio. "Porunik Rimone, Ratna flota Hegemonije. Na Tijamatu je vanredno
stanje, zato pregledamo svaki brod koji stigne nenajavljen."
"Vanredno stanje?" ree Niburu "belo". "Gledajte, ja sam slobodan trgovac. Robu
ponesem kad se ukae prilika; nemam stalni red vonje."
"Naa evidencija pokazuje da ste prijavili da ovde dolazite sa istim teretom kao i
kad ste polazili sa Tijamata. Da li bi ti to malo objasnio?"
Niburu slegnu ramenima. "Prop'o mi jedan pos'o. Teak je to ivot."
"E lepo si poku'o." Porunik pokretom pokaza svoje ljude. "Vodimo vas na na
brod, radi informativnog razgovora i verovatno privremenog ogranienja slobode
kretanja."
"ekaj malo", ree Rid, polazei oprezno napred, ali ruku jo dignutih uvis. "Ja
sam njihov vraeni teret. Oni me dovode da vidim Gundalinua. A njega moram videti, to
je skorije mogue."
Rimone je uzvio obrve, osmotrio Ridovu glavu umotanu zavojima, zatim i
pocepanu, krvavu odeu. "Vrhovnog sudiju? To e biti malo tee."

Rid i sam pogleda dole i osmotri sopstvenu spoljanjost, shvatajui da ona nimalo
ne doprinosi njegovoj uverljivosti. "Spusti me na povrinu. Stupi u vezu s njim, reci mu
da sam ovde, i on e pristati da me vidi. Zovem se Rid Kulervo."
Pukovnik je izgledao neimpresioniran. "Nije bitno kako se zove..."
"Moda si uo za mene. Zovu me Majstor."
Svi pogledi sad su bili upereni u njega, netremice. "Majstor?" Rimone se nasmeja.
"Ne postoji takav. Majstor je samo legenda. Ne postoji stvarno."
"A ako nisi u pravu?" ree Rid, uzvraajui mu jednakim pogledom.
Rimone je oklevao. Lice mu se polako guvalo ka mrtenju. "Kakva posla bi imao
Majstor s vrhovnim sudijom Tijamata - ako bi Majstor uopte postojao?" Njegova puka
sada se preciznije usmeri na Ridove grudi.
"Neto u vezi sa 'vodom ivot'a", ree Rid postojano. "Njemu je potrebno ono to
ja znam. Moram ga videti."
"Ba teta, jer - njega nema", ree porunik smekajui se kiselo. "A ti si
uhapen."
"Nema? Kako to misli nema?" ree Rid. Osetio je da se njegov um zaustavlja.
Ilmarinen, ne moe me opet napustiti.
"Njega su vratili na Karemof, optuenog za izdaju. Komandant policije, Vanu,
proglasio je vanredno stanje; on je sad vlast."
"Ne", ree Rid. "To ne moe biti. Skot prokleti..." Vide da se puke okreu tano
ka njegovom srcu. Najednom sasvim jasno shvati ta je uinio. Okrete se naglo, odgurnu
Ananku i baci se ka vratima.
Neko je opalio; paralizujui naboj energije tresnu ga posred lea. Ostade da plovi,
bespomoan, po vazduhu, a straari ga neslavno dovukoe nazad. Vezali su mu ruke
lisicama iza lea; isto su postupili s Anankom i Niburuom. Njega su i pretresli; gledao je,
u duhu sav klonuo od oajanja, kako vade boicu sa "vodom smrti" iz kese na njegovom
opasau, i nije mogao ak ni da se buni.
"ovek je bolestan", protestovao je Niburu videi da marinci konfiskuju drogu.
"To mu je potrebno. To je njemu lek, dozvolite mu da ga zadri."
Porunik odmahnu glavom. "Meni ne izgleda tako." Pogleda oveka koji je drao
boicu. "To poalji dole, s njima. Pa nek policija proveri."
Rid sklopi oi, nemoan da naini ma kakav zvuk. inilo mu se da e mu se
mozak, od oseanja nemoi i ogorenja, unutra, rasprsnuti, a lobanja razleteti kao rapnel.
Porunik pokaza iza sebe, ka izlazu. "Goni ove napolje. Zovi policiju." Pogleda
Rida. "iva teta to Gundalinu ne mo' te primi, Kulervo. Zato e komandant Vanu to
uiniti vrlo rado."
Dok su stigli "na blato", njegov voljni nervni sistem se vratio u ivot, to mu je
omoguilo da stoji i hoda sopstvenim nogama kad su ga marinci predali, zajedno sa
"vodom smrti", odredu plavaca koji ih je ekao.
Plavci su ih poveli kroz tunel koji je kao pupana vrpca spajao zvezdanu luku sa
Karbanklom. U svome seditu Rid je sedeo klonulo, ne govorei nita, zurei pravo preda
se, u mrak ispresecan mlazevima svetlosti.
Nisu se povezli na uobiajeni nain, liftom kroz uplje jezgro jednog od stubova
grada do nekog od izlaza na Ulicu. Umesto toga plavci su ih poterali na sumrane

prostore dokova, ispod grada, prema glavnoj pristupnoj rampi koju Tijamatovci koriste za
ukrcavanje i iskrcavanje sa svojih laa.
"Zato idemo ovamo?" upita Rid otro. Konano je prekinuo svoje utanje,
razdraljiv zbog napetosti i straha.
Jedan od plavaca ga pogleda. "Lift ne radi", ree.
Rid ga pogleda. Nije mu poverovao. Nervi su mu postajali preosetljivi: ispod koe
je poinjao puzei svrab, tabani su ga pekli od pritiska tla, svaka posekotina i svaki uboj
na njegovom izudaranom telu donosili su zaseban, teak bol. Pokua da ne razmilja o
tome koliko e jo ovo putovanje potrajati, ako nastave peice; koliki e to dodatni napor
znaiti, koliko e mu, na kraju, ostati manje vremena i snage.
Plavci su ga, meutim, zaustavili u podnoju rampe. Druga grupa policajaca ila
im je u susret. Nosili su neto, u vrei kakva se koristi za prenos ljudskih mrtvih tela.
Narednik koji je komandovao grupom oko Rida istupio je njima u susret, napetog
lica. "Ko je to?" ree on.
"Nije niko na", ree policajka koja je komandovala drugom grupom. "Neki
Tia."
Izraz narednikovog lica se opustio. "ta, neko od tih majkojebaih letnjaka opet
pao preko ograde broda?" Njegove usne malo se podvie nagore, osmehom koji je
pokazivao nadu.
Odmahnula je glavom. "Zimac. Zvao se Kirard Set Dalekoputov. Predaemo le
gradskim pandurima."
Rid se ukoi. "ta mu se desilo?" upita.
Plavkinja ga pogleda iznenaeno. "Kraljianska pravda", ree ona kiselo. "Izgleda
da tip nije bio osobito jak pliva."
Rid oseti da se na njegovom licu stee osmeh nalik na riktus. "Zaplovio u
preduboke vode..." proguna on. Policajci ga poterae i on poe da se penje.
Dok su se peli uz rampu, zapazio je da jo neto nije u redu sa gradom: prostor
oko njih postajao je sve mraniji umesto da svetlosti bude sve vie. A Karbankl je uvek
bio prepun svetlosti, i danju i nou - Rid o tome nikad nije ni razmiljao, smatrao je da se
to podrazumeva, kao i automatska kontrola mikroklime u gradu. Posredi su bili
mehanizmi koji su dejstvovali uvek isto, i pre dolaska Hegemonije na ovu planetu; o
mehanizmima koji su bili proizvod, i zaostatak, Starog Carstva. Ridu je reeno da
Karbankl dejstvuje pomou plimne energije, da postoje ogromne turbine u peinama,
negde duboko u steni, ispod grada. Takoe su mu priali da je taj sistem oduvek radio
savreno, sa sposobnou da samoga sebe odrava i popravlja.
Ali veito kretanje ne postoji. Mrak grada, mrak koji je iznad njega ekao da ga
proguta, ispunjavao ga je udnim emocijama, koje su bile meavina jednakih koliina
straha i hitne elje. "Pa ta se desilo, bog te?" upita on. Ali jasno mu je ta se desilo: on
poznaje ove znake, oni su vani, mora delovati sada, odmah. Kad bi samo mogao da se
seti ta treba da ini...
"Nestalo svetla", ree policajac koji je koraao uz njega. "Ugasilo se sve. Grad
stao."
"Zato?" ree Rid Kulervo.
"Ne znam." Plavac slegnu pleima.
"Otkad?"
"Ve dva dana."

"Hm. Dva od tri..." proguna Rid.

"'a?" Policajac ga zaustavi.
"Moram da razgovaram sa Letnjom Kraljicom", ree Rid. "Moram da vidim
Kraljicu."
"A ti neto kao zna o ovome?" upita policajac. Njegova aka tresnu Rida po
ramenu, zato to Rid nije odgovorio. "Je li?"
"Ne zna on nita, tako ti bogova", ree drugi policajac. "Samo bi hteo da nas
zamajava. Bre, ti..." Druga aka tresnu Rida izmeu plea, odgurnu ga estoko napred.
Rid je iao dalje,. bez protesta, zapanjen uzavrelom mentalnom energijom koju je
ovaj zamraeni grad oslobodio u njegovom mozgu. Da, pomisli on, gledajui levo i
desno, u baterije prenosivih lampi postavljenih du Ulice i na treperavi ples svea koje su
ljudi nosili po uliicama Donjeg grada, gde su stanovali uglavnom letnjaci. Da. Vratio
sam se kui... Ali nije znao zato to misli, i zato ta misao u njemu pobuuje samo
oseanje pustoi.
Peaili su dalje, uz Ulicu, sporim krugovima. Svetiljke na kacigama policajaca
okruivale su ga kao svici, osvetljavajui mu put. Malobrojne druge svetlosti koje je
video prolazile su pored njih kao kretanje udnih stvorenja u crnim dubinama mora.
inilo se da je veina graana kod kue, hotimice ili prisilno. Rid je imao oseaj da je
vazduh oko njega nepomian, iako su na kraju svake uliice bili irom otvoreni providni
delovi protivolujnih zidina, zahvaljujui emu je ljudska konica Karbankla mogla
normalno da die. Niz lice mu se u potocima slivao znoj, ali ga on nije mogao otrti, jer su
mu ruke bile lisicama zadrane iza lea.
ipili su dalje, sada kroz Lavirint, iako je u mraku Ridu bilo teko ak i da ga
prepozna. ak i "Persefonin pakao" bio je zatvoren i mraan. Iza njega Kedalion opsova,
bez daha; malome nije bilo lako da odri korak. Rid nije bio svestan da je i sam poeo da
usporava; na to ga podseti neko od policajaca, novim guranjem u lea. Rid nalete na
Anankea, koji se nekako naao ispred njega. Od tog sudara Ananke se zatetura u stranu,
nespretnou koju Rid shvati kao namernu tek kad je Ananke naleteo na policajca koji je
iao ukorak za Ridom. Iznenaeni policajac pade preko Anankea, u nagloj svetlosnoj
oluji izukrtanih zraka sa kaciga.
"ibaj, Ride!" povika Ananke, a Rid je ve izmicao mnogobrojnim rukama koje
su pokuavale da ga epaju i izbegavao zamahe mnogih nogu. Odmakao se od
uskomeane gomile, osvrnuo, zauo Anankeov jauk. Beati, ostaviti Niburua i Anankea on pojuri, nije se moglo nita drugo uiniti. Mora stii do vrha Ulice, do Palate... Jedan
nasumini paralizujui hitac okrznuo ga je po ruci; on oseti u njoj peckanje, zatim tupost.
Potra bre uz crnu, gotovo praznu Ulicu, znajui da je pred njim jo treina
uspona kroz tamu. Zapita se mogu li plavci da pozovu pojaanje. Sigurno u ovom mraku
sve vrvi od policije, koja radi svoj posao, uznemirava potencijalne lopove i one koji
izazivaju nevolje. Lopovi i problematini tipovi... bogovi...
Put ispred njega i sad je bio tunel bez svetlosti na kraju; ali kad je stigao do ulaza
u jo jednu uliicu, poplavi ga svetlost praena povicima da stane.
Zaustavio se, uz jak trzaj celog tela; ukrtenim zracima bio je prikovan kao insekt.
Tamne figure ve su se rojile svud oko njega.
"U'vatili smo ga! Komandante!" povika neko iza njega. Taj je ve drao lisice
kojima su Ridu i sad bile sputane ruke iza lea. Rid se otre iz tog zahvata, ali vie nije
imao kuda beati. Stajao je nepomino, osim to je poniavajue drhtao; njegovo

iscrpljeno telo nije moglo drukije. Neko stade tano pred njega; ovi su nosili fenjere, ali
sada se opet lemno svetlo uperi ka njemu, i to tano u oi. Rid izgovori neku psovku,
zatvarajui oi; onda ih opet otvori, jer se svetlost, neoekivano, smanjila na podnoljivu
jainu. mirkao je da bi vratio svoj vid na normalu, i pokuavao da razazna lice ispred
sebe, oekujui da to bude onaj Vanu koji je nekad Gundalinuu bio desna ruka, onaj
dupelizac i marioneta, onaj koga je Gundalinu, glupo, postavio za komandanta policije.
Meutim, on ugleda lice neke ene, sredovene, sa koom boje cimeta; bila je to
neka sa Novosklona, dakle, ak ni Karemovka. Glavna inspektorka... Pala-Tion, da, tako
se zove. Ali ovi joj kau "komandante". mirei ka njoj shvatio je da nema uniformu
hegemonijske policije, i da su svi oko njih Tijamatovci - lokalna policija, ne plavci.
"Heh..." ree on zbunjeno, jedva verujui. Onda, kao snimak bez uma, ponovi: "Moram
videti Kraljicu."
Suenim oima, namrteno, Pala-Tion je prouavala njegovo lice. "Ko si ti?"
"Rid Kulervo. Potrebno je da vidim Kraljicu."
"Da..." apnu ona. U tom trenutku ve nije gledala njega. "Hvala vam, bogovi!"
ree ona prigueno. Ali onda na drugi nain osmotri njega i njegove vezane ruke - tako da
on oseti novu neizvesnost.
Pala-Tion se okrete kad u trk brojnih nogu kako im se pribliavaju. Nove
svetlosti pridruile su se njihovoj "barici" iluminacije.
"Ukebali ste ga?" upita jedan glas. Rid vide plave uniforme koje su se okupljale u
svetlosti fenjera koje su u rukama nosili tijamatski panduri; prepozna glas onog narednika
koji ga je ranije vodio.
"Ne daj da me oni odvedu", proguna on gledajui Pala-Tioni u oi. "Ne daj."
Klimnula je; bio je to jedva primetni pokret glavom. Sledeeg trenutka iskoraila
je pored njega, pred plavce. Rid se okrete, mirkajui zbog mlazeva policijske svetlosti
koji su ga pronali i izdvojili iz kruga pandura koji su se natisnuli oko njega. "Ovaj ovek
je sad u naoj vlasti. Imamo pree pravo na njega."
"Vanplaneta je", ree narednik. "Znai pod naom je jurisdikcijom."
"Za ta je optuen?"
Narednik je oklevao. "On je onaj 'Majstor'."
"Ima neki dokaz za to?"
Plavac okrete glavu da pogleda svoje ljude, zatim opet pogleda nju. "Pa nemam.
Ne dok ne proverimo njegov identitet. A zato ga Kraljica hoe?"
"Kidnapov'o njenu erku", ree Pala-Tion, smrtonosnim glasom. "Mi smo ga
uhapsili, ostaje kod nas. Ako ga Vanu hoe, neka Vanu doe u Palatu pa nek' razgovara o
tome sa Kraljicom. Ali ne treba da oekuje neku naroitu kooperativnost, dok smo pod
vanrednim stanjem."
Narednikovo lice se uvijalo; Rid ga je gledao kako odmerava ukupnu situaciju, a
naroito injenicu da su Tijamatovci brojniji od njegovih ljudi. Verovatno je ostavio deo
svoje grupe sa Niburuom i Anankeom. Najzad on tre glavom. "Dobro, 'aj' zadri ga. I
reci Kraljici da, ako hoe da razgovara o ukidanju opsadnog stanja, treba prvo da ukljui
struju - to bi bilo prokleto dobro!" Pokretom ruke pozva ostale, oni pooe za njim,
natrag, niz Ulicu.
"Je l' stvarno Kraljica iskljuila struju?" upita Rid kad su otili.
Pala-Tion odmahnu glavom. "Ne, ali Vanu je sklon da za to okrivi nju. Jesi li ti
stvarno taj Majstor?"

Rid skloni pogled. "Mislio sam da radi za Vanua", ree on ignoriui pitanje. "I
da si glavna inspektorka."
"Radila sam za Gundalinua. Ali njega vie nema."
"Znam", ree Rid tiho. "Znam." Zahvatio ga je novi talas munine u stomaku, i
nova drhtavica, kao od hladnoe. Ali nije bilo hladno. "Sranje!" uzviknu on. "Vodi me
Kraljici, zaboga, nije mi ostalo jo mnogo vremena!"
"O'ladi, deko", ree ona polaui aku na miicu njegove ruke, i sad vezane.
Uinila je to pokretom kao da eli da ga obuzda. "Odveemo te tamo. Dovoljno brzo."
Besno ju je pogledao, izvukao se iz njenog zahvata, i krenuo uzbrdo, brzim
hodom i povremenim lakim trkom, prisiljavajui sve njih da ga prate.
Nakon izvesnog vremena stigoe do trga zvanog Kraj Ulice, alabasternobelog
prostora okruenog prstenom ulinih fenjera na stubovima, pred kapijom Palate. Tu je
Pala-Tion pola napred i popriala sa straarima koji su, kao i uvek, stajali levo i desno
od tih tekih vrata. Vrata su se otvorila pred njima, i Rid, po prvi put, ue u kraljianske
dvore. Stupao je dugim, akustinim hodnikom, ukorak sa Deruom Pala-Tion. Ples
okolnih svetlosti uznemiravao je njegove oi, otkrivao mu samo na tren pojedine
naslikane prizore idile - zelene bregove, vodu, nebo, sve to pod nemirnim zracima
pandurskih fenjera.
Daleko napred i gore, hodnik se najzad zavravao, tanije otvarao u jednu
ogromnu, visoku halu. U vazduhu se oseti jak miris mora. Negde u visini bili su prozori
nalik na one providne delove protivolujnih zidina na zavretku svake uliice. Ali, za
razliku od svih ostalih na oklopu grada, ove providne povrine bile su zatvorene. Iza tih
"prozora" nono nebo je gorelo sjajem miliona zvezda.
Rid opet pogleda napred. Na drugom kraju tog zatvorenog prostora video se neki
drugi grozdi svetlosti. Tamo je neko ekao. "Eno ti Kraljica", ree Pala-Tion prigueno.
Ali izmeu Rida i Kraljice nalazilo se jo neto... jedna traka tame opruena preko
ambisa iz koga je treperila avetinjska zelena svetlost. Rid poe pored Derue Pala-Tion,
povuen oseajem hitnosti i nekim predznanjem.
"Kulervo!" uzviknu Pala-Tion otro, i dohvati ga za ruku. "Polako, ej, to je Jama.
Ne moe po mraku da prelazi, tu nema poda."
"Nije mrak", promrsi Rid kroz zube.
"Mrak je, kao katran", ree ona. "Kako moe kazati da nije?"
"Ma pusti me." Otrgao se od nje i poao opet napred. "Ja savreno vidim. Moram
tamo..."
Pustila ga je bez rei. Video je, maloas, onaj izraz u njenim oima. Ona ovo
svetlo ne vidi. Koa mu se jeila od uasa, utroba stezala u vorove. On ipak poe dalje,
sam, privuen sjajem kao insekt, bespomono, nagonski. Doe do poetka mosta bez
ikakve ograde, uzvinutog preko provalije, i tu stade. Sada e, ovde, najzad, dobiti
odgovor na sva pitanja... Najzad je doao na mesto za koje je predodreen.
Zadra dah; prinuda je ovladala njegovim miiima i ve ga naterala da stupi na
most, da pone prelaenje preko jame svetlosti bez dna. Nejasno je bio svestan da za njim
ide Pala-Tion, ali na odstojanju. Koraao je dalje, treperei od straha i strahopotovanja;
zelena svetlost posezala je gore, milovala ga kao ljubavnica, potapala njegova ula
najdivnijom muzikom, oseajima svile i kadife, mirisom okeanskog vetra... "Ne",
proaputa on, kao dete, zalazei u svetlost, "ne, neu, strah me..." a njegova svest ve se

rastvarala u moru oseanja i prinuda. Na sredini mosta, on se spusti na kolena, tonui sve
dublje u aroliju...
Vanamoinen. Ta re odjeknu kao gong kroz njegov mozak: zahtev, potvrda.
Jeste... on jeste Vanamoinen, nije onaj drugi, onaj koji slui samo kao posuda od mesa i
krvi, onaj nepoznati ovek koji klei tamo na mostiu, olienje ljudskog jada i bede. On
se sea... kako je odabrao ba ovu planetu, na njoj napravio ovaj grad, ovaj sloeni,
nerazumljivi dragi kamen koji e, posle njegove smrti, uznemiravati misli mnogih
generacija ljudskog roda. Ljudi e uvati i odravati Karbankl zbog toga to je jedinstven,
ali nee ni slutiti da on postoji samo da bi bio ioda zabodena u kartu; da bi obeleavao
tajno mesto gde lei njegov, Vanamoinenov, pravi dar buduim pokolenjima: blokovi
raunarske memorije, u kojima je ouvano celokupno ljudsko znanje koje je on mogao
sakupiti - vorite sibilskog uma, ogledalo njegove due.
Ali ne samo njegove, nego i jo neije. Ilmarinen. Ovaj grad ne bi nikada
postojao, on ne bi nikad ostvario svoje snove.... ne bi ni imao takve snove da nije bilo
Ilmarinena, koga je voleo. oveka koji ga je uvek iznova zapanjivao svojom smirenom
razumnou i razumevanjem za ljudske slabosti; oveka ije su tamne oi bile dublje od
venosti, iji osmeh mu je znaio vie nego hiljadu poasnih titula i praznih pohvala od
korporacijskih bogova "Interfejsa". Ilmarinen, druga polovina njegove linosti, njegove
genijalnosti; onaj ija je dua veito spojena s njegovom, kroz konstruisanje i
programiranje sibilske maine. Jer sibilski je sistem roen iz njihove zajednike vizije i
zajednikog rtvovanja, a potom je preiveo mnogo generacija posle smrti njih dvojice,
inei dobro, i irei znanje besplatno; sibilski um, simbol svega onoga to su njih
dvojica jedan drugome bili, svega u ta su verovali. Ilmarinen, pozva on. Ilmarinen...?
Ali, mrtav je Ilmarinen. Poloen je na veiti poinak, pre nekoliko hiljada godina,
kao i on sam, Vanamoinen. Zapravo ne bi ni trebalo da se on sada nalazi ovde, ovako,
probuen iz vekovnog mira, vraen u ivot kao potpuni stranac u jednoj stranoj,
uasavajuoj egzistenciji.
Osim to... Sad se setio - svega - svega to mu je tako dugo uskraivano. On sam
je eleo da se ovo dogodi. Posle smrti Ilmarinenove obavio je potrebne pripreme, i
snimanje sadrine mozga izvedeno je uspeno. Snimak je sauvan na tajnom mestu, koga
se seao samo sibilski um, za sluaj da mrei, u neko budue doba, zatreba njegova
pomo.
To doba je dolo. Njega su dozvali natrag u ivot; sad nije potrebno da mu neko
objanjava ta se desilo. Njih dvojica nisu nainili nijednu bitnu greku u izgradnji i
programiranju sibilske maine; niti u genetskom inenjeringu, kad su se igrali bogova i
stvorili mersku rasu. Jedina njihova greka sastojala se u tome to su potcenili ljudsku
gramzivost. Nijednog trenutka nisu imali elju da ljudskim biima daju neogranieni
ivotni vek; to im nije bila svrha. Ali neko je zapazio dugovenost mera, neko je
otkljuao tajnu te dugovenosti, i lov na mere je krenuo.
Vekovima su meri masakrirani, i sada je, konano, sibilski um poeo da posre.
Zato je pozvao njega - da se vrati, da ga spase, ako je spasavanje mogue. Ako on to
moe...
Hodi sa mnom... govori onaj glas. Pomozi mi...
"Hodi sa mnom..."
Podigao je glavu i pogledao gore, u lice Letnje Kraljice. Malo-pomalo postade mu
jasno da je ne samo na kolenima, nego i zguren, gotovo u poloaju fetusa, na krhkom

luku koji premouje svetleu Jamu, i da mu telo potresaju drhtaji nalik na neki modani
napad.
"Pomozi mi", tiho je govorila Kraljica. Njene ruke su ga podizale, blago ali
vrsto. "Pomozi mi da te povedem odavde, na neko bezbedno mesto."
"Nema..." prozbori on. "Nema bezbednog mesta, za mene."
"Ima", apnu ona, neno i pouzdano. "Kod mene."
Trapavo se pridigao na noge, privuen neim u njenom pogledu, i dopustio da ga
ona povede dalje, preko mosta, do bezbednosti druge strane. Nije nosila nikakvu
svetiljku; inilo se da joj nije ni potrebna. Za njima je ila Pala-Tion; kad su stupili na
vrsto tle, Pala-Tion je izrazila svoje olakanje tako to je ujno othuknula. Zatim je
otvorila njegove lisice.
Rid podie ruke i pritisnu ake na oi, pokuavajui da sagori guee odjeke
zelenog. Onda pusti da mu ruke ponovo padnu, i vide da je Kraljiin postojani, ispitivaki
pogled i sad uperen u njegovo lice. Video je da iza nje stoje i neke druge figure, ali je
registrovao samo jednu - na tren mu se uinilo, i srce mu je od toga stalo, da to Gundalinu
eka u senkama. Ali to je bio samo Kraljiin sin, Tamis, uz koga je stajala njegova ena;
izraz njenog lica bio je suzdran i uplaen.
Tamis nije gledao njega, nego pored njega; ukoeno je zurio ka Jami. I on vidi.
Rid se pomae samo malo, da bolje vidi; primeti svetlucanje trokrakog znaka na
mladievoj tunici. A da li zna? Dopustio im je da ga povedu irokim stepenitem, u srce
palate. Usput je, fasciniran, gledao oblike i ukrase koji su, uvek samo na tren, bivali
obasjani njihovim prolaenjem. Nije prepoznavao nita, a ipak je znao, nekim
neuhvatljivim oseanjem prostora, tano gde se nalazi, kao putnik koji se vratio kui
posle mnogo godina odsustva.
Uveli su ga u jednu malu salu koja je bila preureena u biblioteku i popunjena
razliitim sistemima za uvanje podataka: od onih primitivnih, pa sve do najmodernijih.
Jedan zid bio je providan. Odatle se otvarao pogled na srebrno osvetljenu siluetu grada,
na nebo, i na more. Rid Kulervo se osvrte: palo mu je na um da bi trebalo da sedne. Toga
se setio samo zato to je njegovo telo uporno zahtevalo da se srui. Lino Kraljica donese
mu neto u vru, a on prihvati i poe bez komentara otpijati prohladnu, gorku tenost. Od
tog prodornog ukusa glava mu se odmah poe razbistravati.
"Gde je moja ker?" upita Kraljica im je opet podigao glavu. "I gde je moj
zavetovani?" Rid vide kako ga ona gleda: bilo mu je jasno da Kraljica prouava i krvave
mrlje na njemu, i njegovo upropaeno odelo, i lice.
"Arijel je van opasnosti, u ovom trenutku", ree on. "Na mom brodu, u stasispolju. Tvoj mu... tvoj mu je poginuo." Oborio je pogled, da ne gleda oajanje na
njenom licu. "Dok nas je izvlaio, pogodilo ga je, gadno. Posle je umro. ao mi je..."
Kraljica, guei se u jadu, ispusti teak uzdah, bez rei. Okrete mu lea i prie
prozoru. Ostade tako, zagledana u zvezde. U sobi se niko nije ni pomakao; stvorili su joj
iluziju da je sama. Rid jakim pokretom spusti pehar na sedefasto-poluprovidni stoi
pored svoje fotelje; eleo je da joj vikne da nema vremena za tugovanje, nema vremena...
Ali je utao, kao i ostali, sve dok se ona nije opet okrenula ka njima.
"A droga?" ree ona. Njenim telom proe nehotini gr. "'Voda smrti'?"
"Plavci su uzeli celu koliinu koju sam imao." Odmahnuo je glavom. "Mislio sam
da e Gundalinu biti ovde, do vraga! I da e moi da nam pomogne..."

Kraljica Luna je utala nekoliko sekundi. On je pogleda i uvide da se ona bori da

ovlada sobom. "Vratie se on", ree ona konano. "Kad mi uradimo ono to moramo."
"Bie prekasno", ree Rid. Najednom mu se zavrte u glavi, kao da mu je glava
laka od vazduha. On tiho izgovori neku kletvu.
"Zna li zato si ovde, Vanamoinen?" ree Kraljica blago. "Da li ti je reklo...?"
Podigao je pogled, zagledao se u udno bledilo njene kose, u porcelansku
poluprozirnost njene koe. "Jeste."
Kraljica pogleda one druge, koji su ekali iza nje. "Potrebno je da razgovaramo
nasamo." Svaki je klimnuo glavom, zatim su poli ka vratima, jedan po jedan. Pala-Tion
je oklevala; njene oi su postavljale pitanje. Kraljica klimnu glavom. I Derua Pala-Tion
ode za drugima.
"Ne ti", ree Rid najednom, videi da se i Tamis poeo udaljavati od svoje majke.
"Ti ostaje."
Tamis je zastao, napola se mrtei, u znak sumnje, ili iznenaenja. Merovi sklopi
aku preko njegove ruke i poe ga vui ka vratima, ali trudei se da to ne bude primetno.
Rid opazi blagu ispupenost Merovinog trbuha i zapita se da li ona zbog toga pokuava
da ga odvue. Ali Rid se zagleda mladiu u oi, nepopustljivom upornou. "Ti si neto
video", ree mu. "Ti neto zna."
Tamis klimnu glavom a svoju enu jednim pokretom, na nain kao da joj se
izvinjava, uputi da izie. Ona poslua. Poslednje to su videli pre nego to su se vrata
zatvorila bilo je njeno pokunjeno zurenje.
Kad su ostali sasvim sami, on ree: "Trebaju mi dva sibila. Sibilska mrea je
odabrala tebe" gestom pokaza Kraljicu, "i Gundalinua. Ali Gundalinu je otiao." Opet
pogleda Tamisa. "Mislim da si ti ovde da ga zameni. Ume da pliva? I upotreblja
ronilaku opremu?"
Tamis klimnu glavom, i udobno se namesti u jednu bogato ukraenu fotelju u
uglu. "O emu je ovde re?"
Kraljica sede na dugu sofu pored Rida. Primetio je podozriv pogled koji mu je
dobacila. Shvatio je da ona sad ne moe da odgovori Tamisu: sibilski um koji je
kontrolisao Gundalinua imao je vlast i nad njom. Ali ne nad njim; a sada vie nije bilo
vremena za ma kakvo hou-neu. "Vetaka inteligencija koja upravlja sibilskom
mreom - a to e rei, cela baza podataka, i svi programi - nalazi se ovde, ispod
Karbankla", ree on.
Tamis ga pogleda ukoeno. "Otkud ti to zna?" upita. "Ja sam mislio da to ne zna
niko."
"Zna tvoja majka", ree Rid i pogleda je iskosa. "Zna i Gundalinu. Ali znam i ja,
jer sam je ja tu ugradio."
Tamis se nasmeja, s nevericom. "Sibilstvo je staro hiljadama godina! ak ni
Snena Kraljica nije ivela toliko dugo."
"Ja nisam samo neki tip po imenu Kulervo. Sad sam neto vie. Moje ime je bilo i opet je - Vanamoinen. Pravi Vanamoinen je davno umro; ja sam konstrukt, baza
podataka... njegov avatar, ako nema bolje rei. Upotrebljavam Rida Kulerva da svrim
posao koji moram, sad, ovde. Vratila me je ta ista mrea koju sam stvorio, zato to je
poela da se kvari. Meri su deo tog sistema, njihova je uloga bila da povremeno stupaju u
vezu sa mreom, da bi je odravali u ispravnom stanju; to je tehnogenetski sistem, samo
jedan, ali sa dva razliita substratuma..." Zautao je videi nerazumevanje na njihovim

licima. Pokua iznova, tragajui za terminima koje bi oni mogli, uz malo sree, kolikotoliko razumeti. "U merskim pesmama sadrane su izvesne informacije koje slue za
kontrolu 'pametne materije' od koje se sastoji veliki deo tog kompjutera. Osim toga,
izvesne hemikalije koje se oslobaaju u merskom ciklusu parenja slue kao okidai za
sisteme samoodravanja te 'pametne materije'. Zahvaljujui tim dejstvima kompjuter isti
sebe od greaka i restrukturie svoje logike funkcije ukoliko se u njima pojavilo
odstupanje."
"Njihovo parenje?" ree Tamis. "Ja sam mislio da se oni pare na moru."
"To je dvoetapni proces." Rid slegnu pleima. Prva faza deavala se kad su meri
bili fiziki prisutni, svi odjednom, u kompjuteru. Veza sa sibilskim neksusom dovodila ih
je u stanje bioloke spremnosti, tako da bi kasnije, prilikom parenja, na moru, mogli
zaeti. On je svojevremeno sainio plan da merska populacija bude stabilna, znajui
koliko dugo e meri iveti. Ukalkulisao je i zadovoljstvo koje im je proces morao
donositi, da bi se rado vraali, da bi posao bio ne samo koristan za sibilstvo, nego i
prijatan za njih.
Osmehnuo se bolno i ironino. "Mi smo mislili da nam je plan perfektan. Ni na
kraj pameti nam nije bilo da e ljudi, ti isti ljudi kojima mrea treba da slui, otpoeti
genocid nad merima... Nismo znali kakve e sile poeti da deluju na jedan sistem koji
opstaje tako dugo, kroz toliku istoriju." Pogleda ih; njegov osmeh pretvarao se u podsmeh
samome sebi. "Probaj ti da napravi sistem otporan na kvarove, nadljudski inteligentan,
sposoban da istrajava veno..." Nasmeja se jednom. "Pogreili smo; ali, bili smo, ipak,
samo ljudska bia..."
Sada su oboje zurili u njega sa divljenjem, kao oarani. Osetio je da ga ispunjava
neoekivana nenost, dok ih tako gleda - njih, potomke, one koji su preiveli, one radi
kojih je sve ovo stvorio. Video je na njima trokrake simbole, jednake onom koji je bio na
njegovim prsima, tako davno; znao je da oboje nose u svojoj krvi tehnovirus koji je ivot
zapoeo u njegovoj krvi. Svojevremeno je spremio i "odabiralita" da bi izdvojio ljude
poput njih, jer se nadao da e uvek biti takvih, voljnih da tragaju za odabiralitima; i eto,
posle vie od dva milenijuma, uz tolike nedae koje su iskrsle, njegov plan se u osnovi
ostvarivao.
Nasmeio se, iako je u tom trenutku telo Rida Kulerva nastojalo da se pomakne u
manje neudoban poloaj, zato to je unutar sebe trpelo sve vee kvarove. On rukavom
obrisa oznojeno elo, i najednom poele da nije popio ovo to su mu malolas dali. I ve
na tu misao o pijenju, eludac mu se die u grlo. On muno proguta, pratei poetke
panike u sebi, nimalo siguran ija je to panika, ko je on... "ta...?" ree, shvatajui da mu
je Kraljica postavila neko pitanje.
"Mogu li... mogu li ti neto doneti?" ponovi ona. Njene su oi bile naoblaene
brigom.
Odmahnuo je glavom i protegnuo ruke da ih oslobodi gra. "Samo me sluaj.
Vremena nemamo mnogo. Zna li zato je u gradu mrak?"
"Ne", ree Kraljica, iji se pogled zaotrio. "A ti?"
"Znam." Pogleda napolje, ka nebu i odrazu neba na vodi. U trenu se priseti jedne
druge tame, one u kojoj nasluuje samo najslabiji apat nekog crvenog svetla, tako
slabog da misli da ti se privia, ali ipak dovoljnog da te to srce tame jo vie uplai.
Obori pogled, izotri ga na fraktalne are na tepihu ispod njegovih nogu. "Zato to je
dolo vreme - pravo vreme, ono jedino u kome se ita moe promeniti. Turbine koje daju

energiju za grad, i za sibilsku mainu, moraju da stanu po jednom u svakoj velikoj godini,
kad se meri vrate u grad. U svako drugo doba, zbog okretanja tih turbina, tunel do
podvodne upljine u kojoj je sibilski kompjuter potpuno je neprolazan. Poginuo bi svako
ko bi se zaleteo na lopatice. Ali tokom tri dana prolaz je slobodan, da bi meri mogli ui.
Kad se turbine ponovo zavrte, kompjuter e biti nedohvatljiv sledea dva i po veka. Svaki
pokuaj da se do njega dopre na neki drugi nain bie neuspean, ili e se zavriti
unitenjem celog sistema."
"Zato tako?" ree Tamis.
"Morao sam obezbediti da sibilska mrea nikada ne padne u ake ma koje frakcije
u ljudskim igrama borbe za vlast. Zato sam preduzeo mere da lokacija sibilskog neksusa
ostane u apsolutnoj tajnosti. Zato ni tvoja majka, ni Gundalinu nisu mogli da objasne ta
rade."
Tamis pogleda majku. "Onda kako si saznala?"
"Jednom prilikom, kad sam prelazila Jamu, pozvalo me je..." ree Kraljica, iji
glas je postajao slabiji. "Mene je... odabralo, da mu pomognem. Trudila sam se, tokom
svih ovih godina..." Rid vide strahovit umor u njenim oima. "Pokuavala sam da
shvatim ta od mene eli... zato je odabralo ba mene."
"Odabralo je ba tebe zato to si se zatekla na pravom mestu u pravo vreme."
Zastao je za trenutak. "Ne kaem da je bilo samo igrom sluaja..." Dotakao se po glavi.
"Ali ne kaem ni da je bilo u celosti predodreeno. Ipak, ti si stvorena, ti si Arijenrodin
klon, iz jednog odreenog razloga." Vide mali trzaj na njenom licu. "Arika je dokazala
da ima i snagu, i inteligenciju da izvue ono to eli, ne samo od svog naroda, nego i od
stranaca, pa i onda kad se to njima ne svia. Ti jesi ono to jesi, Luno Svetlohodna... ali,
isto tako, jesi i Dama Thalasa", nastavi on blago, "ona na koju se ovaj svet oslonio, i
poklonio joj svoje poverenje. Ti si ono to je trebalo da Arika bude. Iz razloga to su
tebe odgajili letnjaci, koji... koji su ostali u miroljubivim odnosima sa sibilstvom, i titili
mere... ti ima sposobnost da sagleda i iru perspektivu. Arijenrod to ne bi mogla. Ti
razume zato je vano, zato je zaista vano..." Zastade. "Ti si ona budunost u koju sam
eleo da verujem."
Spustila je pogled, zatim opet pogledala Rida; sada je u njenim oima sijala
zahvalnost. Ali, izraz njenog lica poe se menjati. "Kae da e pristup kompjuteru biti
mogu samo tri dana. Vie od dva je ve prolo."
Klimnuo je. "Zato ne moemo ekati. To je jedan od razloga." Pogleda svoje
nemirne ake. "Tvoj mu je imao podatke o izgubljenim elementima merske pesme. Ja to
moram rekonstruisati..." Uvide, s oseanjem tonjenja, da u celom gradu verovatno ne
postoji nijedan kompjuter koji bi se sad mogao upotrebiti za onakvu obradu podataka
kakva njemu treba.
"To je ve uraeno za tebe", ree Kraljica.
"Gundalinu? Je l' to on uradio pre nego to su ga uhapsili?"
"Nije", ree ona, sa nejakim osmehom. "Sibilski koled je dovrio njegov rad."
Dotakla je trokraki znak na sebi. "Mogu ti doneti trake. Reprodukovali smo merku pesmu
i ubacili nedostajue odlomke."
Osmehnu se i on, protiv svoje volje. "Trebae mi ronilaka oprema za dvojicu. Za
njega, i za mene." Pokretom pokaza Tamisa.
Luna se namrti. "ta ete raditi?"

"Moramo siu u... dole u..." Primeti da je ve pritisnuo aku na usta, kao neko ko
se suzdrava da se ne bi ispovraao. Silom volje vrati ruku dole. "U more, kroz turbine, u
kompjuter, zajedno sa merima. Moram lino da proverim sistem, da vidim ta je zapelo i
gde, da reprogramiram... Treba merima vratiti ispravne pesme."
U more, pod vodu... Davljenje, smrt, crno. Te slike su ispunile njegov um. Opet
nije znao iji je to strah, ko se to oduvek plaio da e umreti od vode, ko je oduvek znao
da e voda, ili vodica, biti njegova sudbina... Tiho opsova, elei da krikne. Tebi je
odbrojano ionako, skote gadni, pomisli on sa estokim gaenjem prema samome sebi. Ili
smrt od vode, ili voda smrti. Nije bitno kako e ti da crkne! Ali, bilo je bitno... On
pogleda no, da ne bi morao gledati u oi to dvoje ljudi koji su ga gledali.
"Zato mora Tamis sa tobom?" upita Kraljica, a on u njenom glasu zau da se
plai za svog sina. "Ja sam sibila; sibilska mrea je odabrala mene."
"Upravo zato. Ti mora ostati van vode, na nekom mestu gde si zatiena. Bie
duboko u transferu, satima, u umu kompjutera... On e ti pokazivati, a ti e meni
govoriti, ta nije kako valja i treba. Ti si mi potrebna kao vodi, a ti e mi i rei kad
izleenje bude zavreno. To e, ve samo po sebi, biti dovoljno opasno." Oseao je
vrelinu njenog otpora, i njenu neuverenost, dok je pomno gledala lice oveka koji je
otrovao njeno drugo dete. "Nee moi da funcionie, do vragova! Treba mi neko ko e
moi da radi sa mnom - a to mora biti drugi sibil, koji mora delovati kao posrednik koji
nas povezuje." Pokretom pokaza Tamisa.
"Ali ja sam mislila da si ti sibil", ree ona, jo namrtena, iako je u njenim oima
sada pojavio traak razumevanja.
Nasmejao se, gorkim uasom drugog oveka. "Ja nisam, Damo", proaputa on,
glasom drugog oveka. "Ja nisam sibil. Sibili su sveti. Ja sam ljuska rtva, prineta..."
Tamis se strese, gledajui ga netremice.
Kraljiino lice se promenilo. Pruila je ruku, lagano, kao da se plai da bi on
mogao pobei, i dotakla ga po obrazu, neno kao da dotie svoje dete. I taj, najblai dodir
njenih prstiju izazvao je ok, koji polete kroz nervne zavretke u njegovom licu. Ali on se
ne odmae.
Trenutak posle toga povukla je ruku k sebi. "Doneu ti podatke i opremu, to pre
mogu", ree ona. "Ali kako e stii do raunara? U grad ne moe; ako bi pokuao da se
spusti u more, videle bi te Vanuove patrole."
"Mi emo sii." Protrljao je oi prisiljavajui sebe da ostane koncentrisan, da mu
misli budu u ii, da funkcionie kao jedno ljudsko bie. "Jama je pristupni tunel, sputa
se do mora. Ide tano do onog mesta gde mi treba sad da budemo."
"Ali, nema struje, prema tome ne funkcionie ak ni sama Jama."
"Proradie za nas", ree on blago. "Ona zna da smo tu. elim da i ti sie u Jamu
s nama. Ne smemo rizikovati da nas ma ko prekine u poslu. A kad jednom siemo dole,
vie ni Vanu nee moi da nas dohvati." Zastade, videi da se njeno lice menja. "Da li si
ikada doivela produeni transfer?"
Klimnula je. "Jesam, jednom. Bilo je..." Zautala je, a on vide da Lunu jo
proganjaju, kao aveti, uspomene na jedno beskrajno odsustvo neega. Bilo je kao
davljenje...
"Ovog puta nee biti tako", ree on tiho. "Bie - razliito od svega to ti se ikad u
ivotu desilo. Ali, ipak, bie naporno..."

"Znam." Pogledala ga je sa osmehom umornim i tunim. "A zar nije sve

naporno?" Ustala je sa sofe. "Idem da sredim stvari", ree ona, odjednom rasejano. Jo
jednom pogleda Tamisa a zatim izie iz sobe.
Luna Svetlohodna ue u sobu koja je njenome muu, pre nego to je otputovao na
Ondini, bila, u ovom dvorcu, itav svet... u Zemlju Smrti. Proe polako po njenom
perimetru, upijajui oima svaku pojedinost, sve to se u sobi nalazilo... Studijske
materijale, uvoznu elektronsku opremu, improvizovanu postelju u koju je Ukres samoga
sebe prognao kad ga je ona oterala. Nikad nije dozvolio posluzi ulazak u njegov privatni
radni prostor; a otkad je nestao, to nije doputala ni ona.
Sela je na rub tog njegovog uskog leaja, podigla zguvanu koulju koju je Ukres,
svojevremeno, nemarno bacio. Pritisnula ju je na lice, poela udisati dobro poznati miris
njegove koe, sve dok joj se um ne ispuni slikama: ona lei pored njega, u slatkom
ljubavnom preputanju... Naioe uspomene: ta su sve znaili jedno drugom, toliko
godina. Iako je dobro znala ta su jedno drugome uinili, ta su sve odbacili ili pustili da
im isklizne kroz ruke, seala se, u ovim trenucima, samo dobrih stvari. Jer, sada nema
potrebe da se sea ma ega drugog. On je sad mrtav. Mrtav...
Odbacila je koulju i ustala, pola po sobi, prola pored terminala, setila se koliko
je posla Ukres uradio, sam, ne dobivi nikakvo priznanje; kakve je tajne merskog pevanja
otkrio, koliko e ta otkria sada bitno uticati na tok dogaaja - sada kad vie niko, niko
nee moi da mu kae hvala.
Stala je pred stoiem iju je zakljuanu ladicu pre izvesnog vremena silom
otvarala. Na njemu je i sad lealo ono to je tada povadila i bez ikakve panje razbacala;
onog dana kad je izgubila jedinog drugog oveka koga je ikada volela. Znak Bratstva
leao je jo na podu, gde ga je ispustila: simbol Kartografa, ujedno simbol svih onih
beskonanih permutacija izdaje i izneveravanja kojima vrvi pokret Kartografa - ali, ipak,
sa dragim kamenom lepim poput samog sunca, simbolom prosveenosti, blistavim, u srcu
tog priveska.
Otkloni pogled od priveska, zatim ga i utnu. Onda sede za sto, poe uzimati
jedan po jedan predmet... drvenu igru kojom se Ukres igrao kad je bio deak... pramen
neije kose, mlenobele, u boici od duvanog stakla... izvezeni ljubavni znak u obliku
torbice koji je svojeruno napravila za njega, kad su zavetovali svoje ivote jedno
drugome... Zato ih tada niko nije upozorio da e godine izgledati biti toliko duge... i da
e sve biti preseeno ovako, bez upozorenja? Torbicu privrsti sebi na unutranju stranu
koulje, do srca; tako ju je Ukres uvek nosio, kad je bio mlad. Lice, sada mokro, poe
brisati krajem rukava.
Onda je ustala, suvih oiju. Pola. Jer - sibilski um je ekao; njen ivot nije bio
njen.
77. TIJAMAT: Karbankl
Poela je silaziti za svojim sinom i Ridom Kulervom, u teretni lift koji ih je ekao
ispod ruba Jame. U poslednjem trenu podigla je pogled i videla Geju Deruu, koja je i
sad dola da bdi nad njeniom bezbednou, kao to je, inilo se, oduvek radila. Luna vide
uspomene u Deruinim oima, uspomene na stradanje; na ovom mestu kao da nijednu

sliku nije mogla sagledati bez aveti pamenja. Derui je maloas rekla samo to da Rid
veruje da moe nai nain da reaktivira ugaeno jezgro Karbankla, i da e to biti jak ulog
na pregovarakom stolu, u njihovom ratu nerava sa tuinima... Vie od toga nije mogla
rei nikome. Ali, inilo se da je i to bilo dovoljno.
"Neka bogovi - neka Thalasa bude s vama", promrmlja Derua. Pogleda pored
Lune, Tamisovo bledo lice okrenuto nagore. I njegove oi bile su naoblaene
uspomenama. Zatim pogleda Rida. Njena briga naglo se preobrati u sumnju.
"Moda emo se zadrati dugo", ree Luna. "Moda satima. Sa tog mesta neemo
moi odravat' vezu s vama."
"ekau", ree Geja Derua. "Koliko god bude trebalo." vrsto stisnu Luninu
podlakticu, kao da moe poslati svoju energiju, svoj duh, s njima. Sledeeg trenutka Luna
sie u lift.
Videla je kontrolna svetla razasuta poput dragulja po mutnim licima opreme oko
nje; palila su se svakog trena nova, i taj broj se brzo poveavao, ba kao to je Rid
predvideo. Hermetika vrata zabravila su se iznad njih, oni ostadoe sasvim zatvoreni. Iza
providnog zida kabine zidovi Jame ostajali su mrani i mrtvi, ne pokazujui nijedan znak
aktivnog reagovanja. Ali Rid i Tamis stajali su pored tog "prozora", zagledani u dubinu,
jednako nepomini i napeti.
Luna se drala za ipku koja je, kao ograda, bila postavljena du panela sa
instrumentima. Lift je ve krenuo svojom spiralnom putanjom u dubinu okomitog tunela.
Luna se glatko uvue izmeu njih dvojice, pa pogleda i ona dole, i vide, ne tamu, nego
zelenu svetlost koja ih je ekala i koja se pojaavala onom brzinom kojom je njen um
prihvatao tu injenicu.
Ispuni je bezizvorna radost: setila se onog dalekog mesta, i dalekog vremena, na
ostrvima njene mladosti, kad ju je takva svetlost privukla neodoljivo; kad je ula muziku
koju nijedan instrument nikad nije stvorio, i kako su je te dve sile pozivale, pozivale u
daljinu, pozivale...
Pogleda Tamisa. Njegovo telo vide ocrtano prema svetlosti, kao siluetu naikanu
ronilakom opremom; kaciga je mirovala, zaboravljena, u njegovim rukama. Luna vide
isti takav zanos na njegovom licu, iekivanje, radost... i senku alosti, bol nerazdvojno
upleten u uspomenu na dan kad je odabran: bol zbog Ngenetove smrti, zbog te rtve koja
je morala biti prineta u zamenu za dar sibilstva koji je Tamisu dat.
Osetila je da se i njene uspomene na dan odabiranja zatamnjuju: setila se Ukresa...
njegovog pokuaja da ide za njom kroz mrak peine koja je bila njihovo odabiralite, ka
svetlosti koju je, ipak, samo ona videla. Setila se njegovog lica, slepog i oajnog, u
trenucima kad je postalo jasno da e ona biti odabrana a on ne. Tad ju je preklinjao da ne
ide dalje, drao se za nju, pokuavao da je povue unazad.
Ali ona ga je tad odgurnula od sebe, izbezumljena od potrebe, i nastavila napred,
u zagrljaj neodoljive svetlosti, rtvujui njihovu ljubav, njegovo poverenje, svoje srce...
Sada jednom rukom zagrli svoga sina. On se malo tre i okrete glavu ka njoj; vide ta lei
u njenim oima. Klimnuvi glavom pomae se malo blie Luni i pogleda opet napolje, u
svetlost.
Ona sada okrete pogled ka Ridu/Vanamoinenu, koji je stajao s njene druge strane.
Njegovo telo bilo je kruto a panja prikovana na ono to se nalazilo dole, kao da je obuzet
nekom goruom opsesijom. Ali na licu tog oveka, ije je telo fiziki bilo prisutno pokraj
nje, upotrebljeno kao nedobrovoljni domain za um nekoga umrlog pre vie hiljada

godina, videla se bespomona pomirenost sa sudbinom. Rid nije bio mnogo stariji od
njenog sina, ali je u njemu bilo neeg divljeg, kao da nikada nije znao za mir.
Preli je talas dubokog saaljenja prema obojici ljudi koji su sada stanovali u
njemu; ali vie prema Ridu Kulervu, mladiu ije izbuljene oi rairenih zenica sada ne
vide, u to je bila sigurna, nita osim tame. Rid nije sibil iako je Vanamoinen bio prvi
sibil. Do koje mere sada Rid Kulervo razume ovo to se deava, do koje mere se njegov
strah prenosi na Vanamoinena... gde poinje jedan, gde se zavrava drugi? Koji od njih
dvojice voli njenu ker - da li su obojica vole?
Spustila je glavu. Osvetljenje oko njih je jaalo, i sve jae vuklo njen um. Sklopila
je oi, ali je to i dalje videla i ula. Strujalo je kroz nju kao suneva svetlost kroz
prozorsko staklo. Oseala je da je prosvetljava iznutra, i da sve druge misli, interesovanja
i emocije polako iezavaju; da mora ostaviti svet koji je dosad poznavala, i sjediniti se sa
ovim udesnim. Nije se plaila, niti se ovo deavalo protiv njene volje; ila je rado u
susret ovom jedinstvu s nepoznatim, znajui da se celog ivota pripremala za to...
Tek posle nekog vremena shvatila je da se kretanje lifta zaustavilo, i da joj Rid
neto govori. Sabrala je svoje misli, kao da su je iznenadili golu, i videla kratkotrajni sev
razumevanja u njegovim oima. "Gospo..." ponovi on, neodlunim glasom. "Vreme je.
Treba poi napolje... i dole." Rukavom obrisa oznojeno lice. "Mora da... da..."
"Tako je." Oseala se kao da bi i kroz zatvorene kapke mogla videti njih dvojicu,
kao da je njeno telo postalo providno, efemerno, potroeno zraenjem iznutra. "Znam ta
treba da uradim", ree ona tiho. "Tamise..." Pruila je ruku i dohvatila ga za aku, u
trenutku kad je on poeo da na glavu stavlja lem. "uvaj se. Kad ti budem potrebna,
obrati mi se, i ja u ti se odazvati. Pitaj, odgovoriu." Dodala je ovo ritualno obeanje,
videla da u njegovim oima sumnja poinje bledeti.
Klimnuo je glavom; videla je da se tog trenutka "pustio", da se predao sirenskom
zovu sile koja je sada ivela svud oko njih. "Zbogom, mama", proaputa, i spusti lem na
glavu.
"Biu s tobom", ree ona, da umiri sebe koliko i njega. Opet okrete glavu ka Ridu
Kulervu. "Biu s tobom", ponovi, obraajui se oveku u ije oi je sad gledala - oi stare
kao samo vreme, ali ipak i prazne kao oi slepca. Rid skrenu pogled i namesti lem na
glavu, ne govorei nita; pokreti su mu bili vie trzaji, nepouzdani.
Na zidu iza njih zjapio je otvor, koji ranije tu nije postojao. Rid se progura pored
nje i izie. Za njim poe Tamis; na izlazu se osvrte da je pogleda. "Volim te", ree ona,
ali ne znajui da li on to uje.
Vratila se prozirnom zidu i pogledala napolje. Ispod nje, ispod mesta gde je lift
konano legao i smirio se, bilo je more. Videla je da ta voda bubri od plime; voda koja
kao da je iva od neke udne fosforescencije, svetluca zeleno, vrtloi se u nekom
neprirodnom, hipnotikom plesu sa samom sobom. Sad je Luna osetila i miris te vode:
sirov, prodoran, sa aromom zelene svetlosti... Vide njih dvojicu kako silaze. Kretali su se
polako, moda nalazei neke oslonce neupadljivo ugraene na pojedinim mestima, ili
prosto koristei nasumine udubine i izboine u zidu mainerije.
Pred njenim oima Tamis se pustio i bacio u vodu koja je ekala. Videla ga je,
zatim, kako izranja. Vanamoinen/Rid se jo drao kao muva za svoja nepouzdana
uporita na zidu; najzad se i on pustio, i sruio u fosforescentno more kao kamen. Nije se
vie pojavio. Onda i Tamisova glava nestade ispod povrine.

Stajala je tako jo koji trenutak, zagledana u povrinu vode, u to stanje neprekidne

promene sada nenarueno ljudskim oblikom. vrsto se drei za ivicu instrument-table
ispred sebe, ona pokua da ponovo sklopi oi, i tek tad shvati da su ve sklopljene, i da je
sad ona na ivici neega to eka nju, da je nastupio as da se i ona pusti, da padne
unutra... "Input", apnu ona, i oseti da njeno telo pada - kroz tamu transfera, u more
daleko udnije od onog ispod nje... udnije od ijednog drugog u kome je ikad bila...
Mrak se preobrazio u svetlo/muziku, u simfoniju ula koja je u odnosu na
malopreanje stimuluse bila kao energija celog jednog sunca prema energiji plamika
svee. Ta snaga rairila je njenu svest u spektar: Luna se pretvorila u sve boje svetlosti,
njen um je bio mrea od milijardi niski bisera, poneta vrhom jednog beskonanog talasa...
a taj talas je ona: uzdie se i pada, kretanjem veitim iako bez zamaha, kretanjem koje
tee i savija se natrag u sebe i kroz sebe, prolazei redom kroz boje koje jo nemaju
imena; prolazei kroz tokove leda, kroz talase tenih kristala satenski presavijenih poput
mesa, kroz obojeno drago kamenje, polirano, savreno, koje tee poput suza...
I znala je, sada, da je svaki put ranije, ulazei u ovu ravan postojanja kao obina
sibila, ulazila kao slepa, videla samo mrak. Kad ju je Gundalinu pozivao dublje u tajno
srce sibilstva, dizala se na vii nivo svesti, pod zatitom znanja Kartografa; ali i tad je
samo nazirala zlatne refleksije ovih beskrajnih povrina. Sada su se, meutim, rasprsla
sva ogledala, pale su sve barijere, telesne i duhovne, vremenske i prostorne, i ona se
nalazi ovde, u nemoguem. I vidi. Jer ona egzistira u. Ona jeste...
...jeste u nekom mestu onostran prostor-vremena, ili pored ili ak unutar prostorvremena, a odatle ima pristup do svih mesta i do svih vremena; ovde vreme nije reka,
nego je more. U tom moru Ona je sibilski um, plameno svestan svog neksusa, svoje ie,
svog fizikog postrojenja koje je vezano u vremenu i skriveno ispod mora i stenovite
mase, na jednoj majunoj, marginalnoj planeti: to je ta vetaka inteligencija koja u sebi
dri Njen identitet i celokupno nagomilano znanje oveanstva, programiranjem uneto u
tkivo sainjeno od tehnovirusnih elija. To je ono sidro koje Nju povezuje sa
kratkotrajnim, bespomonim ivotiima pojedinanih stvorova kakvi su Njeni roditelji ali
i Njeno potomstvo... to je onaj mozak koji sada posustaje zato to su Njena deca, u
kratkovidosti svojih vremenski vezanih ivota, poela da deru Nju samu, i na taj nain
da unitavaju jedino uporite koje Nju vezuje sa njihovim univerzumom.
Njen nervni sistem - mnotvo emitovanih svetleih mrea sainjenih od
estica/talasa, i mnotvo senzora i prijemnika od razumnog mesa - rairio je pipke preko
ogromnih prostora galaksije koju su ljudi nastanili; on slua, reaguje, odgovara na pitanja
i brine se o potrebama nebrojenih molilaca; i uvek, dobrovoljnom slubom sibila, trai
naine da ublai razdore, da pojaa razumevanje.
Ali sada neko unitava Njenu sposobnost reagovanja; ljudske grabljivice rastru
jednu po jednu nit Njene memorije. To nezvano meanje u Njen proces dovodi do
osakaujuih mutacija u Njenom sreditu; zato Njena, uvek iskoena, veza sa ivotima
smrtnika postaje sve razreenija, sve nepredvidljivija. Ako se tako nastavi, odstupanje e
uskoro biti toliko duboko da e Ona zaboraviti svoj razlog postojanja; prestae da
funkcionie u njihovoj prostor-vremenskoj ravni.
A kad se to desi, ostavie iza sebe haos i patnju... sa uasnim i dalekosenim
posledicama. Raspae se vorite "pametne materije" u kome lei Njena memorija; pri
tome e biti uniten drevni grad Karbankl. Kopno oko mesta gde je sad Karbankl
pretvorie se u kljualu, smrtonosnu ranu prepunu transformisane materije; realnost e

biti izobliena, tako da e Tijamat, na kome je i sad malo nastanjivih povrina, postati
nenastanjiv, bie pusto, nijedno ivo bie nee opstati. Ali i svako mesto odabiranja, na
svim planetama gde je sibilstva ikada bilo, postae po jedna takva zagaena rana;
nasledstvo Imperije postae kletva Imperije, krenue napred, kroz vreme, i zapahnue
svojim truljenjem civilizacije koje su Imperiju nasledile. Svaki sibil i svaka sibila e
poludeti, jer e sibilski virusi u svima njima poeti da funkcioniu pogreno...
Zato je Ona upotrebila svoju slobodnu volju, koju je, do neke mere, uspela u sebi
da izgradi; upotrebila je i sve druge uticaje i snage koje je smela, s ciljem da stvori
ivue, diue alatke koje e je spasti. Razasula je semenke svoje due u vetrove merivog
vremena, nadzirala ih je dok su rasle i davale plod, presaivala ih je kako god je znala i
umela. Svu svoju energiju, a energije je bilo sve manje, ulagala je da bi dola do ovog
trenutka. Prizvala je u ivot otelotvorenje Vanamoinena. Dovela ga je ovde, stavila mu na
raspolaganje isceliteljske ruke i voljne umove, koje je stvorila da bi mu pomogla...
Uinila je sve to je bilo u Njenoj moi. Ako oni sada doive neuspeh, to e biti kraj
Njene veze s njima, i kraj njihove sposobnosti da dospeju do Nje, i jedni do drugih; kraj
sibilskog uma.
Sad je bila prava prilika, jedina prilika, poslednja prilika da Njeni unititelji
postanu jo jednom Njeni izleitelji, da iz smrti donesu ivot. Ona poe ka fokusu u sebi,
privlaei razasute trunice svoga bia, voljom neodoljivom poput gravitacije; uvlaei ih
sa sobom, dole, u fiziku matricu svoga jezgra, u nemirno prisustvo pametno-materijske
plazme. Poe oseati kljualu vrelinu pametno-materijskih grozniavih snova, koji su
unosili sve vie greaka i naopakih usmerenja u cirkjute mree; vide oblik boletina koje
su se kroz raunar proirile zato to meri nisu mogli da tkaju svoje pesme i time
uravnoteuju jednainu. Svim tim dogaajima bila je svedok, znala ih je, pretvorila se u
njih... i sad je ekala promenu.
Rid je tonuo kroz crnu vodu, vuen dole, i jo dole, neumoljivom snagom
skrivenih vodenih struja; u njegovom sluhu jo su se sudarali odjeci njegovog sopstvenog
krika, koji mu je izmakao u trenutku kad je izgubio oslonac i poeo padati u more. Kad je
pljusnuo u vodu, uinilo mu se da je svemu kraj; ali sad, vrsto u zahvatu mora, oseao je
opet gotovo smirenost, kao da je proao kroz uas i otiao dalje, u neku drugu emociju,
izvan svih njemu poznatih skala.
Reflektor na njegovoj kacigi pokazivao mu je crne amorfne zidove uspravnog
tunela, i figuru Tamisa Svetlohodnog u ronilakom odelu, koja je plovila kroz taj mlaz
svetlosti. Tamisov reflektor nekad se primeivao, nekad ne. Ali bila je prisutna jo jedna
vrsta svetlosti, neopisiva, koju je vie oseao nego video: udno zraenje koje se u
mlazevima slivalo u njegov mozak ne prolazei uopte kroz oi. Isto takvo zraenje
zapazio je pri prelasku preko mostia iznad Jame; ali tek sad je razumeo da to nije bilo
gledanje oima. To je, za njega, video onaj Drugi - Vanamoinen, onaj sa oima sibila,
onaj kome je vidljiv i iri oblik prostora kroz koji ovog trenutka putuju.
Vodena matica je naglo zaokrenula, poela ga kovitlati i uvlaiti bre u dubinu,
kroz momenat vrtoglave panike, u novi pravac proticanja. Rid se vrati u uspravan
poloaj, ali putajui da ga voda nosi dalje, tedei snagu koja ga je polako naputala.
Ovako i treba da bude, uporno je govorio Drugi u njemu. Posao tee po planu.
"ta se deava?" Iznenadio ga je Tamisov glas iz slualica u lemu.

"Uli smo u takozvani 'vod'." Izgovorio je te rei svestan da je to znanje koje mu

neko drugi sipa u usta; izgovorio je posluno, kao marioneta, zato to je i bio marioneta.
Sad vie nije imao iluzija. Konano mu je bilo jasno zato je nastavio da ivi, uprkos
onako duboke mrnje prema sopstvenome ivotu i oajne elje da ga prekrati. Bilo mu je
jasno ija opsednutost ga je prisiljavala da ivi sve dok ne stigne na ovo jedinstveno
mesto, u ovaj prekretni trenutak. Konano je, ak, znao i zato... "Naime, to je popreni
tunel kojim morska voda dospeva u peine ispod grada."
"Kakve peine?" Tamisov glas zvuao je u njegovom sluhu avetno.
"Buili smo zemljinu koru ispod gradilita Karbankla. Vidi ono napred..."
Mlazom svetlosti svog reflektora pokazao je, i osvetlio, neto veliko, to se nalazilo
ispred njih. Svetlucanje legura, glatki sjaj keramike - to kao da su bili maevi i bedemi
nekog tuinskog grada ispod mora, nepojamno irokog i visokog, sa nezamislivom
svrhom postojanja. "Ono su turbine..." Opsova iznenaeno, videi da je neto proletelo
kroz njegov zrak, i da se vraa, tavie da mu se ve kovitla oko lica.
Mer. Dva mera, tri - ve izlaze iz peina. Zapita se nisu li i mnogi drugi ve otili,
uvereni da su uspeno dali svoj doprinos pokidanom ritualu. "Moramo pouriti", ree on.
"Inae e meri otii pre nego to mi uopte stignemo do njih. im pone oseka, turbine e
se reaktivirati. Koji god mer ne izie do tog trenutka, ostae unutra zarobljen, ili e biti
saseen na komadie u pokuaju da se probije napolje."
"ovek isto tako?" ree Tamis.
Rid baci pogled ka njemu, vide bledo lice mladievo iza "stakla" kacige,
osvetljeno njegovim, Ridovim svetlom. "ovek isto tako", ree Rid. Pogleda opet napred.
Poe primoravati svoje bolno telo da ga bre potiskuje napred; za taj napor "voda smrti"
ga poe opakije kanjavati. Znoj mu je curio u oi; mirkao je da bi ih oistio, a
ronilakom odelu je naredio da snizi unutranju temperaturu. Oko njegovog grozniavog
mesa poe se iriti hladnoa, blaei bolove, do kosti duboke, izazvane raspadanjem tela
deli po deli.
Doplivae do praznine izmeu dva kraka elise. Ovde je morska struja bila jo
bra, jer se morala probijati kroz prostor suen prisustvom turbine. Rid, dok ga je voda
nosila kroz jednu elisu, drugu, treu... pogleda gore; mozak mu se paralisao od prizora tih
golih otrica. Red za redom, dignute, kao delatska seiva; spremne da kazne uklete
grenike, u mraku i teskobi ovog mesta koje je celom svojom irinom i visinom vizija
pakla... krv, bol, smrt od vode...
Napliv panike probio se kroz zidine njegove samokontrole: jer, najednom je
shvatio da dobro zna, i da je oduvek dobro znao, kakva e biti njegova sudbina kad
pitanje njegove egzistencije dobije konani odgovor. Smrt od vode... smrt u vodi...
davljenje... Pa, on se ve davi, u uasu... Davi se u ovoj zelenoj svetlosti koja je
najednom svuda u njemu, i kojoj Drugi ve daje odgovor, sa zanosom koji je toliko jak da
mu se ne mogu odupreti ni njegov uas, ni njegova panika, pa, konano, ni sama njegova
svest...
On je Vanamoinen, a krik onog drugog, negde u njemu, zamire, pretvara se u
statiki um. Taj drugi bio je Rid Kuleva Kulervo, i gle, pao je u njega i nestao u
dubinama njegovog, Vanamoinenovog uma. Sada je on sasvim slobodan, i sasvim na
vlasti; po prvi put otkad se probudio u ovoj robijanici od mesa, gde stanuje zajedno s tim
nepoznatim muenikom. Brutalne godine provedene u ulozi Kulervovog zatvorenika koji

ne moe govoritibile su komar... a ipak, on sada zna da je, svojom borbom za opstanak,
naneo Kulervu vie nevolja i izdaja nego to je sam Kulervo ikada poinio.
Vanamoinen oseti sauee proeto oseajem krivice prema tom oveku koga je
sudbina odabrala da bude rtvovan radi opteg dobra. Ali, ne moe sad dopustiti da ga
Kulervov strah, pa ni njegov sopstveni strah, sprei u izvravanju onog to treba da bude
uinjeno; inae e ispasti da su obojica iveli, i poginuli, uzalud.
Proli su kroz turbine i pred njima se raskrilie podzemne peine, proete
zraenjem koje mu je omoguilo da ih vidi savreno. Svuda oko sebe video je mere, ija
su tela bila u pokretu, u kratkotrajnim blistanjima i senkama. Njihovo kretanje, sasvim
slobodno i nesputano, voeno tenom gravitacijom ovih dvorana, bilo je kao ivo
otelotvorenje same radosti i same strasti. Vanamoinen naredi svojoj kacigi da ukljui
spoljanje mikrofone; sledeeg trenutka glavu mu ispunie merske pesme, uznemirujue,
ali sposobne da dopune njegovu viziju. "Tako mi svega..." apnu on oseajui da mu je
najzad dato ono ispunjenje koje mu je uskraivano ve stotinu ljudskih ivotnih vekova.
uo je, sada, nebrojeno mnogo varijacija na samo nekoliko bitnih tema, koje su se
stalno iznova pojavljivale: svaka kolonija imala je svoj odlomak pesme, a povezana
celina se uzdizala i padala, uzdisala i cvrkutala, odjek odjeka, u jednom horu, koji, iako
srcolomno divan, kao da je bio ipak, poput njihovog plivanja, ista nasuminost. No,
njihovo kretanje nije stvarno bilo nasumino. Bile su to mnoge niti u pokretu, i tkale su
krhku pauinu iji je plan bio vidljiv samo umu koji je roen sa sposobnou da to prati,
umu koji je osposobljen da ovlada tajnama logike; ba kao to je osvetljenje ove dvorane
zranom energijom sibilskog neksusa vidljivo samo onoj percepciji koja je izmenjena
sibilskim virusom ili "vodom ivota".
Pa ipak, Vanamoinen je, sluajui onim delom svog uma koji uvek, maltene
mistino, zapaa strukturu u haosu, a ispod reda nered, sada uo i tiine izgubljenih
pesama, vlakna pesme nepovratno pokidana i izmenjena, unitena pokoljem koji je
izvren nad itavim naseobinama mera. Trebalo je da meuigra svih tih pesama,
zajedniki uvana, odravana kroz hiljadugodita, prenosi "pametnoj materiji" sibilske
maine hijerarhijski rasporeenu, ifrovanu seriju poruka, da bi se promene u sistemu,
ako su se dogodile, mogle ispravljati, a rekalibracija izvriti.
Poto je sibilski um na zapaljiv nain svestan, ali samo napola svestan, sebe i svog
funkcionisanja, on, Vanamoinen, od poetka je znao da su greke i "iskliznua"
neminovnost. Zato je stvorio sistem koji se sastoji iz dva dela: jedno je hardver sibilske
maine, prividno dovoljan sam sebi; drugo je merski rod, bioinenjeringom stvoren. Dva
sistema, zapravo, i oba podlona grekama, jedan postavljen tako da bude to stabilniji, a
drugi to elastiniji; sjedinjena u celinu. Ispuni ga ponos ist kao svetlost: nikada dosad
nije stvoreno nita ni nalik sibilskom sistemu, nita tako obimno, nita to bi tako radilo a on, on je autor. On je sibilstvu dao ivot...
Namera je bila da sibilska maina i meri rade zajedno, da bi celina bila izuzetno
otporna na kvarove; dugorona pouzdanost trebalo je da bude garantovana upravo
sposobnou ta dva sistema da jedan drugoga lee. On, Vanamoinen, dao je sibilskoj
maini mere, da budu straa koja e primetiti i ispraviti odstupanja; ali je merima dao ovo
okupljanje, da bi sibilska maina osmotrila u kakvom je stanju "voda ivota" u merima, i
unela, ako je potrebno, ispravke u programiranje te "vode" to jest tog tehnovirusa. Tako
bi meri imali sposobnost da se prilagoavaju eventualnim promenama u svojoj ivotnoj
sredini... U isto vreme, njihova latentna plodnost bi se oslobaala, tako da bi oni odmah

posle ovakvog okupljanja mogli da se razmnoavaju... i to zahvaljujui dejstvu zraenja

koje sad obasjava vodu oko njega. Davanje, i uzimanje; zajedniko posedovanje poklona
koji su od ivotnog znaaja. Meutim, i najbolji od njegovih planova konano su skrenuli
ka propasti, zato to je i on, kao i Ilmarinen, bio samo ljudsko bie...
I tako, probuen iz mnogovekovnog zaborava, ovaj vetaki konstrukt njega (iako
se osea mnogo realnijim, zatoen u ovoj robijanici od mesa, nego to se u svom pravom
ivotu ikada oseao) mora da dovede stvari u red, a na raspolaganju mu je samo jedno
vreme. Sad.
"Velianstveni su..." mrmljao je Tamis pored njega. "Nikad ih nisam video ovako,
ni uo da svi pevaju zajedno..."
"Nije niko", ree Vanamoinen blago. "Niko, nikad. Sad mora pevati s njima ukljui snimak upotpunjenih pesama, i plivaj s njima. Kad uju novu pesmu, nauie je,
razumee da je neto bilo nekompletno. Proveriu funkcije sibilskog kompjutera. Ako
sve bude ilo dobro, tvojim radom e rekalibracija biti potpomognuta. Ali, ja moram
raditi neposredno sa kompjuterom, jer je iskliznue vrlo krupno a nama nije ostalo mnogo
vremena. Kad te pozovem, doi kod mene."
Tamis klimnu glavom. "Gde je... kompjuter?" upita on, gledajui tamo i amo.
Glas mu je bio slabaan od strahopotovanja, jer je uvideo magnitudu znanja koje mu je
povereno. "Ne vidim nijednu mainu."
"Svud oko tebe su." Vanamoinen je digao glavu i pokretom pokazao svuda
uokolo, putajui da zeleni sjaj ispuni itavo njegovo vidno polje. "To 'modano tkivo' je
tehnovirusno. Ugraeno je u matricu stena od kojih su sainjeni zidovi ovih peina."
Tamis ga je gledao sa meavinom neverice i oseanja udesnog. Vanamoinen se osmehnu
i prui ruku, dotae mladia po ramenu. "Ti samo radi tvoje. To je sve." Prstom pokaza
prema merima koji su plesali; njihova muzika opet mu ispuni glavu, kao gutljaj svee
vode. Tamis zapliva tamo, osvrte se samo jednom, i izgubi se u njihovom plesu.
Vanamoinen se u vodi obrte i zapliva nagore, kroz bletave prostore peine,
prema jednom neupadljivom neravnom mestu na ionako namrekanom zidu. Tu su ga
ekali instrumenti za ukljuenje.
Pronaao je mesto, jer je prepoznao ba taj oblik nabora na kamenu; zapamtio ga
je... jue, pre vie od dve hiljade godina. Skide teke, izolovane rukavice, oseti poljupce
hladnog fluida na goloj koi, primeti pokuaj tenosti da se zavue i u njegove rukave,
koji su se, meutim, sami stegli i zatvorili oko zglavaka. Poe da prepipava zid, kao
slepac, i zaas naie na kontakte. Maina ga je pozdravila dobrodolicom: talas
elektronskih stimulusa jurnu uz njegove ruke, kroz telo, u mozak. Jeknuo je, i zamalo da
izgubi dodir; u njegovim sinapsama, koje su ve bile zahvaene procesom degeneracije,
ovaj ok je pekao poput tene vatre.
Naporom volje uspeo je da odri ake na tom mestu. Interfejs je prouio obrazac
njegovih modanih talasa, i sledeeg trenutka potvrdio njegov identitet. Prostor iza
njegovih oiju ispuni se, odmah zatim, poplavom podataka, koji su bletali po celoj irini
vidnog polja njegovog uma; jer, svi zatitni mehanizmi raunara su se otvorili pred njim,
i dali mu pristup do prvobitnog operativnog sistema, koji su zajedno projektovali
Ilmarinen i on. Ilmarinen. Neodoljiv oseaj izolovanosti, gubitka, prekidanja, ispuni ga
naglo: njegov pogled prolete kroz dubine vremena koje su ga razdvojile od ivota i smrti
Ilmarinena i njega samog. Ta oseanja su samo fantomi, ree on sebi estoko; samo
uspomene na tugovanje za neim minulim, beskorisne, tavie i opasne za njegov rad.

Prema patnjama Rida Kulerva nije imao milosti; sad ne sme imati ni prema sebi. Mora
uspeti.
Nanovo se usredsredio na podatke koji su punili njegov um; sad je bio slobodan
od svih strasti, oseao je samo nezadovoljstvo sistemskog inenjera koji konstatuje da je
sam sebi bio najgori neprijatelj. Poe postavljati pitanja, studirati, uporeivati; njegov
mozak skliznu u jedno izmenjeno stanje u kome vie nije postojalo nita osim istote
obrazaca. Poveo je svoje misli ka konanoj realnosti komunikacije, procesora, algoritama
- ka onim stvarima koje su ostale univerzalne, i kojima nisu uspeli nauditi ni tokovi,
oseke i plime vremena, ni ljudske slabosti, ni nemiri jedne artificijelne inteligencije koja
je samo ovlano ukorenjena u ma koji odreeni prostor ili vreme, u ma koji odreeni
univerzum. Prikupljao je informacije, sreivao ih mukotrpno, imajui na raspolaganju
samo sirovu snagu svog, ljudskog, uma; zahvalan to je mladi Kulervo roen sa talentom
za matematiko razmiljanje, tako da je ovaj oblik rada sad bio mogu, ali,
jednovremeno, ogoren to se to telo, drogom upropaeno, ve raspada.
U sadanjosti, neizbenoj, vremenom vezanoj, prolazili su sati; u singularitetu u
kome sibilski um postoji, nisu. Vanamoinen je dovrio merenje nastalih pomaka, utvrdio
koliko je sibilski um odlutao u kosmiko more. Pomiljao je i na tenost od
zvezdopogonskih virusa koja lei u srcu jedne pokrajine zvane Nakrajsveta; seao se ta
je to jezero, kad se predalo nasuminosti, uinilo svetu oko sebe; seao je kako su
okonali patnje jezera... on, i Gundalinu.
Nikada nije zamiljao da e neko poput Gundalinua izgubiti sve, pobuniti se
protiv svoje nacije, i protiv vladavine reda i poretka iako je odgajen da ba takvu
vladavinu oboava... sve zbog strasti - zbog ljubavi prema Letnjoj Kraljici, i zbog ljubavi
prema irem dobru. Ilmarinen, pomisli on opet; nije se mogao uzdrati od takvih misli.
Strasna ljubav, i saoseanje, Ilmarinena, njegova pasija i kompasija, doveli su do
stvaranja ovog ustrojstva. On sam, Vanamoinen, nikada ne bi zamislio ni potrebu da se
neto takvo napravi, da nije bilo Ilmarinenovog vizionarstva. Jer, on je oduvek bio
prvenstveno sistemski inenjer, ovek koji se bolje snalazi sa mainama nego sa ljudima,
zagubljen u lavirintima teorijskih razmiljanja. Meutim, Ilmarinenova neodoljiva
humanost izvukla ga je iz dotadanjih skrovita, uinila ga realistinijim. Njih dvojica
bejahu dva opozita koji se privlae, a rezultat nastao spajanjem njihovih ivota bio je vei
od zbira komponenti uzetih ponaosob.
Nije imao Ilmarinena pokraj sebe na Jezeru vatre - ali je imao Gundalinua. Sad
uvide da je sibilski um naao u Gundalinuu neke dubine za koje je paranoini Kulervo
uvek bio slep. Zatim uvide da je, i tako, kad je gledao Gundalinua samo kroz Kulervove
oi, oseao prema njemu neki poetak enje. Njegove sopstvene oi uvek su videle u
tom Gundalinuu neki trag Ilmarinenove vatre. Gundalinuovo prisustvo ga je
stabilizovalo, godilo mu je - zaudo, i Kulervu - ak i kroz statike smetnje Kulervovog
podozrenja i straha.
Pitao se gde je Gundalinu sada, ta su mu Kartografi uradili; kako se onaj red
Kartografa, koji je on, Vanamoinen, upamtio, pretvorio u ovakav lavirint podvala i lai...
Ipak, uprkos mnotvu ruku, od kojih svaka veruje da posee ka drugom, zasebnom cilju,
evo ta se deava: Velika igra donosi njega na odredite, kao to je i trebalo da se desi.
lanovi Kartografa svi su se zakleli da e tititi sibilsku mreu i sluiti joj... On uvide da
su, sa take gledita sibilskog uma, Kartografi svoju dunost izvrili. Ljudske percepcije
dobra i zla postaju beznaajne, na ovoj ravni. Bratstvo i Zlatna sredina sebe sagledavaju

kao dve zaraene strane, u smislu da je jedna strana otelotvorenje Haosa, a druga Reda;
ali, njihove stvarnosti su daleko ogranienije, kompleksnije, i sa daleko vie
samozavaravanja nego to oni ikada mogu znati. Ili su zasebnim putevima ali su stigli do
istog odredita. A sudbina je odredila da put bude, za odabrane alatke sibilskog uma, dug
i naporan, bez obzira ko je zbog kojih opredeljenja poao...
Najednom oseti bol tako jak da mu od toga pripade muka u stomaku. Talasi bola
poee se valjati kroz njegov um. Prinudili su ga da uvidi da nije ispunjen samo jadom
zbog uspomena, da nije samo zbog toga ovoliko drhtanje i grenje ruku i preznojavanje
itavog tela. "Tamise!" povika on, okreui se da pogleda mere.
Polako, posle - inilo se - itave venosti, vide Tamisa koji se dizao ka njemu
kroz uskomeani oblak tela, jo uvek sa rikorderom u akama. Vide izraz spokojstva,
vedrine i zadovoljstva na licu tog mladia; ali vide i kako se taj izraz izgubio im je
Tamis doplivao dovoljno blizu da vidi na ta lii njegovo lice. Za zakanjenjem uvide da
je jedan od mera doplivao za Tamisom, odozdo. Prepoznade da je to Svilena, Arijelina
drugarica, i oseti nalet olakanja to je lov dosad nju zaobiao.
"Daj rikorder njoj", ree Tamisu, ne obraajui panju na izraz na deakovom licu
niti na zvuk svog glasa. "Poalji je dole."
Tamis uini tako. Otkopao je pojas sa opremom, prikaio rikorder na njega, a
onda ga namestio oko njenog vrata. Vanamoinen joj naredi da se udalji, povikom otrim,
hitnim; isprati pogledom njeno spiralno sputanje u dubine. Njen pogled, pre nego to ih
je ostavila, bio je pun mrane radoznalosti.
"Vreme ti je za transfer", ree on Tamisu. "Ovo je sistem AI, artificijelna
inteligencija. Ja u mu dati povratne informacije, zvane fidbek, potrebne za rekalibraciju.
Uz malo sree, meri e dalje odravati ispravnost sistema. Ali, ovo bi moglo potrajati; je
s' ikad bio u produenom transferu?"
"Ne, ali spreman sam", ree Tamis, odreno vrtei glavom unutar kacige. Oi su
mu bile pune samopouzdanja, poverenja, i mladalakog optimizma.
Vanamoinen opet pomisli na Ilmarinena; i na Gundalinuovu ljubav prema Kraljici
Luni... zatim na ker njih dvoje, koju on voli, i na sina njihovog, koji je tu, uz njega,
snaan i zgodan momak pred kojim je itav ivot, koji ima enu, uskoro e imati i dete,
ima sve razloge da ivi... Potom se seti kako je Ilmarinen voleo onu ensku po imenu
Mid, u vremenima pre nego to su se njih dvojica sreli. Ilmarinen i Midova su imali dece,
zato to su eleli da tim nainom obezbede sebi oseanje neprekinutog nastavljanja. Tada
je zavideo Ilmarinenu na tome; nikad nije prealio to sam nije imao dece. Meri su tvoja
deca, govorio mu je tada Ilmarinen. Svaki sibil i sibila koji se ikada rode bie tvoj sin ili
erka. Ali, nije to bilo isto. On opet pomisli na Arijel, beznadno, a talas vrele enje
zapljusnu uzdrhtalo Kulervovo telo iznutra, kao da se ivot bori protiv smrti.
Vanamoinen poe mirkati da potisne znoj iz oiju. Proguta tugu koja mu je
zaguila grlo. "Ono to e videti... videti... kad pree u transfer, bie sasvim drukije od
svega to si ikada do sada video. Nemoj se tome opirati... koliko pamtim, tamo je divno.
Pitam te, sibile..."
"Input", ree Tamis. Njegovo lice postajalo je napetije; njegov pogled bio je vrst.
Zatim Vanamoinen vide da mu oi postaju staklaste, i da momak klizi u transfer.
Vanamoinen poe govoriti na svom jeziku - rei koje e Tamisu dati pristup u drugu
stvarnost AI uma, mada filtriranu kroz percepcije Lune Svetlohodne.

Tamis se poeo sitno trzati; umesto da pliva, sad je samo plutao, zato to su se dva
uma smenjivala na vlasti u njegovom telu, koje vie nita nije moglo uiniti svojom
voljom. Vanamoinen prui ruku, dohvati Tamisa za prsa ronilakog odela, dovue ga do
jedne pukotine u stenovitom zidu, i ostavi ga uglavljenog u taj zagrljaj. Opet pritisnu ake
utrnule od hladnoe, maltene liene oseaja, na take kontakta na interfejs-ploi. Pomno
gledajui Tamisove oi vide da je u njima sada neko drugi, ko mu uzvraa pogledom.
"Luna Svetlohodna?" upita on blago, na tijamatskom.
"Da", ree ona, glasom svoga sina.
Pitao je ponovo, sada svojim jezikom, i zauo kako kroz nju odgovara neko drugo
prisustvo. Kad je bio siguran da oboje mogu reagovati na njegove rei, poe, kroz
interfejs, saoptavati sibilskoj maini instrukcije za ispravljanje greaka koje su se
nakupile. Radio je, sada, precizno ali indirektno, ono isto to je Gundalinu na grubo
neposredan nain uinio kad je vakcinisao Jezero vatre: pokretao je strahovito bolni
proces izleenja.
Luna je oseala da se Njen fokus pomie, da klizi, zbog podataka koje je
Vanamoinen poeo unositi: nailazili su kroz lagani tok njene svesti kao gorui vetar.
Matrica oko nje se delikatno promenila, pa jo jednom, i opet, kao difraktovane boje u
prizmi koja lagano rotira.
Osetila je u Njoj prinudu: mora sabiti svoju iu na manji prostor, posegnuti kroz
blistavi biser, jedan meu milionima slinih dragulja koji su Njene oi, mora se kroz
svoju povrinu izvui u onu "crvlju rupu" u vreme-prostoru, koja vodi do uma njenog
sina. Luna pogleda kroz njegove oi, vide ta radi Rid-koji-je-Vanamoinen, poe
odgovarati na njegova pitanja, prisiljena da opisuje promene u neemu to je, za nju,
neopisivo fluksno stanje, tavie - da ih opisuje jezikom koji ne razume.
Ipak, im je opisala ono to je za Nju neopisivo, osloboena je, putena u fluks,
postala beskonana, pogledom doprla u najdalje zakutke Stare Imperije, dotakla mnoge
nasumine dragulje koji su se otvarali ka umovima sibila na svim svetovima gde ih jo
ima; osam svetova za koje je ona znala bili su samo neznatni deli toga mnotva. Sada
vide - pet stotina svetova; na njima, pola miliona sibila; saznade identitet svakoga od njih,
ko ima kakav pristup do nekog posebnog znanja, kojim moe obogatiti zalihu spremljenu
ovde, u voritu njenog pamenja. Sad ona zna prolost, sadanjost i budunost svih njih,
a ipak, ne moe imenovati nijedan postupak, ne moe odrediti smer ma kom delovanju,
jer zna da su svi oni ovde, u ovom mestu, svi deo Nje, a Ona deo svih njih... Njena
egzistencija se preklapala, presavijala, i prolazila sama kroz sebe, spajala je sve sibile, ali
na naine koji su jednom, za vreme vezanom, smrtnom umu sasvim lieni smisla.
inilo se da je njeno sopstveno postojanje, ovde, bezvremeno, kao da je Ona
oduvek van vremena: svaki put se proiruje u beskonanost, ali i stee u uzani prostor
skrivene matrice, gde se jedan poluivi sistem menja, prelazi na druge perceptualne
strukture, mutira oko Nje, u Njoj, tako da Ona, svaki put kad se vrati sebi i pogleda
Vanamoinenov trud kroz oi svoga sina, vidi sve jasnije...
Najzad ga je Luna videla savreno: meri u pokretu oko njega, kao akvarel,
njegovo lice izmueno, pogled oajniki, ali ipak u oima sjaj pobede, ne mnogo razliit
od svetlosti ludila. "Idi slobodna", ree joj on, njenim a zatim i svojim jezikom, diui
obe ruke kao da je ona drijada a on nekakav ostrvski vra.

Luna oseti da poinje tei nazad, u sveprisutnu svetlomuziku, u srce vremena, do

koga je, zahvaljujui preobraujuoj moi sibilskog uma, dobila pristup; oseala je da
postaje jedno sa vremenom, oseala je da ima Njenu mo, Njenu slobodu, potpunu
jasnou Njene vizije, Njen oseaj za onaj vii poredak stvari. Ipak, ostala je vremenom
vezana, dunou obavezana da se vrati u telo, u svoj efemerni oblik... da jo jednom
bude smrtnica, okruena neprijateljima, liena oruja kojim bi ih mogla pobediti.
Pogleda dole, na sebe, sa nezamislive visine, i vide, najzad jasno, prirodu Njene
izabrane alatke. Poe pipkati svoju egzistenciju kao da se Ona igra nekom dejom
slagalicom. Sada Ona jasno vidi oajanje Njenog drugog, krhkog, usamljenog ja; gleda,
prepuna saoseanja. I evo, Ona grli njen um, tenom kretnjom sveprisutnog mora; Ona je
zahvalnost i nenost u tom dodiru...
Luna je videla, kao da se neki cvet otvara u dubinama njene due, da je oduvek
bila posuda koja prenosi volju Gospe, uvek Njena voljna slukinja, ba kao to su legende
njenog naroda obeavale da e biti. Jer, Dama Thalasa postoji, Ona bdi nad svojim
izabranim svetom; oni koji naseljavaju kopna i mora tog sveta i uvaju Njen mir zaista su
Njena voljena deca. A od sve te dece, Ona je odabrala ba Lunu Svetlohodnu, da joj Luna
bude oi, ruke, borac za Njenu stvar, da bude voena, da bude oslonac, da pomogne kad
Njoj pomo zatreba. Njih dve su jedno, njihove potrebe su spletene u jedno, a tako je i
bilo od poetka njenog ivota.
Uvidela je, tavie, da u ovom pominom veitom Sada postoje tajne koje Ona
nikad ne otkriva onima koji joj se obraaju pitanjima. ak ni najui unutranji krugovi
skrivenog dela organizacije Kartografa, ljudi koji su svi bez izuzetka sibili, i svi zakleti
da budu Njene sluge i zatitnici, ne znaju niti su ikada znali gde lei poslednji krug, i
kome da povere puno poverenje; jer, u srcu Kartografske organizacije lei sibilski um
sam, a njegove tajne, od svih ljudi jo od trenutka kad je stvoren, videla i podelila samo
Luna Svetlohodna: ona, zato to ima snagu i dovitljivost sibile, kulturno naslee svoga
sveta iza sebe, a nijednu vezu koja bi je spojila sa tajnom paukovom mreom Kartografa,
koja je postala blagoslov ali i kletva sistemu koji titi.
Luna je dala ivot sibilskom umu, uradila njegov posao, uinila sve to je bilo u
njenoj moi da pomogne opstanak i renesansu mera - svojom voljom, mada bi i bez svoje
volje morala. Ni sad nema nikakvog izbora, mora da nastavi, jer, vide ona odjednom,
bitka nije zavrena. Pogoranje stanja sibiske mree preokrenuto je u proces izleenja, ali
meri nisu dobili bezbednost, a bez njih bi bilo besmisleno sve ovo to je Njenom voljom
uinjeno. Ipak, ovde, sada, u ovom veitom trenutku, ona je Ona, raspolae beskonanim
umom, puna je znanja koje je ak i Kartografima nedostupno; Ona zna da tu negde lei
odgovor na sva Njena pitanja i iskuenja.
Poe pretraivati razne oblasti galaksije... vide svaki grozd blistavih bisera, i svaki
biser ponaosob - a svaki je bio um po jednog sibila ili sibile; oni su inili mapu daleko
razbacanih planeta na kojima jo ive ljudi koji su preiveli slom Stare Imperije. Prouila
je tu zvezdanu mapu, koju Ona nikad nije stavila na raspolaganje ljudskom rodu, zato to
ljudski rod jo nije izvukao pouke vremena, pouke iz pada Stare Imperije; niti e im dati,
dokle god ljudi nastavljaju lov na mere. Voena percepcijom koja je, najzad, bila i
dovoljno jasna, ali i dovoljno humana da uvidi da ak i Ona mora neto rizikovati da bi
neto dobila, Ona vide da je oduvek, zapravo, raspolagala dovoljnom pretnjom i
dovoljnim obeanjem...

Pruila se napred, gledajui perle individualnih ljudskih umova kao penu na kresti
stalnog talasa... zatim se produila izmeu njih, da dotakne jedan odreeni um, koji lei
na drugom kraju jedne od tih pupanih vrpca svetlee energije. Um K. R. Aspundha.
Povue ga gore, u more svetlosti, pozivajui ga glasom ene koju je nekada poznavao:
(Kej-Ar...)
(Luno...?) Osetila je njegovu okiranost, koja je kao talasi pola gore, kroz
blistavo vlakno uspostavljene veze. (ta je? ta se dogodilo?)
(Imam klju, Kej-Ar. Klju za spas mera... i za pomo Bi-Ziju. Klju koji e
otvoriti vasionu.)
(Tako mi svih predaka...) Njegove misli pevale su svetlou. (Pa, dobro, ta
moramo initi?)
(Ti mora uzeti taj klju i okrenuti ga u bravi Kartografa. Preuzmi ove informacije
od mene, prenesi ih onima koje poznaje i u koje ima poverenja, u unutranjim
krugovima. Oni moraju preneti dalje, Zlatnoj sredini... Reci im: ako lov na mere ne
prestane, sibilska mrea e prestati da dejstvuje. Tom genocidu mora se uiniti kraj, inae
e svi sibili umreti, sva njihova odabiralita bie unitena...)
(Da li je to istina?) pomisli Aspundh, iji je um strobovao nevericom. (Pa, ne
moe biti...)
(Greke, epileptoidni napadi, kvarovi u mrei, to su sve bila upozorenja; evo
podataka, evo istine o merima. Neka pogledaju, neka vide!) Dotakla ga je istinom, blago,
ali i to je bilo dovoljno: njegov nagli uas bio je kao toplinska munja. (I obeaj im ovo...
kao dokaz dobre volje...) ree ona tiho, putajui da se njegov strah smanji. (Ako lov
prestane, njima e biti date koordinate jedne hegemonijske planete sa kojom e moi da
obnove saobraaj. Tokom dueg vremena, ako se ispostavi da je veza sa tom planetom
miroljubiva i obostrano korisna - i ako meri ostanu zatieni - bie javljane i druge
koordinate. Ako se oni sa ovim slau, moi e da idu za svojim imperijalnim snovima.
Ako se ne slau, dobie nita, i manje nego nita.)
(Bogovi...) pomisli on. Ta re prola je kroz njeno vidno polje kao svetlucanje. (Ti
to moe izvesti?)
(Da), odgovori ona.
(Da...), ree on kao eho. (Da, ja u im rei, odmah...)
(Kej-Ar...)
(ta je, Luno?)
(Gde je Bi-Zi? ta je s njim?)
(Mislimo da je na Velikoj Plavoj. Kako mu je... ne bih znao. Molim se bogovima
da je iv.)
Nije odgovorila. Oseala je da se pritisak emocija u njoj iri. Najzad, ne mogui
da obuzda gnev, upita: (Zato mu nisi pomogao? Ti, i svi oni u koje je imao poverenja?)
(Pokuali smo, nije se moglo...)
(Onda kakva je korist od tebe?) pomisli ona. Njeno ogorenje curilo je kao
kiselina, peklo je i njega i nju. (I od svih vas? Prisiljavate ga da uradi ono to se mora, a
onda ga ostavite da se sam zlopati, a vi se posakrivate i mrnate vae tajne rei, kao
licemerne kukavice, to i jeste...) Poela se povlaiti iz kontakta, doputajui da statiki
um naraste u zaslepljujue talase zlatnog crnila.
(Luno...) pozva on za njom, isprekidanim treptajima ojaenosti. (Zaboga, ja sam
star ovek!)

Gurnula je ka njemu, opet, vlakno svetlosti, ali samo tokom nekoliko beeih
trenutaka, koliko je bilo potrebno da oblikuje rei. (Kai im da e Gundalinuu biti
vraena ast. On e se vratiti na Tijamat kao vrhovni sudija, inae, tako mi svega, nee
biti novih svetova, dok sam ja iva...) sad ve nije bila sigurna da li ovo obeava ona, ili
Ona, (a ako umrem, nee biti niega.) Oseala je mo svojih rei, koje su plamtele
istinom; on uzmae od toga, a sledeeg trena ona prekide vezu.
Sama u moru bez granica, najednom se vratila spoznaji da postoji jedna potreba,
duboka kao dua, koja je i sad zove nazad, njenoj za vreme vezanoj realnosti. Negde
vreme i sada tee napred, nosei nju sa sobom, a snaga njenog tela tamo kopni; potrebe
tela postaju neodoljive. Ipak ona proiri svoj vid, jo jednom, poslednji put, i poe
mahnito pretraivati hiljade hiljada sjajnih kapljica svesti u Njenom jedinstvenom moru;
svaka je imala ime, um, sopstvenu duu...
(Bi-Zi...) Utonula je kroz ogledalsko blistavilo u toplo srce njegove ivotne sile;
olakanje i radost to ga je nala ivog planuli su oko nje poput energija zvezde. (Bi-Zi),
pozva ona jo jednom, blago, unutar njegovih misli.
Osetila je da se njegov um pokree nemirno, da nalee na nju nasuminim
bojama: duboko unutra neto se bori da se probudi i da odgovori. Probuditi se... Pa, on
spava, uvide ona; snom tako dubokim i iscrpljenim da ona u njega ne moe prodreti.
(Spavaj, voljeni moj), pomisli ona; nenost koju je pri tom osetila bila je pesma, prelepa.
(Uskoro), apnu, i vide kako se to obeanje iri zlatnim talasiima kroz nemirna strujanja
u njegovom mogzu: (us-koro...us-koro...us-koro...).
Pustila ga je, kliznula nazad u muziku i svetlost, u zagrljaj Dame koja,
nepomina, veno eka nju i sav ljudski rod i sve sibile koji su Njeno telo i Njena krv i
umovi kojima Ona slui ali ih Ona i oblikuje, Ona stvoriteljka, stvorena u Velikoj igri
ljudskog opstanka. U Njenom umu ona pokrete jo samo jedan, poslednji, maleni toak.
(Sad), pomisli ona prikupljajui sebe, ispruajui se i padajui tamo, iz "svuda" u
"ovde"...
Vanamoinen vide da u Tamisovim oima gasne tuinsko svetlo, i da se svest i
kontrola vraaju, sa drhtajem, u to telo.
Tamis se pridra za zid. Jo je bio zasenjen prizorima onog mesta na koje ga je
odveo i tamo drao njegov um. Zavrte glavom i pokua da razbistri vid. Zagleda se u lice
koje se stvorilo pred njim: Rid Kulervo. Vanamoinen vide da se Tamisov izraz lica
menja. "ta nije u redu?" upita Tamis. "Ride...?" Neto poe gurati obojicu, odozdo.
Vanamoinen pogleda dole. Svilena je uporno i snano udarala po njihovim
izmama.
"Vidi", ree Tamis i mahnu rukom. "Otili su! Meri su otili."
"Zavrilo se", proaputa Vanamoinen promuklo. "Poinje oseka..."
"Znai moramo napolje."
Vanamoinen klimnu glavom, a sledeeg trenutka stee zube, suzbijajui nalet
oajniki jakog nagona da povraa. Umesto da odgovori, gurnu Tamisa napolje, zatim
dole, u pravcu vodoravnog tunela kojim su doli u peinu. Tamis poe plivati. Merkinja
ga je pratila, kruei oko njega apsurdno gracioznim spiralnim putanjama, koje su
podseale na vadiep; na taj nain ga je podsticala da pouri. Meutim, Tamis stade,
gledajui nazad, ka Vanamoinenu ije je telo, bolom rastrzano, poelo padati kroz vodu,

bez ikakvog pokuaja da ga sledi. "Ride?" pozva Tamis. "Tako ti Gospinih sisa, idemo!
Ostaemo ovde u klopci!"
Vanamoinen je oseao kako se uas Rida Kulerva, u njemu, baca kao pomahnitala
ivotinja na reetke njegove kontrole, preklinjui da treba krenuti, krenuti - iako je
njegova propast ve zapeaena, iako je od poetka plan bio da se sve okona ovde, iako
se njegova sudbina odvija ba kako treba...
"Ride!" Tamisov glas odzvoni silovito u Vanamoinenovoj kacigi.
Ridovo telo se okrete ka Tamisu, poe se odbacivati nogama, borei se da krene.
Vanamoinen je kapitulirao pred Kulervovim mahnitim oajanjem, dao Kulervu
dostojanstvo biranja, makar i donkihotskog... uviajui: ako ne poe za Tamisom, ni
Tamis nee izii.
Prisiljavao je ruke i noge da ga otiskuju napred; njegov um se borio da nae put
kroz oblak dezorijentacije, a telo kroz tenu atmosferu uznemirenu prolaskom Tamisa
neposredno ispred njega. Peina je izgledala kao da joj kraja nema. Jo pet-est
poslednjih, zaostalih mera vrzmalo se po njoj, ali sve blie izlazu; bili su jedva vidljivi,
daleko napred. Pravac proticanja vode se promenio, jer su mase vode, uterane plimom u
sistem vetakih peina, poele povratak u more. Bar mu to strujanje nije smetalo;
naprotiv, nosilo ga je lagano ka izlazu, kroz avetnu nepotpunu tamu koja onom Drugom u
njemu i sad izgleda kao obilje svetlosti. Navaljivao je dalje, ali pri svakom tom prisilnom
pokretu oseao se kao da e mu se neki mii otrgnuti od kosti, a sa svakim dahom kao
da mu po jedan no prolazi kroz prsa.
Svilena je iz kruenja oko Tamisa poletela brzim zaokretom nazad, ka njemu, i
poela ga nestrpljivo gurati, jer je poeo da zaostaje. On poe psovati, isprobadan bolom,
koji ga je, meutim, podstakao na vei napor da se odmakne od nje.
Ispred njih je i poslednji mer ve nestao kroz uski prolaz u kome su ekale
turbine; on vide da je Tamis stigao do turbina, vide tamno, nemogue sjaktanje metala...
"Pouri!" povika Tamis. "Vidim kretanje. 'Ajde Ride..."
"Proi!" povika Rid, ujui koroziju u svom glasu. "Idi, jebo te, idi!" Tamis
zapliva u prolaz. Rid tresnu Svilenu pesnicom po nosu, da je otera od sebe, napred; i vide
da ona odlazi za Tamisom. Voda se ve poinjala komeati neprirodno, oko njega; on
oseti da puls tekih maina poinje da vibrira kroz peine. Turbine su opet poinjale raditi
svoj posao. Otre lopatice njihovih rotora poele su se okretati, polako. Uskoro e sasvim
zatvoriti prolaz koji je njihovim kratkotrajnim odmorom bio otvoren. Sledea dva i po
veka nee prestati da se okreu.
Bogovi... Molio se, ne znajui sigurno kome ili emu, dok je gledao kako zraci
svetlosti sa Tamisovog lema, daleko napred, probadaju mrak tunela. Ipak nae hrabrost
ludaka, negde, da i sam zapone put kroz tamu u kojoj su se ralje Renderove ve
sklapale. Zaplivao je slepo, murei da ne bi video u ta ide; a nos mu se punio krvlju.
Voda se sve jae komeala; ta turbulencija oteala mu je kretanje napred,
prinudila ga da otvori oi i osmotri ta je pred njim. U daljini, sada kroz maelstrom voda,
primeti reflektor sa Tamisove kacige; i vide: okree se ta svetlost ka njemu, pretrauje
prolaz koji se ve zatvara.
"Proli smo!" povika Tamis. "Ride? Ride! Moe i ti..."
Rid se zakalja i pljunu, i kaciga se iznutra zamrlja od krvi. "Ne mogu..." grcao je,
i samoga sebe jedva razumevajui. Vide da se daljina izmeu njih dvojice poveava, a
raspoloivi prostor za prolaz smanjuje. Zvuci mainerije, nalik na teke otkucaje srca,

ispunili su mu glavu. Tenost kroz koju se kretao kao da je, silovitim komeanjem,
postajala gua. Nee uspeti.
Osetio je da ga i poslednja snaga naputa, i poslednji otpor; dozvolio je da voda
preuzme vlast nad njegovim telom, da ga svee radi prinoenja na rtvu. Gledao je
uzdizanje i padanje turbinskih lopatica... i njegov um se ispunio vizijom smrti.
Zapenuena voda baca njegovo telo tamo-amo, prisiljavajui ga da oseti svaki pojedini
uasno bolni znak raspadanja; tavie, da prizna, u svojoj stravi, da mu je ovakvo
okonanje dobrodolo, da jedva eka trenutak zaslepljujueg bola kad e njegovo telo biti
pokidano na komadie a dua konano putena na slobodu.
"Ride!" Neto se sudarilo s njim - neko. Tamisove ruke ga obuhvataju i grevito
vuku ka izlazu iz tunela a merkinja ga gura s lea, podstie ga da se bori, kree...
"Ne!" kreti on, od bola ali i zato to eli da ih upozori; a oni cimaju i udaraju
njegovo telo, ludaki reeni da ga spasu. "Ostavite me, ej, samo emo svi poginuti!" Poe
udarati pesnicama po providnom "licu" Tamisove kacige. "Bei napolje!"
"A, ne", dahtao je Tamis. Stegao ga je jednom rukom oko vrata, i teglio napred,
kroz beli vorteks, kao da vue upanienog davljenika. "Ne zna ta govori."
"Bilo je predvieno da se ovako zavri!" povika Rid. "Pusti me da umrem!"
"Ne!" odzvoni Tamisov glas u njegovoj kacigi. "Ne opet. Ne dam da jo neko
pogine ovde dole zbog mene..."
Rid oseti da ogromna sila uvija njegovo telo i baca ga napred kroz oluju metala i
bele vode; da je ispljunut, bespomoan, u jednom konanom gru, iz tunela, u onu
prazninu napolju.
Neto se sudara s njim, i on se od tog udarca obre oko sebe. Prua ruke, mahnito
pipa. "Tamise...?" Ali ake nalaze mersko lice. On se okree i srlja protiv zamaha vodene
struje. "Tamiiiise!" vie, i najednom vidi mladia u dreavoj svetlosti svog reflektora.
Vidi i sevanje metala; grabi ruke izbaene ususret; hvata ih i vue i osea da se istru iz
zahvata. Vrisak koji duu probada, i u tom vrisku kao da uje i svoje ime, i ve je Tamis
usisan u huk beline.
Njegov parajui krik poricanja probi mu ula. Bacio se ka turbinama, ali Svilena
mu se ispreila i, nadjaavajui sav njegov napor, potisnula ga dalje kroz tunel.
Rid se predao. Poslednji ostatak njegove bezumne snage ugasio se zajedno sa
odjecima Tamisovog samrtnog krika, koji je trebalo da bude njegov sopstveni... Bio je
bespomoan pred njenim raspevanim siledijstvom; zagrlio je njen gipki dugi vrat, osetio
ok njene topline, mekotu njenog krzna pod zgrenim, utrnulim prstima. Dopustio je
Svilenoj da ga na leima ponese daleko od belih voda smrti, daleko od pulsa turbina, u
tiinu i mrak, i najzad gore, ka vazduhu koji ga je ekao.
78. TIJAMAT: Karbankl
Luna se poela micati. Odgurnula se od poda kabine lifta. Neki zvuci su se dizali
iz dubine. Ukoena od umora nije bila sigurna da li je zaspala ili pala u nesvest, niti
koliko dugo je tu leala. Um joj poe posrtati im joj se vratila svest i saznanje ta je sve
inila, i gde je sve bila, proteklih sati; vizija Nje... oseti da opet klizi u daljinu, niz neke
tene koridore, u tamne palate memorije.

Ustade drei se za instrument-tablu, ali, jednako nepopustljivim stiskom, i za

svest. Virnu napolje i dole. Daleko u dubini, u zeleno obasjanoj vodi, vide jednu figuru pomisli u prvi mah da je to ljudsko bie. Ali, bilo je mersko bie. A ljudska figura se
pentrala uza zid, ispod lifta, drei se za uporita koja Luna nije ni videla u tom mnotvu
izboenih mainskih delova. Samo jedna figura. Luna pogleda ponovo, trudei se da
pretvori merski oblik u drugog oveka. Ali to nije mogla, a po zidu se i sad pentrao samo
jedan ovek. Setila se kako je izgledalo Ridovo namueno lice kad ga je, kroz Tamisove
oi, poslednji put videla, dole u skrivenim peinama: ponosito, ali lieno nade... lice
umirueg.
Okrete se od instrument-table, ka otvorenim vratima kabine; i poe, teturajui se,
kao da je zaboravila kako se upotrebljava fiziko telo, tokom dugih sati koje je provela
bestelesna i beskonana. Izie iz lifta, na usku stazu, pridravajui se jo za vrata. Zatim
poe malo-pomalo napred, pritiskajui jednu aku o zid da bi imala vri oslonac.
Glava sa kacigom izdie se preko ivice platforme, iznad nje. Ona se, iznenaena,
tre malo unazad; ali se odmah i nagnu napred, zaboravljajui slabost i vrtoglavicu, i
dohvati ga za ruke. "Tamise!" Pomogla mu je da se izvue na platformu i da se dotetura
sa njom u kabinu lifta. Na samom ulazu on se srui, pade na kolena kao da vie nema
snage. Prednja ploa kacige bila mu je izmrljana neim, tako da ga nije mogla dobro
videti. Pade na kolena pored njega, petljajui oko kopi kacige. Odgurnu njegove
beskorisne ruke, otkopa mu kacigu i skide je.
Uzmae od mirisa bolesti i prizora krvi. Oi plave kao bistro i isto letnje nebo
uzvratile su joj zurenjem, iz lica koje je bilo neprepoznatljiva ubljuvana maska proarana
crvenim. "Rid." Osetila je da joj se srce zaustavilo.
Klimnuo je glavom, njiui se tako, na kolenima. "Thalaso..." apnu, glasom
jedva prepoznatljivim. Zauta i poe se truditi, uzaludno, da rukavom obrie lice.
"Gde je Tamis?" On jauknu, jer ga je uhvatila za ramena i cimnula. Sa mukom u
srcu, poe ga tresti, da iznudi odgovor. "Gde je! ta se desilo?"
Rid je opet usmerio pogled na nju. Najzad je odgovorio patnji u njenom glasu.
"Nema ga..." promumla. Protrese ga gr u itavom telu. "Turbine..."
"Ne", apnu ona. "ta? Kako? Ne..." Njena usta su proizvodila te rei bez smisla.
"Zato...?"
"Trebalo je ja! Morao sam da ostanem iv do izleenja sibilske mree... a onda da
umrem." Rid klonu napred, uvorujui ruke. "On mi nije dao. Spasao je moj ivot, gad
jedan, radi ega? On se ve bio izvukao! Imao je sve... sve razloge da ivi. Umesto toga,
poginuo je, za mene. Trebalo je ja..."
Ispustila ga je, pustila da se sroza u baru morske vode koja se na podu stvarala
oko nje. Zamurila je da ne vidi tog oveka; odjednom vide Miroea Ngeneta, i njegovu
smrt reflektovanu u Tamisovim oima. Tamise. Tamise... "Tamise..." ula je tiho
cviljenje, uvidela da to dolazi iz njenog grla.
Kad je mogla podneti da opet otvori oi, Rid je leao nepomino i zurio u nju.
Digao je ruku, uhvatio njen rukav. "ao mi je..." proaputa. "ao mi je ao mi je ao mi
je... zbog ovog to sam uradio tebi - tvom sinu, tvojoj keri. Trebalo je da se dogodi
meni. Meni..." Njegov glas se razlomi u jecanje. "Meni! Meni!"
Kleei, nagnula se napred i povukla ga nagore, da sedne. Njene umorne ruke
tresle su se od napora. Naredi liftu da ih vrati na povrinu; drei trapavu i mlitavu masu
Ridovog tela gledala je kako se vrata zatvaraju a onda stapaju sa zidom kabine u jednu

celinu, bez ikakve pukotine. Lift poe, ponese ih gore kroz "bunar" Jame, jo i sad
mraan. Drala je jednako Rida uza se, pretvarajui se bar zakratko da vreme ne postoji,
da se ona jo nalazi napolju, u onom otkrovenju gde sve ima dimenziju venosti... da je
on zaista njeno dete, njeno roeno, bezbedno u njenom zagrljaju, a ne neki napola ludi
stranac koji je satro njenu porodicu delajui u ime sibilskog uma...
Ali vreme je donelo i trenutak kad je njihovo kretanje prestalo a ulazni otvor se
neujno otvorio na tavanici iznad nje. Podigla je pogled, liena snage da uini ita vie od
toga, i zaula glasove koji su zvali, usmereni dole, ka njoj - Deruin glas, i Merovin.
Spustila je pogled, jer ne bi mogla podneti da vidi njihova lica, njihovu reakciju na ono
to e uskoro saznati.
Rid ih je uo. Poe se pokretati; tokom itavog putovanja gore nije rekao ni re
niti nainio ikakav pokret. Sada se nekako poe izmicati. Najzad je sedeo samostalno.
Pogleda Lunu, otupelim nerazumevanjem; onda, zanemelo, skloni pogled.
"Luno...?" doe opet glas Geje Derue, sada s jaim zahtevom i vie zabrinutosti.
"Ovde sam..." odgovori ona. Jedva je naterala sebe da izgovori tu potvrdu. ula je
da se neko sputa lestvicama u lift, i podigla pogled u trenutku kad je Derua doskoila
na pod, pokraj njih.
Deruin pogled hitro je prelazio s Rida na Lunu i nazad; bore na njenom licu
produbile su se. mrtenjem. Videla je ta se deava sa njima. "Tamis", ree ona, gledajui
samo Lunu; to nije stvarno bilo pitanje.
Luna odmahnu glavom.
"Bogove ti..." dahnu Derua. Pokrenula se napred, dodala snagu svojih ruku
Luni, povukla je da ustane. Opet pogleda Rida, pa Lunu. "Ovde gore se nita nije
promenilo." To je sad bila napola izjava a napola pitanje. "Grad je jo u mraku. ta se
dogodilo, Luno? Moe li mi rei?"
Luna samo odmahnu glavom. "Vodi me... vodi nas odavde, Geja. Odavde."
Derua klimnu glavom i pomoe Derui da doe do lestava i da se pone
penjati. Luna prihvati ruke koje su je gore ekale. Izvukoe je iz smrdljive robijanice
lifta. Stade u krug poznatih lica, obasjanih fenjerima. Oko nje bilo je mnogo ruku potvrda da ona postoji u ovom svetu, potvrda da je konano nala put kui.
Klaveli i Danakil Lu su je pridravali, Merovi je donela jaki lekoviti aj. Uzela ga
je oberuke i popila, gledajui dve figure koje su sada izlazile iz svetlucave unutranjosti
lifta. Prvo se pojavila Derua; nagnula se unutra i povukla Rida uz poslednjih nekoliko
preaga. Morala je gotovo na silu da ga izvue na vrsto tle ruba Jame. im ga je pustila,
stropotao se. Ostavila ga je da lei tako, kao polomljena lutka, na ivici provalije. Ostali
se okrenue, s izrazima iekivanja, gledajui pored Rida. "Tamise?" pozva Merovi, ije
se predoseanje pretvaralo u zabrinutost zato to se niko vie nije pojavljivao.
"Merovi", ree Luna, glasom koji joj je u grlu bio gust kao sirup. "On ne dolazi."
Merovi se okrete, pogleda Lunu, onda opet Jamu, s izrazom lica koji je Luna
oseala u kostima. "Dabome da dolazi", ree, insistirajui i bezumno ubeena. "Poao je s
vama. Doi e..."
"Ne dolazi", apnu Luna, oseajui da su joj oi prepune suza. "Poginuo je,
Merovi." akama je grevito stisnula mokri demper, poela uvrtati mokru tkaninu.
"Poginuo je."
Merovino lice se ispraznilo; njene ake pritisnue blago ispupenje stomaka.
"Kako...?" Glas joj je kripnuo kao nepodmazana arka na vratima.

"Ja sam ga ubio."

Ridov glas; svi se okrenue. Luna vide da se Rid teturavo osovljuje na noge:
ovek koji se ispentrao iz svog groba da bi stao pred njih. Zau Merovin grleni jauk.
Derua je samo zurila u Rida.
Merovi poe napred, lica izoblienog od gneva i bola; ali je majka uhvati i zadra.
"Zato!" kriknu Merovi.
"Bila je nesrea", ree Luna. Te rei su ostavljale u njenom grlu ogrebotine.
"Tamis je spasao Ridu ivot."
"Zato? Ko je on?" uzviknu Merovi. Nije bilo nikakvog odgovora koji bi joj
Luna, niti iko drugi, mogao dati. "Nije fer, mi imamo dete..."
Majka ju je drala vrsto uza se, savlaujui otimanje njenih ruku. "Ti ima
dete..." promrmlja Klaveli, pojaavajui stisak. "Ti ima njegovo dete, srce moje; brini se
za dete..." i ve poe teiti Merovi, koja je poela da jeca. Zvuci Merovinog tugovanja
poveavali su se u ogromnosti Dvorane vetra, tako da se Luni najzad inilo da celi svet
plae. Klaveli i Danakil Lu pogledae Lunu, preko skrivenog lica njihove keri, s naglim,
stranim razumevanjem.
Luna im okrete lea; nije vie mogla da se suoava s njihovim saueem, plaila
se da e joj se dogoditi nervni slom. Pogleda ka Jami. "Spasla sam svet", ree tiho, "ali
sam izgubila svoju decu."
Krajikom oka vide da se Rid kree prema provaliji. "Dr'te ga!"
Derua se u dva koraka stvorila pored njega i oborila ga u trenutku kad je
pokuao da se baci preko ivice. Savladala ga je bez napora, i silom ga povela dalje od
ruba, ka ljudima koji su stajali kao da mu utke sude.
On pade na kolena. Deruine ake ostale su na njegovim pleima, drale su ga;
ali Luna je videla da je to nepotreban trud. On se besno zagledao u njih; lice mu je bilo na
novim mestima okrvavljeno, oi - bunari oajanja. "Hoete da me gledate kako umirem,
a?" ispljunu on. "Pa onda nek' to bude pred vaim oima, prokletnici!"
Luna poe prema njemu. Oseala se kao da joj je telo najednom ostarilo, postalo
kruto i sporo i puno bola. Stala je, zagledala se u njega. "Ko si ti?" upita ga.
Njegova glava se podie, pa opet klonu, utke, im je Luna sagledala nemoguu
istinu jo prisutnu u njegovim oima.
"Neu da umre", ree ona meko. akama obuhvati njegovo lice videi da on
pokuava da okrene glavu na drugu stranu. Dodir joj bejae nean - kao da dri sneg.
"elim da ti pomognem. Reci mi kako."
Lagano je okrenuo glavu levo, desno, i pri tome ovlaio njene ake krvlju. Opet je
gledao gore, u nju, sasvim zbunjen. Ali, samo ree: "Ne moe. Ni ja ne mogu."
"Rekao si da je policija zaplenila svu 'vodu smrti' koju si imao kad te je hapsila?"
"Jest", promumla on umorno.
Ona pogleda Deruu. "Da li bi oni to uvali?"
Derua slegnu ramenima. "Moda. Ali nije verovatno da bi je predali nama."
"Iz humanitarnih razloga...?"
Derua se kiselo nasmeja. "Da bi spasli ivot jednog kriminalca koga ti titi od
Hegemonije? Pod ovim okolnostima, rekla bih da je to prokleto slabo verovatno."
Luna se udalji od Rida. "alji kurira Vanuu, Derua. Porui: ako hoe da se
svetla u gradu opet upale, poslae mi tu drogu; nikakva pitanja nee biti postavljana."

Derua se netremice zagleda u nju. "Pa ja sam mislila da ti nisi ni u kakvoj vezi s
nestankom struje."
"I nisam", ree Luna.
"A sad je moe opet ukljuiti?"
Luna okrete pogled ka mranim prostranstvima Dvorane vetra. "Mogu."
"Poslau nekog ovoga trena", ree Geja Derua. "Gospo Thalaso." Nakloni se i
brzo izie iz Dvorane.
Luna se okrete opet, da se suoi s Merovi i njenim roditeljima koji su ekali kao
alioci na pogrebu. "Klaveli, Dana, da li biste mi pomogli da prenesemo Rida u krevet?
elela bih da on bude smeten to je mogue udobnije." Klimnue potvrdno, ali na
njihovim licima se osim tuge videla i sumnja, a ruke su im jo bile na uzdrhtalim
ramenima njihove keri. "Merovi", ree Luna tiho, "ti si bolniarka. On trpi jake bolove.
Da li bi pokuala da mu olaka?"
Merovi klimnu glavom; bela, okirana praznina njenog lica poe se popunjavati
bojom, i Luna na tren pomisli da je to neki novi gnev ili odbijanje. Ali Merovi se okrete,
prisili sebe da pogleda Rida, i njen izraz lica se pokoleba. "Da", ree ona konano,
glasom gotovo neujnim, obarajui pogled. Poe, sa svojim roditeljima, napred, ali
gledajui ipak dole, a akama pritiskajui trbuh.
Rid je podigao glavu. Podozrivo je motrio kako mu prilaze a onda ipak dozvoli
da, pola voen pola noen, krene uz povijeno stepenite, dublje u Palatu.
Luna je gledala kako ga smetaju u postelju. Prohladnom krpom obrisala je, ona
sama, krv i izbljuvke s njegovog lica. Merovi se tudila da mu pomogne to vie moe, s
ogranienim medicinskim zalihama koje su im bile na raspolaganju. Merovino lice bilo je
sad manje napeto, radila je pokretima koji su postepeno dobijali na smirenosti i
pouzdanju: dodir s njegovim telom prinudio ju je da prizna njegovu ljudskost.
Rid je leao zatvorenih oiju, usporeno diui, kao da je u nesvesti. Ali Luna je po
krutosti njegovih miia i po upadljivoj belini zglavaka na njegovim pesnicama znala da
on samo pokuava da ignorie njeno prisustvo i njihovo netraeno meanje u njegovu
patnju.
Najzad, uverivi se da je uinila za njega sve to je mogla, prepustila ga je tuoj
nezi i vratila se, kroz kiljavo osvetljene hodnike dvorca, dole do sale sa prestolom i onda
u Dvoranu vetra. Pola je mostom i nala se nad Jamom, oseajui zov sirenske svetlosti.
Sada je u sebi imala samo jo daleki odjek one raznobojne raskoi koju je, umom,
zapamtila, ali i to je bilo dovoljno da njena ula zapevaju od enje. Thalasa...
Udahnula je miris mora koji se uzdizao iz provalije i proimao vazduh: stalni
podsetnik da postoji jedna nevidljiva sila, ona ista u koju je Luna u mladosti tako duboko
verovala. Tada je u vodama okeana postojala otelotvorena boginja, koja je progovarala
kroz usne svake sibile i svakog sibila, ali svoju mudrost, kao specijalni dar, davala samo
letnjacima, svome izabranom narodu.
Ta vera im je unitena u eonom sudaru sa gleditima netijamatovaca, koji su
raspolagali neuporedivo veom mreom znanja i prevare. Luna je doznala neto to joj se
tad uinilo pravom istinom o sibilskoj mrei, i tog trena izgubila nevinost. Nestala je
Gospa Thalasa, osim kao prazni izvor kletvi i psovki. Stvari su tako stajale tokom svih
ovih godina. Kad god joj je zatrebala snaga vere, ona je u sebi nala samo bol gubitka.
Ali sada je, napokon, videla onu veu istinu, skrivenu u manjoj istini tuinske
cinine samoobmane. Inteligencija koja vodi sibilsku mreu nije natprirodna, ali jeste

neto vie od ljudske - neto razliito od ljudske, mada podlono uticajima ljudskih
potreba i elja. Neto stvoreno, jednim delom, iz umova kao to je njen; neto to lei i u
srcu organizacije Kartografa i utie na sudbine nebrojenih bia na nebrojeno mnogo
svetova ija ak ni imena ona nee nikada uti.
Dva zasebna, ali na sasvim izuzetan nain spojena naroda ovog sveta zaista su
izabrani narod Tijamata, ali to je neto prirodno i duboko. Luna nije ni luda, niti
zanesena, niti opsednuta eljom da stekne vlast, niti gonjena ambicijom - nije Arijenrod.
Bila je u pravu. Sve ono u ta je ranije verovala, ipak je na neki nain istina.
Spustila je pogled, smirena, u zelenu svetlost; ali, im je pogledom zaronila u
dubinu, osetila je da njen um odskae kao opruga, jer setila se svog sina... setila se koliku
je cenu platila da bi bila Njena izabranica, da bi posluila potrebama prave Thalase.
Drhtaj proe kroz nju. Ona zakorai dalje, preko mosta, sada se kreui snagom
sopstvene volje, sopstvene potrebe i nude, ne vie pod prinudom. Nije se zaustavila sve
do druge strane, a tamo stade sama, u praznoj tiini, ve izvan prostora Jame. Pritisnu oi
rubovima dlanova i ostade tako sve dok jedina svetlost ne ostade gorui blesak fosfena.
Napokon die glavu i dohvati svoj fenjer, kad u uplji bat neijih koraka koji su
joj se bliili. Vide da se ispred nje pojavljuje neka druga svetlost; zatim vide Deruu:
vodila je samog Vanua kroz Dvoranu.
urno je obrisala lice i spustila ruke niz bokove. Na Vanuu se opaala
nelagodnost, koju nije uspevao sasvim da sakrije, to je u Palatu uao bez ikakve pratnje;
vide da se to pretvara u iznenaenje to nju zatie kako ga ovde eka, isto tako sama.
"Gospo Thalaso", ree Derua i nakloni se. "Komandant ima ono to si traila."
"Iznenauje me da si doneo lino, komandante", ree Luna uzvijajui obrve. ula
je hladnou u svom glasu, odgovor hladnoi u njegovim oima.
Uzvratio je kratkotrajnim naklonom. "Tvoja ponuda bila je... dovoljno neobina,
Damo, da ja poelim da lino saznam ta lei iza nje. I da se lino uverim da e ti odrati
svoj deo pogodbe."
"Ja nikada ne dajem obeanja koja ne mislim ispuniti. To, to se mene tie", ree
ona. Oseti Deruin pogled na sebi.
Vanu joj je polako priao, zatim i stao uz nju, tako da su naporedo stajali na rubu
Jame. Zadrao se u krugu svetlosti njenog fenjera ali ipak na distanci. Pokretima opet
sporim izvue srebrnastu boicu iz odee. "Imam to to eli." Prui boicu - ali prema
Jami, i zadra je u prstima tako da je visila nad Jamom. "A sad mi reci zato je hoe."
Luni zastade dah; vide iskru zadovoljstva u njegovim oima. Jednim kratkim
pogledom osmotrio je, uz treptaj gaenja, njenu skromnu narodnu odeu. Luna shvati da
je zaboravila ak i da se presvue, da na sebi i sad ima isto ono to i u Jami, da joj je ta
odea mokra i zaprljana i da smrdi na Ridovo povraanje.
Osetila je da se njen iznenadni strah sada, pod dodirom njegovih oiju, katalizuje
u bes. "ta ja nameravam da radim s time, tebe se ne tie, komandante."
"Tvoji panduri su jue izmakli mojoj policiji jedno uhapeno lice: oveka kome
pripada ova droga. Veoma me se tie ta namerava da radi sa drogom, i sa njim."
Luna duboko udahnu. "Tip je narkos. Moja ker, isto tako. Droga im je potrebna
da bi ostali ivi."
Bacio je pogled na boicu. "Nema je neto mnogo." Onda je opet pogleda, bez
imalo saoseanja; kratkotrajni impuls da ga zamoli za pomo u sintetizovanju droge,
zamre neizgovoren.

"To je moj problem i ja u ga reavati, komandante", ree ona, perverzno

zadovoljna to joj je pruio razlog da ga ne moli. "Tvoj problem je da ukljui struju za
ovaj grad. Ja to mogu da ti sredim, ako mi da to to hou."
Izvio je vrat, na neki udan apljast nain, kao da bi hteo nekako da zaviri iza
njenih rei i vidi da li su istinite. "A Majstor?" upita on oprezno.
"Ko?" upita ona. To joj je izletelo pre nego to je shvatila na koga on misli.
"Misli na Rida Kulerva."
Klimnuo je glavom, namrten. "Taj da mi bude vraen."
"Otei mi je ker. Kriv je za smrt mog mua", ree ona ravno. "I... udavio mi sina.
Sad je moj, da ja s njim postupim kako treba." Opet oseti na sebi Deruine oi; u njima
je bila ista ona sumnja.
Vanu se jae namrti, ali ovoga puta se nekakvo kratkotrajno, protivvoljno
razumevanje pokaza u njegovim oima. On najzad spusti ruku koja je drala flaicu iznad
Jame. "Taj da mi bude vraen", ponovi on, "i to iv. Suvie nam je vaan..." Zastade.
"Hegemoniji je vano da on bude uhapen."
Kartografima je vano. Luna oseti taj tajni dohvat, neumoljivu mo tajnog reda
kome Vanu slui vernije nego svojoj vladi. Vide i Rida, koji je ranije bio pion Bratstva,
kako sad postaje pion Zlatne sredine; znala je da oni svakako ele da ga poseduju, da
eksploatiu njegov briljantni, ukradeni um; ele jednako arko kao i njihovi rivali.
"Moe ga zadrati dok ne stigne tribunal, Damo." Vanuov izraz lica kao da
postade zagonetan. "Kazni ga kako god ti je volja. Samo, da ostane iv..." Varvarko,
govorile su njegove oi pune prezira. "Da li e te to zadovoljiti?" Pruio je boicu opet,
sada prema njoj, ali ipak izvan njenog domaaja. "Imajui na umu, dabome, injenicu da
bismo mi mogli upasti u ma koje doba, ako bismo to eleli. Do sada sam pokuavao da
potujem tvoj suverenitet koliko god si mi dozvoljavala - zato to oekujem da uskoro
budem imenovan za novog vrhovnog sudiju." Njegove usne su krenule u osmejak.
Prekrstila je ruke i akama stezala laktove sve dok pritisak nije bio jai od besa u
njoj. "Bila bih nezahvalna ako bih odbila tvoju ponudu, kad ti pokazuje toliko obzira
prema naim tradicijama", ree ona ravno. "Zadrau ga dok ne dobijemo novog
vrhovnog sudiju. A tada..." Ona slegnu ramenima.
Dotae ga trenutak nelagodnosti; on to strese sa sebe. "Vrati elektrinu energiju
gradu, Damo. Onda e dobiti ovo." Mahnu boicom.
Oklevala je videi koliko je on blizu ivice ambisa. Odmahnu glavom. "Prvo daj."
Pruila je ruku ka njemu, vide da se on sav ukrutio od odbijanja. "Daj mi. Inae ne
dobija nita." Njena aka se stee u pesnicu.
I njegova aka se stee, oko boice; oi su mu bile crne kao opsidijan. Gledala mu
je u oi, nepokretna, ne poputajui.
Pogledao je ka provaliji. Posle jo nekoliko beskonanih trenutaka, opet ju je
pogledao, i klimnuo glavom. Ali u njegovom izrazu lica nalo se neto neoekivanije, a
jo vie uznemirujue nego jednostavna kapitulacija. "Neka bude", ree on tiho. "Ali
elim da vidim; da gledam dok to radi."
Klimnula je glavom polako, iznenaena i neodluna. Pruila je opet ruku, i Vanu
joj stavi boicu na dlan. Stegla je aku i okrenula mu lea, zakoraila jo jednom na most.
Sad se kretala bez oklevanja; u njoj nije ostalo nimalo prostora za tugu ili sumnju. Okrete
se opet ka Vanuu. Sad je lebdela u prostoru koji je za njega bio mrak a za nju svetlost.
Videla je njegovu sumnjiavost i jedva sakrivenu porugu... i njegovu mranu, opsesivnu

fascinaciju. Sklopila je oi, tiho rekla Input.. Zatim zahtev, samo jedan, u njenoj tiini;
osetila je da se sibilski um pokree da odgovori, u skladu s njenim ranijim nareenjem da
tako bude. Na tren ugleda beskonanost kako se valja kao beskrajno more...
Pade nazad u sadanjost, njiui se na nogama, hvatajui dah. Spusti pogled u
Jamu; vide tamo uzdizanje jednog rasporeda svetlosti - ovog puta prave svetlosti a ne
tajnog zraenja kroz koje se ona kree. Taj talas energije spiralno se uspinjao kao plamen
koji lizne sad tu, sad tamo; oivljavao je maineriju, digao se do ruba, i prelio, ispunio
mranu Dvoranu vatrenim sjajem.
Pola je napred prema obasjanim licima i nepominim oblijima dvoje ljudi koji
su ekali u iznenadnom, neprirodnom danu, pred njom. "Odrala sam svoj deo pogodbe,
komandante Vanu."
Uzmakao je kad mu se pribliila; zurio je u nju, zenicama i sad jako rairenim
iako je sad gledao u svetlost. Drhtaj proe kroz njega. itala je u njegovim oima
nevericu i strah. Kako? pitale su one. Kako...? Nije ali mu je gledala u oi, postojano kao
da bi mu stvarno mogla rei odgovor.
Stresao se, otrgnuo iz zablenutog transa; pogledao u boicu koja je ostala kod nje.
Potrudio se da izbrie svaku izraajnost iz svog glasa, ali je u njegovim pokretima bilo
neke elektrine napetosti a lice mu je bilo zategnuto. "I ja sam."
Stegla je pesnicu oko boice oseajui elektrini talasi trijumfa.
"Uzgred budi reeno", ree on, napetim glasom, "uo sam da su meri opet vieni,
i to u vodama oko grada. Nita drugo se nije promenilo. Ako opet nestane struje, znau
ko je kriv. Reci svom narodu da nam se sklanja s puta, inae ne odgovaram za posledice.
Damo..." Jo jednom joj se kruto naklonio, Derui je otro klimnuo glavom, i brzo poao
iz Dvorane vetra.
Luna se ugrize za usnu. Spusti pogled ka boici u ruci. Podie glavu i viknu
prema njegovim leima: "Vratie ti se trostruko!"
Okrenuo se naglo, zagledao se u nju; videla je taj njegov izraz lica vrlo jasno.
Onda je otiao svojim putem.
Derua je gledala njegov odlazak, ne trudei se da ga isprati. Okrenula se opet
Luni, oiju uznemirenih. "Kako?" ree ona. "Rekla si da nema nikakve veze s
nestankom struje."
"To je bilo istina", ree Luna, jo i sad videi, u svome umu, Vanuovo lice koje
kao da se suoilo sa zlim dusima.
"Al' si vratila struju."
Slegnula je ramenima, ispranjena: nije imala vie ni snage ni misli. Poe tragati
za nainom da odgovori poteno a da ipak ne kae istinu.
"Da li je to zbog neeg to si uradila prilikom silaska u Jamu?"
"Da", ree Luna zahvalno, i prepusti da stvar ostane na tome.
"Luno..." Derua zastade. "ta se jo desilo tamo dole? Satima vas nije bilo.
Tamis... je li to bila nesrea? Ili ga je Kulervo...?"
Luna odmahnu glavom. "Ne. Nije Kulervo. Tamis... Tamis se ispreio sudbini na
put. Ubila ga je njegova dobrota, Derua." I seanje na Miroea Ngeneta. Ali to drugo
nije izgovorila. "Ne mogu... ne mogu sad o tome. Majko sviju nas..." Njena uzdrhtala
ruka stegla se oko boice. "Ne mogu."
Derua se drala napeto, kao da ne zna koji treba da bude njen sledei postupak,
uplaena da ne naini neki pogrean... Uplaena.

Luna vide senku sumnje koja se drala za tu enu jo od trenutka kad je silazak u
Jamu zapoeo. "Derua, boji li se ti mene?" ree ona.
Geja Derua ju je gledala nekoliko sekundi; najzad odreno zavrte glavom.
"Samo se bojim da Vanu nee mirovati dok ne sazna kako si to izvela." Gestom pokaza
ka blistavom vertikalnom tunelu.
Luna pogleda iza sebe, ali samo na trenutak. Ne odgovori.
"A meri?" ree Pala-Tion. "Da li je struja za ovaj grad sve to si donela?"
Luna je oklevala. "Nije... ali je to bilo jedino to sam mogla upotrebiti za pritisak
na Vanua."
Derua nabra elo i Luna vide da se sumnja produbljuje, postaje neverica. "Onda
bi nam moda bolje bilo da si se upornije pogaala", ree ona. Pokaza ka boici. "Ne bi
se reklo da Rid Kulervo vredi onoliko koliko si ti upravo platila za njegov ivot."
Luna je oseala da joj u prsima raste pritisak. "Ne samo za njegov, nego i za
Arijelin ivot. Rid Kulervo moda moe spasti moju erku."
Derua naini izvinjavajuu grimasu i klimnu glavom.
"Osim toga, on ne zasluuje da umre, niti da ga iko vie zloupotrebljava. Namera
je moja da obezbedim da mu se to vie ne deava." Luna se okrete pa poe preko mosta
ka srcu Palate.
Derua je ila za njom bez rei, na putu kroz beskrajne odaje i dvorane, do sobe
u kojoj je ostavila Rida.
Klaveli i Danakil Lu su digli pogled. Ula je prvo Luna, za njom i Derua. Pored
Klaveli sedela je Merovi, oiju sklopljenih; jednu ruku je drala na majinom ramenu, a
Klaveli je gladila njenu kosu umirujuim, ritminim pokretima.
Luna prie Ridovom krevetu. I njegove oi bile su sklopljene. Nije niim pokazao
da je svestan njenog prisustva; izgovorila je njegovo ime. "Ride", ree ona ponovo,
plaei se ovoga puta da je on zaista ne uje. "Imam 'vodu smrti'." Izgovaranje tog naziva
ostavi joj gorinu u ustima.
Njegove oi se otvorie; osmotri njeno lice, zatim boicu koju je drala u ruci.
"Moe li napraviti jo ovoga?" upita ona sputajui se na kolena pored njega.
"Nai u ti laboratorijski prostor..."
Stresao je glavom. "Ne mo'."
"Ako popije..." Pruila mu je boicu; srce joj je kucalo prejako. "Ako popije
ovo, imae snage da pravi novu koliinu."
Njegova nateena aka trgla se na krevetskom pokrivau, podigla - i pala. "Ne
vredi", apnu on. "Po' iz poetka, predugo, dve doze ne daju dovoljno vremena. Sauvaj.
Za Gundalinua. Ako doe, mo' ti pomogne da... spase nju." Arijel. Opet je sklopio oi,
kao da je prizor te boice neka vrsta torture.
"Nije prekasno. Mora postojati nain da se pomogne tebi..." Poloila je dlan na
njegovu ruku.
Jauknuo je i opsovao; ona brzo tre ruku ka sebi. "Ima. Da me zakolje", ree on.
Oi su mu bile pune mrnje.
Podigla se na noge, drei boicu; zastala. "Koliko voli moju ker?" upita blago,
i vide da se njegovo lice puni bolom. Spusti pogled na boicu. Polako, kao da se kree
ispod vode, digla je slobodnu ruku i skinula zatvara sa vrha.
"Ne!" ree Rid. "Zaustavite je..."

"Luno!" Derua priskoi i uhvati je za ruku. "Tako ti Thalase i svih bogova, ta

to ini?"
Luna joj se zagleda u oi i ostade tako sve dok Deruina ruka ne spade s nje. "BiZi je rekao da je 'voda smrti' neuspena forma 'vode ivota'. To znai da za osnovu ima
neku vrstu 'pametne materije' - zar ne?" Pogleda Rida.
"Da, ali..." Pridigao se na lakat, psujui zbog tog napora. "Defektna. Nisam
imao... pravo kontrolno okruenje... niti opremu, kad sam je pravio. Ne moe se
popraviti. Pokuavao sam, pokuavao... i nisam naao nain."
"Sibilski virus je takoe jedan oblik 'pametne materije', zar ne?" upita Luna. "Sve
njene postojee forme su srodne."
Klimnuo je glavom, mrtei se.
"Po Bi-Zijevim reima, ti i on ste zajedniki nali nain da reprogramirate
zvezdopogonsku plazmu koja je bila oteena... da je 'vakciniete', rekao je on, da
izmenite njeno funkcionisanje."
"A-ha", ree on. "I ta s tim?"
"U mom telu postoji jedan oblik 'pametne materije' koji radi savreno. Kroz njega
deluje sibilski um. Ako uzmem 'vodu smrti' i preem u transfer, ja u biti laboratorija mrea moe da deluje kroz mene, i izmeni dejstvo 'vode smrti'."
"Luno!" Danakil Lu ustade. "Rekao je da se to ne moe izvesti. Nema ni
najmanji nagovetaj da e to uspeti..."
"Nema ako ne proba", dovri ona za njega. Okrete se opet Ridu. "Moe li, po
tvom miljenju, sibilska... to jest, artificijelna inteligencija to uraditi?"
"Bogovi. Ne znam..." Zajeao je tiho, sruio se nazad u krevet: izdala ga je snaga.
"Moda... moda bi mogla. Ali ako nisi u pravu", njegove oi opet naoe njene,
"umree ovako."
Sklonila je pogled s njegovog lica, osmotrila srebrnastu boicu bezazlenog
izgleda koja je, sada otvorena, leala na njenom dlanu.
Deruina aka joj se opet spusti na rame. "Tako ti skota amdije, Luno..."
proaputa ona. "Sin ti je mrtav, nee ga Rid Kulervo zameniti! On je ovek koji je
navukao tvoju erku na jednu fatalnu drogu! Ne moe toliko rizikovati za nekog takvog.
ta ako oboje umrete?"
"Onda ete nas valjda sahraniti na moru", ree Luna.
"A Hegemonija? Meri?"
"ta s njima?" ree Luna ogoreno. "Sibilska mrea me je godinama prisiljavala
da joj dajem ono to je ona htela, bez obzira koliko me je to kotalo. Pola ivota mi je
ukrala. I njemu." Pogleda Rida, oseajui da ljudi oko njih zure bez razumevanja. Oni su
za sibilski um uinili sve to ljudsko bie moe da uini. "Sad je vreme da nam se mrea
revanira, da nam prui neto to je nama potrebno. I pruie, inae nikad vie nee nita
dobiti od mene." Gospo-koja-si-more, uj moju molitvu... Ispuni je oseanje nemogue
slobode i strahotne odlunosti, i ona uvide da je boanska prinuda koja ju je tako dugo
kontrolisala sad konano, i stvarno, iezla. Die boicu do usana i popi pola sadrine,
jednim gutljajem, tako brzo da je zaustaviti nije mogao niko - pa ni ona sama. Flaicu sa
ostatkom uzorka utisnu u Deruine ispruene ruke. Input...
Stropotala se u onaj skriveni vertikalni tunel u njenom umu, onaj koji daje
pristup u drugu dimenziju, gde je svojevremeno videla samo tamu i totalnu tiinu - to
sibile nazivaju Nigdinom ili Mestom Niega. Ali sada, kad je znala kako da slua, i kako

da vidi, njena vizija otvori koridor svetlosti kojim je ona bila spojena s Njom, sa
ujedinjenim umovima stvaralaca mree i sa umom same Thalase, sa mestom gde su
prolost i budunost sjedinjeni u jedno, Snevalite. Damo pomozi, mislila je, molila se,
zahtevala. U ime ljubavi Vanamoinenove, vrati nam ono to je po pravu nae, nita vie.
Vrati nam ivote nae. Isceli me. Pogleda, kroz zlatno vlakno kojim je bila spojena sa
sibilskim umom, nazad, i vide svoje telo kao svetlucavu mreu u kojoj, elija za elijom,
zasvetluca kad "voda smrti", umnoavajui se, prodire u nju i osvaja vlast: smrt koja
oponaa ivot.
Ono to je ona videla, i Ona je videla... prisiljena da gleda unatrag, kroz oi svoje
vremenski vezane inkarnacije, da vidi neduge, lomne ivotie onih koji su Njene sluge,
njeni nervni zavreci, Njeni alati; da bude svedok njihovog bola, vizijom neizbeno
ljudskom. Vide Rida Kuleva Kulerva: potronog prenosioca, koji je poneo esenciju uma
Vanamoinena. ovek - iva posuda, namenjen da posle upotrebe bude razbijen na
paramparad: im Vanamoinen dovri zadatak zbog koga je doveden; jer kad bi
Vanamoinenov um nastavio egzistirati, u istom kontinuumu s Njenim neprijateljima, to bi
bila opasnost za Nju... Ipak, Njene ljudske oi svedoile su o njegovoj ljudskoj patnji,
prisiljavale je da shvati da je, u svom oajnikom naporu da opstane i bude izleena,
pogazila i sam razlog svog postojanja. Izdala je svoje sluge, iako je sama stvorena zato da
bi njima sluila; u svome stradanju ranila je upravo one delove sebe koji su bili prizvani u
ivot da bi izleili njene rane.
Ali, izleili su je, i zato je sada, najzad, mogla videti jasno: prvo, oajniku glad
Rida/Vanamoinena da opstane, da uzme svoj kratki trenutak u vremenu, sad kad je
njegova volja osloboena. Drugo, u bezvremenskom moru Njene egzistencije, injenicu
da opstanak ili smrt Rida/Vanamoinena jesu/bili su/bie samo kruni talasi
nasuminosti...
Osim toga, Ona je videla kobnu greku koja se kao otrov irila kroz telo Njene
avatarke, jasno kao to je videla i nemilosrdne lance koje je sama iskovala da bi prinudila
Lunu Svetlohodnu na in prkosnog samounitenja, in koji je ujedno i molitva. Ali Ona
vie nije bez milosti, bez due, niti slepa. Nju ispunjava ogromno saoseanje, Ona zna da
je to upravo zato to je izleena, i da upravo zato mora nastojati da izlei njihove rane,
ako moe...
Zatim Luna vide da je svojim zalaenjem u skriveni neksus, i svojom sveu koja
je usmeravala in reprogramiranja, ostavila odraz na Njenoj dui, ba kao to su to
Ilmarinen i Vanamoinen uinili u svom prvobitnom inu kreacije. Sad vie nije bila
sigurna da li se na svoju egzistenciju osvre sopstvenim umom ili njegovom ogledalskom
slikom u sibilskom umu. Znala je, meutim, da to nije vano. U ovom trenu, ona je zbir
svih stvari, moe ispuniti i svoje elje, sve koje su u domaaju Njene moi. Ako se u
neistraenim dubinama Njenog znanja nalazi odgovor, ona e ga nai.
Zavirila je unutra, kroz otvorene prozore sibilskog virusa, koji je i ranije postojao
u svakoj eliji njenog tela... znajui da u svakoj od tih ve izmenjenih elija lei
potencijalna klopka za ovog novog zavojevaa, zamka koja e stupiti u dejstvo samo ako
ona pronae okida. Gledanjem koje je davalo paralelni uvid u svaku promenu u
aktivnosti svih tih elija, svake ponaosob, precizno kao da udeva konac u iglu,
analizovala je strukturu "vode smrti", zapaala programske slinosti s ispravnom
"pametnom materijom", beleila majune, kobne strukturne pogreke.

Imajui slobodan pristup celokupnom spektru tehnolokog znanja Stare Imperije,

i procesnoj moi jednog raunara rairenog preko mnogo svetova, tragala je za tajnama
skrivenim jo od Pada; za znanjem koje je bilo takvo da su oni pojedinci koji su ga doveli
do vrhunca, ocenili da je bolje da bude zaboravljeno. Manipuliui interakcijama u svome
telu, probala je mnogo kljueva, jedan po jedan, u bravi "vode smrti". Svaki put
uzaludno.
Tragala je dublje, jo dublje, kroz srce Njene egzistencije, kroz nain rada
tehnovirusa koji je sutina Nje same, Njen sopstveni klju kojim se otvaraju skrivene
dveri vaseljene... zala je u neistraene dubine mudrosti i nemudrosti svojih davno mrtvih
predaka...
I, najposle, nala: transformacioni proces koji e, delovanjem korak po korak,
uiniti smrtonosnog osvajaa njenog tela inertnim i bezopasnim, prepustiti ga da bude
spran i odnet normalnim procesima njenih ponovo uspostavljenih telesnih funkcija. Ali,
njeno olakanje oboji se tugom jer u tom istom trenu ona vide da ak i udo neto kota.
No, ona nema izbora, mora da plati... Uputila je elektrohemijsku sekvencu otvorenoj
interaktivnoj mrei, kompjuteru od mesa i krvi, ivoj laboratoriji - svom telu, koje je
ekalo na kraju blistave niti kojom je ona vezana za Nju...
im je ta sekvenca dovrena, ona oseti zov koji je prinudi, jednako neumoljivo
kao nekad, sa jednakim neobaziranjem na njenu volju, da se vrati u svoj sopstveni ivot,
da transferu bude kraj. Sa sobom ponese samo odjek svetlomuzike, kao materinski
blagoslov. Veza se poe gasiti, pa se zatalasa, preokrete.
"Luno..." Oko nje, glasovi, suvie jasni, suvie realni, kao i ove ruke koje
obuzdavaju njeno telo; a boje beskrajnog spektra srozane su do bezbojne svetlosti dana.
"Majko..." apue ona, "hvala ti, Majko..." Na kolenima je; puta sebe da padne napred,
osea meka, rukom utkana vlakna ilima kako joj pritiskaju obraz.
Neto se i sad deava u njoj, zaostatak promena na molekularnom nivou, koje su
jednako duboke kao one koje su joj se desile u prvim trenucima infekcije sibilskim
virusom. Jednako neopozive...
Pridie se, bliska nesvestici i vrtoglavici; nae se suoena sa Merovinim
zabrinutim, neodlunim pogledom.
"Jesi li dobro, Ama?" ree Merovi tiho i dotae Lunino rame neno, oklevajui.
Klimnula je glavom, sela, protrljala lice i oi. "Ahhh, Damo Thalaso..." proaputa,
nemona da ma ta drugo uini, jer upravo je prolazila kroz jedno uvianje u drugo, pa u
sledee, i tako redom, iz vilajeta bezobline zranosti u spektar koherentnog razmiljanja.
Dopustila je sebi, malo po malo, saznanje da e ostati iva, da je poteena, da je sama
usliila svoje sopstvene molitve... Poe uviati, neto laganije, ta preostaje da se uradi.
Poe i shvatati koliko je kotalo. Sedela je, bez snage i pokreta, jo koji trenutak,
nastojei da pribere misli dovoljno da moe progovoriti. "Merovi... donesi tvoju
medicinsku opremu ovamo."
Merovi joj donese torbu. Uz Lunu su bili Klaveli i Danakil Lu; pridravali su je.
"Ima pric za injekcije?" upita Luna. "Veliki, za izvlaenje krvi." Merovi klimnu
glavom. "Izvuci izvesnu koliinu moje krvi. Ubrizgaj Ridu u venu. 'Voda smrti' je
mrtva."

Luna ustade. U glavi joj se mutilo a krvni sudovi su joj goreli kao da joj je krv
pregrejana. Klaveli i Danakil Lu ustadoe s njom, i sad je pridravajui. "Ride", ree ona;
vide oi bolom ispunjene, koje su je ve gledale; vide da se on ne usuuje da se nada.
Merovi die pogled sa medicinske opreme. "Ali..."
"Luno", ree Klaveli, "ako to uradi, zarazie ga sibilskim virusom."
Luna odmahnu glavom, okrete pogled ka njima. "Neu", ree nejako. "Nisam vie
sibila."
"Nisi sibila..." poe Danakil Lu.
Klaveline oi se rairie. "Ali ja sam mislila da se to ne moe izgubiti", ree ona.
"Eto", ree Luna i nasmeja se drhtavo. "Postoji jedno mesto gde se sve moe."
Pokrete se prema Ridu. Merovi se pomae za njom, a onda joj izvue krv iz ruke. Luna je
gledala kako se krv uliva u pric, krv duboke crvene boje; gledala je neobino
ravnoduno, gotovo razoarana to se u krvi ne vide iskrice one udne svetlosti.
Merovi se okrete Ridu i pogleda ga, drei podignut pric; Luna vide da joj ruka
malo drhti. Onda Merovi pogleda opet u nju. Merovine oi je podsetie da niko nije
postigao da se njihov sin i mu vrati iz mrtvih.
Luna skloni pogled.
"Damo..." apnu Rid. "Da li je to istina...?" Podie ruku, prui je ka njoj.
"Jeste." ake oputene uz bokove Luna sad stee u pesnice; neto u njoj,
ophrvano silnom tugom, odbijalo je da prihvati njegovu pruenu ruku. Onda ona, ipak,
prui ruku, prstima neno obuhvati njegovu nateenu aku. Zadra je nepomino, a
Merovi duboko udahnu, da bi se umirila, i ubrizga mu krv u modro krivudanje vene koja
je umirala od trovanja.
Rid se sav ukoi, a iz njegovog grla izie zvuk od koga se sva stresla. On poe
neto mrmoriti na nekom jeziku koji je njoj bio nepoznat, im mu je Merovi izvukla iglu
iz ruke. Zatim njegovo telo klonu a aka se izmae iz njenog zahvata.
Luna je gledala kako Merovi proverava njegov puls. "Jo je iv, Ama..." ree
Merovi i nasmeja se, kratko: bio je to cvrkut olakanja ali i gorke ironije.
Luna dohvati Ridovu ruku koja se mlitavo opustila prema podu, i namesti je
neno uz njegovo telo, na postelju. Okrete se i izgubi ravnoteu: sustigla ju je reakcija.
Zakorai napred i poe padati, pravo u Deruine ruke. To je bilo poslednje to je
upamtila.
79. VELIKA PLAVA: Silagong, muki logor broj 7
"Neto si mi mnogo veseo", ree Panduroubica kad vide Gundalinua kako, vukui
ranac, izlazi iz svoje kriputave kolibe.
Gundalinu je ukrutio noge spremajui se da se izloi punom udaru vetra. akom
je zaklanjao oi od kovitlanja pepela i ljake po vazduhu i od zaslepljujueg sjaja
zalazeeg sunca. Tokom radnog vremena on je obino jedva primeivao ujede hladnog
vazduha i ubode ljake na koi. Sada oseti da se osmehuje; to nije mogao spreiti. "Lepo
sam sanjao prole noi", ree. I sad je, po navici, vreme provedeno u spavanju oznaavao
kao "no", iako je to zapravo bio dan ovoga sveta; tokom glavnine trajanja tog dana,
sunce je bilo pomraeno, zaklonjeno Velikom Plavom, tako da su oko njih danju vladali
mrkli mrak i ledena hladnoa. Robijai su radili nou, u beskonanom sumraku

reflektovane planetne svetlosti sa Velike Plave. Istinsku dnevnu svetlost viali su samo
na po nekoliko kratkih minuta, pri izlasku i zalasku sunca.
On sada pogleda ka suncu: obuhvati ga vizija zlatne svetlosti u kojoj njen glas
apue, Spavaj, voljeni moj... uskoro... "Lep san", proguna on.
"Uopte ne sumnjam", proguna Panduroubica ekajui se po bradi. Kako je
vreme prolazilo, Gundalinu se navikao na njegov pomereni nain govora, tako da ga je
sad razumeo bez mnogo tekoa. "Inae bi' mislio da si poludeo, Izdajo. Ovde se samo
ludi smekaju u radno vreme. Ili van radnog vremena..." Slegnuo je ramenima. "Dobri
snovi su moda dobri znaci sudbine. Mo' naemo sveu etvu danas."
Gundalinu uzdahnu navlaei ranac na lea. "Lepa misao", ree, trpajui u usta
komad dvopeka iz svoje porcije. Obino je ba on prvi ustajao, spremao se, i ekao, da bi
izbegao zapaljivi temperament Panduroubice i da ga Pirat ne bi zapazio u nepovoljnim
okolnostima. Danas se, meutim, uspavao jer ga je halucinantna realnost sna uspavala i
opustila, tako da ovog puta, moda po prvi put, nije prieljkivao da radno vreme to pre
doe i da prekine hladne, beskonane sate koji su ovde smatrani vremenom odmora.
vakao je i gutao a Panduroubica ga je gledao ravnoduno. Ukus i sastav dvopeka
bili su takvi da je to mogao biti i kola od presovane strugotine; ali, od te hrane
Gundalinu je ostajao iv, pa je na osnovu toga pretpostavljao da je hranljiva. Sprao ju je
gutljajem vode iz uturice. Tokom veine robijakih dana jelo ga je samo inilo gladnijim
a buenje iz snova praznijim. "'Ajmo."
Panduroubica dohvati konopac njihovih sanki i povue ih trzajem, a Gundalinu ih
poe gurati odostrag. Salinci su ciali klizei po ljaci, oglaavajui se tim svojim
protestom bez kraja, dok su saonice klizile kroz logor prema beivotnoj ravnici.
Gundalinu u prolazu baci pogled na Piratovu atrlju; to je inio svaki put kad je polazio
na posao. Osmotri mrtvu biljku koja je sedela pored vrata. Bio je to sasueni izdanak u
kanti punoj pepela. Pirat je potajno doneo semenje pri povratku s jedne od trgovakih
postaja; pokuao da ga navede da raste. Seme je proklijalo, kao nada... i kao nada,
sparuilo se a onda umrlo. Ovde nije bilo dovoljno svetlosti za fotosintezu. Ovde su
opstajale samo bakterije i paraziti na ivim ljudskim telima.
"Sanj'o si o onoj tvojoj?" upita Panduroubica ba kad je Gundalinu poeo misliti
da ovaj to ipak nee pitati. Gundalinu je retko govorio ako mu se neko ne obrati prvi; i
sad se donekle plaio, posle onoga to su mu uradili kad je stigao, da bi ak i
Panduroubica mogao iznenada da ga napadne i da mu slomi vrat zbog neke olako reene
primedbe.
"Da", ree on, i oseti kako zvuk njenog glasa ispunjava njegovo vidno polje, jo
jednom, bojama ija imena je gotovo zaboravio u ovom monohromatskom sutonu. U snu
nije video Lunino lice, ali je njeno prisustvo osetio realnije nego u ma kom ranijem
trenutku, osim kad su vodili ljubav u Noi-pod-maskama i doiveli, posle velikog
ekanja, ono sasvim izuzetno spajanje svojih dua koje ih je ponelo izvan granica
vremena. "Rekla je da u biti slobodan, uskoro..."
"Proe to oveka", ree Panduroubica. "I bolje da proe."
Gundalinu ne ree nita. Drao se svoje unutranje vizije. Suavajui one kapke
zagleda se u bockavu stvarnost peska uskovitlanog vetrom.
Lutali su satima bez mere, kroz pomine breuljke i dolje, po ravnima ljake na
njihovoj teritoriji; nali su samo malo kristala, preostalih na rubovima jama koje su im

ve bile poznate. Gundalinu jo nije razvio ono neprirodno precizno oseanje vremena
koje su drugi robijai u njegovom odredu imali, i koje im je govorilo kad da ponu rad,
kad da jedu, kad da spavaju. Ljudsko telo ima svoje ritmove, govorio mu je Pirat; ali
Gundalinu nikada dosad nije bio prisiljen da na te ritmove obraa panju.
"Prestani da gura", ree Panduroubica. "Mora piam."
Gundalinu stade, vie nego zadovoljan to je dobio pauzu, mada je strogo pazio
da je nikad ne zatrai. Ali ovog puta, umesto da se sroza na sanke i sedne, poe se penjati
na oblinje uzdignue, jo i sad gonjen nemirom koji ga je od trenutka buenja drao.
Svetli srp Velike Plave visio je iznad njega kao dinovo oko: gledalo je svaki njegov
pokret, na nain kako je on, kao deak na Karemofu, gledao borbu insekata na sivom
kamenju, na jednom delu imanja. Die pogled i vide da ih nadlee patrolni brodi ija
poziciona svetla izgledaju kao zvezde na ovom sumornom nebu.
Spustio je pogled, zaklonio akom oi, i osmotrio horizont koliko je najvie
mogao sa vrha te uzvisine. U daljinama vide perjanicu praine, dokaz da tamo idu neke
druge sanke, drugi radni tandem, verovatno Pirat i Plaeni Ubica, i pretrauju svoj teren.
Tle mu se zadrma ispod nogu. Gundalinu se jako zanese, ali, pukim sluajem,
nekako ostade na nogama. vrsto se zagleda u ljaku ispod svojih nogu; posle nekog
vremena bio je siguran da je opet bezbedan. Baci pogled niz padinu tog breuljka, i
skameni se: ugledao je karakteristine crne usne kratera na mestu gde nikad ranije nije
video krater. Zurio je nekoliko trenutaka, da se uveri da ga oi ne varaju, a onda se
okrenuo. "Panduroubico!" povika. "Na'o sam! Na'o sam ga!"
Panduroubica potra gore ka njemu. Klizanje podloge zanosilo ga je, ponekad i
vraalo malo unazad. Uskoro stade uz Gundalinua. "Jebotebog", ree. "S'varno si na'o."
Nasmejao se: prvi put je Gundalinu uo taj zvuk od njega.
Sili su niz nagib prema krateru; pepeo i ljaka su im padali na izme kao slapovi.
Stigoe do crnih usta novog kratera. "Mod' ovo tvoj srean dan, Izdajo", ree
Panduroubica. "Al' je zubat! Izvoli ti prvi..." Pokaza pokretom ruke.
Gundalinu je kleknuo i skinuo ranac. Neponjeveni kristali leali su kao udan
buket pred njim: jo nikada nije video takav netaknuti bokor. Imali su neobinu
asimetrinu eleganciju koja se primicala lepoti vie nego ita drugo to je u ovom gorkom
pejzau ikada video. Navue zatitne rukavice i prui ruku da uzbere prvu kristalnu
bodlju.
Zemljite se poe bacakati. Gundalinu izgubi ravnoteu i pade napred, njegova
aka se zabi u kristale koji se polomie i poletee u grlo kratera. Sledei, jo jai potres
umalo da poalje Gundalinua naglavake za kristalima; on se mahnito baci unazad.
uo je da Panduroubica vie neto nerazumljivo, video ga kako pada. Zemljotres
nije prestajao. Tutnjava, tako duboka i sveobuhvatna da on u prvi mah nije ni shvatio da
je to zvuk, dizala se, vibracijama noena, kroz tle; kroz vazduh; kroz svaki atom
njegovog tela. Leao je paralisan nevericom i strahom, sve dok Panduroubica nije
dopuzao do njega i grubo ga gurnuo. "Ustaj!" viknu Panduroubica. "Gore! Di' se! Ovde
nema zata se dri..."
Gundalinu je osetio da instinkti preuzimaju vlast nad njim i da ga diu na kolena.
Telo se poe pentrati uz padinu, kao da je on u unutranjosti neke maine koju ne
kontrolie.
Padina se bacala uvis, i opet padala; talasala se pod njim, kao brod na burnom
moru; padao je opruen po surovom tlu. Opsova videi da kliza unatrag.

Zau krik Panduroubice, iza i ispod sebe. Prevrte se na lea da bolje vidi tog
oveka, i vide kako se namueno tle cepa na dnu njihove udoline, kako guta njihov bogati
krater a u zamenu daje vodoskoke gasova i pepela. Panduroubica je klizio nadole, prema
toj neoekivanoj pukotini u realnosti.
Gundalinu se prevrte opet na stomak, zapliva niz padinu, kroz dim, i dograbi
Panduroubicu za zglavak stopala. Ostade tako leei, rairenih ruku i nogu, nastojei da
se stopalima i slobodnom akom ukopa to dublje u podlogu koja se jednako gibala. "Ne
daj se!" povika, ne znajui da li ga Panduroubica uje i da li i on sam sebe uje.
Najzad, posle, inilo mu se, cele venosti, uvide da je tle ispod njega nepomino, i
da u njegovom sluhu vie nema onog urlanja nalik na viku htonskih bogova; dodue, i sad
su mu se priinjavali buka i pokreti, ali to su bili samo odrazi udara u njegovom umu.
Samo je njegov strah jo bio stvaran.
Leao je tamo, bez snage da makar i glavu podigne. Oseao je da jo dri nogu
Panduroubice, samrtniki vrstim stiskom ake u rukavici. Najzad je izbledeo ak i strah
a um ostao bela divljina slina poljanama pod snegom. Onda vide njenu kosu, takoe
nalik na snena polja; kosu koja pada oko njenog lica, du njenih ramena; njenu kou
svetlucavo poluprozirnu, poput meseine; njene oi nalik na izmaglicu i mahovinski
ahat...
"Izdajo!" Neko ga drma, vie njegovo ime - zapravo, ono to je sad postalo
njegovo ime, kao da on nikada nije bio neko drugi; kao da nikakve druge egzistencije nije
bilo. Strese glavom, vie ni u ta nije siguran, jedino zna da je to pored njega
Panduroubica koji pokuava da ga podigne na noge i natera na ma kakvu reakciju.
Gundalinu zastenja, ispljunu ljaku i pepeo, protrlja lice i oseti bol od ogrebotina na koi.
"Bogovi..." graknu on. "Si dobro?"
Panduroubica klimnu glavom, zatim pokaza ka zjapeoj rani na povrini tla, ni
dva metra od njih. "A-ha..." Rukavom obrisa elo. "Ovog puta je Skriveni namestio dobru
zamku, tako mi Hanua!" Glas mu postade ogoren pri pogledu na mesto gde je do pre
nekoliko minuta, ili vekova, bilo u njihovim akama najvee bogatstvo koje je ova
zanoena zemlja mogla ponuditi. "U pakao sve!" Panduroubica hitnu punu aku pepela
nekud, od sebe, onda se zagleda u Gundalinua. Nekoliko trenutaka ga je tako gledao, a
Gundalinu zau, u njegovom utanju, rei koje mu neka nezaleena uspomena nije
doputala izgovoriti.
Gundalinu klimnu glavom. "Aj' vidimo je l' jo imamo sanke", ree tiho. Pogleda
uz breuljak i prinudi sebe da se pone penjati, ali sa vrlo malo stvarnog uspeha, jer ga je
klizanje podloge uporno vraalo nazad. Telo mu je, od oka, bilo kao guma.
Panduroubica se pentrao za njim. Zajedno stigoe na vrh uzvisine. Sanke sa njihovom
dananjom etvom i sa glavninom njihovih najvanijih zaliha leale su s druge strane,
prevrnute ali neoteene. On odahnu.
Panduroubica zadovoljno humnu i ispravi se. Okrete se, pogleda niz padinu, zatim
pogleda Gundalinua. "Izdajo, uini mi uslugu. Nemoj sanja vie nijedan dobar san."
Gundalinu poslednji put pogleda preko ramena. Onda, utke, poe za
Panduroubicom dole.
80. TIJAMAT: Karbankl

Pada...
Luna otvori oi, a krik strave zamre na njenim usnama: nala se u svom svetu, u
sopstvenoj sobi, u svom krevetu. Podie se, sede, pritisnu aku na prsa; njen sunovrat iz
nekih nemoguih visina zaustavio se na ovom mestu u vazduhu, prestao je postojati.
Klonula je napred, podrala glavu rukama, udiui duboko... ubodno zadovoljna
to je budna, i iva; ali samo na tren zadovoljna, jer sledeeg trena se doseti ko je.
Pomae se na ivicu iroke postelje, zatim razgrnu pokrivae sa sebe, i spusti
stopala preko ivice, silovitim povratkom pamenja naterana u nerazumnu urbu. Ali
stade, i ostade tako, sleena, s jednim stopalom sputenim na krzneni sag pored kreveta.
Rid Kulervo je sedeo u fotelji, na drugoj strani sobe; gledao ju je utke. Ona
skloni pogled od njega, potrai ima li u sobi jo koga.
On odmahnu glavom. Na usnama mu je bila samo avet osmeha. "Samo sam ja,
Damo. I to bez snage da uvalim sebe u nevolju; inae bi me Pala-Tionka vezala za ovu
fotelju." Slegnu ramenima, die ruke. "Hteo sam da budem ovde kad se probudi. Da bi
znala."
Luna pritisnu ake na telo, preko tkanine spavaice. "Kako ti je?" upita ga
nejakim glasom. Na sebi je imao iroku koulju runo tkanu i nekakve bezobline
pantalone; iznenadilo ju je koliko tijamatski izgleda. Mogao je proi kao ostrvljanin.
"Oseam se kao govno", ree on. Njegov osmeh postao je alostan. "Ali to je
prokleto bolje nego to sam se oseao jue. Tvoja vakcina je zaustavila pogoranje stanja
mojih elija. Sad moram da izleim ovo to je od mene ostalo, bez pomoi one vode. A
ima da se lei i lei..." Pogleda dole. "tota nee nikad biti kako valja." Die pogled ka
njoj; oi su mu bile bistre i duboke kao nebo. "Ne razumem zato... zato si uinila ovo za
mene. Bogovi, pa i ja sam sam smatrao da zasluujem da umrem! Sibilski um..."On
zauta.
"...se predomislio", ree Luna neno. "Moda je i promenio svoju perspektivu."
Rid proe nesigurnim prstima kroz kosu. "A ti? Pala-Tion je rekla da Vanu trai
da budem izruen njemu." Vide uznemireno saznanje koje se uvlailo u njegove oi.
"Kae da od tebe zavisi da li ostajem ili idem."
"Tvoj dolazak oslobodio me je boanskog tereta, Vanamoinen", ree ona tiho.
"Sad sam te poslednji put tako oslovila", dodade, videi da je on zaustio da protestuje.
"Dao si mi jednu vrstu slobode. Zato bih volela da ja tebi dam onoliko slobode koliko
mogu. Moe ostati ovde, pod mojom zatitom, dokle god eli." Splela je prste, stavila
ih u krilo, zagledala se u njih.
"Hvala", proaputa on. Luna ne die pogled. Posle nekoliko trenutaka on upita:
"Je li istina da vie nisi sibila?"
Klimnula je glavom, oseajui se udnovato bestelesnom u trenutku tog priznanja,
kao da je izgubila uporite, kao da sad pluta noena plimom.
"Moe li mi oprostiti?" upita on, jedva ujno.
"Biti sibila, to je sve to sam u ivotu ikada elela." Podie glavu. "Ali, ovo je
nekakva sloboda..." A u njoj su uspomene jo bile ive, uspomene koje e uvek iveti: ta
je postigla, ta je videla, s one strane dveri vremena. Samo toliko joj je ostavljeno; poklon
na rastanku. "Arijel je ona koju e morati da moli da ti oprosti."
Iskrivio je lice, klimnuo glavom. Luna sebi doara kako Arijel sad izgleda: pluta u
kosmosu, daleko iznad njih, u kovegu stasis-polja, u brodu koji je nevidljivim konopcem

gravitacije vezan za ovaj svet; a njen ivot vezan je neim daleko lomnijim. "Ride, koliko
nam vremena treba da stignemo do Arijel, da je - iscelimo?"
"Ne moe ti to, Gospo. Ne sada. Vanu je ukebao moj brod. Ako imamo sree, on
ga nee ponovo pretraivati, dokle god zna gde sam. Ako sazna o njoj..." Nije to dovrio.
Luna duboko udahnu. "Boginjo!" Zau poetke drhtanja u svom glasu, oseti da joj
vlast nad sobom, ionako ne mnogo vrsta, izmie. "Kad e ovo prestati...?"
On je pogleda, i Luna shvati da ovek koji se nalazi iza tih oiju nju najednom
sagledava nezamislivim paralaksnim pogledom. "Nikad to ne prestaje..." ree on. "Nije
napravljeno da prestane. To je ono u emu smo ti i ja. Pred nama su bili pokidani krajevi
vremena, uzeli smo ih i spojili u sibilskom umu. Njegov krug je sada opet kompletan,
zahvaljujui nama. Pomisli na to, Damo! Pomisli ta smo zajedno uradili, ta je ve
postignuto. Izleili smo mreu! Ja sam taj proces zapoeo, pre nekoliko milenijuma; a
sad, zahvaljujui tebi... i meni..." pogleda dole, svoje telo, "...proces e se nastaviti kao
to je bilo predvieno. Ve smo izveli udo. Dva uda..." On se dotae po licu. Oi su mu
sijale, prenosei elju da Luna veruje i da pamti. "Toak se i sad okree", ree on. "Budi
strpljiva. Imaj vere. Moramo mu dati vremena."
Klimnula je i uzdahnula. Oseala je, dok joj je gledao u oi, kako se vera bori da
stigne do svetlosti, u njoj.
On napokon skloni pogled. "Kontaktirala si s unutranjim krugovima Kartografa,
zar ne, dok si bila u transferu i u simbiozi s matricom?"
Trgla se. "Jesam", ree. "Ja - to jest, mrea - zapretili smo im ta e se desiti ako
se pokolj mera nastavi, i obeali im pristup do zvezdanih mapa ako prekinu lov na mere.
Mislim da e to preokrenuti plimu; ali ne znam koliko e vremena biti potrebno..."
"Onda ekamo." Odmahnuo je glavom. "Nita drugo ne moemo."
Ispravila se i pogledala u prozor iza njega, sada zaklonjen navuenim zavesama
tako da se more nije videlo. "Meri su opet u vodama oko grada; Vanu je rekao da e ih
goniti. Da li je Derua pozvala brodove...?" Luna ustade.
"Nema potrebe", ree Rid. Ustade sa fotelje, kruto prie zavesama i razgrnu teku
brokatnu tkaninu. "Meri su zatieni."
Luna ostade na istom mestu, zurei bez razumevanja u prostranstvo sivila bez
granica koje se otvorilo pred njenim oima. Nigde okeana, nigde neba; samo oluja, koja
ih je stopila u jedno, ustalasana besomunost vetra i vode u zajednikom juriu od koga je
nesalomljiva povrina prozora drhtala.
"Morska furioza..." ree Luna pridravajui se za stoi. Rid se osvrte da je
pogleda. "Tako zimci zovu oluju ove vrste, kad neme razlike izmeu mora i neba."
Nikada to nije doivela, ali je znala zimce koji jesu. "Letnjaci kau da to nastaje kad se
Majka-koja-je-more razbesni."
Rid se neobino osmehivao, gledajui je i sad. Zatim jo jednom pogleda oluju.
"Ba se pitam..." ree.
"Mi ve danima sluamo izvetaje da obalom ide oluja", ree ona. "I to gadna.
Ali, rekli su da e otii na kopno i promaiti grad."
"Umesto toga dola je na kopno tano na mestu gde je Karbankl."
Luna se nae kako prvi put posle mnogo godina ini trijadni znak Majke sasvim
iskreno. Iznenada pomisli na Kapelu Dobraventuru - seti je se po prvi put bez bola.
"Vanu nee moi da poalje svoje lovce dok se ovo ne zavri. Do tada e meri bar kolikotoliko da odmaknu."

Klimnuo je glavom, gledajui opet oluju. I Luna se, kao hipnotisana, zagleda
tamo.
Vrata njene sobe naglo se otvorie i jedna sluavka ue. "Damo!" jeknu ona, i
duboko klimnu glavom u znak izvinjenja. "Tuinci su u Palati! Nismo ih mogli
zaustaviti..."
U prostor iza nje nagrnue figure u plavim uniformama, sa orujem u rukama.
Luna pogleda Rida, koji je stajao skamenjen pokraj prozora jo pridravajui zavesu.
Ona spusti pogled ka podu: tamo joj je neko ostavio posluavnik sa hranom.
Podie ga, prie Ridu ne obazirui se uopte na uljeze koji su prodirali u sobu, i predade
posluavnik u njegove pasivne ruke. "To e biti sve. Moe ii", ree, podstiui ga
oima.
ivnuo je. Uze posluavnik od nje, ne previe trapavo. "Da, Gospo..." promrmlja,
saginjui glavu. Zatim poe, nosei posluavnik, ka vratima; hodao je bogaljasto, a
ramena su mu bila zgrena od napetosti. Policajci su se pomakli u stranu, putajui ga da
proe. ena koja je donela upozorenje izvukla se napolje, klizei ukorak za njim, praena
zlovoljnim zurenjem policajaca.
Ti pogledi se prenesoe na nju. Radoznalost i neto malo radosti uvukoe se u
poglede tih mukaraca: dobili su priliku da vide kako Kraljica stoji pred njima,
raskutrane kose, umorna, u spavaici. "Komandant Vanu te trai..." poe narednik koji
ih je predvodio.
Osetila je da se njena postienost pretvara u bes. "Saekaete napolju, da se
obuem", ree ona, diui ruku. "Sad."
Zgledali su se neodluno, zatim spustili oruje, izili jedan po jedan, i zatvorili
vrata za sobom.
Kad je Luna otvorila vrata ekali su, njih desetak. Ignoriui podignuto oruje,
ona ree glasom poput stakla: "ta hoe? Ako hoe Rida Kulerva, tvoj komandant mi je
dao re da..."
"Ne, Damo", ree narednik. "On samo hoe da tebe dovedemo pred njega."
"Gde je Derua Pala-Tion?" upita Luna otro.
Narednik spusti pogled, ali samo na trenutak. "Uhapena. Zbog opstrukcije
pravde."
"Pravde", promrmlja Luna. Prui ake ka njemu. "Da li komandant Vanu trai da
budem vezana?"
Narednik naini grimasu, zatim klimnu glavom. Opet su svi gledali u nju, njeno
grlo. ak i bez priveska preko odee, sibilski znak ostao je na njoj, tetoviran. Jedan od
policajaca joj pristupi, ispunjavajui narednikovu otru zapovest: zavrte joj ruke na lea i
namesti lisice. Njoj se sve okrete u glavi: nije verovala da e oni to zaista uiniti.
Povedoe je kroz hodnike, pored ukoenih, neodlunih pogleda dvorjana. Rida
nije nigde videla. Nije pitala kuda je vode.
Povezoe je lebdilicom, narednik i jo dvojica, niz grad; gledala je iznenaeno, ne
bez straha, kako vozilo prolee pored taba policije i nastavlja put nadole - kroz Lavirint,
pa kroz Donji grad. Nisu joj ponudili nikakvo objanjenje. Setila se Arijenrod, svoje
majke, svog drugog ja: setila se onog Arijenrodinog poslednjeg silaznog putovanja kroz
grad, u smrt. Arijenrod je pokuavala da izmeni svoj svet, prkosila je inostranstvu... i
zavrila jednim ovakvim putovanjem. Postoji samo jedno zamislivo odredite ka kome bi
oni sada mogli ii... a izvan zidina Karbankla besni oluja.

Najzad su stali navrh rampe koja vodi dole, ka dokovima. Isterae je napolje im
su se vrata lebdilice podigla. Posluala je ali se, s rukama vezanim na leima, kretala
nezgrapno. Vetar grunu u nju i zamalo da je obori; pridra je jedan policajac. Pesnica
vetra bacila ih je oboje, sledeim naletom, na bonu stranu letilice. Luna izgubi vazduh iz
plua; zau iznenaeno i bolno policajevo psovanje. Ostade mokra do koe, iako nije
primetila kako se to desilo.
Ostali policajci se okupie oko nje; povukoe je napred, kreui se svi zajedno,
spletenih ruku, kao da treba da odguraju neku ljutitu gomilu ljudi. Nije videla nita,
zaslepljena pljuskom koji ju je ibao po licu, ali je ula vritanje vetra i potmulo gruvanje
olujnih talasa koji su se razbijali o dokove, daleko ispod njenih nogu. Oseala je da i sam
grad, kao celina, podrhtava od tih udaraca. Zagazi u vodu do lanaka: more je pojurilo uz
rampu, potopilo plonik, slilo se.
Vanu ih je ekao, i dvanaestak policajaca oko njega, u policijskoj kontrolnoj
baraci s jedne strane rampe. Oni koji su vodili Lunu veoma rado su se nagurali unutra,
uvlaei i nju; tako se naoe izvan direktnog udara vetra. Ali vetar ih je i unutra
pronalazio: mlazii kie i rasprsnutih kapi ibali su i kroz baraku, leprali njenom kosom,
bacali joj kosu izluujue uporno u oi.
Vanu se progura izmeu svojih ljudi; nae se licem u lice s njom. U njegovim
oima bilo je neto od ega je poelela da uzmakne.
Ali ne uzmae ni malo, ak ni kad je Vanu zadro u njen lini prostor, natiskujui
se telom sasvim uz nju. Bilo je to fiziko zastraivanje, pod izgovorom da mora prii
blizu da bi ga ona ula. "ta hoe?" povika ona, da nadjaa fijukanje i mukanje vetra.
"Zato sam ovde?"
"Zbog ovog!" zaurla on. Uhvati je bolno za miicu jedne ruke, okrete je, gurnu je
izmeu mnogih tela, do irokog prozora barake. Ona samo na trenutak sagleda rampu
koja je vodila, inilo se, samo u okean i ni u ta drugo. Nije se video nijedan brod,
nijedan gat, samo komeanje vode i neprepoznatljivih komada materijala. Pred njenim
oima, jo jedan talas se razbi o stubove-nosae grada; vrhom proe tik ispod donje ivice
grada, koja je bila petnaest metara iznad normalne visine plime. Luna oseti novi drhtaj
grada pod tim naletom; vide kako masa vode nadire uz rampu, u otvoreno grlo grada.
Zatim voda, razbijena i vetrom baena, zapljusnu prozor ispred nje, tako da Luna vie
nita nije videla. Oseti da joj hladna voda opet zapljuskuje zglavke stopala, i uzmae.
Okrete se i suoi s fanatinim besom u Vanuovom pogledu, potresena vie
izgledom njegovog lica nego prizorom oluje.
"Traim da ovo prekine!" povika on zamahujui rukom prema ludilu elemenata
iza nje.
Zurila je u njega, oseajui da se panja svih policajaca opet prikovala samo za
njih dvoje. "ta?" uzviknu.
"Zaustavi to!" Povue je do ulaza u baraku; Luna oseti da je sila orkana mazi,
provocira, nastoji da primami njeno telo u zagrljaj svog besa. Pokua da se povue u
baraku, ali je Vanu zadra; postigao je to da je oluja sad zlostavljala i napola davila njih
oboje. "ula si me! Uradi to sad!"
Izvila je glavu pokuavajui da jasno vidi njegovo lice. "Ne mogu!"
"Nemoj me lagati!" ree on furiozno. "Ti kontrolie struju za ovaj grad, kako ti
se hoe! Od Gundalinua si napravila izdajnika! ak se pria da si reinkarnacija stare
kraljice. A sad si ukljuila oluju, da ja ne dobijem mere! Unitila si tvom narodu sredstva

kojima je zaraivao za ivot. Prokletnice, grad e biti u haosu kad tribunal stigne! A
stigao je u orbitu, samo ne moe ak ni da sleti. ta si ti, vetica nekakva? Kako to radi?
Odakle to dolazi?"
Odmahnula je glavom, zabacila kosu potpuno natopljenu vodom, udahnula
duboko, uz jecaj, dok je oluja otrzala dah iz njenih plua. Nasmejala bi se tada, toliko je
duboka bila njena neverica; ali, znala je da Vanu ozbiljno misli sve to to je rekao. O,
Damo Thalaso, pomisli ona, Damo, Damo... Ali u njoj nita nije reagovalo na taj poziv.
"Niko ne moe zaustaviti oluju!" povika ona. "Mora da se istutnji sama!"
"Znai priznaje da si je ti pokrenula?"
"Nisam!" povika Luna.
Opet ju je stegao za ruku, toliko jako da su morale ostati modrice. "Zaustavi oluju,
inae nareujem da se iz orbite otvori vatra na grad!"
Ne moe! Suzbila je te rei koje su joj dole na usne. Na njegovom licu videla je
neto nalik na paniku. "Ne moe", ree ona, ali to nije bio protest, bila je to pretnja.
On zausti da neto besno uzvrati, ali te rei zamree. "ta ti to znai?" povika,
jednako stiskajui njene ruke. Protrese Lunu, grad se zadrma ispod njih a hladna voda im
se pope uz noge i povue, ostavljajui trag od naplavina.
"Tvoje oruje nee funkcionisati", ree ona, i zagleda mu se u oi, iznenadnim
zverskim besom. "Nianski sistemi e davati netane podatke. Ako proba da puca na
Karbankl, lako je mogue da e promaiti. Pogodie, na primer, kosmodromske
graevine, ili neki od vaih brodova, ili..."
On uzviknu neku psovku. Njegova aka polete na nju, niotkud, tresnu je preko
lica i obori na plonik, u vetar i kiu.
Borila se da nekako dovue noge poda se i ustane, bez pomoi ruku; oamuena
od bola, pod novim naletima oluje. Iza sebe zau nerazumljive glasove koji su
razmenjivali neke ljutite rei. Dvojica policajaca stvorie se uz nju, dovukoe je nazad u
kakav-takav zaklon barake.
Grabila je vazduh; u ustima je oseala ukus krvi. Ta dvojica su je drali uspravno.
Drugi su drali Vanua da ne jurne na nju. Grad se uzdrma pod novim udarcem. Jedan
oficir poe neto uurbano govoriti Vanuu, na njihovom jeziku; nije ula ta. Ali bes
lagano napusti Vanuovo telo, ono se smiri. Policajci ga pustie i odmakoe se od njega.
Zagledao se besno u Lunu, spaljujui je oima, i istovremeno poteui i cedei mokru,
nepopustljivu tkaninu rukava svoje uniforme. "Vodite je", ree ravno. "U haps."
Trojica policajaca odvedoe je do lebdilice, koja ih ponese uz Ulicu, sve do taba
Policije. Nisu joj se obraali, ali su s njom postupali oprezno, gotovo kao da se
izvinjavaju. Sedela je na jednom kraju svog sedita, naslonjena na prozor lebdilice,
otupela i liena snage; izbegavala je njihove poglede. Ulice su bile gotovo puste. Pitala se
zato njen narod ostaje u kuama, da li je to zbog opsadnog stanja ili zbog uasavajue
oluje koja je drmala protivolujne zidove na kraju svake uliice. Zapita se, umorno, kako
bi narod reagovao da je vidi ovakvu... Ali, tu misao nije mogla poneti dalje. Bila je
nevidljiva za one malobrojne koji su se odvaili da iziu iz kua, skrivena iza reflektivnih
prozora policijskog vozila.
Konano stigoe do Plave uliice. Provedoe Lunu kroz policijsku stanicu, pored
pedesetak pogleda kojima nita nije bilo jasno, u eliju negde duboko u srcu zgrade. Oko
njene elije bile su i druge; pretraivala ih je pogledom traei Geju Deruu. Ali sve su

bile prazne. Policajci skinue lisice s njenih bolnih zglavkova i ostavie je samu,
zatvorenu jednim providnim zidom koji je bacao varnice kad ga je pokuala dodirnuti.
U eliji je bilo hladno; Luna poe drhtati, ne samo zbog reakcije nego i zbog
mokrog zagrljaja odee. Rukom je otrla krv sa ugla usana, i zagledala se u to lepljivo
crvenilo, ne znajui ta da radi s njim. Du jednog zida elije bio je uzani leaj, na ijem
uznoju je lealo presavijeno ebe, samo jedno. Luna se umota u ebe i lee, sva ukoena
od umora; njene misli bile su jednako prazne kao prostor oko nje. Sklopila je oi, pustila
da njen duh i telo pobegnu u zaborav.
Probudila se iz nemirnog, komarnog sna, odgurnula ebe; jo jednom se
probudila, posle novih grozniavih snova, i pokrila se, tresui se, zato to je bilo ledeno.
Vreme je prolazilo bezmernim tokom, a njeno spavanje je malo-pomalo postajalo dublje,
smirenije, manje uznemiravano snovima.
Najzad se probudila bistrog uma. Sela je na krevet, zbacila opet ebe; morala se,
meutim, odmah nasloniti leima na zid jer ju je telo iznenadilo slabou. Usta su joj bila
sasvim suva, zapeena, i ona shvati da je njena slabost jednim delom posledica gladi i
ei. Na podu je, u prednjem delu elije, leao posluavnik sa hranom, nadomak
unutranje strane barijere. Zapita se koliko dugo ta hrana eka. Nije imala nita to bi joj
kazalo koliko je vremena prolo.
Ustala je i nekako podigla tanjir i olju punu nekog pia koje joj nije bilo poznato.
Stigla je da opet sedne, drei te dve stvari, pre nego to ju je savladao novi napad
vrtoglavice. Onda je ekala, nepokretna, a srce joj je gruvalo u prsima. Posle toga je jela,
polako, nastojei da uiva u svakom zalogaju jednostavno pripremljene tijamatske hrane;
utoliko due je mogla odlagati potrebu da misli o stvarima koje slede posle sadanjeg
trenutka.
Kad je zavrila, njen um opet poe funkcionisati. Odea joj je bila sasvim suva;
poe je potezati tamo i amo, i dovede je koliko-toliko u red. Povue umrenu masu kose
unazad, uplete je nanovo u dugu, urednu kiku. Primeti da na krevetu sad postoji jo jedno
ebe: neko je dolazio i proveravao kako joj je, njoj, dok je spavala.
Ustala je opet, pola u prednji deo elije, i poela da vie. Odgovorie joj samo
odjeci. Imajui u vidu Vanuov patoloki strah od nje, podozrevala je da je ipak izloena
posmatranju s neke strane; ali inilo se da u itavom tom bloku elija nema drugog
ljudskog bia. Ta izolacija morala je biti namerna. Vanu verovatno eli da sakrije ak i
njenu tanu lokaciju od svakoga ko bi je mogao traiti.
Dotae modricu na obrazu, gde ju je udario, i oseti kako je ispunjava jedna
hladnoa bez ikakve veze s temperaturom vazduha. Zato je ona ovde? ta Vanu
namerava da uradi s njom? Moe li se oekivati da e je deportovati, a da to niko i ne
sazna, kao to je deportovao Gundalinua? Ali, da mu je to bila namera, sigurno bi to ve
uinio...
Vratila se leaju i sela, suzbijajui gnev i oseanje nemoi koji su je obuzeli kad
je uvidela da nita ne moe da uini. Pomisli na Arijel... i odmah se, zaslepljena od bola,
jako potrudi da ne misli na Arijel. Zapita se da li Deruu i sad dre u zatoenitvu,
negde; da li je Vanu naredio da se cela Palata pretrai; da li su odveli Rida Kulerva. Kad
nema Derue na slobodi, nema nikoga ko bi mogao ita izmeniti, ita zaustaviti, pomoi
joj da se izbavi odavde... Poe se njihati lagano napred i nazad, pesnicama steui
ispresavijane nabore odee.

Odjednom pomisli na sudsko vee koje, po Vanuovim reima, dolazi da odvaga

njegovu verziju istine naspram njene. ta je ono Vanu rekao za tribunal, u poplavi drugih
optubi, u oluji? Stigao je u orbitu, samo ne moe ak ni da sleti.
Moda on nju dri da bi im je pokazao kao neprijatelja Hegemonije, uzronicu
Gundalinuovog pada? Ili e, moda, ona jednostavno biti zadrana ovde, pod kljuem,
bez prilike da ma ta kae sve dok tribunal ne otputuje, a Vanu ostane na vlasti? ta ako
on pokua silom da iupa istinu iz nje...? Putala je da misli tako nailaze, donosei sve
stranije vizije; da joj ispunjavaju um scenarijima mogueg. Pipkala ih je kao zrnevlje u
ogrlici, pokuavajui za svaku da nae neko reenje, zato to je misao bila jedino nad
ime je jo imala ikakvu kontrolu.
Najzad zau odjeke glasova i bat koraka. Znala je: ma u kom pravcu da kree
njena sudbina, ona e vrlo brzo znati ishod.
Ustala je, opet ispravila zguvanu odeu. Dolazili su policajci da je izvedu iz
elije, i to, ovog puta, drugi ljudi, ne oni koji su gledali kako njihov komandant bije
zatvorenicu koja nema nikakve odbrane.
"Kud me vodite?" upita, glasom koji je ostao ravan iako su joj ba u tom trenutku
vezivali ruke na lea.
"Na kosmodrom", ree jedan.
"Zato?"
"Naredio komandant", ree on. Povedoe je nazad, kroz sumorne hodnike, iz
policijske zgrade, bez daljih objanjenja.
Morska furioza je prola; Luna vide bistru dnevnu svetlost kroz protivolujne
zidove na kraju uliice Plave. Zapita se sumorno kako se njen narod snalazi u ovoj
katastrofi - koliko je ljudi oluja uhvatila izvan bezbednosti gradskih zidina, koliko je
povreenih i udavljenih u divljim vodama. Priseti se prizora luke ispod grada, u kojoj nije
imalo ta da se vidi osim nemogueg jurianja olujnih talasa i vrtloga punih razlupanog
komaa materijala. Pretpostavila je da su ljudi ve sili u luku i razili se po obalama u
pokuaju da nau ono to im je oluja ostavila, i da nekako srede svoj ivot. Zapita se
kako e narod shvatiti njen nestanak, usred svega ovoga. Dvorjani znaju da ju je odvela
policija; panduri sigurno znaju da je Geju Deruu takoe uhapsila policija. Da li e se
proneti glas...
Ali, oluja koja je spasla mere i navela Vanua na ovakvu osvetu mogla bi, na kraju,
ipak biti njemu u korist: rad na obnovi unitene imovine doprinee da svaki eventualni
protest Tijamatovaca bude znatno oslabljen. Luna takoe nije imala iluzija u pogledu
prestola: Vanu je sigurno bio hitar da nekog drugog dovede na njeno mesto, verovatno
neku zimkinju. Kirard Set je otiao Majci, ali u gradu ima jo premnogo njegovih starih
prijatelja koji samo ekaju priliku da povrate izgubljenu mo Zime. Sad vie ne postoji
niko ko bi imao vlast ili uticaj da od njih zatiti interese letnjaka...
Ve su uli u tunel prema kosmodromu: nosio ih je vagon koji se prodevao kroz
prstenove svetla kao igla kroz tamu. Znala je iz iskustva da e vagon stii na kosmodrom
ve kroz minut-dva. A onda... "Da li me deportuju?" upita ona, najednom nesposobna da
dalje trpi pritisak neizvesnosti. "Da li u nestati, kao vrhovni sudija? Kuda me vodite? Ja
sam kraljica. Imam pravo da znam. Hou da znam kuda me vodite!"
Odred policajaca u inae praznom vagonu poe se zgledati. "Komandant je rekao
da te dovedemo na kosmodrom, Damo. Nije rekao zbog ega." Taj policajac, isti onaj

koji je ranije razgovarao s njom, slegnu ramenima i spusti pogled. Niko drugi nije
progovorio. Izbegavali su njene oi.
atl-vagon je stigao na kraj svoje putanje. Poveli su je uz stepenite, kroz
unutranjost kosmodromskih zgrada. Konano stigoe u salu za prijem gostiju, onu istu u
kojoj je svojevremeno primila premijera i poslanike hegemonijske Skuptine. iroki zidprozor na drugom kraju sale omoguio joj je da vidi arei sjaj energetskih mrea na
poletno-sletnom polju, koje je poinjalo ispod tog zida i prostiralo se u daljinu.
Ula je u salu i videla Vanua kako se okree da se zagleda netremice u nju, preko
velikog prostranstva dubokog plavog tepiha. Oko njega je stajala grupica dravnih
zvaninika; veinu je poznavala. Gledao ju je netremice, dok je ila ka njemu; taj pogled
bio je negde izmeu nelagodnosti i satisfakcije. Gledale su je i druge osobe oko njega,
nejasnih izraza lica.
Njena instinktivna reakcija, kad ih je videla tu, bila je: olakanje. Da je Vanu
mislio da je deportuje tajno, ne bi to ovako uradio. Ali ako mu nije bila namera da je
deportuje, onda Luna odjednom nije pojma imala ta bi njeno prisustvo u ovoj sali moglo
znaiti.
Policajci je zaustavie pored Vanua, koji uzvrati na njihovo salutiranje.
Sklanjajui pogled od njegovih oiju, ona se ukoi videi da u salu, s druge strane, ulazi
neko.
Videi njen pogled i Vanu se okrete tamo, a i ostali s njim. Novopristigli su
uvedeni u salu: dvanaestak Karemovaca, razliitih godina, oba pola; svi su imali
aristokratske crte lica i nesvesno arogantan manir teha. Neki su bili u uniformama, drugi
u diskretno prefinjenoj, bespolnoj odei graana visokog roda. Na jednome od njih Luna
vide sibilski trokrak. Znala je, iako joj niko nije rekao, da je to tribunal iji dolazak je
Vanu ekao.
Izgledali su kao ljudi manje ili vie umorni, i obuzeti olakanjem i zadovoljstvom
to su se napokon nali na kraju putovanja. I - svi zadovoljni to ih eka tako velika
delegacija za doek, pa i pomalo radoznali otkud to.
Luna opet pogleda Vanua. Vide kako se njegovo lice preliva prepoznavanjem i
zadovoljstvom. "Pernate-sadhu!" uzviknu on polazei napred, da pozdravi vou te grupe.
ovek kome se tako obratio osmehnu se i die ruku. Vanu je dotae podignutim dlanom:
pozdrav jednakih. Poee razgovarati na brzom sandiju; Luna je ula da jedan drugoga
oslovljavaju neformalnim "ti", a ne slubenim "Vi", i shvatila da su njih dvojica prijatelji,
moda i nekakvi roaci.
ekala je. Sad joj je bilo jasno kakva je njena uloga ovde; osetila je kako se gasi i
poslednji plamiak nade. Vanu povede lanove tribunala blie njoj. Dovedena je ovde da
bi bila izloena kao rtvena koza. Meutim Vanu se nije usudio da joj vee usta; ona jo
moe da govori u svoju odbranu. Poe prikupljati misli, gledajui kako joj Karemovci
prilaze.
"...nego, Vanu, moemo li mi to sve malo da odloimo? Svi smo ekstremno
umorni", bunio se Pernate, ija je poetna ivost naglo posustajala.
"Oprosti mi to te pritiskam", ree Vanu. "Ali, od naeg poslednjeg razgovora
nastupila je serija dogaaja zbog kojih je od vitalnog znaaja da razgovaramo sad, pre
nego to uemo u grad." Pogledao je Lunu; pri tome je njegovo lice poelo stvrdnjavati.
"Je l'?" ree Pernate, sa tonom nezadovoljstva. Pratei Vanuov pogled naie na
Lunino lice. "ta je ovo?" upita, mrtei se.

"Ova ena je razlog", ree Vanu pokazujui je gestom, "to te moram u nezgodan
as optereivati."
Pernate stade pred nju. "Ovo bledo stvorenje u dronjcima? Neka Tijamatovka? Ne
izgleda ba kao da je sposobna da bilo koga optereti..."
"Ona zna sandi", ree Vanu.
"A." Pernate je opet pogleda.
"To je Letnja Kraljica."
"Stvarno?"
"Jesam", ree Luna kruto. "I nije mi potrebno da komandant Vanu govori u moje
ime."
Pernate se opet namrti, pogleda Vanua. "I ti si je ovde doveo kao uhapenicu? To
je drastian korak. ta se ovo, u ime hiljadu predaka, deava?"
"Pa to je potrebno da ti objasnim", ree Vanu, lica otrog i sumornog.
Pernate klimnu glavom, tek sad. "Pouzdajem se da e govoriti saeto i prei
pravo na stvar." Nije vie gledao Lunu, niti pokazivao da je svestan njenog oprisustva.
Ostali lanovi vrhovnog sudskog vea Karemofa rairili su se iza njega kao lepeza;
sluali su i gledali, umorno pomireni sa sudbinom.
"Da, sadhu, tako u." Vanu se isprsi. Napetost koja je zraila iz njega i iz
zvaninika grupisanih iza njega bila je gotovo kao fizika vrelina.
"To je ta ena? Gundalinu je optuen da je s njom poinio izdaju?" upita Pernate,
kao da mu ni sad nije lako da poveruje.
Vanu klimnu glavom. "Ona je vie nego to izgleda. Smatram da je neophodno da
je udaljimo sa Tijamata to je pre mogue, i da joj nikad ne dozvolimo povratak. Treba je
odvesti na Karemof na intenzivno ispitivanje i istragu. Ne samo to je postigla da se
Gundalinu odrekne svog porekla i poini blud, nego ga je navela i na izopaenje
hegemonijske politike u skladu s njenim primitivnim praznovericama..."
Luna se ukruti i poe jedan korak napred, straari je potisnue nazad. Istovremeno
Pernate ree: "Da, da, sve je to u izvetaju. Ali ona je suvereni vladar jedne nezavisne
drave, i ma kako nama bili odvratni njeni postupci, ne bi se ba reklo da je opravdano
uzimati je za taoca zbog..."
"To nije sve", ree Vanu s otrinom koja navede glave da se okrenu. "Ova ena
kontrolie - neke sile, neki izvor energije o kome mi nita ne znamo, tako da je u stanju
da ini stvari koje bi trebalo da budu nemogue."
Pernate je svojim izgledom pokazao blagu nevericu. "Na primer...?"
"Ukljuuje i iskljuuje struju u Karbanklu kad joj se hoe. Upravlja olujama.
Preuzela je kontrolu nad naim orbitalnim naoruanjem, tako da ga nisam smeo
upotrebiti..."
"ta?" Sad je Pernateova neverica bila jasna.
"Grad je... u neredu", ree Vanu glasom koji je zapinjao. "Nisam bio u
mogunosti da pribavim one koliine 'vode ivota' koje sam obeao, iako - eto gde je ona
takoe lagala - u morima sve vrvi od mera. Zavela je Gundalinua da bi ga naterala da
prekine lov na mere; a kad sam ja uzeo vlast od njega, podbunila je narod protiv nas. Ali
ni to joj nije bilo dovoljno, nego je iskljuila struju tako da smo jedva odrali red. Kad
sam je prisilio da vrati elektrinu energiju, prizvala je oluju koja je unitila skoro sva
plovila u gradskoj luci. Kad sam zapretio da u otvoriti vatru iz naeg orbitalnog

naoruanja ako ona ne zaustavi oluju, rekla je da u promaiti, da u pogoditi

kosmodrom..." Zauta, videi Pernateov izraz lica i ujui sve jae mrmljanje ljudi iza
Pernatea. "Znam, ovo ti zvui apsurdno, zvui nemogue; ali desilo se!"
Pernate duboko uvue vazduh, kao da mu je do tog trenutka neko drao glavu pod
vodom. "Ovo je... ba neoekivano, Vanu-sadhu." Sklonio je pogled od Vanua, preao
preko napetih, neodlunih lica iza njega. "Da li vi svi tumaite dogaaje na taj nain...?"
"Nismo bili ba svedoci svih tih dogaanja koja ti je komandant Vanu ispriao,
ujae", ree Tilhone oprezno. "Ali ono to znamo o Kraljici, dokazuje, neosporno, da je
ona uzronik naih tekoa u sakupljanju 'vode ivota', i da je Gundalinu stupio s njom u
linu vezu, koja je negativno uticala na njegovu sposobnost da donosi odluke u svojstvu
vrhovnog sudije, posebno o merima."
"A-ha." Pernate zbora usne. Poe se okretati polako, kao da se njegovo telo opire
toj kretnji, ali se najzad ipak nae licem u lice s Lunom. Sad je pogleda pravo u oi i
upita: "A koji je tvoj odgovor na ova pitanja? Ima li odgovor...?"
"...Damo", dovri ona reenicu umesto njega, na sandiju, videi da Pernate pojma
nema kako bi trebalo da joj se obrati. "Imam ja mnogo odgovora, graanine Pernate",
ree. Oslovljavala ga je na nain kako bi se to na Karemofu oekivalo od neplanetaice.
"Odakle da ponem?" Oseti da joj se krv die u lice: njeno postojanje odjednom je
postalo realno za sve ovo ljude oko nje. Pogledom samo okrznu Vanuovu zaleenu
mrnju, pa se vrati Pernateovoj protivvoljnoj panji. Pernate ree: "Oduvek su mi
govorili da je Karbankl u pogledu energije u celosti oslonjen na svoj sopstveni,
samonapajajui sistem. Ima li ti neki tajni nain da ga kontrolie?"
"Ne", ree ona.
"Onda kako objanava nestanak struje koji je trajao puna tri dana?" upita
Tilhone. "Nema podataka da se tako neto desilo ikada ranije."
"Jednom u svakoj velikoj godini, Karbankl se iskljuuje", ree ona paljivo, "zato
to mora obnoviti svoje sisteme. To se deava samo u stoleu Velikog leta; a Hegemonija
nikad ranije nije bila prisutna na Tijamatu u doba Leta."
"Onda kako ti zna za tu pojavu", ree Pernate, "ako se dogodi samo jedanput u
svakih dvesta pedeset godina?"
"O tome svedoe vekovne tradicije mog naroda."
"A-ma vid'o sam svojim oima kako si ukljuila struju!" ree Vanu.
Nije skidala pogled sa Pernatea. "Znala sam da se blii trenutak ukljuenja. To bi
se u svakom sluaju desilo. Odglumila sam da ja ukljuujem."
"A na grad se sruila oluja?" ree Pernate.
Klimnula je. "Da, ali to je bila volja Majke-koja-je-more... boja volja, rekli biste
vi."
Njegovo mrtenje se vratilo. "Ima li, meutim, neki stvarni nain da kontrolie
nae sisteme naoruanja u svemiru?"
Osmehnula se i najzad okrenula glavu ka Vanuu; ali nije pamtila da je takav
osmeh ikada ranije dotakao njeno lice. "To je bila la."
"ta?" ree Vanu. Cimnuo se kao da bi hteo da jurne napred, ali se zaustavio.
"Ne! Ona je rekla..."
"Konkretno: jesi li testirao te sisteme naoruanja, Vanu?" ree Pernate.
"Nisam, plaio sam se da..."

"Verovao si ono to si hteo da veruje, komandante", ree Luna putajui da

gaenje koje je oseala prema njemu postane primetno u njenom tonu. "Hteo si da
veruje da sam ja - ta? Vetica? Da se Gundalinu mogao zaljubiti u mene jedino ako
sam... nekom magijom izazvala seksualnu opsesiju kod njega. Da nije mogao imati ba
nijedan razlog da se protivi pokolju nad merima, osim moje vlasti nad njim. Da je jedini
mogui moj motiv za tienje mera bio praznoverje... i jedini moj razlog da povedem
Gundalinua u postelju, namera da ga koristim i da vladam njime. Nita..." Zastala je,
duboko udahnula. Pogleda opet Pernatea. "Nita od toga nema nikakve veze s istinom."
Pernate je zurio u nju nekoliko dugih trenutaka, i Luna ne nae nimalo
razumevanja u njegovim oima; ali, na svoje iznenaenje, nae verovanje. "Znai ti
tvrdi da je sve to si inila, i sve to je Gundalinu inio, bilo u cilju zatite mera, za koje
si tvrdila da su inteligentna tuinska iva vrsta, a ne samo ivotinje?"
"Da", ree ona.
Pogledao je dole, pa onda u daljinu, nemirno. "Iskreno reeno", nastavi on, "meni
je ideja da su meri moda inteligentni bila gotovo neprihvatljiva."
Luna zausti da neto kae.
"Ali..." Pernate die aku. "Prisiljen sam da tu ideju prihvatim... ne samo ja, nego
svi mi." Pokaza ka lanovima tribunala, oko sebe.
Nije znala da li je neverica kompletnija na njenom ili na Vanuovom licu. "ta to
govori ti?" ree Vanu. "Prihvata ovo to ti je ova strankinja priala iako ja svedoim
drugaije?"
"Ne." Pernate ga pogleda brino. "Kaem da... se dogodilo... da smo postali svesni
odreenih relevantnih novih informacija, novih otkria, a izvori iz kojih je to dolo su
iznad svake sumnje." Paljivo je naglaavao rei. "Rezultat toga jeste promena u politici
Hegemonije. Centralni koordinacioni komitet izvrio je zaokret u pogledu statusa mera;
proglasio je da su meri zasebna inteligentna rasa. Nee vie biti lovljeni i ubijani; nee
vie biti 'vode ivota'." Dok je izgovarao te reinjegove oi postale su sumorne.
"ta?" ree Vanu. "Nemogue! Oe svih mojih dedova, ne verujem da se ovo
deava!"
Pernateov kiseli izraz lica produbio se u neodobravanje. "Znam da ovo dolazi kao
udarac za tebe, kao i za sve nas. Moe se uveriti, ako eli - imamo ovde jednog sibila."
Pokretom ruke pokazao je onog lana tribunala koji je na prsima nosio sibilski privezak.
Vanu odreno zatrese glavom i duboko udahnu. "Ne. To nee biti potrebno. Tvoja
re je dovoljna, Pernate-sadhu... Ali, ako vie nee biti 'vode ivota', onda kakve svrhe za
nas ima ak i kontakt sa planetom kao to je ova?"
"Moda nema mnogo svrhe", odgovori Pernate. "Mada je isticano da, s obzirom
na malobrojnost nastanjivih svetova, nijedan svet na kome ljudi uspeno opstaju nije
nedostojan nae panje. ak i pre nego to je postao vrhovni sudija, Gundalinu je davao
dokumentovane, opirne izvetaje u kojima je ukazivao da dugorono razvijanje
tijamatskih prirodnih resursa ne mora biti beskoristan, niti nerentabilan projekt. Pa,
imajui u vidu da sada druge alternative nemamo..." Okrete se opet Luni. "U svetlosti
ovih novih dogaaja, Damo, stie se utisak da je tvoje protivljenje hegemonijskom
zakonu bilo opravdano. Neki bi ga ak mogli nazvati i asnim." Podie opet ruku.
"Oslobodite je", ree policajcima.
Pogledae Vanua, ekajui potvrdu. Pogleda ga i Luna. Njegovo lice se
izobliavalo od oseanja izdanosti. "Ne!" ree on. "Tako mi svih bogova, to se nee

desiti! Ova ena mora biti liena svog uticaja i poloaja. Mora se otvoriti istraga nad
njom, kad bude na Karemofu. Ona je u dosluhu sa nekom grupom, ili nekom silom..."
Pernate stupi napred i uhvati Vanuovu aku koja je grevito sekla vazduh.
"Vanu..." ree on, glasom koji je bio tih ali ipak takav da ga nije bilo mogue ignorisati.
"Bio si pod velikim pritiskom, znam. Bio si poslednjih meseci suoen sa mnogim tekim
odlukama, i nastojao si da se ponaa asno. Ali, mora se osloboditi ove opsednutosti.
Situacija se ovde promenila. Ova ena nije samo sibila, nego je i lider svoje nacije."
"Mora biti zamenjena!" istrajavao je Vanu.
"Ali ne da je ti menja. Ni mi", ree Pernate, ija se brada stezala. "Vanu, nai da
se ovek kao Gundalinu mogao svesno upustiti u jednu takvu zaljubljenost prema..."
pogleda Lunu "...jednoj strankinji, jednako je neshvatljivo i neprivlano sa stanovita
mojih uverenja, kao i tvojih. A ipak, sve se najednom promenilo, crno je postalo belo.
Ono to je Gundalinu uradio, vie nije izdajniki, nego je..." zastade za trenutak.
"...natprirodno mudro. Kako moemo objasniti promene kroz koje ovek prolazi kad je
stranac daleko od svog doma?"
Vanu se skameni. Sav otpor nestade iz njega.
"Mislim da bi bilo pametno da se vrati na Karemof sa mnom, Vanu-sadhu", ree
Pernate, opet snienim tonom. "Potrebno ti je da se odmori i da promeni perspektivu.
Siguran sam da negde postoji manje naporan poloaj, tebi primereniji."
Vanu je zurio u Pernatea, u ojaenom utanju. Onda se, stisnutih usana, okrete
Luni. Ne potvrujui pogledom njeno prisustvo, dade signal da je puste.
Luna iskorai napred, masirajui ake. Pernate joj se nakloni, pravim i punim
dvorskim klanjanjem. "Oprosti mi, Damo, za nevolje i ponienja koja si zbog nepravinih
optubi moje vlade bila prisiljena da trpi", ree on, savreno se drei i savreno
izgovarajui svaku re. "Budi sigurna da emo preduzeti sve korake za reparaciju tete i
ponovno uspostavljanje naih ranijih odnosa poverenja i dobre volje sa tvojim narodom."
Luna je udahnula, a onda zadravala dah sve dok je plua nisu zabolela.
"Prihvatam tvoje izvinjenje, graanine Pernate... pod uslovom da se optube protiv
vrhovnog sudije Gundalinua ponite, i da on bude vraen na svoj raniji poloaj elnika
hegemonijske vlade na Tijamatu."
Klimnuo je, ne pokazujui ni najmanje iznenaenje. "Tvoj zahtev e biti ispunjen
najveom brzinom koja se pomou zvezdopogonske tehnologije moe postii, Damo.
Siguran sam da je to zahtev koji e naii na potpuno odobravanje svih onih koji su sa
time u nekoj vezi." Samo jedva primetni trzaj jedne obrve pokazao je trag nekakve
emocije.
"Hvala ti", ree Luna i osmehnu se sasvim od srca. "Onda biste ti i lanovi tvoje
ekipe moda pristali da budete moji gosti na veeri u vau ast, u Palati, sutra... da bismo
mogli razgovarati o daljim promenama politike u prijatnijem ambijentu."
Osmehnu se i Pernate, polako, gotovo kao protiv svoje volje. "To e nam biti
zadovoljstvo", ree on. Okrete glavu ka Vanuu. "A sada, Vanu, ako bi bio ljubazan da nas
uputi do prostorija gde emo biti smeteni, i gde emo najzad imati priliku za stvarno
zaslueni odmor."
Vanu kruto klimnu. Njegovo lice bilo je maska aristokratske pristojnosti, a oi
sasvim prazne, kad je okrenuo lea Karemovcima i poveo ih iz sale.

81. VELIKA PLAVA: Silagong, muki logor broj 7

"To vam sve?" ree Pirat gledajui kako Gundalinu i Panduroubica ubacuju svoj
dnevni ulov u rupu za blago.
Panduroubica je slegnuo ramenima, elo mu se naboralo. "Izdaja uganuo nogu.
Usporilo nas."
Gundalinu posegnu u dep svog svepokrivnog odela i izvue mali sveanj danke
zamotan u krpu. Zadra to u vazduhu. "Evo", ree. "Neko iz ekipe etiri platio mi ovim
za pitanje." Sad je Gundalinu uvek uzimao poneto zauzvrat od ljudi kojima je popravljao
ma kakvu opremu ili odgovarao na ma kakvo pitanje. Ranije nije hteo da naplauje svoje
sibilske odgovore, ali Pirat je ostao uporan da to mora initi.
Zau zainteresovano mumlanje nekolicine ljudi oko njih. Primeivao je - ne
toplinu, nimalo topline, ali, bar prihvatanje - dok je dobacivao svenji danke Piratu.
Bio je to blagi narkotik, i neki ljudi su ga vakali kad god su ga mogli nabaviti.
"O ti malo?" ree Pirat.
"Neu... Hm... Hou malo." Seo je na tle i prekrstio noge, najednom previe
umoran da bi mogao stajati. "Da, uzeu malo." Moda e mu to pomoi da spava. to
due boravi na ovde, sve loije spava.
Pirat ga pogleda, na trenutak radoznalo, pa spusti pogled. "U redu", ree on. "uli
ste Izdaju. Ko god oe vae, daj neto."
Pet-est krastavih, prljavih aka dobaci ponude iz svojih mravih zaliha na tle
pred Pirata. On noem isee, paljivo, sveanj danke na jednake delove, i dade svakome
po jedan. Poslednji komad, i gomilicu hrane koja se nakupila, sveanim pokretima gurnu
prema Gundalinuu.
Gundalinu sve to uze, izmuenim akama koje se nisu razlikovale od njihovih.
Poe da jede, bez ikakve ceremonije, ne marei nimalo ime puni stomak, jedva oseajui
ukus. Gorue lice sunca proguralo se nad horizont tako ga je morao mirkati. Posedae i
oni koji su dotad stajali, povadie hranu iz svojih porcija, i navalie na nju. Pirat zakljua
sanduk-trezor i zatim, udarcima nogu, nabaca pepeo i ljaku opet preko tog mesta.
Jeli su u skoro potpunom utanju, kao i uvek na kraju radnog vremena; nije im
ostalo mnogo toga to bi mogli kazati, a ni energije za priu. Ipak, jeli su zajedno, i sada
gladni kontakta s ljudskim biima, mada to nijedan od njih nije hteo da prizna. Malopomalo ovakvi trenuci postali su najvaniji deo Gundalinuovog dana, jedino emu se
mogao radovati: sedenje na zemlji, na hladnom vetru, meu ovim ljudima koji
omoguavaju da se njegovo jedva tolerisano ivljenje nastavi.
Ponekad je Pirat ak razgovarao s njim. Piratov um je posedovao neobina, sa
raznih strana sakupljena znanja, koje je pribavio uglavnom kao samouk. U doba kad se
Gundalinu oporavljao od batina, razgovarali su mnogo sati, u Piratovoj kolibi. Ali sad ak
ni Pirat nije rizikovao da esto razgovara s Gundalinuom, a na posao ga je slao sa
Panduroubicom, ali ne kao svog partnera, zato to se plaio da bi preterano prijateljstvo
sa jednim bivim policajcem moglo potkopati njegov poloaj kod ostalih robijaa.
Zemlja zadrhta; Gundalinu grevito proguta, i zakalja se.
"Sanduk jo malo pa pun, Pirate", ree neko, posle izvesnog vremena. "Mogli bi
do postaje uskoro."
Pirat die pogled, preko grlia uturice. Sputajui uturicu, razvue usta u
osmeh. "A-ha", ree. "Valjda. Moda je vreme da izaberemo ko ide." Oko njega kao da

se poe stvarati polje sa energetskim nabojem; pipao je po depu, zatim izvukao jedan
prastari, mnogostrani geometrijski predmet, namenjen za kockanje. uvao ga je kao
dragulj. "Tri najblia broja dobijaju, kao i uvek. Ko god je i'o poslednja dva puta, ne
mo' sad."
Gundalinuu su priali o pravilima ovog biranja, ali je tek sad prvi put bio u prilici
da ga lino vidi. Pred njegovim pogledom, iscrpljeni ljudi tupih oiju najednom oivee.
Poeli su se naginjati napred i izvikivati brojeve; nikada ranije nije ih video da ma u
emu ispolje takvu ustrinu. Trojica pobednika dobie odmor od monotonog i
mukotrpnog svakodnevnog rada, a i priliku da provedu jednu no u boravitu koje zaista
lii na civilizaciju, jer ima krevete, tueve, pravu hranu. Tog dana e trampiti svoju etvu
za ono malo robe koja ini da njihovi ivoti budu podnoljivi sve do trenutka putanja iz
ove ive smrti na slobodu.
"Izdajo?" ree Pirat. "Ima broj?"
Gundalinu die pogled ka njemu, trgnut; uvide da je proteklih minuta utao, kao i
obino. Bio je uveren da e ga ovi nee pustiti da uestvuje u igri. Sada ga uzbuenje i
nada ispunie, i on zablista kao i ostali. Liznu ispucale usne i ree: "Dvaes tri."
Pirat klimnu glavom i podie se na kolena. "Kocku" je uzeo izmeu aka
sastavljenih tako da su inile upljinu odasvud zatvorenu. Poe je drmati tako da se
tumbala unutra. Produavao je taj ekstatini trenutak u kome je za ljude oko njega sve
bilo moguno. U tom asu Gundalinu shvati ta je uinilo Pirata voom. Kad poliedar
padne, trojica e dobiti ne samo put do trgovake postaje, nego i jo jednu nagradu - dane
do poetka putovanja. Te dane oni e provesti radujui se onome to ih oekuje. ak i
gubitnici e dobiti mogunost da tih nekoliko dana provedu u prijatnom iekivanju, jer
e razmiljati ta da zatrae da im se iz postaje donese, koju malu, dragocenu stvar ne
direktno vezanu za sam opstanak...
Pirat, okupan zlatnom svetlou, prui ruke, rastvori dlanove, i poliedar za
kockanje ispade.
Trijumfalno uzvikivanje i razoarano psovanje nainie zagluujuu kakofoniju u
Gundalinuovim uima i previe naviknutim na tiinu. Nagrnu sa ostalima napred; vide
broj na onoj stranici koja se nala gore; vide da je izgubio. Gubitak mu zape u prsima kao
harpun sa posuvraenim bodljama na vrhu; on opsova. Ostali poee slegati ramenima,
prihvatajui poraz na isti nain kao i sve drugo. Gundalinu ostade zapanjen kad shvati
koliko mu je, maloas, znaila iznenadna ali realna nada da bi mogao biti dobitnik;
spoznaja koja je nastupila tek sad, kad mu je ta ansa izmakla.
Pokua se usredsredi na neku adhani-pesmu, ali se ne uspe setiti nijedne. Pirat
proglasi pobednike. Gubitnici im poee estitati, grublje nego to je bilo potrebno, ali u
duhu dobre volje i dobrog raspoloenja. Gundalinu je osetio kako se tela oko njega
pokreu: guraju ga, ustaju, polaze svaki na svoju stranu, vraaju se u svoje atrlje da
spavaju. Bilo je vie razgovora nego obino, vie ivosti, ak i smeha. Gundalinu prinudi
svoje nevoljno telo da ustane. Bio je svestan svakog bola, svakog istegnutog miia; nije
mu bilo jasno zato se samo on osea gore a ne bolje. Moda zato to ostali robijai znaju
da e se sve ovo za njih zavriti jednog dana, dok on nema nikakvu drugu nadu u koju bi
se jo usuivao da veruje.
"Ej", ree neko. "Vidi Izdaju."
Gundalinu se okrete ka Sauesniku, koji je pokazivao prstom ka njemu.

"Ima zeleno svetlo", ree Sauesnik. "Gle'j!"

Drugi poee da se okreu i da zure radoznalo. Gundalinu se baci na Sauesnika,
obori ga, sede mu na prsa i uhvati ga akama oko gue. "Jo jedna takva ala, skote, i
nabiu ti taj tvoj laljivi jezik u grlo..."
"Ne laem!" cijukao je Sauasnik, pokuavajui da odvoji Gundalinuove ruke.
Druge ake doepae Gundalinua, odvukoe ga sa Sauesnika, zadrae ga.
"Ne lae, Izdajo", ree Pirat. Stade pred Gundalinuov razbesneli pogled. Die
jednu poliranu metalnu plou, i Gundalinu vide svoje lice obasjano suncem i zelenu
svetlost koja mu je, kao zvezda, sijala na obruu oko vrata.
Prestade se bacakati. Primeti da je zinuo od zaprepaenja. Die ruke do
okovratnika; to je sada mogao, jer su ga pustili. Drugi se okupie oko Pirata, zurei u
njega.
"Rek'o si da je doivotni", proguna Sauesnik, gunajui. "Mislio sam da e on
dobiti zeleno samo na onaj teak nain."
"Bio sam... jesam", apnu Gundalinu, gledajui i sad svoj odraz, videi tu kako
neki ovek, lika jedva znanog, pritiska prste na grlo. Prsti osetie neznatnu toplinu zelene
svetiljke na obruu oko vrata.
"Moda je greka", ree neko. Gundalinu se hitro okrete, pogleda tamo.
Pirat mu spusti aku na rame. "Izdajo, ovde takvih greaka nema", ree tiho.
"Javiu postaji. Izgleda da ' ti ipak na ovo putovanje. U jednom smeru." Njegove usne
malo se izvie. "estitam. Moda e nam ak i nedostajati, malo..."
Gundalinu klimnu glavom, jedva primetno; nije gledao Pirata u oi. "Neu ni ja
zaboravit' vas. Niti ma ta od ovoga."
Pirat mu uputi dugi, ukoeni pogled, pa slegnu ramenima. "Bolje da zaboravi,
Izdajo", ree. "Bolje da zaboravi."
"Ne bi' mog'o i da hou."
"Izgleda da ti se san ostvario, Izdajo", ree Panduroubica.
Gundalinu ga pogleda. "Izgleda da jeste", ree, i nasmeja se napeto. Poe jedan
korak napred, odjednom uplaen da se i sad kree kroz san. Robijai se razmakoe levo i
desno, da mu naprave palir, isto onako kao za jednoga sa zelenim svetlom na dan kad je
Gundalinu stigao. On sad proe kroz njihove redove; njegova senka hodala je zlatnom
stazom kroz zoru. Doao je do svoje kuice i zavukao se etvoronoke unutra, praen
blagoslovom njihovih pogleda, kao da je postao nekakav heroj. Oprui se, sa uzdahom,
po svom leaju od dronjaka. Onda, protivno svakoj verovatnoi, zaspa.
82. TIJAMAT: Karbankl
Rid Kuleva Kulervo je stajao na skrivenom balkonu sa koga se otvarao pogled na
balsku dvoranu. Naslonio se na ogradu, kao voajer: ve satima je posmatrao tu gomilu
ljudi, svevidei ali nevien. Bejae to samo jedna od mnogih skrivenih soba i
posmatrkih taaka u Palati; njemu su ih lanovi Sibilskog koleda pokazali sve, posle
hapenja Kraljice. Stara, slepa upravnica Koleda naredila im je da ga zatite kad plavci
dou da ga love; i titili su ga, ak i ono dvoje ija trudna ker je udovica Tamisa
Svetlohodnog. Setio se Merovi Blustoun; smirenog i odmerenog naina kako ga je leila;
njenih oiju...

Uzdahnuo je, ispunio svoje vidno polje pokretima i bojama dvorane u kojoj je,
dole, bilo toliko ljudi. Vie se nije mogao setiti da li je, u doba kad je sanjao o izgradnji
Karbankla, sam smislio sve ove graevinske neobinosti, ili su one nadodate kasnije, u
dugim, izgubljenim vekovima izmeu njegova dva ivota, onog biveg i onog budueg.
Bio je sada zahvalan to takvi arhitektonski elementi postoje, bez obzira da li su
rezultat njegove dalekovidosti ili nisu; jer, spasli su mu ivot, a sad mu, evo,
omoguavaju da posmatra zatvaranje kruga u ijoj je kreaciji uestvovao. Jer ona zabava
dole, u kojoj se netijamatski zvaninici i Tijamatovci meaju u krhkom plesu diplomatije,
zakazana je da bi se proslavio povratak vrhovnog sudije, B. Z. Gundalinua.
Rid se nije usuivao da sie dokle god u Palati ima ijednog Karemovca; plaio se
da bi njegovo lice, ili neka njegova sluajna reakcija, mogli otkriti neeljenoj panji
Zlatne sredine injenicu da je ovde prisutan Majstor. Zato je sa balkonia gledao kako se
dvorana lagano puni, prouavao raznolike boje koe, kose i odela, varijacije na teme
razmetljivosti, prefinjenosti i jednostavnosti; uivao je u senzualnom zadovoljstvu
obrazaca koji su dejstvom tih prizora ucrtavani u njegov um.
Kraljica se kretala izmeu njih; njena putanja bila je prividno nasumina, za sve
oi sem za njegove. On je video da Kraljica preesto plovi ka ulazu u dvoranu, i preesto
baca poglede na tu stranu, zaglauje kosu, gleda na sat, sve to s nestrpljenjem.
Tako je bilo sve do asa na koji su oboje, ne shvatajui to sasvim, ekali:
Gundalinu je doao. U dvorani prestade muzika i svako kretanje. Prestade ples, jelo,
ogovaranje, politika; svi ostadoe zamrznuti u velianstveni nepokretni prizor.
Gundalinu ue u salu, praen Deruom Pala-Tion, koja je stupala u uniformi i sa
oznakama svog novog poloaja - komandant policije. Tiinu prekide aplauz. Gundalinu je
stao, u malom prostoru koji mu se otvorio oko ulaznih vrata dvorane, kao da pomilja da
uzmakne od ovog bunog odobravanja. Stajao je dignute glave, ne uzvraajui niim na
dobrodolicu; na tren se inilo kao da je i ne primeuje; njegove oi su pretraivale
gomilu.
Onda nae ono za im je tragao - Kraljicu, koja mu je dolazila u susret. Gosti su
joj se sklanjali s puta. Kosa kao sneg, odeda od aputavog mahovinastozelenog i
tananog tenog plavetnila letnjeg neba. Mnotvo kristalnih perli koje svetlucaju kao
zvezde, kao suze mora. Umesto krune, na glavi samo jednostavni veni od cvea; ona
mu prilazi, ruku ispruenih u znak dobrodolice.
Najzad se Gundalinu pomae, zakorai napred da prihvati njene ispruene ruke.
Stadoe, licem u lice, usuujui se da se zagrle samo vrhovima prstiju; ali taj tren dodira,
to neizrecivo intimno splitanje, donese im ekstazu istu kao da su oi nebrojenih svedoka
doprinos svetosti a ne smetnja.
Njihove ake se pustie i najzad padoe, sporo, kao da je gravitacija prestala u
prostoru oko njih. Gundalinu se na trenutak okrete i ree neto Derui Pala-Tion, gestom
pokazujui ka suprotnom kraju sale. Pala-Tion klimnu i poe tamo, a Kraljica povede
Gundalinua u plimu estitanja, meu one koji su izricali dobre elje, bive neprijatelje i
prijatelje koji se sad ni po emu nisu mogli razlikovati niti e se, bar tokom sledeih
nekoliko sati, moi razlikovati. Prvo su ga pozdravili Pernate i ostali lanovi
hegemonijskog tribunala; Vanu, bivi komandant policije, bio je primeen samo kao
odsutan.
Najmljeni muziari, koji su mirovali od trenutka Gundalinuovog dolaska,
najednom nastavie svirku. Bila je to neka divna pesma, Ridu nepoznata; Gundalinu kao

da ju je ekao. Gundalinuovo lice, koje, osim oiju, do sada nije pokazivalo nikakav
itljiv izraz, najednom se osmehnu. Nagnuo se prema Kraljici i prozborio joj neto u uvo.
Ona okrete lice ka njemu, oigledno iznenaena. On je tu kretnju protumaio kao
pristanak, dohvatio ponovo njenu ruku, i poveo je na ples.
Gomila je oko njih uzmicala, mrmljajui, gledajui taj par koji se graciozno,
muzikom noen, u sve irim krugovima kretao po balskoj sali. Gledao je to i Rid,
pomiljajui da ni najokoreliji karemovski teh-konzervativac ne moe biti zapanjen toliko
kao on, Rid, pred injenicom da Gundalinu neskriveno plee sa enom koju voli. Drugi
parovi, jedan po jedan, poee se otiskivati na plesni prostor, tako da se uskoro stvorilo
more blistavog pokreta.
Rid je posmatrao ples Gundalinua i Kraljice; nije gledao nikog drugog u balskoj
sali. Njihova lica, dirljivo kontrastna; bolne dihotomije koje razdvajaju njihova dva
sveta... u njihovim oima - istina koju on, Rid, zna.
Seti se Mundilfere, dopusti da mona lepota njenog lica ispuni njegov um... seti se
svega to mu je ona znaila, svega to mu je uradila, i kako se rtvovala za njega. Onda
pomisli na Ilmarinena, koga je voleo... i zaplaka, u svom usamljenom kutku, sam.
Kad se taj ples zavrio, vide kako se Gundalinu i Kraljica kreu kroz gomilu,
razgovaraju, jedu, jednako zajedno, primoravajui sve prisutne da vide i prihvate njihovu
neizreenu vezu.
Konano gosti poee odlaziti, nestajati kao perle sa prekinutog konca ogrlice.
Elita Hegemonije otila je prva, im je to bilo mogue izvesti "na nivou"; jedino
Gundalinu nije pokazivao nijedan znak nemira. Rid se pomae kad vide da je poslednji
"plavac" otiao; odjednom je u njega samoga uao nemir, kao da je osloboen nekog
tereta.
Tre se i okrete, jer iza njega se zauo neki zvuk. Oslonjen sada leima o ogradu
balkona, ree: "Arijel?" Ona se utke materijalizovala ispred njega. Nije vie bila
obuena onako kao kad ju je poslednji put video: prkosno-senzualnu, stroboskopirajuearenu, uz telo pripijenu tuinsku odeu zamenila je dugom, bezoblinom tijamatskom
haljinom preko koje je obukla jaknu. Ogrlice od nekoliko namotaja tekih perli visile su
joj oko vrata - u njima i polirane koljke, i ahati, i karbankli.
Stajala je neodluno, a on tek tada postade svestan kako je reagovao: stao i
zgrabio akama ogradu kao da oekuje napadae... ili duha.
Pusti ogradu i ispravi se. "Gde si bila?" upita je lako se mrtei, delimino zbog
zabrinutosti a delimino zbog sopstvene reakcije. Osmotri njeno lice. "Video sam te u sali
kad su poeli da dolaze. Onda si nestala."
Oborila je pogled i sasvim mu prila u tom alkovu. On prui ruku, koj kliznu oko
nje, ali lice joj ostade okrenuto na drugu stranu; zagledala se u prizor dole, kao, do
maloas, on. Osetio je da njegovu aku pokriva Arijelina, ne naroito odluna, ali topla.
Jo od buenja izgledala je nekako bestelesno; jo od onih dana kad ju je majka vratila iz
mrtvih. "Radila sam ono to se od mene trailo", ree ona. "Pozdravljala sam strance
licemerno i uliziki, kako treba. Onda sam otila u sobu gde sam se kao dete igrala, i
pogledala sve igrake koje su nekada bile moje, moje i... Tamisove..." Njen glas oslabi,
do tiine. utala je nekoliko sekundi. "Uzela sam da itam neke knjige, uz topao aj i
medene kolaie, kao da sam opet devojica. Bilo je vrlo mirno, tamo, u mojoj sobi."
Die pogled ka njemu. "Je l' ti celo vee pilji odavde?"

"Ja sam isto tuin", ree on dodirujui njeno lice; to nije bio odgovor na njeno
pitanje.
"Nisi kao oni." Trgla je glavom prezrivo, prema Karemovcima koji nisu vie bili
u sali ispod njih ali ije senke su ostale kao oblak nad njihovom budunou.
"Tvoj tata je tuin", ree on. Arijel se, na to, okrete ka njemu, sa ljutnjom i bolom.
"Zapravo, bio je", ispravi se on, blaim glasom. Baci pogled preko ograde nevidljive
odozdo, vide da su Kraljica i Gundalinu i sad rame uz rame, vezani nevidljivom
potrebome. Arijel je pratila njegov pogled i, vide on, namrtila se. "Pusti ih da budu
sreni... I on je hteo da budu. Zasluili su."
Stajala je nepomino, gledala to dvoje dole, a njeno mrtenje polako se gubilo,
dok joj na kraju lice ne ostade bez ikakvog izraza. Najzad ona klimnu glavom.
"Evo." Rid povue ruku kojom ju je dotad drao oko struka, i uze iz kese na svom
opasau neto to je dotad nosio zaboravljeno. "On je eleo da... da ti se ovo vrati." Dade
joj Ukresovu sviralu nainjenu od morske koljke u obliku prave cevi sa spiralnim
navojima po duini, na kojoj su se videli vrlo tanki prelomi zalepljeni u dalekoj prolosti.
Arijelina usta su se otvorila, ali iz njih se nita ne zau. Uzela je frulicu, drala ju
je, pritisnula na obraz, sklapajui oi. "Rado bih otila odavde - iz grada - i nikad se ne
vratila. Tetka Derua je rekla da moemo iveti na njenoj plantai. Da budemo sami,
samo sa merima..."
"To je rekla?" On akama opet stee ipku ograde, kao da mu je telo najednom
ostalo bez teine. "Mogli bismo..." proaputa. "Mogli bismo. Jest, to bi dobro bilo...
mnooo-go dobro."
Digla je opet pogled ka njemu; na njenim pepeljastim obrazima pojavili su se
cvetovi boje a puna mekota njenih usana sazrela je osmehom.
Uzeo ju je za ruku, pogledao te duge, vitke prste, blede ak i u poreenju s
njegovima, i prsten sa solijusom koji je nosila, parnjak njegovom prstenu. Grlo mu se
stezalo oko rei koje je sad pokuavao da izgovori; zagrli je, pritisnu je sebi na srce,
udiui njen slatki topli miris i plesnivi, antiki zadah zidova. Posle nekog vremena upita:
"Zato si dola ovde gore?"
Odvojila se od njega, samo da bi ga pogledala jo jednom, s osmehom. U sali
ispod njih ponovo poe muzika, ali sada sasvim razliita od dosadanje, pune rafinirane
harmonije namenjene umirivanju hiperkritinog tehovskog senzibiliteta. Rid baci pogled
preko ograde, da se uveri da su ti muziari koje slua zaista oni isti: jer sad su izvijali
naherene i neozbiljne tonove jedne tradicionalne letnjake plesne melodije. "Sad poinje
prava zabava", ree Arijel. "Htela sam da sie sa mnom, tamo..." Pruila je ruku ka
njegovoj ruci, zastala, osmehnula se, jer on je ve poao s njom, svojom voljom, gotovo
eljno.
Sioe, rame uz rame, stepenitem, uoe u more tela i lica, u kome njihov
dolazak izazva jedva talasi. Imao je utisak da veinu ljudi koji su se nali oko njega,
nikada nije video; tek tu i tamo prepoznade ponekog. Vide Merovi Bluston; njihovi se
pogledi sjedinie, ali on brzo uspe da otrgne pogled od njenih oiju. Silaskom u salu
izgubio je mogunost da prati kretanje Gundalinua i Kraljice.
Arijel ga je dovela do jednog otvorenog prostora u kome je ples gostiju bio
jednako spontan kao i sama ta muzika. Ona ga povue u ples, natera ga da igra s njom.
Koraci su bili prosti, i on ju je posluao; oseao se trapavim i nesigurnim, zato to jo nije

sasvim prihvatio injenicu da njegovo telo vie nije ona savrena maina u koju se, pod
dejstvom "vode smrti" pretvaralo. Ali hrabro je nastavljao da igra, i uskoro otkrio da
njegovo telo voli da plee - da je to oduvek volelo, shvati on, mada se nije mogao jasno
setiti ijednog ranijeg plesanja. Plesali su, sada, i Arijel i on, ali ne uvek jedno s drugim:
bilo je tu i grljenja sa svim drugim plesaima, uz muziku veselu ali povremeno sa tunim
prizvucima, sve dok Arijelino lice nije bilo rumeno i nasmejano kao i njegovo.
Ali njegovo nekada neumorno telo prinudilo ih je da odu u stranu, da jedu
kiseljenu ribu i piju vino udnog ukusa. To su radili sve dok njegova ula ne poee
zujati. "Seam se ovoga..." prozbori on, ve pripit, kroz neujednaeni smeh.
Arijel die pogled ka njemu. "ta?"
Od potrebe da odgovori spase ga neiji glas, dozivajui ga po imenu. Rid pogleda
kroz gomilu, i vide tri figure kako nastupaju ka njima. Neoekivani kontrast oblika: ona
Tijamatovka koja vodi biznis u klubu "Kod Zvezdoetne", a levo i desno od nje - njegov
pilot i njegov lan posade.
"Eeeeej, gazda", ree Niburu, uz naglo cerenje koje Ridu pokaza da je i Niburu
verovatno gucnuo malo vie.
"Ej, bokca ti", ree Rid, gledajui ih jedno po jedno i oseajui da njegovo lice
ini neke udne stvari. "Gde ste vas troje, do vragova, bili?"
Bili su sve troje u hapsu, sve dok Pala-Tion nije konano imenovana za
komandanta policije i svojom odlukom ih oslobodila. On ih od tada tako rei nije ni
video; sad je, pijan od vina i umora, mogao priznati da mu je to znatno smetalo.
Niburu ga pogleda, onda ironino pogleda preko njegovog ramena, ka Arijel. "Tu
i tamo po varoi, pomagali smo u raiavanju kra posle oluje", ree on. Zagrli Tor
Zvezdoetnu jednom rukom oko struka, pokretom oveka koji je u vrlo bliskim odnosima
s njom. Njena ruka zmijasto poe preko njegovih plea i poe mu masirati prsa.
Rid uzvi obrve. "Vrlina biva nagraena, rek'o bi' ja."
Niburu slegnu ramenima, uzvi obrve. "Ovoj se dopalo kako ja kuvam."
Tor se osmehnu. "Kuva prosto", ree ona, "al' kako zasiti..." Niburu pocrvene. Iza
njih je stajala Ananke, nosei kvola u platnenoj nosiljci, osmehnuta ali utljiva; uvek
kriptina senka. "Nije ti neto mnogo treb'o skeledija u poslednje vreme", ree Niburu.
"Jest, istina", proguna Rid, bacajui pogled ka Arijel. "Nije treb'o." Njegova aka
dotae njenu.
"Znai", ree Niburu posle nekog vremena, "'a emo sad?"
"Da jedemo, igramo, provodimo se", ree on.
"Mislim, posle toga", ree Niburu. "Sutra. Sledee sedmice. Za nekoliko meseci?"
Rid je oklevao, gledajui to troje, raznolike izraze na njihovim licima, videi da je
to, nekako, sve jedan isti izraz. "Mi - Arijel i ja", ree on sputajui pogled, "idemo dole,
na jug, du obale. Pokuaemo..." Zastade. Da naemo oprotaj. "Da naemo... neto to
smo izgubili."
Niburu klimnu glavom, kao da je zadovoljan, pomisli Rid. "Znai opet ti nee
trebati pilot."
"Jest, istina", ponovi Rid. "Voli brodove?"
"Ne volim brodove", ree Niburu. "Oni tonu. Nisam ih voleo na Samathi. Ne
gajim ih ni sad. A ni on." Pokretom pokaza Ananke.
Rid ih pogleda udno. "Vi bi da idete", ree. "Da date ostavku."

"Sad ima ko da se brine o tebi, gazda", ree Niburu i osmehnu se. "Ne trebamo ti
mi, vie." Zastade. "Dugo je i bilo. Moda svi proputamo poneto."
Tor spusti pogled ka njemu. "Pria k'o da se nikad nee vrati", ree ona.
"Pa, voljena, nisam to rek'o." On die pogled ka njoj, sa bledim osmejkom koji
postade jai. "Nikad ne kaem nikad. Ako sam ita nauio od njega..." pokretom pokaza
Rida, uz osmeh sada slatko-kiseo, "to je to, 'nikad ne reci nikad'..." Tor ga poljubi u teme.
On poljubi njen goli pupak. Ananke prevrte oi.
A Rid oseti udarac bezizvornog bola u utrobi. Zakluujui da je za to krivo pie,
ostavi au na sto iza sebe. "Dobro, onda kad odlazite?" upita, ne diui pogled.
Niburu nekoliko trenutaka nije odgovarao, kao da eka neto drugo, ili kao da je
oekivao drugaiju reakciju. "im sredim da dobijemo neki tovar. Nekoliko dana."
"Nekoliko noi?" upita Tor prolazei mu prstima kroz kosu.
"I to", ree on, diui pogled. Rid ga najzad pogleda u lice. "Paaaa, dobro",
nastavi Niburu, "pretpostavljam da emo pre polaska svratiti da se oprostimo..."
"A, ja mrzim duga opratanja", ree Rid. "Nemoj to da radite." Primeti da mu nos
neto malo curi, i obrisa ga rukavom. "Nazeb'o sam", ree, i zakalja se.
"Gledaj da to izlei", ree Niburu ije su se oi punile i nevericom i jednom
vrstom zadivljenog uenja.
"Gledajte vi da se dobro uvate i pazite." Rid mu prui ruku, a Niburu prihvati.
Rukovali su se: susret dva jednaka iga na njihovim dlanovima.
Niburuov osmeh opet se proiri i na usne. "To e nam biti lako, sad kad ne radimo
za tebe."
Rid se nasmeja. "Hvala..." ree, znajui da Niburu zna za ta mu se, u stvari,
zahvaljuje. Prui ruku pored Niburua, do Ananke; pogladi kvola koji je leao, zadovoljan
kao i obino, u platnenom "depu" nosiljke. Bio je to prvi put da ga je pomazio, jo
odkad ga je izvukao iz bunara, davno, na Ondiniju. Kvol poe neto brboriti, iznenaen
ali dobre volje, gledajui ga okom crnim i sjajnim poput staklenog zrna. "Da uva i ovo
stvorenjce. Spasao si mu ivot, znai ima odgovornost za njegov ivot, zauvek; zna za
ta pravila."
Ananke takoe poe gladiti kvola, tako da se njihovi prsti dodirnue, ali ne
zadugo. "Znam, gazda", ree, glasom blagim ali napetim. "Zbogom", ree, i na tom licu
se pojavi neto za ta je Rid mogao pomisliti da je enja, osim to to ne bi imalo
nikakvog smisla.
Muzika se opet promeni, navede sve njih da dignu poglede. Poela je nova pesma,
ali iznad meavine "uroenikih", tijamatskih instrumenata i onih uvezenih sa drugih
svetova, plovio je jedan novi zvuk, visok, zvuk koji je uznemiravao duu, razliit od
svega to je Rid ikad ranije uo - ali, shvati on, na neki nain slian pesmi mera.
Okrete se, pogledom potrai Arijel, i vide da ona vie nije kraj njega.
Tor ga dotae po miici i pokaza prema orkestru. Rid die glavu, pogleda tamo, i
vide Arijel meu muziarima; shvati da je to zvuk flautice njenog oca. Znao je i ranije da
Arijel ima talenta za muziku, i za mimikriju, ali nije znao da ona i svira.
Ta muzika, i njegovo sopstveno iznenaenje, drali su ga nekoliko dugih
trenutaka u nepominosti. Kad se opet okrenuo, naao je da ono troje ve plove daleko od
njega, da su izvan domaaja, ve sa druge strane podijuma za igru. Ananke se u jednom
trenutku osvrte, die ruku za zbogom, a onda ih vie nije bilo.

Rid poe kroz gomilu nastojei da se primakne mestu gde su Arijel i muziari
svirali. Opet vide Merovi Bluston, koja je sad stajala pored Kraljice. Luna ju je drala
rukom oko struka. Obe ene su stajale nepomino, i sluale; njihova lica bila su ispunjena
jednakim zaprepaenjem i jednakom tugom. On se seti da je Tamis nosio sviralu;
verovatno je i on znao da svira na njoj, kao i njegova sestra... kao i Ukres Svetlohodni, u
svoje vreme. Poe razmatrati udnovate sheme koje nastaju preplitajima naslednih
faktora i ivotne sredine, ljubavi i alosti; pa poele da je mnogo pijaniji, ili bar da nije
pijan nimalo.
"Kulervo", ree jedan glas. Okrete se i vide Gundalinua, koji je maloas stajao
Kraljici s druge strane a sad mu priao.
"Dobrodoao natrag", ree Rid, bez osmeha. "U zemlju ivih."
Gundalinu ga pogleda iznenaeno, kao da je rekao neto sasvim nerazumljivo. Ali
onda klimnu glavom, takoe bez osmeha. "Da..." ree. "Hvala ti. Hvala ti za tvoje uee
u tome."
Rid malo slegnu ramenima. Videi Gundalinua najzad iz blizine, bio je iznenaen
koliko je to lice ispijeno, brazde produbljene - bili su to tragovi muka pretrpljenih na
robiji, tragovi koji naglim pomilovanjem nisu ni poeli nestajati. Strogost crne i srebrne
uniforme, reflektovana svetlost znaaka i medalja na njemu, i meu medaljama surove
povijene bodlje trolista, samo su bili odjek tekog gubitka iluzija, koji se video u
Gundalinuovim oima. "Moda smo time izjednaili rezultat", ree Rid.
Gundalinu se tada, jedva primetno, osmehnu; kao da su njegova usta zaboravila
kako se taj izraz pravi.
Kraljica se okrete kad u glasove njih dvojice iza sebe. Merovi je nekud nestala;
Rid zakljui da je, verovatno, njegovo prisustvo uzrok tome. Kad mu je Kraljica prila i
stala tik uz Gundalinua, Rida zaudi prizor koji su njih dvoje davali: kao dva ogledala,
nametena tako da se patnja jednog odraava u drugom; njihova zasebna stradanja bila su
zapravo manifestacije jednog istog stradanja. Uvide da nije bio ni svestan, do ovog
momenta, koliko se Kraljica promenila - bio je previe preokupiran dubinskim
promenama u sebi. Zapita se ta li oni vide na njegovom licu.
"Nisam znao da ona ume da svira", ree bacajui pogled ka Arijeli, koja je jo bila
izgubljena u zanosu svoje muzike. Oseti da ga ispunjava enja, slina slatkom i tunom
veselju pesme koja se dizala kroz vazduh.
"Ni ja", ree Gundalinu tiho, pomalo setno.
"Ni ja..." Kraljiin glas bio je odjek radosti i tuge te muzike. Gundalinu obuhvati
Kraljicu jednom rukom i privue je uza se.
Podigla je glavu ka njemu i klimnula, kao da je neto rekao; kao da izmeu njih
dvoje vie ne postoji stvarna potreba za izgovaranjem rei. Onda opet pogleda Rida,
oima koje su bile dva bunara pamenja. Rid zakorai u stranu, da ih propusti, i oni
prooe. Onda ih je gledao kako se udaljavaju kroz gomilu, sve proreeniju; zaputili su se
ka istom onom stepenitu niz koje je on siao. Video je njihov izlazak, ba kao to je
video i njihov ulazak: zatvaranje jednog kruga.
Okrete lea tom stepenitu, sada praznom, preputajui ih njihovoj privatnosti;
usmeri se na muziku, na Arijel. Pustio je da se misli rastope u tenoj melodiji, i da se Rid
Kulervo izgubi u gomili.
Luna je vodila Gundalinua tihim hodnikom, uz jo jedno stepenite, pa nekim
drugim hodnicima, drei ga za aku. Nije joj postavio nijedno pitanje, iao je za njom

popustljiv i posluan - kao da je i sad zatvorenik. Osvrtala se ka njemu; u sebi je oseala

bol. Mislila je da ga vodi u spavau sobu, ali do tih vrata su doli, i proli. Gundalinu joj
uputi kratak pogled radoznalosti, bez rei, bez pitanja.
Provodila je svaki dan u periodu od dolaska tribunala do Gundalinuovog povratka
- nekoliko nedelja, beskonano otegnutih - radei od zore do kasne noi, odasvud
pritisnuta zahtevima koji su proisticali iz potrebe da se redefiniu odnosi izmeu Tijamata
i Hegemonije i da se nadzire oporavak grada od katastrofalnih posledica oluje. Ali, svake
noi, kad bi konano legla u postelju, sama, zamiljala je da on lei pored nje; ula
njegovo disanje, otkucaje njegovog srca; i toplinu njegovog dodira koji e vratiti njeno
hladno, jadom rastrgnuto telo u ivot.
A ipak, sada, ovde, kad su ostali najzad sami, znala je da to nije ono to eli, ono
to joj treba. Prvi vrtoglavi talas radosti koji su osetili kad su se videli preneo ih je
elegantno i bezbolno kroz poglede javnosti. Ali ovde, u ovim praznim prostorima, taj
blistavi nemislei trenutak zadovoljstva je zgasnuo, preputajui da uspomene ovladaju
njome, da senke i seni uu. Podie pogled ka njegovom licu premreenom senkama i
umorom, i shvati da ni on to ne eli: nije mu potrebno pourivanje u intimnost.
Stoga ga je povela kroz hodnike pa uz poslednje stepenite, do svoje privatne sobe
na samom vrhu Palate, i celoga grada. Nono nebo se otvori oko njih, arei se vatrom
nebrojenih sunaca. Prohladno, plavosrebrno lice velikog meseca, tijamatskog jedinog,
bilo je svetlea misterija koja se uzdie iz mora.
Zau kako Gundalinu zapanjeno uvlai vazduh. "Pojma nisam imao da ovo
postoji..." ree on kad osmotri ta lei oko i ispod njega; nije znala da li on misli na
postojanje ove tajne sobe, ili ovako predivne panorame. Nasloni glavu na njegovo rame.
Stajali su zajedno, i gledali napolje; zagrljeni, ali savreno nepomini, jer su zaboravili
svoje postojanje.
Neto je izronilo iz vode, daleko na mirnom mrano-sjajnom ogledalu okeana:
jedna silueta, pa druga, trea, i jo mnoge. Proivale su crnim koncima svetlucavu plohu
vode; podseale na sve ono to se dogaa dole, ispod iluzije mira. "Jesu ono meri?" upita
on.
"Mislim da jesu", ree Luna neno. "Ne mogu bit' sigurna, na ovoj udaljenosti."
Uzdahnuo je. "Mislio sam da neu doiveti da opet vidim ovaj svet", ree. "Mislio
sam da nikad vie neu videti tvoje lice..." Okrete pogled od okeana, u njene oi; dodirnu
njeno lice, samo malo, kao da isprobava, rukom izbrazdanom od rada. "Pokuali su da me
ubiju..." ree posle nekog vremena.
"Ko?" Htela je da nastavi da ga gleda u oi, ali on opet okrete pogled na puinu.
"Isti oni koji su hteli i mere da ubijaju." Lice mu otvrdnu kao pesnica. "Verovatno
isti oni koji su mi estitali to sam se vratio, i lizali mi izme, veeras, u balskoj sali. Nisu
imali dovoljno uticaja - ili hrabrosti - da me neposredno ubiju. Zato su me poslali tamo..."
Zauta. "Nadali su se da e vreme da sredi tu stvar. Meutim, ti si mi spasla ivot, jo
jednom." Izraz lica mu se ublai, i on je poljubi u kosu, neno, bez strasti.
Nije odgovorila, niti se pomakla, njeno telo bilo je bez oseaja i reakcije; seala se
kako je tanka membrana izmeu ivota i smrti, seala se svih onih stvari koje sada ne
mogu, nikako i nikad vie, biti izmenjene.
"Luno..." Zagrlio ju je, ponet saoseanjem. "ao mi je, tako mi je ao..." U
njegovom slomljenom glasu ona zau seanje na zvuke koji su se istrgli iz njenog grla, ne
tako davno, u trenucima kad je alila za poginulim.

Osetila je na obrazu, toplom od uzbuenja, laki dodir prohladne, tue tkanine

njegove uniforme; osetila je oklop, sainjen od tvrdoivinih medalja na njemu, kako se
utiskuje u njena lea, u njen vrat, kad ju je zagrlio. Ali nije se oseala nimalo uteenom.
"Majko sviju nas", apnu ona gledajui prostranstvo mora, "radije bih da sam umrla nego
ovako da mi srce bude iupano." Onda pomisli na Arijenrod - na njene kosti koje e se
celu venost valjati kroz mrane dubine mora - sa saaljenjem i uasom.
Nije imao nikakav odgovor, ovoga puta; samo ju je jednako drao tako, dok nije
osetila da toplina njegovog tela proima njenu kou kao melem. "Vidi", ree on najzad.
"Meri su. Sad se jasno vidi." Njegove ruke drale su je vrsto a glas je insistirao da
pogleda.
Digla je glavu, videla ih, celu jednu koloniju, kako se raduju u noi na dodirnu
dvaju svetova. Njihovi ivoti opet su bili potpuni, razlog to postoje jasan; iako je Luna
videla, u skrivenoj harmoniji njihovog nemarnog plivanja, u njihovom plesu udvaranja,
da u njihovom svetu gde vreme ne postoji, postojanje samo po sebi moe biti dovoljan
razlog. Meri su imali mnogo vie zajednikog sa sibilskim umom nego sa ljudima koji su
takoe, samo na drugi nain, bili sluge toga uma. Gledala je kako se pojavljuju, pa
nestaju, ostavljajui prefinjene obrasce svog prolaenja urezane u njen um; kao
namigivanje, tako su nastajali i nestajali, na zvezdanoj povrini vode. "Ja im zavidim..."
proaputa ona. "ive bez aljenja ma za im."
"Njihov ivot se nee prekidati na neprirodan nain. Zahvaljujui nama",
promrmlja Gundalinu, njoj u kosu. "Niti e ikada vie ljudski ivoti biti neprirodno
produavani pogibijom mera. Jedna ravnotea ponovo je uspostavljena... Moda sad
moemo nastaviti da ivimo na ivot. Na zajedniki. Izgubili smo tako mnogo
vremena, koje nikad nee moi da nam se vrati..."
Luna sklopi oi, priseti se jedne venosti u kojoj strela vremena ne zna na koju bi
stranu pola, pa zato pokazuje na sve strane u isti mah. Opet otvori oi, pogleda more i
nebo razbuktalo od zvezda. Nije mogla odrediti gde je ona crta na kojoj jedno prestaje, a
drugo poinje; kao da ta razdvojenost i ne postoji, kao da samo jedan kontinuum tee iz
dubina okeana u dubine svemira. "'Vreme e da sredi tu stvar'", ponovi ona neno,
ponavljajui njegove ogorene rei. "Sredilo je... i sredie. Duguje nam bar toliko."
Pogleda ga, vide odsjaj noi u njegovim tamnim oima.
Osmehnuo se i klimnuo joj glavom, grlei je, grejui je. "S radou gledam u
budunost", ree on, "u kojoj u ostariti s tobom."
83. TIJAMAT: Pradna, na orbiti
"The, bokce ti", ree Kedalion Niburu, opruajui prste toliko da su mu zglavci u
njima zapucketali. Zavalio se u naslon komandnog sedita Pradne. "Praktino se plaim
da u se probuditi iz ovog sna." Pogleda u stranu, ka Ananke. "'Aj' reci mi da ne sanjam."
Ananke se osmehnu. "Ne sanja. Osim ako i ja sanjam isto." Pogladila je kvolov
zdepasti nosi i paljivo osmotrila podatke na instrumentima, na zidu kontrolne kabine.
"Pogonski sistemi ispravni. Kargo ispravan. Sistemi za odravanje ivota ispravni. Sve
dozvole su stigle, prozor za odlazak nije izmenjen. Slobodni smo, Kedalione. Stvarno
smo slobodni da odemo."

"Spremni za izlazak iz tijamatskog prostora?" Kedalion izgovori to ritualno

pitanje, diui pogled sa instrument-table ispred sebe, da jo jednom pogleda Ananke.
"Spremni", odgovori ona bez oklevanja.
Kedalion sad pogleda preko ramena. "Spreman, Svetlohodni?"
Ukres Svetlohodni ga pogleda, i jedva primetno klimnu glavom umotanom u
zavoje. Pogled mu je, meutim, jo bio prikovan za ekrane, jo se drao za prizor njegove
rodne planete koja je prolazila, velianstveno, hiljadama kilometara ispod njih. "inim li
pravu stvar, Niburu?" upita on tiho.
"Ne znam ja", ree Niburu. "Al' znam da ini dobru... Spreman?" upita jo
jednom, posle trenutka utanja. Na njegov dodir slika na ekranima pretvori se u zvezdano
polje.
Svetlohodni duboko udahnu. "Ja sam spreman", ree, sada gledajui budunost.
Osmehnu se i die aku, gestom koji je moda trebalo da bude ospokojavajui, ili samo
da znai "zbogom".
Kedalion se udobno namestio u fotelji. Rekao je nekoliko rei orbitalnoj stanici,
koja se okretala daleko ispod njih; zatim brodskom raunaru, aktivirajui sekvencu za
odlazak.
Onda je, zahvaen boanskim predoseanjem, anticipacije, ekao, a Pradna je
oko njega oivela, i pala u daljine, u no.