Naslov originala:

Ernesto Sabato, Sobre Heroesy Titmbas Primera edicion:

1961. Fabril Editores, Buenos Aires Co. 1961.: Ernesto
Sabato

ERNESTO SABATO

O JUNACIMA I
GROBOVIMA
Prevela sa panskog
Slavica Koji

PLATO
Beograd, 2012.

Postoji jedna vrsta proznih matarija pomou kojih pisac

pokuava da se oslobodi neke opsesije koja ni njemu samome nije
jasna. Po srei ili po nesrei, umem da piem jedino takvu prozu.
tavie, jo od rane mladosti oseao sam neodoljivu potrebu da
piem te, meni nerazumljive povesti. Na svu sreu, nisam hitao
da ih objavim. Tek godine 1948. odluio sam da objavim jednu od
njih: TUNEL. Sledeih trinaest godina nastavio sam da
istraujem onaj mrani lavirint to vodi sredinjoj tajni naeg
ivota. Uvek bih iznova pokuavao da pisanjem izrazim ono do
ega sam u svom traganju doao, ali bih, obeshrabren slabim
rezultatima, na kraju unitavao najvei deo rukopisa. Sada su me,
meutim, neki moji prijatelji, proitavi ono to je od tih rukopisa
preteklo, nagovorili da ih objavim. Svima njima elim da ovde
izrazim zahvalnost na veri i poverenju, koje ja, naalost, nikada
nisam imao.
Posveujem ovaj roman eni koja me je ustrajno bodrila u
trenucima obeshrabrenja, a njih je bilo ponajvie. Bez nje, nikada
ne bih smogao snage da ga zavrim. Iako ona zasluuje neto
kudikamo vrednije, ak i ovakav kakav je, sa svim nedostacima,
roman pripada njoj.

UVODNA NAPOMENA
Prvi rezultati istrage pokazali su da je nekadanji
vidikovac, koji je inae Alehandri sluio kao spavaa soba,
bio zakljuan sa unutranje strane i da je to uinila sama
Alehandra. Zatim je (premda se, logino, ne moe
pouzdano utvrditi u kom vremenskom razmaku) ubila oca,
ispalivi etiri metka iz pitolja kalibra 32. Naposletku, sve
je polila benzinom i zapalila.
Ova tragedija koja je potresla Buenos Ajres, jer je re o
uglednoj, staroj argentinskoj porodici, mogla je u prvi mah
da izgleda kao posledica iznenadnog nastupa ludila. Sada,
meutim, javlja se nov momenat i remeti tu prvobitnu
shemu. Jedan udan spis, Izvetaj o slepima, koji je
Fernando Vidal zavrio iste noi kada ga je snala smrt,
naen je u stanu u kome je on, pod izmiljenim imenom,
iveo u Vilja Devotu. Re je, koliko je nama poznato, o
zapisima jednog paranoika. Uprkos tome, kau da se iz njih
daju izvui neka tumaenja koja bacaju svetlost na zloin i
zbog kojih pretpostavka o pomenutom inu kao posledici
ludila ustupa mesto jo mranijoj hipotezi. Ako je taj
zakljuak taan, dobilo bi se i objanjenje zato Alehandra
nije izvrila samoubistvo jednim od dva metka preostala u
pitolju, nego je odluila da se iva spali.
(Odlomak iz policijske hronike, objavljene 28. juna 1955.
godine u buenosajreskom listu La Razon.)

ZMAJ I PRINCEZA

I
Jedne subote, meseca maja 1953., dve godine pre
dogaaja u Barakasu, visok i poguren mladi koraao je
stazama parka Lesama.
Seo je na klupu nedaleko od Cererinog kipa. Sedeo je
nepomino, utonuvi u misli. Kao amac to se ljuljka po
velikom jezeru, prividno mirnom ali uzburkanom
dubinskim strujama, pomislio je Bruno kada mu je, posle
Alehandrine smrti, Martin, smueno i u odlomcima, priao
neke pojedinosti iz te veze. I ne samo to je to pomislio
nego je i te kako shvatao mladia, jer ga je taj
sedamnaestogodinji Martin podseao na sopstvenu
prolost, na onog davnanjeg Bruna koga je jo pokatkad
nazirao kroz maglovito razdoblje od trideset godina,
bogaeno i pustoeno ljubavlju, razoaranjem i smru. Sa
setom mu se u mati priviao kako eta starim parkom,
dok se sutonsko rumenilo lagano gasi na neupadljivim
kipovima, na zamiljenim bronzanim lavovima i na
stazama prekrivenim prvim uvelim liem. U tom asu
poinju da se glaskaju tihi umovi, zamire silna gradska
buka, kao to zamire preglasan razgovor u samrtnikovoj
sobi, a zatim se razgovetno razaznaju ubor esme, koraci
koji se udaljavaju, cvrkutanje ptica koje nikako da se smeste
u gnezdima i daleka deja cika. Neto tajanstveno zbiva se
u tim trenucima: pada no. I sve biva drukije: drvee,
klupe, penzioneri koji pale vatricu od suvog lia, zvuk
sirene s nekog broda u Junom doku, daleki huk grada. U
tom asu sve poinje da ivi nekako dublje i zagonetnije. A
tog asa osobito se pribojavaju usamljene due koje u to

doba dana zamiljeno i utke sede na klupama po trgovima

i parkovima Buenos Ajresa.
Martin podie pare baene novine koje je imalo oblik
neke zemlje: nepostojee ali mogue zemlje. Mahinalno
prelete pogledom preko rei o Suecu, o trgovcima
pohapenim u Vilja Devotu, o neemu to je Georgiju
izjavio prilikom dolaska. Na poleini, delimice ukaljana
blatom, videla se fotografija: PERON POSETIO
POZORITE DISEPOLO. A ispod toga, ratni veteran
sekirom iskasapio enu i etvoro dece.
Baci novine. Skoro se nikada nita ne deava, rei e
mu Bruno, mnogo godina kasnije, pa ak ni kada kuga
pomori itavu oblast u Indiji. Ponovo mu iz seanja izroni
majino nafrakano lice, ponovo je zau kako mu govori
postoji zato to se nisam pazila. Hrabrosti, da,
gospodine, hrabrosti nije imala. Inae bi zavrio u kloaki.
Majka kloaka.
A onda ree Martin najednom osetih da mi neko
stoji iza lea i pilji u mene.
Nekoliko trenutaka stajao je ukipljen, u onoj
nepominosti punoj iekivanja i napetosti kao kada se u
pomrini spavae sobe oveku uini da uje neki sumnjiv
um. esto je imao takav oseaj na zatiljku, ali mu je uvek
bio nelagodan ili ak nesnosan; poto je (objasnio je) sebe
uvek smatrao runim i smenim, smetala mu je i sama
pomisao da bi neko mogao da ga prouava ili makar
posmatra s lea: zbog toga bi u tramvaju i autobusu uvek
sedao na zadnje sedite a u bioskop ulazio tek poto bi se
sva svetla pogasila. Meutim, u tom trenutku je osetio
neto drugo. Neto oklevao je, kao da trai pravu re
neto uznemirujue, slino sumnjivom umu koji ujemo, ili
nam se uini da ga ujemo, u noi.
Napregnuo se da zadri pogled na kipu, ali ga u stvari
nije video: pogled mu je bio uprt unutra, kao kada mislimo

na stvari iz prolosti i nastojimo da oivimo mutna seanja,

za ta nam je potrebna puna duhovna pribranost.
Neko pokuava da stupi u vezu sa mnom, ree da je
tog trena uznemireno pomislio.
Oseanje da ga neko posmatra pojaalo je, kao i uvek,
njegov stid: sebi je izgledao ruan, nezgrapan i nespretan.
ak mu se i sopstvenih sedamnaest godina inilo smenim.
Ali to nije tano, kazae mu dve godine kasnije
devojka koja mu je tog trenutka stajala iza lea; silno vreme
mislio je Bruno jer se nije merilo mesecima, ak ni
godinama, nego, kao to je svojstveno toj vrsti ljudi,
duhovnim katastrofama i danima potpune samoe i
neopisive tuge; danima koji se izduuju i iskrivljuju kao
zastraujue slike na zidovima vremena. To uopte nije
tano, a pri tome ga je, grozniavo puei svoju veitu
cigaretu, gledala ispitivaki, kao to slikar posmatra svoj
model.
ekaj, govorila mu je.
Vie si nego zgodan momak, govorila je.
Ti si zanimljiv i zatvoren mladi, a sem toga spada u
neobinu vrstu ljudi.
Da, naravno, odobravao je Martin i gorko se
osmehivao, mislei vidi da sam u pravu jer te se rei
govore nekome ko nije zgodan momak i kada sve ostalo
nema znaaja.
Ma, stani, kad ti kaem, uzvraala je rasreno.
Izduen si i tanak kao likovi El Greka.
Martin je gunao.
Hajde, prestani, nastavljala je ljutito kao naunik
koga zbog nekih triarija ometaju u asu kada je na pragu
da otkrije eljenu konanu formulu. udno povukavi dim
cigarete, kao i uvek kada je nastojala da se pribere,
namrtila se i dodala:

Ali, zna, taj lik panskog askete izneveravaju tvoje

ulne usne. Pa i te vodnjikave oi. Ne govori, znam ve da
ti se ne dopada ovo to kaem, ali dozvoli mi da zavrim.
Mislim da ene nalaze da si privlaan, uprkos onome to
sam o sebi misli. Da, i izraz tvog lica. Meavina istote,
melanholije i priguene ulnosti. Pa, sem toga... asak...
Neka enja u tvom pogledu ispod tog ela nalik na strehu.
Ipak, ne znam je li to ba ono to mi se kod tebe svia.
Mislim da ima neto drugo... Tvoja dua, koja gospodari
tvojim telom, kao da si uvek u stavu mirno. Dobro, moda
svianje i nije prava re, moda me iznenauje, zadivljuje
ili razdrauje, ne znam... Tvoja dua, koja vlada tvojim
telom kao neki strog diktator.
Kao kada bi Pija XII postavili za nadzornika javne kue.
Hajde, ne ljuti se, pa ja znam da si ti aneosko stvorenje.
Osim toga, kao to rekoh, ne znam da li mi se to kod tebe
svia ili mi je najmrskije.
Napregnuo se da zadri pogled na kipu. Ree da je u
tom trenutku bio uplaen i opinjen; strepeo je da se
osvrne, a neto ga je neodoljivo vuklo da to uini. Setio se
da ga je jednom prilikom, u klancu Umauaka, uz samu
ivicu avoljeg drela, dok je posmatrao crni ponor, neka
neodoljiva sila iznenada podstakla da skoi na drugu
stranu. I ovog trenutka mu se deavalo neto slino: kao da
ga je neto teralo da skoi preko tamnog ponora na drugu
stranu svog ivota. A onda ga je ta nesvesna ali neodoljiva
sila naterala da se osvrne.
im ju je ugledao, namah je skrenuo pogled i zagledao
se u kip. Plaio se ljudi: izgledali su mu nepredvidljivi, a
sem toga izopaeni i prljavi. Kipovi su mu, meutim,
pruali tihu sreu, pripadali su nekom sreenom, lepom i
istom svetu.
No, nije uspevao da vidi kip: i dalje mu je pred oima
lebdela kratkotrajna slika neznanke, plavkasta mrlja njene

suknje, crna boja njene duge i prave kose, bledilo njenog

lika, njeno lice nadneto nad njim. Bile su to tek mrlje, kao u
slikarskoj skici, bez ikakve pojedinosti koja bi ukazivala na
njene godine ili karakter. Ali on je znao naglasio je ovu re
da se u njegovom ivotu tog trena dogodilo neto
znaajno: ne toliko po onome to je video koliko po onoj
snanoj poruci koja mu je utke upuena.
Vi ste mi, Bruno, mnogo puta kazali da se stvari ne
dogaaju svakog trena, da se ak gotovo nikada nita ne
dogaa. Neki ovek proe kroz Dardanele, neki gospodin
preuzme dunost predsednika Austrije, kuga desetkuje
neku pokrajinu u Indiji, a sve to za nas nema znaaja. Sami
ste rekli da je to strano, ali da je tako. Naprotiv, u tom
trenutku imao sam jasan utisak da se neto dogodilo. Neto
to e promeniti tok mog ivota.
Nije mogao tano da odredi koliko je vremena proteklo,
ali se seao da je nakon izvesnog vremena, koje se njemu
uinilo veoma dugo, osetio da devojka ustaje i odlazi. Dok
je odlazila, usudio se da je osmotri: bila je visoka, u levoj
ruci nosila je knjigu, koraala odluno i pomalo nervozno.
Martin je ustao i nesvesno poao za njom. Ali ubrzo je
shvatio ta ini i odmah zastao, uplaivi se pomisli da bi
ona mogla da se osvrne i primeti ga kako je prati. Gledao je
devojku kako odlazi ulicom Brazil prema ulici Balkarse.
Uskoro ju je izgubio iz vida.
Polagano se vratio klupi i seo.
Ali rekao mu je vie nije bio isti. I vie nikada nee
biti isti.

II
Prolo je mnogo nespokojnih dana. Jer znao je da e je
ponovo videti, vrsto je verovao da e se ona vratiti na isto
mesto.
Za to vreme mislio je samo na neznanku, a svako
predveerje je provodio na onoj klupi, sa istom meavinom
zebnje i nade.
A onda je jednog dana, pomislivi da je sve to samo
obina glupost, odluio da ode do Boke umesto da jo
jednom odsedi na klupi u parku Lesama. A kada je ve
stigao u ulicu Admirala Brauna, okrenuo se i ponovo poao
ka uobiajenom mestu; s poetka sporo i neodluno,
bojaljivo, a zatim sve bre, da bi na kraju potrao kao da
uri da ne zakasni na ugovoreni sastanak.
Da, ona je bila tamo. Iz daleka ju je ugledao kako koraa
pravo prema njemu.
Martin je zastao, oseajui kako mu srce uzbueno
lupa,
Devojka se pribliavala. Kada je dola do njega, ree
mu:
ekala sam te.
Martin oseti da mu kolena klecaju.
Mene? upitao je, crvenei.
Nije se usuivao da je pogleda, ali je kriom primetio
njen crni demper sa rol-kragnom i crnu ili moda
zagasitoplavu suknju (to nije mogao da odredi, a nije ni bilo
vano). Uini mu se da ima crne oi.
Crne? upitao je Bruno.

Naravno, nisu bile crne, samo mu se uinilo. A kada su

se nali drugom prilikom, iznenadio se videvi da su joj oi
tamnozelene. Verovatno je onaj prvi utisak bio usled slabog
svetla ili stidljivosti, zbog koje se nije usuivao da je
otvoreno pogleda; najverovatnije je razlog bilo i jedno i
drugo. Pri drugom susretu takoe je primetio da ona duga i
prava kosa, koja mu se uinila crna kao gavranovo krilo,
zapravo ima crvenkaste prelive. Kasnije je polako
zaokruio njen portret: usne su joj bile pune a usta velika,
ak vrlo velika, a u uglovima su bile urezane bore koje su
ostavljale utisak gorine i prezira.
Meni da objanjavaju kakva je Alehandra, ree u sebi
Bruno, kakvo joj je lice i uglovi usana! Pomisli da se ba
po tom izrazu usana i izvesnom mranom sjaju u oima
Alehandrino lice razlikuje od lica Heorhine koju je zapravo
voleo. Jer, sada uvia, istinski je voleo nju, a kada je
poverovao da se zaljubio u Alehandru, tada je Bruno traio
njenu majku, kao oni srednjovekovni monasi koji su
pokuavali da odgonetnu prvobitni tekst ispod
restaurisanih slojeva, izbrisanih mesta i zamenjenih rei. A
ta njegova nerazboritost bila je uzrok alosnim
nesporazumima sa Alehandrom: ponekad je doivljavao
ono isto to bi mogao da oseti ovek kada bi se, posle
dugogodinjeg izbivanja, vratio kui u kojoj je proveo
detinjstvo i, pokuavi da otvori vrata, naao pred zidom.
Naravno, njeno lice je bilo maltene isto kao Heorhinino: ista
crna kosa sa crvenkastim prelivima, iste sivozelene oi, ista
velika usta, iste mongolske jagodice, isti bledi obrazi bez
sjaja. Ali ono maltene bilo je uasno, tim vie to je bilo
tanano i neuhvatljivo, te je tako zabluda bila dublja i
bolnija. Jer mislio je Bruno lice ne sainjavaju samo kosti
i meso, te je ba zato manje telesno nego trup: odreuju ga
pogled, izraz usta, bore, sav taj spoj tananih crta kojima se
dua obelodanjuje kroz telo. I zbog toga se telo pokojnika

naglo menja odmah po izdisaju, tako da moemo rei da

kao da nije ista osoba, svejedno to ga sainjavaju iste one
kosti i materija od kojih je bilo sainjeno maloas, neznatno
pre tog zagonetnog trenutka kada dua naputa telo koje
ostaje pusto kao kua zanavek naputena od onih koji su u
njoj stanovali i, naroito, u njoj patili i voleli se. Jer
osobenost kui ne daju ni zidovi, ni krov, ni pod, nego
ukuani koji joj razgovorima, smehom, ljubavima i
mrnjama udahnjuju ivot, koji proimaju kuu neim
nematerijalnim ali dubokim, neim tako malo materijalnim
kao to je osmeh na licu, mada se to ovaplouje u tepisima,
knjigama ili bojama. Slike na zidovima, boje na vratima ili
prozorima, are na tepihu, cvee u sobama, ploe i knjige,
sve su to materijalne stvari (kao to usne ili obrve pripadaju
telu), ali one su ipak oblici ispoljavanja due; naim
materijalnim oima dua se moe prikazati jedino kroz
materiju, to na svoj nain svedoi koliko je dua manjkava,
ali i neobino tanana.
Kako, kako? upita Bruno.
Dola sam da te vidim, ree Martin da je kazala
Alehandra.
Sela je na travu. Mora da je na Martinovom licu videla
zapanjenost, jer dodade:
Nije valjda da ne veruje u telepatiju? udilo bi me,
jer tako izgleda. Kada sam te onog dana ugledala na klupi,
znala sam da e se na kraju osvrnuti. I zar nije bilo tako?
Eto vidi, i sada sam bila uverena da e me se setiti.
Martin je utao. Koliko puta e se ponoviti isti prizor:
ona pogaa njegove misli, a on je utke slua! Imao je
oseanje da je poznaje, ono oseanje koje ponekad imamo
da smo nekoga videli u nekom ranijem ivotu, oseanje
koje lii na stvarnost, kao to neki san lii na dogaaje s
jave. Trebalo je da proe dosta vremena pa da shvati zato

mu se Alehandra uinila nekako poznata i tada se Bruno

ponovo nasmeio u sebi.
Zasenjen, Martin ju je pogledao: njenu vranu kosu i
njenu bledu kou bez sjaja, njen visoki i koati stas; neto
na njoj je podsealo na manekene iz modnih asopisa, ali je
u njoj u isti mah bilo i neeg oporog i dubokog, neeg to se
ne susree kod takvih ena. Kasnije je retko, gotovo nikada,
uoavao kod nje izraz blagosti, jednu od onih crta
svojstvenih enama, a pre svega majkama. Osmeh joj je bio
opor, sarkastian, smeh neobuzdan, kao njeni pokreti i
karakter uopte. Grdno sam se namuila da bih nauila da
se smejem, priznala mu je jednom prilikom, ali se nikada
ne smejem od srca.
Ali dodao je Martin, pogledajui Bruna sa onim
udnim izrazom lica kakav poprimaju zaljubljeni kada
navedu druge da pred njima priznaju odlike njihovog
voljenog bia je li tano da su se mukarci, pa i ene, u
prolazu okretali za njom?
Dok je priznavao, osmehujui se potajno tom
prostodunom izrazu ponosa, Bruno se priseti da je zaista
bivalo tako i da je Alehandra, gde god da se pojavila,
pobuivala panju mukaraca, pa i ena. Meutim, njihove
su pobude bile razliite, jer ona nije mogla ene ni da
smisli, mrzela ih je, smatrajui da su soj dostojan prezrenja,
te da se moe prijateljevati jedino s mukarcima; zauzvrat,
ene su nju mrzele istom snagom, premda iz obratnih
razloga, to je Alehandru podsticalo samo na ravnodunost
punu prezira. Ali, ene su je zacelo mrzele ne prestajui da
se potajno dive egzotinosti njene pojave, kako je to Martin
oznaio, one egzotinosti koja je u stvari bila paradoksalan
nain ispoljavanja njene argentinske prirode, s obzirom na
to da se taj tip lica esto susree u zemljama June Amerike,
kada se boja i crte lica belaca nau u spoju sa jagodicama i
mongolskim oima indijanskog tipa. Njene duboke i

nespokojne oi, njena usta s prezrivim izrazom, ta

meavina protivrenih oseanja i strasti koji su se
nasluivali u njenim crtama (meavina teskobe i dosade,
estine i neke rasejanosti, gotovo divlje ulnosti i izvesnog
gaenja zbog neeg posve opteg i dubokog), sve je to
njenom liku davalo nezaboravno obeleje.
Martin je jo rekao da njeno lice ne bi mogao da
zaboravi do kraja ivota, ak i da se meu njima nije nita
dogodilo, ak i da je s njom samo jedanput bio ili
razgovarao. A Bruno je mislio da je to iva istina, jer ona
nije bila samo lepa. Ili, bolje reeno, ovek nije mogao
pouzdano rei da je lepa. Drugo neto je bilo posredi.
Neverovatno je privlaila mukarce, a to je ovek mogao
lako primetiti idui s njom. U izvesnom smislu delovala je
rasejano, ali istovremeno i usredsreeno, kao da razmilja o
neem munom ili kao da gleda u sebe. Oigledno, svako
ko bi je susreo morao je da se zapita: Ko je ova ena? ta
trai i o emu razmilja?
Taj prvi susret bio je za Martina presudan. Do tada su
ene za njega bile ili one iste i herojske device iz legendi,
ili stvorenja povrna i lakoumna, spletkaice i gadure, bia
samoljubiva, prljava, podmukla i koristoljubiva (kao i
sama Martinova majka, uostalom, pomisli Bruno da
Martin misli). A onda je iznenada susreo enu koja se nije
uklapala ni u jedan od ta dva kalupa, za koje je do tog
trenutka verovao da su jedini. Dugo ga je muilo to otkrie,
ta neoekivana vrsta ene. S jedne strane izgledalo je da
ona ima neke vrline herojskog uzora iz njegovog
mladalakog tiva, kojim je bio toliko oaran, a s druge je
odavala ulnost koju je smatrao svojstvenom onoj vrsti
ena prema kojoj je oseao odvratnost. ak i sada, posle
Alehandrine smrti, a nakon to je s njom doiveo tako
snanu vezu, nije uspevao da pronikne u tu veliku
zagonetku. esto se pitao kako bi se poneo prilikom

drugog susreta da je mogao naslutiti da je ona ba ono to

se docnije ispostavilo da jeste. Da li bi pobegao?
Bruno ga pogleda utke: Da, ta bi uinio?
I Martin njega pogleda paljivo, pa posle nekoliko
trenutaka ree:
Nanela mi je tolike patnje da sam nekoliko puta bio na
rubu samoubistva.
Ipak, uprkos tome, ak i da sam unapred znao ta e
mi se dogoditi, pohrlio bih k njoj.
Naravno, pomisli Bruno. A koji to mukarac, mladi
ili zreo ovek, glup ili pametan, ne bi uinio isto?
Privlaila me je dodade Martin kao tamni ponor.
Oajavao sam ba zato to sam je voleo i to mi je bila tako
potrebna. Kako moe da nas dovodi do oajanja neto
prema emu smo ravnoduni?
Dugo je utao, utonuo u misli, a zatim se vratio svojoj
opsesiji: upinjao se da se priseti trenutaka provedenih s
njom, kao to zaljubljeni iznova itaju staro ljubavno pismo
koje dre u depu, kada je onaj ko ga je pisao otiao
zanavek; i ba kao pismo, seanja se krzaju i stare, itave
reenice nestaju u naborima due, mastilo bledi, a sa njim i
one divne i magine rei koje su inile aroliju. Tada valja
napregnuti seanje, kao to se napree pogled kada mu se
prinese iskrzana i poutela hartija. Da, da: ona ga je
zapitala gde stanuje. Otkinula je vlat trave i poela da je
gricka (ovoga se jasno seao). Posle ga je upitala s kim ivi.
Sa ocem, odgovorio je. A nakon kraeg premiljanja, dodao
je da ivi i s majkora. ime se bavi tvoj otac?" pitala je
zatim Alehandra, na ta joj on nije odmah odgovorio, da bi
naposletku rekao da mu je otac slikar. Ali dok je izgovarao
re slikar, glas mu je bio malice izmenjen, nekako
loman. Pobojao se da bi njegov uzdrhtali glas mogao da
privue njenu panju, kao to ljudi neizbeno obrate panju
na nekoga ko ide po staklenom krovu. Alehandra je zacelo

zapazila neto neobino u toj rei, jer se nagnula prema

njemu i paljivo ga pogledala.
Pocrveneo si rekla je.
Ja? upitao je Martin.
I, kao to obino biva u slinim prilikama, jo vie je
pocrveneo.
Pa ta ti je? navaljivala je ona, prestavi da gricka
travicu.
Nita mi nije.
Za trenutak je nastupila tiina. Alehandra je ponovo
legla na travu. Gledala je u nebo i poigravala se travicom,
a Martin je razmiljao kako nema razloga da se stidi oevog
neuspeha.
Iz luke se zaula brodska sirena i Martin pomisli na
Coral Sea, Islas Marguesas. Onda ree:
Alehandra je neobino ime.
A tvoja majka? upita ona.
Martin sede i poe da upka vlat trave. Nae neki
kameni i stade da ga ispituje, ba kao geolog.
uje li me?
Da.
Pitala sam te za majku.
Moja majka tiho procedi Martin to je jedna kloaka.
Alehandra se pridie, nalakti se i paljivo ga pogleda.
Martin nije prestajao da zagleda kameni; utke i vrsto
stisnutih vilica, mislio je kloaka, majkakloaka. Zatim dodade:
Uvek sam joj predstavljao smetnju. Otkako sam se
rodio.
Oseao se kao da su mu pod golemim pritiskom
smrdljivi gasovi ubrizgani u duu. Njegova dua se iz
godine u godinu sve opasnije naduvavala i pretila je da
svakog asa moe raskomadati telo kroz ije bi pukotine u
mlazevima iknula prljavtina.
Stalno vie: Zato se nisam pazila!

Kao da se, pod silnim pritiskom, svekoliko ubre njegove

majke sabilo u njegovoj dui, mislio je, dok ga je nalakena
Alehandra posmatrala. A rei kao to su zametak, kupatilo,
pomade, stomak, pobaaj plutale su po njegovoj svesti i
mislima kao to lepljivi i ogavni otpaci plutaju po ustajalim
i prljavim vodurinama. Zatim, kao da govori za sebe,
dodade da je dugo verovao da ga mati nije dojila samo zato
to nije imala mleka, a onda mu je jednog dana besno
skresala da je razlog bio u tome to nije elela da se izoblii.
Pri tome mu je potanko saoptila ta sve nije pokuavala
samo da pobaci, jedino se nije strugala, jer ne podnosi bol
ba kao to oboava bombone i slatkie, ilustrovane revije i
lagere. Mada, dodala je, isto tako voli da slua i ozbiljnu
muziku, beke valcere i princa Kalendera1 koga naalost
vie nema. Stoga moe da zamisli kolika je bila njena radost
kada ga je ipak rodila posle svih onih meseci tokom kojih se
borila da do poroaja ne doe, te je skakala preko konopca
kao bokseri i udarala se u stomak, zbog ega je (besno mu
je objanjavala mati) on i ispao malko aknut, jer samo
pukim udom nije zavrio u kloaki.
Zautao je, jo jednom se pomno zagledao u kameni i
bacio ga daleko.
Moda zbog toga dodao je kada god pomislim na
majku, pada mi na um re kloaka.
I ponovo se nasmejao kao maloas.
Alehandra ga pogleda, udei se to mu je do smejanja.
Meutim, kada je u njegovim oima ugledala suze,
verovatno je shvatila da ono to je ula nije ni bio smeh
nego (kako je smatrao Bruno) onaj udnovati zvuk koji
pojedini ljudi isputaju u neuobiajenim prilikama, zvuk

Muziar koji je svirao sladunjave verzije trausa i opena,

omiljen kod enske sentimentalne publike. (Pieva
primedba.)
1

koji mi, valjda usled ogranienosti jezika, pokuavamo da

oznaimo kao smeh ili kao pla. A taj zvuk je plod
udovinog spleta dogaaja dovoljno bolnih da izazovu
pla (ak i neutean pla) i toliko grotesknih da poelimo
da iz plaa prsnemo u smeh. A sve to skupa naposletku
poprima hibridan i uasan izraz, neto najstranije to
ljudski stvor moe da proizvede i neto najneutenije ba
usled nejasne meavine iz koje proistie. Pred time oveka
obuzme uvek isto i protivreno oseanje, slino onome koje
u nama pobuuje pojava grbavca ili opavca. Godinama su
se patnje gomilale na Martinovim deakim pleima kao
sve tei i za njegove snage pregolem teret (podjednako
groteskan), te je oseao da mora paljivo da se kree, da
stupa kao akrobata koji, hodajui po ici, treba da pree
preko ambisa, a pri tom nosi prostaki i smrdljiv teret,
ogromne gomile ubreta i izmeta, majmune drekavce, male
pajace koji cie i ipaju, a koji mu, dok on pokuava da
odri ravnoteu prelazei preko ponora, preko crnog
ponora svog ivota, dovikuju uvrede, ismevaju ga i
odozgo, sa naslaga ubreta i izmeta, nadiu paklenu dreku,
psuju ga i vreaju. Ovaj prizor je (po njegovom miljenju)
toliko tragikomian da u gledaocu mora izazvati meavinu
munine i neizmernog, udovinog veselja. Stoga je
smatrao da nema prava da se prepusti obinom plau, ak
ni pred osobom kao to je Alehandra, tim stvorenjem koje
je, reklo bi se, ekao ceo vek, nego je mislio da mu je
dunost, bezmalo profesionalna dunost pajaca koga je
zadesila najvea nesrea, da taj pla preokrene u grevit
smeh. Meutim, dok je Alehandri kazivao onih nekoliko
kljunih rei, ipak je oseao neko oslobaanje i za asak
pomislio da bi njegova grimasa, koja je trebalo da lii na
smeh, konano mogla da pree u nezaustavljiv, grevit i
dirljiv pla, i da bi mogao da joj se baci u naruje kao da je
konano uspeo da pree preko ponora. To bi i uinio, toliko

je, o Boe, eleo da to uini, ali nije: samo je pognuo glavu i

okrenuo lice da sakrije suze.

III
A kada je godinama kasnije Martin priao Brunu o tom
susretu, jedva da se priseao izdvojenih reenica, ponekog
izraza njenog lica, nekog dodira, setnog zvuka sirene sa
onog nepoznatog broda: sve je to podsealo na krhotine
stubova. A ako je togod i zapamtio, bila je to, verovatno
zbog uenja koje je u njemu izazvala, ona reenica koju je
izgovorila prilikom tog susreta, gledajui ga paljivo:
Ti i ja imamo neto zajedniko, neto veoma vano.
Martin se veoma zaudio tim reima. ta je on mogao
da ima zajedniko sa tim udesnim biem?
Alehandra mu najzad ree da mora da ide, ali da e mu
drugom prilikom ispriati mnogo toga i to ga je jo vie
zaudilo da za tim osea potrebu.
Na rastanku ga jo jednom pogleda, kao da je ona lekar
a on bolesnik, i ree neto to e se Martinu urezati u
pamenje:
Premda, s druge strane, mislim da ne bi trebalo da te
vie ikada vidim. Ali, videemo se, jer oseam potrebu za
tobom.
Sama pomisao, sama mogunost da tu devojku vie
nikada ne vidi bacila ga je u oajanje. Nije mario za razloge
koje je Alehandra mogla imati da se vie ne via s njim.
arko je eleo da se viaju.
Uvek, uvek ree vatreno.
Ona se osmehnu i odgovori:
Da, ba zato to si takav oseam potrebu da te viam.
A Bruno pomisli kako je trebalo da prou godine pa da
Martin dokui moguno znaenje tih zagonetnih rei. Isto

tako, pomisli kako bi ga, da je u ono vreme bio stariji i

iskusniji, zapanjile takve rei koje je izgovorila jedna
osamnaestogodinja devojka. Ali njemu su se vrlo brzo
uinile prirodnim, jer se ona u izvesnom smislu rodila ve
zrela ili je sazrela u ranom detinjstvu s obzirom na to da je
donekle izgledalo da nikada nee sazreti: kao da je
devojica koja se jo igrala lutkama maltene stekla strano
iskustvo odraslih; kao da su je grozni dogaaji sunovratili
u zrelost a odmah zatim i u smrt, ne dajui joj vremena da
se oslobodi odlika detinjstva i mladosti.
Tek to su se rastali, posle nekoliko koraka, setio se ili
shvatio da se nisu dogovorili kada e se ponovo videti. I,
okrenuvi se, potra za Alehandrom da joj to kae.
Nita ti ne brini odgovori mu ona. Znau ja ve
kako da te naem.
Ne razmiljajui o tim neverovatnim reima niti se
usuujui da bude uporan, Martin se okrenu i ode.

IV
Nakon tog susreta, iz dana u dan je oekivao da je
ponovo sretne u parku. Zatim iz nedelje u nedelju. I,
naposletku, ve oajan, ekao je mesecima. ta je moglo da
joj se desi? Zato ne dolazi? Da se nije razbolela? ak joj ni
prezime nije znao. Izgledalo je kao da je u zemlju propala.
Hiljadu puta je prekorevao sebe to je nije upitao za puno
ime. O njoj nije znao ba nita. Prosto nije mogao shvati da
je ispao toliko nesmotren. ak je pomiljao da je sve to
samo halucinacija ili san. Zar nije vie puta znao da zaspi
na klupi u parku Lesama? Moda je sve to sanjao tako
upeatljivo da mu se kasnije uinilo kao java. Zatim bi
odbacivao takvu pomisao, jer bi se prisetio da su se videli
dvaput. A onda bi pomislio da ni to nita ne dokazuje poto
se oba susreta mogu sanjati u istom snu. Nije imao nita
njeno to bi mu pomoglo da odagna sumnje, ali je
naposletku doao do uverenja da se sve zaista dogodilo i da
je on jednostavno bio i ostao budala.
U poetku je mnogo patio, danonono mislei na nju.
Pokuavao je da nacrta njen lik, ali je ispadalo neto
neodreeno. Prilikom oba susreta nije se usudio da je
pogleda, sem nekoliko puta u magnovenju; stoga su mu
crtei bili neodreeni i beivotni, nalik na starinske portrete
onih idealnih i legendarnih devica u koje se zaljubljivao.
No, mada su te skice bile suvoparne i neodreene, ivo se
seao susreta i imao utisak da je susreo veoma snano bie,
izrazitih osobina, nesreno i usamljeno kao i on. Ipak, njen
lik se gubio u laganom osenenju. Oseao se kao na
spiritistikoj seansi, kada rasplinuta i sablazna

materijalizacija najednom razgovetno kucne nekoliko puta

u sto.
A kada bi poinjao da gubi svaku nadu, prisetio bi se
dve ili tri glavne reenice susreta: Mislim da ne bi trebalo
da te vie ikada vidim. Ali, videemo se, jer oseam
potrebu za tobom. Ili one druge: Nita ti ne brini. Znau
ja ve kako da te naem.
Reenice mislio je Bruno koje je Martin tumaio u
najpovoljnijem znaenju i koje su za njega bile izvor
neopisive sree, jer on nije, barem ne u ono vreme, zapaao
koliki egoizam sadre.
Naravno ree Martin da je tada mislio ona je udna
devojka. Zato bi takvo stvorenje moralo da se vidi s njim
sledeeg dana ili nedelje? Zato da ne prou nedelje, pa ak
i meseci, a da ona ne oseti potrebu da ga nae? Ove misli
su ga bodrile. Kasnije, meutim, u asovima duboke
potitenosti, govorio je sebi: Vie je neu videti, umrla je,
moda se ubila, izgledala je posve oajna i nespokojna.
Tada bi se priseao sopstvenih pomisli na samoubistvo.
Zato neto slino ne bi i Alehandri moglo pasti na pamet?
Zar mu nije kazala da su slini, da ih neto duboko spaja i
ini slinima? Da nije ciljala na obuzetost samoubistvom
kada je govorila o slinosti? No, zatim bi pomiljao da bi
ona, ak i da je naumila da se ubije, prethodno dola da se
vidi s njim, a ukoliko bi propustila da to uini, bila bi to
prevara kakvu od nje ne bi oekivao.
Koliko li je emernih dana presedeo na onoj klupi u
parku! Minula je jesen i nastupila zima. Proe zima i poe
prolee (javljalo se na mahove, zimogroljivo i kratkotrajno,
kao neko ko proviruje da vidi kako stoje stvari, a zatim,
postepeno, sve odlunije i na due vreme); polagano, topliji
sokovi stali su da snanije teku drveem pa je ono poelo
da se razlistava, tako da su se za nekoliko nedelja i
poslednji ostaci zime izgubili u parku Lesama.

I potom nastupie prve decembarske vruine.2

Ljubiasto je procvetao hakaranda, a tipa se posula
narandastim cvetovima.
Zatim je to cvee poelo polako da vene i opada, lie je
poprimalo zlaanu boju, raznoeno ranim jesenjim
vetrovima. Tada je ree Martin izgubio svaku nadu da
e je ponovo videti.

Redosled godinjih doba u Junoj Americi razlikuje se od

onoga na severnoj hemisferi. Prim. prev.

V
Nadu da e je ponovo videti (pomislio je Bruno sa
setnom ironijom). I rekao sebi: zar nisu sve ovekove nade
jednako groteskne kao i ova? S obzirom na ustrojstvo sveta,
gajimo nadu u dogaaje koji bi nam, ukoliko se dese,
doneli samo razoaranje i gorinu. Stoga se pesimisti
regrutuju iz redova onih koji su nekada gajili nade, jer da bi
ovek imao mrano vienje sveta, morao je u taj svet i
njegove mogunosti prethodno verovati. Jo je udnije i
paradoksalnije to pesimisti, nakon razoaranja, nisu stalno
i sistematski lieni nade, nego se, u izvesnom smislu, ini
da su spremni da u svakom trenutku obnove svoja nadanja,
premda to skrivaju pod crnim platom preispoljnih
mrguda, jer oseaju neku vrstu metafizikog stida; kao da je
pesimizmu, da bi vazda bio jak i ustrajan, povremeno
potreban podsticaj u vidu novog i surovog razoaranja. I
sam Martin (mislio je, gledajui ga tu, naspram sebe), taj isti
Martin, novopeeni pesimista, kao to i prilii svakom
asnom stvorenju spremnom da oekuje Velike Stvari od
ljudi ponaosob i oveanstva uopte, zar nije ve pokuao
da se ubije zbog svoje majke koja je obino ubre? Zar ve i
ovo nije znak da je oekivao neto drugo, verovatno neto
lepo, od te ene? Ali (to je jo udnije), zar nije posle te
strane nesree bio povratio veru u ene susrevi
Alehandru?
Pred njim je bilo to malo bespomono stvorenje, jedno
od mnogih u ovom gradu bespomonih. Jer Buenos Ajres je
grad u kome naprosto vrvi od njih, to je uostalom sluaj sa
svim ogromnim i stranim Vavilonima.

Stvar je u tome (pomislio je), to se oni u prvi mah ne

primeuju. to dobrim delom ne deluju tako na prvi pogled
ili to u mnogim sluajevima uopte ne deluju tako. A i to,
za razliku od njih, onaj veliki broj bia koja pokuavaju da
sebe predstave kao bespomona, samo doprinosi da se
problem jo vie zamrsi i da ovek naposletku poveruje
kako zapravo i nema istinski bespomonih stvorenja.
Naravno, za oveka bez nogu i ruku svi znamo, ili
verujemo da znamo, da je bespomoan. Meutim, im
postanemo svesni toga, on istog trena poinje da biva
manje bespomoan, jer smo ga zapazili, jer od njega
kupujemo nepotrebne eljeve ili fotografije Karlitosa
Gardela3 u boji. A tada taj bogalj bez ruku ili nogu
delimino ili potpuno prestaje da pripada vrsti posve
bespomonih, do te mere da polako oseamo neku mranu
pizmu, moda zbog onog mnotva sasvim bespomonih
koji u tom istom trenutku (valjda zato to im nedostaje
odvanost ili sigurnost, a moda i nasrtljiva narav
prodavaca eljeva ili slika u boji) utke i krajnje
dostojanstveno
podnose
svoju
sudbinu
istinskih
nesrenika.
Ba kao i oni utljivi i usamljeni ljudi koji ni od koga
nita ne trae i ni sa kim ne govore dok zamiljeni sede na
klupama po velikim gradskim trgovima i parkovima: neki
od njih su u odmaklim godinama, starci (najoiglednije
bespomoni, u toj meri da ve mogu da nas manje
zaokupljaju, iz istih razloga kao i prodavci eljeva), sa
penzionerskim tapom, koji posmatraju svet u prolazu kao
neku sliku iz seanja, starci koji meditiraju i moda na svoj
nain ponovo postavljaju velika pitanja koja su doboki
mislioci postavljali o sveoptem smislu postojanja, o smislu
Veliki argentinski kompozitor i interpretator tanga. Prim.
prev.

i svrsi svega: braka, dece, ratnih brodova, politikih borbi,

novca, kraljeva, konjskih ili automobilskih trka; starci koji
rasejano posmatraju, ili se ini da posmatraju, golubove koji
kljucaju zrna zobi ili kukuruza, ili ivahne vrapce ili
svakojake vrste ptica koje sleu na trg ili ive u kronjama
drvea po velikim parkovima. A poto je svemir oigledno
nezavisan i slojevit, dok se neki bankar sprema da izvede
najfantastiniju operaciju sa vrstim valutama koja je ikada
izvedena u oblasti Rio de la Plate (da istovremeno
upropasti Konzorcijum X i Akcionarsko drutvo Y), dotle
jedna ptiica, stotinak metara dalje, skakue po travi
Kolumbovog parka, traei slamicu za svoje gnezdo, neko
zrno penice ili zobi, nekog crvia da nahrani sebe ili svoje
mladunce, a u nekom drugom sloju, jo beznaajnijem i
donekle udaljenijem od svega (ne vie u odnosu na Velikog
Bankara nego u odnosu na skroman penzionerski tap),
siunija, anonimnija i skrivenija bia ive nezavisnim a
ponekad i vrlo aktivnim ivotom: crvi, mravi (ne samo oni
krupni, crni, nego i oni mali, crvenkasti, pa ak ijo manji,
toliko mali da su maltene nevidljivi) i mnotvo drugih, jo
beznaajnijih insekata, svakojakih boja i svojstava. Sva ta
bia ive u razliitim svetovima, daleko jedna od drugih,
osim prilikom Velikih Katastrofa, kada Ljudi naoruani
Zapraivaima i Lopatama povedu Borbu protiv Mrava
(borbu koja je, uzgred reeno, potpuno uzaludna, jer mravi
na kraju uvek pobeuju), ili kada Bankari otponu svoje
Petrolejske Ratove; tako da nebrojeni insekti, koji su dotle
iveli po prostranim zelenim livadama ili u mirnim
podzemnim svetovima parkova, bivaju uniteni bombama
ili otrovima, dok drugi, sreniji od ovih, naime oni to
pripadaju uvek pobednikim rasama Crva, koriste priliku i
brzo se razmnoavaju, a gore istovremeno raste broj
Isporuilaca i Potroaa Oruja.

Ipak, osim u tim vremenima razmene i pometnje, udno

je da tolike vrste bia mogu da se u istim oblastima vasione
raaju, rastu i umiru a da se pri tom ne upoznaju, ne
omrznu ili potuju jedni druge; kao one mnogostruke
telefonske poruke koje, kako kau, mogu da se odailju
jednom jedinom icom zahvaljujui veto nainjenim
napravama, a da se pri tom meusobno ne potiru.
Tako (mislio je Bruno), pre svega imamo ljude koji sede
zamiljeni po trgovima i parkovima. Neki od njih zure u
zemlju, zabavljajui se minutima, pa ak i satima, mnogim
nerazumljivim radnjama pomenutih ivotinjica: prouavaju
mrave, zapaaju da ih ima kojekakvih, procenjuju koliki
teret mogu da ponesu, uoavaju kako se dva ili tri mrava
ispomau pri teim radovima itd. Ponekad se ti ljudi
zabavljaju tako to prutiem ili suvom granicom, kakve je
lako nai po parkovima, skreu mrave s njihovih tegobnih
putanja, navode one najnepromiljenije da se uzveru na
granicu i tre do drugog kraja, odakle se, posle manjih
opreznih akrobacija, vraaju na suprotni kraj, uzaludno
tumarajui tamo-amo, dok se usamljeni ovek ne umori od
igre i ne baci granicu iz samilosti, ali uglavnom iz dosade,
a mrav pohita svojim drugarima, te u kratkom i ivom
razgovoru sa prvima na koje nabasa objasni zato je
zadocnio ili se upozna sa Optim Tokom Poslova za svog
odsustva, da bi odmah zatim nastavio sopstveni posao,
ukljuujui se opet u dugu i marljivu kolonu. U
meuvremenu, usamljeni i zamiljeni ovek nastavlja svoje
uoptene meditacije, a misli mu delimino blude jer mu
nita posebno ne privlai panju: as posmatra drvo, as
dete koje se igra, a koje ga podsea na davne i sada ve
nepovratne dane u varcvaldu ili na neke strme uliice u
Pontevedru; dok mu se oi zamuuju, pojaavajui onaj
suzni sjaj koji imaju starake oi, a za koji se nikada nee
saznati da li je posledica fiziolokih procesa ili, u izvesnom

smislu, uspomena, nostalgije, oseaja promaenosti ili

pomisli na smrt, ili pak one neodreene a neodoljive sete
koju u nama vazda pobuduje re KRAJ, stavljena na
zavretku neke prie ije su nas tajanstvo i tuga uzbuivali.
Drugim reima, to je ivotna pria svakog oveka. Jer,
postoji li ljudsko bie ija ivotna pria nije, na kraju
krajeva, tuna i zagonetna?
Ali ti ljudi to sede zamiljeni na klupama nisu uvek
starci ili penzioneri.
Katkad su to relativno mladi ljudi, osobe od trideset i
etrdeset godina. A to je jo udnije i nad ime se valja
zamisliti (mislio je Bruno), ti ljudi nam deluju patetinije i
bespomonije to su mlai. Jer, ta je uasnije od slike
mladia koji zamiljen sedi na klupi nekog trga, ophrvan
mislima, utljiv i udaljen od okolnog sveta? Taj ovek ili
mladi ponekad je mornar; ponekad je moda emigrant koji
bi eleo da se vrati u domovinu, ali ne moe; esto su to
ljudi koje je napustila voljena ena, a pokadto stvorenja
nesposobna za ivot; nekada oni koji su zanavek napustili
svoj dom, a ponekad opet oni koji razmiljaju o svojoj
samoi u sutranjici. Konano, moe to da bude i neki
momi, kao Martin, koji sa uasom poinje da shvata da
ono apsolutno ne postoji.
Isto tako, moe to da bude i ovek koji je izgubio sina i
koji u osami, na povratku s groblja, uvia da mu je ivot
sada izgubio smisao i razmilja kako ipak ima ljudi koji se
smeju i koji su sreni (makar samo trenutno sreni), dece
koja se igraju u parku, eto tu (vidi ih), dok je njegov sin ve
pod zemljom, u malom kovegu po meri njegovog malog
tela, koje je moda napokon prestalo da odoleva stranom i
nesrazmerno jaem neprijatelju. Eto taj ovek, to
zamiljeno sedi, pita se ponovo, ili prvi put, o optem
smislu sveta, jer ne uspeva da shvati zato je njegov deak
morao tako da umre, zato je on morao da plati neiju

davnu krivicu, a njegovo maleno srce da se mui usled

guenja ili paralize, borei se oajniki, ne znajui zato,
protiv tamnih senki koje poinju da se nadvijaju nad njim.
Taj ovek je u pravom smislu bespomoan. A to je
najudnije, to bi mogao da bude glavom onaj Veliki Bankar
to je isplanirao fantastinu operaciju sa vrstim valutama,
a koju je ranije sam pomenuo s prezirom i ironijom. S
prezirom i ironijom (sada mu je bilo lako da shvati), koji
obino ispadaju preterani i, konano, nepravedni. Jer ne
postoji ovek koji bi u krajnjoj liniji zasluivao prezir ili
ironiju: pre ili kasnije, s vrstim valutama ili bez njih, snai
e ga nesree, smrt dece, brae, sopstvena smrt i sopstvena
usamljenost pred smru. Naposletku ispada da je on
bespomoniji od ikoga; kao to je ratnik zateen bez pancira
bespomoniji od onog beznaajnog mirnog oveka koji
nikada pancir nije imao niti osea da mu nedostaje.

VI
Od svoje jedanaeste godine, on nije zalazio u mnoge od
odaja kue, a ponajmanje u onaj mali odeljak koji je bio
neka vrsta majinog hrama, mesto gde je ona, po izlasku iz
kupatila, provodila sate uz radio i doterivala se za izlaske.
A njegov otac? Poslednjih godina nisu mu bile poznate
oeve navike, ali je znao da on vreme provodi uglavnom u
ateljeu. Da bi se dolo do kupatila, nije se moralo proi kroz
taj odeljak, ali nije bilo ni nemoguno. Da ona nije moda
raunala sa mogunou da e je mu tako primetiti? Da li
je u svojoj zagrienoj mrnji pomiljala da ga do te mere
ponizi?
Sve je bilo moguno.
Poto nije uo radio, Martin je pretpostavio da ona nije
tamo. Bilo je prosto nezamislivo da ona tamo sedi u tiini.
Uao je. U polumraku, na divanu, dvostruko udovite
se gibalo poudno i besomuno.
Izleteo je. Due od sata lutao je kao mesear okolnim
ulicama. Zatim se vratio u svoju sobu i bacio se na krevet.
Zurio je u tavanicu, a zatim je pogledom preao preko
zidova da bi mu se oi najzad zaustavile na ilustraciji iz
Billikena koju je u detinjstvu privrstio rajsneglama: general
Belgrano i njegovi vojnici polau zakletvu pred nebesno
plavo-belom zastavom prilikom prelaska reke Salao 1810.
godine.
Neukaljana zastava,4 pomislio je.

Argentinci su se izborili za nezavisnost od panije 1810.

General Belgrano je bio meu prvim voama oslobodilakih
snaga. On je tvorac nacionalne zastave i prvi koji je zahtevao
zakletvu odanosti zastavi. Billiken je asopis namenjen deci.

Iz seanja mu izronie osnovne rei sopstvenog ivota:

hladnoa, istoa, sneg, samoa, Patagonija.
Pomislio je na brodove, na vozove. Ali gde da nae
novac? Onda se setio velikog kamiona kojeg je viao u
garai nedaleko od stanice Sola i koji ga je jednog dana
opinio svojim natpisom: PATAGONIJSKI PREVOZ.
Moda im je potreban radnik, pomonik ili bilo ta drugo?
Naravno da jeste, mome kazao je Busi, drei u
ustima opuak.
Imam osamdeset i tri pesosa rekao je Martin.
Mani se gluposti odgovorio je Busi, skidajui
umaen radni kombinezon.
Liio je na malo pogrbljenog, sedokosog, cirkuskog
dina. Na prostodunog dina dejeg lika. Martin je
zagledao kamion: sa strane je velikim slovima pisalo:
PATAGONIJSKI PREVOZ, a pozadi, pozlaenim slovima:
AH, KAD BI GA VIDELA, STARA.
Ajmo ree Busi, ne isputajui opuak iz usta.
Po mokrom i klizavom ploniku zatitrala bi na asak
mlenocrvena svetlost. Odmah zatim smenjivao bi je
ljubiasti blesak, a posle njega bi ponovo zasijalo
mlenocrveno:
CINZANO-AMERICANO-GANCIA.
CINZANO-AMERICANO-GANCIA.
Zahladnelo je primeti Busi.
Rominja li kia? Bie da je posredi magla i da lebde
sitne neopipljive kapljice. Prevoznik je pored njega grabio
dugim koracima. Bio je dobroudan i snaan: moda
simbol onoga to je Martin traio u ovom seljenju na jug.
Osetio se zatienim i prepustio se mislima. Evo, stigosmo,
ree Busi. IIN pizza, pivo, vino, sluimo i estoka pia, U
zdravlje, kaza Busi. U zdravlje, uzvrati iin i stavi pred
Neukaljana zastava su rei iz jedne rodoljubive pesme koja se
peva na kolskim priredbama .-Prim. prev.

njih bocu klekovae marke LJAVE. Dve aice, momak mi

je drugar. Drago mi je, rekao je iin, koji je na glavi imao
kapu i nosio hozentregere preko arene koulje. A stara?
upita Busi. Pa keva je tako-tako, ree iin. Jesu li joj
izvrili analize? Jesu. Pa? iin slegnu ramenima. Pa, zna
ve kako idu te stvari. Otii daleko, hladan i vedar jug, mislio
je Martin i gledao portret Gardela u fraku, sa onim
osmehom drskog ali predusretljivog derana, plavo-belu
kokardu na Fanovom Maseratiju, fotografije goliavih
devojaka a u sredini golmana Amerika Tesorjerija
naslonjenog na stativu Prijatelju iinu za uspomenu uz hrpu
snimaka drugih fudbalera Boke Juniors, sa natpisom
SAMPIONI! Preskakanje konopca, sve sem struganja, kao
bokseri, ak sam se udarala po trbuhu, zbog toga si i ispao malko
aknut, osmehivala se zlobno i prezrivo, sve sam pokuala, pa nije
valjda trebalo da zbog tebe unakazim svoje telo, rekla mu je, a
njemu je tada bilo jedanaest godina. A Tito? upita Busi. Samo
to nije doao, odgovori iin, i odluio je da se preseli u
potkrovlje. A ono u nedelju? upita Busi. Otkud ja znam,
besno odvrati iin, kunem ti se da vie neu da se
ivciram, dok je ona i dalje sluala bolerose, depilirala se, jela
slatkie i posvuda bacala lepljive papirie, da se nerviram ni
zbog ega, govorio je iin, tono kau ni zbog ega, prljav i
lepljiv svet, dok je, tiho besnei, nekoliko puta brisao istu
au i ponavljao, molim te lepo, pobei u neki ist, hladan i
kristalno jasan svet, a onda ostavio au, uneo se Busiu u
lice i viknuo: izgubiti od takve oloi, dok je prevoznik
mirkao, razmatrao problem s dunom panjom i
komentarisao jes vala, majka mu stara, a Martin i dalje uo
one bolerose, oseajui onaj teki zadah kupatila i dezodorantnih
krema, topao i zaguljiv vazduh, topla kupka, toplo telo, topao
krevet, topla majka, majka-krevet, kanasta-krevet, mlenobele
noge podignute kao u stravinom cirkusu gotovo na isti nain kao
to je on iziao iz kloake kada je trebalo da ode u kloaku ili

bezmalo tako, uto je uao goljav i nervozan ovek

uzviknuvi Zdravo da ste, a iin mu je uzvratio
Pozdravljamo Umberta J. DArkanhela, zdravo Mali,
mladi je prijatelj, drago mi je rekao je gledajui ga ispitivaki
onim ptijim oicama, sa onim nespokojnim izrazom koji e
Martin uvek opaati kod Tita, kao da je izgubio neto dragoceno,
pa to trai svuda, bacajui brz i nemiran pogled na sve strane.
Neka sve ide u avolju mater.
Ajde, reci. Ispriaj mu ta je bilo.
Pravo da ti kaem, sa tim kamionom si poteen
kojekakvih sekiracija.
Brate slatki ponavljao je iin vie neu da se
ivciram. tono kau, ni zbog ega,. Kunem ti se majinim
grobom. Zbog tih nesposobnjakovia. Ma, ajde, molim te.
De, ispriaj njemu, ajde priaj kako je bilo.
Umberto DArkanhelo, koga su inae zvali Tito,
odbrusi:
Obina pizdarija.
Zatim je seo za jedan sto pored prozora, izvadio Kritiku,
uvek presavijenu na sportskoj strani, ljutito je stavio na
stoi i akajui krnjave zube akalicom koju je uvek
drao u ustima, namrgoeno pogledao ka ulici Pinson.
Omalen i uzanih ramena, u pohabanom odelu, inilo se da
razmilja o sveoptoj sudbini sveta.
Posle nekoliko trenutaka ponovo je pogledao prema
anku i rekao:
Ova nedelja je bila tragina. Izgubili smo kao kreteni,
pobedio je San Lorenso, pobedili su lovatori, a pobedio je
ak i Tigre. Pa, hajde, reci mi sada: dokle emo tako stii?
Zagledao se u prijatelje kao da ih uzima za svedoke,
opet pogledao prema ulici i, akajui zube, rekao:
Ovoj zemlji vie nema spasa.

VII
Ne moe biti, pomislio je drei ruku na mornarskoj
torbi, ne moe biti. A ipak je bilo, kaalj, samo kaalj i
kripanje.
Godinama kasnije, priseajui se tog trenutka, takoe je
pomislio: kao usamljeni stanovnici dva oblinja, ali neizmernim
ponorima odvojena ostrva. Godinama kasnije, kada je njegov
otac ve odavno bio istrunuo u grobu, Martin je shvatio da
taj nesrenik nije patio manje od njega, te da je, sa tog
oblinjeg ali nedostinog ostrva na kome je bitisao, moda
ponekad dao neki tih ali dirljiv znak traei njegovu pomo
ili barem razumevanje i naklonost. Meutim, to je shvatio
tek poto je i sam tota preturio preko glave, kada je ve
bilo kasno, kao to to gotovo uvek biva. A sada, u toj
prevremenoj sadanjosti (kao da se vreme poigralo,
javljajui se pre nego to treba, da bi izazvalo tako
groteskne i uproene predstave nalik onima koje stvara
neiskusan amater: Otelo koji jo ne zna ta je ljubav), u toj
sadanjosti koja bi trebalo da je budunost, grekom se
javlja njegov otac i penje se stepenicama kojima se
godinama nije peo. Leima okrenut vratima, Martin je
osetio da otac ulazi kao neki uljez: uo je njegovo
tuberkulozno dahtanje i neodluno ekanje. Sa smiljenom
okrutnou, napravio se da ga ne primeuje. Naravno,
proitao je moju poruku, eli da me zadri. A emu? Ve
godinama jedva da su izmenjali po koju re. Bio je rastrzan
izmeu srdbe i saaljenja. Srdba ga je terala da ga ne
pogleda, da ignorie njegov ulazak u sobu i, to je jo gore,
da mu stavi do znanja da eli da ga ignorie. Ipak se

okrenuo. Da, okrenuo se i ugledao oca kakvog je zamiljao:

oberuke se drao za ogradu stepenica, odmarajui se od
napora, uperak sede kose padao mu je po elu, njegove
izbuljene oi su grozniavo sijale, na licu mu je titrao onaj
osmeh krivice koji je Martinu veoma smetao i govorio mu
pre dvadeset godina ovde je bio moj atelje a zatim je
kruio pogledom po potkrovlju i doivljavao isto to bi
putnik osetio kada bi se, ostareo i razoaran, vratio u mesto
svoje mladosti, nakon to je proputovao mnoge zemlje i
upoznao osobe koje su u ono vreme bile predmet njegovih
matanja i elja. Priao je krevetu i seo na ivicu, kao da
osea da nema prava da zauzme previe prostora ili da se
oseti previe komotnim. Dugo je sedeo utke, teko diui,
nepomian kao beivotni kip.
Najzad je prigueno rekao:
Nekada smo bili prijatelji.
Njegove zamiljene oi su zasjale, gledajui u daljinu.
Seam se, jednom prilikom, u parku Retiro... Tebi je
bilo... da vidimo... etiri, moda pet godina... da... pet
godina,.. hteo si da se sam vozi elektrinim autiima, ali te
nisam pustio, bojao sam se da e se uplaiti prilikom
sudaranja.
Osmehnuo se blago i setno.
Kasnije, na povratku kui, popeo si se na vrteku koja
se nalazila na jednoj ledini u ulici Garaj. Ne znam zato te
se uvek seam okrenutog leima, u trenutku kada, pri
svakom obrtaju, zamie ispred mene. Vetar je leprao
tvojom prugastom kouljicom. Bilo je ve kasno i jedva se
videlo.
Zamislio se, a zatim potvrdio, kao da je u pitanju vana
injenica:
Da, bila je to kouljica na plave pruge. Vrlo dobro se
seam toga.
Martin je i dalje utao.

 Tada sam mislio da emo s godinama postati drugari,

da emo uspostaviti... neku vrstu prijateljstva...
Ponovo se osmehnuo onim smekom krivice, kao da bi
ta nada mogla da izgleda smena, nada u neto na ta nije
imao pravo. Kao da je bio uhvaen u sitnoj krai koju je
poinio koristei se Martinovom bespomonou.
Sin ga pogleda: laktovima se oslanjao o kolena i,
pogrbljen, zurio u neku udaljenu taku.
Da... sada je sve drukije...
Uzeo je neku olovku s kreveta i ispitivao je, sa
zamiljenim iz;razom na licu.
Nemoj da misli da te ne razumem.,. Kako bismo
mogli biti prijatelji? Mora da mi oprosti, Martiniu...
Nemam ja ta da ti opratam.
Meutim, grub ton njegovog glasa protivureio je
njegovoj tvrdnji.
Zar ne vidi? Ti me mrzi. I nemoj da misli da te ne
shvatam.
Martin je poeleo da doda: Nije istina, ne mrzim te,
ali je udovino tano bilo da ga mrzi. Zbog te mrnje je bio
jo nesreniji i usamljeniji. Kad god bi video svoju
nafrakanu majku kako izlazi iz kue pevuei neki bolero,
mrnja koju je oseao prema njoj irila se do oca i
zaustavljala na njemu, kao da je ba njemu namenjena.
Naravno, Martine, shvatam da ne moe da se
ponosi jednim propalim slikarem.
Martinove oi se napunie suzama.
No, kako je njegovo ogorenje bilo ogromno, suze su
zastale i nisu potekle, kao to se u istoj posudi ulje ne stapa
sa siretom. Uzviknuo je:
Ne govori tako, oe!
Otac ga je ganuto pogledao, zauen njegovim
reagovanjem.
Gotovo van sebe, Martin srdito uzviknu:

 Ovo je odvratna zemlja. Ovde uspeva jedino olo.

Otac ga je utke pogledao. Zatim je zavrteo glavom i
rekao:
Nemoj tako, Martine, nemoj tako.
Pogledao je olovku i onda zakljuio:
to jest, jest. Ja sam bedni i propali kukavac, a to sam i
zasluio: nemam ni talenta ni snage. To je iva istina.
Martin ponovo poe da se povlai ka svom ostrvu.
Stideo se dirljivosti tog prizora, a oeva pomirenost sa
sudbinom navela je Martina da ponovo postane grub.
Tiina je postala tako duboka i neprijatna da je otac
ustao da poe. Verovatno je shvatio da je sinovljeva odluka
neopoziva i da je ponor izmeu njih dvojice suvie dubok i
konano nepremostiv. Priao je Martinu i desnom rukom
mu stegao miicu. Poeleo je da ga zagrli, ali kako da to
uini?
Pa dobro... proaputao je,
Da li bi mu Martin rekao neku nenu re da je znao da
su to poslednje rei koje e uti od oca?
Da li bi ovek bio tako grub prema ljudima govorio je
Bruno kada bi mu uistinu bilo jasno da e oni jednog
dana umreti i da se izgovorena re vie nee moi ispraviti?
Video je kako se otac okree i odlazi ka stepenitu.
Video je i kako se, pre nego to e nestati, osvre i gleda ga.
Taj poslednji pogled e Martin oajniki pamtiti godinama
posle oeve smrti.
A kada je zauo njegov kaalj na stepenitu, Martin se
bacio na krevet i zaridao.
Tek nakon nekoliko asova smogao je snage da dovri
pakovanje svoje mornarske torbe. Kada je iziao, bilo je
skoro dva sata posle ponoi, a u oevom ateljeu video je
upaljeno svetlo.
Tamo je, pomisli., Uprkos svemu ivi, jo uvek je
iv.

Uputio se ka garai i pomislio da bi trebalo da osea

silno osloboenje, ali nije bilo tako. Neto ga je u dnu due
titalo. Koraao je sve sporije. Konano je zastao, u
nedoumici. ta je zapravo hteo?

VIII
Pre nego to sam je ponovo video... u mojoj kui se
mnogo toga dogodilo. Vie nisam hteo ni da stanujem
tamo. Pomiljao sam da odem u Patagoniju, o tome sam
razgovarao sa jednim prevoznikom, prezivao se Busi, zar
vam nikada nisam priao o Busiu, ali tog jutra... Ukratko,
nisam otiao na jug. Ipak, kui se nisam vratio.
Zautao je, kao da prebira po seanju.
Ponovo sam je video na istom onom mestu u parku,
ali tek u februaru 1955. godine. Kad god sam mogao,
odlazio sam tamo i ekao je. A ipak, nisam imao utisak da
sam je sreo zahvaljujui tom neprekidnom ekanju na istom
mestu.
Nego?
Martin pogleda Bruna i ree:
Nego zato to je ona htela da me nae.
inilo se da Bruno ne shvata.
U redu, ali ako je dola na to mesto, elela je da Vas
sretne.
Ne, nisam to hteo da kaem. Ona bi me nala i na
svakom drugom mestu. Shvatate li? Ona je znala kako i gde
da me nae, ukoliko zaeli. Eto to sam hteo da kaem. A to
moje viemeseno ekanje, na onoj klupi, jo je jedan dokaz
moje naivnosti.
Zamislio se, gledajui Bruna kao da trai neko
objanjenje, a zatim dodao:
Ba zato to mislim da je ona potraila mene, potpuno
svojevoljno i namerno, eto, ba zato ne mogu nikako da
shvatim to je ona kasnije... na taj nain...

Zadrao je pogled na Brunu koji je netremice zurio u

njegovo ispijeno i napaeno lice.
Da li to shvatate?
Ljudska bia nisu logina odgovorio je Bruno.
Uostalom, maltene je sigurno: onaj isti razlog koji ju je
naveo da vas potrai, nju je takoe podstakao da...
Umalo nije rekao da vas ostavi ali je zastao i kazao:
da se udalji.
Martin ga je gledao jo asak, a onda se udubio u misli i
dugo ostao tako utke. Zatim je ispriao kako se ponovo
pojavila.
Bilo se gotovo smrklo i vie nije mogao da radi
korekturu, pa se zagledao u drvee. Tako je na klupi
zadremao.
Sanjao je da putuje naputenim brodom, pocepanih
jedara, nekom velikom i prividno mirnom, ali snanom i
tajanstvenom rekom. Plovio je u sumrak. Predeo je bio
samotan i tih, ali se moglo naslutiti da se u umi, koja se
poput zida dizala sa renih obala, odvija neki tajni ivot
pun opasnosti. Odjednom, neki glas, kao da dolazi iz
dubine, nagnao ga je da zadrhti. Nikako nije razabirao ta
taj glas govori, ali je znao da se obraa njemu, Martinu.
Hteo je da ustane, ali ga je neto u tome spreavalo. Ipak
nije odustajao, jer ga je zagonetni i daleki glas sve jae
dozivao i to ak (sada je opaao) usplahireno dozivao, kao
da se nalazi u stranoj opasnosti i kao da je on, samo on,
kadar da spase onog koji ga doziva. Probudio se, obuzet
muninom, i gotovo poskoio s klupe.
To je bila ona.
Drmusala ga je i oporo se smejui rekla:
Ustaj, lentino.
Uplaen i zbunjen neskladom izmeu onog uasnutog i
nespokojnog glasa iz sna i ove bezbrine Alehandre koja je
stajala pred njim, nije mogao ni re da prozbori.

Primetio je da je ona pokupila nekoliko korigovanih

tekstova koji su pali s klupe dok je on sanjao.
Kladim se da vlasnik ove tamparije nije Molinari
rekla je smejui se.
Koje tamparije?
One koja ti je dala ovaj posao, glupane.
To je tamparija Lopes.
Svejedno, ali zacelo nije Molinari.
Nita nije razumeo. I kao to e mu se esto deavati s
njom, Alehandra se nije potrudila da mu objasni. Oseao se
priao je Martin kao lo uenik pred zajedljivim
profesorom.
Sredio je tekstove i zahvaljujui tom mehanikom poslu
malice se povratio od uzbuenja koje je u njemu izazvao
taj ponovni, tako eljno oekivani susret. Kao i u mnogim
kasnijim prilikama, njegovo utanje i nesposobnovst za
razgovor nadoknadila je Alehandra koja je uvek, ili gotovo
uvek, pogadala njegove misli.
Rukom mu je razbaruila kosu, kao to odrasli ponekad
ine deci.
Rekla sam ti da emo se ponovo sresti, zar se ne sea?
Ali ti nisam kazala kada.
Martin je pogleda.
Jesam li ti sluajno rekla da u te ubrzo videti?
Nisi.
Eto tako je (objasnio je Martin) zapoela ta strana pria.
Sve je bilo neobjanjivo. Sa njom se nikada nije znalo.
Nalazili bi se na tako besmislenim mestima kao to je hol
Oblasne banke ili most Aveljaneda. U ma koje doba dana:
recimo u dva ujutru. Sve je bilo neoekivano. Nita se nije
dalo predvideti ni objasniti: ni trenuci kada se alila a ni
kada je besnela, ni dani kada bi se sastajala s njim a da usta
ne bi otvorila, dok naposletku ne bi otila. Ni njeni
dugotrajni nestanci. A ipak, dodao je, bio je to najdivniji

period u mom ivotu. Ali je znao da to ne moe da

potraje, jer je sve bilo suludo i, da li mu je ve rekao, kao
uzastopne eksplozije nafte u olujnoj noi. Mada je ponekad,
dodue veoma retko, izgledalo kao da ona pored njega
nalazi trenutke spokoja, kao da je bolesna a da je on neki
sanatorijum ili sunano mesto u planini gde se ona najzad
povlai u tiinu. Ili bi se, opet, pojavljivala izmuena i onda
bi izgledalo kao da joj samo on moe pruiti au vode ili
lek, neto to joj je neophodno, da bi se zatim vratila u onu
mranu i divlju oblast u kojoj je izgleda ivela.
U tu oblast nikada nisam ni mogao da stupim
zakljuio je, gledajui Bruna u oi.

IX
Stigli smo rekla je.
irio se miris jasmina. Ograda je bila veoma stara i
zarasla u gliciniju. Zarala kapija otvarala se teko i uz
kripu.
U pomrini su se ljeskale lokve od nedavne kie. Na
kui je bio osvetljen jedan prozor, ali bi se po tiini pre
reklo da je kua nenastanjena. Ili su ivicom zaputenog i u
travu zaraslog vrta, puteljkom pored nekog bonog trema
koji je poivao na gvozdenim stubovima. Kua je bila
veoma stara, prozori su gledali na trem i na njima su jo
stajale reetke iz kolonijalnih vremena; tom vremenu su
verovatno pripadale i velike kamene ploe, jer se videlo da
su ulegnute, istroene i polomljene.
Odnekuda se zauo klarinet: bee to neka nesuvisla
muzika fraza, boleiva, nerazgovetna i neprestana.
Ko je to? upita Martin.
Ujak Bebe objasni Alehandra ludak.
Proli su uzanom alejom pokraj stoletnog drvea
(Martin je sada osetio jak miris magnolije) i nastavili
pociglanom stazicom koja je zavravala kod zavojitog
stepenita.
A sada, pazi. Idi polako za mnom.
Martin se spotae o neto, o neku posudu ili kutiju.
Zar ti nisam rekla da ide paljivo! Priekaj.
Zastala je i upalila ibicu, koju je zaklonila rukom, i dala
je Martinu.
Alehandra, zar ovde nema sijalice? Mislim... neko
osvetljenje... u dvoritu...

Zauo je njen suv i zlurad smeh.

Svetiljke! Hajde, stavi mi ruke na bokove i idi za
mnom.
Duu dalo za slepe.
Osetio je da Alehandra zastaje kao paralizovana usled
elektrinog pranjenja.
Alehandra, ta ti je? uznemireno upita Martin.
Nita suvo je odgovorila ali te molim da mi vie
nikada ne pominje slepe.
Martin je ponovo stavio ruke na njene bokove i pratio je
u mraku. Dok su se polako i oprezno penjali metalnim
stepenicama, koje su bile trone, zarale i klimave, osetio je
prvi put pod svojom rukom Alehandrino telo, tako blisko a
ipak tako daleko i zagonetno. Neto, neki drhtaj, neko
oklevanje izrazili su to tanano oseanje; na to ga je ona
zapitala ta mu je, a on je tuno odgovorio nita. Kada su
se popeli, dok je s naporom pokuavala da otkljua vrata,
Alehandra je rekla ovo je nekada bio vidikovac.
Vidikovac?
Da, poetkom prolog veka ovde su bili samo
letnjikovci. Ovde su vikende provodile porodice Olmos,
Asevedo...
Nasmejala se.
U vreme kada Olmosovi nisu bili puki siromasi... i
ludaci...
Porodica Asevedo? upita Martin. Koja porodica
Asevedo? Onoga to je bio potpredsednik?
Da. Ba ta.
Poto se namuila, konano je uspela da otvori vrata.
Pruila je ruku i upalila svetlo.
Dobro ree Martin ovde barem ima sijalica.
Pomislio sam da su u ovoj kui svee jedino osvetljenje.
Ej, ne tri pred rudu! Deda Pano koristi samo
petrolejku. Kae da elektrika kvari vid.

Martin je pogledom preleteo sobu kao da istrauje deo

nepoznate Alehandrine due. Tavanica nije imala strop,
videle su se velike drvene grede. Bio je tu neki divan
prekriven ponom, kao i gomila nametaja koji kao da je
bio izvuen iz neke starinarnice. Pripadao je razliitim
epohama i stilovima, ali je sav bio polomljen i troan.
Doi, bolje sedi na krevet. Opasno je sedeti na tim
stolicama.
Na zidu je visilo venecijansko ogledalo, gotovo
zatamnjeno, sa arom u gornjem delu. Behu tu jo ostaci
neke komode i orman. I jedna grafika ili litografija
prikaena na zid.
Alehandra ukljui reo i pristavi vodu za kafu. Zatim je
stavila plou na gramofon.
Sluaj ovo ree, a zatim utonu u misli, zurei u
tavanicu i uvlaei dim cigarete.
Zaula se neka patetina i buna muzika. A onda je
naglo skinula plou.
Uh! ree sada ne mogu da je sluam.
Stala je da priprema kafu.
Na premijeri je Brams lino svirao klavir. A zna li ta
se dogodilo?
Ne.
Izvidali su ga. Eto, pa sad vidi kakav je ljudski rod!
A moda...
ta, moda? uzviknu Alehandra. Zar ne misli da
je ljudski rod obino ubre?
Pa i taj muziar pripada ljudskom rodu...
uj, Martine uzvrati ona sipajui kafu u oljice oni
su ti koji pate za ostale ljude. A ostali nisu nita drugo nego
drkadije, kurvini sinovi i kreteni. Je l ti jasno?
Prinela je kafu.
Sela je na rub kreveta i zamislila se. Zatim je ponovo
stavila plou na gramofon.

 Sluaj ovo...
Ponovo su se zauli taktovi prvog stava.
Moe li da pojmi, Martine, koliko je patnje moralo
da bude u svetu pa da nastane ovakva muzika?
Sklanjajui plou, dodala je: Fenomenalno.
Zamiljena, polako je ispijala kafu. Zatim je spustila
olju na pod.
U tiini, kroz otvoren prozor, zauo se zvuk klarineta,
kao kada dete kraba po hartiji.
Kazala si da je lud?
Pa zar ne shvata? Ovo je porodica ludaka. Zna li ko
je u ovom potkrovlju iveo punih osamdeset godina?
Devojica Skolastika. Zna da je nekada bilo u modi imati
ludaka zatvorenog u nekoj od donjih odaja. Bebe je zapravo
pitom ludak, neka vrsta budale. U svakom sluaju,
klarinetom niko ne moe da nanese zlo. Skolastika je
takoe bila pitoma luda. Zna li ta joj se dogodilo? Doi.
Ustala je i prila litografiji koja je sa etiri rajsnegle bila
prikaena za zid.
Pogledaj, ovo su ostaci Lavaljeove legije, u klancu
Umauaka5. Na ovom konju je generalovo telo. Ovaj ovde je
pukovnik Pedernera. Pored njega je Pedro Eagve. A taj
Argentina se 1810. pobunila protiv panije i stekla
nezavisnost. Nastupilo je potom dugo razdoblje graanskih
ratova izmeu unitarista i federalista. Federalistiki diktator
Huan Manuel Rosas vladao je zemljom punih dvadeset godina
uz podrku Masorke, neke vrste politike policije. U tom
razdoblju, najogoreniji Rosasovi neprijatelji, meu kojima
general Lavalje, junak iz borbi za nezavisnost, iveli su u
izgnanstvu u Montevideu. Godine 1840, na elu svoje slavne
Legije, Lavalje je krenuo na Rosasa. Rat je trajao blizu dve
godine i na kraju su unitaristi bili potueni do nogu. Ostaci su
se povlaili 800 milja severno od Buenos Ajresa ka bolivijskoj
granici. Prim. prev.
5

drugi bradonja, s desne strane, to je pukovnik Asevedo.

Bonifasio Asevedo, brat deda-Panovog dede. Pana
zovemo dedom, ali on je u stvari moj pradeda.
I dalje je gledala gravuru.
Ovaj drugi je zastavnik Seledonio Olmos, dedaPanov otac, dakle moj ukundeda. Bonifasio je bio prisiljen
da prebegne u Montevideo. Tamo se oenio jednom
Urugvajkom, orijentalkom, kako kae deda, devojkom po
imenu Enkarnasion Flores i tamo se rodila Skolastika.
Kakvog li imena! Pre njenog roenja, Bonifasio je stupio u
Legiju, tako da devojicu nikada nije ni video, jer je pohod
trajao dve godine, a zatim su posle Umauake preli u
Boliviju, gde je on proveo nekoliko godina; neko vreme
boravio je i u ileu. Godine 1852., poetkom 1852., nakon
to trinaest godina nije video svoju enu, koja je ivela ovde
u ovom letnjikovcu, komandant Bonifasio Asevedo, koji se
tada nalazio u ileu sa drugim izgnanicima, nije mogao da
odoli enji i preruen u gonia mazgi doao je kriom u
Buenos Ajres: govorkalo se da e svakog asa Rosas pasti,
da e Urkisa ognjem i maem ui u Buenos Ajres, Ali
komandant Asevedo nije hteo da eka, nego je krenuo.
Mora da ga je neko potkazao, drugog objanjenja nema,
Stigao je u Buenos Ajres i tu ga je ukebala Masorka. Odrubili
su mu glavu i proneli je pored ove kue, pokucali na
prozor, a kada je prozor otvoren, ubacili su glavu unutra.
Od ovoga je Enkarnasion umrla a Skolastika poludela.
Nekoliko dana kasnije Urkisa je uao u Buenos Ajres!
Imaj na umu da je Skolastika rasla uz prie o ocu i uz
njegov portret.
Iz ladice od komode izvue neku minijaturu u boji.
Ovo je iz vremena kada je bio konjiki pukovnik, u
pohodu na Brazil.
Njegova blistava uniforma, mladost i uglaenost
odudarali su od bradate i propale pojave sa stare gravure.

 Masorku je raestila vojna pobuna koju je izveo Urkisa.

A zna li ta je uinila Skolastika? Majka se onesvestila, a
ona je dograbila glavu svog oca i dojurila ovde. Ovde se
zatvorila i sa oevom glavom proivela sve do svoje smrti,
1932. godine.
1932.?
Da, do 1932. ivela je osamdeset godina, zatvorena
ovde sa tom glavom. Ovde su joj donosili hranu i iznosili
otpatke. Nikada nije izila niti je poelela da izie. Jo
neto: sa lukavou svojstvenom ludacima, sakrila je oevu
glavu, tako da je niko nikada nije mogao izneti. Naravno,
da su izvrili pretres, nali bi je, ali svaki put kada bi to
pokuali, ona bi se uzjogunila i nije bilo naina da je
zavaraju. Treba neto da izvadimo iz komode, govorili bi
joj, ali nije vredelo. Niko nikada nije uspeo da ita uzme iz
komode, ormana niti iz tih bisaga. I sve do njene smrti,
1932., sve je ostalo onako kako je bilo 1852. Shvata li?
Prosto mi izgleda neverovatno.
Sve je to istorijska istina. I sama sam se esto pitala
kako li se hranila i kako su pospremali njenu sobu. Donosili
su joj hranu i uspevali da kako-tako odravaju istou.
Skolastika je inae bila pitoma luda i ak je razumno
govorila o svemu osim o ocu i njegovoj glavi. Za tih
osamdeset godina koliko je ovde provela dobrovoljno
utamniena, eto, o ocu nikada nije govorila kao o
pokojniku. O njemu je govorila iskljuivo u sadanjem
vremenu, hou rei kao da je jo uvek 1852. godina i kao da
je njoj dvanaest godina, a da joj je otac u ileu i da bi
svakog asa mogao banuti. Bila je to mirna starica.
Meutim, njen ivot i nain izraavanja naprosto su se
zaustavili 1852., kao da je Rosas jo na vlasti. Eh, kad bi taj
ovek ve jednom pao!, govorila je i zverala prema ulici
kojom su prolazili tramvaji, a na vlasti je ve bio Irigojen.
Izgleda da je njena stvarnost imala velike pukotine ili

delove koji su bili pod kljuem, a koji kao da ne postoje ako

se o njima ne govori i kao da otuda ne postoji ni smrt
njenog oca. Za nju je prestalo da postoji sve to je bilo u
vezi sa ubistvom Bonifasija Aseveda.
A ta je bilo s glavom?
Skolastika je umrla 1932. Konano su mogli da
pregledaju komodu i komandantove bisage. Glava je bila
umotana u krpe (izgleda da ju je starica vadila svake noi,
postavljala je na orman i satima gledala u nju, ili bi spavala
dok je glava tamo stajala kao vaza). Naravno, glava se
mumificirala i smanjila. Takva je i ostala do dana
dananjeg.
ta?
Razume se. A ta misli da je moglo da se uradi s
glavom? ta se uopte radi s jednom glavom u slinim
prilikama?
Pa, ne znam. Cela ova pria je tako suluda, ne znam.
A pogotovu imaj na umu kakva je moja porodica,
hou da kaem porodica Olmos, a ne porodica Asevedo.
Kakva je tvoja porodica?
Zar jo treba da pita? Ne uje li ujaka Bebea kako
svira klarinet? Zar ne vidi gde ivimo? Kai mi, da li
poznaje ikoga ije ime neto znai u ovoj zemlji a da ivi u
Barakasu, meu udericama i fabrikama? Shvatie da se s
glavom nije moglo desiti nita normalno, kao to uostalom
nita od svega to se deava s jednom glavom bez tela ne
moe da bude normalno.
I onda?
Vrlo jednostavno: glava je ostala u kui.
Martin se zapanjeno tre.
ta, zgranut si? A ta je drugo moglo da se uini? Da
se napravi kovei i obavi mala sahrana glave?
Martin se razdraeno nasmeja, ali Alehandra je i dalje
bila ozbiljna.

 A gde je drite?
Dole je, kod deda-Pana, u jednoj kutiji za eire.
Hoe li da je vidi?
Za boga miloga!
to da ne? To je prekrasna glava i mogu ti rei da mi
ba dobro doe da je povremeno vidim, sred svekolikog
dananjeg oioa. Ono su barem bili pravi ljudi i ivot su na
kocku stavljali za ono u ta su verovali. Mogu ti rei da su
gotovo svi lanovi moje porodice bili unitaristi, izuzev
Fernanda i mene.
Fernanda? Ko je Fernando?
Alehandra najednom zauta, kao da joj se neto omaklo.
Martin je bio zauen. Imao je utisak da je Alehandra
rekla neto nehotice. Ustala je, prila stoiu s primusom i
pristavila vodu da se greje. Zapalila je cigaretu, a zatim
pogledala kroz prozor.
Doi rekla je izlazei.
Martin poe za njom. No je bila vedra. Alehandra je
prela preko terase ka prednjem delu i naslonila se na
ogradu,
Nekada se ree odavde moglo videti kako brodovi
ulaze u Rijauelo.
Ko tu sada stanuje?
Ovde? Pa, eto, od imanja nije ostaio gotovo nita. Pre
je obuhvatalo ceo blok. Posle su poeli da rasprodaju. Tamo
gde su one fabrike i nadstrenice, vidi, sve je to pripadalo
imanju. Sa ove druge strane su uderice. Ceo onaj deo iza
kue je prodat. A ovo to je preostalo, sve je pod hipotekom
i svakog trenutka moe da ode na dobo.
Zar ti nije ao?
Alehandra slegnu ramenima.
Ne znam, moda mi je ao zbog dede. ivi u prolosti
i umree ne shvativi ta se dogodilo u ovoj zemlji. Zna li
u emu je stvar? U tome to starac ne zna ta je funjara,

shvata li? A sada vie nema vremena niti je u stanju da to

shvati. Ne znam da li je bolje ili gore to je tako. Jednom su
bili oglasili licitaciju i morala sam da odem do Molinarija i
zamolim ga da stvar sredi.
Molinarija?
Martin je po drugi put uo to ime.
Da, on je neka vrsta mitoloke ivotinje. Kao kada bi
svinja upravljala nekim akcionarskim drutvom.
Martin je pogleda, a Alehandra se nasmei i dodade:
Imamo izvesno jemstvo o neotuivosti. Jasno ti je da
bi licitacija znaila smrt za staroga.
Tvog oca?
Ma ne, ovee, za dedu.
A tvoj otac, zar njega ne zanima taj problem?
Alehandra ga pogleda i naceri se, kao kada biste nekog
istraivaa upitali da li je u Amazoniji veoma razvijena
automobilska industrija.
A tvoj otac? bio je uporan Martin u svojoj
srameljivosti, osetivi da je izvalio glupost (mada nije znao
zato bi to bila glupost) i da je bolje ne raspitivati se.
Moj otac nikada ne dolazi ovamo bilo je jedino
Alehandrino objanjenje, izreeno promenjenim glasom.
Martin, kao ljudi koji ue da voze bicikl i moraju da
produe dalje da ne bi pali i koji, nekim udom, naposletku
neizbeno nalete na neko drvo ili neku drugu prepreku,
upita:
A on ivi negde drugde?
Pa rekoh li ti da ne ivi ovde!
Martin pocrvene.
Alehandra ode na drugi kraj terase i tamo ostade due.
Zatim se vrati i nasloni se na ogradu pored Martina.
Majka mi je umrla kada sam imala pet godina. A u
jedanaestoj sam zatekla oca ovde s jednom enom. Ali sada
mislim da je s njom iveo jo pre majine smrti.

Zatim je prsnula u smeh koji je liio na normalan koliko

neki grbavi zloinac moe da nalikuje zdravom oveku.
U istom krevetu u kome ja sada spavam dodade.
Pripalila je cigaretu i pri svetlosti plamena Martin je
mogao da primeti kako na njenom licu ostaju tragovi
preanjeg smeha, smrdljivi le grbavca.
A onda je u mraku video kako Alehandra duboko
uvlai dim cigarete: puila je i udisala dim sa neutaivom i
usredsreenom pohlepom.
Tada sam pobegla od kue ree.

X
Ta pegava devojica je ona. Jedanaest joj je godina i ima riu
kosu. Devojica je mrava i zamiljena. Ali je zamiljena estoko i
svirepo, kao da njene misli nisu apstrakcije, nego pomamne i ljute
zmije. U nekom mranom kutku svoga ja, ta devojica je ostala
nepromenjena i sada se ona, ova osamnaestogodinja Alehandra,
tiho i paljivo povlai u stranu, nastoji da ne zaplai to privienje
i posmatra ga oprezno i znatieljno. Toj igri preputa se esto
kada razmilja o svojoj sudbini. No, ta igra je teka, prepuna
zamki, tanana i kadra da donese razoarenje kao svaka
materijalizacija za koju spiritisti vele da treba umeti ekati, treba
imati strpljenja i umeti se duboko usredsrediti, ostavljajui po
strani sporedne i povrne misli. Sen se pojavljuje postepeno i
valja je podsticati da se javlja, ostavi pri tom u potpunoj tiini i
sa puno obzira. Dovoljna je mala nesmotrenost da se sen vrati u
onu oblast iz koje je poela da izlazi. Sada je eno tamo, ve se
pojavila, mogu se videti njene rie pletenice i pege na licu, dok
naokolo gleda svojim podozrivim i usredsreenim oima, spremna
za svau i vreanje. Alehandra je posmatra sa onom meavinom
nenosti i jeda kakvu ispoljavamo prema mlaoj brai kada im
podviknemo ne grizi nokte, ivotinjo! iskaljujui na njima bes
koji u nama raspaljuju sopstvene mane.
U ulici Isabele Katolkinje postoji jedna trona kua.
Bolje reeno, postojala je, jer su je nedavno poruili da na
njenom mestu podignu fabriku friidera. Godinama niko u
njoj nije stanovao usled nekog spora ili nasledstva. Mislim
da je pripadala porodici Migens. Bio je to letnjikovac i
svojevremeno je bio isto toliko lep kao ovaj. Seam se da su
mu zidovi bili zelenkastomodri, poput mora, i oguljeni kao

da imaju lepru. Bila sam veoma zagolicana: pomisao da

pobegnem i da se sakrijem u nekoj naputenoj kui ulivala
mi je oseanje snage kakvo verovatno imaju vojnici kada
krenu u juri, uprkos strahu ili iz elje da strah prikriju. O
tome sam negde neto proitala, a ti? Ovo ti priam zbog
toga to sam se uasno plaila mraka, tako da moe
zamisliti ta je tek moglo da me snae u naputenoj kui.
Nou sam ludela od straha, privialo mi se kako banditi s
fenjerima upadaju u moju sobu ili Masorkini ljudi sa
okrvavljenim glavama u rukama (Hustina nam je
neprekidno priala prie o Masorki). Padala sam u jame
pune krvi. ak se ne seam jesam li to viala u snu ili na
javi. Pre mislim da su bile halucinacije, da sam sve to videla
na javi, jer ih se seam kao da ih doivljavam ovog trena.
Tada bih poela da urlam, dok baba Elena ne bi dotrala da
me postepeno smiri. Ali jo dugo posle toga krevet bi se
tresao od mog drhtanja; bili su to pravi pravcati napadi.
Stoga je moja namera da se nou sakrijem u usamljenu i
ruevnu kuu bila prava ludost. I sada mislim da sam to
smislila kako bi moja osveta bila to svirepija. Oseala sam
da je to divna osveta, izgledala mi je lepa i ea ukoliko
su stranije bile opasnosti kojima je trebalo da se izloim.
Shvata li? Kao da sam mislila, a moda sam i mislila:
Pogledajte kako patim krivicom svoga oca! Neobino je
da se posle one noi moj noni uas odjednom pretvorio u
ludaku hrabrost. Zar to nije udno? Kako objasniti tu
pojavu? Bila je to neka suluda oholost, kako ti rekoh, pred
bilo kakvom, stvarnom ili izmiljenom opasnou. Dodue,
odvajkada sam bila odvana, a na raspustima koje sam
provodila kod usedelica Karasko, starih prijateljica moje
babe Elene, podvrgavala sam se tekim vebama: jurila bih
preko polja galopom na maloj kobili koju su mi one
darovale, a kojoj sam nadenula ime Prezir, jer mi se tako
htelo. Imala sam lovaku puku kalibra 22 i jednu kuburu.

Znala sam vrlo dobro da plivam te bih, uprkos

upozorenjima i svojim obeanjima, odlazila da plivam
prema puini i esto sam bila prinuena da se borim sa
uzburkanim morem (zaboravila sam da ti kaem da se
imanje starica Karasko nalazilo na obali mora, blizu
Miramara). Uprkos tome, nou bih ipak drhtala plaei se
izmiljenih udovita. Dakle, kazala sam ti da sam naumila
da pobegnem i sakrijem se u onoj kui u ulici Isabele
Katolkinje. Saekala sam no da bih mogla da se uzverem
uz ogradu a da me niko ne primeti (vrata su bila
zamandaljena). No, verovatno me je neko primetio i mada s
poetka nije tome pridavao znaaj jer moe zamisliti da
se ne jedan deran iz znatielje uspentrao pre mene kada
se kasnije raulo u kraju i kada se umeala policija, ovek
se prisetio i rekao ta je video. Ako se sve to odigralo na taj
nain, moralo je protei dugo vremena nakon mog bekstva,
jer se policija pojavila u kuerini tek oko jedanaest. Imala
sam dakle dosta vremena da doivim strah. im sam se
spustila niz ogradu, uputila sam se ka zadnjem delu kue,
idui starom kolskom stazom koja je bila zarasla u korov;
naokolo behu razbacane stare limenke i leine uginulih
maaka ili pasa. Zaboravila sam da ti kaem da sam bila
ponela baterijsku lampu, perorez i kuburu koju mi je dedaPano poklonio za deseti roendan. Kao to rekoh, obila
sam kuu kolskom stazom i dospela do donjeg dvorita. Tu
se nalazio neki trem slian ovom naem. Na prozorima koji
su gledali na trem behu sputene aluzine, neke istrunule a
druge izglavljene ili napukle. Nije iskljueno da su se nou
ili za izvesno vreme u toj kui sklanjali beskunici i skitnice.
Ko mi je mogao jamiti da nee banuti i te noi? Lampom
sam osvetlila prozore i vrata prema zadnjem delu, a onda
sam ugledala neka vrata ijem je zastoru nedostajalo jedno
krilo. Gurnula sam ih i vrata su se otvorila teko i uz
kripu, kao da dugo nisu bila otvarana. Istog trenutka

uasnuta pomislih da se ni skitnice ne bi usudile da potrae

utoite u toj ozloglaenoj kui. Na asak sam se kolebala, a
onda pomislila da je bolje da ne uem u kuu nego da
prenoim u hodniku trema. Ali bilo je veoma hladno.
Trebalo je ui i potpaliti vatru; esto sam viala da to rade
na filmu. Pomislila sam da je kuhinja najpogodnija, jer bi se
na poploanom podu mogla razgoreti vatra. A nadala sam
se i da e vatra rasterati pacove, ivotinje kojih sam se
oduvek grozila. Kuhinja je, uostalom kao i cela kua,
dospela do poslednjeg stepena raspadanja. Nije mi se
legalo na pod, ak i da ga prekrijem slamom, jer sam
pomiljala da bi me tu najpre pronaao neki pacov.
Izgledalo mi je bolje da legnem na ognjite. Bila je to
starinska kuhinja, nalik onoj koju mi imamo i kakve se jo
viaju na nekim majurima, sa ognjitima na ugalj i
tednjakom. A ostatak kue bih radije pretraivala
narednog dana: u tom asu, usred noi, nisam imala
hrabrosti da obiem kuu, a nije bilo ni razloga. Trebalo je
najpre da nakupim drva u vrtu: ostatke sanduka, iverje,
komade drveta, slamu, hartiju, slomljene grane i granje
nekog osuenog drveta. Sve sam to naloila blizu
kuhinjskih vrata da se kuhinja ne napuni dimom. Posle
nekoliko pokuaja, vatra se razgorela i im sam u pomrini
ugledala plamen, osetila sam fiziku i duevnu toplotu.
Izvadila sam hranu iz torbe. Sela sam na sanduk pored
vatre i u slast pojela salamu s hlebom i puterom, a zatim i
slatki od krompira. Moj asovnik je pokazivao tek osam
sati. Nisam htela ni da mislim ta me sve oekuje u dugim
nonim asovima.
Policija je stigla oko jedanaest. Kao to rekoh, ne znam
da li je ko video da se neko derite vere uz ogradu. A
moda je neko od komija primetio vatru ili dim ili moje
tumaranje po kuhinji sa svetlom u ruci. Tek, policija je
dola i moram priznati da sam se obradovala kada sam

ugledala policajce. Da sam morala tamo da provedem no,

kada svi spoljni umovi zamru i kada ti se ini da ceo grad
spava, mislim da bih poludela oslukujui jurnjavu pacova
i maaka, fijukanje vetra i zvukove koje je moja mata
mogla da pripie avetima. Dakle, kada je policija stigla, bila
sam budna, uurena na ognjitu i premrla od straha.
Ne mogu da ti opiem kakvu su mi scenu priredili
ukuani kada su me doveli kui. Deda Pano, siromah,
imao je oi pune suza i neprekidno m e zapitkivao zbog
ega sam poinila takvu ludost. Baba Elena me je grdila i u
isti mah histerino milovala. A tetka Tereza, zapravo
babina sestra, iji se ivot svodio na uvanje mrtvaca i
obilaenje sakristije, vikala je da me to pre valja strpati u
internat, u kolu na Aveniji Montes de Oka. Mora da je
veanje potrajalo do duboko u no, jer sam ih ula kako
raspravljaju u salonu. Sutradan sam saznala da je baba
Elena prihvatila miljenje tetke Tereze; ponajpre zato to je,
kako danas gledam na sve te stvari, smatrala da bih ja
svakog trenutka mogla ponoviti onu grozotu. Osim toga,
znala je da mnogo volim sestru Teodolinu. Naravno, odbila
sam da kaem ita o svemu tome i nisam izlazila iz svoje
sobe. Ipak, pomisao da odem iz ove kue nije mi bila
neugodna: pretpostavljala sam da e tako moj otac jae
osetiti moju osvetu.
Ne znam zbog ega, da li zbog mog odlaska u kolu,
mog prijateljstva sa sestrom Teodolinom, krize ili svega
zajedno, tek predala sam se religiji, sa istom strau sa
kojom sam se odavala plivanju ili jahanju: kao da stavljam
ivot na kocku. Od tog dana pa sve dok nisam navrila
petnaest godina. Bila je to neka vrsta ludila, ravna onoj
pomami sa kojom sam nou plivala u moru, u olujnim noima,
kao da mahnito plivam u velikoj religioznoj noi, kroz tmine,
opinjena unutranjom burom.

Eno oca Antonija: govori o Stradanju i vatreno opisuje

ispatanje, ponienje i krvavo Isusovo rtvovanje na Krstu. Otac
Antonio je visok i zaudo lii na njenog oca. Alehandra plae. U
poetku cvili, zatim njen pla postaje neobuzdan i na kraju
grevit. Ona bei. Unezverene, redovnice tre. Pred sobom vidi
sestru Teodolinu koja je tei, a zatim joj prilazi otac Antonio koji
takoe pokuava da je utei. Pod poinje da se ljulja, kao da se
nalazi u amcu. Pod se njie kao more, prostonja biva sve vea i
zatim sve poinje da se vrti oko nje; u poetku sporo, a zatim
vrtoglavom brzinom. Preznojava se. Otac Antonio prilazi, sada
mu je ruka dinovska, njegova ruka se primie njenom obrazu kao
topao i odvratan slepi mi. Onda ona pada kao strujom pokoena.
Alehandra, ta ti je? vie Martin i naginje se nad nju.
Skljokala se na pod, kao protac, bez daha, lice joj je
pomodrelo i najednom je poela da se gri.
Alehandra, Alehandra!
Ona ga ne uje niti osea njegove ruke; jei i grize usne.
A onda, kao kada se nevreme na moru postepeno
stiava, njeni su jecaji poeli da bivaju rei, blai i alobniji,
a telo joj se smirivalo, da bi naposletku omlitavelo kao da je
mrtvo. Tada ju je Martin uzeo u naruje i odneo u njenu
sobu. Poloio ju je na krevet. Nakon jednog sata, Alehandra
je otvorila oi i kao pijana pogledala oko sebe. Zatim je sela,
prela rukama preko lica, kao da eli da se pribere, i tako
ostala dugo bez rei. inilo se da je strano umorna.
Ustala je, potraila pilule i popila ih.
Martin ju je gledao uplaeno,
Nemoj da pravi takvo lice. Ako misli da bude moj
prijatelj, treba da se navikne na ovo. Nije nita strano.
Uzela je cigaretu sa stoia i pripalila je. Dugo se
odmarala utke. Onda upita:
O emu sam ti ono priala?
Martin je podseti.
Aha. Zna, gubim pamenje.

Zamiljeno je puila, a onda dodade:

Iziimo, hou da udahnem vazduha.
Nalaktili su se na ogradu terase.
Znai, priala sam ti o onom bekstvu.
Puila je utke.
Sestra Teodolina me je danima muila, analizirala
moja oseanja i reagovanja. Posle onoga to mi se dogodilo
sa ocem Antonijem, podvrgla sam telo mnogim muenjima:
kleala sam satima na pariima razbijenog stakla, putala
da mi vreo vosak sa votanica kaplje na ruke, ak sam
brijaem sekla ruku. A kada je sestra Teodolina, sva
uplakana, pokuala da me navede da joj kaem zbog ega
sam se posekla, nisam htela da joj odgovorim. U stvari, ni
sama nisam znala zbog ega, i mislim da to jo uvek ne
znam. A sestra Teodolina mi je govorila da ne smem da
radim takve stvari, da se Bogu ne dopadaju takvi ispadi,
kao i da u takvom ponaanju ima bezmernog i satanskog
ponosa. Kakva novost! Ali to je bilo jae i nepobitnije od ma
koje argumentacije. Videe ve kako se zavrila ta ludorija.
Zastala je i zamislila se.
Zanimljivo je rekla je posle izvesnog vremena
pokuavam da se setim kako je tekla ta godina i samo
uspevam da se prisetim nepovezanih zgoda, poreanih
jedne pored drugih. Deava li se to i tebi? Sada oseam tok
vremena, kao da tee mojim venama, mojom krvlju i mojim
damarima. Ali kada nastojim da se prisetim prolosti, ne
oseam isto: vidim nepovezane prizore, ukoene kao na
fotografijama.
Njeno pamenje se sastoji od delia ivota, nepominih i
neprolaznih: vreme izmeu njih zapravo ne prolazi, a stvari koje
su se dogodile u davna vremena povezane su ili objedinjene
udnim simpatijama ili antipatijama. Ili moda izbijaju na
povrinu svesti sjedinjene apsurdnim ali snanim vezama, kao

to je neka pesma, ala ili mrnja. Kao to i sada, za nju, nit koja
ih povezuje i utie da se javljaju jedna za drugom, predstavlja
neto divlje u traenju neega apsolutnog, neto smeteno to
povezuje rei kao otac, bog, plaa, greh, istota, more, smrt.
Vidim sebe jednog letnjeg dana i ujem babu Elenu
kako govori: Alehandra treba da ode na selo, neophodno
je da pobegne odavde, na vazduh. udnovato: seam se
da je u tom trenutku baba drala srebrni naprstak.
Nasmejala se.
Zato se smeje? znatieljno upita Martin.
Tek onako, nije vano. Dakle, poslali su me na selo
kod starica Karasko, dalekih svojti babe Elene. A ne znam
da li sam ti rekla da ona nije poticala od Olmosovih nego se
prezivala Lafit. Ta neobino dobra ena bila je udata za
moga dedu Patrisija, don Panovog sina. Jednom u ti
priati o dedi Patrisiju, otiao je na onaj svet. E, kao to
rekoh, te starice Karasko su bile daleke roake moje babe
Elene. Okorele usedelice, a i imena su im bila smena:
Ermelinda i Rosalinda. Bile su svetice, a ja sam prema
njima, ruku na srce, bila ravnoduna kao prema mermernoj
ploi ili kutiji za ivenje, Kada bi govorile, nisam se ni
osvrtala. Bile su tako prostodune da bi, u sluaju da su
mogle proitati moje misli, premrle od straha. A volela sam
da odlazim kod njih: tamo sam bila slobodna i mogla sam
da jurim na maloj kobili do plae, jer se imanje tih starica
nalazilo blizu mora, neto junije od Miramara. Sem toga,
arko sam elela da budem sama, da plivam, da jurim na
konju, da se osetim sama pred beskrajem prirode, podalje
od plae gde se tiskao sav onaj gnusni svet koji sam mrzela.
Ve godinu dana nisam videla Markosa Molinu i kopkala
me je pomisao da bih ga mogla susresti. Bila je to tako
znaajna godina! elela sam da mu saoptim nove ideje, da
mu priam o velianstvenom planu i da mu ulijem svoju

vatrenu veru. Celo moje telo je plamtelo i mada sam

oduvek bila pomalo divlja, tog leta mi se snaga
umnogostruila, mada u drugom pravcu. Tog leta Markos
je dosta propatio. Imao je petnaest godina, jednu vie od
mene. Bio je jak, atletski graen. U stvari, kad dobro
razmislim, on e biti izvrstan otac porodice i sigurno e
rukovoditi nekom sekcijom Katolike akcije. Nemoj misliti
da je bio plaljiv; bio je valjan mladi, preispoljni katolik,
dobronameran, prilino bezazlen i miran. A sada uj ovo:
im sam stigla, uzela sam ga pod svoje i zapela da ga
ubeujem da odemo u Kinu ili u Amazoniju im navrimo
osamnaest godina. Kao misionari, shvata? Ponekad bismo
jahali plaom, daleko prema jugu, A ponekad bismo vozili
bicikl ili satima etali. U dugim, oduevljenim razgovorima
pokuavala sam da ga navedem da shvati veliinu ina koji
sam mu predlagala. Govorila sam mu o ocu Damijanu i o
njegovom radu sa gubavcima s Polinezije, priala mu
dogodovtine misionara po Kini i Africi ili o opaticama koje
su Indijanci prineli kao rtvu u Mato Grosu. Umreti
mueniki i kao rtva, meni je izgledalo kao najvee
zadovoljstvo. Zamiljala sam kako nas divljaci hvataju,
kako mi svlae odeu i vezuju me za stub, a zatim uz
dernjavu i igru prilaze s noevima od zailjenog kamena,
razdiru mi grudni ko i upaju raskrvavljeno srce.
Alehandra je uutala, ponovo upalila ugaenu cigaretu i
nastavila:
Markos je bio katolik, ali me je bez rei sluao. A onda
mi je jednog dana priznao da su divljenja dostojne sve te
muke misionara koji pate i umiru radi vere, ali da se on ne
osea sposobnim za takva dela. Uostalom, smatra da se
Bogu moe sluiti i na neki drugi, skromniji nain, tako to
e ovek biti dobar i nikome nee nanositi zlo. Te rei su me
raestile.
Ti si kukavica! besno sam mu rekla.

Takve scene, neznatno drukije, ponovile su se dva ili

tri puta.
On bi ostajao ponien i uvreen. A ja bih odlazila od
njega, ibala kobilu i jurila u punom galopu, besna i puna
prezira prema tom bedniku. Meutim, sutradan bih se s jo
veom estinom vraala na istu temu. Do danas nisam
shvatila zato sam bila tako uporna, s obzirom na to da
Markos nije u meni pobuivao nikakvu vrstu divljenja.
Tek, ruku na srce, ja sam bila opsednuta i nisam mu davala
mira.
Alehandra govorio bi mi dobroduno, stavljajui mi
na rame svoju ruerdu prestani ve jednom da
propoveda i hajde da se kupamo.
Ne! Saekaj! uzviknula bih, kao da on izbegava neku
obavezu. I opet bih zapodevala istu priu. Ponekad sam mu
priala o braku.
Ja se nikada neu udavati govorila sam. A ako se i
budem udala, nikada neu imati dece.
Kada sam mu to prvi put kazala, pogledao me
zaueno.
Zna li ti kako se prave deca? upitala sam ga.
Pa, otprilike odgovorio je, pocrvenevi.
E, kad zna, jasno ti je da je to odvratno.
To sam mu rekla odluno, maltene besno i kao da je to
jo jedan argument u prilog mojoj teoriji o misionarima i
rtvovanju.
Ja u zacelo otii, ali moram otii s nekim. Shvata li?
Moram da se udam, u protivnom e me ganjati policija i
neu moi da odem iz zemlje. Zato sam pomislila da bih
mogla da se udam za tebe. Eto, pogledaj, meni je sada
etrnaest, a tebi petnaest godina. Kada budem napunila
osamnaest, venaemo se uz odobrenje sudije za
maloletnike. Niko nee moi da sprei taj brak. U krajnjem
sluaju pobei emo i onda e morati da se pomire s

injenicom. Tada emo otii u Kinu ili u Amazoniju. ta

misli? Ali, venaemo se samo da bismo mogli mirno da
odemo, shvata? A ne da bismo imali dece, ve sam ti to
objasnila. Nikada neemo imati dece. iveemo zajedno,
putovati divljim zemljama, ali se neemo dodirivati. Zar to
nije arobno?
Pogledao me je preneraeno.
Ne treba da beimo od opasnosti. Treba da se
suoimo s njom i da je savladamo. Nemoj misliti da i ja ne
prolazim kroz iskuenja, ali sam jaka i kadra da im odolim.
Zamisli kako je lepo godinama iveti zajedno, spavati u
istom krevetu, moda jedno drugo videti nage, a pobediti
iskuenje da se dodirnemo i ljubimo?
Markos me je gledao uplaeno.
ini mi se da govori ludosti uzviknuo je.
Uostalom, zar Bog ne zapoveda da se u braku raaju deca?
Zapamti da ja nikada neu imati dece! viknula sam.
I upozoravam te da me nikada nee dodirnuti. Niko,
niko me nee dodirnuti.
Obuzeta mrnjom i besom, poela sam da se svlaim.
E sada e da vidi! viknula sam, kao da ga
izazivam.
itala sam da Kinezi spreavaju da njihovim enama
rastu stopala tako to ih stavljaju u gvozdene kalupe i da
Sirijci, ako se ne varam, izobliavaju glave svoje dece tako
to ih vrsto povijaju. im su poele da mi rastu grudi,
dohvatila sam arav i nainila traku dugu tri metra, te sam
se njome kasnije vrsto opasivala. Ali, svejedno, grudi su
mi porasle, kao one biljke koje izrastaju iz pukotina
kamenja i na kraju ih razlome. Elem, kada sam skinula
bluzu, suknju i donje rublje, poeh da odmotavam traku.
Uasnut, Markos je netremice piljio u moje telo. Liio je na
pticu opinjenu zmijom.

Kada sam ostala gola, legla sam na pesak i zaikavala

ga:
Hajde, skini se sada i ti! Pokai da si muko!
Alehandra! promucao je Markos. Sve to ini
samo je ludost i greh!
Gledajui me netremice, nekoliko puta je, kao mucavac,
ponovio ono o grehu, a ja sam mu dovikivala da je slabi i
sve vie ga prezirala. Naposletku, steui besno vilice,
poeo je da se svlai. Medutim, kada je ostao bez odee,
inilo se kao da je ostao bez snage, ukipio se i plaljivo me
pogledivao.
Lezi ovde! zapovedila sam mu.
Alehandra, to je ludost i greh.
Hajde, lezi ovde! ponovo sam naredila.
Leali smo jedno pored drugog na pesku i gledali u
nebo. Nastupila je tiina, moglo je da se uje kako talasi
zapljuskuju obalu. A u visini su kriali galebovi. Osetila
sam da Markos dahe, kao posle dugog tranja.
Vidi kako je jednostavno i lako? kazala sam.
Ovako moemo uvek.
Nikada, nikada! povikao je Markos, a onda je naglo
ustao, kao da bei pred velikom opasnou.
Brzo se obukao, ponavljajui: Nikada, nikada! Ti si
luda, ti si potpuno luda!
Nita nisam rekla, ali sam se zadovoljno osmehivala.
Oseala sam se svemonom.
I uzgred, kao da je to nevano, samo sam dobacila:
Da si me dotakao, ubila bih te svojim noem.
Markos se ukoio od straha. Zatim je naglo potrao
prema Miramam.
Nalakena, gledala sam kako se udaljava. Zatim sam
ustala i potrala u vodu. Dugo sam plivala, oseajui kako
slana voda obavija moje golo telo. U svakom deliu mog
tela kao da je treperio duh sveta.

Markos se danima nije pojavljivao u Pjedras Negrasu.

Mislila sam da se uplaio ili da se razboleo. Ali, posle
nedelju dana stidljivo se pojavio. Pretvarala sam se kao da
se nita nije dogodilo i po obiaju krenuli smo u etnju.
Onda mu odjednom rekoh:
Pa, Markose, jesi li razmiljao o venanju?
Markos je zastao, ozbiljno me pogledao i odluno rekao:
Oeniu se tobom, Alehandra. Ali ne onako kako ti
kae.
ta? viknula sam. ta kae?
Oeniu se tobom da bismo imali dece, kao i ostali
svet.
Osetila sam da mi krv udara u oi. Ili mi je sve bilo
crveno pred oima. Van sebe od besa, najednom se bacih na
Markosa. Rvui se, padosmo na zemlju. Iako je Markos bio
jai i godinu dana stariji od mene, isprva je borba bila
ravnopravna, valjda zato to je bes uveao moju snagu.
Seam se da sam u jednom trenutku uspela da ga oborim
na lea i da ga kolenima udaram u stomak. Nos mi je
krvario. Reali smo kao smrtni neprijatelji. Markos je
najzad uz grdne napore uspeo da me zbaci sa sebe. Ubrzo
se naao na meni. Osetila sam kako me njegove ruke steu
kao kleta. Postepeno me je savladao. Osetila sam njegovo
lice blizu svog. Tada me je poljubio.
Ugrizla sam ga za usnu i on je uzmakao, vritei od
bola. Pustio me je i odjurio.
Ustala sam, ali nisam pojurila za njim. Stajala sam kao
skamenjena i gledala kako odlazi. Preoh rukom preko
usta i obrisah usne, kao da elim da zbriem prljavtinu.
Polako sam osetila kako u meni ponovo raste bes kao
kipua voda u loncu. Skidoh odeu i potrah u vodu.
Plivala sam dugo, moda satima, ka puini.
Kada bi me talasi podizali, obuzimala me udna milina.
Oseala sam se istovremeno snanom i usamljenom,

nesrenom i opsednutom avolima. Plivala sam dok nisam

osetila da mi ponestaje snaga. Tada sam dugim zamasima
zaplivala prema obali.
Dugo sam se odmarala na plai, leei poleuke na
pesku i posmatrajui galebove u letu. A gore u visinama,
mirni i nepomini oblaci davali su sutonu izgled potpune
smirenosti, dok je moja dua liila na vrtlog ili olujni
kovitlac: gledajui u sebe, inilo mi se da vidim brodi kako
se ljulja u oluji.
Vratila sam se kui tek poto se bilo ve smrklo, puna
neodreenog gneva prema svemu i prema sebi. Oseala
sam kako mi kroz glavu prolaze zloinake pomisli. Mrzela
sam jedno: to to sam osetila uivanje u onoj borbi i u onom
poljupcu. A kada sam legla poleuke, zurei u tavanicu,
jo sam oseala kako me obuzima groznica pri pomisli na
ono to mi se dogodilo. udno, nisam se seala Markosa
kao Markosa (u stvari, ve sam ti rekla da mi je izgledao
glupav i da mu se uopte nisam divila). Pre je to bilo neko
mutno oseanje na koi i u krvi, seanje na ruke koje me
cede, seanje na teinu na mojim grudima i bedrima. Ne
znam kako da ti objasnim, ali kao da su se u meni borile
dve oprene sile, a ta borba, koju nisam uspevala da
shvatim, muila me je i ispunjavala mrnjom. Izgledalo je
da se ta mrnja hrani onom groznicom koja je tresla moje
telo, a koja se skupljala na vrhovima mojih dojki.
Nisam mogla da zaspim. Pogledala sam na sat: bila je
skoro pono. Bez razmiljanja sam se obukla i, kao mnogo
puta ranije, kroz prozor svoje sobe sila u mali vrt. Ne
znam da li sam ti rekla da su Karaskovice imale i jednu
kuicu u Miramaru, te su tamo odlazile na nekoliko nedelja
ili preko vikenda. Tada smo se nalazile tamo.
Otrala sam do Markosove kue (mada sam se bila
zaklela da ga vie nikada neu videti).

Njegova soba bila je na spratu i gledala na ulicu.

Zazvidah kao i obino i saekah.
Nije odgovarao. Naoh kameni i hitnuh ga prema
prozoru, koji bee otvoren, i ponovo zazvidah. Konano,
Markos se pomolio na prozoru i zaueno upitao ta se
deava.
Sii rekoh mu, Hou da razgovaram s tobom.
Mislim da do tog trenutka jo nisam shvatala da elim
da ga ubijem, iako sam bila toliko prisebna da ponesem
svoj perorez.
Ne mogu, Alehandra odgovorio je. Moj otac je
strano ljut i ako me uje, bie svata.
Ako ne sie rekoh mu glasom punim besnog mira
bie jo gore, jer u ja da se popnem.
Oklevao je za trenutak, moda odmeravajui kakve bi
sve posledice imala moja namera da se popnem, i onda mi
ree da saekam.
Uskoro se pojavio na zadnjim vratima.
Pola sam pored njega.
Kuda e? upitao je uplaeno. ta smera?
Nisam odgovorila i nastavila sam da idem ka ledini
nedaleko od njegove kue. On je i dalje iao za mnom, kao
da ga neko vue.
Onda sam se naglo okrenula ka njemu i upitala:
Zato si me danas poljubio?
Moj glas, moj stav, svejedno ta, oigledno je delovao na
njega, jer gotovo nije mogao da progovori.
Odgovori rekoh mu odluno.
Oprosti promucao je uinio sam to nehotice...
Moda je stigao da nazre blesak otrice, a moda je
posredi bio nagon za samoodranjem, tek bacio se na mene
skoro u istom trenutku i oberuke zgrabio moju desnicu,
stegavi je da bih ispustila noi. Konano je uspeo da mi
ga oduzme i bacio ga je podalje, u travu. Otrgnula sam se i,

plaui od besa, poela da ga traim, ali je bilo besmisleno

traiti ga po onoj pomrini u ipraju. A onda sam potrala
prema moru: spopala me bee elja da isplivam na
otvoreno more i da se utopim. Moda slutei moju nameru,
Markos potra za mnom. Odjednom sam osetila udarac iza
uva i pala u nesvest. Kako sam kasnije saznala, podigao me
je i odneo do kue Karaskovih, spustio me pored praga i
pozvonio, a kada je video da se svetla pale i da e neko
otvoriti vrata, istog trena je pobegao. Na prvi pogled, ovo
moe izgledati kao besmislica jer e dovesti do skandala. A
ta je drugo Markos mogao da uini? Da ostane pored
mene onesveene, u gluvo doba noi, kada su starice
smatrale da sam ve u krevetu i da spavam, zamisli ta bi
ga snalo! Sve u svemu, uinio je najbolje to je mogao u
tim okolnostima. U svakom sluaju, moe da zamisli
kakav je skandal izbio. Kada sam se osvestila, nada mnom
su bile Karaskovice, sluavka i kuvarica, sa kolonjskom
vodom, lepezama i bogzna ime jo. Plakale su i kukale kao
da se desila tragedija. Zapitkivale su me, ciale, krstile se,
boe dragi govorile su, izdavale nareenja, i tako dalje.
Prava katastrofa.
Pretpostavlja da sam odbila da dam bilo kakvo
objanjenje.
Preneraena, stigla je i baba Elena. I ona je uzaludno
pokuavala da od mene sazna ta se desilo. Dobila sam
groznicu koja e me drati gotovo celog leta.
Potkraj leta poela sam da ustajem.
Bila sam maltene zanemela i ni sa kim nisam govorila.
Odbijala sam da idem u crkvu, jer me je uasavala pomisao
da ispovedim ono na ta sam mislila u poslednje vreme.
A kada smo se vratili u Buenos Ajres, tetka Tereza (ne
znam jesam li ti ve pomenula tu razdraljivu bakutu koja
je vreme provodila u bdenijima mrtvima ili na misama,

neprekidno toroui o bolestima i leenju), im me je

ugledala, rekla je:
Slika si i prilika svog oca. Bie obina propalica.
Srena sam to nisi moja ki.
Izila sam, besna na tu ludu staricu. udno je,
meutim, to moj najvei bes nije bio upuen protiv nje
nego protiv mog oca, kao da su se njene rei odbile o mene,
kao da je bumerang odleteo do mog oca i na kraju opet
pogodio mene.
Rekoh babi Eleni da elim da se vratim u kolu i da
neu vie nijednu no da prespavam u ovoj kui. Obeala je
da e da porazgovara sa sestrom Teodolinom da me
nekako prime pre poetka nastave. Ne znam ta su njih dve
razgovarale, tek nekako su udesili da me prime. Te noi
sam klekla pored kreveta i molila Boga da umre tetka
Tereza. Molila sam se pomamnom usrdnou i tu molitvu
sam ponavljala mesecima, svake noi pred spavanje ili na
bogosluenjima u kapeli. Meutim, uprkos preklinjanjima
sestre Teodoline, nisam pristajala da se ispovedim, jer
(mislila sam), ako bih se ispovedila, morala bih da kaem
ta mi je na umu, te bih bila prisiljena da odustanem.
No, tetka Tereza nije umrla. Naprotiv, kada sam dola
kui za raspust, izgledala je zdravija nego ikada. Uveravam
te da je bila zdrava kao dren, iako se stalno alila i gutala
kojekakve pilule. Neprekidno je priala o bolesnicima i
mrtvima. Znala je da ue u trpezariju ili u dnevnu sobu i
da ushieno saopti:
Pogodite ko je umro?
lli bi, podrugljivo i nadmeno, razvezla:
Zapaljenje jetre... A ja sam im lepo govorila da je rak.
Tumor od tri kile, ni grama manje.
Tada bi otrala do telefona da javi vest, zahvaena onim
udnim arom za objavljivanje katastrofa. Birala bi broj i ne
gubei vreme, telegrafski, da bi javila vest to veem broju

ljudi u to kraem vremenu (da je kogod ne pretekne),

govorila: Hosefina? Pipo, rak i tako javljala Mariji Rosi,
Bebi, Nini, Mariji Magdaleni, Presvetoj Mariji. Kao to
rekoh, kada sam videla u kakvom je zdravlju, svu mrnju
sam usmerila protiv Boga. Imala sam utisak kao da me je
on obmanuo i poto sam oseala da je on na neki nain na
strani tetke Tereze, te stare, histerine i zloudne ene, u
mojim oima je postao nalik njoj. inilo se da se sva moja
religiozna usrdnost, najednom i svom snagom, okree u
drugom smeru. Tetka Tereza je rekla da u biti propalica,
to znai da i Bog tako misli, i ne samo da misli nego
sigurno i eli. Poela sam da smiljam osvetu. Kao da je
Markos Molina boji predstavnik na zemlji, zamiljala sam
ta u mu uiniti im stignem u Miramar. U meuvremenu,
obavila sam nekoliko sitnih poslova: slomila sam raspee
koje je visilo iznad mog kreveta, slike svetaca sam pobacala
u klozetsku olju, a svoju haljinu od prvog priea
upotrebila umesto toaletnog papira i zatim je bacila u
ubre.
Doznala sam da je porodica Molina ve otila u
Miramar i nagovorila sam babu Elenu da telefonira
Karaskovicama. Krenula sam sutradan i u Miramar stigla
oko ruka; tamo me je saekao auto, nastavila sam do
imanja, te nisam stigla da vidim Markosa. Te noi nisam
mogla da zaspim.
Vruina je teka i nepodnoljiva. Mesec, skoro pun, usred
koluta ukastog kao gnoj. Vazduh je pun elektriciteta, ni listak
da zatreperi: sve nagovetava oluju. Alehandra se prevre u
krevetu, naga i prenapeta, guei se od vruine, elektriciteta i
mrnje. Meseina je tako jaka da se u sobi sve vidi. Alehandra
prilazi prozoru i gleda na asovnik: pola tri. Onda gleda napolje:
polje je obasjano kao u kakvoj pozorinoj scenografiji koja
doarava no; nepomino i tiho brdo kao da skriva velike tajne;

vazduh je proet gotovo nepodnoljivim mirisom jasmina i

magnolija. Psi su uznemireni, laju na mahove, a lave se udaljava
i opet pribliava kao plima i oseka. U toj ukastoj svetlosti ima
neeg nezdravog; radioaktivnog i perverznog. Alehandra teko
die i osea da je soba pritiska. Tada, gonjena neodoljivim
porivom, skae i sputa se kroz prozor. Ide preko travnjaka, a
Milord je njui i mae repom. Na tabanima osea vlaan i
grubonean dodir trave. Kree prema bregu i kada se ve udaljila
od kue, baca se na travu i koliko god moe iri noge i ruke. Mesec
joj obasjava nago telo i ona osea kako joj se koa jei u dodiru s
travom. Tako ostaje dugo. Kao da je pijana, u glavi nema nikakvu
jasnu misao. Osea da joj telo gori i rukama prelazi preko bokova,
bedara i stomaka. Tek to je vrhovima prstiju dodimula dojke,
osea kako joj se cela koza jei i podrhtava kao u make.
Sutradan sam rano osedlala malu kobilu i odjurila u
Miramar. Ne znam jesam li ti ve rekla da smo se Markos i
ja uvek sastajali kriom, jer niti je njegova porodica trpela
mene, niti sam ja mogla da smislim njih. Naroito njegove
sestre. Bile su to dve glupae, ija je najvea elja bila da se
udaju za igrae pola i da se to ee pojave u revijama
Atlantida ili El Hogar. Monika i Patrisija su me podjednako
mrzele i im bi me videle sa svojim bracom, udarile bi u
ogovaranje. S njim sam se dogovarala tako to bih mu
zvidala pod prozorom, kada sam pretpostavljala da je
tamo, ili bih poruku ostavljala Lomonaku, uvaru plae.
Kada sam tog dana dola do njegove kue, on ve bee
iziao, jer nije odgovorio na moje zviduke. Otila sam do
plae i upitala Lomonaka da ga nije moda video: rekao mi
je da je otiao u Dormy House i da e se vratiti tek posle
podne. Na asak sam pomislila da odem i da ga tamo
potraim, ali sam odustala, jer mi je Lomonako saoptio da
je Markos otiao sa sestrama i njihovim drugaricama. Nije

bilo druge nego da saekam. Tada sam mu poruila da u

ga ekati u Pjedras Negrasu u est po podne.
Prilino neraspoloena, vratila sam se na imanje.
Nakon sijeste, uzjahala sam kobilu i zaputila se ka
Pjedras Negrasu. Tamo sam ga ekala.
Nevreme koje se najavljivalo jo od prethodnog dana, sve vie
se spremalo tokom prepodneva; vazduh se pretvarao u teak i
lepljiv fluid, od jutra su ogromni oblaci poeli da nadolaze sa
zapada, a za vreme sijeste su prekrili nebo, kao da izranjaju iz
nekog golemog i tihog mravinjaka. Ispruena u senci borova,
oznojena i uznemirena, Alehandra osea kako se atmosfera iz
trena u tren nabija elektricitetom koji prethodi velikim
nepogodama.
Kako se vee pribliavalo, moje nezadovoljstvo i
razdraenost su rasli. Ljutila sam se to Markos kasni.
Naposletku se pojavio kada je ve poelo da se naglo
smrkava zbog oblaka koji su nadolazili sa zapada.
Stigao je gotovo trei i ja sam pomislila: boji se
nevremena. I dan-danas se pitam zato sam svoju mrnju
prema Bogu iskaljivala na tom jadniku, koji je pre bio za
potcenjivanje. Ne znam da li sam to inila zato to je
spadao u onu vrstu katolika koja mi se oduvek inila
reprezentativnom, ili zato to je bio dobar mladi pa je
utoliko bilo prijatnije da ga nepravedno zlostavljam. A
moda i zato to je imao neto ivotinjsko to me je
privlailo, neto posve fiziko to mi je zagrevalo krv.
Alehandra rekao je nailazi nevreme i bie bolje da
se vratimo u Miramar.
Okrenula sam se na bok i pogledala ga prezrivo.
Tek to si stigao dobacih mu jedva da si me i
video, nisi ni pokuao da sazna zato sam te traila, a ve
misli da mugne u svoje gnezdace.
Sela sam i poela da se svlaim.

 Imam mnogo toga da razgovaram s tobom, ali najpre

hajde da plivamo.
itav dan nisam izlazio iz vode, Alehandra. Osim
toga dodao je i prstom pokazao u nebo pogledaj ta se
sprema.
Nema veze. Hajde ipak da plivamo.
Nisam poneo kupae gaice.
Kupae gaice? upitah podrugljivo. Pa ni ja
nemam kostim.
Poeh da skidam farmerke.
Sa odlunou koja mi privue panju, Markos povika:
Ne, Alehandra, ja odoh. Nemam kupae gaice i neu
s tobom da plivam go.
Ve sam bila skinula farmerke. Zastala sam i s
pretvornom naivnou, kao da ne razumem njegove
razloge, upitah ga:
A zato? Da se moda ne boji? Kakav si mi ti katolik
kada je potrebno da bude obuen da ne bi sagreio? Tako
znai: kada si go, potpuno si drugi?
Poela sam da svlaim donje rublje i dodala:
Oduvek sam smatrala da si kukavica, prava katolika
kukavica.
Znala sam da e to biti presudno. Markos, koji bee
skrenuo pogled kada sam se spremala da skinem rublje,
pogleda me, crven od stida i besa, stegnu vilice i poe da se
svlai.
U toku poslednjih godinu dana bee znatno porastao,
njegovo sportsko telo se raskrupnjalo, glas mu bee postao
muevan i izgubio je smene tragove deaka od prethodne
godine: imao je esnaest godina; ali je bio snaan i razvijen
za svoje godine. to se mene tie, ja sam se bila okanila one
smene trake i grudi su mi se slobodno razvile, rairili su
mi se bokovi i u celom telu sam oseala silnu snagu koja me
je gonila da inim neobine stvari.

elei da ga muim, dobro sam ga zagledala kada je

ostao go.
Vie nisi onaj prologodinji balavac, zar ne?
Sav postien, Markos mi je okrenuo lea.
ak se i brije.
Ne vidim nieg loeg u tome to se brijem rekao je
jetko.
Niko ti i ne kae da je loe. Samo primeujem da se
brije.
Nije mi odgovorio, valjda da ne bi morao da me gleda
nagu ili da ne bi morao da pokae svoju golotinju, potrao
je u vodu onog asa kada je munja zaparala nebo i u
visinama se razlegao prasak. Kao da je ta munja dala znak,
munje i gromovi su poeli da se smenjuju. Olovnosivi
okean je postao taman. Digli su se talasi. Prekriveno
tmastim oblacima, nebo je svaki as bilo obasjavano
bleskovima, kao blicem nekog ogromnog foto-aparata.
Na moje ustreptalo i napeto telo pocee da padaju prve
kine kapi. Potrala sam ka moru. Talasi su se pomamno
razbijali o obalu.
Otplivali smo prema puini. Talasi su me podizali kao
perce na vetru i ja sam doivljavala u isti mah udesno
oseanje snage i krhkosti. Markos se nije udaljavao od
mene. Pitala sam se da li to ini iz straha za sebe ili za
mene.
Onda mi je doviknuo:
Alehandra, vratimo se! Uskoro neemo znati ni na
kojoj strani je plaa.
Veito oprezan! viknuh mu.
Onda se vraam sam!
Nisam mu odgovorila. Uostalom, nismo ni mogli da se
ujemo. Poeh da plivam ka obali. Munje i gromovi parali
su crne oblake; inilo se kao da se grmljavina prosto kotrlja
iz daleka i svakog asa treba da se obrui na nae glave.

Doplivasmo do plae. Potrasmo tamo gde smo ostavili

odeu. Tada se nevreme svom silinom srui na nas: divlji i
hladni pampaski vetar brisao je plaom, a kia je poela da
lije kao iz kabla.
Prizor bee zadivljujui: sami nasred puste plae, nagi,
oseali smo kako podivljali vendaval6 baca vodu na naa
tela, u tom predelu to je huao i bivao obasjavan munjama.
Uplaen, Markos je pokuao da se obue. Bacih se na
njega i oteh mu pantalone.
Pripijajui se uz njega, oseajui njegovo miiavo i
uzdrhtalo telo uz svoje grudi i trbuh, stadoh da ga ljubim,
da mu grizem usne i ui, da mu zarivam nokte u lea.
Opirao se i poeli smo da se estoko rvemo. Svaki put
kada bi uspeo da odvoji svoja usta od mojih, mrmljao bi
neke nerazumljive, ali sigurno oajne rei. Najzad sam
razabrala:
Pusti me, Alehandra, pusti me za Boga miloga! Oboje
emo u pakao.
Budalo! odgovorila sam. Pakao ne postoji. To je
popovska izmiljotina da bi plaili nesrenike kao to si ti.
Bog ne postoji!
Borio se oajniki i konano uspeo da me odgurne.
Pri svetlosti munje ugledah zaprepaenje na njegovom
licu. Razrogaenih oiju, kao da je u komaru, on viknu:
Ti si luda, Alehandra! Ti si potpuno poludela, u tebe
je uao avo!
Ba me briga za pakao, budalo! Ba me briga za venu
kaznu!
Kipela sam od neke strahovite snage i oseala
istovremeno neto kao meavinu kosmike snage, mrnje i
neopisive tuge. Smejui se i plaui, irei teatralno ruke,
kao to to mlade ini, gledajui ka nebu, viknula sam

Vendaval vetar koji duva s juga prema zapadu. -Prim. prev

nekoliko puta ikajui Boga da me, ukoliko postoji, uniti

svojim munjama.
Alehandra gleda njegovo golo telo, dok on bei glavom bez
obzira, povremeno obasjavan munjama, smean i dirljiv. Ona
misli da ga vie nikada nee videti.
Huno more i oluja kao da izgovaraju mrane i strane
boanske pretnje upuene njoj.

XI
Vratili su se u sobu. Alehandra prie nonom stoiu i
izvadi iz boice dve crvene pilule. Zatim sede na ivicu
kreveta i pokazujui levom rukom, ree Martinu:
Sedi.
Dok je on sedao, ona je progutala pilule. Zatim je
prilegla, skupivi noge pored mladia.
Moram na asak da se odmorim objasnila je,
sklapajui oi.
U redu, ja onda idem ree Martin.
Ne, nemoj da ide promrmlja ona, kao da je ve bila
zadremala. Jo malo da popriaitno... nee trajati dugo...
Poela je da die duboko i da tone u san.
Cipele su joj pale na pod, a bose noge je pruila pored
Martina, koji je bio zbunjen i jo uvek oamuen
Alehandrinom priom na terasi: sve je bilo besmisleno, kao
da se deavalo u nekom udnom kolopletu i ma ta da
preduzme, inilo mu se neprimereno.
ta e on tu? Oseao se blesavim i nespretnim.
Meutim, iz njemu nedokuivog razloga inilo se da joj je
potreban. Zar ga nije ona potraila? Zar mu nije ispriala
svoje doivljaje s Markosom Molinom? Nikome, pomislio je
ponosno i zaueno, nikome to ranije nije ispriala. U to je
bio uveren. I nije elela da on ode, zaspala je pored njega,
ime je ispoljila ono vrhunsko poverenje koje ovek ukazuje
nekome ako zaspi pored njega: kao ratnik kada otpae
bojno oruje. Tako blizu, a ipak odvojena laganim ali
neprobojnim i mranim bedemom sna.

Martin je pogleda: leala je na leima, disala udno

poluotvorenim ustima, onim velikim i ulnim ustima s
prezrivim izrazom. Njena duga, prava i crna kosa (s
crvenkastim prelivima koji su svedoili da je ova
Alehandra bila ona ista riokosa devojica iz detinjstva, a
istovremeno i neto toliko drukije), rasuta po jastuku,
isticala je njeno uglasto lice, one crte iste i tvrde koliko i
njena dua. Drhtao je a u glavi su mu se meale misli kakve
nikada ranije nije imao. Svetlost stone lampe obasjavala je
njeno oputeno telo, njene grudi koje su se ocrtavale ispod
bele bluze i duge, predivne, sastavljene noge koje su ga
dodirivale. Prineo je ruku njenom telu, ali pre nego to ju je
spustio, uplaeno ju je povukao. Zatim je, posle velikog
oklevanja, ruku ponovo prineo i poloio na njena bedra.
Tako je, uzburkanog srca, ostao dugo, kao da vri neku
sramotnu krau, kao da se koristi snom ratnika da bi mu
ukrao neku sitnicu za uspomenu. Ali ona se tada okrenu i
on skloni ruku. Skupila je noge podigavi kolena i telo joj se
sklupalo kao da podraava poloaj fetusa u materici.
Vladala je duboka tiina. ulo se samo nemirno
Alehandrino disanje i neki daleki zviduk iz luke.
Nikada je neu sasvim upoznati, pomislio je. A ta pomisao
bila je za njega iznenadno i bolno otkrovenje.
Leala je tu, na domaku njegove ruke i usana. U
izvesnom smislu bila je nezatiena, ali koliko daleka,
nedostina! Nasluivao je da ih razdvajaju duboki ponori
(ne samo ponor sna nego i drugi) i ukoliko bi hteo da stigne
do njenog srca, trebalo bi danima peaiti kroz strane,
opasne klance, ivicom ivih vulkana, kroz svetlost i tminu.
Nikada, pomisli, nikada.
Ipak, potreban sam joj, ona me izabrala, pomisli takoe.
Naravno, u neku ruku, ona ga je potraila i odabrala za
neto to mu je bilo nedokuivo. Ispriala mu je ono to
nikada nikome nije priala, a predoseao je da e mu

ispriati jo mnogo toga stranijeg i lepeg od onog to mu

je poverila. Meutim, u isti mah je slutio da postoje i druge
stvari koje mu nikada nee biti otkrivene. A te zagonetne i
uznemirujue senke, zar one nisu ba ono najiskrenije u
njenoj dui, jedino to je istinski znaajno? Zadrhtala je
kada je on pomenuo slepe. Zato? Pokajala se im je
pomenula ime Fernando. Zato?
Slepi, pomislio je, gotovo u strahu. Slepi, slepi.
No, detinjstvo, tmina, tmua, uas i krv, krv, telo i krv,
snovi, ponori, nepremostivi ponori, samoa, samoa,
samoa, maltene se dodirujemo ali smo na nemerljivoj
razdaljini, jedno smo uz drugo ali smo sami. On je bio mali
deak pod beskrajnim svodom, usred svoda, usred
uasavajue tiine, sam samcit u tom dinovskom
beskrajnom svetu.
Najednom je primetio da se Alehandra uznemirila,
okrenula se na lea i kao da se rukama branila od neega.
Iz usta joj je izbijalo nerazgovetno mrmljanje, estoko i
udno, a onda je, uz maltene nadljudski napor da
artikulie, uzviknula: Ne, ne! i naglo se uspravila.
Alehandra! povika Martin i prodrma je za ramena,
elei da je izvue iz komara,
Meutim, ona je, irom otvorenih oiju, neprekidno
jeala, estoko se odupirui neprijatelju.
Alehandra, Alehandra! i dalje ju je dozivao Martin i
drmusao za ramena.
A onda se uinilo da se ona budi izranjajui iz bezdane
jame, mrane jame, pune pauine i slepih mieva.
Ah ree iznemoglim glasom.
Dugo je sedela tako na krevetu, glavu naslonivi na
kolena i rukama obujmivi skupljene noge.
Zatim je sila s kreveta, upalila vee svetlo, pripalila
cigaretu i pristavila kafu.

 Probudio sam te jer sam primetio da te more runi

snovi ree Martin i nespokojno je pogleda.
im zaspim, more me runi snovi odvrati ona, ne
okreui se, dok je stavljala dezvu na reo.
im je skuvala kafu, prui mu jednu oljicu, sede na
ivicu kreveta sa odsutnim izrazom lica i poe da ispija kafu.
Martinu proe kroz glavu: Fernando, slepi.
Osim mene i Fernanda, kazala je. Mada je ve
dovoljno poznavao Alehandru i znao da ne bi trebalo da je
ita pita o tom imenu koje joj se omaklo, neto nerazumno
ga je gonilo da krui oko te zabranjene zone.
A tvoj deda upita je da li je i on unitarista?
Molim? ree ona odsutno.
Pitam da li je i tvoj deda unitarista.
Alehandra ga pogleda zaueno.
Deda? Moj deda je umro.
ta? Mislim da si mi rekla da je iv.
Ma ne, ovee. Moj deda Patrisio je umro. iv je moj
pradeda, Pano. Zar ti to ve nisam objasnila?
Dobro, de, hteo sam da kaem tvoj deda Pano, da li
je i on unitarista? Smeno mi je da u ovoj zemlji jo postoje
unitaristi i federalisti.
Imaj na umu da se ovde sve to doivelo. tavie:
pomisli da deda Pano sve jo preivljava, a on se rodio
ubrzo posle Rosasovog svrgnua. Zar ti nisam rekla da mu
je devedeset pet godina?
Devedeset pet?
Roen je 1858. Mi moemo da govorimo o
unitaristima i federalistima, ali on je sve to doiveo.
Shvata li? Kada je on bio dete, Rosas je jo bio iv.
A sea li se dogaaja iz tog vremena?
Ima slonovsko pamenje. Uostalom, nita drugo i ne
radi osim to pria o tome, im mu se namesti. Prirodno je:
to je njegova jedina stvarnost. Nita drugo ne postoji.

 Voleo bih da ga jednog dana ujem.

Istog asa u ti ga pokazati.
ta? ta to govori? Pa ve je tri sata ujutru!
Ne budi blesav! Zar ne shvata da za dedu ne postoji
tri sata ujutru? Ne spava gotovo nikada. Ili moda uvek
pomalo dremucka, ko e ga znati... Ali naroito nou se
rasani i razmilja svu no pored upaljene svetiljke...
Razmilja?
Dobro, de, ko bi to znao... Otkud moe da zna ta se
deava u glavi rasanjenog starca, gotovo stogodinjaka,
Moda se samo sea, ta ja znam... Kau da se u tim
godinama ovek samo sea...
A zatim dodade, smejui se onim svojim suvim
smehom.
Pripaziu dobro da ne doivim te godine.
I kreui posve prirodno, kao da je re o obinoj poseti
normalnim osobama u razumno vreme, ona ree:
Hajde da ti ga pokaem odmah. Ko ti jami da ve
sutra nee biti meu pokojnima?
Zastala je.
Privikni se malko na pomrinu i lake e sii.
Na asak su zastali, naslonili se na ogradu i pogledali
prema usnulom gradu.
Pogledaj onaj osvetljeni prozor, tamo na onoj kui
ree Alehandra i pokaza rukom. Uvek me uzbuuju ta
svetla u noi. Moda se poraa neka ena? Moda je neko
na umoru? Ili neki siromaan student ita Marksa. O, kako
je svet tajanstven! Samo povrni ljudi to ne vide.
Razgovara sa ulinim pozornikom, stekne njegovo
poverenje i za tili as otkrije da je i on jedna zagonetka.
I ubrzo dodade:
Dobro, hajdemo.

XII
Sili su i bonim prolazom oko kue dospeli do vrata na
zabatu, ispod venjaka. Alehandra napipa prekida i upali
svetlo. Tada Martin ugleda starinsku kuhinju krcatu
stvarima, nabacanim kao prilikom selidbe. Taj utisak je
bivao sve intenzivniji to su dublje ili nekim hodnikom.
Pomislio je da prilikom estih prepravljanja kuerine nisu
mogli da se odlue ili nisu umeli da se ratosiljaju stvari i
nametaja: pokustva, polomljenih stolica, pozlaenih
naslonjaa bez sedita, velikog ogledala prislonjenog uza
zid, viseeg sata koji nije radio i imao samo jednu kazaljku i
konzole. Kada su stupili u starevu sobu, Martinu pade na
um jedna od onih starinarnica u ulici Majpu. Jedan od
starih salona bee spojen sa starevom spavaom odajom.
Usred sve te starudije, pod bledom svetlou petrolejke,
nazirao se starac. Spavao je u invalidskim kolicima. A
kolica su se nalazila pokraj prozora s pogledom na ulicu, da
bi deda mogao da posmatra svet.
Spava proapta Martin sa olakanjem. Bolje da ga
ne uznemirava.
Ve sam ti rekla da se nikada ne zna da li spava.
Stala je ispred starca, nagnula se i blago ga prodrmala.
Molim, molim? promuca deda i zakilji.
Okice su mu bile zelenkaste i premreene crvenim
brazdama, pa su izgledale kao ispucale. Bile su duboko
usaene u duplje i oiviene pergamentnim borama na licu
koje je izgledalo kao mumificirano i besmrtno.
Deda, jesi li spavao? upita ga Alehandra na uho.

 Molim? Ne, ero, ta ti pada na pamet. Samo sam se

odmarao.
Ovo je jedan moj prijatelj.
Starac je klimnuo glavom, ali je taj pokret bio nalik
uzastopnim, najpre snanim a zatim sve slabijim pokretima
lutke-klimoglavke kada je zaljuljamo.
Pruio mu je koatu ruku. inilo se kao da e ogromne
vene iskoiti iz te koe, sparuene i prozirne kao na starom
bubnju.
Deda viknu ona deder, ispriaj mu ono o
poruniku Patriku.
Lutka-klimoglavka ponovo se pokrenu.
Aha promrmlja Patrik, tako je, Patrik...
Nemaj brige, svejedno je ree Alehandra Martinu
svejedno je. O emu god priao, naposletku uvek ispadne
pria o Legiji, sve dok ne zaboravi i ne zaspi.
Aha, porunik Patrik, ba tako.
Sitne oi su mu suzile.
Elmtriz, mome, Elmtriz. Porunik Patrik Elmtriz. Ko
bi rekao da e poginuti u Legiji!
Martin pogleda Alehandru.
Objasni mu, deda, objasni mu viknula je.
Starac je prinosio usahlu i golemu ruku uvetu, naginjui
glavu ka Alehandri. Pod maskom od zboranog
pergamenta, nadomak smrti, inilo se da ivotari ostatak
nekog ljudskog bia, zamiljenog i dobroudnog. Donja
vilica mu se malice otromboljila, kao da nema snage da se
vrsto dri. Mogle su se videti njegove krezube desni.
Ba tako, Patrik.
Ispriaj mu, deda.
Razmiljao je, kao da se zagleda u davna vremena.
Olmos je prevod od Elmtriz. Jer dedi je ve bilo
dojadilo da ga zovu Elemetrio, Lemetrio, pa ak i kapetan
Demetrio.

Kao da se osmehuje uz lagan drhtaj, prineo je ruku

ustima.
Da, ak i kapetan Demetrio. Bilo mu je dozlogrdilo. A
bio se toliko odomaio u ovoj zemlji da mu je smetalo kada
bi o njemu govorili kao o onom Englezu. Pa je sebi
nadenuo prezime Olmos. Kao to se porodica Ajland
pretvorila u Isla ili porodica Kvinfeit u Reinafe. E mnogo
mu je to smetalo smejuljenje a i bio je svojeglav i
preosetljiv. Ispostavilo se da je postupio ispravno, sasvim
ispravno. Zaboga, pa to je bila njegova prava otadbina.
Ovde se oenio, ovde decu izrodio. Videi ga na konju
arcu, u srebrnom sedlu, niko ne bi pomislio da je stranac.
Ako bi ko i posumnjao smejuljenje! ne bi stigao ni da
zucne, a don Patrisio bi mu biem zapuio gubicu opet
smejuljenje. ...Porunii Patrik Elmtriz, da, gospodine
moj. Ko bi to rekao? Niko, kad je sudbina zapetljanija od
turske rabote. Ko bi rekao da mu je bilo sueno da pogine
pod generalovim zapovednitvom.7
Najednom se uinilo da ga obuzima dreme, uz lagano
krkljanje.
Generalovim? Kog generala? upita Martin
Alehandru.
Generala Lavaljea.

Izmeu 1806. i 1807. godine Englezi su bili u ratu sa

panijom, te su u dva navrata vrili pohod na Rio de la Platu
da bi ove panske kolonije stavili pod svoju vlast. Meu
engleskim trupama nalazila se i slavna sedamdeset i prva,
ovenana slavom u mnogim bojevirna. Kreolci su uspeno
odbili obe najezde. Ove pobede su im ulile veru u svoje snage i
podstakle ih da se s orujem odupru pancima. Mnogi
engleski oficiri su tada ostali u Argentini, uklopili se u
nacionalni ivot i docnije uestvovali u graanskim ratovima.
Prim. prev.

Martinu nita nije bilo jasno: engleski porunik pod

zapovednitvom Lavaljea? Kada?
U graanskom ratu, tikvane.
Stotinu sedamdeset i pet ljudi, iznemoglih, odrpanih i
oajnih, za ijim petama su Oribeovi kopljanici, bee vrletnim
stazama u pravcu severa, stalno u pravcu severa. Njegov otac,
zastavnik Seledonio Olmos jae mislei na svog mlaeg brata
Panita koji je poginuo na Kebrao Eradu i na svog oca, kapetana
Patrisija Olmosa, takode poginulog na Kebrao Eradu. Obrastao
u bradu, bedan, na izmaku snage, odrpan i oajan, ka severu jae i
pukovnik Bonifasio Asevedo. A sa njima jo stotinu sedamdeset i
dva oveka kojima se ni imena ne zna. I jedna ena. Bezglavo i
danonono bee na sever, ka granici.
Otromboljena, podrhtava mu donja vilica: Striko
Panito i deda ubijeni kopljima na Kebrao Eradu,
mrmljao je, kao da nekome potvrduje.
Nita ne shvatam ree Martin.
Dvadeset sedmog juna 1806. godine ree mu
Alehandra Englezi su nadirali ulicama Buenos Ajresa.
Kada sam bila ovolicna i spusti ruku blie podu deda
mi je tu priu ispriao stotinu sedamdeset i pet puta.
Deveta eta preila je prolaz uvenoj sedamdeset prvoj.
(Zato uvenoj?) Ne znam, ali tako su je zvali. Verujem da
nikada nije doivela poraz, nikada i nigde, shvata? Deveta
eta
je
nastupala
Univerzitetskom
ulicom
(Univerzitetskom?). Pa naravno, glupane, Bolivarovom
ulicom. Priam ti kao to bi ti priao i stari, znam tu priu
ve napamet. Kada su stigli do ugla ulice Nuestra Senjora
del Rosario, dogodilo se (ta se dogodilo?). ekaj, sada e
uti. Bacali su na njih sve i svata. S krovova i terasa su
sipali vrelo ulje, bacali tanjire, boce, zdele, ak i nametaj. I
pucali su. Bacali su svi: ene, posluga, deca. I tu su ga ranili
(koga?). Pa porunika Patrika, pobogu, tu na uglu se

nalazila kua Bonifasija Aseveda, starevog dede, brata

onoga koji je posle bio Kosme Asevedo (onog po kome
ulica nosi ime?), da, onog po kome se ulica zove: jedino
nam preostaju imena ulica. Taj Bonifasio se oenio
devojkom po imenu Trinidad Arijas, iz Salte (tada je prila
zidu, skinula jednu minijaturu i prinela je svetiljci, i dok je
stari kanda klimao glavom u znak slaganja s neim
dalekim, otromboljene vilice i sklopljenih oiju, Martin je
ugledao lice prelepe ene ije su mongolske crte nalikovale
pritajenom amoru Alehandrinih crta, amoru razgovora
izmeu panaca i Engleza), a ta devojka je izrodila buljuk
dece, meu njima i Mariju de los Dolores i Bonifasija, koji
e kasnije postati pukovnik Bonifasio Asevedo, onaj ija je
glava ubaena kroz prozor.
No, Martin je pomislio (a i rekao) da sve manje shvata.
Jer, kakve veze ima porunik Patrik u celoj toj zbrci i kako
je to on poginuo pod Lavaljeovim zapovednitvom?
ekaj, glupane, tek sada dolazi zaplet. Zar nisi od
starog uo da je ivot zapetljaniji od turske rabote? Ovog
puta sudbina se javila u liku jednog ogromnog i naprasitog
crnca, sluge mog ukundede, kome bee ime Benito. Jer
sudbina se ne ispoljava apstraktno nego je to ponekad no
u rukama sluge, a drugi put je to osmeh neke devojke.
Sudbina bira sredstva, zatim se otelotvorava, a onda dolazi
zezancija. Ovog puta je uzela oblije sluge Benita koji je
noem zadao udarac mladom poruniku, sa dovoljno zle
sree (s Benitovog gledita) da Elmtriz postane Olmos i da
meni podari ivot. Moj ivot je, tono se kae, visio o
svilenom koncu i zavisio od nesigurnih okolnosti, jer da
Benito nije uo krike s terase i Mariju de los Dolores kako
mu nareuje da ga ne dokusuri, dotukao bi i konano
likvidirao poruniia, jer je to bila njegova elja, ali ne i
elja sudbine koja, mada se bila otelotvorila u Benitu, ipak
nije mislila posve kao on nego se u poneemu razlikovala.

Naravno, to se esto deava jer sudbina nema vremena da

natenane bira osobe koje e joj posluiti kao sredstvo. Ba
kao to ni ti, ukoliko ti se nekuda uri, ako je posredi
pitanje ivota ili smrti, nee primetiti da li auto kojim se
vozi ima zelene presvlake ili konj na kome jae ima rep
koji ti se ne svia. ovek uzme ono to mu je pri ruci. Zbog
toga je sudbina esto nejasna i varljiva: ona, u stvari, zna ta
eli, ali to ne znaju osobe koje sprovode njenu volju. Ba
kao i oni glupi inovnici koji nikada ne obave savreno ono
to im se naredi. Eto tako sudbina mora da postupa kao
predsednik Sarmijento: da se uradi ono to se mora uraditi,
makar bilo i loe uraeno, ali se uraditi mora. esto je
prinuena da opije ili oamuti svoje izvrioce. Zato se i
kae da je tip bio izvan sebe, da nije znao ta radi, da je
izgubio prisebnost. Naravno. U protivnom, umesto da
ucmekaju Dezdemonu ili Cezara, ko zna kakvu bi lakrdiju
poinili. Eto tako, kao to sam ti rekla, u trenutku kada se
Benito spremao da proglasi moje nepostojanje, Marija de
los Dolores je tako snano vrisnula s terase da je sluga stao.
Marija de los Dolores. Bilo joj je etrnaest godina. Prosipala
je vrelo ulje, ali je na vreme vrisnula.
Ni ovo ne razumem. Zar nije trebalo spreiti da
pobede Englezi?
Glupane, zar nikada nisi uo za coup de foudre? E, pa,
taj grom iz vedra neba udario je posred metea. Sada vidi
kako sudbina postupa. Sluga Benito je nevoljno posluao
mlau gospodaricu, ali je ipak uneo mladog oficira u kuu,
jer mu je tako zapovedila baba mog pradede Pana. Tamo
su mu ene ukazale prvu pomo iekujui da stigne
doktor Arheri. Skinule su mu jaknu. Pa to je dete!
govorilaje uasnuta gospoa Trinidad. Pa on nema ni
sedamnaest godina! uzvikivale su ene. Kakva
nepromiljenost! jadikovale su. Oprale su ga istom
vodom i rakijom i previle aravskim platnom. Onda su ga

poloile u krevet. Nou je buncao i mrmljao neke engleske

rei. Molei se i plaui, Murija de los Dolores je menjala
obloge od sireta. Prema dedinom prianju, devojica se
zaljubila u mladog stranca i odluila da se za njega uda. I
znaj, govorio mi je deda, kada ena tako neto utuvi u
glavu, nema te sile nebeske niti zemaljske koja e je
odvratiti. E, pa, dok je siroti porunik buncao i verovatno
sanjao svoju domovinu, devojka je ve odluila da ta
domovina prestane da postoji i da e se Patrikovi potomci
roditi u Argentini. Kasnije, kada je svest poela da mu se
vraa, ispostavilo se da je on sestri ni manje ni vie nego
samog generala Bersforda. Moe da zamisli kako je
izgledao dolazak generala Bersforda u kuu i trenutak kada
je poljubio ruku gospoe Trinidad.
Sto sedamdeset i pet ljudi promrmljao je stari,
klimajui glavom.
A ta je sad to?
Legija. Uvek misli na isto: na detinjstvo, a to znai na
Legiju. Nastavljam s priom. Bersford je zahvalio za sve to
su uinili za mladia. Odlueno je da mladi ostane u kui
sve dok se potpuno ne oporavi. I tako, dok su engleske
snage zauzimale Buenos Ajres, Patrik se sprijateljio s
porodicom, to nije bilo lako, jer su svi, pa i moja porodica,
mrzeli okupatore. Ali najgore je dolo sa osloboenjem:
potresni prizori, pla itd. Naravno, Patrik je morao da se
pridrui svojoj vojsci i da se bori protiv nas. A kada su
Englezi bili prinueni na povlaenje, Patrik je u isti mah
osetio silnu radost i duboku alost. Mnogi od poraenih
zatraili su da ostanu ovde, pa su ih internirali. Patrik je,
razume se, eleo da ostane, te su ga internirali na majur La
Orketa, jedan od poseda moje porodice, nedaleko od
Pergamina. Bilo je to 1807. godine. A godinu dana kasnije
njih dvoje su se venali i sreno su iveli. Don Bonifasio mu
je poklonio deo imanja i onda je poelo Patrikovo

pretvaranje u Elemetri, Elemetrio, don Demetrio, porunik

Demetrio i odjednom u Olmos. I jao si ga onome ko bi
otada kazao onaj Englez ili Demetrio.
Bilo bi bolje da su ga ubili na Kebrao Eradu
mrmljao je starac.
Martin ponovo pogleda Alehandru.
Misli na pukovnika Aseveda. Shvata li? Da su ga
ubili na Kebrao Eradu, ne bi ga zaklali ovde, u trenutku
kada se nadao susretu sa enom i kerkom.
Bilo bi bolje da su me ubili na Kebrao Eradu, misli
pukovnik Bonifasio Asevedo dok bei prema severu, ali iz drugog
razloga, iz razloga koji mu izgledaju uasni (taj oajniki mar,
taj bezizlaz, taj potpuni poraz), ali koji su neizmerno manje
uasni od onih koje je mogao da ima, dvanaest godina kasnije, u
trenutku kada je, ispred svoje kue, osetio no na sopstvenom
vratu.
Martin je primetio kako Alehandra prilazi vitrini i
viknuo je, ali mu je ona dobacila: Ne budi slabi! Izvadila
je kutiju, skinula poklopac i pokazala mu pukovnikovu
glavu. Martin je rukama zaklonio oi, dok se ona jetko
smejala, vraajui glavu u kutiju.
Na Kebrao Eradu mrmljao je stari i klimao glavom,
I tako je jo jedno udo ree Alehandra omoguilo
da se ja rodim.
Jer da su njenog pradedu, zastavnika Seledonija
Olmosa, ubili u Kebrao Eradu, kao brata mu i oca, ili da su
ga zaklali pred njegovom kuom, kao pukovnika Aseveda,
ona se ne bi rodila i ovog asa ne bi bila tu, u sobi, niti bi
mu priala o prolosti. Doviknula je dedi na uho: Ispriaj
mu ono o glavi i rekla Martinu da mora odmah da ode;
nestala je pre nego to se on osvestio da bi potrao za njom
(moda zato to je bio kao oamuen) i ostavila ga sa
starcem, koji je ponavljao glava, da, glava i klimao

glavom kao lutka-klimoglavka. Vilica mu je potom

zadrhtala, na asak se otromboljila, usne su promrmljale
neto nerazgovetno (moda kao neko presliavanje, kao
deca kada ih prozovu da odgovaraju lekciju) i konano
rekao: Da, Masorka. Ubacili su glavu kroz prozor salona.
Sjahali su s konja, buno i veselo su se cerekali, prili
prozoru i viknuli: Ehej gazdarice, lubenice! Svee lubenice!
A kada je prozor otvoren, ubacili su okrvavljenu glavu
pukovnika Bonifasija. Bolje bi bilo da su i njega ubili na
Kebrao Eradu, kao strica Panita i deda Patrisija. Mislim
da bi bilo kudikamo bolje. A to isto je mislio i pukovnik
Asevedo dok je beao prema severu kroz klanac Umauaka, sa
svojih sto sedamdeset i etiri druga (i jednom enom), progonjen i
odrpan, poraen i ojaen, ali ne znajui da e iveti jo dvanaest
godina, u tuini, iekujui trenutak kada e ponovo videti enu i
ker.
Vikali su svee lubenice, a posredi je bila glava, sinko!
A sirota Enkarnasion je pala kao protac kada je ugledala
glavu. Umrla je posle nekoliko asova, ne doavi sebi. A
sirota Skolastika, koja je bila devojurak od jedanaest
godina, skrenula je pameu. Eto, tako ti je to.
Klimajui glavom, starac je zadremao, a Martin je stajao
kao ukopan, obuzet nekim udnim i nemim strahom, u toj
polumranoj sobi, pored tog stogodinjeg starca, nadomak
glave pukovnika Aseveda u kutiji, u blizini ludaka koji se
tu negde vrzmao. Pomislio je da bi najbolje bilo da ode iz
istih stopa, ali je stajao kao skamenjen plaei se da bi
mogao nabasati na ludaka. Onda je rekao sebi da ipak
prieka dok se Alehandra vrati, ona se nee zadrati, mora
se brzo vratiti, jer zna da on nita ne moe sa starcem.
Oseao je kao da polagano tone u neki neobino blag
komar u kome je sve nestvarno i besmisleno. Sa zidova
kao da su ga posmatrali onaj gospodin, kojeg je naslikao
Prilidijano Puejredon, i ona dama sa velikim eljem u kosi.

inilo se kao da due ratnika, osvajaa, ludaka, venika i

svetenika nevidljivo ispunjavaju sobu i tiho apuu meu
sobom prie o osvajanju, bitkama, pogibijama od kopalja i o
klanju.
Sto sedamdeset i pet ljudi.
Pogledao je starca: otromboljena, njegova donja vilica je
odobravala i podrhtavala.
Sto sedamdeset i pet ljudi, da, gospodine moj...
I jedna ena. Ali starac to ne zna, ili ne eli da zna. To je sve
to je ostalo od ponosne Legije, posle etiri hiljade kilometara
povlaenja i poraza, dve godine razoarenja i umiranja. Kolona od
stotinu sedamdeset i pet bednih i nemih ljudi (a sa njima i jedna
ena) galopira ka severu, stalno ka severu... Da li e ikada stii?
Postoji li zemlja Bolivija, tamo iza nepregledne planine?
Oktobarsko sunce ee i generalovo telo poinje da se raspada.
Nona hladnoa ledi znoj i zaustavlja vojsku crva. I opet je dan, i
opet pucnji iz pozadine, neprekidna pretnja Oribeovih kopljanika.
Zadah, uasan zadah natndelog generala.
Glas koji peva u nonoj tiini.
Palomita blanca
vidalita
que cruzas el valle,
v a decir a todos,
vidalita,
que ha muerto Lavalle.8

Golubice bela,
to prelee dolinu,
idi kazuj svima
da Lavalje poginu.Prim. prev.

 Ornos ih je napustio, do avola! Rekao je: Prikljuiu

se Pasovoj vojsci. Te ih napustie on i komandant
Okampo. Do avola! A Lavalje ih je gledao kako odlaze sa
svojim ljudima, prema istoku, kroz prainu i dim. Moj otac
veli da mu se uinilo kako je generalovo oko zasuzilo dok je
gledao kako eskadroni odlaze. Sa njim je ostalo sto
sedamdeset pet ljudi.
Klimajui glavom, kao da nekome odobrava, starac se
zamisli.
Crnci su voleli Ornosa, mnogo su ga voleli. Te ga je
tata naposletku primio. Dolazio bi ovde, u letnjikovac, pili
bi mate i seali se pohoda.
Klimnuo je glavom, vilica mu se otromboljila i
promrmljao je neto o komandantu Ornosu i pukovniku
Pederneri. A zatim je uutao. Je li spavao, razmiljao?
Moda je u njemu tekao neki latentan i tih ivot, blizak
venosti, poput ivota koji traje u guterima tokom dugih
zimskih meseci.
Pedernera razmilja: dvadeset i pet godina pohoda, bitaka,
pobeda i poraza. Ali u ono vreme smo znali za ta se borimo.
Borili smo se za slobodu kontinenta, za Veliku Otadbinu. A
sada... Oj koliko je krvi poteklo tlom Amerike, koliko smo
beznadnih veeri doiveli, koliko se pomamnih krikova nasluali u
bratoubilakim borbama... Eno stie i Oribe, spreman da nam
odrubi glavu, da nas probode kopljima, da nas dokusuri. A zar se
on i ja nismo rame uz rame borili u Andskoj vojsci? Odvani,
stameni general Oribe. Gde je istina ? Kako su divna bila ona
vremena! O, kako je gordo jahao u uniformi majora grenadira
kada smo ulazili u Limu! Sve je tada bilo jasnije, sve je bilo lepo,
kao i uniforma koju smo nosili...
E pa vidi, mome: mnogo je svaa bilo u naoj
porodici, a sve povodom Rosasa. Iz tog vremena potie i
razdvajanje na dva ogranka, naroito u porodici Huana

Batiste Aseveda. Od tih Aseveda mnogi su bili zatucani

federalisti, kao Evaristo, koji je bio lan Predstavnikog
doma, a drugi kao Marijanito, Visente i Rudesindo, premda
ne tako zakleti federalisti, ipak su bili uz Rosasa tokom
blokade i nikada nam nisu oprostili...
Nakaljao se. Na trenutak se uinilo da e zadremati, ali
odjednom je nastavio s priom:
Jer, sinko, o Lavaljeu moe svata da se pria, ali niko
nee moi da porekne njegovu dobronamernost, estitost,
plemenitost i nesebinost. Da, gospodine.
Uestvovao sam u stotinu i pet bitaka za slobodu ovog
kontinenta. Borio sam se na bojnim poljima ilea, pod komandom
generala San Martina, borio se u Pemu pod komandom generala
Bolivara. Borio sam se potom protiv imperijalnih snaga na
brazilskom tlu. A kasnije, u ove dve nesrene godine, borio sam se
irom nae jadne otadbine. Moe biti da sam grdno greio, a
najvea greka je bilo Doregovo streljanje. Ali, ko zna celu istinu?
Vie nita ne znam. Jedino znam da je ova surova zemlja ipak
moja i da je ovde trebalo da se borim i da ovde umrem. Moje telo
truli na mom bojnom konju, to je sve to znam.
Da, gospodine izustio je starac, kaljui i krkljajui,
utonuo u misli, i suznih oiju. Da, gospodine, ponavljao
je neprekidno, kao da odobrava nekom nevidljivom
sabesedniku.
Zamiljen i suznih oiju, zurio je u svoju stvarnost,
jedinu stvarnost.
Stvarnost organizovanu po veoma udnim zakonima.
Bilo je to negde 1832., po prianju mog oca, tako je.
Samo da zna: ona rabota sa unapreenjem stoarstva je
imala dobre i loe strane. Englez Miler, zajedno sa uvenim
Tarkinom, zapoeo je negde oko 1830. Da, ba tako, uveni
bik Tarkino, sa farme Kaledonija. Sjajan dasa taj Englez
Miler. Radan i tedljiv, kao svi koti, nema ta. krtac, da

budem jasniji (smejuljenje i opet kaljucanje). Nije bio kao

mi domai to smo preiroke ruke, pa nam zato i ide tako
(kaljucanje). Don Huan Miler se oenio devojkom Dolores
Balbastro. Bila je to vrlo energina gospa; esto je
rukovodlila odbranom farme pred nasrtajima Indijanaca i
ak je kao pravi mukarac pucala iz karabina. Kao i baba,
koja je takoe bila veta u rukovanju orujem. Bile su to
ilave ene, mladi prijatelju. Razume se, takvima ih je
nainio teak ivot. O emu sam ti ono govorio?
O Englezu Mileru.
Da, da, o Englezu Mileru. Svi su priali o njemu i o
glasovitom Tarkinu.
Ponovo se nasmejao i nakaljao. Nespretno je obrisao
maramicom oi koje su suzile.
O emu sam ti ono govorio?
O rasnim bikovima, gospodine.
E, to, o bikovima.
Nakaljao se i za trenutak zanjihao glavom. Zatim je
nastavio:
Evaristova porodica nam nikada nije oprostila.
Nikada. Ni onda kada su mom stricu odrubili glavu. Sve u
svemu, moja porodica se podvojila zbog tiranina. Mogao
bih da ti ispriam hiljadu zgoda iz onog vremena, posebno
iz 1840., kao, na primer, kada su odrubili glavu nekom
momku Iransuagi, vereniku neke Isabelite Ortis, nae dalje
roake. Niko nije imao miran san. A moe da zamisli
zabrinutost u kui mojih roditelja, gde je majka ivela sama
od kada se moj otac pridruio Legiji. Bio je otiao i moj
deda Patrisio. Jesam li ti priao o don Patrisiju? I deda
Bonifasio je bio otiao, i stric Panito. Na imanju je ostao
samo stric Saturnino, najmlai od brae, koji je bio jo dete.
A ostalo, sve ene. Sve same ene.

Ponovo je maramicom obrisao oi, koje su suzile,

kaljucnuo, zanjihao glavom i kao da je utonuo u san. Ali
najednom progovori:
Gotovo trista pedeset kilometara. A za petama im
Oribeovi vojnici. Otac je priao da je oktobarsko sunce
prilo. Generalovo telo je brzo trulilo i posle dva dana
galopiranja zadah je postao nepodnoljiv. A trebalo je
prevaliti jo dve stotine kilometara do granice! Pet dana i
vie od dve stotine kilometara. A samo zato da bi se spasle
Lavaljeove kosti i glava. Samo zbog toga, sinko moj! Jer oni
su bili izgubljeni, nita drugo nije moglo da se uini, ni da
se ratuje protiv Rosasa, ba nita. A oni drugi bi leu
odsekli glavu, naboli je na koplje i poslali Rosasu. Uz
natpis: Ovo je glava divljeg, gnusnog, odvratnog
unitaristikog psa Lavaljea. Stoga je po svaku cenu trebalo
sauvati generalovo telo, stii do Bolivije, branei se od
paljbe u tih sedam dana beanja. Gotovo trista pedeset
kilometara ubitanog povlaenja. Bez predaha.
Ja sam komandant Alehandro Danel, sin majora Danela,
onog iz Napoleonove vojske. Jo ga se lepo seam kako jae na
konju vraajui se s Velikom Vojskom, negde na Jelisejskim
poljima ili u Tilerijama. Jo uvek vidim Napoleona, u pratnji
svojih prekaljenih ratnika sa legendamim kratkim sabljama. A
kasnije, kada Francuska vie nije bila zemlja Slobode, poto sam
se zanosio da se borim za potlaene narode, ukrcao sam se na brod
i krenuo u ove krajeve, zajedno s Brujom, Vjelom, Bardelom,
Brantsenom i Room koji su ratovali pod Napoleonovom
zastavom. Boe mili, koliko je vremena minulo, koliko je bitaka,
pobeda i poraza, koliko pogibija i koliko krvi bilo! Od onog
predveerja 1825. kada sam ga upoznao i kada mi se uinio kao
carski orao, na elu svog puka konjanika oklopnika. I tada sam
krenuo s njim na vojnu protiv Brazila. A kada je pao u Jerbalu,
podigao sam ga i sa svojim ljudima nosio gotovo pet stotina

kilometara preko reka i vrleti, dok nas je neprijatelj sustopice

gonio, kao i ovo sada... I nikada se vie nisam rastao od njega... A
sada, posle etiri hiljade kilometara, jaem uz njegovo istrulelo
telo, u pravcu nitavila...
Kao da se stari tre iz dremea i ree:
Neke stvari sam svojim oima video, neke sam uo od
oca, a naroito od matere, jer je otac bio utljiv i retko je
govorio. Kada bi general Ornos ili pukovnik Okampo
dolazili na mate, oivljavali bi seanja na stare dane i
Legiju, a otac bi samo sluao i povremeno prozborio:
Strano, zar ne? ili: Tako je to, pobratime.
Ponovo je zanjihao glavom i na asak zadremao. Ali se
ubrzo trgao i rekao:
Jednog dana u ti ispriati zanimljivu priu o dedi,
koji se nije prezivao Olmos nego Elmtriz, a koji je ovamo
doao kao porunik engleske vojske u vreme najezde. Ah,
vrlo zanimljiva pria (nasmejao se i zakaljao).
Ponovo je zanjihao glavom i iznenada zahrkao.
Martin je pogledao prema vratima, ali se nije uo
nikakaiv um. Gde li je Alehandra? ta li radi u svojoj sobi?
Pomislio je da nije otiao ne zato da ne bi ostavio starca
samog, jer ga ovaj nije ni uo a moda ni video: starac je
nastavljao svoj tajanstveni i podzemni ivot, njega nije
zanimao ni Martin niti iko iz ovog vremena, jer je bio
izolovan godinama, gluvoom i dalekovidou, a pre svega
seanjem na prolost koja se ispreila kao mrani bedem od
sna. iveo je na dnu tamne jame, seao se crnaca, konjikih
pohoda i dogodovtina u Legiji. Martin nije ostao iz obzira
prema starcu nego zato to je oseao da ga je naprosto
skamenio neki strah od prelaska kroz one oblasti stvarnosti
u kojoj su kanda iveli taj starac, onaj ludak i sama
Alehandra. Nije se usuivao da stupi u te zagonetne i
sulude oblasti, besmislene i nejasne kao snovi, a isto toliko

zastraujue. Ipak je ustao sa stolice na kojoj je dotle sedeo

kao prikovan i poeo da se tiho udaljava od starca.
Zaobilazei stari nametaj, zverao je oko sebe i pogledivao
onu kutiju u vitrini. Sa zidova su ga gledali preci. Tako je
stigao do vrata, zastao i nije imao smelosti da ih otvori.
Prislonio je uvo uz kljuaonicu: imao je utisak da se ludak
nalazi s one strane vrata, s klarinetom u rukama, i da
oekuje da on izide. ak mu se uinilo da uje njegovo
disanje. Zaplaen, vratio se i ponovo seo.
Nema vie od sto devedeset pet kilometara
odjednom je promrmljao starac.
Da, preostaje jo sto devedeset pet kilometara. Tri dana
jahanja galopom kroz planinu, s naduvenim leom koji zaudara i
iji se zadah iri na stotine metara unaokolo, dok iz gnjilei ve
curi uasna tenost Stalno napred, s nekoliko strelaca u
zatitnici. Od Huhuja do Uakalere, sto trideset tri kilometra. Jo
samo sto devedesetpet kilometara, ohrabruju jedan drugoga. Jo
samo etiri, moda pet dana jahanja galopom, ako budu imali
sree.
U gluvoj noi uje se samo topot avetinjske konjice. Stalno
prema severu.
A u tim planinskim klancima sunce estoko ee, jer
su velike visine i vazduh je veoma ist. Tako je ve posle
dva dana jahanja telo bilo naduveno, priae moj otac, a
zadah se oseao nekoliko stotina metara unaokolo, pa su
treeg dana morali da odvoje meso od kostiju, ba tako.
Pukovnik Pedernera komanduje stoj i razgovara sa svojim
drugarima. Telo se raspada, zadah je uasan. Odvojie meso od
kostiju i sauvae generalove kosti. I srce, ree neko. Ali pre svega
glavu: Oribe nikada nee dobiti glavu, nikada nee moi da
obeasti generala.
Ko je spreman da to uini? Ko je kadar?

Uinie to pukovnik Alehandro Danel.

Tada s konja skidaju generalovo telo, koje grozno zaudara.
Polau ga pored potoka Uakalera, a onda se pukovnik Danel
sputa na kolena pored njega i vadi svoj lovaki no. Kroz suze
posmatra golo i izoblieno telo svog voe. Sa suzama u oima,
posmatraju ga ti tvrdi i zamiljeni ljudi, odrpani ratnici koji
prave krug oko njih dvojice.
Zatim pukovnik Danel polagano zabada no u trulo meso.
Starac zanjiha glavom i ree:
Za vlade don Bernardina imenovali su ga kapetanom
milicije u Guardiji de la Orketa, tako se zove tvravica, a
sada se selo zove Kapetan Olmos. Kasnije je bio
gradonaelnik, dok na vlast nisu doli federalisti. A o emu
sam ti ono govorio?
O tome kako je on (ko?) napustio mesto
gradonaelnika, gospodine.
E, da, mesto gradonaelnika. Napustio ga je kada su
doli federalisti, e, da. A svakome ko je hteo da ga uje,
moda zato da bi njegove rei doprle do don Huana
Manuela, govorio je da je prezauzet kravama i Indijancima,
te da nema vremena za politiku (smejuljenje). Meutim,
Obnovitelj nije bio glup ovek i nikada nije poverovao u te
rei (smejuljenje). A da nije bio na krivom putu dokazuje i
okolnost da je moj deda saznao da je don Huan Manuel
slao pisma gradonaelniku La Orkete u kojima mu je
nalagao da ne isputa iz vida Engleza Olmosa (smejuljenje i
kaljucanje), jer je doznao da Olmos kuje zaveru sa drugim
zemljoposednicima u Salti i Pergaminu. Prepredenjak
jedan! Nije greio. A i kako da grei takav jedan lisac! Ruku
na srce, deda se domunavao sa pajtaima, to je i izilo na
videlo kada se general Lavalje, avgusta 1840., iskrcao u San
Pedru. Deda se pojavio tamo sa svojom konjicom i dva
starija sina: Seledonijom, mojim ocem, kome je tada bilo

osamnaest godina, i godinu dana starijim mojim stricem

Panitom. Eh, zlosrenog li pohoda tog iz 1840.! Deda je
odolevao na Kebrao Eradu do poslednjeg topovskog
uleta, titei Lavaljeovo povlaenje. Mogao je da pobegne,
ali nije hteo. A kada je sve ve bilo izgubljeno, ispalio je
poslednje topovsko ule i predao se Oribeovim trupama.
Kada je saznao za smrt svog sina Panita, svog mezimca,
samo je izustio: Barem se general spasao. Eto tako je
zavrio svoj ovozemaljski ivot moj deda Patrisio Olmos.
Stareva glava poela je da se njie. Mrmljajui
Armistron, e, da, Armistron, najednom je utonuo u
dubok san.

XIII
Martin je ekao. Vreme je prolazilo a starac se nije
budio. Pomisli da je starac sada zaista zaspao i tada polako,
trudei se da ne pravi buku, ustade i krenu ka vratima kroz
koja je izila Alehandra. Bio je veoma uplaen, jer se
uveliko razdanilo i jutarnja svetlost je ve obasjavala don
Panovu sobu. Sinu mu kroz glavu da bi mogao nabasati
na ujaka Bebea ili da bi stara Hustina, sluavka, mogla ve
biti na nogama. A ta bi im tada kazao?
Doao sam sino sa Alehandrom, tako bi im rekao.
Zatim pomisli da u toj kui nita ne moe izgledati
udnovato, tako da nema razloga da strepi od neke
neprijatnosti. Osim moda susreta sa ludakom, ujakom
Bebeom.
A onda je zauo ili mu se uinilo neko kripanje,
neke korake u hodniku iza vrata. Drei ruku na bravi,
uzdrhtalog srca, ekao je u tiini. Zauo se pisak nekog
voza u daljini. Prislonio je uvo na vrata i napregnuto
oslukivao: nita se nije ulo. Ve je nameravao da ih otvori
kada zau lagan, ali razgovetan um: bili su to koraci,
oprezni i spori, kao da se neko prikrada tim istim vratima,
ali s druge strane.
Ludak, uzbueno pomisli Martin i na asak odvoji
uvo od vrata, plaei se da neko ne naie i zatekne ga u
tom sumnjivom poloaju.
Ne znajui ta da uini, ostao je due u tom poloaju. S
jedne strane, plaio se da otvori vrata i sretne se s ludakom;
s druge, gledao je don Pana i strepeo da bi ovaj mogao da
se svakog trena probudi i zovne ga.

Ipak, pomisli, moda bi bilo bolje da se starac probudi.

Jer, ako bi ludak uao, naiao bi na don Pana i on bi
mogao da mu objasni. A moda ludom nije ni potrebno
objanjavati.
Priseti se da je Alehandra kazala da je re o mirnom
ludaku, koji samo svira svoj klarinet, bolje reeno, veito
ponavlja jednu te istu melodiju bez glave i repa. Ipak, nije
valjda da slobodno tumara kuom? Ili je moda zatvoren u
nekoj sobi, kao to je bila Skolastika, kao to je uobiajeno u
tim starim porodinim kuama?
Jedno vreme je tako premiljao i napregnuto
oslukivao.
Poto nije uo nita novo, umirio se, ponovo prislonio
uvo uz vrata i napregnuo se da razazna najmanji um ili
sumnjivo kripanje. Ne, sada zaista nije uo nita.
Polagano je okretao bravu. Bee to jedna od onih brava
s kljuaonicom od desetak santimetara. Uinilo mu se da je
nastala silna buka pri otvaranju vrata. Ukoliko se ludak
mota naokolo, mogao bi da ga uje i zauzme odbrambeni
stav. No, sada, ta je tu je. Stoga je, odluniji pred skoro
svrenim inom, naglo otvorio vrata.
Umalo nije kriknuo.
Pred njim je dostojanstveno stajao ludak. Bio je to ovek
od preko etrdeset godina, zarastao u viednevnu bradu,
bez kravate, u iznoenoj odei, razbaruene kose. Na sebi je
imao sportski sako, svojevremeno valjda tamnoplav, i sive
flanelske pantalone. Koulja mu bee razdrljena. Sve na
njemu bee izguvano i prljavo. U desnoj ruci, oputenoj
niz telo, drao je svoj uveni klarinet. Lice mu je bilo
odsutno i ispijeno, a oi nepomine i zabludele, to je est
sluaj u ludaka; lice mravo i izdueno, a na njemu
sivozelene oi Olmosovih i snaan orlovski nos. Glava mu
je bila ogromna i izduena poput cepelina.

Skamenjen od zaprepaenja i straha, Martin nije imao

snage ni da izusti re.
Ludak je u njega zurio dugo i utke, a onda se, bez rei,
okrenuo i njiui se blago (ali jedva primetno, poput deaka
iz uline kapele), otiao hodnikom verovatno ka svojoj sobi.
Martin je maltene trkom krenuo u suprotnom smeru, ka
dvoritu koje je ve obasjavala jutarnja svetlost.
Postarija Indijanka prala je rublje u koritu. Hustina
pomisli Martin i ponovo se lecnu.
Dobar dan ree, trudei se da deluje pribrano i da se
ponaa kao da je sve potpuno prirodno.
Starica ne odgovori. Moda je gluva, kao don Pano,
pomisli Martin.
Ipak, zagonetan i nedokuiv pogled Indijanke pratio ga
je nekoliko trenutaka koji su se Martinu uinili beskonani.
A onda je produila da pere.
Martin je na asak zastao i oklevao. Ali, shvativi da
treba da se ponaa prirodno, zaputi se prema zavojitim
stepenicama koje vode na vidikovac.
Stigavi do vrata, pokucao je.
Poto nije bilo odgovora, ponovo je pokucao. Opet nije
bilo odgovora. Onda je prineo usta kljuaonici i zovnuo
Alehandru. Vreme je prolazilo a niko nije odgovarao.
Pretpostavio je da ona spava.
Tada pomisli da e biti najbolje ako ode. Ipak, nastavi
ka prozoru vidikovca. Kada je priao, primeti da zavese
nisu navuene. Pogleda unutra i pokua da razazna
Alehandru u polutami. Kada mu se pogled navikao na
pomrinu, iznenadio se opazivi da nje nema u sobi.
Na trenutak nije znao ta da ini niti je mogao da doe
sebi od iznenaenja. Onda se uputio ka stepenicama i
poeo paljivo da silazi, trudei se da togod smisli.
Proao je zadnjim dvoritem, obiao oko kuerine
zaputenim bonim vrtom i konano se obreo na ulici.

Neodluno je koraao plonikom prema ulici Montes de

Oka, da tamo uhvati autobus. Ubrzo je zastao, osvrnuo se i
pogledao prema kui porodice Olmos. U glavi mu je
vladala potpuna pometnja i nije znao ta da ini.
Poao je nekoliko koraka prema kui, a zatim ponovo
stao. Pogledao je ogradu obraslu mahovinom, kao da neto
oekuje. ta? Pri dnevnoj svetlosti, kuerina je izgledala jo
udnovatija nego nou, jer su njeni podlokani i oguljeni
zidovi, vrt zarastao u travurinu, reetke obrasle
mahovinom i maltene izvaljena vrata jo vie danju
odudarali od fabrika i dimnjaka koji su se isticali u
pozadini. Kao to i aveti izgledaju udnovatije danju.
Martinov pogled se naposletku zaustavio na vidikovcu:
tamo gore, izgledao mu je usamljen, pust i zagonetan kao i
Alehandra. Boe mili pitao se ta se ovo deava?
Sada, pri dnevnoj svetlosti, no provedena u toj kui
izgledala mu je kao nekakav san: skoro besmrtan starac,
glava komandanta Aseveda u kutiji za eire, ludi ujak sa
klarinetom i halucinantnim oima, stara Indijanka, nagluva
ili ravnoduna prema svemu, do te mere da se nije
potrudila ni da sazna ko je i ta trai taj stranac to izlazi iz
kue a zatim se penje na vidikovac, pria o kapetanu
Elmtrizu, neverovatna pria o Skolastici i njenom ludilu, a
nadasve sama Alehandra.
Stao je polako da razmilja: nije mogao tek tako da ode
do ulice Montes de Oka; bilo bi previe surovo. Odluio je
da krene peice, dakle ulicom Isabele Katolkinje prema ulici
Martina Garsije. U etnji tom starom ulicom nekako je
sredio svoje zbrkane misli.
Najvie ga je kopkalo i brinulo to od Alehandre nema
ni traga. Gde li je provela no? Nije li ga odvela do dede
samo da bi ga se otarasila? Nee biti, jer bi mu u tom
sluaju jednostavno dozvolila da ode onda kada je on hteo,
posle njene prie o Markosu Molini, o onome to se desilo

na plai i o misionarstvu u Amazoniji. Pa zato ga tada nije

pustila da ode?
Moda ni ona nije sve to predvidela. Moda joj je dolo
da ode dok je on bio kod dede Pana. Ali, u tom sluaju,
zato mu to nije rekla? Uostalom, postupak nije bitan. Bitno
je da Alehandra nije provela no na vidikovcu. Onda valja
pretpostaviti da noiva na nekom mestu. Da negde obino
noiva, jer po svemu sudei te noi se nije desilo nita
neuobiajeno.
Ili je jednostavno izila da se proeta ulicama?
Da, da, pomislio je sa iznenadnim olakanjem, maltene
sa ushienjem: izila je da proeta, da razmisli i da sebi
nae oduka. Ona je takva: nepredvidiva i napaena,
udna, spremna da nou luta pustim prigradskim ulicama.
A to da ne? Zar se nisu upoznali u parku? Zar ona ne sedi
esto na parkovskim klupama? Zar se na takvom mestu
nisu i upoznali?
Da, sve je moguno.
Donekle umiren, preao je nekoliko stotina metara. A
onda se prisetio dveju pojedinosti koje su mu u datom
trenutku privukle panju i sada ga kopkale: imena
Fernando, koje je samo jedanput pomenula a odmah zatim
kao da se pokajala, i Alehandrinog estokog reagovanja
kada je on pomenuo slepe. Kakve veze imaju slepi ? Mora
da je u pitanju neto znaajno, jer se ona naprosto
skamenila. Taj zagonetni Fernando, nije li on slep?
Uostalom, ko je taj Fernando koga ona oevidno nije elela
da pomene, valjda iz neke vrste straha, kao to se neki
narodi plae da pomenu ime boje?
Tuno pomisli da ga od nje razdvajaju mrani ponori i
da e ih oni verovatno uvek razdvajati.
Ipak, neka nova nada grejala mu je srce: zbog ega mu
je prila u parku? Zar nije kazala da osea potrebu za njim,
da njih dvoje imaju neto bitno zajedniko?

Neodluno je iao jo nekoliko koraka, a onda je zastao,

pogledao u plonik kao da sebe pita i procedio: Ali, za ta
sam ja to njoj potreban?
Obuzela ga je zaslepljujua ljubav prema Alehandri.
Tuno je pomislio da ona ne osea nita slino prema
njemu. I da, ukoliko je Martin njoj potreban, posredi nije
ipak isto oseanje ljubavi.
U glavi mu je nastala potpuna zbrka.

XIV
Alehandra se nije javljala danima. A Martin je lutao oko
kue u Barakasu i nekoliko puta poizdalje pogleivao
zarala vrata i ogradu.
Potpuno je klonuo duhom kada je izgubio posao u
tampariji. Jedno vreme nee biti posla, rekoe mu. Ali
njemu je bilo savreno jasno da je razlog za otputanje leao
u neemu sasvim drugom.

XV
Nije doao svesno: ali sada je bio tu, pred gostionicom u
ulici Pinson i oseao kako bi svakog asa mogao da se
onesvesti. inilo se da ga rei PIZZA, PIVO, VINO ne
udaraju u glavu nego pravo u stomak, kao to je sluaj sa
Pavlovljevim psima. Kada bi barem Busi bio tu. Ali ni od
njega nije bilo traga. Mora da je otperjao nekuda na jug i ko
zna kada e se vratiti. Tu je bio iin, sa svojom kapom i
crvenim hozntregerima, i Umberto J. D Arkanhelo,
poznatiji kao Tito, sa akalicom u ustima umesto cigarete i
Kritikom presavijenom u desnoj ruci to su, moglo bi se rei,
bili njegovi osobeni znaci, jer samo bi obina varalica mogla
da bez akalice i Kritike u desnoj ruci izigrava da je
Umberto J. DArkanhelo. Imao je neto ptije, sa kukastim i
iljatim nosem, sa razrokim i sitnim oima usaenim malko
postrance na tom pljosnatom i koatom licu. Nervozan i
nemiran kao i obino, akao je zube i nametao pohabanu
kravatu. Isturena Adamova jabuica etala mu je gore-dole.
Martin ga je posmatrao opinjeno, sve dok ga Tito nije
primetio. Dajui mu znak presavijenom Kritikom, slino
saobraajcu, pozva ga da ue, posadi ga na stolicu i porui
mu incano s biterom. U meuvremenu je rairio novine,
ve otvorene na sportskoj strani, udario po njoj rukom, koja
je bila gotovo kost i koa, nagnuo se prema Martinu preko
mermernog stolia i muljajui akalicu po ustima, rekao:
Zna li koliko je dato love za ovog oveka? Na to pitanje Martin
je poprimio zaplaen izraz, kao uenik kad ne zna lekciju;
mada su mu se usne pokrenule, nije smogao snage da
prozbori ni re, dok je DArkanhelo, ije su oi sevale od

besa a Adamova jabuica zastala negde na sredini grla,

ekao odgovor: podrugljivo se i jetko osmehivao unapred
zbog neizbene greke, ne samo mladieve nego i bilo koga
ko ima iole mozga. Sreom, priao je iin s bocama i onda
mu je Tito okrenuo uiljeno lice i rekao: Deder, iine, kai ti
meni koliko su platili za ovoga nesposobnjakovia inkotu?
Sipajui vermut u ae, iin je odgovorio pa otkuda ja da
znam, pet stotina, na ta se Tito zlurado nacerio (jer se
pokazalo do koje mere je on, Umberto DArkanhelo, bio u
pravu), uzviknuo ha, presavio Kritiku, kao to profesor
vraa u vitrinu aparat posle praktinog ogleda, dodao:
Osam stotina 'iljada, brajko, i posle pauze srazmerne
ogromnoj besmislici, zakljuio: Pa mi onda reci da u ovoj
zemlji nismo svi ludi. Netremice je gledao iina, kao da, ma
njegovom licu trai i najmanji znak negodovanja. Za
trenutak sve bee zastalo: DArkanhelova jabuica, njegove
podrugljive oi, Martinov paljiv izraz na licu i iin sa
svojom kapom i crvenim hozntregerima dok je u vazduhu
drao bocu vermuta.
Neobian prizor potraja sekundu ili dve. Tito nasu sodu
u vermut, otpi nekoliko gutljaja i utonu u turobno utanje,
gledajui, kao i obino u slinim trenucima, prema ulici
Pinson. Pogled mu je bio bezizraajan, u neku ruku
simbolian, i nije odgovarao stvarnom vienju spoljnih
dogaaja. Zatim se vratio svojoj omiljenoj temi: Eh, fudbal
vie nije ono to je bio. ta da oekuje od igraa koji se kupuju i
prodaju? Pogled mu postade sanjarski i on se, po ko zna koji
put, priseti Velike epohe kada je jo bio klinac, evo
ovolicki I dok je Martin, iz puke stidljivosti, pio vermut,
uveren da e mu loe pasti posle dva dana gladovanja,
Umberto J. DArkanhelo mu je govorio: Treba maznuti lovu,
mome. Posluaj ti mene. To ti je jedini ivotni zakon. Zgrnuti
mnogo love, maznuti glavni zgoditak, a za to vreme je
nametao izlizanu kravatu i povlaio rukave pohabanog

sakoa koji su bili dokaz da je on, Umberto DArkanhelo,

suta suprotnost filozofiji koju propoveda. I dok je
dobronamerno nutkao mladia da iskapi vermut, avrljao
je o onim vremenima i Martinu se ubrzo uinilo kao da se
taj razgovor vodi negde na puini. Govorim ti o 1915. godini,
mome, kada sam odlazio na utakmice sa ujkom Visenteom. Bee
zavladala prava pomama, a Martin je oseao muku i tuno se
seao Alehandre, a sve povodom Segela i Ministra Brina. Sve ti
je to tako potrajalo dok nisu doveli u tim Bransena i Del Krusera.
A to bese 1923. Eh, iine, sea li se kako je samo izgledao prvi
tim. iin na trenutak prestade da brie ae, zakilji prema
plafonu i nakon to je najpre neto promrmljao, izrui kao
iz rukava: De lo Santo, Vergara, Sereso, Prijano, Penej, Grande,
Farenga, Moltedo, Hose Farenga i Basigalupi. A onda nastavi
da brie ae. No tada Tito razveza: Ba tako, ba tako, brale. I
mada je Rasing osvojio prvenstvo, nai momci zauzee etvrto
mesto. Godine 1918. Ve smo bili trei, a sledee godine
osvojismo kup. Ajde, iin, reci koja su to bila jedanaestorica.
Premiljajui asak, iin zamuri i izrea imena: Ortega,
Busio, Tesorjeri, Lopes, Kanaveri, Kortelja, Elji, Boso, Kalomino,
Miranda i Martin, zatim se lati pranja, a Tito prihvati: Tako
je, bogami, tako je. Eh, kakav tim, mome. Veliki Tesorjeri. Niti je
bilo niti e biti golgetera kakav je bio Ameriko Tesoijeri, to vam
jamim ja, Umberto DArkanhelo, koji je video kako se igra veliki
fudbal, pravi fudbal. Opet je neto natezao s kravatom i
gnevno pogledivao prema ulici Pinson, dok je ojaeni
Martin, kao u nekakvoj fantasmagoriji, video starog Panu
Olmosa kako govori o Legiji, Alehandru naslonjenu na
ogradu od terase i glavu komandanta Aseveda. A to isto
vai, bratac, za slavnog Pedra Lea Zumala, najbre krilo koje je
ikada pikalo loptu na naim stadionima. On ti je izmislio dupli
pas, koji e kasnije mnogi pokuati da oponaaju. Eh, kakva su to
bila vremena! zakljui Tito i prebaci akalicu iz levog u
desni ugao usta, pa se ponovo zagleda prema ulici Pinson.

A Martinu se u mislima priviala Alehandra, inila mu se

kao da spava na ivici ponora. Ali, primeti D'Arkanhelo,
treba kazati to jest jest, ne sme ovek da grei duu, nije tada
igrala sjajno samo momad Boke, bilo je i drugih majstora,
nemojmo se zavaravati. Eto, da ne idemo dalje, uzmi onog crnog
Seoanea, uvenog Praia Seoanea koji je godinama bio centarfor
Crvenih avola. Budimo iskreni, mladiu: crnac Seoane je
oliavao klasine kreolske vragolije u slubi plemenitog sporta.
Bio je otrouman i neustraiv.; straota od strelca svog doba. Zna
li ta je o njemu rekao Amenko Tesorjeri? Kralj protivnike
polovine. I time je sve reeno, sinko. A Domingo Taraskoni?
Veliki Taraska je bio zvezda amaterskog fudbala. Dobar dribler;
sjajan uteri izvoa slobodnih udaraca s desne strane, oznaio je
slavno razdoblje u istoriji argentinskog sporta. Ali... a u fudbalu
uvek postoji jedno ali, kao to govorae pokojni Saneta, u isto
vreme kada i Taraska, blistao je veliki Seoane.
DArkanhelo se prepusti mislima, muljajui akalicu
po ustima i zurei u ulicu Pinson.
To su bila vremena promrmlja za sebe.
Zatim privrsti kravatu, povue rukave sakoa, okrenu
se ka Martinu s gorkim izrazom na licu, kao neko ko se
vraa u surovu stvarnost, lupi po novinama i ree: Osam
stotina hiljada srebrnjaka za tog nesposobnjakovia. Tako ti je to.
Dok je privrivao pohabanu kravatu, sitne oi su mu
besno sevale. A onda, pokazujui vertikalno kaiprstom,
kao da govori stolu, dodade: Ovde, u ovoj zemlji treba se
opametiti. Ili e se opametiti ili e biti zeznut za sva vremena.
Gledajui okupljene mladie, ali se bajagi obraajui
Martinu (koji je kao u nejasnom i poetskom snu ve poeo
da nazire usnulu Alehandru), vitlajui ponovo
presavijenim novinama, Tito nastavi: Eto, uzme pa ita
novine i sazna za neku muku. I ta ti preostaje nego da misli
na mesec ili ita te knjige. Sea li se muke sa Korporacijom? A
ta je bilo posle revolucije od 45-te? Sve te vojniine i pandurija

uvek ponavljaju jedno isto, da e zemlju oistiti i dovesti u red.

Ali, na kraju uvek ispadne isto: podmiivanje i otimaina. A
onda je, privrstivi kravatu, bacio besan pogled na ulicu
Pinson i nakon krae (ljutite) filozofske meditacije, dodao:
Ti samo bubaj, postani Edison, izmisli telegraf ili lei hriane,
otii u Afriku kao onaj stari Nemac s velikim brkovima, rtvuj se
za oveanstvo, danonono crni i dirini, i videe da e te
raspeti, a drugi e se nafilovati lovom. Zar ne zna da veliki ljudi
uvek zavre kao siromani i zaboravljeni? Ponovo je ljutito
pogledao prema ulici Pinson i povukao iskrzane rukave
sakoa, dok su mu se mladii smejali ili dobacivali zar ba
mora da nas veno gnjavi istom priom? Onako dremijiv,
Martin je ponovo video Alehandru kako sklupana spava
pred njegovim oima, kako udno die kroz poluotvorena
usta, ona njena sona, ulna i podrugljiva usta. Video je
njenu dugu i pravu crnu kosu s crvenkastim prelivima,
rasutu po jastuku, njeno izdueno lice, njene crte isto tako
opore kao i njena napaena dua. I njeno telo, njeno klonulo
telo, njene grudi ispod bele bluze i one divne, dugake i
skupljene noge koje ga dodiruju. Da, ona je bila tu,
nadohvat njegove ruke i njegovih usta, na izvestan nain
nezatiena, ali koliko samo daleka, koliko nedostina!
Nikada, rekao je sebi ozlojeeno i gotovo glasno, dok
je neko vikao u pravu je Peron, sve bi te glaveine trebalo
poveati na Majskom trgu, nikada, a ipak je odabrala njega.
A zbog ega, blagi boe, zbog ega? Jer, vrsto je verovao,
nikada nee saznati njene najskrovitije tajne i ponovo mu
padoe na um rei slep i Fernando u asu kada je neki mladi
ubacio novi u duboks i zaula se pesma Platerosa. Tada
DArkanhelo planu, dograbi Martina za ruku i povika:
Ajmo, mome. Nama nije mesto ovde. Dokle emo
dospeti sa svim tim lakrdijaima to nam probijaju ui
fokstrotom.

XVI
Hladan povetarac rasanio je Martina. DArkanhelo je i
dalje gunao. Zadugo se nije smirio. Tada ga je upitao gde
radi. Postien, Martin odgovori da je bez posla.
DArkanhelo ga pogleda.
Ve dugo?
Da, poodavno.
A ima li porodicu?
Ne.
Gde ivi?
Martin je oklevao sa odgovorom. Bee pocrveneo, ali
sreom (pomislio je) bila je no. DArkanhelo ga opet
paljivo odmeri.
U stvari... promrmlja.
ta?
Ovaj... otkazali su mi sobu...
A gde sada noiva?
Martin postieno promrmlja da noiva gde stigne. A da
bi ublaio tu injenicu, dodade:
Ionako jo nije hladno.
Tito zastade i ispitivaki ga pogleda pri svetlosti uline
svetiljke.
A ima li love, barem za klopu?
Martin je utao. Tada DArkanhelo prasnu:
Do avola! Moe li se znati zato nita nisi rekao? Ja
tu raspredam vazdan o fudbalu, a ti bocka meze. Zajebi!
Odveo ga je u jednu gostionicu. Dok su jeli, zamiljeno
ga je posmatrao.
Kada su zavrili i izili, privrujui kravatu, ree mu:

 Ne sekiraj se, mome. Sada idemo kui. Posle emo

ve videti.
Uli su u staro spremite za koije, koje je nekada
verovatno pripadalo nekoj gospodskoj kui.
Zna, moj ti je matori do pre desetak godina bio
koija. Otkako ga je stegla reuma, ne moe ni makac. Sem
toga, ko bi danas i iznajmio koiju. Moj stari je jedna od
mnogih rtava napretka u velegradu. Uostalom, zdravlje je
najvanije.
Bila je to kuerina s vie stanova i konjunica: ulo se
dovikivanje, razgovori i nekoliko radio-prijemnika u isti
mah. Svuda je zaudaralo na izmet. U starim spremitima
bilo je nekoliko dostavnih kola i jedan kamionet.
ulo se trupkanje konja.
Uputili su se ka dnu dvorita.
Dok sam jo bio klinac, ovde su stajale tri koije.
Milina ih bee pogledati: trideset devetka, etrdeset dvojka
i devedesetica. Trideset devetkom je koijaio moj matori.
Bila je pravi dragulj. Ne zato to je bila aletova, jok, ali ti
tvrdim da je bila prava mezimica. On ju je bojio, glancao,
lickao joj fenjere. A pogledaj je sada.
Prstom je pokazao na ugao u kome je, odbaen, stajao
trup nekakve koije: bez fenjera, bez guma, sva raspukla, sa
ubuanim i poderanim krovom.
Sirotica, a do pre nekoliko meseci jo je voena. Vozio
ju je Nikola, ortak mog matorog, ali je taj umro. A da
budem iskren, bolje je to je umro, jer onako kako je taj
nesrenik radio, bolje je to ga nema. Bio je nosa na stanici
Konstitusion, teglio je prtljag.
Pogladio je toak stare koije.
Be ga kazao je promuklo trebalo je videti ovu
koiju na korzu Barakasa u vreme karnevala. I moga starog
gore na seditu, sa eirom na glavi. Deko moj, veruj mi na
re da je izazivao divljenje.

Martin ga zapita da li tu stanuje i njegova porodica.

Kakva porodica i kakvi bakrai, mladiu moj. Sami
smo ovde ale i ja. Keva je umrla pre tri godine. Moj brat
Ameriko ivi u Mendosi. Drugi brat, Baia, oenjen je i
ivi u Mataderosu. Brat Arhentino, zvani Tino, bio je
anarhista i ubijen je tridesete na Aveljanedi. Jedan brat po
imenu ikin, u stvari tako smo ga mi zvali, umro je od
suice.
Nasmejao se.
Zna, nekoliko nas je ispalo zafrknuto s pluima.
Mislim da je to zbog olova iz boje. I sestra Mafalda je udata
i ivi u Asulu. Jedan od moje brae, Andres, malo je aknut,
pa ak i ne znamo gde se trenutno nalazi, mislim da se
mota negde oko Baija Bianke. Zatim, tu je Norma, ta da ti
priam. Ona ti je od onih to povazdan itaju filmske i
radio-revije, a arko eli da postane glumica. Eto tako,
matori i ja smo sami. ta ti je ivot, mladiu: oeni se,
izrodi decu, a na kraju uvek ostane sam, kao moj matori.
Sreom te sam ja donekle lud, a nee me nijedna ena, jer
inae ko zna ne bih li i ja ostavio taticu da lipe sam kao
pas.
Uli su u sobu. U njoj su bila dva kreveta: jedan je
pripadao onom bratu skitnici koji se vrzmao oko Baija
Blanke. Stoga je Martin, do daljnjeg, mogao da spava tu.
Pre toga mu je Tito pokazao svoje dragocenosti: fotografiju
Amerika Tesorjerija, prikaenu na zidu, a preko nje
argentinsku kokardu. U dnu fotografije bila je posveta:
Prijatelju Umbertu J. DArkanhelu. Tito je zadivljeno
gledao u sliku. Onda ree:
Veliki Ameriko.
Po zidovima je bilo i drugih fotografija i iseaka iz lista
El Grafiko, a preko svega bee rairena velika zastava
fudbalskog tima Boka.

Na sanduku je stajao starinski fonograf sa rogom i na

navijanje.
Radi li? upita Martin.
DArkanhelo ga iznenaeno i maltene prekorno
pogleda.
Ba bih voleo da vidim neki od ovih dananjih
gramofona da svira kao ovaj.
Priao je i maramicom skinuo nekakvu trunicu sa
velikog roga.
ak i da mi daju lovu pride, ne bih se menjao ni za
jedan od ovih dananjih. Zna ta, ti aparati su suvie
komplikovani. Ovi su bili prirodniji, a glas kao iz grla da
izlazi.
Stavio je plou Ojaena dua i navio fonograf. Kroz rog
se zauo Gardelov glas, jedva se probijajui kroz gusti od
umova. A Tito je klimao glavom i uzbueno aputao;
Divota jedna, deko moj, divota jedna! utali su. Kada je ploa
dola do kraja, Martin primeti suze u DArkanhelovim
oima.
Be ga... ree i usiljeno se osmehnu. Svi ovi to su
se posle njega pojavili, svi su oni obino sranje.
Vratio je plou u nekakav prastar i izlepljen omot,
paljivo ga spustio na jednu hrpu i zapitao:
A tebi, mome, dopada li ti se tango?
Da, naravno oprezno odgovori Martin.
Ba mi je milo. Jer, da ti pravo kaem, ova dananja
mlade nema pojma ta je pravi tango. Udarili u fokstrot,
bolero, rumbu, u sav taj cirkus od muzike. Tango je neto
ozbiljno, neto duboko, mladiu. Navodi te na razmiljanje.
Seo je na krevet i zamislio se.
Ali ree potom sve je to prolost. Ponekad,
mladiu moj, pomislim da je u ovoj zemlji sve ve prolo,
da je sve to je bilo dobro otilo u nepovrat, ba kao to i
tango kae. Otilo u nepovrat: i tango i fudbal i karneval i

korzo i ta ti ja znam ta sve nije. Pa kad nekome od tih

pajaca padne na pamet da komponuje tango, ta da ti
priam. Tango mora da bude tango, inae pii propalo. I s
tim je gotovo, mome, gotovo je. To je neto od ega ti se
srce cepa, ali je istina velika ko kua.
No, kako je uvek nastojao da bude pravedan, dodade:
Pa dobro, moe biti da je re o nekoj znaajnoj muzici,
avo e ga znati. Moda Pjacola i ovi dananjj momci
komponuju neto znaajno, ozbiljnu muziku, poput
trausovih valcera. Ne sumnjam u to. Ali tango, tango u
pravom smislu te rei, uveravam te, mladiu moj, to
sigurno nije.
Potom mu je priao o tome kako mu otac boluje od
tekog oblika reumatizma i kako ga je naroito pogodila
svaa sa Baiom.
Zna mrzovoljno ree jednog dana Baia saopti
matorom da e prodati etrdeseticu i od dobijenih para
kupiti u ortakluk nekakav taksi. Moe da zamisli kako se
stari rasrdio. Naljutio se, psovao ga, preklinjao, ali sve je
bilo uzalud, jer je Baia tvrdoglav kao mazga. Da sam ja
kojim sluajem imao pri ruci ciglu, kunem ti se da bih mu
glavu rascopao. Ali sve je bilo uzalud. Kupio je taksi i, da
nevolja bude vea, dovezao ga ovde. Stari je pao u krevet i
leao jedno mesec dana. Kada se pridigao, vie nije bio onaj
od ranije.
Zatim dodade:
Ne samo da je uradio ono to je naumio, nego mu je
jo govorio: koije su, matori, odsluile svoje, treba se
pomiriti sa istinom, govorio je, kako misli da ovek moe
da ivi od tog kra, matori, zar ne vidi da moramo da
idemo u korak s napretkom, govorio je, zar ne kapira da
svet ide napred, a ti se upinje ne bi li zadrao tu krntiju, i
to tek onako, jer ti se efnulo, zar ne vidi da ljudi trae

brzinu i efikasnost, govorio je, svet mora da ide sve bre,

govorio je. A svaka re bila je poput noa.
Onda krenue na poinak.

XVII
Sutradan je Martin doneo odluku. Otiao je
Alehandrinoj kui i poto je nije zatekao tamo, ostavio joj je
poruku da mu se javi na iinovu adresu, jer mu je hitno
potrebna.
Nekoliko dana ekao je uzalud. Najzad, iin mu dade
znak i predade mu koverat. Drhtavim rukama ga je otvorio
i poeo da ita pismo. Krupnim, neujednaenim i
nervoznim rukopisom Alehandra mu je jednostavno
poruila da ga eka u est.
Neto pre est bio je ve na klupi u parku, uzbuen ali i
srean, mislei kako sada ima nekoga kome e ispriati
svoje nevolje. I to nekoga kao to je Alehandra, to je isto
tako prekomerno kao kada bi neki prosjak pronaao
basnoslovno blago.
Potrao je ka njoj kao dete i ispriao joj o tampariji.
Pomenula si nekog Molinarija rekao je Martin.
Ako se ne varam, kazala si da je vlasnik velikog preduzea.
Alehandra je podigla pogled ka mladiu, izvijajui
obrve u znak uenja.
Molinarija? Ja ti govorila o Molinariju?
Da, i to ba na ovom mestu, kada si me zatekla kako
spavam. Sea li se? Kazala si mi: sigurno ne radi za
Molinarija. Pamti li?
Moe biti.
Je li on tvoj prijatelj?
Alehandra ga odmeri podsmeljivo.
Zar sam ti rekla da mi je prijatelj?

Meutim, tog trenutka je Martin bio suvie ispunjen

nadom da bi njenom izrazu pridao neko skriveno znaenje.
ta misli? upita on. Veruje li da bi on mogao da
me zaposli?
Ona ga odmeri kao to lekari gledaju regrute pred
odlazak na odsluenje vojnog roka.
Umem da kucam na maini, mogu da piem pisma,
da... vrim korekture...
Martin pocrvene.
Da li ti ima blagog pojma ta znai raditi u velikom
preduzeu? Tamo gde postoji mera vremena i sve ostalo?
Martin izvadi svoj beli perorez, rasklopi ga i, pognuvi
glavu, ponovo ga sklopi.
Nisam probira. Ako ne mogu da radim u kancelariji,
mogu da radim u pogonu ili kao fizikalac.
Alehandra pogleda njegovo pohabano odelo i poderane
cipele.
A kada je Martin podigao pogled ka njoj, primetio je
njen ozbiljan izraz i namrteno elo.
ta, zar je tako teko?
Ona odmahnu glavom.
A zatim ree:
U redu, nemoj da se sekira, nai emo neko reenje.
Ustalaje.
Doi. Hajde da proetamo, uasno me boli eludac.
eludac?
Da, boli me esto. Mora da je ir.
Dooe do kafea na uglu ulica Brazil i Balkarse.
Alehandra pride anku, porui au vode, izvadi iz tane
boicu i usu nekoliko kapi u au.
ta ti je to?
Laudanum.
Ponovo prooe kroz park.
Hajdemo malo do luke ree Alehandra.

Sili su ulicom Admirala Brauna, skrenuli u ulicu

Biskupa Espinose nadole i ulicom Pedra de Mendose stigli
do nekog vedskog broda na koji se vrio utovar.
Alehandra je sela na jedan od velikih vedskih sanduka
i zagledala se u reku, a Martin na jedan manji, kao da je
krotki podanik te princeze. Oboje su zurili u veliku
utosmeu reku.
Vidi li da imamo mnogo zajednikih osobina?
upita.
A Martin je mislio: da li je mogue! Mada uveren da
oboje vole da posmatraju reku, mislio je da je to beznaajno
u poreenju sa onim drugim ozbiljnim stvarima koje ih
razdvajaju, sitnica koju niko ne bi mogao da shvati ozbiljno,
a ponajmanje sama Alehandra, imajui u vidu pomisli
kako je veselo izgovorila tu reenicu; tako i znamenite
linosti umeju da se odjednom, demokratski, fotografiu na
ulici pored nekog radnika ili dadilje, te da se pri tom
pokroviteljski smee. Mada bi ta reenica mogla da bude i
klju neke tajne istine, a da to njihovo zaneseno
posmatranje reke predstavlja tajnu formulu saveznitva u
neemu znatno presudnijem. Jer, kako je ovek mogao da
zna o emu ona u stvari razmilja? Gledao ju je odozdo,
nespokojno, kao to bi neko napregnuto gledao dragog
akrobatu koji se kree na opasnoj visini gde mu niko ne
moe pritei u pomo. Gledao je u nju, tajanstvenu i
uznemirujuu, dok joj je povetarac mrsio crnu i pravu kosu.
Ispod bluze su se oc:rtavale njene isturene i malice
razmaknute grudi. Gledao ju je kako pui, sa odsutnim
izrazom na licu. inilo se da je taj predeo kojim su brisali
vetrovi stiala seta, kao da su ti vetrovi stali pa je sve
prekrila gusta magla.
Kako bi bilo lepo otii nekuda daleko ree ona
najednom. Otii nekuda iz ovog groznog grada.
Martina je pogodio taj bezlini oblik: otii.

 Otila bi? upita je slomljenim glasom.

Ne gledajui ga, gotovo potpuno odsutna, ona
odgovori:
Da, drage volje, Otila bih nekuda daleko, gde nikoga
ne bih poznavala. Moda na neko ostrvo, na neko od onih
ostrva kakvih sigurno jo ima ponegde.
Martin pognu glavu i stade da perorezom strue
sanduk i da ita natpis THIS SIDE UP. Alehandra se okrenu
prema njemu, pogleda ga letimice, a onda ga upita ta mu
je. Struui sanduk i itajui THIS SIDE UP, Martin joj
odgovori da mu nije nita, ali ga je Alehandra i dalje
posmatrala i razmiljala. Oboje su dugo utali. Ve se
smrkavalo i na lukom molu je zamirao amor: dizalice su
prestale da rade, a luki radnici su kretali kuama ili su
zalazili u oblinje kafane.
Hajdemo u Moskvu ree Alehandra.
U Moskvu?
Da, u ulici Independensija.
Da nije preskupo?
Alehandra se nasmeja.
ovee, pa to je obina krma. Osim toga, Vanja mi je
prijatelj.
Vrata su bila zatvorena.
Nema nikoga primeti Martin.
Umukni odbrusi Alehandra i pokuca.
Ubrzo im otvori ovek u koulji: kosa mu je bila prava i
bela, lice dobroduno i prefinjeno, a na njemu je titrao setan
osmeh. Na obrazu, pored oka, poigravao mu je ivac.
Ivane Petroviu ree Alehandra, pruajui mu ruku.
Uz mali naklon, ovek je prinese usnama.
Seli su pored prozora koji je gledao na Kolumbovo
etalite. Lokal je bio slabo osvetljen kiljavom svetiljkom
okaenom pored kase, gde je neka debeljukasta i onia
ena, slovenskih crta, pila mate.

 Imam poljsku votku ree Vanja. Jue sam je

nabavio, stigao je brod iz Poljske.
Kada se udaljio, Alehandra ree:
Sjajan ovek, ali ona debela i pokaza prema kasi ta
debela je pokvarena. Pokuava da Vanju strpa u ludnicu da
bi sve ovo ostalo njoj.
Vanju? Zar mu se nisi obratila sa Ivane Petroviu?
Tupavko: Vanja je deminutiv od Ivan. Svi ga zovu
Vanja, ali ja ga zovem Ivane Petroviu, da bi se oseao kao
u Rusiji. A i meni se tako dopada.
A zbog ega da ga strpaju u ludnicu?
On uiva morfijum i dobija napa.de. A tada ona
debela hoe da iskoristi priliku.
Doneo je votku i dok je toio, ree:
Aparat sada dobro radi. Imam Bramsov violinski
koncert, hoete li da ga ujete? Svira niko drugi nego
Hajfec.
Kada se odmakao nekoliko koraka, Alehandra ree:
Vidi li? Suta velikodunost. Bio je violinista u
pozoritu Kolumbo, a sada ga je alosno videti kako
svira. A nudi ti upravo jedan violinski koncert, i to Hajfeca.
Jednim pokretom mu skrenu panju na zidove: kozaci
kako u galopu upadaju u selo, vizantijske crkve sa zlatnim
kubetima, Cigani. Sve je bilo oskudno i sirotinjsko.
Ponekad mislim da bi voleo da se vrati. Jednog dana
mi je rekao: Zar vam se ne ini da je Staljin, sve u svemu,
veliki ovek? I dodao da je, na izvestan nain, on jedan
novi Petar Veliki i da, na kraju krajeva, eli da Rusija bude
mona. Ali sve je to rekao tiho, pogledajui svaki as prema
debeloj. Mislim da ona po micanju usana zna ta on govori.
Sa izvesnog odstojanja, kao da ne eli da uznemirava
ljude, pokretom ruke pokazivao je na muziku kutiju i
davao neke znakove kao da je hvali. A Alehandra se
osmehnu i potom ree Martinu:

 Svet je jedno ubre.

Martin se usprotivi:
Nije, Alehandra! Na svetu ima mnogo lepih stvari.
Ona ga pogleda, a pri tome je moda mislila na njegovo
siromatvo, na njegovu majku, na njegovu usamljenost:
uprkos svemu, jo je kadar da nalazi lepote u svetu!
Podrugljiv osmeh je prekrio njen malopreanji razneeni
izraz. Lice joj se zgrilo kao kada kiselina kapne na nenu
kou.
Kojih?
Mnogih, Alehandra! uzviknu Martin i pritisnu njenu
ruku na svoje grudi. Eto, ta muzika... ovek kao Vanja... a
naroito ti, Alehandra... ti...
Zaista u pomisliti da si jo balavo derite, glupane
jedan.
Na asak se zamisli, otpi malo votke, a zatim nastavi:
Dabome, u pravu si. Na svetu ima divnih stvari...
naravno da ima...
A onda se okrenu ka njemu i gorko dodade:
Ali ja sam ubre, Martine. Razume li me? Ne
zavaravaj se.
Martin oberuke stegnu Alefaandrinu ruku. prinese je
usnama i stade da je vatreno ljubi.
Nisi, Alehandra! Zato govori tako okrutno? Ja znam
da to nije tano. Sve to si rekla o Vanji, a i mnogo toga to
sam uo od tebe, dokazuje da to nije istina!
Oi su mu bile pune suza.
Dobro, de, ne uzrujavaj se ree Alehandra.
Martin spusti glavu na Alehandrine grudi i vie ga nita
pod nebom nije zanimalo. Kroz prozor je video kako no
pada na Buenos Ajres, zbog ega se oseao jo zatieniji u
tom skrovitom kutku okrutnog grada. Odnekuda mu se
javi pitanje koje nikada nikome nije postavio (a i kome je
mogao da ga postavi?) pitanje istih i jasnih obrisa, kao to

su ivice novia kojeg hiljade bezimenih i prljavih ruku jo

nisu izlizale, iskrzale ni otetile:
Voli li me?
Na trenutak je izgledalo da ona okleva, ali zatim
odgovori:
Da, volim te. Mnogo te volim.
Martin se oseao udesno izdvojen od grube spoljanje
stvarnosti, kao to biva u pozoritu (mislio je godinama
kasnije) kada se uivimo u svet pozornice, dok nas napolju
ekaju bodlje svakodnevice, stvari koje e nam zacelo
naneti bol im se pogase svetlosti pozornice i arolija mine.
I kao to spoljanji svet, mada u ublaenom vidu, uspe
jednog dana da dopre do nas u pozoritu, u obliku daleke
vreve (automobilske sirene, uzvici prodavca novina ili
pitaljka saobraajca), tako su do njegove svesti dopirali,
nalik uznemirujuem amoru, nevani dogaaji, rei koje
su unosile nemir i naruavale aroliju: one rei koje je
izrekla u luci i iz kojih je on bio svirepo izuzet (vrlo rado
bih otila iz ovog groznog grada), zatim malopreanje
rei (ja sam ubre, nemoj da se zavarava), rei koje su
kao potmuo bol prodirale u ejegovu duu i koje su (dok se
on s glavom na Alehandrinim grudima tog trena preputao
silnoj srei) rile kroz dublje i skrovitije zone njegove due,
saaptavajui se s drugim tajanstvenim reima: slepi,
Fernando, Molinari. Ali, nije bitno uporno je ponavljao
nije bitno, zagnjurujui glavu u njena topla nedra i milujui
joj ruke, kao da na taj nain osigurava da arolija potraje.
A koliko me voli? upitao je detinjasto.
Mnogo, ve sam ti rekla.
Ipak, njen glas mu se uinio nekako dalek. Podigao je
glavu, pogledao Alehandru i primetio da je odsutna
duhom, da joj je panja usmerena na neto to nije tu, uz
njega, nego negde drugde, daleko i neznano gde.
Na ta misli?

Ona ne odgovori. inilo se da ga nije ula. Onda je

Martin ponovio pitanje, steui joj ruku, kao da eli da je
vrati u stvarnost.
Tada ona ree da ne misli ni na ta: nita naroito.
Martin e esto osetiti kako se ona gubi duhom i
udaljava. Otvorenih oiju, pa ak i kada neto radi, ona se
udaljavala, kao da njome upravlja neka daleka sila.
Odjednom, Alehandra pogleda Vanju i ree:
Volim neuspene ljude. Ne deava li se i tebi isto?
On se zamisli nad tom neobinom izjavom.
Uspeh nastavi ona ima u sebi uvek neto nisko i
grozno.
Na asak je zautala, a zatim dodade:
Kakva bi ovo zemilja bila kada bi svi ljudi bili uspeni!
Ne smem ni da pomislim. Unekoliko nas spasava neuspeh
tolikog broja ljudi. Jesi li gladan?
Jesam.
Ustala je i otila do Vanje. Kada se vratila, Martin joj,
crvenei, ree da on nema novca. Alehandra prsnu u smeh.
Otvorila je svoju trobu i izvadila dve stotine pesosa.
Uzmi. Kai mi kada ti ponovo zatreba.
Postien, Martin pokua da odbije, a Alehandra ga
zaueno pogleda.
Jesi li lud? Ili si moda jedan od onih malograania
koji misle da nije lepo prihvatiti novac od ene?
Kada su zavrili s jelom, zaputie se peice prema
Barakasu. Nakon to su utke proli kroz park Lesama,
krenue ulicom Ernandarijas.
Da li ti je poznata pria o Zaaranom gradu
Patagonije? upita Alehandra.
Malo, ne ba mnogo.
Jednog dana pokazau ti papire koji se i dan-danas
nalaze u onim komandantovim bisagama. Papire o ovome
ovde.

 O ovome? O kome?
Alehandra pokaza tablu.
O Ernandarijasu.
Kod tebe? Otkuda to?
Papiri, imena ulica. To je jedino to nam preostaje.
Ernandarijas je predak porodice Asevedo. Godine 1550.
krenuo je u ekspediciju tragajui za Zaaranim gradom.
Neko vreme su ili, a onda Alehandra stade da recituje:
Ahi esta Buenos Aires. El tiempo que a los hombres
trae el amoro el oro, a mi apenas me deja
esta rosa apagada, esta vana madeja
de calles que repiten los preteritos nombres
de mi sangre: Laprida, Cabrera, Soler, Suarez...
Nombres en que retumban ya secretas las dianas,
las republicas, los caballos las maanas,
las felices victorias, las muertes militares...9
Opet je zautala, pa su tako utke preli jo nekoliko
stotina metara. A onda najednom upita:
uje li zvonjavu?
Martin oslunu i odvrati da ne uje.
Kakvu zvonjavu? upita on znatieljno.
Tu se nalazi Buenos Ajres. Vreme to ljudima
donosi ljubav ili bogatstvo, meni jedva da ostavlja
ovu uvelu ruu, ovo beskorisno klupko
ulica koje ponavljaju pradavna imena
moje krvi. Laprida, Kabrera, Solei; Suares...
Imena u kojima odjekuju sada ve tajne budnice,
republike, konji i jutra,
srene pobede, vojnike smrti...

(Odlomak iz pesme Horhea Luisa Borhesa. Prim. prev.)

 Nita, samo ponekad ujem zvona koja zaista postoje,

ali ponekad ujem i nepostojea zvona.
Nasmejala se i dodala:
Kada ve govorimo o crkvama, noas sam sanjala
udan san. Kao, nalazim se u nekoj katedrali, maltene
utonuloj u tamu, moram da stupam krajnje oprezno da se
ne bih sudarala sa ljudima. Imam utisak (poto se nita ne
vidi) da je crkveni brod prepun ljudi. Tekom mukom
uspevam da se probijem do svetenika koji govori za
propovedaonicom. Ne uspevam da razumem ta govori,
mada sam vrlo blizu, a najgore je to imam utisak da se
obraa ba meni. Do mene dopire neko nerazgovetno
romorenje, kao da govori na nekom neispravnom telefonu,
a to me mui sve vie. Rairim oi, prosto se izbeim da mu
barem vidim izraz lica. Tada spazim da on nema lica, da je
namesto njega glatka koa i da na glavi nema kose. U tom
trenutku oglasila su se zvona, koja isprva zvone polako, a
onda sve jae i jae, da bi konano prela u estoku
zvonjavu, dok se nisam probudila. Sem toga, udno je to
sam u istom snu, zapuivi ui, govorila sebi kao da je to
razlog za uas: to su zvona Svete Lucije, crkve u koju sam
kao dete odlazila!
Zamislila se.
Pitam se ta bi to moglo da znai rekla je zatim.
Veruje li ti u znaenje snova?
Misli na psihoanalizu?
Ne, ne mislim. Pa dobro, recimo i na nju, to da ne.
Ali snovi su zagonetni i ve hiljadama godina oveanstvo
pokuava da ih odgonetne.
Nasmejala se istim udnim malopreanjim smehom.
Nije to bio smeh spokojan i zdrav, nego nespokojan i pun
zebnje.
Uvek sanjam. Vatru, ptice, zmije, movare u koje
tonem ili pantere koji me razdiru. Ali naroito vatru. Na

kraju, uvek bude vatre. Zar ne misli da u vatri ima neeg

zagonetnog i svetog?
Stizali su. Martin je izdaleka ugledao kuerinu, a na
vrhu vidikovac, taj avetinjskd ostatak jednog sveta koji vie
ne postoji.
Uli su, proli kroz vrt i obili kuu: ula se besmislena,
ali spokojna ludakova svirka na klarinetu.
Svira li uvek? upita Martin.
Maltene uvek. Ali na kraju ogugla.
Zna li da sam ga video one noi kada sam izlazio?
Prislukivao je iza vrata.
Da, ima taj obiaj.
Popeli su se zavojitim stepenicama i Martin je ponovo
doiveo aroliju na toj terasi u letnjoj noi. Sve je moglo da
se dogodi u tom ambijentu koji kao da se nalazio van
vremena i prostora.
Uoe u vidikovac i Alehandra ree:
Sedi tamo, na krevet. Ve ti je poznato da je ovde
opasno sedeti na stolicama.
Dok je Martin sedao, ona je ostavila svoju tanu i
pristavila vodu da se greje. Zatim je odabrala neku plou i
stavila je na gramofon: dramatini zvuci bandoneoana
poeli su da izvijaju neku setnu melodiju.
Alehandra zatim skuva kafu i ree:
Sluaj tekst.
Yo quiero morir contigo,
sin confesion y sin Dios,
crucificado en mi pena,
como abrazado a un rencor.10

elim da s tobom mrem

bez ispovedi i bez Boga,

10

Poto su popili kafu, izili su na terasu i nalaktili se na

ogradu. Odozdo se uo klarinet. No je bila tamna i topla.
Bruno uvek govori da nam je, naalost, ivot kao
svatara. Neto to nije savreno, pisac moe i da preradi ili
da baci u ko. Sa ivotom se to ne moe: ono to je
proiveo, ovek nikako ne moe da dotera, proisti niti pak
da odbaci. Shvata li koliko je to strano?
Ko je Bruno?
Jedan moj prijatelj.
ime se bavi?
Niim, to ti je jedan misaon tip, mada on o sebi kae
da je jednostavno bezvoljnik. Ipak, mislim da se bavi
pisanjem. Ali nikada nikome nije pokazao ta pie i
verujem da nikada nita nee objaviti.
Pa, od ega ivi?
Otac mu ima mlin u Kapetan Olmosu. Odatle se
poznajemo, bio je veliki prijatelj moje majke. Mislim
dodala je smejui se da je bio zaljubljen u nju.
Kakva je bila tvoja majka?
Kau da je bila ista kao ja, mislim to se tie fizikog
izgleda. Jedva da je pamtim: imaj na umu da je meni bilo
pet godina kada je umrla. Zvala se Heorhina.
Zato kae da ste fiziki bile sline?
Zato to se u duhovnom pogledu veoma razlikujem
od nje. Po Brunovom prianju, ona je bila nena, enstvena,
mila i tiha.
A na koga ti lii? Na oca?
Alehandra je utala. Zatim se odmakla od Martina i
promenjenim, slomljenim glasom rekla:

raspet u bolu svom,

obgrljen i sapet mrnjom.-Prim. prev.

 Ja? Ne znam... Moda sam otelotvorenje nekog od

onih manjih avola, sataninih slugu.
Raskopala je dva gornja dugmeta na bluzi, obema
rukama protresla male revere, kao da eli da doe do
vazduha. udno diui, otila je do prozora i tamo
udahnula nekoliko puta, dok se nije uinilo da se smirila.
Salila sam se kazala je i sela po obiaju na ivicu
kreveta, pravei Martinu mesto pored sebe.
Ugasi svetlo. Ponekad mi uasno smeta, oi me peku.
eli li da odem, hoe li da spava? upita je Martin.
Ne, ne bih mogla da spavam. Ostani, ukoliko ti nije
dosadno da uti. Ja u da prilegnem, a ti moe da ostane
ovde.
Mislim da je bolje da odem, da te pustim da se
odmori.
S primesom besa u glasu Alehandra odvrati:
Zar ne shvata da elim da ostane? Ugasi i stonu
lampu.
Martin ugasi lampu i ponovo sede pored Alehandre.
Bio je zbunjen, nespokojan i stidljiv, a u dui mu je vladala
pometnja. Zbog ega je potreban Alehandri? On je,
zauzvrat, o sebi mislio da je beznaajno i nespretno
stvorenje, jedino kadro da je slua i da joj se divi. A ona je
jaka i snana. Kakvu je onda pomo mogao da joj prui?
ta tu guna? upita Alehandra odozdo, cimnuvi
ga za ruku, kao da eli da ga vrati u stvarnost.
Gunam? Nita.
Dobro, o emu razmilja? O neemu razmilja,
budalo.
Martin nije eleo da oda svoje misli, ali je pretpostavio
da ih ona, kao i uvek, svakako nasluuje.
Razmiljao sam... da... zbog ega bih ja tebi bio
potreban?
A to da ne?

 Ja sam beznaajan mladi... Za razliku od mene, ti si

jaka, jasno zna ta hoe, hrabra si... Mogla bi sama da se
odbrani od plemena ljudodera.
uo je njen smeh. Zatim Alehandra ree:
Ni sama ne znam. Ali sam te potraila zato to si mi
potreban, jer ti... Uostalom, zato time da razbijamo glavu?
Pa ipak uzvrati Martin s prizvukom gorine evo
ba danas, u luci, rekla si da bi rado otila na neko udaljeno
ostrvo. Nisi li rekla?
Pa ta?
Kazala si da bi otila, a ne da bismo otili.
Alehandra se ponovo nasmeja.
Martin je uze za ruku i grozniavo je upita:
Da li bi otila sa mnom?
inilo se da Alehandra rcizmilja. Martin nije mogao da
razazna crte njenog lica.
Da, mislim... da bih... Ali ne vidim zato bi te to
radovalo.
A zato da ne? upita Martin bolno.
Ozbiljnim glasom ona odgovori:
Zato to ne podnosim nikoga pored sebe i zato to bih
ti nanela zlo, mnogo zla.
Zar me ne voli?
Ah, Martine... ne poinji opet s tim pitanjima...
Onda, znai da me ne voli.
Naravno da te volim, tikvane jedan. Nanela bih ti bol
ba zato to te volim. Zar ne shvata? ovek ne nanosi zlo
onima prema kojima je ravnoduan. Ali voleti, Martine, to
je tako irok pojam... Voli se ljubavnik, pas, prijatelj...
A ja? drhtei upita Martin ta sam ja za tebe?
Ljubavnik, pas, prijatelj?
Rekla sam ti da oseam silnu potrebu za tobom. Zar ti
to nije dovoljno?

Martin je zautao. Aveti koje su dotle obigravale na

odstojanju, sarkastino se pribliie: re Fernando, reenica
seti se uvek da sam ja obino ubre, njen odlazak one prve
noi. I sa setnom gorinom pomisli: Nikada, nikada. Oi
mu se napunie suzama, a glava mu klonu, kao da se povi
pod bremenom tih misli.
Alehandra prinese ruku njegovom licu i vrhovima
prstiju opipa njegove oi.
Tako sam i mislila. Doi ovamo.
Privila ga je uz sebe.
Hajde da vidimo hoe li da bude dobar ree, kao
da se obraa detetu. Ve sam ti rekla da si mi potreban i
da te mnogo volim. ta jo hoe?
Prinela je usne njegovom obrazu i poljubila ga. Martin
oseti kako mu marci prolaze telom.
Snano je zagrlio Alehandru i oseajui njeno toplo telo,
kao obuzet nesavladivom moi stao je da ljubi njeno lice,
obraze, kosu, udno traei ta velika i mesnata usta koja je
oseao pored sebe. U magnovenju je osetio da Alehandra
izbegava njegov poljubac. Kao da se celo njeno telo ukrutilo
a ruke joj se pokrenule u znak opiranja. Zatim joj se telo
opustilo i izgledalo je kao da je pomahnitala. A onda se
dogodilo neto to je Martina uasnulo: poput kandi,
njene su ga ruke epale i zarile mu se u kou. Odgurnula
ga je i ustala.
Ne vrisnula je, skoila na noge i otrala do prozora.
Preneraen, Martin se nije usuivao da joj prie.
Posmatrao ju je kako razbaruene kose, zadihanih grudi,
snano udie vazduh, kao da joj nedostaje, i grevito stee
okvir prozora. Naglo rairi bluzu, pokidavi dugmad, i kao
protac pade na pod. Lice joj je pomodrelo, a telo iznenada
poelo da se trza.
Uasnut, nije znao ta da ini. Videi je kako pada,
pritrao joj je, podigao je u naruje i pokuao da je smiri.

Ali Alehandra nije nita ula ni videla: previjala se i

stenjala, otvorenih i izbezumljenih oiju. Martin pomisli da
jedino moe da je prenese na krevet. Tako je i uinio i
laknulo mu je kada je primetio da se Alehandra postepeno
smiruje i da se njeni jecaji proreuju.
Sedei na ivici kreveta, smeten i preplaen, Martin je
kroz poluotkopanu bluzu video njene obnaene grudi. Na
asak je pomislio da je on na neki nain zaista potreban tom
izmuenom i napaenom stvorenju.. Onda je zakopao
Alehandrinu bluzu i ekao. Njeno disanje je postalo
ravnomernije, oi su joj bile sklopljene i inilo se da je
zaspala. Tako je prolo due od jednog asa. A onda je
otvorila oi, pogledala ga i zatraila vode. Rukom je
prihvatio Alehandru i dao joj da pije.
Ugasi to svetlo ree ona .
Martin poslua i sede ponovo pored nje.
Martine ree mu ona priguenim glasom strano
sam umorna, htela bih da spavam, ali ti nemoj da ode.
Moe da spava ovde pored mene.
On se izu i lee pored Alehandre.
Ti si pravi svetac primeti ona, uurivi se pored
njega.
Martin oseti kako ona odjednom tone u san. Pokuavao
je da sredi svoje zbrkane misli. U glavi mu je, meutim,
vladala potpuna pometnja, misli su mu bile toliko
nepovezane i protivrene da ga je postepeno obuzimao
nesavladiv dreme i (uprkos svemu) blaeno oseanje da se
nalazi pored voljene ene.
Ipak, neto mu nije dalo da zaspi i postepeno je poela
da ga podilazi zebnja.
Sebe je zamiljao kao princa koji se, nakon lutanja
prostranim pustarama, naposletku obreo pred peinom u
kojoj ona spava, a pred ijim ulazom straari zmaj. I kao da,
na nesreu, uvia da strani zmaj ne straari pokraj nje, kao

u bajkama, nego u njoj samoj, a to je jo stranije, kao da je

re o princezi-zmaju, o dvogubom udovitu, devianski
istom ali istovremeno demonskom, ednom ali i gnusnom.
Kao da neku devojicu istog srca, obuenu za priee,
spopadaju more o gmizavcu ili imiu.
Tajanstveni vetrovi kao da su duvali iz tamne pilje
zmaja-princeze, pustoili su njegovu duu, misli su mu bile
sluene, a telo potreseno munim oseanjima. Njegova
majka (mislio je), njegova majka, telo i prljavtina, topla i
vlana kupka, tamna masa kose i zadah, odvratna luevina
koe i toplih usana. A on (nastojei da obuzda haos u
glavi), on je ljubav delio na prljavo telo i isto oseanje; na
isto oseanje i na odvratan, neist seks koji je trebalo da
odbaei, mada su se (ili zato to su se) njegovi nagoni toliko
puta bunili, a on se uasavao te pobune, kao to se
uasavao kada bi, iznenada, otkrivao crte svoje majkekreveta na svom sopstvenom licu. Kao da njegova majkakrevet, podmuklo i gmiui, uspeva da prebrodi one
duboke jendeke koje je on oajniki svakodnevno kopao da
bi spasao svoju kulu, a ona se, poput nemilosrdne zmije,
iznova javljala svake noi kao smrdljivo prividenje u kuli,
gde se on branio svojim otrim i istim maem. O, boe, ta
se ovo deava sa Alehandrom? Kakvo to dvosmisleno
oseanje rui sada sve njegove brane? Telo mu se odjednom
priinjava kao dua, a njegova ljubav prema njoj se
pretvara u telo, u toplu elju za njenom koom, njenom
vlanom i tamnom piljom zmaja-princeze. Ali, boe,
preblagi boe, zbog ega izgleda da ona brani tu pilju
bljujui vatru i isputajui pomamne krike kao ranjeni
zmaj? Ne smem da mislim, rekao je sebi, pritiskajui
slepoonice i pokuavajui da zaustavi misli kao to bi
pokuao da zaustavi disanje. Upinjao se da smiri taj mete
u glavi. Napregao se i uspeo je da na tren, makar na tren,
razbistri misli i oseti prazninu, a zatim je s bolnom

lucidnou pomislio ALI SA MARKOSOM MOLINOM,

TAMO NA OBALI, NIJE BILO OVAKO, JER ONA JE
MARKOSA HTELA ILI POELELA, STRASNO GA JE
LJUBILA, a njega, Martina, eto odbija. im je naprezanje
popustilo, oni vetrovi su ponovo poeli da haraju njegovom
duom, kao za vreme estoke oluje, dok je on oseao kako
se ona pokraj njega trza, stenje i apue nerazgovetne rei.
Kad spavam, uvek me more runi snovi, rekla je jednom
prilikom.
Martin sede na rub kreveta i zagleda se u nju: na
meseini je mogao da ispitivaki gleda njeno lice
uznemireno onom drugom, njenom burom o kojoj on
nikada (ama ba nikada) nee nita saznati. Kao kada bi se
usred izmeta i blata kroz pomrinu ukazala bela i nena
rua. U svemu je najudnije to to on voli to viegubo
udovite: zmaj-princezu, ruu-blato, devojicu-imia. To
isto devianski isto, toplo, a moda i porono stvorenje
koje se trza pored njegovog tela, uznemireno ko zna
kakvim uasnim morama. A najmunije od svega je to to
se ini da ona njega ne eli da prihvati, mada je on nju
prihvatio takvu kakva jeste: kao da devojica u belom
(okruena blatom, jatima slepih mieva, lepljivih i
odvratnih imia) vapi za njegovom pomoi, odbijajui
istovremeno silovitim pokretima njegovo prisustvo,
gurajui ga dalje od tog mranog mesta. Da: princeza se
trzala i stenjala. Dozivala je njega, Martina, iz pustih
predela obavijenih tamom. A on, ubogi i zbunjeni mladi,
nije imao snage da stigne do nje, odvojen nepremostivim
ponorima.
I tako, nita drugo nije mogao da uini nego da je
odavde alosno posmatra i eka.
Ne, ne! vikala je Alehandra, pruajui ruke kao da
se brani od neega. Onda se probudila i opet se ponovio
prizor koji je Martin video one prve noi: on je doziva po

imenu i smiruje je, a ona postepeno izranja iz dubokog

ponora punog mieva i pauine.
uurena, s glavom na kolenima, Alehandra je sedela
na krevetu i postepeno se vraala svesti. Posle izvesnog
vremena, najzad je pogledala Martina i rekla mu:
Nadam se da si se ve privikao.
Umesto odgovora, Martin je pokuao da joj pomiluje
lice.
Ne dodiruj me! uzviknu ona i ustuknu.
Zatim ustade i ree:
Odmah se vraam. Odoh da se okupam.
Zato si se toliko zadrala? upitao ju je kada se
konano pojavila.
Bila sam mnogo prljava.
Poto je pripalila cigaretu, legla je pored njega.
Martin je pogleda: nikada nije znao da li se ali ili ne.
Ne alim se, glupane, ozbiljno ti kaem.
Martin je zautao: bio je naprosto obamro od silnih
sumnji, zbrkanih misli i oseanja. Namrteno je zurio u
tavanicu, pokuavajui da se pribere.
O emu razmilja?
Nije odmah odgovorio.
O mnogo emu i ni o emu, Alehandra... U stvari...
Ne zna o emu?
Nita ne znam... Otkako sam tebe upoznao, u meni
vlada potpuna zbrka misli i oseanja... Eto sada, kada si se
probudila, kada sam hteo da te pomilujem... I pre nego to
si zaspala... Kada...
ulo se samo kako Alehardra udno povlai dim
cigarete.
Nita ne kae dobaci Martin s gorinom.
Ve sam ti govorila da te volim, da te mnogo volim.
ta si malopre sanjala? turobno upita Martin.
Zato hoe da zna? ta e ti to?

 Eto vidi. U tebi postoji jedan meni nepoznat svet, pa

kako onda moe da kae da me voli?
Volim te, Martine.
Pih... voli me kao to bi volela neko dete.
Ona ne ree nita.
Vidi ree Martin vidi li?
Ne, glupane, nije tako... Razmiljam... Ni meni samoj
stvari nisu jasne... Ali te volim, u to sam uverena...
Nisi dozvolila da te poljubim. Maloas mi ak nisi
dopustila ni da te dodirnem.
Oh, boe! Zar ne vidi da sam bolesna, da
preivljavam uasne stvari? Nema pojma kakav sam
komar malopre doivela...
Jesi li se zato okupala? zajedljivo upita Martin.
Da, okupala sam se zbog tog komara.
Zar se komari spiraju vodom?
Da, Martine, vodom i sapunom.
Smatram da nije nimalo smeno to to govorim.
Ne smejem se, malecki. Smejem se moda samoj sebi,
svojoj besmislenoj zamisli da operem duu vodom i
sapunom.
aave li zamisli!
Dabome da je aava.
Alehandra se uspravi, ugasi pikavac u pepeljari na
nonom stoiu i ponovo lee.
Ja sam neiskusan mladi, Alehandra. Moda ti se ak
ini da sam malice aknut. Ipak, pitam se: ako ti se ne
dopada da te dirnem, da te ljubim u usta, zato si traila da
legnem pored tebe? Mislim da je to surovo. Ili je moda
posredi jo jedan eksperiment kao onaj s Markosom
Molinom?
Ne, Martine, nije to nikakav eksperiment. Markosa
Molinu nisam volela, sada to uviam. S tobom je drukije. I,
za divno udo, ni sebi ne umem to da objasnim: odjednom

oseam potrebu da bude tu u blizini, pokraj mene, da

osetim toplinu tvog tela pored sebe i dodir tvojih ruku.
Ali da te ne ljubim.
Alehandra nije odmah odgovorila.
Sluaj, Martine, u meni ima mnogo toga, ja... uj, ne
znam. Moda stoga to si mi drag. Shvata li me?
Ne.
Naravno... ni sama sebi ne umem da objasnim.
Zar nikada neu moi da te ljubim, niti da dodirnem
tvoje telo? upita Martin s detinjastom, gotovo smenom
ogorenou.
Video je kako uranja lice u ruke i stee slepoonice kao
da je bole. Posle je pripalila cigaretu, utke otila do
prozora i tamo ostala dok je nije popuila. A onda je prila
krevetu, sela, ozbiljno pogledala Martina i poela da se
svlai.
Uasnut (kao neko ko prisustvuje dugo eljenom inu i
pri tom uvia da je taj in straan), Martin opazi kako njeno
telo polagano izranja iz tame. Stojei, posmatrao je njen
struk na meseini, vitak struk koji bi se mogao obujmiti
rukom, njene iroke bokove, njene propete i jedre dojke,
koje su podrhtavale pri svakom pokretu, njenu dugu i
pravu kosu koja joj je padala niz plea. Lice joj je bilo
ozbiljno, gotovo tragino, kao da ga obeleava neko
besuzno, ali silno i maltene elektrino oajanje.
Martinove oi su se napunile suzama, a telo je drhtalo
kao u groznici. Alehandra mu je izgledala kao lepa i
ustreptala amfora od krvi i mesa, odnosno tela koje je u
Martinu budilo elju za spajanjem jer, po Brunovom
tvrenju, jedna od traginih manjkavosti due, ali i njenih
najlepih tananosti lei u tome to ona moe da postoji
jedino u telu.
Za Martina je spoljanji svet prestao da postoji i sada ga
je arobni krug vrtoglavom brzinom odvajao od stranog

grada, od njegove bede i runoe, od miliona mukaraca,

ena i dece koji su razgovarali, patili, svaali se, mrzeli i
jeli. Fantastina mo ljubavi uinila je da sve to iezne, sve
osim Alehandrinog tela koje je ekalo tu pored njega, tela
koje e jednog dana umreti i istrunuti, ali koje je sada
besmrtno i neunitivo, kao da mu dua udahnjuje osobine
venosti. Otkucaji njegovog srca svedoili su da on dosee
vrhunac koji nikada dotle nije dosegao, vrhunac gde je
vazduh ist ali razreen, vrh neke planine okruene valjda
naelektrisanom atmosferom, svedoili su da se vinuo u
nepregledne visine iznad mranih i smrdljivih barutina u
kojima je ranije uo ljapkanje nakaznih i prljavih zveri.
Bruno (a ne Martin, naravno) pomislio je da je tog
trenutka Alehandra izgovarala tihu ali dramatinu i
traginu molitvu.
I taj isti Bruno pomislie kasnije da ta molitva nije bila
usliena.

XVIII
Kada se probudio, Martin opazi da zraci zore ve
prodiru u sobu.
Alehandra nije bila pored njega. Pridigao se, uznemirio
i tada je primetio da ona stoji naslonjena na prozor i
zamiljeno gleda napolje.
Alehandra ree s ljubavlju.
Ona se okrenu; na licu joj se ogledala setna zabrinutost.
Prila je krevetu i sela.
Jesi li odavno ustala?
Maloas. Ali ja esto ustajem.
Zar si i noas ustajala? zaueno je upita Martin.
Naravno.
Kako to da te nisam uo?
Alehandra sae glavu, skrenu pogled, namrti se kao da
naglaava svoju brigu, zausti neto da kae, ali ipak ne ree
nita.
Martin ju je gledao tuno, i mada nije shvatao razlog toj
seti, uinilo mu se da hvata njen daleki zvuk, njen nejasan i
tajanstven um.
Alehandra ree on i enjivo je pogleda ti...
Ona se osvrnu s neodreenim izrazom na licu.
ta je?
Ne saekavi odgovor, ona prie nonom stoiu, uze
cigarete i vrati se prozoru.
Martin ju je uplaeno pratio pogledom, strahujui da,
kao u bajkama, u osvit zore tiho ne nestane dvorac koji je
iskrsao u toku nou. Nejasna slutnja ga je opominjala da
svakog asa moe ponovo da se pojavi ono surovo bie

kojeg se toliko plaio. A kada se posle izvesnog vremena

Alehandra okrenula ka njemu, shvatio je da je arobni
dvorac otiao u nitavilo.
Martine, kazala sam ti da sam ubre. Ne zaboravi da
sam te upozorila.
Zatim je nastavila da pui i da utke gleda kroz prozor.
Martin se oseao smenim. Bee se pokrio aravom kada je
primetio otvrdnuo izraz na njenom licu, pa je sada pomislio
da bi trebalo da se obue pre nego ga ona ponovo pogleda.
Nastojei da ne izazove nikakav um, seo je na ivicu
kreveta i poeo da se oblai, netremice gledajui prema
prozoru i plaei se trenutka kada e se Alehandra
okrenuti. Kada se obukao, jo uvek je ekao.
Jesi li zavrio? upita ga ona, kao da je sve vreme
znala ta Martin radi.
Jesam.
Dobro, onda me ostavi samu.

XIX
Te noi je Martin usnio ovaj san: kroz gomilu sveta
prilazio je neki prosjak, lice mu se nije videlo, skinuo je
zaveljaj, spustio ga na tlo, razvezao uzlove, otvorio ga i
stao da pokazuje Martinu ono to se nalazilo unutra. Onda
je podigao pogled i promrmljao neto nerazgovetno.
Sam po sebi, san nije bio straan: prosjak je bio obian i
njegovi postupci uobiajeni. Ipak, Martin se probudio od
nekakve mune zebnje koja ga bee obuzela, kao da je u
pitanju tragian simbol neega to nije uspevao da shvati;
kao kada bi mu neko uruio pismo od sudbonosnog
znaaja a on, otvorivi ga, primetio da je nemoguno
odgonetnuti rei koje su vreme, vlaga i nabori izobliili ili
izbrisali.

XX
Kada je posle vie godina Martin pokuao da objasni tu
vezu, Brunu je, izmeu ostalog, rekao da je, uprkos
Alehandrinom promenljivom raspoloenju, nekoliko
nedelja bio srean. Kada je uo tako neoekivane rei o
neemu to se odnosilo na Alehandru, Bruno je podigao
obrve, a na elu su se nabrale vodoravne bore. Poto je
Martin razumeo taj mali i preutni komentar, dodao je
posle kraeg razmiljanja:
Tanije reeno, maltene srean. Ali beskrajno.
Jer, u stvari, re srea nije pristajala niemu to bi
imalo neke veze sa Alehandrom; a ipak je postojalo neko
oseanje ili duhovno stanje koje se vie od iega
pribliavalo onome to nazivamo sreom. Ali to oseanje
nikada nije postalo srea u potpunosti (otuda ono
maltene), s obzirom na to da je sve u vezi sa Alehandrom
bilo nespokoj i neizvesnost, a dostizalo neto slino
vrhuncima (otuda ono beskrajno), vrhuncima na kojima
je Martin doiveo ono oseanje uzvienosti i istote, ono
oseanje strasnog utanja i samotnikog ushienja koje
doivljavaju planinari kada se uspnu na velike vrhove.
Bruno ga je posmatrao zamiljeno, drei se za bradu.
A ona upita je li i ona bila srena?
Ovo pitanje je nehotice imalo neprimetan i srdano
podrugijiv prizvuk, kao to ga moe imati pitanje kod
kue dobro kao i uvek? upueno roaku nekog od
teksakih strunjaka za petrolejske poare. Pitanje u kome
Martin moda nije primetio prizvuk neverice, ali ija ga je
doslovna izriitost navela da se zamisli, kao da ranije nije ni

pomislio na tu mogunost. Tako da je, posle izvesnog

oklevanja, odgovorio (ali je njegovu duu ve bila nagrizla
Brunova sumnja):
Dobro... moda... u ono vreme...
Zapitao se koliku sreu je ona moda mogla da oseti ili
makar da ispolji: u nekom osmehu, nekoj pesmi, nekoj rei.
Za to vreme Bruno je premiljao. Pa dobro, to da ne? Na
kraju krajeva, ta je srea? I zbog ega je ona ne bi doivela s tim
mladiem makar u trenucima likovanja nad samom sobom, u ono
vreme kada se bila upustila u teku borbu ne bi li svoje telo i
svoju duu oslobodila demona! I dalje je, glavu oslonivi na
aku, posmatrao Martina, pokuavajui da bolje razume
Alehandru na osnovu Martinove tuge, njegovih posmrtnih
nadanja i njegove strasne enje; sa istom onom setnom
panjom (mislio je) s kojom kroz prianje drugih putnika
neko oivljava daleku i tajanstvenu zemlju koju je drugim
putevima i u drugo vreme sa uzbuenjem posetio.
I kao to gotovo uvek biva pri razmeni miljenja, obe
strane se nau negde na sredini i vie nijedna nema onu
vrstinu ili jasno obeleje kakvo su ispoljavale napoetku.
Dok je Bruno na kraju prihvatio mogunost da je
Alehandra doivela neku vrstu ili neki stepen sree, Martin
je sa svoje strane, preispitavi seanja (neki izraz njenog
lica, neku grimasu, neki sarkastian osmeh), doao do
zakljuka da Alehandra nije bila srena ak ni u onih
nekoliko nedelja. Jer kako inae objasniti onaj strani slom
to je potom usledio? Zar to nije znailo da su se u njenoj
namuenoj dui i dalje borili oni demoni za koje je znao da
postoje, ali koje je hteo da ignorie pravei se da ih ne
primeuje, kao da na taj magino bezazlen nain moe da
ih uniti? I ne samo da su mu u seanje dolazile rei ije
znaenje mu je od prvog trenutka privuklo panju (slepi,
Fernando), nego i pokreti ili podrugivanja povodom treih,
kao to je Molinari, utanja i preutkivanja, a naroito ono

stanje duhovne odsutnosti u kome je izgleda provodila

itave dane, kada je Martin bio ubeen da je njena dua
nekuda odlutala, a telo joj opustelo kao tela divljaka kada
im vra iupa duu i kada ona luta nepoznatim krajevima.
Mislio je i na nagle promene raspoloenja, na njene nastupe
besa i na njene snove o kojima bi mu tu i tamo poneto
neodreeno kazala. Pa ipak, i dalje je verovao da ga je
Alehandra u tom razdoblju silno volela i da je doivela, ako
ne sreu, ono barem trenutke spokojstva ili mira; jer on se
seao blagougodno lepih predveerja, nenih i luckastih
rei izgovaranih u tim prilikama, malih nenosti i umiljatih
ala. U svakom sluaju, bila je kao oni ratnici to se vraaju
s bojita, ranjeni i izmrcvareni, iskrvareni i goloruki, pa se
postepeno vraaju u ivot, provodei dane slatkog spokoja
pored onih koji ih neguju i rane im vidaju.
Neto od svega ovoga kazao je Brunu, a Bruno se
zamislio, ne sasvim ubeden da stvari tako stoje. Ili, blae
reeno, nije mislio da je bilo samo tako. A poto ga je
Martin gledao, oekujui neki odgovor, promrmljao je
neto nerazumljivo, nejasno koliko i njegove misli.
Ne, ni Martinu nije bilo jasno. Zaista nikada nije mogao
da objasni ni oblik ni tok tog procesa, mada je sve vie
naginjao pretpostavci da Alehandra nikada i nije bila
potpuno izila iz haosa u kome je ivela pre nego to je
upoznala njega, svejedno to je povremeno doivljavala
spokojstvo; ali one mrane snage koje su delovale u njoj
nikada je nisu napustile, da bi pred kraj iznova hrupile
svom estinom. Kao da se njena borbena sposobnost bila
iscrpla, a kada je uvidela poraz, obuzelo ju je jo vee
oajanje.
Martin je rasklopio perorez. Misli su mu odlutale u ono
vreme koje mu je sada izgledalo veoma davno. Njegovo
seanje je bilo kao neki maltene slep starac koji tapom
opipava stare staze, sada zarasle u korov. Predeo koji su

vreme, nesree i oluje izmenili. Da li je bio srean? Ne,

kojeta. Proiveo je niz ushienja i slomova. Ponovo se setio
one zore na vidikovcu i uasnih Alehandrinih rei: Dobro,
a sada me ostavi samu. Seao se kako je kasnije, smeten i
tronut, poput automata iao ulicom Isabele Katolkinje.
Seao se kako je narednih dana, usamljen i bez posla,
oekivao neki povoljan znak od Alehandre, zatim onih
trenutaka zanosa i novog razoarenja i tuge. Da, bio je
poput slukinje koju svake noi odvode u arobni dvorac, a
koja svakog jutra osvie u svojoj straari.

II

NEVIDLJIVA LICA

I
Zanimljivo je (imajui u vidu kasnije dogaaje) da je
Martin kao retko kada u ivotu bio srean u asovima koji
su prethodili susretu s Bordenaveom. Alehandra je bila
divno raspoloena i ilo joj se u bioskop: raspoloenje joj
nije pokvarilo ni to to ih je Bordenave omeo u tome
zakazujui Martinu sastanak u sedam sati. A kada je Martin
zaustio da upita za ameriki kafe, ona ga je cimnula za
rukav, kao neko ko poznaje tu kafanu: bila je to prva
epizoda koja je pomutila sreu tog popodneva.
Konobar mu je pokazao Bordenavea. Bio je u drutvu
dva gospodina. Sva trojica su neto raspravljali nad
papirima rasprostrtim po stolu. Bordenave je bio ovek od
etrdesetak godina, visok i elegantan, prilino nalik na
Entoni Idna. Meutim, zbog blago ironinog izraza u oima
i pomalo iskrivljenog osmeha, delovao je vrlo argentinski.
Ah, to ste vi, kazao je Martinu i, izvinjavajui se onoj
gospodi, pozvao ga da sednu za oblinji sto. Ali poto je
Martin, zamuckujui, pogledao u pravcu Alehandre,
Bordenave je osmotri i ree: Ah, vrlo dobro, onda hajdemo
tamo.
Martin je opazio da se taj ovek nimalo ne dopada
Alehandri. Ona je, tokom razgovora, neprekidno crtala
ptice na papirnoj salveti, to je bio jedan od Martinu
poznatih znakova njenog neraspoloenja. Uznemiren tom
naglom promenom raspoloenja, Martin je s naporom
pratio ta pria Bordenave. A on je, izgleda, govorio o
stvarima bez mnogo veze sa onim zbog ega je Martin
doao. Sve u svemu, Bordenave mu se uinio kao

bezobziran pustolov, ali bitno je bilo to je izdejstvovao da

se osujeti iseljenje DArkanhelove porodice.
Kada su izili, preli su ulicu, seli na jednu klupu na
trgu i Martin je zabrinuto upitao Alehandru ta misli kakav
je tip taj Bordenave.
ta ima da mislim. Argentinac.
Pri svetlosti ibice, Martin je primetio da je njeno lice
poprimilo tvrd izraz. Zatim je uutala. A Martin se pitao
zbog ega se tako naglo izmenila. Oigledno, razlog je bio
taj Bordenave. Taj ovek je bez potrebe govorio o onim
Italijanima sa kojima je bio u drutvu, a to to je rekao,
ostavilo je muan utisak. ta je moglo da bude posredi? U
svakom sluaju, njegova pojava je pomutila preanji mir,
kao kada gmizavac uskoi u kristalno istu vodu.
Alehandra ree da je boli glava i da bi radije otila kui
da legne. Pre nego to e se rastati, u ulici Rio Kvarto, ona
mu napokon saopti da e porazgovarati sa Molinarijem, ali
neka on ne gaji velike nade.
A ta ja da radim? Hoe li mi dati neko pismo?
Videemo ve. Moda u mu telefonirati, a tebi u
ostaviti poruku.
Martin je zaueno pogleda. Poruku? Da, obavestie ga.
Ali... zamucao je.
ta?
Mislim... Zar ne bi mogla da mi to saopti sutra, kada
se budemo videli?
Uini se kao da je Alehandrino lice najednom ostarelo.
uj! Sada ti ne mogu rei kada emo se videti.
Zapanjen, Martin promuca da su se te veeri dogovorili
da se nau sutradan. Tada ona uzviknu:
Zar ne vidi da mi nije dobro?
Martin se okrenu da poe, dok je ona otvarala kapiju.
Bee ve odmakao kada zau da ga doziva:
Priekaj!

Manje osornim glasom Alehandra mu ree:

Ujutru u telefonirati Molinariju, a u podne u ti
ostaviti poruku.
Pre nego to je ula u kuu, zajedljivo se osmehnula:
Obrati panju na njegovu sekretaricu, onu plavuu.
Martin je pogleda zbunjeno.
Ona je jedna od njegovih ljubavnica.
Eto, to se dogodilo tog dana. Proi e neko vreme pre
nego to Martin preispita susret sa Bordenaveom, ba kao
to se nakon zloina paljivo ispituju mesto ili predmet
kojima ranije niko nije pridavao znaaj.

II
Kada se posle nekoliko godina Martin vratio s juga,
jedna od tema njegovih razgovora s Brunom bila je veza
izmeu Alehandre i Molinarija. Zapodevao je razgovor o
Alehandri mislio je Bruno kao neko ko pokuava da
oivi duu ve dospelu u stanje raspadanja, kao neko ko
udi za tim da dua bude besmrtna, ali sada osea kako se,
s truljenjem tela, i dua polako rastae, kanda nesposobna
da ivi bez tog svog telesnog uporita, te valjda moe da
traje samo onoliko koliko laka emanacija koja se u asu
smrti odvojila od tog tela: neka vrsta ektoplazme ili
radioaktivnog gasa to e kasnije polagano iileti,
emanacija koju smatraju privienjem umrlog, privienjem
koje zadrava nejasne obrise pokojnika, ali koje e bivati
sve nejasnije dok se jednom ne raspline u venom nitavilu;
tog trenutka dua valjda nestaje zanavek, ako se izuzmu
oni delii ili odjek delia to traju (ali, koliko dugo?) u dui
ostalih, onih koji su poznavali, mrzeli ili voleli to umrlo
stvorenje.
Tako je Martin u razgovorima s Brunom nastojao da
spase makar delie, obilazio je ulice i mesta, bezumno
skupljao stvarice i rei, kao to se oni od tuge izbezumljeni
roaci upinju da sakupe razbacane delove osakaenog tela
svojih blinjih na mestu avionskog udesa; ali ne odmah,
nego mnogo kasnije, kada su ti ostaci ve istruleli.
Bruno nije mogao drukije da objasni zato se Martin
upinjao da proanalizira ono to se odnosilo na Molinarija. I
dok je on razmiljao o telu i rastakanju due, Martin, koji je
maltene govorio kao da se obraa sebi, primeti da je, po
njegovom miljenju, onaj udni susret s Molinarijem bio

nesumnjivo presudan trenutak u njegovoj vezi s

Alehandrom. Taj susret mu je u ono vreme izgledao
neobian: ne toliko to mu ga je izdejstvovala Alehandra,
premda je svakako znala da ga Molinari nee zaposliti,
koliko stoga to je jedan znaajan i prezaposlen ovek kao
Molinari posvetio toliko vremena njemu, beznaajnom
mladiu.
Da je u onom trenutku mislio je Bruno imao
dananju otroumnost, mogao bi da primeti ili barem
nasluti da neto uznemirujue svakog trena moe buknuti
u Alehandrinoj dui. A ti znaci bi mu mogli nagovestiti da
se ljubav, privrenost ili ve to to je oseala prema
Martinu, pogubno blii kraju.
Svi treba da radimo dodala je tom prilikom
Alehandra. Rad oplemenjuje oveka. I ja sam odluila da
radim.
Mada izgovorene podrugljivo, ove rei su ipak
obradovale Martina, jer je smatrao da e joj koristiti svaki
konkretan posao. A izraz njegovog lica naveo je Alehandru
da primeti: Vidim da te vest raduje. Pri tom joj se na licu
ocrtavao izraz u kome je bilo preanjeg sarkazma, ali kao
da su se nazirali i znaci nenosti. Kao kada bi se na polju
opustoenom nepogodama (pomislio je kasnije), meu
uginulim, naduvenim, smrdljivim, rasporenim ivotinjskim
leinama, koje rastru ptice grabljivice, uprkos svemu
upinjala da poraste neka travica, crpei neznatne i
nevidljive ostatke vode koji udom opstaju u dubljim
slojevima neplodne pustare.
Ali ne bi trebalo da te to toliko raduje primeti ona.
A poto ju je Martin pogledao, Alehandra objasni:
Radiu s Vandom.
Tada je nestalo njegove radosti priao je Brunu kao
to kristalno ista voda nestaje u slivniku, gde znamo da e
se izmeati sa odvratnim otpacima. Jer Vanda je pripadala

onom svetu iz koga je izgleda Alehandra dolazila kada ga

je srela (mada bi tanije bilo rei kada ga je potraila),
svetu od koga se drala podalje tokom onih sedmica
relativnog spokojstva; mada bi bilo tanije rei od koga je
on verovao da se drala podalje, jer se sada, u magnovenju,
prisetio da je poslednjih dana Alehandra poela da pije kao
i ranije, a da su njeni nestanci i odsustvovanja bivali ne
samo sve ei nego i neobjanjiviji. No, kao to je teko
zamisliti neki zloin po svetlom i vedrom danu, tako je
njemu bilo teko da zamisli njen povratak u taj svet,
svejedno to postoji tako ista veza kao to je njihova.
Otuda je on glupavo (prilog je dodat mnogo kasnije) rekao:
Haljine? Ti da crta modele enskih haljina?, na ta je ona
odgovorila pitanjem zar ne shvata da ovek moe da nae
zadovoljstvo u tome da zarauje novac na neemu to
prezire. Tada mu se ta reenica uinila karakteristinom
Alehandrinom dosetkom, ali je posle njene smrti imao
razloga da se te reenice seti sa uasavanjem.
Uostalom, to ti je kao neki bumerang, shvata li? to
vie prezirem te nafrakane torokue, vie prezirem i sebe.
Zar ne vidi da je to pun pogodak?
Svu no je odgonetao smisao tih rei. Naposletku ga je
umor neno ali odluno povukao ka onome to Bruno
naziva predgraem koje vodi u smrt, predskazujuim
oblastima u kojima se uimo velikom snu, malim i
nespretnim natucanjem mrane i konane pustolovine,
smuenim svatarama konanog zagonetnog tiva, u
kojima none more znae prolazni pakao. Otuda narednog
dana i jesmo i nismo isti, jer nas jo tite tajna i odvratna
nona iskustva. Otuda i posedujemo poneka svojstva
vaskrslih ili aveti (govorio je Bruno). Ko zna kakav mu
izopaen preobraaj Vandine due nije davao mira te noi,
a izjutra je, jo dugo, oseao da se neto teko ali
neodreeno kree u mranim podrujima njegovog bia,

dok najzad nije shvatio da to pred njim maglovito leluja

Vandin lik. to je jo gore, to je shvatio tek kada je ve bio
stupio u onu impozantnu ekaonicu, kada makar samo
zlbog srameljivosti nije mogao da se povue i kada je
njegovo oseanje nezgrapnosti dostiglo vrhunac; kao u onoj
ehovljevoj ili Averenkovoj pripovetki (mislio je) u kojoj
neki jadnik dospeva pred poslovou banke i naposletku
mu objanjava da eli da otvori raun na dvadeset rubalja.
Zar sve to nije puka besmislica? Ve je takorei prikupljao
svu snagu da ode odatle, ali je tada zauo kako ga jedan
posluitelj, panac, oslovljava sa Gospodine Kastiljo.
Zajedljivim tonora, naravno (pomislio je). Jer niko ne osea
takav prezir prema ubogim kukavcima kao uniformisani
kukavci. U velikim konim foteljama ekali su mukarci
dostojanstvenog dranja, u izglancanim cipelama, u
odelima na ijim prslucima poslednje dugme bee
otkopano, sa aktentanama prepunim Odluujuih
Dokumenata. Oni ga pogledae zaudeno i podsmeljivo
(mislio je) dok je prilazio velikim vratima, a na drugom
nivou svoje svesti ponavljao dvadeset rubalja i gorko se
podsmehivao samom sebi, svojim poderanim cipelama i
umazanom odelu; svi oni uvaeni imali su zlatne rune
asovnike koji tano pokazuju takoe zlatno vreme
prepuno Znaajnih Finansijskih Dogaaja: vreme suprotno
velikim beskorisnim razdobljima njegovog ivota kada je
samo mislio na jednu klupu u parku; deli iskrzanog
vremena koje odudara od tog zlatnog vremena kao to
njegov sobiak u Boki odudara od prekrasne zgrade
IMPRE. Stupajui u sveti odeljak, pomislio je: Imam
groznicu, kao to bi uvek pomislio kada bi se naao na
velikoj muci. Za ogromnim pisaim stolom, u velikoj
naslonjai, ugledao je oveka tako krupnog kao da je
napravljen po meri tog golemog zdanja. I s besmislenom

snagom u sebi je ponovio gospodine, doao sam da

uloim dvadeset rubalja.
Izvolite, sedite rekao mu je ovek, pokazujui na
jednu od fotelja, dok je potpisivao Dokumenta koja mu je
prinosila ofarbana ena ija je ulnost navodila Martina da
se osea nekako jo manjim, jer bi (pretpostavio je) ona bila
spremna da se pred njim svue kao pred najobinijim
predmetom bez svesti i ula; onako kako se svlae velike
miljenice pred svojim slugama. Vanda pomislio je tada,
Vanda dok ispija svoje pie, dok koketira s mukarcima,
ak i s njim, dok se smeje s frivolnom ulnou, kako
jezikom vlai usne, kako gricka bombone kao njegova
majka. U meuvremenu, primetio je hromiranu mastionicu
na velikom pisaem stolu, s minijaturnom argentinskom
zastavom, konu fasciklu, ogroman Peronov portret s
posvetom gospodinu Molinariju, nekoliko uokvirenih
diploma, jednu fotografiju u konom ramu okrenutu ka
gospodinu Molinariju, jedan plastini termos, poemu AKO
Radjarda Kiplinga, ispisanu goticom, uokvirenu i okaenu
na zidu. Mnogi slubenici i funkcioneri sa spisima pod
mikom ulazili su i izlazili; farbana sekretarica, koja bee
izila, vratila se i podnela mu na uvid neka Akta, pri emu
mu se obraala tiho ali bez imalo prisnosti, tako da niko, a
ponajmanje slubenici Kue, ne bi posumnjali da ona spava
s gospodinom Molinarijem. Obraajui se Martinu, on ree:
Znai, vi ste Druin prijatelj.
Videvi zaueno mladievo lice, nasmejao se i dodao
kao da je re o kakvoj ali: Ah, jasno, jasno, dok je Martin,
zauen i lecnut, mrmljao Alehandra, Alehandrua, Drua, i,
uprkos tome ili ba zbog toga, ispitivaki posmatrao tog
krupnog i visokog oveka, u odelu od tamnog kamira na
svetle pruge, s plavom kravatom na crvene tufne, u svilenoj
koulji sa zlatnim dugmadima, s bisernom iglom u kravati,
svilenom maramicom u gornjem depu od sakoa i sa

amblemom Rotarija. Bee dosta proelav, ali ostatak kose je

briljivo oeljao i ietkao. Namirisan kolonjskom vodom,
kao da se obrijao samo deli sekunde pre Martinovog
ulaska u kancelariju. Martin se uasnuo kada ga je uo
kako se zavaljuje u fotelju i govori da je spreman da saslua
Martinov Znaajan Predlog.
Da ujem.
A Martina je spopala neka udnovata elja da sebe mui
i ponizi, da ve jednom prizna svoju strahovitu
beznaajnost pred svetom i svoju glupavu bezazlenost (zar
nije Alehandru nazvao Druom?), te umalo nije rekao:
Doao sam da uloim dvadeset rubalja. Uspeo je da
obuzda taj udni poriv i, na jedvite jade, kao u nekom
komaru, objasnio da je ostao bez posla i da bi moda
odnekuda je pomislio mogao da se za njega pronae
nekakav posao u IMPRI. Dok je to govorio, gospodin
Molinari se mrtio. Kada ga je zapitao gde je ranije radio,
prvobitni profesionalni osmeh bee sasvim nestao.
U tampariji Lopes.
Kao?
Kao korektor.
Radno vreme?
Martin se setio Alehandrinih rei, pocrveneo je i rekao
mu da nije imao radno vreme nego je materijal za
korekturu nosio kui. Tada je gospodin Molinari jo vie
nabrao elo, sve vreme odgovarajui na pozive preko
interfona.
A zato ste izgubili taj posao?
Martin je odgovorio da se u tampariji smenjuju periodi
kada ima posla napretek i kada ga ima manje, tako da u
ovom drugom sluaju otputaju honorarne korektore.
Ponovo je ula sekretarica i neto apnula Molinariju.
On je klimnuo glavom u znak odobravanja, sekretarica je
izila, a on je ponovo odgovorio na poziv preko interfona,

ovom prilikom povodom nekog predstavnika u Kordovi,

rekavi samo videe se idue sedmice. Zapisao je neto u
rokovnik i okrenuo se Martinu:
To znai da e vas ponovo angaovati kada bude vie
posla?
Martin je opet pocrveneo, mislei kako je taj gospodin
avolski dovitljiv i da je ovo poslednje pitanje upueno s
ciljem da sazna istinu. A istina je, naravno, bila
poniavajua.
Ne, gospodine Molinari, ne verujem.
Zato? upitao je, dobujui prstima po stolu.
Mislim, gospodine, da sam bio suvie zaokupljen
svojim problemima i da...
Molinari ga je posmatrao utke i ispitivaki hladno.
Sputajui pogled, Martin je nehotice zauo sebe kako
govori: Moram da radim, gospodine, preivljavam teke
trenutke, suoen sam sa ozbiljnim novanim potekoama,
a onda je podigao pogled, uinilo mu se da primeuje
podrugljiv sjaj u Molinarijevim oima.
Pa, veoma mi je ao, gospodine Kastiljo, to ne mogu
da vam budem od koristi. U prvom redu zato to se na
posao ovde dosta razlikuje od onoga to ste obavljali u
tampariji Lopes. Osim toga, postoji i jedan oteavajui
razlog: vi ste Alehandrin prijatelj i to mi namee veoma
osetljiv problem u organizaciji. Vie volimo da sa naim
slubenicima imamo to manje lian odnos. Ne znam da li
me shvatate.
Da, gospodine, potpuno vas shvatam ree Martin i
ustade. Moda je Molinari u Martinovom ponaanju opazio
neto to mu se iz nekog razloga nije dopadalo.
Ipak, kada budete stariji... koliko vam je godina?
Dvadeset?
Devetnaest, gospodine.

 Kada budete stariji, priznaete da sam u pravu. ak

ete mi biti zahvalni za ovo. Upamtite, ja vam ne bih uinio
nikakvu uslugu ako bih vas ovde zaposlio iz istog
prijateljstva, naroito ukoliko bismo uskoro, to se lako
moe pretpostaviti, imali potekoa.
Pogledao je jedan Dokument, promrmljao neke
primedbe i nastavio:
To bi imalo ravih posledica po vas, po nau
organizaciju, po samu Alehandru... S druge strane, ini mi
se da ste vi isuvie ponosni da biste prihvatili neki posao
samo iz prijateljstva. Zar ne? Jer, kada bih vas zaposlio
samo iz panje prema Alehandri, vi ne biste prihvatili, zar
nije tako?
Tako je, gospodine.
Naravno. I svi bismo na kraju bili na gubitku: vi,
Preduzee, prijateljstvo, svi. Moje geslo je: ne meati
oseanja s ciframa.
Uto ue neki ovek s Papirima i pogleda Martina kao
da ne zna ta da ini. Martin ustade, ali mu Molinari,
uzevi one Papire i ne podigavi pogled, ree da saeka, da
nije zavrio. I dok je on pregledao taj memorandum, ili ve
ko zna ta je bilo, Martin je, strahovito nervozan, zbunjen i
ponien, pokuavao da shvati razloge svega ovoga: zato
ga Molinari zadrava, zato trai vreme sa tako
beznaajnim ovekom kao to je on. Za inat, onaj
Mehanizam kao da je odjednom poaavio: pozivi na neki
od etiri telefona, razgovori preko interfona, ulasci i izlasci
ofarbane sekretarice, potpisivanje Papira. Kada mu preko
interfona rekoe da gospodin Vilson eli da zna na emu je
ostalo ono u vezi s Centralnom bankom, Martin je pomislio
da se njegova sopstvena visina valjda svela na razmere
insekta. Tada je, nakon to se posavetovao sa svojom
sekretaricom, Molinari maltene viknuo:
Neka saeka!

I pre nego to e sekretarica izii, on ljutito dodade:

Da me niko ne uznemirava dok ne pozovem! Jasno?
Iznenada nastupi tiina: kao da svi listom ieznue,
telefoni prestae da zvrje, a gospodin Molinari, nervozan i
neraspoloen, dobujui prstima, na trenutak se zamisli. A
onda ga paljivo pogleda i upita:
Gde ste upoznali Alehandru?
Kod jednog prijatelja slaga Martin i pocrvene, jer
nikada nije lagao, ali mu je bilo savreno jasno da bi ispao
smean da je kazao istinu,
inilo se da ga Molinari pomno posmatra.
Jeste li joj blizak prijatelj?
Ne znam... hou rei...
Molinari podie desnu ruku, kao da pojedinosti nisu
vane. Posmatrajui ga paljivo, ubrzo dodade:
Vi, dananja mlade, vi mislite da smo mi redom
reakcionari. Ipak, a to e vas sigurno zauditi,
svojevremeno sam i ja bio socijalista.
U tom trenutku kroz bona vrata proviri jedan Znaajan
ovek.
Molinari mu ree:
Ui, ui.
Gospodin ue, poloi ruku na Molinarijevo rame i
apnu mu neto na uvo, dok je ovaj odobravao klimanjem
glave.
Dobro, dobro, u redu, neka urade kako hoe.
Osmehujui se nekako pritajeno i podsmeljivo, on
dodade, uzgred pokazujui prema njemu:
Evo, ovaj mladi je Alehandrin prijatelj.
Drei se za naslon od Miolinarijeve fotelje, nepoznati
gospodin se dvosmisleno osmehnu i lagano klimnu glavom
u znak pozdrava.

 Doao si u pravi as, Ektore ree mu Molinari. Vrlo

dobro zna koliko me zaokuplja problem argentinske
omladine.
Nepoznati gospodin pogleda Martina.
Ba sam mu govorio o tome kako mladi vazda misle
da prethodna generacija nita ne valja, da je u zabludi, da je
to krdo reakcionara.
Nepoznati gospodin se osmehnu blagonaklono,
gledajui ga kao predstavnika Nove generacije (pomislio je
Martin). Isto tako, pomislio je da je Sukob Generacija toliko
nesrazmeran da je samo uveao njegovo oseanje da je
smean, mada se inilo da to oseanje ne moe biti vee:
oni, iza impozantnog pisaeg stola, sa Deoniarskim
drutvom IMPRA, Peronovim portretom sa autogramom,
Mastionicom sa zastavom, Meunarodnim Rotari-klubom i
dvanaestospratnim zdanjem; on, u pohabanom odelu i sa
dvodnevnim gladovanjem. Otprilike kao pleme Zulua sa
strelama i arenim konim titovima naspram engleske
imperijalne vojske, pomislio je.
Dakle, kao to rekoh, i ja sam svojevremeno bio
socijalista, pa ak i anarhistaon i pridolica se nasmejae,
kao da se priseaju neeg smenog a, evo, moj prijatelj
Peres Moreti nee mi dozvoliti da laem, jer smo nas
dvojica mnogo toga zajedno preturili preko glave. Samo,
nemojte da mislite da se mi stidimo. Ja sam od onih to
smatraju da nije zgoreg da omladina jedno vreme ima iste
ideale. Bie vremena da se te iluzije izgube. ivot nas
kasnije naui da ovek nije roen za te utopijske drutvene
zajednice. Nema ak ni dva istovetna oveka na svetu:
jedan je preduzimljiv, drugi je nemaran, jedan je radan,
drugi je lenuga, jedan eli da napreduje, kao prijatelj
Moreti i ja, a drugog ba briga to e ceo vek proiveti kao
bedno piskaralo. Uostalom, da ne duim, po svojoj prirodi
ljudi su nejednaki i uzaludno je nastojanje da se stvore

drutva u kojima bi svi bili jednaki. Sem toga, zar ne bi bila

velika nepravda da vredan ovek prima isto koliko i onaj
koji lenstvuje? I zato da jedan genije, jedan Edison, jedan
Henri Ford, bude tretiran isto kao i onaj nesrenik koji je
roen da isti pod ove prostorije? Zar ne mislite da bi to
bila ogromna nepravda? I kako u ime pravinosti, upravo u
ime pravinosti, da se uspostavi reim nepravdi? To je
jedan u nizu paradoksa. Uvek sam smatrao da bi o tome
valjalo da se nadugako pie. Znajte, esto sam bio u
iskuenju da sam napiem neto o tome rekao je i
pogledao Peresa Moretija, kao da ga poziva za svedoka.
Videi kako ovaj klima glavom u znak odobravanja, Martin
se pitao ali zato ovaj ovek gubi sve ovo silno vreme sa mnom i
dolazio do zakljuka da tog tipa neto od ivotnog znaaja
sigurno vezuje za Alehandru, neto to iz nekog
nepoznatog razloga za njega predstavlja vrednost, A
pomisao da bi izmeu Molinarija i Alehandre mogle da
postoje neke znaajne veze, svejedno kakve, muila ga je
sve vie to je razgovor odmicao, jer je duina tog
razgovora bila srazmerna znaaju te veze. A onda se
ponovo pitao zbog ega ga je poslala Molinariju i, ne
znajui zato, dolazio do uverenja da je Alehandra to
uinila da bi neto dokazala, u trenutku kada su njihovi
odnosi ulazili u muno razdoblje. Ponovo se priseao svih
epizoda, sitnih ili krupnih. koje su se u njegovom seanju
vrtele oko imena Molinari kao to detektiv trai lupom
bilo kakav trag ili znak, makar beznaajan na prvi pogled,
koji bi mogao da dovede do konanog raspleta; ali mu je u
mozgu vladala pometnja, jer je to muno traganje prekrivao
Molinarijev glas koji je nastavljao da razvija svoje Opte
Shvatanje Sveta.
Godine, ivot teak i okrutan, uveravaju oveka da ti
ideali, svejedno koliko su plemeniti, a nema razloga da se u
njihovu uzvienost posumnja, nisu stvoreni za ljude takve

kakvi zapravo jesu. To su ideali kakvima ih zamiljaju

sanjari, pesnici, usudio bih se da kaem. Vrlo lepi, pogodni
za pisanje knjiga, za govore na barikadama, ali koji se
nikako ne mogu sprovesti ni ostvariti. Voleo bih ja da
vidim jednog Kropotkina ili pak jednog Malatestu kako
upravljaju preduzeima kao to je ovo i kako se
svakodnevno bore s normama Centralne banke (ovde se
nasmejao i u tome mu se rado pridruio gospodin Peres
Moreti) i da mora da bude sposoban da napravi hiljadu i
jedan manevar da bi izbegao da mu sindikat ili Peron, ili
oboje zajedno, ne podmetnu nogu. A s druge strane
gledano, dobro je da jedan mladi ili devojka imaju te
ideale o nesebinosti, drutvenoj pravdi i poloaju u
drutvu. Meutim, jednog dana vi se oenite, poelite da
sredite svoj status pred drutvom, da zasnujete dom, to je
prirodna elja svakog normalnog oveka, a to dovodi do
postepenog naputanja tih himera. Ne znam da li shvatate
na ta mislim? Vrlo je lako zastupati anarhistiku doktrinu
dok je ovek mlad i dok ga izdravaju roditelji. A neto je
sasvim drugo kada ste primorani da se suoite sa ivotom,
kada ste primorani da odravate dom koji ste stvorili,
naroito kada stignu deca i druge obaveze svojstvene
porodici: te odea, te kola, te udbenici, te bolesti.
Drutvene teorije su vrlo lepe, ali kada treba nahraniti
eljad, tono narod veli, mladi prijatelju, treba poviti grbau
i poeti shvatati da svet nije stvoren za Malateste ili
Kropotkine. I obratite panju da vam govorim o
anarhistikim teoretiarima jer oni barem ne propovedaju
diktaturu proletarijata, kao to to ine komunisti. Moete li
da zamislite takvu strahotu kao to je diktatorska
vladavina? Uzmite, na primer, Rusiju! Milioni robova koji
rade pod biem. Sloboda je, prijatelju, svetinja, jedna od
velikih vrednosti koje treba da spasemo po svaku cenu.
Sloboda svima: sloboda radniku da moe da potrai posao

tamo gde mu najvie odgovara, sloboda gazdi da moe da

zaposli koga bude smatrao najboljim. Zakon ponude i
potranje i slobodno razvijanje drutva. Gledajte ovaj
sluaj: vi dolazite ovde, slobodno, nudite mi svoju radnu
snagu; meni, iz razloga iks, ne odgovarate i ne zapoljavam
vas. Ali, vi ste slobodan ovek i moete da odete odavde i
ponudite svoje usluge preduzeu preko puta. Pogledajte
kako je sve to neprocenjivo: vi ste obian mladi, a ja
predsednik velikog preduzea, a ipak obojica delujemo u
jednakim uslovima zakona ponude i potranje, Pristalice
uplitanja Drave u upravljanje privredom mogu da govore
to im je drago, ali to vam je vrhovni zakon dobro
organizovanog drutva, dok ovde, svaki put kada se ovaj
ovek (pokazao je Peronovu fotografiju s posvetom), svaki
put kada se ovaj gospodin uplete u poslovanje slobodnog
preduzea, verujte, uvek samo nanese tetu. U krajnjoj
liniji, nanosi tetu i celoj zemlji. Zbog toga je, a to gospodin
Moreti dobro zna, moje geslo: ni diktature ni socijalne
utopije. Da vam ne priam o drugim problemima, koje
bismo mogli da nazovemo problemima moralne prirode,
jer ovek ne ivi samo od hleba. Mislim na potrebu koju
nae drutvo osea za redom, za moralnom hijerarhijom,
bez koje, verujte mi, sve pada u vodu. Da li biste, na
primer, voleli da neko posumnja u potenje vae majke?
Molim vas, to je samo jedna pretpostavka koju sebi
doputam i navodim kao primer. Vidim da ste se ve
namrtili, a sam taj gest, koji vam ini na ast, ve otkriva
kolika je svetinja za vas, kao i za mene, sam pojam majke.
Pa, dobro, kako spojiti taj pojam sa drutvom u kome
postoji slobodna ljubav, u kome niko nije odgovoran za
decu koja se raaju, u kome je brak odbaen kao obina
graanska institucija? Ne znam da li shvatate ta elim da
kaem. Ako se uzdrmaju temelji doma... ali, ta je s vama?

Martin je, vrlo ubledeo, na ivici da se onesvesti, rukom

brisao elo obliveno ledenim znojem.
Nita, nita odgovorio je.
Dakle, kao to rekoh, ako se podriju temelji doma, koji
su i temelji drutva u kome ivimo, ako razorite presvetli
pojam braka, ta ostaje? Pitam ja vas. Haos. Kakve ideale,
kakve uzore moe da ima omladina koja tek raste? Tu
nema ale, mladiu. Jo u vam neto rei, neto to retko
kome govorim, ali to oseam svojom dunou da kaem
vama. Mislim na problem prostitucije.
Ali u tom trenutku se oglasio interfon i dok je Molinari
zlovoljno pitao: ta! ta! Martin je takorei tragao sa svojom
lupom, teturajui se, sve vie izgubljen u toj odvratnoj
maglutini i u sebi govorio: Vanda, Vanda, ponavljajui one
cinine Alehandrine rei o potrebi da se radi, onu reenicu
o preziru prema nafrakanim torokuama, dakle i prema
samoj sebi. Tako, znai, promrmljao je, kao da sumira
istraivanje, Vanda je jedan od inilaca zagonetke, Molinari
je drugi, a koliko ih jo moe biti? Ponovo se priseao
ranijih epizoda i nije video nita to bi se posebno isticalo.
Bio je tu samo onaj susret s Bordenaveom, tipom koga
Alehandra nije poznavala i koji joj je toliko iao na nerve da
se najednom oneraspoloila, postala nepristupana i
natmurena. Za to vreme video je kako se onaj tvrdi izraz
lica, koji je Molinari poprimio dok je govorio preko
interfona, polako menja u izraz koji je odluio da pokae
njemu, Martinu. Gledajui ga, inilo se da gospodin
Molinari pokuava da se vrati preanjoj misli, a onda
nastavi:
E, da, prostitucija... Gledajte, kakav paradoks! Ako
vam kaem da je prostitucija potrebna, savreno znam da
ete vi, u ovom trenutku, to da odbacite, zar ne? Ali ako
biste podrobno razmotrili problem, ubeen sam da biste se
sloili sa mnom. Zapravo, zamislite kakav bi svet bio bez

tog izduvnog ventila. Ba sada i, da ne idemo dalje, ba

ovde, u naoj zemlji, loe shvaen pojam morala, a
upozoravam vas da sam katolik, naveo je argentinsko
svetenstvo da zabrani prostituciju. Dakle, prostitucija je
zabranjena godine...
Za trenutak se dvoumio i pogledao gospodina Peresa
Moretija, koji ga je paljivo sluao.
Mislim da je to bilo 1935. godine primetio je
gospodin Peres Moreti.
Pa. dobro, i kakav je rezultat bio? Takav da se pojavila
ilegalna prostitucija. Logino. Medutim, posebno
zabrinjava to je ilegalna prostitucija opasnija, jer ne postoji
zdravstvena kontrola. Ima tu jo neto: skupa je, nije
dostupna depu radnika ili inovnika. Jer nije posredi samo
plaanje eni nego treba platiti i iznajmljeni stan. Rezultat
svega toga je da Buenos Ajres doivljava proces
demoralizacije ije su posledice nesagledive.
Iskrenuo je glavu i obraajui se gospodinu Peresu
Moretiju, napomenuo:
Ba na poslednjem sastanku Rotari-kluba govorio sam
o ovom problemu koji postaje ljaga ovog grada a moda i
cele zemlje.
Zatim se ponovo obrati Martinu:
To vam je kao u bojleru u kome raste pritisak zbog
zavrnutih ventila. Jer, organizovana i legalna prostitucija
jeste to: izduvni ventil. Ili e biti lakih ena pod kontrolom
drave ili e dolaziti do ovoga. Ili e biti dobre,
kontrolisane prostitucije ili e se drutvo, pre ili kasnije,
souiti sa ozbiljnom opasnou od ruenja osnovne
institueije. Moje je miljenje da je ovo neizbena dilema i
spadam meu one koji smatraju da se ne treba ponaati kao
noj to pred opasnou zariva glavu u pesak. Pitam se da li
danas jedna pristojna devojka moe da bude spokojna, a
naroito mogu li da budu spokojni njeni roditelji. Na stranu

psovke i bljuvotine koje devojica neizbeno slua na ulici

iz usta raznoraznih klipana ili ljudi koji ne nalaze prirodan
oduak svojim nagonima. Na stranu sve to, koliko god
neprijatno bilo. A ta velite o drugoj opasnosti? O opasnosti
da se u odnosima izmeu mladih, izmeu verenika ili
izmeu mladia i devojke koji se jednostavno simpatiu,
ode dalje? Do vraga, u mladiu tee krv, najzad, on ima
svoje nagone. Vi ete mi oprostiti to govorim ovako otro.
ali nema drugog naina da se suoimo s ovim problemom.
Taj mladi, na nesreu, ivi uspaljen jer nedostaje
prostitucija
dostupna
njegovim
ekonomskim
mogunostima; od bioskopa spasi nas boe, od
pornografskih publikacija takode, i onda ta moete da
oekujete? S druge strane, omladina nema konica koje joj
je nekada nametao dom zasnovan na vrstim naelima. Jer,
treba priznati da smo mi katolici samo spolja. Ali pravih
katolika, onih koje zovemo istinskim katolicima, verujte mi
da nema vie od pet posto, a i tu verujem da sam preterao.
A ostali? Bez te moralne konice, uz roditelje koji su vie
zaokupljeni svojim linim stvarima nego brigom o onome
to bi trebalo da bude istinski hram... ali ta je s vama?
Gospodin Peres Moreti i gospodin Molinari pritrae
Martinu.
Nije mi nita, gospodine. Nije nita rekao je
pribravi se. Oprostite mi, ali bolje da ja odem...
Ustao je da krene, ali je izgledalo da se tetura. Bio je
bled i oznojen.
Ali, ovee, stanite. ekajte, rei u da vam donesu
kafu ree gospodin Molinari.
Nemojte, gospodine Molinari. Ve mi je dobro, mnogo
vam hvala. Dobro e mi doi da iziem na sve vazduh.
Hvala lepo, do vienja.
im je kroio van kancelarije, do ijih vrata su ga pod
ruku dopratili gospodin Molinari i gospodin Peres Moreti,

im se naao daleko od njihovih pogleda, potrao je koliko

su ga noge nosile. A kada je dospeo na ulicu, pogledom je
potraio neku kafanicu, ali je nigde u blizini nije video, a on
nije mogao da eka. Poleteo je ka jednom praznom prostoru
izmeu dva automobila i tu se ispovraao.

III
Dok je ekao u The Criterion-u, posmatrajui fotografije
kraljice Elizabete na jednom zidu i slike nagih ena na
drugom, kao da Imperija i Pornografija (sinulo mu je kroz
glavu) mogu asno da koegzistiraju, kao to mogu da
koegzistiraju potene porodice i javne kue (ne uprkos
tome nego upravo stoga, kako mu je sjajno objasnio
Molinari), misli su mu se vraale Alehandri, dok se pitao
kako i sa kim je otkrila ovaj viktorijanski kafe.
Za ankom, ispod malograanskog osmeha kraljice
(nikada nije postojala tako beznaajna kraljevska
porodica, kazala mu je kasnije Alehandra), poslovoe i
visoki engleski inovnici ispijali su din ili viski i smejali se
svojim vicevima. Biser Krune, pomislio je takorei u
trenutku kada je ugledao nju kako dolazi. Poruila je din i
poto je sasluala Martina, ree:
Molinari je uvaen ovek, Stub Nacije. Drugim
reima: savrena svinja, znameniti kurvin sin.
A onda dodade, zovui konobara:
esto si me pitao za Bruna. Sada u te upoznati s
njim.

IV
Otili su u kafanu La Helvetica. Bio je to mraan lokal, sa
visokim drvenim ankom i starom boiserie. Umrljana i
zamagljena ogledala uveliavala su i turobno odraavala
zagonetnost i setu tog mesta koje je vreme pregazilo.
Priao im je da ih pozdravi ovek svetloplave kose,
plavih oiju i naoara s neverovatno debelim staklima.
ulnog i misaonog izgleda, imao je otprilike etrdeset i pet
godina. Martin je primetio da ga ovaj gleda blagonaklono i,
pocrvenevi, pomislio: Priala mu je o meni.
Neko vreme su askali, ali je Alehandra bila odsutna
duhom, a onda je ustala i oprostila se. Martin je tada ostao
sam s Brunom, oseajui tremu kao pred ispit, rastuen
naglim i kao uvek neobjanjivim Alehandrinim odlaskom.
Odjednom razabra da mu Bruno postavlja neko pitanje iji
poetak nije uo. Upravo je, onako zbunjen, naumio da ga
zamoli da ponovi, kada sreom naie neki ovek, ri i
pegav, sa orlovskim nosem, ije su oi ispitivaki gledale
kroz naoare. Osmehivao se brzo i nervozno. Sav njegov
izgled bio je uznemirujui i na mahove poprimao
sarkastinu notu, te je Martin oseao da, ukoliko bi ostao
nasamo s njim, ak i u sluaju poara, ne bi smogao snage
ni da otvori usta. Za inat, pridolica je gledao oveka pravo
u oi, ne dozvoljavajui stidljivcima nikakvo vrdanje. Dok
je razgovarao s Brunom, naginjui se preko stolia ka
njemu, iskosa je pogledao uokolo, kao neko koga policija
progoni ili ga je nekada progonila.
Stavio je neku knjigu na stoi.

 Upravo sam proitao jedan Perejrin lanak ree

Bruno, osmehujui se i aludirajui na knjigu.
Na Mendesovom licu pojavi se jedan od njegovih
najuverljivijih dijabolinih izraza. Reklo bi se da njegova
ria kosa baca varnice, kao to pajalice vrcaju kada ih na
asu fizike punimo statikim elektricitetom. Oi su mu
ironino sevale.
Hm! Ve od naslova prelazi u napad. Zamislite:
Latinska Amerika, jedna zemlja!
Ba tako. On tvrdi da je ovo bio zbir raznih
nacionalnosti pod panskim jarmom.
Hm! Glava tog tipa je prepuna ruskih pitanja. Zbir
nacionalnosti! Sve vreme misli na Kirgize, Kavkaane,
Beloruse, zemlja (mislio je Martin), zemlja, dom, traenje
peine po mraku, dom, toplo ognjite, ugodan i svetao zaklon sred
mraka, a Bruno podie oi, moda sumnjajui, te oi koje su
videle Alehandru dok je jo bila devojica, te setne i blago ironine
oi, dok je gledao kako Vandina figura izranja zajedno s
reenicom zaraivati novac na neem to preziremo ne slutei
meutim u tom asu kakav e udovini domet imati te rei
jednog dana, ali s dometom ve dovoljno mranim da bi ga muio
videi Vandu kako ispija pie, razgovara s mukarcima, smeje se
frivolnom ulnou, a taj Janus, taj neobjanjivi mu, a Bruno
ga je sluao zamiljeno i meajui kafu i onda je Martin
posmatrao njegove duge grozniave prste i pitao se kakva je mogla
da bude ljubav tog oveka prema Alehandrinoj majci, jo ne
znajui da se ta ljubav na izvestan nain protegla na njenu ker,
tako da je ista Alehandra na koju je Martin u tom trenutku mislio
bila predmet razmiljanja i oveka koji sada sedi pred njim, mada
(kao to e sam Bruno mnogo puta pomisliti pa ak i natuknuti)
Alehandra iz njegovih misli nije bila ista ona Alehandra koja sada
mui Martina jer nikada (smatrao je Bruno) nismo ista osoba za
razliite sagovornike, prijatelje ili ljubavnike: bakao i oni sloeni
rezonatori na asovima fizike to odgovaraju nekoj od ica na

svaki zvuk koji ih stimulie, dok druge ice ostaju neme i kao
odsutne, daleke, rezervisane za pozive koji e jednog dana moda
zahtevati njihov odgovor; poziv koji ponekad uopte ne stigne, u
kom sluaju te ugasle ice proive svoj vek zaboravljene od sveta,
odsutne i usamljene, dok je Mendes, obuzet silnim i zajedljivim
besom, uzvikivao: On da pria o apstraktnom
internacionalizmu! Bravo, Perejra! Bravo! Sada je otkrio
Argentinu. Godinama je iveo po ruski, jeo bor umesto
supe, pio aj umesto matea, a votku umesto rakije.
Argentina je bila egzotino ostrvo na kome smo bili
osueni da ivimo, ali je nae srce, drue, bilo u Moskvi! a
on je ponovo video Janusa, onaj njegov dvosmislen i grozniav
pogled (zbog ega?), njegovu preteranu i laskavu ljubaznost, kako
joj ljubi ruke, kako joj govori oui, ma chere ili comme tu veux,
ma chere izbog ega mu se sada tako uporno privia taj odvratni
ovek, koji kao da vazda nekog vraga trai, kao da je neprestano
na oprezu, na grozniavom oprezu, sigurno uslovljenom
Vandinim ponaanjem, ali tada primeti kako neko pozdravlja
Bruna i seda tamo pored onih koji govore tiho, dok je Mendes
zajedljivo merkao taj pozdrav i govorio: Sigurno kuju neku
zaveru. Ti kleronacionalisti, ti hispanofili bez premca to su
sada otkrili Sjedinjene Drave! Naravno, nahvatali su se
prpe od peronizma, te jedine zatite od sovjetske svireposti
i ponovo je odlutao u mislima, jer je opet mislio na onog Janusa,
dok mu se nije uinilo da Bruno govori neto o kompciji i onda je
Mendes rekao: To je malograansko moralisanje, dok je Bruno
dobroudno odmahivao glavom i govorio: Nisam to hteo da
kaem a Martin se jeo to njegova misao ne uspeva da prati
raspravu i mislio uasno sam sebian jer se njegova misao
ponovo vraala onom groznom laskavcu, njegovom ponaanju i
neprekidnom oprezu, neto to je zacelo bilo uslovljeno Vandinim
prisustvom ili odsustvom, ali ta? i tome kako ga ona prihvata s
meavinom susretljivosti i podsmeljivosti, kao da oboje, kao da
meu njima dvoma, ali tada je Bruno rekao zato to iskvari sve

ega se dotakne, jer je cinik koji ni u ta ne veruje, ne veruje

ni u narod pa ak ni u peronizam, jer je kukavica i sitna
dua, dok je Mendes podrugljivo klimao glavom, svakako mislei
neizleivi malograanin a Martin mislio kako je sve to zbrkano,
kako je teko iveti i shvatati, kako je taj dvolini Janus maltene
simbol zbrke koja u njemu vlada, kao da ono osnovno u ljudskim
stvorenjima jeste ba dvolinost, Janus i njegova laskava lana
ljubaznost prema sopstvenoj eni, a ipak i on je to dobro primetio,
kao uostalom i sve drugo to se odnosilo na Alehandru, s tim
nemimim i grozniavim pogledom nekoga ko strahuje od neega
ili neto oekuje, u ovom sluaju od Vande, zbog ljubomore,
moda? na ta se Alehandra nasmejala rekavi Kakvo si ti dete,
jo uvek, dodajui onu reenicu koje e se kasnije, nakon
tragedije, seati sa uasavajuom jasnoom: Janus je jedna vrsta
ljigavog udovita a poto je u tom trenutku Bruno ustao da
telefonira, Martin je ostao sam naspram Mendesa, koji ga je
radoznalo posmatrao, dok je on iz puke stidljivosti pijuckao vodu.
Sreom, ubrzo se vratio Bruno.
Vruina je neizdrljiva ree on Martinu. Predlaem
da iziemo.
U ovom kafeu je veoma zaguljivo, ali mi se dopada.
Nee jo dugo... pomislite samo koliko miliona vredi ovaj
kutak. Neizbeno je: sruie ga i podii oblakoder, a u
prizemlju smestiti jedan od onih meuplanetarnih kafea
punih blistavog arenila boja i zvukova koje su izmislili
Amerikanci.
Olabavio je kravatu.
Kada su stigli do mosta u ulici Belgrano, Bruno je
zastao, naslonio se na kamenu ogradu i kazao: Sada barem
moe da se die, a Martin se pitao da li je naviku da luta
mostom Alehandra poprimila od Brana. Ali je zatim
pomislio da e pre biti obratno, jer mu se Bruno inio kao
ovek u sutini pasivan, sklon da prati tok sopstvenih misli.

Posmatrao je njegovu meku kou i nene ruke, pa ih

uporeivao s grubim i poudnim Alehandrinim, s njenim
napregnutim i izduenim licem. A za to vreme, Bruno je
mislio: ove predele je samo impresionizam mogao da
naslika, ali to ve pripada prolosti, te otuda umetnik koji
osea ovo i nita drugo nema izgleda da uspe; gledajui to
nebo zastrto oblacima, u vlanom i pomalo tekom
vazduhu, te odsjaje brodova po mirnoj vodi, mislio je da su
nebo i vazduh Buenos Ajresa slini onima u Veneciji, valjda
usled isparavanja ustajale vode, dok je njegova misao iz
drugog sloja bila i dalje s Mendesom:
Knjievnost, na primer. Mendes i njegovi
istomiljenici su grubo shematini. Po njihovom uverenju,
Prust je izopaen umetnik jer pripada dekadentnoj klasi.
Nasmejao se.
Ukoliko bi ova teorija bila ispravna, ne bi postojao
marksizam, a samim tim ni Mendes. Trebalo bi da je
marksizam izmislio neki radnik, i to zaposlen u tekoj
industriji.
Koraali su plonikom, a onda ga Bruno pozva da
sednu na ogradu mosta, odakle se irio pogled niz reku.
Martina je iznenadila ta Brunova mladalaka crta. Nju
je shvatio kao izraz srdanog drugarstva; a vreme koje mu
je poklanjao i njegova srdana prisnost izgledali su kao
zaloga Alehandrine naklonosti prema njemu, Martinu; jer
ne bi mu ukazivao panju jedan znaajan ovek da on sam,
beznaajan mladi, nema iza sebe Alehandrino uvaavanje,
a moda ak i njenu ljubav. Stoga su taj razgovor, ta etnja i
zajedniko sedenje na kamenoj ogradi bili kao potvrda
(mada posredna i slabana) njene ljubavi, izvesna
priznanica (mada neitka i nejasna) da ona nije tako daleka
kako je on pretpostavljao.
Dok je Bruno udisao povetarac koji je pirkao s reke,
Martin se priseao slinih trenutaka provedenih na istoj

ogradi sa Alehandrom. Ispruen na kamenoj ogradi, drei

glavu u njenom krilu, bio je (bejae) istinski srean. U tiini
tog predveerja uo je kako reka ubori ispod mosta i
posmatrao kako se oblaci neprekidno menjaju doaravajui
glave proroka, karavane u snenoj pustinji, jedrenjake,
uvale pod snegom. U tom asu sve je bilo (bejae) mir i
spokoj. S mirnim oseanjem ulnog uitka, kao nakon
buenja kada smo jo bunovni i lenji, mekoljio se
nametajui glavu u Alehandrinom krilu i pri tom mislio
kako je prijatno i umilno osetiti njeno telo pod zatiljkom; to
telo koje je, po Brunovom miljenju, bilo neto vie od tela,
sloenije, tananije i zagonetnije od obinog tela sainjenog
od elija, tkiva i ivaca; jer je ono isto tako (u Martinovom
sluaju) ve predstavljalo seanje, a time i zatieno od smrti
i propadanja, neto prozirno, kratkoveko, ali sa izvesnim
svojstvom venosti i besmrtnosti; bilo je Luis Armstrong i
zvuci njegove trube na vidikovcu, nebo i oblaci Buenos
Ajresa, krotki kipovi parka Lesama u smiraj dana, sviranje
nekog neznanca na citri, jedno vee provedeno u restoranu
Zur Post, jedna kina no kada su (smejui se) stajali pod
nekom nadstrenicom, zatim ulice junih delova grada,
krovovi Buenos Ajresa vieni iz kafea na dvadesetom
spratu zgrade Comega. Sve je to oseao kroz njeno telo, kroz
njeno neno i uzdrhtalo telo koje mu je, mada
predodredeno da se raspadne meu crvima i grumenjem
vlane zemlje (tipina Brunova misao), sada omoguavalo
da nasluti venost; jer, kao to e mu Bruno jednom
prilikom kazati, mi smo sazdani tako da nam je sueno da
kroz kratkoveno telo samo naslutimo venost. On je
uzdahnuo a ona ga je upitala: ta je? On joj je odgovorio
nita, kao to odgovaramo kada mislimo sve. Onda je
Martin gotovo nehotice kazao Brunu:
Ovde smo Alehandra i ja bili jednog predveerja.

Kao da nije u stanju da zaustavi svoj bicikl, kao da je

izgubio kontrolu nad njim, on dodade:
Kako sam bio srean tog predveerja!
Namah se pokajao i postideo tako intimnih i patetinih
rei. Ali se Bruno nije nasmejao niti nasmeio (Martin ga je
gledao maltene uasnuto) nego je ostao zamiljen, ozbiljan i
zagledan u reku. A kada je, posle dueg vremena, Martin
ve pomislio da nee nita komentarisati, Bruno je kazao:
Tako se ukazuje srea.
ta je time hteo da kae? Nastavio je da ga slua, eljno
kao i uvek kada je bilo neto u vezi sa Alehandrom.
U delovima, na mahove. Kao deca, nadamo se velikoj
srei, nekoj golemoj i apsolutnoj srei. I u iekivanju da se
to desi, mi putamo da mimo nas prolaze male sree, jedine
koje postoje. Ne umemo ni da ih cenimo. To je kao...
Ipak, nije dovrio misao. Ubrzo nastavi:
Zamislite nekog prosjaka koji uz put odbija milostinju,
jer je nauo da negde postoji neko basnoslovno blago. Neko
nepostojee blago.
Ponovo je utonuo u misli.
Nama izgledaju kao malenkosti: prijatan razgovor s
prijateljima, moda let galebova, ovo nebo, pivo koje smo
maloas popili.
Pomerio se.
Utrnula mi je noga. To je kao da oveku ubrizgaju
sodu.
Siao je i onda dodao:
Ponekad mislim da te male sree postoje ba zato to
su malene. Kao i taj beznaajan svet koji prolazi
neprimetno.
Uutao je, a onda ree bez ikakvog vidnog povoda:
Da, Alehandra je komplikovano stvorenje. I tako
razliita od majke. U stvari, glupo je oekivati da deca budu
nalik roditeljima. A moda su u pravu budisti, pa kako

onda moemo da znamo ko e da se otelotvori u telima

nae dece?
Kao da kazuje neto aljivo, stade da recituje:
Moda se po samrti naoj dua seli
u nekakvog mrava,
u neko drvo,
u bengalskog tigra,
dok se telo nae rastae
meu crvima
i nestaje kroz zemlju u zaborav,
da bi potom iknula uz stabljike i lie,
pa sepretvorila u posunac ili vlat trave,
a zatim u krmno bilje
i otuda u bezimenu i zooloku krv,
u kostur,
u izmet.
Moda je snae uasnija sudba
u telacu nekog deteta
koje e jednog dana pesme ili romane pisati,
i koje e u svojim mranim teskobama
(i ne znajui to)
ispatati svoje nekadanje grehe
ratnika ili zloinca,
ili ponovo iskusiti uase,
strah neke gazele,
odvratnu runou lasice,
svoje mrano stanje zametka, kiklopa ili gutera,
svoj ugled vraare ili prostitutke,
svoje davnanje osame,
svoje zaboravljene kukaviluke i izdajstva.
Martin ga je sluao zbunjeno. S jedne strane, inio se da
Bruno recituje u ali, a s druge stirane je oseao da na neki
nain ta pesma ozbiljno izraava ono to Bruno misli o

ivotu: njegove nedoumice, njegove sumnje, I znajui ga

ve kao krajnje stidljivog, ree sebi: Pesma je njegova.
Oprostio se; trebalo je da se nae s DArkanhelom.
Bruno ga je ispratio blagonaklonim pogledom i
promrmljao koliko e jo morati da propati! Zatim se ispruio
na ogradi mosta, stavio ruke ispod glave i utonuo u misli.
Galebovi su leteli u visini.
Sve je bilo tako prolazno i tako nestalno. Da se pie
makar zato da bi se ovekoveilo neto kratkotrajno. Moda
neka ljubav. Alehandra, pomislio je. I Heorhina. Ali, ta od
svega toga? Kako? Sve je tako teko, tako beznadno, krhko
kao staklo.
Osim toga, nije samo to u pitanju, nije stvar u tome da
se to ovekovei nego da se istrai, da se eprka po ljudskom
srcu, da se ispitaju najskrovitiji prevoji i nabori naeg bia.
Nita i sve, maltene je rekao glasno, po navici koju je
imao da iznenada progovori naglas, dok se nametao
udobnije na kamenom zidu. Gledao je u olujno nebo i
sluao ritmino zapljuskivanje te reke koja (za razliku od
drugih reka na svetu) ne tee ni u kom pravcu, reke koja se,
gotovo nepomina, prostire na sto kilometara irine, kao
neko mirno jezero, a koja tokom vetrovitih dana to donose
kiu poinje da lii na pobesnelo more. Ali u tom asu, tog
toplog letnjeg dana, tog vlanog i sparnog predveerja, sa
providnom izmaglicom Buenos Ajresa to je lebdela nad
obrisima nebodera naspram velikih olujnih oblaka sa
zapada, jedva namrekana laganim povetarcem, njena koa
je tek malice drhturila, kao usled nejasnog seanja na
velike nepogode, na olujine o kojima zacelo sanjaju mora
dok dremaju, na avetinjske i bestelesne nepogode, na snove
o nepogodama od kojih se najee povrine voda, kao to se
jee i neprimetno ree veliki samsovi to sanjaju lov ili
borbe.
Sve ili nita.

Pogledao je u pravcu grada i ponovo se zagledao u

obrise nebodera.
est miliona ljudi, pomislio je.
Najednom, sve mu se uinilo kao nemogunost. I
uzaludnost.
Nikada, ree sebi. Nikada.
Istina, pomisli i podrugljivo se osmehnu. Odnosno, eto,
da kaemo: JEDNA istina. A zar jedna istina nije i jedina
istina? Ne dolazi li se do jedine istine tako to se zaroni u
dubine jednog jedinog srca? Nisu li, na kraju krajeva, sva
srca ista?
Jedno jedino srce ree sebi.
Neki mladi ljubio je devojku. Proao je na biciklu
prodavac sladoleda Laponija. Zviznuo mu je. I dok je, sedei
na podzidu, lizao sladoled, ponovo je gledao to udovite:
milione ljudi, ena, dece, radnika, slubenika, rentijera.
Kako progovoriti o svima? Kako na stotinu, kako na
hiljadu, kako na milion stranica predstaviti tu neobuhvatnu
stvarnost? Ali mislio je umetniko delo je pokuaj,
moda i besmislen, da se u granicama jedne slike ili jedne
knjige prikae bezgranina stvarnost. Jedan izbor. Ipak, teij
izbor je beskrajno teak i uglavnom katastrofalan.
est miliona Argentinaca, panaca, Italijana, Baskijaca,
Nemaca, Maara, Rusa, Poljaka, Jugoslovena, eha,
Sirijaca, Libanaca, Litvanaca, Grka, Ukrajinaca.
O Vavilone!
Najvei panski grad na svetu. Najvei italijanski grad
na svetu. I tako dalje. Vie picerija nego u Napulju i Rimu
zajedno. Nacionalno! O, blagi boe! ta je to
nacionalno?
O, Vavilone!
Pogledom malog nemonog boga posmatrao je taj
turobni i dinovski konglomerat, nean i grub, omraen i

drag, to se poput stranog levijatana ocrtavao prema

oblacima na zapadu.
Nita i sve.
Ali je takoe tano pomisli da je dovoljna samo
jedna osoba. Ili moda dve, tri, etiri. Ako zaronite u
dubine njihovih srca.
Nadniari ili bogatai, nadniari ili bankari, lepotani ili
bogalji.
Sunce je polako zalazilo. Iz trena u tren menjale su se
boje oblaka na zapadu. Veliki sivkastoljubiasti dronjci
izdvajali su se na pozadini jo udaljenijih sivih, ljubiastih,
zagasitih oblaka. teta za onu ruiastu boju, pomislio je, kao
da se nalazi na nekoj slikarskoj izlobi. A onda se ruiasta
boja irila sve vie zasenjujui ostale boje oko sebe. Zatim je
poela da se gasi tako da je, preko plavkaste i ljubiaste,
stigla do sive i naposletku do crne to najavljuje smrt, a ta
boja je uvek sveana i uvek deluje dostojanstveno.
I tako je sunce zalo.
Protekao je jo jedan dan u Buenos Ajresu: neto
zanavek nepovratno, neto to ga je neumitno za korak
pribliavalo blie sopstvenoj smrti. I to tako brzo, tako
brzo! Ranije su godine proticale sporije i sve je izgledalo
moguno u vremenu koje se prostiralo pred njim kao put
otvoren ka horizontu. Ali sada su godine proticale bre ka
zapadu i svakog trenutka bi sa iznenaenjem uo sebe kako
govori ima tome dvadeset godina kada sam ga video
poslednji put ili neto isto tako otrcano ali podjednako
tragino; odmah zatim bi pomislio, kao da se nalazi na
rubu ponora, kako malo, kako bedno malo ostaje od tog
hoda ka nitavilu. Pa emu onda sve to skupa?
A kada bi stigao dotle i kada je izgledalo da vie nita
nema smisla ni svrhe, naleteo bi moda na neko ulino
psetance, izgladnelo i eljno nenosti, s njegovom

majunom sudbinom (malenom kao njegovo telo i njegovo

maleno srce koje e hrabro odolevati do kraja, branei taj
maleni i skromni ivot kao iz neke majune tvrave) i onda
bi ga pokupio, odneo ga do neke improvizovane psee
kuice gde mu barem nee biti hladno, nahranio ga, te bi
time postao smisao ivota tog kukavnog stvorenja, a neto
zagonetnije ali jae od filozofije kao da bi vraalo smisao
njegovom sopstvenom ivotu. Kao dvoje ubonika koji u
svojoj usamljenosti spavaju zajedno da bi se tako ugrejali.

V
Moda se posle nae smrti dua seli, ponavljao je u
sebi Martin dok je koraao ulicom. Odakle potie
Alehandrina dua? Izgledalo je da njena dua ne zna za
godine, izgledalo je da njena dua dolazi sa dna vremena.
Svoje mrano stanje zametka, svoj ugled vraare ili
prostitutke, svoje vajkadanje osame.
Pred vratima stana sedeo je starac na slamnoj stolici.
Drao je vornovat tap, a njegov pohabani zelenkasti eir
odudarao je od njegove grube vunene majice.
Zdravo, stari rekao je Tito.
Uli su okrueni deurlijom, makama, psima i
kokokama. Tito je iz sobe izneo jo dve stoliice.
Dri rekao je Martinu odnesi, a ja u odmah doneti
mate...
Mladi je odneo stolice, namestio ih pored starca,
srameljivo seo i ekao.
E, da... promrmljao je stari koija tako je to bilo...
A ta je to tako bilo? upitao se Martin.
E, da... ponovo je promrsio starac, klimajui glavom,
kao da odobrava nekom nevidljivom sagovorniku.
Odjednom ree:
Zna, bio sam vra, ba kao onaj malian kod koga je
lopta, kada je otac pevao:
Quando la tromba sonaba alarma

con Garibaldi doviamo parti.11

Nasmejao se, klimnuo glavom nekoliko puta i ponovio
e, da.
Lopta se dokotrljala do njih i gotovo se odbila od
staroga. Don Fransisko je rasejano zapretio vornovatim
tapom deci koja su dotrala, dograbila loptu i otrala
kikoui se.
Ubrzo dodade:
Odlazili bismo gore na brdo sa decom ovih Kafareda,
sedeli smo i gledali niz more. Jeli bismo peeno kestenje...
O kakvo plavo more!
Tito se pojavi s mateom i ajnikom.
Ve je dohvatio da te masira o svom selu. Ej, matori,
ne zamaraj momka glupostima! rekao je namigujui
Martinu i osmehnuo se eretski.
Starac je odmahnuo glavom, gledajui ka onom
dalekom i izgubljenom kraju.
Tito se osmehivao s blagim podsmehom i pripremao
mate. Zatim je, kao da otac ne postoji (a ovaj sigurno nije ni
uo) objasnio Martinu:
Zna, on ti povazdan misli na zaviaj.
Okrenuo se ka ocu, cimnuo ga za ruku kao da ga budi, i
upitao ga:
Ej, ale! Da li bi voleo da jo jednom vidi stari kraj?
Pre nego to umre?
Starac je nekoliko puta klimnuo glavom neprekidno
zurei u daljinu.
Kada bi imao novaca, da li bi iao u Italiju?
Starac je ponovo klimnuo glavom.

Kada se trube zauje zov/ S Garibaldijem moramo po.

Prim. prev.

11

 Kada bi mogao da ode makar samo na minut, stari,

makar samo na minut, pa makar posle toga morao da
umre, reci, da li bi voleo, a, stari?
Starac snudeno odmahnu glavom, kao da veli: emu
zamiljati sve te divne stvari?
I kao ovek koji je dokazao neku istinu, Tito pogleda
Martina i ree:
Ne rekoh li ti, mome?
Uutao je i zamiljeno pruio Martinu au matea. Posle
nekoliko trenutaka dodade:
Samo kada pomislim da ima ljudi koji plivaju u
novcu. E,vo ti jednog primera. Moj ti je stari doao u
Ameriku s jednim prijateljem po imenu Palmijeri. Obojica
tono kau goli i bosi. Jesi li uo za doktora Palmijerija?
Hirurga?
Da, hirurga. Onoga to je bio i radikalski poslanik. E
pa, on ti je sin onog prijatelja koji je ovamo doao s mojim
matorim. Kako rekoh, po dolasku u Buenos Ajres njih su
dvojica zajedno bazali trbuhom za kruhom. Svakojake
poslove su obavljali: bili su nadniari, poploavali ulice, ta
ti ga ja znam ta sve nisu radili. Staroga vidi i sam. Onaj
drugi se obogatio i visoko odskoio. I zaboravio stare
poznanike. Jednom prilikom, dok mi je keva bila iva, kada
je Tino uhapen kao anarhista, stara je toliko navaljivala da
je ale napokon pristao da ode i poseti poslanika. Moe li
da veruje da ga je pustio da eka tri puna sata, a onda mu
kazao da doe sutradan. Kada se vratio kui, ja sam mu
kazao: ,.Stari, ukoliko ponovo ode do tog gada, odrei u
te se
Iz njega je izbijalo ogorenje. Namestio je pohabanu
kravatu, a zatim dodao:
Eto, mome, to ti je Amerika. Nego lepo, posluaj ti
mene: ovek treba da je tvrd kao ja. Da se ne obazire ni na
ta.

Pripretio je deurliji, a onda ozlojeeno primetio:

Poslanik! Svi politiari su manje-vie isti, veruj mi,
mladiu, svi su oni raeni na isti kalup. Bio je u pravu Tino
kada je govorio da bi ljudski rod trebalo da je bezvlastan.
Da ti pravo kaem: ja nikada ne bih glasao kada ne bih
morao da glasam za konzervativce.
Martin ga zaudeno pogleda.
To te udi? A ipak je iva istina. ta da se radi!
Ali, zato?
E, moj deae, svako zato ima svoje zato, kako je to
umeo da kae pokojni Saneta. Uvek postoji neka zagonetka.
Srknuo je mate. Neko vreme je utao, gotovo ophrvan
setom.
Moj ti je stari vozio don Olegarija Souta, koji je bio
voda konzervativaca severnog Barakasa. A jedna od don
Olegarijevih keri zvala se Marija Elena. Bila je plavua i
lepa kao san.
Zautao je i snebivljivo se osmehnuo.
Ali, pomisli, deko moj... oni su bili bogat svet... a ja,
sem toga... s ovakvom facom...
A kada je sve to bilo? zadivljeno upita Martin.
Devetsto petnaeste, sinko.
A ona? ta je posle bilo?
Ona? Pa... ta je moglo da bude... udala se... jednog
dana se udala... Seam se toga kao da je danas. Dvadeset
treeg maja 1924.
Utonuo je u misli.
I zbog toga uvek glasate za konzervativce?
Tako je, mome. Vidi da sve ima neko svoje
objanjenje. ta da se radi?
Martin ga je posmatrao s divljenjem.
E, da... proapta stari. Za Boi su ih putali da
siu.
Tito namignu Martinu.

 Koga, stari?
Razbojnike.
Vidi? Uvek jedno te isto. A zato su ih putali da
siu?
Perandare a la santa misa. Due ore.12
Klimnuo je glavom, neprekidno zurei u daljinu.
E, da... La notte di Natale. I fusilli su svirali na la
zampogna.13
A ta su pevali, matori?
Pevali su:
La notte de Natale
e una festa principale
que nascio nostro Signore
a una povera mangiatura.14
A, je l bilo puno snega, stari?
E, da...
I nastavio je da razmilja o onoj bajkovitoj zemlji. A Tito
se nasmeio Martinu. U njegovom pogledu meale su se
ironija, tuga, skepsa i srameljivost.
Ne rekoh li ti? Uvek ista pria.

Da idu na slubu boju. Dva sata. Prim. prev.

Badnje vee. Pastiri su svirali na fruli. Prim. prev.
14
Badnje je vee najvei praznik jer se tada rodi na Gospod u
jaslama. Prim. prev.
12
13

VI
Dok je te noi Martin besciljno lutao obalom, posle
dugih varljivih i oprenih nagovetaja pala je kia. Uz sve
ee sevanje munja, poele su da padaju krupne kapi,
neodluno ali dovoljno da kako je smatrao Bruno
podele stanovnike Buenos Ajresa na ona dva tabora to se
uvek obrazuju u sparnim letnjim danima: na tabor onih
koji, sa ve pomalo otrcanim izrazom skepse i ogorenja,
tvrde da od kie nee biti nita, da e se krupni oblaci razii
i da e narednog dana biti jo toplije i sparnije; i na tabor
onih drugih, prostodunih i punih nade, koji tvrde da e ti
oblaci doneti kiu iste noi ili, u najgorein sluaju, ve
sutra, a kojima je jedna zima dovoljna da zaborave na
teinu tih jezivih dana. Na tabore to su jednako uporni i
iskljuivi poput tabora onih to smatraju da je ova zemlja
propala i onih drugih to vele isplivaemo, jer ovde uvek
ima velikih rezervi. Ukratko: buenosajreske oluje podele
stanovnike ovog grada ba kao to letnje oluje podele ljude
bilo kog grada na svetu: na pesimiste i optimiste. A ta
podela (kako je to Bruno objasnio Martinu) postoji a priori,
nezavisno od oluja, nezavisno od elementarnih ili politikih
nedaa. Ona, meutim, izbija na videlo u tim prilikama
poput latentne slike na ploi za razvijanje filma. Pa (takoe
mu je kazao), iako ovo vai za bilo koji kraj na svetu gde
ive ljudska bia, postotak pesimista je u Argentini, a
naroito u Buenos Ajresu, mnogo vei, zato to je i tango
tuniji nego tarantela, polka ili bilo koji drugi ples iz bilo
kog kraja sveta. Elem, te je noi kia lila kao iz kabla,
prisiljavajui pesimiste da uzmaknu. Ali, to je uvek samo

trenutno povlaenje, jer se taj tabor nikada potpuno ne

povlai i nikada ne priznaje svoj konani poraz, poto uvek
moe da kae (a i kazuje) videemo da li e stvarno da
osvei. Meutim, to je kia due padala, juni vetar je
duvao sve jae, donosei suvu i otru hladnou Patagonije,
navodei pesimiste, koji se nikada ne predaju, na proricanje
gripova i nazeba, ako ne i upala plua, jer u ovom
prokletom gradu ovek, kada ujutru polazi na posao, ne
zna da li treba da obue kaput (uprkos toploti) ili lagano
odelo (uprkos hladnoi). Stoga, smatraju oni, onim
jadnicima koji stanuju u predgraima, na sat vonje vozom
ili podzemnom eleznicom od svojih kancelarija, stalno
preti opasnost od iznenadne hladnoe ili od vlane,
nepodnoljive vruine. A tu misao je Bruno saeo rekavi
da u Buenos Ajresu ne postoji klima nego dva vetra:
severac i jugo.
Iz kafea na uglu ulica Admirala Brauna i Pedra de
Mendose Martin je posmatrao kako kia spira brodske
palube osvetljavane munjama.
A kada je, negde posle ponoi, naposletku mogao da
izie, morao je da treim korakom ode do svoje sobe kako
se ne bi smrzao.

VII
Minulo je mnogo dana a od Alehandre nije bilo ni traga
ni glasa. A onda je jednog dana odluio da joj telefonira.
Pristalaje da se nakratko vide u kafeu na uglu ulica
Esmeralda i arkas. Taj susret ga je bacio u jo vee
oajanje: Alehandra mu je samo pripovedala (s kojim
ciljem?) o gadostima onih ena iz butika.
Onda su ponovo proticali dani i Martin se ponovo
osmelio da je pozove telefonom. Vanda mu je odgovorila
da Alehandra trenutno nije tu, ali da e joj svakako preneti
poruku. Ipak, ona se nije javila.
Nekoliko puta bio je u iskuenju da ode do butika. Ali
se na vreme obuzdavao, jer je znao da bi, ukoliko to uini,
tim odlaskom opteretio Alehandru jo vie i, samim tim,
udaljio je jo vie od sebe; kao to brodolomnik, na amcu,
oajno edan, mora da odoli iskuenju da pije slanu vodu,
jer zna da bi mu to samo povealo e. Ne, naravno, nee je
zvati. Moda je on suvie sputao njenu slobodu, preterano
je opteretio svojim prisustvom; jer on se bacio, takorei
obruio na Alehandru, muen svojom usamljenou. A
moda bi meu njima sve moglo da bude kao to je bilo,
ukoliko bi joj pruio slobodu za kojom udi.
Ipak, jedno dublje uverenje, mada neizreeno, navodilo
ga je na pomisao da se ovekovo vreme nikada ne vraa
unazad, da nikada nita vie ne moe da bude kao to je
nekada bilo i da, kada se oseanja pogoraju ili izmene,
nema tog uda koje ih moe vratiti u preanje stanje: kao
to se i zastava isprlja i izlie (uo je od Bruna). Ali je
njegova nada odolevala. Jer, kako je mislio Bruno, nada

postoji ak i kada je borba osuena na poraz, poto se nada

raa ba u nesrei i usled nesree. Zar e neko moi da joj
kasnije prui ono to joj je on pruao? Njegovu nenost,
njegovo razumevanje, njegovu bezgraninu ljubav? Ali bi
re kasnije odmah pojaavala njegovu tugu, navodei ga
da zamilja jednu budunost u kojoj ona vie nee iveti
pored njega, neku budunost u kojoj e joj neko drugi
(drugi!) govoriti rei sline onima koje joj je on govorio, a
koje je ona sluala sa arom u oima, u onim trenucima koji
su mu ve izgledali neverovatni; oima i trenucima za koje
je on smatrao da e veno biti njegovi, da e zauvek ostati
apsolutno i dirljivo savreni kao lepota nekog kipa. I ona i
taj Drugi, iji lik nije mogao da zamisli, prolazie zajedno
istim ulicama i mestima kojima je ona ve prolazila s
Martinom. Tada on vie nee postojati za Alehandru ili e
znaiti tek seanje to se gubi i izaziva tugu ili nenost, a
moda i oseanje dosade ili neraspoloenja. Potom se
trudio da je zamisli u trenucima strasti dok izgovara tajne
rei koje se izgovaraju u tim trenucima, kada svi, pa prema
tome i Martin, naroito Martin, bivaju uasno iskljueni iz
sobe u kojoj su njihova naga tela i njihovi uzdisaji. Tada bi
Martin trao do telefona, govorei sebi da je uostalom
dovoljno da okrene est brojeva pa da uje njen glas.
Meutim, pre nego to bi zavrio sa okretanjem, spustio bi
slualicu, jer je ve imao dovoljno iskustva da shvati kako je
moguno biti pored druge osobe, sluati je i dodirivati, a da
ipak izmeu njih dvoje postoje neprelazni bedemi; kao to,
nakon smrti, nae due mogu da budu blizu onih koje smo
voleli, a ipak muno odvojene od njih nevidljivim ali
nesavladivim bedemom koji zauvek spreava mrtve da
opte sa svetom ivih.
Prolo je, dakle, mnogo dana.
Naposletku je ipak otiao u butik, mada je znao da time
nita nee postii nego da e samo razjariti onu zver

skrivenu u Alehandri, onu zver koja je mrzela svako

uplitanje. Dok je sebi govorio ne, neu ii, ve se bio
zaputio ka ulici Serito; ak i kada je ve stigao do kapije, jo
je u sebi ponavljao s tvrdoglavom ali uzaludnom
odlunou apsolutno ne treba da je vidim.
Ba tog asa iz butika je izlazlla neka nakindurena i
nafrakana ena, buljavib i zlobnih oiju. Nikada mu
Alehandra nijje izgledala toliko daleka kao kada bi se nala
u krugu tih ena: supruga ili ljubavnica raznoraznih
direktora, znamenitih lekara ili menadera. A tek
razgovori! priala je Alehandra. Razgovori kakvi samo
mogu da se uju u modnim salonima ili kod enskih
frizera. Meu farbama za kosu, ispod marsovskih aparata,
sa kosama svih boja iz kojih se cedi teno ubre; iz njihovih
usta nalik ubritu, nalik odurnim rupagama na
napomaenim licima, uju se uvek iste rei i ogovaranja; te
ene daju savete, otkrivaju sopstvene loe strane i
ozlojeenost, priaju ta se sme a ta se ne sme raditi s
nekim dasom. A sve je to zainjeno bolestima, novcem,
nakitom, krpicama, fibromima, koktelima, rukovima,
pobaajima, direktorskim mestima, unapreenjima,
deonicama, potencijom ili impotencijom ljubavnika,
razvodima, neverstvima, sekretaricama i rogovima.
Martin ju je sluao zaudeno, a ona bi onda prsnula u
smeh, odvratan ba kao i opisani prizor. Ali, pitao je
Martin zamuckujui, kako moe da sve to podnese?
Kako moe da radi u takvoj sredini? Na ta naivna
pitanja ona je odgovarala jednom od svojih ironinih
grimasa, jer, upamti ovo to u ti rei, sve ene na kraju
krajeva imaju telo i uterus. To ne treba zaboraviti i te
karikature treba posmatrati kao to na srednjovekovnim
gravirama lepe gospe posmatraju neku lobanju. Za divno
udo, te spodobe su u neku ruku prilino potene i
dosledne, jer je podlost u njima suvie vidljiva da bi ikoga

mogle da zavaraju. Ne, Martinu nije bilo jasno. Bio je

uveren da Alehandra skriva od njega ta zapravo misli.
Tada je otvorio vrata i kroio u butik. Alehandra ga je
iznenaeno pogledala, pozdravila ga je, ponudila ga da
sedne i nastavila posao.
U tom asu u salon je uao veoma udan ovek.
Mes dames... rekao je, klanjajui se s izvetaenom
uglaenou.
Poljubio je Vandinu a potom Alehandrinu ruku i
dodao:
Kao to je govorila Popeskova u Lhabit vert: Je me
prostitu vos pieds.15
Zatim se okrenuo prema Martinu i osmotrio ga kao da
je on neki neobian komad nametaja spreman za prodaju.
Smejui se, Alehandra ga sa odstojanja predstavi.
Vi me, mladi prijatelju, gledate s uenjem i potpuno
ste u pravu ree on neusiljeno. Objasniu vam. Ja sam
zbir neoekivanih elemenata. Tako, na primer, kada utim,
oni koji me ne poznaju misle da imam glas aljapina. U
stvari, glas mi je piskav. Kada sedim, pretpostavljaju da
sam onizak, jer mi je trup kratak, a posle uvide da sam
gorostas. Gledano spreda, mrav sam. Ali iskosa, ispada da
sam korpulentan.
Dok je to govorio, praktino je dokazivao svaku od
svojih tvrnji i Martin je zapanjeno uvidao da su potpuno
tane.
Pripadam tipu Gillete, po uvenoj klasifikaciji
profesora Mongoa. Lice mi je uiljeno, nos dugaak i iljat,
a imam i povelik stomak, iljat kao u idola sa Uskrnjih
ostrva. Kao da sam rastao izmeu dve daske. Shvatate li?

Zelena odeda: Padam ponizno pred vae noge. Prim.

prev.

15

Martin primeti da se obe ene smeju; smejale su se sve

dok je taj takozvani Kike bio u butiku, a taj smeh je poput
muzike u filmu bivao povremeno priguen da ne bi ometao
njegova domiljanja, a opet ponekad gromoglasan, jer to
njemu nije smetalo. Martin je bolno gledao Alehandru.
Kako je mrzeo to njeno lice, to butik-lice, koje kao da je
poprimala da bi uestvovala u tom tatom svetu, ali koje je
jo imala kada se nalazila nasamo s njim, da bi ono zatim
polagano iezavalo, dok se iza njegovih odvratnih obrisa
postepeno pomaljalo jedno od onih lica koje je pripadalo
njemu i koje je on iekivao, kao to usred odvratne rulje
ekamo nekog eljenog i dragog putnika. Jer, kako je
govorio Bruno, lice znai maska i svako od nas ima
mnotvo maski: masku oca, profesora, ljubavnika. Ali, koja
od njih je prava? Postoji li uopte maska koja je istinska? Na
mahove je mislio da ova Alehandra koju sada gleda, dok se
smeje Kikeovim dosetkama, nije niti moe da bude ista ona
koju on poznaje, a pogotovo ne moe da bude ona
najzagonetnija, ona divna i strana Alehandra koju on voli.
Ali, to su sedmice vie prolazile, kasnije je sve vie bio
sklon miljenju, kao i Bruno, da su sve maske istinite, te da
je i ono butik-lice nepatvoreno i da na svoj nain izraava
neku vrstu stvarnosti Alehandrine due, stvarnosti koja je (i
ko zna koliko jo drugih!) njemu strana, koja mu ne
pripada niti e mu ikada pripadati. A onda, kada bi ona
stigla, s jo primetnim tragovima drugih likova, kao da nije
imala vremena (ili elje) da ih izmeni, Martin bi u nekom
gru njenih usana, u kretnji ruke, u sjaju njenih oiju
otkrivao tragove neobinog ivota: kao neko ko je izvesno
vreme proveo na smetlitu pa u naem prisustvu jo
pomalo vonja na raniji smrad. O tome je mislio kada je
zauo Vandu (koja je neprekidno grickala bombone) kako
kae:
Deder, priaj jo neto o onome sinonjem...

Na to je Kike spustio knjigu na sto i rekao obazrivo,

mirno i bespogovorno:
Obina kaka, ma chre.
Obe ene se slatko nasmejae. A kada se povratila od
smeha, Vanda upita:
Koliko zarauje u novinama?
Pet hiljada sedam stotina dvadeset tri pesosa i pedeset
sedam sentavosa, pride trinaesta plata na kraju godine i
baki od efa kada mu kupim cigarete ili mu izglancam
cipele.
uj, Kike: bolje batali novine, a mi emo ti plaati
hiljadu pesosa vie. Samo da nas zasmejava.
Sorry,16 To mi ne dozvoljava profesionalna etika.
Pomisli da bi, ako bih ja otiao, pozorine hronike pisao
Roberto J. Martorel. A to bi, keri moja, bila nacionalna
katastrofa.
Znam, znam, Kike. Priaj kako je bilo sino
navaljivala je Vanda.
Kao to rekoh: obina kaka. Dozlaboga prostako.
U redu, krele, ali ispriaj nam pojedinosti. Posebno o
Kristini.
Ah,femme! Vanda, ti si savrena predstavnica i olienje
ene kako ju je shvatao Oto Vajninger. Bomboni,
prostitucija, ogovaranje. Oboavam te.
Vajninger? na to e Vanda. A ko je to, ta je to?
To, ba to rekao je Kike. Oboavam te.
Hajde, budi dobar, priaj nam o Kristini.
Jadnica, krila je ruke kao Franeska Bertini u jednom
od onih starih filmova to ih klincima prikazuju po kinoklubovima. Ali onaj to je glumio pisca bio je glavom
slubenik Ministarstva trgovine.
Ma nemoj! Poznaje ga?

16

ao mi je. Prim. prev.

 Ne, ali sam ubeden da je tako. Premoren slubenik,

jadnik. Oigledno, bio je zaokupljen nekim problemom s
radnog mesta, povodom penzije ili neega slinog tome.
Omanji debeljko to je upravo ostavio spise pour jouer l
ecrivain.17 Ne mogu da vam opiem koliko me tronula
njegova izlapelost.
Uto neka ena ue u salon. Martin, koji kao da se
nalazio u nekom grotesknom snu, oseti kako mu je
predstavljaju. Kada je shvatio da je to lino Kristina o kojoj
je Kike maloas govorio i kada je video kako ju je ovaj
doekao, pocrveneo je. Kike se poklonio pred njom i rekao
joj:
Lepoto.
Opipavi tkaninu njene haljine, dodao je:
Kakva divota. Ljubiasto ti odlino pristaje uz frizuru.
Kristina se smekala srameljivo i plaljivo: nikada nije
znala da li da mu veruje ili ne. Nije se usuivala da ga
upita za miljenje o komadu, ali je Kike pohitao da joj ga
saopti:
arobno, Kristina! Kakav napor, sirotani moji! Uz svu
onu buku iz susedstva... ta li je u onoj prostoriji do vae?
Plesna dvorana odgovori nepoverljivo Kristina.
Pa da, jasna stvar... Kakav uas! U najdramatinijem
trenutku, eh, navali s mambom . A da nesrea bude vea,
izgleda da su imali i bas-tubu. Prostakluk.
Martin primeti kako Alehandra odjuri u drugu
prostoriju. Vanda je nastavila da radi, leima okrenuta
Kikeu i Kristini, dok joj se telo trzalo u tihom drhtanju.
Kikea nije nita moglo da omete i on nastavi:
Tube bi trebalo zabraniti, zar ne misli, Kristina?
Kakav prostaki instrument! Naravno, vi ste jadnici morali
da se derete iz petnih ila da bi vas uli. Dozlaboga teko,

17

Da bi glumio pisca. Prim. prev.

zar ne? Naroito za onog koji je glumio poznatog pisca?

Kako se zvae? Tonaci?
Toneli.
Da, Toneli. Jadnik! Tako malo physique du role, zar ne?
A na nesreu morao je sve vreme da se nadmee s tubom.
Kakav napor! Vanda, publika ne shvata ta to znai. Osim
toga, Kristina, mislim da su dobro postupili to su odabrali
takvog oveka koji ne lii na pisca, kojji pre lii na
inovnika pred penzionisanje. Eto, tako su jednom u
Telonu postavili ONilovo Ue, a mornar je izgledao ba
kao mornar. E, i to mi je tos: tako svako moe da predstavi
mornara. Mada je, u trenutku kada je progovorio, bolje rei
kada je poeo da mrmlja (jer se nita nije razumelo), taj tip
ispao avolski lo uprkos tome to je izgledao kao mornar:
mogao je da bude istaulica, graevinski radnik, konobar.
Ali, mornar? Never!18 Dovraga, zbog ega su, Kristina, sve
nezavisne pozorine trupe navalile na ONila? Kakva
nesrea za tog jadnog oveka! Uvek ga je pratila nesrea:
prvo otac i Edipov kompleks. Posle, ovde, u Buenos Ajresu,
kada je morao da tegli dakove u luci. A sada sva ova
nezavisna i amaterska pozorita irom sveta. Rairio je
ruke kao da eli da obuhvati celu zemaljsku kuglu i sa
izrazom iskrene tuge na licu, dodao:
Na hiljade, ta kaem, milioni nezavisnih trupa igraju
istovremeno Ue, Crnina pristaje Elektri, Cara Donsa, udnju
pod brestovima... Jadniak! Pa da ne poeli da utone u pie
i da vie nikome ne izie na oi! Naravno, Kristina, to sa
vama je neto drugo. Jer vi ste, u stvari, ve neto kao
profesionalno pozorite, jer zaraujete kao da ste
profesionalci. A to je i bolje: zamisli, molim te, da ti siroti
ljudi danju rade kao istai klozeta ili blagajnici a da zatim
nou igraju kralja Lira... Zamisli! A tekkoliko zloini

18

Nikada. - Prim. prev.

zamaraju... Naravno, uvek ostaje mogunost da se postave

mirnija dela, bez zloina i bez rodoskvrnua. Ili, u najgorem
sluaju, sa jednim do dva zloina. Ali ne: amatere zanimaju
dela u kojima ima zloina napretek, pravih pokolja, kao
kod ekspira. A da ne govorim o dodatnim poslovima kao
to su ienje sale, nametanje kulisa, bojenje zidova,
prodaja ulaznica, posao razvodnika, ienje nunika. Za
podizanje opteg morala. Neka vrsta falansterije. Po
strogom rasporedu, svi moraju da peru klozete. I tako, dok
jednog dana gospodin Saneta reira Hamleta, Nora Rolan,
ne19 Fani Rabinovi, pere i muki i enski klozet. Sledeeg
dana, pomenuti Saneta pere oba klozeta, a Nora Rolan
reira udnju pod brestovima. Na stranu to to su tokom dve
i po godine svi kao ludi obavljali zidarske, stolarske,
molerske, elektriarske poslove, podiui lokal. Plemenite
aktivnosti zbog kojih su bili fotografisani i intervjuisani od
strane mnogih novinara, aktivnosti koje doputaju
upotrebu rei kao ar, zanos, plemenite tenje, narodsko
pozorite, prave vrednosti i vokacija. Naravno, deava se
da ta falansterija i propadne. Diktatura uvek vreba iza
demagogije. Dogodi se tako da gospoda Mastronikola ili
Ernan Sol ili Verdievski ili Mongo Aurelio, nakon to su
dva-tri puta oribali oba klozeta, izmisle doktrinu po kojoj je
gospoica Kaka Pastafrola, u pozorinim krugovima
poznata po svom nom de guerre20 Elizabeta Lin, previe
umiljena,
da
je
u
svojim
malograanskokontrarevolucionarnim, trulim i dekadentnim usmerenjima
potpuno iskvarena, te da je, u interesu njenog moralnog i
scenskog formiranja, potrebno da riba nunike cele pedeset
este, koja je na nesreu i prestupna godina. Sve to
komplikovano aferama Ester Avramovi koja je pristupila

19
20

Roena. - Prim. prev.

Nadimak - Prim. prev.

nezavisnom pozoritu da bi se, tono kau, iroko

razmahnula, a koja je, prema prianju direktora, taj
uzvieni kutak iste umetnosti pretvorila u javnu kuu, to
opet... A tek ljubomora Meneke Apiafuoko, alijas Dijana
Ferer, kojoj ni ne pada na pamet da napusti pomenutog
Mastronikolu. I nagomilani gnev mladog karakternog
glumca Ramsesa Kuaronija, koga su stavili na blagajnu iz
iste zavisti otkako je propala rotirajua demokratija. Sve u
svemu, divan burdelj. Stoga je, Kristina, najbolje prei u
profesionalce, kao to ste vi uinili. Mada onaj stari, radi
li on danju u nekom ministarstvu?
Koji stari?
Tonaci.
Toneli. Toneli nije star. Tek mu je etrdeseta.
Tiens!21 A ja bih se zakleo da mu je etrdeset i kusur.
Eto ta znai slabo osvetljenje! Ali danju negde radi, zar ne?
ini mi se da sam ga video u kafeu preko puta Ministarstva
trgovine.
Ne, on dri radnju s knjigama i kolskim priborom.
Vandina ramena su se tresla kao da ima malariju.
Ah, pa to je divno! Sada mi je jasno zato su mu
dodelili ulogu pisca. Pa da. Mada mi on pre lii na
dravnog inovnika, ali bie da sam sino bio premoren, a i
ta Elektrodistribucija, osvetljenje je tako loe da vi ni
najmanje niste krivi, naravno. Dobro, sreom da ima neku
radnjicu. Tako barem ne mora dla porani na posao. Jer
mora da mu grlo strada, jadniku. Uz taj prokleti mambo i
tubu. U redu, moram da idem, ve uasno kasnim. Kristina,
sve moje estitke. Zbogom, zbogom, zbogom!
Poljubio je Vandu u obraz i uzeo bombon iz kutije.

21

Gle! - Prim. prev.

 ao, Vanda. I pazi na liniju. Zbogom, Kristina, i jo

jednom estitam... Taj ensemble22 ti stoji prekrasno.
Pruio je ruku Martinu, koji je sedeo kao skamenjen, a
zatim je, iznad paravana koji je delio salon od zadnjeg dela,
doviknuo u pravcu u kome se nalazila Alehandra:
Mes hommages23 najdraa.

22
23

enski kostim. -Prim. prev.

Moje potovanje! -Prim. prev.

VIII
Martin je kao skamenjen sedeo na visokoj stolici i
oekivao da mu Alehandra uputi bilo kakav znak. im je
Kike otiao, Alehandra ga je rukom pozvala da poe za
njom u drugu prostoriju u kojoj je crtala.
Vidi objasnila mu je, kao da opravdava svoje
nejavljanje. Imam uasno mnogo posla.
Martin je pratio Alehandrine poteze po beloj hartiji, pri
tom otvarajui i zatvarajui beli perorez. Ona je utke
crtala, a vreme kao da je prolazilo kroz betonske blokove.
Pa dobro rekao je Martin, skupivi svu snagu ja
odoh.
Alehandra mu prie i steui mu miicu ree da e se
uskoro videti. Martin pognu glavu.
Kaem da emo se uskoro videti ponovi ljutito.
Martin podie glavu.
Alehandra, ti dobro zna da ne elim da se meam u
tvoj ivot, da je tvoja samostalnost...
Nije dovrio reenicu, ali zatim dodade:
Ne, hou da kaem... barem... eleo bih da te vidim
bez urbe...
Da, naravno sloi se ona, kao da premilja.
Martin ivnu.
Pokuaemo da nam bude kao ranije, sea li se?
Alehandra ga pogleda sa izrazom setne neverice u
pogledu.
ta, zar misli da nije moguno?

 Jeste, Martine, jeste ree ona, obarajui pogled i poe

da pravi olovkom neke crtee. Da, proveemo lep dan...
videe ve...
Ohrabren, Martin primeti:
Uzrok mnogih naih nesporazuma u poslednje vreme
su tvoji poslovi, urba i sastanci...
Alehandrino lice stade da se menja.
Biu veoma zauzeta do kraja meseca. Ve sam ti
objasnila.
Martin se upinjao da joj nita ne prebaci, jer je znao da
bi bilo kakav prekor imao neeljeno dejstvo. Meutim, rei
su tihom ali neukrotivom snagom izvirale iz dubina
njegove due.
Boli me kada vidim kako stalno gleda na sat.
Ona je podigla pogled nabravi elo i odmerila ga.
Martin sa uasavanjem pomisli nijednu re prekora vie, ali
dodade:
Kao ono u utorak, kada sam mislio da emo zajedno
provesti poslepodne.
Alehandrino lice je najednom ogrubelo i Martin
ustuknu kao pred ponorom.
U pravu si, Martine sloi se ona.
Tada se Martin usudi da napomene:
Zato vie volim da ti sama kae kada emo moi da
se vidimo.
Alehandra je neto preraunavala, a onda ree:
U petak. Mislim da u do petka posvravati ono
najhitnije.
Ponovo se zamislila.
Ali moe da se desi da, u poslednjem trenutku, neto
iskrsne, da zatreba neto da se prepravi ili da se jo doda,
ta ti ga ja znam. Ne bih htela da eka uzalud... Zar ne
misli da je bolje da to ostavimo za ponedeljak?

Ponedeljak! Jo gotovo itava sedmica. No, ta mu je

preostajalo nego da pomirljivo prihvati?
Tokom te beskonane sedmice pokuavao je da nade
neku utehu u radu, itao je, etao, odlazio u bioskop. Traio
je Bruna i mada je goreo od elje da mu pria o njoj, nije bio
u stanju ak ni ime da joj izgovori; a poto je Bruno
nasluivao ta se deava u njegovoj dui, izbegavao je tu
temu i priao o drugim,optim stvarima. Tada bi se Martin
usuivao da kae neto to naizgled ima opte znaenje, to
pripada apstraktnom i bestelesnom svetu istih ideja, ali to
je u stvari bilo tek obezlieno izraavanje njegovih teskoba i
nadanja. Kada bi mu Bruno govorio o apsolutu, Martin bi,
na primer, pitao da nije i prava ljubav jedan od tih
apsoluta. U tom pitanju re ljubav imala je isto toliko
veze sa onom koju su upotrebili Kant ili Hegel kao re
katastrofa sa stvarnim iskl iznuem voza iz ina ili pak sa
zemljotresom, sa ranjenima i postradalima, s njihovim
jaucima i njihovom krvlju. Bruno bi odgovarao da se, po
njegovom miljenju, vrste ljubavi izmeu dva bia menjaju
iz trena u tren, te je tako u jednom asu uzviena, da bi se
potom spustila do trivijalnosti, prerastajui potom u neto
prijatno i lagodno, da bi se iznenada pretvorila u traginu i
razornu mrnju.
Jer, dogaa se da se ljubavnici meusobno ne vole, ili
da jedno od njih ne voli ono drugo, da ga mrzi ili da ga
prezire.
Mislio je na rei koje je jednom prilikom izgovorila
anet: Lamour cest une personne qui souffre et une autre qui
s'enmerde.24 I seao se, kao posmatra nesrea, onog para
to ga je jednog dana video u polutami kafea, u jednom
usamljenom uglu, seao se njega iskopnelog, neobrijanog i
Ljubav, to je jedna osoba koja pati i druga osoba koja se
grdno dosauje. Prim.prev.

24

ispaenog, kako ita i po stoti put proitava neko pismo

sigurno njeno prekorevajui je i stavljajui joj besmislenu
hartiju kao dokaz ko zna kakve obaveze ili obeanja; i nje
koja je, dok se on uporno usredsreivao na neku reenicu iz
pisma, gledala na asovnik i zevala.
A poto ga je Martin upitao zar izmeu dva bia koja se
vole ne bi moralo sve da bude jasno, prozrano i zasnovano
na istini, Bruno je rekao da nikada ne smemo rei istinu
kada je re o ljudskim biima, jer se time nanosi bol,
izazivaju tuga i muke. Dodao je da je on oduvek imao u
planu (ali ja sam samo to: ovek od istih planova, rekao
je i osmehnuo se stidljivo sarkastino) da napie roman ili
pozorini komad o tome: pria o mladiu koji odluuje da
uvek i po svaku cenu govori istinu. Naravno, on na svom
putu seje uas, razaranje i smrt. Dok na kraju ne uniti i
samog sebe, dok ne izazove i sopstvenu smrt.
Znai da treba lagati kazao je Martin s gorinom.
Kaem da se ne sme uvek rei istina. Tanije, gotovo
nikada.
Dakle, treba lagati da bi se zaobila istina?
Otprilike, tako neto odgovorio je Bruno i pogledao
ga ispod oka, strahujui da ga ne povredi.
Tako znai, vi ne verujete u istinu.
Mislim da je istina dobra u matematici, hemiji ili
filozofiji. U ivotu je vanija iluzija, mata, elja i nada.
Osim toga, da li mi uopte znamo ta je istina? Ako vam
kaem da je ono pare prozora plavo, ja izgovaram jednu
istinu. Ali to je delimina istina, pa samim tim i neka vrsta
lai. Jer, taj prozor nije sam, on se nalazi na jednoj kui, u
jednom gradu, u jednom predelu. Okruen je sivilom onog
betonskog zida, plavetnilom neba, izduenim oblacima i
sijasetom drugih stvari. Ako ne kaem sve, apsolutno sve,
ja laem. A rei sve nije moguno, ak ni u sluaju prozora,
jednog obinog dela fizike stvarnosti, obine fizike

stvarnosti. Stvarnost je beskonana i beskonano

iznijansirana. Ako zaboravim samo jednu nijansu, ve
laem. Sada zamislite stvarnost ljudskih bia, sa svim
njenim zapletima i zavrzlamama, protivurenostima i
promenljivostima. Jer stvarnost se menja iz trena u tren.
Ono to smo bili maloas, sada to vie nismo. Da li smo,
moda, uvek ista osoba? Oseamo li uvek isto? ovek moe
nekoga da voli, a da ipak u jednom trenutku prema njemu
oseti prezir ili mrnju. Ako bismo, meutim, u trenutku
kada ga ne cerimo, poinili greku i to mu rekli, to
predstavlja jednu istinu, ali trenutnu istinu, koja nee biti
istina kroz jedan as, sledeeg dana ili u drugim
okolnostima. Ipak, stvorenje kome kaemo tu istinu
poverovae da je to istina, jedina istina za sva vremena. I
pae u oajanje.

IX
Doao je ponedeljak.
Gledajui je kako se pribliava restoranu, Martin
pomisli da za nju nije prikladna re ljupka, pa ak ni
draesna; za nju bi se pre moglo rei da je bajna, ali povrh
svega da izgleda kraljevski. ak i u toj jednostavnoj beloj
bluzi, u crnoj suknji i ravnim cipelama. U toj jednostavnosti
su se jo vie isticale njene egzotine crte, kao to je i kip
uoljiviji na neukraenom trgu. Kao da je sve blistalo tog
popodneva. Pa i taj tihi dan, bez daka vetra, jako sunce
koje kao da je odlagalo dolazak jeseni (kasnije je pomislio
da je jesen ekala u potaji da bi svu svoju tugu izlila u
trenutku kada on bude sam), kao da je sve ukazivalo da su
im zvezde naklonjene.
Spustili su se do Avenije Kostanera.
Lokomotiva je teglila nekakve vagone, dizalica je
podizala neku mainu, hidroavion je nisko leteo.
Progres nacije primeti Alehandra.
Seli su na jednu klupu s pogledom na reku.
Gotovo itav as sedeli su utke ili barem ne rekavi
nita znaajno, zamiljeni, u onoj tiini koja je toliko
uznemiravala Martina. Rei su im bile telegrafski kratke i
za neupuenu osobu ne bi imale nikakvog smisla: ta ptica
uta boja dimnjaka, Montevideo. Ali nisu kovali
planove kao ranije i Martin je pazio da ne kae neto to bi
moglo da pokvari to popodne prema kojem se odnosio kao
prema dragom bolesniku, u ijem prisustvu treba govoriti
tiho i koga treba potedeti svake neprijatnosti.
Ipak nije mogao da se obuzda Martin to oseanje je
u sutini bilo protivreno. Jer, ukoliko je on eleo da sauva
sreu tog popodneva, to je bilo upravo zbog sree, zbog
onoga to je za njega predstavljalo sreu: a to znai biti s

njom a ne pored nje. I vie od toga: biti u njoj, nalaziti se u

svakom njenom procepu, u svakoj njenoj eliji, svakom
njenom koraku, svakom njenom oseanju, svakoj njenoj
misli, pod njenom koom, nad njenim telom i u njemu,
pored tog tela za kojim je eznuo i kome se divio, sa njom i
u njoj. Hteo je zblienje a ne obinu, tihu i setnu blizinu.
Stoga je ouvanje istote tog popodneva utanjem, ne
pokuavajui da ue u nju, bilo lako, ali isto tako
besmisleno i beskorisno kao nemati uopte nijedno
popodne, tako lako i tako bezumno kao ouvanje kristalne
istoe neke vode pod uslovom da je niko ne pije pa makar
bio mrtav edan.
Hajdemo do tebe, Alehandra ree joj Martin.
Ona ga pogleda ozbiljno i ubrzo mu ree da bi vie
volela da idu u bioskop.
Martin izvadi perorez.
Nemoj da si takav, Martine. Nije mi dobro, uopte se
ne oseam dobro.
Blista uzvrati joj Martin, otvarajui seivo peroreza.
Kad ti kaem, opet se ne oseam dobro.
Sama si kriva prekori je Martin. Ne uva se. Evo
sad sam video da jede ono to ne bi smela da jede. Osim
toga, naliva se piem.
Zautao je i stao da strue klupu.
Nemoj da si takav.
Poto je on i dalje tvrdoglavo drao pognutu glavu, ona
ga uze za podbradak i podie je.
Martine, obeali smo jedno drugom da emo provesti
mirno poslepodne.
Martin neto proguna.
Naravno nastavi ona ti sada misli da ukoliko ne
provodimo prijatno popodne, to svakako nije tvojom
krivicom, zar ne?
Bilo je uzalud: Martin nije odgovarao.

Alehandra je zautala. Odjednom, Martin u kako mu

ree:
Dobro. U redu, hajdemo do mene.
Ali Martin nita ne progovori. Ona je ve bila ustala i
uzimajui ga pod ruku upita:
ta tijesad?
Nita. Ti to ini kao da se rtvuje.
Ne budi lud. Hajdemo.
Krenuli su uz ulicu Belgrano, Martin je bio ivnuo i
odjednom, gotovo oduevljeno, uzviknu:
Hajdemo u bioskop!
Ne budali.
Ne, neu da propusti ovaj film. Toliko si ga
oekivala.
Pogledaemo ga drugom prilikom.
Zaista ne eli?
Da je kojim sluajem pristala, obuzela bi ga najcrnja
tuga.
Ne, ne elim.
Martin oseti kako mu radost preplavljuje duu, kao
kada se tope snegovi na planinama i reke nabujaju. Koraao
je odluno, drei Alehandru pod ruku. Kada su proli
pokretni most, primetie jedan taksi koji se kretao ka reci,
ali je bio zauzet. Za svaki sluaj, dadoe mu znak da ih
pokupi na povratku, pokazujui mu da idu u grad. Voza
im potvrdi da je primio porudbinu. Tog dana im je sve ilo
naruku.
Naslonili su se na ogradu mosta. U daljini prema jugu,
kroz izmaglicu koja je poela da se sputa, ocrtavali su se
iani mostovi za prenoenje robe u Boki.
Taksi se vratio i oni uoe.
Kada su stigli, ona je pripremala kafu, a on je razgledao
ploe. Pronaao je jednu koju je Alehandra nedavno kupila.
Trying. A kada je razdirui glas Ele Ficderald otpevao:

Im trying to forget you, but try as I may;

You're still my every thought every day...25
primetio je kako Alehandra zastaje sa oljicom u ruci, a
zatim kazuje:
Uh, strahota jedna! Knocking, knocking at your door...26
Martin je posmatrae utke, oseajui neku tugu zbog
senki koje su lebdele iza pojedinih Alehandrinih reenica.
A onda su se te misli rasprile kao lie na vetru. Grlili
su se bezumno kao dva bia koja ele da se uzajamno
proderu seao se i jo jednom se ponovio onaj neobini
obred, sve ei, dublji i beznadniji. Poneta telom, sred
raspaljenog i izludenog tela, Martinova dua je pokuavala
da nae razumevanja u onoj drugoj dui koja je bila s one
strane ponora. Ali taj pokuaj optenja, koji e se zavriti
gotovo oajnim kricima, bee poeo jo u trenucima koji su
prethodili preokretu: ne samo reima koje su jedno
drugome kazivali, nego i kroz poglede i kretnje,
milovanjima, ak i poudnim dodirivanjem ruku i usana.
Martin je pokuavao da se zblii sa Alehandrom, da je oseti
i shvati dodirujui njeno lice, milujui joj kosu, ljubei joj
ui, vrat, grudi i stomak, kao pas koji traga za skrivenim
blagom i njui zagonetnu povrinu, punu nagovetaja, ali
onih suvie nejasnih i neprimetnih nagovetaja koji se teko
naslute. I kao to pas, osetivi da je blizu onoga za im je
tragao, poinje da mahnito rije (ne hajui za spoljanji svet,
izbezumljen i pomahnitao, mislima i oseanjima
usredsreden na tu, sada ve blisku, jedinstvenu i monu
tajnu), tako je i on nasrtao na Alehandrino telo, pokuavao
da kroz nju prodre do mranog dna bolne zagonetke: rijui,

Pokuavam da te zaboravim, onako kako mogu, ali na tebe

jo svakodnevno mislim. -Prim. prev.
26
Kucam, kucam na tvoja vrata. Prim. prev.
25

grizui, pomamno prodirui i pokuavajui da uhvati te

slabe i sve blie zvukove tajanstvene i skrivene due tog
stvorenja, tako svirepo bliskog i tako neuteno dalekog.
Dok je Martin rio, Alehandra se moda borila na svom
pustom ostrvu, dovikujui ifrovane poruke, nerazumljive
Martinu, verovatno njoj zaludne, a za oboje beznadene.
Zatim su, kao posle borbe koja je na bojitu ostavila
mnogo leeva a da niemu nije posluila, oboje zautali.
Martin je pokuao da joj vidi izraz lica, ali nije mogao
da ga nazre u gotovo potpunoj pomrini sobe. Onda
krenue napolje.
Treba da telefoniram ree Alehandra.
Ula je u jedan kafe i telefonirala.
S vrata, Martin ju je nespoko jno gledao. Kome li se to
javlja? ta li govori?
Izila je potitena i rekla:
Hajdemo.
Martin je zapazio da je postala odsutna. Kada bi joj o
neemu priao, ona bi mu odgovarala: Molim! A! ta! S
vremena na vreme bi pogledala na asovnik.
ta misli sada da radi?
Ona ga pogleda kao da nije razumela pitanje. Martin joj
ga ponovi i tada ona odvrati:
U osam treba da budem na jednom mestu.
Daleko? upita Martin drhtavim glasom.
Ne odgovori ona neodreeno.

X
Tuno je gledao Alehandru kako odlazi.
Bee poetak aprila, ali su jesen ve nagovetavali
predznaci, kao oni setni odjeci trube mislio je to se uju
u pozadini glavne teme neke simfonije, ali koji nas
(neodluno, neno, ali sve upornije) ve opominju da se ta
tema blii kraju a da e daleki odjeci truba bivati sve jai,
sve dok sami ne prerastu u glavnu temu. Poneki suvi list,
nebo koje se ve sprema za duge oblane dane maja i juna,
nagovetavali su da stie najlepe godinje doba u Buenos
Ajresu. Kao da posle nesnosne letnje razmetljivosti nebo i
drvee poinju da se povlae u sebe pripremajui se za
dugo mirovanje.

XI
Gotovo nesvesno je otiao do gostionice, ali je u mislima
neprekidno bio sa Alehandrom. Uz uzdah olakanja, kao
po dolasku u poznatu luku posle neizvesnog putovanja
punog opasnosti, uo je kako Tito govori ovoj zemlji vie
nema spasa, udarajui rukom po Kritici i zastupajui neto o
emu se upravo raspravljalo. Za to vreme Poroto je
mumlao: zato to je okruen pravom mafijom dok je iin za
ankom brisao nekakvu au i kazivao ma grei to svim tim
mangupima ne da nogu, a Tito (besan, zadihan, s
neiskorenjivom argentinskom skepsom), nametajui
pohabanu kravatu i prsei se, naglaavao to ti veli Umberto J.
D'Arkanhelo. A tada je pridolica (Peruci, Pereti?),
nagizdan, u kaputiu italijanskog kroja, besprekoran i
namirisan, na priuenom panskom jeziku rekao da se on
slae s gospodinom DArkanhelom i da, na primer, pada u
oi alosno stanje ovdanjih tramvaja, te da je prosto
nezamislivo da u ovim godinama dvadesetog veka u gradu
kakav je Buenos Ajres jo dre takve nakarade. Na to je
Umberto DArkanhelo, koji ga je sve vreme posmatrao s
priguenom srdbom, upitao s pretvornom i zajedljivom
ljubaznou (privrujui kravatu): Izvinite to pitam, ali ba
me zanima: zar tamo, u vaoj otadbini vie nema tramvaja?
Onda je mladi Peruci ili Pereti odvratio da ih tamo
postepeno povlae iz gradskih centara i da su, uostalom,
tamonji tramvaji veoma brzi, moderni, isti i
aerodinamini, kao i inae ceo saobraajni sistem. Znaju li
oni da je voz na liniji enova-Napulj potukao sve
meunarodne rekorde u brzini? A ovde, iskreno da kaem,

ovdanji vozovi izazivaju saaljenje, pa ak i smeh, kako je

to maloas dobro primetio gospodin DArkanhelo. Stoga,
bie da ga je poprilino zaudilo reagovanje tog istog
gospodina DArkanhela kada je, lupivi koatom akom
po prvoj stranici Kritike, na kojoj je preko osam stubaca
pisalo o Fanovoj pobedi na trkama u Remsu, maltene
viknuo: A ovaj ovde, je li i on Italijan? Na ovo pitanje je mladi
Peruci ili Pereti (iznenaen poput oveka koga bi neko
zaustavio na ulici i ljubazno ga zamolio da pripali cigaretu,
a potom potegao pitolj s namerom da ga opljaka) stao da
odgovara zamuckujui, to je nagnalo Tita da, ceptei od
besa, jedva ujnim glasom procedi: Gledajte, majstore, Fano
je Argentinac iako je sin Italijana, poput mene ili iina ili
gospodina Lambruskinija, koji smo Argentinci i time se diimo,
sin onih Italijana koji su ovamo doputovali natiskani u
potpalublju brodova i koji su zatim pedeset godina dirinili ne
diui glave, pa su ipak zahvalni Americi a njihova deca s
ponosom gledaju nebeskoplavo-belu zastavu i nisu poput ovih
Italijana to sada dolaze ovamo i povazdan kritikuju ovu zemlju:
te ove rupage, te ovi prokleti tramvaji, te ovi vozovi, te ova
prljavtina, te ova prokleta buenosajreska klima, te ova vlaga, te u
Milanu stvari stoje tako i tako, te ovdanje ene nisu elegantne
nego su trapadoze, a ako se niega drugog ne dosete, oni se okome
na biftek. E pa, pitam se ja, a pitam i uvaene prisutne, zato se,
ako im je toliko loe u ovoj zemlji, ne spakuju i ne odu odavde?
Zato se ne vrate u Italiju, ako je tamo raj kao to oni priaju? ta
hoe svi ti naelnici, doktori, inenjeri! I besno ustavi sa
stolice, namesti kravatu, presavi Kritiku, doviknu Martinu
Ajmo kui, mome i izie bez pozdrava.

XII
Na izlazu iz gostionice Martin se rastao od Tita i krenuo
ka parku. Popeo se stepenicama nekadanjeg letnjikovca,
jo jednom osetio jak vonj ustajale mokrae to se uvek tu
oseao, i seo na klupu naspram kipa, gde je navraao vazda
kada bi mu se inilo da njegova ljubav zapada u krizu.
Dugo je sedeo zamiljen nad svojom sudbinom. Progonila
ga je pomisao da je Alehandra u tom trenutku moda s
nekim drugim. Naslonio se na klupu i prepustio se
mislima.

XIII
Sutradan se Martin javio jedinoj osobi koju je mogao da
vidi umesto Alehandre: jedinom mostu ka nepoznatoj
oblasti, mostu koji bee pristupaan, ali koji je vodio do
maglovitog i setnog kraja. Na stranu to to ga je sopstveni
stid a i Brunov spreavao da govori o onom jedinom to
ga je zanimalo.
Dogovorili su se da se nau u kafani La Helvetica.
Treba da odem do Oca Rinaldinija. No, ii emo
zajedno.
Objasnio mu je da je Otac Rinaldini ozbiljno oboleo i da
se ba on, Bruno, zauzeo kod Monsinjor Hentilea ne bi !i
Ocu Rinaldiniju dozvolili da se vrati u Riohu. Njega su,
meutim, biskupi mrzeli i moe se rei da je Rinaldini inio
sve mogue ne bi li izdejstvovao dozvolu da ode.
Jednog dana, kada bude umro, o njemu e se ninogo
priati. Kao i u sluaju Gali Maininija. Jer u ovoj zemlji
ozlojeenih ljudi ovek poinje da biva velik tek kada
prestane da bude ozlojeen.
Zaputie se ulicom Peru. Steui ga za miicu, Bruno
mu pokaza oveka koji je koraao ispred njih, pomaui se
tapom.
Borhes.
Kada su mu se pribliili, Bruno mu se javi. Pozdravie
se. Tada Martin primeti da su Borhesove ruke majune,
gotovo bez kostiju i bez snage. Crte tog oveka su izgledale
kao da su najpre bile nacrtane, a zatim delimice izbrisane
gumicom. Zamuckivao je.
Ovo je prijatelj Alehandre Vidal Olmos.

 Ma, nemojte mi rei... Alehandrin... pa vrlo dobro.

Podizao je obrve i posmatrao Martina odsutnim,
svetloplavim, vodnjikavim oima, s apstraktnom i nikome
posebno namenjenom srdanou.
Bruno ga upita ta sada pie.
Pa eto, bogamu... zamucao je, dok mu je na licu
titrao osmeh: neka meavina oseanja krivice i obesti, kakav
se moe videti u argentinskih seljaka, ironino skroman,
meavina prikrivene nadmenosti i prividne skruenosti,
svaki put kada bi im neko hvalio konja ili njihovu umenost
u tavljenju koe. Bogamu... pa eto... pokuavam da
napiem neku stranicu a da to bude ipak neto vie od
vebanke... Eh, eh!
I tako je zamuckivao uz niz aljivih grimasa na licu.
Dok su ili Rinaldinijevoj kui, Bruno je u mislima
video Mendesa kako sarkastino govori: Predava za gospoe
pripadnice drutvene vrhuke! Ipak, sve je bilo mnogo
sloenije od onoga kako je to Mendes zamiljao.
Zanimljiv je kvalitet i znaaj koji u ovoj zemlji ima
fantastina knjievnost ree Bruno., Pitam se ta je
razlog tome.
Martin ga stidljivo upita da to nije moda posledica
neprijatne argentinske stvarnosti, neka vrsta izbavljenja iz
nje.
Nije. Neprijatna je i amerika stvarnost. Mora da
postoji i drugo objanjenje. A to se tie onoga to Mendes
misli o Borhesu...
Nasmeio se.
Vele da ima malo argentinskog u sebi primeti Martin.
A ta bi drugo mogao da ima u sebi? On vam je
tipian nacionalni proizvod. Nacionalno je ak i njegovo
evropejstvo. Evropljanin nije evropeista: on je naprosto
Evropljanin.
Mislite li da je on velik pisac?
Bruno se zamisli.

 Ne znam. Ali sam uveren da je njegova proza

najistaknutija od svih koje se danas piu na panskom
jeziku. Meutim, njegov stil je previe doteran da bi bio
veliki pisac. Moete li da zamislite Tolstoja kako pokuava
da zadivi itaoca nekim prilogom u asu kada je posredi
ivot ili smrt neke od njegovih glavnih linosti? Ipak, nije u
njemu sve kitnjasto, vizantijsko; daleko od toga. U
njegovim najboljim stvarima ima neto vrlo argentinsko:
neka seta, neka metafizika tuga...
utke su proli deo puta.
U stvari, mnogo se gluposti izgovori o onome to bi
trebalo da je argentinska knjievnost. Vano je da bude
duboka. Sve ostalo dolazi samo od sebe. Meutim, ukoliko
nije duboka, uzaman je da na scenu uvodi gaue ili
kojekakve prikane. Najreprezentativniji pisac elizabetanske
Engleske bio je ekspir. Ipak, pozornica mnogih njegovih
dela nije bila Engleska.
Zatim dodade:
...A najsmenije od svega je to Mendes odbacuje
evropski uticaj na nae pisce. A na emu to zasniva? E, to
vam je najzabavnije: na filozofskoj doktrini koju su razradili
Jevrejin Marks, Nemac Engels i Grk Heraklit. Ako bismo
bili dosledni njihovim sudovima, tada bi trebalo pisati na
jeziku guerandi o lovu na nojeve. Sve ostalo bi bila
pozajmica i antinacionalno. Naa kultura potie iz Evrope i
kako onda moemo to da izbegnemo! I zato da to
izbegavamo? Ne seam se ko je bio taj to je rekao da ne
ita da ne bi izgubio originalnost. Shvatate li? Ako je neko
roen da ini ili kazuje neto originalno, on bez sumnje
nita nee izgubiti itajui knjige. Ako nije roen za to,
itanjem knjiga nita nee izgubiti... Osim toga, ovo ovde je
neto novo, mi Latinoamerikanci ivimo na drugaijem
kontinentu, sve se odvija u drukijem smeru. Pa i Fokner je
itao Dojsa i Hakslija, Dostojevskog i Prusta. ta bi hteli?

Originalnost potpunu i bezuslovnu? Ona ne postoji. Ni u

umetnosti, a ni u emu drugom. Sve je samo nadgradnja.
istote nema ni u emu to je ljudsko. I grki bogovi su bili
hibridni i inficirani (da tako kaem) istonjakim i
egipatskim religijama. U Vodenici na Flosi ima jedan
odlomak u kome neka ena proba eir pred ogledalom: to
je Prust. Hou da kaem, zametak Prusta. Sve ostalo je
proces razvitka. Genijalan, kancerozan ak, ali ipak proces
razvitka. Isto je i sa jednom Melvilovom pripovetkom,
mislim da se zove Bertleby ili Bartleby, ili neto slino. Dok
sam je itao, na mene je ostavila dubok utisak kafkijanska
atmosfera te pripovetke. I to je tako u svemu. Eto, na
primer, mi smo Argentinci ak i kada se odriemo zemlje,
kao to to esto Borhes ini. A naroito kada je se odriemo
s istinskim gnevom, kao to to Unamuno ini sa panijom;
kao oni zagrieni ateisti koji podmeu bombe u crkvi, to je
opet jedan vid verovanja u Boga, Pravi ateisti su
ravnoduni, cinici. A kada je u pitanju otadbina, ono to
bismo mogli da nazovemo ateistima u odnosu na
otadbinu, to su kosmopoliti, pojedinci kojima je svejedno
da li ive ovde ili u Parizu ili pak u Londonu oni ive u
jednoj zemlji kao u nekom hotelu. Ipak, budimo pravini:
Borhes nije od tih. Mislim da on na izvestan nain boluje za
otadbinom, mada, naravno, nema senzibilitet ili
irokogrudost da bi bolovao za svojom zemljom kao to
moe da boluje seoski nadniar ili radnik u hladnjai. To
otkriva njegov nedostatak veliine, njegovu nesposobnost
da shvati i oseti sveukupnost otadbine, ukljuujui i njenu
prljavu sloenost. Dok itamo Dikensa, Foknera ili Tolstoja,
mi oseamo to potpuno poimanje ljudske due.
A ta mislite o Giraldesu?
U kom smislu?
Pa, u smislu evropeizma.

 Aha, to. U neku ruku, pojedini delovi romana Don

Segundo Sombra mogu da izgledaju kao da ih je napisao
neki Francuz koji je proveo izvesno vreme u pampi. Ipak,
pogledajte, Martine, obratite panju na to da sam rekao u
neku ruku, pojedini delovi...A to znai da taj roman nije
mogao da napie neki Francuz. Mislim da je on u sri
argentinski, mada su Linovi gaui verniji od Giraldesovih.
Don Segundo je mitoloki seljak, ali i takav je nita manje
nego mit. injenica da se usadio u duu naeg naroda
dokazuje da je on autentian mit. Na stranu to je Giraldes
Argentinac po svojoj metafizikoj usmerenosti. To je
karakteristino: bilo da je re o Ernandesu, Kirogi ili
Robertu Arltu.
Robertu Arltu?
Bez ikakve sumnje. Mnoge budale misle da je on
znaajan zbog svoje slikovitosti. Nije, Martine, gotovo sve
to je kod njega slikovito predstavlja manu. Uprkos tome,
on je velik. Velik i zbog strahovitog metafizikog i
religioznog naboja Erdosainovih monologa. Roman
Sedmorica ludaka ima sijaset mana. Ne kaem stilskih ili
gramatikih greaka, jer to ne bi ni bilo znaajno. Kaem da
je pun knjievnosti u navodnicima, pretencioznih ili
apokrifnih likova, kao to je Astrolog. No, velik je uprkos
svemu tome.
Nasmeio se.
Ali... sudbina velikih umetnika je prilino tuna: kada
im se dive, ljudi to ine mahom zbog njihovih slabosti ili
mana.
Vrata im je otvorio sam Rinaldini.
Bio je to visok ovek, sede kose, orlovskog i strogog
profila. U izrazu njegovog lica zapaali su se u isti mah
dobrota, ironija, inteligencija, skromnost i ponos.
Stan je bio oskudno nameten, prenatrpan knjigama.
Kada su oni stigli, pored hartija i pisae maine bili su

ostaci hleba i sira. Stidljivo, nastojei da to sakrije od njih,

Rinaldini je pokuao da ih ukloni.
Mogu samo da vas ponudim aom vina iz Kafajatea.
Doneo je bocu.
Oe, maloas smo na ulici videli Borhesa kazao je
Bruno.
Stavljajui ae pred njih, Rinaldini se nasmei. Bruno
tada objasni Martinu da je Rinaldini napisao znaajne stvari
o Borhesu.
Dobro, de, ali od tada je proteklo ve dosta vode
ispod mosta primeti Rinaldini.
ta, valjda niste promenili miljenje?
Ne odgovori on ali bih sada kazao jo neto. Sve
manje podnosim njegovo pisanje.
Ali, Oe, njegove su vam se pesme mnogo dopadale.
U redu, neke jesu, da. Ali ima puno visokoparnosti.
Bruno ree da njega uzbuuju one pesme koje govore o
detinjstvu, o nekadanjem Buenos Ajresu, o starim
dvoritima i prolaznosti.
Da priznao je Rinaldini. No, ja teko podnosim one
njegove filozofske divertismane, mada bi bolje bilo rei
kvazifilozofske. On je ingeniozan pisac, davolski vet. Ili
sofisticiran, to bi rekli Englezi.
Ipak, Oe, u jednom francuskom listu govori se o
Borhesovoj filozofskoj dubini.
Rinaldini ih ponudi cigaretama, osmehujui se
mefistofelovski.
Ma ta kaete...
Pripali cigaretu i ree:
Gledajte, uzmite bilo koji od tih divertismana.
Vavilonsku biblioteku, na primer. Tu se Borhes poigrava
s pojmom beskonanog, brkajui ga s pojmom
neodreenog. Osnovnu razliku izmeu ta dva pojma
moete nai u ma kojoj raspravici u poslednjih dvadeset pet

vekova. Naravno, iz apsurdne premise moe da se izvede

bilo kakav zakljuak. Ex absurdo sequitur guodlibet. Te tako
iz te detinjaste zbrke izvlai neku vrstu opake parabole koja
namee zakljuak da je ovaj svet nerazumljiv. Svaki student
to zna, a ak i ja bih se usudio da iznesem pretpostavku (to
bi rekao Borhes) da ostvarenje svih mogunosti
istovremeno nije moguno. Ja mogu da stojim i mogu da
sedim, ali ne i da stojim i da sedim istovremeno.
A pripovetka o Judi?
Jedan irski svetenik rekao mi je jednom prilikom:
Borhes je engleski pisac koji odlazi u predgrae da
bogohuli. Trebalo bi dodati: u predgraa Buenos Ajresa i
filozofije. Teoloko rasudivanje koje izlae gospodin Borhes
Serensen, ta vrsta skandinavsko-buenosajreskog
kentaura, nema ni trunke pravog rasuivanja. I ja bih, da
pripadam apstraktnoj slikarskoj koli, mogao da naslikam
kokoku u vidu jednog trougla i nekoliko takica, ali iz toga
ne bih mogao da dobijem kokoju supu. E pa sad, da li je
kod Borhesa ova igra sraunata ili je prirodna? Mislim: da li
je on sofist ili sofistik? To izrugivanje nije doputeno
nijednom potenom oveku, pa makar da je u pitanju ista
knjievnost.
U Borhesovom sluaju i jeste ista knjievnost. On bi
to sam rekao.
Utoliko gore po njega.
Sada je ve bio ljut.
To milostivo fantaziranje o Judi otkriva sklonost ka
mekutvu i kukaviluku. Uzmie se pred vrhunskim
stvarima, pred vrhunskom dobrotom i vrhunskom zlobom.
Tako danas laljivac pokuava da spase davola. Nije davo
tako crn kakvim ga prikazuju, ma hajte molim vas!
Pogledao ih je kao da ih poziva da porazmisle o tome.
Stvari stoje obratno. Vrag je crnji nego to ga ti ljudi
prikazuju. Nisu oni loi filozofi; po njih je gore to to su loi

pisci. Zato to ne opaaju ak ni tu kapitalnu psiholoku

stvarnost koju je jo Aristotel video. Ono to je Edgar Po
nazvao the imp of perversity.27 Veliki pisci prolog veka su to
ve jasno videli: od Blejka do Dostojevskog. Ali, naravno...
Nije dovrio misao. Letimino je pogledao kroz prozor i
blago se osmehnuvi, rekao:
Elem, Juda slobodno eta Argentinom... Zatitnik
ministara finansija, poto je izvukao novac odonud otkuda
nikome ne bi palo na pamet. Siroti Juda, meutim, nije ni
sanjao o tome da vlada. A sada evo u naoj zemlji samo to
nije dobio, ili je ve dobio, mesto u vladi. Ipak, u vladi ili
van nje, Juda se na kraju sam obesi.
Zatim mu je Bruno ispriao ta je razgovarao sa
Monsinjor Hentileom. Rinaldini odmahnu rukom,
osmehujui se s pomirljivom i dobrodunom ironijom.
Ne sekirajte se, Basane. Biskupi me nee napustiti. A
to se tie tog Monsinjora Hentilea koji je, naalost, va
roak, bilo bi mu bolje, da umesto to se bavi crkvenim
politikantstvom, povremeno proita Jevanelje.
Odoe.
On ostaje tamo sam, sirot, u pohabanoj mantiji,
pomislio je Martin.

27

Zametak perverzije. Prim. prev.

XIV
Od Alehandre nije bilo ni traga. Martin je traio utehu u
poslu i druenju s Brunom. Bili su to dani tunih
razmiljanja: ali dani haotine i mrane tuge jo ne behu
nastupiLi. Njegovo raspoloenje i dua bili su u skladu sa
tom buenosajreskom jeseni koju ne obeleavaju sanio suvo
lie, olovno nebo i rominjanje kie nego i oseanje
izgubljenosti i mutnog nezadovoljstva. Ljudi su zazirali
jedni od drugih, govorili razliitim jezicima, srca im nisu
kucala istim ritmom (kao to biva u otadbinskim ratovima
ili optim slavljima): dve nacije su postojale u jednoj zemlji,
a te nacije su bile smrtni neprijatelji, popreko su se gledale i
mrzele jedna drugu. A Martin je oseao usamljenost i pitao
se o svemu: o ivotu i smrti, o ljubavi i apsolutnom, o
otadbini i o ovekovoj sudbini uopte. No, nijedno od tih
razmiljanja nije bilo isto filozofsko nego se neizbeno
ticalo seanja na Alehandru, njenih sivozelenih oiju,
njenog zlovoljnog i protivrenog izraza na licu. Odjednom
bi se priinilo kao da je Alehandra sama otadbina, a ne
ona lepa, mada konvencionalna ena koja je na slikama
simboliki predstavljala otadbinu. Otadbina je detinjstvo
i mati, dom i nenost, a ba to Martin nije imao; mada je
Alehandra bila ena, on je delimino oekivao da u njoj
nae toplinu i majku. Meutim, ona je bila mrana i
uzburkana oblast koju potresaju zemljotresi i pustoe
uragani. Sve se uskomealo u njegovoj nespokojnoj i
opijenoj dui. Sve se vrtoglavo vrtelo oko Alehandrine
pojave, ak i kada je razmiljao o Peronu ili Rosasu, jer se u
toj devojci, potomku unitarista a ipak pristalici federalista,
u tom protivrenom i ivom zbiru argentinske istorije, pred

njegovim oima kanda saimalo sve to je bilo haotino i

sporno, izopaeno i raspusno, nejasno i mrano. Tada bi
mu se ponovo privideo siroti Lavalje kako jae tihim i
neprijateljskim predelima provincije, sluen i utljiv,
razmiljajui moda o zagonetki koja se zove narod, ili
kako u dugim hladnim noima, zaogrnut nebeskoplavim
ponom, zamiljeno posmatra lelujavi plamen logorske
vatre.
Izgleda da je i Bruno za koga se Martin grevito
hvatao i upitno ga gledao bio obuzet sumnjama dok se
neprekidno pitao o smislu ivota i o biti-ili-ne-biti tog
mranog kutka sveta u kome su iveli i patili on, Martin,
Alehandra i milioni drugih stanovnika Buenos Ajresa, koji,
reklo bi se, tumaraju gradom kao da se nalaze u nekoj
pometnji, a da niko ne zna gde je istina, a da niko vrsto ne
veruje ni u ta; oni stariji kao don Pano (mislio je Bruno)
koji snuju o prolosti, pustolovi koji zgru blago ne
obazirui se ni na koga, dok stariji doseljenici snuju (i oni)
neku drugu stvarnost, fantastinu i daleku stvarnost, kao
stari DArkanhelo koji zuri u one sada ve nedostine
krajeve i apue:
Addio patre e matre,
Addio sorelli e fratelli.
Rei koje je moda izgovorio neki iseljenik-pesnik
stojei pored starca, u asu kada se brod udaljavao od obala
Reda ili Paole, a kada su oni ljudi, mukarci i ene, zurei u
brda onoga to je nekada bila Magna Graecia, vie nego
oima tela (slabanim, manjkavim i najzad nesposobnim da
vide) gledali oima due, tim oima to jote vide ona brda
i one kestenove preko mora i kroz minule godine:
nepominim i bezumnim oima, koje ni beda ni ivotne
mene, a ni udaljenost niti starost nisu mogli da satru.
Oima kojima je stari DArkanhelo (smeno uparaen, s

pohabanim zelenim eirom na glavi, kao karikatura, kao

komian simbol Vremena i Razoarenja, ludo neustraiv
iako pitom) gledao svoju daleku Kalabriju dok je Tito n jega
pogledivao podsmeljivo, pijuckao mate i razmiljao do
avola, to nemam neto novaca. Dakle (mislio je Martin,
gledajui Tita, a ovaj je opet gledao svog oca), ta je
Argentina? Na ovo pitanje esto e mu odgovoriti Bruno:
kazae mu da Argentina nisu samo Rosas i Lavalje, gauo i
pampa nego i (jo kako tragino!) taj stari DArkanhelo sa
zelenim eiriem i bludeim pogledom, kao i njegov sin
Umberto J. DArkanhelo s meavinom skepse i nenosti,
ozlojeenosti i neizmerne irokogrudosti, sklon boleivosti,
analitikog uma, s hroninim beznaem, u grozniavom i
neprekidnom iekivanju NEEGA. Mi, Argentinci, mi
smo pesimisti (govorio je Bruno), jer se u nama nalaze
pohranjene silne nade i iluzije. Da bi ovek bio pesimista,
prethodno mora da je gajio nade. Mi nismo cinian narod,
mada u zemlji ima dosta cinika. Pre e biti da smo napaen
narod, a to je neto sasvim suprotno; ciniku je sve ravno do
mora i ni za ta ga nije briga. Argentinac brine zbog svega i
svaega, esti se, sekira se, negoduje, jedi se. Argentinac je
nezadovoljan svim i svaim, ak i samim sobom, srdit je,
zlovoljan, straan i naprasit. Da, nostalgija starog D
Arkanhela, komentarisao je Bruno kao da govori sebi.
...Elem, ovde kod nas je sve nostalgino, jer mora da je
malo zemalja na svetu u kojima se to oseanje tako esto
doivljavalo: doiveli su ga prvi Spanci, osvajai, koji su
eznuli za dalekim zaviajem; zatim Indiosi, koji su eznuli
za izgubljenom slobodom i za sopstvenim smislom
postojanja; potom gaui, potisnuti od strane doljaka,
izgnani u sopstvenoj zemlji, dok su se seali zlatnog doba
svoje divlje nezavisnosti; zatim stari domai patrijarsi,
poput don Pana, koji su oseali da se ono divno vreme
irokogrudosti i uljudnosti izmetnulo u vreme

uskogrudosti i pretvornosti; naposletku, doseljenici, koji su

eznuli
za
starom
rodnom
grudom,
njenim
hiljadugodinjim obiajima, legendama i boinim
praznicima pokraj ognjita. Pa kako onda ne razumeti
starog DArkanhela? Jer, ukoliko se vie pribliavamo
smrti, blii smo zemlji, i to ne zemlji uopteno uzev nego
onom paretu, onom majunom delu zemlje (koje toliko
volimo i za njim eznemo) na kome smo proveli detinjstvo,
gde su se odvijale nae igre i arolije, neponovljiva
zavodljivost neponovljivog detinjstva. Tada se priseamo
nekog drveta, moga lica nekog prijatelja, nekog psa, nekog
pranjavog puta na podnevnoj pripeci, cvranja cvrcaka ili
ubora nekog potoka. Eto, takvih stvari... Ne velikih nego
malih i obinih stvari, ali koje u predsmrtnom asu dobijaju
neverovatnu vanost, naroito kada se, u ovoj zemlji
doseljenika, ovek na umoru moe da brani jedino
seanjem (tako bolno nepotpunim, providnim i maltene
nestvarnim) na ono drvo ili onaj potok iz detinjstva, od
kojih nas ne dele samo vremenske provalije nego i
prostranstvo Atlantskog okeana. Tako moemo da vidimo
mnogo staraca nalik D? Arkanhelu koji jedva izuste po
neku re i reklo bi se da neprekidno gledaju u daljinu, a oni
u stvari gledaju u sebe, u najvee dubine svog seanja. Jer
seanje odoleva vremenu i njegovoj razornoj snazi. Ono je
neto kao oblik kakav venost moe da poprimi u
neprekidnom toku vremena. Mada se mi (naa svest,
oseanja i tegobno iskustvo) s godinama menjamo, a naa
koa i bore postaju dokaz i svedoanstvo tog vremenskog
hoda, ima neeg u nama, doboko u nama, u onim mranim
oblastima, neeg to se noktima i zubima hvata za
detinjstvo i prolost, za rasu i zemlju, za tradiciju i snove,
to kanda odoleva tom traginom procesu: to je seanje,
tajanstveno seanje na nas, na ono to jesmo i na ono to
smo bili. A bez seanja (kako li uasno mora da je tada!

govorio je u sebi Bruno), ti ljudi to su ga izgubili, kao

prilikom neke strahovite i razorne eksplozije u onim
dubokim podrujima, ti ljudi su samo slabano,
nepostojano i lagano lie koje bezumni i pomamni vihor
vremena raznosi na sve strane.

XV
A onda se jednog popodneva dogodilo neto to ga je
zaprepastilo. Dok je ekao autobus na uglu ulica Leandro
Alem i Kangaljo, kada se saobraaj zaustavio pred crvenim
svetlom, ugledao je Alehandru sa onim ovekom, u jednom
sportskom kadilaku.
I oni su primetili njega. Alehandra je prebledela.
Bordenave ga je pozvao u kola i rekao da e ga povesti, a
Alehandra se pomerila ka sredini da mu napravi mesta.
Vau prijateljicu sam sreo dok je ekala autobus.
Kakve li sluajnosti! Kuda idete?
Martin mu odvrati da ide u Boku, u svoju sobu.
U redu, onda emo najpre da odvezemo vas.
Zbog ega? upitao se Martin kao u bunilu. Re najpre
prouzrokovae mnoga muna pitanja.
Ne dobaci Alehandra ja u ranije da siem. Evo
ovde, na Aveniji Majo.
Bordenave ju je pogledao iznenaeno; ili se barem tako
uinilo Martinu kada je kasnije razmiljao o tom susretu.
Primetio je da je i Bordenaveovo iznenaenje bilo u neku
ruku iznenaujue.
Kada je Alehandra izila, Martin je upita da li hoe da je
otprati, ali ona odgovori da se uri i da je bolje da se vide
drugom prilikom. Ipak, pre nego to e otii, zastala je
kolebljivo, okrenula se i kazala mu da e ga ekati sutradan
u est posle podne u Dokej-klubu.
Bordenave je utao i do Boke bio maltene smrknut.
Martin je pokuavao da analizira taj neobian susret. Da,
moguno je da je taj ovek sluajno sreo Alehandru. Zar

nije i njega sluajno sreo? Isto tako, nije neobino to ju je,

prepoznavi je na ulici, pozvao u kola, s obzirom na
injenicu da je on bio ovek svetskih manira. Na kraju
krajeva, sve to nije nimalo udno. udno je, pak, to je
Alehandra prihvatila njegov poziv. S druge strane, zato se
Bordenave iznenadio kada je ona rekla da e izii na
Aveniji Majo? Iz toga bi se dalo zakljuiti da je njihov susret
bio dogovoren a ne sluajan, te da je ona odluila da izie
ranije da bi Martinu predoila da je u pitanju samo sluajan
susret. A ta odluka je toliko iznenadila Bordenavea da nije
mogao da sprei onaj pokret koji ga je odao. Martin je
osetio kako se neto rui u njegovoj dui, ali se opirao
oajanju, pa je s tvrdoglavom otroumnou nastavio da
analizira ceo taj dogaaj. Tada je, s izvesnim olakanjem,
pomislio da je Bordenaveovo iznenaenje moglo da ima i
drugi uzrok: ulazei u auto, ona mu je kazala da ide svojoj
kui, u Barakas (emu u prilog govori okolnost da su se
vozili ulicom Leandro Alem prema jugu), ali je, na pomisao
da bi Martin mogao neto da posumnja ukoliko bi ostala sa
Bordenaveom nakon njegovog izlaska u Boki, odluila da
izie na Aveniji Majo; a ta iznenadna i udna odluka
privukla je Bordenaveovu panju. U redu, ali zbog ega se
taj ovek natmurio i sneveselio? Dobro, jer je dakako
nameravao da sa Alehandrom flertuje nasamo i njena nagla
odluka mu je osujetila nameru. Postojao je, meutim,
razlog za sumnju. Zato se Alehandra usprotivila da je
Martin otprati? Nee li se kasnije sastati s Bordenaveom,
tamo gde su se sigurno uputili? Utena pojedinost: kako je,
ako ne sluajno, Alehandra mogla da stupi u vezu sa
Bordenaveom? Nije ga poznavala, nije znala gde stanuje, a
to se tie Bordenavea, on nije znao ak ni Alehandrino
ime.
Ipak, neko mutno oseanje nije mu dalo mira. Iznova je
analizirao onaj naizgled trivijalan susret koji je sada, u

svetlosti novog susreta, dobijao izuzetan znaaj. Mnogo

godina posle Alehandrine smrti uverio se u ono to je tada
bila tek podmukla klica sumnje: Bordenave je imao neke
veze s njenim porivom da ga poalje Molinariju posle
sastanka sa Bordenaveom u hotelu Plaza Dogaaji koji su
doveli do njenog samoubistva i poslednji razgovor sa
Bordenaveom ukazae mu jednog dana kakvu je ulogu taj
ovek odigrao u toj tragediji. A kada je posle mnogo godina
razgovarao s Brunom, tuno se podsmehnuo injenici da je
upravo on, Martin, bio taj koji je Bordenavea izveo na
Alehandrin put. Jo jednom e se, ludaki podrobno, seati
pojedinosti onog prvog susreta u Plazi, onog trivijalnog
razgovora koji bi potpuno nestao u nitavilu beznaajnih
zgoda da zavrni dogaaji nisu bacili neoekivanu i jjezivu
svetlost na ono to je predstavljalo neku vrstu
zaboravljenog rukopisa.
Meutim, ovog asa Martin nije mogao da dokui to
krajnje znaenje. Iznova je razmiljao o sastanku u Plazi i
priseao se da su Alehandrine oi blesnule kada joj je
predstavljao Bordenavea, a zatim se ona ukrutila i ostala
takva sve dok je trajao razgovor. Mada je moguno (mislio
je Bruno) da je i taj detalj samo varljivo seanje, detalj
zapaen naknadnom lucidnou koju nam daju ili
mislimo da nam je daju kobni dogaaji, kada kaemo
sada se seam da sam uo neki sumnjiv um a taj um je
u stvari pojedinost koju mata pridodaje istinskim i
konkretnim injenicama usadenim u pamenje. To je
uobiajeni nain na koji sadanjost utie na prolost i pri
tome je menja, obogauje i izobliava slutnjama i
predznacima.
Martin je pokuao da se priseti ta je Bordenave
doslovce kazao u onom razgovoru, ali nita nije bilo
znaajno, barem nije za njegov problem. Dakle, Bordenave
je kazao da su ti Italijani pogledavi pri tom podrugljivo

prema susednom stolu za kojim su sedela dvojica Italijana

svi isti: svi su oni inenjeri, advokati, poslovoe. A u stvari
su takvi nitkovi da ovek medu njima ne sme da se kree
bez puke. Martin se takoe seao da se Alehandra, dotle
neraspoloena, sada naprosto smrknula, crtajui neke
vrljotine na papirnoj salveti. Prva re im je corruzione28
(nastavljao je Bordenave svoju priu) i onda se ovek
neizbeno seti kako su se onim nesrenicima, upuenim u
Afriku da se bore protiv Engleza, njihovi krevi od tenkova
raspadali jo u putu. Nisu znali kuda da se denu. Nita im
nije ilo od ruke: podmazivali su one koje nije trebalo, a
nisu one koje je trebalo, i sve tako... Otuda im se on, kada
su se njemu obratili, nasmejao u brk. ta, zar se niste
povezali s Bevilakvom ? Da bi ih pecnuo, naglasio je da
dodue ima italijansko prezime, ali da, uprkos tome, pije
jo neto osim vode. Uz to je dodao: Vi, Italijani, shvatiete
vic. Ali, vraga, njima uopte nije bilo vickasto. Male osvete
kojima su ljudi skloni, doavola... Hoe ovde da izigravaju
svece... sem toga, kao to im je i sam rekao, ako su toliko
osetljivi kada je posredi moral, zato se uputaju u igru?
Jednako su prljave ruke onoga ko prima mito kao i onoga
ko mito nudi. Martin ga je gledao s uenjem. Kada je posle
Alehandrine smrti ponovo razmiljao o svakoj sceni kojoj je
ona prisustvovala, zakljuio je da se u tom asu Bordenave
obraao ba Alehandri, to je Martinu bilo udno, jer nije
mogao da shvati kako je to Bordenave nameravao da je
osvoji priajui takve stvari. Zatim se raspriao o
politiarima: svi su oni korumpirani. Naravno, nije pri
tome mislio samo na peroniste: mislio je na sve, govorio o
njima uopte, o venicima iz 1936., o aferi Palomar, o muki
u Odeljenju za koordinaciju. Sve u svemu, korupcija u
nedogled... to se tie industrije, alili su se (Martin pomisli

28

Mito, podmiivanje, korupcija. Prim. prev.

na Molinarija), ali nikada nisu zaraivali toliko kao sada,

svejedno to truaju o korupciji, o tome kako bez
podmiivanja nije moguno uvesti ni iglu ili o tome kako
radnici as hoe da rade a as nee. Okreni-obrni, uvek ista
pesma. Ali kada, pitao se on, kada je industrija imala tako
basnoslovne zarade kao ovih poslednjih godina? Svaka
ua ima mainu za pranje rublja i elektrini mikser. A
vojna lica? Od pukovnika navie, sem asnih izuzetaka,
sem ponekog ludaka koji jo veruje u otadbinu, svi su oni
potkupljeni dozvolama za kupovinu stranih automobila i
pekulisanje devizama. A radnici? Njima je jedino stalo da
dobro ive, da dobiju trinaestu platu na kraju godine, da
pobedi River ili Boka, da masno unove naknade zbog
otputanja i to mi je nacionalna industrija! da imaju
plaeni odmor i slobodan dan na Svetog Perona. Uz osmeh
je dodao: Jedino im nedostaje kapitali pa da budu
buruji. Zatim, meajui kaiprstom led u viskiju, primeti:
Sve sam iardija Lovu na sunce i u ovoj zemlji imae
sve. Ako je neko bogat, makar bio bandit, svi e ga obasuti
panjom, on e biti gospodin, uvaena linost. To ti je tako i
ne vredi se uzrujavati. Sve se do sri iskvarilo i tu pomoi
nema. Zemlju su osramotili stranci i ovo vie nije onaj
narod koji je doneo slobodu ileu i Peruu. Ovo je danas
nacija bogataa, kukavica, napolitanskih kockara,
vucibatina, meunarodnih pustolova, kao ovi ovde to su,
varalica i fudbalskih navijaa. Tada je Bordenave ustao,
pruio ruku Martinu i na rastanku mu rekao da se ne brine,
da oni nee biti izbaeni na ulicu. Kada su izili, preli su
kolovoz i seli na jednu klupu naspram reke. Seao se
svakog Alehandrinog pokreta kada ju je zapitao ta ona
misli kakav je tip taj Bordenave: pripalila je cigaretu i on je
pri svetlosti ibice primetio kako joj je lice otvrdlo i
natuteno. ta ima da mislim, kazala je. Argentinac.
Zatim je uutala i bilo je vie nego oigledno da vie nita

nee progovoriti. U tom trenutku Martin je video samo da

je pojavljivanje Bordenavea pomutilo njeno spokojstvo, kao
to gmizavac pomuti kristalno istu vodu. Onda je
Alehandra dodala da je boli glava i da bi najradije otila
kui da prilegne. Pre nego to e se rastati, pred kapijom u
ulici Rio Kvarto, mrzovoljno mu je rekla da e razgovarati s
Molinarijem, ali da on ne treba da se previe nada.
Kada je pregledao taj stari dokument pohranjen u
njegovom seanju, Martinu su se sa gotovo surovom
jasnoom ukazale neke rei koje je Alehandra izgovorila, a
koje su nakon njene smrti dobile neoekivano znaenje. Da:
izmeu onog spokojnog predveerja kada su etali drei
se za ruke i besmislenog razgovora s Molinarijem pojavljuje
se Bordenave. Neto jezivo je pokuljalo.

XVI
A onda se naao pred iinovom gostionicom, iako nije
doao svesno. Ve s vrata je uo Baragana Jurodivog kako,
ispijajui rakiju, po obiaju propoveda, preti, opominje,
kune i proroanski izgovara Momci, nastupa vreme krvi i
ognja, s uzdignutim kaiprstom desne ruke obraajui se
klipanima koji su terali egu s njim, a koji nisu bili kadri da
uzmu za ozbiljno ita to nije Peron ili nedeljna utakmica sa
ekipom Ferokaril Oeste, dok se Martin priseao kako je
Alehandra prebledela kada su se sreli, ili mu se to samo
priinilo, jer nije bilo lako razaznati njeno lice u senci; a ta
injenica jebila izuzetno znaajna jer je ukazivala na to da
susret sa Bordenaveom nije bio sluajan neg;o dogovoren.
Meutim, kako i kada, Boe presveti, kako i kada? Vreme
osvete, momci i pokreui desnu ruku kao da krupnim
slovima ispisuje te rei po vazduhu, Baragan je dodavao
tako je sueno, na ta je mladarija pucala u smeh, a Martin
razmiljao kako iz injenice da je ona prebledela ipak ne
mora da izvue nedvosmislen zakljuak, jer je moglo da
znai da se stidela to ju je Martin zatekao u drutvu tog
tipa prema kome je ranije ispoljila odbojnost. Osim toga,
kako su mogli da se dogovore da se nau kada ona nije
znala. gde Bordenave stanuje? ak je i za njegovu bujnu
matu nepojmljivo da je ona mogla da potrai u imeniku
Bordenaveovu adresu ili broj telefona i da mu se javi. Vreme
krvi i ognja, jer oganj ima da proisti ovaj prokleti grad, ovaj novi
Vavilon, jer svi smo mi u greh ogreznuli. Dodue, moda su se
sreli u kafeu hotela Plaza gde Alehandra oigledno
navraa, ili je ranije navraala, o emu svedoi injenica da
ga je bez lutanja odvela tamo onog dana, tako da je moda

ula u kafe (ali ta e tamo, Boe mili, ta e tamo?) i susrela

se s Bordenaveom, moe biti da su zapodenuli razgovor,
najverovatnije na njegovu inicijativu, jer je oigledno
enskaro i mondenski ovek. Da, smejte se vi koliko hoete,
vucibatine jedne, ali ja vam kaem da nas moraju stii oganj i krv
i mada su se svi smejali, u emu bi im se i sam Baragan
povremeno pridruivao, smejui se na sopstveni raun jer
je bio toliko dobar, ali bi se u njegovim oima javljao
grozniav sjaj kada bi pogledao Martina, moda
proroanski sjaj, svejedno to je dolazio od ubogog, pijanog
i tupavog mesnog proroka (ali, mislio je Bruno, ta mi
uopte znamo kojim sredstvima sudbina nagovetava svoje
namere, a moe biti da, s obzirom na dvosmislenost i
izopaenost njenih dela, sudbina alje svoje lukave poruke
posredstvom bia koja retko uzimamo ozbiljno, kao to su
ludaci i deca?), i kao da govori neki drugi ovek, a ne onaj
koji se alio s prisutnim mladiima, dodade ali tebe, mladiu,
ne, jer ti treba da sve nas spase, na ta svi zautae i tiina
obavi ove neoekivane ludakove rei; i mada su ubrzo
zagalamili i zapitkivali ga ej, ti, ludi, reci koji e broj sutra da
dobije, Baragan je odmahivao glavom, pijuckao svoju rakiju
i odgovarao da, samo se vi smejte, ali ete se uveriti ve u ovo
to vam kaem, uveriete se svojim oima, jer ovaj kurvinski grad
mora da bude kanjen i da doe Neko, jer svet ovako ne moe dalje
i tada je Martin, pod dubokim utiskom, gledajui netremice
u Baragana, povezao njegove rei sa onim to je Alehandra
govorila o snovima punim predskazanja i o proienju
kroz oganj.
Oduzeli su nam Hrista. A ta su nam dali zauzvrat?
Automobile, avione, elektrine hladnjake? Ali ti, iine, ti,
na primer, reci poteno, jesi li sreniji sada kad ima
elektrini hladnjak ili si to bio kada je svraao hromi
Akunja i donosio ti poluge lea? Pretpostavimo, naravno, u
pitanju je samo pretpostavka, da se tebi, Lojakono, sutra

prui prilika da ode na Mesec ove rei su izazvale buran

smeh ali kad vam kaem, glupanderi, da je to samo
pretpostavka, i ta? Da li e zbog toga biti sreniji nego
sada?
Ma, o kakvoj mi srei trabunja odbrusi Lojakono s
gorinom u glasu kada ja nikada u svom jebenom ivotu
nisam ni znao ta je srea.
Dobro, de, kaem da je samo pretpostavka. Ali te lepo
pitam: da li bi bio sreniji da te poalju na Mesec?
ta mu ga ja znam odvrati Lojakono.
Baragan Jurodivi je ve nastavljao svoju propoved, ne
sluajui Lojakonov odgovor, jer je njegovo pitanje bilo
isto retoriko:
Zato vam ja kaem, momci, da sreu treba traiti u
sopstvenim srcima. No, za to je potrebno da Hrist ponovo
doe. Zaboravili smo ga, smetnuli s uma njegov nauk,
zaboravili da je stradao naom krivicom i za spasenje nae.
Mi smo rulja nezahvalnika i nitkova. A ako ponovo dode,
moe se dogoditi da ga ne prepoznamo, pa ak i da s njim
zbijamo ale.
Ko e mu ga znati umea se Dijas moe biti da si ti
Hrist glavom, a mi uhvatili pa te zezamo.
Svi se nasmejae Dijasovoj upadici, ali je Baragan samo
zavrteo glavom uz dobroudan smeh pijanca i, zapliui
jezikom, nastavio:
Svi smo mi tuni (neki od prisutnih se pobunie,
povikae: Ja bogme nisam, Ma nemoj! itd.). Momci, svi
smo mi tuni. Nemojmo da se zavaravamo. A zato smo
tuni? Zato to nam srce nije zadovoljno, zato to znamo da
smo bednici i hulje. Zato to smo nepravedni, zato to smo
lopue, zato to nam je dua prepuna mrnje. I samo
nekuda bezumno jurimo. Zato? Pitam vas zato? I kuda?
Svi se ubismo ne bismo li zaradili neku crkavicu. A zato?

emu? Zar neemo svi do jednoga umreti? I ta e nam

ivot ako ne verujemo u Boga?
Hej, leba ti, prekini obrecnu se Lojakono. A i ti,
Jurodivi, i ti mi bee neka cveka. Ti ovde pria li pria o
Bogu, o Hristu, a tamo puta enu da rmbai i da te
izdrava.
Baragan Jurodivi ga pogleda dobroduno. Otpi gutljaj
rakije i upita:
A ko ti je rekao da ja nisam svinja?
Pokazujui na svoju au s rakijom, on alostivo
dodade:
Ja sam vam, momci, pijandura i avetinja. Zovu me
Baragan Jurodivi. Pijanim, dane traim u lutanju i
presipanju iz upljeg u prazno, dok gazdarica radi od jutra
do sutra. ta u. Takav sam se rodio, takav u i da umrem.
Ne poriem da sam gad. Ali, nisam to hteo da vam kaem,
momci. Zar se ne kae da deca i ludaci govore istinu? E pa,
ja jesam lud i esto, ovoga mi krsta, ne znam ni zato sve to
govorim.
Svi se nasmejae.
Neka, neka, samo se vi smejte. Ali kada vam kaem
da mi se jedne noi Hrist javio u snu i rekao mi: Jurodivi,
svet treba da bude proien krvlju i ognjem, dogodie se
neto uasno, vatra e se s nebesa sruiti na sve ljude i ja ti
velim da e sve saei, kamen na kamenu nee ostati. Eto,
to mi je Hrist kazao.
Mladii su se krivili od smeha, svi osim Lojakona.
Samo vi napred, samo nastavite, momci. Smejte se a
posle ete mi prebacivati. Ovde samo jedan zna ta
govorim.
Smeh naglo prestade i poslednje rei odjeknue u tiini.
No, ubrzo svi nastavie sa egaenjima, a zatim poee da
nagaaju ko e pobediti u nedeljnoj utakmici.

A Martin je gledao u Jurodivog, dok su mu iz seanja

ponovo navirale one Alehandrine rei o ognju.

XVII
Alehandra se nije pojavila. Umesto nje dola je Vanda i
donela mu poruku od nje: ona nee moi da se nae s njim
te nedelje.
Ima posla preko glave dodala je Vanda pogledujui
svoj upalja koji svira.
Posla preko glave ponovio je nesvesno Martin, dok
mu je u seanju podmuklo iskrsavao Bordenaveov lik.
Vanda je nekoliko puta kljocnula upaljaem.
Ona e se tebi javiti.
U redu.
Nakon to je Vanda otila, grdan teret je pao na njegovu
duu i nije mu dao da ustane. Naposletku, nekako je otiao
da telefonira Brunu. Javljao mu se stidljivo, ne pominjui
mu dla bi eleo da doe, ali bi Bruno na kraju uvek
navaljivao da Martin doe do njega.
Sedoe u jedan ugao, a Bruno je pokuavao da ga
razgali priajui mu o svemu i svaemu.
Priao mu je o knjizi koju upravo ita, o vremenu,
objasnio mu razliku izmeu astronomskog i ovekovog
vremena, a pri tom mislio kako sve to slui Martinu kao
puka razbibriga. Nikakvo apstraktno razmiljanje, makar se
bavilo ljudskim problemima, ne moe da prui utehu
oveku, ne moe da ublai tugu ni muku konkretnog
stvorenja od krvi i mesa, stvorenja ije oi grozniavo
gledaju (prema emu ili prema kome?), stvorenja koje samo
nada odrava u ivotu. Jer, sreom (mislio je), ovek nije
sazdan samo od beznaa nego i od vere ili nade, ne samo
od smrti nego i od elje za ivotom, ne samo od

usamljenosti nego i od trenutaka zajednitva i ljubavi.

Ukoliko bi prevladalo beznade, svi bismo se prepustili
smrti ili bismo se ubili. a to se ipak ne deava. Po njegovom
miljenju, to pokazuje koliko je razum malo vaan, jer nije
razumno gajiti nadu u svetu u kome ivimo. Na razum,
na um nam neprekidno dokazuju da je ovaj svet uasan.
Stoga je razum poguban i vodi skepsi, cinizmu i konano
unitenju. Sreom, ovek gotovo nikada nije razumno bie i
zbog toga se nada uvek iznova raa na zgaritu i pepelitu.
Aba to ponovno raanje neeg besmislenog, u sutini
duboko besmislenog i potpuno neosnovanog, dokaz je da
ovek nije racionalno bie. Tako se deava da, tek to
zemljotresi razore itave oblasti Japana ili ilea, tek to
golema poplava unesrei na stotine hiljada Kineza u oblasti
Jang-Ce, tek to bespotedan i za veinu njegovih rtava
besmislen rat, poput onog Tridesetogodinjeg u kome su
ene i decu sakatili, muili, ubijali i napastvovali, a sela
spaljivali i sravnjivali sa zemljom, oni preiveli (koji su i
sami bili uasnuti i nemoni svedoci tih elementarnih
nepogoda ili nesrea koje su izazvali ljudi), ona ista
stvorenja koja su u asovima oaja mislila da vie nikada
nee poeleti da ive. da vie nikada nee stvarati svoje
ivote, ak i kada bi mogli i eleli, ti isti ljudi i te iste ene (a
naroito ene, jer je ena suti ivot i majka zemlja, ona koja
nikada ne gubi poslednji traak nade), dakle, ta ista lomna
ljudska stvorenja ve poinju (poput sumanutih ali
odvanih mrava) da iznova grade svoj mali svakodnevni
svet. Dodue mali, ali ba zato dirljiviji svet. Svet ne
spasavaju ideje, intelekt ni razum nego neto sasvim drugo:
one nerazumne ovekove nade, njegovo upinjanje da
preivi, njegova elja da die dokle god moe, njegovo
malo, tvrdoglavo i smeno svakodnevno junatvo naspram
zle kobi. Akoje strepnja iskustvena spoznaja Nit avila,
neto kao ontoloki dokaz Nitavila, zar nada ne bi mogla

da bude dokaz Skrivenog Smisla Postojanja, neto za ta se

vredi boriti? A poto je nada jaa od strepnje (jer je uvek
pobeuje, inae bismo svi dizali ruke na sebe), zar taj
Skriveni Smisao ne bi mogao da bude istinskiji recimo od
famoznog Nitavila?
U meuvremenu, Martinu je priao o neemu to naoko
nije imalo veze s njegovim dubokim razmiljanjima, ali to
je zapravo s njima bilo povezano iracionalnim ali vrstim
sponama.
Uvek sam mislio da bih voleo da budem neto kao
vatrogasac.
Martin ga je pogledao zaueno. Pomislivi da bi
ovakva razmiljanja mogla da budu od koristi Martinu u
njegovoj nesrei, Bruno dodade:
Moda voa vatrogasne ete. Jer tada ovek osea da
pripada zajednici, osea da radi u korist drugih i pri tome
svoj ivot izlae opasnosti. I to voa ete, jer bi se
pretpostavljam oseao odgovornim za svoju grupicu. Da
za njih budem zakon i nada. U tom malenom svetu u kome
se dua pojedinca stapa u kolektivnu duu. U kome je tuga
pojedinca zajednika tuga, kao to i radost jednoga znai
radost za sve. A povrh svega saznanje da ovek moe i
treba da se pouzda u svoje drugare, saznanje da e se u
najteim ivotnim okolnostima, u onim neizvesnim i
tegobnim trenucima kada nas iznenada i estoko skoli
smrt, oni, ti nai drugari boriti protiv nje, da e nas braniti,
nadati se i patiti u ime nas. A onda, tu je i ta mala, skromna
sudbina svedena na odravanje opreme, ienje i otrenje
sekira, na jednostavno ivljenje i proivljavanje
svakodnevnih trenutaka koji ipak prethode opasnosti, a
moda i smrti.
Skinuo je naoari i obrisao ih.
esto sam zamiljao Sent-Egziperija, gore u visinama,
u njegovom malom avionu kako se junaki i utke bori

protiv oluje nasred Atlantika, i njegovog telegrafistu kako

sedi iza njega, zamiljao sam njih dvojicu sjedinjene tiinom
i prijateljstvom, zajednikom opasnou ali i zajednikom
nadom, kako oslukuju brujanje motora, sa zebnjom
proveravaju zalihe goriva i pogleduju jedan u drugoga.
Drugarstvo naspram smrti.
Stavio je naoari, osmehnuo se i pogledao u daljinu.
Dobro, moda se ovek vie divi onome to ne moe
dla uini. Ne znam da li bih ja bio sposoban da uinim stoti
deo od onoga to je uinio Sent-Egziperi. Naravno, to je
junatvo velikih razmera. Ipak, hteo sam da kaem da ak i
u malom... voa vatrogasne ete... a eto ja... ta sam ja?
Usamljenik, kontemplativan tip, niko i nita. Ne znam ak
ni da li u ikada uspeti da napiem roman ili dramu. A
kada bih i napisao... ne znam da li ita od toga moe da se
uporedi sa pripadanjem jednoj eti i bdenjem sa pukom u
ruci nad snom i ivotom svojih drugova... Ne mari to rat
vode nitkovi, razbojnici na finansijskom ili petrolejskom
polju: ta eta, taj san nad kojim bdimo, to pouzdanje naih
drugara predstavljae uvek apsolutne vrednosti.
Martin ga je gledao zadivljeno, zamagljenih oiju.
Bruno je pomislio: Uostalom, zar nismo svi u nekoj vrsti
rata? Nisam li i ja deo neke male ete? I zar Martin nije, na
izvestan nain, neko nad ijim snom bdim, iju zebnju
pokuavam da ublaim i iju nadu odravam kao neki
plamiak, dok svuda naokoio besni oluja?
Istog trenutka se postideo te pomisli.
A onda je ispriao neki vic.

XVIII
U ponedeljak je celog dana uzalud ekao da mu se javi
Alehandra. U utorak je izgubio strpljenje i javio joj se u
butik. Izgledalo je da Alehandrin glas zvui grubo, ali to je
moglo da bude zbog posla. Na Martinovo navaljivanje
rekla mu je da e ga saekati u kafani na uglu ulica arkas i
Esmeralda.
Martin je urno poao tamo. Ona je ve bila stigla:
puila je i zurila prema ulici. Razgovor je bio kratak, jer je
ona morala da se vrati u salon. Martin joj ree da bi rado
proveo s njom jedno prijatno popodne.
Nemogue mi je, Martine.
Susrevi mladiev pogled, poela je da lupka
mutiklom. inilo se kao da neto rauna i premilja. elo
joj je bilo natuteno, a izraz na licu zabrinut.
Mnogo sam bolesna ree.
ta ti je?
Bolje reeno, ta mi nije. Uasni snovi, glavobolja
(bolovi u zatiljku koji se zatim ire na celo telo), svetlucanje
pred oima. A povrh svega, ta crkvena zvona. Kako vidi,
ja sam ti meavina bolnice i crkve, eto ta sam.
Znai, zbog toga ne moe da se vidi sa mnom ree
Martin zajedljivo.
Ne, nisam to rekla. Ali sve se nakupilo, shvata li?
Sve se nakupilo, ponovio je Martin u sebi, znajui da
se u tome sve krije ono to njega najvie titi.
Znai da nije moguno da se vidimo?
Alehandra je za asak izdrala Martinov pogled, ali
zatim spusti svoj i stade da lupka mutiklom o sto.

 Dobro ree naposletku videemo se sutra posle

podne.
Na koliko vremena? upita je Martin udno.
Celo popodne, ako hoe odgovori Alehandra, ne
gledajui ga i neprekidno lupkajui mutiklom.
Zatim podie pogled i primetivi da Martinove oi
blistaju, dodade:
Ali pod jednim uslovom, Martine.
Sjaj u Martinovim oima zgasnu.

XIX
Sutradan je sunce sijalo kao onog ponedeljka, ali vetar
je snano duvao i dizao prainu. Tako je, eto, sve bilo
slino, ali nita nije bilo isto. Kao da se onaj povoljni poloaj
zvezda, koji su imale onog dana, ve bio poremetio
strepeo je Martin.
Sklopljeni dogovor uticao je da ovaj susret bude nekako
setno spokojan: askali su kao dvoje dobrih prijatelja. Ali
ba zbog toga je ovaj susret Martinu izgledao tako tuan.
On je posve nesvesno (mislio je Bruno) jedva ekao da siu
do reke i da sednu na istu onu klupu, kao kada ovek eli
da se neki dogaaj jo jednom odigra pa ponavlja arobne
formule koje su ga prvi put izazvale. Naravno, nije znao do
koje je mere onaj ponedeljak za njega inae aroban bio
za Alehandru muan. Stoga su ponovljeni dogaaji u
Martinu budili oseanje sree, a u Alehandri muno
nespokojstvo; na stranu okolnost da je uvek pomalo
zlokobno ako se ovek vraa na mesta gde je doiveo pravu
sreu.
Onda su sili do reke i seli na istu klupu.
Dugo su utali, utonuli u neku vrstu spokojstva.
Spokojstva koje se u Martinu, posle bezazlene nade koja se
u njemu zaela u onom restoranu, ipak polako bojilo sve
veom setom, jer je taj mir upravo i postojao zbog uslova
koji je Alehandra nametnula. A to se nje tie (mislio je
Bruno), to spokojstvo je znailo samo nekakav predah,
kratak i nesadrajan poput olakanja koji injekcija
morfijuma moe da prui obolelom od raka.
Gledali su brodove i oblake.

Posmatrali su i mrave koji su uurbano radili s njima

svojstvenom marljivou i ozbiljnou.
Gledaj ih kako proizvode rekla je Alehandra.
Drugi Petogodinji Plan.
Pogledom je pratila kretanje jednog od njih: traio je put
posrui pod teretom koji je za njega bio nesrazmerno
velik, kao to je za oveka automobil.
Pratei kretanje mrava, upitala je:
Zna li ta je Huansito Duarte rekao Subisi kada je
ovaj dospeo u pakao?
Da, znao je.
A vic o Peronu u paklu?
Ne, taj jo ne bee uo.
Ispriali su jedno drugom jo neke najnovije viceve. A
zatim se Alehandra opet vratila mravima.
Pamti li Mark Tvenovu priu o mravima?
Ne.
Nekoliko mrava treba da prenesu nogu skakavca do
svog skladita. Dokaz da su mravi najgluplji stvorovi na
svetu. Prilino je zabavno: izvesno osveenje posle one
preterane boleivosti Meterlinka i bratije. Zar ti se ne ini
da je to vrhunac gluposti?
Nikada nisam razmiljao o tome.
Kokoke su jo gore. Jednog popodneva, na Huan
Karlosovom imanju, satima sam pokuavala da u njima,
prutom ili hranom, izazovem neki refleks. Na isti nain kao
i Pavlov. Ali nita nisam postigla. Eh, da mi je videti
Pavlova s kokokama! Toliko su glupave da te na kraju
potpuno razbesne. Zar tebe glupost ne dovodi do besa?
Ne znam, zavisi. Ako su posredi glupost i
cepidlaenje, moda.
Ne, ne rekla je sa arom. Govorim ti o istoj
gluposti.
Martin je pogleda radoznalo.

 Ne verujem. To je kao kada bi me kamen naveo da

puknem od besa.
To nije isto! Kokoka nije kamen: kree se, jede, ima
svoje namere.
Ne znam rekao je Martin zbunjeno. Ne shvatam
zato bi to moralo da u meni izazove bes.
Opet su zautali, ali su moda mislili na razliite stvari.
Martin sa izvesnom slutnjom da e u njoj uvek biti njemu
nedokuivih oseanja i misli, a ona (mislio je Martin) sa
izvesnim prezrenjem. Ili, to je jo gore, sa nekim oseanjem
koje ak nije mogao ni naslutiti.
Alehandra uze svoju tanu, izvadi belenicu i iz nje
izvue jednu fotografiju.
Svia li ti se? upita ga.
Ta fotografija je snimljena na terasi u Barakasu, a na njoj
se videla Alehandra naslonjena na ogradu. Lice joj je imalo
onaj dubok i nespokojan izraz iekivanja neeg
neodredenog, koji ga je toliko oarao kada ju je upoznao.
Svia li ti se? upita ga ponovo. Snimljena je
nedavno.
Zaista, Martin je prepoznao bluzu i suknju. A sve je
izgledalo tako daleko i davno! Zato mu je sada pokazivala
tu fotografiju?
Meutim, ona je bila uporna:
Svia li ti se ili ne?
Naravno, kako mi se ne bi sviala. Ko te je snimio?
Neko koga ne poznaje.
Tmuran oblak zamraio je setno ali mirno nebo.
Zatim je Martin, drei fotografiju i posmatrajui je sa
zbrkanim oseanjima, stidljivo upita:
Moe li da mi je da?
Donela sam je da bih ti je dala. Naravno, ukoliko ti se
svia.

Martin je bio ganut, ali se i rastuio. Ovo je liilo na

nagovetaj rastanka. Neto u tom smislu joj je i rekao, ali
ona nije odgovorila. utala je i posmatrala mrave, dok je
Martin ispitivaki zurio u njeno lice.
Obeshrabren, pognuo je glavu, a pogled mu je pao na
Alehandrinu ruku, koja je poivala na klupi pored
Martinovog tela i drala jo uvek otvorenu belenicu: u njoj
se videla presavijena koverta nekog pisma. Adrese koje je
beleila, pisma koja je primala, sve je to za Martina
predstavljalo svet u koji nije imao pristupa.
Mada se uglavnom zaustavljao na ivici, ponekad mu se
omakio neko zlosreno pitanje. Tako je bilo i ovog puta.
Pismo je od Huana Karlosa odgovorila je Alehandra.
A ta kae taj gusan? upita Martin ozlojeeno.
Zna se. Uvek iste gluposti.
Kakve gluposti?
Pa o emu moe da pie Huan Karlos u jednom
pismu, bilo ono avionsko ili ne? Hajde da vidimo, neka
odgovori uenik Del Kastiljo.
Gledala ga je i smekala se, ali je Martin odgovorio sa
ozbiljnou koja je njoj (bio je ubeen) zacelo izgledala
glupava:
O flertovanju?
Vrlo dobro, deko. Evo vam devetka. Neu vam dati
desetku, jer ste pitali umesto da neposredno pretpostavite.
Stotine, hiljade flertova sa visokim, priglupim i neno
plavim Dankinjama. Najzad, takve ga cure najvie privlae.
Sve su bajno preplanule zahvaljujui sistematskomi
bavljenju sportom na otvorenom prostoru. Zahvaljujui
putovanjima u kanuima i milionima milja predenih u
bratskom druenju sa plavim mladiima, preplanulim i

visokim kao i one. I mnogo practical joke29, to Huan Karlos

oboava.
Pokai mi marku zamoli je Martin.
Sauvao je detinju strast prema markama iz dalekih
zamalja. Kada je uzimao pismo, uini mu se da je
Alehandra napravila mali, moda nesvestan pokret kao da
hoe da ga zadri. Uznemiren tim pokretom, Martin se
napravi kao da pomno ispituje marku.
Vraajui joj pismo, paljivo je pogleda i uini mu se da
joj je nelagodno.
Nije od Huana Karlosa usudi se da kae.
Naravno da je od Huana Karlosa. Zar ne vidi rukopis
deaka iz etvrtog osnovne?
Martin zauta, kao i uvek u slinoj situaciji. Nije bio
kadar da nastavi dalje, da se zaputi tim nerazgovetnim
predelom njene due.
Uzeo je pruti i stao da ara po zemlji.
Ne budi lud, Martine. Nemoj da budalatinama kvari
ovaj dan.
Pokuala si da zadri pismo ree Martin,
neprekidno arajui prutiem.
Ona je utala.
Vidi? Bio sam u pravu.
Jeste, Martine, u pravu si priznade ona. Zato to ne
pie lepo o tebi.
Pa ta? odvrati on naizgled ravnoduno. Ionako
nisam mislio da ga proitam.
Naravno da nisi... Ipak, inilo mi se neumesnim da
takvo pismo dri u ruci, tako bezazleno... ne slutei ta u
njemu pie. U stvari, kada bolje razmislim, vidim da je to
bio razlog.
Martin podie pogled ka njoj.

29

egaenje na tui raun. Prim. prev.

 A zato pie ravo o meni?

Tja, nema veze. Nepotrebno bi te raalostilo.
A otkuda me zna taj mamlaz? ak me nije nikada ni
video.
Martine, pa valjda sam mu priala nekada o tebi.
Tom mazgovu si priala o meni, o nama?
Ali, Martine, to je kao da nikome govori. Kao da se
obraa zidu. Nikome nisam nita kazala, razume li? A
njemu, to je kao da pria zidu.
Ne, ne razumem, Alehandra. Zato ba njemu? Voleo
bih da mi prepria ili da proita ta to pie o meni.
Ali emu? To ti je najobinija Huan Karlosova
budalatina.
Pruila mu je pismo.
Upozorila sam te da e se rastuiti jetko primeti.
Ne mari odgovori Martin nestrpljivo uzimajui
pismo. Ona prie blie njemu, kao da hoe da ita zajedno s
njim.
Martin je pomislio da ona time nastoji da ublai utisak
koji bi pismo moglo da izazove. Tako je to objasnio Bmnu.
A Bruno je mislio da je Alehandrino ponaanje bilo isto
tako nerazumno kao kada motrimo na pokrete nekoga ko
loe upravlja autom kojim se vozimo.
Martin je krenuo da izvadi pismo iz koverte, ali je
najednom shvatio da bi taj potez mogao da uniti one
malobrojne i krhke ostatke Alehandrine ljubavi. Ruka s
kovertom klonula je obeshrabreno. Tako je on ostao neko
vreme, a onda joj je vratio pismo. Alehandra ga strpa u
torbu.
Takvom kretenu se poverava primeti on, nekako
slutei da je nepravian, jer takvom tipu Alehandra nikada
ne bi mogla da se poverava. Moda neto bolje ili gore od
toga, ali poveravanje nikada!

Oseao je potrebu da je povredi i znao je ili je

nasluivao da e je te rei povrediti.
Ne govori budalatine! Maloas sam ti kazala da je
obraati se njemu isto to i razgovarati s konjem. Zar ne
shvata? U svakom sluaju, tano je da nije trebalo nita da
mu govorim, tu si u pravu. Ali, bila sam pijana.
Pijana, u njegovom prisustvu (pomisli Martin jo
ozlojeeniji).
To je dodade ona brzo i nenije to je kao da konju
pokazuje sliku divnog predela..
Martin oseti kako neka velika srea pokuava da prodre
kroz teke oblake; u svakom sluaju, izraz divan predeo
dopirao je do njegove napaene due kao svetla poruka. Ali
ta poruka je morala da se probije kroz one teke oblake i
naroito kroz ono bila sam pijana.
Slua li me?
Martin potvrdi.
Znaj, Martine uo je najednom njen glas. Ja u te
napustiti, ali nemoj nikada da misli pogreno o naoj vezi.
Martin je pogleda zaprepaeno.
Da, Martine. Iz mnogo razloga ovo meu nama ne
moe da se nastavi. Bie bolje za tebe, mnogo bolje.
Martin je prosto zanemeo. Oi mu se napunie suzama.
Da ona to ne bi primetila, zagledao se u daljinu: kao na
impresionistikoj slici, video je u daljini brod mrkog trupa i
bele galebove nad njim.
Sada e poeeti da misli da te ne volim, da te nikada
nisam volela ree Alehandra.
Martin je kao omamljen pratio kretanje broda mrkog
trupa.
A ipak... zausti Alehandra.
Martin pognu glavu i zagleda se u mrave: jedan od njih
je nosio veliki trouglasti list slian jedru majunog broda:
vetar ga je njihao i time uveavao slinost.

Osetio je kako ga Alehandrina ruka uzima za

podbradak.
Hajde rekla mu je odluno. Glavu gore!
Medutim, Martin je tvrdoglavo odbio da digne glavu.
Ne, Alehandra, sada me ostavi. Idi i ostavi me samog.
Ma, ne luduj, Martine! Proklet bio trenutak kada si
video to bezvezno pismo.
A ja proklinjem as kada sam te sreo. To je bio
najnesreniji as u mom ivotu.
uo je Alehandru kako ga pita:
Zar zaista misli tako?
Da.
Alehandra je zautala. Ubrzo je ustala s klupe i rekla:
Hajde barem da proetamo zajedno.
Martin s naporom ustade i poe za njom. Alehandra ga
prieka i uze pod ruku:
Martine, ne jednom sam ti kazala da te volim, da te
mnogo volim. Nemoj to da zaboravi. Ja nikada ne govorim
ono u ta ne verujem.
Te rei su spustile lagan i sivkast mir na Martinovu
duu. Koliko je samo bio bolji i onaj nemir uasnih
trenutaka od ovog beznadnog sivog mira!
Ili su jedno pored drugog, svako obuzet svojim
mislima.
Kada su stigli do poslastiarnice na kupalitu,
Alehandra ree da mora da telefonira.
U kafanici je sve delovalo pusto, kao to u radne dane
izgledaju pusta sva ona mestaca za odmor i razonodu.
Stolovi i stolice su bili nagomilani jedni preko drugih. Neki
konobar u koulji, zavrnutih nogavica, prao je pod. Dok je
Alehandra telefonirala, Martin je zatraio kafu, ali mu
odgovorie da aparat ne radi.

A kada se Alehandra vratila, Maritin joj saopti da

nema kafe, na to ona predloi da skoknu do Moskve na
pie.
No, tamo je bilo zatvoreno. Uzalud su kucali na vrata.
Raspitae se u oblinjem kiosku.
ta, zar ne znate?
Strpali su ga u ludnicu, u Viejtes.
To je najednom poprimilo simbolino znaenje: na tom
mestu je upoznao sreu sa Alehandrom. U trenucima
najvee potitenosti tokom veze s njom, Martinu se uvek
javljalo seanje na ono predveerje, na onaj blaeni spokoj
ukraj prozora, dok su gledali kako se no sputa na
krovove Buenos Ajresa. Nikada se, kao u tom trenutku, nije
osetio dalji od grada, od gungule i pomame, od
nerazumevanja i okrutnosti, nikada se nije osetio dalji od
prljavtine i gnusobe svoje majke, od obuzetosti novcem,
od te sredine u kojoj vladaju veze i vezice, cinizam i
ostrvljenost svih prema svima. Tamo, u tom malom ali
skrovitom kutku, pod pogledom onog oveka ogrezlog u
alkohol i drogu, propalog ali plemenitog, inilo se kao da
nestaje gruba spoljanja stvarnost. Kasnije je pomislio da
stvorenja osetljiva kao Vanja neizbeno na kraju posrnu u
alkohol ili u droge. Dirljivi su mu bili oni neveti crtei' po
zidovima koji su tako jednostavno prikazivali daleku
Vanjinu otadbinu. Kako je sve to delovalo potresno, ba
zato to je uraeno nespretno i naivno! Nije to bilo
slikarstvo s pretenzijama, rad nekog mazala koji umilja da
je dobar slikar, nego zacelo delo umetnika podjednako
propalog i nita manje pijanog od Vanje, isto toliko
nesrenog i zanavek prognanog iz otadbine; a obojica su
osudeni da do smrti ive ovde, u bestragiji, u tudoj, za njih
besmislenoj zemlji. A te slike, mada neveto uradene, ipak
su ih podseale na daleku otadbinu, kao to dekor na
pozornici, mada uraen od papira, esto nespretno i grubo

izveden, slui da nam doara istinsku dramu ili tragediju.

ovek iz kioska je klimnuo glavom.
Bio je to dobar ovek ree.
A glagol upotrebljen u prolom vremenu doaravao je
jezi've zidove tamnice.
Vratie se na Kolumbovo etalite.
Ona gadura je ipak na kraju isterala svoje dobaci
Alehandra.
Najednom je postala sasvim potitena, a onda je
predloila da odu do Boke.
Kada su se spustili do raskrsnice ulica Pedra de
Mendose i Admirala Brauna, uoe u oblinji restoran.
Iz brazilskog teretnjaka Recife izie gojazan i znojav
crnac.
Luj Armstrong dobaci Alehandra, pokazujui na
njega rukom u kojoj je drala sendvi.
Kasnije su proetali kejovima. Otpeaili su poprilino
daleko, a tamo, na otvorenom prostoru, seli uz ivicu doka i
gledali signalne ureaje.
Pojedini dani su astroloki ravi ree Alehandra.
Martin je pogleda.
Koji je tvoj dan? upita je.
Utorak.
A boja?
Crna.
Moja je ljubiasta.
Ljubiasta? iznenadi se Alehandra.
To sam proitao u asopisu Maribel.
Vidim da bira dobro tivo.
To je jedan od omiljenih asopisa moje majke ree
Martin jedan od izvora njene kulture. To je njena Kritika
istog uma.
Alehandra odmahnu glavom.

 Za astrologiju ti nema nita bolje od Damas i Damitas.

Ludo...
Gledali su kako brodovi ulaze u luku ili isplovljavaju.
Jedan od njih, belog trupa i izduenih linija, kao velika
morska ptica, klizio je Rijauelom. Vukao ga je remorker
prema uu. Pokretni most se lagano podie i brod proe,
oglasivi se nekoliko puta sirenom. Neobian je bio nesklad
izmeu njegovih mekanih i elegantnih linija, njegovog
tihog kretanja i snanog brektanja remorkera.
Dona Anita Segunda proitala je Alehandra ime
prednjeg remorkera.
Ushiivala su ih ta imena, nadmetali su se i izmiljali
nagrade za onog ko otkrije najlepe: Garibaldi Tercero, La
Nueva Teresina, Doha Anita Segunda nije loe, ali Martinu
vie nije bilo do nadmetanja. Mislio je o tome kako oni,
zajedno sa svime, pripadaju prohujalom vremenu..
Remorker je brektao, rigajui crn i lelujav dim. Uad su
bila zategnuta kao tetive nekog luka.
Uvek mi se ini da bi jednog dana remorker mogao da
dobije kilu ree Alehandra.
Martin setno pomisli kako e sve to, ama ba sve,
nestati iz njegovog ivota. Tiho ali neumitno, kao i taj brod.
Ka dalekim i nepoznatim lukama.
O emu razmilja, Martine?
O kojeemu.
Kai.
Tako, o svemu i svaemu, nita odreeno.
Hajde, nemoj da si zloa, kai.
O tome kako smo umeli da se nadmeemo. Kako smo
kovali planove da pobegnemo iz ovog grada.
Da sloi se ona.
Iznenada, Martin joj saopti da je nabavio neke injekcije
koje izazivaju prestanak rada srca.

 Ma nemoj mi rei uzvrati Alehandra, naizgled

nezainteresovano.
On joj ih pokaza. Zatim ree setno:
Sea li se kako smo jednom priali da se ubijemo
zajedno?
Da, seam se.
Martin je pogleda, a zatim spakova. injekcije.
Ve se bee smrklo kad Alehandra ree da bi mogli da
pou kui.
Ide li u centar? upita Martin, s bolom pomiljajui
kako se sve ve neizbeno blii kraju.
Ne, idem kui.
Hoe li da te otpratim?
Hteo je da mu glas zvui ravnoduno, ali je njegovo
pitanje bilo puno strepnje.
Dobro, ako ve eli odgovori ona posle kraeg
oklevanja.
Kad stigoe do kue, Martin oseti da ne moe tu da se
rastane s njom i zamoli je da ga uvede u kuu.
Ona s oklevanjem pristade.
A kada su se popeli do vidikovea, izgledalo je da e se
Martin onesvestiti. Kao da se sva nesrea ovog sveta sruila
na njegova plea.
Bacio se na krevet i zaridao.
Alehandra sede pored njega.
Martine, bolje je ovako, bolje je za tebe. Znam ta ti
govorim. Vie ne treba da se viamo.
Mladi joj kroz jecaje ree da e se u tom sluaju ubiti
injekcijama koje joj je pokazao.
Alehandra se zamisli, oigledno ne znajui ta da ini.
Martin se postepeno smirio i onda se dogodilo ono to
nije smelo da se dogodi. A nakon to se dogodilo i prolo,
uo je Alehandru:

 Nali smo se jer si mi obeao da do ovoga nee doi. U

izvesnom smislu, Martine, poinio si neku vrstu...
ega? upita Martin bojaljivo.
Nije vano, sada je ve gotovo.
Ustala je i poela da se oblai.
Izioe i ona ree da bi elela da odu na pie. Glas joj je
zvuao grubo i neveselo.
Koraala je rasejano, obuzeta nekom skrivenom milju.
Poela je da pije u jednoj od onih lukih krmi. A zatim
(kao i obino kada bi je obuzeo onaj nejasni nemir, ona
duhovna odsutnost koja je Martina toliko bolela), nije
mogla due da se skrasi u jednoj kafani nego je morala da
pree u drugu.
Bila je uznemirena, kao neko ko uri na voz i svaki as
pogleduje na sat, dobovala je prstima po stolu, nije ula ta
joj govori ili je odgovarala: hm, molim?, ali nita nije
shvatala.
Naposletku su uli u jedan lokal u ijem su izlogu bile
fotografije polunagih ena i pevaljki. Osvetljenje bee
crvenkasto. Vlasnica je razgovarala na nemakom s nekim
mornarem koji je pio iz visoke crvene ae. Za stoiima su
se mogli videti mornari i oficiri sa prostitutkama iz parka
Retiro. Tada je na scenu izila ena od pedesetak godina,
nafrakana i platinaste kose. Imao se utisak da e njene
ogromne grudi, utegnute u satenskoj haljini, svakog trena
puknuti kao dva balona. Na rukama, po prsima i oko vrata
bee iskiena nekim drangulijama koje su bletale pri
crvenkastoj svetlosti na podijumu. Glas joj je bio promukao
kao u pijanca.
Alehandra ju je opinjeno posmatrala.
ta je s tobom? upita je Martin.
Ali ona nije odgovarala; netremice je zurila u debelu
enu.

 Alehandra ponovi on i dodirnu joj ruku.

Alehandra.
Ona ga najzad pogleda.
ta je s tobom? upita ponovo.
Tako je ofucana, pravi kr. Nema glasa, a verovatno
vie ne vredi ni u krevetu, osim da zadovolji neiji suludi
ef. Ko bi se baktao s takvim udovitem?
Opet se zagledala u pevaicu i proaputala kao da
govori sebi:
ta bih dala da sam kao ona!
Martin je zaueno pogleda.
Posle uenja usledilo je ve uobiajeno oseanje
nespokoja i tuge pred tom zagonetkom koja se zove
Alehandra i u koju mu nije sueno da pronikne. A iz
iskustva je ve znao da e se, im stigne do tog stupnja,
izliti sva njena neobjanjiva mrnja prema njemu, ona
plamtea i sarkastina zlovolja koju nikada nije uspeo da
razume, a koja je poslednjih dana njihove veze grubo
izbijala na videlo.
Dakle, kada ga je opet pogledala onim oima koje su se
caklile od alkohola, on je ve znao da e sa njenih stisnutih i
prezrivih usana potei surove, osvetnike rei.
S visine svog paklenog pijedestala, gledala ga je
nekoliko trenutaka, koji se Martinu uinie kao venost.
Izgledala je kao jedan od onih drevnih i okrutnih actekih
bogova koji itu ivo srce svojih rtava. I tada mu je rekla
priguenim glasom:
Neu da te vidim ovde! Odlazi iz ovih stopa i ostavi
me samu.
Martin je pokuao da je smiri, ali je ona pobesnela,
ustala i doviknula mu da se gubi.
Kao automat Martin ustade i krenu ka izlazu, praen
pogledima mornara i prostitutki.

Kada se naao na ulici, sve vazduh, sve noni vazduh

mu je pomogao da se pribere. Uputio se prema Retiru i na
kraju seo na jednu klupu na Britanskom trgu. Sat na tornju
pokazivao je pola dvanaest.
U glavi mu je vladao haos.
Za trenutak je pokuao da se dri hrabro, ali odjednom
su ga izdale snage i klonuo je.

XX
Prolo je nekoliko dana, a onda je Martin u oajanju
telefonirao u butik. Ali kada je uo Vandin glas, nije imao
hrabrosti da progovori: spustio je slualicu. Saekao je tri
dana i opet pozvao. Javila se Alehandra.
ta se udi? odgovorila je. ini mi se da smo se
dogovorili da se vie ne viamo.
Usledio je zbrkan razgovor, Martin je neto zamuckivao
i smueno natucao, a onda mu je Alehandra ipak obeala
da e doi sutradan u kafe na uglu ulica arkas i
Esmeralda. U dogovoreno vreme, meutim, nije se
pojavila.
ekao je due od sata, a onda odluio da ode do salona.
Vrata od butika bila su odkrinuta. Pri svetlosti kiljave
sijalice video je Kikea iskosa kako sedi sam. U prostoriji nije
bilo nikoga, a Kike je sedeo poguren, zurei u pod, kanda
zadubljen u misli. Martin zastade, dvoumei se kako da
postupi. Oigledno, ni Vanda ni Alehandra nisu bile u onoj
drugoj prostoriji, inae bi se njihov razgovor uo. Vladala je
tiina. Mora da su se povukle u sobicu za probe koju je
Vanda imala gore, u zadnjem delu stana, a do koje su
vodile male stepenice; inae se ne bi moglo objasniti
Kikeovo prisustvo i otvorena vrata.
Martin je ipak oklevao da ue: spreavalo ga je to to
Kike izgleda tako usamljen i utonuo u sebe. Moda zato to
je sedeo pogrbljen, uinilo mu se da je ostareo, a na licu mu
je zapazio ozbiljan izraz koji ranije nikada nije video. Ni
sam ne znajui zato, odjednom je osetio saaljenje prema
tom usamljenom oveku.

Godinama e u seanju sauvati takav njegov lik.

Pokuavae da shvati da li je ono saaljenje, ono nejasno
oseanje samilosti, osetio ba u tom trenutku ili mnogo
kasnije. Setio se ta mu je svojevremeno kazao Bruno:
strano je videti oveka koji veruje da je potpuno i
nesumnjivo sam, jer u njemu ima neto tragino, ak i
sveto, a u isti mah jezivo i sramotno. Uvek kazao je
nosimo nekakvu masku, koja nikada nije ista nego se menja
zavisno od uloge koju treba da odigramo u ivotu: masku
profesora, ijubavnika, intelektualca, prevarenog mua,
junaka, nenog brata. Ali koju masku stavljamo ili kakva
nam maska ostaje kada smo sami, kada mislimo da nas
niko, ba niko na svetu, ne posmatra, ne motri na nas, ne
slua nas, ne zahteva nita od nas, ne zastrauje nas, ne
nasre na nas? Moda taj trenutak ima u sebi neto sveto
zato to se ovek tada suoava s Bogom ili, u najmanju
ruku, sa svojom neumoljivom saveu. Moda niko nee
oprostiti onome ko ga bude zatekao u toj krajnjoj i
sutinskoj golotinji, uasnijoj i stvarnijoj od svih golotinja,
jer ona otkriva nezatienu duu. A utoliko je uasnija i
sramotnija kod jednog takvog komedijanta kakav je Kike, te
je logino (mislio je Martin) da on pobudi vee saaljenje
nego neki prostoduan ili obian ovek. Stoga se Martin,
kada je naposletku odluio da ue, tiho povukao i ponovo
krenuo napred, lupkajui potpeticama kroz hodnik koji je
vodio do butika. Tada je, brzinom komedijanta, Eike
navukao pred Martinom masku pokvarenosti, lane
naivnosti i znatielje (ta taj mladi moe da ima sa
Alehandrom?). Njegov cinian osmeh izbrisao je oseanje
samilosti to se maloas zaelo u Martinovoj dui.
Martin se u drutvu nepoznatih ljudi oseao nelagodno,
a u Kikeovom prisustvu nije znao kako da sedne, jer je bio
ubeen da Kike sve posmatra i slae u svoje pokvareno
pamenje: ko zna gde i kako e se kasnije smejati njegovom

izgledu i njegovoj smetenosti. Kikeovi teatralni gestovi,

izvetaeno izraavanje, pritvornost, sjajni govorni obrti,
sve je to uticalo da se Martin osea kao insekt pod lupom
zajedljivog i sadistiki nastrojenog naunika.
Zna li da me podsea na neki od El Grekovih
likova? zapita Martina im ga je spazio.
Ta reenica, kao uostalom i svaka Kikeova izjava, mogla
je da bude protumaena kao pohvala ili kao neobina
figura. Bio je ve poznat po svojim bajagi-pohvalama u
svojim pozorinim hronikama, a koje su u stvari bile
podmukle otrovne zamerke: On sebi nikada ne bi
dozvolio upotrebu dubokih metafora, Nijednog trenutka
on ne pada u iskuenje da se istakne, On ne strahuje da
se suoi s dosadom gledaoca.
Povukavi se utke u ugao, Martin je, kao i prilikom
ranije posete, seo na visoku klupu za crtanje i nagonski se,
kao vojnici u ratu, skupio ne bi li bio manje uoljiv.
Sreom, Kike poe da govori o Alehandri.
Tamo je, u saloniu za probe, sa Vandom i groficom
Teleki, ne Iturerija, iliti prostije Gnjidica.
Gledajui ga ispitivaki, upita:
Poznaje li odavno Alehandru?
Nekoliko meseci odgovori Martin i pocrvene.
Kike primae stolicu i tiho ree:
Mogu ti rei da ja OBOAVAM Olmose. Ve i sama
injenica da ive u Barakasu dovoljna je da haut monde30
umire od smeha, a za moju roaku Lalu da pati od jetre i
dobija histerine napade im neko otkrije da smo mi i
Olmosi u nekom dalekom srodstvu. Jer, kako mi je onomad
besno rekla: moe li ti meni, molim te lepo, da kae KO
jo ivi u Barakasu? Ja sam je, naravno, umirio odgovorivi
da tamo ne ivi NIKO izuzev jedno etiri stotine hiljada

30

Visoko drutvo, otmeni krugovi. Prim. prev.

rmbaa i jo toliko pasa, maaka, kanarinaca i kokoaka. I

dodao sam da nam taj svet (Olmosi) nikada nee prirediti
neku preveliku neprijatnost, jer je matori don Pano
prikovan za invalidska kolica i ne vidi i ne uje nita osim
Lavaljeove Legije, tako da je teko zamisliti da bi jednog
dana tek tako zapucao u posete gospodskom delu grada ili
stao da daje izjave za tampu o Peronu; stara Skolastika,
premda luda, ve je pokojna; ujak Bebe, premda i on lud,
ivi povueno, tono kau u svojim odajama, i samo
izuava klarinet; tetka Tereza, premda i ona luda, sreom je
i ona ispustila duu, a uostalom, sirotica, stalno se majala u
crkvi ili po sahranama, tako da nikada nije imala vremena
nikome da dosauje u uvaenom delu grada, naroito zato
to je bila odana svetoj Luciji i praktino nikada nije prela
colour line?31 pa ak ni da poseti paroha i raspita se za
zdravlje nekog svetenika ili za pravo stanje raka nekog
biskupa. Tu su jo (rekao sam Lali) Fernando i Alehandra.
Jo dvoje ludaka! ciknula je moja rodaka. A Manuo, koji
se bee zatekao u tom trenutku, zavrteo je glavom, podigao
pogled ka nebu i povikao: Kao tono vele u Fedri: O,
deplorable race!32 Istini za volju, Lala je poprilino
staloena, osim kada su u pitanju Olmosi. Za nju se svet
svodi na borbu izmeu Grozomornog i Cakanog. Ovu re
ne smemo brkati sa filozofskim pojmom.33
Primeri za Grozomorno:
Ah, grozomornog li romana!
uj, ne zameri, ali ono to imam da ti ispriam, pa to
je grozomorno!

Granina linija. Prim. prev.

O, kukavno pleme! -Prim. prev.
33
Monada; ova panska re znai cakano, majmunisanje,
grimasa, cerenje, ali i ,,monada, dakle pojam iz filozofije
Lajbnica. -Prim. prev.
31
32

 Slikarstvo tog i tog je grozomorno.

Grozomorno je to je ta bagra (a to znai: peronisti)
dospela ak i u ulicu Santa Fe.
Primeri za Cakano:
Ba je cakana najinovija Monikina pria objavljena u
La Nacionu.
Ba je cakan onaj film sa. Miel Morgan, nema ta!
Svet se deli na Grozomorno i Cakano. Vena borba,
bez kraja i konca, izmeu te dve sile izaziva promenu
stvarnosti. Kada prevlada Grozomorno, to je da lipe;
uasna moda, zamreni teoloki romani, predavanja
knjievnika Alberta Larete u Klubu prijatelja knjige na koje
je ovek prinuen da ide jer e se inae na dragi mali
Alberto uvrediti, gosti koji dolaze u nedoba, bogati roaci
koji nikako da odapnu (Ba je Marselo grozomoran, ivee
doveka a tolike hektare ima!). A kada prevlada Cakano,
stvar postaje zabavna (jo jedna re iz osnovnog Lalinog
renika) ili u najmanju ruku podnoljiva. Na primer, mladi
koji se bavi pisanjem, ali ipak nije prestao da igra polo,
roman Grema Grina o pijunima ili ruletu, pukovnik kome
nije cilj da podbada mase, predsednik republike koji je
veliko srce i ide na konjske trke. Ali stvari nisu uvek tako
striktno razluene. Jer, kao to rekoh, izmeu te dve snage
vodi se neprekidna borba, te je tako stvarnost ponekad
sloenija i dogodi se da Lareta iznebuha ispria neki vic
(pod zagonetnim uplivom Cakanog) ili, obratno, da Vandi,
koja je inae jedna cakana modiskinja, tako iznenada dune
da se povede za amerikim modnim ludostima, a onda je to
grozomorno. Sve u svemu, nekada je svet bio prilino
zabavan, ali u poslednje vreme, sa peronistima i njihovim
ulinim demonstracijama, ruku na srce, postao je dibidus
Grozomoran. Eto, to je filozofija moje roake Lale.
Uto su se zauli glasovi Vande i muterije. Pojavile su
se u salonu, a za njima je ubrzo ula i Alehandra. Kao da je

Martinovo prisustvo nije ni najmanje iznenadilo. Ali, nju je

Martin dobro poznavao i slutio je da ona prosto kipti od
besa. U toj bezveznoj sredini, dok je na njegov pozdrav
uzvratila s istom povrnom ljubaznou s kojom bi mogla
da pozdravi svakog znanca, ne potrudivi se da ga na asak
pozove u stranu i da mu objasni zato nije dola na
sastanak, s onim frivolnim dranjem pred Vandom i
Kikeom, inilo se da Alehandra pripada vrsti koja ne govori
istim jezikom kojim govori Martin i da ak moda nije
kadra da razume onu drugu Alehandru.
Muterija je s Vandom neprekidno naklapala o
neodlonoj potrebi da Peron bude ubijen.
Trebalo bi ucmekati svu tu peronistiku gadiju
govorila je. Dolo je dotle da pristojan svet vie ne moe
ni da ide ulicom.
Nejasna i protivrena oseanja jo vie rastuie
Martina.
Kada vam ja kaem nastavljala je ena, nakon to se
izljubila s Kikeom dolazi komunizam. Ali ja sam se
bogme ve dosetila: ako komunizam doe, ja kupim prnje i
pravo na svoje imanje.
Dok se nehajno pozdravljala s Martinom prilikom
upoznavanja, Kike je, cerei se, preko njenog ramena
gledao Alehandru. Jer, kako je kasnije rekao: Zaboga, kako
nekome uopte mogu da padnu na pamet takve rei?
Martin je gledao Alehandru, nastojei da izgleda
ravnoduan, ali mu je lice, mimo njegove volje, odavalo
neizbene i neprijatne znakove prekora, patnje i pitanja.

XXI
Martin je oekivao da e mu dati nekakav mig ili da e
ga pozvati u stranu. A onda, stavljajui sve na kocku,
priao joj je i upitao da li bi mogli na asak da iziu.
Dobro, odgovorila je. Zatim ree Vandi:
Vraam se kroz nekoliko minuta.
Nekoliko minuta, proe Martinu kroz glavu.
Krenuli su ulicom Carkas u pravcu kafea na uglu ove i
ulice Esmeralda.
ekao sam te sat i po ree joj Martin.
Iskrsnuo je hitan posao i nisam znala kako da ti javim.
Martin je predoseao katastrofu i pokuavao je da barem
izmeni glas, da sve prihvati mirnije i ravnodunije. Ali,
uzalud.
Pred tim ljudima izgleda drukija. Ja ne shvatam da...
Uutao je, a onda dodao: Mislim da si zaista druga
osoba.
Alehandra ne odgovori.
Zar nije tako?
Moda.
Alehandra ree Martin. Kada si ti ona prava
Alehandra? Reci, kada?
Uvek se trudim da budem prava, Martine.
Pa, kako moe da zaboravi trenutke koje smo
proveli zajedno?
Ljutito se okrenula prema njemu:
A ko ti je rekao da sam ih zaboravila?
Posle kraeg utanja, dodade:

 Ba zato to ne elim da te izluujem, Martine, vie

volim da se ubudue ne viamo.
Bila je natmurena, utljiva i neprekidno je okoliila.
Najednom ree:
Ne elim vie da doivljsivamo takve trenutke.
I sa okrutnom ironijom dodade:
One famozne trenutke savrene sree!
Martin ju je gledao, oajao ne samo zbog onoga to je
rekla nego i zbog pogubnog tona njenog glasa.
Svakako se pita zato se podsmevam, zato te tako
muim. Zar ne?
Martin se zagleda u tamnu mrlju na ruiastom
stolnjaku.
E pa, ni sama ne znam nastavi ona. Isto tako ne
znam zato vie ne elim da doivim jedan od onih
famoznih trenutaka s tobom. Shvati, Martine: ovo meu
nama treba ve jednom da prestane. Neto ne ide.
Najpotenije je da se uopte ne viamo.
Martinove oi se napunie suzama.
Ako me ostavi, ubiu se ree.
Alehandra ga ozbiljno pogleda. A onda, s neobinom
meavinom strogosti i sete u glasu, promrmlja:
Nita ja tu ne mogu da uinim, Martine.
Ba je tebe briga da li u se ja ubiti?
Naravno da nije tako. Kako da me ne bude briga?
Ali ne bi mrdnula prstom da me sprei?
Kako bih mogla da te spreim?
Znai, tebi bi bilo svejedno da se ubijem ili da
nastavim da ivim?
Ja to nisam rekla. Ne, ne bi mi bilo svejedno. Mislim
dla bi bilo uasno da se ubije.
Da li bi te mnogo pogodilo?
Strano.
Dakle?

Pogledao ju je paljjivo i sa strepnjom, kao to gledamo

nekoga u neposrednoj opasnosti i traimo slamku spasa.
Ne, to ne moe biti, mislio je. Osoba koja je doivela sve
ono to je ona doivela sa mnom, samo pre nekoliko
nedelja, ne moe zaista tako da misli.
Dakle?
ta, dakle?
Kaem ti da u moda ovog asa da se ubijem, da se
bacim pod voz u Retiru ili pod metro. Hoe li ti biti
svejedno?
Ve sam ti kazala da mi nee biti svejedno, da u
uasno patiti.
Ali e nastaviti da ivi.
Ona ne odgovori. Promeala je ostatak kafe i pogledala
u dno oljice.
Tako, znai: sve ono to smo zajedno doiveli
poslednjih meseci, sve je to ubre koje treba izbaciti na
ulicu!
To niko nije rekao! maltene povika ona.
Martin uuta, zbunjen i ojaen. A onda ree:
Ne razumem te, Alehandra. U stvari, nikada te nisam
ni razumeo. Sve ovo to mi govori, sve ovo to mi ini,
sve to menja i ono to smo zajedno doiveli.
Oajniki se upinjao da sredi misli.
Alehandra je sedela natmurena. Moda ga nije ni
sluala. Grledala je u neku taku na ulici.
I ta sada? navaljivao je Martin.
Nita suvo odgovori ona. Vie se neemo viati.
To je najpotenije.
Alehandra, ne mogu da podnesem pomisao da te vie
ne viam. elim da te viam, bilo kako, kada ti bude
htela...
Alehandra nita ne odgovori Iz oiju poee da joj teku
suze, ali joj je lice i dalje bilo kruto i odbojno.

 Pa, Alehandra?
Ne, Martine. Mrzim polovinosti. Ili e jo biti scena
poput ove, koja ti zadaje toliki bol, ili e se ponovo desiti
ono to se desilo u ponedeljak. A ja ne elim, razume li, ne
elim vie da spavam s tobom. Ni za ta na svetu.
Ali, zato? uzviknu Martin i dohvati je za ruku,
oseajui uzbueno da neto vrlo znaajno, uprkos svemu,
postoji i dalje meu njima.
Zato to ne i ne! viknu ona i istre ruku. Iz oiju joj
je sevala mrnja.
Ne razumem te promuca Martin. Nikada te nisam
ni razumeo...
Neka te to ne brine. Ni ja sebe ne razumem. Niti znam
zato sve ovo inim. Ne znam zato ti nanosim toliki bol.
I uhvativi se za glavu, uzviknu:
O, kakav uas!
Zarivi lice u dlanove, zaplaka histerino, ponavljajui
kroz jecaje: kakav uas, kakav uas!
Za sve vreme koliko je trajala njihova veza Martin je
retko video Alehandru da plae i njega bi to plakanje uvek
duboko pogodilo. Izgledalo je jezivo, kao da suze proliva
neki smrtno ranjen zmaj. Ali te suze bile su zastraujue,
nikako znak slabosti ili potrebe za nenou, nego su
izgledale kao gorke kapi tenog jeda, uzavrele i razorne.
Uprkos tome, Martin se usudi da je uzme za ruke,
pokuavajui neno ali odluno da joj ih skloni s lica.
O, kako ti pati, Alehandra!
I ti si naao mene da saaljeva! promrsi ona kroz
ruke, glasom za koji se ne bi moglo rei da li je odavao bes,
prezir, podsmeh ili tugu, ili pak sva ta oseanja
istovremeno.
Jeste, Alehandra, dabome da te alim. Zar ne vidi
kako uasno pati? A ja neu da pati. Kunem ti se da se
ovo vie nikada nee ponoviti.

Ona se polagano smirivala. Konano je maramicom

obrisala suze.
Ne, Martine ree. Bolje je da se vie ne viamo. Jer,
pre ili kasnije, morali bismo da se rastanemo na jo bolniji
nain. Ja ne mogu da ukrotim sve one grozote koje nosim u
sebi.
Ponovo je zarila lice u ruke i ponovo je Martin poeleo
da ih ukloni.
Ne, Alehandra, neemo jedno drugome da nanosimo
zlo. Videe ve. Ja sam kriv, ja sam navaljivao da se
vidimo. Kriv sam to sam te potraio.
Pokuavajui da se nasmeje, on dodade:
To je otprilike kao kada bi ovek krenuo kod doktora
Dekila a susreo se sa g. Hajdom. Nou. A on preruen. S
noktima kao u Frederika Mara.. A, Alehandra? Viaemo
se samo kada ti to zaeli, kada me pozove. Kada se bude
oseala dobro.
Alehandra nije odgovorila.
Minuti su prolazili, a Martin je oajavao to vreme
protie tako uzalud, jer je znao da ona ve kasni, da e
morati da ode, da e svakog asa otii i ostaviti ga u
potpunom beznau. A onda e nastupiti crni dani. Bie
daleko od nje i izvan njenog ivota.
Dogodilo se ono to je moralo da se dogodi: pogledala
je na sat i rekla:
Moram da krenem.
Alehandra, ne rastajmo se ovako. To je grozno.
Dogovorimo se prethodno ta emo.
Ne znam, Martine, ne znam.
Hajde barem da se dogovorimo da se naemo nekog
drugog dana, kada ne bude toliko urila. Nemoj donositi
nikakve odluke u ovakvom duevnom stanju.
Dok su izlazili, Martin je mislio kako mu ostaje uasno
malo vremena u tih dve stotine metara. Ili su polagano, ali

je uskoro preostalo samo pedesetak koraka, zatim

dvadeset, pa deset i naposletku nita. Tada je, u oajanju,
Martin dodirnuo njenu miicu i steui je, ponovo stao da
je preklinje da se makar jo jednom vide.
Alehandra ga pogleda. Elao da joj je pogled dolazio iz
velike daljine, iz neke tuno strane oblasti.
Obeaj mi to, Alehandra preklinjao je sa suzama u
oima.
Alehandra ga odmeri dugim i strogim pogledom:
Dobro, u redu. Sutra po podne u est, kod Adama.

XXII
Proticali su bolno dugi sati: inilo se kao da se penje uz
planinu iji su krajnji visovi gotovo nesavladivi. Oseanja
su mu se meala: s jedne strane, oseaoje grozniavu radost
to ejejo jednom videti, a s druge, nasluivao je da e taj
susret biti samo jedan susret vie, a moda i poslednji.
Mnogo pre est sati bio je kod Adama. Seo je i
netremice gledao u vrata.
Alehandra je stigla negde posle pola sedam.
Nije to bila agresivna Alehandra od jue; na licu joj je
titrao onaj odsutan izraz koji je Martina dovodio do
oajanja.
Zato je onda uopte dola?
Konobar je morao da joj vie puta ponovi pitanje.
Poruila je din i odmah pogledala na svoj prokleti
asovnik.
ta, zar ve mora da ide? obrecnu se Martin tuno
i podsmeljivo.
Alehandra ga letimino pogleda i, ne opaajui
podsmeh. ree da jo ima vremena. Martin pognu glavu i
pomaknu au.
Zato si onda dola? ne uzdra se.
Alehandra ga je gledala kao da svu panju usmerava na
njegovo pitanje.
Obeala sam ti da u doi. Zar nije tako?
im su joj doneli din, ona ga popi naiskap. Zatim ree:
Hajdemo odavde. Hou da udahnem malko vazduha.
Kada su izili, Alehandra se uputi prema trgu, pree
preko travnjaka i sede na klupu prema reci.

Jedno vreme su utali, a onda ona izusti:

O, kako mrnja okrepljuje!
Martin je posmatrao Englesku kulu, olienje napretka.
U pozadini se isticalo zdanje Elektrodistribucije, s visokim i
demekastim dimnjacima, kao i Nova luka sa dizalicama i
kranovima: apstraktnim prepotopskim ivotinjama, sa
svojim elinim kljunovima i glavama dinovskih ptica
ustremljenih nadole, kao da hoe da pokljucaju brodove.
utljiv i potiten, gledao je kako se no sputa na grad,
kako na plavocrnom nebu poinju da svetlucaju crvena
svetla iznad dimnjaka i tornjeva, kako se pale svetlee
reklame parka Retiro i svetiljke na trgu. U meuvremenu,
hiljade mukaraca i ena trei su izlazili iz eljusti
podzemnih eleznica i sa istom svakodnevnom
grozniavou uletali u eljusti medugradskih vozova.
Pogledao je zgradu Kavanag iji su prozori poeli da se
svetle. Tamo gore, na tridesetom ili trideset i petom spratu,
moda u sobiku nekog usamljenika, takoe se palilo
svetlo. Koliko li nesporazuma poput ovog njihovog, koliko
li usamljenih dua samo u jednom neboderu!
A tada je uo ono ega se plaio da e svakog asa uti:
Moram da krenem.
Zar ve?
Da.
Zajedno su se spustili niz travnatu padinu, a kada su
sili, ona se oprostila i krenula svojim putem. Martin je iao
nekoliko koraka iza nje.
Alehandra! viknu, a izgledalo je kao da neko drugi
dovikuje iz njega.
Ona zastade i prieka. Svetlost iz izloga prodavnice
oruja obasjavala joj je lice: ono je bilo ukrueno, a izraz
nedokuiv. Ali Martina je najvie zabolela njena pizma. ta
joj je uinio? Postavio joj je to pitanje nehotice, mimo volje,

potaknut patnjom. Ona je jo vre stegla vilice i skrenula

pogled u izlog.
Samo sam bio nean i pun razumevanja prema tebi.
Umesto svega, ona samo odgovori da ne moe da
ostane ni trenutka due: u osam treba da bude na jednom
mestu.
Gledao ju je kako odlazi.
Najednom je odluio da je prati. ta bi gore od ovoga
moglo da mu se dogodi ukoliko bi ona primetila da je
prati?
Alehandra je peaila nekoliko stotina metara ulicom
Rekova, skrenula u ulicu Rekonkista i konano ula u
restorani po imenu Ukrajina. Martin se oprezno
priunjao i iz mraka zurio unutra. Srce mu se steglo i
presvislo, kao da su mu ga iupali pa bacili na santu leda:
Alehandra je sedela naspram nekog mukarca koji mu je
izgledao zlokoban kao i sam lokal. ovek bee tamnoput,
ali je imao svetle, moda sive oi. Kosa prava i seda,
zaeljana unazad. Crte su mu bile grube, a lice kao
isklesano. Taj ovek ne samo da je delovao snano nego
bee turobno lep. Martinov bol je bio toliko golem, osetio se
toliko beznaajnim naspram tog neznanca da mu je sve
odjednom postalo besmisleno. Pomislio je: ta uasnije od
ovoga moe jo da me snae? Opinjen i ojaen, motrio je
trzaje na ovekovom licu, njegovo utanje i pokrete
njegovih ruku. U stvari, govorio je malo, a kada bi to inio,
reenice su bile kratke i odsene. Mrave i nervozne ruke
liile su donekle na orlovske ili sokolove kande. Da, ba
tako: sve je na tom tipu podsealo na ptice grabljivlce. Nos
mu je bio uzan, ali orlovski jak, ruke koate, pohlepne i
nemilosrdne. Taj ovek je bio surov i spreman na sve.
Martinu se uinilo da lii na nekoga koga poznaje, ali
nije uspevao da se seti na koga. Na trenutak je pomislio da
ga je moda nekada negde video, jer se takvo lice ne

zaboravlja, a i da ga je samo jednom video, sada bi silom

prilika njegovo lice moralo da mu se uini poznatim.
Alehandra je govorila uzbueno. udno: oboje su bili
napregnuti i izgledalo je kao da se mrze. Ipak, ta ga
pomisao nije umirila. Naprotiv, kada je to zapazio, pao je u
jo vee oajanje. Zbog ega? A onda mu se uinilo da je
shvatio istinu: to dvoje je vezano nekom estokom strau.
Kao da se vole dva orla, pomisli on. Kao dva orla, kadra a
moda i spremna da se komadaju i rastru kljunovima i
kandama dokjedan drugog ne usmrte. A kada je video
kako Alehandra rukom dotie ruku (kandi) tog tipa,
Martin oseti da mu je od tog trenutka sve svejedno pod
kapom nebeskom i da za njega svet gubi svaki smisao.

XXIII
Ve se bliila zora kada mu je najednom sinulo: onaj
ovek lii na Alehandru! Istog asa setio se scene na
vidikovcu, kada je ona ustuknula im je izustila ime
Fernando, kao da je odala neko irae zavetovano da ostane
tajna.
To je Fernando proe Martinu kroz glavu.
One sivozelene oi, mongolske jagodice, ona tamna put
i lik Trinidad Arijas! Time se, dabome, objanjava zato mu
se uinio poznatim: mnogo je liio na Alehandru i na
Trinidad Arijas, enu s portreta koji mu je pokazala
Alehandra. Svi izuzev mene i Fernanda, kazala je
Alehandra, kao neko ko se povlai iz sveta i ivi usamljeno
sa ovekom kome se, sada je shvatao, ona divila.
Ali, ko je taj Fernando? Stariji brat ili brat koga nije
elela da pominje. Pomisao da joj je taj ovek valjda brat
umiri ga samo delimino iako je trebalo da mu potpuno
vrati mir. Zato se ne radujem? upitao se. U tom asu nije
nalazio odgovor na to pitanje. Samo je uvideo da nikako ne
uspeva da se smiri.
Te noi nije mogao da sklopi oka: kao da je posumnjao
da je u njegovu sobu uleteo vampir. Neprekidno je mozgao
o sceni kojoj je prisustvovao, pokuavajui da otkrije razlog
svom nespokojstvu. A onda mu se konano uinilo da ga je
otkrio: ruka! Sa iznenadnom tugom setio se na koji je nain
milovala ruku tog oveka. Tako sestra ne miluje bratovljevu
ruku! A ona je sve vreme mislila na njega: na njega kojim je
bila oarana. Beala je od njega, ali je, pre ili kasnije, kao
pomahnitala, morala da mu se vrati. Mislio je da sada moe

da objasni mnoge od njenih nerazumljivih i protivrenih

postupaka.
Tek to je pomislio da je naao klju, suoio se s jo
jednom zagonetkom: njihova slinost Bez sumnje, taj ovek
je pripadao njenoj porodici. Pade mu na um da bi joj mogao
biti roak. Da, on joj je roak i zove se Fernando.
Drukije nije moglo da bude. jer time se objanjavalo
sve: njihova upadljiva slinost i njena iznenadna utljivost
nakon to joj se, one noi, omaklo Fernandovo ime. To ime
(pomisli) je kljuno, tajno ime. Svi izuzev Fernanda i
mene, nehotice je rekla, a potom naglo zastala i nije
odgovorila na njegovo pitanje. Sada mu je sve bivalo jasno:
gordo izdvojeni od svih, njili dvoje su iveli u nekom
posebnom svetu. A ona je volela Fernanda i zbog toga se
pokajala to je pred Martinom izgovorila njegovo ime.
Dani su prolazili, a Martinov nemir je bivao sve vei.
Konano, ne mogavi vie da izdri, telefonirao je
Alehandri i rekao joj da o neemu vanom mora hitno da
razgovara s njom, Makar bilo i poslednji put. Kada su se
nali, maltene nije mogao ni re da izusti.

XXIV
ta ti je sad? upitala ga je ona grubo, jer je
predoseala da je Martina neto pogodilo. A to je nju jo
vie estilo, jer mu je nekoliko puta ve predoila da on ne
polae nikakvo pravo na nju, nita mu nije obeala i stoga
mu ne duguje nikakvo objanjenje. A naroito ne sada kada
su odluili da raskinu. Martin je glavom klimnuo, ali su mu
oi bile pune suza.
Kai mi ta ti je upita ga i cimnu za ruke. Saekala je
nekoliko trenutaka, netremice ga gledajui u oi.
Samo jedno elim da znam, Alehandra: ko je
Fernando?
Ona je prebledela, a oi su joj sevnule.
Fernando? upita. Otkuda tebi to ime?
Pomenula si ga one noi, kod tebe u sobi, kada si mi
priala o svojoj porodici.
I kakve to veze ima?
Ima vie nego to moe da zamisli.
Zato?
Jer mi se uinilo da si se pokajala to si izgovorila tu
re, to ime. Zar nije tako?
Pretpostavimo da je tako. Pa ta? Kakvo pravo ima
da mi postavlja takva pitanja?
Nikakvo pravo, ve znam. Ali, preklinjem te, kai mi
ko je Fernando? Je li ti on brat?
Ja nemam brae ni sestara.
Onda ti je neki roak.
Zato mora da mi bude roak?

 Rekla si da u tvojoj porodici samo Fernando i ti niste

unitaristi. Stoga, ako ti nije brat, moda ti je neki roak. Zar
ne? Zar ne da ti je roak?
Alehandra je konano pustila Martinove ruke koje je
dotle stezala. Potitena, zautala je.
Pripalila je cigaretu i potom rekla:
Martine, ako eli da te se seam kao prijatelja, ne
postavljaj mi pitanja.
Postavio sam ti samo jedno pitanje.
Ali zbog ega?
Jer mi je veoma vano.
Zato ti je vano?
Jer sam doao do zakljuka da voli tog oveka.
Alehandrino lice je ponovo otvrdnulo, a oi stadoe da
joj sevaju kao u najcrnjim trenucima.
Na osnovu ega to zakljuuje?
Pa, intuicija.
Znaj, grdno se vara. Ne volim Fernanda.
Dobro, moda nisam upotrebio pravu re. Hteo sam
da kaem da si zaljubljena u njega. Moda ga ne voli, ali si
zaljubljena u njega.
Poslednje rei je izgovorio tronutim glasom.
Alehandra ga epa za ramena grubim i snanim
akama (nalik na njegove, nalik na njegove! pomisli
Martin u oajanju), prodrma ga i ree mu s mrnjom u
glasu:
Pratio si me!
Jesam povika on pratio sam te do restorana u ulici
Rekonkista. Video sam te sa ovekom koji lii na tebe i u
koga si zaljubljena!
A kako zna da je taj ovek Fernando?
Jer lii na tebe... jer mi se uinilo da izmeu tebe i
Fernanda postoji nekakva tajna, jer ste izgledali izvan sveta,
dovoljni jedno drugome i odvojeni od ostalih, jer si se

pokajala im si pomenula njegovo ime... A i zbog naina na

koji si mu drala ruku.
Alehandra ga je cimala, kao da ga udara, a on se
mlitavo i nepokretno preputao. Zatim ga je pustila i
grozniavim rukama zgrabila lice, kao da hoe da ga
izgrebe. Kanda je i zajecala, na sebi svojstven nain, bez
suza. A onda je viknula kroz polurairene prste.
Budalo! Budalo jedna! Taj ovek je moj otac!
Zatim je izjurila kao bez due.
Martin je ostao kao skamenjen. Nije imao snage da se
pokrene niti da bilo ta kae.

XXV
Kao da je snaan udarac u talambas najavio tminu posle
onih uasnih Alehandrinih rei, Martinu se inilo da tone u
beskrajan crni san koji ga gui kao da spava na dnu okeana
tenog olova. Danima je besciljno tumarao Buenos Ajresom
i razmiljao kako se to udesno stvorenje, iskrslo neznano
otkuda, sada tamo i vratilo. Dom i ognjite, pomislio je
najednom, dom i ognjite. Nepovezane i naizgled
besmislene, te rei su se moda odnosile na oveka koji se,
za vreme nepogode, dok gromovi i munje sve ee sevaju
u noi, sklanja u svoju toplu, prisnu i prijatnu peinu. Dom,
ognjite, svetlo i prijatno sklonite. Zato je (govorio je
Bruno) ovek mnogo usamljeniji dok ivi u inostranstvu,
jer je otadbina isto to i dom, ognjite i detinjstvo, isto to i
krilo materino. Boraviti u inostranstvu je isto toliko tuno
kao i stanovati u nepoznatom i hladnom hotelu: bez
uspomena, bez poznatog drvea, bez detinjstva, bez
privienja; jer otadbina znai detinjstvo i zato bi za nju
moda bio prikladniji naziv materbina, zato to ona titi i
greje u trenucima kada oveka skoli samoa i kada mu je
hladno oko srca. A kada je on, Martin, uopte imao majku?
Osim toga, ova njegova otadbina izgleda negostoljubiva i
gruba, ona ne prua utoite. Jer (kako je govorio Bmno,
mada se sada nije seao tog kazivanja, nego je to fiziki
oseao, kao da se nalazi na vetrometini dok besni oluja)
nesrea nas Argentinaca je u tome to nismo do kraja
stvorili naciju od onog sveta koji je poeo da kripi, a zatim
i da se rui, te tako u ovoj zemlji nemamo ak ni onaj privid
venosti to ga u Evropi, u Meksiku ili u Kusku

predstavljaju hiljadugodinje ruevine. Jer mi ovde

(govorio bi Bruno) nismo ni Evropa ni Amerika, mi smo
naprosto iaena oblast, nestabilno, tragino, nemirno
podruje lomljenja i satiranja. Zato je ovde sve tako
nepostojano i trono, ne postoji nita vrsto za ta bi se
ovek; uhvatio, a ovekovo bie izgleda jo smrtnije i
prolaznije. A on (Martin), koji je eleo neto vrsto i
apsolutno za ta bi se uhvatio sred nesree, neku toplu
peinu u koju bi se sklonio, on nije imao ni doma ni
otadbine. ili, jo gore, imao je dom podignut na ubretu i
razoarenju, imao je tronu i zagonetnu otadbinu. Zbog
toga je oseao da je sam, sam, sam: jedino je tu re jasno
osetio i nje se setio, ali ona je zacelo sve to izraavala. Kao
brodolomnik u noi bio je pohrlio Alehandri. Ali to je bilo
kao da je potraio zaklon u peini iz koje bi najednom
kidisale krvoedne zveri.

XXVI
A onda je najednom, jednog od onih hesmislenih dana,
osetio da ga nosi svetina koja je nekuda hrlila, dok su u
visini urlali mlazni avioni a ljudi vikali Trg Majo, dok su
kamioni s mnotvom radnika sumanuto jurili ka tom trgu,
dok su se meali uzvici, a avioni u briuem letu promicali
iznad nebodera. Potom nastade pratanje bombi, tektanje
mitraljeza i protivavionskih topova. A ljudi su i dalje jurili,
provaljivali u zgrade, a im bi avioni odleteli, oni bi
znatieljno provirivali, izlazili, nervozno razgovarali, sve
dok se avioni ne bi vratili, na to bi ponovo traili zaklon u
ulazima. U meuvremenu, neki drugi ljudi, koji su se
sklanjali pripijeni uza zidove (kao da je u pitanju obina
kia), gledali su uvis, zbunjeni, radoznali, ili su irili ruke i
mlatarali, kao da pokazuju na neto u daljini.
Potom je pala no. Poela je da rominja kia nad
preplaenim gradom koji je potresala huka.34

Juna 1955. godine izbila je pobuna mornara protiv Perona.

Mornariki avioni bombardovali su mitinge njegovih
pristalica. Iste noi, poto je propao dravni udar, peronistike
diverzantske grupe zapalile su vie crkava, jer se Crkva stavila
na stranu Peronovih protivnika. Prim. prev.

34

XXVII
Samoa je bila muna i zloslutna. Poari su plamteli u
noi, a plameni jezici su se zlokobno izvijali prema
olovnom nebu.
Peronisti su udarali u velike bubnjeve kao na kakvom
karnevalu ludaka.
Martin se, noen poludelom i sluenom svetinom,
najednom obreo pred crkvom. Pojedinci su nosili revolvere
i pitolje. Iz Alijanse su, ree neko. Ubrzo su planule
crkvene dveri polivene benzinom. Rulja provali u crkvu.
Do vrata dovukoe klupe i lomaa stade da raste. Drugi su
iznosili klecala, slike svetaca i klupice na ulicu. Studena
kia ravnoduno je sipila. Sve ispolivae benzinom i
drvenarija planu. Hladan vetar raspirivao je vatru. ula se
vika, odnekuda odjeknue pucnji; neki su trali, drugi se
sklanjali u ulaze, uza zidove, a svi su bili opinjeni
poarom i obuzeti panikom. Jedan ovek podie kip Device
i htede da ga baci u vatru. A drugi, koji je stajao pored
Martina, neki mlad radnik indijanskog lika, povika: Daj
mi taj kip, ne spaljuj ga!
ta? obrecnu se onaj drugi, ne isputajui kip
Device, i pogleda ga besno.
Nemoj da ga spaljuje, prodau ga za neku paru ree
mladi.
Onaj spusti kip, zavrte glavom i dade mu ga. Zatim
stade da baca slike i klupe u vatru.
Kip je leao na tlu pred mladievim nogama. A on se
obazre traei nekoga ko bi mu pomogao da iznese Devicu.
Ugleda jednog policajca koji je posmatrao ta se deava i
zamoli ga da mu pomogne.

 Mome, okani se toga preporui mu policajac.

Martin prie mladiu.
Ja u ti pomoi.
Dobro, hvataj za noge ree mu mladi radnik.
Izioe. Napolju je i dalje padala kia, ali se poar irio i
sve je pucketalo od benzina pomeanog s kapima kie.
Visoka plava ena, rasputene i razbaruene kose, nosila je
bronzano kandilo razmahujui njime kao tapom i vukla
nekakvu vreu u koju je trpala slike svetaca i obredne
predmete.
Nitkovi govorila je.
Umukni! Zaepi gubicu, ludao! dovikivali su joj.
Nitkovi ponavljala je svi ete vi u pakao.
Ila je dalje teglei veliku vreu i kandilo kojim se
branila. Neki mladi je utinu za stranjicu, drugi joj je
dobacivao gadosti, ali je ona i dalje ila branei se kandilom
i ponavljala: Nitkovi!
Tornjaj se, bogomoljko! dovikivali su.
Ona se nije osvrtala, ila je dalje, vikala nitkovi,
promuklim i suvim glasom, tvrda kao kamen, zanesena i
fanatina.
Ma, pustite je, zar ne vidite da je aknuta! vikali su
sa svih strana.
Plavua je ila sa svojom vreom, probijala se kroz
mlaariju koja joj je dovikivala bezobrazluke, bacala
uarene ugarke na nju, cerekala se i pokuavala da je
tipne.
Veliki plamenovi sukali su iz parohove zbornice: goreli
su spisi i registri. Neki crnomanjast ovek s naherenim
eirom na glavi histerino se cerekao bacajui kamenje,
maiter i grumenje zemlje.
Plavua je nestala sa prostora osvetljenog vatrom.
Ponovo se zaula vesela karnevalska muzika. Pri
svetlosti plamenova izvijanje ulinih muzikanata izgledalo

je jo fantastinije. Ciboriji su im sluili kao cimbala: bili su

navukli misnice, te su tako prerueni podigli visoko putire i
krstove, maui kandilima u ritmu muzike. Neko je ritmiki
udarao u veliki bubanj, a mladii su i dalje izvijali telima
pri svetlosti poara, maui kandilima.
Ponovo se zaula pucnjava i opet nastade jurnjava. Nije
se znalo otkuda dolaze i ko su ti to tre. Zavlada panika.
Zau se da neko ree: To su oni iz Alijanse. Neki su
pokuavali da umire masu, pozivajui je da sauva mir.
Drugi su trali i vikali: Evo ih, dolaze ili Mir, momci.
Nasred ulice lomaa se rasplamsavala. Grupa mladia i
ena dovue jednu ispovedaomcu i nabaci je na vatru.
Ljudi su neumorno dovlaili kipove i slike.
Neki ovek je vukao Hrista, a jedna ena odnekud
iskrsnu i doviknu mu besno i odluno:
Dajte mi ga.
ta? ree ovek odmerivi je prezrivo.
Neko dobaci: Ona je iz Fondacije.
Ko? Ko to? zaula su se pitanja.
ena poe za ovekom i uze Hrista za noge da se ove
ne bi vukle po tlu.
Ostavite ga razdra se ovek.
Dajte mi ga viknu ena.
Za trenutak je Hrist visio u vazduhu izmeu njih dvoje
koji su se otimali o kip.
Doite, gospoo ree mladi koji je izneo Devicu iz
crkve.
ta? upita ena, ne isputajui Hristove noge.
Doite, ostavite to.
ta? ponovi ena, gotovo pomahnitala.
Uzmite ovaj kip ree joj mladi.
Izgledalo je kao da se ena dvoumi, ne isputajui
Hrista koji se njihao.
Doite, gospoo ree mladi.

ena se kanda jo dvoumila, ali je ovek cimnuo Hrista

i izvukao joj ga iz ruku. Kao van sebe, ena pogleda za njim
dok je odlazio, a zatim se zagleda u kip Device na zemlji,
pored mladievih nogu.
Hajte, gospoo ponovi mladi.
ena prie.
To je Devica Bespomonih ree joj mladi.
ena ga pogleda, ne shvatajui. Izgledalo je da ne
veruje: mladi je bio peronista. Moda je mislila da njih
dvojica smeraju da je napadnu.
Da, gospoo ree Martin izneli smo je iz crkve.
Ovaj mladi ju je spasao lomae.
Dobro ree ona odneemo je kui.
Mladi i Martin se sagnue i podigoe Devicu.
Ne, priekajte ree ona.
Raskopala je kaput, skinula ga i njime prekrila kip.
Ondla je htela da im pomogne.
Ostavite dobaci mladi moemo sami. Kaite kuda
dla idemo.
Krenue. ena je ila ispred njih, a ovek za njima. Kia
je padala sve jae i mladi je oseao kako mu se zvezdolika
kruna zariva u lice. Vie nita nije znao: sve je bilo zbrkano.
U pitanju je ranjenik, pustite nas da proemo.
Propustie ih.
Ili su ulicom Santa Fe prema ulici Kaljao. Crvenkasti
sjaj je bivao sve manji, a onda je polagano zavladala no,
mrkla, zloslutna, pusta i ledena. Kia je tiho padala, a u
daljini su se povremeno uli uzvici, poneki pucanj i
zviduci.
Stigoe do enine kue, popee se liftom do sedmog
sprata, uoe u luksuzan stan i Martin primeti da se mladi
radnik zbunio. Gledao je u sluavku plaljivo i stidljivo,
nije umeo da se kree izmeu tamnog nametaja i
umetnikih predmeta.

Uspravie kip u jednom oku, i, moda nesvesno,

mladi nasloni svoju umornu glavu na Devicu, kao da se
odmara. Odjednom shvati da mu se neko obraa.
Hajdemo ree ena treba se vratiti.
Da mahinalno odgovori mladi.
Pogledao je naokolo, kao da neto trai.
Hteo bih... zausti mladi.
ta bi to hteo, mladiu? upita ena.
Hteo bih au vode.
Donesoe mu vode i mladi je ispi kao da je speen.
Dobro, hajdemo sada ree ena.
Kia je oslabila, ali je vatra ispred erkve i dalje gorela,
samo to je sada vladala tiina: ene i mukarci, kao nemi i
opinjeni posmatrai, stajali su na ploniku preko puta.
Jedan ovek je pod mikom drao misnice.
Da li biste mi dali te misnice? upita ena.
ta? iznenadi se ovek.
Misnice. Da li biste mi ih dali? upita ena.
ovek ne odgovori: pogleda u vatru.
Misnice ponovi ena smireno kao mesearka.
elim da ih sauvam za crkvu, kada je budu obnovili.
ovek je i dalje utke gledao poar.
Mora da vi niste katolik? upita ena s mrnjom.
ovek je i dalje gledao poar.
Jeste li vi, ovee, krteni? na to e ena.
ovek je i dalje gledao poar, ali mu je pogled (primetio
je Martin) postao tvrd.
Zar vi nemate dece? Nemate majku?
ovek planu:
Idite vi u materinu!
Ja sam katolkinja ree ena mesearskim spokojnim
glasom. elim da te misnice sauvam za crkvu kada je
budu obnovili.

ovek je pogleda i neoekivano progovori normalnim

tonom.
uvam ih da bih se zatitio od kie.
Molim vas, dajte mi misnice ponovi ena spokojno.
Stanujem daleko, u General Rodrigesu odvrati
ovek.
Neko ko je stajao iza uporne ene dobaci:
Tako, znai, doli ste iz General Rodrigesa. Vi ste,
dakle, od onih koji su zapalili crkvu.
Uporna ena se osvrnu: taj to je govorio bio je neki
sedokosi starac.
Neki ovek s naherenim eirom raskopa kini mantil i
potegnu pitolj. Hladno, s prezirom, unese se starcu u lice:
A ko ste vi da ljude ispitujete? upita.
ovek koji je drao misnice takode izvue nekakav
pitolj.
Jedna ena, s velikim kuhinjskim noem u ruci, prie
eni koja je traila misnice i ree joj:
Hoe li da ti nabijemo u dupe te misnice?
Mahnita ena koja je traila misnice predloi oveku da
se menjaju.
Ovaj kiobran ima drku od zlata ree ona.
ta?
Dajem vam ga u zamenu za misnice. Drka je zlatna.
Pogledajte.
ovek zagleda drku. ena s kuhinjskim noem ponovi
preanje rei.
U redu ree ovek. Dajte mi taj kiobran.
ena s noem mu besno doviknu:
Huljo! Prodana duo!
Kakva prodana dua ree ovek s misnicama i naceri
se.
ta e meni misnice?

 Ti si hulja i prodana dua, eto ta si! dernjala se ena

s noem.
ovek s misnicama najednom planu:
Tebi e biti bolje da umukne, ukoliko ne eli da te
napunim olovom.
ena s noem ga opsova i prinese no njegovom licu,
ali on uze kiobran i ne odgovori.
ena se udalji, s misnicama u ruci, praena povicima i
psovkama.
ovek s naherenim eirom tada dobaci:
Drutvo, ovde nema vie ta da se trai. Hajdemo.
ena s misnicama prie Martinu i mladiu peronisti,
koji su plaljivo stajali postrance. Ponovo su je otpratili do
stana u ulici Esmeralda. I ponovo se Martinu uinilo da je
mladi tuan, dok je laganim pogledom prelazio preko tih
fotelja, slika i porcelanskih predmeta.
Udi navaljivala je ena.
Ne, gospoo ree mladi odoh ja. Nisam vam vie
ni potrebam
Priekaj ree mu ena.
Mladi saeka, s potovanjem i dostojanstvom.
Ona ga pogleda.
Ti si radnik? upita ga.
Jesam, gospoo, tekstilni radnik na to e mladi.
Koliko ti je godina?
Dvadeset.
I peronista si?
Mladi je utao pognute glave.
ena ga strogo pogleda.
Kako moe da bude peronista? Zar ne vidi kakve
strahote rade?
Ti to su palili crkve su razbojnici, gospoo ree.
ta? ta? Oni su peronisti.

 Ne, gospoo. Nisu pravi peronisti. Nisu istinski

peronisti.
ta? besnela je ena. ta govori?
Smem li da odem, gospoo? upita mladi i podie
glavu.
Ne, ekaj... ree ona zamiljeno. A zato si spasao
Devicu Bespomonih?
Otkud ja to znam, gospoo. Ja ne volim da palim
crkve. Uostalom, ta je u svemu tome Devica kriva?
U emu?
Pa, u tom bombardovanju Trga Majo, ta ja znam.
Znai, ti ne odobrava bombardovanje Trga Majo?
Mladi je iznenaeno pogleda.
Zar ne zna da Perona treba srediti jednom zasvagda?
Stati na put tom sramnom oveku, tom pokvarenjaku?
upita ona.
Mladi je i dalje gledao u enu.
A? Zar ne misli? navaljivala je.
Mladi pognu glavu.
Ja sam se nalazio na Trgu Majo ree. Ja i jo hiljade
drugova. Mojoj drugarici je, meni naoigled, bomba raznela
nogu. Jednom prijatelju je raznela glavu, a drugom utrobu.
Bilo je na hiljade mrtvih.
ena ree:
Zar ne shvata da brani jednog gada?
Mladi je utao. Zatim ree:
Ja sam iz siromane porodice, gospoo. Odrastao sam
u sobi u kojoj smo iveli moji roditelji i nas sedmoro dece.
Saekaj! doviknu gospoa.
Martin pode.
A ti? upita ga ena. Jesi li i ti peronista?
Martin ne odgovori.
Napolju ga doeka no. Mrano i ledeno nebo inilo se
kao simbol njegove due. Sipila je kiica praena

jugoistonim vetrom koji (govorio je Bruno) pojaava setu

Buenosajreanina koji, zurei na ulicu kroz zamagljen
kafanski prozor, gunda zajebanog li vremena, dok neki drugi,
misaoniji tip, razmilja kako je sve beskrajno tuno. Oseajui
da ga kia prska po licu, tumarajui bez cilja, natmureno
gledajui ispred sebe kao da se udubljuje u neku veliku i
zamrenu zagonetku, Martin je u sebi ponavljao tri rei:
Alehandra, Fernando, slepi.

XXVIII
Satima je besciljno lutao ulicama. Odjednom se naao u
Belgranu, na Trgu Bezgrenog zaea. Seo je na jednu
klupu. Naspram njega, crkva polukrunog oblika kanda je
jo preivljavala strahote proteklog dana. Zloslutna tiina,
mrtvaka svetlost, kia to je rominjala, sve je to davalo tom
kutku Buenos Ajresa jeziv i pretei izgled. inilo se da ona
stara zgrada tik uz crkvu skriva nekakvu veliku i
zastraujuu
zagonetku.
Kao
opinjen
nekom
neobjanjivom maijom, Martin je netremice zurio u to
mesto koje je video prvi put u ivotu.
A onda, najednom, umalo nije vrisnuo: preko trga je ila
Alehandra u pravcu one stare zgrade.
U senci, pod kronjama drvea, bio je zaklonjen od
njenog pogleda. Uostalom, ona je ila mesearskim
korakom, s onom mahinalnou koju je esto opaao kod
nje, ali koja mu se sada inila jaa i apstraktnija. Alehandra
je koraala kao automat, pravolinijski, preko ardinjera,
kao neko ko u snu ide ka cilju koji su odredile vie sile.
Oigledno, nita vie nije videla niti ula. Koraala je
odluno, ali i odsutno, kao da je hipnotisana.
Brzo je stigla do zgrade, bez oklevanja se zaputila ka
jednoj od onih zatvorenih i tihih kapija, otvorila je i ula.
Martin je za trenutak pomislio da moda sanja ili da mu
se privia: nikada ranije nije bio na tom malom trgu
Buenos Ajresa i nita ga svesno nije navelo da te zlokobne
noi krene u tom pravcu. Nita nije moglo da ga navede da
nasluti tako udesan susret. Bilo je u tome previe

sluajnosti i razumljivo je to je jednog trenutka pomislio

da mu se sve to privia ili da sanja.
Meutim, dugi sati ekanja pred tim vratima razvejali
su njegove sumnje. Alehandra je zaista ula tamo i nalazila
se unutra. A razloge on nije mogao da dokui.
Svanulo je i Martin se nije usudio da je jo eka, jer se
plaio da ga Alehandra moe primetiti kada svane dan.
Osim toga, ta bi postigao time da je vidi kako izlazi?
S tugom koja je prerastala u fiziki bol, uputio se prema
Kabildu.
Oblaan i siv, sumoran i setan, budio se dan iz nedara
te halucinantne noi.

III

IZVETAJ O SLEPIMA
O, bogovi noi,
o, bogovi tmine, rodoskrvnua i zloina,
sete i samoubistva!
O, bogovi pacova i peina, slepih mieva i bubavaba!
O, vi, estoki, nedokuivi bogovi
snevanja i smrti!

I
Kada je poelo sve ovo to e sada skonati mojim
ubistvom? Moja svirepa otrovidost sada je nalik reflektoru
iju svetlost mogu da uperim ka prostranim oblastima svog
seanja. Vidim lica, pacove u nekom ambaru, ulice Buenos
Ajresa ili Alira, prostitutke ili mornare. Pomeram snop
svetlosti i vidim jo vie unazad: bunar na imanju, sparnu
sijestu, ptice i oi koje probadam ekserom. Moda je bilo
tada, ali ko bi ga znao da nije bilo i mnogo ranije, u
vremenima kojih se ne seam, u najranijem detinjstvu. Ne
znam. Uostalom, emu to?
Zauzvrat, savreno se seam kako je zapoelo moje
sistematino istraivanje (ali ono drugo, nesvesno, moda
najdublje, otkuda bih ja to znao?). Jednog letnjeg dana 1947.
godine prolazio sam pored Majskog trga, ulicom San
Martin, plonikom ispred Gradske venice. Bio sam rasejan
i zanesen. Odjednom sam zauo neko zvonce, kao da neko
eli da me probudi iz hiljadugodinjeg sna. Koraao sam,
ali sam i dalje uo ono zvonce ko|e je pokuavalo da
prodre do najdubljih slojeva moje svesti. uo sam ga, ali ga
nisam sluao. A onda najednom, kao da je taj nean, ali
prodoran i uporan zvuk dotakao neku osetljivu zonu moga
JA, neko od onih mesta gde je koa naega JA vrlo tanana i
neprirodno osetljiva. Prenuh se iz sna, kao da me skolila
iznenadna i podmukla opasnost, kao da sam rukama u
mraku dodirnuo ledenu kou gmizavca. Ispred sebe,
okrenutu prema meni lice joj je bilo zagonetno i grubo
ugledah slepu enu kako prodaje nekakve drangulije. Bee
prestala da zvoni; kao da je zazvonila samo zbog mene, da

bi me probudila iz bezumnog sna, da bi me opomenula da

je moj dotadanji ivot priveden kraju, kao neko glupo
pripremno razdoblje, ta da sada treba da se suoimo sa
stvarnou. Nas dvoje ona nepomina, sa bezizraznim
licem okrenuta prema meni, a ja ukoen kao pred paklenim
i ledenim privienjem ostadosmo tako nepomini
nekoliko trenutaka koji ne pripadaju vremenu nego vode
ka venosti. A onda, kada je moja svest ponovo stupila u
vremenski tok pobegoh.
Eto tako je zapoelo poslednje razdoblje mog ivota.
Od tog dana sam shvatio da ne smem da propustim ni
aska i da smesta moram zapoeti sa istraivanjem tog
mranog i tajanstvenog sveta.
Prolo je nekoliko meseci, a onda je jednog dana te
jeseni dolo do drugog presudnog susreta. Bio sam u jeku
istraivanja, ali moj rad je usporavala neka neobjanjiva
bezvoljnost za koju danas mislim da je sigurno bila
pritvoran oblik straha od nepoznatog.
Ipak, pomno sam posmatrao i prouavao slepe.
Zanimali su me odvajkada i u nekoliko navrata sam
raspravljao o njihovom poreklu, hijerarhiji, nainu ivota i
zoolokom stanju. Mada sam u to vreme tek poinjao da
skiciram svoju teoriju o hladnoj koi, ve su me, pismeno ili
usmeno, napali pojedini lanovi udruenja koja su bila u
vezi sa svetom slepih. I to blagodarei efikasnom, brzom i
zagonetnom nainu obavetavanja koje odlikuje loe i tajne
sekte, one loe i sekte nevidljivo rasprostranjene meu
ljudima, koje neprestano motre na nas, progone nas,
odluuju o naoj sudbini, o naoj propasti, pa i o naoj
smrti, a da mi to uopte ne znamo niti slutimo. Ovo je
uveliko sluaj sa Sektom slepih u ijoj slubi su, na jo veu
nesreu neupuenih, mnogi normalni mukarci i ene,
delimice obmanuti od strane Organizacije, delimice

zavedeni boleivom i demagokom propagandom, a

dobrim delom, naposletku, i iz straha od fizikih i
metafizikih kazni koje, kako se govorka, sustiu one koji
se drznu da zadiru u njihove tajne. Kazne za koje sam,
uzgred budi reeno, tada pomiljao da su me ve delimino
sustigle i verovao da e me i dalje sustizati, u sve uasnijem
i podmuklijem vidu, te da e one, svakako zbog mog
ponosa, samo pojaati moju srdbu i nameru da svoja
istraivanja nastavim do kraja.
Da sam kojim sluajem lakomisleniji, moda bih se
mogao i pohvaliti da sam tim istraivanjima potvrdio
teoriju koju sam jo kao mladi stvorio o svetu slepih, jer su
mi upravo komarni snovi i halucinacije iz detinjstva doneli
prvo otkrie. Kasnije, kako sam rastao, bivao sam
podozriviji prema tim nasrtljivcima, toj svojevrsnoj feli
moralnih ucenjivaa koji se naveliko susreu u podzemnim
eleznicama, to je inae razumljivo s obzirom na njihovo
stanje usled kojeg su nalik ivotinjama hladne krvi i ljigave
koe to prebivaju u peinama, piljama, podrumima,
starim podzemnim prolazima, jendecima, odvodnim
cevima, vodovodu, dubokim pukotinama, naputenim
rudnicima, jamama u koje se slivaju tanki mlazovi vode; a
neki, najmoniji od njih, ive u ogromnim podzemnim
peinama, pokatkad na dubinama od nekoliko stotina
metara, to se da zakljuiti iz izvetaja speleologa i tragaa
za blagom, iz izvetaja nejasnih i turih a ipak dovoljno
jasnih onima koji znaju kakve se pretnje nadvijaju nad
svakim ko pokua da prodre u veliku tajnu.
Ranije, dok sam bio mlai i manje nepoverljiv, mada
ubeden u svoju teoriju, ustezao sam se da je proverim, pa
ak i da je izlaem, jer su me one sentimentalne predrasude
(to predstavljaju demagogiju oseanjja) spreavale da
probijem brane koje je Sekta podigla oko sebe, brane
utoliko neprobojnije ukoliko su tananije i neprimetnije,

sainjene od parola koje se ue po kolama i itaju u

novinama, koje potuju vlada i policija, a koje propagiraju
dobrotvorne ustanove, gospoe i uitelji. Brane koje
spreavaju da se dopre do onih mranih predgrada gde su
opta mesta sve rea i gde poinje da se nasluuje istina.
Trebalo je da prou godine i godine pa da uspem da
probijem te spoljne brane. I tako satn, postepeno, gonjen
snagom tako velikom i paradoksalnom poput one koja nas
u komarnim snovima navodi da idemo u susret uasu,
prodirao u zabranjene zone gde poinje da caruje
metafiziki mrak. Isprva mutno, kao da preda mnom
lelujaju neke senovite i nejasne utvare, a potom sa sve
veom i jezivom jasnoom, nazirao sam naokolo itav jedan
svet odvratnih bia.
Ispriau kako sam stekao tu uasnu povlasticu da ih
upoznam i kako sam, posle toliko godina traganja i smrtnih
opasnosti, uspeo da uem u tu oblast gde gamie mnotvo
udovita, u poreenju s kojima obini slepi ljudi
predstavljaju bezazlena bia.

II
Dobro pamtim taj etrnaesti jun: dan prohladan i
kiovit. Pomno sam posmatrao ponaanje jednog slepog
oveka koji je radio u podzemnoj eleznici na liniji za
Palermo: bee to onizak, zdepast, crnomanjast, izuzetno
krepak, okretan i nevaspitan ovek. Zlobno i bezobzirno se
tiskao kroz vagone i kroz stenjenu svetinu. Nudio je
fibajne, probijao se grubo i s mrnjom, drei ispruenu
ruku u koju su mu kukavni putnici, ispunjeni zebnjom od
sila nedokuivih, stavljali priloge, dok je u drugoj ruci
drao simboline fibajne, simboline u tom smislu to
neko stvarno ne moe da se izdrava od prodaje tih tapia,
jer oveku moe zatrebati par fibajna godinje, pa ak i
meseno; ali niko, makar bio lud ili milioner, nee kupovati
tuce fibajna dnevno. Otuda je, logino a svi to tako i
razumeju prodavanje fibajna samo izgovor, neto kao
znak raspoznavanja slepog oveka, ono po emu se, osim
famoznog belog tapa, on razlikuje od ostalih smrtnika.
Dakle, budno sam posmatrao ta se deava, spreman da
tog tipa pratim do kraja da bih jednom zauvek proverio
svoju teoriju. Bezbroj puta sam se provozao na liniji Majski
trg Palermo, trudei se da na stanicama ostanem
neupadljiv, jer sam strahovao da ne pobudim sumnju Sekte
i budem prijavljen kao deparo ili neto slino tome, a
tada mi je svaki dan bio dragocen. Prema tome, oprezno
sam se majao negde u blizini slepog oveka, a kada smo
napokon zavrili i poslednju vonju, u pola dva posle
podne, 14. juna, spremio sam se da ga pratim do sklonita.

Pre nego to e eleznica krenuti na poslednju vonju

do Palerma, siao je na stanici Majski trg i uputio se ka
izlazu na ulicu San Martin.
Tom ulicom zaputismo se ka ulici Kangaljo.
Na raskrsnici je skrenuo prema lukoj etvrrti.
Morao sam da budem jo oprezniji, jer u toj samotnoj
zimskoj noi nije bilo, ili maltene nije bilo drugih
prolaznika osim slepog oveka i mene. Zato sam ga pratio
na razumnom odstojanju, imajui na umu sluh slepih i
njihov instinkt koji ih upozorava ako neka opasnost zapreti
njihovim tajnama.
Tiina i samoa su kao i uvek carovale u Bankarskoj
etvrti; etvrti koja je nou mnogo tia i samotnija od svake
druge, zato to ta tiina predstavlja vei kontrast prema
onoj ivosti koja danju vlada na njenim ulicama, prema
neopisivoj zbrci, buci, uurbanosti i svetini koja se tuda
tiska u Radno vreme. Ali isto tako i zbog jezive pustoi koja
tu vlada kada Novac miruje. Nakon to su poslednji
slubenici i direktori otili, nakon to je zavren taj
iscrpljujui i besmislen posao, pri emu kroz ruke nekog
siromaka sa mesenom zaradom od pet hiljada pesosa
proe dnevno pet miliona, dakle, poto je okonan taj
posao u kome ljudi beskrajno oprezno ulau parad hartije
s arobnim svojstvima, koju drugi ljudi podiu na drugim
alterima s ne manjim oprezom. Taj proces je potpuno
nestvaran i opsenarski. Jer, iako oni, ti vernici, misle da su
realni i praktini, primaju tu hartijicu na kojoj se, uz mnogo
napora, moe razaznati neko besmisleno obeanje, prema
kome se gospodin, koji se ak i ne potpisuje svojeruno,
obavezuje u ime Drave da e verniku dati ta ti ga ja znam
ta u zamenu za tu hartijicu. Zanimljivo je da je ovom tipu
dovoljno obeanje, jer, koliko je meni poznato, niko nikada
nije zahtevao da se obaveza ispuni; a to je jo udnije, u
zamenu za te prljave hartije predaje mahom neku drugu

hartiju, istiju ali besmisleniju, na kojoj se drugi gospodin

obavezuje da e u zamenu za tu hartiju uruiti verniku
izvesnu koliinu tih prljavih hartijica: to mu doe neto kao
ludost na kvadrat. A sve to u ime Neega to niko nikada
nije video i to kau da lei deponovano Negde,
prvenstveno u Sjedinjenim Dravama, u elinim piljama.
A da je sve ovo stvar vere, svedoe rei kao to su kredit i
poverenik.
Dakle, kao to rekoh, te etvrti, im ih napusti
pomamna masa vernika, u nonim asovima opuste vie
negoli druge, jer u njima niko ne ivi, niti bi mogao da ivi,
zbog te tiine i uasne pustoi dinovskih holova tih
hramova i velikih podmma u kojima se uvaju basnoslovna
blaga. Za to vreme, monici koji dre konce te arolije,
spavaju nemirnim snom, uz pomo pilula i droga,
progonjeni komarima o finansijskim krahovima. A i zato
to u tim etvrtima oigledno nema hrane niti iega to
omoguava stalan ivot ljudskim biima, ili makar
pacovima i bubavabama, jer krajnja istoa vlada u tim
skrovitima nitavila, gde je sve simbolino, a u najboljem
sluaju papirnato; pa ak i te hartijice, iako bi mogle da
budu hrana za nioljce ili za ueke druge majune insekte,
uvaju se u golemim elinim sefovima, u koje ne mogu da
prodru nikakva iva bia.
Dakle, u potpunoj tiini koja vlada Bankarskom etvrti,
pratio sam slepog oveka ulicom Kangaljo u pravcu luke
zone. Njegovi koraci su muklo odjekivali i iz trena u tren
bivali sve tajanstveniji i perverzniji.
Spustili smo se tako do Avenije Leandro Alem, preli je,
a onda se zaputili ka lukoj zoni.
Koraao sam krajnje oprezno. U jednom trenutku sam
pomislio da bi slepi ovek mogao uti moje korake, pa ak i
moje ubrzano disanje.

Sada je iao sa sigurnou koja mi se uinila

uasavajuom, jer sam odbacio pomisao da on moda i nije
slep.
Ali me je zaudilo i jo vie uplailo kada je najednom
ponovo skrenuo ulevo ka Luna-parku. Kaem da me je
uplailo, jer to nije bilo logino; ukoliko mu je to bila
poetna zamisao, nije imao nikakvog razloga da skree
udesno, nakon to je preao aveniju. A poto se
pretpostavka da je ovek zalutao nije mogla prihvatiti zbog
sigurnosti i brzine hoda, preost ala je strana hipoteza da je
osetio kako ga pratim i da pokuava da zametne trag. Ili,
to je kudikaino gore, da mi namesti zasedu.
Meutim, onaj isti nagon koji nas vue da se nagnemo
nad provaliju, navodio me je da sve odlunije pratim tog
oveka. Tako se moglo videti kako jedan tip s belim tapom
i mnotvom fibajna u depu ide maltene trei (to bi bilo
smeno da nije izgledalo jezivo), a drugi tip ga tiho ali
uporno prati: najpre ulicom Buar ka severu, a zatim, tamo
gde se zavrava zdanje Luna-parka, udesno, kao neko ko
smera da sie u luku etvrt.
Tada mi je nestao iz vidokruga, jer sam ga, to je
prirodno, pratio na rastojanju od pedesetak koraka.
U oajanju ubrzah hod, strahujui da ga ne izgubim
sada kada sam ve imao (tako sam tada pomislio) dobar
deo tajne.
Maltene u trku stigoh do ugla i naglo skrenuh udesno,
kao to i onaj bee uinio.
O, kakvog li uasa! Slepi ovek je stajao naslonjen uza
zid, uznemiren, oevidno me oekujui. Nisam uspeo da ga
izbegnem: naleteo sam na njega. Tada me je nadljudskom
snagom epao za ruku, osetio sam njegov dah na svom
licu. Ulino osvetljenje je bilo slabo i teko sam razaznavao
izraz na njegovom licu. Meutim, itavo njegovo dranje,

ruka koja me je stezala poput kleta, njegovo dahtanje i

glas, sve je odisalo mrnjom i besom.
Pratili ste me! prosiktao je.
Zgaen (jer sam oseao njegov dah na svom licu i vonj
njegove vlane koe), preplaen, stadoh da zamuckujem,
oajniki i uporno da poriem. Vikao sam: Ne, gospodine,
greite! Umalo se nisam onesvestio od gaenja i
odvratnosti.
Kako je mogao primetiti da ga pratim? U kom
trenutku? Na koji nain? Smeno bi bilo pomisliti da je
normalnim sredstvima obinog ljudskog bia primetio da
ga pratim. Pa, zaboga, kako onda? Moda pomou
sauesnika? Onih nevidljivih saradnika Sekte, lukavo
rasporeenih kojekuda, tamo gde bi ih ovek najmanje
oekivao: meu dadiljama, srednjokolskim profesorima,
cenjenim gospoama, bibliotekarima, tramvajdijama? Ko
bi to znao! Sve u svemu, eto tako se te noi obistinila jedna
od mojih slutnji o Sekti.
Sve mi je to vrtoglavom brzinom sinulo kroz glavu, dok
sam se borio ne bih li se oslobodio njegovih kandi.
im sam se izbavio, pobegao sam kao bez due i dugo
se nisam usudivao da nastavim istraivanja. Ne samo iz
straha, premda je postao nepodnoljiv, nego i zbog
raunice, jer sam pomiljao da bi me, posle onog nonog
dogaaja, slepi mogli podvrgnuti najstrooj i najopasnijoj
vrsti nadzora. Trebalo je da ekam mesecima, moda i
godinama, trebalo je da zametnem trag, da ih navedem da
poveruju da sam slepog oveka pratio s jedinom namerom
da ga opljakam.
Jedan drugi dogadaj, vie od tri godine kasnije, odveo
me je na trag i konano sam mogao da uem u
nepristupanu i utvrenu postojbinu slepih.

III
Postoji osnovna razlika izmeu ljudi koji su vid izgubili
usled bolesti ili nesrenim sluajem i onih koji su slepi od
roenja. Ovoj razlici mogu da zahvalim to sam konano
prodro u njihova skrovita, mada nikada nisam dospeo do
najskrovitijih jazbina, odakle Sektom, to znai Svetom,
upravljaju veliki i nepoznati poglavari. Iz tog takorei
predvorja uspeo sam da pribavim poneka obavetenja,
vazda tura i nejasna, o tim udovitima i sredstvima
kojima se slue da upravljaju celim svetom. Tako sam
doznao da se ta prevlast postie i odrava ne samo
obinom, sveprisutnom boleivou, nego i anonimnim
pozivima,
spletkama,
sejanjem
zaraznih
bolesti,
kontrolisanjem snova i komara, mesearstvom i trgovinom
drogama. Dovoljno je da se prisetimo operacije sa
marihuanom i kokainom koja je otkrivena u srednjim
kolama u Sjedinjenim Dravama, gde su na porok navodili
devojice i deake od jedanaest ili dvanaest godina te ih
tako drali u bezuslovnoj i potpunoj potinjenosti.
Naravno, istraga je zavrila tamo gde je trebalo da pone
istina: na pragu oblasti u koju nije smelo da se kroi. to se
tie upravljanja putem snova, komara i crne magije, nije
potrebno ni dokazivati da Sekta u tu svrhu raspolae celom
vojskom vidovnjaka, lokalnih vetica, vraeva, nadrilekara,
spiritista i onih to proriu budunost gledajui u karte.
Veina od njih su obini prevaranti. Drugi, meutim,
poseduju prave moi i, to je zanimljivo, esto ih skrivaju
pod platom izvesnog arlatanstva da bi to bolje upravljali
svetom koji ih okruuje.

Ako, po optem uverenju, Bog vlada na nebu, Sekta

vlada na zemlji i u telu. Ne znam da li. u krajnjoj liniji, ova
organizacija mora, pre ili kasnije, da polae raune onome
to bismo mogli da nazovemo Svetlom Silom. Oigledno je,
medutim, da je svet u njenoj vlasti, da ona vlada ivotom i
smru, a tu vlast sprovodi pomou kuge ili revolucije,
bolesti ili muenja, obmane ili lanog saaljenja,
mistifikacije ili anonimnosti, uiteljica ili inkvizitora.
Nisam teolog i ne znam da li te avolske ini mogu da
imaju objanjenja u nekoj iskrivljenoj Teodiceji. U svakom
sluaju, to bi bila samo teorija ili nada. A ostalo, ono to
sam ja video i doiveo, jesu injenice.
Ali, vratimo se razlikama.
Ipak zastanimo: ima jo mnogo toga da se kae o
avolskim inima, jer neko naivan moe pomisliti da je re
o obinoj metafori a ne o gruboj stvarnosti. Oduvek me je
zaokupljao problem zla, jo od detinjstva kada sam s
ekiem prilazio mravinjaku i iz ista mira poinjao da
ubijam ta stvorenjca. Preiveli mravi bi u panici beali na
sve strane. Zatim sam ih polivao mrkom. Zamiljao sam
ta se deava unutra: vanredne mere, jurnjava, naredbe i
protivnaredbe da bi se spasla skladita hrane, jaja, kraljiin
ivot itd. Na kraju bih dograbio lopatu i isprevrtao ceo
mravinjak, kopao velike rupe, tragao za preivelim
mravima i mahnito ih unitavao: bila je to sveopta
katastrofa. Zatim bih razmiljao o smislu ivota, o naim
sopstvenim poplavama i potresima. Tako sam razradio niz
teorija, jer mi se pomisao da nama upravlja neki svemogui,
sveprisutni i dobrostivi bog inila tako suprotna svemu da
ak nisam ni verovao u mogunost da je neko ozbiljno
shvata. Negde u to vreme, kada sam postao lan pljakake
bande, razradio sam sledee mogunosti:
1. Bog ne postoji.
2. Bog postoji i on je obian nitkov.

3. Bog postoji, ali ponekad spava: njegovi komari su

na ivot.
4. Bog postoji, ali povremeno ima nastupe ludila: ti
nastupi su na ivot.
5. Bog nije sveprisutan i ne moe biti svugde. Ponekad
je odsutan. U drugim svetovima? U drugim stvarima?
6. Bog je obian sinji kukavac, suoen s problemom
suvie sloenim, koji prevazilazi njegove snage. Bori se s
materijom, kao umetnik sa svojim delom. Katkad mu poe
za rukom da bude Goja, ali je uglavnom jad i beda.
7. Bog je poraen, pre poetaka Istorije, u boju s
Knezom Tame. Pretvoren u navodnog avola, Bog je
uveliko izgubio od ugleda, jer mu se pripisuje da je stvorio
ovaj kukavni svet.
Nisam ja izmislio sve te mogunosti, mada sam u ono
vreme smatrao da je tako; docnije sam saznao da su u neke
od njih ljudi vrsto verovali, a naroito u hipotezu o avolu
kao pobedniku. Vie od hiljadu godina neustraivi i
otrovidi ljudi podvrgavani su muenju i ubijani zato to su
otkrili tu tajnu. Istrebljivani i proterivani, jer moemo da
pretpostavimo da se snage koje upravljaju svetom nee
zadrati na sitnicama kada su ve u stanju da uine ono to
uglavnom i ine. I tako je te uboge kukavce ili genije
muila, spaljivala i veala Inkvizicija, a nekima je i kou
derala. itavi narodi su desetkovani ili raseljavani. Od Kine
do panije, dravne religije (hriani ili mazdaisti) oistile
su svet od svakog pokuaja da se otkrije tajna. Moe se rei
da su, u izvesnoj meri, postigli svoj cilj. Jer ak i kada nisu
mogle da unite neke sekte, one su postale nov izvor lai,
kao to je to sluaj s muhamedancima. Pogledajmo
mehanizam: prema gnosticima, svet je stvorio demon po
imenu Jehova. Dugo ga je Vrhovno Boanstvo putalo da
slobodno deluje u svetu, ali je na kraju poslalo svog Sina da
se privremeno nastani u Isusovom telu ne bi li tako

oslobodilo svet lanih Mojsijevih uenja. E pa sada:

Muhamed je mislio, poput gnostika, da je Isus obian
ljudski stvor, da je Sin Boji siao u njega pri krtenju, a
napustio ga prilikom Stradanja, jer se inae ne bi mogao
objasniti onaj uveni uzvik: Boe moj, Boe moj, zato si
me napustio? A kada Rimljani i Jevreji raspinju Isusa, oni
raspinju utvaru. Nevolja je u tome to se na ovaj nain (a
neto manje-vie slino deava se i s drugim otpadnikim
sektama) mistifikacija ne razobliava nego se uvruje.
Tako je bilo sa hrianskim sektama koje su smatrale da je
Jehova Demon i da sa Isusom poinje nova era, tako je bilo i
sa muhamedancima koji su verovali da je Knez Tame
vladao do Isusa (ili do Muhameda), ali da je pobeden i da
se vratio u svoje paklene ralje. Kao to vidite, u pitanju je
dvostruka identifikacija: kada velika la oslabi, ti ubogi
nesrenici je uvrste.
to se mene tie, zakljuak je savreno jasan: i dalje
vlada Kinez Tame. A ta vladavina se odrava posredstvom
Svete Sekte Slepih. Sve je do te mere jasno da bih se gotovo
nasmejao da nisam obuzet uasom.

IV
Ali, vratimo se ve jednom razlikama.
Pre svega, postoji bitna razlika izmeu ljudi slepih od
roenja i onih koji su vid izgubili usled bolesti ili nesrenim
sluajem. Dodue, pridolice vremenom stiu mnoge
osobine slepih od roenja, delimice kao to Jevreji
pribegavaju mimikriji u sredinama koje ih mrze ili preziru.
Jer ovo je veoma udno od mrnje koju slepi ljudi
oseaju prema onima koji vide jo je vea njihova mrnja
prema pridolicama.
ta je uzrok ovoj pojavi? Isprva sam mislio da su
povodi jednaki uzrocima mrnje izmeu susednih zemalja
ili izmeu sunarodnika u istoj zemlji. Poznato je da su
graanski ratovi najkrvaviji. Dovoljno je da se prisetimo
graanskih borbi u Argentini u prolom veku ili panskog
gradanskog rata. Jedna skromna uiteljica, po imenu
Norma Gladis Puljeze, koja mi je mesecima sluila da
prouim izvesna reagovanja tobonjih intelektualaca,
mislila je da mrnju i ratove meu ljudima raspiruju
meusobno nepoznavanje i opte neznanje. A ja sam morao
da joj objanjavam da jedini nain odravanja mira meu
ljudima jeste meusobno nepoznavanje i opte neznanje.
Jedino u tim uslovima ova stvorenja su relativno
dobroudna i pravedna, jer svi smo mi prilino ravnoduni
prema stvarima koje nas ne zanimaju. Pomou nekoliko
udbenika istorije i policijskih rubrika iz veernjih listova,
bio sam prisiljen da u najkraim crtama objanjavam
ljudsku sudbinu toj sirotoj devojci koja se kolovala pod
nadzorom uglednih nastavnica i koja je, u izvesnoj meri,

verovala da se opismenjavanjem reava glavni prohlem

oveanstva. Tada sam je podsetio da je najpismeniji narod
na svetu stvorio koncentracione logore za masovno
muenje i spaljivanje Jevreja i katolika. Na to bi ona, kao po
pravilu, skakala s kreveta, ogorena na mene, umesto da
bude ogorena na Nemce; jer mitovi su uvek jai od
injenica koje pokuavaju da ih pobiju, a mit o> osnovnom
obrazovanju u Argentini, svejedno koliko izgledao
besmislen i smean, odolevao je i odolevae svakoj satiri na
njegov raun, kao i svim injeninim dokazima.
No, vratimo se problemu koji nas zanima. Kasnije, kada
sam upoznao i poblie prouio Sektu, razmiljao sam o
tome kako je osnovni razlog toj mrnji prema pridolicama
upravo kastinski ponos i, kao posledica toga, kivnost
prema svima koji pokuavaju i, u neku ruku, uspevaju da
postanu lanovi Sekte. Naravno, ovo nije svojstveno samo
slepima. Slino se dogaa i u visokim drutvenim
krugovima u koje, posle mnogo vremena, natezanja i preko
volje, bivaju primljeni oni koji, zahvaljujui svom velikom
bogatstvu ili branim vezama svoje dece, uspeju da se
nekaku utrpaju u vie drutvene slojeve. Prema njima
postoji prezir koji se kasnije postepeno mea sa sve veom
kivnou. Moda zbog toga to nasluuju da to postepeno
ali uporno nadiranje i osvajanje znai da oni nisu bezbedni
i naoruani kako su zamiljali, tako da ih, zbog toga,
poinje da spopada neverovatno oseanje nie vrednosti.
Na to, konano, utie i injenica to stvorenja, koja su
do jue bila njihove nesvesne rtve i predmet njihovih
najsurovijih postupaka, sada najednom imaju pristup u
njihove tajne. Tako pridolice postaju neeljeni svedoci koji,
iako lieni mogunosti da se vrate u svet iz kojeg su doli, s
uenjem otkrivaju ideje i oseanja tih stvorenja za koja su
mislili da su krajnje bespomona.

Medutim, sve ovo je samo analiza i, to je jo gore,

analiza pomou rei i pojmova vaeih za nas. Zapravo, mi
imamo istu mogunost da razumemo svet slepih kao i svet
maaka ili zmija. Mi kaemo: make su nezavisne,
aristokratske, prevrtljive i u njih se ne moemo pouzdati. A
svi ti pojmovi, u stvari, imaju relativnu vrednost, jer
pojmove i ljudsko vrednovanje primenjujemo na biima
koja sa nama nemaju nita zajedniko. Kao to ljudi nisu u
stanju da zamisle bogove bez izvesnih ljudskih
karakteristika, svejedno koliko groteskno ti bogovi
izgledali: dovoljno je, na primer, setiti se da su grki bogovi
esto prikazivani s rogovima.

V
A sada u ispriati kako je na scenu stupio slovoslaga
Selestino Iglesijas i kako sam se naao na velikom tragu.
No, pre toga, elim da kaem ko sam ja, ime se bavim itd.
Zovem se Fernando Vidal Olmos. Roen sam 24. juna
1911. u mestu Kapetan Olmos, naselju u provinciji Buenos
Ajres, a koje je ime dobilo po mom ukundedi. Visok sam
178 centimetara, teak otprilike 70 kilograma, oi su mi
sivozelene, kosa prava i seda. Osobenih znakova nemam.
Neko bi se mogao zapitati kog avola dajem ove
podatke o sebi. Meutim, nita nije sluajno u ljudskom
svetu.
Jo kao dete esto sam sanjao jedan san: video bih u snu
nekakvog deaka (a taj deak, za divno udo, bio sam ja,
tako da sam posmatrao sebe kao da je posredi neko drugi)
kako se utke igra nekakve meni neshvatljive igre.
Posmatrao sam ga paljivo i pokuavao da otkrijem
znaenje njegovih kretnji, pogleda i rei koje je mrmljao.
Iznenada, gledajui me ozbiljno, deak bi progovarao:
Posmatram senku ovog zida na podu; ako se ta senka
pomeri, ne znam ta sve moe da se dogodi. Njegove rei
su bile pune nekog suzdranog, a istovremeno i jezivog
iekivanja. Tada bih i ja nespokojno poinjao da motrim na
senku. Izlino je rei da nije re o obinom pomeranju senke
usled sunevog kretanja: NE, BILO JE TO NETO DRUGO.
Tako bih i ja grozniavo motrio na senku, dok ne bih
primetio da ona poinje da se lagano ali primetno pomera.
Budio sam se, viuei i obliven znojem. ta li je znaio taj
san? ta nagovetava? ta simbolizuje? Svake noi bih
legao strahujui od sna. A svakog jutra, im bih se

probudio, grudi bi mi odahnule kada bih uvideo da sam jo

jednom izbegao tu opasnost. Pojedinih noi, medutim,
dolazio bi opet taj strani trenutak: ponovo bih video
deaka, zid i senku; opet bi me deak zloslutno gledao,
ponovo izgovarao one udne rei i opet bih, posle
grozniavog motrenja na senku, naposletku video kako ona
poinje da se pomera i izobliava. Tada bih se budio u
znoju i viui.
Taj san me je muio godinama, jer sam shvatao da, kao
bezmalo svi snovi, sigurno ima skriveno znaenje i da je, u
ovom sluaju, svakako nagovetavao neto to e mi se
jednog dana neizbeno dogoditi. Dakle, ne znam da li je taj
san bio nagovetaj kasnijih dogaaja ili njihov simbolian
poetak. Prvi put se to dogodilo pre mnogo godina, kada
sam, s nepunih dvadeset godina, bio na elu jedne
razbojnike bande (kasnije u se pobrinuti da ispriam
poneto o tome). Odjednom sam shvatio da e svekolika
stvarnost poeti da se izobliava ukoliko ne budem svu
svoju volju usmerio na to da je zadrim u stabilnom obliku.
Strahovao sam da bi svet koji me okruuje mogao svakog
asa da pone da se pokree, da se izobliava, najpre lagano
a potom naglo, da se razgrauje, menja i gubi svaki smisao.
Slino deaku iz sna, svu snagu sam usredsredio na
posmatranje te senke koja zapravo jeste stvarnost koja nas
okruuje, senke nekog zdanja ili zida. Jednog dana (leao
sam u svojoj sobi na Aveljanedi, sreom sam) sa uasom
sam primetio da se senka pomera i da moj stari san postaje
stvarnost. Osetio sam vrtoglavicu, izgubio svest i utonuo u
haos; na kraju sam uspeo da se uz grdne napore izbavim, te
sam poeo da povezujem delove stvarnosti koji kao da su
hteli da otplutaju. Neto kao sidro. Ba to: kao da sam
morao da usidrim stvarnost, ali kao da je taj brod bio
sastavljen iz mnogo delova i kao da ih je najpre trebalo
spojiti, a zatim baciti golemo sidro da ne otplutaju. Na

moju nesreu, taj doivljaj se ponavljao, a pokadto je bivao

jo snaniji. Odjednom bih osetio da poinje klizanje a
potom i rastavljanje. No, poto sam ve razaznavao
simptome, nisam se vie tek tako preputao kao prvom
prilikom, nego sam odmah poinjao da se iz sve snage
odupirem opasnosti. Ljudi nisu shvatali ta se to deava sa
mnom, primeivali bi kako se usredsreujem, kako zurim
odsutno i netremice, te su pomiljali da ludim, ne
shvatajui da je u pitanju neto suprotno, neto sasvim
suprotno, jer sam zahvaljujui tom naprezanju uspevao da
odrim stvarnost na svom mestu i u svom obliku. Ipak,
pokatkad, uprkos svim mojim naporima, stvarnost bi
poinjala da se polagano rastae, da se izobliava, da se
rastee kao da je od gume: neko lice bi poinjalo da otie, s
jedne strane bi se naduvao neki balon, oi bi se postepeno
spajale, usta bi se uveavala do prskanja, a jeziva grimasa
bi izobliavala lice.
Bilo kako bilo, uasavao sam se tih trenutaka: muila
me je potreba da moj duh bude uvek budan, oprezan,
paljiv i preduzimljiv. Odjednom sam dobijao elju da me
strpaju u neku ludnicu ne bih li se odmorio, poto tamo
niko nema potrebu da stvarnost odrava onakvom kakva
se smatra da jeste. Kao da bi ovek tamo mogao da kae (a
zacelo i kae): A sada neka se drugi snalaze kako znaju i
umeju!
Ipak, ono najgore se nije deavalo oko mene nego u
meni, jer bi moje JA odjednom poinjalo da se izobliava,
da se izduuje i preobraava. Ime mi je Fernando Vidal
Olmos, i te tri rei znae neto kao peat, kao jemstvo da
sam ja neto, neto vrlo odreeno, ne samo po boji oiju,
visini, godinama starosti, mom datumu roenja, kao i
datumu roenja roditelja (ukratko, po podacima koji se
nalaze u linoj karti), nego po neem dubljem i
duhovnijem, naime po skupu seanja, oseanja, misli, koje

u tom neemu odravaju sklop toga neega to se zove

Fernando Vidal Olmos a ne potar ili mesar. Ali, ta to
spreava da se u to telo opisano u mojoj bukvici najednom,
usled neke kataklizme, useli dua kakvog vratara ili duh
Markiza de Sada? Da moda ne postoji kakva
neprikosnovena veza izmeu moga tela i moje due?
Oduvek me zapanjivalo da ovek moe da raste, gaji iluzije,
doivljava nesree, ratuje, duhovno se kvari, menja
miljenja i oseanja a da ipak i dalje nosi jedno te isto ime:
Fernando Vidal. Ima li to smisla? Ne postoji li moda,
uprkos svemu, izvesna beskonano rastegljiva nit sa
udnom sposobnou objedinjavanja, te tako, uprkos
menama i lomovima, odrava identitet mog JA?
Ne znam kako je s drugima. Znam samo da se u meni
taj identitet naglo gubi i to izobliavanje moga JA najednom
dobija ogromne razmere: prostrane oblasti mog duha se
ire (ponekad oseam ak i fiziki pritisak u svom telu,
naroito u glavi); kao tihi pseudopodiji, slepi i tajanstveni,
prikradaju se ka drugim oblastima vrste i naposletku ka
drevnim i mranim zoolokim oblastima. Nekakvo oseanje
poinje da nadolazi i postepeno to prestaje da biva onaj
zvuk iz Igre vilinih konjica koji sam u detinjstvu jedne noi
uo da neko svira na klavira, zatim postaje nekakva sve
udnija i glasnija muzika koja se potom pretvara u krike i
vapaje, a naposletku i u jezivo zavijanje, a onda u
zagluujuu zvonjavu, da bi zatim, to je jo udnije, poela
da prerasta u kiselkast i odvratan ukus u mojim ustima,
kao da mi iz uiju prelazi u grlo i stomak mi se gri od
munine, dok drugi zvukovi, druga seanja i druga
oseanja podleu slinim preobraajima. Ponekad
pomiljam da reinkarnacija zaista postoji i da u
najskrovitijim kutovima naega JA spavaju seanja tih bia
koja su nam prethodila, kao to u nama traju pradavni
ostaci ribe ili gmizavca; u vlasti novog JA i novog tela,

spremne da se prenu i kidiu kada one snage, onaj pritisak,

one ice i zavrtnji to odravaju sadanje JA, iz nama
nepoznatog razloga olabave i popuste, dakle tada se
razuzdavaju i izlaze na slobodu one zveri i praistorijske
ivotinje koje jo prebivaju u nama. A to to se dogaa
svake noi, dok spavamo, odjednom postaje neobuzdano i
poinje da nas spopada i u komarima na javi.
Meutim, dokle god mogu da vladam svojom voljom,
oseam izvesnu sigurnost. Znam da zahvaljujui volji
mogu da isplivam iz haosa i da reorganizujem svoj svet:
moja volja je jaka kada deluje. Najgore je kada osetim da se
moje JA rastae ak i kada je re o mojoj volji. Kao da mi
volja jo uvek pripada, ali ne i oni delovi tela ili sistema koji
je prenose. Ili kao da je telo moje, ali da se neto ispreilo
izmeu mog tela i moje volje. Na primer, elim da
pomerim ruku, ali ruka me ne slua. Usmerim svu panju
na ruku, gledam je, napreem se, ali primeujem da me ona
ne slua. Kao da su se pokidale veze izmeu mog mozga i
moje ruke. esto mi se to deavalo, kao da je nae JA neka
zemljotresom opustoena oblast po kojoj su zinule raseline i
pokidale se telefonske veze. A u takvim okolnostima moe
tota da se dogodi: nema policije, nema vojske. Moe da se
desi svakojaka nesrea, svakojaka pljaka ili otimaina. Kao
da moje telo pripada drugom oveku a ja, nemono i nemo,
posmatram kako poinju sumnjivi pokreti i podrhtavanja
to nagovetavaju nove potrese u tom tuem predelu, dok
postepeno ali sve snanije katastrofa ne svlada moje telo, a
naposletku i moju duu.
Sve ovo priam da biste me bolje razumeli.
A i zato to bi, u protivnom, mnogi od dogaaja o
kojima u priati bili nerazumljivi i neverovatni. Ali su se,
dobrim delom, desili ba zbog tog pogubnog raskola moje
linosti: ne uprkos raskolu, nego upravo zahvaljujui
njemu.

VI
Moj naum je da se posle moje smrti, od koje me ne deli
mnogo, ovaj Izvetaj nameni i preda kakvoj ustanovi
spremnoj da nastavi istraivanje o ovom do dana dananjeg
neispitanom svetu. Stoga ovaj Izvetaj govori samo o
DOGAAJIMA takvima kakvi su se zbili. Po mom
miljenju, njegova vrednost je u tome to je potpuno
objektivan: elim da govorim o svom iskustvu, kao to bi
istraiva govorio o svojoj ekspediciji po Amazoniji ili
Centralnoj Africi. Mada bih, to je prirodno, mogao esto
da se povedem za strau i mrnjom, naumio sam da sve
opiem tano i da ne dozvolim da me pomenuta oseanja
zavedu. Doiveo sam strahote, ali ba zbog toga elim da se
drim injenica, iako te injenice bacaju neprijatnu svetlost
na moj ivot. Posle onoga to budem kazao, niko pametan
ne bi mogao pomisliti da je svrha ovog kazivanja da
pobudim simpatije prema sebi.
Evo, naprimer, kao dokaz svoje iskrenosti, naveu
jednu od neprijatnih injenica: prijatelja nemam niti sam ih
ikada imao. Strasti jesam doivljavao: ali nikada nisam
osetio ljubav ni prema kome, a mislim da je niko nije osetio
ni prema meni.
Odravao sam, ipak, veze s mnogim osobama. Imao
sam poznanstva, kako se to dvosmisleno kae.
A jedan od tih poznanika, vaan za ono to predstoji,
bio je mrav i utljiv panac po imenu Selestino Iglesijas.
Sreo sam ga prvi put 1929. godine u predgrau
Aveljaneda, u anarhistikom centru koji se zvao Zora.
Poseivao sam mesta gde su se okupljali anarhisti, jer mi se

po glavi vrzmala pomisao da organizujem razbojniku

bandu, to sam kasnije i uinio. Mada nisu svi anarhisti
razbojnici, ovek je meu njima mogao da sretne svakojake
pustolove, nihiliste i, sve u svemu, onu vrstu drutvenih
neprijatelja koja me je odvajkada privlaila. Jedan od tih
tipovabio je i Osvaldo R. Podesta, uesnik pljake Banke
San Martin, koga su za vreme panskog graanskog rata
sami crveni mitraljirali nedaleko od luke Taragona kada je s
mnotvom novca i nakita pokuao da amcem klisne iz
Spanije.
Podesta me je upoznao sa Iglesijasom: kao da me je vuk
upoznao s jagnjetom. Jer, Iglesijas je bio jedan od onih
dobroudnih anarhista nesposobnih muvu da ubiju. Bio je
miroljubiv, vegetarijanac (jer mu se gadilo da ivi od neije
smrti) i gajio ludu nadu da e jednog lepog dana svet
postati zbratimljena zajednica ljudi spremnih da ive u
slozi i slobodi. Taj Novi Svet bi govorio jednim jezikom, a
taj jezik bi bio esperanto. Zbog toga je na jedvite jade
nauio taj jezik, to govorno ortopedsko pomagalo, jezik
koji nije samo ruan (to za jedan univerzalni jezik i ne bi
bilo najgore), nego njime ne govori praktino niko (to je za
univerzalni jezik porazno). Tako je, putem pisama, koja je
pisao isplaenog jezika, odravao veze sa ponekom od
petstotinak osoba koje u preostalom delu sveta dele
njegovo miljenje.
Neobino je, ali esto meu anarhistima: aneosko
stvorenje poput Iglesijasa bilo je ipak u stanju da se bavi
krivotvorenjem novca. Video sam ga po drugi put ba u
jednom podrumu u ulici Boedo, gde je Osvaldo R. Podesta
drao svu opremu nunu za takvu jednu delatnost i gde je
Iglesijas obavljao poverljive zadatke.
U to vreme bilo mu je oko trideset pet godina, bio je
mrav i crnomanjast, onizak, suvonjav, kao i mnogi panci
to izgledaju kao da su iveli na krakoj zemlji, takorei bez

jela, speeni i sparueni estokim letnjim pripekama i

surovim zimskim studenima. Bio je krajnje dareljiv i
irokogrud, nikada pri sebi nije imao prebijene pare (sve
to je zaraivao, i novac koji je falsifikovao, bilo je
namenjeno sindikatu ili mutnim rabotama Osvalda R.
Podeste), uvek bi u svom sobiku davao utoite nekom od
onih gotovana koji se susreu meu anarhistima i, mada ne
bi bio kadar da ubije muvu, najvei deo ivota je proveo po
panskim i argentinskim tamnicama. Iglesijas je, slino
Normi Puljeze, zamiljao da e se sva zla oveanstva
jednog dana razreiti zahvaljujui sprezi Nauke i
Uzajamnog Poznavanja. Treba se boriti protiv Mranih Sila
to stoleima spreavaju pobedu Istine. Meutim,
Napredak Ideja je neprestan, tako da e, pre ili kasnije,
neizbeno svanuti Zora. U meuvremenu, treba se boriti
protiv organizovanih snaga Drave, razobliavati Podvale
Svetenstva, drati Vojsku na oku i unapreivati kolstvo.
Osnivane su biblioteke u kojima se nisu nalazila samo dela
Bakunjina ili Kropotkina nego i Zolini romani, Spenserove i
Darvinove rasprave, jer im se ak i teorija o evoluciji inila
subverzivnom, te je udna veza spajala istoriju Riba i
Torbara sa Trijumfom Novih Ideja. U bibliotekama se
mogla nai i Osvaldova Energetika, neka vrsta
termodinamike biblije u kojoj Boga zamenjuje nekakvo
laiko, ali neobjanjivo sutastvo po imenu Energija koje,
kao i njegov prethodnik, sve objanjava i sve moe, a ima tu
prednost da je povezano s Napretkom i Lokomotivom.
Mukarci i ene koji su se sretali u ovim bibliotekama
stupali bi potom u potpuno slobodan brak i raali decu
kojoj bi nadevali imena Svetlanka, Slobodanka, Novoerka
ili ordano Bruno. U najveem broju sluajeva, ta deca su,
usled onog poriva koji decu okree protiv roditelja ili
naprosto usled zamrenog i uglavnom dijalektikog Hoda
Vremena, izrastala u trajkbrekere, obine buruje, pa ak i

estoke progonitelje Pokreta, kao to je sluaj s uvenim

komesarom ordanom Brunom Trentijem.
Kada je izbio panski graanski rat, prestao sam da
viam Iglesijasa. Kao i mnogi slini njemu, on je otiao da
se bori pod zastavom Iberijske anarhistike federacije.
Godine 1938. prebegao je u Francusku, gde je svakako imao
priliku da proceni bratska oseanja, graana te zemlje i
prednosti Susedstva i Poznanstva nad Daljinom i
Uzajamnim Nepoznavanjem. Odatle je, naposletku, uspeo
da se vrati u Argentinu. Tako sam ga ovde ponovo susreo
nekoliko godina posle one ve opisane epizode s ovekom
u podzemnoj eleznici. Ja sam bio povezan s jednom
grupom falsifikatora i poto nam je bio potreban ovek od
poverenja i iskustva, setio sam se Iglesijasa. Traio sam ga
meu starim znancima, meu anarhistikim grupama iz La
Plate i Aveljanede. Najzad sam ga pronaao: radio je kao
slovoslaga u tampariji Kraft.
Stekao sam utisak da se znatno izmenio, naroito zbog
toga to je hramao: za vreme rata odsekli su mu desnu
nogu. Bio je suvlji i nepristupaniji nego ikada.
Dvoumio se, ali kada sam mu kazao da je taj novac
namenjen kao pomo grupi anarhista iz vajcarske, na
kraju je ipak prihvatio moju ponudu. Njega je bilo lako
ubediti u sve to bi doprinosilo Stvari, svejedno to bi na
prvi pogled izgledalo utopijsko, a naroito ako je bilo
utopijsko. Njegova bezazlenost je bila bezgranina: pa zar
nije radio za jednog takvog pokvarenjaka kao to je
Podesta? Dvoumio sam se na asak koju nacionalnost
anarhista da navedem, ali sam se na kraju odluio za
vajcarsku, jer je besmislica bila golema. Za normalnog
oveka verovanje u vajcarske anarhiste znailo bi isto to i
verovanje da pacovi ive u elinim bankarskim kasama.
Kada sam se prvi put obreo u vajcarskoj, imao sam utisak
da nju domaice iste temeljno svakog jutra (istresajui,

naravno, prainu u Italiju). To je na mene ostavilo tako

snaan utisak da sam jo jednom razmotrio pitanje
nacionalnih mitova pojedinih zemalja. Anegdote su, u
sutini, istinite, jer se izmiljaju deo po deo, s ciljem da
odgovaraju odreenom tipu. Neto slino se deava i sa
nacionalnim mitovima koji se stvaraju s ciljem da opiu
duu neke zemlje. Tada mi je palo na um da legenda o
Viljemu Telu verno izraava vajcarsku duu: kada je
strelac ustrelio jabuku, pogodivi je usred srede, vajcarci
su izgubili jedinu istorijsku priliku da imaju veliku
nacionalnu tragediju. Pa ta onda ovek da oekuje od
takve zemlje? U najboljem sluaju, soj asovniara.

VII
Moete zamisliti koliko je sluajnosti trebalo da bih
konano stupio u svet slepih: eto, da nisam bio u vezi s
anarhistima, da medu njima nisam pronaao oveka kakav
je Iglesijas, da Iglesijas nije bio krivotvoritelj novca, pa ak i
da, budui to, nije doiveo nesreu u kojoj je oslepeo, da...
itd. emu nabrajati? Dogaaji jesu sluajni, ili se ini da su
sluajni, zavisno iz kog ugla posmatramo stvarnost. Ako
pogledamo iz suprotnog ugla, zato ne bismo pretpostavili
da nam se sve deava u skladu s nekim viim ciljevima? Jo
od ranog detinjstva bio sam obuzet slepima. Dokle moje
pamenje see, seam se da sam uvek nejasno ali uporno
nameravao da jednog dana kroim u njihov svet. Da mi se
pri ruci nije naao Iglesijas, ve bih se ja dosetio, naao bih
neko drugo sredstvo, jer sam svu svoju duhovnu snagu
usmerio ka postizanju tog cilja. A kada ovek sebi odluno
postavi neki cilj u okvirima mogunosti datog sveta, kada
se pokrenu ne samo svesne snage nae linosti nego i one
najjae snage nae podsvesti, tada se oko nas naposletku
obrazuje polje telepatskih snaga koje nau volju nameu
drugim ljudima, pa se tako deavaju naizgled sluajni
dogadaji; no, ti dogaaji su determinisani nevidljivim
silama naeg duha. Nakon mog neuspeha sa slepim
ovekom iz podzemne eleznice, nekoliko puta sam
pomislio kako bi mi koristio posrednik izmeu dva
kraljevstva, neko ko bi, nesrenim sluajem ostavi bez
vida, jo uvek pripadao, makar na izvesno vreme, svetu nas
koji vidimo, ali koji je istovremeno ve zakoraio u onu
drugu oblast. Ko zna da ta pomisao, svakim danom sve

privlanija, nije najzad toliko ovladala mojom podsveu

da je poela da deluje, kao to rekoh, u obliku nevidljivog
ali jakog magnetnog polja i uticala da se nekome od onih
koji su se obreli u tom polju dogodi ono to sam tada
najvie eleo: nesrean sluaj koji bi izazvao slepilo. Kada
razmiljam u kakvim okolnostima je Iglesijas rukovao onim
kiselinama, priseam se da je do eksplozije dolo odmah po
mom ulasku u laboratoriju. Seam se da sam odnekuda
pomislio da e doi do eksplozije ukoliko Iglesijas pride
Bunsenovom plameniku. Da li je to bilo predoseanje? Ne
znam. Ko zna da ona nesrea nije unekoliko bila posledica
moje elje i da taj dogaaj koji e kasnije izgledati kao
svojevrsna pojava ravnodunog materijalnog sveta nije
bio tipian fenomen sveta u kome nastaju i razvijaju se nae
najmranije opsesije? Ni meni taj dogaaj nije potpuno
jasan, jer sam tada prolazio kroz jedno od onih razdoblja
kada mi je ivljenje predstavljalo grdnu muku, kada sam se
oseao kao kapetan broda u oluji, dok uraganski vetrovi
briu palubom, dok brodski trup kripi pod naletima
tajfuna, a ja nastojim da sauvam bistar um ne bih li sve
sauvao na svom mestu i upinjem se da odrim kurs broda
koji se, obavijen tamom, naginje pod nasrtajima pobesnelih
valova. Zatim bih se sruivao na leaj, bez volje i s velikim
prazninama u pamenju, kao da je moju duu opustoila
oluja. Danima sam dolazio sebi, a seanja na bia i dogaaje
iz stvarnog ivota iskrsavala bi ili izranjala postepeno,
seanja sumorna i tuna, smuena i siva, dok se
istovremeno voda polako smirivala.
A kada bi ta razdoblja najzad prola, vraao sam se
uobiajenom ivljenju, kao kroz maglu se priseajui svog
preanjeg ivota. Tako mi se postepeno iz seanja pojavio
Iglesijas i na jedvite jade sam uspeo da nekako
rekonstruiem dogaaje koji su doveli do eksplozije.

VIII
Prvim rezultatima prethodio je dug proces, jer kako se
moe i zamisliti taj meuprostor izmeu dva sveta
prepun je dvosmislenosti, lutanja i nejasnoa. S obzirom na
tajanstvenu i jezivu prirodu sveta slepih, razumljivo je da
niko ne moe da stupi u taj svet ako prethodno nije doiveo
itav niz promena.
Pomno sam pratio taj proces i od Iglesijasa sam se
odvajao jedino kada sam morao: to mi je bila najpouzdanija
prilika da kroim u zabranjeni svet i nisam eleo da je
proerdam zbog kakve grube greke. Zato sam nastojao da
budem pored njega to due, ali da time ipak ne pobudim
sumnju. Brinuo sam se o njemu, itao mu Kropotkina,
govorio mu o Uzajamnoj Pomoi, ali sam nadasve
posmatrao i ekao. U svojoj sobi sam postavio ogroman
plakat, vidljiv sa uzglavlja mog kreveta, a na njemu je
pisalo:
POSMATRATI
EKATI
Govorio sam sebi: pre ili kasnije, ONI moraju da se
pojave. U ivotu tek oslepelog oveka mora da postoji
trenutak kada ONI dolaze po njega. Meutim, taj trenutak
(govorio sam zabrinuto sebi), taj trenutak ne mora da bude
posebno upadljiv. Naprotiv, on moe da izgleda kao neto
sasvim uobiajeno i svakodnevno. Valjalo je paziti na
svaku, ma i najmanju pojedinost, motriti na svakoga ko bi
mu priao, koliko god na prvi pogled ne izgledao sumnjiv,

a naroito ukoliko bi izgledao sumnjiv, tada je valjaio

otvarati pisma i prislukivati telefonske razgovore itd. Kao
to se vidi, program je bio ubitaan i zamren kao lavirint.
Dovoljan je samo jedan detalj i da se zamisli u kakvoj sam
groznici iveo tih dana: neko drugi iz pansiona mogao je,
mirne due, da bude posrednik Sekte; a ta individua je
mogla da se sastaje sa Iglesijasom u trenucima kada nisam
imao naina da motrim na njega. Mogla je ak da ga saeka
u kupatilu. Dok sam u dugim noima mozgao u svojoj sobi,
razradio sam plan osmatranja do takvih tanina da bi mi za
njegovo ostvarenje bila potrebna itava pijunska
organizacija kakva je, recimo, neophodna jednoj zemlji za
vreme rata, pri emu se uopte ne umanjuje opasnost od
kontrapijunae. Jer, kao to je dobro poznato, svaki pijun
moe da bude dvostruki pijun, a te opasnosti niko nije
poteen. Sve u svemu, posle dugotrajnih analiza, kada mi
se inilo da sam na rubu ludila, pojednostavljivao bih
planove i svodio ih na ono to sam mogao da uradim.
Trebalo je da postupam temeljno i strpljivo, odvano i
oprezno: moje neslavno iskustvo sa tipom koji je prodavao
fibajne nauilo me je da nita neu postii ako izaberem
najkrai put i frontalni napad.
Napisao sam re odvano, ali sam isto tako mogao da
napiem re strepei. A sve zbog toga to me je muila
sumnja da me je, posle dogodovtine s onim tipom, Sekta
podvrgla najstroem nadzoru i motrenju. A i zato to sam
smatrao da su sve mere opreza nedovoljne. Evo jednog
primera: dok bih se pravio da itam novine u kafanici u
ulici Paso, munjevito bih podizao pogled, nastojei da
iznenadim konobara Huanita, ne bih li zapazio kakav
sumnjiv izraz na njegovom licu, kakav sjaj u oima ili
crvenilo na njegovim obrazima. Zatim bih ga pozvao da
prie. Huanito, govorio bih mu ukoliko nije pocrveneo,
zbog ega crvenite? Naravno, on bi to poricao. Ipak, i to

je bilo odlino iskuavanje: ako bi poricao ne crvenei, to bi

poprilino govorilo u prilog njegovoj nevinosti; ako bi, pak,
pocrveneo, to bi bio znak za uzbunu. Mada, naravno, to to
on ne bi pocrveneo na moje pitanje nije znailo nepobitan
dokaz da nije upleten u zaveru (stoga sam napisao
poprilino), jer dobar pijun ne sme imati takve mane.
Sve ovo bi moglo da se shvati kao znak manije gonjenja,
ali kasniji dogaaji su POKAZALI da moje nepoverenje i
sumnje nisu, naalost, bili tako besmisleni kao to bi neko
neupuen pomislio. Zato sam se ipak izlagao opasnosti i
pribliavao rubu ponora? Zbog toga to sam raunao s
neizbenom nesavrenou stvarnog sveta: od nje valjda
nije poteena ni sluba slepih za obavetavanje i
pijunau. Raunao sam i sa neim to je bilo logino
pretpostaviti: meu slepima mora da postoje mrnje i
antipatije, kao to postoje, uostalom, u svakoj grupi
smrtnika. Ukratko, mislio sam da se potekoe sa kojima
ovek moe da se suoi prilikom istraivanja tog sveta nee
mnogo razlikovati od tekoa na koje je jedan engleski
pijun za vreme rata mogao da naie u hitlerovskom
reimu, tako sistematinom ali punom pukotina i mrnji.
Uprkos tome, problem je bio dvostruko sloen. Jer, kao
to se moglo i oekivati, poela je da se menja Iglesijasova
narav; mada je ovde pre bila re o promeni vrste ili
zoolokog stanja nego o promeni njegove naravi.
Otprilike kao kada bi, usled kakvog eksperimenta s
genima, jedno ljudsko stvorenje poelo polako ali
nepovratno da se pretvara u slepog mia ili gutera a da
(to je jo uasnije) spoljanjim izgledom uopte ne odaje
tako duboku promenu. Nalaziti se nou sam u zakljuanoj i
mranoj sobi, a znati da se u njoj nalazi i slepi mi, svakako
je jezivo, naroito kada se uje letenje tog krilatog pacova i
kada (to je ve nepodnoljivo) osetimo da je u svom
odvratnom neujnom preletu okrznuo nae lice. Koliko li

tek uasnije moe da bude to oseanje kada ivotinja ima

ljudsko oblije! Te tanane promene, koje je Iglesijas
doivljavao, moda su drugima mogle promai, ali ne i
meni koji sam budno i sistematino motrio na njega.
Svakim danom je postajao sve nepoverljiviji. A to je bilo
prirodno: jo nije bio u pravom smislu rei slep ovek,
obdaren sposobnou da se kree kroz tamu i s izotrenim
ulom sluha i dodira svojstvenim slepima; ali vie nije imao
vid obinog oveka. Stekao sam utisak da se on oseao
izgubijenim: nije imao slvarno oseanje razdaljine, pravio je
kinestetike greke, sudarao se s predmetima, posrtao,
ruio au dok bi je napipavao rukama. To bi ga razbesnelo,
mada mu ponos nije dozvoljavao da to pokae.
Ne mari, Iglesijase govorio bih mu ja, umesto da
outim i da se pravim nevet.
Time bi se opet pojaavao njegov bes, a pokreti bi mu
postajali jo nespretniji, emu sam upravo i teio.
Iznenada bih zautao i putao ga da takorei utone u
tiinu. A za slepog oveka potpuna tiina je isto to i za nas
zastraujui ponor koji nas deli od preostalog sveta. On
tada ne zna gde je ni ta e, sve njegove veze sa spoljanjim
svetom gube se u toj tami koju za slepe ljude znai potpuna
tiina. Mora da oslukuje svaki um, jer opasnost vreba sa
svih strana.
U tim trenucima, slepi ljudi su usamljeni i nemoni.
Obino kucanje nekog sata za njih moe da bude kao
slabana svetiost u daijini, ona svetlost koju u bajkama
preplaeni junak ugleda kada je ve mislio da je zalutao u
umi.
Onda bih ja jednim prstom lagano, bajagi sluajno,
kucnuo o sto ili stolicu i istog trena bih primetio kako
Iglesijas naglo i s neurotinom zebnjom usmerava itavo
svoje bie u pravcu tog kucanja. Usred svoje samoe,
moda se pitao: ta li Vidal smera? Gde li je? Zato uti?

Zaista je prema meni bio vrlo podozriv. To podozrenje

je raslo iz dana u dan, a posle tri nedelje, pre nego to e se
zavriti njegov preobraaj, ono je postaio nepremostivo.
Ukoliko moje teorije nisu bile pogrene, jedan znak je
trebalo da obelei Iglesijasovo konano stupanje u novo
kraljevstvo, njegovo potpuno preobraavanje: gaenje koje
su u meni izazivali slepi. Meutim, ni to gaenje,
uasavanje ili fobija ne javljaju se odjednom. Iskustvo me
ui da se i to deava postepeno, dok se jednog dana ne
naemo pred svrenim inom od koga nam se die kosa na
glavi: pred nama se nalazi slepi mi ili gmizavac. Seam se
tog dana. Jo dok sam prilazio sobi u pansionu u kome je
Iglesijas iveo posle nesree koja ga je snala, osetio sam
nelagodnost i sve vei strah, tako da sam na asak oklevao
pre nego to upokucati. Aonda sam, skoro drhtei,
povikao: Iglesijase, na ta mi je NETO odgovorilo:
Uite. Otvorio sam vrata i u pomrini (jer nije palio
svetlost dok je bio sam) osetio disanje novog udovita.

IX
Meutim, pre nego to e nastupiti taj presudni as, pre
nego to e se Iglesijas sasvim preobraziti, dogodilo se
tota to treba da ispriam, jer su mi ti dogaaji omoguili
da uem u svet slepih. Bio sam poput onih oajnih
glasonoa to u ratu treba na motociklu da preu preko
mosta za koji znaju da svakog trena moe odleteti u
vazduh. Jer, ja sam video kako se sudbonosni trenutak
pribliava i trudio sam se da pourim. Ponekad sam
pomiljao da ipak neu stii pravovremeno i da e
neprijatelj razneti most pre nego to ja, u ludakoj vonji,
uspem da preem preko provalije.
U sve veoj groznici gledao sam kako prolaze dani.
inilo mi se da Iglesijasov unutarnji proces ima svoj
neumitan tok i nisam video nikakav znak koji bi ukazivao
da su se ONI pojavili. Kao besmislenu, odbacio sam
pretpostavku da slepi moda nisu saznali da je neko
izgubio vid i da, prema tome, oni treba da pronau tog
novog lana i pripoje ga Sekti. Meutim, kako su dani
prolazili a nita se nije dogaalo, moj nemir je rastao i
naveo me da jo jednom pomislim na tu pretpostavku i jo
neke, takoe besmislene; kao da su mi emocije najednom
pomutile razum i, tavie, uinile da zaboravim sve to sam
ve znao o Sekti. Istini za volju, moda su emocije pogodne
za pisanje stihova ili komponovanje muzikih dela, ali su
pogubne za stvari koje se tiu istog razuma.
Postidim se kada se setim kakve su mi gluposti padale
na pamet kada sam poeo da strahujem da neu uspeti da
preem preko mosta. Iao sam ak dotle da sam

pretpostavio da bi jedan oslepeo ovek mogao da ostane

kao ostrvce usred beskrajnog, ravnodunog okeana. Hou
da kaem: ta bi se dogodilo s ovekom koji bi, poput
Iglesijasa, oslepeo nesrenim sluajem i koji, zbog svoje
naravi, ne bi eleo niti traio da se povee s drugim slepim
ljudima? S ovekom koji, zbog mrnje prema ljudima,
malodunosti ili stidljivosti ne eli da stupi u vezu s tim
drutvima koja su vidljive (i povrinske) manifestacije
zabranjenog sveta: s Bibliotekom za Slepe, Horovima itd.?
ta bi, naizgled, moglo da sprei oveka kao to je Iglesijas
da ostane po strani, da ne potrai nego ak i da izbegava
drutvo ljudi srodnih sebi? Zavrtelo mi se u glavi kada sam
pomislio na tu budalatinu (jer i budalatine mogu da nas
uzbude). Pomislio sam: Iglesijas mora da se zaposli,
siromaan je, ne moe tek tako da krade bogu dane. Kako
slep ovek zaraduje za ivot? Mora da izie na ulicu i da
radi poneto od onoga to rade ostali slepi: da prodaje
eljeve i drangulije, fotografije popularnih pevaa,
famozne fibajne, ukratko, neto to e ga uiniti uoljivim i
kad-tad mu otvoriti vrata Sekte. Pokuao sam da ubrzam
taj proces, nagovarajui ga da zapone kakav posli.
Oduevljeno sam mu govorio o fibajnima i o tome koliko
bi mogao da zarauje u podzemnoj eleznici. Budunost
sam mu predstavljao u ruiastim bojama, ali je Iglesijas
nepoverljivo utao.
Ostalo mi je jo neto novaca. Kasnije emo ve videti.
Kasnije! Ta re me je bacila u oajanje. Pominjao sam
mu da prodaje novine u kiosku, ali ga ni to nije
oduevljavalo.
Preostalo mi je da ekam i da ga posmatram, sve dok ga
nuda ne natera da izie.
Ponavljam da se stidim to sam iz straha bio do te mere
blesav, Kako sam, pri zdravom razumu, mogao da
pretpostavim da bi trebalo da slovoslaga otvori kiosk s

novinama pa da Sekta tek onda sazna za njega? A ta je s

ljudima koji su bili prisutni kada su izneli unesreenog
Iglesijasa? ta je s bolniarima i lekarima u bolnici? Sve sam
to smetnuo s uma. A da i ne govorimo o Sektinim moima,
o njenom ogromnom i sloenom sistemu obavetavanja i
pijunae, koji kao kakva beskrajna nevidljiva pauina
obavija svet. Moram rei da sam, posle nekoliko
nespokojnih noi, ipak doao do zakljuka da su sve te
pretpostavke besmislene i da ne postoji ni najmanja
mogunost da Iglesijas bude naputen ili preputen sebi.
Jedino sam strepeo da bi ONI mogli da s njim stupe u vezu
kada za mene bude prekasno. Ali tu nisam mogao nita da
uinim.
Poto nisam mogao da sve vreme budem uz njega,
potraio sam nain kako da ipak bude pod prismotrom.
Preduzeo sam sledee mere:
1. Tutnuo sam pozamanu svotu novca gazdarici
pansiona, izvesnoj gospoi Eepareborda, koja mi se,
sreom, uinila kao poprilino zaostala i aknuta. Zamolio
sam je da pripazi na Iglesijasa i da mi skrene panju na sve
to se bude odnosilo na slovoslagaa, a kao razlog za moje
staranje, naravno, naveo sam njegovu invalidnost.
2. Zamolio sam slovoslagaa da nita ne preduzima dok
me prethodno ne obavesti, jer sam eleo da mu se naem u
svakoj prilici. Nisam mnogo verovao u ovu varijantu, jer
sam, s razlogom, mislio da e se on svakim danom sve vie
otuivati od mene i da e njegovo nepoverenje prema meni
neizbeno rasti.
3. Trudio sam se da u najveoj meri budno motrim na
svaki njegov korak, ukoliko bi mu palo na pamet da izie,
ili na ljude koji bi eventualno mogli da mu priu. Njegov
pansion se nalazio u ulici Paso. Sreom, na dvadesetak
koraka od njega nalazio se jedan kafe u kome sam mogao,
kao toliki dokoliari, da satima sedim, pravei se da itam

novine ili da razgovaram s konobarima s kojima je trebalo

da se sprijateljim. Bilo je leto i, sedei pored otvorenog
prozora, mogao sam da motrim na ulaz u pansion.
4. Koristio sam Normu Gladis Puljeze, s dvostrukim
ciljem: da ne pobudim sumnje koje moe da izazove
usamljen ovek ako neprekidno motri, kao i da razgovore o
fudbalu i politici garniram s onim malim uivanjem koje
sam nalazio u tome da kvarim nastavnicu.

X
Narednih pet dana bio sam u grdnom oajanju. ta sam
mogao da radim osim da razmiljam, askam s konobarima
i da listam novine i asopise? Naslaivao sam se itajui
dve stvari koje su me oduvek oaravale: male oglase i
policijsku hroniku. To su bile jedine stvari koje sam itao od
svoje dvadesete godine, jer jedino one osvetljavaju ljudsku
prirodu i velike metafizike probleme. U estom izdanju
pie: U NASTUPU LUDILA, SEKIROM UBIO ENU I
ETVORO DEICE. Nita ne znamo o tom oveku, osim
da se zove Domingo Salerno, da je bio marljiv i poten, da
je drao nekakvu radnjicu u Vilja Luganu i da je oboavao
enu i decu. I, eto, odjednom ih iskasapljuje. Duboka
zagonetka! Osim toga, itanje kriminalistike rubrike
ostavlja na itaoca snaan utisak; istinitosti, za razliku od
izjava politiara koje se mogu proitati u istim novinama!
Svi ti politiarii izgledaju kao medunarodne varalice,
probisveti i prevaranti, prodavci vodica za kosu i vaarski
zabavljai! Kako ovek moe da poredi jednog od tih
obmanjivaa sa neiskvarenim stvorenjem poput Salerna?
Uzbuduju me i oglasi: POBEDNICI SUTRANJICE
KOLUJU SE NA AKADEMIJAMA PITMAN. Dvoje
mladih, mladi i devojka, ozarenih lica dre se za ruke i,
nasmejani i blistavi, koraaju ka Sutranjici. U drugom
oglasu vidi se pisai sto a na njemu dva telefona i jedan
interfon; fotelja je prazna i spremna da vas primi, a iz
telefona izlaze svetlee strelice. Ispod pie: OVO MESTO
VAS OEKUJE. Svojom demagogijom privlai me oglas
Optike Podesta: VAE OI ZASLUZUJU ONO TO JE

NAJBOLJE. Reklame za kreme za brijanje sroene su u

obliku priica s naravouenijem. Na prvoj slici, Pedro,
vidno obrastao u bradu, poziva Mariju Kristinu da zaplee
s njim; na drugoj slici, u krupnom planu, vidi se zbunjeno
Pedrovo lice, a na licu Marije Kristine zapaa se izraz
duboke neprijatnosti. Ona plee, ali se trudi da svoje lice
odmakne to dalje od Pedrovog; na treoj slici, ona
saoptava svojoj prijateljici: Boe, kako je Pedro odbojan s
tom bradom!, a ova joj uzvraa: Zato mu to ve jednom
ne kae?; na sledeoj slici, Marija Kristina joj odgovara da
se ne usuuje, ali da bi moda ona, njena prijateljica, mogla
da to poveri svom momku, a da ovaj opet to prenese Pedru;
na pretposlednjoj slici, doista, vidi se kako prijateljiin
momak neto doaptava Pedru; a na poslednjoj slici vide se
u prvom planu Pedro i Marija Kristina kako pleu sreni i
nasmejani: sada je on savreno obrijan kremom
PALMOLIVE. A ispod pie: ZBOG ZLOSRENOG
NEMARA MOGLI STE DA IZGUBITE SVOJU DEVOJKU.
Postoje i varijante: na jednoj slici, recimo, tip gubi
izvanrednu priliku za zaposlenje; na drugoj, opet, nikada
ne napreduje u poslu: u dnu velike dvorane s mnotvom
pisaih stolova i slubenika, medu kojima je lako zapaziti
neobrijanog Pedra, jedan ef ga posmatra, poizdalje, sa
izrazom odbojnosti i nezadovoljstva. Zatim, dezodoransne
kreme: verenitva, nametenja u odlinim preduzeima,
pozivi na zabave, sve to moete proerdati ukoliko niste
upotrebili ODORONO.
Reklame na kojima se vide gospoda sportskog izgleda,
dobro oeljana i nasmejana, ali istovremeno odluna i
stamena, s velikim i etvrtastim vilicama kao u Supermena:
ta gospoda udaraju pesnicom o sto na kome ima mnogo
telefona, i nevidljivom srameljivom sagovorniku
dovikuju: USPEH VAM JE NADOHVAT RUKE! Na drugoj
slici, Supermen ne udara pesnicom o sto, nego odluno

upire kaiprstom u itaoca novina, malodunog i lenjog,

koji neprekidno trai svoje Vreme i svoje izvanredne
Sposobnosti, pa mu veli: ZARADITE PET HILJADA
PESOSA MESENO U ASOVIMA DOKOLICE,pozivajui
ga da odmah popuni kupon i da ga poalje na naznaenu
adresu.
ilav, Mister Atlas pokazuje svoje snane miie i
upuuje poziv svim slabotinjama irom sveta: za sedam
dana primetiete Napredak ukoliko se posvetite svom telu
sa eljom da budete graeni kao i sam Mister Atlas. Pa lepo
pie: LJUDI SE DIVE IRINI VAIH PLEA VI ETE
OSVOJITI NAJLEPU DEVOJKU I DOBITI NAJBOLJI
POSAO!
Meutim, sve je to luk i voda u poreenju s Readers
Digest-om za buenje Optimizma i Dobrih Oseanja. Jedan
lanak gospodina Frenka I. Endrjua, pod naslovom Kada se
sastanu hotelijeri, poinjao je ovako: Upoznavanje sa
istaknutim hotelijerima koji su doli u SAD kao
predstavnici svojih kolega iz hispanoamerikih zemalja bio
je za inene jedan od najdirljivijih trenutaka u ivotu. A
zatim na stotine lanaka s ciljem da vrate volju i duh
siromanima, gluvonemima, leproznima, opavima,
edipovcima, gluvima, slepima, nemima, gluvonemima,
epileptiarima, tuberkuloznima, bolesnima od raka,
oduzetima, makrocefalima, mikrocefalima, neurotiarima,
deci
ili
unucimabesnih
ludaka,
dustabanlijama,
astmatiarima,
bedacima
i
mentalno
zaostalima,
mucavcima, tipovima kojima bazdi iz usta, nesrenima u
braku, reumatiarima, slikarima koji su izgubili vid,
vajarima koji su izgubili ruke, muziarima koji su ogluveli
(pomislite na Betovena!), atletama koji su u ratu ostali
paralizovani, rtvama bojnih otrova iz Prvog rata, runim
enama, deci sa zejom usnom, unjavima, stidljivim
prodavcima, izuzetno visokim osobama, izuzetno niskim

(gotovo patuljcima), ljudima sa preko 200 kg, itd. Naslov: S

PRVOG POSLA SU ME IZBACILI NAGLAVAKE; NAA
ROMANSA JE POELA U LEPROSARIJUMU; IVIM
SRENO SA SVOJIM RAKOM; IZGUBIO SAM VID, ALI
SAM DOBIO ITAVO BOGATSTVO; VAA GLUVOA
MOE DA BUDE PREDNOST itd.
Po izlasku iz kafea i nakon svoje none posete
pansionu, zastao sam na Trgu Onse i zagledao se u veliki
plakat to je reklamirao rezance Sveta Katarina. Mada se
ne seam ko je bila sveta Katarina, pomislio sam da je
najverovatnije umrla muenikom smru, jer pravi sveci
kao po zadatku gotovo uvek umiru muenikom smru. To
im dode kao neki zanat. Tada bi mi se nametala misao o
onoj karakteristici ljudskog ivota, naime da onaj koji je bio
raspet ili iv odran, eto, vremenom postaje marka nekih
rezanaca ili konzervi.

XI
Verovatno zato to je bila kivna na mene, Norma je
jednog dana banula u kafe u pratnji nekakve
mukobanjaste spodobe po imenu Ines Gonsales Iturat. Bila
je to ogromna i vrlo snana ena, s primetnim brkovima,
sedokosa, obuena u kostim strogog kroja, a na nogama je
imala muke cipele. Da nije bilo njenih pozamanih grudi,
ovek je, letimino je pogledavi, mogao da pogrei i da joj
se obrati sa gospodine. Bila je energina i odluna,
oevidno je potpuno vladala Normom.
Ja vas poznajem rekoh.
Mene? bubnu enetina iznenaeno i razdraeno,
kao da je ta mogunost uvredljiva, jer joj je Norma,
naravno, tota natruala o meni.
Meni se zaista inilo da sam je negde ve video, ali sam
tek na kraju tog nezgodnog susreta (morao sam da motrim
na broj 57 iza njene telesine) razjasnio tu malu zagonetku.
Norma je tako grozniavo udela da meu nama
dvoma izbije arka: Normini esti porazi sa mnom naveli
su je da unapred likuje pri pomisli na nekakvu moju
raspravu sa tim atomiarem, u kojoj u neizbeno doiveti
poraz. Ali, moje misli su bile drugde, jer nisam smeo da
gubim iz vida broj 57, te nisam ispoljavao ni najmanje
zanimanje da se upustim u raspravljanje sa tom trupinom.
Na nesreu, nisam mogao da tek tako ustanem i odem, kao
to bih uinio u bilo kojoj drugoj prilici.
Normine grudi su se nadimale i splanjavale kao
kovaki mehovi.

 Ve sam ti rekla da je Ines bila moja profesorka

istorije.
Jesi uljudno sam se sloio.
Mi, cure kojima je ona predavala, mi smo tako slone i
povezane, a Ines nam je mentor.
Odlino rekao sam istim tonom.
Razgovaramo o knjigama, poseujemo izlobe, idemo
na predavanja.
Vrlo dobro.
Odlazimo na studijska putovanja.
Sjajno.
Kipela je od besa. Onda je, gotovo van sebe, dodala:
Sada sa njom i profesorom Romerom Brestom
poseujemo slikarske izlobe.
Oinula me je pogledom koji je bljuvao vatru, oekujui
da neto zucnem. Utivo procedih:
Nema ta, to vam je dobra ideja!
Maltene je zaurlala:
Ti misli da ene treba samo da rintaju, da ribaju
podove, peru sudove i paze kuu.
Uto je neki tip zastao ispred broja 57, ali kada je
paljivije pogledao broj, produio je do sledeeg ulaza.
Smirivi ivce, zamolio sam je da ponovi poslednju opasku,
jer je nisam dobro uo. Na to se ona jo vie razbesnela.
Naravno viknula je. Ti me ak i ne slua. Eto
koliko te zanima moje miljenje.
Veoma me zanima.
Laljive! Nebrojeno puta si mi rekao da se ene
razlikuju od mukaraca!
Pa to je razlog vie da me zanimaju njihova miljenja.
oveka uvek kopka ono to je drukije ili nepoznato.
Dakle, priznaje da je za tebe ena ipak neto sasvim
drukije od mukarca!

 Ne treba se uzbuivati zbog neega to je tako

oigledno, Norma.
Profesorka istorije pratila je scenu s podrugljivim
izrazom na licu, nesumnjivo upozorena da sam ja nazadan
tip. Odjednom se umea:
Zar zaista mislite?
ta, zar zaista mislim? upitah nevino.
Da je razlika izmeu mukarca i ene oigledna
odgovorila je, jetko naglasivi poslednju re.
Svi se slau da izmeu mukarca i ene postoje oite
razlike objasnio sam joj sasvim smireno.
Nisam na to mislila uzvrati nastavnica s ledenim
besom u glasu. A i vi to dobro znate.
Na to? Na ta to niste mislili?
Na pol, to je vama dobro poznato odbrusi ona.
Bila je kao otar i dezinfikovan no.
A zar mislite da je to malo? upitah.
Postajao sam raspoloeniji. Uostalom, njih dve su mi
olakavale ekanje. Samo mi je i dalje smetao onaj nejasni
utisak da sam profesorku negde ve video, ali nisam
mogao da se setim gde.
Nije to ono najvanije! Ja mislim na neto drugo, na
duhovne vrednosti. Razlike koje vi mukarci vidite izmeu
neeg to uradi mukarac i onog to uradi ena tipine su
za zaostalo i nazadno drutvo.
Ah, shvatam uzvratih sasvim smireno. Za vas
ene, za vas je razlika izmeu uterusa i falusa muno
breme iz Mranih Vremena. Nestae zajedno sa
osvetljenjem na gas i nepismenou.
Nastavnica se zacrvenela: te rei nisu u njoj izazvale
samo bes nego i stid, ali ne samo puko izgovaranje rei kao
uterus ili falus (one su bile iz naunog renika, tako da nisu
mogle da je postide vie od rei neutron ili lanana
reakcija), nego zato to su u njoj izazvale nelagodu kakvu

bi u profesoru Ajntajnu moglo da izazove pitanje o radu

njegovih creva.
To je ista fraza ree ona nabusito. Neosporno je
da ena moe danas da se takmii sa mukarcem u svakom
poslu. A to je ba ono to vas, mukarce, izvodi iz takta.
Pogledajte delegaciju amerikih ena koja je upravo
doputovala: meu njima se nalaze tri direktorke teke
industrije.
Na to me Norma, koja je bila vrlo enstvena, pogleda
likujui: ta sve nije u stanju da uini oseanje mrnje! Ta
enska udovita su je na izvestan nain svetila za njenu
potinjenost u krevetu. Razvoj metalurke industrije u
Sjedinjenim Dravama ublaavao je unekoliko krike koje je
isputala u orgazmu, kao i zanos njenog bezuslovnog
predavanja. Jenkijevska petrohemija je bila protivtea
njenom poniavajuem poloaju.
Ruku na srce: seam se da sam. listajui novine,
primetio vest o dolasku te troupe.
Ima i ena boksera primetih. Pa ako vas ta
udovinost ohrabruje...
Vi nazivate udovinou to da jedna ena postane
lan uprave neke velike industrije?
Ponovo sam bio prinuen da pogledom, preko atletskih
ramena gospoice Gonsales Iturat, pratim jednog
sumnjivog prolaznika. Taj moj pokret, savreno razumljiv,
naprosto je razbesneo tu preispoljnu rospiju.
Vama izgleda udovino i to to se u nauci pojavio
takav genije kao to je madam Kiri? tresnu ona,
podmuklo mirkajui oima.
Vie nije bilo vrdanja.
Genije objasnih joj pouitelnim i mirnim tonom to
je onaj ko otkrije identinost meu protivrenostima. Vezu
izmeu stvari koje naizgled nemaju meusobnih veza.
Onaj ko otkrije istovetnost u razlinosti, stvarnost u

prividu. Onaj ko otkrije da su kamen koji pada i Mesec koji

ne pada zapravo jedan te isti fenomen.
Nastavnica je pratila moje izlaganje s podragljivou u
kiljavom pogledu, kao to uiteljica odmerava aia koji
lupeta kojetarije.
A zar je malo to to je madam Kiri otkrila?
Madam Kiri, gospoice, nije pronala zakon o poreklu
vrste. Krenula je s pukom u lov na tigrove, a nabasala je na
dinosaurusa. Po tome merilu, genije bi bio isto tako i onaj
prvi mornar koji je ugledao Rt Horn.
Moete vi da govorite koliko vam drago, gospodine,
ali pronalazak madam Eliri predstavlja revoluciju u nauci.
Ako vi krenete u lov na tigrove, a naiete na kentaura,
takoe ete izazvati revoluciju u zoologiji. Ali to ipak nije
ona vrsta revolucije koju izazivaju geniji.
Po vaem miljenju, eni nema pristupa nauci.
Ne, zar sam tako neto rekao? Osim toga, hemija je
slina kuhinji.
A filozofija? Vi biste zabranili devojkama upis na
filozofski fakultet.
Ne, ne bih. Zato? Nauditi nee NIKOME. Osim toga,
tamo e nai momka i udati se.
A filozofija?
Neka studiraju, ukoliko ele. Nee im biti zgorega. Ali
im bogme nee ni previe koristiti. Nita im nee pomoi.
Sem toga, nema nikakve opasnosti da e postati filozofi.
Gospoica Gonsales Iturat ciknu:
A znate li zato? Zato to im ovo apsurdno drutvo ne
prua iste mogunosti kao i mukarcima!
Kako to? Zar nismo kazali da ih niko ne spreava da
se upiu na filozofski fakultet? tavie: ujem da ta
ustanova vrvi od ena. Niko im ne zabranjuje da
filozofiraju. Nikada ih niko nije spreavao da misle, ni u
svojoj kui niti izvan nje. Moemo li ikoga spreiti da misli?

A filozofija trai samo glavu i volju za razmiljanjem. Tako

je danas, tako je bilo i u doba Grka, tako e biti i u XXX
veku. Drutvo bi eventualno moglo da osujeti neku enu
da objavi knjigu iz filozofije. Recimo, pribegavajui
podsmehu, bojkotu, sve u svemu neemu slino tome. Ali,
molim vas, spreiti je da misli? Moe li ijedno drutvo da
suzbije predstavu o platonskom svetu u glavi jedne ene?
Gospoica Gonsales Iturat je planula:
Sa ljudima poput vas, znajte, u svetu ne bi bilo
napretka.
A po emu zakljuujete da je svet napredovao?
Prezrivo se osmehnula.
Naravno, stii u Njujork za dvadeset asova nije
napredak.
Ne vidim zaista da je nekakva prednost stii tako brzo
u Njujork. to kasnije, to bolje. Sem toga, inislio sam da vi
govorite o duhovnom napretku.
O svemu, gospodine. Taj primer sa avionom nije uzet
sluajno: avion je simbol opteg napretka. Pa i etike
vrednosti. Nemojte mi rei da oveanstvo danas nije na
viem moralnom stepenu nego u vreme robovlasnitva.
Aha, vie volite robove koji dirine za platu.
Lako je biti cinian. Ipak, svaki dobronameran ovek
zna da dananji svet poznaje moralne vrednosti koje nisu
bile poznate u antiko doba.
Da, shvatam. Landri koji putuje vozom superiorniji je
od Diogena koji putuje laom na tri vesla.
Vi namerno birate neobine primere. Ali to je
oigledno.
Upravnik iogora u Buhenvaldu je superiorniji od
zapovednika galije. Bolje je ijudska bia ubijati napalm
bombama nego lukovima i strelama. Bomba baena na
Hiroimu je ovenija od bitke kod Poatjea. Naprednije je

muenje elektrinim iljkom nego pomou pacova, kao to

piredlau Kinezi.
Sve su to sofizmi! To su izuzeci i usamljeni sluajevi!
oveanstvo e nadvladati i te strahote. A neznanje e, na
kraju, morati da potpuno ustukne pred naukom i znanjem.
Religiozni duh je danas jai nego u XIX veku
primetih smireno i perverzno.
Mranjatvo svake fele e na kraju pokleknuti, Ali, tok
napretka podrazumeva povremeno neznatna zaostajanja i
lutanja. Maioas ste pomenuli teoriju o Postanju. Eto vam
primera ta je sve nauka kadra da uini u borbi protiv
religioznih mitova.
Ne vidim da je ta teorija delovala porazno. Zar nismo
maloas priznali da je religiozni duh danas u usponu?
Razlozi su drugi. Ipak, teorija je konano razbila
mnoge zablude, kao to je i zabluda o postanju sveta za est
dana.
Gospoice, ako je Bog svemogu, ta njega kota da
stvori svet za est dana i porazbaca tu i tamo kosture
nekoliko megaterijuma ne bi li iskuao ljudsku veru ili
glupost?
Hajte, molim vas! Neete me valjda uveravati da
ozbiljno shvatate taj sofizam. Osim toga, maloas smo
hvalili genija koji je otkrio teoriju postanka. A sada terate
egu s njim.
Ne egaim se. Samo kaem da ona ne dokazuje
nepostojanje Boga, kao to ne odbacuje ni stvaranje sveta za
est dana.
Kad biste vi odluivali, ni kole ne bi postojale. Ako se
ne varam, vi ste zacelo pristalica nepismenosti.
Nemci su 1933. godine bili jedan od najpismenijih
naroda na svetu. Kada ljudi ne bi znali da itaju, barem ih
ne bi svakodnevno zaglupljivale novine i revije. Naalost,
ak i da su nepismeni, tu su i druga uda napretka: radio i

televizija. Deci bi trebalo probiti bubne opne i iskopati oi.

Ali, taj program bi se teko dao izvesti.
Razbacujte se sofizmima koliko vam drago, svetlost e
uvek pobeivati mrak, a dobro odnositi pobedu nad zlom.
Neznanje je zlo.
Do sada je, gospoice draga, zlo uvek pobeivalo
dobro.
Jo jedan sofizam. Odakle samo izvlaite te
besmislice?
Nita ja ne izvlaim, gospoice. Tvrdnja se zasniva na
istoriji. Otvorite bilo koju stranicu istorije i naii ete samo
na ratove, klanja, zavere, muenja, dravne udare ili
inkviziciju. Uostalom, ako pobeuje dobro, zbog ega ga
onda treba propovedati? Da ovek po prirodi nije sklon zlu,
zato bi se zlo stavljalo izvan zakona, spreavalo, igosalo
itd.? Vidite: najrazvijenije religije propovedaju dobro.
tavie, one izdaju zapovesti koje zabranjuju preljubu,
ubijanje i krau. Ljudima treba zapovedati da to ne ine. A
snaga zla je tako velika i izopaena da se ona ak koristi da
bi se preporuilo dobro: ukoliko ne uinimo to i to, prete
nam paklom,
Dakle viknu gospoica Gonsales Iturat po vaem
uverenju, trebalo bi propovedati zlo.
Ja to nisam rekao, gospoice. Stvar je u tome da ste se
vi jako uzbudili i da me vie ne sluate. Zlo ne treba
propovedati: ono dolazi samo.
Pa ta vi hoete da dokaete?
Nemojte da se uzbuujete, gospoice. Ne zaboravite
da vi branite nadmonost dobra, a vidim da biste me slatko
sasekli na komade. Jednostavno sam eleo da vam kaem
da ne postoji duhovni napredak. A valjalo bi preispitciti i
taj materijalni napredak o kome se toliko trubi na sve
strane.
Ironina grimasa pokrenula je nastavniine brkove.

 Ah, sada ete mi dokazivati da dananji ovek ivi

gore od starih Rimljana.
Zavisi. Na primer, ne verujem da je jadnik koji osam
asova radi u nekoj topionici, pod nadzorom elektronskih
uredaja, sreniji od kakvog grkog pastira. U Sjedinjenim
Dravama, tom raju mehanizacije, dve treine stanovnitva
su neurotiari.
Volela bih da znam da li biste radije putovali koijom
nego eleznicom.
Naravno da bih. Putovanje koijom bilo je lepe i
mirnije. A najlepe je bilo jahati: udisati vazduh i uivati na
suncu, bezbrino posmatrati predeo kroz koji se putuje.
Apostoli masine kazali su nam da e ovek svakim danom
imati sve vie slobodnog vremena. A istina je obratna:
ovek ima sve manje vremena i svakim danom je sve lui.
ak je i ratovanje nekada bilo lepo, zabavno i muevno, sa
gizdavim i arenim uniformama koje je bilo milina
pogledati. ak je bilo i zdravo. Pogledajte, na primer, na
oslobodilaki rat i nae graanske ratove: ako je ovek imao
tu sreu da ga ne probodu kopljjem ili mu ne odrube glavu,
mogao je da poivi stotinu godina, kao moj ukundeda
Olmos. Naravno, blagodarei ivljenju pod vedrim nebom,
vebanju i jahanju. Ako bi neki deai bio nejaak, slali su
ga u rat da ojaa.
Gospoica Gonsales Iturat besno ustade i doviknu
svojoj uenici:
Ja odoh, Normice. A ti zna ta ti valja initi.
I ode.
Norma sevnu oima i ustade za njom. Dok je kretala,
besno mi dobaci:
Ti si neotesan tip i cinik!
Presavio sam novine i namestio se da posmatram broj
57, poto mi pozamano nastavniino telo vie nije
zaklanjalo vidik.

Dok sam te veeri sedeo na klozetskoj olji, u onom

stanju koje varira od patoloke fiziologije do metafizike,
dok sam se u isti mah napinjao i razmiljao o optem
smislu sveta, kako sam esto imao obiaj da inim u tom
najfilozofskijem delu kue, razjasnio sam ono to mi nije
dalo mira jo od samog poetka tog susreta: ne, ja
gospoicu Gonsales Iturat nisam video ranije, ali je bila
neverovatno slina onom neprijatnom i grubom ljudskom
stvoru koji u Osmorici osuenih baca feministike letke iz
Mongolfijerovog balona.

XII
Dok sam te noi po obiaju jo jednom sreivao utiske o
dogaajima proteklog dana, najednom me obuze nemir:
zbog ega mi je Norma dovela gospoicu Gonsales Iturat?
Nije puka sluajnost to su me njih dve navele da govorim
o postojanju zla. Kada sam bolje promislio, uinilo mi se da
profesorka ima sva obeleja lanice Biblioteke za Slepe. A
moja sumnja se odmah prenela i na Normu Puljeze. Ona je,
uostalom, privukla moju panju zato to joj je otac bio
socijalista koji je svakog dana po dva sata prepisivao knjige
po Brajevom sistemu.
esto sebe prikazujem u dvosmislenom vidu i ta
nesmotrenost moe da iznenadi itaoce ovog Izvetaja.
Istini za volju, ma koliko da teim sistematinosti, u stanju
sam da uinim najneoekivanije poteze koji su opasni s
obzirom na moju sadanju delatnost. A najneshvatljivije
gluposti sam poinio zbog ena. Sada u pokuati da
objasnim o emu je re, jer nisam ja ni tako sumanut kao to
bi nekome moglo da se uini na prvi pogled. Oduvek sam
enu smatrao izvesnim predvorjem sveta slepih. Stoga ni
moji odnosi s njima nisu tako nepromiljeni ni tako
bezazleni kako bi povran posmatra mogao da pomisli.
Ali nije to ono to sebi prebacujem u ovom asu. Ja sebi
zameram to povremeno nisam nimalo predostroan, kao u
sluaju s Normom Puljeze. To je savreno logino sa
stanovita sudbine, jer sudbina zaslepljuje one koje eli da
upropasti, ali je apsurdno i neoprostivo s mog stanovita.
Stvar je, meutim, u tome da kod mene, posle blistave
jasnoe uma, nastupaju razdoblja kada moje postupke

usmerava i sprovodi kanda neka druga osoba, tako da se

najednom zadesim u opasnim prilikama kada mi sve
naprosto izmie iz ruku, otprilike kao kada bi moreplovca,
dok plovi opasnim vodama, savladao san i kada bi
nakratko zadremao.
Nije meni lako. Voleo bih da se neko od mojih kritiara
nae u mojoj koi. Recimo, da oko njega krue mnogi
prepreeni neprijatelji, da pijuni i dounici svuda naokolo
razapinju nevidijive mree, a da pri tome on mora da
danonono motri na svaku osobu i da budno prati ta se
deava. Kladim se da bi oni koji me prekorevaju bili manje
samopouzdani. Shvatili bi da su takve greke ne samo
mogune nego da su praktino i neizbene.
Neposredno pre susreta sa Selestinom Iglesijasom, na
primer, bio sam u potpunoj duhovnoj pometnji. U takvim
prilikama imam utisak da me pakleni mrak naprosto
usisava posredstvom ena i alkohola. Na taj nain, ovek
prodire u lavirinte Pakla, odnosno u svet slepih. Mogu
mirne due rei da u tim mranim razdobljima nisam
zaboravljao svoj veliki cilj. Naprotiv! Posle otroumnog i
naunog istraivanja nastupao bi haotian prekid,
sunovraivao bih se naglavce tamo gde naizgled vlada ono
to nerazboriti nazivaju sluajnou, a to u stvari jeste
slepa uzronost. Usred sve te pometnje, oamuen, pijan,
zgaen i bedan, ipak bih najednom promrmljao: Ne mari.
U svakom sluaju, ovaj svet moram da istraim. Preputao
bih se onoj bezumnoj vrtoglavici, onom sladostrau koje
oseaju junaci u najopasnijim trenucima bitke, kada razum
vie nema ta da nam savetuje i kada se naa volja kree
mranim podrujem krvi i nagona. A onda bih se posle tih
dugih mranih razdoblja polako budio; i kao to posle
bludnienja dolazi asketizam, tako je mene posle stranog
haosa spopadala sumanuta elja da svoj ivot dovedem u
red. Ta mahnita elja me je spopadala ba zato to sam

inae bio sklon neredu. Tada bi moj um poinjao da radi

ubrzano i zapanjujue jasno. Donosio bih nune i prave
odluke, sve bi bilo jasno i razgovetno kao teorema. Ne bih
se povodio za nagonima, nego bih umeo da ih potpuno
obuzdam. Za divno udo, medutim, te razlone odluke i te
osohc koje bih upoznao u trenucima razboritosti, ubrzo bi
me ponovo odvodile u razdoblje duhovnog pomraenja.
Tako, na primer, upoznam enu predsednika Komisije za
saradnju Hora Bezvidnih. Shvatim da mogu doi do
dragocenih podataka blagodarei njoj, pa je obradim i
naposletku, sasvim u naune svrhe, odvedem u krevet. A
onda se ispostavi da ta ena izaziva nuininu u meni, da je
razbludnica ili skarednica, te tako moji planovi propadaju
ili bivaju odloeni, ako ne i dovedeni u ozbiljnu opasnost.
Naravno, to nije bio sluaj s Normom Puljeze. No, ak i
u njenom sluaju poinio sam greke koje nije trebalo da
poinim.
Gospodin Ameriko Puljeze je dugogodinji lan
Socijalistike partije i svoju ker je vaspitao na principima
koje je Huan B. Husto35 postavio od poetka: Istina, Nauka,
Zadrugarstvo, Borba protiv Duvana, Antialkoholizam. Bio
je vrlo astan ovek, mrzeo je Perona i bio veoma cenjen na
radnom mestu od svojih politikih protivnika. Kao to je
lako zamisliti, sve je to u meni izazivalo silnu elju da
spavam s njegovom kerkom.
A ona je bila verena za jednog mornarikog porunika.
Ova okolnost se savreno slagala s antimilitaristikom
nastrojenou gospodina Puljezea, usled onog psiholokog
mehanizma koji navodi antimilitariste da se dive
pomorcima: eto, oni nisu tako grubi, dosta su putovali,
mnogo nalikuju civilima. Kao da bi ta poslednja odlika
mogla da bude dostojna hvale. Jer, kako sam ve objasnio

35

Osniva argentinske Socijalistike partije. Prim. prev.

Normi (koja je zbog toga besnela), hvaliti vojnika zato to

ne izgleda kao da je vojnik znailo bi to i hvaliti
podmornicu koja ima potekoa da zaroni u vodu.
Takvim argumentima sam minirao osnove Ratne
Mornarice i ubrzo sam uspeo da spavam s Normom, to
svedoi da put do kreveta inoe da vodi kroz
najnepredvidljivije ustanove. Ujedno, to je dokaz da su za
ene jedini vaei argumenti upravo oni koji ih vode u
vodoravan poloaj. Sasvim suprotno od mukaraca. Zato je
mukarca i enu teko postaviti u isti geometrijski poloaj:
naprosto treba pribei paralogizmima ili opipavanju.
Poto sam uspeo da je postavim u horizontalu, trebalo
mi je dosta vremena da je prevaspitam i naviknem na Novu
koncepciju Sveta: da pree put od Huana B. Husta do
Markiza de Sada. Nije to ilo nimalo glatko. Valjalo je
poeti od samog njenog naina izraavanja. Poto je bila
oarana naukom i itala dela kao to je Savren brak, ona je
imala obiaj da u krevetu upotrebljava tako neprikladne
izraze kao, na primer, zakon hromatske refrakcije ime je
htela da opie zalazak sunca. Oslanjajui se na ovu
osnovnu istinu (a istina je za nju bila svetinja), postepeno
sam je navodio na najvei razvrat.
Sve ono to su godinama strpljivo izgraivali poslanici,
venici, socijalistiki predavai, mesne biblioteke, sve je to
bio jalov posao: samo posle nekoliko nedelja Norma se
odala svakojakim nastranostima. Pa sad veruj u
zadrugarstvo!
Lepo, smejmo se mi Normi Puljeze, kao to sam joj se
esto smejao u trenucima superiornosti. Meutim, mene su
obuzele sumnje i sada sam uvideo da je ona jedan od
najsuptilnijih neprijateljskih pijuna. A to je, s druge strane,
moglo i da se oekuje, jer bi samo priprost ili priglup
neprijatelj uzeo za pijuna sumnjivu osobu. Zar to to je
Norma bila tako bezazlena, tako neposredna, to se toliko

protivila laima i podvalama, zar to nije trebalo da bude i

najjai argument u prilog tome da treba da se pripazim nje?
Obuzeo me nemir i poeo sam da analiziram nae
odnose.
Verovao sam da sam dobro procenio Normu Puljeze, a
s obzirom na to da je vaspitavana u skladu sa
socijalistikim i sarmijentovskim36 principima, mislio sam
da u je lako upoznati. Ozbiljna greka! esto je znala da
me iznenadi neoekivanom reakcijom. A i njeno odavanje
razvratu nije bilo spojivo sa onim zdravim i istim
vaspitanjem koje je primila od oca. No, ako inukarac ima
tako malo veze s logikom, ta tek onda da se oekuje od
ena?
Proveo sam, dakle, besanu no. Priseao sam se svih
njen ih reagovanja prema meni i analizirao ih. Tako sam
imao mnogo razloga za nespokojstvo, ali i jedan razlog za
zadovoljstvo: na vreme sam primetio kakva mi opasnost
preti od Norme Puljeze.

Domingo Faustino Sarmijento, jedan od mladih

intelektualaca koji se borio protiv Rosasove tiranije iz
izgnanstva. U ileu je napisao Fakunda, jedno od
najznaajnijih argentinskih knjievnih dela. Posle Rosasovog
pada, bio je jedna od glavnih linosti u Pokretu nacionalne
obnove (1868-74). Zahvaljujui uglavnom njegovoj kampanji
za prosveivanje naroda, zajedno s talasom emigranata iz
Evrope, Argentina je pod njegovim predsednitvom postala
primer drutvenog napretka. Prim. prev.

36

XIII
ini mi se da bi neko od vas, dok bude itao ovo to
sam napisao o Normi Puljeze, mogao pomisliti da sam
obian gad. Odmah da vam kaem: u pravu ste. Smatram
da sam gad i sebe ni najmanje ne potujem. Ja sam estoko
preispitao sopstvenu savest. A recite mi da li onaj ko je
dobro prekopao po svojoj savesti moe da potuje sebe?
Ipak, barem sebe smatram potenim, nemam iluzija o
sebi niti pokuavain da zavaram druge. Verovatno ete me
zapitati kako sam bezobzirno varao tolike nesrenike i ene
sa kojima sam se u ivotu sreo. Ali, gospodo, ima prevara i
prevara. To su male prevare, beznaajne prevare. Kao to
ne bismo mogli da nazovemo kukavicom generala koji
komanduje povlaenje samo zato da kasnije pree u
odluujui napad. To su bile i to jesu taktike, prolazne
varke, ve prema okolnostima, u prilog sutinske istine i
nemilosrdnog istraivanja. Ja istraujem zlo. A moe li
ovek da istrauje zlo ako se do gue ne zaglibi u
prljavtinu? Kazaete da sam, po svemu sudei, u tome
nalazio ivo zadovoljstvo, umesto da osetim odbojnost i
gaenje kao pravi istraiva prinuen da se time bavi samo
zato to mu je to dunost, i to neprijatna dunost. Tu ste u
pravu i ja to viteki priznajem. Vidite li kako sam poten?
Nikada nisam rekao da sam dobar tip: rekao sam da
istraujem Zlo, a to je neto sasvim drugo. Osim toga,
priznao sam da sam nitkov. ta jo hoete od mene? Pravi
pravcijati nitkov, eto ta sam. Ponosan to pripadam onoj
farisejskoj vrsti ljudi koji su isto tako zloesti kao i ja, ali se
prave da su estiti tipovi, stubovi drutva, uglaena

gospoda, ugledni gradani na ije pogrebe hrli silan svet i

iji nekrolozi potom izlaze u ozbiljnim novinama. Ne, ako
se moje ime ikada bude pojavilo u novinama, bie to
sigurno u kriminalistikoj hronici. Ali mislim da sam ve
objasnio ta mislim o ozbiljnoj tampi i o kriminalistikoj
strani u novinama. Zato mi nije ni na kraj pameti da
pocrvenim od stida.
Prezirem tu sveoptu komediju uzvienih oseanja. Taj
sistem konvencija koji se ispoljava i putem jezika: tok
vrhunskog krivotvorca Istine sa velikim slovom I.
Konvencija po kojima imenici stari neizbeno prethodi
pridev ubogi; kao da svi ne znamo da ostareli
pokvarenjak ostaje i dalje pokvarenjak, samo to njegovu
pokvarenost sada uveavaju sebinost i pizma koji se stiu
ili rastu uporedo sa sedim vlasima. Trebalo bi napraviti
udovian autodate od svih tih apokrifnih rei koje je
sazdala narodna boleivost, a prihvatili ih licemeri koji
upravljaju drutvom, koje opet tite kola i policija: asni
starci (veina od njih zasluuje samo da im se pljune u
lice), ugledne matrone (maltene svaka rukovoena
tatinom ili najsurovijim sebilukom) itd. A da i ne
govorimo o ubogim slepiima koji su i povod ovom
Izvetaju. Moram rei da me se ti ubogi slepii plae samo
zbog toga to sam gad, jer znaju da sam jedan od njih,
dakle tip koji nee sebi dozvoliti da se povede za
budalatinama i optim mestima. Kako bi uopte mogli da
se plae nekoga od onih nesrenika to im pomau da
preu ulicu, a kod kojih izazivaju ganutljive simpatije u
stilu Diznijevih filmova s ptiicama i arenim boinim
vrpcama?
Ako bi se postrojili svi nitkovi nae planete, boe mili,
kakva bi to golema vojska bila! Kakva nepojamna zbirka
jedinstvenih primeraka! Od deice iz osnovne kole (suta
deja nevinost) do besprekornih optinskih funkcionera

koji, meutim, drpiu i kui odnose hartiju i olovke iz

kancelarije. Ministri, guverneri, lekari i advokati gotovo bez
izuzetka, zatim ve pomenuti ubogi starii (u velikom
broju), i ve pomenute matrone koje se sada nalaze na elu
drutava za pomo leproznima ili sranim bolesnicima (a
koje su svojevremeno galopirale po tuim krevetima i tako
doprinosile da se povea broj sranih oboljenja), direktori
velikih preduzea, devojurci krhkog stasa s oima kao u
srne (ali sposobni da opeljee svaku budalu koja veruje u
ensku romantinost ili u njihovu slabanost i
bespomonost),
optinski
inspektori,
kolonijalni
funkcioneri, ambasadori s odlikovanjima itd. GADOVI,
NAPRED MAR! Kakve li vojske, presveti boe! Samo
napred, kurvini sinovi! Bez zastajkivanja, bez cmizdrenja,
sada kada vas oekuje ono to sam vam spremio.
GADOVI, NAVALI! Divnog li i pounog prizora!
Kada stignu do tale, svaki od vojnika nahranie se
sopstvenim gadostima, pretvorenim u pravi izmet (a ne
metaforiki). Nema poteda i ne pale veze. Nema nita od
toga da se siniu gospodina ministra dozvoli da jede bajat
hleb umesto govanceta koje mu sleduje. Ne, gospodine: ima
da se radi kako valja ili dii ruke od rabote. Neka pojede
svoje govno. I vie od toga: neka pojede sva svoja govna. Jo
bi nekako i ilo ako bismo mu dozvolili da pojede neku
simbolinu koliinu. Ali, nita od simbola: svako mora da
pojede upravo svoje sopstvene gadosti, i to cele celcate.
Razumeete da je to najpravinije: ne mogu jednako da
prou onaj nesrenik koji je jednostavno s radou doekao
da mu umru preci da bi nasledio nekakvu crkavicu i jedan
od onih anabaptista iz M ineapolisa koji se nadaju da e
otii u raj, a u meuvremenu izrabljuju crnce u Gvatemali.
Ne, gospodine moj! PRAVDE I SAMO PRAVDE! Svakome
govno koje mu sleduje, ili nita. Na mene ne raunajte,
barem ne za takve muke.

Neka se zna da moj stav nije samo nesalomljiv nego je i

nepristrasan, jer bih i ja, kao savren gad to sam ve lino
priznao! bio svrstan u tu armiju govnojeda. Jedino traim
da mi se upie kao zasluga to to nikoga nisam obmanuo.
A ovo me navodi na pomisao da valja prethodno
izmisliti nekakav sistem za otkrivanje gadosti u uglednih
linosti i da se te gadosti tano izmere da bi se svakom
pojedincu odbila ona koliina koju mu treba odbiti.
Nekakav gadometar, ija bi igla pokazivala koliinu govana
koju je gospodin X proizveo u ivotu do Sudnjega Dana,
koliinu koju mu treba odbiti na ime iskrenosti ili dobre
volje i neto koliinu koju mora da podere kada mu rauni
budu svedeni.
Poto bude izvreno tano merenje svakoga ponaosob,
ogromna vojska morae da odmarira do svojih brloga, gde
e svako od pripadnika pojesti sopstveno ubre, i to do
poslednje mrvice. Ta radnja je beskonana, to je i
razumljivo (a u tome i jeste tos), jer bismo pranjenjem
creva, shodno principu ouvanja izmeta, izbacili iz sebe
istu koliinu koju bismo u sebe uneli. A tu koliinu,
stavljenu pred njihove njuke, po zapovesti, morali bi
slono da ponovo pojedu.
I tako, ad infinitum.

XIV
ekanje je potrajalo jo dva dana. U meuvremenu,
primio sam jedno od onih pisama kakva se alju u lancu. U
normalnim prilikama, takva pisma odmah bacamo. U
ovom sluaju, meutim, to pismo me je jo vie uznemirilo,
jer sam iz iskustva znao da nita, ama ba
NITA
ne sme da bude zanemareno u jednom tako fantastinom
spletu zbivanja. Zato sam paljivo proitao pismo, trudei
se da u njemu otkrijem nekakvu vezu izmeu svega to je
snalo advokate i generale i mog istraivanja o slepima. U
pismu je pisalo: Ovaj lanac dolazi iz Venecuele. Napisao
ga je gospodin Baldomero Mendosa i on treba da obie
svet. Napravite dvadeset etiri kopije pisma i poaljite ih
prijateljima, ali nikako rodacima, svejedno koliko daleki
bili. ak i ako niste sujeverni, dogaaji e vam potvrditi
delotvornost pisma. Na primer: gospodin Esekijel Goitikoa
nainio je kopije, poslao ih svojim prijateljima i posle devet
dana dobio toliko novaca da se obogatio. Izvesni gospodin
Barkilja je ovaj lanac shvatio kao alu i zato je njegovu kuu
zadesio poar, u kome je stradao i deo njegove porodice, a
on sam je poludeo. Godine 1904. general Hoakin Dijas
doiveo je teak udarac i usled toga ozbiljno oboleo.
Kasnije je naiao na ovaj lanae i naloio svojoj sekretarici da
ga umnoi i kopije razaalje. Ubrzo je poeo da se
oporavlja, ozdravio je i danas je krepkog zdravlja. Izvesni
slubenik nainio je kopije, ali je zaboravio da ih poalje:

posle devet dana na poslu je doiveo neprijatnost i izgubio

nametenje; potom je napravio nove kopije, razaslao ih, bio
vraen na posao, pa ak i dobio obeteenje. Advokat
Alfonso Mehija Rejes, iz Sijudad Meksika, dobio je kopiju
ovog lanca, ali ju je negde zaturio. Devetog dana na glavu
mu je palo pare krovnog venca i tako je na tragian nain
izgubio glavu. Inenjer Delgado je prekinuo Janac, a neto
kasnije je otkriveno da je bio umean u neku proneveru. Ne
prekidajte ovaj lanac ni za ivu glavu. Umnoite ga i
razaaljite. Decembra 1954.

XV
A onda sam jednog dana ugledao nekog slepog oveka
u ulici Paso. Polako je dolazio iz pravca ulice Rivadavija i
iao ka ulici Bartolome Mitre. Srce poe da mi lupa.
Instinkt mi je govorio da taj visoki i plavokosi ovek
ima nekakve veze sa Iglesijasovim problemom, jer se nije
kretao onim ravnodunim korakom kakvim bi iao ovek
iji je cilj jo daleko.
Nije zastao pred brojem 57, ali je pored ulaza naglo
usporio, kao da belim tapom ispituje poprite buduih
odluujuih operacija. Pretpostavio sam da je on izviaka
prethodnica i od tog trenutka sam udvostruio panju.
Tog dana, meutim, nije se desilo nita to bi mi
privuklo panju. Neto pre devet uvee popeo sam se do
sedmog sprata, ali se ni tamo nije dogodilo nita neobino:
dolazili su samo sodadije, trgovaki putnici, sve u svemu,
uobiajen svet.
Te noi nisam mogao oka da sklopim, prevrtao sam se u
krevetu, a ve pre svanua sam ustao i odjurio u ulicu Paso,
strahujui da bi neko mogao da se popne do stana im
vrata budu otvorena.
Meutim, nije uao niko ko bi mi izgledao sumnjiv.
Celog tog dana nisam primetio nikakav sumnjiv znak. Da li
je pojava tog visokog i plavokosog slepog oveka bila puka
sluajnost?
Ve sam kazao da malo verujem u sluajnosti, a jo
manje kada su u pitanju slepi. Zato sam, iste veeri, po
zavretku svog dnevnog deurstva, odluio da se popnem

u pansion i potanko o svemu ispitam gospou

Eepareborda.
Toliko sam strepeo da sam spao na najodvratniju
demagogiju. Mrzim debele ene, a vlasnica pansiona bila je
pozamasna; u haljini koja kao da je bila saivena za enu
normalne vehcine, s podvaljkom i ogromnim bledim
grudima, liila je na ogroman i bibav puding: ali puding sa
crevima.
Pohvalio sam njen ten, rekao da je mladolika i da joj
niko ne bi dao etrdeset pet godina. Pohvalno sam se
izrazio i o saloniu u kome je ivela i gde su svaki sto,
stoi, svaka horizontalna povrina bili prekriveni
miljeima od makramea. Nekakav horror vacui37 terao ju je
da svaki deli prostora pokrije ili popuni. Bilo je tu
porcelanskih Pjeroa, bronzanih lavova, staklenih labudova,
hromiranih Don Kihota, a tu se nalazio i jedan veliki
Bambi, u gotovo prirodnoj veliini. Na klaviru koji, kako mi
ree, nije svirala od muevljeve smrti, bila su dva miljea,
jedan na dirkama a drugi na gornjem postolju. A na njemu,
opet meu krpenim lutkama, koje su predstavljale gaue i
seljanice, stajala je fotografija gospodina Eepareborda:
ozbiljno zagledan u ogromnog bronzanog slona, kao da je
predvodio tu zbirku nakaza.
Pohvalio sam odvratan hromiran ram te fotografije, a
ona mi je, gledajui portret tuno i sanjalaki, na to rekla da
joj je mu umro pre dve godine, kada mu je bilo tek
etrdeset osam godina, takorei u naponu snage, kada je,
po njenim reima, izgledalo da e mu se ostvariti san o
penzionisanju.
Bio je jedan od efova za isporuke u unutranjost, u
firmi Los Gobelinos.

37

Strah od praznine. Prim. prev.

Kipteo sam od besa i nestrpljenja zato to do tog

trenutka nisam uspeo da zaponem sa ispitivanjem, ali sam
se suzdrao i kazao:
O, pa to je znaajna kua.
Nego ta potvrdila je ona zadovoljno.
Mesto od poverenja dodao sam.
I jeste, dabome odgovorila je. Ne potcenjujui
druge, mogu rei da je moj pokojni suprug uivao puno
poverenje.
asno je nosio svoje ime.
Ba tako, gospodine Vidal.
estitost Baskijaca, flegmatinost Britanaca, odmerenost
Francuza, to su mitovi koje, kao ni druge mitove uostalom,
injenice ne mogu da poljuljaju. Zaista, menja li se ita ako
kaemo proneverioci kao ministar Eeveri, goropadnici kao
gusar Morgan ili fenomeni kao Rable? Pomirio sam se s tim
da razgledam slike iz porodinog albuma koje je debela
ena zapela da mi pokazuje. Na jednoj su se videli njih
dvoje u Mar del Plati, na letovanju 1948., oboje u vodi.
Ba tog leta kazala je, pokazujui u pravcu
svetionika od koljki koji se nazirao na malom miljeu
poklonio mi je taj svetionik.
Ustala je, donela ga i pokazala mi legendu: Uspomena
iz Mar del Plate. Pri dnu je, mastilom, bio dopisan datum:
1948.
Onda se opet latila albuma, dok sam ja goreo od
nestrpljenja.
Na drugoj fotografiji se video gospodin Eepareborda
sa suprugom u vrtovima Palerma. Na sledeoj, ako se ne
varam, bio je okruen neacima i urakom, izvesnim
gospodinom Rabufetijem ili neto slino. Na drugoj, opet,
bio je sa osobljem firme Los Gobelinos na proslavi nekakvog
praznika, kako mi je to dala na znanje gospoa
Eepareborda. Valjda u restoranu El Pescadito, u Boki. Itd.

Pred mojim oima su defilovala goliava deca u

leeem poloaju, zablenuta u kameru, slike s venanja,
opet nekakvo letovanje, uraci, bratuad, prijateljiice (tom
reju je vlasnica pansiona oznaavala stvorenja pozamana
poput sebe).
Presrean, primetio sam kako napokon sklapa album i
sprema se da ga ostavi u ladicu od komode. Iznad tog
komada nametaja, okrueno figuricama i uokvireno, na
zidu je stajalo geslo:
NEK JE SVAK DOBRODOAO U TVOJ DOM
Znai, nema nita novo sa jadnim Iglesijasom?
upitah.
Ne, ba nita, gospodine Vidal. Eno, jadniak, tamo
sedi u svojoj sobi i ne eli da mu iko doe. Da vam pravo
kaem, gospodine Vidal, srce mi se cepa.
Dabome, prirodno. Zar niko nije dolazio da se raspita
za njega? Zar se niko nije zainteresovao za njegovo stanje?
Nije, gospodine Vidal. Barem za sada, niko.
udno, vrlo udno rekoh kao za sebe.
Kazao sam joj da sam ve stupio u vezu sa nadlenim
ustanovama. Tom lai sam postizao dve stvari, obe
neprocenjivo vane: spreavao sam svaku njenu linu
inicijativu (koja je, kao to moete da pretpostavite, krila u
sebi opasnost da bude nekontrolisana); to mi je opet
omoguavalo da u meuvremenu budem obaveten o
svemu to bi se dogodilo. Ne treba smesti s uma da je moja
namera bila ne samo da iskoristim Iglesijasa da bih stupio u
tajnu oblast slepih, nego i da prethodno proverim i
potvrdim neke od svojih pretpostavki o toj organizaciji.
Ukoliko bi slovoslagaa pronali a da prethodno nikoga
nisam upoznao s njegovim stanjem, to bi znailo potvrdu
mojih najgorih pretpostavki i ja bih morao da udvostruim

svoju predostronost. S druge strane, meutim, to

iekivanje je postajalo opasno i uveavalo je moju strepnju,
jer sam se plaio da neu stii na vreme.
U meuvremenu, nastavljao sam svoje zlosreno
ekanje. Pratio sam kako se Iglesijas preobraava, ispitivao
sam mu crte i kretnje. Nou, posebno, poto bi ulazna vrata
bila zakljuana i tako prestajala opasnost da u pansion
stigne glasnik od koga sam strahovao i koga sam
prieljkivao (Sekta nipoto nije smela da me zatekne sa
slovoslagaem), imao sam obiaj da uem u njegovu sobu i
da zapodevam razgovor s njim ili da mu, barem, pravim
drutvo sluajui s njim radio. Iglesijas je, kao to sam
rekao, svakim danom bivao sve utljiviji. Uporedo sa
maltene vidno rastuim nepoverenjem, u njemu se raala i
ona ledena mrnja koja odlikuje lanove njegove kaste.
Motrio sam i na isto fizike znakove promene. Kada bih se
rukovao s njim, proveravao sam da li je njegova koa ve
poela da lui onaj bezmalo neprimetan hladan znoj, to je
jedno od svojstava koja otkrivaju srodnost njihove vrste sa
abama, guterima i slinim ivotinjama uopte.
Dakle, poto bih pokucao na vrata i zauo ono njegovo
Uite, oprezno bih ulazio, palio svetlo prekidaem pored
levog dovratka i sedao. uuren u jednom uglu pored
radija, svakim danom sve ozbiljniji i povueniji, Iglesijas
me je gledao belo, kao to ine slepi, s praznim izrazom, a
to je, prema mom iskustvu, prva osobina koju steknu u
svom laganom preobraavanju. Crne naoari, ija je jedina
svrha u tome da sakriju njegove sprene duplje, inile su da
izraz njegovog lica deluje jo upeatljivije. Dobro sam znao
da iza tih crnih stakala ne stoji nita, ali je ba to NITA
mene najvie uasavalo. Oseao sam da me gledaju
nekakve druge oi, smetene negde iza njegovog ela,
nevidljive ali sve surovije i lukavije. One su me prodorno
gledale.

Nikada nije izgovorio nikakvu neprijatnu re. Naprotiv,

prema meni je ispoljavao jo veu ljubaznost kakvu esto
susreemo kod ljudi rodom iz izvesnih krajeva panije, onu
ljubaznost na odstojanju koja obinim seljaeima sa surih
visoravni Kastilje daje neto gospodstveno. Meutim, dani
su proticali i kako se ponavljala ta tiha scena u kojoj smo
nas dvojica sedeli i ledeno se posmatrali kao dve egipatske
statue, oseao sam kako mrnja postepeno osvaja svaki
deli Iglesijasovog bia.
Puili bismo utke. Iznenada, da bih razbio
nepodnoljivu tiinu, govorio bih o bilo emu to je nekada
ranije moralo zanimati slovoslagaa.
Udruenje radnika objavilo je trajk lukih radnika.
Iglesijas bi promrmljao neku jednoslonu re, snano
povukao dim iz svoje cigarete sa crnim duvanom, a zatim
bi u sebi pomislio: Znam te, gade.
Kada bi situacija postajala nesnosna, ustajao bih i
odlazio. U svakom sluaju, zanemarivi svu nelagodnost
koju su u meni ostavljali ti susreti, ja sam ostvarivao svoju
nameru da neposredno pratim kako se Iglesijas
preobraava.
Iziavi na ulicu, polazio bih u krae nono izvianje.
Zvidukao sam i naizgled besciljno tumarao ulicama,
trudei se da izgledam kao ovek koji je iziao da se nadie
sveeg vazduha. U stvari, budno sam osmatrao ne bih li
opazio bilo kakav znak prisustva neprijatelja.
Meutim, u ona dva dana nakon to se pojavio onaj
plavokosi i visoki ovek, nisam primetio nita naroito
znaajno.

XVI
No, kada sam sutradan doao u pansion u svoju
veernju posetu, zapazio sam nov i uznemirujui znak.
Pre nego to bih uao u Iglesijasovu sobu, imao sam
obiaj da prethodno navratim do gospoe Eepareborda i
da se malo raspitam. Te veeri, kao i obino, ona me je
pozvala da popijemo kafu. Tada sam pomislio da je
vlasnica pansiona uobrazila da ja u stvari navraam samo
zbog nje, a da mi Iglesijasovo slepilo slui tek kao izgovor.
I, tono kau u odgovarajuem argonu, ja sam
pothranjivao njene iluzije: jednog dana bih joj uvalio
haljinu, drugog dana se oduevljavao nekim novim
hromiranim predmetom, a ponekad bih je molio da mi
pria o gospodinu Eepareborda.
Te veeri, dok je ona spremala famoznu kafu, postavio
sam joj uobiajena pitanja. A ona je, kao i obino,
odgovorila da se niko nije raspitivao za slovoslagaevu
sudbinu.
To je da ovek prosto ne poveruje, gospodine Vidal.
Prosto da ovek izgubi veru u ijude.
Nikada ne treba gubiti nadu odgovorih, posluivi
se jednom od slavnih izreka gospodina Eepareborda.
Treba imati poverenja u Zemlju, Takav je ivot, Treba
verovati u Nacionalne Rezerve. Te izreke su pokazivale
hijerarhiju pokojnog drugog efa ekspedicije u firmi Los
Gobelinos i, posle njegove smrti, one su uzbuivale njegovu
suprugu.
To je uvek govorio i moj pokojni mu kazala je i
pruila mi posudicu sa eerom.

Zatim je stala da pria o skupoi. Svemu je kriv taj gad

Peron. Nikada joj se nije dopadao taj tip. A znate li zato?
Zbog naina na koji trlja ruke i osmehuje se: kao kakav
svetenik. Njoj se popovi nikada nisu dopadali, mada
potuje sve religije, to jest-jest (ona i njen pokojni mu bili
su lanovi organizacije Escuelas del Hermano Basilio38).
Na kraju je izvalila da je skandalozno to to je struja opet
poskupela.
Ti ljudi rade ta im se prohte nastavi ona. Danas,
na primer, bio je ovde jedan ovek iz Elektrodistribucije i
poeo da pregleda celu kuu da bi proverio jesu li nam u
redu elektrini ureaji, pegle, bojleri i tome slino. Pitam se
ja, gospodine Vidal, da li je to pravo da vam neko iznebuha
upada u kuu i pretresa je?
Kao to se konji najednom zaustave u trku i propnu,
podignu glavu i naulje ui kada pred sobom ugledaju
kakav sumnjiv predmet, tako su i mene uzdrmale njene
rei.
Slubenik iz Elektrodistribucije upitah i gotovo
poskoih sa stolice.
Da, iz Elektrodistribucije odgovori ona, oevidno
zauena mojim pitanjem.
U koliko sati?
Malo je razmislila, a onda ree:
Pa, negde oko tri po podne.
Jedan debeljko? Nekakav tip u svetlom odelu?
Da, debeo jeste... odgovorila je ona u udu i
pogledala me kao da sam bolestan.
Dobro, a da li je ili nije bio u svetlom odelu? grubo
sam navaljivao.

Poznata buenosajreska spiritistika organizaeija. Prim.

prev.
38

 Jeste... u svetlom odelu... da, od puplina, u laganom

odelu kakva se sada nose.
Blenula je u mene zaprepaeno. Oseao sam da joj
moram dati neko uverljivo objanjenje, inae bi toj
nesrenici moje ponaanje postalo sumnjivo. Ali, ta i kako
da joj objasnim?
Pokuah da smislim neto uverljivo. Pomenuh nekakav
novac to mi ga taj tip navodno duguje, na brzinu
promrmljah itav niz rei. Uviao sam da ne mogu rei ita
to bi objasnilo moje nespokojstvo. A nespokojstvo je
poticalo otuda to sam ba log popodneva, oko tri sata,
zapazio jednog debeljka, u svei lom puplinskom odelu, s
nekakvim koveiem u ruci: motao se oko broja 57 u ulici
Paso. injenica da mi je taj tip odmah postao sumnjiv i da
se moja sumnja pokazala osnovana, to se videlo iz prie
vlasnice pansiona, bila je dovoljna da se naprosto
izbezumim.
Kasnije, kada sam razmiljao o dogaajima povezanim
sa mojim istraivanjima, pomislio sam da su bile veoma
nerazborite moja zapanjenost, smetenost kada sam uo za
oveka iz Elektrodistribucije, kao i moje rei kojima sam
vlasnici pansiona hteo da objasnim svoje ponaanje.
Da je ona kojim sluajem bila iole otroumna, te dve
stvari bi bile dovoljne da u njoj podgreju sumnju.
Ovo, meutim, nije ona pukotina koja e podlokati
zdanje koje sam tekom mukom podigao. Te noi je u mojoj
glavi vladao pravi mete. Oseao sam da se pribliava
odluujui trenutak. Sutradan sam po obiaju, ali nervozniji
nego inae, rano zauzeo mesto na svojoj osmatranici.
Popio sam belu kafu i rairio novine, ali u stvari nisam
skidao pogled s broja 57. Ve sam se prilino izvetio za tu
dvostruku igru. I dok mi je Huanito nagvadao o
nekakvom trajku metalaca, opazio sam, s neprikrivenim
uzbuenjem, kako se u ulici Paso opet pojavljuje ovek iz

Elektrodistribucije, sa istim koveiem i u istom svetlom

odelu kao jue. Ovog puta nije iao sam. S njim je bio sitan i
onizak gospodin ije je lice podsealo na Pjera Frenea. Ili
su i askali, a onda mu je debeljko neto apnuo, onaj drugi
je klimnuo glavom u znak odobravanja. Kada su stigli do
broja 57, malecki je uao u stambenu zdradu, a ovek iz
Elektrodistribucije se proetao do ulice Mitre i tu na uglu
stao da eka. Izvadio je cigaretu i pripalio.
Da li e Iglesijas sii sa onim ovekom?
Mislio sam da nee, jer on nije bio neko ko bi tek tako
prihvatio kakav predlog ili poziv.
Pokuao sam da zamislim prizor u Iglesijasovoj sobi: ta
li e mu rei taj ovek? Kako li e se predstaviti? Taj tip e
se najverovatnije predstaviti kao lan Biblioteke, Hora ili
sline ustanove. Rei e mu da je saznao za nesreu koja ga
je zadesila, kazae mu da pripada organizaciji koja prua
pomo slepima itd. Ali, kao to rekoh, nisam verovao da bi
Iglesijas krenuo s njim ve prvom prilikom: postao je suvie
nepoverljiv. Osim toga, jo vie je do izraaja doao njegov
ponos koji je i pre slepila bio, kao kod mnogih panaca,
vrlo izraen.
Kada je izaslanik siao sam i zaputio se prema oveku
iz Elektrodistribucije, sa zadovoljstvom sam uvideo da su
moje pretpostavke bile tane, to mi je svedoilo da sam
imao tanu predstavu o razvoju dogaaja.
inilo se da ovek iz Elektrodistribucije sa osobitim
zanimanjem slua izvetaj koji mu je podnosio onaj
malecki, a zatim su se, u ivom razgovoru, uputili u
drugom pravcu, prema Aveniji Puejredon.
Otrao sam do pansiona i popeo se na sprat. Bilo je
neophodno da to pre saznam ta se desilo, a da ipak ne
pobudim Iglesijasovu sumnju.
Udovica me doekala ushieno:

 Konano su doli oni iz drutva uskliknula je i

dograbila me za ruke.
Pokuao sam da je smirim:
ujte, gospoo, nita ne govorite Iglesijasu. Nemojte
da vam se omakne da mu kaete da sam ja bio taj koji je tim
ljudima skrenuo panju na njega.
Uveravala me je da e potovati moja uputstva.
Odlino rekoh joj. I ta je Iglesijas odluio?
Ponudili su mu posao.
Kakav posao?
Ne znam. Nita mi nije kazao.
A ta je on odgovorio?
Da e razmisliti.
Do kada?
Do danas po podne, jer e posle podne taj gospodin
ponovo doi. eli da ga predstavi.
Da ga predstavi? Gde?
E, to ve ne znam, gospodine Vidal.
Zadovoljan rezultatom ispitivanja, oprostio sam se od
gospoe Eepareborda.
Pre nego to u izii, upitah je:
Umalo da zaboravim: u koliko sati e doi taj
gospodin?
U tri.
Odlino.
Sve je krenulo kao po loju.

XVII
Kao uvek u slinim prilikama, nervoza je u meni
izazvala potrebu da obavim nudu. Uao sam u bar
Antigua Perla del Once i uputio se ka toaletu.
Zanimljivo je da se u ovoj zemlji govori o Damama i
Gospodi jedino na onom mestu gde svi, bez izuzetka,
prestajemo da budemo dame i gospoda. Ponekad pomislim
da je to jedan od mnogih oblika argentinske ironine
skepse. Dok sam se nametao u smrdljivoj prostorijici,
uviao sam svu ispravnost moje davnanje teorije po kojoj
je nunik jedino istinski filozofsko mesto i poeo sam da
odgonetam vrljotine po zidovima. Iznad onog neizbenog
i osnovnog IVEO PERON, neko je ljutito precrtao re
IVEO i zamenio je reju DOLE, koja je opet bila precrtana
i zamenjena ponovnim IVEO, i tako se to realo, u obliku
pagode ili pre nekakve ruevne graevine. Levo i desno,
gore i dole, sa strelicama, usklinicima ili aluzivnim
crteima, onaj prvobitni izraz bio je ukraavan, obogaivan
ili tumaen (rukom obesnih pornografskih egzegeta)
razliitim komentarima o Peronovoj majci, o drutvenim i
anatomskim karakteristikama Eve Duarte, o tome ta bi
nepoznati komentator koji prazni creva radio ako bi imao
sreu da se s njom nae u krevetu, u fotelji ili ak u samom
nuniku u Antigua Perla del Once. A rei i izrazi elja su
zatim delimino ili potpuno precrtavani ili obogaivani
kakvim perverznim ili pohvalnim prilogom, pojaavani ili
ublaavani umetanjem ponekog prideva; a sve je ispisivano
kredama ili olovkama raznih boja, uz ilustracije za koje bi
se moglo pomisliti da su delo nekog slinavog i pijanog

profesora anatomije. A na razliitim praznim mestima, dole

ili sa strane, esto matovito uokvireni (kao neki znaajan
oglas u novinama), razliitim rukopisima (grozniavim ili
beivotnim, punim nade ili zajedljivim, upornim ili
povrnim, kaligrafskim ili grotesknim), stajali su zahtevi i
telefonske ponude ljudima ovakvih ili onakvih svojstava,
koji su spremni na ovakve ili onakve kombinacije ili radnje,
vetine ili fantazije, mazohistike i sadistike gnusobe.
Ponude i molbe su opet bile modifikovane ironinim ili
uvredljivim, agresivnim ili humoristikim komentarima
treih lica, koja iz nekog razloga nisu spremna da sudeluju
u odreenoj kombinaciji, ali su spremna i u izvesnom
smislu elela (to su dokazivali svojim komentarima) da
sudeluju ili su ve uestvovala u toj besramnoj i
halucinantnoj magiji. Usred tog haosa, sa odgovarajuim
strelicama, naao bi se enjiv odgovor pun nade nekog ko
je navodio kako e i gde ekati Kakografskog i Analnog
Princa, ponegde s nenom napomenom, naizgled
neprimerenoj tim vestima iz nunika: DRAU CVET U
RUCI.
Nalije sveta, pomislio sam.
Kao i na kriminalistikoj stranici novina, inilo se da se
na ovom mestu otkriva sutinska istina ljudskog roda.
Ljubav i izmet, pomislih.
Dok sam se zakopavao, prolete mi kroz glavu: Dame i
Gospoda.

XVIII
Za svaki sluaj, u dva po podne sam se ve namestio na
osmatranici u kafeu. oveuljak slian Pjeru Freneu,
meutim, pojavio se tek u tri. Danas je koraao bez
oklevanja. Kada se pribliio pansionu, pogledao je na gore
da proveri broj (jer je dotle koraao pognute glave, kao da
mrmlja neto sebi u bradu) i uao u broj 57.
Nepregnutih ivaca, oekivao sam da izie. Pribliavao
se najopasniji deo moje pustolovine. Premda sam na asak
pomislio da bi mogli jednostavno da odvedu Iglesijasa u
neko od drutava za uzajamnu pomo ili u neku
dobrotvornu ustanovu, intuicija mi je odmah kazala da
nee biti tako: to e ONI ve docnije uiniti. Prvi korak bi
trebalo da bude manje bezazlen: recimo, da ga odvedu
nekom od znaajnih slepih ljudi, moda nekome od ljudi za
vezu sa najvanijim voama. Na emu sam zasnivao takvu
pretpostavku? Smatrao sam da, pre nego to takorei puste
u promet novooslepelog oveka, voe ele da upoznaju
njegove osobine, sposobnosti i sklonosti, stepen njegove
otroumnosti ili gluposti. Dobar ef pijunae ne poverava
agentu misiju a da prethodno nije prouio njegove vrline i
mane. Za sakupljanje dobrovoljnih priloga u podzemnoj
eleznici svakako nisu neophodne iste sposobnosti kao za
straarenje pored jednog tako znaajnog mesta kao to je
Mornariki centar (gde budno osmatra onaj visoki slepi tip
sa eirom irokog oboda, ovek od ezdesetak godina; on
tamo veito stoji s olovkama u ruci i podsea na engleskog
dentlmena koji je hirovitom igrom sudbine spao na niske
grane). Kao to rekoh, postoje razliite vrste slepih. Mada

svi imaju isto sutinsko obeleje, ipak ne smemo ovaj

problem toliko da pojednostavimo i da verujemo da su svi
slepi podjednako prepredeni i pronicljivi. Tma slepih koji
slue samo za dirinenje, ima opet onih koji su isto to i
dokeri ili andarmi, a naposletku meu njima postoji
poneki Kjerkegor ili Prust. Uostalom, teko je predvideti ta
e ispasti od ljudskog stvora koji oslepi usled bolesti ili
nesrenim sluajem, pa potom stupi u Sektu. Kao i u ratu,
ovde se takoe deavaju neverovatna iznenaenja. Kao to
niko nije mogao predvideti da e onaj srameljivi
slubenii Bostonske banke postati junak sa Guadalkanala,
tako se ne moe predvideti ni onaj iznenaujui nain na
koji slepilo moe da podstakne uspon nekog portira ili
slovoslagaa. Pria se da jedan od etvorice vrhunskih voa
Sekte u svetu (a koji prebivaju negde u Pirinejima, u nekoj
peini na ogromnoj dubini koju je 1950. godine pokuala da
ispita grupa speleologa, ali se njihov pohod zavrio
tragino) nije bio slep od roenja i da je da udo bude
vee svojevremeno bio obian dokej na hipodromu u
Milanu, te da je tamo pao s konja i tom prilikom izgubio
vid. Kao to se moe pretpostaviti, ovo je obavetenje stiglo
iz ko zna koje mke. Mada smatram da je malo verovatno da
ovek koji nije slep od roenja postane jedan od vrhovnih
voa, ponavljam priu samo da bih pokazao do kog
stepena ovek moe da se uzdigne gubitkom vida. Sistem
napredovanja je toliko ezoterian da ne verujem da iko
ikada moe saznati identitet Tetrarha. U svetu slepih se
veito govorka ili se ire glasine koje nisu uvek istinite,
delimino zato to su slepi, poput ostalih ljudskih bia,
takoe skloni spletkarenju i ogovaranju, ali u njihovom
sluaju ta sklonost narasta do patolokih razmera, a
delimice zato to (ovo je moja pretpostavka) vode
pribegavaju lanom obavetavanju kao sredstvu za
odravanje vela tajanstva i nejasnoe oko Sekte, a to su dva

mona oruja u rukama svake sline organizacije. Elem, da

bi jedna vest bila uverljiva, trebalo bi da je takva vest
naelno moguna, a ovo je opet dovoljno da pokae, kao u
sluaju navodnog dokeja, do kog stepena slepilo moe da
uzdigne obinog oveka.
No, vratimo se naem problemu. Dakle, zamiljao sam
da Iglesijasa nee ve prvom prilikom odvesti u neko od
ezoterinih udruenja, u neku od ustanova u kojima slepi
iskoriavaju boleive upljoglavce ili gospode dobrog srca
ali pilee pameti, tako to poseu za najgorim i
najotrcanijim sredstvima sentimentalne demagogije. Stoga
sam nasluivao da bi taj prvi Iglesijasov izlazak mogao da
me odvede pravo do nekog od Sektinih tajnih skrovita,
dodue uz svakovrsne opasnosti, ali i sa sjajnim izgledima.
Prema tome, pre nego to sam tog popodneva zauzeo
mesto u kafeu, preduzeo sam sve razborite mere opreza u
sluaju da dode do takvog putovanja. Neko bi mogao da mi
kae da se mogu izvriti razumne pripreme za putovanje u
planine Kordobe, ali da nije jasno kako ovek, ukoliko nije
lud, moe preduzeti razumne mere kada je u pitanju
istraivanje sveta slepih. Dobro, de! Tano je da su se te
famozne pripreme sastojale od dve-tri relativno logine
stvari: elektrine baterije, neto hrane u koncentratu i
nekoliko slinih stvarica. Odluio sam da je najbolje da
ponesem malo okolade, kao to ine plivai-maratonci.
S baterijskom lampom, okoladom i belim tapom (u
poslednjem asu palo mi je na pamet da bi mogao da mi
bude od koristi, kao to neprijateljska uniforma moe da
poslui u izvidnici) oekivao sam da Iglesijas i onaj
oveuljak iziu. ivci su mi bili prenapeti. Naravno,
postojala je mogunost da slovoslaga, kao tipian Spanac,
odbije da poe sa oveuljkom i odlui da ostane u svojoj
gordoj usamljenosti. U tom sluaju, sve to sam stvarao
sruilo bi se kao kula od karata, a okolada, baterijska

lampa i tap bi se istog trena pretvorili u grotesknu ludaku

opremu.
Iglesijas je, meutim, siao!
Onii gospodin mu je neto ushieno priao, a
slovoslaga ga je sluao dostojanstveno kao ubogi hidalgo
koji se nije ponizio niti e se ikada poniziti. Kretao se
nespretno i bojaljivo baratao belim tapom to mu ga je
onaj ovek doneo. Povremeno ga je dizao i nosio kao kakav
termos.
Koliko mu je jo nedostajalo da potpuno ispee zanat!
Kada sam ovo opazio, ponovo sam ivnuo i krenuo za
njima s prilino samopouzdanja.
Nijednog trenutka onii ovek nije niim pokazao da je
primetio da ih pratim, to je toliko pojaalo moju
samouverenost da se u meni rodio nekakav ponos zato to
se sve odvija onako kako sam predvideo tokom
dugogodinjeg iekivanja i tolikih godina pripremnih
izuavanja. Ne znam da li sam ovo ve rekao, ali posle mog
propalog pokuaja sa slepim tipom iz metroa za Palermo,
vreme sam uglavnom posvetio sistematskom i podrobnom
posmatranju svakog slepog oveka na koga bih naiao na
ulicama Buenos Ajresa. Za te tri godine nakupovao sam na
stotine nekorisnih asopisa, nakupovao i pobacao silesiju
fibajna, kupovao na hiljade olovaka i blokia, odlazio na
koncerte koje su prireivali slepi muziari, nauio Brajovu
azbuku i provodio beskonane dane u Biblioteci za Slepe.
Razumljivo, sve je to podrazumevalo silnu opasnost, jer, da
su posumnjali na mene, propali bi svi moji planovi, a da i
ne govorimo da bi i moj ivot doao u pitanje. No, to je bilo
neizbeno i, na paradoksalan nain, predstavljalo moju
jedinu ansu da se spasem suoen s tim istim opasnostima:
neto kao obuavanje vojnika da, uz opasnost po ivot,
otkrivaju mine.

Ipak, nisam bio ni takva budala da se suoim s tim

opasnostima a da prethodno ne preduzmem elementarne
mere opreza: menjao sam odeu, lepio vetake brkove ili
bradu, nosio tamne naoare, menjao glas.
Tako sam, za te tri godine, ispitao mnoge stvari.
Zahvaljujui predanom pripremnom radu, bio sam
spreman da uem u tajanstvenu oblast.
A tako sam eto i zavrio...
Jer u ovim danima koji prethode mojoj smrti verujem
da je moja sudbina bila unapred odluena, moda ve od
poetka mog istraivanja, od onog zlokobnog dana kada
sam motrio na slepog oveka u podzemnoj eleznici tokom
nekoliko vonji od Trga Majo do Palerma. Ponekad
pomislim da su na mene najbudnije motrili i da sam najvie
srljao u propast ba kada sam verovao da postupam
najrazboritije i kada sam umiljeno estitao sebi na onome
to sam smatrao vrhuncem svoje umenosti. Iao sam ak
dotle da posumnjam u samu gospou Eepareborda. Kako
mi danas jezivo smena izgleda pomisao da je itava ona
nametaljka, sa svim onim jeftinim ukrasima i dinovskim
Bambijem, onaj trik sa fotografijama s letovanja jednog
malograanskog branog para, s prijaznim geslima
uramljenim na zidu, da je, na kraju krajeva, sve ono to mi
je dozvoljavalo da se samozadovoljno osmehujem i likujem,
sve bila samo jedna vulgarna, jezivo komina inscenacija.
Najzad, ovo su samo pretpostavke. A moja je namera
da govorim o injenicama. Vratimo se dakle, razvoju
dogaaja.
Onih dana pre Iglesijasovog izlaska prouavao sam, kao
u ahovskoj partiji, sve mogune varijante tog izlaska, jer je
trebalo da budem pripravan za svaku od njih. Lako je, na
primer, moglo da se dogodi da ti ljudi dou po njega
taksijem ili privatnim kolima. Poto nisam smeo da
propustim najzgodniju priliku svog ivota, u blizini sam

parkirao kamionet pozajmljen od R., jednog od saradnika

na krivotvorenju novca. Ali, kada sam tog dana video da je
glasnik slian Pjeru Freneu doao peice, shvatio sam da je
moja predostronost bila izlina. Ostajala je, ipak,
mogunost da oni povedu Iglesijasa peice, a da kasnije
zaustave neki taksi. Mada je danas dobiti taksi u Buenos
Ajresu jednako teko kao nabaviti mamuta, nisam odbacio
ni tu mogunost kada sam ih video kako izlaze. Meutim,
ONI nisu zastali pred ulaznim vratima, kao neko ko eka
da naie taksi. Naprotiv, ne osvrnuvi se, oveuljak je
uzeo slovoslagaa pod ruku i poveo ga prema ulici
Bartolome Mitre: sada je bilo jasno da e, ma kuda da su se
zaputili, koristiti gradski saobraaj.
Dodue, nije iskljueno da ih onaj drugi, debeljko iz
Elektrodistribucije, negde saeka kolima, mada mi ta
mogunost nije izgledala logina, jer nisam shvatao zbog
ega ih onda ne bi saekao odmah tamo u ulici Paso. S
druge strane, vonja autobusom ili minibusom inila mi se
prikladnijom, jer ONI verovatno nisu eleli da novooslepeli
ovek odmah stekne utisak da pripadaju svemoguoj Sekti:
skromnost u postupcima, ak i siromatvo sredstava,
efikasno su oruje u drutvu surovom i sebinom, ali
sklonom sentimentalizmu. Mada bi ovo ali trebalo
zameniti jednostavnim veznikom i.
Pratio sam ih na opreznom odstojanju.
Stigavi do ugla, skrenuli su ulevo i produili ka ulici
Puejredon. Tamo su se zaustavili na autobuskoj stanici. A
tamo ve bee podugaak red mukaraca i ena. No, na
predlog jednog gospodina sa aktentanom i naoarima (koji
je izgledao kao graanin dostojan potovanja, a neto mi je
govorilo da je preispoljni pokvarenjak), svi propustie
slepog oveuljka.
Tako se sada red otegnuo iza naa dva oveka.

Na autobuskoj tabli bila su ispisana tri broja; oni su za

mene predstavljali poetni klju velike zagonetke: to vie
nisu bili brojevi autobusa koji idu ka Retiru ili Pravnom
fakultetu, ka Klinici ili Belgranu, nego ka vratima
Nepoznatog.
Uli su u autobus za Belgrano. Poto sam ispred sebe
propustio nekoliko putnika da mi poslue kao paravan,
uao sam i ja za njima.
Kada je autobus stigao na Kabildo, zapitao sam se u
kom e delu Belgrana ONI sii. Autobus je produio, a
oveuljak nije pokazivao nameru da sie. Najzad, kada
smo stigli do Virej del Pino, tip je poeo da se probija ka
izlaznim vratima i tu su se on i Iglesijas zaustavili. Sili su u
ulici Sukre. Tom ulicom su produili do ulice Obligado a
njome krenuli pravo ka severu do ulice Huramento, njome
do ulice Kuba, pa tom ulicom opet ka severu; kada su stigli
do ulice Monro, vratili su se u ulicu Obligado i tom ulicom
izbili opet na mali trg kojim su ve bili proli, na onaj
maleni trg gde se sustiu ulice Eeverija i Obligado.
Po svoj prilici, nastojali su da zavaraju trag. Ali, zbog
koga? Zbog mene? Zbog svih koji bi, kao ja, pokuali da ih
prate? Ovu pretpostavku nije trebalo odbacivati, jer
svakako nisam prvi koji je pokuao da ue u tajanstveni
svet. Verovatno je takvih bilo vie u istoriji. U svakom
sluaju, ja pomiljam na dvojicu: na Strindberga, koji je taj
pokuaj platio ludilom, i na Remboa, koji je poeo da biva
proganjan jo pre svog odlaska u Afriku, to se da naslutiti
iz jednog pisma koje je pesnik uputio svojoj sestri, a koje
Zak Rivijer pogreno tumai.
Moglo se takoe pretpostaviti da su nameravali da
zavaraju samog Iglesijasa, iji se oseaj za orijentaciju
izotrio kao kod svakog oveka im izgubi vid. Ali, zato
da ga zavaraju?

Bilo kako bilo, posle prilinog vrludanja, vratili su se na

onaj mali trg gde se nalazi crkva Bezgrenog zaea. Na
asak sam poverovao da e ui u crkvu i u magnovenju
pomislio na kripte i na nekakav tajni pakt izmeu te dve
organizacije. Ali, nita od toga: oni se uputie ka onom
udnovatom kraju Buenos Ajresa, koji se sastoji od niza
starih dvospratnica tik pored crkve.
Uli su kroz jedna vrata koja su vodila na sprat i stali da
se penju prljavim i tronim drvenim stepenicama.

XIX
Sada poinje najtea i najopasnija etapa mog
istraivanja.
Zastao sam na trgu da razmislim ta mi valja initi.
Razume se, nisam mogao da iz istih stopa poem za
njima, jer valja imati na umu da se sa Sektom nije aliti.
Imao sam da biram izmeu dve mogunosti: ili da saekam
da ONI iziu i odu, pa da se zatim popnem, da osmotrim i
da saznam to se saznati moe; ili pak da, bez imalo
ekanja, oprezno ali odluno uem u pansion.
Mada je ova druga varijanta bila opasnija, ona je
istovremeno pruala vie izgleda. Bila je utoliko povoljnija
to bi, u sluaju da moja izvianja omanu, ipak ostajala ona
druga mogunost da na klupi u parku saekam da oni
iziu. Saekao sam desetak minuta i poeo da se oprezno
penjem, mada se moglo pretpostaviti da sve to sa
Iglesijasom, njegovo predstavljanje nekome ili ve neto
tome slino, nee biti pitanje minuta nego asova. U
protivnom, znailo bi da sam imao potpuno pogrenu
predstavu o toj organizaciji. Stepenice su bile prljave i
trone: bee to jedna od onih starih kua koje su neko
pristojno izgledale, a sada su, zaputene i zagaene,
uglavnom bile izdeljene na vie stanova za izdavanje. Te
kue su bile prevelike za samo jednu siromanu porodicu, a
suvie neugledne za porodicu od izvesnog dmtvenog
prestia. O svemu ovome sam razmiljao, jer bi, ukoliko
kuu izdele na stanove, problem postao zamren kao
lavirint: kod koga li su uli, u koji od stanova? Osim toga,
izgledalo mi je malo verovatno da veliki gazda, ili ovek

za vezu s njim, ivi u tako skromnim, pa ak i bednim

uslovima.
Dok sam se peo stepenicama, ove misli su me
ispunjavale neizvesnou i gorinom; jer sama pomisao da
se posle toliko godina iekivanja nadem tek pred ulazom u
nekakav lavirint delovalaje obeshrabrujue.
Na svu sreu, sklon sam da uvek pomiljam na najgore.
Kaem na svu sreu, jer se zbog toga valjanije pripremim
na suoavanje s problemima koje e mi stvarnost kasnije
nametnuti. Akada sam spreman na najgore, stvarnost mi
doe nekako laka nego to sam oekivao.
Tako je bilo i ovom prilikom, barem to se tie kue. A
to se ostalog tie, prvi put je ispalo gore nego to sam
predviao.
Kada sam stigao do odmorita na prvom spratu,
utvrdio sam da postoje samo jedna vrata i da se na tom
mestu stepenite zavrava. Dakle, nije bilo potkrovlja niti
dva stana: ukratko, problem nije mogao da bude
jednostavniji.
Neko vreme sam stajao pred tim zatvorenim vratima,
napregnuto oslukujui ne bih li uo makar i najmanji um
koraka, spreman da se po potrebi sjurim niz stepenice.
Rizikujui sve, prineo sam uvo kljuaonici i pokuao da
ujem bilo kakav zvuk. Ali ne uh nita.
Stekao sam utisak da u tom stanu nema nikoga.
Preostalo mi je da saekam na trgu.
Siao sam i seo na klupu. Naumio sam da za to vreme
dobro prouim okolinu.
Ve sam rekao da je graevina imala neobian oblik:
sastojala se zapravo od niza kua koje su predstavljale
tangentu u odnosu na trg ispred crkve. Sredinji deci, koji
je dodirivao crkvu, zacelo je pripadao samoj crkvi.
Pretpostavio sam da se u tom delu nalazi sakristija i jo
neke crkvene odaje. Meutim, u ostalim delovima

graevine, s leve i desne strane, stanovale su porodice, o

emu su jasno svedoile saksije sa cveem na balkonima,
rublje na konopcima, kanarinci u krletkama itd. U tom
posmatranju nije mogla da mi promakne injenica da su se
prozori koji, kako sam procenio, pripadaju stanu slepih
ljudi unekoliko razlikovali od ostalih; na njima se nije
zapaao nikakav znak koji bi ukazivao da tu neko stanuje.
tavie, ti prozori su bili zatvoreni. Moglo bi se na to
primetiti da slepim ljudima nije potrebna svetlost. A da li
im je potreban vazduh? S druge strane, ovi znaci potvrdili
su utisak koji sam stekao oslukujui kroz ona vrata gore
na spratu. Motrei na izlaz, nastavio sam da razmiljam o
toj zanimljivoj injenici i, okreni-obrni, doao sam do
zakljuka koji mi je izgledao udan ali i nepobitan: U tom
stanu niko ne stanuje.
Kaem udan, jer ukoliko u tom stanu niko ne stanuje,
zato su tamo uli Iglesijas i oveuljak nalik Pjera Freneu?
Iz svega se onda moe nepobitno zakljuiti: stan slui kao
ulaz u neto drugo. A sebi sam rekao neto drugo, jer je
lako mogao da bude ulaz u drugi, moda susedni stan, isto
tako je moglo da bude ..neto tee zamislivo, s obzirom na
to da je re o slepima. Nekakav unutranji prolaz koji vodi
ka podrumima? Nije nemoguno.
Sve u svemu, zakljuio sam da tog asa ne treba dalje
da time razbijam glavu, poto u kasnije, kada ona dvojica
iziu, imati priliku da podrobnije sagledam problem.
Predvideo sam da e predstavljanje Iglesijasa biti
sloeno, te da e potrajati. Ipak, mora da je ispalo sloenije
nego to sam zamiijao, jer su izili tek oko dva asa posle
ponoi. Negde oko ponoi, posle osmoasovnog budnog
iekivanja, kada je u pomrini taj udni deo Buenos Ajresa
izgledao jo tajanstveniji, srce je poelo da mi se stee, kao
da je nasluivalo da se u skrovitim podzemnim mestima. u
vlanim hipogejima, vri gnusan obred posveivanja, pod

vodstvom nekog stranog i slepog mistagoga i kao da ti

mrani obredi predskazuju ta e mi se dogoditi.
Dva asa posle ponoi!
Iglesijas je sada koraao nesigurnije nego pri ulasku i
imao sam oseaj da nekakvo golemo breme lei na njegovoj
dui. Moda je to bio samo moj utisak, izazvan turobnim
sticajem okolnosti: mojim predstavama o Sekti, grobnom
svetlou na trgu, ogromnim crkvenim kupolama i naroito
mutnom svetlou koju je na stepenite bacala prljava
sijalica nad ulazom.
Saekao sam da odu. Primetio sam da odlaze prema
Kabildu. A kada sam bio uveren da se nee vratiti, potirao
sam u kuu.
U tiini tih sitnih sati, bat mojih koraka odjekivao je
gromoglasno. Uvek kada bi neki od tronih basamaka
kripnuo, lecnuo bih se i osvrnuo.
A kada sam se popeo do odmorita, oekivalo me je
najvee iznenaenje u ivotu: na vratima je bio katanac! Tb
zaista ni u snu nisam zamiljao.
Ovo otkrie me je toliko porazilo da sam se skljokao na
prvi stepenik tog prokletog stepenita. Sedeo sam neko
vreme, potpuno smoden. A onda mi je ubrzo mozak
ponovo proradio i mata je ponudila nekoliko pretpostavki:
Izila su samo njih dvojica i niko posle njih. Dakle,
katanac je pri ulasku skinuo i po izlasku ga ponovo stavio
ovek nalik Pjeru Freneu. Elem, ukoliko neko stanuje u toj
kui ili ako ona tajnim prolazom vodi ka neemu gde
neko ivi, ta stvorenja svakako ne ulaze niti izlaze kroz ova
vrata. Prema tome, to neto, taj stan, kua, pilja ili ve
ta bilo, ima drugi ulaz ili nekoliko drugih izlaza, koji
moda vode ka drugim delovima te etvrti ili grada. Znai
li to da su zakatanena vrata bila rezervisana za oniskog
glasnika ili posrednika? Dobro, de: za njega ili za neke

druge ljude sa slinim misijama, pri emu svaki od njih

sigurno ima isti klju?
Ta razmiljanja su potvrdila pretpostavku koja mi se
ve nametala dok sam s malog trga posmatrao kuu: u njoj
niko ne stanuje. Dakle, mogao sam ve tada da izvedem
zakljuak vaan za moja budua traganja: stan je obian
ulaz koji VODI NEKUDA DRUGDE.
A ta je moglo da bude to drugde? To nisam mogao
da zamislim i jedino mi je preostalo da skupim hrabrost i
da obijem katanac, da uem u tajanstveni stan i tamo
ustanovim kuda vodi. A za to mi je bio potreban otpira. Ili
da nasilno obijem katanac kletima ili kakvom polugom?
Obuzelo me takvo nestrpljenje da nisam mogao da
ekam ni dana vie. Odbacio sam pomisao da obijem
katanac, jer bi to izazvalo buku. A onda mi je sinulo da e
biti najbolje ako zamolim nekog od poznanika vinih toj
raboti. Siao sam na ulicu, otiao do Kabilda i saekao taksi,
koji se mogao lako dobiti u te sate. Imao sam sreu: samo
posle nekoliko minuta naiao je taksi i odvezao me u ulicu
Paso. Tamo sam seo u kamionet i uputio se u Florestu gde
ivi F. Viui iz sveg glasa (F. je bio poznat po tvrdom snu),
objasnio sam mu da jo iste noi treba da obije jedan
katanac. Kada se rasanio i razabrao o kakvoj bravi je re,
toliko se razgoropadio da se maltene ponovo strpao u
krevet. Probuditi njega da bi otvorio piljivi katanac znailo
je sto i upitati Staviskog za savet kako da ovek na prevaru
doe do hiljadu franaka. Drmusao sam ga, pretio mu i
konano ga odvukao do kamioneta. Jurei kao da
Organizacija moe da se raspadne jo te noi, stigao sam za
pola asa na mali trg u Belgranu. Parkirao sam kola u ulici
Eeverija i, poto sam se uverio da naokolo nema ive due,
F. i ja smo izili i zaputili se ka onoj kui.
F. je obio katanac za ciglo tridesetak sekundi. Potom
sam mu rekao da e morati sam da se vrati u Florestu, jer

u se ja zadrati u toj kui. To ga je jo vie razjarilo, ali sam

ga ubedio da je u pitanju neto izuzetno vano za mene i da
e na Kabildu lako nai taksi. Dostojanstveno je odbio
novac koji sam pokuao da mu dam za taksi i otiao bez
pozdrava.
Dok sam iao ka ulici Paso, nametalo mi se pitanje:
zato na vratima nije bilo katanca kada sam se prvi put
popeo? U redu, logino je to ga nije bilo, jer su ona dvojica
ve bili unutra i nisu mogli da stave katanac sa spoljne
strane. Meutim, ako je taj ulaz toliko vaan, a sve ukazuje
na to da jeste, kako objasniti injenicu da su ga ostavili
otvorenog za bilo kog uljeza? Pomislio sam da se to moe
objasniti samo ovako: poto je uao, oveuljak je sa
unutranje strane navukao neku rezu.
Kao to se moglo i oekivati, unutra su vladali potpuni
mrak i grobna tiina. Vrata su se otvorila uz kripu koja mi
se uinila gromoglasnom. Baterijskom lampom sam
osvetlio stranji deo vrata i zadovoljno ustanovio da na
njima postoji reza. Ta bronzana reza nije bila zarala, to je
znailo da je neko koristi.
Time je potvrena moja pretpostavka o zabravljivanju s
unutranje strane, kao i slutnja (od koje sam zebao) da ta
vrata ni trenutka nisu smela da ostanu otkljuana.
Kada sam mnogo kasnije razmiljao o svemu tome,
pitao sam se zato je na tim vratima ako su bila toliko
vana stajao katanac koji je F. uspeo da obije za tridesetak
sekundi. Ta injenica ima samo jedno objanjenje: trebalo je
da sve izgleda kao obian stan u kome, iz ovog ili onog
razloga, niko ne stanuje.
Iako sam bio uveren da nema stanara, uao sam
obazrivo i poeo da osvetljavam zidove prve prostorije.
Nisam plaljivac, ali svako bi u mojoj situaciji osetio istu
zebnju kao i ja dok sam polako i paljivo pretraivao taj
naputen i prazan stan utonuo u tamu. Zanimljivo je rei da

sam pri tom lupkao o zidove svojim belim tapom kao da

sam uistinu slep! Dotle nisam razmiljao o tom
uznemirujuem znaku, mada sam oduvek smatrao da
ovek koji se godinama bori protiv nekog jakog neprijatelja,
naposletku neminovno poinje da lii na njega. Jer, ako
neprijatelj izmisli mitraljez, potrebno je da ga i mi, pre ili
kasnije, izmislimo ukoliko ne elimo da nam doe glave. A
ono to vai za obinu, materijalnu stvar kao to je oruje
za ratovanje, isto tako, iz dubljih i tananijih razloga, vai i
za psiholoko i duhovno oruje: za grimase, osmehe, kretnje,
nain na koji ovek obmanjuje druge, kako se izraava,
kako doivljava stvari i kako ivi. Stoga je est sluaj da
mu i ena vremenom ponu da lie jedno na drugo.
Da, vremenom sam i ja poeo da poprimam mnoge od
mana i vrlina te proklete vrste ljudi. I, kao to bezmalo
uvek biva, istraivanje njihovog sveta znailo je (sada toga
bivam svestan) i istraivanje mog sopstvenog mranog
sveta.
Svetlost moje lampe otkrila mi je ubrzo da u toj
prostoriji nema niega, nijednog komada nametaja, pa ak
ni neke zaboravljene starudije. Sve je bilo pranjavo, podovi
puni rupa, a sa oguljenih zidova visili su ostaci tapeta koji
su svojevremeno ukraavali prostoriju. Donekle sam se
umirio, jer je sve to potvrivalo ono to sam pretpostavio
dok sam sedeo na trgu: kua je nenastanjena. Tada sam
odlunije i bre krenuo u obilazak ostalih prostorija, te sam
postepeno upotpunio i potvrdio svoj prvobitni utisak.
Onda sam shvatio zato nije trebalo preduzimati posebne
mere opreza na ulaznim vratima; jer, ukoliko bi nekim
sluajem lopov i provalio u kuu, brzo bi iziao razoaran.
U mom sluaju bilo je drukije, jer sam znao da ta
avetinjska kua nije cilj nego sredstvo.
U protivnom, ovek bi morao pretpostaviti da je onaj
beznaajni oveuljak koji je doao po Iglesijasa, nekakav

ludak koji je panca dovukao do ove rupage, da bi mu tu,

u potpuno mranoj prostoriji gde nema ni stolice da se
sedne, punih deset asova priao o neemu to je, koliko
god strano bilo, mogao da mu ispria i u slovoslagaevoj
sobi.
Trebalo je da potraim izlaz koji vodi nekuda drugde.
Prva i najjednostavnija pomisao bila je da pronaem neka
vrata, vidna ili skrivena, koja bi vodila u susednu kuu.
Druga, manje jednostavna pretpostavka (ali zato ne i manje
verovatna, jer, kakvu jednostavnost moemo oekivati
kada su u pitanju tako udovina stvorenja?) bila je da ta
vidljiva ili tajna vrata izlaze na neki hodnik koji vodi do
podruma ili do jo daljih i opasnijih mesta. U svakom
sluaju, moj zadatak je bio da sada pronaem ta skrovita
mesta.
Najpre sam proverio sva vidljiva vrata. Sva su, bez
izuzetka, meusobno povezivala sobe i druge prostorije
stana. Kao to se moglo i pretpostaviti, vrata koja sam
traio nisu bila vidljiva ili, u najmanju ruku, nisu bila
vidljiva na prvi pogled.
Prisetio sam se slinih okolnosti koje sam video u
filmovima ili proitao u romanima: svaki okvir ili ram
kakvog portreta mogao bi da predstavlja tajna vrata. Poto
u naputenoj kui nije bilo nikakvih slika, nije imalo svrhe
da se time zamajavam.
Idui iz odaje u odaju, zagledao sam oguljene zidove ne
bih li otkrio da moda neki oak, garnina ili oplata ne
skrivaju elektrino zvonce ili slian mehanizam.
Nita nisam otkrio.
Briljivije sam pretraio one prostorije koje, po svojoj
nameni, nude vie mogunosti: kuhinju i kupatilo. Mada su
bile u neredu, zaista su pruale vie mogunosti nego
druge prostorije. Klozetska olja, inae bez poklopca, nije
nudila neke vee mogunosti, ali sam ipak pokuao da

odvrnem stare baglame nepostojeeg poklopca. Zatim sam

povukao lanac, otklopio kotli, pokuao da pritisnem ili
odvrnem svaku slavinu, da odignem staru kadu itd. Na
slian nain sam postupio u kuhinji, ali bez ikakvog
rezuitata.
Sve sam proveravao podrobno i vie puta. Sigurno bih
na kraju digao ruke od svega da nisam znao da su ona
dvojica bili tu te veeri.
Obeshrabren, seo sam na stari plinski poret. Iz iskustva
sam znao da kada ovek doe do izvesne take, nema
svrhe da nastavlja dalje istim putem, jer se tako samo
obrazuje mentalna zaseklina koja onemoguava svaki drugi
izlaz.
A onda sam najednom poeo da grickam okoladu koju
sam poneo sa sobom. Pomislio sam kako bi to izgledalo
smeno nekome ko bi me kriom posmatrao iz prikrajka.
Gotovo sam se nasmejao u sebi tom zamiljenom prizoru
kada maltene na premreh od pomisli: ko mi jami da me
NEKO zaista ne posmatra sa nekog nevidljivog mesta?
Na tavanicama je bilo rupa, zidovi su bili oguljeni tako
da su mogli da skrivaju otvore kroz koje je neko mogao da
motri iz susedne kue. Ponovo me obuzeo uas te sam na
nekoliko minuta ugasio baterijsku lampu, kao da mi je ta
zakasnela predostronost mogla pomoi. U toj pomrini,
dok sam se upinjao da razaznam svaki um, bio sam toliko
razborit i uvideo da je moja zakasnela predostronost ne
samo glupa nego i necelishodna: bez osvetljenja sam bio
samo jo bespomoniji. Ponovo sam upalio lampu i njome
osvetlio mesto na kome sam se obreo. Mada nervozniji
nego ranije, pokuao sam da misli usredsredim na tajnu
koju je trebalo da razreim.
Obuzet milju o postojanju nekakvih pijunki, stao sam
da svetlosnim snopom ispitujem svodove te naputene
kue: tavanice su bile gipsane, podignute na drvenoj

konstrukciji, gips je na mnogim mestima zaista otpao, a i

venci na plafonu su bili polupani. Stoga je jedna ili vie
osoba mogla da nadzire stan kroz te otvore, ali se na
tavanicama nije primeivalo nita to bi liilo na ulaz ili
prilaz. Osim toga, ak i da ih je bilo, trebalo bi nai neke
merdevine, a njih nije bilo nigde u stanu. Osim ukoliko nisu
upotrebljavali lestvice od uadi.
Dok sam tako razgledao svodove i razmiljao o toj
mogunosti, konano se dosetih pravog reenja: podovi!
Bilo je to najjednostavnije reenje, ali ono, kao to uvek
biva, oveku poslednje padne na um.

XX
U meni je rasla napetost. Grozniavo sam stao da
osvetljavam svaki deli poda dok nisam naao ono to je
trebalo da naem: jedva primetan usek etvrtastog oblika
oznaavao je kapak kroz koji se silazilo u podrum. Ko bi
uopte mogao da pomisli da u stanu na prvom spratu moe
da postoji ulaz u podrum? U neku ruku to je potvrivalo
moju prvobitnu pomisao da je stan tajnim vratima povezan
sa susednim stanom. Ali, kome bi moglo pasti na um da je
re o stanu ispod ovoga? Tog asa sam bio toliko uzbuen
da sam prevideo neto to bi me inae nagnalo da
prestravljeno pobegnem odatle: bat mojih koraka. Kako da
taj bat proe nezapaeno, pogotovu slepima koji zacelo
ive u donjem stanu? Ta nesmotrenost, ta moja greka
dozvolila mi je da nastavim s traganjem; uostalom, nije
uvek istina ta koja nas vodi ka velikim otkriima. Ovo
navodim kao primer previda i greaka koje sam poinio u
svom istraivanju, iako sam sve vreme napregnuto i
grozniavo ramiljao ta mi valja initi. Sada verujem da
nas u ovakvim traganjima vodi neto jae, nekakva nejasna
ali nepogreiva intuicija, koliko neobjanjiva toliko i
pouzdana, kao ona vrsta vida koja mesearima omoguava
da idu pravo ka svojim ciljevima. Ka svojim neobjanjivim
ciljevima.
Kapak je bio tako hermetiki zatvoren la se nije mogao
otvoriti bez kakvog tvrdog i iljatog predmeta; po svoj
prilici, njega otvaraju s donje strane i u vreme dogovoreno s
glasnikom. Obuzeo me crni oaj pri pomisli da tu radnju
moram da izvedem jo iste noi, jer e sutradan neko

opaziti da jekatanac obijen, pa e sve postati tee, a moda i

nemogue. ta da radim? Pri ruci nisam imao nita
podesno. Od onoga to sam video u stanu, moda bi samo
u kuhinji i kupatilu moglo da se nae togod upotrebljivo.
Odjurio sam u kuhinju, ali u njoj nisam naao nita. Potom
sam otiao u kupatilo i najzad uvideo da bi mi donekle
mogla da poslui ruka od plovka. Skinuo sam plovak,
cimnuo ruku, otkinuo je i onda otrao u sobu gde se
nalazio otvor. Natezao sam se due od sata i naposletku,
koristei se hrapavim ivicama ruke, nekako sam uspeo da
s jedne strane malice odignem kapak. U taj otvor sam
uvukao gvozdenu ruku i paljivo poeo da odiem. Posle
nekoliko neuspelih pokuaja, polo mi je za rukom da
kapak odignem toliko da uvuem prste i rukama dovrim
posao. Oprezno sam skinuo kapak i stavio ga u stranu.
Zatim sam svetlost svoje lampe uperio ka unutranjosti
otvora. Otvor nije vodio u donji stan, kako sam zamiljao,
nego je izbijao na nekakvo dugako i zavojito stepenite
koje se nekuda sputalo.
Krenuo sam niz stepenice. Spustio sam se u nekakav
stari podrum, smeten valjda ispod donjeg stana. Taj
podrum je najverovatnije pripadao stanu u prizemlju, ali je
svojevremeno, po dogovoru izmeu nekadanjih vlasnika
oba stana, pripao gornjem stanu do koga su vodile ove
neobine i neoekivane stepenice.
Podrum je bio kao i toliki nebrojeni podrumi Buenos
Ajresa, ali potpuno prazan i jednako pust kao stan kome je
pripadao. Da nisam pogreio? Nisam li se moda toliko
namuio da bih naposletku dospeo u orsokak? Ipak,
trebalo je da podrum pretraim isto tako marljivo kao to
sam pretraio stan.
Meutim, tu nije bilo niega naroitog: betonski zidovi
su bili glatki i nisu obeavali nita zanimljivo. Bio je tu
nekakav reetkast otvor kakve esto susreemo u slinim

zgradama. Kroz njega se videla ulica i dopirala svetlost s

malenog trga. Zatim je podrum skretao u obliku slova L.
Poto sam lampom osvetlio taj ugao, u prvi mah
neprimetan, ugledao sam jo jedan reetkasti otvor, vei od
prethodnog, koji je gledao na... Na ta li je gledao? Na
podrum susedne kue? Kako nije bilo drugog izlaza,
pomislio sam da je taj otvor verovatno pokretan i da on
predstavlja taj toliko traeni izlaz. Dohvatio sam reetku sa
oba kraja i osetio da se zaista lako skida: srce mi je ponovo
zalupalo.
Spustio sam reetku i osvetlio otvor: u pitanju nije bio
podrum susedne kue nego nekakav hodnik iji se kraj nije
nazirao. Ja sam to, meutim, pripisao ogranienom dometu
lampe.
Posle dve stotine metara otprilike, hodnik je skretao
udesno, a na tom zavoju se nalazilo stepenite od dvanaest
stepenika (izbrojao sam ih da izraunam koliko sam se
popeo visoko). Dok sam to sraunavao, najednom sam
primetio da odmorite, na kome se stepenite zavrava,
izbija pred nekakva vrata, bolje reeno vratanca, toliko
niska da svak mora da se sagne.
Bio sam iznenaen, pa i razljuen, jer sam pomislio da
me ta vrataca spreavaju da uem u kljuno skrovite jo
te iste noi, a kazati jo te iste noi moglo je da znai isto
to i kazati zauvek, poto bi, posle svega to sam poinio
u lanom stanu, slepi sutradan preduzeli bezbednosne
mere i onemoguili mi povratak. Prokleo sam svoje
nestrpljenje i to sam prerano otpustio F.: dodue, njemu
nisam smeo da poverim ta sam naumio (jer bi tu moju
zamisao smatrao suludom), ali sam mogao da ga zamolim
da poe sa mnom sve dok okolnosti ne pokau da mi vie
nije potreban. A kako, do avola, sada da otvorim vrata?
Stajao sam na odmoritu i razmiljao: nije li to ulaz u
kuu ili u stan koje sam ovde oekivao, dok sam mozgao na

malom trgu? Dvanaest stepenika, svaki visok po

dvadesetak santimetara, sve to ini ukupno oko tri metra.
Znai da se stan nalazi u ravni ulice, a gotovo sigurno ima
normalan ulaz iz neke od oblinjih ulica, moda iz nekog
butika. Ne znam otkuda mi je palo na pamet da se taj ulaz
moda nalazi u nekom krojakom ili modnom salonu.
Ko bi zaista mogao da posumnja da salon neke
modiskinje skriva ulaz u veliki lavirint? Bilo je sasvim
logino to oveuljak nalik na Pjera Frenea ipak nije uao
kroz normalan ulaz: ta bi dvojica mukaraca, od kojih je
jedan slep, radila u modnom salonu? Moda bi jednom
mogli da prou nezapaeno. Meutim, ukoliko bi se to
ponovilo, ljudi bi poeli da pridaju vei znaaj njihovim
posetama, a ne verujem da bi Loa zanemarila mogunost
da se meu ljudima nae i tip poput mene. Stoga je
sasvim razumljivo to oni dre prazan stan koji im slui
kao prolaz.
Sve ovo sam izmozgao stojei pred tajanstvenim
vratacima. Nije se uo nikakav um. U pola pet izjutra
modiskinja spava blaenim snom.
Moji napori nisu urodili plodom. Kao to posle
neuspelog dravnog udara pobunjenike proglase
razbojnicima i izvrgnu ih ruglu, tako sam i ja sebe video u
najsmenijem izdanju. Pogledao sam beli tap i pomislio:
Kakva sam ja budaletina i nakarada! Odrastao ovek,
neko ko je itao Hegela i uestvovao u pljaki banke, sada
dredi u jednom buenosajreskom podrumu, u pola pet
izjutra, pred vratacima iza kojih zamilja da stanuje neka
tobonja modiskinja u slubi nekakvog tajnog drutva. Zar
to nije besmisleno? A beli tap, koji sam osmotrio s onim
bolnim zadovoljstvom kakvo oseamo kada dodirnemo
bolni deo tela, doprinosio je da bude jo smenija situacija u
kojoj sam se nalazio.
U redu, rekoh sebi, s ovim je svreno.

Ba kada sam nameravao da se vratim istim onim

tegobnim putem, sinul a mi je misao da vrata moda nisu
zakljuana. Ta pomisao mi je izazvala novo iznenaenje i
novu nadu, jer tada nisam ni pomislio na zakljuak koji bi
mogao da se izvue iz te prividno povoljne okolnosti:
naime, na stravian zakljuak da me oni oekuju.
Priao sam vratima i obasjavajui ih baterijskom
lampom, zastao na asak u nedoumici. Ne, to nije
moguno, pomislih. Ova vrata su otvorena samo kada se
oekuje slepi ovek s glasnikom.
Meutim, neko predoseanje je navelo moju drhtavu
ruku da dohvati kvaku. Okrenuo sam je i gurnuo.
Vrata nisu bila zakljuana!

XXI
Sagnuo sam se i kroz oniska vrataca stupio u sobu.
Zatim sam se uspravio i lampom osvetlio unaokolo da
vidim gde se nalazim.
Kao da mi je ledena struja protresla telo: svetlost je
preda mnom obasjala neije lice.
Jedna Slepa ena zurila je u mom pravcu. Liila je na
privienje iz pakla, ali iz studenog i crnog pakla.
Oevidno, vratancima nije prila zato to su je
uznemirili slabi umovi dok sam ulazio. Ne: ona je bila
potpuno obuena i nesporno me je EKALA.
Ne znam koliko sam izdrao taj jezivi i ledeni pogled
meduze pre nego to u se onesvestiti.
Nikada se ranije nisam onesveivao. Kasnije sam se
pitao nije li to ovom prilikom izazvao strah ili magine ini
Slepe ene. Jer, kako mi se sada ini, ta hijerofantkinja je
imala mo da prizove ili da izlije demonske sile.
Dodue, nije to bila potpuna nesvestica niti gubljenje
svesti. Kada sam pao na pod (mada bi bilo prikladnije rei
kada sam se stropotao), poeo je da me hvata dreme, a
neka malaksalost je ovladala mojim miiima kao kada
ovek dobije jai grip.
Seam se da su mi damari ubrzano tukli. A onda mi se
odjednom uinilo da moja glava moe svakog trena da
eksplodira kao bojler pod pritiskom od hiljadu atmosfera.
Telom mi se pela groznica kao kipua tenost u posudi.
Istovremeno, nekakav fosforescentni sjaj je uticao na to da
Slepa ena bude sve vidljivija sred tame.

A onda mi se uinilo da mi bubne opne prskaju usled

neke strane eksplozije i tada sam se, kao to ve rekoh,
sruio na pod.

XXII
Zamutilo mi se pred oima i vie nita nisam video.
Ipak, imao sam utisak da se budim u nekoj drugoj
stvarnosti. inilo mi se, ili mi se sada tako ini, da je ta
stvarnost ubedljivija od svakidanje i da ima onu pomalo
usplahirenu snagu halucinacija koje se javljaju u groznici.
Obreo sam se u nekom amcu koji je klizio po golemom
jezeru ije su vode bile mirne, crne i bezdane. Vladao je
neopisiv muk. A u meni je rastao nemir, jer sam nasluivao
da u toj polutami (ne bee suneve svetlosti, samo je udna
i avetinjska svetlost dolazila od nonog sunca) nisam sam,
slutio sam da me gledaju i vrebaju stvorenja koja nisam
mogao da nazrem, ali koja su zacelo prebivala van
domaaja mog zamuenog vida. ta su ta bia oekivala od
mene i ta je oekivalo mene u tom pustom prostranstvu
ustajalih i mrtvih voda?
Vie nisam mogao da mislim, iako sam jo imao nejasnu
svest i muno seanje na detinjstvo. inilo se da su ptice,
kojima sam u onim okrutnim godinama iskopao oi, sada
letele u visinama i pratile me na mom putovanju. Ne
razmiljajui (uostalom, vie nisam ni bio kadar da mislim),
veslao sam u onom pravcu u kome je izgledalo da e satima
ili vekovima kasnije zai to nono sunce. inilo mi se da
ujem teak lepet njihovih velikih krila. Kao da su se one
ptice iz mog detinjstva pretvorile u ogromne pterodaktile
ili u dinovske slepe mieve. Iznad i iza sebe, dakle tamo
kuda je trebalo da bude istok te beskrajne crne puine,
nasluivao sam starca, koji je kipeo od goleme mrnje i
budno pratio moje putovanje. Kao kiklop, na elu je imao

ogromno oko i bio tako gorostasan da mu je glava sezala do

zenita a trup se sputao ka horizontu. Zbog njega, ije sam
prisustvo oseao tako nepodnoljivo i maltene mogao da
opiem jeziv izraz njegovog lica, nisam imao hrabrosti da
se osvrnem, nego sam telom i licem bio okrenut u
suprotnom pravcu.
Samo da se dokopam obale pre zalaska sunca, sinulo
mi je kroz glavu. Zaveslao sam iz sve snage, ali sam se
kretao sporo kao u komarnim snovima. Uvek kada bi
veslo zaronilo u crne i blatnjave vode, zauo bih teko
ljapkanje.
Veliki plovei listovi i cvetovi nalik dinovskim
lokvanjima, ali turobni i nagnjili, razmicali su se pri
svakom zaveslaju. Svu snagu sam ulagao u naporno
veslanje i nisam hteo da pomiljam kako izgledaju ta
uasna udovita koja su u to sam bio uveren ivela u
ovim zagaenim i bezdanim vodama. Gledajui netremice
ka zapadu, ili tamo gde sam zamiljao da je zapad,
unezvereno i uporno sam veslao, upinjui se da stignem do
obale pre sunevog zalaska.
Ta plovidba je bila muna, naporna i spora. A i sunce se
sporo sputalo ka zapadu. Snagu da pokreem teka vesla
cedio sam iz grozniave i jedine misli da stignem pre
sunevog zalaska.
A sunce se ve bliilo smiraju kada sam osetio da amac
dodiruje dno. Odbacio sam vesla i pojurio ka pramcu.
Iskoio sam iz amca i, gacajui kroz kaljugu, krenuo ka
obali koja se nazirala u pomrini. Ubrzo sam osetio da se
nalazim na onom to bi moglo da se nazove vrstim tlom, a
to je zapravo bila movara. Po njoj je hod bio jednako
teak kao i plovidba amcem. Svaki put kada je trebalo da
koraknem, morao sam da se grdno napreem. Ipak, gonjen
oajanjem, napredovao sam polako ali sigurno. I kao to
sam maloas mislio da se doepam vrstog tla, tako je sada

moja misao vodilja bila da se dokopam neke planine koja se

jedva nazirala na zapadnoj strani. Tamo je peina, seam
se da sam pomislio tog asa. Kakva peina? I ta u ja
tamo? Tada nisam postavio nijedno od tih pitanja, a ni sada
na njih ne bih umeo da odgovorim. Jedino sam znao da
treba da se dokopam peine i da po svaku cenu uem u
nju. Moram rei da sam i dalje oseao prisustvo
gorostasnog neznanca iza sebe. Svoj im jedinim, stalno
otvorenim okom, koje je plamtelo mrnjom, on je kanda
motrio na moje kretanje prema zapadu. ak bi se moglo
pomisliti da je upravljao njime, kao podmukao putovoa.
Rairenih ruku, on je zaklanjao itavo nebo iza mojih lea.
Izgledalo je kao da se akama oslanja na sever i jug, te da
zaprema polovinu nebeskog svoda iza mene. U tom
poioaju jedino mi je preostajalo da idem ka zapadu. A to
mi je izgledalo logino i razumno usred te bezumne
stvarnosti. Naumio sam da umaknem njegovom pogledu,
da pobegnem u peinu, poto sam znao da e pred njom
njegov pogled najzad biti nemoan. Tako sam iao izvesno
vreme, a izgledalo mi je kao da idem itavu godinu. Nono
sunce se sputalo, ali je razdaljina i dalje bila strahovito
velika, mada je planina sada bila blia. Poslednju deonicu
savladao sam borei se protiv umora, straha i beznaa. Iza
sebe sam oseao teak let pterodaktila. Povremeno bi me u
naletu okrznuli krilima. Nisam strahovao samo od
njihovog ljigavog i hladnog dodira, nego i od mogunosti
da se ustreme na mene i da mi nazubljenim kljunovima
iskopaju oi. Slutio sam da me putaju da crknem od
uzaludnih napora, da se izmorim viegodinjim
besmislenim hodanjem i da mi, kada budem pomislio da
sam konano stigao do cilja, iskopaju oi i tako pokopaju
moju nerazumnu nadu.
To oseanje se javilo u meni na poslednjoj deonici tog
puta. Kao da je sve bilo smiljeno da mi nanese najvee zlo i

patnju. Jer da su mi iskopali oi na samom poetku, ne bih

gajio nikakvu nadu i ne bih se otisnuo u ovo ubistveno
tumaranje po neznanim morima i ogavnim barutinama,
pomislio sam u trenutku prisebnostL
Dok mi se ova pomisao vrzmala po glavi, osetio sam
kako Starevo lice zrai nekom divljom radou. Shvatio
sam da je sve to istina i da me sada oekuje najgore to je
moglo da me snae na putovanju. Ipak, nisam hteo da se
osvrnem. A nije ni bilo potrebno: ulo sluha mi je kazivalo
da su ptice ogromnih i otrih kljunova poele sve blie da
obleu oko moje glave. Oseao sam lepet njihovih tekih
krila, irokih valjda nekoliko metara, i iznova oseao njihov
lagan i kratkotrajan, ali odvratan dodir na svojim obrazima
i po kosi.
Nedostajalo mi je sasvim malo pa da stignem do peine
koju sam ve nazirao u nekoj fosforescentnoj polutami. Telo
mi bee ukaljano lepljivim muljem; ve sam iao
etvoronoke. Rukama sam dodirivao i s gaenjem sklanjao
s puta zmijurine koje su gmizale u movari. Meutim, strah
od onoga to sam znao da mi predstoji bio je toliki da zmije
gotovo nisu vredne pomena.
Konano, umor je nadvladao moje beznade i posrnuo
sam.
Upinjao sam se da glavu odrim iznad blata. Izdizao
sam glavu i zurio ka peini, dok mi je preostali deo tela
tonuo u kaljave vode.
Moram da diem, pomislio sam.
Ali sam isto tako pomislio: Ako budem drao glavu
uspravno, moje oi e biti laki plen.
Uinilo mi se kao da neko prokletstvo visi nada mnom,
kao da sam osuen na taj jezivi in i kao da sam sebe
nudim za taj uasan i naizgled neizbean obred.
Zaglibljen u kaljuzi, dok mi je srce tuklo sred te
prljavtine, netremice sam zurio uvis i video kako goleme

ptice krue oko moje glave. Opazio sam kako jedna

ptiurina dolee otpozadi, kako se pribliava sve vie, dok
joj se obris ocrtava na zapadu, a zatim, proizvodei krilima
upalj zvuk u dodiru s povrinom te barutine, slee ba
pored moje glave. Kljun joj je bio otar kao bode, a pogled
prazan kao u slepih. Nije imala oi: ve sam mogao da
razaznam njene prazne duplje. Izgledala je kao drevno
boanstvo neposredno pre prinoenja rtve.
Osetih kako se taj kljun ustremljuje na moje levo oko.
Posle kratkotrajnog elastinog otpora zenice, kljun je bolno
i grubo prodro u moje oko, a tenost je poela da mi se sliva
niz obraz. Voen nekim porivom iji mi smisao ni dandanas nije jasan, jer je potpuno neprirodan, ja sam i dalje
drao glavu u istom poloaju, kao da sam eleo da ptiurini
olakam tu perverznu rabotu, ba kao to, uprkos bolu,
pred zubarom drimo otvorena usta i uspravljenu glavu.
Dok sam oseao kako mi se tenost iz oka i krv slivaju
niz levi obraz, razmiljao sam: Sada u morati da to isto
otrpim i na desnom oku. Staloeno, ak mi se ini da je to
radila bez imalo mrnje (to me je, seam se, iznenadilo),
ptica je dovrila svoj posao na levom oku, a zatim je
malice uzmakla i ponovila istu radnju na desnom oku.
Ponovo sam osetio onaj lagan i kratkotrajan otpor zenice, a
potom grubo i bolno prodiranje. Zatim sam, jo jednom,
osetio kako mi se niz obraz slivaju krv i ona kristalna
tenost: dve tenosti koje sam savreno razlikovao zato to
je ona kristalna bila retka i ledena, a krv topla i lepljiva.
Zatim je ptiurina uzletela, a s njom i njene drugarice,
jer sam uo kako su zaleprale krilima i otile. Ono
najgore je prolo, pomislio sam.
Sada vie nita nisam mogao da vidim. Meutim, ni
ogroman bol ni udna odvratnost to sam je sada oseao
prema sebi nisu me odvratili od namere da se dovuem do
peine.

U tome sam na jedvite jade uspeo.

ak je i moj napor poeo da biva nagraen: movara je
postepeno nestajala ispod mojih nogu i ubrzo su me
udnovata tiina, oseanje skuenosti ali i bezbednosti
naveli da zakljuim da sam konano uao u peinu. Tada se
sitrovalih u san.

XXIII
Kada sam doao svesti, osetio sam da mi je telo
smodeno strahovitim umorom, kao da sam u snu obavio
neki golem posao.
Leao sam na podu i nikako nisam shvatao gde se
nalazim. Oteale glave, zverao sam naokolo, pokuavajui
da se prisetim ta mi se dogodilo: pomislio sam da sam,
kao nekada, pijan doao kui i skljokao se na pod.
Odnekuda je u sobu prodirala slaba svetlost praskozorja.
Pokuao sam da pridignem glavu i tada sam se polako i s
mukom obazreo oko sebe.
Iako iznemogao, maltene sam poskoio: Slepa ena!
U tren oka sam se prisetio: Iglesijas, onaj tip nalik Pjeru
Freneu, mali trg u Belgranu, tajni prolaz. U polusedeem
stavu, uz nadljudske napore uspeo sam da se uspravim.
Munjevito sam razmiljao u kakvom sam to poloaju i kako
da se izvuem. Nekako sam uspeo da stanem na noge.
Slepa ena je i dalje stajala u istom hijeratikom stavu u
kome sam je ugledao kada sam je osvetlio lampom u
mraku. Nije li to puka i prolazna varka? Privienje? Nije li
moj komar poeo kada sam pao u nesvest?
Pri svetlosti praskozorja pokuao sam da na brzinu
ustanovim gde se nalazim. Bio sam u obinoj sobi s
krevetom, stolom (radnim?), nekoliko stolica, sofom i
radio-aparatom. Primetio sam da nema slika ni fotografija,
to je potvrivalo moju pretpostavku da u toj prostoriji
stanuje slepa osoba. Vrata kroz koja je prodirala svetlost
praskozorja sigurno su vodila u neku odaju do ulice. A ta
odaja bi, kako sam ve pomislio, mogla da pripada kakvom

krojakom salonu. Sa strane su bila jo jedna vrata:

verovatno su vodila u kupatilo. Osvrnuo sam se: da, tamo
su bila i ona vratanca. Od silnog uasa koji je u meni
izazvao taj besmisleni patuljasti ulaz, maltene sam poeleo
da ih nema.
Svekoliko ovo razgledanje potrajalo je samo nekoliko
sekundi.
Slepa ena je i dalje stajala utke ispred mene.
Dve stvari su me jo vie uznemirile: injenica da me je
ona oekivala iza zatvorenih vratanaca, ega sam se
strahovito jasno seao, i ona druga, neverovatna injenica
da je ona tu stajala nepomino, u zagonetnom i preteem
stavu.
Pitao sam se ta da uradim i da kaem a da to izgleda
to suvislije i uverljivije.
Oprostite promucao sam eto, ja krenuo u krau, a
kada sam vas ugledao, onesvestio sam se...
im sam ih izgovorio, shvatio sam koliko su te rei
besmislene. Moda bi one mogle da zvue ubedljivo
normalnom stanaru neke normalne kue. Ali, koliko
uverljivo mogu da zvue Slepoj eni? eni koja me je
oevidno OEKIVALA.
Uinilo mi se da sam na njenom licu spazio podrugljiv
izraz.
Zatim je izila kroz ona vrata to behu otvorena.
Zatvorila ih je za sobom i uto sam uo kako ih zakljuava.
Ostao sam u mraku. Nabadajui, u oajanju, posrljao
sam ka vratima. Dohvatio sam kvaku, ali uzalud. Zatim,
pipajui zidove, dooh do drugih vrata, na suprotnoj
strani. No, i to bee uzalud, jer su i ona bila zakljuana.
Oslonjen o zid, bespomono sam stajao, obuzet strahom
i neizvesnou. Po glavi su mi se vrzmale svakojake misli:
Upao sam u zamku iz koje mi izlaza nema.

Slepa ena je otila po NJIH: sada e ONI odluiti o

mojoj sudbini.
Slepa ena me oekivala: dakle, znali su da u doi.
Kada su to saznali?
Saznali su to prethodnog dana. Verovatno su nekom
elektrinom napravom mogli da iz daljine motre na ona
zakatanena vrata.
Znali su to od onog trenutka kada je Iglesijas stekao
natprirodne moi svojstvene Loi slepih, pa je mogao da
prozre moje skrivene namere.
Znali su to jo mnogo ranije: tek sada sam primetio
ogroman previd u svojim proraunima, jer sam iz
neobjanjivih razloga zaboravio (zaboravio?) da je, nakon
otputanja iz bolnice, Iglesijas odveden u pansion po
preporuci jednog bolniara, panca, uz napomenu da e ga
tamo dobro negovati.
U tom trenutku postalo mi je jasno, jezivo i groteskno
jasno: dok sam uobraeno estitao sebi na lukavstvu, Sekta
je izbliza i sve budnije motrila na mene. I to posredstvom
nikog dmgog nego komine gospoe Eepareborda! Koliko
mi je sada bila smena pomisao da sve one jeftine dide,
izreke uokvirene na zidu i nametaljka sa fotografijama s
letovanja branog para Eepareborda nisu nita drugo do
neviena inscenacija! Stideo sam se pomisli da ONI nisu ni
nali za shodno da me prevare na suptilniji nain. Ili su
moda, osim prevare, uzgred eleli da povrede i moj
ponos, obmanjujui me neim zbog ega u se kasnije
podsmevati sebi.

XXIV
Ne znam koliko sam sati proveo zatvoren u tom mraku
i obuzet zebnjom. Na nesreu, uinilo mi se da mi ponestaje
vazduha. Uostalom, to je prirodno, budui da ta prokleta
prostorija nije imala druge ventilacije osim obinih
pukotina: mogao sam da osetim slabano strujanje vazduha
barem kod vrata koja su vodila u prvu sobu. Da li je to
dovoljno da se obnovi kiseonik u odaji? Izgleda da nije, jer
sam oseao kako se sve vie guim. Mada je, pomislio sam,
to moglo da bude iz psiholokih razloga.
A ta ako je Sekta naumila da me ivog sahrani u ovoj
zakljuanoj prostoriji?
Odjednom sam se setio dogaaja za koji sam saznao
tokom svojih dugotrajnih istraivanja. U svojoj kui u ulici
Gido, dok je stari jo bio iv, porodica Eagve je drala
jednu sluavku. No, nju je izrabljivao makro koji je bio slep,
gonei je da slobodnim danima radi u parku Retiro.
Godine 1935., zaposlili su kao vratara mladog i vatrenog
Spanca, koji se potom zaljubio u tu devojku. Tom mladiu
je konano polo za rukom da je udalji od makroa. Devojka
je mesecima ivela u strahu dok nije naposletku, uz
vratareva razuveravanja, poverovala da su samo prazne
prie sve kazne kojima joj je izrabljiva pretio. Prole su dve
godine. Prvog januara 1937. godine porodica Eagve
kretala je na svoje imanje gde je trebalo da provede leto. Svi
su ve hili izili iz kue osim vratara i sluavke, koji su
stanovali na spratu. Meutim, stari sluga Huan, koji je
ujedno bio nastojnik, mislei da su i njih dvoje izili,
iskljuio je struju, a potom je i sam iziao i za sobom

zakljuao ulazna vrata. Elem, u trenutku kada je Huan

iskljuio struju, vratar i devojka su silazili liftom. Kada se,
posle tri meseca, porodica Eagve vratila kui, u liftu su
pronali kosture vratara i sluavke za koje su mislili da su
tokom odmora bili ostali u Buenos Ajresu.
Kada mi je Eagve ispriao ovu priu, jo sam bio
daleko od pomisli da u se jednog dana baviti
istraivanjem slepih. Godinama kasnije, osvrui se na sva
obavetenja o Sekti, setio sam se slepog makroa i bio
uveren da je taj prividno sluajan dogadaj s liftom bio
smiljeno delo Sekte. Ali, kako da to ovek proveri?
Porazgovarao sam sa Eagveom i izneo mu svoje sumnje.
Pogledao me je u udu i sa izvesnim podsmehom u svojim
mongolskim oima. Ipak, sloio se da sam moda u pravu i
upitao me:
ta misli, kako bismo mogli da saznamo?
Zna li gde stanuje Huan?
Moemo da priupitamo Gonsalesa. Mislim da on
odrava veze s njim.
U redu. I zapamti to sam ti rekao: taj ovek je sigurno
umean.
On je znao da ono dvoje nisu izili. tavie, ekao je da
lift krene i kada je izraunao da se nalaze izmeu spratova
(sve je bilo isplanirano, sa satom u ruci, u ranijim
probama), iskljuio je struju. Ili je, reju ili mahanjem,
zapovedio onom drugom koji je verovatno ve drao ruku
na prekidau.
Onom drugom? Kom drugom?
Otkuda bih ja znao? Nekom drugom, bilo kome od
pripadnika bande. Nekome ko ne mora da pripada kunoj
posluzi. Mada moe biti da je to bio isti taj Gonsales.
Znai, ti misli da je Huan lan bande koja je na neki
nain povezana sa slepima ili su oni njom upravljali?

 Ni najmanje ne sumnjam. Raspitaj se o njemu i

videe.
Ponovo me je pogledao, s prikrivenim podsmehom, ali
je samo rekao da e ispitati stvar.
Posle nekog vremena pozvao sam ga telefonom i upitao
ima li kakvih novosti. Kazao mi je da eli da me vidi. Nali
smo se u jednoj kafanici. Kada je doao, zurio je u mene
zabezeknuto.
A famozni Huan? upitah ga.
Gonsales je odravao veze s njim. Rekao sam mu da
bih voleo da vidim Huana. Uinilo mi se da izvrdava kada
mi je odgovorio da Huana odavno nije video, ali da e
pokuati da ga nae u njegovom stanu. No, nije siguran da
e ga nai, jer je Huan izgleda kanio da se preseli. Upitao
me je da li je u pitanju neto vano ili hitno. Imao sam
utisak da je uznemiren. To sam shvatio tek kasnije kada
sam ponovo razmiljao o toj sceni. Bio sam prilino
nesmotren, jer sam mu rekao da sam oduvek eleo da
utvrdim pod kojim okolnostima se dogodilo ono s liftom,
pa eto mislim da Huan moe da mi prui jo neka
obavetenja. Gonsales me je sasluao s neprobojnim izrazom
na licu... kako da ti kaem, sa izrazom pokeraa. Hou rei
da je taj izraz bio potpuno nedokuiv. Toga sam se setio tek
docnije. Naalost. Jer, da sam se toga setio tada, odveo bih
ga na neko skriveno mesto, dograbio ga za okovratnik i uz
dve-tri uke, on bi propevao. Eto, nije potrebno da ti
ispriam kraj.
A kraj je?
Eagve je promeao kafu i dodao:
Nikakav. Odnosno, vie nikada nisam video
Gonsalesa. Nestao je bez traga. Naravno, ako ti je stalo,
moemo da se obratimo policiji s molbom da obojici uu u
trag.

 Ni sluajno. Ovo je sve to sam eleo da znam. Ostalo

mogu da zamislim.
Eto toga sam se sada prisetio. A poto sam sklon
zamiljanju kojekakvih grozota, u mislima sam sebi
predoavao pojedinosti tog dogadaja, Pre svega, malo
vratarevo iznenadenje kada primeti da se lift zaustavlja.
Nekoliko puta pritiska dugme, otvara i zatvara vrata koja
su u obliku harmonike. Zatim dovikuje Huanu neka zatvori
donja vrata ukoliko ih je otvorio. Niko mu ne odgovara.
Vie glasnije (zna da Huan eka u prizemlju da svi iziu),
ali mu niko ne odgovara. Vie jo nekoliko puta, sve
glasnije i konano ga spopada strah. Opet prolazi neko
vreme, on i ena se zgledaju, kao da se pitaju ta se deava.
Ponovo vie on, zatim ona, pa oboje uglas. ekaju,
nagaajui ta bi moglo da bude: Otiao je u nunik,
napolju razgovara s Dombrovskim (vratarom susedne
kue, inae Poljakom), otiao je da obie kuu, da vidi nije
li neto ostalo itd. Prolazi jo petnaest minuta i oni opet
poinju da viu: uzalud. Viu celih pet ili deset minuta:
niko ne odgovara. ekaju jo neko vreme, sve uznernireniji,
zgledaju se sa sve veom zebnjom. Nijedno od njih dvoje ne
eli da kae neto obeshrabrujue, ali ve pomiljaju na to
da su moda svi ve otili i da su iskijuili struju. Tada
poinju da viu, najpre jedno, zatim drugo, pa oboje uglas:
isprva vrlo glasno, da bi zatim poeli da urlaju od straha, a
potom da zavijaju kao ivotinje okruene divljim zverima.
To zavijanje traje satima, sve dok postepeno ne ponu da
posustaju: promukli su, iscrpljeni od fizikog napora i
uasa. Sada cvile sve tie, plau i sve slabije udaraju o
masivni zid to deli dva sprata. ovek moe da zamisli i
neke kasnije prizore: moe da nastupi obamrlost kada oboje
ute tupo u mraku. Potom moda razgovaraju, razmenjuju
misli i ak jedno drugome ulivaju slabane nade: Huan e
se vratiti, skoknuo je do oka na aicu, Huan je zaboravio

neto u kui i vraa se, otkriva njih zaglavljene u liftu, a oni

ga doekuju sa suzama i kau mu: Oh, Huane, da zna
kako smo se uplaili. A zatim sve troje izlaze, prepriavaju
komar kroz koji su proli i, ludi od sree, smeju se
kojeemu. Ali, Huan se ne vraa, nije otiao u oblinju
krmu, niti se zadrao s vratarom Poljakom. Sati prolaze a
nita se ne deava u gluvoj naputenoj kui. U
meuvremenu, prikupili su malo snage i opet poinju da
viu, zatim da urliu, potom da zavijaju, da bi na kraju stali
da sve slabije cvile. Moda u tom asu ve lee skljokani na
podu lifta i razmiljaju kako neto tako uasno ne moe da
se dogodi. A takve misli su svojstvene ljudima uvek kada
se desi togod strano. Tada sebi govore: To ne moe biti,
to ne moe biti! Ali biva, i uas ponovo poinje da ih
satire. Moda tada ponovo poinju da naizmenino
dozivaju, vrite ili da zavijaju. Ali, emu sve to? Huan je
sada na putu za imanje, jer je krenuo s gazdama, voz je
otiao u deset uvee. Ne pomau ni krici, iako ljudi veruju
da krici i zapomaganje mogu da pomognu, jer je to
dokazano u mnogim katastrofama. Tako oni, s ono
preostale snage, ponovo poinju da vrite i ree, da bi na
kraju, kao i uvek, zavrili sa cviljenjem. Naravno, ni to ne
moe da potraje: dolazi trenutak kada se gubi svaka nada.
A tada, koliko god to smeno izgledalo, ovek pomilja na
hranu. No, emu jesti? Da bi se produilo muenje? Leali
su na podu u tom mranom sanduku (oseajui jedno
drugo i dodirujui se) sa istom i jezivom milju: ta e jesti
kada glad postane nepodnoljiva? Vreme prolazi, a oni
pomiljaju i na smrt koja e neizbeno nastupiti kroz
nekoliko dana. Kakva e biti? Kakva je smrt od gladi?
Oboje misle na dogaaje iz ivota i priseaju se srenih
vremena. Njoj sada izgleda predivno ono vreme kada je
bludniila u parku Retiro: bilo je sunano, a mladi mornari i
regruti umeli su ponekad da budu tako paljivi i neni; sve

u svemu, naviru uspomene na one sitnice koje sainjavaju

ivot, a koje nam uvek izgledaju predivne u asu umiranja,
svejedno i da su bile gadne. On se sigurno prisea dogaaja
iz detinjstva, na uu neke reke u Galiciji, sea se pesama i
seoskih igranki. Kako je sada sve to daleko! Ponovo on ili
ona, a moda i oboje misle: Ne, to nije moguno! Takve
stvari se ne dogadaju. Otkuda bi tako neto moglo da se
dogodi? Moda tada zapoinju ponovni krici, ali bivaju
slabiji i krai od prethodnih. Zatim se vraaju svojim
mislima i uspomenama, Galiciji i srenom dobu
prostitucije. Ali emu nastavljati s podrobnim opisivanjem?
Svak, ko ima iole mate, mogao bi da sebi predstavi sliku:
sve ea glad, uzajamna sumnjienja, svae, prebacivanja
za stvari iz prolosti. On moda poeli da pojede sluavku,
a da bi mu savest bila ista, poinje da joj prebacuje to se
bavila prostitucijom. Zar se ne stidi? Zar joj nije padalo na
um da je sve to ogavno? Itd.
Onda on (posle dan ili dva dana gladovanja) misli kako
bi, ne ubijajui je potpuno, mogao barem da pojede deo
njenog tela: mogao bi da joj istrgne makar nekoliko prstiju
ili da joj pojede jedno uvo. Onaj ko eli da sebi predoi sve
pojedinosti ovog sluaja ne treba da zaboravi da ova dva
ljudska stvorenja treba na tom mestu da vre i nudu, te
tako slika iz trena u tren postaje sve prljavija, gadnija i
odvratnija. Osim toga, e i glad sve vie rastu. e jo i
moe da se utoli mokraom: mokrie u aku, a zatim e to
piti (ovakvih primera ima napretek). A glad? Dokazano je
da niko nee jesti svoje udove ukoliko mu je u blizini drugo
ljudsko stvorenje. Da li se seate tamnovanja grofa Ugolina
i njegovih sinova? Sve u svemu, moguno je ma ta
govorim? sigurno je da posle etiri dana provedena u tom
smrdljivom zatvoru, a moda i pre, uz sve veu mrnju, jai
pone da jede slabijega. U ovom sluaju, vratar jede
sluavku. Moda najpre deo po deo, poev od prstiju,

poto ju je prethodno udario po glavi ili njenom glavom

tresnuo o zid lifta, dok je celu ne pojede.
Dve pojedinosti potkrepljuju moje vienje: odea s nje
je bila potrgana i naena razbacana po podu, sred te
prljavtine. Mnoge njene kosti takoe su bile razbacane po
podu, kao da ih je pobacao sluga-ljudoder. A njegovo
istrulelo telo,'delimino pretvoreno u kostur, lealo je
postrance, ali je bilo itavo.
U oajanju sam otiao dotle da pomislim da je moja
sudbina odluena jo u vreme moje pustolovine sa onim
slepim koji je prodavao fibajne i da sam due od tri godine
verovao da ja budno motrim na njih, dok su oni zapravo
progonili mene. Palo mi je na pamet da itavo ovo traganje
nije plod moje volje, moje famozne slobode, nego da je
stvar sudbine i da sam ja osuen da idem u susret ljudima iz
Sekte, a samim tim i u susret sopstvenoj smrti ili neem
gorem od smrti. ta sam ja, u stvari, znao o onome to me
oekuje? Nije li taj komar, kroz koji sam upravo proao,
bio nekakav predznak? Nee li mi ONI sada iskopati oi?
Nisu li one ptiurine samo simboli surovog ina koji mi u
stvarnosti predstoji?
Najzad, zar se, tokom tog komarnog sna, nisam
prisetio kako sam u detinjstvu kopao oi makama i
pticama? Nisam li ja osuen jo u ranoj mladosti?

XXV
U takvim nagaanjima i priseanjima na moje
istraivanje slepjh protekao mi je taj dan. Povremeno sam
pomiljao na Slepu enu, na njen nestanak i na moje
zatoenitvo. Razmiljajui o onoj drami u liftu, jednog
trenutka sam pomislio da mi, kao kazna, predstoji smrt od
gladi u toj nepoznatoj prostoriji. Meutim, ubrzo sam
shvatio da bi ta kazna bila izuzetno milosrdna u poreenju
s kaznom koja je sustigla ono dvoje nesrenika. Umreti od
gladi u mraku? Hajte, molim vas! Maltene sam se
podsmehnuo svojoj nadi.
Dok sam tako razmiljao, uinilo mi se da kroz vrata
ujem priguene glasove. Ustao sam neujno i bosonog
priao onim vratima za koja sam verovao da vode u
prednju sobu. Oprezno sam prislonio uvo uz kljuaonicu:
nita se nije ulo. Zatim sam, pipajui zidove, doao do
drugih vrata i uradio isto: uinilo mi se da su oni, koji su s
druge strane zida dotle govorili, najednom uutali kada
sam prislonio uvo. Uprkos mojoj obazrivosti, zacelo su uli
moje kretanje. Ipak, dugo sam stajao, napregnuto iekujui
i drei uvo uz kljuaonicu. No, nisam uspeo da ujem ni
najmanji um glasova ili kretnji. Pomislio sam da s one
strane zaseda Savet Slepih i da njegovi lanovi nepomino
sede, oekujui da odustanem od svoje budalaste namere.
Shvativi da nita ne bih dobio pijuniranjem (osim to bih
te ljude jo vie razbesneo), odmakao sam se od vrata.
Uinio sam to manje paljivo, jer su me oni ionako uli.
Bacio sam se na krevet i odluio da puim. A ta mi je

drugo i preostajalo? U svakom sluaju, bio sam uveren da

taj tajni savet najavljuje skoranju odluku o meni.
Dotle sam odolevao elji za puenjem, da ne bih
potroio kiseonik koji je, po mojim proraunima, strujao
kroz pukotine. Ali, pomislio sam, kako stvari stoje, najbolje
bi bilo da umrem od guenja duvanskim dimom. Stoga sam
udario da puim kao Turin, pa je kiseonika bilo sve manje.
U glavi su mi se rojile misli i seanja, a naroito
povodom Sekte i njene osvete. Ponovo sam poeo da
analiziram sluaj Kastel39, o kome se toliko govorilo ne
samo zbog upletenih linosti, nego i zbog hronike koju je
ubica iz ludnice uspeo da doturi jednom izdavau. Taj
sluaj me je zanimao iz dva razloga. Poznavao sam Mariju
Iribarne i znao da joj je mu slep. Lako se moe zamisliti
koliko sam eleo da se upoznam s Kastelom, ali je jo lake
zamisliti moj strah koji me spreavao da to uinim, jer bi to
znailo isto to i upasti u vuje eljusti. ta mi je preostajalo
nego da iitavam i podrobno prouavam njegovu
hroniku? Oduvek sam zazirao od slepih, priznaje on.
Kada sam prvi put proitao taj spis, doslovce sain se
prenerazio, jer se u njemu govori o hladnoj koi, o vlanim
rukama i o drugim osobinama slepih. A njihove osobine
sam ve zapazio i one su me zaokupljale (na primer,
njihova sklonost da ive u peinama ili mranim mestima).
A i sam naslov hronike nagnao me je da uzdrhtim zbog
znaenja koje je imao: naslov joj je bio Tunel.
Pre svega sam dobio elju da odjurim u ludnicu, da
pronaem slikara i da saznam dokle je stigao u svom
istraivanju. Ali sam odmah shvatio da je moja zamisao

Videti Sabatov roman Tunel, koji predstavlja svojevrstan

uvod u romane O junacima i grobovima i Abadon, aneo
unitenja. Prim. prev.
39

jednako opasna kao kada bih u mraku upalio ibicu da

ispitam bure baruta.
Bez imalo sumnje, Kastelov zloin je bio neizbean
rezultat Sektine osvete. Ali, kako je izveden? Godinama
sam pokuavao da ga odgonetnem i analiziram, ali nikada
nisam uspeo da rasvetlim nejasnoe neizbene u svakoj
operaciji koju organizuju slepi. Ovde iznosim svoje
zakljuke, a oni se istog trena ravaju kao hodnici lavirinta.
Kastel je bio ovek veoma poznat u intelektualnim
krugovima Buenos Ajresa, pa je samim tim i njegovo
miljenje o raznim pitanjima bilo optepoznato. Prosto nije
moguho da mu se nije omaklo da u nekoj prilici ispolji
svoje duboko zanimanje za slepe. A Sekta, posredstvom
Aljendea, mua Marije Iribarne, odluuje da ga kazni.
Aljende nareuje svojoj eni da ode do galerije u kojoj
Kastel izlae najnovije slike. Ona pokazuje veliko
zanimanje za jednu od tih slika, zadrava se pred njom
dovoljno dugo da je Kastel zapazi i osmotri, a onda ona
nestaje. Nestaje... to se tako samo kae.
Kao to uvek biva sa Sektom, progonitelj u stvari
postaje progonjeni. Pre ili kasnije, rtva uvek padne u
njihove ruke. Kastel konano pronalazi Mariju, strasno se
zaljubljuje u nju, kao lud (i kao budala) danonono je
salee, pa ak odlazi i njenoj kui gde mu njen mu lino
uruuje Marijino ljubavno pismo. Ovo je kljuna injenica:
kako inae ako ne Sektinom zlokobnom namerom objasniti
takav muevljev postupak? Setiete se da ni Kastel nije
mogao da to objasni sebi. Izlino je ponavljati ono to je
usledilo. Dovoljno je setiti se da Kastel pobesni od
ljubomore, na kraju ubija Mariju i biva strpan u ludnicu.
Tako se Sektin plan besprekorno izvrava. Nestaje opasnost
da ikada bude razoblien. Ko bi poverovao navodima
jednog ludaka?

Sve ovo je jasno kao dan. Tek sada nastaju nejasnoe i

poinje lavirint, jer se otvaraju sledee mogune
kombinacije:
1. Marija je morala da bude ubijena, jer je to bio nain
da Kastel dospe u ludnicu. Aljende, meutim, nije znao za
taj plan; svoju enu je istinski voleo i ona mu je bila
potrebna. Otuda re bezumnie i oaj tog oveka u
zavrnoj sceni.
2. Bilo je odlueno da Marija bude ubijena i Aljende je
znao za tu odluku. A ovde se otvaraju dve podmogunosti:
a) Aljende se mirio s tom odlukom jer, mada je svoju
enu voleo, morao je da se iskupi za neto to je poinio pre
nego to je oslepeo, odnosno da plati neku nama nepoznatu
kaznu koju je ve delimice platio kada ga je Sekta oslepela.
b) Aljende je odluku prihvatio sa zadovoljstvom, jer
enu nije voleo, nego ju je mrzeo iz dna due i nadao se da
e joj se tako osvetiti za mnoge prevare. Kako spojiti ovu
varijantu sa Aljendeovim oajanjem na kraju? Vrlo
jednostavno: to je bila predstava za publiku, ak i gluma
koju mu je Sekta nametnula da bi se zameli tragovi opake
osvete.
Postoje jo neke varijante, ali mislim da ne treba da ih
opisujem, jer svako od vas lako moe da ih zamilja kao
vebu. Kao beskorisnu vebu, jer se nikada ne zna kako i
kada ovek moe da bude zahvaen nekim od nejasnih
mehanizama Sekte.
to se mene tie, prenerazio me je taj dogaaj koji se
desio neposredno posle one moje dogodovtine sa slepim
prodavcem fibajna. Prestravljen, odluio sam da
zametnem trag, ne samo vremenski nego i prostorno:
otputovao sam iz zemlje. Mnogi od italaca ovih memoara
pomislie da je preterana ta mera koju sam preduzeo.
Odvajkada sam se smejao onoj nematovitoj gospodi koja
veruje da bi, radi otkrivanja istine, valjalo postupati sa

odgovarajuim oseanjem za meru. Ti patuljci (koji

naravno imaju matu, ali patuljastu) zamiljaju da stvarnost
ne prelazi njihovu sopstvenu visinu i da nije sloenija od
njihovog muvljeg mozga. Te protuve sebe nazivaju
realistima, jer nisu kadri da vide dalje od nosa, a
Stvarnost brkaju sa Krugom-od-dva-metra-u-preniku, u
ijem je sreditu njihov ogranieni mozak. S tipinom
seljakom prepredenou, oni posprdno odbacuju sve one
ludake koji im dolaze s planovima za otkrie Amerike, ali
svejedno nasedaju i kupuju potansko sandue im siu u
grad. Skloni su da smatraju loginim (jo jedna re koja im
se svia!) ono to je isto psiholoko. Otuda je njima
razumno ono to im je blisko i poznato, po istom onom
naelu po kome Laponcu izgleda razumno da svoju enu
ponudi putniku namerniku, dok Evropljanin to smatra
ludou. To je ona vrsta ljudi, poput nevernog Tome, koji
su uporno odbijali da poveruju u antipode, mitraljeze,
mikrobe, hercne talase, realisti skloni da odbace ono to e
jednog dana postati stvarnost. Oni se sprdaju sa onima koji
u sve to veruju, odluno ih pobijaju i osuuju ih na tamnicu
ili ih trpaju u ludnicu.
A da i ne pominjemo onaj vrhovni aforizam o pravom
oseanju mere. A zar je u istoriji oveanstva bilo ita iole
znaajno to nije bilo preterivanje: poev od Rimskog
Carstva do Dostojevskog.
No, batalimo gluposti i vratimo se jedinoj temi koja bi
trebalo da zanima ljudski rod.
Odluio sam da otputujem iz zemlje. Mada sam najpre
nameravao da se niz Deltu otisnem nekim od onih amaca
koji pripadaju krijumarima sa kojima je bio povezan. ,
kasnije sam zakljuio da tako neu otii dalje od Urugvaja.
Dakle, nije bilo druge nego da pribavim lani paso.
Povezao sam se sa izvesnim Nasifom, Turinom, i dobio
paso na ime Federika Ferarija Hardoja. Taj paso je, sa

mnogima koje je ukrala Turinova banda, ekao svoju

konanu namenu. Izabrao sam ba taj paso, jer sam se
svojevremeno zakaio sa Ferarijem Hardojem i sada mi se
pruala prilika da poinim neka zlodela pod njegovim
imenom.
Iako sam pribavio ovaj dokument, smatrao sam da je
poeljnije bezbednije otii nekim krijumarskim brodiem
do Montevidea. Tako sam se brodiem prevezao do
Karmela a odatle autobusom do Kolonije. Tamo sam preseo
u drugi autobus i njime stigao u Montevideo.
Vizirao sam paso u argentinskom konzulatu i nabavio
avionsku kartu za ,,Er-Fransov let kroz dva dana. ta da
radim tokom ta dva dana? Bio sam nervozan i nespokojan.
etao sam Avenijom 18. jula, svratio u jednu knjiaru,
popio nekoliko kafa i konjaka da se zgrejem. Dan je, ipak,
proticao oajno sporo. Jedva sam ekao da mene i prodavca
fibajna rastavi ceo jedan okean.
Naravno, nisam eleo da sretnem nikoga od poznanika.
Ali, na nesreu (ne sluajno, nego ba na nesreu zbog moje
nesmotrenosti, jer je trebaio da ta dva dana u Montevideu
provedem negde gde su bili mali izgledi da sretnem
poznanike), u kafeu Tupi-Namba" ugledali su me Bajse i
mlada plavokosa slikarka, koju sam svojevremeno takoe
upoznao u Montevideu. S njima je bio neki tip u dinsu i
udnim bakandama. Bio je to mlad i mrav ovek,
izgledao je veoma produhovljeno i inio mi se odnekuda
poznat.
Nije mi bilo spasa: Bajse mi je priao i poveo me za
njihov sto. Pozdravio sam se sa Lili i zapodenuo razgovor
sa ovekom u bakandama. Rekao sam mu da mislim da
sam ga ve negde sreo. Da li je ikada bio u Valparaisu? Nije
li arhitekta? Arhitekta jeste, ali nikada nije bio u Valparaisu.
To me je zagolicalo. Lako je razumeti da mi je sve to
izgledalo sumnjivo: bilo je tu previe sluajnosti. Ne samo

to mi je ovek izgledao poznat, nego sam pogodio i ime

se bavi. Nije li porekao da je bio u Valparaisu samo da ne
bih iz toga izvukao opasne zakljuke?
Bio sam toliko uznemiren (pomislite da je od dogaaja s
prodavcem fibajna proteklo tek nekoliko dana) da nisam
mogao da se unesem u njihov razgovor. Razgovarali su o
Peronu (uvek o njemu!). o arhitekturi, o nekakvoj teoriji i o
modernoj umetnosti. Arhitekta je pri ruci imao primerak
asopisa Domus. Hvalili su nekakvog keramikog petla, te
sam i ja morao da ga letimice pogledam: bee to delo nekog
Italijana po imenu Dureli ili Frateli (zar je vano ime?), a taj
ga je preuzeo navodno od nekog Nemca po imenu Staut,
koji je plagirao Pikasa, a Pikaso je plagirao nekog afrikog
crnca. Elem, jedino taj crnja nije zaradio ni groa na pevcu.
Mene je i dalje muio arhitekta. Posmatrao sam ga i bio
svc ubeeniji da smo se negde ve sreli. Rekao je da se
preziva Kapuro. No, da li mu je to pravo prezime? Dobro,
de! Pitanje je besmisleno: bio je iz Montevidea, Bajse i Lili
su mu prijatelji, pa kako bi onda mogao da se lano
predstavlja? Najzad, nije vano. Moglo je da bude, a
verovatno je i bilo njegovo pravo prezime. Meutim, zar
zaista nikada nije bio u Valparaisu? Ako je bio, zato to
krije? Pokuao sam u magnovenju da se prisetim nije li
meu onim ljudima koje sam upoznao u Valparaisu bio
neko ko je, posredno ili neposredno. ispriao neto
povodom slepih. Bilo je, na primer, indikativno to se taj
Kapuro zanimao za petlove; dakle, slepilo je neizbena
posledica borbe petlova. A onda mi je odjednom palo na
pamet da ga nisam video u Valparaisu nego moda u
Tukumanu.
Da li ste ikada bili u Tukumanu? - upitao sam ga
iznebuha.

 U Tukumanu? Nisam, nisam bio ni tamo. esto sam

boravio u Buenos Ajresu, naravno, ali u Tukuman nisam
iao. A zbog ega me to pitate?
Ni zbog ega. U stvari, poznati ste mi i pitam se gde
sam vas to video.
ovee, najverovatnije si ga video nekom prilikom
ovde u Montevideu umeao se Bajse i nasmejao se mojoj
upornosti.
Odmahnuo sam glavom i ponovo se zamislio. A oni su i
dalje raspredali o petlu.
Naveo sam neki izgovor i rastao se od njih. Otiao sam
u drugi kafe, ali mi arhitekta nije izbijao iz glave.
Pokuao sam da u mislima rekonstruiem svoje veze s
ljudima iz Tukumana. A njima sam se, kao i obino,
koristio da prikrijem svoje prave delatnosti. Naravno, ne
bih se valjda druio s tamonjim krivotvorcima ili se
pojavljivao u drutvu provincijskih provalnika. Telefonirao
sam jednoj devojci arhitekti s kojom sam svojevremeno
vodio ljubav.
Otiao sam do nje. U meuvremenu se afirmisala,
predavala je na fakultetu i saraivala s grupom mladih
arhitekata koji su u Tukumanu pravili neto to mi je
kasnije pokazala u nacrtima: fabriku, kolu ili sanatorijum.
Pojma nemam ta, sve mu to danas doe na isto: u takvim
graevinama moe podjednako da bude fabrika ili
porodilite. To oni nazivaju funkcionalizam.
Kao to rekoh, moja prijateljica je uspela u ivotu. Vie
nije ivela u studentskoj sobici, kao svojevremeno u Buenos
Ajresu. Sada je stanovala u modernom stanu koji je
odraavao njenu linost. Kada mi je kuna pomonica
otvorila vrata, umalo se nisam okrenuo i otiao: pomislio
sam da tu niko ne stanuje. Tek kada sam pogledao nanie,
ugledao sam nametaj. Sve je bilo postavljeno maltene u
visini poda, kao da je namenjeno krokodilima. Pedeset

santimetara od poda navie stan je bio potpuno

nenameten. Ipak, kada sam uao, video sam na ogromnom
zidu jednu jedinu sliku, delo nekog Gabrijelinog prijatelja:
na elinosivoj jednobojnoj pozadini on je povukao
vertikalnu plavu liniju, a na pedesetak santimetara desno
od nje nacrtao je krui u oker boji.
Opruili smo se po podu. Nije bilo previe udobno.
Gabrijela je otpuzala do stoia visokog dvadesetak
santimetara da bi mi natoila kafu u keramiku oljicu bez
drke. Poto sam oprio prste, pomislio sam da u toj ledari
od Gabrijelinog stana neu moi da dostignem
odgovarajui stepen temperature i da ponovo spavam s
njom. Ve sam se bio pomirio sa sudbinom, kada su se
pojavili neki njeni prijatelji. Kada su mi prili, zapazio sam
da je meu njima jedna ena u farmerkama. Dvojica
mukaraca su bili arhitekte: jedan je bio mu te ene u
pantalonama, a drugi je oigledno bio Gabrijelin prijatelj ili
ljubavnik. Svi su nosili farmerke, a na nogama neke udne
bakande, kakve su svojevremeno nosili nai regruti. Sada
ih zacelo prave po meri i za potrebe arhitektonskog
fakulteta.
Jedno vreme su govorili svojim argonom: povremeno
je bivao zainjen argonom iz psihoanalize, tako da je
izgledalo da se podjednako oduevljavaju nekom
logaritmikom spiralom Maksa Bila, kao i analno-oralnim
sadizmom nekog prijatelja o kome su potanko raspredali.
Razglabali su i o nekakvom projektu Klorinda Teste za
izgradnju prototipa policijske stanice na teritoriji
Misionesa. Sa elektrinim iljcima?
Dok sam tako rekonstruisao dogaaje, najednom mi je
sinulo. Zbog moje opsesije pomislio sam da sam Kapura
ve ranije video, u Valparaisu ili u Tukumanu. U stvari, sav
taj svet je meusobno liio i te ljude je teko razlikovati,

naroito iz daljine, u polumraku ili u trenucima jakog

uzbuenja, kao to je sa mnom sluaj.
Poto sam nekako sredio i to pitanje Kapura, prijatnije
sam proveo preostalo vreme do polaska. Iao sam u
bioskop, zatim popio aicu u jednoj od kafanica u
predgrau i na kraju otiao u hotel. Kada se sutradan avion
Er-Fransa odlepio od piste aerodroma Karasko, pao mi je
kamen sa srca.
Sleteli smo na Orli po uasnoj vruini (bio je avgust).
Preznojavao sam se i dahtao. Paso mi je pregledao jedan
od onih francuskih slubenika koji napadno gestikuliu
(iako smatraju da je to svojstveno Latinoamerikancima) i
rekao mi s meavinom podsmeha i saoseanja:
Ali, vi tamo mora da ste navikli na jo gore
vruinine, zar ne?
Svi znaju da su Francuzi veoma logian narod. A
umovanje tog Dekarta iz Carinske slube bilo je neoborivo:
Marsej je na jugu i tamo je topio; Buenos Ajres je jo mnogo
junije i stoga tamo sigurno vlada paklena vruina. Ovo
pokazuje do kakvih besmislenih zakljuaka vodi logika:
valjano rezonovanje moglo bi da ukine Juni pol.
Sloio sam se s njim. Iz laskanja, rekao sam mu da mi u
Buenos Ajresu stalno idemo u kupaim gaama i da nam je
nepodnoljivo vrue im se obuemo. Na to mi je on
razdragano udario peat, vratio mi paso i uz osmeh kazao:
Allezy!40 Malo u civilizaciju!
Nisam imao nikakvih odreenih namera po dolasku u
Pariz, ali sam smatrao da bi bilo razborito da uradim dve
stvari: kao prvo, da se poveem s prijateljima mog
poznanika F., jer bih mogao da ostaneni bez novca; kao
drugo, da zavaram trag, druei se sa svojim prijateljima (?)
s Monparnasa i iz Latinske etvrti: Kataloncima,

40

Proite! Prim. prev.

Italijanima, poljskim i rumunskim Jevrejima koji

sainjavaju Parisku kolu. Iznajmio sam sobuujednom
konaitu u Rue du Sommerrand u kojoj sam stanovao pre
rata. Meutim, gospoa Pinar vie nije bila vlasnica te
kue. Umesto nje, neka druga debela ena duna je da iz
conciergerie41 prati dolaenje i odlaenje studenata, propalih
umetnika i podvodaa koji nisu samo stanari pansiona,
nego su i predmet vratarkinog ogovaranja i neiscrpna
grada za njenu Filozofiju Egzistencije.
Iznajmio sam sobiak na treem spratu. Zatim sam
krenuo da pronaem svoje nekadanje poznanike.
Najpre sam otiao u Dme, ali tamo nisam naao nikoga.
Tu su mi rekli da su se svi preselili u druge kafane. Saznao
sam gde mogu da naem Domingesa. Otiao sam do njega
u atelje, koji se sada nalazio u Grande Chaumiere.
Elem, ve se pokazalo da ne mogu nita da uradim a da
me to kad-tad ne odvede u Zabranjenu Oblast. tavie,
izgleda da me neko ulo nepogreivo vodi ka tome.
Ovo je portret jedne slepe ene koja mi slui kao
model, rekao mi je Dominges i nasmejao se. Bilo je sklon
izvesnim nastranostima.
Noge mi se odsekoe.
ta ti je? upitao me je Dominges. Prebledeo si.
Doneo mi je konjak.
Mui me stomak objasnio sam mu.
Otiao sam od njega, reen da se vie nikada ne vratim
u atelje. Ali, sutradan sam shvatio da bi to bilo najgore od
svega to bih mogao da uradim, a to dokazuje sledei niz
mogunosti:
1. Dominges bi se iznenadio to me nema.
2. Pokuao bi da se priseti neega to bi moglo da
objasni moj nestanak. Jedino ega bi mogao da se seti bilo je

41

Portirnica. Prim. prev.

da sam se maltene onesvestio kada mi je pokazao platno na

kome je slikao slepu enu.
3. Ta zgoda je bila toliko upadljiva da e je na kraju
ispriati nekome, a pogotovu slepoj eni.
4. Ona bi ga zapitala ko sam ja.
5. Pitala bi ga za moje ime i prezime, otkuda sam itd.
6. Odmah bi to saoptila Sekti.
Jasno je ta bi se potom dogodilo: ivot bi mi se ponovo
naao u opasnosti, te bih morao da beim iz Pariza, moda
u Afriku ili na Grenland.
Tako sam odluio ono to biste mogli pomisliti: odluio
sam ono to bi svaka razumna osoba mogla da pretpostavi.
Jedini nain da ne pobudim Domingesovu sumnju bio je da
ponovo odem u njegov atelje, kao da se nita nije dogodilo i
da rizikujem da se eventualno sretnem sa slepom enom.
Posle dugog i skupog putovanja, ponovo sam se suoio
sa svojom sudbinom.

XXVI
O, kakve li zapanjujue lucidnosti u trenucima koji
prethode mojoj smrti!
Hitam da pribeleim pojedinosti koje bih hteo da
proanaliziram ako mi ONI budu dali vremena.
Leprozni starci.
Afera Klii, pijunaa u knjiari.
Tunel izmeu kripte Saint-Julien-le-Pauvre i groblja Per
Lachaise, Jean-Pierre, obrati panju.

XXVII
Manija gonjenja! Opet ti realisti, ti izvikani tipovi koji
propovedaju oseanje za meru. Kada me naposletku moji
neprijatelji budu ivog spalili, oni e tek tada poverovati.
Kao da je oveku potrebno da metrom premeri prenik
sunca da bi poverovao u ono to tvrde astrofiziari.
Ovi zapisi posluie kao dokaz.
Tatina post mortem? Moda. Tatina je tako fantastina,
tako malo realistina da nas ak navodi da brinemo o
tome ta e ljudi o nama da misle kada mi ve budemo u
grobu.
Nije li to nekakav dokaz o besmrtnosti due?

XXVIII
Zaista, kakvi su to pokvarenjaci! Da bi vam poverovali,
njima je potrebno da prethodno budete ivi spaljeni!

XXIX
Dakle, ponovo sam otiao u atelje. im sam doneo
takvu odluku, postao sam nestrpljiv da tamo odem to pre.
Kada sam stigao, odmah sam zamolio Domingesa da mi
pria o slepoj eni. Meutim, on je bio treten pijan i, kao
to obino ini kada izgubi glavu, ispsovao me na pasja
kola. Povijen, mrk, ogroman, on se pod uticajem alkohola
pretvarao u udovite.
Sutradan sam ga zatekao kako mirno slika. Na licu je
imao onaj njegov volovski izraz.
Upitao sam ga za slepu enu. Rekao sam mu da bih
voleo da je posmatram dokbude pozirala, ali pod uslovom
da ona to ne zna. Prema tome, ponovo sam krenuo u
traganje, ak i pre nego to sam zamislio, iako je razdaljina
od petnaest hiljada kilometara zacelo jednaka razmaku od
nekoliko godina. Eto to sam tada budalasto pomislio.
Izlino je rei da Domingesu nisam pomenuo svoja tajna
razmiljanja. Kao razlog, naveo sam obinu znatielju,
bolesnu znatielju.
Rekao mi je da mogu da sednem gore, da sluam i
gledam do mile volje. Pretpostavljam da znate kako izgleda
slikarski atelje. To vam je velika prostorija s visokom
tavanicom, u ijem donjem delu se nalaze tafelaj, ormari
za slikarski pribor, leaj za model, stolovi i stolice za
sedenje i jelo itd, Sa strane, na visini od dva metra nalazi se
parketirani podijum na kome je slikarev krevet. E, taj
krevet je bio moja osmatranica: pogodnija nije mogla da
bude ni da je pravljena posebno u tu svrhu.

U oekivanju da naie slepa ena, askao sam s

Domingesom i pominjao nekadanje prijatelje. Setili smo se
Mate, koji je sada bio u Njujorku, zatim Estevana Fransesa,
Bretona, Tristana Care, Perea. A ta je s Marselom Ferijem?
(Savreno se seam da tada nisam upitao za Viktora
Braunera: sudbina nas zaista zaslepljuje!) Najzad, kucanje
na vratima najavilo je da stie model. Hitro sam se popeo
na podijum i uskoio u neuredni i po obiaju prljavi
Domingesov krevet. Spremio sam se da utke posmatram
neobine stvari, jer mi je Dominges ve napomenuo da je
slepa ena toliko pohotna da ponekad nema druge nego
da vodi ljubav s njom.
Kada sam je ugledao na vratima, podili su me marci.
Presveti boe, nikako ne mogu da pogledam slepu osobu a
da me ne prou marci!
Bila je srednjeg rasta, moda i oniska, ali je po
pokretima podseala na maku u doba parenja. Sama je
prila divanu i svukla se. Telo joj je bilo privlano i neno,
ali najprivlaniji su bili njeni makasti pokreti.
Dok ju je Dominges slikao, ona je priala o svom muu.
Bacala je na njega drvlje i kamenje, to me nije previe
zanimalo sve dok nisam shvatio da joj je i mu slep. Bila je
to jedna od pukotina za kojom sam oduvek tragao!
Neprijateljski narod, posmatran iz daljine, uvek nam
izgleda kao vrst i neprobojan blok bez pukotina, u koji
nikada neemo moi da prodremo. Meutim, u njemu
postoje mrnje, trvenja, elje za osvetom, inae bi pijunaa
bila neizvodljiva a saradnja sa okupatorom nezamisliva.
Naravno, nisam odmah radosno jurnuo ka toj pukotini.
Prethodno je valjalo proveriti:
a) da li ta ena stvarno ne zna za mene i moje prisustvo;
b) da li zaista mrzi svog mua (to je mogao da bude
mamac da bi se upecale uhode);
c) da li je i njen mu zaista slep.

U glavi mi je nastupila pometnja kada sam uo za njenu

mrnju prema muu, a jo vie je porasla kada je pred
mojim oima zapoeo sledei prizor. Perverznjak i sadista,
Dominges joj je inio hiljadu gadosti, koristio se njenim
slepilom i navodio je da ga ona nasumce trai po prostoriji.
ak je i mene pozivao znakovima da im se pridruim. Ali,
poto sam hteo da iskoristim tu dragocenu priliku, nisam
eleo da je upropastim radi obinog seksualnog
zadovoljstva. Ta njihova borba se uto pretvorila u mranu i
jezivu seksualnu borbu izmeu dva pomahnitala bia koja
su vritala, ujedala se i grebala.
Ne, nisam sumnjao u njenu iskrenost. Ta injenica je
bila posebno znaajna za moje dalje istraivanje. Iako sam
znao da su ene kadre da hladno lau, ak i u trenucima
najvee strasti, bio sam sklon da verujem da je ova ena
iskreno govorila o svom slepom muu. No, to je ipak
valjalo proveriti.
Kada su se njih dvoje primirili, u ateljeu je ostao rusvaj.
(Oni su vritali i urlali, a Dominges ju je uvredama,
gnusnim reima i bestidnostima podsticao da ga, spotiui
se, ganja po ateljeu.) Dugo su leali utke, a onda se ona
obukla i kazala: Vidimo se sutra, kao to bi slubenica
rekla izlazei iz kancelarije. Dominges joj nije ni odgovorio.
Leao je nag na divanu i dremuckao. A ja sam se oseao
glupo, sedei na osmatranici. Konano sam odluio da
siem.
Upitao sam ga da li je njen mu zaista slep i da li ga je
ikada video? Da li ga ona zaista mrzi kao to izgleda?
Na to mi je Dominges odgovorio da je ta ena smislila
nain na koji e da mui svog mua a to je da svoje
ljubavnike dovodi u sobu gde njih dvoje ive i pred njim
vodi ljubav s njima. Poto nisam mogao da shvatim da je
tako neto moguno, Dominges mi je potvrdio da je to iva
istina. Ne samo da je taj ovek slep, nego je i paralizovan.

Sedei u invalidskim kolicima, on prisustvuje prizorima

koje mu ona prireuje.
Ali kako? upitao sam ga. Zar se on ne kree makar
u kolicima? Zar ih ne ganja po sobi?
Dominges je zevnuo ustima nalik na eljusti nosoroga i
odmahnuo glavom, Ne, taj ovek je potpuno nepokretan.
Jedino je kadar da malice pokrene prste desne ruke i da
piskutavo cvili. Kada prizor dosegne vrhunac, izlueni
mu pokrene nekoliko prstiju i zacvili.
Zato ga ona toliko mrzi? Dominges nije umeo da mi
odgovori.

XXX
No, vratimo se modelu. I dan-danas me podidu marci
kada se setim svoje kratkotrajne veze sa slepom enom, jer
nikada kao tada nisam bio blie ponoru. Koliko sam bio
neoprezan i glup! A umiljao sam da sam prevejani lisac,
koji ni koraka ne bi nainio a da prethodno ne ispita teren.
Smatrao sam da rasuujem savreno i takorei
nepogreivo. Kukala mi majka!
Nije mi bilo teko da se zbliim sa slepom enom (ovo
mu doe kao kada bi neki mazgov kazao: Nije mi bilo
teko da postignem da me namagare). Sreli smo se u
Domingesovom ateljeu. Izili smo zajedno, askali o
vremenu, o Argentini i o Domingesu. Oevidno, ona nije
znala da sam ih ja jue posmatrao sa osmatranice. Kazala
mi je:
On je straan tip. Volim ga kao brata.
A te rei su mi potvrdile da nije znala da sam bio na
osmatranici i da je ona laljivica. Dakle, morao sam da
budem oprezan i da njene rei ne uzimam zdravo za
gotovo. Sve je trebalo proveriti i ustanoviti ta je istina.
Trebalo je da proe neko vreme, kratko po trajanju ali
znaajno po sadraju, da bih shvatio ili naslutio da je moj
zakljuak preuranjen. Da li je za moje prisustvo saznala
intuitivno, nekim estim ulom koje slepima omoguava da
osete neije prisustvo? Ili je Dominges umeao prste? O
tome e kasnije biti rei. A sada mi dopustite da nastavim
sa pripovedanjem.
Neumoljiv sam prema sebi, ali i prema ostatku ljudskog
roda. Jo i danas se pitam da li me je obuzetost Sektom

gurnula u pustolovinu s Lujzom. Pitam se, na primer, da li

bih mogao da spavam sa slepom enom koja bi bila
istovremeno runa. To bi tek bio pravi nauni duh! Kao
duh onih astronoma koji ispod kupola, cvokoui od
hladnoe, provode duge zimske noi beleei poloaj
zvezda i noivaju na drvenim leajima. Jer, ukoliko bi im
leaj bio udoban, oni bi se uspavali. A oni ne tee snu nego
istini. Dotle ja, ovako nesavren i pohotan, dozvoljavam
sebi da me uvuku u situacije kada mi svakog asa preti
opasnost,
zanemarujui
pri
tom
one
velike
transcendentalne ciljeve koje sam sebi postavio.
Ipak, nisam kadar da razluim koliko je u tome bilo
pravog istraivakog duha, a koliko bolesnog uivanja.
Sebi govorim da je i to uivanje jednako korisno kao
sredstvo da proniknem u Sektinu zagonetku. Jer, ukoliko
Sekta vlada svetom pomou sila tame, najbolje je zaroniti u
strahote tela i duha i prouiti granice, obrise i domete tih
snaga. Nisam potpuno uveren u ovo to govorim.
Jednostavno razmiljam i pokuavam da saznam, bez imalo
boleivosti prema sebi, koliko sam tada udovoljavao svojim
slabostima a koliko sam bio neustraiv i spreman da
priem ponoru istine, pa i da zaronim u njega.
Izlino je da potanko opisujem svoje odvratno optenje
sa slepom enom. Time ne bih znaajnije dopunio Izvetaj
koji elim da ostavim buduim istraivaima. Hteo bih da
ovaj Izvetaj bude u istom odnosu s tom vrstom opisa kao i
socioloka geografija Sredinje Afrike sa opisom nekog
ljudoderstva. Samo u rei da, dok sam iv, makar
poiveo pet hiljada godina, neu moi da zaboravim one
letnje podnevne asove provedene s tom bezimenom
enkom koja je bila mnogokraka kao hobotnica, spora i
pipava kao pu, savitljiva i razbludna kao neka golema
zmija, naelektrisana i pomahnitala kao maka nou. Za to
vreme, onaj drugi ovek je sedeo nemoan i straan u

invalidskim kolicima, pokreui ona dva prsta desne mke i

otvrdlim jezikom mrmljajui avo bi gaznao kakve kletve i
mrane (a uzaludne) pretnje. Poto bi isisala svu moju krv,
ta vampirua bi me ostavljala kao odvratnog i bezoblinog
mekuca.
Zanemarimo, dakle, tu stranu ovog pitanja i
pogledajmo dogaaje vane za ovaj izvetaj. Osvrnimo se
na sve ono to ukazuje na Zabranjeni Svet.
Oevidno, trebalo je pre svega da proverim prirodu i
jainu njene mrnje prema muu. Takva pukotina, kao to
sam ve rekao, bila je mogunost za kojom sam odavno
tragao. Izlino je rei da to nisam proveravao postavljajui
Lujzi neposredna pitanja. Takvo propitivanje bi privuklo
njenu panju ili pobudilo sumnju. Umesto toga, nadugo
sam razgovarao s Lujzom o ivotu uopte, a kasnije, u tiini
sobe, analizirao sam njene odgovore, komentare,
preutkivanja ili izbegavanja odgovora. Tako sam, na
vrstim osnovama, doao do zakljuka da je taj ovek zaista
njen mu i da ga ona mrzi zaista toliko koliko proistie iz te
perverzne zamisli da pred njim spava s drugim
mukarcima.
Kaem koliko proistie, jer sam posumnjao da je re o
smiljenoj predstavi da bih ja naseo i to u skladu sa
sledeom shemom:
a) ona mrzi svog mua;
b) ona mrzi slepe uopte;
c) ja joj otvaram svoju duu!
Iskustvo mi je nalagalo oprez pred tako podmuklim
zamkama. Mogao sam da se obezbedim jedino ako budem
proverio da li je njena mrnja istinita. Za mene se
najubedljivija okolnost krila u vrsti Lujzinog slepila: dok je
njen mu izgubio vid kao ve odrastao ovek, ona je bila
slepa od roenja. A ve sam naglasio kako slepi od rodenja
estoko mrze pridolice.

A evo prie o njima: upoznali su se u Biblioteci za Slepe,

zaljubili se jedno u drugo i zapoeli zajedniki ivot. Zatim
su usledile prepirke, uzajamna vreanja i svae izazvane
njegovom ljubomorom.
Po Lujzinim reima, njen mu Gaston nije imao razloga
za ljubomoru. Ona je volela njega koji je bio privlaan i
sposoban ovek. Elem, Gaston je postao bolesno
ljubomoran tako da je jednog dana naumio dajoj se osveti:
svoju slepu enu je vezao za krevet, pa je doveo drugu
enu i s njom vodio ljubav u Lujzinom prisustvu.
Razdirana patnjom, Lujza se tada zaklela da e mu se
osvetiti i posle nekoliko dana, kada su zajedno izlazili iz
sobe (stanovali su na etvrtom spratu, a zna se da u takvim
pariskim hoteliima lift slui samo za penjanje), ona ga je
gurnula niz stepenice. Gaston se strmoglavio na nii sprat.
Od pada je ostao paralizovan. Jedino mu je izvanredno ulo
sluha ostalo neoteeno.
Tako su prekinute njegove veze sa spoljanjim svetom.
Poto nije mogao da govori ni da pie, niko nikada nije
saznao pravu istinu i svi su poverovali u Lujzinu verziju o
Gastonovom padu, a u nju je lako moglo da se poveruje s
obzirom na to da je re o slepom oveku. Onemoguen da
kae pravu istinu i muen prizorima koje mu je Lujza
prireivala u znak osvete, Gaston je iveo kao zazidan u
krutom oklopu, dok mu je vojska mrava mesodera
razjedala telo uvek kada bi slepa ena stenjala u postelji sa
svojim ljubavnicima.
Uverivi se da je Lujzina mrnja prema muu istinita,
poeleo sam da saznam neto vie o njemu. Jedne noi, dok
sam razmiljao o zbivanjima od proteklog dana, najednom
me obuzela sumnja: a ta ako je taj ovek, pre nego to e
oslepeti, bio jedan od onih ljudi koji ve hiljadama godina,
bezimeni i smeoni, pronicljivi i neumoljivi, pokuavaju da
stupe u Zabranjeni Svet? Nije valjda da ga je Sekta oslepela

(to je prvi stepen u kanjavanju), a zatim ga prepustila

uasnoj i neprekidnoj osveti te slepe ene koja ga je
prethodno zavela po zapovesti Sekte?
Na asak sam sebe zamislio kako iv zazidan u tom
oklopu, neoteenog uma, sa eljama moda raspaljenim i
istananog sluha, sluam enu koja me je svojevremeno
zaluivala, kako stenje i urla s nekim od ljubavnika koji se
neprekidno smenjuju. Samo su slepi kadri da smisle takvo
muenje!
Ta pomisao je podstakla nemir u meni. Ustao sam iz
kreveta. Te noi vie nisam mogao oka da sklopim, satima
sam hodao po sobi, puio i razmiljao. Trebalo je da nekako
proverim takvu mogunost. Meutim, taj korak bi bio
opasniji od svih koje sam dotle preduzeo u svom
istraivanju o Sekti. Trebalo je da saznam u kojoj meri taj
muenik predoava moju buduu sudbinu!
Kada je svanulo, vrtelo mi se u glavi. Okupao sam se ne
bih li se pribrao. Poto sam se malo smirio, pomislio sam:
ako Sekta kanjava tog oveka, zato mi je ona dala to
obavetenje koje bi u meni moglo da pobudi ba ovakvu
sumnju? Zato mi je poverila da ga ona lino kanjava?
Ukoliko je elela da padnem u zamku, mogla je i morala da
sakrije tu injenicu. Bez njene pomoi, nikada ne bih uspeo
da to otkrijem. Samo zahvaljujui njenoni obavetenju, znao
sam da Gaston uje i da pati. tavie, ako je namera Sekte
bila da upadnem u zamku te slepe ene, zato joj je trebalo
da mi slepog oveka pokae u tom neobinom i meni
svakako sumnjivom stanju?
Uostalom, pomislio sam, Dominges vodi ljubav s njom
u istim okolnostima, to svedoi da ovo nema nikakve veze
s mojim istraivanjem. Ovo me je umirilo, ali sam reio da
budem krajnje oprezan.
Tog dana sam uradio neto o emu sam ve razmiljao,
ali sam se do tog asa ustezao: odluio sam da prislukujem

kroz vrata. Ako je njena mrnja istinska, verovatno ga

vrea i kada su sami.
Liftom sam se popeo na peti sprat, zatim sam neujno
siao na etvrti, zastajkujui po pet minuta na svakom
stepeniku. Tako sam priao njihovoj sobi i prislonio uvo na
vrata. uo sam kako Lujza razgovara s nekim mukarcem.
To mi je privuklo panju. Mada tek kroz jedan as, Lujza je
oekivala moju posetu. Nije valjda bila kadra da s drugim
mukarcem bude maltene do mog dolaska? Preostalo mi je
da priekam.
Beumno sam proao hodnikom i stao u jedan ugao.
Mislio sam: ako neko naie ovuda, krenuu niz stepenice i
neu pobuditi nikakvu sumnju. Sreom, u to vreme tuda
niko nije prolazio pa sam mogao da saekam zakazani
trenutak. Meutim, onaj mukarac nije izlazio iz sobe.
Pomislio sam da ona moda razgovara sa nekim prijateljem
ili poznanikom dok me oekuje. Bilo kako bilo, zakazano
vreme je dolo. Priao sam vratima i pokucao. Otvorila mi
je Lujza i ja sam uao.
Samo to se nisam onesvestio!
U sobi nije bilo nikog osim nje i paralizovanog oveka u
invalidskim kolicima.
U magnovenju sam zamislio tu jezivu komediju koju su
za mene izreirali: slep i navodno paralizovan ovek kojeg
je Sekta postavila kao mua one gadure, a sve zato da bih
upao u zamku navodne mrnje, pukotine i neizbene
ispovesti.
Pobegao sam glavom bez obzira. Moj um, bistar i
priseban kao retko kada, govorio mi je da sam lukavo
postupio to nikome nisam rekao svoju adresu, ak ni
Domingesu, kao i da e bio paralizovan ili ne slepilo
spreiti tog lakrdijaa da pojuri za mnom niz stepenice.
Kao vihor sam zadio bulevarom, uleteo u
Luksemburki park i trei bez prestanka izjurio na drugi

njegov kraj. Tamo sam zaustavio taksi: naumio sam da

odem u hotel po kofer i da zbriem iz Pariza. Meutim, dok
sam tako navrat-nanos kovao planove o putovanju, palo mi
je na pamet da je, mada nikome nisam dao adresu, vrlo
moguno (ma ta moguno? nesumnjivo!) da me je Sekta
pratila do hotela, jer je predvidela ovakav iznenadan beg.
Kog e mi avola kofer? Paso i novac sam uvek nosio sa
sobom. tavie: ne znajui tano ta sve moe da me snae,
dugogodinje iskustvo u tom istraivanju navelo me je da
preduzmem neke mere koje sam sada smatrao genijalnim:
u pasou sam imao vize za dve ili tri zemlje. Jer, kao to se
moe i oekivati, posle dogaaja u ulici Gej Lisak, Sekta e
odmah postaviti strau u argentinskom konzulatu ne bi li
mi ula u trag. Jo jednom me je, mada uznemirenog,
obuzelo oseanje moi, izazvano mojom dalekovidou i
domiljatou.
Taksisti sam rekao da me odvede do Velikih bulevara i
da me tamo ostavi pred nekom putnikom agencijom.
Izvadio sam kartu za prvi sledei avion. Pomislio sam da bi
mogli da poalju uhode i na aerodrom, ali sam se ponadao
da e Sekta zalutati oekujui da, najpre odem u konzulat.
Tako sam otputovao za Rim.

XXXI
Koliko budalatina poinimo onda kada mislimo da se
rukovodimo strogim logikim rasuivanjem! Zaista, mi
rasuujemo dobro, rasuujemo izvanredno, na osnovu
premisa A, B i C. Jedino to nismo uzeli u obzir premise D i
E, a ni F. Kao ni preostala slova latinine abecede ili
iriline azbuke. Taj isti mehanizam navodi pametne
psihoanalitiare da budu bezbrini nakon to su izveli
sasvim ispravne zakljuke na slabanim osnovama.
Koliko me je gorkih misli obuzimalo na tom letu u Rim!
Pokuavao sam da sredim svoje zamisli, teorije i doivljaje.
Budunost moemo da predvidimo samo ako pokuamo da
otkrijemo zakonomernosti prolosti.
Koliko je samo greaka bilo u toj prolosti! Koliko
previda! Koliko naivnosti! Tada sam se prisetio onog to se
dogodilo Viktoru Brauneru i najednom uvideo kakvu je
dvosmislenu ulogu odigrao Dominges. Sada, posle mnogo
godina, moja pretpostavka je potvrena: Dominges
zavrava u ludnici i izvrava samoubistvo.
Za vreme tog leta za Rim setio sam se ta je snalo
Viktora Braunera. Takoe sam se prisetio da sam, susrevi
se sa Domingesom, upitao za sve redom, za Bretona, za
Perea, za Estevana Fransesa, za Matu, za Marsela Ferija.
Jedino nisam pitao za Viktora Braunera. Nesmotrenog li
zaborava!
Ispriau taj dogaaj za one itaoce kojima nije poznat.
Kao slikara, Braunera je zaokupljalo slepilo i na nekoliko
slika je naslikao ljude s jednim probuenim ili izbijenim
okom. ak je naslikao i jedan autoportret na kome je jedno

njegovo oko izgledalo uplje. Elem, negde uoi rata,

prilikom orgijanja u ateljeu jednog nadrealistikog slikara,
Dominges se napio i u pripitom stanju gaao nekoga
aom. Taj se izmakao a aa je pogodila Viktora Braunera
u oko i izbila mu ga.
Hajde, sada, recite: moemo li uopte da govorimo o
sluajnosti? Ima li sluajnost udela meu ljudima? Ni
govora! Ljudi se kreu kao meseari ka ciljevima koje
pokatkada jedva naziru. Medutim, ti ciljevi ih privlae, kao
to plamen privlai leptirice. Tako je Brauner krenuo u
susret Domingesovoj ai i svom slepilu. Tako sam i ja
1953. godine krenuo ka Domingesu, ne znajui da jo
jednom idem u susret svojoj sudbini. Od svih ljudi koje sam
tog leta 1953. mogao da potraim, gle, jedino sam se setio
da potraim oveka koji je na neki nain bio u Sektinoj
slubi. Ostalo je jasno kao dan: slika koja je privukla moju
panju i prestravila me, slepa ena kao model (model za tu
jednu priliku), ona lakrdija od voenja ljubavi sa
Domingesom, moje blesavo posmatranje sa osmatranice,
moja veza sa slepom enom, ona komedija s paralizovanim
ovekom itd.
Upozorenje naivnima:
SLUAJNOST NE POSTOJI
A naroito upozorenje onima koji posle mene, nakon
to proitaju ovaj izvetaj, budu odluili da preduzmu
traganje i da odu dalje nego to sam otiao ja i mnogi drugi
nesrenici pre mene: Mopasan (koji je platio ludilom),
Rembo (koji je, uprkos bekstvu u Afriku, ipak naposletku
poludeo i zadobio gangrenu) i mnogi drugi znani i neznani
junaci. Junaci koje ne poznajemo, a koji su skonali meu
zidovima ludnice, umrli od rana zadobijenih prilikom
muenja kome ih je podvrgnula politika policija, ugueni u

slepim jamama, utopljeni u movarama, nestali kao rtve

mrava mesodera u Africi ili u eljustima morskih pasa,
ukopljeni i prodati sultanima na Istoku ili, kao ja, osueni
da umru spaljeni.
Iz Rima sam pobegao u Egipat, a tamo sam se ukrcao
na brod za Indiju. Kao da me je sudbina preduhitrila i ve
ekala tamo: u Bombaju sam se obreo u javnoj kui u kojoj
su sve prostitutke bile slepe. Prestravljen, pobegao sam u
Kinu a odatle za San Francisko.
Nekoliko meseci sam se skrasio u pansionu neke
Italijanke po imenu ovana. A kada sam poverovao da se
vie nita sumnjivo ne deava, odluio sam da se vratim u
Argentinu.
Kada sam se ponovo obreo ovde, pouen ranijim
iskustvom, oprezno sam iekivao dan kada u
posredstvom nekog roaka ili poznanika, oslepelog
nesrenim sluajem, ponovo uspostaviti vezu.
Ve znate ta se kasnije dogodilo: slovoslaga Selestino
Iglesijas, iekivanje, nesrean sluaj, ponovo iekivanje,
stan u Belgranu i, naposletku, hermetiki zatvorena soba u
kojoj sam poverovao da me eka kraj.

XXXII
Ni sam ne bih umeo da kaem: da li usled umora,
vieasovnog iekivanja ili zaguljivog vazduha, tek,
poeo je da me hvata dreme. Naposletku sam zaspao, ili
mi se danas tako ini, utonuo sam u nemiran i teak
polusan. Komari su se smenjivali, izmeani ili
pothranjivani seanjima na dogaaje, kao to je dogaaj s
liftom ili onaj s Lujzom.
Seam se da mi se u jednom trenutku uinilo da se
guim. Izbezumljen, ustao sam i jurnuo ka vratima i stao
silovito da udaram u njih. Onda sam skinuo sako a potom i
koulju, jer me je sve stezalo i guilo.
Do tog trenutka svega se jasno seam.
Ne znam da li su se zbog mog lupanja i vikanja otvorila
vrata i na njima pojavila Slepa ena.
Jo i sada vidim kako se njena hijeratika pojava ocrtava
na vratima, obasjana nekom fosforescentnom svetlou.
Delovala je velianstveno. Iz njenog dranja i lica zrailo je
neto neodoljivo i zanosno: kao da se, uspravna i tiha, na
vratima pojavila zmija zagledana u mene.
Napregnuo sam se ne bih li razbio aroliju koja me bee
skamenila: moja namera (suluda ali i logina, s obzirom na
to da mi je bila jedina nada) bila je da se bacim na nju, da je
oborim ukoliko zatreba, da naem izlaz i da pobegnem.
Meutim, jedva sam se drao na nogama. Oseao sam kako
me obuzima dreme, umor mi se uvlaio u miie; kao da
me obuzela groznica. Zaista, bilo mi je udaralo sve jae, a
onda sam u jednom trenutku pomislio da e mi se glava
rasprsnuti kao plinska boca.

Ipak, u asu prisebnosti rekao sam sebi da mi, ukoliko

ne iskoristim tu priliku, nikada vie nee poi za rukom da
se izbavim.
Uz ogroman napor, skupio sam preostalu snagu i bacio
se na Slepu enu. estoko sam je odgurnuo i jurnuo u
drugu odaju.

XXXIII
Spotiui se u pomrini, potraio sam izlaz. Otvorio
sam neka vrata i obreo se u odaji mranijoj od prethodne.
Izbezumljeno sam srljao, saplitao se o stolove i stolice,
spoticao se, opipavao zidove, da bih naposletku napipao
neka vrata. Otvorio sam ih i naao se u jo mranijoj
prostoriji.
Seam se da sam, onako smuen, pomislio: O, boe,
izgubljen sam. Kao da sam iscrpeo poslednji deli snage,
sruio sam se na pod. Izgubio sam svaku nadu: sigurno
sam uleteo u nekakav lavirint iz koga mi izlaza nema. Tako
sam leao nekoliko minuta, dahui i preznojavajui se.
Ne smem da izgubim prisustvo duha, prolo mi je kroz
glavu. Pokuao sam da se priberem i tek tada sam se setio
da u depu imani upalja. Upalio sam ga i video da je soba
prazna i da postoje jo jedna vrata. Priao sam i otvorio ih:
vodila su u nekakav hodnik kome se nije video kraj.
Preostalo mi je samo da poem njime, jer mi je to bila
jedina nada. Osim toga, posle kratkog razmiljanja, shvatio
sam da sam maloas pogreno mislio da sam izgubljen u
nekakvom lavirintu, jer me Sekta sigurno ne bi osudila na
tako lagodnu smrt.
Pun zebnje, zaputio sam se hodnikom. Koraao sam
nestrpljivo ali polako, jer je u upaljau bilo malo goriva pa
sam ga tek povremeno palio ne bi li mu svetlost due
trajala.
Posle tridesetak koraka, hodnik je izbijao na nekakvo
stepenite koje se sputalo (slino stepenitu kojim sam iz
prvog stana dospeo u podrum). Kroz stanove ili kue, ono

je vodilo u podrume ili podzemne prolaze Buenos Ajresa.

Posle desetak metara stepenite vie nije imalo cevkast
oblik i vodilo je kroz iroke otvorene prostore koji su bili u
potpunoj tami. Pomislio sam da su to verovatno podrumi
ili skladita, mada nisam mogao da vidim daleko, jer mi to
nije omoguavala slaba svetlost upaljaa.

XXXIV
to sam dublje silazio, sve jai je bivao um tekue
vode. Zato sam pomislio da se primiem nekom od
podzemnih kanala koji obrazuju ogromnu, hiljadama
kilometara dugu, lavirintsku vodovodnu mreu Buenos
Ajresa. Zaista, ubrzo sam se obreo u jednom od tih
smradnih tunela ijim dnom teku bujice smrdljivih voda. U
daljini je slabana svetlost nagovetavala da se, u pravcu
toka, verovatno nalazi otvor za odvod kinice ili aht koji
izbija na neku ulicu ili moda vodi ka uu u neki od
glavnih kanala. Odluio sam da krenem u tom pravcu.
Morao sam da koraam oprezno uzanom stazom s koje
nisam smeo da se okliznem, jer to ne bi bilo samo
pogibeljno nego i neopisivo odvratno.
Sve je bilo smradno i lepljivo. Zidovi i svodovi su bili
vlani, a niz njih su se slivali tanki mlazevi vode, koji su se
verovatno cedili kroz gornje slojeve terena.
esto sam u ivotu razmiljao o toj podzemnoj mrei,
bez sumnje zato to sam po prirodi sklon da mislim o
podrumima, jamama, tunelima, peinama, piljama,
peterima i o svemu to ima iole veze s tom zagonetnom
podzemnom stvarnou: o guterima, zmijama, pacovima,
bubavabama, lasicama i slepim ljudima.
Odvratni, golemi slivnici Buenos Ajresa! O, jezivi donji
svete, o, postojbino smea! Zamiljao sam kako tamo gore,
po raskonim salonima, etaju zanosne i prefinjene ene,
zamiljao sam besprekorne i uglaene direktore banaka,
uiteljice kako acima govore da ne smeju da ispisuju
rune rei po zidovima, zamiljao bele utirkane mantile,

veernje haljine od tila i muslina, poetske rei koje se

kazuju voljenoj eni, dirljive govore o graanskim
vrlinama. A dotle, ovde dole, u ogavnoj i sramnoj bujici,
teku izmeane menstruacije romantinih dragana, izmeti
lepravih devojaka u muslinskim haljinama, prezervativi
koje su upotrebili uglaeni direktori, fetusi ubijeni prilikom
nebrojenih abortusa, otpaci iz miliona kua i restorana,
beskonano, neizmerno ubre Buenos Ajresa.
I sve je to teklo tajnim kanalima prema Nitavilu, kao
da Oni Odozgo ele da zaborave, kao da se trude da se
oglue o ovu stranu svoje istine. Kao da su junaci s nalija,
poput mene, osueni na taj avolski i prokleti posao da
obelodane tu stranu stvarnosti.
O, istraivai Prljavtine, svedoci ubreta i Zlih Misli!
Da, odjednom sam imao utisak da sam nekakav junak,
junak s nalija, crn i odvratan junak, ali ipak junak. Kao
nekakav Zigfrid tmine, stupam kroz mrak i smrad, visoko
diui svoj crni barjak koji fijue pod naletima paklenih
uragana. Stupam u pravcu ega? Eto to nisam umeo da
razaberem i jo uvek, u ovim asovima koji prethode mojoj
smrti, to ne mogu da shvatim.
Najzad sam dospeo do onog otvora za odvod kinice
(bar sam tako mislio, jer je otuda dopirala ona slaba svetlost
koja mi je pomagala da koraam kanalom). Zaista, na tom
mestu se moj kanal ulivao u nekakav vei ije su vode
maltene huale. Gore, visoko sa strane, bio je nekakav
otvor, dugaak otprilike metar i irok dvadesetak
santimetara. Tuda se nipoto nije moglo izii, jer je otvor
bio uzan i nepristupaan. Obeshrabren, skrenuo sam
udesno, idui pravcem tog novog i ireg kanala. Pomislio
sam da u tako, pre ili kasnije, naii na neko glavno ue,
ukoliko se prethodno ne onesvestim od tog smradnog i
zaguljivog vazduha i ne sunovratim se u tu silnu bujicu.

Ali, posle manje od stotinu koraka, na svoju preveliku

radost, spazio sam male kamene ili betonske stepenice koje
su iz mog uzanog nogostupa vodile navie. Bio je to
nesumnjivo jedan od otvora koji koriste radnici prinueni
da povremeno silaze u ove jazbine.
Ohrabren, poeo sam da se penjem tim stepenicama.
Posle est ili sedam stepenika, stepenice su skretale udesno.
Popeo sam se jo nekoliko stepenika, a onda sam dospeo na
neko odmorite koje je vodilo u novi hodnik. Zaputio sam
se njime i najzad stigao do drugih stepenica, koje su bile
sline preanjim, ali su, na moje veliko iznenaenje, vodile
nadole.
To me je zbunilo i nekoliko asaka sam stajao u
nedoumici. ta da radim? Da se vratim natrag u veliki
kanal i da produim njime dok ne naiem na neke
stepenice koje bi vodile navie? udilo me je to iznova
valja sii, iako bi bilo logino peti se. Ipak, pomislio sam da
ono prethodno stepenite, onaj hodnik kojim sam proao i
ovo novo stepenite koje vodi nadole, predstavljaju neku
vrstu mosta iznad poprenog kanala, kakvih ima u
podzemnim eleznicama na stanicama gde se preseda na
druge linije. Pomislio sam da u, ukoliko nastavim istim
pravcem, svakako na kraju izii na povrinu. Dakle,
nastavio sam put. Spustio sam se novim stepenicama, a
zatim produio drugim hodnikom koji je odatle poinjao.

XXXV
to sam dalje iao, prolaz je sve vie liio na rudarsko
okno.
Poeo sam da oseam vlanu hladnou i tada sam
primetio da ve neko vreme koraam po raskvaenom tlu.
A tlo su sigurno raskvasili oni tanki mlazevi vode to su se
slivali niz hrapave zidove. Uostalom, vie to nisu bili
betonski zidovi delo graevinaca nego kanda zidovi
okna iskopanog ispod grada Buenos Ajresa.
Vazduh je bivao sve razreeniji. A moda mi se to samo
inilo zbog tame i zato to sam se oseao utamnien u tom
beskrajnom tunelu.
Takoe sam primetio da tlo vie nije vodoravno nego
da se postepeno sputa, kao da su oni to su kopali okno,
pratili nagib terena. Drugim reima, oigledno taj hodnik
nisu planski kopali inenjerci pomou maina. Imao sam
utisak da se nalazim u neistom podzemnom oknu koje su
iskopali preistorijski ljudi ili ivotinje, koristei ili moda
proirujui prirodne udubine i korita podzemnih potoka.
Taj utisak je potkrepljivala sve obilnija voda. Sve tee sam
koraao i na mahove ljapkao po blatu, dok ne bih naiao
na tvre i kamenitije delove. Voda je sve obilnije tekla niz
zidove. A okno je bivalo sve prostranije. Tada sam
najednom primetio da preda mnom zjapi peina; mora da
je bila ogromna, jer moji koraci su odzvanjali kao da
koraam pod dinovskim svodom. Naalost, pri krtoj
svetlosti upaljaa, nisam mogao da nazrem dokle se
prostire. Uoio sam i nekakvu maglu koja nije bila obino

vodeno isparenje nego je, sudei po jakom zadahu, moda

poticala od postepenog sagorevanja istrulelog drveta.
Zastao sam, verovatno prestravljen nesagledivom
veliinom te peine ili udovinog svoda. Pod nogama sam
oseao tlo pokriveno vodom. No, to nije bila stajaa voa;
ona je tekla u pravcu za koji sam pomislio da vodi ka
nekom od onih podzemnih jezera koja istrauju speleolozi.
Potpuna samoa, nemogunost da sagledam veliinu te
peine, prostranstvo tih voda koje mi je izgledalo
beskonano, ta para ili dim koji su me guili, sve je to u
meni uveavalo teskobu do te mere da je postala gotovo
nepodnoljiva. Pomislio sam da sam sam samcit na svetu.
Najednom mi je kroz glavu sinula pomisao da sam siao do
prapoetaka sveta.
Osetio sam se velianstvenim i beznaajnim.
Strahovao sam da me ta isparenja na kraju ne omame i
da se ne skljokam u vodu, te da se udavim ba kada sam
bio na putu da odgonetnem osnovnu tajnu ivota.
Od tog asa vie ne mogu da razluim ono to sam
stvarno doiveo od onog to sam sanjao ili su me ONI
naveli da sanjam, tako da nisam siguran ni u ono to
mislim da se dogodilo minulih godina ili dana. Danas bih
posumnjao i u epizodu sa Iglesijasom da nisam bio
oevidac nesree u kojoj je izgubio vid. Svega ostalog to se
zbilo posle tog nesrenog sluaja seam se s nekom
grozniavom jasnoom, kao da je posredi dugotrajan i jeziv
komar: pansiona u ulici Paso, gospoe Eepareborda,
oveka iz Elektrodistribucije, glasnika nalik Pjeru Freneu,
ulaska u kuu u Belgranu, Slepe ene, zatoenitva u
oekivanju presude.
U glavi je poelo da mi se muti. Uveren da u se ranije
ili kasnije onesvestiti, smogao sam snage da se povuem na
jedno mesto gde je vodostaj bio nii i tu sam se sruio od
iscrpljenosti.

Tada sam, zacelo u snu, zauo ubor potoka Las

Moharas koji se na naem posedu u Kapetan Olmosu uliva
u reku Aresifes. Leao sam na travi, u smiraj letnjeg dana, a
odnekuda je, kao iz velike daljine, dopirao glas moje majke
koja je, po obiaju, pevuila dok se kupala u potoku. Njena
pesma mi je isprva izgledala vesela, ali je zatim poela da
biva sve alovitija; hteo sam da je razumem, ali nisam
uspevao, a moja teskoba je bivala sve nepodnoljivija pri
pomisli da su rei te pesme od presudnog znaaja, takorei
pitanje ivota ili smrti. Probudio sam se viui: Ne mogu
da razumem! Ne mogu da razumem!
Kao to esto biva kada se ovek probudi posle
komarnog sna, pokuao sam da razaberem gde se nalazim
i u kakvom sam stvarnom stanju. esto mi se, u zrelim
godinama, priinjavalo da se nalazim u svojoj dejoj sobi,
tamo u Kapetan Olmosu, pa je trebalo da proe vie dugih i
munih minuta dok se ne vratim u stvarnost i shvatim u
kojoj se sobi i u kom vremenu nalazim. Borio sam se kao
davljenik, kao neko ko se boji da ga ponovo ne zahvati
nabujala reka iz koje je na jedvite jade poeo da se
iskobeljava, hvatajui se za rubove stvarnosti.
U asu kada je teskoba od pesme ili alopojke dostigla
vrhunac, ponovo me obuzelo to udno oseanje i oajniki
sam pokuao da se dokopam ruba te stvarnosti u kojoj sam
se probudio. Ali, ovom prilikom stvarnost je bila jo gora,
kao da sam se naao u izokrenutom komaru. Moji krici,
koji su se razlegali pod ogromnim svodovima, suoie me
sa stvarnou. Kroz muklu i crnu tiinu (kada sam se
skljokao, upalja mi je pao u vodu) bezumno sam vikao, ali
su se moje rei gubile u gluvim daljinama.
Kada je poslednji odjek mojih krikova zamro u tiini,
dugo sam sedeo potpuno smoden. Tek tada mi se uinilo
da potpuno shvatam samou i tamu koje me okruuju.
Dotle ili, bolje reeno, do trenutka koji je prethodio snu o

mom detinjstvu, iveo sam naprosto u vrtlogu svog

istraivanja i imao utisak da sam plen sumanute
nesvesnosti; strahovi ni uasi koje sam proiveo nisu bili u
stanju da me zaustave; kao da se celo moje bie upustilo u
ludaku trku ka ponoru, koju nita nije moglo da zaustavi.
Tek tada, dok sam sedeo u blatu sred podzemne peine,
ije granice nisam mogao ni da naslutim, obavijen tamom,
poeo sam jasno da shvatam svoju potpunu i surovu
samou.
Kao da je posredi puka opsena, priseao sam se one
vreve koja sada vlada gore, u onom drugom svetu, setio
sam se haotinog Buenos Ajresa u kome ive mahniti
pajaci: sve mi je to izgledalo kao detinjasta fantasmagorija,
nestvarna i beznaajna. Stvarnost je ipak neto drugo. I, kao
to rekoh, sam samcit, na vrhuncu tog sveta, oseao sam se
u isti mah velianstvenim i beznaajnim. Ne znam koliko
sam dugo proveo u toj otupelosti.
Medutim, tiina nije bila ravnomerna i apstraktna, nego
je postepeno postajala sloenija, kao to obino biva kada je
due grozniavo oslukujemo. Tada razaznajemo da nju
ispunjavaju sitne neravnomernosti, maltene neujni zvuci,
prigueni apati i tajanstveno pucketanje. I kao to
strpljivim posmatranjem vlanih mrlja na zidu poinjemo
da naziremo obrise lica, ivotinja i mitolokih udovita,
tako je u gluvoj tiini te peine moje paljivo uvo poelo da
otkriva strukture i da doarava oblike koji su postepeno
dobijali smisao: um dalekog vodopada, priguene glasove
obazrivih ljudi, saaptavanje bia moda negde u blizini,
zagonetne i isprekidane molitve, krianje nonih ptica,. Sve
u svemu, bezbroj glasova i znakova, koji su izazivali novi
uas ili lakomislenu nadu. Kao to ni Leonardo da Vini
nije izmiljao lica i udovita gledajui vlane mrlje na
zidu, nego ih je otkrivao u onim lavirintskim skrovitima,
tako je isto bezrazlono pomisliti da sam pod uticajem

svoje grozniave mate i iz straha uo jezive zvukove,

priguene glasove, molitve, lepet krila ili krianje ptiurina.
Ne, moja strepnja, moje dugotrajno i jezivo naukovanje,
dok sam izuavao Sektu, izotrenost mojih ula i mog uma
za tolikih godina istraivanja, sve mi je to omoguilo da
razaznam i otkrijem zloudne glasove i strukture koje
obian ovek ne bi zapazio. Jo u ranom detinjstvu nazreo
sam prve slike tog izopaenog sveta kroz svoje komare i
halucinacije. Sve to sam docnije uinio ili video, bilo je u
nekoj vezi sa tim svetom, a stvari koje drugima nisu nita
znaile, meni bi se ukazivale jasno kao na onim dejim
crteima u kojima ovek treba da otkrije zmaja skrivenog
meu drveem i potoiima. I dok su drugi deaci s
dosadom preletali preko Homerovih stranica, itajui ih
samo zato to su ih nastavnici terali, ja, koji sam pticama
kopao oi, ja sam osetio prvi drhtaj itajui kako taj pesnik,
s jezivom upeatljivou i gotovo mehanikom preciznou,
s perverznou znalca i osvetnikim sadizmom, opisuje
trenutak kada Odisej i njegovi drugari uarenim drvetom
kopaju veliko Kiklopovo oko. A zar i Homer nije bio slep?
A jednog dana sam nasumce otvorio majinu knjigu iz
mitologije i proitao: I ja, Tiresija po imenu, za kaznu to
videh i poeleh Atinu dok se kupala, bejah oslepljen, ali se
Boginja smilova na mene i obdari me sposobnou da
razumem govor ptica proroica, te stoga kaem tebi, Edipe,
da si ti, mada ne zna, onaj koji je ubio oca svoga i oenio se
majkom svojom, te e stoga biti kanjen. A poto ni kao
dete nisam verovao u sluajnost, to probadanje oiju
pticama, koje sam smatrao samo igrom, uinilo mi se kao
predskazanje. Vie nikada nisam uspeo da zaboravim kako
je Edip na kraju, poto je shvatio Tiresijine rei i video svoju
majku obeenu, probo iglom svoje zenice. Niti sam iz due
mogao da odagnam sve jae i osnovanije ubeenje da
svetom upravljaju slepi: posredstvom nonih mora i

halucinacija, kuge i vetica, vraara i ptica, zmija i svih onih

udovita tame i peina. Tako sam postepeno iza privida
razaznavao taj gnusni svet. I tako sam svoja ula izotravao
kroz strasti i strepnje, nadanja i strahove, da bi naposletku
mogle da vide te velike sile tame, kao to mistici uspevaju
da vide boga svetlosti i dobrote. A ja, mistik UBRETA i
PAKLA, mogu i treba da kaem: VERUJTE U MENE!
Tako sam, dakle, u toj prostranoj pilji konano nazreo
predvorje zabranjenog sveta u koji je, kako izgleda, izuzev
slepih, malo koji smrtnik kroio. Svoje otkrie oni su platili
stranim kaznama, da do dana dananjeg nikakvo njihovo
svedoanstvo nije u nepobitnom obliku dospelo u ruke
ljudi koji tamo gore i dalje ivotare svoj naivni san,
prezrivo odbacujui znakove koji bi inae trebalo da ih
trgnu iz sna ili sleui ramenima pred tim znacima: nekim
snom, vizijom u magnovenju, priom deteta ili ludaka. A ti
ljudi radi razbibrige itaju krnje izvetaje nekolicine onih
kojima je moda polo za rukom da zau u zabranjeni svet,
pisaca koji su na kraju poludeli ili izvrili samoubistvo (kao
Arto, Lotreamon, Rembo) i koji su time samo zasluili da ih
udostojimo meavinom uenja i prezira koje odrasli
ispoljavaju prema deci.
Dakle, oseao sam kako nevidljiva stvorenja gamiu
kroz tamu, slutio sam horde golemih gmizavaca, zmije
sklupane u blatu poput crva u leini dinovske ivotinje,
ogromne slepe mieve, neku vrstu pterodaktila, ija sam
krila uo kako muklo lepraju i kojima bi me na ogavan
nain povremeno okrznuli po telu ili po licu, najzad, slutio
sam ljude koji zapravo vie nisu bili ljudska bia usled
trajnog druenja s tim podzemnim udovitima ili usled
nude da se kreu movarnim terenima te vie ne hodaju
nego praktino gmiu kroz blato i ubre koje se gomila u
tim piljama. Ne bih mogao da kaem da sam sve ove
pojedinosti video svojim oima (jer je vladao mrak), ali sam

mogao da ih naslutim po onih hiljadu znakova koji nikada

ne varaju: po dahtanju, mumlanju i ljapkanju.
Dugo sam ostao tako nepomian, nasluujui taj
odvratni i pritajeni ivot oko sebe.
Kada sam ustao, osetio sam kao da mi praina i pauina
ispunjavaju modane vijuge.
Dugo sam stajao na klecavim nogama, ne znajui ta da
radim. A onda sam zakljuio da treba da poem u onom
pravcu odakle mi se uinilo da dopire neka slabana
svetlost. Tada sam shvatio koliko su rei svetlost i nada bile
vrsto povezane u jeziku prvobitnog oveka.
Kretao sam se neravnim terenom: as bi mi voda sezala
do kolena, as bi jedva vlaila tlo, koje mi je izgledalo ba
kao dno laguna iz pampe mog detinjstva: bilo je glibavo i
elastino. Kada bi nivo vode poinjao da raste, skretao bih s
puta i iao onuda gde je bilo manje vode, da bih zatim opet
nastavljao u pravcu one udaljene svetlosti.

XXXVI
to sam dalje iao, svetlost je postajala sve jaa.
Naposletku, shvatio sam da je peina, u kojoj sam verovao
da se nalazim, u stvari ogroman amfiteatar koji se otvarao
prema velianstvenoj zaravni osvetljenoj bledocrvenkastom
i ljubiastom svetlou.
Kada sam iziao iz amfiteatra toliko da mogu pogledom
da obuhvatim to neznano nebo, video sam da ta bleda
svetlost potie od zvezde verovatno stotinak puta vee od
naeg sunca, ali je njen onemoali sjaj kazivao da je to jedna
od onih zvezda na izdisaju i da preostalom snagom
obasjava hladne i puste planete njihove vasione, svetlou
poput one koju, u mraku kakve velike sobe, iri kamin u
kome su cepanice dogorele pa su ostali samo ugarci i pepeo
koji se lagano gasi. Bio je to zagonetni rumenkasti sjaj koji
nas, u nonoj tiini, uvek navodi na setne i tajanstvene
misli: zaronivi u ono to je najdublje u nama, razmiljamo
o prolosti, legendama i dalekim zemljama, smislu ivljenja
i umiranja, sve dok, u polusnu, ne pomislimo da lebdimo
nad jezerom nejasnih sanjarija i da u suton plutamo na
splavu po nekakvom dubokom i nepominom okeanu.
Predele sete!
Ojaen tiinom i pustonou, dugo sam stajao
nepomino i posmatrao taj prostrani predeo.
A tamo gde mi se inilo da je zapad, u ljubiastom
sutonu olujnog ali nepominog neba, kao da je na mig
zaleena i skamenjena velianstvena olujina, naspram tog
neba, na kome su oblaci izgledali kao razbacane guvice
vate natopljene krvdju, ocrtavali su se udnovati tornjevi,

dinovsld visoki, koje su vekovi razorili, a moda i ta

katastrofa kojaje opustoila ovaj mrtvaki predeo. Skeleti
visokih bukava, iji su se avetinjski pepeljasti obrisi isticali
naspram onih krvavih oblaka, kao da su ukazivali na to da
je neki planetarni poar bio poetak ili kraj te katastrofe.
Okruen tim tornjevima, u sredini se uzdizao kip. Bio je
visok koliko i te kule. U sredinjem delu kipa, negde blizu
pupka, blistao je fosforescentni far. Zakleo bih se da trepe
samo da smrt, koja je carovala u tom predelu, nije
ukazivala da je to treptanje samo opsena mojih ula.
Bio sam ubeen da tu zavrava moje hodoae i da u
moda u tom bezbednom skrovitu konano otkriti smisao
svog ivota.
Prema severu, ovu setnu pusto opasivao je lanac
meseinastih planina, visok sigurno dvadeset ili trideset
hiljada stopa. Taj planinski lanac je liio na hrbat
udovinog okamenjenog zmaja.
Na junoj strani te goleti, meutim, isticala su se
vulkanska grotla. Podseala su na meseeve prstenove.
Ugaena i naizgled ohladena, ta grotla su se nizala u
nedogled ka junim krajevima. Nisu li to bili oni vulkani
to su svojevremeno bujicama lave razorili i pretvorili u
pepeo ove predele?
Odavde gde sam se nalazio, opinjen i skamenjen,
nisam mogao da razaberem da li su se ti gorostasni tornjevi
(moda posveeni neznanim obredima) uzdizali usamljeni
na toj zaravni ili su se, pak, nalazili u sreditu nisko
gradenih mrtvih gradova koji su se mogli videti sa mesta
gde sam stajao.
inilo se da me Fosforescentno Oko poziva. Pomislio
sam da mi je sudbina odredila da idem prema tom velikom
kipu na ijem se stomaku to Oko nalazilo.
Meutim, kao da je moje srce zapalo u ono latentno
stanje u kome gmizavci ive za dugih zimskih meseci:

jedva da je kucalo. Imao sam bolno i potmulo oseanje da

se ono zgrilo i otvrdnulo pri pogledu na taj zloslutni
predeo. U tom mrtvom carstvu nije se uo ni zvuk, ni glas,
nikakav um ili uanj. Neopisiva seta dizala se i kao magla
irila preko tog zagonetnog i pustog predela.
Da li su te goleme kue zaista puste? Na asak sam
pomislio da su u njima nekada iveli zverski dinovi,
ovekomrsci.
Fosforescentno Oko me je i dalje mamio, tako da je ta
privlanost postepeno nadjaala moju otupelost te sam se
uputio ka kulama.
Po toj srebrnkastoj zaravni koraao sam neko vreme, ali
ne mogu da procenim koliko je trajaio, jer je zalazea
zvezda na olujnom nebu i dalje nepomino stajala.
Idui tako, primetio sam da tu nema ivog stvora, da je
lava sve pretvorila u kre i da je uareni pepeo (koji je
kosmika kataklizma sruila u drevna vremena) sve
okamenio.
to sam se vie pribliavao kulama, one su bivale
velianstvenije i zagonetnije. Bilo ih je dvadeset i jedna:
rasporeene na poligonu iji prenik nije bio manji od
prenika Buenos Ajresa. Bile su sazidane od crnog, moda
bazaltnog kamena, pa su se stoga sveano isticale na toj
pepeljastoj visoravni spram ljubiastog neba po kome su
bile razbacane gromuljice purpurnih oblaka. Iako razarane
vekovima i katastrofama, delovale su impozantno u svojoj
veliini.
U sredini se jasno isticao kip nekog nagog boanstva na
ijem stomaku je blistalo Fosforescentno Oko.
Boanstvo je bilo okrueno dvadeset jednom kulom
koje su kanda straarile oko njega.
Bilo je isklesano od ukastosivog kamena. Imalo je telo
ene, ali su mu krila i glava, isklesani od sjajnog crnog
bazalta, podseali na vampira. Na rukama i nogama je

imalo snane kande. Boginja nije imala lice, ali joj je na

mestu pupka bletalo dinovsko Oko koje me je vodilo i
privlailo. To Oko je moglo da bude ogroman dragi kamen,
moda rubin, ali bih pre rekao da je to bio lelujav odsjaj
unutarnje i vene vatre, jer mi se inilo da je taj sjaj zaista
iv, to je usred sumorne pustoi izazivalo strah i divijenje.
Bilo je to uasno i setno boanstvo, sablasni demon koji
je verovatno imao vrhovnu vlast nad ivotom i smru.
to sam se vie pribliavao boginji, primeivao sam da
je mineralna zaravan naokolo prekrivena posmrtnim
ostacima: bio je to ugijenisan i nepomian muzej strave i
uasa. Zapazio sam skamenjene hidre koje su ivele u
drevna vremena, idole utih oiju u tihim praznim
stanitima, boginje arene poput zebri, slike nemog
idolopoklonstva s nedokuivim natpisima.
inilo se da se u tom predelu odigrava jedan jedini
obred, okamenjeni Obred Smrti. Iznenada sam se osetio
strahovito usamljen, te sam kriknuo. A u toj mineralnoj i
vanistorijskoj tiini moj krik je odjekivao kao da prolazi
kroz minula stolea i izumrle narataje.
Zatim je ponovo zavladala tiina.
Tada sam shvatio da treba da idem do kraja: Oko tog
boanstva je bletalo i nedvosmisleno me pozivalo.
Dvadeset i jedna kula bili su vrhovi poligonalnog zida
kome sam se pribliavao na svom iscrpljujuem putu. A to
se razdaljina smanjivala, zid je izgledao sve vei. Kada sam
stigao do njegovog podnoja i pogledao uvis, ocenio sam
da je taj zid, oigledno neprobojan, visok kao gotska
katedrala. A kule su zacelo bile sto puta vie.
ZNAO SAM da mora postojati nekakav ulaz kroz taj
kameni opasa kuda bi se moglo ui u taj prostor, i da taj
ulaz postoji MODA SAMO U TU SVRHU. Moj duh je
sada bio naprosto opsenjen saznanjem da je sve to (te kule,
taj pusti predeo, mesto gde se nalazi boanstvo, ta zvezda

na zalasku) nesumnjivo ekalo da ja doem i da sve to nije

nestalo u nitavilu samo zato to je ekalo na mene. I da e
se, poto budem uao u Oko, sve raspriti kao
hiljadugodinji privid.
Ovo ubeenje mi je dalo snage da istrajem u traganju za
ulazom.
Poto sam danima kruio oko tog golemog bedema,
konano sam iznuren nabasao na ulazna vrata.
Kamenite stepenice vodile su od ulaza ka
Fosforescentnom Oku. Preda mnom je bilo na hiljade
stepenika. Strahovao sam da me ne uhvati vrtoglavica i da
me ne savlada umor. Ipak, gonjen fanatinom eljom i
beznadem, poeo sam da se penjem.
Neko vreme (ije trajanje ne bih umeo da odredim, jer je
zvezda i dalje stajala na istom mestu i obasjavala taj
bezvremeni predeo) penjao sam se beskrajnim stepenitem.
Moje izranavljene noge i stegnuto srce svedoili su o tom
nadljudskom naporu. Dok se tiina irila ugljenisanom
zaravni prekrivenom okamenjenim idolima i drveem, za
mnom se dizao veliki Severni planinski lanac.
Niko, ama ba niko nije mi pomagao usrdnim
molitvama. Pa ak ni mrnjom.
Tu divovsku borbu trebalo je da vodim SAM sred
okamenjene ravnodunosti nitavila.
to sam se vie peo beskrajnim stepenitem,
Fosforescentno Oko je sve vie raslo. Kada sam najzad
dospeo do Njega, pao sam niice od umora i straha. Tako
sam ostao neko vreme.
Onda je potmuo i zapovedniki glas, kao da dopire iz
Oka,
SADA UI. OVO JE TVOJ POETAK I TVOJ KRAJ.
Uspravio sam se i, zaslepljen crvenim sjajem, uao.
Snaan ali neodreen blesak, svojstven fosforescentnoj
svetlosti koja rastae obrise i ini da oni podrhtavaju,

obasjavao je dugaak i uzan hodnik koji je vodio u visinu.

Morao sam da se puzei penjem. A taj blesak je dolazio s
kraja tunela, kao iz tajanstvene podvodne peine. Blesak
koji su moda stvarale alge, avetinjska a istovremeno jaka
svetlost, nalik onoj koju sam u tropskim noima, poudno
zurei u morske dubine, ugledao plovei Sargakim
morem. Fluorescentno sagorevanje algi to u gluvilu
podvodnih bezdana obasjava predele nastanjene
udovitima koja izranjaju na povrinu samo u neobinim i
uasnim prilikama, sejui paniku meu brodskim
posadama koje zla srea nanese tim podrujima, tako da se
deava da itave posade polude i pomorci poskau u more,
a brodovi, preputeni sudbini, kao nemi svedoci nesree,
avetinjski i tajanstveni, godinama ili decenijama docnije
plutaju, noeni morskim strujama i vetrovima, sve dok kie,
tajfuni istonih mora, arko tropsko sunce, monsuni
Indijskog okeana i vreme (jednostavno Vreme) ne uine da
istrunu i zatim raznesu njihove trupove i jarbole, da bi na
kraju sve bilo izjedeno solju i jodom, gljivama i ribama, a
ostaci nestali u okeanskim dubinama, esto blizu iste one
nemani to je izazvala katastrofu, a koja je godinama
paljivo, perverzno i neumoljivo pratila to besmisleno
hodoae ukletog broda.
ta me je u toj peini podsetilo na godine traganja kada
sam na onom neuglednom teretnjaku plovio pod zvezdama
Kariba?
Dok sam se penjao tim klizavim, sve toplijim i
zaguljivijim tunelom, dogodilo mi se neto uasno: moje
telo poelo je da se pretvara u telo ribe. Moji udovi su se
polako preobraavali u peraja i osetio sam da mi kou
prekrivaju tvrde krljuti.
Blesak na izlazu iz tunela bivao je sve jai: privlaio je a
u isti mah i uasavao. U toj stranoj tiini ponovo mi se
uinilo da ujem onaj daleki vapaj ili zov, neto to me je,

kao u snu, podsealo na davne dogaaje koji mi blede u

seanju.
Moje telo-riba jedva da je jo moglo da klizi tim
prolazom. Vie se nisam peo zahvaljujui sopstvenom
naprezanju, jer nisam mogao da pokreem peraja: snana
grenja tog uzanog tunela, koji je sada izgledao kao da je od
gume, stezala su me, ali su me i nosila nezadrivom
usisnom snagom u pravcu halucinantnog kraja. Sve dok
najednom nisam izgubio svoju svest-ribu. Prostrane
planetarne oblasti i ogromne koliine vremena bile su
silovito usisane. A u onih nekoliko sekundi, koliko je
potrajalo uspee do tog Sredita, kroz moju svest je
munjevitom brzinom prodefilovalo mnotvo lica, katastrofa
i zemalja. Video sam stvorenja koja su zurila sa izrazom
uasavanja na licu, jasno sam razaznavao prizore iz svog
detinjstva, planine Azije i Afrike iz svog skitalakog ivota,
ptice i ivotinje osvetnike i zajedljive, zatim tropske
sutone, pacove u nekom ambaru u Kapetan Olmosu,
neugledne javne kue, potom onog ludaka koji izgovara
kljune ali naalost nerazumljive rei, ene koje raskalano
pokazuju svoj raepljeni polni organ, ptice grabljivice kako
nadleu naduvene strvine po pampi, vetrenjae na imanju
mojih roditelja, pijandure kako preturaju po kantama za
ubre i velike crne ptice kako se otrim kljunovima
ustremljuju ka mojim uasnutim oima.
Pretpostavljam da se sve to odigralo u nekoliko
sekundi. Onda sam izgubio svest i osetio da se guim.
Meutim, tada se uinilo da moju svest zamenjuje snano
ali neodreeno oseanje: oseanje da sam konano uao u
veliku peinu i utonuo u njene tople, elatinaste i
fosforescentne vode.

XXXVII
Ne znam koliko sam vremena proveo u besvesnom
stanju. Jedino znam da sam, doavi svesti, imao utisak da
sam u meuvremenu prokrstario zoolokim erama i siao u
ponore dubokog, drevnog i nepoznatog okeana.
Najpre nisam shvatao gde se nalazim, nisam se seao
dugotrajnog hodoaa do Boanstva, ni dogaaja koji su
mu prethodili. Leao sam na krevetu, glava mi je bila teka,
kao napunjena olovom, a moje zamuene oi jedva su
gledale: uspevao sam jedino da opazim udno svetlucanje,
postepeno shvatajui da je tako svetlucalo i u sobi Slepe
ene pre nego to sam pobegao. Meutim, nesavladiva
tromost obuzela mi je miie i nisam mogao da se
pokrenem, pa ni da pogledam oko sebe ne bih li dokuio
gde se nalazim. Kao da se moje pamenje postepeno
obnavljalo (poput centra za veze posle zemljotresa) i tada
su poeli da mi se priviaju delii moje pustolovine:
Selestino Iglesijas, ulaz u stan u Belgranu, prolazi, pojava
Slepe ene, zatoenitvo u sobi, beg i, naposletku,
sputanje do Boanstva. Tek tada sam primetio da je
svetlucanje, koje je obasjavalo sobu u kojoj sam se sada
nalazio, potpuno isto kao u peini ili na stomaku velikog
kipa i istovetno svetlucanju u sobi Slepe ene kada se ona
ponovo ukazala preda mnom.
To seanje (kao i ono to su moje oi postepeno nazirale
na tavanici, na zidovima te prostorije) navelo me je na
pomisao da se opet nalazim u sobi Slepe ene iz koje sam
verovao da sam pobegao. Kao da su mi ula postala
ponovo izotrena i mada se nisam usuivao da pogledam

ka vratima, sada sam imao oseaj da na njima ponovo stoji

Slepa ena. Ne usuujui se da se osvrnem, pokuao sam
da krajikom oka proverim taj utisak. Mada nisam mogao
da razaznam pojedinosti, nazreo sam hijeratiku ensku
priliku.
Ponovo sam se nalazio u sobi Slepe ene. Svekoliko
moje hodoae po podzemlju i slivnicima otpadnih voda,
moj hod golemom peinom i konano moj uspon do
Boanstva bili su samo fantasmagorija koju su Slepa ena
ili itava Sekta nainili svojim maginim moima. Ipak,
nisam na to pristajao; iako su ona velika pusta zaravan, one
hiljadugodinje kule i onaj ogromni kip izgledali kao
komar, moj silazak u kloake Buenos Ajresa i moj hod po
blatnjavom podzemlju krcatom udovitima imali su,
naprotiv, snagu i ivotnost neega nesumnjivo doivljenog.
To me je navelo na pomisao da je i ono drugo, ono moje
putovanje do Boanstva, bilo stvaran dogaaj a ne pusti
san. U tom asu um mi nije bio dovoljno bistar, a nisam bio
ni dovoljno pribran da o svemu porazmislim. Sada mislim
da sam sve to zaista doiveo i da su mi arobne moi Slepe
ene (ak i u sluaju da nikada ne iziem iz njene sobe)
omoguile da sve to doivim ne pomakavi se s mesta, kao
to je to sluaj s magijama prvobitnih kultura: telo spava ili
imamo utisak da spava, dok dua putuje dalekim
krajevima. Zar dua nije zamiljena kao ptica koja moe da
leti dalekim zemljama? im pobegne iz svoje tamnice,
sainjene od tela i vremena, duaje kadra da uzleti u
bezvremena nebesa, gde ne postoji ni ranije ni kasnije, gde
se ono to e se dogoditi kasnije, ili izgleda da e se
dogoditi, ovekoveuje s tim istim njenim telom u vidu
kipova Nevolje i Nesree. Ukoliko svaki san znai lutanje
due po tim predelima venosti, svaki san, za onoga ko
ume da ga protumai, predstavlja predskazanje ili izvetaj
o onome to tek predstoji. I tako sam ja na tom putovanju

saznao kao to je Edip uo iz Tiresijinih usta kakav mi

koban kraj predstoji,
Osetio sam da ta ena prilazi mom krevetu. Moja
nadraena ula, a ne njeni koraci (neujni u toj tiini kroz
koju je stupala valjda bosonoga), nagovestila su mi da ona
dolazi. Gotovo skamenjen, zurei u tavanicu, oseao sam
kako mi razbludno prilazi. Sklopljenih oiju, kanda elei
da spreim ono to e uslediti, govorio sam sebi: Ona je na
tri koraka od mog kreveta, Sada je, evo, na dva koraka,
Evo je pored mene. Tada sam osetio to bie pored mog
uzglavlja. Nisam hteo da otvorim oi, ali sam znao da je
ona tu, da me posmatra; njeno iekivanje postalo je
nepodnoljivo.
udnovato: imao sam utisak da je ta ena dola
odazivajui se mranom ali upornom zovu mog bia. Jo i
sada ne umem da to objasnim. Nema sumnje da sam bio
Sektin zatoenik i da je ta ena, koja sada stoji pored mog
uzglavlja, sa kojom mi predstoji najgrozniji snoaj,
predstavljala deo ili poetak Kazne koju mi je dosudila
Sekta. Ali je bio i kraj dugotrajne potrage koju sam,po
sopstvenoj volji, dugo, strpljivo i smiljeno vodio godinama.
inilo mi se da je u pitanju dvostruka magnetska
privlanost. Poput meseara, bio sam odveden u tajne
oblasti Sekte, ali se takoe inilo da sam godinama ulagao
svoje najmranije i najvee snage, teei da jednog dana u
tu sobu u Belgranu prizovem enu koju sam na izvestan
nain eleo najvie u ivotu.
Dakle, paralizovalo me i istovremeno omamljivalo neko
sloeno oseanje: meavina straha i udnje, munine i
ulnosti. A kada sam naposletku otvorio oi, ugledao sam
je kako stoji gola preda mnom, kako njeno telo zrai
elektrinim fluidom koji je strujao do mog tela i budio moju
poudu.

Kako je ta ena mogla da bude Kazna koju je Sekta od

pamtiveka zamislila, sadistiki pripremila i sada sprovodila
u delo? Sa uasom, ali i sa nadom koja bi se mogla nazvati
mranom (nadom kakva zacelo postoji u Paklu), video sam
kako se ta zmija sprema da legne pored mene. U tmastim
tropskim noima viao sam kako avetinjski elektricitet
ognja svetog Elma varnii s vrhova jarbola; a sada sam
video kako to magnetsko svetlucanje varnii s vrhova
njenih prstiju, njene kose, njenih trepavica i sa drhtavih
bradavica njenih dojki eznutljivih kao kompasi uarenog
tela u blizini snanog magneta to ih je privukao kroz
mrane i delirine predele.
Crna Zmija opsednuta neistim silama, a ipak obdarena
svetom mudrou!
Nepomian i miran kao ptica pred pogledom koji
hipnotie, gledao sam je kako mi prilazi lagano i razbludno.
Kada su njeni prsti napokon dodirnuli moju kou, to je
liilo na elektrino pranjenje Velike Crne Rae koja boravi
u morskim dubinama.
Snaan blesak me je oinuo i zaslepeo. U magnovenju
mi je sinulo sada ve neporecivo otkrovenje: TO JE ONA! U
tom trenu vladala mi je zbrka u glavi. Ali sada, dok
oekujem smrt, razmiljam o zagonetnosti tog otelovljenja,
moda slinog onome to, prizivano neprikosnovenom
eljom, proima telo medijuma; s tom razlikom to ta
prizivana svojstva poprimaju podjednako dua i telo. Pitam
se, takoe, da li je moja mrana, nehotina elja strpljivo
izazvala to otelovljenje koje mi je Slepa ena razbludno
podarila ili su, naprotiv, ta Slepa ena i ceo taj Svet Slepih
(kome je ona pripadala) bili stravina organizacija u mojoj
slubi, smiljena za moje sladostrasno uivanje, moje
stradanje i konano za moje kanjavanje.
Taj trenutak lucidnosti bio je, meutim, samo munja
koja je obasjala ponor. Zatim sam izgubio oseanje za

svakodnevicu, jasno seanje na svoj pravi ivot i svest koja

vri velike i presudne podele po kojima ovek treba da ivi:
podele na raj i pakao, na dobro i zlo, na telo i duu. Ali i na
vreme i venost: jer ne znam, niti u ikada znati, koliko je
potrajalo to neastivo sparivanje, poto u jazbini nije svitalo
ni mrknulo nego je trajao jedan jedini pakleni dan.
Danas vie ne sumnjam da je to stvorenje umelo da
rukuje inima i tajnim silama koje su, mada ne ine
stvarnost, svakako u stanju da stvaraju jeziva privienja
van vremena i prostora ili u okviru njih, te da ih menjaju,
preokreu ili izobliavaju. Bio sam oevidac katastrofa i
muenja, video sam svoju prolost i budunost. (svoju
smrt), osetio kako se moje vreme zaustavlja i na trenutak
mi otkriva deli venosti, proiveo geoloka razdoblja, bio
ovek, bio riba, bio vodozemac, bio velika preistorijska
ptica. Sada je, meutim, sve tako zbrkano i ne mogu da se
setim svih svojih preobraaja. No, to nije ni potrebno: na
kraju je uvek iznova dolazilo do udovinog, neutaivog,
neodoljivog i razbludnog parenja.
Mislim da se seam mutnog i arkog predela, zaraslog
u dinovsku paprat, nalik predelima iz preistorije: mutan i
radioaktivan mesec obasjavao je more od krvi koje je
zapljuskivalo ukaste ale. Apodalje od ala, prostirale su
se pregoleme barutine po kojima su plivali lokvanji nalik
onima koje sam video u drugom snu. Kao kentaur u doba
parenja, jurio sam po tom vrelom pesku ka eni crne puti i
ljubiastih oiju. Ona je ekala mene, urlajui na mesec. I
dan-danas vidim njena otvorena i krvavocrvena usta i polni
organ na njenom crnom i znojavom telu. Silovito sam uao
u tog idola. Uinilo mi se da sam se zario u vulkan od
mesa, ije me drelo gutalo. Njegova plamena utroba sezala
je do sredita zemlje.
A to pohotno drelo, iz koga je jo curila moja krv,
oekivalo je da ponovo uem u njega. Kao poudan

jednorog jurio sam po uarenom pesku ka crnoj eni, a

ena je ekala mene i urlala na mesec. Gacao sam kroz
lagune i smrdljive bare, crni gavranovi su uzletali i graktali
za mnom; a onda sam najzad uao u Boginju. Ponovo sam
osetio kako me taj telesni vulkan prodire i saie. Iz grotla
mu je liptala moja krv; urlajui, oekivalo je da se ponovo
zarijem u njega.
Onda sam se prometnuo u zmiju koja puzi po itavom,
sipkom, elektrinom pesku. Opet sam isprepadao zveri i
ptice, opet sam s divljakom neobuzdanou uao u
vulkansko drelo. Jo jednom sam osetio vulkan-telo, ije
su nutrine sezale do zemljinog jezgra. Potom sam postao
riba-sabljarka.
Zatim bejah hobotnica: mojih osam pipaka su jedan za
drugim ulazili u boginju i njen plotski vulkan ih je redom
gutao.
Boginja je urlala i neprekidno oekivala da se ponovo
zarijem u nju.
Potom bejah vampir. eljan osvete i krvi, pomamno
sam se bacio na enu crne puti i ljubiastih oiju. Osetio
sam da se njen telesni vulkan otvara, da me prodire, osetio
sam da nutrina njena see do jezgra zemljinog. Iz drela joj
je lila moja krv. A ja sam se neumorno zarivao u enudrelo.
Zatim bejah dinovski satir, potom bejah poludela
tarantula, kasnije bejah poudan dadevnjak. I uvek me je
gutao uareni vulkan-tela-ene. Naposletku se sruila
strahovita oluja. Obasjana munjama, pod krvavom kiom,
boginja crne puti i ljubiastih oiju bila je sveta prostitutka,
peina i jama, pitija i rtvena devica. Naelektrisanim
vazduhom fijukao je uragan i razlegali su se urlici. Na
uarenoj peanoj obali, usred oluje od krvi, morao sam da
utoljavam pohotu crne boginje kao vra, kao pregladneo
pas, kao minotaur. I uvek me je ena-vulkan prodirala.

Potom sam bio ar-ptica, ovek-zmija, falusni pacov.

Pretvarao sam se u brod s jarbolima od pohotne puti, u
poudni zvonik. I ponovo bivao prodiran. Oluja se tada
pretvorila u beskrajan haos i um: zveri i bogovi su,
zajedno sa mnom, optili s boginjom. Tada su taj telesni
vulkan rastrzali rogovi minotaura, pohlepno ga razjedali
dinovski pacovi, okrutno ga gutali zmajevi.
Svekolika ta drevna pokrajina drhtala je od proloma
gromova. Obasjavale su je munje i brisali uragani krvi. A
onda se zlokobni radioaktivni mesec rasprsnuo poput
vatrometa: njegovi delovi kao kosmike varnice, sunovratili
su se kroz crni prostor i upalili ume; buknuo je strani
poar i, bezumno se irei, satirao sve pred sobom. Sejao je
smrt na sve strane. Uz vapaje i jauke, u ognju su pucketali
ili kroz vazduh leteli okrvavljeni i rastrgani komadi tela.
Prostrane oblasti su se provaljivale, otvarali su se bezdani i
irile se movare u koje su ljudi i zveri tonuli ili bivali ivi
progutani. Osakaena stvorenja tumarala su kroz ruevine.
Ruke otrgnute od tela, oi koje su se kotrljale ili poskakivale
kao lopte, glave bez oiju koje su se nasumce kretale, noge
koje su trale odvojene od trupova, creva koja su se uvijala
kao lijane od mesa i ubreta, materice koje su jeale,
naputeni fetusi po kojima je gazilo mnotvo udovita i
oloa. Vaskolika vaseljena sruila se na mene.

XXXVIII
Ni sam ne znam koliko je potrajao taj dan. A kada sam
se, da tako kaem, probudio, oseao sam da me
nepremostivi ponori dele od tog nonog sveta. Ponori
vremenski i prostorni. Obnevideo i ogluveo, kao ovek koji
izranja iz morskih dubina, ponovo sam se vraao
svakodnevnoj stvarnosti. Pitam se da li je ta stvarnost
napokon prava. Jer kada se moja dnevna svest pribrala,
kada su moje oi mogle najzad da sagledaju obrise okolnog
sveta, kada sam shvatio da se nalazim u svojoj sobi u Vilja
Devotu, u svojoj jedinoj i znanoj sobi u Vilja Devotu,
prestravljeno sam pomislio da mi predstoji moda novi, jo
nerazumljiviji komar.
Komar posle kojeg me neizbeno oekuje smrt, jer se
seam te budunosti od krvi i vatre koju mi je bilo sueno
da posmatram tokom one pomamne magije. udno je, ali
izgleda da me sada niko ne uhodi. Okonan je komar koji
sam doiveo u onom stanu u Belgranu. Ne znam kako sam
uopte na slobodi, u svojoj sobi, kako to da sada (po svoj
prilici) niko ne motri na mene. Mora da je Sekta beskrajno
daleko.
Kako to da sam ponovo stigao svojoj kui? Kako to da
su me slepi pustili da iziem iz one sobe u sreditu
lavirinta? Ne znam. Ali znam da se sve to dogodilo, sve do
najmanje sitnice. Ukljuujui i to naroito! onaj poslednji
turobni dan.
Takoe znam da su mi dani izbrojani i da me eka smrt.
A to je najudnije i najneshvatljivije, ta smrt me na
izvestan nain eka po mojoj sopstvenoj volji, jer niko nee

doi ovamo po mene, nego u ja biti taj koji e morati da ode

do mesta gde treba da se ispuni predskazanje.
Lukavstvo, elja za ivotom i oajanje naveli su me da
zamislim hiljade naina da pobegnem, hiljade naina kako
da izbegnem svoju zlu kob. Meutim, ko moe da pobegne
od sudbine?
Dakle, ovde zavravam svoj Izvetaj. Sakriu ga tamo
gde Sekta nee moi da ga pronae.
Pono je. Kreem tamo.
Znam da me ona eka.

IV

NEPOZNATI BOG

I
U noi dvadeset etvrtog juna 1955. godine Martinu
nikako nije dolazio san na oi. Ponovo mu se priviala
Alehandra, kao onom prvom prilikom kada mu je prila u
parku; zatim su mu zbrda-zdola navirali iz seanja neni ili
svirepi trenuci provedeni s njom; potom mu se priviala
kako mu prilazi kao prilikom prvog susreta, nova i
arobna. Onda je lagano poeo da ga obuzima teak
dreme i da mu mata bludi kroz polusan. Uinilo mu se
da uje daleku, setnu zvonjavu i nerazgovetno cviljenje,
moda nerazumljiv zov. To cviljenje se postepeno
pretvaralo u neutean i jedva ujan glas koji ga je dozivao.
A zvona su zvonila sve jae da bi se naposletku pomamna
zvonjava razlegala do nebesa. Nebo, to nebo iz sna, kao da
je bilo obasjano krvavim odbleskom poara. A onda je
ugledao Alehandru: prilazila mu je iz crvenkastog mraka.
Izoblienog lica, pruala je ruke prema njemu, miui
usnama kao da bolno i nemo ponavlja taj vapaj. Alehandra!
vrisnuo je Martin i probudio se. Kada je drhtei upalio
svetlo, uvideo je da se nalazi u svojoj sobi. Bilo je tri posle
ponoi.
Neko vreme nije znao ta da ini. Konano je poeo da
se oblai i dok je navlaio odeu obuzimala ga je sve vea
nervoza. Onda je izjurio na ulicu i trkom se uputio ka kui
porodice Olmos.
A kada je izdaleka ugledao odsjaj poara naspram
oblanog neba, nestala je svaka sumnja. Oajniki je trao,
uspeo je da stigne do kue, a onda se sruio usred one
svetine koja se naokolo tiskala. Kada se osvestio u kui
nekih suseda, ponovo je odjurio do doma Olmosovih, ali

policija je ve bila odnela leeve, a vatrogasci su ulagali

poslednje napore da lokalizuju poar na vidikovcu.
Samo se poneto nepovezano i iskrzano sauvalo u
Martinovom seanju na tu no: recimo, predstava kakvu bi
o nekoj nesrei mogao da ima idiot. A stvari su se
verovatno odvijale ovako:
Negde oko dva posle ponoi, neki ovek je (kako je
kasnije izjavio) iao ulicom Patrisios i ugledao dim. Kasnije
se, kao to obino biva, ispostavilo da je nekolicina njih
videla dim ili vatru, ili im se neto uinilo sumnjivo. Jedna
starica iz susedstva je izjavila: Imam slab san, pa sam
osetila miris dima i obavestila sina, zaposlenog u TAMETu, koji inae spava u mojoj sobi i ima tvrd san; odbrusio mi
je da ga ostavim na miru, dodajui pri tom: I vidite da
sam bila u pravu Izgovorila je to s onim ponosom mislio
je Bruno s kojim veina ljudskih bia, naroito starijih,
izgovara sline rei, uvereni da su u pravu kada su
predskazali teke bolesti ili kobne nesree.
Dok su vatrogasci pokuavali da nekako ugase poar na
vidikovcu, nakon to su odnesena tela Alehandre i njenog
oca, policija je iz kue iznela starog don Pana, umotanog u
ogrta i zgurenog u invalidskim kolicima. A ludak! A
Hustina ? pitala se svetina. Onda su videli kako izvode
nekog sedokosog oveka ije je lice bilo izdueno poput
cepelina. U ruci je nosio klarinet. Kao da je iz njega zraila
neka radost. A lice stare slukinje, Indijanke, bilo je
zagonetno kao i uvek.
Policajci su vikali i zahtevali da se ulica raskri.
Nekoliko suseda pomagalo je vatrogascima i policiji,
spasavajui nametaj i odeu. Vladala je strka i pometnja, a
ljudi su bili van sebe kao uvek u slinim prilikama, kada se
dogodi neka nesrea i izvue ih, makar na kratko, iz
svakodnevnog sivila i amotinje.

O ostalome to se dogodilo te noi, Bruno nije uspeo da

sazna nita drugo vredno pomena.

II
Sutradan je Ester Milberg telefonirala Brunu i saoptila
mu da je u veernjem izdanju lista La Razon maloas
proitala policijski izvetaj (jutarnje novine sigurno nisu
stigle da objave vest). Bruno nije imao pojma: Martin je kao
ludak lutao ulicama Buenos Ajresa i jo nije bio stigao do
Bruna.
U prvom trenutku, Bruno nije znao ta da radi. Zatim
je, iako nije imalo svrhe, odjurio u Barakas da vidi ta je
ostalo posle poara. Policajac mu nije dozvolio da prie
kui. Upitao je za starog Olmosa, za slukinju i za ludaka.
Iz policajevih rei i iz docnijih obavetenja zakljuio je da
je porodica Olmos brzo preduzela niz koraka, razgnevljena
i zaplaena veu koju su novine objavile u veernjim
izdanjima (ne toliko zbog samog dogaaja, jer porodicu
Asevedo verovatno nije moglo da iznenadi nita to bi
dolazilo od one porodice ludaka i degenerika), veu koja je
za celu porodicu predstavljala skandal i inila je
predmetom govorkanja, mada su porodice Asevedo i
Olmos bile tek u dalekom srodstvu. I tako su oni,
pripadnici bogatog i zdravog ogranka familije, koji su uvek
umeli da nezdravi deo porodice dre u tajnosti (tako da je
malo njih u buenosajreskim krugovima znalo za njihovo
postojanje, a jo manje za njihovo srodstvo), najedared
saznali iz kriminalistike rubrike da se njihovo ime dovodi
u vezu s tim skandalom. Zbog toga su (razmiljao je Bruno)
bre-bolje odveli don Pana, Bebea i Hustinu da ne ostane
nikakav trag, elei da osujete novinare da ita izvuku iz
tih neodgovornih stvorenja. Jer, Bruno je odbacio

mogunost da je porodica Asevedo tako postupila iz

ljubavi ili iz saaljenja prema tim biima, poto je znao
koliku su mrnju njeni lanovi gajili prema tom bednom
ostatku jedne sjajne prolosti.
Kada se te veeri Bruno vratio kui, domaica Pepa mu
je saoptila da ga je traio onaj mravi mladi koji je,
sudei po prekornom izrazu na njenom licu (Pepa je Brunu
uvek nabijala na nos sve mane njegovih drugara), sada jo
izgledao i kao izgubljen. A ono sada jo nateralo ga je na
smeh usred sveg tog uasa, jer je ukazivalo na niz mana
koje je Brunova domaica iznalazila jadnom Martinu, sve
do tog najnovijeg i nesrenog stanja izgubljenosti. Taj
opis je odgovarao stvarnom i jezivom stanju Martinove
due: bio je kao deak koji od straha drhti nou, lutajui u
velikoj umi. Bruno se nije iznenadio to ga je Martin traio.
Iako je bio povuen i krajnje uzdran (Bruno nije nikada
uo od njega nita potanko o bilo emu, a ponajmanje o
Alehandri), nije udno to je potraio ba njega, jedino bie
kod koga je mogao da nae oduka: objanjenje, utehu ili
podrku. Naravno, Brunu nije bilo nepoznato da je izmeu
Martina i Alehandre neto postojalo, ali za tu vezu on nije
doznao od nje (jer ona nije bila sklona ispovedanju) nego je
to dokuio iz mladieve elje da kod njega trai utoite, iz
rei koje bi povremeno promucao o Alehandri, a ponajvie
iz one neobuzdane elje zaljubljenih da uju sve to se iole
odnosi na voljeno bie. A Martin nije ni slutio da zapitkuje
ili slua oveka koji je i sam, na izvestan nain, gajio ljubav
prema Alehandri (svejedno to je ona bila samo odblesak ili
varljiva i trenutna projekcija one druge ljubavi, istinske
ljubavi prema Heorhini). Mada je znao ili slutio da Martin
odrava izvesnu vrstu odnosa sa Alehandrom (a izraz
izvesnu vrstu bio je neizbean kada su posredi odnosi s
njom), Brunu nisu bile poznate pojedinosti tog ljubavnog
prijateljstva koje je on s uenjem pratio. Premda je Martin

po mnogo emu bio izuzetan mladi, on je bio to i nita vie

mladi, maltene deak! dok je Alehandra, iako starija
samo godinu dana, imala jezivo i gotovo hiljadugodinje
ivotno iskustvo. To uenje (pomiljao je Bruno) svedoilo
je o upornoj i naizgled neiscrpnoj sveini njegove due, jer
je znao (ali razumom a ne srcem) da ne treba da zauuje
nita to ljudi ine, a povrh svega zato to, kako je rekao
Prust, svako iako znai gotovo uvek neko neznano zato
to. Moda bi ba taj jaz od duhovnog i ivotnog iskustva
mogao da objasni zblienje ene poput Alehandre i mladia
poput Martina. To Brunovo nasluivanje se postepeno
potvrivalo nakon poara i njene smrti, dok je sluao one
zbrkane, ali minuciozne, a ponekad i manijakalne
pojedinosti o Martinovoj vezi sa Alehandrom. Te
pojedinosti su bile manijakalne i minuciozne ne zato to bi
Martin bio nenormalan ili lud, nego zato to ga je
halucinantno vrzino kolo u kome se uvek kretala
Alehandrina dua navodilo na tu gotovo paranoidnu
analizu. Jer, mislio je Bruno, bol izazvan strau koja stalno
nailazi na prepreke, naroito na mrane i neobjanjive
prepreke, predstavlja uvek vie nego dovoljan razlog da i
najrazboritiji ovek pone da razmilja, postupa i osea kao
neko ko nije pri zdravoj pameti. Naravno, Martin mu nije
sve to ispriao one prve veeri posle poara, kada se
pojavio nakon to je kao sumanut lutao ulicama Buenos
Ajresa, potpuno otupeo i obamro zbog zloina i poara. Ne,
to mu je ispriao kasnije, u onih nekoliko narednih dana i
noi pre nego to e se, na nesreu, setiti Bordenavea; onih
dana i noi kada bi sedeo pored Bruna i ponekad utao
satima, a pokatkad priao kao ovek kome su ubrizgali
serum istine ili, tanije reeno, moda neki od onih seruma
koji izazivaju zbrkane i delirine slike iji koreni lee u
najdubljim i najskrivenijim kutovima ljudskog bia. Tako je
bivalo i godinama kasnije, kada bi Martin dolazio s dalekog

juga i poseivao Bruna, zacelo iz one potrebe kakvu ljudi

oseaju da se grevito hvataju za najmanji ostatak nekoga
koga su mnogo voleli, za ostatke tela i due koji su posle
njih ostali naputeni u nejasnoj i nepotpunoj besmrtnosti
portreta, rei kazivanih nekome, seanja na pojedine izraze
lica, zatim u onim sitnicama koje na taj nain poprimaju
simboliku i prekomernu vrednost (kutija ibica,
bioskopska ulaznica), u predmetima i reima kadrim da
makar na tren udahnu ivot tom duhu, kao to u nama
oivi draga uspomena kada nas u prolazu zapahne neki
miris ili do nas dopre deli neke melodije koja ne mora da
bude znaajna ni duboka, skromne i otrcane melodije ijoj
smo se prostoti nekada smejali, ali koja nam sada,
oplemenjena smru i venim rastankom, izgleda dirljiva i
duboka.
Jer i vi kazao mu je Martin kada je doao s juga,
podiui na asak uporno pognutu glavu (a taj stav, steen
u mladosti ili ve u detinjstvu, nikada nee promeniti, kao
to otisci prstiju prate oveka do samrtnog asa) jer i vi ste
je voleli. Zar ne?
Do tog zakljuka je najzad doao tamo na jugu dok je
dugo razmiljao u tihim noima. A Bruno je slegnuo
ramenima i outao. A ta je mogao da mu kae? I kako da
mu objasni sluaj sa Heorhinom, onu zavodljivu opserm iz
svog detinjstva? tavie, ni on nije bio siguran ta je istina,
barem u onom smislu u kome bi Martin to mogao da
zamisli. Zato mu nije odgovorio. Samo ga je neodreeno
pogledao i pomislio kako posle toliko godina utanja i
udaljenosti, posle toliko godina razmiljanja u osami, taj
stoiki mladi jo osea potrebu da nekome ispria svoju
priu, jer se moda jo jo uvek! nada da e nai klju za
taj tragini i arobni nesporazum. Oseao je tu arku ali
naivnu potrebu koju ljudi inae oseaju za iznalaenjem
navodnog kljua, premda su, ukoliko postoje, ti kljuevi

jednako nejasni i zagonetni kao i sami dogaaji koje

navodno objanjavaju. Meutim, prve noi posle poara,
Martin je liio na brodolomnika koji je izgubio pamenje.
Lutao je ulicama Buenos Ajresa, a kada je naposletku doao
kod Bruna, nije imao ta da mu kae. Video je Bruna kako
pui, kako ga eka, gleda i shvata. Ali ta da mu kae?
Alehandra je mrtva, istinski mrtva, svirepo mrtva, izgorela
u poaru, sve je uzaludno, sve je donekle nestvarno. Akada
je polazio, Bmno mu je stegnuo miicu i kazao nekoliko rei
iji smisao nije razumeo. U svakom sluaju, nikako nije
mogao da se seti ta mu je Bruno tada rekao. Zatim je kao
mesear lutao ulicama i ponovo obilazio mesta gde mu je
izgledalo da bi ona mogla svakog asa da se pojavi.
Ipak, prilikom kasnijih susreta i udnovatih,
povremeno nepodnoljivih poseta, Bruno je postepeno
tota saznao. Martin bi najednom poinjao da govori kao
navijen, izgovarao bi nepovezane reenice; inilo se kao da
neto trai, neki dragocen trag u pesku na plai kojom je
prohujao vihor. Nepostojane tragove utvara. Traio je klju,
traio je odgonetku, traio je skriveno znaenje. A Bruno je
mogao da zna, morao je da zna. Pa zar nije jo od detinjstva
poznavao Olmosove? Zar nije poznavao Alehandru
takorei od njenog dolaska na svet? Zar nije bio Fernandov
prijatelj, ili tako neto? Jer on, Martin, nita nije shvatao, ni
Alehandrina odsustvovanja, ni njene udne prijatelje, ni
Fernanda. Ne, nita nije shvatao. Bruno ga je samo gledao,
sigurno ga je shvatao i verovatno alio. Bitne stvari Bruno
je saznao tek kada se Martin vratio iz onog dalekog kraja u
kome je sebe takorei zakopao i kada je izgledalo da je
vreme uinilo svoje pa se bol slegao na dnu njegove due.
No, taj bol je izgleda ponovo pomutio Martinov duh kada
se opet susreo sa ljudima i stvarima nerazluivo povezanim
sa tragedijom. I mada je u to vreme Alehandrino telo ve
bilo istrunulo i pretvorilo se u prah, taj mladi sada ve

zreo ovek bio je i dalje opsednut svojom ljubavlju. Ta

ljubav e ga zaokupljati verovatno do smrti, to predstavlja,
po Brunovom miljenju, dokaz besmrtnosti due.
On je morao da zna, ponavljao je u sebi Bruno s
nekom ironinom setom. Naravno da je znao. Ali, koliko
je znao? Kakvo je to znanje bilo? Konano, ta mi uopte
znamo o osnovnoj tajni ljudskih bia? Pa i onih koji su nam
najblii? Pamtio je Martina kakav je izgledao one prve
veeri: tada mu je liio na nekog od onih deaka ije se
fotografije pojavljuju u novinama posle zemljotresa ili
nonih eleznikih nesrea, a koji sede na zaveljaju ili
gomili ruevina, ugaslog pogleda i naglo ostarelih pod
dejstvom katastrofe. (Nesree su kadre da za nekoliko
asova u ovekovom telu i dui naine pusto koju inae
polagano donose godine, bolesti, razoaranja i smrt.) Na tu
sliku su se kasnije nastavljale druge slike, a na njima je
Martin liio na one ratne invalide koji se, vremenom,
pomou taka, pridignu iz sopstvenih ruevina, ve daleko
od rata u kome umalo nisu izgubili glavu, ali ti invalidi vie
nisu oni nekadanji, jer ih pritiskuju doivljene strahote i
smrt s kojom su se suoili. Video bi ga kako sedi, obeenih
ruku, kako netremice zuri u neku taku najee iza ili
desno od Brunove glave. inilo se kao da s tihom i bolnom
svirepou prebira po svojim uspomenama, kao kada
smrtno ranjen ovek beskrajno briljivo pokuava da iz
svog ranjenog tela izvue otrovnu strelu. Kako li je
usamljen, mislio je tada Bruno.
Nita ne znam. Nita ne razumem iznenada bi
progovarao Martin. To sa Alehandrom bilo je...
A onda bi prekidao reenicu, podizao pognutu glavu i
najzad pogledao Bruna, iako se inilo da ga ne primeuje.
Pre bi se reklo... zamuckivao je i s grozniavom
upornou traio prave rei, kao da strepi da nee moi da
tano predstavi ono to je bilo sa Alehandrom; a tu misao

je Bruno, dvadeset i pet godina stariji, lako dopunjavao:

To sa Alehandrom bilo je prekrasno i jezivo.
Znate... promucao bi, do bola grei prste na
odnos nikada nije bio jasan... nikada nisam shvatio...
I pri tom bi vadio svoj uveni perorez, razgledao ga i
rasklapao.
esto sam pomiljao da je to bilo nalik nizu
eksplozija...
Traio je pravo poreenje.
Kao eksplozija nafte, ba tako... kao eksplozija nafte u
mranoj, olujnoj noi...
Opet je pogledao Bruna, ali su njegove oi bez sumnje
gledale ka svom unutarnjem svetu, zaokupljenom takvom
vizijom.
Tom prilikom je, posle izvesnog utanja, dodao:
Mada mi se ponekad... dodue retko... inilo da se ona
pored mene na izvestan nain oputa... da se odmara...
Odmara se (mislio je Bruno), kao to se u jarku ili u
privremenom zaklonu odmaraju vojnici koji nastupaju
nepoznatim i mranim predelom, pod paklenom
mitraljeskom vatrom.
A n e bih mogao ni da odredim tu vrstu oseanja...
Opet je pogledao Bruna, ovom prilikom ga je zaista
video, kao da od njega trai klju; poto Bruno nije nita
kazao, on je ponovo oborio pogled i zagledao se u svoj beli
perorez.
Naravno izustio je tiho to nije moglo da potraje...
Ba kao u ratno vreme, kada se ivi od danas do sutra....
pretpostavljam... jer je budunost neizvesna i uvek uasna.
Zatim mu je objasnio da su se u toj pomami javljali
znaci predstojee nesree, kao to se moe pretpostaviti ta
e biti s vozom iji je mainovoa poludeo. To ga je
onespokojavalo, ali i privlailo. Opet je pogledao Bruna.

Tada je, tek da neto kae i prekine utanje, Bruno

rekao:
Da, shvatam.
Ali, ta je shvatao? ta?

III
Fernandova smrt (rekao mi je Bruno) potakla me je da
se jo jednom setim njegovog ali i svog ivota, to pokazuje
koliko je Fernandov ivot uzdrmao moj i Heorhinin ivot,
kao i ivote mnogih mukaraca i ena.
Ljudi me saleu i zapitkuju: Vi, koji ste ga blie
poznavali... Meutim, rei poznavali i blie zvue
smeno kada je u pitanju Vidal. Istini za volju, proiveo
sam neke presudne trenutke u njegovoj blizini i upoznao
jednu stranu njegove linosti: onu stranu koja je, kao i
meseeva, okrenuta ka nama. Naravno, imam i neke svoje
pretpostavke o njegovoj smrti. Ipak, nisam sklon da ih
iznosim na videlo jer je vrlo moguno da se prevarim kada
je on u pitanju.
Ve sam kazao da sam se (fiziki) nalazio blizu
Fernanda u nekoliko navrata: tokom naeg detinjstva u
Kapetan Olmosu, sve do 1923., zatim, dve godine kasnije, u
njegovoj kui u Barakasu, kada ga je, posle majine smrti,
deda doveo ovamo, potom 1930., kada smo se zamomili, u
anarhistikim krugovima i, najzad, prilikom kraih susreta
poslednjih godina. Ipak, on je u poslednje vreme za mene
postao potpuni stranac, a u izvesnom smislu stranac i
drugima (izuzev, naravno, Alehandri). Ve je bio ono to
moemo da nazovemo otuenikom, stranac u ovome to,
moda lakomisleno, smatramo svetom. Jo pamtim onaj
ne tako davni dan kada sam ga video kako kao mesear
koraa ulicom Rekonkista: uinilo se da me nije video ili se
pretvarao da me ne vidi, mada je i jedno i drugo bilo
moguno u njegovom sluaju. Poto se nismo videli punih

dvadeset godina, to bi za svakog normalnog oveka bio

dovoljan razlog da zastane i popria. A ako me je video,
zato se pretvarao da me nije video? Na ovo pitanje ne bih
mogao da pouzdano odgovorim, ba zato to je Vidal u
pitanju. Evo jednog od mogunih odgovora: moda je
upravo tada prolazio kroz neki od onih perioda kada ga je
obuzimala manija gonjenja, tako da je moda pobegao od
mene ba zato to smo stari znanci.
Meutim, duga razdoblja njegovog ivota meni su
sasvim nepoznata. Naravno, znam da je proputovao mnoge
zemlje. Poto je re o Fernandu, moda bi tanije bilo rei
da je beao kroz mnoge zemlje. Sauvali su se tragovi tih
putovanja i istraivanja. Delimine vesti o njegovom
kretanju potiu od osoba koje su ga tu i tamo sretale ili
sluale o njemu: Lea Lublin ga je jednom srela u pariskoj
kafani Dome, Kastanjino ga je jednom video da ruava u
jednoj gostionici pored panskog trga u Rimu, mada je on,
im bi primetio da ga je neko prepoznao, zabijao lice u
novine, kao da paljivo ita ili kao da je kratkovid. Hulio
Bajse je potvrdio tanost jednog pasusa iz Izvetaja: sreo
ga je u kafani Tupi-Namba u Montevideu. I to je sve. Mi
ne znamo nita podrobnije i uverljivije o njegovim
putovanjima, a jo manje o njegovim ekspedicijama po
Pacifikim ostrvima ili odlasku na Tibet. Priao mi je
Gonsalo Rohas da je jednom uo za nekakvog Argentinca,
takvog i takvog, koji se u Valparaisu raspitivao za mesto
na nekom jedrenjaku koji je povremeno plovio do ostrva
Huan Fernandes. Iz tih podataka i mojih objanjenja izvukli
smo zakljuak da je taj Argentinac bio Fernando Vidal.
Zato je putovao na to ostrvo? Znamo da je odravao
prisne veze sa spiritistima i ljudima koji se bave crnom
magijom. Ali svedoenje takvih ljudi valja, blago reeno,
smatrati sumnjivim. Od svih tih tajanstvenih zgoda, moda
bi se mogao uzeti kao istinit jedino njegov susret sa

Gurijevom u Parizu, jer je meu njima izbila tua, o emu

ak postoji zapisnik u policiji. Sigurno ete me podsetiti na
njegove memoare i na njegov uveni Izvetaj. Mislim da
taj Izvetaj ne moe da bude prihvaen kao verodostojan
dokument, kao verno prikazivanje stvarnih dogaaja, iako
ga moemo smatrati autentinim u dubljem smislu rei.
Kao da ti memoari otkrivaju prvenstveno njegove trenutke
halucinacije i delirijuma, a to znai bezmalo itavo
poslednje razdoblje njegovog ivota, dakle one trenutke
kada se povlaio iz sveta i skrivao od svakoga. Proitavi
stranice tog Izvetaja o slepima, odjednom sam stekao
utisak da je Vidal neko ko tone u ponore pakla i mae nam
maramom u znak rastanka, neko ko izgovara bezumne i
jetke rei oprotaja ili moda oajniki vapi i zove u pomo,
pri emu su hvalisavost i oholost zasenili pa i priguili te
njegove vapaje.
Sve ove pojedinosti pokuavam da vam ispriam iz
poetka ali nekako na kraju ispada da vam priam
uopteno. Ne mogu da se setim niega iole znaajnog u
svom ivotu to nije bilo u nekoj vezi sa burnim
Fernandovim ivotom. ak i posle smrti, njegov duh ne
prestaje da vlada mojim duhom. Svejedno: ne pada mi na
pamet da se ograujem od njegovih ideja, onih ideja koje su
sainjavale i rainjavale moj, ali ne i njegov ivot. Bio je
kao oni strunjaci za eksploziv koji bez imalo opasnosti
umeju da sastave i da rastave bombu. Dakle, neu da sebi
nameem kojekakve obzire niti da pravim nepotrebne
digresije. S druge strane, smatram da sam dovoljno poten
da priznam da je on bio superiorniji od mene. Moje
potovanje prema njemu bilo je prirodno. Kada priznajem
ovu injenicu, oseam olakanje i izvesno zadovoljstvo.
Ipak, nisam ga voleo, iako sam mu se esto divio. Mrzeo
sam ga, nikada nisam bio ravnoduan prema njemu.
Ukratko, nije bio od onih ljudi pored kojih ovek moe da

proe ravnoduno. Brzo bi nas privlaio ili odbijao, a

najee je bivalo oboje u isti mah, Imao je magnetsku
snagu, a ta snaga je mogla da privlai ili da odbija. A kada
bi se u sferi njegovog uticaja nale misaone i neodlune
osobe poput mene, bivale bi uzdrmane kao mali kompasi
kada se nau u krajevima koje potresaju magnetske bure.
Bio je vrlo nestalan. Iz najveeg ushienja padao je u
najdublje depresije. To je bila jedna od stotinu njegovih
protivrenosti. U jednom trenutku bi rasuivao gvozdeno
vrstom logikom, da bi ve u narednom asu postajao
ludak koji, razmiljajui naizgled jo strogo logiki, dolazi
do najneverovatnijih budalatina koje su njemu ipak
izgledale kao normalni i ispravni zakljuci. as bi sa
uivanjem briljantno askao a as se pretvarao u
samotnjaka kome niko ne sme ni da se obrati. Mislim da
sam pomenuo re razbludnost kojom valja opisati
njegovu narav; a ipak se povremeno predavao strogom,
krajnje asketskom nainu ivota. as bi tonuo u sanjarije i
razmiljanja, a as opet pomamno radio. Dok smo bili deca
u Kapetan Olmosu, video sam kako strahovito surovo
postupa s bespomonim ivotinjama da bi, asak kasnije,
prema njima postajao nean, to se uzajamno kosilo. Da li je
to bilo pretvaranje? Da li je to bila predstava koju je igrao
preda ninom, podstaknut svojom zajedljivou i cinizmom?
Ni sam ne znam. Ponekad se sebi divio sa odvratnom
narcisoidnou, da bi odmah zatim izricao o sebi najcrnje
sudove. Branio bi Ameriku, a zatim ismevao indiheniste.
Kada bi neko, izazvan njegovim epigramima ili sarkazmom
na raun naih velikana, davao svoj mali doprinos
njihovom velianju, on bi ga naprosto pokopao kakvom
zajedljivom opaskom. Sve u svemu, bio je suta suprotnost
onome to zovemo uravnoteenom linou ili pak onome
to smatramo linou (ukoliko se linost od osobe razlikuje
po izvesnoj vrstini, postojanosti i doslednosti u miljenju i

oseanju). Njega nije krasila nikakva doslednost osim

doslednosti u ozbiljnim i trajnim opsesijama. Bio je suta
suprotnost filozofu, dakle oveku koji misli i razvija sistem
kao kakvu skladnu gradevinu. Bio je neto kao terorista
misli, neka vrsta antifilozofa. Ni lice mu nije bilo uvek isto.
U stvari, vazda sam mislio da u njemu postoji nekoliko
razliitih ljudi. I mada je bez sumnje bio gad, usudio bih se
rei da je u njemu bilo neke istote, makar to bila i paklena
istota. Bio je neto kao svetac pakla. Jednom sam ga i uo
da govori kako u paklu, kao i u raju, vlada hijerarhija,
poev od ubogih i osrednjih grenika (malograana pakla,
govorio bi) do velikih pokvarenjaka i oajnika, crnih
udovita koja uivaju pravo da sede desno od satane.
Moda je, ne govorei izriito, izricao sud o samome sebi.
Ludaci, kao i geniji, premaaju (esto na poguban nain)
granice svoje domovine ili svog vremena i zalaze u tu niiju
zemlju, apsurdnu i arobnu, delirinu i nemirnu, koju
ispravni gradani posmatraju s promenljivim oseanjima,
naime od oseanja straha do mrnje, od prividnog
potcenjivanja do groznog divljenja. Ipak, ti izuzetni tipovi,
ti ljudi koji ive izvan zakona i domovine zadravaju, po
mom miljenju, mnoge osobine rodne grude i onih ljudi
koji su do jue bili njihovi blinji, iako bi se za te osobine
moglo pomisliti da su izobliene kao u udubljenim
staklima ili jakim pojaalima u nekakvom udovinom
projekcionom sistemu. Kakav bi ludak mogao da bude Don
Kihot ako ne panski ludak? I premda ga njegov
nesvakidanji lik i njegovo ludilo ine univerzalnim, to je
razlog da ga ljudi irom sveta shvataju i da mu se dive.
ipak u njemu postoje osobine koje mogu da se jave jedino u
paniji, zemlji istovremeno krajnje realistinoj i arobno
bezumnoj. Uprkos svemu, bilo je u Fernandu Vidalu
mnogo toga tipino argentinskog. Dobar deo njegovih

protivrenosti bile su, naravno, posledice njegove naravi,

bolesnog naslea i mogle su da se jave u svakom kraju
sveta. Ali mislim da su neke od njih bile plod njegove
argentinske prirode, jedne vrste argentinstva. Mada je, po
majinoj lozi, poticao od stare ugledne porodice, ipak nije
bio, kako se moe pomisliti, jednostran i jednostavan izraz
onoga to sada nazivamo nacionalnom oligarhijom. Ili
barem nije imao one osobine koje obian ovek sa ulice
oekuje da sretne kod tih ljudi, to veinu navodi da ih,
krajnje povrno, zamiljaju kao flegmatine ljude i da se
zbune ako im neko pomene pojedince kao to je eril.
Dodue, ta odstupanja od norme mogla su, s jedne strane,
da potiu od oeve loze, a s druge strane, ne zaboravimo da
je porodica Olmos bila pomalo na svoju ruku i oronula
(mada je i ovo isto nacionalna odlika mnogih starih
porodica). Ova dekadentna porodica ostavljala je utisak da
je sainjavaju utvare ili rasejani meseari u gruboj
stvarnosti koju nisu oseali, uli ni shvatali. A to im je na
udesan i smean nain odjednom davalo neobino
preimustvo da mogu da prolaze kroz strahovito tvrd zid
stvarnosti, maltene kao da on i ne postoji. Ali Fernando nije
sasvim pripadao toj porodici jer je posedovao, premda na
mahove, u silovitim naletima, neku mahnitu snagu, koju je,
meutim, uvek koristio za poricanje ili razaranje. Tu crtu je
nesumnjivo nasledio od oca, duha inferiornog ali
obdarenog estokom i mranom snagom koju je nasledio
njegov sin, iako ga je ovaj mrzeo i odbijao da to prizna; a
moda ga je mrzeo i odbijao da to prizna zato to je u sebi
otkrivao svojstva oveka kojeg je toliko mrzeo i, kao deak,
jednom pokuao da otruje. Ova injekcija krvi Vidalovih
ubrizgana u porodicu Olmos izazvala je kod Fernanda, a
kasnije i kod Alehandre, burnu reakciju, kao kada zloudni
spoljanji podstrekai izazovu rak na boleivim i slabanjim
Ibiljkama, rak koji zahvati i sve uniti svojom udovinom

vitalnou. To se dogodilo i toj staroj lozi koja je bila tako

dobroduna i dirljivo smena zbog potpunog odsustva
smisla za stvarnost. Bili su toliko neverovatni da su i dalje
iveli u onoj staroj kui, odnosno u onome to im je od nje
ostalo u Barakasu, gde su njihovi preci nekada imali
letnjikovac, a gde su sada ivotarili okrueni fabrikama i
udericama, i gde je pradeda dremuckao eznui za starim
vrlinama koje je unitila surova dananjica. Kao to
haotino tretanje unitava bezazlenu i nenu baladu iz
davnih vremena.
I ja sam, na svoj nain, bio zaljubljen u Alehandru, sve
dok jednog dana nisam shvatio da u stvari volim njenu
majku, Heorhinu; a kada me je Heorhina odbila, svoju
ljubav sam preusmerio na njenu ker.
Vremenom sam uvideo svoju zabludu i tada sam se
vratio svojoj prvoj (i uzaludnoj) strasti koja e, verujem,
trajati dok Heorhina bude iva i dok bude postojao makar
zraak nade da e jednog dana ipak biti moja. Jer, mada vas
to moe iznenaditi, Heorhina je jo iva, ona nije umrla
kako je Alehandra mislila... ili kako se pretvarala da misli.
Alehandra je imala puno razloga da mrzi majku zbog
njenog temperamenta i shvatanja sveta. Imala je puno
razloga da je smatra mrtvom. Ali da odmah razjasnim
jednu stvar: suprotno onome to biste posle ovoga mogli da
pretpostavite, Heorhina je izuzetno dobra ena,
nesposobna da ikome nanese zlo, a ponajmanje svojoj keri.
Zato ju je onda Alehandra toliko mrzela? Zbog ega je nju
od detinjstva smatrala mrtvom? Zbog ega je Heorhina
ivela daleko od nje i, uopte, daleko od svih Olmosovih?
Ne znam da li u moi da odgovorim na ova i druga pitanja
u vezi s tom porodicom koja je toliko uticala na moj ivot, a
sada i na ivot tog deaka. Priznajem, nisam nameravao da
vam ita kaem o svojoj ljubavi prema Heorhini, jer... pa
eto... recimo, nisam sklon da poveravam svoje line jade.

Ali sada uviam da ne bih mogao da objasnim neke crte

Fernandove linosti ukoliko ne bih poneto ispriao o
Heorhini. Jesam li vam ve rekao da je Heorhina bila
Fernandova sestra od ujaka? Da, ona je ki Patrisija
Olmosa, sestra onog Bebea, ludaka s klarinetom. A Ana
Marija, Fernandova mati, bila je sestra Patrisija Olmosa.
Shvatate li? Tako su Fernando i Heorhina bili u krvnom
srodstvu. Osim toga ova pojedinost je vrlo znaajna
Heorhina je neverovatno liila na Ana Mariju. Ne samo
likom, kao Alehandra, nego i, naroito, duhom. Ona je bila
neto kao kvintesencija porodice Olmos, nezagaena
estokom i zloudnom krvi Vidalovih, prefinjena i
plemenita, stidljiva i nestvarna, neno i enstveno ulna. A
to se tie njenih odnosa sa Fernandom...
Zamislimo ovakav prizor: prekrasna ena koja nas
privlai ozbiljnou, diskretnom lepotom i dranjem,
medutim, slui kao medij ili subjekt u nekakvom
eksperimentu hipnoze ili prenoenja misli, slui jakom i
opakom hipnotizeru. Svi smo prisustvovali nekoj od tih
predstava i primetili kako ena automatski izvrava
nareenja i prati pogled hipnotizera. Svi smo zapazili taj
prazan pogled, nalik pogledu slepih, koji imaju rtve
eksperimenta. Zamislimo da nas ta ena neodoljivo privlai
i da, u izvesnoj meri, dok je budna ili pri istoj svesti, ona
osea izvesnu naklonost prema nama. ta moemo da
uinimo kada se ona nalazi u vlasti hipnotizera? Samo da
oajavamo i tugujemo.
To se meni dogaalo sa Heorhinom. Tek u retkim
trenucima izgledalo je da ta zloudna mo poputa i ona bi
tada (o divnih li, varljivih i kratkih trenutaka!) sputala
glavu na moje grudi i tiho jecala. No, ubrzo bi opet bivala
hipnotisana i sve bi bivalo uzalud: mogao sam da maem
ispred njenih oiju, da joj govorim ili da je uzimam za ruku,
ali ona me ne bi videla, ni ula, niti bi me uopte oseala.

A Fernando, da li je on voleo nju? I kako ju je voleo? Ne

bih umeo tano da vam kaem. Pre svega, verujem da on
nikada nikoga nije voleo. Osim toga, njegovo oseanje
superiornosti bilo je toliko da ak nije oseao ni ljubomoru;
u najboljem sluaju, kada bi video da se neki mukarac
mota oko nje, jedva da bi uinio podrugljiv i prezriv mig. S
druge strane, meutim, znao je da je dovoljan najmanji mig
pa da raspri svako oseanje koje je moglo da se zane u
njoj, kao to je dovoljan mali udar prstom da se srui kula
od karata koju smo strpljivo i tekom mukom podigli. A
ona je kanda udno oekivala taj Fernandov mig, kao da bi
to bio njegov najvei izraz ljubavi.
Bio je neranjiv. Seam se, na primer, kako se Fernando
oenio. Naravno, vi to ne znate. I eto jo jednog razloga za
uenje. Ne zato to se oenio nego zato to se nije oenio
svojom sestrom od ujaka. U stvari, kada bolje razmislim,
bilo bi maltene nepojmljivo da je to uinio. U svakom
sluaju, to bi tek bio razlog za pravo iuavanje. Ne: sa
Heorhinom je odravao tajne odnose, jer mu je u to vreme
bio zabranjen pristup u kuu Olmosovih. Ne sumnjam da
bi ga don Patrisio ubio iako je bio plemenit ovek. A kada je
Heorhina donela na svet devojicu... dobro, bilo bi predugo
da vam o svemu tome priam, a nema ni svrhe... Moda je
dovoljno ako kaem da je otila od kue. Ne toliko zbog
stida i sramote, jer ni don Patrisio ni njegova ena ne bi bili
u stanju da sa njom postupaju grubo. Ipak, Heorhina je
otila, nestala je uoi Alehandrinog roenja, kao da je u
zemlju propala. Zato se, meutim, rastala od Alehandre
kada je maloj bilo tek deset godina? Zbog ega je devojica
otila da ivi sa dedom i babom u kui u Barakasu? Zbog
ega se Heorhina vie nije vratila tamo? Ta pitanja bi me
odvela predaleko, ali vi ete moda moi da delimino
shvatite razloge ukoliko se seate onoga to sam vam ve
rekao o mrnji, zagrienoj mrnji koju je Alehandra, kako je

rasla, sve vie oseala prema majci. Dakle, vraam se na

ono o emu sam vam priao: na Fernandovu enidbu.
Svakoga bi iznenadilo da je taj nihilista, taj moralni terorista
koji se podsmehivao burujskim oseanjima i idejama,
uopte mogao da pomisli na enidbu. Ali jo vie bi se
zaudio kada bi znao kako se Fernando oenio. I kime...
Oenio
se
jednom
vrlo
lepom
i
bogatom
esnaestogodinjom devojkom. Fernando je mnogo voleo
lepe i ulne ene (ba kao to ih je i potcenjivao). Ta
sklonost je bila vea ukoliko su one bile mlae. Ne znam
sve pojedinosti, jer u to vreme nismo se viali esto. A i da
smo se viali, ne bih doznao bogzna ta, jer on je bio ovek
kadar da lagodno ivi na dva ili vie koloseka. Ipak, tu i
tamo sam poneto nauo iako su te prie bile nepouzdane,
kao uostalom sve to se ticalo Fernandovog ivota.
Naravno, rekli su mi da je bacio oko na devojino
bogatstvo, da je taj komedijant zaslepio klinku, zuckali su
da je Fernando odravao odnose (neki su tvrdili da je to
bilo pre enidbe, a drugi opet da se to nastavilo i kasnije) s
njenom majkom, poljskom Jevrejkom od etrdesetak
godina, tobonjom intelektualkom, koja je ivela u
problematinom
braku
s
nekakvim
gospodinom
Senfeldom, vlasnikom tekstilne fabrike. Govorkalo se da je
(dok je Fernando odravao odnose sa majkom) ker ostala
u drugom stanju i da zbog toga nije bilo drugog izbora
nego da se venaju. Te rei su me zaista nasmejale, jer je
bilo suludo pripisivati Fernandu tako neto. Pojedine
torokue, koje su sebe smatrale pozvanijim od drugih da
truaju, jer su igrale kanastu u kui u San Isidru, tvrdile su
da je dolo do burnih scena medu uesnicima te groteskne
komedije, do estokih scena ljubomore i pretnji, da je
Fernando, to je posebno smeno, tom prilikom rekao da on
ne moe da se oeni gospoom Senfeld, ak i ukoliko bi se
ova razvela, jer on pripada staroj katolikoj porodici, a da je

njegova dunost da se oeni devojkom sa kojom je

odravao odnose.
Lako moete zamisliti da su nekoga ko je kao ja
poznavao Fernanda ta govorkanja mogla samo da
razvesele. Ipak, u njima se krilo zrnce istine, kao to ima
pomalo istine i u najneverovatnijim priama. Bilo kako bilo,
to su injenice. Fernando se oenio esnaestogodinjom
Jevrejkom. Nekoliko godina je uivao u divnoj kui u
Martinesu, koju im je kupio i poklonio gospodin Senfeld.
No, ubrzo je prokockao novackoji je sigurno dobio za
venanje, zatim je spiskao i kuu, a naposletku je napustio
devojku.
To su injenice.
A to se tie prepriavanja i govorkanja, njih bi valjalo
paljivo proveriti. Moda nee biti naodmet ako vam
kaem ta ja mislim o svemu tome, jer te epizode unekoliko
bacaju svei lost na Fernandovu linost, makar ne vie od
svetlosti koju na sutinu avola moe da baci poznavanje
njegovih tragikominih podlosti. Zanimljivo je da mi se re
tragikomiar javlja prvi put povodom Fernandove
linosti, ali mislim da je ta re umesna. Fernando je u
osnovi bio tragina linost, ali pojedini trenuci u njegovom
ivotu granie se sa humorom, svejedno to je u pitanju
crni humor. Sigurno je, na primer, da je taj svoj crni humor
izlio u svim onim burgijadama s venanjem i da je, izvodei
te paklene burgijade, ludo uivao. Eto, na primer, uzmite
one rei koje su mu pripisivale gospode to su igrale
kanastu, rei o katolianstvu njegove porodice i o
nemogunosti da se oeni rasputenicom. Te rei su
dvojako ekstravagantne: ne samo to je njima ismevao
katolicizam svoje porodice, katolicizam uopte, svakoga i
svaki princip ili osnovu drutva, nego te rei upuuje majci
devojke s kojom je takoe odravao intimne odnose.
Sposobnost da povee ono to je dostojno potovanja sa

onim to je nedostojno bila je jedna od Fernandovih

osobina. Setimo se onih rei koje je navodno izgovorio s
namerom da zadri onu divnu kuu u Martinesu:
Napustila je branu lonicu. A devojka je, u stvari,
pobegla uasnuta ili, to je jo verovatnije, oterana nekim
avolskim smicalicama. Jedna od omiljenih Fernandovih
zabava sastojala se u tome da dovodi u kuu ene koje su
oigledno bile njegove ljubavnice. Tada bi ubeivao (a
njegova ubedljivost nije imala granice) devojku da ih prima
i ugoava. Taj eksperiment je sigurno izvodio postepeno, s
namerom da se sirotica umori od svega i naposletku
pobegne od kue. Ne znam kako je dolo do toga da posed
ostane u njegovim rukama. Fretpostavljam da je umeo s
majkom (koja ga je i dalje volela i stoga bila ljubomorna na
ker) i sa gospodinom Senfeldom. Kako je taj ovek mogao
da se sprijatelji sa nekim ko mu je nabijao rogove (kako se
govorkalo), kako je to prijateljstvo moglo da bude toliko da
prevejanog biznismena navede da daruje raskonu kuu
tom tipu koji nije samo bio ljubavnik njegove ene nego je i
unesreivao njegovu ker? To e ostati veita tajna mrane
Vidalove linosti. Ipak, uveren sam da je Fernando, da bi to
postigao, morao izvesti otrouman potez slian potezu
kakvom pribegavaju makijavelistiki vladari kada je re o
protivnikim partijama koje su opet u meusobnom
neprijateljstvu. Mislim da je bilo ovako: Senfeld je mrzeo
svoju enu. Ona ga nije samo varala s Fernandom nego je to
ranije inila i sa nekim apiroom, Senfeldovim poslovnim
partnerom. Bie da je Senfeld osetio golemo zadovoljstvo
kada je saznao da neko poniava nju i da nanosi bol toj
uobraenoj eni koja ga je esto prezirala. A od tog
golemog zadovoljstva do divljenja, pa ak i simpatije,
moda je samo korak. Na taj korak naveo ga je Fernando,
vet da zavede osobu na koju se nameri. A tu Fernandovu
vetinu obilno je dopunjavalo potpuno odsustvo iskrenosti

i potenja. Poznato je da iskreni i poteni ljudi unose u

prijateljstvo neizbene primedbe na hiljadu i jednu
okolnost koje iskrsavaju medu ljudskim biima, ak i meu
najboljima, pa zbog toga nikada ne mogu da budu onako
zavodljivi kao cinine i laljive osobe; uostalom, la je uvek
prijatnija od istine, kao to ak i osobe takorei savrene,
kojima bismo hteli da se dopadnemo i da im udovoljimo,
imaju nedostatke i rune osobine. Osim toga, zadovoljstvo
gospodina Senfelda je svakako poraslo kada je shvatio da
patnja njegove ene potie od ranjenog ponosa i uvrede
nanete verovatno njenim godinama; jer nju je Fernando
varao s mladom i lepom devojkom. Najzad i ovaj inilac
ne treba zanemariti gubitnik u celoj ovoj zavrzlami nije
bio Senfeld, poto je status prevarenog mua stekao ve
ranije, nego je gubitnik bio gospodin Sapiro koji je, kao
preljubnik, morao imati izrazitije oseanje ponosa i biti,
samim tim, ranjiviji od gospodina Senfelda. apiroov poraz
na tom planu, jedinom planu na kome je bio nadmoniji od
svog partnera (jer je Senfeld, kakvi god bili njegovi
neuspesi u svojstvu mua, bio poznat kao veoma uspean
poslovan lovek), stavio je apiroa u poniavajui poloaj
koji je opet ojaao Senfeldove snage. Najverovatnije je bilo
tako. Ne samo da su tekstilna preduzea ula u ove smele
poslove i dobila nove podsticaje nego se, od Fernandove
enidbe, gospodin Senfeld s pokroviteljskom simpatijom
obraao svom partneru pred treim licima.
A to se tie Heorhine, ispriau vam neto
karakteristino. Svadba je bila 1951. godine. Negde u to
vreme sreo sam je u ulici Majpu. Time sam bio iznenaen,
jer ona nikada nije dolazila u centar grada. U etrdesetoj
godini, njena lepota je bila ocvala, bee postarila, tuna i
utljivija nego ikada. Mada je oduvek bila povuena i krta
na reima, tog trenutka je njeno utanje bilo takorei

nepodnoljivo. Nosila je nekakav paket. Kao i uvek, osetio

sam silno uzbuenje. Gde se skrivala svih ovih godina?
Gde li je u povuenosti preivljavala svoju dramu? ta je
radila sve to vreme, ta je mislila i preivela? Poeleo sam
da je sve ovo upitam, ali sam znao da bi pitanja ostala bez
odgovora. Koliko god se ustezala od razgovora, jo tee,
moda i nemogue, bilo je iskamiti odgovor na ovakva
pitanja. Heorhina me je uvek podseala na one kue kakvih
ima u udaljenim gradskim etvrtima, kue koje su gotovo
uvek zatvorene i tihe, a u kojima stanuju odrasle i
zagonetne osobe nekakav par neenja (dva brata), neki
usamljeni ovek koji je doiveo tragediju, nekakav propao
ili nepoznat umetnik, ovekomrzac s kanarincem i makom
na kue o kojima nita ne znamo a koje se otvaraju samo
da pritne namirnice, ali ne i da prime prodavce ili
raznosae nego samo stvari koje, kroz odkrinuta vrata,
preuzima ruka usamljenog stanara. Kue u kojima se nou
pali uglavnom jedno svetlo, moda u kuhinji gde
usamljenik jede i prebiva; zatim se svetlo prenosi u drugu
prostoriju u kojoj verovatno spava, ita ili radi neto
besmisleno kao to je stavljanje broda u bocu. Poto sam
znatieljan i sklon nagadanju, usamljeno svetlo me je uvek
navodilo da se zapitam: ko je taj ovek? Od ega ivi? Od
neke rente ili od nasledstva? Zato nikada ne izlazi? Zato
dri upaljeno svetlo do duboko u no? Moda ita? Ili pie?
Ili je posredi neko od onih usamljenih i plaljivih bia koja
se brane od samoe uz pomo svetlosti, tog velikog
neprijatelja stvarnih ili izmiljenih aveti.
Da bi me prepoznala, morao sam Heorhinu da uhvatim
za ruku i da je prodrmam. inilo se kao da hoda u polusnu.
Bio sam iznenaen kada sam je ugledao u onoj suludoj
vrevi Buenos Ajresa.

Na njenom umornom licu nazreo se osmeh, kao kada se

upali svea i nena svetlost obasja mranu, tihu i tunu
odaju.
Doi! rekao sam i poveo je ka restoranu London.
Seli smo. Poloio sam ruku na njenu. O, kako je
izgledala propala i oronula! Meutim, nisam znao ta da joj
kaem ni ta da je pitam. Ono to me je zaista zanimalo
nisam mogao da je pitam. A o emu drugom da je pitam?
Samo samje gledao, setno i neno zapaajui da su godine
uinile svoje. Gledao sam je kao neko ko tiho obilazi stare
predele iz minulog vremena gledajui srueno drvee,
oronule kue, nepoznato bilje u starom vrtu, korov i
prainu po nametaju.
Ne mogavi da se obuzdam, sa odvratnom meavinom
ironije i aljenja, rekao sam:
Eto, Fernando se oenio.
Mada sam to izgovorio nehotice, ipak nisam smeo da
izgovorim takve rei i odmah sam se pokajao.
Iz Heorhininih oiju skliznule su dve neprimetne suze,
kao kada bi se iz izgladnelog i izmuenog samrtnika
poslednjim udarcem izvuklo jo jedno priznanje.
Umesto da nekako ublaim i izgladim preanju
nespretnost, najednom sam ogoreno rekao:
I jo plae!
Na trenutak se u njenim oima javila iskra koja je
podsetila na onaj nekadanji sjaj, kao to seanje podseti na
neto to se dogodilo.
Zabranjujem ti da sudi o Fernandu! uzviknula je.
Povukao sam svoju ruku.
Zautali smo. utke smo popili kafu. Zatim je ona rekla:
Moram da krenem.
Gbuzela me je nekadanja tuga, ona tuga koja se bee
pritajila u tolikim godinama odricanja. Ko zna kada u
ponovo videti Heorhinu.

Rastali smo se utke. Ali posle nekoliko koraka je

zastala, delimino se i stidljivo okrenula, a u njenim oima
sam primetio aljenje, nenost i oajanje, Palo mi je na um
da potrim za njom, da je stignem, da ljubim njeno
naborano lice, njene uplakane oi, njene usne sa izrazom
gorine, da je molim, da je preklinjem da se ponovo vidimo,
da mi dozvoli da budem neko vreme s njom. Ipak, uzdrao
sam se. Znao sam da je to utopija i da e se nai putevi sve
vie razilaziti do smrti.
Ubrzo posle mog sluajnog susreta s Heorhinom, dolo
je do raskida izmeu Fernanda i njegove ene. Saznao sam
da je ona kua u Martinesu, poklon gospodina Senfelda,
prodata na licitaciji i da se Fernando preselio u neku kuicu
u Vilja Devotu.
Moda su se u tom razdoblju dogodile mnoge stvari i
moda je ta epizoda bila posledica burnih dogaaja u
Fernandovom ivotu. Znao sam da se u to vreme kockao na
ruletu u Mar del Plati i da je gubio velike svote. Poverili su
mi da je sudelovao u nekom grdnom poslu ili u nekoj
muki sa zemljitem blizu aerodroma Eseisa, mada je to
moda izmiljotina koju su lansirali neki od prijatelja
porodice Senfeld. Bilo kako bilo, on se nastanio u skromnoj
kuici u Vilja Devotu u kojoj je, uostalom, i pronaen onaj
Izvetaj o slepima.
Ve sam vam rekao da mu je Senfeld pomogao. Danas
mislim da bi bilo bolje rei da ga je nagradio za
neverovatnu enidbu. I on je, kao mnogi drugi, uleteo u
Fernandovu mreu, pa mu je kasnije ak pomagao u
pekulacijama ili kada bi zbog kocke zapao u novane
neprilike. Sve u svemu, iz meni nepoznatih razloga, to
udno prijateljstvo s gospodinom Senfeldom zacelo je
jednog dana prestalo ili je moralo da prestane jer boljeg
objanjenja ne vidim za Fernandov bedni kraj.

Poslednji put kada sam ga sreo na ulici (ne raunajui

onaj susret blizu stanice Konstitusion, kada se pretvarao da
me nije video, ili me zaista nije video, jer je iao potpuno
zaneseno, a to je ve bilo vreme kada je njegova sumanuta
opinjenost slepima dostigla vrhunac), Fernando je bio u
drutvu nekog visokog plavokosog tipa, veoma grubog i
surovog lica. Poto sam maltene naleteo na Fernanda, nije
mogao da me izbegne. Izmenjao je sa mnom nekoliko rei,
dok je onaj tip, posle upoznavanja, stajao postrance i gledao
niz ulicu: imao je nemako ime koje sam u meuvremenu
zaboravio. Nekoliko meseci kasnije naleteo sam na njegovu
fotografiju u kriminalistikoj rubrici lista La Razn; njegovo
nemilosrdno lice nisam mogao da zaboravim, te stisnute
usne i stegnute vilice. Njegova slika je stajala pored slika jo
nekih tipova za kojima je policija tragala, a koji su bili
osumnjieni za napad na filijalu Galicijske banke u Floresu,
Posredi je bila savrena pljaka pa je policija smatrala da su
je izveli ratni komandosi. A onaj tip je bio Poljak,
komandos u Andersovoj vojsci. Njegovo prezime se
razlikovalo od prezimena koje je Fernando izgovorio kada
nas je upoznavao.
Ova nepodudarnost je potvrdila moju pomisao da se
policija ne vara. Taj tip je spremao neto ozbiljno ve u
vreme naeg sluajnog susreta. Da li je i Fernando bio
upleten u taj poduhvat? Vrlo verovatno. Kao mladi,
predvodio je bandu pljakaa na Aveljanedi a, s obzirom na
njegovo loe novano stanje, najverovatnije se vratio
nekadanjoj strasti: pljaki banaka. Odvajkada je smatrao
da je to idealan nain da najednom stekne veliku svotu
novca, ali je to za njega istovremeno imalo i simbolino
znaenje.
Banka kazao mi je vie puta u mladosti Banka sa
velikim B, to je hram graanskog duha.

Bilo kako bilo, njegovog imena nije bilo na onoj

policijskoj poternici.
Nisam ga video ni sledee dve godine. Tada se on,
sudei po onim udnim spisima, izgleda potpuno odao
bezumnom istraivanju podzemnog sveta.
Otkako pamtim, njega su neodoljivo zaokupljali slepi i
slepilo.
Seam se jednog karakteristinog dogaaja uoi smrti
njegove majke, doksmo jo iveli u Kapetan Olmosu. Bee
uiovio vrapca i odneo ga u sobu na spratu, koju je nazivao
tvravom. Tamo je vrapcu izbio oi. Zatim ga je pustio.
Poludela od straha i bola, ptica je mahnito lepetala, udarala
o zidove, nemona da nae izlaz. Meni koji sam pokuao
da ga spreim da osakati pticu pozlilo je od tog prizora.
Dok sam silazio niz stepenice, imao sam utisak da u se
onesvestiti. Dugo sam stajao i pridravao se za ogradu dok
se nisam povratio; za to vreme sam uo kako mi se
Fernando smeje iz sobe.
Mada mi je esto priao kako vadi oi pticama i drugim
ivotinjama, tada sam prvi a i poslednji put video da to
zaista ini. Nikada neu zaboraviti kako sam tog jutra bio
zaprepaen.
Zbog tog dogaaja vie nisam odlazio u tu kuu ni na
imanje, ime sam sebi uskratio ono to mi je tamo bilo
najvanije: da gledam njegovu majku i da sluam njen glas.
Ali sada uviam da tamo nisam odlazio ba zato to nisam
mogao da podnesem pomisao da je ona majka deaka kao
to je Fernando. I ena oveka kao to je Huan Karlos Vidal
koga se i danas seam s gnuanjem.
Fernando je mrzeo oca. Tada mu je bilo dvanaest
godina, bio je cmokos i imao oeve grube crte lica. Mada je
oca mrzeo, na njega je liio ne samo likom nego i
temperamentom. Imao je neka obeleja svojstvena
Olmosovima: zelene oi i istaknute jagodice. Sve ostalo je

bilo oevo. Kako su godine prolazile, njemu je sve vie

smetala slinost sa ocem. Mislim da je ona bila jedan od
glavnih uzroka mrnje koju bi najednom oseao prema
sebi. Pa i ta njegova neobuzdanost i surova ulnost poticale
su od oca.
Ulivao mi je strah. Bio je utljiv, a onda bi ga odjednom
obuzimao bes. Smeh mu je bio opor. Moda kao reakcija na
oca, koji je bio enskaro i pijandura, u mladosti Fernando
nije godinama okusio alkohol a esto je znao da ivi
zastraujue asketski, kao da eli da mui svoje telo. Posle
toga bi nastupila razdoblja bludnienja, kada se odavao
sadistikom razvratu, uzimao ene za svoja paklena
uivanja, istovremeno ih prezirui i kasnije odbacujui
grubo i zajedljivo, kao da su one krive za njegovo
nesavrenstvo. Uprkos pretvaranju i ludiranju, bio je
usamljen i stoiki tip, nije imao prijatelja, nije eleo niti je
mogao da ih ima. Mislim da je jedino voleo majku, iako
teko mogu da zamislim da je taj mladi mogao ikoga da
voli, ukoliko tom reju hoemo da izrazimo neku vrstu
privrenosti, nenosti ili ijubavi. A moda je prema majci
oseao samo bolesnu i histerinu strast. Seam se jednog
dogaaja: bio sam napravio neki akvarel na kome sam
naslikao ridana po imenu Fric, konja koga je Ana Marija
esto jahala i mnogo volela. Oduevljena crteom, ona me
je neno poljubila. Tada je Fernando priao i nasrnuo na
mene. Ona nas je razdvojila i izgrdila sina. Na to se on
nekuda izgubio. Kada sam ga pronaao pored potoka u
kome se obino kupao, pokuao sam da se izmirim sa njim.
Sluao me je utke i grizao nokte, kao i uvek kada bi ga
neto titalo, a onda je odjednom nasrnuo na mene
otvorenim perorezom. Oajniki sam se rvao s njim ne
shvatajui njegov bes. Kada sam uspeo da mu nekako
istrgnem perorez iz ruke i da ga hitnem daleko, on se
otrgao, dograbio oruje i, na moje veliko iznenaenje, zario

ga sebi u ruku. Trebalo je da proe mnogo godina dok

nisam shvatio kakvo se oseanje oholosti krilo iza tog ina.
Ubrzo zatim desilo se i ono sa vrapcem pa vie nisam
viao Fernanda. Nisam odlazio u njihovu kuu ni na
imanje. Imali smo dvanaest godina. Te zime, nekoliko
meseci kasnije, umre Ana Marija. Po miljenjujednih,
umrlaje odjada, apo miljenju drugih, od prevelike doze
pilula za spavanje.
Ponovo sam ga sreo tek posle tri godine. Tada sam
iveo u jednom pansionu u Buenos Ajresu i tokom dugih
nedeljnih popodneva, sa svojih smenih petnaest godina, ja
sam se uporno u mislima vraao Kapetan Olmosu. Mislim
da sam ve rekao da jedva pamtim svoju majku koja je
umrla kada je meni bilo tek dve godine. Zar je onda udno
to je Kapetan Olmos za mene predstavljao u neku ruku
seanje na Ana Mariju? U mislima sam je viao kako u
letnjim sutonima recituje na francuskom jeziku stihove koje
nisam razumevao, ali koji su u meni, zahvaljujui dubokom
Ana Marijinom glasu, izazivali tanano ulno zadovoljstvo.
Oni su tamo, pomiljao sam, oni su tamo.
Upotrebljavajui taj glagol u mnoini, ja sam svom duom i
htenjem pokuavao da obuhvatim i nju, kao da u toj staroj
kui u Barakasu, koju sam poznavao kao da sam je video
svojim oima (Ana Marija mi je esto priala o njoj), njena
dua na izvestan nain i dalje ivi. Kao da je u njenom sinu,
njenom odvratnom sinu, u Heorhini, u ocu i sestrama,
mogao da se nasluti, preuoblien ili izoblien, Ana Marijin
trag. A ja sam lutao oko kuerine i nikako se nisam
usuivao da pozvonim. Sve dok jednog dana nisam
ugledao Fernanda kako ide kui i nisam eleo ili nisam
mogao da pobegnem.
Otkuda ti? upitao me i prezrivo se osmehnuo.
Ponovo sam, kao i uvek u njegovom prisustvu, doiveo
neshvatljivo oseanje krivice.

Otkuda ja tu? Njegove prodorne i zlobne oi nisu mi

dozvoljavale da laem. Osim toga, to ne bi ni vredelo:
naslutio je da sam obletao oko kue. Osetio sam se kao
neiskusan i nespretan prestupnik, jednako nesposoban da
mu priam o svojim oseanjima, svojoj nostalgiji, kao i da u
sali za seciranje, okruen leevima, napiem pesmu o
romantinoj ljubavi. Postien, bez rei sam dozvolio da me
Fernando povede u kuu. Mada je to oigledno inio iz
milosra, pristao sam da poem s njim jer mi je bilo stalo
da je konano vidim. Dok smo prolazili parkom u ^smiraj
dana, do mene je dopirao jak miris zaviajnog jasmina koji
e za mene uvek biti zaviajni i uvek znaiti: daleko,
majka, nenost, nikada vie. Uinilo mi se da sam na
vidikovcu opazio lice neke starice, neku vrstu utvare u
pomrini, koja se tiho povukla. Natkriljeni trem povezivao
je proelje kue sa onim njenim krilom gde se nalazio
vidikovac. To malo krilo sastojalo se od dve sobe,
svojevremeno po svoj prilici namenjene posluzi, od
prizemlja vidikovca (koje je, kako sam zapazio kasnije,
sluilo kao ostava koja je drvenim stepenicama bila
povezana s gornjim spratom) i nekakvih zavojitih metalnih
stepenica koje su sa spoljanje strane vodile na terasu
vidikovca. Ta terasa se nalazila iznad one dve velike sobe.
Na njoj je, delimino oronula, bila ograda kakve su se
viale na graevinama iz oriog vremena. Ne govorei nita,
Fernando je proao hodnikom i uao u jednu od te dve
sobe. Upalio je svetlo. Shvatio sam da je to svakako njegova
soba: u njoj je bio krevet, stari trpezarijski sto koji mu je
sluio kao pisai, jedna komoda i niz komada
rasklimatanog, izanalog i naizgled nepotrebnog nametaja
koji su drali tu nemajui gde da ga sklone, jer je kua vie
puta smanjivana. Tek to smo uli, kroz vrata od druge
sobe pojavio se deak koji je u meni istog trena izazvao
odbojnost. Bez pozdrava, bez objanjenja, upitao je: Jesi li

ga doneo?, na ta je Fernando odbrusio: Nisam.

Zapanjeno sam pogledao deaka. Bilo mu je etrnaest
godina, imao je ogromnu duguljastu glavu poput lopte za
ragbi, koa mu je bila boje slonovae, kosa prava i tanka,
vilica isturena, nos zailjen. Njegove grozniave oi su
uagreno sjale, to je u meni izazvalo odbojnost kakvu bi
ovek osetio prema biu s druge planete, biu istovetnom s
nama, ali sa zastraujuim razlikama.
Fernando je utao a deak ga je netrernice gledao
grozniavim oima. Zatim je prineo ustima flautu ili
klarinet i poeo da svira neku melodiju. Fernando je
preturao po pranjavoj hrpi stripova, kao da trai neto
odreeno, ne marei za mene, kao da sam neko od
ukuana. Naposletku je izdvojio strip na ijim se koricama
video junak iz Krilate pravde. Kada sam primetio da se
sprema da izie kao da je potpuno zaboravio na mene, bilo
mi je krajnje neprijatno. Nisam mogao da tek tako poem s
njim, kao da smo prijatelji, jer me on nije ni pozvao da
doem, a ni sada me nije pozivao da idem s njim. Ali nisam
mogao ni da ostanem u toj sobi, a jo manje s tim udnim
deakom s klarinetom. Na trenutak sam pomislio da sam
najnesreniji i najsmeniji stvor na svetu. Uostalom, danas
uvidam da je tada Fernando namerno tako postupao, iz
puke izopaenosti.
A kada se pojavila i nasmeila mi se ridokosa devojka,
osetio sam ogromno olakanje. Fernando je otiao bez
pozdrava i odneo svoj strip, a ja sam ostao zagledan u
Heorhinu: bee se mnogo izmenila. Vie nije bila ona
mravica koju sam upoznao u Kapetan Olmosu kada je
umrla Ana Marija. Sada joj je bilo petnaest godina i poela
je da poprima konaan lik ene, kao to gruba i
brzopotezna skica slikara prua predstavu o onome to e
jednog dana biti konano delo. Moda zato to sam video

da grudi poinju da joj se ocrtavaju ispod dempera,

pocrveneo sam i oborio pogled,
Nije ga doneo rekao je Bebe, s klarinetom u ruci.
Dobro, donee ti ga ve odgovorila je ona, a glas joj
je zvuao kao glas majke kada pokuava da zavara dete.
Kada? navaljivao je Bebe.
Uskoro.
Da, ali kada?
Uskoro, rekla sam ti, videe. A sada e da sedne i
da svira klarinet, zar ne?
Uzela ga je neno za ruku i odvela u drugu sobu. Pri
tom mi je rekla: Doi i ti, Bruno. Poao sam za njima u
drugu sobu. U njoj su verovatno spavali Bebe i Heorhina.
Ta soba se potpuno razlikovala od Fernandove sobe: iako je
u njoj nametaj bio star i rasklimatan, ipak je bilo i neega
nenog, drukijeg, enstvenog.
Dovela ga je do jedne stolice, posadila ga na nju i rekla
mu:
Sedi tu i sviraj. Hoe li?
Zatim mu je, kao domaica spremna da se posveti
gostima poto je posvravala neke stvarice u kui,
pokazala svoje stvari: eref na kome je vezla maramicu za
svog oca, veliku crnu lutku po imenu Elvira, koju bi nou
stavljala pored sebe u krevet, i zbirku fotografija filmskih
glumaca i glumica, privrenih rajsneglama na zidu:
Valentino kao eik, Pola Negri, Glorija Svanson u Deset
zapovesti, Vilijam Dankan, Perl Vajt. Razgovarali smo o
vrlinama i manama svakoga od njih, i o filmovima u kojima
su glumili, dok je Bebe ponavljao na klarinetu onu istu
melodiju. Ona je vie od svih volela Rudolfa Valentina. Ja
sam se izjasnio za Edija Pola, mada sam priznao da je i
Valentino velianstven. to se tie filmova, opredelio sam
se za Znak oktopoda, ali je Heorhina kazala da je taj film

isuvie stravian i da ona nije mogla da gleda jezive scene

nego je okretala glavu na drugu stranu.
Bebe je prestao da svira i gledao nas grozniavim
oima.
Bebe, sviraj rekla je mahinalno i latila se veza na
erefu.
Ali Bebe je i dalje utke gledao u mene.
Dobro, pokai Brunu svoju zbirku sliica popustljivo
je dodala.
Bebeovo lice je sinulo. Ostavio je klarinet i oduevljeno
izvukao ispod kreveta nekakvu kutiju od cipela.
Pokai mu zbirku ponovila je ozbiljno, ne diui
pogled s erefa, mahinalno, kao majke kada daju
uputstva deci dok su zaokupljene nekim vanijim kunim
poslom.
Bebe je stao pored mene i pokazao mi svoje blago.
Ima li Onzarija? upitao sam ga.
Jedan Onzari vredeo je est ili sedam Bidolja.
Naravno da ga imam rekao je i potraio ga meu
sliicama.
Nakon to mi ga je pokazao, zadivio me je time to je na
podu slagao kompletne timove, pa i one koje je vrlo teko
sastaviti, kao to je kotski tim.
To je bio moj prvi susret sa Heorhinom u njenoj kui. S
uenjem sam primetio da se u Fernandovom prisustvu
pretvarala u bespomono stvorenje. Najzanimljivije je da
nikada nisam kroio dalje od te dve sobe, koje su bile neka
vrsta kunog predvorja (izuzev onog jezivog iskustva na
vidikovcu, o kome u vam priati docnije). Viao sam samo
to troje mladih, ta tri tako razliita i neobina stvorenja:
nenu devojicu, oseajnu i enstvenu, ali u vlasti
avolskog stvorenja, zatim jednog mentalno zaostalog
deaka, ili neto slino tome, i najzad jednog avola. O
ostalim ukuanima jedva da sam poneto uo. Onih

nekoliko puta koliko sam bio tamo, nisam uspeo da vidim

nita od onoga to se dogaalo u glavnom delu kue. A
moja tadanja stidljivost spreavala me je da upitam
Heorhinu (jedino nju sam mogao da pitam) kakvi su njeni
roditelji, kako ive, kako su njena tetka Marija Teresa i njen
deda Pano. Imao se utisak da su to troje iveli potpuno
odvojeno, pod Fernandovom vlau.
Negde oko 1930. godine upoznao sam i ostale ukuane i
danas shvatam da se sve moglo oekivati od takvih itelja
kue u ulici Rio Kvarto. Mislim da sam vam rekao da su svi
Olmosovi (izuzev, naravno, Fernanda i njegove keri, iz ve
navedenih razloga) patili od nedostatka oseaja za realnost
i da su odavali utisak da ne pripadaju gruboj stvarnosti.
Bivali su sve siromaniji, a nisu preduzimali nita pametno
da dou do novca ili da sauvaju neto od preostalog
bogatstva, nisu imali oseaj za meru ni smisao za politiku,
iveli su u tom kraju na podsmeh svojih roaka. Svakim
danom sve otuenija od svog stalea, izgledalo je da
porodica Olmos predstavlja kraj jedne stare loze usred
haotinosti
kosmopolitskog,
komercijalizovanog,
nemilosrdnog i neumoljivog grada. Zadrali su, sasvim
nesvesno, nekadanje kreolske vrline kojih su se druge
porodice ve ratosiljale kao izlinog balasta da ne bi
potonule: bili su gostoljubivi, velikoduni, naivno
patrijarhalni, umereno aristokratski. A moda su ih daleki
bogati roaci mrzeli zato to oni sami nisu uspeli da
sauvaju te vrline i to su bili zahvaeni procesom
merkantilizacije i materijalizma koji je krajem veka zahvatio
zemlju. Kao to ljudi sa oseanjem krivice mrze one koji su
nevini, tako su i jadne Olmosove, lakomisleno pa i komino
povuene u starom letnjikovcu u Barakasu, mrzeli njihovi
roaci. Mrzeli su ih zato to su i dalje iveli u plebejskoj
etvrti, umesto da se presele u otmeni Bario Norte ili San
Isidro, zato to su i dalje pili mate umesto aja, zato to su

bili puki siromasi, zato to su se druili sa skromnim

svetom bez zvunog prezimena. Dodamo li pri tom da
nita od ovoga Olmosovi nisu inili smiljeno i da su sve te
vrline (oni su ih ak smatrali manama) ispoljavali s
naivnou i jednostavnou, lako je shvatiti da je ta
porodica za mene, kao i za mnoge, predstavljala dirljiv i
setan simbol neega to je nepovratno nestajalo u ovoj
zemlji.
Kada sam te veeri ve kroio kroz kapiju, pogledao
sam nehotice u pravcu vidikovca. Prozor je bio slabo
osvetljen i uinilo mi se da sam nazreo lik neke ene koja je
kriom gledala na ulicu.
Nisam se usuivao da ponovo odem tamo. Pomisao na
Fernandovo prisustvo sputavala me je, ali me je isto tako
pomisao na Heorhinu navodila da matam i eznem da je
ponovo vidim. Razdiran tim dvema oprenim snagama,
kolebao sam se da ponovo odem do njih. Dok jednog dana
nije prevagnula moja elja da opet vidim Heorhinu. U
meuvremenu, razmislio sam i odluio da saznam neto
vie i da, ukoliko bude moguno, upoznam njene roditelje.
Moda Fernando nee biti kod kue, govorio sam sebi da
bih prikupio hrabrost. Pretpostavljao sam da ima prijatelje i
poznanike, jer sam se seao kako je traio onaj strip i kako
je bio otiao, to je moglo da znai jedino da je iao na
sastanak s drugarima. Mada sam tih godina poznavao
Fernanda ve dovoljno da osetim da on ne moe da ima
prijatelje, ipak je moda odravao veze s nekim momcima.
Kasnije se ispostavilo da je ta pretpostavka tana jer mi je
Heorhina, mada nerado, priznala da njen roak predvodi
nekakvu bandu mladia kojima su kao inspiracija sluili
serijski filmovi kao to su Tajne Njujorka ili Probueni novi.
Ta banda je imala svoje tajne zakletve, gvozdene pesnice i
mrane namere. Gledano dananjim oima, ta organizacija

je bila neto kao generalna proba razbojnike bande koju je

organizovao negde oko 1930. godine.
Ve oko podne stao sam da kriom motrim sa ugla ulica
Rio Kvarto i Isabele Katolkinje. Mislio sam: moda e izii
posle ruka. Ukoliko izie, makar i u kasne sate, ja u ui.
Ako vam kaem da sam na tom uglu ekao od jedan do
sedam, moete zamisliti kako sam arko eleo da vidim
Heorhinu. U sedam sam primetio da Fernando izlazi i istog
trena sam otrao ulicom Isabele Katolkinje do sledeeg
ugla, dovoljno daleko da se ne susretnemo ukoliko se bude
zaputio tom ulicom, ali da isto tako mogu da se vratim
ukoliko budem video da on odlazi ulicom Rio Kvarto. Tako
je i bilo: otiao je tom ulicom. Tada sam jurnuo ka kui.
Uveren sam da se Heorhina silno obradovala mom
dolasku. Uostalom, kada sam bio tamo prvom prilikom,
ona je uporno zahtevala da ponovo doem.
Upitao sam je za porodicu. Priala mi je o majci i ocu. O
tetka Mariji Terezi koja je veito najavljivala bolesti i
katastrofe. I o dedi Panu.
To je onaj to ivi tamo gore rekao sam, pravei se
nevet, jer sam slutio da se tamo gore krije neka tajna.
Tamo gore?
Da, na vidikovcu.
Ne, deda ne ivi tamo rekla je izbegavi pravi
odgovor.
Ali neko ivi odvratih.
Uinilo mi se da joj je to pitanje neugodno.
ini mi se da sam onomad video nekoga.
Tamo ivi Skolastika konano je preko volje rekla.
Skolastika? iznenadih se.
Da, u svoje vreme su nadevali i takva imena.
Zar nikada ne silazi?
Ne.
Zbog ega?

Slegnula je ramenima. Paljivo sam je pogledao.

ini mi se da sam neto o tome nauo od Fernanda.
Neto? O emu? Kada?
O nekoj ludi, u Kapetan Olmosu.
Pocrvenela je i oborila pogled.
To ti je rekao? Kazao ti je da je Skolastika luda?
Nije, pomenuo je samo neku ludu. Je li to ona?
Ne znam da li je luda. Ja nikada nisam razgovarala s
njom.
Nikada nisi sa njom razgovarala? zaudio sam se.
Nisam, nikada.
A zato?
Pa rekla sam ti da nikada ne silazi.
A zar se ti nikada nisi popela do nje?
Nisam. Nikada.
Pogledao sam je.
Koliko je stara?
Ima osamdeset i etiri godine.
Ona je tvoja baba?
Nije.
Prababa?
Nije.
Pa ta ti onda doe?
Ona je dedina tetka. Ki komandanta Olmosa.
A od kada ivi tamo gore?
Heorhina me pogleda: znala je da neu poverovati.
Od 1853. godine.
I od tada nije sila?
Nije.
Zbog ega?
Ponovo je slegla ramenima.
Mislim da je to zbog glave.
Glave? Kakve glave?

 Glave njenog oca, kapetana Aseveda. Ubacili su je

kroz prozor.
Kroz prozor? Ko?
Pripadnici Masorke. Onda je ona pobegla s glavom.
Pobegla s glavom? Kuda?
Tamo, na vidikovac. I vie nikada nije sila.
Je li zbog toga luda?
Ja ne znam. Ne znam ni da li je luda. Nikada se nisam
popela.
A Fernando?
Da, Fernando se peo.
Tada sam, sa strahom i nelagodnou, video da se
Fernando vraa. Oigledno, skoknuo je nekuda samo
nakratko.
A, opet si doao! samo je to kazao, ispitivaki me
merei prodornim pogledom, kao da nastoji da sazna zato
sam ponovo doao.
Od trenutka kada je njen roak stupio u sobu, Heorhina
se naglo promenila. Moda sam prethodnom prilikom bio
suvie nervozan i nisam primetio uticaj Fernandovog
prisustva na njeno ponaanje. U njegovom prisustvu ona je
bivala utljiva i usplahirena, nespretno se kretala, a kada je
trebalo da odgovori na neko moje pitanje, kriom je
pogledala ispod oka svog roaka. to se tie Fernanda, on
se bee ispruio na krevetu, grickao je nokte i odmeravao
nas pogledom. Situacija je postajala nelagodna, a onda je on
odjednom predloio da, kada sam ve tu, izmislimo neku
igru tvrdei da se ovako dosauje. Meutim, njegov pogled
nije odavao dosadu nego neto to nisam umeo da
odgonetnem.
Heorhina ga je uplaeno pogledala, ali je potom sagnula
glavu kao da iekuje njegovu presudu.
Fernando se pridigao na krevetu. Izgledalo je kao da
neto mozga, netremice me je gledao i grickao nokte.

 Gde je Bebe? najzad je upitao.

Sa mamom je.
Dovedi ga.
Heorhina posluno ode da izvri zapovest. Nas dvojica
smo utali sve dok se ona nije vratila s Bebeom i
klarinetom.
Fernando nam je objasnio kakvu je igru smislio: njih
troje e se sakriti na raznim mestima u te dve sobe, u ostavi
i u vrtu (ve se bee smrklo). Trebalo je da ih pronaem u
pomrini, ali da pri tom ne zapitkujem nego da ih otkrijem i
prepoznam opipavajui im lica.
Zato? zapanjeno sam ga upitao.
Objasniu ti kasnije. Ako bude pogodio, dobie
nagradu rekao je nacerivi se.
Strepeo sam da mi se ne podsmeva kao svojevremeno u
Kapetan Olmosu. Ali sam se plaio da odbijem sudelovanje
u igri jer bi on mogao rei da odbijam iz istog kukaviluka,
poto sam znao da se u njegovim igrama uvek krije neto
jezivo. Ali, upitao sam se, ta moe da bude strano u ovoj
igri? Liila je vie na glupavu alu, na neto to bi me
izvrglo podsmehu. Pogledao sam Heorhinu, kao da na
njenom licu traim savet. Ali Heorhina vie nije bila ista: na
njenom mrtvaki bledom licu i u razrogaenim oima italo
se neto kao opinjenost ili strah, a moda oboje u isti mah.
Fernando je naredio da se pogase sva svetla. Njih troje
su se posakrivali a ja sam, spotiui se o nametaj, poeo da
ih traim. Ubrzo sam prepoznao Bebea koji je bezazleno
sedeo na krevetu. Meutim, po Fernandovoj zamisli, bio
sam duan da prepoznam najmanje dvoje od njih troje.
U toj sobi nije bilo vie nikoga. Preostalo mi je da
potraim u drugoj sobi i ostavi. Paljivo, spotiui se tu i
tamo, pretraio sam Fernandovu sobu, a onda mi se uinilo
da ujem neije disanje u tiini. Molio sam boga da to ne
bude Femando. Ne znam zato, aU sam se grozio pomisli

da u tom mraku nabasam na njega. Oprezno i oslukujui,

uputio sam se tamo odakle mi se inilo da dopire taj
prigueni um. Naleteo sam na nekakvu stolicu. Ruku
ispruenih ispred sebe, pipajui levo i desno, doao sam do
jednog zida: bio je vlaan, pranjav, sa oguljenim tapetima.
Dodirujui zid, kretao sam se udesno ka onoj strani otkuda
je dopiralo prigueno disanje. Najpre sam napipao neki
orman, zatim sam kolenima naleteo na Fernandov krevet.
Sagnuo sam se i pipajui proverio da li neko sedi ili lei na
krevetu. Ne naoh nikoga. Idui uvek desno uz ivicu
kreveta, naiao sam na noni stoi i opet na oguljeni zid.
Sada sam bio siguran: disanje je postajalo razgovetnije i
postepeno se pretvaralo u lagano ali nervozno dahtanje,
verovatno zato to sam se ja pribliavao. Srce mi je
uzbudeno zakucalo kao da sam pred otkriem neke strane
tajne. Kretao sam se vrlo sporo, maltene neosetno. A onda
sam rukom dotakao neije telo. Trgnuo sam ruku kao da
sam taknuo eravicu, jer sam istog trena shvatio da je to
Heorhinino telo.
Fernando proaputao sam, laui iz stida.
Nije bilo odgovora.
Bojaljiva ali udna, ruka mi je krenula opet ka njoj, ali
ovom prilikom ka njenom licu. Dodirnuo sam joj obraz a
zatim usne, koje su bile stisnute. Uzdrhtale su pod mojim
prstima.
Fernando ponovo slagah, oseajui da crvenim.
Ne dobih odgovora. Jo i danas se pitam zbog ega. Ali
tada mi se uinilo da mi utanjem dozvoljava da nastavim
traganje. Jer, da su potovana Fernandova pravila, ve je
trebalo da ona objavi da sam pogreio. Sve je to liilo na
neku vrstu krae; ali, to me jo zauuje, ona me je
ovlastila da poinim tu kradu.
Polagano, drhtavo i neodluno pogladio sam je po
obrazu, zatim je moja ruka prela preko njenih usana i

oiju. Kao znak prepoznavanja, kao sramno milovanje!

(Jesam li ve rekao da je za te dve godine Heorhina bila
porasla i da je ta iparica poela da lii na Ana Mariju?)
Disala je sve ubrzanije, kao pri velikom naporu i
uzbuenju. Jednog trenutka umalo nisam povikao:
Heorhina! Ipak, obuzdao sam se i nastavio da rukama
istraujem njeno lice. Ona se nije ni pomakla. To njeno
dranje navelo me je da se ludo nadam tokom tolikih
godina do dana dananjeg.
Heorhina rekoh najzad jedva ujnim i promuklim
glasom.
Tada ona, na ivici plaa, procvile:
Dosta! Ostavi me!
I istog trena pobee kroz vrata.
Krenuo sam za njom, polako i nespretno, oseajui da
se upravo desilo neto nejasno i protivreno, a to nisam
umeo da objasnim. Noge su mi klecale kao da sam se naao
u grdnoj opasnosti. Kada sam uao u drugu sobu, gde je
ve bila upaljena svetlost, tamo sam zatekao samo Bebea.
Heorhina bee nekuda nestala. Gotovo istog asa odnekuda
se pojavio Fernando, odmerio me mrano i ispitivaki, kao
da ona njegova unutarnja izopaena vatra sada plamti u
tamh
Pobedio si rekao je samouvereno i osorno. Za
nagradu, stekao si pravo da sutra polae jo vaniji ispit.
Shvatio sam da je vreme da idem i da se Heorhina nee
pojaviti. S klarinetom u ruci, poluotvorenih usta, Bebe me
je pratio bludeim pogledom.
Dobro rekoh na odlasku.
Dakle, sutra uvee, posle veere, u jedanaest
doviknuo mi je Fernando.
itavu no razmiljao sam o tome to mi se dogodilo i o
onome to me eka sutra uvee.Uasavao sam se pomisli da
bi Fernando mogao da ode i dalje u istom pravcu, iako

nisam shvatao zbog ega, mada sam slutio da se u sreditu

te igre nalazi Heorhina. Zato se nije oglasila kada sam
izgovorio Fernandovo ime? Zato je i dalje utala, kao da
odobrava pokrete moje ruke? Sutradan, tano u jedanaest
uvee, bio sam u Fernandovoj sobi. Heorhina i on su me
ekali. U Heorhininim oima, na njenom kreno bledom
licu primetio sam izraz uasnog iekivanja. Kao ef koji
izdaje nareenje patroli, Fernando mi ree hladno i
precizno:
Tamo gore, na vidikovcu, ivi stara Skolastika. U ove
sate ona ve spava. Ti e ui sa ovom svetiljkom, otii e
do komode pored kreveta, otvorie drugu ladicu odozgo,
potraiti u njoj kutiju za eire i donee je ovamo.
Oigledno prestravljena, zurei u pod, Heorhina ree:
Za ime boga, Fernando, ne, nemoj glavu! Sve drugo
samo ne glavu!
Fernando prezrivo odmahnu i ree:
Drugo nita nije vano. Rekao sam, glavu!
Umalo se nisam onesvestio, jer sam se setio ta mi je
Heorhina ispriala. Nemogue! Takve stvari se ne dogaaju
na javi. Osim toga, zato moram da to uinim? Ko me
primorava?
Zato moram da to uinim? Ko me prisiljava? rekoh
zamuckujui.
Kako zato? Zato se ljudi penju na Akonkagvu?
Kakva je korist od pentranja na Akonkagvu, Bruno? A
moda si kukavica?
Shvatio sam da neu moi da izvrdam.
U redu, daj lampu i reci kako da se popnem tamo.
Fernando mi je pruio lampu i stao da mi objanjava
kako se najlake penje do vidikovca.
Trenutak! rekoh. A ako se stara luda probudi?
Moe da se probudi, moe da vrisne. ta onda?

 Matora takorei ne vidi, ne uje, nepokretna je. Nemaj

brige. Najgore to moe da ti se desi je da se vrati ne
donevi glavu. Ipak, nadam se da e biti dovoljno hrabar.
Ve sam objasnio da se ispod vidikovca nalazila
nekakva ostava. Odatle su stare drvene stepenice vodile na
gornji sprat. Fernando me je dopratio do ostave, gde nije
bilo ni elektrinog osvetljenja, i rekao mi:
im se bude popeo, naii e na jedna otkljuana
vrata. Otvori ih i eto te na vidikovcu. ekaemo te u mojoj
sobi.
Otiao je a ja sam ostao sam u mranoj ostavi;
oslukivao sam svoje srce koje je snano udaralo. Tu sam
stajao nekoliko trenutaka, ponovo se pitajui kakva je to
ludost i pomislio da me na sve ovo tera samo moj sopstveni
ponos. A onda sam zakoraio na prvi stepenik. U meni je
rastao strah. Peo sam se tako sporo da me je bilo stid, ali
sam se ipak peo.
Na vrhu stepenita zaista me ekalo malo odmorite, a
odatle su vrata vodila u sobu u kojoj je ivela luda starica.
Znao sam da je takorei bezopasna. Ipak, u meni se
nakupilo toliko straha da sam se obilno preznojavao.
Strepeo sam da u povratiti. Povrh svega, oseao sam da mi
telo i znoj vonjaju nepodnoljivo. Ali povratka nije bilo i
zato je bilo najbolje da to pre produim dalje.
Paljivo sam okrenuo kvaku, nastojei da ne izazovem
buku. Naravno, sve bi bilo manje jezivo ukoliko se
luakinja ne bi probudila. Vrata su se otvorila uz kripu
koja mi se uinila strahovitom. U sobi je vladala potpuna
tama. Na asak sam se dvoumio da li da lampom osvetlim
krevet na kome je leala starica i da proverim da li spava,
ali sam strahovao da bi ba ta svetlost mogla da je probudi.
No, kako da stupim u nepoznatu sobu, gde ivi stara
ludakinja, a da ne proverim da li spava ili stoji i posmatra

me? S meavinom odbojnosti i straha, podigao sam lampu i

svetlou potraio krevet.
Umalo se nisam onesvestio. Starica nije spavala nego je
stajala pored kreveta i posmatrala me irom otvorenih,
zgranutih oiju. Bee to maltene mumificirana starica,
majuna i veoma mrava. Sam iv kostur! Njene suve i
ispucale usne izustile su neto to se, ako se ne varam,
odnosilo na Masorku. Ipak, ne bih smeo da se zakunem jer
sam, tek to sam u pomrini ugledao njenu priliku, jurnuo
ka izlazu i sjurio se niz stepenice. Kada sam stigao do
Fernandove sobe, onesvestio sam se.
Doavi svesti, video sam Heorhinu kako mi pridrava
glavu, dok joj iz oiju kaplju krupne suze. Trebalo je da
proe nekoliko trenutaka pa da se setim svega to se
dogodilo pre nego to sam se onesvestio. A onda sam
osetio neopisiv stid. Bio sam sam sa Heorhinom. Poto je
izrekao, uveren sam, otrovnu opasku povodom moje
hrabrosti, Fernando je otiao nekuda.
Bila je na nogama promucao sam.
Heorhina nije odgovorila nita: samo je utke plakala.
To dvoje roaka ubrzo su postali za mene nereiva
zagonetka koja me je istovremeno privlaila i plaila.
Izgledali su kao obrednici nepoznatog obreda ije znaenje
nisam uspevao da dokuim i od koga se mogu oekivati
jezive stvari. as bih pomiljao da me Fernando zavitlava a
as bih strahovao da mi priprema jezivu zamku. Njih dvoje
samotnjaka iveli su odvojeno od ostalih ukuana, kao neki
kralj sa jednim jedinim podanikom, mada bi prikladnije
bilo rei da su iveli kao vrhovni verski poglavar i njegov
jedini vernik. Od samog dolaska postao sam jedina rtva
tog mranog obreda. Fernando je prezirao ostali svet, ili ga
je oholo ignorisao, dok je od mene zahtevao neto to nisam
umeo da odgonetnem, a to je verovatno imalo veze sa
nejasnim oseanjima, mranim emocijama i ulnim

uivanjima koje su nesumnjivo oseali asteki svetenici

kada su na vrhu svetih piramida upali jo toplo
pulsirajue srce onima koji su bili prineti na rtvu. A jo
manje sam mogao da razumem da sam se i ja, sa isto tako
mranom ulnou, podvrgavao obredu rtvovanja pri
emu je Heorhina sluila kao prestravljena prvosvetenica.
Ovi dogaaji su bili tek poetak. Odigrae se jo mnogo
udnih stvari, bie jo mnogo izopaenih obreda pre nego
to budem pobegao glavom bez obzira, pre nego to, s
bolnim uasavanjem, budem shvatio da to jadno bie
pokorno, kao hipnotisano, izvrava Fernandova nareenja.
Danas, posle trideset godina, jo pokuavam da
shvatim kakvi su odnosi postojali meu njima. Pokuavam,
ali ne uspevam. Bili su kao dva suprotna a ipak
neshvatljivim i jakim sponama tesno povezana sveta.
Fernando je vladao Heorhinom, ali nisam spreman da
tvrdim da je nju za roaka vezivao samo sveti strah.
Ponekad mi se ini da je Heorhina oseala izvesno
saaljenje prema njemu. Saaljenje prema udovitu kakvo
je bio Fernando? Ponekad bi ona beala od njega i njegovih
demonskih ini. Tada bih je viao kako uasnuta plae u
skrovitom kutu kue u Barakasu. Ali se seam i kako je
umela da ga, materinski odluno, brani kada bih ga
napadao. Ti ne moe da pojmi koliko Fernando pati,
prekorevala bi me. Kada danas smireno razmiljam o
njegovoj linosti i o mnogim njegovim postupcima, zaista
priznajem da Fernando nije bio hladno ravnoduan kao to
je to svojstveno roenim zloincima. Ve sam rekao da se
pre sticao utisak da se u njemu vodi suluda i oajnika
borba. Ipak, moram priznati da nisam toliko velikoduan
da saaljevam stvorenja kakav je Fernando. Heorhina je,
meutim, imala tu plemenitost.
Zapitaete me o kakvim patnjama je re. O mnogim i
svakojakim: o fizikim, duevnim, pa ak i duhovnim.

Fizike i duevne patnje su bile uoljive. Patio je od

halucinacija, imao izluujue snove, iznenada gubio svest.
Viao sam ga u trenucima kada bi, bez gubljenja svesti,
postajao takorei odsutan, kada nije govorio, nije uo niti
video nikoga pred sobom. Proi e ga, aputala bi mi
tada Heorhina koja je grozniavo brinula o njemu. Priala
mi je da joj je ponekad govorio: Vidim te, znam da sam
ovde, pored tebe, ali znam i da setm negde drugde, daleko,
u nekoj mranoj i zatvorenoj sobi. Trae me da mi iskopaju
oi i da me ubiju. Iz najvatrenijih ushienja zapadao bi u
potpunu utuenost i setu: tada bi, po Heorhininim reima,
postajao najbespomonije i najslabije stvorenje na svetu, i
kao detence gnezdio bi se u krilu svoje roake.
Naravno, nikada ga nisam video u tom krajnje
poniavajuem stanju. Verujem da bi Fernando bio
spreman da me ubije da sam ga kojim sluajem takvog
video. Ali to mi je ispriala Heorhina, a ona nikada nije
lagala; mislim da se Fernando pred njom nikada nije
pretvarao, mada je bio majstor za pretvaranje.
Ja sam upoznao samo njegove rave osobine. Smatrao
je da je iznad drutva i zakona. Zakon je izmiljen za
bedne slabie tvrdio je. Iz meni neshvatljivih razloga
strasno je voleo novac, ali verujem da u novcu nije, kao
obian svet, video puko bogatstvo. On je u novcu video
neto magino i demonsko, a kada bi o njemu govorio,
voleo je da ga naziva zlatom. Moda je ta udna sklonost
bila i uzrok njegove strasti za alhemijom i magijom. Ipak,
njegova izopaena narav najvie se ispoljavala kroz sve to
se, posredno ili neposredno, ticalo slepih. Lino sam se u to
uverio prvi put jo u Kapetan Olmosu. Idui ulicom Mitre
prema njegovoj kui, najednom smo primetili kako nam u
susret dolazi slepi ovek koji je svirao bubanj u mesnoj
kapeli. Fernando se gotovo onesvestio, pridrao se za moju
ruku. Tada sam osetio kako drhti kao prut, kako mu se lice

koi i postaje mrtvaki bledo. Trebalo mu je dosta vremena

da se povrati, bio je prinuen da sedne na ivicu plonika, a
zatim je dobio nastup besa i razdraeno se izvikao na mene
to sam ga pridrao da ne padne.
Tom halucinantnom razdoblju mog ivota doao je kraj
jednog zimskog dana 1925. godine. Uavi u Heorhininu
sobu, zatekao sam je kako plae na krevetu. Priskoio sam,
pomilovao je po licu i upitao je zato plae, ali ona je samo
ponavljala: Bruno, elim da ode i da vie nikada ne
dode. Kumim te bogom! Bio sam upoznao dve Heorhine:
jednu, milu i enstvenu poput njene majke, i drugu,
potpuno oaranu Fernandovim demonskim inima. Sada
je preda mnom bila razorena i bespomona, uasnuta i
slomljena Heorhina koja me je preklinjala da beim i da
vie ne dolazim. Zbog ega? Kakvu je uasnu istinu
pokuavala da sakrije od mene? Nikada mi nije kazala,
mada sam kasnije, s godinama i steenim iskustvom, slutio
ta je to moglo da bude. Ispostavilo se da sam bio u pravu.
Ali, najtunije u svemu nije bio Heorhinin strah, kao ni
okolnost da je Fernandov satanski duh unitio tako nenu i
oseajnu duu: najalosnije je bilo to to je ona njega volela.
Glupavo sam navaljivao da mi prui makar kakvo
objanjenje. Ipak, na kraju sam uvideo da ne postoji nita
to bih mogao ili trebalo da uinim u tom krajiku sveta
koji je izgleda krio neku kobnu tajnu.
Fernanda nisam video sve do 1930. godine.
Uvek je lako proricati prolost, znao je zajedljivo da
kae. Danas, posle skoro trideset godina, sitni dogaaji iz
onog vremena, naizgled sluajni i beznaajni, dobijaju svoje
dublje znaenje. Kao to za onoga ko je upravo doitao
dugaak roman (kada su sudbine konano zapeaene, kao
to ih smrt zapeauje u stvarnom ivotu), duboko a esto i
tragino znaenje dobijaju rei tako obine poput ovih:
Aleksej Fjodorovi Karamazov bee trei sin Fjodora

Pavlovia Karamazova, zemljoposednika u naoj

guberniji. Nikada se pre konanog kraja ne zna da li je ono
to nam se nekog dana dogodi, ma koliko uobiajeno
izgledalo, istorija ili je sluajnost, da li je sve ili je nita (ma
koliko bilo bolno). Posle nekoliko godina, tokom kojih sam
se drao podalje od njega, sitni dogaaji su me ponovo
naneli na Fernandov put, kao da je on bio neminovno
povezan s mojom sudbinom i kao da su uzaludni bili svi
moji pokuaji da ga izbegnem.
Razmiljam o onim davnim vremenima i u seanje mi
naviru rei kao to su ah, Kapablanka i Aljehin, Al Donson,
Pevajui na kii, Sako i Vinceti, Sandino i Nikaragva. udne li i
setne meavine! Uostalom, koji zbir rei o naoj mladosti
nije udan i setan? Sve ono to se moe nazreti iz ovih rei
dostii e vrhunac u onom tekom ali arobnom razdoblju
kada e ivot nae zemlje i na sopstveni ivot doiveti
korenite promene. Taj trenutak je bio upravo vezan za
Fernandovo prisustvo, kao da je on neki mraan simbol tog
razdoblja u mom ivotu, a istovremeno i najjai uzrolc
promena koje su se dogodile u meni. Te, 1930. godine, moj
ivot je zapao u jednu od onih kriza kada sve procenjujemo
i u sve poinjemo da sumnjamo: u smisao svog ivota, u
smisao svoje zemlje, u smisao ljudskog roda uopte. Jer,
kada prosudujemo o sopstvenom ivotu, neizbeno
sudimo i o svekolikom oveanstvu. Mada bi se moglo rei
da kada procenjujemo itavo oveanstvo, mi ispitujemo
najdublje slojeve sopstvene svesti.
Bile su to dramatine i burne godine.
Mislim, na primer, na Karlosa ije pravo ime nikada
nisam saznao. Jo ga vidim, jo me gane njegova slika:
vidim ga kako, nagnut nad onim jeftinim izdanjima knjiga
od trideset ili etrdeset sentavosa, uporno i tekom mukom
srie slova, kako akama upire u slepoonice kao neki
mladi koji se upinje, trai, konano nalazi i otvara koveg

za koji je uo da sadri klju njcgovog nesrenog ivota,

smisao njegovih patnji mladog radnika. Otadbina! ija
otadbina? Na milione njih je dolo iz peina panije, iz
ubogih selendri Italije, iz Pirineja, parije iz svih krajeva
sveta, sabijeni u brodskim skladitimLa, imali su svoje
snove: tamo ih eka sloboda, vie nee biti teglea marva.
Amerika! Mitska zemlja gde se novac zgre na ulici.
Aumesto toga eka ih dirinenje, bedne zarade, radni dan
od dvanaest ili etrnaest sati. Za ogromnu veinu njih
ispostavilo se da Amerika znai bedu, suze, ponienje, bol,
setu i enju. Kao deca zavedena bajkama i odvedena u
ropstvo. A onda se oni, ili njihova deca, okreu dmgim
utopijama, zemljama budunosti o kojima se govori u
stranim knjigama koje su istovremeno pune saoseanja za
njihovu sudbinu, za njih jadnike, knjigama koje im govore
o zemlji i o slobodi, knjigama koje ih pozivaju na pobunu.
Zato je mnogo krvi teklo ulicama Buenos Ajresa, mnogo je
ljudi, ena pa ak i dece tih nesrenika poginulo 1905., 1908.
i 1910. godine. Stogodinjica Otadbine! ije otadbine?
pitao se Karlos bolno i zajedljivo. Otadbina ne postoji. Zar
ne znam? Postoji svet gospodara i robova. Hleba i
slobode! uzvikivali su radnici sakupljeni sa svih strana. A
gospoda, zaplaena i besna, slala je policiju na tu svetinu.
Pa je tako proliveno jo mnogo krvi, a zatim su uestali
novi trajkovi i demonstracije, pa opet atentati i bombe. I
dok se gospodski sin koluje u nekom vajcarskom,
engleskom ili francuskom liceju, dotle sin bezimenog
radnika dirini u hladnjai za pedeset sentavosa na dan,
navlai tuberkulozu u odeljenjima za duboko zamrzavanje i
konano umire u agoniji po prljavim bolnicama za sirotinju.
Dok onaj prvi mladi ita Kitsa ili Bodlera, ovaj drugi,
sriui slova, odgoneta neki Malatestin ili Bakunjinov spis,

kao to ini Karlos u ovom trenutku. Mladi po imenu

Roberto Arlt42 na ulici stie znanje o optem smislu
oovekovog postojanja pod kapom nebeskom, A onda je
buknula Velika revolucija. Zlatno doba je na pomolu!
Ustajte prezreni na svetu! Apokalipsa Monih! Nova
pokolenja siromanih mladia, nemirnih i nezadovoljnih
studenata itaju Marksa i Lenjina, Gorkog i Kropotkina. A
jedan od njih bio je i taj Karlos koga sada ponovo vidim,
kao da je tu preda mnom, kao da nije prolo trideset godina
kako uporno i udno srie one knjige. Danas mi izgleda kao
simbol onog kolapsa tridesetih godina kada je, padom
njenih hramova u Volstritu, religija Beskonanog Napretka
poela da se blii svome kraju. Padale su pod steaj uvene
banke, krahirale velike industrije, a milioni ljudi vrili
samoubistvo. Kriza u metropoli te nadmene neznaboake
religije irila se kao silna plima i zahvatala najudaljenije
krajeve planete.
Beda i beznae ovladali su vavilonskim gradom.
Svodnici, usamljeni pijakai, saloni sa ogledalima i
gadanjem u metu, pijanice i skitnice, nezaposleni, prosjaci,
kurve za dva pesosa. I naposletku, kao blistavi izaslanici
Kazne i Nade, ti momci i ljudi koji su se sastajali po
sobicima da bi pripremili Drutvenu Revoluciju.
Karlos, dabome.
On je bio jedna od karika koja me je ponovo dovela do
Fernanda, mada se potom udaljio od njega, kao to bi
svetac pobegao od satane. Moda ste ga i vi poznavali, jer
je bio povezan sa anarhistikom grupom u La Plati. Sada
mi se ini da vas je nekom prilikom pomenuo. Mislim da ga
je gorko iskustvo s Fernandom odvratilo od anarhizma i

Veliki argentinski pisac, tvorac romana Sedam ludaka, Arlt

se moe smatrati nekom vrstom pretee egzistencijalistike
proze.. Prim. prev
42

odvelo u komunistiki pokret iako, kao to i sami moete

da pretpostavite, sama ta okolnost nije bila dovoljna da ga
preobrati, jer je njegov mentalitet ostao isti. Time se
objanjava i injenica da je optuen za terorizam bio
iskljuen iz komunistike partije. O njemu vie nisam uo
nita sve do 1938. godine, do one zime 1938., kada su u
Pariz poeli kriom da pristiu ljudi i ene koji su uspeli da
preu Pirineje posle poraza u paniji. Paulina (sirota
Paulina) koju sam u nekoliko navrata skrivao u svojoj sobi
u Rue des Ecoles, ispriala mi je kako je Karlos poginuo. A
poginuo je u istom tenku u kome je poginuo i Eebere,
takoe Argentinac. ta, zar je postao trockista? Paulina nije
umela da mi odgovori: videla ga je samo jedanput. Bio je
smrknut i usamljen, ravnoduan i kao uvek nepristupaan.
Karlos je bio religiozna i potena dua. Kako je onda
mogao da prihvati i shvati komuniste poput Kramera?
Kako je mogao da prihvati i shvati ljude uopte?
Otelotvorenje, Istoni greh, Pad kako je to estito bie
moglo da prihvati ljudsku pokvarenost? Izuzetno je
zanimljivo, medutim, da neovena stvorenja vre takav
uticaj na one koji su estiti i istog srca. I ja sam, eto, bio
odvuen u komunizam samo zahvaljujui Karlosu i
njegovoj estitosti. Njegovo udaljavanje izazvalo je i moje,
moda zato to sam bio umiljeni utokljunac koji se
nikako nije mirio sa surovom stvarnou. Sumnjam da bih
danas sa istom strogou sudio o borcima kao to je bio
Kramer, o njihovim borbama za prevlast, o njihovim
niskostima, dvolinostima i podlostima. A koliko je onih
koji bi imali pravo da o tome sude? I gde bi se, boe dragi,
mogla pronai ljudska stvorenja poteena te prljavtine
osim u carstvima takorei izvan ljudske sudbine
mladalakog doba, svetatva ili ludila?

Kao glasonoa kome nije poznat sadraj pisma koje

nosi, taj nepoznati mladi me je opet naneo na Fernandov
put.
Kada sam se poslednjih dana januara 1930. godine,
posle raspusta provedenog u Kapetan Olmosu, vratio u
Buenos Ajres da bih se ponovo prijavio u onaj pansion u
ulici Kangaljo, iz navike i po inerciji sam se uputio ka
Akademiji. Zato sam krenuo tamo? Da vidim Kasteljanosa,
Alonsa, da kibicujem beskrajne ahovske partije, da gledam
jedno te isto. Jo nisam znao da je navika varljiva i da nas
mahinalni koraci ne vode uvek ka istoj stvarnosti. Jo nisam
znao kako stvarnost ume da nas iznenadi i da bude
tragina.
Alonso je igrao ah s nekim novajlijom kojije liio na
Emila Ludviga. Zvao se Maks tajberg. Moe zvuati
udnovato da me neznanac, koga sam susreo naizgled
sluajno, vodi ka nekome ko je roen u mom selu i ija je
porodica u bliskom srodstvu sa mojom. Ovde bi valjalo da
prihvatimo jednu od omiljenih Fernandovih maksima: Ne
postoji sluajnost, postoji samo sudbina. ovek nalazi
samo ono za ime traga, a traga samo za onim to je
skriveno u najdubljem i najskrivenijem kutu njegovog srca.
U protivnom, kako da susret sa jednom te istom osobom ne
izazove istovetan utisak kod dva razliita oveka? Zato
susret sa revolucionarom odvede jednoga u revoluciju a
drugoga ostavi ravnodunim? Otuda ispada da ovek
naposletku sretne onoga koga je trebalo da sretne. Dakle,
sluajnost je svedena na najmanju meru. Zbog svega toga ti
susreti koji nam u ivotu izgledaju udnovati, kao moj
ponovni susret sa Femandom, jesu iskljuivo rezultat
delovanja onih nepoznatih snaga koje nas pribliavaju kroz
ravnodunu gomilu, kao to snaan magnet privlai opiljke
gvoa. A to bi moralo da zaudi opiljke kada bi imali ma
kakvu svest o svojim postupcima, poto ve nemaju

potpunu i sveobuhvatnu spoznaju stvarnosti. Zato se

kreemo kao meseari, ali sigurno kao meseari, u pravcu
onih stvorenja prema kojima nam je unapred sueno da
idemo. Dao sam se u ovakva razmiljanja zato to sam
maloas naumio da vam kaem da je moj ivot, dok nisam
sreo Karlosa, bio kao i ivot mnogih gimnazijalaca: tipino
aki problemi i iluzije, aki nestaluci po uionicama ili u
pansionu, prve ljubavi, drskosti i srameljivosti. Ve pre
nego to sam poeo da piem te rei, shvatio sam da to nije
sasvim tako, da u pogreno prikazati onaj deo svog ivota
koji je prethodio susretu i da e ta pogrena predstava
uticati da moj ponovni susret sa Fernandom deluje
iznenaujue. Iznenaenje biva manje i uglavnom nestaje
kada pogledamo pod kakvim okolnostima se desio taj
naizgled udan dogaaj. I tako, na kraju, ini se da dogaaj
biva potisnut u svet istog privida, kao plod kratkovidosti,
uspavanosti, brzopletosti i nepribranosti. U stvari, tih pet
godina sam iveo zaokupljen tom porodicom. Nikako
nisam uspevao da iz seanja istisnem Ana Mariju ni
Heorhinu ni Fernanda: oni su pulsirali u najdubljem kutu
mog bia i esto mi se javljali u snovima. Danas mislim da
sam, ve prilikom onih naih vienja 1925. godine, u
nekoliko navrata uo od Fernanda da namerava da jednog
dana osnuje bandu pljakaa i terorista. Danas verujem da
mi se ta zamisao, iako sam u ono vreme pomislio da je
nepromiljena, duboko urezala u podsvest. A moda je
moje poetno pribliavanje anarhistikim kruocima bilo,
kao mnoga moja duhovna usmerenja, determinisano
Fernandovim idejama i opsesijama, iako toga nisam bio
svestan. Ve sam objasnio da je taj ovek izrvrio dubok i
esto tetan uticaj na mnoge mladie i devojke, da su
njegove ideje, pa ak i manije, prihvatili mnogi ljudi koji su
tako postali mutna i jeftina karikatura tog demona. Na taj
nain, shvatiete ono to sam vam objanjavao, naime da

moj ponovni susret s njim ne treba da udi s obzirom na to

da sam, mada nesvesno, meu novim znancima odbacivao
one koji me nisu vodili ka Fernandu. A kada sam uvideo da
Maks i Karlos pripadaju anarhistikom kruoku, odmah
sam im se prikljuio. Poto su ti kruoci, ovde kao i svuda u
svetu, u manjini i uvek meusobno povezani (makar bili,
kao u ovom sluaju, vezani nepodudarnou ili
neslaganjem), bilo mi je sueno da se sretnem s
Fernandom. Zapitaete me zato nisam, ukoliko je to krajnji
cilj, potraio Fernanda kod kue u Barakasu. A ja u vam
odgovoriti da ni u kom smislu nisam svesno teio da se
sretnem s Fernandom, nego je u pitanju bila jedna opsesija
koje nisam bio svestan. Naprotiv, razum i svest mi nikada
nisu odobravali a jo manje savetovali da potraim tog
opakog oveka koji je u meni mogao da izazove (i izazvao
je!) samo nespokojstvo i patnju.
Jo nekoliko inilaca valja imati na umu. Ve sam vam
kazao da sam rano ostao bez majke i da su me, na nesreu,
poslali da se kolujem u velikom gradu, daleko od
roditeljskog doma. Bio sam stidljiv i izuzetno oseajan.
Kakav je mogao da mi izgleda svet ako ne kao haos zla,
nepravde i bola. Kako onda da se ne priklonim samoi i
onim dalekim svetovima mate i romana? Izlino je da vam
priam kako sam oboavao ilera i njegove Razbojnike,
atobrijana i njegove Amerike junake, Geteovog Geca od
Berlihingena. Bio sam sklon ruskim piscima i ve tada bih
veinu proitao da sam bio radniko dete a ne burujski
sin, da sam poticao iz siromane porodice kao mnogi
mladii koje sam kasnije upoznao. Za te mladie je Ruska
revolucija bila epohalan dogaaj, velika nada i mladi ljudi
su vie itali Gorkog nego Masilju ili Kanea. Eto jedne od
velikih protivrenosti naeg obrazovanja, eto jedne od
injenica koja je dugo kopala jaz izmeu nas i nae
sopstvene otadbine; da bismo upoznali jednu stvarnost,

mi smo se otuili od druge. Uostalom, ta je naa otadbina

osim niz otuenja? Bilo kako bilo, tek ja vSam maturirao
1929. godine. Jo se seam onih nekoliko dana po
poloenim ispitima kada je kola utonula u onu setnu
tiinu, tako osobenu i potpunu, u kojoj ostaju kole kada se
aci raziu za veliki raspust. Tada sam osetio potrebu da
poslednji put vidim mesto gde sam proveo pet godina koje
su prohujale u nepovrat. Otiao sam u vrt i seo na ivicu
jedne ardinjere. Sedeo sam tako neko vreme, utonuo u
misli. Zatim sam ustao i priao drvetu na kome sam pre
nekoliko godina, dok sam jo bio dete, urezao svoje
inicijale: B. B. 1924. O, kako sam se tada osetio usamljenim!
Kako sam bio bespomoan i tuan! Dete sa sela, oseao sam
se tuincem u tom udovinom gradu.
Posle nekoliko dana otputovao sam u Kapetan Olmos.
Tada sam poslednji put proveo raspust u svom selu. Otac
mi bee ostareo, ali je i dalje bio grub i krut. I on i moja
braa postali su mi nekako daleki; duu su mi uzmutili
nejasni porivi, a elje su mi bile zbrkane i maglovite. Slutio
sam da se neto pribliava, ali nisam znao ta, iako su me
moji snovi i obletanje oko kue Vidalovih upozoravali. Tek,
taj raspust sam proveo gledajui svoje selo a ne videi ga.
Trebalo je da proe mnogo godina, da doivim mnoge
udarce sudbine, da izgubim velike iluzije i da upoznam
mnoge ljude pa da se na neki nain vratim svome ocu i
rodnom selu. Jer, put do najintimnijeg dela naeg bia znai
dugo putovanje kroz druge ljude i druge svetove. Tako sam
se vratio ocu. Ali, kao to obino biva, tada je ve bilo
prekasno. Da sam onda znao da ga poslednji put vidim
krepkog, da sam slutio kako u ga dvadeset pet godina
kasnije zatei pretvorenog u prljavu hrpu kostiju i iznutrica
u raspadanju, kako me tuno gleda iz dubine tih oiju koje
maltene vie nisu pripadale ovom svetu, tada bih pokuao
da razumem tog grubog ali dobrog, snanog ali naivnog,

naprasitog ali estitog oveka. Izgleda, uvek kasno

shvatimo svoje najblie. A kada ponemo da stiemo
izvesnu umenost ivljenja, ve doe vreme da mremo. to
je najgore, ve su pomrli oni na koje bismo najradije
primenili steenu vetinu.
Kada sam se vratio u Buenos Ajres, jo nisam imao
pojma ta da studiram. eleo sam da studiram sve ili
moda nita. Voleo sam da slikam, pisao sam pripovetke i
pesme. Ali, zar je to neko zanimanje? Da li bi ovek mogao
da ljudima ozbiljno kae da eli da se posveti slikanju ili
pisanju? Zar to nije ono ime dokoni i neodgovorni ljudi
ubijaju vreme? Svi ostali upisivali su se na ozbiljne
fakultete, na primer medicinu ili graevinarstvo, gde su
izuavali kako se lei arlah ili gradi most, tako da sam sebi
izgledao smean. Iz neke vrste stida, dakle, upisao sam se
na pravni fakultet, mada sam u dubini due verovao da
nikada neu moi da radim kao advokat.
No, udaljio sam se od onoga to vas zanima; nisam
sposoban da priam o biima koja su mi u ivotu najvie
znaila a da ne pomenem svoja ondanja oseanja. Jer, kako
bi oni mogli da budu toliko znaajni za mene ako ne
upravo zbog mojih sopstvenih tenji i oseanja.
Dakle, vraam se Maksu.
Dok su on i Alonso privodili kraju svoju partiju aha,
paljivo sam ga pogledao. Bio je jedan od onih mlakih i
lenjih Jevreja, sklon gojenju. Nos mu je bio orlovski i
mesnat, ali je njegovo lice, zajedno s visokim elom, odisalo
blagom otmenou. A zbog kontemplativnog i misaonog
spokojstva njegovo lice je vie priliilo kakvom zrelom
oveku koji je proao sve i svata. Bio je nemarno obuen,
nedostajala su mu dugmad, kravata mu je bila loe vezana.
Oblaio se zbrda-zdola tek da ne bi iao nag ulicom.
Kasnije sam primetio da nije imao smisla za praktino niti
je znao da raspolae novcem: nekoliko dana posle primanja

mesene plate koju bi spiskao za tili as, bivao je prisiljen

da zaloi knjige, odeu i jedan prsten, poklon njegove
majke, koji je krajem svakog meseca zavravao u
zalagaonici. Kada sam upoznao njegovu porodicu, uverio
sam se da mu je otac isto tako blag i aav. Tako su njih
dvojica, kako sin tako i otac, bili primeri koji rue onu
uvreenu predstavu o Jevrejima. Nisu imali smisla za
praktino, obojica su bili luckasti (na blag, miran nain),
miroljubivi i dobri drugari, misaoni i lenji, nesebini i
krajnje nesposobni za zaraivanje novca, dakle lirske i
zabludele due. Kasnije, kada sam poeo da navraam kod
njega u pansion, video sam u kakvom neredu ivi: spavao
je bilo kada i jeo bilo ta, mahom na krevetu. Na nonom
stoiu uvek je imao ogromne sendvie sa sirom i salamom.
Tamo je drao i reo. Na njemu je, ne mrdajui iz kreveta,
pripremao mate i pio ga u ogromnim koliinama. U toj
prljavoj posteljini Maks je, polunag, prouavao slavne
partije i povlaio poteze na svojoj depnoj ahovskoj
garnituri, pogledujui svaki as u ahovske prirunike i
asopise.
Negde u to vreme upoznao sam Karlosa: kao da sam
preao preko pokretnog mosta, koji je pretio da se srui
svakog trena, dospeo sam na izuzetno tvrd kamenit teren,
na kontinent od bazalta s golemim vulkanima iji krateri
samo to nisu buknuli. Vremenom sam uvideo kako neki
ijudi esto slue samo kao privremeni mostovi da dva bia
dovedu u duboku i trajnu vezu, kao oni pontonski mostovi
koje vojska postavlja iznad provalije i uklanja odmah posle
prelaska^
Karlosa sam sreo jedne veeri kod Maksa. im sam
uao, zautali su. Maks mi je predstavio Karlosa, ali sam
mu zapamtio samo ime. Mislim da mu je prezime bilo
italijansko. Karlos je bio vrlo mrav momak, buljavih oiju.
Na licu se zapaalo neto surovo i grubo. Stekao sam utisak

da je povuen i zatvoren u sebe. Delovao je kao ovek koji

je mnogo propatio. Osim nesumnjivog siromatva, postojali
su i drugi razlozi za njegovu teskobu i patnju. Kada sam
kasnije razmiljao o njemu (jer je meni postao veoma
zanimljiv svojim druenjem s Fernandom), uinilo mi se da
je on sut duh, kao da mu je telo sagorela neka groznica;
kao da je njegovo izmueno i spreno telo bilo svedeno
samo na kost i kou i na neto malo, dodue vrstih, miia
koji su ga drali u stalnom pokretu. utao bi, a onda bi mu
oi najednom zaplamtele vatrom srdbe, dok bi mu se
usne, kao isklesane na ukoenom licu, stezale da sauvaju
velike i mune tajne.
U to vreme divio sam se odnosu izmeu Maksa i
Karlosa: taj odnos je podseao na seenje putera otrim
elinim noem. Jo nisam bio doao do onog stepena u
ivotu kada uviamo da nita ljudsko ne sme da nam bude
strano. Danas shvatam da je Maks imao ona svojstva
neophodna za to naizgled udno prijateljstvo: veliku
dobrotu koja je trebalo da ublai Karlosovu duevnu
napetost kao to voda utoljava e oveka koji je
prokrstario pustinjom. Imao je i onu mekou podesnu da
spoji dva tako razliita stvorenja kao to su Karlos i
Fernando a da ne doe do suvie snanih potresa, tako da
je sluio kao neka vrsta amortizera izmeu njih dvojice.
Uostalom, zar bi ijedna policija na svetu pomislila da neko
kao Maks odrava veze sa anarhistima i razbojnicima?
Toliko to se tie Karlosa. Jer to se Fernanda tie,
posumnjao sam (to se kasnije ispostavilo kao tano) da je u
pitanju neki prljav razlog: Maksova majka. Ne znam da li
sam vam ve kazao da je bio sklon dvema vrstama ena:
veoma mladim devojkama i zrelim enama. A kako je
umeo da se pretvara kao niko, podjednako je mogao da
zavede balavicu koja voli da etucka ulicom drei se za
ruke, kao i zrelu enu s prilinim i uglavnom gorkim

poznavanjem mukaraca. Ukoliko ovek otkriva pravo lice

samo kada je sam, Fernandovo nepatvoreno lice bilo je
nemilosrdno i surovo, kao noem isklesano. Meutim, kao
to trgovac, priteran nevoljom, ipak moe (i mora) da pred
kupcem prikae prijatan izraz lica, tako je i Fernando umeo
da na povrini svog lica izvede najsavreniju imitaciju
nenosti, razumevanja, romantinosti ili naivnosti, ve
prema muteriji. U tome mu je pomagalo njegovo potpuno
preziranje ljudskog roda, a naroito ena. Mislim da je u toj
zloestoj lakrdiji bio naao najpodesniji nain ne samo da
zadovolji svoju pohotu nego i da prezire samog sebe.
Ismevao je svaku uproenu teoriju o enama. Kako one
teorije po kojima je ena romantina i da je treba osvajati na
meseini, tako i one teorije koje se zalau za zlostavljanje
ena. Po njegovom miljenju, neke ene zasluuju buket
cvea, dok drugima prilii amar, a postoje i one koje
zasluuju obe stvari istovremeno, ve prema okolnostima.
Ipak, na kraju bi ih zlostavljao bez razlike, ponekad tako
surovo da je, recimo, zevao na vrhuncu seksualnog ina.
Maksovoj majci je u to vreme bilo etrdeset godina.
Mada Jevrejka, ona je pripadala potpuno slovenskom tipu,
iako je bila crnka. Ne znam da li je bila lepotica, znam
jedino da je plenila kako svojim dubokim oima, iz kojih je
izbijala neka priguena vatrena strast, tako i svojom
ivotnom priom. Izlino je dakle podseati da na Maksu
nije bilo nita nalik na majku; naprotiv, on je nasledio
fizika i duhovna svojstva svog oca.
Naa je bila arobna, ili je mene oarala njena ivotna
pria. Naina mati je studirala medicinu u Petrogradu i
zajedno s Verom Figner bila je jedan od osnivaa pokreta
Zemlja i Sloboda. Poput mnogih, napustila je studije i
posvetila se revolucionarnoj propagandi na selu. Kada je
carizam smerao da uniti pokret zbog niza atentata, uspela
je da pobegne. Pridruila se grupama u Cirihu, tamo je

upoznala mladog deportirca po imenu Isajev, udala se za

njega i rodila ker Nau. Naino detinjstvo i mladost bili
su burni, selili su se iz jedne evropske zemlje u drugu, dok
se ponovo nisu obreli u Svajcarskoj. Tamo se Naa udala za
jednog veitog studenta medicine po imenu Stajberg. Doli
su u Argentinu, ona je studirala medicinu, odluno se
borila sa ivotnim nedaama, vaspitavala i hranila
porodicu.
Malice tatarskog lica, prave i kao gavranovo krilo crne
kose sa razdeljkom na sredini i punom na zatiljku, Naa
je podseala na glumice iz ruskih filmova.
Ali, kakva ste vi Jevrejka? drznuo sam se da je
upitam jednog dana.
Mi smo potomci pogroma nasmeila se.
Ipak, godinama kasnije, kada sam bolje upoznao
Jevreje, iznenada bih primeivao kako Naa slee
ramenima ili pokree ruku na nain koji je tanano ali u
magnovenju ispravljao njenu slovensku masku. I tada bih
primeivao da su takvi znaci esti kod Jevreja kao to su
tajbergovi: esto slovenske ili tatarske crte lica, aj i veliki
porodini samovari, oboavanje Pukina, Gogolja i
Dostojevskog (koje su itali na ruskom), a onda bi
iznenada, kada se ovek ve navikao na njih kao na
polutamu sobe, ispod oiglednih i znanih crta poeli da se
nasluuju znaci hiljadugodinje rase, znaci koji nisu uvek
fiziki i koji se inae ispoljavaju milju ili inom, a ponekad
opet neuhvatljivim prelivima u osmehu ili u glasu. Tako bi
se na izrazito slovenskom licu iznenada nazreo tuan
osmeh, kao da se ispod uspene maske pomalja krhka
devojka koja strepi da ne bude prepadnuta. Nekada bi to
sleganje ramenima podrazumevalo hronino nepoverenje
prema svetu neznaboaca, izvesno bolno razoarenje i
nemo seanje na tragine dogaaje. A te fizike crte ili
duhovna obeleja suptilno su izranjale iz slovenskog lica,

kao najtananije i najnenije linije kojima crta obogauje

poetnu skicu. One su dolazile do izraaja naroito kroz
onaj osobeni jevrejski nain rasuivanja koji, suprotno
uvreenom miljenju, ima vrlo malo veze sa strogim
racionalizmom. Jer, dok se logika zasniva na tvrdnji da je A
jednako A, dotle e Jevrejin tu tvrdnju izraziti u upitnom
obliku. A zbog ega A ne bi bilo A? Pri tome e slegnuti
ramenima kao da odbacuje svaku odgovornost povodom
toga, jer se nikada ne zna ta moe da dovede do nekog
progona. To sleganje ramenima, taj pokret ruku, to
nabiranje ela bojili su, preobraali i iskrivljavali zakon
jednakosti pomou zbrkanih oseanja, prikrivene ironije,
neodreenih i preutnih komentara, to Jevrejina udaljava
od istog racionalizma kao to se prustovska analiza
oseanja udaljava od psiholoke rasprave.
Bilo kako bilo, zahvaljujui Nai nauio sam da volim
taj veliki svet pijanaca i nihilista, arlatana i tuberana,
birokrata i generala carske Rusije, da ga volim i da mu se
divim.
Maks je prvi put sreo Fernanda jedne subotnje veeri
1928. godine u anarhistikom kruoku Zora na Aveljanedi,
kada je Gonsales Paeko drao predavanje na temu
Anarhizam i nasilje. O tom problemu se tada ustro
raspravljalo, a naroito zbog Di ovanijevih teroristikih
napada i pljaki. Ti skupovi su bili veoma opasni jer su
mnogi sluaoci dolazili naoruani, a i zato to je
anarhistiki pokret bio podeljen na zavaene frakcije. Kada
neki revolucionarni pokret posmatraju spolja, ljudi
pogreno misle da su svi lanovi pokreta istog soja. Ta
greka u procenjivanju slina je greci koju inimo kada
odreene karakteristike pripisujemo onome to bismo
nazvali Englezom, svrstavajui pri tom naivno u isti odeljak
ljude toliko meusobno razliite kao to su Lepi Bramel i
kakav liverpulski doker, ili kada tvrdimo da su svi Japanci

isti, jer ne poznajemo ili ne zapaamo njihove individualne

osobine.
Meu anarhistima se moglo sresti beskonano mnogo
razliitih tipova. Bio je tu tolstojevski tip koji je odbijao da
jede meso, kao protivnik svake nasilne smrti, koji se esto
bavio esperantom i teozofijom. Ali je bilo i pristaa nasilja,
ak i u najekstremnijem vidu, bilo zato to su smatrali da se
protiv drave moe boriti jedino silom, bilo zato to su, kao
u Podestaovom sluaju, davali oduka svojim sadistikim
nagonima. Meu njima se susretao tip intelektualca ili
studenta, ljudi koji su, kao i Fernando, dospeli u pokret
poto su proitali tirnera i Niea. Takvi tipovi su bili
zagrieni individualisti i nedrutveni, a esto su zabrazdili
dotle da su podrali faizam. Bilo je zatim nepismenih
radnika koji su prili anarhizmu tragajui za nekom slepom
nadom. Bilo je tu ozlojeenih tipova koji su izlivali mrnju
prema gazdi i drutvu, ali su esto i sami postajali
nemilosrdne gazde kada bi stekli kakav imetak ili odlazili u
policajce. Bilo je istih bia prepunih dobrote i plemenitosti,
koji su, meutim, uprkos dobroti i istoti, bili spremni da
poine atentat ili ubistvo, kao na primer Simon Radovicki
koji je, voen nekakvim oseanjem pravde, ubio oveka
koji je smatran krivcem za smrt nevinih ena i dece, Tu se
jo motao i tip lezilebovia kome je anarhizam sluio kao
zgodan izgovor da se dobro provodi, da besplatno jede i
spava kod svojih drugova, a ponekad je znao da im
poneto zdipi ili da im preotme enu. A kada bi ga zbog
ispada domain snebivljivo prekoreo, taj tip je s prezirom
odvraao: Ah, drue, kakav ste vi anarhista! Postojao je i
tip probisveta, ljubitelja ivota slobodnog kao u ptice,
druenja sa suncem i prirodom, koji bi s boom o
ramenu krstario zemljom i propovedao, pomogao pri etvi,
popravljao vodenicu ili plug, a nou je u nadniarskim
barakama uio nepismene da itaju i piu, ili im je

jednostavnim ali vatrenim reima priao o nastanku novog

drutva u kome nee biti ponienja, patnji ni bede za
siromaha, ili im je itao neku od knjiga iz svog zaveljaja:
Malatestine stranice italijanskim seljacima, ili pak togod iz
Bakunjina: dotle bi njegovi sagovornici pili mate sedei na
buretu kerozina ili uei, umorni od dnevnog posla, i
priseali se nekog dalekog italijanskog ili poljskog sela,
preputali se delimino tom divnom snu, eleli da veruju u
njega, ali (pod utiskom grube svakodnevne stvarnosti)
verovali da taj san ne moe da se obistini; tako su bili nalik
onima koji pod teretom nevolja ipak sanjare o konanom
raju. A meu njima se moda nae i neki nadniar koji
misli da je bog sazdao polja i zvezdano nebo za sve ljude
bez razlike, neki kreolac koji ezne za davnim, ponosnim,
slobodnim ivotom na pampi neispresecanoj ianim
ogradama, kao i tip stoikog seljaka individualiste koji bi
naposletku prihvatao uenje tih dalekih apostola neobinih
imena, i vatreno i zauvek prigrlio tu doktrinu nade.
A kada je one noi 1928. godine jedan obuar,
tolstojevac, uzviknuo da niko nema pravo da ubija
drugoga, a ponajmanje u ime anarhizma, kada je rekao da
je ak i ivotinjski ivot svetinja, pa se zbog toga on hrani
povrem, njemu je odvratio neki nepoznat mladi od
sedamnaestak godina, visok i tamnoput, zelenih oiju,
ironinog i osornog izraza na licu:
Moguno je da ete jedui salatu poboljati svoju
probavu, ali teko da ete na taj nain sruiti graansko
drutvo.
Svi prisutni su pogledali nepoznatog mladia.
Onda je jedan drugi tolstojevac ustao u obuarevu
odbranu. Podsetio je na legendu po kojoj je Buda dozvolio
tigru da ga pojede ne bi li tako utolio glad. Meutim, jedan
od pristalica opravdanog nasilja upitao ga je ta bi uradio
Buda da je, umesto na njega, tigar nasrnuo na kakvog

bespomonog deaka. Posle ove replike, diskusija je postala

burna, sarkastina, lirska, uvredljiva, luda, naivna i gruba,
ve prema temperamentima, i tako jo jednom dokazala da
i besklasno drutvo bez socijalnih problema moe da bude
isto tako estoko i neskladno kao i ovo dananje. Ponovo se
javie isti stari argumenti i ista podseanja: zar nije
opravdano to je Radovicki ubio efa policije krivog za
majski pokolj 1909. godine? Zar nisu vapila za osvetom
osmorica ubijenih i etrdesetorica ranjenih proletera? Da,
moda. Burujska drava, naoruana do zuba, neumoljivo
brani svoje privilegije, ne oprata ni ivot ni slobodu. Za te
despote, koji jedino tee da sauvaju svoje privilegije, ne
postoje ni pravda ni ast. Ali, ta je sa nevinim rtvama koje
ponekad stradaju od anarhistikih bombi? Osim toga, moe
li se nasiljem i osvetom stvoriti bolje drutvo? Zar anarhisti
nisu istinski uvari najboljih ovekovih vrednosti: pravde i
slobode, bratstva i potovanja ivog bia? Pa zar se moe
dozvoliti da u ime tih uzvienih naela obini blagajnici
banaka ili trgovinskih kua, inae neduni, stradaju i ginu
da bi se od njih oteo novac koji e, kao vrhunac svega, biti
upotrebljen u sumnjive svrhe? U tom trenutku debata je
prekinuta, nastao je mete, zaule su se psovke, povici i
pucnjava. Taj mete je jedva smirio Gonsales Paeko
pribegavi svom govornikom daru i opominjui prisutne
da na ovaj nain samo potvruju najgore optube
buroazije na raun anarhista.
Maks mi je kazao da je tom prilikom upoznao
Fernanda. Njegov epigramski nain izraavanja i izraz na
licu privukli su Maksovu panju. Izili su zajedno s jo
jednim momkom po imenu Podesta. Kasnije sam dobro
upoznao i njega. Bio je to prvi korak u osnivanju bande.
Nju je sigurno eleo da organizuje i predvodi taj Podesta,
ali na njenom elu e se neizbeno nai Fernando. Osvaldo
R. Podesta mi je bio odvratan od prvog trenutka: iz njega je

izbijalo neto sumnjivo i podmuklo. Pokreti su mu bili

mekani, gotovo enskasti. Bio je donekle obrazovan jer je
dospeo do etvrtog razreda gimnazije pre nego to se
pridruio Di ovanijevoj bandi. Imao je obiaj da mirka i
gleda ispod oka, to je delovalo vrlo neugodno. Vreme je
potvrdilo moj prvi utisak, naroito kada sam saznao za
njegovo puteestvije. Nakon to je Di ovani streljan, vlasti
su prekim sudom stale da nasru na pokret. Posle napada
Fernandove bande na blagajnika preduzea Braseras,
Podesta je krijumarskim brodom pobegao u Urugvaj a
zatim u paniju. Tamo je uestvovao u oruanim akcijama
koje je organizovao sindikat da se obrauna s gazdama (tri
stotine ljudi je poginulo u tim godinama uoi graanskog
rata). Meutim, iz meni nepoznatih razloga posumnjalo se
da je Podesta policijski dounik. Da bi dokazao svoju
lojalnost, ponudio se da ubije bilo koju linost koju
anarhisti izaberu. Oni su odredili da to bude glavom ef
barselonske policije. Podesta ga je ubio i tako izgleda
ponovo zadobio njihovo poverenje. Ali kada je izbio
graanski rat, sa svojom bandom je poinio takve strahote
da ga je Iberijski anarhistiki savet osudio na smrt. Znajui
za tu presudu, Podesta je sa jo dva prijatelja pokuao da iz
luke Taragona pobegne motornim amcem nosei silne
dragocenosti. Ali, svi su pali pokoeni mitraljeskom
vatrom.
Moe se razumeti da neko poput Fernanda ima u svojoj
bandi bie kao to je bio Podesta. Zauduje, meutim, da je
mladi poput Karlosa mogao da sudeluje u takvoj druini.
To se moe objasniti jedino njegovom estitou. Osim
toga, ne zaboravimo da je Fernando imao neogranienu
mo ubeivanja. Nije mu bilo teko da Karlosa ubedi da je
to jedino sredstvo u borbi protiv graanskog drutva.
Karlos se udaljio od njih kada je, s gnuanjem, uvideo da
novac od njihovih pljaki ne odlazi u fondove sindikata niti

ide kao pomo porodicama i siroadima uhapenih ili

deportovanih drugova. Napustio ih je kada je saznao da
Gati nije dobio sredstva koja je Fernando bio obeao da e
mu pribaviti da bi pobegao iz zatvora u Montevideu i kada
je, poto bekstvo nije smelo da se odlae, novac u tu svrhu
morao na brzinu da se nae na drugoj strani. Karlos je
mnogo cenio Gatija (lino sam se u to uverio) i ovo saznanje
je uinilo da se aa prelije. Moda se i vi seate uvenog
bekstva iz zatvora u Montevideu, kada su etrnaestorica
zatvorenika pobegli tunelom dugim vie od trideset
metara. Taj tunel je iskopan pod Gatijevim nadzorom
(nadimak mu je bio inenjer), a polazio je od jedne
tobonje ugljare koju su podigli nasuprot zatvoru. Gati je
radio nauno, koristio kompas, mape, malu elektrinu
builicu i vagonet koji se kretao inama pomou uadi da bi
se izbegla buka. Zemlja. je sakupljana u dakove (koji su
bajagi bili napunjeni ugljem) a zatim odvoena kamionima.
Ove sloene i dugotrajne operacije zahtevale su mnogo
novca, koji je uglavnom priticao od pljaki. Ali, kao to i
sami moete da zakijuite, a i kao to je Fernando umeo
podrugljivo da kae, sve je na kraju krajeva ispadalo kao
nekakvo samoprodiranje: pljakalo se da bi se iz zatvora
izvukli anarhisti koji su hapeni zbog pljaki.
Anarhisti su imali dva velika izvora prihoda:
organizovane pljake i krivotvorenje novca. A oba su imala
filozofsko opravdanje. Jer, poto je, po nekima od njihovih
teoretiara, svojina jednako kraa, pljakom se vraalo
neto to je neki pojedinac ilegalno prisvojio. A tampanje
falsifikovanih novanica nije znailo samo novac za beanje
iz zatvora i trajkove nego i naroito kada bi dobijalo
iroke razmere pokuaj da se oteti dravna blagajna i
upropasti drava. Ugleajui se na istorijski primer
Engleske kada je svojim uvenim lanim doznakama, koje
je slala ribarskim brodovima, pokuala da sabotira

revolucionarnu vladu u Francuskoj, anarhisti su esto

preduzimali akcije falsifikovanja velikih razmera. Taj
ilegalni rad ih je privlaio. S druge strane, nije im padao
teko, s obzirom na to da su mnogi od lanova imali dara
za grafiku umetnost Di ovani je bio otvorio tampariju u
kojoj su se izraivale novanice od deset pesosa. U toj
tampariji je radio jedan slovoslaga po imenu Selestino
Iglesijas, Spanac, ovek plemenit i istog srca. Njega je
Fernando upoznao u to vreme, a kasnije ga je, nekoliko
godina pre smrti, potraio da mu neto falsifikuje: tada
Iglesijas jo nije izgubio vid.
Ali vratimo se naem ponovnom susretu.
Bilo je to januara 1930. godine. Maks i ja smo ili u
bioskop i gledali Veleizdaju, a zatim svratili u restoran,
neprekidno raspravljajui o Emilu Janingsu, o prednostima
i nedostacima zvunog filma (Maks se, poput Rene Klera i
aplina, uasavao budunosti zvunog filma). Kada smo
stigli, ugledali smo Fernanda. ekao je Maksa pored stoia
za kojim je Maks obino igrao ah. Gdmah sam ga
prepoznao, iako je ve bio sazreo: crte lica su mu postale
izraenije, ali se nisu promenile, jer je pripadao onom tipu
ljudi koji jo od malena imaju izrazite crte lica koje se sa
godinama ne menjaju nego se samo naglaavaju. Te crte su
bile tako izraajne i nezaboravne da bih ga prepoznao
usred najvee gungule.
Ne znam da li me stvarno nije prepoznao ili se samo
pretvarao da me ne prepoznaje. Pruio sam mu ruku.
Ah, Bruno, to si ti rekao je i pruio mi ruku.
Izdvojili su se u stranu i Fernando je neto tiho govorio
Maksu. Ja sam gledao i nisam uspevao da doem sebi od
uenja. Jer, iako sam kasnije pronaao itav niz objanjenja
zato smo se ponovo sreli, u tom trenutku njegova pojava
mi se uinila nekom vrstom uda. uda izazvanog crnom
magijom.

Kada je krenuo, Fernando se lagano okrenuo prema

meni i mahnuo mi rukom u znak pozdrava. Upitao sam
Maksa da li me je pominjao, da li mu je rekao odakle se
poznajemo.
Nije, nita mi nije kazao odgovorio je Maks.
Naravno, njemu se na susret nije uinio udnim: pa
toliko se sveta meusobno poznaje u velikom gradu.
Tako sam ponovo dospeo u Fernandovu orbitu, i mada
sam ga viao toliko retko da te susrete na prste mogu da
izbrojim, njegove reenice, njegove teorije i njegovo
ironiziranje imali su ogroman znaaj u tom kriznom
razdoblju moga ivota. U stvari, nikada nisam
sauestvovao u aktivnostima njegove bande, ali sam udno,
poizdalje, preko Maksa ili Karlosa, pratio znakove
njegovog burnog ivota. Kako je i na koji nain jedan takav
mladi kao Maks mogao da pripada toj organizaciji, za
mene je do dana dananjeg ostalo tajna. Mislim da je
njegova uloga u njoj bila sporedna ili je sluio neto kao
ovek za vezu, jer ni po temperamentu ni po svojim
idejama nije bio pogodan za akciju, a najmanje za akciju te
vrste. I dan-danas se pitam za razloge koji su Maksa naveli
da im se pridrui. Da li je posredi bila znatielja? Moda
izvesni atavizam ili uticaj, pa makar i dalek, njegove
porodine istorije? Jo i danas se ponekad nasmejem kada
se setim kako je Maks odudarao od tog drutva. Umeo je
tako dobro da se prilagodi da bi naao ak i razlog da se
sprijatelji sa samim efom buenosajreske policije, s kim bi,
da mu se ukazala prilika, bez sumnje odigrao dobru partiju
aha. Videti njega sa tim svetom bilo je toliko neverovatno
kao to bi bilo neverovatno videti nekog da mirno ita
novine u fotelji u nekom predelu pogoenom
zemljotresom. Okruen gangsterima i teroristima koji su
priali o falsifikovanju novca, postavljanju eksploziva i
kopanju tunela, Maks bi mi priao o Honegerovom Kralju

Davidu sa kojim je ovaj gostovao u pozoritu Kolonu; ili o

Tairovu, kojeg je gledao u pozoritu Odeon, ili bi mi
nadugako analizirao najbolju partiju Kazablanke i
Aljehina. Ili bi iznenada ispljavao svoj smisao za humor,
to je odudaralo od svega toga kao ovek koji bi pio porto
na nekakvom skupu strasnih ljubitelja dina.
Poev od drugog septembra, dogadaji su se nizali
vrtoglavom brzinom: studentske demonstracije, pucnjava,
potom pogibija studenta Agilara, trajkovi i konano
revolucija od estog septembra, pad predsednika Irigojena.
A time je (sada znamo) doao i kraj jednom istorijskom
razdoblju zemlje. Vie nikada neemo biti ono to smo
nekada bili.
Dolaskom na vlast vojne hunte i proglaenjem
opsadnog stanja, ceo pokret pretrpeo je straan udarac:
provaljivana su mesta gde su se skupljali radnici i studenti,
strani radnici su bivali deportovani, pripadnici
revolucionarnog pokreta mueni a sam pokret desetkovan.
U svoj toj guvi izgubio sam Karlosa iz vidokruga, ali
sam slutio da se bavi neim vrlo opasnim. A kada sam 1.
decembra u novinama proitao vest o napadu na blagajnika
Braserasa, u ulici Katamarka, istog asa sam se setio onog
dugog i sumnjivog cunjanja tim krajem, otprilike dva
meseca pre te pljake, na koje me je Karlos pozvao pod
izgovorom da bi eleo da pronae neki zgodan lokal za
ilegalnu tampariju. Nisam sumnjao da je taj napad izvela
Fernandova banda, to se kasnije i potvrdilo. Ta je pljaka
bila i poslednja u kojoj je Karlos sudelovao, jer se negde u
to vreme konano uverio da ono emu je Fernando stremio
nije imalo nieg zajednikog sa Karlosovim stremljenjima. I
mada je Fernando preuzeo na sebe da cininim ali
ruilakim argumentima minira njegove simpatije prema
komunizmu, Karlos je pristupio jednoj eliji komunistike
partije, na Aveljanedi. Ja sam u nekoliko navrata uo

Fernanda kako iznosi te svoje ironine argumente koje je

Karlos sluao oborenog pogleda i stegnutih vilica. Ve u to
vreme Karlosa su poeli da vrbuju mladi komunisti i on je
poeo da nalazi prednosti u tom drugom pokretu: izgledalo
je da se oni bore za neto postojano i odreeno, dokazivali
su da je pojedinani terorizam tetan a u najmanju ruku
nekoristan, s ozbiljno zasnovanim argumentima kritikovali
su pokret koji je dozvolio nastanak takve bande kao to je
Di ovanijeva i, konano, iznosili dokaze da jedino
efikasno oruje u borbi protiv organizovane snage
graanske drave jeste organizovana snaga proletarijata.
Ali Fernando nije, kao drugi anarhisti, kritikovao
komunistiki pokret zato to ovaj zagovara stvaranje jedne
nove drave, moda surovije od prethodne, uspostavljanje
diktature koja bi ukinula line slobode u korist budue
zajednice: ne, on je komunistikom pokretu prebacivao
polovinost i njegovu tenju da sutinske ovekove
probleme rei putem crne metalurgije, hidroelektrana,
obue i dobre hrane.
Mene nije toliko uasavalo Fernandovo nastojanje da
sofistikim argumentima ubije veru koja se u Karlosu bila
zaela: najgore od svega bilo je to Fernando nije ama ba
nimalo mario ni za komunizam ni za anarhizam nego je
svoje dijalektike strele odapinjao s jedinim ciljem da uniti
tako bespomono stvorenje kakvo je bio Karlos.
Ali, kao to rekoh, to je bilo pre pljake Braserasa. Posle
toga, Karlosa nisam video sve do 1934. A to se tie
Fernanda, njega sam video tek posle dvadeset godina.
Moj ponovni susret sa Fernandom, kriza kroz koju sam
prolazio i oseanje usamljenosti, vee nego u poslednjim
godinama moga gimnazijskog kolovanja, pojaali su moju
enju da se vratim Vidalovima u toj meri da je to bilo
skoro nepodnoljivo.

Oduvek sam bio kontemplativan tip, a onda me

odjednom zahvatila bujica, kao to nabujala planinska reka
ponese sobom niz stvari koje su do tog asa spokojno
posmatrale svet. Moda mi se ba zato danas, kada su
prole godine, itav taj period privia kao privlaan san,
kao svet iz romana.
Poto su se stvari iskomplikovale stupanjem policije na
scenu, a i zbog mog poznanstva sa Karlosom, nakon to je
policija provalila pansion u kome sam dotle iveo, bio sam
prinuden da se sklonim u pansion u kome je iveo Ortega,
student mainstva koji je u to vreme pokuao da me priblii
komunizmu. Stanovao je u jednom pansionu blizu trga
Konstitusion, u ulici Brasil, u pansionu nekakve udovice,
panjolke, koja ga je oboavala. Stoga nije bilo teko da se
tu za mene nae privremeno reenje. Preturio je po starim
stvarima u nekom sobiku koji je gledao na ulicu Lima i
naao jedan duek koji mi je posluio kao leaj.
Te sam noi nemirno spavao. Kad sam se probudio
pred zoru, gotovo da me je uhvatio strah; nisam se odmah
setio dogaaja od prethodnog dana i dok se nisam potpuno
razbudio, iznenaeno sam gledao tu zamrenu stvarnost
koja me je okruivala. Meutim, mi se ne razbudimo
odjednom, nego je buenje sloen i postepen proces tokom
kojeg mi malo-pomalo razaznajemo svet koji nas okruuje
kao neko ko se vraa sa kakvog dugog putovanja dalekim i
nejasnim kontinentima, za ijeg smo mranog vekovnog
trajanja izgubili seanje na prethodni ivot, i pamtimo samo
njegove nepovezane delove. A posle jednog nemerljivog
vremenskog razmaka, svetlost dana poinje blago da
osvetljava izlaze iz tih teskobnih lavirinata i tada eljno
pohrlimo u susret svakodnevnom svetu. Isplivavamo na
rubove sna kao iscrpljeni brodolomnici kada im poe za
rukom da se dokopaju obale posle dugotrajne borbe s
olujnim morem. A kada isplivamo, postepeno se

primirujui, ali jo u polusvesnom stanju, sa zahvalnou

poinjemo
da
razaznajemo
neka
od
svojstava
svakodnevnog sveta, taj spokojan i lagodan svet civilizacije.
Antoan de Sent-Egziperi pripoveda kako su on i njegov
mehaniar, izgubljeni jednom prilikom negde nad
Atlantskim okeanom, kada se u njima bila ve skoro
ugasila i poslednja nada da e se dokopati kopna, nakon
mune borbe protiv stihije, ugledali nekakvo slabano
svetlace na afrikoj obali i s poslednjom litrom goriva
konano uspeli da se doepaju eljene obale; i kako je tada
ona bela kafa koju su popili u nekakvoj kolibi za njih bila
skroman, ali presudan znak dodira sa itavim ivotom,
mali ali predivan ponovni susret sa ivotom. Isto tako,
kada izranjamo iz sveta sna, bilo kakav stoi, par
dotrajalih cipela, neka obina, ali poznata nam lampa,
postaju dirljiva svetlost obale kojoj udimo a koja se zove
bezbednost. Otuda i naa muka kada se ispostavi da ti
delovi stvarnosti koju poinjemo da razaznajemo nisu oni
koje smo oekivali: onaj poznati stoi, onaj par dotrajalih
cipela, ona poznata nam lampa. Isto to nam se dogaa kada
se iznenada probudimo u kakvoj nepoznatoj sobi, u hladnoj
i ogoljenoj sobi nekog nepoznatog hotela, ili u sobi u kojoj
smo sticajem okolnosti zaspali prethodne noi.
Postepeno sam shvatao da to nije moja soba a time se i
priseao prethodnog dana, provala i policije. Sada, na
dnevnoj svetlosti, itav tsij protekli dan inio mi se kao
neto potpuno besmisleno i tue mom duhu. Jo jednom
sam primetio kako dogaaji svojom iracionalnom
silovitou sustiu i najneprikladnija stvorenja. Ja., koji sam,
kako mislim, bio roen za kontemplaciju i pasivno
razmiljanje, usled niza okolnosti obreo sam se u ii
metea i veoma opasnih dogaaja.
Ustao sam, otvorio prozor i pogledao dole na
ravnoduni grad.

Oseao sam se usamljen i zbunjen. ivot mi je izgledao

komplikovan i neprijateljski.
Ortega se pojavio i svojim uobiajenim zdravim
optimizmom zbijao ale na raun anarhista. Pre nego to je
otiao na fakultet, ostavio mi je jedno Lenjinovo delo
preporuivi mi da ga proitam, jer je u njemu Lenjin davao
konanu osudu terorizma. S obzirom na to da sam ja, pod
Nadinim uticajem, proitao memoare Vere Figner, koja je
bila iva zakopana u carskim zatvorima zbog anarhlstikih
atentata, nisam mogao sa simpatijama da itam tu
nemilosrdnu i ironinu analizu. Malograansko oajanje.
Kako su groteskno izgledali ti romantiari pod
neumoljivom svetlou inarksistike teorije! S godinama
sam sve vie uviao da je stvarnost blia Lenjinu nego Veri
Figner, ali je moje srce uvek ostalo verno onim naivnim i
pomalo luckastim junacima.
inilo se kao da je za mene vreme iznenada stalo.
Ortega mi je savetovao da nekoliko dana ne izlazim iz
pansiona, dok ne vidimo kako e se dogaaji dalje razvijati.
Ali nakon tri dana, vie nisam mogao da izdrim i poeo
sam da izlazim, jer sam smatrao da policija ne bi mogla da
prepozna mladia koji nema svoj dosije u policiji.
U podne sam uao u jedan od ekspres-restorana na trgu
Konstitusion i tamo ruao. udilo me je to sam na ulicama
i restoranima sretao toliko bezbrinog sveta, ljude
neoptereene problemima. U svom sam sobiku itao
revolucionarna dela i inilo mi se da bi svet svakoga asa
mogao da bukne; zatim bih, iziavi na ulicu, video da sve
tee mirnim tokom: inovnici su ili na posao, trgovci
prodavali svoju robu, a mogao sam da vidim i dokone ljude
kako sede na klupama po trgovima, gledajui kako prolaze
sati, jednolini i dosadni. Jo jednom, i to ne poslednji put,
osetio sam se strancem u ovom svetu, kao da sam se
iznenada probudio i kao da mi nisu poznati njegovi zakoni

i njegov smisao. Tumarao sam ulicama Buenos Ajresa,

zagledao u ljude, posedeo na nekoj klupi na trgu
Konstitusion i razmiljao. Zatim sam se vraao u svoj
sobiak i oseao se jo usamljenijim no ranije. Jedino kad
bih zaronio u knjige, inilo bi mi se da ponovo pronalazim
stvarnost, kao da je, naprotiv, ivot koji se odvijao napolju
nekakav veliki san hipnotizovanih ljudi.
Trebalo je da proe mnogo godina pa da shvatim da je
na tim ulicama, na tim trgovima, pa ak i u onim
trgovinama i kancelarijama Buenos Ajresa bilo na hiljade
ljudi koji su mislili ili oseali otprilike isto to i ja tada: ljudi
koji su oseali teskobu i usamljenost, razmiljali o smislu i
besmislu ivota, ljudi kojima se inilo da posmatraju
nekakav uspavan svet oko sebe, svet stvorenja
hipnotizovanih ili pretvorenih u robote.
I eto, u tom usamljenom skrovitu bavio sam se
pisanjem pripovedaka. Sada shvatam da sam pisao uvek
kada bih se oseao nesrean, usamljen ili neprilagoden
svetu u kome mi je bilo sueno da se rodim. Pomiljam nije
li moda uvek tako, ne proistie li bez razlike ta dananja
raspeta i rastrzana umetnost iz naeg neuklapanja, nae
teskobe i naeg nezadovoljstva: nije li ona pokuaj mirenja
sa svetom tih krhkih, nespokojnih i grozniavih stvorenja
kakva su ljudska bia. Jer ivotinje ne oseaju potrebu za
umetnou: zadovoljavaju se ivljenjem poto se njihov
ivot odvija mirno u skladu sa njihovim naslednim
potrebama. Ptici je potrebno nekoliko zrnaca ili crva, drvo
na kome e sviti gnezdo, velika prostranstva za let; od
roenja do smrti njen ivot se odvija srenim ritmom kojeg
ne razdiru metafiziko beznae ni ludilo. A ovek je, kada
se uspravio i stao na dve zadnje noge i kada je od prvog
zailjenog kamena napravio sekiru, postavio temelje svoje
veliine, ali je isto tako stvorio izvore svoje teskobe; jer on
e svojim rukama i oruima stvorenim tim rukama podii

to tako mono i udesno zdanje zvano kultura i time

izazvati u sebi veliko razdiranje, poto tako prestaje da
bude obina ivotinja ali ne postaje bog, ono za im mu
dua tei. Postae ono podvojeno i nesreno stvorenje koje
se kree i ivi izmeu zemlje ivotinja i neba bogova,
stvorenje koje je izgubilo zemaljski raj svoje bezazlenosti a
nije osvojilo nebeski raj svoga iskupljenja. To stvorenje
alosno i u dui bolesno koje e se, prvi put, zapitati o
smislu svoga ivota. I tako e ruke, zatim i ona sekira, ona
vatra, a kasnije i nauka i tehnika, svakim danom stvarati
sve vei ponor koji ga odvaja od njegove prvobitne vrste i
njegove zooloke sree. Grad e napokon biti poslednja
etapa njegove sumanute trke, vrhunski izraz njegovog
ponosa i najvii oblik njegovog otuenja. A tada e
nezadovoljna stvorenja, pomalo slepa i pomalo luda,
pipajui u mraku pokuati da misterijom i krvlju povrate
izgubljeni sklad, tako to e slikanjem ili pisanjem
predstavljati nekakvu stvarnost drukiju od one bedne koja
ih okruuje, nekakvu stvarnost koja se esto ukazuje
fantastinom i sumanutom, ali koja, i to je zanimljivo, u
krajnjem sluaju, izgleda dublja i istinskija od one
svakodnevne. Tako ta krhka stvorenja, koja pomalo sanjare
u ime svih nas, uspevaju da se uzdignu iznad svoje line
nesree i postaju tumai pa ak i spasioci (napaeni
spasioci) kolektivne sudbine.
Moja je nesrea, meutim, bila uvek dvostruka, jer su
me moja slabost, moj misaoni duh, moja neodlunost i
bezvoljnost uvek spreavali da stvorim taj novi poredak, taj
novi kosmos kakav je umetniko delo; deavalo bi se da
uvek padnem sa skela tog zdanja za kojim sam udeo i koje
bi me spaslo. A kada bih pao, izmuen i dvostruko ojaen,
okretao bih se obinim ljudskim stvorenjima.
Tako je bilo i tada: sve to sam ja gradio, svodilo se na
nekakve nespretne i neuspele pokuaje i, uvek iznova,

posle svakog poraza, to se deavalo uvek kada bih se

oseao usamljenim i smetenim, sred svoje samoe mogao
sam da ujem, negde u dnu svoje due, pomean s nejasnim
glasom avetinjske majke koju jedva da sam pamtio, tihi
ubor glasa koji je pripadao Ana Mariji, jedinoj majci od
krvi i mesa koju sam upoznao. Liilo je na odjeke zvonjave
one potonule katedrale iz legende, ija bi zvona pokrenula
nevreme i vetar. I kao i uvek kada bi mi ivot postajao
sumoran, ta bi se daleka zvonjava ula jae, kao nekakav
zov, kao da kazuje: ne zaboravi da sam ja uvek ovde, da
uvek moe da doe do mene. A onda je odjednom,
negde tih dana, taj zov postao neodoljiv. Tada sam skoio
sa kreveta, u kome sam provodio duge sate beskorisnog
razmiljanja, i pojurio s iznenadnom i grozniavom
pomilju da je trebalo da to uinim mnogo ranije, mnogo
ranije, i tako povratim ono to je ostalo od onog detinjstva,
od one reke, od onih davnih popodneva provedenih na
posedu, ono to je ostalo od Ana Marije. Od Ana Marije.
Prevario sam se, jer nas nae elje ne odvedu uvek do
istine. Ponovni suret sa Heorhinom pre je bilo
razmimoilaenje i poetak jedne nove nesree koja na
izvestan nain traje i danas i koja e izvesno potrajati dok
ne umreni. Ali nije to ono to vas zanima.
Jeste, videli smo se nekoliko puta, proetali ulicama,
ona je bila dobra prema meni. Ali, ko kae da samo zli ljudi
mogu da nam nanesu bol?
Ne samo da je malo govorila nego bi i ono malo krtih
rei izgovarala kao da neprestano ivi u strahu. ta se tada
deavalo sa Heorhinom i kakve je patnje preivljavala,
nisam saznao iz njenib usta. To su mi rekle njene slike. Da li
sam vam pomenuo da je ona slikala jo kao devojica?
Daleko od toga da su njene slike otvoreno priale o njoj, to
ne; na njima ak i nije bilo nikakvih ljudskih figura, a
najmanje nekakve prie. Slikala je mrtvu prirodu: nekakvu

stolicu pokraj prozora, nekakvu vazu. Ali, gle uda: ovek

izgovori rei stolica, prozor ili sat, koje oznaavaju
obine predmete u ovom hladnom i ravnodunom svetu, a
ipak njima saoptavamo neto zagonetno i neodreeno,
neto to je kao nekakav klju, kao nekakva patetina
poruka koja dolazi iz dubine naeg bia. Kaemo stolica
ali ne elimo da kaemo stolica, a ipak nas razumeju. Ili
nas barem razumeju oni kojima je potajno namenjena
ifrovana poruka, a koja je neokrznuta prola mimo
ravnodunog i neprijateljskog mnotva ljudi. Otuda taj par
klompi, i ta svea, i ta stolica ne govore o tim klompama, ni
o toj bledunjavoj svei, ni o toj pletenoj stolici, nego o Van
Gogu, o Vinsentu (naroito o Vinsentu): o njegovom
nemiru, njegovog teskobi, o njegovoj usamljenosti; pre bi se
moglo rei da su nekakav njegov autoportret, opis njegovih
najdubljih i najbolnijih teskoba. Pri tom se posluio onim
spoljnim i ravnodunim predmetima, predmetima tog
grubog i hladnog sveta koji je van nas, koji je moda
postojao i pre nas i koji e verovatno, ravnoduan i leden,
postojati i onda kada ve budemo mrtvi, kao da ti predmeti
nisu drugo do drhtavi, privremeni mostovi (kao to su rei
za pesnika) preko ponora koji se uvek otvara izmeu
jedinke i univerzuma; kao da su nekakvi simboli onog
dubokog i skrivenog to ovaj odraava; ravnoduni,
objektivni i sivi za one koji nisu u stanju da razumeju klju.
ali topli, treperavi i puni potajne namene za one koji za
njega znaju. Jer zapravo ti naslikani predmeti ne pripadaju
tom ravnodunom svetu nego su predmeti koje je stvorilo
to usamljeno i oajno stvorenje koje udi za spajanjem i to
ini s predmetima isto ono to i dua sa telom: proima ga
svojim eljama i oseanjima, ispoljavajui se putem bora na
telu, sjaja oiju, osmeha i izraza usana; kao dua koja
oajniki nastoji da se projavi kroz tue, ponekad surovo

strano, telo nekakvog histerika ili hladnog profesionalnog

medijuma.
Tako sam i ja uspeo da saznam poneto od onog to se
deavalo u najskrovitijem delu Heorhinine due, u onom
delu njene due za kojim sam najvie udeo.
Ali zato, mili boe? Zato?

IV
Danima je lutao oko kue nadajui se da e povui
euvare koje su naokolo postavili. Iz daleka je posmatrao
ono to je ostalo od sobe u kojoj je osetio ushienje i
beznae: kostur poaaveo od vatre kome su zavojite
stepenice dirljivo pokuavale da se priblie. A kada bi
padala no, na zidovima jedva osvetljenim ulinom
svetiljkom sa ugla, zjapile bi rupe od vrata i prozora kao
duplje ugljenisane lobanje.
ta je traio? Zato je eleo da ue? Ne bi umeo da
odgovori. Ipak, strpljivo je ekao da uklone tu nepotrebnu
strau; onda je iste veeri preskoio ogradu i uao. Uz
pomo baterijske lampe proao je isti onaj put koji je, jedne
letnje noi, pre hiljadu godina, proao prvi put s njom.
Obiao je kuerinu i krenuo ka vidikovcu. Od onog trema,
od one dve sobe ispod vidikovca i one ostave ostali su
samo goli i aavi zidovi.
No je bila hladna i oblana, a pred zoru je vladala
gluva tiina. Negde u daljini odjeknula je brodska sirena, a
zatim je ponovo zavladao muk. Neko vreme Martin je
stajao kao ukopan. Rio je veoma uzbuen. Tada je zauo (a
to je mogao da bude samo plod njegove napregnute mate!)
tih ali razgovetan Alehandrin glas i samo jednu re:
Martine. Utuen i klonuo, Martin se naslonio na zid; tako
je ostao dugo.
Konano je uspeo da savlada tu malaksalost i onda se
uputio kui. Oseao je potrebu da ue, da jo jednom vidi
dedinu sobu u kojoj je na izvestan nain bio kristalizovan
duh Olmosovih, sobu na ijim su zidovima stajali stari

portreti ije su oi nagovetaj Alehandrinih oiju gledale

u venost.
Predsoblje je bilo zakljuano. Vratio se i opazio vrata na
kojima je stajao katanac. Meu ruevinama je potraio i
naao pogodnu ipku kojom je izbio jednu od arki. Sve je
ilo lako jer drvo bee natrulo. Idui onim hodnikom, pri
svetlosti baterijske lampe, sve mu je izgledalo jo
besmislenije, gotovo nalik na starinarnicu.
Osim invalidskih kolica koja su nedostajala, u starevoj
sobi je sve bilo kao i pre: stara petrolejka, portreti gospoa s
velikim eljevima i gospode koje je Puejredon izradio u
ulju, konzola i venecijansko ogledalo.
Potraio je minijaturu Trinidad Arijas i jo jednom
osmotrio lice te prelepe ene ije su indijanske crte
nalikovale tajanstvenom amoru Alehandrinih crta,
priguenom amoru sred razgovora Engleza i panskih
osvajaa.
Uinilo mu se da je kroio u nekakav san, kao one noi
kada su Alehandra i on stupili u tu sobu, u san koji je zbog
vatre i smrti postao jo dublji. inilo se da ga sa zidova
posmatraju onaj gospodin i ona dama s eljem. Izgledalo je
kao da se dua ratnika, ludaka, venika i svetenika
nevidljivo prikrada i pripoveda o osvajanjima i bojevima.
A naroito dua Seledonija Olmosa, Alehandrinog
ukundede. Ba tu, moda u toj naslonjai, u poznim
svojim godinama on se priseao onog poslednjeg,
konanog povlaenja (koje je mudrijaima izgledalo
besmisleno) posle poraza kod Famailjoa, kada je Legijine
snage razbila Oribeova vojska, kada ih je razjedinio poraz,
smutilo beznade i zavadila izdaja.
Neznanim stazama, vrletnim bogazama koje samo taj vodi
poznaje, sada idu prema Salti. Oni su samo est stotina poraenih
to i nita vie! Mada on, general Lavalje, jo veruje u neto, jer

izgleda da on uvek veruje u neto, pa makar, kako misli Irijarte i

kako zuckaju majori Okampo i Ornos, u privienja i utvare.
Kome da se suprotstavi sa ovom aicom gubitnika?A eno tamo,
napred, sa svojim slamnatim eirom i nebesnoplavom43
kokardom (koja vie nije nebesnoplava niti ima bilo kakvu boju),
ogrnut nebesnoplavim ponom (ni pono vie nije nebesnoplav
nego je potamnio kao zemlja), kaem, eno tamo napred razmilja
Lavalje o ko zna kakvim bezumnim poduhvatima. Mada je isto
tako verovatno da se bori da ne podlegne oajanju i smrti.
Jaui na svom konju, zastavnik Seledonio Olmos se upinje
da zaustavi svojih osamnaest godina, jer mu se ini da se njegovo
ivotno doba nalazi na ivici ponora i da bi svakog asa mogao da
se sunovrati u velike dubine, u nekakva beskonana doba.
Jae na konju, umoran, ranjen u ruku, gleda tamo napred
svog vou i do njega pukovnika Pederneru, zamiljenog i
smrknutog, i bori se ne bi li odbranio one kule, one svetle i
uzviene kule svoje mladosti, one blistave rei koje poinju
velikim slovima i odreuju razlike izmeu dobra i zla, one
ponosite uvare apsolutnog. On jo uvek brani te kule. Jer posle
vie od etiri hiljade kilometara poraza i izdaja, neverstava i
razdora, sve se pomutilo. I dok ga neprijatelj progoni, on se, sa
isukanom sabljom, krvarei i oajavajui, penje stepenik po
stepenik na one kule koje su svojevremeno blistale a sada su
uprljane krvlju i laima, porazom i nedoumicama. Branei tako
svaki stepenik, on gleda u svoje drugove i utke trai pomo od
onih koji vode slinu borbu: od Frijasa a moda i od Lakase. uje
kako Filjas, posmatrajui zapovednike korijentekih eskadrona,
kazuje Bitingurstu: Uveren sam da e nas napustiti. Kadri su da
nas iznevere misle pripadnici buenosajreskog eskadrona.
Dabome. Ornos i Okampo, koji jau rame uz rame. A ostali ih
posmatraju i sumnjie da e ih izdati i napustiti. A kada se Ornos
Boja koja je simbolizovala unitariste, dok je crvena bila
simbol federalista. Prim. prev.

43

odvoji od svog druga i prie generalu, svi na umu imaju istu

misao. Lavalje tada komanduje stoj i onda ti ljudi razgovaraju. O
emu li razgovaraju, o emu li raspravljaju? A kada ponovo
krenu, pronose se protivrene i strane glasine. Dali su mu rok,
pokuali su da ga ubede, najavili su svoj odlazak. I govore kako je
Lavalje rekao: Da vie nema nade, ja ne bih nastavljao borbu, ali
e nam vlade Salte i Huhuja pruiti pomo, dae nam ljudstvo i
municiju, ojaaemo u planinama, pridobiemo dobar deo
Onbeovih snaga, Lamadrid e izdrati u Kuju
A kada neko prozbori: Lavalje je naisto siao s uma,
zastavnik Seledonio Olmos isukuje sablju da bi odbranio onaj
poslednji deo kule, nasre da iskasapi onog oveka, ali ga drugari
zaustavljaju, a onog uutkuju i prekorevaju, jer je iznad svega
(rekoe) potrebno da se ouva jedinstvo i sprei da general ita
vidi ili uje. Kao da (pomislio je Frijas) general spava i da je
potrebno bdeti nad njegovim snom, nad njegovim snovima punim
privienja. Kao da je general kakvo ludo ali neduno i drago dete,
a oni njegova starija braa, otac i mati koji bdiju nad njegovim
snom.
I Frijas i Lakasa i Okampo pogleduju svog vou. Strahuju da
se nije probudio. Sreom, on i dalje spava i sanja, dok ga uva
njegov narednik Aparisio Sosa, veiti i uvek isti narednik,
otporan na sve zemaljske i oveje sile, stoik, uvek utljiv i odan.
A onda taj san o pomoi, o otporu, o ratnom materijalu, koje
e dobiti, biva grubo raspren u Salti: narod se razbeao, na
ulicama vlada panika, Oribe je na pedesetak kilometara od grada i
sada vie nita nije mogue.
Vidite li sada, generale moj? pita ga Ornos.
A Okampo mu kae: Mi koji smo preostali od korijenteke
divizije odluili smo da preemo ako i da ponudimo nau pomo
generalu Pasu
Smrkava se nad gradom u meteu.
Lavalje je pognuo glavu i nita ne odgovara.

Nije valjda da i dalje sanjari? Majori Ornos i Okampo se

zgledaju. A onda Lavalje napokon progovara.
Dunost nam je da branimo nae prijatelje u ovim
pokrajinama. A ako se nai prijatelji povlae prema Boliviji, naa
je dunost da se poslednji povuemo. Mi treba da titimo njihovu
odstupnicu. Treba da budemo poslednji koji e napustiti tlo
otadbine.
Majori Ornos i Okampo se opet zgledaju, a na umu im je ista
misao: Siao je s uma. Kojim snagama i kako bi to on mogao da
titi tu odstupnicu?
Lavalje zuri netremice u horizont, nita ne uje i samo
ponavlja:
Poslednji.
Majori Ornos i Okampo misle: Dri ga ponos, njegov
prokleti ponos, a moda i srdba prema Pasu Onda kazuju:
ao nam je, generale. Nai eskadroni e pristupiti snagama
generala Pasa.
Lavalje ih gleda a zatim saginje glavu. Iz trena u tren bore
mu se sve dublje urezuju, godine ivota i smrti sruuju se na
njegovu duu. A kada podigne glavu i ponovo ih pogleda, on je
ve starac:
U redu, majori. elim vam sreu. Neka bog da da general
Paso mogne da nastavi ovu borbu do kraja, ovu borbu za koju ja,
reklo bi se, vie ne vredim.
Ostaci korijenteke divizije odlaze u galopu. Gleda ih nemo
onih dve stotine ljudi koji su ostali uz generala. Srca su im
stegnuta od tuge, a na umu im je samo jedna misao: Sada je sve
izgubljeno. Preostaje im jedino da pored svog voe saekaju
smrt. A na Lavaljeove rei: Izdraemo, videete, vodiemo
gerilski rat u planini, oni odgovaraju utanjem, gledajui u
zemlju. Sada emo ii u pravcu Huhuja. Tada ti ljudi, koji
znaju da ii u Huhuj znai ludost, koji znaju da bi jedini nain da
spasu svoje ivote bio da krenu nepoznatim putevima ka Boliviji,
da se raziu, da se razbee, ti ljudi odgovaraju: U redu,

generale. Jer ko bi bio u stanju da uskrati poslednje snove detetu

generalu?
I sada, eno ih. Nema ih ni dve stotine. Idu glavnim drumom
u pravcu grada Huhuja. Glavnim drumom!

V
Del Kastiljo, kazao mu je. Alehandra, kazao mu je.
Molim? ta? Bile su to nepovezane, nesuvisle rei i tek je
pominjanje smrti, poara, izazvalo iznenaenje tog oveka.
I mada je oseao da je razgovarati s njim o Alehandri isto
to i pokuaj da se iz nekakve meavine blata i izmeta
izvadi kakav dragi kamen, rekao mu je. Dobro, u redu. A
kada je Bordenave stigao, pogledao ga je ispitivakim
pogledom koji je odavao zbunjenost i strah: bio je to
Bordenave veoma razliit od onog kakvog ga je video prvi
put. Nije mogao da progovori. Popijte neto posavetovao
ga je. Grlo mu je bilo jezivo suvo i oseao se malaksalo.
Hteo sam da Vam priam o... Zastao je ne znajui kako da
nastavi i zurio u praznu au. Pijte. Odjednom je pomislio
kako je sve to uzaludno i glupavo: o emu bi mogli da
razgovaraju? Pod dejstvom alkohola u glavi mu se sve vie
mutilo, a u svetu je vladala sve vea zbrka. Alehandra
kazala je druga osoba. Da, sve je postajalo haotino. I taj
ovek bio je drukiji; nagnut prema njemu, delovao mu je
predusretljivo, skoro srdano. Godinama je analizirao taj
sporni trenutak a kasnije, po povratku sa juga, to je
pomenuo Brunu. A Bruno je pomislio da Bordenave,
zlostavljajui Alehandru, nije svetio samo sebe nego i
Martina, poput onih kalabrijskih bandita, to pijakaju
bogate da bi udelili siromasima. Ali, asak, nita od svega
toga jo nije jasno. Na prvom mestu, zbog ega se on svetio
Alehandri? Za kakve uvrede, za kakve poruge, za kakva
ponienja? Jedna od rei koje je Martin u itavoj onoj zbrci
zapamtio bila je veoma znaajna: Bordenave je pomenuo
prezir. Ali je Bruno smatrao da je posredi pre mrnja ili

srdba prema njoj; niko ne prezire onoga koga mrzi, jer mi

preziremo nekoga ko je na izvestan nain inferiorniji od
nas, a oseamo srdbu prema onima koji su od nas
superiorniji. Otuda je nju Bordenave zlostavio ili zlostavljao
(bilo je teko odrediti pravo glagolsko vreme s obzirom na
malo poznatih injenica) s ciljem da da oduka nekakvoj
svojoj mranoj mrnji. Mrnji ili nekakvom oseanju vrlo
svojstvenom izvesnom tipu Argentinca koji u eni vidi
neprijatelja i koji joj nikada ne prata nikakav gest
omalovaavanja ili ponienja; omalovaavanje ili ponienje
koje lako moemo da zamislimo poznavajui osobe o
kojima je re, jer je gotovo sigurno Bordenave posedovao tu
inteligenciju ili intuiciju da oseti da je Alehandra
superiornija od njega i da je bio dovoljno Argentinac da se
oseti ponienim zbog toga to nije bio u stanju da postigne
nita vie sem vlasti nad njenim telom, oseajui
istovremeno da ga Alehandra gleda s visine, podsmeva mu
se i omalovaava ga i da je njena dua za njega nedokuiva.
Oseao se ponienim, i jo vie razdraeni i na pomisao da
ona njega, kao verovatno i mnoge druge, koristi kao obino
orue: orue, kako je izgledalo, nekakve izopaene osvete
koju nikada nije shvatio. Zbog svega ovoga moda je bio
sklon da Martinu prie sa simpatijama, ne samo zato to ga
nije smatrao suparnikom, i ne samo zbog bratstva koje
ovek osea prema drugom oveku naspram zajednikog
neprijatelja, nego stoga to je povreivanjem jednog tako
bespomonog mladia kakav je bio Martin i sama
Alehandra postajala ranjivije stvorenje, u toj meri da bi
inogla biti napadnuta od strane samog Bordenavea. Kao
kada bi ovek koji mrzi nekakvog bogataa zbog bogatstva
koje poseduje, a svestan da je to oseanje nisko i neasno,
iskoristio kakvu od njegovih najprostijih mana (njegov
tvrdiluk) s ciljem da ga prezre bez ikakvih skrupula. Ali
nita od ovoga nije mu palo na pamet u tom trenutku, ve

mnogo vremena kasnije. Izgledalo je kao kada bi mu

iupali srce iz nedara i kamenom ga tucali o zemlju; ili kao
kada bi mu ga odsekli reckavim noem a potom ga rastrgli
noktima. Zbog svega toga, zbog zbrke koja je nastala u
njegovim oseanjima, zbog oseanja potpune nitavnosti,
zbog munine koju je oseao, zbog neposredne potvrde da
je taj ovek bio Alehandrin ljubavnik, nije bio u stanju da
govori. Bordenave ga je smeteno gledao. Uostalom, emu
sve to? Ona je sada mrtva kazao je. Martin je i dalje
drao pognutu glavu. Da, emu ta elja da sazna, ta
besmislena elja da ide do kraja? Martin nije znao, a ak i
da je kojim sluajem i neodreeno naslutio, ni tada ne bi bio
u stanju da to iskae. Ali neto nerazumno ga je gonilo da
ide dalje. Bordenave ga je posmatrao, izgledalo je kao da
neto vae, kao da odmerava dozu nekakve uasne droge.
Popijte ovo ree, pruajui mu konjak. Vama nije
dobro. Popijte to.
I kao u iznenadnom nastupu nadahnua, Martin kaza
sebi: Da, elim da se napijem, elim da umrem, dok je
Bordenave govorio neto kao da, na drugom spratu, znate,
tamo gore i paljivo gledao Martina koji je ispijao i tu
au. Uskoro je sve oko njega poelo da se ljulja, osetio je
muninu i slabost u nogama. Njegov eludac, koji nije
okusio nita od one noi kada je bio poar, odjednom kao
da se napunio neim vrelim i odvratnim. Penjui se uz
velik napor do tog gnusnog mesta, kroz veliki prozor je,
kao u snu, ugledao reku. I s oseanjem samosaaljenja i
smean samome sebi, pomislio je: naa reka. U mislima je
video sebe kao malenog deaka i bilo mu ga je ao, kao da
gleda samog sebe tu naspram sebe. I u toj tami koja ga je
pritiskala nije uspevao nita da vidi. Nekakav jak miris
pojaao je njegovu elju da se ispovraa sred svih onih
jastuia razbacanih po podu, dok je Bordenave otvarao
onaj plakar za kojeg se ispostavilo da je muzika kutija i

kazivao veoma slab, dodajui neto o nekakvoj tajni i

izjavljivao banditi... zamislite, molim Vas, ova
dokumenta, neto kao nekakva zamka. Zatim je Martin
uo kako Bordenave pominje nekakav posao, nekakvog
tipa koji je bio veoma znaajan i koji je njega, Bordenavea,
jako zanimao zbog one stvari vezane za fabriku
aluminijuma (i usput, mislio je Bruno, ko zna kakvu bi
osvetu tako pripremao Alehandri, podmuklu i
mazohistiku osvetu, ali sve u svemu osvetu), i poto je
Martin trebalo da sazna, kad se ve toliko zainatio, dobro bi
bilo da zna da je Alehandri predstavljalo veliko
zadovoljstvo da spava s mukarcima zbog novca. Onda je
ukljuio onaj aparat, a on, Martin, nije ak imao snage da
zamoli Bordenavea da iskljui tu gnusnu mainu, te je tako
morao da uje rei, krike i stenjanje, sve to izmeano na
jeziv, mraan i gnusan nain. A onda mu je nekakva
nadljudska snaga omoguila da reaguje i pobegne trkom
niza stepenice. Kao da ga gone; spoticao se, padao, ponovo
ustajao, ali je uspeo da se domogne ulice, gde su ga
hladnoa i kia koja je rominjala probudili iz onog
besramnog pakla i gurnuli ga u nekakvu ledenu smrt.
Krenuo je lagano ulicama, kao kakvo telo bez due i bez
koe, gazei po komadima stakla i noen neumoljivom
svetinom.
Oni vie ne broje ni dve stotine ljudi, ak nisu ni vojnici: oni
su samo poraena i prljava stvorenja od kojih mnogi vie i ne
znaju zato i zbog ega se bore. Kao i svi ostali, jae i zastavnik
Seledonio Olmos, smrknut i utljiv, priseajui se svoga oca,
kapetana Olmosa, i svoga brata, koji su poginuli na Kebrao
Eradu.
etiri hiljade kilometara poraza. On vie nita ne shvata, a
Irijartove zlobne rei odzvanjaju mu u uima: ludi general, ovek
koji ne zna ta hoe. A zar nije Solana Sotomajor napustila

Brisuelu zbog Lavaljea? I sada u mislima vidi Brisuelu:

raupane kose, pijanog, okruenog psima. Nek ne prilazi
nikakav Lavaljeov izaslanik! A evo sada, zar ne jae kraj njega
ona devojka iz Salte? Vie nita ne shvata. A kako je samo sve bilo
jasnopre dve godine: Sloboda ili Smrt. A sada...
Svetom je zavladao haos. A on misli na svoju majku, na svoje
detinjstvo. I ponovo mu pred oi dolazi slika brigadnog generala
Brisuele: buni lutan u prljavim ritama, okruen pobesnelim
samsovima. Zatim opet pokuava da se seti onog detinjstva.
Iao je ulicama ne videi nita oko sebe, dok su mu
estoke emocije ponovo razbijale ono malo misli to mu je
bilo ostalo u glavi, kao to nova pomeranja tla iznova
potresaju zgrade koje je naeo zemljotres.
Popeo se u jedan autobus i jo snanije osetio da je svet
izgubio svaki smisao: u autobus koji je odluno i snano
jurio ka nekakvom odreditu za koje on nije mario, u taj
precizni mehanizam, tehniki vrlo efikasan, to je nosio
njega koji nije imao nikakvog cilja, koji vie ni u ta nije
verovao i niemu se vie nije nadao niti je imao potrebu da
ide ikuda; bio je haos koji je putovao zahvaljujui tanom
redu vonje, cenovniku, saobraajnim inspektorima i
propisima vonje. Kao budala je bio bacio injekcije za srce,
a da sada potrai Pabla zbog jedne takve stvari bilo bi isto
to i da ovek ode na ples da bi susreo Boga ili avola. Ali
tu je voz, nadvonjak u ulici Dorego, moda tamo, samo
trenutak i sve je gotovo, seao se kako se onomad svet
sjatio, ta je? ta se deava? ulo se, od svetine nije moglo
da se prie mestu, kakav uas ulo se, sluajno je pao, ma
hajte, molim Vas, ta priate, namerno se bacio, htio je da se
ubije a neko je povikao: evo ovde jedne noge u cipeli. Ili
moda voda, most u Boki, ali ispod njega je voda masna a
tu je i mogunost da se pokoleba ili pokaje za vreme dok
pada, u onim deliima vremena to ko bi ga znao?

mogu biti kao itavi ivoti, udovino dugi kao sekundi

kakve none more. Ili se zakljuati i odvrnuti slavinu od
plina i popiti pregrt pilula kao Huan Pedro, ali je Nene
ostavio odkrinut prozor; greni Nene, pomislio je s
nenom ironijom. A njegov osmeh sred te tragedije bio je
kao kada bi se nekakvo sunace nakratko ukazalo jednog
olujnog i hladnog dana kada vladaju velike poplave i besne
golemi talasi, a onda je kondukter uzviknuo terminal! i
poslednji putnici silazili su iz autobusa. ta? Gde? Gde se
on to nalazi? Da vidimo: ah, da, na Aveniji Generala Pasa,
da, eto visokog tornja, Iz jednog ulaza istrao je nekakav
deai, a iza njega nekakva ena, sigurno njegova majka,
koja je za njim vikala: dau ja tebi, razbojnie; gonjen
strahom klinja je odjurio do oka i tamo zamakao u drugu
ulicu; na sebi je imao braon pantalonice i crveni demper,
naspram kinog i tmurnog neba delovao je kao majuni i
prolazni blesak lepote. Istom stranom ulice ila je, u utom
kinom mantilu, devojka iz kraja i pomislio je da ona
moda ide u duan ili u pekaru da kupi pecivo koje e
grickati dok bude pila mate; njena majka ili otac penzioner
verovatno su joj kazali: ovo popodne je duu dalo za mate
i pecivo, idi i kupi sebi neto, ili joj je to kazao jedan od
onih mladia koje devojke nazivaju svojim simpatijama a
koji je moda na slobodan dan svratio do nje da popriaju,
ili ju je moda poslao njen brat ija se radionica nalazi tu
odmah u blizini, jer sada vidi malu garau i u njoj mladia
koji bi mogao da bude njen brat i koji je, u zamaenom
plavom radnikom kombinezonu i s engleskim kljuem u
ruci, kazivao egrtu: Deder, Periko, idi i zamoli ga da ti
dadne punja, i egrt je krenuo brzim korakom, ali sve je
bilo kao u nekakvom snu i uostalom emu sve to: punjai,
engleski kljuevi i mehaniari, i bi mu ao onog uplaenog
maliana jer, mislio je, svi mi sanjamo i emu onda
kanjavati tog deaka i emu popravljati kola i imati

simpatije i kasnije se eniti i raati decu koja e isto tako

sanjati da ive i koja e morati da pate, odlaze u rat ili da
oajavaju zbog pukih snova. Iao je nasumice, kao amac
bez posade kojeg nose prevrtljive struje, a pokreti su mu
bili mehaniki, kao u bolesnika kada skoro potpuno izgube
volju i svest, ali se ipak preputaju bolniarima da ih vode i
povinuju se uputstvima s mranim ostacima volje i svesti
mada ne znaju zbog ega. Uzeu 493, pomislio je, odvesti se
do akarite a onda podzemnom eleznicom do ulice
Florida i potom peice otii do hotela. Tako se popeo u
autobus 493 i mehaniki kupio kartu a onda i dalje sledeih
pola sata gledao aveti koje su sanjale nekakav veoma
aktivan ivot; na stanici Florida je izaao u smeru ulice San
Martin, onda iao Korijentesom do ulice Rekonkista, a
odatle se uputio u pansion Varava, Pogodnosti za
Gospodu, popeo se prljavim i oronulim stepenicama na
etvrti sprat, i bacio se na neugledni krevet, kao nakon
vekovnog lutanja kroz lavirinte.
Pedernera pogleduje u Lavaljea, koji jae malo ispred njega,
odeven u pantalone kakve nose gaui, u prljavoj koulji zavrnutih
rukava i sa slamnim eirom na glavi. Bolestan je, mrav,
zamiljen: podsea na odrpanu avet onog Lavaljea iz vremena
Andske Vojske... Koliko je samo godina prolo! Dvadeset i pet
godina bitaka, pobeda i poraza. Ali su u ono vreme barem znali za
ta se bore: eleli su osloboenje kontinenta, borili se za Veliku
Otadbinu. A sada... Koliko je samo krvi poteklo amerikim
rekama, koliko su samo oajnikih sutona videli, nasluali se
tolikih urlika bratoubilake borbe! Eto, da ne idemo dalje, taj isti
Oribe to im je sada za petama: zar se nije i on zajedno sa njima
borio na istoj strani u Andskoj Vojsci?A Dorego?
Pedemera tmumim pogledom gleda u dinovske planine,
pogled mu lagano krui po pustoj dolini, izgleda kao da ratu
postavlja pitanje o tome kakva je to tajna vremena...

Suton se tiho prikradao, osvajao svaki kutak i inio da

boje i stvari nestanu u nitavilu. Ogledalo na ormariu,
obino i jevtino, poprimalo je onaj zagonetan znaaj to ga
ogledala (jevtina ili ne) poprimaju nou, kao to suoeni sa
smru svi ljudi poprimaju onu istu zagonetnu dubinu, bili
oni prosjaci ili vladari.
A ipak je, jo uvek, eleo da je vidi.
Upalio je stonu lampu i seo na ivicu kreveta. Iz jednog
od unutranjih depova izvadio je izlizanu fotografiju,
primakao se lampi i stao paljivo da je posmatra, kao da
prouava nekakav jedva itljiv dokumenat, od ijeg
ispravnog tumaenja zavise veoma znaajni dogaaji. Od
brojnih lica koje je Alehandra (kao i sva ljudska bia) imala,
ovo je bilo ono koje je najvie pripadalo Martinu ili, barem,
ono koje mu je najvie nekad pripadalo: to njeno lice
dubokog i pomalo tunog izraza nekoga ko prieljkuje
neto za ta unapred zna da je neostvarivo; jedno lice puno
udnje, ali ve unapred obeznaeno, kao kad bi elja
(dakle, nada) i beznae mogli da se ispolje istovremeno. I
takoe, to njeno lice s nekakvim jedva primetnim, ali
estokim izrazom prezrenja prema neemu, moda prema
Bogu ili itavom ljudskom rodu, a mogue i prema samoj
sebi. Ili prema svemu skupa. I ne samo izraz prezrenja,
nego i omalovaavanja pa ak i gnuanja. A ipak, on je
nekada ljubio i milovao tu stranu masku, u vreme koje mu
se ini veoma davnim, mada je to bilo tek nedavno; isto
tako, im se probudimo, ini nam se da su neizmerno
daleko one neodreene slike koje su nas uzbuivale u
snovima ili nas zastraivale u nonim morama. A sada e,
uskoro, to lice zauvek nestati, zajedno sa sobom, zajedno sa
Buenos Ajresom, zajedno sa itavom vaseljenom, zajedno
sa njegovim sopstvenim uspomenama, kao da sve to nije
nita drugo do jedna dinovska fantazmagorija, delo
kakvog ironinog i zlog arobnjaka. I dok je pronicao u tu

statinu sliku, u to to je bilo nekakav simboi

nemogunosti, u tom haosu to je vladao u njegovoj glavi
uinilo mu se da nasluuje, mada veoma nejasno, ideju da
se on ne ubija zbog Alehandre nego zbog neeg dubljeg i
trajnijeg to nije uspevao ni da definie: kao da Alehandra
nije bila nita drugo do jedna od onih oaza-fatamorgana
koje putnika navode da produi beznadeno putovanje
pustinjom, a ije ieznue moe da donese smrt, jer
sutinski uzrokbeznada (a otuda i smrti) nije oazafatamorgana nego neumoljiva i beskonana pustinja.
U glavi mu je bio kovitlac, ali usporen i oteao, koji se
nije sastojao od prozirnih (mada podivljalih) voda, nego od
nekakve lepljive meavine otpadaka, masnoe i
raspadnutih leeva zajedno sa lepim naputenim
fotografijama i ostacima drugih predmeta, kao za velikih
poplava. Video je sebe kako sam za vreme sijeste hoda
obalom Rijauela, poput malog sirotana (uo je jednom
kako kazuje neki sused), tuan i usamljen, kada je, nakon
smrti svoje bake, svu ijubav bio preneo na Bonita, koji je
trkarao ispred njega, skakutao, veselo lajao i jurio ponekog
vrapca. Kakva je srea biti pas, pomislio je tada i kazao
Baii, koji ga je zamiljeno sasluao puei lulu. A onda,
iznenada, sred te zbrke misli i oseanja, prisetio se i jednog
stiha: ne Danteovog ni Homerovog, nego stiha nekakvog
pesnika koji je kao i Bonito voleo da luta ulicama i bio
jednostavan kao i on. Gde je bio Bog kada je otila?
pitao je taj nesrenik. Da, gde je bio Bog kada je njegova
majka preskakala preko konopca ne bi li ga ubila? I gde je
bio kada je Bonita pregazio kamion: Bonita, to ubogo i
beznaajno bie, kome je krv iknula na usta, a itav zadnji
deo telaca bio spljeskan, bie ije su ga oi tuno gledale i
u kojima je, sred tog jezivog hropca, itao nemo i ponizno
pitanje; bie koje nije trebalo da plati nikakvu krivicu, ni
svoju ni tuu, bie tako majuno i beznaajno da je mogio

barem da zaslui tu milost da umre spokojnom smru koja

bi ga zatekla u starosti dok bi dremao i priseao se nekakve
barice na letnjem danu, nekakve duge etnje obalom
Rijauela u davna i srena vremena. Gde je bio Bog kada je
Alehandra bila s onom gnusobom? Iznenada je ponovo
video onaj prizor iz filmskog urnala koji nikad nije mogao
da zaboravi, urnala to ga je Alvares imao kod kue i
kojeg je ovaj stalno prikazivao, s nekakvom vrstom
mazohizma; iznova bi, uvek, uvek, viao onog deaka od
sedam-osam godina, za vreme povlaenja preko snegom
prekrivenih Pirineja, medu desetinama hiljada mukaraca i
ena koji su beali u Francusku, kako sam i bespomoan,
nespretno ide poskakujui na onoj svojoj jednoj nozi
potpomaui se svojom improvizovanom taicom,
okruen uasnutom i bezimenom gomilom naroda koji
bei, kao da onaj komar bombardovanja Barselone nikada
ne prestaje i kao da tamo nije jedne paklene i bezimene noi
ostavio samo svoju nogu, nego da ve danima koji se ine
stoleima ostavlja iza sebe delove svoje due, ophrvane
samoom i strahom.
I onda mu je iznenada sinula misao.
Javila se u njegovoj dui poput bleska munje kroz crne
olujne oblake. Ukoliko vaseljena ima nekakvu svrhu,
ukoliko ljudski ivot ima nekakav smisao, i, konano, ako
Bog postoji, neka se javi tu, u ovoj njegovoj sobi, u ovoj
prljavoj iznajmljenoj sobi. to da ne? Zato bi uopte odbio
takav izazov? Ukoliko postoji, Bog je jak, moan. A jaki i
moni mogU sebi da dozvole luksuz da se smiluju na
nekoga. to da ne? ta bi dobio time da se ne pojavi?
Kakvom bi oseanju ponosa mogao na taj nain da
udovolji? Od sad pa do svanua, rekao je s nekakvom
vrstom kivnog zadovoljstva: odredivi i utvrdivi rok
odjednom se osetio obdarenim uasnom snagom koja je
pojaavala njegovo prkosno zadovoljstvo, kao da je sebi

kazao: E, a sad da vidimo. Ukoliko se ne bude javio, on

e se ubiti.
Ustao je uzbuen, kao preporoden iznenadnom i
udovinom vitalnou.
Stao je nervozno da hoda s kraja na kraj sobe, grizao
nokte i razmiljao, razmiljao, kao da se nalazi u kakvom
avionu koji pada ka zemlji obruavajui se strmoglavce i
kojeg, zahvaljujui natoveanskom naporu, uspeva
delimino da ispravi. A onda je odjednom stao kao ukopan,
ukoen i napet usled nekakvog neobjanjivog straha.
Sem toga, ako se Bog javi, na koji nain e to uiniti? U
kom vidu? U vidu beskonanog i zastraujueg prisustva
kakvog lika, nekakve goleme tiine, kakvog glasa, nekog
nenog i umirujueg dodira? A ta ako se javi a on ne bude
u stanju da ga prepozna? U tom sluaju bi se ubio
nepotrebno i grekom.
U sobi je vladala duboka tiina: jedva da se uo gradski
amor, tamo dole.
Pomislio je da bi bilo kakav zvuk mogao da bude
znaajan. Oseao se kao kada bi, izgubljen u milionskoj
masi ljudskih bia, trebalo da prepozna lik neznanca koji
mu donosi spasonosnu poruku i o kome nita ne zna sem
to da mu nosi poruku koja moe da ga spase.
Seo je na ivicu kreveta: drhtao je, a lice mu je gorelo.
Pomislio je: ne znam, ne znam, neka se samo javi, u bilo
kom vidu. U bilo kom vidu. Ukoliko postoji i eli da ga
spase, znae ve ta treba da uini da bude primeen. Ova
poslednja misao ga je malo primirila i tada se ispruio na
krevetu. Ubrzo se, meutim, ponovo uznemirio u toj meri
da je to bilo nepodnoljivo. Ponovo je stao da hoda s kraja
na kraj sobe, a onda se odjednom obreo na ulici i poao
nasumce, poput brodolomnika koji, nakon to je iscrpeo sve
svoje snage, leei na dnu amca, puta da njegov amac
pluta noen olujom i orkanskim vetrovima.

Ve petnaest asova jau u pravcu Huhuja. General je oboleo,

ima tri dana kako ne spava, utuen i utljiv prepustio se konju da
ga vodi, u iekivanju vesti koje e mu doneti autant Lakasa.
Vesti koje e doneti autant Lakasa! misle Pedernera i
Danel i Artajeta i Mansilja i Eagve i Bilingurst i Kanios Mehija.
Siroti general! Potrebnoje bdeti nad njegovim snom, ne treba mu
dati da se potpuno probudi.
A eno odonud stie Lakasa, iscrpljujui konje u besomunom
trku, samo da bi im kazao ono to svi i sami znaju.
Zbog toga se dre podalje, ne ele da general primeti da
nikoga od njih ne iznenauje izvetaj koji Lakasa podnosi. Iz
daleka, izdvojeni, utke, s nenim podsmehom, sa setnim
fatalizmom, prate taj besmisleni razgovor, taj crni izvetaj: svi
unitaristi su pobegli u Boliviju.
Domingo Arenas, vojni zapovednik komande, priao je
federalistima i oekuje Lavaljea da bi ga dokrajio. Beite u
Boliviju bilo kakvom preicom, preporuio je doktor Bedoja pre
nego to e napustiti grad.
ta e uiniti Lavalje? ta general Lavalje nikada ne moe da
uini? Naravno, svi to znaju: on nikada nee okrenuti lea
opasnosti I spremni su da ga prate i na tom poslednjem i
smrtonosnom putu to predstavlja pravi ludaki potez. Tada on
zapoveda pokret u pravcu Huhuja.
Meutim, oigledno je: njihov voa stari iz asa u as, osea
da mu se smrt pribliava. I kao da mora itav ivot da proivi na
prirodan nain, ali ubrzano, taj ovek od etrdeset i etiri godine
ve u svom pogledu, u svojim pogurenim leima, u izvesnom
konanom zamoru, nosi neto to nagovetava starost i smrt.
Njegovi drugovi ga posmatraju iz daleka.
Pogledom prate tu dragu im ruevinu.
Frijas misli: Plavooki Sid
Asevedo misli: Borio si se u stotinu dvadeset i pet bitaka za
slobodu ovog kontinenta.

Pedernera misli: Eto Lavaljea kako jae u susret smrti.

General Huan Galo de Lavalje, potomak Ernana Kortesa i Don
Pelaja, ovek kojeg je San Martin nazvao prvim maem
Oslobodilake Vojske, ovek koji je prinevi ruku drci svoje sablje
uutkao Bolivara.
Lakasa misli: Na njegovom grbu je jedna ruka s isukanim
maem, maem koji ne zna za predaju. Nisu ga slomili ni Mavari,
a kasnije ni panci. Ni sada se nee predati. To je injenica.
A Damasita Boedo, devojka koja jae uz njega i koja udnim
pogledom pokuava da pronikne lice voljenog oveka, za kojeg,
meutim, osea da je u nekakvom dalekom svetu, misli:
Generale, elela bih da se na meni odmori, da nasloni umornu
glavu na moje grudi, da poine uljuljkan na mojim rukama. Svet
ti nita ne bi mogao, svet ne moe nita deaku koji spava u krilu
svoje majke. Ja sam, generale; sada tvoja majka. Pogledaj me, kai
mi da me voli, kai mi da ti je potrebna moja pomo.
Dotle general Huan Galo de Lavalje jae utke, obuzet
mislima oveka koji zna da se primie smrt. as je da se svedu
rauni, da se napravi inventar nesrea, da se izvri smotra lica iz
prolosti. Nije vreme za igru ni za posmatranje obinog spoljnog
sveta. Taj spoljni svet maltene vie ne postoji, uskoro e biti tek
prosanjani sanak. Sada njegovim mislima stupaju prava i trajna
lica, ona koja su se sve vreme nalazila u najskrovitijem kutku
njegove due, zatvorena sa sedam kljueva. I tada se njegovo srce
suoava sa onim istroenim licem, prepunim bora, licem koje je
nekada bilo prekrasan vrt, a sada obrastao korovom, skoro
sasuen, bez ijednog cveta. A ipak, ponovo ga vidi i ponovo
raspoznaje onu vrtnu kuicu u kojoj su se sastajali dok su jo bili
skoro deca, dok ih razoaranje, nesrea i vreme jo nisu pohodili
svojim razornim dejstvom; kada su neni dodiri njihovih ruku,
pogledi njihovih oiju nagovetavali decu koja su kasnije dola
kao to cvet najavljuje plodove koji e kasnije doi: Dolores
apue, a na mrtvakom licu pojavljuje se osmeh poput ve skoro

ugaenog ara sred pepelita, kojeg razgremo da bismo imali jo

malo od te poslednje toplote da nas greje u pustoj planini.
A Damasita Boedo, koja ga posmatra brino i paljivo, koja ga
skoro uje kako apue to daleko i drago ime, gleda sada ispred
sebe, dok osea kako joj suze naviru na oi. Onda stiu u
predgrae Huhuja: ve se vide kube i crkveni tornjevi. Eto ih na
posedu zvanom Los Tapiales de Kastanjeda. Ve se smrklo.
Lavalje izdaje zapovest Pederneri da tu treba da se bivakuje. A on
e, s malom pratnjom, otii do Huhuja. Potraie neku kuu u
kojoj bi mogao da prenoi: bolestan je; samo to se nije sruio od
umora i groznice koja ga trese.
Njegovi drugovi se zgledaju: ta da se radi? Sve je to ludost i
svejedno je na kakav nain e umreti.
Lutao je besciljno, obilazio luke kafanice u koje je
nekada odlazio s Alehandrom; to se vie opijao, svet je
vie gubio oblik i vrstou: do njega su dopirali cika i smeh,
prodorna svetla probijala su mu glavu, grlile su ga
nafrakane ene, dok ga najzad goleme mase crvenog i
pamuastog olova nisu oborile na pod Potpomaui se
svojom improvizovanom taicom kretao se nekakvom
beskrajnom movarnom ravnicom, putem na kome je bilo
prljavtine i leeva, izmeta i blata koje je moglo da proguta i
prodere, pokuavao da pronae vrsto tlo na koje bi stao,
koraao irom otvorenih oiju da bi kroz tu pomrinu
mogao da ide u pravcu onog zagonetnog, dalekog lica,
udaljenog otprilike nekoliko kilometara, pri zemlji, kao
nekakav pakleni mesec koji bi hteo da obasja taj gnusni kraj
u kojem vrvi od crva, trao u tom pravcu sa svojom
taicom, ka onom mestu na kome je izgledalo da ga ono
eka i odakle je nesumnjivo dopirao taj zov, trao po toj
ravnici i spoticao se, dok ga odjednom, podigavi se, nije
ugledao ispred sebe, tu odmah pored sebe, odvratno i
tragino, i uinilo mu se da ga je sa daljine prevarila

nekakva perverzna arolija, a tada je vrisnuo i naglo se

uspravio u krevetu. Mir, deko, mir govorila mu je
nekakva ena, uzimajui ga za ruke.
Pedernera, koji spava u svom sedlu, nervozno se uspravlja:
misli da je uo pucnjeve iz karabina. A moe biti da mu se to
samo uinilo. Uzalud je pokuavao da spava u toj zlokobnoj noi.
Proganjaju ga vizije krvi i smrti.
Ustaje, prolazi pored usnulih drugova i stie do straara. Da,
i straar je uo pucnjeve, tamo u daljini, iz pravca grada.
Pedernera budi svoje drugove, on ima mrano predoseanje,
smatra da treba da osedlaju konje i budu pripravni. Tako i
postupaju u trenutku kada galopom stiu dvojica strelaca iz
Lavaljeove pratnje, viui: Ubie generala!
Pokuavao je da misli, ali mu je glava bila prepuna
tenog olova i smea. Proi e, mladiu, proi e govorila
mu je. Glava ga je bolela, kao da je re o kakvom bojleru
koji je pun gasova pod velikim pritiskom. Kao kroz staru i
gusto pletenu pauinu, uspeo je da primeti da se nalazi u
nekoj nepoznatoj sobi: naspram kreveta video je sliku
Karlitosa Gardela u fraku, i drugu sliku, takoe u boji, na
kojoj je bila Evita Peron, a ispod nje vazu sa cveem. Na
svom elu osetio je ruku ene koja kao da mu opipava
temperaturu, onako kako je to umela da ini baka, pre
beskrajno mnogo godina. Zauo je zvuk primusa, ena se
bila odmakla od njega i pojaavala primus te se ovaj uo
sve jae. uo je takoe nekakav pla, kao da tu blizu njega
plae nekakva beba od nekoliko meseci, ali nije imao snage
da pogleda u stranu. Opet ga je ophrvao san. Ponovilo se i
po trei put. Prosjak mu je dolazio u susret, mrmljajui
nekakve nerazgovetne rei, spustio svoj zaveljaj na zemlju,
razvezao ga, otvorio i stao da pokazuje njegov sadraj;
sadraj koji se Martin grozniavo trudio da razazna.
Njegove rei su bile oajniki nerazgovetne, kao rei

nekakvog pisma za koje znamo da su od sudbonosnog

znaaja za nas, ali koje su izbrisane i postale neitke pod
dejstvom vremena i vlage.
U ulazu, obliveno krvlju, lei generalovo telo. Na kolenima
kraj njega klei, grli ga i plae Damasita Boedo.
Narednik Sosa gleda kao deak koji je izgubio majku u
zemljotresu.
Svi jure, neto viu. Niko nita ne shvata: gde su federalisti?
Zato nisu ubili i ostale? Zbog ega Lavaljeu nisu odrubili
glavu?
Ne znaju koga su noas ubili? progovara Frijas. Pucali su
u mraku. Tako je misli Pedernera. Treba pobei pre nego to
shvate. Izdaje odlune i precizne zapovesti, generalovo telo biva
uvijeno u njegov pono i poloeno na njegovog konja, a onda se
galopom udaljavaju u pravcu Los Tapiales de Kastanjeda, gde ih
oekuje ostatak Legije.
Pukovnik Pedernera kazuje: Oribe se zakleo da e na Trgu
Pobede izloiti generalovu glavu nabodenu na iljak. To, drugovi,
nikada ne sme da se dogodi. Za sedam dana mi moemo da
stignemo do bolivijske granice, i tamo e moi da poinu posmrtni
ostaci naega voe.
Potom vri podelu svojih snaga, zapoveda jednoj grupi
strelaca da tite povlaenje pozadine, a potom kreu u konani
pohod u izgnanstvo.
Ponovo je uo detence kako plae. Dobro, de rekla je
ena, sedei i dalje pored Martina i pomaui mu da popije
aj. Onda, kada ga je ispio, pomogla mu je da opet legne i
tada otila do drugog kraja sobe, tamo odakle je dopirao
pla. Pevuila je. Martin se napregao i uspeo da pogleda u
stranu: bila je nagnuta nad neim, za ta je kasnije
ustanovio da je nekakav drveni sanduk. De, de govorila
je. I pevuila. Iznad sanduka koji je sluio kao kolevka bila
je jedna kromolitografija, a na njoj Hrist s otvorenim

grudnim koem i jednim svojim prstom uprtim u sree, kao

na kakvoj ilustraciji iz udbenika anatomije. Jo nie stajale
su nekakve sliice svetaca. Tu blizu, na drugom sanduku,
stajao je primus, a na njemu ajnik. De, de ponavljala je
priguenim glasom pevuei sve tie nekakvu uspavanku.
Ondaje zavladala tiina, ali je ona saekala jo minut,
nadneta nad detetom, dok se nije uverila da je zaspalo.
Zatim je, trudei se da ne stvara buku, prila Martinu. Eto,
zaspalo je rekla je i osmehnula mu se. A onda se nagnula
prema njemu, opipala mu elo i upitala ga: Da li vam je
sada bolje? Ruka joj je bila uljevita. Martin je klimnuo
glavom. Prospavao je tri asa. U glavi je poelo da mu se
razbistrava. Pogledao je u enu: patnja i rad, siromatvo i
nesrea nisu bili u stanju da sa njenog lica izbriu nean i
materinski izraz. Bilo vam je pozlilo. Tada sam kazala da
vas donesu ovde. Martin je pocrveneo i pokuao da se
uspravi. Meutim, ona mu to nije dozvolila. ekajte jo
malo, emu urba? Tuno se osmehnula i dodala: Svata
ste govorili, deae. ta to? upitao je Martin, postien.
Mnogo toga, ali nije bilo ba razumljivo, odgovorila je
ena stidljivo, posmatrajui i dodirujui paljivo svoju
suknju, kao da posmatra nekakvo skoro nevidljivo mesto
na kojem je pocepana. Glas joj je zvuao neno prekorno,
kao glas nekih majki. Kada je podigla pogled, videla je da je
Martin posmatra i da je pogled njegovih oiju bolno
ironian. Moda ga je razumela, jer je kazala: I ja isto...
nemojte da mislite. Za trenutak je zastala. Ali barem sada
radim ovde i dete moe da bude sa mnom. Posla ima puno,
to jest, jest. Ali imam ovaj sobiak i dete kraj sebe. Opet je
pogledala u nevidljivu poderotinu i poravnala suknju. A
zatim..., kazala je, ne podiui pogled, toliko je lepog u
ivotu. Podigla je glavu i ponovo susrela ironian izraz na
Martinovom licu. Onda je ponovo upotrebila onaj prekoran
ton, pomean sa saaljenjem i strahom. Evo, uzmite mene

kao primer, drugi primer Vam ne treba i pogledajte ta sve

imam. Martin je pogledao enu, njeno siromatvo i njenu
usamljenost u tom nezdravom sobiku. Imam dete
uporno je nastavljala, imam stari gramofon i nekoliko
Gardelovih ploa. Zar nije divna pesma Kukavinjak u
cvetu? A Puti? Sa sanjalakim izrazom na licu, kazala
je: Nema nieg lepeg od muzike. Pogledala je u pravcu
pevaevog portreta u boji: blistav u svom fraku, izgledalo je
kao da se, iz venosti, i Gardel njoj osmehuje. Zatim je,
okreui se ponovo Martinu, nastavila sa nabrajanjem: Tu
su zatim cvee, i ptice, i psi, ta znam... teta to mi je
maak iz restorana pojeo kanarinca. Njegovo drutvo mi je
mnogo znailo. Ne pominje mua, pomislio je Martin, nema
ga, ili je umro ili ju je prevario tamo nekakav. Skoro
oduevljeno je rekla: Tako je lepo iveti! Vidite, deae:
meni je tek dvadeset i pet godina a ve me alosti pomisao
da u jednoga dana umreti. Martin je pogleda: mislio je da
joj je etrdesetak godina. Sklopio je oi i ostao zamiljen.
ena je pomislila da mu opet nije dobro, prila mu je i
ponovo mu opipala elo. Martin je opet osetio dodir te
uljevite ruke i shvatio da se, poto se uverila da nema
temperaturu, njena ruka zadrala jo jedan asak na
njegovom licu milujui ga stidljivo, nespretno ali neno.
Otvorio je oi i kazao: Mislim da mi je aj prijao.
Izgledalo je da se ena izuzetno obradovala. Martin se
uspravio i seo u krevetu: Ja u da krenem rekao je.
Oseao je slabost i vrtoglavicu. Oseate li se dobro? upita
ga ona brino. Odlino. Kako se vi zovete? Ortensija
Pas, vama na usluzi. Moje ime je Martin, Martin del
Kastiljo.
Skinuo je prsten koji je nosio na malom prstu, prsten
koji mu je svojevremeno poklonila baka. On ga je sada
darivao Ortensiji. ena je pocrvenela i usprotivila se. Zar
mi niste kazali da u ivotu ima radosti? upitao ju je

Martin. Ako primite ovaj prsten kao uspomenu, mnogo

ete me obradovati. To bi za mene bila jedina radost u
poslednje vreme. Zar ne elite da se obradujem? Ortensija
je i dalje bila neodluna. Onda joj ga je stavio na prst i
pourio da izie.

VI
Svitalo je kada se vratio u svoju sobu. Otvorio je prozor.
Na istoku se prema pepeljastom nebu oertavalo zdanje.
Kako je ono jednom prilikom kazao Bruno? Rat moe
da bude besmislen ili pogrean, ali eta kojoj ovek
pripada, uvek je neto apsolutno.
Tu je, na primer, DArkanhelo. Tu je i Ortensija.
Nekakav pas i dovoljno!
No je ledena a hladna meseina obasjava klanac. Stotinu
sedamdeset i pet ljudi bivakuju, oslukujui zvukove iz pravca
juga. Reka Grande vijuga poput pletave ive. Ona je ravnoduni
svedok bitaka, pohoda i pokolja. Inkine vojske, karavani
zarobljenika, kolone panskih osvajaa u kojima je ve tekla
njegova krv (misli zastavnik Seledonio Olmos), a koja e etiri
stotine godina kasnije potajno iveti u Alehandrinoj krvi (misli
Martin). Zatim e konjice rodoljuba potisnuti pance ka seveni, a
onda e panci ponovo napredovati u pravcu juga da bi ih
rodoljubi jo jednom potisnuli. Kopljem i karabinom, maem i
noem, bratski estoko su sakatili jedni druge i meusobno se
klali. Onda bi nastupile noi u kojima je vladala mineralna tiina.
Tada bi se uo samo ubor reke Grande koji bi polako ali sigurno
nadvladavao krvave a ipak tako prolazne bitke meu ljudima.
Pa sve tako dok se samrtni krici ponovo ne oboje u crveno i
stanovnici itavih naseobina stanu da bee u niziju, sve biva
sravnjeno sa zemljom, njihove kue zapaljene a posedi uniteni,
da bi se kasnije jo jednom vratili na besmrtnu zemlju na kojoj su
se rodili i stradali.
Stotinu sedamdeset i pet ljudi bivakuju u mineralnoj noi. A
priguen glas, uzprebiranje na icama gitare, peva:

Palomita blanca,
vidalit,
que cruzas el valle,
v a decir a todos,
vidalit,
que ha muerto Lavalle.
A onda svie novi dan i oni nastavljaju da jau prema severu.
Zastavnik Seledonio Olmos jae pored utljivog i zamiljenog
narednika Aparisija Sose.
Zastavnik ga posmatra. Danima je sebi postavljao pitanja.
Poslednjih meseci dua mu je venula kao nean cvet u sveoptoj
kataklizmi. Ali, uz sve vei besmisao ovog poslednjeg povlaenja,
on je poeo da shvata.
Stotinu sedamdeset i pet ljudi sedam dana galopiraju
estokim tempom, a sve zbog jednog lea.
Oribe nikada nee uspeti da se domogne glave, kazao mu je
narednik Sosa. Tako je usred ruevina onih tornjeva mladi
zastavnik nazreo jedan blistavi i neunitivi toranj. Jedan jedini.
Jedan za koji se, meutim, isplati iveti i umreti.
U gradu Buenos Ajresu je polako svitao dan, nimalo
razliit od nebrojenih dana od postanja ovekovog.
Martin je s prozora video deaka koji je, raznosei
jutarnje novine, trao moda zato da se zagreje, a moda
zato to je u tom poslu potrebno kretanje. Nekakav pas
lutalica, nalik Bonitu, njukao je po kanti za smee. Devojka
slina Ortensiji ila je na posao.
Pomislio je i na Busia, na njegov kamion s prikolicom.
Onda je potrpao svoje stvari u mornarsku torbu i
krenuo niz trone stepenice.

VII
Kiica je rominjala, no je bila hladna. Vetar je besno
fijukao, raznosio otpatke hartije po ulici i otkidao lie s
grana.
Pred garaom su se obavljale poslednje pripreme.
Ceradu, doviknuo je Busi, drei opuak meu usnama.
Zna, moe da padne jaa kia. Odupirui se nogom o
kamion, vezivali su uad i vrsto ih zatezali. Prolazili su
radnici, askali, zbijali ale, a neki su promicali utke i
pognute glave. Povuci, mome, rekao je Busi. Zatim su
uli u kafanicu: ljudi u plavim kombinezonima i konim
jaknama, u izmama ili dubokim cipelama, buno su
razgovarali, pili kafu i klekovau, jeli ogromne sendvie,
razmenjivali preporuke, priali o kamiondijama koji su na
putu: o Mravom, o Entrerijancu, o malom Gonsalesu.
Snano su tapali Busia po leima i dobacivali mu:
Pikave!, Matori!, Kuo stara!, a on se samo smekao
i utao. Poto je pojeo kobasicu i popio crnu kafu, on je
kazao Martinu: Deae, sada emo da nagarimo. Izili su,
popeli se u kabinu, Busi je zauzeo mesto za volanom,
ukljuio motor, upalio poziciona svetla i krenuo prema
mostu Aveljaneda zapoinjui besmisleno putovanje na jug.
Prvo su proli kroz one etvrti za koje su Martina vezivale
mnoge uspomene. Potom su, preavi Rijauelo, proli kroz
industrijske delove grada, a onda su izbili na otvoren put u
pravcu jugoistoka, da bi, posle raskrsnice na kojoj se
odvajao put za La Platu, krenuli putem broj 3, koji vodi na
kraj sveta, tamo gde je Martin zamiljao da je sve belo i
ledeno, tamo do onog vrka kopna koje savija prema
Antarktiku, tamo gde briu patagonijski vetrovi, tamo do

onog negostoljubivog ali istog i neiskvarenog kraja. Zaton

Poslednje Nade, Nekorisna Uvala, Luka Gladi, Ostrvo Pustoi, te
nazive je posmatrao godinama, jo od detinjstva, gore u
potkrovlju, u dugim satima tuge i samoe. Ti nazivi su ga
navodili da sanjari o dalekim i pustim krajevima sveta,
istim, stamenim i neiskvarenim predelima koje ljudi, a
naroito ene, jo nisu uprljali.
Martin upita Busia da li poznaje dobro Patagoniju, a
Busi se dobroudno osmehnu i odvrati:
Jata. Ja sam ti devetsto prvo godite i moglo bi se rei
da sam poeo da krstarim Patagonijom im sam iziao iz
pelena. Zna, moj ti je matori bio pomorac i na brodu je od
nekoga uo prie o jugu i o rudnicima zlata. Tako ti se moj
matori u Buenos Ajresu ukrcao na neki teretnjak koji je
plovio za Luku Madrin. Tamo je upoznao nekog Stiva,
Engleza, koji je kao i on eleo da pronae zlato. Zajedno su
nastavili put prema jugu. Putovali su svakojako: konjem,
zaprenim kolima, kanuom. Naposletku se skrasio na obali
jezera Vijedma, blizu Fisroja. Tu sam se i ja rodio.
A vaa majka?
Nju je tamo upoznao. Zvala se Albina Rohas,
ileanka.
Martin ga je zadivljeno posmatrao. Busi se zamiljeno
osmehivao. Ne prestajui da paljivo pazi na put, grizao je
opuak. Martin ga upita da li je u tim krajevima mnogo
hladno.
Pa zavisi. Zimi se temperatura ponekad spusti i do
trideset stepeni ispod nule, posebno na visoravni izmeu
Argentinskog jezera i reke Galjegos. Ali leti ume da bude
lepo.
Ubrzo je razvezao o svom detinjstvu, o lovu na pume i
guanake, na vukove i divlje svinje. Priao mu je kako se s
ocem vozio kanuom.

 Moj stari dodao je i nasmeio se nikada nije

prestao da mata o tome da pronae zlato. I mada se bavio
ovcama i nastanio se tu, im bi mu se ukazala prilika,
kretao bi ponovo u traganje. Devetsto tree, zajedno s
nekim Dancem Masenom i Nemcem Otenom dospeo je ak
na Ognjenu Zemlju. Njih trojica su prvi belci koji su preli
reku Grande. Zatim su se preko Rta Poslednje Nade vratili
na sever i stigli do jezera. Sve tragajui za zlatom.
Jesu li ga pronali?
Vraga! Sve je to bilo priam ti priu.
Pa od ega su iveli?
iveli su od onoga to bi ulovili ili upecali. Kasnije je
moj stari zajedno s Masenom radio u pograninoj komisiji.
Jednom prilikom, blizu Vijedme upoznao je jednog od
prvih tamonjih doseljenika, nekakvog Engleza Deka
Livelija koji mu je rekao: ujte, don Busiu, ovo ovde
mnogo obeava, verujte mi, zato ne ostanete umesto da i
dalje tragate za zlatom, ovce su ovde zlato, znam ta vam
govorim. Onda je uutao.
Kroz tihu i ledenu no moe se uti topot konjice koja se
povlai. Stalno u smeru severa.
Dvajes prve sam radio kao nadniar u Santa Krusu, u
vreme velikog trajka. E to je bio straan lom.
Opet se zamislio. vaui opuak, povremeno bi
pozdravljao nekog ofera kamiona koji su dolazili u susret.
Reklo bi se da vas mnogi poznaju primetio je
Martin.
Busi se nasmejao skromno.
Mome, ja ti ve vie od deset godina vozim ovim
putem. Poznajem ga bolje no svoj dep. Tri hiljade
kilometara od Buenos Ajresa do moreuza. Takav ti je ivot.

Prilikom ogromnih kataklizmi uzdigli su se ti severozapadni

planinski lanci, a tokom dvestotine pedeset hiljada godina vetrovi
koji duvaju iz oblasti s onu stranu zapadnih vrhova, u pravcu
granice, dubili su i oblikovali zagonetne i fantastine katedrale.
Legija (ono to je ostalo od Legije) nastavlja da galopira u
pravcu severa, a za petama joj Onbeove snage. Prebaeno preko
konja, umotano u pono, irei zadah oko sebe, sa njima ide i
generalovo naduveno telo.
Vreme se promenilo. Kia je prestala da sipi. Duvao je
jak vetar (iz unutranjosti, kazao je Busi) i hladnoa je
postajala otra. Nebo je sada bilo potpuno vedro. to su
dalje odmicali prema jugozapadu, pampa se sve vie irila,
predeo bivao sve impresivniji, a vazduh je Martinu
izgledao sve prozraniji. Sada je osetio da moe da bude i
od koristi: pomogao je Busiu da promeni gumu potpalio
vatru i pripremio mate. Uto je pala i prva no na njihovom
putu.
Preostaje jo stotinu devedeset i pet kilometara. Tri dana
jahanja punim galopom uz le koji zaudara i rastae se, sa
strelcima u pozadini to tite odstupnicu, a koje moda polako
desetkuju, ubijaju kopljima ili kolju. Od Huhuja do Uakalere,
stotinu trideset i dva kilometra. Samo jo stotinu devedeset i pet
kilometara, kazuju u sebi. S bojom pomoi, nema vie od etiri do
pet dana jahanja.
Ja ti, mladiu moj, ne volim da jedem po birtijama
rekao je Busi zaustavljajui kamion pored puta.
Zvezde su blistale u surovo hladnoj noi.
To ti je moj obiaj, mome objasnio je ponosno i
potapkao ruerdama kamion kao da mu je drag konj. im
se smrkne, ja se zaustavljam. Izuzev leti, jer je sveije. Ali
nona vonja je opasna, umori se, zaspi i eto ti ga na! To
se prolog leta, blizu Asula, desilo debelom Viljanuevi.

Iskreno da ti kaem, nije mi zbog sebe nego zbog drugih.

Moe da zamisli ta bi se dogodilo pri sudaru s ovom
grdosijom. Sve bi spljeskala.
Martin je poeo da loi vatru. Stavljajui meso na rotilj,
kamiondija je kazao:
Ima da osladimo brk, videe! Moj ti je tos da meso
kupujem im ga kasapi iseku. Zamrzavanje ne dolazi u
obzir, mladiu moj, to treba da ima na umu. To mesu
oduzme krv i sok. Kada bih ja bio vlast, kunem ti se ovim
krstom, zabranio bih zamrznuto meso. Otuda i tolike
boletine u ovo nae vreme, veruj mi.
A zar se bez hladnjae meso ne bi pokvarilo u velikim
gradovima? upita Martin. Busi izvadi cigaretu iz usta,
odmahnu rukom i ree:
Sve su to lai i smicalice. Sve zbog love, sinko. Ako bi
meso odmah prodavali, nita mu ne bi bilo. Razume li?
Treba ga kupovati odmah po klanju. Kako da se onda
ukvari? Hajde, reci!
Dok je razmetao meso da se ne prepee, dodao je, kao
da ga i dalje more iste misli:
Istinu ti velim, mome: ljudi su ranije bili zdraviji.
Nisu imali sve ove drangulije koje danas imamo, ali su bili
zdraviji. Zna li ti koliko je godina mome starom?
Ne, Martin nije znao. Pri odsjaju vatre video je kako se
Busi osmehuje, sa opukom meu usnama, unapred
ponosan na ono to e rei.
Osamdeset i tri. I slagao bih te ako bih rekao da je
ikada bio kod lekara. Moe li da veruje?
Zatim su seli na drvene sanduie i utke ekali da se
meso ispee. Nebo je bilo savreno isto, bilo je veoma
hladno. Martin je zurio u plamen.
Pedernera komanduje stoj i govori drugarima: telo se nadima,
zadah je nepodnoljiv; meso treba odvojiti od kostiju, sauvati

kosti, a naroito glavu. Oribe nikada nee dobiti generalovu

glavu.
Ali, ko e da to uini? I ko je u stanju da to uini?
Uinie to pukovnik Alehandro Danel.
Tada skidaju telo s konja i polauga na obalu potoka.
Potrebno je noem rasei odeu, jer se le suvie naduo. Onda se
Danel sputa na kolena pored njega i vadi poljski no. Nekoliko
trenutaka posmatra izoblien le svog voe. Posmatraju ga i ti
ljudi to stoje u nemom polukrugu. A onda Danel zariva no u
meso naeto truljenjem. Potok Uakalera odnosi komade mesa, dok
oni slau kosti na pono.
Lavaljeova dua primeuje Danelove suze i ovako razmilja:
ali za mnom, a trebalo bi da ali sebe i svoje ive drugove. Ja
vie nisam vaan. Ono to se u meni kvarilo, ti sada uklanja i
vode ovog potoka odnee ga daleko. Ubrzo e iz njega izrasti
biljka, moda e se vremenom pretvoriti u cvet, u miomiris. Vidi,
ne treba da te to rastuuje. tavie, ovako e od mene ostati samo
kosti, a to je jedino u nama to podsea na kamen i venost.
Raduje me to ete sauvati srce. Ono me je verno pratilo u
nevolji. E, da, i glavu! Tu glavu za koju su oni mudrijai kazali
da nita ne vredi. Moda su to rekli zato to mi se gadilo da
postanem saveznik strancima ili zato to im se ovo dugo
povlaenje ini besmislenim, zato to se nisam usudio da
napadnem BuenosAjres kada smo na vidiku ve ugledali njegove
kupole, ti intelektualci koji nisu znali koliko me je bolelo seanje
na Manuela Dorega onih dana kada sam ponovo video polje na
kome sam ga streljao, koliko me je zabolelo naroito kada sam
uoio da je seoski ivalj uz njega a ne uz nas, kada sam uo
pesmu:
Nebo, ti nebo prekriveno oblacima od
tuge za ubijenim Doregom...
Da, drugovi, ti mudrijai, te uene glave, oni su me naveli da
poinim zloin, jer tada sam bio veoma mlad i zaista verovao da

tako sluim otadbini. I mada me je uasno bolelo, jer Manuela

sam voleo i oduvek mu bio privren, potpisao sam onu presudu
koja je izazvala toliko krvoprolia za ovih jedanaest godina. A ta
smrt je bila rak koji me je drao u izgnanstvu i kasnije u ovom
besmislenom pohodu. Ti, Danele, koji si onda bio sa mnom, vrlo
dobro zna koliko mi je to teko palo, koliko sam se divio
Manuelovoj hrabrosti i pameti. A to zna i Asevedo, znaju mnogi
drugovi koji ovde gledaju moje posmrtne ostatke. Takoe zna da
su me baoni, ti mudrijai naveli na taj in, da su mi slali
podmukla pisma koja su kasnije traili da unitim. Bili su to oni.
Ne ti, Danele, ne ti, Asevedo, ni Lamadrid, niko od nas koji
imamo jedino ruku spremnu da se lati sablje i srce spremno da se
suoi sa smru.
(Kosti su ve zamotane u pono koji je nekada bio
nebesnoplave boje a danas je, kao i dua tih ratnika, jedva neto
vie od prljave krpe, krpe za koju se ne zna ta predstavlja; jedan
od simbola ljudskih oseanja i strasti nebesnoplavo, crveno to
se na kraju vraaju besmrtnoj boji zemlje, toj boji koja je manjevie boja prljavtine jer je boja nae stvarnosti i konane sudbe
svih ljudi, nezavisno od njihovih ideja. Srce je ve poloeno u
posudicu nalivenu rakijom. A ti ljudi su u neki od svojih
odrpanih depova stavili poneku sitnu uspomenu na to telo:
koicu ili pramen kose.)
I ti, Aparisio Sosa, koji nikada nisi pokuao da shvati, jer si
se jednostavno zadovoljio time da mi bude odan, da ne trai
objanjenja nego da veruje u ono to bih ja kazao ili uinio; ti,
koji si se brinuo o meni od onih dana kada sam bio balavi i oholi
kadet, ti, utljivi narednie Aparisio Sosa, crni Sosa, boginjavi
Sosa, koji si me spasao u Kana Rajadi, koji nema nita osim ove
okrutne i nesrene otadbine: eleo bih da misle na tebe!
Hou da kaem...
(Zaveljaj s kostima su begunci stavili u generalove kone
bisage, a njih metnuli na njegovog konja. Jedino ne mogu da se
odlue ta da urade s posudicom, ali je onda Danel predaje

Aparisiju Sosi, onome koji je najvie oaloen smru svog

voe...)
Da, drugovi, mislite na narednika Sosu. To je isto kao i da
mislite na ovu zemlju, na ovu surovu zemlju, natopljenu krvlju
mnogih Argentinaca. Na onaj klanac kojim je; pre dvadeset i pet
godina, proao general Belgrano sa svojim priuenim i na brzinu
skupljenim vojnicima, taj priueni generali, loman kao
devojica, iji su duh i hrabrost bili jedina snaga kojom se
suprotstavio prekaljenim panskim snagama, borei se za jednu
otadbinu za koju nismo jo ni znali ta je i za koju ni dan-danas
ne znamo ta je, dokle se prostire, kome zapravo pripada: Rosasu,
nama, svima ili nikome. Da, narednie Sosa, ti si ova zemlja, ovaj
hiljadugodinji klanac, ova amerika samoa, ovo bezimeno
beznae to nas mori usred ovog haosa i u ovoj bratoubilakoj
borbi.
(Pedernera zapoveda da uzjau. Ve se uju, opasno blizu,
pucnji iz pozadine; izgubilo se dosta vremena. On kazuje
drugovima: Ukoliko nas srea bude pratila, za etiri dana biemo
na granici. A to je stotinu devedeset i pet kilometara, koji mogu
da se preu za etiri dana grozniavog galopiranja. S bojom
pomoi dodaje Pedemera.
I begunci se udaljavaju obavijeni prainom, pod jakim
suncem, dok u pozadini njihovi drugovi ginu za njih!)
Jeli su utke, sedei na drvenim sanducima. Posle
veere, Busi je ponovo spremio mate. Dok su pili, on je
posmatrao zvezdano nebo, a onda mu konano poveri ono
to mu je due vremena lealo na dui:
Deko moj, biu iskren: eleo bih da postanem
astronom. To te udi?
Ovo pitanje je dodao iz pukog straha da moda nije
ispao smean, iako nita na Martinovom licu nije ukazivalo
na takvu pomisao.
Martin odvrati da ga ne udi. Zato bi ga udilo?

 Uvek kada se nou naem na putu, posmatram

zvezde i pitam se: ko ivi na tim svetovima? Nemac Mainsa
kae da tamo ive milioni ljudi, da je svaka od tih zvezda
poput Zemije.
Pripalio je cigaretu, lagano povukao dim i zamislio se.
Onda je dodao:
Mainsa. Taj mi je jo kazao da su Rusi izumeli neke
strahote. Eto, recimo, mi sedimo ovde i mirno jedemo
meso, a oni poalju nekakav zrak i mi smo gotovi. Nekakav
smrtonosan zrak.
Martin mu je pruio mate i upitao ga ko je taj Mainsa.
Moj zet. Mu moje sestre Violete.
A otkuda zna sve te stvari?
Busi je mirno srknuo mate i zatim ponosno objasnio:
On ti je ve petnaest godina telegrafista u Baija Blanki.
Otuda zna sve to o aparatima i zracima. Nemac je, ta jo
da ti kaem!
Onda su neko vreme utali, dok Busi nije ustao i
kazao: E, sad, mome, valja legati Uzeo je pljosku s
klekovaom, otpio gutljaj i rekao:
Sreom, ovde nije padala kia. Sutra treba da preemo
trideset kilometara zemljanim putem. Laem: ezdeset.
Trideset u odlasku i jo toliko u povratku.
Martin ga pogleda. Zemljanim putem?
Da, treba malo da skrenemo s naeg puta jer hou da
obiem jednog prijatelja u Estasion de la Garma. Jedno
kume mi je bolesno. Nosim mu igraku, auti.
Otiao je do kabine, izneo nekakvu kutiju, otvorio je,
pokazao mu poklon i ponosno se nasmejao. Navio je auti i
spustio ga na zemlju.
Naravno, po zemlji ne ide ba najbolje. Ali po patosu
e ii da ti pamet stane.
Zatim ga je vratio u kutiju. Martin ga je zaueno
gledao.

estokim galopom jau prema granici, jer je pukovnik

Pedernera kazao: Jo noas se moramo dokopati bolivijskog tla U
pozadini odjekuju pucnji A ovi ljudi se pitaju koliko e drugova,
od onih to su tokom sedam dana titili ovo bekstvo, postati plen
Oribeovih ljudi
Najzad, pod okriljem noi prelaze granicu. Konano mogu da
se svale na tlo, da se odmore i spokojno ispavaju. Ali taj spokoj je
tako pust, slian spokoju koji vlada u nekakvom izumrlom svetu,
u oblasti koju je oluja opustoila i koju tiho nadleu zlokobni
izgladneli kraguji.
A kada sutradan Pedemera zapoveda da uzjau i da nastave
prema Potosiju, ti ljudi uzjahuju, ali dugo netremice gledaju u
pravcu juga. Svi oni (meu njima i pukovnik Pedemera), stotinu
sedamdeset i pet lica, zamiljenih i utljivih ljudi, a s njima i
jedna ena, gledaju u pravcu juga, u pravcu zemlje poznate pod
imenom Ujedinjene (Ujedinjene!) June Provincije, u pravcu tog
dela sveta u kome su se ti ljudi rodili, tamo gde ostaju njihova
deca, braa, ene, majke. Zanavek?
Svi gledaju prema jugu. I narednik Aparisio Sosa, sa svojom
posudicom, sa onim srcem koje stee na grudi, takoe gleda u
pravcu juga.
U pravcu juga gleda i zastavnik Seledonio Olmos, koji se sa
sedamnaest godina, zajedno sa ocem i bratom, poginulim u
Kebrao Eradu, pridruio Legiji da bi se borio za ideje koje se
ispisuju velikim slovima, a koje e docnije biti umrljane i ija e se
velika poetna slova, stari i blistavi tornjevi, polagano ruiti pod
dejstvom godina i narataja.
A onda pukovnik Pedernera shvata da su ve dosta gledali i
zapoveda pokret. Svi hvataju uzde, okreu konje i kreu galopom
prema severu.
Odlaze obavijeni prainom, okrueni mineralnom samoom,
kroz tu pustu oblast. Jaui preko goleti, uskoro e se izgubiti na
vidiku. Praina sred praine!

U klancu vie nema ni traga od Legije, od tih bednih ostataka

Legije. Zamro je topot konja, praina koju su podigli u estokom
galopu ponovo se slegla, lagano ali neumoljivo. Lavaljeovo meso
su rene vode odnele na jug (da bi se pretvorilo u drvo, u biljku, u
miomiris?). Ostae samo maglovito i svakim danom sve nejasnije
seanje na tu avetinjsku Legiju. U noima kada ima meseine
pria jedan stari Indijanac i ja sam ih video. Najpre se zauju
mamuze i konjsko rzanje. Zatim se pojavljuje taj konj, ustar konj
na kome jae general Lavalje, konj beo poput snega (tako
Indijanac vidi generalovog konja). General nosi veliku vojniku
sablju, a na glavi visoku kacigu kakvu nose grenadiri. Greni,
siroti Indijanac! On ne zna da je general bio ovek odeven u rite,
da je na glavi imao slamnati eir i bio ogrnut ponom od ije
simboline boje nije ostalo nita! On ne zna da onaj nesrenik nije
imao grenadirsku uniformu, ni kacigu, ni bilo ta drugo! Ne zna
da je Lavalje bio jedan od tolikih drugih ubogih!
Ali to je kao san: samo jo tren i iznenada nestaje pod
okriljem noi, prelazi reku i jezdi prema planinama na zapadu...
Busi mu je pokazao gde e u prikolici da prespavaju,
prostro je dueke, navio budilnik i kazao: U pet treba da
krenemo. A onda se udaljio nekoliko koraka i stao da
mokri. Martin je smatrao da mu je dunost da uini to isto
blizu svog prijatelja.
Nebo je bilo vedro i tvrdo poput crnog dijamanta.
Obasjana zvezdama, ravnica se prostirala ka neznanom
beskraju. Topao i trpak vonj mokrae meao se s mirisom
polja. Busi ree:
Kako je velika naa zemlja, mome...
I tada je Martin, gledajui divovsku priliku kamiondije
prema zvezdanom nebu, dok su mokrili jedan pored
drugoga, osetio kako njegovu napaenu duu prvi put
obuzima blaeni mir.
Busi jo jednom pogleda prema horizontu i dodade:

 Dobro, mome, a sad na spavanje. Kreemo u pet.

Sutra prelazimo Kolorado.

Sadraj

Uvodna napomena ............................................................... 7

I ZMAJ I PRINCEZA .............................................................. 9
II NEVIDLJIVA LICA ........................................................ 135
III IZVETAJ O SLEPIMA .............................................. 265
IV NEPOZNATI BOG ........................................................ 425
POGOVOR .......................................................................... 527

Biblioteka SAVREMENA PROZA

Ernesto Sabato O JUNACIMA I GROBOVIMA

Izdavai Izdavaka kua HAATC Books Akademski plato br. 1 Beograd, tel. 011/3034-808 office@platobooks.rs www.plato.rs
Izdavaka kua B&S Krajika 32/1 11080 Beograd 011/21-08-318
Za izdavae Branislav Gojkovi, direktor
Urednik Nataa Anelkovi
Lektura i korektura Vesna Jevremovi
Kompjuterska priprema Goran Skaki