II PREPOZNAVANJE ANTIGENA

3. Antitela i Antigeni
Zatitni efekti humoralnog imuniteta posredovani su dejstvom familije strukturno slinih
glikoproteina, antitela ili imunoglobulina. Antitela mogu biti membranska na povrini
B limfocita (znaajna u kognitivnoj fazi imunskog odgovora), solubilna u telesnim
tenostima ili vezana za povrinu drugih imunskih elija (znaajna u efektornoj fazi
imunskog odgovora).
3.1.

Molekulska struktura antitela

Sva antitela su sline opte strukture. Osnovnu jedinicu grae antitela ine dva
identina laka lanaca (oko 220 ak, 24kD) i dva identina teka lanca (oko 440 ak, 55 ili
70kD). Osnovna etvorolanana jedinica antitela (dva laka i dva teka lanca) je oblika
latininog slova Y i naziva se monomer. Polipeptidni lanci jednog molekula antitela
meusobno su povezani interlananim disulfidnim vezama. Oba laka i oba teka
lanca sastoje se od serijski ponavljanih, homologih, globularnih jedinica, od oko 110
aminokiselinskih ostataka, nazvanih imunoglobulinski domeni. Domeni nastaju
"upetljavanjem" lanaca oko intralananih disulfidnih veza. Svi molekuli koji sadre
imunoglobulinski domen spadaju u superfamiliju imunoglobulina (2 mikroglobulin,
Ig, TCR, GHK I, GHK II, CD2, CD3, CD4, CD8, FcR). Laki lanci ( i ) imaju po dva
domena i to varijabilni (V) i konstantni (C), dok se teki lanci sastoje iz jednog
varijabilnog i tri ili etiri konstantna domena. Amino-terminalni varijabilni domeni lakih i
tekih lanaca se nalaze u bliskom kontaktu na povrini antitela i grade antigen vezujue
mesto. Obzirom da osnovna jedinica grae antitela ima dva laka i dva teka lanca,
svako antitelo ima najmanje dva antigen vezujua mesta. Karboksi-terminalni
konstantni domeni su udaljeni od antigen vezujueg mesta i ne uestvuju u
prepoznavanju antigena, ali odreuju bioloka svojstva i efektorne funkcije antitela.

Strukturna svojstva varijabilnih regiona i njihova povezanost sa funkcijom.

Iako su sva antitela sline osnovne strukture, primarna struktura polipeptidnih lanaca
koji ulaze u sastav antitela se drastino razlikuje od jednog do drugog antitela. Te
razlike su naizraenije u regijama koje prepoznaju i vezuju antigen i upravo zato su te
regije i nazvane varijabilne. Opisana varijabilnost je osnov ekstremne raznolikosti
antitela. Procenjeno je da postoji izmeu 107 i 109 strukturno razliitih antitela pri emu
svako pojedinano antitelo ima neponovljivi, jedinstveni set aminokiselina u primarnoj
strukturi varijabilnih domena.
Antitela razliite

antigenske

specifinosti

se

meusobno

razlikuju

redosledu aminokiselina varijabilnih regija, a najvei broj tih razlika je

skoncentrisan u tri hipervarijabilne regije. Ta podruja su veliine oko 10
aminokiselina i uklopljene su u konzervativni deo odgovarajueg varijabilnog regiona.
Tri hipervarijabilne regije lakih i tri tekih lanaca su prostorno orijentisane na taj nain
da se nalaze u neposrednoj blizini i zajedniki grade antigen vezujue mesto (paratop).
Obzirom

da

hipervarijabilne

regije

formiraju

povrinu

komplementarnu

trodimenzionalnoj povrini vezanog antigena one se jo nazivaju i regioni koji

determiniu komplementarnost (CDR-od eng. complementarity determining regions).
Poevi od amino terminalnog kraja, razlikuju se CDR1, CDR2 i CDR3. Specifinost
antitela

za

neki

antigen

primarno

je

odreena

redosledom

aminokiselina

hipervarijabilnih regija.
Vezivanje antigena je primarna funkcija hipervarijabilnih regija lakih i tekih
lanaca. Kristalografska analiza antitela je pokazala da hipervarijabilne regije grade
trodimenzionalnu petlju koja prominira u odnosu na ostale delove varijabilnog regiona i
sa vezanim antigenom formira multiple kontakte. Kontakt je najekstenzivniji u podruju
CDR3, koji je takoe najvarijabilniji od tri hipervarijabilne regije.

Strukturna svojstva konstantnih regiona i njihova povezanost sa funkcijom.

Na osnovu razlika u primarnoj strukturi konstantnih regiona tekih lanaca
sva antitela se mogu podeliti na nakoliko klasa i podklasa. U humanoj populaciji
postoji pet klasa imunoglobulina IgA, IgG, IgM, IgD, IgE i za sve lanove jedne klase se
kae da imaju isti izotip, odnosno da pripadaju istom izotipu. Pored toga IgA i IgG se
dele na podklase IgA1 i IgA2 i IgG1, IgG2, IgG3 i IgG4. Svi lanovi istog izotipa (klase)
ili subtipa (podklase) imaju zajedniku primarnu strukturu tekih lanaca, koja se
razlikuje od primarne aminokiselinske strukture drugih izotipova. Teki lanci su
obeleeni grkim slovima, za IgA, za IgG, za IgM, za IgD i za IgE. Konstantne
regije humanih IgM i IgE imaju etiri, a IgG, IgA i IgD imaju tri imunoglobulinska
domena.
Imunoglobulini razliitih klasa ili podklasa imaju i razliite efektorne
funkcije. Razlog tome je injenica da je veina efektornih funkcija antitela posledica
vezivanja tekih lanaca konstantnih regiona za receptore na drugim elijama (NK,
fagociti, mast elije) ili plazma proteine kao to su proteini sistema komplementa.
Molekuli antitela su fleksibilni. Svako antitelo ima najmanje dva antigen vezujua
mesta. U najveem broju sluajeva, ona su orijentisana na taj nain da omoguavaju
istovremeno prepoznavanje dva molekula antigena. Ta fleksibilnost je omoguena
prisustvom neglobularnog segment koji se nalazi izmeu prvog (CH1) i drugog (CH2)
konstantnog domena , i tekih lanaca. Ovaj deo je veliine od 10-60 aminokiselina i
naziva se region zgloba.
Postoje dva izotipa lakih lanaca, i . Aminokiselinske sekvence konstantnih regija
lanaca se razlikuju od aminokiselinskih sekvenci konstantnih regija lanaca, ali su
unutar jedne populacije svi , odnosno lanci identini. Laki lanci se mogu udruiti sa
bilo kojim tekim lancem ali samo tako da u jednom molekulu imunoglobulina oba laka

lanca budu ili ili . Nasuprot izotipovima tekih lanaca, ili laki lanci ne determinu
funkciju antitela.
Antitela mogu biti membranska ili sekretorna. U sekretornoj formi karboksi
terminus poslednjeg konstantnog domena se zavrava hidrofilnim aminokiselinskin
ostacima. U membranskoj formi, koja se nalazi samo na membrani B limfocita, poslednji
konstantni domen se zavrava nizom od 26 hidrofobnih i varijabilnim brojem baznih
aminokiselinskih ostataka, karakteristinim za sve integralne membranske proteine.
Hidrofobne rezidue se u formi heliksa pruaju kroz lipidni dvosloj elijske membrane,
dok se bazni terminus nalazi intracitoplazmatski i vezuje itav molekul za fosfolipidne
grupe na unutranjoj strani citoplazmatske membrane. Sekretorni IgG i IgE i sva
membranska antitela, bez obzira na izotip, se nalaze u formi monomera (imaju dva laka
i dva teka lanca). Nasuprot, sekretorni IgA i IgM grade multimere izgraene od dve ili
pet monomernih jedinica. Ovi kompleksi se formiraju interakcijama regiona, nazvanih
repni deo, koji se nalaze na karboksi terminalnom kraju : i lanaca. IgM i IgA takoe
imaju J lanac, ija je osnovna funkcija da stabilizuje itav kompleks.
Veze izmeu tekih i lakih lanaca. Teki i laki lanci su kovalentno vezani na taj
nain da su varijabilne regije ovih lanaca jukstaponirane i grade antigen vezivno mesto,
dok konstantne regije ine distalni deo molekula odgovoran za interakcije sa drugim
efektornim molekulima ili receptorima na membrani elija. Te kovalentne veze su
predstavljene interlananim disulfidnim vezama izmeu cisteinskih rezidua karboksi
terminusa lakih lanaca i prvog konstantnog (CH1) domena tekih lanaca. Teki lanca su
meusobno, takoe povezani kovalentnim vezama. U molekulu IgG te disulfidne veze
se nalaze u regionu zgloba, tj. povezuju cisteinske rezidue drugog (CH2) konstantnog
domena jednog i drugog tekog lanaca. Pored toga, teki i laki lanci su povezani veim
brojem nekovalentnih veza.
Sinteza, sklapanje i ekspresija Ig molekula. Imunoglobulinski lanci se sintetiu na
ribozomima granuliranog endoplazmatskog retikuluma. Adekvatna sekundarna i

tercijalna struktura imunoglobulinskih molekula odreena je prisustvom i aktivnou

regulatornih proteina nazvanih aperoni. Ti proteini, ukljuujui kalneksin i BiP (od eng.
Binding

Protein),

se

nalaze

endoplazmatskom

retikulumu,

vezuju

se

za

novosintetisane molekule Ig i odreuju njihovu dalju sudbinu. U endoplazmatskom

retikulumu se novosintetisani Ig lanci glikoziliu, a zatim dolazi do sklapanja ovih lanaca,
tj. do uspostavljanja interlananih disulfidnih veza. Ukoliko se proces sklapanja ne
odigra na adekvatan nain, polipeptidni lanci se dejstvom aperona usmeravaju u
pravcu degradacije. Ako se proces odigra na zadovoljavajui nain, Ig molekuli se
oslobaaju od aperona i usmeravaju u pravcu Goldi kompleksa, a zatim se
transportuju do citoplazmatske membrane. Dalja sudbina moe biti dvojaka,
membranska antitela se uvruju u plazma membrani, a sekretorna se procesom
eksocitoze oslobaaju u ekstracelularnu tenost.
Sazrevanje B limfocita je praeno specifinim promenama u ekspresiji Ig
gena i produkcijom razliitih formi Ig molekula. Svi B limfociti potiu od stem
elije kotane sri. Najmlaa elija koja produkuje merljive koliine Ig polipeptida je pre
B limfocit koji sintetie membransku formu tekog lanca.

Najveim delom, ovaj

protein, vezan za aperone, ostaje u citoplazmi, ne eksprimira se na membrani elije i

konano bude degradovan. Manjim delom se eksprimira na membrani i to u asocijaciji
sa proteinom koji se naziva surogat laki lanac. Sledei stadijum karakterie produkcija
ili lakog lanca koji se spajaju sa proteinom i to je stadijum nezrelog B limfocita koji
eksprimira membranski IgM. Nezreli B limfocit naputa kotanu sr i u perifernim
limfnim tkivima dalje diferentuje (u odsustvu antigenske stimulacije) do stadijuma
zrelog B limfocita koji eksprimira membranske IgM i IgD. Ovi molekuli imaju funkciju
antigenskog receptora B limfocita. Oni su vezani za dva druga membranska proteina,
Ig i Ig, koji imaju signalnu funkciju i esencijalni su za adekvatnu funkciju
membranskih Ig. Posle antigenske stimulacije B limfocit proliferie i diferentuje u
efektornu plazma eliju.

Class switching. Tokom proliferacije i diferencijacije aktivirani B limfociti stiu

sposobnost sinteze ostalih izotipova tekih lanaca (, i ) ne menjajui specifinost za
antigen (paratop je ne promenjen) pa tako efektorni plazmocit moe sintetisati i
sekretovati svih pet klasa imunoglobulina iste specifinosti. Ovaj proces se naziva class
switching tj., "altovanje" klase tekih lanaca.
3.2

Vezivanje antigena i antitela

Antigen je bilo koja supstanca za koju imunski sistem poseduje receptor (Ig ili TCR).
Antitela mogu prepoznati skoro svaki bioloki molekul, kako jednostavne metabolite,
eere, lipide, hormone, tako i sloenije makromolekule kao to su kompleksi ugljenih
hidrata, fosfolipidi, nukleinske kiseline i proteini. Sa druge strane, T limfociti prepoznaju
samo peptidne sekvence. Samo makromolekuli mogu stimulisati B limfocite i pokrenuti
humoralni imunski odgovor. Molekuli koji mogu da stimuliu i pokrenu specifini imunski
odgovor tj, produkciju antitela, nazivaju se imunogeni. Mali molekuli koje antitela mogu
prepoznati i vezati, ali koji ne mogu da pokrenu sintezu tih istih antitela nazivaju se
hapteni. Ukoliko je hapten vezan za neki makromolekul (nosa) on stie svojstvo
imunogena i u stanju je da pokrene sintezu antitela. Dakle za molekul koji moe da se
vee za ve sintetisano antitelo kae se da je antigenian, dok se za molekul koji moe
da pokrene sintezu antitela kae da je imunogenian. Iako je termin antigen tehniki
manje precizan ipak se u praksi ovaj termin koristi ee i pod tim terminom se
podrazumevaju i antigeni i imunogeni. Makromolekuli (antigeni) su obino znatno vei
od antigen vezujueg mesta (paratopa) antitela. Zato se antitela vezuju za specifine
delove makromolekula nazvane antigenske determinante ili epitopi. Makromolekuli
sadre vei broj antigenskih determinanti, od kojih, po definiciji, svaka moe biti vezana
antitelom. Proteinski antigeni imaju veliki broj razliitih antigenskih determinanti i za
njih se kae da su polivalentni. Polisaharidi i nukleinske kiseline sa druge strane imaju
veliki broj identinih determinanti koje se ponavljaju pa se za njih kae da su
multivalentni.

Prostorna organizacija razliitih epitopa jednog istog antigena moe, na

razliite naine, da utie na vezivanje antitela za date epitope. Ukoliko su dve
determinante medjusobno udaljene i vezivanje antitela za jednu od njih ne ometa
vezivaje drugog antitela za isti antigen, za takve determinante kaemo da su
nepreklapajue. Ukoliko su pak dve determinante blizu, pa vezivanje antitela za jednu,
stericno ometa vezivanje drugog antitela, za takve determinante kaemo da su
preklapajue. U reim sluajevima, vezivanje antitela za jednu determinantu moe
dovesti do konfromacione promene u strukturi antigena i skrivanja druge determinante,
koja na taj nain postaje nedostupna drugom antitelu. Ovakva interakcija se naziva
alosterini efekat.
Antigenske

determinante

su

odreene

primarnom,

sekundarnom

tercijalnom strukturom antigena. U sluaju proteina jedan epitop moe biti

izgraen od nekoliko susednih aminokiselinskih rezidua i takve determinante, odreene
primarnom strukturom proteina, se nazivaju linearne. Paratop antitela obino
prepoznaje epitope veliine do 6 aminokiselinskih rezidua. Linearne determinante mogu
biti dostupne antitelima ukoliko se nalaze na spoljanjoj povrini proteina. ee, one
budu sakrivene u unutranjosti proteina i kao takve su nedostupne antitelima. Nasuprot
linearnim, konformacione determinante su izgraene od aminokiselinskih rezidua koje
se u primarnoj strukturi ne nalaze jedna pored druge, ali se naknadnim upetljavanjem
proteina dovedu u neposredni kontakt. Takve determinante e biti dostupne antitelima
samo kada je protein nativan, tj. ouvane konformacije (tercijalne structure).
Strukturalna i hemijska osnova vezivanja antigena.
Antigen vezujue mesto antitela je planarna povina koja moe da se prilagodi
konformacionim epitopima makromolekula, to molekulu imunoglobulina omoguava da
prepozna i vee protein u nativnoj, globularnoj formi. Upravo je to kljuna razlika
izmeu antitela i drugih antigen vezujuih molekula imunskog sistema (MHC, TCR) koji
prepoznaju i vezuju samo male peptidne fragmente.

Prepoznavanje

vezivanje

antigena

je

omogueno

uspostavljenjem

brojnih

nekovalentnih (reverzibilnih) veza izmeu molekula antitela i antigena (elektrostatine,

vodonine, van der Valsove). Snaga veze izmeu jednog epitopa i jednog paratopa se
naziva afinitet antitela. Prirodni antigeni poseduju vei broj antigenskih determinanti, a
jedno antitelo moe u zavisnosti od valentnosti da vee dva ili vie (teoretski do deset)
determinanti na jednom antigenu. Ukupna snaga veze izmeu jednog antitela i antigena
se naziva aviditet.
3.3

Povezanost strukture i funkcije antitela

Osnovne funkcije antitela i to kako prepoznavanje antigena, tako i efektorne funkcije, u

mnogo emu zavise od strukturnih svojstva antitela.
Svojstva antitela bitna za funkciju prepoznavanja
Antitela su sposobna da prepoznaju veliki broj razliitih antigena i to svojstvo je
primarno odreeno karakteristikama varijabilnih regiona antitela.
Specifinost. Antitela imaju zadivljujuu sposobnost specifinog prepoznavanja malih
razlika u hemijskoj strukturi antigena. Na primer, antitela mogu da razlikuju dve
linearne proteinske determinante koje se razlikuju u samo jednoj aminokiselini. Ipak,
antitela specifina za jedan antigen mogu prepoznati i vezati razliit, ali strukturno
slian antigen it a pojava se naziva ukrtena reaktivnost.
Raznolikost. Kao to je ve pomenuto, antitela imaju sposobnost prepoznavanja
ekstremno velikog broja razliitih antigena, a ukupan broj antitela razliite specifinosti,
odnosno repertoar antitela u jednoj individui je izuzetno veliki i iznosi 107-109.
Afinitet i aviditet. Sposobnost antitela da neutraliu toksine i mikroorganizme zavisi
od vstine veze koju ta antitela uspostavljaju sa antigenom. Mehanizam nastanka visoko

afinitetnih antitela ukljuuje subtilne promene u strukturi varijabilnih regija antitela. Ove
promene su posledica somatskih mutacija u B limfocitima stimulisanim antigenom, koje
omoguavaju nastanak novih varijabilnih domena koji antigen vezuju sa veim
afinitetom nego originalni domeni odgovorni za prepoznavanje datog antigena. Ovaj
process se naziva sazrevanje afiniteta i odgovoran je za porast afiniteta antitela
produkovanih u sekundarnom imunskom odgovoru.
Svojstva antitela bitna za efektorne funkcije antitela
Izotip-specifine funkcije antitela. Mnoge funkcije antitela su specifine za Fc
fragment antitela, te su stoga specifine za pojedine izotipove.
Aktivacija komplementa. Vezivanje C2 domena IgG3 i IgG1, kao i C3 domena IgM za
C1q komponentu komplementa dovodi do aktivacije ovog sistema klasinim putem.
Aktivaciju komplementa klasinim putem mogu izazvati samo antitela vezana za
antigen, ali ne i slobodna antitela.
Opsonizacija. Mononuklearni i polimorfonuklearni fagociti na svojoj povrini eksprimiraju
receptor za Fc fragment IgG (FcRI). Pomou ovog receptora fagociti mogu prepoznati,
vezati i fagocitovati strane antigene na ijoj se povrini nalaze vezani imunoglobulini
klase G (IgG). Na ovaj nain proces fagocitoze (u osnovi nespecifian) biva specifino
usmeren na strane antigene koji su pokrenuli imunski odgovor tj. produkciju antitela.
Ovaj proces olakane fagocitoze se naziva opsonizacija.

elijska citotoksinost posredovana antitelima. elijska citotoksinost posredovana

antitelima (ADCC od eng. antibody dependent cell mediated cytotoxicity) je proces
ubijanja ciljnih elija obeleenih specifinim antitelima. Efektorne elije ADCC ( NK, Mf,
Nf, Eo) vezana antitela prepoznaju pomou slabo-afinitetnog receptora za Fc fragment
IgG (FcRIII ili CD16). Kako je CD16 slabo-afinitetni receptor monomerni IGg u plazmi
ne moe biti vezan za povrinu efektorne elija, tako da ADCC nastaje jedino kada je
ciljna elija obloena antitelom. Eozinofili su efektorne elije u specijalnom tipu ADCC
uperenog prema parazitima (helmintima). U ovom sluaju prepoznavane ciljne elije tj.
parazita omogueno je receptorima za Fc fragment IgE ili IgA.

Tkivna distribucija. Konstantni regioni imunoglobulina odreuju tkivnu distribusiju

antitela.
Mukozni imunitet posredovan IgA. Mukozni imunitet se bazira na sposobnosti
selektivnog transporta IgA kroz sluzokou. Epitelne elije sluzokoa (RES, GIT itd.)
eksprimiraju specifini receptor za dimer IgA. Ovaj FcR se naziva poliimunoglobulinski
receptor ili sekretorna komponenta. IgA se inicijalno vee za sekretornu komponentu na
bazalnoj strani epitelnih elija. Vezikularnim transportom vezani IgA prolazi kroz
epitelne elije, a zatim se na luminalnoj strani oslobaa sekretorne komponente i
dospeva u mukus. Sekretovani IgA funkcionie kao neutraliue antitelo.
Neonatalni imunitet posredovan IgG. Neonatalni imunitet je (prvih 6-9 meseci ivota)
omoguen je prolaskom majinih IgG kroz placentu u cirkulaciju ploda za vreme
trudnoe. Pored toga majini IgA prisutni u mleku dospevaju u digestivni trakt
neonatusa gde deluju kao neutraliua antitela. Majini IgG, takoe prisutni u mleku
mogu biti preuzeti iz creva u cirkulaciju neonatusa suprotnim smerom u odnosu na
sekreciju IgA.
Idiotip specifine efektorne funkcije antitela. Neke efektorne funkcije antitela su
specifine za Fab fragment antitela.
Neutralizacija antigena sekretornim antitelima. Strani agensi (mikroorganizmi i njihovi
toksini) izazivaju oteenja tkiva vezivanjem za specifine receptore na povrini
domainovih elija. Sekretorna antitela mogu neutralisati ove efekte vezujui se za
antigenske determinante na povrini ovih agenasa. Tako, vezivanje sekretornog antitela
za epitop nekog toksina dovodi do promene njegove konformacije ime se istovremeno
onemoguava vezivanje toksina za specifini receptor na povrini elije. Slino,
vezivanje antitela za specifini receptor na povrini nekog mikroorganizma (npr. gp120
na povrini HIV) dovodi do njegove konformacijske promene i sledstveno tome
nemogunosti vezivanja za specifini receptor na povrini ciljne elije (npr. CD4 na
povrini helperskih T limfocita).

Efektorne funkcije antitela mogu pokrenuti samo antitela vezana za antigen,

a ne i slobodna antitela. Razlog tome je da su za aktivaciju razliitih efektornih
sistema, kao to su aktivacija komplementa ili olakana fagocitoza, najee neophodna
dva ili vie blisko postavljena antitela (Fc fragmenti antitela vezanih za povrinu neke
bakterije). Izuzetak je anafilaktina preosetljivost zavisna od IgE. Mastociti i bazofili
eksprimiraju visoko-afinitetni receptor za Fc fragment IgE, to im omoguava da za
svoju povrinu veu slobodne molekule IgE. Naknadno vezivanje specifinog antigena
(alergena) za ove "povrinske" IgE dovodi do degranulacije mastocita i bazofila i
oslobaanja preformiranih ( histamin) i de novo sintetisanih medijatora anafilakse
(citokini, prostaglandini, leukotrijeni).
Promena klase antitela. B limfociti mogu promeniti klasu sekretovanih antitela
(isotype switching) bez promene specifinosti, odnosno bez promene paratopa, pa tako
isti paratop (tj. antitela iste specifinosti) moe prouzrokovati razliite efektorne funkcije
u zavisnosti od klase proizvedenog antitela. Iz istog razloga antitela razliite
specifinosti (razliitog paratopa) mogu dovesti do istih efektornih funkcija ukoliko su ta
antitela iste klase.

4. Glavni histokompatibilni kompleks (GHK)

4.1.

Osnovne karakteristike GHK

Nasuprot B limfocitima koji mogu prepoznati solubilne antigene, T limfociti prepoznaju

samo kratke peptidne sekvence koje su prikazane na povrini drugih elija. Prezentacija
peptidnih antigena T limfocitima je omoguena prisustvom grupe specijalizovanih
proteina koje kodiraju geni smeteni u lokusu koji se nziva glavni histokompatibili
kompleks (GHK). GHK je prvobitno otkriven kao lokus gena koji determinie ishod
transplantacije tkiva izmeu razliitih jedinki. Mi danas znamo da GHK predstavlja
fizioloki sistem za prikazivanje antigenskih peptida T limfocitima.
Postoje dve klase GHK produkata i to molekuli I (prve) klase i molekuli II (druge) klase
GHK. Antigenski receptor T limfocita (TCR-od eng. T cell receptor) je specifian za
kompleks stranog proteinskog antigena (peptida) i sopstvenog GHK molekula prve ili
druge klase. Reakcije meane kulture limfocita su pokazale da na razliite klase GHK
produkata odgovaraju razliite klase T limfocita. CD4+ T limfociti (helperski, pomoniki
limfociti) prepoznaju i odgovaraju na antigenske peptide ekstracelularnog porekla u
kontekstu GHK molekula II klase, dok CD8+ T limfociti (citotoksini, limfociti ubice)
prepoznaju i odgovaraju na antigenske peptide intracelularnog porekla koji su
asocirani sa GHK molekulima I klase. T limfociti ne mogu da prepoznaju proteinski
antigen u kontekstu tueg GHK molekula i ta ogranienost T limfocita sopstvenim GHK
molekulima se naziva GHK restrikcija.
Osnovna svojstva GHK gena i molekula

Produkti GHK su prvobitno otkriveni na humanim leukocitima pa je raniji naziv za

molekule, produkte GHK bio HLA (od eng. human leukocyte antigens). Produkti GHK
su grupisani u dve klase. Produkti I klase GHK su A, B i C, a produkti II klase su DP,
DQ i DR.

Geni GHK su jako polimorfni tj. u okviru jedne populacije postoje mnogobrojni
razliiti aleli. Tanije reeno, GHK geni su najpolimorfniji geni u genomu svake vrste
i do danas je za neke lokuse GHK opisano i preko 250 alela. Ovi aleli, tj. njihovi
produkti, se meusobno razlikuju na osnovu sposobnosti da veu i prikau antigen,
pa je to jedan od naina na koji GHK kontrolie imunski odgovor na proteinske
antigene.

Kompletan set GHK alela prisutnih na jednom hromozomu naziva se GHK haplotip.
Sve heterozigotne jedinke, naravno imaju dva GHK haplotipa. GHK geni se nasleuju
spregnuto, tanije reeno, postoji najmanje est posebnih polimorfnih genetskih
lokusa, grupisanih u jednom delu genoma koji se nasleuju u bloku (u kompletu), pa
se tako neki aleli nasleuju ee nego to bi se moglo predpostaviti i ti haplotipvi su
povezani sa nekim autoimunim bolestima.

GHK geni se esprimiraju kodominantno, to znai da su kod jedne individue

istovremeno eksprimirana oba alela (na dva hromozoma).

GHK molekuli su membranski molekuli i ne sekretuju se. To uslovljava da T

limfociti prepoznaju strani antigeni peptid samo kada je on vezan za GHK molekul na
povrini neke elije.

Nain povezivanja antigenskih peptida sa produktima I i II klase GHK odreuje

subpopulaciju T limfocita koja e biti stimulisana razliitim formama antigena.
Peptidni fragmenti dobijeni od ekstracelularnih proteina se obino vezuju za
molekule II klase GHK, dok se endogeno sintetisani proteini, nastali u citosolu
obino vezuju za molekule I klase GHK.

Produkti GHK su od presudnog znaaja za stvaranje T elijskog repertoara

(ukupan broj razliitih TCR (razliite specifinosti) u jednoj osobi). T elijski
repertoar je odreen procesima pozitivne i negativne selekcije koji se odigravaju u
timusu u toku maturacije T limfocita.

4.2.

Struktura GHK molekula

Struktura GHK molekula je danas u potpunosti razjanjena tako da se sa sigurnou zna

na koji nain GHK molekuli vezuju strane peptidne antigene i ta odreuje specifinost
CD8+ T limfocita za GHK molekule I klase i CD4+ T limfocita za GHK molekule II klase.
Osnovna struktura GHK molekula

Svi GHK molekuli se sastoje iz ekstracelularnog dela koji vezuje peptid,

transmembranskog i citoplazmatskog dela koji uvruju molekul u citoplazmatskoj
membrani.

Polimorfne aminokiselinske rezidue su locirane u i u neposrednoj blizini peptid

vezujueg mesta. Zbog varijabilnosti u redosledu aminokiselina ove regije, GHK
molekuli vezuju i prezentuju razliite peptide T limfocitima razliite specifinosti.

CD4 i CD8 moelkuli T limfocita prepoznaju nepolimorfne regije GHK molekula. CD4
se selektivno vezuje za GHK molecule II klase, a CD8 za GHK molecule I klase.

Produkti I klase GHK

Svi GHK molekuli I klase se sastoje iz dva odvojena polipeptidna lanca. GHK kodirani
lanac (44kD) i 2 mikroglobulin (12kD) koji je nekovalentno vezan za ekstracelularni
deo lanca. Na molekulu I klase se razlikuju etiri regije:
Regija koja vezuje peptid. Ovaj region formiraju dva homologa segmenta lanca
(1 i 2) od po 90 aminokiselinskih ostataka. Ova dva segmenta formiraju
trodimenzionalnu "pukotinu" veliine 9-11 aminokiselina (ak). Ovo je mesto gde se
peptidni antigeni, u ekstendiranoj konformaciji, vezuju i prezentuju T limfocitima.
injenica da je pukotina GHK molekula I klase jako mala, uslovljava da se nativni,
globularni proteini moraju pre prezentacije obraditi (procesovati) do manjih fragmenata
veliine same pukotine, tj. 9-11 ak. Najvei broj polimorfnih rezidua (one amino kiseline
koje se razlikuju od alela do alela) je lociran upravo u podruju pukotine tj. 1 i 2

segmenata molekula I klase. To ukazuje da je osnovna funkcija polimorfizma GHK alela

I klase stvaranje varijacija povrine koja vezuje peptidne antigene. Druge polimorfne
rezidue formiraju kontakt sa TCR-om, to pak ukazuje na to da T limfociti specifino
prepoznaju kako GHK asocirane peptide, tako i same GHK molekule.
Regija slina imunoglobulinima. Trei segment lanca (3) formira petlju koja je
slina imunoglobulinskim domenima i ovaj region je visoko konzerviran i nevarijabilan. U
nepolimorfnom 3 regionu se nalazi receptor za CD8 molekul na citotoksinim T
limfocitima. lanac, koji je kodiran genima izvan GHK, je identian u svim molekulima I
klase i naziva se 2 mikroglobulin. Ovaj polipeptidni lanac je takoe u formi
imunoglobulinskog domena pa su GHK molekuli I klase lanovi Ig superfamilije. 2
mikroglobulin je nekovalentnim vezama vezan za 3 segment, ali je i u kontaktu sa 1 i
2 aminokiselinskim ostacima. Veza 2 mikroglobulina sa lancem je stabilizovana
vezivanjem peptidnog antigena, i obrnuto. Drugim reima, GHK molekul I klase je
heterotrimer koga ine lanac, 2 mikroglobulin i vezani peptid, a stabilna ekspresija
GHK molekula I klase na povrini elija je uslovljena prisustvom sve tri komponente
ovog heterotrimera.
Transmembranski region ini 25 hidrofobnih aminokoselinskih rezidua ija je funkcija
da itav molekul uvrste u elijskoj membrani.
Citoplazmatski region ini 30 aminokiselina karboksi terminusa ija je funkcija
transdukcija signala u eliju.
Svaka heterozigotna (normalna) individua na svojim elijama eksprimira 6 razliitih GHK
molekula I klase koje kodiraju oba alela HLA-A, HLA-B i HLA-C gena (po tri od svakog
roditelja).
Produkti druge klase
Svi GHK molekuli II klase se sastoje od dva, nekovalentno vezana polipeptidna lanca
(32-34kD) i (29-32kD). Oba lanca su kodirana genima GHK. Kao i na molekulima I
klase i ovde se razlikuju etiri regiona.

Regija koja vezuje peptid. Ovu regiju ine N terminalni delovi oba lanca (1 i 1)
koji su trodimenzionalno tako postavljeni da formiraju pukotinu iji su krajevi otvoreni,
tako da se vezani peptid prua van pukotine. I zaista, peptidi koji se vezuju za GHK
molekule II klase su veliine 10-30 ak, u proseku 14 ak. Kao i kod molekula I klase,
najvei broj polimorfnih rezidua se nalazi u predelu pukotine, pa je genetski
polimorfizam i kod molekula II klase odgovoran za varijabilnost povrine koja vezuje
peptidne antigene, kao i za specifinost T limfocita prema ovim molekulima. GHK
molekul II klase je heterotrimer koga ine lanac, lanac i vezani peptid, a stabilna
ekspresija GHK molekula I klase na povrini elija je uslovljena prisustvom sve tri
komponente ovog heterotrimera
Regija slina imunoglobulinima. Ovu regiju ine nepolimorfni delovi (2 i 2) ovih
lanaca koji su pomou disulfidnih veza "upetljani" tako da imaju strukturu Ig domena,
pa i molekuli II klase spadaju u superfamiliju Ig. CD4 molekul pomonikih T limfocita
se vezuje za 2 domen GHK molekula II klase.
Transmembranska i citoplazmatska regija koje su po grai i funkciji sline
odgovarajuim ragijama produkata I klase.
Interesantno je da u okviru nekih alela GHK gena II klase postoji nekoliko funkcionalnih
gena za lanac, a samo jedan za lanac, tako da iako heterozigotne osobe nasleuju
6 razliitih polimorfnih alela, na membrani antigen prezentujuih elija se nalazi vie od
6 razliitih molekula II klase, to je posledica udruivanja veeg broja lanaca sa
jednim lancem.
Dakle iako se od roditelja nasleuje 6 alela GHK molekula II klase (po tri od svakog
roditelja) heterolognim sparivanjem i lanaca razliitih alela se ukupan broj razliitih
GHK molekula II klase eksprimiranih na elijama heterozigotnih individua kree izmeu
10-20. Sa druge strane, postoji samo po jedan funkcionalni gen za lanac i 2
mikroglobulin molekula I klase. tako da heterozigotne osobe eksprimiraju 6 razliitih
alela (3 od oca i 3 od majke), pa se na povrini svake elije nalazi 6 razliitih molekula I
klase

Karakteristike peptid-GHK interakcije

GHK molekuli pokazuju imaju iroku specifinost u prepoznavanju peptide, dok je fina
specifinost prepoznavanja antigena funkcija T elijskog receptora. Drugim reima,
svaki peptid koji je imunogen mora imati delove koje prepoznaju GHK molekuli i delove
koje prepoznaju T limfociti.

Svaka od klase GHK molekula imaju samo po jedno peptid vezujue mesto
(pukotina) koje se moe prilagoditi veem broju razliitih proteina. To nije
iznenaujua injenica, obzirom da svaka individua ima samo nekoliko razliitih GHK
molekula (6 klase I i 10-20 klase II).

Peptidi koji se vezuju za jedan GHK molekul imaju zajednika strukturna

svojstva koja olakavaju uspostavljanje veze sa datim GHK molekulom.
Jedno od tih svojstava je veliina peptide. GHK molekuli I klase mogu prepoznati i
vezati jedino peptide veliine 9-11 aminokiselina, dok GHK molekuli II klase vezuju
zntno vee peptide, 10-30 aminokiselina. Pored toga, aminokiselinske sekvence
peptide moraju biti komplementarne sa sekvencama peptid vezujueg mesta na GHK
molekulima (iroka specifinost).

Asocijacija imunogenog peptide i GHK molekula je nisko-afinitetna, ali

veoma postojana. Da bi nisko-afinitetna veza bila postojana, konstanta disocijacije
i asocijacije mora biti veoma spora. Za vezivanje proteina za GHK molekul
neophodno je 15-30min, a kompleks ostaje stabilan i nekoliko dana.

MHC molekuli ne razlikuju strano od sopstvenog. Dakle, GHK molekuli

prezentuju kako strane, tako i sopstvene peptide. Ako GHK molekuli kontinuirano
prezentuju sopstvene antigene logino je postaviti dva pitanja:
o Kako u gomili sopstvenih peptida GHK molekul moe pronai i
prezentovati strani peptid?
o Zato

imunski

sistem

ne

razvije

prezentovane (sopstvene) antigene?

autoimunsku

reakciju

na

Veza izmeu peptida i GHK molekula je nekovalentne prirode. Preraeni

proteinski

antigen,

formi

imunogenog

peptida,

uspostavlja

vezu

sa

aminokiselinskim reziduama peptid vezujueg mesta GHK molekula. Obzirom da su

mnoge od tih rezidua polimorfne, razliiti aleli favorizuju vezivanje razliitih peptida.
To je osnova funkcije GHK gena kao gena koji reguliu imunski odgovor (Ir geni).
Deo vezanog peptida koji prominira iznad pukotine peptid vezujueg mesta GHK
molekula sadri aminokiselinske ostatke koje prepoznaje TCR specifinog T limfocita.
Isti TCR, istovremeno prepoznaje i polimorfne rezidue na bonim stranama GHL
molekula. Dakle aminokiselinske rezidue peptida su odgovorne za specifinost
prepoznavanja stranih antigena, a polimorfne aminokiselinske rezidue GHK molekula
su odgovorne za GHK restrikciju T limfocita.
4.3.

Organizacija GHK gena

Kod oveka se GHK nalazi na kratkom kraku 6-og hromozoma. Humani GHK okupira
veliki deo DNK veliine oko 3500bp. Geni locirani unutar GHK kodiraju brojne proteine
ukljuene u preradu i prikazivanje priteinskih antigena T limfocitima. Geni prve klase
(HLA-A, HLA-B i HLA-C) se nalaze u delu GHK koji je najblii telomeri, dok se geni druge
klase (HLA-DR, HLA-DQ i HLA-DP) nalaze na suprotnoj strani kompleksa, blie
centromeri. Izmeu ova dva lokusa nalaze se drugi geni iji su produkti deo mainerije
za preradu i prezentaciju antigena: GHK geni III klase, geni koji kodiraju proteine sline
proteinima GHK I klase, pseudogeni)
Ekspresija GHK molekula
Ekspresija GHK molekula na razliitim elijskim tipovima blisko je povezana
sa funkcijom T limfocita i odreuje koji e subset T limfocita prepoznati i odgovoriti
na strane antigene prezentovane na povrini ovih elija. GHK molekuli I klase se nalaze
na svim nukleisanim elijama, pa tako CD8+ T limfociti mogu prepoznati strane peptide
(npr. virusne antigene) na povrini svake nae elije. GHK molekuli II klase su

eksprimirani na manjem broju, funkcionalno visoko specijalizovanih elija, antigen

prezentujuih elija (APC) kao to su monocit/makrofagne elije (Mo/Mf), dendritine
elije, endotelne elije i B limfociti, pa samo ove elije mogu prezentovati antigene
CD4+ T limfocitima.
Ekspresija

GHK

molekula

II

klase

je

regulisana

kako

samom

diferencijacijom elija (elije koje sazrevaju u pravcu APC eksprimiraju

produkte II klase, ostale ne), tako i dejstvom spoljanjih stimulusa. Vei broj
citokina moe da modulie ekspresiju produkata I i II klase GHK. Intreferoni , i ,
TNF i limfotoksin poveavaju ekspresiju GHK molekula I klase. Na taj nain nespecifini
imunitet stimulie adaptivni imunski odgovor. Intreferon- pojaava, dok interleukin-10
smanjuje ekspresiju GHK molekila II klase na Mo/Mf elijama. Ekspresija GHK molekula
II klase na dendritskim elijama se poveava sazrevanjem ovih elija pod dejstvim TNF.
Sa druge strane, Intreferon- smanjuje, a interleukin-4 poveava ekspresiju GHK
molekula II klase na B limfocitima.

5. T elijski receptor (TCR)

Za inicijaciju adekvatnog T elijskog odgovora neophodno je da T limfocit specifino
prepozna peptidni antigen na povrini antigen prezentujuih elija, stabilna adhezija
izmeu T elija i APC i transdukcija aktivirajueg signala. Receptor T limfocita koji
prepoznavanje kompleksa imunogenog peptida i GHK molekula naziva se T elijski
receptor (TCR). ini ga kompleks sastavljen od nekoliko integralnih membranskih
proteina TCR kompleks. Neki od tih proteina su odgovorni za prepoznavanje
kompleksa imunogeni peptid-GHK molekul na povrini APC ili ciljne elije, dok su drugi
proteini ovog kompleksa znaajni u transdukciji signala u kroz elijsku membranu T
limfocita (CD3 i . lanac). Pored ovih, na povrini T limfocita se nalaze i drugi receptori
znaajni u aktivaciji T limfocita, i oni se kolektivno nazivaju akcesorni molekuli.
Akcesorni molekuli uestvuju u meuelijskim adhezionim reakcijama, ali neki od njih
mogu istovremeno i da prenose aktivacione signale u unutranjost T limfocita.
5.1 T elijski receptor
Receptor za peptid-GHK kompleks (TCR-od eng. T Cell Receptor) na povrini najveeg
broja T limfocita je heterodimer sastavljen od dva polipeptidna lanca, i , koji su
meusobno povezani disulfidnim vezama. Ekstracelularni deo oba lanca se sastoji od Nterminalnog varijabilnog (V) i karboksi terminalnog konstantnog (C) regiona i slian je
Fab fragmentu antitela. Zbog slinosti grae sa Ig (domeni) T elijski receptori
pripadaju superfamiliji imunoglobulina.
Varijabilni regioni ovih lanaca imaju po jednu globularnu jedinicu, domen, koji
nastaje "upetljavanjem" lanca oko intralananih disulfidnih veza. U varijabilnim regijama
i lanaca nalaze se polja izrazite varijabilnosti u aminokiselinkim sekvencama i ta
polja grade hipervarijabilne regije ili regione koji determiniu komplementarnost (CDR).
Tri hipervarijabilne regije i lanaca su prostorno orijentisane na taj nain da se
nalaze u neposrednoj blizini i zajedniki grade antigen vezujue mesto TCR. lanac ima

i etvrtu hipervarijabilnu regiju, ali ona ne uestvuje u prepoznavanju antigena, ve

predstavlja vezno mesto za produkte nekih mikroorganizama nazvane superantigeni.
Konstantni regioni i lanaca se sastoje od etiri dela. Prvi deo konstantnog
regiona i lanaca ima globularnu strukturu slinu strukturi konstantnog dela Ig
lanaca. Globularna struktura je uslovljena postojanjem intralananih disulfidnih veza.
Kratki region zgloba, ini drugi deo konstantne regije ovih lanaca, i odgovoran je za
uspostavljanje interlananih disulfidnih veza. Transmembranski deo sastavljen je od 2024 hidrofobnih aminikiselinskih rezidua. Nesvakidanje svojstvo transmembranskog dela
je prisustvo pozitivno naelektrisanih aminokiselinskih rezidua. Ove rezidue se povezuju
sa negativno naelektrisanim reziduama prisutnim na drugim polipeptidima (CD3 i .
lanac) koji grade TCR kompleks. Karboksi terminalni sitoplazmatski deo konstantne
regije ini kratki citoplazmatski rep sastavljen od 5-12 aminokiselina, to je nedovoljno
za transdukciju signala u eliju.
Uloga TCR u prepoznavanju kompleksa imunogeni peptid-GHK
Tri hipervarijabilne regije i tri lanaca TCR-a omoguavaju specifino prepoznavanje
kompleksa imunogeni peptid-GHK. Antigen vezujue mesto TCR-a je, slino antitelima,
ravna povrina koju grade hipervarijabilne regije oba lanca. Prostorna orijentacija ovih
regija je takva da je CDR1 postavljen iznad krajeva vezanog peptida, CD2 iznad
polimorfnih regija na gornjoj strani heliksa GHK molekula, dok se CD# nalazi iznad
centra vezanog peptida. Iznenaujue je da TCR (CDR3) uspostavlja kontakt sa svega
jednom ili dve aminokiselinske rezidue vezanog peptida. Afinitet TCR za kompleks
peptid-GHK je manji nego afinitet antitela za antigen. Taj nizak afinitet je najverovatnije
i odgovoran za injenicu da su akcesorni molekuli neophodni za stabilizuju veze izmeu
T elije i APC. TCR, kompleks peptid-GHK i akcesorni molekuli na obe elije grade
prolaznu supramolekularnu strukturu koja se naziva imunoloka sinapsa. Da li e
pojedini T limfocit biti ogranien u odnosu na I ili II klasu GHK molekula ne zavisi od
TCR kompleksa, ve zavisi od ekspresije gena za CD4+/CD8+ molekul. Drugim reima

jedan isti set TCR gena moe biti eksprimiran i u GHK I (CD8+) i u GHK II (CD4+)
ogranienim T limfocitima.
CD3, i proteini udrueni u TCR kompleks
TCR omoguava T limfocitima da prepoznaju peptidni antigen vezan za GHK molekul.
Meutim, funkcija TCR zavisi od dodatnih, etiri ili pet, polipeptidnih lanaca koji zajedno
sa TCR-om ine TCR kompleks. Ovaj kompleks ine TCR, CD3 protein sastavljen od tri
polipeptidna lanca , i , i - homodimer (u 90% TCR kompleksa) ili - heterodimer
(u 10% TCR kompleksa). CD3 i - homodimer su nekovalentno vezani za TCR
heterodimer i nakon prepoznavanja antigena ovi molekuli prenose signal koji dovodi do
aktivacije T limfocita. Ovi molekuli su identini u svim T limfocitima, bez obzira na
specifinost to jasno upuuje na njihovu ulogu u prenosu signala, a ne prepoznavanju
antigena.
Struktura i povezanost CD3, i proteina
Svaki lanac CD3 molekula (, i ), se sastoji od ekstracelularnog, transmembranskog i
citoplazmatskog dela. Ekstracelularni deo sadri imunoglobulinski domen, te stoga CD#
molekul pripada superfamiliji imunoglobulina. Transmembranski deo ima negativno
naelektrisane aminokiselinske rezidue koje se povezuju sa pozitivno naelektrisanim
reziduama transmembranskog domena TCR i lanaca. Funkcionalno najznaajniji deo
CD3 proteina je citoplazmatski rep koji se sastoji od 44-81 aminokiselinskih ostatka, te
je dovoljne veliine da uestvuje u transdukciji signala u eliju. Na citoplazmatskom
delu sva tri lanca se moe uoiti konzervativni motiv znaajan u signalnoj funkciji ovog
molekula (ITAM od eng. immunoreceptor tyrosine-based activation motif). ITAM se
nalazi i u drugim molekulima ukljuenim u signalnu transdukciju, lancu, Ig i Ig
lancima asociranim sa membranskim Ig, nekim Fc receptorima. i lance kodira isti
gen, tako da je njihova struktura vrlo slina. Ekstracelularni deo je kratak,
transmembranski deo ima negativno naelektrisane rezidue. Citoplazmatski rep lanca je

dug 113, a lanca 155 aminokiselina, tako da oba lanca uestvuju u transdukciji
signala u eliju.
Funkcija CD3, i proteina
Jedna od funkcija CD3, i proteina je facilitacija (olakavanje) ekspresije itavog
TCR kompleksa. Sinteza komponenti TCR kompleksa, njihovo spajanje i ekspresija su
strogo regulisani i koordinisani, a itav proces se odigrava tokom maturacije T limfocita
u timusu. Asocijacija TCR heterodimera sa CD3 kompleksom se odigrava u
endoplazmatskom retikulumu, a zatim se ovaj kompleks transportuje do goldi aparata,
gde se modifikuje vezivanjem oligosaharida. Kompleks TCR heterodimera sa CD3
proteinima ostaje u goldi aparatu dok god se za njega ne vee homodimer. Za
razliku od i proteina koji se sintetiu u velikom viku, proteini su prisutni u
limitiranim koliinama. Tek nakon vezivanja homodimera za TCR i CD3 proteine
itav kompleks se transportuje do elijske membrane i eksprimira na povrini T
limfocita. Na taj nain, sinteza i asocijacija lanca sa ostalim proteinima je limitirajui
korak u formiranju i ekspresiji itavog TCR kompleksa.
Ipak, osnovna funkcija ovih proteina se ogleda u transdukciji aktivirajuih signala u
citoplazmu T elija. Naime, posle prepoznavanja, i vezivanja antigena za TCR
heterodimer, aktivirajui signal se u unutranjost elije prenosi, ne antigen vezujuim
heterodimerom, ve proteinima TCR kompleksa (CD3, i ). Najraniji intracelularni
dogaaj koji se deava nakon prepoznavanja antigena je fosforilacija tirozinskih rezidua
ITAM-a CD3 i proteina. Za fosfotirozinske rezidue se vezuju adaptorski proteini koji
signal prenose dalje, nishodno ka jedru.

5.2. T elijski receptor

Oko 5% T limfocita na svojoj povrini umesto eksprimira T elijski receptor. i

lanci su transmembranski proteini, ija je struktura vrlo slina i lancima. i T
limfociti imaju razliito poreklo. Osim toga, podklase T limfocita se mogu meusobno
razlikovati na osnovu toga gde su se razvijali tokom ontogeneze. Tako, mnogi T
limfociti u koi eksprimiraju odreeni TCR, dok T limfociti u uterusu, vagini i
tonzilama eksprimiraju drugi. Bitna karakteristika T limfocita je da se predominantno
nalaze u razliitim epitelnim tkivima. Na primer, 50% svih T limfocita mukoze tankog
creva mieva i kokoaka su T limfociti, tzv. intraepitelni limfociti. T limfociti ine
veinu intradermalnih T limfocita mieva. Kod ljudi taj broj je znatno manji i iznoci 10%
za intraepitelne i 5% za cirkuliue T limfocite. heterodimer se vezuje za iste CD3 i
proteine kao i receptori. Veina ostalih povrinskih molekula koji su prisutni na
limfocitima su prisutni i na T limfocitima. Izuzetak su CD4 i CD8 molekuli koje ovi
limfociti u najveem broju sluajeva nikada ne eksprimiraju. Funkcija T limfocita je
nejasna. Veina T limfocita ne prepoznaje imunogene peptide asocirane sa GHK
molekulima. Ograniena raznolikost TCR-a u razliitim tkivima,

ukazuje da bi ovi

limfociti mogli da budu aktivirani nekim nepromenljivim, kontervativnim antigenima.

Otuda je mogue da T limfociti prepoznaju najfrekventnije antigene i to na mestu
njihovog ulaska u organizam, tj. u epitelu.
5.3. Akcesorni molekuli T limfocita
Proteini TCR kompleksa su kljuni molekuli odgovorni za specifino prepoznavanje
antigena i indukciju aktivacije GHK ogranienih helperskih i citotoksinih T limfocita.
Ipak, T limfociti eksprimiraju i druge integralne membranske proteine koji igraju
znaajnu ulogu u funkcionalnom odgovoru na antigene. Ti proteini se nazivaju akcesorni
molekuli. Osnovne karakteristike, zajednike za veinu, ovih molekula su:

Akcesorni molekuli T limfocita se specifino vezuju za druge molekule

(ligande) koji su prisutni na povrini drugih elija, kao to su APC, ciljne elije,
endotel ili ekstracelularnog matriksa.

Akcesorni molekuli su nepolimorfni i nepromenljivi. To znai, da su akcesorni

molekuli, za razliku od TCR ili GHK molekula, identini na svim T limfocitima svih
jedinki jedne vrste. Mnogi od ovih molekula pripadaju familijama imunoglobulina,
integrina i selektina.

Akcesorni molekuli poveavaju snagu adhezionih veza izmeu T limfocita i

ciljnih elija. Prisustvo ovih molekula je neophodno kako bi se nisko-afinitetna veza
izmeu T limfocita i APC uinila stabilnijom.

Vezivanjem za ligande ekstarcelularnog matriksa i endotelnih elija akcesorni

molekuli uestvuju u recirkulaciji T limfocita.

Akcesorni molekuli mogu transdukovati biohemijske signale u unutarnjost

T limfocita. Ova signalna funkcija je najbole prouena kod CD4 i CD8 kostimulatornih
molekula.

Mnogi akcesorni molekuli su korisni fenotpski markeri koji omoguavaju

identifikaciju T limfocita.

CD4 i CD8 molekuli

CD4 i CD8 molekuli su integralni membranski proteini T limfocita koji prepoznaju
nepolimorfne delove GHK molekula i zajedno sa proteinima TCR kompleksa uestvuju u
transdukciji signala koji dovode do aktivacije T elija. Funkcija CD4 i CD8 molekula je
blisko povezana sa funkcijom TCR, pa se zato, ovi molekuli esto nazivaju koreceptori.
Zreli T limfociti eksprimiraju ili CD4 ili CD8, ali nikada oba molekula. Priblino 65%
T limfocita periferne krvi eksprimira CD4, a 35% CD8 molekule.
CD4 je transmembranski glikoprotein eksprimiran kao monomer na povrini timocita, T
limfocita, monocita i makrofaga. CD4 ima etiri ekstracelularna domena, koja po grai

podseaju na imunoglobulinske domene. CD8 je transmembranski glikoprotein, koji je

na povrini T limfocita periferne krvi, eksprimiran ili kao homodimer sastavljen od dva
CD8 lanca ili kao heterodimer sastavljen od dva razliita, CD8 i CD8 lanca. Oba
lanca CD8 molekula pripadaju superfamiliji imunoglobulina. Osnovne funkcije ovih
molekula su:

Selektivno prepoznavanje i vezivanje CD4 za GHK molekule II klase i CD8 za GHK

molekule II klase uslovljava da CD4+ T limfociti prepoznaju peptidne antigene
asocirane sa GHK molekulima II klase (ekstracelularni antigeni), a CD8+ T limfociti
prepoznaju peptidne antigene aocirane sa GHK molekulima I klase (endogeni,
intracelularni antigeni).

Ovi molekuli se ponaaju kao adhezioni molekuli koji pojaavaju snagu veze izmeu
T limfocita i APC. Vezivanjem za GHK molekule II klase (receptorsko mesto za CD4
molekul je nepolimorfni 2 domen GHK molekula II klase) CD4 molekuli stabilizuju
interakcije izmeu helperskih T limfocita i APC koje antigen eksprimiraju u kontekstu
GHK molekula II klase. Vezivanjem za nepolimorfni 3 domen GHK molekula I klase,
CD8 molekul se ponaa kao adhezioni molekul koji stabilizuje vezu citotoksinih T
limfocita i ciljnih elija koje u kontekstu svog GHK molekula I klase eksprimiraju
imunogeni peptid.

Nakon vezivanja za GHK molekule CD4 i CD8 proteini mogu transdukovati ili olakati
transdukciju signala nastalih aktivacijom TCR-a, ime pomau funkcionalni odgovor
T limfocita. Otuda, CD4 i CD8 molekuli deluju kao koreceptori TCR-a.

Pored svoje fizioloke uloge, CD4 molekul je i receptor za virus humane

imunodeficijencije (HIV).

Vanost kostimulatornih molekula APC za aktivaciju T limfocita

Za aktivaciju, tj. proliferaciju i diferencijaciju limfocita neophodna su dva ekstracelularna
signala. Prvi signal nastaje vezivanjem antigena i aktivacijom TCR kompleksa i CD4 ili
CD8. Drugi signal nastaje aktivacijom kostimulatornih molekula, koji su povrinski

molekuli na APC, i vezuju se za specifine receptore na na T limfocitima. Dve osnovne

uloge kostimulatornih molekula su:
1. Kostimulatorni signali su neophodni za potpuni odgovor T limfocita aktiviranih
antigenom. Prepoznavanje antigena u odsustvu kostimulacije nee dovesti do potpune
aktivacije antigen specifinih T limfocita.
2. Nedostatak kostimulacije u vreme prezentacije antigena moe indukovati toleranciju
na dati antigen.
Najsnaniji kostimulatorni molekuli su eksprimirani na profesionalnim APC. Jedan od
najsnanijih i najvanijih kostimulatornih puteva u aktivaciji T limfocita ukljuuje CD28
na povrini T limfocita i B7-1 i B7-2 kostimulatorne molekule na povrini APC.
Vezivanje CD28 za B7-1/B7-2 pojaava odgovor T limfocita na antigen. Suprotno,
vezivanje CTL-4, (takoe povrinski molekul T limfocita) za B7-1/B7-2 inhivira
aktivaciju T limfocita. CD28 je konstitutivno eksprimiran na 80% CD4+ i 50% CD8+
limfocita, ali se nakon aktivacije broj eksprimiranih CD28 znaajno poveava.
CD45: Tirozin fosfataza neophodna za aktivaciju T limfocita
CD45 je integralni membranski protein, ije su molekularne forme eksprimirane na
nezrelim i zrelim leukocitima (T i B limfociti, timociti, monociti, polimorfoniklearni
leukociti). Izoforma molekula CD45, koja je eksprimirana na ogranienoj (Restricted)
grupi elija, naziva se CD45R. Ekspresija razliitih formi ovog molekula je regulisana
tokom procesa maturacije i aktivacije T limfocita. Tako, naivni T limfociti eksprimiraju
CD45RA, a memorijski i efektorni T limfociti eksprimiraju CD45RO. Ekspresija CD45 je
neophodna za optimalnu aktivaciju T limfocita. Citoplazmatski deo CD45 ima aktivnost
tirozin fosfataze, tj. uklanja fosfatne grupe sa tirozin kinaze (lck) koja je asocirana sa
citoplazmatskim repom CD4 i CD8 molekula. Nain na koji CD45 uestvuje u regulaciji
aktivnosti T limfocita nije u potpunosti jasan. Ligand za CD45 jo uvek nije
identifikovan. Ipak, aktivirani CD45 uklanja fosfatne grupe sa tirozinskih ostataka na lck,
ime ova protein tirozin kinaza stie sposobnost fosforilacije tirozina u razliitim
substratima.

Integrini ukljueni u adhezione interakcije T limfocita sa drugim elijama

Familija integrina obuhvata oko 30 strukturno slinih proteina koji funkcioniu primarno
kao adhezioni molekuli, ali mogu imati i signalnu funkciju. Dve najznaajnije subfamilije
integrina su:
1 integrini (VLA molekuli). Tri lana ove subfamilije, VLA-4, VLA-5 i VLA-6, su
eksprimirana na T limfocitima. Broj i afinitet ovih molekula za njihove ligande se rapidno
poveava nakon antigenske aktivacije T limfocita. Ligand za VLA-4 je VCAM-1 (od eng.
Vascular cell adhesion molecule-1) protein eksprimiran na endotelu inflamatornog
ognjita. Pored toga, VLA molekuli uestvuju i u adhezionim reakcijama izmeu T
limfocita i ekstracelularnog matriksa.
2 integrini (LFA molekuli). LFA-1, najznaajniji predstavnik ove subfamilije, je
eksprimiran na timocitima, zrelim T i B limfocitima granulocitima i monocitima. Ligand
za LFA-1 je intercelularni adhezioni molekul-1 (ICAM-1; od eng. Intercellular adhesion
molecule-1) eksprimiran na T i B limfocitima, fibroblastima, keratinocitima i endotelnim
elijama. Nivo eksprecije ICAM-1 je regulisan dejstvom inflamatornih citokina. Drugi
ligand za LFA-1 je ICAM-2, koji ima slinu tkivnu distribuciju, ali se eksprimira
konstitutivno i nije pod uticajem inflamatornih citokina.