Metrologija - Predavanja-1

B.
Dimitrijevi: METROLOGIJA ELEKTRINIH VELIINA
Glava prva
OSNOVI METROLOGIJE
I.1. Uvod
Uloga i znaaj merenja. Istraivanja i prouavanja prirodnih pojava i fenomena materijalnog sveta, ili univerzuma, zasnivaju se na jedinstvu i uzajamnoj uslovljenosti teorije i prakse. Osnovne zakonitosti u prirodnim, odnosno
u tehnikim naukama, utvrene su na bazi niza podataka (informacija) prikupljanih tokom praktine provere odreenih
teorijskih postavki postupcima posmatranja, odnosno merenja.
Prva znanja o pojedinim prirodnim pojavama i procesima steena su iz neposrednog kontakta ovekovih ula sa tim fenomenima, upravo onako kako su se u prirodi
odigravali. Otkria poznatih zakonitosti o prirodnim pojavama rezultat su naunih istraivanja koja su zasnovana na postupcima posmatranja i merenja. Merenje je zato
jedan od najosnovnijih principa kojim se eksperimentalno proveravaju i potvruju teorijske predpostavke u nauci i tehnici. Jer, bilo kako da su jasno izloeni teorijski stavovi i
zakljuci o neemu, ipak se oni ne mogu sa sigurnou u potpunosti prihvatiti ukoliko
nisu zasnovani i na eksperimentalnim rezultatima njihove provere.
O znaaju merenja za razvoj civilizacije moda najbolje
kazuje poruka koju je uveni Galileo Galilei (1564-1642) ostavio potomcima u amanet kako da lake i bolje shvate svet u kojem ive, a koja glasi: Broji to je prebrojivo. Meri to je merljivo. Ono to nije merljivo uini
ga merljivim1. Ovom porukom postavljeni su temelji merenja i raunanja.
Ovakav nepobitan stav o merenju esto je osporavan od onih koji se bave sociolokopsiholokim (bihevioralnim) naukama, u kojima su problemi merenja izuzetno teki i gde
postoje mnogo objektivnija empirijska posmatranja, pa su esto mogue kvalitativne teorijske
analize i bez merenja. Danas je zaista otvoreno pitanje da li se naune metode u fizici i tehnici,
Galileo Galilei
koje su potpuno zasnovane na merenjima i matematikom formalizmu, mogu adekvatno pri(1564-1642)
meniti i u drugim naunim oblastima. Ipak, univerzalni znaaj merenja teko se moe osporiti,
jer se objektivni sud kojim se potvruju naune istine na bazi eksperimenata jedino moe dati
dokazima dobijenih merenjem.
Stvoritelj ovozemaljskog sveta obdario je oveka savrenim prirodnim ulima (vid, sluh, ukus, dodir, miris i
tzv. "esto ulo") za raspoznavanje i rasuivanje o pojavama i predmetima koji ga okruuju. Posmatranje, opaanje ili
oseaj prisustva i dejstva prirodnih pojava jeste proces meusobnog uporeivanja hronoloki rasporeenih, ve steenih utisaka u svesti oveka o tim pojavama. Oseaj dejstva tih utisaka, nakon njihove percepcije, ovek pamti ili ih saoptava govorom, pisanim znacima, odnosno iskazima kojima ih na odreeni nain iznosi i opisuje. Utiske o odreenoj
pojavi ovek dobija preko svojih ula i o njima formira svoj sud ili iznosi svoje miljenje opisivanjem njihovih osobina
i pridodavanjem i uporeivanjem vrednosti njihovih veliina.
Opaanje-posmatranje. Viestrukim posmatranjem odreene pojave, ovek kao posmatra iz niza opaenih
utisaka formira odreeni "uzorak" sa kojima poredi naredne rezultate posmatranja i na osnovu toga stie odreenu predstavu o trenutno uoenoj pojavi. S obzirom na prirodni nagon i potrebu prilagoavanja ljudskih ula promenama
prirodnih uslova, steeni "psiholoki uzorak" je subjektivan, nejednoznaan i nedovoljno pouzdan, jer je prilagoen
samo jednom posmatrau.
Ovi nedostaci u postupku posmatranja mogu se poznatim primerima i pokazati. Naj-oigledniji poznati primer
je razlika u proceni stepena zagrejanosti mlake vode rukama posmatraa koje su mu predhodno bile jedna u hladnoj a
druga u toploj vodi. Naime, ruka koja je bila u hladnoj vodi, mlaku vodu osea toplijom, a ruka koja je bila u toploj
vodi, istu tu mlaku vodu osea hladnijom. Slina pojava, kao posledica relativnosti, javlja se i kod opaanja nivoa osvetljaja neke osrednje osvetljene prostorije u koju se ulazi iz prostora bilo sa jaim, odnosno slabijim osvetljenjem.
Informacije o prirodi neke pojave posmatra moe dobiti bilo iz domena same pojave, ili preko signala koji
nastaju kao rezultat izmene energetskog stanja te pojave, kao i iz informacija dobijenih od drugih posmatraa. Iz
mnotva moguih informacija koje nudi odreena pojava, samo jedan njihov deo doe do posmatraa i to deo koji u
sebi sadri i dodatne informacije od neeljenih pojava, kao "spoljne smetnje". Primljene informacije, kao na primer,
signali zvuka, svetlosti, ili toplote i dr., preko nervnih zavretaka (biolokih ulnih perceptora - senzora - biolokih
1
Engl.: Count whats countable. Measure whats measurable. Make measurable whats not measurable.
Glava prva: Osnovi metrologije
pretvaraa) pretvaraju se u elektrohemijske (bioelektrine) signale i alju do modanih centara gde se o njima formira
odreeni utisak.
Zbog konanih dimenzija prenosnih puteva od biolokih senzora i pretvaraa do modanih centara i
ograniene propusne moi nervnog sistema, koliina informacije koja se u mozgu registruje je samo manji deo ukupne
koliine informacija koje emituje ta pojava. Zbog toga se u ovekovoj svesti u datom trenutku formira subjektivna
predstava, koja se u odereenoj meri razlikuje od objektivnog stanja posmatrane pojave. Formirani oblik posmatrane
pojave ima vremensko-prostorni karakter, jer u pojedinim fazama pojave, sve informacije koje dolaze do svesti posmatraa nisu jednoznane i istovremene, izmeu ostalog, i zbog konanih dimenzija prenosnih nervnih puteva.
Kompletan utisak o nekoj pojavi stie se dobijanjem niza podataka rasporeenih tokom vremena. Zbog relativno duih vremenskih intervala u kojima informacija pree put du nerava, u mozgu nastaje preklapanje i kanjenje
signala informacije, mada posmatra dobija utisak o nepromenljivoj pojavi u impulsima (na mahove). Gubitak informacije izmeu tih impulsa nadopunjuje se u svesti posmatraa perzistencijom mozga i steenim subjektivnim iskustvom
(pamenjem) iz predhodnih uzoraka posmatranja date pojave. Podaci o dobijenoj predstavi, kao rezultati posmatranja
neke pojave, mogu se sauvati (zapamtiti), ili iskazati biolokim sredstvima oveka za saoptavanje (um, govor, ili
znakovni zapis).
Rezultati dobijeni u procesu posmatranja, kao zaetci buduih naunih saznanja nisu mogli biti od velike
koristi za utemeljenje nekih naunih zakonitosti, jer su proizvoljnog i subjektivnog karaktera zbog ogranienih mogunosti ovekove percepcije i neizbenih moguih zamki u opaanju koje ovek nije u stanju da izbegne. Zato se na osnovu rezultata posmatranja veeg broja posmatraa kvalitet takvog uzorka moe bitno poboljati. Jer i objektivna
tehnika i nauna saznanja o zakonitostima i osobinama posmatranih pojava su zasnovana na logikim reenjima koja
samo ovekov um moe da osmisli.
Vrednosti - veliine. Vrednosti sa kojima se osobina (topologija ili kvalitet) neke pojave moe i kvantitativno
(koliinski ili brojno) iskazati jesu zapravo veliine tih vrednosti koje se mogu odrediti i posmatranjem i merenjem. Na
primer, fizika veliina temperatura, kao mera osobine zagrejanosti tela, brojno pokazuje veu ili manju zagrejanost
tog tela. S druge strane, estetske vrednosti (lepota, ukus, intelekt itd.), na primer, ne mogu se brojno (kvantitativno)
porediti pa se zato ne mogu ni koliinski uporeivati, odnosno meriti. U takvim sluajevima primenjuju se samo postupci posmatranja (kao to su revije, izlobe, degustacije i sl.), tako da se gradacija takvih vrednosti dobija jedino na
osnovu procena njihovih kvalitativnih osobina. Postoje ak i neke osobine materijala koje su od tehnikog znaaja, a
koje se brojno ne mogu iskazati, kao to su na primer, tvrdoa, savitljivost, glatkost, itd. Takve osobine se gradiraju
prema utvrenim oznakama ili skalama kvaliteta, ili na neki drugi nain, ali se ne utvruju merenjem, ve metodama
posmatranja i uporeivanja tih osobina, odnosno subjektivnom procenom veeg broja posmatraa.
Objekat merenja-merena veliina. Da bi se neka fizika veliina mogla tretirati kao objekat merenja ona
mora da poseduje kvantitativne (metrike) i kvalitativne (topoloke) osobine koje su definisane i opisane poznatim prirodnim zakonima.
Jedna od kvalitativnih osobina elektrine struje, na primer, manifestuje se kao fiziki rad pri protoku koliine
elektriciteta kroz prostorno odreenu materiju u datom vremenskom intervalu. Taj rad elektrine struje se ispoljava bilo
kao dejstvo mehanike sile na njihove provodnike u magnetnom polju kroz koje teku struje, kao pojava toplote u otpornicima potroaima ili pojava svetlosti u zagrevnim vlaknima i gasnim cevima i sl.
Osobina svake fizike veliine definisana je prirodnim zakonitostima kojima se u datoj oblasti pokoravaju.
Saglasno teoriji Planka, kvantitativna osobina fizike veliine objanjava se diskretnom (kvantnom) strukturom energije, odnosno materije. To je osobina koja odreuje koliinsku razliku meu veliinama iste vrste. Tako je osnovna
kvantitativna osobina za elektrinu struju jaina struje, koja se definie kao protok koliine elektriciteta u vremenu
(i=dq/dt), gde je koliina elektriciteta (q) odreena je brojem (N) elementarnih kvantova naelektrisanja elektrona,
e=1,6x1019C, odnosno q=Ne.
Generalno posmatrano, zajednika osobina svih fizikih veliina u prirodi je da ispoljavaju kontinualni (neprekidni) ili diskretni (isprekidani) karakter. Kontinualne veliine, u konanom intervalu njihovog pojavljivanja, imaju
beskonano mnogo razliitih vrednosti sa beskonano malim priratajima, dok diskretne veliine imaju u datom intervalu odreene razliite vrednosti, ali sa konanim priratajima. Najmanji realno mogui konani prirataj diskretne
veliine jeste elementarni kvant te veliine.
Kvalitativni prelaz sa postupka posmatranja na proces merenja nastaje kada se kvantitativne osobine posmatranog objekta poinju opisivati brojnim vrednostima, umesto pridevskim znaenjima: manje, vee, lako, teko, jako,
slabo, itd. Od tada poinje mukotrpan rad koji neprekidno zaokuplja posebnu panju svetskih umova na definisanju i
utvrivanju najpouzdanijih jedininih vrednosti fizikih veliina - jedinica mera, ijim se zbrajanjem i brojanim zapisom dobija rezultat merenja posmatrane veliine kao objekta merenja.
Nauni znaaj merenja. Merenje omoguava da se zakoni i teorije u nauci izraavaju na precizan i koncizan
jezik matematike. Brojne vrednosti koje su teorijski odreene imaju, po pravilu, egzaktne (tane) vrednosti, uostalom
kao i svi brojevi sa kojima se predstavljaju apstraktne veliine u matematici. Nasuprot tome, eksperimentalno dobijene
vrednosti veliina nikada ne mogu biti apsolutno tane, zbog ograniene tanosti metoda i sredstava sa kojima su one
odreene. Naune analize upravo imaju za cilj istraivanje uzroka nastajanja razlika izmeu teorijski odreenih (izraunatih) i eksperimentalno dobijenih (izmerenih) vrednosti. Zato su, radi jasnoe, naune istine u odreenoj oblasti
iskazane matematikim formalizmom, ali na bazi podataka koji su eksperimentalno potvreni merenjem. Peat, kojim
B. Dimitrijevi: METROLOGIJA ELEKTRINIH VELIINA
se potvruje istinska nauna misao jeste jasno prikazan i formalni matematiki dokaz. Uostalom, o tome svedoi
poznati stav koji je Lord Kelvin (Williams Thomson, 1824 -1907) izrekao o sutini
merenja:
Kada izmerite ono o emu govorite i izrazite to brojevima onda o tome
neto znate, ali ako to ne moete iskazati brojno, vae znanje o tome je oskudno i
nedovoljno1.
Brojno iskazana osobina nekog objekta ili dogaaja predstavlja informaciju
o toj osobini. Savremene tehnologije doprinele su naglom razvoju sredstava za akviziciju informacija o fizikim objektima i pojavama. Informacije su date u obliku
fizikih signala koji se daju procesirati razliitim informacionim tehnikama. Informacija kao izlazni podatak u obliku broja predstavlja fiziku osobinu, drugim reima, meru, ili podatak koji je od koristi za odluku ili upravljanje. Snana savremena sredstva za prikupljanje i obradu informacija, predstavljaju nervne sisteme i
mozgove razliitih varijanti savremenih tehnikih sistema u mnogim granama William Thomson (Lord Kelvin)
privrede, u saobraaju, ekologiji, medicini i dr. Pri tome merenja i odgovarajui
(1824 -1907)
pratei procesi imaju vitalni tehnoloki znaaj i zato su univerzalna i svuda prisutna.
Poslednja stolea karakterie snaan razvoj u spoznavanju osnova matematike i logike kao nauke koje su u prolosti
bile zasnovane na vaganju i intuiciji. Posebno mesto i znaaj u tom razvoju zauzimala je teorija i filozofija merenja,
koja se kasnije ispoljava kao posebna nauna disciplina poznata pod nazivom metrologija.
I.2 Metrologija
Metrologija je nauka o merenju (grki: metron - mera, logos - nauka). Nije nimalo sluajno to je danas nauni
i tehnoloki nivo razvoja i standarda pojedinih drava, izmeu ostalog, usko povezan i uslovljen sa njihovim stepenom
metrolokog obezbeenja standarda i kvaliteta ivotnih i radnih uslova. Ova nauna disciplina ima viestruke zadatke u
procesu merenja, od kojih su najbitniji teorijsko utemeljenje prirode i osobine merenja, obezbeenje jedinstva mera na
internacionalnom nivou i razvoj i unapreenje sredstava merenja za praktine primene u svim delatnostima savremene
civilizacije. Konano, metrologija je nauka o merenjima, odnosno o metodama i sredstvima obezbeenja njihovog jedinstva i potrebne tanosti, koja obuhvata sledee tri osnovne oblasti:
1. Opta metrologija (teorijska i eksperimentalna),
2. Primenjena metrologija (praktina, industrijska) i
3. Legalna metrologija (zakonska, organizaciona, statusna).
Opti deo metrologije objedinjuje fundamentalna teorijska i eksperimentalna istraivanja, razvoj sistema jedinica, referentnih veliina-referenci i etalona kao baze primenjene metrologije, koja u konanosti ima za cilj reavanje i
praktinih problema merenja. Osnovni zadatak primenjene metrologije, na primer u tehnologiji poluprovodnika, jeste
metroloko obezbeenje proizvodnje integrisanih kola, tj obezbeenje jedinstva mera, tanosti i pouzdanosti merenja
radi obezbeenja kvaliteta materijala i pouzdanosti proizvedenih mikroelektronskih komponenata i kola. U ovoj oblasti
se smatra da metrologija obuhvata sve aspekte merenja, kako teorijske tako i praktine, bez obzira na njihove nesigurnosti i oblasti nauke ili tehnologije u kojima se pojavljuju. Kako se ovde pod metrologijom podrazumeva obezbeenje
odgovarajue instrumentacije, pogodnih metoda, odnosno tehnika za karakterizaciju i referentnih materijala, to se ponekad umesto metrologije koristi termin karakterizacija.
Ciljevi i zadaci metrologije. I teorijska i primenjena metrologija su predmet rada strunjaka u naunim, obrazovnim, istraivakim i privrednim razvojnim jedinicama i institucijama. Iako je tenja da teorijski osnovi metrologije
budu univerzalno postavljeni, nezavisno od oblasti primene, ipak se u praksi sreu razliiti nauno-teorijski prilazi zavisno od pojedinih struka. Tako se razlikuju posebne teorije merenja u fizikim, drutvenim i bihevioralnim naunim
disciplinama. Danas u svetu jo uvek ne postoji konsenzus vodeih metrologa o pravcima daljeg razvoja metrologije,
bilo kao posebne univerzalne naune discipline, nezavisno od oblasti primene, bilo u okviru pojedinih oblasti, ili pak
kombinovano kakvo je aktuelno stanje. Iako nisu gotovo u potpunosti jasne vizije daljeg razvoja teorijske metrologije,
ipak se iz mnotva ideja i predloga u naunoj javnosti jasno prepoznaju putevi i ciljevi kojima e se u treem milenijumu kretati metrologija. Ti pravci razvoja metrologije usmeravaju se ka ostvarivanju sledeih ciljeva i zadataka:
- utemeljenje statistikog pojma nesigurnosti rezultata merenja kao fundamentalne karakteristike u teoriji
merenja i standardizacija metoda i algoritama za njeno odreivanje;
- uspostavljanje relacije izmeu merenja i drugih oblika simbolikog prikazivanja i uvoenje formalnog simbolikog jezika metrologije, kao potencijalno izazovne oblasti za budua istraivanja;
- razvoj teorije merenja zasnovane na aksiomatskim teorijama naroito u fizikim naukama, umesto postojeeg
opisivanja uslova za definisanje mernih skala pojedinanih veliina;
1
William Thomson - Lord Kelvin, 1824 -1907
- podsticaj drutvenih i bihevioralnih (psiholoko-sociolokih) nauka da ozbiljnije shvate poruku Galilei-a:

"meriti ono to je merljivo i napraviti merljivim onoga to nije". Ovakvim pristupom moda bi se nekako otklonile sve
sumnje u izvodljivosti i svrsishodnosti merenja i u ovim oblastima.
Primenjena ili industrijska metrologija obuhvata sva merenja koja su od neposrednog znaaja za obezbeenje
propisanog tehnolokog procesa proizvodnje i kvaliteta proizvodenih roba i pruenih usluga. Standardi kvaliteta obezbeuju se praktinom primenom meunarodno priznatih nacionalnih metrolokih standarda prenosom referentnih
veliina sa primarnih na radne, odnosno industrijske standarde. Postupak i tehnike kojima se pomou mernih standarda
obezbeuju metroloke karakteristike primenjenih sredstava merenja naziva se u metrologiji sledljivost1, koja se definie kao osobina sa kojom se rezultat merenja ili vrednost standarda moe dovesti u relaciju sa utvrenim referencama, obino nacionalnim ili internacionalnim standardima, preko jednog neprekidnog lanca komparacija veliina sa
utvrenim nesigurnostima
Sledljivost obezbeuju odgovarajue ovlaene metroloke laboratorije u skladu sa propisima i standardima.
Isto tako, tehnike razvoja, realizacije i primene raznovrsnih manuelnih, poluautomatizovanih i automatizovanih sredstava merenja u svim granama ljudske delatnosti spadaju u domen primenjene metrologije.
Zakonskom ili legalnom metrologijom bave se posebne strukovne dravne institucije pod neposrednom ingerencijom njihovih vlada kao i meunarodne institucije u okviru Metarske konvencije koje imaju za cilj harmonizaciju
aktivnosti u metrologiji na irem regionalnom ili meunarodnom planu. Sve iole razvijenije drave u svetu imaju
sopstvene (nacionalne) metroloke zavode (do skora ih je bilo 45), ija opremljenost zavisi od stepena njihovog
tehnolokog razvoja i odnosa tih drava prema njima. Takva nacionalna institucija u naoj zemlji jeste, pod aktualnim
referisanim nazivom, Biro za mere i dragocene metale sa seditem u Beogradu. O legalnoj metrologiji detaljnije e biti
rei u posebnom poglavlju.
I.2.1. Metarska konvencija

U naporu da se u svetu uvede i upotrebljava jedinstveni merni sistem jedinica, a na inicijativu francuske vlade,
1. marta 1875. godine sazvana je u Parizu Diplomatska konferencija o metru u ijem radu su uestvovale delegacije
dvadeset drava sa ovlaenjima da mogu da potpiu zajedniki sporazum (konvenciju). Tako je 20.maja 1875. godine,
pod parolom za sve narode i za sva vremena, ustanovljena je i potpisana meunarodna Metarska konvencija (Convention du Mtre) od strane 17 (od 20 prisutnih) drava sveta, mada su podaci o broju razliiti verovatno zbog izmene
politike karte sveta. Krajem 2004. godine Metarsku konvenciju ine 51 zemlja lanica.
Kneevina Srbija donosi 1878. godine pravni akt, Zakon o merama, i postaje lanica Metarske konvencije
1879. godine. Prava i obaveze ondanje Srbije prenose se na jugoslovenske drave, najpre Kraljevine SHS koja je potpisala Metarsku konvenciju od 1921. godine, a zatim je ratifikovala 1929. godine. Sukcesivno pravo na steeni status
lana Metarske konvencije formalno i dalje koriste DFRJ, FNRJ, SFRJ i SRJ. Praktino, preuzimanjem prava i obaveze
ondanje Srbije, SFRJ je ratifikovala zvanino status stalnog lana ove organizacije tek od 1979. godine, koji je vaio
do formiranja nove drave SRJ. Nestankom SRJugoslavije kao drave, 2003. godine, sve njene dosadanje nadlenosti
iz ove oblasti prenose se jednim delom na Dravnu Zajednicu Srbije i Crne Gore (SCG), a drugim delom na nacionalne
institucije Republike Srbije i Republike Crne Gore koje bi trebalo da harmonizaciju svoje meusobe odnose po ovim
pitanjima u narednom periodu.
Metarska konvencija obavezala je drave kao lanice da
osnuju i izdravaju Meunarodni biro za tegove i mere (Bureau International des Poids et Msures - BIPM) kao stalni struni organ sa
seditem u Sevru, danas gradsko podruje Pariza, koji e raditi pod
nadzorom i upravom Meunarodnog komiteta za tegove i mere (Comit
International des Poids et Msures - CIPM). Ovaj organ je u to vreme
postao svetski centar metrologije, iji je progres naroito spektakularan
u novije vreme, a koji je u bliskoj vezi sa naunim otkriima, visokim
Sedite BIPM u Parizu
razvojem tehnike i meunarodne saradnje. Najvii organ Meatrske konvencije jeste Generalna konferencija za tegove i mere (Conference
Generale des Poids et Mesures - CGPM) iji je osnovni zadatak da:
razmatra i preduzima mere za usavravanje Meunarodnog sistema jedinica,
sankcionie rezultate najnovijih metrolokih istraivanja i donosi rezolucije od meunarodnog znaaja i
odluuje o organizaciji i razvoju Meunarodnog biroa za tegove i mere.
Metarskom konvencijom je dogovoreno da Meunarodni biro za tegove i mere obavlja sledee najznaajnije
zadatke:
poreenje i overavanje prototipova metra i kilograma,
uvanje meunarodnih prototipova,
1
Engl.: Traceability in the BS Vocabulary of Metrology PD6461: Part 1:1995
periodina poreenja nacionalnih etalona sa meunarodnim prototipovima i sa njihovim kopijama, kao i periodina poreenja etalonskih termometara,
poreenja novih prototipova sa osnovnim nemetarskim etalonima tegova i mera koji se koriste u razliitim
dravama i za nauna istraivanja,
etaloniranje i poreenje geodezijskih mera duina (lenjira) i
poreenje etalona i tanih skala po zahtevu dravnih institucija, naunih drutava ili pojedinih naunika.
Organi Meatrske konvencije rezultate svoga rada saoptavaju javnosti preko periodinih ili povremenih publikacija, monografija i asopisa u kojima se publikuju radovi o naunim dostignuima iz oblasti metrologije i dostupni
su lanicama preko nacionalnih metrolokih institucija. Ovakvom dokumentacijom raspolae i sadanji Biro za mere i
dragocene metale u Beogradu.
I.2.2. Legalna (normativno-zakonska) metrologija

Samostalni razvoj metrologije u razliitim oblastima pojedinih drava uslovio je nastanak velikog broja razliitih normativnih akata i propisa o etaloniranju i kontroli mera i merila, to se nepovoljno odrazilo na meunarodnu
saradnju u okviru razmene dobara i kooperativnih poslova u irem smislu. Takvi problemi pojavili su se i pojedinim
delatnostima privrede i ekonomije unutar samih drava, tako da su se pojavili zahtevi za ujednaavanje i meunarodnu
verifikaciju propisa za overu (kontrolu i igosanje) i usklaivanje metrolokih parametara merila.
U cilju obezbeenja jedinstva mera na meunarodnom planu, potpisana je 12. oktobra 1955. godine meunarodna Konvencija o ustanovljenju Meunarodne organizacije za legalnu (normativno-zakonsku) metrologiju (Convention instituant une Organisation International de Mtrologie Lgale - OIML) sa seditem u Parizu. Jedna od 21
drave kao osnivaa bila je i ondanja Jugoslavija, koja je pristupanje ovoj organizaciji ozakonila 27. februara 1957.
godine. Prema podacima iz 1997. godine, bilo je 5549 drava stalnih i 4433 dopisnih lanica (A. Bernard, IMECO' 97).
Sedite OIML u Parizu

Najvii organ OIML jeste Meunarodna konferencija za zakonsku metrologiju (Conference International de
Mtrologie Lgale), koji ima i diplomatski status. U okvuiru OIML ustanovljeni su i organi kao radna i struna tela,
kao to su:
Meunarodni komitet za zakonsku metrologiju (Comit International de Metrologie Lgale - CIML) i
Meunarodni biro za zakonsku metrologiju (Bureau International de Metrologie Lgale- BIML).
Pored ovih organa, Komitet formira i struna radna tela - sekretarijate i to 27 vodeih sekretarijata i oko 150
pomonih sekretarijata i donosi Meunarodne preporuke (Rcomendation International OIML, R) koje predstavljaju
skup formalnih odredbi kao modela za izradu nacionalnih propisa iz oblasti zakonske metrologije drava lanica. Ove
preporuke moralno obavezuju drave lanice da ih dosledno primenjuju. Njima se odraavaju ciljevi OIML, a imaju
zadatak da omogue unifikaciju metrolokih propisa za overu (pregled i igosanje) merila, meudravno usklaivanje
metrolokih karakteristika merila, meudravno priznavanje pravila overa i samih overa kao i sve drugo to moe
olakati, ubrzati i pojevtiniti meunarodnu i unutranju trgovinu i tehniko-tehnoloku saradnju. Delatnost OIML odvija se u okviru strunih tela - sekretarijata iji je zadatak struna obrada konkretnih tema i formulacija meunarodnih
preporuka. Do kraja 1991. godine doneeno je 96 takvih preporuka.
Pored zvaninih meudravnih institucija, postoji niz nevladinih strukovnih udruenja, komisija, unija, konferencija, slubi i sl. na meunarodnom planu u kojima je zastupljena oblast metrologije, kao to su:
- Meunarodna konferencija za mernu tehniku (IMEKO),
- Meunarodna Komisija za elektrotehniku (IEC),
- Meunarodna organizacija za standarde (ISO),
- Meunarodna Unija iste i primenjene fizike (IUPAP),
- Meunarodna Unija iste i primenjene hemije (IUPAC),,
- Meunarodna Astronomska Unija (IAU),
- Servis za distribuciju informacija (CGI),
- Meunarodni biro za merenje tekueg (BIH), i dr.
I.2.3 Metroloki model mernog procesa

Obina, elementarna merenja su dogaaji svakodnevnog ivota i rada ljudi. ovek se suoavao sa egzaktnim
merenjima i pre nego li to je toga bio svestan. Deca u koli odmah naue da meusobno uporeuju sopstvene mere:
visinu, teinu, godine i dr. Trgovina, pijaca i drugi trini prostori ne mogu postojati bez merenja teine, duine,
zapremine, itd.; vrhunski rezultati u sportskim disciplinama iskazani su, takoe, merama kao to su vreme, teina,
duina, brzina, i dr. Sveukupna ljudska delatnost ne moe se zamisliti bez primena mera i merila za ocenu kvaliteta,
ekonominosti i efikasnosti proizvodnje, prometa roba i usluga u celini.
Generalno posmatrano, svaki merni proces mogao bi se ilustrativno predstaviti funkcionalnim vezama sa objektom merenja primenom hipotetikog mernog sistema ija je struktura predstavljena na sl. 1.1 blokom merenje. Posmatrani blok domen objekta merenja ispoljava niz razliitih prirodnih osobina oznaenih simbolima Xi za i=[1,n], od
kojih se u konkretnom sluaju meri samo jedna od njih (Xi) . Blok senzor, ili pobudni element, osim to prihvata samo
neke od veliina Xi, pod uticajem je i drugih slinih spoljnih veliina od neeljenih pojava (j ) koje nije mogue potpuno potisnuti. Zato je izlazni signal senzora funkcija posmatranih i neeljenih veliina (smetnji), tj. Yi=f(Xi,j), jer
pored podatka o vrednosti merene veliine sadri i podatke o prisutnim smetnjama.
Kontrolna
petlja
x1
x2
DOMEN
OBJEKTA
MERENJA
[Xi]
Xi
SENZOR
Rezultat
merenja
Ai=XiXi
MERENJE
j
xn
MERA
[XO]
Sl. 1.1. Ilustracija procesa merenja

Povratna veza kontrola iz bloka merenje obezbeuje odgovarajue uslove za rad senzora. U bloku MERENJE
vri se poreenje merene i referentne veliine iz bloka mera [XO]. Rezultat poreenja se obrauje u cilju procene vrednosti rezultata merenja Ai, koji, pored brojne vrednosti i jedinice mere veliine koja se meri, sadri i procenjenu vrednost greke merenja Xi. Na osnovu apsolutne greke merenja Xi odreuje se verovatni (pouzdani) interval kao Ai
Xi , odnosno,
Ai-Xi< Xi < Ai+Xi,
(1.1)
u kome se sa odreenim stepenom nesigurnosti nalazi prava vrednost merene veliine Xi.
Naravno, u rezultatu merenja prisutna je i greka metode poreenja referentne i merene veliine za koju je potrebno utvrditi poreklo i proceniti vrednost. Teorijskim modelima i eksperimentalnim metodama utvruju se priroda i
uzroci pojave pojedinih greaka u rezultatu merenja kao i pravila za njihovu procenu.
Prikaz brojne vrednosti rezultata merenja. Brojne vrednosti u rezultatu merenja ne mogu se u pogledu
teinskih vrednosti cifara prikazivati proizvoljno, ve se prikazuju prema odreenim pravilima koja se u metrologiji
moraju potovati. Rezultat merenja je bez ikakvog znaenja, ako ne sadri i pridodatu jedinicu mere. Brojna vrednost
rezultata merenja daje precizni podatak kolika je merena veliina, a jedinica mere pokazuje vrstu merene veliine. Brojna vrednost greke pokazuje koliki je stepen razlike rezultata
merenja od prave vrednosti merene veliine. Neka je, na primer,
nakon nekog merenja struje saopten rezultat merenja ija je brojna vrednost jednaka 3. Ako nije data jedinica merenja, ne moe
se znati da li izmerena struja ima vrednost 3A, 3mA ili 3 A, to
je oito ogromna razlika meu datim vrednostima. Jedinice mere
oznaene su na samom mernom instrumentu, kao to je, prema
primeru na sl. 1.2., na skali instrumenta oznaena jedinica volt
(V).
Brojne vrednosti svakog rezultata merenja date su sa
izvesnim stepenom netanosti. Neka se, na primer, meri napon
baterije nominalne vrednosti 3V, pomou voltmetra kao na sl.1.1.
Kod uobiajene provere napona ovakve baterije, pokazivanje
Sl.1.2. Primer pokazivanja i oitavanja
voltmetra moe biti dovoljno da se zakljui da baterija ima potnapona na voltmetru
reban napon za korienje. Meutim, ako bi se pokazivanje
voltmetra paljivije oitalo, vrednost izmerenog napona bila bi blizu 2,95 V. Ako se izmeri napon serije od veeg broja
ovakvih baterija i pri tom dobiju vrednosti oko 2,95V, onda je neophodno utvrditi da li je razlika od 0,05V rezultat
greke ispitivanih baterija ili samog mernog instrumenta. Zato je za tanije odreivanje ove razlike izmerenog napona
od znaaja preciznost merenja.
Kod prikazivanja rezultata merenja u metrologiji uvodi se princip znaajnih cifara u rezultatu merenja ime se
ukazuje na preciznost prikazivanja brojnih podataka dobijenih merenjem. Broj znaajnih cifara jeste broj sigurnih cifara uvean za jo jednu cifru koja je data sa odreenim stepenom netanosti. U predhodnom primeru sa sl.1.1, u oitanom rezultatu od 2,95V poslednja cifra 5 je procenjena vrednost. Ova cifra je ustvari granica preciznosti sa kojom se
moe oitati rezultat merenja napona na prikazanoj skali voltmetra. Oigledno je da su prve dve cifre korektne dok je
trea cifra sumnjive tanosti zato to je dobijena procenom poloaja kazaljke voltmetra izmeu podeoka 2,90V i 3,00V.
Na taj nain, rezultat merenja dat je sa tri znaajne cifre. Ako je skala voltmetra linearna od nule do krajnjeg podeoka
sa oznakom 5V, broj znaajnih cifara i dalje je tri, jer se rezultat merenja prema datim podeocima od 0,1V/pod. moe
oitati sa dve sigurne cifre i plus jedna sa neodreenou barem 0.05V. Time se pokazuje da se napon na skali datog
voltmetra ne moe oitavati tanije od 5 stotih delova volta.
Prema tome, broj znaajnih cifara u rezultatu merenja odreen je karakteristikama indikatora mernog instrumenta i tu se ne moe bilo ta izmeniti. Ukupni broj cifara u oitanom broju moe se menjati promenom jedinica kojima je prikazana vrednost rezultata merenja, ali broj znaajnih cifara ostaje isti. Na primer, izmereni napon od 2,95V je
isto to i 2950 mV, ali broj znaajnih cifara i dalje ostaje tri. Meutim, ako nije poznat format brojne vrednosti koja je
dobijena merenjem, onda se ne moe utvrditi koliko znaajnih cifara ima broj dat u obliku, na primer, 2950mV. Da bi
se izbegla ova neodreenost koristi se princip tzv. naune notacije brojeva.
Nauna notacija je nain da se predstave brojevi samo sa vaeim znaajnim ciframa. Format brojeva u naunoj notaciji je oblika am, am-1... a2a1a010N, odnosno zapisuje se jedna celobrojna znaajna cifra levo (am) od decimalne
zapete i ostatak znaajnih cifara decimalnih vrednosti broja datih desno od decimalne zapete, pomnoen sa brojem 10
na stepen celog broja N. Ova notacija e biti pojanjena na predhodnom primeru izmerenog napona. Ako vrednost
napona od 2950 mV sadri tri znaajne cifre onda e prema naunoj notaciji ova vrednost biti prikazana kao 2,95103
mV, 2,95100V=2,95V, ili 2.9510-3kV. Po pravilu, ako nije poznata preciznost broja koji treba zapisati, onda treba
koristiti naunu notaciju.
Primeri naune notacije dati su u Tabeli 1.1. Podvuena
Tabela 1.1
nula (0) pokazuje da ona nije znaajna cifra, ali je upotrebljena da
Brojna
Broj
znaajnih
pokae gde se nalazi decimalna zapeta.
Nauna notacija
vrednost
cifara
esto postoji potreba da se konani rezultat merenja neke
34,750
5
3,4750101
veliine dobije izraunavanjem iz pojedinanih rezultata merenja
65200
3
6,52104
drugih veliina. Na primer, neka se meri otpornost otpornika tako
0,00894
3
8,94103
to je izmeren napon 4,38V i struja 5,26 mA na otporniku. Otpornost kao konani rezultat merenja dobija se iz Omovog zakona
123,734
6
1,23734102
kao odnos napona i struje. Kako se izraunata brojna vrednost
dobija sa velikim brojem decimalnih cifara, onda bi rezultat mogao biti zapisan proizvoljno ak sa pet decimalnih cifara, tj 4,38/5,26 = 832,699619... . Vidi se da je dobijeni broj mnogo precizniji nego li rezultati merenja napona i
struje, to je u pogledu tanosti izmerene otpornosti praktina besmislica, zato to je neodreenost izraunate vrednosti
na cifri najmanje teine (9 1) , odnosno izmeu 8 i 10 .
Prema tome, konani rezultat merenja otpornosti koji je dobijen izraunavanjem mora biti u granicama preciznosti dobijenih rezultata merenja napona i struje. U ovom sluaju rezultat e biti zaokruen na tri znaajne cifre, odnosno 0,833103 ili 0,833k, prema konvenciji u kojoj se cifra za kojom sledi broj od 0 do 4 zaokruuje na prvu
manju vrednost, a ako je izmeu 5 i 9, cifra se zaokruuje na prvu veu vrednost. Kako iza decimalne cifre 2 sledi broj
6, to se broj 2 zaokruuje na vrednost 3.
Da bi se jasnije shvatilo zato izraunata vrednost ne moe biti tanije prikazana od tanosti datih brojnih
vrednosti za izraunavanje moe posluiti sledei primer. Neka su brojne vrednosti napona i struje u granicama 0,01,
odnosno za napon od 4,37V do 4,39V a za struju od 5,25mA do 5,27mA. Prema datim podacima, vrednost najmanje i
najvee otpornosti iznosi 829,222 odnosno 836,190 . Razlika datih vrednosti iznosi 6,968 , to bi znailo da je
postignuta tanost 3,484 . Dakle, izraunata vrednost otpornosti bila bi korektno zapisana u datom primeru sa tri
znaajne cifre, odnosno 8333 , jer su podaci za napon i struju dati sa tri znaajne cifre, a podatak za greku sa jednom znaajnom cifrom. Ako je kod izraunavanja korieno vie rezultata merenja sa razliitim brojem znaajnih cifara, onda se dobijeni rezultat zaokruuje na vrednost koja je zapisana sa najmanjim brojem teinskih cifara meu
datim mernim podacima.
Pravila zaokruivanja i prikazivanja rezultata merenja. Pre prelaska na analizu konkretnih zadataka i metoda
obrade rezultata merenja, potrebno je ukazati na pravila zaokruivanja i prikazivanja brojnih vrednosti konanih rezultata obrade mernih informacija. Kod zaokruivanja brojeva osnovni stav je da brojne vrednosti rezultata merenja
moraju biti prikazane tako da se zavravaju decimalnim cifrom iste teine kojom je prikazana i vrednost njegove
greke. Vei broj teinskih cifara je nesvrsishodan, jer se neodreenost rezultata, odreenog grekom, pri tome ne popravlja. Smanjenjem teinskih cifara neodreenost rezultata merenja se poveava.
Konano, kod zaokruivanja konanih rezultata izraunavanja primenjuju se sledea pravila:
1) Greka se u konanom obliku daje sa jednom ili dve znaajne cifere. Dve znaajne cifre u oceni greke
koriste se samo kod izuzetno tanih merenja, kao i u sluaju kada je cifra vee teine broja, kojim je prikazana greka, jednaka ili manja od tri;
2) Zaokruivanje rezultata merenja izvodi se tako da se on zavrava cifrom iste teine kao vrednost njegove
greke. Ako se decimalni deo vrednosti rezultata merenja zavrava sa nulama, onda se nule odbacuju
samo do one teinske vrednosti koja odgovara teini brojne vrednosti greke;
3) Ako je cifra vee teine u delu koji se odbacuje vea ili jednaka 5, a za njom slede cifre razliite od nule,
onda se poslednja cifra u rezultatu merenja poveava na vrednost 1;
4) Ako je cifra vee teine u delu koji se odbacuje manja od 5, onda se cifre koje ostaju ne menjaju; samo se
celobrojne cifre zamenjuju sa nulom, a u decimalni deo se odbacuje;
5) Ako je cifra koja se odbacuje jednaka 5, a cifre koje slede za njom neizvesne ili su nula, onda se poslednja
cifra broja ne menja, ako je parna, ili se zaokruuje na jedinicu ako je neparna.
Navedena pravila primenjuju se samo kod zaokruivanja konanih rezultata. Da se nebi u postupku izraunavanja izgubilo na tanosti, sva izraunavanja do zaokruivanja konano dobijenog rezultata izvode se i sa veim
brojem teinskih cifara.
I.2.4. Definisanje pojma merenje

Merenje, kao neraskidivi deo veoma razliitih oblika aktivnosti savremene civilizacije, teko se moe objasniti
jednom definicijom, koja bi imala univerzalno znaenje za svaku oblast primene. Zato se u literaturi pojavljuju razliite
neformalne definicije pojma merenja, zavisno od toga da li se polazi od postupka ostvarivanja merenja i/ili od cilja,
odnosno ishoda - rezultata merenja. Neke od definicija koje pretenduju da budu strogo nauno utemeljene polaze od
teorije pojma merenja, bilo kao isto filozofske ili kao empirijske kategorije, a razlike meu njima su oito prema
oblastima u kojima se merenja analiziraju.
Polazei od naina ostvarivanja mernog postupka, u literaturi se pojavljuju opte poznate neformalne definicije merenja u kojima je pojam merenje:
a) proces poreenja vrednosti fizike veliine sa veliinom uzete za jedinicu mere,
b) skup eksperimentalnih postupaka u cilju odreivanja vrednosti fizike veliine, ili
c) proces prikupljanja informacija iz fizikog sveta.
Definicija pod (b) prihvaena je i kao formalna (legalna) definicija merenja1.
Polazei i od cilja, odnosno rezultata mernog postupka kao merne informacije, poznate su i sledee takoe
neformalne definicije u kojima je pojam merenje:
a) proces u kome se osobine objekata ili dogaaja u realnom svetu prikazuju empirijski i objektivno brojevima, ili drugim simbolima, kako su te osobine opisane;
b) proces za dobijanje imformacija pomou eksperimentalnog uporeivanja merenih i poznatih veliina ili
signala, kojim se izvravaju neophodne logike operacije i prikazuju informacije u cifarski oblik;
c) nauno-tehniki postupak dobijanja informacija o vrednostima fizikih veliina, koje poseduju kvalitativne
i kvantitativne osobine;
U teorijskoj metrologiji prisutna je esto definicija pod (a) o kojoj se vode polemike uglavnom o znaenju
brojeva kojima se predstavljaju osobine i o empirijskom i objektivnom procesu merenja. Ako se u definiciji pod (c)
podrazumeva i proces procene rezultata merenja kao merne informacije, onda bi se ona mogla prihvatiti kao opta definicija. Pri tom se pod procenom podrazumevaju postupci za utvrivanje stepena "sigurnosti" (izvesnosti, verodostojnosti, pouzdanosti i sl.) rezultata merenja. Dakle, rezultat merenja iskazan brojem koji predstavlja vrednost merene
veliine, nije potpun ako ne sadri i podatke dobijene obradom rezultata merenja kao atribute kvaliteta mernog postupka.
Danas je vaea formalna definicija merenja data u Internacionalnom reniku osnovnih i optih termina u
Metrologiji1, koja polazi od cilja ostvarivanja mernog postupka, koja glasi:
Merenje je skup postupaka u cilju odreivanja vrednosti neke veliine1.
Dodatnom napomenom u citiranom reniku se konstatuje da ovi "postupci mogu biti automatizovani".
I.2.5 O veliinama
U prirodi je prisutan ogroman broj razliitih veliina. Formalno prihvaena definicija veliine glasi: Veliina
je osobina pojave, tela ili supstance, koja moe da se okarakterie kvalitativno i odredi kvantitativno.
U metrolokoj terminologiji za veliine se definiu i termini, kao to su:
sistem veliina,
osnovna veliina i
izvedena veliina.
1
International Vocabulary of Basic and General Terms in Metrology
Sistem veliina ini skup veliina, u optem smislu, koje su meusobno povezane definisanim relacijama.
Osnovna veliina je jedna od veliina koja je, u sistemu veliina, konvencionalno prihvaena kao funkcionalno nezavisna od bilo koje druge veliine. Na primer, za osnovnu veliinu u elektrotehnici odabrana je elektrina
struja, sa oznakom I, dok su u mehanici osnovne veliine duina, masa i vreme (L, M i T respektivno) sa kojima su
definisane sve ostale veliine-izvedene veliine.
Izvedena veliina je definisana, u sistemu veliina, kao veliina koje je u funkcionalnoj zavisnosti od osnovnih
veliina tog sistema. Kao primer izvedene veliine u elektromagnetnom sistemu veliina, gde su osnovne veliine
duina, masa, vreme i elektrina struja, moe biti koliina elektriciteta, Q, koja je funkcionalno okarakterisana kao proizvod osnovnih veliina elektrine struje i vremena t, odnosno Q=It.
Takoe, treba razlikovati pojmove kao to su: dimenzija veliine i veliina dimenzije.
Dimenzija veliine je izraz koji predstavlja neku veliinu iz sistema veliina kao proizvod stepenovanih inioca koji predstavljaju osnovne veliine sistema. Na primer dimenzija sile F je proizvod osnovnih veliina duine L i
mase M podeljen sa kvadratom vremena T2, odnosno F=LMT2.
Veliina dimenzije ili bezdimenziona veliina jeste veliina u dimenzionalnom izrazu kod koga su svi eksponenti dimenzija osnovnih veliina svedeni na nulu.
Dominantno mesto meu veliinama u prirodi imaju fizike veliine za koje, naravno, vae predhodne definicije. Kako sve fizike veliine ispunjavaju uslov da se mogu uporeivati (meriti), to uglavnom nose naziv merene
veliine.
Merena veliina je pojedinana veliina koja se meri.
Sa stanovita metrologije, sve one veliine koje imaju univerzalnu osobinu da se mogu meriti odgovarajuim
jedinicama mere su univerzalne veliine. Sem ovih veliina kao mera vrednosti odreenih osobina, postoje i takve
vrednosti koje se objektivnim postupcima ne mogu meriti niti brojno iskazivati, jer se njihove osobine mogu iskazivati
samo kvalitativno, ali ne i kvantitativno. Kao to je ve pomenuto u uvodnom poglavlju to su navedene vrednosti estetike, umetnosti, intelekta i sl.
Merene fizike veliine po svojoj prirodi pojavljuju se kao kontinualne (neprekidne) i diskretne (isprekidane)
veliine. U nekim granama tehnike, kao to je najee u elektronici, ovakva podela odgovara analognim i digitalnim
elektrinim signalima, respektivno.
Kontinualne ili analogne veliine su one veliine koje u konanom domenu njihovih vrednosti mogu imati
beskonano mnogo razliitih vrednosti sa beskonano malim priratajima, dok diskretne veliine imaju u datom intervalu odreene razliite vrednosti sa konanim priratajima; najmanji mogui konani prirataj neke veliine jeste elementarni kvant. Meusobne zavisnosti pojedinih veliina mogu imati, takoe, kontinualni i diskretni karakter i matematiki se predstavljaju neprekidnim ili diskretnim funkcijama.
Odgovarajuim jedinicama mere, vrednost svake merene veliine XV moe se predstaviti kao proizvod faktora
srazmere k i jedinice mere X0, odnosno
(1.2)
XV = kX0.
Faktor srazmere k pokazuje koliko puta je jedinica mere sadrana u brojnoj vrednosti date merene veliine i
upravo predstavlja iskazani rezultat merenja veliine XV. U literaturi, izraz (1.2) predstavlja osnovnu relaciju
metrologije koja se iskazuje drugaijim simbolima, na sledei nain:
M={M}x[M],
(1.3)
gde su: M - merena veliina, {M} - brojna vrednost merene veliine i [M] - jedinica mere merene veliine.
Brojna vrednost merene veliine {M} predstavlja rezultat merenja koji se prema formalnoj definiciji iskazuje
kao "vrednost pripisana merenoj veliini, dobijene merenjem".
Isto tako, po definiciji, jedinica mere [M] je odreena vrednost, definisana i konvencijonalno prihvaena, sa
kojom se uporeuju druge veliine iste prirode da bi se prikazale njihove vrednosti u odnosu na takvu veliinu.
Rezultat merenja {M} sa pripadajuom jedinicom mere [M] iskazuje se u odgovarajuem brojnom sistemu
preko osnovne relacije metrologije (1.3). Konvencionalni brojni sistem sa osnovom 10, koji je najire u primeni,
poznat je kao decimalni brojni sistem, za razliku od drugih brojnih sistema (binarni, oktalni, heksadecimalni i dr.) koji
se koriste u raunarskoj tehnici za prikaz, obradu i prenos digitalno kodiranih podataka.
Tanost merenja (poreenja), odnosno greka merenja, predstavlja stepen ili meru odstupanja (razlike) rezultata merenja od prave vrednosti merene veliine. Kod ponovljenog niza merenja jedne iste veliine, pod uslovno istim
referentnim uslovima ambijenta, umesto pojma tanosti koristi se statistiki pojam nesigurnosti procenjenog rezultata
merenja. Komponente nesigurnosti za konkretne sluajeve merenja odreuju se primenom statistikih metoda i kriterijuma pri obradi niza ostvarenih rezultata merenja kao sluajno promenljivih pojava-dogaaja. Temeljnija analiza pojmova tanosti i nesigurnosti sledi u narednim poglavljima.
Jedinica mere je uslovljeno uzeta i sa datom tanou odreena vrednost jedne veliine, sa kojom se u postupku merenja porede vrednosti druge veliine iste vrste.
10
I.3. Sistem mernih jedinica

U praksi postoji veliki broj mernih jedinica razliitih fizikih veliina, koji se procenjuje na oko osamstotina
(800). Nezavisno definisanje svake jedinice ponaosob dovelo bi do vrlo glomaznog, nepreglednog i nepogodnog sistema za praktine primene. Cilj je da se odabere takav sistem jedinica, kod koga bi nekoliko veliina bilo uslovno odabrano za osnovne jedinice, a ostale bi se preko relacija sa osnovnim jedinicama odreivale kao izvedene jedinice.
Saglasno klasifikaciji veliina analogno su definisani i metroloki termini mernih jedinica kao:
sistem jedinica,
osnovna jedinica i
izvedena jedinica.
Sistem mernih jedinica je skup osnovnih jedinica, zajedno sa izvedenim jedinicama, koje su definisane u
skladu sa datim pravilima, za dati sistem veliina.
Osnovna jedinica je jedinica merenja osnovne veliine u datom sistemu veliina. Drugim reima, osnovne jedinice su odabrane jedinine vrednosti osnovnih veliina koje su definisane i materijalizovane sa vrhunskim metrolokim
karakteristikama njihove reprodukcije.
Izvedena jedinica je jedinica merenja izvedene veliine u datom sistemu veliina. Dobijaju se iz osnovnih jedinica preko odreenih algebarskih relacija koje povezuju vrednosti odgovarajuih veliina.
Razvoj prirodnih nauka, a posebno atomske fizike, omoguio je da se pri definisanju jedinica mera ostvari osnovna ideja da skoro sve osnovne jedinice budu definisane stabilnim, fundamentalnim invarijantnim prirodnim pojavama (fizikim konstantama); izuzetak je jedinica mase (kilogram), ija je definicija ostala konvencionalna.
Praktino je pokazano da je najmanji potreban broj jedinica uzet za osnovne (O) odreen kao razlika broja
veliina (Q) i broja nezavisnih relacija (P) kojima se analitiki moe predstaviti odreena oblast, odnosno,
O= Q-P.
(1.4)
Tako na primer, u oblasti mehanike postoji Q=39 veliina sa kojim se realizuje P=36 nezavisnih jednaina, pa
je, prema tome, najmanji mogui broj osnovnih jedinica O=3. To su, kao to je poznato, jedinice veliina za duinumetar (m), za masu-kilogram (kg) i za vreme-sekunda (s). Otuda, poznat u istoriji, i naziv MKS sistem jedinica (Metar,
Kilogram, Sekunda), koji se razlikuje od prvobitnog CGS sistema jedinica u jedinicama duine i mase (Centimetar,
Gram, Sekunda).
Kako se ovim jedinicama mera ne iskazuje i priroda veliina u oblasti elektromagnetizma, koja je generalno
utemeljena Maxwell-ovim jednainama makroskopskog elektromagnetnog polja u nepokretnim sredinama, to je odlueno da se MKS sistemu jedinica pridoda i etvrta jedinica - kao mera jaine elektrine struje - amper (A). Tako je za
oblast elektromagnetizma uveden MKS(A) sistem mernih jedinica.
Uporedo sa razvojem nauke i tehnologije, usavravali su se i merni sistemi jedinica kao fundamenti
metrologije. Poznata su dva osnovna i praktina sistema jedinica: apsolutni i koherentni sistem jedinica.
Apsolutni sistem jedinica je takav sistem kod koga su jedinice svih veliina definisane iskljuivo preko jedinica duine, mase i vremena, koje su i osnovne jedinice tog sistema (na primer, elektromagnetni CGS sistem). Takve
jedinice nosile su naziv apsolutne zato to, nezavisno od materije, njihove dimenzije mogle su biti definisane jedino
isto teorijskim razmatranjima, ali ne i praktino.
Koherentni (ili skladni) sistem je sistem jedinica merenja kod koga su sve izvedene jedinice koherentne, odnosno koje mogu da se izraze kao proizvod faktora proporcionalnosti i stepenovanih osnovnih jedinica.
Dakle, izvedene jedinice u koherentnom sistemu dobijaju se iz dimenzionih jednaina, zamenjujui u njima
svaku dimenziju osnovnom jedinicom. Ovaj sistem se pokazao kao najjednostavniji i najpodesniji zbog ega je
iskljuivo i danas u primeni.
* * *
Zadatak: Primenom dimenzionih jednaina, prikazati u koherentnom sistemu jedinica izvedene jedinice za elektrinu otpornost, [], i elektrini napon, [V].
Reenje: Koristei relaciju za mehaniki rad A kao proizvod veliina sile F i puta l, koji se izvri na otporniku R kroz koji
protie struja I u vremenu t , moe se napisati sledea dimenziona relacija izmeu rada A i osnovnih veliina mase M,
duine L i vremena T, kao
A=F L=M L2 T-2=RI 2T.
Veliina otpornosti R je u tom sluaju data izrazom
R=ML2T -3I -2,
odakle se zamenom jedinica osnovnih veliina, dobija koherentna jedinica elektrine otpornosti data relacijom
[]=[kg][m2][s-3][A-2].
Iz date relacije, izraz za koherentnu izvedenu jedinicu elektrinog napona dobija se koristei prosto Omov zakon
U=RI, to jest:
[V] = [][A]= [kg][m2][s-3][A-1].
Primenom slianog postupka kao u predhodnom zadatku, mogu se dobiti koherentne izvedene jedinice i ostalih elektromagnetnih veliina. U tabeli T1.2, dati su primeri izvedenih jedinica elektromagnetnih veliina sa ozna-
11
kama, nazivima, relacijama po definiciji i koherentni izrazi. Odabrane su veliine ije jedinice nose naziv po imenima
znamenitih naunika u oblasti elektromagnetike.
Tabela T1.2
VELIINA (OZNAKA)
Koliina naelektrisanja (Q)
Elektrini napon (U)
Elektrina kapacitivnost (C)
Elektrina otpornost (R)
Magnetni fluks ()
Magnetna indukcija (B)
Induktivnost (L)
Izvedena merna
jedinica, SI
Naziv
Relacija po
definiciji
C
V
F
Wb
T
H
kulon
volt
farad
om
veber
tesla
henri
As
WA-1
CV-1
VA-1
Vs
Wbm-2
WbA-1
Koherentni
izraz
sA
m2kgs-3A-1
m-2kg-1s4A2
m2kgs-3A-2
m2kgs-2A-1
kgs-2A-1
m2kgs-2A-2
* * *
I. 3. 1. Meunarodni sistem mernih jedinica (SI)

Meunarodni sistem jedinica je savremena verzija metrikog sistema koji pored etiri osnovne jedinice MKSA
sistema sadri jo tri osnovne jedinice. Radi unifikacije metoda merenja u nauci, industriji i prometu roba i usluga na
irem meunarodnom planu, 9. Generalna konferencija za tegove i mere je 1948. godine donela odluku o pokretanju
postupka "izrade preporuke za uspostavljanje praktinog sistema mernih jedinica koji bi bio prihvatljiv za sve zemlje
lanice Metarske konvencije", pod geslom iz 1875. godine: za sve narode i za sva vrenena.
Na 10. zasedanju CGPM (1954) Rezolucijom 6 i 14. zasedanju CGPM (1971) Rezolucijom 3. odlueno je da
se za osnovne jedinice tog "praktinog sistema jedinica" proglase sledeih sedam veliina: duina, masa, vreme, jaina
elektrine struje, termodinamika temperatura, koliina materije i svetlosna jaina.
Ovaj praktini sistem mernih jedinica je na 11. zasedanju CGPM (1960) godine proglaen za Meunarodni
sistem jedinica (Le Systeme International d'Unites - SI), koji je tada imao samo 6 osnovnih jedinica. Kasnije, 1971.
godine, pridodata je i sedma osnovna jedinica za koliinu materije. Pored osnovnih jedinica uvedene su i izvedene i
dopunske jedinice, decimalni umnoci, i delovi mernih jedinica, pravila pisanja i upotrebe oznaka mernih jedinica i
pravilima upotrebe predmetaka. Jugoslavija je bila esta zemlja sveta koja je Zakonom o mernim jedinicama i merilima
utvrdila obavezu upotrebe mernih jedinica SI sistema (1961.godine), koji je kasnije dopunjavan i usklaivan sa novim
preporukama meunarodnih metrolokih institucija.
Sa stanovita nauke smatra se da je ovakva podela jedinica SI sistema na tri klase (osnovne, izvedene i dopunske) proizvoljna, jer nije ustanovljena na jednoznaan nain posebno sa stanovita fizike. Meutim, Generalna konferencija CGPM uzimajui u obzir prednosti usvajanja praktinog i jedinstvenog sistema jedinica koji je prihvatljiv za
najvei broj lanica u meusobnim odnosima i u celom svetu, u kolstvu i nauci, odluila je da osnuje Meunarodni
sistem jedinica SI sa sedam tano definisanih jedinica (Tabela 1), koje se sporazumno sa stanovita dimenzija smatraju
nezavisnim.
Sve tri klase jedinica SI sistema ine koherentni sistem jedinica, tj. jedinica uzajamno povezanih pravilima
mnoenja i deljenja, bez brojnog faktora. Bitna osobina ovog sistema je to svaka fizika veliina ima samo jednu jedinicu SI, iako se ime jedinice moe iskazati razliito, to ne vai i obrnuto, tj. da isto ime jedinice moe da odgovara
nekolicini drugih razliitih veliina. Isto tako postoji niz predmetaka, pod nazivom SI predmetci, kojima se predstavljaju decimalni umnoci i decimalni delovi jedinica SI sistema. Umnoci i delovi jedinica SI koji se obrazuju pomou predmetaka SI moraju da se oznae punim nazivom umnoaka i delova jedinica SI da bi se u pravom smislu rei
razlikovali od samog koherentnog skupa jedinica SI.
Sistem mernih veliina koji se koristi zajedno sa mernim jedinicama utvren je serijom meunarodnih standarda o veliinama i jedinicama kojima se bavi Tehniki komitet 12. Meunarodne organizacije za standardizaciju (International Organization for Standardization/Technical Committee 12 - ISO/TC 12) sa seditem u enevi. Ovim standardima, ISO je usvojio sistem fizikih veliina koji je u skladu sa Meunarodnim sistemom jedinica.
U naoj bivoj dravi (FNRJ) je 1961. godine donet Zakon o mernim jedinicama i merilima (Sl. list FNRJ, br.
45/61), kojim je bilo propisano da se za merenje u javnim delatnostima mogu koristiti samo jedinice SI sistema. Kasnije
je, u skladu sa razvojem SI sistema jedinica, ovaj zakon na predlog dravnih organa i strunih tela inoviran i dopunjavan (Sl. list SFRJ, br. 13/76. i Sl. list SFRJ, br.74/80.). Danas je kod nas na snazi Zakon o mernim jedinicama i merilima, objavljen u Sl. listu SRJ, br. 80/94, od 1994.godine, koji se sastoji iz sedam osnovnih jedinica (Tabela 1.3), dve
dodatne jedinice (radijan za ravanski ugao i steradijan za prostorni ugao) i niza izvedenih jedinica. Izvedene jedinice
se obrazuju pomou algebarskih operacija mnoenja i delenja osnovnih jedinica.
Razvoj prirodnih nauka, posebno atomske i kvantne fizike, omoguio je da se pri definisanju jedinica ostvari
osnovna ideja da sve osnovne jedinice budu zasnovane na stabilnim, fundamentalnim prirodnim pojavama - prirodnim
12
konstantama koje su nezavisne od atoma i supstance i nepromenljive u vremenu i prostoru. Izuzetak je kilogram, ija je
definicija do danas ostala konvencionalna.
Osnovne prednosti Meunarodnog sistema jedinica su, prema tome, sledee:
unifikacija jedinica fizikih veliina,
univerzalnost (sveobuhvatnost fundamentalnih i primenjenih nauka i potrebe proizvodnje, trita i saobraaja),
praktina primenljivost,
koherentnost izvedenih jedinica i
jednostavnost analitikog prikaza relacija.
Veliina
duina
masa
vreme
jaina elektrine struje
termodinamika temperatura
svetlosna jaina
koliina materije
Tabela 1.3: Osnovne jedinice SI sistema

Osnovna jedinica SI
Godina proglaenja od
Naziv
Oznaka
CGPM
me ta r
m
1889, 1927, 1960, 1983
k ilo g r a m
kg
1889, 1960
sekunda
s
1960, 1967
a mp e r
A
1948
k e lv in
K
1967
k a n d e la
cd
1971
mo l
mol
1948, 1967, 1979
I.3.2. Legalne definicje osnovnih i dopunskih jedinica SI sistema

a) Osnovne jedinice
1. Jedinica duine - METAR (m)
Prva definicija metra datira od 1889. godine (1. CGPM), koja je bila zasnovana na meunarodnom prototipu
od platine i iridijuma. Ovakav prototip metra se danas uva kao muzejski eksponat u Meunarodnom birou za tegove i
mere u uslovima koji su jo tada utvreni. Na 11. zasedanju CGPM (1960) uvedena je nova definicija metra koja je
zasnovana na talasnoj duini zraenja kriptona 86.
Legalna definicija metra, koja je zasnovana na tanijem i pouzdanijem merenju vremenskog intervala, usvojena na 17. zasedanju CGPM (1983) glasi:
METAR je duina putanje koju u vakuumu pree svetlost za vreme od 1/299 792 458 sekunde.
Nesigurnost odreivanja metra u direktnoj je vezi sa nesigurnou merenja vremenskog intervala od 3,33564...
x109 sekunde.
3. Jedinica mase - KILOGRAM (kg)
Definicija kilograma usvojena na 1. zasedanju CGPM (1889) i danas je na snazi i glasi:
Nesigurnost odreivanja kilograma je reda 1x108.
KILOGRAM je jednak masi meunarodnog prototipa kilograma.
3. Jedinica vremena - SEKUNDA (s)
Sve do 1967. godine jedinica za vreme sekunda bila je definisana kao 1/86 400 deo srednjeg sunanog dana.
Meutim, zbog nepravilnosti u rotaciji Zemlje, Meunarodna astronomska unija je predloila novu definiciju sekunde
na bazi tropske godine (vreme izmeu dve uzastopne prolene ravnodnevnice), koju je 11. CGPM (1960) usvojila. Pojava kvantnih oscilatora kojima se pouzdanije i tanije moe definisati vremenski interval uslovila je uvoenje nove
definicije sekunde, koja je usvojena na 13. CGPM (1967) kao:
SEKUNDA je trajanje od 9 192 631 770 perioda zraenja koje odgovara prelazu izmeu dva hiperfina
nivoa osnovnog stanja atoma cezijuma 133.
Nesigurnost reprodukcije frekvencije cezijumskog oscilatora je bolja od 5x1013, to predstavlja vrhunsku
metroloku sigurnost jedne fizike veliine.
13
4. Jedinica jaine elektrine struje AMPER (A)

Definicija ampera usvojena je na 9. zasedanju CGPM 1948. godine i glasi:
AMPER je jaina stalne elektrine struje koja kada protie kroz dva beskonano duga pravolinijska
provodnika zanemarljivog poprenog preseka na rastojanju od 1 m, u vakuumu, izaziva izmeu njih
elektrodinamiku silu 2x107njutna po metru duine.
Ovde e se dati samo definicija ampera ne ulazei u praktine probleme realizacije mernih sredstava za reprodukciju ove merne jedinice, poto e se o materijalizaciji i reprodukciji jedinica u oblasti elektromagnetizma dati detaljnija analiza kasnije.
5. Jedinica za termodinamiku temperaturu - KELVIN (K)
Prva meunarodna temperaturna skala usvojena je na 7. zasedanju CGPM (1927), kojom je 1oC odreen
razlikom temperature topljenja leda (t=0oC) i kljuanja vode (1000C). Temperaturna skala od -183oC do +1063oC realizovana je pomou etiri referentne take:
1. taka kljuanja kiseonika (-183oC),
2. taka kljuanja sumpora (445oC),
3. taka topljenja srebra (962oC) i
4. taka topljenja zlata (1063oC)
Ova temperaturna skala izmenjena je na 9.zasedanju CGPM (1948) tako to su referentne temperaturne take
ostale iste ali su primenjene na druge materije. Poslednja legalna definicija za jedinicu termodinamike temperature,
kada se za jedinicu termodinamike temperature umesto Celzijusa uvodi Kelvin, usvojena je na 10. zasedanju CGPM
(1954) koja glasi:
KELVIN je termodinamika temperatura koja iznosi 1/273,16 termodinamike
temperature trojne take vode.
Trojna taka vode kao ravnotena taka vrstog, tekueg i gasnog stanja vode pri odreenom pritisku moe
reprodukovati temperaturu od 273,16 K sa grekom 0,0001K, to odgovara relativnoj nesigurnosti reprodukcije od
4 x107; to je znatno bolje nego li to je sluaj u fundamentalnoj metrologiji elektrinih veliina.
Na 11. zasedanju CGPM (1960) uvodi se umesto "Meunarodne temperaturne skale 1948" naziv "Meunarodne praktine temperatuirne skale 1948". Time je ukazano na nepodudarnost ove temperaturne skale sa termodinamikom skalom. Taka topljenja leda zamenjena je trojnom takom vode (0,01oC), a taka kljuanja sumpora takom topljenja cinka ( 420oC). Na 13. zasedanju CGPM (1968) usvaja se "Meunarodna praktina temperatuirna
skala 1968" (International Practical Temperature Scale of 1968 - IPTS-68) koja se proiruje na nii temperaturni opseg
sa pet referentnih taaka od -183oC do temperature trojne take vodonika (13,81 K) pri normalnom pritisku
p=101325Pa.
6. Jedinica za svetlosnu jainu - KANDELA (cd)
Jedinice svetlosne jaine zasnovane na etalonima sa plamenom ili sa usijanim vlaknom (svee), primenjivane
do 1948. godine, zamenjene su "novom sveom" na bazi luminacije Plankovog izvora zraenja (crnog tela) na temperaturi ovravanja platine, nazvane kandela, kao nove jedinice za jainu svetlosti usvojene na 9. zasedanju CGPM
(1948). Zbog problema u eksperimentalnoj realizaciji Plankovog izvora zraenja pri visokim temperaturama i sa pojavom novih mogunosti merenja snage optikih zraenja (radiometrije), na 16. zasedanju CGPM (1979) usvojena je
nova definicija:
KANDELA je svetlosna jaina izvora koji u odreenom pravcu emituje monohromatsko zraenje
frekvencije 540x1012 herza, ija je energetska jaina u tom pravcu 1/683 vata po steradijanu.
7. Jedinica za koliinu materije MOL (mol)
Koliina materije, kao fizika veliina, iskazuje meru postojanja materije iskazane masom, zapreminom ili
brojem nekih elementarnih komada (estica) te materije. U veini sluajeva to su homogene materije koje se sastoje od
estica istih osobina - molekula. Prema tome, broj molekula neke materije predstavlja koliinu materije.
Generalna konferencija za tegove i mere do kraja 1970. godine nije se bavila jedinicama brojnih veliina kao
to je koliina materije, tako da se ove veliine nisu ni pojavljivale u nacionalnim normativnim aktima. Do tih godina
bile su samo preporuke Meunarodne unije za istu i primenjenu fiziku (IUPAP) i takve unije za hemiju (IUPAC). Na
predlog komisije SUN (Commision on Symbols, Unites and Nomenclature-IUPAP), CGPM je 1957. godine prihvatila
MOL je koliina materije (substance) koja sadri isti broj elementarnih
jedinki koliko ima atoma u 0,012 kilograma ugljenika 12C.
14
ovu definiciju jedinice koliine materije "mol" koja glasi: Mol je koliina materije koja sadri toliki broj molekula (ili
jona, atoma elektrona) koliko ima atoma u 16 grama istog izotopa kiseonika 16O. Sledee godine je umesto kiseonika
za koliinu materije prihvaen ugljenik 12C, pa je danas legalna definicija mola koja je usvojena na 14. zasedanju
CGPM (1971) sledea:
Treba ovde napomenuti da je jo aprila 1967. godine Savetodavni odbor za jedinice Meunarodnog komiteta
za tegove i mere preporuio Meunarodnom komitetu (BIPM) da se mol prema datoj definiciji uvede kao sedma jedinica SI sistema, to tada nije prihvaeno verovatno iz razloga to se smatralo da je jedinica kilogram dovoljna za definisanje koliine materije. Tek posle etiri godine ovaj predlog je prihvaen.
a) Dopunske jedinice
Dopunske jedinice SI sistema su jedinica veliine ugla u
ravni i jedinica veliine ugla u prostoru date u Tabeli 1.4, koje su
usvojene na 11. Zasedanju GCPM (1960). To su bezdimenzione
veliine, tako da su i njihove izvedene jedinice bez dimenzija.
Dopunske jedinice mogu, ali ne moraju, da se primenjuju u izrazima za izvedene jedinice, kako bi se jasnije uoavala
razlika izmeu bezdimenzionih veliina, a koje su po svojoj prirodi razliite.
Tabela 1.4: Dopunske jedinice SI sistema

Dopunske jedinice SI
Veliine
Naziv
Oznaka
ugao u ravni
radijan
rad
prostorni ugao
steradijan
sr
b) Izvedene jedinice
Izvedene merne jedinice su sve ostale merne jedinice u legalnoj upotrebi do kojih se iz osnovnih jedinica
dolazi preko relacija mnoenja i delenja (na primer, jedinica elektrinog napona V je m2kgs3A1). Takve jedinice
nose naziv prema primenjenim osnovnim jedinicama (na primer, za jainu magnetskog polja jedinica ima naziv amper
po metru -Am1). Vei broj izvedenih jedinica imaju specifian naziv ( kao na primer, jedinica za merenje kapacitivnosti Farad) od kojih se dalje mogu izvoditi druge izvedene jedinice (na primer, za dielektrinu propustljivost izvedena
jedinica je farad po metru-Fm1). Na osnovu toga, izvedene jedinice se dalje mogu razvrstati prema tome da li su im
naziv i oznaka posebno dati ili su iskazani iskljuivo preko osnovnih jedinica SI, ili kombinovano, kao to se vidi iz
napred navedenih primera. Ilustrativni pregled relacija izmeu osnovnih i nekih izvedenih jedinica SI sistema sa svojim
specifinim nazivima i oznakama prikazan je ematski na sl.1 u Prilogu.
Pored osnovnih jedinica prikazane su dopunske jedinice za ravanski i prostorni ugao preko kojih su definisane
izvedene jedinice za svetlosni fluks i osvetljaj. Relacije mnoenja i delenja prikazane su punim i isprekidanim linijama
za direktnu i inverznu proporcionalnost, respektivno. Neke od izvedenih jedinica iskazane su pomou osnovnih mernih
jedinica i mernih jedinica sa posebnim nazivom i simbolom (na primer, jedinica elektrinog polja nosi naziv volt po
metru - V/m, gde je volt posebni naziv izvedene jedinice, a metar osnovna jedinica).
Meunarodni komitet za tegove i mere odobrio je upotrebu izvestan broj mernih jedinica izvan SI sistema jedinica, koje su jo uvek rasprostranjene u primeni i imaju poseban znaaj. To su jedinice za:
vreme (minut: min=60 s, as-h=60 min=3600 s i dan: d=24h=86400 s),
zapreminu (litar: l ili L=1 dm3=103m3),
masu (tona: t=103kg) i
ugao u ravni (stepen: 1o=/180 rad, minut: 1'=(1/60)o=/10800 rad, sekunda:
1"=(1/60)'=/648000 rad).
U specijalizovanim oblastima korisna je upotreba i nekih posebnih jedinica, kao to su elektronvolt (eV) i jedinica atomske mase (ajm), ije se vrednosti moraju eksperimentalno odreivati tako da nisu tano poznate.
Zbog rasprostranjene upotrebe u nekim zemljama i pojedinim oblastima procenjeno je da neke jedinice mogu i
dalje da se koriste kao privremene dok se ne utvrdi da njihova upotreba nije vie neophodna. To su, na primer, jedinice
za duinu morska milja, angstrem, za povrinu ar, hektar, za pritisak bar, itd.
Skup od sedam osnovnih jedinica pokriva sve poznate oblasti merenja koje se mogu podeliti u pet znaajnih
podoblasti veliina (podsistema SI), kao to je prikazano u Tabeli 1.5.
Oblasti primene
mehanika
elektromagnetika
termodinamika
optika
molekularna fizika
Tabela 1.5. Oblasti podsistema SI

Osnovne jedinice,
Naziv
SI
m,kg,s
MKS
m,kg,s, A
MKS A
m, kg, s, K
MKS K
m,kg,s,cd
MKS cd
m,kg,s, mol
MKS mol
15
I.4. Materijalizacija jedinica mera u MKSA sistemu

Materijalizacija jedinica SI sistema jedinica u neposrednoj je vezi sa stepenom razvoja odreene oblasti. Fundamentalne zakonitosti u oblasti elektromagnetizma zasnivaju se na uzajamnom dejstvu mehanikih sila izmeu parova
naelektrisanja, magneta i elektrinih struja (Kulonov zakon, 1785 i Amperov zakon, 1820). Time je oblast elektromagnetizma bila vrsto oslonjena na zakonima u oblasti mehanike, tako da je bilo neophodno uvesti novu elektrinu
veliinu za jedinicu mere kojom bi se priroda elektriciteta jasnije predstavila. Tako je nastala prva elektrina jedinica
koliine elektriciteta - kulon, ali se tada pojavio problem uvoenja zajednikog sistema jedinica u oblasti mehanike i
elektromagnetizma. U sistemu jedinica SI, ovaj problem razreen je uvoenjem jedinice za jainu elektrine struje, Amper, ija se definicija zasniva na uspostavljanju direktne veze izmeu mehanike sile i jaine elektrine struje preko
dielektrine konstante i magnetne propustljivosti vakuuma (0 i 0), odnosno brzine svetlosti (c0), kao prirodnih kontanti, koje su tano odreene.
Prema tome, potpuni sistem jedinica u oblasti elektromagnetizma jeste MKSA sistem jedinica koji je danas na
snazi. Za materijalizaciju izvedenih jedinica kao to su Om () i Volt (V), koristi se prirodna konstanta odnosa Plankove konstante i kvanta nalektrisanja - elektrona (h/e).
Relacije izmeu navedenih prirodnih konstanti i materijalizovanih osnovnih (m, kg, s i A) i bitnih izvedenih
jedinica ( i V) MKSA sistema ilustrativno su prikazane na sl.1.4, na kojoj su pored oznaka jedinica date i procenjene
nesigurnosti njihove reprodukcije u odnosu na apsolutnu tanost (nultu nesigurnost) odreivanja vrednosti prirodnih
konstanti. Vrednosti fundamentalnih konstanti u elektromagnetici prikazane su u Tabeli 1 u Prilogu.
Osnovne jedinice su materijalizovane prema datim definicijama, dok su date izvedene jedinice za elektrinu
otpornost i napon materijalizovane pomou standarda kapacitivnosti (Thompson-Lampard-ov kondenzator) i naponskog standarada (Josephson-ov napon). Naravno, postoje i druge materijalizovane elektrine jedinice za induktivnost
henri (H) i kapacitivnosti farad (F) kao sekundarni ili radni standardi.
Ako su brzina svetlosti u vakuumu c=299792458 ms1 i magnetska propustljivost vakuuma 0=4107 NA2
uzete sa nultom relativnom nesigurnou, onda je i dielektrina konstanta 0=01c-2 odreena apsolutno sigurno. Nesigurnosti osnovnih i izvedenih jedinica MKSA sistema sa sl.1.4. rezultat su nesigurnosti metoda za prelaz sa vrednosti
fizikih konstanti na vrednost datih jedinica. Oigledno je da meu materijalizovanim jedinicama elektrinih veliina
najmanju nesigurnost materijalizacije danas ima jedinica elektrine otpornosti, zahvaljujui stabilnosti materijalizacije
raunskog kondenzatora.
c0
[A]=[][V]
[m]
(4x109)
0
[kg]
(1x108)
0
[s]
(1x1013)
Strujna vaga
(3x106)
Raunski
kondenzator
(1x107)
Josephson-ov
naponski standard
(1x108)
h/e
Prirodne konstante
Sl.1.4. Relacije izmeu prirodnih konstanti i

materijalizovanih jedinica MKSA sistema
[A]
(3x106)
[]
(1x107)
[V]
(3x106)
16
I.4.1. Materijalizacija jedinice elektrine struje-ampera

Jaina struje u SI sistemu jedinica definisana je na bazi uzajamnog dejstva struja kroz dva provodnika prema
Ampr-ovom zakonu (1820.god) kojim je utvrena jednoznana veza izmeu elektromagnetne sile izmeu provodnika
i struja kroz provodnike. Pojava ove sile rezultat je dejstva magnetnog polja koje stvara jedan od provodnika sa strujom
(Oersted-ov zakon, 1819.god.) na pokretna slobodna naelektrisanja u drugom provodniku (Lorentz-ova sila). U teorijskoj elektromagnetici, jaina, pravac i smer elektromagnetske sile (dF) izmeu elemenata provodnika (dl1 i dl2) sa strujom (I1 i I2) odreeni su prema sl.1.5 vektorskim proizvodom
dB
I2
dl2
I1
dF2 = I dl 2 x dB1 ( I 1 ) ,
(1.4)
gde je indukcija magnetnog polja izazvana strujom I1, prema AmprLaplace-ovom zakonu,
dl x r
dB1 = 0 I 1 1 3 ,
4
r
dF
(1.5)
odnosno,
dl x(dl x r )
dF1 = 0 I1 I 2 2 3 1
4
r
dl1
(1.6)
Diferencijalni oblik sile u relaciji (1.4) moe se na osnovu Maksvelove teorije o zatvorenoj strujnoj konturi izvesti u obliku
dl 2 r dl dl
0
(1.7)
F=
I1 I 2 dl 1 3 r 1 3 2 .
4
r
r
l1 l2
Sl.1.5.
Kako je prvi lan pod integralom u jednaini (1.7) jednak nuli, to se dobija opti oblik relacije za silu kao
r r
r
0
r d l1 d l 2
.
(1.8)
F = I1 I 2r
4
r3
Ako se u konkretnom sluaju posmatra sistem pravolinijskih paralelnih provodnika na konstantnom rastojanju
(sl.1.6), onda je
r r
r r r
d l1 d l 2 = dl 1 dl 2 i r = r1 r 2 ,
tako da je apsolutna vrednost sile izmeu provodnika sa strujom po pravcu a, prema relaciji (1.8)
r
sin
(1.9)
F = 0 I 1 I 2 dl 1 2 dl 2 .
4
l1
l2 r
y
I1
dl1
r1
I2
dl2
r2
x
a
Sl. 1.6.
Kako je r2= y2 + a2 i dl1 = dy, to se izraz (1.9) moe napisati u obliku
3 / 2
+
r
2
F = 0 I 1 I 2 dl 2 a a 2 + y 2
dy = 0 I 1 I 2 dl 2 .
4
4
a
Prema tome, sila je proporcionalna duini provodnika l2=l, tako da se dobija izraz za podunu silu izmeu provodnika
17
I I
= 0 1 2 .
2 a
l
Ako se u relaciji (1.10) zamene vrednosti za I1=I2=1A i a=1 m, dobija se da je
r
F
l
0
= 2 10 7 Nm 1 ,
2
(1.10)
(1.11)
to je u skladu sa datom definicijom ampera u SI sistemu jedinica.

Prema tome, odreivanje jaine elektrine struje svodi se na merenje mehanike sile koja se javlja izmeu dva
paralelno duga provodnika kroz koji protie struja od 1A, zanemarljivog poprenog preseka i na konstantnom rastojanju od 1 m, kao na sl. 1.7.
U uslovima fizike realnosti ovi uslovi (provodnik
beskonane duine i zanemarljivog poprenog preseka) ne
mogu biti ostvareni. Zato je iroko u primeni postupak za
1A
F=1x107
merenje ove sile izmeu kalemova odreene konstrukcije
1m
primenom tzv. strujnih vaga. Najpoznatija je Rayleigh-ova
7
F=1x10
1A
strujna vaga, koja se koristi u amerikom Nacionalnom birou
za standarde (NBS - National Bureau of Standards), iji je
1m
ematski prikaz dat na sl. 1.8.
Za postolje vage privrena su dva paralelna kalema
Sl.1.7.
induktivnosti (L1 i L2), a izmeu njih je za jedan krak vage
obeen pokretni kalem induktivnosti L3. U cilju poveanja osetljivosti vage, kalemovi su meusobno povezani tako da
kada gornji kalem privlai pokretni kalem, onda ga donji kalem odbija i obrnuto. Drugi krak vage uravnoteava se tegom mase m. Pre nego to se propusti struja kroz kalemove podesi se stanje ravnotee vage koje se kontrolie poloajem pokazivaa na nultu vrednost graduisane skale. Osetljivost skale vage moe se poveati primenom optikog zraka
kao pokazivaa na skali.
Kada se kroz kalemove, koji su povezani redno, propusti struja, onda dolazi do pojave sila koje pomeraju pokretni kalem tako da dolazi do neravnotee vage. Energija magnetnog polja sistema kalemova data je relacijom
1
1
W = I 2 ( L1 + L 2 + L 3 ) + I 2 ( M 12 + M 13 + M 23 ) = LI 2 + MI 2 ,
(1.12)
2
2
gde su L1+L2+L3=L - sopstvene induktivnosti svih kalemova, a M12+M13+M23=M - meusobne induktivnosti izmeu
pokretnog i nepokretnih kalemova. Sila F potrebna za ponovno uravnoteavanje vage jednaka je promeni energije W
sistema pri promeni poloaja pokretnog kalema za y, odnosno
W
1
2
2
F =
(1.13)
=
LI + MI .
y
y 2
Oigledno je da se pri promeni poloaja pokretnog kalema menjaju samo meusobne induktivnosti M13 i M23,
odnosno M, tako da se iz relacije (1.13) dobija izraz za silu
M
.
(1.14)
F =I2
y
Iz uslova ravnotee sile tega mase m pri ubrzanju zemljine tee g, Q =mg, i elektrine sile F, dobija se izraz za struju
+
y
dy
I
Sl.1.8 Rayleigh-eva strujna vaga
Q=mg
18
kroz kalemove u obliku
I =
mg
M / y
(1.15)
Vrednosti za m i g mogu se odrediti sa vrlo visokom tanou, a vrednost za W/y odreuje se raunskim
putem na bazi poznate geometrije sistema kalemova strujne vage. Naravno, u izrazu za meuinduktivnost ulazi i vrednost konstante magnetne propustljivosti 0, za koju se danas smatra da je odreena sa apsolutnom tanou.
Opisani tip strujne vage od znaaja je za jasnije teorijsko objanjenje principa rada. Za stvarnu reprodukciju
jedinice elektrine struje pogodniji su drugi tipovi strujnih vaga (Ayrton-Jones-ov tip) koji su danas u primeni u
vodeim metrolokim institucijama. Bitna karakteristika ovih tipova vaga je u primeni dvostrukog sloja namotaja
kalemova koji se postavljaju na oba kraka vage. Kalemovi su tako povezani da kada pokretni kalem na jednom kraku
vage deluje navie, onda pokretni kalem na drugom kraku vage deluje suprotno - nanie. Kada se smer struje promeni,
onda i sile menjaju svoje smerove, to znai da prilikom merenja treba uravnoteavati dvostruku silu pomou tega koji
se postavlja jednom na jedan, a drugi put na drugi krak vage. Materijalizacija i reprodukcija ampera ostvaruje se pomou strujne vage sa relativnom nesigurnou od 3x106, ili 3A/A.
U naporu da se pronau praktina reenja materijalizacije ampera koja bi dala bolje rezultate primenom Omovog zakona (I=U/R), dolo se na ideju da se elektrini napon direktno reprodukuje pomou Josephson-ovog efekta,
kojim se mogu postii nesigurnosti reda 108, a da se amper dobije iz jedinica standarda napona i otpornosti. Meutim,
kod realizacije ampera na ovaj nain i dalje se ostaje u granicama nesigurnosti koje se postiu strujnom vagom. Otkrie
kvantizacione Hall-ove otpornosti u dvodimenzijonalnim elektronskim gasovima (Taylor, 1976.god.) podstie razliite
metroloke laboratorije za realizaciju standarda otpornosti sa nesigurnou do 107.
Nove tendencije u materijalizaciji jedinice elektrine struje su na primeni materijalizovane otpornosti primenom raunskog kondenzatora. U tom sluaju, za razliku od klasinih strujnih vaga, postupak merenja iziskuje dva
uzastopna ciklusa.
U prvom ciklusu se tegom mase m uravnoteava sila F uzajamnog dejstva struja kroz dva kalema koja prema
relaciji (1.14) iznosi
M 12
.
(1.16)
F = mg = I 2
y
Zatim se jedan od kalemova bez struje premeta brzinom v = dy/dt, u odnosu na drugi kalem u kome tee struja. Pri
tome se u pokretnom kalemu indukuje elektromotorna sila
M 12
E =I
.
(1.17)
t
Iz relacija (1.16) i (1.17), sledi da je
mgv=IE,
(1.18)
ime je potvrena ekvivalencija mehanike i elektrine snage.
Struja I se odreuje iz pada napona na otporniku ija je vrednost obezbeena na bazi raunskog kondenzatora.
Brzina kretanja kalema pouzdano se moe odrediti laserskim interferometrom, a elektromotorna sila kompenzacionim
metodama primenom naponskih standarda kao to su Vestonove elije ili Josephson-ov kvantni efekat. Postignuta nesigurnost materijalizacije ampera ovim postupkom je 1107 (Kibble B.P: "J. Phys. E. Instrum.",1985).
Ako bi se jedinice napona i otpornosti mogle realizovati sa veim stepenom sigurnosti nego li jedinica amper
pomou strujne vage, namee se logina mogunost da se nova definicija ampera zasniva na kombinaciji Josephsonovog i Hall-ovog efekta, na emu su intezivno usmerena savremena istraivanja.
I.4.2. Materijalizacija jedinice elektrine otpornosti (oma)

Jedinicu elektrine otpornosti prvi put je materijalizovao Maxwell (1864.god.). To je bila otpornost ice ija je
vrednost odreena na bazi mehanikog sistema jedinica. Zbog problema kao to su temperaturna i mehanika nestabilnost i potekoa u transportu do drugih laboratorija, traena su reenja koja bi omoguila reprodukciju ove jedinice
nezavisno u razliitim laboratorijama. Tako je dolo do realizacije otpornosti ivinog stuba tano odreenih dimenzija
pri datoj temperaturi. Kasnije (poetak 19.veka) pojavljuju se i druge nacionalne laboratorije razvijenijih zemalja sa
svojim standardima otpornosti, koje su na osnovu meusobnih komparacija otpornosti od 1 ustanovile "Internacionalni
om" kao procenjenu vrednost. Obimne i sistematske interkomparacije otpornih standarda vodeih svetskih laboratorija
pojavljuju se u okviru BIPM, 1929. god. Tako je 1935. god. ustanovljena srednja vrednost internacionalnog oma na
bazi nacionalnih standarda otpornosti, (s).
U meuvremenu, dolo se do reenja da se jedinica otpornosti materijalizuje iz osnovnih jedinica, ija se vrednost utvruje preko dimenzija kalemova odreene induktivnosti ili meuinduktivnosti. Briljivim postupcima u merenjima fizikih dimenzija takozvane raunske induktivnosti dolo se do ekstremne sigurnosti reprodukcije oma, ak reda
106. Time je primenom odgovarajuih mernih kola (na primer, Campbell-ov most, 1925.), jedinica om odreena preko
raunske induktivnosti i jedinice vremena (sekunde) ija je relatina nesigurnost reprodukcije reda 210-6. Vrednost
standarda otpornosti odreena na ovaj nain razlikovala se od procenjene internacionalne vrednosti oma, pa se meu-
19
narodnim sporazumom od 1948. godine, uvodi zvanini "Apsolutni om" , ija je nesigurnost odreivanja bila bolja, ali
je vrednost oma bila vea (()=1,000495 ).
U nastojanju da se materijalizuje otporni standard stvarne vrednosti od 1, metrolozi su istraivali mogunost
primene kapacitivnih standarda ija bi se vrednost odreivala na bazi dimenzija kondenzatora. Iako su Ayrton i Perry
jo 1879. godine primenjivali raunski kondenzator, metroloka mogunost realizacije standarda kapacitivnosti pojavljuje se tek 1956. godine kada je Lampard iz australijskog metrolokog zavoda (National Standards LaboratoryNSL) objavio znaajnu teoremu kapacitivnosti specifinog sistema kondenzatora. Iste godine Lampard i Thompson
predlau pogodan oblik standarda kapacitivnosti koji se danas koristi u nekoliko vodeih nacionalnih metrolokih
zavoda. Ovaj standard poznat je kao Thompson-Lampard-ov raunski standard kapacitivnosti koji je danas u upotrebi
sa usavrenim varijantama realizacije.
Lampard-ova teorema. Lampard-ova teorema za kapacitivnost izvedena je na bazi konstrukcije kondenzatora
sa elektrodama beskonane duine dobijene uzdunim seenjem cilindra proizvoljnog oblika na etiri dela, kao to je
poprenim presekom prikazano na sl. 1.9. Ako su podune kapacitivnosti suprotnih elektroda c1,3=C1,3/l i c2,4=C2,4/l, (lduina cilindra, C1,3 i C2,4-ukupne kapacitivnosti izmeu elektroda 1-3 i 2-4 u vakuumu), onda vai relacija
c
c
1,3
2 ,4
0
0
+e
=1
(1.19)
e
koja predstavlja opti izraz Lampard-ove teoreme, gde je dielektrina konstanta vakuuma 0 povezana sa magnetnom
propustljivou vakuuma relacijom
1
.
(1.20)
0 =
0 c 02
gde je 0=410-7H/m - magnetna propustljivost u vakuumu, a c0=2,9979247x108m/s brzina svetlosti, odnosno elektromagnetnih talasa, u vakuumu.
2
C24
C13
3
C14
C24
3
(a)
(b)
Sl.1.9 Presek cilindrinog Lampard-ovog kondenzatora:

(a)- proizvoljni raspored elektroda (1-4);
(b)- simetrini raspored elektroda (1-4) u odnosu na osne ravni
Prema tome, iz relacije (1.19) oigledno je da podune kapacitivnosti c1,3 i c2,4 ne zavise od oblika elektroda
ve samo od vrednosti prirodnih konstanti 0 i c0. To znai da ukoliko je konstrukcija kondenzatora tako izvedena da
se ostvari potpuna simetrija elektroda u odnosu na osne ravni (sl. 1.9b.), onda su podune kapacitivnosti c1,3 i c2,4 jednake, tako da je prema relaciji (1.19)
ln 2
c1,3 = c2, 4 = c =
= 0 ln 2.
(1.21)
2
0c0
Ako je odreena brzina elektromagnetnih talasa u vakuumu c0=2,997925108 m/s sa nesigurnou 3107, onda
je poduna kapacitivnost Thompson-Lampard-ovog kondenzatora u vakuumu vrlo priblino 1,95 pF/m.
Osnovni zahtev u praktinoj realizaciji kondenzatora, za koji bi vaila Lampard-ova teorema, jeste da se
izolator izmeu elektroda postavi tako da ima najmanji uticaj na kapacitivnosti suprotnih elektroda i da elektrode imaju
takav oblik koji se moe obraditi sa maksimalnom preciznou. Thompson je analizirao nekoliko varijanti konstruktivnog reenja raunskog kondenzatora, od kojih je u metrolokom zavodu Australije (NSL) prihvaen kao optimalni oblik, iji je aksijalni i radijalni presek prikazan na sl.1.10. Unutar uzemljenog metalnog oklopa cilindrinog oblika (E)
postavljena su simetrino etiri nominalno jednaka provodna valjka (A,B,C i D) na malom i jednakom meusobnom
rastojanju. Za kapacitivnost izmeu suprotnih elektroda od znaaja je samo onaj deo njihove povrine koji je prikazan
podebljanom linijom, ime je osigurano da se linije elektrinog polja ostalog dela elektrode ne mogu pojaviti dijagonalno na suprotnu elektrodu.
20
Sl.1.10. Aksijalni i radijalni presek Thompson-Lampard-ovog kondenzatora

Za odreivanje vrednosti kapacitivnosti raunskog kondenzatora u vakuumu koji je konane duine l koristi
se relacija
ln 2
l ,
(1.22)
C=
0 c 02
tako da je pored preciznog merenja brzine elektromagnetnih talasa u vakuumu, c0, potrebno precizno meriti i duinu
valjaka elektroda kondenzatora, l , koja se moe kontinualno menjati promenom poloaja sredinjih metalnih elektroda
(F i G) kao to je to prikazano aksijalnom presekom na sl. 1.10. Time se obezbeuje mogunost optikog merenja
duine na raun pojave rasipnih kapacitivnosti na krajevima ovih elektroda koje se mogu kompenzirati konstruktivnim
reenjem krajeva ovih elektroda i izvoenjem dva merenja kapacitivnosti. Uz sve predostronosti i preciznosti realizacije ovakvog tipa kondenzatora, pokazano je da izvedena greka odreivanja srednje vrednosti kapacitivnosti moe
biti 110-8, iako je relativna greka merenja kapacitivnosti reda 104. Pokazano je da su optimalne vrednosti duine l
kondenzatora 3-30 cm, za vrednosti kapacitivnosti 0,06-0,6 pF.
Temeljne analize vrhunskih metrologa pokazale su da bi relativna nesigurnost reprodukcije kapacitivnosti
iznosila 110-7 pod uslovom da je brzina elektromagnetnih
talasa u vakuumu tano odreena. Kako je nesigurnost odreiRaunski
kondenzator
vanja brzine elektromagnetnih talasa 2109, to je relativna
(0,2-0,6) pF
nesigurnost reprodukcije kapacitivnosti raunskog kondenza1x108
tora 1108, tako da je konana nesigurnost odreivanja standarda otpornosti (1) preko raunske kapacitivnosti postig20:1 do 50:1
nuta do 1107, jer se u konanosti pri prelazu sa standarda
kapacitivnosti na otpornost javljaju i drugi uticajni faktori
10 pF
greke.
Postupak materijalizacije i reprodukcije jedinice elek10:1
trine otpornosti sa raunskim kondenzatorom primenjuje nekoliko vodeih nacionalnih metrolokih laboratorija i zavoda u
svetu, a jedan od njih koji se primenjuje u NPL (National
100 pF
Physical Laboratory - UK) ilustrativno je prikazan blok
emom na sl. 1.11.
10:1
Prelaz sa standarda kapacitivnosti na standard otpornosti ostvaruje se tako to se preciznim mostovskim metodama
ova vrednost prenosi na vee vrednosti kapacitivnosti koje se
100 k
1000 pF
specijalnim metodama posredstvom stabilne frekvencije mogu
tano odrediti. Ovako dobijena vrednost otpornosti pri naizmeninoj struji prenosi se na vrednost otpornosti pri jednosNaponski
10:1
Transformatorski
Strujni 10:1
mernoj struji raunskim putem, a zatim na vrednost materijalmost
izovane jedinice otpornosti od 1.
1000
Nove mogunosti materijalizacije i reprodukcije jed1000
inice
elektrine
otpornosti zasnovane na primeni Holovog
(AC)
(DC)
AC/DC
efekta datiraju od 1980. godine kada su Klitzing i dr. objavili
Impedansa
rezultate preciznih merenja Holove kvantne otpornosti (Quankoaksijalnog voda
tized Hall Ressistance-QHR). Kvantni Holov efekat pojavljuje
se u nekim poluprovodnicima na vrlo niskim temperaturama
1 NPL
7
(blizu apsolutne nule) pod dejstvom jakog magnetnog polja
1x10
(vie od 6 tesla) Pri tome otpornost Holove ploice, RH, kroz
koju protie struja I malog inteziteta ima kvantni karakter i
Sl. 1.11. Prenos standarda kapacitivnosti
zavisi samo od prirodnih konstanti, odnosno
na standard otpornosti
21
V H (n)
h
25812,8
[],
= 2 =
(1.23)
I
n
ne
gde su: VH(n)-napon na Holovoj ploici, h-Plankova konstanta, e-naelektrisanje elektrona i n-celobrojni kvant. Vrednosti kvantne otpornosti kreu se u granicama 3-13 k pri struji od 0-37,5 A (Field, 1985). Za precizna merenja kvantni
broj n obino se bira 2 ili 4.
Narednihh desetak godina pojavljuju se zapaeni eksperimentalni rezultati na obezbeenju novog otpornog
standarda prelazom sa raunske kapacitivnosti na elektrinu otpornost, kao to su, na primer, objavljeni rezultati Laboratorije za elektrotehniku (Electrotechnical Laboratory - ETL) u Japanu, Nacionalnog instituta za standarde i
tehnologiju (National Institute of Standards and Technology - NIST) i NBS u Americi, BIPM u Francuskoj i iz drugih
vodeih metrolokih laboratorija. Tada je eksperimentalno pokazano da se primenom raunske kapacitivnosti jedinica
elektrine otpornosti zasnovane na Holovom efektu moe obezbediti sa nesigurnou od 0.24106 (koren sume kvadrata) i standardnom devijacijom od 0,11 ppm (1) (Shida i dr. 1987.), odnosno 0,022 ppm (1) (Shields i dr., 1989.)
Konsultativni komitet za elektricitet (Comit Consultatif d'Electricit - CCE) na svojoj 17. konferenciji 1986.
godine odluio je da tokom 1988. godine predloi jednu internacionalno prihvatljivu vrednost jedinice otpornosti zasnovane na primeni Holove kvantne otpornosti RH, koja bi se koristila od 1. januara 1990. godine kao nacionalni standard metrolokih institucija. U tom cilju ovaj organ je zatraio od BIPM da izvri internacionalnu komparaciju otpornih
standarda od 1 u laboratorijama koje su razvile otporni standard na bazi Holove kvantne otpornosti, ili da obezbedi
uslove za apsolutno odreivanje oma. Koristei savremena merne metode i sredstva, metrolozi u BIPM su pod odreenim uslovima izvrili traena merenja u 11 vodeih metrolokih laboratorija i rezultate javno publikovali (Thomas i
dr.,1989). Rezultati su pokazali da postoji izvanredno slaganje mernih rezultata pojedinih laboratorija, ime je stvorena
nova mogunost za primenu kvantne Holove otpornosti za materijalizaciju i reprodukciju jedinice elektrine otpornosti
(oma) ija je reproduktivnost i stabilnost u vremenu reda nekoliko delova od 108.
Kvantni Holov efekat pojavljuje se u nekim poluprovodnicima na vrlo niskim temperaturama pod dejstvom
jakog magnetnog polja (vie od 6 tesla) Pri tome otpornost Holove ploice, RH, kroz koju protie struja I malog
inteziteta ima kvantni karakter i zavisi samo od prirodnih konstanti, odnosno
V (n)
h
25812,8
RH ( n ) = H
=
=
,
(1.23)
2
R H ( n) =
ne
gde su: VH(n)-napon na Holovoj ploici, h-Plankova konstanta, e-naelektrisanje elektrona i n-celobrojni kvant. Vrednosti kvantne otpornosti kreu se u granicama 3-13 k pri struji od 0-37,5 A (Field, 1985). Za precizna merenja kvantni
broj n obino se bira 2 ili 4.
Narednihh desetak godina pojavljuju se zapaeni eksperimentalni rezultati na obezbeenju novog otpornog
standarda prelazom sa raunske kapacitivnosti na elektrinu otpornost, kao to su, na primer, objavljeni rezultati Laboratorije za elektrotehniku (Electrotechnical Laboratory - ETL) u Japanu, Nacionalnog instituta za standarde i
tehnologiju (National Institute of Standards and Technology - NIST) i NBS u Americi, BIPM u Francuskoj i iz drugih
vodeih metrolokih laboratorija. Tada je eksperimentalno pokazano da se primenom raunske kapacitivnosti jedinica
elektrine otpornosti zasnovane na Holovom efektu moe obezbediti sa nesigurnou od 0.24106 (koren sume kvadrata) i standardnom devijacijom od 0,11 ppm (1) (Shida i dr. 1987.), odnosno 0,022 ppm (1) (Shields i dr., 1989.)
Konsultativni komitet za elektricitet (Comit Consultatif d'Electricit - CCE) na svojoj 17. konferenciji 1986.
godine odluio je da tokom 1988. godine predloi jednu internacionalno prihvatljivu vrednost jedinice otpornosti zasnovane na primeni Holove kvantne otpornosti RH, koja bi se koristila od 1. januara 1990. godine kao nacionalni standard metrolokih institucija. U tom cilju ovaj organ je zatraio od BIPM da izvri internacionalnu komparaciju otpornih
standarda od 1 u laboratorijama koje su razvile otporni standard na bazi Holove kvantne otpornosti, ili da obezbedi
uslove za apsolutno odreivanje oma. Koristei savremena merne metode i sredstva, metrolozi u BIPM su pod odreenim uslovima izvrili traena merenja u 11 vodeih metrolokih laboratorija i rezultate javno publikovali (Thomas i
dr.,1989). Rezultati su pokazali da postoji izvanredno slaganje mernih rezultata pojedinih laboratorija, ime je stvorena
nova mogunost za primenu kvantne Holove otpornosti za materijalizaciju i reprodukciju jedinice elektrine otpornosti
(oma) ija je reproduktivnost i stabilnost u vremenu reda nekoliko delova od 108.
I.4.3. Materijalizacija jedinice elektrinog napona (volta)

Jedinica elektrinog napona, elektromotorne sile ili elektrinog potencijala u SI sistemu jedinica jeste volt (V),
koja je dobila ime u ast italijanskog fiziara Volta. Jedinica volt se materijalizuje i reprodukuje sa izvorima jednosmernog napona zasnovanih na elektrohemijskim reakcijama (baterije, elije), elektronskim stabilizatorima (poluprovodnike naponske reference) ili kvantnim pojavama.
U poetnoj fazi razvoja tehnologije elektrinih merenja pojavile su se posebne vrste baterija specijalne namene
poznate pod nazivom standardi sa ivinim elijama korieni kao naponski klalibracioni standardi. Zavisno od specifinosti konstrukcije elije, jednosmerni naponi ivine elije bili su u granicama 1,0183 - 1,0194 V, sa izuzetnom stabilnuou reprodukcije u vremenu. Naponski drift kretao se u granicama 0,004% (ili 40 V/V) za vremenski perod
22
od jedne godine. Naponski standardi sa ivinim elijama esto se sreu pod nazivom kao Weston-ove elije ili kadmijumske elije, od kojih su najpoznatije Zasiena i nezasiena Weston-ova naponska elija.
Weston-ova zasiena naponska elija. Meu prvim naponskim standardima pojavljuje se Weston-ova zasiena naponska elija
(tzv. normalni element), iji je konstruktivni izgled u preseku prikazan je na sl. 1.12. To je staklena posuda u kojoj su pri dnu uronjene
pozitivna elektroda u ivu (Hg) i negativna elektroda u kadmijev
amalgam (CdHg). Iznad pozitivne ivine elektrode nalazi se pasta od
ivinog sulfata (Hg2SO4). Obe elektrode su odvojene slojem malih
kristala hidrata (CdSO4 +8/3 H2O) od elektrolita koji se sastoji od
zasienog vodenog rastvora kadmijevog sulfata (CdSO4). Ovi kristali
formiraju vrsti sloj koji pri eventualnom pomeranju, naginjanju ili
prevrtanju elije spreava meanje elektrolita sa elektrodnim rastvorima, a to se i samim oblikom elije postie.
Napon koji se javlja na prikljunim elektrodama elije pri
odreenoj temperaturi, E(T), rezultat je hemijske reakcije u zasienom
Sl.1.12. Westonova naponska elija
elektrolitu iskazane hemijskom jednainom kao
8
8
(1.24)
C d + Hg 2 SO4 + H 2 O = CdSO4 + H 2 O + 2 Hg .
3
3
Ovakav element sa zasienim elektrolitom, koji pri bilo kojoj ivotnoj temperaturi ima viak kristala hidrata,
reprodukuje vrlo stabilan elektrini napon u duim vremenskim intervalima ako je neoptereen, ali je temperaturno
nestabilan, kao to je prikazano relacijom:
(1.25)
E(T) = E20+ a1(T-200C) + a2 (T-200C)2+ a3 (T-200C)3.
Vrednosti pojedinih konstanti su utvrene standardima. Pri temperaturi T=200C iz relacije (1.25) napon elije i
konstante imaju vrednosti
E20= E(200C)= 1,01865 V,
a1 = 40,6 V/0C,
a2 = 0,95 V/0C2 i
a3 = 0,01 V/0C3.
Za date vrednosti konstanti, zavisnost napona Weston-ove elije od temperature u opsegu -100 C do +500C,
prema relaciji (1.25), prikazana je dijagramom na sl. 1.13, mada je elija upotrebljiva samo u temperaturnom opsegu od
40C do 400C.
Sl. 1.13. Zavisnost napona Weston-ove elije od temperature

U cilju zatite elije od mehanikih oteenja i neposrednog uticaja sunevih promena i/ili temperature, elija
je smetena u zatitnu posudu od vrstog materijala. Pored elije se obavezno postavlja i termometar za merenje temperature okoline elije. Sistematskom dugogodinjim ispitivanjem elija utvreno je da napon varira od elije do elije,
u granicama 30 V, iako se one na potpuno isti nain izrauju.
23
Za normalan rad, elija se ne sme opteretiti, niti se sme kroz nju propustiti makar i kratkotrajna struja, ija je
dozvoljena vrednost do 1 A. Unutranja otpornost ovih elija kree se u granicama od 80 1300 , zavisno od proizvoaa. Optereenje strujom od 1A u toku jednog minuta izaziva osetnu promenu napona elije (0,3 1) V, ali se
ve za desetak minuta moe ponovo normalizovati na poetnu vrednost. Pranjenje elije tokom tri minuta strujom od
20 A moe se nadoknaditi tek za tri sata, dok je za struju pranjenja od 100 A potrebno vreme oporavka elije ak 24
sata. Sluajno kratkospajanje ak i do desetak minuta nee izazvati trajno oteenje elije, premda je neophodna
odgovarajua overa elije pre upotrebe. Vek trajanja ovakvih naponskih standarda je ogranien na 10 do 15 godina.
Weston-ova nezasiena naponska elija. Drugi tip naponskih standarda ove vrste, koji je manje osetljiv na
potrese i vibracije, jeste nezasiena Weston-ova naponska elija. Elektrolit ovakve elije je nezasien rastvor kadmijumskog sulfata na temperaturama iznad 40C, koji je naliven u porcelanskim pregradama. Odlika ovakvih elija je i to
im je zanemarljiv naponski temperaturni koeficijent, pa se zato
koristi u mnogim metrolokim laboratorijama, posebno kao
prenosni naponski radni standard. Kao nedostatak nezasiene
Weston-ove naponske elije jeste naponska nestabilnost zbog ega
se ne koristi u vrhunskoj metrologiji. Nominalna vrednost napona
ovih elija na temperaturi od 20 0C, zavisno od stepena
nezasienosti upotrebljenog elektrolita, iznosi 1,01882 V do
1,01902 V. Unutranja otpornost im se kree u granicama 500 800, a dozvoljena struja optereenja je 1-10 A.
Svaka od poznatih vrhunskih metrolokih laboratorija u
svetu obezbedila je sebi opisane elije kao nacionalne naponske
standarde sa kojima reprodukuju jedinice elektrinog napona
(volta). Tako je nastao "nacionalni volt", iji je smisao u vezi sa
Sl. 1.14. Westonova naponska elija
preporukama meunarodnih metrolokih institucija. Meunarodna
konferencija o elektrinim jedinicama i standardima (International Conference on Electrical Units and Standards) je
1908. godine preporuila da se za izraunavanje vrednosti napona neoptereenog zasienog Weston-ovog elementa u
zavisnosti od temperature koristi relacija (1.25). Poseban odbor ove konferencije (International Technical Commitee) je
1910. godine eksperimentalno utvrdio i preporuio srednju vrednost napona elije E20 =1,0183 V0 , gde V0 predstavlja
jedinicu napona tehnikog sistema jedinica elektromagnetizma, poznate pod nazivom "internacionalni volt", ija je
vrednost V0=1,00034 V (SI).
Uvoenjem Meunarodnog sistema jedinica (SI) 1948. godine neophodno je bilo da se vrednost "internacionalnog volta" prilagodi vrednosti jedinice volta (V). Zato je iz relacije (1.25) uzeta samo vrednost E20 = 1,01865 V, ija
je nesigurnost materijalizacije iznosi 30 V. To znai da se vrednost E20 najbolje izraenih i odravanih Weston-ovih
elemenata nalazi u intervalu
(1.26)
E20= 1,01865 (1310-5) V.
Meunarodni biro za tegove i mere (BIPM) raspolae grupom zasienih Weston-ovih elemenata kao naponskim standardom, ija je vrednost odreena kao
E 20 (BIMP)
E (BIMP)
, (1.27)
= 20
V(BIPM) =
1,00034 1,0183 1,0186462
a koji je od posebnog znaaja za materijalizaciju i reprodukciju jedinice elektrinog napona nacionalnih prenosnih
naponskih standarda. Komparacije prenosnih nacionalnih naponskih standarda vre se od 1950. redovno skoro svake
tree godine, a rezultati su pokazali da se postiu sve manje nesigurnosti pri svakoj sledeoj komparaciji.
Stvarni izgled jedne od Westonovih elija prikazan je na sl.1.14. koja je kopirana sa web stranice:
http//hompage.ntlworld.com/electric/stuff/glassbits.html.
Naponski standard sa Josephson-ovim efektom. Meu savremenim istraivanjima na obezbeenju direktne
materijalizacije i reprodukcije jedinice elektrinog napona posebno mesto ima primena efekta u oblasti superprovodnosti koji je otkrio B. D. Josephson, 1962. godine, a predloio kao naponski standard B. N. Taylor 1967. godine. Ova
komponenta poznata je pod nazivom Josephson-ov spoj (efekat, kontakt ili napon).
B. D. Josephson je teorijski pokazao da izmeu dva superprovodnika odvojena tankim slojem dielektrika (oko
1 nm) koji su pod naponom U protie naizmenina struja usamljenih elektrona i elektronskih parova frekvencije f.
Polazei od zakona o odranju energije usamljenog elektronskog para (2e) u kvantnoj mehanici, napon elektronskog para dat je relacijom
dW hf
U 2e =
=
,
(1.28)
dq
2e
odakle sledi da je pad napona na Josephson-ovom spoju u datom sluaju
h
U 2e =
f =k f ,
(1.29)
2e
gde su: h-Plankova konstanta, h=6,6176x1034Nms, e-naelektrisanje elektrona, qe=1,61019C, tako da je konstanta
k=2,068V/GHz.
24
Na sl. 1.15(a). dat je simboliki prikaz Josephson-ovog spoja. Na izolacionoj ploici povrine reda 2x2 cm2
naneena su etiri metalna kontakta. Unakrsno sa parovima kontakata 1-4 i 2-3 naparavanjem su spojene uske trake
superprovodnog materijala izmeu kojih je umetnut tanak sloj dielektrika i tako formiran spoj. Izmeu kontakata 1-2
protie struja I pod dejstvom napona E. Otpornost R je mnogo vea od otpornosti spoja, tako da kroz spoj protie stalna
vrednost struje pri odreenom naponu E. Vrednost napona Un zavisi od jaione struje I.
Poveanjem napona E od nulte vrednosti u spoju javlja se struja superprovodnosti bez pojave pada napona Un.
Kada struja superprovodnika dostigne odreenu vrednost IS na spoju se pojavljuje pad napona Un0. Ova struja je reda
I[mA]
I
Spoj
Wg / e
R
Un
Is
-Is
-2
2
-4
(a)
-1
-2
Sl. 1.15
(b)
U[mV]
nekoliko desetina mA. Kada se pak smanjuje napon E struja naglo pada na nulu, kao to je prikazano isprekidanom
linijom na sl. 1.15(b). Za obrnuti polaritet napona E vidi se da je strujno-naponaska karakteistika spoja potpuno simetrina.
Kroz kontakte sa efektom superprovodnosti, struja zavisi od vrednosti naponskih pragova Eg/e, gde je Eg takozvana zaprena zona, koja predstavlja vrlo vanu karakteristiku pri pojavi superprovodnosti. Njena vrednost se moe
odrediti preko povrinske fotoprovodnosti i kree se u granicama (0,3-3)x103 eV, zavisno od vrste materijala. Talasna
duina zraenja elektromagnetnog talasa koji je Josephson uoio odreuje se iz relacije
hc
,
(1.30)
Eg =
odakle sledi da je talasna duina

hc
(1.31)
=
Eg
ija je vrednost blizu gornje granice infracrvene oblasti.
Ako se ovaj spoj unese u talasovod sa mikrotalasnim elektromagnetnim poljem, onda e se pri svakoj celobrojnoj vrednosti kvanta n iz relacije (1.29), koji je izazvan porastom pobudne struje I, pojaviti skok napona Un tako da e
strujno-naponska karakteristika spoja dobiti stepenasti oblik, kao na sl.1.16. Svakom naponskom skoku odgovara odre100
I[mA]
75
n=3
50
n=2
25
U[mV]
n=1
0
n=1
-25
n=2
-50
n=3
-75
-100
-50
-40
-30
-20
-10
10
20
30
40
50
Sl. 1.16. Strujno-naponska karakteristika Josephson-ovog spoja za n1
25
eni naponski kvant n koji je prema relaciji (23) dat u obliku

h
Un = n
f,
(1.32)
2e
gde je n - redni broj naponskog stepa.
S obzirom na vrednost konstante k iz relacije (1.29), oigledno je da se za vrednost napona od reda 1mV dobija vrlo visoka frekvencija, ak nekoliko stotina GHz. Ako je, na primer vrednost napona uzeta za 50 naponskih skokova, onda bi frekvencija bila 50 puta manja, odnosno reda desetak GHz, pa se zato u cilju smanjenja frekvencije u
praksi uzima vei broj naponskih kvantova.
Kada je B. N. Taylor 1972. godine predloio da se ova komponenta primeni kao naponski standard, intezivno
se pristupilo tanom odreivanju konstante C, s obzirom da se frekvencija mogla meriti sa najveom tanou. Prvi
rezultati su pokazali da se konstanta C moe odrediti sa tanou 0,0410-6, tako da je postignuta nesigurnost odreivanja jedinice elektrinog napona od 1V bila reda 10-9. Praktina iskustva u daljem razvoju ove komponente kao
naponskog standarda pokazala su da se uz izuzetne tekoe u njegovoj praktinoj relizaciji mogu postii nesigurnosti
jedva nekoliko delova od 10-8,. Izuzetno napora se ini da se primenom veeg broja redno vezanih komponenti (ak
desetak hiljada elija), poznate kao Josephson-ova struktura (array) realizuju naponski standardi od 1 do 10 V, koji bi
se mogli koristiti kao prenosni standardi. I pored postignutih rezultata u razvoju naponskih standarda ove vrste, ekspertski organi meunarodnih metrolokih institucija javno se ne oglaavaju sa nekim izvesnim predlogom za izmenu ili
dopunu SI sistema u oblasti elektromagnetizma, premda su vodee metroloke laboratorije u poslednje vreme izuzetno
prisutne u naunoj javnosti sa novim idejama, reenjima i rezultatima interkomparacije naponskih standarda ove vrste.
U Tabeli 1.6 prikazane su specifikacije odabranih tipva naponskih standarda sa najboljim do sada postignutim
metrolokim karakteristikama.
Tip standarda
Josephson-ov napon
Termostatirana
naponska elija
Standard sa Zener
diodama
Tabela 1.6 Karakteristike naponskih standarda

Stabilnost
Temperaturni
um
(drift)
koeficijent
(0,01....10Hz)
[V/god.]
[V/K]
[V]
1"10-12
0
-
Izlazni
napon
[V]
0.......12
Nesigurnost
transfera
[V]
1"10-9
1,018
1"10-8
1"10-7
5"10-8
1"10-8
10
1
1"10-7
5"10-6
1"10-6
5"10-7
1"10-7
1"10-6
1"10-7
I. 5. Metroloka ema overe mera i mernih sredstava (sledivost1 merila)

Materijalizovane osnovne i izvedene jedinice mera sa vrhunskim metrolokim karakteristikama globalno se
dele na etalone (mere ili standarde), referentna i radna sredstva merenja (uzorci ili kalibri). Prenos (sledivost) dimenzije
jedinice sa etalona na radne mere i merne ureaje ostvaruje se pomou referentnih sredstava merenja (mere, standardi,
etaloni) . Standardi osnovnih i nekih izvedenih jedinica namenjeni za poreenje i kalibraciju sekundarnih standarda i
mernih ureaja, kao primarni (referentni) standardi ili etaloni, uvaju se u priznatim nacionalnim metrolokim laboratorijama zemalja lanica Metarske konvencije. Meunarodnom konvencijom je, izmeu ostalog, predviena i mogunost (pa i obaveza) meusobne saradnje i poreenja standarda i razmena drugih informacija od znaaja za razvoj
metrologije i merne tehnike.
Sporazumno priznati i utvreni standardi izmeu lanica Metarske konvencije su internacionalni standardi i
slue kao osnova za utvrivanje vrednosti drugih standarda date veliine. U svakodnevnoj upotrebi koriste se radni
standardi (uzorci, kalibri i sl.) poznati kao laboratorijski i industrijski (korelacioni) standardi.
Utvreni dokument, kojim se uspostavlja po odreenom postupku, sistem prenosa dimenzije jedinice od nacionalnog etalona ili izlaznog referentnog sredstva merenja pomou radnog sredstva, naziva se ema overe (algoritam
atesta). Ovim emama se propisuje njihova povezanost, metoda overe i tanost prenosa dimenzije jedinice. Osnovnu
uredbu o sastavu i konfiguraciji eme overe utvruju nacionalni biroi za standarde. U zavisnosti od oblasti gde se primenjuju eme overe, po pravili se dele se na dravne (nacionalne), resorne i lokalne. Prema ovim emama se obezbeuje sledivost stepena nesigurnosti mera i mernih sredstava u odnosu na deklarisne nesigurnosti etalona.
Na sl. 1.17 prikazana je metroloka ema prenosa dimenzija jedinica od primarnih etalona (prvi blok u
metrolokoj emi) preko radnog etalona, a zatim preko klasiranih referentnih sredstava merenja do radnih mera i mernih
ureaja. Meu klasiranim nivoima referentnih sredstava merenja postoji hijerarhija prema stepenima (klasama tanosti
ili nesigurnosti) overe.
Referentna sredstva prvog stepena overavaju se sa radnim etalonima, dok se referentna sredstva drugog i treeg nivoa overavaju merama iz predhodnog stepena. Odreene radne mere i merni ureaji vrhunske tanosti overavaju
se pomou radnih etalona; sredstva merenja najvie tanosti overavaju se sa referentnim merama i mernim sredstvima
1
Engl.: Traceability
26
prvog, drugog ili treeg stepena, a sredstva merenja visoke tanosti pomou referentnih mera i mernih sredstava prvog
stepena, itd. Za razliite vrste merenja utvruje se i razliiti broj klasa referentnih sredstava merenja, koje su standardizovane prema emama overe za datu vrstu sredstava merenja. ema overe sastoji se iz tekstualnog dela i crtea. Na
crteu se prikazuju: naziv, opseg vrednosti fizikih veliina, oznaka i procena greke i naziv metode overe.
Postupak overe ostvaruje se primenom jedne od sledeih najee korienih metoda:
- neposredno poreenje overavanog mernog sredstva sa standardom (etalonom);
- poreenje overavanog sredstva merenja pomou ureaja za poreenje;
- direktno merenje veliine overavanog sredstva merenja, koja se reprodukuje pomou referentne mere;
- direktno merenje referentnim sredstvom merenja veliine, koja se reprodukuje pomou mere podvrgnute
overi, i dr.
PRIMARNI
ETALON
ETALONI
KOPIJA
ETALONA
RADNI
ETALON
1. STEPENA
REFERENTNA
I RADNA
SREDSTVA
MERENJA
NAJVIA
TANOST
VISOKA
TANOST
2. STEPENA
SREDNJA
TANOST
3 STEPENA
NISKA
TANOST
Sl.1.17. Elementarna metroloka ema overe mera
PRILOG:
Naziv
Brzina svetlosti u
vakuumu
Magnetna konstanta vakuuma
Dielektrina
konstanta, 1/ 0c2
Plankova
konstanta
Kvant elektriciteta
Odnos, e/h
Klitzing-ova konstanta
Josephson-ova
konstanta 2e/h
Tabela 1. Vrednosti fundamentalnih konstanti u elektromagnetici

Oznaka
Vrednost
Jedinica
Tanost
299 792 458
m s1
(Apsolutna)
4 x 107
12,566 370 614 ...x107
N A2
(Apsolutna)
8,854 187 817 ...x1012
F m1
(Apsolutna)
6 ,626 068 76(52) x1034
Js
7,8 x 10-8
1,602 176 462(63) x1019

2,417 989 491(95) x1014
C
A J1
3,9 x 108
3,9 x 108
RK
25 812,807 572(95)
3,7 x 109
KJ
483 597,898(19)x 109
Hz V1
3,9 x 108
c; c0

Metrologija - Predavanja-1

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Metrologija - Predavanja-1

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

B.

Dimitrijevi: METROLOGIJA ELEKTRINIH VELIINA

Glava prva: Osnovi metrologije

B. Dimitrijevi: METROLOGIJA ELEKTRINIH VELIINA

William Thomson - Lord Kelvin, 1824 -1907

Glava prva: Osnovi metrologije

- podsticaj drutvenih i bihevioralnih (psiholoko-sociolokih) nauka da ozbiljnije shvate poruku Galilei-a:

I.2.1. Metarska konvencija

Engl.: Traceability in the BS Vocabulary of Metrology PD6461: Part 1:1995

B. Dimitrijevi: METROLOGIJA ELEKTRINIH VELIINA

I.2.2. Legalna (normativno-zakonska) metrologija

Sedite OIML u Parizu

Glava prva: Osnovi metrologije

I.2.3 Metroloki model mernog procesa

Sl. 1.1. Ilustracija procesa merenja

B. Dimitrijevi: METROLOGIJA ELEKTRINIH VELIINA

Glava prva: Osnovi metrologije

I.2.4. Definisanje pojma merenje

International Vocabulary of Basic and General Terms in Metrology

B. Dimitrijevi: METROLOGIJA ELEKTRINIH VELIINA

Glava prva: Osnovi metrologije

I.3. Sistem mernih jedinica

B. Dimitrijevi: METROLOGIJA ELEKTRINIH VELIINA

I. 3. 1. Meunarodni sistem mernih jedinica (SI)

Glava prva: Osnovi metrologije

Tabela 1.3: Osnovne jedinice SI sistema

I.3.2. Legalne definicje osnovnih i dopunskih jedinica SI sistema

B. Dimitrijevi: METROLOGIJA ELEKTRINIH VELIINA

4. Jedinica jaine elektrine struje AMPER (A)

Glava prva: Osnovi metrologije

Tabela 1.4: Dopunske jedinice SI sistema

Tabela 1.5. Oblasti podsistema SI

B. Dimitrijevi: METROLOGIJA ELEKTRINIH VELIINA

I.4. Materijalizacija jedinica mera u MKSA sistemu

Sl.1.4. Relacije izmeu prirodnih konstanti i

Glava prva: Osnovi metrologije

I.4.1. Materijalizacija jedinice elektrine struje-ampera

B. Dimitrijevi: METROLOGIJA ELEKTRINIH VELIINA

to je u skladu sa datom definicijom ampera u SI sistemu jedinica.

Glava prva: Osnovi metrologije

kroz kalemove u obliku

I.4.2. Materijalizacija jedinice elektrine otpornosti (oma)

B. Dimitrijevi: METROLOGIJA ELEKTRINIH VELIINA

Sl.1.9 Presek cilindrinog Lampard-ovog kondenzatora:

Glava prva: Osnovi metrologije

Sl.1.10. Aksijalni i radijalni presek Thompson-Lampard-ovog kondenzatora

B. Dimitrijevi: METROLOGIJA ELEKTRINIH VELIINA

I.4.3. Materijalizacija jedinice elektrinog napona (volta)

Glava prva: Osnovi metrologije

Sl. 1.13. Zavisnost napona Weston-ove elije od temperature

B. Dimitrijevi: METROLOGIJA ELEKTRINIH VELIINA

Glava prva: Osnovi metrologije

odakle sledi da je talasna duina

Sl. 1.16. Strujno-naponska karakteristika Josephson-ovog spoja za n1

B. Dimitrijevi: METROLOGIJA ELEKTRINIH VELIINA

eni naponski kvant n koji je prema relaciji (23) dat u obliku

Tabela 1.6 Karakteristike naponskih standarda

I. 5. Metroloka ema overe mera i mernih sredstava (sledivost1 merila)

Glava prva: Osnovi metrologije

Sl.1.17. Elementarna metroloka ema overe mera

Tabela 1. Vrednosti fundamentalnih konstanti u elektromagnetici

299 792 458

8,854 187 817 ...x1012