ISAK ASIMOV

KAMIAK NA NEBU

1. IZMEU JEDNOG I JO JEDNOG KORAKA

Dva minuta pre no to e zauvek ieznuti sa lica Zemlje, bar
onakve Zemlje kakvu je poznavao, Dozef varc lutao je prijatnim
ulicama periferije ikaga, recitujui u sebi Brauningove stihove.
Bilo je to na neki nain neobino, budui da bi kakav sluajni
prolaznik lik Dozefa varca teko mogao da povee sa osobom koja bi
se na bilo koji nain bavila Brauningom; jer varc je izgledao kao
kakav penzionisani kroja, to je zaista i bio. A pored toga, izgledao je
i kao neko kome u svakom sluaju manjka ono to dananje sveznalice
nazivaju 'prosenim optim obrazovanjem'. U stvari, suprotno tome,
varcova radoznala priroda zadovoljavala je svoje potrebe nasuminim
itanjem svega do ega je mogao da doe, tako da je neprobirljivo,
uvek gladno i postepeno pabirila proseno znanje o svemu i svaemu.
varc je, povrh svega, imao i dobro pamanje, te mu je i to pomagalo
da svu silu podataka neprestano dri u glavi.
Tako je, na primer, u mladim danima dva puta proitao Rabina Ben
Ezru od Roberta Brauninga, te je, stoga, razumljivo to ga je znao
napamet. Bilo je u toj poemi mnogo njemu nejasnih pojedinosti, ali je
zato njegovo srce kucalo, u proteklih nekoliko godina, upravo u ritmu
njena prva tri stiha; ona tri stiha koja su tog vrlo vedrog i sunanog
junskog dana 1949-te dopirali iz dubina spokojne tvrave njegovog
uma:

"Ostari kraj mene!

Ono najbolje tek e stii
poslednje od ivota, zarad ega je ivot ponajpre i stvoren..."

varc je ovo oseao do sri. Teak mladalaki ivot u Evropi, kao i

naporno probijanje kroz sudbinu, kasnije, u Sjedinjenim Dravama,
uinili su da mu udobnost i spokoj poslednjeg ivotnog doba jo vie
prijaju. Imao je svoju kuu i dovoljno novca, tako da je mogao d se
sasvim mirno povue s posla. Njegova supruga je bila dobrog zdravlja,
keri obezbeene udajom, a pristiglo je i unue koje je moglo da samo
jo vie ulepa te najbolje, poslednje godine. O emu je, zaista, jo
mogao da brine?
Dodue, stizala su do njega govorkanja o mogunosti treeg
svetskog rata, a i sama atomska bomba i dalje je postojala. varc je,
ipak, verovao u dobre i plemenite ljudske prirode, pa stoga, iskreno,
nije drao da e biti jo ratova. Smatrao je da Zemlja nikada vie nee
imati prilike da bude svedok suncolikog pakla, svedok atoma u
najpunijem besu sopstvene eksplozije. I zato se dobroudno smeio
deci pokraj koje je prolazio, elei im u sebi brz i ne odvie teak
prolazak kroz mladost, kako bi to pre i to bezbolnije stigli do
smirenosti onog najboljeg to e tek stii.
Podigao je, tako, nogu s namerom da ne nagazi na krpenu lutku s
likom Dronjave Anice, koja je leala tu, nasred trotoara, smeei mu se
u svoj svojoj zaputenosti, kao nekakvo odbaeno, zaboravljeno
nahoe iji nestanak jo nije bio primeen. Nije, meutim, stigao da
podignutom nogom ponovo dotakne trotoar...

Institut za nuklearna istraivanja nalazio se na drugom kraju

ikaga. Ljudi u njemu su, nesumnjivo, imali svoje teorije o sutinskoj
vrednosti ljudske prirode; s druge, pak, strane oseali su se pomalo i
postienim to jo nisu izumeli instrument koji bi bio u stanju da izmeri
tu vrednost. Kada bi o tome dublje razmiljali, dolazili bi do zakljuka
da je esto dovoljno poeleti da kakva nebeska sila omete ljudsku
prirodu, uz svu njenu prokletu dosetljivost, da svaki bezazleni i
potencijalno koristan pronalazak pretvori u opasno oruje.
Nekakva plaviasta svetlost iza lea hemiara u odaji privue
panju doktora Smita, u trenutku dok je prolazio pored otvorenih
vrata, te on zastade i zagleda se u nju. Hemiar, oigledno neki vedar
mladi, zvidukao je bezbrino dok je naginjao volumetrijski sud,
pljosnatu bocu u kojoj je koliina rastvora ve odranije bila odreena.
Beli prah se polako i lenjo rastvarao u tenosti. Ta se slika za trenutak
zaledila, dok predoseaj neposredne opasnosti koji ga je i zaustavio
kraj vrata ne natera odjednom dr Smita na brzu akciju.
Uleteo je u prostoriju, hitro dohvatio tap za odmeravanje dugaak
tano jedan jard, i u magnovenju sve to se nalazilo na stolu sruio na
pod. Gotovo istog asa se zau zlokoban zvuk metala koji se rastapa, a
dr Smit oseti kako jedna kap znoja polako klizi prema vrhu njegovog
nosa.
Mladi je zgranuto zurio u betonski pod gde je rastopljeni metal
napravio srebrnaste barice, iji je tanak sloj ve poeo da se hladi.
Barice su i dalje zraile jakom toplotom.
"ta je to bilo?" Mladi je od strah gotovo zanemeo.
Dr Smit bez rei slee ramenima, i sam jo ne sasvim pri sebi. "Ja

ne znam. To ete vi mi rei... Na emu se radilo ovde?"

"Ni na emu se nije radilo ovde", vajkao se hemiar. "Bio je to
samo uzorak sirovog uranijuma. Ja sam ovde elektrolitiki odreivao
bakar... Stvarno ne znam ta se to moglo desiti."
"Ma ta da je bilo po sredi, mladiu, rei u vam ta sam ja video.
Oko ovog platinskog topionog suda obrazovala se korona, odailjui
unaokolo snano zraenje. Uranijum, kaete?"
"Da, ali to je bio sirovi uranijum, a on nije opasan. Hou da kaem,
jedan od osnovnih uslova za fisiju je aspolutna preienost, zar ne?"
Hemiar brzo ovlai usne. "Mislite li da je to zaista bila fisija? Ali niti je
bio plutonijum, niti je bio bombardovan."
Dr Smit se zamisli. "ak je, u ovom sluaju, bio ispod kritine
mase, ili u najmanju ruku, ispod nama poznatih kritinih masa." On se
netremice zagleda u kamenu povrinu stola, u opaljenu i ispucalu boju
ormana, i srebrne pruge po betonskom podu. "Pri tom, uranijum se
topi na oko 18000 stepeni celzijusa, a mi jo ne poznajemo nuklearne
fenomene. A i ova prostorija je najverovatnije potpuno zasiena
zraenjem. Kada se ovaj metal ohladi, mladiu, treba ga sastrugati,
sakupiti i poslati na detaljnu analizu."
I dalje je zamiljeno gledao oko sebe, a onda iznenada poe prema
suprotnom zidu, stresavi se od zebnje zbog mrlje u visini ramena koju
je tamo ugledao.
"ta je ovo", upita on. "Da li je ova mrlja oduvek tu?"
"Koja mrlja, gospodine?" Mladi uznemireno prie i osmotri mesto
koje mu je doktor pokazivao. Na zidu se nalazila mala rupa, onakva
kakvu bi napravio ukucan, pa zatim odstranjen ekser, ali pri tom
proteran kroz malter i ciglu, sve do spoljanjeg zida zgrade. Dnevna

svetlost se jasno mogla videti.

"Ovo nisam nikada video", odvrati hemiar, odmahujui glavom.
"Dodue, nikada ranije nisam tu ni neto posebno zagledao."
Dr Smit ne ree na to nita; samo se polako odmaknu od zida,
proavi pored termostata, limene kutije u obliku paralelopipeda. Voda
koja se u njoj nalazila, terana motornom mealicom, vrtela se
uskovitlano u krug, dok su se elektrine sijalice pod vodom, grejai,
uznemireno palili i gasili, u skladu sa otkucajima ivinog releja.
"A ovo ovde? Da li je ovo oduvek tu?" Tu dr Smit ovla zagreba
noktima mrlju koja se nalazila pri vrhu ire strane termostata. Bila je
to, u stvari, malena kruna rupa pravilnih ivica, izbuena kroz lim,
neto iznad nivoa vode.
Hemiar razrogai oi. "Ovo, godpodine, nikada ranije nije bilo tu.
To mogu da vam garantujem!"
"Hmm", promrmlja doktor. "Pogledajte, molim vas, ima li ikakve
rupice na suprotnoj strani."
"Prokletstvo! Hou rei, da, gospodine! Evo je!"
"U redu. Hodite sada ovamo i pogledajte kroz obe rupe. Iskljuite
termostat i ostanite tu." Dr Smit ode do zida i prekri rupu na njemu
svojim prstom. "ta vidite?" upita on odande.
"Vidim va prst, doktore. Je li rupa na tom mestu?"
Dorktor Smit ne odgovori nita, ve onako smirenim glasom
komandova dalje: "Obiite sud i pogledajte kroz rupice sa druge
strane. Vidite li sada neto?"
"Ne, sada nita."
"Ako se seate, upravo se na mestu koje sada gledate nalazila
posuda sa uranijumom. Zar ne?"

"Izgleda da je tako, gospodine", glasio je nevoljan odgovor.

Doktor Smit baci brz pogled na tablicu sa napisanim imenom, koja
se nalazila na jo uvek otvorenim vratima, i ree hladno: "Gospodine
Dekson, sve to se ovde dogodilo smatrajte izuzetno poverljivom
stvari. Ne elim da o ovome ikome ita kaete. Jesmo li se razumeli?"
"U potpunosti, gospodine!"
"Hajdemo onda odavde. Poslaemo ovamo ljude iz odeljenja za
radijaciju, a vi i ja emo se stvarno ucrvljati u ambulanti."
"Mislite, zbog moguih opekotina od zraenja?" Hemiar odjednom
preblede.
"To emo jo proveriti."
Meutim, kasnije je ustanovljeno da nema ozbiljnijih tragova od
opekotina ni kod jednog ni kod drugog oveka. Krvna slika je obojici
bila u besprekornom redu, a ni ispitivanje korena kose nije dalo
drugaiji rezultat. Munina koju su kasnije osetili pripisana je
psihosomatskom poreklu, uz potpuno odsustvo bilo kakvih drugih
simptoma.
Pored toga, ni tada ni kasnije, u okviru celokupnog Instituta, niko
nije bio u stanju da objasni kako je moglo doi do toga da posuda
puna sirovog uranijuma, ni blizu kritine mase, i liena direktnog
neutronskog bombardovanja, iznenada krene da se topi i zrai tako
jaku i smrtonosnu koronu.
Jedini prihvatljiv zakljuak bio je da je nuklearna fizika i dalje
krcata udnim i opasnim, jo neobjanjenim pukotinama.
Isto tako, ni dr Smit nije izloio sve injenice u potpunosti, u izjavi
koju je kasnije podneo. Naroito nije pominjao rupe u laboratoriji, kao
ni injenicu da je rupa najblia mestu na kome se sud prvobitno

nalazio bila jedva vidljiva, ona sa druge strane termostata primetno

vea, a da je ona na zidu, tri puta udaljenija od tog stranog poprita,
mogla u sebe da primi i itav ekser.
Zrak koji se prostire u pravoj liniji morao bi da putuje vie
kilometara pre no to bi ga prirodna oblina Zemljine povrine odvojila
od tla u dovoljnoj meri da se sprei bilo kakva dodatna teta, a u tom
trenutku prenik snopa iznosio bi skoro deset stopa. Zatim bi se i dalje
irio, istovremeno i slabio, isijavajui u kosmiku prazninu, postajui
tako samo udna nepravilnost u njenom tkivu.
Dr Smit ni kasnije nikada nije nikome poverio ovu pretpostavku.
Nikada, takoe, nije nikome rekao da je narednog jutra, leei u
ambulanti, prelistao uzdu i popreko sve novine, traei, svesno, meu
oglasima, razlog svoje zebnje.
Ali u velikom gradu svakoga dana nestanu toliki ljudi. Isto tako, ni
pomena o tome da je bilo ko urlajui uleteo u policijsku stanicu,
blebeui uzbueno da je, na njegove oi neki iv ovek (ili, moda,
pola oveka?) jednostavno u trenutku nestao.U najgorem sluaju,
nijedne novine nisu prenele takav detalj.
Dr Smit je, posle svega, naterao sebe da jednostavno zaboravi na
sve to.

A to se Dozefu varcu desilo upravo izmeu jednog koraka i onog

sledeeg. Podigao je desnu nogu da bi preskoio Dronjavu Anicu i za
tren osetio nesvesticu - kao da ga je u najmanjem deliu vremena u
svoje dubine povukao besni, uskovitlani vrtlog i celog ga izvrnuo - kao
rukavicu. Zatim je, izgleda, spustio podignutu nogu, osetivi kako mu
se plua steu gubei vazduh, i kako se celo njegovo telo gri i na

kraju pada u travu.

Dugo je ostao u tom poloaju, zatvorenih oiju, pre no to se
usudio da pogleda oko sebe.
Zaista! Zaista se nalazio na travi, a jo maloas mu je pod nogama
bio plonik.
Kue su iezle! Belo okreene kue, svaka sa svojim travnjakom,
uredno postrojene, red za redom, sve su iezle!
Pri tom, trava na kojoj je sedeo nije predstavljala pomno podian
travnjak. Rasla je gusto, divlje. A unaokolo je bilo i drvea, mnogo
drvea, a u daljini ga je bilo jo i vie.
Tada stie najtei udarac: crvenkasta, spaljena boja lia na
drveu, odnosno, bar na pojedinom. Pod rukom se mogla osetiti
suvoa i krhkost starih listova. varc je, dodue, iveo u gradu, ali je
ipak bio u stanju da prepozna jesen kada bi se s njom suoio.
Jesen! Kada je, maloas, podigao nogu, bio je usred juna, usred
sveg tog sveeg, zelenkastog bletavila...
On mahinalno pogleda u svoje noge i, otro uzviknuvi, posegnu
prema njima... Ta mala krpena lutka, koju je hteo da preskoi, taj
maleni dah stvarnosti...
Ne, nemogue! On dohvati lutku uzdrhtalim rukama, i shvati da
lutka nije itava: ne pocepana, ve prerezana. Zar to nije bilo jezivo?
Prerezana uzdu, potpuno pravilno, tako da iz otvora nije virila ni vlat
kudelje kojom je bila punjena. Ivica preseka bila je neverovatno ravna.
varcov pogled sada privue nekakvo svetlucanje na njegovoj levoj
cipeli. Ne isputajui lutku iz ruku, on prebaci levu nogu preko
uzdignutog kolena desne. Deo ona, onaj deo koji je trao nad
gornjim delom cipele, ispred vrhova prstiju, bio je glatko odrezan. I to

tako glatko kako to nijedan zemaljski obuarski no ne bi mogao.

Preseena povrina, svea i ravna, svetlucala je poput povrine vode.
varca njegova sopstvena zbrka proe od pete do glave i, stigavi
napokon do svesti, uini da se sav sledi od uasa.
U potpuno suludom okruenju, u kome se naao i sam zvuk
njegovog sopstvenog glasa delovao bi makar malo prijateljskije. Stoga
on progovori glasno. A ono to zau bee glas dubok, napet i
iskrepkidan:
"Prvo i prvo", ree on samom sebi, "nisam poludeo. Konano,
iznutra se oseam potpuno normalno... Naravno, da sam zaista
poludeo, ne bih to mogao znati - ili moda i bih? Ne..." Ono to je
zaista oseao bio je skoro napad histerije, te pokua da ga suzbije.
"Neto je drugo posredi, ini mi se."
On pokua da mirno razmotri situaciju. "Moda sanjam. Kako to da
znam?" On se utinu i oseti bol, ali ipak odmahnu glavom. "Mogu ak i
da sanjam da se tipam i da me boli. To nije dokaz."
varc oajniki pogleda oko sebe. Jesu li snovi zaista uvek tako
jasni, podrobni, trajni? Proitao je jednom negde da snovi u principu
ne traju vie od pet sekundi, da predstavljaju transponovan vid
oseaja koje spava u tom trenutku doivljava, da je duina sna samo
varka.
Slaba uteha! On zasuka rukav i pogleda na sat. Sekundara je
kruila, kruila i kruila. Ako je ovo san, onda ovih pet sekundi traje
itavu venost.
Zatim, skrenu pogled sa asovnika i ovla obrisa hladan znoj sa
ela. "A amnezija? ta s njom?"
Ne naavi odgovor na svoje pitanje, on lagano zagnjuri glavu u

ake.
Moda je, onda kada je podigao nogu, njegov um skrenuo sa dobro
utabane i podmazane staze koju je tako dugo verno sledio... Ako je, u
stvari, tri meseca kasnije, u jesen, ili godinu i tri meseca ili deset
godina i tri meseca kasnije spustio nogu i obreo se na ovom udnom
mestu, ba kada mu se razum vratio... pa, to bi izgledalo kao jedan
jedini korak, a onda sve ovo... Dakle, ako je tako, gde je bio i ta je u
stvari radio izmeu ta dva koraka?
"Ne!" Re mu izlete poput divljeg urlika. Nemogue! varc pogleda
u svoju koulju. Da, tu koulju je obukao tog jutra, ili onda kada je
trebalo da bude to jutros, i koulja je bila ista. Priseajui se, on
posegnu u dep jakne i izvue jabuku.
On divlje zari zube u nju. Bila je svea, i s obzirom na to da ju je
pre samo dva sata izvukao iz friidera, jo pomalo hladna. Pre dva
sata!
A krpena lutka, ta s njom?
Oseao je kao da e pomahnitati. To mora da je san, ili on zaista
jeste poludeo.
Primetio je, najzad, i da je drugo doba dana. Bilo je kasno
popodne, odnosno, u najgorem sluaju, senke su postajale sve due.
Iznenada, postade svestan duboke tiine i melanholine skrovitosti
mesta, to namah uini da se sav najei.
Nespretno se uspravivi, on napokon stade na noge. Razumljivo,
morao je da pronae ljude, bilo koga. Ili, bar, neku kuu. Najbolji put
do kue je put. Mora, dakle, nai nekakav put.
Nesvesno se uputio tamo gde je izgledalo da je drvee manje
gusto. Lagana veernja sveina uvue mu se pod jaknu, dok se nije

toliko smrailo da vrhovi drvea ne poee da se gube u tami, delujui

pretee. Napokon, izbi na nekakav ravan i bezlian makadamski drum.
Uz sreni jecaj pojuri ka njemu i oseti olakanje pri dodiru sa tvrdom
zemljom pod nogama.
No, drum je u oba pravca vodio u savrenu prazninu, i on za
trenutak ponovo oseti hladnu jezu. Nadao se da e naii neka kola.
Najlake na svetu bi bilo mahati, zaustaviti ih i upitati - to istog asa
naglas i uini - "idete li sluajno za ikago?"
A ta ako uopte nije bio ni blizu ikaga? Pa dobro, onda, do bilo
kog veeg grada, ili makar bilo kog mesta sa telefonom. U depu je
imao samo etiri i po dolara, ali valjda je policija jo postojala...
Hodao je upravo po sredini druma, pogledajui u oba pravca. Kasni
suton na njega nije ostavio nikakav utisak, pa ni to da su se prve
zvezde ve pojavile na nebu.
Kao za pakost, nikakvih kola! Niti bilo ega! A sada je ve stvarno
poelo da se smrkava.
Za trenutak pomisli da mu se vrtoglavica ponovo vraa, zajedno sa
svicima u glavi, jer primeti nekakvo svetlucanje na obzorju levo od
njega. Kroz drvee na toj strani do njega je dopirao neki
hladnoplaviasti odsjaj. To nije mogao biti umski poar, koji je uvek
zamiljao u zaarenom i jasnom crvenom svetlu. Ovo svetlo je,
naprotiv, bilo sasvim slabo i treperavo. Uini mu se, potom, da i drum
pod njegovim nogama svetluca na isti nain. On se sae i dodirnu ga,
ali ne oseti nita neobino. Drum je, meutim, i dalje svetlucao
tananom svetlou, koju je maloas zakaio tek krajikom oka.
Odjednom varc zatee sebe kako gotovo mahnito tri drumom,
svestan muklog i neravnomernog bata svojih koraka. On shvati,

istovremeno, da i dalje dri u rukama krpenu lutku, i istog trenutka je

besomuno zavitla preko glave.
Nacereni, podrugljivi ostatak ivota...
Shvativi ta je uinio, varc naglo stade, u paninom strahu. Lutka
je ipak, ipak, kakav-takav dokaz da nije potpuno poludeo. A on je sada
tako udio za tim odbaenim dokazom! Stoga se sae i stade da pipa
unazad, nasumice, u tami, puzei po drumu sve dok je konano ne
pronae, nazrevi je kao tamnije oblije na tek neto malo svetlijoj
podlozi. Sadraj lutke sada je virio iz poderotine i on ga odsutno
pogura unutra.
Sada je ponovo hodao - i odmah pomisli da je ve u takvom
bednom stanju da ne moe ni da potri. Bio je ve i uasno gladan. A
kada je konano ugledao svetlost sa desne strane puta, uini mu se da
e mu srce stati od straha.
Bila je to kua. Naravno, kua!
On glasno povika, ali ne dobi nikakav odgovor. Meutim, kua je i
dalje bila tu, kao iskrica stvarnosti i neeg normalnog u neopisivoj
stravi i mahnitosti ovih poslednjih asova. varc skrenu sa puta i
posrui krenu preko jaraka, obilazei drvee i bunje, i konano dospe
do nekakvog potoia.
udno, ak je i potoi treperavo, gotovo fluorescentno
odbleskivao. To je registrovao samo krajikom svesti.
On preskoi potoi i ubrzo se nae pred kuom, ispruivi ruke da
je dotakne. Ve na ovlani dodir, meutim, on razabra da je kua
sazdana od neke tvrde, belo obojene grae. To nisu bili ni cigla, ni
kamen, ni drvo; ali to sada stvarno nije bilo vano. U stvari, liila je na
kutiju od tamnog, vrstog porcelana. Sada je traio samo vrata, na

koja ubrzo, poto zvonca nigde nije bilo, zalupa iz sve snage i povika
poput kakvog bespomonika.
Zau se neko kretanje iznutra i onaj predivan, blagosloveni zvuk
ljudskog glasa, i to ne njegov sopstveni, ve tui. I on ponovo povika:
"Hej, vi unutra!"
Usledilo je slabo kriputanje podmazanih arki i vrata se otvorie,
otkrivi enski lik koji mu uputi pogled pun zebnje. ena je bila visoka i
mrava, a iza nje stade muka prilika suvonjavog ali grubog lica u
radnom odelu... Ne, ne radnom. U stvari, takvo odelo varc nikada
nije video, ali je ono, ipak, na neki neobjanjiv nain izgledalo kao
odelo u kome ljudi rade.
No, varc u ovom trenutku stvarno nije bio ispitivaki raspoloen.
Njih dvoje, zajedno sa svojom odeom, bili su mu predivni - kao to su
dvoje prijatelja predivna slika nekom usamljenom oveku.
ena konano progovori. Imasla je mek glas, ali ton zapovedniki, i
varc se za trenutak uhvati za vrata, kako bi ostao vrsto na nogama.
Usne mu se pokrenue, ali bez ikakvog efekta; istog asa, u
magnovenju mu se javie najledeniji strahovi za koje je ikad znao, i
koji kao da ga stegoe za grlo i priguie otkucaje njegovog srca.
Jer, ena je govorila jezikom koji varc nikada do tada nije uo.

2. OTARASITI SE TUINCA
Loa Maren i Arbin, njen ne ba preterano bistri suprug, igrali su
karte te svee veeri. Stariji ovek, smeten u invalidska kolica na
motorni pogon u uglu prostorije, ljutito zauta novinama koje je drao
u ruci i pozva:
"Arbine!"

Ovaj ne odgovori odmah, ve nastavi da prebira po tankim, glatkim

pravougaonicima u ruci, razmatrajui svoj sledei potez. Tek kada je
definitivno reio da odigra, on odsutno odvrati: "ta je, Gru?"
Iza novina izroni sedokosa Gruova glava koja zetu uputi jedan
besni pogled, a zatim ponovo usledi utanje novina. inilo mu se da
taj zvuk nosi sa sobom rastereenje njegovih oseanja. Za ime
Kosmosa, mora da postoji neki nain da se ovek istutnji, pogotovo
ako je u punom naponu snage a mora da dredi u invalidskim kolicima,
uz dva tapa koja mu odmenjuju roene noge! Gru je u tu svrhu
koristio novine. utao bi njima, gestikulirao, a katkad i lupao.
Bilo mu je poznato da na drugim svetovima postoje
teleinformativne maine, koje su emitovale rolne mikrofilmova kao
vesnike najnovijih deavanja. U tu svrhu su korieni i standardni
mikro-itai; no Gru se tome u sebi zajedljivo podsmevao. Kakvog li
patetinog i izopaenog izuma!
"Jesi li itao o arheolokoj ekspediciji koju alju na Zemlju", upita
on.
"Ne", odgovori mirno Arbin.
Gru je odgovor, razume se, znao unapred, jer je prvi dograbio
novine tog dana, a porodica se prole godine odrekla svog video
aparata. Svejedno, pitanje je trebalo da poslui samo kao uvod.
"E pa, eto, jedna odlazi", ree on. "I to po carskom nalogu. ta
kae na to?" I on poe da ita tekst pred sobom onim specifinim
teatralno-skokovitim glasom kojim se mnogo ljudi slui kada ita
naglas: "'Bel Arvardan, vii istraiva Carskog Arheolokog Instituta, u
intervjuu datom galaktikoj tampi izrazio je uverenje da sa puno nade
moemo oekivati vredne rezultate arheolokih istraivanja

predvienih na planeti Zemlji, lociranoj u udaljenim predelima

Sirijusovog sektora (vidi sliku). Zemlja, rekao je Arvardan, sa svojom
prastarom civilizacijom i jedinstvenom sredinom, predstavlja
neuobiajenu kulturu, koju su nai strunjaci za drutvene nauke
predugo zanemarivali, a opet, veoma zanimljivu s obzirom na teke
zadatke to ih postavlja pred lokalnu upravu. Sa sigurnou se moe
oekivati da e tokom narednih nekoliko godina doneti gotovo
revolucionarne promene u okviru nekih osnovnih shvatanja o socijalnoj
evoluciji i istoriji oveanstva'. I tako dalje, i tako dalje", zavri Gru
svoju sveanu tiradu.
Arbin Maren sluao je ovo tek napola uha. "ta mu znai to
'neuobiajena kultura'", promrmlja on.
"Ti igra, Arbine", ree njegova ena, nimalo zainteresovana za bilo
ta to bee reeno.
"Pa, zar me neete pitati zato je Tribina ovo objavila", nastavi
Gru. "Jasno je valjda da ona ne bi prenela izvetaj galaktike tampe,
ak ni za ogromne svote novca, bez nekog vrlo jakog razloga!"
Neko vreme je bezuspeno iekivao ma kakav odgovor, a onda
nastavi: "I to jo na naslovnoj strani. Hoe da ga unite! Reio ovek
da doe na Zemlju da bi je nauno istraio, a ovi se polomie da ga
spree. Pogledajte samo kako lupetaju. Pogledajte!" On izmahnu
novinama prema kerki i zetu. "Hajde, itajte, zato neete?"
Loa Maren spusti karte na sto i svoje inae beskrvne i tanke usne
stisnu jo vie. "Tata, svi smo imali teak dan, nemoj sada o politici.
Moda malo kasnije, a, tata? Molim te."
"Tata molim te, tata molim te!" poe Gru da joj se, krajnje
namrten, izruguje. "Kao da ti je poprilino dosadio tvoj stari dragi

tatica, im mu ne dozvoljava ni nekoliko mirnih rei o novostima. Po

tebi ja sedim ovde u zapeku i, verovatno, gledam skrtenih ruku kako
vas dvoje radite i za mene... Pa, jesam li ja kriv za to? Jak sam, hou
da radim. A dobro zna da sam mogao da izleim noge i budem k'o
nov!" Gru se pri tom udarao po nogama u taktu, naglaavajui
pojedine rei; teko, divlje, zvonko su tekli udarci koje je mogao da
uje, ali ne i da oseti. "A zato nisam? Jer sam suvie star da bi se
leenje isplatilo, jel' tako? Pa zar to nije neuobiajena kultura? Samo u
takvoj moe postojati ovek koji hoe da radi a ne daju mu! Za ime
Kosmosa, krajnje je vreme da se ve jednom prekine sa tim
besmislicama u vezi sa naim takozvanim 'specijalnim odredbama'.
One nisu samo specijalne, one su odumrle! Ja mislim..."
Mahao je rukama, lica purpurnog od besa.
No, Arbin je ve ustao sa svog mesta i vrsto poloio ruke na
stareva ramena. "emu uzbuenje, Gru? Proitau to im zavri s
novinama", obea on.
"Dobro, ali sloie se s njima, pa koja vajda, onda. Mekani ste k'o
pamuk, vi mladi. Plastelin u rukama Stareina."
"Dosta, tata", presee ga Loa otro. "Ne govori o tome." Trenutak
se ukipila kao da oslukuje, mada ni sama nije znala zato, no ipak...
Arbin oseti one hladne marce koji bi ga uvek proeli kada bi se na
bilo koji nain pomenulo Drutvo Stareina. Jednostavno nije bilo
uputno govoriti o njemu na Gruov nain, rugati se zemaljskoj
prakulturi...
Eto, bio je to ist asimilacionizam. Arbin naglo proguta knedlu. Re
je bila runa, ak i kad se ne izgovori glasno.
Naravno da je u doba Gruove mladosti bilo mnogo nesmotrenog

govorkanja o naputanju starih puteva, no u meuvremenu je stiglo

drugo doba. Gru bi to morao znati - to je gotovo sigurno. Meutim,
oito, oveku u pritvoru invalidskih kolica koji odbrojava dane do
sledeeg Popisa ba i nije lako da bude razuman i razborit.
U najmanju ruku, Gru je bio ganut obrtom, no ne ree vie ni re. I
to je vreme vie odmicalo postajao je sve smireniji, i postepeno mu je
bilo sve tee da se usredsredi na ono to ita. Glava mu umorno klonu
na grudi pre no to je uspeo da detaljno posveti kritiku panju
sportskim stranicama. Konano, on tiho zahrka i pusti novine da se
same sloe na podu, uz poslednje, sada nenamerno utanje.
Tek tada se zau Loin zabrinut apat.
"Moda mu ne posveujemo dovoljno panje, Arbine. oveku kao
to je on ovakav ivot mora da je avolski teak. U odnosu na to kako
je nekad iveo, sada mora da se osea kao otpisan ovek!"
"Ne, ne kao otpisan, Loa. On ima svoje novine i svoje knjige i pusti
ga na miru s njima! Malo uzbuenja kakvo je ovo moe samo da mu
olaka. Sada e biti srean i miran za narednih ko zna koliko dana!"
Arbin samo to se ponovo usredsredio na karte i pruio ruku ka
jednoj od njih, kada se na vratima zau lupanje, praeno
nerazgovetnim promuklim uzvicima.
Arbinova ruka se trgnu i zaustavi. Loa pogleda prestraeno svog
mua, uz primetno drhtanje donje usne.
"Skloni Grua. Brzo!" proita Arbin.
Loa je ve bila kraj kolica, apui neto umirujue Gruu. No, Gru
samo uzdahnu i tre se na prvi pokret kolica. Uspravivi se, on se
automatski mai novina, te razdraeno i nimalo tiho upita:
"ta je?"

", sve je u redu", promuca Loa neodreeno i odgura kolica u

susednu sobu. Zatvori potom vrata i leima se nasloni na njih, teko
diui, traei oima nuevljev pogled. Lupanje se ponovo zau.
Stajali su jedno do drugog, u odbrambenom stavu, kada su se
vrata otvorila, neprijateljski i zabrinuto zagledani u omalenu
demekastu figuru oveka koji im se slabano osmehivao.
"Moemo li da vam pomognemo", upita Loa utivo. No, oboje naglo
ustuknue kada ovek ispusti dahtav zvuk i pridra se za vrata da ne bi
pao.
"Moda je bolestan", ree Arbin zastraeno. "Hajde, pomozi da ga
uvedemo unutra."
asovi su zatim proli pre no to se Loa i Arbin povukoe u tiinu
svoje spavae sobe.
"Arbine", zapoe Loa.
"ta je?"
"Da li je ovo bezopasno?"
"Kako to misli, bezopasno?" Arbin je izbegavao odgovor.
"Mislim na to to smo ga pustili u kuu. Ko je on?"
"Otkud ja da znam?" usledio je razdraljiv odgovor. "Na kraju
krajeva, ne moemo oterati bolesnog oveka sa vrata. Ako se ispostavi
da nema isprave, obavestiemo sutra Oblasnu Bezbednosnu Upravu i
tu e biti kraj." On se okrenu, oigledno u nameri da izbegne nastavak
razgovora.
Njegova ena, meutim, ponovo raspara tiinu svojim visokim
glasom, ovog puta jo nametljivije.
"Ne misli, valjda, da je agent Drutva Stareina? ta emo onda
sa Gruom?"

"Zbog onoga to je Gru veeras rekao? To je besmisleno. Uopte

neu da se raspravljam oko toga."
"Zna odlino da ne mislim na to. Zadravamo Grua ovde ve dve
godine, ilegalno, a to je krenje najvanije Uredbe."
"To nikome nita ne znai", promrmlja Arbin. "Mi ispunjavamo nau
normu, zar ne? Uprkos tome to je norma odreena za troje ljudi troje radnika. A ako je ispunjavamo, zato bi iko ita posumnjao? Na
kraju krajeva, nikada ga ne putamo iz kue?"
"A ta ako su primetili kada si napolju kupovao motor i tokove za
kolica?"
"Nemoj opet o tome, Loa. Po koji put moram da ti kaem da je ono
to sam kupio obina kuhinjska oprema. Pored toga, nema nikakvog
smisla smatrati tog oveka za agenta Bratstva. Misli li da bi se oni
toliko posvetili razraivanju lukavstva zbog jednog sirotog starca u
kolicima? Razmisli i sama: oni bi verovatno doli ovamo u po bela dana
sa legalnim ovlaenjima za pretres."
"Onda, u redu, Arbine." Loine oi odjednom zasvetlee i postadoe
ive. "Ako zaista misli tako, emu se od sveg srca nadam, onda on
mora biti Vasionac. Prosto je nemogue da je Zemljanin."
"Zato nemogue? To je jo besmislenije. Zato bi, pobogu, bilo
koji podanik Carstva doao ba na Zemlju, a ne na toliko drugih,
zanimljivih mesta?"
"Ne znam zato! U stvari, znam: ta ako je tamo negde poinio
neki zloin?" Njoj se odmah dopade sopstvena zamisao. "Zato da ne?
To bi objasnilo sve. Zemlja je poslednje mesto gde bi ga traili."
"Ako je zaista Vasionac. Kako bi to dokazala?"
"On ne govori naim jezikom, zar ne? To e morati da prizna.

Jesi li razumeo ijednu njegovu re? Stoga, mora da je stigao iz nekog

zabaenog kutka Galaksije, gde govore drugim dijalektom. Kau da, na
primer, ljudi sa Fomalhota moraju praktino da ue potpuno nov jezik
da bi ih razumeli na Carevom dvoru, na Trantoru. Zar ne vidi kuda
sve to vodi? Ako on nije sa Zemlje, nee imati otvoren karton kod
Uprave za popis i bie srean ako ga ne budu nali. Zato ga ne bismo
zadrali ovde, na farmi, da radi umesto oca? Tako bi nas ponovo bilo
troje, a ne samo nas dvoje, pred kojima stoji kvota za tri oveka i
naredne sezone... Ve sada bi mogao da se pokae korisnim, zbog
etve."
Loa posmatrae zabrinuto lice svog mua, bez nekog odreenog
izraza. Arbin ostade dugo nem, a zatim ree:
"Dobro, Loa, idi sada u krevet. Sutra emo razgovarati o tome,
kada stvar malo odstoji i prespava."
apat se utia, svetlo se ugasi, i san uskoro ispuni celu kuu.
Sledeeg jutra je na Grua bio red da kae koju re o ovom sluaju.
Arbin je imao puno poverenje u svog tasta, ak vee nego i u samog
sebe, te mu pun nade iznese injenice na uvid.
"Vae nevolje, Arbine, oigledno proizlaze otuda to sam ja
registrovan kao radnik, pa je kvota predviena za troje ljudi. Stvarno
vie nemam snage da izazivam nevolje. Ovo je ve druga godina kako
ivim preko roka. Dosta mi je."
"Nije uopte u tome stvar", zbunjeno odgovori Arbin. "Nije mi bila
namera da kaem da si nam na teretu."
"ta to, na kraju krajeva, menja na stvari? I ovako i onako, morau
da odem za dve godine, kad se sprovede sledei popis."
"Imae, bar, jo dve godine uz svoje knjige; jo dve godine e

moi da se odmara. Zato bi se toga liio?"

"I drugi su morali da se lie toga. A ti i Loa? Kada budu doli po
mene, povee i vas. Kakav bih ovek bio kada bih po tu cenu traio
da ivim jo nekoliko smrdljivih godina..."
"Nemoj tako, Gru. Nemoj se prenemagati bez potrebe. Koliko smo
ti samo puta rekli ta emo tano uraditi? Zna i sam da emo te
prijaviti nedelju dana pre Popisa."
"I pretpostavljam, prevariti doktora?"
"Podmititi doktora."
"Hm! Ali ovaj novi ovek samo e vas jo vie ocrniti kod vlasti. I
njega ete skrivati?"
"Njega emo pustiti da ode. Za ime Kosmosa, zato bismo sada o
tome razmiljali kada imamo na raspolaganju jo pune dve godine? ta
misli, ta da uinimo s njim?"
"Tuinac", razmiljae Gru naglas. "Stie kucajui na vrata. Dolazi
niotkuda. Govori nerazumljivo... Ne znam kako da te posavetujem."
"Izgleda da je blage naravi", nastavi Arbin. "Kao da je preplaen na
smrt. Ne moe nam nauditi ni u kom pogledu."
"Uplaen, kae? A ta ako je malouman? ta ako ono to
proglaava njegovim stranim dijalektom nije nita do li aavo
brbljanje?"
"Pa, nije ba tako." Ipak, Arbin se nelagodno promekolji.
"Ubeuje sebe u ono to misli jer eli da ga zadri i iskoristi....
U redu, rei u ti ta da radi. Odvedi ga u grad."
"U ik?" zaprepasti se Arbin. "To bi ga unitilo."
"Ni najmanje", odgovori mirno Gru. "Nevolja s tobom je to ne
ita novine. Ja to, na veliku sreu ove porodice, ipak inim. Stvar je u

tome to je Institut za Nuklearna Istraivanja upravo obznanio da je

pronaen instrument kome je svrha da ljudima pomogne u uenju.
Objavili su preko cele jedne stranice u Nedeljnom Pregledu da trae
dobrovoljce. Odvedi njima tog oveka. Neka im on poslui kao
dobrovoljac."
Arbin odluno odmahnu glavom. "Lud si. Kako bih mogao da
uradim tako neto, Gru? Prvo to e mu tamo traiti jeste registarski
broj. injenica da njegove isprave ne bi bile u redu samo bi nam
navukla istragu na vrat, to bi na kraju dovelo do toga da otkriju i
tebe."
"Grei, Arbine. Ne bi. Institut i trai dobrovoljce zbog toga to je
maina jo u eksperimentalnoj fazi rada. Verovatno je ve usmrtila
nekolicinu ljudi, tako da sam siguran da nee postavljati nikakva
nepotrebna pitanja. A ako tuinac umre, pa, verovatno mu nee biti
gore no to mu je sad... Hajde, Arbine, dodaj mi taj projektor za knjige
i potavi ga na oznaku sa brojem est. I molim te, donesi mi novine im
stignu, hoe li?"

Kada je varc konano otvorio oi, ve je bilo prolo podne.

Oseao je onaj potmuli bol koji prodire direktno do srca i pothranjuje
sam sebe, bol to mu supruga nije pored njega da sada bude zajedno
s njim, bol zbog nestanka celog njegovog malog porodinog sveta...
Priseti se da je takav bol ve jednom ranije imao prilike da iskusi,
te mu se gotovo potpuno zaboravljen prizor ponovo javi u otroj
jasnoi. On, tada jo mladi, u snegom zavijenom mestacetu... eka
saonice... u smiraj dana, voz... veliki brod...
Strepnja puna enje i razoaranja, usmerena prema tom, njemu

bliskom svetu, za trenutak ga sjedini sa tim dvadesetogodinjakom iz

seanja, prilikom dugog iseljenikog puta za Ameriku.
Poraz je bio suvie stvaran. Ovo zaista vie nije mogao biti san.
On gotovo poskoi od iznenaenja kada se osvetljenje iznad vrata
naglo upali i potom ugasi, a zatim se zau nerazumljivi baritonski glas
njegovog domaina. Vrata se otvorie i pred njim se nae doruak nekakva kaa koju nije prepoznao kao bilo ta to je od ranije znao, s
tim to je primetio da lii na kaamak od kukuruznog brana, samo to
je bila malo sonija. I mleko, pored toga.
"Hvala", ree varc i usrdno zaklima glavom.
Farmer ree neto, zauzvrat, i sa naslona stolice dohvati varcovu
koulju. Paljivo je stade razgledati iz svih uglova, naroitu panju
poklanjajui dugmadima. Vrativi je natrag, on odgurnu rolo-vrata na
ulazu u sobicu i varc napokon primeti da prostorija, mlenobelih
zidova, odie toplotom.
"Plastika", promrmlja on, koristei tu re-za-sve sa sigurnou
tipinom za sve laike. Uskoro opazi da soba nema nijednog ugla, ve
da se povrine zidova lagano pretapaju jedna u drugu, i da su samo
blago zakrivljene.
ovek mu je pruao neke predmete uz gestove koji nisu mogli
ostati neshvaeni. Trebalo je da varc ustane, umije se i obue.
On poslua svog domaina, uz dodatna objanjenja i pomo.
Zbunilo ga je jedino to nije primetio nikakvu spravu za brijanje, kao i
to da su gestovi brijanja koje je uputio svom instruktoru proizveli samo
gadljive poglede, uz neki neodreeni zvuk. varc se stoga samo
poea po idikljaloj, prosedoj bradi i glasno uzdahnu.
Zatim su ga poveli do nekakvog malog, izduenog vozila na dva

toka i putem gestova stavili mu do znanja da ue unutra i sedne.

Mogao je da vidi kako tlo brzo promie ispod njegovih nogu, kako se
put prua pred njima i za njima sve dok se niske, bletave zgrade ne
ukazae u daljini, a zajedno sa njima i plavetnilo koje je moglo da
predstavlja samo veliku vodenu povrinu.
"ikago?" upita on, udno pokazujui prstom.
Bila mu je to poslednja nada, iako je bilo vie nego oigledno da
nita to je do tada video nije manje liilo na ovaj grad.
Od farmera ne dobi nikakav odgovor.
I ta, poslednja nada, konano se ugasi.

3. JEDAN SVET - ILI BEZBROJ?

Upravo poto je zavrio sa intervjuom za tampu povodom svoje
predstojee ekspedicije na Zemlju, Bel Arvardan oseti uzvien mir pri
pomisli na sve te stotine miliona zvezdanih sistema u sastavu
sveobuhvatnog Galaktikog carstva. Nije vie razmiljao o tome kako
da postane poznat u ovom ili onom sektoru. Neka se samo njegove
teorije vezane za Zemlju pokau ispravnim i izbie on u iu
interesovanja doslovno na svakoj nastanjenoj planeti Mlenog puta, na
svakoj planeti na kojoj je u ovih nekoliko stotina hiljada godina
njegovog irenja kroz Kosmos bio nainjen otisak ovejeg stopala.
Sa svojih trideset i pet godina mogao je rei da je relativno rano,
ali ne i lako dostigao tako veliku slavu i tako neuobiajeno brzo doao
do nauno-intelektualnog vrhunca. Meutim, do tog trenutka njegova
je karijera ve bila nakrckana silnim protivrenostima. Prva eksplozija
je naila upravo onda kada je diplomirao na Univerzitetu Arkturus sa
najboljim uspehom, a zatim, sa dvadeset tri godine, postavljen na

mesto Vieg arheologa pri Univerzitetu. U stvari, najeu reakciju je

izazvao urnal galaktikog arheolokog udruenja, odbivi, po prvi put
u svojoj istoriji, da objavi jedan - njegov - nauni rad. Pored toga,
odbijanje je bilo propraeno i obrazloeno na krajnje neubedljiv i
stvarno osoran nain.
Teko da bi nekom laiku moglo biti jasno kako to da jedna, u
sutini suvoparna mala broura pod nazivom O starosti rukotvorina u
sektoru Sirijusa, sa posebnim osvrtom na njihov doprinos radijacionoj
hipotezi porekla oveka moe da izazove takvu ogorenost. Bitno je pri
tome napomenuti da je Arvardan od samog poetka jasno
pretendovao na autorstvo hipoteze da je oveanstvo poteklo sa jedne
jedine planete i postepeno se, zatim, zrakasto irilo kroz itavu
Galaksiju. To ne samo da je bila omiljena tema jeftinih fantastinoavanturistikih romana, i, naravno, shodno tome, akademski
omalovaavana pa i napadana, ve ju je, mnogo pre Arvardana,
lansirala odreena skupina zanesenjaka koja se mnogo vie bavila
metafizikom, kao istraivakim poljem van empirijski proverenih
podataka, nego samom arheologijom.
I pored toga Arvardan je za proteklih deset godina stekao toliki
ugled da su ak i najuvaenije sede glave morale da mu ukau
potovanje i priznaju da mu, kao strunjaku za proto-imperijalne
kulture u zabitim predelima Galaksije, jednostavno nema premca.
Jedan od primera Arvardanove superiornosti bila je rasprava o
mehanicistikoj civilizaciji Rigelovog sektora, gde je razvitak robota
izazvao stvaranje jedne sasvim odvojene kulture - kulture koja je
opstala vekovima, sve dok nadljudsko savrenstvo metalnih robova
nije potislo ljudsku inspiraciju i domiljatost u toj meri da je naletom

svojih snanih flota Vrhovni Zapovednik, Morej, sa lakoom preuzeo

vlast. Zvanino arheoloko uenje se, pak, zasnivalo na stanovitu da
su se ljudske vrste, paraleleno i nezavisno, razvijale na veem broju
razliitih svetova, dok je postojanje specifinih kultura, kakva je bila
upravo ona na Rigelu, objanjavano nedovoljno vrstim stapanjem
putem ukrtanja. Arvardan je sa lakoom i ubedljivo pobio ove teze,
istakavi da je dominacija robotske kulture na Rigelu bila prirodna
posledica ekonomskih i drutvenih prilika u to vreme i na tom mestu.
Bio je tu i Ofijukus, varvarski i divljaki svet, esto, po raznoraznim
udbenicima, uziman za primer primitivnog, zaostalog oveanstva
koje jo nije dospelo do stadijuma meuzvezdanih komunikacija. Svi
su udbenici navodili te svetove kao najbolji dokaz Teorije
Objedinjavanja; to e rei da je ljudska jedinka bila prirodan vrhunac
evolucije, nezaobilazan na bilo kom svetu zasnovanom na hemijskom
sistemu vode i kiseonika, uz odgovarajue temperature i gravitacione
uslove. Dalje, smatralo se da se svaka pojedina ljudska vrsta, rasa,
mogla ukrtati sa bilo kojom drugom - naravno, tek po osvajanju
meuzvezdanih prostora putem meuzvezdanih putovanja.
Arvardan je, meutim, objavio otkrie o prastaroj civilizaciji, mnogo
starijoj nego to je bila tada ve hiljadugodinja varvarska kultura na
Ofijukusu; na toj planeti, jo u najranijim njenim zapisima, bili su
vidljivi tragovi meuzvezdane trgovinske razmene. Najglasnije je,
meutim, u javnosti odjeknulo to da postoje dokazi da je ovek svoju
prapostojbinu napustio tek poto je razvio civilizaciju visokog stupnja.
Tek je tada, skoro deset godina po njenom zavretku, GAU
(zvanina skraenica za urnal Udruenja) konano odluio da objavi
tu Arvardanovu naunu raspravu.

Tako se na kraju zbilo da je Arvardan, sledei teoriju koju je sam

najgorljivije zastupao, stigao do verovatno najbeznaajnije planete u
sastavu Carstva - do planete pod imenom Zemlja.

Arvardan se spustio na jedino mesto na itavoj planeti koje je

nosilo u sebi daak Carstva i svega to je ono znailo. Mesto je liilo na
ostrvce koje po izgledu odudara od bespua i negostoljubivosti golih
vrhova visoravni severno od Himalaja. Upravo na tom mestu, gde ni
tada, a ni ikada pre nije bilo radioaktivnosti, blistala je palata vidljivo
nezemaljske arhitekture, u sutini kopija namesnikih rezidencija sa
nekih srenijih svetova. Kao da je sona mekoa tla bila stvorena za
udobnost. Na negostoljubivo okolno stenje naneta je zemlja, zatim je
navodnjavana, i tako, putem vetake atmosfere i klime pretvorena u
nekih pet-est kvadratnih milja travnjaka i cvetnih vrtova.
Prema zemaljskim raunicama energija i troak za izgradnju palate
i njene najblie okoline dostigli su basnoslovne svote. No, iza projekta
je u trenutku njegovog ostvarivanja stajao broj od nekoliko desetina
miliona drugih svetova, kao nepresunih izvora, a taj broj se iz dana u
dan uveavao. Smatra se, tako, da je 827. godine galaktike ere po
deset planeta u proseku, svakodnevno, dobijalo status provincije.
Jedini uslov bio je taj da broj stanovnika na svakom pojedinanom
svetu premauje broj od pet stotina miliona.
U toj nezemaljskoj palati iveo je zemaljski namesnik koji bi se, s
vremena na vreme, podsetio da je potomak aristokratske porodice
veoma uglednog porekla, zaboravljajui pri tom, okruen vetakom
raskoi, da bitie na jednom uasnom svetu.
Njegova supruga jedva da bi se dala zavesti na taj nain. Naroito

'trezveno' bi se oseala kada bi se popela na travom prekrivenu

uzviicu i pogledala put otre i odlune linije koja je odvajala njihov
mali raj od surovosti pustonog okolia. Tada ni raznobojne fontane,
nalik na iroke tene vatre u noi, ni staze posute cveem ni idilina
skrovita mesta, ne bi mogli da potisnu pravo oseanje - saznanje o
izgnanstvu.
Stoga je Arvardan u palati doekan znatno velianstvenije no to to
uobiajena procedura nalae. Jer arheolog je predstavljao dah Carstva,
veliine, dah bezgraninog.
A i on je, sa svoje strane, nalazio mnogo povoda za zadivljenost.
"Kako je ovde sve lepo i sa ukusom ureeno!" uzviknu on.
"Zadivljujue je kako uticaj dominantne kulture ostavlja traga i u
najzabaenijim krajevima naeg Carstva, gospodaru Enije."
"Verujte", nasmei se Enije, "ovo mesto je kao stvoreno za posete.
Meutim, druga je pesma kada se u njemu ivi. Palata je nalik koljki
koja uplje odzvanja kada se kucne. Upoznavi mene, moju porodicu,
osoblje, carski garnizon, upoznali ste sve. Sluajni posetioci, poput
vas, jedini su predstavnici dominantne kulture Carstva, a to je,
sloiete se, veoma malo."
Popodne je bilo na izmaku. Sedeli su pod kolonadom dok se sunce
polako sputalo sve nie ka hridima koje su na obzorju bile obavijene
purpurnom izmaglicom. Miris zelenila ispunjavao je vazduh, ije je
lagano kretanje podsealo na duboko disanje.
Samo je mukotrpna i dugotrajna otuenost od zbivanja u
Galaktikom carstvu mogla biti opravdan razlog za veliku radoznalost
koju je namesnik pokazivao u vezi sa namerama svog gosta. U nekom
drugom sluaju bi se to moglo protumaiti kao teka povreda

pristojnosti.
"Planirate li da se zadrite ovde izvesno vreme, dr Arvardane?"
upita Enije.
"Ne mogu vam tano odgovoriti, gospodaru Enije. Ovde sam kao
prethodnica svog istraivakog tima, da bih se upoznao sa zemaljskom
kulturom i da bih obavio uobiajene zakonske pripreme. Na primer,
potrebna mi je vaa zvanina dozvola da podignem logore na
predvienim lokacijama, i tako dalje."
"Oh, razume se! Ali kada poinjete sa kopanjem? I ta oekujete
da pronaete u dubinama ove bedne gomile kra?"
"Pa, ako sve bude ilo po planu, verujem da e logori biti podignuti
najdalje za nekoliko meseci. to se tie 'bedne gomile kra', iznenadie
vas ako kaem da je ovaj svet apsolutno jedinstven u Galaksiji."
"Jedinstven?" odvrati gorko namesnik. "Nimalo! Ovo je sasvim
obian svet. Jazbina od sveta, prava septika jama, nazovite ga kako
god hoete, samo da bude u tom stilu. ak i sa svim prefinjenim
grozotama koje nudi nije u stanju da kao takav bude jedinstven, ve
jednostavno i neizmenjivo, divljaki i prostaki svet."
Arvardan se nae zbunjen, te ustuknu pred silinom neodrivih
stavova koje mu je sagovornik sasuo u lice. "Ali ovaj svet je
radioaktivan!" ree on.
"Onda, ta s tim? Hiljade planeta u Galaksiji su radioaktivne, neke i
primetno vie od Zemlje."
U tom trenutku panju im odvue lako doklizavanje pokretnog
ormania.
"elite li da popijete neto?" upita Enije, mahnuvi rukom u pravcu
ormania.

"Nita odreeno. Moda koktel od limuna."

"Sa 'ensijem' ili bez njega?"
"Moe, sasvim malo." Arvardan prstima odmeri tu sasvim malu
koliinu.
"Odmah e stii."
Negde u unutranjosti ormania, moda najomiljenijeg proizvoda
za iroku upotrebu koji je izumela ljudska ingenioznost, barmen
(naravno, elektronskog porekla) poe da mea sastojke - ne od oka,
dakako, ve putem preciznog odmeravanja atoma. Savrenost napitka
bila je bespogovorna, i svaki put bi prevazila nadahnutu kreativnost
bilo kog ivog bia.
ae se pojavie, izgledalo je niotkuda, uglavljene u naroita
udubljenja. Arvardan prihvati onu sa zelenkastom sadrinom, te,
prislonivi je uz obraz, oseti dobro njenu hladnou. Potom je prinese
ustima i okusi.
"Ba kako treba", primeti on. Zatim postavi au u specijalni nosa
na naslonu stolice i nastavi: "Hiljade radioaktivnih planeta, kako
rekoste, ali samo jedna je nastanjena. Ova."
"Pa..." Enije tu glasno coknu ustima nad piem i kao da izgubi
neto od prve probojnosti svog nastupa. "Znate, biti jedinstven na taj
nain nije nimalo zavidno."
"Nije re samo o pukoj jedinstvenosti sa statistikog stanovita."
Arvardan je govorio povremeno prekidajui izlaganje dugim gutljajima.
"Jedinstvenost je u ovom sluaju mnogo osobitija. Biolozi su dokazali,
ili bar tako tvrde, da je razvitak ivota nemogu na planetama ija
radioaktivnost premauje izvesnu, odreenu meru... to je, upravo,
sluaj sa Zemljom."

"Zanimljivo, to nisam znao. ini mi se da bi to moda moglo

predstavljati konani dokaz da je ivot na Zemlji fundamentalno razliit
od onoga u Galaksiji... To bi vam se dopalo kao konstatacija, zar ne,
poto ste sa Sirijusa." Ovde Enije poprimi zajedljiv ton, a zatim, toboe
poverljivo, nastavi: "Da li znate da je najvea, zapravo jedina tekoa
pri vladanju ovom planetom, dranje na uzdi izrazito snanih
antizemaljskih oseanja koja su veoma vidljiva u itavom Sirijusovom
sektoru? Naravno, Zemljani im, sa kamatama, strasno uzvraaju! Ne
elim, naravno, da kaem da antiterestrijalizam nije manje-vie
prisutan i u drugim predelima Galaksije, ali je na Sirijusu daleko
najizraeniji."
Arvardanov odgovor bee ustar i nestrpljiv. "Gospodaru Enije, ne
mogu da prihatim takve implikacije. I meni samom nedostaje vie
trpeljivosti, ba kao i svakom ivom oveku. Duboko, kao naunik do
sri, verujem u jedinstvenost oveanstva, a pod tim podrazumevam i
Zemlju. Sam ivot je u osnovi jedinstven, u tom smislu da je zasnovan
na jedinjenjima belanevina u koloidnom rastvoru, koja nazivamo
protoplazmom. Radioaktivnost o kojoj govorim ne moe se odraziti
samo na odreene forme ivota ili odreene forme ljudskog ivota.
Ona se odraava na bilo koji vid ivota, jer se zasniva na
kvantromehanikoj teoriji proteinskih molekula. Odraava se, stoga, i
na mene, na vas, Zemljanine, pauke ili, pak, bakterije.
Kao to verovatno znate, belanevine su izuzetno sloene grupacije
aminokiselina i jo ponekih posebnih jedinjenja; vezane su u sloene
trodimenzionalne spojeve, koji su nestalni poput sunevog zraka to se
probija kroz oblake. Upravo ta nestabilnost ini ivot, budui da se
uvek menja upravo u nastojanju da zadri svoj sopstveni identitet -

kao dugaak tap na vrhu nosa akrobate.

Ali ta udesna 'hemikalija', belanevina, mora prethodno nastati iz
neorganske materija, da bi ivot uopte mogao nastati. I tako, na
samom poetku, pod uticajem sunevih zraka i energije koju oni nose,
a u dejstvu na te ogromne rastopine koje nazivamo okeanima,
organski molekuli su polako postajali sve sloeniji - od metana i
formaldehida do, naposletku, eera i skroba u jednom, i od uree do
aminokiselina i belanevina u drugom pravcu. Naravno, samo je
pitanje sluajnosti kada e se ti atomi grupisati ili razloiti, tako da na
nekom svetu ovaj proces moe potrajati milionima godina, dok e se
na nekom drugom, opet, okonati za vek ili dva. Pri tome je, mora se
rei, prva varijanta mnogo verovatnija. Najee se, naravno, deava
da do procesa uopte ne doe.
Organski hemiari su, do sada, sa potpunom tanou ustanovili
celokupan lanac ovih reakcija, naroito njihove energetske
manifestacije; to jest energetske meuodnose to ih podrazumeva
svaka smena atoma. Danas se van svake sumnje moe rei da
nekoliko veoma bitnih stadijuma u procesu izgraivanja ivota
zahtevaju potpuno odsustvo radijacione energije. Ukoliko vam se to
ini udnim, namesnie, mogu vam samo rei da je fotohemija (to jest,
grana hemije koja prouava reakcije prouzrokovane radijacionom
energijom), danas veoma razvijena nauna disciplina, te da postoje
nebrojeni primeri veoma jednostavnih reakcija koje bi se odvijale na
potpuno razliite naine, u zavisnosti od toga da li je kvant svetlosne
energije prisutan ili odsutan.
Na obinim svetovima Sunce je jedini izvor radijacione energije, ili,
u najmanju ruku, daleko najznaajniji. Pod okriljem oblaka, ili, pak,

nou, jedinjenja ugljenika ili azota grupiu se i razdvajaju (da bi se

ponovo grupisala) upravo na nain koji je omoguen odsustvom
siunih energetskih estica koje je pored njih zavitlalo Sunce - kao
kada bi u kakvoj kuglani kugle uletele meu bezbroj bezmerno malih
kugli.
Meutim, na radioaktivnim svetovima, sa Suncem ili bez njega, u
najtamnijoj noi, ak i pet milja u dubini, svaka vodena kap blista i
rasprskava se pod dejstvom poput munje brzih gama-zrakova, koji
udaraju u atome ugljenika i tako ih, to bi rekli hemiari, aktiviraju,
uslovljavajui neke od kljunih reakcija da se odvijaju upravo na
odreene naine koji za ishod nikada nemaju ivot."
Arvardan je ve odavno ispraznio au, te je spusti na povrinu
ormania. aa smesta bi uvuena u specijalni odeljak u kome odmah
otpoe njeno ienje, sterilizovanje i priprema za sledeu muteriju.
"Jo jedno pie?" upita Enije.
"Radije posle veere", odvrati Arvardan. "Za sada mi je sasvim
dosta."
"Zaista zadivljujue zvue vae rei", primeti namesnik, lupkajui
iljatim noktom po naslonu svoje naslonjae. "Ali ako je zaista tako
kao to kaete, ta je onda sa ivotom na Zemlji? Kako se on razvio?"
"Eto, vidite da ste se i sami zainteresovali. Mislim da je odgovor
upravo u prisustvu radioaktivnosti: u koliinama koje su tek neto vie
nego dovoljne da se sprei zametanje ivota, ali istovremeno, ne i
dovoljne da ivot unite, ukoliko je ve uspeo da se zane. Moe ga,
dodue, modifikovati, ali ga, osim u izuzetno ekstremnim situacijama,
ne moe razoriti. Vidite, ovi hemijski procesi nisu ba sasvim isti. U
prvom sluaju imali smo molekule koje treba spreiti u njihovom

sjedinjavanju, a u drugom ve oformljene molekulske strukture koje

treba rastaviti. Ta dva sluaja se poprilino razlikuju."
"Ne vidim na ta ciljate", ree Enije.
"Zar nije oigledno? ivot se na ovoj planeti morao zaeti pre nego
to se pojavila radioaktivnost. I to je, dragi moj namesnie, jedino
mogue reenje za nau zagonetku, reenje koje niti porie injenicu
da ivot na Zemlji postoji, niti se kosi sa teorijskom hemijom u toj meri
da nauku poljulja iz temelja."
Enije zaprepaeno pogleda u svog sagovornika, pogledom koji je
u isti mah otkrivao i zadivljenost i nevericu.
"Pa ne mislite valjda zaista tako!"
"A zato da ne?"
"Kako bi itav jedan svet mogao postati radioaktivan? ivot
radioaktivnih elemenata u spoljnjoj kori planete traje milionima, ak
milijardama godina. To su mi dobro utuvili u glavu, jo na Univerzitetu,
ak i na pripremnom kursu za pravne nauke. Ti elementi su
najverovatnije ovde prisutni od samog postanka sveta."
"Ali postoji i stvar koja se zove vetaka radioaktivnost, gospodaru
Enije. I to u ogromnoj meri. Hiljade postojeih nuklearnih rekacija
oslobaaju dovoljnu energiju da stvore sve vrste radioaktivnih izotopa.
Ako, recimo, pretpostavimo da su se ljudi koristili nuklearnom
energijom u industriji, bez potpune kontrole, ili za potrebe rata - ako
uopte moete zamisliti rat ogranien na samo jednu jedinu planetu velika povrina spoljnog zemljinog sloja mogla je biti pretvorena u
vetaki radioaktivni materijal. ta kaete na ovo?"
Sunce je okupano krvavom bojom zalazilo za planine, bacajui
rumeni odsjaj na Enijevo mravo lice. Odnekud dopre blagi veernji

vetri, a zau se i uspavljujue zujanje paljivo odabranih vrsta

insekata, iji se zvuk uini prijatnijim nego ikad.
"To mi zvui nekako suvie nategnuto", odgovori Enije. "Prvo i
prvo, teko mi je da zamislim korienje nuklearnih reakcija u ratu, a
pogotovo da se nad njima izgubi potpuna kotrola i dopusti im se da se
u tolikoj meri razviju..."
"Prirodno je da ispoljavate tenju da potcenjujete nuklearne
reakcije, jer ste ovek dananjice, kada ih je tako lako kontrolisati. ta,
meutim, ako je ikada neko - ili nekakva armija - upotrebila takvo
oruje, pre nego to je suprotna strana dospela da ih u tome sprei? Ili
pre no to se uopte znalo kako se od toga odbraniti? Kao kada bi
neko koristio zapaljive bombe u sukobu sa nekim ko ne zna da bi voda
ili pesak tu vatru ugasili."
"Hmm. Podseate me na ekta kad tako govorite."
"A ko je ekt?" Arvardan svom sagovorniku uputi brz pogled.
"Jedan Zemljanin. Jedna od retkih pristojnih ljudi - hou rei, jedan
od onih s kojima i pravi gospodin moe razgovarati. Fiziar je. I on me
je jednom ubeivao da Zemlja nije morala, nuno, oduvek biti
radioaktivna."
"Tako... Pa dobro, to i nije neobino, jer nisam jedini koji ovu
teoriju zastupa. Uostalom, ona se moe pronai i u Knjizi Predaka, koja
govori o mitskom poimanju daleke prolosti Zemlje. U stvari, sve to ja
zastupam, tamo je ve napisano, s tim to pokuavam da izbegnem taj
pomalo neuhvatljivi nain izraavanja i primenim odgovarajue naune
obrasce."
"Knjiga Predaka?" U Enijevom glasu oseao se prizvuk kako
iznenaenja, tako i zbunjenosti. "Kako ste do nje doli?"

"Pa, rekao bih, malo odavde, malo odande. Nije ba bilo lako, te je
ni dan-danas nemam u celini. Ipak, iako sasvim nenaune, sve te
drevne informacije o ne-radioaktivnosti mogu i te kako da mi pomognu
u ovom mom poduhvatu... A zbog eta to pitate?"
"Zato to je ta knjiga u stvari Sveta knjiga jedne radikalne
zemaljske sekte. Vasioncima je zabranjeno da je itaju. Ne bih se ak
usudio ni da razglasim da ste vi to ve uinili - bar ne dok ste ovde.
Jer, Doljaci, kako vas oni iz Carstva nazivaju, bivali su linovani i zbog
mnogo manje vanih stvari."
"Kao da smatrate da su carske policijske snage ovde gotovo
beskorisne."
"U sluajevima skrnavljenja, da. Shvatite ovo kao opomenu
pametnima, doktore Arvardan!"
U savrenom saglasju sa aputanjem lia na granama razlee se
najednom mekani, melodiozni, vibrantan zvuk zvona. Polako je
zamirao, kao da nikako ne moe da se odvoji od okoline u kojoj se
oglasio.
Enije se pridie. "Mislim da je ve vreme za veeru. Pridruiete mi
se, zar ne, gospodine, i prihvatiti gostoprimstvo koje ovaj mali deli
Carstva ovde na Zemlji moe da vam prui?"
Prilike za ovakve sveane veere ukazivale su se srazmerno retko,
te je, stoga, valjalo iskoristiti i najmanji povod. Jela su bila
neuobiajeno raznovrsna, ambijent raskoan, mukarci uglaeni a
ene naprosto opinjavajue. Pri tom se mora priznati da je doktor Bel
Arvardan od Barona, Sirijus, bio u sreditu panje gotovo do
neverovatnosti.
Pred kraj veere, Arvardan pokua da iskoristi priliku da prisutnima

prenese makar deo razgovora koji je tog popodneva vodio sa

namesnikom, ali njegovo izlaganje ovog puta naie na osetno manje
razumevanje.
Neki gizdavi gospodin u pukovnikoj uniformi, uz snishodljivost
tipinu za vojnika koji se obraa visoko kolovanom oveku, nagnu se
u jednom trenutku prema Arvardanu i upita:
"Ako sam vas dobro razumeo, doktore Arvardan, vi elite da kaete
da je ova zemaljska gamad prastara rasa od koje se kasnije razgranalo
itavo oveanstvo?"
"Ne mogu biti jo sasvim siguran, pukovnie, no, ini mi se da
postoje zanimljivi izgledi da je upravo tako. Mislim da u za godinu
dana moi da vam dam sasvim precizan odgovor."
"Ako se ispostavi da ste u pravu, u ta duboko sumnjam, doktore",
nastavi pukovnik, "zaprepastiete me preko svake mere. Ve sam etiri
godine stacioniran ovde na Zemlji, pa se ne moe rei da nemam
iskustva. Zemljani su bitange i nitkovi, svi do jednog, to vam mogu
rei! Intelektualno neizmerno zaostaju za nama. Nemaju oni onu iskru
svetlosti koja je itavo oveanstvo pronela kroz Galaksiju. Lenji su,
sujeverni, pohlepni i bez ikakvih tragova plemenitosti u dui. Pokaite
mi, vi ili bilo ko drugi, makar jednog jedinog Zemljanina koji na bilo
koji nain moe biti jednak bilo kom pravom oveku - vama, meni - i
tek u tada, moda, moi da poverujem da on predstavlja rasu naih
pra-pradedova. Ali pre toga, nikako ne oekujte da podelim vae
miljenje."
Neki krupan ovek dobaci s druge strane stola: "Rekoe onomad
da je jedini dobar Zemljanin mrtav Zemljanin; meutim, mrtvace je
teko prepoznati jer ovde svi smrde, i ivi i mrtvi!" I on poe da se

neumereno smeje svojoj ali.

Arvardan se namrti i, ne podigavi pogled, odvrati: "Potpuno je
nebitno raspravljati sada o rasnim razlikama, te nemam elju da se
svaam. Kada govorim o Zemljaninu, govorim o Zemljaninu praistorije.
Njegovi direktni potomci su predugo bili izolovani ovde na Zemlji, i to
pod vrlo neobinim okolnostima; pa i pored toga nisam sklon da ih
potcenjujem." Potom se okrete Eniju i nastavi: "Gospodaru moj, ini mi
se da ste pre veere u toku razgovora pomenuli izvesnog Zemljanina."
"Doista? Ne seam se."
"Nekog fiziara, po imenu ekt."
"Ah, da. Da."
"Njegovo puno ime je, pretpostavljam, Afret ekt?"
"Tako je, imate pravo. uli ste za njega?"
"Mislim da jesam. Pokuavam, u toku cele veere, da se setim, jo
odonda otkako ga pomenuste. Nije li on u Institutu za nuklearna
istraivanja u... Oh, kako li se zvae to prokleto mesto? On se kucnu
dlanom po elu jednom ili dva puta. "Tako je! U iku?"
"Da, to je on. ta je s njim?"
"Samo to da je o njemu, u avgustovskom broju Fizikog pregleda,
objavljen neki lanak. Primetio sam ga jer sam paljivo tragao za bilo
kakvim tekstom o Zemlji - a takvih je, znate i sami, malo... U svakom
sluaju, ono to hou da kaem jeste da taj ovek tvrdi da je izumeo
neto to naziva sinapsifajerom; re je u stvari o aparatu koji treba da
povea kapacitet ivanog sistema kod sisara."
"Zaista?" U Enijevom glasu oseti se neuobiajena otrina. "O tome
do sada nita nisam uo."
"Mogu vam pronai taj lanak, zaista ga vredi proitati. Bar je meni

bio zanimljiv, osim to ne mogu u potpunosti da razumem neke

podatke koji se odnose na isto tehnike strane stvari. Ono to je taj
ovek uinio bilo je da je pomou sinapsifajera eksperimentisao sa
nekom, vama verovatno poznatom vrstom ovdanje domae ivotinje.
ini mi se da je po sredi bio pacov. Posle obuke je odreenim
primercima postavio da ree neki jednostavan problem, kao na primer,
da prou kroz mali lavirint na putu do hrane. Merio je, naravno,
vremena potrebna da se zadatak izvri, i doao do zakljuka da je
primercima koji su bili u dodiru sa njegovim aparatom bilo za to
potrebno u proseku za treinu vremena manje nego primercima koji
na sinapsifajeru nisu bili obuavani. Uviate li, pukovnie, ta to moe
da znai?"
"Ne, ne uviam", glasio je nezainteresovani odgovor.
"Onda vam samo moram skrenuti panju da bilo koji naunik, ak i
Zemljanin, koji pristupa toj vrsti ispitivanja na takav nain, moe u
najmanju ruku da bude na istoj intelektualnoj ravni sa mnom, a
dopustiete mi ovu pretpostavku, sasvim sigurno i sa vama."
"Samo trenutak, doktore", upade Enije. "Vratio bih se za trenutak
samom tom aparatu. Da li vam je poznato da li je dr ekt do sada ve
eksperimentisao i sa ljudskim biima?"
"Sumnjam, gospodaru Enije", odvrati Arvardan uz osmeh. "Jer je
oko devet desetina pacova uginulo tokom eksperimenta. ekt bi se,
sasvim sigurno, teko odluio da nastavi projekat na ljudskim
jedinkama pre no to se o samom procesu obuke na sinapsifajeru
dozna mnogo vie."
Na to se Enije zavali nazad u svoju stolicu sa laganom senkom
brige na licu. Ostatak veere proveo je ne progovorivi vie ni rei, niti

je ita vie okusio.

Neto pre ponoi namesnik neprimetno napusti skup, dobacivi
samo svojoj eni nekoliko turih rei. Lako namrtenog ela i uz oseaj
narastajue nelagodnosti, on sede u svoju vazdunu krstaricu koja ga
povede na dvoasovni let prema iku.

I tako se desi da je, istog popodneva kada je Arbin odvezao

Dozefa varca u grad na susret s aparatom doktora ekta, ovaj
proveo vie od jednog sata u poverljivom razgovoru sa namesnikom.

4. IROK CARSKI DRUM

Arbin se u iku oseao nekako nelagodno, stenjeno. Negde, usred
grada, od oko pedeset hiljada ljudskih dua, jednom od najveih na
Zemlji, negde usred grada nalazili su se i Vasionci; inovnici velikog
Galaktikog carstva.
Ruku na srce, Arbin nikada ranije nije video nijednog Vasionca. No
ovde, u iku, potpuno spontano je odvraao glavu od ljudi s kojima se
mimoilazio, u strahu da e se na kraju nai oi u oi sa nekim
vanzemljaninom. Dodue, i kad bi ga neko upitao, nije bio siguran da
bi dao precizan odgovor u emu se, u stvari, Zemljani i Vasionci
razlikuju. No, u dui je nepogreivo oseao da nekakva razlika
naprosto mora da postoji.
On baci pogled iza sebe pri ulasku u zgradu Instituta. Parkirao je
svoje vozilo na za to predvienom prostoru, i plativi, dobio kupon,
potvrdu da je njegovo parking-mesto zauzeto za narednih est asova.
Nije li se to nekom moglo uiniti sumnjivim? Sve ega bi se setio

izazivalo je u njemu podozrenje. Vazduh oko njega kao da je bio

ispunjen oima i uima.
Kad bi samo taj udni ovek ostao sakriven tamo gde mu je
naloeno, u pregraenom odeljku u zadnjem delu vozila... Dodue,
Arbin mu je gestovima izriito naredio da ne izviruje, ali da li ga je ovaj
razumeo? On oseti nestrpljenje. Zato li je, zaboga, dozvolio da ga Gru
nagovori na sve ovo?
Nekakav glas ga prekide u razmiljanju, i on shvati da su se vrata
pred kojima je stajao nekako otvorila.
"ta elite", pitao je glas.
Arbin pomisli da mora biti da je preuo to isto pitanje postavljeno,
verovatno, ve nekoliko puta, jer je u glasu osetio nestrpljenje. Stoga
on brzo, hrapavim glasom i suvog grla isprekidano odgovori:
"Mogu li da se ovde prijavim za sinapsifajer?"
Vratar, neka mlada devojka, uputi mu otar pogled i odgovori:
"Upiite se ovde."
Arbin skloni ruke iza lea i promuklo ponovi: "Gde mogu da se blie
obavestim o proceduri?" Setio se, nekako, da mu je Gru pomenuo
kako se aparat zove; no, ipak, teko je izgovarao tu re koja mu se
uinila toliko besmislenom.
No, vratarka odvrati elinim glasom: "Morate se najpre ubeleiti
kao posetilac. Pre toga ne mogu nita da uradim za vas."
Arbin se bez rei okrete i krenu. Mlada ena za pultom nestrpljivo
stisnu usne i besno pritisnu signalnu polugu pored svog sedita. Arbin
se oajniki borio da ne stvori o sebi sliku nekog kriminalca, oseajui
istovremeno kako mu to nikako ne polazi za rukom. Devojka ga je
odmerila od glave do pete. Sigurno e moi da ga prepozna i za hiljadu

godina. On oseti ludu elju da potri natrag do kola, to pre se vrati na

farmu...
U tom trenutku, u prostoriju ueta neka osoba u belom
laboratorijskom mantilu. Vratarka prstom pokaza na Arbina.
"Dobrovoljac za sinapsifajer, gice ekt", ree ona, "ali nee da
kae kako se zove."
Arbin se osvrnu i ugleda pridolu mladu devojku. Delovao je
zbunjeno.
"Da li vi rukovodite aparatom, gospoice?"
Devojka se prijateljski nasmeja. "Ne, nikako." Arbin odjednom oseti
kako njegov strah jenjava.
"Mogu vas, meutim, odvesti do prave osobe", dodade ona, a onda
zainteresovano upita: "elite li zaista da budete dobrovoljac?"
"Samo elim da vidim oveka zaduenog za spravu", ukoeno
odgovori Arbin.
"U redu." Devojka nije izgledala nimalo uznemirena ovakvim
odgovorom. Ona jednostavno kliznu prema vratima iza kojih se i
pojavila, i za kratko vreme, iza njih se ukaza njena ruka, dajui Arbinu
znak da prie.
Srca koje je snano udaralo, on krenu za njom i oni uoe u
nekakvu malu odaju. Devojka mu se blago obrati: "Ako imate vremena
da saekate pola sata, ili moda ak i manje, dr ekt e vas sa
zadovoljstvom primiti. Sada je, trenutno, veoma zauzet. Ako elite
mogu vam doneti neke knjige i ita da vam vreme bre proe."
Arbin, meutim, odreno odmahnu glavom. inilo mu se da se
zidovi sobe polako zatvaraju nad njim, obrazujui klopku. Da li je sada
stvarno zarobljen? Hoe li Stareine sada doi da ga odvedu?

Bilo je to najdue ekanje u Arbinovom ivotu.

Gospodar Enije, namesnik na Zemlji, znatno je lake upriliio

sastanak sa dr ektom, mada je bio gotovo isto toliko uzbuen. ak i
posle etiri pune godine slubovanja na Zemlji, poseta iku
predstavljala je pravu avanturu. Kao neposredni predstavnik Njegovog
Velianstva, njegov poloaj na Zemlji bio je zvanino, ravan poloaju
vicekraljeva svih galaktikih sektora, ija su se blistava prostranstva
pruala du stotina kubnih parseka svemira. No, u sebi ipak nije
mogao da potisne oseaj izgnanstva. Zakopan u nemonoj pustoi
Himalaja, okruen stanovnitvom punim nemone mrnje prema
njemu, prema Carstvu a i prema sebi samima, ak je i put u ik
doivljavao kao bekstvo od stvarnosti.
Iskreno reeno, ovakva bekstva su po pravilu kratko trajala. Morala
su biti takva, jer ovde, u gradu, neophodno je bilo da se neprestano
nose zatitna odela impregnirana olovom, ak i pri spavanju. Jo i
gore: morao je neprestano da uzima odreene doze metabolina.
Upravo se, zbog toga, gorko jadao ektu:
"Metabolin je", ree on, podiui crvenkastu kapsulu da bi je ovaj
bolje video, "moda najbolji simbol onoga kako ja doivljavam vau
planetu, prijatelju moj. Svrha mu je da pospei sve metabolike
procese u mom telu, za sve vreme dok sedim ovde, obavijen
radioaktivnim oblakom koga vi lino niste ni svesni." On proguta
kapsulu. "Eto. Sada e mi srce bre zakucati, plua dublje disati, jetra
bre stvarati hemijska jedinjenja koja, kako mi rekoe lekari, od nje
ine najznaajniju fabriku u organizmu. A to kasnije plaam uasnim
glavoboljama i beskrajnim zamorom."

Dr ekt ga je sluao sa izrazom dobroudnog odobravanja na licu.

Veina ljudi ga je smatrala kratkovidim, ne zato to je nosio naoare ili
to je zaista imao slab vid, ve pre zbog toga to je bio profesionalno
naviknut da sve gleda izbliza, i dobro i sumnjiavo odmeri sve injenice
pre no to bilo ta kae. Bio je visok, neto malo poguren, u skladu sa
poodmaklim godinama u kojima se nalazio.
No, bio je isto tako i ovek koji je dobro poznavao galaktiku
kulturu, tako da nije delio uobiajenu zemaljsku odbojnost i
sumnjiavost, zbog koje su Zemljani, generalno gledano, i bili toliko
neprijatni, pa ak i odvratni graanima Carstva, kosmopolitima irokih
nazora kakav je bio Enije.
"Siguran sam da vam ta pilula nije neophodna. Metabolin je samo
jo jedno vae predubeenje i to i sami vrlo dobro znate. Kada bih
vam umesto metabolina podmetnuo kapsulu ispunjenu eerom, nita
se gore ne biste oseali. ak biste kasnije, putem autosugestije, sami
sebi izazvali glavobolju", odgovori ekt.
"Govorite tako jer se nalazite u sredini na koju ste se navikli.
Poriete li, meutim, da je va sopstveni metabolizam, uopte uzev,
vei od mog?"
"Naravno da ne, ali kakve to ima veze? Svima vama, iz Carstva,
prirodno je uroeno predubeenje da se mi Zemljani razlikujemo od
ljudskih bia na drugim svetovima; meutim, stvari ne stoje ba tako.
Ili moda dolazite ovamo kao propovednik antiterestrijalizma?"
Enije zajea. "Tako mi Cara vai zemaljski prijatelji sami su, u tom
pogledu, najbolji propovednici! ive ovde onako kako ive zatoenici
na ovoj smrtonosnoj planeti, zadojeni sopstvenim besom; ali upravo
stoga za Galaksiju neprestano predstavljaju bolno mesto! Da, sasvim

ozbiljno govorim, ekte. Koja druga planeta neguje taj stepen

ritualnog u svakodnevnom ivotu i posveuje mu se sa tolikom
samomuenikom estinom? Ne proe ni dan a da mi ne stigne
nekakva delegacija nekog od vaih vladajuih tela koja trai smrtnu
kaznu za, recimo, nekog ubogog starog avola koji je, u bekstvu, da bi
izbegao ezdesetu, nabasao u neku zabranjenu oblast, ili jo gore,
pojeo vie nego to iznosi njegovo sledovanje hrane?"
"Da, ali vi im bez izuzetka udovljavate u njihovim zahtevima za
smrtnu kaznu. Vaa ideologija gaenja kao da nije dovoljna onda kada
se treba usprotiviti."
"Zvezde su mi svedoci da iz sve snage nastojim da spreim najteu
kaznu. Ali ta tu opte moe da se uini? Car jednostavno zahteva da
se svi lokalni obiaji na provincijskim svetovima dosledno potuju - to
je u sutini pametna politika, jer se na taj nain spreava izbijanje
svakojakih pobuna svakog drugog dana. Kako, dakle, mogu da se
usprotivim svim tim vaim Savetima, Senatima i Veima kada bi oni, u
tom sluaju, digli jezivu dreku i stali da pljuju Carstvo i sva njegova
tela! Radije bih da prespavam usred itave legije samih avola, svaku
no u narednih dvadeset godina, nego da, makar samo deset minuta,
moram da gledam takvu sliku na Zemlji!"
ekt uzdahnu i zagladi svoju retku kosu. "Za itavu Galaksiju
Zemlja je samo kamiak na nebu, ako je uopte iko i primeuje. Nama
je ona, meutim, dom, i to jedini dom koji imamo. Iako se uote ne
razlikujemo od vas na spoljnim svetovima, ivot nam prua mnogo
manje sree. Zbijeni smo ovde na jednom svetu u agoniji, guimo se u
pritvoru radijacije, okrueni smo Galaksijom, ogromnom Galaksijom
koja nas odbacuje. ta bismo mogli da uradimo da suzbijemo oseaj

usamljenosti koji nas prosto izjeda? Priznajte i sami, namesnie, da li

biste bili voljni da viak naeg stanovnitva poaljete na neki drugi
svet?"
"Da li bih ja bio voljan? Od kakvog je to znaaja, kada vanzemaljski
svetovi nisu spremni da vas prime ni po koju cenu. Oni, jednostavno,
ne ele da se suoe sa zemaljskim bolestima."
"Zemaljskim bolestima!" narogui se ekt. "To je besmislica koja se
mora iskoreniti jednom zauvek! Mi ne donosimo smrt. Kad bi tako bilo
onda biste vi, ovde meu nama, odavno bili mrtvi."
"Pa, ruku na srce", pomirljivo se nasmei Enije, "preduzimam sve
da spreim bilo kakav neposredan neeljeni kontakt."
"Samo zato to ste i vi podlegli strahu koji su stvorili vai glupi
sledbenici."
"Nemojte tako, ekte. Zar ete rei da je teorija o neposrednoj
radioaktivnosti ljudskih tela bez ikakve naune osnove?"
"Naravno da ne. Kako se, ovde, radioaktivnost uopte moe izbei?
I vi ste radioaktivni. Kao uostalom svako na svih stotinu miliona
planeta u okviru Carstva. Mi, Zemljani, jesmo pod dejstvom radijacije,
u svakom sluaju vie nego ostali, ali garantujem vam ne u toj meri da
bismo ikome naudili."
"I pored toga, proseni Vasionac misli upravo suprotno. to je jo
gore, ne pokazuje ni najmanje volje da proveri svoje ubeenje.
Uostalom..."
"Uostalom, rei ete, mi smo drugaiji. Mi nismo ljudska bia jer se
bre modifikujemo, pod dejstvom radijacije, naravno, pa smo se zato
do sada toliko izmenili... Ni to nije dokazano."
"Ali verovanje je prilino raireno."

"I dok god je prilino raireno, i dok god na nas sa Zemlje gledaju
kao na parije, biemo upravo onakvi kakvim nas i vidite. Ako nas tako
neuviavno odbacujete, ta moete za uzvrat oekivati? Moete li nam
zameriti to to vas mrzimo, ako i vi mrzite nas? Verujte, mnogo vie
bismo mi, Zemljani, trebalo da se zbog toga naemo uvreeni nego
vi."
Enije je poprilino alio zbog navale gneva koju je sam izazvao.
ak su i izuzeci meu Zemljanima, kao to je ekt, potpuno
zaslepljeni, razmiljao je on: ak i oni suprotstavljaju Zemlju svim
spoljnim svetovima. Ipak on nastavi, pomalo uvreeno:
"Molim vas, ekte, da mi oprostite zbog ove male neotesanosti.
Pogledajte me ovakvog kakav jesam, mladog i emernog. Imate pred
sobom jadnika, mladia od etrdeset godina - a etrdeset godina je
jo utokljuno doba u razmerama profesionalne upravne slube - koji
tekom mukom izuava svoj zanat ovde na Zemlji. Proi e godine i
godine pre no to se oni ludaci u Birou za Spoljne Provincije sete da
me prebace na neki mirniji svet. Obojica smo, stoga, zatoenici ove
planete, a ujedno i pripadnici jednog velikog civilizovanog sveta u
kome se ne prave razlike kako po pitanju porekla, tako ni po telesnim
neistovetnostima. Pruite mi, stoga, ruku i ostanimo prijatelji."
Namrgoene ektove crte namah se razvedrie, otkrivi da je
doktor sada mnogo raspoloeniji, te se on otvoreno nasmeja:
"Lo ste glumac, Namesnie. Molite za moju dobru volju, ali i dalje
zvuite kao pravi diplomata Njegovog Velianstva."
"Poduite me, onda, kako da glumim, pa mi recite neto o toj vaoj
napravi, sinapsifajeru."
ekt se vidno tre i natuti. "ta ste o njoj uli? Mora da ste, osim

pravnih nauka, izuavali i fiziku, im se i za to interesujete."

"Od onih sam ljudi koje sve zanima. Molim vas, doktore, recite mi,
zbilja bih voleo da znam ta je posredi."
Doktor se ispitivaki zagleda u svog sagovornika, uz jasan izraz
sumnje na licu. Zatim ustade i, gladei bradu, zamiljeno ree:
"Pa, ne znam odakle bih poeo."
"U ime zvezda, ako ne znate kako da mi struno objasnite kako
instrument radi, okanite se toga! Stvarno ne bih nita razumeo od svih
tih vaih tenzora, funkcija i ega sve ne jo!"
aktu zasijae oi. "U redu, draemo se striktno 'nestrunog'. To
je, jednostavno, aparat koji treba da proiri saznajni kapacitet ljudskog
uma."
"Ljudskog? Doista! I deluje li?"
"Kada bismo samo znali! Za to je potrebno jo mnogo istraivanja.
Izloiu vam, ukratko, sutinu, a vi sami prosudite. Nervni sistem je,
kod oveka i viih ivotinja, sastavljen od neurobelanevinaste
materije, koja se gradi na krupnim molekulima veoma
neuravnoteenog elektronskog balansa. Najmanji podsticaj, nadraaj,
izazvae reakciju kod jednog od njih; on e je zatim preneti na drugi i
tako dalje, sve do mozga. Sam mozak je ogromna grupacija istih
takvih molekula koji su meusobno povezani na sve mogue naine. A
poto neurobelanevina ima 1020, odnosno jedan sa dvadeset nula u
sledu, i broj njihovih moguih kombinacija kree se u granicama
faktorijala u iznosu 1020. To je tako veliki broj da, kada bi svi elektroni
i protoni u vaseljeni inili, sami za sebe, posebne vaseljene, broj
eletrona i protona u tako nastalim vaseljnama ne bi bio ni blizu
usporedbe sa... moete li da me pratite?"

"Ni rei ne razumem, hvala zvezdama. ak i kada bih pokuao da

idem u korak s vama, zacvileo bih kao psetance od tolikog umnog
naprezanja."
"Hmm. Pa, u svakom sluaju, ono to obino nazivamo nervnim
impulsom nije nita drugo do progresivni elektronski debalans koji kroz
nerve ide do mozga i odatle ponovo natrag. To je valjda jasno, zar
ne?"
"To jeste."
"Onda dobro, blagoslovena vam bila vaa genijalnost. Dokle god
impuls u svom kretanju nailazi na eliju nerva, moe se dalje brzo
prenositi, zbog gustine samih elija neurobelanevina. Meutim, svake
dve susedne elije istovremeno deli beskrajno tanak sloj ne-nervnog
tkiva, te stoga one, iako se dodiruju, nisu neposredno vezane."
"Shvatam!" uzviknu Enije. "Naravno, nervni impuls mora nekako da
preskoi tu ne-nervnu barijeru."
"Upravo tako. Ta opnica umanjuje i slabi snagu impulsa i usporava
brzinu njegovog prostiranja, srazmerno kvadratu sopstvene debljine.
Isto to vai i za kretanje impulsa u samom mozgu. E, sada, zamislite
da se, na neki nain, umanji konstantna neprovodljivost tih
meuelijskih opni."
"Konstantna neprovodljivost?"
"Izolacioni otpor opne. U tome je itava stvar. Kada bi se
konstantna neprovodljivost spustila, impulsi bi lake preskakali
prepone. Uili biste bre, mislili biste bre."
"Ako je tako, vratiu se na svoje prvobitno pitanje. Deluje li?"
"Za sada sam eksperimentisao samo na ivotinjama."
"I kakav je rezultat?"

"Pa, veina ih je uginula vrlo brzo, zbog poremeaja u

belanevinama mozga. Tkivo se jednostavno zgrualo, kao kada se
jaje zgrua nakon dueg kuvanja."
"Ima neeg neverovatno okrutnog u toj hladnokrvnosti s kojom
nauka nastupa. ta se desilo s primercima koji nisu uginuli?"
"Jo nita tano ne mogu da zakljuim, poto posredi nisu bila
ljudska bia. Sve injenice jesu tu, ali... Meni su potrebni ljudi. Vidite i
sami da je u pitanju prirodna elektronska percepcija svakog pojedinog
mozga. Svaki od njih pokazuje odreenu vrstu sasvim slabog
elektriciteta, od kojih nijedan nije isti. Moete ih razlikovati sa
sigurnou kao i otiske prstiju, ili mreu krvnih sudova na
mrenjaama raznoraznih oiju. ak su, u tom smislu, mozgovi i
pouzdaniji indikator. Ako se i to uzme u obzir prilikom samog ogleda, i
ako sam, uopte, u pravu, ne bi trebalo da bude greke... Meutim,
problem je to nemam raspoloive ljudske mozgove na kojima bih
vrio opite. Na sve strane traim dobrovoljce, ali..." On beznadeno
rairi ruke.
"Normalno, ne moe im se zameriti, prijatelju", primeti Enije. "No,
kada bi, izistinski, aparat bio potpuno usavren, ta biste preduzeli s
njim?"
"To onda vie nee biti do mene", odgovori fiziar i slegnu
ramenima. "Verovatno bi se stvar poverila na reavanje Velikom
savetu."
"Znai, ne biste svoj pronalazak stavili na raspolaganje Carstvu?"
"to se mene tie, to bi bilo mogue. Ali samo Veliki savet ima
punomo nad..."
"Oh", prekide ga Enije nestrpljivo, "do vraga s tim vaim Velikim

savetom! Ve sam se gnjavio s njim. Ne biste li vi razgovarali s njima i

vi se s njima neposredno nagaali kada doe vreme za to?"
"Kakvog bih ja uticaja mogao imati na njih?"
"Mogli biste im rei da bi kada bi Zemlja razvila iroku proizvodnju
sinapsifajera koji bi se mogli koristiti na ljudskim biima bez i
najmanjeg rizika, i kada bi se proizvodnja usmerila ka Galaksiji, moda
bilo mogue zaobii ogranienja u vezi sa iseljavanjem zemaljskog
ivlja na druge svetove."
"ta? I bez pogovora biste se vi, Vasionci, izloili naim
epidemijama, naoj, neljudskosti i 'posebnosti'?" ekt je bio vie nego
sarkastian.
"Moda", tiho odvrati Enije, "moda biste svi, en masse, mogli biti
preseljeni na neku drugu planetu. Mislim da bi trebalo da razmislite o
tome."
Vrata se ba u tom trenutku otvorie i na njima se pojavi mlada
devojka. Ona ue i krenu prema ormanu sa filmo-knjigama, razbivi
pomalo ljigavu atmosferu koja je do tada vladala u prostoriji,
istovremeno otvaranjem vrata bukvalno proistivi vazduh u zaguljivoj
odaji. Kao da je svojim ulaskom unela dah prolea. No, shvativi da
njen otac nije sam, i uhvativi stranev pogled, ona porumene i krenu
nazad ka izlazu.
"Hodi, Pola", pozva je ustro njen otac. "Gospodaru moj", dodade
on obraajui se Eniju, "voleo bih da upoznate moju kerku. Pola,
predstavljam ti Lorda Enija, namesnika na Zemlji."
Ovaj je ve bio na nogama, i njegova leerna galantnost uini da
se i devojka vidno opusti. "Moja nadraa gospoice", poe on, "vi ste
dragi kamen koji teko da je Zemlja mogla proizvesti. Bili biste, zaista,

predivan ukras na kome god svetu da se naete."

On prihvati Polinu aku, koju mu ona pomalo plaho i suvie brzo
prui. Za trenutak je izgledalo da e je Enije poljubiti, na tradicionalno
utiv nain, ali iako mu je to za asak moda bilo na umu, na kraju do
toga ipak ne doe. On ispusti njenu ruku, i ova, osloboena, skliznu
pored devoinog tela. Gest je bio vrlo reit.
Pola, uz lako nabrane obrve, progovori:
"Poastvovana sam zbog panje koju mi ukazujete, gospodaru,
meni, obinoj devojci sa Zemlje. Zaista se hrabro i stoiki izlaete
mogunosti da vam prenesem zarazu."
ekt proisti grlo i prekide neugodan trenutak. "Gospodaru, moja
kerka upravo privodi kraju svoje studije na Univerzitetu u iku, a
dodatna neophodna znanja stie radei dva puta nedeljno kao moj
asistent u laboratoriji. Veoma je sposobna i, mada ovo govorim kao
pristrasan i ponosan otac, moda e jednog dana doi na moje mesto."
"Tata", odvrati Pola neno, "imam neto vano da ti kaem."
Meutim, oklevala je. "Hoete li da iziete za momenat?" upita Enije
uljudno.
"Ne, nikako", odgovori ekt. "Kai ta je, Pola."
"Imamo dobrovoljca, oe", ree ona.
Doktor se zagleda u nju, kao da ne razume. "Dobrovoljca za
sinapsifajer?"
"Tako ovek kae."
"Kao da sam vam doneo dobru sreu", bile su Enijeve rei.
"Tako izgleda." ekt se ponovo okrenu svojoj keri. "Smesti ga u
sobu C i zamoli ga da saeka, domah u doi."
Pola izie, a ekt se obrati namesniku. "Moraete, na alost, da me

izvinite."
"Naravno. Koliko predviate da e ogled trajati?"
"Mislim da je to pitanje vie sati, namesnie. Da li ste moda voljni
da i sami prisustvujete opitu?"
"Dragi moj ekte, nita groznije od toga, verujte mi, ne mogu da
zamislim. Biu jo sutra u Gradskoj kui, pa vas molim da mi dojavite
rezultat."
ekt ispolji vidno olakanje. "Naravno, naravno."
"Dobro... I razmislite o onome o emo smo razgovarali. Pred vama
je irok, carski drum sa vratnicama novih saznanja."
Enije napusti doktora jo uznemireniji nego to je bio pre
razgovora; jer nije saznao sve to je hteo, a neka udna zebnja mu i
dalje nije davala spokoja.

5. PRINUDNI DOBROVOLJAC
Kada je napokon ostao sam, dr ekt lagano pritisnu pozivno
dugme. U prostoriju urno ue mladi, tehniar, briljivo zalizane,
duge smee kose, obuen u laboratorijski mantil bletavo bele boje.
"Da li vam je Pola ve rekla..." poe ekt.
"Jeste, doktore ekt. Posmatrao sam tog oveka kroz telegled i,
bez obzira to je doveden, umesto da je doao sam, izgleda kao neko
ko sasvim lepo moe da poslui."
"ta mislite, da li bi trebalo da celu stvar ipak prijavim Savetu?"
"Ne znam ta da vam preporuim. U ovom sluaju, ipak, Savet
sigurno ne bi prihvatio bilo kakvo turo referisanje." Tehniar zastade,
pa onda ivo nastavi: "A ta da ga se jednostavno otarasimo? Mogu

mu, na primer, rei da su nam potrebni ljudi mlai od trideset godina.

Njemu je, sigurno, ve dobrih trideset pet."
"Ipak, mislim da je najbolje da ga najpre i sam pogledam", ekt
pokua da racionalno razmisli. Do sada je sluaj voen sa krajnjom
promiljenou. Davano je taman toliko informacija da se ostavi utisak
tobonje iskrenosti. A sada, prvi dobrovoljac - i to usred Enijeve
posete. Treba li to uopte povezivati? I sam je mogao imati samo
naglovite predstave o postojanju monih i tajanstvenih sila iji rvaki
zahvat za svoje poprite ima upravo opustoeno lice Zemlje. Ipak, na
neki nain, imao je 'dovoljne' predstave. Bio ih je svestan u toj meri da
je znao da je ostavljen na milost i nemilost tim silama, a opet, znao je
mnogo vie nego to bi iko od Stareina mogao posumnjati.
ta je mogao da preduzme sada kada mu je ivot dvostruko u
opasnosti?
Deset minuta kasnije ekt se konano nae oi u oi sa grubom
farmerovom prilikom. Arbin je drao eir u ruci i zauzeo je unekoliko
odstupajui stav, glave okrenute malo u stranu, kao da je eleo da
sprei da bude izloen pogledima iz prevelike blizine. ekt pomisli da
ovek mora imati oko etrdeset godina; no, budui da teak ivot bitno
menja ljude, nije mogao biti ba sasvim siguran u starost farmera pred
sobom. Doktor primeti kako mrki obrazi njegovog posetioca lagano
rumene; isto tako, oigledne su bile i grake znoja to su mu izbijale
po elu i slepoonicama, i pored toga to je u sobi bilo srazmerno
svee. Osim toga, ovek je nervozno krio prste.
"Dakle, dragi moj gospodine", zapoe ekt ljubazno, "koliko sam
shvatio, ne elite da se predstavite."
"Koliko sam ja shvatio, reeno mi je da se nikakva pitanja nee

postavljati prilikom dobrovoljne prijave."

"Tako. Pa, imate li bar neto to uopte elite da kaete? Ili moda
hoete da, bez daljeg razgovora, pristupimo opitu?"
"Odmah sada? Ja?" U Arbinovom glasu namah se oseti panika.
"Nisam ja dobrovoljac, pogreno ste me razumeli."
"Hoete rei da je to neko drugi?"
"Naravno. Ono to sam ja hteo jeste..."
"Razumem vas. Da li je to drugo lice, taj drugi ovek, ovde sa
vama?"
"Na neki nain, jeste", odvrati Arbin oprezno.
"U redu. Hajde sada, recite nam sve to vam je na srcu. Obeavam
vam da e sve to kaete biti uvano u strogoj tajnosti, a ako moemo
da vam pomognemo, rado emo to uiniti. Jesmo li se dogovorili?"
Farmer, uz izraz priprostog potovanja, obori glavu. "Hvala vam,
gospodine. Gledajte, stvar stoji ovako. Taj ovek, on je na naoj farmi,
on je, uh, na daleki roak. Razumete, on nam pomae..." Arbin teko
proguta knedlu, no doktor ga ozbiljno saslua. "On je ba voljan da
radi i dobro radi - znate, imali smo sina, ali je on umro - i znate, moja
dobra ena i ja, nama treba pomo - ona nije ba dobrog zdravlja teko bi se, znate, snali bez njega." I sam je oseao da je on to je
ispriao u potpunom haosu.
No doktor sa razumevanjem klimnu. "I dobrovoljac je upravo taj
va roak, zar ne?"
"U stvari da, zar vam nisam ve rekao - izvinite to ne mogu jasnije
da vam objasnim. Znate, jadnik nije ba sasvim - nije ba sve u redu u
njegovoj glavi." Arbin odmah urno nastavi: "Nije on bolestan,
razumete. Nije toliko strano da bi ga trebalo ukloniti. On samo sporo

shvata. On, znate, ne govori."

"Ne govori?" ponovi ekt iznenaeno.
"Oh, da, govori, samo to on to ne voli. Hou rei, teko govori."
ektov glas poprimi dozu sumnjiavosti. "I vi elite da ga
sinapsifajer, ovaj, malo unapredi?"
"Da, gospodine", klimnu Arbin snebivajui se. "Jer, kada bi bio
malo bistriji, mogao bi da u nekim teim poslovima, znate, odmeni
moju enu."
"Ali on moe umreti. Da li vam je to jasno?"
Arbin ga pogleda bespomono, oajniki krei prste.
"Znate, neophodno je da se on lino saglasi", dodade ekt.
Farmer lagano, ali nepokolebljivo odmahnu glavom. "Ne bi vas
nita razumeo." Onda, gotovo bez daha, nastavi: "Gledajte, gospodine,
znam da me razumete. Sigurno znate ta znai teko iveti. Taj ovek
je ve zaao u godine. Ne radi se o ezdesetoj znate, ali ta ako,
prilikom sledeeg Popisa, procene da nije ba sasvim itav i... i uklone
ga? Zato vam ga i dovodimo, to ne elimo da ga izgubimo. Isto tako,
voleo bih da se stvar obavi bez mnogo buke zato to moda... moda",
Arbinove oi nesvesno odlutae put zidova, kao da eli da dokui ima li
iza njih nepoeljnih slualaca, "pa, moda zato to se ovo to radim
Stareinama ne bi dopalo. Moda bi rekli da je to protiv Uredbe, to to
hou da spasem ovog muenika, ali ivot je teak, gospodine... a ovaj
ovek veoma moe biti od koristi, zar ne? Vi ste sami traili
dobrovoljce."
"Znam. Gde je, onda, va roak?"
Arbin smesta iskoristi priliku. "Napolju, u mojim dvokolicama, ako
ga jo niko nije video. On, znate, ne bi mogao da odgovori kada bi ga

neko pitao..."
"Nadajmo se da je na sigurnom. Idemo sada da uvezemo kola u
nau garau u prizemlju. Potrudiu se da niko ne sazna da je on ovde,
osim mene i mojih pomonika. I uveravam vas da sa Bratstvom neete
imati nikakvih problema."
On prijateljski potapa farmerovo rame, te se Arbin grevito naceri,
uz oseaj da se ue oko njegovog vrata naglo olabavljuje.

ekt usmeri pogled na debeljukastu, proelavu priliku dole na

kauu. Pacijent nije bio pri svesti, ali je disao duboko i pravilno.
Govorio je nerazumljivo, nije razumevao nita, a opet, nije bilo
nikakvog opipljivog obeleja njegove slaboumnosti, koje bi moglo biti
provereno medicinskim putem. Refleksi su mu, za postarijeg oveka,
bili sasvim u redu.
Postarijeg? Hmm.
On skrenu pogled ka Arbinu, koji je posmatrao itav prizor sa
izrazom napetosti na licu.
"ta mislite, da li da mu uzmemo analizu kostiju?"
"Ne!" gotovo kriknu Arbin, a zatim dodade, tie: "Ne elim da ga
identifikujete na bilo koji nain."
"To bi nam mnogo pomoglo, znate; bilo bi mnogo sigurnije kada
bismo tano znali koliko mu je godina", objasni ekt.
"Pedeset mu je", odvrati Arbin kratko.
Fiziar slee ramenima. Ionako nije vano. On ponovo spusti
pogled na usnulog oveka. Kada su ga uveli delovao je, bar prividno,
utueno, bezvoljno, ravnoduno. Bez ikakve sumnjiavosti i bez
pogovora je progutao hipnopilulu; jedino mu je neposredno pre toga

na licu zaigrao brz, bolan osmejak.

Tehniar je ba uguravao u prostoriju poslednji od kabastih
sastavnih delova sinapsifajera. Na pritisak dugmeta, usled
pregrupisavanja molekula, polarizovana stakla na prozorima odaje
namah postadoe neprozirna. Jedno jedino, belo svetlo bacalo je sada
svoje hladne zaslepljujue zrake na dijamagnetiko polje od nekoliko
stotina kilovata napona u kome je pacijent sada lebdeo, na nekih pet
centimetara iznad radnog stola.
Uz potpuno nerazumevanje svega to se deava Arbin je i dalje
sedeo u tamnom uglu laboratorije, svestan da ne moe da sprei
nikakve smrtonosne poduhvate koji bi se mogli odigrati, ali vrsto
reen da ipak dobro otvori oi.
Na njega, uostalom, niko i nije obraao panju. Elektrode su
konano bile privrene uz lobanju pacijenta, to je bilo poslednje u
nizu dugotrajnih priprema - najpre je trebalo izvriti Alsterov test, da bi
se precizno utvrdio oblik lobanje do najsitnijih neravnina i avova. Pri
pomisli na to, ekt se u sebi gorko osmehnu. U ovom sluaju, iako
najpriblinije sredstvo, avovi lobanje nisu bili idealno merilo za
utvrivanja starosti. ovek je, pokazali su rezultati, bio ipak stariji od
pedest godina, koliko je prethodno smatrao da je imao.
Odjednom, ekt se namrti. Uini mu se da je primetio neto
neobino upravo u tim avovima. Izgledali su nekako... ba neobino...
Za trenutak je bio spreman da zakljui da je oblik lobanje bio od
primitivnijih tipova, ali opet... Pa, dobro, ovek je po svoj prilici
intelektualno na donjoj granici proseka. Zato da ne?
Odjednom, on uzviknu: "Pobogu, nisam ni primetio! Pa ovaj ovek
ima dlake po licu!" On se upitno okrete ka Arbinu. "Da li je ovaj ovek

oduvek imao bradu?"

"Bradu?"
"Dlake, dlake na licu! Hodite ovamo i pogledajte sami!"
"Vidim, gospodine." Arbin je brzo razmiljao. Priseti se da ih je i
sam primetio tog jutra, ali je to nekako smeo s uma. "Roen je sa
tim", odgovori on, a onda dodade neubedljivo: "Bar koliko je meni
poznato."
"U redu, hajde da ih odstranimo. Sigurno ne elite da ovek ide
ovako dlakav kao neka divlja zver, zar ne?"
"Ne, gospodine."
Tehniar prie, paljivo navue rukavice i lagano utrlja depilator u
kou lica pacijenta. Zatim skide sloj i dlake nestadoe.
"Doktore, ovaj ovek ima nekakve dlake i po grudima", ree
tehniar.
"Galaksijo, otvori se!" jeknu ekt. "Dajte da vidim. Pa, ovek je
prava vunena prostirka! U redu, nije vano, nee se videti pod
kouljom. Nastavimo sada sa elektrodama, postavimo ice ovde, ovde i
ovde." Platinske ice, tanke, kao vlati kose, paljivo su ubodene na
pokazana mesta. "Jo ovde i ovde."
Uspostavi se na taj nain nekih desetak veza, kroz kou do avova.
Mogli su se ak osetiti i laki odjeci mikrostrujanja koje se rasprostiralo
u mozgu, od elije do elije.
Svi su paljivo posmatrali kako se potenciometri na ampermetrima
lagano pokreu i poskakuju kad bi se spoj uspostavio ili prekinuo.
Grafike igle arale su levo i desno, pravei komarnu sliku na
grafikonskom papiru. Povremeno su se ukazivali nepravilno
rasporeeni skokovi i antiklimaksi.

Iscrtane grafikone zatim skinue sa valjka, i postavie na

osvetljeno mutno staklo. Naunici se nagnue nad njima, povremeno
se neto doaptavajui. Do Arbina su dopirali samo glasniji odlomci.
"... neuobiajeno pravilno... pogledajte samo snagu ovog petostrukog
impulsa... mislim da to treba poblie analizirati... evo, sasvim se jasno
vidi..."
A onda, beskrajno dugo, bar se tako Arbinu inilo, trajalo je
podeavanje sinapsifajera. Kontrolna dugmad su se okretala, oi su
bile upravljene na milimetarske podeoke, pa se proces prekidao da bi
se podaci pribeleili; potom, iznova i iznova, elektrometri su briljivo
proveravani i, po potrebi, jo finije podeavali.
Najzad se ekt uz osmejak okrete Arbinu. "Sve e vrlo brzo biti
gotovo", ree on.
Golema mainerija se nadvijala nad usnulim ovekom, podseajui
pri tom na neko tromo i gladno udovite nad svojim plenom. Udovi
pacijenta bili su s aparatom povezani pomou etiri dugake ice, dok
je glava vrsto i nepomino poivala na uzglavlju od neega to je
izgledalo kao crno obojena tvrda guma. I napokon, kao dve dinovske
vilice, dve su se elektrode sputale prema mrtvaki beloj, okrugloj
glavi, tako da je svaka, sa svoje strane, vrsto prianjala uz
slepoonice.
ekt nije skidao pogled sa hronometra; u ruci je drao prekida.
Odjednom ga pritisnu palcem - ali se nita vidljivo ne dogodi; ak ni
Arbin, prenapregnutih ula od straha i panje, ne opazi nikakvu
promenu. Najzad, posle neto manje od tri minuta, koja su se,
meutim, otegla kao asovi i asovi, ektov palac se ponovo pokrenu.
Pomoni tehniar se brzo nagnu nad usnulog varca a zatim

pobedonosno pogleda navie. "iv je!"

U narednih nekoliko asova su, uz gotovo divlje ali ipak razumljivo
prigueno uzbuenje, bili prikupljeni svi preostali podaci, a bilo ih je za
itavu biblioteku. Skoro je bila pono kada je varcu konano
ubrizgana neka potkona injekcija i kada njegovi kapci polako
zadrhtae.
ekt nadlanicom otre znoj sa mrtvaki bledog lica i odstupi,
premoren ali srean. "Sve je u redu", ree on, i okrenu se odluno k
Arbinu. "Gospodine, on bezuslovno mora ostati ovde s nama bar jo
nekoliko dana."
"Ali..." Panika se vie nego jasno oitavala u Arbinovim oima.
"Ne, ne, morate se osloniti na mene", uveravao ga je ekt. "Bie
ovde na sigurnom. Ako ga ostavite ovde, moete biti sigurni da ga niko
osim nas nee videti. A ako ga, meutim, sada povedete sa sobom,
lako se moe desiti da ne preivi. to bismo se onda toliko trudili? A
ako umre, moe vam se desiti neprijatnost da budete primorani da
Stareinama objanjavate zato i kako je umro."
I izgleda da je tek ovo poslednje zaista delovalo. Arbin konano
proguta knedlu. "ali, gledajte, kako ja da znam kada da doem po
njega? Ne moete me nai, jer vam neu rei kako se zovem."
No, to je ipak ve bila zavrena stvar. "To vam nismo ni traili",
ree ekt. "Doite ponovo tano za nedelju dana, u deset uvee.
ekau vas na vratima garae, one iste gde smo danas uterali vae
vozilo. ovee, morate mi verovati, nemate ega da se plaite."

Bilo je ve vee kad Arbin ustremi vozilo ka putu koji je vodio iz

ika. Dvadeset etiri asa su ve prohujala otkako je stranac prvi put

zakucao na njegova vrata, a od tada je broj prekraja protiv Uredbi

dvostruko narastao. Hoe li ikada vie biti siguran?
Nije mogao a da se ne osvre za sobom dok je njegovo vozilo
odmicalo pustim drumom. Prati li ga iko? Neko ko hoe da utvrdi gde
stanuje? Ili je slika njegovog lica ve u kartoteci? Stoji li ve neto
sudbonosno u njegovom kartonu, u arhivama Bratstva u Vainu, meu
kartonima svih ostalih Zemljana sa linim podacima, sve za potrebe
ezdesete?
ezdeseta. Ona koja eka svakog. Njemu samom ostalo je jo
itavih etvrt veka do nje, no, najpre je strahovao zbog Grua, a sada
zbog ovog stranca.
A ta ako se po njega nikada ne vrati?
Ne! Ni on ni Loa nee jo dugo biti u stanju da proizvode za troje, i
im se to desi otkrie se prvi prekraj, prikrivanje Grua. A svi prekraji
se kad-tad kanjavaju.
Arbin je znao da e se vratiti u iku, uprkos svim opasnostima i
rizicima.

Pono je ve bila prola kada je ekt konano odluio da ode na

poinak, i to tek na insistiranje svoje zabrinute keri. No, nije mogao
da zaspi. Oseao je da ga prekriva pritiska poput prese, da ga jastuk
gui. Stoga on ustade i sede kraj prozora. Grad je sada bio potpuno
mraan, no, na obzorju, s druge obale jezera, mogao se nazreti
smrtonosni plaviasti sjaj koji je obmotavao celokupnu Zemljinu
povrinu, uz izuzetak nekoliko manjih oblasti. Kroz glavu mu prolete
sav napor proteklog dana. Prvo to je uinio poto je otpremio
sumnjiavog farmera bilo je da je stupio u telekontakt sa Gradskom

kuom. Poto se na poziv javio sam Enije, mora da ga je nestrpljivo

iekivao. Jo je bio udobno uglavljen u svoje teko, olovomimpregnirano odelo.
"ekte, dobro vee. Jeste li zavrili s opitom?"
"Naalost, gotovo da smo zavrili i s pacijentom, jadnik jedan."
Enije oseti nastup munine. "Izgleda da sam dobro uinio to
nisam ostao s vama", primeti on. "Vi, naunici ini mi se, gotovo da ste
ruku pod ruku s ubicama."
"On je, Namesnie, jo iv. Nadamo se da e se sve dobro svriti,
ali..." ekt slee ramenima.
"Ja bih se ipak i dalje vrsto drao pacova, ekte. No, vi ste se
potpuno izobliili od umora, bez obzira to ste, za razliku od mene,
sigurno ve oguglali na takve stvari."
"Eh, ostarilo se, Gospodaru", odvrati ekt jednostavno. "To je,
ovde na Zemlji, skupo zadovoljstvo", glasio je suv odgovor. "Idite,
ekte, odmorite se."
I tako, sada je ekt sedeo na svom mestu, lutajui pogledom po
panorami neosvetljenog grada na jednom svetu u agoniji.
Razmiljao je o tome kako je prolo ve dve godine od kako je
sinapsfajer testiran po prvi put, dve godine kako je on sam predmet
sprdanja Drutva Stareina, ili Bratstva, kako su voleli da se nazivaju.
Sedam ili osam radova koje je napisao bili su zatoeni u njegovom
radnom stolu, a mogli su biti objavljeni u Sirijanskom urnalu
neuropsihologije i pribaviti mu slavu koju je tako eljno isekivao,
slavu koja bi odjeknula irom itave Galaksije. Umesto toga, postojao
je onaj mrani i namerno obmanjujui lanak u Fizikom pregledu.
Upravo to je bio metod Bratstva. Bolje poluistina nego la.

A Enije se, naprotiv, jo raspituje. Zato?

Da li se to uklapalo u sve drugo to je znao? Da li Carstvo strahuje
od stvari od koje strahuje i on?
Istorija Zemlje belei velike bune, tri puta u dve stotine godina.
Pod barjakom umiljene snage iz davnina, tri puta je Zemlja bila
buntovnik na udaru carskih garnizona. Tri puta je buna - razume se bila ugaena, i da Carstvo zaista nije bilo, reklo bi se, velikoduno, a
Galaktiki svet irokogrud, Zemlja bi do sada tri puta bila u krvi
izbrisana sa spiska nastanjenih planeta.
No, stvari su se moda promenile... ali mogu li se one uistinu
promeniti? Koliko se moe verovati reima ludaka na samrti kome
ostaje jo samo traak zdrave svesti?
emu sve to? U svakom sluaju, nije se usuivao da ita
preduzme. Moglo se samo ekati. On je ve bio star, a kao to Enije
ree, bilo je to na Zemlji skupo zadovoljstvo. ezdeseta je kucala na
vrata, a bilo je samo nekoliko moguih izuzetaka od njenih neizbenih
kandi.
A ak i na ovoj najbednijoj, goruoj lopti od blata po imenu Zemlja,
on je eleo da ivi.
Uz rojeve ovih i ovakvih misli, on poe ponovo u krevet. Ba kada
ga je gotovo hvatao san prenu ga misao da li je njegov poziv Eniju
mogao biti uhvaen od strane Stareinstva. U to vreme, meutim, nije
znao da oni imaju unekoliko drugaije izvore informacija.
Bilo je ve jutro kada je ektov mladi asistent konano doneo
odluku.
On je ekta zaista duno potovao, ali je isto tako dobro znao da je
tajno eksperimentisanje sa dobrovoljcima bez zvanine dozvole u

otroj suprotnosti sa nalozima Bratstva. Nalozi su imali status Uredbi a

krenje Uredbi je, kao to se zna, teak zloin.
Pomonik je razmiljao i dalje: na kraju, ko je taj ovek?
Propaganda vezana za sinapsifajer i dobrovoljce bila je vrlo paljivo
sprovedena. Taman toliko informacija o spravi da odstrani zanimanje
moguih imperijalnih pijuna, i taman toliko da se izbegne bilo kakvo
izriito ohrabrenje potencijalnim dobrovoljcima. Drutvo Stareina
samo je slalo ljude za eksperiment, i to je bilo dovoljno.
Ko je, onda, poslao ovog oveka? Moda, tajnim kanalom, ba
Stareine? Da bi, recimo, ispitali ektovu pouzdanost?
Ili je, moda, ekt izdajica? Ranije tog dana, razgovarao je u etiri
oka sa nekim - nekim ovekom u odelu kakva Vasionci nose u svrhu
radioaktivne zatite.
U svakom sluaju, ekt je u sosu, pa zato bi se on sam prepustio
srljanju u propast? Bio je mlad, imao je etiri decenije ivota pred
sobom. Zato bi ubrzavao proces i doveo ezdesetu na svoja vrata?
Pored toga, ovo bi moda za sobom povuklo i unapreenje... S druge
strane, ekt je ionako star, sledei Popis e ga sigurno zakaiti, i
prema tome, nita znaajno nee izgubiti. Praktino nita.
Tehniar je odluio. Rukom posegnu za komunikatorom i utisnu
kombinaciju koja je direktno vodila u privatni odeljak velikog ministra
Zemlje, koji je, pod carem i namesnikom, u ruci drao ivot ili smrt
svakog stanovnika Zemlje.

Ponovo se spustilo vee; tek tada se maglovita oseanja u

varcovoj glavi razbistrie, registrujui otar bol. Seao se putovanja
pored jezera, u susret niskim, zbijenim zgradama, i zatim,

dugotrajnog, zgurenog ekanja u prtljaniku kola.

A onda, ta? Njegov um ustuknu pred naviruim mislima. Da, da,
doli su neki ljudi po njega. Soba, bili su tu neki instrumenti i merai,
dve pilule... to je to. Dali su mu te pilule i on ih je s radou uzeo. ta
je imao da izgubi? Otrov bi bio izbavljenje.
A onda - nita.
ekaj! Ipak, ima nekih iskrica svesti... ljudi se nad njega naginju...
odjednom se priseti hladnog dodira stetoskopa na grudima... neka
devojka mu je davala hranu.
Odjednom, shvati da je bio operisan; u nastupu straha i panike on
zbaci prekriva i naglo se uspravi.
Devojka je ve bila nad njim, s rukama na njegovim ramenima,
primoravi ga da ponovo legne na jastuke. Neto mu je umirujue
priala, ali je on nije razumeo. On pak pokua da ostane u sedeem
poloaju, opirui se njenim vitkim rukama, no bez uspeha. Bio je bez
snage.
On prinese ruke licu i zagleda se. Bile su u redu. Zatim pokua da
pomeri noge i zau zvuk trljanja o prekrivae. Dobro je, ni noge mu
nisu odsekli.
On okrenu glavu ka devojci i ree, ne gajei mnogo nade: "Moete
li da me razumete? Moete li mi rei gde sam?" Glas kao da nije bio
njegov roeni.
Devojka s nasmei i iz nje navre itava bujica rei. varc uzdahnu.
Odjednom, spazi starijeg oveka kako ulazi, onog koji mu je dao pilule.
ovek za trenutak prozbori nekoliko rei s devojkom, koja se zatim
okrete varcu i pokaza na njegove usne, uz pokrete kojima kao da je
htela rei da ovaj ponovo progovori.

"ta?" upita varc.

Ona tu odluno zaklima glavom, lica koje je sijalo od zadovoljstva.
Bilo je to lepo lice, te varc shvati da mu je, i protiv volje, prijatno da
ga gleda.
"Hoete da govorim?" upita on.
Mukarac sede pored njegovog kreveta i gestom mu pokaza da
otvori usta. On sam ree "A-a-a", i varc ponovi: "A-a-a." ovek je
prstima opipavao varcovu jabuicu.
"Pa, u emu je problem?" mrzovolno ree varc, kada pritisak
prestade. "udno vam je to znam da govorim? ta mislite, ko sam?"

Dani su prolazili i varc je polako uio. ovek je bio doktor - zvao

se ekt - prvo ljudsko bie koje je znao po imenu otkad je zakoraio
preko krpene lutke. Devojka mu je bila kerka, Pola. varc primeti da
vie ne mora da se brije, jer mu brada nije rasla. To ga je uplailo. Da
li mu je, uopte, ikada rasla?
Snaga mu se brzo vraala. Dozvolili su mu da ustane, obue se i
hoda unaokolo, i poeli su da mu za jelo daju i druge stvari osim kae.
Da li je s njim problem u stvari bila amnezija? Jesu li ga zbog toga
leili? Da li je ovaj svet u stvari onaj pravi, prirodni, dok je svet koga
se priseao, ili bar tako mislio, samo fantazija koju je stvorio mozak
oboleog od gubitka pamenja?
Nikada ga, ipak, nisu putali van sobe, ak ni u hodnik. Je li to
znailo da je zatvorenik? Je li poinio kakav zloin?
ovek nikad nije toliko izgubljen koliko je izgubljen kada su u
pitanju prostrani i zamreni hodnici sopstvenog razuma, gde niko drugi
nema pristupa i naina da ga spase. ovek nikada nije tako

bespomoan, kao kada ga seanje napusti.

Polu je, izgleda, zabavljalo da ga ui reima. Meutim, njemu
samome uopte nije bila zabavna injenica da veoma brzo upija i
pamti sve te nove rei. Seao se da je u prolosti imao odlino
pamenje. Sa njim je, izgleda, bilo i dalje sve u redu. Ve za dva dana
razumeo je jednostavnije reenice. Za tri dana je ve sam mogao da
objasni ta eli.
Treega dana se on zaista zaprepasti: ekt ga je uio brojevima i
pred njega postavljao zadatke. varc bi odgovarao dok bi ekt gledao
u topericu i neto brzo beleio. Tada mu ekt objasni pojam
'logaritam' i zatrai od njega da mu kae logaritam broja dva.
varc je paljivo prekopavao po svom fondu rei. Renik mu je jo
bio vrlo skuen, i stoga je praznine dopunjavao gestovima: "Ja - ne kaem. Odgovor - ne - broj."
ekt oduevljeno klimnu i ree: "Ne broj. Ne ovo, ne ono. Malo
ovaj, malo onaj."
varc odluno shvati da ekt tako potvruje ono to je sam hteo
rei - da odgovor ne iznosi ceo broj ve razlomak. Stoga ree: "Nula
taka tri nula jedna nula tri - i - jo - brojevi."
"Dovoljno!"
Tek tu se varc zbilja zaprepasti. Kako je mogao znati odgovor na
to pitanje? Bio je siguran da nikada ranije nije ni uo da postoje
logaritmi, a opet, njegov um je proizveo odgovor im je uo pitanje.
Nije bio svestan procesa kojim je doao do rezultata. Kao da je njegov
um bio nezavisno bie, koje je njega samog koristilo kao instrument za
saoptavanje.
Ko zna, moda je pre svoje amnezije bio matematiar?

Primetio je da mu je sve tee da jednostavno tako sedi u

iekivanju da se neto dogodi. Oseao je da elja da se otisne u
spoljni svet i nekako potrai odgovor neizdrivo raste. Odgovor nikako
nije mogao da dobije u zatoenitvu ova etiri zida gde je (ova misamo
mu doe do svesti upravo u tom trenutku) zapravo samo medicinski
sluaj.
Prilika za beg se ukazala estog dana. Poeli su previe da mu
veruju, tako da je jednom prilikom ekt izaao ne zakljuavi vrata.
varc primeti da na mestu gde se vrata inae spajaju sa zidom, i to
tako dobro da postaju potpuno neprimetna, to jest deo zida, sad zjapi
rupa od itavih nekoliko milimetara.
Saekao je da se uveri da se ekt sluajno nee odmah vratiti, pa
onda lagano postavi ruku u snop kiljavog svetla, kako je primetio da
oni uvek rade. Glatko i tiho, rolo-vrata skliznue u stranu i ukaza se
prazan hodnik.
I tako je varc 'utekao'.
Kako je samo mogao znati da za est dana njegovog boravka u toj
zgradi, ni bolnica, ni soba, ni sam on nisu ni trenutka ostajali bez
budne panje agenata Drutva Stareina?

6. NO PUNA ZEBNJE
ak ni nou namesnikova palata nije gubila nita od svog vilinskog
izgleda. Veernje cvee vanzemaljskog porekla otvaralo bi svoje sone
bele krunice i njihov miris ispunjavao bi vazduh sve do zidina koje su
okruivale palatu. Pod polarizovanom meseinom, vetake silikatne
ice, domiljato utkane u nerajuu aluminijumsku leguru, odavale su

blago ljubiasto svetlucanje nasuprot metalnom sjaju svoje podloge.

Enije pogledom obuhvati nono nebo. Zvezde su za njega
predstavljale pravu lepotu, jer one su predstavljale Carstvo.
Nebo vidljivo sa Zemlje pripadalo je prosenoj kategoriji. Nije
zrailo gotovo nepodnoljivom velianstvenou kojom su se odlikovali
nebeski svodovi Sredinjih Svetova, gde su gusto zbijene zvezde
nadmaale jedna drugu svojim zaslepljujuim sjajem u toj meri da se
nona tama gotovo sasvim gubila u neprekidnom rasprskavanju
svetlosnih zrakova. No, isto tako, nije imalo ni usamljeniku dubinu
nebeskih svodova na perifernim svetovima gde bi se tek poneka
priguena svetlost kakve zvezde-nahoeta probijala kroz neotkriveno
zagasito crnilo - dok bi se soivasta mlenobela Galaksija pruala preko
svoda krijui u svojoj dijamantskoj praini pojedinanu svetlost
usamljenih zvezda.
Dve hiljade zvezda su sa Zemlje mogle biti vidljive u isti mah. Enije
je mogao da vidi Sirijus - oko koga je kruio jedan od najgue
naseljenih svetova u Carstvu. Bio je to Arkturus, prestonica Sektora u
kome je roen. Trantorovo sunce, sunce glavnog sveta Carstva, bilo je
izgubljeno negde u svetlosti Mlenog puta. ak i pomou teleskopa
bilo ga je teko razaznati u magliastom sjaju.
On oseti mek dodir ruke na svom ramenu, te joj sopstvenom
rukom krete u susret.
"Flora?" proapta on.
"Izgleda da je ba ona", dopre do njega vragolast glas njegove
ene. "Zna li da nisi ni oka sklopio otkad si se vratio iz ika? Dalje,
zna li da e uskoro zaruditi? Hoe li da naloim da nam poslue
doruak ovde napolju?"

"to da ne?" Enije joj se neno nasmei i posegnu za smeim

uvojkom njene kose koji je poigravao u tami na njenom obrazu,
upnuvi ga lagano. "A eli li ti da najlepe oi u Galaksiji zgasnu dok
ovako bdi zajedno sa mnom?"
Ona skloni njegovu ruku sa svoje kose i odgovori tiho: "Jedino to
ih moe zgasnuti je tvoja neiskrenost. Lepo zvui, ali dobro te znam i
jasmo mi je da neto nije u redu. ta te toliko zaokuplja ove noi,
dragi moj?"
"Pa, ono zbog ega me uvek spopadnu brige. Uvek se snudim kad
pomislim kako sam te ovde potpuno beskorisno sahranio. A tvoje
dobrote nije vredno ni najsjasnije i najotmenije Namesnitvo u itavoj
Galaksiji."
"Hajde, hajde, Enije, ne igraj se mnome. Znam da nije to u
pitanju."
Enije samo zatrese glavom u mraku. "Ne znam. Toliko mi se raznih
sitnica skrckalo u glavu da mi je sada konano pozlilo. Eto, na primer,
ta stvar sa ektom i njegovim sinpasifajerom. Pa onda i onaj Arvardan
sa svojim teorijama. I toliko drugih stvari. Oh, emu sve to, Flora?
Nita mi ne polazi za rukom."
"Ovo doba dana ba i nije, priznae, najpogodniji trenutak da
preispituje sopstvenu sposobnost."
"Ti Zemljani!" prokrguta kroz zube Enije. "Tako malo ih je, a toliko
briga zadaju Carstvu! Sea li se samo, Flora, kako me je opominjao
stari Farul, prethodni zemaljski namesnik, kada mi je objanjavao
tekoe i specifinosti ovog posla? Bio je u pravu. ta vie, nije u
svojim opomenama bio za mene dovoljno ubedljiv, ni toliko da izbegne
moje podsmevanje iza svojih lea! U to vreme sam mislio da je on

samo rtva svoje sopstvene senilnosti. Mlad, smeo, angaovan, kakav

sam bio, 'Ja u to bolje', govorio sam sebi..." On zastane za trenutak,
izgubljen u seanjima, a zatim nastavi, sasvim nevezano: "Pri tom,
toliko meusobno nezavisnih injenica govori u prilog tome da se
Zemlja ponovo zanosi snovima o pobuni."
On pogleda u svoju enu. "Zna li da uenje Drutva Stareina kae
da je Zemlja jednom bila jedino oveansko tle, kolevka ljudskog roda,
ona prva i jedina prapostojbina?"
"Pa zar nam nije Arvardan to isto rekao pre dve veeri?" Flora se
priseti da je u ovakvim situacijama uvek najbolje da svog mua pusti
da se lepo ispria.
"Da, ba tako", odgovori Enije smrknuto. "Ali on je govorio, ako se
sea, samo o prolosti. Drutvo Stareina u vidu ima i budunost.
Tvrde da e doi dan kada e Zemlja ponovo postati sredite ljudskog
roda. Idu ak tako daleko da kau da e legendarno Drugo Kraljevstvo
Zemlje razoriti Carstvo, iji e potpuni slom ostaviti Zemlju da
pobedonosno likuje u svojoj nekadanjoj, iskonskoj slavi..." Ovde Eniju
glas primetno zadrhta, ali odmah nastavi: "... Zaostalog, varvarskog,
zagaenog sveta. Tri puta su do sada ovakve besmislice dovele do
pobune, i tri puta je ta glupa zaslepljenost idejom ostala
nepokolebana, i pored svih razaranja u cilju uguenja pobune."
"Ma, oni su samo vredni saaljenja", usprotivi se Flora, "ti Zemljani.
ta im je drugo i preostalo, osim upravo te, glupe zaslepljenosti
idejom? Sve drugo im je oduzeto - mogunost ivota na jednom...
normalnom svetu, mogunost pristojnog ivota. Oduzeta im je ak i
mogunost da makar pomiljaju da ih ostatak Galaksije gleda kao sebi
ravne. Moe li ih onda kriviti to spas trae u sanjarenjima?"

"Mogu, kako da ne!" uzviknu gorljivo Enije. "Neka se okanu snova i

neka zaista rade na tome da budu na ravnoj nozi s Galaksijom! Ne, oni
ne poriu da se razlikuju od ostalih. Problem je u tome to nee da
priznaju da su 'ispod', tvrdei da su 'iznad', ali ne moe oekivati da
sav normalan svet tako misli! Neka se okanu svojih meusobnih
potkazivanja, svojih prevazienih i poniavajuih 'Uredbi'! Neka budu
ljudi ako ele da ih takvima smatraju! Neka budu Zemljani, pa e
jedino tako i biti tretirani! No, nema veze, ostavimo sada to. ta se, na
primer, deava sa sinapsifajerom? Pa, ima tu jedna mala stvar koja mi
ne da da spavam." Enije se zamiljeno namrti, postavi svestan da
nebo na Istoku polako gubi svoju uglaanu tamu.
"Sinapsifajer?... Pa, nije li to ono o emu je, izmeu ostalog, dr
Arvardan govorio za veerom? Jesi li zbog toga iao u ik?"
Enije potvrdno zaklima.
"I ta si otkrio?"
"Ba nita", odgovori on. "Poznajem ekta, i to dobro. Tano znam
kada je iznutra spokojan, a kada nije. I kaem ti, Flora, taj ovek
strepi od neega bar je tako bilo za sve vreme naeg razgovora. A
kada sam odlazio, primetio sam da je zapao u neka mrana
razmiljanja. Mora da je posredi neka neodreena misterija, Flora."
"A njegova maina? Da li e ikada poeti da funkcionie?"
"Ja ne znam, jer nisam neurofiziar. ekt misli da nee. Pozvao me
je samo da bi mi rekao da je jedan dobrovoljac jedva izbegao smrt.
Jedino to ja u to ne verujem. ekt je sijao od sree! I vie od toga.
Eksperiment je garantovano uspeo i pacijent je sigurno iv i zdrav, ili
ja u ivotu zaista nikada nisam video srenog i zadovoljnog oveka...
E, sada, ta misli, zato bi me lagao? Misli li da maina kao ta moe

biti ulog u igri? Misli li da je to pokuaj da se zane rasa genija?"

"Zbog ega bi onda sve to drali u tajnosti?"
"A tako! Zbog ega? Zar to nije oigledno? Zbog ega pobune tri
puta za redom nisu uspevale? Zato to im se suprotstavljala
neuporedivo vea sila. Meutim, poveaj prosenu inteligenciju jednog
Zemljanina. Udvostrui je. Utrostrui je. Kolika e onda biti ta
'neuporedivo jaa sila'?"
"Oh, Enije!"
"Moda emo biti u poloaju majmuna koji se suprotstavljaju
ljudima. Kakvi su nam onda izgledi?"
"Stvarno govori napamet. Oni tako neto nikada ne bi mogli da
dre u tajnosti. Uvek moe poslati po psihologe iz Biroa za Spoljne
Svetove da testiraju nekoliko nasumino odabranih uzoraka Zemljana.
Bilo kakav neoekivan rast koeficijenta inteligencije bi odmah bio
otkriven."
"Verovatno je tako... ali moda i nije. Ni u ta vie nisam sasvim
siguran, Flora, osim u jednu stvar: pobuna je blizu. Neto kao Ustanak
iz 750-te, samo to e ovo sigurno biti jo gore."
"Pa, jesmo li spremni da se odupremo? Hou rei, ako si tako
siguran..."
"Spremni?" Enije se grohotom nasmeja. "Garnizon je pod
mobilizacijom i naoruan do zuba. Sve to mogu da uinim u ovom
trenutku ve sam uinio. Ali Flora, ja pobunu ne elim! Ne elim da
moje namesniko slubovanje bude upravo ono koje e kasnije biti
pominjano kao Namesnitvo pobune! Neu da moje ime bude sinonim
za smrt i pokolj. Dobio bih, dodue, odlikovanje, ali za stotinak godina
e me u istorijskim knjigama zvati krvavim tiraninom. Sea li se ta se

desilo sa vicekraljem od Santanije u estom veku? Da li mu je ita

drugo preostalo osim da postupi kako je postupio, bez obzira na to to
je pobio milione? Onda su ga kovali u zvezde, ali postoji li iko ko ga
danas brani? Vie bih voleo da postanem neko o kome e se priati
kao o oveku koji je spreio pobunu i sauvao ivote dvadeset miliona
budala." No, Enijev glas zvuao je prilino beznadeno.
"Jesi li ba tako uveren da ipak ne moe bilo ta da uini?" Ona
sede pored njega i pomilova ga po licu.
Enije grevito stisnu njenu ruku. "Kako? Kako? Sve radi protiv
mene. Izgleda da i sam Biro uskae u bitku i staje na stranu ovih
fanatika, aljui tog Arvardana ovamo."
"Ali, dragi moj, zaista mislim da taj arheolog nita strano nee
uiniti. Priznajem da govori kao da je malo zveknut, ali kako ti to moe
nauditi?"
"To bi ti moralo biti jasno. On eli da mu bude odobreno da utvrdi
da Zemlja zaista jeste prapostojbina oveanstva. Hoe da diverziju
izazove naunim autoritetom."
"Srei ga, onda."
"Ne mogu. Iskreno ti to kaem. Teorijski, vicekraljevi mogu da
utiu na sve i da ine sve to ele, ali to, jednostavno, nije ba tako.
Taj ovek, Arvardan, ima pismeno odobrenje Biroa za Spoljnje
Svetove. Ima i Carevu dozvolu. Tu ostajem potpuno nemoan. Mogao
bih da preduzmem neto tek poto bih se obratio Centralnom Savetu,
a ta procedura bi trajala mesecima... A ta mogu da im ponudim kao
svoj argument? Ako bih ga, pak, silom spreio, to bi odmah znailo
pobunu, jer i sama zna kako Centralni Savet koristi svaku priliku da
svakog prestupnika, koji je to bar po njihovom miljenju, brzo smakne.

To datira jo od Graanskog rada iz osamdesetih godina. I onda?

Onda bih bio zamenjen nekim ko ne bi bio sposoban da sagleda
situaciju, i Arvardan bi bez problema nastavio zapoeto.
A sve to, Flora, jo nije ono najgore. Zna li samo kako on zamilja
da dokae prastaru istoriju Zemlje? Mora da ve pogaa."
Flora se neno nasmeja. "Precenjuje me, muu moj. Otkud bih
znala? Nisam arheolog. Pretpostavljam da e krenuti da rije po starim
kipovima ili zakopanim kostima i pokuati da im, putem koliine
zraenja, odredi starost, ili ve tako nekako."
"Zaista bih prieljkivao da je tako. Ono to Arvardan namerava,
sam mi je to rekao jue, jeste da prodre u radioaktivne oblasti na
Zemlji. Namerava da tamo pronae ljudske artefakte i da pokae kako
su stariji od vremena kada je Zemljina kora postala radioaktivna. Tvrdi
da je i radioaktivnost ovekov proizvod i eli da otkrije kada je do toga
dolo."
"Pa, to je upravo ono to sam rekla."
"Zna li ta znai prodreti u radioaktivne predele? Ti predeli su pod
zabranom. To je jedna od najsnanijih Uredbi koje na Zemlji postoje.
Niko ne sme da ue u Zabranjene oblasti, a sve radioaktivne oblasti su
pod zabranom."
"Pa, to je odlino! To znai da e, u stvari, sami Zemljani spreiti
Arvardana!"
"Odlino! Zaustavie ga visoki ministar! A kako da ga posle
ubedimo da to nije bio projekat koji je Vlada blagoslovila, da Carstvo
ne podrava takvo namerno svetogre?"
"Visoki ministar nije ba toliko osetljiv!"
"Nije, kae?" Enije se odmae i zagleda u svoju enu. Mogao je da

vidi samo njenu tamnu siluetu naspram neba koje je postajalo sve
svetlije. "Tvoja naivnost je stvarno dirljiva! Naravno da on sigurno
jeste ba toliko osetljiv! Zna li samo ta se dogodilo... pa pre otprilike
pedeset godina? Rei u ti, a ti onda prosudi sama.
Zemljani tvrde da su zakoniti vladaoci Galaksije; stoga ne
prihvataju i ne ele nikakve spoljne manifestacije toga da je Carstvo,
objektivno, pravi gospodar sveta. Desilo se, meutim, da je mladi,
maloletni i mentalno zaostali vladar Stanel Drugi - ako se sea, onaj
koji je ubijen i svrgnut posle dvogodinje vladavine - naredio da se
obeleje Carstva postavi u Kabinetu Saveta u gradu Vainu. To je bio
razuman potez, budui da se takvo isto obeleje nalazi u svakom
Kabinetu Saveta na svakom svetu u Galaksiji, predstavljajui simbol
imperijalnog jedinstva. ta se, meutim, desilo? Tog istog dana kada
je obeleje u Vainu postavljeno, gradom su zavladlai masovni neredi.
Fanatici Vaina zbacili su obeleje i ukrstili koplja sa garnizonom.
Ludilo Stanela Drugog bilo je toliko da je naredio da se obeleje vrati
na ustanovljeno mesto, makar i po cenu da celokupno oveanstvo
bude zbrisano sa lica Zemlje. No, ubijen je pre nego to je nareenje
bilo izvreno, a Edvard, njegov naslednik, povukao je naredbu, pa je
mir bio ponovo uspostavljen."
"Hoe rei", s nevericom upita Flora, "da carsko obeleje nije
vraeno u Kabinet?"
"Upravo to. Tako mi zvezda, Zemlja je jedina meu milionima
naseljenih planeta koja nema obeleje imperijalnog jedinstva u
Kabinetu Saveta. Upravo ova, bedna planeta na kojoj sada stojimo. A
ako bismo danas ponovo pokuali istu stvar, oni bi se borili do
poslednjeg oveka da nas spree. Pita me jesu li osetljivi? Kaem ti:

oni su ludi."
Usledi tiina - u trenutku kada je zora svojom sivkastom svetlou
ve podosta osvojila. Tada se zau slab i nesiguran Florin glas:
"Enije?"
"Molim?"
"To to bi eventualna pobuna naruila tvoj ugled kao namesnika
nije jedino zbog ega te ona toliko zabrinjava. Ne bih ti bila ena kada
ne bih umela da tako dobro prodrem u tvoj tok misli. Mislim da
oekuje neto veoma opasno... po Carstvo... Enije, ne krij nita od
mene. Boji se da e Zemljani definitivno pobediti."
"Flora, ne mogu sad o tome." U oima mu se ogledao nekakav bol.
"To ak nije ni puka slutnja... Mada, moda etiri godine na ovoj
planeti predstavljaju prekrupan zalogaj za bilo kog normalnog oveka.
Ali kako je samo mogue da su ti Zemljani toliko samopouzdani?"
"Kako zna da jesu?"
"Oh, jesu. I ja imam svoje izvore informacija. Napokon, potueni su
ve tri puta. Oni vie nemaju iluzija. Opet, suoeni su sa dve stotine
miliona svetova, od kojih je svaki ponaosob jai i naoruaniji od
Zemlje. A opet, puni su samopouzdanja. Mogu li, zaista, biti toliko
vrsti u toj svojoj veri u nekakvu Sudbinu ili natprirodnu silu - u neto
to samo za njih ima nekakvo znaenje? Moda - moda - moda..."
"Moda ta, Enije?"
"Moda imaju nekakvo svoje oruje."
"Oruje koje bi posluilo jednom svetu da potue dvesta miliona
drugih? Sluaj, panii. Takvog oruja nema."
"Ve sam ti pomenuo sinapsifajer."
"I ja sam te posavetovala kako da se pobrine oko te stvari. Zna li

za neto drugo to bi moglo posluiti kao oruje?"

"Ne", usledio je bezvoljan odgovor.
"Potpuno razumljivo, jer ga nema. Dragi, sluaj me sada, rei u ti
ta da ini. Stupi u vezu sa Visokim Ministrom. U najveem poverenju
mu saopti svoje sumnje u pogledu Arvardanovih planova, i nastoj,
nezvanino, da mu se odobrenje ne izda. To e odagnati svaku
moguu sumnju - ili bi bar tako trebalo da bude - da Carska Vlada ima
ikakvog udela u ovoj ludoj zloupotrebi njenih ovlaenja. Na taj nain
e zaustaviti Arvardana, a da se tvoj uinak ne vidi. A onda, zatrai da
Biro poalje nekoliko dobrih psihologa - ili, jo bolje, zahtevaj etvoro,
da bi ti na kraju poslali bar tu dvojicu - i uposli ih oko provere itave te
ujdurme sa sinapsifajerom. Za sve ostalo e se pobrinuti vojska, a
prepustiemo potomstvu da samo reava svoje probleme.
A sada bi ba mogao da malo odspava, i to ba ovde. Spusti
naslon stolice, pokrij se ovim mojim krznenim ogrtaem, a kada se
probudi, naloiu da se ovamo doguraju kolica sa dorukom. Stvari
izgledaju drugaije kad svane dan."
I desi se tako da Enije, posle probdevene noi, uhvati san samo
pet minuta pre no to e sunce izii.
A zatim je proteklo osam asova pre nego to je visoki ministar iz
namesnikovih usta doznao za Bela Arvardana i njegovu misiju na
Zemlji.

7. RAZGOVOR SA LUDACIMA
Jedino to je Arvardanu tih dana bilo 'u kadru' bilo je pitanje kako
da se to lepe odmori i prijatno provede vreme. Ostatak ekipe trebalo
je da se, zajedno sa Ofijukusom, njegovim brodom, pojavi tek kroz

mesec dana. Arvardan stoga rei da to vreme provede u najleernijoj

moguoj dokolici.
Tako on, estog dana svog boravka na Everestu, napusti palatu
svog domaina i pope se na najvei stratosferini mlaznjak Zemaljskog
Aviotransporta na liniji Everest-Vain, te se uputi u zemaljsku
prestonicu. Namerno se poslui redovnim letom, umesto brze male
krstarice koju mu je Enije ponudio. Razume se, eleo je, kao stranac i
arheolog, da se to bolje upozna sa ivotom na Zemlji u njegovoj
redovnoj, neulepanoj varijanti.
Bilo je, ipak, i drugih razloga.
Arvardan je dolazio iz Sirijusovog sektora, 'ozloglaenog' po tome
to je antiterestrijalizam tamo bio naroito naglaen. Arvardan je uvek
pomiljao, ili bar voleo da se priseti toga, kako ga to opte
predubeenje nije uhvatilo u svoju mreu. To sebi nije mogao da
dozvoli, ni kao naunik ni kao arheolog. Ipak je i sam, u detinjstvu,
stekao naviku da razmilja o Zemljanima na tipski, karikirani nain. Na
primer, suprotno je reagovao na termin 'Zemljanin' kao na neto
runo. Ipak, pravih predrasuda nije imao. Ili je bar mislio da ih nema.
Recimo da neki Zemljanin poeli da se pridrui njegovoj ekspediciji ili
da mu se stavi na raspolaganje u bilo kom vidu, Arvardan bi mirne
due pristao, pod jednim uslovom - da dotini ima potreban nivo
obuenosti i sposobnosti, i uz pretpostavku da ima upranjenih,
slobodnih mesta. I na kraju, ukoliko to ne bi ba previe smetalo
ostalim lanovima ekipe. Upravo je tu bio problem. Ne samo da bi im
smetalo, nego bi se otvoreno pobunili protiv toga. I ruke bi Arvardanu
time bile konano vezane.
Arvardan se uhvati za sopstvenu misao. Na primer, kada bi bio u

situaciji da jede u drutvu Zemljanina, ili da sa njim deli spavaonicu,

ne bi bilo nikakvih problema - pod razumnom pretpostavkom da je
Zemljanin zdrav i da odrava istou kako treba. U stvari, bio bi
tretiran kao bilo ko drugi, razmiljao je Arvardan, ne poriui da bi
neprekidno bio svestan toga da je Zemljanin na kraju ipak Zemljanin.
Toga, ipak, nije mogao da se oslobodi. To je bila neunitiva posledica
vaspitanja u duhu netrpeljivosti, koja ak nije bila ni naturena - toliko
je sama po sebi bila jaka, gotovo dovedena na nivo druge prirode. Tek
kasnije u ivotu, ree on u sebi, moe da se odmakne od predmeta i
posmatra ga nepristrasno - i eventualno vidi njegovu pravu boju.
Stoga, eto, ba i prilike da ispita samog sebe. U avionu je bio
okruen samim Zemljanima i oseao se sasvim normalno, gotovo
sasvim. Ipak je samo malo digao nos.
Arvardan obuhvati pogledom neupadljiva i mirna, normalna lica
svojih saputnika. Toliko normalna da nije bio siguran da bi Zemljanina
prepoznao u ulinoj gomili na svom rodnom svetu, iako bi, ipak, ti
Zemljani trebalo da se razlikuju... a ni ene uopte nisu loe izgledale.
Obrve mu se skupie pri iznenadnoj pomisli na to da svaka tolerancija
mora imati granice. Eto, recimo, ba meoviti brakovi su bili neto
njemu nepojmljivo.
Sam avion mu je delovao kao mali primer nesavrenosti. Bio je na
atomski pogon, razume se, no tehnika ni sluajno nije zadovoljavala.
Prvo i prvo, pogonska jedinica nije bila dobro zatiena od zraenja po merilima naprednijih svetova, naravno, jer prisustvo gustih gama
zraka i neutrona u atmosferi najmanje smeta upravo Zemljanima.
On baci pogled kroz prozori i ono to ugleda zaokupi mu namah
svu panju. Sa te visine, sa tog kao vino purpurnog stratosferskog

sloja, Zemlja je zaista izgledala impozantno. Pod njim se prostirala

divlja i pusta oblast - proarana tu i tamo oblacima osvetljenim
suncem. Sve je bilo obavijeno divnim narandastim sjajem pustinjskog
peska. Iza nje, udaljujui se polako, kako je avion odmicao, nalazila se
meka i ne sasvim jasna linija to oznaavae zonu noi, ija je tamna
senka ponegde radioaktivno odbleskivala.
On odlepi nos od stakla tek poto zau nekakav smeh u putnikoj
kabini. Dobroudan smeh, verovatno upuen na adresu jednog
postarijeg branog para. Oboje su izgledali vrlo krepko, nasmejano, i
milo.
Arvardan munu putnika na seditu do svog; "to se smeju?"
Ovaj, posle kraeg oklevanja, odvrati: "Izgleda da su ve podue u
braku, nekih etrdeset godina, a tek sada idu na Veliko krstarenje."
"Veliko krstarenje?"
"Pa, znate valjda za taj obiaj? Oko celog sveta."
Stariji ovek je bio sav rumen od zadovoljstva priajui okolo o
svojim iskustvima i utiscima. ena mu se povremeno pridruivala,
upadajui mu u re svojim minucioznim ispravkama, pridikujui oko
sasvim nebitnih pojedinosti na opte zadovoljstvo i smeh svih oblinjih
putnika. Svi su oni paljivo pratili duhovitu scenu, te se Arvardanu
uini kako su i Zemljani isto toliko oveni i topli kao i bilo koji drugi
narod u Galaksiji.
Odjednom, neko upita: "A za koliko vas kae ezdesete?"
"Oh, za otprilike mesec dana", dopre bezbrian i spreman odgovor.
"esnaestog novembra."
"Pa, elim vam lepo vreme tog dana", nastavi onaj koji je postavio
pitanje. "Seam se da je na dan ezdesete mog oca bilo uasno

nevreme. Nikad nisam video tako jaku kiu. Iao sam da ga otpratim znate i sami da oveku treba drutvo tog dana - i moj se otac celim
putem vajkao zbog takvog vremena. Kola nisu imala krov, znate, i bili
smo mokri do gole koe. Rekao sam mu: "Tata, ta ti ima da se ali?
Ja jo treba da idem celim putem natrag do kue!"
Ovo izazva buru smeha, kojoj se pridrui i slavljeniki par. Svi su se
smejali, osim Arvardana, koji odjednom oseti kako ga spopada jeza pri
pomisli na tamnu slutnju koja mu prolete kroz um.
On pokua da je potvrdi obraajui se oveku do sebe. "Ta
'ezdeseta', o kojoj priaju - koliko sam razumeo, to je neka vrsta
prinudnog zavretka ivota, zar ne? Hou rei, nestanete kad navrite
ezdeset godina ivota, je li tako?"
Arvardan skoro proaputa poslednje rei svog pitanja jer primeti
kako se smeh njegovog suseda naglo prekida i kako se ovaj okree u
svom seditu da bi Arvardanu uputio dug, prodoran i sumnjiav
pogled. Napokon, ovek progovori:
"Pa, ta mislite da, osim toga, moe biti po sredi?"
Arvardan, zbunjen, napravi neki neodreeni pokret rukom i
nasmeja se blesavo. Taj obiaj mu je bio poznat, ali samo kao teorija.
Neto to pripada pisanoj rei. Neto o emu se piu duge, akademske
rasprave. Tek sada je shvatio da se to odnosi na ive, postojee
stvorove, kojima je upravo bio okruen. Svi e oni iveti samo do svoje
ezdesete godine.
Njegov sused, meutim, uporno je i dalje netremice gledao u
Arvardana. "Hej, momak, pa odakle ste vi? Zar je mogue da tamo ne
znaju nita o ezdesetoj?"
"Mi to zovemo 'Vreme'", gotovo proapta Arvardan. "Ja sam

odande." On trgnu palcem preko svog ramena, i tek posle dobrih

petnaestak sekundi ovek polako skide sa njega svoj teki, upitni
pogled.
Ponovo se zau glas starog oveka: "Nju vodim sa sobom", ree on
klimnuvi prema svojoj eni. "Ona ima negde jo oko tri meseca, ali
kae da joj to nita ne znai, pa idemo zajedno. Je l' tako, kaubojko
moja?"
"Da, da", odvrati ona i zakikota se, i ona sva zajapurena. "Deca su
nam se sva poenila i imaju svoje ivote. Samo bih im smetala. Osim
toga, bilo bi mi dosadno bez ovog mog tipa - pa emo, eto, tako,
zajedno."
U to svi putnici zaagorie, bacivi se u raun koliko je jo
preostajalo svakom pojedinano. Vazduh se ispuni brojevima,
mesecima i danima, a izbi ak i nekoliko prepirki meu ostalim branim
parovima u avionu. Neki omalen ovek, tesnog odela i odlunog izraza
oglasi se, najednom, otro: "Meni je ostalo jo tano dvanaest godina,
tri meseca i etiri dana. Upravo toliko. Ni dan vie, ni dan manje."
Neko na to dobaci: "Naravno, ako ne umrete pre toga."
"Besmislica!" izlete ovome brz odgovor. "Uopte nemam nameru da
umrem pre roka. Izgledam li tako? iveu jo tano dvanaest godina,
tri meseca i etiri dana i nek se samo neko usudi da to porekne."
ovek je delovao zaista kao neko ko e svoju vrstu nameru i
sprovesti.
Suvonjavi mladi mekerski izvadi kicoku cigaretu iz usta i mrano
ree: "Dobro je to za one koji mogu da izraunaju sve to u dan, ali
mnogo ih je to poive i due od toga."
"Oh, naravno", dodade neko, na ta usledi itava bujica vrlo

unog negodovanja.
"Nikome ja ne zameram", nastavi momak, odbijajui dim cigarete i
ujedno ga usmeravajui tako da otrese pepeo, "ni mukarcu ni eni
koji bi poeleli da produe svoj vek do sledeeg Saveta, naroito ako
imaju jo neki vaan posao koji treba zavriti. Gnuam se, meutim,
onih pokvarenih parazita koji ele da se provuku do sledeeg Popisa,
otimajui sledovanje hrane nekom mnogo mlaem od sebe." Govorio
je sa estinom koja je moda ukazivala i na neko lino iskustvo.
Arvardan se uljudno umea u raspravu. "Ali zar ne postoji neki
registar u kome su popisani svi datumi roenja ljudi? Ne bi, u tom
sluaju, tako lako izbegli Popisu, zar ne?"
Odjednom u avionu zavlada opta tiina, a mnogi prezirni pogledi
uputie se ka doktoru zanesenjaku. Neko zatim ree, pokuavajui da
pogura razgovor sa neprijatne take i ujedno da zakljui predmet: "Pa,
skoro da i nema neke svrhe iveti posle ezdesete, zar ne?"
"Samo ako ste seljak", odmah dolete neiji ustar odgovor. "Poto
ste pola veka radili u polju, jedva ekate da vam doe rok, i to je u
redu. A ta emo sa administracijom i poslovnim ljudima?"
Konano, postariji ovek, ija je godinjica braka i otpoela itav
razgovor iznese svoj stav, verovatno uz pomisao da, kao najblii
ezdesetoj, nema ta da izgubi. "to se toga tie, zavisi imate li dobre
veze." Namignuvi znaajno, on nastavi: "Jedan moj poznanik napunio
je ezdeset upravo godinu dana nakon osamstodesetog Popisa, a
iveo je sve dok ga nije zakaio osamstodvadeseti. Otiao je tek sa
ezdeset devet godina! Zamislite samo, ezdeset devet!"
"Pa, kako mu je to uspelo?"
"Verovatno je odvojio u tu svrhu i neto novaca, a drugo, brat mu

je u Drutvu Stareina. Uz tu kombinaciju, nema toga to ne moete

da postignete!"
Poslednje to je rekao naie na masovno odobravanje.
"ujte ovo", ponovo pompezno zapoe mladi s cigaretom. "Moj
roeni ujak je iveo godinu dana due - samo godinu dana. Bio je ba
od one obine sorte kojoj se nikada ne ide, znate i sami. I briga ga je
bilo za sve nas ostale... a ja to tada nisam znao, jer, da jesam, sigurno
bih ga prijavio. Verujte mi, bih. Na kraju krajeva, ovek mora da ode
kada mu doe vreme. To je, jednostavno, fer-igra prema dolazeoj
generaciji. Naravno, ukebali su ga, i prvo to je Bratstvo uinilo bilo je
da mene i mog brata pozove i priupita nas kako je bilo mogue da ga
nismo prijavili i zbog ega nismo. Rekoh da nisam znao; niti da je bilo
ko u porodici znao. Rekao sam da ga nismo videli itavih deset godina.
Otac nas je u tome podrao, ali smo se ipak opruili za pet stotina
kredita, na ime kazne. Eto, tako biva kad nemate vezu."
Na Arvardonovom licu oitavalo se sve vee i vee negodovanje.
Jesu li ovi ludi, kad tek tako primaju smrt - kad bacaju blato na
prijatelje i roake koji su pokuali da je izbegnu? Nije li ovo avion koji
vri prevoz ludaka u neki sanatorijum? Ili su svi oni, jednostavno,
Zemljani?
Prenu ga glas suseda koji mu se ponovo obrati: "Hej momak, ta
vam je to 'odande'?"
"Molim?"
"Pitam vas, odakle ste? Maloas rekoste 'odande'. Gde vam je to
'odande'? A?"
Arvardan oseti na svom potiljku brojne poglede, sve do jednog
nabijene iznenadnom sumnjom. Moda misle da je lan Drutva

Stareina? Da li su njegova pitanja izazvala utisak da je nekakav agent

provocateur?
Zato rei da se hrabro suoi sa situacijom, rekavi u nastupu
iskrenosti: "Ja, nisam 'niotkuda' sa Zemlje. Moje ime je Bel Arvardan iz
Barona, Sirijusov sektor. A vae ime je..." I on tu prui ruku svom
sagovorniku.
Mogao je, isto tako, da baci atomsku bombu nasred putnike
kabine, reakcija bi bila ista. Prvi izrazi tihe strave na licima prisutnih
brzo se pretvorie u besnu, gorku mrnju. ovek do njega naglo
ustade i premesti se u neki drugi red, gde se dvojica pomakoe da mu
naprave mesta.
Lica se okretoe od Arvardana. Okretoe se i lea. Za trenutak,
arheolog u sebi podivlja od besa i uvrede koja mu je bila naneta.
Zemljani da se tako ponesu prema njemu, Zemljani! A on im prua
ruku, prijateljski. On, sa Sirijusa, prilazi im snishodljivo a oni mu
okreu lea!"
On se tekom mukom savlada. Vie nego oigledan dokaz da
predrasude ne idu samo u jednom pravcu, i da mrnja raa mrnju!
On odjednom oseti kako je mesto do njega ponovo zauzeto.
Okrenu se ljutito i spazi mladia sa cigaretom. Upravo je pripaljivao
novu. "Dobar dan", ree mladi, "zovem se Krin... Ne dajte da vas ovo
toliko potresa."
"Uopte se ne potresam", odgovori Arvardan kratko. Nije ba bio
oduevljen novim drutvom, niti spreman da ga tetoi jedan Zemljanin.
Krin, izgleda, nije primetio delikatnu nijansu nabusitosti i ironije u
Arvardanovom glasu. On dobro povue dim i nemarno otrese pepeo u
prolaz izmeu sedita.

"Sve su to diberi", proapta on prezrivo. "Samo gomila seljaka.

Nedostaje im galaktika prosveenost. Ne uznemiravajte se zbog njih.
Ja, vidite i sami, imam drugu filosofiju. Kaem ja: ivim i pusti druge
da ive. Ja protiv Vasionaca nemam nita. Ako prilaze kao prijatelji,
biu im prijatelj. Ni oni, do vraga, ne mogu nita protiv toga to su
Vasionci, kao to ni ja ne mogu nita protiv toga to sam Zemljanin.
Zar nije tako?" Tu on Arvardana prijateljski potapa po ramenu.
Arvardan klimnu i oseti kao da mu neto gadno gmie po mestu
koje je dodirnula ruka njegovog sagovornika. Razgovor sa ovekom
koji oajava zbog toga to nije doprineo da mu ujak umre na vreme
bio bi u najmanju ruku neprijatan. Bez obzira na toda li je ovek sa
Zemlje ili ne.
Krin se zavali u svom seditu. "Putujete za ik? Kako ono rekoste
da se zovete... Albadan?"
"Arvardan. Da, idem u ik."
"To je moj rodni grad. Najbolje prokleto mesto na Zemlji. Ostajete
li tamo due vreme?"
"Mogue. Jo nisam nita zasigurno planirao."
"Aha... ujte, nemojte se ljutiti za ovo to u vam rei, ali ba sam
bacio oko na tu vau koulju. Ne smeta vam ako bolje pogledam?
Made in Sirius, jel' tako?"
"Da, Sirijus."
"Vidi se, od odlinog je materijala. Tako neto na Zemlji nikada ne
moete nai... Ovaj, momak, nemate li sluajno jo jednu takvu u
prtljagu? Ja bih vam je kupio ako ste spremni da je prodate. Ba je
ik!"
Arvardan neumoljivo odmahnu glavom. "Izvinite, ali i ja sam tanak

s garderobom. ak mislim da ovde na Zemlji dokupim neke stvari."

"Platiu vam pedeset kredita", navaljivae Krin. Za trenutak pouta,
pa onda, pomalo neveselo, dodade: "To je dobra cena."
"To je izvrsna cena", odvrati Arvardan, "ali kao to vam rekoh,
nemam koulju na prodaju."
"U redu, onda", prihati najzad Krin i slegnu ramenima. "U svakom
sluaju, ostajete due na Zemlji, zar ne?"
"Moda."
"Pa? Kojim vas putevima vodi posao?'
Arheolog najzad popusti pred unutarnjom razdraenou. "ujte,
gospodine Krin, ako nemate nita protiv, hteo bih da malo odspavam,
jer sam veoma umoran. Jesmo li se razumeli?"
Krin se na to namrti. "Jesam li ja vas razumeo? Ima li va soj
naviku da bude utiv prema ljudima? Sasvim sam vas ljubazno pitao.
Ne morate ba odmah da mi udarate packe!"
Razgovor je do tada bio voen u pola glasa. No, poslednjih
nekoliko Krinovih reenica pretvorie se postepeno u povik. Arvardan
ponovo oseti brojne neprijateljske poglede na sebi i besno zagrize
usnu.
Sam sam ovo traio, zakljui on u sebi gorko. Ne bi uopte upao u
celu guvu da se od samog poetka drao po strani. to li je, uopte,
morao da bude usrdan i tolerantan prema onima koji to nisu hteli?
"Gospodine Krin", oglasi se on ponovo, hladno i otvoreno, "ja vas
nisam zvao da sednete do mene, i nisam bio neuljudan. Ponavljam
vam da sam umoran i da bih hteo da se malo odmorim. Nita neobino
u tome, zar ne?"
"ujte vi!" Mladi naglo ustade, estoko zavrljai cigaretu i upre

prstom u arheologa. "Nemojte vi sa mnom kao da sam obino pseto!

Vi, Vasionci smrdljivi, doete ovamo sa svojom slatkoreivou i
nadmenom distancom i mislite da vam to daje za pravo da pljujete po
nama! Mi to neemo trpeti, da znate! Ako vam se ovde ne svia,
slobodno se vratite tamo odakle ste! I zucnite samo jo neto pa ete
videti! Mislite moda da vas se bojim?"
Arvardan okrenu glavu i zagleda se ukoeno kroz prozori.
Krin zauta i odeta do svog prvobitnog mesta, nakon ega usledi
prigueno doaptavanje meu putnicima u avionu. Arvardan se pravio
da nita ne uje. I dalje je oseao otre i ogorene poglede. No, kao
to prolazi sve na svetu, proe i tih nekoliko neprijatnih minuta.
Ostatak puta ga niko nije uznemiravao. Nije progovorio ni re vie,
oekujui, ipak, nestrpljivo, sletanje u ik. U sebi se nasmeja kada je
kroz prozor prvi put ugledao 'najbolje prokleto mesto na svetu', no
pomisli pri tom kako je i to sigurno bolje od nategnute atmosfere u
avionu koja je i dalje vladala.
Ubrzo, on nae sebe kako nadzire istovar svog prtljaga i zatim
kako ga prenosi u taksi. Kakvo olakanje, biti jedini putnik u vozilu!
Ako pripazi i ne pria mnogo sa vozaem, teko da mu se bilo ta loe
moe dogoditi.
"Do vladine Palate", ree on kratko.
Tako Arvardan prvi put kroi u taj grad. Sluaj je hteo da to bude
onaj isti dan kada je Dozef varc pobegao iz svoje sobe u Institutu za
Nuklearna Istraivanja.

Krin je posmatrao kako se Arvardanov taksi gubi u daljini, s

nekakvim polugorkim osmehom na licu. Izvadi zatim nekakvu

belenicu i paljivo, kroz oblake dima od cigarete, stade itati. Ovog

puta od prisutnih putnika nije ba mnogo izvukao, uprkos standardnoj
prii o ujaku (koja je bila mnogo puta upotrebljavana i uvek palila).
Onaj starac se alio zbog oveka koji je, zahvaljujui vezama sa
Drutvom Stareina, produio svoj ivot. Jasan primer klevetanja
Bratstva. No, matori ionako ima ezdesetu na vratu. Ne vredi
prijavljivati ga.
Ali ovaj Vasionac, ah, to je druga pria. On ponovo zadovoljno
proita beleku: Bel Arvardan, Baron, Sirijusov sektor. Zanimao se za
ezdesetu. Ne otkriva svoje poslove. Sleteo u ik, civilni let u 11 h pre
podne po lokalnom vremenu, dvanaestog oktobra. Antiterestrijalni stav
veoma izraen.
Ovo bi se moglo pokazati kao dobra lovina. Hvatanje sitne ribe
zbog kompromitujuih rei bio je bezbezan posao, ali ovakvi specijalni
sluajevi vredni su i truda i novaca.
Bratstvo e itati njegov izvetaj za manje od pola asa. Krin
bezbrino i lagano ieznu s vidika.

8. SUSRET U IKU
Pola ue u radnu sobu svog oca i zatee ga kako, po svoj prilici,
ve dvadeseti put prelazi pogledom preko svojih beleki. Saplevi se o
laboratorijski mantil, ona se lako namrti i ree:
"Oe, pa ti jo nisi jeo."
"Mm? Ma, naravno da jesam. A ta ti je to?"
"To se zove ruak. Odnosno, vie moda i nije ruak. Ono ega se
ti sea da si jeo bio je doruak. Vidim da nema smisla da naruujem

obroke i da ti ih donosim ovamo kad nee da jede. Na kraju u te

naterati da ide kui i da jede tamo."
"Ne uzrujavaj se, pojeu. Ovo je vaan poduhvat i ne mogu da ga
prekidam svaki put kada ti zatrubi da je vreme jelu."
Dezert posle ruka povrati mu dobro raspoloenje. "Nema uopte
predstavu kako je varc udan ovek", ree on. "Jesam li ti
napomenuo neto u vezi sa njegovim avovima na lobanji?"
"Rekao si mi. Primitivni su."
"To nije sve; ovek ima trideset dva zuba! Po tri kutnjaka gore i
dole, levo i desno. Raunam tu i jedan vetaki. to se toga tie, prvi
put sam sada video most iji su metalni krakovi privreni za susedne
zube umesto za vilinu kost... Ali zamisli, trideset i dva zuba!"
"Tata, ne brojim ba esto zube kod ljudi. Koliko u stvari treba da
ih ima - dvadeset osam, ili tako nekako?"
"Ba toliko, ni vie ni manje. To jo nije sve. Jue smo ga podvrgli
unutranjem pregledu. ta misli, ta smo nali? Hajde, pogaaj!"
"Creva?"
"Pola, namerno tera egu sa mnom, ali nek' ti bude. Rei u ti, ne
mora da pogaa: on ima crvoliko slepo crevo, desetak centimetara
dugako i otvoreno. Galaksijo, uj me, to je bez presedana! Proverio
sam na Medicinskom fakultetu, oprezno, naravno, tako da ne ostavim
mogunost za sumnje. Slepa creva nikada nisu dua od jednog
centimetra i uvek su zatvorena."
"I? ta to znai?"
"To znai da je on potpuno anahroni primerak ljudske vrste, ivi
fosil!" On ustade i ustumara se prostorijom, merei koracima
rastojanje od zida do mesta na kome je sedeo. "Pola, mislim da nikako

ne bi trebalo da ga pustimo da ode. Suvie je vredan za nauku."

"Ne, tata", brzo odvrati Pola, "ne moe to da uini. Farmeru si
obeao da e oveka vratiti, a ionako mora, zbog varca samog. On
je nesrean ovde."
"Nesrean! Pa, prema njemu se ponaamo kao prema bogatoj
vasionskoj babi u banji na odmoru!"
"ta to menja na stvari? Siroti ovek je navikao na seoski ivot i
seoske ljude. itav ivot je proveo na farmi. I sad je proao kroz
zastraujue iskustvo - ak i bolno, sloie se - i njegov mozak sada
radi na drugaiji nain. Ne moe od njega oekivati da to razume.
Razmisli o njegovim ljudskim pravima, i shvatie da ga moramo vratiti
njegovoj porodici."
"Ali, Pola, nauka zahteva..."
"Ma, pusti to! ta to ona zahteva? ta misli, ta e Bratstvo rei
kada dozna za tvoj nelegalni eksperiment? Misli li da oni razmiljaju o
zahtevima nauke? Gledaj sebe, ako ve nee da razmatra varca.
to ga due zadrava, vei su izgledi da nas otkriju. Mora ga poslati
sutra uvee kui, kao to je dogovoreno. uje li me? Idem sada dole
da ga pitam eli li jo neto pre veere."
No, nije prolo ni pet minuta kad devojka ulete u sobu svoga oca,
bledog i znojem oroenog ela.
"Tata, nema ga!"
"Koga nema?" tre se ekt.
"varca!" viknu ona, na ivici suza. "Sigurno si zaboravio da
zakljua vrata poto si iziao!"
ekt je ve bio na nogama, koje ga nisu ba vrsto drale.
Pridravao se da bi se odrao uspravnim. "Otkad?"

"Ne znam. Ne mnogo. Kad si poslednji put bio dole?"

"Nema ni petnaest minuta. Bio sam ovde samo nekoliko minuta pre
nego to si ti ula."
"U redu", ree Pola iznenadno i odluno. "Trim odmah napolje.
Moda jednostavno luta negde po susedstvu. Ti ostani ovde. Ako ga
neko drugi pokupi, ne sme da ga dovede u vezu s tobom. Jasno?"
ekt je imao taman toliko snage da klimne glavom.

varc ne oseti nikakvo olakanje poto je kroio na ulicu, samo

zamenjujui u stvari, zidove svog zatvora irinom grada pred sobom.
Nije se zavaravao pri pomisli da ima neki gotov plan. Vrlo je dobro
znao da se nalazi usred potpune improvizacije.
Da ga je zaista vodio bilo kakav racionalni impuls (umesto
zaslepljujue potrebe da mirovanje zameni pokretom), moglo je moda
biti nade da e ga sluajni susret sa nekim poznatim 'elementom
ivljenja' podstaknuti da povrati pamenje. Meutim, sada je bio
potpuno uveren da ga je ono u potpunosti napustilo.
Kako god bilo, prvi susret sa gradom bio je prilino obeshrabrujui.
Bilo je kasno popodne i ik je, pod sunevom svetlou, imao belu
boju mleka. Graevine su mogle biti ba od porcelana, kao uostalom i
farmerska kua na koju je prvo nabasao.
Neto mu je unutra govorilo da je uobiajena boja gradova smea i
crvena. Osim toga, trebalo je da su mnogo prljaviji. U to je bio gotovo
sasvim siguran.
Hodao je lagano, korak po korak. Na neki udan nain oseao je da
za njim nikakva hajka nee biti organizovana. To je znao, a da nije
znao kako je to mogao znati. U stvari, za poslednjih nekoliko dana

primetio je da postaje sve osetljiviji u odnosu na 'stanje', 'poimanje'

svega to se oko njega deava. Bila je to jedna od udnih stvari koje
osea jo od... jo od...
Sled misli ga povue na drugu stranu.
U svakom sluaju, atmosfera, 'stanje' u bolnikom zatvoru bilo je
nabijeno tajnovitou. Tajnovitou - i strahom, moda. Stoga nisu
mogli da ga, na sav glas, vijaju kroz grad. U to je bio potpuno siguran.
Ali kako je mogao biti? Da li je ta udnovata aktivnost njegovog mozga
redovan pratilac amnezije?
Preao je jo jednu raskrsnicu. Susreo je samo nekoliko kola na
tokovima. Peaci su bili - pa, liili su na peake. Sem to im je odea
bila uasno smena: bez avova, bez dugmadi, u jarkim bojama. No, i
sam je na sebi imao slino odelo. Pitao se gde li je njegova stara
odea; pitao se da li ju je zaista posedovao, kao to mu je neto
iznutra govorilo. Vrlo je teko biti siguran u bilo ta, ako ste sumnjiavi
u pogledu celokupnog svog pamenja - u potpunosti.
Ali on se tako jasno seao svoje ene, svoje dece. Oni sigurno nisu
bili plod mate. On zastade nasred plonika da ponovo porea
odjednom pomeane kockice u svojoj glavi. Moda su oni u stvari
samo izobliene verzije pravih ljudi, u ovom, tako nestvarnom, pravom
ivotu. On tek treba da ga upozna.
Neki ljudi bi ga dokaili u prolazu i gubili se uz mrmljajue
negodovanje. Nastavio je da koraa. Odjednom, do svesti mu dopre da
je gladan, ili da e to, u najmanju ruku, ubrzo biti. Takoe, gotovo
istovremeno shvati da nema novaca.
On se osvrnu unaokolo. Nita poput restorana na vidiku. Pa, i da ih
ima, otkud bi znao? Nije umeo da ita natpise.

Zagledao je u izloge svake radnje pokraj koje bi prolazio. Najzad,

kroz staklo ugleda prizor koji se sastojao od nekoliko meusobno
ograenih stolova. Za jednim su sedela dva oveka, za drugim samo
jedan. I ljudi su jeli.
To se, barem, nije promenilo. Ljudi su vakali i gutali.
On kroi unutra i za trenutak zastade, iznenaen. Nije primeivao
ni ank, niti je bilo ikakvog mirisa jela; ni traga od kuhinje. Odjednom
se seti starog obiaja da se, za pranje sudova, mogao ponekad, dobiti
ruak. No, kome da se obrati?
Uz prilino kolebanje, on napokon prie dvojici koja su obedovala.
Sluei se najpre gestovima, on im se s naporom obrati: "Hrana! Gde?
Molim!"
Oni pogledae u njega, prilino iznenaeni. Jedan progovori, teno,
no u svakom sluaju krajnje nerazumljivo, pokazujui neku pregradu
na drugoj strani stola. Drugi se nestrpljivo umea.
varc beznadeno obori pogled i uputi se ka izlazu, no stade kao
ukopan kad oseti kako ga neko povlai nazad.

Granc je primetio varcovo punako lice sa izrazom udnje jo dok

se ovaj muvao oko izloga, te upita svog prijatelja:
"ta hoe ovaj?"
Mester, koji mu je sedeo nasuprot, lea okrenutih ka ulici, okrete
se da pogleda, pa slegnu ramenima, ne rekavi nita.
"Hej, onaj je uao", objavi Granc koji trenutak kasnije.
"Pa ta?" odvrati Mester.
"Nita. Samo kaem."
No ubrzo se pridolica, zagledajui bespomono oko sebe, priblii

njihovom stolu, prstom pokaza na tanjir i, s udnim naglaskom ree:

"Hrana! Gde! Molim!"
Granc pogleda navie. "Evo, ba ovde, drugar. Sedi gde hoe i
poslui se hranomatom. Hranomat! Ne zna ta je hranomat? Gle ovog
siromaka, Mester. Gleda me kao da ne razume ni rei. Vidi, momak,
ova stvar tu. Ubaci novi unutra i mene pusti na miru da jedem,
vai?"
"Ostavi ga, samo", proguna Mester. "Vidi da je neki slepac to
prosi."
"Hej, ekaj malo!" Granc dohvati varcovu miicu kada se ovaj
okrete ka izlazu i posadi ga do Mestera. "Pobogu, daj oveku da jede!
Verovatno e ubrzo prevaliti ezdesetu. Ovo je najmanje to mogu da
uradim za njega... Hej, momak, ima li love? ... E, nek' sam proklet,
opet me ne razume. Pare, drugar, pare! Gledaj, ovo!..." I on istrese
odnekud svetlucavi novi od pola kredita, zavrtevi ga tako da se ovaj
zasija na svetlosti.
"Ima li jedan takav?" upita on.
varc lagano odmahnu glavom.
"E, evo ti onda ovo, od mene!" On vrati novi u dep i izvue
drugi, primetno manji. varc ga uze, nesigurno.
"U redu. Pa, ta eka sada? Gurni ga ovde, u hranomat. Evo,
ovde."
varc napokon shvati. Hranomat je imao niz proreza za novie
raznih veliina, kao i niz dugmadi nasuprot malim pravougaonicima
mlene boje. No, natpise na njima nije umeo da proita. varc upre
prstom u hranu na stolu i pree njime zatim preko dugmadi, gledavi
upitno.

Mester ga ljutito pogleda: "Gle, gle, nije ti dovoljan obian sendvi!

Jo ima gotovana u ovom selu, a ti bi da im jo ugaa, Granc!"
"Dobro, dobro, evo dajem mu tri etvrti kredita. Sutra ionako
primam platu. Gledaj ovamo", obrati se on varcu. On ubaci svoj
novi u hranometar i iz pregrade na zidu izvue oveu metalnu
posudu. Evo ti, nosi ovo za drugi sto... ne, ne, zadri taj sitni, popij
kafu."
varc paljivo prenese svoj teret do susednog stola. Zagledavi se,
on primeti kaiku, privrenu za posudu pomou nekog tankog,
providnog materijala, koji se, uz mali prasak, prekide pod pritiskom
nokta. U tom trenutku se poklopac posude sam od sebe otvori i pomeri
u stranu.
Hrana nije bila ona ista to su druga dvojica jeli. I bila je sasvim
hladna; to je, meutim, u ovom trenutku bila sasvim sporedna stvar.
Meutim, nakon otprilike jednog minuta, varc oseti kako posuda
postaje sve toplija, a uskoro ju je bilo nemogue drati rukom. On je
brzo povue, sav zblanut, i saeka.
Povre u posudi odjednom poe da se pui. "Kuvalo" se jo
nekoliko trenutaka, a potom krenu da se hladi. varc konano poe da
jede.
Grand i Mester i dalje su sedeli na istom mestu kada je varc
izaao iz restorana. Kao uostalom, i trei ovek, na koga on nije
obratio panju.

Bel Arvardan se istuirao i presvukao, reivi da odmah nastavi sa

sprovoenjem poetne ideje - da posmatra ivotinju, oveka,
Zemljanina, u njegovoj prirodnoj ivotnoj sredini. Vreme je bilo

prijatno, odnekud je duvao blag povetarac, a samo mesto - odnosno

grad - delovao je svetlo, mirno i isto.
Pa, nije loe.
Prva stanica - ik, pomisli on. Najvei grad na Zemlji, odmah zatim
Vain. Ovdanji glavni grad. Pa onda Senlu, Sanfran, Bon Er... Planirao
je puteestvije kroz zapadne delove sveta (gde je ovaj bio najgue
naseljen, bez obzira na sveukupnu zemaljsku pusto, pa je onda
trebalo da provede jo po nekoliko dana na preostalim kontinentima,
da bi se vratio u ik ba kada stigne ostatak njegove posade.
Trebalo je da na tom putu upozna i naui mnogo toga.
Popodne je ve odmaklo kad je konano uao u jedan hranomet,
pa je, dok je jeo, prisustvovao malom pozorinom komadu iji su
akteri bili dva Zemljanina, to uoe neposredno posle njega, i
demekasti postariji ovek koji je naiao neto kasnije. Nije obraao
previe panje na to to se deavalo, ali je zapazio oevidnu razliku u
ponaanju ovih ljudi naspram neprijatnog oseaja koji ga je pratio jo
od susreta sa putnicima u avionu. Sudei po svemu, ljudi za stolom bili
su vozai aerotaksija - ne ba imuni, ali ipak milosrdni.
Prosjak je iziao, a nekoliko minuta kasnije i Arvardan napusti
restoran. Primetio je da je ivot na ulicama sada primetno intenzivniji,
verovatno stoga to se radno vreme pribliilo kraju.
On naglo zaokrenu u stranu i pokua da izbegne sudar s nekom
mladom devojkom koja mu je dolazila u susret.
"Pardon", ree on.
Bila je sva u belom, u nekakvoj odori koja je liila na uniformu. Ne
hajui za mogunost neprijatnog sudara na sred ulice, zagledala se
nekud potpuno odsutno. Izgledala je zabrinuto, osvrtala se na sve

strane - sve je ukazivalo na to da joj se desilo neto u najmanju ruku

neprijatno.
Arvardan je lako dotaknu po ramenu. "Moda mogu da vam
pomognem, gospoice? Jeste li u neprilici?"
Ona se prenu i upravi na njega svoj zaplaen pogled. Arvardan na
brzinu oceni da joj je negde oko dvadeset godina, posmatrajui njenu
smeu kosu, par tamnih oiju, izrazite jagodice, malu bradu, lepu
figuru i draesnu pojavu. Odjednom, u magnovenju pomisli kako
zemaljsko poreklo tom malom enskom stvorenju daje jo jedan,
sasvim novi sloj pikanterije njenoj privlanosti.
No, ona je i dalje utke gledala u njega, a onda, kao da se u njoj
neto prelomi i ona progovori:
"Oh, ionako ne vredi. Molim vas, ne brinite vi nita za mene. Ludo
je i pomiljati da pronaete nekoga usred grada kad ni najmanje
nemate pojma gde je mogao da odluta." Izgledala je kao neko kome
su sve lae potonule, a i oi joj se pomalo ovlaie. Onda ona duboko
udahnu i ispravi se: "Jeste li sluajno videli nekog malog, demekastog
oveka, negde oko pedeset godina, odeven u zeleno i belo, bez eira,
pomalo proelavog?"
Arvardan razrogai oi. "ta, zeleno i belo? Oh, nemogue... ujte,
taj ovek kog traite, govori li on onako... oteano?"
"Da, da, oteano. Znai, videli ste ga?"
"Nema ni pet minuta, bio je tamo unutra, u restoranu, jeo je sa
nekom dvojicom... ekajte, evo i njih. Hej, vi!" On im mahnu da priu.
Granc stie prvi. "elite taksi, gospodine?"
"Ne, ali ako ovoj mladoj dami kaete ta se dogodilo s onim
postarijim ovekom s kojim ste jeli u restoranu, moe se dogoditi da

dobijete onoliko kolko kota jedna vonja."

Granc je oklevao, a zatim sa aljenjem ree: "elim da vam
pomognem, ali, na alost, nikada ga ranije nisam video."
Arvardan se obrati devojci: "ujte, gospoice, nije mogao odlutati
na onu stranu odakle ste vi doli jer biste ga sigurno primetili. Prema
tome, siguran sam da je negde u okolini. Hajdemo ovamo, prema
severu. Sigurno u ga prepoznati ako ga negde vidim."
Arvardan odjednom shvati da se ljubazno smei potpuno
nepoznatoj devojci, nudei joj svoju pomo i brzu akciju, iako uopte
nije bio nagao ovek. Granc prekide njegove misli:
"A ta je taj uradio, gospoice? Prekrio neku od Uredbi, zar ne?"
"Ne, ne!" odgovori ona pomalo uno. "Samo je malo bolestan,
eto, to je."
Mester se osvrte za njima kada se naoe na pristojnoj udaljenosti.
"Samo malo bolestan?" upita on, zabacivi malo svoju kapu i poeavi
se zlovoljno po bradi. "uj ovo, Grance. Samo malo bolestan."
On zastade i upitno se zagleda u svog druga.
"Ama, koji ti je avo?" upita Granc nevoljno.
"Samo oseaj da sam ja malo bolestan. Taj tip mora da je zapalio
iz bolnice. Devojka je medicinska sestra i trai ga, i izgleda vrlo
zabrinuto. to bi ona toliko paniila da je on zaista, kao to ona ree,
'samo malo bolestan'? Pa, on jedva govori i jedva razume ta mu se
kae. Video si i sam, zar ne?"
U Grancovim oima ukaza se crveno svetlo za uzbunu. "Ne misli
valjda da on ima Groznicu?"
"Naravno da on ima Radijacionu Groznicu - i to u odmaklom
stadijumu. A bio nam je priao gotovo na stopu. To ne sluti na

dobro..."
U to se pored njih stvori nekakav oveuljak, mali mravi ovek
svetlih, prodornih oiju i piskutavog glasa. Kao da je izronio pred nih.
"ta to ujem, momci? Ko to ima Radijacionu Groznicu?"
Taksisti mu uputie netrpeljiv pogled. "A ko ste vi?"
"Oh, vi bi ba da znate, je li? Eto, ja sam sluajno obavetajni
agent Bratstva, a ovo e vas potpuno uveriti." I on pokaza malu,
sjajnu znaku na unutranjoj strani revera. "E, sada, u ime Bratstva,
pitam vas ta je to sa Radijacionom Groznicom?"
Mester odgovori tiho i potiteno: "Ja ne znam nita. Tu je neka
bolniarka koja trai nekog ko je bolestan, a ja sam se upitao da nije
sluajno posredi Radijaciona Groznica. To nije protiv Uredbi, zar ne?"
"Pazi njega, on meni pria o Uredbama! Mani to, poi svojim
poslom i pusti mene da se ja sa njima bakem."
oveuljak protrlja ruke, baci brz pogled oko sebe i urno krete ka
severu.

"Eno ga!" uzviknu Pola i grozniavo stee lakat svog pratioca.

Ugledala ga je sasvim sluajno, kao da se ovek stvorio na glavnom
ulazu neke robne kue, ni tri bloka dalje od restorana.
"Jeste, vidim ga", proapta Arvardan. "Sada ostanite pozadi i
pustite mene da ga pratim. Nikada ga neete pronai ako vas on
ugleda i umea se u masu."
Sve je zatim podsealo na nasuminu hajku iz runih snova. Ljudi
koji su partali robnom kuom gore-dole bili su kao ivi pesak, koji je
mogao da lagano ili brzo upije svoj plen, da ga dri skrivenog ili da ga
neoekivano izbljuje. Naravno, uz sve prepreke koje je postavljao.

Masa ljudi kao da uvek ima neku svoju nepredvidljivu i udljivu duu.
Arvardan tiho i lagano obie oko kase, ne isputajui varca iz vida
- kao da eli da na njega naglo baci mreu za hvatanje leptira. Najzad
mu se toliko priblii da isprui ruku i dohvati ga za rame.
varcu izlete neka nerazumljiva reenica i on pokua da se otrgne,
uz izraz najvee panike. No, Arvardan ga je drao stiskom kome ne bi
umakao ni mnogo snaniji ovek od varca. Da bi izbegao neprijatnu
scenu, on progovori lagano, uz osmeh:
"ao, matorko, gde si, nismo se videli mesecima. Kako je?"
"Klopka", pomisli varc, no u to prie i Pola.
"varc", proapta ona, "vrati se nazad s nama."
Za trenutak, varc se jogunasto odupre, no, na kraju, ipak popusti.
"Ide-on-sa-vama", ree on slomljeno, no ponovo se tre na gromki
zvuk koji se razlegnu sa razglasa:
Panja! Panja! Panja! Uprava moli sve prisutne da u redu i miru
napuste objekat kroz izlaz prema Petoj Ulici, uz obavezno pokazivanje
isprava nadlenim na vratima. Vrlo je vano to izvesti brzo. Panja!
Panja! Panja!
Naredba se zau jo dva puta, na kraju gotovo zaguena topotom
nogu ljudi koji su urili da zauzmu mesto u redu na izlazu, uz sveopti
amor na temu: "ta je to bilo? ta se to dogodilo?"
Arvardan slegnu ramenima i ree: "Hajdemo, gospoice, da
zauzmemo svoj red. Ionako ovde vie nemamo posla."
Ali devojka odmahnu glavom. "Mi ne moemo... ne moemo..."
"Ali zato?" namrti se arheolog.
Devojka odstupi od njega. Kako je mogla da mu objasni da varc
nema isprave? Na kraju, ko je on? Zato joj pomae? Mozak koj je bio

sav uskovitlan od sumnji i oaja.

Ona, ipak, odgovori, unosei to je vie odlunosti mogla u svoj
glas: "Vi bolje poite, inae ete se uvaliti u nepriliku."
Iz liftova je kuljala reka ljudi sa gornjih spratova koji su se lagano
ali sigurno praznili. Arvardan, Pola i varc kao da su bili nepokretno
ostrvo u nadiruoj bujici.
Kada se kasnije priseao, Arvardan je bio svestan toga da je zaista
mogao da poslua devojku i da je napusti. Napusti! Da je nikad vie ne
vidi! Da bude ist pred sobom! I sve bi bilo drugaije, i veliko
Galaktiko carstvo bi se raspalo u haosu i razaranjima.
No, on ostade s devojkom. Teko bi se moglo rei da je bila lepa u
svom strahu i oajanju. A ko u takvim trenucima uopte moe da
izgleda lepo? Arvardan je jasno oseao nemir, gledajui je tako,
potpuno bespomonu.
On poe korak-dva, a onda se osvrnu. "A vi, vi ostajete ovde?'
Ona potvrdno klimnu.
"Ali zato?" upita on ponovo.
"Zato to", tu je potpuno zaguie navirue suze, "ne znam ta da
radim..."
Zemljanka je sada mnogo vie liila na malu, preplaenu devojicu.
Arvardan spusti glas i ree neno: "Ako mi kaete, ta ne tima,
pokuau da vam pomognem."
Nije bilo odgovora.
Predstavljali su pravu sliku, njih troje. varc, klonuo na pod, toliko
skrhan da i ne pokuava da prati razgovor, zauen to se robna kua
tako brzo prazni, sa tek toliko snage da zagnjuri glavu u ake u
poslednjem, neizgovorenom ciktaju oaja. Pola, sva u suzama, svesna

jedino toga da se plai vie nego to se iko ikada plaio. Konano,

Avrardan, zbunjen i u iekivanju, nespretno i bez efekta tape
devojku po ramenu uz pokuaj da je obodri - svestan jedino toga da
prvi put dotie jednu Zemljanku.
Tada im pristupi oveuljak.

9. KONFLIKT U IKU
Porunik garnizona u iku, Mark Klodi, zevnu i zagleda se u neku
taku, sve uz oseaj neizdrive dosade. Dve godine su ve prole
otkako je stacioniran na Zemlji i njegovo bie je udelo za
premetajem.
Nigde u Galaksiji se nije postavljao toliko veliki problem u vezi sa
odravanjem normalnog ivota u kasarni kao na ovom jezivom svetu.
Normalan, otvoren i drugarski odnos izmeu vojske i civilnog
stanovnitva bio je stvar koja se podrazumevala u itavom Svemiru.
Itekako se osealo prisustvo slobode i spontanosti.
Ovde je, meutim, garnizon znaio zatvor. ivelo se u barakama
otpornim na radioaktivnost, u briljivo preienom vazduhu,
osloboenom nepoeljnih estica. Naravno, obavezna je bila i upotreba
odela impregniranih olovom, koja su se mogla, dodue, skidati - ali uz
velike rizike. I najgore od svega, prijateljevanje sa lokalnim
stanovnitvom nije moglo predstavljati ni taku 'razno' - ak i pod
pretpostavkom da oseaj oajnike usamljenosti na kraju i natera
ponekog vojnika da potrai drutvo devojke sa Zemlje - 'Zemke'.
Jedini izlaz je, po svemu sudei, bio - dobra aica, zatim dobra

tura spavanjca i na kraju definitivan pad u ludilo.

Porunik Klodi protrese glavu kao da eli da njenu sadrinu dovede
u red, ponovo zevnu, uspravi se u sedei poloaj i stade da obuva
cipele. Pogleda zatim na sat i zakljui da je ipak jo prerano za veeru.
Meutim, u sledeem trenutku je ve stajao na nogama (od kojih
je samo jedna bila u cipeli), neugodno svestan svoje upave,
neoeljane kose, i otpozdravljao u stavu mirno.
Pukovnik ga samo odmeri prezrivim pogledom i ne ukori ga.
Umesto toga, usledila je odsena naredba:
"Porunie, primio sam izvetaje o neredima u poslovnom delu
grada. Predvodiete odred za dekontaminaciju pravo do Danemove
robne kue i tamo preuzeti kontrolu. Pobrinuete se za to da svi vai
ljudi budu u potpunosti zatieni od mogunosti izlaganja zarazi
Radijacionom Groznicom."
"Radijaciona Groznica!" uzviknu porunik. "Izvinite, gospodine,
ali..."
"Budite spremni za polazak najdalje za petnaest minuta", odvrati
pukovnik ledeno.

Arvardan je prvi ugledao omanjeg oveka i ustuknuo kad ovaj

prie uz sve dobronamerne gestove. "Hej, ovek! Zdravo, momak!
Ka'te maloj da smanji vodopad!"
Pola podie glavu i duboko udahnu. Gotovo istog asa se potpuno
nesvesno, povue u zaklon zatitnike Avardanove figure, koja je, isto
tako nesvesno, zatitniki obuhvati rukama. Nije mu palo na pamet da
ve drugi put dodiruje jednu Zemljanku.
"ta elite, vi?" upita on otro.

oveuljak prodornih oiju neodluno iskorai iza nekakve tezge

prenatrpane paketima. Govorio je s primetnim ulagivanjem, ali i uz
odreenu dozu drske nametljivosti.
"Ovde je strana guva", ree on, "ali nemojte se zbog toga vi,
gospoice, uzrujavati. Ne brinite, odveu ja ovog vaeg oveka u
Institut umesto vas."
"Kakav institut?" upita Pola uz novi talas straha.
"Ma 'ajde, znamo se", odvrati oveuljak. Ja sam Neter, onaj to
dri tezgu s voem na ulici ba preko puta Instituta. Sto puta sam vas
video tamo."
"A emu sva ova pometnja?" prekide ga Arvardan.
Neterova mala prilika zatrese se od uasavanja. "Oni misle da ovaj
va tip ima Radijacionu Groznicu!"
"Radijacionu Groznicu!" izlete i Arvardanu i Poli u isti glas.
"Da, da." Neter potvrdno zaklima glavom. "Neka dva vozaa
zadesila su se njim u restoranu i upravo to su rekli. Takve vesti se brzo
ire, znate i sami."
"Znai da uvari napolju u stvari trae nekog sa Radijacionom
Groznicom?" upita Pola.
"Ba tako."
"A vi? Vi se ne bojite zaraze?" naglo upita Arvardan. "Koliko sam ja
shvatio, vlasti su i ispraznile radnju zbog straha od zaraze."
"Dabome. Vlasti ekaju napolju, boje se da uu. ekaju da stigne
odred za dekontaminaciju."
"A vi se, jel' tako, ne bojite groznice?"
"A zato bih? Ovaj ovek uopte nema groznicu, samo ga
pogledajte. Gde su mu ranice oko ustiju? Nema ni rumenila na licu,

pogled mu je bistar. Znam ja kako groznica izgleda. Hajd'mo,

gospoice, jednostavno emo ietati odavde."
Pola se jo jednom zaplaeno ukoi. "Ne, ne! Ne moemo, ne
moemo, on je, on je..." Nije mogla dalje.
Neter nastavi znaajnim glasom: "Ja mogu da ga izvedem. Bez
pitanja, bez isprava..."
Poli se nehotice ote tihi uzvik, dok Arvardan gotovo gadljivo upita:
"A ta vam daje takav znaaj?"
Neter se promuklo nasmeja i lupnu po reveru. "Obavetajac sam
Drutva Stareina. Niko me nita nee pitati."
"A to biste vi to uradili?"
"Sve bih - ali, za novac. Vi ste u nevolji i treba vam pomo. Mogu
da vam pomognem. Posao je ist, zar ne? Da kaemo, recimo, stotinu
kredita. Pedeset odmah, pedeset po obavljenom poslu."
No, Pola, proapta grozniavo: "Predaete ga Stareinama!"
"Neu, zato bih? On Stareinama ne znai nita, ali meni zato vrlo
znae tih sto kredita. Ako saekate Vasionce, oni su sposobni da ga
ubiju pa tek onda da se pitaju da li je zaista imao groznicu. Znate
valjda Vasionce - briga njih kad je u pitanju Zemljanin. Ionako bi
najradije pokokali itavu Zemlju."
"Neka dama poe sa vama", ree Arvardan. No, Neterove male oi
gledale su vrlo otro i vrlo lukavo. "Ne, nee moi. Ja ipak preuzimam,
to bi se reklo, sraunat rizik. Moda u da proem s njim, ali me sa
dvoje ljudi moda nee pustiti. A ako ve vodim jednu osobu, neka to
bude ona koja je vanija. Zar to ne zvui razumno?"
"A ta", poe Arvardan, "ta da vam ja recimo sad priem i
propustim vas kroz ake? ta bi onda bilo?"

Neter ustuknu, no brzo doe k sebi i ak uspe da istisne osmeh.

"Pa, mislio bih da ste zvrknuti. Posle bi vas ionako uhvatili i bilo bi i
ubijenih... O kej, momak. Poluodstojanje."
"Molim vas", Pola cimnu Arvardana za ruku, "moramo rizikovati.
Nek' uradi kao to predlae... Biete f-fer, zar ne, gospodine Neter?"
Neter iskrivi usta. "Va razbacani deko mi je uvrnuo ruku. Nije
morao to da uini, a ja ne volim da me iko aka, I zbog toga, jo sto
kredita. Sve zajedno, dvesta."
"Moj otac e vam platiti..."
Ovaj ne poputae. "Stotinu unapred."
"Ali nemam te pare pri sebi!" zajea Pola.
"U redu je, gospoice", ree Arvardan samopouzdano. "Srediemo
to."
On otvori novanik i zavrljai Neteru nekoliko novanica. "Hajde,
krenite!"
'varce, poite s njima", proapta Pola.
varc poslua bez predomiljanja, ne marei. Isto tako bi mogao
krenuti i u pakao.
I naoe se tako njih dvojica, sami, gledajui nemo jedno u drugo.
Pola ga, u stvari, prvi put bolje pogleda i iznenaeno zakljui da je
njen novi poznanik visok, zgodan, miran i samopouzdan. Drala ga je
do tada samo za sluajnog, nehotinog dobroinitelja, ali sada... Ona
se blago zarumeni u licu, i sve to joj se desilo za poslednjih nekoliko
asova istopi se i izgubi pod naletom zagluujueg lupanja srca.
Nisu se, u stvari, jo uvek zvanino upoznali.
"Ja sam Pola ekt", ree ona uz osmejak.
Arvardn je dosad nije video nasmejanu, te prikova pogled za njeno

lice. Kao da joj je lice obasjano udnim sjajem. Uinilo mu se... No, on
ubrzo odbaci pomisao. Zemljanka!
Tako usledi njegov odgovor, manje predusredljiv no to je planirao.
"Bel Arvardan." On prui svoju preplanulu aku, u kojoj devojina
tanana ruica skoro potpuno nestade - za trenutak.
"Moram vam zahvaliti za sve to ste uinili", ree ona.
Arvardan pree preko toga. "Pa, hoemo li da krenemo? Hou rei,
moemo da krenemo poto je va prijatelj na sigurnom - nadam se,
bar."
"Pa, uli bismo buku na izlazu da je bilo nekih problema, zar ne?"
Njene oi su molile za bilo kakvu potvrdu ovoga to je rekla, no
Arvardan odoli iskuenju da zapadne u nenost.
"Idemo li?"
Pola kao da se sledi. "Da, zato da ne", odvrati ona otro.
Meutim, upravo u tom trenutku zau se pribliavajue zavijanje,
te se devojine oi nanovo rairie i ona klonu.
"ta nije u redu?" upita Arvardan.
"To su vojnici Carstva."
"Zar se i njih bojite?" Bio je to ponovo onaj stari Arvardan,
Vasionac, samopouzdani arheolog sa Sirijusa. Moda je to bila
predrasuda, ali inilo mu se da pribliavanje carskih vojnika, ma koliko
to zvualo nelogino, znai ovenost i normalu. To uini da ponovo
povrati izgubljenu ljubaznost.
"Ne brinite za Vasionce", ree on, nesvestan da upotrebljava
zemaljski termin za ne-Zemljane. "Mogu ja s njima, gice eket." Ona
odjednom zazvua vrlo zabrinuto za njega. "Ne, ne pokuavajte nita
slino. ak, nemojte ni razgovarati sa njima. Samo uinite kao to

kau, nemojte ih ni gledati."

Arvardan se iroko nasmeja.
uvari ih primetie jo na prilinoj udaljenosti od glavnog izlaza i
ustuknue. Oni izbie na mali, prazan i udno tihi prostor. Zvuk vojnih
kola postajao je sve jai.
A onda se bojna kola odjednom stvorie na trgu i iz njih pokuljae
vojnici pod staklenim lemovima. Gomila poe da se naglo povlai u
optoj panici. Zaue se povici i udarci kundaka neuronskih bieva.
Porunik Klodi, na elu svoje garde, prie jednom uvaru na ulazu.
"Dobro, ko ovde ima groznicu?"
Lice mu je izgledalo izoblieno pod staklenom maskom u kojoj se
nalazio preien vazduh. Glas koji je dopirao iz komunikatora bio je
jasan i metalan.
uvar se povi u izraz dubokog potovanja. "Ako je vaoj milosti po
volji, bolesnika smo izolovali unutra u radnji. Dvoje ljudi koji su bili u
njegovom drutvu stoje tu pred vama, na vratima."
"Oni onamo, jel' tako? Dobro, neka ostanu tamo. Prvo i prvo, treba
rasterati ovu guvu. Narednie! Da se trg oisti!"
Naredba bi izvrena na vrlo efikasan i grub nain. Rulja se utopi u
sumrak koji se sputao na grad. Upali se i blago, ulino osvetljenje.
Porunik Klodi zalupka o svoje teke izme vrhom neuronskog bia.
"Jeste li sigurni da je bolesnik Zemak unutra?"
"Nije mogao izai, vaa visosti. Mora biti unutra."
"Onda da vam verujem, ne gubimo vreme. Narednie,
dekontaminirajte zgradu!"
Jedan odred vojnika u svojim hermetinim oklopima stupi u zgradu.
Petnaest minuta se oteglo, a Arvardan je iz prikrajka zainteresovano

posmatrae ta se deava. Bio je to primer meukulturnog ukrtanja, i

on je oseao potrebu da predstavi, sa profesionalnog gledita,
prisustvuje do kraja.
I poslednji vojnik bio je sada ponovo napolju, i zgrada utonu u
tamu.
"Zapeatite vrata!"
Proe jo nekoliko minuta i aktivirae se posude sa dezinfekcionom
materijom koje su bile postavljene na odreene pozicije na svakom
spratu zgrade. Njenom unutranjou poe da krui para koja pokulja
uz zidove, pripijajui se uz svaki pedalj slobodne povrine, prodirui do
najskrivenijih kutaka. Sejala je smrt svuda oko sebe - ubijajui sve
klice, svakog oveka. Tek kasnije je trebalo da usledi sloena
procedura uklanjanja posledica dekontaminacije.
Porunik se tada uputi ka Arvardanu i Poli.
"Kako se zvao taj ovek?" ak ni taka svireposti u njegovom
glasu, samo potpuna ravnodunost. Zemljanin je mrtav, mislio je on.
Pa dobro, danas sam ubio i jednu muvu. Sve zajedno, znai, dve.
Ne dobi odgovor. Pola samo sagnu glavu dok ga je Arvardan
radoznalo posmatrao. Carski oficir nije skidao pogled s njih, a zatim
mahnu glavom prema njima.
"Proverite da li su inficirani."
Priblii im se oficir sa znanjem Carskih Medicinskih Tela i ne bi ni
malo nean prilikom pregleda. Ruke u rukavicama grubo ih opipae
ispod pazuha i zavrnue uglove usana da bi proverile unutranjost
usne duplje.
"Negativno, porunie. Da su inficirani u toku popodneva, simptomi
bi do sada bili jasno vidljivi."

"Hmm." Porunik Klodi paljvo skide kacigu i duboko udahnu

'prirodni' vazduh, makar on bio i iz zemaljske atmosfere. Poduhvativi
taj nezgrapni stakleni predmet levom rukom, on upita osorno:
"Kako se zove, uroenice sa Zemlje?"
Ve je sam izraz bio dovoljno uvredljiv; ton kojim je izgovoren jo i
vie, no Pola odgovori krajnje krotko:
"Pola ekt, gospodine."
"Tvoje isprave!"
Ona zavue ruku u maleni dep svoje bele odore i izvue jedan
ruiasti sveanj. On ga prihvati, osvetli ga malom baterijskom
lampom i zagleda se u njega. Ispusti ga zatim, te on odlepra na pod,
a Pola se hitro sae da ga podigne.
"Dii se!" nestrpljivo naredi oficir i gurnu nogom knjiicu van
njenog domaaja. Pola, prebledevi, povue prste natrag.
Arvardan se namrti, shvativi da je vreme da se umea. "ek',
ek' malo!"
Porunik se naglo okrete ka njemu, stisnutih usana.
"ta ree, Zemaljac?"
Pola se namah stvori izmeu njih dvojice. "Ako dozvolite,
gospodine, ovaj ovek nema nikakve veze s onim to se danas desilo.
Nikad ranije nisam videla..."
Porunik je odgurnu od sebe. "Pitao sam, ta ree, Zemaljac?"
Arvardan izdra njegov hladan pogled.
"Rekao sam - 'ek' malo'. A htedoh da dodam i to da mi se ne
svia kako postupate sa damom i da vas posavetujem da se malo
primirite."
Bio je toliko iznerviran da mu je promaklo da poruniku skrene

panju kako nije 'Zemaljac'.

Porunik Klodi se usiljeno nasmeja. "Gde si ti, Zemaljac, odgojen?
Ne obraa se oveku sa 'gospodine'? Ne zna gde ti je mesto, zar ne?
Odlino, prolo je ve dosta vremena otkako sam poslednji put krotio
nekog takvog kao to si ti... Jel' ti se svia ovo?"
I, kao palacanje zmijskog jezika, njegov dlan oinu pljotimice
Arvardanovo lice, tamo-amo, jednom-dvaput. Arvardan odstupi,
preneraeno registrujui brujanje u uima. Ruka mu polete da se
susretne sa izvorom bola i on primeti kako se porunikovo lice
izobliava od zaprepaenja. Miii mu se zgrie i porunik se s
treskom srui na zemlju, uz zvuk slomljenog stakla - njegov skafander
je sada bio u komadiima. Leao je nepokretno dok mu se Arvardan
besno osmehivao. A onda lagano otrese ruku. "Ima li jo ko je
zainteresovan da mi izvue ui?"
No, porunik je ve dizao svoj neuronski bi. Ukaza se priguen
purpurni blesak koji liznu visoku arheologovu figuru.
Svaki mii u Arvardanovom telu zgri se pod naletom
nepodnoljivog bola, te on lagano pade na kolena. Tada, potpuno
paralisan, oseti da gubi svest.

Kada je konano izronio iz magle, Arvardan najpre postade svestan

daka prijatne hladnoe na svom elu. On pokua da otvori oi, no,
inilo mu se kao da iz sve snage gura zarale prozorske kapke.
Naposletku se umiri i beskrajno sporim pokretima (na svaki trzaj je
oseao probadanje kao od hiljadu igala) podie ruku do lica.
Mek, vlaan ubrus, neka mala aka...
On na silu otvori jedno oko, upinjui se da vidi kao ovek u gustom

obliku dima.
"Pola", promrmlja on.
Usledio je priguen usklik zadovoljstva. "Jeste! Kako se oseate?"
"Kao pri povratku iz smrti", uspe da prokreti, "bez anse da mi
proe bol... ta je to bilo?"
"Odvezli su nas u vojnu bazu. Porunik je bio ovde. Pretresli su vas
- ne znam ta im je na umu - ali, g. Arvardane, nikad vie ne udarajte
jednog porunika. Mislim da ste mu slomili ruku."
Bled osmejak zaigra na Arvardanovom licu. "Odlino! to li mu
nisam slomio i vrat!"
"Ali suprotstaviti se carskom oficiru - to je teak prekraj." Njen
glas se spusti do uasnog apata.
"Ozbiljno? To emo jo videti."
". Evo ih, vraaju se."
Arvardan zatvori oi i opusti se. Do njega, kao iz tree sobe, dopre
slabaan Polin uzvik, ali bilo je kasno da bilo ta uini kada je osetio
ubod igle.
No, ubrzo oseti kako bol otie venama i nervima. Kao da su mu se
ruke razmrsile iz vorova, a lea ispruila. On lako zatrepta, pogura se
laktovima i sede.
Pukovnik ga je zamiljeno posmatrao. Pola, pak, bojaljivo, ali ipak
nekako radosno.
"Pa, doktore Arvardan, ba i nismo imali neki provod veeras u
gradu", progovori pukovnik.
Doktore! Pola shvati koliko u stvari malo zna o tom oveku, ak ni
ime se bavi... Nikada se tako nije oseala.
Arvardan se nasmeja. "Ba i nije neki provod, kaete... To ba i

nije adekvatan opis onoga to se deavalo."

"Slomili ste ruku carskom oficiru na dunosti."
"On me je prvi udario. Njegova dunost ne ukljuuje i potrebu da
me naveliko vrea, i verbalno i fiziki. Nije bio vredan da ga ovek
respektuje ni kao gospodina ni kao oficira. Slobodan sam graanin
Carstva i imam svako pravo da preduhitrim takve, u sutini nezakonite
brutalnosti."
Pukovnik se nakalja; izgledao je upravo kao neko ko nema ta da
kae u svoju odbranu. Pola ih je, rairenih oiju i s nevericom,
posmatrala obojicu.
Napokon, pukovnik progovori meke: "Pa, ne mogu rei da ne
smatram sve ovo nezgodnim sluajem. Bilo je mnogo ui s obe
strane. Najbolje bi bilo da se itava stvar zaboravi."
"Zaboravi? Nisam siguran. Bio sam gost samog namesnika, i
verujem da e biti vie nego zainteresovan da uje na koji nain
njegovi garnizoni odravaju red na Zemlji."
"ekajte, doktore Arvardan, uveravam vas da ete primiti nae
javno izvinjenje..."
"Do vraga s izvinjenjem. Nego, ta mislite da uinite sa
gospoicom ekt?"
"ta biste nam predloili?"
"Da je iz ovih stopa oslobodite, vratite joj isprave i k njoj usmerite
vae izvinjenje - odmah."
Pukovnik pocrvene, a onda muno izgovori: "Naravno." Okrete se
zatim devojci. "Ako bi mlada dama primila izraze naeg najdubljeg
izvinjenja i aljenja..."

Ostavili su tamne zidove kasarne za sobom. Usledio je zatim kratak

i tih desetominutni let vazdunim taksijem do centra grada. Naoe se
konano usred naputene tamne zgrade Instituta. Bila je ve prola
pono.
"Mislim da nisam ba najbolje razumela", ree Pola. "Mora da ste vi
neka veoma vana linost, pa je ba glupo to za vas nisam ula.
Nikada jo nisam videla da Vasionci tako postupaju s jednim
Zemljaninom."
Arvardanu je bilo teko da izgovori, no, morao je da prekine svu tu
igru. "Ja nisam Zemljanin, Pola. Ja sam arheolog iz Sirijusovog
sektora."
Ona mu se brzo okrete, lica bledog na meseini. utala je dugo,
koliko da se lagano izbroji do deset. "Zato ste i mogli da se usprotivite
vojnicima, jer, bili ste sigurni, na kraju krajeva, i to ste dobro znali. A
ja sam mislila... Trebalo je da znam."
Ona nastavi s prizvukom strahovite gorine u glasu. "Molim vas,
gospodine, ponizno, da mi oprostite, ako sam u bilo kom trenutku
danas pokazala bilo kakvu familijarnost prema vama..."
"Pola!" povika Arvardan ljutito. "ta je sada? ta ima veze to
nisam Zemljanin? Koliko me to razliitim ini od onoga za ta ste me
do maloas smatrali?"
"Morali ste mi rei, gospodine."
"Ne traim uopte od vas da me oslovljavate sa 'gospodine'.
Nemojte biti kao i svi ostali, molim vas."
"Kao koji ostali, gospodine? Ostale odvratne ivotinje koje ive na
Zemlji?... Dugujem vam stotinu kredita."
"Zaboravite to", odvrati Arvardan s gnuenjem.

"Na alost, ne mogu. Ako biste mi dali vau adresu, poslau vam
ve sutra novac uputnicom."
Arvardan iznenada postade grub. "Vi meni dugujete mnogo vie no
to je stotina kredita."
Pola se ugrize za usnu i spusti glas. "To je jedino to vam, od svog
velikog duga, mogu isplatiti. Vaa adresa je?..."
"Vladina palata" dobaci joj on preko ramena i izgubi se u noi.
Pola shvati da plae.

ekt se susrete sa svojom kerkom na vratima svoje radne sobe.

"Vratio se", ree on. "Doveo ga je neki mali, mravi ovek."
"Dobro." Pola oseti da tekom mukom izgovara rei.
"Traio je od mene dve stotine kredita. Dao sam mu."
"Trebalo je da mu da samo sto, ali ne mari."
Ona kliznu pored svog oca. On zamiljeno ree: "Uasno sam se
brinuo. Neka je guva bila u susedstvu... Nisam se usudio da pitam.
Mislio sam da bih te mogao dovesti u nepriliku."
"U redu je. Nita se nije desilo.. Pusti me da ovde spavam, tata."
No, i pored sveg umora nije mogla da zaspi, jer neto se ipak
dogodilo. Srela je jednog mukarca, a on je bio Vasionac.
Ali imala je njegovu adresu. Imala je adresu...

10. TUMAENJE DOGAAJA

Njih dvojica su se u svemu potpuno razlikovali - iako su obojica bili
Zemljani. Imali su ogromnu vlast - jedan prividno a drugi stvarno.
Tako, visoki ministar je bio apsolutno najvaniji Zemljanin, vladar

planete, naimenovan dekretom i neopozivom obznanom samog cara

Galaksije. Razume se, vladao je potinjen naredbama carskog
namesnika na Zemlji. Njegov je sekretar po svemu sudei bio nebitan
lik, a u stvarnosti lan Drutva Stareina, prividno uposlen samo da bi
vodio rauna o poslovima bez prioriteta i manje vanosti. Mogao je, u
principu, biti otputen u svakom trenutku.
Visoki ministar je bio poznat po svom besprekornom poznavanju
Uredbi. On je objavljivao ezdesetu, sudio prekriocima obiaja,
prestupnicima pravila o racionalnoj potronji robe i proizvodnih
planova, onima koji bi prodrli u zabranjene teritorije i slino. Ime
sekretara, nasuprot tome, javnosti uopte nije bilo poznato; tanije, za
njegovo postojanje znalo je samo Drutvo Stareina i, naravno, sam
visoki ministar.
Visoki ministar je, dalje, bio dobar u govornom izraavanju; esto
je istupao pred narodom, drei govore prepune emocionalnog naboja
i sentimentalnosti. Nosio je dugu plavu kosu dok mu je lik odisao
prefinjenou i plemikim dranjem. Sekretarov prast nos i uvek
natuteno lice odlino su se slagali sa navikom da govori uvek vrlo
saeto, u pola glasa, a najee bi utao. Bar, u javnosti. Po svakoj
logici, visoki ministar je morao biti taj u ijim je rukama bila mo.
Meutim, sekretar je bio taj koji ju je zaista imao. Izmeu etiri zida, u
kabinetu visokog ministra, ovo je postajalo vie no oigledno. Pored
svega toga, visoki ministar je po pravilu bio zbrkanog i sumranog
raspoloenja; sekretar, na drugoj strani, hladan i indiferentan.
"Ono to ne vidim", govorio je visoki ministar, "jeste postojanje bilo
kakve veze izmeu ova tri izvetaja koja ste mi podneli. Izvetaji,
veito izvetaji!" On podie ruku i tresnu pesnicom o zemiljenu gomilu

hartije na stolu. "Ja za to nemam vremena!"

"Upravo tako", odvrati sekretar ledenim glasom. "Zato sam ja tu.
Ja izvetaje itam, sreujem i prosleujem."
"Dobro, Balkise moj dragi, da vidimo ta tu ima. Samo brzo, poto
su to, koliko vidim, potpuno nevana akta."
"Nevana! Vaa ekselencija moe dobro da se opri jednog dana
ukoliko ne bude stroe prosuivala... Pa, da vidimo ta se tu kae, pa
u vas neposletku pitati da li ih i dalje smatrate nevanima. Evo prvog
izvetaja, od pre nedelju dana, od nekog ektovog potinjenog. To me
je navelo na trag."
"Koji trag?"
Balkis se bledo osmehnu, ne bez gorine. "Mogu li podsetiti vau
ekselenciju na nekoliko vanih projekata koji se u poslednjih nekoliko
godina sprovode ovde na Zemlji?"
"!" zaita neobuzdano visoki ministar, izgubivi trenutno svoju
uobiajenu uzdranost. Pritom se i osvrnu nekoliko puta oko sebe.
"Vaa ekselencijo, sada nam je potrebno samopouzdanje, ne
nervoza. Dalje: znate da eventualni uspeh tih projekata zavisi upravo
od razumne i smiljene upotrebe ektove male igrake, sinapsifajera.
Naprava je do sada, bar koliko mi znamo, koriena samo i iskljuivo
pod naim sponzorstvom i u svrhu koje mi odredimo. Sada, meutim,
ekt sinapsifira nekog potpunog neznanca, to predstavlja apsolutnu
zloupotrebu naih ovlaenja."
"Ah, pa to je vrlo jednostavna stvar", odgovori visoki ministar.
"Suspendujte ekta, tog oveka stavite pod istragu i zakljuite sluaj."
"Nikako! Suvie jednosmerno razmiljate, vaa ekselencijo. Ne
uzimate u obzir glavnu stvar. Nije pitanje ta je to ekt uinio, ve

zbog ega. Primetiete da podudarnost postoji u ovom sluaju, jedna

od itavog sleda podudarnosti. Gledajte: namesnik poseuje ekta, a
ovaj nam istog dana prosleuje, na verodostojan i lojalan nain,
izvetaj o svemu to se u toku razgovora govorilo. Enije eli mainu za
upotrebu u carske svrhe. Po svemu sudei, obeao je doktoru prilinu
pomo i podrku u carevo ime."
"Hmm", promrmlja Ministar.
"ta tu nije jasno? Zar takav dogovor nije primamljiv, kada se
uporedi sa opasnostima koje prate na sadanji kurs?... Zar se ne
seate obeanja o isporuci kontingenta hrane od pre pet godina, kada
je vladala velika glad? Zar se ne seate? Molba nam je odbijena, jer
nismo imali na raspolaganju dovoljnu svotu carskih kredita, a proizvodi
zemaljskog porekla nisu primani zbog straha od radioaktivne
zatrovanosti. Pa, jesu li nam poslali tu hranu? Stotina hiljada ljudi je
tada izgubila ivote usled gladi. Ne treba verovati obeanjima
Vasionaca.
To je sada, meutim, sporedno. Vano je to da se ekt tada
pokazao kao veoma odan podanik. Ne bi trebalo da ikada posle toga
budemo u situaciji da sumnjamo u njega. Kako bismo mogli poverovati
da je tog istog dana poinio izdaju? Izgleda, meutim, da smo se
prevarili i da je ipak ba tako."
"Mislite, Balkise, zbog tog nedoputenog opita?"
"Da, vaa ekselencijo. Ko je, u stvari, bio taj pacijent? Imamo
njegove fotografije, a ektov tehniar dobavio nam je i snimak
njegove zenice. Nema ga u kartoteci Registra stanovnitva, to e rei
da taj ovek nikako ne moe biti Zemljanin, ve samo Vasionac. Dalje,
ekt je to morao znati, jer isprave se ne mogu ni falsifikovati niti

preneti na drugo lice, ukoliko su na njima podaci o retinalnom sistemu.

Sve nas, na jednostavan nain, vodi do zakljuka da je ekt svesno
sinapsifirao jednog Vasionca. Pitanje je: zbog ega?
Odgovor bi mogao biti toliko jednostavan da samo jo vie
uznemirava. ekt nam kao linost ne odgovara, u skladu s naim
potrebama. U mladosti je bio izraziti asimilicionista; jednom se ak
kandidovao i za Vainski savet, zastupajui ideju o zakopavanju ratnih
sekira sa Carstvom. A propis, na izborima je potuen."
"To nisam znao", prekide ga visoki ministar.
"Niste znali da je potuen?"
"Ne, ve da se kandidovao. Zato o tome na vreme nisam bio
obaveten? ekt je vrlo opasna figura, dokle god je na poloaju koji
danas zauzima."
Balkis se blago i pokroviteljski nasmeja.
"Ipak, ekt je konstruisao svoju mainu i zasad je jedini ovek koji
moe njome i da upravlja. Meutim, oko njega su uvek posmatrai, a
od sada e njihova panja biti udvostruena. Ne zaboravite da izdajnik
u naim redovima, a pri tom nama poznata osoba, neprijatelju moe
da naudi mnogo vie no to nam neko ko nam je lojalan moe da
pomogne.
A sada, suoimo se ponovo sa injenicama. ekt sinapsifira
Vasionca. Zato? Jedini razlog zbog kog se sinapsifajer uopte koristi
jeste da unapredi razum pacijenata. A zato to? Jer jedino na taj nain
umovi naih naunika, prethodno ve sinapsifirani, mogu biti
premaeni. A to, opet, moe da znai samo to da Carstvo u najmanju
ruku nagaa da stvari na Zemlji ne idu ba u najboljem redu. E, recite
sada, vaa ekselencijo, da li je to nevano?"

elo visokog ministra bilo je obliveno znojem. "Vi sve to ozbiljno

mislite?"
"injenice se tako lepo slau da prave besprekornu sliku. Vasionac
koji je sinapsifiran deluje krajnje neugledno, ak bedno. Odlian
manevar, s obzirom na to da jedan elavi debeljko uvek moe biti
najbolji carski pijun. Da, da, ba tako. Kome bi se drugom mogla
poveriti misija ovakve vanosti? No, mi pratimo tog oveka, koji se
inae predstavlja pod imenom varc, koliko god moemo. Ali preimo
sada na drugu grupu izvetaja."
Visoki ministar ga obuhvati pogledom. "Onih koji se tiu Bela
Arvardana?"
"Doktora Bela Arvardana", dopuni Balkis, "poznatog arheologa iz
eminentnog Sirijusovog sektora, potomka tih podozrivih vitezova." On
jasno podcrta ironiju izgovarajui ovo poslednje. "Nema veze. On je
izvrstan primer varca u krivom odelu, njegov potpuni, gotovo poetini
kontrast. On, recimo, nije neznanac, ve, naprotiv, vrlo poznata
linost. Nije ak ni neko ko je obavijen velom tajne, ve nastupa uz
fanfare. I jo, na njega nas nije upozorio neki mali tehniar, ve
namesnik, glavom i bradom."
"Mislite li da izmeu ta dva sluaja ima neke veze?"
"Vaa ekselencija treba samo da zakljui da se prisustvo jednog
koristi upravo da bi se panja skrenula od onog drugog oveka. Ili
drugo reenje, poto su vladajui slojevi Carstva izuzetno vini
zaverama svih vrsta, pred sobom imamo dva mogua vida kamuflae.
U sluaju varca, svetla su pogaena. to se Arvardana tie, naprosto
nas zaslepljuje. Mi, jednostavno, ne treba da vidimo nita... u oba
sluaja. Hajde da vidimo, na ta nas je to Enije upozorio kad je

Arvardan u pitanju?"
Visoki ministar napeto protrlja nos. "On ree da je Arvardan
predvodnik neke arheoloke ekspedicije pod pokroviteljstvom Carstva,
te da je zatraio dozvolu za ulazak u zabranjene teritorije iz naunih
pobuda. Garantuje da nee biti skrnavljenja. Kada bismo uspeli da
spreimo Arvardana u tome, i Enije bi priloio svoj glas u nau korist
kod Carskog Saveta. Eto, rekao je neto otprilike u tom smislu."
"I tako, znai, na Arvaradana treba dobro paziti, ali emu to? Da
bismo spreili da ue u zabranjene teritorije! avola! Pred nama je
glava arheoloke ekspedicije bez ljudi, brodova, opreme. On se ne
zadrava na Everestu, gde mu je mesto, ve tumara po planeti iz
nekog razloga. I naravno, odmah kree u ik. A kako je pri tom na
panja skrenuta sa svih tih sumnjivih podudarnosti? Kako? Pa tako to
nam se mamac prua sa potpuno nevane strane.
Ali obratite panju, vaa ekselencijo, na to da je varc dran u
zatvorenom, skrivenom prostoru Instituta za nuklearna istraivanja
punih est dana. A onda se daje u bekstvo. Zar to nije udno?
Odjednom, vrata nisu zakljuana, hodnik nenadziran. Kakav bizaran
propust! A kog dana bei? Istog dana kada Arvardan stie u ik. Druga
udna podudarnost."
"To e rei..." zapoe Ministar napeto.
"To e rei da je varc vasionski agent na Zemlji, ekt ovek-veza
sa Asimilacionim pokretom, takoe na Zemlji, a da je Arvardan veza sa
Carstvom. Gledajte samo kako je uprilien kontakt izmeu varca i
Arvardana: varcu se omoguuje bekstvo, a u razumnom vremenskom
intervalu za njim kree bolniarka - u ovom sluaju ektova kerka to i nije podudarnost za uenje. Da je bilo ta krenulo nizbrdo,

oigledno je da bi ga devojka brzo pronala; za sluaj neije preterane

radoznalosti, varc bi bio jadni, odbegli pacijent, vraen u bezbednost
bolnike sobe, a itava operacija odgoena za bolji trenutak. Nala su
se dva radoznalca, dvojica taksista, kojima je upravo i posluena ta
pria o varcu-bolesniku; meutim, kasnije sled dogaaja se pokazao
kao krajnje neugodan po devojku i varca.
Pratite me paljivo, dalje: varc i Arvardan se prvi put sreu u
restoranu; prave se da ni jedan od njih ne zna za postojanje onog
drugog. To je samo 'pretpremijera', susret tempiran tako da se pokae
da do sada sve ide po planu i da se naredni potezi mogu povlaiti... U
najmanju ruku, ne potcenjuju nau budnost, to je za potovanje.
Onda varc odlazi; nekoliko minuta kasnije, izlazi i Arvardan i
susree se sa ektovom kerkom. Sve funkcionie kao podmazano;
posle prave male predstave, koju su odigrali da bi otkaili taksiste,
upuuju se u Danemovu robnu kuu i tamo se susreu, sve troje. Gde
drugde no u robnoj kui? To je idealno mesto za sastanak te vrste,
mesto koje daje sigurnost kojoj nije ravna ni sigurnost najzabitije
planinske peine. Naravno, izabrano mesto je toliko obino da je u
njega teko posumnjati, toliko buno da ne doputa bilo kakvo
prislukivanje razgovora. Divno, divno, protivnik nam je vie nego
dorastao!"
Visoki ministar se uzvrpolji u svojoj stolici. "Ukoliko nam je
protivnik 'vie nego dorastao', mogue je i da e pobediti."
"Nemogue, ve je potuen. U tom smislu, treba odati duno
potovanje naem odlinom Neteru."
"A ko je Neter?"
"Beznaajni obavetajac koga posle ovakvog poduhvata moramo

iskoristiti do krajnosti. Jue se pokazao kao odlian u svojoj profesiji.

Njegov zadatak bio je da motri na ekta, te mu je, u tu svrhu,
postavljena ulina tezga sa voem ba preko puta Instituta. Prole
nedelje mu je izriito stavljeno do znanja da prati razvijanje afere
varc.
Primetio je kako varc, ovek koga poznaje sa fotografija, i koga je
i lino video, kad su ga doveli u Institut, bei. Posmatrao je sve to se
deavalo a da sam nije bio primeen, i evo njegovog izvetaja od jue.
Snagom intuicije koja zasluuje uenje, zakljuio je da cela ta igra sa
'bekstvom' u stvari samo detalj koji treba da obezbedi susret sa
Arvardanom. Shvatio je da 'goloruk' ne moe da iskoristi taj sastanak
da bi saznao jo poneto, te je reio da ga na svaki nain sprei.
Taksisti su mu bacili rukavicu pogreno zakljuivi da je varc bolestan
od radijacione groznice. Iskoristio je to sa sposobnou genija. im je
primetio da je mesto sastanka u robnoj kui, on prijavljuje sluaj
groznice lokalnoj nadlenoj slubi koja, hvala ti Zemljo, pokazuje toliki
stupanj inteligencije da odmah stupa u dejstvo.
Robna kua je smesta bila ispranjena, te je nestalo i kamuflae
koja je trebalo da prikrije njihov dogovor. Ostali su sami u radnji, i kao
takvi, vie su nego padali u oi. Neter je otiao i dalje: priao im je i
nagovorio ih da mu dopuste da sprovede varca natrag do Instituta.
Sloili su se. ta su drugo mogli?... I, tako, ceo dan proe a da varc i
Arvardan nisu izmenili ni jednu jedinu re.
Neter, isto tako, nije dopustio sebi greku da na licu mesta uhapsi
varca. Ni varc ni Arvardan ovako ne znaju da su otkriveni, nastavie
da rade i odvesti nas do jo krupnijeg plena.
Neterove zasluge jo su i vee: nije on sluajno poslao po carski

garnizom, to je bio najpametniji mogui potez, koji sada Arvardana

dovodi u situaciju s kojom nikako nije raunao. On se nalazi pred
dilemom da li da otkrije da je Vasionac i tako izgubi svoje preimustvo
to se predstavlja kao Zemljanin, ili da to preuti i izloi se svim
moguim neugodnostima koje su u tom sluaju neminovne. Izabrao je
pompezniju varijantu, ak toliko uverljivu da je slomio ruku jednom
carskom oficiru u elji da scenario bude to realistiniji. Da je hrabar,
hrabar je, to mu se mora priznati.
Indikativno je i to to se ponaao ba na taj nain. to bi se jedan
Vasionac izlagao udarcu neuronskog bia za ljubav jedne Zemljanke, a
da posredi nije neto zbilja znaajno?"
Ruke visokog ministra, koje su dotle mirno poivale na stolu pred
njim, stisnue se sada u pesnice. U oima mu se javi divlji sjaj, a
glatke i duge crte njegovog lica zgrie se od ljutnje. "Dobro je,
Balkise, to moete da od tako tananih detalja ispredete paukovu
mreu. Uverljivo zvui i verujem da ste u pravu, tim pre to nam zdrav
razum ne daje drugih reenja... No, Balkise, to znai i neto drugo. Za
dlaku su promaili cilj ovog puta.. za dlaku... a u novoj rundi nee
imati milosti."
Balkis slee ramenima. "Nije ba 'za dlaku', jer bi nam ve odavno
zadali poslednji udarac da je u pitanju tolika opasnost... Osim toga, u
tekom su vremenskom tesnacu. Arvardan se po svaku cenu mora
susresti sa varcom ako oni zaista ele da neto postignu, i u tom
smislu mogu da vam proreknem ta e se desiti."
"Pa, hajde, hajde, prorecite."
"varca e skloniti na neko sigurno mesto dok se praina oko ovih
aktuelnih dogaaja ne slegne."

"Ali, gde?"
"I to smo proverili. varca je u Institut doveo neki ovek, oigledno
farmer. To potvruju i Neter i ektov tehniar. Prokontrolisali smo
registracione podatke o svim farmerima u krugu od oko sto kilometara
oko ika i zakljuili smo da se taj farmer zove Arbin Maren. Opisi koji
su Neter i ektov tehniar nezavisno jedan od drugog pruili u
potpunosti slau. Pokrenuli smo istragu oko tog oveka i ispostavlja se
da on izdrava svog tasta, koji je nepokretan, u kolicima, i pri tom
izbegava ezdesetu."
Ministar ponovo lupi pesnicom o sto. "Takvih sluajeva je, Balikse,
sve vie i vie. Treba pootriti zakone..."
"To je trenutno bez znaaja, vaa ekselencijo. Ono to je sad za
nas bitno, to je da se ovaj ovek vrlo lako moe ucenjivati, s obzirom
na to da ga drimo u aci jer kri Uredbu."
"Oh!"
"ektu i njegovim vasionskim prijateljima upravo treba ovakva
pomo - to jest, utoite gde bi varc mogao biti smeten mnogo due
nego u Institutu, a da ostane prikriven. Taj farmer je, po svemu
sudei, bespomoan i nevin, tako da je idealna linost za ono to im u
ovom trenutku treba. Pa, posmatraemo ga. varca ni sekund neemo
isputati iz vida... Samo emo ekati na sledeu priliku za susret
izmeu Arvardana i varca, ali emo tada biti vie nego spremni. Da li
vam je sada sve jasno?"
"Jasno."
"Odlino, hvala ti Zemljo. Ostavljam vas onda samog." I sa
izvetaenim osmehom, on dodade: "S vaim doputenjem, naravno."
A visoki ministar, potpuno svestan podrugljivog sekretarovog tona,

samo odmahnu rukom u znak da se ovaj udalji.

Sekretar se, sad potpuno sam, uputi ka svojoj maloj kancelariji.
Misli su umele da mu zavrludaju kad je bio sam, te bi same isplivavale
iz tajnovitosti njegovog uma.
Vrlo malo su se bavile dr ektom, varcom, Arvardanom - a jo i
ponajmanje visokim ministrom.
Umesto toga, ukaza mu se slika jedne planete - Trantora, iz ije se
prestonice koja je obuhvatala itav svet vladalo Galaksijom. Ukaza mu
se i blistava palata ije kule i svodove u stvarnosti nikada nije video.
Koje, uostalom, nije nikada video nijedan Zemljanin. Pomiljao je na
nevidljive konce moi i slave koji su se pruali od sunca do sunca, i koji
su se, u vidu niti, konopca i debelih uadi sastajali u toj sredinjoj
palati i u tom neodreenom liku, Caru, koji je, na kraju krajeva, ipak
bio samo ovek.
Um mu se vrsto uhvati te pomisli - pomisli na mo koja je jo ono
jedino to moe nekome da obezbedi boanstvenost za samog ivota nekome ko je, na kraju krajeva, ipak samo ovek.
Samo ovek. ovek, kao on!
A mogao bi biti...

11. IZMENJENI UM
Nadolazak udne promene u mozgu Dozefa varca za njega
samog predstavljao je potpunu enigmu. Mnogo puta, u aspolutnoj
nonoj tiini (koliko li su sada noi bile tie! Jesu li uopte ikad i bile
bune, svetle i pune ivotne energije miliona ljudi?) razmiljao je o
tome, okruen tim novim mirom. eznuo je za tim da tano odredi taj

tanani trenutak - trenutak kada je osetio promenu.

Prvo je bio onaj davni, strani dan prepun jeze kada se obreo u
stranom svetu - dan koji je u njegovom seanju bio ve toliko maglovit
kao, uostalom, i seanje na ikago. A onda se dogodio taj put u ik iji
je rasplet jo bio udan i zamren. esto je mislio o tome.
Seao se i nekakve maine, pilula koje je gutao... Zatim se seao
dana oporavka, bekstva i lutanja, i na kraju, neobjanjivih dogaaja u
robnoj kui. Tog poslednjeg se priseao sa tekoom iako je od tada
prolo tek dva meseca, a pri tom mu je bilo jasno da mu je pamenje
u generalnom smislu uznapredovalo do nepogreivog.
No, priseao se, ak mu je i pri tom sve izgledalo krajnje
neodreeno. Besprekorno je oseao sve oko sebe. Stari doktor i
njegova kerka bili su uznemireni, ak uplaeni. Da li je to i tada znao?
Ili je to bio samo oseaj roen u magnovenju, i samo pojaan kasnijim
razmiljanjima o tome?
Ali onda, u robnoj kui, ba pre nego to je onaj razbacani ovek
pruio ruku i uhvatio ga - ba pre toga - bio je svestan neposredne
opasnosti. Upozorenje nije stiglo dovoljno rano da bi mogao da
preduzme odbrambene mere, ali je ipak bilo potvrda promene koja je
nastupila.
A od tada, te glavobolje. Ne, ne ba glavobolje, ve vie kao neko
lupkanje u glavi - kao zvuk nekog skrivenog motora koji svojim
dejstvom potresa svaku koicu u njegovoj lobanji. Tako neto nikada
u ikagu nije osetio - pod pretpostavkom da je fantazija o gradu pod
tim imenom suvisla - kao to je nije oseao ni prvih dana provedenih
ovde, u stvarnosti.
Jesu li mu neto uinili toga dana u iku? Moda ta maina? Ili

pilule? Ne, pilule su bile samo anestetiko sredstvo. Neka operacija? I

tok njegovih misli, poto je po stoti put dotakao taku do koje je
upravo stigao, zaustavi se ponovo pred nepremostivom preprekom.
Napustio je ik dan posle svog neuspelog bekstva i dani su se sada
otegli i prolazili sporo.
Sa njim je sada bio Gru u svojoj pokretnoj stolici - Gru koji je - kao
i Pola, nekada - ponavljao rei i pokrete. Sve dok jednog dana
konano nije prestao da govori besmislenim jezikom i nastavio na
engleskom. Ne, ne, moda je i Dozef varc prestao da govori engleski
i progovorio besmislenim jezikom. Samo to to vie nije bio besmisleni
jezik.
To je bar bilo uasno lako. Za etiri dana je nauio da ita, to je i
njemu samom predstavljalo iznenaenje. Nekada, u ikagu, imao je
sjajno pamenje, ili mu se bar tako inilo. No, na podvige ove vrste
nije ba bio navikao. Naprotiv, Gru uopte nije odavao iznenaenje.
varc jednostavno odustade.
A onda, kada jesen postade zaista zlatna, stvari ponovo postadoe
jasne. varc je bio u poljima na radu. Bilo je zapanjujue koliko je brzo
ukapirao ta sve treba da radi. Pria se samo ponavljala - nikada nije
pravio greke. Rukovao je vrlo sloenim mainama bez mnogo
razmiljanja i posle samo jednog jedinog objanjenja.
ekao je da dou hladniji dani, no oni se jednostavno ne pojavie.
Zimu je proveo krei zemljite, ubrei ga i pripremajui ga za setvu
koja je trebalo da doe s proleem.
Pokuao je da ispita Grua, objanjavajui mu ta je sneg, no ovaj
se samo zabuljio u njega i frknuo: "Voda koja pada s neba, kao
zmrznuta kia, a? I to treba da se zove sneg? ini mi se da se to

deava na drugim planetama ali ne i na Zemlji."

varc je primetio da dnevna temperatura jedva da uopte varira.
No, dani su ipak postajali krai, to se moglo i oekivati od predela koji
je ipak severnjaki, bar onoliko koliko je severnjaki bio, recimo,
ikago. Pitao se da li se uopte nalazi na Zemlji.
Pokuao je da iitava neke od filmovanih knjiga koje je Gru
posedovao, no ubrzo odustade od posla. Ljudi su i dalje bili ljudi, no,
ono to ga je u stvari odvratilo od itanja bile su pojedinosti iz
svakodnevnog ivota na kojima su se knjige zasnivale, kao i istorijske i
socioloke aluzije koje mu nita nisu znaile. Zagonetke su se i dalje
reale. Uvek iste tople kie, uporna, osorna nareenja da se kloni
odreenih podruja na Zemlji... Eto, na primer, ba one veeri kada ga
je toliko zakopkala tajnstvenost odbleskujueg obzorja, ono plaviasto
svetlo na jugu...
Iunjao se iz kue posle veere. Meutim, nije odmakao ni milju od
imanja kada ga sustie gotovo beumno kretanje Arbinovih kola i kada
se zaori njegov povik. Zaustavio se, uao u vozilo i bio odveden
natrag.
Kasnije, kod kue, Arbin je koraao uznemireno tamo-amo pred
varcom i na kraju izustio: "Mora se kloniti svih mesta koja sijaju u
mraku."
"Zato?" usledi blago pitanje.
Odgovor je, meutim, bio krajnje grub: "Jer je to zabranjeno."
Zatim, duga stanka, pa opet: "Zar zaista ne zna kako je tamo,
varce?"
Ovaj samo rairi ruke.
"Odakle dolazi?" upita zatim Arbin. "Jesi li ti Va-Va-Vasionac?"

"ta znai 'Vasionac'?"

Arbin samo slee ramenima i ode.
No, ta je no za varca bila od velikog znaaja, jer je upravo tokom
te jedne milje koju je prevalio osetio kako se udnovatost u njegovom
umu preobraava u Dodir Misli. Tako je nazvao ono to je ve due
vreme oseao, i koristio se u sebi tim izrazom.
Bio je potpuno sam, okruen ljubiastim sumrakom. Bat njegovih
koraka bio je priguen. Nikog nije video, niti je ita uo. Nita nije
dodirnuo.
Ne ba sasvim... Bilo je to neto nalik na dodir, moda vie kao
prisustvo neeg mekog i golicavog u umu, kao barun.
Osetio je dva Dodira, odvojena, razliia. A pri tom je onaj drugi
(kako ih je samo razliito doiveo!) bio jai. Ne, ne jai, to nije prava
re. Razgovetniji, odreeniji.
A onda shvati da je to Arbin. Znao je to itavih pet minuta pre no
to je zaista i zauo zvuk njegovih kola, a itavih deset pre nego to ih
je ugledao.
To se ponavljalo i ponavljalo, sve ee.
Uskoro je mogao biti sasvim sigurna u to kada bi se Arbin, Loa ili
Gru nali na tridesetak koraka negde oko njega. ak i onda kada to
nikako nije mogao znati, ili kada bi sve govorilo da je upravo suprotno
od onoga to osea. Bilo je teko uzimati tako ta zdravo za gotovo;
no, varc se uskoro navikao i na to.
Okuavao je svoje nove sposobnosti, te napokon pronae da sa
sigurnou moe odrediti gde se neko od njih troje u bilo koje vreme
trenutno nalazi. Bilo je i razlika u kvalitetu oseaja, jer je predstava
svakog pojedinog oveka izazivala sasvim odreen Dodir Misli. Nikada

se, meutim, nikome od njih troje nije poverio.

A ponekad bi se zapitao i ta je mogao da predstavlja onaj pravi
Dodir Misli koji je registrovao na putu ka svetleoj oblasti To nije bio
niko od njih troje. Pa, onda? Ali da li je to uopte bilo vano?
Kasnije se ispostavilo da jeste. Susreo se s tim Dodirom jo
jednom, jedne druge veeri, kada je uterivao stoku u staju. I on rei
da ode Arbinu. "ta se nalazi u onoj umovitoj oblasti prema Junim
Breuljcima, Arbine?"
"Nita se tamo ne nalazi", bio je osoran odgovor. "To je ministarski
posed."
"A ta je to?"
Arbin je jasno odavao utisak oveka kome neko dosauje. "To tebi
ionako nita ne znai, zar ne? Ministarski posed znai da to zemljite
pripada visokom ministru."
"A zato ga niko ne obrauje?"
"Zato to nije predvien za obraivanje." Arbinov glas tu postade
gorljiv. "To je nekada bilo veliko sredite. U pradavnim danima. To je
sveto mesto i ne sme se skrnaviti. uj, varce, ako hoe da nastavi
da ivi ovde u sigurnom, budi manje radoznao i prioni na svoj posao."
"Ali ako je sveto, to znai da tamo niko ne moe da ivi!"
"Upravo tako. U pravu si."
"Jesi li siguran u to?"
"Potpuno... A ti tamo ne treba da ide. To bi ti bio kraj."
"I neu."
varc ode, zabrinut i vidno uznemiren. Jer,upravo je iz tog
umovitog predela do njega dopro Dodir Misli, prilino snano, a sada
se prvobitnom utisku pridruilo i neto drugo. Bio je to Dodir

neprijateljstva, zastraujui Dodir.

Ali zato? Zato?
Jo se nije usuivao da govori o tome. Ne bi mu ni poverovali, a
jo bi mu se na kraju desilo i neto neugodno. I to je znao. U stvari,
svakako je previe znao.
Kao da je tih dana oseao da je mlai. Tanije, ne toliko u fizikom
smislu, iako mu se stomak smanjio a ramena proirila. Miii su mu
postali gipkiji i tvri, a i varenje mu se poboljalo. Sve je to bila
posledica napornog rada na otvorenom prostoru. No, neto drugo je
bilo jo primetnije. Njegov nain razmiljanja.
Stariji ljudi esto zaborave kako su se ponaali i razmiljali u
mladosti. Zaborave na pokretljivost uma, hrabrost mladalake intuicije,
agilnost brzog zapaanja. Naviknu se ubrzo na laganije rasuivanje, i
poto se ono najvie zasniva na bogatijem iskustvu, sami sebe
smatraju pametnijima no to su bili u mladosti.
varc nije izgubio svoje iskustvo, ali sa velikim zadovoljstvom
primeti kako mu se vraa sposobnost izuzetno brzog razumevanja
sutine stvari. Uskoro je ve veoma lako predviao Arbinova
objanjenja, koristei ih samo kao proveru onoga to bi sam zakljuio.
Tako se konano oseti mladolikim na mnogo suptilniji nain no to je
to sluaj sa oseajem zdrave fizike mladosti.
Dva meseca prooe i odjednom sve ispliva na povrinu - tokom
jedne od ahovskih partija sa Gruom u batenskom hladnjaku.
ah se i nije bio neto izmenio, osim to su se figure drugaije
nazivale. Sve ostalo mu je bilo dobro poznato te mu je prualo izvesnu
sigurnost. Bar ovde, u ovom sluaju, njegovo ga jadno seanje nije
varalo.

Gru ga je nauio raznim oblicima aha. Postojao je ah predvien

za igru uetvoro, gde je svaki igra imao svoju tablu, koje su se
dodirivale uglovima, dok je peta tabla bila postavljena u sredinu,
upravo kao neka vrsta niije zemlje. Postojali su i drugi vidovi:
trodimenzionalni ah u kome je osam providnih tabli bilo postavljeno
jedna iznad druge. Figure su se sada kretale u tri dimenzije, kao nekad
u dve, samo to ih je ovde bilo dvostruko vie za svakog igraa, i
pobeda bi usledila tek kada bi se matirala oba protivnika kralja. Bilo je
i lakih varijanti, u kojima se poloaj igraa na poetku igre dobijao
bacanjem kocke, ili, pak, u kojima su odreena polja figurama koje se
na njima nalaze davala odreene prednosti ili izazivala tekoe. Bilo je
i vidova u kojima su se po tabli kretale i neke figure novih svojstava.
No ah je, drevan i nepromenljiv, u sutini bio isti, dobri ah - tako
da je zapoeti turnir izmeu Grua i varca dostigao ve pedesetu
partiju.
varcovo ahovsko umee nije bilo ba na zavidnoj visini, tako da
je stalno gubio, bar u poetku. To se, meutim, ubrzo promeni, i
rezultat se postepeno izjednai. Gru uskoro postade spor i oprezan u
igri, puei estoko svoju lulu i dovodivi je do usijanja u trenucima
razmiljanja izmeu poteza; na kraju je sve ee bivao u situaciji da
se bundijski i dandrljivo raspravlja oko svake izgubljene partije.
Gru je vodio bele figure i njegov kraljev peak ve je stigao do
linije.
"Hajde, igraj", pourivae on varca nestrpljivo. Zubima je drao
izgrieni usnik svoje lule, oiju netremice prikovnih za ahovsku tablu.
varc je zauzeo svoje mesto u sumraku koji je sve vie osvajao i
tiho uzdahnu. Partije su postajale sve nezanimljivije - to je on bivao

sposobniji da predvidi Gruove poteze. Kao da je Gru imao zamagljen

prozori na elu. No, vie ga je muilo to to je instiktivno znao koje
je njegovo sopstveno najbolje reenje za svaki sledei potez - to se
savreno uklapalo u ve postojeu prateu muku.
Igrali su na 'nonoj ploi', koja je svetlela u mraku svojim
kockastim plavim i narandastim poljima. Figure, napravljene od
crvenkaste gline, delovale su rustikalno pri dnevnoj svetlosti, ali su
nou dobijale drugaiji izgled. Jedna njihova polovina se kupala u
kremastoj belini koja joj je davala izgled hladnog, presijavajueg
porcelana. Druga polovina blistala je slabanim tamnocrvenim
odsjajima.
Krenulo se brzim potezima. varcov kraljev peak presrete svog
protivnika i primora ga da se zaustavi. Gru izbaci svog kraljevskog
skakaa ispred lovca. varc odgovori istim potezom sa damine strane.
Beli lovac se zatim ustremi na konja varcove dame, crni peak
daminog topa napravi korak napred kako bi ga vratio na a4. Naredni
potez crnog bee skaka: c6.
Svetlee figure klizile su preko table kao da se same pokreu, jer
se prsti igraa nisu vie videli u tami.
varc je oseao strah. Bez obzira na to to bi zaista mogao delovati
kao ludak, jednostavno je morao znati. On odjednom upita:
"Gde sam to ja?"
Gru pogleda navie usred poteza svog daminog skakaa prema
belom lovcu i upita: "ta?"
varc nije znao kako da izrazi ono to eli: zemlja, ili drava, ili
narodnost. Stoga upita: "Koji je ovo svet?" i pomeri lovca ispred svog
kralja.

"Zemlja", dopre do njega kratak odgovor, a zatim Gru uz patetino

lupkanje izvri malu rokadu, preskaui svojim nezgrapnim topom
vitku figuru kralja.
Bio je to krajnje nezadovoljavajui odgovor. Re koju je Gru
izgovorio varc automatski prevede u sebi kao 'Zemlja'. Ali ta je bila
'Zemlja'? Svaka je planeta 'zemlja', onome ko na njoj ivi. varc poe
svojim skaevim desnim peakom dva polja unapred te se Gruov lovac
ponovo povue na b liniju. Tada obojica pooe daminim peacima za
po jedno polje unapred, oslobaajui lovcima put za bitku do koje je
trebalo da doe u sreditu table.
varc, to je mirnije i opreznije mogao, upita: "Koja je sada
godina?" I izvri rokadu.
Gru nije odgovarao. Verovatno je bio iznenaen. "ta ti je danas?
Zar nee da igramo? Ako e te to usreiti, sada je 826. godina." A
onda dodade, pomalo sarkastino: "G-E", i namrteno spusti pogled na
tablu, pa tresnu svog daminog skakaa na peti red i napade po prvi
put.
varc samo pomeri svog daminog kakakaa na etvrti red i tako,
odbranivi se, pree u kontranapad. arka postade ozbiljna. Gruov
skaka odnese crnog lovca koji se podie iznad table, kao u crvenoj
vatri, da bi potom bio puten uz jedno 'klak' u kutiju u kojoj e, kao
sahranjeni borac, leati do sledee partije. Osvajaki skaka, meutim,
ubrzo pade pod udarcem varcove dame. U jednom trenutku u kome
Gru ispusti oblai iznad glave usled koncentrisanog razmiljanja,
njegov napad propade i on pomeri svog preostalog skakaa nazad u
skrovite na kraljevo polje gde ovaj, meutim, postade prilino
neupotrebljiv. Crni damin skaka ponovi prvi potez, odnevi lovca, no,

u sledeem potezu ga pojede topov peak.

Nastade zastoj, pa varc upita tiho:
"ta znai to 'G-E'?"
"ta?" upita Gru, nasmejavi se neprijatno. "Oh, jo uvek me pita
koja je godina? E, od svih ludaka ti si... No, dobro, stalno zaboravljam
da si ti praktino tek pre mesec dana nauio da govori. Ali nisi glup.
Zar stvarno ne zna? Pa, 827. je godina Galaktike Ere. Galaktika Era,
to je 'G-E', vidi? 827-ma godina od nastanka Galaktikog carstva, to
jest od krunisanja Frankena Prvog. A sada, hajde, molim te, ti igra."
No, skaka koga je varc drao u ruci nestade za trenutak u
njegovoj pesnici. Bio je ve besan od tolikih razoaranja. On ree:
"Saekaj trenutak", i spusti skakaa dole na d2. "Da li tebi neto znae
ova imena: Amerika, Azija, Sjedinjene Drave, Rusija, Evropa..." U sebi
je udio da ih Gru prepozna.
U tami se Gruova lula iznenada zaari jarkocrvenom svetlou, i
varcu se za trenutak uini da u Gruovoj tamnoj silueti ima manje
ivota nego na svetleoj tabli pred njim. Mogue je da je samo kratko
odmahnuo glavom, no varc to nije mogao da vidi. Nije morao ak ni
da gleda. Oseao je negodovanje starog oveka isto tako jasno kao da
su rei zaista i bile izgovorene.
varc pokua ponovo: "Zna li gde bih mogao da nabavim neku
mapu?"
"Nema ovde mapa", promrmlja Gru. "Osim ako nee da rizikuje
ivot i potrai ih u iku. Ja nisam geograf, nikada nisam uo za imena
koja si mi rekao. ta ona znae? Imena ljudi?"
Da rizikuje ivot? Zato to? varca proe jeza. Da nije ipak poinio
zloin? Da li Gru za to zna?

On sumnjiavo nastavi: "Sunce ima devet planeta, zar ne?"

"Deset", bio je odluan odgovor.
varc je oklevao. Pa, mogue je da je otkrivena i ta deseta o kojoj
nita nije znao. Ali kako bi onda Gru znao za nju? On poe da rauna
sluei se prstima, pa upita: "A esta planeta? Ima li sluajno
prstenove?"
"Saturn, misli?" upita Gru. "Naravno da ima." Sada je i on
raunao. Mogao je da odnese kako lovevog tako i kraljevog peaka,
no posledice izbora nisu bile ba sasvim jasne.
"A postoji li neto kao pojas asteroida - malih planeta - izmeu
Marsa i Jupitera? Mislim, izmeu etvrte i pete planete?"
"Da, da", jedva odgovori Gru. Ponovo je palio ugasli plamen u
svojoj luli, razmiljajui grozniavo. varc oseti uznemirenost sa druge
strane, pa se i sam uzvrpolji. Sada mu je bilo jasno da je ovaj svet
zaista Zemlja, te je partija koja se odvijala bila poslednja vana stvar
na njoj. Pitanja su se i dalje komeala u njegovoj glavi, te jedno od
njih konano nae i put napolje:
"Znai, tvoje filmovane knjige kau istinu? Znai da zaista ima jo
naseljenih svetova? Svetova na kojima ive ljudi?"
Tu Gru upre svoj pogled preko table, oiju koje su bezuspeno
pokuavale da prodru kroz tamu. "Ozbiljno pita?"
"Je li tako?"
"Galaksije mi, on to stvarno ne zna!"
varc se oseti kao jadniak. "Molim te..."
"Naravno da ima i drugih svetova. Milioni drugih! Svaka zvezda
koju vidi ima svoje svetove, a najvei broj je nevidljiv. Sve je to deo
Carstva."

varc je u sebi oseao pritajen i tih odjek svake rei koje je Gru sa
estinom izgovarao, dok su one, kao strelice, hrlile od jednog ka
drugom umu. varc je oseao kako njegovi mentalni kontakti s drugim
ljudima jaaju iz dana u dan. Moda e, uskoro, te rei moi da oseti u
sebi ak i ako uopte nisu izgovorene.
A sada je, po prvi put, pomislio da moda i nije lud. On je,
jednostavno, proao kroz vreme, nekako. Da ga nije prespavao?
On najzad rei da otvori karte. "Koliko dugo je tako, Gru? Mislim,
koliko je prolo od vremena kada je postojala samo jedna planeta?"
"Kako to misli?" U Gruovom glasu javi se opreznost. "Da nisi
sluajno lan Drutva Stareina?"
"lan ega? Ne, nisam lan niega. Ali zar nije nekada Zemlja
zaista bila jedina planeta?... Pa, zar nije?"
"Tako Stareine kau", odgovori Gru nevoljno, "ali ko to zaista
moe znati? Ko? Svi ti svetovi postoje otkad je sveta i veka, bar koliko
ja znam."
"A koliko je to, od sveta i veka?"
"Hiljadama godina, pretpostavljam. Pedeset hiljada, sto... ne znam
tano."
Hiljade godina! varc s mukom proguta knedlu. I sve to samo
izmeu dva koraka? Daak, trenutak, najmanji deli vremena - i on je
preskoio hiljade godina? Oseao je kako ga ponovo ophrvava
nestanak seanja. To to je upamtio broj planeta u sistemu bila je
samo svetlost koja se probila kroz tamu.
No sada je Gru bio na potezu. Odneo je protivnikog lovevog
peaka i varc potpuno spontano oseti da to nije bio dobar potez.
Usledi zatim niz poteza u koje nije bilo neophodno uloiti mnogo

razmiljanja. Njegov top s kraljevog krila odnese prvog od dva bela

peaka koji su se meusobno gurali na istom redu. Beli skaka ponovo
se ustremi na crnog lovca. varc pomeri sada svog lovca prema crnom
skakau, spremajui se da udari jo jae. Gru odgovori pomeranjem
svog lovca na damin red.
varc zastade, pripremajui svoj zavrni napad. "Zemlja je
najvanija planeta, zar ne?" upita on.
"Kako, najvanija?"
"Najvanija u Carst..."
No Gru ispusti usklik od kog se zatresa itava tabla. "Sluaj ti.
Dosadan si sa tim svojim pitanjima. Zar si ba tolika budala? Zar ti
Zemlja izgleda kao najvanija u bilo emu?" Usledi slab zvuk zujanja
dok je Gru na svojoj pokretnoj stolici obilazio oko stola. varc oseti
kako ga njegovi prsti grebu po miici.
"Gledaj! Gledaj onamo!" Gruov glas bio je ljutito itanje. "Vidi li
horizont? Vidi li taj sjaj?"
"Da."
"To je Zemlja - sva je takva. Osim jo ponegde, gde ima mesta
kakvo je ovo na kome se upravo nalazimo."
"Ne razumem."
"Zemljina kora je radioaktivna. Tlo svetluca i uvek je svetlucalo, i
uvek e svetlucati. Nita na njemu ne moe da raste. Niko tu ne moe
da ivi - zar to ne zna? ta misli, emu li nam slui ezdeseta!"
ovek u kolicima zastade. Ponovo se vrati na svoje mesto i ree:
"Ti si na potezu."
ezdeseta! Jo jedan Dodir Misli, ovog puta obavijen aurom
neodreene pretnje. varcove figure igrale su same, dok je on mozgao

stegnuta srca. Njegov kraljev peak odnese protivnikog lovevog, a

Gru pomeri skakaa na d5. varcov top usmeri vatru na belog skakaa.
Gruov skaka ponovo napade, ovog puta crnog lovca, no varc skloni
topa na b5. Sledei potez Grua predstavljao je bojaljiv nastup
kraljevog peaka napred za jedno polje, dok varcov top polete
napred. On odnese belog skakaevog peaka, dajui ah protivnikom
kralju. Gruov vojskovoa odnese crnog topa, no varcova dama
odmah ispuni prazninu, pomerivi se na etvrti red i ponovo davi ah.
Beli kralj uuri se u uglu table, te varc krenu sa svojom, postavivi
je na b6, napred za dva polja, te se dve gospoe naoe oi u oi.
varc skakaem odnese protivnikog, jurei pri tom belog lovca. Gru
razmisli za trenutak, a onda elegantno povue svoju damu dugom
dijagonalom u nameri da odnese crnog lovca.
Tu konano zastade uz uzdah olakanja. Njegov protivnik je sada
imao da se pobrine o svom ugroenom topu, ahu koji je pretio, i o
protivnikoj dami koja je bila spremna za nova haranja. Osim toga,
imao je peaka vie.
"Ti igra", prozbori on s neprikrivenim zadovoljstvom.
"ta... ta je to ezdeseta?" izusti varc na kraju.
Odjednom, otro neprijateljstvo javi se u Gruovom glasu: "Zato to
pita? Na ta cilja?"
"Molim vas!" U varcovom glasu jasno se oseao prizvuk
pomirljivosti, no, kao da mu je hrabrost polako ilila. "Ja sam ovek
koji nikome ne moe uiniti nita naao. Niti znam ko sam, niti ta mi
se dogodilo. Moda sam samo jo jedan medicinski sluaj gubitka
pamenja."
"Da, bie da je ba tako", dobi prezriv odgovor. "Reci mi, iskreno:

bei li ti to od ezdesete?"
"Ali ja uopte ne znam ta znai ezdeseta!"
To je, izgleda, zazvualo ubedljivo, te usledi duga tiina. varc je
oseao Gruov Dodir Misli: zloslutan, ali ne sasvim razgovetan.
Gru na kraju prozbori: "ezdeseta je upravo ezdeseta godina tvog
ivota. Planeta moe da izdri populaciju od dvadeset miliona, ne vie.
Da bi iveo, mora proizvoditi. Ako ne moe da proizvodi, nema ti
ivota. A kad napuni ezdeset, ne moe vie proizvoditi."
"To znai..." varc ostade otvorenih usta, bez rei.
"To znai da te sklone. Bezbolno."
"Ubiju te?"
"Nije to ubistvo", procedi Gru. "To naprosto mora da bude tako. Na
druge svetove nemamo pristupa, a podmladak stie i treba ga nekako
zbrinuti. Stariji ustupaju mesto mladima."
"A ta ako neko preuti da je navrio ezdesetu?"
"Zato bi to iko uinio? Na kraju krajeva, ivot posle ezdesete nije
vie nimalo lak. Osim toga, postoji i Popis, svakih deset godina, upravo
zato da bi otklonio mogunost da bude ludaka koji bi sebi produili
ivot. Napokon, svi podaci su sreeni i kontroliu se."
"Mojih podataka nema", omae se varcu, ali istog asa dodade:
"Osim toga, meni je tek pedeset, sa sledeim roendanom."
"To nema veze. Uvek su u stanju da ti provere starost putem
ispitivnaja kotane strukture. To ne zna? Tu nema izvrdavanja.
Sledei put e me uhvatiti... no, tvoj je potez."
varc pree preko pourivanja. "To znai da e oni..."
"Naravno da hoe. Meni je samo pedeset pet, ali, pogledaj me. Ja
ne mogu da radim, proizvodim, zar ne? Troje nas je ubeleeno u

domainstvu, i kvota koju moramo ispuniti predviena je za troje.

Onda kada mi se desila ova nezgoda bio sam obavezan da je prijavim,
i tada bi kvota bila smanjena na dvoje ljudi. U tom sluaju bio bih
osuen na prevremenu ezdesetu, a to Arbin i Loa nisu hteli. Ludaci!
To je znailo da e njih dvoje raditi za jo jednoga - sve dok se ti nisi
pojavio. No, sledee godine e me ionako uhvatiti... hajde, igraj."
"Popis je dogodine?"
"Tako je... igraj!"
"ekaj malo!" uskliknu panino varc. "ezdeseta vai za sve? Bez
izuzetka?"
"Za ovakve kao to smo mi nema nikakvog spasa. Visoki ministar
proivi itav svoj vek, kao i lanovi Drutva Stareina; osim njih,
povlastice imaju jo poneki naunici i ljudi od vrednosti. Takvih nema
mnogo, deset, dvanaest ljudi godinje... hoe li da igra?"
"Ko daje povlastice?"
"Visoki ministar, naravno! Hoe li sada da nastavi igru ili nee?"
"Ne, nema potrebe", odgovori napokon varc i ustade. "Ovo je mat
u pet poteza: damom ti uzimam peaka i dajem ti ah, mora da bei.
Ja ti skakaem dajem ah na e7; sada mora da bei kraljem na f7.
Ponovo ti dajem ah, damom, na e6, i ti ponovo bei na g7. Preem
damom na g6, moe jo samo na h8, i onda te sustiem i matiram
damom na h6. Fina partija", zakljui on kurtoazno.
Gru je dugo zurio u tablu, a onda je uz ljutit uzvik gurnu sa stoia.
Svetlucajue figure se bespomono otkotrljae u travu.
"Sve zbog tvog brbljanja koje me dekoncentrie!" povika on.
No varc ne obrati na to panju. Njegov um bio je ispunjen samo
jednim: kako da izbegne ezdesetu. Jer kao to Brauning ree:

"Ostari kraj mene!

Ono najbolje e tek stii..."
To je, moda, vailo na Zemlji, na kojoj ive milijarde koje nemaju
ograniena sledovanja hrane. Ono najbolje to e tek stii sada je bila
samo ezdeseta... i smrt...
Jer, varcu su bile ezdeset dve...
ezdeset dve...

12. UBISTVENI UM
Taj zakljuak je bio luk i voda za sistematini varcov um. Morao je
napustiti farmu, jer bi u suprotnom morao umreti. Doao bi Popis i,
zajedno s njim, smrt.
Dobro, napustiti farmu. Ali gde otii?
Bila je ona - ta li to bee, bolnica? - u iku. Tu su se ba lepo
brinuli o njemu. A zato? Jer je bio 'medicinski sluaj'. Ali zar to nije i
dalje? Pri tom, sada ume i da govori, moe i sa svoje strane da im
pomogne u leenju, to ranije nije mogao. ak moe da im kae i za
Dodir Misli.
Moda, u stvari, svako ima taj Dodir Misli? Kako da to prethodno
proveri? Ne, ne, niko ga zasigurno nije imao, ni Arbin, ni Loa, ni Gru. U
to je bio suguran. Nisu mogli da odrede gde se on nalazi, sem ako ga
ne uju i ne vide. Naravno, kad bi Gru imao Dodir Misli, ne bi ga on
tako lako pobeivao u ahu...
ek', ek', ah je vrlo rairena igra. Da protivnici imaju Dodir Misli
ne bi uopte mogli da ga igraju. Stvarno, ne bi mogli.
Znai, on je izuzetak - psiholoki primer. To i nije ba veseo ivot,

ali bi ga to odralo u ivotu.

A ta je s ovom mogunou, koja mu upravo pade na pamet? Da
pretpostavimo da je on, ne neko ko je izgubio pamenje, ve ovek
koji je samo skliznuo kroz vreme. Znai, jo jedno oruje, pored Dodira
Misli! bio je istorijski artefakt, arheoloka vrednost! Ne, ne smeju ga
ubiti.
Pod pretpostavkom, naravno, da mu poveruju.
Hmm, pod pretpostavkom da mu poveruju.
Pa, doktor bi verovao. Bio je neobrijan onog jutra kada ga je Arbin
prvi put odvezao u ik. Tog se izvrsno seao. Posle toga, brada mu
vie ne raste. Znai, mora da su mu neto uinili. Znai, doktor mora
znati da je on - on, varc - imao bradu. To bi bilo vrlo znaajno, zar
ne? Gru i Arbin se ba nikada nisu brijali. Gru mu je ak jednom rekao
da dlake po licu imaju samo ivotinje.
Morao je otii doktoru.
Kako mu ono bee ime, ekt? ekt, tako je.

Ali varc je tako malo znao o tom uasnom svetu. Kada bi se, na
primer, jedne noi iskrao, i u stilu ampionskog maratonca poao
treim korakom, bio bi samo upleten u nove tajne, zabasao bi
zasigurno i u zabranjene radioaktivne oblasti o kojima nita nije znao.
No, izbora nije imao. On stoga krenu na put jednog ranog popodneva.
Niko ga nee traiti pre veere, a dotle e ve daleko stii. A oni
nemaju Dodir Misli kojim bi ga pratili i nali.
Prvih pola asa hoda oseao je olakanje, oseanje koje je skoro
potpuno zaboravio otkako je sve ovo poelo. Napokon, u akciji je; on
neto preduzima; bori se protiv usmerenja koje mu natura okolina.

Ovo to ini - ini s dobrim razlogom, te ovo nije vie samo

bezrazlona etnjica do ika.
Pa, za jednog matorca i nije bio lo. Jo e im on pokazati!
A onda - onda je naglo stao, nasred druma, osetivi kako je neto
dotaklo njegovu panju, neto na ta je gotovo sasvim zaboravio.
Bio je to onaj stari, nepoznati Dodir Misli. Onaj s kojim se susreo
one noi kada se uputio prema svetleem horizontu i kada ga je Arbin
zatim presreo. Onda kada je posmatrao ministarski posed.
Sada je Dodir bio s njim - iza njega, i posmatrao ga je.
On napregnuto oslunu - odnosno, uinio je to putem Dodira Misli.
Ono drugo se nije pribliavalo, ali je svom panjom bilo usredsreeno
na njega. Osetio je da ga to neto paljivo i pretei posmatra, ali da
neposredne opasnosti nema.
Stvari su postajale jasnije: to to ga je pratilo nije ga smelo
ispustiti iz vida. Osim toga, bilo je naoruano.
Oprezno, ali potpuno nesvesno, varc se okrete i pogledom
obuhvati prizor iza sebe.
Dodir Misli se istog trenutka izmeni.
Postao je pun sumnje i opreza, ne tako siguran u svoju sopstvenu
sigirnost i uspeh onoga to je inio. Podaci o oruju pratioca postadoe
sada potpuniji, jer je ovaj razmiljao o tome kako da ga upotrebi ako
bude bio prinuen da se brani.
varc je znao da je potpuno sam, nenaoruan i bespomoan.
Oseao je da bi ga pratilac radije usmrtio no da dopusti da mu
izmakne izvan polja panje. Da, da, ubio bi ga na prvi pogrean
korak... a i dalje nikoga nije primeivao.
Stoga varc nastavi da koraa, oseajui da je pratilac uvek

dovoljno blizu da bi potegao oruje. Bio je sav ukruen, oekujui da

se desi neto to nije mogao da predvidi. Kako li izgleda kad umre?
Kako izgleda? Ta misao mu odzvanjae sa svakim novim korakom,
odzvanjae u njegovom umu, podsvesti, dok na kraju ne postade
gotovo neizdriva.
Jedini spas je bio da se vrsto dri pratioevog Dodira Misli.
Primetio bi onaj trenutni rast u naponu koji bi oznaavao da se oruje
die i obara povlai. U tom trenutku je trebalo da potri, ili se naglo
srui na zemlju...
Ali zato? Kad ve postoji ezdeseta, zato da ne umre ovde i sad?
Teorija o tome da je skliznuo kroz vreme polako je bledela u njegovom
umu. Bie da je, ipak, izgubio pamenje. Bio je, zasigurno, kriminalac,
opasan ovek, koji je morao biti stavljen pod nadzor. Moda je nekada
bio zvaninik na visokom poloaju, koga nee ubiti ve e mu se suditi.
Moda je amnezija u njegovom sluaju samo odbrambeni sistem protiv
neke strane krivice koja se u seanje nikako ne sme vratiti.
I sada je koraao praznim drumom prema svom maglovitom cilju,
dok mu je smrt dahtala za vratom.
Padao je mrak i vetar je postajao sve hladniji. Kao i obino, to mu
se uini udnim. Pretpostavljao je da je decembar; dakle, sumrak u
pola pet popodne bio je normalna stvar, ali vetar ipak nije bio onako
hladan kakav je obino zimi na Srednjem Zapadu.
varc je davno zakljuio da je razlog za neuobiajenu blagost
zemaljske klime to to toplota planete nije vie zavisila samo od
Sunca. Naprotiv, toplotu je odavala i sama Zemljina kora, putem svoje
radioaktivnosti, male na jednom kvadratnom metru ali ogromne na
milion kvadratnih kilometara.

A u nastajuoj tami Dodir Misli pratioca se polako pribliavao. I

dalje je delovao kao da je pun mrnje, i po svemu sudei bio je
spreman na sve. U tami je bilo tee pratiti nekoga. Pratio ga je i one,
prve noi - na putu prema radioaktivnim poljima. Moda se plai da
ponovo rizikuje?
"Hej! Hej, daso!"
Bio je to pitav, nazalni glas. varc se sledi.
Polako se osvrnu. Pribliavala mu se malena figura, koja mu je
mahala, ili mu se samo tako inilo u tami. Polako se primicala. varc je
stajao i ekao.
"Hej, vi! Drago mi je da vas vidim. Nije ba zabavno putovati tako
sam, bez drutva. Jel' vam smeta ako vam se pridruim?"
"Zdravo", odvrati varc tupavo. Bio je to taj Dodir Misli, taj ovek
je bio pratilac. A i lice mu je bilo poznato. Iz ika.
I ovek pokaza da je njega prepoznao. "Pa, ja vas znam! Da, da,
naravno! Seate li me se?"
varc nije mogao da odredi da li bi, pod nekim drugim
okolnostima, u nekom drugom vremenu, mogao da odredi da li je
njegov sagovornik iskren ili nije. Sada je, meutim, bio sasvim siguran
u prisustvo tankog, iskrzanog sloja nametenog izraza prepoznavanja
koji se provlaio kroz duboka strujanja Dodira Misli i koji mu je aptao
- ne, gotovo vikao - da ga maleni ovek otrog pogleda zna od samog
poetka. Zna ga, i jo vie od toga, ima za njega spremljeno ubistveno
oruje, ukoliko se, naravno, ukae potreba.
varc zatrese glavom.
"Ama, jeste!" insistirao je oveuljak. "Bilo je to u onoj robnoj kui!
Izvukao sam vas iz one guve!" Izgledalo je kao da se presamitio od

izvetaenog smeha. "Rekli su da imate Radijacionu Groznicu. Toga se

sigurno seate."
I jeste, zaista - sasvim maglovito, u polumraku. Taj ovek, zatim
gomila, on ih je prvo zaustavio, a onda se za njih i zauzeo.
"Da, seam se", prihvati varc. "Drago mi je to vas ponovo vidim."
Nije to ba bila glatka konverzacija, ali bilo je to najbolje to je varc
mogao u tom trenutku od sebe dati. Osim toga, izgledalo je da ovek
uopte ne haje za to.
"Zovem se Neter", ree on pruivi varcu svoju mlitavu aku.
"Nismo imali prilike da se ispriamo prilikom naeg prvog susreta, a
nismo ni mogli, u svoj onoj frci; no, sada moemo i to da popravimo.
Hajde, rukujmo se."
"Ja se zovem varc." On lako dotae dlan svog sagovornika.
"Kako to da idete peke?" upita Neter. "Idete negde?"
varc slegnu ramenima. "Ne; samo se etam."
"ovek voli ist vazduh, zar ne? Tu smo isti. Stalno negde idemo,
preko itave godine. To vraa staru snagu starim kostima."
"Molim?"
"Pa znate, valjda. ini vas punim ivota. Udiete duboko vazduh i
krv bre zastruji, je l' tako? Ovog puta sam se ba udaljio. Mrzim da se
po mraku vraam sam, uvek vie volim drutvo. A kuda vi idete?"
To je bio ve drugi put kako Neter postavlja isto pitanje i Dodir
Misli pokaza kako je to u stvari najvanija stvar koju treba saznati.
varc se pitao koliko e jo dugo moi da izvrdava. Oseao je nekakvu
uznemirenost u umu svog saputnika. La ne bi pomogla. varc nije jo
dovoljno znao o ovom novom svetu da bi mogao uspeno da lae.
"Idem u bolnicu", ree on.

"Bolnicu? Koju bolnicu?"

"Bio sam tamo dok sam boravio u iku."
"Mislite na Institut, zar ne? Tamo sam vas odveo i onda, posle
naeg susreta u robnoj kui." Oseaj uznemirenosti postade jai.
"Idem doktoru ektu", nastavi varc. "Poznajete li ga?"
"uo sam za njega, vrlo je poznat. A ta vam fali?"
"Ne, nita posebno, ali treba da se javljam od vremena do
vremena." Da li je to zvualo kao neto to ima smisla?
"I idete peke?" upita Neter. "Zato onda nije poslao neka kola po
vas?" varc shvati da to to je rekao ipak nije imalo smisla.
utao je - muna tiina.
Neter, meutim, uporno nastavi: "ujte, drugar, uskoro emo naii
na javni komunikacioni punkt pa emo naruiti taksi iz grada. Lako e
nas nai na ovom drumu."
"Komunikacioni punkt?"
"Naravno, ima ih mnogo po putevima. Eno ga!"
On krenu hitrije, no varc shvati da vie: "Stanite! Ni makac!"
Neter zaista stade. Bilo je u njegovom izrazu udne hladnoe kad
se okrenuo. "ta nije u redu?"
varc oseti da mu nedostaju rei za ono to je oveuljku hteo rei.
"Dosta je ove predstave. Znam ko ste, i znam ta smerate. Pozvaete
nekoga i prijaviti da sam poao doktoru ektu. Oni e po mene poslati
kola. I nameravate da me ubijete ako pokuam da beim."
Neter se namrti, a onda promrmlja. "U pravu si za ovo
poslednje..." To niti je bilo namenjeno varcovim uima, niti su rei
uopte doprle do njih, no varc ih zau snagom crkvenih zvona putem
Dodira Misli.

Neter nastavi, naglas: "Gospodine, zbunjujete me. Takvo neto nije

ba prijatno uti..." No, neto je smerao, jer rukom krenu ka boku.
varc izgubi kontrolu nad sobom i besno zamaha rukama:
"Ostavite me na miru, ujete li? ta sam vam uinio? Odlazite! Idite!"
Njegov glas se pope do vriska, a elo mu se nabra u besu i strahu
prema figuri koja ga je gonila prepuna neprijateljskih oseanja. Njegov
sopstveni razum se uskovitla i pokua da suzbije tu Dodir Misli, da se
oslobodi njegovog stiska...
I sve se zavri. Odjednom i potpuno. Bio je, samo za trenutak,
svestan bola koji nadjaa sve ostalo - ali ne bola u sebi ve u onom
drugom. A onda - nita. Nema Dodira Misli. Popustio je kao stisak
pesnice koja se oputa i umire.
Neter je bio samo mrlja na pustom, zamraenom drumu. varc
dopuza do njega. ovek je bio sitne grae, lako ga je bilo okrenuti.
Izraz agonije na njegovom licu bio je duboko, duboko utisnut. Bio je
zamrznut, nije poputao. varc spusti dlan na ovekove grudi, no
otkucaja srca nije bilo.
On se naglo uspravi, ispunjen uasom.
Ubio je oveka!
Usledilo je zaprepaenje nad samim sobom.
A nije ga ni dodirnuo! Ubio ga je samo mrnjom, udarajui putem
Dodira Misli! Koje li je druge moi posedovao, osim ove?
On donese brzu odluku. Pretrai depove ubijenog i pronae neto
novca. Odlino! To bi mu moglo ustrebati. Odvue zatim le s puta i
prekri ga travom.
Hodao je jo dva asa. Nije vie bilo Dodira Misli koji bi ga
uznemiravao.

Tu no je prespavao pod otvorenim nebom, i narednog dana, posle

sledea dva asa hoda, stie do predgraa ika.

ik mu se inio tek kao mestace. Jer, u poreenju sa ikagom

koga se seao, sa guvama na ulicama, mnotvo prolaznika bilo je
potpuno zanemarljivo. Meutim, sada je prvi put osetio vie od jednog
Dodira Misli. ak ga je brinuo toliki njihov broj, a oni su ga uvek iznova
ionako zbunjivali.
Boe, toliko njih! Neki od njih bili su lepravi i rastrzani, neki
intenzivni i usredsreeni. Bilo je ljudi koji su pored njega prolazili dok
su im razumi prskali od misli, kao male eksplozije; drugi, pak, behu
potpuno prazni, sa tek po kojim blagim podseanjem na doruak koji
su upravo pojeli.
U prvo vreme bi varc odskoio pri susretu sa svakim novim
Dodirom u prolazu, shvatajui svaki kao gest linog upoznavanja. No,
vrlo brzo je nauio kako da se obuzdava i kontrolie ih.
Sada je mogao uti jasne rei, iako su one ostajale potpuno
neizgovorene. To mu je bilo strano i novo, te je sa zanimanjem
oslukivao: bile su to tanke, tihe reenice, tek na pragu ujnosti,
rastrzane i eterine... a zajedno sa njima, ive emocije i ostale suptilne
stvari koje se ne daju reima opisati. Ceo svet je bio razglednica
prepuna kljualog ivljenja koje je samo on mogao u potpunosti
sagledati.
Primetio je da moe da osmotri unutranjost zgrada pokraj kojih je
prolazio, aljui svoje misli kao uskovitlani laso koji moe da pronae
oku nevidljive pukotine, provue se kroz njih i na kraju iznese sr
unutranjih tokova misli ljudi unutra.

On zastade kraj nekakve goleme graevine upadljivog kamenog

proelja i 'oslunu' unutranju situaciju. Ko god da je bio unutra razmiljao je o njemu ili je tragao za njim. Jednog gonioca je ubio - ali
ta je s onim ljudima s kojima je gonilac eleo da stupi u kontakt?
Moda je, u stvari, najbolje da se primiri tokom nekoliko narednih
dana. Ali kako da to izvede? Moda da nae neki posao?
Ispitivao je sledeu zgradu pred kojom se zaustavio. Oseao je
slabaan Dodir Misli koji mu je moda obeavao ba neki posao. Traili
su ljude koji znaju sa tekstilom - a on je nekada bio izvrstan kroja.
On zakorai unutra. Niko ga nije zaustavljao niti na njega obraao
panju. On dotae nekog oblinjeg oveka:
"Oprostite, moe li se ovde nai neki posao?"
"Ona vrata tamo!" Dodir Misli koji pokulja ka njemu bio je pun
dandrljivosti i sumnje.
On proe kroz pokazana vrata i susrete se s nekim mravim tipom
duguljasta lica koji ga zasu pitanjima, istovremeno razvrstavajui
njegove odgovore pomou nekakve naprave.
varc je bio podjednako neubedljiv, zamuckivao je i govorio kako
lai tako i istinu.
No, zaposleni zapoe, u najmanju ruku nezaiteresovano. Pitanja su
izletala kao puana tanad: "Starost?... Pedeset dve? Hmm.
Zdravstveno stanje?... Oenjen?... Iskustvo na poslu?... Radili ste,
znai, s tekstilom?... Koje vrste?... Termoplastika? Elastometrika?...
Kako to mislite, sa kakvim vrstama?... Gde ste poslednji put radili?...
Kako se to pie?... Vi niste iz ika, zar ne?... Vae isprave?... E
moraete da ih donesete ako mislite da napravimo posao... A dobro,
koji je broj vae registarske kartice?..."

varc se povlaio; nije predvideo da e razgovor krenuti u tom

pravcu. Osim toga, i Dodir Misli oveka pred njim se menjao.
Odjednom je postao u toj meri sumnjiav da je potisnuo iz sebe sve
ostalo, osim krajnjeg opreza. Najopasnije je bilo upravo to to je ovek
uporno pokuavao da na licu odri slabu imitaciju dobronamernosti i
predusretljivosti.
"Ipak mislim", ree nervozno arc, "da ja ba nisam za ovaj
posao."
"Ne, ne, vratite se!" ovek zamaha rukama. "Imam neto upravo
za vas. Dajte samo da malo prekopam po ovim fiokama." Smeio se,
no Dodir Misli sada postade vrlo jasan: bio je jo neprijateljskiji.
On pritisnu neko dugme na svom stolu.
varc pojuri k vratima, odjednom potpuno obuzet panikom.
"Dr'te ga!" povika odmah onaj ovek, izvlaei se iza svog stola.
varc se ustremi na Dodir Misli, uperivi svu svoju svest ka njemu i
zau krkljanje iza sebe. On baci brz pogled preko ramena i spazi
slubenika kako sedi na podu, izobliena lica zagnjurenog u ake. Neki
drugi ovek se upravo naginjao nad njim, a zatim pojuri za varcom.
No, ni ovaj nije gubio vreme.
Naao se na ulici, potpuno svestan da je uzbuna sigurno ve
odavno podignuta, da je predat njegov lini opis, i da ga je tako i taj
slubenik mogao prepoznati.
Trao je to ga noge nose ne obazirui se uopte na to gde srlja.
Privlaio je panju: ulice su sada ivnule i on je oseao sumnju, svuda
samo sumnju. Sumnju to je trao, zato to mu je odea izguvana i
neprikladna...
U vrtlogu mnogostrukih Dodira Misli i u zbrci izazvanoj njegovim

vlastitim strahom i oajem nije mogao da razabere ko su mu pravi

neprijatelji; one kod kojih nije bilo samo sumnje ve i izvesnosti, i tako
do njega ne dopre ni najmanji nagovetaj o neuronskom biu.
Samo je osetio taj uasni bol koji se na njega spustio poput
zviduka bia, poklopivi ga kao odronjena hrid. Nekoliko trenutaka je
jo oseao kao da klizi u agoniju pre no to je utonuo u potpunu
crnilo.

13. PAUKOVA MREA U VAINU

Prostor u zgradi Univerziteta Stareina u Vainu i neto malo oko
nje znao je samo za mir i tiinu. Strogost je verovatno najbolja re; u
tom smislu, nasumine grupice novajlija u Drutvu koje su se etale
stazama meu drveem na posedu delovale su smrtno ozbiljno. Samo
su Stareine imale ovamo pristupa. Povremeno bi se ukazala i poneka,
u zeleno obuena prilika kakvog Vieg Stareine, koji je elegantno i
uzdrano odgovarao na pozdrave ostalih.
A sasvim retko bi se ovde pojavio i sam visoki ministar.
Samo to do sada nikad nije, kao ovog puta, skoro trao, sav
znojav i zadihan, ne obraajui panju na pristojne pozdrave ostalih,
nesvestan zauenih pogleda koji ga prate, niti lako podignutih obrva.
On prozuja kroz privatni ulaz u Zakonodavnu zgradu Stareinstva i
sada je trao dugim praznim hodnikom, ispunjenim samo odjekom
urnih koraka. Vrata na koja je zalupao otvorie se uz pomo neije
noge iznutra, i ministar ue.
Njegov sekretar ga jedva pogleda, ne diui glavu sa svog malog,
pretrpanog stola na kome se, pored svega, nalazio i mali monitor.

Sekretar je paljivo sluao, preleui pogledom preko podataka na

ekranu koji je delovao zbilja slubeno. Visoki ministar tresnu rukom o
sto. "ta je ovo? ta se to deava?"
Sekretarove oi se ledeno podigoe k njemu, a zatim i monitor bi
odloen u stranu. "Moji pozdravi vama, vaa ekselencijo."
"Nemojte ba sada!" odvrati ovaj nestrpljivo. "Hou da znam ta se
deava!"
"Kratko reeno, na ovek je umakao."
"Mislite, onaj to ga je ekt sinapsifikovao - onaj Vasionac, pijun to se nalazio na farmi van grada..."
Jo bi dugo ministar pokuavao da ukae na ta misli da ga
sekretar na kraju ne prekide jednim nezainteresovanim: "Tano."
"Zato mi to niste rekli? Zato mi niko nikad nita ne govori?"
"Bila je neophodna trenutna akcija, a vi ste bili zauzeti. Stoga sam
pokuao da vas odmenim i uinim sve u granicama svojim
mogunosti."
"Da, da, vi pazite na moju zauzetost ba onda kada biste sami da
krenete u akciju. Od sada neemo vie tako! Ne mogu da pustim da
me toliko zaobilaze i proglaavaju nevanim. I neu vie..."
"Gubimo samo vreme", glasio je staloen odgovor, te se ministrovi
povici stiae. On se nakalja, ostavi za trenutak bez kakve prigodne
fraze, a onda smirenije upita:
"ta kau pojedinosti, Balikse?"
"Teko da ih i ima. Posle dva meseca strpljivog mirovanja taj
ovek, varc, jednostavno je otiao. Pratili su ga izvesno vreme, a
onda ga potpuno izgubili."
"Kako to, izgubili?"

"Nismo ba sasvim sigurni, ali tako kau injenice. Neter, na

obavetajac, nije se noas tri puta javio na raport kako je bilo
dogovoreno. ovek koji je trebalo da ga smeni poao je za njim u
potragu du auto-puta prema iku, i pronaao ga konano u zoru,
mrtvog."
"Vasionac ga je ubio?" Ministar preblede.
"Najverovatnije, mada ni u to nismo sasvim sigurni. Nema nikakvih
znakova nasilja na telu, izuzev jasnog izoblienog izraza lica u agoniji.
Narediemo autopsiju, naravno. Vrlo je mogue da ga je izdalo srce, i
to ba u najnezgodnijem trenutku."
"To bi bila vrlo udna sluajnost."
"I ja tako mislim", odgovori hladno Baliks. "No, da ga je varc
zaista ubio, to bi kasnije dogaaje uinilo prilino zanimljvim. Jer, vaa
ekselencijo, oigledno je, iz naih ranijih zakljuaka, da bi varc
krenuo pravo u ik do dr ekta. Neter je pronaen na delu autoputa
izmeu farme Marenovih i grada. Pre puna tri asa smo alarmirali itav
grad i ovek je uhvaen."
"varc?" izusti s nevericom visoki ministar.
"Ba on."
"Pa zato mi to odmah niste rekli?"
Baliks samo slee rmenima. "Vaa ekselencijo, toliko je toga
vanije u ovom trenutku. Rekoh da imamo varca u rukama. Dobro,
on je uhvaen vrlo brzo i na lak nain, to se ba ne slae sa podacima
koje imamo o Neterovoj smrti. Kako to jedan isti ovek moe veeras
biti tako mudar da pronae Netera koji se skriva, i ubije ga, a ve
sledeeg jutra taj isti, snalaljivi i sposobni ovek mirno ue u fabriku,
bez ikakvog preruavanja, u potrazi za poslom?"

"To je uradio?"
"Da, to je uradio... I tako, moemo iz svega izvui dve mogue
pretpostavke. Prvo: informaciju je ve preneo dalje, bilo ektu, bilo
Arvardanu, i sada puta da bude uhvaen kako bi nam skrenuo panju
i zameo trag. Drugo: ima jo ljudi koji su u igri i koje on sada pokriva.
U oba sluaja ne treba da budemo ba preterano samopouzdani."
"Ne znam, ne znam", primeti visoki ministar bespomono, lepog
lica pokrivenog senkom nemira. "Suvie je to komplikovano za mene."
Baliks se nasmei s neprikrivenom dozom prezira i udostoji svog
sagovornika sledeim reima: "Za etiri sata imate zakazan sastanak
sa profesorom Belom Arvardanom."
"Zaista? Ali zato? ta ja da mu kaem? Ne elim da ga vidim."
"Samo mirno, vaa ekselencijo. Morate se nai s njim. Oigledno
je, poto se blii dan kada treba da otpone njegova izmiljena
ekspedicija, da on mora nastaviti sa tom igrom traenja dozvole za
istraivanje Zabranjenih oblasti. Enije nas je na to upozorio, tako da on
sigurno i zna sve pojedinosti itave te melodrame. Pretpostavljam da
moete da mu vratite lopticu i da na izgovor odgovorite izgovorom."
Visoki ministar spusti glavu.
"Pa.. pokuau."

Bel Arvardan na sastanak stie taman toliko ranije da na miru

razgleda oko sebe. oveku dobro upuenom u sva arhitektonska
velianstva irom Galaksije, zgrada Zakonodavstva Stareina mogla je
izgledati samo kao nezgrapna hrpa elika i granita sa ovlanim slojem
podseanja na staromodne stilove. A ako je taj ovek, pri tom, bio i
arheolog, zgrada mu je svojom sumornom, skoro divljom strogou

upravo ocrtavala isto tako sumoran, skoro divlji nain ivota. Jo jedan
dokaz da je ovde svaki par oiju bio uperen ka prolosti.
Arvardanove misli jo jednom odlutae. Njegova dvomesena
turneja po zapadnim kontinentima Zemlje nije ba slavno prola. U
stvari, za to je ponajvie bio kriv onaj prvi dan. Primetio je ve i sam
da se u mislima esto vraa tom dogaaju u iku.
I ponovo se zbog toga naljuti na sebe. Ona je, jednostavno,
neotesana, neverovatno nezahvalna, prava Zemljanka. to bi se on
oseao krivim? A opet...
No, moda on zaista zaboravlja na ok koji je devojka morala
doiveti kada joj je saoptio da je Vasionac, ba kao i taj oficir koji ju
je unizio i za to kasnije platio slomljenom rukom? Uostalom, kako je on
mogao znati koliko je ona ve do sada propatila od ruku Vasionaca? I
onda jo saznaje da je i on sam Vasionac...
Da je samo bio malo strpljiviji... Zato li je tako naglo i grubo
prekinuo taj odnos? Nije joj se seao ni imena. Pola - ili tako nekako.
udno. Obino je bolje pamtio. Nije li to podsvesno potiskivanje
seanja?
Pa, to je imalo smisla. Zaboraviti! ega i ima da se sea? Devojke
sa Zemlje. Obina Zemljanka.
Bolniarka. Moda kada bi pokuao da pronae tu bolnicu? One
noi kada su se rastali zgrada je bila potpuno zamraena, te bi je
stoga teko prepoznao. No, nikako nije mogla biti daleko od onog
Hranomata...
On shvati o emu ponovo razmilja te ljutito raspri misao koja mu
se upravo vrzmala po glavi. Mora da je lud. ta bi mu to trebalo? Ona
je Zemljanka. Ljupka, slatka, privlana...

Aman, Zemljanka!
Visoki ministar ue upravo u tom trenutku i Arvardan oseti
olakanje. To e mu skrenuti misli s onog dana u iku. No, ve tada je
znao da su se te misli samo povukle dublje u skrovitost njegovog uma
i da e jednom ponovo isplivati na povrinu. To se, sa mislima,
uostalom, uvek deava.
Visoki ministar se presvukao i njegova sadanja odea naprosto je
odisala sveinom. Na elu mu nije bilo ni traga od briga ili sumnje; bez
trunke znoja.
Osim toga, i razgovor je sam po sebi bio zaista prijatan. Arvardan
je bio obavezan da prenese sve dobre elje nekih znamenitih ljudi iz
Carstva narodu Zemlje. Shodno tome, visoki ministar izrazi svoju veliku
zahvalnost predusretljivosti i velikodunosti carske vlade.
Razgovor se dalje nastavi u ovom smeru: Arvardan istaknu vanost
arheoloke nauke za ideoloku filosofiju Carstva, kao i njen doprinos
utemeljenju ideje o bratstvu svih ljudi, ma gde se u Galaksiji nalazili.
Visoki ministar se s tim odmah sloi i dodade da je Zemlja ve dugo
predmet upiranja prstom i da se njeni itelji nadaju da e za ostatak
Galaksije re uskoro postati delo.
Na to se Arvardn ovla nasmei i ree: "Moe se rei, vaa
ekselencio, da je upravo to razlog to dolazim k vama. Razlike izmeu
Zemlje i nekih Imperijalnih Dominiona u njegovom susedstvu
uglavnom su zasnovane na drugaijim nainima razmiljanja. A pri
tom, dobar deo razmimoilaenja dao bi se izbei ukoliko bi se moglo
pokazati da Zemljani nisu razliiti, rasno, u odnosu na ostale itelje
Galaksije."
"Pa, ta biste vi u tom smislu predloili, gospodine?"

"To jednom reju nije lako iskazati. Kao to vaa ekselencija

sigurno zna, dve glavne struje arheolokog istraivanja zasnovane su
na dve teorije: teoriju sjedinjavanja i radijacionoj teoriji."
"Poznajem ih obe, dodue samo kao laik."
"Odlino. Teorija sjedinjavanja, naravno, zastupa stanovite da su
se razliiti tipovi ljudske rase, koji su se nezavisno razvijali, ukrstili u
prvim, primitivnim epohama svemirskih putovanja, to je ujedno
vreme o kome nemamo ba mnogo podataka. To ide u prilog injenici
da ljudi irom Galaksije jedni drugima i danas toliko nalikuju."
"Da", prokomentarisa suvo ministar, "samo to takav stav
podrazumeva i mogunost da je postojalo na stotine, ili ak hiljade
vrsta koje su se nezavisno razvijale i koje su u manjoj ili veoj meri
bile ovekolike - to jest, toliko hemijski i bioloki sline da su meoviti
brakovi zaista bili mogui."
"Tako je", potvrdi Arvardan zadovoljno. "Upravo ste uperili prst na
jednu od najslabijih taaka. Iako su mnogi arheolozi skloni tome da je
jednostavno zanemare i priklone se teoriji sjedinjavanja koja, naravno,
doputa mogunost da i danas postoje neki pod-oblici oveanstva koji
se nisu stopili, nisu stupili u meovite brakove..."
"Hoete rei, Zemljani", dovri veliki ministar.
"Zemlja se smatra dobrim primerom. to se, pak, tie radijacione
teorije..."
"Ona nas sve smatra potomcima jedne jedine oveanske
planetarne formacije."
"Tano."
"Narod kojem pripadam", zapoe ministar, "upravo zbog evidentnih
injenica iz njegove istorije, pa i iz nekih spisa koje smatra svetim i

stoga nedostupnim bilo kom Vasioncu, smatra da je upravo Zemlja

jedina prapostojbina oveanstva."
"U to sam i ja sam duboko ubeen, te vas stoga molim da mi
pomognete da u to uverim i svu Galaksiju."
"Pokazujete prilian optimizam. O emu je re?"
"Stojim iza uverenja, vaa ekselencijo, da se ogroman broj
primitivnih ljudskih i arhitekturalnih artefakata moe nai upravo u
onim oblastima vae planete koje su sada, na alost, obavijene velom
radioaktivnosti. Doba njihovog nastanka moglo bi se lako izraunati uz
pomo kvantiteta radioaktivnosti koju zrae i uporediti rezultate sa..."
No, ministar je ve vrteo glavom. "To ne dolazi u obzir."
"Zato?" namrti se Arvardan, silno iznenaen. "Iz jednog jedinog
razloga", blago odvrati ministar, "to nisam siguran da znam ta mislite
time da postignete. Ako vau teoriju i dokaete i time sve svetove
uverite u njenu tanost, ta e bilo kome od vas Vasionaca znaiti da
zna da je pre milion godina i sam bio Zemljanin? Na kraju krajeva, jo
mnogo pre toga svi smo bili majmuni, to opet ne znai da se sa
sadanjim majmunima poistuveujemo i da sa njima zasnivamo neki
odnos."
"Nemojte tako, vaa ekselencijo, takva analogija je nepravilna."
"Nimalo, gospodine. Zar nije za oekivati da su se Zemljani, tokom
svoje preduge izolovanosti, toliko promenili u odnosu na njihove
roake koji su se davno odselili, imajui tu i radioaktivnost u vidu, da
danas gotovo da ine sasvim drugu rasu?"
Arvardan se ugrize za donju usnu i nevoljno odgovori: "To to
kaete kao da govore vai neprijatelji."
"Upravo zato to se pitam ta bi moj neprijatelj rekao na ovo. I

tako, da se ne laemo, nita neete postii, gospodine, osim to ete

uzajamnu mrnju izmeu vas i nas jo vie produbiti."
"Ali", nastavi Arvardan, "u pitanju je i interes nauke same za sebe,
napredak saznanja..."
Visoki ministar teko zaklima glavom. "ao mi je to moram da
zastupam ovo to sam izneo. Govorim vam kao to bi razgovarala dva
dentlmena sa dva sveta u okviru Carstva. Budite uvereni da bih vam
drage volje pomogao, ali moj narod je tvrdoglava i kruta sorta, koja se
toliko povukla u sebe kroz sve ove godine samo zbog - mmm,
alosnog stava prema njima od strane celokupne Galaksije. Za njih
vae neki tabui, postoje neka utvrena Pravila - protiv kojih ne mogu
ak ni ja."
"Ali radioaktivne oblasti..."
"One su upravo najvei tabui, sami za sebe. ak i kada bih vam
dao odobrenje koje od mene traite, a sve u meni govori da bi to
trebalo da uinim, to bi bez sumnje izazvalo smetnje, bune i nerede
koji ne samo da bi va boravak ovde na Zemlji, ukljuujui i ostale
lanove vae ekipe, uinili krajnje opasnim, ve bi na taj nain, ranije
ili kasnije, navukli na sebe vrlo neprijatnu intervenciju Carstva.
Prekrio bih, tako prerogative svog poloaja i izneverio poverenje koje
uivam kod svog naroda kada bih vam to dozvolio."
"Ali ja sam spreman da preuzmem svaku potrebnu meru
predostronosti. Ako elite da, zajedno s naom ekspedicijom,
poaljete i svoje vlastite posmatrae - odnosno, naravno, mogu vam
garantovati da u se posavetovati s vama pre no to bilo ta od naih
otkria nae put do javnosti."
"Dovodite me u iskuenje, gospodine", odgovori visoki ministar.

"To bi bio vrlo zanimljiv projekat. No, precenjujete moje mogunosti,

ak i kada bismo za trenutak zaboravili moje obaveze prema svom
narodu. Ja nisam bespogovorni gospodar ovde. Tanije, moja vlast je
otro omeena - i svi akti moraju biti prosleeni Drutvu Stareina pre
no to se donese bilo koja definitivna odluka."
"Na nesreu tako je", klimnu Arvardan. "Namesnik me je upozorio
na tekoe s kojima u se susresti, no nadao sam se da... A kada biste
mogli da konsultujete vaa zakonodavna tela, vaa ekselencio?"
"Sastanak prezidijuma Drutva Stareina treba da bude odran kroz
tri dana. Van moje je moi da menjam dnevni red, tako da se moe
desiti da proe jo nekoliko dana pre no to i ta taka doe na red za
razmatranje. Recimo, dakle, za nedelju dana."
Arvardan zamiljeno zaklima glavom. "Pa, moda emo neto i
moi da uinimo... Kad smo ve kod toga, vaa ekselencio..."
"Da?"
"Postoji jedan naunik na vaoj planeti koga bih voleo da upoznam.
Njegovo je ime ekt, iz ika. Ja sam, dodue, ve bio u tom gradu, no
morao sam ubrzo da otputujem dalje, pa bih eleo da ispravim taj
propust. Siguran sam da je vrlo zauzet ovek, pa bih vas eventualno
zamolio da mu napiete pismo kojim biste ga obavestili da elim da sa
njim stupim u kontakt."
Visoki ministar se primetno ukoi, i nekoliko narednih trenutaka ne
ree nita. A onda prozbori: "A mogu li vas upitati zbog ega elite da
se upoznate s njim?"
"Naravno, rei u vam. itao sam neto o aparatu koji je
konstruisao i koji naziva sinapsifajerom. ini mi se da to ima veze sa
neurohemijom mozga i da bi moglo biti neto veoma zanimljivo za

jedan drugi moj projekat. Radim, naime, neto u vezi sa klasifikacijom

ljudi u encefalografike grupacije - tipovi modanih strujanja, znate."
"Hmmm... Pa, malo ta sam uo o toj napravi. Priseam se da se u
praksi ba i nije pokazala dobrom."
"Pa, moda je tako, no on je strunjak na tom polju i sigurno bi
mogao dosta da mi pomogne."
"Vidim. U tom sluaju u vam odmah spremiti takvo pismo, tanije,
preporuku. Naravno, oekujem od vas krajnju diskreciju po pitanju
Zabranjenih oblasti."
"To se podrazumeva, vaa ekselencio", potvri Arvardan i ustade.
"Hvala vam na vaoj predusretljivoti i mogu samo da se nadam da e
Prezidijum stareina biti isto tako blagonaklon prema mojoj molbi."

Sekretar kroi u prostoriju im je Arvardan iziao. Njegove usne

behu stisnute u svoj karakteristian oblik - hladan, divlji osmeh.
"Odlino", ree on. "Odlino ste vodili stvar, vaa ekselencio."
Veliki ministar ga samo oinu pogledom i upita: "ta li to sada hoe
da petlja sa ektom?"
"A to vas brine? Nemojte. Sve se sjajno razvija. Nije se nimalo
uzrujao, ako ste primetili, kada ste zabranili projekat. Zar je to reakcija
jednog zanesenog oveka, kome se put polako zatvara? I to bez nekog
jakog razloga? Ili je to reakcija nekog ko igra igru i osea olakanje pri
pomisli da je vie ne mora igrati?
I opet imamo udnu podudarnost. varc bei i stie do grada.
Sledeeg dana se ovde pojavljuje Arvardan i posle neubedljivog
lupetanja o svojoj ekspediciji pominje, onako uzgred, da e se zaputiti
u ik da bi se susreo s ektom."

"Ali zato li je, Balkise, to uopte pominjao? To mu je malo ishitren

gest."
"Tako vam se ini, jer razmiljate jednosmerno. Stavite se, za
trenutak, u njegov poloaj. On zamilja da mi nita ne sumnjamo. U
takvim situacijama je hrabrost ta koja odluuje. On ide da se vidi sa
ektom. Odlino. On to, tavie, iskreno i saoptava. ak, trai
preporuku. ta bi drugo moglo da nas vie ubedi u njegove iskrene i
nevine namere? A to nas navodi na sledee: varc je mogao otkriti da
je na njega upravljena budna panja. Mogao je ubiti Netera. No,
nikako nije stigao da upozori ostale, inae se itava ova komedija ne bi
odigrala na ovaj nain."
Sekretar je polusklopljenih oiju ispredao svoju mreu. "Ne
moemo rei koliko dugo e oni tolerisati to da je varc odsutan a da
ne postanu sumnjiavi. No, u najmanju ruku se ne izlau riziku ako
Arvardanu daju dovoljno vremena da se nae sa ektom. E pa,
uhvatiemo ih u duetu. Utoliko e manje toga moi da poriu."
"Koliko vremena mi imamo?" upita visoki ministar.
Balkis zamiljeno podie pogled. "Pa, sled dogaaja nije nimalo
vrst, posebno otkako smo otkrili ektovu izdaju stvar se odvija
neprestano, u tri smene. Ali sve se lepo razvija. ekamo samo jo
neka astronomska izraunavanja za neke neophodne putanje leta. Ono
to nas zadrava je neprilagoenost naih raunara. Pa, moda su u
pitanju samo dani."
"Dani!", ponovi Sekretar. "No, upamtite - samo jedan prevremeni
potez i sve e nam propasti. A onda se moramo pomiriti s tim da sledi
razdoblje od est meseci u kome bi mogao da se protiv nas povede
postupak. Stoga, nismo jo savreno sigurni."

Dani! I onda e se zapodenuti najneverovatnija jednosmerna bitka

u istoriji Galaksije. Zemlja e napasti itavu Galaksiju.
Ruke visokog ministra lako uzdrhtae.

Arvardan se ponovo smesti u avionsko sedite. Misli su mu bile

zbrkane. Nije bilo razloga da poveruje da e visoki ministar i njegovi
psihopatski sledbenici dozvoliti zvanian ulazak u Zabranjene oblasti.
Na to je bio spreman. ak mu nije bilo ni krivo. Oh, zapodenuo bi on
eu bitku - da mu je do toga vie stalo.
To e, znai, tako mu Galaksije, biti ilegalni ulazak. Naoruae svoj
brod i boriti se za to, ako ustreba. Da, ak i to.
Proklete budale!
ta, do avola, zamiljaju da su?
Da, da, znao je on sve to. Zamiljaju da su prvobitni prapreci,
naseljenici ove planete...
Najgore od svega bilo je to to je znao da su u pravu.
Pa... Avion je upravo uzleteo. Oseao je kako biva pribijen u
mekou sedita i znao da e za samo jedan sat biti u iku.
Nije mu ba bilo toliko stalo da se ponovo nae u tom gradu, no,
ta stvar sa sinapsifajerom bi se mogla pokazati vrlo vanom; prema
tome, do avola i ceo taj boravak na Zemlji ako ne iskoristi prednost
to se nalazi na licu mesta. A sigurno je da se, kad bi jednom sa nje
otiao, nikada ne bi ponovo vratio na Zemlju.
Pravi brlog!
Enije je bio u pravu.
Dodue, taj doktor, ekt... On prevue prstom preko preporuke
koju je drao u ruci, koverat teak i nabijen zvaninim formalnostima...

A onda se odjednom naglo uspravi u seditu - ili je, bar, to

pokuao da uini - borei se protiv snane inercione sile koja ga je
vraala u prvobitan poloaj dok je Zemlja pod njim promicala i dok je
plavetnilo neba polako dobijalo raskonu ljubiastu boju.
Setio se devojinog imena. Pola ekt.
Kako ga je uopte mogao zaboraviti? Arvardan se oseti besnim i
prevarenim. Njegov um je igrao malu igru protiv njega samog,
uskraujui mu podseanje na prezime dok, konano, nije bilo kasno.
No, negde, duboko u sebi, oseao je kako mu je ipak drago.

14. DRUGI SASTANAK

Dva meseca su prola od onog dana kada se Dozef varc prvi put
susreo sa sinapsifajerom - i u ta dva meseca se fiziar ekt u
potpunosti izmenio. Moda ne toliko u pogledu svog spoljanjeg
izgleda - jeste da je njegovo dranje bilo neto pogurenije i da je, sve
u svemu, smravio, no, mnogo vanije - postao je odsutan i plaljiv.
iveo je povuen u sebe, zatvoren ak i u odnosu na svoje najblie
kolege. A kada bi eleo da prevazie tu barijeru, upinjao se u toj meri
da je to i najmanje pronicljivom od svih njegovih saradnika odmah
padalo u oi.
Jedino je jo prema svojoj kerki mogao biti neto otvoreniji,
moda upravo zbog toga to je i ona pokazivala znake udne
povuenosti tokom poslednja dva meseca. "Stalno me posmatraju",
imao je obiaj da govori. "Oseam to. Moe li da razume to moje
oseanje? ... Jesi li zapazila istke u poslednjih mesec dana u okviru
Instituta? Odlaze upravo ljudi za koje sam smatrao da im mogu

verovati... Nikada, ni trenutka, nisam sam. Ne daju mi ak ni da sam

piem izvetaje."
Pola bi pokuavala da ga umiri, katkad ga zadirkujui ili se, pak,
smejui zajedno s njim, ponavljajui uvek isto: "Ali ta bi oni mogli
imati protiv tebe pa da se tako ponaaju? ak i da je posredi taj
eksperiment sa varcom, to i dalje nije zloin. Jedino to mogu jeste
da te stave na tapet."
No, ut i izduena lica, doktor bi mrmljao: "Ne daju mi da ivim
mirno. Nee mi dati da ivim posle ezdesete, koja mi se blii;
jednostavno mi nee dati."
"Posle svega to si uinio! Besmislica!"
"Pola, ja suvie znam. A oni mi ne veruju."
"O emu to ti zna suvie?"
Bio je umoran te noi i traio je povod da sebi da oduka. Stoga,
on rei da joj ispria sve. Isprava nije htela da mu veruje, ali na kraju,
kada je to ipak uinila, sve to joj je preostalo bilo je da jednostavno
sedi pored njega, obuzeta ledenom stravom.
Sledeeg jutra Pola nazva Gradsku kuu iz jednog Komunikacionog
Punkta na drugom kraju grada. Stavivi maramicu na mikrofon,
zatraila je dr Bela Arvardana.
Rekoe joj da nije tamo. Rekoe joj i da moe biti da je u Boneru,
nekih deset hiljada kilometara na jug, no, isto tako, da se ne pridrava
tako kruto ture koju je sam sebi odredio. Da, oekivali su ga ponovo u
iku, ali nisu mogli rei kada e to tano biti. Da li bi bila tako dobra
da ostavi svoje ime? Pokuali bi da ga pronau.
Na to devojka prekide vezu i priljubi svoj neni obraz uz staklenu
povrinu Punkta, oseajui kako joj dodir hladnoe po licu veoma prija.

Oi su joj upale od suza koje je neprestano potiskivala, ali u ovom

trenutku, ovlaenih zbog razoarenja.
Ludo! Ludo jedna!
On joj je pomagao, a ona ga je tako gorko iutirala! Podneo je i
rizik neuronskog bia, i jo gore, i sve to samo da bi zatitio jednu
gordu malu damu sa Zemlje od bahatog Vasionca, a ona ga je i pored
toga odbila od sebe.
Onih sto kredita koje je neposredno posle tog dogaaja poslala u
Gradku Kuu vratili su joj potom bez ikakvog odgovora. Sada je
udela za tim da se susretne s njim i izvini mu se, no, i dalje se plaila.
Gradska Kua bila je predviena samo za Vasionce. Kako je mogla i
pomisliti da ue u nju? Nikada tu zgradu nije ak ni videla, izuzev
izdaleka i u prolazu.
A sada... Bila je spremna da ode ak i do namesnikove palate da bi
- da bi...
Samo joj je on sada mogao pomoi. On, Vasionac, koji sa svakim
Zemljaninom razgovara na ravnoj nozi. Ona nikada ne bi pogodila da
je Vasionac da joj on sam to nije rekao. Bio je tako visok i
samopouzdan. On bi sigurno znao ta da se radi.
A neko je to morao znati, jer bi u suprotnom to znailo propast
itave Galaksije.
Naravno, mnogo je Vasionaca koji su upravo to i zasluili, ali zar
ba svi? I ene, deca, stari i bolesni? I svi oni koji su poput Arvardana?
ak i oni koji za Zemlju nikada nisu uli? I svi oni, svi oni su i dalje
ljudi, na kraju krajeva. Takva strahovita osveta bi zauvek pomerila
granice pravde i nepravde - kakva god da je ona sada - ili nekada bila
- u odnosu na Zemlju, tom beskrajnom moru krvi i istrulelog mesa.

A onda, posle svega, niotkuda i odjednom, stigla je vest od

Arvardana. ekt, meutim, samo odmahnu glavom. "Njemu ne mogu
rei."
"Mora!" skoro divlje odvrati njegova ker.
"Ovde? Nemogue - to bi nas sve unitilo."
"Onda radi ta zna. Ja u preuzeti da sredim itavu stvar."
Njeno srce kao da je htelo da iskoi. Naravno, samo zato to,
izgleda, ipak postoji mogunost da se spasu milijarde ljudi. Seala se
njegovog irokog, blistavog osmeha. Seala se i kako je hladno
primorao jednog carskog pukovnika da gotovov puzi pred njim sagnute glave i uz izvinjenje - pred njom, Zemljankom, koja je stajala
nad njim i oprostila mu.
Ne, Bel Arvardan bio je sposoban za sve!

Ipak, Arvardan nije bio sposoban da zna ta se sprema. Samo je

prihvatio ektovo ponaanje onakvim kakvo je ono zaista bilo njegova odbojna i udna krutost bila je samo deli svega to je ovaj
ve iskusio na toj planeti.
Bilo mu je neugodno u predvorju briljivo ispranjene radne sobe,
naravno, u skladu sa pojavom nedobrodolog uljeza.
Govorio je probranim reima. "Nikada ne bih sebi dozvolio da vam
na ovaj naim kradem vreme da u pitanju zaista nije moja
profesionalna zainteresovanost za vau napravu, sinapsifajer. uo sam
da vi, za razliku od svojih zemljaka, niste a priori loe raspoloeni
prema ljudima iz Galaksije."
To je, po svemu sudei, bila nesreno sroena reenica, jer ekt na
nju gotovo odskoi. "E, pa, od koga god da ste to uli, niste dobro uli,

jer ja ne gajim nikakva posebna oseanja prema bilo kom strancu. Ni

prema kome ja nisam dobro ili loe raspoloen. Ja sam, jednostavno,
Zemljanin."
Arvardan stisnu usne i odstupi.
"Razumite me, doktore Arvardan", nastavi ekt urno i apatom,
"ao mi je to sam bio grub, ali zaista..."
"Vrlo vas dobro razumem", odvrati arheolog hladno, iako u stvari
nita nije razumeo. "Do vienja, gospodine."
Dr ekt dopusti sebi slab osmeh. "Tako mnogo posla imam..."
"Kao i ja, uostalom, doktore ekt."
On se okrete prema vratima, proklinjui u sebi sav zemaljski rod,
priseajui se, nevoljno, svih izreka i rugalica koje su se Zemlji tako
lako pripisivale tamo gore, kod kue. Kao: "Ljubaznost na Zemlji je isto
to i suva voda", ili: "Od Zemljanina e dobiti sve, dokle god ga to ne
kota nita - i jo manje od toga."
Njegovo telo je ve prelamalo zrak foto-elije koja je pred njim
trebalo da otvori vrata, kad odjednom zau bre i lake korake iza sebe
i apat upozorenja. Nekakav papiri mu bee tutnut u ruku; no, kada
se okrenu, mogao je da spazi samo obris figure u crvenom kako
zamie za ugao.
Naao se u svojim iznajmljenim kolima i tek tu se rei da baci
pogled na papir to ga je drao u ruci.
Budite u osam asova veeras ispred Zgrade zabave, bilo je
navrljano. Budite sigurni da vas niko ne prati.
On se natuti i jo pet puta zaredom proita napisano. Zurio je u
papiri, kao da oekuje da se na njemu pojavi jo neto, ispisano
nevidljivim mastilom koje polako poinje da se razaznaje. Zatim se

nesvesno obazre iza sebe. Ulica je bila prazna. On podie ruku kako bi
kroz prozori izbacio suludu poruku, no, predomisli se u poslednjem
trenutku i strpa je u dep.
Nema sumnje, da je imao bilo kakvog drugog posla te veeri, i da
je uradio bilo ta drugo, a ne ono to je poruka nalagala, to bi sigurno
bio kraj, izmeu ostalog, i nekoliko triliona ljudi. No, pokazalo se da je
te veeri potpuno besposlen.
I kako se jo pokazalo, upitao se u nekoliko navrata da li je,
moda, poiljalac te poruke bila upravo... Neto pre osam Arvardan se
nae u dugom nizu kola usmerenih prema Zgradi zabave, du puta
krcatog serpentinama koji je, oigledno, vodio upravo tamo. Samo
jednom je morao da pita za put, i upitani prolaznik se sumnjiavo
zagleda u njega (to izgleda da je poslovini gest svakog ivog
Zemljanina) i ree: "Samo pratite kuda ostala kola idu."
Zaista je izgledalo da se sva kola kreu upravo prema Zgradi, jer,
kada je konano stao pred nju, opazi kako zjapei ulaz u podzemno
parkiralite guta sva vozila, jedno za drugim. On se izdvoji iz kolone i
prounja se pored Zgrade, ekajui ni sam nije znao ta.
Neka vitka figura stra niz peaku rampu i pokuca mu na prozor.
On se zagleda u nju, zabezeknuto, no ona odjednom otvori vrata i
istog asa se srui na suvozaevo sedite.
"Izvinite", ree on, "ali ja..."
"!" Prilika se uuka duboko u sedite. "Prati li vas neko?"
"Zar bi trebalo da me iko prati?"
"Bez izmotavanja. Vozite pravo napred i skrenite kad vam kaem...
Hajde, gospode, ta ekate?"
On najzad prepozna glas. Kapuljaa joj skliznu na ramena i ukaza

se njena svetlosmea kosa. Njene tamne oi su ga netremice

posmatrale.
"Hajde, bolje da krenemo", ree on blago.

Krenuli su, i za sledeih petnaestak minuta, osim to mu je tu i

tamo davala priguene ali ustre naloge, nije govorila nita. Arvardan
je kriom bacao kose pogleda na svog suvozaa i otkri, oseajui pri
tom nedvosmisleno zadovoljstvo, da je devojka jo zgodnija nego to
se seao. Interesantno je bilo to da sada nije oseao nikakav gnev.
Zaustavie se - odnosno, Arvardan prikoi, pratei devojine
instrukcije - na uglu neke naputene stambene etvrti. Posle paljivog
osmatranja, devojka mu pokaza da krene dalje, te se spustie niz ulicu
koja se zavravala blagim usponom koji je vodio ka nekakvoj privatnoj
garai.
Vrata se za njima zatvorie i sada svetlo u kolima bi jedini izvor
osvetljenja u tami.
Tada ga Pola po prvi put paljivo osmotri i ree: "Doktore
Arvardan, ao mi je to smo preli ovoliki put samo da bismo
razgovarali u etiri oka. Ionako znam da nemam kod vas mnogo da
izgubim..."
"Ne govorite tako", odvrati on pomalo zblanuto.
"Moram", nastavi ona. "elim da znate kako sam se malom i
zlobnom oseala one veeri. Nemam rei da vam se izvinim kako
treba..."
"Nemojte, molim vas." On skrenu pogled. "I ja sam mogao biti
malo taktiniji."
"Pa, dobro..." Pola zastade za trenutak, kako bi u glavi sloila sve

svoje kockice. "Nisam vas zbog toga dovela ak ovamo. Vi ste jedini
Vasionac kog sam upoznala a koji se pokazao ljubaznim i
dostojanstvenim - i zbog toga mi je potrebna vaa pomo."
Arvardan se najei. Znai, zbog toga ga zove? On odgovori jednim
hladnim: "Oh!"
No, ona uskliknu: "Ne! Ne traim pomo za sebe, doktore
Arvardan! Traim je za itavu Galaksiju. Nita za sebe. Nita!"
"U emu je stvar?"
"Prvo i prvo - mada mislim da nas niko nije pratio - ali ako zaujete
neki zvuk, da li biste... biste li..." Ona spusti pogled. "Ovaj, zagrlite me
i... i... znate ve."
On klimnu i suvo odvrati: "Mislim da u moi da to odglumim bez
problema. Zar uopte treba ekati na neke zvuke?"
Pola pocrvene. "Molim vas, ne alite se s tim i nemojte me
pogreno shvatiti. To bi bilo jedino to bi moglo da zavara one koji nas
trae. Jedino bi to bilo dovoljno ubedljivo."
"Znai, stvari su vrlo ozbiljne?" upita meko Arvardan.
On je radoznalo pogleda. Izgledala je tako mlaahno, tako krhko.
Na neki nain bi to bilo nepravedeno. Nikada u ivotu nije uinio nita
bez valjanog razloga, i time se ponosio. Bio je ovek strasnih emocija,
no, s tim se borio i pobeivao. A sada je, samo zato to je devojka
delovala tako slabano, oseao nerazumnu potrebu da je zatiti.
"Stvari su zaista vrlo ozbiljne", odgovori Pola. "Rei u vam neto.
Znam da mi iz prve neete poverovati. Ali elim da pokuate da mi
poverujete. elim da znate da govorim istinu. Poto vam sve budem
rekla i poto razmislite o tome, elim da se odluite da zbijete redove
sa nama. Hoete li pokuati? Dajem vam petnaest minuta, i ako i posle

toga budete mislili da nisam vredna panje i uopte, petljanja, ja u

jednostavno otii i to e biti kraj."
"Petnaest minuta?" Usne mu se i nehotice razvukoe u osmeh, i on
skide svoj runi sat i stavi ga ispred sebe. "U redu."
Ona prekrsti ruke u krilu i zagleda se vrstim pogledom pred sebe,
nazirui kroz vetrobransko staklo prazan zid garae pred njima.
On je, pak, posmatrao nju - glatku, nenu liniju njene brade, u
potpunom neskladu sa vrstinom i reenou koju je elela da prikae,
njen pravilan i plastino izvajan nos i sveinu lica koja je bila tako
karakteristina za Zemljane.
Arvardan, odjednom, uhvati njen pogled ispod oka koji se istog
trena povue.
"U emu je stvar?" upita on.
Ona se ugrize za usnu i pogleda ga.
"Nita. Samo vas posmatram."
"Vidim, zato i pitam. Imam li moda neto na glavi?"
"Ne", nasmei se ona slabano, prvi put od kako se nalazila u
kolima. On je, odjednom, postajao apsurdno svestan nekih detalja u
vezi s njom: kako joj se, na primer, kosa elegantno leluja kad god bi
klimnula ili odmahnula glavom.
"Ne, samo mi je malo udno, i to jo od one noi - zato nikada ne
nosite zatitno odelo, iako ste Vasionac. Zbog toga sam se, uostalom, i
prevarila. Vasionci uglavnom izgledaju kao pokretni dakovi puni
paradajza."
"A ja ne izgledam tako?"
"Ne, ne", odgovori ona sa nenadanom ustrinom, "vi izgledate
kao... kao prastari mermerni kipovi, osim, naravno, to ste ivi i topli -

izvinite, postala sam suvie slobodna."

"Mogu da se kladim da mislite kako ja sada smatram da ste obina
Zemljanka koja ne zna da se ponaa u drutvu. Moraete to sebi da
izbijete iz glave ili nikada neemo postati prijatelji... Ja, jednostavno,
ne verujem u te radioaktivne besmislice. Jer, premeravao sam
radioaktivnost na Zemlji i vrio opite na ivotinjama. Siguran sam da
mi ona, pod normalnim okolnostima, ne moe nakoditi. Na Zemlji
sam, uostalom, ve dva meseca i jo uvek mi nita ne fali. Kosa mi ne
opada", tu se on malodramatino povue za kosu, "a ni creva mi jo
nisu u vorovima. A isto sumnjam da sam postao sterilan, mada u
vam priznati da ne prezam od te vrste predostronosti. Na kraju
krajeva, donje rublje impregnirano olovom ne vidi se na prvi pogled."
Zvuao je sasvim ozbiljno, no devojka se ponovo nasmei. "Mislim
da ste aavi", ree ona.
"Odista? Bili biste iznenaeni kada biste znali, koliko je vrlo
pametnih i poznatih arheologa tvrdilo to isto - ali u okviru pompeznih
govora." No, Pola ga prekide. "Hoete li sada da me sasluate?
Petnaest minuta je prolo."
"ta mislite - hou li?"
"Mislim da hoete. U suprotnom, ne biste jo sedeli ovde, bar ne
posle onoga to sam uinila."
"Pa zar vam se stvarno ini da ja sebe tekom mukom primoravam
da sedim ovde kraj vas?" upita tiho Arvardan. "Ako tako mislite,
greite... Znate li, Pola, da nikada do sada nisam, siguran sam, video
lepu devojku od vas?"
Ona ga brzo pogleda, oiju punih straha. "Nemojte, molim vas. Ne
smeram na tu stranu, zaista. Verujete li mi?"

"Da, Pola. Recite mi to god ste hteli. Verovau vam i pomoi u

vam." Bio je siguran u to. ak toliko da bi drage volje svrgnuo i samog
Cara. Nikada ranije nije bio zaljubljen, i oseao je kako mu razum
tapka u mestu. Tu re nikada ranije nije upotrebio.
Ljubav? Prema Zemljanki?
"Vi ste se videli s mojim ocem, dr Arvardane?"
"Doktor ekt je va otac?... Molim vas, zovite me Bel. A vi ete mi
se odazivati na 'Pola'."
"U redu. Pokuau, ako ve elite. Mora da ste na mog oca vrlo
ljuti."
"Nije se ba utivo poneo."
"Nije drugaije mogao. Posmatrali su ga. U stvari, nas dvoje smo
se dogovorili da ispadne kao da vas on odbija, i udesili da se vi i ja
sretnemo ovde. Ovo je naa kua, znate... Vidite", njen glas se pri tom
spusti do apata. "Zemlja e se pobuniti."
Arvardna se ne odupre potrebi da se nasmeje.
"Nije valjda?" ree on, irei oi. "Ba itava Zemlja?"
Pola uzdrhta od besa. "Ne rugajte mi se! Rekli ste da ete me
sasluati i verovati mi. Zemlja e se zaista pobuniti, i stvar je ozbiljna,
jer je Zemlja u mogunosti da razori itavo Carstvo."
"Zar zaista moe?" Arvardan je bio na ivici grohota. No, smirivi se,
ree neno: "Pola, pa koliko dobro poznajete galaktografiju?"
"Koliko i svako drugi, profesore, ali kakve to veze ima?"
"Ima veze. Galaksija je zapremine od nekoliko miliona kubnih
svetlosnih godina. Sadri dve stotine miliona naseljenih planeta i
priblinu populaciju od oko pet stotina kvadriliona ljudi. Je l' tako?"
"Verovatno, ako tako tvrdite."

"Jeste, verujte mi. E, sada, Zemlja je jedna planeta, s populacijom

od dvadeset miliona, i bez rezervnih izvora sirovina. Drugim reima, na
svakog Zemljanina doe oko dvadeset pet miliona itelja Galaksije.
Kakve onda anse Zemlja moe imati?"
Za trenutak je izgledalo kao da devojka gubi samopouzdanje; no,
ubrzo se sredi i nastavi: "Bele", ree ona vrsto, "na to ne mogu da
vam odgovorim, no moj otac moe. Meni on nita nije govorio o
pojedinostima, jer se plai da bi to moj ivot dovelo u opasnost. No, on
e ve znati da vam to kae, ukoliko budete hteli da poete sa mnom.
Rekao mi je samo da Zemlja zna nain na koji bi zbrisala sav
vanzemaljski ivot, i on jednostavno mora da je u pravu. Oduvek je bio
u pravu."
Njeni obrazi se zaarie od ustrine i Arvardan istog asa poele da
ih dodirne. (Da li je to ikad ranije poeleo i potom bio zaprepaen
samim sobom? ta se to deava?)
"Je li prolo deset sati?" upita Pola.
"Da", odgovori on.
"Onda bi ve trebalo da je gore - ako ga nisu uhvatili." Ona se
obazre oko sebe, nesvesno sleui ramenima. "U kuu moemo
neposredno odavde, iz garae, pa, ako biste poli sa mnom..."
Ona spusti ruku na kvaku i odjednom se sva sledi. Njene rei
proitae u vidu promuklog apata: "Neko dolazi... Oh, brzo!"
Sve se glatko odigralo. Arvardan se priseti njenog uputstva i
njegove ruke je obuhvatie mirnim pokretom. Sledeeg trenutka, bila
je ve sasvim uz njega, topla i nena. Njene usne, kao beskonano
more slasti, zaigrae na njegovim usnama...
Proe nekoliko trenutaka i on pokua da ispod oka uoi taj prvi

trag svetlosti ili zauje taj prvi bat koraka, no, zakratko, ponovo utonu
u zanos uzbuenja. Zaslepljen zvezdama, zagluen otkucajima
sopstvenog srca.
Proe jo dosta vremena pre no to im se usne rastavie, no on ih
ponovo potrai - i pronae. Njegov se stisak pojaa i ona se sva istopi
u zagrljaju, sve dok im srca ne zakucae u istom ritmu.
Arvardan nikada ranije nije bio zaljubljen, i ovog puta se ne
nakostrei na takvu svoju pomisao.
Pa ta? Devojka sa Zemlje ili ne, Galaksija jo nije rodila njoj slinu.
On napokon prozbori, gotovo sanjivim glasom: "Mora da je to bio
samo huk saobraaja."
"Nije", proapta ona. "Nije bilo nikakve buke."
On se odmaknu, no devojka ne posustade.
"Ti, prepredenjakuo. Ozbiljno govori?"
"Htela sam da me poljubi", ree ona iskriavih oiju. "I nije mi
ao."
"Misli li da meni jeste? Poljubi me onda, jo jednom, ovog puta
zbog toga to ja to hou."
Ponovo, duga pauza, i onda se ona odjednom povue, popravi
kosu i podesi opasa na haljini mirnim i pribranim pokretima. "Mislim
da je bolje da sada krenemo. Ugasi svetla. Ja imam depnu lampu."
On iskoi iz kola i, u tami koja ih je sada okruivala, ona je bila
samo blaga senka u slabanom svetlu baterijske lampe.
"Uhvati se za moju ruku", ree ona. Sad nailaze stepenice uz koje
se moramo popeti."
Njegov glas bio je tek apat: "Volim te, Pola." Tako mu je lako bilo
da to izgovori - i zvualo je tako iskreno. I on ponovi: "Volim te, Pola."

Njen odgovor bee blag: "Jedva da me i poznaje."

"Ne. Znam te itavog svog ivota. Kunem se! Pola, ve dva meseca
mislim na tebe i sanjam o tebi. Kunem se."
"Ja sam, gospodine Zemljanka."
"Onda u i ja biti Zemljanin. Moemo i da se kladimo."
On je zaustavi i neno pomeri njenu ruku sve dok depna lampa ne
obasja njeno rumeno lice na kojem su se ocrtavali tragovi suza.
"Zato plae?"
"Kada ti moj otac saopti ono to zna, shvatie da jednu
Zemljanku nikako ne moe voleti."
"I u pogledu toga moemo da se kladimo."

15. IZMENJENI IZGLEDI

Arvardan i ekt se sretoe u sobici na drugom spratu kue. Prozori
su bili briljivo polarizovani, dok nisu postali sasvim neprozirni. Pola je
ostala u prizemlju, zavaljena u naslonjau iz koje je budnim okom
osmatrala mranu i pustu ulicu.
ektova pogurena figura ipak se nosila drugaije no to ju je
Arvardan upamtio od poslednjeg susreta, desetak asova ranije.
Fiziarevo lice bilo je i dalje ispijeno i krajnje umorno, no nesigurnost i
zaplaenost zamenila je sada gotovo oajnika reenost.
"Dr Arvardane", zapoe ekt sigurnim, vrstim glasom, "moram
vam se izviniti zbog svog jutronjeg ponaanja. Nadao sam se da ete
moi da razumete..."
"Moram vam, gospodine, priznati da nisam, ali mi se ini da sad
mogu."

ekt sede za sto i pokaza Arvardanu na bocu vina. Arvardan samo

odmahnu rukom, pomalo omalovaavajue. "Ako vam ne smeta, vie
bih voleo neto od voa. Kakav je ovo plod? Nisam siguran da sam
ikada video nita slino."
"Samo jedna vrsta pomorande", objasni ekt. "Mislim da uspeva
samo na Zemlji. Vidite, lako se ljuti." On pokaza i Arvardan, posle
sumnjiavog njukanja, zari zube u sonu voku. Bio je zadivljen.
"Pa ovo je boanstveno, dr ekt! Da li je Zemlja ikada pokuavala
da ovo izveze?"
"Stareine", zapoe ekt namrgodivi se, "nisu ba raspoloene da
trguju sa Galaksijom. Niti su Vasionci raspoloeni da trguju s nama.
Samo jo jedna od naih zemaljski tekoa."
Arvardan oseti kako ga proima talas negodovanja. "To je stvarno
glupost. Pomalo gubim veru u ljudski razum kad se susretnem sa
ovakvim stvarima."
ekt samo pomirljivo slee ramenima. "To je deo veeg, skoro
nereivog problema, koji se zove antiterestrijalizam. To me plai."
"Jedino to ga ini zaista nereivim jeste to niko zaista ne eli
reenje", objasni Arvardan. "Koliko samo ljudi odgovara, sa svoje
strane, mrnjom uperenom u suprotnom pravcu? Zarazna je to bolest mrnja za mrnju. Ne ele li vai ljudi zaista jednakost, uzajamnu
toleranciju? Ne! Najvie njih eli samo da uvreba priliku da zasedne na
tron i zavlada nad drugom stranom."
"Ima mnogo tanog u tome to kaete", zakljui gotovo tuno
ekt. "To ne mogu da poreknem. No, to nije i potpuna pria. Samo
nam dajte priliku i izrae nova zemaljska generacija koja e dostii
zrelost, biti neoptereena izdvojenou i izolacijom i verovati, duboko i

predano, u jedinstvo oveanstva. Asimilacionisti, sa svojom venom

verom u veliki i sveobuhvatni kompromis, bili su ne jednom glavna
pokretaka snaga na Zemlji. Jedan sam od njih. Ili sam, u najmanju
ruku, to bio. No, danas su na vlasti samo fanatici. Iskljuivi su u svojim
snovima o vladavini u prolosti i vladavini u budunosti. Carstvo od
njih treba da bude zatieno.
Arvardan se natuti. "Zatieno od pobune, od onoga o emu mi je
Pola govorila?"
"Doktore Arvardan", zapoe mrano ekt, "nikoga nije lako ubediti
u mogunost, naizgled tako smenu, da Zemlja baci Galaksiju na
kolena; no, ipak, to je sasvim mogue. Nisam toliko hrabar da bih tek
tako odbacio svoj ivot, naprotiv, elim da ivim. Moete onda zamisliti
kakva me je uasna potreba naterala da preuzmem na sebe
odgovornost za izdaju, pogotovo imajui u vidu da su oi lokalnih vlasti
stalno prikovane za mene."
"Pa", odvrati Arvardan, "ako je ve tako ozbiljno, bolje da vam
odmah kaem jednu stvar: dau sve od sebe da vam pomognem,
koliko god mogu kao podanik Galaksije. Niti imam kakvu zvaninu
titulu, niti nekog uticaja na vladajua tela, ak ni na namesnika.
Upravo sam ono za ta me smatraju. Samo arheolog na naunoj
ekspediciji koju sprovodim iz vlastitih interesa. Poto ste vi spremni da
rizikujete izdaju, zar nije bolje da se neposredno poveete s
namesnikom? On bi zbilja mogao neto uiniti."
"Upravo je to ono to ne mogu, doktore Arvardan. Zato me
Stareine tako budno i paze. Kada ste jutros doli u moju kuu
pomislio sam za trenutak da ste posrednik, odnosno, pomislio sam da
je Enije posumnjao u neto."

"Moda i jeste - to ne znam da vam kaem. Meutim, nisam

posrednik. ao mi je. Ali ako insistirate na tome da budem va
poverenik, mogu vam obeati da u se sam susresti s Enijem - umesto
vas."
"Hvala vam, to je sve to se od vas trai. To - i jo da upotrebite
sve svoje snage da posredujete kod Enija da kaznene mere prema
Zemlji ne budu ba strano stroge."
"Naravno." Arvardan oseti nemir. Uini mu se da razgovara sa
ostarelim, ekscentrinim paranoikom, koji moda jeste bezopasan, ali
je i sasvim bez kompasa. No, radi Pole, nije imao drugog izbora osim
da ostane tu, slua i pree glatko preko onoga to je izgledalo kao
blag poremeaj uma.
"Doktore Arvardane, jeste li uli za sinapsifajer? U stvari, ako se
dobro seam, pominjali ste ga jutros."
"Da, uo sam. itao sam va lanak u Fizikom Pregledu. O tome
sam jo razgovarao sa namesnikom i visokim ministrom."
"Sa ministrom?"
"Da, zato? Onom prilikom kada mi je i dao ovo pismo sa
preporukom namenjenom vama, koje ste vi - ovaj, odbili da vidite."
"Izvinite zbog toga. No, vie bih voleo da to ministru niste
pominjali. ta znate o napravi?"
"Da je to zanimljiv, ali neuspeo eksperiment. Da je napravljen u
svrhu poveanja kvaliteta i kapaciteta uenja. Da je, donekle, uspeo
pri eksperimentisanju s pacovima, no da je bio potpun neuspean sa
ljudskim biem."
ekt se oseao povreenim. "Pa, iz tog lanka nita drugo i niste
mogli zakljuiti. Stvar je prdstavljena kao neuspeh, no, nepobitno

uspele pojedinosti su namerno preutane."

"Hmmm. Perilino udna taktika, doktore ekt."
"Priznajem, jeste. No, meni je pedeset esta godina, gospodine, i,
ako iole poznajete obiaje Zemlje, znate da mi nije ostalo jo mnogo
da poivim."
"Da, znam ezedseta. uo sam o tome - moda i vie nego to bih
voleo da sam uo." Jo se vrlo ivo seao onog prvog leta zemaljskim
stratosfernim avionom. "No, ako se ne varam, izuzeci se ponekad
prave, izmeu ostalog, i kada su u pitanju naunici, zar ne?"
"Tako je. No, o tome odluuju visoki ministar i Savet Stareina, a
na njihove odluke uticaja nema ak ni sam Car lino. Reeno mi je da,
zarad produenog ivota, moram projekat oko sinapsifajera drati u
strogoj tajnosti, kao i da radim na tome da napravu usavrim i
praktino dokaem." Starac nemono rairi ruke. "Kako sam onda
mogao znati za krajnji ishod, za svrhu u koju e se aparat koristiti?"
"Kakvu svrhu?" Arvardan izvadi kutiju cigareta iz svog depa na
koulji i ponudi svog sagovornika, no ovaj odbi.
"Samo polako. Kada su moji opiti dostigli taku na kojoj se,
razumno i bezbedno, moglo prei i na ljudska bia, eksperimentu s
aparatom su podvrgnuti neki biolozi sa Zemlje. Svi su oni bili fanatici ekstremisti, tanije. Jednog od njih su vratili na ponovni opit. Nisam ga
mogao spasti. No, iz samrtnikog krkljanja tog oveka sam sve
shvatio."
Bila je ve skoro pono. Dan se odui i mnogo se toga desilo. No,
Arvardan je bio sav ustreptao i nestrpljiv. "Voleo bih da odmah kaete
ta je posredi."
"Samo malo strpljenja, molim vas. Moram vam sve objasniti, ako

elim da vas ubedim. Vi, naravno, dobro znate za malu zemaljsku

osobenost - radioaktivnost..."
"Da, dobro poznajem tu stvar."
"I dobro znate kakav je odraz te radioaktivnosti na Zemlju i njenu
privredu?"
"Da."
"Onda ne moram da vam objanjavam. Samo u vam rei da je
mutacioni proces - proces naslednih promena - na Zemlji mnogo vei
nego bilo gde drugde u Galaksiji. to e rei da je ideja naih
neprijatelja o tome da su 'Zemljani drugaiji' u izvesnom smislu tana.
Da budemo precizni - ti mutacioni procesi su minimalni, i mutirani
organizmi veinom brzo izumiru. Jedina trajna izmena koja se tie
Zemljana u vezi je sa nekim aspektima njihove unutranje hemije koja im omoguava veu otpornost u odnosu na vlastitu ivotnu
sredinu. to e, opet, rei - veu otpornost na efekte radijacije, bre
zarastanje oprljenih povrina..."
"Doktore ekt, sve to mi je ve poznato."
"Onda, je li vam ikada palo na pamet da mutacioni procesi
obuhvataju sav ivi svet na Zemlji, a ne samo ljudsku vrstu?"
Usledi kratka stanka, posle koje Arvardna prozbori: "Pa, ne ba, no,
to je sigurno tako."
"Sigurno je tako. Deava se. Nae domae ivotinje imaju veu
raznovrsnost u odnosu na druge, neokuene svetove. Pomoranda
koju ste pojeli je mutacionim menjanjem postala jedinstvena sorta,
koja ne postoji nigde osim na Zemlji. To je, izmeu ostalog, ono to je
ini tako neprihvatljivom za one kojima bismo je izvezli. Vasionci
sumnjaju u nju kao to sumnjaju i u nas same - a mi je ljubomorno

uvamo kao neto samo nae i niije vie. I na kraju, naravno, ono to
se deava sa biljnim i ivotinjskim svetom deava se, razumljivo, i u
svetu mikroorganizama."
Arvardan se tek sada zbilja protrese od hladnog uasa.
"Mislite - bakterije?"
"Mislim na sve oblike primitivnog ivota. Protozoe, bakterije i
samoobnavljajue belanevine koje se nazivaju virusima."
"Na ta ciljate?"
"Mislim da i sami nasluujete, doktore Arvardane. Odjednom ste
vrlo zainteresovani. Vidite, postoji verovanje u vaem narodu da su
Zemljani donosioci smrti, da druenje sa Zemljaninom podrazumeva
smrt, da to donosi nesreu, da su Zemljani urokljivih oiju..."
"Sve to znam. Praznoverice."
"Ne ba sasvim. To i jeste najcrnje od svega. Kao i sva verovanja,
koliko god u pitanju bile praznoverice, izobliene, preuveliane, i ova
se negde u dubini dodiruju s istinom. Ponekad, znate, Zemljanin u
svom telu nosi neke mutirane oblike mikroskopskih parazita kojih
nigde drugde nema i kojima, ponekad, Vasionci lako podlegnu. Sve to
sledi je ista biologija, doktore Arvardane."
Arvardan ostade nem.
"Ponekad smo i mi sami rtve", nastavi ekt. "Ispili se, ponekad, iz
radioaktivnih maglutina, neka nova bakterija i epidemija zbrie pola
planete, no, Zemljani su, ipak, relativno otporni. Zajedno sa
bakterijama menjamo se i mi, i sa svakom novom generacijom
razvijamo veu otpornost. I tako, preivimo. Vasionci, meutim,
nemaju tu mogunost."
"Znai li to", poe Arvardan, oseajui blagu vrtoglavicu, "da ovaj

kontakt sada ovde, sa vama..." On i nesvesno odmaknu svoju stolicu.

Istog asa pomisli na poljupce od te veeri.
ekt odmahnu glavom. "Ne, ne, naravno. Mi ne stvaramo bolesti nosimo je u sebi bez prenosa na druge. A i nosioci smo vrlo retko. Da
ivim na vaem svetu, nosio bih klica koliko i vi sami. Ni ja ih ba ne
ljubim preterano. ak i ovde je tek jedna od kvadriliona klica, ili samo
jedna u svakom kvadrilionu od kvadriliona, zaista opasna. Vai izgledi
da se sada zarazite manji su nego izgledi da sada kroz ovu kuu proleti
meteorit i pogodi vas u glavu. Ukoliko - ukoliko se te klice ne trae,
izoluju i namerno umnoavaju." Opet stanka, dua nego pre. Onda
Arvardan upita, udnim, tako pridavljenim glasom: "A rade li to
Zemljani?"
Ne, ekt nije bio paranoik. Naprotiv, bolje da mu veruje.
"Da. Ali prvenstveno, iz uobiajenih, naunih razloga. Nai biolozi
su, naravno, zainteresovani za udnovatosti ivota na Zemlji, i ba su
nedavno izolovali virus obine groznice."
"ta je to?"
"Blaga, ali stalno prisutna bolest. Uvek nas prati. Mnogi ljudi sa
Zemlje su je preleali jo u detinjstvu. Simptomi nisu teki. Blaga
groznica, prolazni osip, upala usana i sluzokoe uz stalno prisutnu e.
Proe za nekih est dana, i bolesnik postaje imun. Ja sam je prleao. I
Pola, isto tako. Ponekad se javlja opasniji vid iste bolesti - jer je virus,
pretpostavlja se, neto izmenjen - i to se zove radicijaciona groznica."
"Radijaciona groznica, da, uo sam za to", potvrdi Arvardan.
"Zaista? Bolest se tako zove zbog pogrene pretpostavke da se
dobija usled izlaganja radioaktivnom delovanju u okuenim oblastima.
Meutim, ona je zaista vrlo esta posledica izlaganja tim oblastima, jer

je u njima virus najspremniji da se izmeni u svoje opasne oblike. No,

virus je ono to je opasno - a ne zraenje. Simptomi se, u sluaju ove
groznice, pojavljuju najdalje za dva asa. Usne su tako teko
pogoene i upaljene da pacijent jedva moe da govori, i moe umreti
za nekoliko dana.
Eto, doktore Arvardan, to je sutina stvari. Zemljanin je razvio
otpornost u odnosu na obinu groznicu, dok je Vasionac ne poseduje.
Desi se da obinu groznicu ponekad dobije neki pripadnik carskog
garnizona i u tom sluaju na nju reaguje onako kako bi Zemljanin
reagovao na zarazu radijacionom groznicom. Najee umre u toku od
dvanaest asova. Onda on mora biti spaljen - spaljuju ga Zemljani jer, ko god od Vasionaca da se priblii leu, bolest e prei i na njega.
Virus je, rekao bih, izolovan pre nekih desetak godina. Pripada
nukleoproteinima, kao i ostali virusi skloni filtriranju, koji imaju
upadljivi postotak radioaktivnog ugljenika, sumpora i fosfora. Kad
kaem 'upadljivi', mislim na neuobiajeno visoko uee od pedeset
procenata iste radioaktivne materije u ugljeniku, sumporu i fosforu.
Pretpostavlja se, stoga, da utiu na organizam vie kao radioaktivne
nego kao naprosto otrovne materije. Izgledalo bi logino pretpostaviti
da su Zemljani, prilagoeni gama-zraenjima, neznatno izloeni
opasnosti. Sledea istraivanja su se najvie bavila pitanjem kako virus
koncentrie svoje radioaktivne izotope. Kao to vam je bez sumnje
poznato, izotopi se ne mogu izdvojiti nikakvim hemijskim procesom,
osim ukoliko je postupak izuzetno dugotrajan i izuzetno sloen. Osim
toga, nijedan drugi organizan izuzev tog virusa ne ponaa se tako. No,
u toj se taki usmerenje istraivanja promenilo.
Zavriu priu u kratkim crtama, doktore Arvardan. Mislim da vam

je i samom jasno kuda ona vodi. Eksperimenti su mogli biti vreni na

ivotinjama ije je poreklo sa drugih svetova, ali ne i sa Vasioncima - iz
razumljivog razloga to je njihov broj, ovde na Zemlji, vrlo mali, te bi
se itava stvar veoma brzo otkrila. Naravno, itav projekat je morao
biti voen u krajnjoj diskreciji. Grupa bakteriologa bila je podvrgnuta
tretmanu putem sinapsifajera, kako bi se njihovi modani procesi
enormno razvili. Upravo je ta grupa i izvela taj novi, matematiki
precizan napad na proteinsku hemiju i imunologiju, i na kraju joj je
polo za rukom da razvije vetaku varijantu virusa, razvijenu tako da
deluje samo na vanzemaljske organizme - Vasionce. Sada ve postoje
tone i tone tog virusa - u kristalizovanom stanju."
Arvardan je bio iscrpljen. Oseao je krupne grake znoja kako
polako klize niz njegove slepoonice i obraze.
"Vi mi, znai, govorite" dahtao je on, "da Zemlja namerava da
oslobodi taj virus i izbaci ga u Galaksiju - da, zapravo, namerava da
zapone gigantski bakterioloki rat..."
"Koji mi ne moemo izgubiti, a vi ne moete dobiti. Upravo tako.
Kada epidemija jednom krene, milioni e umirati svakog dana i nee
biti sile koja e to moi da zaustavi. Izbeglice, izbezumljene od straha,
bekstvom e kroz svemir nositi virus sa sobom. Ako pokuate da
unititi zaraene planete, bolest e stalno iskrsavati na nekom drugom
svetu. Nee biti razloga da se itava stvar uopte dovede u vezu sa
Zemljom. Do trenutka kada se izrazi sumnja u pogledu toga to Zemlja
ostaje poteena, kuga e toliko uznapredovati i oajanje Vasionaca
ve e biti toliko da ni samo to saznanje nee vie nita znaiti."
"I svi e pomreti?" Narastajua strava i dalje nije dopirala - nije
mogla da dopre - do svesti arheologa.

"Moda i nee. Bakteriologija radi u oba smera. Pronaen je i

antiserum, kao i nain da se on proizvede. Moe se upotrebiti u sluaju
preuranjene predaje. Onda, moe se desiti da bolest ipak ne stigne u
najzabaenije kutke Galaksije, ili ak da se negde razvije prirodni
imunitet."
U uasnoj praznini koja je nastupila - tokom koje Arvardan vie ni
trenutka nije sumnjao u stareve rei - ledena istina koja je u jednom
dahu promenila izglede i istopila nadmo od dvadeset pet milijardi
prema jedan - zau se ponovo ektov glas, odjednom tako slabaan i
umoran:
"To nije delo Zemlje. To je delo aice voa na koje je, po svemu
sudei, prejako delovao stravian pritisak koji ih je iskljuivao iz tokova
Galaksije. Pri tom, mrzei one koji ih ne putaju unutra, udei da
uzvrate udarac ne pitajui za cenu, i neuraunljivom snagom...
... kada oni zaponu, ostatak Zemlje e morati da ih sledi. ta nam
drugo i ostaje? Zemlja, pritiskana strahovitim oseanjem krivice,
morae da pokua da izvede ono to je pripremila. Zar moe i za
trenutak razmotriti mogunost da potedi makar nekog iz Galaksije i
time rizikuje eventualnu mogunost kasnije odmazde?
Pa ipak, ja sam Zemljanin. Ja sam ovek. Moraju li trilioni izgubiti
ivot zbog miliona? Mora li civilizacija koja se Galaksijom ustoliila biti
dokrajena zbog osvete, ma kako pravedne, ali, ipak, samo osvete
jedne jedine planete? I hoe li nam posle svega biti bolje no sada?
Mo u Galaksiji e zadrati oni svetovi koji imaju najvie sirovina - a ne
zaboravite da ih Zemlja nema uopte. Zemljani ak mogu i da se
posade na presto na Trantoru i odatle vladaju, ali samo za jednu
generaciju; jer, njihova e deca postati Trantorijanci, i kada na njih

doe red da vladaju, gledae istim oima na Zemlju kakvom je

dananji vladari sa Trantora vide.
I pored toga, u emu je napredak oveanstva, ako se tiranija
Carstva jednostavno izmeni u tiraniju Zemlje? Ne, ne... Mora da postoji
neki drugi put, put za sve ljude, put pravde i slobode za sve."
On zagnjuri lice u ake, vrtei snudeno glavom.
Arvardan je sve to primio kao kroz maglu, i jedino to je mogao
bilo je da promrmlja: "U ovome to ste uinili, doktore ekt, nema ni
trunice izdaje. Iz ovih stopa idem na Everest. Namesnik e mi
poverovati. Mora mi poverovati."
Ali iznenada se zau trei korak i, trenutak potom, ukaza se slika
jednog preplaenog lica koje nahrupi kroz vrata:
"Tata - neki ljudi dolaze ulicom!"
Dr ekt posive u licu. "Brzo Arvardane, kroz garau!" On ga
estoko gurnu. "Uzmite Polu sa sobom i ne brinite za mene. Ja u ih
zadrati!" No, bilo je kasno: ovek u zelenoj odori ve je stajao na
vratima. Bio je naoruan tankim osmehom i neuronskim biem kojim je
nemarno mahao napred-nazad. A onda se zau grmljavina, zvuk
velikog broja ruku koji lupa na glavna vrata, zatim tresak i, konano,
bat nogu.
"Ko ste vi?!" povika Arvardan, ustoboivi se pred prilikom u
zelenom, krijui Polu iza svojih lea.
"Ja?" zagrme zeleni. "Samo ponizni sekretar njegove ekselencije
visokog ministra." On im se priblii. "Zamalo da zakasnim. Aha, i
devojica je tu... Krajnje nepromiljeno..."
Arvardan poe, preteim glasom: "Ja sam itelj Galaksije, i protivim
se tome da me privedete - ili, to se toga tie, zabranjujem vam da

kroite u ovu kuu bez zakonskog ovlaenja."

"Ja", odvrati sekretar, prijateljski tapui Arvardanovo rame
slobodnom rukom, "ja sam i pravo i vlast na ovoj planeti. Uskoro u to
biti i kada je u pitanju Galaksija. Imamo vas sve, znate - ak i varca."
"varca?" kriknue uglas dr ekt i njegova ker.
"Zaueni? Hajde, hajde, odveu vas k njemu."
Poslednja stvar koje je Arvardan bio svestan bio je taj osmeh na
sekretarovom licu - i blesak bia. Bol bee strahovit - i on se srui u
tminu.

16. ODABERI TABOR!

varc konano ugrabi malo sna na neudobnoj drvenoj klupi u
jednoj od malih podrumskih soba 'popravnog doma' u iku.
'Dom', kako je obino nazivan, bio je jedno od oruja lokalnih vlasti
na ijem je elu stajao visoki ministar, uz sve one koji su ga okruivali.
Uzdizao se u svojoj sumornosti na stenovitoj uzvisini koja je
natkriljavala carske kasarne, kao to bi se tamna senka nadnosila nad
nekim zemaljskim prekriocem, i to na mnogo opasniji, zlokobniji
nain.
Mnogi je Zemljanin, u toku proteklih vekova, u njegovoj
unutranjosti ekao na svoju presudu - ako je, na primer, podneo
lane podatke o proizvodnoj normi, ili je to, ak, izbegao da uradi, ili
ako je pokuao da izbegne ezdesetoj, ili pak uradio kakav slian
zloin - na primer, pokuaj zavere protiv vlade ili slino. Ponekad bi se
sitne predrasude zemaljske pravde uinile besmislenim osetljivoj i
najee blaziranoj Carskoj vladi. U tom sluaju bi prekrioce
pomilovao sam namesnik, no to bi obino izazivalo nerede ili, u gorem

sluaju, otvorenu pobunu.

Meutim, najee se deavalo da namesnik popusti pred smrtnom
presudom koju bi doneo Savet. Na kraju krajeva, stradali bi samo ljudi
sa Zemlje...
Prirodno da Dozef varc o svemu tome nije mogao nita znati.
Sve to je u ovom trenutku predstavljalo njegovo vidno polje bila je
mala odaja sa zidovima koji su rasipali priguenu svetlost, i iji su
jedini nametaj predstavljale dve tvrde klupe i sto, ne raunajui mali
ispust u zidu koji je sluio dvojakoj svrsi - kao tu i kao sanitarni vor.
Nigde nije bilo prozora koji bi dozvoljavao pogled na makar deli neba,
a propust sveeg vazduha u prostoriju putem ventilacionog ureaja bio
je minimalan.
On provue prste kroz kosu koja je prekrivala samo mali deo
njegove elave glave i pridie se, utueno, u sedei poloaj. Njegov je
pokuaj da pobegne u nita (a i gde bi na Zemlji mogao biti siguran?)
bio kratkog veka, gorak, i zavrio se ovde.
Ipak, mogao je da se zabavlja Dodirom Misli.
Ali da li je to bilo dobro ili loe?
Na farmi je to bio udan, uznemirujui dar, jedna strana njegove
prirode koju dotad nije poznavao, mogunost na koju nije ni pomiljao.
Sada je mogao da ga u potpunosti istrai. Bio je, posle dvadeset etiri
asa svog zatvorenitva, na ivici ludila. Mogao je da okrzne Dodirom
straare kada bi ovi prolazili pokraj odaje, da dosegne uvare u
oblinjim hodnicima, i da prui svoj Dodir ak do zapovednika Doma u
njegovoj udaljenoj kancelariji.
Paljivo je ispitivao njihove misli. Mogao je da ih otvori kao ljusku
oraha - suvu ljuturu iz koje su onda oseanja i zapaanja lila kao kia.

Tako se i snabdeo podacima o ivotu na Zemlji i u Carstvu.

Podacima koji su znatno nadmaivali sve to je mogao da naui tokom
protekla dva meseca na farmi.
Naravno, ono to je odmah primio k znanju, i to je sebi mogao da
potvrdi u neogranienom broju kasnijih provera, bez mogunosti
ikakve pogreke, bilo je upravo ovo:
Bio je osuen na smrt.
Nije bilo izlaza, sumnje, zadrke.
Moda danas; moda sutra. No, umree.
Napokon mu se to duboko podvue pod kou; prihvatio je to
gotovo kao spas.

Vrata se otvorie i varc skoi na noge oseajui intenzivan strah.

Razum bi mu moda razumno primio smrt, svakim deliem svoje
svesti, no, telo je i dalje bilo primitivan ivot koji o razumu nita nije
znao. Eto ga!
Ne, ne jo. Dodir Misli koji je stupao kroz vrata nije nosio nita
smrtonosno u sebi. Bio je to samo uvar sa metalnom ipkom u ruci,
na gotovs. varc je znao ta ipka predstavlja.
"Poi sa mnom", obrati mu se uvar otro.
varc krenu, razmiljajui o svojoj udnoj moi. Mnogo pre no to
bi straar mogao da upotrebi svoje oruje, ak pre nego to bi i
shvatio da to treba da uini, mogao je biti uinjen bezopasnim bez
ijednog zvuka, bez izlaza, bez spasa. Njegov um bio je u varcovim
rukama. Samo mali stisak i bilo bi gotovo.
Ali zato? emu? Tu su i drugi. Koliko njih bi mogao odjednom da
savlada? Koliko se ruku s kojima bi se borio nalazilo u njegovom umu?

Iao je bez pogovora za straarom.

Konano su stigli u neki veliku, veliku sobu. U njoj su ve bila dva
mukarca i jedna devojka, oprueni koliko su dugi na visokim klupama.
Nisu bili ba sasvim mrtvi - mogao je da oseti kako im umovi ipak
rade.
Paralizovani! Poznati su mu! Da li ih poznaje?
On zastade da ih bolje osmotri, no straar ga gurnu: "Napred!"
Bila je tu jo jedna klupa, prazna. Zaista nije bilo nieg
smrtonosnog u straarevim mislima, te se varc pope na klupu. Znao
je ta sad dolazi.
Straareva metalna ipka dotaknu svaki od njegovih udova. On
zabridee i udrvenie se, tako da je sada mogao da oseti samo jo
svoju glavu koja, meutim, kao da je lebdela u praznom.
On pokua da je pomeri.
"Pola!" povika on. "Vi se zovete Pola, zar ne? Vi ste devojka koja..."
Ona mu klimnu glavom. Njen Dodir Misli nije poznavao. Jer, pre
dva meseca nije imao svoju mo. U to vreme, razvoj njegovog uma bio
je doao samo do stanja kada je mogao da oseti 'ta se deava'. Toga
se izvrsno seao. Imao je savreno pamenje.
No, iz veza misli mogao je jo dosta da shvati. Onaj iza devojke je
bio dr ekt, a onaj najdalji dr Bel Arvardan. Mogao je da oseti njihova
imena, njihov oaj, da gotovo okusi stravu i uas u najudaljenijim
kutovima devojinog uma.
Za trenutak je saoseao s njima, no, u to se seti ko su oni i ta
predstavljaju. Njegovo srce se skameni. Ako, neka umru!

To drugo troje ljudi bili su u toj prostoriji ve skoro ceo as. Odaja

u kojoj su se nalazili bez sumnje je koriena za skupove vie stotina

ljudi i zatvorenici su se oseali krajnje izgubljenim i usamljenim u tom
velikom prostoru. Niko nije progovori ni re. Arvardanovo drelo bilo je
upaljeno i suvo, te je esto okretao glavu levo-desno. To je ionako bio
jedini deo tela koji je mogao da pomie.
ektove oi bile su sklopljene, usne bezbojne i stisnute.
Arvardan prosikta: "ekte! ujte! ekte!"
"ta je... ta je?" Bio je to jedva ujan apat.
"ta ete sada? Neete valjda da zaspite? Razmiljajte, ovee,
mozgajte!"
"Zato? O emu da mozgam?"
"Ko je taj Dozef varc?"
"Zar se ne sea, Bele?" Bio je to Polin glas, tanak i iznemogao.
"Onda, u rubnoj kui, kada smo se prvi put sreli - tako davno?"
Arvardan se snano odupre i ustanovi da moe da izdigne glavu za
nekih par bolnih centimetara. Mogao je da vidi samo deli Poline glave.
"Pola! Pola!" Kad bi samo mogao da joj prie, kao to je mogao za
protekla dva meseca, i kao to, naravno, nije uinio. Ona ga je
posmatrala, smeei se ukoeno, kao kip. "Ipak emo pobediti", ree
on. "Videe."
No, ona zatrese glavom - a njihovi vratni miii uinie jo malo
vei napor, mukotrpan i bolan.
"ekte", pozva on. "Sluajte me. Kako ste doli u dodir sa
varcom? Zato je on bio va pacijent?"
"Sinapsifajer. Bio je dobrovoljac."
"Da li je proao kroz tretman?"
"Da."

Arvardan promisli. "ta ga je navelo da doe k vama?"

"Ne znam."
"Onda - moda je on zaista agent Imperije."
varc, koji je pratio tok njegovih misli, ovde se nasmeja u sebi.
Nije, meutim, rekao nita, niti je imao nameru da ita kae.
ekt pokua da okrene glavu.
"Agent? Zato to to kae sekretar? Oh, bez veze. Osim toga, ta to
menja? I on je bespomoan, kao i mi... ujte, Arvardane, ako im
ispriamo neku suvislu priu, moda bi jo malo saekali. Moda bismo
zatim..."
Arheolog se umorno nasmeja, od ega ga grlo jo vie zapee.
"Moda bismo zatim poiveli, jo malo, to mislite? A Galaksija mrtva, a
civilizacija u ruevinama? Da ivimo? I da umremo, isto bi bilo!"
"Tu pre svega mislim na Polu", promrmlja ekt.
"I ja, isto tako", glasio je odgovor. "Pitajte je, uostalom... Pola, da
li da se predamo? Da pokuamo da se spasemo?"
Njen glas bio je siguran. "Ja sam izabrala tabor. Ne elim da
umrem, ali, ako moj tabor umre, umreu i ja."
Arvardan se oseti gotovo pobedniki. Kada je bude doveo na
Sirijus, moda e se neko i usuditi da je nazove Zemljankom, no, ona
im je bila ravna - i on e biti kadar da, s velikim i lepim zadovoljsvom,
saspe zube u grlo bilo kome ko bi..."
No, seti se da nee biti ba lako, to, da je dovede na Sirijus, da e
uopte bilo koga dovesti na Sirijus. Izgleda, u stvari, da uopte nee ni
biti Sirijusa.
On pokua da pobegne od te grozne misli, da pobegne to dalje
moe, te povika: "Vi! Kako vam ono bee ime... varc!"

varc za trenutak podie glavu i pogleda prema trojki, ali ni dalje

nije nita govorio. "Ko ste vi?" upita Arvardan. "Kako ste uopte
upleteni u sve ovo? Koji je va udeo u ovoj stvari?"
Zajedno sa pitanjem, na varcovu glavu srui se sva nepravednost
ovog sveta. Sva bezbrinost u prolosti, sva vrlo prisutna strava
kasnijih dogaaja... I on besno povika:
"Ja? Kako sam ja upetljan u ovo? ujte vi. Jednom sam bio niko i
nita. Poten ovek, vredan ovek. Nikome nisam stao na ulj, nikome
nisam smetao, brinuo sam se o svojoj porodici. A onda, bez razloga,
bez razloga, obrem se odjednom ovde."
"Gde? U iku?" ubaci Arvardan, ne razumevajui.
"Ne! Ne u iku!" varc je i dalje, gotovo divlje vikao. "Ovde, u
ovom ludom svetu! Oh, ba me briga da li mi verujete ili ne! Moj svet
je sada u prolosti. Moj svet je imao prostora i hrane za dve milijarde
ljudi i bio je jedini svet!"
Arvardan ostade nem. Napokon se okrenu ektu: "Razumete li ga
ta pria?"
"Shvatate li", ree ekt sa jedva uoljivom primesom uenja, "da
ovaj ovek ima veliko slepo crevo, dugako oko deset centimetara?
Osim toga, sea li se, Pola, broja njegovih zuba, dlaka po licu?"
"Da, da", vikao je inadijski varc, "voleo bih da imam i rep pa da
mogu da vam ga pokaem. Ja dolazim iz prolosti. Putovao sam kroz
vreme. Ne znam ni kako, ni zato. A sada me ostavite na miru." Ali
trenutak potom, sam od sebe dodade: "Uskoro e doi po nas. To to
nas ostavljaju da ekamo treba samo da ubije otpor u nama."
Arvardan odjednom upita: "Kako to znate? Ko vam je rekao?"
varc, meutim, nita ne odgovori.

"Moda, sekretar? Onaj zdepasti ovek slepljena nosa?"

varc nije mogao da im opie kako izgleda ovek, ili ljudi, koje je
dotakao samo putem Dodira Misli, ali, sekretar? Promakao mu je samo
jedan, lagani Dodir, snani Dodir oveka koji je imao stvarnu mo, i to
je zaista mogao biti sekretar.
"Balkis?" upita on radoznalo.
"ta?" zausti Arvardan, no ekt upade: "To je sekretarovo ime."
"Oh, a ta je rekao?"
"Nita nije rekao", odgovori varc. "Ja to, naprosto, znam. Svima
nam je predviena smrt, i nema nam pomoi."
Arvardan spusti glas. "Lud je, zar ne?"
"Pitam se... avovi na njegovoj lobanji... Vrlo primitivni, vrlo
primitivni."
Arvardan je bio zaprepaen. "Neete rei... Ma hajdete, to je
nemogue."
"Uvek sam to slutio", ektov glas za trenutak zazvua kao da nema
nikakvih neposrednih tekoa, sasvim normalno, glas naunika.
"Izraunata je energija koja je potrebna da bi se objekt kretao po
vremenskoj osi i stiglo se do vrednosti koja je vea od beskonanog,
pa je itav projekat otpisan kao nemogu. No, razgovaralo se i o
mogunostima 'vremenskih greaka' analognih, znate, geolokim
grekama. Jer svemirski brodovi jesu nestajali, i to naoigled svih.
Znate sigurno i za uveni sluaj Hora Devaloua, u prastarim
vremenima, koji je jednog dana zakoraio u kuu i vie nikada iz nje
nije iziao, a unutra ga nisu nali... A postoji i planeta, koju ete nai
zabeleenu u galaktografskim kartama iz prolog veka, koju su posetile
tri ekspedicije i donele nazad sve potrebne podatke - i nakon toga vie

nikada nije viena.

A onda, uinjeni su i neki napreci u nuklearnoj hemiji, koji kao da
poriu zakon o nepromenjivoj energiji mase. Pokuali su to i da
objasne, povodei se za gubitkom mase du ose vremena. Nukleusi
uranijuma, na primer, kada se pomeaju sa bakrom i barijumom u
malim, ali strogo odreenim dozama, pod uticajem blage gamaradijacije stvaraju rezonantni sistem..."
"Oe, nemoj", umea se Pola. "Ionako nema koristi..."
No, Arvardan je odluno prekide. "ekaj, malo. Daj da razmislim:
ja sam onaj ko ovo moe da sredi. A i ko bi bolje? ekajte da mu
postavim nekoliko pitanja... ujte, varce..."
varc ga pogleda.
"Va svet je bio jedini svet u Galaksiji?"
varc klimnu, a onda nevoljnu potvrdi: "Da."
"Ali vi ste to samo tako mislili. Mislim, nije bilo svemirskih letova,
pa to niste mogli i da proverite. Moda je i tada moglo biti i drugih
naseljenih svetova."
"To ve ne znam da vam kaem."
"Naravno, teta. A ta je sa atomskom energijom?"
"Imali smo atomsku bombu. Uranijum i plutonijum - mislim da je to
uinilo ovaj svet radioaktivnim. Mora da je kasnije bio jo jedan rat...
Kasnije, kad sam otiao... Atomske bombe." varc kao da se vratio u
ikago, u svoj stari svet, bez bombi. I bilo mu je ao. Ne zbog sebe,
ve zbog tog prekrasnog sveta...
No, Arvardan mrmljae neto sebi u bradu. "U redu", ree
naposletku naglas. "Imali ste, naravno, svoj jezik?"
"Na Zemlji? Bilo je mnogo jezika."

"Koji je bio va?"

"Engleski - ali i on tek kada sam odrastao."
"Recite neto na engleskom."
Ve dva meseca, ili jo vie, varc nije izgovorio nijednu re na
engleskom. No, sada, sa ljubavlju, on ree: "eleo bih da se vratim
kui i da budem sa ljudima koje poznajem."
Arvardan se obrati ektu. "Da li je to jezik kojim se koristio pre no
to je proao kroz tretman sinapsifajera?"
"Mogue je, nisam siguran", odgovori nesigurno ekt. "I onda je
zvualo udno, a zvui i sad. Kako mogu to da uporedim?"
"Nema veze... Kako se, varce, na vaem jeziku kae 'majka'?"
varc ree.
"A-ha... A kako 'otac', 'brat', 'jedan' - mislim broj, 'dva', 'tri', 'kua',
'mukarac', 'ena'..."
To se nastavi u nedogled, a kada Arvardan zastade da udahne, na
licu mu se mogao oitati izraz strahopotovanja i zadivljenosti.
"ekte", ree on, "ili je ovaj ovek u pravu ili sam ja usred none
more. On govori praktino istim jezikom kojim su ispisani stari spisi
pronaeni na pet hiljada godina starim slojevima zemljita Sirijusa,
Arkturusa i Alfa Kentaure i niza drugih. On, jednostavno, govori tim
jezikom. Jezik je deifrovan tek u najnovije vreme i pored mene ga u
Galaksiji poznaje jo svega desetak ljudi."
"Jeste li sigurni u to?"
"Jesam li? Oh, naravno! Ja sam arheolog, i to moram da znam."
Za trenutak varc oseti kako se slama obru njegove podvojenosti.
Po prvi put oseti kako ponovo zadobija svoj identitet. Tajne vie nema:
on je bio ovek iz prolosti, i oni to prihvataju. To je, napokon, dokaz

da nije lud, i to je zauvek odagnalo sve sumnje. Bio im je zahvlan zbog

toga. No, i dalje je bio nepoverljiv.
"Moram ga imati", javi se ponovo Arvardan, sav ustreptao. "ekte,
vi nemate pojma koliko on znai za arheologiju, pa on je ovek iz
prolosti! Oh, Galaksijo, uj ovo! ujte, moemo da se dogovorimo.
Ovo je dokaz za kojim Zemlja traga. Oni ga mogu i imati. Oni..."
varc upade s porugom. "Znam ta vam je u glavi. Mislite da e
Zemlja sada, s mojom pomoi, moi da se dokae kao izvor civilizacije
i da e zbog toga biti zahvalna. Kaem vam da nee! Toliko sam
siguran u to da bih se kladio u sopstveni ivot! Jednostavno, nee nam
verovati - ni meni, a ni vama."
"Ali postoji nepobitan dokaz."
"Nee ga ni sasluati. A znate li zato? Jer imaju nekoliko snanih
predubeenja u pogledu prolosti. Svako pomeranje ustolienih
shvatanja u njihovim oima bilo bi svetogre, ak i da je zaista istina.
Oni ne ele istinu - oni ele svoje tradicije.
"Bele", umea se Pola, "mislim da je u pravu."
"Moemo uvek da probamo!" Arvardan je krgutao zubima.
"Propaemo", bio je uporan varc.
"Ali kako znate?"
"Znam!" Re odjeknu s takvom sigurnou da Arvardan zaneme.
Sada ekt uperi u varca pogled pun neke udne, umorne
svetlucavosti.
On upita, tihim glasom: "Jeste li osetili bilo kakve loe posledice
posle procesa na sinapsifajeru?"
varc nije znao ta ta re znai, ali brzo shvati. Oni su ga operisali,
oni su uzmenili njegov mozak! Kako brzo shvata!

"Ne. Nema posledica."

"Ali vidite i sami kako ste brzo nauili na jezik. ak ga izvrsno i
govorite. Kao da ste ovde roeni. Zar vas to ne iznenauje?"
"Uvek sam imao odlino pamenje", glasio je hladni odgovor.
"Znai, sada ne oseate nikakvu razliku u odnosu na ranije?"
"Tako je."
Doktor ga prostreli pogledom. "Ne trudite se da me farbate. Mislim
da se vrlo dobro razumemo i da znate na ta mislim."
varc se kratko nasmeja. "To mislite - to mogu da itam misli? Pa,
ta s tim?"
No, ekt ga vie nije sluao. Ve se bio okrenuo Arvardanu. "On
moe da osea tu um. Koliko bih samo mogao da postignem s njim...
A eto, zavravamo ovde, potpuno bespomoni..."
"ta, ta, ta?" presee ga uno Arvardan.
ak se i Pola zainteresova. "Moete li to, zaista?" upita ona varca.
On joj potvrdno klimnu. Ona se starala o njemu, a sada e je ubiti.
Ipak, bila je izdajnik.
"Arvardane", upita ekt, "seate li se moje prie o bakteriologu koji
je preminuo zbog tretmana na sinapsifajeru? Prvo u ta se kleo, pre no
to se sasvim slomio, bilo je da moe da ita misli. I zaista je mogao.
Otkrio sam to neposredno pre no to je umro, i uvao to kao tajnu.
Nikome to nisam rekao, ali to je mogue... Da, da, Arvardane, mogue
je. Vidite, ako se smanji otpornost modanih elija, mozak moe da
prima magnetska polja koja se indukuju kao proizvod tuih misli i
pretvaraju se u vibraciju. Princip je isti kao kod najobinijeg
magnetofona. To bi se, verovatno, zvalo telepatija, u punom smislu te
rei..."

varc je i dalje nepokolebljivo utao, a onda mu se Arvardna

polako okrete. "Ako je tako kao to kaete, ekte, moda bismo mogli
da se posluimo ovim ovekom." Arheologove misli se uskovitlae,
traei i iznalazei mogua reenja. "Moda je u tome izlaz. Mora
postojati izlaz. I za nas i za Galaksiju."
No, varc ostade leden po prijemu gromovitog Dodira Misli koji je
osetio tako jasno. "Mislite da je to izlaz, ako im proitamo misli?" upita
on. "ta bi nam to pomoglo? Naravno, ja mogu mnogo vie nego to
je to. Kako vam ovo izgleda?"
varc upravi prema njemu samo lagan Dodir, no Arvardan jauknu
od nenadanog bola.
"To je moje delo", objasni varc. "Hoete jo?"
Arvardan je s mukom gutao vazduh. "Moete li to isto da uinite i
straarima? Sekretaru? Kako ste onda pustili da vas dovedu ovamo?
Galaksijo, hvaljena bila! ekte, uopte nema problema! ujte me sada,
varce..."
"Ne", odvrati varc, "ujte vi mene. Zato bih ja eleo da se
oslobodim? Gde bih se obreo? I dalje na ovom umrlom svetu. Ja elim
kui. A ne mogu da odem kui. elim svoje ljude, i svoj svet, i ne
mogu ih imati. I elim da umrem."
"Ali nije re samo o vama, re je o itavoj Galaksiji, varce! Ne
mislite samo na sebe!"
"A zato, molim vas? Zato da ne? to bih brinuo o vaoj Galaksiji,
dabogda istrunula i nestala. Znam ta Zemlja namerava da uini i
drago mi je zbog toga. Mlada dama ree maloas da je izabrala svoj
tabor. Pa, i ja sam ga izabrao, i moj tabor je Zemlja!"
"ta kaete?"

"Zato da ne? Pa, ja sam Zemljanin!"

17. PROMENI TABOR!

Proao je jedan as otkako je Arvardan, poto je konano s mukom
isplivao iz nesvesti, shvatio da lei na klupi opruen kao nicla, na
dasci kojoj se uskoro sprema mesarska satara. I ne desi se nita. Nita
osim tog besciljnog i nepodnoljivog razgovora koji su vodili da
prekrate vreme.
No, sve kroz ta su proli imalo je svoju svrhu. U toliko je mogao
biti siguran. Leati tako, bespomoan, neudostojan ak ni straara, to
znai da su bez ikakve zadrke bezopasni, moglo je samo da mu ojaa
svest o sopstvenoj slabosti. Duh kakav je njegov, preduzimljiv i
uporan, teko bi to mogao podneti, i kada islednik konano zaista
doe, nee imati snage da mu prui nikakav, ni najmanji otpor.
Arvardan je oseao potrebu da prekine tu tiinu. "Pretpostavljam
da je ovo mesto prosto nabijeno uima u zidovima. Trebalo je da
manje govorimo", ree on.
"Nije", odgovori varc ravnim i bezlinim glasom. "Niko nas ne
slua."
Arheolog zamalo, potpuno automatski, htede da izusti spremno:
"Otkud znate", ali se u poslednjem trenutku uzdra.
Da postoji takva mo! I da ne bude dodeljena njemu, ve nekom
oveku iz prolosti koji sebe naziva Zemljaninom i eli da umre!
U njegovom vidnom polju bio je samo deli tavanice. Kad bi se
okrenuo mogao bi videti ektov otro ocrtan profil; s druge strane je
bio samo goli zid. A kada bi podigao glavu, mogao bi, za trenutak, da
ugleda i Polino bledo i iscrpljeno lice.

Ponekad bi mu navrla pomisao da je - bogamu - ovek iz Carstva,

Carstva, tako mu zvezda! Dravljanin Galaksije, i da ima mnogo niske
podlosti u njegovom zatoenitvu, kao i sramote u tome to je
dopustio da ga Zemljani zatoe.
No, i ta misao se postepeno ugasi.
Trebalo je, u stvari, da ga nameste neposredno pored Pole... Ne,
ovako je bolje. Nije ba bio u stanju u kom bi voleo da joj se
neposredno pokae.
"Bele", uzdrhtala re polako zaplovi vazduhom i Arvardanu se uini
nepojmljivo slatka, usred sopstvenog vihora nadolazee smrti.
"Molim, Pola."
"Misli li da e ovi ovako jo dugo?"
"Moda i nee, mila... Uasno, uludo smo straili dva meseca, zar
ne?"
"I to mojom grekom", proapta ona. "Mojom. Mogli smo, makar,
iskoristiti onih poslednjih nekoliko minuta. Sve je to bilo tako
nepotrebno."
Arvardan nije mogao da pronae odgovor. Njegove misli bile su
uskovitlane kao na pomahnitaloj vrteci. Da li je to samo uobrazilja, ili
je zaista ve oseao bol od tesne pripijenosti uz tvrdu plastiku na kojoj
je leao? Koliko dugo e ga jo drati tako nepokretnog?"
varc jednostavno mora biti nateran da bude od pomoi. Pokuao
je da zakrili svoje misli - iako je znao da je to potpuno besmisleno.
"varce..." zapoe on.
I varc je leao, isto tako bespomoan, posedujui jo jedan,
lagani sloj u svom bolu - jer, u njegovom umu kretala su se i tri strana
izvora razuma.

Da je bio sasvim sam, moda bi se i mogao prepustiti svojoj udnji

ka konanom miru i tiini smrti, otresti poslednje ostatke svoje ljubavi
za ivotom koja ga je jo dva - ili tri - dana pre toga naterala da
pobegne sa farme. Ali kako to da izvede? Uz slabaan oseaj straha od
smrti koji se kao mrtvaki pokrov nadvijao nad ekta; uz teku patnju i
buntovnost Arvardanovog jakog, vitalnog uma; uz duboko i veliko
razoaranje mlade devojke.
Trebalo je da svoj um uini nepristupanim. ta je imao da se
bake sa patnjama ostalih? Imao je svoj sopstveni ivot da ivi, svoju
sopstvenu smrt da ga sada odnese.
No, oni su mu se nametali, meko, neprestano - probijajui se i
nadirui kroz upljine njegovog uma.
I ba tada, Arvardan ga pozva po imenu i on je znao da sada od
njega trae da ih spase. Ali zato to da uini? Zato?
"varce", ponovi Arvardan, "mogli biste postati heroj. Nemate za
koga ovde da umrete - sigurno ne za ove ljude napolju."
No, varc je prebirao po seanjima iz mladosti, pokuavajui da ih
nekako zadri u svom haotinom umu. Neka udna meavina prolosti
i sadanjosti natera ga da konano izrazi svoje negodovanje:
"Tako je", zapoe on mirno i uzdrano, "mogu da doivim da
budem heroj - ali i izdajnik. Oni ele moju smrt, oni ljudi tamo napolju.
Vi ih nazivate ljudima, ali samo kad glasno govorite; vai umovi
nazivaju ih nekako drugaije to ne mogu da razumem - nekako
omalovaavajue, podlo. A ne zbog toga to su oni podli sami po sebi,
ve zato to su Zemljani."
"To nije istina", glasio je odgovor izreen s estinom.
"To jeste istina", odvrati isto tako estoko varc, "i to svi vrlo dobro

znate. Oni ele moju smrt, ali zato to misle da sam jedan od vas, od
onih koji su u stanju da jednim dahom unite itavu planetu, da je
obaviju prezirom, da je malo-pomalo ugue svojom nedodirljivom
nadmenou. E pa, sami se zatitite od tih crva i buva koji nekako
uspevaju da ugroze svoje boanske gospodare. Ne traite pomo
jednog od njih."
"Govorite ba kao to govore fanatici", primeti zaueno Arvardan.
"Zato? Jeste li i vi, kao oni, toliko propatili? Vi ste bili stanovnik velike,
slobodne planete, kako sami kaete. Bili ste Zemljanin onda kada je
Zemlja bila jedina kolevka ivota. Vi ste jedan od nas, ovee. Jedan
od vladara. Zato biste se poistoveivali sa oajnikom bulumentom
ovde? Ovo nije planeta koje se seate. Moja rodna planeta mnogo vie
nalikuje staroj Zemlji nego ovaj bolesni svet ovde."
varc se nasmeja. "Ja sam jedan od vladara, kaete? Pa, vidite, u
to ne bih ulazio. To nije ak ni vredno rasprave. Uzmimo, nasuprot
tome, vas. Vi ste odlian primer onoga to nam je Galaksija poslala. Vi,
tolerantni i beskrajno velika srca, vi koji potujete sebe zbog toga to
doktora ekta smatrate ravnim sebi. No, ispod toga - ali ne toliko
duboko ispod a da ja to ne mogu da osetim - vama je, s njim u
drutvu, nelagodno. Ne dopada vam se nain na koji on govori, niti
onaj na koji se ponaa. U stvari, vama se on uopte ne svia, ak iako
je spreman da izda Zemlju... Da, a osim toga ste poljubili devojku,
nedavno, i sada na to gledate kao na svoju slabost. Toga se, potajno,
stidite..."
"Tako mu zvezda, nije tako. Pola", viknu on oajno, "ne verujte
mu! Ne sluajte ga!"
"Ne porii to, Bele", odvrati Pola mirno, "i nemoj se gristi zbog

toga. varc naprosto gleda naslage tvog vaspitanja. Mogao bi da vidi

isto kada bi se zagledao u mene. A zasigurno bi isto to uvideo i kod
sebe, samo kada bi isto tako neoveno kopao po sebi kao to to ini s
nama."
varc odjednom oseti kako ga obliva rumenilo.
Polin glas se ne promeni ni za jotu kada mu se neposredno
obratila. "varce, ako ve moete da istraujete tue umove, evo vam
moga. Recite mi samo smiljam li izdaju. Gledajte mog oca. Recite mi
da li je tano da je s lakoom mogao da izbegne ezdesetu da je samo
pristao da sarauje s tim ludacima koji smeraju da razore Galaksiju.
ta je dobio svojom izdajom? I razmislite, eli li iko od nas neto naao
Zemlji ili Zemljanima?
Kaete da ste za asak uhvatili neto od Balkisovog uma. Ne znam
kakve ste mogunosti imali da ronite kroz njegove taloge. No, kada se
on vrati, i kada zaista bude kasno propustite ga kroz reeto, ispitajte
njegove misli. Poto utvrdite da je u pitanju ludak - onda moete
mirno umreti."
varc ostade nem.
Arvardan urno prekide tiinu. "U redu, varce, preputam vam
sada svoj um. Zaronite u njega onoliko duboko koliko elite. Roen
sam na Baronu, u sektoru Sirijusa. iveo sam svoj ivot u atmosferi
antiterestrijalizma, i teko mogu da se otrgnem mana i ludosti to jo
lee u mojoj podsvesti. No, pogledajte me sada, i recite mi - nisam li
se sam, u svojim zrelim godinama, borio protiv sopstvene
zaslepljenosti? Ne protiv zaslepljenosti drugih, to bi bilo mnogo lake.
Ve protiv samog sebe - i to toliko istrajno koliko god sam mogao.
Vi, varce, ne poznajte dovoljno nau istoriju! Vi ne znate nita o

hiljadama i desetinama hiljada godina tokom kojih se ovek irio kroz

Galaksiju - nita o ratovima i bedi. Ne znate nita o prvim vekovima
Carstva - gde je jo ponegde bilo buntovnog despotizma i haosa. Tek
je u poslednjih dve stotine godina naa galaktika vlada postala ona na
koju se treba ugledati. Pod njom su razni svetovi dobili svoju kulturnu
autonomiju - dobili su pravo da imaju vladavinu sami nad sobom dobili su pravo da daju svoj glas za optu vladavinu svih.
Nikada ranije nije oveanstvo bilo toliko usklaeno i toliko
osloboeno straha od ratova i bede kao sada. Nikada ranije galaktika
ekonomija nije toliko uznapredovala. Niti je ikada budunost izgledala
tako sjajna, kako to izgleda danas. I vi mislite da sve to razorite i
ponete da radite iznova? Na temelju ega? Despotske teokracije, na
temelju nezdravih elemenata sumnje i mrnje!
Ako Galaksija zaivi, opravdan Zemljin bes zbog nepravde koja joj
je naneta moi e da bude zadovoljen. No, to to Zemlja smera nije
reenje! Da li znate, uopte, ta se sprema?"
Da je Arvardan bio u mogunosti da se priblii varcu mogao bi s
lakoom da primeti borbu koja se u njegovom umu vodila. No, on
intuitivno oseti da je vreme da za asak umukne.
varc je bio potresen. Svi ti svetovi, da umru - da budu zaraeni i
da se raspadnu u strahovitoj bolesti... Na kraju krajeva, da li je on
uopte zaista Zemljanin? Stanovnik Zemlje? U mladosti je napustio
Evropu i uputio se u Ameriku, ali zar nije i posle toga ostao isti ovek?
I zar nisu ljudi koji su za sobom ostavili povreenu i ranjenu Zemlju
zbog svetova na nebu i dalje bili ljudi? Nije li itava Galaksija, zapravo,
njegov dom? Nisu li svi oni, svi, postali od njega i njegove brae."
"U redu", ree on s mukom, "Imate me, va sam. Kako mogu da

vam pomognem?"
"Do koje razdaljine se rasprostiru vae moi?" upita urno
Arvardan, gotovo pohotljivom brzinom, kao da se jo plai da varc u
poslednjem trenutku ne promeni miljenje.
"Ne znam. Neki umovi su napolju. Verovatno straari. Mislim da
mogu da doprem ak do ulice, ali to dalje idem, oseaj je sve
mutniji."
"Naravno", prihvati Arvardan."Ali ta je sa sekretarom? Moete li da
doprete do njega?"
"Ne znam..." promrmlja varc.
Tiina... Minuti su se gotovo nepodnoljivo otegli.
"Vae misli mi stoje na putu", izjavi odjednom varc. "Ne gledajte
me. Razmiljate o neem drugom."
Pokuali su. Opet tiina. A onda: "Ne... Ne mogu... ne mogu."
Odjednom, Arvardan glasno progovori: "Gle, mogu da se
pomeram! Sasvim malo, dodue. Galaksijo! Mogu da pomerim
stopala!... Ah!" Svaki pokret znaio je bezuslovno i divlji bol.
"varce, do koje mere moete da povredite oveka? Moete li da
postignete i vie od onoga to ste meni uinili malopre?" upita
Arvardan.
"Mogu i da ubijem."
"Ozbiljno? Kako?"
"Ne znam. To se naprosto desi. To je... To je..." varc je delovao
gotovo komino u svom naprezanju da reima objasni neto to se na
taj nain ne da iskazati.
"A moete li da delujete na vie ljudi u isti mah?"
"Nisam nikada pokuao, ali ne verujem. Ne mogu da delujem

Dodirom na dva uma u isto vreme."

Pola odlui da prekine razgovor. "Ne moe od njega, Bele, traiti
da ubije sekretara. Nee uspeti."
"Zato ne bi?"
"Kako bismo se izvukli odavde? ak i da sekretara uhvatimo i
ubijemo ga, stotine drugih e jo ekati na nas. Kako to ne uvia?"
No, varc odjednom prozbori, gotovo promuklim glasom: "Imam
ga."
"Koga?" upitae svo troje uglas. ak gs je i ekt sada netremice
posmatrao.
"Sekretara. Mislim da je ovo njegov Dodir Misli."
"Ne putajte ga!" Arvardan se od uzbuenja prevrnu na klupi,
izgubi ravnoteu i strovali se na pod, doekavi se na poluparalizovanu
nogu koju je sada bespomono pokuavao da iskoristi kako bi se
uspravio u stojei poloaj.
"Jesi li dobro?" povika Pola, i istog asa shvati da moe da pokree
rune zglobove, te pokua da se podigne na laktove.
"Da, dobro sam. Isisajte ga do sri, varce. Izvucite iz njega sve
to moete."
varc se ustremi na Dodir Misli tako snano da ga zabole glava.
Kao da se kandama kaio za nevidljivo tkivo, ispitivao je, zaslepljeno,
neobuzdano - kao dete koje svojim jo nedovoljno spretnim prstima,
posee za predmetom koji nikako ne moe da dohvati. Do sada je
varc uvek prihvatao ono to mu se Dodirom ukae, ali sada je bio
primoran da trai... trai...
Tekom je mukom hvatao misaone sklopove. "Pobeda! Siguran je u
nju... Neke svemirske aure su u pitanju. One su ve ispaljene... Ne,

ne, nisu jo... Neto je drugo posredi... Da, sprema se da ih ispali."

ekt zastenja. "Arvardane, aure su automatski voeni projektili
koji nose virus. Usmereni su ka raznim svetovima."
"Ali gde se oni sada nalaze?" pourivao ga je Arvardan. "Tragajte,
ovee, tragajte..."
"Eno neke zgrade koju ne - vidim... Jo sasvim... dobro. Nekih pet
taaka, neka zvezda... neko ime, moglo bi biti neto kao 'slu'..."
"To je, tako mu zvezda!" upade ekt. "Hram u Senluu! Sa svih
strana je okruen radioaktivnim poljima. Niko tamo, osim Stareina,
nema pristup. Na uu je dveju reka, zar ne, varce?"
"Ne mogu jo uvek da... tano, jeste, jeste."
"Kada, kada, varce? Kada e biti ispaljene?"
"Ne mogu da vidim kog dana, ali... ubrzo, ubrzo. Njegov um je
preplavljen tom milju. Da, to e se desiti vrlo brzo." varcov um samo
to se nije rasprskao od napora.
Arvardanovo grlo bilo je suvo i upaljeno, i on je oseao laku
groznicu. Konano je uspeo da se uspravi u kleei poloaj, iako su mu
udovi i dalje klecali i bili nesigurni. "Da li to on dolazi?" upita.
"Da, on. Na vratima je", odgovori varc tiho i sasvim uuta kada se
vrata otvorie.
Hladan i podrugljiv, Balkisov glas, prepun uverenja u uspeh i
pobedu, ispuni prostoriju. "Dr Arvardan! Zar nije bolje da se vratite na
svoje mesto?"
Arvardan pogleda navie, svestan okrutno nedostojanstvenog stava
u kome se nalazio, no, ne nae pogodan odgovor te ne ree nita. On
se, polako, prepusti svojim bolnim udovima i spusti se na pod.
Nekoliko trenutaka poeka, diui teko. Da su mu se udovi makar

malo vie povratili iz utrnulosti, moda bi mogao da naini poslednji

pokuaj, da nekako stigne do protivnikovog oruja...
No, nije se neuronski bi klatio tako lagano, prikaen uz sjajni
pojas od fleksiplasta koji je sekretaru bio opasan oko struka. Bio je to
pravi blaster, razara koji bi oveka u najmanjem deliu sekunde
razgradio u atome.
Sekretar obuhvati svo etvoro pogledom punim divljeg
zadovoljstva. Devojka, na koju sada prvi put zaista obrati panju, bila
je prilino zgodna. Bio je tu i izdajnik sa Zemlje; i agent Carstva. A tu
je bila i tajanstvena spodoba koju su posmatrali puna dva meseca. Da
li je bilo i drugih?
Tano, bilo ih je; bili su jo tu i Enije, i Carstvo. Oruje kojim su se
koristili ovi ljudi ovde bilo je nemono, no, moda jo negde postoji
nekakav aktivan um - koji moda upravo gradi novo oruje.
Sekretar je stajao tako, leerno prekrenih ruku, kao da sa
prezirom odbacuje bilo kakvu mogunost da se ukae potreba da
upotrebi svoje oruje. Govorio je mirno i tiho. "Mislim da je sada
neophodno da se neke stvari konano raiste. Zapodenut je rat
izmeu Zemlje i Galaksije - jo neobjavljen rat, ali ipak, rat. Vi ste nai
zarobljenici i sa vama e biti postupano u skladu sa potrebama.
Naravno, kazna za pijune i izdajnike je dobro poznata - smrt..."
"Ali, smao u sluaju zakonitog i ve objavljenog rata", upade ustro
Arvardan.
"Zakonitog rata?" upita sekretar vie nego ironino. "ta to znai,
zakoniti rat? Zemlja je uvek bila u ratu sa Galaksijom, pitanje je samo
jesmo li to ikada i objavili ili nismo."
"Pusti ga da govori", obrati se Pola Arvardanu neno. "Daj mu da

kae ta ima i da zavrimo."

Arvardan joj se nasmei. udan, iskeen osmeh, jer u tom trenutku
on je uinio poslednji, nemogu napor da se uspravi na noge i da se s
mukom odri u tom poloaju. Balkis se kratko nasmeja. Bezbrinim
korakom se uputi prema arheologu, i isto tako bezbrinim pokretom
stavi aku na njegove iroke grudi i blago ga odgurnu.
Ruku ukoenih kao letve, koje nisu posluale upozorenje svesti da
se usprave u odbrambeni poloaj, mlitavih miia koji nisu bili u stanju
da odre ravnoteu tela pri brzini veoj od puevske, Arvardan se
polako strovali.
Pola uzdahnu. Upinjui svoje buntovne miie i kosti, ona polako...
polako sie sa klupe.
Balkis je pusti da mirno dopuzi do Arvardana.
"Tvoj voljeni", dobaci joj on. "Tvoj snani vasionski ljubavnik. Tri k
njemu, devojice, ta eka? Zagrli vrsto svog heroja i u njegovom
zagrljaju zaboravi na znoj i krv milijardi zemaljskih muenika. Eto ga,
on lei, smeo i hrabar - oboren na zemlju samo dodirom ruke jednog
Zemljanina."
Pola je sada bila na kolenima pored arheologa, u potrazi za
tragovima krvi ili jezivom mekoom smrskane kosti. Arvardan otvori oi
i izgovori usnama kroz koje nije izlazio glas: "Nije vano!"
"On je kukavica", ree Pola, "koji se bori sa paralizovanim ovekom
i razbacuje svojim trijumfom. Veruj mi, mili, malo je takvih na Zemlji."
"Znam, inae ti ne bi bila Zemljanka."
Sekretar progovori stisnutih usana: "Kao to rekoh, vai ivoti ne
znae vie nikome nita, no, bez obzira na to, moete ih iskupiti.
Zanima li vas cena?"

Pola odgovori, ne bez ponosa: "Da ste na naem mestu, ve biste

cmizdrili da vam kau koja je cena. U to sam sigurna."
"Tiho, Pola." Arvardan nije jo sasvim uspeo da povrati dah. "ta
predlaete?"
"Oh, znai, i vi biste pristali na prodaju samog sebe? Kao i ja, kako
rekoste? Ja, grozni Zemljanin?"
"Sami najbolje znate ta ste i kakvi ste", odvrati Arvardan. "to se
tie ostalog, ja ne prodajem sebe; elim da iskupim nju."
"Ne, ja to ne elim!" uzviknu Pola.
"Krajnje dirljivo", primeti sekretar. "Zavodi nae enske, nae male
'Zemke', i jo moe besprekorno da odigra rtvenu rolu."
"ta predlaete?" ponovi Arvardan svoje pitanje.
"Sledee. Oigledno je da je neto o naim planovima procurilo.
Kako je to stiglo do dr ekta nije teko razumeti, no, kako je stiglo do
Carstva, to je ono to je udno. Stoga bismo eleli da znamo ta
Carstvo ini u ovom trenutku. Ne treba mi ono to vi znate, Arvardane.
elim da ujem ta i koliko u ovom asu zna Carstvo."
"Ja sam arheolog, ne pijun", izlete iz Arvardana. "Ne znam. Samo
se nadam da znaju prokleto mnogo."
"Tako sam i pretpostavio. Pa, moda ete se i predomisliti.
Promislite, svi."
Za sve to vreme varc niti je ta rekao, niti je uopte otvorio oi.
Sekretar malo poeka, a onda moda malo pregrubo, ree: "U
ovom sluaju u morati sam da odredim cenu za vau ne-saradnju. To
nee biti, naprosto, smrt, poto znam da ste svi verovatno pripremljeni
za tu neprijatnu i neizbenu neminovost. Dr ekt i devojka, njegova
ker, koja je, na svoju alost, previe upetljana u sve ovo, oboje su

stanovnici Zemlje. Pod ovim okolnostima, mislim da bi najbolja

mogua odluka bila ta da se oboje podvrgnu sinapsifajeru. Zar ne, dr
ekt?"
Fiziareve oi preplavie se uasom.
"Vidim da me razumete", nastavi Balkis. "Naravno, aparat je
mogue tako podesiti da oteti mozak taman toliko da od vas naini
cerebralnog imbecila. To je najodvratniji mogui stupanj: onaj na
kome e neko morati da vas hrani, ili ete umreti od gladi. Neko mora
da vas pere, ili ete iveti u vlastitoj troki. Morae da bude izolovan, ili
bi, u suprotnom, sluio kao stravian primer svima koji ga vide. Mogao
bi postati dobra lekcija drugima u velikim danima koji nam predstoje.
to se vas tie", on se sada okrete Arvardanu, "i to se tie vaeg
prijatelja varca, vi ste podanici Carstva, i stoga pogodni za zanimljiv
eksperiment. Jo nikad nismo oprobali dejstvo naih virusa Groznice na
vama, galaktikim psima. Bilo bi odlino da upotpunimo naa znanja.
Mala doza je u pitanju, znate, i to e biti spora smrt. Bolest e
napredovati, od oka govorim, pa, recimo, nedelju dana, pre kraja koji
vam je dobro poznat, ako budemo uspeli da u dovoljnoj meri
razblaimo injekciju. To e biti vrlo bolno."
On uuta za trenutak, posmatrajui prizor pred sobom kroz
poluzatvorene kapke. "Sve to", nastavi on, "moe se izbei sa samo
nekoliko znaajnih rei. Koliko Carstvo zna? Ima li jo, u ovom
trenutku, aktivnih obavetajaca? Kakvi su njihovi planovi, ako ih
uopte ima, za eventualnu odbranu ili protivudar?"
"Kako da znamo", promrmlja ekt, "da nas i ovako i onako neete
ubiti, onda kada saznate od nas ono to vas zanima?"
"Imate moje obeanje da ete umreti u strohovitim mukama ako

odbijete. Nemate razloga da se ne kockate u sve ime raspolaete. ta

kaete?"
"Zar nemamo nimalo vremena da razmislimo?"
"Imate ga, ve desetak minuta sam ovde i jo vas sluam. Pa,
imate li ita da kaete? Nita? Ovo Nee trajati jo dugo, verujte mi.
Arvardane, vi jo napreete svoje miie. Da li zaista mislite da moete
da me dohvatite pre no to izvuem blaster? Pa, ta i da moete?
Stotine drugih eka napolju, i moji planovi e se nastaviti i kada mene
ne bude bilo. ak i vae kazne e biti izvrene besprekorno kad mene
ne bude bilo.
A vi, varce? Vi, to ste ubili naeg agenta. To ste bili vi, zar ne?
Mislite li moda da ete tako ubiti i mene?"
varc ga sada po prvi put pogleda. "Mogu, ali neu", odvrati on
ledeno.
"Ljubazno od vas."
"Nimalo, naprotiv, to je vrlo okrutno s moje strane. I sami ste rekli
da ima stvari koje su mnogo gore od obine smrti."
Arvardan shvati da pilji u varca ispunjen ogromnom nadom.

18. DUEL
varcove misli kuljale su poput kluale vode. Na neki udan,
grozniav nain, oseao se prijatno. Izgledalo je kao da jedan deo
njega apsolutno vlada situacijom, a drugi, vei, jo u to ne moe da
poveruje. Njega su paralisali neto kasnije u odnosu na ostale. Sada je
ve i dr ekt mogao s lakoom da sedi, dok je on bio u stanju tek da
jedva pomeri ruku.

I, tako, zagledan u sekretarove iscurene misli, bez dileme lude i

zle, varc otpoe duel.
"Prvobitno sam bio na vaoj strani", ree on, "ak iako sam znao
da se spremate da me ubijete. Mislio sam da razumem vaa oseanja i
namere... No, umovi ovo troje ljudi uglavnom su nevini i isti, dok va
moe biti prava izloba. Jer, ne borite se vi ak ni za Zemlju, odnosno
Zemljane, ve samo i iskljuivo za svoju linu mo. U vama ne mogu
da naem viziju osloboene Zemlje, ve samo Zemlje koja je ponovo
porobljena. Kod vas vidim ne elju da se mo Carstva naprosto srubi,
ve da se zameni vaom linom diktaturom."
"Vi vidite ba sve, zar ne?" upita Balkis. "Pa, gledajte koliko vam
drago. Ne treba mi to saznanje i od vas - ne u toj meri da sada trpim i
vau drskost. Ubrzali smo as udara, kako se ini. Jeste li to oekivali?
udnovato je to se sve, uz malo pritiska, moe uiniti. Zapanjeni su
ak i oni koji tvrde da je vea brzina nemogua. Vidite li vi to, patetini
moj itau misli?"
"Ne vidim. Traio sam, no, izgleda da mi je promaklo. Da
pogledamo sada... Dva dana - manje - da vidimo... Utorak, est
asova ujutro, po lokalnom vremenu ika."
Blaster se odjednom, i konano, stvori u sekretarovoj ruci. On se
urnim koracima primae klupi na kojoj je leao varc.
"Otkud znate?"
varc se sav stisnu; njegove mentalne hvataljke zgrie se i
sklopie. Vilini miii se zgrie, obrve izvie, no to su bili samo
sporedni izrazi napora koji je inio. Iz njegovog mozga prui se neto i
snano obuhvati Dodir Misli onog drugog.
Arvardan isprava ne primeti nita udno. To to je sekretar naglo

zastao i ostao u tom poloaju nije mu, tog trenutka, nita kazivalo.
varc promuca s mukom: "Imam ga... Oduzmite mu revolver. Neu
moi jo dugo..." Glas mu pree u krkljanje.
Tek tada Arvardan shvati. Naglim naporom uspe da se uspravi u
puzei stav, a onda, polako, napreui svaki mii, podie se do
nesigurnog stojeeg poloaja. Pola takoe pokua da ustane, no to joj
ne poe za rukom. ekt samo skliznu sa klupe na kolena. Jedino je jo
varc leao, lica izoblienog od napora.
Sekretara kao da je oinuo Meduzin pogled. Grake znoja klizile su
niz njegovo glatko, neizborano elo, a ni lice mu nije odavalo nikakvo
oseanje. Samo je njegova desna ruka, kojom je drao revolver,
pokazivala slabane znake ivota. Trzala se gotovo neprimetnim
pokretima; prst mu je leao na obarau - nije to bio pritisak od
neposredne opasnosti, no, trzaji su se nastavljali...
"Drite ga vrsto", izusti Arvardan uz gotovo razuzdano veselje.
Pridravao se za naslon stolice, trudei se da skupi dovoljno snage.
"Dajte mi vremena da ga dohvatim."
Jedva je pomicao stopala. Oseao se kao usred none more, kao
da napreduje kroz testo, pliva kroz katran - oslanjajui se samo na
svoje umorne miie, tako polako... tako polako.
Nije bio - niti je mogao biti - svestan uasnog duela koji se pred
njim odvijao.
Sekretarov jedini cilj bio je da svu svoju snagu usmeri u svoj prst samo nekoliko grama pritiska, preciznije, poto je to bio donji prag sile
na koju je obara reagovao. Trebalo je samo dati nalog poremeenom
podlaktinom miiu, skoro poluukoenom, a onda...
varc je takoe imao samo jedan cilj, naravno, da predupredi taj

poslednji trzaj. No, u svoj toj masi oseanja koja mu je pruao Dodir
Misli, nije nikako mogao da otkrije koja je oblast naroito zaduena za
taj prst. Stoga je upro svu snagu da izazove optu ukoenost,
potpunu... bez ostatka!
Sekretarov Dodir Misli trudio se, prirodno, da umakne tom zahvatu.
varcovoj kontroli suprotstavljao se hitar i zastraujue inteligentan
um. U jednom trenutku bio bi potpuno miran, u iekivanju, a onda bi
naglo izveo straan, rascepljujui pokuaj da se oslobodi, da istrgne
neki mii...
varc je, pak, imao utisak da dri svog partnera u rvakom
zahvatu, i da mora da ga dri po svaku cenu, dok ovaj mahnito njime
vitla unaokolo.
No, sve se ovo odvijalo skriveno od pogleda; jedini znak bilo je
nervozno stezanje i labavljenje varcovih vilica. Podrhtavanje usana,
okrvavljenih od brojnih ugriza - i taj, povremeni, meki pokret
sekretarovog prsta koji pokuava, pokuava... Arvardan, i protiv svoje
volje, zastade za trenutak da se odmori. Njegovi isprueni prsti ve su
dodirivali sekretarovu odeu, no on oseti da dalje ne moe. Njegova
preumorna plua nisu vie primala dovoljno vazduha, onoliko koliko su
miii na nogama zahtevali. Oi su mu bile zamagljene suzama, od
napora, a u itavom umu oseao je straan bol.
"Samo jo nekoliko trenutaka, varce. Drite ga, samo jo malo,
drite ga..."
varc lagano, sasvim lagano, odmahnu glavom. "Neu moi... Neu
moi..."
varc je oseao kako itav njegov svet uranja u tup, zamagljen
haos. Hvataljke njegovog uma postajale su sve krue i manje osetljive.

Sekretarov prst pokua ponovo. Nije odustajao. Pritisak se, malopomalo pojaavao.
varcove oi kao da iskoie iz duplje, vene na elu snano su
pulsirale. Oseao je kako se protivniki um polako blii trijumfu.
A onda se Arvardan naglo otisnu napred. Njegovo se kruto i
neposluno telo strovali, dok su mu ispruene ruke mahnito
pokuavale da uhvate cilj. Zarobljeni sekretar srui se zajedno s njim.
Blaster odlete i u se zvonak zvuk njegovog pada o tvrdi pod.
No, sledeeg trenutka, varcova glava klonu i sekretarov um se
slobodi. No, sekretar je i dalje leao na podu, potpuno blokiran
Arvardanovim tekim obamrlim telom. On s podmuklom snagom zabi
koleno u slabinu svog protivnika i njegova se pesnica srui na
Arvardnaovu slepoonicu. Arvardan se otkotrlja u stranu.
Sekretar nesigurno ustade, poluuguen i raupane kose, ali
ponovo je bio zaustavljen.
Oi u oi, sada sa ektom, naslonjenim na zid. U njegovim
drhtavim rukama nalazio se blaster, uperen, iako nesigurno, put
sekretara.
"Vi, budale", podvrisnu sekretar, zamucavi od besa, "ta mislite da
postignete? Treba samo da glasno viknem..."
"I da odmah umrete", dopuni ekt slabanim glasom.
"Time nita ne dobijate", odvrati gorko sekretar, "i to vrlo dobro
znate. Niti ete time spasti Carstvo, niti sebe same. Dajte mi taj blaster
i slobodiu vas."
On prui ruku, no ekt se samo nasmei. "Nisam toliko lud pa da
vam poverujem."
"Moda ne, ali i dalje si napola oduzet!" Sekretar naglo odskoi

udesno, mnogo bre no to je ekt mogao i da pomisli da povue

obara.
No, sada, Balkisov um, spremajui se za poslednji potez, potpuno
se usredsredio na blaster kome je za trenutak izmakao, ostavi izvan
njegovog domaaja. varc ponovo, po poslednji put, baci snop svojih
misli i sekretar se okliznu i srui kao pokoen.
Arvardan se s bolom pridie. Obraz mu je bio crven i natekao, i
povodio se u hodu. "Moete li da se pomerite, varce?" upita on.
"Pomalo", dopre do njega umoran odgovor. varc skliznu sa svog
leaja.
"Dolazi li neko ovamo?"
"Nikoga ne mogu da otkrijem."
Arvardan uputi Poli jedan bled osmeh i spusti svoju aku na njenu
meku, smeu kosu. Ona mu uzvrati blistavim pogledom. Nekoliko puta
je, u toku poslednja dva asa, bio potpuno siguran da nikada, nikada
vie nee moi da oseti dodir njene kose i vidi njene oi.
"Moda e ipak doi ono 'posle', zar ne, Pola?" No, ona uzmognu
samo da zatrese glavom. "Nemamo dovoljno vremena. Rok nam je do
est asova u utorak."
"Nemamo dovoljno vremena? Videemo." Arvardan se sagnu nad
Stareinom koji je leao nepokretno, i nimalo neno, okrenu mu glavu
nagore.
"Je li iv?" On pokua da svojim utrnulim prstima potrai njegovu
ilu kucavicu, a onda jednostavno postavi svoj dlan na njegove grudi.
"Srce mu, ipak, kuca", zakljui on. "Imate strahovitu mo, varce.
Zato ovo niste odmah uinili?"
"Hteo sam da ga zadrim nepominog", odgovori varc. Jasno su

se na njemu ogledali tragovi uloenog napora. "Mislio sam, ukoliko

budem mogao da ga tako zadrim, da ga zatim iskoristim da bismo
izili odavde. Kao zaklon."
ekt, sa iznenadnom ivou, ree: "To moemo. Na pola milje
odavde nalazi se carski vojni garnizon For Diburn. Kad bismo stigli
donde bili bismo sigurni i mogli bismo odmah da pozovemo Enija."
"Kad bismo stigli donde! Napolju nas eka sigurno stotina straara,
a usput jo toliko. A ta da radimo s ovim zelenkom? Da ga nosimo?
Da ga, moda, stavimo u neka mala kolica?" Arvardan se ironino
nasmeja.
"Osim toga", dodade varc sumorno, "ne bih mogao jo dugo da
ga drim u ovom stanju. Videli ste i sami - nisam uspeo."
"Jer niste jo dovoljno na to navikli", primeti ozbiljno ekt. "ujte
me sad: mislim da znam kako funkcionie va mozak - kao prijemnik
elektromagnetskih polja iz drugog mozga. Mislim da ste sposobni da se
ponaate i kao odailja. Razumete li?"
varc je delovao bolno nesigurno.
"Morate razumeti", nastavi uporno ekt. "Morate da se
koncentriete na to ta elite da uinite - ali najpre emo mu vratiti
blaster."
"ta?" dopre besan povik iz tri grla.
ekt podie glas. "On mora da nas izvede odavde. Na drugi nain
ne moemo napolje, zar ne? A kako da ga uinimo najmanje
sumnjivim? Tako to emo mu dati oruje u ruke."
"Ali ja ne bih mogao da ga kontroliem! Kaem vam da ne bih
mogao!" varc je krio ruke, protezao ih i tapao njima, ne bi li im
povratio normalnu osetljivost. "Vi baratate samo teorijom, dr ekt. Vi

ne znate kako je to. To je teka, bolna stvar i nije nimalo laka."

"Znam, ali to nam je jedina ansa. Pokuajte, varce. Naterajte ga
da pomakne ruku da doe svesti." ektov glas bio je gotovo moleiv.
Sekretar neto prostenja i varc oseti kako se njegov Dodir Misli
polako budi. Tiho, gotovo uplaeno, on pusti da se dodir pojaa - a
onda mu izdade nalog. Nisu to bile naprosto rei: bio je to onaj tihi
govor koji usmeravate ka vlastitoj ruci kada elite da se ona pomeri, a
koga niste ni svesni.
Ali varcova ruka se ne pomae: pomae se sekretarova. Zemljanin
iz prolosti pogleda unaokolo, s divljim osmehom na licu, no ostali nisu
odvajali pogled od Balkisa - opruene figure koja se vraala iz nesvesti
i ija je ruka, udno i nepotrebno, trala napred pod uglom od
devedeset stepeni.
varc se baci na posao.
Sekretar se pridie otrim, iscepkanim pokretima: kao da zamalo
izgubi ravnoteu. A onda zaplesa, na neki udan nain, kao protiv
svoje volje.
Nije u tom plesu bilo ni ritma, ni lepote. No, za troje ljudi koji su
posmatrali telo, i za varca, koji je posmatrao i telo i duu, bio je to
prizor prema kome su oseali neopisivo strahopotovanje. Jer, u tom
trenutku, sekretarovo telo bilo je pod kontrolom uma s kojim nije bilo
povezano na fiziki nain.
Polako, oprezno, ekt se priblii sekretaru koji je izgledao kao
robot, i ne bez straha, isprui svoju ruku. U njegovom otvorenom
dlanu leao je blaster, drke okrenute ka sekretaru.
"Naterajte ga, varce, da uzme blaster", ree on.
Balkisova ruka se isprui i nespretno prihvati oruje. Za trenutak se

u njegovim oima ukaza otar, pohotan sjaj, no, brzo ga nestade.

Lagano, lagano, blaster bi vraen na svoje mesto na opasau i ruka
klonu.
varc se pitavo nasmeja. "Skoro da se izvukao, maloas." No, lice
mu jo bilo bledo.
"Pa? Moete li da ga drite?"
"Bori se kao sam avo. No, ini mi se da mi lake ide nego
malopre."
"Da, sada ste ve nauili kako treba", pokua ekt da ga ohrabri,
iako ni sam ba nije bio sasvim siguran u to to govori. "Nastavimo,
sada. Ne trudite se vie da ga drite, ve zamiljajte da to radite
sami."
"Moete li da uinite da govori?" upade Arvardan.
Usledi pauza, a onda se iz sekretarovih usta zau duboko i
nerazgovetno mrmljanje. Jo jedna stanka: mrmljanje se ponovi.
"To je sve to mogu", ree varc.
"Ali zato to ne moe?" upita zabrinuto Pola.
"U pitanju su vrlo sloeni i tanani pokreti miia", slegnu ramenima
ekt. "Nije to isto kao kad su u pitanju jednostavni motorni miii.
Nema veze, varce. Moi emo moda i bez toga."

Teko da bi iko od etvoro ljudi dogaaje u protekla dva asa

opisao na isti nain. Doktor ekt je, na primer, oseao nekakvu udnu
ukoenost, u kojoj svi njegovi strahovi utonue u jedno jedino,
bespomono i dahtavo saoseanje sa varcom, koji je vodio tako teku
unutranju borbu. Stoga nije skidao pogled s tog okruglog lica koje se
muno mrtilo i grilo. Ostale bi pogledao tek na tren.

Straari na vratima odaje odseno salutirae sekretaru, koji se na

njima pojavi u svom zelenom odelu, obeleju zvaninosti i moi.
Sekretar odvrati pozdrav na odsutan, mlitav nain. I oni prooe,
neometani.
Tek poto napustie Dom, Arvardan postade svestan ludosti itave
stvari. Velika, nezamisliva opasnost koja se nadvija nad Galaksijom i
mala oaza sigurnosti koja e, moda, moi da premosti ambis. Pa ak i
tada, ak i tada, Arvardan je oseao kako se topi na svaki Polin
pogled. Da li zbog ivota iji se kraj pribliavao, zbog budunosti koja
je unitena, zbog vene budue nedostupnosti slasti koju je okusio ta god da je bilo posredi, niko mu jo nije delovao tako potpuno i
tako bezuslovno poeljan.
Kasnije je shvatio da je ona bila jedino ega se sea. Samo ta
devojka...
A Pola je sada bila obasjana blistavou jutarnjeg sunca i Arvardan
obori glavu pred tim zaslepljujuim prizorom. Ona mu se nasmei i
oseti se tako sigurnom, svesna vrste, teke ruke na kojoj se njena
odmarala. To je bila pojedinost koje e se kasnije jasno seati. Ravna,
vrsta miica prekrivena lakom, presijavajuom plastinom odevnom
tvorevinom, glatkom i hladnom pod njenom nadlanicom...
varc kao da je bio u agoniji, sav obliven znojem. Krivudavi put koji
je vodio od bonog ulaza na koji su izali bio je gotovo potpuno
prazan. Bio je zaista zahvalan nebesima.
Jer, jedini je on znao kakve bi bile posledice neuspeha. U
neprijateljskom Dodiru koji je kontrolisao oseao je nepodnoljivo
unienje, neodoljivu mrnju, strane odluke. Morao je da pretrauje
Dodir da bi saznao ono za im traga - poloaj slubenih kola, najbri

put do njih - i tako je i iskusio ljutitu gorinu odlune osvete koja ima
da se sprovede ukoliko njegova kontrola popusti makar samo za deli
sekunde.
Tajnovite struje misli po kojima je bio primoran da rovari zauvek su
ostale samo njemu poznate. Kasnije naioe mnoga bleda, siva jutra i
nevine zore u kojima je ponovo proivljavao kako vodi korake jednog
ludaka preko neprijateljskog minskog polja.
varc dahui poe da govori kada stigoe do kola; nije se usudio
da svoju kontrolu popusti makar za onoliko koliko bi bilo neophodno
da izgovara tene reenice: "Ne mogu... da vozim... ne mogu... da ga
nateram... da vozi... teko je... ne mogu..."
ekt ga umiri blagim glasom. Nije se usuivao da ga dodirne, da
mu govori normalnim glasom, da uznemiri njegov um makar za tren.
Samo je proaptao: "Neka sedne pozadi, varc. Ja u voziti. Znam
kako. Od sada neka samo bude miran, i uzeemo mu oruje."
Sekretarovo vozilo bilo je poseban model, razliit, i stoga je
privlailo panju. Zeleni farovi su se okretali ulevo i udesno u pravilnim
potezima, te se tako i svetlo, u smaragdnim odsjajima, pojaavalo i
slabilo. Ljudi su ih posmatrali; kola koja su im ila u susret brzo bi se,
u izraz potovanja, sklanjala u stranu.
Da kola nisu bila toliko primetna, toliko upadljiva, prolaznik bi
moda mogao da uoi bledu, nepokretnu figuru Stareine na zadnjem
seditu - moda bi se zaudio, moda bi osetio opasnost...
No, svi su gledali samo u kola. Vreme je prolazilo...
Jedan vojnik je stajao pred sjajnim, hromiranim vratnicama koje su
se uzdizale ponosno, sveobuhvatno, to je bila odlika svih graevina
Carstva, nasuprot nezgrapno masivnim i oniskim arhitektonskim

oblicima Zemlje. Kao znak upozorenja, on uperi u njih ogromnu puku

te se kola zaustavie.
Arvardan izviri. "Ja sam dravljanin Carstva, vojnie. eleo bih da
vidim komandanta."
"Moram da vidim vae isprave, gospodine."
"Nisu kod mene. Ja sam Bel Arvardan, sa Barona, Sirijusov sektor.
Ovde sam po namesnikovom nalogu i vrlo se urim."
Vojnik progovori neto u svoj komunikator. Saeka malo na
odgovor, a zatim spusti puku i odstupi. Vratnice se lagano pomakoe
u stranu.

19. AS SAMRTNI SE BLII

asovi koji su usledili bili su ispunjeni nervozom kako u samom
Fort Diburnu, tako i oko njega. U samom iku, moda, jo i vie.
Bilo je negde oko podne kada je visoki ministar iz Vaina pokuao
da stupi u kontakt sa svojim sekretarom; no, bez uspeha. To mu se
nije dopalo; tavie, nii oficir u 'Popravnom Domu' smesta se vrlo
uzrujao.
Usledilo je ispitivanje i straari pred odajom za skupove izjavie
kako je sekretar, zajedno sa zatvorenicima, iziao iz prostorije negde
oko pola jedanaest... Ne, nije ostavio nikakvu poruku. Nisu mogli da
kau gde je otiao. Naravno, nije bilo njihovo da pitaju.
Ni ostali straari nisu bili od pomoi. I tako se odjednom stvori
atmosfera nemira i strepnje.
Negde oko dva popodne stigoe prvi izvetaji o tome da je
sekretarov automobil primeen tog jutra - niko nije primetio da li je i

on, zbilja bio u njemu. Neki su tvrdili da je on vozio, no, sve se zavri
samo na nagaanjima.
Oko pola tri se ve sa sigurnou moglo rei da je automobil uao
u bazu Fort Diburn.
A neto pre tri asa, konano je odlueno da se komandantu baze
uputi poziv. Javio se neki porunik. On, meutim, saopti da mu nije
odobreno da daje nikakva obavetenja, da je njegovo Carsko
Velianstvo naredilo da se nita van normalnih procedura za sada ne
preduzima, kao i da se vesti o nestanku jednog od stareina za sada
ne putaju u javnost.
To je bilo savreno dovoljno da se na drugoj strani proizvede
sasvim drugaija reakcija.
Jer, ljudi umeani u izdaju ne mogu da se kockaju sa injenicom da
je jedan od voa zavere u rukama neprijatelja, i to etrdeset osam
asova pre povlaenja obaraa. To je moglo znaiti samo to da je
zavera otkrivena, to, dabome, uvek predstavlja drugu stranu medalje.
I jedno i drugo znai smrt.
I tako se glasine ipak rairie.
Stanovnitvo ika se uznemiri...
Govornici i profesionalni podbadai ve su bili na ulicama. Tajni
arsenali oruja su otvoreni i ruke zagrabie u njih. Masa krenu prema
tvravi, i negde oko est asova popodne nova poruka biva upuena
komandantu baze - ovog puta preko glasnika.

U meuvremenu, slini dogaaji su se, samo u manjoj meri,

odvijali i u samoj tvravi. Poelo je na dramatian nain, time to je
jedan mlai oficir presreo kola na ulazu i ispruio ruku prema oruju

na sekretarovom opasau.
"Uzimam vam ovo", ree on kratko.
"Neka mu ga doda, varce", dobaci ekt.
Sekretarova ruka izvue blaster i prui ga vojniku. Ovaj ga prihvati i
odnese, a varc se, uz oseaj velikog olakanja, srui nazad u sedite.
Ali zato je Arvardan bio spreman: sekretar je, za trenutak, poskoio
kao osloboena elina opruga, a arheolog ga epa i udarcima
pesnice primora da ostane miran.
Oficiri izdadoe nareenja i vojnici se rastrae tamo-amo. Neije
grube ruke epae Arvardana za okovratnik i povukoe ga iz kola.
Sekretar ostade oamuen na seditu. Tamna krv curkala mu je iz ugla
usana. Arvardanov, ve ranije povreeni obraz, ponovo je bio u krvi.
On drhtavim prstima proe kroz kosu. Uperivi zatim prst, ree
vrstim glasom: "Optuujem ovog oveka za zaveru koja za cilj ima
obaranje carske vlade. Moram odmah da vidim komandanta."
"To emo tek da vidimo", odvrati oficir leerno. "Ako nemate nita
protiv, poite za mnom. Svi."
Stvar je tapkala u mestu nekoliko narednih asova. Uveli su ih u
privatne prostorije, prilino iste. Po prvi put za poslednjih dvanaest
asova mogli su da jedu, to su, dodue na brzinu, i uinili. Mogli su
ak da zadovolje i drugu svoju civilizacijsku potrebu - kupanje.
Soba je ipak bila nadgledana, i kako su asovi prolazili Arvardan
konano izgubi strpljenje i povika: "Opet smo u pritvoru, samo na
drugom mestu!"
Tupav i jednolian tok ivota u jednom vojnom logoru promicao je
pored njih, Arvardan pogleda varca - ovaj je spavao. ekt zatrese
glavom.

"Ne moemo", ree on. "To ovek ne moe da izdri. Ovaj ovek je
potpuno isceen. Pustite ga neka spava."
"Ali imamo na raspolagnaju samo jo trideset devet sati!"
"Znam. Ipak moramo ekati."
Zau se hladan, pomalo podrugljiv glas: "Ko se to od vas kune da
je iz Galaksije?"
"Ja. Ja sam..." Arvardan krenu napred.
Zamukao je kada je prepoznao onog ko je postavio pitanje. Ovaj se
ukoeno nasmeja. Leva ruka mu je nekako udno visila niz telo,
nekako suvie pripijena uza nj. Uspomena na njihov prvi susret. Pola
se nae uz Arvardana. "Bele", progovori ona slabim glasom, "to je
onaj - oficir iz robne kue!"
"Onaj kome je slomljena ruka", stie otra dopuna. "Porunik Klodi.
A vi ste onaj ovek. Onaj sa Sirijusa, jel'? I jo se petljate s ovima
ovde! Galaksijo, na ta sve ovek moe da se spusti! A i devojka je jo
s vama." On umuknu, a onda dodade posle krae stanke: "Naa mala
'Zemka'!"
Arvardan se najei na ovo, no uspe da se savlada. Nije jo smeo...
ne, ne.
On pokua da zazvui ponizno: "Mogu li, molim vas, da razgovaram
sa pukovnikom, porunie?"
"Bojim se da je zauzet."
"Hoete rei da nije u gradu?"
"Nisam mislio na to. Do njega se moe - ali samo ako je stvar
dovoljno hitna."
"Jeste... A deurni oficir?"
"Ja sam deurni oficir."

"Onda potraite pukovnika."

Porunik lagano odmahnu glavom. "Teko, osim ako me ne ubedite
u ozbiljnost stvari."
Arvardan se nestrpljivo protrese. "Ama, ne zavlaite me, tako vam
Galaksije! Re je o ivotu ili smrti!"
"Odista?" Porunik Klodi zavrte svoj tap za etnju izvetaenim
kicokim nainom. "Treba najpre mene da privolite na razgovor."
"U redu... Pa eto, ekam!"
"Tek treba da me privolite!"
"Da li biste izvoleli da me sasluate?"
Na porunikovom licu nije bilo osmeha. "Ima da me molite - i to
pred devojkom. to poniznije."
Arvardan proguta knedlu i ustuknu. Pola ga dotaknu i ree: "Molim
te, Bele, ne ljuti ga."
Arheolog promuklo zagreba: "Bel Arvardan sa Sirijusa najponiznije
moli deurnog oficira za audijenciju."
"Nisam siguran." On prie Arvardanu i brzo i podmuklo raspali
dlanom po povezu koji je prikrivao Arvardanovu ranu na obrazu.
Arvardan zastenja i prigui jauk.
"Pa, na ovakvo ta ste ve jednom uzvratili. Zar neete i ovog
puta?" upita porunik.
Arheolog ne odgovori.
"Audijencija odobrena", ree porunik.
etvorica vojnika okruie Arvardana i povorka, s porunikom na
elu, krenu.

ekt i Pola ostadoe sami, jer je varc i dalje bio u dubokom snu.

"Ne ujem ga vie", ree ekt. "A ti?"

"Ni ja, ve izvesno vreme. Tata, Belu nee nita ravo uiniti, zar
ne?"
"Kako bi i mogli?" odvrati blago njen otac. "Zaboravlja da on ipak
nije jedan od nas. Graanin je Carstva i teko da bi ga smeli
maltretirati... Ali ti jesi zaljubljena u njega, zar ne?"
"Oh, ludo, tata. Znam da je to pomalo aavo."
"Pa, nije da nije", nasmeja se gorko ekt. "Ipak, poten je. Ne
kaem da nije. Ali ta bi on mogao? Moe li on iveti s nama, ovde, na
ovom svetu? Moe li te povesti sa sobom? Da te kao svoju suprugu
predstavi svojim prijateljima, svojoj porodici? Zemljanku?"
"Znam." Pola briznu u pla. "Moda za to nee nikada ni imati
prilike."
ekt je ponovo bio na nogama, kao da ga je poslednja reenica
njegove kerke na neto podsetila. "Ne ujem ga", ree on ponovo.
Nije uo sekretara, naravno. Balkis je bio smeten u susednoj
prostoriji, gde su njegovi koraci, koraci ivotinje zarobljene u kavezu,
mogli jasno i pomalo pretei da se uju. Samo, odjednom su utihnuli.
To, moda, nije bilo od presudne vanosti, no, u telu i dahu
sekretara leale su skrivene sve mrane moi bolesti i razaranja koje je
trebalo da budu osloboene put zvezda. ekt lagano protrese varca.
"Probudite se", pozva ga on.
varc se promekolji. "ta je?" Jasno je oseao da mu je odmor i
dalje potreban. Umor mu je toliko duboko prodro u kosti i telo da mu
se inilo da trai svoj put napolje, kroz lea, isparavajui kao kroz
reckave posekotine.
"ta je sa Balkisom?" upita urno ekt.

"Oh... oh, da." varc se u udu zagleda oko sebe, i namah se seti
da od traenja oima nema nikakve koristi. On odasla svoje hvataljke i
njegov um zaokrui odajom, u potrazi za oseanjem Dodira Misli koji je
taka dobro poznavao.
Ubrzo ga nae, no izbee neposredan Dodir s njim. Njegov
dugotrajan Dodir sa njim samo ga je odvraao od toga da se ponovo
susretne s tolikom trulei.
"Na drugom je spratu", promuca varc. "Razgovara s nekim."
"S kim?"
"Ni sa kim iji sam Dodir ikad ranije osetio. ekajte - dajte da
ispitam. Moda e sekretar... Da, da, naziva ga pukovnikom."
ekt i Pola se brzo pogledae.
"Ne moe biti izdaja, zar ne?" proapta devojka. "Mislim, jedan
oficir Carstva ne bi spremao zaveru protiv cara u dosluhu sa jednim
Zemljaninom, zar ne?"
"Ne znam", odgovori ekt oseajui se bedno. "Bio bih spreman da
poverujem u sve."

Porunik Klodi se osmehivao. Bio je za svojim stolom, igrajui se

blasterom, dok su etvorica vojnika stajala iza njega. Govorio je s
oseanjem vanosti koje mu je situacija nametala:
"Ne volim Zemljane", govorio je on, "nikad ih nisam voleo.
Poslednji glaksijski ljam! Veito nose bolesti sa sobom, sujeverni su,
lenji. Degenerisani i glupi. No, tako mi zvezda, veina njih bar dobro
zna gde im je mesto.
Na neki nain, mogu i da ih razumem. Takvi su se rodili, i to ne
mogu da promene. Dodue, ja prema njima ne bih bio toliko

tolerantan kao car, mislim na te njihove blesave uredbe i obiaje naravno, pod pretpostavkom da sam ja car. No, to je u redu. Jednog
dana e ve zrelije..."
"Sluajte me sada, vi", prasnu Arvardan, "nisma doao ovamo da
bih sluao..."
"Sasluaete, jer jo nisam zavrio. Hteo sam ba rei da mi nikako
ne ide u glavu kako uopte funkcionie mozak nekog ko ljubi Zemlju.
Onda kad ovek - pravi ovek, pretpostavlja se - moe da se spusti
tako nisko u prljavtinu, da puzi u potrazi za njihovim enturaama,
moje potovanje za njega prestaje. Takav ovek je gori od njih
samih..."
"Do vraga, onda, sa vama i vaim jadnim rezonovanjem!" prodera
se Arvardan. "Znate li da je na pomolu zavera protiv Carstva? Znate li
koliko je situacija ozbiljna? Svaki minut koji protraimo ugroava
svakog oveka od kvadriliona u Galaksiji..."
"Ne znam, doktore Arvardna. Doktor ste, zar ne? To ne smem da
zaboravim. Vidite, imam ja jednu svoju teoriju. Vi ste jedna od mojih
teorija. Moda i jeste roeni na Sirijusu, no imate pokvareno zemaljsko
srce, i koristite se time to ste iz Galaksije da biste pogurali njihovu
stvar. Kidnapovali ste tog njihovog oficira, stareinu. (to i nije tako
loa stvar, rado bih mu prerezao grkljan.) No, njega i Zemljani ve
trae. Poslali su poruku u bazu."
"Jesu li? Ve? to li onda priamo ovde? Moram da se vidim s
pukovnikom, ako..."
"Oekujete nerede, nevolje bilo koje vrste? Moda ste ih i sami
pripremili kao prethodnicu velikoj pobuni, a?"
"Ludi ste! to bih ja to uinio?"

"Pa, znai, ne biste se protivili ako stareinu oslobodimo?"

"Ne moete to uiniti!" Arvardan skoi na noge i izgledalo je da je
sposoban da samelje onoga za stolom.
No, blaster je ve bio u porunikovoj ruci. "Ne moemo? Gledajte
ovamo. Ja sam vam se ve pomalo oduio. Udario sam vas i naterao
da puzite pred vaim drugovima, Zemcima. Naterao sam vas da sedite
i sluate kako vam u lice govorim da ste obian crv. Sada samo ekam
na povod da vam rasturim ruku kao i vi onomad moju. Samo se
mrdnite."
Arvardan ostade kao sleen.
Klodi se nasmeja i odloi oruje. "teta to moram da vas uvam
za pukovnika. Razgovarae s vama u pet i petnaest."
"I vi to znate... Sve vreme ste to znali!" Razoarenje potpuno
zagui Arvardana i njegov glas postade hrapav.
"Naravno."
"Ako ovo izgubljeno vreme, porunie Klodi, znai da smo izgubili i
rat, nijedan od nas nee jo dugo iveti." Govorio je toliko ledeno da
mu glas zaista jezivo zazvua. "No, vi ete, ipak, umreti prvi, jer u ja
poslednje trenutke svog ivota iskoristiti tako to u vam glavu
pretvoriti u kau od kostiju i mozga!"
"ekam te, zemljoljubitelju! Samo napred, kad god ti je drago!"

Komandant Ford Diburna bio je ve prekaljen na svom poslu. U

dubokom miru ovih poslednjih generacija jednom vojnom oficiru
prualo se malo ansi za podvige i odlikovanja, pa je i pukovnik, kao i
ostali, u toj istoj meri bio uskraen. No, od svojih dalekih poetaka poetaka jednog vojnog kadeta - sluio je u svakom zabitku Galaksije,

tako da ak ni slubovanje na Zemlji, tom suludom svetu, nije bilo za

njega nita novo i posebno. Sve to je eleo bio je rutinski mir. Nita
preko toga nije traio, pa je ak - zarad toga - jednom prilikom bio
spreman i da se ponizi, izvinivi se jednoj Zemljanki.
Izgledao je umorno kada je Arvardan uao. Bio je raskopan, a
njegova tunika, sa jarkoutim simbolom svemirskog broda i sunca,
znakom Carstva, leala je nemarno prebaena preko naslona stolice.
Pucketao je zglobovima prstiju na desnoj ruci, gledajui odsutno kroz
Arvardana.
"Prilino zapetljana pria", primeti on, "prilino zapetljana. Dobro
vas se seam, mladiu. Bel Arvardan, sa Barona, glavna uloga u
jednom skoranjem neprijatnom dogaaju. Vi stalno vuete nevolju sa
sobom, zar ne?"
"Nisam samo ja u nevolji, pukovnie, ve itava Galaksija."
"Znam, znam", nekako nestrpljivo odvrati pukovnik. "Odnosno,
znam da je to ono to vi tvrdite. Reeno mi je da vie nemate isprave."
"Uzeli su mi ih, no, poznaju me na Everestu. Sam namesnik moe
da potvrdi moj identitet, a nadam se da e se to i desiti, i to pre
zalaska sunca."
"Videemo." Pukovnik prekrsti ruke i zavali se u seditu. "Da vidimo
vau stranu prie."
"Otkrio sam opasnu zaveru u nekim malim krugovima Zemljana,
kojoj je cilj da se silom svrgne carska vlada. Ukoliko se to na vreme ne
predupredi moe se desiti da padnu kako vlada tako i samo Carstvo."
"Predaleko idete, mladiu, u svojim ishitrenim i predimenzioniranim
tvrdnjama. Spreman sam da prihvatim to da su Zemljani kadri da
izazovu neprijatne nerede, da opsednu ovu bazu, uine prilinu tetu -

to, da. Ali to se tie toga da proteruju carske garnizone sa ove

planete i, eventualno, srue vladu... No, sasluau sve to imate da mi
kaete o toj - hm - muki."
"Na alost, ozbiljnost stvari mi nalae da pojedinosti saoptim lino
namesniku. Stoga bih molio da me sa njim odmah dovedete u vezu."
"Hm... Nemojmo prenagljivati. Shvatate li da je ovek koga ste sa
sobom doveli sekretar zemaljskog visokog ministra, jedan od Stareina
i, u skladu s tim, vrlo vaan ovek?"
"Shvatam, izvrsno."
"I kaete da je on glavni vinovnik zavere?"
"I jeste."
"Dokazi?"
"Nadam se da ete razumeti kad kaem da o tome mogu da
razgovaram samo sa namesnikom."
Pukovnik se namrgodi i spusti glavu, zagledavi se u svoje nokte.
"Mislite li da ja nisam dovoljno kompetentan?"
"Nikako, gospodine. Re je samo o tome da jedino namesnik ima
mo da preduzme dovoljno drastine korake u ovom sluaju."
"Na kakve drastine korake mislite?"
"Jedna odreena graevina ovde na Zemlji mora biti
bombardovana i potpuno razorena za najdalje trideset asova, ili e
ivoti najveeg broja, ili svih stanovnika Carstva, biti izgubljeni."
"Koja je zgrada u pitanju?" upita umorno pukovnik.
Arvardanu prekipe. "Budite ljubazni i spojite me s namesnikom."
Zavlada muna tiina.
"Znate li", poe suvo pukovnik, "Da ste kidnapovanjem jednog
Zemljanina podloni suenju i kanjavanju od strane zemaljskog

sudstva? Po pravilu, vlada pokuava da zatiti svoje podanike i zahteva

da se suenje obavi negde u Galaksiji, pred sudom Carstva. No,
situacija je veoma kakljiva ovde, na Zemlji. Nareeno mi je da ne
izazivam nikakve trzavice. To znai, da dok u potpunosti ne odgovorite
na sve to vas budem pitao, morate imati na umu da u vas i vae
drugove otpremiti i predati lokalnoj policiji."
"Ali to je smrtna osuda! ak i za vas!... Pukovnie, ja sam graanin
Carstva i zahtevam razgovor sa names..."
Zau se pozivni znak sa pukovnikovog stola. Ovaj okrete dugme,
primajui poziv. "Da?"
"Gospodine", zau se jasan glas, "skupina domorodaca je opkolila
bazu. Veruje se da su naoruani."
"Je li bilo ispada?"
"Ne, gospodine."
Pukovnikovo lice ostalo je bezizraajno. Na to je bar bio navikao.
"Stavite u pripravnost artiljeriju i vazdune snage. Svi ljudi na bojne
stanice. Ne otvarajte vatru, osim u samoodbrani. Jasno?"
"Da, gospodine. Jedan Zemljanin, sa belom zastavom, trai da
bude primljen."
"Poaljite mi ga. Poaljite mi ponovo i sekretara visokog ministra."
Pukovnik se, napokon, ledeno zagleda u arheologa. "Nadam se da
vam je jasno da je ovo posledica vaeg delanja."
"Zahtevam da budem prisutan audijenciji", povika Arvardan, sav
izoblien od besa, "i zahtevma da mi kaete razlog zbog ega ste
dopustili da ja zaram dole, pod nadzorom, dok vi ovde askate sa
izdajnikom! Jasno je da ste razgovarali prvo sa njim!"
"Da li vi to nekoga moda optuujete?" upita pukovnik povisivi

malo glas. "Recite otvoreno, ako je tako."

"Ne optuujem nikoga. No, podseam vas da ete kasnije biti
odgovorni za svoje postupke, ako to kasnije ikada doe, i da ete biti
upameni kao unititelj svog naroda i to iz iste tvrdoglavosti!"
"Mir! Vama ne odgovaram ni za ta to inim. Od sada u postupati
onako kako sam naem za shodno, je li vam to jasno?"

20. AS SAMRTNI OTKUCAVA

Vrata se otvorie, ue vojnik i propusti ispred sebe sekretara. Na
njegovim nateknutim, purpurnim usnama lebdeo je hladan osmeh.
Naizgled potpuno nesvestan Arvardanovog prisustva, samo se smerno
nakloni pukovniku.
"Gospodine", obrati mu se ovaj, "stupio sam u kontakt sa visokim
ministrom i obavestio ga o vaem prisustvu ovde, uz objanjenje kako
je do toga dolo. Va boravak ovde je krajnje - neuobiajen, rekao bih,
i moja je dunost da vas to pre oslobodim. Kako god bilo, tu je i ovaj
gospodin, koga sigurno poznajete, koji je protiv vas ovde uloio vrlo
ozbiljnu optubu; tako ozbiljnu da je, pod sadanjim okolnostima,
moramo ispitati..."
"Potpuno vas razumem, pukovnie", odvrati sekretar mirno. "Ve
sam vam, uostalom, rekao i objasnio vam, da je ovaj ovek ovde na
Zemlji, ini mi se, tek negde oko dva meseca, tako da je njegovo
poznavanje naih unutranjih politikih prilika skoro zanemarljivo. A to
je, sloiete se, lo preduslov za optubu ma koje vrste."
"Arheolog sam po profesiji", ljutito se oglasi Arvardan, "a osim
toga, moje ue polje interesovanja je upravo Zemlja, sa njenim

obiajima. Moje poznavanje prilika je daleko od zanemarljivog. Osim

toga nisam jedini koji iznosi tu optubu."
Sekretar ga ne udostoji ni pogleda - kao, uostalom, ni kasnije.
Obraao se samo pukovniku. "Jedan od ovlaenih naunika umean
je u ovo; blii se ezdesetoj i pati od manije gonjenja. Tu je jo jedan
ovek, nepoznatog porekla i dokazano poremeenog uma. Nijedan od
njih nije sposoban da podigne suvislu optubu. A ponajmanje svi
zajedno."
Arvardan skoi. "Zahtevam da me sasluate..."
"Sedite", doviknu mu pukovnik hladno i netrpeljivo. "Odbili ste da
razgovarate sa mnom. Smatram da smo razgovor zavrili. Uvedite
oveka koji eli da pregovara."
Bee to jo jedan lan Drutva stareina. Ni treptajem oka nije
pokazao da prepoznaje bilo koga u prostoriji. Pukovnik ustade i zapita
ga: "Vi elite da govorite u ime ovih ljudi napolju?"
"Da, gospodine."
"Pretpostavljam da ovaj nelegalni skup ima za cilj oslobaanje
vaeg sunarodnika?"
"Da, gospodine. On mora biti osloboen ovog trenutka."
"Doista! Ipak, interesi zakona i reda, kao i odavanje potovanja
predstavnicima njegovog carskog velianstva, zahtevaju da se ovaj
sluaj razmotri tek kada se smiri ovaj naoruani izgred. Morate
raspustiti taj narod."
Sekretar se ljubazno nadoveza. "Pukovnik je potpuno u pravu,
brate Kori. Molim vas da smirite situaciju. Ovde sam u potpunoj
sigurnosti i opasnosti nema - ni za koga od nas. Razumete li - ni za
koga. Dajem vam svoju re stareine."

"U redu, brate. Drago mi je to ste na sigurnom."

Glasnik je bio izveden napolje.
"Potrudiemo se", ree suvo pukovnik, "da odete odavde im se
stanje u gradu vrati u normalu. Hvala za saradnju u ovom sluaju, koji
ovim smatram zakljuenim."
Arvardan je bio ponovo na nogama. "Ne dozvoljavam! Oslobodiete
ovog potencijalnog ubicu ljudske rase ne dozvolivi mi pri tom ni da
razgovaram s namesnikom, to je u skladu s mojim graanskim
pravima!" Nastavio je guei se od besa i razoarenja. "Vie
pokazujete razumevanja prema jednom zemaljskom psu nego prema
meni!"
Zau se, na to, sekretarov glas. "Pukovnie, ostau vam rado na
raspolaganju sve dok ovaj sluaj ne doe do namesnika - ako je to
ono to ovaj ovek hoe. Optuba za izdaju je krupna stvar, a sumnja
- ak i neopravdana - potpuno je dovoljna da uniti smisao mog
sluenja ovom narodu. Bio bih vam zahvalan ako mi pruite priliku da
se dokaem pred namesnikom kao najlojalniji podanik ovog carstva."
"Razumem vaa oseanja, gospodine", odvrati pukovnik kruto, "i
moram priznati da bih se u vaoj koi drukije ponaao. Sluite na ast
svojoj rasi, gospodine. Pokuau da stupim u kontakt sa namesnikom."
Arvardan ne ree vie nita, i bi sproveden u svoju eliju.

Izbegavao je poglede ostalih. Dugo je sedeo, potpuno nepokretan,

grickajui kou na zglobu svog prsta.
"Pa?" upita ekt.
Arvardan nemono zatrese glavom. "Otprilike ovako: sve sam
pokvario."

"ta ste uinili?"

"Izgubio sam strpljenje; uvredio pukovnika. Postigao - nita. Nisam
roen za diplomatu, ekte."
Ipak, oseti potrebu da se brani. "A ta sam i mogao?" povika on
odjednom. "Balkis je ve bio razgovarao sa pukovnikom i, naravno,
nisam mogao da mu se poverim. A ta ako mu je u zamenu ponuen
ivot? ta ako je i on od samog poetka u zaveri? Znam da je to ludo,
ali nisam smeo da rizikujem. Bio je sumnjiav. Traio sam da lino
razgovaram sa Enijem."
Fiziar skoi na noge, mravih ruku prekrtenih na leima. "I dolazi
li Enije?"
"Pretpostavljam. No, pozvan je tek na Balkisovo insistiranje, to mi
nikako nije jasno."
"Balkisovo insistiranje? Onda varc mora da je u pravu."
"A ta kae varc?'
Demekasti ovek sedeo je na svom leaju, i kada se pogledi
upravie na njega on samo slegnu ramenima i nemono rairi ruke.
"Uhvatio sam sekretarov Dodir Misli kada su ga maloas sprovodili
pored nae elije. Sasvim je sigurno da je dugo razgovarao s tim
ovekom s kojim ste razgovarali i vi."
"To znam."
"Ali u mislima tog oveka nema ni traga od izdaje."
"Onda", pomiri se Arvardan, "pogreno sam povezao stvari. Ima da
dubim na glavi ako treba kad Enije doe. A ta se deava s Balkisom?"
"U njegovim mislima nema ni zabrinutosti ni straha. Samo mrnja.
Mrnja prema nama, prevashodno, jer smo ga zarobili i doveli ovamo.
Teko smo povredili njegovu sujetu, i on namerava da s nama izravna

raune. Video sam traak njegovih sanjarenja: on sam, spreava

Galaksiju da preduzme bilo ta protiv njega, dok mi, s onim to znamo,
radimo protiv njega. On kao da nam daje prilike, prua anse, ali nas
na kraju drobi i trijumfuje."
"Hoete rei da je spreman da dovede u pitanje svoje planove,
svoje snove o carstvu, sve to, samo da bi se malo poigrao s nama? To
je ludo."
"Znam", odvrati varc poluodsutno. "On je lud."
"I ubeen je da e uspeti?"
"Tako je."
"Onda ste nam potrebni vi, varce. Treba nam va um. ujte
me..."
No, ekt odmahnu glavom. "Ne, Arvardane, nee moi tako.
Razgovarao sam sa varcom, poto se probudio kada ste vi otili.
Njegove su umne snage van potpune kontrole. On moe da oamuti
oveka, da ga paralizuje, ak da ga ubije. tavie, moe da kontrolie i
krupnije miie drugih ljudi i to protiv njihove volje. Ali ne vie od toga.
U sekretarovom sluaju, nije mogao da ga natera da govori, jer su
siuni miii glasnih ica preteak zadatak. Nije mogao u tolikoj meri
da upravlja njegovim miiima, da bi ga primorao da vozi kola; ak ga
je s mukom naterao da hoda. Oigledno je, stoga, da nee moi da
utie ni na Enija, da, na primer, izda nareenje ili ga napie.
Razmiljao sam, vidite, i o tome..." On ponovo zaklima glavom i glas
mu se izgubi.
Arvardan oseti poplavu razoaranja zbog svog neuspeha. A onda
zapita, s iznenadnim nemirom: "Gde je Pola?"
"Spava u susednoj prostoriji."

udio je za tim da je probudi... udio je... Oh, udio je za mnogim

stvarima!
On pogleda na sat. Bila je skoro pono. Samo jo trideset asova.
On otpoinu neto malo posle toga, a onda se ponovo probudi
kada u odaju navre dnevna svetlost. Niko nije dolazio, i dua mu se
sva sledi.
Ponovo je pogledao na sat. Bila je skoro pono, samo to je sada
ostalo samo jo est asova.

On se bespomono i odsutno zagleda oko sebe. Svi su, konano,

bili prisutni, ak i sam namesnik. Pola je bila pored njega, njena topla,
malena ruka poivala je na njegovom glenju. U oima su joj se i dalje
nazirali strah i iscrpljenost, ono to je kod njega izazivalo najstraniji
bes na svu postojeu Galaksiju.
Moda su svi oni zasluili da umru, glupaci, glupaci, glupaci...
Jedva je i primeivao ekta i varca. Sedeli su s njegove leve
strane, a tu je bio i Balkis, usana jo uvek oteklih, jednog modrog
obraza - mora da ga jezivo boli dok govori. Arvardanove usne istegoe
se u iskeen, besan osmeh pri pomisli na to i pesnice mu se stegoe.
Kao da ga je pri toj pomisli njegov sopstveni obraz manje boleo.
Pred svima njima stajao je Enije, namrten, neodluan, gotovo
smean u svom nezgrapnom, tekom i bezoblinom zatitnom odelu.
I on je bio glupak. Arvardan oseti kako ga proganja pomisao na te
galaktike 'zakonodavce' kojima je stalo samo do reda i mira. Gde su
samo oni hrabri osvajai od pre tri stotine godina? Gde?
Samo jo est asova...

Enije je primio poziv od garnizona iz ika nekih osamnaest asova

pre toga i za to vreme je obleteo skoro pola planete. Razlozi za to bili
su nejasni, ali oigledno, veoma jaki. U sutini, govorio je on sebi,
nita se nije desilo osim tog nesrenog kidnapovanja, kidnapovanja
jedne od tih udnih jedinki u zelenim odelima, sa te udnovate,
sujeverne Zemlje. To, i ta preterana i neargumentovana optuivanja.
Nita, u stvari, to ne bi mogao da rei i sam pukovnik na licu mesta.
No, bio je tu i ekt - i ekt je bio umean - ali ne kao optueni, ve
kao tuilac, To je bilo ono zbunjujue.
Sedeo je tako, licem u lice sa svima njima, razmiljajui, potpuno
svestan da bi odluka mogla znaiti pobunu, moda i slabljenje i
opadanje njegovog linog ugleda, unitenje njegovih elja vezanih za
unapreenje... to se, pak, tie Arvardanovog dugog govora od
maloas, u vezi sa zalihama virusa i nezadrivoj epidemiji, koliko je sve
to mogao ozbiljno da primi? A ako bi po tom pitanju i stupio u akciju,
koliko bi to uverljivo zvualo njegovim pretpostavljenima?
Opet, Arvardan je arheolog od znaaja i ugleda.
On pokua da odloi konanu odluku obraajui se sekretaru. "I vi
verovatno imate neto da kaete povodom svega ovoga?"
"Iznenaujue malo", odgovori sekretar pomalo poverljivo. "eleo
bih samo da znam ta moe da potkrepi ove optube?"
"Vaa ekselencijo", ponovo se javi Arvardan, sada na ivici
strpljenja, "ve sam vam napomenuo da je ovaj ovek priznao sve
pojedinosti svog nedela, prekjue, dok smo bili zatoeni."
"Moda e vam neto znaiti to to ste uli", primeti sekretar, "no
moje je miljenje da je u pitanju samo jo jedno nedovoljno provereno
stanovite. U stvari, sve to je zaista vrsta injenica, koju mogu da

potvrde i Vasionci, jeste to da sam bio silom otet i zatvoren, i to lino

ja, a ne oni. Moj je ivot bio u opasnosti, ne njihov. A sada bih eleo
da moj tuilac objasni kako je do svojih zakljuaka doao u ovih devet
nedelja svog boravka na ovoj planeti, kada vi, namesnie, tokom svih
ovih godina svog namesnitva na Zemlji, niste otkrili nita to bi me
moglo kompromitovati?"
"Savreno logino pitanje", nevoljno odvrati Enije. "Pa, kako sve
ovo znate?"
"Pre no to je optueni bilo ta priznao, s itavom tom stvari me je
upoznao doktor ekt", odgovori Arvardan suvo.
"Je li to tano, doktore?" Namesnikov pogled okrznu ekta.
"Tano je, vaa ekselencijo."
"A kako ste vi doli do toga?"
"Doktor Arvardan je bio vrlo iscrpan i precizan pri opisu
funkcionisanja moje naprave, kao i po pitanju onoga to je na samrti
izjavio na bakteriolog, F. Smitko. Taj ovek je takoe bio zaverenik;
njegove rei su zabeleene i snimak i danas postoji."
"Ali doktore ekt, izjave oveka u delirijumu - ako je to to dr
Arvardan kae tano - ne mogu se uzeti kao sasvim siguran dokazni
materijal. Nemate nita uverljivije?"
Arvardan tresnu pesnicom o naslon stolice i dreknu: "Pa dobro, je li
ovo sudnica? Jel' neko napravio saobraajni prekraj? Nema vremena
za analitiko odmeravanje dokaza, niti za njihovo mikroskopsko
premeravanje. Kaem vam da do est asova ujutru imamo jo pet i
po sati, drugim reima, jo pet i po sati da spreimo strahovitu
nesreu! Vi, ekselencijo, od ranije poznajete doktora ekta. Moete li
rei da ga poznajete kao laova?"

Sekretar se odmah umea. "Niko ne optuuje doktora ekta za

smiljenu la, vaa ekselencijo. Stvar je samo u tome da je na dobri
doktor ve u poodmaklim godinama i da je u poslednje vreme potpuno
zaokupljen svojim ezdesetim roendanom. Mislim da to kod njega
izaziva laganu tendenciju ka paranoji, to je est sluaj ovde na Zemlji.
Pogledajte ga samo! Izgleda li vam on kao sasvim normalan ovek?"
Naravno, nije izgledao. Bio je pometen i napet, skrhan onime to je
ve prevalio i onim to ga je tek ekalo.
No, ekt natera sebe da zvui normalno i oputeno. "Mogu samo
da kaem da sam u toku poslednja dva meseca bio pod stalnom
prismotrom Stareinstva. Moja su pisma bila otvarana, moji dopisi
cenzurisani. Mogue je, razume se, sve to pripisati paranoji o kojoj se
ovde govori. No, ovde je Dozef varc, ovek koji se prijavio kao
dobrovoljac za sinapsifajer onog dana kada ste me posetili u mom
Institutu."
"Da, seam se." Enije kao da odahnu za trenutak, poto je stvar
koraknula iz ie. "To je taj ovek?"
"Da."
"Pa, kao da mu nita ne fali posle opita."
"Naprotiv, jo se bolje osea. Eksperiment se pokazao neoekivano
uspenim, jer je ovek od poetka imao gotovo fotografsko pamenje,
to ja nisam u to vreme znao. U svakom sluaju, varc sada poseduje
um koji je sposoban da pronikne u misli drugih ljudi."
Enije se u zaprepaenju nae napred. "ta? Kaete da on moe da
ita misli?"
"To vam odmah moe i prikazati, vaa ekselencijo. No, mislim da bi
ovo mogao da potvrdi i sam sekretar."

Sekretar uputi varcu otrovan pogled, pun mrnje koja se ve dugo

kuvala u njemu i koja je poput munje preletela preko njegovog lica.
"To je prilino tano", priznade on, s gotovo neprimetnim drhtajem u
glasu. "Ovaj ovek ima izvesne hipnotizerske mogunosti, mislim da se
moe tako rei; no, da li je to zasluga sinapsifajera ili ne, to tek treba
proveriti. Dodau ovome i to da poduhvat nad ovim ovekom nigde
nije zaveden, a sloiete se i sami da je to krajnje sumnjivo."
"Nije zaveden", odvrati ekt mirno, "u skladu sa nalozima koje sam
dobio od visokog ministra." Sekretar na to samo slee ramenima.
Enije je bio nestrpljiv. "Nastavimo sa sutinom stvari, i bez daljnjih
prepucavanja, molim. ta je sa tim varcom? Kakve veze imaju
njegove telepatske moi ili hipnotizerske sposobnosti, ili ta je ve u
pitanju, sa sluajem koji je pred nama?"
"ekt eli da kae", potrudi se sekretar da razjasni, "da varc moe
da ita moje misli."
"Tako, dakle? Pa, o emu on sada razmilja?" upita namesnik, prvi
put se obrativi neposredno varcu.
"On razmilja", odgovori varc, "o tome kako ne postoji nain da
vas ubedimo u to da je istina ono to mi tvrdimo."
"Prilino tano", mrknu sekretar, "mada za takav zakljuak ne
treba ba mnogo telepatije."
"I jo", nastavi varc, "da ste, vi jadna budala, koja se boji da
podigne glas, koja eli samo red, koja se nada da e pravdom i
nepristrasnou pobediti ljude sa Zemlje, i da ste jo vea budala jer
se tome nadate."
Sekretar pocrvene. "Poriem sve ovo. Oigledan pokuaj da se
utie na vas, vaa ekselencijo."

"Ne moe se tako lako uticati na mene", odsee Enije. "A o emu ja
razmiljam?" upita on varca.
"ak i u sluaju da sasvim jasno vidim unutranjost ovekove
lobanje, ne mogu bezuslovno rei ta vidim", odgovori varc.
Namesnik iznenaeno podie obrve. "U pravu ste, sasvim ste u
pravu. Drite li istinitim iskaze dr Arvardana i dr ekta?"
"U potpunosti."
"Tako! Ipak, poto se ne moe nai jo neko sa vaim
sposobnostima, ko bi od ovog sluaja bio sasvim po strani, va dokaz
na sudu ne bi mogao biti prihvatljiv ak i kada bismo sa sigurnou
mogli rei da ste zaista telepata."
"Ali ovde nije re ni o kakvom suenju!" povika Arvardan. "U
pitanju je sigurnost Galaksije!"
"Vaa ekselencijo", ustade sekretar, "imam jedan zahtev. Molim
vas da ovog oveka, Dozefa varca, izvedete napolje."
"Zato?"
"Zato to on, pored itanja misli, poseduje i druge mentalne
sposobnosti. Zahvaljujui njemu bio sam paralizovan. Strahujem da bi
mogao ponovo da svoju aktivnost usmeri protiv mene. Ili, ak, vas."
Ustade i Arvardan, no sekretar nastavi: "Nijedno sasluanje nije
regularno uz prisustvo oveka koji putem mentalnih moi moe da
utie na sudiju!"
Enije brzo odlui. Ue slubenik i varc, ne pruajui otpor, niti
odajui ikakvu nelagodnost, bi izveden napolje.
To je za Arvardana bila poslednja kap.
to se sekretara tie, on se sada uspravi i za trenutak ostade da
stoji tako - zdepast, mraan ovek u zelenom odelu. vrst u svom

samopouzdanju.
On otpoe, ozbiljno i zvanino. "Vaa ekselencijo, sva verovanja i
sve izjave dr Arvardana poivaju na svedoenju dr ekta. Dalje, izjave
dr ekta poivaju na mucanjima jednog oveka na samrti. I sve to,
vaa ekselencijo, sve to nekako nije doprlo do javnosti sve dok se
Dozef varc nije podvrago sinapsifajeru.
Ko je, uopte, taj Dozef varc? Dok on nije stupio na scenu dr
ekt je bio normalan ovek, ovek bez nevolja. I vi ste sami, vaa
ekselencijo, proveli jedno posle podne s njim, onoga dana kada je
varc stigao na opit. Da li se i onda ponaao nenormalno? Da li vas je
onda obavestio o zaveri protiv Carstva? Ili o brbljarijama umirueg
biologa? Da li je izgledao kao da ga neto titi? Ili da u neto sumnja?
On tvrdi da mu je visoki minstar naloio da krivotvori rezultate testova
sa sinapsifajerom, da ne zavede imena onih na kojima su vreni opiti.
Da li vam je to i tada rekao? Ili to tek sada tvrdi, dakle, posle svog
susreta sa varcom?
Jo jednom, ko je uopte taj Dozef varc? Nije govorio nijednim
poznatim jezikom u vreme kada je doveden. To smo ustanovili kasnije,
kada smo prvi put posumnjali u mogunost zdravog rasuivanja dr
ekta. Doveo ga je neki farmer koji nita nije znao o njegovom
identitetu, niti, uopte, bilo ta o njemu. Ni dan danas nemamo
potpunije podatke o tome.
A taj ovek ima udne mentalne moi. U stanju je da oamuti
oveka, samo svojim mislima, na stotinak metara udaljenosti. S vee
blizine je sposoban i da ubije. I mene samog je paralizovao. Rukovodio
je pokretima mojih ruku, mojih nogu; mogao je da vodi moj um kako
mu drago.

Verujem, stoga, da varc manipulie umovima i ostalih ovih ljudi.

Oni tvrde da sam ih zarobio, pretio im smru, da sam priznao izdaju i
tenju da sruim Carstvo... Pa, pitajte ih, vaa ekselencijo. Zar nisu bili
izloeni varcovom uticaju, uticaju oveka koji kontrolie misli? Nije li u
stvari varc izdajnik? Ako nije, ko je onda on?"
Sekretar pompezno sede.
Arvardan se oseao kao da se nalazi u sreditu ciklotrona koji se
okree sve bre i bre. ta da odgovori? Da je varc ovek iz prolosti?
Kakve dokaze za to ima? Da je govorio nekim primitivnim jezikom?
Prastarim jezikom? To je, opet, mogao da posvedoi samo on sam. A i
on je mogao podlei kontroli uma. Na kraju krajeva, kako da zna da
zaista nije bio kontrolisan? Ko je bio varc? ta ga je tako
bespogovorno uverilo u ideju o osvajanju Galaksije?
Mozgao i mozgao. Odakle je dolazila njegova ubeenost u
postojanje zavere? On je bio arheolog, skeptik, ali sada... Je li tome
doprinela re? Poljubac jedne devojke? Ili Dozef varc?
Nije mogao da misli. Nije mogao da misli!
"Dakle?" odjeknu nestrpljiv Enijev glas. "Imate li neto da kaete,
dr ekt? Ili vi, Arvardane?"
No, tiinu raspara Polin glas. "Zato ih uopte pitate? Zar ne vidite
da je posredi la? Ne vidite li da nas sve obmanjuju? Oh, ionako emo
svi umreti, zato vie i ne marim - ali mi to moemo zaustaviti, mogli
bismo to zaustaviti... A umesto toga, mi sedimo ovde i askamo." I
ona briznu u pla.
"I tako, sve se zavrava vriskom histerine devojke..." podrugnu se
sekretar. "Vaa ekselencijo, predlaem sledee: moji tuioci kau da je
sve to - ti virusi i sve ostalo na ta mislite - predvieno za utvreni as

- za est asova ujutro, kako kau. Predlaem da vam ostanem na

raspolaganju jo nedelju dana. Ako je ono to tvrde istina, glasine o
epidemiji u Galaksiji bi do Zemlje mogle dopreti ve za nekoliko dana.
Ako se to desi, carski garnizoni i dalje e biti u kontroli nad
Zemljom..."
"Zemlja je odlian zalog, zaista, za itavu Galaksiju", promrmlja
ekt, mrtvaki bleda lica.
"Ja cenim svoj ivot, kao i ivot svog naroda. Biemo taoci za nau
nevinost, i spreman sam da ovog trenutka obavestim Drutvo
stareina da u ostati ovde jo nedelju dana, po svojoj sopstvenoj elji,
i spreiu sve smetnje koje bi se mogle pojaviti."
On skrsti ruke.
Enije pogleda pred sebe, izmuena lica. "Proglaavam ovog oveka
nevinim..."
Arvardan to vie nije mogao da podnese. Pun mirnog, ali opasnog
besa, on ustade i skoi ka namesniku. ta mu je bilo na umu nikad se
nee saznati. Ni sam se kasnije nije seao. U svakom sluaju, pokazalo
se bezuspenim. Enije je posedovao neuronski bi, i upotrebio ga je.
Po trei put otkako je na Zemlji, svet oko Arvardana razgore se do
bola, rasplinu se i nestade.
Tokom vremena koje je Arvardan proveo u nesvesti, nastupi
samrtni as, u est sati izjutra...

21. AS SAMRTNI JE PROAO

I proe.
Svetlost.
Zaslepljujua svetlost i mutne senke - tope se i obru, a onda ulaze
u iu.
Lice... oi...
"Pola!" Pogled mu se namah izbistri i sve mu se uini jasnim. "Pola,
koliko je sati?"
Njegovi prsti stegoe je za gleanj, tako da ona uzmae i protiv
svoje volje.
"Prolo je sedam", proapta ona. "Prolo je."
On se sumanuto obazre oko sebe, poev od leaja na kome se
nalazio, ne obazirui se na bol koji je oseao. ektova vitka figura
sedela je zgrena u stolici. On podie glavu i samo rezignirano klimnu.
"Gotovo je, Arvardane."
"Onda, Enije..."
"Nije hteo da rizikuje", potvrdi ekt. "Zar to nije udno?" On se
nasmeja kratkim, piskavim smehom. "Nas troje, sami, otkrivamo
zaveru protiv oveanstva, sami hvatamo vinovnika i dovodimo ga
pred lice pravde. Kao na filmu, kad heroji spasavaju stvar u
poslednjem trenutku? Tu se obino stvari i zavravaju. Samo se u
ovom sluaju film nastavio, i mi smo otkrili da nam niko ne veruje. To
se, ve, ne deava u filmovima, zar ne? U njima se stvari lepo
zavravaju, zar ne? Smeno..." I rei mu se utopie u jecajima.
Arvardan odvrati pogled, oseajui da ga spopada muka. Poline oi
bile su tamni univerzumi, vlani, puni suza. Za trenutak se u njima

izgubi - one postadoe univerzumi, puni zvezda. I prema tim zvezdama

putovale su, gutajui pred sobom svetlosne godine, bletave male
metalne mahune, prodirui kroz hipersvemir, smrtonosnim putanjama.
Uskoro - moda ve sada - pribliie se atmosferskim omotaima,
pae u vidu nevidljive, virusne, smrtonosne kie...
Pa, bio je to kraj.
Vie se ne moe spreiti.
"Gde je varc?" upita Arvardan slabanim glasom.
Pola samo zatrese glavom. "Nisu ga ni dovodili nazad."

Vrata se otvorie, i Arvardan jo nije toliko utonuo u beznadenost

smrti da nije imao snage da, sa trenutnim bleskom nade na licu,
pogleda u njih.
Bio je to Enije, te se Arvardanovo lice skameni i on okrenu glavu.
Namesnik se priblii i pogleda oca i ker. Oni su za njega i dalje bili
samo stvorenja sa Zemlje, ne usuujui se da ita kau, iako su znali
da, koliko god su njihovi ivoti bili kratki i burni, njegov e ivot to biti
jo i vie.
Enije dodirnu Arvardanovo rame. "Doktore Arvardane..."
"Vaa ekselencijo?" uzvrati Arvardan, s gorinom podravajui
namesnikovu intonaciju.
"Prolo je est asova." Enije te noi nije ni oka sklopio.
Oslobaanjem Balkisa od optube, ipak nije stekao utisak da su
njegovi tuioci ba sasvim ludi - ili pod mentalnom kontrolom.
Posmatrao je kako bezduni hronometar otkucava, sa svakim
otkucajem ubijajui ivot Galaksije.
"Da", potvrdi Arvardan, "prolo je est i zvezde jo sijaju."

"A vi i dalje smatrate da ste u pravu?"

"Vaa ekselencijo", zastenja Arvardan, "pitanje je trenutka kada e
pasti prve rtve. Niko ih nee primetiti. Ljudi umiru svakog dana. Za
nedelju dana, umree sto hiljada. Mogunost izleenja bie nikakva.
Lekovi nee pomagati. Neki svetovi odaslae hitan poziv za pomo. Za
nedelju dana, broj tih svetova bie veliki, i vanredno stanje e biti
oglaeno u bliim sektorima. Za mesec dana Galaksija e biti zgrena,
bolesna masa. Za dva meseca nezaraenih planeta e biti tek
dvadesetak. Za pola godine Galaksija e biti mrtva. A ta ete vi kada
vam stignu prvi izvetaji?
Mogu i to da vam kaem. Poslaete izvetaj u kome ete rei da je
epidemija mogla krenuti sa Zemlje. To, meutim, nee spasti ni jedan
jedini ivot. Objaviete rat stareinama sa Zemlje. To nee spasti ni
jedan jedini ivot. Zbrisaete stanovnitvo sa lica Zemlje... Ni to nee
spasiti ni jedan jedini ivot. Ili ete, moda, izigravati posrednika
izmeu svog prijatelja Balkisa i Galaktikog saveta, odnosno, onoga
to od njega ostane. Moda ete imati tu ast da iz ruevina izvuete
preivele i predate ih Balkisu, u zamenu za protivotrov, koji e moda
stii, a moda i nee, na dovoljan broj svetova, i u dovoljnim
koliinama, da spase bar nekoga."
Enije se nasmeja, neubeen. "Ne pomiljate li na to da suvie
dramite?"
"Oh, da. Ja sam mrtav ovek, a vi ste le. Ali hajde da to primimo
hladno, i onako, carski, a?"
"Ako vam smeta to sam upotrebio bi..."
"Nikako", odvrati doktor ironino. "Na to sam ve navikao. Vie i ne
oseam."

"Onda u pokuati da vam logino izloim stvari, koliko god mogu.

Ovo je bila gadna zbrka. Teko bi bilo napisati razuman izvetaj, kao
to bi teko bilo i neto preduzeti bez razloga. Pored toga, ostali tuioci
su sa Zemlje. Va glas bi jedini sadrao neku odreenu teinu.
Pretpostavimo da potpiete izjavu da ste optubu podigli u vreme kada
niste bili ba pri istoj - pa, naiemo neku frazu koja bi to sve
obuhvatila, bez pomena mentalne kontrole."
"To je bar lako. Recite da sam bio lud, pijan, hipnotisan ili drogiran.
Sve odgovara"
"Dajte, urazumite se. Kaem vam da ste bili zavedeni." Enije za
asak zastade, a onda proita: "Vi ste ovek sa Sirijusa! Kako to da
ste se zaljubili u jednu Zemljanku?"
"ta?"
"Ne viite. Mislim - da ste bili u normalnom stanju, da li biste se
ikada spustili na nivo domorodaca? Da li biste i pomislili na takvo to?"
On odmahnu glavom ka Poli.
Arvardan ga je trenutak iznenaeno posmatrao. Tada njegova ruka
sevnu i zgrabi najveeg carskog autoriteta na Zemlji za guu. Enije
mahnito zamlatara rukama.
"Takvo to?" ree Arvardan. "Mislite na gospoicu ekt? Ako na nju
mislite, ima da joj ukaete duno potovanje. Ah, gonite mi se. Ionako
ste ve mrtvi."
Enije prodahta. "Dr Arvardane, smatrajte se uhap..."
Vrata se ponovo otvorie i ue pukovnik.
"Vaa ekselencijo, zemaljska rulja se vratila."
"ta? Zar Balkis nije govorio sa svojim zvaninicima? Trebalo je da
ovde ostane nedelju dana."

"Govorio je sa njima i jo je ovde. Ali tu je i gomila. Spremni smo

da na njih otvorimo vatru, i to vam je moj savet, kao savet vojnog
komandanta. Imate li kakvih sugestija, vaa ekselencijo?"
"Ne pucajte dok se ne vidim sa Balkisom. Poaljite mi ga ovamo."
On se okrenu. "Dr Arvardane, vama u se pozabaviti kasnije."

Balkis ue, sa osmehom na licu. On se zvanino nakloni

namesniku, koji mu samo klimnu.
"ujte sada", zapoe naglo namesnik, "obaveten sam da vai ljudi
zaposedaju prilaze Fort Diburnu. To nije deo naeg dogovora... Ne
elimo krvoprolie, ali nae strpljenje ima granica. Moete li da
naredite da se raziu na miran nain?"
"Ako mi se to svidi, mogu, vaa ekselencijo."
"Ako vam se svidi? Bolje da vam se svidi. I to odmah."
"Nikako, vaa ekselencijo!" Sekretar se nasmei i isprui ruku.
Njegov glas bio je prepun poruke, tako dugo tajene, a sada sa
zadovoljstvom osloboene. "Budalo! suvie si dugo ekao i sada e
zbog toga umreti! Ili iveti kao rob, ako ti se to vie svia! Samo,
upamti - nee ti to biti lagodan ivot."
Divljatvo i estina ovih rei, meutim, ne proizvedoe na Enija
neki vidljiv utisak. ak i u ovom trenutku, verovatno najcrnjem
trenutku Enijeve karijere, nije ga naputala hladnokrvnost diplomate.
Kao da mu je lice, ipak, samo malo posivelo i oi mu malo vie upale u
duplje.
"Znai, gubitak zbog moje opreznosti je toliki? Pria o virusima bila
je, dakle, istinita?" Bilo je nekog neodreenog, odsutnog odjeka u
njegovom glasu. "Ali, Zemlja, vi sami - svi ste vi moji taoci."

"Nikako!" dopre do njega zagluujui, pobedniki krik. "Ti i svi tvoji,

vi ste moji taoci! Virus koji sada plovi Galaksijom ni Zemlju nije
potedeo. On ve dovoljno zaguuje atmosferu nad svakim
garnizonom na planeti, ukljuujui tu i Everest. Mi, Zemljani, mi smo
imuni, ali kako se ti osea, namesnie? Malaksao? Je li ti grlo
upaljeno? Je li ti glava kao bava? Nee zadugo, veruj mi. A samo od
nas moe dobiti protivotrov."
Jedan dugi trenutak vladala je potpuna tiina, Enije je utao,
izduenog i odjednom nadmenog lica.
A onda se okrenu Arvardanu i hladnim, kultivisanim glasom ree:
"Doktore Arvardane, moram vas moliti za oprotaj zbog ispoljene
sumnjiavosti u pogledu vaih rei. Doktore ekt, gospoice ekt,
primite moje izvinjenje."
Arvardan se iskezi. "Hvala na izvinjenju. Bie nam od strahovite
pomoi."
"Zasluio sam va sarkazam", ree namesnik. "ako nemate nita
protiv, vraam se na Everest kako bih mogao da umrem sa svojom
porodicom. Bilo kakva nagodba sa ovim... ovim ovekom ne dolazi u
obzir. Vojnici mog namesnitva e se, siguran sam, dobro naplatiti za
svoju smrt, i nee biti tek tuce Zemljana koji e nam osvetliti predvorje
smrti... Zbogom."

"Stojte! Stojte! Ne idite!"

Lagano, sasvim lagano, Enije okrete glavu ka mestu s kog je
dopirao ovaj novi glas.
Lagano, sasvim lagano, Dozef varc, namrgoen i izmuen, pree
prag.

Sekretar se tre i ustuknu. Uz trenutnu sumnju, nae se ponovo

oi u oi sa ovekom iz prolosti.
"Ne!" frktao je on, "nee od mene izvui tajnu protivotrova! Samo
je nekoliko ljudi zna, i samo nekoliko zna kako da je upotrebi. A svi su
oni na sigurnom, van tvog dodira, makar dok otrov ne pone da
deluje."
"Da, van dodira su mi", prihvati varc, "ali ne i za vreme dok otrov
ne pone da deluje. Jer, vidite, nema otrova, nema virusa."
Niko u prvom trenutku ne shvati znaenje ovih rei. Arvardan
odjednom uhvati jednu novu misao: da nije obmanut? Nije li sve ovo
samo ogromna cirkusijada, u kojoj je obmanut ak i sekretar? Ako je
tako, onda, zato"
"Brzo, ovee. Na ta mislite?" zau se Enije.
"Nije nita komplikovano", odgovori lagano varc. "Sino sam ovde
shvatio da se nita nee postii ako sedim skrtenih ruku. Stoga sam
dugo, dugo, ispitivao sekretarov um. Uticao sam na njega. Nisam
smeo dopustiti da budem otkriven. I onda je, napokon, on zatraio da
me odstrane iz prostorije, ba kako sam eleo, a potom je sve bilo
lako.
Zavrnuo sam straara i otiao na uzletite. Baza je bila u uzbuni
treeg stepena. Avioni su bili napunjeni, naoruani, spremni za let.
Piloti su iekivali. Izabrao sam jednog - i odleteo za Senlu."
Kao da je sekretar poeleo da neto kae. Usne su mu se
bezglasno pokretale.
Oglasi se, najzad, i ekt. "Ali kako ste uspeli da naterate oveka da
uzleti? Sve to ste dotad mogli bilo je da ga, jedva, naterate da hoda!"
"Ako je to protiv volje onoga koga kontroliem. Ali iz uma dr

Arvardana saznao sam koliko stanovnici Sirijusa mrze Zemljane - a

onda sam potraio pilota koji je roen u Sirijusovom sektoru i
pronaao porunika Klodija."
"Njega?" povika Arvardan.
"Da... Ah, pa da, vi ga poznajete. Da, vidim ga sasvim jasno u
vaem umu."
"Kladim se... Nastavite, varce."
"Taj je ovek mrzeo Zemljane mrnjom koju ja ne mogu da
razumem. ak ni ja, a sedeo sam u njegovom umu. On je eleo da ih
bombarduje. eleo je da ih razori. Samo ga je disciplina drala u
mestu i uvala od udnje da uzleti i sam obavi posao.
E, takav um je drugaiji. Samo malo sugestija, malo pogurivanja, i
disciplina ga vie ne dri. Mislim da on ak nije shvatio da sam se
popeo u avion zajedno s njim."
"Kako ste pronali Senlu?" proapta ekt.
"U moje vreme", odgovori varc, "postojao je grad po imenu Sent
Luis. Nalazio se na uu dveju reka... Dakle, nali smo Senlu. Bila je
no, ali svuda oko grada su radioaktivna polja - a dr ekt ree da se
Hram nalazi upravo u toj izolovanoj oazi. Bacili smo svetleu raketu tanije, ja sam mu to naloio da uini - i pod nama se nalazila zgrada
sa pet tornjeva. Setio sam se slike koju sam uhvatio u sekretarovim
mislima... Tamo je sada samo krater, dubok oko trideset metara, tamo
gde je ranije bila ta zgrada... To se dogodilo negde oko tri izjutra.
Virus nije odaslat, Galaksija je sigurna." Iz sekretarovih ustiju izlete
ivotinjski urlik - kao da se avoli nadvriskuju. Kao da se spremao za
skok, no, sledeeg trenutka izgubi tle pod nogama i srui se.
Iz ustiju mu je curila pljuvaka.

"Nisam ga ni taknuo", objasni blago varc. On se zamiljeno

zagleda u priliku na podu. "Vratio sam se pre est, ali sam znao da
moram saekati da istekne rok. Balkis je, jednostavno, morao da se
izbrblja. Znao sam to, iz njegovog uma, ali morao je da sam izrekne
svoju presudu. Eto ga, sad, kako lei ovde."

22. ONO NAJBOLJE TEK E STII

Trideset je dana prolo otkako je Dozef varc uzleteo jedne noi
namenjene unitenju Galaksije, dok su za njim zvona za alarm mahnito
zvonila i dok je za njim odjekivao poziv da se vrati.
Nije se vratio. Bar ne dok nije razorio Hram u Senluu.
To njegovo junatvo sada je bilo i zvanino obznanjeno. U
njegovom je depu poivao orden Reda Svemirskog Broda i Sunca,
orden prve klase. Samo jo dvojica su ga nosila u itavoj Galaksiji,
samo jo dvojica su ga zasluila za ivota.
To je zaista bilo neto za penzionisanog krojaa.
Niko, naravno, izvan najznaajnijih krugova nije tano znao ta se
dogodilo, no, to ionako nije bilo vano. Jednom, u knjigama istorije,
bie to svetla i neizbrisiva stranica.
Ovog asa varc je koraao kroz tihu no prema domu dr ekta.
Grad je bio miran, miran koliko i duboko nono nebo. U nekim zabitim
zemaljskim predelima fanatici su jo stvarali nevolje, ali su njihovi voe
bili ili ubijeni ili zarobljeni, a sa ostalima su se mogli obraunati i sami
Zemljani, oni neto umerenijih shvatanja.
Prvi konvoji nezagaene zemlje ve su bili na putu. Enije je ponovo
bio predloio da se stanovnitvo preseli na neki drugi svet, no to je ak

i kao mogunost, odbaeno. Niko nije traio samilost. Neka Zemljani

sami ponovo izgrade svoju planetu. Neka obnove domove svojih otaca,
kolevku oveanstva. Neka rade svojim rukama, neka odstrane
zaraeno tle zamenjujui ga sveim, neka gledaju kako zelenilo raste
na bivoj mrtvoj podlozi, neka uine da pustinja jo jednom procveta.
Bio je to krvav posao; mogao bi se otegnuti na itav jedan vek - ali
ta s tim? Neka Galaksija isporui maineriju - neka isporui hranu...
zemlju... Neka zagrabi u svoja neiscrpna bogatstva i rad e postati ala
- i bie viestruko isplaen.
A jednom, jednom e ponovo Zemljanin biti ovek kao i svaki
drugi, Zemlja e biti planeta kao i svaka druga, i gledae na
oveanstvo sa ponosom i oseanjem jednakosti.
varcovo srce zalupa bre pri pomisli na sve to, dok se pribliavao
ulaznim vratima ektovog doma. Sledee nedelje e sa Arvardanom
poi put velikih sredinjih galaktikih svetova. Ko je iz njegove
generacije ikad napustio Zemlju?
I za trenutak se seti svoje stare Zemlje, svoje Zemlje. Zemlje tako
dugo ve mrtve. Tako dugo mrtve.
A prola su tek tri i po meseca...
On zastade, hotei ve da pritisne zvonce na vratima, kada mu u
mislima zabrujae rei koje su dopirale iznutra. Kako je samo sada
jasno uo misli, kao zvonie...
Bio je to, naravno, Arvardan, prisutniji u njegovom umu nego to
bi to bio da mu se neposredno obraao. "Pola, ekao sam i razmiljao,
razmiljao i ekao. Neu vie. Ti ide sa mnom."
I Pola, isto tako puna udnje koja odgovara: "Ne mogu, Bele, to je
nemogue. Moje navike, maniri... Oseala bih se aavo na tim

ogromnim svetovima, tamo gore. I osim toga, ja sam samo Zemljan..."

"uti! Ti si moja ena, to je sve. Ako bilo ko upita ta si i ko si,
roena si na Zemlji, graanka si Carstva. Ako i dalje pita, ti si moja
ena."
"Dobro, a kada se bude javio svom arheolokom drutvu na
Trantoru, ta emo onda?"
"Onda? Onda uzimamo godinu dana i poseujemo svaki vaan svet
u Galaksiji. Neemo propustiti nijedan, ak i ako nas poalju potom...
Videe Galaksiju i dobie najbolji medeni mesec koji vladin novac
moe da plati."
"A onda?"
"Onda se vraamo na Zemlju, prijavljujemo se za radne brigade i
provodimo narednih etrdeset godina ivota u radu na ozdravljenju
radioaktivnih oblasti."
"A zato bi ti to uinio?"
"Zato", (kroz Arvardanov Dodir Misli pronese se duboki uzdah;
tanije, varc shvati da je usledio uzdah na tom mestu) "zato to te
volim, zato to je to ono to ti eli, zato to sam Zemljanin-patriota i
zato to imam i poasne papire o promeni dravljanstva - ako ne
bude htela da mi poveruje."
"U redu..."
I tu se razgovor zaustavi.
Ali naravno, Dodiri Misli i dalje su bili prisutni, i varc, preplavljen
zadovoljstvom, ali i uz malo zbunjenosti, napusti poprite. On je imao
vremena da eka. Imao je dovoljno vremena da ih zadirkuje kasnije,
kada se stvari slegnu.

ekao je, na ulici, okruen hladnim zvezdama - itavom

Galaksijom, vidljivom, kao i onom koja to nije.
I za sebe, i za jednu novu Zemlju, i za sve te milione planeta u
daljini, on ponovi tu staru, staru poemu koju je sada jedino on od svih
tih kvadriliona, tamo, znao...

"Ostari kraj mene!

Najbolje tek e stii,
poslednje od ivota, zarad ega je ivot
ponajpre i stvoren..."