Poezija Rastka Petrovia

NOVICA: POETIKA RASTKA PETROVIA

Poezija Rastka Petrovia je preteno povratnim pogledom okrenuta
prema poetku, prema ovekovom dolasku na svet. Tako se 20-ih
godina XX veka kao novo, njemu svojstveno tematsko jezgro izdvaja
tajna roenja, koja, kao sebi suprotnu, podrazumeva tajnu smrti. Ako
ovaj podatak ukljuimo u sveukupna kretanja u naoj knjievnosti tog
vremena vidimo da je
Rastkova poezija u izrazitom raskoraku sa poezijom moderne.
OBRT IVOTNOG ODMERAVANJA: prvi povrni, ali ne manje znaajan,
podatak jeste da pesnici moderne u sredite svoje poezije stavljaju opte
opadanje, rasulo i smrt kako u oveku tako i u priroidi. Od Ilia preko
Rakia i Disa, pa sve do Pandurovia i njegove hladne grobljanske
stilizacije, lirika moderne je bukvalno preplavljena pejzaima sutona i
jeseni. U poeziji srpske moderne jesen podrazumeva zavretak ljudskog
trajanja, taku prema kojoj se odmerava trajanje. Jesen je temporalna
okosnica za pesniku sliku. Meutim, Rastko taj temporalni oslonac
premeta na suprotnu stranu: u PROLEE - ljudsko trajanje
poinje da se
odmerava prema poetku godinjeg obrtaja, prema sunevom
usponu, a ne prema njegovom kraju odnosno sunevom padu.
Otkrovenje poinje pesmom Pustolov u kavezu i invokacijom proleu da
li mu ironiju ili ivot novi prolee donosi? U pesmi Jednom snu za koju
Rastko kae da je prva pesma Otkrovenja, proleni poetak se dovodi u
vezu sa snom u majinoj utrobi on sanja na rubu prolea, dok neko,
tamo, sanja u majinoj utrobi. U pesmi Jednom snu jasno se vidi da
naspram sna
poetkom prolea koji vodi u leto stoji san u majinoj utrobi pre
izlaska iz nje.
SAN - medijum ka onom devianskom, iskonskom, nedirnutom .
Doticaj sa nedirnutim je opta tenja Rastkove poetike 20-ih godina XX
veka, ali i poetike itave avangarde.
Dis/Rastko: NARUAVANJE JEZIKE STRUKTURE: Da ova tenja nije
iznederena iskljuivo u avangardi svedoi Disova Tamnica. U Tamnici
pesnik sanja o nevinim daljinama sa kojih je pao, baen u ovaj svettamnicu inom roenja. Rastkova tajna roenja oigledno postoji i pre
Otkrovenja . Slike Disove i Rastkove poezije jedva da mogu da se porede,
toliko su razliite, ipak, moemo govoriti o njihovoj tipolokoj slinosti.
Pre svega kritiari i kod Disa i kod Rastka pominju jeziku nevetinu.
Jezika nevetina iz sintagme ili stiha se prenosi na strofu pa i na itavu
pesmu, te se tako stvaraju grupe stihova nejednake umetnike vrednosti.
Kod Disa samo pojedine strofe ili stihovi izgledaju savreno. Kod Rastka
moemo govoriti o fragmentarnosti i potpunom rasulu. Te jezike
nepravilnosti, pukotine u jeziku nisu plod pesnikog neznanja i neukosti
ve predstavljaju neodvojiv deo celokupne pesnike strukture.

Naruavanje jezika kod Rastka postaje deo avangardne poetike koja

sraunato cilja na efekat, deo je pesnikovog programa. Obrnuvi odnos
agensa i pacijensa Dis je stvorio malu pukotinu u ustaljenoj slici sveta
koju e uiniti dovoljno vidljivom pesnici avangarde. Dok Crnjanski, sledei
Disa, nastavlja u duhu nemakog ekspresionizma, Rastko polazi od
iskustva francuske poezije, odnosno od Remboove glasovite tvrdnje o
vidovitosti pesnika zahvaljujui smiljenom rastrojstvu ula. Rastko takoe
ima na umu i tada aktuelno dadaistiko
razgraivanje ne samo knjievnih konvencija i sintakse ve i strukture
rei. U svoja dva najznaajnija eseja Helioterapija afazije iz 1923. i
Mladistvo narodnog genija iz 1924. govori o dadaistikoj razgradnji jezika
imajui na umu svrhu kojoj bi ta razgradnja posluila, a ne razgradnju kao
svrhu samoj sebi. To nas i pribliava njegovoj linoj poetici.
MII:
Velika Rastkova pasija bila je misterija telesnog: trbusi i kuhinje,
materinstvo i kanibalizam, poroajne muke i zverstva. OTKROVENJE
egzaltacija nagonske prirode. Otkrie tajne roenja. Najvea poetska
ambicija otkrivanje te nesvesne pramaterije. Najdivnija meu
zvarima otvara se ka beskonanosti; to je izvor patnje: ljudska svest,
metafizika glad. Mit o ovekovom padu preobraen u psihoanalitiku
predstavu traume roenja. Kult PRIMITIVNOG MENTALITETA ideal
nesputanog ivljenja. Poezija pred apsurdom kao krajnjim ishodom
sopstvenog biolokog nihilizma.
Marko Nedi
OTKROVENJE (1922) : prevlast dobija tematika tela i za njega
vezanih funkcija.
Naroito otpor prema ivotu i elja za povratkom u majinu utrobu,
u postojanje pre roenja; insistiranje na prenatalnom ivotu praeno je
izrazitim poigravanjem prostornovremenskim poretkom, zastupljenim i u
prethodnim staroslovenskim delima. Iako prisutne, staroslovenske teme
nisu vie u prvom planu. Pesme sada su slobodno i raznovrsno
rimovane (Spomenik putevima, Fabriki dimnjak u pejsau i kanibalac
ekajui novoroenog, Jesen, Slovo o ei, Zverstva, Pred
otkrovenjem, Svi su
anci prazni, Sve u galop, Jedini san, Dvadeset neprikosnovenih
stihova).