Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti

to naih gora poalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaenoj tebi podie dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
to ti zemaljski sagrei stvor:
Kajan ti ljubim preiste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepe nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejui svetsku grehotu
u pep'o spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
avolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepe vekovat u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve to je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za im sam ezn'o, emu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod ivu pakosti ute,
Santa Maria della Salute.
Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak neu nikoga klet;
to god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, to je dui lomilo krilo

te joj u jeku duilo let,

sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute.
Tad moja vila preda me granu,
lepe je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zalei ranu,
al' teoj rani nastade brid:
to u od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U duu svesnu
nikad jo takav ne sinu gled;
tim bi, to iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za im god eznu',
jade pa slade, emer pa med,
svu svoju duu, sve svoje ude,
- svu venost za te, divni trenute! Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu ivota,
ta zlatna voka to sad tek zre?
Oh, slatka voko tantalska roda,
to nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grene zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve se u meni pobie sile,
mozak i srce, pamet i slast.

Dugo su bojak strahovit bile,

k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustae mile,
vijugav mozak odra vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sree lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomra sunce, veita stud,
gasnue zvezde, raj u pla briznu,
smak sveta nasta i strani sud O svetski slome, o strani sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona odonud javi,
k'o da se bog mi pojavi sam:
U dui bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
zato se mudraki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Doe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi elja navreli roj,
ona mi doe kad njojzi gove,
tajne su sile slukinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u mua i ene,

samo to nije briga i rad,
sve su miline, al' neeene,
strast nam se blai u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo u biti dosta joj mlad
gde svih vremena razlike ute,
Santa Maria della Salute.
A naa deca pesme su moje,
tih sastanaka veiti trag;
to se ne pie, to se ne poje,
samo to duom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi doe da prsne glava
o tog ivota hridovit kraj,
najlepi san mi postae java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nitavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve e se elje tu da probude,
duine ice sve da progude,
zadiviemo svetske kolute,
bogove silne, kamo li ljude,
zvezdama emo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.