FRIDRIH NIE

KNJIGA O FILOZOFU

Prevod s nemakog
JOVICA AIN

IZVORNIK
Friedrich Nietzsche
DAS PHILOSOPHENBUCH

KNJIGA O FILOZOFU

POSLEDNJI FILOZOF. FILOZOF.

RAZMATRANJA O SUKOBU UMETNOSTI I SAZNANJA
(jesen i zima 1872. godine)

1
Na pravoj visini sve se stie i jedno je - misli filozofa, dela
umetnika i valjani inovi.

2
Trebalo bi pokazati kako sav ivot jednog naroda neisto i
zbrkano odraava sliku koju nude njegovi najvei geniji: oni nisu
prozivod mase, ali masa pokazuje njihovu reperkusiju.
Ili, kakav je odnos?
Postoji nevidljivi most od genija do genija - to je istinski real
na povest" nekog naroda, sve ostalo je ko zna koja po broju i na
senku nalik varijacija u looj grai, kopije izvedene neukom rukom.
Etike se snage naroda takode pokazuju u njihovim genijima.

3
U divnom svetu umetnosti - kako su filozofirali? Kada je i
vot ispunjen, prestaje li se onda s filozofiranjem? Ne, tek tada po
inje istinsko filozofiranje. Njegovo rasuivanje o egzistenciji ka
zuje vie, jer pred sobom ima relativno ispunjenje, sve velove
umetnosti i iluzije.

Fridrih Nie

4
U svetu umetnosti i filozofije ovek gradi na besmrtnosti
intelekta".
Jedino je volja besmrtna; uporedena s njome, kako jadno iz
gleda ta besmrtnost intelekta to se postie obrazovanjem koje
pretpostavlja ljudske mozgove: - vidljivo je koja je to tek rupa na
svirali prirode.
Ali, kako genije moe istovremeno biti najvii cilj prirode?
Preivljavanje pomou istorije i preivljavanje pomou raanja.
Ovde platonovsko raanje u lepom - za roenje genija je,
dakle, neophodno premaenje istorije, ono mora da zaroni u lepotu i u njoj se ovekovei.
Protiv ikonike istoriografije! Ona sadri barbarizirajui
element.
Na njoj je da govori jedino o velikom i jedinstvenom, o uzoru.
Time je shvaen zadatak novog filozofskog narataja.
Svi veliki Grci iz doba tragedije nemaju nita u sebi od istoriara.

KNJIGA O FILOZOFU

Postupno izopaavanje pojma istoriara u antici - njegovo

rastvaranje u znatieljno sveznalatvo.

8
Zadatak: saznati teleologiju filozofskog genija. Da li je on
zapravo samo neki sluajno iskrsli putnik? U svakom sluaju, ako
je autentian, on nema ta da ini sa sluajnom politikom situa
cijom nekog naroda, ve je u odnosu na svoj narod bezvremen.
No, otuda nije sluajno povezan sa svojim narodom - ono to je
specifino u narodu, objavljuje se ovde kao individuum, i tako se
narodni nagon objanjava kao svetski nagon i koristi za reavanje
zagonetki sveta. Kroz separaciju, priroda uspeva da svoje nagone
sagleda u istom stanju. Filozof je sredstvo da se pone u neumor
nom strujanju, da se uz prezir prema beskrajnom mnotvu stekne
svest o tipu koji ostaje.

9
5

Filozof nije sasvim postrance od naroda, poput nekog izu

zetka: Volja i s njim neto hoe. Namera je ista kao u umetnosti
- njegovo sopstveno preobraenje i iskupljenje. Volja stremi pre
ma istoti i oplemenjenju: od jednog do drugog stupnja.

Filozof je samooitovanje onoga to se zbiva u radionici pri

rode - filozof i umetnik govore o tajnama zanata prirode.
Iznad vreve trenutne povesti, sfera filozofa i umetnika je mi
mo nude.
Filozof je poput konice na toku vremena.
Filozofi se pojavljuju u razdobljima velikih opasnosti - on
da kada se toak sve bre okree - i zajedno sa umetnou zauzi
maju mesto iezavajueg mita. Ali oni poseu daleko napred, jer
im veoma sporo posveuju savremenici panju.
Narod koji postaje svestan svojih opasnosti - proizvodi genija.

10

Nagoni koji izdvajaju Grke od drugih naroda dolaze u njiho

voj filozofiji do izraaja. Ali, to su upravo njihovi klasini nagoni.
Vaan je njihov nain bavljenja istorijom.

Posle Sokrata opte dobro vie nije bilo moguno spaavati,

pa je na pozornicu stupila individualizujua etika koja hoe da
spase pojedinca.

Nagon za bezobzirnim saznanjem slian je lepom polnom

nagonu - znak prostatva!

Fridrih

10

Nie

Nagon saznanja, bez mere i bez sposobnosti biranja, sa istorijskom pozadinom, znak je da je ivot ostario: ogromna je opa
snost da individue postanu slabe, pa se otuda njihovi interesi pri
nudno sputavaju bilo kojim predmetom saznanja. Opti nagoni
su se toliko iscrpli da vie ne zauzdavaju individuum.
Germanin je zahvaljujui naukama preobrazio sva svoja
ogranienja time to ih je ekscentrirao: odanost, skromnost, uzdrljivost, marljivost, urednost, ljubav prema radu, jesu porodine
vrline. Ali, to su i bezoblinost, sva beivotnost ivota, sitniavost
- njegov neomeeni nagon saznanja posledica je oskudnosti ivo
ta: bez tog nagona, postao bi on sitniav i zao, a i esto je takav
uprkos tom nagonu.
Sada nam je dat vii oblik ivota, pozadina umetnosti - sa
da je tu i neposredna posledica jednog izbirljivijeg nagona sazna
nja, tj. filozofija.
Uasna opasnost: da se ne stope politiziranje na ameriki
nain i nepostojana uenjaka kultura.
11
Lepota ponovo istupa kao mo u sluaju izbirljivijeg nago
na saznanja.
Bode oi da Sopenhauer lepo pie! I njegov ivot ima vie
stila nego ivot univerzitetlija - ali okolnosti ga ne omoguavaju!
Sada niko ne zna kako izgleda dobra knjiga i mora se uprti
prstom u nju. Niko ne razumeva kompoziciju. Pritom novinstvo
sve vie ruinira oseanje.
Moi sauvati uzvieno!
12
Protiv ikonike istoriografije i protiv prirodnih nauka po
trebne su gorostasne umetnike snage.
Sta filozof mora da ini? Usred mravinjeg gmizanja, da is
takne problem egzistencije, osobito vene probleme.
Filozof treba da sazna ono to sainjava nudu, a umetnik
treba da ga stvara. Filozof treba da najdublje sauestvuje sa op-

KNJIGA O FILOZOFU

11

tom boli: kao to svaki od starih grkih filozofa izraava neku

nudu, i tu, u pukotini, postavlja svoj sistem. Gradi svoj svet u toj
pukotini.
13
Razjasniti razliku izmeu dejstva filozofije i nauke, kao i
razliku u njihovom nastanku.
Nije re o ponitavanju nauke, nego o njenom nadvladava
nju. Naime, po svim svojim ciljevima i metodima, ona zavisi u
potpunosti od filozofskih pogleda, ali to lako zaboravlja. No, vladajua filozofija ima da promisli i problem do kojeg se setepena
nauka srne razvijati: na filozofiji je da odreuje vrednost!

14
Dokaz barbarizujuih uinaka nauka. One se lako gube u
slubi praktinih interesa".
Vrednost openhauerova, zato to on podsea na naivne opte istine: dosuuje sebi da lepo izrie takozvane trivijalnosti".
Mi nemamo nikakvu plemenitu popularnu filozofiju, jer ne
mamo plemeniti pojam o peuple1 (publicum). Naa popularna
2
filozofija je za peuple , ne za publiku.
15
Ako bismo ikada morali da izvojujemo neku kulturu, bile bi
nam nune neuvene snage umetnosti da bismo slomili neomee
ni nagon saznanja, da bismo iznova stvorili jedinstvo. Najvie do
stojanstvo filozofa pokazuje se tu gde on koncentrie neomeeni
nagon saznanja, veze ga u jedinstvo.

U izvorniku, na francuskom.
U izvorniku, na francuskom.

12

Fridrih

Nie

KNJIGA O FILOZOFU

13

16

18

Tako valja razumeti starije grke filozofe: oni su zagospoda

rili nagonom saznanja. Kako je dolo do toga da je on, poev od
Sokrata, postepeno izmicao iz njegovih ruku? Najpre, ak i kod
Sokrata i njegove kole, vidimo istu tendenciju: ona je bivala
ograniavana individualnim obziranjem na sreu u ivotu. To je
poslednja, najnia faza. U to doba re nije bila o individuama, ve
o Helenima.

Moj zadatak: shvatiti unutranju povezanost i nunost sva

ke istinske kulture. Zatitno i lekovito sredstvo neke kulture, od
nos iste prema narodnom geniju. Posledica svakog velikog sveta
umetnosti je jedna kultura: ali esto se, zbog neprijateljskih protivtokova, ne dospeva do tog saglasja nekog umetnikog dela.
19

17
Veliki antiki filozofi spadaju u opte ice belenizma: nakon
Sokrata, obrazuju se sekte. Filozofija postepeno gubi iz ruku uzde
nauke.
U srednjem veku uzde nauke preuzima teologija: tada nastu
pa opasno doba emancipacije.
Opte dobro ponovo iziskuje sputavanje i time, istovreme
no, uzdizanje i koncentraciju.
Laisser-aller3 nae nauke, kao u sluaju izvesnih politikoekonomskih dogmi: veruje se u jedan bezuslovno spasonosni
uspeh.
Kant je, u izvesnom smislu, imao tetan uticaj: jer je bila iz
gubljena vera u metafiziku. Niko nije mogao da rauna na njego
vu stvar po sebi", kao da je ona bila neki regulatorski princip.
Sada shvatamo udnovatu Sopenhauerovu pojavu: on sabira sve jo valjane elemente za ovladavanje naukom. On dopire do
najizvornijih problema etike i umetnosti, podstrekava pitanje
vrednosti egzistencije.
udesno jedinstvo Vagnera i openhauera! Oni potiu iz
istoga nagona. Najdublja svojstva germanskog duha pripremaju
se ovde za borbu: kao kod Grka.
Vraanje

obazrivosti.

U izvorniku, na francuskom.

Filozofija bi trebalo da odrava najvii duhovni tok iz stolea u stolee: time i venu plodnost svega to je veliko.
Za nauku ne postoji ni veliko ni malo - ali za filozofiju! Po
tom se naelu meri vrednost nauke.
Ouvanje uzvienog!
Kakav izvanredan nedostatak, u naem vremenu, knjiga ko
je zrae herojsku snagu! - ak se ni Plutarh vie ne ita!

20
Kant kae (u drugom predgovoru Kritici istoga uma):
Morao bih da ukinem znanje da bi vera dobila mesta, a dogma
tizam metafizike, to jest predrasuda da se u metafizici moe na
predovati bez kritike istoga uma, istinski je izvor svakog neverovanja koje se protivstavlja moralnosti i uvek je ve veoma dogmatino." Veoma vano! Podstakla ga je jedna kulturna potreba!
Osobita antiteza znanja i verovanja"! Sta bi o njoj mislili
Grci! Kant nije ni kadar za drugu antitezu! Ali, mi!
Kanta tera jedna kulturna potreba: hoe da jedno podruje
spase od znanja, podruje u kojem se koreni sve najvie i najdu
blje, umetnost i etika - Sopenhauer.
S druge strane, on sakuplja sve to je za sva vremena dostoj
no da se zna - narodna i ljudska etika mudrost (stanovite sedam
mudraca, grki narodni filozofi).
On razluuje elemente toga verovanja i pokazuje koliko ma
lo upravo hrianska vera zadovoljava najdublju potrebu: pitanje
o vrednosti egzistencije!

14

Fridrih

Nie

21
Sukob znanja sa znanjem!
Sam Sopenhauer upozorava na to miljenje i znanje kojih
smo nesvesni.
Sputavanje nagona saznanja - da li u korist neke religije? ili
neke umetnike kulture, sada to tek treba pokazati; ja sam na
drugoj strani.
Tome dodajem problem prednosti ikonikog istorijskog sa
znavanja, kao i vrednosti prirode.
Kod Grka je to sputavanje u korist umetnike kulture (i re
ligije?), sputavanje koje hoe da predupredi potpunu neobuzda
nost: hoemo iznova da veemo ono to je sasvim odvezano.

22
Filozof tragikog saznanja. On obuzdava neobuzdani na
gon znanja, ne nekom novom metafizikom. On ne uspostavlja
nikakvo novo verovanje. On osea tragiki da mu je tlo metafi
zike izmaknuto i ne moe ipak da se zadovolji arolikom vrtekom nauke. On izgrauje novi ivot: iznova restituie svoja pra
va na umetnost.
Filozof beznadnog saznanja ponesen je zaslepljenom nau
kom: znati po svaku cenu.
Za tragikog filozofa izpunjava se slika egzistencije na kojoj
se metafiziko pojavljuje samo antropomorfno. On nije skeptiar.
Ovde treba stvoriti jedan pojam: jer skepsa nije cilj. Kada
dospe do svojih granica, nagon saznanja se okree protiv sebe, da
bi tada zakoraio prema kritici znanja. Saznanje u slubi najbo
ljeg ivota. ak se mora i iluzija hteti - u tome poiva tragiko.

23
Poslednji filozof- to bi mogli biti itavi narataji. Na njemu
je jedino da pomogne ivljenju. Poslednji", to je relativno, razu
me se. Za na svet. On dokazuje nunost iluzije, umetnosti i umet-

KNJIGA O FILOZOFU

15

nosti koja vlada ivotom. Nije nam dato da iznova proizvedemo

takav niz filozofa kakve je stvorila Grka u doba tragedije. Nji
hov zadatak sada sasvim sama ispunjava umetnost. Takav sistem
je mogu jo samo kao umetnost. S dananjeg stanovita, i ceo pe
riod grke filozofije pripada podruju njihove umetnosti.

24
Sada se satno jo preko umetnosti odigrava obuzdavanje na
uke. Radi se o vrednosnim sudovima o znanju i mnogoznalstvu.
Na tom poslu ogroman zadatak i dostojanstvo pripada umetno
sti! Ona mora sve iznova da stvori i sasvim sama da na svet po
novo donese ivot! Grci nam pokazuju za ta je sposobna: kada
je ne bismo imali, naa vera bi bila himerina.
Da li se ovde, u vakuumu, moe izgraditi neka religija, zavi
si od njene snage. Okrenuli smo se kulturi: nemako" kao iskupiteljska snaga!
U svakom sluaju bi religija, ona je za to sposobna, morala
da raspolae ogromnom snagom ljubavi, snagom kadrom da ra
zori znanje kao to se ono razara u jeziku umetnosti.
Ali, moda je umetnost mona ak da sebi stvori jednu reli
giju, da rodi mit? Kao kod Grka.

25
N o , filozofije i teologije, koje su sada unitene, jo nasta
vljaju da deluju u naukama: ak i kada je korenje izumrlo, ivot
jo neko vreme traje u kronji. Istorijsko [Historische] osobito se
i nairoko razvilo kao reaktivna snaga protiv teolokog mita, ali
i protiv filozofije: ovde i u matematikim prirodnim naukama,
apsolutno saznavanje slavi svoje saturnalije; ono najneznatnije to
bi ovde doista moglo da bude postignuto vredi vie nego sve me
tafizike ideje. Ovde je stepen izvesnosti onaj koji odreuje vred
nosti, a ne stepen neophodnosti za oveka. Stari je to sukob izme
u verovanja i znanja.

Fridrih

16

Nie

26
To su barbarske jednostranosti.
Filozofija sada jo samo moe da istakne relativnost svakog
saznanja i njegovu antropomorfnost kao svuda vladajuu snagu
iluzije. Time ipak ona vie ne moe da sputa neobuzdani nagon
saznanja, koji sve vie sudi prema stepenu izvesnosti i traga za sve
manjim objektima. Dok je svaki ovek zadovoljan kada neki dan
mine, istoriar zatim rije, kopa i kombinuje za tim danom da bi
ga izvukao iz zaborava: i ono malo mora da bude veno, jer je saznatljivo.
Za nas vai samo estetsko merilo: ono veliko ima pravo na
istoriju, ali ne na ikoniku, ve na jednu produktivnu, podsticajnu povesnu sliku. Grobove ostavljamo na miru, ali se laamo ve
no ivog.
Omiljena tema vremena: velika dejstva najmanjeg. Istoriarsko rovarenje ima kao celina, primerice, neto velianstveno: ono
je poput oskudne vegetacije koja postepeno mrvi Alpe. Vidimo je
dan veliki nagon, ali koji raspolae velianstvenim brojem malog
orua.

27
Tome bismo mogli protivstaviti: mala dejstva velikog!... na
ime, kada je ono zastupljeno preko pojedinaca. Teko je shvatiti,
predaja esto odumire, mrnja je naprotiv opta, njena vrednost
poiva na kvalitetu koji uvek ima malo potovalaca.
Veliko deluje samo na veliko: tako se Agamemnonova pota
pomou baklji prenosi samo s vrke na vrku.
U tome je zadatak jedne kulture, da se ono to je veliko u
nekom narodu ne pojavljuje poput samotnika niti prognanika.
Stoga elimo da govorimo ono to oseamo: na posao nije
da ekamo da prigueni odsjaj onoga to mi izgleda svetio prodre
u doline. Konano, velika dejstva najmanjih stvari zapravo su na
knadna dejstva velikih; one su zakotrljale lavinu. Sada imamo
muke da je zadrimo.

KNJIGA O FILOZOFU

17

28
Istorijske i prirodne nauke bile su potrebne protiv srednjeg
veka: znanje protiv verovanja. Protiv znanja sada jusmeravamo
umetnost: povratak ivotu! Obuzdavanje nagona saznanja! Jaa
nje moralnih i estetskih instinkata!
Ovo nam izgleda kao spaavanje nemakog duba, pri emu
je on opet, sa svoje strane, spasilac!
Sutina ovoga duha prispela nam je s muzikom. Sada razumemo kako su Grci svoju kulturu uinili zavisnom od muzike.
29
Stvaranje neke religije sastojalo bi se u tome da neko probu
di veru za svoje mitsko zdanje podignuto u vakuumu, tj. da se
odazove na jednu vanrednu potrebu. Posle Kritike istoga uma,
neverovatno je da se to ikada ponovo desi. Naprotiv, mogu da za
mislim sasvim novu vrstu filozofa-umetnika kadrog da u tu uplji
nu postavi jedno umetniko delo od estetske vrednosti.
Na koji su se slobodno pesniki nain ophodili Grci s njiho
vim bogovima!
Odve smo zaseli na protivstavljenosti istorijske istine i ne
istine. Komino je verovati da hrianski mitovi moraju biti posve
istorijski.

30
Dobrota i samilost su, sreom, nezavisne od pogubnosti i
uspenosti neke religije. Naprotiv, dobro delanje je sasvim odre
eno religioznim imperativima. Daleko najvea masa dobrih, du
nosti saglasnih dela nema nikakvu etiku vrednost, ve je iznu
ena.
Praktika moralnost veoma trpi pri svakom slomu neke re
ligije. Izgleda da je metafizika kazne i nagrade neophodna.
Kad bi se mogli stvoriti moralni obiaji, moni moralni obi
aji! Time bi se obezbedila i moralnost.

Fridrib

18

Nie

Moralni obiaji, ali obrazovani prednjaenjem pojedinih

monih linosti.
Ne raunam na dobrotu probuenu u masi posrednika, ali
oni bi se svakako mogli dovesti do moralnih obiaja, do dunosti
uprkos tradiciji.
Kada bi oveanstvo ono to je do sada upotrebljavalo za
gradnju crkava, upotrebilo za obrazovanje i kole, kada bi ono
to je dosad na teologiju sada usmerilo na intelekt!
31
Problem kulture retko je bio tano shvaen. Njen cilj nije
najvea moguna srea nekog naroda niti nesputani razvoj svih
njegovih darova, ve ona u tanoj srazmeri sebi pokazuje ta razvia. Njen cilj stremi preko zemne sree: stvaranje velikih dela je
njen cilj.
U svim nagonima koji su odlikovali Grke pokazuje se jedno
povezujue jedinstvo: nazovimo ga helenska volja. Svaki od tih
instinkata pokuava da sam postoji do beskraja. Poev od njih,
stari filozofi pokuavali su da konstruiu svet.
Kultura jednog naroda oituje se u objedinjavajuem pove
zivanju nagona toga naroda: filozofija ovladava nagonom sazna
nja, umetnost nagonom za oblike i ekstazom, agdpe - erosom, itd.
Saznanje izoluje: stariji filozofi predstavljaju izolovano ono
to grka umetnost omoguava da se pojavi zajedno.
Sadraj umetnosti zdruuje se sa sadrajem stare filozofije,
ali kao filozofiju vidimo koriene izolovane sastojke umetnosti
da bi se ovladalo nagonom saznanja. To se mora i moe pokaza
ti i kod Italijana: individualizam u ivotu i umetnosti.

32
Grci kao otkrivaoci, putnici i kolonizatori. Oni razumevaju
uei: ogromna snaga usvajanja. Nae doba ne treba da veruje da
stoji na tako visokom stupnju na kojem je bio njihov nagon zna
nja: samo je kod Grka sve postajalo ivot! Kod nas to ostaje na
saznanju!

KNJIGA O FILOZOFU

19

Ako je re o vrednosti saznanja, s druge strane neka lepa

varljivost, ako se u nju veruje, ima sasvim istu vrednost kao i sa
znanje, zapaa se onda da su ivotu potrebne iluzije, tj. neistine
drati za istine. ivotu je potrebno verovanje u istinu, ali se onda
zadovoljava iluzijom, tj. istine" se posvedoavaju njihovim dejstvima, dokazima po snazi, ne logikim dokazima. Istinito i delotvorno vai kao istovetno, i ovde se priklanja pred silom. - Kako
onda uopte dolazi do izvoenja logike demonstracije? U suko
bu istine" sa istinom", one trae savez s refleksijom. Svako
stvarno stremljenje istini na svet dolazi kroz borbu za neko sveto
ubedenje: kroz pdthos borenja: inae ovek nema nikakvog inte
resa za logiko poreklo.

33
Kako se odnosi filozofski genij prema umetnosti? Iz direkt
nog odnoenja malo toga ima da se naui. M o r a m o da pitamo:
ta je u njegovoj filozofiji umetnosti? Umetniko delo? ta ostaje
ako je njegov sistem poniten kao nauka? Ali, upravo ono to
ostaje mora biti ono to obuzdava nagon znanja, dakle ono u e
mu je umetniko. Zato je potrebno takvo obuzdavanje? Jer, posmatrano nauno, iluzija je, neistina, ona koja obmanjuje nagon
saznanja i zadovoljava ga samo privremeno. Vrednost filozofije u
tom zadovoljavanju ne poiva u sferi saznanja, ve u sferi ivota:
volja za egzistencijom koristi filozofiju u svrhu jednog vieg obli
ka egzistencije.
Nemoguno je okrenuti umetnost i filozofiju protiv volje:
sam je moral takoe u njenoj slubi. Svevladavina volje. Jedan od
najistananijih oblika egzistencije, relativna nirvana.

34
Lepota i velianstvenost jedne konstrukcije sveta (alias filo
zofije) odluuje sada o njenoj vrednosti - tj. ona se prosuuje kao
umetnost. Njen oblik e se verovatno preinaiti! Strogo matema
tiko formulisanje (kao kod Spinoze), koje je na Getea uinilo to-

20

Fridrih

Nie

liki utisak spokojstva, ima neko pravo jo samo upravo kao estet
sko sredstvo izraavanja.
35
Valja utvrditi stav: mi ivimo samo zahvaljujui iluzijama
naa svest ee se o povrinu. Mnogo je toga skriveno pred naim
pogledom. Ne treba se plaiti ni da je ovek sebe sasvim spoznao,
da u svakom trenu prozire sve zakone polunih snaga, mehanike,
sve formule neimarstva, hernije, koje su mu potrebne za ivot. Pa
ipak, moguno je da shema svega bude spoznata. To nita ne menja u naem ivotu. Za njega su to samo formule apsolutno nesaznatljivih snaga.
36
Svakako, zahvaljujui povrnosti naeg intelekta, mi ivimo
u neprestanoj iluziji. To e rei da nam je, da bismo iveli, u sva
kom trenutku potrebna umetnost. Nae oko nas zadrava na ob
licima. Ali, ako smo mi sami oni koji postepeno odgajaju to oko,
onda vidimo da u nama samima vlada jedna umetnika snaga. Vi
dimo, dakle, u samoj prirodi mehanizme protiv apsolutnog zna
nja: filozof saznaje jezik prirode i veli: potrebna nam je umet
nost" i potreban nam je samo deo znanja".

37
Svaka vrsta kulture poinje od toga da je izvesna koliina
stvari zastrvena. Napredak oveka zavisi od te zastrvenosti - i
vot u istoj i plemenitoj sferi i iskljuivanje prostih nadraaja.
Borba protiv ulnosti" pomou vrline bitno je estetske vrste. Ka
da velike pojedince uzimamo za zvezde vodilje, mnogo toga na
njima prepokrivamo velom, skrivamo sve okolnosti i sluajnosti
koje ine mogunim njihov nastanak, izolujemo ih od nas da bi
smo ih potovali. Svaka religija obuhvata slian element: ljudi
pod bojom zatitom, kao neto beskrajno vano. Da, svaka eti-

KNJIGA 0 FILOZOFU

21

ka poinje od toga da pojedinani individuum uzimamo kao bes

krajno vaan - drukije nego priroda koja postupa surovo i kao
igrajui se. Ako smo bolji i plemenitiji, to dugujemo izolujuim
iluzijama!
Prirodnoj nauci se sada protivstavlja apsolutno prirodna
istina: vrhunska fiziologija shvatie, dakako, umetnike snage ve
u naem postajanju, i ne samo u postajanju oveka, ve i ivoti
nja. Ona e rei da sa organskim poinje i umetniko.
I hemijske preobraaje u neorganskoj prirodi valja moda
nazvati umetnikim procesima, mimikim ulogama koje igra izve
sna snaga: ali postoji toga mnogo vie (!) to ona moe da igra.

38
Velika je nedoumica da li je filozofija jedna umetnost ili ne
ka od nauka. Umetnost je po svojim ciljevima i produkciji. Ali joj
je sredstvo, predstavljanje u pojmovima, zajedniko s naukom.
Jedan je oblik pesnike umetnosti. - Ne treba je razvrstavati; otu
da moramo otkriti i okarakterisati novi species.
Prirodopis filozofa. - Filozof saznaje stvarajui i stvara saznajui. On ne raste, filozofija se, mislim, ne razvija poput drugih
nauka, ak i ako negde poneko podruje filozofa prelazi postepe
no u ruke nauke. Heraklit nikada nee ostariti. To je pesnitvo iz
van granica iskustva, nastavak mitskog nagona; i bitno u slikama.
Matematiko predstavljanje ne pripada sutini filozofije.
Premaenje znanja pomou mitotvornih snaga. Kant je zna
ajan - znanje i verovanje! Najunutarnjije srodstvo filozofa i ute
meljivaa religije.
Posebni problem: razglobljavanje filozofskih sistema! To je
neuveno kako za nauku tako i za umetnost! Slino je s religija
ma: to je znaajno i karakteristino.
39
Na razum je povrinska snaga, povrinski je. To se naziva
i subjektivan". On saznaje pomou pojmova, tj. nae miljenje je

Fridrib Nie

22

23

KNJIGA O FILOZOFU

razvrstavanje, imenovanje. Dakle, neto to upuuje na ovekovu

prozivoljnost i ne zahteva samu stvar. Jedino raunajui i jedino
u prostornim oblicima ima neko apsolutno saznanje, tj. poslednje
granice svega saznatljivog jesu kvantiteti. On ne razume nijedan
kvalitet, nego samo kvantitet.
Sta moe da bude svrha takve povrinske snage? Pojmu od
govara najpre slika; slike su iskonske misli, tj. povrine stvari sa
ete u ogledalu oka.
Slika je jedno, raunska operacija drugo.
Slike u ljudskom oku! To vlada celim ljudskim biem: sta
novite oka! Subjekt! Uho uje zvuk! Jedna sasvim druga, ude
sna koncepcija istoga sveta.
Umetnost poiva na netanosti vida.
Kod uha takoe nalazimo netanost, u ritmu, muzikoj tem
peraturi itd. I na tome poiva umetnost.

Nae doba mrzi umetnost, kao i religiju. Ono ne eli da se

nagodi ni sa upuivanjem na onostranost niti sa upuivanjem na
prosvetljenost sveta umetnosti. Ono to dri za nekorisnu poezi
ju", zabavu i si. Nai pesnici" su prema tom kroju. No, umet
nost kao strahotna zbilja! Nova metafizika kao strahotna zbilja!
elimo da za vas svet pretoimo u slike od kojih ete se najeiti.
To je u naim rukama! Zapuite li ui, vae oi e videti na mit.
Nae kletve e vas presresti!
Nauka mora sada da pokae svoju korisnost! Postala je hra
niteljica, u slubi egoizma: drava i drutvo uzele su je pod svoje
da bi je iskoriavale za svoje ciljeve.
Normalno stanje je rat: mir zakljuujemo samo na odree
no vreme.

40

Potrebno je znati kako su Grci filozofirali u doba svoje umet

nosti. Sokratske kole zasedale su usred jednoga mora lepote - ko
liko je to uticalo na njih? Na umetnost je neizmerno troeno. Pre
ma tome su se sokratovci ponaali ili neprijateljski ili teorijski.
Kod starijih filozofa, naprotiv, vlada delimino slian nagon
poput onoga koji je stvorio tragediju.

Izvesna snaga u nama omoguava nam da intenzivnije opa

amo velike crte na ogledalnoj slici i opet je u pitanju jedna sna
ga koja istie isti ritam s one strane stvarne netanosti. To mora
da bude umetnika snaga, jer ona stvara. Njeno glavno sredstvo
je isputanje, previanje i preuvenje. Dakle, antinauna, jer ne
ma jednako interesovanje za sve opaeno.
Re sadri jednu sliku, od koje potie pojam. Miljenje ra
una, dakle, sa umetnikim veliinama.
Svako razvrstavanje je pokuaj da se dopre do slike.
Prema svakom istinskom bivstvovanju odnosimo se povrinski,
govorimo jezik simbola, slike; zatim joj pridodajemo neto sa umetnikom snagom, pojaavamo glavne, zaboravljamo sporedne crte.
41
Apologija umetnosti. - Na javni, dravni i drutveni ivot
upuuje na ravnoteu egoizma: reenje pitanja kako se postie trpeljiva egzistencija, bez ikakve snage ljubavi, naprosto na osnovu
razboritosti u pristrasnim egoizmima.

42

43
Pojam filozofija i njegovi tipovi. - Sta je zajedniko za sve?
Ili je proizaao iz svoje kulture ili je neprijateljski raspolo
en prema njoj.
Posmatra je poput likovnog umetnika, saoseajan poput
religioznog oveka, kauzalno logian poput oveka nauke: sve to
nove sveta pokuava da zglasi u sebi i to saglasje prevede iz sebe
u pojmove. Nadimanje do makrokosmosa i praeno misaonim
posmatranjem - poput glumca ili dramskog pesnika koji se menja
zadravajui pri tome svesnost da se projektuje u spoljanje. Di
jalektiko miljenje koje poput tua prska odozgo^
Uzorni Platon: zanesenjak dijalektike, tj. takvog promiljanja.

Fridrih Nie

24
44

Filozofi. Prirodopis filozofa. Filozof pokraj naunika i umetnika.

Obuzdavanje nagona saznanja pomou umetnosti, religio
znog nagona jedinstva pomou pojma.
Naroito zbliavanje koncepcije i apstrakcije.
ta to znai za kulturu.
Metafizika kao vakuum.
Filozof budunosti? On mora da postane vrhovni sud jedne
umetnike kulture, kao i sluba bezbednosti od svih prekoraenja.
45
Filozofsko miljenje treba razotkriti u okrilju svakog nau
nog miljenja: ak i ako je u pitanju samo nagaanje. O n o isprednjauje na lakim osloncima: za njim teko dahe razum traei
bolje oslonce poto ga mami nagovetena arobna slika. Beskraj
no brzi prelet velikih prostranstava! Da li je to samo vea brzina?
Ne. To je zamah krilate uobrazilje, tj. skakanje s mogunosti na
mogunost, koje su privremeno uzete za izvesnosti. Tu i tamo, od
mogunosti do izvesnosti i opet do mogunosti.
Ali, ta je takva mogunost"? Pomisao, na primer, to bi
moda moglo". No kako dolazi ta pomisao? Ponekad sluajno,
spolja: neko poreenje, otkrie neke analogije je izaziva. Tada na
stupa proirivanje. Uobrazilja se sastoji u brzom sagledanju sli
nosti. Refleksija zatim slae pojam na pojam i proverava. Slinost
mora da bude zamenjena kauzalnou.
Da li se onda n a u n o " i filozofsko" miljenje razlikuje je
dino po dozi? Ili moda po podrujima?
46
Ne postoji nikakva filozofija postrance, odvojena od nauke:
i tu i tamo se misli na isti nain. injenica da neko nedokazivo fi
lozofiranje ima vrednost vie nego obino neka nauna postavka
zasniva se na estetskoj vrednosti takvog filozofiranja, tj. na njego
voj lepoti i uzvienosti. Ono je prisutno jo kao umetniko delo,

KNJIGA 0 FILOZOFU

25

ak i ako se ne moe pokazati kao nauna graevina. Ali, nije li

isto i u sluaju naunih stvari? - Drugim recima: ono to odluu
je nije isti nagon saznanja, nego estetski nagon - neznatno doka
zana Heraklitova filozofija ima veu umetniku vrednost nego sve
Aristotelove postavke.
Nagon saznanja je, dakle, obuzdan uobraziljom u kulturi nekog
naroda. Pri tome je filozof ispunjen najviim patbosom istine: vred
nost njegovog saznanja jami mu istinu tog saznanja. Sva plodnost i
sva podsticajna snaga povezane su s tim dalekosenim pogledima.

47
Uobraziljna proizvodnja moe se zapaziti u oku. Slinost
podstie na najodvanija razvijanja, ali i sasvim drukiji odnosi
podstiu, kontrast, i tako bez prestanka. U tome se vidi izvanred
na produktivnost intelekta. To je ivot u slikama.

48
Mislei moramo ve imati ono to se trai, zahvaljujui uo
brazilji - tek onda refleksija moe da prosuuje. Ona to ini usaglaavanjem sa uobiajenim i esto proveravanim lancima.
ta je zapravo logino" u miljenju i slikama? Trezvenom oveku je malo potrebna uobrazilja i ima je malo.
U svakom sluaju, neto od umetnikog je u tom proizvoe
nju oblika s kojima onda neto prodire u seanje. Seanje izdvaja
taj oblik i time ga pojaava. Misliti, to je izdvajati.
U mozgu je mnogo vie nizova slika nego to se prilikom mi
ljenja koristi: intelekt brzo bira sline slike: izabrana slika opet
proizvodi itavo obilje slika: intelekt pak ponovo bira jednu od
njih, itd.
Svesno miljenje je samo biranje meu predstavama. Dug je
put do apstrakcije.
1) Snaga, koja prozivodi obilje slika, 2) snaga, koja bira i
naglaava ono slino.
Oni koje trese groznica izjednaavaju zidove i tapiserije; je
dino zdravi vie vide u tapiserijama.

Fridrih

26

Nie

49
Dvostruka je umetnika snaga: ona koja proizvodi slike i
ona koja ih bira.
Svet sna dokazuje da je to tano: ovek tu ne nastavlja do
apstrakcije, ili: slike koje mu struje u oima ne vode ga niti ga
preobraavaju.
Ako se ta snaga pogleda izbliza, onda ni tu nema nikakvog
umetnikog, posve slobodnog otkrivanja: bilo bi to neto proiz
voljno, dakle nemoguno. Ali, kao to se najistananija zraenja
nervne aktivnosti, viena na jednoj povri, odnose u obliku akustikih Hladnijevih figura 4 prema samom zvuku, tako se te slike
odnose prema nervnoj aktivnosti koja deluje pod njima. Najprefinjenije treperenje i podrhtavanje! Umetniki proces je fizioloki
apsolutno odreen i nuan. Svaka misao izgleda nam na povrini
kao proizvoljna, kao da je po naoj udi, a ne primeujemo bes
konanu delatnost.
Misliti umetniko prvenstvo bez mozga snana je antropopatija: ali tako je i s voljom, moralom itd.
udnja je ipak samo jedan vii filozofski in koji bi hteo da
se rastereti i izvri pritisak na mozak.
50
Rezultat: radi se samo o stupnjevima i kvantitetima: svi lju
di su umetnici, filozofi, naunici itd.
Nae vrednovanje odnosi se na kvantitete, ne na kvalitete.
Mi potujemo ono to je veliko. Svakako, to je i ono nenormalno.
Jer, potovanje prema velikim dejstvima maloga samo je izvesna zauenost pred rezultatom i nesrazmerom najmanjih uzro-

E. F. F. Chladni (1756-1824), nemaki fiziar, poznat osobito po svojim is

traivanjima u akustici. Ispitivao je, tako, talasno kretanje pomou vibracija metalnog
lista po kojem je bio posut neki prah ili sitan pesak. Prilikom vibriranja lista, pesak bi
se skupljao na mestima s najmanjom amplitudom, pa se mogla izmeriti uestalost ta
lasa. Figure nastale od peska nazivaju se Hladnijeve figure".

27

KNJIGA O FILOZOFU

ka. Tek zbrajajui mnogobrojna dejstva i gledajui na njih kao je

dinstvo, imamo utisak veliine, tj. pomou tog jedinstva mi pro
izvodimo veliinu.
Coveanstvo, pak, razvija se samo zahvaljujui potovanju
prema retkom, velikom. ak i ono to se samo zamilja kao retko, veliko, na primer udo, ima takvo dejstvo. Uasavanje je naj
bolja strana oveanstva.
Snivanje kao produetak izabiranja vizuelnih slika.
U podrujima intelekta sve kvalitativno samo je kvantitativ
no. Ka kvalitetima nas vodi pojam, re.
51
ovek moda ne moe nita da zaboravi. Operacija gleda
nja i saznavanja odve je sloena da bi je bilo moguno iznova
potpuno izbrisati; naime, svi oblici koje su jednom proizveli mo
zak i nervni sistem ponavljaju se od tog trena uestano. Ista nervna delatnost reprodukuje istu sliku.
52
Prava grada svakog saznavanja su najkrhkiji oseaji zado
voljstva i nezadovoljstva: prava tajna je na onoj povrini na kojoj
u zadovoljstvu i boli nervna delatnost ocrtava oblike: ono to je
oseaj istovremeno projektuje oblike koji tada iznova proizvode
nove oseaje.
Sutina je oseaja zadovoljstva i nezadovoljstva da se izra
ava u adekvatnim pokretima. Time to ovi adekvatni pokreti po
novo izazivaju oseaj u drugim nervima, rada se oseaj slike.
Darvinizam ima pravo i u miljenju u slikama: jaa slika ra
zara slabiju.
Posve je bitno da miljenje napreduje sa zadovoljstvom ili
nezadovoljstvom: onaj kome to predstavlja tekou, manje je pri
premljen za to i otuda ne stie daleko - on se prisiljava, a u ovom
podruju to niemu ne koristi.

Fridrib Nie

28

KNJIGA 0 FILOZOFU

29

53

55

Ponekad se rezultat obogaen skokovima pokazuje odmah,

sa stanovita njegovih konsekvencija, kao istinit i plodan.
Da li je neki genijalni istraiva voden nekom tanom slut
njom? Da, on upravo vidi mogunosti bez dovoljnih oslonaca, ali
da to ipak dri za moguno - svedoi o njegovoj genijalnosti. On
veoma brzo prelazi preko onoga to je za njega otprilike dokazivo.
Pogrena upotreba saznanja - u venom ponavljanju ekspe
rimenta i zbiranja grade, dok se zakljuak ispostavlja ve na osno
vu manjeg broja pokazatelja. Tako je i u filologiji: u mnogim slu
ajevima je celovitost grae neto nekorisno.

Covek trai istinu i sprovodi je u moralnom saobraanju s

ljudima; na tome poiva sav zajedniki ivot. Anticipiramo rdave
posledice uzajamnog obmanjivanja. Odatle nastaje dunost pre
ma istini. Epskom pripovedau se dozvoljava la, zato to se tu ne
strahuje ni od kakvog tetnog dejstva. - Dakle, la je dozvoljena
tamo gde je prijatna: lepota i ljupkost lai, uz pretpostavku da ne
teti. Tako svetenik zamilja svoje bogove: la opravdava njiho
vu uzvienost. Izvanredno je teko doarati sebi kao ivo mitsko
oseanje slobodne lai. Veliki grki filozofi ive jo potpuno u
ozraju tog opravdavanja lai.
La je dozvoljena tamo gde se nita istinito ne moe znati.
Svaki ovek nou sebi doputa da se neprekidno obmanjuje.
Tenju ka istini oveanstvo je beskrajno sporo sticalo. Na
e istorijsko oseanje neto je sasvim novo u svetu. Bilo bi mogu
no da ono sasvim potisne umetnost.
Izricanje istine po svaku cenu je sokratski.

54
Ni moralno nema drugi izvor sem intelekta, ali spreui la
nac slika deluje drukije nego kod umetnika i mislioca: on tera na
in. Sasvim sigurno, oseaj slinog, identifikovanje, nuna je pret
postavka. Zatim, spomen na sopstveni bol. Biti dobar znailo bi
dakle: veoma lako i veoma brzo identifikovati. Re je, dakle, o
jednom preobraaju, nalik onom kod glumca.
Svaka estitost i svako pravo potiu, naprotiv, od ravnotee
egoizama: uzajamno prihvatanje da sebi ne bismo tetili. Dakle,
zbog razboritosti. U obliku vrstih naela to onda izgleda druki
je: karakterna vrstina. Protivstavljanja ljubavi i prava: kulminaciona taka rtvovanja zbog sveta.
Predvianje mogunih oseaja nezadovoljstva odreuje delanje estitog oveka: on empirijski poznaje posledice povrede bli
njeg, ali i povrede samog sebe. Naprotiv, hrianska etika je su
protna: ona poiva na identifikovanju samog sebe s blinjim. Pre
ma njoj, initi dobro drugima znai initi dobro samom sebi, sauestvovati u boli drugih jednako je sopstvenoj boli. Ljubav je po
vezana sa eljom za jedinstvom.

56
Istina i la su fizioloke.
Istina kao moralni zakon - dva izvora morala.
Sutina istine prosuivana prema dejstvima.
Dejstva zavode na prihvatanje nedokazanih istina".
U borbi takvih istina", ivih zahvaljujui snazi, pokazuje
se potreba za drukijim putem. Bilo obasjavajui sve poev od
njega, bilo doseui ga poev od primera, pojava.
udesno otkrie logike.
Postepeno pretezanje logikih snaga i omeavanje onoga to
je moguno od znanja.
Neprestana reakcija umetnikih snaga i ograniavanje na
ono to je dostojno da se zna (prosuivano prema dejstvu).

Fridrih Nie

30

KNJIGA 0 FILOZOFU

31

57

60

Borba u filozofu. Njegov univerzalni nagon prisiljava ga na

slabano miljenje, neizmeran pathos istine, koju proizvodi irina
njegovog stanovita, prisiljava ga na saopstavanje a ovo, opet, na
logiku.
S druge strane se proizvodi optimistika metafizika logike trujui i krivotvorei postupno sve. Kao jedina gospodarica, logi
ka vodi do lai: jer ona nije jedina gospodarica.
Drukije oseanje istine potie iz ljubavi, dokaz po snazi.
Izricanje blagotvorne istine iz ljubavi: odnosi se na individu
alno saznanje, koje pojedinac ne mora da saopti, ali na ta ga
obavezuje preobilna blaenost.

Stari Grci bez normativne teologije: svako ima pravo da joj

stvarajui dodaje i moe da veruje u to god hoe.
Neizmerna masa filozofskog miljenja kod Grka (s nastav
kom u vidu teologije tokom svih stolea).
Velike logike snage pokazuju se, na primer, u redosledu
kulturnih sfera u pojedinim gradovima.
Neplastiki orfiari u svojim fantazijama, ograniavajui se
na alegoriju.
Bogovi stoiara bave se samo onim to je veliko, zanemaru
jui malo i pojedinano.

58

Sopenhauer osporava delovanje moralne filozofije na mo

ralnosti: pa ni umetnik ne stvara prema pojmovima! Istina, svaki
ovek je ve inteligibilno bie (uslovljeno tokom niza narataja!).
Ali, snanije podstrekavanje odreenih nadraaja deluje pojmovi
ma ipak tako to jaa ove moralne snage. Ne obrazuje se nita no
vo, ali stvaralaka energija se koncentrie na jednoj strani. Na pri
mer, kategoriki imperativ veoma je ojaao nepristrasni oseaj za
vrlinu.
I ovde vidimo da pojedinani, izuzetno moralni ovek oa
rava podraavanjem. To je ar koju filozof treba da zagovara.
Ono to je zakon za vrhunski uzorak mora progresivno da vai
kao zakon uopte, ma i kao samo mea za druge.

Biti posve istinoljubiv - divno, herojsko zadovoljstvo oveka u jednoj lanoj prirodi! No, to je samo veoma relativno mo
guno! To je tragino! To je tragini Kantov problem! Umetnost
sada dobija jedno sasvim novo dostojanstvo. Nauke su, naprotiv,
degradirane za jedan stepen.
Istinoljubivost umetnosti: jedina je ona sada estita.
Tako se opet vraamo, dugim zaobilaznim putem, na pri
rodno ponaanje (kod Grka). Pokazalo se nemogunim izgraditi
kulturu na znanju.
59
Koliko je etiki snaan bio, stoiar pokazuje u tome da je
prekrio svoje naelo u korist slobode volje.
Za teoriju morala: dravnik esto u politici anticipira potez
svog protivnika i preduhitruje ga svojim: ako ja to ne uinim,
uinie to on". Neka vrsta nune odbrane kao politiko naelo.
Stanovite rata.

61

62
Proces svake religije, filozofije i nauke naspram sveta: on za
poinje s najgrubljim antropomorfizmima i nikada ne prestaje da
se istanava.
ak i zvezdani sistem posmatra ovek kao neto to mu slu
i ili je s njim u vezi.
U svojoj mitologiji, Grci su elu prirodu rastvorili u Grke.
Prirodu su u neku ruku videli samo kao maskeradu i preruava-

32

Fridrib

Nie

nje ljudi-bogova. Po tome su bili suprotnost svim realistima. Protivstavljanje istine i pojave bilo je duboko u njima. Preobraaji su
ono to ih specifikuje.
63
Da li se intuicija odnosi na pojmove vrste ili nezavrene ti
pove? Ali, pojam vrste zaostaje uvek daleko iza nekog dobrog primerka, tip savrenstva prebacuje stvarnost.
Etiki antropomorfizmi.

Anaksimandar: pravda.
Heraklit: zakon.
Empedokle: ljubav i mrnja.

Logiki antropomorfizmi.

Parmenid: samo bivstvovanje.

Anaksagora: nous.
Pitagora: sve je broj.
64

Svetska povest je najkraa kada je merimo prema znaajnim

filozofskim saznanjima i po strani ostavimo razdoblja koja ih ni
su podnosila. Kod Grka vidimo bodrost i stvaralaku snagu ka
kve ne sreemo nigde drugde: oni ispunjavaju najvee razdoblje,
oni su doista proizveli sve tipove.
To su izumitelji logike.
Nije li ve jezik ukazao na ovekovu sposobnost da stvori
logiku? Sigurno, to je logika operacija i distinkcija dostojna ve
lianja. N o , jezik nije odjednom nastao, nego je logiki ishod bes
krajno dugih razdoblja. Ovde valja podsetiti na raanje instinkata: razvijali su se postupno.
Milenijumska duhovna delatnost nataloila se u jeziku.

65
ovek otkriva tek veoma sporo koliko je beskrajno sloen
svet. Najpre ga zamilja sasvim jednostavnim, to e rei povrnim
kao to je on sam.

33

KNJIGA O FILOZOFU

Polazi od sebe, najkasnijeg rezultata prirode, i sebi zamilja

snage, prasnage, onako kako mu dospevaju do svesti. Uinke naj
sloenijih mehanizama, mehanizama mozga, uzima kao da su
istovrsni s uincima prapoetka. Poto taj sloeni mehanizam za
kratko vreme proizvodi neto razumno, ovek pretpostavlja da
svet egzistira tek odnedavno: tvorca to nije moglo da staje mno
go vremena, misli on.
On veruje da je reju instinkt" neto objasnio i ak nesvesna svrsishodna delanja prenosi na prapostojanje stvari.
Vreme, prostor i oseaj za kauzalnost izgleda da su bili dati
s prvim oseajem.
ovek poznaje svet onoliko koliko sebe poznaje: to jest, nje
gova dubina mu se raskriva u meri u kojoj se udi sebi i svojoj slo
enosti.

66
Staviti u osnovu sveta moralne, umetnike, religiozne potre
be, isto je toliko racionalno koliko staviti mehanike, tj. mi ne po
znajemo ni udarac ni teinu. (?)

61
Mi ne poznajemo istinsku sutinu ni jedne jedine kauzalnosti. Apsolutna skepsa: nunost umetnosti i iluzije. Teinu moda
treba objasniti kretanjem etera, koji se obre zajedno s celim sun
evim sistemom oko nekog ogromnog sazveda.
68
Ne moe se posvedoiti ni metafiziko ni etiko ni estetsko
znaenje egzistencije.
Poredak sveta, shvaen kao sutina sveta, rezultat je naj
muniji i najsporiji uasnih evolucija - Heraklit!

69
Treba dokazati da su ove konstrukcije sveta antropomorfi
zmi: da, sve nauke, ako je Kant u pravu. Svakako, postoji ovde

Fridrih Nie

34

krug u zakljuivanju: imaju li nauke pravo, tada ne stojimo na

Kantovim naelima, u pravu li je Kant, tada nauke nisu u pravu.
Kantu se onda jo uvek moe prigovoriti da, prihvate li se i
svi njegovi stavovi, ipak jo opstaje neoteena mogunost da je
svet takav kakav nam se pojavljuje. Lino gledano, ela je ta po
zicija, uostalom, nekorisna: niko ne moe da ivi s tom skepsom.
Tu skepsu moramo da premaimo, moramo da je zaboravi
mo! Koliko toga ne bismo smeli da zaboravimo u ovome svetu!
(Umetnost, idealni oblik, temperament.)
Ne u saznavanju, u stvaranju poiva na spas! U najviem
prividu, u najplemenitijoj ponesenosti poiva naa veliina. Ako
nas se svemir ne tie, imamo pravo da ga preziremo.

70
Strana usamljenost poslednjeg filozofa! Priroda ga okamenjuje, kraguji estare nad njim. I usred prirode on vapi: daj zabo
rava! zaborava! - Ne, on pati kao titan - sve dok mu izmirenje ne
bude ponueno u vrhunskoj tragikoj umetnosti.

71
Promatrati d u h " , proizvod mozga, kao natprirodan! Obogotvoravati ga ak, kakva budalatina!
Medu milionima iskvarenih svetova, konano jedan mogu
i svet! Pa i on se kvari! Ne bi bio prvi. ,

KNJIGA O FILOZOFU

35

ne kao glas umirueg! S tobom, voljeni glasu, s tobom, poslednjim dahom spomena na svu ljudsku sreu, jo mi samo asak
ostavi da razgovaram, kroz tebe menjam svoju samotnost i obma
njujem se da sam s mnotvom u ljubavi, jer moje srce odbija da
poveruje da je ljubav mrtva, ne podnosi jezu najusamljenije samotnosti i prisiljava me da govorim kao da sam dvoje.
ujem li te jo, glasu moj? Sapue li i pri tom proklinje?
A ipak bi tvoja kletva trebalo drob ovoga sveta da razaspe! N o ,
on jo ivi i motri me jedino s jo vie sjaja i hladnoe svojih ne
milosrdnih zvezda, ivi glup i lep kao oduvek, a samo jedno umi
re, ovek.
Pa ipak! Jo te ujem, voljeni glasu! Jo neko, sem mene, po
slednjeg oveka, umire u ovom svemiru: poslednji uzdah, tvoj uz
dah umire sa mnom, neiscrpni jad! jao! uzdahnut iz mene, posled
njeg od nesrenika, Edipa.

73
Na savremenoj nemakoj vidimo da je mogu procvat nau
ka u barbarizovanoj kulturi; ak ni korisnost nema nita zajedni
ko s naukama (iako izgleda da i, u povlaivanju hemijskih i prirodonaucnih zavoda, isti hemiari mogu da postanu uveni kao
kapaciteti").
Ona za sebe ima sopstveni ivotni eter. Neka kultura u opa
danju (poput aleksandrinske) i jedna nekultura (poput nae) ne i
ne je nemoguom. Stavie, saznavanje je dobra zamena za kulturu.

'
72
EDIP
Razgovor poslednjeg filozofa sa sobom.
Odlomak iz povesti potonjeg sveta.
Poslednji filozof, tako sebe nazivam, jer sam poslednji ovek. Sem mene, niko ne govori sa mnom, i moj glas dopire do me-

74

Jesu li doista, npr. u srednjem

vlja, kao to su to doba spavanja za
Ili su ta pomraenja rezultati
imaju svoj fatum, onda se i propast
fatum koji dugujemo vioj svrsi.

veku, pomraenja periodi zdra

intelektualni genij oveka?
neke vie svrhe? Ako knjige
neke knjige moe smatrati za

Fridrih

36

Nie

Svrbe nas dovode u zabunu.

75
Kod filozofa delatnost se produava u obliku metafora.
Stremljenja ka svejedinstvenoj vladavini. Svaka stvar tei neizmerljivom, individualni karakter je retko ukotvljen u prirodi, nego
uvek see dalje. Sporost ili brzina, najvema je ljudsko pitanje.
Baci li se pogled na stranu beskrajno malog, svako razvie je uvek
beskrajno brzo.
76
Koliko se istina tie ljudi! Najvii i najistiji mogui ivot je
u veri imati istinu. Vera u istinu je nuna oveku.
Istina se pojavljuje kao socijalna potreba: preko izvesne me
tastaze, ona je potom primenjena na sve gde nije nuna.
Sve vrline raaju se iz nudi. S drutvom zapoinje potreba
za istinoljubivou. Inae ovek ivi u venim preruavanjima.
Dravotvorstvo pobuuje istinoljubivost. Nagon ka saznanju ima moralni izvor.

77
Seanje nema nieg zajednikog s nervima, s mozgom. O n o
je prasvojstvo. Jer, ovek u sebi nosi seanje svih ranijih pokolenja. Slika seanja je neto veoma tvorako i retko.
Isto se tako malo moe govoriti o seanju bez nedostatka ko
liko i o nekom apsolutno celishodnom delovanju prirodnih zakona.

78
Postoji li nesvesno zakljuivanje? Zakljuuje li materija?
Ona osea i bori se za svoje individualno bivstvovanje. Volja" se
najpre pokazuje u promeni, tj. postoji neka vrsta slobodne volje
koja, zbog zadovoljstva i izbegavajui nezadovoljstvo, preobraa
va sutinu neke stvari. - Materija ima odreeni broj kvaliteta ko
ji su protejski, koje ona - nakon zahvata u nju - naglaava, oja-

KNJIGA O FILOZOFU

37

ava, uspostavlja radi celine. Kvaliteti izgledaju da su samo odre

ene preobraene delatnosti jedne materije koja se aktivira prema
srazmerama mase i broja.
79
Mi poznajemo samo jednu zbilju - misli. Kako? Ako bi to
bila sutina stvari? Ako bi seanje i oseaj bili grada stvari?

80
Misao nam daje pojam o nekom sasvim novom obliku zbi
lje. On je saet iz oseaja i seanja.
ovek bi u svetu sebe doista mogao da shvati kao nekog ko
potie iz sna i koji sam sebe istovremeno sanja.
81
Udarac, delovanje jednog na drugi atom, isto tako pretpo
stavlja oseaj. Neto strano po sebi ne moe da deluje na drugo.
Ne buenje oseaja nego svesti u svetu jeste ono to izaziva
tekou. Ali, ipak je jo objanjivo ako sve ima oseaj.
Ako sve ima neki oseaj, tada imamo proimanje najmanjih,
veih i najveih oseajnih centara. Te bismo vee ili manje kom
plekse oseaja mogli da nazovemo volja".
Mi se teko rastavljamo od kvaliteta.

82
Oseaj, refleksni pokreti, veoma esti i nadovezujui se mu
njevito, postupno oivljavajui, proizvode operaciju zakljuiva
nja, tj. oseanje kauzalnosti. Od oseaja za kauzalnost zavise pro
stor i vreme. Seanje uva u sebi refleksne pokrete.
Svest iskrsava sa oseanjem za kauzalnost, tj. seanje je sta
rije nego svest. Na primer, kod mimoze imamo seanje, ali ne i
svest. Seanje je kod biljke, prirodno, bez slike.

Fridrih Nie

38

Ali, seanje onda mora da pripada sutini oseaja, dakle da

je prasvojstvo stvari. Pa onda je isti sluaj i s refleksnim pokretom.
Tako neprikosnovenost prirodnih zakona znai: oseaj i se
anje su u sutini stvari. Predmet je seanja i oseaja da se, pri do
diru s drugom, neka materijalna supstanca odeljuje upravo tako.
Ona je to nekad nauila, tj. delatnosti materijalnih supstanci su
zakoni u postajanju. No, odeljivanje mora onda da bude dato po
sredstvom zadovoljstva i nezadovoljstva.

83
Ali, ako zadovoljstvo, nezadovoljstvo, oseaj, seanje, re
fleksni pokret spadaju u sutinu materije, onda saznanje oveka
see mnogo dublje u sutinu stvari.
ela se logika u prirodi tada svodi na neki sistem zadovolj
stva i nezadovoljstva. Svako juri za zadovoljstvom i bei od neza
dovoljstva; to su veni zakoni prirode.
84
Sve saznavanje je merenje po nekom merilu. Bez merila, tj.
bez bilo kakvog ograniavanja, saznavanje ne postoji. U podru
ju intelektualnih oblika isto se dogaa kao kada pitam o vrednosti saznavanja: moram da zauzmem ma kakvu poziciju koja je vi
a ili je, barem, utvrena da bi mogla da poslui kao merilo.
85

KNJIGA O FILOZOFU

3_9

litet egzistira za nas, tj. meren je po nama. Odstranimo li meru,

ta je onda jo kvalitet?
No, ta stvari jesu, moe se pokazati jedino pomou subjekta-merioca postavljenog pored njih. Njihova svojstva po sebi nas
se ne tiu, ali utoliko one deluju na nas.
Sada valja pitati: kako je nastalo takvo bie merilac? I bilj
ka je bie merilac.
Opti consensus ljudi o stvarima dokazuje potpunu istodob
nost njihovog perceptivnog aparata.

87
Za biljku je svet onakav i onakav - za nas je takav i takav.
Uporedimo li obe perceptivne snage, tada nae shvatanje sveta va
i za nas kao tanije, tj. kao ono koje daleko vie odgovara istini.
No, ovek se razvijao sporo, i saznanje se jo razvija, dakle slika
sveta postaje sve istinitija i potpunija. Prirodno, to je samo odra
avanje, koje biva sve jasnije. Ali, samo ogledalo nije nita strano
i nepripadajue sutini stvari, nego je i ono nastajalo sporo poput
sutine stvari. Uoavamo tenju da se ogledalo uini to adekvatnije. Nauka nastavlja prirodni proces. Tako se stvari odraavaju
na sve istiji nain: postupno oslobaanje od svega to je odve
antropomorfno. Za biljku je eli svet biljka, za nas je on ovek.

88

Svedemo li eli intelektualni svet na dra ili oseaj, tada je

dva da ita objanjava ta uboga percepcija.
Postavka: sasvim je istinito da ne postoji saznanje bez ono
ga koji saznaje, niti subjekt bez objekata i objekt bez subjekta, ali
to je najpovrnija trivijalnost.

Tok filozofije: najpre se mislilo da su ljudi zaetnici svih stva

ri - stvari su se postupno objanjavale u analogiji s pojedinim ljud
skim svojstvima - najzad se dospelo do oseaja. Veliko pitanje: da
li je oseaj prainjenica sve materije? Privlaenje ili odbijanje?

86

89

O stvari po sebi ne moemo nita rei, jer smo za sobom

ostavili stanovite onoga ko saznaje, tj. onoga ko meri. Neki kva-

Nagon za istorijskim saznanjem - njegov cilj je shvatiti o

veka u postajanju, i iskljuiti tu svako udo. Taj nagon zaklanja

40

Fridrib Nie

izuzetno snani nagon za kulturom: saznavanje je ista rasko, i

me savremena kultura ne biva nita via.
90
Gledati na filozofiju kao na astrologiju: naime, sudbinu sve
ta povezati sa sudbinom oveka, tj. vrhunsku evoluciju oveka
razmatrati kao vrhunsku evoluciju sveta. Iz tog filozofskog nago
na sve nauke crpe svoju hranu. Coveanstvo unitava najpre reli
gije, zatim nauku.
91
I Kantovu teoriju saznanja ovek je odmah iskoristio za ve
lianje oveka: jedino u njemu svet ima realnost. Sa Svetom se u
ljudskim glavama igra kao loptom. Zapravo, to znai samo: mi
sli se da postoji jedno umetniko delo i neki glupi ovek da bi ga
razmatrao. Svakako, za tog glupaka ono egzistira kao cerebralni
fenomen jedino ako je i on sam jo umetnik i ustoliava oblike.
Srano bi se moglo tvrditi: izvan moga mozga to umetniko delo
nema ak ni realnost.
Oblici intelekta nastali su, postepeno, iz materije. Po sebi je
verovatno da su oni strogo adekvatni istini. Otkuda bi onda tre
balo da potekne aparat koji bi otkrio neto novo?
92
Izgleda mi da je glavna sposobnost opaati oblik, to jest po
ivati na ogledalu. Prostor i vreme su samo merene, prema ritmu
merene stvari.

KNJIGA O FILOZOFU

41
94

Sve znanje nastaje odvajanjem, razgraniavanjem, omedavanjem; nikakvo apsolutno znanje neke celine!
95
Zadovoljstvo i nezadovoljstvo kao univerzalni oseaji? Ne
verujem.
Ali gde nastupaju umetnike snage? Sigurno u kristalu. Ob
razovanje oblika; ne treba li ipak tu pretpostaviti neko intuirajue bie?
96
Muzika kao suplement jezika: mnoge nadraaje i ela nadraajna stanja, koja jezik ne moe da prikae, doarava muzika.
97
Nijedan oblik ne postoji u prirodi, jer ne postoji unutranje
i spoljanje.
Sva umetnost poiva na ogledalu oka.
98
Sigurno je da ljudsko ulno saznanje traga za lepotom, ono
preinaava svet. Za im udimo lovei dugo? Hoemo li da prevazidemo naa ula? Neprestano saznanje vodi do runog i mr
skog. - Biti zadovoljan umetniki intuiranim svetom!

93
Ne treba da beite u metafiziku, ve da se aktivno rtvujete
za kulturu u nastanku! Stoga sam bez ostatka protiv sanjalakog
idealizma.

im hoemo da saznamo stvar po sebi, tada je ona upravo

ovaj svet - saznavati je moguno jedino kao odraavanje i samomerenje prema nekom merilu (oseaj).

Fridrih

42

Nie

Mi znamo ta je svet: apsolutno i neuslovljeno saznanje je

ste hteti saznavati bez saznanja.
100
Takozvane nesvesne zakljuke valja svesti na sveouvajue
seanje, koje nudi iskustva paralelne vrste i time ve spoznaje posledice nekog delanja. To nije anticipacija uinka ve oseanje: isti
uzroci, isti uinci, proizvedeni zahvaljujui slici u seanju.
101
Nesvesni zakljuci podstiu moje razmiljanje: bie to onaj
prelaz sa slike na sliku; poslednja dosegnuta slika deluje onda kao
nadraaj i motiv. Nesvesno miljenje mora se ispunjavati bez poj
mova: dakle, intuitivnim gestovima.
Ali, to je postupak zakljuivanja kontemplativnog filozofa i
umetnika. On ini isto ono to svako ini u fiziolokim linim na
gonima, prevodi na bezlini svet.
Ovo miljenje u slikama nije unapred strogo logike priro
de, ali je ipak vie ili manje logiko. Filozof se onda trudi da na
mesto slikovnog postavi pojmovno miljenje. I instinkti izgleda da
su takvo slikovno miljenje, koje se, najposle, pretvara u najdrai
motiv.

KNJIGA 0 FILOZOFU

43
104

Hou da ocrtam i osetim ogroman razvitak jednog filozofa,

koji hoe saznanje, filozofa oveanstva.
Veina ljudi je toliko predana vodstvu nagona da ak ne primeuje ta se dogaa. Ja hou da kaem i uinim primetnim ono
to se dogaa.
Jedan filozof ovde je istovetan sa ukupnom tenjom nauke.
Jer, sve nauke poivaju samo na optoj osnovi filozofa. Treba po
kazati ogromno jedinstvo u svim nagonima saznanja: slomljeni
uenjak.
105
Beskonanost je prapoetna injenica: trebalo bi jedino ob
jasniti odakle potie konano. Ali stanovite konanog je isto
ulno, to jest obmana.
Kako je moguno odvaiti se da se govori o nekom odree
nju zemlje!
U beskonanom vremenu i beskonanom prostoru nema ci
ljeva: ono to je tu, veno je tu, u ma kom obliku bilo. Kakav me
tafiziki svet iz tog ishodi, ne da se predvideti.
Bez ma kakvog oslonca te vrste oveanstvo mora biti spo
sobno da stoji - u tome je ogroman zadatak umetnika!

102
Odve lako nam se deava da Kantovu stvar po sebi pomeamo sa istinskom sutinom stvari koju sreemo kod budista, tj.
stvarnost pokazuje sasvim privid ili je neka pojava sasvim adekvat
na istini. Privid kao nebivstvovanje i pojava bivstvujueg pomeani su jedno s drugim. U vakuumu rastu sve mogue praznoverice.
103
Filozof uhvaen u mree jezika.

106
Vreme po sebi je besmisao: vreme postoji samo za neko bi
e koje osea. Isto tako i prostor.
Oblik u celini pripada subjektu. To je dokuiti povrine
kroz ogledalo. Sve kvalitete moramo izuzeti.
Stvari ne moemo misliti kakve jesu, jer ih upravo ne bismo
smeli misliti.
Sve ostaje takvo kakvo jeste, tj. svi kvaliteti odaju neko neodredivo apsolutno stanje stvari.

44

Fridrih Nie

KNJIGA O FILOZOFU

45

107

111

Uasna konsekvencija darvinizma, kojeg uostalom drim za

istinitog. Sve nae potovanje odnosi se na kvalitete, koje drimo
za vene: moralno, umetniki, religiozno itd.
Sa instinktima ne napreduje se ni korak da bi se objasnila
svrsishodnost. Jer, upravo ti instinkti su ve proizvod beskrajno
dugo produavanog procesa.
Volja se ne objektivira adekvatno, kao to kae openhauer: tako izgleda ako se polazi od najizvedenijih oblika.
I sama volja je najsloeniji rezultat u prirodi. Nervi koji su
pretpostavljeni.
ak ni sila tee nije jednostavan fenomen, nego opet uinak
kretanja sunevog sistema, etera itd.
I mehaniki udarac i takode neto sloeno.
Eter sveta kao pramaterija.

Da je ovek postao ovakav a ne drukiji, doista je ipak nje

govo delo: njegovo je bie da je tako zapleten u iluziju (san) i upu
en na povrinsko (oko). Nije li, konano, udesno da i nagoni za
istinom ipak iznova izbijaju na njegovo osnovno bie?

108
Sve saznavanje je odraavanje u sasvim odreenim oblici
ma, koji ne egzistiraju unapred. Priroda ne poznaje nijedan oblik,
nijednu veliinu, ve jedino za onoga ko saznaje nastupaju stvari
kao velike i male. Beskonano u prirodi: ona nema nigde i nika
kvu granicu. Jedino za nas postoji konano. Vreme je deljivo do
beskonanog.
109
Objektivna vrednost saznanja - ono nita ne ini boljim.
Ono nema poslednji svetski cilj. Vrednost istinoljubivosti. - Da,
ona ini boljim! Njen cilj je propast. Ona rtvuje. Naa umetnost
je odslik beznadnog saznanja.
110
oveanstvu je sa saznanjem dato lepo sredstvo za propast.

112
Oseamo se veliki kada ujemo o nekom oveku iji je ivot
bio povezan s nekom lai a koji ipak nije lagao - jo vie ako ne
ki dravnik, radi istinoljubivosti, razara carstvo.
113
Nai obiaji postaju vrline zahvaljujui slobodnom prevoe
nju u carstvo dunosti, tj. time da neprikosnovenost uvodimo u
pojmove; nai obiaji postaju vrline time to sopstveno dobro dr
imo za manje vano od njihove neprikosnovenosti - dakle, r
tvovanjem individuuma ili bar nagovetenom mogunou takvog
rtvovanja. - Tamo gde poinje umanjivanje vanosti individuu
ma, poinje i carstvo vrlina i umetnosti - na metafiziki svet. Na
roito ista bila bi dunost ako u sutini stvari nita ne bi odgo
varalo moralnom.
114
Ne pitam o svrsi saznavanja: ona je nastala sluajno, tj. bez
neke umne svrhovite namere. Kao proirenje ili kao utvrivanje i
uvrivanje nekog naina miljenja i delanja nunog u izvesnim
sluajevima.
115
ovek nije tu po prirodi radi saznavanja - istinoljubivost (i
metafora) proizvele su sklonost ka istini. Dakle, jedan moralni fe
nomen, estetski uopten, proizvodi intelektualni nagon.

Fridrih Nie

46
116

Slino podsea na slino i tako se poredi: to je saznavanje,

brzo supsumiranje istorodnog. Jedino slino percipira slino: fizi
oloki proces. Isto ono to je seanje jeste i percepcija novog. Ne
misao na misao 117
Koliko je svet vredan mora i njegov najmanji deli da oitu
je - gledajte oveka i znaete ta moete da oekujete od sveta.
118
U nekim okolnostima, nuda raa istinoljubivost kao sred
stvo egzistencije drutva.
estim upranjavanjem nagon ojaava i sada se, zahvaljuju
i metastazi, neopravdano prenosi. Pretvara se u sklonost prema
samom sebi. Upranjavanje za odreene sluajeve postaje kvali
tet. - Sada imamo nagon prema saznanju.
To pooptavanje odigrava se pomou pojma koji se ukljuu
je u niz. Jednim lanim sudom zapoinje taj kvalitet - biti istinit
znai biti uvek istinit. Iz toga se raa sklonost da se ne ivi u la
i: odstranjivanje svih iluzija.
Ali, on je lovljen od zamke do zamke.
119
Dobri ovek hoe sada takoe da bude istinit i veruje u isti
nu svih stvari. Ne samo drutva ve i sveta. Veruje tako i u dokuivost. Jer zbog ega bi svet trebalo da ga obmanjuje?
On prenosi, dakle, svoju sklonost na svet i veruje da i svet
prema njemu mora da bude istinit.
120
Smatram da je lano govoriti o nekom nesvesnom cilju oveanstva. Ono nije celina poput mravinjaka. Moda je moguno

47

KNJIGA O FILOZOFU

govoriti o nesvesnom cilju jednoga grada, jednoga naroda: ali ta

znai govoriti to o nesvesnom cilju svih mravinjaka na zemlji?!
121
Na nemoguem se rasplodava oveanstvo, to su njegove
vrline - kategoriki imperativ, poput molitve deurlijo, volite se"
su takvi zahtevi za nemogunou.
Tako je ista logika nemogueg ona na kojoj se odrava
nauka.
Filozof je ono najree usred onoga to je veliko, poto je sa
znavanje do oveka dopiralo jedino uzgred a ne kao iskonski dar.
Ali je stoga i najvii tip onoga velikog.
122
Naa se prirodna nauka kree ka propasti, cilju kojem vodi
i saznanje.
Nae istorijsko obrazovanje kree se ka smrti svake kulture.
Borei se protiv religije, ono usput unitava kulture.
To je neprirodna reakcija protiv stranog religioznog priti
ska - dovodei sada do ekstrema. Bez ikakve mere.
123
Izuzetno veliajan, jedan poriui moral, zato to je udesno
nemogu. ta znai to ako ovek s nesputanom sveu kae Ne!
dok sva njegova ula i nervi kazuju Da! i svako vlakno, svaka e
lija se suprotstavlja.
Kada govorim o uasnoj mogunosti da saznanje vodi u
propast, u najmanju ruku sam voljan da napravim kompliment
sadanjem pokolenju: ono u sebi nema nita od takvih tendenci
ja. Ali kada se pogleda na tok nauke poev od petnaestog stolea,
svakako se oituju takva mo i mogunost.

48

Fridrib Nie

KNJIGA O FILOZOFU

49

124

125

Povezani, prooseana dra i pogled na neki pokret daju kauzalnost najpre kao stav zasnovan na iskustvu: dve stvari, naime
odreeni oseaj i odreena vidljiva slika pojavljuju se uvek zajed
no: da je jedna uzrok druge jeste metafora posuena od volje i i
na, zakljuivanje po analogiji.
Jedina kauzalnost koje smo svesni jeste izmeu htenja i i
njenja - to je ona koju prenosimo na sve stvari i sebi tumaimo
odnos dve uvek skupa zahvaene promene. Namera ili htenje da
je nomina, injenje - verba.

Vreme, prostor i kauzalnost samo su metafore saznanja, ko

jima sebi tumaimo stvari. Dra i delatnost povezane: kako do to
ga dolazi ne znamo, niti ijednu kauzalnost razumemo, ali je nepo
sredno iskuavamo. Svako trpljenje izaziva injenje, svako inje
nje trpljenje - to najoptije oseanje ve je metafora. Opaeno
mnotvo pretpostavlja onda ve vreme i prostor, jedno za drugim
i jedno pokraj durugog. Jedno-pokraj-drugog u vremenu proizvo
di oseaj prostora.

ivotinja kao hotea - to je njena sutina.

Polazei od kvaliteta i ina: svojstvo vodi od nas do delanja:
dok je u osnovi tako da mi poev od akcija zakljuujemo na svoj
stva: prihvatamo svojstva jer vidimo akcije odreene vrste.
Dakle, na prvom mestu je akcija i nju povezujemo s nekim
svojstvom.
Najpre nastaje re za akciju, odatle re za kvalitet. Taj od
nos prenesen na sve stvari jeste kauzalnost.
Najpre videti", zatim vid". Onaj koji vidi" vai za uzo
rak vienja". Izmeu ula i njegove funkcije oseamo zakonomerni odnos: kauzalnost je prenos toga odnosa (od ula na funk
ciju ula) na sve stvari.
Parafenomen je: dovesti u vezu nadraaj koji se osetio u oku
sa okom, tj. dovesti u vezu pobuivanje ula sa ulom. Jedino je
nadraaj ono to je po sebi dato: osetiti ga kao akciju oka i na
zvati ga videti" zakljuivanje je po kauzalnosti. Osetiti neki na
draaj kao delatnost, neto pasivno osetiti kao aktivno jeste prvi
oseaj kauzalnosti tj. prvi oseaj uspostavlja ve taj oseaj kauzal
nosti. Unutranja sprega drai i delatnosti prenesena na sve stva
ri. Na dra se oko aktivira, tj. vidi. Prema funkcijama naih ula
sebi tumaimo svet, tj. svuda pretpostavljamo kauzalnost, jer sa
mi neprestano doivljavamo takve promene.

Oseaj vremena dat sa oseanjem 5 uzroka i posledice, kao

odgovor na pitanje o stepenu brzine pri razliitim kauzalnostima.
Oseaj prostora tek metaforiki izvesti iz oseaja vremena ili obratno?
Dve kauzalnosti lokalizovane jedna pokraj druge 126
Jedini nain da savladamo mnotvo jeste da razvrstavamo,
npr. elu jednu skupinu akcionih naina nazvati neustraivo".
Sebi ih objanjavamo kada ih stavimo u rubriku neustraivo".
Sve objanjavanje i saznavanje zapravo je samo izvesno rubriciranje. - Sada neustraivim skokom: mnotvo stvari stavljeno je
pod jedan eir ako ih, u neku ruku, posmatramo kao mnogo
brojne akcije jednog kvaliteta, npr. kao akcije vode, kao kod Talesa. Ovde imamo prenos: jedna apstrakcija obuhvata mnogo
brojne akcije i vai kao uzrok. Koja je apstrakcija (svojstvo) ka
dra da obuhvati mnotvo svih stvari? Kvalitet vodenast", vla
a n " . eli svet je vlaan, dakle biti vlaan je eli svet. Metonimi
ja. Lano zakljuivanje. Predikat je zamenjen jednim zbirom pre
dikata (definicija).

-' Valja znati da su u nemakom jeziku Gefiihl i Empfindung semantiki mnogo

blie nego to su to oseanje i oseaj u srpskom. Pa ipak, uprkos mogunim nesporazu
mima, prevodilac se odluio na to reenje da bi istakao Nieovu upotrebu dve reci.

Fridrib

50

Nie

127
Logiko miljenje, jedva upranjavano kod Jonaca, razvija
se sasvim polako. Lana zakljuivanja shvatiemo tanije kao me
tonimije, tj. retoriki poetiki.
Sve su retorike figure (tj. sutina jezika) pogreni silogizmi.
I time zapoinje um!
128
Vidimo najpre kako se razvija filozofiranje, kao i kako je
nastao jezik, tj. nelogiki.
Na to se sada nadovezuje pathos istine i istinoljubivosti. To
najpre nema nieg zajednikog s logikim. Kazuje samo da se ni
kakva svesna obmana nije potkrala. Ali, te obmane u jeziku i u fi
lozofiji najpre su nesvesne i veoma teko dopiru do svesti. N o , sa
susretanjem razliitih, pomou istog pathosa ustanovljenih filozo
fija (ili religioznih sistema) nastala je naroita borba. Pri susretu
neprijateljskih religija svaka je traila pomo u tome to je drugu
proglaavala za neistinitu: tako je bilo i sa sistemima.
To je nekolicinu dovelo do skepse: istina je na dnu bunara!
Uzdisali su.
Kod Sokrata istinoljubivost spada u posed logike: ona primeuje beskrajnu tanost rubriciranja.
129
Na tropima, ne na nesvesnim zakljucima, poivaju naa
ulna opaanja. Slino se identifikuje pomou slinog - otkriti ne
ku slinost negde izmeu jedne i druge stvari jeste praproces. Seanje ivi od te delatnosti i bez prestanka radi. Zbrka je prafenomen. - I to pretpostavlja in vienja oblika. Slika u oku je merodavna za nae saznavanje, kao to je, zatim, ritam za na sluh. Po
injui od oka nikada ne bismo doli do predstave o vremenu, od
uha - do predstave o prostoru. ulu dodira odgovara oseaj kauzalnosti.

KNJIGA O FILOZOFU

5J_

S poetka, slike u oku vidimo jedino u nama, zvuk ujemo

jedino u nama - odatle do prihvatanja spoljanjeg sveta veliki je
korak. Biljka, na primer, ne osea spoljanji svet. ulo dodira i,
istovremeno, vidljiva slika pruaju dva jukstaponirana oseaja, i
ovi - budui da se uvek pojavljuju zajedno - bude predstavu o
jednoj sprezi (posredstvom metafore - jer nije sve to se zajedno
pojavljuje meusobno povezano).
Apstrakcija je proizvod od najizuzetnije vanosti. To je traj
ni utisak, utvren i uvren u seanju, koji odgovara mnogim i
mnogim pojavama i koji je, stoga, prema svakoj pojedinanoj od
ve neuklopljiv i nedovoljan.
130
Neistinitost oveka prema sebi i prema drugome: pretpostav
ka nepoznavanje - nuna da bi egzistirao (sam - i u drutvu). U vacuum se umee obmana o predstavama. San. Preuzeti pojmovi
(koji, uprkos prirodi, vladaju kod staronemakih slikara), razliiti
u svim vremenima. Metonimije. Nadraaj, ne potpuno saznanje.
Oko nudi oblike. Vezani smo za povrinsko. Nagnue ka lepom.
Nedostatak logike, ali metafore. Religije, filozofije. Podraavanje.
131
Podraavanje je sredstvo svake kulture, kojim se potpuno
izgrauje instinkt. Svako poreenje (pramiljenje) jeste podraa
vanje. Vrste se obrazuju tako to samo slini primerci snano po
draavaju prve, tj. podraavaju najvee i najjae uzroke. Podraa
vanjem se vaspitava i usauje druga priroda. U rasploavanju je
nesvesna reprodukcija najprimetnija, a pri tom i vaspitavanje ne
ke druge prirode.
132
Naa ula podraavaju prirodu, pri emu je uvek jo vie iz
otravaju.

Fridrih Nie

52

Podraavanje pretpostavlja primanje i onda nastavljeni prenos primljenih slika u hiljade delotvornih metafora. Ono Analog
no. -

133
Koja mo tera na podraavanje? Prisvajanje nekog stranog
utiska pomou metafora. Nadraaj - zapamena slika, povezano
metaforom (zakljuivanje po analogiji). Rezultat: slinosti su ot
krivene i oivljene. Ponovljeni nadraaj odigrava se jo jednom
povodom zapamene slike.
Percipirani nadraaj - sada ponovljen u mnogim metafora
ma, pri emu se srodne slike prilivaju iz razliitih rubrika. Sva
percepcija pogaa neko mnogostruko podraavanje nadraaja, ali
s prenosom na razliita podruja.
Oseani nadraaj - prenet na srodne nerve, tu ponovljen u
prenosu, itd.
Ono to se deava je prevoenje jednog na druge ulne uti
ske: pri odreenim zvucima poneko neto vidi ili neto kua. To
je posve opti fenomen.
134
Podraavanje je protivstavljeno saznavanju po tome to sa
znavanje nee da dopusti da vai upravo nikakav prenos, nego
hoe da odri utisak bez metafore i bez konsekvencija. U tu svr
hu je utisak okamenjen, zahvaen je i obeleen pojmovima, zatim
usmren, presvuen i mumifikovan i konzervisan kao pojam.
N o , nema nikakvih doslovnih" izraza ni doslovnog sazna
vanja bez metafore. Ali postoji zavaravanje o tome, tj. vera u isti
nu ulnog utiska. Najobinije metafore, istroene, vae sada kao
istine i kao mera za najrede. Ovde jedino po sebi vlada razlika iz
meu navike i novosti, uestalosti i retkosti.
Saznavanje je samo rad na najdopadljivijim metaforama,
dakle podraavanje koje se vie ne osea kao podraavanje. Pri
rodno, dakle, ono ne moe da prodre do carstva istine.

KNJIGA O FILOZOFU

53

Pathos nagona za istinom pretpostavlja uvianje da se raz

liiti metaforiki svetovi, razjedinjeni, meusobno bore, npr. san,
la itd. i obian i istroen nain sagledavanja. Prvi je redi, drugi
ei. Tako se istroenost bori protiv izuzetka, redovito protiv
neobinog. Otuda je tovanje dnevne stvarnosti pre na redu od
sveta sna.
N o , retko i neobino je draesnije - la se osea kao dra.
Poezija.

135
Svi prirodni zakoni samo su relacije nekog x prema y prema
z. Prirodne zakone definiemo kao relacije prema nekom x, y, z,
pri emu nam je svako sa svoje strane poznato jedino kao relaci
je prema nekom drugom x, y, z.
Sasvim strogo uzevi, saznavanje ima jedino oblik tautologije i prazno je. Svako saznanje, koje nas unapreuje, identifikovanje je neistovetnog, slinog, tj. bitno je nelogiko.
Samo tim putem zadobivamo neki pojam i potom inimo
kao da bi pojam ovek" bio neto injeniki zasnovano, dok
smo ga zapravo mi sami obrazovali isputanjem svih individual
nih crta. Mi pretpostavljamo da priroda postupa po nekom ta
kvom pojmu: ali ovde su, prvo, priroda i, zatim, pojam antropomorfni. Previanje individualnog daje nam pojam i time poinje
nae saznanje: u rubriciranju, u ustanovljavanju rodova. Ali, to
me ne odgovara sutina stvari: to je proces saznanja koji zahvata
sutinu stvari. Mnoge pojedinane crte odreuju nam neku stvar,
ne sve: istovetnost ovih crta podstie nas da mnoge stvari podvedemo pod jedan pojam.
Bia produkujemo kao nosioce svojstava i apstrakcija kao
uzroke tih svojstava. injenica da nam se neko jedinstvo, drvo, na
primer, pojavljuje kao mnotvo svojstava, relacija, na dvostruki je
nain antropomorfno: najpre, to razgranieno jedinstvo drvo"
ne postoji - proizvoljno je iskrojiti tako neku stvar (prema oku,
prema obliku), svaka relacija, naime, nije istinska apsolutna rela
cija, nego je opet antropomorfno obojena.

Fridrih Nie

54

5J_

KNJIGA O FILOZOFU

136

139

Filozof ne trai istinu nego metamorfozu sveta u oveku: on

se bori za razumevanje sveta sa samosveu. On se bori za asimi
laciju: zadovoljan je ako je negde uspeo neto da postavi antropomorfno. Kao to astrolog vidi svet u slubi pojedinanih indivi
dua, tako i filozof vidi svet kao oveka.

Nekoliki pojmovni nizovi mogu izolovanjem postati toliko

estoki da sebi privlae snagu drugih nagona. Tako, na primer,
nagon saznanja.
Odreena sve do nivoa elije, tako preparirana priroda sa
da se opet iri i prenosi nasledno, i razrasta se dotle dok, najzad,
jednostavno orijentisana apsorpcija ne razori optu snagu.

137
Sutina definicije: olovka je duguljasto itd. telo. A jeste B. To
to je duguljasto, ovde je istrovremeno areno. - Svojstva zadra
vaju jedino relacije. Odreeno telo jednako je toliko i toliko rela
cija. Relacije ne mogu nikada biti sutina, nego jedino posledica
sutine. Sintetiki sud opisuje stvar prema njenim posledicama, tj.
sutina i posledice su identifikovane, to e rei metonimija.
U sutini sintetikog suda lei, dakle, metonimija. To znai
da je on lana jednaina. Sintetiki naini zakljuivanja su nelogiki. Kada ih koristimo, pretpostavljamo popularnu metafiziku,
tj. onu koja uinke smatra uzrocima.
Pojam olovka" pomean je sa stvari" olovka. O n o je
ste" u sintetikom sudu je la, sadri izvestan prenos: dve razlii
te sfere, izmeu kojih nikada ne moe doi do jednakosti, posta
vljene su jedna pored druge.
ivimo i mislimo usred samih uinaka nelogikog, u ne-znanju i lanom znanju.

140
Umetnik ne gleda ideje": on osea zadovoljstvo u broja
nim odnosima.
Sve zadovoljstvo poiva na srazmeri, nezadovoljstvo na nesrazmeri.
Pojmovi izgraeni prema brojevima.
Lepi su intuitivni uvidi koji prikazuju dobre brojane odnose.
Covek nauke preraunava brojeve koji se tiu prirodnih za
kona, umetnik ih gleda: tamo, zakonomernost, ovde - lepota.
To to umetnik gleda sasvim je povrinsko, nikakva ideja"!
Najlaki omota za lepe brojeve.
141
Umetniko delo se prema prirodi odnosi slino kao to se
matematiki krug odnosi prema prirodnom krugu.

138
Individue su mostovi na kojima poiva postajanje. Svi kva
liteti su izvorno samo jednokratne akcije, zatim ee ponavljane
u jednakim sluajevima, konano obiaji. U svakoj akciji udeo
ima ela sutina individuuma, a nekom obiaju odgovara specifi
ni preobraaj individuuma. Do najmanje elije sve je u individuu
mu individualno, to znai da sudeluje u svim iskustvima i prolo
stima. Otuda mogunost rasploavanja.

BELEKE ZA PREDGOVOR
142
Posveeno Arturu Sopenhaueru besmrtnom. - Predgovor za
Sopenhauera - Ulazak u podzemlje - Mnogu sam ti crnu ovcu r
tvovao - zbog ega se ostale ovce optereuju.

Fridrib Nie

56
143

U ovoj knjizi se ne osvrem na savremene znalce i time po

buujem utisak kao da ih raunam medu ravnodune stvari. Ali,
hoe li se mirno promiljati o ozbiljnim stvarima, tada se ne srne
smuivati otunim prizorima. Sada nerado okreem svoje oi pre
ma njima da bih im rekao da mi nisu ravnoduni, ali da bih eleo
da mi takvi budu.

144

KNJIGA 0 FILOZOFU

57
146

Onima, pak, koji hoe da osete jedino uenjaku utoljenost,

nisam nita olakao, jer na njih nisam, najzad, ni raunao. Citati
nedostaju.
147
U doba sedam mudraca nije se tako strogo gledalo na autor
sko pravo za mudre izreke, ali je bilo vano ako bi neko prisvo
jio neku izreku.

Pravim ogled da bi koristio onima koji zasluuju da pravo

vremeno i ozbiljno budu uvedeni u izuavanje filozofije. Uspeo
ogled ili ne, ipak odve dobro znam da treba da bude premaen i
nita vie ne elim, za dobro ove filozofije, nego da bude podra
avana i premetena.
Takvima, s dobrim razlozima, valja savetovati da se ne pre
putaju vodstvu ma kakvih akademskih filozofa od zanata, nego
da itaju Platona.
Treba da se, pre svega, odue od svakakvih kojetarija i po
stanu jednostavni i prirodni.

Pisati posve bezlino i hladno.

Napustiti sva n a s " i m i " i ja". Ograniiti i reenice sa
d a " . 6 Po mogustvu izbegavati svaki struni termin.
Sve treba rei koliko je god mogue odreenije i odstraniti
svaki termin, ak i volja".

145

Hteo bih da raspravim pitanje o vrednosti saznanja poput

ledenog anela koji prozire sve trice i kuine. Ne biti zao, ali ne
biti ni blag.

Filozofi ovoga vremena pokazali su se nedostojni da mene i

moju knjigu smeju da raunaju medu svoje: jedva da je potrebno
uveravanje da im i u ovom sluaju pruam priliku da se razaberu
hoe li ili nee neto da naue, ali da se ja ne oseam sklon da im
ma kako u tome iziem u susret.
Ono to se sada naziva filologija" i to namerno oznaa
vam jedino neutralno, i ovaj put bi moglo da prenebregne moju
knjigu: jer ona je muke prirode i ne vredi za ukopljenike. Njima
je, tavie, bolje da ostanu sedei za razbojem i preklapaju.

148

149

UZ PLAN: POSLEDNJI FILOZOF"

150
Prvobitna svrha filozofije je osujeena.
Protiv ikonike istoriografije.

6
Dajl, isto gramatika sveza koja, u nemakom jeziku, oznaava atribute i
umetnute reenice. Bez sadraja, ona ukazuje prvenstveno na sintaksike odnose.

Fridrib Nie

58

Filozofija, bez kulture, i nauka.

Izmenjeni poloaj filozofije nakon Kanta. Metafizika nemo
gua. Samokastracija.
Tragika rezignacija, kraj filozofije.
Jedino je umetnost kadra da nas spase.
1.
2.
3.
4.

II
FILOZOF KAO ISCELITELJ KULTURE
(prolee 1873. godine)

Izlini filozofi.
Istina i iluzija.
Iluzija i kultura.
Poslednji filozof.

Metoda filozofa, da bismo stigli do konca, sastoji se u rubriciranju.

Nelogiki nagon.
Istinoljubivost i metafora.
Zadatak grke filozofije: sputavanje.
Barbarizujui uinak saznanja.
ivot u iluziji.
Poev od Kanta filozofija mrtva.
openhauer pojednostavljiva uklanja sholastiku.
Nauka i kultura. Suprotnosti.
Zadatak umetnosti.
Put je vaspitavanje.
Na filozofiji je da proizvodi tragiku oskudicu.
Novovekovna filozofija, nenaivna, sholastika, pretrpana
obrascima.
openhauer pojednostavljiva.
Ne dozvoljavamo vie raspevanost u pojmovima. Jedino u
umetnikom delu.
Protivotrov za nauku? Gde?
Kultura kao protivotrov. Da bi na njega nauka bila osetljiva, moramo poznavati njene nedostatke. Tragika rezignacja. Bog
zna ta e jo biti s kulturom! Ona poinje odostrag.

151
Plan.

ta je filozof?
Kakav je odnos filozofa prema kulturi?
Naroito prema tragikoj kulturi?

Priprema.

Kada iezavaju dela? Izvori.

a) za ivot,
b) za dogme.
Hronologija. Potvrena sistemima.

Glavni deo.

Filozofi u tekstu i ekskursima.

Zakljuak.

Poloaj filozofije u odnosu na kulturu.

152

Sta je filozof?
1. S one strane nauka: dematerijalizovati.
2. S one strane religija: demistifikovati bogove, razmadijati.
3. Tipovi: kult intelekta.
4. Antropomorfni prenosi.

Fridrih Nie

60

KNJIGA 0 FILOZOFU

Sta je sada na filozofiji da uini?

1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.

Nemogunost metafizike.
Mogunost stvari po sebi. S one strane nauka.
Nauka kao spaavanje pred udom.
Filozofija protiv dogmatizma nauke.
Ali samo u slubi jedne kulture.
Sopenhauerovo pojednostavljivanje.
Njegova popularna i umetniki mogua metafizika.
Rezultati iekivani od filozofije su obrnuti.
8. Protiv opteg obrazovanja.
153

Filozofija nema nita opte: tek je nauka, tek umetnost.

Empedokle i Anaksagora: prvi hoe magiju, drugi prosvetljenje, prvi je protiv posvetovljivanja, drugi za.
Pitagorejci i Demokrit: stroga nauka o prirodi.
Sokrat i danas nuni skepticizam.
Heraklit: apsolutni ideal, sve je privid i igra.
Parmenid: put ka dijalektici i nauni organon.
Jedini spokojan jeste Heraklit.
Tales eli da dopre do nauke, i Anaksagora, Demokrit, Permenidov organon, Sokrat. Anaksimandar se opet od nje udaljava,
kao i Empedokle, Pitagora.
154
1. Sutinsko nesavrenstvo stvari:
konsekvencije neke religije, i to bilo optimistike bilo
pesimistike,
konsekvencije kulture,
konsekvencije nauka.
2. Egzistencija zatitnih sredstava koja se izvesno vreme
bore. K tome pripada filozofija, po sebi apsolutno neaktuelna. Obojena i ispunjena prema vremenu.

61

3. Stara grka filozofija protiv mita a za nauku, delimino

protiv posvetovljenja.
U tragikom razdoblju: saglasni, Pitagora, Empedokle,
Anaksimandar; apolonski protivan, Heraklit; raskidajui sa sva
kom umetnou, Parmenid.
155
I.

Uvod. Sta moe da uradi filozof u onome to se tie kulture

njegovog naroda.
On izgleda kao
a) ravnoduni samotnik,
b) uitelj sa sto najspiritualnijih i najapstraktnijih glava,
c) ili neprijateljski razara narodne kulture.

Pod b) delovanje je samo posredno, ali prisutno, kao i pod c).

Pod a) deava se da usled nesvrhovnosti prirode on ostane
samotnik. Meutim, njegovo delo ostaje za kasnija vremena. Ipak
se zapravo pitamo da li je on bio nuan za svoje vreme.
Ima li on neki nuni odnos s narodom, postoji li teleologija
filozofa?
Prilikom odgovaranja mora se znati ta se naziva njegovo
vreme": to moe biti neko malo ili neko izuzetno veliko vreme.
Glavni stav: on ne moe da stvori nikakvu kulturu,
ali moe da je pripremi, da odstrani
okove, ili da je ublai i tako ouva,
ili da je razori.

uvek
samo
poriui

Nikada neki filozof, svojim pozitivnim stranama nije povu

kao narod za sobom. Jer on ivi u kultu intelekta.
Prema svim pozitivnim stranama neke kulture, religije, njegov
stav je raskidajui, razarajui (ak i kada pokuava da zasniva).
On je najkorisniji kada ima mnogo toga za razaranje, u vre
menima haosa i izopaenosti.

62

Fridrib Nie

Svaka kultura u cvetu tei za tim da filozofa uini nepotreb

nim (ili da ga potpuno izoluje). Izolovanje ili zakrljavanje moe
se objasniti na dva naina:
a) nesvrhovnou prirode (onda ako je potreban);
b) nesvrhovnom predostronou prirode (onda ako je ne
potreban).
II.

Njegovi razaraki i potkresujui uinci - na ta?

III.

Sada - poto nema kulture, ta on ima da pripremi (razori)?

IV.

Napadi na filozofiju.

V.

Zakrljali filozofi.

Oboje je posledica nesvrhovnosti prirode, koja unitava

mnogobrojne klice, ali je ipak podstakla par velikih: Kant i Sopenhauer.
VI.

Kant i openhauer. Od jednog do drugog, korak prema slo

bodnijoj kulturi.
openhauerova teologija s obzirom na kulturu u nastajanju.

Njegova dvostruka pozitivna filozofija (nedostaje iva sredi

nja klica) - sukob samo za one za koje nema vie nade. Kako e
nadolazea kultura nadmaiti taj sukob.
156
Vrednost filozofije:
ienje od svih zbrkanih i praznovernih predstava. Protiv
dogmatizma nauka.
Dokle je nauka, ona je proiavajua i prosvetljujua, do
kle je anti-nauna religiozno je mranjaka.
Odstranjivanje uenja o dui i racionalne teologije.
Dokazivanje apsolutno antropomorfnog.
Protiv vrstog vaenja etikih pojmova.
Protiv mrnje prema telu.

KNJIGA 0 FILOZOFU

63

tete od filozofije:
Rastakanje
instinkta,
kultura,
moralnosti.
Specijalni posao filozofije za sadanje vreme.
Nedostatak popularne etike.
Nedostatak oseanja vanosti saznavanja i izbora.
Povrnost u razmatranju crkve, drave i drutva.
Gnev prema povesti.
Govorenje o umetnosti i nedostatak kulture.
157
Sve to je optevaee u nekoj nauci postalo je sluajno i
potpuno nedostaje.
Izuavanje jezika, bez uenja o stilu i retorike.
Indoloke studije, bez filozofije.
Klasina antika, ui se bez veze s njenim praktinim preg
nuima.
Nauka o prirodi, bez one lekovitosti i spokoja koje je Gete
u njoj nalazio.
Povest, bez ponesenosti.
Ukratko, sve nauke bez njihove praktine primene: dakle,
drukije upranjavane nego to su ih upranjavali istinski ljudi
kulture. Nauka uzeta kao zaraivanje kruha!
Filozofiju praktikujete s mladiima bez iskustva: vai stari se
okreu prema povesti. Nemate ak ni popularnu filozofiju, ali zato
naprotiv drite sramno jednoobrazna popularna predavanja. Uni
verziteti daju studentima nagradne zadatke, o Sopenhaueru! Popu
larna beseda o Sopenhaueru! To je ve bez svakog dostojanstva!
Kako je nauka mogla postati ono to je sada, moguno je
objasniti jedino razvojem religije.

Fridrib Nie

64
158

Ako su nenormalni, imaju li oni onda ita s narodom? Otu

da ne vai: narodu su potrebne abnormalnosti, ak i ako one ni
su zbog njega tu.
Umetniko delo nas snabdeva dokazom za to: stvaralac je
onaj koji ga razume i, uprkos tome, ono je jednom stranom okre
nuto publici.
elimo da upoznamo onu stranu filozofa kojom se on okre
e prema narodu a ne da raspravljamo o njegovoj udesnoj priro
di (dakle pravi cilj je pitanje zato?). Gledano iz naeg vremena,
ovu stranu je sada teko spoznati: jer ne raspolaemo takvim na
rodnim jedinstvom kulture. Stoga, Grci.
159
Filozofija
orue kulture.
a) Protiv
b) Protiv
c) Protiv

ne za narod, dakle ne osnova kulture, ve jedino

dogmatizma nauka.
slikovne zbrke mitskih religija u okrilju prirode.
etike zbrke izazvane religijama.

Tom je njenom cilju primerena njena bit.

a) 1. uverena u prisustvo antropomorfnoga, skeptina je;
2. ima izbora i veliinu;
3. preleui predstavu o jedinstvu;
b) je zdravo tumaenje i jednostavno prihvatanje prirode; je
ste dokaz;
c) razara verovanje u nesalomivost takvih zakona.
Njena bespomonost bez kulture, oliena u sadanjosti.
160

KNJIGA O FILOZOFU

65

Govorim o pretplatonovcima, jer s Platonom poinje otvo

reno neprijateljstvo protiv kulture, negacija. Ali hou da znam ka
ko se prema jednoj prisutnoj ili nastajuoj kulturi ponaa filozo
fija koja nije neprijateljica: tu je filozof trova kulture.
Filozofija i narod. - Nijedan od velikih grkih filozofa ne po
vlai narod za sobom: na tome je najvema radio Empedokle (za
tim Pitagora), ali ne i sa istom filozofijom, nego s mitskim pogo
nom iste. Drugi su se unapred ograivali od naroda (Heraklit).
Ostali za publiku imaju jedan sasvim elitni krug obrazovanih. Kod
Sokrata je najuoljivija demokratsko-demagoka tenja: posledica
toga je ustanovljavanje sekti, dakle jedan protivdokaz. Ono to ni
su uspeli da ostvare takvi filozofi, kako e uspeti manji? Utemelji
ti narodnu kulturu nije moguno na filozofiji. U odnosu na neku
kulturu, tako, filozofija nikad ne moe da ima fundamentalno, ne
go uvek samo uzgredno znaenje. Koje je to znaenje?
Sputavanje mitskog: ojaavanje smisla za istinu nasuprot
slobodnom matarenju. Vis veritatis ili jaanje istog saznavanja
(Tales, Demokrit, Parmenid).
Sputavanje nagona za znanjem: ili ojaavanje mitsko-mistinog, umetnikog (Heraklit, Empedokle, Anaksimandar). Zakoni
tost veliine.
Unitavanje kruto
a) u religiji;
b) u moralnosti;
c) u nauci.

dogmatskog:

Skeptiki tok.
Svaka snaga (religija, mit, nagon za znanjem) ima, kada je
prekomerna, barbarizujue, nemoralne i zaglupljujue uinke, kao
to ih ima i stroga dominacija (Sokrat).

Filozof kao iscelitelj kulture.

Za uvoenje u celinu: opis sedmog stolea: pripremanje kul
ture, protivstavljanje nagona; istonjako. Centralizacija obrazo
vanja poev od Homera.

Unitavanje slepog posvetovljenja (zamena religije) (Anaksagora, Perikle). Mistiki tok.

66

Fridrib Nie
.

Rezultat: ona ne moe da stvori nikakvu kulturu;

ali moe da je pripremi;
ili da je odrava;
ili da je umeri.
Za nas: Filozof je, dakle, vrhovni sud kole. Priprema geni
ja: jer nemamo nikakvu kulturu. Iz odreenja simptoma vremena
kao zadatak za kolu proizlazi:
i':

1. Unitavanje posvetovljenja (nedostatak popularne filo

zofije);
2. sputavanje barbarizujuih uinaka nagona za znanjem (uz
dravajui se pri tome od paukolikosti same filozofije).
Protiv ikonike" povesti.
Protiv marljivih" naunika.
Kultura moe da potekne uvek samo iz objedinjujueg zna
enja umetnosti ili nekog umetnikog dela. I protiv svoje volje, fi
lozofija e pripremati njeno univerzalno razmatranje.

III

SAZNAJNO-TEORIJSKI UVOD
O ISTINI I LAI
U IZVANMORALNOM SMISLU
(leto 1873. godine)

1
U nekom zabaenom uglu vaseljene razasute meu mnogo
brojnim sjajnim sunanim sistemima postojala je jednom zvezda
na kojoj su dosetljive ivotinje izumele saznavanje. Bio je to najoholiji i najlaljiviji minut svetske povesti", ali bio je to ipak sa
mo jedan minut. Jedva je minulo nekoliko dahova prirode i zve
zda je utrnula: dosetljive ivotinje morale su da uginu. - Takvu je
basnu neko mogao da izmisli, ne uspevi ipak da ilustruje koliko
je jadan, pun senki i prolazan, koliko je besciljan i proizvoljan
ljudski intelekt u okrilju prirode. Postojale su venosti u kojima
ga nije bilo; pa ako je opet s njim svreno - nita se nee desiti.
Jer, za taj intelekt ne postoji neka dalekosenija misija koja bi pre
maivala ljudski ivot. On je samo ljudski i jedino ga njegov posednik i proizvoa uzima tako patetino kao da se stoeri sveta
okreu u njemu. Ali, ako bismo mogli da se sporazumevamo s
muicom, zapazili bismo da i ona sa istim pathosom leti kroz vazduh, zamiljajui da u sebi nosi pomino sredite ovoga sveta.
Nema nieg toliko beznaajnog i neznatnog u prirodi to se ne bi,
proeto malim dahom te snage saznavanja, odmah naduvalo po
put meine; i kao to svaki nosa eli da ima svog potovaoca, ta
ko i najponosniji ovek, filozof, misli da su sa svih strana na nje
govo delanje i miljenje durbinski uperene oi vaseljene.

68

Fridrih Nie

Znaajno je da do tog stanja dovodi intelekt, i to on, koji je

ipak zapravo bio dat samo kao pomono sredstvo najnesrenijim,
najistananijim, najprolaznijim biima da bi se makar minut obdrala, intelekt bez kojeg bi kao oslonac ona imala sve razloge da
se spaavaju brzo poput Lesingovog sina. Ta oholost, vezana za
saznavanje i uvstvovanje, opsenjujui oblak koji pokriva ljudske
oi i ula, obmanjuje ih o vrednosti egzistencije time to u sebi no
si najlaskaviju ocenu o samom saznavanju. Njen najoptiji uinak
je iluzija - ali i najposebniji uinci nose u sebi neto od istog ka
raktera.
Kao sredstvo odravanja individuuma, svoje glavne snage
intelekt razvija u preruavanju, jer je to sredstvo pomou kojeg se
odravaju slabiji, manje krepki pojedinci kojima nije dato da bor
bu za opstanak vode rogovima ili otrim eljustima kao u grabljivih zveri. Kod oveka je ta umenost preruavanja dovedena do
savrenstva: ovde su varljivost, pritvorstvo, la i obmana, ogova
ranje, naduvenost, ivot u lanom sjaju, maskiranost, prikrivanje
iza konvencija, pozorina igra pred drugima i pred sobom, ukrat
ko, neprestano obmanjivanje zbog jednog tatog plamena, tako
pravilo i zakon da gotovo nema nieg neshvatljivijeg od uskrsnu
a meu ljudima asnog i istog nagona za istinom. Oni su dubo
ko uronjeni u iluzije i snovne slike, njihovo oko klizi samo po po
vrini stvari i vidi forme", njihov oseaj nigde ne dovodi do isti
ne, nego se jedino zadovoljava da primi drai i, kao svirajui po
dirkama, igra na leima stvari. Sem toga, ovek se nou, itav i
vot, preputa varljivosti snova, pri emu njegovo moralno oseanje ne pokuava da to sprei: dok bi trebalo da postoje ljudi koji
su snanom voljom odstranili to hrkanje. ta zapravo zna ovek
o sebi? Da li je uopte sposoban da samo jednom sebe potpuno
sagleda, kao u nekom osvetljenom izlogu? Ne preutkuje li mu
priroda veinu od svega, ak i o njegovom telu, da bi ga zadrala
podalje od krivudavog spleta njegovih creva, brzog strujanja kr
vi, upredenih drhtaja miia, i zatoila u gordu opsenarsku svest?
Ona je bacila klju: i jaoj kobnoj znatielji koja bi jednom htela
da kroz neku pukotinu pogleda izvan sobe svesti i koja sada na
sluuje da na nemilosrdnom, gramzivom, nezasitom, ubilakom
poiva ovek u ravnodunosti svoga neznanja, privezan za san

KNJIGA O FILOZOFU

69

kao da je na leima tigra. Pri takvom rasporedu, u elom svetu,

otkuda bi bilo nagona za istinom!
Suoen s drugim pojedincima, u meri u kojoj eli da se odr
i, pojedinac se u prirodnom stanju stvari intelektom najvema
koristi samo za preruavanje. Ali, zbog toga to eli, istovremeno
iz nude i dosade, da opstoji drutveno i u mnotvu, oveku je po
trebno da zakljui mir i, u skladu s tim, trai da iz njegovog sve
ta budu iskljueni bar najgrublji vidovi bellum omnium contra
omnes. Ovo zakljuivanje mira nosi neto sa sobom to nalikuje
na prvi korak primicanju nagonu za istinom. Sada je, naime,
utvreno ta ubudue treba da bude istina", to jest izumljena je
jednoobrazno vaea i obavezna oznaka stvari, te zakonomernost
jezika nudi i prve zakone istine: jer, ovde se prvi put pojavljuje
kontrast istine i lai. Laljivac se koristi vaeim oznakama, reci
ma, da bi nestvarno uinio da izgleda kao stvarno. Na primer, on
veli bogat sam" dok bi za njegovo stanje tana oznaka bila za
pravo siromaan". On zloupotrebljava vrste konvencije pomo
u proizvoljnih zamena ili ak obrtanja imena. Ako on to radi na
tetoinski i koristoljubivi nain, drutvo e mu uskratiti poverenje i iskljuiti ga iz sebe. Ljude pri tome ne pogaa toliko injeni
ca da su prevareni koliko injenica da su prevarom oteeni. Na
ovom stupnju, u stvari, oni ne mrze varku, nego rave, mrske posledice izvesne vrste varki. U istom takvom ogranienom smislu
ovek eli samo istinu: on udi za prijatnim, ivotonosnim posledicama istine. Naprotiv, prema istom besposledinom saznanju
je ravnoduan, ak je neprijateljski raspoloen prema moda tet
nim i razornim istinama. A osim toga: ta se tada zbiva sa onim
konvencijama jezika? Da li su one moda svedoanstva saznanja,
ula istine? Poklapaju li se oznake i stvari? Da li je jezik adekva
tan izraz svih realiteta?
Samo zahvaljujui svojoj zaboravnosti ovek moe ludo poverovati da poseduje neku istinu" u upravo oznaenom stepenu.
Ako on nee da se zadovolji sa istinom u obliku tautologije, to
jest s praznim ljuskama, on e veno uzimati iluzije za istine. ta
je re? Zvuni prikaz nervnog nadraaja. Ali zakljuivati s nervnog nadraaja na neki spoljanji uzrok, to je ve rezultat lane i
neopravdane primene naela razloga. Kako bismo smeli, ako bi

70

Fridrib Nie

jedino istina u genezi jezika bila odluujua, i jedino stanovite izvesnosti u oznakama bilo odluujue, kako bismo dakle smeli re
i: kamen je tvrd, kao da nam je tvrdo" poznato i drukije a ne
samo kao sasvim subjektivan nadraaj! Stvari delimo prema ro
du: drvo [der Baum] oznaavamo kao muko, biljku [die Pflanze]
kao ensko. Kakvi proizvoljni prenosi! Kako smo samo nada
leko preleteli kanon izvesnosti! Govorimo o nekoj zmiji": ozna
ka zahvata samo vijuganje 7 i mogla bi, dakle, da se pripie i cr
vu. Kakva proizvoljna razgranienja! Kakva proizvoljna povlaivanja as ovog as onog svojstva neke stvari! Stavljeni jedan
kraj drugog, razliiti jezici pokazuju da se preko reci nikada ne
dospeva do istine ni do adekvatnog izraza, jer inae ne bi ni bilo
toliko jezika. Stvar po sebi" (bila bi to upravo ista besposledina istina), ak i za oblikovaoca jezika, potpuno je nedokuiva i ne
zasluuje napor koji iziskuje. On oznaava jedino sprege stvari s
ljudima i za njihovo izraavanje i ispomae se najsmelijim meta
forama. Nervni nadraaj najpre preneti u sliku! Prva metafora.
Slika se potom iznova uobliava u glas! Druga metafora. I svaki
put potpuni skok iz jedne, usred koje je, u sasvim drugu i novu
sferu. Moemo da zamislimo oveka koji je sasvim gluv i koji ni
kada nije uo neki ton ili muziku: kao to se on, primerice, udi
Hladnijevim zvunim figurama u pesku 8 dok otkriva da su one
prouzroene podrhtavanjem strune, priseui zatim da zna ta lju
di nazivaju zvukom", tako je i sa nama svima kada je u pitanju
jezik. Verujemo da znamo neto o samim stvarima govorimo li o
drveu, bojama, snegu i cveu, a ipak ne posedujemo nita sem
metafora stvari, koje ak i ne odgovaraju izvornim sutastvima.
Kao to je sa zvukom u peanoj figuri, tako se zagonetno X stva
ri po sebi jednom uzima kao nervni nadraaj, zatim kao slika, ko
nano kao glasovna artikulacija. U svakom sluaju, dakle, to se
logino ne dogaa prilikom nastanka jezika, i sva graa - u kojoj

' Scblange, Sichwinden.

E. F. F. Chladni (1756-1824), nemaki fiziar, poznat osobito po svojim is
traivanjima u akustici. Ispitivao je, tako, talasno kretanje pomou vibracija metalnog
lista po kojem je bio posut neki prah ili sitan pesak. Prilikom vibriranja lista, pesak bi
se skupljao na mestima s najmanjom amplitudom, pa se mogla izmeriti uestalost ta
lasa. Figure nastale od peska nazivaju se Hladnijeve figure".
8

KNJIGA O FILOZOFU

7J_

i sa kojom radi i gradi ovek istine, istraiva, filozof- ako ve ne

potie sa ardaka ni na nebu ni na zemlji svakako nam ne dolazi
iz biti stvari.
Pomislimo posebno jo na obrazovanje pojmova. Svaka re
postaje odmah pojam time to ona zapravo ne treba da slui za
neponovljivi, sasvim individualizovani pradoivljaj, kojem zahva
ljuje svoj nastanak, kao to je sluaj sa seanjem, nego je tu isto
vremeno za mnogobrojne, vie ili manje sline doivljaje, to jest,
strogo uzeto, nikada istovetne, dakle mora da odgovara samo ra
zliitim sluajevima. Svaki pojam nastaje poistoveivanjem neistovetnog. Tako je izvesno da neki list nikada nije sasvim isti sa
nekim drugim, izvesno je da je pojam list bio obrazovan zahvalju
jui slobodnom isputanju individualnih razlika, zaboravu speci
finih obeleja, i kao takav pobeduje predstavu kao da u prirodi,
mimo lia, postoji list" poput praoblika prema kojem je sve li
e satkano, iscrtano, opseeno, obojeno, namrekano, naslikano,
ali neukim rukama tako da nijedan primerak nije ispao tano i verodostojno po prilici praoblika. Nekog oveka nazivamo a
snim"; zato je on danas delao asno? - pitamo. Obino odgova
ramo: zbog njegove asnosti. ast! to opet znai: list je uzrok li
a. Apsolutno nita ne znamo o sutinskoj odlici koju nazivamo
ast", ali zato znamo za mnogobrojne individualizovane, stoga
neistovetne postupke koje izjednaavamo i sada ih oznaavamo
kao asne postupke; konano, poev od njih, formuliemo jednu
qualitas occulta sa imenom: ist". Previd individualnog i stvar
nog isporuuje nam pojam, kao to nam daje i oblik tamo gde pri
roda, naprotiv, ne zna ni za kakve oblike i pojmove, dakle ni za
vrste nego jedino za ono nama nepristupano i neodredivo X. Jer
i nae protivstavljanje individuuma i vrste takode je antropomorfno i ne potie iz biti stvari, ak i ako se ne usudimo rei da joj ono
ne odgovara: bila bi to, naime, dogmatska tvrdnja i kao takva,
ba kao i njena suprotnost, nedokaziva.
ta je, dakle, istina? Pokretno mnotvo metafora, metonimija,
antropomorfizama, ukratko zbir ljudskih veza koje su poetski i retorski bile uznesene, prenesene, ukraene, i koje nakon duge upotre
be, uvrene, kanonizovane i obavezne, nalikuju na neki narod:

Fridrih Nie

72

istine su iluzije za koje smo zaboravili ta su, metafore, pohabane i

sa izgubljenom ulnom snagom, novii iji je otisak istrven i sada
se mogu jedino promatrati ne vie kao novii nego kao puki metal.
Jo uvek ne znamo otkuda potie nagon za istinom: jer, do
sada smo sluali jedino o obavezi koju uspostavlja drutvo da bi
opstajalo - istinski biti, to znai upotrebljavati isluene metafore.
Reeno, dakle, jezikom morala: sluali smo jedino o obavezi da se
lae prema utvrenoj konvenciji, da se lae prema drutvenim
pravilima i u stilu koji je obavezan za sve. ovek, svakako, ak
zaboravlja da tako stvari stoje s njim; on lae, dakle, nesvesno na
pomenuti nain i prema stoletnim obiajima - i upravo zahvalju
jui toj nesvesnosti, tom zaboravu, dospeva on do oseaja za isti
nu. Na tom oseaju, koji ga obavezuje da neku stvar oznai kao
crvenu", drugu kao hladnu", treu kao n e m u " , razrasta se
moralna tenja prema istini: nasuprot laovu, kome niko ne veruje, koga svi iskljuuju, ovek sebi doarava ta je u istini asno,
poverljivo i korisno. Kao umno" bie, on svoje delovanje sada
predaje vladavini apstrakcija i vie se ne ali da je obuzet telesnim
utiscima, intuicijama. On pooptava sve te utiske u bezbojne,
hladne pojmove da bi za njih vezao tok svoga ivota i delanja. Sve
to razlikuje oveka od ivotinje zavisi od te sposobnosti da se in
tuitivne metafore premetnu u shemu, dakle da se neka slika ras
tvori u pojmu. U podruju tih shema mogue je neto to nikada
nije moglo da uspe meu prvim intuitivnim utiscima: izgraditi pi
ramidalni poredak prema kastama i stupnjevima, stvoriti novi
svet zakona, povlastica, podreivanja, razgranienja, svet koji se
od sada protivstavlja drukijem, intuitivnom svetu prvih utisaka,
svet koji bi bio vri, optiji, poznatiji, ljudskiji i otuda regulativan i imperativan. Dok je svaka metafora iz intuicije individual
na i bez sebi sline, te stoga uvek zna da izmakne svakom rubriciranju, veliko pojmovno zdanje pokazuje strogu pravilnost ne
kog rimskog kolumbarijuma i u logiku udahnjuje onu strogost i
hladnou koja je svojstvena matematici. Ko je proet ovom hlad
noom, jedva e poverovati da je i pojam, okotao i osmougaon
9
poput kocke, i zamenjiv kao ona, preostao tek samo kao talog
neke metafore, te da je iluzija umetnikog prenosa nervnog na-

Residuum.

KNJIGA O FILOZOFU

73

draaja u slike, ako ne majka, ipak baba svakog pojma. U toj poj
movnoj igri s kockama, istina" znai korienje svake kocke pre
ma njenoj oznaci, tano brojanje taaka na njoj, obrazovanje tanih rubrika i nikada se ne ogreiti o red kasti i niz i rang klasa.
Kao to su Rimljani i Etrurci podelili nebo po strogim matemati
kim linijama i u tako razgranien prostor - kao u templum - spre
mili boga, tako svaki narod ima iznad sebe slino, matematiki izdeljeno pojmovno nebo i otada, odzivajui se zahtevima istine,
razume da svaki pojmovni bog moe da bude traen samo u nje
govoj sferi. Tu se treba doista diviti oveku kao monom gradi
teljskom geniju, koji je uspeo da na pominim osnovama i na ne
koj vrsti tekue vode podigne beskrajno sloenu katedralu pojma.
Svakako, da bi na takvim osnovama nalo oslonac, to zdanje mo
ra da bude nainjeno kao od paukovih niti, toliko utanano da se
prenosi s vala na val, toliko vrsto da ga ne bi mogao sruiti sva
ki daak vetra. Po svom graditeljskom geniju, ovek daleko nadmauje pelu. Pela gradi od voska koji sakuplja u prirodi, ovek
pak od daleko lomnije grae pojmova, koju tek mora da isfabrikuje iz sebe. Zbog toga je on ak vie nego za divljenje, ali ne zbog
njegovog nagona za istinom, za istim saznavanjem. Ako neko sa
krije jednu stvar iza grma, trai je i nalazi upravo tamo, zbog tog
traenja i nalaenja ipak ne zasluuje neku posebnu hvalu. Meu
tim, tako stoji sa traenjem i nalaenjem istine" unutar podru
ja uma. Ako zadam definiciju sisara i onda izjavim, poto sam
promotrio jednu kamilu: to je sisar", time sam dodue obelodanio jednu istinu, ali sa ogranienom vrednou, hou da kaem da
bi ta istina bila potpuno antropomorfna i ne bi sadrala nijednu
taku istinitu po sebi", stvarnu i optevaeu, bez obzira na o
veka. Tragalac za takvim istinama istrauje, u stvari, samo preo
braaj-sveta u ljudima. On tei za razumevanjem sveta kao ovekolike stvari i, u najboljem sluaju, dospeva do oseanja izvesne
asimilacije. Nalik astrologu koji smatra da su zvezde u slubi o
veka i u vezi s njegovom sreom i tugom, takav istraiva posmatra ceo svet kao da je vezan za ljude, kao beskrajno izlomljen od
jek prvobitnog zvuka, ovekovog, kao umnogostrueni odraz
praslike, ovekove. Njegov postupak svodi se na uzimanje ove
ka kao mere svih stvari. Ali, pri tome on polazi od zablude kada
veruje da su te stvari neposredno pred njim kao isti objekti. Za-

74

Fridrih Nie

boravlja, dakle, izvorne metafore intuicije kao metafore i uzima

ih kao same stvari. Samo zaboravom tog primitivnog sveta meta
fora, samo ovravanjem i ukruivanjem uarene i tene izvorne
mase slika koja izvire iz iskonske sposobnosti ljudske uobrazilje,
samo nesavladivom verom da je ovo sunce, ovaj prozor, ovaj sto
istina po sebi, ukratko samo time to se ovek zaboravlja kao su
bjekt, i to kao umetniko-stvaralaki subjekt, ivi on s nekim spo
kojem, sigurnou i konsekvencijom: ako bi ma i za tren mogao
da izie van tamnikih zidova te vere, namah bi bilo svreno s nje
govom samosveu". N a p o r a ga ve kota da prizna da insekt
ili ptica opaaju sasvim drugi svet nego ovek, i da je pitanje ko
je je od ta dva opaanja sveta tanije potpuno besmisleno, poto
odgovor pretpostavlja merilo tanog opaanja, merilo kojeg za
pravo nema. Ali, uglavnom mi izgleda da bi tano opaanje"
znailo: adekvatan izraz nekog objekta u subjektu, to je opet
protivurena nesuvislost, jer izmeu dve apsolutno razliite sfere,
kao to su subjekt i objekt, ne postoji nikakva kauzalnost, tanost, nikakav izraz, ve u najboljem sluaju estetski odnos, hou
rei jedan nago vesta vaj ui prenos, mucavi prevod u neki sasvim
strani jezik - ali za tako ta bila bi, u svakom sluaju, potrebna
jedna posredujua sfera i snaga, matalaki i otkrivalaki slobod
na. Re pojava" proeta je mnogim zavodljivostima, i stoga je
to mogu vie izbegavam: jer neistinito je da se sutina stvari po
javljuje u empirijskom svetu. Slikar kome nedostaju ruke i koji bi
pesmom hteo da izrazi sliku koja mu je pred oima sve nepobitnije e otkrivati, zahvaljujui toj zameni sfera, da empirijski svet
ne otkriva sutinu stvari. ak ni sprega nervnog nadraaja s pro
izvedenom slikom nije po sebi nita nuno. Ali, kada je ta ista sli
ka reprodukovana milion puta i nasledivana kroz mnogo pokolenja, najzad ako se pojavljuje u elom oveanstvu svaki put istim
povodom, ona dobija, konano, isto znaenje za oveka kao da je
jedina, nuna slika i kao da je ta sprega izvornog nervnog nadra
aja sa proizvedenom slikom strogo kauzalna. To je poput sna ko
ji se venim ponavljanjem osea i prosuuje posve kao zbilja. No
ovravanje i ukruivanje neke metafore ne daje apsolutno nika
kvo jamstvo za neminovnost i iskljuivo povlaivanje te metafore.
Izvesno je da je svaki ovek, koji se srodio s takvim razma
tranjima, osetio duboko nepoverenje prema idealizmu te vrste

KNJIGA O FILOZOFU

75

svaki put kada mu je bila data prilika da se veoma jasno uveri u

venu konsekvenciju, sveprisutnost i izvesnost prirodnih zakona.
I zakljuio je: dokle god prodrli u visinu teleskopskog i dubinu
mikroskopskog sveta, sve je ovde tako sigurno, izgraeno, bes
krajno, zakonomerno i bez pukotina; nauka e veno imati sa
uspehom da kopa u ovim bunarima, i sve to se bude nalo zglaavae se i nee meusobno protivureiti. Koliko malo to naliku
je nekom proizvodu uobrazilje, jer ako bi tako bilo - negde bi
ipak moralo da dopusti odgonetanje privida i nestvarnosti. Protiv
toga valja rei: ako bismo, svaki za sebe, imali raznovrsnu ulnu
senzaciju, mi sami mogli bismo svet da opaamo tek kao ptica,
tek kao crv, tek kao biljka, ili ako bi neko medu nama video je
dan isti nadraaj kao crven, drugi kao plav, a trei ga uo ak kao
zvuk, niko onda ne bi govorio o zakonitosti prirode, nego bi je je
dino poimao kao izuzetno subjektivnu tvorevinu. Zatim, ta je
uopte za nas neki prirodni zakon? On nam nije poznat po sebi,
nego jedino po svojim uincima, to jest po svojim relacijama s
drugim prirodnim zakonima, koji su nam opet poznati samo kao
zbirovi relacija. Sve te relacije, dakle, ukazuju uvek iznova samo
jedna na drugu, a po njihovoj sutini ostaju nam posve nerazu
mljive; jedino nam je stvarno poznato ono to sami u njih unosi
mo, vreme, prostor, znai brojani i odnosi uzastopnosti. Ali, sve
to je udesno i emu se upravo udimo u prirodnim zakonima,
ono to zahteva nae objanjenje i moglo bi da podstakne nepo
verenje prema idealizmu, poiva upravo i jedino u samoj matema
tikoj strogosti i neprikosnovenosti predstava o vremenu i prosto
ru. Te predstave, pak, proizvodimo u nama i iz nas s nunou ko
jom pauk plete svoju mreu; ako smo prisiljeni da sve stvari poi
mamo samo u tim oblicima, onda vie nije udno to u svim stva
rima poimamo zapravo samo te oblike, jer svi oni moraju u sebi
da nose zakone broja, a broj je upravo ono najneobinije u stva
rima. Sva zakonomernost koja nam toliko imponuje u putanji
zvezda i hemijskom procesu, u stvari se podudara sa onim svoj
stvima koja sami unosimo u stvari, te tako zapravo sami sebi imponujemo. Iz toga, svakako, ishodi da ono umetniko obrazova
nje metafora s kojim u nama zapoinje svaki oseaj pretpostavlja
ve te oblike, ispunjava se dakle u njima. Samo poev od uvri-

Fridrib Nie

76

vanja tih praoblika objanjiva je mogunost prema kojoj se moe

opet iz samih metafora konstituisati neko pojmovno zdanje. O n o
je, naime, podraavanje vremenskih, prostornih i brojanih odno
sa na tlu metafora.

2
Na pojmovnom zdanju izvorno radi, kao to smo videli, je
zik, a kasnije nauka. Kao to pela istovremeno gradi sae i to sa
e ispunjava medom, tako i nauka bez zastoja radi na tom veli
kom kolumbarijumu pojmova, grobnici intuicija, i dograuje sve
novije i vie spratove, podupire, isti, obnavlja staro sae, osobi
to se trudei da svoju graevinu nakrca do udovinosti i u njoj
uredno razmesti ceo empirijski, to jest antropomorfni svet. Ako
ve delatni ovek vezuje svoj ivot za um i njegove pojmove, da
ne bi bio otplavljen i sebe izgubio, onda i istraiva svoju kolibu
die uz samu kulu nauke, da bi mu ona pomogla u njegovim is
traivanjima i pruila mu zatitu iza svojih bedema. A zatita mu
je potrebna, jer postoje strane moi koje se neprestano na njega
okomljuju i koje naunoj istini" protivstavljaju istine" sasvim
drukije prirode i s najraznovrsnijim zatitnim znacima.
Nagon da se obrazuju metafore, taj fundamentalni nagon
ovekov koji se nijednog trenutka ne moe zanemariti, jer bi se ti
me zanemario sam ovek, gradei za sebe kao utvrenje od
svojih isparljivih proizvoda, pojmova, jedan pravilni, strogi i no
vi svet, na taj nain uistinu nije ukroen i jedva da je sputan. On
traga za novim podrujem svoga delovanja i drugim renim kori
tom i nalazi ih u mitu, naroito u umetnosti. Uspostavljajui no
ve prenose, metafore, metonimije, on neprekidno splie rubrike i
sae pojmova, neprekidno iskazuje svoju udnju da sa puno ari
i veno iznova oblikuje prisutni svet budnog oveka, svet arolik,
nepravilan, kauzalno povezan, kao da je svet sna. Po sebi je bud
nom oveku samo pomou vrste i pravilne pojmovne pree ja
sno da bdi i stoga veruje da sanja kada umetnost jednom iskida
tu pojmovnu preu. Paskal je u pravu kada tvrdi da bismo ako
svake noi isto sanjamo time bili obuzeti podjednako kao to smo
obuzeti stvarima koje svakodnevno gledamo: ako bi neki zana-

KNJIGA O FILOZOFU

77

tlija bio siguran da svake noi, tokom celih dvanaest sati, sanja da
je kralj, verujem - veli Paskal - da bi on bio isto toliko srean po
put nekog kralja koji bi svake noi, tokom celih dvanaest sati, sa
njao da je zanatlija". Budni dan nekog mitom ponesenog naroda,
na primer starih Grka, neprekidnim delovanjem uda, takvim ko
je je primereno mitu, sliniji je, u stvari, snu nego danu mislioca
razoaranog u nauku. Kada jednom svako drvo moe da govori
kao nimfa ili neki bog preruen u bika moe da otima device, ka
da se lino boginja Atena moe videti kako u drutvu s Pizistratom u divnom dvopregu prolazi atenskim trgovima - a u to je a
sni Atenjanin verovao - onda je u svakom trenutku, kao u snu,
sve moguno, i sva priroda oblee oko oveka kao da je ona sa
mo maskerata bogova koji se u svakakvim oblijima aljivo poi
gravaju varajui ljude.
Ali i u samom oveku je nesavladiva sklonost da doputa da
bude varan i kao zaaran je sreom kada mu rapsod pripoveda
kao istinite epske bajke ili kada pred njima na pozornici glumac
igra kralja kraljevskije nego to je to u samoj zbilji. Taj majstor
preruavanja, intelekt je slobodan i rastereen od svoga ropskoga
rada toliko dugo koliko moe da obmanjuje bez tete, i tada svet
kuje svoje Saturnalije. Nikada on nije obesniji, bogatiji, drskiji,
pokretljiviji, nepromiljeniji: u stvaralakoj radosti izbrizgava is
prepletene metafore i pomera meae apstrakcija, tako da, primerice, strujanje oznaava kao pokretni put koji oveka nosi tamo
kuda on ionako ide. Sada je on daleko od sebe odbacio beleg sluganjstva: inae s tunom revnou sav predan tome da nekom po
jedincu pokae sredstva i put do uenog opstanka, plenei i kra
dui poput sluge za svoga gospodara, sada je on postao gospodar
i sme da sa svoga lica izbrie izraz nematine. Sve to on od sada
ini nosi u sebi, u poreenju s njegovom ranijom aktivnou, preruavanje, ba kao to je njegova prethodna aktivnost nosila u se
bi pognutost. On kopira ljudski ivot, ali ga uzima za dobru stvar
i izgleda mu da je s pravom njime zadovoljan. Te udovine gre
de i daske pojmova za koje se grevito uhvatio nevoljnik da bi se
tokom ivota spasao, za osloboeni intelekt samo su skela i igra
ka njegovih najsmelijih umetnikih poduhvata. I kada je on raz
bije, smrvi, ponovo je ironino sastavlja sparujui najrazliitije i

78

Fridrib Nie

razdvajajui najbliskije, i tako pokazuje da mu nije potrebna ni

kakva nuna pomo u nematini, te da on od sada nije voden poj
movima nego intuicijom. Iz tih intuicija ne vodi nikakav pravilan
put u zemlju utvarnih shema, apstrakcija: za njih nije nainjena
re, ovek nemi kada ih vidi ili govori pomou zabranjenih meta
fora i neuvenih pojmovnih sklopova da bi stvaralaki, barem ra
zaranjem i ruenjem starih pojmovnih zidina, uzvratio na pritisak
mone savremene intuicije.
Postojala su razdoblja u kojima su jedan kraj drugog staja
li umni i intuitivni ovek, jedan u strahu pred intuicijom, drugi s
porugom prema apstrakciji; potonji je isto toliko neuman koliko
je drugi neosetljiv na umetnost. Oba ude da ovladaju ivotom:
ovaj, znajui da glavne potrebe presretne zahvaljujui predostronosti, dalekovidnosti, zakonomernosti, i onaj, poput odve ve
selog junaka", ne videi bilo kakvu potrebu i uzimajui kao rea
lan samo ivot preruen u privid i lepotu. Tamo gde jednom, ot
prilike kao u staroj Grkoj, intuitivni ovek rukuje svojim oru
jem snanije i pobedonosnije nego njegov protivnik, mogue je u
najpovoljnijem sluaju oblikovati jednu kulturu, utemeljiti vlada
vinu umetnosti nad ivotom: to preruavanje, odbijanje nematine, taj sjaj metaforikih intuicija i uopte neposrednost varke pra
ti sva ispoljavanja takvog ivota. Ni kua ni hod, ni odea ni gli
neni krag, ne izdaju da ih je nuda iznala: izgledaju tako kao da
je u njima trebalo da se iskae uzviena srea i olimpska vedrina,
gotovo igra s najozbiljnijim. Dok se ovek voen pojmovima i ap
strakcijama samo brani od te nesree, bez mogunosti da bilo ka
kvu sreu iznudi iz tih apstrakcija, dok ezne da se najvie to je
moguno oslobodi bolova, dotle intuitivni ovek, smeten usred
jedne kulture, anje ve - zahvaljujui svojim intuicijama - sem
odbrane od zla, prosvetljenje proeto stalnim strujanjem, ozarenje, iskupljenje. N o , svakako, kada boluje, on boluje silovitije:
tavie, on boluje ee, jer ne ume da ui iz iskustva, i svaki put
iznova upada u isti jarak u koji se ve sunovraivao. I u boli je
bezuman koliko i u srei, glasno jadikuje i bez utehe je. U okolno
stima iste zle kobi, koliko se drukije ponaa stoiar, poduen isku
stvom i pojmovima zagospodarivi sobom! On koji inae trai samo
iskrenost, istinu, slobodu od iluzija i zatitu od varljivih iznenaenja,

KNJIGA O FILOZOFU

79

postie sada u nesrei, poput onoga u srei, remek-delo preruavanja; njegovo lice je nepomino, naoko bez tragova ivota, gotovo
maska s dostojanstveno uravnoteenim crtama: on ne jadikuje i zauzdava svoj glas - i kada se neki pravi olujni oblak stuti na nje
ga, on se sakriva pod ogrta i sporim korakom izmie odatle.
Raspored daljnih delova

3
Opis haotinog preplitanja u jednom mitskom razdoblju. Is
tonjako. Poeci filozofije kao ureivake kultova, mitova; ona
organizuje jedinstvo religije.

4
Poeci jednog ironinog stava spram religije. Novo pomalja
nje filozofije.
5 itd. Pria
Zakljuak: Platonova drava kao nadhelenska, kao nemo
gua. Filozofija ovde dostie svoj vrhunac, kao dravoustanoviteljka jedne metafiziki ureene drave.
NACRTI
161
Istina"
Listina kao neuslovljena dunost koja neprijateljski poni
tava svet.
2. Analiza opteg smisla istine (nekonsekvencija).
3. Pathos istine.
4. Nemogue kao korektiv oveka.
5. Fundament oveka laan, jer je optimistiki.

Fridrih

80

Nie

6. Telesni svet.
7. Individue.
8. Oblici.
9. Umetnost. Neprijateljstvo spram nje.
10. Bez neistine ni drutvo ni kultura. Tragini sukob. Sve to je
dobro i lepo zavisi od varke: istina ubija - ubija ak i samu
sebe (u meri u kojoj spoznaje da je njen fundament zabluda).
162
Sta odgovara askezi u onome to se tie istine? - Istinoljubi
vost, kao fundament svih ugovora i pretpostavka postojanja ljud
skog roda, eudemonistiki je zahtev kojem se suprotstavlja sazna
nje da najvea dobrobit oveka poiva u iluzijama: dakle moraju
da budu koriene - kao to se i deava.
Pojam zabranjene istine, to jest takve koja prikriva i maski
ra eudemonistiku la. Protivstav: zabranjena la, koja prodire ta
mo gde je podruje dozvoljene istine.
Simbol zabranjene istine: fiat veritas, pereat mundus.
Simbol zabranjene lai: fiat mendacium, pereat mundus.
Prvo iji raspad izazivaju zabranjene istine jeste individuum
koji ih izrie. Poslednje iji raspad izazivaju zabranjene lai jeste
individuum. U prvom sluaju, on sebe rtvuje skupa sa svetom, u
drugom - sebi i svojoj egzistenciji rtvuje svet.
Kazuistika: da li je dozvoljeno rtvovati oveanstvo istini?
1. Ta to je nemoguno! Ako bi Bog hteo, oveanstvo bi
moglo da umre zbog istine.
2. Ako bi to bilo moguno, bila bi to dobra smrt i osloba
anje od ivota.
3. Niko ne moe, bez nekog ludila, tvrdo da veruje da poseduje istinu: skepsa nee izostati.
Pitanje: da li je dozvoljeno rtvovati oveanstvo ludilu - na
to bi se moralo odgovoriti odreno. Ali, praktino, to se deava,
jer je ludilo upravo verovati u istinu.

KNJIGA O FILOZOFU

81

Vera u istinu - ili ludilo. Iskljuivanje svih eudemonistikih

sastojaka:
1. kao moja sopstvena vera;
2. kao da sam je ja naao;
3. kao izvor dobrih namera kod drugih, ugleda, voljenosti;
4. kao suvereno oseanje zadovoljstva u otporu.
Da li je posle otklanjanja svih tih sastojaka iskazivanje isti
ne jo moguno kao ista nuda? Analiza verovanja u istinu: jer
svako posedovanje istine u osnovi je samo vera da se istina poseduje. Pathos, oseanje nude, nastaje iz tog verovanja a ne iz to
bonje istine. Vera pretpostavlja kod individuuma niim uslovljenu saznajnu snagu, te ubedenje da nijedno saznajno bie nikada
dalje od toga ne moe otii, dakle postoji obaveza koju u svim
rasprostiranjima saznajno bie ne moe da prekri. Relacija uki
da pathos verovanja, primerice ogranienje na ljudsko, skeptikim prihvatanjem da smo svi moda u zabludi.
Ali, kako je skepsa moguna? Ona izgleda kao doslovno
asketska stanovite miljenja. Jer ona ne veruje u verovanje i time
razara sve to je verovanje blagoslovilo.
No i sama skepsa sadri u sebi izvesno verovanje: verovanje
u logiku. Najekstremniji je sluaj, dakle, naputanje logike, ono
credo quia absurdum est, sumnja u um i njegovo poricanje. Do
ega dolazi u konsekventnosti askeze. U tome niko ne moe iveti, kao ni u istoj askezi. Pri tome se pokazuje da je vera u logiku,
osobito vera u ivot, nuna, da je, dakle, podruje miljenja eudemonistiko. Ali, tada se istie zahtevanje lai: ivot i eudaimonia
su, naime, onda argument. Skepsa se okree protiv zabranjenih
istina. Onda nedostaje osnova za istu istinu po sebi, i nagon za
njom samo je maskirani eudemonistiki nagon.
Svako zbivanje u prirodi u osnovi nam je nejasno: jedino
moemo da svaki put utvrdimo scenografiju u kojoj se prava dra
ma odigrava. Onda govorimo o kauzalnostima, dok u osnovi vi
dimo samo uzastopnost dogaaja. Da je ova uzastopnost svakad
ukljuena u neku odreenu scenografiju, verovanje je koje je bes
krajno puta opovrgavano.

Fridrih

82

Nie

Logika je samo robovanje u okovima jezika. Meutim, jezik

sadri jedan nelogiki element, metafora itd. Prva snaga izvrava
poistoveivanje neistovetnog; ona je, dakle, delovanje uobrazilje.
Na tome poiva egzistencija pojmova, oblika itd.
Prirodni zakoni." Proste meusobne relacije i sa ovekom.
Covek je kao konaan i nepromenljiv postao mera stvari.
Zamislimo li ga kao promenljivog i nestalnog, prestala bi strogost
prirodnih zakona. Zakon oseanja - kao jezgro prirodnih zako
na, mehanika kretanja. Verovanje u spoljanji svet i prolost, u
nauci o prirodi.
Najistinitije u ovom svetu: ljubav, religija i umetnost. Kroz
sva preruavanja i maskerade, prvo sagledava jezgro bolnog indivi
duuma i boluje s njim, a poslednje, kao praktika ljubav, blai bol
priajui o jednom drukijem poretku sveta i pouavajui u prezir
prema ovom. To su tri nelogike moi, prepoznate kao takve.

KNJIGA O FILOZOFU

83

bez posledica, istom, neafektnom, jer bi se tada izgubilo zado

voljstvo i nezadovoljstvo, a nema nijednog nagona ije utoljavanje ne nosi sa sobom neko zadovoljstvo. Zadovoljstvo u miljenju
ne posvedoava nikakvu udnju za istinom. Zadovoljstvo u svim
ulnim opaanjima poiva u tome da su ona okonana zahvalju
jui zakljuivanjima. Utoliko ovek uvek pliva u moru zadovolj
stva. Ali, u kojoj meri moe zakljuak, logika operacija, da pri
premi zadovoljstvo?
167
Nemogue u vrlinama.
Covek nije izrastao iz tih vrhunskih nagona, elo njegovo bie
pokazuje laki moral, on preskae svoje bie s najistijim moralom.
168

163
Neuslovljena saglasnost u logikom i matematikom ne
ukazuje na mozak, na rukovodni i abnormno izmeteni organ na um? duu? - To je ono sasvim subjektivno, usled toga to smo
mi ljudi. To je nagomilana batina u kojoj svi imamo udeo.
164
Nauka o prirodi je osveenost o svemu to se poseduje kao
nasledeno, registrovanje strogih i vrstih zakona oseaja.

Umetnost. La iz nude i besciljna la. Potonja se ipak na

kraju svodi na neku nudu.
Sve lai su lai iz nude. Zadovoljstvo u obmanjivanju je
umetniko. Inae, jedino istina sadri zadovoljstvo po sebi. Umetniko zadovoljstvo najvee je, jer ono kazuje, u obliku lai, istinu
na najoptiji nain.
Pojam linosti, pa i pojam iluzija nunih za moralnu slobo
du, tako je ustrojen da ak i na nagon za istinom poiva na te
melju lai.
Istina u sistemu pesimizma. Miljenje je neto to bi bolje bi
lo da ne postoji.

165

169

Ne postoji nagon za saznanjem i istinom, nego samo nagon

za verovanjem u istinu; isto saznanje je nenagonsko.

Kako je jedino umetnost mogua kao la!?

Zatvoreno, moje oko vidi u sebi mnogobrojne nestalne slike one su proizvod uobrazilje i ja znam da one ne odgovaraju stvarno
sti. Dakle, ja im verujem samo kao slikama, ne kao stvarnostima.
Povrine, oblici.
Umetnost sadri radost da verovanja budi kroz povrine: ali
ne varajmo se! Pa onda bi umetnost prestala.

166
Svi su nagoni povezani sa zadovoljstvom i nezadovoljstvom
- ne moe se imati nagon za istinom, to jest za istinom potpuno

Fridrib Nie

84

Umetnost se ipak razvija na obmani - ali, nismo li se pre

varili?
Otkuda zadovoljstvo u kuanju obmane, u prividu koji se
uvek prepoznaje kao privid?
Umetnost pretresa, dakle, privid kao privid, dakle upravo
nee da obmanjuje, istinita je.
isto razmatranje, bez udnje, moguno je samo s privi
dom, prepoznatim kao privid, koji ak ni ne zavodi u verovanje i
utoliko ne pogaa ni u nau volju.
Jedino onaj koji bi ceo svet mogao da promatra kao privid
bio bi u stanju da na njega gleda neoptereen udnjama i nagoni
ma: umetnik i filozof. Tu prestaje nagon.
Dokle god se istina trai u svetu, potinjeni smo nagonu.
Ali, ko hoe zadovoljstvo a ne istinu, hoe verovanje u istinu, da
kle uinke zadovoljstva u tom verovanju.
Svet kao privid - svetac, umetnik, filozof.

rv
NAUKA I MUDROST U SUKOBU
(poslednji radovi iz 1875. godine)

173
Nauka i mudrost u sukobu.
Nauka (N. B. pre nego to je obiaj i instinkt) nastaje

170
Svi eudemonistiki nagoni bude verovanje u istinu stvari, sve
ta - tako je ela nauka usmerena na postojanje, ne na bivstvovanje.

1. kada se bogovi ne smatraju za dobre. Velika je prednost

saznati ita kao postojano;
2. egoizam podstie pojedinca da, u izvesnim poslovima,
npr. moreplovstvo, svoju korist trai pomou nauke;
3. neto za plemenite ljude koji dokoliare. Znatielja;

171
Platon je, kao ratni zatoenik, izloen na trnici robova zbog ega bi pa ljudima bili potrebni filozofi? - Trebalo bi odgo
netnuti emu im je potrebna-istina.
172
I.
II.
III.
IV.

Istina kao pokreta za neke sasvim druge pokrete i nagone.

Pathos istine odnosi se na verovanje.
Nagon prema lai, temeljan.
Istina je nesaznatljiva. Sve to je saznatljivo je privid.
Znaenje umetnosti kao znaenje istinitog privida.

4. u divljem vrludanju narodnog mnjenja, pojedinac hoe

vru osnovu.
Po emu se ovaj nagon za naukom razlikuje od nagona da
se neto uopte naui i prihvati? Jedino po manjem stepenu egoi
zma ili daljem naprezanju istog. Prvo je izgubiti se u stvarima.
Drugo, sebinost uveana preko granica individuuma.
Mudrost se pokazuje
1. u nelogikom uoptavanju i preletanju do poslednjih ci
ljeva,
2. u odnosu tih rezultata prema ivotu,
3. u bezuslovnoj vanosti koja se pridaje svojoj dui. Jedna
jedina stvar je najprea.

Fridrib

86

Nie

Sokratizam je, prvo, mudrost koja se sastoji u uzimanju du

e ozbiljno.
Drugo, nauka kao strah i mrnja pred nelogikim uoptavanjem.
Tree, neto osobito koje se ispostavlja kroz zahtev za svesnim i logiki korektnim delovanjem. Time se oteuje nauka,
etiki ivot.
Sokrat mi je, da priznam, toliko blizak da sam skoro uvek
u sukobu s njim.

KNJIGA 0 FILOZOFU

87
175

Razvoj grke muzike i filozofije tee uporedo. Uporediti ih

meusobno, jer obe kazuju o helenskoj sutini. Muzika nam je,
svakako, poznata samo na osnovu onoga to se od nje nataloilo
u lirici.
Empedokle - tragedija

Sakralna monodija

Heraklit - Arhiloh

Simposijumski Ksenofon

Demokrit - Anakreon

(Svako poreenje linosti je

naopako i ghipo.)

174
1. U kojoj se boji pokazuje svet tim starim Grcima?

Pitagora - Pindar

2. Kako se oni odnose prema nefilozofima?

Anaksagora - Simonid

3. Mnogo zavisi od njihovih linosti: odgonetnuti ih jeste

smisao moga razmatranja njihovih uenja.
4. Kod njih su nauka i mudrost u sukobu.
5. Ironika dopuna u zakonu: sve je lano. Kako se ovek
grevito kaci za neku gredu.
Postoji i ironiki i alobni nain da se ispria ova povest. U
svakom sluaju hou da izbegnem ozbiljno jednolian ton.
U trenutku kada se istina sebi ponajvie pribliava, Sokrat
preokree celinu; to je naroito ironino.
Sve se ocrtava na pozadini mita. Na njegovoj bezgraninoj
nesigurnosti i valovitosti. ezne se za neim sigurnijim.
Samo tamo kuda pada ozraje mita osvetljava se ivot Gr
ka; inae je on neproziran. Sada se filozofi liavaju mita; ali kako
se odrati u toj neprozirnosti? Individuumu koji hoe da poiva na sebi samom - neophod
na su poslednja saznanja, filozofija. Drugim ljudima je neophod
na sporo razrastajua nauka.
I nezavisnost je samo prividna: najzad se svako vezuje za
svoje prethodnike. Fantazma za fantazmu. Komino je uzimati
sve tako ozbiljno. ela starija filozofija je poput labirinta kroz
koji luta um. Treba zasvirati na nain sna i bajke.

176
Toliko toga zavisi od razvoja grke kulture, te je eli na za
padnjaki svet otuda poprimio svoje pogonske snage: sudbina je
htela da mlade i izoblieno helenstvo bude ono koje je najvema
pokazalo istorijsku snagu. Zbog toga je starije helenstvo uvek po
greno prosuivano. Mlae se mora tano raspoznati da bi se raz
luilo od starijeg. Postoje mnoge i mnoge mogunosti koje jo ni
su ni otkrivene: jer, Grci ih nisu otkrili. Grci su otkrili druge i ka
snije ih opet prikrili.
177
Ti filozofi pokazuju koje je opasnosti grka kultura u sebi
obujmila.
Mit kao postelja za
- nasuprot hladnoj
lenarenje miljenja
apstrakciji i strogoj
nauci. Demokrit.

Fridrih

88

Nie

Meka udobnost ivljenja

- nasuprot umerenosti,
strogih i asketskih
shvatanja kod Pitagore,
Empedokla, Anaksimandra.

Svirepost u borbi i zavadi

- nasuprot Empedoklu
s njegovom reformom
rtvovanja.

La i varanje

nasuprot ponesenosti
istinitim kakva god
bila konsekvencija.

Savitljivost, preterena
druevnost

nasuprot Heraklitovoj
ponositosti i samotnosti.

Ovi filozofi pokazuju ivotnu snagu one kulture koja proiz

vodi sopstvene korektive.
Kako izumire to doba? Neprirodno. Gde su onda klice pro
padanja?
Bekstuo najboljih iz sveta bilo je velika nesrea. Poev od
Sokrata: odjednom se individuum osetio odve vanim.
Na to je dola kuga, za Atenu.
Zatim se stropotalo s persijskim ratovima. Opasnost je bi
la prevelika i pobeda preizuzetna. Smrt velike muzikalne lirike i
filozofije.
178
Starija grka filozofija jeste filozofija sutih dravnika. A
koliko bede vidimo u naim dravnicima! To je, uostalom, ono
to najvema razlikuje predsokratovce i poslesokratovce.
Kod njih nema odvratne pretenzije na sreu", kakvu zati
emo poev od Sokrata. Stanje njihove due nije, pak, stoer oko
kojeg se sve okree; jer, nije bezopasno misliti o tome tako. Kasni
je je Apolonovo gnothi sauton bilo pogreno protumaeno.

KNJIGA O FILOZOFU

89

I oni nisu toliko blebetali i psovaki kukumavili, i nisu pi

sali. Oslabljeno helenstvo, romantizovano, uinjeno grubljim i de
korativnim, zatim kao dekorativna kultura prihvaeno od strane
oslabljenog hrianstva kao saveznik, nasilno proireno meu necivilizovane narode - to je povest zapadnjake kulture. Majstori
ja je izvedena, i grko i popovsko je sjedinjeno.
Ja hou da saberem Sopenhauera, Vagnera i starije helen
stvo: to nudi pogled na jednu divnu kulturu.
\
Poredenje starije filozofije s poslesokrarovskom.
1. Starija je sroena sa umetnou, njeno odgonetanje zago
netke sveta vie puta se nadahnulo umetnou.
2. Ona nije negacija drukijeg ivota, nego izrasta iz njega
poput retkog cveta; ona iskazuje tajne toga. (Teorija praksa.)
3. Ona nije toliko individualno-eudemonoloka, nema od
vratnu pretenziju na sreu.
4. Ti drevni filozofi sami u svom ivotu gaje viu mudrost a
ne hladnu i proraunatu vrlinu. Njihova slika ivota bo
gatija je i sloenija, sokratovci uproavaju i banalizuju.
Trolana povest ditiramba:
1. arionski - iz koga potie starija tragedija;
2. agonalni, ditiramb drave - uporedo pripitomljena tra
gedija;
3. mimetiki, genijalno-razuzdan.
esto je kod Grka stariji oblik vii, npr. ditiramb i tragedi
ja. Opasnost za Grke je leala u virtuoznosti svake vrste; sa So
kratom su zapoeli virtuozi ivota! Sokrat, novi ditiramb, nova
tragedija, izum retoral Retor je grki izum kasnijeg vremena. Oni
su izmislili oblik po sebi" (kao i filozofa primerenog tome).
Kako treba razumeti Platonov sukob s retorikom? On zavi
di njenom utkaju.

Fridrih Nie

90

Drevno helenstvo oitovalo je svoje snage u nizu svojih filo

zofa. Sa Sokratom je prekinuto to oitovanje: on pokuava da
proizvede sebe samog i odbaci svu tradiciju.
Moj opti zadatak: pokazati kako ivot, filozofija i umetnost mogu da stupe meusobno u dublju rodbinsku vezu, a da fi
lozofija ne postane povrna i ivot filozofa laljiv.
Velianstveno je da su stari filozofi mogli da ive tako slo
bodno a da se pri tom ne pretvore u luake i virtuoze. Sloboda in
dividuuma bila je neizmerno velika.
Lana protivstavljenost vita activa i contemplativa jeste azijatska. Grci su bolje razumevali stvari.
179
Te drevne filozofe moguno je prikazati kao one koji grki
vazduh i narav doivljavaju kao stegu i reetke: dakle, oni sebe
oslobaaju (Heraklitova borba protiv Homera i Hezioda, Pitagorina protiv posvetovljivanja, svih protiv mita, naroito Demokrita). U svojoj prirodi imaju neki zev, suprotno od grkog umetnika, pa ak i dravnika.
Shvatam ih kao prethodnike grke reformacije, ali ne pret
hodnike Sokrata. Ipak, njihova reformacija se nije ostvarila, a kod
Pitagore je ostala u sektakom stanju. Grupa pojava nosi sav taj
duh reformacije - razvoj tragedije. Empedokle je neuspeli reforma
tor; posle njegovog neuspeha, preostao je jo jedino Sokrat. Tako je
Aristotelovo neprijateljstvo prema Empedoklu sasvim shvatljivo.
Empedokle - republika [Freistaat] preinaenje ivota - na
rodna reforma - pokuaj uz pomo velikih helenskih svetkovina Tragedija je takoe bila sredstvo. Pindar?
Oni nisu nali svoje filozofe i reformatore, uporedive s Pla
tonom - koji, pak, svoj otklon zahvaljuju Sokratu. Pokuaj karakterisanja Platona bez Sokrata. Tragedija - duboko shvatanje
ljubavi - ista priroda - nikakvo fanatino odvraanje - Grci su
oito bili blie nego ranije da nadu oveka pojmovno jo vieg ti
pa; no tu, izmeu, preseeno je makazama. Ostaje se kod tragikog razdoblja Grka.

KNJIGA O FILOZOFU

91

1. Slika Helena s obzirom na njihove opasnosti i poroke.

2. Kopija tragikih strujanja, u suprotnom smeru. Novo tu
maenje mita.
3. Postavke o reformatorima. Pokuaji zadobijanja slike
sveta.
4. Odluka - Sokrat. Platon, onaj u otklonu.\
180
Strast kod Mimnerma, mrnja prema starini.
Duboka melanholija kod Pindara: jedino ako neki zrak pad
ne odozgo obasjava ljudski ivot.
Razumevati svet polazei od patnje jeste ono tragiko u tra
gediji.
Tales - onaj nemitski.
Anaksimandar - nestajanje i nastajanje u prirodi moralno
shvaenih kao krivica i kazna.
Heraklit - zakonomernost i pravednost u svetu.
Parmenid - iza ovog drugi svet; ovaj kao problem.
Anaksagora - neimar svetova.
Empedokle - lepa ljubav i lepa mrnja; ono duboko neumno u onome to je najumnije u svetu.
Demokrit - svet je sasvim bez uma i nagona, snano zadrman. Svi bogovi i mitovi nekorisni.
Sokrat: - ne ostaje mi nita sem ja sam; strah za samog se
be postaje dua filozofije.
Platonov pokuaj, misliti sve do kraja i biti iskupitelj.
Kao to sam opisao Heraklita, treba opisivati linosti. U to
uplesti ono istorijsko.
U elom svetu vlada postupnost; kod Grka sve napreduje
brzo, pa se i strano brzo survava. Kada se helenski genije bio iscrpeo u svojim najviim tipovima, Grk se munjevito stropotao.
Bilo je dovoljno da samo jednom doe do loma, i veliki ivotni
oblik nije vie mogao da bude ispunjen: namah je sve bilo goto
vo, ba kao i u sluaju tragedije. Jedan jedini moni svojeglavac

92

Fridrih

Nie

poput Sokrata - i rez je bio nezaceljiv. U njemu se odigralo samorazaranje Grka. Verujem, zbog toga to je on bio sin vajara. Ako
bi jednom likovne umetnosti progovorile, izgledale bi nam povr
ne; u Sokratu, sinu vajara, ispoljilo se povrinsko.
Za vreme srednjeg veka, ljudi su postali duhovitiji: za to su
sredstva bila raunanje prema dve mere, cepidlaenje sa saveu,
tumaenje pisma. Taj nain izotravanja duha pod pritiskom hije
rarhije i teologije nedostajao je antici. Grci su, pak, u okolnosti
ma velike slobode misli bili mnogoboci i jednostavni: na volju se
ostavljalo da li e se ili nee u neto verovati. Z a t o su prikraeni
za uivanje u tananom izvrtanju smisla i time za najomiljeniju vr
stu duhovitosti u novijim vremenima. Grci jedva da su bili duho
viti; stoga je toliku panju privlaila Sokratova ironija. Nalazim
da je u tome Platon esto pomalo trapav.
Sa Empedoklom i Demokritom, Grci su bili na najboljem
putu da tano procene ljudsku egzistenciju, njeno neumlje, njenu
patnju; do toga nisu dospeli, zahvaljujui Sokratu. Svim sokratovcima, s groznim abstractama dobro, pravedno" u glavi, nedosta
je nepristrasni pogled na ljude. Onaj ko ita openhauera, pita se
zato je starima nedostajao takav duboki i slobodni pogled - dok
su ga neki morali imati? To je ono to ne uviam. Naprotiv. Zbog
Sokrata su izgubili bezazlenost. Njihovi mitovi i njihove tragedije
daleko su mudrije nego etike Platona i Aristotela; i njihovi stoiari i epikurejci siromani su u uporedbi s njihovim starijim pesnicima i dravnicima.
Sokratov uticaj:
1. Razorio je bezazlenost etikog suda.
2. Unitio nauku.
3. Nije imao nikakvog smisla za umetnost.
4. Izdvojio individuum iz istorijskog spoja.
5. Potpomagao dijalektiku brbljivost i blebetanje.
182
Ne verujem vie u prirodomeran razvoj" Grka: bili su od
ve obdareni da bi prihvatili postepenost tog hoda korak po ko-

KNJIGA 0 FILOZOFU

93_

rak, kakav zatiemo kod kamena i gluposti. Ratovi protiv Persijanaca su nacionalna nesrea: uspeh je bio prevelik, svi rdavi na
goni su se ispoljili, tiranska pouda da se zavlada elom Heladom
obuzela je pojedince i pojedine gradove. S vladavinom Atene (na
duhovnom podruju) bilo je potisnuto mnotvo snaga; nek se po
misli samo kako je dugo vremena Atena bila neproduktivna za fi
lozofiju. Pindar ne bi bio mogu kao Atenjanin: to Simanid poka
zuje. Ni Empedoklo ne bi bio, ni Heraklit. Gotovo svi veliki mu
ziari dolaze izvana. Atenska tragedija nije najvii oblik koji bi
mogao da se zamisli. Njenim junacima previe nedostaje pindarskog. Opte reeno: koliko je grozna bila injenica da je sukob
morao da se zapodene upravo izmeu Sparte i Atene - nemoguno je ak da bude dovoljno duboko razmotreno.
Duhovna vladavina Atene bila je prepreka onoj reformaciji.
Mislima se mora preneti u vreme kada te vladavine jo nije bilo:
ona nije bila nuna, postala je to tek nakon persijskih ratova, zna
i tek poto ju je fizika i politika mo pokazala kao takvu. Milet je bio, na primer, mnogo darovitiji, Agrigent takode.
Tiranin koji moe da ini sve to god mu prija, tj. Grk koji
nikakvom silom nije ogranien, bie je sasvim bez mere, kri do
movinske obiaje, siluje ene i po volji ubija ljude". Isto je tako
neobuzdano tiransko slobodoumlje, pred kojim su Grci takode
strahovali. Mrnja prema kraljevima - znak demokratskog raspo
loenja. Verujem da bi reformacija bila mogua da je tiranin bio
neki Empedoklo. Traei da filozof bude na prestolu, Platon je iz
nosio misao koja je negda bila moguna: uvideo je potom da je
as za njeno ostvarenje minuo. - Perijandar?
183
Bez tiranina Pizistrata Atenjani ne bi ni imali nikakvu tra
gediju, jer se Solon tome bio protivio. Ali, uivanje u njoj je ve
bilo probueno. Sta je hteo Pizistrat s tim velikim podstrekavanjima tuge?
Solonova odvratnost prema tragediji: setimo se ograniava
nja posmrtnih tubalikih sveanosti, zabranjivanja posmrtnih jadikovki. U sluaju miletskih ena pominju se manikon penthos".

94

Fridrih

Nie

Prema anegdoti, pretvorstvo je bilo ono to se Solonu nije

dopadalo: pokazuje se lairana prirodnost Atenjanina.
Klisten, Perijandar i Pizistrat bili su zatitnici tragedije kao
razonode za narod, uivanja u manikon penthos. Solon hoe uzdrljivost.
U ratovima protiv Persijanaca nastale su centralizujue ten
dencije: doepali su ih se Sparta i Atena. Naprotiv, od 776. do
560. niega od toga nema: kultura polisa je evala. Mislim da li bi
se bez persijskih ratova ideja o centralizaciji mogla uobliiti u kri
lu reformacije duha - Pitagora?
Radilo se o jedinstvu svetkovina i kulta: tu bi i poela refor
ma. Ideja o panhelenskoj tragediji - tu bi se razvila jo beskrajno
bogatija snaga. Zato do toga nije dolo? Potombi i Korint, Sikion i Atena razvile tu umetnost.
Najvei gubitak koji moe da zadesi oveanstvo jeste poba
aj najviih tipova ivota. Tako neto se tada dogodilo. Otra pa
ralela izmeu tog i hrianskog ideala. (Iskoristiti openhauerovu
napomenu: Izuzetni i plemeniti ljudi brzo usvajaju ono o emu
ih ui sudbina i prilagodavaju se tome gipko i zahvalno; oni uvi
aju da se u svetu moe nai puno toga to pouava, ali ne i sre
a, i konano vele s Petrarkom: altro diletto, che 'mparar, non
provo". Zbog toga moe, ak, da izgleda da oni sa svojim elja
ma i tenjama slede donekle samo jo privid, kao alei se, ali za
pravo i duboko u sebi oekuju naprosto pouku; to je ono to im
daje onda vidoviti, genijalni, uzvieni izgled. (Parerga, I, 394.)
Uporedite to sa sokratovcima i njihovim lovom na sreu!

184
Lepa je istina da za nekog za koga su poboljavanje i sazna
vanje postali ivotni ciljevi sve stvari slue najboljem. Pa ipak, to
je samo donekle istinito: onaj ko hoe da saznaje prisiljen je na
najzamorniji rad, onaj kome biva bolje moden je i iscrpljivan bo
lestima! Sve u svemu bi vailo: navodni predumiljaj sudbine je
ste delo pojedinca koji ureduje svoj ivot i ui iz svega, prikuplja
jui saznanje kao pela med. N o , sudbina koja pogaa neki narod
pogaa jednu celinu koja tako ne moe da promilja svoju egzi-

KNJIGA 0 FILOZOFU

95

stenciju i upravlja ciljevima; i tako je predumiljaj kod naroda kaiarenje koje izvode mudre glave, te nita nije lake nego pokaza
ti nepredumiljaj, na primer u tome da je neko doba, u najpunijem cvatu, iznenada zahvaeno snanim naletom, i da sve turnire.
U tome je isto toliko gluposti koliko i u prirodi. Do izvesnog stepena, svaki narod doista, ak i pod najnepovoljnijim okolnosti
ma, sprovodi neto to je u dosegu njegove obdarenosti. Ali, da bi
mogao da ostvari ono najbolje u sebi, potrebno je da ga u tome
ne spree odreeni nesreni sluajevi. Grci nisu ostvarili ono naj
bolje za ta su bili sposobni. I Atenjani bi postali neto vie bez
one politike mahnitosti nakon ratova protiv Persijanaca: pomi
slimo na Eshila, koji potie iz pretpersijskog vremena i koji je u
svoje vreme bio nezadovoljan Atenjanima.
Zbog nepovoljnog stanja u grkim gradovima posle persij
skih ratova mnogi su povoljni uslovi za raanje i razvitak velikih
pojedinaca bili upropaeni: i tako zaista proizvodnja genija zavi
si od sudbine naroda. Ako su zameci za genije veoma esti, ipak
su veoma retki sticaji svih najnunijih pogodnosti.
Ta reformacija Helena, kako je ja snivam, bila bi najude
snije tlo za proizvodnju genija, kakvo jo nikad nije postojalo. Bi
lo bi to za priu. S njom smo izgubili neto neizrecivo.
Visoko moralna priroda Helena pokazuje se u njihovom smi
slu za celovitost i jednostavnost. Time to nam ljude pokazuju po
jednostavljeno, raduju nas, kao to to ini pogled na ivotinje.
Filozofi streme tome da razumeju ono to njihovi savremenici ine ve time to samo ive. Dok sebi tumae svoje postoja
nje i razumevaju opasnosti koje ih vrebaju, istovremeno svome
narodu tumae njegovo postojanje.
Filozof hoe da umesto narodne uspostavi novu sliku sveta.
Nauka pronie tok prirode, ali nikada ne moe da nareuje
ljudima. Naklonost, ljubav, zadovoljstvo, nezadovoljstvo, uzvisivanje, iscrpljivanje - sve to nauka ne poznaje. Ono to ivi i do
ivljava, ovek mora to nekako sebi da protumai, i time da proceni. Snaga religija u tome je to su one merilje vrednosti, merila.
Vien u mitu, neki dogaaj izgleda drukije. Religijsko tumaenje
ima po sebi to da ljudski ivot meri prema ljudskim idealima.

96

Fridrih Nie
BELEKA O I Z V O R N I K U

Eshil je iveo i borio se uzalud: doao je prekasno. To je ono

to je tragino u grkoj povesti: najvei, poput Demostena, dola
ze suvie kasno da bi uzdigli narod.
Eshil jami veliinu grkog duha, koja izumire s njim.
Sada se divi jevanelju kornjae - ah, Grci tre prebrzo! Ne
tragam za srenim vremenima u povesti, ve za takvima koja su
nudila povoljno tlo za proizvodnju genija. Ta vremena nalazim
pre persijskih ratova. Nemoguno ih je dovoljno tano upoznati.
Mnogi ljudi ive dramski ivot, mnogi epski, mnogi jedan
neumetniki i zbrkani.
Persijskim ratovima uao je u grku povest daemon ex machina.
Poduhvat o narodnoj kulturi.
Rasipanje najskupocenijeg grkog duha i grke krvi. Poka
zati na tome kako ljudi moraju nauiti da ive mnogo razboritije.
Tirani duha su u Grkoj skoro uvek bili ubijani i imali jedino mr
avo potomstvo. Druga vremena su svoju snagu pokazivala u mi
ljenju do kraja i praenju jedne velike misli u svim njenim mo
gunostima: npr. hrianska vremena. N o , tu premo je bilo, kod
Grka, veoma teko domaiti; sve je tu bilo izmeano u neprijatelj
stvu. Gradska kultura, jedina je koja se do sada dokazala - i sa
da je jo ivimo.
Gradska kultura
Svetska kultura
Narodna kultura: kako je slaba kod Grka, postoji zapravo
samo atenska gradska kultura, bleda.
1. Filozofi, izolovani svaki za sebe.
2. Onda kao svedoci helenskoga (njihove filozofije, senke iz
Hada grke biti).
3. Onda kao borci protiv opasnosti od helenskoga.
4. Onda u toku helenske povesti kao neuspeli reformatori.
5. Onda nasuprot Sokratu i sektama i onom vita contemplativa, kao pokuaji da se postigne oblik ivota koji jo
nije postignut.

Prevedeni i u ovoj zbirci itaocima predoeni tekstovi zapra

vo su samo tematski ureeni deo iz rukopisne zaostavtine Fridriha Niea. 1 0 Meutim, oni ni u kom sluaju nisu presna graa, ne
go pre rukom majstora-mislioca izvedene studije, ukoliko toj reci
pridajemo znaenje koje ona ima u slikarskoj praksi i istoriji
umetnosti, studije kako pojedinanih detalja tako i svekolikih
mogunosti kompozicije onoga to je tek u nastajanju, ali to se
ve nezadrivo probija kroz oko i duh stvaraoca, ukratko studije
koje su neophodne za predstojee celovito" delo i u kojima se
ono nazire ve s dovoljno otrine. U njima je, naime, ve reeno i
jasno nagoveteno toliko toga za ta bi drugima bila potrebna e
la jedna opsena knjiga, pa ak ni tada ne bi uspeli da to iskau.
Tako je o svom pisanju niz godina docnije govorio i sam Nie. Jer,
upravo iz ovakvih studija" rodio se onaj upeatljivi tip pisanja,
fragmentaran i aforistian, iznutra nakrcan i, ipak, prohodan i
delotvoran u jezikom otklonu od tada vaeeg filozofskog disertativnog govora, tip koji odlikuje poznija Nieova dela i po ko
jem je on danas prepoznatljiv.
Sem donekle okonanog spisa O istini i lai u izvanmoralnom smislu, ostala tri su grupisani zapisi onako kako su zateeni
u autorovim belenicama. Vreme njihovog nastanka, pripada peri10

Prevod je raen prema Kronerovom izdanju" (X, s. 109-232), uz osvrt i

sravnjenja s najnovijim arheolokim" kritikim izdanjem Nieovih sabranih dela Kolija i Montinarija (prvi i drugi tekst u KGW III 3, trei u III 2, svi s kritikim apara
tom u III 4, i poslednji u IV 1, s kritikim aparatom u IV 4). Zasluuje da bude spo
menuto i uzorno francusko (dvojeziko) izdanje, Le Livre du Philosophe (Aubier,
1969), po sadraju istovetno s naim i s veoma dobrim prevodom Anele K. Marijeti
(Angele K. Marietti), o koje se takode moglo oslanjati.

98

Fridrih

Nie

odu koji je, s jedne strane, omeen pojavom prve Nieove knjige,
glasovitog Roenja tragedije, i - s druge - Nesavremenih razma
tranja, te radom na knjizi za slobodne duhove", Ljudsko, suvie
ljudsko. Re je, dakle, o prvom periodu Nieovog filozofiranja,
njegovog misaonog i kritikog razrastanja, koje dolazi posle tako
zvane Pbilologice, mladalakih filolokih istraivanja i publikaci
ja. Roenje tragedije iz duha muzike pojavilo se poetkom 1872.
godine, ali Nie i dalje ita i izuava preplatonovske grke filozo
fe, o emu na najoigledniji nain svedee i ovi tekstovi. U njima
je filozof" za Niea, uvek mislilac koga sreemo pre Sokrata i
Platona ili, pak, neki budui koji je moguan samo kao nalik presokratovcima, filozof koji bi trebalo da nas izbavi od nagona zna
nja, filozof - umetnik. Prvi tekst se datira ba u 1872. i, eventual
no, neki od njegovih delova, na poetak 1873. Nesumnjivo je da
drugi, Filozof kao iscelitelj kulture, potie s kraja februara 1873.
godine, kada Nie govori o projektu svojih Nesavremenih razma
tranja, pa su neki istraivai uvereni da je spomenuti tekst trebalo
da bude prvo od tih Razmatranja neprimerenih vremenu". N o ,
do jeseni iste godine Nie zavrava rad protiv nemakog filitarstva olienog u Davidu trausu, a do kraja godine i O koristi i te
ti istorije za ivot. Oba rada se pojavljuju kao prva dva dela Nesa
vremenih razmatranja. Sto se tie spisa O istini i lai... koji se
uglavnom uzima kao zavren", on je zapoet ve polovinom pret
hodne a u svojoj poslednjoj postojeoj verziji ostavljen polovinom
1873. godine. Poto je 26. septembra 1875. godine zavrio Riharda Vagnera u Bajrojtu, rad koji e posle Sopenhauera kao vaspitaa iz prethodne godine kao treeg dela biti etvrti deo Nesavreme
nih razmatranja, Nie do konca meseca otprilike, kako se zaklju
uje kao najverovatnije, pie etvrti tekst iz nae zbirke, Nauka i
mudrost u sukobu. U tom tekstu otkrivamo u zametku ideje koje
e delimino biti varirane u slinim formulacijama i u prvoj svesci
Ljudskog, suvie ljudskog, objavljenoj tek 1878. godine.
No i ne iskljuivo injenica da su nastali u istom stvarala
kom periodu, da vode, u stvari, poreklo iz istog duhovnog traga,
koji je neizbrisivo ocrtan s Roenjem tragedije, nego daleko vie
neposredan uvid u njihovu izrazitu teorijsku i tematsku meusob
nu bliskost ukazuje nam na unutranju srodnost sva etiri teksta.

KNJIGA 0 FILOZOFU

99

Zahvaljujui naenim nacrtima, jo davno je istaknuta pretpo

stavka prema kojoj je reena srodnost objanjiva kao srodnost i
skrovita povezanost nekoliko rasejanih delova vee ali neostvare
ne celine. Trebalo je da tekstovi, prema Ernestu Holceru i Augu
stu Horneferu (Holzer, Horneffer), u razvijenijem obliku sainjar
vaju teorijski deo jednoga dela posveenog figuri filozofa k a k o j u
je Nie dalekoseno sagledao, Knjige o filozofu, Das Philosophenbuch, pri emu bi ona sadravala i odreeni istorijski pregled,
naime konanu verziju rada koji je posthumno objavljen pod au
torskim naslovom Filozofija u tragikom razdoblju Grka. Doista
niz elemenata potkrepljuje tu pretpostavku o zamiljenoj i neokonanoj Das Philosophenbuch. Stavu o umesnosti iznesene pret
postavke Holcera i Hornefera - prireivaa X sveska u izdanju
Nieovih radova objavljenih pod rukovodstvom Alfreda Bojmlera (Baumler) kod A. Kroner Verlaga (1930-1965) - pridruuje se,
izmeu ostalih i Karl Slehta (Schlechta), veliki i zasluni tekstolo
ki demistifikator slike o Nieovoj zaostavtini, u mnogo emu
krivotvorenoj zahvaljujui filozofovoj sestri. Pa ipak, nuno je sa
svom mogunom opreznou uzimati naslov ove zbirke, te tako i
sadraj pripisan eventualnoj Knjizi o filozofu, prihvatiti takvo reenje samo uslovno i vie u smislu signala za izvesnu grupu ne
sumnjivo krajnje srodnih tekstova.
U svakom sluaju, ne uputajui se, na kraju krajeva, u to
neizvesno pitanje o stvarnom ili navodnom Nieovom projektu,
proverljiva je injenica da ovde sabrani tekstovi koherentno i izo
topno izraavaju ideje i stanovita koja je izuzetni nemaki misli
lac potom ustrajno zastupao tokom celog svog misaonog razvoja.
Re je o odnosu filozofije prema nauci, kulturi i umetnosti, prven
stveno razmatran kroz ogledalo" istine i jezika, iju nerazluivu
spregu Nie kritiki razgrauje i razotkriva njeno metafiziko
funkcionisanje. Otuda su, recimo, upravo u ovim zapisima i od
lomcima prvi put zateeni i skriveni neki od bitnih i predodreujuih korena kasnijih Nieovih filozofsko-pesnikih uvida. Oni su
znakovlje u kojem se naj pre, posle Roenja tragedije, moe prati
ti raanje Nieove filozofske misli.
/. A.

SADRAJ

KNJIGA O FILOZOFU
I
POSLEDNJI FILOZOF. FILOZOF. RAZMATRANJA O
SUKOBU UMETNOSTI I SAZNANJA
(jesen i zima 1872. godine)
II

FILOZOF KAO ISCELITELJ KULTURE

(prolee 1873. godine)

III SAZNA]NO-TEORIJSKI UVOD O ISTINI I LAI U

IZVANMORALNOM SMISLU (leto 1873. godine)
IV

NAUKA I MUDROST U SUKOBU

(poslednji radovi iz 1875. godine)

Beleka o izvorniku

59

67
85

97