AKADEMIJA NAUKA I UMJETNOSTI

BOSNE I HERCEGOVINE
DEVAD JUZBAI

POLITIKA I PRIVREDA U
BOSNI I HERCEGOVINI POD
AUSTROUGARSKOM UPRAVOM

SARAJEVO 2002

AKADEMIJA NAUKA I UMJETNOSTI

BOSNE I HERCEGOVINE
POSEBNA IZDANJA
KNJIGA CXVI

Odjeljenje drutvenih nauka

Knjiga 35

DEVAD JUZBAI

POLITIKA I PRIVREDA U
BOSNI I HERCEGOVINI POD
AUSTROUGARSKOM UPRAVOM

Urednik
Avdo Sueska
redovni lan Akademije nauka i umjetnosti
Bosne i Hercegovine

SARAJEVO 2002

AKADEMIE DER WISSENSCHAFTEN UND KNSTE

VON BOSNIEN-HERZEGOWINA
SONDERPUBLIKATIONEN
BAND CXVI

Klasse fr Gesellschaftswissenschaften
Band 35

DEVAD JUZBAI

POLITIK UND WIRTSCHAFT

IN BOSNIEN-HERZEGOWINA
UNTER DER
STERREICHISCH-UNGARISCHEN
VERWALTUNG
Herausgeber
Avdo Sueska
ordentliches Mitglied der Akademie der Wissenschaften
und Knste von Bosnien-Herzegowina

SARAJEVO 2002


SADRZAJ
Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
Vorwort . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
l a n c i i r a s p r a v e ............................................. 9
C
O nastanku paralelnog austrijskog i ugarskog zakona o upravljanju Bosnom i
Hercegovinom iz 1880. godine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
O ukljucenju Bosne i Hercegovine u zajednicko austrougarsko carinsko podrucje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49
Izvjestaj Hermanna von Sautera o odnosima Bosne i Hercegovine i Monarhije
u svjetlu austro-ugarskih ekonomskih suprotnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
Neke karakteristike privrednog razvitka Bosne i Hercegovine u periodu od
1878. do 1914. godine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141
Izgradnja zeljeznica u Bosni i Hercegovini i austro-ugarske ekonomske suprotnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155
Pokusaji stvaranja politickog saveza izmedu vodstva srpskog i muslimanskog
autonomnog pokreta u Bosni i Hercegovini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177
Austrougarsko Zajednicko ministarstvo i upravljanje Bosnom i Hercegovinom
nakon aneksije (Drzavnopravni aspekt) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 247
Aneksija i stavovi austrougarskih vojnih krugova prema upravljanju Bosnom
i Hercegovinom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265
Radnicko pitanje u programima gradanske politike i djelatnosti Bosanskohercegovackog sabora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 319
Bosanskohercegovacki sabor i osnivanje postanske stedionice . . . . . . . . . . . 355
Nekoliko napomena o Jevrejima u Bosni i Hercegovini u doba austrougarske
uprave . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 371
Jezicka politika austrougarske uprave i nacionalni odnosi u Bosni i Hercegovini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 383
O nekim pitanjima austrougarske politike prema uredenju privrednih odnosa
u Makedoniji i na Balkanu za vrijeme krize 1912/1913. godine . . . . . . . . . 423
Uticaj balkanskih ratova 1912/13. na Bosnu i Hercegovinu i na tretman agrarnog pitanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 459
P r i l o z i . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 475
O nekim tumacenjima karaktera otpora okupaciji Bosne i Hercegovine 1878.
godine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 477
Ustanak 1882. godine i problem aneksije Bosne i Hercegovine . . . . . . . . . . 483
O iseljavanju iz Bosne i Hercegovine poslije aneksije 1908. godine . . . . . . . . . 489
O austrougarskoj kolonizacionoj politici u Bosni i Hercegovini poslije aneksije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 495
O nacionalnoj politici Petra Kocica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 503
Kriticke napomene na tekstove koji se odnose na istoriju perioda austrougarske
uprave i nacionalne odnose u Bosni i Hercegovini u separatu SR BiH iz II
izdanja Enciklopedije Jugoslavije, (Zagreb 1983) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 511
I n d e k s i m e n a . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 523

PREDGOVOR

U svom naucnom radu orijentisao sam se na izucavanje politicke,

socijalne i kulturne istorije Bosne i Hercegovine u sklopu odnosa u Habsburskoj monarhiji i u vezi sa austrougarskom balkanskom politikom.
Pri tome sam nastojao da, u prvom redu na osnovu izvorne grade iz arhiva u Becu i Sarajevu, prikazem i osvijetlim odredena zbivanja, procese
i pojave od bitnog znacaja za istoriju Bosne i Hercegovine u periodu
austrougarske uprave. Rezultati ovog rada do sada su izlozeni u tri
posebne monografije i vecem broju rasprava, clanaka i drugih priloga.
Ova knjiga sadrzi izbor od 20 radova koji su, sem jednog, vec objavljeni u raznim casopisima i zbornicima radova u zemlji i inozemstvu u
razdoblju od 1967. godine do danas. Od toga broja 14 su rasprave i
clanci, a 6 su autorizirani diskusioni prilozi sa naucnih skupova, dijelom
kritickog i polemickog karaktera.
Knjiga obuhvata razlicite teme u vremenskom rasponu od Berlinskog kongresa i okupacije Bosne i Hercegovine 1878. do kraja Prvog
svjetskog rata i raspada Austro-Ugarske 1918. godine. U nekoliko radova tretirani su razni aspekti drzavnopravne problematike sa teznjom
da se na osnovu primarnih izvora objasni politicka pozadina usvojenih
rjesenja, kao i uloga austrijskih, ugarskih, vojnih i civilnih faktora u
formulisanju i sprovodenju politike prema Bosni i Hercegovini. Knjiga sadrzi i radove koji obraduju i problem ukljucenja Bosne i Hercegovine u zajednicko austrougarsko carinsko podrucje, kao i pitanje
njenog privrednog polozaja i razvitka u kontekstu austro-ugarskih ekonomskih suprotnosti. Pri tome je posebna paznja poklonjena izgradnji
zeljeznica, te austrougarskoj zeljeznickoj politici u Bosni i Hercegovini, a djelimicno i na Balkanu. Takoder, unutrasnjo-politicka kretanja i
nacionalni odnosi, kako u predustavno doba tako posebno u doba djelatnosti Bosanskohercegovackog sabora, predmet su nekoliko rasprava,
clanaka i priloga. To su, u prvom redu, radovi koji su posveceni jezickoj
i socijalnoj politici. U knjizi su nasli mjesto i neki aspekti austrougarske balkanske politike u doba krize 1912/1913. godine, kao i refleksi ove
krize na odnose u Bosni i Hercegovini i na tretman agrarnog pitanja.
Tu su, pored ostalog, i kraci prilozi koji se odnose na iseljavanje iz Bosne i Hercegovine i austrougarsku kolonizacionu politiku nakon aneksije
5

1908. godine. Prezentirani radovi su u obliku u kojem su bili i ranije objavljeni, uz samo neke mjestimicno izvrsene manje intervencije,
pretezno tehnickog karaktera.
Uspostavljanje austrougarske uprave znacilo je veliku istorijsku prekretnicu u razvitku Bosne i Hercegovine. Tek u skromnim naznakama
zapoceti proces modernizacije u zadnjim decenijama otomanske uprave ulazi nakon 1878. godine u novu fazu, odvijajuci se u specificnim
okolnostima. Mada se neki politicki, ekonomski i drustveni procesi iz
ovog razdoblja mogu smatrati zavrsenim, mnogo toga iz ovog perioda
zadrzalo je u novim uvjetima i dalje svoju aktuelnost. Odredeni rezultati kriticke istoriografije mogu doprinijeti sagledavanju kontinuiteta,
odnosno diskontinuiteta pojedinih fenomena.
Objavljivanjem ove knjige naucnicima, studentima i siroj citalackoj
publici postace lakse pristupacan jedan tematski kompleks, do sada
rasijan na raznim mjestima u brojnim publikacijama. Zato su zasluzne
institucije koje su pomogle da se ovo djelo objavi. Ovom prilikom
izrazavam im svoju zahvalnost, kao i svima onima koji su sudjelovali u
pripremi ove knjige za stampu.

Sarajevo, krajem januara 2002.

Dzevad Juzbasic

VORWORT

In meiner wissenschaftlichen Tatigkeit war es mein besonderes Anliegen, die politische, staatsrechtliche, soziale und kulturelle Geschichte
Bosniens und der Herzegowina im Rahmen der Habsburger Monarchie
und im Zusammenhang mit der osterreichisch-ungarischen Balkanpolitik zu erforschen. Dabei versuchte ich, in erster Linie auf Grundlage
des Quellenmaterials aus Archiven in Wien und Sarajevo, bestimmte Geschehnisse, Prozesse und Erscheinungen, die f
ur die Geschichte
Bosniens und der Herzegowina wahrend der osterreichisch-ungarischen
Verwaltung von wichtiger Bedeutung sind, darzustellen und zu beleuchten. Die Ergebnisse dieser Tatigkeit sind bis jetzt in drei einzelnen
Monografien und einer groeren Anzahl von Abhandlungen, Aufsatzen
und sonstigen Beitragen vorgestellt worden. Dieses Buch enthalt eine
Auswahl von 20 Arbeiten, die mit einer Ausnahme alle schon von 1967
bis heute in verschiedenen Zeitschriften und Sammelbanden im In- und
Ausland veroffentlicht worden sind. Davon sind vierzehn Texte als
Abhandlungen und Aufsatze anzusehen, wahrend die restlichen sechs
autorisierte Diskussionsbeitrage von wissenschaftlichen Tagungen darstellen, die zum Teil einen kritischen und polemischen Zug aufweisen.
Das Buch umfasst verschiedene Themen aus dem Zeitraum zwischen dem Berliner Kongress und der Okkupation Bosniens und der
Herzegowina im Jahre 1878 bis zum Ende des Ersten Weltkrieges und

dem Zusammenbruch Osterreich-Ungarns.

In einigen Arbeiten werden verschiedene Aspekte der staatsrechtlichen Problematik behandelt, mit dem Ziel, dass auf Grundlage der Primarquellen der politische Hintergrund der auf dem Rechtsweg angenommenen Losungen,
sowie die Rolle der osterreichischen militarischen und zivilen Faktoren in der Konzipierung und Umsetzung der Politik gegen
uber Bosnien
und der Herzegowina erklart werden. Das Buch beinhaltet auch Arbeiten, die das Problem der Integration Bosniens und der Herzegowina
ins gemeinsame osterreichisch-ungarische Zollgebiet, wie auch die Frage von deren wirtschaftlicher Lage und Entwicklung im Kontext der
osterreichisch-ungarischen okonomischen Gegensatze bearbeiten. Geschenkt dabei wird besondere Aufmerksamkeit dem Ausbau der Eisenbahnen und der osterreichisch-ungarischen Eisenbahnpolitik in Bosnien
7

und der Herzegowina und zum Teil auch auf dem Balkan. Auerdem
bilden innenpolitische Stromungen und nationale Verhaltnisse sowohl
in der vorkonstitutionellen Phase als auch in der Zeit der Tatigkeit des
bosnisch-herzegowinischen Landtages den Gegenstand einiger Abhandlungen, Aufsatze und Beitrage. Das sind in erster Linie Arbeiten, die
der Sprach- und Sozialpolitik gewidmet sind. Ihren Platz im vorliegenden Band haben auch einige Aspekte der osterreichisch-ungarischen
Balkan-Politik zur Zeit der Krise 1912/1913, sowie die Auswirkungen
dieser Krise auf die politische Lage in Bosnien und der Herzegowina und
der Behandlung der Agrarfrage. Des Weiteren finden sich auch k
urzere
Beitrage u
ber die Auswanderung aus Bosnien und der Herzegowina und
die osterreichisch-ungarische Kolonisierungspolitik nach der Annexion
1908. Abgesehen von einigen kleinen, stellenweise vorgenommenen und
hauptsachlich technischen Interventionen, werden die Arbeiten in der
Form abgedruckt, in der sie schon fr
uher veroffentlicht worden sind.
Die Einrichtung der osterreichisch-ungarischen Verwaltung markiert einen historischen Wendepunkt in der Entwicklung Bosniens und
der Herzegowina. Der Modernisierungsprozess, der in letzten Jahrzehnten der ottomanischen Herrschaft erst in bescheidenen Ansatzen
begonnen worden ist, tritt nach 1878 in eine neue Phase ein und entwickelt sich weiter unter besonderen Umstanden. Obwohl man einige
politische, okonomische und gesellschaftliche Prozesse aus dieser Zeit
als vollendet betrachten kann, hat vieles aus dieser Periode auch unter
heutigen Voraussetzungen an seiner Aktualitat nicht eingeb
ut. Einige
Ergebnisse der kritischen Geschichtsschreibung konnen dazu beitragen,
die Kontinuitat oder Diskontinuitat einzelner Phanomene zu erkennen.
Mit der Veroffentlichung dieses Buches wird Wissenschaftlern, Studenten und einem breiteren Publikum ein thematischer Komplex leichter zuganglich, der bis jetzt in vielen Publikationen verstreut behandelt
worden ist. Das Verdienst daf
ur geb
uhrt den Institutionen, die dabei
geholfen haben, dass dieses Werk veroffentlicht wird. Ihnen und allen anderen, die an der Vorbereitung des vorliegenden Buches f
ur den
Druck beteiligt waren, danke ich bei dieser Gelegenheit sehr herzlich.

Sarajevo, Ende Januar 2002

Dzevad Juzbasic

 LANCI
C

RASPRAVE

10

O NASTANKU PARALELNOG AUSTRIJSKOG I UGARSKOG ZAKONA

O UPRAVLJANJU BOSNOM I HERCEGOVINOM IZ 1880. GODINE

Specificnost drzavnopravnog polozaja Bosne i Hercegovine poslije

okupacije 1878. godine i njen do kraja austrougarske vladavine definitivno neodreden status u Monarhiji privlacio je interesovanje brojnih
autora. Uskoro poslije okupacije pravnici su i zbog velikog aktuelnog
politickog znacaja problema poceli analizirati karakter pravnog odnosa
zaposjednutih pokrajina prema Austro-Ugarskoj, formulisuci pri tome
razlicita gledista, cesto ovisna od opsteg politickog stanovista pisaca.1)
U novije doba u istoriografiji je posvecena posebna paznja svestranijem
izucavanju tretmana drzavnopravnog polozaja Bosne i Hercegovine u
sklopu austrougarske politike i unutrasnjih odnosa u Monarhiji, pa su
na tom polju postignuti i znacajni naucni rezultati.2)
Polaznu osnovu za sva razmatranja o statusu Bosne i Hercegovine u doba okupacije cine odredbe medunarodnih ugovora (XXV clan
Berlinskog ugovora, austro-turski tajni sporazum od 13. VII 1878. i Novopazarska konvencija od 21. IV 1879.) i uporedni austrijski i ugarski
1)
Vidi osvrte na najzna
cajnija mi
sljenja koja su u pravnoj literaturi izra
zena o karakteru dr
zavnopravnog statusa BiH, H. S c h n e l l e r,
Die staatsrechtliche Stellung von Bosnien und der Herzegowina, Leipzig 1892, str. 157 i dalje, F. S c h m i d, Bosnien und die Herzegowina
unter der Verwaltung Osterreich-Ungarns, Leipzig 1914. str. 15 i dalje. Glavnu literaturu za ovaj problem navodi i N. W u r m b a r n d,
Die rechtliche Stellung Bosniens und der Herzegowina, Wien 1915.
2)
Najzna
cajniji istoriografski radovi sa tog podru
cja su: G. J a k
si
c
i V. J. V u
ckovi
c, Poku
saj aneksije Bosne i Hercegovine (18821883), Glas SAN, CCXIV, Beograd 1954; H. K a p i d
zi
c, Austrougarska politika u Bosni i Hercegovini i jugoslovensko pitanje za vrijeme Prvog svjetskog rata, Godi
snjak istorijskog dru
stva BiH (u daljem
tekstu Godi
snjak) god. IX, Sarajevo 1958; i s t i, Previranja u austrougarskoj politici u Bosni i Hercegovini 1912. godine, Glasnik arhiva i
dru
stva arhivista (u daljem tekstu Glasnik) god. I, Sarajevo 1961; i s t i,
Diskusija o dr
zavnopravnom polo
zaju Bosne i Hercegovine za vrijeme
austrougarske vladavine (poku
saji aneksije), Glasnik god. IV-V, Sarajevo 1965; F. H a u p t m a n n, Kombinacije oko dr
zavnopravnog polo
zaja Bosne i Hercegovine na po
cetku Prvog svjetskog rata, Godi
snjak
god. XI, Sarajevo 1961; i s t i, Djelokrug austrougarskog Zajedni
ckog
ministarstva finansija, Glasnik god. III, Sarajevo 1963.

11

zakoni o ukljucenju Bosne i Hercegovine u zajednicko carinsko podrucje

Monarhije iz 1879. godine (RGBI.136 od 20. XII 1879. godine i ugarski zakonski clan LII: 1879) i o upravljanju Bosnom i Hercegovinom
iz 1880. (RGBI No 18 od 22. II 1880. i ugarski zakonski clan VI:
1880.). Predistorija postanka spomenutih medunarodnih akata dovoljno je poznata, isto kao i reakcije u politickoj javnosti i predstavnickim
tijelima obje polovine Monarhije na odluku o okupaciji Bosne i Hercegovine.3) Nasuprot tome, ostao je neistrazen tok dugotrajnih pregovora
izmedu vlada Monarhije o iznalazenju rjesenja kojim se, s obzirom na
dualisticko ustrojstvo i postojeci raspored unutrasnjih politickih snaga,
u vrlo komlikovanoj formi pretvarao medunarodno pravni akt okupacije u unutrasnji drzavnopravni odnos. Neki autori samo su opcenito
istakli da je u zakonu o bosanskohercegovackoj upravi ostvaren kompromis izmedu gledista koje je bosansku upravu smatralo kao mjeru u
cilju provodenja internacionalnog ugovora ipso iure zajednickim poslom
i misljenja da je upravljanje Bosnom i Hercegovinom jedan novum koji
nije u skladu sa nagodbenjackim zakonima o zajednickim poslovima za
cijelu Monarhiju. Taj kompromis oni su vidjeli u tome sto, ne samo
da je vladama ovih polovina zakonom priznato pravo da vrse uticaj na
pravac i principe bosanske uprave, nego je i propisano da je za svaku izmjenu postojeceg odnosa okupiranih pokrajina prema Monarhiji
kontroverze o pitanju ozakopotrebno odobrenje oba parlamenta.4) Sto
njenja principa bosanskohercegovacke uprave koje su, poslije okupacije,
dosle osobito do izrazaja na sjednicama Zajednickog ministarskog vijeca
nisu do sada bile predmet naucnog interesovanja, moglo bi se donekle
objasniti okolnoscu da je zestoka politicka borba oko Berlinskog ugovora u austrijskoj i ugarskoj delegaciji i parlamentima u prvom redu
apsorbovala paznju istoricara. Ona je ostavila u sjeni docnije usvajanje
zakona o bosanskoj upravi u legislativama pocetkom 1880. godine, koje
3)

Vidi o tome jo
s uvijek standardno djelo E.v. W e r t h e i m e r a,
Graf Julijus Andr
assy. Sein Leben und seine Zeit. 3 Bd. Stuttgart 1910-1913. Podatke o ostaloj literaturi vidi kod K.u.M. U h l i r z, Hand
buch der Geschichte Osterreichs
und seiner Nachbarl
ander B
ohmen
und Ungarn, II Bd. 2. Teil, Graz-Wien-Leipzig 1941, str. 950 i dalje,
str. 1001 i dalje.
4)
H a u k e, Grundriss des (
osterreichischen) Verfassungsrechtes,
Leipzig 1905, str. 148, prema F.Schmidu op. cit. str. 20. Ina
ce, pomenute razlike u gledi
stima na prirodu bosanskohercegova
cke uprave javno
su se ispoljile ve
c u odboru poslani
cke ku
ce Carevinskog vije
ca prilikom pretresanja prijedloga zakona o bosanskoj upravi. Bericht des Ausschusses uber die Regierungsvorlage betreffend die Verwaltung Bosniens
und der Herzegowina, Wien 16. I 1880. 119 der Beilagen zu den stenographischen Protokollen des Abgeordnetenhauses. IX Session, Beilagenband 2. O mi
sljenjima izra
zenim u literaturi o ovom problemu vidi i
N. W u r m b r a n d, op. cit. 36-38, napomena 9.

12

je uslijedilo u jednoj drukcijoj i smirenijoj politickoj atmosferi. Istoricari su takode pokazali veci interes za pitanje uredenja austro-turskih
odnosa i zaposjedanje Sandzaka, kao i provodenje konkretnih mjera u
etabliranju austrougarske administracije u Bosni i Hercegovini.5) Nas
zadatak sastojao bi se u tome da na osnovu raspolozive arhivske grade
osvijetlimo u glavnim crtama put koji je doveo do zakonskog formulisanja osnovnih nacela bosanskohercegovacke uprave, imajuci prije svega
u vidu politicku stranu problema.
*
*
*
Unutrasnjo-politicki obziri, pored zelje da se izbjegne eventualni
sukob sa Turskom, bili su, kao sto je poznato, od bitnog uticaja da
se Andrassy na Berlinskom kongresu opredijelio samo za okupaciju, a
ne i za aneksiju Bosne i Hercegovine.6) Strah od povecanja slovenskog
elementa u Monarhiji izazvao je u Austriji zestoko protivljenje veceg
dijela njemacke liberalne partije politici zadobijanja novih pokrajina,
a jos zesci bio je otpor javnog mnijenja u Ugarskoj, gdje je postojalo
vrlo jako protursko raspolozenje.7) U Ugarskoj je i kod vladine strane okupacija isto tako bila malo popularna kao i kod opozicije, jer je
izazvala ozbiljnu zabrinutost da ne uzdrma dualisticko uredenje, koje
je osiguravalo madarskim vladajucim krugovima gospodarsto u ugarskoj polovini Monarhije. Sam grof K.Tisza nije tajio da u okupaciji,
a osobito ako bi doslo do aneksije, vidi opasnost, ali je podrzavajuci
Andrassy-jevu politiku smatrao okupaciju manjim zlom, nego kad bi
Bosna i Hercegovina, zbog neodrzivosti turske vladavine, pripala Srbiji
i Crnoj Gori.8) U datim okolnostima bila je iskljucena mogucnost radikalnijeg rjesenja odnosa Bosne i Hercegovine prema Monarhiji, koja
ne bi imala obiljezje jednog provizorija. S druge strane, i sama organizacija vrhovnog vodstva bosanskohercegovacke provizorne uprave
u okviru Zajednickog ministrastva, kao i regulisanje odnosa ustavnih
organa oba dijela Monarhije prema pitanju upravljanja Bosnom i Hercegovinom javilo se kao vrlo tezak politicki i drzavnopravni problem.
Teskoce drzavnopravne prirode nastale bi inace i za jednu unitarnu
5)
Najpotpuniji prikaz procesa etabliranja austrougarske uprave dao
je H. K a p i d
zi
c, Hercegova
cki ustanak 1882. godine, Sarajevo 1958.
str. 17-84.
6)
E. v. W e r t h e i m e r, op. cit. III Bd. str. 126, 127; A. F o u rn i e r, Wie wir zu Bosnien kamen, Wien 1909, str. 80- 81.
7)
J. M i s k o l c z y, Ungarn in der Habsburger Monarchie, WienM
unchen 1959. str. 160, 161.
8)
E.v. W e r t h e i m e r, op. cit. III Bd. str. 142-145, 199-201.

13

ustavnu drzavu, koja jedno okupirano podrucje ne bi jednostavno inkorporirala, nego bi njime apsolutisticki vladao monarh kao nekom vrstom krunske kolonije. Daleko teze bilo je rjesenje ovog problema u
dualistickom sistemu Austro-Ugarske sa usko odredenim zajednickim
poslovima i podijeljenim budzetskim pravom izmedu delegacija i obje
legislative.
Jos dok su vojne operacije bile u toku, u Ministarstvu spoljnih poslova izraden je 2. septembra 1878. godine jedan memoar o provizornoj
upravi Bosne 9) u kome su bila izlozena nacela i odredbe za organizaciju
i vodenje bosanskohercegovacke uprave od strane Zajednicke vlade.10)
U memoaru se predvidalo da vladar, na osnovu Berlinskog ugovora, posebnom odlukom odobri da Zajednicka vlada preuzme upravljanje Bosnom i Hercegovinom. Provizornu upravu trebalo je da vodi zajednicki
ministar spoljnih poslova u sporazumu sa ministrom rata i zajednickim
ministrom finansija, a u saradnji sa vladama obje polovine Monarhije.
Za realizaciju ove vladareve odluke trebalo je da se odmah uspostavi
jedna komisija u Becu kao privremeno vrhovno upravno nadlestvo za
Bosnu i Hercegovinu. Na celu komisije trebalo je da stoji predstavnik ministra spoljnih poslova, a ostali zajednicki ministri, kao i vlade
Austrije i Ugarske, bili bi u komisiji predstavljeni sa svojim posebnim
delegatima. Buduci da se nisu u prvo vrijeme predvidale bitnije izmjene u upravljanju Bosnom, vrhovnoj administrativnoj komisiji trebalo
je da se prizna opcenito i do daljnjega djelokrug koji je u pogledu Bosne i Hercegovine pripadao odgovarajucim centralnim institucijama u
Carigradu.11)
9)
Arhiv Bosne i Hercegovine u Sarajevu, Zajedni
cko ministarstvo finansija BH No 15/1878. Die prov. Verwaltung Bosniens betreffend, Wien
2. IX 1878.
10)
Naziv vlada za Zajedni
cko ministarstvo upotrebljava
cemo samo u
uslovnom zna
cenju.
11)
Sr. Majest
at genehmigt auf Grund des Art, XXV des Berliner Fri
edens vertrages von 13. Juli 1878. Ubernahme
der Verwaltung Bosniens
und der Herzegowina mit Ausschluss des Sandjaks von Novibazar durch
k.u.k. Regierung. Die prov. Leitung dieser Verwaltung wird dem geme
insamen Minister des Aussern
in Einvernehmen mit dem Kriegsminister
und dem Reichsfinanzminister und unter Mitwirkung der Regierungen
der beiden Reichsh
alften u
bertragen. Die gemeinsame Regierung ist f
ur
diese Verwaltung verantwortlich. In Ausf
uhrung dieser Allerh
ochsten
Entschliessung wird als prov. oberste Verwaltungsbeh
orde f
ur die genannten L
ander eine Commission in Wien eingesetzt, in welcher die drei
gemeinsamen Minister durch besondere Delegierte repr
asentiert werden.
In diese Commission entsendet auch jede der Regierungen der beiden Reichsh
alften je einen Vertreter. Der Delegierte des gemeinsamen Ministers

des Aussern
steht an der Spitze dieser Commission, die sich unverz
uglich
construirt, sobald ihre Mitglieder u
ber Vorschlag der competenten Minister von Sr. Majest
at ernannt werden.

14

Do potpunog dovrsenja vojne okupacije trebalo je da komisija izvrsi

pripreme za obavljanje svoje upravne zadace. Ona je trebalo da bude
stalno obavjestavana o provizornim mjerama na podrucju civilne administracije, koje je armijski komandant, u okviru izvrsenja vojnog zadatka, bio opunomocen da izdaje na osnovu carevog ovlastenja. Predvidalo
se da se, odmah po pacifikaciji zemlje, buduca bosanskohercegovacka
provincijska vlada podredi komisiji unutar kompetencija koje je trebalo
tek utvrditi. Inace, komisija je imala da u tekucim poslovima odlucuje
kao posljednja instanca, smatrajuci postojece turske zakone u Bosni
vazecim, ukoliko nisu u suprotnosti sa interesima Monarhije i opstim
pravnim principima. Tako nije dolazilo u obzir aktiviranje odredaba
turskog ustava koje su se odnosile na Bosnu i Hercegovinu i odustajalo
se do daljnjeg od saziva bosanskog Sabora. Jedino se razmatrala mogucnost da se bosanskom Upravom savjetu prizna konsultativni znacaj.
Kasnija zadaca komisije bila bi da po nalogu Zajednicke vlade, prijedlogu vlada obje polovine ili iz vlastite inicijative, na osnovu stecenih
iskustava, izradi nacrte za potrebne reforme u svim oblastima zakonodavstva i uprave. Kao posebno vazan zadatak, komisiji se stavljalo
u duznost da, u sporazumu sa bosanskohercegovackom provincijskom
vladom, izradi prijedlog budzeta, obracajuci pritom osobitu paznju da
se troskovi uprave u Bosni i Hercegovini pokrivaju njenim vlastitim prihodima. Medutim, Zajednicka vlada trebalo je da odluci kako ce se do
uvodenja redovne administracije, putem pozajmice, naci sredstva kojim
ce se placati upravni troskovi i izdaci za repatriranje izbjeglica.12)
U pogledu nacina rada komisije memoar je predvidao da u tekucim
pitanjima komisija samostalno odlucuje i da svoja rjesenja provodi putem zemaljskih vlasti. Sva pitanja o kojima u komisiji dode do razmimoilazenja ili za njihovo rjesavanje ne bude dovoljno osnove u vazecim
normama podnijela bi se Zajednickoj vladi da ih ona rijesi. Kako je
ministar inostranih poslova trebalo da provizorno vodi upravu Bosne
i Hercegovine, to bi njemu, odnosno u njegovo ime, predsjedniku komisije pripadalo i pravo da izdaje naredbe. U Ministarstvu inostranih
poslova trebalo je da se osnuje poseban odjel za upravljanje Bosnom i
Hercegovinom sa predsjednikom komisije na celu. Njemu bi se podredio
i prezidijalni biro komisije, ciji je nacelnik imao da fungira kao zamjenik
Nachdem in der Verwaltung von Bosnien und der Herzegowina vorl
aufig
keine wesentlichen Ver
anderungen, und die notwendigen Reformen erst
nach reiflicher Pr
ufung aller Verh
altnisse successive eingef
uhrt werden
sollen, wird der obersten Verwaltungskomission f
ur Bosnien im Allgemeinen bis auf Weiteres jener Wirkungskreis einger
aumt, der bisher mit
Bezug auf diese L
ander den betreffenden Centralstellen in Constantinopel zustand. Kao napomena 9.
12)
Ibidem

15

predsjednika komisije. U bosanskohercegovackom odjelu Ministarstva

inostranih poslova trebalo je da se osnuju tri odsjeka:
a) odsjek za politicke, spoljne i unutrasnje poslove, vjerska pitanja i
nastavu, poljoprivredu, sumarstvo, policiju, stampu i dr.;
b) odsjek za sudstvo i posljednja instanca u svim sudskim poslovima;
c) odsjek za sve finansijske poslove, carine, trgovinu, komunikacije itd.
Sva vojna pitanja i pitanja sluzbi sigurnosti bila su rezervisana
iskljucivo za Ministarstvo rata, dok je kontrolu nad cjelokupnim finansijskim poslovanjem trebalo da preuzme vrhovni zajednicki racunarski
dvor. Izdaci za centralnu instituciju koja bi upravljala Bosnom i Hercegovinom trebalo je da se naknade Ministarstvu spoljnih poslova iz
prihoda okupiranih zemalja. Potrebno sadejstvo resornih ministarstava obiju drzavnih polovina Monarhije u radu komisije bilo bi osigurano
putem predstavnika austrijske i ugarske vlade.13)
U duhu naprijed izlozenih nacela, trebalo je da komisija odmah po
svom konstituisanju izradi organizacioni statut za vrhovno bosansko
upravno nadlestvo i djelokrug njegovih organa i uputi ga Ministarskom
vijecu. Iskljucivo vladaru pripadalo bi pravo da odobri taj statut i
odlucuje o trajanju ove provizorne uprave, kao i pravo da uvodi bitnije
izmjene.14)
Prema ovoj, do sada nepoznatoj koncepciji o nacinu vodenja bosanskohercegovacke uprave trebalo je da komisija i bosanski odjel Ministarstva inostranih poslova imaju otprilike onaj djelokrug koji ce docnije
dobiti Biro za poslove Bosne i Hercegovine u sastavu Zajednickog ministarstva finansija. Bosanskohercegovacka vrhovna uprava u memoaru je
tretirana kao specifican zajednicki posao sui generis pod vodstvom ministra inostranih djela, u cijem je neposrednom vodenju trebalo takode
da ucestvuju i predstavnici ostalih zajednickih ministarstava i obiju
vlada. Legislativama nije davana nikakva ingerencija u pitanjima koja se ticu upravljanja Bosnom i Hercegovinom. Nije se predvidalo ni
njihovo ucesce pri utvrdivanju principa i djelokruga rada bosanskohercegovacke uprave, nego su sve odluke u tom pogledu imale da proizilaze
iz apsolutne vlasti cara. Ovakvo stanoviste podudara se unekoliko sa
13)

Ibidem

Auf Grundlage der vorliegenden Bestimmungen und in Ubereinstimmung mit diesen Grunds
atzen wird von Commission sofort nach
ihrer Constituirgung ein detallirtes Organisationsstatut f
ur diese prov.
oberste Verwaltungsbeh
orde und den Wirkungskreis ihrer Organe ausgearbeitet und dem Ministerrate und durch diesen Sr. Majest
at zur Allh.
Genehmigung unterbreitet werden. Die Entscheidung u
ber die Dauer
dieser prov. Verwaltung wird abenso, wie jene u
ber die Einf
uhrung wesentlicher Modificationen in derselben, ausschlissliech Sr. Majest
at vorbehalten. Ibidem.
14)

16

neuspjelom namjerom Andrassy-ja da parlamentima podnese na raz

matranje jedino cl. 29 Berlinskog ugovora, kojim se Spica
prikljucuje
Monarhiji, a ostali sadrzaj ugovora samo uzgred saopstava.15)
Formulisuci nacelo o samofinansiranju bosanskohercegovacke uprave, koje ce postati najvisa maxima austrougarske politike, memoar
je ostavljao otvorenim tada akutno pitanje iznalazenja sredstava za
administraciju do uvodenja redovnog budzetskog poslovanja u Bosni i
Hercegovini, kao i problem pokrica eventualnog buduceg budzetskog deficita. Takode, nije se smatralo potrebnim da se odredi poseban nacin
pribavljanja sredstava za vece investicije u okupiranim pokrajinama,
niti se u memoaru predvidalo ukljucenje Bosne i Hercegovine u zajednicko carinsko podrucje Monarhije. Sadrzina memoara ostavlja utisak
da se donekle vodilo racuna o medunarodnopravnom statusu Bosne i
Hercegovine utvrdenom na Berlinskom kongresu, ali ne i o madarskom
ustavnom gledistu na funkciju zajednickih organa Monarhije.
Medutim, na sjednici Zajednicke vlade od 12. septembra 1878. godine pod predsjednistvom vladara obecana je ideja da se organizuje jedna
komisija kao posebno vrhovno upravno nadlestvo za Bosnu i Hercegovinu. Car je bio za takvu komisiju koja ce biti samo biro Zajednickog
ministarstva za bosanske poslove, koji je trebalo da se organski razviju
odozdo navise.16) Vladar je stoga smatrao da je potrebno najprije utvrditi djelokrug vojnog zapovjednika generala Filipovica na podrucju
civilne uprave i kao pogodan uzor uzimao je djelokrug namjesnika (Statthaltera) u zemljama austrijske polovine Monarhije ili bana. Inace sva
organizaciona pitanja trebalo je da ostanu u nadleznosti Zajednickog
ministarstva. U pitanjima finansija i finansijske politike bilo bi kompetentno Zajednicko ministarstvo finansija, dok je carinska i trgovinskopoliticka pitanja trebalo, prema misljenju cara, rjesavati sporazumno
sa austrijskom i ugarskom vladom. Medutim, grof Andrassy je ipak
insistirao da se prije sastanka predstavnickih tijela organizuju komisije kao vrhovna upravna instanca sa cinovnicima koji ce iskljucivo njoj
pripadati. On je smatrao da ce samo tada imati izgleda da delegacije
votiraju novac za potrebe okupacije, ako se istupi sa jednim fiksnim finansijskim programom i pokaze da se, mada provizorno, ipak vec nesto
ozbiljno ucinilo za vodenje poslova zemlje i kontrolu njene uprave pa
15)

O gledi
stu Andr
assy-ja na pitanje ozakonjenja Berlinskog ugovora
vidi E.v. W e r t h e i m e r, op. cit. Bd. III str. 180 i dalje.
16)
Die Commission sollte jetzt nicht als eine administrative Instanz
eingesetzt werden, sondern nur als Bureau des gemeinsamen Ministeriums f
ur die bosnische Anegelegenheiten, welche sich organisch von unten herauf entwickeln sollen. Haus-Hof und Staatsarchiv Wien (u daljem tekstu HHStA), Politisches Archiv (u daljem tekstu PA), XL Interna, K.290, Gemeinsame Ministerratsprotokolle GMKPZ 216 od 12. IX
1878. godine.

17

se, na osnovu toga, moze kroz odredeno vrijeme ocekivati da bosanska

uprava sama pokrije svoje rashode. Sa svoje strane car je ostao uporno
pri stavu da nije potrebno kreirati posebnu instancu za Bosnu i Hercegovinu, isticuci da je to i ustavno neizvodljivo jer samo ministrima
pripada egzekutiva. On je suprotno Andrassy-ju smatrao da komisija
moze jedino studirati probleme i eventualno u sitnim pitanjima donositi odluke, ali nikada u vlastitom djelokrugu, nego samo sa ovlastenjem
odredenog ministra. Odbacujuci misljenje zajednickog ministra finansija Hofmanna da sredstva za cinovnike komisije treba da posebno odobre
delegacije, car je tada zauzeo generalno stanoviste da se delegacijama
moze saopstiti sta kosta uprava Bosne, koliko zemlja moze sama da plati, a koliko treba da se dotira iz zajednickih sredstava, ali je decidirano
bio protiv toga da se bosanski budzet ili zakon o upravi podnesu delegacijama da ih one votiraju.17) Tako je, i pored svih razlika u prvobitnim
gledistima na pitanje organizacije vodstva bosanskohercegovacke uprave izmedu cara i Andrassy-ja, postojala opsta saglasnost u tome da
predstavnicka tijela ne treba da odlucuju o Bosni i Hercegovini.
U duhu stanovista koje je formulisao car u Becu je 16. septembra
1878. godine osnovana Komisija za poslove Bosne i Hercegovine, prvenstveno kao savjetodavni organ u svim vaznijim pitanjima uprave, a
kao organizacionu podlogu upravnog provizorija u okupiranim pokrajinama vladar je, nakon prethodne saglasnosti zajednicke austrijske i
ugarske vlade, 29. X 1878. godine sankcionisao Provizorni djelokrug
rada poglavara zemaljske vlade.18)
Dalji tretman pitanja upravljanja Bosnom i Hercegovinom u vrhovnim organima Monarhije postace u najvecoj mjeri ovisan o odnosu predstavnickih tijela prema Berlinskom ugovoru i pitanju pokrica
troskova okupacije. U tom pogledu vlade obiju polovina i zajednicka
vlada dospjece u jednu vrlo tesku situaciju.
17)

Eine besondere Instanz f

ur Bosnien zu kreiren ist also nicht notwendig und konstitutionell nicht ausf
uhrbar, denn nur die Minister haben
eine Executive. Die Commission kann die vorkommenden Fragen vorberaten, in geringeren Angelegenheiten vielleicht Entscheidungen f
allen, diese
letztere niemals im eigenem Wirkungskreise, sondern nur mit Erm
achtigung des betreffenden Ministers ... Den Delegationen gegen
uber k
onne
wohl ausgewiesen werden, wieviel die Administration von Bosnien koste, wieviel das land selbst leisten k
onne und was daher noch aus gemeinsamen Mitteln beizusteuern sei, allein ein bosnisches Budget oder
Administrationsgesetz d
urfe ihnen nicht vorgelegt und von ihnen votiert
werden. Ibidem
18)
O radu komisije, Provizornom djelokrugu poglavara Zemaljske vlade
i mjerama koje su poduzete u zemlji na podru
cju organizovanja nove
vlasti vidi H. K a p i d
zi
c, Hercegova
cki ustanak 1882. godine, str.
21-29.

18

*
*
*
Kad su delegacije na zahtjev Zajednicke vlade odobrile kredit od
60 miliona guldena za nepredvidene dogadaje, vlada je osporavala da
ima namjeru da okupira ili anektira tude teritorije.19) Medutim, uskoro zatim ta sredstva su upotrijebljena za vojnicko zaposjedanje Bosne
i Hercegovine. Iz te sume podmirivani su, zbog nesredenih prilika u
zemlji, i izdaci za bosanskohercegovacku administraciju, ali prema odluci Zajednicke vlade njih je trebalo posebno knjiziti. Svojevremeno,
trebalo je da se oni refundiraju Ministarstvu rata od strane zemaljske
uprave ili iz specijalnog kredita otvorenog za tu svrhu.20) Sredstva kojima je raspolagalo Ministarstvo rata mogla su biti dovoljna samo do
kraja oktobra 1878. godine, pa je bilo nuzno da se osigura novi okupacioni kredit. Ali, nastojanja da se pribavi potreban novac naisla su na
velike teskoce s obzirom na postojecu finansijsku situaciju i politicko
raspolozenje. Posebno je Ugarska u godinama poslije nagodbe imala
velike finansijske teskoce. Inace, privreda i finansije Monarhije, koje su
se uz velike napore i nova poreska opterecenja oporavljale od posljedica
rata iz 1866. godine, dozivjele su ponovo tezak udar u privrednoj krizi
nakon berzanskog kraha 1873. godine. Kriza je dosegla svoj vrhunac
u vrijeme od jeseni 1875. do jeseni 1876. godine i tek se 1877. godine
zavrsio visegodisnji period opste stagnacije.21)
Ministarstvo rata postavilo je sredinom 1878. godine zahtjev za novih 30 miliona guldena do kraja 1878. godine i daljih 82 miliona za prvu
polovinu 1879. godine za pokrice troskova okupacije Bosne i Hercegovine, ne racunajuci tu izdatke za operacije u Novopazarskom sandzaku.
Ispunjenje ovih zahtjeva, prema gledistu grofa K.Tisze izrazenom na
Zajednickom ministarskom vijecu, dovelo bi Monarhiju na rub bankrotstva. On je, inace, podrzavajuci Andrassy-ja, smatrao da okupaciju
treba izvrsiti na nacin koji je u skladu sa finansijskom snagom Monarhije. Nasuprot tome, ugarski ministar finansija K.v. Szell zauzimao
je stanoviste da Ugarska uopste nije u stanju da izdrzi dalje povecanje
tereta kamata a da se pritom ne ugrozi sprovodenje programa konsolidacije ugarskih finansija.22) Buduci da nije htio da snosi odgovornost
19)
Adresa caru usvojena 5. XI 1878.g. u poslani
ckoj ku
ci Carevinskog
vije
ca. 880 der Beilagen zu den stenogr. Protokollen des Abgeordnetenhauses VIII Session.
20)
HHStA PA XL Interna K. 290 Gemeinsame Ministerratsprotokolle
GMKPZ 214 od 1. IX 1878. godine.
21)
K.u. M. U h l i r z, op. cit. str. 946-949; H. B e n e d i k t, Die wirtschaftliche Entwicklung in der Franz-Joseph-Zeit, Wien-M
unchen 1958,
str. 91,92.
22)
HHStA PA XL Interna K. 290 Gemeinsame Ministerratsprotokolle
GMKPZ 218 od 17. IX 1878. godine.

19

za jednu takvu politiku K. v. Szell je, krajem septembra 1878. godine,

podnio ostavku koja je uticala na demisiju Tiszine vlade. Kabinetu
grofa K.Tisze povjereno je dalje provizorno vodenje poslova, dok nije
ponovo 7. decembra 1878. godine grof K.Tisza imenovan za ministra
predsjednika.23) Kako se Auerspergova vlada u Austriji vec od pocetka
1878. godine nalazila u demisiji, to su u doba kad je u predstavnickim
tijelima otpocela debata o orijentalnoj politici, u oba dijela Monarhije
poslove vodile vlade u ostavci. Boreci se da osigura sredstva za okupaciju, grof Andrassy je na Zajednickom ministarskom vijecu pledirao
da Monarhija mora pribaviti novac ako nece da Bosnu vrati Turskoj.
On je drzao da Austro-Ugarska nece biti finansijski ruinirana, ako izda 120 do 150 miliona, koji ce joj se pravovremeno vratiti iz privrede
pokrajina.24)
Mada su prvobitni zahtjevi Ministarstva rata morali biti znatno
reducirani,25) trazenje da delegacije odobre novi okupacioni kredit dovelo je do ozbiljnih politickih komplikacija i stvorilo takvu situaciju
da je Berlinski ugovor, i pored svih suprotnih nastojanja, morao biti
podnesen parlamentima da oni odluce o njegovom prihvatanju ili odbacivanju. Takav postupak je s druge strane ocjenjivan kao presizanje u
suverena prava vladara na podrucju spoljne politike.26) Inace, to je bio
prvi iznudeni presedan da legislative odlucuju o Bosni i Hercegovini.
*
*
*
Za organizaciju i nacin vodenja bosanskohercegovacke uprave pokazale su svoje interesovanje i vlade oba dijela Monarhije, a posebno
ugarska vlada. Sredinom oktobra 1878. godine ugarska vlada je na jednoj sjednici razmatrala nacelno pitanje ko treba da vodi upravu Bosne
23)

E.v. W e r t h e i m e r, op. cit., str. 170-173, 201.

Kao napomene 16 i 22.
25)
Zajedno sa prethodno odobrenih 60 miliona florina, ukupni izdaci za
okupaciju koje su odobrile delegacije u 1878. godini i cijeloj 1879. godini
iznosili su 121,720.000 florina. Up. P. S u g a r, Industrialization of
Bosnia-Herzegovina 1878-1918, University of Washington Press Seattle
1963. str. 229.
26)
O razli
citom tuma
cenju 11 austrijskog temeljnog dr
zavnog zakona
od 21.XII 1867. godine, RGBl No141 (po kome u djelokrug parlamenta
pripadaju i svi dr
zavni ugovori koji optere
cuju dr
zavu ili njene dijelove
ili obavezuju pojedine gradane) koje je zastupala austrijska vlada i opozicija vidi E. v. W e r t h e i m e r,op. cit. III Bd. str. 180, 194 i dalje.
Ugarski zakon je predvidao samo da svaka vlada saop
stava internacionalne ugovore svojoj legislativi ( 8 ugarskog zakona
clana XII: 1867), ali je
ugarska vlada udovoljavaju
ci zahtjevu Sabora i slijede
ci princip pariteta
podnijela Berlinski ugovor na odobrenje Saboru, nakon
sto je on ve
c bio
prihva
cen u austrijskom parlamentu. Ibidem str. 201, 202.
24)

20

i Hercegovine. Tom prilikom je usvojeno glediste grofa K. Tisze da,

dok god je rijec o okupaciji, uprava moze da bude samo zajednicka i
da spada u kompetenciju delegacije. Medutim, istovremeno se konstatovalo da bi time delegacije prekoracile svoj djelokrug, koji se moze
modifikovati samo aktom legislativa. Iz toga je slijedio zakljucak da
se, cim bude postojala jedna definitivna ugarska vlada, izdejstvuje od
legislative ovlastenje na osnovu koga ce vlada moci da u sporazumu
sa austrijskom vladom i Zajednickim ministrastvom utvrdi provizornu
upravnu organizaciju Bosne i Hercegovine.27) To je bila polazna pozicija
ugarske vlade koja ce docnije biti samo precizirana, osobito u odnosu
na kompetenciju parlamenata i delegacija, u pitanjima iz djelokruga
bosanskohercegovacke uprave.
Tek poslije rjesenja vladine krize u Ugarskoj i nakon okoncanja orijentalne debate u austrijskom parlamentu usvajanjem Berlinskog ugovora, grof K.Tisza je u vezi sa rjesavanjem problema finansiranja istupio na Zajednickom ministarskom vijecu 18. januara 1879. godine
sa stanovistem da ugarska vlada mora pribaviti zakonsko ovlastenje za
preduzimanje potrebnih mjera u zemlji da bi se omogucila provizorna
uprava u Bosni i izbjegli unutrasnjo-politicki sukobi. On je posebno
trazio da se pritom zakonski utvrdi kako treba da se nabavlja novac
za bosansku upravu i insistirao da se pitanje ubrzo regulise, isticuci
da se Zajednicka vlada i delegacije po zakonu mogu baviti samo izvjesnim taksativno nabrojanim poslovima, pa ce delegacije uskoro odbiti da
odobre sredstva za bosansku upravu. Insistirajuci na potrebi donosenja
posebnih zakonskih odredaba koje bi bile samo logicna posljedica nagodbenjackih principa iz 1867. godine, Tisza je podvlacio da mu nije
namjera da se putem delegacija donese zakon o bosanskoj upravi. On
je to pravo rezervisao samo za parlament.28)
27)
HHStA, Kabinettsarchiv, Ungarische Ministerratsprotokolle, C. Z.
XXXI od 16.X 1878. godine.
28)

Ministerpr
asident v. Tisza gibt der Uberzeugung
Ausdruck, dass
um eine provisorische Administrationsart in Bosnien zu erm
oglichen und
um allen Streitigkeiten auszuweichen, f
ur die Regierung die gesetzliche Erm
achtigung eingeholt werden musse, im Lande die erforderlichen
Anordnungen zu treffen, dass dabei festzustellen w
are, wie die Beschaffung des Geldes zu geschehen w
are. Es erscheint notwendig diese Frage
zu regeln, weil nach den Gesetzen die gemeinsame Regierung und die Delegationen sich nur mit gewissen enumerativ aufgef
uhrten Gegenst
anden
besch
aftigen d
urfen, und weil die Delegationen es bald ablehnen w
urden
etwas f
ur die Administration Bosninens zu votieren. Deshalb m
usste ein
Gestz in dieser Beziehung zu Stande kommen. Sprecher verkennt nicht die Schwierigkeiten, betont jedoch, dass er niemals die Absicht habe
Administrativgesetz f
ur Bosnien durch die Delagationen geben zu lassen
.... Es m
usse also eine legislative Bestimmung getroffen werden, allein
nur als logische Folge der Prinzipien von 1867. HHStA, PA XL Interna K.291 Gemeinsame Ministeratsprotokolle GMKPZ 226 od 18.I 1879.
Ugarska vlada je ve
c i ovom prilikom podnijela jedan zakonski nacrt,
ciji
tekst nije u
sao u zapisnik Zajedni
ckog ministarskog vije
ca, niti smo ga
uspijeli prona
ci na drugom mjestu.

21

Tiszinom zahtjevu car je suprotstavio svoje glediste da se samo u

odnosu na pitanje novca moze raditi o ingerenciji predstavnickih tijela i
osporio je da je vladi potrebno posebno ovlastenje za vodenje bosanske
uprave, isticuci da je ono vec dato u Berlinskom traktatu. Franz Joseph
I je posebno skrenuo paznju da bi teorija da je za upravljanje Bosnom
potrebno jedno dalje ovlastenje od strane legislative dovela do toga
da bi sve prijedloge u vezi sa organizacijom bosanske uprave morali
odobravati parlamenti.29)
Kao sto je prije toga osporavala pravo da odluci o Berlinskom ugovoru, tako je i sada austrijska vlada podrzala misljenje cara. Razlozi
za to bili su kako nacelne, tako i neposredno takticko-politicke prirode.
Austrijska vlada je polazila sa platforme da je kruna dobila mandat
i da samo ona ima pravo da nekome preda upravu zemlje. To pravo
je vlada austrijske polovine odricala parlamentima uz motivaciju da se
legislativa ne smije mijesati u poslove Bosne, koja je jos uvijek inostranstvo.30) Od strane austrijske vlade smatralo se vrlo podozrivim
napustiti stanoviste da je pitanje vec ustavom regulisano. Strahovalo
se da bi zahtjev za prosirenje djelokruga delegacija u Cislajtaniji imao
za posljedicu izmjene u nacinu njihovog izbora s ciljem da se prosiri i
djelokrug Carevinskog vijeca. Posmatrajuci problem iz ugla trenutne
politicke situacije u Austriji, Auerspergova vlada bila je protivna da se
parlamentu podnese jedan zakonski prijedlog o bosanskoj upravi, jer se
bojala novih komplikacija. Ona je pretpostavljala da bi takav zakon bio
odbijen i toliko izmijenjen da bi za vladu postao neprihvatljiv. Po ocjeni
Auerspergove vlade jedan dio poslanika ne bi htio da se uprava povjeri
ministru s kojim se nalaze u sukobu, dok bi drugi dio bio protiv zakona
jer smatra da pitanje spada u djelokrug krune. Vlada je ocekivala da
ce ovo shvatanje doci jos jace do izrazaja, ukoliko predstojeci izbori dovedu vise konzervativnih elemenata u parlament. Konacno, austrijska
vlada nije ni u tadasnjem parlamentu zeljela da ponovo otpocne tek
zakljucena dramaticna orijentalna debata.31) U tom pogledu ugarska
29)
Seine Majest
at erachten es f
ur notwendig vor Allem hervorzuheben,
dass es sich nur bez
uglich der Geldfrage um eine Ingerenz der Vertretungsk
orper handeln k
onne. Zur F
uhrung der Administration bedarf die
Regierung keiner Erm
achtigung, denn diese liegt in Berliner Traktat. Die
Theorie, dass zur Administration eine weitere Erm
achtigung durch die
Legislativen notwendig sei, w
urde dahin f
uhren, dass alle Organisirungsvorschl
age durch die Legislativen zu genehmigen seien. Ibidem
30)
Ministerpr
asident F
urst Auersperg erinnert daran, dass er immer
davor gewarnt habe, an dieser Frage zu r
uhren. Nach seiner und seiner
Kollegen Auffassung hat die Krone das Mandat erhalten und u
bernommen und hat allein das Recht die Administration jemandem zu u
bertragen. Die Legislative hat dieses Recht gewiss nicht, weil sie sich in Angelegenheiten des Auslandes nicht mischen darf. Ibidem
31)
Ibidem

22

vlada nalazila se u drugacijem polozaju. Ona jos nije bila podnijela

Berlinski ugovor svom parlamentu, o cijem je posebnom raspolozenju
morala itekako voditi racuna.
Grof Andrassy, koji je do tada u odnosu na pitanje bosanskohercegovacke uprave zauzimao stanoviste prije svega kao carski i kraljevski
zajednicki ministar spoljnih poslova, a ne kao madarski politicar, pokusao je sada da ponudi izvjesna kompromisna rjesenja. On je polazio
od toga da je Bosna jedan zajednicki posao, i to kako politicki tako i
vojnicki, te da u tom pogledu spada u djelokrug delegacija. Odbijao
je ideju da legislativa treba da ovu kompetenciju ponovo prenese na
delegacije, jer bi to po njegovom misljenju, vodilo novim pregovorima
o nagodbi. Medutim, Andrassy je s druge strane smatrao da sama
bosanskohercegovacka uprava ne bi mogla pripadati po postojecim zakonima u djelokrug delegacija, ali je istovremeno drzao da je ne samo
nepozeljno, nego i neizvodivo da se donese jedan zakon kojim bi parlamenti prenosili upravu Bosne na delegacije. Po njegovom shvatanju, u
Monarhiji nije bilo takvog tijela koje bi moglo nekome predati upravu
tude zemlje. Prinuden da vodi racuna o napadima opozicije, koja je
tvrdila da je vlada sebi uzela pravo da u Bosni stvara fait accompli
i da ima namjeru prinuditi parlamente putem delegacija na placanje,
on je predlagao da Zajednicka vlada u delegacijama da o tome jednu
posebnu izjavu. Vlada je trebala da izjavi da se drzi principa da Bosna
mora sama placati svoju upravu, a da ce se ono sto ne bi sama uspjela
pokriti iz vlastitih prihoda privremeno tretirati kao zajednicki izdatak;
da je za to odgovoran zajednicki ministar, a ministri obje polovine Monarhije zajedno sa legislativama imaju pravo da vrse uticaj; da ce vlada
podnijeti zakonski prijedlog kojim bi se utvrdila odgovornost ministara
za trosenje novca za bosansku upravu.32)
Andrassy-jev prijedlog, koji se donekle priblizio ugarskom stanovistu, odbacili su predstavnici austrijske vlade pozivajuci se na zakonske
odredbe koje u oba dijela Monarhije tretiraju izvrsenje medunarodnih
ugovora kao zajednicki posao. Gledajuci s tog stanovista i na bosanskohercegovacku upravu, oni su smatrali da jedino kada se radi o odobrenju
novcanih sredstava za potrebe administracije dolazi u obzir votum delegacija. Takvi izdaci mogli su po njihovom misljenju biti posmatrani
kao rashodi za spoljne poslove. Grof Tisza je, medutim, insistirao na
madarskom stanovistu, isticuci da je u Ugarskoj vlada sporazumna sa
mjerodavnim licnostima svih partija u tome da se pitanje mora posebno
regulisati. On je bio protiv da se jedna, u Ugarskoj tako nepopularna stvar kao sto je upravljanje Bosnom, prepusti samo kruni, a da za
to ministri ne preuzmu ustavnu odgovornost. Za ugarsku vladu, koja
32)

Ibidem

23

je opcenito nerado gledala na prosirenje djelokruga zajednickih organa Monarhije, bilo je neprihvatljivo da jedno takvo prosirenje uslijedi
putem neadekvatne interpretacije postojecih zakona.33)
I Andrassy-jev novi pokusaj da se vec tada na sjednici Zajednickog
ministarskog vijeca postigne bar privremeni kompromis nije uspio. Andrassy je predlagao da obje vlade izjave u svojim legislativama da nema
potrebe za jednim novim zakonom, jer se u pitanju upravljanja Bosnom
smatraju odgovornim svojim parlamentima po vec postojecim zakonima. Tek ako bi se ovo rjesenje pokazalo nemogucim trebalo je, po
Andrassy-ju, pristupiti donosenju posebnog zakona koji bi bio samo
explikacija postojeceg prava. Medutim, buduci da su vlade obje polovine Monarhije ostale pri svojim gledistima, rjesenje problema moralo
je biti odgodeno. Predsjednik austrijske vlade u ostavci, knez Auersperg, ogranicio se inace na kraju da problem samo akademski razmatra,
jer je smatrao da tek jedna definitivno formirana vlada moze donijeti
konacan zakljucak.34)
Ovi divergentni pogledi na pitanje bosanskohercegovacke uprave
imali su svoju osnovu u bitno razlicitim shvatanjima karaktera i porijekla zajednickih pragmaticnih poslova (spoljni poslovi i vojska, kao
i finansije za njihovo placanje) u Austriji i Ugarskoj. U Cislajtaniji
je centralisticki orijentisano njemacko-austrijsko liberalno gradanstvo
i birokratija posmatralo ove zajednicke poslove i zajednicke drzavne
organe kao institucije koje slijede iz pravnog kontinuiteta jedinstvene drzave Reicha, kao otjelovljenje jedinstva Monarhije podijeljene
na dvije drzavne polovine. Nasuprot tome, Madari su u zajednickim
ministrima gledali opunomocenike dviju udruzenih drzava, a u zajednickim organima samo zajednicke institucije obje drzave. Odricuci nastavak dalje egzistencije nekadasnjeg Reicha poslije nagodbe 1868. godine, ugarsko glediste je obje drzave tretiralo kao subjekte medunarodnog
33)

Ministerpr
asident v. Tisza stellt dar, dass in Ungarn die Minister
mit den massgebenden Personen aller Parteien derin u
bereinstimmen,
dass eine Regelung die Frage notwendig sei. Es ist nicht gut, etwas
so unpopulares wie die Administration Bosniens der Krone allein aufzub
urden, ohne dass die Minister eine Verantwortung daf
ur u
bernehmen.
Es muss daher etwas geschehen, um Verantwortung auf die Schultern der
Minister zu laden .... Der Wirkungskreis des gemeinsamen Ministeriums
und der Delegationen wird nicht gerne erweitert, am allerwenigsten aber,
wenn dies durch eine nicht ganz stichhaltige Interpretation des Gesetzes
geschieht. F
ur Ungarn ist eine Notwendigkeit, die Sache zu regeln.
Ibidem
34)
Ibidem

24

prava.35) Ako je samo priznanje zajednickih poslova i odrzanje jedinstva

u spoljnoj politici i vojnim poslovima znacilo unekoliko pobjedu njemacko-austrijskog centralizma u pogledu njihovog prakticnog tretmana
afirmisalo se ugarsko stanoviste, koje je polazilo od toga da organ koji upravlja zajednickim poslovima (Zajednicko ministarstvo), odnosno
parlamentarno tijelo koje kontrolise taj organ (delegacije) ne smije biti
nadredeno vladama, odnosno legislativama obje suverene drzave. Tako
Zajednicko ministarstvo, koje je fungiralo bez stvarne ustavne odgovornosti, nije moglo dobiti karakter i djelokrug jedne opstedrzavne vlade,
a ni institucija delegacija, koju je J. Redlich duhovito nazvao kvadraturom drzavnopravnog kruga, svojstva jednog opstedrzavnog parlamenta.36) S druge strane, mada je zakon o nagodbi ( 8 ugarski zakon, clan
XII.1867) osiguravao uticaj obje vlade na vodenje spoljne politike, zajednicki ministri bili su u svojim resorima u biti organi apsolutistickog
vladara, od cije je volje jedino ovisilo njihovo imenovanje i otpustanje.
Medutim, poslovnik i djelokrug Zajednickog ministarskog vijeca nije
bio regulisan i ono je moglo svoje odluke, ukoliko su prelazile kompetencije zajednickih ministara, ustavno provesti samo uz saglasnost obje
vlade.37) Donosenje zakona koji se ticu i samih zajednickih institucija bilo je u skladu sa madarskim teznjama uskraceno delegacijama
i drzavnopravnom praksom poslije nagodbe 1867. godine pripalo je u
35)

L. E i s e n m a n, Le compromis austro-hongrois de 1867., Paris

1904. str. 659-660; E. B e r n a t z i k, Die Osterreichischen

Verfas o l g e r, Der staatsrechtliche
sungsgestze, Wien 1911. str. 451-452, I. Z

Ausgleich zwischen Osterreich

und Ungarn, Leipzig 1911. str. 45-48,

59-77, 90-107. Za austrijsko gledi

ste posebno J. U l b r i c h, Das Osterreichische Staatsrecht, T
ubingen 1904. str. 47-53; F. T e z n e r, Die
Wandlungen der o
sterreichisch-ungarischen Reichsidee, Wien 1905.str.
14-20 i isti, Ausgleichsrecht und Ausgleichspolitik, Wien 1907. str. 52104; R. S i e g h a r t, Die letzen Jahrzehnte einer Grossmacht. Berlin

1932. str. 111-125; E. C. H e l l b l i n g, Osterreichische

Verfassungsund Verwaltungsgeschichte. Wien 1956. str. 397-398; Sa
zet prikaz
madarskog stanovni
stva daje J. A n d r a
s s y, Ungarns Ausgleich mit

Osterreich
vom Jahre 1867. Leipzig 1897. U savremenoj madarskoj
istoriografiji o ovoj problematici pi
se P. H a n a k, Probleme der Krise
des Dualismus am Ende des 19 Jahrhunderts, (u: Studien zur Geschichte der o
sterreichisch-ungarichen Monarchie) Budapest 1961. str.
347-350.
36)
o l g e r, op. cit. str. 319-323; E. B e r n a t z i k, op. cit. 439.
J. Z

452; J. R e d l i c h, Das Osterreichische

Staats- und Reichsproblem.
Leipzig 1920, II Bd. str. 491-495; P. H a n a k, op. cit. 349-350.
37)
P. H a n a k, op. cit. str. 350; M. K o m j a t h y, Die organisatorischen Probleme des Gemeinsamen Ministerrates im Spiegel der
Ministerratsprotokolle (u: Studien zur Geschichte der o
sterreichischungarischen Monarchie) Budapest 1961. str. 409.

25

nadleznost parlamenta,38) jednako kako i ono paralelno zakonodavstvo

za poslove od zajednickog interesa koji ne slijede iz pragmaticke sankcije, nego su se po nagodbi vodili u Austriji i Ugarskoj posebno, ali na
temelju istih, povremenim sporazumima utvrdenih nacela (carinskotrgovacki poslovi, indirektno oporezivanje industrije, emisija banknota,
zeljeznice od zajednickog interesa i dr.).
Razlicitost ekonomsko-drustvene strukture i osobenost politickih
odnosa u oba dijela Monarhije uvjetovali su i razlicita gledista predstavnika vladajucih klasa vodecih nacija u Austriji i Ugarskoj na Monarhiju kao drzavnu zajednicu. U sjenci formalnog pariteta, koji je
fiksirala nagodba, cesto je dolazilo do sukoba po snazi de facto nejednakih partnera, pri cemu se u stvarnosti nije radilo o pitanjima prava
nego o pitanjima moci. Svoju privrednu i finansijsku inferiornost kao i
stvarnu politicku ovisnost o Austriji, Madari su nastojali da kompenziraju jacanjem svojih politickih pozicija i uticaja u Monarhiji.
Medutim, s druge strane u Austriji je i poslije nagodbe zivjela ideja
o apsolutistickoj drzavnoj cjelovitosti Monarhije medu vrlo uticajnim
vladinim krugovima, u vodecem sloju birokratije i dijelu gradanstva.
Oni nisu gledali na dualizam kao na konacno uredenje i pod imenom
Austrije podrazumijevali su i dalje ne samo Cislajtaniju, nego i cijelu
Monarhiju. Ovaj pravac, koji je do 1871. godine gajio nadu u restauraciju apsolutizma i povratak hegemonije u Njemackoj, razvijao je
docnije svoju aktivnost iza kulisa. Njegova pobjeda, koja bi znacila
ugarske dualisticke samovlade, mogla se sprijeciti samo osiguranjem
ugarskog i austrijskog paralelnog ustavnog sistema. Na ustavnost su
bile u prvom redu upucene ugarske vladajuce klase kao na bedem protiv apsolutizma vladara i njemacke centralizacije. U tom pogledu one
su se mogle osloniti na stoljetnu tradiciju ugarskog staleskog sabora kao
i na velike tradicije madarskog liberalizma. Zajednicki poslovi i organi, kao najefikasnija sredstva apsolutizma i centralizma, bili su toliko
vezani principima ustavnosti i pariteta da nisu stvarno mogli neometano ispunjavati ni zajednicku zadacu odrzanja Monarhije. Upravo u
razlicitom shvatanju i tretmanu zajednickih poslova ogledala se protivrjecnost karaktera dualistickog sistema, koji je u sebi spajao ostatke
apsolutizma i elemente ustavnosti.39)
Odrzanje dualizma i na njemu zasnovanog madarskog gospodstva
u Ugarskoj bilo je uvjetovano ocuvanjem hegemonije u Austriji i ustavnog sistema iz 1867. godine u cijeloj Monarhiji, pa je madarski vodeci
sloj brizljivo pazio na bukvalno ustavno pridrzavanje nagodbenjackog
38)

F. T e z n e r, Die Volksvertretung. Wien 1912. str. 404, 405.

P. H a n a k, op. cit. str. 347-350; up. R.A. K a n n, Das Nationalit
atenproblem der Habsburgermonarchie. I Bd. Graz-K
oln 1964. str.
34, 35.
39)

26


zakona. Cuvaju
ci parlamentarizam kao fetis protiv potajne opasnosti
od apsolutizma i centralizacije, on je prema vani zastupao princip ustavne pravne drzave, dok je u samom parlamentu izgradio takav nacin
jednopartijske vladavine da je K. Renner nazvao ugarski parlamentarni
sistem vladanja nacionalnim parlamentarnim apsolutizmom40) Nasuprot tome, u Austriji je vise dolazila do izrazaja vladareva apsolutisticka
vlast sto je davalo povoda i takvim pretjeranim tvrdnjama, da je Franz
Joseph I vladao u Ugarskoj na ustavan, a u Austriji na apsolutisticki
nacin.41)
Ove opste napomene nuzno je imati na umu da bi se objasnila
gledista koja su se ispoljila oko pitanja upravljanja Bosnom i Hercegovinom na sjednicama Zajednickog ministarskog vijeca. Ona reljefno
pokazuju zasto su se Madari od samog pocetka odnosili sa toliko predostroznosti prema bosanskohercegovackoj upravi kao jednoj novoj funkciji
Zajednickog ministarstva, koja je u sebi krila potencijalnu opasnost da
narusi postojecu ravnotezu odnosa u dualistickom sistemu. Stoga se
grof K.Tisza, pod cijim je vodstvom novoformirana madarska liberalna
stranka tezila daljnjem razvitku dualizma u smislu ugarske privredne
samostalnosti, nije ustezao da se direktno suprotstavi stavovima Franza Josepha I i austrijske vlade. On je u pogledu upravljanja Bosnom
trazio takve zakonske garancije koje ce osigurati madarske interese i
sprijeciti eventualne nepozeljne promjene.
*
*
*
Nastavak pregovora o pitanju donosenja zakona o bosanskoj upravi
uslijedio je tek nakon sto je u februaru 1879. godine car usvojio ostavku
Auerspergova kabineta, cija je pozicija bila vec jako poljuljana otporom
parlamentu protiv ustupaka ucinjenih Madarima prilikom obnavljanja
privredne nagodbe, a postala je neodrziva poslije krize izazvane okupacijom Bosne i Hercegovine. Time je bio obiljezen konacan raspad
koalicije koju su u beckom parlamentu vodili predstavnici njemackog liberalnog gradanstva, pa su se u Austriji pripremali uslovi za jednu novu
politicku orijentaciju na konzervativne i njemacke elemente. Do obrazovanja definitivne vlade pod predsjednistvom grofa Taaffe-a (12.VIII
1879. godine), u Cislajtaniji je djelovao prelazni kabinet pod vodstvom
Stremayr-a, u kome je Taaffe zauzimao polozaj ministra unutrasnjih
poslova.42)
40)

K. R e n n e r, Grundlagen und Entwicklungsziele der Osterreichisch-Ungarischen Monarchie. Wien-Leipzig 1906. str. 39; P. H a n a k,
op. cit. str. 360-362.
41)
Uporedi: L. E i s e n m a n, op. cit. str. 520-522, 524-528.
42)

R. C h a r m a t z, Osterreichschs
innere Geschichte von 1848 bis
1895. Leipzig 1918. Bd. II str. 19-27; 32-40; K.u. M. U h l i r z, op. cit. str.

947-949; E. Z o
l l n e r, Geschichte Osterreichs.
Wien 1961. str. 422.

27

Daljoj razmjeni gledista izmedu austrijske i ugarske vlade o pitanju ozakonjenja osnovnih nacela za upravljanje Bosnom i Hercegovinom
prethodio je i zakljucak Zajednickog ministarstva da se predlozi vladaru da vodstvo bosanske uprave povjeri jednom zajednickom ministru,
koji ce biti za to odgovoran caru i Zajednickoj vladi.43) Car je 26.
februara 1879. godine prenio upravu nad Bosnom i Hercegovinom na
zajednickog ministra finansija, koji je potom u okviru svog ministarstva
osnovao poseban biro za poslove Bosne i Hercegovine.44) Bosanski biro
Zajednickog ministarstva finansija preuzeo je 11. marta 1879. godine
vodenje svih egzekutivnih poslova kao organ nadreden Zemaljskoj vladi, dok je bosanska komisija zadrzala iskljucivo savjetodavnu funkciju i
nastavila svoju djelatnost sve do iza okoncanja pregovora i utvrdivanja
nacrta zakona o upravljanju Bosnom i Hercegovinom.45)
Kao osnova za dalju diskusiju posluzili su zakljucci savjetovanja
odrzanog krajem februara 1879. godine u krugu Zajednickog ministarstva, koji su u biti sadrzavali ideje posljednjeg Andrassy-jevog prijedloga. Obje vlade trebalo je da daju u parlamentima identicne izjave
da je za upravljanje Bosnom dovoljna pravna baza koja je vec data u
postojecim zakonima. A ako legislative budu zeljele jedan specijalni
zakon za primjenu vec utvrdenih principa na slucaj Bosne i Hercegovine, trebalo je da vlada izrazi spremnost da ce podnijeti jedan takav
prijedlog, ali istovremeno i da izjavi da ce zakon moci stupiti na snagu
tek onda kad bude i u drugoj polovini primljen i sankcionisan. Kao baza za pregovore imao je posluziti zakonski nacrt koji je izradila ugarska
vlada. Diskusija koja se potom vodila na sjednici Zajednickog ministarskog vijeca 1. marta 1879. godine, istog dana kada je Berlinski ugovor
podnesen ugarskom parlamentu, kretala se prvenstveno oko problema
utvrdivanja jednakog modusa procendi prema ugarskom i austrijskom
parlamentu.46)
43)
Die Administration Bosnien ist durch einen Minister zu leiten, welcher Sr. Majest
at und der Regierung verantwortlich ist ... ... ... ... ....
HHStA, PA XI Interna K. 291 Gemeinsame Ministerratsprotokolle GMKPZ 228 od 19. II 1879. Dvadeset
cetvrtog februara donesena je odluka
da se obavijesti austrijska i ugarska vlada dass Das gemeinsame Minis
terium beschlossen habe, bei Sr. Majest
at die Ubergabe
der Executive
an einen gemeinsamen Minister zu beantragen und es ihre Zustimmung
voraussehe. Ibidem, GMKPZ 229 od 24. II 1879. godine.
44)
Vidi: H. K a p i d
zi
c, Hercegova
cki ustanak 1882. godine, str. 23;
F. H a u p t m a n n, Djelokrug austrougarskog Zajedni
ckog ministarstva finansija, str. 16.
45)
Zadnja sjednica bosanske komisije odr
zana je 27. maja 1879. godine.
H. K a p i d
zi
c, op. cit. str. 23.
46)
HHStA, PA XL Interna K. 291 Gemeinsame Ministerratsprotokolle
GMKPZ 230 od 1. III 1879.

28

Grof K. Tisza odbacio je predlozeni nacin postupaka i kategoricki

odmah zahtijevao da moze parlamentu podnijeti nacrt zakona o bosanskoj upravi. On je time uslovljavao svoj daljnji opstanak na celu
ugarske vlade, jer je smatrao da bez takvog ovlastenja ne bi mogao
zadugo biti gospodar situacije u zemlji.47) Tisza, medutim, nije preuzimao odgovornost ni garantovao da vecina u ugarskom parlamentu
nece zahtijevati vise nego sto pruza vladin nacrt, ali je bio spreman sve
uciniti da zakon progura.48)
Tiszino stanoviste naislo je na otpor austrijske vlade, ozbiljne prigovore cara i rezervisanost grofa Andrassy-ja. Car je, ipak popustajuci
madarskom pritisku, opcenito odobravao sadrzaj predlozenog nacrta,
ocjenjujuci da on ne sadrzi nista sto ne bi vec bilo utvrdeno u postojecim zakonima. Tada se on jedino suprotstavio odredbi koja je
imala smisla da osigura ucesce parlamenta pri odredivanju definitivnog drzavnopravnog polozaja Bosne i Hercegovine, smatrajuci inace da
parlamenti nemaju pravo da donose organizacione propise za zemlju
koja je za njih tuda.49)
Slicne rezerve izrazio je i Andrassy, koji je bio protiv da sama vlada
izjavi da je za upravljenje Bosnom potreban jedan novi zakon i da s njene strane dode inicijativa za njegovo podnosenje. On jos nije mogao sebi
da predoci na koji ce nacin moci obje legislative, u kojima predstavnici
Bosne nisu zastupljeni, donijeti zakone o upravljanju zemljom i vjerovao
je da bi se u slucaju ingerencije parlamenta u pitanjima bosanske uprave moralo priznati stanovnicima Bosne i Hercegovine da saucestvuju,50)
47)
Ministerpr
asident von Tisza h
alt im Geiste der Verfassung nichts
anders f
ur m
oglich, als dass die intermistische Administration und Okkupation Bosniens und der Herzegowina, welche die Folge einer gemeinsamen ausw
artigen und militerischen Aktion sind, nur als eine gemeinsame
Angelegenheit betrachtet und behandelt werden, wie es f
ur gemeinsame
Angelegenheiten bestimmt ist. Dagegen vermag es Sprecher nicht als
u
berfl
ussig zu erkl
aren, dass dies durch ein Gesetz ausgesprochen werde,
ebensowie die Regierung jedes Staatsgebietes der Monarchie eigentlich
auch einer Erm
achtigung bedarf, um auf die fragliche Angelegenheit Einfluss zu nehmen .... Weil Sprecher den Wunsch nach der Gesetzvorlage
f
ur einen berechtigten halten muss, k
onnte er ohne die Erm
achtigung
zur Einbringung des Entwurfes die Gesch
afte nicht fortf
uren .... deshalb
glaubt Sprecher auf die Dauer ohne die Erm
achtigung zur Einbringung
des bez
uglichen Geseztes nicht Herr der Situation bleiben zu k
onnen.
Ibidem
48)
Ibidem
49)
Nur bei dem 4 des Entwurfes sollte die Erw
ahnung der Verwaltung entfallen, denn der Paragraff kann nur Sinn haben, dass die Parlamente mitzusprechen haben, wenn es sich die definitive staatsrechtliche Stellung Bosniens handelt. Dagegen w
are es nicht zu raten und
es h
atten die Parlamente auch keine Compatenz dazu, dass ihnen die
Organisationsvorschriften f
ur das Land, welches f
ur sie fremdes ist, vorgelegt werden. Ibidem
50)
Ibidem

29

sto je opet tada bilo izvan svih kombinacija u austrougarskoj politici.

Andrassy je stoga zagovarao svoj prijedlog, cije bi prihvatanje stvarno
znacilo samo jedan postupak koji bi odgodio rjesenje problema.
U pitanju tretmana bosanske uprave kao zajednickog posla u principu je vec postojala saglasnost izmedu austrijske i ugarske vlade. Razlike su se odnosile samo na nacin postupka prema legislativama, jer je
austrijska vlada i dalje bila protiv da se donosi poseban zakon, iako
se u osnovi pridruzila carevoj ocjeni madarskog nacrta. Ali, dok je
car u toku daljeg razmatranja problema cak nabacio pitanje izdavanja
jednog posebnog zakona samo za Ugarsku51) austrijski ministri ostali
su pri svom stanovistu. Oni su upozorili da, ako jedna vlada prizna
nedovoljnost pravne osnove, ni druga vlada ne bi vise mogla ostati na
postavljenoj tezi, jer su nagodbenjacki zakoni u oba dijela Monarhije
u biti isti. Argumentirajuci austrijsko glediste grof Taaffe je istakao da
ako je stanoviste vlade da je sve vec regulisano, onda se legislativama ne
smije jos jedanput priznati pravo da odlucuju da li je to stvarno slucaj
jer se tada moze desiti da se citavo pitanje oglasi za nezajednicko. On je
u tom vidio opasnost bilo da se zakonski nacrt podnese u oba ili samo u
jednom parlamentu. Taaffe je sumnjao i u mogucnost da se u oba dijela Monarhije mogu postici saglasni zakoni. Umjesto umirenja javnosti,
tamo gdje je to inace bilo nuzno, nastale bi, po misljenju grofa Taaffe-a,
samo nove komplikacije. Stoga je trebalo da obje vlade u parlamentima
saglasno izjave da je pitanje regulisano u granicama kompetencija po
vec postojecim zakonima. Po shvatanju austrijske vlade, jedan vazeci
zakon bilo bi nemoguce jos jedanput ponovo donijeti.52)
Medutim, car Franz Joseph I, zeleci da izbjegne krizu u Ugarskoj,
bio je za to da se postigne kompromis izmedu vlada. On je sugerisao
da se ponovo razmotri pitanje jednog posebnog zakona o upravljanju
Bosnom za Ugarsku, a takode i ispita mogucnost da se i u Cislajtaniji
donese zakon.53) U takvoj situaciji ni austrijski ministri nisu mogli
biti veci legitimisti od cara, ma koliko da su podozrijevali od politickih
implikacija koje bi moglo izazvati podnosenje jednog takvog zakonskog
nacrta u Austriji.
Mada je i dalje zadrzala misljenje da zakon nije potreban, austrijska
vlada je iz obzira prema ugarskom stanovistu izradila jedan prijedlog
zakona koji je imao formu konvencije o uredenju provizorne uprave u
51)
Seine Majest
at geruhen zu bemerken, dass es allerdings nicht erfreulich w
are, wenn f
ur Ungarn allein ein Gesetz erlassen werden m
usste,
allein der Vorgang k
onnte durch die abweichende Methode erkl
art werden, welche hier gebrauchlich ist. Ibidem
52)
Ibidem
53)
Ibidem

30

Bosni i Hercegovini. Konvencija bi, prema rijecima Stremayra, imala

samo svrhu da stiti i precizira prava oba dijela Monarhije.54)
Medutim, ugarska vlada je odmah ocijenila austrijski prijedlog kao
neprihvatljiv vec i u formalnom pogledu. Preuzimajuci argumente, kojima su se doskora sluzili clanovi austrijske vlade prilikom suprotstavljanja ugarskom zahtjevu za podnosenje zakonskog nacrta, ugarska vlada
je odbijanje austrijskog prijedloga motivisala time sto bi zakljucenje
jedne formalne konvencije o upravljnju Bosnom i Hercegovinom vodilo shvatanju da je vec sada u tom pogledu nuzno da se sklopi nova
drzavnopravna i privredna nagodba izmedu oba dijela Monarhije.55)
Ne mijenjajuci u biti svoje glediste ugarska vlada je smatrala da
je potreban samo takav zakonski nacrt da bi se vec utvrdeni princip u
pogledu zajednickih poslova primijenio na jedan konkretan slucaj, koji
se nije mogao predvidjeti prilikom donosenja nagodbenjackih zakona.
Stoga je smatrala suvisnim formalno zakljucenje jedne konvencije. Ona
je i dalje stajala na stanovistu da je nuzno da vlade obje drzave Monarhije dobiju zakonom od svojih parlamenata ovlastenje da mogu vrsiti
54)

Sie (die o
sterreichische Regierung primjedba D
z. J.) sei n
amlich der
Ansicht, dass es eines Gesetzes eigentlich gar nicht bed
urfe, sie habe
nur der ungarischen Auffassung zu Liebe in eine diesf
allige Vorlage eingewilligt und es k
onne, nach ihrer Meinung, der Zweck der Vorlage nur
der sein, die Rechte der beiderseitigen Regierungen zu wahren und zu
pr
azisieren. Hief
ur erscheine der o
sterreichischen Regierung der Weg eines

Ubereinkommens
der richtigere zu sein. Ibidem. GMKPZ 234 od 23. IV
1879. I pored svih traganja u Haus-Hof und Staatsarhivu, Kriegsarchivu
i Verwaltungsarchivu u Be
cu kao i Arhivu Bosne i Hercegovine u Sarajevu nismo mogli prona
ci nacrte zakona koje su predlagale austrijska
i ugarska vlada, pa je njihov bitan sadr
zaj mogu
ce donekle rekonstruisati samo iz diskusija na sjednicama Zajedni
ckog ministarskog vije
ca i
ugarske vlade. Zapisnici sjednica austrijske vlade iz ovog razdoblja su
propali. Istra
zivanjem u Budimpe
sti eventualno bi se mogli prona
ci pomenuti zakonski nacrti.
55)
Nachdem der Entwurf vorgelesen wurde ...finde der Ministerrat denselben schon auch in formeller Hinsicht f
ur unannehmbar. Der Ministerrat w
urde es n
amlich nicht f
ur zweckm
assig halten, dass hinsichtlich der
provisorischen Verwaltung der okkupierten Provinzen sowie in Betreff der
Regelung der Ingerenz der beiden Legislativen auf die Angelegenheiten
zwischen den Regierungen der beiden Staaten der Monarchie eine formel
le Convention abgeschlossen werde, wie es nach dem Osterr.
Entwurfe
geplant wird, da dies zu der Auffassung f
uhren w
urde, als ob in dieser Angelegenheit schon dermalen die Notwendigkeit eines neuen staatsrechtlichen und wirtschaftlichen Ausgleiches zwischen der beiden Teile der
Monarchie vorhanden w
are, wo doch die Unrichtigkeit dieser Auffassung
bei Gelegenheit der in dieser Angelegenheit abgehaltenen Conferenz am
meisten von Seite der Mitgilder der o
sterr. Regierung betont wurde.
HHStA, Kabinettsarchiv, Ungarische Ministerratsprotokolle.C.Z. XVIII
od 4. IV 1879; Stav ugarske vlade grof Tisza je ukratko rezimirao na
sjednici Zajedni
ckog ministarskog vije
ca 23. IV 1879. HHStA, PA XL
Interna K.291 Gemeinsame Ministerratsprotokolle, GMKPZ 234.

31

uticaj na uredenje bosanskohercegovacke uprave, kako bi u slucaju ako

eventualno prihodi okupiranih provincija ne bi pokrivali troskove redovne administracije, takve izdatke za upravu mogle odobriti delegacije uz
odgovornost obje vlade vlastitim legislativama.56) Ovakvo madarsko
stanoviste je razumljivo, ako se uzme u obzir da je zakon o nagodbi
osiguravao puni paritet ugarskoj vladi u pogledu uticaja na vodenje
zajednickih poslova, dok je u fiksiranju zajednickih izdataka ugarska
ucestvovala tada sa 31,4%. Pretresajuci austrijski nacrt na sjednici od
4. aprila 1879. godine ugarska vlada je konstatovala da je za nju osobito
neprihvatljiva ova odredba predlozene konvencije, koja je predvidjela da
se odmah utvrde za oba dijela Monarhije prava i zahtjevi za materijalnu
naknadu koji proizilaze iz upravljanja Bosnom i Hercegovinom. Ovaj
prijedlog bio je za Ugarsku, kao privredno i finansijski slabijeg partnera,
ocito nepovoljan, jer bi pored ostalog vodilo izmjeni kvotnog odnosa na
njenu stetu. Ugarska vlada je inace odbacivala ovaj austrijski prijedlog
sa obrazlozenjem da njegovo prihvatanje ne bi znacilo samo priznanje
da je povodom Bosne i Hercegovine nuzna jedna nova nagodba, nego bi
to imalo i neizbjeznu posljedicu da vise ne bi moglo biti govora samo o
izvrsenju Berlinskog mandata vec bi se radilo o necem drugom. Austrijski prijedlog je, prema misljenju ugarske vlade, implicirao glediste da
se treba vec pobrinuti za podjelu Bosne i Hercegovine kao i troskova za
njeno zadobijanje.57) Da tako nesto i s obzirom na unutrasnju situaciju
nije moglo tada da ude u politicke kalkulacije Tiszine vlade, stoji van
diskusije.
Ugarska vlada je formirala svoje zakljucke tako sto je insistirala da
se prihvati njen nacrt u koji bi se moglo unijeti jos odredaba iz austrijskog prijedloga da se subvencije Monarhije za javne gradevine i druge
izdatke slicne prirode u Bosni i Hercegovini mogu dati samo na osnovu saglasnosti obje legislative; dalje da se carine, gradnja zeljeznica
i oni indirektni porezi koji se u obje drzave Monarhije upravljaju po
zajednicki utvrdenim istovjetnim zakonima, na isti nacin regulisu i u
Bosni i Hercegovini. Nasuprot ovome, ugarska vlada je tada smatrala
da monetarna pitanja treba iz zakona posve izostaviti. Zanimljivo je da
ugarska vlada nije dala nuznim da se u oba parlamenta podnesu sasvim
identicni zakonski nacrti, nego je samo isticala potrebu da oni sadrze
nacelno jednake odredbe,58) sto donekle podsjeca na nacin donosenja
nagodbenjackih zakona. Ugarskoj vladi bilo je inace posebno stalo da
se problem sto prije rijesi, kako bi mogla odmah poslije uskrsnjih ferija
56)

Ibidem
HHStA, Kabinettsarchiv, Ungarische Ministerratsprotokolle, C. Z.
XVIII od 4. IV 1879.
58)
Ibidem
57)

32

podnijeti parlamentu nacrt zakona o upravljanju Bosnom i Hercegovinom, jer je grof K.Tisza u tom smislu dao i obecanje svojoj partiji.59)
Na sjednicama Zajednickog ministarskog vijeca 23. i 24. aprila 1879.
godine nastavljena je diskusija o predlozenim nacrtima, ciji je rezultat
bio da je kombinovanjem oba prijedloga izgradena prva verzija zakonskog nacrta koju su prihvatale obje vlade. Usvojeni tekst sadrzavao je
odredbe da se vlada svake polovine Monarhije ovlascuje da u smislu
postojecih zakona za zajednicke poslove vrsi uz ustavnu odgovornost
uticaj na provizornu bosanskohercegovacku upravu ( 1) i da ucestvuje
na svim vijecanjima koja se odrzavaju u Zajednickom ministarstvu o
pravcu i principima pomenute uprave ( 2). Naglaseno je da upravu treba voditi tako da troskove pokriva vlastitim prihodima, a ako
to ne bude odmah sasvim moguce, potrebne sume za pokrice redovne administracije utvrdice se u smislu zakona, a zajednicke poslove u
sporazumu sa vladama oba dijela Monarhije. Ukoliko bi se za investicije u trajne objekte, kao za javne gradevine i slicne izdatke koji ne
spadaju u okvir tekuce uprave trazila posebna sredstva od Monarhije,
ona se mogu odobriti samo na osnovu saglasnih zakona donesenih u
oba dijela Monarhije ( 3). Na isti nacin trebalo je utvrditi i nacela
po kojima ce se regulisati carinske institucije, indirektni porezi koji se
u oba dijela Monarhije upravljaju po jednakim zakonima, monetarna
pitanja i gradnja zeljeznica ( 4). Takode se predvidalo da je za svaku
izmjenu odnosa Bosne i Hercegovine prema Monarhiji potrebna saglasnost zakonodavnih tijela u Austriji i Ugarskoj ( 5).60) Ova posljednja
odredba na kojoj je toliko insistirala ugarska vlada da bi se osigurala
od eventualnih jednostranih rjesenja koja bi bila suprotna madarskim
interesima, okrenula se docnije i protiv istorijsko-pravnih revandikacija
Madara prema Bosni i Hercegovini. Inace, prihvatanje ovakvog nacrta,
koji ce poslije biti nesto modificiran, znacilo je potpuno odstupanje cara i austrijske vlade od svojih prvobitnih stanovista i punu afirmaciju
osnovnih gledista ugarske vlade.
Prva izmjena ovog nacrta usvojena je uskoro na sjednici Zajednickog ministarskog vijeca koja je odrzana 1. maja 1879. godine pod predsjednistvom cara i uz prisustvo vlada obje polovine. Tada je definitivno
utvrden tekst nacrta uporednog austrijskog i ugarskog zakona o upravljanju Bosnom i Hercegovinom, koje su austrijska i ugarska vlada docnije podijelile svojim parlamentima. Ova sjednica je takode obiljezila
kraj prve faze pregovora o pitanju ukljucenja Bosne i Hercegovine u
59)
Ibidem; HHStA, PA XL Interna K.291, Gemeinsame Ministerratsprotokolle GMKPZ 237 od 1. V 1879.
60)
HHStA, PA XL Interna K.291, Gemeinsame Ministerratsprotokolle
GMKPZ 235 od 24. IV 1879.

33

zajednicko carinsko podrucje Monarhije, pa su tom prilikom formulisana i osnovna nacela i data uputstva carinskoj i trgovinskoj konferenciji
za izradu odgovarajuceg zakonskog nacrta.61) Karakteristicno je da su
ove mjere, koje su de facto bile usmjerene na anuliranje sultanova suvereniteta, koincidirale sa zakljucenjem konvencije sa Turskom od 21.
aprila 1879. godine, kojom su od strane Austro-Ugarske ponovo formalno priznata suverena prava sultana nad Bosnom i Hercegovinom.
Inicijativa za izmjenu nacrta zakona o upravljanju Bosnom i Hercegovinom dosla je do samog cara. On je skrenuo paznju na odredbu
koja je predvidjela da se za gradnju zeljeznica mora traziti saglasnost
legislativa cak i onda ako bi se jedna pruga gradila i bez ikakvog finansijskog opterecenja Monarhije ( 4). Time bi se, prema misljenju cara,
priznala veca prava zakonodavnim tijelima u pogledu Bosne i Hercegovine nego sto ih imaju u vlastitoj zemlji. Osim toga, car je izrazavao
bojazan da bi na taj nacin i oko jedne zeljeznicke pruge, koja ne bi nista
kostala Monarhiju, mogle nastati takve razlike u stanovistima izmedu
dva parlamenta koje bi bilo tesko izgladiti.62)
Svrha pomenute odredbe bila je, medutim, prema rijecima austrijskog ministra trgovine Chlumeckog da onemoguci da se u Bosni i Hercegovini grade zeljeznicke pruge koje bi bile protivne interesima jedne
ili druge drzavne polovine.63) Grofu K.Tiszi bilo je i iz trenutnih politickih razloga posebno stalo do jedne takve odredbe. On se nadao da
ce lakse suzbiti jos uvijek jaku opoziciju u donjem domu protiv, tek
nakon dugih pregovora, utanacene gradnje zeljeznice Sisak - Novi, ako
se ugarskom parlamentu pruzi sredstvo da moze sprijeciti dalju izgradnju bosanske pruge od Banja Luke u pravcu Orijenta.64) Car je ovom
suprotstavio svoje misljenje da bi interesi obje polovine Monarhije bili dovoljno zasticeni ako se samo vladama osigura uticaj na gradnju
zeljeznica u Bosni i Hercegovini. On je takode smatrao da upravo postignuti sporazum izmedu vlada i date obaveze da se zeljeznica od Banja
Luke nece produziti prema Solunu i Carigradu prije izgradnje linije preko Beograda dolinom Neretve, predstavlja dovoljnu garanciju da veza
sa Orijentom preko Bosne nece biti uspostavljena prije prikljucenja preko Srbije,65) na kome su u prvom redu insistirali Madari. Na kraju je
usvojeno kompromisno rjesenje koje je predlozio ugarski ministar finansija grof Szapary. Legislativama je uskracena ingerencija kod gradnje
onih pruga za koje se ne trazi da ih Monarhija plati iz svojih sredstava.
61)
62)
63)
64)
65)

34

Ibidem; GMKPZ 237 od 1. V 1879.

Ibidem
Ibidem
Ibidem
Ibidem

U slucaju kada ne dolaze u obzir subvencije Monarhije, obezbjeduje se

samo uticaj obje vlade. U skladu sa ovim izvrsena je i modifikacija (
2,3,4) zakonskog nacrta i konacno formulisan identican prijedlog za oba
parlamenta.66)
Medutim, treba napomenuti da su u Bosni i Hercegovini u doba austrougarske uprave, izuzev pruge Bosanski Brod - Zenica koja
je izgradena iz okupacionog kredita, sve zemaljske zeljeznice gradene
iskljucivo na teret bosanskog erara. Jedino za realizaciju velikog programa izgradnje zeljeznica u Bosni i Hercegovini pred Prvi svjetski rat
bile su predvidene subvencije od strane Monarhije.67) Kako razmatranje ovog problema, kao i uopste pitanje primjene zakonskih odredaba
prelazi okvire zadatka ovog rada, mozemo samo konstatovati da se ingerencija zakonodavnih tijela oba dijela Monarhije u pogledu odobravanja
sredstava za gradnju bosanskohercegovackih zeljeznica nije ogranicila
na slucajeve predvidene samo u zakonu iz 1880. godine. Ona je bila
prakticno prosirena i na davanje saglasnosti i za one finansijske operacije koje su iskljucivo teretile prihode Bosne i Hercegovine.
Na inicijativu predstavnika Ministarstva rata, Zajednicko ministarsko vijece konstatovalo je prilikom utvrdivanja zakonskog nacrta da
ce se odredbe zakona odnositi samo na civilnu upravu, a ne i na pokrice okupacionih troskova. Tako je trebalo da delegacije i dalje budu
kompetentne za izdatke za smjestaj trupa, za troskove transporta za
potrebe vojske, kao i za rashode lokalnih vojnih vlasti. Takode se ovo
imalo odnositi i na sve gradnje koje su iz vojnih razloga bile neophodno
potrebne iskljucivo za odrzanje okupacije.68)
Medutim, ovakva interpretacija nije bila dugog vijeka. Grof Tisza
je vec koncem 1879. godine u ime ugarske vlade zahtijevao da se bosanska uprava ne samo sama izdrzava iz vlastitih sredstava nego da, ako ne
odmah, a ono u slijedecim godinama ucestvuje i u pokrivanju troskova
vojne okupacije.69) Prema rijecima grofa Taaffe-a, austrijska i ugarska
vlada imale su specijalnu zadacu da paze da Bosni i Hercegovini ne
66)
Ibidem; HHStA, Kabinettsarchiv, Geheimakten K. 23 Bosnien, R
esum
e der Beschl
usse der in der Zeit von 21 bis 25 April 1.3. (1879
- napomena D
z. J.) stattgehabten gemeinsamen Minister-Conferenzen
rektifiziert nach dem Ergebnisse des unter Allerh
ochsten Vorsitze am 1.
Mai 1.J. abgehaltenen Ministerrates; 13 der Beilagen zu den stenogr.
Protokollen des Abgeordnetenhauses -IX Session.
67)
Vidi: F. H a u p t m a n n, Financiranje bosanskohercegova
ckog
zeljezni
ckog programa iz godine 1913, Radovi, izd. Filozofskog fakulteta
u Sarajevu, knj. I, Sarajevo 1963, str. 119-137.
68)
Kao napomene 60 i 61.
69)
HHStA, PA XL Interna K. 291, Gemeinsame Ministerratsprotokolle
GMKPZ 234 od 16. XI 1879.

35

zatrebaju subvencije Monarhije.70) I dok se za 1879. godinu predvidjelo da treba za potrebe bosanskohercegovacke uprave iz okupacionog
kredita dati kao predujam iznos od oko 2 miliona forinti, racunajuci
tu i troskove za repatriranje izbjeglica,71) vec za 1880. godinu nije bila bosanskom budzetu predvidena nikakva dotacija ili pak pozajmica
sa strane. U njega nisu bili uneseni samo rashodi za redovnu upravu (oni su u sumi od 5,740.000 fl.ucestvovali samo sa 3,100.000. fl.)
nego i niz vanrednih izdataka od kojih su neki, kao za izgradnju baraka za smjestaj vojske (500.000 fl.)72) predstavljali sastavni dio vojnih
okupacionih troskova. I za ceste, cija je gradnja odmah po okupaciji
finansirana iz okupacionog kredita, bilo je za 1880. godinu preliminarno
predvideno iz zemaljskih sredstava 500.000 fl. Tako je i cisto strateske

ceste od Visegrada i Cajni

ca prema granici Novopazarskog sandzaka,
po jednoj posebnoj odluci Zajednickog ministarskog vijeca u proljece
1880. godine, trebalo da se grade iz budzeta Bosne i Hercegovine. Jedini motiv za gradenje pomenutih cesta, ciji su troskovi bili proracunati
na 259.000 fl. bio je da se uspostavi sigurnija i laksa veza sa trupama
na podrucju Lima.73) Cilj ovih mjera bilo je smanjenje troskova okupacije koje je trebalo da snosi Monarhija, a na cemu su osobito insistirale
delegacije.
70)

HHStA, PA XL Interna K. 292 Gemeinsame Ministerratsprotokolle

GMKPZ 252 od 14. I 1880. Stoga su austrijska i ugarska vlada odbile
da daju svoju saglasnost na bosanski bud
zet za 1880. godinu u iznosu
od 7,255.645 Fl., koji je predlo
zio vojvoda od W
urtenberga kao poglavar
zemlje, nego su obje vlade dale svoj pristanak na visinu bud
zeta od
5,740.000 fl. Kao napomena 69.
71)
HHStA, PA XL Interna K. 291 Gemeinsame Ministerratsprotokolle
GMKPZ od 17. I 1879, GMKPZ 226 od 18.I 1879.
Ina
ce ministar rata Bylandt izjavio je po
cetkom 1880. da ve
c likvidirana
potra
zivanja vojne uprave od Bosne i Hercegovine iznose 526.000 fl. Iako
obra
cun uzajamnih dugovanja i potra
zivanja nije jo
s bio zavr
sen, ipak je
konstatovano da i vojna uprava duguje zemaljskoj iznose za drvo i ugalj,
jer je od po
cetka okupacije vojska uzimala bez ikakve naknade iz bosanskih
suma ogrijev, gradevinsko drvo za barake i
zeljezni
cke pragove.
Bilo je malo izgleda da se ovo plati, ali je skrenuta pa
znja da se ubudu
ce jasno odvoji imetak zemlje i vojnog erara. F
ur die Zukunft wird
es jedoch notwendig sein, dass Seine Exzellenz der Reichskriegsminister
ersucht werden, solchen regellosen Zust
anden durch energische Einwirkung auf die ihm unterstehender Organe zu steuern, damit Soll und Haben Milit
ar-Aerars wie der Regierung klar gestellt und die Ressursen des
finanziell so gering dotierten Landes nicht geschm
alert werden. HHStA,
PA Interna XL K. 292 Gemeinsame Ministerratsprotokolle GMKPZ 257
od 3. III 1880.
72)
HHStA, PA XL Interna K. 292 Gemeinsame Ministerratsprotokolle
GMKPZ 252 od 14. I 1880.
73)
Ibidem, GMK PZ 264 od 23. IV 1880.

36

Ovo su bili prvi koraci u jednoj praksi, ucinjeni pred ili neposredno
poslije usvajanja u parlamentima zakona o upravljanju Bosnom i Hercegovinom, koji vec sami za sebe govore kako o politici Monarhije prema
okupiranim pokrajinama tako i o njenim finansijskim mogucnostima
kao velesile. U kontekstu ostalih okolnosti oni bacaju posebno svjetlo
na pitanje zasto je nova uprava u Bosni i Hercegovini odmah zavela
onako rigoroznu fiskalnu politiku74) i u pogledu svih svojih potreba iskljucivo se ubuduce orijentisala na sredstva Bosne i Hercegovine. Stoga
nije nikada u toku austrougarske vladavine doslo do primjene zakonske odredbe da delegacije iz zajednickih sredstava Monarhije pokrivaju
deficit u bosanskohercegovackom zemaljskom budzetu.
*
*
*
Mada je medu vladama Monarhije vec bila definitivno postignuta
saglasnost koja nacela treba ozakoniti za upravljanje Bosnom i Hercegovinom u praksi su se, medutim, i prije donosenja zakona pojavili
ozbiljni problemi koji su potakli cara da sazove krajem 1879. godine
sjednicu Zajednickog ministarstva s ciljem da se utvrdi kako treba ubuduce Zajednicka vlada da tretira pitanje Bosne i Hercegovine da bi se
sprijecila suvisna mijesanja drugih faktora. Povod ovome bila je vec
izrazena tendencija, osobito kod ugarske vlade, da obje vlade direktno
ucestvuju u rjesavanju pojedinih konkretnih pitanja iz domena uprave, kao npr. kod imenovanja biskupa u Bosni, utvrdivanja zemaljskog
budzeta i dr. Konstatovano je da za takvu praksu nema osnova u predlozenom zakonu, cije su norme smatrane de facto vazecim za vlade i prije njegovog usvajanja i sankcionisanja. Car je tom prilikom precizirao
svoje stanoviste u pogledu primjene osnovnih nacela za vodenje bosanskohercegovacke uprave. On je smatrao da je nuzno drzati se principa i
da se izdaci pokrivaju prihodima, ali unutar tog okvira Zajednicka vlada morala je zadrzati slobodu kretanja. Car je vjerovao da nista ne bi
otezalo konsolidaciju vladinog autoriteta kao ovisnost o vladama obje
polovine Monarhije. Stoga, mada je smatrao da im se mora priznati u
pogledu Bosne onaj uticaj koji im pripada u svim zajednickim poslovima, stajao je na stanovistu da iz toga ne bi smjelo proizaci njihovo
stalno ucesce u pojedinacnim aktima Zajednicke vlade.75) Po carevom
74)
O finansijskom sistemu i politici poslije okupacije vidi: H. K a p i d
zi
c, Hercegova
cki ustanak 1882 godine, str. 48-56.
75)
Seine Majest
at halten es f
ur geboten an dem Grundsatze festzuhalten dass die Auslagen durch die Einahmen gedeckt werden m
ussen,
daf
ur innerhalb dieses Rahmens die gemeinsame Regierung die Freiheit der Bewegung behalten m
usse. Es unterliege keinem Anstande dies auch nach Aussen hin und insbesondere dem Lande gegen
uber durch faits accomplis zu manifestieren, weil nichts die Konsolidierung der

37

misljenju i u iskljucivo internim poslovima Bosne i Hercegovine bio bi

dopustiv uticaj ovih vlada, pa cak i delegacija ili legislativa onda kad se
od njih zahtijevaju subvencije ili kad se u zato predvidenim slucajevima
mora apelovati na legislative. Prema carevoj interpretaciji, predstavnicka tijela, medutim, nisu mogla imati nikakvo drugo zakonodavno ili
budzetsko pravo nad Bosnom i Hercegovinom. Njima je samo prije votiranja kredita trebalo dati sva potrebna objasnjenja ali je ispunjenje
zelja, koje bi predstavnicki organi mogli tom prilikom izraziti u pogledu
bosanske uprave, moglo biti samo stvar Zajednicke vlade.76)
Medutim, teznje koje su bile suprotne intencijama cara i Zajednickog ministarstva manifestovale su se vec prilikom pretresanja zakonskog
nacrta u parlamentima. Tada je najprije u donjem domu ugarskog parlamenta izmijenjen vladin nacrt tako sto je sada u tekst (1) jos unesena
i izricita odredba da provizornu upravu Bosne i Hercegovine treba da
vodi Zajednicko ministarstvo. Istovremeno je preformulisan i 2 u tom
smislu da je utvrdivanje principa i pravca pomenute uprave i izgradnje
zeljeznica trebalo da se vrsi uz sporazum sa vladama oba dijela Monarhije, za razliku od predlozenog nacrta, koji je predvidao samo ucesce
obje vlade na vijecanjima u Zajednickom ministarstvu o navedenim pitanjima.77) Ovu izmjenu, kojom je jos jace izrazeno pravo ugarske i
austrijske vlade da vrse uticaj na upravljanje Bosnom i Hercegovinom,
usvojio je i austrijski parlament, a ona je zatim bila sankcionisana i
od strane vladara. U praksi su i parlamenti svoju kompetenciju u odnosu na Bosnu i Hercegovinu prosirili i na takve poslove iz kojih je
samo potencijalno moglo proizici finansijsko opterecenje za Monarhiju
(odobravanje podizanja zajmova na teret BiH za gradnju zeljeznica i
druge investicije), iako u pogledu njih po odredbama zakona o upravi
i ukljucenju obje pokrajine u zajednicko carinsko podrucje Monarhije
nije bila predvidena ingerencija legislativa.78)
Regierungsautorit
at so sehr erschweren w
urde, als eine Abh
angigkeit von
den beiden Landesministerien ... Wenn auch den beiden Landesministerien bez
uglich Bosniens jene Einflussnahme zugestanden werden muss,
welche ihnen auf alle gemeinsame Angelegenheiten zukommt, so d
urfe
sich daraus jedoch keine fortgesetzte Teilnahme an den einzelnen Regierungsakten herausbilden. HHStA, PA XL Interna K.291 Gemeinsame
Ministerratsprotokolle GMKPZ 244 od 26. XI 1879.
76)
Ibidem
77)
Bericht des Ausschusses u
ber die Regierungsvorlage, betreffend Bosniens und der Herzegovina, Wien 16. I 1880. 119 der Beilagen zu den
stenogr. Protokollen des Abgeordnetenhauses. IX Session Beilagenband
2. Izvjestilac i autor izvje
staja bio je E.v. Plener, istaknuti predstavnik
njema
cke liberalne stranke.
78)
Uporedi: Bericht u
ber die Verwaltung von Bosnien und der Herzegowina 1906, Wien 1906, str. 23-25; F. S c h m i d, op. cit. str. 22-25.

38

Ovakva praksa bila je u prvom redu rezultat nastojanja Madara da

dalje afirmisu svoja gledista koja su bila najpotpunije izrazena u jednom zakljucku ugarske vlade iz 1891. godine. Prema stanovistu ugarske
vlade, Zajednicko ministarstvo, odnosno zajednicki ministar finansija
koji je vodio upravu BiH, nije u pitanjima upravljanja Bosnom donosio
naredbe na osnovu svog vlastitog djelokruga, nego kao izabrani mandator legislativa, odnosno vlada obje drzave Monarhije. Stoga je ugarska
vlada smatrala da od vlastite odluke legislativa, odnosno vlada obje
drzave ovisi koliko ce oni sebi pridrzati neposrednog uticaja na upravu
okupiranih provincija koju su oni sporazumno povjerili jednom trecem
organu.79)
Ovo je bila polazna osnova za madarsku interpretaciju zakona o
upravljanju Bosnom i Hercegovinom, koja je bila u skladu sa opstim
stavom Madara prema zajednickim poslovima i organima. Ona jos jasnije pokazuje dublje motive zasto je ugarska vlada svojevremeno trazila
da parlamenti ozakone nacela za upravljanje BiH. Intencije Madara bile su u prvom redu usmjerene protiv izgradnje jedne nove direktne
opstedrzavne uprave u sklopu Zajednickog ministarstva finansija, koja
je mogla da ojaca zajednicke drzavne organe i time potencijalno ugrozi
dualizam i madarske teznje ka sve vecoj drzavnoj samostalnosti Ugarske. Ugarska vlada je uspjela da bude formalno ozakonjeno ucesce vise
faktora sa raznim kompetencijama u vrhovnom vodenju bosanske politike, pa je i politika Zajednickog ministarstva finansija trebala da bude
rezultat razlicitih, vrlo cesto divergentnih interesa. Ali, s obzirom na
komplikovani i nedovrseni ustavni okvir unutar kojeg je Zajednicko ministarstvo finansija imalo da obavlja svoju funkciju vrhovnog organa
bosanskohercegovacke uprave, njegova stvarna djelatnost i njeni rezultati ovisili su ne toliko od ozakonjenih nacela, koliko od razvoja realnog
odnosa snaga i umjesnosti da sa drugim faktorima nade sto bolji modus
vivendi.80)
79)
... denn das gemeinsame Ministerium, respektive der gemeinsame
Finanzminister, indem er die Verwaltung von Bosnien und der Herzegowina leitet und in den daraufbez
uglichen Angelegenheiten Verf
ugungen
trifft, -verf
ugt nicht auf Grund seines eigenen Wirkungskreises, sondern
als der zur Leitung dieser Angelegenheiten erw
ahlte Mandator der Gesetzgebungen, bzw. der Regierungen der beiden Entschliessung der Gestezgebungen bzw. Regierungen der beiden Staaten der Monarchie abh
angt,
welches Mass unmittelbaren Einflusses und Einspruches sie f
ur sich vorzubehalten w
unschen und f
ur notwendig finden, indem sie im gemeinsamen Einvernehmen mit der Verwaltung der okkupierten Provinzen ein
drittes Organ betrauen. HHStA, Kabinettsarchiv, Ungarische Ministerratsprotokolle C.Z.L. od 18. XII 1891.
80)
Vidi: F. H a u p t m a n n, Djelokrug austrougarskog Zajedni
ckog
ministarstva finansija, str. 16 i dalje.

39

Samim odredbama zakona o upravljanju BiH opcenito je odreden

odnos uprave okupiranih zemalja prema Monarhiji. Medutim, teziste
zakona lezalo je prije svega na finansijskom pravu i onom dijelu materijalnog zakonodavnog prava koje se odnosilo na najznacajnija privredna pitanja. Podjela budzetskog prava izmedu delegacija i legislativa
u pogledu odobravanja subvencija BiH ( 3) bila je u duhu ozakonjenih opstih nacela o vodenju bosanskohercegovacke uprave ( 1 i 2).
Kako je Zajednicka vlada imala da vodi bosansku upravu kao jedan
novi zajednicki posao, to je iz njenog opsteg odnosa prema delegacijama proizilazilo i pravo delegacija da votiraju eventualne subvencije
za pokrice redovnih izdataka te uprave. Stoga im je, radi poznavanja
situacije, dostavljen na znanje izvjestaj o upravi i zemaljski budzet.
Ali delegacije, usljed opadanja njihovog znacaja nisu mogle steci pravo
da odobravaju bosanskohercegovacki budzet, niti su rezolucije koje su
one usvajale u pitanjima iz djelokruga iz bosanskohercegovacke uprave
obavezivale zajednicku vladu.81)
S druge strane, u skladu sa nacelom da vlade oba dijela Monarhije vrse uticaj na vodenje bosanske uprave i da saodlucuju o preduzimanju vecih investicija, kao sto je gradnja zeljeznica, eventualne
subvencije Monarhije za takve investicije mogli su po zakonu odobriti
samo parlamenti kojima su obje vlade bile odgovorne. Krupniji izdaci
Monarhije, koje bi iziskivale takve subvencije, tangirale su finansijske
interese obje polovine koje bi inace za njih morale pribaviti sredstva.
Ovim budzetskim pravom legislativa nije stvoren samo jedan izuzetak
od budzetskog prava delegacija nego i jedna druga pravna norma, koja
81)
T. D a n t s c h e r v. K o l l e s b e r g, koji je medu austrijskim
pravnicima bio najekstremniji predstavnik gledi
sta da su dr
zavnopravni
odnosi izmedu Austrije i Ugarske bili jo
s u
zi od realne unije, nije smatrao delegacije odborima parlamenta nego zakonodavnim tijelima za zajedni
cke poslove za cijelu Monarhiju. U skladu sa svojim, ina
ce neprihvatljivim stanovi
stem da je Austro-Ugarska savezna dr
zava, on je osporavao organima pojedinih dr
zava kompetenciju i pravo odlu
civanja u
zajedni
ckim poslovima, pa prema tome i u pitanjima Bosne i Hercegovine. Prema njegovom mi
sljenju u zakonodavnom regulisanju bosanskih
poslova, ukoliko ono uop
ste treba da uslijedi na ustavan na
cin, bile bi
kompetentne samo delegacije, Zajedni
cko ministarstvo i car. Stoga je
on dr
zao da su za zajedni
cke dr
zavne organe bili neobavezni i neva
ze
ci
kako zakon o upravljanju Bosnom i Hercegovinom iz 1880, tako i zakoni
koji se ti
cu gradnje bosanskih
zeljeznica doneseni u oba dijela Monarhije.
Svoja gledi
sta D a n t s c h e r je izlo
zio u radovima: Der monarchistische Bundesstaat Oesterreich-Ungarn und der Berliner Vertrag nebst
der bosnischen Vorlage. Wien 1880. i Oesterreich und die bosnischen
bahnen. Eine staatsrechtliche Er
orterung. Wien 1901. Dantscherova
shvatanja koja su bila protivna dr
zavnopravnoj praksi odmah je podvrgao kritici G. J e l l i n e k, zastupnik koncepcije o Monarhiji kao
cisto
realnoj uniji izmedu Austrije i Ugarske u djelu: Die Lehre von den Staatenverbindungen. Wien 1882, str. 226-251.

40

je slijedila iz polozaja obje vlade prema bosanskoj upravi, kako je on

u zakonu bio koncipiran.82) E. v. Plener je ukazao na analognu diobu
budzetskog prava po nagodbenjackom zakonu o zajednickim poslovima. Tako su delegacije odobravale budzetske izdatke za vojsku i spoljne poslove, dok je za slucaj ako je trebalo ukljuciti trajnije finansijske
operacije za zajednicke svrhe u obliku eventualnog zajednickog zajma
o tome je odluka imala pripasti parlamentima, kao sto im je pripadalo i materijalno zakonodavstvo u pogledu carina koje su proglasene
zajednickim prihodima.83)
Medutim, davanjem pomenutih kompetencija legislativama u odnosu na BiH postavljao se odmah problem kakav ce se krajnji kljuc primjenjivati za eventualno ucesce oba dijela Monarhije u subvencijama za
investicije. Ukazivano je i na teskoce da se prakticno povuce precizna
granica izmedu izdataka za tekucu upravu i investicije. S obzirom na to
da se smatralo da ce Austrija i Ugarska za pojedine investicione poduhvate imati veci ili manji interes, u austrijskom parlamentu je prilikom
usvajanja zakona izrazena pretpostavka da ce se uvijek od slucaja do
slucaja odrediti poseban kvotni kljuc. Takode je bilo zauzeto stanoviste da treba gledati na sume koje bi bile odobrene Bosni od strane
bilo delegacija bilo parlamenata kao na predujmove i o njima voditi
posebnu evidenciju, da bi se time osigurala cvrsta osnova za buduce
medunarodnopravno i drzavnopravno rjesenje polozaja okupiranih zemalja.84) Ovo glediste je odgovaralo interesima austrijske polovine i
bilo je u sustini slicno ranijem stanovistu austrijske vlade izrazenom u
toku pregovora o nacrtu zakona, a koje su svojedobno odbili Madari uz
motivaciju da tendira aneksiji i podjeli Bosne i Hercegovine.
Legislative su prosirile na BiH i ono paralelno privredno zakonodavstvo koje je po analogiji carinskog i trgovinskog saveza slijedilo iz
pripadnosti jedinstvenom carinskom i trgovinskom podrucju Monarhije. Ovo zakonodavno pravo parlamenti su fakticki vec vrsili usvajanjem zakona o ukljucenju BiH u zajednicko carinsko podrucje krajem
1879. godine, koje je prethodilo votiranju zakona o bosanskohercegovackoj upravi. U zakonu o carinskom ujedinjenju ovo pravo je bilo
sire formulisano nego u zakonu o upravi, koji je sadrzavao samo opca
nacela ( 4). Zakon o ukljucenju BiH u zajednicko carinsko podrucje
javljao se, s jedne strane, kao jedna vrsta carinskog i trgovinskog saveza
izmedu oba dijela Monarhije i bosanske uprave dok je, s druge strane,
82)

Kao napomena 77.

Ibidem
84)
Ibidem; Stenographische Protokolle u
ber die Sitzungen des Hauses
der Abgeordneten des o
sterreichischen Reichsrates. IX Session, II Band,
42 Sitzung der 9 Session am 3 Februar 1880, str. 1159, 1160.
83)

41

podvrgavao BiH najvecem dijelu postojeceg i buduceg privrednog i finansijskog zakonodavstva obje drzave Monarhije i davao austrijskoj
i ugarskoj vladi posebna prava u pogledu ingerencije kod rjesavanja
odredenih konkretnih pitanja na ovom podrucju.85)
Zakon o upravljanju BiH nosio je opcenito izvjesna obiljezja sporazuma izmedu austrijske i ugarske polovine o prosirenju kruga zajednickih poslova i istovremeno za neka pitanja utvrdivao jednaka nacela tretmana u oba dijela Monarhije. Stoga je i njegovo stupanje na
snagu po analogiji zakona o kvotnim prinosima za zajednicke poslove,
drzavnom dugu i carinsko-trgovinskom savezu bilo povezano sa pretpostavkom da njegove odredbe budu ozakonjenje kako u Austriji tako
i u Ugarskoj ( 6).86)
Ukljucenje upravljanja BiH u komplikovani mehanizam dualistickog
sistema na nacin kako su to proponirale odredbe zakona, znacilo je
utvrdivanje odredenih ustavnih ogranicenja i odgovornost cinioca koji
su ucestvovali u vodenju bosanskohercegovacke uprave samo u odnosu
na Monarhiju. Medutim, u odnosu na samu Bosnu i Hercegovinu uprava je zadrzala apsolutisticki karakter. Okupirane pokrajine nisu imale
svoje predstavnistvo, niti je njihovo stanovnistvo bilo zastupljeno u
predstavnickim organima Austro-Ugarske. Caru, kao nosiocu faktickog
suvereniteta nad BiH, pripadalo je do donosenja Zemaljskog ustava
1910. godine iskljucivo zakonodavno pravo u svim zemaljskim poslovima, osim kad je to u posebnim slucajevima, zbog finansijskih i privrednih interesa obje drzave Monarhije dolazilo do ingerencije austrijskog i
ugarskog parlamenta. Ovakav drzavnopravni polozaj okupiranih zemalja dao je povoda E. v. Pleneru da, obrazlazuci u ime parlamentarnog
odbora predlozeni zakon, u poslanickoj kuci Carevinskog vijeca oznaci
status BiH kao najblizi polozaj jedne krunske kolonije.87)
Inace, u pogledu ocjene karaktera statusa okupiranih pokrajina postojale su medu austrijskim pravnicima znatne razlike. Veliki dio gledao
je na Bosnu i Hercegovinu kao na Reichsland ili Reichsprovinzen
ali su neki, kao npr. F.Tezner, drzali da se njen pravni odnos prema
Monarhiji moze prije uporediti sa polozajem kolonije.88)
85)

Kao napomena 77; F. S c h m i d, op. cit. str. 21; O neposrednim

posljedicama uklju
cenja Bosne i Hercegovine u zajedni
cke carinsko podru
cje Monarhije vidi P. S u g a r, op. cit. str. 45-48.
86)
Kao napomena 77.
87)
Ibidem; Stenographische Protokolle u
ber die Sitzungen das Hauses
der Abgeordneten das o
sterreichischen Reichsrates, IX Session, II Band,
42 Sitzung der 9 Sesion am 3 Februar 1880. str. 1178.
88)
F. T e z n e r, Der Kaiser, Wien 1909, str. 268. Uporedi N. W u r m b r a n d, op. cit. str. 71-76.

42

Daleko vaznije od formalno-pravnih obiljezja statusa BiH bio je njen

stvarni ekonomski i politicki tretman. U tom pogledu karakteristicna je
izjava zajednickog ministra finansija Bilinskog na sjednici Zajednickog
ministarskog vijeca pocetkom 1912. godine. Po njegovim rijecima, zemlja je bez sumnje u izvjesnoj mjeri bila tretirana kao kolonija.89)
Na sjednici Zajednickog ministarskog vijeca 1. maja 1879. godine, kada je postignuta definitivna saglasnost izmedu vlada Monarhije
o tekstu zakonskog nacrta, postignut je i sporazum u pogledu vremena
njegovog podnosenja parlamentima. Imajuci u vidu neprilike u kojima
bi se nasla austrijska vlada u slucaju ako bi se zakonski nacrt podnio
samo ugarskom saboru, grof Tisza je dao obecanje da ce privremeno sistirati podnosenje nacrta u Ugarskoj. S druge strane, austrijska
vlada se obavezala da ce odmah po sazivu parlamenta na jesen podnijeti zakonski nacrt. Do tada, trebalo je nacrt drzati u tajnosti da
bi se sprijecila prijevremena diskusija. Tisza je radi umirenja javnosti
u Ugarskoj mogao samo izjaviti, da je ovlasten za podnosenje zakona
ali da to u sadasnjem momentu nije oportuno s obzirom na drugu polovinu drzave i da se uprkos odlaganja ne namjeravaju u finansijskim
pitanjima praviti prejudicirajuca rjesenja.90) Ugarska vlada je pristala
na ovo odlaganje jer je neposredno predstojalo raspustanje Carevinskog
vijeca91) i raspisivanje novih izbora u Cislajtaniji.
Novi odnos snaga koji je proizisao iz izbora u Austriji u ljeto 1879.
godine i omogucio obrazovanje Taaffe-ovog, pretezno konzervativnog
koalicionog kabineta, znacio je krupan zaokret u unutrasnjoj politici ali
ne i takvu principijelnu politicku promjenu koja bi uzdrmala dualisticki
sistem. Taaffe je u pocetku imao u parlamentu neznatnu vecinu koju su,
u prvom redu, sacinjavali predstavnici njemackog konzervativnog plemstva i slovenskih nacionalnih grupa. Tako su Riegerovi konzervativni

Cesi
napustili 16-togodisnju politiku apstinencije i uz cijenu ustupaka
na podrucju upotrebe ceskog jezika usli u vladinu koaliciju i priznali
dualizam.92) Medutim, za votiranje zakona o upravljanju Bosnom vlada je u Carevinskom vijecu morala obezbijediti dvotrecinsku vecinu,
buduci da je zakon imao karakter ustavnog akta kojim se prosiruje
89)
Das Land m
usse gehoben werden, denn abgesehen von der vielfach
erspriesslichen T
atigkeit der Milit
arverwaltung sei das Land ohne Zweifel
ein wenig wie eine Kolonie behandelt worden. HHStA, PA XL Interna
K. 310 Gemeinsame Ministerratsprotokolle GMKPZ 492 od 14. IV 1912.
90)
Kao napomena 61.
91)
Carevinsko vije
ce bilo je raspu
steno 22. maja 1789. K.u.M. U h l i r z,
op. cit. str. 949.
92)
R. C h a r m a t z, op. cit. str. 37-42; K.u.M. U h l i r z, op. cit. str.
1005, 1006; P. H a n a k, op. cit. str. 363. H. H a n t s c h, Die Geschichte

Osterreichs,
II Bd. Graz-Wien-K
oln 1962, str. 414-417.

43

krug zajednickih poslova. U tom pogledu, ona je bila upucena i na njemacku liberalnu ljevicu, kao sto je to bio prethodno slucaj izglasavanja
regrutnog kontingenta za narednih 10 godina.
U ugarskom parlamentu nije se trazila dvotrecinska vecina za usvajanje zakona o upravljanju Bosnom pa bi i to mogao biti jedan od
razloga zasto je zakonski nacrt najprije 8. oktobra 1879. godine podnesen ugarskom saboru93) koji ga je, uz vec pomenute izmjene, prvi i
usvojio. U donjem domu ugarskog parlamenta zakon je izglasan 28.
novembra 1879. godine, a 8. februara 1880. godine primio ga je i gornji dom. Prethodno usvajanje zakona u Ugarskoj trebalo je vjerovatno
da izvrsi uticaj na austrijski parlament. Medutim, u ugarskom parlamentu zakon je usvojen samo uz neznatnu vecinu od svega 19 glasova
(188 prema 169 glasova). Protiv su glasali ne samo poslanici radikalne
stranke, nego i neki vladini ljudi (Falk, Horvath, Pechy), kao i drugi
pojedinci (Marcus, Kantz) koji nisu pripadali radikalima, dok se vecina
Hrvata uzdrzala od glasanja.94) Tako su se potvrdila strahovanja grofa
Tisze, izrazena svojevremeno u vezi sa pitanjem odlaganja podnosenja
zakona, da ce opozicija, koja je u proljece 1879. godine bila prilicno
razvijena, do jeseni prikupiti snage i ponovo nastupiti.95)
U austrijskom parlamentu situacija je bila u tom pogledu sasvim
drugacija. Suprotno ranijim ocekivanjima kneza Auersperga i grofa
Taaffe-a nijedna od stranaka nije bila protiv predlozenog zakona, iako u
odnosu na njegov sadrzaj nisu izostale ozbiljne zamjerke. Samo je poslanik liberalne stranke, Skene, ustrajavajuci u svojoj opoziciji, pruzio
u ime nevelikog broja istomisljenika zestok otpor ne samo predlozenom
zakonu, nego i cjelokupnoj politici okupacije.96) Ovakav stav bio je
samo ostatak proslogodisnjeg raspolozenja koje jos u javnosti nije bilo
posve iscezlo. Liberalna opozicija protiv Berlinskog ugovora napadala je
zestoko u 1878. godini i pocetkom 1879. godine osobito Andrassy-jevo
autoritativno vodenje spoljne politike koja je, tangirajuci budzetsko
pravo predstavnickih organa Monarhije, nametala nova finansijska opterecenja. Vecina liberala je u okupaciji vidjela opasnost od povecanja
93)

Nacrt zakona je podnesen 15. X 1879. i Carevinskom vije

cu, ali ga je
ono kasnije razmatralo. T. D a n t s c h e r, V. K o l l e s b e r g, Der

monarchistische Bundesstaat Oesterreich-Ungarn

und der Berliner
Vertrag nebst der bosnischen Vorlage. Wien 1880, str. 280,281.
94)
Stenographische Protokolle u
ber die Sitzungen des Hauses der Abgeordneten des o
sterreichischen Reichsrates. IX Session. II Band, 42 Sitzung
der 9 Session am 3. Februar 1880, str. 1165.
95)
Kao napomena 61.
96)
Stenographische Protokolle u
ber die Sitzungen des Hauses der Abgeordneten des o
sterreichischen reichsrates. IX Session. II band, 42 Sitzung
der 9 Session am 3 Februar 1880, str. 1153-1184.

44

uticaja vojnih krugova i porasta slovenskog elementa neprijateljski raspolozenog prema centralizmu. Medutim, i tada jedan manji dio njemackih liberala, a osobito E. v. Plener podrzavao je vladu i svojim glasovima pomogao usvajanje Berlinskog ugovora prihvatajuci okupaciju
kao gotovu realnost. Oni nisu htjeli uskratiti podrsku jednoj aktivnoj
spoljnoj politici usmjerenoj na vracanje poljuljanog ugleda Monarhije
u Evropi, koja je u stvari bila spoljna politika samoga cara.97)
Situacija se sada, za nesto vise od godinu dana, utoliko izmijenila
sto je vecina i onih liberalnih poslanika koji su bili protiv Berlinskog
ugovora glasala 3. februara 1880. godine u poslanickoj kuci Carevinskog
vijeca za predlozeni nacrt zakona o upravljanju Bosnom i Hercegovinom. Ne odricuci se principijelnih rezervi u pogledu cjelishodnosti same
okupacije, oni su nju sada priznavali kao svrsen cin i zauzeli stanoviste
da njihov zadatak nije da povecaju postojece teskoce nego da pomognu da se one, koliko god je to moguce, otklone, kako bi Monarhija, sa
sto vise izgleda na uspjeh, mogla ispuniti preuzetu misiju. Oni su u
predlozenom zakonu vidjeli prvi korak iz haosa provizorija koji vodi ka
izvjesnom sredivanju odnosa.98) Ovakav stav njemacke liberalne ljevice
osigurao je dvotrecinsku vecinu za usvajanje zakona.
Karakteristicno je, medutim, da su iz redova parlamentarne desnice
od strane ceskih predstavnika Braunera i Riegera istaknuti zahtjevi za
ucesce stanovnistva okupiranih pokrajina u upravljanju zemljom i za
rjesenje agrarnog pitanja. U svojoj kritici predlozenog zakona Rieger
je posebno zamjerao sto zakon ne sadrzi ideju slobode, samoopredjeljenja i samouprave za stanovnistvo BiH, isticuci da je svaki narod zreo
za slobodu. Mada je Rieger, zajedno sa drugim ceskim poslanicima,
izrazavao nacelno neslaganje sa sadrzajem zakona, oni su, nakon sto im
je vec u parlamentarnom odboru postalo jasno da ga ne mogu izmijeniti,
bili odlucili da glasaju za isticuci da ne bi htjeli da im se prebaci da
su omeli usvajanje zakona. Rieger je takvo stanoviste objasnjavao kao
zrtvu u interesu drzave,99) ali je bilo ocito da Starocesi nisu bili spremni
da zbog nacina upravljanja BiH izazovu rascjep u vladinoj koaliciji i
dovedu u pitanje ustupke koje im je obecao grof Taaffe.
I austrijski Nijemac Kronawetter, pripadnik demokratskog krila liberalne stranke, bio je jedan od rijetkih protivnika predlozenog zakona
i u tom pogledu istomisljenik poslanika Skene. On je istupio sa zahtjevom za uvodenje autonomne uprave u Bosni i Hercegovini. Pri tome
97)

H. H a n t s c h, op. cit. str. 412.

Kao napomena 96.
99)

Ibidem; u be
ckom parlamentu bilo je 54 Ceha
koji su pripadali vladinoj koaliciji. H. H a n t s c h, op. cit. str. 414.
98)

45

je ukazao na planove koje je u tom pogledu razmatrala evropska diplomacija u doba istocne krize a koji su svojevremeno bili prihvaceni i od
austrijske vlade.100)
Medutim, drugi istaknuti predstavnici njemacke liberalne stranke
(Plener, Suess, Dumba) isticali su potrebu da se u Bosni vlada apsolutisticki, a neki od njih nabacivali su ideju da bi vojna uprava bila
najbolja. Pri tome su ukazivali na neuspjehe kod primjene evropskih
parlamentarnih institucija u zaostalim balkanskim zemljama i podvlacili nuznost jednog perioda apsolutne vlasti u njihovom razvoju. To
su u pogledu Bosne smatrali utoliko potrebnijim s obzirom na vjerske i socijalne suprotnosti i okolnosti da je zemlja upravo bila izasla iz
jednog gradanskog rata. Oni su inace vidjeli veliku opasnost u tome
ako bi se, opste, apstraktne postavke o pravu na samoopredjeljenje i
samoupravu, nastale u sredinama na visem stepenu istorijskog razvitka, primijenile na znatno nerazvijenije odnose.101) Tako su njemacki
liberali, ustavna stranka u Austriji, postali, osim rijetkih izuzetaka, ustvari zagovornici apsolutizma u Bosni i Hercegovini. Oni su doduse
smatrali da se samoupravna tijela mogu angazovati pri nizim organima, pa su u prvim koracima zemaljske administracije ucinjenim u tom
pravcu gledali klicu kasnijeg razvoja samouprave, koju su oni dovodili
u ovisnost od uzdizanja kulturnog nivoa stanovnistva.102) Ovakvo, u
sustini antidemokratsko stanoviste moglo je ici u prilog samo konzervativnoj politici bosanskohercegovacke uprave kojoj su, mada nacelno
u opoziciji, njemacki liberali pruzali podrsku.
Ipak, vodeci racuna o gledistu ceskih predstavnika, u poslanickoj
kuci je, zajedno sa zakonskim nacrtom, usvojena, dvotrecinskom vecinom, i rezolucija kojom se pozivala austrijska vlada da upotrijebi svoj
uticaj da se uprava u Bosni sto prije organizuje uz angazovanje domacih
ljudi tako da bude sto bliza narodu. Takode je rezolucijom pozvana
austrijska vlada da se zauzme za rjesenje agrarnog pitanja, ali pod
uslovom da pri tom ne dode do opterecenja zajednickih ili austrijskih
finansija.103) Medutim, rezolucija nije obavezivala vladu i stoga njeno
usvajanje nije imalo nikakvog prakticnog znacaja.
Gornji dom Carevinskog vijeca saglasio se sa zakonskim nacrtom 16.
februara 1880. godine. Austrijski zakonski nacrt vladar je sankcionisao
22, a ugarski 28. februara 1880. godine, pa je zakon, po proglasenju u
100)
101)
102)
103)

46

Kao napomena 96, vidi osobito diskusiju Dumbe.

Ibidem
Ibidem
Ibidem

Austriji i Ugarskoj, istovremeno stupio na snagu u oba dijela Monarhije.104) To je bio epilog politicke borbe koja je poslije okupacije vodena
oko ozakonjenja principa bosanskohercegovacke uprave.
Mada je od pocetka vladalo uvjerenje da se radi o jednom provizornom rjesenju nastalom takoreci iz nuzde, zakon je ostao na snazi sve
do propasti Monarhije. Iako su u pojedinim periodima odredbe zakona
razlicito interpretirane i primjenjivane, nacela koja su one sadrzavale u
pogledu odnosa Monarhije prema BiH ostala su neizmijenjena i pored
pokusaja sa raznih strana da se ona modifikuju. U tom pogledu aneksija i uvodenje zemaljskog ustava nisu znacili nikakvu bitnu promjenu.
Impotencija dualistickog sistema dosla je u punoj mjeri do izrazaja u
neuspjehu da Monarhija u svom okviru rijesi problem drzavnopravnog
polozaja Bosne i Hercegovine. To je bio neuspjeh politike koja je bila
protivna interesima i teznjama Juznih Slovena i u suprotnosti sa duhom
modernog doba.
(Radovi ANUBiH XXXII/11, 1967, str. 163-196)

104)

Zakon je objavljen u Austriji u RGB1 Nr 18 od 28. II 1880. i u

Wiener Zeitung-u Nr 48 od 28. II 1880. U Ugarskoj je zakon progla
sen
28. II 1880. u oba parlamenta i kao zakonski
clan VI: 1880 objavljen u
zborniku zakona a publikovan je i u Budapesti-K
ozl
ony Nr 49 od 29. II
1880. (Kao napomena 93.) Zakon je takode objavljen i u: Sammlung der
f
ur Bosnien und die Herzegowina erlassenen Gesetze, Verordnungen und
Normalweisungen, 1878-1880. I Band, Wien 1880, str. 8. Tekst zakona
donosi i E. B e r n a t z i k, op. cit. str. 1027, 1028.

47

48

O UKLJUCENJU
BOSNE I HERCEGOVINE U ZAJEDNICKO

AUSTROUGARSKO CARINSKO PODRUCJE

Austro-Ugarska je prije okupacije 1878. godine imala glavni udio

u spoljno-trgovinskom prometu Bosne i Hercegovine. Najveci dio ovog
prometa bio je vezan za austrougarsko trziste, a Trst i Bec bili su centri
preko kojih je islo sedam do osam desetina cjelokupnog bosanskohercegovackog eksporta i importa.1) Ovakav pravac preteznog dijela bosanske izvozno-uvozne trgovine pred okupaciju bio je uslovljen sticajem
geografskih okolnosti, specificnostima privrednog razvitka, postojecim
politickim odnosima i carinskim sistemom. Na gotovo dvije trecine
svoje granice Bosna i Hercegovina je bila opkoljena teritorijem koji je
pripadao Habzburskoj monarhiji. Tamo su se nalazile najblize morske i
rijecne luke kao i zeljeznicke veze. Najvazniji trgovacki putevi u Bosni i
Hercegovini, koji su isli dolinama rijeka, bili su okrenuti u tom smjeru,
tj. prema Savi i Jadranskom moru. Stoga je najveci dio potreba Bosne i Hercegovine podmirivan u susjednoj Monarhiji ili tranzitom preko
njenih jadranskih luka ili zeljeznica.2)
1)
D
z. J u z b a
si
c, Izvje
staj Hermanna von Sautera o odnosima Bosne i Hercegovine i Monarhije u svjetlu austrougarskih ekonomskih
suprotnosti, Godi
snjak Dru
stva istori
cara BiH XVIII, Sarajevo, 1970,
str. 52-53. Podaci o obimu ovog prometa za pojedine godine neosjetno
variraju. Vidi tabelu koju je za razdoblje od 1857. do 1874. izradio
I. T e p i
c, Trgovina Bosne i Hercegovine od 1856. do 1875, Beograd
1978. (Rukopis magistarskog rada) str. 116, 117 i nap. 24 na str. 166.
Prema jednom izvje
staju v. Th
ommela datiranom 01.05.1878. bosanskohercegova
cki izvoz iznosio je 10 miliona a uvoz 8 miliona guldena, ili
izra
zeno u krunama 20, odnosno 16 miliona kruna. Prema tome, obim
cjelokupne razmjene bio je oko 36 miliona kruna. Ovo se pribli
zno podudara sa drugim podacima koji vrijednost spoljnotrgovinske razmjene
Bosne i Hercegovine prije okupacije procjenjuju na oko 34 miliona kruna
(D
z. J u z b a
si
c, op. cit. str. 52, 53). Podrobnije u pogledu koli
cine i
vrijednosti pojedinih vrsta robe koja je iz Austro-Ugarske ili preko nje izvo
zena i uvo
zena u Bosnu i Hercegovinu u 1874. vidi V. B o g i
cevi
c,
Grada za prou
cavanje ekonomskih odnosa u Bosni i Hercegovini pred
ustanak 1875. (Prema podacima izvje
staja austrougarskog generalnog
konzula dr Svetozara Todorovi
ca u Sarajevu iz 1875), Godi
snjak I/1949,
str. 222-227.
2)
D. P a v l i
cevi
c, Odraz bosanskohercegova
ckog ustanka 1875
1878. na gospodarske prilike u Hrvatskoj, Casopis
za suvremenu povijest, br. I, Zagreb 1971, str. 91-92.

49

U osnovi carinskog rezima u Bosni i Hercegovini bio je austro-turski

trgovacki ugovor od 22. maja 1862. (RGB1 Nr br. 42), odnosno njegovi
dodatani akti od istog datuma. Tim aktima nacinjen je izuzetak u
pogledu trgovine sa Bosnom i Hercegovinom tako sto je na robu uvezenu
iz Habzburske monarhije placena uvozna carina od 6% od vrijednosti,
a na izvezenu robu 1%, za razliku od opste turske carinske tarife koja
je bila utvrdjena u iznosu od 8% na uvezenu robu. Takodje je uz
placanje carine od 20% osiguran i uvoz austrougarske soli.3) U Bosnu
i Hercegovinu se, naime, osim turske i vlaske soli, smjela uvoziti samo
so iz susjedne Monarhije.
Medutim, iako je prije okupacije uvoz robe austrougarske provenijencije bio u pogledu carinskog tretmana povlasten, u Bosnu i Hercegovinu su u prilicnim kolicinama uvozeni, takode, engleski, francuski
i italijanski fabrikati, kao i roba iz drugih dijelova Otomanskog carstva.4) Tako su iz Engleske uvozeni pamucna preda i pamucne tkanine,

iz Njemacke, Engleske i Svajcarske

vunena roba, marame, kratka roba, krznena i svilena roba, iz Italije svila, coha i pirinac, iz njemackih,
holandskih i francuskih fabrika dolazio je secer, bakar je uvozen iz Francuske i Njemacke itd. Od sve robe koja je 1867. bila uvezena u Bosnu
i Hercegovinu preko savske i dalmatinske granice na robu porijeklom iz
Habzburske monarhije otpadalo je 26,22%, dok je ostalih 73,78% bila
roba iz ostalih evropskih zemalja koju su austrijski trgovci nabavljali i
isporucivali bosanskim trgovcima. Ucesce austrijske robe u bosanskom
importu bilo je u stalnom porastu, pa je vec dvije godine kasnije, 1869,
ono iznosilo 33,82%.5)
3)
Motivenbericht zum Gesetzentwurfe betreffend die Herstellung eines
gemeinsammen Zollverbandes mit Bosnien und der Herzegowina, 20. der
Beilagen zu den stenogr. Protokollen des Abgeordnetenhauses;
I. T e p i
c, op. cit. str. 151-152, 183-185. Prema austro-turskom trgovinskom ugovoru iz 1862. na svu robu uvezenu ili izvezenu iz Turske
po odbitku 10% od vrijednosti robe pla
cala se carina u iznosu od 8%,
s tim
sto je bilo predvideno da se carina na robu izvezenu iz Turske iz
godine u godinu smanjuje za 1%. Ugovor je sklopljen na sedam godina, ali je bio prolongiran. Odredbe austro-turskog ugovora iz 1862. u
pogledu carinske stope od 8% na uvezenu i izvezenu robu iz Turske i
smanjenju izvozne carine za 1% godi
snje bile su analogne odredbama
novih trgovinskih ugovora koje su Velika Britanija i Francuska sklopile 1861. sa Portom. I. T e p i
c, Ibidem; Uporedi: J. R o s k i e w i cz,
Studien u
ber Bosnien und die Herzegovina, Leipzig und Wien 1868, str.
311 i V. B a j k i
c, Istorija srpske trgovinske politike, Austrougarska
trgovinska politika na Balkanu do 1880., Beograd 1902, str. 8 i 9.
4)
F. H a u p t m a n n, Memorandum
sefa financijskog odjeljenja bosansko-hercegova
cke Zemaljske vlade Plenkera o financijskoj problematici Bosne i Hercegovine u prvim godinama austrougarske okupacije,
Glasnik Arhiva i dru
stva arhivista BiH 8-9, 1968-1969, str. 550.
5)
I. T e p i
c, op. cit. str. 143-155.

50

Austrija je bila glavni i najvazniji trgovacki partner i kad je rijec

o bosanskohercegovackom eksportu. Proizvodi iz Bosne i Hercegovine
(cerealije, stoka i stocarski proizvodi, sljive, drvo, duhan i dr.) nalazili su prodaju na trzistu u Monarhiji ili su, posredstvom austrijskih
trgovaca, plasirani u drugim evropskim zemljama: Italiji, Njemackoj,
Engleskoj, Francuskoj i dr. Izvoz proizvoda bosanskog zanatstva u balkanske zemlje, Srbiju, Crnu Goru, Vlasku i Albaniju bio je u opadanju
zbog konkurencije evropske industrije. Uvoz sa ovog podrucja bio je
bez posebnog znacaja, jer je ekonomska struktura pomenutih zemalja i
Bosne bila slicna.6) Vecu vaznost imao je import orijentalne robe (svila
za izradu pozamanterije, gotova odijela, tepisi i ostala luksuzna roba)
iz Carigrada i drugih dijelova Turske, kao i uvoz duhana.7) Sarajevo
je bilo centar trgovine orijentalnom robom, koju su vodili Muslimani,
Jevreji i Srbi. Inace, srpski i jevrejski trgovci bili su do 1878. godine
glavni reprezentanti bosanskohercegovacke spoljne trgovine. Pretezan
dio ove trgovine, koja se odvijala sa Trstom i Becom bio je u rukama
srpskih trgovaca.
Medutim, najvece profite od prometa robom iz austrijskih fabrika
i drugih zemalja, koja se uvozila u Bosnu i Hercegovinu, kao i od velikog dijela bosanskog izvoza imali su trgovci naveliko iz Trsta, Beca
i dr. Oni su se javljali i kao kreditori bosanskih trgovaca. Nemajuci
dovoljno potrebnog kapitala bosanski trgovci su se sve vise zaduzivali
kod austrijskih firmi.8)
Uvoz engleske manufakturne i kolonijalne robe isao je velikim dijelom preko Trsta i odatle opet preko Splita, Dubrovnika, a kasnije
narocito preko Metkovica u unutrasnjost zemlje. Stoga su Englezi sredinom 19. vijeka bili zivo zainteresovani za ostvarenje plana Porte, koji
je inicirao Omer-pasa Latas, da se uspostavi neposredna veza Bosne i
Hercegovine sa Carigradom preko Sutorine i Kleka. Turski plan je imao
u vidu uspostavljanje pogodnije komunikacije za transport vojske, ali
bi jednom uspostavljena ova veza sluzila i za prevoz inostrane robe.9)
U decenijama koje su prethodile okupaciji engleski uvoz u Bosnu i Hercegovinu uzmicao je ispred uvoza austrijske i njemacke manufakture,
10)
pa je razumljivo nastojanje Engleza da se stvori takva komunikacija
6)

Ibidem
Vidi J. R o s k i e w i cz, op. cit. str. 313-315.
8)
I. T e p i
c, op. cit. str. 160.
9)
Vidi R. Z a p l a t a, Privredne prilike Bosne i Hercegovine polovinom 19. vijeka (Iz povjerljive arhive austrijskog generalnog konzula u
Sarajevu), Glasnik Zemaljskog muzeja (GZM) XLV, Sarajevo 1933, str.
87, 88.
10)
V. S k a r i
c, Iz pro
slosti Bosne i Hercegovine 19. vijeka, Godi
snjak I/1949, str. 20-21.
7)

51

koja ce omoguciti direktan import u Bosnu i Hercegovinu. To je bilo

pozeljno i s obzirom na tezinu kopnenog puta koji je od Carigrada i
Soluna vodio u Bosnu. Inace, lose komunikacije i transportne teskoce
bile su po ocjeni savremenika velika prepreka za trgovacki promet u
zemlji. Njegov nivo je bio uslovljen niskim stepenom razvitka privrede
i drustva.11)
Za Topal Osman-pase cinjeni su pokusaji da se bosanskim trgovcima omoguci direktan kontakt sa zapadnoevropskim trzistem. Medutim,
posrednicka uloga austrijskih trgovaca nije time mogla biti dovedena u
pitanje. Takode zahvaljujuci svojoj dominirajucoj ulozi na Jadranu,
Austrija je sprijecila otvaranje slobodne luke u Kleku, koji je ostao samo kao luka preko koje su u slucaju potrebe mogle doci nove turske
trupe.12)
Medutim, opcenito uzevsi, privredni polozaj Habzburske monarhije
na Balkanu nije bio povoljan. Od sredine 19. vijeka dolazi na Balkanu
do korjenitih promjena na stetu tradicionalne trgovine srednje Evrope
a u korist Engleske i Francuske, ciji brodovi sve intenzivnije posjecuju
turske luke. I prve zeljeznicke pruge, koje su gradjene od obale Crnog
mora prema Dunavu, s ciljem da se obide tada jos neregulisano usce
Dunava, bile su prvenstveno u interesu pomorskih trgovackih sila, kao
i ostale zeljeznice na Balkanu izgradene do Berlinskog kongresa. Uprkos nastojanju da u vlastitom interesu realizuje niz planova izgradnje
zeljeznica na istoku, Austrija je u stvarnosti morala do 1878. stalno
uzmicati na Balkanu ispred strane konkurencije.13)
Ustanak u Bosni i Hercegovini 1875. prouzrokovao je opadanje
razmjene sa Austro-Ugarskom, posebno poremetivsi trgovacke veze sa
susjednom Hrvatskom, Slovenijom i Dalmacijom. Na to su trgovacki
krugovi u Monarhiji zustro reagovali i pokazali su po izbijanju ustanka
vecu revnost od politicara u zahtjevima da Austro-Ugarska odmah izvrsi aneksiju Bosne i Hercegovine.14) Inace, dogadaji na Balkanu 187578. uticali su na dalje opadanje austrijskog izvoza na ovo podrucje.
11)

J. R o s k i e w i cz, op. cit. str. 84-85.

I. T e p i
c, op. cit. str. 142-143, 160.
13)
R. M. D i m t s c h o f f, Das Eisenbahnwesen auf der Balkanhalb
insel, Bamberg 1894, str. 5-13, 16, 40-41; F. H a u p t m a n n, Osterreich-Ungarns Werben um Serbien 1978-1881. Miteilungen des o
sterreichischen Staatsarchivs, 5. Bd, 143-144 V. R e c h b e r g e r, Zur

Geschichte der Orientbahnen, Osterreishische

Ostefte 5/1960, str. 348
i dalje.
14)
Vidi: D. P a v l i
cevi
c, op. cit. str. 92-94; M. D e s p o t, Prilog
prou
cavanju trgovine Hrvatske s Bosnom i Hercegovinom 1873-1880,
Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu, br. 11-12/1975-1976, str. 237244.
12)

52

Prema podacima koje je u januaru 1879. iznio u Donjem domu austrijskog parlamenta poslanik Neuwirth, na Austriju je prije nepunih 20
godina otpadalo dvije trecine cjelokupnog importa u Tursku, da bi se
to ucesce u vrijeme okoncanja istocne krize svelo na svega jednu petnaestinu. U ovom importu, koji se vecinom sastojao iz gotovih fabrikata,
Engleska je ucestvovala sa 240 miliona franaka, Francuska sa 45 miliona, a Austrija sa samo 34,2 miliona franaka, pa ju je Rusija bila skoro
stigla sa 32,4 miliona franaka. Karakteristicno je, kad je rijec specijalno
o pamucnoj robi da je ovu robu Engleska izvozila u Tursku u iznosu
od 170,9 miliona franaka, dok je iz Austrije bilo izvezeno samo za 120
hiljada franaka.15)
Jos ranije pod uticajem ekonomske krize (1873) i tendencija visoke
carinske zastite, koje su sve vise dolazile do izrazaja u medunarodnoj
razmjeni i austrijski poslovni krugovi postavljali su odlucne zahtjeve za
aktiviranje eksporta na evropskom jugoistoku i Bliskom istoku. Da bi
se to postiglo trazilo se u prvom redu uspostavljanje direktne zeljeznicke
veze sa Carigradom i Solunom. Paralelno s tim, postavljen je, pored os
talih, i zahtjev za izgradnju neposredne zeljeznicke veze sa Svajcarskom
i Francuskom (Arllbergbahn) kako bi se izvoz iz Monarhije na zapad
ucinio nezavisnim od njemackih zeljeznica i Bizmarkove tarifne i carinske politike.16)
U toku istocne krize austrijski privredni krugovi traze da se, pored
sredivanja politickih prilika u Turskoj, uspostavi carinski savez balkanskih drzava pod vodstvom Austro-Ugraske i insistiraju na izgradnji
zeljeznickih komunikacija koje treba da otvore Balkan austrijskim industrijskim proizvodima.17) Zahtijevajuci da Monarhija odmah izvrsi
aneksiju Bosne i Hercegovine, oni su imali u vidu prosirenje trzista
za svoju robu i osiguranje izvora sirovina za industriju. I hrvatska
burzoazija bila je motivisana prvenstveno privrednim razlozima kada
su njeni eksponenti trazili da se Bosna i Hercegovina pripoji AustroUgarskoj, u uvjerenju da ce to biti i prikljucenje Hrvatskoj.18)
15)
Stenographische Protokolle u
ber die Sitzungen des Hauses der Abgeordneten des osterreichischen Reichsrates, VIII Session, XII Band, 415
Sitzung der 8 Session 18. I 1879, str. 13.300.
16)

Vidi: K.H. W e r n e r, Osterreichs

Industrie - und Aussenhandelspolitik 1848 bis 1948. (u: Hundert Jahre o
sterreichischer Wirtschaftsentwiklung 1848-1949, Wien 1949) str. 411- 412; I. G r a i l e r, Des
o
sterreichische Verkehrswesen im Wandel eines Jahrhunderts, ibidem
str. 549.
17)
M. E k m e
ci
c, Istorijski zna
caj ustanka u Bosni i Hercegovini
cni skup povodom 100-godi
snjice us1875-1878. u: Medunarodni nau
tanka u Bosni i Hercegovini, drugim balkanskim zemljama i isto
cnoj krizi 1875-1878. godine (Tom I), izd. ANUBiH, Posebna izdanja XXX/4,
Sarajevo 1977, str. 74-75.
18)
D. P a v l i
cevi
c, op. cit. str. 93-94.

53

U vrijeme zakljucenja Sanstefanskog mira Heinrich Haymerle, koji

je tada bio austrougarski predstavnik u Rimu, sugerisao je Andrassyju da se neodlozno ispitaju tehnicke mogucnosti za ukljucenje Bosne
i Hercegovine u austrougarsku carinsku uniju. Carinsko prikljucenje
Bosne i Hercegovine bilo je, u stvari, stara ideja barona Karla von
Brucka, koju je on kao internuncij izlozio za vrijeme krimskog rata grofu Buol-Schauensteinu, nasljedniku kneza Schwarzenberga na polozaju
kancelara. Prema Haymerleu, ovu ideju je bilo moguce realizovati, iako
bi Bosna i dalje ostala nominalno pod Turskom, kojoj bi trebalo dati
odstetu za carinske prihode.19)
Haymerle je smatrao da bi carinsko pripojenje Bosne bilo korisno
za Monarhiju najprije zato jer bi doslo do znatnog smanjenja carinske
granice. Osim toga, Bosna i Hercegovina bi se otvorila za Dalmaciju
i Hrvatsku. Zajednicka carinska uprava imala bi kao posljedicu jednakost u indirektnom oporezivanju, pa bi Austro-Ugarska dobila dovoljno
sredstava da u svoje ruke uzme citav privredni zivot zemlje. Haymerle
je bio misljenja da bi se naizmjenicno pruzanjem privrednih pogodnosti
i privrednim pritiscima moglo djelovatai da Crna Gora, Srbija i mozda
jos neke podunavske zemlje pristupe austrougarskoj carinskoj uniji. Pri
tome su mu pred ocima bili dalekosezni politicki ciljevi. Imao je u vidu primjer Pruske, koji je pokazao kako su carinski savez, i ustanove
s njim u vezi, doprinijeli da sazrije privredno apsorbovanje njemackih
19)
Haymerle Andr
assy-ju, 2. III 1878, B. G a v r a n o v i
c, Bosna i
Hercegovina u doba austrougarske okupacije 1878. god., izd. ANUBiH,
Grada XVII/14, Sarajevo 1973, str. 84-86.
U svojoj prvoj varijanti ideja o carinskom povezivanju sa Bosnom i Hercegovinom javila se u izvje
staju ministarskog savjetnika Karla Cz
orniga
od 21. marta 1851, koji je po nalogu austrijskog ministarstva trgovine
razmatrao mjere za pobolj
sanje te
skog privrednog i finansijskog polo
zaja
Dalmacije. On je predlagao da se ukine carinska granica i uvede slobodan
trgova
cki promet Dalmacije sa Bosnom, Hercegovinom i Crnom Gorom,
a po mogu
cnosti i Srbijom,
sto je bilo u datim okolnostima neostvarivo. (Vidi: R. Z a p l a t a, Neostvareni projekat za slobodnu trgovinu
Dalmacije sa Bosnom, Hercegovinom, Srbijom i Crnom Gorom polovinom XIX stolje
ca (Iz povjerljive arhive austrijskog generalnog konzula
u Sarajevu) GZM XLVI-1934, sv. 2, Sarajevo 1934, str. 195-207).
Karl Cz
ornig je bio jedan od najbli
zih saradnika Karla von Brucka, ministra trgovine u Schwarzenbergovom kabinetu, koji je pripremio ukidanje
carinske granice izmedu Austrije i Ugarske 1. jula 1951. Tako je stvoreno
zajedni
cko austrougarsko carinsko podru
cje koje do 1879. nije obuhvatilo Dalmaciju i jo
s neke manje carinske enklave. Orijentisan u velikonjema
ckom smislu, Bruck je te
zio stvaranju velikog privrednog prostora
koji bi dinami
cno djelovao prema istoku. O tome kao i balkanskim planovima i politici grofa Buol-Schauensteina i austrijskih vode
cih krugova

za vrijeme krimskog rata H. H a n t s c h, Die Geschichte Osterreichs,

II Bd, Graz - Wien - K
oln, 1962, str. 354, 357-358.

54

zemalja i politicka suprematija Pruske u Njemackoj, davno prije odluke

na bojnom polju 1866.20)
Kao sto ideja barona Karla von Brucka u doba krimskog rata nije
naisla na odjek u austrijskim vodecim krugovima tako ni Haymerleovo misljenje u pogledu redoslijeda rjesavanja balkanskih problema nije
moglo biti usvojeno. Nije slucajno da su u aktivnosti austrougarske diplomatije u doba istocne krize politicko-strateski momenti dosli u prvi
plan u odnosu na ekonomske probleme. Razlog tome lezi, pored ostalog,
i u nepodudarnosti interesa austrijske industrije i ugarskog agrara, te
u teskocama formulisanja jednog zajednickog privrednog programa.21)
Mada su austro-srpska konvencija od 8.jula 1878. godine, kao i odluke
Berlinskog kongresa, specijalno o izgradnji zeljeznica na Balkanu, u grubim crtama sadrzavali privredni program Monarije na istoku, problemi
njegove realizacije, pa i eventualno sklapanje carinske unije sa Srbijom
nije naislo samo na spoljnopoliticke, nego i na vrlo ozbiljne unutrasnjopoliticke teskoce.22)
Potrebno je takode u vezi s okupacijom ukazati i na cinjenicu da
je Austro-Ugarska svoju politiku prema Bosni i Hercegovini kao i u
samoj okupiranoj zemlji izgradivala postepeno i u teskim unutrasnjim
raspravama.23) Prije okupacije nije uopste postojala formulisana koncepcija o tome sta uciniti sa Bosnom i Hercegovinom kada ona bude
vojnicki zaposjednuta. Tek pri kraju okupacionog rata, 2. septembra
1878. godine, Ministarstvo inostranih poslova dalo je prvi prijedlog o
ustrojstvu provizorne uprave i o tome na kojim bi nacelima trebalo da
Zajednicko austrougarsko ministarstvo (tj. vlada) upravlja Bosnom i
20)
B. G a v r a n o v i
c, Ibidem. O trgovinskoj politici Pruske i austro-pruskim ekonomskim suprotnostima 60-tih godina 19-tog vijeka vidi: H. B e n e d i k t, Die wirtschaftliche Entwicklung in der Franz-Joseph-Zeit, Wien-M
unchen 1958, str. 57-69.
21)
Treba se samo podsjetiti na austro-ugarske suprotnosti u periodu prije Berlinskog kongresa oko toga da li glavna
zeljezni
cka veza sa Orijentom
treba da vodi preko Bosne ili preko Srbije. Vidi: D
z. J u z b a
si
c, Izgradnja
zeljeznica u Bosni i Hercegovini u svjetlu austrougarske politike od okupacije do kraja K
allayeve ere, izd. ANUBiH, Djela XLVIII/28,
Sarajevo 1974, str.
22)

Vidi: F. H a u p t m a n n, Osterreich-Ungarns
Werben um Serbien... str. 146 i dalje; i s t i, Austrougarska politika, Trojecarski savez i
Tajna konvencija sa Srbijom 1881., Godi
snjak IX/1958, str. 58 i dalje.
23)
F. H a u p t m a n n, Andr
assyjeva politi
cka ba
stina i bosanska politika Austro-Ugarske nakon okupacije, Radovi Filozofskog fakulteta u
Sarajevu, Sarajevo 1971, str. 448 i dalje; Vidi H. K a p i d
zi
c, Hercegova
cki ustanak 1882. godine, Sarajevo 1958, str. 21 i dalje; D
z. J u z ba
si
c, O nastanku paralelnog austrijskog i ugarskog zakona o upravljanju Bosnom i Hercegovinom iz 1880. godine, Radovi XXXII/11 izd.
ANUBiH, Sarajevo 1967, str. 163 i dalje.

55

Hercegovinom. Potom su povedeni dugotrajni pregovori izmedju vlad

Monarhije o modalitetima ukljucenja upravljanja Bosnom i Hercegovinom u komplikovani sistem daulisticke vladavine.Stoga je zakon o
upravljanju Bosnom i Hercegovinom mogao biti sankcionisan tek u februaru 1880. godine.24)
Interesantno je napomenuti da u prijedlogu ministarstva inostranih
poslova od 2. septembra 1878. nije uopste bilo ni rijeci o ukljucenju
Bosne i Hercegovine u austrougarsko carinsko podrucje,25) sto u prvi
mah navodi na pomisao da je to ucinjeno iz obzira prema medunarodnopravnom statusu Bosne i Hercegovine. Medutim, najveci znacaj
imala je okolnost sto izmedu austrijske i ugarske vlade jos nije bilo
rascisceno u kakvom ce odnosu biti okupirana zemlja prema carinskom
podrucju Monarhije, pa su vec u toku izvodenja okupacije dosli do
izrazaja njihovi divergentni pogledi na ovaj problem.
Kako je u vezi sa okupacijom u industrijskim i trgovackim krugovima Cisleithanie vise puta bila izrazena zelja da se Bosna i Hercegovina
ukljuci u austrougarsko carinsko podrucje,26) austrijska vlada bila je ta
koja je jos sredinom avgusta 1878. godine insistirala da se, kao minimalna kompenzacija za teske zrtve koje je nametnula vojnicka okupacija,
Bosna odmah i u komercijalnom pogledu okupira. U ime svoje vlade
austrijski ministar financija je zahtijevao da se trziste okupirane zemlje,
bez obzira na to koliko ce u prvo vrijeme biti malena njegova apsorbciona moc odmah otvori i osigura za Monarhiju. Inace, glavnu privrednu
korist od carinskog prikljucenja austrijska vlada je vidjela u jacanju
industrije usljed prosirenja trzista. Zalazuci se na sjednici zajednickog
ministarskog vijeca 21. aprila 1879. da se u Bosni i Hercegovini uvedu
monopoli i indirektni porezi koji su bili na snazi u Austro-Ugarskoj,
austrijski ministar trgovine Chlumecky je to obrazlagao u prvom redu
potrebom da se tamo sprijeci podizanje velikih fabrika u drugim povoljnijim uslovima oporezivanja. Cilj je bio da se unaprijed onemoguci
24)

D
z. J u z b a
si
c, Ibidem
Jo
s u oktobru 1878. austrijsko ministarstvo trgovine kao ni Zajedni
cko austrougarsko ministarstvo finansija nije znalo odgovoriti na mnogobrojna pitanja trgovaca u pogledu carinskog re
zima u Bosni i Hercegovini, a naro
cito da li
ce roba uvezena iz Monarhije podlijegati pla
canju
carina. Arhiv Bosne i Hercegovine (dalje: ABiH) Zajedni
cko ministarstvo finansija (dalje: ZMF) BH Nr 109/1878, austrijski ministar finansija
Andr
assyju 19.10.1878, Hofmann Andr
assyju 23/X 1878.
26)
ABH ZMF BH Nr 702/1879, S c h w e g e l: Zur Frage der Einbeziehung Bosniens und der Herzegowina in das allgemeine o
sterreichischungarische Zollgebiet, Wien 5. M
arz 1879, koncept u Haus-Hof - und
Staatsarchivu, Wien (dalje: HHStA) Adm. Reg. Kart 253, F 34 SR 10
3/12-14.
25)

56

izgradnja takvih industrijskih postrojenja u Bosni i Hercegovini koja bi

konkurisala industriji u Monarhiji.27)
Po prvobitnom prijedlogu austrijske vlade carinsku granicu s Bosnom i Hercegovinom trebalo je ukinuti uz primjenu 14 austrijskog
temeljnog drzavnog zakona i naknadno izdejstvovati legislativno odobrenje. Sugerisano je da se u krilu ministarstva inostranih poslova
obrazuje komisija, koja ce pod predsjednistvom jednog visokog funkcionera, koga odredi Andrassy, uz sadejstvo ministarstava trgovine i
finansija Austrije i Ugarske izraditi nacrte potrebnih mjera,28) sto je
u izvjesnom smislu anticipacija nacela na kojima je u septembru iste
godine formirana komisija za poslove Bosne i Hercegovine.
S austrijske strane izrazena je u avgustu 1878. i nada da ce nakon
carinskog pripojenja Bosne uslijediti druge mjere koje ce dovesti do
ukljucenja Crne Gore, a moguce i Srbije u carinski savez Monarhije.
Osim toga, austrijska vlada je smatrala da ce okupacijom i carinskim
prikljucenjem Bosne biti stvoreni uslovi za ukidanje posebnog carinskog
polozaja Dalmacije i pripojenje ove pokrajine kao i drugih carinskih
izuzetaka glavnom carinskom podrucju. Ona je racunala da bi hitno
ukidanje carinske granice prema novom okupiranom podrucju i njegovo
trgovinsko-politicko zaposjedanje imalo pozitivan politicki efekat da
javnost i parlament povoljno prihvate okupaciju.29)
Medutim, glediste ugarske vlade o ovom pitanju bilo je sasvim suprotno. Ugarska vlada je ne samo bila protiv iz nacelnih razloga da
se Bosna i Hercegovina naredbodavnim putem ukljuci u zajednicko carinsko podrucje, nego je ona u avgustu 1878. polazila sa stanovista da
to prikljucenje nece donijeti nikakve koristi i da bi u mnogom pogledu
moglo biti stetno. Inace, jos prije odluke Berlinskog kongresa vlada se
u noti od 30.juna 1878. izjasnila protiv stvaranja carinskog saveza Monarhije sa Bosnom i Hercegovinom, Srbijom i Crnom Gorom, ili samo
sa Dalmacijom.30) Ovaj stav je bio podudaran sa stanovistem ugarske
vlade zauzetim pocetkom 1878. godine da se prilikom osiguranja privrednih interesa Monarhije pri regulisanju istocnog pitanja ne sklapaju
carinski savezi sa balkanskim zemljama, nego da se austrougarskoj trgovini osiguraju one privilegije koje je ona ranije uzivala u Turskoj,
27)

D
z. J u z b a
si
c, Izvje
staj Hermanna von Sautera ..., str. 53-54.
ABH ZMF BH Nr 9/1878, austrijski ministar finansija Pretis Andr
assy-ju 14.VIII 1878.
29)
Ibidem
30)
ABH ZMF BH Nr 16/1878, Ugarsko ministarstvo poljoprivrede, industrije i trgovine Andr
assy-ju 10. IX 1878.
28)

57

imajuci u vidu, u prvom redu, odrzavanje povlastica u pogledu izvoza

duhana i soli.31)
Mada nije poricala da je Berlinskim ugovorom i u meduvremenu
fakticki zapocetom okupacijom Bosne i Hercegovine situacija postala
drukcija i nije osporavala da ce biti potrebno regulisati i carinsku administraciju zemlje, ugarska vlada je bila odlucno protiv austrijskog
prijedloga o carinskom prikljucenju Bosne. Pri tome je otvoreno doslo
do izrazaja i madarsko glediste da se sada radi o okupaciji a ne o aneksiji. Ugarska vlada se samo utoliko slagala sa austrijskom sto je, kao i
austrijska, bila protiv da se Bosna i Hercegovina sjedini u posebno carinsko podrucje s Dalmacijom. Njen stav je u septembru 1878. bio da
obje teritorije ostanu u carinskom pogledu odvojene dok se ne donese
definitivna odluka o njihovoj sudbini.32) Prema madarskoj koncepciji
trebalo je odmah po okoncanju vojnicke okupacije pristupiti organizovanju okupirane zemlje kao samostalnog carinskog podrucja. Stoga
je s ugarske strane dat prijedlog da se pod predsjednistvom zastupnika ministarstva inostranih poslova sazove konferencija koja ce izraditi
i podnijeti objema vladama prijedlog u pogledu samostalne carinske
administracije i carinske uprave u Bosni i Hercegovni.33)
Ovakvi stavovi ugarske vlade bili su uvjetovani, prije svega, unutrasnjopolitickim obzirima. Okupacija je naisla na zesci otpor javnog
mnijenja u Ugarskoj nego u Austriji. Ona je i kod vladine stranke bila
isto tako malo popularna kao i kod opozicije, jer je izazivala ozbiljnu zabrinutost da ne uzdrma postojece dualisticko uredjenje.34) Osim toga,
agrarna Ugarska, koja se tada nalazila tek na pragu svog intenzivnijeg
industrijskog razvitka, daleko je manje od Austrije bila zainteresovana
za jedno takvo zaostalo agrarno podrucje kao sto je bila Bosna i Hercegovina. U to doba madarski veleposjednici su, s obzirom na carinske
zapreke u Njemackoj, sve vise forsirali zastitu vlastite poljoprivrede i
stocarstva od uvoza iz balkanskih zemalja i Rusije, obracajuci punu
paznju odrzanju unutrasnjeg austrijskog trzista.35)
31)

HHStA, Kabinettsarchiv, Ungarische Ministerratsprotokolle, K.Z.

VIII, od 25. III 1878; D
z. J u z b a
si
c, Izgradnja
zeljeznica ..., str.
28.
32)
Kao napomena 27 i 30.
33)
Ibidem
34)
Vidi: E.v. W e r t h e i m e r, Graf Julius Andr
assy, Sein Leben
und seine Zeit, III Bd, Stuttgart 1913, str. 126, 127, 142-145, 199201; A. F o u r n i e r, Wie wir zu Bosnien kamen, Wien 1909, str. 80,
81; J. M i s k o l c z y, Ungarn in der Habsburger Monarchie, WienM
unchen 1959, str. 160-161.
35)

Uporedi: F. H a u p t m a n n, Osterreich-Ungarns
Werben um
Serbien ..., str. 132-134.

58

*
*
*
Okupacijom Bosne i Hercegovine ponovo je aktualizirano i pitanje
carinskog statusa Dalmacije. Trgovacke komore u Dalmaciji zauzele su
tim povodom stav koji je bio suprotan koncepcijama kako austrijske
tako i ugarske vlade. One su se izjasnile protiv ukljucenja Dalmacije u austrougarsko carinsko podrucje i obratile se austrijskoj vladi sa
zeljom da se Bosna i Hercegovina i Dalmacija ujedine u posebno carinsko podrucje u kojem bi bila zadrzana, nesto modificirana, postojeca
niza dalmatinska carinska tarifa.36)
Teznje koje su povodom okupacije Bosne i Hercegovine dosle do
izrazaja u Dalmaciji imale su svoju duzu predistoriju. Poznato je da
se na jacanje privrednih veza sa zaledem u Dalmaciji gledalo kao na
najvaznije sredstvo u borbi protiv ekonomske stagnacije i da su u tom
pogledu planovi izgradnje zeljeznickih veza sa Bosnom dolazili na prvo
mjesto. Na to su se nadovezivali i politicki projekti o sjedinjenju Dalmacije sa sjevernom Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom. Trgovacke
veze Dalmacije sa Bosnom i Hercegovinom bile su daleko znacajnije od
onih sa Hrvatskom, pa se ocekivalo da ce te veze biti jos vise pojacane
poslije uspostavljanja austrijske vlasti nad njima. Zato se u privrednim krugovima Dalmacije od 1848. godine s nestrpljenjem ocekivalo
rjesenje istocnog pitanja.37) Teznja da se Dalmacija spoji s Bosnom bila je zajednicka narodnjacima i autonomasima. Pri tome su narodnjaci
u svojoj propagandi tvrdili da ce ostvarenjem ujedinjenja Dalmacije sa
sjevernom Hrvatskom doci lakse i brze do sjedinjenja sa Bosnom. Sjedinjenju s Hrvatskom autonomasi su pruzali otpor koji nije bio motivisan
nacionalnim pobudama vec zeljom za ekonomskom ekspanzijom u Bosni i strahom cinovnickog sloja da sjedinjenjem sa sjevernom Hrvatskom
ne izgubi svoj drustveni i ekonomski polozaj.38)
I u odnosu na carinsku politiku interesi pojedinih drustvenih slojeva
u Dalmaciji bili su razliciti. Predstavnici dalmatinskih trgovaca izjasnili su se jos 1851. protiv ukljucenja Dalmacije u opste carinsko podrucje
36)
Bericht des volkswirtschaftlichen Ausschusses u
ber die Regierungsvorlage, betreffend das Gesetz u
ber die Einbeziehung des Zollausschusses
Istrien und Dalmatien in das allgemeine o
sterreich-ungarische Zollgebiet,
Wien 23. XI 1879, 73. der Beilagen zu den stenogr. Protokollen des
Abgeordnetenhauses-IX Session.
37)
R. P e t r o v i
c, Nacionalno pitanje u Dalmaciji u XIX stolje
cu,
Sarajevo 1968, str. 37-39.
38)
Vidi: B. Z e l i
c-Bu
c a n, Ekonomska osnova politi
ckog programa narodne stranke u Dalmaciji, u zborniku: Dalmacija 1870, Zadar
1972, str. 37-54.

59

Monarhije. Oni su zauzeli takvo stanoviste na zasjedanju komisije koju je sazvala vlada u Zadru povodom reforme carinskog zakonodavstva
Carstva. Ukidanjem carinske linije izmedju zapadnog dijela drzave i
Ugarske 1. jula 1851. znacilo je ostvarenje starog jozefinskog plana i
bilo je popraceno uvodjenjem umjerenih zastitnih carina. Predstavnici
dalmatinske poljoprivrede u Komisiji 1851. izjasnili su se, medjutim,
da se Dalmacija ukljuci u zajedinicko carinsko podrucje jer su se nadali da ce u njemu osigurati zastitu svojih interesa i prosiriti trziste
za glavne dalmatinske poljoprivredne proizvode. Nasuprot tome, delegati Trgovacke komore isticali su da u Dalmaciji nema industrije koju treba stititi visokim carinama i da bi sloboda trgovackog prometa
povlastena nizim carinama u najvecoj mjeri pridonijela privrednom razvoju zemlje. Medutim, Dalmacija je zbog fiskalnih interesa drzave
ostala poslije 1851. odvojena od glavnog austrougarskog carinskog podrucja. Uvodenje carinskog sistema sa visim tarifama bilo je povezano
sa znatnim izdacima i pogodovalo bi krijumcarenju s obzirom na duzinu
carinske granice i vrlo razudenu obalu. Problem carinskog statusa Dalmacije ostao je, pak, i dalje otvoren, a u pogledu njegovog rjesenja ispoljile su se razlicite teznje. Tako je Zemaljski odbor 1863, izrazavajuci
gledista trgovackih krugova, podnio Dalmatinskom saboru projekt u
kome se trazilo uspostavljanje potpuno slobodnog trgovackog prometa
u Dalmaciji, kao sto je bio slucaj sa Istrom i Kvarnerskim otocima. Za
uzvrat trebalo je da se Dalmacija odrekne ovlastenih carina za izvoz
svojih proizvoda. Od realizacije ove zamisli Odbor je ocekivao veliki
privredni polet u Dalmaciji, nadajuci se da ce brojna obalna mjesta
razviti zivu trgovinu sa susjednim podrucjima u Turskoj. Sabor je,
medjutim, odbacio pomenuti projekt ocjenjujuci da bi njegovo ostvarenje znacilo punu izolaciju i privrednu propast zemlje. Docnije, 70-tih
godina, jacaju glasovi iz Dalmacije koji traze ukljucenje u zajednicko
austrougarsko carinsko podrucje. Ni Zemaljski odbor nije to poslije
1871. u principu odbacivao, ali je smatrao da od toga ne moze biti
koristi ako bi Trst i dalje ostao slobodna luka. Inace, Dalmacija je privredno zaostajala, sto se ogledalo i u razvitku trgovackog prometa. U
razdoblju od 1869. do 1878. uvoz i izvoz je porastao samo za 31%, dok
je taj porast u istom periodu u glavnom carinskom podrucju Monarhije
iznosio 75%.39)
I pored evolucije carinske politike u zajednickom austrougarskom
carinskom podrucju u razdoblju od 1851. do 1878, Dalmacija je zadrzavala svoj posebni carinski status. Pomenutu evoluciju karakterise
pocevsi od 1852. opste snizenje carinskih tarifa. U zapadnoj i centralnoj Evropi je 60-tih godina XIX vijeka zavladao skoro slobodan trgovacki promet, ciji je ugaoni kamen bio englesko-francuski trgovinski
39)

60

Kao napomena 36.

sporazum iz 1860. godine. Medutim, upravo tada, 1862, becka vlada

je dozivjela poraz svojih velikonjemackih pretenzija na ekonomskom
polju sklapanjem francusko-pruskog trgovackog ugovora sa klauzulom
najveceg povlastenja, koja je onemogucila svako proteziranje Austrije.
Medutim, trgovinski ugovor koji je iste, 1862. godine sklopila Austrija
sa Turskom bio je odredena kompenzacija za gubitak zapadnog trzista.
Poraz Austrije u borbi za prevlast u Njemackoj vodio je s druge strane pobjedi politike carinske zastite austrijske industrije nad velikonjemackim programom slobodne trgovine.40)
U Austriji, kao i u vecini drugih evropskih drzava 70-tih godina XIX
vijeka dosla je do izrazaja tendencija za carinskom zastitom. Na to je
uticala pobjeda sjevernih industrijskih drzava nad juznim u secesionistickom ratu u SAD kao i francusko-pruski rat. Za postepeni zaokret u
pravcu protekcionizma bile su, medutim, prije svega mjerodavne promjene u svjetskoj privredi: izgradnja nove industrije u vecini evropskih
zemalja i velika ponuda jeftinog zita iz Amerike i Rusije. Posebno Bismarkova orijentacija na carinsku zastitu industrije pod uticajem krize
iz 1873, kao i preduzimanje mjera u cilju agrarne zastite imala je dalekosezne posljedice za Austro-Ugarsku, kojoj je Njemacka bila glavni
trgovacki partner. Potreba industrije za spoljnom zastitom poremetila je odnose izmedu industrijski razvijenije Austrije i izrazito agrarne
Ugarske. Madari, koji su bili za slobodnu trgovinu i niske carine za
svu robu koja se ne proizvodi u Ugarskoj, otkazali su krajem 1875, prije njegovog isteka, carinski trgovinski savez sa Austrijom. Neposredni
povod za to bilo je odbijanje Austrije da produzi naknadnu konvenciju
sa Velikom Britanijom, koja je veoma pogodovala uvozu engleskih tekstilnih proizvoda, pa je postojala opasnost da trziste bude preplavljeno
jeftinom engleskom robom. Umjesto toga, sa Engleskom je zakljucen
obican ugovor na osnovu najveceg ovlastenja. Iz istog razloga raskinut
je i ugovor sa Francuskom.41)
Privredni pregovori izmedu austrijske i ugarske vlade, koji su otpoceli 1876, zavrsili su se 1878. godine obnavljanjem carinskog i trgovinskog saveza izmedju Austrije i Ugarske. Pri tome je u pregovorima
pitanje carinskih tarifa bilo najkomplikovanije. Po austrougarskoj autonomnoj carinskoj tarifi od 27. jula 1878, koja je stupila na snagu 1.
janura 1879, izvoz robe, osim u jednom slucaju, bio je slobodan. Pri
uvozu, gotovo sve industrijske sirovine kao i vazniji prehrambeni artikli
takode su bili oslobodeni od placanja carine. Na polufabrikate placala
se umjerena uvozna carina (vecinom manja od 6, odnosno 8%), dok su
40)

H. B e n e d i k t, op. cit. str. 30-72.

Ibidem, str. 72, 104-107; K.H. W e r n e r, op. cit. str. 404-442;
J. M i s k o l c z y, op. cit. str. 154-155.
41)

61

mnogi finalni industrijski proizvodi i roba pogodna za indirektno oporezivanje bili srazmjerno vise carinjeni.42) Ipak, princip carinske zastite
ovom prilikom je dosao do izrazaja samo u vrlo umjerenom opsegu.
Osjetnije povecanje carina izvrseno je jedino kod koncane i tekstilne
robe. Kod ostalih industrijskih proizvoda doslo je samo do manjeg
povecanja carina, jer je uticaj ugarske vlade odnio prevagu.43)
U isto vrijeme u Dalmaciji, koja je bila carinski izuzetak u blizem
diferencijalnom odnosu prema glavnom carinskom podrucju, svi predmeti potrosnje, gotovo bez iznimke, podlijegali su umjerenim finansijskim carinama. Ove carine na uvezenu robu iz inostranstva bile su,
osim u izuzetnim slucajevima, znatno manje od carina u glavnom carinskom podrucju. Na najvaznije artikle pri importu iz Austro-Ugarske
u Dalmaciju placena je carina u upola manjem iznosu od onoga koji se
placao na robu uvezenu iz inostranstva.44)
Nisu samo predstavnici dalmatinskih trgovaca bili protiv da se Dalmacija zajedno sa Bosnom i Hercegovinom ukljuci u glavno austrougarsko carinsko podrucje. Takvo stanoviste imale su i neke uticajne austrijske licnosti do cijeg su misljenja drzali mjerodavni politicki faktori.
Zanimljive podatke o motivima takvog jednog gledista pruza nam memoar nepoznatog autora koji je bio pozvan od nadleznih da izlozi svoj
pogled na buducu trgovinsko-politicku i finansijsku organizaciju Bosne
i Hercegovine.45)
Pisac memoara polazi sa stanovista da ce biti moguce trajno zadrzati Bosnu i Hercegovinu i da ce okupacija donijeti koristi Monarhiji
samo ako ova uspije moralno i materijalno zadobiti Juzne Slavene. Mislio je da se to moze postici ustavnim putem, postepeno, tako da se na
isti nacin tretiraju Slaveni sa Nijemcima i Madarima, sto bi Austriju
ucinilo privlacnom tackom za Juzne Slavene. Stoga, umjesto pretenzija
na nacionalnu hegemoniju i vjestacko madariziranje, odnosno germaniziranje trebalo bi dati puno zadovoljenje Hrvatima i ugarskim Srbima
unutar drzavnopravnih okvira postojeceg ugarskog ustava. Stvaranjem
duhovnih sredista za Juzne Slavene unutar Austrije, u obliku dobrih
slavenskih univerziteta, trebalo bi da Austrija ovlada jugoslavenskim
42)

Motivenbericht zum Gesetzentwurfe betreffend die Herstellung eines

gemeinsamen Zollverbandes mit Bosnien und der Herzegowina.
43)
Kao napomena 41.
44)
HHStA, Kabinettsarchive, Geheimacten K. 23 (alt 21). Memoar nepoznatog autora o trgovinsko-politi
ckoj i finansijskoj organizaciji Bosne
i Hercegovine. Prepis bez oznake datuma. Memoar je nastao povodom okupacije 1878, prije nego je donesena odluka o uklju
cenju Bosne i
Hercegovine i Dalmacije u zajedni
cko austrougarsko carinsko podru
cje.
Prema istom izvoru 95% od vrijednosti cjelokupnog importa u Dalmaciju
obavljalo se morskim putem.
45)
Kao prethodna napomena.

62

pokretom. U protivnom, Bosna i Hercegovina ce biti ugrozena od mladih slavenskih drzava, narocito od Srbije, s obzirom na vecinu pravoslavnog stanovnistva.
U kontekstu ovakvih razmisljanja pisac memoara je smatrao da bi
potpuno ukljucenje Bosne i Hercegovine u glavno austrougarsko carinsko podrucje bilo preuranjeno i pogresno. Kao razlog naveo je da se
moze ocekivati negativno medunarodno reagovanje, jer Bosna i Hercegovina jos nije formalno anektirana. Ukazao je i na opasnost od davanja
podsticaja novim sukobima unutar dualizma. Ukljucenje zemlje u sistem visih i za njenu privredu nesnosljivih indirektnih poreza gurnulo bi
Bosnu i Hercegovinu u narucje Srbije. Na kraju je smatrao da finansijsko individualiziranje i izolaciju Bosne i Hercegovine zahtijeva njen
cjelokupni medunarodni i drzavnopravni status. Pledirao je za takvo
rjesenje koje djelimicno ostvaruje privredno srascivanje Bosne i Hercegovine sa Monarhijom, a dijelom ga pripravlja, te s druge strane cuva
medunarodni, administrativni i politicki individualitet zemlje, rezervise
je samo za krunu i izuzima iz dualistickih i nacionalnih sukoba. Cilj mu
je bio da se omoguci politicko-ekonomska asimilacija Bosne i Hercegovine nezavisno od postojeceg drzavnopravnog okvira Monarhije. Zato
je predlagao da se Bosna i Hercegovina, bilo sama ili eventualno zajedno sa Dalmacijom, organizuje kao samostalno carinsko i trgovinsko
podrucje sa visom tarifom prema inostranstvu a nizom medutarifom
prema Austro-Ugarskoj.
Na visoj vanjskoj tarifi od one na Savi trebalo je da se zasniva
ekonomsko udaljavanje Bosne i Hercegovine od Srbije i Turske i njeno
priblizavanje Monarhiji. Vanjsku tarifu trebalo je inace nize fiksirati
od opste austrougarske tarife zbog osobenosti i nizeg privrednog nivoa
zemlje. Kao uzor imala je biti dalmatinska tarifa koja se u vecoj mjeri zasnivala na nacelima slobodne trgovine. Medjutarifa bi, uz pomoc
nizih diferencijalnih stavki, osigurala bosansko trziste za industriju i
trgovinu Austro-Ugarske, dok bi Bosna i Hercegovina za svoje proizvode dobila sto slobodnije trziste u Monarhiji. Pri tome bi se za svaki
artikal posebno normirala sto niza stavka, ukoliko nisu u pitanju finansijske carine ili opasnost zaobilaznog uvoza iz inostranstva. Da je ovu
zamisao moguce ostvariti navodio je slucaj Dalmacije, zatim postojanje
u razdoblju od 1853. do 1866. meducarinske linije izmedju Njemacke
i Austrije, kao i tri meducarinske linije kojima je poslije Napoleonovog
doba pripremljeno carinsko ujedinjenje zapadne Austrije.
Mada nije na tome do kraja insistirao, autor memoara je toplo
preporucivao spajanje Bosne i Hercegovine i Dalmacije u jedno carinsko
podrucje. Pri tome je u prvi plan stavio politicke motive - stvaranje
na zapadu protuteze privlacnoj snazi knezevine Srbije. Smatrao je da
bi se poslije mogao na Srbiju izvrsiti pritisak carinskim i zeljeznickim
63

tarifama istovremeno iz Bosne i Ugarske, s ciljem da se ona uze carinski

poveze sa Austro-Ugarskom.
Bez obzira na njihovu politicku pozadinu i krajnje ciljeve, prijedlozi izneseni u memoaru u uslovima okupacije bili su u izvjesnom smislu
povoljnije rjesenje za bosansku privredu od onoga koje je uskoro realizovano. Prihodi od carina ostali bi u tom slucaju u zemlji, a postojala
bi i mogucnost da se vodi politika indirektnih poreza i monopolskih taksi koja bi vise odgovarala privrednim prilikama u Bosni i Hercegovini.
Bilo bi moguce ublaziti, ako ne i posve izbjeci, i one teske udarce koje
su domaci trgovci i zanatlije pretrpjeli u godinama poslije okupacije.
Da ce nametanje institucija iz Monarhije okupiranoj zemlji, a narocito
poreskog sistema, imati teske posljedice upozoravali su i oni poslanici
austrijskog parlamenta koji su bili u nacelu protivnici okupacije Bosne
i Hercegovine. Ovi stavovi dosli su do izrazaja u jesen 1878. u austrijskom parlamentu, prilikom debate o Berlinskom ugovoru.46) I ministar
J.Andrassy je, diskutujuci docnije na sjednici Zajednickog ministarskog
vijeca 21. aprila 1879, smatrao da se ne moze izbjeci nezadovoljstvo
stanovnistva zbog povecanja poreskih tereta. Izjasnjavajuci se tada
za ukljucenje Bosne i Hercegovine u austrougarsko carinsko podrucje,
predlagao je da se potrebne promjene sto prije izvedu dok u zemlji ima
na raspolaganju dovoljno vojske.47)
Austrijska vlada se odlucno suprotstavila zahtjevima iz Dalmacije i odbacivala je sva druga misljenja koja su isla za tim da Bosna i
Hercegovina, bilo sa Dalmacijom zajedno ili sama bez nje, cini posebno carinsko podrucje. Smatrala je da takvo podrucje nema nikakvih
uslova za opstanak kao posebno privredno podrucje. Ocjenjivala je da
bi tom podrucju prijetila opasnost od privrednog otudenja i izolacije.
Za austrijsku vladu bilo je neprihvatljivo da se meducarinskom linijom
ucini iluzornim uvodenje u Bosnu i Hercegovinu monopola i indirektnih
poreza koji bi se regulisali na istim principima kao i u drugim dijelovima Monarhije. Ovo je bilo motivisano usko shvacenim fiskalnim i
komercijalnim interesima i tada suvisnim strahom da se u Bosni i Hercegovini ne razvije industrija u povoljnijim uslovima oporezivanja koja
bi konkurisala industriji u Monarhiji.48)
46)
Tako je poslanik dr Wolski govorio: ... Ako mi tamo uvedemo na
s
sudski sistem, na
s vojni zakon, na
se ste
cajne zakone, na
se poreze i poreske dodatke, na
s monopol soli i duhana, vidje
cete moja gospodo kako
ce
to sve postati sjeme mr
znje koje
ce stra
sno buknuti protiv nas. Stenographische Protokolle u
ber die Sitzungen des Hauses der Abgeordneten
des osterreichischen Reichsrates, VIII, Session, XII Bd, 404 Sitzung der
8. Session am 4. November 1878, str. 13011.
47)
HHStA, Politisches Archiv (PA) XL Interna, K. 191. Gemeinsame
Ministerratsprotokolle GMKPZ 232. od 21. IV 1879.
48)
Kao napomena 42 i 47.

64

Austrijska vlada je insistirala da se zajedno sa carinskim prikljucenjem Bosne i Hercegovine ukine posebni carinski status Dalmacije,
Istre kao i slobodnih luka Bakra, Karlobaga, Kraljevice i Senja, te grada Brody-ja u Galiciji. Jedino je ostavljala da se u buducnosti rijesi
pitanje Trsta i Rijeke. Pri tome, ona se pozivala na carinski i trgovinski
savez sa Ugarskom sankcionisan od cara 27.juna 1878,49) kojim je bilo
predvideno da postojeci carinski izuzeci treba da se ukinu. Medutim,
o trenutku i modalitetima tog ukidanja i ukljucenja pomenutih carinskih enklava u zajednicko carinsko podrucje trebalo je da se austrijska i
ugarska vlada sporazumiju i upute odgovarajuce prijedloge svojim parlamentima. Austrijska vlada polazila je sa stanovista da je postojeci
carinski polozaj Dalmacije neodrziv, ali da bi njeno prikljucenje glavnom carinskom podrucju Monarhije bilo prakticno vrlo tesko izvodivo
bez istovremenog ukljucenja bosanskohercegovackog zaleda. To je bio
i najvazniji razlog sto je povodom okupacije Bosne i Hercegovine ona
tezila da se istovremeno izvrsi privredna asimilacija obiju zemalja. Pri
tome je nastojanje da se skrati carinska granica i pojeftini carinska
rezija igralo vrlo znacajnu ulogu.50)
Medutim, kako je ugarska vlada prvobitno zauzela suprotno stanoviste, Bosna i Hercegovina je poslije izvrsene vojne okupacije do postizanja sporazuma izmedu Austrije i Ugarske i njegovog ozakonjenja
cinila privremeno posebno carinsko podrucje. Carinska uprava u Bosni
i Hercegovini bila je provizorno uradena. Na granicama, kako prema
Austro-Ugarskoj, tako i prema Srbiji i Crnoj Gori, a kasnije i prema
Turskoj, ubirana je na svu robu carina po dotadasnjoj turskoj tarifi i
koristena je za potrebe zemaljske uprave. Od 1. januara 1879. pristupilo se utjerivanju svih poreza koji su postojali za turske uprave,
izuzev poreza za oslobodenje od vojne sluzbe. Trebalo je, takode, da
se placaju monopolske takse i pristojbe kao i pod ranijim rezimom.51)
U ovom prelaznom periodu utvrdivanje vrste, visine i nacina ubiranja
poreza i carina, svi monopolski i trgovacko-politicki poslovi, regulisanje
novcanog sistema, sistema mjera i utega i sl. pripalo je u nadleznost
zajednicke austrougarske vlade. Ovo je bilo utvrdeno clanom 14. Provizornog djelokruga sefa Zemaljske vlade koji je sankcionisao car 29.
49)

RGB1 Nr. 62 od 27. juna 1878.

Kao napomena 42 i 47.
Bosna i Hercegovina je imala povr
sinu od 52089 km2 , a ukupna du
zina
njenih granica prema susjednim zemljama iznosila je 1375 km. Od toga
je 905 km bila granica prema zemljama u sastavu Habsbur
ske Monarhije, a 300 km samo prema Dalmaciji. Ukupna du
zina granice prema
Srbiji, Turskoj (Novopazarski sand
zak) i Crnoj Gori bila je 470 km. Kao
napomena 42.
51)
Kriegsarchiv Wien, Kriegsministerium Pras. 91-21/1/1879, Schwegel
Bylandt-Rheydtu 29.XII 1878. Kao napomena 42.
50)

65

oktobra 1878. Istovremeno su, prije zakonskog perfektuiranja, pocele

pripreme za ukljucenje Bosne i Hercegovine u carinsko podrucje Monarhije. Uz saglasnost austrijske i ugarske vlade provedene su neke
mjere koje su se odnosile na zabranu uvoza soli iz drugih zemalja osim
Austro-Ugarske, postepeno uvodenje metarskog sistema, osnivanje novih carinskih ureda, povlacenje iz opticaja nekih vrsta turskog novca
i dr.52) Kada su austrijska i ugarska vlada u proljece 1879. postigle
principijelnu saglasnost da se Bosna i Hercegovina ukljuci u austrougarsko carinsko podrucje, intenzivirane su pripreme da se u zemlju
uvedu monopoli i indirektni porezi koji su bili na snazi u Monarhiji.
*
*
*
Poslije Berlinskog kongresa nastala je prilicno neizvjesna situacija
da li ce njegove odluke i odredbe austro-srpske konvencije od 8. jula
1878. u pogledu izgradnje zeljeznica biti realizovane. Bilo je otvoreno
pitanje sklapanja kako zeljeznickog tako i trgovackog ugovora sa Srbijom, koja je zatezala da ispuni obaveze preuzete u Berlinu iz bojazni
da u uskoj privrednoj vezi sa Monarhijom ne izgubi svoju samostalnost. S druge strane, unutrasnjopoliticke teskoce i nepovoljna reakcija
na okupaciju Bosne i Hercegovine, neregulisani medunarodni komercijalni odnosi, prije svega sa Njemackom, potencirali su probleme oko
uskladivanja austrijskih i madarskih interesa na Balkanu. To je djelovalo paralizirajuce i na preduzimanje odgovarajucih spoljnopolitickih
koraka od strane austrougarske diplomatije.53)
Posebnu epizodu u balkanskoj politici Dvojne monarhije i odnosima izmedu Austrije i Ugarske predstavlja rjesavanje citavog kompleksa pitanja kojem je pripadao i problem utvrdivanja osnovnih principa
upravljanja Bosnom i Hercegovinom, te njeno ukljucenje u austrougarsko carinsko podrucje. Ovo se u izvjesnom smislu preplitalo sa pitanjem ekonomskih odnosa sa Srbijom i problemom izgradnje prikljucnih
zeljeznickih linija u pravcu Bosne, te s pitanjem realizacije zeljeznicke
veze sa Solunom i Carigradom. Rasciscavanju ovih problema u politickim vrhovima Monarhije moglo se ponovo pristupiti u proljece 1879,
po okoncanju dramaticne orijentalne debate i usvajanju Berlinskog ugovora u austrijskom i ugarskom parlamentu. U vremenu od 21. aprila
do 1. maja 1879. odrzano je niz uzastopnih sjednica Zajednickog ministarskog vijeca ciji je rezultat bio da su postignuti nacelni sporazumi
o mnogim pitanjima. Zadnjoj sjednici predsjedavao je licno car, sto
samo po sebi govori o znacaju koji je ovim problemima pridavan.
52)
53)

66

Vidi: H. K a p i d
zi
c, Hercegova
cki ustanak, str. 24-25, 49-50.
Kao napomena 22.

Ugarska vlada je tada pro foro interno u nacelu pristala da se Bosna

i Hercegovina ukljuci u austrougarsko carinsko podrucje i da se to izvede
tako sto ce se u jesen iste, 1879. godine podnijeti parlamentima odgovarajuci zakonski nacrt. Ona je takode prihvatila da se Dalmacija, Istra i
ostale carinske enklave, osim Trsta i Rijeke, posebnim zakonom istovremeno prikljuce austrougarskom carinskom savezu. Medutim, ugarska
vlada dala je svoju saglasnost u pogledu Bosne i Hercegovine uz rezervu da ce se definitivno izjasniti tek na jesen, po okoncanju detaljnijih
studija i priprema. Grof K. Tisza, predsjednik ugarske vlade, izrazavao
je odredene sumnje u pogledu finansijske koristi od toga sto ce se u
Bosnu i Hercegovinu uvesti monopoli i indirektni porezi kao u Monarhiji. Vjerovao je da ce nezadovoljstvo naroda, osobito zbog ogranicenja
sadnje duhana i pecenja rakije, zahtijevati duze zadrzavanje veceg broja trupa, cije ce izdrzavanje vise kostati od novih prihoda. Tisza je bio
takode skeptican u pogledu ocekivanja da ce prikljucenje Dalmacije i
Istre dovesti do usteda izdataka za granicnu strazu, jer ce se morati
pojacati nadzor nad ostrvima da bi se sprijecilo krijumcarenje.54)
Mada problem komercijalnih odnosa Monarhije sa Njemackom nije
imao neposredne veze sa carinskim prikljucenjem Bosne i Hercegovine,
grof Tisza je strahovao da bi to moglo uticati na sudbinu vladinog prijedloga u ugarskom parlamentu. Ocekivao je eventualne prigovore da se
Austro-Ugarska otvara za bosanske sirovine u vrijeme kad knez Bismark
svojim zakonskim prijedlozima zatvara granicu Monarhije. Predsjednik ugarske vlade je zelio da Andrassy intervenise kako bi iz Berlina
stigao umirujuci odgovor. Pa i u slucaju da uspjeh izostane, to bi ugarskoj vladi dobro doslo da onemoguci prigovore kako nije ucinila sve u
svojoj moci da sprijeci negativne posljedice njemacke carinske politike.
Medutim, austrijski ministar trgovine Chlumecky nije smatrao pogodnim da se u datom trenutku intervenise, ocekujuci da ce Bismarkov
prijedlog naici na protivljenje u samoj Njemackoj. Isticao je da carine
koje je njemacka vlada podnijela parlamentu na odobrenje ne tangiraju
samo ugarske agrarne interese, nego i interese austrijske industrije, jer
tesko pogadaju neke industrijske artikle. Imajuci upravo u vidu austrijske interese Chlumecky je bio odlucno protiv da se u bilo kakvu vezu
dovode trgovinski odnosi sa Njemackom i carinski status Bosne i Hercegovine. Medutim, Tisza je uporno insistirao na svojim argumentima
i uspio je izdejstvovati obecanje Andrassyja da ce udovoljiti njegovom
zahtjevu.55) Nije nam poznato da li je austrougarska diplomatija u
tom pogledu ista ucinila, ali znamo da su njemacka autonomna tarifa
54)
HHStA PA XL Interna K. 291, Gemeinsame Ministerratsprotokolle
GMKPZ 232, 235, 236, 237 od 21, 24. i 25. IV 1879.
55)
HHStA PA XL Interna K. 291, Gemeinsame Ministerratsprotokolle
GMKPZ 235. od 24. IV 1879.

67

iz 1879. kao i francuske agrarne mjere imale za posljedicu da je ugarski

agrar izgubio znatan dio svog spoljnog trzista.56)
Svoju preliminarnu saglasnost za carinsko prikljucenje Bosne i Hercegovine ugarska vlada dala je tek onda kada je postignut sporazum
u pogledu zakonskog nacrta o principima na kojima ce se zasnivati
upravljanje Bosnom i Hercegovinom. Usvojeni nacrt oznacio je punu afirmaciju gledista ugarske vlade o uklapanju uprave nad Bosnom i
Hercegovinom u komplikovani sistem dualisticke vladavine u Monarhiji.
Njegove odredbe, koje su sa manjim izmjenama ozakonjene pocetkom
1880, osiguravale su ugarskoj kao i austrijskoj vladi paritetan uticaj
na politiku bosanskohercegovacke uprave i predvidale su ustavna ogranicenja i odgovornost faktora koji su ucestvovali u vodenju te uprave,
ali samo u odnosu na Monarhiju. Prema istom zakonskom nacrtu, austrijski i ugarski parlament trebalo je da na Bosnu i Hercegovinu prosire
i ono paralelno zakonodavstvo koje je po analogiji carinskog i trgovinskog saveza slijedilo iz pripadnosti carinskom i trgovinskom podrucju
Monarhije. Pomenuti nacrt je, pak, sadrzavao samo opsta nacela koja
ce biti docnije sire formulisana u Zakonu o carinskom ujedinjenju.57)
Koncepcije ugarske vlade odnijele su, takode, prevagu i kad je rijec o politici izgradnje zeljeznickih veza prema Istoku. Austrijska vlada je pokusala da svoju saglasnost za pregovore o srpskoj zeljeznickoj
konvenciji ucini zavisnom od pristanka ugarske vlade da se izda koncesija S
udbahnu za prugu Sisak-Dobrljin. Na taj nacin trebalo je da
se austrijska polovina Monarhije najkracim putem poveze sa Bosnom.
Videci u tom i opasnost da Ugarska bude zaobidena pri uspostavljanju
zeljeznicke veze sa Orijentom, ugarska vlada je prihvatila zahtjev da se
gradi zeljeznicka pruga Sisak-Dobrljin tek nakon sto je austrijska vlada izricito priznala da srpski prikljucak na turske zeljeznice treba da
prethodi bosanskom.58)
Izlazeci u susret zeljama ugarske vlade sada je bilo priznato da je
pitanje zeljeznickog prikljucka vaznije nego pitanje trgovackog ugovora sa Srbijom i da treba energicno nastojati da Srbija izvrsi preuzete
obaveze u pogledu izgradnje zeljeznica. Medutim, najbitnije je bilo
to sto su se obje vlade u proljece 1879. sporazumjele da se skine s
dnevnog reda pitanje carinske unije sa Srbijom, a umjesto toga tezi
poboljsanju statusa qvo u postojecim odnosima. Ugarska vlada je vec
ranije u vise navrata odbacivala ideju o carinskoj uniji sa balkanskim
zemljama. Ona je svojevremeno odbila i nacrt trgovinskog ugovora sa
56)

Kao napomena 35.

D
z. J u z b a
si
c, O nastanku paralelnog austrijskog i ugarskog
zakona o upravljanju Bosnom i Hercegovinom, str. 181 i dalje.
58)
D
z. J u z b a
si
c, Izgradnja
zeljeznica ..., str. 35-37.
57)

68

Srbijom, ocjenjujuci ga kao suprotan ugarskim interesima, jer bi samo

koristio izvozu industrijskih artikala i bescarinskom uvozu sirovina. Zakljucci Zajednickog ministarskog vijeca u pogledu ekonomske politike
prema Srbiji,59) koji su u velikoj mjeri bili uslovljeni stanjem trgovinskih odnosa sa inostranstvom, u prvom redu su odgovarali ugarskim
agrarnim interesima.
S druge strane, nacelni pristanak ugarske vlade da se u austrougarsko carinsko podrucje ukljuci Bosna i Hercegovina, Dalmacija, Istra i dr.
predstavljao je tada objektivno ustupak interesima austrijske industrije,
iako nema dokaza da je to bila direktna kompenzacija prilikom pregovora o cijelom kompleksu balkanskih problema. Pri tome je ugarska vlada
nastojala da svojim uticajem na zeljeznicku politiku unaprijed osigura madarske komercijalne interese. Madari ce vremenom posvecivati
sve vecu paznju bosanskom trzistu, sto je bilo uslovljeno rastom industrijske proizvodnje u Ugarskoj, postepenim porastom apsorpcione moci
bosanskog trzista, kretanjima u evropskoj privredi i njihovim uticajima
na ekonomske odnose unutar Monarhije.60)
*
*
*
Sjednicama Zajednickog ministarskog vijeca od 21. aprila do 1. maja 1879. obiljezen je kraj prve faze pregovora o ukljucenju Bosne i
Hercegovine u zajednicko carinsko podrucje Monarhije. Tom prilikom
formulisani su samo neki osnovni principi i data su uputstva Carinskoj
i trgovinskoj konferenciji za izradu odgovarajucih zakonskih nacrta i
drugih popratnih akata, kako u odnosu na carinsko prikljucenje Bosne
i Hercegovine, tako i prikljucenje Dalmacije i ostalih carinskih enklava,
izuzev Trsta i Rijeke. Planirano je da se ova prikljucenja istovremeno
sprovedu 1. januara 1880,61) sto je i ostvareno. Trst i Rijeka izgubili
su svoj posebni carinski status tek 1891, kada su i oni postali sastavni
dio opsteg carinskog podrucja.
Medutim, kada je rijec o Bosni i Hercegovini, jos je na sjednicama
Zajednickog ministarskog vijeca u proljece 1879. kao poseban problem
iskrslo odredivanje finansijske naknade za gubitak carinskih prihoda
59)
HHStA Kabinettsarchiv, Geheimakten K. 23 (21) Bosnien R
esum
e
der Beschl
usse der in der Zeit vom 21 bis 25 april 1. J. (1879 - napomena
D
z. J.) stattgehabten gemeinsame Ministerkonferenz, rektifiziert nach
dem Ergebnisse des unter Allerhochsten Vorsitze vom 1. Mai d. J.
abgehaltenen Ministerrates.
60)
Vidi: D
z. J u z b a
si
c, Izvje
staj Hermanna von Sautera ..., str.
54 i dalje.
61)
HHStA PA XL Interna K 291. Gemeinsame Ministerratsprotokolle
GMKPZ 237 od 1. V 1879. Beschl
usse der Ministerkonferenz die als
Instruktion der Zoll-und Handelskonferenz dienen sollen.

69

zemlje. Takode, na pitanju organizacije carinske sluzbe u Bosni i Hercegovini doslo je do razmimoilazenja izmedu austrijskog i madarskog
gledista, koje je bilo produbljeno na sastancima Carinske i trgovinske
konferencije. Ovi problemi, koji su imali krupan finansijsko-politicki
i drzavnopravni znacaj, morali su se na koncu rjesavati krajem septembra 1879, na posebnoj sjednici Zajednickog ministarskog vijeca i uz
licno posredovanje cara.
Kada je na sjednici Zajednickog ministarskog vijeca 22. aprila 1879.
nabacen problem organizacije carinske sluzbe u Bosni i Hercegovini, iskrsla je alternativa da li da se ta sluzba na granici podijeli izmedju
austrijske i ugarske finansijske uprave, ili da se ona u cjelini potcini bosanskohercegovackoj upravi. Za posljednju soluciju odmah se izjasnio
austrijski ministar trgovine Chlumecky. To je bilo u skladu sa prijedlogom koji je u martu 1879. dao predsjednik Komisije za poslove
Bosne i Hercegovine baron Schwegel. Isti je predlagao da se u Sarajevu
osnuje poseban ured koji bi, kao i u doba turske uprave, bio vrhovni organ za upravljanje carinama, drzavnim monopolima i indirektnim
porezima, te bi kao takav bio samo u izvjesnoj mjeri potcinjen zemaljskom poglavaru. Medutim, problem je tada ostao otvoren, s tim sto
je odluceno da se u detaljnim pregovorima nade odgovarajuce rjesenje.
Jedino je u instrukciji za Carinsku i trgovinsku konferenciju naglaseno
da se pri uvodenju monopola i indirektnih poreza, kao i organizaciji
carinske sluzbe i finansijske straze, mora pruziti puna garancija da se
obezbijede finansijski interesi Monarhije.62)
U toku rada Carinske i trgovinske konferencije njeni ugarski clanovi
nisu se slozili s tim da carinsku sluzbu na granici u Bosni i Hercegovini
vrse lica koje imenuje Zemaljska vlada, vec su zahtijevali da tu sluzbu
obavljaju dijelom austrijski a dijelom ugarski carinski organi. Ovaj,
kao i drugi njihovi stavovi naisli su na puno odobravanje ugarske vlade.
Ona je tim povodom u zakljucku svoje sjednice od 22. septembra 1879.
posebno naglasila da upravljanje Bosnom i Hercegovinom ne smije da
pruzi priliku za narusavanje dualizma i za nehoticni nastanak treceg
drzavnog tijela u Monarhiji. Zato bosanska vlada ni u kojem pogledu
nije mogla pretendovati na kompetencije koje pripadaju iskljucivo u
djelokrug ugarske i austrijske vlade.63)
Grof K. Tisza je u ime ugarske vlade predlozio na sjednici Zajednickog ministarskog vijeca 26. septembra 1878, kojoj je predsjedavao
car, da se postojeci ugarski carinski uredi sa Save pomjere na Drinu,
62)
HHStA PA XL Interna K 291. Gemeinsame Ministerratsprotokolle
GMKPZ 233 od 22. IV 1879; kao napomena 26 i 61.
63)
HHStA, Kabinettsarchiv, Kabinettskanzleiakten Nr 3753/1879, Vortrag des Reichsfinanzministers Freicher v. Hofmann 14. IX 1879; Ungarische Ministerratsprotokolle KZ XLIII od 22. IX 1879.

70

na granicu prema Srbiji, a austrijski carinski uredi sa dalmatinskobosanske granice premjeste na crnogorsku i tursku granicu. Pri tome
bi svi carinski uredi ostali i dalje pod onom finansijskom upravom pod
kojom su i ranije bili.64)
Zajednicki ministar finansija Hofmann smatrao je da bi ugarski
prijedlog bio tesko ostvariv. U zemlji bi bile stvorene tri finansijske
ustanove sto bi moglo izazvati samo zabunu kod stanovnistva. Zato
je pledirao da se bar odustane od podjele carinske uprave. Za uzvrat
je izrazavao spremnost da se bosanska Zemaljska vlada, kojoj bi bilo
povjereno vodenje carinskih poslova, povinuje u potpunosti svim mjerama kontrole austrijske i ugarske vlade i da u bosanske carinske urede
namjesti sve one cinovnike koje mu oznace njihovi ministri finansija.65)
Hofmannov stav dobio je punu podrsku predstavnika austrijske vlade. Pri tome je u kritici ugarskog gledista jos istaknuto da bi njegova
realizacija podrazumijevala i postojanje dvostrukih propisa i duplih vrhovnih carinskih instanci za jednu zemlju. Osim toga, bosanski carinski
uredi mogli bi obavljati i druge poslove za finansijsku upravu zemlje,
sto austrijski i ugarski ne bi mogli, pa bi usvajanje ugarskog prijedloga
bilo povezano i sa povecanjem administrativnih troskova.66)
Ugarski ministri ostali su, medutim, nepristupacni za sve ove argumente. Ugarski ministar trgovine baron Kemeny primijetio je da kod
ugarskog prijedloga prakticna strana i nije tako vazna kao politicka.
Ako se imaju u vidu sve stete koje mogu nastati za dualisticki sistem
od samostalne carinske uprave u Bosni i Hercegovini, onda za njega
male prakticne nepodobstine gube svoj znacaj. Tada je car izlozio
svoj stav da podjela carinske administracije ne bi bila u skladu sa ostalim nacelima upravljanja u zemlji koja je potcinjena Zajednickom
ministarstvu. Kako cjelokupna uprava nije bila dualisticki organizovana, car je smatrao da to ne treba ciniti ni kada su u pitanju carine. I
car je sa svoje strane upozorio da se komplikacijama i eksperimentima
ne zbunjuje stanovnistvo.67) Iz stava ugarske vlade o podjeli carinske
sluzbe mogla se razviti ideja o podjeli Bosne i Hercegovine izmedu Austrije i Ugarske. Ovu ideju je, kao sto je poznato, grof K. Tisza docnije
zastupao u vezi sa planovima o aneksiji Bosne i Hercegovine.
Tek poslije careve intervencije s ugarske strane je ispoljena spremnost na popustanje i odustajanje od postavljenog zahtjeva, ali je pri
tome ugarski ministar trgovine grof Szapary postavio odredene uslove.
64)

HHStA PA CL Interna k 291 Gemeinsame Ministerratsprotokolle

GMKPZ 241 od 26. IX 1879.
65)
Ibidem
66)
Ibidem
67)
Ibidem

71

Trazio je u biti ono sto je zajednicki ministar finansija Hofmann vec bio
ponudio. Naime, Szapary je zahtijevao da se carinska sluzba u Bosni
i Hercegovini organizuje tako da obje vlade budu u mogucnosti da se
uvjere da su carinski prihodi osigurani i da se postuju postojeci zakoni;
da odluke o svim carinskim pitanjima donosi postojeci organ, tj. zastupnici ugarskog i austrijskog ministra trgovine i finansija; da se istima
garantuje uticaj na personalna pitanja, narocito na imenovanje direktora finansijske uprave i njegovog zamjenika, te da isti organ u carinskim
pitanjima bude treca instanca. Ovi uslovi bili su od svih faktora na
sjednici bez daljnjega prihvaceni, s tim sto je priznat takode odredeni
uticaj i zajednickom ministru finansija.68) Sve je to bilo zatim od strane austrijske vlade preciznije formulisano i ponesto blago modificirano
i u skladu sa zeljom grofa K. Tisze pretoceno u odredbe Nacrta zakona
o uspostavljanju zajednickog carinskog saveza sa Bosnom i Hercegovinom, s kojim se ugarska vlada konacno saglasila na svojoj sjednici od
16. oktobra 1879.69)
Nesto lakse doslo je do sporazuma o buducoj naknadi carinskih
prihoda Bosni i Hercegovini, koju je trebalo odrediti s obzirom na
utvrdeni princip samofinansiranja zemaljske uprave. Najprije se na Zajednickom ministarskom vijecu 22. aprila 1879. samo nacelno raspravljalo o nacinu pomenutog obestecenja iz zajednickih carinskih prihoda
Monarhije. Austrijski ministar trgovine Chlumecky izjasnio se da se to
ucini u obliku jedne brutto pausalne sume, koja bi se na osnovu dotadasnjih carinskih prihoda i potrosacke sposobnosti zemlje privremeno
odredila za period od 5 godina, a potom revidirala. Ovo je podrzao i
zajednicki ministar finansija Hofmann, smatrajuci da u datim okolnostima nista drugo ne preostaje. S obzirom na losu organizaciju ubiranja
carina pod turskom upravom i na nenormalne okolnosti u Turskoj posljednjih godina, koje ne pruzaju mogucnost za pouzdan obracun, on
je samo predlozio da se umjesto petogodisnjeg probnog termina uzme
jedan kraci rok.70) Ovi stavovi bili su u duhu prijedloga predsjednika
68)

Ibidem
HHStA, Kabinettsarchiv, Ungarische Ministerratsprotokolle KZ
XLIX od 16.X 1879. Naro
cito je u 3, 4 i 12 nagla
sena ingerencija austrijske i ugarske vlade u odnosu na organizaciju i funkcionisanje carinske
slu
zbe koja je bila pot
cinjena zemaljskoj upravi. Tako su po 12 ministri finansija obje vlade dobili pravo da
salju posebne inspektore kako
bi se uvjerili da se ubiranje carina i upravljanje carinama, monopolima i
indirektnim porezima na proizvodnju piva, rakije i
se
cera, kao i nadzor
cisto
ci zlatne i srebrne robe vr
si na
u pogledu sprovodenja odredaba o
odgovaraju
ci na
cin prema dogovorenim normama.
70)
HHStA PA XL Interna K.291 Gemeinsame Ministerratsprotokolle
GMKPZ 233 od 22. IV 1879.
69)

72

Komisije za poslove Bosne i Hercegovine barona Schwegela iz marta

1879. godine.71)
I grof K. Tisza se izjasnio za pausal. Karakteristicno je, medutim,
da je on tom prilikom naglasio da bi se pri ustanovljenju cifre trebalo
postupiti pravedno, ali da ni iz kakvih obzira ne treba biti siroke ruke.
To je obrazlozio time da se vlada ne potakne da organizuje skupu upravu i da predstavnicka tijela ne dobijaju utisak kako se hoce uljepsati
stanje i prikriti deficit zemaljskih prihoda. Tisza je bio protiv da se
vrsi periodicna revizija carinskog pausala, jer je smatrao da je to nespojivo sa stanovistem o provizornom karakteru okupacije, na kome se
jos stoji u odnosu prema inostranstvu. Bio je radije za to da austrijska i ugarska vlada po svom slobodnom nahodenju, u slucaju potrebe,
izvrse reviziju visine pausala. Zato je na sjednicama Zajednickog ministarskog vijeca od 22. aprila i 1. maja 1879. usvojen samo zakljucak
da ce Bosna i Hercegovina iz zajednickih carinskih prihoda Monarhije
dobijati godisnje jednu pausalnu sumu kao brutto prihod iz kojeg ce se
pokrivati i troskovi carinske uprave u zemlji. Pomenuta pausalna suma
trebalo je da se naknadno odredi po ispitivanju carinskih prihoda zemlje na osnovu turske i austrougarske carinske tarife i ocjene potrosacke
sposobnosti stanovnistva.72)
Medutim, novoj austrougarskoj administraciji nisu stajali na raspolaganju nikakvi sluzbeni detaljni iskazi ranije uprave o carinskim prihodima zemlje. Zateceni sumarni iskazi, cija se autenticnost nije mogla
provjeriti, datirali su iz zadnjih godina otomanske vladavine i znatno
su se medusobno razlikovali. Slicna odstupanja pokazivali su i podaci u
literaturi o Bosni i Hercegovini koja je tada bila na raspolaganju novim
upravljacima.73) Nova uprava nije zatekla ni detaljne sluzbene iskaze o
obimu bosanskohercegovackog robnog prometa, niti o tome koliko pojedini artikli ucestvuju u carinskim prihodima. Sve cifre o importu i
71)

Kao napomena 26.

Kao napomena 61 i 70.
73)
Kao napomena 42.
Otto Blau navodi da su carinski prihodi Bosne iznosili 1866. godine 4 miliona pjastera, a Johan Roskiewicz 1868. godine objavljuje da oni iznose 3
1/2 do 4 miliona pjastera. Medutim, krajem 1869. godine ruski konzul u
Sarajevu Kudrjavcev pisao je da su prihodi od carine 7,875.337 a rashodi
1 milion pjastera. Cifru od 8 miliona pjastera prihoda i 1 miliona pjastera rashoda navodi za 1874. godinu Svetozar Teodorovi
c, austrougarski
generalni konzul u Sarajevu. U odnosu na 73,768.371 pjastera, koliko
su iznosili te godine ukupni prihodi bosanskog vilajeta, udio carina u
njima iznosio je, kako je to izra
cunao I. Tepi
c, gotovo 11%. (I. T e p i
c,
op. cit. str. 189; O. B l a u, Handel und Verkehr von Bosnien in 1866,
str. 161, citirano po I. Tepi
cu, ibidem; J. R o s k i e w i cz, op. cit. str.
315; V. B o g i
cevi
c, Grada ..., str. 230, 231).
72)

73

eksportu Bosne i Hercegovine u austrougarskim i drugim konzularnim

izvjestajima navodene su bez ukazivanja na izvore podataka.
Baron Schwegel je jos pocetkom 1879. proracunao na osnovu raspolozivih turskih podataka da su u normalnim prilikama carine donosile,
izrazeno u austrougarskoj valuti, oko 800.000 forinti. Ako se od toga
oduzme 100.000 forinti za carinsku reziju, cisti prihod je bio 700.000 forinti. Smatrao je da je to znatno ispod stvarnih mogucnosti i da ce se za
nove uredne administracije carinski prihodi zemlje povisiti na 1 milion
forinti racunajuci po stavkama turske carinske tarife. Stoga je Schwegel
predlagao da se odredi pausal u visini od 800.000 forinti koji bi Bosna i
Hercegovina u svim okolnostima i pod rezimom austrougarske carinske
tarife mogla reklamirati u carinskim prihodima Monarhije. Primajuci,
ipak, turske podatke cum grano salis, on je predvidao i mogucnost da
se visina naknade za carine odreduje svake godine na osnovu fakticki
ostvarenih prihoda.74)
Austrijska vlada je prvobitno pristala da iznos carinskog pausala
bude 800.000 forinti godisnje. Medutim, ugarski predstavnici u Carinskoj i trgovinskoj konferenciji, na kojoj su sudjelovali i predstavnici
Zajednickog ministarstva finansija, nisu se s tim saglasili. Oni su insistirali na cifri od samo 500.000 forinti godisnje. Ugarska vlada je potpuno
odobrila njihov stav i pristajala je da se cifri od 500.000 forinti doda
jos oko 60-70.000 forinti godisnje kao naknada za troskove osnivanja i
izdrzavanja carinskih ureda. Potom je i austrijska vlada izmijenila svoj
stav i priklonila se gledistu ugarske vlade, koja je sa svoje strane ucinila
ustupak u pitanju organizacije carinske sluzbe u Bosni i Hercegovini. U
takvoj situaciji zajednicki ministar finansija Hofmann, kao sef bosanskohercegovacke uprave, predocavao je na Zajednickom ministarskom
vijecu 26. septembra 1879. kako je na osnovu statistickih podataka iz
vremena prije ustanka proracunato da je carinski prihod zemlje iznosio
900.000 forinti i istovremeno je molio da se suma carinskog pausala zaokruzi bar na 600.000 forinti. Smatrao je da bi politicki bilo vrlo opasno
74)

Ina
ce, po Schwegelovim prora
cunima, u normalnim uslovima Bosna
i Hercegovina mogla bi o
cekivati
cist prihod od monopola soli 660.000
forinti, od monopola duhana 1,000.000 fr, od monopola baruta i indirektnih poreza na pivo, rakiju i
se
cer 40.000 fr, pa bi to, zajedno sa 800.000
fr od carina, iznosilo ukupno oko dva i po miliona forinti. Pri tome je
imao u vidu da se monopoli i indirektni porezi uvedu kao i u Moharhiji.
(Kao napomena 26). Zajedni
cki ministar finansija Hofmann izjavio je
na sjednici Zajedni
ckog ministarskog vije
ca 13. X 1879. kako prihodi od
carine u Bosni i Hercegovini u istoj godini obe
cavaju da
ce dose
ci cifru
od 800.000 forinti, isti
cu
ci da je to vi
se od onoga
sto se ranije o
cekivalo.
(Gemeinsame Ministerratsprotokolle GMKPZ 242 od 13. X 1879). O
realizaciji prihoda od monopola i indirektnih poreza u prvim godinama
austrougarske okupacije vidi F. H a u p t m a n n, Memorandum
sefa
financijskog odjeljenja ..., str. 550 i dalje.

74

da se okupiranoj zemlji ne da dovoljna odsteta za gubitak carinskih prihoda i time stvori opasnost da se u zemaljskom budzetu pojavi deficit.
Kada ga je iz istih motiva u njegovom zahtjevu podrzao car, svi faktori
na Zajednickom ministarskom vijecu saglasili su se da suma carinskog
pausala iznosi 600.000 forinti,75) sto je zatim i ozakonjeno.
Izmjenu stanovista austrijske vlade obrazlozio je austrijski ministar
trgovine von Korb. Kao prvi razlog naveo je da se bespotrebno ne
otvara novi problem, a drugo, jer u Monarhiji otpada po glavi stanovnika oko 70 xr carinskih dazbina, dok bi u Bosni i Hercegovini taj iznos
po njegovom misljenju mogao biti najvise 50 xr. To je na 1 milion
stanovnika, koliko se procjenjivalo da tada ima u Bosni i Hercegovini,
davalo sumu od 500.000 forinti.76)
Ocito da su ocjene o visini bosanskohercegovackih carinskih priho se tice posebno stava
da varirale u zavisnosti od politickih potreba. Sto
ugarske vlade prema pitanju carinskog pausala, on je bio u duhu njenog
opsteg odnosa prema bosanskim finansijama. Sa madarske strane, koja
je bila ekonomski i finansijski slabiji partner vis `a vis Austrije, potekao je krajem 1879. godine zahtjev da u narednim godinama okupirana
zemlja svojim sredstvima ucestvuje u pokrivanju troskova vojne okupacije kako bi se rasteretila Monarhija.77) S druge strane, eventualni
deficit u bosanskom budzetu zahtijevao bi da se zajednicka vlada obrati
delegacijama radi njegovog pokrica. Ovo je bilo povezano sa politickim
teskocama, narocito s obzirom na neraspolozenje zbog velikih izdataka
s kojima je bilo povezano zaposjedanje Bosne i Hercegovine. Delegacije su insistirale na smanjenju troskova okupacije i pravile su teskoce
i kad je bio u pitanju novac za potrebe okupacionih trupa u Bosni i
Hercegovini. Zato se na pocetku okupacije, kada se ostali budzetski
75)

Kao napomena 63, 64 i 70.

Kao napomena 64.
Austrijska vlada je u austrijskom parlamentu iza
sla sa drug
cijim obrazlo
zenjem sume carinskog pau
sala od 600.000 forinti. Polaze
ci od toga da
je potro
sa
cka sposobnost po glavi stanovnika u Bosni i Hercegovini, kad
su u pitanju kafa, za
cini, ju
zno vo
ce i ri
za, jednaka kao i u Monarhiji,
ona je izra
cunala da
ce carinski prihodi od tih artikala, ra
cunaju
ci 28
xr po stanovniku, iznositi 280.000 forinti godi
snje. Daljih 80.000 forinti
bilo bi dato kao obe
ste
cenje zemaljskim finansijama za bescarinski uvoz
iz Monarhije
se
cera, piva i rakije. Do ove cifre se do
slo uzimaju
ci u obzir
uvoz pomenutih artikala u zadnjih deset godina uz pla
canje dotada
snjih
vrlo umjerenih carina. Suma od 240.000 forinti odnosila se na carinski
prihod od ostalih artikala, u prvom redu od tekstila. Pri tome je aproksimativno uzeto da je njihova potro
snja u Bosni i Hercegovini za polovinu
ni
za po glavi stanovnika (24 xr) od potro
snje u Austro-Ugarskoj (42 xr).
Sve je to bilo popra
ceno komentarom da se svota od 600.000 forinti za
prvo vrijeme mo
ze mirne du
se dati. Kao napomena 42.
77)
Vidi: D
z. J u z b a
si
c, O nastanku paralelnog austrijskog i ugarskog zakona o upravljanju Bosnom i Hercegovinom, str. 183, 184.
76)

75

prihodi zemlje jos nisu bili stabilizovali, bosanskohercegovacka uprava

nije smjela ostaviti bez prihoda od carina, niti su se oni smjeli drasticno
smanjiti. U prvim godinama poslije okupacije carinski pausal (tzv. carinski aversum) cinio je vrlo znacajnu stavku u zemaljskim prihodima,
kada se njihov ukupan iznos kretao oko 7 miliona forinti.
Medutim, ni tada naknada od 600.000 forinti u zlatu nije bila adekvatna. Ona nije bila u stanju da pokrije finansijske gubitke nastale
zbog carinskog prikljucenja Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj. To
je 1883. konstatovao sef finansijskog odjeljenja Zemaljske vlade Plenker
i pri tome naglasio kako je potpuno nepravedno sto bosanske finansije
moraju uplacivati svoju quotu na ime poreskih restitucija za pivo i rakiju, iako se ni kap piva ni rakije proizvedene u Bosni i Hercegovini ne
izvozi izvan zemlje.78)
Zakon o carinskom prikljucenju Bosne i Hercegovine javljao se prema svojim spoljnim obiljezjima kao jedna vrsta carinskog saveza izmedu
oba dijela Monarhije i bosanske uprave dok je, s druge strane, podvrgavao Bosnu i Hercegovinu najvecem dijelu postojeceg i buduceg privrednog i finansijskog zakonodavstva obiju drzava Monarhije i davao
austrijskoj i ugarskoj vladi posebna prava u pogledu ingerencija kod
rjesavanja odredenih konkretnih pitanja na ovome podrucju. Ukoliko
je trebalo da se, s obzirom na posebne prilike u Bosni i Hercegovini,
donesu propisi koji bi odstupali od postojecih normi u obje drzave Monarhije, i to kako u oblasti carina, tako i u pogledu monopola soli i
duhana, te indirektnih poreza na pivo, rakiju i secer, bilo je potrebno
dobiti saglasnost nadleznih resornih ministara Austrije i Ugarske ( 3
i 5).
Promjene koje su bile izvrsene u pogledu placanja indirektnih poreza bile su, po priznanju funkcionera Zemaljske vlade nadleznog za
finansije, vise u interesu Monarhije nego okupirane zemlje.79) Ova
konstatacija se odnosi i na monopole. Narocito je uvodenje monopola
duhana naislo na otpore i teskoce, jer je bilo suprotno tradicijama i navikama stanovnistva. Posebnom zakonskom odredbom bilo je utvrdeno
da bosanskohercegovacka uprava smije samo od uprava monopola u
Austriji i Ugarskoj nabavljati, po unaprijed utvrdenim cijenama, one
potrebne kolicine duhana i soli koje se ne bi mogle obezbijediti u Bosni
i Hercegovini vlastitom sadnjom duhana ili iz sopstvenih izvora soli (
5). Ovaj propis, koji je stitio fiskalne interese obiju drzava Monarhije, pokazace se docnije kao smetnja u radu duhanske industrije, jer je
sprecavao direktan uvoz duhana koji je bio potreban za izradu cigareta.
78)
F. H a u p t m a n n, Memorandum
sefa financijskog odjeljenja Zemaljske vlade ..., str. 554.
79)
Ibidem, str. 550.

76

Koliko se vodilo racuna o fiskalnim i privrednim interesima Monarhije pokazuju i prelazne odredbe Zakona po kojima je privremeno
i poslije njegovog stupanja na snagu ostala do daljnjega meducarinska
linija izmedu Bosne i Hercegovine i starog austrougarskog carinskog
podrucja. Dok je robni promet u pravcu Bosne od 1. januara 1880.
postao slobodan, na uvoz iz Bosne i Hercegovine placana je carina po
stavkama koje su vazile za uvoz iz najpovlascenijih zemalja, ukoliko nije
bila u pitanju roba proizvedena u samoj Bosni i Hercegovini, sto se moralo dokazati valjanim certifikatima. Takode, od placanja carine bile su
izuzete manje kolicine robe u granicnom prometu za kucnu upotrebu,
kao i roba koja se nisko tarifirala i za koju se nije moglo pretpostaviti
da se preko Bosne i Hercegovine uvozi u Monarhiju zaobilazeci placanje
carine po austrougarskoj carinskoj tarifi ( 15). Ove odredbe donesene
su stoga da se ne bi roba (kao npr. kafa), koja je uvezena u Bosnu i
Hercegovinu od 1. januara 1880. i bila ocarinjena nize, po odredbama
turske tarife, slobodno uvezla u Austro-Ugarsku.
Meducarinska linija trebalo je da privremeno postoji izmedu starog austrougarskog carinskog podrucja, s jedne strane, i Dalmacije i
Bosne i Hercegovine kao cjeline, s druge strane. Ukidanje pomenutih
privremenih ogranicenja slobodnog prometa trebalo je da uslijedi naredbodavnim putem, nakon prethodnog sporazuma izmedu austrijske
i ugarske vlade ( 16). Njihovo trajanje u biti je zavisilo od zaliha
uvezene robe koje su bile stvorene do 1. januara 1880. godine.80)
Jedan od malobrojnih protivnika carinskog prikljucenja Bosne, kao
i nacina na koji je trebalo da se njome upravlja pod austrougarskom
vlascu bio je u austrijskom parlamentu poslanik Kronawetter, pripadnik
demokratskog krila njemacke liberalne stranke. Po njegovim rijecima
oktroirati tako teske poreske terete stanovnistvu, koje nema mogucnosti
da se izjasni da li oni odgovaraju ili ne odgovaraju zemlji, mogu ciniti
samo apsolutni monarsi. On je izrazio zaljenje sto to cini jedan parlament podsjetivsi prisutne na princip nihil de nobis sine nobis, koji su
1848. na svojoj zastavi istakle sve liberalne snage.81) Ovo je nacelo bilo
u odnosu na stanovnistvo okupirane zemlje grubo pogazeno od strane
austrijskog i ugarskog parlamenta. Ovi parlamenti su u poznu jesen
1879. usvojili paralelne zakone o uspostavljanju zajednickog carinskog
saveza sa Bosnom i Hercegovinom, koje je uskoro potom sankcionisao
i vladar.82)
80)

Kao napomena 42.

Sten. Protokolle u
ber die Sitzungen des Hauses der Abgeordneten..
15. Sitzung der 9. Session am 21. XI 1879, str. 317-336.
82)
RGB1 Nr 136 od 20. XII 1879. i ugarski zakonski
clan LII: 1879;
Sammlung der f
ur Bosnien und die Herzegowina erlassenen Gesetze, Verordnungen und Normalweissungen, 1878-1880, I Bd, Wien 1880, str. 5054.
81)

77

Kako prema zakonskim odredbama nije bilo predvideno da Bosna i

Hercegovina placa za zajednicke izdatke Monarhije, za izdrzavanje dvora i diplomatije, za zajednicku austrougarsku vojsku i mornaricu, niti
da ucestvuje u otplati drzavnih dugova, u austrijskom parlamentu culi
su se glasovi da je ona cak i privilegovana.83) Pri tome se iz vida gubio medunarodnopravni polozaj Bosne i Hercegovine. Nije se uzimalo
u obzir da se bosanskohercegovackim stanovnistvom vladalo apsolutisticki i da ono nije imalo svoje predstavnike u parlamentima Austrije i
Ugarske i njihovim delegacijama, koje su odobravale budzetske izdatke
za zajednicke poslove. Osim toga, Bosna i Hercegovina je bila toliko nerazvijena i siromasna da je jedva podmirivala osnovne troskove
austrougarske administracije, pod ciju vlast nije dosla voljom svoga
stanovnistva. Da se i u samom tekstu Zakona u izvjesnoj mjeri vodilo
racuna o medunarodnom aspektu problema, pokazuju odredbe njegovog 6. Njime je propisano da valuta koja je zakonsko sredstvo placanja
u Austro-Ugarskoj isto tako vrijedi i u Bosni i Hercegovini, ali je uz to
dodano bez stete po slobodan opticaj efektivnog otomanskog novca.
Time je, iako samo formalno iz spoljnopolitickih obzira, izrazena spremnost Austro-Ugarske da postuje obavezu preuzetu u konvenciji koja je
sklopljena sa Turskom 21. aprila 1879.
*
*
*
Do sada je bilo nepoznato da je ukljucenje Bosne i Hercegovine u
zajednicko austrougarsko carinsko podrucje imalo i izvjestan spoljnopoliticki odjek, koji je neprijatno iznenadio austrougarsku diplomaciju
i u jednom trenutku zaprijetio da ovo pitanje postane medunarodni
problem.
Austrijski funkcioneri koji su bili glavni protagonisti carinskog prikljucenja, predsjednik bosanske komisije baron Schwegel i austrijski
ministar trgovine J. Chlumecky, isticali su da je ukljucenje Bosne i
Hercegovine u carinski rezim Monarhije nedvojbeno dopustivo po Berlinskom ugovoru, jer je istim ugovorom na Austro-Ugarsku preneseno
pravo da upravlja Bosnom i Hercegovinom, bez ogranicenja i bilo kakve
rezerve sila potpisnica u korist statusa quo, nasuprot onim odredbama
Berlinskog ugovora koje su se ticale Bugarske i Srbije. Ovo glediste prihvatio je u proljece 1879. i predsjednik ugarske vlade grof K. Tisza,84)
nakon sto je ugarska vlada odustala od svog prvobitnog stanovista po
kojem je Bosna i Hercegovina trebalo da ostane samostalno carinsko
83)

Kao napomena 81.

HHStA PA XL Interna K.291 Gemeinsame Ministerratsprotokolle
GMKPZ 232 od 21. IV 1879, i kao napomena 26.
84)

78

podrucje sve dotle dok se ne donese definitivan zakljucak o njenoj sudbini.85) Ministar inostranih poslova grof J. Andrassy takode je dokazivao da pravo Austro-Ugarske da samostalno regulise pitanje carina
u Bosni i Hercegovini proizilazi iz ovlastenja koja su na nju prenesena
u pogledu uprave. Andrassy je na sjednici Zajednickog ministarskog
vijeca 21. aprila 1879. podrzao zahtjev za carinsko prikljucenje Bosne
i s obzirom na to da su bili privedeni kraju pregovori sa Turskom,86)
koji su istog dana rezultirali potpisivanjem austro-turske konvencije.
Za Austro-Ugarsku je bilo od posebnog znacaja da je time konacno regulisano pitanje zaposjedanja Novopazarskog sandzaka i utvrden broj
austrougarskih trupa i garnizona u njemu. Konvencijom je ponovo bio
formalno priznat sultanov suverenitet nad Bosnom i Hercegovinom, ali
za razliku od tajnog sporazuma izmedu Austro-Ugarske i Turske od
13. jula 1878, u njoj nije bio spomenut privremeni karakter okupacije, koja je u novom bilateralnom aktu, analogno Berlinskom ugovoru,
pretvorena u zaposjedanje na neodredeno vrijeme.
Ipak, unutar austrougarskog Zajednickog ministarstva finansija bilo
je jos ranije izrazeno podozrenje da li ce sile potpisnice trgovackih ugovora sa Turskom bez pogovora prihvatiti izmjenu statusa qvo u Bosni
Hercegovini.87) Ispoljena je rezerva u pogledu pristanka Rusije i Turske
i ukazano je na mogucnost da Engleska, Francuska i Italija protestvuju,
potaknute od svojih podanika koji se bave trgovinom. Medutim, ove
rezerve nisu se pojavile prilikom pregovora izmedu mjerodavnih faktora
Dvojne monarhije, kada se u aprilu 1879. rjesavalo pitanje carinskog
vise, Andrassy je jedan upit Enprikljucenja Bosne i Hercegovine. Sta
gleske, koji se odnosio na carine, protumacio tako da se ocekuje da
Austro-Ugarska regulise ovaj problem.88)
Nakon sto su u jesen 1879. zakonski prijedlozi o carinskom prikljucenju Bosne i Hercegovine podneseni parlamentima obiju polovina
Monarhije, ministarstvo inostranih poslova uputilo je 1. novembra povjerljivu instrukciju austrougarskom ambasadoru u Carigradu o tome
kako bi trebalo tretirati ovo pitanje ukoliko bi sa turske strane bila o
njemu pokrenuta diskusija. U instrukciji su bili opcenito argumenti za
spoljnu upotrebu, pa su sa njenim sadrzajem bile upoznate austrougarske diplomatske misije u Berlinu, Parizu, Londonu, Rimu i Petrogradu,
predsjednici vlada Austrije i Ugarske, kao i Zajednicko ministarstvo
finansija.89)
85)

Kao napomene 27 i 30.

HHStA PA XL Interna K.291 Gemeinsame Ministerratsprotokolle
GMKPZ 232 od 21. IV 1879.
87)
Glosa na elaboratu barona Schwegela. Kao napomena 26.
88)
Kao napomena 86.
89)
HHStA, Adm. Reg. Kart. 253, F 34 SR 10 3/12-14-9, Ministarstvo
inostranih poslova Kosjeku, Be
c 1.11.1879, povjerljivi telegram.
86)

79

Pozivajuci se na vlastitu interpretaciju odredaba Berlinskog ugovora, u instrukciji se naglasavalo da se pravo Monarhije na carinsko
prikljucenje Bosne i Hercegovine ne bi moglo ni sa koje strane dovesti
u pitanje. Izrazeno je uvjerenje da specijalno Turska ne bi mogla imati
za to povoda, jer nije protestvovala ni protiv postavljanja engleskih carinskih ureda na Kipru,90) koji je do izvjesnog stepena imao analogan
polozaj sa Bosnom i Hercegovinom.
Kao razlog za carinsko prikljucenje Bosne i Hercegovine trebalo je,
prema instrukciji, u prvom redu istaci potrebu da se osiguraju finansijska sredstva za upravu okupirane zemlje i za njene vlastite privredne
interese. Trebalo je ukazati kako je neodrzivo da Bosna i Hercegovina
bude samostalno carinsko podrucje, s obzirom na velike teskoce i visoke troskove koji bi iz toga proizasli. Naglaseno je da ce Bosna dobijati
pausalni iznos koji ce odgovarati visini dotadanjih carinskih netto prihoda i da ce potpuno otvaranje trzista Monarhije za bosanskohercegovacke sirovine i poljoprivredne proizvode djelovati pozitivno na razvoj
privrede u Bosni i Hercegovini. Posebno znacajno za vanjsko-politicku
upotrebu, narocito vis `a vis Turske, bilo je objasnjenje da carinsko prikljucenje nema samo po sebi politicki karakter i ne zadire u pitanje
suvereniteta. Pri tome se ukazivalo na cinjenicu da su u proslosti i potpuno suverene drzave cesto stupale jedne s drugima u carinsku uniju,
kao i na savremeni primjer knezevine Lichtensteina, koja se nalazila u
carinskoj uniji sa Austro-Ugarskom i velikog vojvodstva Luxemburg,
koje je pripadalo holandskoj kruni, a bilo je u carinskom savezu sa
njemackim Reichom.
Medutim, negativna reakcija na ovaj plan dosla je sa strane odakle
je za Austro-Ugarsku bilo nejneprijatnije, od sile koja je na Berlinskom
kongresu bila njen glavni pomagac. Kada je u oktobru 1879. saznao
za namjeru da se Bosna i Hercegovina ukljuci u austrougarsko carinsko podrucje, ministar vanjskih poslova Velike Birtanije lord Salisbury
90)
Na Kipru su do kraja februara 1879. ostale na snazi ranije turske
carine od 8% na uvoznu i 1% na izvoznu robu. Od marta 1879. izvoz
canja carine, a na uvoznu robu ostala je ista carinje bio osloboden pla
zava.
ska stopa koja je bila utvrdena ugovorima izmedu Porte i drugih dr
(HHStA, Adm. Reg. Kart. 253, F 34 SR 10 3/12-14-9, konzul Schulz ministarstvu inostranih poslova, Bejrut 20.8.1880.) Ve
c je F. Hauptmann
ukazao kako je Haymerle dovodio u vezu postupak Velike Britanije na
Kipru sa austrougarskim planom za uklju
cenje Bosne i Hercegovine u
carinsko podru
cje Monarhije (F. H a u p t m a n n, Andr
assyjeva politika i bosanska politika Austro-Ugarske nakon okupacije, Radovi VI,
izd. Filozofski fakultet u Sarajevu, Sarajevo 1971, str. 454). Medutim,
postojala je su
stinska razlika u carinskoj politici jedne i druge dr
zave.
Dok se Velika Britanija i dalje dr
zala na
cela slobodne trgovine, AustroUgarska je po
cela, mada u ograni
cenom opsegu, primjenjivati izvjesne
mjere carinske za
stite.

80

dao je nalog da se vladi Austro-Ugarske poruci da kapitulacije i ostali madunarodni ugovori Turske treba da ostanu na snazi u Bosni i
Hercegovini kao i postojece carine koje su regulisane tim ugovorima.
On je smatrao da Austro-Ugarska nema pravo da stavi van snage ove
sporazume bez saglasnosti drugih sila. U protivnom slucaju Salisbury
je nagovjestio da ce Velika Britanija protestvovati.91) Svoje stanoviste
motivisao je time da ce planirane promjene imati kao posljedicu povecanje carina na britanski import. To bi bilo protiv interesa britanskih
gradana i, po njegovoj ocjeni, ne bi bilo u skladu sa britanskim pravima.
Isticao je da Austro-Ugarska po Berlinskom ugovoru ima pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu i njome upravlja, ali u ugovoru nema ni rijeci
da sultan nije vise suveren zemlje niti postoje u njemu odredbe protiv
postojecih ugovora izmedu Porte i drugih sila. Medutim, za razliku
od svog prvobitnog stava, Salisbury je docnije, pocetkom 1880. godine, promijenio glediste u odnosu na pitanje kapitulacija, priznavsi da
austrougarska uprava u Bosni i Hercegovini implicira neke promjene u
odredbama medunarodnih ugovora, ali je i dalje insistirao na tome da
u Berlinskom ugovoru nema nista u pogledu prava Austro-Ugarske da
jednostrano izmijeni carinski rezim.92)
Ovom britanskom gledistu suprotstavilo je austrougarsko ministarstvo inostranih poslova svoje tumacenje Berlinskog ugovora, naglasavajuci da u njemu nema obaveza da se u Bosni i Hercegovini respektuju odredbe trgovinskih ugovora koje je zakljucila Porta. Osporeno je Salisbury-jevo misljenje da postoji fundamentalna razlika izmedu
kapitulacija i trgovinskih ugovora. Pri tome je istaknuto da je turska
carinska tarifa isto tako nespojiva sa austrougarskom upravom kao sto
je nespojiva i turska jurisdikcija. Izrazena je rezerva u to da bi britanska vlada, koja je vis a vis Francuske zauzela odlucno stanoviste u
pogledu vaznosti ugovora s Portom u vezi sa izmjenom jurisdikcije na
Kipru, mogla u pitanju bosanskih carina zastupati drugo misljenje.93)
S austrougarske strane pridavan je veliki znacaj ostvarenju pune
saglasnosti izmedu Austro-Ugarske i Engleske u odnosu na promjene
na Kipru i u Bosni i Hercegovini. Austrougarski diplomati ukazivali
su svojim engleskim kolegama na potrebu da se i pri tretmanu pitanja bosanskih carina u prvom redu moraju imati u vidu politicki obziri. Andrassy-jev nasljednik na polozaju ministra vanjskih poslova,
91)

HHStA, Adm. Reg. Kart. 253, F 34 SR 10 3/12-14-9-6, Salisbury

Egertonu, London 27.10.1879, kopija telegrama.
92)
HHStA, Adm. Reg. Kart. 253, F 34 SR 10 3/14-4-9-9, Salisbury
Elliotu, London 4.2.1880, kopija telegrama.
93)
HHStA, Adm. Reg. Kart. 253, F 34 SR 3/12-14-9-2, Schwegel Karolyju novembar 1879. i 3/12-14-9-3, Schwegel Elliotu 16.2.1880. (koncepti pisama)

81

Haymerle, porucivao je lordu Salisbury-ju da bi mu bilo vrlo neprijatno

ako bi ovaj dalje insistirao na svom stanovistu, te mu se u tome prikljucile i druge vlade, koje su bile manje prijateljski raspolozene prema
Monarhiji od britanske. Pozivajuci se na zajednicu interesa AustroUgarske i Velike Britanije u orijentalnoj politici, Haymerle je u februaru 1880. apelovao na Salisbury-ja da odustane od svog gledista, ili bar
javno ne reaguje na prikljucenje Bosne i Hercegovine u zajednicko austrougarsko carinsko podrucje, koje je bilo vec zakonski perfektuirano i
izvrseno. Za uzvrat on je obecao da ce Austro-Ugarska gdje god bude mogla podrzavati britanske interese. U datom momentu Haymerle
je nagovijestio podrsku stavovima britanske vlade i u pogledu djelatnosti internacionalne komisije za likvidaciju egipatskog drzavnog duga.
Smatrao je da na koncu treba podsjetiti lorda Salisbury-ja kako su sve
prijateljske sile odredbe Britanskog ugovora u pogledu Bosne i Hercegovine shvatale kao konacno rjesenje i da su pomenute odredbe dobile
postojecu formu samo stoga da bi se pribavila saglasnost Porte.94)
Za austrougarske drzavnike imalo je veliku vaznost da poslije Berlinskog kongresa ne bude nicim poremecena saradnja sa Velikom Britanijom u orijentalnoj politici. Mada je 1878. likvidirana istocna kriza,
na Balkanskom poluostrvu nije uspostavljena stabilna situacija. Ostalo je niz otvorenih pitanja u vezi sa razgranicenjima i sprovodenjem u
zivot drugih odredaba Berlinskog ugovora. Pri tome se austro-rusko
suparnistvo nije smanjivalo, nego se, naprotiv, povecavalo. U okviru
tog politickog rivaliteta vrlo veliku ulogu igrala je borba za izgradnju
zeljeznicke mreze na Balkanu, koja je trebalo da osigura kapitalisticke
interese suparnickih sila. Ostvarenjem odredaba Berlinskog ugovora u
pogledu zeljeznica i konvencije sa Srbijom od 8. jula 1878, kojom se
ova obavezala da uspostavi vezu sa postojecim prugama koje su vodile
prema Solunu i Carigradu, Austro-Ugarska bi ugrozila ozbiljno ruske
pozicije na Balkanu, posebno Bugarskoj. Upravo 1879/80. general

Cernjajev,
kao eksponent panslavistickog krila ruske politike, koje je
bilo u uskim vezama sa ruskim industrijskim krugovima, pokusao je
svojom misijom u Beogradu sprijeciti realizaciju austro-srpskog zeljeznickog programa i nadomjestiti ga transbalkanskim projektom, za koji
se interesovala i Italija. U isto vrijeme culi su se glasovi o balkanskom
savezu pod rusko-italijanskim patronatom koji bi bio uperen protiv
Austro-Ugarske.95) Mada su saobracajni, kao i komunikacioni interesi
94)

Ibidem

F. H a u p t m a n n, Osterreich
- Ungarns Werben um Serbien 1879
-1881, Mitteilungen des o
sterreichischen Staatsarchivs Bd.5, Wien 1952,
str. 143, 151, 157, 165 i dalje, i s t i, Politika Austro-Ugarske, Trojecarski savez i Tajna konvencija sa Srbijom godine 1881., Godi
snjak
IX, 1958, str. 58, 59.
95)

82

Austro-Ugarske i Velike Britanije u balkanskim zemljama u mnogome

bili divergentni, njihovi politicki interesi, narocito u odnosu na rusku
politiku, bili su dosta bliski.
Dvojna monarhija nastojala je ne samo da ostvari neosporan uticaj
na zapadnom dijelu Balkanskog poluostrva, nego i da sto je moguce
vise smanji ruski upliv u Rumuniji i Bugarskoj.Rusi su otezali sa povlacenjem svojih trupa iz knezevine Bugarske i istocne Rumelije i poslije
roka (maj 1879) koji je za to bio odreden. Konacno, 1880. Rusija je
povukla vojsku sa pomenutih teritorija, pod pritiskom koji je na nju
vrsila Velika Britanija uz pomoc Austro-Ugarske i Francuske. I poslije
Berlinskog kongresa, Britanci su igrali vodecu ulogu u suzbijanju Rusije, kontrolisuci komisije koje su se starale o pridrzavanju dogovorenih
termina.96)
Austro-Ugarska je zeljela da austro-njemacki defanzivni savez protiv Rusije, sklopljen 7.oktobra 1879, prosiri ugovorom o savezu sa Velikom Britanijom, koji bi pojacao njenu poziciju prema Rusiji. Inace,
Andrassy-ju je, kao i predsjedniku britanske vlade Disraeliju, bila bliska
ideja o stvaranju fronta evropskih sila protiv ruske orijentalne politike. Sa svoje strane, britanski drzavnici su pozdravili stvaranje saveza
izmedu Austro-Ugarske i Njemacke. Lord Salisbury je tih dana dao u
Londonu izjavu kako vjeruje da stabilnost i mir u Evropi pocivaju na
snazi i nezavisnosti Austrije.97)
Po globalne interese Austro-Ugarske bio bi veoma stetan javni protest Velike Britanije protiv ukljucenja Bosne i Hercegovine u zajednicko
austrougarsko carinsko podrucje, koji bi bio obrazlozen restriktivnim
tumacenjem odredaba XXV clana Berlinskog ugovora u pogledu prava
Monarhije na izmjenu carinskog rezima u okupiranoj zemlji. Odjek takvog protesta bio bi za Austro-Ugarsku tim nepovoljniji sto njen polozaj
u Bosni i Hercegovini nije jos bio dovoljno konsolidovan. Medutim,
lord Salisbury nije ostvario svoju prijetnju, pa je izostao javni protest
britanske vlade. Prema tome, izgleda da su austrougarski argumenti
postigli odgovarajuci efekat i da su opsti interesi britanske spoljne politike, koja je u doba Disraelijevog konzervativnog kabineta bila izrazito
proaustrijska, odnijeli prevagu nad perifernim interesima britanske trgovine u Bosni i Hercegovini. Za liberalnu britansku vladu obrazovanu
u aprilu 1880. na celu sa Gladstone-om, koja je unekoliko izmijenila
odnos prema Austro-Ugarskoj, ukljucenje Bosne i Hercegovine u carinsko podrucje Dvojne monarhije predstavljalo je vec blizu pola godine
svrsen cin.
96)
Vidi A.D
z.P. T e j l o r, Borba za prevlast u Evropi 1848-1918, Sarajevo 1968, str. 250; J.R. von S a l i s, Weltgeschichte der neusten
Zeit, Bd, I, Z
urich 1951, str. 108, 121.
97)
J.R. von S a l i s, op. cit. Bd. I. str. 116, 117.

83

Velikoj Britaniji mogla je, inace, samo dobro doci austrougarska

podrska pri obnavljanju medunarodne kontrole nad egipatskim finansijama, koje su uslijedile 1880. godine, nakon sto je svrgnut kediv Ismail,
a za kediva postavljen njegov sin Teufik.98) Nakon Berlinskog kongresa
i zadobijanja Kipra, Egipat je dobijao centralno mjesto u imperijalnoj
politici Velike Britanije i njenim trgovackim, finansijskim i strateskopolitickim interesima. Pri tome se ona u Egiptu ostro sukobljavala
sa Francuskom. U ovakvom kontekstu, britanski komercijalni interesi Austro-Ugarske, bili su od sasvim sporednog znacaja za britansku
vladu.
Prema podacima kojima raspolazemo, ukljucenje Bosne i Hercegovine u austrougarsko carinsko podrucje naislo je na izvjestan odjek
takode u Srbiji i Italiji. U Srbiji je u jesen 1879. izdata proklamacija
uperena protiv namjere Austro-Ugarske da izvrsi carinsko prikljucenje
okupirane zemlje. Ona je tajno prenosena u Bosnu i Hercegovinu i
tamo sirena.99) U italijanskom parlamentu je 17. novembra, prilikom
debate o trgovinskom ugovoru sa Srbijom, poslanik Cavalletto ukazao
da su austrijskim carinskim zakonodavstvom ugrozeni italijanski trgovacki interesi u Bosni i Hercegovini i da Austrija nema pravo tako da
postupa u zemlji koja se ne nalazi pod njenim suverenitetom. 100)
Medutim, na ovom se sve i zavrsilo. Privredna aneksija Bosne i
Hercegovine od strane Austro-Ugarske, koja je i prije okupacije imala
dominirajuci polozaj na bosanskom trzistu, nije izazvala nikakve javne proteste od strane drugih drzava niti poremecaje u medunarodnim
odnosima, zahvaljujuci opstoj politickoj konstelaciji stvorenoj u prvim
godinama poslije Berlinskog kongresa. To je bio slucaj i sa drugim
aktima kojima je de facto negiran sultanov suverenitet (uvodenje vojnog zakona 1881, propisi o izdavanju pasosa, konzularnoj zastiti i dr.).
Takvom politickom praksom bile su anulirane pojedine odredbe aprilske konvencije iz 1879. izmedu Austro-Ugarske i Turske. Uskoro poslije okupacije, medunarodno pravni odnos Bosne i Hercegovine prema
98)
Austro-Ugarska je zajedno sa Velikom Britanijom, Francuskom i Italijom u
cestvovala u upravi egipatskog dr
zavnog duga - Caisse de la Dette

egyptienne, koja je osnovana 1876. i djelovala do oficirske pobune 1879.

Pri tome je Francuskoj i Velikoj Britaniji, kao glavnim povjeriocima,
bilo povjereno vr
senje finansijske kontrole nad egipatskim finansijama.
J.R. von S a l i s op. cit. Bd.I, str. 190-192; V.P. P o t e m k i n, Istorija diplomacije, tom II, Zagreb 1951, str. 58-61.
99)
HHStA, Interna XL, Kart. 137, Korresp. mit Milit
ar. und Zivilbeh
orden 1879, Haymerle W
urtenbergu 11.11.1879, koncept.
100)
HHStA, Adm. Reg. Kart. 237, F 34 SR 1 2/19-1-218, Wimpffen
Haymerleu 18.11.1880.

84

Austro-Ugarskoj sve vise se pretvarao u drzavno pravni odnos.101) Pri

tome je relativnoj stabilizaciji austrougarskog polozaja u Bosni i Hercegovini i uopste ucvrscivanju pozicija Monarhije na Balkanu doprinijelo
obnavljanje trocarskog saveza izmedu Njemacke, Austro-Ugarske i Rusije, kao i sklapanje tajne konvencije izmedu Austro-Ugarske i Srbije
1881. godine. Ugovorom o trocarskom savezu, kojim su bile ublazene
austrougarske suprotnosti, Rusija je, ponovo kao i 1878, dala svoj pristanak da Austro-Ugarska moze kad nade za shodno anektirati Bosnu i
Hercegovinu i okupirati Novopazarski sandzak. Zakljucenjem tajne konvencije, kojom je spoljna politika Srbije dospjela pod austrougarsku
kontrolu, Srbija se odrekla aspiracija na Bosnu i Hercegovinu i Sandzak,
obavezavsi se da ce na svom teritoriju sprijeciti svaku agitaciju usmjerenu u tom pravcu.102) Medutim, prvenstveno iz unutrasnjopolitickih
razloga Austro-Ugarska je propustila da tih godina izvrsi aneksiju Bosne i Hercegovine.
Ukljucivanje Bosne i Hercegovine u zajednicko austrougarsko carinsko podrucje, kao i cjelokupna carinska i saobracajna politika koja
se odvijala u pocetnoj fazi izgradnje sistema carinske zastite u Evropi,
imali su za posljedicu da je Monarhija u potpunosti zagospodarila bosanskim trzistem, potisnuvsi gotovo sasvim proizvode iz drugih drzava.
Nasuprot tvrdnjama austrougarske diplomacije, bosanskohercegovacki
privredni interesi nisu bili mjerodavni za carinsko prikljucenje Bosne,
nego prije svega interesi ekonomski vodecih krugova u Monarhiji i njena
globalna balkanska politika. Ti interesi bili su tokom okupacije, narocito sa madarske strane, u tolikoj mjeri usko shvatani da su postajali
cak prepreka djelovanju austrougarske uprave u Bosni i Hercegovini na
privrednom polju i ostvarenju sirih interesa i politike Monarhije.103)
101)

F. S c h m i d, Bosnien und die Herzegowina unter der Verwaltung

Osterreich-Ungarns,
Leipzig 1914, str. 15-25; H. K a p i d
zi
c, Hercegova
cki ustanak 1882., Sarajevo 1958, str. 17-21.
102)
Vidi F. H a u p t m a n n, Politika Austro-Ugarske ... str. 65, 66,
70. Rusija, ina
ce, nije imala ekonomskih interesa u Bosni i Hercegovini i
njeno uklju
cenje u carinsko podru
cje Monarhije nije je ekonomski tangiralo. Prije okupacije, samo je sarajevski trgovac Filipovi
c vodio trgovinu
sa Rusijom (I. Tepi
c, op. cit. str. 160).
103)
Vidi: D
z. J u z b a
si
c, Izvje
staj Hermanna von Sautera ... str.
53, 54, i s t i, Izgradnja
zeljeznica u Bosni i Hercegovini u svjetlu austrougarske politike od okupacije do kraja K
allayeve ere, ANUBiH, Djela
XLVIII/28, Sarajevo 1974, str. 35-37.
O neposrednim posljedicama carinskog priklju
cenja Bosne i Hercegovine
Monarhiji:A. M a l b a
s a, Hrvatski i srpski nacionalni problem u Bosni i Hercegovini u vrijeme re
zima Benjamina K
allaya, Osijek 1940, str.
10-14; P.F. S u g a r, Industrialization of Bosnia-Hercegovina 18781918, University of Washington Press, Seattle 1963, str. 45-48; F. H a u p t m a n n, Memorandum
sefa financijskog odjeljenja bosanskohercegova
cke Zemaljske vlade Plenkera o financijskoj problematici Bosne
i Hercegovine u prvim godinama austrougarske okupacije, Glasnik Arhiva i Dru
stva arhivista BiH VIII-IX, 1968-1969, str. 550-551.

85

Tako je i naknada Bosni i Hercegovini na ime carinskih prihoda (carinski averzum), koja ni u pocetku nije bila odmjerena u odgovarajucem
iznosu, vremenom postala potpuno neadekvatna. To je bilo protivno
odredbi austro-turske konvencije od 21. aprila 1879, kojom se predvidjelo da se prihodi okupirane zemlje koriste iskljucivo za njene potrebe.
Medutim, ekonomski i finansijski tretman Bosne i Hercegovine postao
je iskljucivo unutrasnji problem Monarhije, koji su tek u prvoj deceniji XX vijeka aktuelizirale narasle politicke snage gradanstva u Bosni i
Hercegovini boreci se za ekonomsku i politicku emancipaciju.
(Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu 19, 1982, str. 125-161, i kraca verzija na

njemackom u Osterreichische
Osthefte 2, 1986, str. 196-211)

86


IZVJESTAJ
HERMANNA VON SAUTERA O ODNOSIMA
BOSNE I HERCEGOVINE I MONARHIJE U SVJETLU
AUSTROUGARSKIH EKONOMSKIH SUPROTNOSTI

Pravni savjetnik Becke trgovacke i obrtnicke komore dr Hermann

v. Sauter boravio je 1910. oko pola godine u Sarajevu, gdje je bio
upucen sa zadatkom da vodi poslovanje i organizuje administraciju novoosnovane Trgovacke i obrtnicke komore za Bosnu i Hercegovinu.1)
Buduci da se nalazio na mjestu gdje se na najneposredniji nacin mogao upoznati sa privrednim prilikama u Bosni i Hercegovini, on je po
povratku iz Sarajeva podnio izvjestaj Predsjednistvu becke trgovacke
i obrtnicke komore o svojim zapazanjima. Taj izvjestaj pod naslovom
Bosna-Hercegovina i Monarhija (Bosnien-Herzegovina und die Monarchie)2) dostavljen je i predsjedniku austrijske vlade, a sa njegovim
sadrzajem bili su upoznati i zainteresovani vladini resori.
Sauter je, inace, bio dobar poznavalac ne samo bosanskih nego i
uopste balkanskih privrednih problema. Njega je docnije Becka trgovacka i obrtnicka komora slala kao svog eksperta u Sofiju, Beograd,
1)
Izbori za Trgova
cku i obrtni
cku komoru provedeni su 20.I 1909,
a prva konstituiraju
ca skup
stina bila je odr
zana 14.IX 1909. godine.
Medutim, pravi rad Komore zapo
ceo je 1.I 1910. godine. Sumarni izvje
staj Trgova
cke i obrtni
cke komore za Bosnu i Hercegovinu o stanju
obrta, trgovine i prometa njezinog podru
cja u godinama 1910. i 1912.
Sarajevo 1913. (u daljem tekstu Sumarni izvje
staj) str. 128-130. Prema
Sumarnom izvje
staju Sauter je vodio poslove Komore prvih
sest mjeseci,
a zatim ga je naslijedio podtajnik budimpe
stanske komore Josip Vago.
Iza njih su komorske poslove preuzeli komorski tajnici dr. Vojislav Besarovi
c i dr. Mehmed Spaho, koji su u to vrijeme prou
cavali funkcionisanje
i uredenje komora u Monarhiji.
Prema drugom izvoru Sauter je na pomenutoj du
znosti u Sarajevu proveo
sedam mjeseci. Allgemeines Verwaltungsarchiv Wien (u daljem tekstu
AVW) Pr.Nr 1512/MP ex 1911. Predsjedni
stvo austrijske vlade Ministarstvu
zeljeznica 7.IV 1911.
2)
AVW, Pr. Nr. 4702/MP ex 1911. Prepis izvje
staja koji sam prona
sao nije datiran. Sa sigurno
s
cu se mo
ze ustanoviti da je izvje
staj nastao
u drugoj polovini 1910. Terminus post quem je 15. juni 1910, kada
je otvoren Bosanskohercegova
cki sabor, budu
ci da se kazivanja autora
o Saboru odnose na sam po
cetak njegove djelatnosti. Terminus ante
quem je 31.XII 1910. jer se u izvje
staju govori o posjeti cara Bosni i
Hercegovini, koja je ina
ce obavljena od 30.V do 4.VI 1910, kao o posjeti
im heurigen Fr
uhjahre.

87

Carigrad i ponovo u Bosnu u cilju studiranja ekonomskih i finansijskih

prilika.3)
U svom izvjestaju Sauter se osvrce opcenito na prilike u Bosni i
Hercegovini, ali je teziste njegova izlaganja na aktuelnim problemima
privrednih odnosa i ekonomske politike obiju drzava Monarhije prema
anektiranim pokrajinama. U centru njegove paznje nalazi se austrougarsko suparnistvo u borbi za ekonomske pozicije i uticaj u Bosni i
Hercegovini. Posmatrajuci ovaj fenomen sa stanovista privrednih i politickih interesa Austrije, Sauter mu pridaje veliki znacaj imajuci u vidu
njegove reperkusije na polozaj Monarhije u cjelini, a posebno njenu
balkansku politiku.
Sauterov izvjestaj je vrijedan istorijski izvor za izucavanje rivaliteta izmedu Austrije i Ugarske u Bosni i Hercegovini. Medutim, njegovi
podaci dobijaju svoj pravi znacaj tek kad se podvrgnu kritici i interpretiraju u sirim istorijskim okvirima, u kontekstu razvoja opstih privrednih i politickih prilika u Monarhiji. Privredni odnosi Austrije i Ugarske
sa Bosnom i Hercegovinom zavisili su u svakom razdoblju od stepena vlastitog ekonomskog razvitka svake od njih posebno, medusobnih
austro-ugarskih ekonomskih i politickih odnosa kao i od razvoja prilika na medunarodnom planu, koje su u tom pogledu igrale izvanredno
znacajnu ulogu. Takode, politicki i drzavnopravni status Bosne i Hercegovine bio je od prvorazredne vaznosti za njen ekonomski tretman od
strane obiju drzava Monarhije.
Postavivsi sebi zadatak da interpretiramo Sauterov izvjestaj u svjetlu ekonomskih suprotnosti izmedu Austrije i Ugarske, zelimo najprije
da ukazemo na najbitnije momente koji su determinirali medusobne
privredne odnose Austrije i Ugarske, iz kojih je proizilazila i njihova
konkurentska borba na tlu Bosne i Hercegovine.
Najznacajniji faktori koji su u drugoj polovini XIX stoljeca omogucili nastanak i postojanje dualizma bili su zajednicki ekonomski i politicki interesi austrijskih i madarskih vladajucih klasa, trajnija osjeka
demokratskih i nacionalnih pokreta, kao i razvoj medunarodnih prilika koje su mu pogodovale. Ovakva koincidencija istorijskih okolnosti
bila je posljedica privremene ravnoteze snaga u Evropi i Monarhiji u
periodu razvoja kapitalizma na bazi slobodne trgovine.4) U zapadnoj i centralnoj Evropi vladao je od pocetka 60-tih godina XIX vijeka skoro slobodan trgovacki promet sa niskim carinama i odsustvom
3)
J.M. B a e r n r e i t h e r, Fragmente eines politischen Tagebuches. Berlin 1928, str. 170.
4)
P. H a n a k, Probleme der Krise des Dualismus am Ende des 19.

Jahrhunderts (u: Studien zur Geschichte der Osterreichisch-Ungarischen

Monarchie. Budapest 1961) str. 365; vidi i s t i, Der o
sterreichisch ungarische Ausgleich 1867, aussen, innen - und wirtschaftspolitisch
gesehen (u: Donauraum - gestern, heute, morgen. Europa Verlag. WienFrankfurt-Z
urich. 1967) str. 113-127.

88

prohibitivnih spoljnotrgovinskih mjera. U takvoj situaciji evropska

trgovina zabiljezila je procvat, koji je trajao oko dvije decenije. Tada su poljoprivredni proizvodi ugarskih veleposjednika, u prvom redu
zito, nalazili produ ne samo na austrijskom trzistu, na koje su otpadale tri cetvrtine ugarskog trgovackog prometa,5) nego i u Njemackoj,

Svajcarskoj,
Francuskoj, a djelimicno i u Holandiji i Belgiji.6) S druge
strane austrijska industrija nalazila je svoje trziste u agrarnoj Ugarskoj
i bila je zivotno zainteresovana za odrzanje postojece carinske zajednice izmedu obiju drzava Monarhije. Po misljenju P. Hanaka osnovnu
determinantu privrednog sadrzaja nagodbe cinilo je prosirenje robne
razmjene izmedu agrarnog trzista industrijski jace razvijenije Austrije
i industrijskog trzista agrarne Ugarske.7)
Medutim, razvoj austrijske industrije i sve veca opasnost od industrijske konkurencije inostranstva inicirali su i u Austriji tendenciju za
carinskom zastitom, koja je inace 70-tih godina XIX vijeka dosla do
izrazaja u Evropi. Vecina evropskih drzava poslije francusko-pruskog
rata nastoji, polazeci od Francuske, da vec i iz fiskalnih razloga podigne carine, ali za postepeni zaokret u pravcu protekcionizma bile su
mjerodavne prije svega promjene u svjetskoj privredi: izgradnja nove industrije u vecini evropskih zemalja i velika ponuda jeftinog zita
iz Amerike i Rusije.8) Kriza iz 1873. bitno je uticala na Bismarkovu
orijentaciju ka carinskoj zastiti industrije, koja ce u Njemackoj ostati
osnov za obrazovanje industrijskih kartela. Takva orijentacija, i mjere u
cilju agrarne zastite imale su dalekosezne privredno-politicke posljedice
za odnose Njemacke sa drugim drzavama,9) osobito agrarnim izvoznicama kao sto je bila Austro-Ugarska. Nalazeci se u polozaju agrarnog
izvoznika prema zapadu i to u prvom redu prema Njemackoj, a industrijskog prema Balkanu, Monarhija je u najvecoj mjeri zavisila od
ekonomske politike svog najvaznijeg trgovackog partnera - Njemacke.
Ona je bila prinudena da se od 1879. postepeno odrice slobodne trgovine i prihvata nacelo zastite. Potreba industrije za spoljnom zastitom
5)

H. B e n e d i k t, Die wirtschaftliche Entwicklung in der FranzJoseph-Zeit. Wien - M

unchen 1958, str. 78, 79.
6)
P. S a
n d o r, Die Agrarkrise am Ende des 19. Jahrhunderts und

der Grossgrundbesitz in Ungarn (u: Studien zur Geschichte der Osterreichisch-Ungarischen Monarchie, Budapest 1961) str. 178.
7)
P. H a n a k, Probleme der Krise des Dualismus ... str. 368.
8)

K.H. W e r n e r, Osterreichs
Industrie und Aussenhandelspolitik
1848 bis 1948 (u H. Mayer, Hundert Jahre o
sterreichischer Wirtschaftsentwicklung 1848-1948, Wien 1949) str. 404-406, 415; J.R. von S a l i s,
Weltgeschichte der neusten Zeit, Bd. I Z
urich 1961, str. 48.
9)
G.W.F. H a l l g a r t e n, Imperialismus vor 1914. Bd I. M
unchen
1963, str. 179-181, 186-191, 206-209.

89

snazno izrazena pod uticajem dejstva finansijske i s njom povezane

trgovinske krize, poremetila je unutrasnje odnose izmedu industrijski
razvijenije Austrije i izrazito agrarne Ugarske.10) U Ugarskoj, ciji su
poljoprivredni proizvodi sada nailazili na carinske zapreke u Njemackoj
i koja je morala u novoj situaciji da skuplje placa austrijske industrijske proizvode, ojacala je tendencija da se razvije sopstvena industrija.
Istovremeno, madarski veleposjednici sve vise forsiraju zastitu vlastite poljoprivrede i stocarstva od uvoza iz balkanskih zemalja i Rusije
obracajuci punu paznju odrzanju unutrasnjeg austrijskog trzista.11)
Dok je medutim, ugarski agrar bio za slobodan promet sa Austrijom, dotle je mlada ugarska industrija trazila zastitu od konkurencije
razvijenije austrijske industrije, koja je imala hegemoniju nad Ugarskom. S druge strane, interes i austrijske i ugarske industrije bio je
drzanje otvorenih vrata prema Balkanu, sto je opet bilo suprotno interesima austrijskog i ugarskog agrara i agrarnoj zastiti, koja je sve jace
dolazila do izrazaja u spoljno-trgovinskoj politici Monarhije. To je bila
posljedica kako razvoja privrednih odnosa s Njemackom tako i snage
uticaja agrarnih interesenata,zahvaljujuci u prvom redu dualistickom
uredenju drzave i porastu znacaja Ugarske u Monarhiji. Ovakva izukrstanost privrednih interesa vladajucih klasa vodecih nacija vodila je
zaostravanju unutrasnjih sukoba i pogorsanju spoljnih odnosa Monarhije sa balkanskim susjedima.12)
Brzi razvitak kapitalizma i pojava monopolizma izmijenili su medusobne odnose onih vladajucih klasa na kojima je pocivalo dualisticko
uredenje. Medutim, oni su istovremeno uz zaostravanje mnogobrojnih
suprotnosti, koje su proizilazile najvecim dijelom iz svojevrsne ekonomske baze dualizma, a prije svega iz zavisnog polozaja Ugarske,13) djelovali donekle i u obrnutom smjeru, u pravcu uzeg povezivanja vladajucih
klasa na bazi odredenih zajednickih interesa.
10)

Uporedi D. D o r d e v i
c, Raspad Habsbur
ske Monarhije 1918
Slu
cajnost ili neizbe
znost. Jugoslovenski istorijski
casopis (JIC)
1-2/1968, str. 26-27.
11)

F. H a u p t m a n n, Osterreich-Ungarns
Werben um Serbien
1878-1881. Mitteilungen des o
sterreichischen Staatsarhivs. 5 Band. Wien
1952, str. 132-134.
12)
Vidi, D. D o r d e v i
c, Carinski rat Austro-Ugarske i Srbije 19061911. Beograd 1962, str. 23-24; i s t i, Raspad Habsbur
ske Monarhije
1918- Slu
cajnost ili neizbe
znost, str. 26-28.
13)
Ugarska je bila tako opkoljena austrijskom teritorijom da je 34 njene
granice bilo prema Austriji. Ona je bila u velikoj mjeri zavisna od Austrije na podru
cju prometa stokom i mesom,
zeljezni
ckih priklju
caka i tarifa,
transporta robe i saobra
caja na Dunavu, a prije svega na podru
cju finansija. R. S i e g h a r t, Die letzten Jahrzente einer Grossmacht, Berlin
1932. str. 121.

90

Ti zajednicki interesi proizilazili su kako iz potrebe politiziranja

unutrasnjeg trzista Monarhije za vlastitu produkciju, tako i iz izvjesne
isprepletenosti austrijskog i ugarskog finansijskog kapitala, koji se nalazi
u razvitku.14) Obrazovanje zajednickih austrougarskih kartela, poslije
ogorcene konkurentske borbe, u pojedinim industrijskim granama bilo je najjaca spona koja je privredno vezivala obje drzave Monarhije
i osiguravala postojanje zajednickog carinskog podrucja.15) U smislu
solidarnosti vladajucih klasa djelovala je i potreba efikasnije odbrane
politickog sistema austrijske i madarske hegemonije u Monarhiji protiv
ojacalih nacionalnih pokreta.16)
Medutim, u ekonomskom, drustvenom i politickom razvitku Austro-Ugarske sve vise su dominirali nacionalni i klasni antagonizmi. Nakon sto je 90-tih godina zavrsen period relativnog unutrasnjeg mira,
nacionalne suprotnosti se izrazavaju u ostrijoj formi. U unutrasnjoj
politici pojavili su se prvi znaci krize i konflikti, kojim je ustvari bio
obiljezen pocetni stadij krize dualizma. I suprotnosti izmedu i unutar austrijskih i ugarskih vladajucih klasa, koje su se snazno ispoljile
krajem XIX vijeka, jos vise su se produbile pocetkom XX stoljeca, paralelno sa narastanjem nacionalnih pokreta podredenih naroda. To je
bio period razvoja i produbljivanja krize dualizma, koja je nakon krace
konsolidacije pred Prvi svjetski rat i revolucionarnih potresa u zadnjoj
godini rata rjesena raspadom dvojne Monarhije.17)
Bitno obiljezje ekonomske strane ovog slozenog istorijskog procesa
bilo je stalno intenziviranje posebnih teznji gradanstva pojedinih naroda na planu izgradnje vlastite nacionalne industrije, s ciljem da se
potkopa i na kraju odstrani dominirajuci privredni polozaj sredisnje
Austrije. Tako su se uporedo sa madarskim teznjama za ekonomskom
samostalnoscu Ugarske javljale slicne tendencije i kod ostalih naroda
austrougarske Monarhije. Prelaz Austro-Ugarske od agrikulturne ka industrijskoj drzavi odvijao se ne samo pod uticajem snazne konkurencije
spolja, nego takode i pod rastucim pritiskom unutrasnjih rivaliteta.18)
Zahvaljujuci dualizmu i stalnom jacanju svog uticaja u Monarhiji, Madari su uprkos postojanja jedinstvenog carinskog podrucja bili
u stanju da vode sopstvenu protekcionisticku politiku i donekle kompenziraju nepostojanje carinskih barijera izmedu Austrije i Ugarske. U
14)

P. H a n a k, Probleme der Krise des Dualismus ... str. 368-372.

H. B e n e d i k t, op. cit. str. 159.
16)
Kao napomena 14.
17)
Uporedi ibidem.
18)
Uporedi K.H. W e r n e r, op. cit. str. 435-436; Vidi E. M a
r z, Some economic aspects of the nationality conflict in the Habsburger empire. Journal of central European Affairs, University of Colorado Press,
August 1953.
15)

91

tu svrhu oni su izgradili citav jedan sistem dobro proracunatih i sistematski primjenjivanih drzavnih mjera. Povlastice utvrdene u ugarskim
zakonima o unapredenju industrije iz 1881. i 1890, koje je Becka trgovacka komora oznacila kao sjajan primjer jedne energicne industrijske
politike, odnosile su se na besplatnu dodjelu zemljista, oslobodenje od
drzavnih municipalnih i komunalnih poreza i daca, na davanje sirokih
pogodnosti na podrucju zeljeznickih tarifa i komunikacija i dr.19) Austrijska industrija vise je bila ugrozena od ugarske konkurencije nego
od inostrane. Tome je osobito doprinosila ugarska drzavna zeljeznicka
mreza sa centrom u Budimpesti i tarifna politika koja je bila jednaka
izvoznim premijama, drzavne subvencije madarskim fabrikama i carine sa trecim drzavama skrojene pod madarskim uticajem, kao i manje
opterecenje ugarske proizvodnje socijalnim dacama.20) U poredenju sa
prilikama u Austriji, u Ugarskoj je bio daleko snaznije izrazen patronat
drzave nad privredom kao i direktna aktivna podrska drzavnih organa
vlastitoj industriji i trgovini. Ovo je na poseban nacin doslo do izrazaja
i u borbi za bosanskohercegovacko trziste, o cemu nam je i Hermann
v. Sauter u svom izvjestaju pruzio vrijedne informacije.
Medutim, na pocetku XX vijeka Ugarska je jos uvijek bila industrijski zaostala, pretezno agrarna zemlja, nasuprot relativno razvijenijim
austrijskim i ceskim industrijskim oblastima. Uzevsi pak u cjelini i
citava austrougarska Monarhija mogla se prije ubrojati u agrarne i industrijske slabije razvijene drzave Evrope, mada je bila relativno gusto
naseljena (oko 50 miliona stanovnika) i spadala u red velesila. Veliki
industrijski centri nalazili su se uglavnom u krajevima koje je naselja
valo njemacko stanovnistvo, u Stajerskoj,
donjoj Austriji, Voralbergu,
ske. Stanovnistvo
a prije svega u sjevernim i zapadnim dijelovima Ce
industrijalizovanih predjela Monarhije iznosilo je manje od cetvrtine
njenog cjelokupnog stanovnistva.21)
Pred Prvi svjetski rat Austro-Ugarska je ucestvovala sa svega 6,3%
u evropskoj industrijskoj proizvodnji, dok je na nju otpadalo 15,6%
stanovnistva Evrope (procenti se odnose na Evropu bez Rusije). Ona
je daleko zaostajala za vodecim industrijskim zemljama Njemackom,
Engleskom i Francuskom, koje su u 1913. godini davale 72% evropske
industrijske proizvodnje (bez Rusije). Ako se uzme u obzir industrijska proizvodnja po glavi stanovnika onda su ispred Monarhije bile jos

i Belgija, Holandija, Danska, Svedska,

a donekle i Norveska. Finska
19)

K.H. W e r n e r, op. cit. str. 435-336.

H. B e n e d i k t, op. cit. str. 79, 154, 157, 172.
21)

E. M a
r z, Osterreichische
Industrie-und Bankpolitik in der Zeit
Franz Josephs I. Europa Verlag. Wien-Frankfurt-Z
urich 1968. str. 273.
20)

92

se nalazila na otprilike istom nivou kao i Austro-Ugarska. U industrij

skom razvitku u Evropi stajali su iza Monarhije samo Italija, Spanija,
22)
Portugal, balkanske zemlje i Rusija.
Od ukupne industrijske proizvodnje u Monarhiji pred Prvi svjetski
rat na Ugarsku je otpadalo od prilike 25% odnosno oko 1,5% evropske
proizvodnje, a stanovnistvo Translajtanije (21 milion) iznosilo je 6,5%
stanovnistva Evrope (bez Rusije). Mada je postojala znatna razlika u
nivou razvitka izmedu Austrije i Ugarske, ona ipak nije bila tako velika kao izmedu industrijalizovanih zapadnih i zaostalih poljoprivrednih,
istocnoevropskih i balkanskih zemalja.23)
Za strukturu ugarske industrijske proizvodnje krajem XIX vijeka
bila je karakteristicna vodeca uloga prehranbene i jako izrazeno zaostajanje lake industrije. Istovremeno bile su prilicno razvijene pojedine
grane teske, osobito ekstraktivne industrije i grane vezane za poljoprivredu i gradnju zeljeznica. Ovakva struktura proizilazila je znatnim
dijelom i iz zavisnosti Ugarske i postojanja jakih feudalnih ostataka.
Ona je vukla svoje porijeklo iz dualizma i zajednickih interesa austrijske burzoazije i madarske veleposjednicke klase, sto je doslo do izrazaja
u razvoju industrijskih grana koje nisu pogadale interese austrijskog
krupnog kapitala (prehrambena industrija), a koje su bile korisne za
madarski veleposjed. Austrijska tekstilna industrija vladala je ugarskim trzistem, a na pojedinim podrucjima prehranbene (mlinarska industrija) stanje je bilo obrnuto. Mada je pocetkom XX vijeka doslo do
odredenih promjena u industriji Ugarske i izvjesnog opadanja ucesca
prehranbene i porasta znacaja lake industrije, bitnijih promjena u njenoj strukturi nije bilo. Tekstilna i druge grane lake industrije bile su u
Ugarskoj zaostale ne samo u poredenju sa zapadnoevropskim zemljama, nego i sa Rusijom i balkanskim zemljama. S druge strane, stepen
razvoja madarske teske industrije bio je veci nego opsti industrijski nivo Ugarske. Na podrucju proizvodnje zeljeza i celika pored velesila u

Evropi su bili ispred Ugarske jos Belgija, Austrija i Svedska.

Medutim,
teska industrija austrijskih provincija producirala je dva i po puta vise
od Ugarske a proizvodnja po glavi stanovnika bila je u Austriji veca
za 75%. Takode mora se uzeti u obzir da je u Ugarskoj postojala disproporcija izmedu ekstraktivne industrije i onih grana teske industrije
koje se bave daljnjim fazama obrade. Dok je u Austriji odnos zeljezne
i metalne industrije prema masinogradnji iznosio 54:46 u Ugarskoj je
22)
T.J. B e r e n d u. Gy. R a n k y, Das Niveau der Industrie Ungarns zu Beginn des 20. Jahrhunderts im Vergleich zu dem Europas

(u: Studien zur Geschichte der Osterreichisch-Ungarischen

Monarchie,
Budapest 1961) str. 263-270.
23)
Ibidem, str. 275-277.

93

taj odnos bio 63:37.24) sto pruza jasnu sliku njenog nepovoljnijeg ekonomskog polozaja i na ovom podrucju.
Pocetkom XX vijeka madarska industrija je zabiljezila snazan porast proizvodnje. U razdoblju od 1898. - 1913. industrijska proizvodnja
u Ugarskoj bila je porasla za 120% sto odgovara godisnjoj prosjecnoj
stopi rasta od 5,4%, dok je prosjecni tempo u zapadnoj Evropi u isto
vrijeme iznosio 4,6% godisnje. Narocito brz bio je razvoj tekstilne i
kozne industrije kao i industrije odjece, koji je iznosio godisnje 14,6%,
prema stopi od 3,5% u zapadnoj Evropi.25) Razumljivo je, da je u
ovom razvitku Ugarske prvenstveno participirala madarska industrija
i madarski kapital. To je paralelno sa poletom, koji je zabiljezila austrijska ekonomika, a osobito industrija u peridu konjukture od 1904 1913.26) djelovalo i na oblikovanje privrednih odnosa Austrije i Ugarske
sa Bosnom i Hercegovinom, i to tim vise sto je u Evropi pocetkom XX
vijeka nastupio novi period zaostravanja carinske zastite.
U pocetnoj fazi izgradnje sistema carinske zastite Monarhija je mogla donekle kompenzirati opadanje eksporta, sto je bilo karakteristicno
za sve evropske zemlje, jer je gotovo neograniceno raspolagala unutrasnjim trzistem i u izvjesnom obimu i novootvorenim trzistima svojih
jugoistocnih susjeda. U ovom razdoblju, koje karakterise privredna
konjunktura, znatno je porasla industrijska proizvodnja i potrosnja u
Monarhiji, cemu je doprinijelo i ukljucenje 1880. godine u jedinstveno
austrougarsko carinsko podrucje Istre, Dalmacije, Brody i okupirane
Bosne i Hercegovine, a 1891. i do tada slobodnih luka Trsta i Rijeke.27)
U Bosni i Hercegovini Monarhija je dobila jedno novo trziste, mada
je njegova apsorpciona moc, zbog opste zaostalosti zemlje, bila znatno ogranicena. Nivo razvitka Austrije i Ugarske bio je takav da je
austrijska industrija od samog pocetka zauzela dominantnu poziciju
na bosanskom trzistu, koje se sirilo jacanjem robno-novcanih i kapitalistickih odnosa. I prije okupacije Monarhija je imala glavni udio u
bosanskoj trgovini, ali su za trgovacki promet bile velika prepreka lose
komunikacije i transportne teskoce. Bosansko-hercegovacki uvoz prema
podacima jednog austrijskog izvjestaja iz prve polovine 1878. godine iznosio je oko 10 miliona, a uvoz oko 8 miliona guldena,28) ili izrazeno
24)

Vidi, ibidem, str. 277-286.

Ibidem, str. 275.
26)

Vidi E. M a
r z, Osterreichische
Industrie-und Bankpolitik ... str.
325-335.
27)
Uporedi K.H. W e r n e r, op. cit. str. 428.
28)
Haus-Hof und Staatsarchiv Wien (HH StA) Politisches Archiv (PA)
XL Interna 208 Liasse IX A. Organisation Bosnien und der Herzegovina
1878-1882, V. T h o
m m e l: Charakteristik der topographisch-statistischen, administrativen und o
konomischen, ethnographischen und
politischen, dann kirchlichen, endlich der materiellen und sonst massgebendsten Verh
altnisse der bosnischen L
andergebiete. Wien 1 Mai
1878.
25)

94

u krunama 20 odnosno 16 miliona kruna, pa je prema tome obim cjelokupne spoljne trgovine bio oko 36 miliona kruna. Ovo se priblizno
podudara sa drugim podacima, prema kojima je vrijednost spoljnotrgovinske razmjene Bosne i Hercegovine iznosila prije okupacije oko 34
miliona kruna.29) Glavni predmeti izvoza bili su poljoprivredni proizvodi (cerealije, sljive, rakija i dr.) stoka i proizvodi stocarstva, a u
izvjesnoj mjeri i rudarsko-zanatski proizvodi, dok su glavni uvozni artikli bili u prvom redu pamuk, vuna, svila, pamucni, vuneni i svileni
fabrikati, secer, kafa, riza, duhan i cerealije. Sedam do osam desetina
ove trgovine islo je preko Trsta i Beca,30) i ona se nalazila pretezno u
rukama srpskih trgovaca.
Nije slucajno da je upravo austrijska vlada bila ta koja je vec u ljeto 1878. godine insistirala da se kao minimalna kompenzacija za zrtve
koje Monarhiji namece dvojna okupacija odmah i u komercijalnom pogledu okupira Bosna i Hercegovina.31) Medutim, ugarska vlada se suprotstavila ovom austrijskom zahtjevu, da se po kratkom postupku,
naredbodavnim putem, Bosna i Hercegovina ukljuci u zajednicko carinsko podrucje, izrazavajuci inace duboke rezerve i prema samoj ideji
carinskog ujedinjenja sa Bosnom. Ugarska vlada je polazila tada sa
stanovista da ono nece donijeti nikakve koristi, nego bi u mnogom pogledu moglo da bude stetno. Pri tome otvoreno je doslo do izrazaja i
madarsko glediste da se u datom momentu radi samo o okupaciji a ne
aneksiji, pa se sa madarske strane smatralo jos u septembru 1878. da
bi Bosna i Hercegovina trebalo da bude samostalno carinsko podrucje
sve dotle dok se ne donese definitivan zakljucak o njenoj sudbini.32)
29)
Arhiv Bosne i Hercegovine u Sarajevu (ABH) Zajedni
cko Ministarstvo finansija (ZMF) BH Nr. 11647/1910; O izvozno uvoznoj trgovini Bosne i Hercegovine prema izvje
staju italijanskog konzula u Sarajevu C a v a l i e r e d i D u r a n d a, objavljenom u aprilu 1865 vidi
J. R o s k i e w i e z, Studien u
ber Bosnien und die Herzegovina, Leipzig und Wien 1868. str. 311-315.
30)
Kao napomena 28.
31)
Wenn wir auf der eine Seite die schweren Opfer zu tragen haben,
welche die milit
arische Occupaction mit sich bringt, so scheint mir andererseits die geringste Compensation, welche wir uns sichern m
ussen,
darin gelegen zu sein, dass wir sofort auch die handelspolitische Occupation der L
ander vollziehen. Ich glaube, die Bev
olkerung der Monarchie
hat einen Anspruch darauf, dass der Markt der occupierten L
ander, so
gering auch die Consumption derseleben namentlich in der ersten Zeit
mag, ihr sofort er
offnet und gesichert bleibe. ABH ZMF BH Nr. 9/1878
austrijski ministar finansija, Andr
assyju 14/8 1878.
32)
ABH ZMF BH Nr 16/1878. Ugarsko ministarstvo poljoprivrede, industrije i trgovine Andr
assyju 10.IX 1878.

95

Ovakvi stavovi ugarske vlade mogu se objasniti kako unutrasnjopolitickim razlozima i opcenito njenim odnosom prema okupaciji,33) tako i
manjom ekonomskom zainteresovanoscu Ugarske, koja se tada nalazila
tek na pragu svog intenzivnijeg industrijskog razvitka, za jedno tako
zaostalo agrarno podrucje kao sto je bila Bosna i Hercegovina. Ali,
ugarska vlada nije propustila da od samog pocetka okupacije povede
brigu o madarskim privrednim interesima sluzeci se prvenstveno svojim
uticajem na zeljeznicku politiku i koristeci prednosti svog geografskog
polozaja.
Austrijska vlada forsirala je carinsko prikljucenje Bosne i Hercegovine motivirajuci ga politickim, finansijskim i ekonomskim razlozima.
Ona je naglasavala da vojnicka vladavina nad Bosnom i Hercegovinom nuzno uslovljava ovladavanje njenom trgovinom. Pri tome glavnu
privrednu korist od carinskog ujedinjenja austrijska vlada je vidjela u
jacanju industrije usljed prosirenja trzista. Austrijski ministar trgovine
Chlumecky, zalazuci se za sto skorije sprovodenje carinskog pripojenja
okupiranih pokrajina, izjavio je na sjednici Zajednickog ministarskog
vijeca 21.IV 1879. u ime austrijske vlade, da se u datom momentu radi
prije svega da se sprijeci podizanje velikih fabrika u Bosni i Hercegovini u drugim uslovima oporezivanja nego u Austro-Ugarskoj, koje bi
konkurisale industriji Monarhije.34)
Mada o nekoj neposrednoj i akutnoj opasnosti od podizanja velikih
fabrika u Bosni tada nije moglo biti govora, vec s obzirom na prilike
u toj zemlji i dugo vremena veliku uzdrzanost privatnih krugova da se
investira, ipak stanoviste Chlumeckog vrlo je zanimljivo. U njemu je
bila vec donekle anticipirana jedna politika i buduci odnos vlada obiju
drzava Monarhije prema privrednom razvitku Bosne i Hercegovine. On
je polazio od toga da se ne podizu takva industrijska postrojenja koja bi
konkurisala austrijskoj i madarskoj industriji. Saglasivsi se ipak na kraju sa ukljucenjem Bosne i Hercegovine u zajednicko carinsko podrucje
Monarhije, Madari ce joj vremenom posvecivati sve vecu paznju. To je
bilo uslovljeno kako rastom madarske industrijske proizvodnje i postepenim porastom apsorpcione moci bosanskog trzista, tako i kretanjima
u evropskoj privredi i njihovim uticajima na ekonomske odnose unutar
Monarhije.
33)
O raspolo
zenju u Madarskoj i stanovi
stu ugarske vlade prema okupaciji Bosne i Hercegovine vidi E.v. W e r t h e i m e r, Graf Julius Andr
assy. Sein Leben und seine Zeit. Stuttgart 1913. Bd. III str. 142-145, 199201; J. M i s k o l c z y, Ungarn in der Habsburger-Monarchie. Wien M
unchen 1959, str. 160, 161.
34)
Es handelt sich jetz vor Allem darum zu verhindern, dass dort gross
Fabriken mit anderen Besteuerungsverh
altnissen, als die unsrigen errichtet werden und uns Concurrenz machen. HH StA PA XL Interna K.
291. Gemeinsame Ministerratsprotokolle GMKPZ 232, od 21. IV 1879.

96

Sauter nam je u nekoliko poteza skicirao najbitnije promjene koje

su nastupile u trgovini Bosne i Hercegovine poslije njenog ukljucenja u
austrougarsko zajednicko carinsko podrucje i nakon izgradnje glavnih
zeljeznickih pruga. Na isti nacin on je sazeto ukazao na glavne karakteristike privrednog razvoja u doba okupacije, kao i na pojavu novih
tendencija u XX vijeku. Po okupaciji, koja je po rijecima Sautera u pogledu prosirenja trzista za Monarhiju znacila potpuni uspjeh, u Bosni i
Hercegovini skoro je sasvim iscezla roba iz Engleske Francuske i Italije.
Tek kasnije u XX vijeku na bosanskohercegovackom trzistu pojavljuje
se Njemacka sa svojim industrijskim proizvodima kao najjaci konkurent
Austriji i Ugarskoj.35)
Ukazujuci na razvojne mogucnosti u privrednim odnosima izmedu
Austrije i Bosne i u tom pogledu prednosti Austrije nad Ugarskom, Sauter istice komplementarnost austrijske i bosanske privrede i srazmjerno male medusobne suprotnosti koje su proizilazile iz industrijalizacije
Bosne i Hercegovine. Nasuprot tome on podvlaci konkurentni odnos
ugarske i bosanske ekonomike, koji je rezultirao iz pretezno agrarnog
karaktera obiju zemalja i koji je ekonomskim razvitkom Bosne sve vise
dolazio do izrazaja. Pri tome Sauter navodi konkretne primjere kako
su se mjerama madarske privredne politike pravile smetnje bosanskom
eksportu u Ugarsku (izvozu zeljeznickih pragova, uglja, zivih svinja
i dr.), i pricinjavale teskoce bosanskim mlinovima u interesu ugarske
mlinske industrije koja je u velikoj mjeri dominirala bosanskohercegovackim trzistem brasna.36)
Bez sumnje ove Sauterove ocjene nisu lisene osnove ako se ima u
vidu karakter bosanskohercegovacke privrede i osnovni smjer njenog razvitka za vrijeme austrougarske vladavine. Takode ima donekle smisla
i Sauterovo isticanje slicnosti odnosa Austrije prema Bosni na podrucju
razmjene dobara, sa odnosom Austrije prema Ugarskoj, mada je nivo
razvitka Ugarske i Bosne i struktura njihove privrede pored nekih zajednickih crta pokazivala i bitne razlike. To isto vazi i za analogiju izmedu
razvitka trgovackih veza Njemacke i Srbije na racun Monarhije, zbog
njene trgovinske politike uslovljene agrarnim interesima i mogucnosti
35)

Vidi Sumarni izvje

staj str. 33-34.
Uporedi ibidem, str. 45, 51, 54, 75-76, 82-85; Zapisnik redovite IX
plenarne sjednice trgova
cke i obrtni
cke komore za Bosnu i Hercegovinu
dr
zane 6 i 7 (19 i 20) juna 1911 u dvorani komore u Sarajevu, Sarajevo 1911, str. 15-16. Ina
ce u literaturi je bilo izra
zeno glediste da je
u privrednim odnosima izmedu Bosne i Hercegovine i Monarhije bilo
malo razloga za trvenja i da su se osobito privrede Bosne i zapadnog
cin.
dijela Monarhije medusobno dopunjavale na izvanredno sretan na
F. S c h m i d, Bosnien und die Herzegowina unter der Verwaltung

Osterreich-Ungarns,
Leipzig 1914, str. 554.
36)

97

koje se u tom pogledu pruzaju Austriji u odnosu na Ugarsku na bosanskom trzistu. Medutim, kod svih tih poredenja i ocjena ne smije se
ispustati iz vida sustinska razlika izmedu politickog i drzavnopravnog
statusa Bosne i Hercegovine, te odnosa u njenoj ekonomici i polozaja
Ugarske ili Srbije. Upravo iz postojeceg politickog i drzavnopravnog
statusa Bosne i Hercegovine rezultirao je u velikoj mjeri i njen privredni
polozaj u Monarhiji. Stoga i nastojanja za politickom emancipacijom,
koja su i u Bosni i Hercegovini u raznim oblicima dolazila do izrazaja
pa i u rastucoj teznji ka autonomiji, o kojoj sa velikim podozrenjem
govori Sauter, imala su svoju osnovu u zelji domaceg gradanstva za
afirmacijom i ekonomskom emancipacijom. U tom pogledu od posebnog znacaja je tendencija za stvaranje domace nacionalne industrije,
koja se javlja u Bosni i Hercegovini pred Prvi svjetski rat.
Drzavno-pravni, politicki, ekonomski i finansijski polozaj Bosne i
Hercegovine, koja je bila tesko opterecena izdacima za izgradnju cisto
strateskih komunikacija u interesu Monarhije, kao i prilike na podrucju
skolstva bile su, kako pise Sauter, uzrok sto se kod bosanskohercegovacke inteligencije uvrijezio osjecaj da je zemlja tretirana kao kolonija.
Medutim, nije tu rijec samo o nekom subjektivnom osjecaju, jer su
i najvisi funkcioneri austrougarske uprave izrazavali pro foro interno
slicna misljenja.
Tako je sam zajednicki ministar finansija Bilinski izjavio na sjednici
Zajednickog ministarskog vijeca pocetkom 1912. godine, da je Bosna i
Hercegovina bila u izvjesnoj mjeri tretirana kao kolonija.37)
I komplementarnost austrijske i bosanske privrede, o kojoj govori Sauter, pocivala je na takvoj strukturi bosanske ekonomike koja je
uslovljavala da su i u prvoj deceniji XX vijeka sirovine sacinjavale prosjecno godisnje 83% cjelokupnog bosanskog izvoza. Skoro dvije trecine
tog izvoza bili su proizvodi koji su pripadali zemaljskom eraru i stranim
kapitalistima. Nasuprot tome oko 2/3 bosanskog uvoza cinili su gotovi
fabrikati.38) Kolicinski izvoz je bio pretezno tri puta veci od uvoza, dok
je po novcanoj vrijednosti import bio jaci od eksporta.39)
Cjelokupni obim bosanskohercegovacke spoljne trgovine iznosio je
u vrijeme aneksije 1908. godine oko 230 miliona kruna, sto je bilo blizu
7 puta vise u odnosu na doba koje je neposredno prethodilo okupaciji.40) Ako se izuzme drvo kao najznacajniji eksportni artikal bosanske
37)
Vidi D
z. J u z b a
si
c, O nastanku paralelnog austrijskog i ugarskog zakona o upravljanju Bosnom i Hercegovinom iz 1886 godine,
Radovi XXXII izd. Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine,
Odjelj. dru
stvenih nauka knj. 11, Sarajevo 1967, str. 189.
38)
Stenografski izvje
staji o sjednicama bosansko-hercegova
ckog Sabora
godine 1910. I. zasjedanje, svezak I, Sarajevo, 1910, str. 276,277.
39)
F. S c h m i d, op. cit. str. 550-551.
40)
ABH ZMF BH Nr. 11647/1910.

98

privrede (1908. godine drvo i proizvodi drvne industrije predstavljali

su 63% tezine izvezenih produkata iz Bosne i Hercegovine)41) od koga
je samo 1/4 izvozena u Austro-Ugarsku, oko 97% ostalog trgovackog
prometa odvijalo se sa Monarhijom. Samo mali broj proizvoda uvozen
je direktno iz inostranstva, a i indirektni import bio je minimalan. Do
aneksije inostranstvo uopste nije ni obracalo paznju bosanskom trzistu
a ni poslije strani import nije postigao veci uspjeh.42)
U bosanskohercegovackom izvozu na kraju prve decenije XX vijeka,
pored drveta i uglja, vaznu ulogu igrale su rude, proizvodi zemljoradnje i
stocarstva (osobito stoka za klanje i tegleca, voce i povrce, zitarice i dr.),
a od industrijskih proizvoda zeljezo, zeljezna roba i pomocne hemijske
materije. U uvozu su najvaznije mjesto zauzimale zivotne namirnice
(zito, socivo, pirinac, brasno, pice i dr.) i proizvodi tekstilne industrije,
a zatim produkti drugih industrijskih grana.43)
U ovakvoj fizionomiji bosanskohercegovacke vanjske trgovine odrazavala se kako zaostalost poljoprivrede, tako i svojevrsna struktura
industrije, koja se sastojala iz daleko jaceg dijela ekstraktivne i preradivacke eksportne industrije i nekoliko desetina sitnih preduzeca lokalnog
karaktera.44)
Zadatak je kompleksnih istrazivanja da detaljnije osvjetle odnos
Austrije i Ugarske prema bosanskohercegovackoj privredi u cjelini i njenom razvitku, kao i nastojanjima bosanskohercegovacke uprave na tom
podrucju. Dosadasnje studije iz ove problematike plasticno prikazuju
kako su sa madarske strane pred Prvi svjetski rat pravljene prepreke
daljem razvitku vec postojecih industrijskih grana (npr. crne metalurgije), jacanju bosanskohercegovackog erara i ekonomskog osamostaljenja Bosne i Hercegovine.45) Bosansko-ugarske ekonomske suprotnosti
rezultirale su ne samo iz pretezno agrarnog karaktera obiju zemalja,
nego i iz strukture ugarske industrije u kojoj je npr. zeljezna industrija bez potrebne sirovinske podloge igrala nesrazmjerno veliku ulogu.
41)

Kao napomena 38.

F. S c h m i d, op. cit. str. 552-553; up. G. K r u lj, Gradska privreda, (u Napor Bosne i Hercegovine za oslobodenje i ujedinjenje, Sarajevo
1929), str. 328.329.
43)
Sumarni izvje
staj str. 26-31; F. S c h m i d, op. cit. str. 222, 551.
44)
K. H r e l j a, Industrija Bosne i Hercegovine do kraja I svjetskog
rata. Beograd 1961, str. 175. Up. G. K r u l j: op. cit. str. 325-326.
45)
Vidi F. H a u p t m a n n, Borba za bosansko
zeljezo pred prvi svjetski rat, godi
snjak istorijskog dru
stva Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu samo Godi
snjak) X, Sarajevo, 1959, str. 167-195; H. K a p i d
zi
c,

Bilinski i Stajnbajsovo
preduze
ce u zapadnoj Bosni. Glasnik Arhiva i
Dru
stva arhivista BiH (u daljem tekstu Glasnik) II. Sarajevo 1962, str.
213-224
42)

99

Stoga su pred Prvi svjetski rat Madari, za razliku od Austrijanaca bili

toliko uporni i bezobzirni u nastojanju da sprijece podizanje zeljezne
industrije u Prijedoru i dodu u posjed ljubijske rude.
Medutim, i stavovi koje su austrijski poslovni krugovi zauzimali
prema Bosni nosili su obiljezje kolonijalnog odnosa. Austrijski kapital pokazivao je na primjer u ovom periodu takode veliko interesovanje
za bosansko rudno blago, a posebno za nalazista zeljezne rude na podrucju rijeke Sane.46) Mnoga austrijska drustva reflektirala su da dodu
u posjed ovih nalazista, ali je bosanska uprava to uslovljavala kupovinom ili uzimanjem u zakup ostalih rudnika i zahtjevom da se zeljezna
ruda preraduje u Bosni. Austrijski interesenti smatrali su posljednji
zahtjev neodrzivim, isticuci da nova bosanska zeljezna industrija kod
Prijedora ne bi imala perspektive zbog visokih troskova nabavke koksa,
nepostojanja trzista u Bosni koje bi konzumiralo proizvodnju i visokih troskova prevoza na trziste u Monarhiji, koje snabdijevaju jeftiniji
proizvodaci.47)
Nova faza u razvoju ekonomskih odnosa u Evropi nastupila je pocetkom XX vijeka, kad je gotovo realizovana ideja evropskog privrednog
saveza pod vodstvom Njemacke morala da bude ponovo napustena. Ishodiste srednjoevropskog ugovornog sistema uspostavljenog tzv. Caprivi ugovorima iz 1891. godine bio je ugovor izmedu Njemacke i
Austro-Ugarske, koje su onda zajednicki pregovarale i sklopile trgo
vinske ugovore sa Italijom, Svajcarskom
i Belgijom. Njemacka je kao
najznacajniji spoljno-trgovinski partner Austro-Ugarske ucestvovala u
njenom uvozu sa 56,1% a u izvozu sa cijelih 60,2%.48) Najveca korist za
Austro-Ugarsku iz ugovora sa Njemackom bilo je smanjenje carina na
agrarne proizvode, sto je prije svega koristilo madarskom eksportu ali je
ujedno pogodovalo sklapanju trgovinskih ugovora i razvoju privrednih
odnosa Monarhije sa balkanskim zemljama.49)
Nakon isteka Caprivi ugovora pocetkom 1904. godine doslo je,
poslije ponovljenih provizorija, 1906. godine do obnavljanja srednjoevropskog ugovornog sistema za daljih 10 godina, ali je pri tom preduzeto povisenje nivoa carinskih tarifa nagovjestilo ponovno otpocinjanje
46)
Na pr. interesova k.k. Priv. o
sterr. L
anderbank, ABH Priv. Reg.
Nr. 538/1912 Kuh-Chrobak Lohnstein-u 11.VII 1912, Nr 537/1912, isti
istom 13.VII 1912.
47)
ABH Priv. Reg. Nr 569/1912 Eisenvorkommen, Notiz v. Sieghart.
ckog ministra finansija Bilinskog sa ausO pregovorima izmedu zajedni
trijskom i ugarskom vladom o ovom problemu, kao i o postignutom kompromisu o osnivanju prijedorskog konzorcija od strane austrijske i ugarske
finansijske grupe uz u
ce
s
ce bosanske Zemaljske vlade, vidi u napomeni
45, citirani rad F. Hauptmana.
48)
G.W.F. H a l l g a r t e n, op. cit. I Bd. str. 312-315.
49)
Vidi K.H. W e r n e r, op. cit. str. 430-435; H. B e n e d i k t, op. cit.
str. 127-141.

100

politike visoke carinske zastite. Period koji je iza toga uslijedio znacio
je ponovnu izgradnju nacionalnog carinskog zastitnog sistema i dalekosezno izolovanje pojedinih nacionalnih privreda. Ovaj proces bio je
iniciran povecanjem agrarnih carina, sto je imalo za posljedicu skok cijena zivotnih namirnica, povecanje najamnine i poskupljenje industrijske
proizvodnje. Stoga je u evropskim zemljama industrija bila prinudena
da nastoji na efikasnoj zastiti unutrasnjeg trzista, kako bi mogla vecim
unutrasnjim cijenama odrzati rentabilnost proizvodnje. Dalja posljedica povecanja agrarnih carina bilo je podizanje industrijskih carina i
orijentacija na industrijalizaciju i u onim drzavama, koje do tada nisu
imale razvijenu vlastitu industriju, jer su ranije mogle odobravanjem
povoljnih carina za uvoz industrijskih proizvoda izdejstvovati nize carine za izvoz svojih poljoprivrednih produkata.50)
Uticaj ovih kretanja na Austro-Ugarsku bili su od prvorazrednog
znacaja kako u pogledu razvoja unutrasnjih odnosa, tako i na spoljnopolitickom planu. Pod pritiskom mjera uvedenih od strane Njemacke,
koja je ustvari diktirala trgovinsku politiku srednje Evrope, Monarhija je takode revidirala svoju carinsku politiku odredujuci prohibitivne
uvozne carine na zito i drasticno ogranicavajuci uvoz stoke.51) To je
ucinjeno u cilju zastite interesa ugarskog i austrijskog agrara, dok je
industrija njima bila osjetno pogodena. Industrija Monarhije, prije
svega austrijska, morala je platiti otezanje uvoza zivotnih namirnica iz
balkanskih drzava, narocito Srbije, gubitkom velikog dijela svog tradicionalnog trzista u korist Njemacke i zapadnoevropskih zemalja. Tome
su najvise doprinijeli carinski rat sa Srbijom (1906-1911) i turski bojkot
austrijske robe za vrijeme aneksione krize, a osobito balkanski ratovi.
I dok je Njemacka pocetkom XX vijeka sve vise industrijski osvajala
Balkan, Francuska je zavladala njegovom novcanom pijacom.52) Pa i u
Bugarskoj, gdje je Monarhija uspjela da gotovo do kraja Prvog svjetskog rata zadrzi polozaj najznacajnijeg uvoznika, relativno je opadalo
austrougarsko ucesce u cjelokupnom bugarskom importu. Ono je u
razdoblju od 1904. do 1908. godine iznosilo 33,8%, da bi pred izbijanje
balkanskog rata spalo na 24,19%.53)
Odredbe o granicnom saobracaju u trgovackom ugovoru izmedu
Austro-Ugarske i Srbije iz 1910. godine, sklopljenom na osnovu najveceg
50)

K.H. W e r n e r, op. cit. str. 438.439.

c, Carinski rat ....str. 95-96; 134-135.
Vidi, D. D o r d e v i
52)
D. D o r d e v i
c, Raspad Habsbur
ske monarhije 1918 - Slu
cajnost
1-2/1968, str. 27; Lj. A l e k s i
ili neizbe
znost, JIC
c-P e j k o v i
c,
Odnosi Srbije sa Francuskom i Engleskom 1903-1914, Beograd 1965.
53)

V. P a s k a l e v a, Uber
den wirtschaftlichen Einfluss Osterreich
Ungarns in Bulgarien 1878 bis 1918 (u: Osterreich-Ungarn
in der Weltpolitik 1900 bis 1918. Akademie - Verlag. Berlin 1965) str. 188-189.
51)

101

povlascenja,54) koje sada dolazi u srediste cjelokupne ugovorne politike,

prosirene su i na ostale balkanske zemlje.55) Ali ugovori na bazi najveceg povlascenja nisu pruzali industriji Monarhije, s obzirom na cjenu
i kvalitet austrougarske robe, nikakvu zastitu nasuprot nadmocnoj konkurenciji velikih industrijskih drzava. Izlaz iz ove situacije ona je bila
prinudena da trazi u ozivljavanju unutrasnjeg trzista. Medutim, porast
stanovnistva i povecanje kupovne moci pojedinih socijalnih grupacija
moglo je samo u malom broju industrijskih grana kompenzirati gubitak
izvoza, jer je poskupljenje najneophodnijih artikala apsorbovalo porast
inace stalno rastuceg ukupnog prihoda.56)
Poskupljenje koje je bilo znatnim dijelom rezultat superprotekcionisticke agrarne politike i zatvaranja prema Balkanu, praceno stalnim
povecanjem poreza, izazvalo je u Austriji u prvoj deceniji XX vijeka
porast zivotnih troskova za 1/3 i snazne erupcije radnickog nezadovoljstva u Monarhiji u godinama pred Prvi svjetski rat. Iznudena izvjesna
povecanja nadnica i u vezi s tim skok cijena industrijskih proizvoda dovodio je u pitanje konkurentnu sposobnost austrijske industrijske proizvodnje.57)
Medutim, i u novostvorenoj situaciji Monarhija je i dalje sve vise
uvozila industrijske proizvode, iako je bila sve manje sposobna da svoj
industrijski uvoz kompenzira poljoprivrednim izvozom.58) Uvoz gotove
robe i polufabrikata u Austro-Ugarsku popeo se je u periodu od 1903.
do 1913. pri neizmijenjenim cijenama za 50%, a njen izvoz za samo
30%.59) I sama poljoprivredna produkcija Monarhije zaostajala je iza
porasta unutrasnjeg trzista, sto je uticalo na stalno povecanje cijena
54)

Vidi. D. D o r d e v i
c, Carinski rat ..., str. 626-630.
K.H. W e r n e r, op. cit. str. 439; Vidi: V. P a s k a l e v a, op. cit.
196-197.
56)
ABH ZMF Pr BH Nr. 1762/1912 Der st
andige Ausschuss der drei
Zentralen industriellen Verb
ande grofu Berchtoldu. Kopija memoranduma upu
cena Bilinskom u novembru 1912.
57)
Vidi: H. B e n e d i k t, op. cit. str. 158-159, 179; Vidi: E. M a
r z,

Osterreichische
Industrie-und Bankpolitik ..., str. 327-328; K.B. W i n o g r a d o v, J.A. P i s s a r e v, Die internationale Lage der o
ster
reichisch-ungarischen Monarchie (u: Osterreich-Ungarn
in der Weltpolitik1900 bis 1918 Akademie-Verlag. Berlin 1965) str. 9-10.
58)
V. S a n d o r, Der Charakter der Abh
angigkeit Ungarns im Zeit
alter des Dualismus (u: Studien zur Geschichte der Osterreichisch-Ungarischen Monarchie Budapest 1961, str. 320).
59)
F. H e r t z, Die Produktionsgrundlagen der o
sterreichischen Industrie vor und nach dem Kriege, Wien 1917, str. 9. prema V. S a
nd o r, op. cit. str. 320, napomena 48.
55)

102

poljoprivrednih proizvoda.60) Porast potraznje sirovina i zivotnih namirnica bio je posljedica procesa industrijalizacije. Njihov uvoz AustroUgarska nije opet bila u stanju da izravna odgovarajucim povecanjem
izvoza industrijske robe.61)
Rezultat ovih promjena u privrednoj politici bilo je skokovito pogorsanje trgovackog i platnog bilansa Austro-Ugarske. U razdoblju od
1882. do 1906. godine Monarhija je imala aktivan trgovacki bilans, koji
je pokazivao izvozni suficit od prosjecno 1/4 milijarde kruna godisnje.
On je 1900. godine dosegao cifru od 312 miliona kruna, ali je 1906.
iznosio samo 186 miliona. Medutim, u sljedecim godinama trgovacki
bilans Austro-Ugarske pokazivao je pasivu, koja je 1909. skocila na
346 miliona kruna. Ona je 1910. iznosila 42 miliona, 1911. godine 692
miliona, a 1912. popela se na rekordnu cifru od 743 miliona kruna.62)
I dok su stare industrijske drzave nalazile prodajne mogucnosti
svom industrijskom eksportu u prekomorskim zemljama, dotle se Monarhija morala u biti ograniciti na sopstveno unutrasnje trziste. To je
doprinijelo zaostravanju konkurentske borbe izmedu austrijske i ugarske industrije, a u vezi s tim i porastu znacaja bosanskohercegovackog
trzista, sto se vremenski podudara sa izvodenjem aneksije. I znatno
povecano opste interesovanje Ugarske za Bosnu i Hercegovinu (o kome
govori Sauter) nije rezultat samo izvrsene aneksije, nego prije svega naprijed navedenih okolnosti, te postignutog nivoa kako u razvoju ugarske
industrije, tako i bosanskog trzista.
Spoljna trgovina Ugarske imala je od 1906. do 1910. godine pasivu
od 60 miliona kruna, a 1910. vise od 200 miliona. Kako sama poljoprivreda nije mogla izdrzavati stanovnistvo niti podmirivati terete stalno
rastucih drzavnih izdataka,63) ugarska vlada je pomazuci svoju industriju morala ulagati posebne napore da u datim okolnostima obezbjedi
plasman industrijskih proizvoda.
U pogledu odnosa izmedu Bosne i Hercegovine i Monarhije aneksija
je znacila prekretnicu i to ne samo zbog regulisanja medunarodnopravnog statusa okupiranih pokrajina. Od posebnog znacaja bile su promjene na podrucju ekonomskih odnosa. Pojacano interesovanje austrijskih
i ugarskih privrednih krugova i kapitala za Bosnu i Hercegovinu bilo
je praceno narastanjem i sve intenzivnijim angazovanjem domaceg kapitala. Neki savremenici vidjeli su u ovim pojavama nastupanje nove
etape u privrednom razvoju Bosne i Hercegovine.
60)

Kao napomena 56.

E. M a
r z, Osterreichische
Industrie-und Bankpolitik ..., str. 328.
62)
HohenH.K. W e r n e r, op. cit. str. 439; up. K. R e n n e r, Die Ara
blum, - der Ruin unserer Staats-und Volkswirtschaft!, Wien 1913, str.
7.
63)
J. M i s k o l c z y, op. cit. str. 191.
61)

103

Mada je aneksija neosporno uticala da se poslovni ljudi iz AustroUgarske sve lakse odlucuju na plasman svog kapitala, cini nam se ipak
da se precjenjuje znacaj regulisanja medunarodnog statusa Bosne i Hercegovine za razvoj privrednih odnosa sa Monarhijom. Opste okolnosti koje su u prvoj deceniji XX vijeka odredivale spoljne i unutrasnje
ekonomske odnose Austro-Ugarske bitno su uticale na pojacano interesovanje u obim drzavama Monarhije za Bosnu i Hercegovinu. One su
djelovale na dalje zaostravanje ekonomskih suprotnosti izmedu Austrije
i Ugarske na tlu Bosne i Hercegovine, kao i na jacanje rivaliteta izmedu
obiju vlada oko uticaja na bosanskohercegovacku upravu.
Ne upustajuci se ovde podrobnije u istorijat tih antagonizama, koji pouzdano seze od samog pocetka okupacije, evidentno je da se on
pri kraju XIX vijeka pocinje snaznije ispoljavati. Odgovorni madarski
faktori pridaju od tada sve veci znacaj plasmanu ugarskih zanatskih
i industrijskih proizvoda na bosanskohercegovacko trziste, na kome je,
iako jos dovoljno nerazvijenom vladala ostra konkurencija. Uocavajuci
njegov buduci znacaj i mogucnosti Madari su nastojali da na njemu
poboljsaju svoje pozicije i suprotstave se nadmocnoj austrijskoj konkurenciji.64) Ovo je koincidiralo sa izbijanjem privrednih problema u
prvi plan u odnosima izmedu Austrije i Ugarske prilikom pregovora o
nagodbi 1896-98 i stajalo je u direktnoj vezi sa razvojem madarske industrije i teznjom za osiguranjem njenih interesa. Zanimljivo je, da je
1890. godine Bosna i Hercegovina u komercijalnom pogledu imala isti
znacaj za Ugarsku kao i Italija i Srbija.65)
Koristeci svoj povoljan geografski polozaj prema Bosni Ugarska se
u toj konkurentskoj borbi od pocetka okupacije sluzila prvenstveno svojim uticajem na zeljeznicku saobracajnu i tarifnu politiku, koja ce sve
do kraja ostati njeno najefikasnije i poslije aneksije sve intenzivnije
upotrebljavano oruzje.
Porast ekonomskog znacaja Bosne i Hercegovine za Madare nesumnjivo je na odreden nacin imao uticaja da je Wekerleova ugarska vlada
prilikom diskusija o aneksiji 1908. godine postavila historijsko-pravne
zahtjeve na ove pokrajine. Time je ona odstupila od stanovista koje
je 1896. godine zauzeo tadanji ugarski premijer Banfy izjasnjavajuci
se protiv eventualnih aspiracija za prikljucenje Bosne i Hercegovine
Ugarskoj.66) Ali zalazuci se da se prizna ugarsko pravo na Bosnu i
Hercegovinu, Wekerle je u svom zakonskom nacrtu o aneksiji predlagao
64)

ABH ZMF Pr BH Nr 310/1897.

R.M. D i m t s c h a f f, Das Eisenbahnwesen auf der Balkanhalbinsel, Bamberg 1894, str. 222.
66)
Vidi. H. K a p i d
zi
c, Diskusije o dr
zavnopravnom polo
zaju Bosne i Hercegovine za vrijeme austrougarske vladavine, (Poku
saji aneksije) Glasnik IV-V, Sarajevo, 1965, str. 147-148, 161-162.
65)

104

takav nacin drzavnopravnog prikljucenja anektiranih zemalja Ugarskoj,

pri kome bi nacin uprave kao i stvarni odnos obiju drzava Monarhije
prema Bosni i Hercegovini ustvari na neodredeno vrijeme ostao neizmijenjen.67) Ovakav postupak Madari su predlagali prvenstveno iz
obzira prema austrijskom partneru, ali formalno priznanje madarskih
historijsko-pravnih revandikacija na Bosnu i Hercegovinu imalo je da
bude prvi korak u ostvarenju njihovih daljih pretenzija. Medutim, Wekerleov prijedlog je odrazavao i nikada sasvim neprevazidenu dilemu
madarske politike o svrsishodnosti prikljucenja Bosne Ugarskoj.
Iako je madarsko drzavnopravno stanoviste austrijska vlada odmah
odbacila, Wekerle je pokusao da prilikom diskusije o nacrtu bosanskohercegovackog zemaljskog ustava sredinom 1909. godine ponovo indirektno afirmise glediste da Bosnu i Hercegovinu kao nekadasnje provincije
Svete ugarske krune zbog aneksije treba ponovo smatrati kao ugarske
provincije.68)
Medutim, kao sto je 1908. godine predsjednik austrijske vlade Beck
zauzeo stav da ugarsko drzavnopravno glediste ne moze kao pravno
nacelo biti u okviru dualizma priznato ni realizovano, isticuci da revandikacione ideje sadrzane u inauguralnoj diplomi iz 1867. nisu od
strane Austrije priznate,69) tako isto su u Ministarstvu inostranih poslova 1909. godine gledali na pretenzije Ugarske na Bosnu i Hercegovinu
samo kao na politicke zelje lisene pravnog osnova.70)
67)
Redner bemerkt hiezu erl
auternd, dass, ungeachtet der im 1 dieses
Entw
urfes ausgesprochenen Inkorporierung Bosniens und der Herzegovina in die L
ander der ungarischen Krone, die beiden Provinzen gem
ass 3
des Entwurfes Osterreich gegen
uber ein im gegenseitigen Einvernehmen
zu verwaltendes Gebiet bilden dessen Umgestalltung an keinen Termin

gebunden und woselbst zu jeder administrativen Anderung

im Sinne des
auf unbestimmte Zeit aufrecht zu erhaltenden Gesetzastikels VI von Jahre 1880 auch die Zustimmung der o
sterreichischen Gesetzgebung notwendig sei. Es sei ausgeschlosen, dass der Monarch einseitig mit Ungarn
etwas an dem bestehenden Zustande in Bosnia und Herzegovina a
ndern
....
Redner betont in dieser Beziehung ausdr
uckhich, dass er keineswegs eine

Anderung
des tats
achlichen Verh
altnisses zu den beiden Staaten der Monarchie verlange, sondern nur dass der rechtshistorische Anspruch Ungarns auf dieselben (d.h. Bosnien und die Herzegovina - primjedba D
z.J.)

im Gesetze zum Ausdruck komme und vom Auslande wie von Osterreich
anerkannt werde. HHStA PA, XL Interna K, 307. Gemeinsame Ministerratsprotokolle GMKPZ 468 od 10.IX 1908.
68)
HHStA PA I rot. 638 Cabinett des Ministers VIIIc 12/1 Z. 422 Prepis
note Wekerlea Buri
anu od 12.7.1909.
69)
HHStA PA XL Interna k. 307 Gemeinsame Ministerratsprotokolle
GMKPZ 468 od 10.IX 1908.
70)
HHStA PA I rot. 636 Cabinett des Ministers VIIIc/7 Ueber die Anspr
uche Ungarns auf Bosnien und die Herzegovina (Studie Baron Holds).

105

Ove drzavnopravne kontraverze bile su ne samo uzrok da aneksija

Bosne i Hercegovine nije mogla biti ozakonjena ustavnim putem, nego
i da je Zemaljski ustav (statut) za Bosnu i Hercegovinu bio oktroisan
vladarevom odlukom. Upravo zbog toga da se nebi prejudiciralo pitanje
pripadnosti Bosne i Hercegovine, bilo je sporazumno zauzeto stanoviste
da se ustavne institucije ne odobravaju putem legislativa, nego da stupe
na snagu vladarevom naredbom.71)
Medutim, ugarska vlada je izvrsila veoma snazan uticaj na formulisanje niza odredaba bosanskog ustava u smislu koji je odgovarao njenim
interesima. Tako npr. prvobitnim nacrtom ustava ( 36) predvidalo se
pribavljanje saglasnosti austrijske i ugarske vlade za vec u Saboru usvojene zakonske nacrte, prije nego sto se oni podnesu na sankcionisanje
vladaru,72) ali je ugarska vlada zahtjevala da se uz to ozakoni jos i
obaveza da se za sve zakonske nacrte, koji spadaju u djelokrug Bosanskohercegovackog sabora, i prije podnosenja na pretresanje Saboru,
mora imati pristanak vlada obiju drzava Monarhije.73)
Ovaj ugarski zahtjev ocijenjen je u Ministarstvu inostranih poslova
kao suprotan svrsi samog ustava, jer bi ucinio potpuno iluzornim autonomiju koju je obecao car. Prema istom misljenju on je daleko prevazilazio pravo na uticaj na upravljanje Bosnom i Hercegovinom, koje je
pripadalo objema drzavama Monarhije po zakonima iz 1880. godine.74)
Ipak, u konacnom tekstu Zemaljskog ustava ( 37-38) akceptirano je
ugarsko stanoviste, ali je odredba o potrebi prethodne saglasnosti austrijske i ugarske vlade bila ogranicena na vladine zakonske prijedloge prije njihovog podnosenja Saboru. Opsta intencija, u prvom redu
Madara, bila je da se sto vise ogranici kompetencija Bosanskohercegovackog sabora i ojaca sopstveni uticaj na poslove Bosne i Hercegovine.
Vec je istaknuti austrijski parlamentarac J.M. Baernreither konstatovao 1910. godine, da je s obzirom na gore pomenutu ustavnu odredbu
71)

HHStA Kabinettsarchiv Ungarische Ministerratsprotokolle K.Z.

XXII od 4.X 1909.
72)
HHStA PA I rot. 638 Cabinett des Ministers VIIIc 12/1, Nr 337 Landesstatut f
ur Bosnien und die Herzegovina Entwurf. Buri
an - Aehrenthalu 30. IV 1909.
73)
Kao napomena 68.
74)
Der ungarische Antrag (Alle in die Kompetenz des Landtages fallende Gesetzentw
urfe bed
urfen vor Einbringung im Landtage und vor
Einholung der Allerh
ochsten Sanktion der Zustimmung der k.k. und der
k
onigl. ungarischen Regierung) widerspricht dem Zwecke der Verfassung
selbst, da er von Seiner Majest
at dem bosnisch - herzegowinischen Volke
versprochene Autonomie vollst
andig illusorisch machen w
urde.
Er geht weit u
ber den beiden Staaten der Monarchie nach den 1880 Gesetzen zustehenden Rechte der Einflussnahme weit hinaus. HHStA PA
I rot 638 Cabinett des Ministers VIIIc 12/1 ff. 490.

106

novi ustav ojacao uticaj obiju vlada na upravu Bosne i Hercegovine. On

je ukazao da ce se to negativno osjetiti u Bosni kao zapostavljanje vlastitih interesa, te da ce jako skuciti upravu i otezati polozaj Zemaljske
vlade.75)
Dvije godine docnije jedan drugi, isto tako poznati austrijski politicar, Joseph Redlich, zabijezio je u svoj dnevnik prilikom posjete
Sarajevu u jesen 1912. godine da od aneksije sve zakonske nacrte i mjere Zemaljske vlade, koje ranije narocito pod Kallyem nisu ni u Becu
niti u Budimpesti pobudivale poseban interes, sada obje vlade revnosno
studiraju i one postaju predmet dugotrajne borbe.76)
Mada su Madari jacanjem svog politickog uticaja nastojali otkloniti
opasnosti za dualizam koje su mogle nastati aneksijom i uvodenjem ustava, ipak je nemoguce samo politickim razlozima objasniti zaostravanje
suparnistva izmedu Austrije i Ugarske u odnosu na Bosnu i Hercegovinu. Upravo privredni problemi kao npr. pitanje izgradnje zeljeznicke
mreze ili podizanja zeljezne industrije u Bosni i Hercegovini i dr. bili
su posebno predmet dugotrajnih natezanja, i to u vrijeme kad je poslije okoncanja akutne politicke krize (1903-1906) i zakljucenja privredne
nagodbe 1907. doslo inace do relativne stabilizacije politickih odnosa
izmedu Austrije i Ugarske.77) Ali, iako je sa stanovista sirih interesa vladajucih klasa u Austriji i Ugarskoj shvatljiv, bio je ipak iluzoran
zahtjev Sautera da se njihova konkurentska borba u Bosni i Hercegovini
ogranici na kulturno i privredno podrucje, dok bi u politickim pitanjima
obje drzave Monarhije morale nastupati sporazumno i slozno. Rastuce
austrougarske privredne suprotnosti dobijale su, medutim, nuzno i svoju politicku dimenziju i morale su se cesto s mukom razrjesavati na
politickom polju. To je djelovalo paralizirajuce na aktivnost bosanskohercegovacke uprave, sto je 1913. godine dalo povoda J.M. Baernreitheru da postojece stanje oznaci kao neodrzivo.78)
Takva situacija uticala je i na aktualiziranje kombinacija o izmjeni
drzavnopravnog polozaja Bosne i Hercegovine, ali zbog nepomirljivosti
austrijskih i madarskih gledista zadrzan je status quo sve do propasti
75)
A. M a l b a
s a, Bosansko pitanje i Austro-Ugarska u svjetlu politi
ckog dnevnika J.M. Baernreithera, Sarajevo 1933, str. 54.
76)

Joseph Redlichs das politische Tagebuch - Schicksaljahre Osterreichs

1908-1919. (Bearbeitet von Fritz Fellner) Bd.I Wien 1953, str. 159.
77)
Up. T.M. I s l a m o v, Aus der Geschichte der Beziehungen zwi

schen Osterreich
und Ungarn am Anfang des 20. Jahrhunderts (u: Osterreich-Ungarn in der Weltpolitik 1900 bis 1918.) Akademie-Verlag.
Berlin 1965. str. 146-147.
78)
J.M. Baernreither, op. cit. str. 245.

107

monarhije.79) Problem podjele interesnih sfera, koji je poslije aneksije

nabacen u toku pregovora o gradnji zeljeznicke mreze u Bosni i Hercegovini, odnosio se iskljucivo na gradenje pruga za koje je Austrija
odnosno Ugarska imala svoj specijalni interes.
Pitanje izgradnje zeljeznicke mreze u Bosni i Hercegovini pred Prvi
svjetski rat predstavljalo je posebno poglavlje u austrougarskoj suparnickoj borbi. S njim su bili najuze povezani i ostali problemi zeljeznicke,
saobracajne i tarifne politike od kojih neke spominje i Sauter. Austrija
i njeni privrednici bili su posebno zainteresovani za korekciju odnosa
na ovom podrucju. Oni su u prvom redu insistirali na izgradnji novih
zeljeznica, koje bi bolje i neposrednije povezale Cislajtaniju sa Bosnom
i Hercegovinom, kao i na otklanjanju teskoca koje su Madari svojom
tarifnom i saobracajnom politikom pravili austrijskom robnom i putnickom prometu sa Bosnom. Prednosti koje je inace Austrija imala
u pogledu opstih mogucnosti razvoja privrednih odnosa sa Bosnom i
Hercegovinom, mogle su se po rijecima Sautera povecati odgovarajucom
saobracajnom politikom.
Ne upustajuci se ovdje u razmatranje ove slozene i veoma znacajne
problematike, ilustrovacemo samo na jednom primjeru kako se ona uklapala u citav kompleks ekonomskih suprotnosti izmedu Austrije i Ugarske.
Na trazenje ministra Kallaya, uskoro po izgradnji pruge Zenica Sarajevo uspostavljena je 1883. g. direktna brzovozna veza u putnickom saobracaju izmedu Sarajeva i Beca preko Budimpeste. Tome je
pogodovalo pustanje u promet ugarske drzavne zeljeznice Budimpesta
- Subotica.
Na prvobitnoj ruti preko Pecuja i Kanjize, koja je tada bila podijeljena na pet zeljeznickih drustava, bilo je mnogo teze postici odvijanje
brzeg saobracaja sa Bosnom. Uspostavljanjem direktnog prikljucka u
Brodu bilo je predvideno skracenje voznje od Beca do Sarajeva od 51
ili 52 sata na 38 ili 39 casova. Brzina kojom su se tada mogli kretati
79)

O kombinacijama za izmjenu dr
zavnopravnog polo
zaja Bosne i Hercegovine poslije aneksije i u toku Prvog svjetskog rata vidi: Ibidem, str.
243-245; H. K a p i d
zi
c, Austrougarska politika u Bosni i Hercegovini i jugoslovensko pitanje za vrijeme prvog svjetskog rata, Godi
snjak IX
Sarajevo 1958; i s t i, Polo
zaj Bosne i Hercegovine za vrijeme austrougarske uprave (dr
zavnopravni odnosi) Prilozi izd. Institut za istoriju
radni
ckog pokreta Sarajevo br.4. Sarajevo 1968 str. 70-80;
F. H a u p t m a n n, Kombinacije oko dr
zavnopravnog polo
zaja Bosne
i Hercegovine na po
cetku prvog svjetskog rata, godi
snjak XI Sarajevo
1961; V. D e d i j e r, Sarajevo 1914, Beograd 1966, str. 215;
D
z. J u z b a
si
c, Pitanje regulisanja upotrebe zvani
cnog jezika u austrougarskoj politici u Bosni i Hercegovini pred prvi svjetski rat, Godi
snjak XVII Sarajevo 1969, str. 96-98.

108

putnicki vozovi na uskotracnoj pruzi od Bosanskog Broda do Sarajeva

iznosila je samo 22 kilometra na sat.80)
Iako su docnije izgradene zeljeznicke pruge omogucavale kracu vezu
Sarajeva sa Becom preko Zagreba, sve do pred Prvi svjetski rat jedina
direktna dobra veza Sarajeva sa Austrijom i Becom vodila je preko Budimpeste (1911. godine putovanje je trajalo oko 25 sati, a na bosanskoj
teritoriji brzi vozovi su se kretali 30 kilometara na sat), uprkos cestim
austrijskim zahtjevima da se takvo stanje izmijeni. Sauter, takoder,
skrece paznju na ovaj problem i ukazuje kako se bosanski trgovci sve
vise navikavaju da putuju u Budimpestu radi nabavke robe, jer se pored tako velikog i razvijenog grada ne moze neosvrcuci se proputovati
dalje.
Austrijsko ministarstvo zeljeznica, a ne manje S
udbahngesellschaft
zbog svog posebnog interesa, uporno su nastojali osobito poslije aneksije da se uspostavi bolja i udobnija putnicka veza izmedu Beca i Bosne.
Motivi takvih nastojanja nalazili su se vec i u tome sto je postojeca
veza preko Budimpeste samo 42 kilometra vodila kroz austrijski teritorij. Njihov cilj je bio uspostavljanje veze izmedu Beca i Bosanskog
Broda preko Graza, Zidanog Mosta, Zagreba i Siska brzim prikljucnim
vozovima na dnevne brzovozne linije izmedu Beca i Trsta u Zidanom
Mostu. Takva veza lezala bi 382 tarifna kilometra u austrijskoj polovini
Monarhije.
Medutim, uspostavljanje ove direktne veze u putnickom saobracaju
sa Bosnom uprava ugarskih drzavnih zeljeznica cinila je ovisnim ne samo od ispunjenja svojih dalekoseznih tarifnih zahtjeva, nego i od ostvarenja brzovozne veze izmedu Lawova, odnosno Podwoloczyska na ruskoj granici i Budimpeste preko Lawoczne. Uprava austrijskih drzavnih
zeljeznica nije se mogla odluciti na ispunjenje ovog ugarskog trazenja
zbog strahovanja od skretanja putnickog saobracaja, koji je isao iz juzne

Rusije preko Lawova i Krakova za Bec i Svajcarsku,

na rutu preko
Lawoczne - Budimpesta. Osim toga, udovoljenje ugarskom zahtjevu iziskivalo bi od austrijskih drzavnih zeljeznica izdatak 2,6 miliona kruna
za opremanje pruge Lawov - Lawoczne za brzovozni saobracaj, kao i
gubitak brutto prihoda od oko 500.000 kruna godisnje zbog povecanja
troskova eksploatacije.81)
16
Zajedni
cko miKriegsarchiv Wien, Kriegsministerium allg. 5 a b- 48
nistarstvo finansija Ministarstvu rata 24.IV 1883. Ministarstvo rata,
Zajedni
ckom ministarstvu finansija. 3.V 1883.
81)
AVW Pr Nr 4702/MP ex 1911. Wirtschaftliche Beziehungen Bosniens
und der Herzegovina zur diesseitigen Reichsh
alfte. Austrijsko ministarstvo
zeljeznica, austrijskom predsjedniku vlade 27.IX 1911; k.k. Eisenbahnministerium: Schaffung beguemer Reiseverbindungen zwischen Wien und Bosnien.
80)

109

Kada je 1911. godine austrijska vlada zatrazila od ugarske vlade

saglasnost za uvoz argentinskog mesa i tim povodom povedeni pregovori, medu kompenzacionim zahtjevima Madara nalazilo se i trazenje da
se uspostavi brzovozna veza na pruzi Lawov - Lawoczne - Budimpesta.
Austrijsko ministarstvo zeljeznica bilo je krajem septembra 1911. godine
spremno da prilikom eventualnog nastavka pregovora prihvati pomenuti
madarski zahtjev, pod uslovom da uprava ugarskih drzavnih zeljeznica
istovremeno omoguci stvaranje brze i udobnije brzovozne veze izmedu
Cislantanije i Bosne.82)
Medutim, problem uredenja putnickog saobracaja izmedu Austrije
i Bosne ostao je otvoren sve do kraja 1912. godine, kada je i on rijesen
u vezi sa postignutim sporazumom o programu gradnje zeljeznickih
pruga u Bosni i Hercegovini. Inace, kakav su otpor pruzali Madari
uspostavljanju svake pogodne veze Bosne sa Austrijom u putnickom
zeljeznickom saobracaju, koja ne bi vodila preko Budimpeste, pokazuje i cinjenica da je na evropskoj konferenciji o voznom redu odrzanoj
1910. godine u Strassburgu, uprava ugarskih drzavnih zeljeznica odbila i
prijedlog S
udbahn-a za uspostavljanje direktne brzovozne veze izmedu
Beca i Bosanskog Broda preko Wiener Neustadta, Szombathely-ja i
Gyekenyes-a, mada je ona bila kraca za vise od 100 kilometara u odnosu na rutu preko Budimpeste i vodila skoro iskljucivo preko Ugarske
a znatnim dijelom i preko ugarskih zeljeznica. Na ovakvu madarsku
politiku austrijsko Ministarstvo zeljeznica odgovaralo je niz godina odbijanjem zahtjeva, koji su se odnosili na brzovozne veze Ugarske sa zapadom, kako bi prinudilo Madare da revidiraju svoj stav prema austrobosanskom putnickom saobracaju.83)
Teskoce u plasmanu austrougarske robe na inostrana trzista imale
su tim veci ekonomski i politicki znacaj, jer se izvoz austrougarskog
kapitala javljao najvise u obliku izvoza robe i kreditiranja trgovine.84)
Kako je Monarhija bila jos manje sposobna za eksport kapitala, nego
sto je bila u stanju da osigura izvoz industrijske robe pokazuju podaci
prema kojima je cjelokupan iznos austrougarskih investicija u inostranstvu 1913. godine bio samo 0,5 milijardi kruna, dok je istovremeno strani
kapital investiran u Austro-Ugarsku iznosio oko 10 milijardi. Od toga
je otpadalo na Njemacku 6, a na Francusku 3,3 milijarde kruna.85)
Politicki savez Austro-Ugarske sa Njemackom bio je pracen snaznim
ulaganjima kapitala iz Reich-a, koji je zauzeo najznacajnije ekonomske pozicije u Monarhiji. Njemacka se javljala kao najznacajniji strani
82)

Ibidem
Ibidem
84)
Lj. A l e k s i
c-P e j k o v i
c, op. cit. str. 44.
85)
V. S a
n d o r, Der Charakter der Abh
angigkeit Ungarns im Zeitalter des Dualismus ..., 322.
83)

110

investitor u industriji i zeljeznicama Austro-Ugarske. Stvoreni su takode bili najuzi odnosi izmedu vodecih njemackih i austrijskih novcanih
zavoda kao na pr. der Deutschen Bank i Wiener Bankvereina,86) koji je
inace bio i maticna investicija Zemaljske banke za Bosnu i Hercegovinu
i kontrolisao veliki dio bosanske industrije.
Zbog nedostatka potrebne privredne snage za ekspanziju monopolistickog kapitala izvan drzavnih granica, u Austro-Ugarskoj se je razvio
poseban tim monopolizma ovisnog o njemackom imperijalizmu. Njegova karakteristika je bila da se finansijski kapital vladajucih i privredno
razvijenih nacija sirio na racun zaostalijih nacija unutar Monarhije. Izvori akumulacije kapitala razvijenijih nacija bili su u znatnoj mjeri u
eksploataciji nerazvijenijih nacija, mada je i kapital razvijenijih nacija
Monarhije bio prinuden da dijeli profit sa stranim finansijskim kapitalom.87) Pa i iskoriscavanje prirodnih bogatstava Bosne i Hercegovine
morala je Austro-Ugarska znacajnim dijelom direktno prepustiti njemackom kapitalu. U takvim okolnostima madarski kapital mogao je u
Bosni da igra samo podredenu ulogu. Zbog isprepletenosti odnosa i razlicitih interesa postojalo je i na ovom podrucju plodno tlo za izbijanje
sukoba.
Pokrenuto vec 1908. godine, a realizovano uskoro poslije aneksije,
osnivanje madarske Privilegovane agrarne i komercijalne banke za Bosnu i Hercegovinu i sukob izmedu austrijskih i madarskih interesa koji je
tim povodom sa dotada neuobicajenom zestinom izbio i u javnost, unekoliko je oznacio pocetak nove etape ekonomskih antagonizama izmedu
Austrije i Ugarske u Bosni i Hercegovini. Nezadovoljavajuci se svojim
dotadanjim polozajem i ulogom, Madarski kapital je nastavio sa nastojanjima da se vis `a vis dominirajuceg austrijskog kapitala ucvrsti ne
samo u Bosni nego i u susjednoj Dalmaciji, koja je pripadala Austriji.
Ako se imaju u vidu opste prilike u Monarhiji, onda je shvatljivo da su
ove pojave izazivale podozrenje Sautera, koji upucuje poziv austrijskom
kapitalu da osigura svoje postojece pozicije.
Sauter ukazuje kako Ugarska sve vise tezi da Bosnu uvuce u svoju interesnu sferu. On istice da je rastuca ugarska industrija mogla
sa izgledom na uspjeh traziti trziste samo na istoku, u privredno nerazvijenim zemljama. Smatra potpuno shvatljivim sto je ona pritom
posegla za Bosnom da bi unutar carinske zastite osigurala sebi trziste
cija se konzumna moc nalazila u porastu. Sistematski organizovana i iz
jednog centra u okviru ugarskog ministarstva trgovine koordinirana djelatnost za prosirenje ekonomskog uticaja u Bosni i Hercegovini uzivala
86)
G.W.F. H a l l g a r t e n, op. cit. Bd I str. 205, 248, 573, napomena 1,
Bd II str. 86-87; Vidi: M. G r o s s: Vladavina Hrvatsko-srpske koalicije
1906-1907., IDN Odjeljenje za istorijske nauke. Beograd 1960, str. 8.
87)
V. S a
n d o r, op. cit. 322-323.

111

je snaznu podrsku svih madarskih politickih partija kao i javnog mijenja. Svoju ekonomsku inferiornost prema Austriji nastojali su Madari
da nadoknade organizovanijim istupanjem na bosanskom trzistu, kao i
drugim mjerama ekonomske politike koje su im stajale na raspolaganju.
Paralelno s tim oni su preduzimali korake za jacanje svog politickog i
kulturnog uticaja. Najveca vrijednost Sauterovog izvjestaja upravo se
sastoji u tome sto nam je prikazao neke metode madarske ekonomske
infiltracije u Bosni i Hercegovini.
Analizirajuci odnose na bosanskohercegovackom trzistu, Sauter dolazi do zakljucka da Ugarska na skoro svim podrucjima vrsi pritisak na
austrijske pozicije. On istice potrebu odgovarajuce austrijske protuteze madarskim nastojanjima za prosirenje uticaja u Bosni i Hercegovini. Smatrajuci da bi slabost i popustljivost mogla biti kobna po
austrijske interese, Sauter je upozoravao da ako Austrija hoce da zadrzi
jednom zauzetu poziciju i paralise madarski udar voden sa energijom
i umjesnosti, onda ona mora primiti borbu i voditi je konsekventno.
On podvrgava kritici pasivnost austrijskog javnog mnijenja i pomanjkanje odgovarajuceg interesa za Bosnu i Hercegovinu a takode i slabosti
u djelatnosti Drustva koje je u Bosni trebalo da vodi brigu o austrijskim trgovackim interesima. (Handels-und Transport A.G.) Nasuprot
tome Sauter istice nacin poslovanja zastupnika Ugarskog trgovackog
muzeja - glavne filijale Ugarske banke i Trgovackog d.d. u Sarajevu, i
preporucuje ga kao primjer koji bi trebalo da slijedi i Austrija. Radi
ucvrscenja austrijskih ekonomskih pozicija on zagovara i povezivanje
austrijskog sa domacim kapitalom, kako prilikom podizanja pojedinih
industrijskih objekata, tako i kod osnivanja novih domacih banaka.
U cilju aktiviranja interesovanja austrijskog javnog mnijenja za Bosnu i Hercegovinu, Sauter je predlagao intenziviranje raznih oblika propagande i angazovanje austrijskih strucnjaka pri rjesavanju bosanskohercegovackih problema. On je preporucivao uze povezivanje austrijskih vladinih organa sa vrhovnom bosanskohercegovackom upravom,
dajuci prednost neoficijelnom uticaju u odnosu na zakonom predvideno ucesce u upravljanju Bosnom i Hercegovinom. Smatrao je da punu
paznju treba posvetiti stampi u Bosni i Hercegovini i politickom i kulturnom uticaju na domacu inteligenciju i skolsku omladinu, nemajuci
nikakvih iluzija u pogledu njenog raspolozenja i politicke orijentacije,
kao ni u uspjesima koje je Monarhija postigla do tada na kulturnom
polju. Medutim, ipak je vjerovao u pozitivan efekat austrijskih nastojanja i mjera koje je predlagao. On je isticao prednosti koje je austrijska
polovina imala u odnosu na madarsko-imperijalisticku Ugarsku, ne
samo na ekonomskom nego i na kulturnom i politickom podrucju, pored
ostalog i s obzirom na pretezno slavensku strukturu Cislajtanije.
Mada su Madari otvarajuci svoju trgovinsku ofanzivu po rijecima
Sautera, blagodareci svom intenzivnom angazovanju i nizim cijenama
112

zabiljezili znacajne rezultate i postigli da apsolutno poraste industrijski uvoz iz Ugarske, ipak oni nisu bili u stanju da ozbiljnije ugroze
polozaj koji su austrijski proizvodi zauzimali na bosanskom trzistu.
Svoje pocetne uspjehe Madari nisu mogli da na odgovarajuci nacin iskoriste i prosire, kako zbog losijeg kvaliteta i izgleda madarske robe, u
odnosu na proizvode austrijske industrije, tako i zbog svoje poslovne
nesolidarnosti, jer se desavalo da su isporucivali losiju robu i u vecim
kolicinama nego sto je bilo ugovoreno. Ali Sauter je strahovao da bi
uspjesi madarske industrije i trgovine mogli imati trajan karakter ako
se poboljsa kvalitet njihovih artikala.
Medutim, ipak se dobija utisak da je Sauter u izvjesnoj mjeri preuvelicao opasnost za austrijsku privredu od pojacanog uvoza madarskih
industrijskih proizvoda u Bosni i Hercegovini, kako bi potakao jace austrijsko angazovanje. Mada nam statistika ne moze pruziti preciznije
podatke o ucescu oba dijela Monarhije u trgovini sa Bosnom i Hercegovinom i provenijenciju importirane robe, prema F. Schmidu izlazi da
je, uprkos madarskim nastojanjima, import iz Ugarske, koji je 1906. iznosio 32,04% cjelokupnog bosanskohercegovackog uvoza opao 1910. na
28,5% t.j. za gotovo 4% u korist uvoza iz austrijske polovine Monarhije
i inostranstva. U istom razdoblju opalo je u skoro jednakom procentu
i ucesce Ugarske u bosanskohercegovackom izvozu (1906-22,31%, 191018,60%). Tako se u odnosu na Ugarsku Austrija ne samo ucvrstila na
bosanskom trzistu nego je bila i u nastupanju.88)
Bosanskohercegovacko trziste na pocetku XX vijeka bilo je u znacajnoj mjeri prosireno. Dok je 1903. uvoz u Bosnu i Hercegovinu
iznosio 90,6 miliona kruna, on se 1912. popeo na 174,7 miliona kruna.
Istovremeno je izvoz porastao od 80,4 u 1903. na 130,2 miliona kruna
u 1912. godini. Karakteristican je skokovit porast spoljnotrgovinskog
prometa Bosne i Hercegovine od 1906. godine pa dalje (uvoz 1905. god.
iznosio je 93 mil.kruna, 1906.g. - 100,2 miliona kruna; izvoz 1905.g. 96,7 miliona kruna, 1906.g. - 117,7 miliona kruna).89) To je bilo dobrim dijelom rezultat kako ranije pomenutih promjena u medunarodnim
ekonomskim odnosima i prilikama u Monarhiji, tako i unutrasnjeg privrednog razvoja. Spoljnotrgovinski deficit, koji je izuzev u periodu od
1904. do 1906.g., bio stalan pratilac ovog razvitka a osobito se povecao
od 1911. godine (1911 g. - 32,3, 1912 g. - 44,5 miliona kruna) ipak nije
bio istovjetan s platnim deficitom, buduci da su u vezi sa povecanjem
88)
Vidi: F. S c h m i d, op. cit. str. 553-554, 597; Up. podatke o bosanskohercegova
ckoj spoljnoj trgovini prema koli
cini uvezene odnosno
izvezene robe. Ibidem, str. 222, Sumarni izvje
staj, str. 33.
89)
Vidi: Bericht u
ber die Verwaltung von Bosnien und der Herzegovina 1910, Wien 1914 (u daljem tekstu Bericht 1913), str. 76-79; up.
F. S c h m i d, op. cit. str. 550-552.

113

medunarodne zategnutosti znatne kolicine uvezene robe bile namijenjene vojnim potrebama i bile su placene od strane Austro-Ugarske. Ali
znacajnu ulogu u porastu trgovinskog deficita, igrao je, pored kolebanja
u izvozu poljoprivrednih proizvoda i stoke, zbog slabih zetvi i stocne
zaraze, i uvoz strojeva i industrijske opreme, a osobito stalan porast cijena koji je u mnogo vecoj mjeri zahvatio gotove industrijske proizvode
nego sirovine sto ih je Bosna izvozila.90) Tako se opste povecanje cijena
pred Prvi svjetski rat negativno odrazavalo na bosanskohercegovacku
privredu i njene ekonomske odnose sa Monarhijom.
Posebno su interesantna zapazanja Sautera kako, u okviru pojacanih opstih nastojanja domaceg gradanstva da se afirmise u privrednom
zivotu zemlje, dolazi do obrazovanja brojnih kreditnih institucija na nacionalnoj osnovi. On ukazuje na odredenu korelaciju izmedu tog procesa i politickog razvitka i organizovanja u Bosni i Hercegovini, kao i na
aktivnost gradanskih stranaka za stvaranje vlastitih nacionalnih centralnih kreditnih zavoda. Do sada je, medutim, u literaturi obracena
paznja samo na nacionalnu komponentu u razvitku domaceg bankarstva,91) dok je problem odnosa izmedu tzv. nacionalnih banaka i politickih stranaka ostao potpuno neispitan i samo indirektno dotican.92)
Odredeni nivo ekonomskog i drustvenog razvitka, uz promjene koje
je unio zajednicki ministar finansija Burian u austrougarsku politiku
u Bosni i Hercegovini, bili su svakako nuzan preduslov za konstituisanje i djelatnost politickih partija i grupa, ali je takode stvaranje
politickih organizacija domaceg gradanstva sa svoje strane posluzilo i
njegovoj ekonomskoj afirmaciji. Ostvarujuci integraciju domaceg bankarstva pod svojim patronatom, gradanske stranke su time stvarale i
potreban finansijski oslonac za svoje politicko djelovanje. Evidentna
karakteristika tog procesa je najuza personalna povezanost vodecih nacionalnih banaka i stranackih vodstava. Vodece partijske licnosti bile su
po pravilu direktori ili clanovi upravnih odbora centralnih nacionalnih
banaka.
Opcenito je uocljiva tendencija da skoro svaka politicka partija, pa
cak i manja grupa nastoji da ima svoju banku. Od politickih odnosa
medu pojedinim strankama i grupama iste nacionalnosti, te njihovog
stava prema rezimu zavisili su i medusobni odnosi njihovih kreditnih
ustanova. Tako na primjer fuzija Samostalne muslimanske stranke sa
90)

Vidi, Ibidem; Sumarni izvje

staj, str. 25, 26.
Lj.St. K o s i e r, V. R i s t i
c, Vode
ce institucije u nacionalnom
bankarstvu Bosne i Hercegovine, Zagreb 1924: M. M a r k o v i
c, Bankarstvo Bosne i Hercegovine (u: Bosna i Hercegovina kao privredno podru
cje) Sarajevo 1938, str. 396-402. T. K r u
s e v a c, Sarajevo pod
austrougarskom upravom, Sarajevo 1960, str. 217-224.
92)
Vidi: Ibidem, str. 222-223, napomena 5.
91)

114

Muslimanskom narodnom organizacijom i stvaranje Ujedinjene muslimanske organizacije 1911. godine podudara se vremenski sa osnivanjem
Muslimanske centralne banke, u cijem su se upravnim organima nasle

vodece licnosti iz obje ranije stranke (Adem-aga Mesic i Serif

Arnautovic). Dalje, pojava provladine grupe dr Danila Dimovica na politickoj
sceni u Bosni i Hercegovini u drugoj polovini 1913. godine i formiranje
Srpske narodne stranke bila je pracena i osnivanjem Srpske privredne
banke u martu 1914. godine. Istovremeno, odbijanje Gligorija Jeftanovica i grupe oko Srpske rijeci da ucestvuje u vladinoj koaliciji i
nemogucnost da Jeftanoviceva Srpska narodna banka i Srpska centralna banka uzmu ucesce u vecim zemaljskim poslovima uticalo je da su
ove dvije banke pokrenule u maju 1914. godine pitanje fuzije srpskih
novcanih zavoda.93)
Potreba izucavanja odnosa izmedu gradanskih politickih stranaka i
nacionalnog bankarstva postaje tim znacajnija, ako se jos ima u vidu
da su brojni nacionalni kreditni instituti obicno raspolagali sa malim
sopstvenim sredstvima, pa su s toga obilno poslovali sa tudim ulozima
i reeskontnim kreditima dobivenim od vecih novcanih zavoda iz Bosne
i Hercegovine ili Monarhije. Ti krediti su cesto zbog postojece konkurencije davani u takvom obimu, koji je bio u nesrazmjeri sa vlatitim
sredstvima lokalnih banaka.94)
Pojedine vodece nacionalne banke bile su usko povezane sa stranim
kapitalom, koji je u tom povezivanju vidio znacajnu sansu za svoju dalju
ekspanziju. U tom pogledu kao ozbiljan konkurent austro-njemackom
i madarskom kapitalu pojavljuje se u Bosni i Hercegovini kao i na cijelom juznoslovenskom podrucju ceski kapital. Ovo povezivanje imalo je
eminentan politicki znacaj i bilo je cesto inspirisano konkretnim politickim motivima, koje je potrebno podrobnije istraziti i osvijetliti. To
se pojavljuje kao neophodan preduslov u izucavanju politickih kretanja
u Bosni i Hercegovini u ovom razdoblju.
Dok je na primjer Sauter, imajuci prvenstveno u vidu poslovne
intrese austrijskih banaka, preporucivao austrijskom kapitalu da obrati
paznju osobito kreditnoj organizaciji Muslimana, vodece licnosti bosansko-hercegovacke uprave gledale su na taj problem i sa stanovista
razvoja unutrasnjih drustveno-politickih odnosa u Bosni i Hercegovini.
Tako su zemaljski poglavar Potiorek i zajednicki ministar finansija Bilinski svojevremeno smatrali da je potrebno da se Muslimanska
centralna banka poveze sa austrijskim kapitalom. Cilj im je bio da se
93)

Ibidem
ABH, Priv. Reg. Nr 441/1912 Promemoria des gew. Viceb
urgermeisters Dr Nie
c.
94)

115

ova mlada kreditna institucija ucvrsti i time pomognu interesi mus

limanskih zemljoposjednika. Kako je Osterr.
Landerbank pocetkom
1912. pokazivala interesovanje za Bosnu, to su uz posredovanje Bilinskog uspostavljene veze izmedu pomenutih banaka. Teznja muslimanskog politickog vodstva bila je da se novac, koje posjednici dobiju
otkupom kmetova, koncentrise u Muslimansku centralnu banku i upotrijebi za finansiranje prosirenja begluckih posjeda. Medutim, uprkos
oslonca na Landerbank, Muslimanska centralna banka nije mogla jos
zadugo racunati da ostvari svoju namjeru i stvori poseban hipotekarni
institut koji bi davao kredite za kupovinu zemlje, a bez hipotekarnih
kredita u mnogim slucajevima muslimanski zemljoposjednici nisu mogli
pomisljati na prosirenje begluka.
S toga su predstavnici muslimanskog politickog kluba u drugoj polovini 1912. godine zahtjevali od predstavnika bosanskohercegovacke
uprave, uz olaksice pri kupovini begluka, da se i jedan austrijski novcani
zavod angazuje u pruzanju hipotekarnih kredita muslimanskim veleposjednicima. Uslovi koje su im u tom pogledu vec nudile madarske banke
nisu za njih bili prihvatljivi. Kako je ispunjenje ovog i jos nekih drugih
zahtjeva moglo djelovati i na drzanje muslimanskih poslanika u pretstojecoj sesiji Sabora, Bilinski je na trazenje Potioreka pokusao da preko
Lohnsteina, generalnog direktora Landerbank, utice da bi se na ovom

poslu angazovala Osterr.

Zentralbodenkreditbank iz Beca, koja je ustvari bila tvorevina Landerbank. Pokusaj nije uspio, ne samo zbog
nedostatka sredstava, nego i zbog pomanjkanja interesa banke da u
medunarodnoj situaciji nastaloj pod uticajem balkanskih ratova ulaze
novac u Bosnu i Hercegovinu.95)
Ekonomsko propadanje veleposjednika bilo je pred Prvi svjetski rat
vec poodmaklo, ali je u zadnjim godinama usporeno povecanjem cijena
zemlje. Sasvim bez poslovnog smisla i nepripremljena ni za kakav rad,
osobito je mlada generacija sve vise gubila zemlju i bila bi, po ocjeni savremenih austrijskih posmatraca, u slucaju obligatnog otkupa kmetova
brzo zahvacena proletarizacijom, dok je fakultativni otkup uticao samo
da se ovaj proces otegne. O drustvenim i politickim konsekvencama
ovog procesa za austrougarsku politiku u Bosni i Hercegovini pisao je
bivsi podgradonacelnik Sarajeva dr Vladislav Niec. On je smatrao da
ce propascu muslimanskih veleposjednika nestati onaj mirni i konzervativni element koji je bitno pomagao i olaksavao vodenje politike, te
da bi bila zahvalna drzavnicka zadaca ako bi se omogucilo stvaranje
95)

ABH Priv.Reg. Nr 111/1912, Potiorek Bilinskom 28.III 1912, Bilinski Potioreku 1.IV 1912; Nr 925/1912 Bilinski Potioreku 21.X 1912, Nr
1164/1912 Potiorek Bilinskom 26.XI 1912, Kuh. Chrobak baronu R
uditu
9.XII 1912.

116

jedne takve drustvene klase, koja bi se sastojala od pripadnika svih

konfesija i takode obuhvatala ekonomski snazniji dio Muslimana.96)
Ta nova klasa, koja bi naslijedila begovat, trebalo je, po misljenju
dr V. Nieca, da, kao i muslimanski elemenat uopste, postane oslonac za
ujednacavanje separatistickih tendencija srpstva i hrvatstva i protuteza
srpskim centrifugalnim aspiracijama. Ova klasa, ako bude lisena svih
privilegija i strateskih razlika, postala bi po svom uvjerenju demokratski
socijalni sloj, koji usljed toga saosjeca sa ostalim slojevima stanovnistva
i u realnoj drzavnoj politici zauzima konstruktivno stanoviste.97)
Mada ovakva razmatranja prelaze na teren politicke fantazije, ona
pokazuju u kakvom se corsokaku kretala austrougarska politika u Bosni
i Hercegovini. Sauterov izvjestaj ostaje uglavnom na tlu realnih odnosa,
mada i on sadrzi mjestimicno neispunjive i nerealne zelje autora.
Ekonomski znacaj Bosne i Hercegovine za obje drzave Monarhije
bio je pred Prvi svjetski rat u stalnom porastu. I austrijski kao i ugarski
kapital pokazivao je sve vece interesovanje za ucesce u bosanskohercegovackoj privredi. Taj pojacani interes austrijskog kapitala dosao je do
izrazaja i u formiranju Austrobosanske banke, koju su 1912. osnovali
becka Unionbanka i Bodenkreditanstalt. Od znacaja za kreditne prilike
u Bosni i Hercegovini bilo je i osnivanje filijala Austrougarske banke u
Sarajevu (1910), Banja Luci (1911) i Mostaru (1912).98)
S ciljem da zastupa interese industrije i sl. u Sarajevu je 1912. godine pokrenuta S
udslavische Revue, tjednik na njemackom jeziku. Za
njegovo osnivanje dali su priloge Bodenkreditanstalt, firma Steinbeis i

dr. Casopis
je trebalo da bude otvoren raznim nazorima, da angazuje
domace saradnike i da u podrucje svoga rada uvuce Srbiju, Crnu Goru i Bugarsku. Ova akcija u nizu drugih dala je povoda zemaljskom
96)
Mit ihnen w
urde das ruhige, raschen Umw
alzungen abgeneigte, conservative Element, welches die F
uhrung der Politik wesentlich unterst
uzt
und erleichtert, verschwinden und es w
are eine dankbare, staatsm
annische Aufgabe die Schaffung einer solchen socialen Klasse, welche sich aus
Angeh
origen aller Confessionen zusammensetzen und auch den kr
aftigere
Teil der Moslims umfassen w
urde anzubahnen und zu erm
oglichen. Kao
napomena 94.
97)
Wie das moslemische Element u
berhaupt, so w
urde insbesondere
eine solche Bev
olkerungsklasse ein St
utzpunkt werden, f
ur den Ausgleich
der separatistischen Tendenzen des Serbentums und Kroatentums und
ein Gegengewicht gegen centrifugale serbische Aspirationen. Sie w
urde
losgel
ost von allen Privilegien und Standesunterschieden, eine in der Gesinnung demokratische, daher mit den u
brigen Bev
olkerungsschichten
gleichf
uhlende in der Realpolitik staatserhaltende sociale Schichte werden. Ibidem
98)
Vidi: Bericht 1913, str. 82, F. S c h m i d, op. cit. str. 639-640.

117

poglavaru generalu Oskaru Potioreku da zakljuci, kako je interesovanje

austrijskog kapitala za Bosnu i Hercegovinu postalo zivlje.99)
Odredeni doprinos pojacanom interesovanju austrijskih poslovnih
krugova za Bosnu i Hercegovinu dalo je i Udruzenje austro-bosanskoher
cegovackih interesenata (Osterreichisch-bosnisch-herzegowinischer
Interessentenverband) osnovano 1911 godine. Njegovo formiranje bilo je
motivirano time da je Bosna i Hercegovina vise nego ikada ranije dosla
u prvi plan opsteg interesovanja i sto svojim razvitkom dobiva sve vece
znacenje za austrijsku privredu. Zadatak Udruzenja je bio briga o zajednickim problemima austrijskih preduzeca koja imaju privredne interese u Bosni i Hercegovini, kao i produbljivanje i razvoj privrednih i
kulturnih odnosa izmedu Bosne i Hercegovine i Cislajtanije.100) Stalna
poslovnica udruzenja trebalo je da kao centralno informativno mjesto
stoji na raspolozenju privrednim korporacijama i interesentima.101)
Udruzenje je prema Statutu ( 3) ostvarivalo svoje ciljeve putem
zajednickih savjetovanja i skupova, predavanja i publikacija, organizovanjem i pomaganjem putovanja i ostalim zakonskim sredstvima.102)
Ono je izdavalo svoju publikaciju Mitteilungen i osobito se aktivno
angazovalo oko problema izgradnje novih zeljeznickih pruga u Bosni i
Hercegovini i tarifne politike u saobracaju sa anektiranim pokrajinama.103)
Poslove Udruzenja vodio je Hermann v. Sauter,104) koji je razvio
zapazenu publicisticku djelatnost. Docnija aktivnost Sautera i mjesto
99)
Jedenfalls ist aber auch diese Aktion ein Beweis daf
ur dass das
Interesse des o
sterreichischen Kapitals f
ur Bosnien und die Herzegovina
lebhafter geworden ist. ABH Priv. Reg. 111/1912 Potiorek Bilinskom
28.III 1912.
100)
Bosnien und die Herzegovina sind heute mehr denn je in den Vordergrund des allgemeinen Interesses ger
uckt; in ihrer aufstrebenden Entwicklung gewinnen die Reichslande auch f
ur unsere Volkswirtschaft eine
immer steigende Bedeutung ....
Pflege der gemeinsamen Angelegenhaiten jener o
sterreichischen Unternehmungen, welche im Gebiete Bosniens und der Herzegovina wirtschaftliche Interessen besitzen, sowie Vertiefung und Ausgestaltung der
wirtschaftlichen und kulturellen Beziehungen zwischen Bosnien und den
im Reichsrate vertretenen K
onigreichen und L
andern, das ist die Auf
gabe, welche der Osterreichisch-bosnisch-herzegowinische
Interesentver
band stellt. AVW Pr Nr 2478/MP ex 1912. Osterreichischbosnischherzegowinische Interesentverband, Wien im September 1911 - Podvu
ceno je spacionirano u originalu.
101)
Sjedi
ste Poslovnice bilo je Wien I, Stubenring 8.
102)
Kao napomena 100.
103)

Vidi sa
zeto o djelatnosti Udru
zenja, Nr. 5 der Mitteilungen des Osterreichisch-bosnisch-herzegowinischen Interessentenverbandes, Wien 1913.
104)
Predsjednik Udru
zenja bio je Hugo v. Noot, industrijalac i
clan gornjeg doma Carevinskog vije
ca, a potpredsjednici bili su Felix Kuranda,

118

koje je zauzimao u Udruzenju austro-bosanskohercegovackih interesenata najbolje govori o efektu koji je njegov izvjestaj mogao imati u
austrijskim poslovnim krugovima. Stoga ne bi bila suvise smjela pretpostavka da je Sauterov izvjestaj ubrzao formiranje Udruzenja.
Kad su pocetkom 1912. vodeni pregovori o angazovanju Wiener
Bankvereina u izradi i realizaciji jednog programa podizanja industrije u Bosni i Hercegovini, njegov direktor Popper odmah je izrazio
spremnost da njegova ustanova ucestvuje u tom poduhvatu. Medutim,
s obzirom na veliki uticaj Ugarske u Bosni i Hercegovini, on je imao
namjeru da nastupi formalno zajednicki sa Madarima, kako bi se bosanskoj upravi ustedili sukobi sa Pestom, ali je pri tome stvarni finansijer
trebalo da ostane Wiener Bankverein.105) S tim u vezi pojavila se je i
megalomanska zamisao da austrijski kapital ovu akciju prosiri iz Bosne na Albaniju i Makedoniju i da ih privredno okupira. Tako bi se
iskoristilo italijansko angazovanje u Tripolisu, za prosirenje sopstvene
interesne sfere na Balkanu.106)
direktor Wiener Bankvereina i Dr Hugo F
urth, industrijalac. U odboru
clanovima Udru
zenja nalazili su se ve
c do septembra 1911. emii medu
nentni predstavnici privrednih korporacija i javnog
zivota u Cislajtaniji.
Tako na pr. predsjednici S
udbahna, Austrijskog eksportnog udru
zenja,
Centralnog udru
zenja industrijalaca Austrije, Saveza austrijskih industrijalaca, Centralnog saveza austrijskih trgovaca i Udru
zenja be
ckih trgovaca; Zatim predsjednici odnosno potpredsjednici ili sekretari trgova
ckih

i obrtni
ckih komora za Donju Austriju, za Sleziju,
kao i komora u Egeru,
Reichenburgu, Krakovu, Lavovu, Pragu, Plznju, Olomucu i Brnu; predsjednik Berze za poljoprivredne proizvode u Be
cu te pojedini istaknuti
industrijalci i trgovci medu kojima je bio i Robert Eisler i Johann Bap
tist Schmarda. Clan
Udru
zenja bio je i istaknuti austrijski politi
car dr
Joseph Maria Baernreither i univ. prof dr August Fournier.
Od doma
cih ljudi iz Bosne
clanovi Udru
zenja bili su Dorde Jovanovi
c,
veletrgovac iz Tuzle, Ibrahim Ku
cukali
c, veletrgovac iz Br
ckog i Je
sua
D. Salom, bankar iz Sarajeva, potpredsjednik bosanskohercegova
cke Trgova
cke i obrtni
cke komore. Ibidem
105)
Nach einer kurzen Unterredung mit Direktor Popper, dem Schluss
auch Direktor Kuranda - der Fachmann f
ur orientalische Angelegenheiten - beiwohnte, erkl
arte sich P (opper) mit ausserordentlichem Enthusiasmus bereit, ein ganzes Programm von ihm sofort in Angriff zu
nehmender Industrien zu entwerfen und will er mich demn
achst von dessen Fertigstellung verst
audidigen.
P (opper) will dabei Hand im Hand wit seinen ungarischen Freunde
gehen, die dort bekanntlich gr
osten Einfluss geniessen, damit der Bosnieschen Regierung alle Reibungen mit Pest erspart bleiben. Der eigentliche Geldgeber bliebe aber der Wiener Bankverrein. ABH Priv.Reg.
Nr 104/1912 Eugen Benzian, Bilinskom. Sva mjesta su podvu
cena i u
originalu.
106)
Ibidem; D
z. J u z b a
si
c, O nekim pitanjima austrougarske politike prema uredenju privrednih odnosa u Makedoniji i na Balkanu za
vrijeme krize 1912/1913. godine, Prilozi Instituta za istoriju radni
ckog
pokreta u Sarajevu, 5, 1969, str. 168.

119

Vodece industrijske korporacije Austrije stajale su poslije izbijanja

balkanskog rata iza iluzornog plana o sklapanju carinske unije Monarhije sa balkanskim drzavama i bile su stvarni inicijatori izvjesnih koraka
austrijske diplomacije preduzetih u tom pravcu. Austrijski industrijalci,
strahujuci od gubitka trzista na podrucjima evropske Turske, istovremeno su bez osjecaja za realnost smatrali da ce po okoncanju balkanskih
ratova moci ne samo sacuvati postojece trziste na istoku nego ga i znatno prosiriti. Njihov krajnji cilj bilo je privredno prozimanje Balkana
od strane Monarhije i stvaranje jednog zatvorenog privrednog prostora
u kom bi nesmetano dominirala i razvijala se austrijska industrija osiguravsi trziste, sirovine i proizvodnju zivotnih namirnica.107) To je bilo
potpuno neostvarivo ne samo iz spoljnopolitickih razloga, nego i s obzirom na postojece unutrasnjo-politicke i ekonomske odnose u Monarhiji
i uticaj vodecih zemljoposjednickih krugova osobito u Ugarskoj.
Udarac koji je privreda Monarhije pretrpjela zbog balkanskih ratova i zatvaranja Balkana za austrougarski izvoz snazno je djelovao
na dalje zaostravanje unutrasnjih suprotnosti. Nagli prekid privredne
konjukture po izbijanju balkanskog rata i nastupanje perioda teske depresije 108) uticao je da su industrijski i trgovacki krugovi u politickim
zbivanjima na Balkanu vidjeli jedan od glavnih uzroka ekonomskog propadanja Monarhije. Upravo u tim krugovima postao je glasan poziv za
definitivnim razjasnjenjem situacije jednim odlucnim postupkom,109)
sto je bilo od bitnog znacaja za izbijanje sukoba 1914. godine koji se
zavrsio porazom austrougarskog imperijalizma.

107)

Kao napomena 56.

H. B e n e d i k t, op. cit. str. 178, 179.
109)
H. H a n t s c h, Leopold Graf Berchtold, Graz-Wien-K
oln, 1963,
Bd II str. 522.
108)

120

BOSNIEN-HERZEGOVINA UND DIE MONARCHIE

Bosnien und die Herzegovina wurden seinerzeit mit Waffengewalt okkupiert.

Die Annexion wurde im Lande ausserlich ruhig aufgenommen, da das Aufgebot
an Macht jede starkere Regung unterdr
uckte. Es ist jedoch zweifellos, dass sie in
einem Grossteil der urteilsfahigen und f
uhrenden Intelligenz einen nationalen Motiven entsprungenen Stachel zur
uckliess. Der Kaiserbesuch im heurigen Fr
uhjahre1)
hat wohl mildernd gewirki und bei allen jenen, welche unmittelbar in Ber
uhrung mit
Seiner Majestat kamen, einen tiefen Eindruck hinterlassen. Auch die breite Masse
des Volkes empfand die Wichtigkeit des Tages, an welchem nach 400 Jahren ein Herrscher des Landes dessen Boden betrat. Allzu grosse und anhaltende Begeisterung
war und ist jedoch nicht zu erwarten und ist auch tatsachlich nicht vorhanden. Das
Gef
uhl der Zugehorigkeit zur Monarchie ist wohl vorhanden, entspringt aber mehr
den tatsachlichen Machtverhaltnissen als einem inneren Drange. Neben nationalen Beweggr
unden spielt da die Doppelstruktur der Monarchie eine verhangnisvolle
Rolle. Die Rivalitat zwischen Oesterreich und Ungarn auf dem Gebiete der bosnischen Verwaltung, welche sich hier - abgesehen von einigen wichtigen Fragen - zum
grossen Teile mit Ausschluss der Oeffentlichkeit zwischen den beteiligten Stellen
abspielt, wird in Bosnien und der Herzegovina unmittelbar empfunden und nicht
selten am eigenen Leibe nachteilig versp
urt.
Der Gesamtbegriff Oesterreich-Ungarn hat durch diese Rivalitat in Bosnien
und Herzegovina jede Werbekraft verloren. Das Land weiss nicht, ist es dem Kaiser
von Oesterreich oder dem Konig von Ungarn untertan. Nur im Heerwesen tritt die
Monarchie einheitlich auf, in der Verwaltung hat die bosnisch-herzegovinische Regierung die undankbare und unmogliche Aufgabe, die von Oesterreich und Ungarn
nach dem Gesetze ge
ubte Einflussnahme ausserlich wenigstens zu einem Gesamtwillen der Monarchie zusammenzuschliessen. Dies bringt eine Unsicherheit in die
Verwaltung, die sich schliesslich auch auf die Politik u
bertragt.
Die herrschenden Parteien werden naturgemass auf die Bahn gedranget, den
einen Staat gegen den anderen auszuspielen, je nach der politischen Konstellation
und den gemachten Versprechungen wird die Wage schwanken. Dazu kommt in
der f
uhrenden Intelligenz noch das Gef
uhl, bisher nur als Kolonie behandelt worden zu sein. Diesses Gef
uhl, das auch in den Landtagsverhandlungen und zwar
u
bereinstimmend von allen Parteien zum Ausdrucke gebracht wurde, findet staatsrechtlich seine Begr
undung in der Beschrankung des Wirkungskreises des bosnischen
Landtages, wirtschaftlich in mancherlei Einschrankungen und Erschwerungen des
Vidi stranu 87 sa napomenama 1 i 2.
1)

Franjo Josip I bio je u posjeti Bosni i Hercegovini od 30.maja do 4.juna 1910. god.
Tom prilikom on je, pored kra
cih zadr
zavanja u usputnim mjestima boravio u Sarajevu
(od 30.V do 3.VI) i proveo pola dana u Mostaru.

121

Exportes von Landesprodukten; kulturell hauptsachlich in dem Mangel an Schulen und in der Nichtzulassung bosnischer Landesangehoriger in den osterreichischen
oder ungarischen Staatsdienst.2)
Alle diese Momente lassen ein Gef
uhl innerer Zugehorigkeit zum Habsburger
Reiche nicht aufkommen, f
uhren vielmehr zu einer Wiederbelebung des historisch
liebgewordenen Gedankens einer Autonomie des Landes. Diese Autonomiebestrebungen haben - von den Serben und T
urken 3) ausgehend - eine so grosse Werbekraft, dass sich ihr auch die Kroaten, wenigstens die gegenwartig die Majoritat
besitzende sogenannte liberale Partei 4) nicht verschliessen konnten. Sie fanden
in den verschiedenen programmatischen Erklarungen der Parteif
uhrer im Landtage ihren legalen Ausdruck 5) und finden in dem heute bestehenden staatsrechtlichen und wirtschaftlichen Verhaltnissen ihre wertvollsten Bundesgenossen: Die
fortschreitende Entwicklung des Landes lasst es auf die Dauer unmoglich erscheinen,
mit den bisherigen Gesetzen ein Auskommen zu finden. Der bei der Okkupation
ausgesprochene Grundsatz, dass neben den von der T
urkenzeit u
bernommenen Gesetzen, die in Oesterreich und Ungarn geltenden Gesetze Anwendung finden sollen,
erweist sich immermehr als ein von der Verlegenheit diktierter, in der Praxis undurchf
uhrbarer Missgriff. Die Gerichte und Rechtsanwalte, noch mehr aber die
Bevolkerung selbst leiden unter diesen Zustanden vollkommener Rechtsunsicherheit, die sich aus der Verschiedenheit osterreichischer und ungarischer Gesetze ergibt.
Die Folge dieser Zustande ist die Schaffung einer Reihe von neuen Gesetzen auf allen
Rechtsgebieten. Gegenwartig sind in Ausarbeitung oder Behandlung eine Reform
der Konkursordnung, des Wechselgesetzes, des Zinsengesetzes, des Strafrechtes und
der Strafprozessordnung. Ferner ist geplant die Schaffung eines einheitlichen Zivilrechtes, eines Scheckgesetzes, eines Gesetzes u
ber Arbeiterunfallversicherung, eines
Gesetzes u
ber den Bafahigungsnachweis im Gewerbe, sowie sine Regelung des Baugewerbes, ferner verschiedene kleinere die Verwaltung betreffende Gesetze. Mag
auch bei den leitenden Stellen bei Schaffung dieser Gesetze das Bestreben vorherrschen, sich moglichst den in Oesterreich und Ungarn herrschenden Grundprinzipien
und Tendenzen zu nahern, so bringen es doch die anders gearteten Verhaltnisse
des Landes mit sich, dass sie in manchen wichtigen Fragen vollkommen von den
Gesetzen der Monarchie abweichen und gezwungen sind, eigene Wege zu gehen;
ein Bestreben, das von den leitenden Beamten der Landesregierung, welche mit
dem Landtage zu arbeiten haben, unterst
utzt wird. Die Entwicklung drangt also
unabwendbar auf die Schaffung eines dritten Rechtsgebietes der Monarchie; neben
den osterreichischen und ungarischen entsteht ein bosnisches Rechtegebiet vielfach
mit abweichendern Prinzipien, immer aber mit besonderen Bestimmungen. - Gesetze sind der Ausdruck der kulturellen und wirtschaftlichen Verhaltnisse, sei es, dass
2)
Vidi: Stenografski izvje
staji o sjednicama bosansko-hercegova
ckog sabora godine
1910. I zasjedanje, Svezak I, Sarajevo 1910. str. 34-56.
3)
Odnosi se na bosanskohercegova
cke Muslimane.
4)
Hrvatska narodna zajednica
5)
Kao napomena 1. O stavovima bosanskohercegova
ckih politi
ckih stranaka i grupa prema problemu dr
zavnopravnog polo
zaja Bosne i Hercegovine neposredno prije i
nakon aneksije, kao i u Saboru vidi: H. K a p i d
zi
c, Pripremanje ustavnog perioda
u Bosni i Hercegovini, Glasnik II/1962 str. 293-328; N. S t o j a n o v i
c, Bosanskohercegova
cka politika od 1903-1918 godine (u Bosna i Hercegovina pod austrougarskom
upravom) Beograd 1938, str. 107-143; Stephan Graf B u r i
a n, Drei Jahre aus der
Zeit meiner Amtsf
uhrung im Kriege, Berlin 1923, str. 227; Bericht u
ber die Verwaltung von Bosnien und der Hercegovina 1913. Wien 1914.XI - XIV.

122

sie Bestehendes kodifizieren, sei es, dass sie vorausschauend der Entwicklung den
Weg weisen. Ein selbstandiges Rechtsgebiet entfernt daher auch kulturell und wirtschaftlich das betreffende Land immer mehr von janen Landern, welche seinerzeit bei
desen Entstehen Pate standen.6) Die Entwicklung der Kolonien in der modernen
Zeit bietet hief
ur einen unwiderleglichen Beweis.
In kultureller Beziehung sind die Lander schon jetzt selbstandig und der Landtag hat durch seine ganze bisherige Haltung keinen Zweifel dar
uber gelassen, dass
er die auf dem Gebiete des Kultus und Unterrichtes ihm nach dem Verfassungsstatute zustehenden Rechte auch tatsachlich aus
uben wird. Er wird sich hiebei mit
den bereits bestehenden autonomen Kultusorganen auseinanderzusetzen haben. Da
jedoch die Personlichkeiten da wie dort zumeist dieselben sind und die nationalen
Kurien des Landtages das Bestreben haben, in kulturellen Fragen sich freie Hand zu
lassen, wird diese Auseinandersetzung zweifellos zu Gunsten der weiteren Starkung
der Kultusautonomie ausfallen. Was das Mittel des Unterrichtes und der Schulen
in der Hand von tatkraftigen Parteien bei einem Volke bietet, das bisher in seiner
Bildung, Auffassungsfahigkeit und Unterscheidungsfahigkeit noch weit zur
uck ist,
braucht nicht weiter erortert zu werden.
Wenn vielleicht auch nicht staatsrechtlich und politisch, praktisch ist die Autonomie Bosniens und der Herzegovina unaufhaltsam und kommt schon jetzt in dem
allgemein gangbaren Schlagworte Bosnien der Bosniaken zum Ausdrucke. Welches die Endziele dieser Bewegung sind, inweieweit sie die bestehenden zentrifugalen
Tendenzen unterst
utzen, wie man sie in Einklangbringen kann mit den Lebensinteressen der Monarchie, das sind Fragen, welche das bosnische Problem za einem
der schwierigsten in der an Unwahrscheinlichkeiten so reichen Monarchie machen.
Das eine aber kann man heute schon sagen, dass unsere Stellung auf dem Balkan,
insbesondere gegen
uber den slavischen Volkern, davon abhangt, ob es uns gelingt, das von der Monarchie annektierte und verwaltete Gebiet auch innerlich dieser
einzuverleiben.
Eine der wichtigsten Voraussetzungen ware hiebei eine Beseitigung der Rivalitat zwischen Oesterreich und Ungarn zu mindestens aber eine Abgrenzung der
Einflussphare und eine Einigung in dem Sinne, dass die Differenzen moglichst intern ausgetragen werden. F
ur beide Staaten der Monarchie besitzt aber der Einfluss in Bosnien und der Herzegovina eine so grosse Bedeutung, - f
ur beide bildet
dessen Besitz den Schl
usselpunkt zur dalmatinischen K
uste und zum adriatischen
Meere, ja u
berhaupt zur politischen und wirtschaftlichen Vormachtstellung auf dem
Balkan, f
ur beide ferner ein Absatzgebiet von zunehmender Aufnahmsfahigkeit -,
dass eine definitive Regelung der bosnischen Frage nicht zu erwarten ist. Die jetzige Delegationstagung zeigt die Interessengegensatze von neuem in hellem Lichte.
Staatsrechtlich und politisch d
urfte daher, wie ja auch der Minister des Aeussern
neuerdings betonte, eine Aenderung in der Stellung Bosniens und der Herzegovina
zur Monarchie beziehungsweise zu deren beiden Staaten in nachster Zeit nicht eintreten. Es bleibt daher f
ur uns nur die Frage, wie die o
sterreichische Reichsh
alfte
im Rahmen der Monarchie ihren Einfluss in Bosnien sichern und st
arken kann.
Was auf kulturellen und wirtschaftlichem Gebiete hier unternommen werden kann,
sei im Folgenden auf Grund eigener Erfahrungen darzustellen versucht.
6)

Uporedi: F. S c h m i d, Bosnien und der Herzegowina unter der Verwaltung Osterreich-Ungarns. Leipzig 1914. str. 797-799.

123

Vorerst ist es jedoch notwendig, die Stellung Ungarns und Oesterreichs zu den
Reichslanden und deren Chancen dort kurz zu skizzieren.
In dem Wettstreite um die Vorherrschaft in Bosnien und der Herzegovina hat
Ungarn neben den historischen Beziehungen den unschatzbaren und nicht zu paralysierenden Vorteil der unmittelbaren Nachbarschaft. Mit Ausnahme der zwei unbedeutenden bosnischen K
ustenstriche bei Kleck und in der Bocche di Cattaro grenzt
Bosnien an ungarisches Territorium und kann zu Lande nur u
ber Ungarn erreicht
werden, der Weg von Bosnien f
uhrt u
ber Pest. In der Eisenbahn-und Tarifpolitik
weiss Ungarn diesen Vorteil wohl auszun
utzen. Auf der anderen Seite sind beide
Lander vorwiegend Agrarlander und stehen sich infolgedessen als Konkurrenten gegen
uber. Mit der Kraftigung des bosnischen Wirtschaftalebens wird diese noch allgamein wenig erkannte Tatsache immermehr in die Erscheinung treten. Schon heute
zeigen sich mancherlei Reibungsflachen, welche aus der Schwierigkeit entspringen,
gleichzeitig die eigene Produktion zu sch
utzen und Bosnien volkswirtschaftlich zu
fordern: die bosnischen Schwellen werden zu den Lieferungen f
ur die koniglich ungarischen Staatsbahnen nicht zugelassen, die Ausfuhr bosnischer Kohle in das s
udliche
Ungarn wird durch Tarifmassnahmen erschwert, die Erzeugung von Sliwowitz aus
frischen und gedorrten Zwetschken sowie deren Einfuhr wird durch Steuerbestimmungen moglichst hintertrieben, die Einfuhr von lebeden Schweinen wird verboten
und dadurch die Schweinezucht Bosniens hart bedroht, im Interesse der ungarischen
M
uhlen werden in Bezug ungarischen Getreides den bosnischen M
uhlen Schwierigkeiten bereitet u.s.w.7)
Bei der osterreichischen Reichshalfte fallen diese Erwagungen zum grossten
Teile weg. Oesterreich steht zu Bosnien in einem ahnlichen Verhaltnisse wie zu Ungarn, es tritt als Kaufer von landwirtschaftlichen Produkten auf und liefert daf
ur
Industrieprodukte. Mit der zunehmenden Industrialisierung Bosniens ist nat
urlich
auch da, ebenso wie zwischen Oesterreich und Ungarn eine Verschiebung eingetreten, in der Hauptsache sind jedoch die wirtschaftlichen Reibungsflachen zwischen
Oesterreich und Bosnien verhaltnismassig gering, die wirtschaftlichen Beziehungen
daher einer weiteren Ausgestaltung fahig. Bei der heute u
berall vorherrschenden
Tendenz einer praktischen Interessenpolitik ist dieser Vorteil gegen
uber der ungarischen Reichshalfte von grosser Bedeutung, der gesteigert werden kann, durch
eine entsprechende Verkehrspolitik. Ein Analogen findet sich in der zunehmenden
Entwicklung der Handelsbeziehungen zwischen Deutschland und Serbien, wo die
osterreichisch-ungarische Monarchie infolge ihrer, agrarischen Interessen dienenden
Handelspolitik immermehr an Boden verliert.8) Zu diesem wirtschaftlichen Momente kommt der Glanz des Hofes, die alte osterreichische Kultur, der Sitz der
7)
Vidi Sumarni izvje
staj trgova
cke i obrtni
cke komore za Bosnu i Hercegovinu o
stanju obrta trgovine i prometa njezina podru
cja u godinama 1911. i 1912. Sarajevo
1913. str. 45, 51, 54, 75-76, 82-85; Zapisnik redovite IX plenarne sjednice trgova
cke
i obrtni
cke komore za Bosnu i Hercegovinu dr
zane 6. i 7. (19. i 20.) juna 1911. u
dvorani komore u Sarajevu. Sarajevo 1911. str. 15-16.
8)
Zbog carinskog rata sa Srbijom austrougarski udio u uvozu Srbije, koji je od 19001905. iznosio u prosjeku 84,82%, opao je u 1910 godini na 18,71%. Njema
cka, koja je
izvukla najvi
se koristi od carinskog rata, pove
cala je u istom razdoblju svoje u
ce
s
ce u
c, Carinski rat Austro-Ugarske i
srpskom uvozu od 5,81 na 22,27% (D. D o r d e v i
Srbije 1906-1911., Beograd 1962. str. 638-639.) Prema drugim podacima njema
cki
izvoz u Srbiju porastao je od 1902 do 1910 od 12,5 na 17,9 miliona maraka, a srpski
izvoz u Njema
cku popeo se od 5,1 na 19,1 miliona maraka. (H. B e n e d i k t, Die
wirtschaftliche Entwicklung in der Franz-Joseph - Zeit, Wien 1958. str. 164.)

124

bosnischen Behorden in Wien und last not least die zunehmende slavische Struktur
der osterreichischen Reichshalfte. Der Slave in Bosnien empfindet instinktiv, dass
er in Oesterreich mehr Verstandnis und Schutz f
ur seine Interessen findet als in dem
magyarisch-imperalistischen Ungarn. Zieht man die Bilanz, so fallt sie, nach allgemeinen Gesichtspunkten beurteilt, zu Gunsten der osterreichischen Reichshalfte
aus.
Ungarn hat sich bis vor einigen Jahren der Hauptsache nach darauf beschrankt,
die ihm durch seine geographische Lage zukommenden nat
urlichen Vorteile auszun
utzen und deren Korrektur durch Eisenbahnverbindungen in der Richtung nach der
osterreichischen Reichshalfte zu verhindern. Erst mit der Annexion traten Bosnien
und die Herzegovina in den unmittelbaren Interessenkreis des ungarischen Staates.
Eine lebhafte Tatigkeit wurde auf allen Gebieten entfaltet, um das Versaumte nachzuholen. Verschiedene hohere Beamte bereisten das Land, politische Faden wurden
wieder aufgenommen oder neu angekn
upft, die in der Hauptstadt lebenden ungarischen Staatsangehorigen wurden zu einem Vereine zusammengeschlossen, welcher
sich die Gr
undung einer ungarischen Volksschule zur Aufgabe machte; die Stadt Budapest stiftete anlasslich ihres Besuches in der Hauptstadt einige Stipendien zum
Besuche f
ur hohere Lehranstalten in Budapest, die Agrarbank 9) wurde ins Leben
gerufen, das ungarische Handelsmuseum 10) entfaltete eine lebhaftere Tatigkeit,
9)
Privilegovana agrarna i komercijalna banka za Bosnu i Hercegovinu u Sarajevu
(Privilegierte Agrar-und Kommerzialbank f
ur Bosnien und Hercegovina, Sarajevo) osnovana je bila od strane Pe
stanske ugarske komercijalne banke (Pesti Magyar Kereskedelmi Bank) na osnovu ugovora sa zajedni
ckim ministrom finansija baronom S.
Buri
anom. Ugovor je madarskom kapitalu davao izuzetne povlastice u poslovima oko
zbu banke
otkupa kmetova u Bosni i Hercegovini. Ugovorom se predvidalo da se u slu
oko otkupa kmetova stavi pravni i politi
cki aparat uprave, a kao garancija ban
cinog poslovanja trebalo je da slu
zi zemaljski bud
zet. Konstituiraju
ca skup
stina banke odr
zana
je 20.I 1909 u Sarajevu. Nova banka raspolagala je sa dioni
ckim kapitalom od nominalnih 8 mil. kruna. Ovakav na
cin prote
ziranja interesa madarskog kapitala izazvao je
veliko negodovanje konkurentskih austrijskih poslovnih krugova i javnosti, a takoder i
otpor predstavnika doma
ceg gradanstva u Bosni i Hercegovini. Zbog energi
cnog protivljenja austrijske vlade ugovor je propao. Ina
ce, banka je otpo
cela svoju djelatnost
15.V 1909. i bavila se svim bankarskim i robno-komisionarskim poslovima, davanjem
hipotekarnih kredita i komunalnih zajmova. (Bosnischer Bote pro 1910. Sarajevo 1910
studija. Sarajevo
str. 381; Dr V. A n d r i
c, Madarske agrarne banke, Savremena
1909; K. G r u
n b e r g, Die Agrarverfassung und Grundentlastungsproblem in Bosnien und der Hercegovina, Leipzig 1911. str. 68; F. S c h m i d, op. cit. str. 329-331;
c, Privilegovana agrarna i komercijalna banka za Bosnu i Hercegovinu,
L. D a k o v i
Glasnik VI, Sarajevo 1966. str. 143-170.
10)
Kraljevski ugarski trgova
cki muzej u Budimpe
sti bio je dr
zavna ustanova za unapredenje industrije i spoljne trgovine. On je u prvom redu imao zadatak da poslovnim
ljudima pru
za besplatno informacije o svim pitanjima koja se ti
cu ugarske spoljne
trgovine, a osobito o uslovima prevoza i carinama, nabavnim i prodajnim mogu
cnostima
na ugarskom i stranim tr
zi
stima, o komercijalnom zakonodavstvu, javnim liferacijama
itd. Ugarski trgova
cki muzej u Budimpe
sti imao je svoje korespondente u Sarajevu,
Beogradu, Skadru, Vidinu, Ru
s
cuku, Sofiji, Bukure
stu, Galcu, Braili kao i na drugim
tr
zi
stima, koja su bila od zna
caja za Ugarsku, na svim kontinentima. Korespondenti
Muzeja su na stranim tr
zi
stima zastupali ugarske firme, izvje
stavali Ugarski trgova
cki
muzej o svim spoljnim poslovnim prilikama, te u potrebnim slu
cajevima intervenisali
ckog muzeja u
medu poslovnim partnerima. Ulogu korespondenta Krlj. ugarskog trgova
Sarajevu vr
sila je Glavna filijala Ugarske banke i Trgova
ckog d.d. u Sarajevu osnovana
1899 god. (Bosnischer Bote, Sarajevo 1912. str. 529, 530.)
ckog d.d. u Sarajevu je
Medutim, i prije otvaranja filijale Ugarske banke i Trgova
djelovala filijala Ugarskog trgova
ckog muzeja, koja je bila osnovana 25.III 1890.
(H. K r e
sevljakovi
c, Sarajevo za vrijeme austrougarske uprave, Sarajevo
1969. str. 77). Za vrijeme K
allayeva re
zima ona je u
zivala ne samo moralnu, nego i
materijalnu potporu bosanskohercegova
cke uprave. Kao pomo
c filijali Muzeja dato je

125

die Budapester Fr
uhjahrsmesse zieht mit steigendem Erfolge bosnische Aussteller
an sich (Fahrpreisermassigungen) und machte eine eigene bosnische Abteilung, der
ungarische Industriellenverband zieht Lehrlinge und Gehilfen mit Stipendien nach
Pest, ungarische Reisende u
berschwemmen das Land. Ihren Sammelpunkt finden
alle diese Bestrebungen in der vor kurzen errichteten Sektion im ungarischen Handelsministerium.11) Die ungarischen Bestrebungen beschranken sich aber nicht auf
Bosnien und die Herzegovina, sie erstrecken sich auf das ganze dalmatinische Litorale, insbesondere in Ragusa und Spalato sucht ungarisches Kapital Fuss zu fassen.
Kulturell sind die ungarischen Bem
uhungen bisher ohne Erfolg geblieben; was
gemeinsam in Bosnien ist, ist zum grossten Teil osterreichischer Geist, deutsche
Kultur. Ungarische Kultur und Sitte vermochten sich in Bosnien und der Herzegovina niemals Eingang zu verschaffen, heute bei den gesteigerten nationalen
Empfindungen weniger denn je. Wohl aber hat Ungarns Industrie und Handel,
unterst
utzt durch das geschickt und praktisch geleitete ungarische Handelsmuseum Erfolge erzielt, die dauernde werden, wenn die Qualitat der gelieferten Artikel,
die jetzt noch im allgemeinen hinter den osterreichischen zur
uckstehen, sich bessert.
Ungarn wusste es ferner durch auf die Verwaltung ausge
ubten Druck durchzusetzen,
dass osterreichische Industriegr
undungen, wenn irgend molich, nur mit ungarischer
Beteiligung konzessioniert werden.
Die bosnische Verwaltung scheint in dieser Richtung einen Auftrag zu haben,
das machte sich zum Beispiel geltend bei den Verhandlungen wegen Errichtung
einer Stickstoff-Fabrik bei Jablanica und bei der Ausbeutung der Erz-und Kohlenlager bei Sanskimost.12) - In politischer Beziehung ist die Anziehungskraft nicht zu unterschatzen, welche ein einheitlich geleiteter, zielbewusster Wille auf die
za 6 godina, u razdoblju od 1890-1895, 22.500 forinti iz zemaljskih sredstava. Osim toga
ona je bila oslobodena od poreza na trgova
cke knjige, ra
cune i ponude. Na Muzej je, uz
proviziju od 5%, bila prenesena prodaja proizvoda erarne Radionice za umjetni obrt,
Tkaonice
cilima i Tkaonice beza i vezionice. Promet filijale Muzeja udesetorostru
cio se
je za 6 godina (1890 god. - 40.026 forinti, 1895 god. - 507.166 forinti) ABH ZMF BH
Nr 2.739/1896. K
allay ugarskom ministru trgovine 20.III 1896.
11)
U cilju efikasnijeg uticaja na razvoj privrednih odnosa sa Bosnom i Hercegovinom
i stalnog pra
cenja i studiranja problema koji se javljaju na tom polju ugarsko ministarstvo trgovine specijalno je anga
zovalo Imre B
alinta zamjenika direktora Kr. Ugarskog
trgova
ckog muzeja i rje
senjem od 4. maja 1910 godine podredilo ga
sefu svoga IV otsjeka. Istovremeno je I. B
alintu dodijeljen dr Karl Miklos kao pomo
cna kancelarijska sila.
Zadatak I. B
alinta bio je prikupljanje, sistematska obrada i evidencija materijala koji
se odnosi na bosanskohercegova
cku privredu i pravo; pripremanje studija prijedloga i
odluka za unapredenje odnosa sa Bosnom i Hercegovinom na podru
cju trgovine i industrije. I. B
alint je bio du
zan da podnosi referate
sefu IV otsjeka, u
cijoj je nadle
znosti
bila dalja briga o izradi izvr
snih akata. Ostali otsjeci ugarskog ministarstva trgovine
trebalo je da efikasno poma
zu B
alinta i pru
zaju mu na uvid sve akte koji se ti
cu Bosne
i Hercegovine, a on je opet imao da im pru
za sve potrebne informacije. (ABH ZMF Pr.
BH Nr 765/1910.)
12)
O problemu iskori
s
cavanja
zeljezne rude u zapadnoj Bosni vidi stranu sa napomenama 45, 46 i 47.
Zajedni
cko ministarstvo finansija je svojom odlukom od 30.IX 1910. izdalo Austrijskom
dru
stvu za kemijsku i metalur
sku proizvodnju u Aussig-u (Oesterreichischer Verein f
ur
chemische und metalurgische Produktion in Aussig) odobrenje za gradnju i eksploataciju jedne hidroelektrane na Neretvi kod Jablanice, a takode i za podizanje industrijskih
postrojenja za proizvodnju umjetnog gnojiva i elektrometalur
skih fabrikata. Udru
zenju
je stajao na raspolo
zenju rok od pet godina za izgradnju hidroelektrane. Koncesija je
isticala u jesen 1915. godine. (ABH Priv.Reg. Nr 128. Kuh-Chrobak Klimburgu 3.IV
1912, Klimburg Kuh-Chrobaku 5.IV 1912.)
U 1912. godini pojavio se i plan
svajcarskog in
zenjera Fischer-Reinau za izgradnju
hidroelektrane Trebi
snjica. Slano, koji je zemaljski poglavar Potiorek ocijenio kao vrlo

126

offentliche Meinung immer auszu

uben vermag. Diesem von den leitenden Stellen
ausgehenden und von allen ungarischen Parteien und der ungarischen offentlichen
Meinung mit Nachdruck unterst
utzten Willen, die Einflusssphare in Bosnien zu
erweitern und das Land seinem Ideen-und Wirkungskreise einzuverleiben, muss in
der osterreichischen Reichshalfte ein Gegengewicht geboten werden, sollen nicht
die f
ur Oesterreich g
unstigen Chancen verloren gehen. Gegen
uber dem f
uhlbaren
ungarischen Ansturm hat sich die offentliche Meinung in Oesterreich bisher, abgesehen von der Aktion in der Agrarfrage,13) stark passiv verhalten. Selten sind
die Aeusserungen des Interesses und der Sympathie f
ur unsere neuen Reichslande,
noch seltener dringt eine Kunde hievon in den S
udosten der Monarchie. In der
Intelligenz,und von ihr ausgehend auch im Volke, ist so die Meinung im Entstehen
begriffen, dass die osterreichische Reichshalfte ihr Interesse an Bosnien verliert und
das Land dem osteichen Nachbar ausliefert. Diesem gewiss ungerechtfertigten Pessimismus muss man entgegentreten, es ist notwendig, die Oeffentlichkeit mit den
Verhaltnissen und Vorgangen in unseren Reichslanden mehr als bisher vertraut zu
macben. Als Mittel kamen in Betracht die Presse, Vortrage, Ausstellungen bosnischer Artikel, gemeinsame Reisen etc., es ware ferner notwendig die Berufs - und Fachkreise zu einer intensiveren Mitwirkung an der Losung der verschiedenen Probleme
heranzuziehen. Besondere ware es auch wertvoll, die osterreichischen Zentralstellen
mehr als bisher mit der bosnischen Zentralverwaltung in Verbindung zu bringen
und die Erfahrungen, die hier auf breiterer Grundlage gewonnen wurden, dieser zur
Verf
ugung zu stellen. Dadurch kann von vornherein die Gesetzgebung und Verwaltung in unserem Sinne beeinflusst werden, mehr vielleicht als durch die offizielle,
durch das Gesetz vorgesehene Mitwirkung an der bosnischen Verwaltung. Wesentlich unterst
utzt w
urde diese indirekte Einflussnahme durch Studium und Bereisung
des Landes durch jene Organe der osterreichischen Verwaltung, welche sich beruflich
mit dessen Angelegenheiten zu beschaftigen haben. W
unschenswert ware es ferner,
dem Zeitungswesen des Landes, das sich u
berraschend entwickelt, ein grosseres Augenmerk zu widmen und zwar insbesondere den in serbokroatischer Sprache erscheineden Tages - und Fachblattern. Besonders die letzteren, welche Aufsatze kultureller, historischer, nationaler und allgemein bildender Richtung bringen, konnten eine
geeignete Handhabe bieten,auf den der Intelligenz angehorigen Leserkreis Einfluss
zu nehmen. Einen ung
unstigen Eindruck macht in der Bevolkerung der Konkurrenzkampf zwischen den beiden deutschen Tagesblattern Bosnische Post14) und
Sarajevoer Tagblatt,15) besonders da man die hinter den Kulissen tatigen Krafte
interesantan. Potiorek je urgirao da zajedni
cki ministar finansija Bilinski
sto prije donese odluku o ovom projektu, jer je predpostavljao da projekt favorizuje nadvojvoda
Leopold Salvator. Osim toga i firma Skoda planirala je izgradnju elektrometalur
skih
postrojenja u Slanom- (ABH Priv. Reg. Nr 760/1912. Potiorek Bilinskom 16.IX 1912.)
13)
Odnosi se na reagovanje u Austriji na davanje povlastica Privilegovanoj agrarnoj
i komercijalnoj banci. Vidi napomenu 9.
14)
List je od 1896. pripadao Josipi Baptistu Schmardi krupnom be
ckom preduzetniku
i finansijeru (up. P.F. S u g a r, Industrialization of Bosnia-Hercegovina 1878-1918,
University of Waschington Press, Seatle 1963. str. 110; D. P e j a n o v i
c, Bibliografija
stampe Bosne i Hercegovine 1850-1941, Sarajevo 1961. str. 22,23; H. K r e
s e vlj a k o v i
c, op. cit. str. 70), a poslije njegove smrti njegovim nasljednicima do 1912.
godine.
15)
List je finansirala Zemaljska banka za Bosnu i Hercegovinu i Kr
s
cansko-socijalna
stranka iz Be
ca, a bio je subvencioniran i od strane austrijske vlade. (ABH Priv. Reg.
c, op. cit. str. 166.)
Nr 765/1912; L. D a k o v i

127

kennt. Dazu komnt noch eine; ob es von vornherein klug war, die Vertretung des
osterreichischen Handelsmuseums16) der Handels - und Transport - Aktiengesellschaft 17) auzuvertrauen, welche seit jeher mit ungarischen Kreisen F
uhlung hatte
und infolge ihrer Lieferungs - und Speditionsvertrage auch von der bosnisch - herzegovinischen Landesregierung abhangig war, mag dahin gestellt bleiben. Anstatt nun
zu versuchen, die Gesellschaft her
uberzubekommen und den ungarischen Einfluss
auszuschalten, sie mit osterreichischen Finanzinstituten in engere F
uhlung zu bringen, hatten die publizistischen Angriffe auf die Gesellschaft den auf jeden Fall f
ur
die osterreichische Sache ausserst unerfreulichen Erfolg, sie direkt in das gegnerische
Lager zu treiben; die k
urzlich arfolgte Finanzierung durch die Pester Kommerzialbank und die Agrarbank in Sarajevo sind ja bekannt. Die weitere Konsequenz ist
die Tatsache, dass die Ungarn auf diese Weise ihren schon lange und mit allen
moglichen Mitteln verfolgten Plan nunmehr verwirklichen konnen, u
ber ein deutsches Blatt zu verf
ugen. Gegenwartig tritt in dem Blatte diese Frontver
anderung
noch nicht so recht zum Vorschein. F
ur die osterreichische Sache ware es zweifellos
von grossem Werte, wenn es gelingen w
urde, die Aktion noch zu paralysieren und
den offenen Uebertritt des Blattes ins ungarische Lager zu verhindern.18) - Kulturell hat die Okkupation und die darauf folgende Annexion bisher nur ausserliche
16)
Car. kralj, austrijski trgova
cki muzej (k.k.
osterreichisches Handelsmuseum) pru
zao je u interesu unapredenja austrijske izvozne trgovine komercijalne usluge zainteresovanim firmama, stavljaju
ci im po pravilu gratis na raspolo
zenje razli
cite informacije
o prilikama na stranim tr
zi
stima. U okviru svoje djelatnosti Muzej je pru
zao obavje
stenja o prodajnim mogu
cnostima za austrijske proizvode na pojedinim tr
zi
stima i
o uzansama, o solidnosti i kreditnoj sposobnosti stranih firmi, obavje
stavao o carinskom
i tarifnom sistemu, pronalascima i tehni
ckom napredku, kretanju trgovine i statistici, o
propisima koji se odnose na za
stitu uzoraka i patentima. U interesu austrijske privrede
Muzej je takoder na stranim tr
zi
stima uspostavljao agencijske, komisionarske i druge
eksportne veze.
Austrijski trgova
cki muzej imao je u Bosni i Hercegovini ekspoziture u Sarajevu, Mostaru, Bosanskom Brodu, Tuzli, Fo
ci, Gora
zdu, Banjaluci, Br
ckom, Vare
su i Vi
segradu.
Osim toga on je imao i ekspoziture u Pljevljima, Metkovi
cu, Dubrovniku, Podgorici, Skadru, Aleksandriji i Kairu. Vodstvo nad ovim ekspoziturama bilo je povjereno
Trgova
ckom i transportnom d.d. (Bosnischer Bote pro 1910. Sarajevo 1910. str. 405).
17)
Trgova
cko i transportno dioni
cko dru
stvo, ranije firma J.B. Schmarda, Rotter i
Perschitz u Sarajevu (Handels-und Transport Aktiengesellschaft vormals J.B. Schmarda, Rotter u. Perschitz in Sarajevo) osnovano je 1898. i 1910. godine raspolagalo je
sa dioni
ckim kapitalom od 2,000.000 kruna. Centralna uprava Dru
stva nalazila se je u
Be
cu, a njegov centralni biro bio je u Sarajevu.
Dru
stvo je imalo svoje filijale u Budimpe
sti, Mostaru, Bosanskom Brodu, Metkovi
cu,
Gru
zu, Ustipra
ci i Trstu, a predstavni
stva u svim zna
cajnijim mjestima Bosne i Hercegovine. Dru
stvo se bavilo i poslovima osiguranja zastupaju
ci u Bosni i Hercegovi

ni k.k. Versicherungs-Gesellschaft Osterr.

Ph
onix i Erste Allgemeine Osterreichische
Unfallsversicherungs-Gesellschaft. (Bosnischer Bote pro. 1910 .... str. 203, 405-407).
Kao ranije firma J.B.Schmarda, Rotter i Perschitz tako je i Dru
stvo imalo u stvari monopol u
spediterskim poslovima na bosanskohercegova
ckim zemaljskim
zeljeznicama i
vojnoj pruzi Banjaluka-Dobrljin. (Uporedi P.F. S u g a r, op. cit. str. 100, Bosnischer
Bote pro 1910 ...str. 407). Ina
ce,
spediterski poslovi bili su najva
zniji oblik djelatnosti
Dru
stva.
Vlasnik i izdava
c lista Bosnische Post bio je ujedno i najzna
cajniji akcionar Trgova
ckog i transportnog d.d. Vidi napomenu 14.
18)
Nije uspio poku
saj madarskog kapitala da Bosnische Post dobije u svoje vlasni
stvo. Pregovori vodeni u cilju prodaje lista Ugarskoj komercijalnoj banci zavr
sili su
neuspjehom, jer predsjednik ugarske vlade Kuhen Hedervary nije htio odobriti subvenciju listu u visini u kojoj je Banka tra
zila. Bosnische Post je po
cetkom 1912
godine pre
sla u posjed Wiener Bankvereina. (ABH Priv. Reg. Nr 111/1912. Potiorek
Bilinskom 28. III 1912.)

128

Erfolge zu erzielen gewusst. Es ist auch die Zeit eines Menschenalters viel zu kurz,
um bei einem Volke, das seit jeher den heterogensten Einfl
ussen ausgesetzt war
und in den letzten vier Jahrhunderten selten ruhigere Zeiten genoss, einen nachhaltigen Einfluss auszu
uben. Es sind auch heute noch die Verschiedenheiten in
der religiosen und ethisch-kulturellen Auffassung der einzelnen Bosnien und die
Herzegovina bewehnenden Nationen so gross, dass eine einheitliche und wirkungsvolle Beeinflussung Bosniens schwer durchf
uhrbar ist. Immerhin zeigen sich bei der
Intelligenz Ansatze daf
ur, dass es moglich ist, national-religioses Empfinden mit
westlandischer Auffassung zu vereinen. Gross ist das Bildungsbestreben, aussichtsvoll ware es daher auch dort einzugreifen, wo ein dauernder Erfolg am sichersten ist,
das ist bei der heranwachsenden Jugend. Leider sind die bisher in dieser Richtung
gemachten Bem
uhungen nahezu ohne Erfolg geblieben. Die Verhaltnisse im bosnischen Konvikte sind bekannt; begeisterte Anhanger der Monarchie werden unter
den Absolventen kaum zu finden sein. Die ausserhalb des Konviktes studierenden
bosnisch-herzegovinischen Landesangahorigen verkehren erfahrungsgemass nur in
ihren Kreisen und Vereinen, welche eine stattliche Mitgliederzahl aufweisen und
durch Vortrage literarischen und nationalen Inhaltes die jungen Leute in exklusiv
nationaler Richtung erziehen. Es ware eine dankbare Aufgabe, die in Wien studierenden Elemente zu sammeln und unter Ber
ucksichtigung ihrer nationalen Eigenart,
mehr als dies bisher geschehen ist, mit den Errungenschaften moderner Kultur und
Gesittung bekannt zu machen. Die jungen Leute sollen sich hier nicht als gedultete Fremde f
uhlen, sondern sie sollen lernen, in westlandischer Kultur und in deren
Tragern die wahren Freunde zu suchen. - Dieser Grundgedanke lasst sich modifiziert
auch auf die bosnisch-herzegovinischen Truppen u
bertragen. Die Offiziere r
uhmen
wohl die gute Disziplin und die korrekte Haltung der bosnischen Truppen, das erziehliche Moment des Heerdienstes wird jedoch unber
ucksichtigt gelassen. Kaum
in die Heimat zur
uckgekehrt, streift der Soldat das ausserlich Angelernte sehr bald
wieder ab. Es bleibt ihm hochstens die Erinnerung an den Drill und wenn es gut
geht, an ein lustiges Abenteuer. Bei der landwirtschaftlichen Struktur des Landes
stellt der Bauernstand das Hauptkontingent zu den Truppen. Dem Lande ware
ein grosser Dienst geleistet, wenn bei den bosnisch-herzegovinischen Truppen nach
dem Vorbilde anderer Staaten der landwirtschaftlichen Unterricht eingef
uhrt w
urde.
Die Durchf
uhrung dieses Vorschlages, den die bosnisch-herzegovinische Handels-und
Gewerbekammer k
urzlich gemacht hat, w
urde zweifellos mit dazu beitragen, die
breite Masse des Volkes f
ur uns zu geweinnen.
Das Volksschulwesen als die Grundlage der gesamten Kultur ist in Bosnien und
der Herzegovina verhaltnismassig noch sehr wenig entwickelt.19) Die Vorw
urfe aller
Parteien, dass die Regierung diesem wichtigen Zweige der offentlichen Verwaltung
zu wenig Aufmerksamkeit gewidmet habe, sind bekannt.
Da ist manches nachzuholen und eine Regierung, die sich dieser Sache annimmt, tragt trotz aller nationalen Separationsbestrebungen zweifellos mit dazu bei, das
Land f
ur sich zu gewinnen und sich die Parteien zu Dank zu verpflichten. Dem regen
Bildungsbestreben konnte man u
berdies durch Stipendien f
ur osterreichische Unterrichtsanstalten entgegenkommen. Hand in Hand damit konnte eine Dienst-und
Arbeitsvermittlung gehen, welche den jungen Leuten das Fortkommen erleichtert.
19)
G r d i
c, Prosvetne Borbe (u:
Vidi: F. S c h m i d, op. cit. str. 720-727; S.
Napor Bosne i Hercegovine za oslobodenje i ujedinjenje) Sarajevo 1929, str. 107-131;
M. P a p i
c, Prosvjetna politika Austro-Ugarske u Bosni i Hercegovini, (u: Jugoslovenski narodi pred prvi svetski rat. SANU poseb. izd. CDXVI, Odel. Dru
stv. nauka
knjiga 61) Beograd 1967. str. 703-723.

129

Von berufener Seite wurde bereits mehrmals die Wichtigkeit betont, im Lande selbst wissenschaftliche und Unterrichtsanstalten zu schaffen, welche ein Gegengewicht gegen die s
udslavischen Kulturzentren, insbesondere Belgrad bilden
konne. Bisher besteht neben dem bosnisch-herzegovinischen Museum, das heute
schon Weltruf besitzt, das Institut f
ur Balkanforschung, das in aller Stille, leider
aber mit unzureichenden Mitteln die wissenschaftliche Durchforschung des Landes und dessen Zusammenhang mit der slavischen Kultur verfolgt. Die ungarische
Regierung machte bereits mehrmals Anbote finanzieller Natur, welche das Institut mehr ihrem Einfluss unterstellen sollte. Heute besteht der Plan, der Minister
des Aeussern interessiert sich personlich daf
ur, das Institut zu einem Reichsinstitut
auszugestalten.20) Wichtig vom osterreichischen Standpunkte ware hiebei, durch
die entsprechende Auswahl der wissenschaftlichen Kuratoren den Zusammenhang
des Institutes mit der osterreichischen Gelehrtenwelt zu sichern und zu festigen. Die
starksten Bande sind erfahrungsgemass wirtschaftliche Interessen.
Bosnien und die Herzegovina sind trotz der zunehmenden Industrie-Gr
undungen und des alteingesessenen Gewerbes heute noch fast ausschliesslich Agrarl
ander.
Die in der Landwirtschaft beschaftigten Personen machen zirka 90% der Gesamtbevolkerung aus.21) Unter den landwirtschaftllichen Betrieben nehmen die Forstbetriebe eine u
berragende Stellung ein. Zirka 50% der ganzen Landflache ist mit
Wald bedeckt.22)
Im nordlichen Bosnien wird hauptsachlich Getreide und Mais angebaut, daneben spielt die Pflaumenproduktion eine grosse Rolle. In Zentralbosnien u
berwiegt
die Waldwirtschaft, in der Herzegovina tritt der Wein-und Tabakbau in den Vordergrund. Deneben wird im ganzen Lande die Viehzucht betrieben, wobei in Bosnien
das Rind und das Pferd, in der Herzegovina das Schaf und die Ziege vorwiegen. Die
primitive Betriebsf
uhrung der bosnischen Landwirtschaft ist bekannt. Alle Bestrebungen der Landesregierung, bessernd und modernisierend einzugreifen, scheiterten
an dem eingewurzelten fast fanatischen Konservatismus der Landbevolkerung und
dessen Abneigung gegen alles Fremde. Dazu kommt, dass die behordlichen Organe, u
berlastet mit Arbeiten politischer Natur und f
ur diese Seite des Berufes nicht
entsprechend vorgebildet, vielfach nicht mit der erforderlichen Sachkenntnis vorgegangen sind und auch personlich nicht das Vertrauen der Bevolkerung zu erwerben
wussten. Das letztere gilt auch von den, von der Regierung ins Leben gerufenen
obligatorischen Bezirksunterst
utzungsfonds, neben welchen sich in zunehmendem
Masse private auf nationaler Grundlage aufgebaute Genossenschaften entwickeln.
Etwas bessere Erfolge wurden auf dem Gebiete der Viehzucht erzielt, u
ber die bei
den bosnischen Pferden erzielten Resultate sind die Meinungen allerdings sehr geteilt. Inwieweit die Agrarverfassung einem nat
urlichen Fortschritt entgegenstand,
sei hier nicht weiter erortert. Tatsache ist, dass, abgesehen vielleicht von den rechts
20)
Vidi H. K a p i d
zi
c, Institut za istra
zivanje Balkana u Sarajevu 1904-1908.
(Namjena i planovi), Radovi II izd. Filozofski fakultet u Sarajevu, Sarajevo 1964;
i s t i, Austrougarski politi
cari i pitanje osnivanja univerziteta u Sarajevu, Glasnik
I, Sarajevo 1961.
21)
Prema popisu iz 1910. u Bosni i Hercegovini se od 1,898.044 stanovnika bavilo
poljoprivredom kao glavnim zanimanjem 1,643.201 stanovnik ili 86,97%. (Rezultati
popisa
ziteljstva u Bosni i Hercegovini od 10. oktobra 1910. Sarajevo 1912. LXXII.)
22)
Krajem 1909. god. razne vrste
suma zauzimale su 50,06% cjelokupne povr
sine
Bosne i Hercegovine (Bericht u
ber die Verwaltung von Bosnien und der Hercegovina
1911. Wien 1911 str. 116,117.)

130

der Save gelegenen fruchtbaren Niederungen Nordbosniens, die Landwirtschaft des

Landes nur geringe Fortschritte aufzuweisen hat.23) Von den f
uhrenden Politikern
wird dieser Umstand zu heftigen Angriffen gegen die Verwaltung ben
utzt, wobei auf
den Stand der Landwirtschaft in dem benachbarten Kroatien und Serbien verwiesen
wird. Eine Einflussnahme des Landtages auf die mit der Hebung der Landwirtschaft
zusammenhanganden Fragen wird insoferne von g
unstigem Einflusse sein, als das
Moment der praktischen N
utzlichkeit und Durchf
uhrbarkeit der zu treffenden Massnahmen starker betont werden wird, und der Landtag mit die Verantwortung f
ur
die Agrarverwaltung u
bernimmt. Da jedoch die Abgeordneten in ihrer grosseren
Zahl beruflich der Landwirtschaft fernstehen, ist f
ur eine sachlich zielbewusste, beratende und unterst
utzende Tatigkeit osterreichischer Behorden und Fachkreise noch
ein weites Feld der Tatigkeit offen. Von Wert ware es ferner, finanzielle Verbindung
mit den nationalen landwirschaftlichen Genossenschaften zu suchen, deren Einfluss
ein steigender ist. Bei der agrarischen Struktur der Lander ist jede Unterst
utzung
der Landwirtschaft auch f
ur die Erhaltung und Erweiterung unseres Absatzgebietes
dort von Bedeutung.
Das bodenstandige Gewerbe ist vorwiegend ausgesprochener Kleinbetrieb und
zeigt vielfach eine u
berlieferte Geschicklichkeit und guten Formensinn. Da es hauptsachlich in den Stadten seinen Wohnsitz hat, zeigt es weniger Konservatismus als
die u
brige Bevolkerung, im Gegenteile, das Verstandnis f
ur die modernen technischen Vorteile ist in steter Zunahme begriffen.
Sehr lebhaft ist insbesondere auch das Bildungsbed
urfnis, das in einem regen
Besuche der bestehenden Fachschulen sowie in zahlreichen Petitionen um Errichtung
neuer Schulen zum Ausdrucke kommt, Da das Land selbst nur u
ber eine geringe
Anzahl von Fachschulen verf
ugt und auch nicht die Mittel besitzt, alle erforderlichen
Anstalten zu errichten, ist auf diesem Gebiete in besonderem Masse die Moglichkeit
geboten, helfend und unterst
utzend einzugreifen und gleichzeitig den gewerblichen
Nachwuchs an uns heranzuziehen. Ohne Gewahrung von Stipendien etz. wird sich
allerdings wenig erreichen lassen. Die Industrie Bosniens und der Herzegovina
schliesst sich im Grossen und Ganzen den im Lande vorkommenden Rohprodukten
und Hilfsstoffen an. Nachdem die Landesregierung in der ersten Zeit als Unternahmerin vorangegangen war, hat sich spater im zunehmenden Masse Privatkapital
f
ur industrielle Anlagen interessiert; doch hat sich die Regierung die Konzessionierung von Industrieunternehmungen vorbehalten. Es ist bekannt, dass Kallay die
Gr
undung mancher dieser Industrien im Widerstande gegen Oesterreich oder Ungarn durchgesetz hat, um das seiner Obhut anvertraute Land wirtschaftlich vorw
arts
zu bringen und der Verwaltung neue Einnahmsquellen zu erschliessen (Zucker - Petroleum - und Biersteuer).24) Obwohl also die Industrie in doppelter Beziehung
organisch mit dem Lande verbunden ist, wird sie von der Bevolkerung wenigstens
derzeit noch als Fremdkorper empfunden, hauptsachlich aus dem Grunde, da das
23)
Uporedi J. P o p o v i
c, Poljoprivredna proizvodnja (u: Bosna i Hercegovina kao
privredno podru
cije) Sarajevo 1938. str. 18; M. J a n k o v i
c-J. D
zuverovi
c,
Sto
carstvo i sto
carska proizvodnja u Bosni i Hercegovin, Ibidem str. 50-55; Vidi
D. P e r i n, Ekonomski razvitak sela od 1878. do 1928. (u Napor Bosne ... ...), str.
278-292.
24)
O K
allayevoj privrednoj politici u Bosni i Hercegovini vidi: F. H a u p t m a n n,
Djelokrug austrougarskog Zajedni
ckog ministarstva finansija, Glasnik III, Sarajevo
1963; P. F. S u g a r, op. cit. str. 54-62.

131

einheimische Kapital hiebei nur in geringem Masse beteiligt ist.25) Erst in neuerer
Zeit wurden einheimische Kreise mehr herangezogen. Wie in allen wirtschaftlich
zur
uckgebliebenen Landern so besteht auch in Bosnien und der Herzegovina die
Tendenz, das Versaumte in der Weise nachzuholen, dass die im Lande benotigten hauptsachlichsten Bedarfsartikel moglichst dort selbst erzeugt werden, wobei bez
uglich
der geschaftlichen Chancen dieser Unternehmungen auf den Lokalpatriotismus der
Bevolkerung und auf die frachtlichen Vorteile gerechnet wird. Dieses Streben nach
nationalen Industriegr
undungen begegnet der Schwierigkeit, dass im Lande selbst
f
ur grossere erstklassige Unternehmungen zu wenig Kapital vorhanden ist. Die bosnischen Unternehmer m
ussen sich daher notgedrungen an grossere Unternehmungen
anlehnen und die Hilfe fremden Kapitals in Anspruch nehmen. Es ist unser Interesse, dass dies osterreichisches Kapital ist. Gegenwartig sind folgende Projekte
bekannt: Errichtung einer Bierbrauerei und einer Jutespinnerei und - Weberei in
Caplina (zwischen Mostar und Metkovic), einer Seilerwarenfabrik in Visoko bei
Sarajevo, einer Wirk-und Strickwaren-Fabrik, einer Lederfabrik und einer Zementund Zementwarenfabrik. In manchen Fallen wird es moglich und w
unschenswert
sein, durch Gr
undung selbstandige, den Lokalverhaltnissen und Bed
urfnissen angepasste Industrien, dieser naturgemassen Entwicklung zuvorzukommen. Bei der
in der ganzen Bevolkerung, insbesondere auch beim Landtag und der Regierung
vorherrschenden Neigung, das heimische Element mehr zur Geltung kommen zu
lassen, ware in solchen Fallen eine Heranziehung der dortigen Kreise zu empfehlen.
Es wird dies auch f
ur die Prosperitat des Unternehmens von Vorteil sein. Aufgabe
des Handelsmuseums und der wirtschaftlichen Korporation muss es sein, unsere Interessenten auf die im Lande bestehende Entwicklungsmoglichkeit aufmerksam zu
machen und eine systematische Aufklarung und Vermittlungstatigkeit zu entfalten.
Grosse Veranderungen hat die Okkupation in den Handelsverh
altnissen des
Landes hervorgerufen. Fr
uher gingen die Waren in das Innere des Landes zumeist
u
ber Ragusa, dessen Kaufleute das Land kommerziell in der Hand hatten und folgten
dann dem alten Handelswege langs der montenegrinschen Grenze in den Sandschak
Novibazar und weiter hinunter in das Innere der T
urkei. Bosnien stand als zur
T
urkei gehoring allen Nationen offen, wenn auch begreiflicherweise die Nachbarmonarchie den Hauptanteil an dem Handel inne hatte.26) Die Einbeziehung Bosniens
und der Herzegovina in das gemeinsame Zollgebiet und der Bau von Eisenbahnen in
das Innere f
uhrte hier einen vollstandigen Umschwung herbei.27) Betrachtet man
die Okkupation und die spater folgende Annexion lediglich unter dem Gesichtswinkel der Vergrosserung des absatzgebietes, so hatte sie tatsachlich vollen Erfolg.
Die auslandischen Waren wurden fast zur Ganze verdrangt, ausgeschaltet wurden
aber auch die fr
uher bestandenen Grosshandlungshauser. An deren Stelle traten
eine Unzahl von Agenten und Reisende, welche direkt oder kommissionsweise das
25)
O u
ce
s
cu doma
ceg kapitala u industriji vidi K. H r e lj a, Industrija Bosne i Hercegovine do kraja Prvog svjetskog rata, Beograd 1961. str. 118-121.
26)
O uvozno - izvoznoj trgovini Bosne i Hercegovine u zadnjim godinama turske vladavine vidi: J. R o s k i e w i cz, Studien u
ber Bosnien und die Hercegovina, Leipzig
und Wien 1868. str. 311-315.
27)
Vidi o tome R.M. D i m t s c h o f f, Das Eisenbahnwesen auf der Balkanhalbinsel, Bamberg 1894. str. 222; F. S c h m i d, op. cit. str. 549-555; A. M a l b a
s a,
Hrvatski i srpski nacionalni problem u Bosni za vrijeme re
zima Benjamina K
allaya,
Osijek 1940. str. 10-14; T. K r u
s e v a c, Sarajevo pod austrougarskom upravom
1878- 1918., Sarajevo 1960. str. 176-188. P.F. S u g a r, op. cit. str. 45-48.

132

Geschaft vermitteln. Erst in j

ungerer Zeit heben sich wieder einige grossere Handlungshauser heraus, welche aber in Gegensatze zu fr
uher, neben dem eigentlichen
Handelsgeschafte in grosserem Umfange dass Kommissionsgeschaft betreiben.
Seit zirka 2 Jahren wird Bosnien und die Herzegovina von Vertretern und Reisenden ungarischer Hauser direkt u
berschwemmt. Sie bieten billigere Preise als wir
und haben daher beim ersten Ansturm namhafte Erfolge erzielt. Vielfach blieb es allerdings bei diesem ersten Erfolge, da die ungarische Ware erfahrungsgemass nicht so
solid und geschmackvoll ist, wie die Erzeugnisse der altber
uhmten osterreichischen
Industrie. In zahlreichen Fallen liessen es die ungarischen Reisenden u
berdies an
der f
ur die Ankn
upfung dauernder Geschaftsverbindungen notwendigen Reallitat
fehlen, indem sie schlechtere Ware oder grossere quantitaten liefern, als vereinbart
wurde. Nicht selten kam die bosniche Handelskammer in die Lage hier zu intervenieren. Trotz dieser Verhaltnisse ist die Einfuhr ungarischer Industrie-Artikel in
Zunahme begriffen. Ein wesentliches Verdienst hieran hat das ungarische Handelsmuseum in Sarajevo, bezichungsweise die mit dessen Vertretung betraute ungarische
Bank und Handels-A.G.28) Diese Gesellschaft ist schon seit vielen Jahren im Lande,
sie ist gut eingef
uhrt, besitzt eigene Reisende, welche der Landessprache vollkommen machtig sind und weiss in geschickter Weise das Waren - und Bankgeschaft zu
verbinden, indem sie dem Kaufer f
ur seine Einkaufe auch das heizu erforderliche
Geld zur Verf
ugung stellt. Dadurch und durch ihre in Geschaftskreisen allgemein
bekannte Koulance erweitert sie standig ihren Abnehmerkreis. Diesem Umstande
ist es auch zu danken, dass die Gesellschaft die Vertretung zahlreicher, erstklassiger
osterreichischer Firmen erhielt und dadurch in die Lage kam, die Konkurenzpreise
kennen zu lernen. Bei offentlichen Lieferungen f
ur das Land, denen die Gesellschaft
besonderes Interesse entgegenbringt, kommt es vor, dass diese f
ur osterreichische
Firmen Scheinofferte einreichen, um die erzielbaren Preise kennen zu lernen und
die Lieferung dann durch Herabgehen im Preise ungarischen Firmen zuwenden.
Demgegen
uber hat das o
sterreichische Handelsmuseum bis vor kurzem eine nur
geringe praktische Tatigkeit entfaltet. Die mit der Vertretung betraute Handelsund Transport-A.G. beschaftigte sich hauptsachlich mit dem Speditionsgeschafte,
welches infolge langjahriger g
unstiger Vertrage mit dem Zivil-und Milit
ararar gute Erfolge abwarf. Erst in j
ungster Zeit hatte sich die Gesellschaft offenbar unter dem Einflusse der gegen sie erhobenen publizistischen Angriffe mehr um das
Warengeschaft gek
ummert, durch ein Rundschreiben an die Handels-und Gewerbekammern, sowie u
berhaupt durch eine regere Reklame die Vertretung einiger
28)
Ugarska Banka i Trgova
cko d.d. iz Budimpe
ste osnovalo je 1899. Glavnu filijalu
u Sarajevu, zatim i filijale u Mostaru i Banjaluci. Dru
stvo je imalo svoju agenturu
u Splitu i zastupstvo za podru
cje Br
ckog. Sarajevska filijala imala je tri odjela i to
bankarski, robni i osiguravaju
ci. Bankarski odjel bavio se uglavnom eskontom mjenica, davanjem kontokorentnih kredita, preuzimanjem uloga na
stednju i teku
ci ra
cun,
kupovinom i prodajom vrijedonosnih papira, izdavanjem zajmova na vrijedonosne papire i loze, ispostavljanjem kreditnih pisama i doznaka, inkaso, mjeni
cnim i drugim
poslovima. Robni odjel bavio se uvozom i izvozom komisionarski ili na vlastiti ra
cun,
kao i ostalim poslovima koji se ti
cu robnog prometa. Ova djelatnost zauzimala je
najzna
cajnije mjesto u radu dru
stva. Odjel za osiguranje vr
sio je ulogu i generalnog
zastupni
stva Ugarsko- francuskog osiguravaju
ceg dru
stva, Prvog ugarskog op
steg osiguravaju
ceg dru
stva i Nacionalnog d.d. za osiguranje u slu
caju nezgoda. (Bosnischer
Bote 1912. str. 522,530; up. V. R i s t i
c, Postanak i razvitak bankarstva u Bosni
i Hercegovini /V. R i s t i
c i Lj.St. K o s i e r, Vode
ce institucije u nacionalnom
bankarstvu Bosne/ Zagreb - Beograd - Ljubljana 1924.)
Dioni
cki kapital Ugarske Banke i Trgova
ckog d.d. iznosio je 1910. god. 20 miliona
kruna, a 1911. god. 40 miliona kruna, a 1912 god 60 milona kruna. (Bosnischer Bote
1910. str. 421, B. Bote 1912. str. 522.)

133

namhafter Firmen erhalten. Diese Angriffe haben jedoch die Gesellschaft in den
Augen der Geschaftswelt naturgemass etwas diskreditiert und es ist fraglich, ob sie
trotz ihrer im ganzen Lande verbreiteten Filialen grossere geschaftliche Erfolge wird
erzielen konnen. Unter solchen Umstanden ist es schon im Interesse der staatlichen Reprasentation unmoglich geworden, dass die Gesellschaft die Vertretung des
osterreichischen Handelsmuseums weiter behalte, insbesondere, da man im Lande
weiss, oder zumindest ahnt, woher diese Angriffe kommen und dass sie von offizieller
Seite inspiriert sind. Unsere Situation ist f
ur die Zukunft dadurch eine schwierige, dass ausser der Landesbank und ihrer Warenabteilung, welche als paritatisches
Institut,29) jedoch nicht in Betracht kommt, kein Unternehmen in Bosnien und
der Herzegovina besteht, welches mit voller Beruhigung der ungarischen Bank und
Handels-A.G. als gleichwertig gegen
ubergestellt werden konnte. Will man sich nicht mit einem Unternehmen von geringerer Bedeutung begn
ugen, so sind zwei Wege
offen. Die eine Moglichkeit besteht darin, ein neues erstklassiges Unternehmen ins
Leben zu rufen, welches gleich der ungarischen Konkurrenz die geschaftliche Seite
mit der informierenden Tatigkeit des Handelsmuseums verbindet. Der zweite Weg
besteht in der Bestellung einer Konsulatsfunktionen u
bernehmenden bureaukratischen Vertretung des Handelsmuseums. Die Erfolge der ungarischen Bank und
Handels - Aktiengesellschaft zeigen, dass der erstere Weg in Prinzipe der richtigere ist. Von einer rein informativen Tatigkeit haben unsere Interessenten nicht die
Halfte so viel wie von einer unmittelbaren geschaftlichen Vertretung ihrer Interessen. Ausserdem ist es mehr als fraglich, dass ein Beamter in dem Masse sich die
geschaftlichen Informationen aus dem ganzen Lande verschafft, welche wir als Gegengewicht gegen die ungarische Agitation notwendig haben, wenn er nicht unmittelbar im Geschaftsleben steht. Es ware daher vielleicht der Gedanke zu erwagen,
eine Filiale der Austro-Orientalischen Handels-Aktiengesellschaft in Sarajevo zu errichten,welche die geschaftliche und die informative Tatigkeit verbinden k
onnte.30)
Voraussetzung hief
ur ware allerdings die endgiltige Sanierung dieser Gesellschaft. Mit der Regelung dieser Fragen ware eine lebhaftere Propaganda f
ur den in zunehmendem Masse aufnahmsfahigen bosnischen Markt durchzuf
uhren, eine Aufgabe,
welche sich die hierlandischen interessierten Korporationen angelegen sein lassen
m
ussen.
Das Kreditwesen des Landes hat ebenfalls eine druchgreifende Aenderung erfahren. Heute ist der Uebergang von der Natural-zur Gledwirtschaft grosstenteils
schon abgeschlossen, nur im Verkehre zwischen dem Bauern und dem geldgebenden Kaufmann spielt die Naturalwirtschaft noch ein grossere Rolle.31) Dem Kreditbed
urfnisse kommen zahlreiche Kreditinstitute und Sparkassen entgegen, welche
29)
Privilegovanu zemaljsku banku za Bosnu i Hercegovinu osnovao je 1895. Wiener
Bankverein u zajednici sa Ugarskom bankom za industriju i trgovinu. U 1912. godini
do
slo je do izmjene odnosa u banci u toliko,
sto je dodu
se kao i prije vode
ca uloga
ostala Wiener Bankvereinu,ali su sada u poslovima Zemaljske banke uzela u
ce
s
ca jo
s

i dva instituta iz Rot

sildove grupe, Osterr.
Creditanstalt iz Be
ca i Ugarska op
sta
kreditna banka iz Budimpe
ste. (ABH Priv. Reg. Nr 111/1912. Potiorek Bilinskom 28.
III 1912; uporedi F. S c h m i d, op. cit. str. 639.)
30)
Ovo se nije ostvarilo.
31)
Uporedi: H. K a p i d
zi
c, Dva priloga novijoj istoriji Bosne i Hercegovine,
Glasnik II, Sarajevo 1962. str. 316,317; M. M a r k o v i
c, Bankarstvo Bosne
i Hercegovine (u: Bosna I Hercegovina kao privredno podru
cje) Sarajevo 1938. str.
376-377.

134

gegen
uber unseren Instituten, die Eigenart aufweisen, dass sich bei ihnen die Grenzlinien zwischen Bank, Sparkasse und Genossenschaft in der Praxis sehr verwischen.
Dem Zuge der Zeit folgend, wenden sie dem Warengeschafte zunehmend ihre Aufmerksamkeit zu, sie treten selbst als Handler und Spekulanten auf und beschaftigen
sich u
berdies mit dem Kommissionsgeschafte. Die im ganzen Wirtschaftleben des
Landes erkennbare Tendenz einer starkeren Beteiligung der Interessenten des Landes
ist auch hier zu beobachten und kommt in der Errichtung zahlreicher neuer Institute zum Ausdruck. Die Mehrzahl dieser neuen Institute ist in Nachbildung der
politischen Entwicklung auf nationaler Grundlage aufgebaut, wobei insbesondere
die Serben eine lebhafte Tatigkeit entwickeln 32) Die Parteien erblicken eben in den
Ausbau des Kreditwesens eine wirtschaftliche Starkung ihrer Nation, gleichzeitig
eine kraftige St
utze in politischer Hinsicht. Die nationalisierende Tendenz kommt
auch dadurch zum Ausdrucke, dass von allen Parteien dahin gearbeitet wird, den
im ganzen Lande zerstreuten Kreditinstituten eine einheitliche Spitze zu geben. So
w
urde k
urzlich unter F
uhrung der kroatischen Kreditanstalt,33) beziehungsweise
deren Prasidenten Dr Mandic 34) in Form einer Aktiengesellschaft eine kroatische
Genossenschaftsbank f
ur Bosnien und die Herzegovina ins Leben gerufen, welche
die Zentrale der kroatischen Institute bilden soll.35) Von serbischer Seite wird
schon seit langerer Zeit an der Gr
undung einer solchen Zentrale gearbeitet, welche
mit einem Aktienkapital von 6 Millionen Kronen ausgestattet werden soll.36) Es ist
37)

bekannt, dass sich die Zivnostenska-Banka,

welche u
berhaupt dem bosnischen
32)

Vidi V. R i s t i
c, op. cit. str. 10-13, M. M a r k o v i
c, op. cit. str. 375-378;
T. K r u
s e v a c, op. cit. str. 222-223.
33)
Hrvatska centralna banka za Bosnu i Hercegovinu d.d. osnovana 1907. godine,
zapo
cela je svoju djelatnost 1. I 1908. Po osnivanju dioni
cki kapital Banke iznosio je
750.000 kruna, a od 1 jula 1910. pove
can je na 2,000.000 kruna. Predsjednik Banke
bio je dr Nikola Mandi
c. (Bosnischer Bote 1910. str. 371-372; Bosnischer Bote 1911.
str. 407-408).
34)
Dr Nikola Mandi
c, advokat, predsjednik Hrvatske narodne zajednice, poslanik
Bosansko-hercegova
ckog sabora.
35)
Hrvatska zadru
zna banka za Bosnu i Hercegovinu u Sarajevu osnovana je 1910.
godine. Dioni
cki kapital Banke iznosio je 500.000 kruna, Predsjednik i ove banke bio
je dr Nikola Mandi
c. (Bosnischer Bote 1912. str. 520, Bosnischer Bote 1914. str.
558.) Hrvatska zadru
zna banka za Bosnu i Hercegovinu nije postala centrala hrvatskih
kreditnih institucija.
36)
Srpska centralna banka za Bosnu i Hercegovinu d.d. u Sarajevu osnovana je 1911.
god. Sa dioni
ckim kapitalom od 3 miliona kruna. (Bosnischer Bote 1914. str. 557; T.
Kru
s e v a c, op. cit. str 222).
37)
Zivinostenska banka osnovana 1868. godine u Pragu bila je najzna
cajnija
ce
ska
nacionalna banka, koja je finansirala
ce
sku industriju i bila finansijski oslonac
ce
skih nacionalnih udru
zenja. (Up. H. B e n e d i k t, op. cit. str. 173.) Ona je igrala zna
cajnu
ulogu u prodoru
ce
skog kapitala na ju
znoslavensko podru
cje Monarhije po
cetkom XX
vjeka. Pri tome
ce
ski kapital poma
ze doma
ci kapital protiv svojih konkurenata aus
banka osnovala je 1900. god. Ljubljansku
trijskog i madarskog kapitala. Zivinostenska
kreditnu banku, a njenom koncernu pripadala je takoder i Jadranska banka u Trstu.

Prva hrvatska Stedionica u Zagrebu bila je usko povezana sa Ljubljanskom kreditnom

bankom. U zajednici sa bankama koje su pripadale koncernu Zivinostenske

banke, ona
je pomagala organizovanje doma
ceg kapitala u Dalmaciji. I druga
ce
ska banka Ustredni
banka
ceskyeh sporitelen bila je povezana sa ve
cinom doma
cih banaka i
stedionica u
Hrvatskoj i Dalmaciji, medu kojima i sa vode
cim institucijama kao
sto su Prva hrvatzovao
ska
stedionica i Srpska banka u Zagrebu. Ce
ski kapital takoder se aktivno anga
u Hrvatskoj industriji. (M. G r o s s, Vladavina Hrvatsko-srpske koalicije1906-1907,

135

Markte lebhaftes Interesse entgegenbringt, um Mitbeteiligung sich bewirbt, bisher

jedoch ohne Erfolg, da scheinbar die Neigung vorherrscht, diese Zentrale aus eigenen Kraften zu schaffen, um selbstandiger schalten zu konnen.38) Am weitesten
zur
uck sind bis jetzt die Mohammedaner, welche neben verschiedenen Genossenschaften nur eine grossere und gut geleitete Bank und zwar in Tesani besitzen.39)
Die von der fortschrittlichen t
urkischen Partei 40) unter F
uhrung des Sarajevoer
B
urgermeisters Essad Effendi Kulovic eingeleiteten Schritte zur Gr
undung einer
islamitischen Zentralbank wurde durch die Niederlage dieser Partei bei den Landtagswahlen unterbrochen. Bez
uglich der Finanzierung dieser Zentrale machten sich
seinerzeit 2 Richtungen geltend, die eine unter F
uhrung des B
urgermeisters Kulovic
wollte eine Mitbeteiligung der Landesbank (Kulovic ist dort Vize-Prasident), die andere unter F
uhrung des Prasidenten der Kreditbank in Tesani, des geschaftsklugen
Ademaga Mesic, propagierte den Anschluss an ein Wiener Institut. Es ist fraglich,
ob die jetzt herrschende radikale Partei (F
uhrer Arnautovic)41) von der sich die
muselmannische Intelligenz zum grosstenteile fernehalt, der Aufgabe der Schaffung
IDN Odelenje za istorijske nauke, Beograd 1960. str. 25-26). Srpska banka u Zagrebu pomagala je srpsko provincijsko bankarstvo u Bosni i Hercegovini, a Prva hrvatska

stedionica unapredivala je interese hrvatskog bankarstva u Bosni i javlja se kod osnivanja Hrvatske centralne banke za Bosnu i Hercegovinu. (Lj. K o s i e r, Vode
ce
institucije u nacionalnom bankarstvu Bosne, op. cit. str. 22).
38)

Ne raspola
zemo podacima o u
ce
s
cu
ce
skog kapitala odnosno Zivinostenske
banke
u Srpskoj centralnoj banci za Bosnu i Hercegovinu. Medutim, u Sarajevu je 1909.
godine osnovana Podru
znica Ljubljanske kreditne banke, koja je imala svoje filijale
u Celovcu, Splitu, Trstu, a docnije u Gorici i Celju. Predsjednik ove banke, Ivan
Hribar, voda slovena
ckih liberala, svojevremeno gradona
celnik Ljubljane i poslanik
u Carevinskom vije
cu, bio je u naju
zim poslovnim i politi
ckim kontaktima kako sa
vode
cim
ce
skim i jugoslavenskim poslovnim i politi
ckim krugovima, tako i sa srpskim
carima i pretstavnicima srpskog kapitala u Bosni i Hercegovini. (ABH
gradanskim politi
Priv. Reg. Nr 771/1912. Potiorek Bilinskom 29. VII 1912, Nr 789/1912 Ivan Hribar

Bilinskom 29. VII 1912, Nr 813/1912 V. Sola

Cerovi
cu 12. VIII 1912.)
Odnosi izmedu Ljubljanske kreditne banke i drugog srpskog nov
canog zavoda-Srpske
narodne banke, na
cijem je
celu stajao Gligorije Jeftanovi
c bili su takvi, da je Jeftanovi
c
u drugoj polovini 1912. tra
zio od zemaljskog poglavara generala Potioreka odobrenje
za fuziju ovih institucija. (ABH Priv. Reg. Nr 1014/1912. Potiorek Bilinskom 1. XI
1912).
39)
Prva muslimanska kreditna zadruga u Te
snju (ogr. Jemstv.) osnovana je 1906
godine. Njen dioni
cki kapital iznosio je 500.000 kruna. Predsjednik prve muslimanske
kreditne zadruge u Te
snju bio je Adem-aga Me
si
c (Bosnischer Bote pro 1910. str.
398). Veleposjednik i trgovac, jedna od vode
cih li
cnosti Muslimanske napredne stranke.
Ovu kreditnu instituciju naslijedila je Muslimanska trgova
cka i poljodjeljska banka d.d.
Te
sanj, osnovana 1911, na
cijem
celu je takoder bio Adem-aga Me
si
c. (Bosnischer Bote
1913. str. 540, V. R i s t i
c, op. cit. tabela II).
40)
Odnosi se na Muslimansku naprednu stranku, koja je od 2 februara 1910. uzela
naziv Muslimanska samostalna stranka i nosila ga sve do svoje fuzije sa Muslimanskom
narodnom organizacijom u augustu 1911. god., kada je osnovana politi
cka stranka
pod imenom Ujedinjena muslimanska organizacija. [Vidi: H. K a p i d
zi
c, Dva priloga novijoj istoriji Bosne i Hercegovine, Glasnik II Sarajevo 1962, str. 317-319,
327; T. K r u
s e v a c, op. cit. str. 350, 351, 360, 367; H. K r e
s e v lj a k o v i
c,
abanovi
op. cit. str. 83, 85; H. S
c, Muslimanske politi
cke stranke u B. i H. prije
rata. Savremenik god. XXVIII, knj. I br.4] (15. II 1940) [Zagreb]
41)
Serif Arnautovi
c, vode
ca li
cnost Muslimanske narodne organizacije a poslije i Ujedinjene muslimanske organizacije.

136

einer Kreditzentrale gewachsen ist.42) Jedenfalls ist besonders die Kreditorganisation der Islamiten eine grosse Aufmerksamkeit zu widmen,da diese Nation u
ber
reiche Mittel verf
ugen wird, welche gegenwartig noch zum grossen Teile den Traditionen des Islams entsprechend, brach liegen.Die Reform des Konkursgesetzes,
des Wechsel - und Zinsengesetzes, sowie die Schaffung eines Scheckgeschaftes und
die Einf
uhrung einer bosnisch-herzegovinischen Postsparkasse werden zweifellos dazu beitragen, das ganze Kreditwesen auf eine ges
undere und breitere Grundlage
zu stellen.43) An der zu erwartenden Entwicklung sich einen entsprechenden Teil
heute schon zu sichern, ist f
ur das Privatkapital ein Gebot kluger Voraussicht, ist
aber auch w
unschenswert gegen
uber den zunehmenden Bestrebungen des ungarischen Kapitals, in Bosnien und dem angrenzenden Dalmatien festen Fuss zu fassen.
Neben der ungarischen Bank und Handels-A.G. ist est besonders die Pester Kommerzialbank und die Agrarbank, welche sich f
ur die wachsenden Erfolge in Bosnien
interessieren.
Die auf dem Gebiete des Verkehrswesens seit der Okkupation geleistete Arbeit
findet bei der f
uhrenden Parteien wenig Anerkennung. Der zum Teil vorherrschende
militarische Charakter der Bahn (en) gab vielmehr im Landtage zu mancherlei Angriffen Anlass. Besonders wurde die Ostbahn angegriffen, die gar keine wirtschaftliche Bedeutung habe, sondern nur militarischen Zwecken diene und trotzdem das
Land belaste. Man will von der Monarchie die Uebernahme der Zinsenverpflichtung,
welche zirka 6 Millionen im Jahr ausmacht, verlagen, widrigenfalls die Fortf
uhrung
des Betriebes budgetar unmoglich gemacht werden soll.44) Die Parteien, insbesondere die Serben u
bersehen hiebei ganz die Tatsache, dass die Ostbahn sie ihren
Konnationalen im Konigreich Serbien naherbringt und bei einer Fortsetzung in Serbien sie rascher und besser mit Belgrad verbinden w
urde. Wenn es gelingen w
urde,
die Serben von ihrer bisherigen Haltung abzuringen und ihnen die Vorteile dieser
Bahn gerade von ihrem Standpunkt vor Augen zu f
uhren, dann konnten in ihnen
f
ur das Donau-Adriabahn-Projekt auf dem Boden der Monarchie wertvolle Bundesgenossen gewonnen werden. Die Durchf
uhrung dieses Projektes hatte ja auch f
ur
das Land eine grosse wirtschaftliche Bedeutung.45) Es ist m
ussig, u
ber die Wichtigkeit einer zweiten Verbindung zum Mere (Spalato-Arzano Bugojno) und dem
42)
Muslimanska centralna banka za Bosnu i Hercegovinu, dioni
carsko dru
stvo u Sarajevu osnovana je 1911 god. sa dioni
ckim kapitalom od 3 milona kruna. Medutim, banka
je po
cela poslovati tek od 2 septembra 1912. Predsjednik banke bio je Muhamed-beg Fi
lipovi
c, a podpredsjednici Adem-aga Me
si
c i Rifat-beg Sulejmanpa
si
c. Serif
Arnautovi
c
bio je
clan Upravnog odbora Banke. (Bosnischer Bote 1913, str. 531-532).
43)
Vidi Sumarni izvje
staj ... str. 116-117, 134-135; F. S c h m i d, op. cit. str. 136,
162-163, 618-619.
44)
O anuitetima koje je Bosna i Hercegovina morala pla
cati za
zeljeznice i o optere
cenju bosanskohercegova
ckog bu
zeta vidi: F. H a u p t m a n n, Financiranje bosansko-hercegova
ckog
zeljezni
ckog programa iz godine 1913., Radovi I izd. Filozofski
fakultet u Sarajevu, Sarajevo 1963. str. 120.
45)

O stavu srpskih politi

cara iz Bosne Jeftanovi
ca i Sole
prema projektu da se pove
zu srpske
zeljeznice sa bosanskim vidi D. D o r d e v i
c, Carinski rat ..., str. 556;
ina
ce o srpskom projektu Dunavsko-Jadranske
zeljeznice i austrijskom kontra projektu
jedne transverzalne linije koja bi preko Bosne povezala Srbiju sa Jadranom vidi ibidem str. 314-317, 416-418,525-528, 552-557; i s t i, Izlazak Srbije na Jadransko more
orovi
i konferencija ambasadora u Londonu 1912. godine, Beograd 1956; V. C
c,
Odnosi Srbije i Austro-Ugarske u XX veku, Beograd 1936. str. 380,391, 511-516;
H. K a p i d
zi
c, Skadarska kriza i izuzetne mjere u Bosni i Hercegovini u maju
1913., Godi
snjak XIII, 1962, str. 15-16, 40-43; Lj. A l e k s i
c-P e j k o v i
c, Odnosi Srbije sa Francuskom i Engleskom 1903-1914, Beograd 1965. str. 770. i dalje; D
z.
Juzba
si
c, O nekim pitanjima austrougarske politike prema uredenju privrednih
odnosa u Makedoniji i na Balkanu za vrijeme krize 1912/1913., Prilozi Instituta za
istoriju radni
ckog pokreta u Sarajevu, 5, 1969.

137

Ausbau der Strecke Banjaluka - Jaice noch ein Wort zu verlieren. Oesterreich muss
schon aus dem Grunde deren endliche Herstellung verlangen und unterst
utzen, um
nicht im Lande dauernd das Prestige gegen
uber Ungarn zu verlieren. - Zu dem im
ungarischen Interesse seinerzeit schon beschlossenen Projekte Samac-Doboj trat in
letzter Zeit das Projekt einer Verbindung zwischen Banjaluka und Neu-Gradiska
hinzu, k
urzlich verhandelte u
berdies der ungarische Handelsminister u
ber weitere
Verbindungen Bosniens mit Ungarn; wahrscheinlich kam hiebei auch die schon seit langerer Zeit geplante Umwandlung der Strecke Bosnisch-Brod-Sarajevo im eine
normalspurige Linie zur Sprache, auf welche Ungarn einen begreiflichen Wert legt
und deren Herstellung es schon ofters verlangte.46)
In nachster Zeit ist die Vorlage eines Lokalbahngesetzes f
ur Bosnien und die Herzegovina zu erwarten. Es wird Aufgabe der osterreichischen Regierung sein, diesem
Gesetze eine besondere Aufmerksamkeit zu widmen, und seinerzeit auf dessen praktische Durchf
uhrung entsprechenden Einfluss zu nehmen. Vor kurzem wurde die telephonische Verbindung Bosniens mit Budapest eroffnet. Eine Weiterf
uhrung dieser
Linie nach Wien war bisher trotz verschiedener Bem
uhungen nicht zu erreichen. Es
ist fraglich, ob eine Verbindung des Landes mit Wien u
ber Budapest u
ber haupt
erstrebenswert ist, da die Lange der Linie und die Umschaltung zweifellos hemmend
auf den Verkehr wirken w
urde. Es wurde daher schon von mehreren Seiten angeregt,
zwischen Wien und Sarajevo eine direkte Verbindung einzulegen, ohne dass es jedoch bisher gelungen ist, in der einen oder anderen Richtung einen Erfolg zu erzielen.
Den bosnischen Geschaftskreisen wird dadurch der Budapester Platz immer vertrauter, die baldigste telephonische Verbindung mit Wien ist daher von grosster kommerzieller Bedeutung. Aehnlich liegen die Verhaltnisse beim Personenverkehr zwischen der osterreichischen Reichshalfte, insbesondere der Reichshauptstadt und den
Reichslandern. Die einzige gute Verbindung mit einem direkten Wagen geht u
ber
Pest, obwohl die Route langer ist, als jene u
ber Agram. Oft und oft wurde schon
die Einstellung direkter Wagen und Verbindungen auf dem k
urzeren Wege nach
Wien verlangt, alle Bem
uhungen scheiterten jedoch bisher an dem Widerstande
Ungarns. An einer so grossen und aufbl
uhenden Stadt wie Budapest f
uhrt man nicht vor
uber, die bosnischen Kaufleute gewohnten sich daher immer mehr, zu ihren
Einkaufen nach Budapest zu fahren. Auch hier ware endlich Wandel zu schaffen.
Des ofteren werde schon die Frage aufgeworfen, ob Ungarn sich nicht tarifarische Vorteile gegen
uber Oesterreich gesichert hat. Eine direkte Beg
unstigung lasst
sich nicht nachweisen. Aber ein Moment kommt dabei in Betracht, das vielleicht
noch eine grossere Bedeutung besitzt, als Ausnahmetarife, die sich paralysieren lassen. Die Geschaftsf
uhrung des ossterreichisch-ungarisch-bosnisch-herzegovinischen
Tarifverbandes liegt seit jeher in den Handen der ungarischen Eisenbahnverwaltung,
welche auch die Geschafte des ungarisch-bosnisch-herzegovinischen Verbandes f
uhrt.
Es ist selbstverstandlich, dass die ungarische Bahnverwaltung ihre bei der F
uhrung
beider Geschafte gewonnenen Kenntnisse zu eigenen Gunsten und zu Gunsten ihrer
nationalen Verfrachter ausn
utzt und u
berdies den osterreichischen Angelegenheiten
46)
O austrougarskom antagonizmu prilikom pregovora o programu izgradnje
zeljezni
ckih pruga u Bosni i Hercegovini pred Prvi svjetski rat vidi F. S c h m i d, op. cit. str.
592-608; F. L a n g e, Das Einsenbahnwesen in Bosnien und der Hercegovina, Archiv f
ur das Einsenbahnwesen XLII, Berlin 1919. str. 1095-1123; F. H a u p t m a n n,
Financiranje bosanskohercegova
ckog
zeljezni
ckog programa iz god. 1913, str. 119-137.

138

nicht jene Aufmerksamkeit entgegenbringt, welche wir verlangen konnen. Die Ereignisse dieses Jahres bieten hief
ur einen Beweis: infolge der bei uns und in Ungarn eingetretenen Tariferhohungen mussten die direkten Satze nach Bosnien durchgerechnet werden. Die betreffenden Publikationen f
ur den ungarisch-bosnisch- herzegovinischen Verband traten bereits im Mai in Kraft und enthielten eine ganze Reihe von
direkten Satzen von allen wichtigeren ungarischen Stationen nach allen grosseren
Orten Bosniens und der Herzegovina. Trotz mehrfacher Urgenzen ist das betreffende Tarifheft f
ur den osterreichisch-ungarisch-bosnisch-herzegovinischen Verband
bis heute noch nicht erschienen, nur vom Wiener Platze wurden die betreffenden
Satze publiziert.47) Es ist ein starkes Interesse der ostereichischen kommerziellen
und industriellen Kreise, dass die F
uhrung des ostereichisch-ungarisch-bosnischherzegovinischen Tarifverbandes besser kontrolliert werde und die ostereichische
Eisenbahnverwaltung der ganzen Frage mehr Aufmerksamkeit widmet. Zu erwagen
ware ferner der Gedanke einer alternativen Uebertragung der Geschaftsf
uhrung an
die ostereichische Eisenbahnverwaltung.
Nahezu auf allen Gebieten bedrangt Ungarn unsere Position in Bosnien und
Herzegovina. - Schon Andrassy st
utzte sich bei seiner Orientpolitik mit besonderer
Vorliebe auf Ungarn. Ungarn befolgt nur den von seinem ber
uhmten Sohne vorgezeichneten Weg, wenn es Bosnien und Herzegovina immermehr in seine Einflusssphare
zu ziehen trachtet, dessen Besitz ihm die Vormachtstellung auf dem Balkan sichern
w
urde.48) Dazu kommt noch, dass die wachsende ungarische Industrie, qualitativ
noch nicht konsolidiert wie die alte europaische Industrie, nur nach dem Osten, nach
den wirtschaftlich weniger entwickelten Landern mit Erfolg Absatz suchen kann.
Nichts ist naheliegender, als dass sie hiebei auf das Nachbarland greift, indem sie
sich innerhalb des Zollschutzes ein Absatzgebiet von steigender Aufnahmsfahigkeit
sichern kann. Will Oesterreich seine einmal angenommene Stellung behaupten, will
es den konzentrisch, mit Energie und unleugbarem Geschicke gef
uhrten Vorstoss
paralysieren, so muss es den Kampf aufnehmen und konsequent durchf
uhren. Schwache oder Nachgiebigkeit konnte auf die Dauer verhangnisvoll werden. Es ist
jedoch ein Lebensinteresse der Monarchie, diesen Kampf auf kulturelles und wirtschaftliches Gebiet zu beschr
anken und in politischen Fragen ein Einvernehmen mit
Ungarn zu erzielen, sonst kann die latente Gefahr einer Loslosung der mit grossen
Opfern an Blut und Geld f
ur uns gewonnenen Reichslande rascher als man glaubt, in ein akutes Stadium treten. Beide Teile haben aus diesem Grunde an einem
einheitlichen geschlossenen Vorgehen gegen
uber Bosnien und der Herzegovina ein
gleiches Interesse, welches in diesem Falle mit dem Interesse der Gesamtmonarchie
identisch ist.
(Godisnjak DI BiH 18, 1970, str. 45-104)

47)

O tarifnoj problematici vidi F. S c h m i d, op. cit. str. 608-611.

Sauter simplificira problem kad posve izjedna
cuje Andr
assyjevu politiku sa pretenzijama Ugarske na Bosnu i Hercegovinu pred Prvi svjetski rat. O Andr
assyjevoj orijentalnoj politici vidi: E. W e r t h e i m e r, Graf Julius Andr
assy. Sein Leben und

seine Zeit, Bd.III Stuttgart 1913; F. H a u p t m a n n, Osterreich-Ungarns Werben

um Serbien 1879-1881, Mitteilungen des Osterreichischen

Staatsarchivs 5.Bd. Wien

1952. str. 129-132; H. H a n t s c h, Die Geschichte Osterreichs,

Bd. II Graz-WienK
oln 1962. str. 412.
48)

139

140

NEKE KARAKTERISTIKE PRIVREDNOG RAZVITKA

BOSNE I HERCEGOVINE U PERIODU OD 1878. DO 1914. GODINE

Austrougarska okupacija zatekla je Bosnu i Hercegovinu kao zaostalo agrarno podrucje sa izrazitim tezistem na stocarstvu. Preko 90%
stanovnistva bavilo se poljoprivredom ukljucivsi tu i mnoge stanovnike pedesetak gradskih naselja. U zemlji je preovladavala naturalna
privreda, a pretezna vecina seljaka bili su kmetovi. Agrarni odnosi
zasnovani na citluckom sistemu negativno su uticali na cjelokupne privredne prilike a posebno na razvoj zemljoradnje. Nacin obrade zemlje stoljecima se nije mijenjao, pa je drvena ralica bila i dalje glavno
orude. Orijentalno-balkanski zanati i sitna trgovina davali su obiljezje
bosanskohercegovackim gradovima od kojih su Sarajevo, sa oko 20.000
stanovnika, Mostar i Banja Luka, sa po oko 10.000 stanovnika, bili
najznacajniji privredni centri. Mada je u drugoj polovini XIX vijeka
strani kapital podigao prva postrojenja industrijskog karaktera - nekoliko pilana na vodeni pogon i malih fabrika piva, industrijska proizvodnja prije okupacije ostala je u samom zacetku. Ako se izuzmu
lokomotive na jedinoj pruzi Banja Luka - Dobrljin, koja je izgradena
1872. godine, postojale su u zemlji jos samo dvije parne masine neznatne snage koje su pokretale dva mala mlina. Kapitalisticki nacin
prizvodnje nije mogao prevazici izvjesne manufakturne oblike a i oni se
javljaju u vrlo ogranicenom obimu. Od sredine XIX vijeka oni su bili
srazmjerno najvise rasireni u eksploataciji i preradi drveta.1) Mada se
reformama u zadnjim decenijama otomanske vladavine nije mogao regenerisati postojeci ekonomski i drustveno - politicki sistem, reformna
djelatnost je ipak doprinijela slobodnijoj privrednoj aktivnosti i razvoju trgovine, posebno vanjske. Za trgovacki promet velika su prepreka
bile lose komunikacije i transportne teskoce. Inace, proizvodi iz Bosne
i Hercegovine (cerealije, stoka i stocarski proizvodi, sljive, drvo, duhan
1)
I. H a d
zibegovi
c, Postanak radni
cke klase u Bosni i Hercegovini i njen razvoj do 1914. godine, Sarajevo 1980, str. 11-32; B. B e govi
c, Strani kapital u
sumskoj privredi Bosne i Hercegovine za vri
jeme otomanske vladavine, Radovi Sumarskog
fakulteta i Instituta za

sumarstvo i drvnu industriju u Sarajevu V/1960, str. 52-53, 139, 181,

212-227.

141

i dr.) nalazili su prvenstveno produ na trzistu u zemljama susjedne

Habsburske monarhije ili su posredstvom austrijskih trgovaca plasirani
u drugim evropskim zemljama: Italiji, Njemackoj, Engleskoj, Francuskoj i dr. Izvoz proizvoda bosanskog zanatstva, osobito zeljezne robe u
balkanske zemlje, Srbiju, Crnu Goru, Vlasku i Albaniju, bio je u opadanju zbog konkurencije evropske industrije. Uvoz sa ovog podrucja bio
je od manjeg znacaja jer je ekonomska struktura pomenutih zemalja
i Bosne bila slicna. Sticajem geografskih, privrednih i politickih okolnosti i najveci dio uvoznih potreba Bosne i Hercegovine pred okupaciju
podmirivan je u Austro-Ugarskoj ili tranzitom preko njenih jadranskih
luka i zeljeznica. Pretezan dio bh. izvozno-uvozne trgovine imali su u
svojim rukama domaci srpski trgovci iz Trsta, Beca i drugih gradova
Monarhije. Znacajan je bio i import orijentalne robe iz Carigrada i
drugih dijelova Turske. Ovu trgovinu vodili su muslimanski, srpski i
jevrejski trgovci, a Sarajevo je bilo njen najznacajniji centar.2)
Kraj turske i pocetak austrougarske vladavine obiljezen je bio ratnim pustosenjima koja su tesko pogodila privredu. Ustanak 1875. i mjere za njegovo gusenje, a zatim austrougarski okupacioni pohod 1878. i
slamanje otpora doveo je do toga da gotovo nije bilo podrucja u zemlji
koje u razdoblju od 1875 - 1878. nije tesko stradalo, a oko 140.000 izbjeglica naslo se izvan granica Bosne i Hercegovine. Zato je moralo proteci
nekoliko godina da bi se privredni zivot koliko toliko normalizovao.
Austro-Ugarska je, ukljucivsi 1. I 1880. Bosnu i Hercegovinu u svoje
carinsko podrucje, ustvari izvrsila privrednu aneksiju okupirane zemlje.
Tim aktom, koji je bio u suprotnosti sa medunarodnim statusom Bosne
i Hercegovine, nastupio je novi period u njenom privrednom razvitku,
obiljezen prodorom novih kapitalistickih odnosa. Pripajanje Bosne i
Hercegovine austrougarskom zajednickom carinskom podrucju,3) kao i
cjelokupna carinska i saobracajna politika nakon okupacije imali su za
neposrednu posljedicu da je Monarhija u potpunosti zagospodarila bosanskim trzistem potisnuvsi gotovo sasvim robu iz Engleske, Francuske,
Italije i drugih zemalja. Tek u XX vijeku pojavila se Njemacka sa svojim industrijskim proizvodima kao najjaci konkurent robi iz Austrije i
Ugarske, ali ni tada strani import nije postigao veci uspjeh. Kidanje
starih trgovackih veza i novi uslovi poslovanja, te dolazak u prvim godinama poslije okupacije brojnih spekulanata iz Monarhije doveli su do
propasti niza domacih trgovackih kuca i stvorili su proces brzog propadanja niza starih zanata. Ponovo uzdizanje i snazenje domacih trgovaca
2)
I. T e p i
c, Trgovina Bosne i Hercegovine od 1865. do 1875., Beograd 1978, (Rukopis magistarskog rada) str. 143-155, 160.
3)
Vidi D
z. J u z b a
si
c, O uklju
cenju Bosne i Hercegovine u zajedni
cko austrougarsko carinsko podru
cje, Prilozi Instituta za istoriju u
Sarajevu 19/1982, str. 125 i d.

142

na veliko, koji su se prilagodili novim prilikama uslijedilo je tek krajem

XIX i pocetkom XX stoljeca. Pri tome su u izvozno-uvoznoj trgovini,
uz jevrejske trgovce, srpski trgovci igrali glavnu ulogu. Medutim, tradicionalno domace gradanstvo prozeto konzervativnim esnafskim mentalitetom, a posebno njegova muslimanska vecina koja se drzala lokalne
trgovine i starih zanata, ostala je zahvacena dubokom stagnacijom. Izrastanjem modernog kapitalistickog drustva odvijalo se pretezno izvan
ove socijalne strukture, koja je i dalje davala glavno obiljezje bosanskohercegovackim gradovima. I pored razvoja saobracaja i industrije
gradska naselja su i u doba austrougarske vladavine zadrzala u mnogom
svoj bitan zanatlijsko-trgovacki i agrarni karakter.
Za razliku od pokazanog interesa za prodaju robe na bosanskohercegovackom trzistu, cija se ogranicena apsorpciona moc sporo povecavala, austrougarski i uopste strani kapitalisticki krugovi bili su dugo
vremena po okupaciji krajnje uzdrzani u pogledu investicionih ulaganja. Uzrok tome bio je kako nepostojanje odgovarajuce infrastrukture
- zeljeznicke i cestovne mreze, neophodne za razvoj kapitalisticke privrede, tako i specifican medunarodnopravni status zemlje, koja je jos
uvijek bila pod suverenitetom turskog sultana. Osim toga, u AustroUgarskoj se osamdesetih godina XIX vijeka opcenito osjecala akutna
nestasica kapitala koji bi bio spreman da se upusti u iole rizicnije poslovne poduhvate. Potrebno je imati u vidu da je izvoz industrijske robe
i uvoz sirovina prvenstveno iz agrarnih zemalja na Balkanu ostao za
cijelo vrijeme i u imperijalistickoj epohi glavna osobina kapitalizma u
Austro-Ugarskoj, koji nije imao dovoljno privredne snage za ekspanziju
i eksport kapitala. Daleko zaostajuci po svom ekonomskom potencijalu iza vodecih industrijskih zemalja Evrope, Monarhija je dosla u
zavidan polozaj od stranog, prvenstveno njemackog kapitala, koji je
vremenom postao znacajan partner austrijskom i madarskom kapitalu
i u iskoriscavanju privrednih bogatstava Bosne i Hercegovine. Tome je
prethodila izgradnja najneophodnijih cestovnih i zeljeznickih komunikacija i privredna aktivnost okupacione uprave koja je najprije pocela
u vlastitoj reziji da eksploatise bosanske sume i rude.
Iako je u stvari raspolagala finansijskim sredstvima koja bi odgovarala jednoj osrednjoj drzavi, Austro-Ugarska je imala ambiciju da igra
ulogu velike sile. Interes njene spoljne politike poslije Berlinskog kongresa bio je da upravljanje Bosnom i Hercegovinom dovede do materijalnog napretka i poboljsanja ekonomskog i socijalnog polozaja stanovnistva. Prema koncepciji ministra vanjskih poslova Haymerlea, Bosna
i Hercegovina je trebalo da postane model i uzor za druge balkanske
zemlje.4) Ostvarenje tih ciljeva zahtijevalo je znatne investicije kao i
4)

F. H a u p t m a n n, Djelokrug austrougarskog zajedni

ckog ministarstva finansija, Glasnik ADABiH III/1963, str. 17 id. ; i s t i, Andr
assyjeva politi
cka ba
stina i bosanska politika Austro-Ugarske nakon
okupacije, Radovi Filozofskog fakulteta u Sarajevu VI/1970-1971, str.
452 i d.

143

reformu zatecenih agrarnih odnosa. Nasuprot tome, Austro-Ugarska

je, izuzev kratkotrajnog perioda neposredno po okupaciji, ogranicila
da sve do pred Prvi svjetski rat sopstvena drzavna sredstva daje samo
za pokrice vojnih troskova. Mada su se prvih godina nakon okupacije
vodeci faktori Austro-Ugarske izjasnjavali pro foro interno za ukidanje
kmetstva, zbog pomanjkanja finansijskih sredstava za otkup kmetovskih selista, rjesenje tog vitalnog, privrednog i drustvenog problema,
bilo je odlozeno na neodredeno vrijeme.5)
Austro-Ugarska se istovremeno orijentisala na trazenje politickog
oslonca u konzervativnom muslimanskom zemljoposjednickom sloju.
Rezim je nastojao da izvrsi modernizaciju privrede i drustva ostavljajuci da se otkup kmetova odvija na bazi dobrovoljne pogodbe izrazito
sporim tempom. Pred Prvi svjetski rat kmetovi su jos uvijek obradivali
jednu trecinu cjelokupne obradive povrsine u zemlji a njihov broj bio
je blizu broja slobodnih seljaka.
Izgradnja cestovne mreze, a narocito zeljeznickih pruga, imala je,
pored vojnog i politickog, takode izuzetan privredni znacaj. Time je
ostvarena bolja povezanost pojedinih krajeva zemlje, sto je doprinosilo
formiranju jedinstvenog trzista. Izgradnja sistema komunikacija predstavlja najkrupniji investicioni poduhvat okupacione uprave. Da bi izgradila zeljeznice ona je podizala na teret zemaljskog budzeta zajmove
kako iz zajednickih sredstava Monarhije tako i na evropskom novcanom
trzistu. Pri tome je saobracajna orijentacija bila prema Monarhiji i to
na sjever prema Ugarskoj. Glavna zeljeznicka linija presijecala je zemlju od sjevera prema jugu (od Bosanskog Broda preko Doboja, Sarajeva
i Mostara do Metkovica), iduci najvecim dijelom dolinama rijeke Bosne
i Neretve. Od magistralne linije u dolini rijeke Bosne granale su se vicinalne zeljeznicke pruge koje su vodile u susjedne rudarske, industrijske
i sumske revire. Od nje se odvajala i pruga koja je isla dolinom Lasve i
prelazila u dolinu Vrbasa dosezuci do Jajca na sjeveru i do Bugojna na
jugu. Na podrucjima koja su gravitirala ovim saobracajnicama razvio
se pretezan dio bosanske rudarske i industrijske proizvodnje. U Varesu
i Zenici podignuta su i prva moderna postrojenja crne matalurgije, a u
okolini Tuzle koja je bila povezana zeljeznickom prugom sa Dobojem
nastao je manji industrijski bazen.
U Bosni i Hercegovini su gradene uskotracne zeljeznicke pruge ciji
se kapacitet uskoro pokazao nedovoljnim, pa je to vec pocetkom XX
vijeka postala prepreka privrednom razvoju. Osim toga, prostrana podrucja zemlje, osobito njeni zapadni i jugozapadni krajevi, ostali su
bez zeljeznickih veza i u saobracajnom pogledu bili su i dalje prilicno
5)
Vidi H. K a p i d
zi
c, Agrarno pitanje u Bosni i Hercegovini za
vrijeme austrougarske uprave (1878-1918), ANUBiH Radovi XLIX/16,
1973, str. 93 i d.

144

izolovani. Glavni razlog da nije izgradena zeljeznicka mreza koja bi

odgovarala potrebama Bosne i Hercegovine i njene privrede bio je nedostatak finansijskih sredstava i suparnistvo interesa Austrije i Ugarske.
Izgradnjom skupih i nerentabilnih zeljeznickih linija krajem XIX, odnosno pocetkom XX vijeka, prema Boki Kotorskoj i od Sarajeva prema
granici Srbije i Turske, koja je bila diktirana spoljnopolitickim i vojnostrateskim interesima Austro-Ugarske, doslo je do teskog finansijskog
opterecenja Bosne i Hercegovine. To se, uz teret koji je zemlja snosila za
vojsku (bh. trupe) i zandarmeriju, i posve neodgovarajucu finansijsku
odstetu na ime gubitka carinskih prihoda, negativno odrazilo na njen
privredni i kulturni razvitak, kao i na stvaranje finansijskih preduslova
za rjesenje agrarnog pitanja.6) Ostvarivanje programa izgradnje niza
normalno-tracnih zeljeznickih pruga, za koje su vec bila osigurana i
finansijska sredstva (jedna trecina Bosna i Hercegovina, dvije trecine
Austrija i Ugarska) omelo je izbijanje Prvog svjetskog rata.7)
Osnovna, 1880. godine zakonski utvrdena smjernica za austrougarsku politiku u Bosni i Hercegovini bila je da upravu zemlje treba voditi
tako da se njeni troskovi pokrivaju iz vlastitih prihoda. Zato je austrougarska administracija odmah zavela rigoroznu fiskalnu politiku i
u odsustvu odgovarajuceg interesa privatnog kapitala orijentisala se na
otvaranje izvora prihoda u samoj zemlji. Tome je isla na ruku i okolnost
sto se u njenom posjedu nasla vecina suma i cjelokupno rudno bogatstvo. Okupaciona uprava postala je ne samo najveci posjednik nego
i, sticajem okolnosti, najznacajniji privredni faktor. Jedna od bitnih
specificnosti u privrednom razvitku Bosne i Hercegovine pod austrougarskom upravom bila je da je drzavna vlast na podrucju ekonomike u
jos preovladavajucim uslovima liberalnog kapitalizma nastupila gotovo
merkantilisticki kao u epohi apsolutizma. Sama vlast je osnivala industrijska poduzeca i vodila njihovo poslovanje. Ona je snosila i najveci dio
odgovornosti i rizika u onim preduzecima u kojima je pored drzavnog
ucestvovao i privatni kapital.8) Takva ekonomska politika inaugurisana
je u periodu kada je na celu zemaljske administracije stajao zajednicki austrougarski ministar finansija Benjamin Kallay (1882-1903). U
6)
D
z. J u z b a
si
c, Izgradnja
zeljeznica u Bosni i Hercegovini u
svjetlu austrougarske politike od okupacije do kraja K
allayeve ere,
ANUBiH Djela XLVIII/28, Sarajevo 1974, str. 115-121, 253-262.
7)
Vidi F. H a u p t m a n n, Financiranje bosanskohercegova
ckog
zeljezni
ckog programa iz godine 1913, Radovi Filozofskog fakulteta u Sarajevu I/1963, str. 121 i d.
8)
F. H a u p t m a n n, Bosanske financije i K
allayeva industrijska
politika, Glasnik ADABiH XII/XIII-1972/73, str. 60 i d. ; Isti, Privreda
i dru
stvo Bosne i Hercegovine u doba austrougarske vladavine (18781918), u: Prilozi za istoriju Bosne i Hercegovine II, ANUBiH Posebna
izdanja LXXIX/18, Sarajevo 1987, str. 101-102.

145

to vrijeme izgradena je vecina komunikacija i prakticno podignuta sva

industrija. U situaciji kada u samoj zemlji nema domaceg kapitala
koji bi bio sposoban za industrijske poduhvate, austrougarska uprava
je pod Kallayevim vodstvom nastojala pruzanjem izuzetnih privilegija
i garancija da privuce strani kapital. Ovaj se, medutim, vrlo oprezno angazovao i to prvenstveno u sumarstvu i donekle u rudarstvu. U
nesto vecoj mjeri strani kapital se tek docnije pojavljuje, osobito nakon
aneksije.9)
U interesu Austro-Ugarske bilo je da u odredenoj mjeri podrzava
razvitak privrednog potencijala Bosne i Hercegovine, jer se time ona
oslobadala brige da se nade u situaciji da placa troskove bosanskohercegovacke uprave. Ujedno, to je doprinosilo povecanju konzumne moci
okupiranog podrucja, koje je svojom trgovinom, a specijalno u pogledu uvoza industrijskih proizvoda, bilo gotovo iskljucivo orijentirano na
Monarhiju. Privredna politika uprave bila je prvenstveno usmjerena
na iskoristavanje prirodnih bogatstava. Njihov plasman bio je osiguran
manjim dijelom u zemlji, a vecinom je bio orijentisan na vanjsko trziste.
Opcenito, karakter bosanske ekonomike u doba austrougarske vladavine bio je takav da su i u prvoj deceniji XX vijeka sirovine sacinjavale
prosjecno godisnje 83% cijelokupnog bosanskog izvoza. Skoro dvije
trecine tog izvoza bili su proizvodi koji su pripadali zemaljskom eraru
(drzavi) i stranim kapitalistima. Proizvodi drvne industrije predstavljali su najvazniji eksportni artikal bosanske privrede od koga je, za
razliku od pravca izvoza drugih roba, samo jedna cetvrtina izvozena
u Austro-Ugarsku. Izvozilo se uglavnom polupreradeno drvo, dok su
finalni proizvodi kao namjestaj i ostala roba uvozeni u zemlju. Pored
drveta i uglja, vaznu ulogu u izvozu igrale su rude, proizvodi zemljoradnje i stocarstva. Narocito je bio znacajan izvoz stoke u Monarhiju,
koji se u XX vijeku kretao izmedu dvjesto i tristo hiljada grla godisnje,
kao i izvoz hiljadu petsto do hiljadu osam stotina vagona suhih sljiva.
Od industrijskih proizvoda izvozilo se sirovo zeljezo, zeljezna roba i
hemijski proizvodi. Nasuprot izvozu, oko dvije trecine bosanskohercegovackog uvoza cinili su gotovi fabrikati. U uvozu su najvaznije mjesto
zauzimale zivotne namirnice (zito, socivo, pirinac, brasno, pice i dr.),
proizvodi tekstilne industrije i drugih industrijskih grana. Po kolicini
robe izvoz je bio tri puta veci od uvoza, ali po novcanoj vrijednosti
import je bio jaci od eksporta.10) U ovakvoj fizionomiji bosanskohercegovacke vanjske trgovine odrazavala se kako zaostalost poljoprivrede
9)
Ibidem; up. P.F. S u g a r, Industrialization of Bosnia-Herzegovina
1878-1918, Seatle 1963, str. 61 i d.
10)
D
z. J u z b a
si
c, Izvje
staj Hermanna von Sautera o odnosima
Bosne i Hercegovine i Monarhije u svjetlu austrougarskih ekonomskih
suprotnosti, Godi
snjak DI BiH XVIII/1968-69, str. 56 i d.

146

tako i svojevrsna struktura industrije, koja se sastojala iz daleko jaceg

dijela ekstraktivne i preradivacke eksportne industrije i nekoliko desetina sitnih preduzeca lokalnog karaktera.11)
Iako je Kallay naglasavao kako ne dolazi u obzir da se u Bosni i
Hercegovini podize takva industrija koja bi mogla znatnije konkurisati
razvijenijoj industriji Austro-Ugarske, u praksi se to ipak nije moglo
na nekim sektorima izbjeci. Tako je krajem XIX vijeka u Bosni nastala velika sumska industrija koja je na svjetskom trzistu postala ozbiljan konkurent izvoznicima drveta iz austrijskih zemalja. Blagodareci
pogodnostima koje je okupaciona uprava pruzila stranom privatnom
kapitalu (minimalnoj odsteti, tarifnim povlasticama na zeljeznicama i
dr.) ovaj je mogao da bosansku drvnu gradu prodaje za 20-25% jeftinije od austrijske, sto je izazvalo veliku uzbunu u poslovnim krugovima
(Bosnische Gefahr).12) Prodajom drzavnih suma putem dugorocnih
ugovora o njihovoj eksploataciji okupaciona uprava je pribavljala dio
sredstava za svoju saobracajnu i industrijsku politiku.
Da bi obezbijedila sebi prihode od monopola soli i duhana, austrougarska uprava je podigla u Bosni i Hercegovini duhansku industriju
kao i industrijska postrojenja za dobijanje soli u Tuzli. To je vec uskoro
poslije okupacije dovelo do potiskivanja austrijske i ugarske konkurencije na tom podrucju. Osnivanje nekih industrijskih pogona, kao npr.
tvornice secera u Usori, tvornice spirita u Tuzli i pivare u Sarajevu imalo je, osim zelje uprave da se smanji uvoz iz Monarhije i novac ostane
u zemlji, i taj smisao da se utice na intenzivniju obradu tla i orijentaciju uzgajivaca secerne repe i jecma na trzisnu ekonomiju. Medutim, i
pored odredenih rezultata u unapredenju poljoprivredne proizvodnje i
povecanja prinosa izostali su ocekivani uspjesi u transformisanju poljoprivrede u kojoj su zadrzani kmetski odnosi. Ti odnosi bili su, pored
je
usitnjenosti posjeda, smetnja za racionalniju obradu zemljista. Sto
kmet vise ulagao rada i sredstava u obradu zemlje, njemu je ostajalo
relativno manje cistog prinosa, dok je porez i agin hak postajao veci.
Naime, po odvajanju desetine na ime poreza drzavi agi je pripadala jedna trecina netto prinosa od zitarica, a u preostale dvije trecine, koje su
ostajale kmetu, bili su, pored naknade za njegov rad, obuhvaceni i proizvodni troskovi. Zato je kmet bio upucen na ekstenzivno privredivanje
i davao je prednost gajenju stoke. Izvjesna promjena u prilog kmetu
izvrsena je tek 1906. godine pausaliranjem desetinskog poreza, koji se
11)

K. H r e l j a, Industrija Bosne i Hercegovine do kraja Prvog svjetskog rata, Beograd 1961, str. 175.
12)
B. B e g o v i
c, Razvojni put
sumske privrede u Bosni i Hercegovini u periodu austrougarske uprave (1878-1918), sa posebnim osvrtom
na eksploataciju
suma i industrijsku preradu drveta, ANUBiH Djela
LIV/31, Sarajevo 1978, str. 59 i d. 162 i d.

147

jos od prije placao u novcu. Time je aga bio lisen dotadasnjeg oslonca na drzavnu vlast pri utvrdivanju visine prinosa i trecine, koja se
odmjeravala prema desetini. Medutim, to je bio samo sitan korak ka
reformiranju agrarnih odnosa koji nisi zadovoljavali ni kmeta ni agu.
Oni su stajali na putu povecanja proizvodnje hrane za kojom se osjecala
sve veca potreba zbog porasta broja stanovnistva, pa je uvoz zitarica
sve vise rastao. Zemljoposjednik, beg i aga, nije se mogao pretvoriti u
kapitalistickog agrarnog poduzetnika, nego je ostao uzivalac naturalne
rente bez vlastitog angazovanja u proizvodnji. Kao takav, on se sve
vise zaduzivao i propadao, sto osobito vazi za sitnog agu.13)
Paralelno sa otkupom kmetovskih selista, koji je donekle bio pospjesen angazovanjem sredstava iz zemaljskog budzeta za dodjelu zajmova kmetovima na osnovu zakona iz 1911, prezaduzeni muslimanski
zemljoposjednici prodavali su, po pravilu, pored cifluka, i one dijelove begluka koje su kmetovi obradivali kao zakupci ili pod najam kao
radnici.14)
Postojanje kmetstva bila je osnovna karakteristika bosanskohercegovackog agrara, koja je imala pored ekonomskih, dalekosezne socijalne
i politicke reperkusije, posebno na podrucju nacionalno-konfesionalnih
odnosa. Na kraju prve decenije XX vijeka 91,15% zemljoposjednika sa
kmetovima bili su islamske vjere, dok su 73,92% kmetova bili pravoslavni. Medutim, ne bi se smjelo gubiti iz vida da ni ekonomski i drustveni
polozaj slobodnog seljastva, koje se u literaturi po pravilu zanemaruje,
iako je broj slobodnih seljaka prema popisu iz 1910. postao cak nesto
veci od broja kmetova. Slobodno seljastvo je bilo najjace izlozeno procesu proletarizacije, dok je zadrzavanje kmetovskih odnosa usporavalo
socijalnu diferencijaciju na selu. Upravo u muslimanskoj populaciji,
kojoj je pripadalo najvise slobodnih seljaka (56,65% svih domacinstava
slobodnih seljaka) bezemljasi su bili najbrojniji. Njihov broj je, kako
je to ukazao Ferdo Hauptmann, bio 1910. godine blizu broja svih ostalih bezemljasa zajedno (9226 starjesina porodica muslimanske vjere
prema 6266 pravoslavnih, 4189 katolika i 769 ostalih). I procentualni
udio bezemljasa unutar pojedine konfesije bio je kod muslimana najveci
i iznosio je 8,73%, dok je kod pravoslavnih bio 5,28%, a kod katolika
7,36%.15) S druge strane, kada je rijec o broju domacinstava muslimanskih bezemljasa (9226), on je 1910. godine bio gotovo isti kao broj
13)
F. H a u p t m a n n, Bosanskohercegova
cki aga u procjepu izmedu
privredne aktivnosti i rentijerstva na po
cetku XX stolje
ca, Godi
snjak
DI BiH, XVII/196-67, str. 23 i d. i kao napomena 8.
14)
D
z. J u z b a
si
c, Neke napomene o problematici etni
ckog i dru
stvenog razvitka Bosne i Hercegovine u periodu austrougarske uprave,
Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu 11-12/1975-1976, str. 308.
15)
F. H a u p t m a n n, Privreda i dru
stvo ..., str. 185-186.

148

onih muslimanskih zemljoposjednika, starjesina porodica, koji su imali

kmetove (9537).
Sa sela je, uzevsi u cjelini, priticao u zemaljski budzet putem direktnih a narocito indirektnih poreza koji su stalno rasli, najveci dio sredstava za izgradnju saobracajnica i industrije. Drzava se sluzila poreskim
sistemom kao najefikasnijim sredstvom prvobitne stimulacije kapitala.
Niskim zivotnim standardom seoskog stanovnistva placen je ostvareni
ekonomski napredak na drugim podrucjima. Povecanje izvoza poljoprivrednih proizvoda postizano je ne toliko na osnovu vece produktivnosti
seoskog gazdinstva, koliko smanjenjem potraznje i vecom prodajom stoke i zita. Situacija u poljoprivredi postala je vrlo ozbiljan limitirajuci
faktor daljeg procesa industrijalizacije kao i ukupnog drustvenog napretka.16)
Ozbiljne prepreke razvitku industrije proizilazile su iz podredenog
politickog i drzavnopravnog polozaja Bosne i Hercegovine. Sam ministar Kallay morao je savladavati otpore Austrije odnosno Ugarske kada
je uz pomoc stranog kapitala pristupao osnivanju pojedinih preduzeca
koja su konkurisala proizvodima iz Monarhije. Pored ostalog npr. politicki obziri bili su mjerodavni da se dio zeljezne rude i sirovog zeljeza
iz Varesa isporucivao austrijskim i ugarskim zeljezarama po cijeni koja
je jedva pokrivala troskove proizvodnje.
Premda je odnos Austrije i njenih poslovnih krugova prema Bosni i Hercegovini kao izvoru sirovina i trzistu za austrijsku industriju
nosio u biti obiljezje kolonijalnog odnosa, ipak su austro-ugarske ekonomske suprotnosti manje dolazile do izrazaja od ugarsko-bosanskih.
Ugarska vlada pruzala je otpor investicionoj politici okupacione uprave
nastojeci da se ulaganja u razvoj privrede ogranice a da se eventualna slobodna sredstva bosanskohercegovackog budzeta upotrijebe za
pokrice troskova okupacije, kako bi se u tom pogledu sto vise olaksao
teret Monarhiji. Raznim mjerama privredne politike, ukljucujuci tu
i zeljeznicke tarife, pravljene su smetnje bosanskom eksportu u Ugarsku (izvozu zeljeznickih pragova, uglja, sljivovice, zivih svinja i dr.) i
pricinjavale teskoce bosanskim mlinovima u interesu ugarske mlinske
industrije, koja je u velikoj mjeri dominirala bosanskohercegovackim
trzistem brasna. Bosansko-ugarske ekonomske suprotnosti sve jace su
se manifestovale sa industrijskim razvitkom Bosne i Hercegovine. S
madarske strane su, pred Prvi svjetski rat, pravljene prepreke razvitku
vec postojecih privrednih grana, npr. podizanju zeljezne industrije u
Prijedoru, jacanju bosanskohercegovackih erara i ekonomskom osamostaljenju Bosne i Hercegovine. Pomenute suprotnosti rezultirale su ne
samo iz pretezno agrarnog karaktera obiju zemalja, Bosne i Hercegovine i Ugarske, nego i iz strukture madarske industrije u kojoj je npr.
16)

Up. ibidem str. 101-102, 127-130, 174-181.

149

zeljezna industrija bez potrebne sirovinske podloge igrala nesrazmjerno

veliku ulogu.17)
Iako je od pocetka okupacije bio evidentan sukob privrednih interesa Austrije i Ugarske u Bosni i Hercegovini, on se krajem XIX vijeka
pocinje snaznije ispoljavati. Ovo se podudaralo sa izbijanjem privrednih problema u prvi plan u odnosima izmedu Austrije i Ugarske prilikom pregovora o produzenju privredne nagodbe 1896-1898. i stajalo je
u direktnoj vezi sa napretkom madarske industrije. Ova je nastojala da
na bosanskohercegovackom trzistu poboljsa svoje pozicije i suprotstavi
se nadmocnoj austrijskoj konkurenciji. Teskoce u plasmanu robe na
inostrana trzista u XX vijeku (izgradnja sistema visoke carinske zastite
u Evropi i gubitak velikog dijela tradicionalnog trzista za industrijsku
robu na Balkanu) doprinijele su da je za obje drzave Monarhije jos vise
porastao privredni znacaj Bosne i Hercegovine. Do zaostravanja konkurentske robe izmedu austrijskog i madarskog kapitala na tlu Bosne i
Hercegovine dolazi osobito poslije aneksije, a njen je rezultat bio da je
Austrija jos vise ucvrstila i prosirila svoje pozicije.
Bosanskohercegovacko trziste na pocetku XX vijeka je bilo u znacajnoj mjeri prosireno. Dok je 1903. uvoz u Bosnu i Hercegovinu iznosio 90,6 miliona kruna, on se 1912. popeo na 174,7 miliona kruna.
Istovremeno je izvoz porastao od 80,4 u 1903. na 130,2 miliona kruna u
1912. godini. Karakteristican je skokovit porast spoljnotrgovinskog prometa Bosne i Hercegovine od 1906. godine pa dalje (uvoz 1905. iznosio je
93 miliona kruna, 1906.- 109,2 miliona kruna; izvoz 1905.g. - 96,7 miliona kruna, 1906.g.- 117,7 miliona kruna). To je dobrim dijelom rezultat
kako promjena u medunarodnim ekonomskim odnosima i prilikama u
Monarhiji, tako i unutrasnjeg privrednog razvoja. Spoljnotrgovinski
deficit, koji je izuzev u periodu od 1904. do 1906. godine bio stalan
pratilac ovog razvitka a osobito se povecao od 1911. godine (1911. g.
- 32,3; 1912. godine - 44,5 miliona kruna) ipak nije bio istovjetan s
platnim deficitom, buduci da su u vezi sa povecanjem medunarodne
zategnutosti znatne kolicine uvezene robe bile namijenjene vojnim potrebama i bile su placene od strane Austro-Ugarske. Ali znacajnu ulogu
u porastu trgovinskog deficita igrao je, pored kolebanja u izvozu poljoprivrednih proizvoda i stoke zbog slabih zetvi i stocne zaraze, i uvoz
strojeva i industrijske opreme, a osobito stalan porast cijena koji je u
mnogo vecoj mjeri zahvatio gotove industrijske proizvode nego sirovine
sto ih je Bosna izvozila. Tako se opce povecanje cijena pred Prvi svjetski rat negativno odrazavalo na bosanskohercegovacku privredu i njene
ekonomske odnose sa Monarhijom.18)
17)
Kao napomena 10; vidi: F. H a u p t m a n n, Borba za bosansko

zeljezo pred Prvi svjetski rat, Godi

snjak DI BiH X/1959, str. 167-195.
18)
Kao napomena 10.

150

Kallayev nasljednik, ministar Istvan Burian (1903-1912), u mnogome je odustao od ekonomske politike svoga prethodnika. Prekinuvsi sa
osnivanjem novih erarnih preduzeca vlast se orijentisala na podsticanje privatne inicijative. Medutim, znacajniji industrijski podhvati su
izostali. Uglavnom je vrsena tehnicko-tehnoloska dogradnja postojece
industrije sto je bilo praceno povecanim uvozom strojeva i industrijske
opreme. Iako se, narocito nakon aneksije 1908. godine, u vecoj mjeri
angazuje strani kapital, koji se brzim tempom koncentrise u bankama i
akcionarskim drustvima, osnovno obiljezje bosanskohercegovackoj privredi davalo je i dalje veliko ucesce drzave i njenog kapitala. Drzavna
vlast je ostala prvorazredan faktor ekonomskog razvitka u cijelom periodu austrougarske uprave.19)
Pojacano interesovanje austrijskih i madarskih privrednih krugova za Bosnu i Hercegovinu bilo je praceno narastanjem i intenzivnijim
angazovanjem domaceg kapitala. Medutim, izvan okvira starog trgovacko-zanatlijskog gradanstva rastao je samo manji broj modernih kapitalistickih preduzetnika. Oni se angazuju u industriji povezujuci se
pri tome i sa stranim kapitalom, ucestvuju u akcionarskim drustvima
i bankama, bave se transakcijama, vrijednosnim papirima i dr. Proces formiranja moderne gradanske klase odvijao se dosta sporo i bio
je pracen pomanjkanjem potrebnog kapitala. Prvenstveno putem trgovine i zajmova koje su trgovci uz lihvarske kamate davali seljacima i
feudalnim zemljoposjednicima, akumulirao se odredeni kapital, sto je
pocetkom XX vijeka dovelo do stvaranja domacih kreditnih institucija
na nacionalnoj osnovi. Pri tome su se u prakticnoj djelatnosti gubile
razlike izmedu banaka, stedionica i kreditnih zadruga. Sve veci znacaj
u njihovom poslovanju dobijao je robni promet, pa su kreditne organizacije i same nastupale kao trgovci i spekulanti, a osim toga bavile
su se i komisionarskim poslovima. Pred Prvi svjetski rat bilo je 50
domacih banaka i stedionica, ali sve skupa raspolagale su sa jedva polovinom novcanog potencijala koje su u Bosni i Hercegovini imale cetiri
banke iz Monarhije. Kapital domacih banaka nije po svojoj snazi omogucavao investicije sirih razmjera. Brojni nacionalni kreditni instituti
obicno su raspolagali malim sopstvenim sredstvima pa su stoga obilno
poslovali sa tudim ulozima i reeskontnim kreditima dobivenim od vecih
novcanih zavoda iz Bosne i Hercegovine ili Monarhije. U povezivanju
sa domacim kapitalom strani kapital je vidio znacajnu sansu za svoju dalju ekspanziju. U tom pogledu se u Bosni i Hercegovini, kao i
na cijelom juznoslovenskom prostoru pred Prvi svjetski rat, pojavljuje
19)
F. H a u p t m a n n, Privreda i dru
stvo ..., str. 102; up. P.F. S u g a r, op. cit. str. 9; I. H a d
zibegovi
c, op. cit. str. 76-77.

151

ceski kapital kao ozbiljan konkurent austrijsko-njemackom i madarskom

kapitalu.20)
Politicke stranke vrsile su na nacionalnoj osnovi integraciju domaceg bankarstva pod svojim patronatom. To je bilo na liniji ekonomske
afirmacije domaceg gradanstva, a s druge strane stranke su time stvarale
sebi potreban finansijski oslonac za politicko djelovanje. Karakteristika
tog procesa bila je najuza personalna povezanost vodecih nacionalnih
banaka i stranackih vodstava. Vodece partijske licnosti bile su po pravilu direktori ili clanovi upravnih odbora centralnih nacionalnih banaka.
Uocljiva je tendencija da skoro svaka politicka partija, pa cak i manja grupa nastoji da ima svoju banku. Od politickih odnosa medu pojedinim strankama i grupama iste nacionalno-konfesionalne pripadnosti,
te njihovog stava prema rezimu zavisili su i medusobni odnosi njihovih
kreditnih institucija. Tako, na primjer, fuzija Samostalne muslimanske
stranke sa Muslimanskom narodnom organizacijom i stvaranje Ujedinjene muslimanske organizacije 1911. godine podudara se vremenski sa
osnivanjem Muslimanske centralne banke, u cijim su se upravnim organima nasle vodece licnosti iz obje ranije stranke (Ademaga Mesic i

Serif
Arnautovic). Dalje, pojava provladine grupe dr Danila Dimovica
na politickoj sceni u Bosni i Hercegovini u drugoj polovini 1913. godine
i formiranje Srpske narodne stranke bilo je praceno i osnivanjem Srpske
privredne banke u martu 1914. godine. Istovremeno, odbijanje Gligorija
Jeftanovica i grupe oko Srpske rijeci da ucestvuje u vladinoj koaliciji
i nemogucnost da Srpska narodna banka i Srpska centralna banka uzmu
ucesce u vecim zemaljskim poslovima uticalo je da su ove dvije banke
pokrenule u maju 1914. godine pitanje fuzije srpskih novcanih zavoda. S
druge strane, jos 1909. godine u doba najzescih sukoba izmedu Hrvatske
narodne zajednice i Hrvatske katolicke udruge, vodece licnosti iz obje
zavadene hrvatske grupacije nasle su se zajedno u Upravnom odboru
Hrvatske zadruzne banke za Bosnu i Hercegovinu, koja je tad osnovana.
Predsjednik ove banke bio je dr Nikola Mandic, lider Hrvatske narodne zajednice, koji je takode bio i predsjednik Hrvatske centralne banke
za Bosnu i Hercegovinu d.d osnovane 1908. godine. Tako je kod Hrvata okupljanje predstavnika oba politicka pravca u bancinim organima
prethodilo njihovom izmirenju.
Teznje za politickom emancipacijom koje su u raznim oblicima dolazile do izrazaja, pa i u sve vecoj teznji ka autonomiji i saodlucivanju
u privrednoj politici, imale su svoju osnovu u zelji domaceg gradanskog
elementa za ekonomskom afirmacijom. U tom pogledu bila je od posebnog znacaja tendencija za stvaranje domace nacionalne industrije.
20)
D
z. J u z b a
si
c, Izvje
staj Hermanna von Sautera ..., str. 71-73,
95-98.

152

Tako je npr. kampanja Bosanskohercegovackog sabora protiv privilegija

stranih privatnih sumsko-industrijskih preduzeca rezultirala vladinom
odlukom da se novi ugovori o eksploataciji bosanskih suma sklapaju
samo na osnovu javne licitacije i submisijske prodaje drveta na panju.
To je, osim sto je obezbijedilo vece prihode zemaljskoj blagajni, omogucilo domacim gazdama, trgovcima i veleposjednicima da se, zajedno
sa stranim kapitalom, vise nego do tada ukljuce u iskoristavanje suma
i u industriju za preradu drveta. Pri tome osnovni motiv domacih kapitalistickih elemenata nije bio izmjena sistema gazdovanja bosanskim
sumama i njihovo racionalnije iskoristavanje nego brzo i lako sopstveno
bogacenje i potiskivanje stranog kapitala, koji je u ovoj privrednoj grani
drzao kljucne pozicije. Mada je u sumskoj industriji pred Prvi svjetski
rat doslo do osnivanja niza domacih firmi, to nije moglo da izmijeni
postojece odnose i ugrozi pozicije stranog kapitala.21) Ovo jos vise vazi
za druge industrijske grane u kojima je ucesce domaceg gradanstva bilo
daleko skromnije.
(Pregled 3, 1984, str. 233-244, i na engleskom Sarvey 2, 1984, str. 146-156)

21)

B. B e g o v i
c, Razvojni put
sumske privrede ..., str. 117-118.

153

154


IZGRADNJA ZELJEZNICA
U BOSNI I HERCEGOVINI
I AUSTRO-UGARSKE EKONOMSKE SUPROTNOSTI

Izgradnja zeljeznica u Bosni i Hercegovini imala je posebno mjesto i znacaj u sklopu opsteg odnosa Austro-Ugarske prema ovim pokrajinama. Ona je izvrsila prvorazredni uticaj na tempo privrednog i
drustvenog razvitka zemlje i po svojim posljedicama daleko je prevazisla period austrougarske vladavine. Problematika vezana za gradnju
bosanskohercegovackih zeljeznica izlazila je po svojoj vaznosti, prvenstveno zbog ukrstanosti interesa unutar Austro-Ugarske i internacionalnog znacaja pojedinih projektovanih linija, iz okvira jedne provincijske
politike i u nekim svojim fazama nalazila se u sredistu paznje najodgovornijih faktora Monarhije. Tome je posebno doprinosila dualisticka
struktura Monarhije i specificnost statusa Bosne i Hercegovine. Od
samog pocetka okupacije problem gradnje zeljeznickih pruga u Bosni i
Hercegovini rjesavao se u znaku rivaliteta izmedu Austrije i Ugarske.
Ovaj rivalitet imao je svoju predistoriju jos u predokupacionom periodu
u borbi oko pravca glavne magistralne veze sa Orijentom.
Austrija je tezila da preko S
udbahna izbije rutom Sisak-Dobrljin
na Banja Luku pa dalje preko Sarajeva na Kosovsku Mitrovicu, dok je
Ugarska forsirala vezu preko svog podrucja na Beograd i jug dolinom
Morave, odnosno u Bosni preko Broda i Sarajeva.1) Madarski interesi
igrali su znacajnu ulogu u koracima koje je preduzimao Andrassy, dok
je, s druge strane, u austrijskoj javnosti bila dugo prisutna dilema o
najsvrsishodnijem pravcu za zeljeznicku vezu sa Orijentom. Inace, u
austrougarskim saobracajnim planovima i politici Bosna je do okupacije
uzimana prvenstveno u obzir kao moguce tranzitno podrucje na putu
prema Istoku, a u drugom planu stajao je neposredni ekonomski interes
da se ostvari zeljeznicka veza Monarhije s Bosnom.
Pomenute austrougarske suprotnosti, te kolebanja u spoljnopolitickoj orijentaciji Turske i njena nesposobnost da se poveze zeljeznicom sa
Evropom, imale su za rezultat da je normalnotracna zeljeznicka pruga
izgradena 1872. od Dobrljina, na sjeverozapadnoj granici Bosne, do
1)

Uporedi Walther R e c h b e r g e r, Zur Geschichte der Orientbah

nen, u: Osterreichische
Osthefte (dalje OOH)
5, 1960, 350-355.

155

Banja Luke (104,3 km), kao dio buduce internacionalne linije, ostala
vise, uskoro
bez prikljucka kako na istoku tako i na zapadu.2) Sta
po izbijanju ustanka u Bosni 1875. na pruzi je bio obustavljen svaki
promet.
U novoj politickoj konstelaciji poslije Berlinskog kongresa izgradnja
zeljeznicke veze sa Solunom i Carigradom preko Srbije postala je neposredni cilj austrougarske politike,3) dok je obezbijedenje prava na
izgradnju zeljeznicke pruge kroz Novopazarski sandzak moglo imati
znacaj samo za buducnost. Medutim, s obzirom na nastale teskoce
i neizvjesnost u pogledu realizovanja zeljeznicke linije dolinom Morave
u austrijskoj javnosti culi su se glasovi koji su trazili gradnju bosanske
linije, pa je ozivljena polemika o najpovoljnijem pravcu za povezivanje
sa Orijentom.4) To je izazvalo bojazan kod Madara da Ugarska ne bude
zaobidena i u znatnoj mjeri je uticalo na formulisanje madarske politike
prema izgradnji zeljeznickih pruga u pravcu Bosne na teritoriji Ugarske.
Zanimljivo je da tadanji austrougarski ministar rata Bylandt - Rheydt
nije imao jasne predstave o vaznosti ili bezvrijednosti zeljeznicke veze
preko Sandzaka, dok se ministar vanjskih poslova Andrassy u svojim
ocjenama kolebao. Problem izgradnje prikljucnih zeljeznickih pruga od
Siska, odnosno Osijeka i Dalja, gdje su se tada prekidale zeljeznicke veze, prema Dobrljinu, odnosno Brodu, predstavljao je posebnu epizodu
u austrougarskoj zeljeznickoj politici i preplitao se sa osnovnim pitanjima balkanske politike Dvojne monarhije i odnosa izmedu Austrije i
Ugarske.5)
Neposredno prije pocetka vojnih operacija u cilju okupacije Bosne i Hercegovine Ministarstvo rata je trazilo uspostavljanje zeljeznicke
veze izmedu Dalja i Broda i planiralo izgradnju zeljeznice od Broda
2)

Radoslave M. D i m t s c h o f f, Das Eisenbahnwesen auf der Balkanhalbinsel, Bamberg 1894, 5-11; Georg W.F. H a l l g a r t e n, Imperialismus vor 1914. Die soziologischen Grundlagen der Aussenpolitik
europ
aischer Grossm
achte vor dem Ersten Weltkrieg 1, M
unchen 1963,
227-232.
3)

Ferdinand H a u p t m a n n, Osterreich-Ungarns
Werben um Serbien 1878-1881., u: Mitteilungen des o
sterreichischen Staatsarchivs (da
lje MOSTA)
5, 1952, 136-157.
4)
Carl B u
c h e l e n, Bosnien und seine volkswirtschaftliche Bedeu
tung f
ur Osterreich-Ungarn,
Wien 1879, 24-47; Bernhard S i n g e r,
Unsere Eisenbahn-Anschl
usse nach S
udosten und S
uden, Wien 1879,
16-25; Wilhelm von N o
r d l i n g, Ueber die bosnischen und serbischen
Eisenbahnen, Wien 1880, 8-12.
5)
Vidi podrobnije o tome D
zevad J u z b a
si
c, Izgradnja
zeljeznica
u Bosni i Hercegovini u svjetlu austrougarske politike od okupacije do
kraja K
allayeve ere, izd. ANUBiH Djela XLVIII, Odjeljenje dru
stvenih
nauka 28, Sarajevo, 1974, 18-42.

156

prema dolini Bosne, kuda je vodila glavna operaciona linija. Paralelno s tim ono je zahtijevalo gradnju pruge Sisak-Dobrljin i ponovno
otvaranje prometa na zeljeznici Dobrljin - Banjaluka, sto je trebalo da
obezbjedi snabdjevanje trupa u tom regionu, koje ce zbog geografskih i
saobracajnih uslova biti izolirane od korpusa u dolini Bosne. Od pruga
se ocekivalo da ce snazno uticati na umirenje stanovnistva i da ce koristiti razvoju saobracaja sa Monarhijom.6) S obzirom na oruzani otpor i
velike transportne teskoce, zbog vrlo losih saobracajnih prilika, general
Josip Filipovic je uskoro po osvajanju Sarajeva izrazio misljenje da ce
odrzanje onog sto je zadobijeno biti samo moguce ako jedna zeljeznica
poveze Brod sa Sarajevom.7)
Ugarska vlada je odbila 1878. da zaobilazeci normalnu parlamentarnu proceduru izda koncesiju S
udbahnu za gradnju i eksploataciju
pruge Sisak-Dobrljin, ne samo iz ustavnih razloga, nego i zbog bojazni
da se od Banja Luke ne izgradi magistralna zeljeznicka linija prema
Solunu i zaobide Ugarska. Sva uvjeravanja cara Franje Josipa I i zajednickih ministara o neosnovanosti takvog strahovanja nisu bila dovoljna
da bi vlada K. Tisze, koja je morala voditi racuna o raspolozenju parlamenta, izmjenila svoje stanoviste. Zato je austrijska vlada, prilikom
priprema za sklapanje trgovinskog i zeljeznickog ugovora sa Srbijom
u proljece 1879, pokusala da svoju saglasnost za pregovore o srpskoj
zeljeznickoj konvenciji ucini ovisnim od izdavanja koncesije S
udbahnu
za prugu Sisak-Dobrljin, koja je bila u specificno austrijskom interesu.
To je s ugarske strane odlucno odbijeno. Tek nakon izricitog priznanja austrijske vlade da srpski prikljucak na turske zeljeznice treba da
predhodi bosanskom, ugarska vlada je prihvatila zahtjev da gradi prugu Sisak - Dobrljin. Medutim, pruga je izgradena i pustena u promet
(1882), kada je ne samo osigurana izgradnja zeljeznicke linije preko Srbije nego i interesi madarskih zeljeznica u bosanskom saobracaju sa
Rijekom.8)
Ugarska vlada je, pak izlazeci u susret zahtjevima vojnih vlasti,
pristupila 1878. izgradnji pruge Dalj-Brod, jer je imala u vidu da ce
zeljeznicka linija u dolini rijeke Bosne najvise odgovarati saobracajnim i
trgovackim interesima Ugarske. Ona je pri tome vise tezila da, u odnosu na Austriju, osigura sebi za svaki slucaj povoljniju vezu sa Istokom,
nego sto je tada imala u vidu neposredne privredne koristi od uspostavljanja zeljeznicke veze sa Bosnom. U momentu okupacije agrarna
Ugarska, koja se nalazila tek na pragu svog intenzivnijeg industrijskog
6)

Ibidem
Filipovi
c Ministarstvu rata 24.8.1878. (telegram) Kriegsarchiv, Wien
(dalje KA), Kriegsministerium (KM) Pr
as. 112 13
1 /1878
8)
Vidi nap. 5.
7)

157

razvitka, imala je opcenito malo ekonomskog interesa za jedno tako

zaostalo agrarno podrucje kao sto je bila Bosna i Hercegovina.
Ugarskoj vladi je uspjelo da njene koncepcije o realizovanju zeljeznicke veze kako sa Orijentom tako i sa Bosnom odnesu pobjedu. Ona je
pri tom u potpunosti iskoristila prednosti geografskog polozaja Ugarske, kao i unutrasnjopoliticke teskoce u Cislajtaniji poslije Berlinskog
kongresa.
S druge strane, nacelni pristanak ugarske vlade da se u zajednicko
carinsko podrucje ukljuci Bosna i Hercegovina, Dalmacija i Istra predstavljao je tada objektivan ustupak interesima austrijske industrije, iako
se u ovom slucaju ne moze govoriti da je to bila izravna kompenzacija
prilikom pregovora o cijelom kompleksu balkanskih problema. Saglasivsi se konacno da se Bosna i Hercegovina, Dalmacija i Istra ukljuce
u zajednicko carinsko podrucje,9) ugarska vlada je nastojala da svojim
uticajem na zeljeznicku politiku unaprijed osigura madarske komercijalne interese.
Angazovanjem finansijskih sredstava iz okupacionog kredita vojna
uprava je obnovila promet na normalnoj pruzi Dobrljin - Banja Luka
i u vremenu od septembra 1878. do jula 1879. izgradila uskotracnu
prugu od Bosanskog Broda do Zenice (185.8 km). Ova pruga je 1881
- 1882 produzena do Sarajeva (78,3 km), i to nakon sto je zemaljska
uprava uzela svoj prvi zajam iz zajednickih aktiva Monarhije za njenu
izgradnju. Pri tome se polaganje uskog kolosjeka do Sarajeva pokazalo
presudnim i za uskotracnu gradnju drugih zeljeznickih pruga.
Bosnabahn, koja je povezala Sarajevo preko Budimpeste sa Becom, uticala je na jos jace usmjeravanje bosanske trgovine u pravcu
sjevera i vremenom je, s izgradnjom drugih prikljucnih linija, u velikoj
mjeri djelovala na opadanje robnog prometa sa Dalmacijom. Mada
nisu uspjeli pokusaji Madara da pod svoju upravu stave zeljeznicku
prugu u dolini Bosne, kao ni prugu Dobrljin-Banja Luka, njima je ipak
poslo za rukom da najveci dio bosanskog izvoza bude upucen u pravcu
Rijeke, a ne preko Trsta.10) Tome je doprinijela kako izgradnja linije
Slavonski Brod - Sunja tako i aranzmani Ugarskih drzavnih zeljeznica
sa S
udbahom.11)
9)
Vidi o tome D
z. J u z b a
si
c, Die Einbeziehung Bosniens und der
Herzegowina in das gemeinsame o
sterreichisch-ungarische Zollgebiet,

OOH
2, 1988, 196-211.
10)
D
z. J u z b a
si
c, Izgradnja
zeljeznica, 39-42, 81-83.
11)

Vidi Ignaz K o n t a, Geschichte der Eisenbahnen Osterreichs,

u:
Geschichte der Eisenbahnen der o
sterreichisch-ungarischen Monarchie, Bd. 1 Teil 2, Wien-Teschen-Leipzig 1989, 376; Josef G o n d a,
Geschichte der Eisenbahnen in Ungarn, ibidem Bd.3, 408; Ludwig D i m i t z, Die forstlichen Verh
altnisse und Einrichtungen Bosniens und
der Herzegowina, Wien 1905, 224.

158

Medutim, i pored prednosti koje je Ugarska imala u saobracaju sa

Bosnom, nivo razvitka jedne i druge polovine Monarhije bio je takav da
je austrijska industrija od samog pocetka zauzela dominantnu poziciju
na bosanskom trzistu. Izvjesna pomjeranja koja ce u tom pogledu
vremenom nastupiti sa jacanjem madarske industrije imace odraza na
opsti odnos ugarske vlade prema Bosni, a posebno na njenu saobracajnu
i tarifnu politiku.
S okupacijom Monarhija je preuzela na sebe obaveze koje su zahtijevale trajna ulaganja znatnijih finansijskih sredstava. Medutim, ona se,
izuzev kratkotrajnog perioda neposredno po zaposjedanju zemlje, ogranicila sve do pred Prvi svjetski rat da sopstvena sredstva daje samo za
potrebe vojnicke okupacije. Nedostatak finansijskih sredstava bio je
razlog sto je prvobitno provizorna uskotracna pruga od Broda prema
jugu postala magistralna zeljeznicka linija, iako su se poslije okupacije
javile inicijative da se u Bosni i Hercegovini pristupi odmah izgradnji normalnotracnih pruga. Tako je general Filipovic podrzao ponudu
konzorcija, koji su sacinjavali Creditanstalt, Rotschild i gradevinski poduzetnik Karl Schwarz, za izgradnju normalne pruge Brod - Sarajevo.
Austrougarski Generalstab je imao u vidu izgradnju jedne vertikalne
normalne linije, Brod - Sarajevo - Mostar - Neum, i druge poprecne,
Sisak - Banja Luka - Sarajevo. Vojvoda Wilhelm od W
urtenberga, koji
je izradio jedan zamasan program izgradnje komunikacija u okupiranom
podrucju, smatrao je da bi bilo bolje da se je, umjesto uskotracne, odmah pristupilo izgradnji normalne pruge. On je isticao poseban znacaj
normalnotracne pruge koja bi od sjevera prema jugu presjecala zemlju,
dolinom Bosne i Neretve, i davao joj prednost u odnosu na liniju u
dolini Vrbasa.
Ambiciozni planovi austrougarskih vojnih vlasti o izgradnji normalnotracne zeljeznicke mreze, nastali neposredno poslije okupacije, ostali
nerealizovani jer se nije moglo racunati na izgradnju zeljeznica u Bosni
i Hercegovini na teret Monarhije, niti se je mogao naci privatni poduzetnik koji bi na vlastiti rizik gradio pruge. U Bosni i Hercegovini su
se mogle graditi samo one zeljeznicke pruge, koje je sama zemlja mogla
da otplacuje.12)
Bosanskohercegovacka uprava bila je upucena na to da na teret zemaljskih finansija gradi zeljeznicke pruge tako sto je uzimala zajmove
iz zajednickih aktiva Monarhije kao i na austrougarskom i evropskom

trzistu kapitala. Zeljeznice

u Bosni i Hercegovini mogle su se, prema
12)

D
z. J u z b a
si
c, Problemi austrougarske saobra
cajne politike u
Bosni i Hercegovini poslije okupacije i izgradnja
zeljezni
cke linije Bosanski Brod - Sarajevo, u: Godi
snjak Dru
stva istori
cara Bosne i Hercegovine (dalje Godi
snjak) 19, 1973, 97-131; i s t i, Izgradnja
zeljeznica,
43-78, 255-256.

159

odredbama zakona o upravi iz 1880. graditi samo uz saglasnost austrijske i ugarske vlade.13) Iako su izostale subvencije Austrije i Ugarske
za investicije, koje su bile moguce prema pomenutom zakonu, legislative obiju drzava Monarhije nastojanjem ugarske vlade prosirile su
svoje ingerencije i na davanje saglasnosti za podizanje zajmova koji su
iskljucivo teretili bosanske finansije. Sve to je onemogucavalo da se u
Bosni i Hercegovini grade zeljeznicke pruge koje bi bile suprotne interesima Austrije ili Ugarske. Austrougarsko suparnistvo i nedostatak
finansijskih sredstava bili su glavni uzroci sto u Bosni i Hercegovini nije
izgradena zeljeznicka mreza koja bi adekvatnije odgovarala potrebama
Bosne i Hercegovine i njene privrede.
Zajednicko ministarstvo finansija kao vrhovna administrativna instanca za Bosnu i Hercegovinu bilo je prinudeno da se orijentira na razvijanje finansijskih izvora u samoj zemlji, i to tim vise sto dugo vremena
nije postojao odgovarajuci interes privatnog kapitala za okupirano podrucje. Osnovne koncepcije takve finansijske i privredne politike bile
su dovoljno iskristalizirane na pocetku Kallayeve uprave, ali su svoju
punu afirmaciju dozivjele u slijedecim godinama njegova rezima.14)
U interesu Monarhije je bilo da podrzava razvitak privrednog potencijala Bosne i Hercegovine jer se time ujedno povecavala i konzumna moc ovog podrucja, koje je svojom trgovinom, a specijalno kod
uvoza industrijskih proizvoda, bilo iskljucivo orijentisano na AustroUgarsku. Konstantan porast trgovackog saobracaja sa Monarhijom bio
je u najuzoj vezi sa jacanjem privrede u Bosni i Hercegovini, pa je
bosanskohercegovacka okupaciona uprava smatrala da pomaganje tog
procesa predstavlja njenu bitnu obavezu.
Medutim, privrednoj aktivnosti Kallayeve uprave bile su unaprijed
povucene odredene granice, koje su rezultirale iz potcinjenog politickog
polozaja Bosne i Hercegovine. Privredna politika uprave bila je tako
usmjerena da zemlja ostane pretezno upucena na iskoriscavanje svojih
prirodnih bogatstava. Njihov plasman trebalo je osigurati djelimicno
u samoj zemlji, cija se potrosacka sposobnost povecavala, a dijelom na
vanjskim trzistima.
Stavljajuci u svojoj privrednoj politici teziste na iskoristavanje prirodnih bogatstava zemlje, Kallayeva uprava se orijentisala na sukcesivno otvaranje njenih resursa. Njihova rentabilna eksploatacija bila
13)
Vidi: D
z. J u z b a
si
c, O nastanku paralelnog austrijskog i ugarskog zakona o upravljanju Bosnom i Hercegovinom iz 1880. godine, u:
Radovi ANUBiH XXXII, Odjeljenje dru
stvenih nauka 11, 1967, 181-183.
14)

Vidi o tome F. H a u p t m a n n, Die Osterreichisch-Ungarische

Herrschaft in Bosnien und der Hercegovina 1878-1918. Wirtschaftspolitik und Wirtschaftsentwicklung, (Zur Kunde S
udosteuropas II/12),
Graz 1983, 1-5. 53-68; Peter F. S u g a r, Industralization of BosniaHercegovina, Seatle 1963, 55, 61-71, 231-233.

160

je pri tadanjem razvitku transportnih sredstava jedino moguce izgradnjom potrebnih zeljeznickih veza. Stoga je izgradnja zeljeznickih pruga,
kao i tarifna politika na zeljeznicama zauzimala prvorazredno mjesto u
Kallayevoj opstoj privrednoj politici.
Periodu kada se na celu zemaljske administracije nalazio Benjamin
Kallay (1882-1903) pripada najvaznije mjesto u ekonomskom razvitku
Bosne i Hercegovine pod austrougarskom vladavinom. Izuzevsi liniju
Bosanski Brod - Sarajevo, ciji je dio od Zenice do Sarajeva dovrsen iste
godine kada je Kallay postao zajednicki ministar finansija, gotovo sve
ostale pruge koje su bile pod upravom bh. drzavnih zeljeznica izgradene
su ili su pak zapocete da se grade u Kallayevo doba.
Kako je, s obzirom na svoj geografski polozaj, Hercegovina imala
malo koristi od pruge Bosanski Brod - Sarajevo, zemaljska uprava je gledala na uspostavljanje zeljeznicke veze sa morem kao na jedno od najaktuelnijih pitanja. Kallay je ocekivao da ce se izgradnjom zeljeznicke
pruge od Metkovica dolinom Neretve prema Mostaru (1884), a zatim
u skladu sa finansijskim mogucnostima etapno prema Sarajevu, moci
privredna bogatstva zemlje u vecoj mjeri iskoriscavati i izvoziti. Osim
toga linija Metkovic - Sarajevo bila je od opsteg strateskog i politickog
interesa za Monarhiju kao cjelinu. Povezivanjem u Sarajevu sa Bosnabahnom dobijala se magistralna saobracajnica koja je od sjevera prema
jugu presjecala okupiranu zemlju, sto je bilo u duhu zahtjeva koje su
vojni faktori postavljali jos na pocetku okupacije. Medutim, realizovanje ovog strateskog cilja oteglo se godinama i on je ostvaren izgradnjom
ne normalnotracne, kako se to svojevremeno zelilo, nego uskotracne
zeljeznicke pruge.
Prvobitna predvidanja u pogledu znacaja metkovicke rute za trgovacki promet pokazala su se kao suvise optimisticka. I po dovrsenju
cijele pruge (134,7 km) od Metkovica do Sarajeva (1891) morski saobracaj oba dijela Monarhije i Bosne i Hercegovine bio je neznatan.
Metkovic je bio prvenstveno izlazna stanica za one bosanske proizvode
koji su isli preko mora, a koji nisu mogli podnijeti transport preko Rijeke iduci sjevernom rutom preko Bosanskog Broda, usprkos znatnom
tarifnom povlastenju ove posljednje u odnosu na liniju preko Metkovica.15) Zupcanica preko Ivan-planine negativno je uticala na odvijanje
prometa i visinu troskova prevoza, a metkovicka rijecna luka nije bila
pristupacna za vece morske brodove.
Iako je u prvoj deceniji XX vijeka, nakon sto je od Gabele u dolini Neretve uspostavljena zeljeznicka veza sa morskim pristanistima
u Gruzu i Zelenici u Bokokotorskom zalivu (1901), u izvjesnoj mjeri
15)

K
allay Heged
usu 28.9.1900. Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo (dalje ABH), Zajedni
cko ministarstvo finansija (ZMF), Pr BH Nr 1571/1900.

161

porastao saobracajni znacaj juzne rute, karakter prometa na njoj nije

se bitno izmijenio. Pri tome se i dalje preko Metkovica odvijao daleko pretezniji dio prometa putnika i robe na juznoj ruti.16) Madari su,
medutim, vec od kraja XIX v. nastojali da ometu razvoj prometa na
zeljeznickoj liniji u dolini Neretve, smatrajuci da ona sluzi interesima
trscanske luke i Austrije, a steti Rijeci i ugarskim eksportnim interesima. To je dovodilo do ozbiljnih razmimoilazenja izmedu ugarske vlade
s jedne, i bh. uprave i austrijske vlade, s druge strane.
Paralelno sa pocetkom izgradnje magistralne zeljeznicke linije u dolini Neretve, u Kallayevo doba pristupilo se gradenju i prvih vicinalnih
linija koje su se odvajale od linije u dolini rijeke Bosne i vodile u pokrajnje rudarske, industrijske i sumske revire. Na privredni znacaj
izgradnje takvih komunikacija skrenuo je svoju paznju vec zajednicki
ministar finansija Hofmann.17) Sam Kallay pridavao je poseban znacaj
vicinalnim zeljeznickim prugama. Na kraju austrougarske vladavine
oko 70% bosanske drvne industrijske proizvodnje lezalo je u dolinama
rijeke Bosne i Neretve i njihovih pritoka. Tome su u najvecoj mjeri
doprinijele izgradene zeljeznicke pruge. Pored niza sumskih, rudarskih
i industrijskih pruga koje su se vremenom prikljucivale na Bosnabahn,
zemaljska uprava je vec 1886. izgradila prugu Doboj - Tuzla - Simin
Han (88,7 km), cime je dat odlucan podsticaj razvoju rudarske i industrijske proizvodnje u tuzlanskom bazenu.
Medutim, i pored opste saglasnosti sa Kallayevom privrednom politikom, ugarska vlada je svojim konkretnim postupcima cesto djelovala
u suprotnom smislu. Ona se u prvom redu suprotstavljala Kallayevoj
tendenciji potpunog osamostaljenja bosanskohercegovacke uprave u raspolaganju zemaljskim prihodima i vodenju investicione politike. Njen
cilj je bio da se ogranici angazovanje sredstava bosanskohercegovackog
budzeta u investicione svrhe i eventualni budzetski suficit upotrebljava
za podmirenje okupacionih troskova, kako bi se u tom pogledu sto vise
olaksao teret Monarhije. Ovakvo stanoviste bilo je najvise uslovljeno
time sto je finansijski i privredni potencijal Ugarske bio u daleko vecoj
nesrazmjeri sa njenim politickim obavezama i ambicijama nego je to
bio slucaj kod Austrije.
U Kallayevoj politici gradnje zeljeznica do pred kraj XIX vijeka odlucujucu ulogu igrala je njegova ocjena ekonomskog znacaja pojedinih
16)
Zvonimir J e l i n o v i
c, Borba za jadranske pruge i njeni ekonomski ciljevi, Zagreb 1957, 227 f.
17)
Vortrag des Reichsfinanzministers Freiherr von Hofmann dd 22 September betreffend die Ergebnisse der im Sommer 1879 durgef
uhrten geologisch-montanistischen Exploration von Bosnien und der Herzegovina.
Haus-Hof-und Staatsarchiv, Wien (dalje HHStA), Kabinettsarchiv, Kabinettskanzleiakten Nr 3852/1879.

162

pruga za privredu Bosne i Hercegovine. Tako je Kallay opcenito bio

protiv da zemaljska uprava radi uspostavljanja veze Austrije sa Dalmacijom snosi troskove gradnje zeljeznica koje bi vodile kroz periferne
krajeve na zapadu Bosne (npr. unska pruga i drugi projekti), sa obrazlozenjem da bi takve linije doticale beznacajne i proizvodima siromasne
predjele zemlje.18)
Buduci da su postojece zeljeznicke pruge ostavljale po strani centralni dio zapadne Bosne sa znacajnim ekonomskim potencijalom, Kallay je 1891, neposredno pred pustanje u promet cijele linije Metkovic
- Sarajevo, pokrenuo pitanje izgradnje uskotracne zeljeznice koja bi
iz doline Bosne kod Janjica vodila preko Travnika u dolinu Vrbasa.
Tu je jedan njen krak planiran da od Donjeg Vakufa ide do Jajca, a
drugi krak do Bugojna i dalje do bosansko-dalmatinske granice. Od
austrijske vlade se ocekivalo da prugu produzi u Dalmaciji do Splita.
Istovremeno je Kallay nagovijestio i interes Bosne da prugu od Jajca
produzi na sjever dolinom Plive i Sane do Prijedora na pruzi Dobrljin Banja Luka. Tim je on stavio u izgled realizaciju zeljeznicke rute SplitBugojno-Jajce-Prijedor kao nadomjestak za ranije projekte povezivanja
zapadnog dijela Monarhije sa Dalmacijom.19)
Izgradnja planiranih zeljeznickih pruga trebalo je, po ocjeni austrougarske uprave, da ima dalekosezan znacaj za privredni razvoj okupacionog podrucja. Pri tome se u prvom redu imao u vidu izvoz prirodnih bogatstava, narocito iz doline Vrbasa. Od uspostavljanja veze sa
Splitom ocekivalo se da bosanski proizvodi u Dalmaciji i preko nje pod
povoljnijim uvjetima nadu trziste. Polazilo se od toga da ce i ova pruga
izvrsiti civilizatorski i kulturni uticaj na krajeve kroz koje ce prolaziti, ali i da ce donijeti znatne koristi u administrativnom i politickom
pogledu boljim povezivanjem zapadne Bosne sa Sarajevom.
Vlada ministra predsjednika Taaffe-a zauzela je prvobitno veoma
rezervisan stav prema inicijativi da se izgradi zeljeznicka linija iz doline Bosne do Splita. Ona se bojala da bi prihvatanje Kallayevog plana
dovelo do odustajanja od realizacije direktne zeljeznicke veze zapadne
polovine Monarhije sa Dalmacijom produzenjem normalnotracne dalmatinske zeljeznice od Knina prema sjeveru, sto bi znacilo potpun preokret u austrijskoj zeljeznickoj politici. Austrijska vlada je sredinom
1891. trazila od Kallaya da ogranici svoj program na izgradnju samo
pruge do Bugojna i Jajca, kako je na kraju i realizovano 1894-1895. godine. S austrijske strane se jos 1891. racunalo sa izgradnjom normalne
pruge Knin-Prijedor,20) mada je od ranije austrijska vlada, (1888) kada
18)

D
z. J u z b a
si
c, Izgradnja
zeljeznica, 121-125.
Ibidem 124-127.
20)
Bacquehem Taaffeu 24.8.1891. i Taaffe K
allayu (koncept bez datuma), Verkehrsarchiv, Wien, Handelsministerium Fasz. BH 1891, Nr
9891/1891.
19)

163

se pregovaralo o pruzi Knin-Novi, zauzela stanoviste da u Bosni i Hercegovini ne bi mogla izvesti takvu investiciju na vlastiti trosak. Nakon
sto je zeljeznicka pruga u Dalmaciji vec bila izgradena do Knina, Austrija je tezila da ostvari jednu zeljeznicku vezu sa Dalmacijom pravcem
koji bi za nju bio ne samo saobracajno nego i finansijski najpogodniji.
Na austrijski stav prema Kallayevom programu od bitnog znacaja bila
je okolnost da je austrijska vlada smatrala troskove izgradnje dalmatinskog dijela linije od Splita do bosanske granice znatnim finansijskim
opterecenjem za Cisleithaniju, o cijoj svrsishodnosti je ona tek nakon
temeljitih tehnickih i komercijalnih studija bila spremna da odlucuje.
Ovakav uzdrzan stav bio je u duhu tadanjeg opsteg odnosa austrijskih
politickih i poslovnih krugova prema Dalmaciji i nespremnost da se u
nju investira. Tek po dovrsenju pruge do Bugojna, austrijska vlada je
pocela pokazivati nesto vise interesa da se ona produzi do Splita.
Austrija je poslije pada Taaffeovog kabineta 1893. godine bila sve
vise zaokupljena vlastitim unutrasnjim problemima i nije bila u stanju
da sve do obrazovanja Koerberove vlade 1900. godine povede aktivniju politiku radi ucvrscenja i daljeg jacanja svojih privrednih pozicija u Bosni i Hercegovini. Ona se uglavnom zadovoljavala stecenim
prednostima u odnosu na Ugarsku, koje su proizilazile iz nadmoci austrijske industrijske proizvodnje. Stoga je tek nakon dugih pregovora
doslo do saglasnosti izmedu Kallaya i austrijske vlade samo o izgradnji zeljeznicke veze sa Dalmacijom produzenjem pruge od Bugojna do
Splita, kojoj je Kallay pridavao veliki privredni znacaj.
Za razliku od tadanjeg interesovanja u Austriji za Bosnu i Hercegovinu i izgradnju novih zeljeznickih pruga na njenom podrucju, ugarska vlada na celu sa premijerom Banffyjem formulisala je u oktobru
1896. godine veoma ambiciozan zeljeznicki program. Ona je davanje
svoje saglasnosti za produzenje bosanske pruge od Bugojna prema Splitu uslovila izvjesnim tarifnim garancijama kao i predhodnim osiguranjem izgradnje zeljeznickih linja Banjaluka-Gradiska, Rijeka-Senj, Bihac-Novi, te normalnotracne veze od Budimpeste do Sarajeva, koja bi
se u cijeloj svojoj duzini nalazila pod tarifnim suverenitetom ugarskih
drzavnih zeljeznica.21) Tako su Madari u drugoj polovini 1896. godine napustili svoje vise od jedne decenije relativno rezervisano drzanje u
21)

Protokoll des Gemeinsamen Ministerrates v. 31.1.1897, HHStA, Politisches Archiv (PA) XL Interna, Kart. 298; Ung. Handelsminister
Ernest v. Daniel; In Sachen der direkten Bahnverbindung Budapest Sarajevo (prevod sa madarskog). ABH ZMF Pr Nr 310/1797; up. Joseph M. B a e r n r e i t h e r, Fragmente eines politischen Tagebuches.

Die s
udslawische Frage in Osterreich-Ungarn
vor dem Weltkrieg, Berlin 1928, 55-57.

164

odnosu na gradenje bosanskohercegovackih zeljeznica. Svojim kompenzacionim zahtjevim oni su ponovo, u novim unutrasnjim i vanjskopolitickim uvjetima, inicirali na tom podrucju politiku zaostravanja odnosa
sa Austrijom, dolazeci pri tome u sukob i sa intencijama bosanskohercegovacke uprave.
Ugarska vlada je smatrala prugu Bugojno-Split stetnom za ugarske ekonomske interese, a specijalno za trgovinu Rijeke. Ona je usprkos geografskih prednosti Ugarske postala nezadovoljna i sa postojecim
zeljeznickim vezama sa okupiranim zemljama, a takode i sa tarifnom
politikom na bosanskohercegovackim zeljeznicama.
Prema zamisli ugarske vlade pruga Budimpesta-Sarajevo trebalo je
da se i na bosanskom podrucju izgradi kao privatna zeljeznica. Ugarska vlada je polazila sa stanovista da je neutralna politika, koju vodi
Zajednicko ministarstvo finansija u Bosni i Hercegovini, nepodesna da,
uprkos geografske blizine, protezira na saobracajnom podrucju posebno teznje Ugarske kao privredno slabijeg organizma. Ona je izrazavala
spremnost da, u slucaju ako se prihvate ugarski zahtjevi u pogledu linije Budimpesta- Sarajevo, cak dade kompenzaciju Austriji tako sto bi
izgradila licku prugu.
Austrijska vlada se najodlucnije izjasnila protiv madarskog plana,
jer je za nju, bilo od posebnog znacaja da pruge u okupacionom podrucju, ukoliko nisu pod vojnom upravom, ostanu pod neposrednim i
iskljucivim uticajem zemaljske uprave, koja ce ih sama eksploatisati.
Samo tako mogla je, po misljenju austrijske vlade, biti pruzena potrebna garancija da ce interesi obiju drzavnih polovina biti paritetno
uzimani u obzir.22)
Madarski zahtjevi na planu saobracajne politike i pojacan interes
za plasman industrijskih proizvoda iz Ugarske na okupiranom podrucju
vremenski se podudara sa izbijanjem privrednih problema u prvi plan
u odnosima izmedu Austrije i Ugarske i teskocama prilikom pregovora o produzenju carinskog i trgovinskog saveza i obnavljanja finansijske
nagodbe (1896-1898). Intenziviranje madarskih teznji u odnosu na Bosnu i Hercegovinu krajem XIX vijeka sastavni je dio politickih kretanja
u Ugarskoj nakon pada vlade grofa Kolomana Tisze (1875-1890), koji
oznacava pocetak nove epohe, cije su glavne karakteristike borba za
ekonomsku i politicku samostalnost Ugarske.
U poredenju sa prilikama u Austriji, u Ugarskoj je bio daleko snaznije izrazen patronat drzave nad privredom, kao i direktna aktivna
podrska drzavnih organa vlastitoj industriji i trgovini. Ovo je na poseban nacin doslo do izrazaja i u borbi za bosanskohercegovacko trziste
osobito pocetkom XX vijeka, nakon izvrsene aneksije. U toj borbi
22)

Guttenberg K
allayu 2.10.1897. ABH ZMF Pr BH Nr 1281/1797.

165

Madari su imali malo obzira i skrupula kako prema svome austrijskom

partneru tako i prema interesima bosanskohercegovackog erara, sto se
na planu zeljeznicke politike vec dovoljno manifestovalo krajem XIX
stoljeca. Zanimljivo je da je 1890. godine Bosna i Hercegovina u komercijalnom pogledu imala isti znacaj za Ugarsku kao Italija i Srbija.23)
Ugarska strana koristila je u punoj mjeri prednosti svoga polozaja,
ne samo za dobijanje sto vecih ustupaka u nagodbenim pregovorima
sa Austrijom, vec i u borbi za osiguranje svojih ekonomskih pozicija u
Bosni i Hercegovini.
Kallay je dao na bosanskohercegovackim zeljeznicama znacajne tarifne povlastice austro-bosanskom, kao i ugarsko-bosanskom saobracaju, a posebno ugarskom importu, ali kao zajednicki ministar finansija
i sef bosanskohercegovacke uprave on nije bio spreman da ide preko
odredene granice. Na planu tarifne politike Kallay je ostao dosljedan
svojoj koncepciji razvitka bosanske privrede.
Premda je odnos Austrije i njenih poslovnih krugova prema Bosni,
kao izvoru sirovina i trzistu za austrijsku industriju, nosio u biti obiljezje kolonijalnog odnosa, ipak su austro-bosanske ekonomske suprotnosti manje dolazile do izrazaja od ugarsko-bosanskih. Ove posljednje
rezultirale su, prije svega, iz pretezno agrarnog karaktera obiju zemalja, Bosne i Ugarske, i strukture njihove industrije. Ugarsko-bosanske
ekonomske suprotnosti sve jace su se manifestovale s industrijskim razvitkom Bosne i Hercegovine.
Osim sa zaostrenim unutrasnjopolitickim problemima Monarhija je
krajem XIX vijeka bila prinudena da se suoci i sa pogorsanom vanjskopolitickom situacijom. Izgledalo je da nije vise moguce odrzanje status
quo-a na Balkanu. U Becu se u ljeto 1896. godine strahovalo da ne
nastupe takve prilike u kojima bi Austro-Ugarska morala intervenisati
za zastitu svojih interesa i pozicija na Balkanu. Postojala je nacelna
saglasnost izmedu Kallaya, s jedne, i ministra rata i sefa Generalstaba,
s druge strane, o potrebi izgradnje zeljeznicke pruge od Sarajeva do
istocne granice. Medutim, ugarski premijer Banffy bio je taj koji je u
oktobru 1896. godine prvi ponovo nabacio staru ideju o gradenju pruge
do Kosovske Mitrovice, i to prije nego sto je sef Generalstaba v. Beck
zatrazio krajem januara 1897. godine da se pristupi studiranju gradnje
zeljeznicke linije kroz Novopazarski sandzak. Po Banffyjevoj koncepciji pruga Sarajevo-Mitrovica trebalo je da bude produzenje normalnotracne linije Budimpesta - Sarajevo, cija je izgradnja trazena u okviru
kompenzacija za prugu Bugojno-Split.24)
23)

Dimtschoff, op. cit. str. 222.

D
z. J u z b a
si
c, Austrougarski planovi gradnje strate
skih
zeljeznica na Balkanu uo
ci kretske krize i izgradnja
zeljezni
cke pruge prema
Boki Kotorskoj, Trebinju i Dubrovniku, u: Prilozi Instituta za istoriju radni
ckog pokreta u Sarajevu (dalje Prilozi) 8, 1972, 11-24; i s t i,
Izgradnja
zeljeznica, 159-174.
24)

166

Mada je takode i Kallay vec tada bio uvjeren da bi zeljeznicka linija

Sarajevo-Mitrovica imala veliki vojni i ekonomski znacaj za Monarhiju,
okolnost da on u datoj situaciji nije bio spreman preuzeti u ime bosanskohercegovacke uprave troskove gradnje njenog bosanskog dijela imalo
je za posljedicu da je problem realizacije istocne pruge bio za izvjesno
vrijeme skinut sa dnevnog reda. Tome je bitno doprinijela i cinjenica
sto su vojni faktori dali prioritet izgradnji pruge za Boku Kotorsku u
odnosu na zeljeznicku liniju od Sarajeva prema Drini i Novopazarskom
sandzaku. Treba pak napomenuti, da je Kallay pretpostavio izgradnju
pruge u pravcu Boke Kotorske uspostavljanju zeljeznicke veze izmedu
Bugojna i Splita, u situaciji kada su Madari svojim kompenzacionim
zahtjevima blokirali mogucnost njene realizacije. Intervencija vladara i ministra inostranih poslova Goluchowskog, da se istovremeno sa
gradnjom pruge prema Boki Kotorskoj pristupi izgradnji i linije prema
Splitu, ostala je zbog rivaliteta izmedu Austrije i Ugarske bez rezultata.25)
Iako je poslije austro-ruskog sporazuma u proljece 1897. o odrzanju
status quo-a na Balkanu doslo do smanjenja medunarodne zategnutosti, Monarhija je i poslije okoncanja kretske krize ostala pri odluci da
se gradi pruga prema Boki Kotorskoj, koja je za svaku eventualnost
trebalo da ucvrsti austrougarske pozicije na juznom Jadranu i prema
Crnoj Gori.
Jos dok se gradila pruga od Gabele prema Boki Kotorskoj, Kallay se
krajem marta 1900. godine obratio novom predsjedniku austrijske vlade
Koerberu i ugarskom premijeru Szellu sa prijedlozima u pogledu izgradnje magistralne zeljeznicke linije kroz Bosnu i Novopazarski sandzak i
istovremeno ponovo aktualizirao pitanje uspostavljanja zeljeznicke veze
izmedu Bugojna i Splita. Tom prilikom on je oznacio realizaciju projek
ta normalne zeljeznicke linije Samac-Sarajevo-Mitrovica
kao najvazniju
26)
zadacu cijele Monarhije.
Moze se konstatovati da je, nadovezujuci se na ranije planove i inicijative, Kallayev zeljeznicki program u bitnim pitanjima anticipirao
austrougarsku zeljeznicku politiku na Balkanu u XX vijeku. Osnovne
intencije te politike nastojali su da realizuju kako Goluchowski tako i
njegovi nasljednici na polozaju ministra inostranih poslova, Aehrenthal
i Berchtold. Ta nastojanja bila su najuze povezana sa razvitkom cjelokupne medunarodne situacije i bila su jedan od najvaznijih elemenata
balkanske politike dvojne Monarhije.
25)

Ibidem
Up. W.M. C a r l g r e n, Iswolski und Aehrenthal vor der bosnischen Annexionskrise. Russische und o
sterreichisch-ungarische Balkanpolitik 1906-1908., Uppsala 1955, 43-44; D
z. J u z b a
si
c, Izgradnja
zeljeznica, 181-201.
26)

167

Kada je sam Kallay pokrenuo pitanje uspostavljanja zeljeznicke veze sa Istokom preko Bosne kao objekta od znacaja za cijelu Monarhiju, i u tome dobio podrsku ostalih faktora, ugarska vlada premijera
Szella otisla je jos korak dalje od Banffyjeve u svom negativnom odnosu prema gradnji pruge od Bugojna prema Splitu. Ona je zauzela
stanoviste da ovu prugu treba sasvim eliminirati iz programa gradnje. Tako se austrijska vlada E. Koerbera, za razliku od Badenijeve,
nasla u situaciji da ona, a ne vise ugarska vlada, zahtjeva kompenzacije.
Medutim, prilike su evoluirale i u drugom pravcu. Koerberovo ministarstvo je, u poredenju sa drzanjem ranijih vlada u Austriji, ispoljilo
znatno aktivniji odnos prema problemu izgradnje zeljeznickih veza na
jugu Monarhije i uporno je insistiralo na uspostavljanju zeljeznicke veze
izmedu Splita i Bugojna. To svjedoci i o vecoj paznji nove vlade prema
juznoslovenskom pitanju, koje je do tada bilo sasvim zapostavljeno u
austrijskoj politici.27)
Austro-ugarski rivalitet kao i tadanja nespremnost Ugarske da i
sama ucestvuje u finansiranju izgradnje zeljeznickih pruga u Bosni i
Hercegovini imala je za posljedicu da je 1900. godine jedino donijeta
odluka o finansiranju izgradnje uskotracne pruge od Sarajeva do istocne granice na teret okupirane zemlje. Pitanje finansiranja drugih
zeljeznickih projekata u Bosni i Hercegovini o kojima je tom prilikom
postignuta saglasnost (uskotracna pruga Bugojno-Arzano i normalna

Samac-Doboj)
ostalo je tada otvoreno, sto je imalo presudan uticaj na
njihovu dalju sudbinu.
U politici izgradnje zeljeznicke mreze Kallay je pri kraju svoje uprave zrtvovao interese Bosne i Hercegovine ciljevima spoljne politike i
vojnostrateskim interesima Monarhije. Izgradnjom skupih i nerentabilnih strateskih linija (Gabela-Boka-Trebinje i istocne pruge) krajem
XIX i pocetkom XX vijeka nastalo je tesko finansijsko opterecenje zemlje. Ovaj zaokret u Kallayevoj politici izgradnje zeljeznica, nastao pod
uticajem razvitka medunarodnih prilika, imao je dalekosezne negativne
posljedice na djelatnost uprave na planu privrednog i kulturnog razvitka, kao i na stvaranje finansijskih preduslova za odlucniju akciju za
rjesenje agrarnog pitanja, kada je ono doslo u svoj akutni stadij pred
Prvi svjetski rat. Izgradnja bosanskohercegovackih zeljeznica predstavlja drastican primjer koliki je bio raskorak izmedu politickih ambicija
Austro-Ugarske i njenih finansijskih mogucnosti. Medutim, i pored konacno negativnog rezultata Kallayeve finansijske politike, Kallayu pripada zasluga sto je u meduvremenu, suprotno intencijama ugarske vlade, zemaljska sredstva dobijena stalnim prekoracenjem nize planiranih
budzetskih prihoda od realnih ulagao u razvoj privrednog potencijala
Bosne i Hercegovine.
27)

168

D
z. J u z b a
si
c, Izgradnja
zeljeznica, 192-201.

Poseban znacaj za Kallayevu privrednu politiku imala je postignuta

samostalnost kod upotrebe zemaljskih prihoda, sto je bilo omoguceno
nacinom regulisanja placanja kamata i amortizacionih rata zajmova za
bosanskohercegovacke zeljeznice iz zajednickih aktiva. Medutim, ukupni dugovi Bosne i Hercegovine za izgradnju zeljeznica iskazani krajem
1913. iznosili su preko 161 milion kruna.28)

Zeljezni
cka veza sa Solunom preko Bosne i Novopazarskog sandzaka, ciji je sastavni dio trebalo da bude uskotracna pruga Sarajevo Uvac, izgradena 1906. imala bi veoma problematicnu privrednu vrijednost. Ta veza bila bi ne samo oko 200 km duza od postojece zeljeznicke
linije preko Beograda, nego bi se na njoj morao vrsiti i dvostruki pretovar: sa normalnih ugarskih na uskotracne bosanske i ponovo na normalnotracne turske zeljeznice. Treba imati na umu da se medunarodna
a takode i austrougarska trgovina sa evropskom Turskom, a posebno sa
Makedonijom, Kosovom, pa donekle i jednim dijelom Novopazarskog
sandzaka odvijala pretezno morskim putem preko Soluna i pored postojanja zeljeznicke magistrale preko Srbije i izgradnje bosanske istocne
pruge.29)
Buduci da Monarhiji nije uspjelo da realizuje sandzacki projekt,
bosanska istocna pruga ostala je jedan torso. Potrebno je istaci da su
jos pred izbijanje Prvog svjetskog rata austrougarski mjerodavni faktori dosli do uvjerenja kako je uskotracna pruga od Sarajeva do Uvca
nepodesna da se pregradi u normalnu i posluzi kao dio normalnotracne
linije kroz Bosnu i Novopazarski sandzak. Ovaj problem postao je
aktuelan u vezi sa usvajanjem izgradnje normalnotracnih zeljeznica u
Bosni i Hercegovini i pregovorima koji su u prvoj polovini 1914. vodeni
izmedu Austro-Ugarske i Srbije. Tako je zajednicki ministar finansija
L. Bilinski izjavio u maju 1914. u Bosanskom odboru austrijske Delegacije da se zbog dimenzije tunela istocna pruga ne moze pregraditi
u normalnu i da ce, u slucaju izgradnje zeljeznicke pruge od bosanske granice prema Solunu, biti potrebno graditi novu normalnotracnu
liniju vjerovatno od Sarajeva prema Foci.30) I zemaljski poglavar Bosne i Hercegovine FZM O. Potiorek jos je pocetkom 1913. trazio da
Monarhija kao direktni prikljucak na liniju orijentalnih zeljeznica Mitrovica - Solun izgradi o svom trosku normalnu zeljeznicku prugu od
28)
F. H a u p t m a n n, Financiranje bosanskohercegova
ckog
zeljezni
ckog programa iz godine 1913., u: Radovi Filozofskog fakulteta u
Sarajevu 1, 1963, 120.
29)
Up. D
z. J u z b a
si
c, O nekim pitanjima austrougarske politike prema uredenju privrednih odnosa u Makedoniji i na Balkanu za
vrijeme krize 1912/1913. godine, u: Prilozi 5, 1969, 167-187.
30)
Zeitung des Vereines Deutscher Eisenbahnverwaltung Jhrg.LIV, Nr
41, Berlin 27.Mai 1914, 656.

169

Sarajeva preko Foce. Medutim, on je pola godine docnije smatrao da

je vrijedno razmisliti ne bi li trasa Visegrad - Han Pijesak - Zavidovici
bila najsvrsishodnije produzenje buduce normalne sandzacke zeljeznice
u unutrasnjost Monarhije.31) Ovo pokazuje kako se kratkovido i neodgovorno postupalo sa novcem okupirane zemlje kada je svojevremeno
donosena odluka o izgradnji bosanske istocne pruge.
Kallay je pored ostalog imao u vidu privlacenje saobracaja iz jednog
dijela Srbije, kada je planirao da jedan krak istocne zeljeznice ide do
Vardista na srpskoj granici. Medutim, poslije izgradnje pruge promet
sa Sandzakom relativno je znatnije porastao od saobracaja sa Srbijom,
sto je bilo i u direktnoj vezi sa stanjem politickih odnosa izmedu AustroUgarske i Srbije u XX vijeku.
U Kallayevo doba jos se nije postavljalo pitanje povezivanja bosanskih zeljeznica sa srpskim. Tek kada je izgradnja bosanske istocne
pruge bila privedena kraju, u austrougarskoj politici aktualiziran je
problem njenog prikljucka na srpske zeljeznice, u cilju privlacenja srpskog prekomorskog izvoza preko bosanskih zeljeznica na dalmatinske
luke. U tom pogledu iskrsnula je dilema oko toga koja je najsvrsishodnija zeljeznicka ruta preko Bosne i Hercegovine i najpogodnija izlazna
luka (Metkovic, Gruz, veza sa Splitom i dr.). Svi ovi problemi dali su
povoda novim kontraverzama, prvenstveno izmedu austrijske i ugarske
vlade, ali i bosanske uprave, buduci da se radilo o razlicitim privrednim
i saobracajnim interesima. I pored toga, pitanje prikljucka bosanske istocne pruge, koja se zavrsavala kod Vardista, na zeljeznicku liniju u
zapadnoj Srbiji, koja je vodila od Stalaca prema Uzicu, zauzimalo je
znacajno mjesto u vanjskoj politici Monarhije i u austro-srpskim odnosima u XX vijeku.32) No tek poslije propasti Austro-Ugarske uspostavljena je veza izmedu bosanskih i srpskih zeljeznica izgradnjom pruge
Uzice-Vardiste.
Kompromis, koji je u vezi sa izgradnjom zeljeznica u Bosni i Hercegovini ostvaren 1900. godine, bio je pracen sklapanjem sporazum
izmedu vlada Monarhije o pitanjima tarifne politike u saobracaju na
bosanskohercegovackim drzavnim zeljeznicama i tranzitnom prometu
preko Ugarske. Njihova osnovna intencija bila je da se statuira neutralan polozaj bosanskohercegovackih zeljeznica u odnosu na saobracaj
31)
Pers
onliche Vormerkungen Potioreks XXI vom 15.August 1913, KA
Milit
arkanzlei Seiner Majest
at Sep. Fasz. 93; H. K a p i d
zi
c, Skadarska kriza i izuzetne mjere u Bosni i Hercegovini u maju 1913.,
Godi
snjak 13, 1962, 15-16.
32)
Vidi Dimitrije D o r d e v i
c, Carinski rat Austro-Ugarske i Sr orovi
bije 1906-1911., Beograd 1962, 414-418; Vladimir C
c, Odnosi izmedu Srbije i Austro-Ugarske u XX veku, Beograd 1936, 380,
391, 510, 516; H. K a p i d
zi
c, Skadarska kriza, 16-17, 40-45, 49-51;
D
z. J u z b a
si
c, O nekim pitanjima, 182, 183.

170

sa Austrijom i Ugarskom i osigura austrijski tranzit preko Ugarske od

stetnih poteza ugarske tarifne politike. Medutim, razvoj odnosa na
planu tarifne politike u prvoj deceniji XX vijeka pokazuje kako su se
Madari u konkurentskoj borbi sa Austrijom za bosansko trziste sluzili u
prvom redu sredstvima saobracajne i tarifne politike, koja je pogadala
i bosanski eksport. Raznim mjerama privredne politike, ukljucujuci tu
i zeljeznicke tarife, pravljene su smetnje bosanskom eksportu u Ugarsku (izvozu zeljeznickih pragova, uglja, sljivovice, zivih svinja i dr.) i
pricinjavale teskoce bosanskim mlinovima u interesu ugarske mlinske
industrije, koja je u velikoj mjeri dominirala bosanskohercegovackim
trzistem brasna. Bosansko-ugarske ekonomske suprotnosti sve jace su
se manifestovale sa industrijskim razvitkom Bosne i Hercegovine. S
madarske strane su pred Prvi svjetski rat pravljene prepreke razvitku
vec postojecih privrednih grana, npr. podizanju zeljezne industrije u
Prijedoru, jacanju bosanskohercegovackog erara i ekonomskom osamostaljenju Bosne i Hercegovine. Pomenute suprotnosti rezultirale su ne
samo iz pretezno agrarnog karaktera obiju zemalja, Bosne i Hercegovine i Ugarske, nego i iz strukture madarske industrije u kojoj je npr.
zeljezna industrija bez potrebne sirovinske podloge igrala nesrazmjerno
veliku ulogu.33)
Opcenito karakter bosanske ekonomike u doba austrougarske vladavine bio je takav da su u prvoj deceniji XX vijeka sirovine sacinjavale
83% cjelokupnog bosanskog izvoza. Skoro dvije trecine tog izvoza bili
su proizvodi koji su pripadali zemaljskom eraru i stranim kapitalistima.
Proizvodi drvne industrije predstavljali su najvazniji eksportni artikal
bosanske privrede od koga je, za razliku od pravca izvoza drugih roba,
samo jedna cetvrtina izvozena u Austro-Ugarsku. Pored drveta i uglja
vaznu ulogu u izvozu igrale su rude, proizvodi zemljoradnje i stocarstva.
Od industrijskih proizvoda izvozilo se sirovo zeljezo, zeljezna roba i hemijski proizvodi. Nasuprot izvozu, oko dvije trecine bosanskohercegovackog uvoza cinili su gotovi fabrikati. U uvozu su najvaznije mjesto
zauzimale zivotne namirnice (zito, socivo, pirinac, brasno, pice i dr.),
proizvodi tekstilne industrije i drugih industrijskih grana. Po kolicini
robe izvoz je bio tri puta veci od uvoza, ali po novcanoj vrijednosti
import je bio jaci od eksporta.34) U ovakvoj fizionomiji bosanskohercegovacke vanjske trgovine odrazavala se kako zaostalost poljoprivrede
tako i svojevrsna struktura industrije, koja se sastojala iz daleko jaceg
33)
D
z. J u z b a
si
c, Izvje
staj Hermanna von Sautera o odnosima
Bosne i Hercegovine i Monarhije u svjetlu austrougarskih ekonomskih
suprotnosti, u: Godi
snjak 18, 1970, 55-101; up. Ferdinand S c h m i d,

Bosnien und die Herzegowina unter der Verwaltung Osterreich-Ungarns, Leipzig 1914, 222, 550-554, 598, 608-611.
34)
Vidi napomenu 33.

171

dijela ekstraktivne i preradivacke eksportne industrije i nekoliko desetina sitnih preduzeca lokalnog karaktera.35)
Cjelokupan obim bosanskohercegovacke spoljne trgovine iznosio je
u vrijeme aneksije 1908. oko 230 miliona kruna, sto je bilo blizu 7
puta vise u odnosu na doba koje je neposredno predhodilo okupaciji. Ako se izuzme izvoz drveta, oko 97% ostalog trgovackog prometa
odvijalo se sa Monarhijom. Samo mali broj proizvoda uvozen je direktno iz inostranstva, a indirektni import bio je minimalan. Do aneksije
inostranstvo nije obracalo paznju bosanskom trzistu, a ni poslije strani
import nije postigao veci uspjeh.36)
Struktura robe koja se prevozila zeljeznicama u Bosni i Hercegovini diktirala je potrebu siroke primjene povlastenih prevoznih stavki. U
tom pogledu odobravan je veci broj izuzetnih tarifa za kabastu robu i
snizene tarife za odredene relacije. Pored toga odobravane su za pojedine artikle na odredenim rutama bh. zemaljskih zeljeznica tzv. tarifne
povlastice koje su vazile samo za jednu kalendarsku godinu i mogle su se
po potrebi obnavljati. U prvoj deceniji XX vijeka od ukupnog prometa
robe na bh. zemaljskim zeljeznicama 90-92% cinila je kabasta roba koja
se prevozila po nizim tarifnim stavkama. I poslije tarifne reforme 1910,
kada je ucinjen pokusaj da se sto vise ogranice ranije izuzetne tarifne
i snizene tarifne stavke, samo je cca 13% robe transportovano po normalnim prevoznim stavkama dok je i dalje oko 87% robe prevozeno po
snizenim tarifama.37)
Kako su pristupanjem bh. zeljeznica bernskoj konvenciji o zeljeznickom teretnom saobracaju 1901. ukinute tajne refakcije i sve tarifne
povlastice postale javne i svakom pod ustim uslovima jednako pristupacne, to se formalno nije vise moglo govoriti o posebnim tarifnim
popustima za proizvode bosanskohercegovacke, austrijske i ugarske provenijencije. Medutim, vecina tarifnih popusta bila je skrojena prema
konkretnim potrebama pojedinih preduzeca, cime je u prvom redu osiguravana konkurentna sposobnost krupnih preduzeca koja su pripadala
zemaljskom eraru ili su se nalazila u rukama stranog kapitala. Vodeci
i dalje u punoj mjeri brigu o specijalnim interesima Austrije i Ugarske
bh. uprava se pri odobravanju tarifnih popusta strogo drzala principa ugovorenog sa objema vladama 1900. o paritetnom tretmanu saobracaja sa austrijskim i ugarskim dijelom Monarhije. Za zeljeznicki
35)

Kemal H r e l j a, Industrija Bosne i Hercegovine do kraja prvog

svjetskog rata, Beograd 1961, 175.
36)
Vidi napomenu 33.
37)
Kurze Denkschrift betreffend die demn
achst in Bosnien-Herzegowina
zur Ausf
uhrung gelangenden Bahnbauten, ABH ZMF Pr BH Nr 20/1912;
Tarifbeg
unstigungen der bosnisch-herzegowinischen Landesbahnen, ABH
Privatregistratur Nr 619/1912; Up. S c h m i d, op. cit.588 ff.

172

saobracaj izmedu Bosne i Hercegovine i Monarhije vazile su direktne

prevozne stavke u tzv. saveznim tarifama. U tom pogledu najznacajnije
mjesto imali su austrougarsko-bosanski zeljeznicki savez za teretni saobracaj izmedu austrijskih i bosanskohercegovackih zeljeznickih stanica, ugarsko-bosanski zeljeznicki savez za saobracaj izmedu ugarskih i
bosanskohercegovackih zeljeznickih stanica i bosansko-jadranski zeljeznicki savez za saobracaj izmedu Bosne i Hercegovine i Rijeke i Trsta,
kojim je promet ovih luka bio gotovo iskljucivo usmjeren na rutu preko
Broda.
Od importirane robe iz Austro-Ugarske bh. zemaljskim zeljeznicama prevozeno je pocetkom XX vijeka oko 48% po normalnim i oko 52%
po snizenim prevoznim stavkama. Ako se ima u vidu struktura uvoza
iz Monarhije i njegov kvantitet u odnosu na export (u 1910. izvezeno
je oko 11 miliona mtc. robe, a uvezeno samo 3 miliona mtc; istovremeno je vrijednost cijelog eksporta iznosila cca 135 miliona, a importa
144 miliona kruna), onda se vidi kako je pomenuti import bio proteziran.Poslanici Bosanskohercegovackog zemaljskog sabora isticali su
da tarifne pogodnosti mladoj domacoj sitnoj i srednjoj industriji cesto
postaju iluzorne, jer se iste pogodnosti daju uvozu slicnih proizvoda iz
Austrije i Ugarske. S druge strane Madari su veoma ostro reagirali kada
je zemaljska uprava davala domacoj industriji takve tarifne povlastice
koje su stetile importu iz Ugarske. Inace, obrazovanje tarifa na bh.
zeljeznicama vrsilo se pod vrlo jakim uticajem ugarske tarifne politike.
Ugarska je odobravala posebne tarife na zeljeznickim linijama prema
Sl. Brodu, a isto tako i za saobracaj prema Rijeci. Zato je bh. uprava
bila prisiljena snizavati tarife za prevoz austrijskih i ugarskih proizvoda
na bh. zeljeznicama.38)
Mada je izgradnja sistema uskotracnih zeljeznica (uskotracna zeljeznicka mreza koja se krajem 1910. nalazila pod upravom Direkcije
bh. zemaljskih zeljeznica iznosila je 1.002 km. Do kraja iste godine privatne firme u svojim sumskim podrucjima izgradile 795, 64 km
zeljeznickih linija na parnu vucu i 1.245,32 km na gravitacioni pogon)
bila jeftinija, troskovi prevoza na uskotracnim prugrama bili su znatno
visi od onih na normalnim. Osim toga izgradena mreza sastojala se
velikim dijelom od teskih brdskih pruga, od kojih su neke imale vrlo
nepovoljan pravac i veliki uspon (npr. preko Ivan-planine i Komara
gdje je bila neophodna upotreba zupcanice), sto je negativno uticalo
na prometne troskove i na ukupne poslovne rezultate svih zeljeznica.
Dalje, zaostalost zemlje i niska kupovna moc stanovnista uticali su da
prevoz potrosne robe, koja se visoko tarifirala, kao npr. manufakturna i kolonijalna roba i sl., bude daleko manji nego sto je bio slucaj u
drugim razvijenim zemljama. Konacno, nesrazmjerna kolicinska razlika
38)

D
z. J u z b a
si
c, Izgradnja
zeljeznica, 224,227 ff.

173

izmedu eksporta i importa bila je uzrok da se veliki broj vagona morao vracati prazan. Uskotracni kolosjek onemogucavao je i normalnu
cirkulaciju voznog parka sa prikljucnim normalnim zeljeznicama, sto je
sve skupa vrlo nepovoljno uticalo na rentabilnost prometa. Uz to su
troskovi pretovara sa uskotracnih na normalni kolosjek u Bosanskom
Brodu (od 2 helera po mtc.) znatno opterecivali bosanski izvoz u kome
su dominirale sirovine i kabasta roba.
Razvitak bosanskohercegovacke privrede i porast saobracaja, osobito na zeljeznickoj pruzi Bosanski Brod - Sarajevo, demantovali su vec
u narednoj deceniji Kallayeve izjave date 1900. godine da ce uskotracni
kolosjek mozda cak i pola stoljeca odgovarati prometnim potrebama.39)
Saobracaj na glavnim bh. prugama, koji se u pocetku kretao u granicama lokalnih zeljeznica, priblizio se po svom karakteru i obimu po
isteku prve decenije XX vijeka prometu na glavnim zeljeznicama drugog
reda normalnog kolosjeka. Pri tome je promet na glavnoj saobracajnoj
magistrali zemlje, pruzi Bosanski Brod - Sarajevo, dosegao blizu granice njenih mogucnosti kao uskotracne zeljeznicke linije. Ogranicena
propusna moc uskotracnih zeljeznica postala je prepreka daljem privrednom razvitku zemlje, a u doba aneksione krize pokazalo se takode
da postojece uskotracne zeljeznice nisu u stanju ni da zadovolje vojne
potrebe. Zato su i mjerodavni austrougarski faktori, polazeci od politike koja je imala za cilj konsolidovanje posjeda anektiranih pokrajina
i osiguranje spoljnopolitickih interesa Monarhije na Balkanu, pridavali
prvorazredan znacaj izgradnji novih normalnotracnih zeljeznickih linija u Bosni i Hercegovini. Uz vojne i spoljno-politicke momente u toj
su politici posebno mjesto imali specificni privredni interesi Austrije i
Ugarske.
Ponovna izgradnja sistema visoke carinske zastite u Evropi pocetkom 20. stoljeca izazvala je, kao sto je dobro poznato, znacajne reperkusije na privredne prilike u Monarhiji. Teskoce u plasmanu robe na
inostrana trzista (narocito gubitak velikog dijela tradicionalnog trzista
za industrijsku robu na Balkanu) i nedovoljnost unutrasnjeg trzista u
Austriji i Ugarskoj da kompenzira gubitak izvoza, doprinijeli su daljem
porastu privrednog znacaja Bosne i Hercegovine. Pojacano interesovanje privrednih krugova obiju drzava Monarhije za Bosnu uticalo je na
porast rivaliteta izmedu njihovih vlada oko uticaja na bosanskohercegovacku upravu. Tako je porast znacaja Bosne i Hercegovine za madarsku
privredu igrao odredenu ulogu da je Wekerleova ugarska vlada povodom
diskusije o aneksiji 1908. godine postavila historijsko-pravne revandikacije na ove pokrajine i ponovo je pokusala da afirmise svoje pretenzije
39)
Protokoll des Gemeinsamen Ministerrates v. 21.9.1900. HHStA PA
XL Interna, Kart. 299.

174

1909. godine prilikom diskusije o nacrtu bosanskohercegovackog zemaljskog ustava.40)

Austro-ugarske privredne suprotnosti u Bosni i Hercegovini koje
su sve vise rasle, dobijale su, medutim, nuzno svoju politicku dimenziju i morale su se cesto s mukom razrjesavati na politickom polju.
Takva situacija uticala je i na aktualiziranje kombinacija o izmjeni
drzavnopravnog polozaja Bosne i Hercegovine, sto je bilo usko povezano sa planovima za rjesavanje tada goruceg jugoslovenskog pitanja.
Medutim, zbog nepomirljivosti austrijskih i madarskih gledista u pogledu polozaja ovih pokrajina zadrzan je status quo do propasti Monarhije.
Kako za Austriju tako i za Ugarsku pitanje uticaja u Bosni i Hercegovini
imalo je tako veliki znacaj da je definitivno rjesenje bosanskog pitanja
u Monarhiji bilo nemoguce. Za obje drzave Monarhije posjed Bosne
i Hercegovine predstavljao je kljucnu poziciju za pristup dalmatinskoj
obali i Jadranskom moru, te uopste za politicku i privrednu prevlast na
Balkanu. Uz to Bosna i Hercegovina je bila trziste cija je apsorpciona
moc bila u porastu. Problem podjele interesnih sfera, koji je pred Prvi svjetski rat nabacen u toku pregovora o gradnji zeljeznicke mreze u
Bosni i Hercegovini, odnosi se iskljucivo na gradenje novih zeljeznickih
pruga za koje je Austrija odnosno Ugarska imala svoj specijalni interes.
Pitanje izgradnje novih, odnosno normalizacije postojecih zeljeznickih pruga u Bosni i Hercegovini pred Prvi svjetski rat predstavljalo
je posebno poglavlje u austrougarskoj konkurentskoj borbi. S njim su
bili najuze povezani i ostali problemi zeljeznicke saobracajne i tarifne
politike.41) Austrija i njeni privrednici bili su posebno zainteresovani
za korekciju po njih nepovoljnih odnosa na ovom podrucju. Oni su insistirali na izgradnji novih zeljeznica koje bi prvenstveno produzenjem
linija od Banja Luke dolinom Vrbasa u pravcu Sarajeva i Mostara bolje povezivale Cisleithaniju sa Bosnom i Hercegovinom i Dalmacijom.
Osim toga zahtjevali su otklanjanje teskoca koje su Madari svojom
saobracajnom i tarifnom politikom pravili austrijskom robnom i putnickom saobracaju sa Bosnom. Njihov cilj je bio da se odgovarajucom
saobracajnom politikom povecaju prednosti koje je, inace, imala Austrija u pogledu opstih mogucnosti razvitka privrednih odnosa sa Bosnom i
Hercegovinom. S druge strane, Madari su nastojali da bosanski promet
40)
Protokoll des Gemeinsamen Ministerrates v. 10.9.1908, HHStA, PA
XL Interna, Kart. 307; Wekerle Buri
anu 12.7.1909. (prepis), HHStA,
PA I, Kart. 638, Kabinett des Ministers VIIIc 12/1 Nr 422.
41)
Vidi S c h m i d, Bosnien und die Herzegowina, 592-611; Friedrich
L a n g e, Das Eisenbahnwesen in Bosnien und der Herzegovina, u: Archiv f
ur Eisenbahnwesen 42, Berlin 1919, 1095-1123; Paul M e c h t l e r,

Dalmatien und die o

sterreichische Eisenbahnpolitik, MOSTA
23, 1970,
190-198.

175

bude i dalje sto vise usmjeren na Budimpestu i preko Budimpeste i da

uspostavljanjem normalnotracne zeljeznicke linije u dolini Bosne takvu
saobracajnu orijentaciju pojacaju.
Konacno formulisanje velikog bh. zeljeznickog programa pocetkom
novembra 1912. bilo je praceno i potpisivanjem novih tarifnih sporazuma. Kao i program izgradnje zeljeznica, ti tarifni sporazumi bili
su rezultat kompromisa razlicitih interesa. Pri tome su uz specijalne
austrijske i ugarske interese uzeti u obzir i odredeni zajednicki interesi
Monarhije, odnosno njene bh. uprave, kao i izvjesni zahtjevi zemaljskog sabora, koji je izrazavao teznje domaceg gradanstva. Programom
je bilo predvideno da se uspostave dvije normalnotracne linije, i to od

Samca
na uscu Bosne u Savu do Sarajeva, i linija od Banja Luke, preko Jajca, Bugojna i Rame do Mostara. Program je takode obuhvatao
normalizaciju pruge Doboj-Tuzla, izgradnju normalne pruge Tuzla Brcko, s ogrankom prema Bijeljini i Raci, i uskotracne pruge Bugojno Arzano kao spoj s prugom za Split. Troskovi realizacije ovog zamasnog
programa iznosili su 270 miliona kruna, od cega je trebalo da Austrija
i Ugarska po kvotnom kljucu (63,6 : 36,4%) snose 2/3, a Bosna i Hercegovina jednu trecinu troskova. Posebno samo na teret zemlje trebalo
je da se izgradi normalna pruga od Bosanskog Novog do Bihaca.42) Finansijsko ucesce obiju drzava Monarhije moglo je u stvari predstavljati
samo indirektnu kompenzaciju za raniju izgradnju strateskih pruga i za
druga finansijska potrazivanja (npr. neodgovarajucu odstetu za gubitak
carinskih prihoda) Bosne i Hercegovine prema Monarhiji. Ostvarenje
ovog programa, za koga su bila vec osigurana i finansijska sredstva,
omelo je izbijanje Prvog svjetskog rata.
(Pregled 2-3, 1991, str. 191-240, i na njemackom u Eisenbahnbau und Kapitalinteressen in den Beziehungen der osterreichischen mit den s
udslawischen Landern,

Verlag der Osterreichischen

Akademie der Wissenschaften, Wien 1993, str. 143-147)

42)

176

H a u p t m a n n, Financiranje, 120-139.

POKUSAJI
STVARANJA POLITICKOG
SAVEZA IZMEDU
VODSTVA SRPSKOG I MUSLIMANSKOG AUTONOMNOG
POKRETA U BOSNI I HERCEGOVINI

Donedavno su u nasoj istoriografiji bez ikakve rezerve prihvatani

podaci Osmana Nuri-Hadzica da je 1902. godine na sastanku u Slavonskom Brodu izmedu prvaka muslimanskog i srpskog autonomnog pokreta sklopljen pismeni ugovor o politickoj saradnji, u kome je utvrden
nacin rada i formulisani zajednicki politicki ciljevi oba pokreta u pogledu unutrasnjeg uredenja i drzavnopravnog polozaja Bosne i Hercegovine. Original ugovora su navodno potpisali sa muslimanske strane
Ali-beg Firdus i Bakir-beg Tuzlic, a sa srpske Gligorije Jeftanovic i

Vojislav Sola.
Po O. Nuri-Hadzicu, do potpisivanja ugovora je doslo
nakon sto je turska vlada, preko svog poslanika u Bukurestu, savjetovala muslimanskim vodama da rade sporazumno sa Srbima, kako bi
njihova akcija za ocuvanje sultanova suvereniteta u okupiranoj zemlji
bila jaca i uspjesnija.1)
Kod O.Nuri-Hadzica, kao i u jednom dijelu literature, ukazano je i
na razlike u pogledu krajnjih politickih ciljeva srpskog i muslimanskog
autonomnog pokreta. Pri tome se s pravom podvlaci da je politicka
autonomija zemlje uz ocuvanje sultanovog suvereniteta za srpsku opoziciju bila samo etapa na putu prikljucenja Bosne i Hercegovine Srbiji.2) Medutim, Ugovoru je skoro opcenito pridavana velika vaznost
u unutrasnjem politickom razvitku Bosne i Hercegovine pocetkom XX
stoljeca, jer se na njega gledalo kao i na politicku platformu zajednicke srpsko-muslimanske akcije, koje su se obje strane drzale sve do
iza aneksije.
1)
O. N u r i-H a d
zi
c je donio i tekst koji ukratko reprodukuje 25 paragrafa navodnog ugovora. Borba Muslimana za versku i vakufsko-mearifsku autonomiju u knjizi: V. Skari
c, O. Nuri-Had
zi
c, N. Stojanovi
c,
Bosna i Hercegovina pod austrougarskom upravom, edicija Srpski narod u XIX veku, knj. XV, Beograd (bez oznake datuma), str. 95-97.
Knjiga je objavljena 1938, a pisana je bez nau
cnog aparata.
2)
O. N u r i - H a d
zi
c, op. cit. str. 94; up. A. M a l b a
s a, Hrvatski i srpski nacionalni problem u Bosni za vrijeme re
zima Benjamina
K
allaya, Osijek (bez oznake datuma),str. 60. Knjiga je objavljena 1940;
M. H a d
zijahi
c, Od tradicije do identiteta (Geneza nacionalnog
pitanja bosanskih Muslimana), Sarajevo 1974. str. 161, 176.

177

Tako je sklapanje srpsko -muslimanskog Ugovora iz 1902. godine

svrstavano u red znacajnijih politickih dogadaja u doba austrougarske
uprave. Uz to je ponekad bila prisutna i tendencija da se posebno akcentiraju oni dijelovi teksta Ugovora, u kojima se Muslimani oznacuju
kao Srbi muslimanske vjere, narodni jezik naziva samo srpskim jezikom i predvida iskljucivo upotreba cirilice kao zvanicnog pisma. Pri
tome se gubilo iz vida da je i sam O. Nuri-Hadzic konstatovao da je
sirokim muslimanskim masama bilo strano i nepoznato srpsko ili hrvatsko ime kao oznaka njihove plemenske, t.j. nacionalne, pripadnosti, za
razliku od odredenih pojava deklarisanja za hrvatstvo, odnosno srpstvo
u redovima malobrojne evropski obrazovane muslimanske inteligencije.3)
Pojava zbirke dokumenata iz arhivskih fondova austrougarske uprave za Bosnu i Hercegovinu, koju je 1967. godine objavio F. Hauptmann,4) pruzila je mogucnost da se pride dubljoj i svestranijoj obradi
pokreta Muslimana za vjersku i vakufsko-mearifsku autonomiju, kao i
prilika u kojima je on djelovao. U objavljenoj gradi nalazi se i znatan
broj dokumenata koji bacaju novo svjetlo na muslimansko-srpske odnose u tom periodu, pa i na pitanje sklapanja politickog saveza izmedu
srpske i muslimanske opozicije. U predgovoru pomenute zbirke, koji
sam za sebe predstavlja znacajnu raspravu o problematici muslimanskog autonomnog pokreta, F. Hauptmann je ukratko tretirao i pitanje
zajednicke muslimansko-srpske politicke akcije - sloge. On je dosao
do zakljucka da 1902. godine problem sloge ... ... nije dobio cvrsto
pismeno rjesenje, te jos izrazio misljenje da podatak O. Nuri-Hadzica
o sklapanju srpsko-muslimanskog sporazuma 1902. godine, sudeci po
nekim elementima - spada u kasnije razdoblje.5)
Medutim, i nakon pojave Hauptmannove zbirke pojedini autori i
dalje pisu o srpsko-muslimanskom ugovoru iz 1902. odnosno 1901. godine kao neosporno utvrdenoj cinjenici.
Ne obaziruci se na objavljenu gradu niti na Hauptmannovo misljenje o sklapanju srpsko-muslimanskog ugovora, V. Bogicevic je, pozivajuci se na izvjestan broj austrougarskih dokumenata, dao prikaz odnosa
Muslimana i Srba u borbi za politicku autonomiju Bosne i Hercegovine, s tezistem na njihovoj saradnji prilikom proslave dana sultanova
3)

O. N u r i - H a d
zi
c, op. cit. str. 94-95.
Borba Muslimana Bosne i Hercegovine za vjersku i vakufsko-mearifsku autonomiju. Sabrao i uredio Ferdo H a u p t m a n n. Izd. Arhiv
cavanje politi
ckih, kulturnih
SR Bosne i Hercegovine. Grada za prou
i socijalno-ekonomskih pitanja iz pro
slosti Bosne i Hercegovine (XIX I
XX vijek), Tom III, Sarajevo 1967, str. 674. (u daljem tekstu: Borba
Muslimana).
5)
Ibidem str. 32.
4)

178

stupanja na presto.6) Prema V. Bogicevicu izlazi da je tajni ugovor o

politickoj saradnji izmedu muslimanske i srpske opozicije prihvacen na
sastanku u Kiseljaku i sklopljen vec u ljeto 1901. Mada ne spominje
potpisnike Ugovora niti sastanak u Slavonskom Brodu 1902. godine,
autor donosi njegove odlomske citirajuci zapravo O. Nuri Hadzica, iako
se na njega ne poziva nego na knjigu N. Stojanovica, Bosanska kriza
(Sarajevo, 1958. str. 15).7)
I H. Kapidzic je, raspravljajuci o drzavnopravnom polozaju Bosne
i Hercegovine za vrijeme austrougarske uprave, spomenuo da je u toku
borbe za crkveno-skolsku autonomiju Srba i vakufsko-mearifsku autonomiju Muslimana izgraden ....i zajednicki politicki program (1902.).

On je, pozivajucu se na V. Corovi

ca (Politicke prilike u Bosni i Hercegovini, Beograd, 1939. str. 39) i O. Nuri-Had
zica, istakao kako je
taj program politicke autonomije prihvacen od ogromne vecine Srba
i Muslimana. Kapidzic je dalje u biljesci ukazao da O. Nuri - Hadzic
zna i za ugovor koji su potpisali Ali-beg Firdus, Bakir-beg Tuzlic, Gli8)

gorije Jeftanovic i Vojislav Sola.

Takode M.Gross se oslanja na O
Nuri-Hadzica kada konstatuje da je 1902. sklopljen pismeni ugovor
o saradnji izmedu srpskih i muslimanskih prvaka koji ce izbrisati tek
postaneksiono razdoblje.9)
U Istoriji Jugoslavije autor M.Ekmecic nije siguran da li je tajni
sporazum u Slavonskom Brodu sklopljen 1902. ili pak 1901. godine,
6)
V. B o g i
cevi
c, D
zulusi-humajun hazreti
serifi (Prilog borbi
Muslimana i Srba za politi
cku autonomiju Bosne i Hercegovine), Godi
snjak Dru
stva istori
cara BiH, XVII, Sarajevo 1969, str. 315-340.
7)
V. B o g i
cevi
c, op. cit. str. 333-334, napomena 45. N. Stojanovi
c
je u svojoj knjizi ozna
cio 1902. godinu kao godinu u kojoj je ostvaren
sporazum izmedu voda srpskog i muslimanskog autonomnog pokreta i
citirao tekst Ugovora izri
cito nazna
civ
si da ga preuzima od Osmana
cevi
cu
Nuri-Had
zi
ca (op. cit. str. 15-16, napomena 1). Pri navodenju Bogi
se potkrala i gre
ska koja mijenja smisao teksta. Tako kod njega stoji:
Srbi pravoslavne vjere i Muslimani obavezuju se ...., dok kod O. NuriHad
zi
ca i N. Stojanovi
ca glasi: Srbi pravoslavne i muslimanske vere
obavezuju se .....
8)
H. K a p i d
zi
c, Bosna i Hercegovina za vrijeme austrougarske
uprave (Dr
zavno pravni odnosi), Prilozi instituta za istoriju radni
ckog

pokreta u Sarajevu 4/1968, str. 66. I V. Corovi

c na pomenutom mjestu
pi
se o ugovoru odnosno programu i citira tekst ( 1), o
cigledno prema O.
Nuri-Had
zi
cu, iako to ne navodi, jer se radi o kratkom pregledu pisanom
bez nau
cnog aparata, koji je objavljen godinu dana po izlasku NuriHad
zi
ceva rada.
9)
M. G r o s s, Hrvatska politika u Bosni i Hercegovini od 1878-1914,
Historijski zbornik XIX-XX, Zagreb 1968, str. 21. Uporedi tekst istog

autora u knjizi Povijest hrvatskog naroda g. 1860-1914, izd. Skolska

knjiga, Zagreb 1968, str. 196.

179

ali je dao decidiranu ocjenu da je njime ucinjen pokusaj da se uz pomoc Turske srpskom i muslimanskom pokretu da politicki karakter i
da se ranije neprijateljske struje, deklarisuci se jedinstvenim srpskim
nacionalnim pokretom ujedine u zahtevu za vracanje sultanove vlasti
uz osiguranje autonomije Bosne. Ekmecic je, inace, prethodno istakao
da opredjeljivanje za srpsku odnosno hrvatsku nacionalnu ideju, koje je
zahvatilo muslimansko intelektualno i politicko vodstvo, nije uhvatilo
dubljeg korena u obicnom muslimanskom narodu, koji je vezan za religiju i islamsku kulturu, kao i tursku politicku tradiciju na Balkanskom
poluostrvu.10)
I M. Hadzijahic bez rezerve prihvata podatke O. Nuri-Hadzica o
sklapanju srpsko-muslimanskog ugovora 1902. godine. Njegovo postojanje on nastoji potkrijepiti i citiranjem pisma dr Emila Gavrila od
17/30.septembra 1901, u kome Gavrila pise da je ugovor vec usmeno
primljen i da ce ga u najvecoj povjerljivosti potpisati po dvojica najuglednijih s jedne i druge strane.11) Isti argument upotrebljava i M.
Imamovic, koji istina smatra da se sklapanje ugovora u Slavonskom
Brodu 1902. godine odigralo pod dosta nejasnim okolnostima. Ovaj
autor je donio i sire izvode iz Nacrta ugovora, koji je izbio u javnost 1901. godine, tretirajuci ga kao vec perfektuiran sporazum.12) M.
Hadzijahic i M. Imamovic su ukazali da tekst sporazuma potice od Srba i oznacili, Imamovic sa izvjesnom rezervom, dr Emila Gavrila kao
njegovog autora. Mada smatraju da se sa srpske strane nastojalo da se
savezu sa Muslimanima da nacionalni smisao, oba su autora saglasna
da je to bilo daleko od muslimanskih prvaka i naroda i da je pomenuti
savez imao samo takticko-politicko znacenje.
c, koji je u svojim
Za razliku od naprijed navedenih autora N. Sehi
radovima obradivao i pitanje saradnje izmedu vodstva muslimanskog i
10)
irkovi
S. C
c, I. B o
zi
c, M. E k m e
ci
c, V. D e d i j e r, Istorija Jugoslavije, izd. Prosveta, Beograd 1972, str. 326.
11)
M. H a d
zijahi
c, op. cit. str. 175-177.
12)
M. I m a m o v i
c, Pravni polo
zaj i unutra
snji politi
cki razvitak
Bosne i Hercegovine od 1878-1914, Sarajevo, 1976, str. 124-127. Autor
je koristio Nacrt Ugovora medu Srbima pravoslavne i muslimanske vjere u Bosni i Hercegovini iz neobjavljenih memoara Ademage Me
si
ca, I
knjiga, str. 291-294, koji se
cuvaju u biblioteci Muslimanskog pokopnog
cu
dru
stva Bakije u Sarajevu. Isti Nacrt donosi in extenso i L. Dakovi
rukopisu svoje disertacije Formiranje politi
ckih stranaka kod bosanskohercegova
ckih katolika Hrvata, Sarajevo, 1969, Prilog 9, str. 333-336.
On je to u
cinio, kako mi je autor saop
stio, na osnovu primjerka Nacrta koji se nalazi u Arhivu Bosne i Hercegovine u Sarajevu, Napretkova
kulturno-istorijska zbirka, Fasc. 3, Nr 27. Mada je i ovaj primjerak Nacrta nepotpisan, Dakovi
c je na svom prepisu ozna
cio da je ugovor potpisan
u Slavonskom Brodu 1902. godine i stavio na njega potpise A. Firdusa,

B. Tuzli
ca, G. Jeftanovi
ca i V. Sole,
pozivaju
ci se na O. Nuri-Had
zi
ca.

180

srpskog autonomnog pokreta,13) smatra jos uvijek spornim da li je Nacrt sporazuma iz 1901. godine bio podloga za stvarni sporazum, jer svi
koji su pisali o tom sporazumu .... pozivali su se upravo na ovaj Njegov
cevog uspjelog prikaza odnosa u muslimannacrt.14) Medutim, iz Sehi
skom vodstvu posredno proizilazi da u razdoblju od 1899. do 1903.
nije moglo doci do zakljucenja formalnog srpsko-muslimanskog politickog pakta. On i konstatuje da je manji broj muslimanskih prvaka
zagovarao saradnju sa srpskim pokretom, dok ostali iz muslimanskog
vodstva ili su se izrazavali protiv takve saradnje, ili su smatrali da ona
moze doci u obzir samo kao takticki, ali ne i kao strateski cilj muslimanskog pokreta.15) Politicko drzanje u tim godinama Ali-bega Firdu c, cini iskljucenim da
sa i Bakir-bega Tuzlica, kako ga je prikazao Sehi
su ova dvojica muslimanskih prvaka mogli tada biti potpisnici srpskomuslimanskog sporazuma.
*
*
*
Bez pretenzije da ulazimo u cjelokupan kompleks odnosa izmedu
muslimanskog i srpskog pokreta za vjersko-prosvjetnu autonomiju i
visestruke aspekte njihove medusobne saradnje, pokusacemo na osnovu
objavljene grade i literature kao i na osnovu do sada nepoznatih austrougarskih dokumenata,16) da poblize osvijetlimo neke momente koji
se odnose na pitanje sklapanja ugovora o muslimansko-srpskom savezu
na platformi borbe za politicku autonomiju Bosne i Hercegovine. Pri
tome cemo se ograniciti na razdoblje od pojave pomenutih pokreta do
1903. godine, a teziste ce biti na rekonstrukciji odredenih relevantnih
dogadaja. Da bi se tome pristupilo nuzno je napraviti i izvjestan osvrt
na pitanje muslimansko-srpske politicke saradnje u ranijim zbivanjima,
a posebno na srpsku gradansku politiku na ovom podrucju.
Teznja da se ostvari politicka saradnja sa Muslimanima ima u srpskoj gradanskoj politici u Bosni i Hercegovini svoju tradiciju jos iz
predokupacionog doba. Poslije pojave Nacertanija Ilije Garasanina
1844. godine u programima tajnih srpskih organizacija, narocito nakon
13)
ehi
N. S
c, Pokret Muslimana za vjersku i vakufsko-mearifsku autonomiju u svjetlu pregovora sa Zemaljskom vladom za Bosnu i Hercegovinu 1901. godine, Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu, 9/1, 1973.
97-161; i s t i, Mjere Kalajevog re
zima u Bosni i Hercegovini na suzbijanju autonomnog pokreta Muslimana, Godi
snjak DI BiH, XX, Sarajevo
1974, str. 137-181.
14)
Ibidem, str. 178, nap. 126.
15)
Ibidem, 177.
16)
Radi se prvenstveno o dokumentima koje je preminuli prof. dr Hamdija Kapid
zi
c snimio u Arhivu Bosne i Hercegovine u Sarajevu u cilju
rada na Istoriji naroda Bosne i Hercegovine.

181

1862. godine, predvida se saradnja sa bosanskim Muslimanima u radu

na pripremanju ustanka u Bosni i Hercegovini protiv Turske i njenom
prikljucenju Srbiji. Za razliku od ranijeg doba, na bosanskohercegovacke Muslimane sve vise se sa srpske strane gledalo kao na slovenski
element koji je trebalo pridobiti za srpsko nacionalno-politicke ciljeve, i
to ne samo garancijama u pogledu njihovih obicaja i vjere nego i u pogledu ocuvanja zemljisnih posjeda begovata. Politika saradnje srpskih
tajnih organizacija sa begovatom, koju je inaugurisala srpska vlada,
a ciji su nosioci bili srpski svestenici i trgovci u Bosni i Hercegovini,
bila je u suprotnosti sa interesima i teznjama srpskog seljastva i nije
mogla dobiti njegovu podrsku. Ipak ova politika je vodena i u toku
ustanka 1875-1878, a osobito nakon stupanja Srbije u rat 1876. godine.17) Medutim, stvarni rezultati srpske nacionalne i politicke akcije
medu bosanskohercegovackim Muslimanima, sve do iza austrougarske
okupacije, bili su vise nego minimalni.18)
Pristupajuci okupaciji Bosne i Hercegovine Austro Ugarska je znala
kakvu bi opasnost po njenu vladavinu u toj zemlji, i sire za njene interese na Balkanu, predstavljalo eventualno priblizavanje Srba i Muslimana
i uopste jedinstveno nastupanje bosanskohercegovackog stanovnistva
na bazi neprijateljskog odnosa prema novoj vlasti. Zato je, polazeci od
postojecih vjerskih, nacionalnih i socijalnih suprotnosti u Bosni i Hercegovini, sef Careve vojne kancelarije general Beck izradio uoci okupacije
instrukciju za vrhovnog komandanta okupacionih trupa generala Josipa
Filipovica u kojoj je razraden odnos nove vlasti prema stanovnistvu.
Tako je Filipovicu pored ostalog preporuceno da dovede muslimane u
blizi kontakt sa katolicima i da narocito sprijeci priblizavanje ili savez
muslimanskog s pravoslavnim stanovnistvom, koje treba da se najostrije
nadzire s obzirom na eventualne, okupaciji neprijateljske aspiracije.19)
Za vrijeme austrougarske vladavine nad Bosnom i Hercegovinom nacionalna politika okupacione uprave dozivljavala je odredene oscilacije i
izvjesne promjene. Medutim, njen odnos prema srpsko-muslimanskom
politickom savezu na opozicionoj osnovi ostao je neizmijenjen. Ona je
u pojedinim akutnim momentima preduzimala sve da ga osujeti, iako u
ono vrijeme nisu postojale politicke, socijalne i kulturne pretpostavke
17)
M. E k m e
ci
c, Nacionalna politika Srbije prema Bosni i Hercegovini i agrarno pitanje (1844-1875), Godi
snjak DI BiH X, Sarajevo
1959, str. 197-219; i s t i, Ustanak u Bosni, Sarajevo, 1960, str. 4454, 141-142, 233-236. 260-262. 353-361. Za period prije 1844. Vidi
V. S t o j a n
cevi
c, Da li je bilo politi
cke akcije Srbije u Bosni za
saninovog Na
certanija, Istorijoslobodenje od turske vlasti pre Gara
ski
casopis XIX, Beograd 1972, str. 165-183.
18)
Vidi M. H a d
zijahi
c, op. cit. str. 159-160.
19)
H. K a p i d
zi
c, Hercegova
cki ustanak 1882. godine, Sarajevo,
1958, str. 13.

182

koje bi omogucile stvaranje takvog saveza na jednoj siroj i stabilnijoj

osnovi.
Svoje nezadovoljstvo sa austrougarskom okupacijom srpsko gradanstvo manifestovalo je saradujuci u izvjesnoj mjeri sa Muslimanima,
koji su pruzali otpor okupacionim trupama. Poslije okupacije postupci novih vlasti prema srpskim skolama i crkvenim opstinama, s
ciljem da ove ustanove, koje su imale izvjesnu samoupravu za vrijeme turske vladavine, potcine svom uticaju, izazivali su otpor srpskog
gradanstva i vodili postepenom priblizavanju Srba i Muslimana, koji
su se tesko mirili sa okupacionim rezimom. Ovo je osobito dolazilo
do izrazaja u istupanju protiv okupacionih vlasti u Mostaru pred ustanak 1882. godine. Protestujuci protiv uvodenja vojnog zakona, kao
povrede medunarodnog polozaja Bosne i Hercegovine priznatog Aprilskom konvencijom iz 1879. godine, srpska crkveno-skolska opstina u
Mostaru, osporila je legitimnost austrougarske vlasti i javno je priznala
sultanov suverenitet.20) Zanimljivo je da je jos ranije u adresi sinova Bosne i Hercegovine upucenoj 18. juna 1880. engleskom premijeru
Gladstonu, koju je zapravo napisala i uputila jedna grupa mostarskih
i sarajevskih Srba, uz zalbe na postupke okupacionih vlasti, trazena
intervencija Engleske i ostalih evropskih sila da Bosna i Hercegovina
dobije autonomnu upravu.21) Ovaj zahtjev je predstavljao zakasnjeli
eho onih akcija za autonomiju koje su vode ustanka u Bosni preduzimale da bi se suprotstavili austrougarskoj okupaciji. Autonomija je bila
alternativno rjesenje za koje su se oni izjasnjavali u 1877. i 1878. godini, kada medunarodne okolnosti nisu pruzale izglede da se ostvari
njihov program ujedinjenja sa Srbijom, a koga se oni u buducnosti nisu
odricali.22)
U ustanku u istocnoj Hercegovini 1882. ostvarena je prvi put saradnja izmedu sirih srpskih i muslimanskih masa na bazi zajednickog
odnosa prema okupatorskom rezimu. Mada agrarno pitanje u doba
ustanka nije postavljano u medusobnim odnosima Srba i Muslimana,
ono je bilo prepreka koja nije dozvoljavala da se ostvari njihova jaca
politicka povezanost i da se ustanak prosiri na druge oblasti.23) Sami hercegovacki ustanici nisu imali nikakvog pisanog programa, pa su
20)

H. K a p i d
zi
c, Hercegova
cki ustanak 1882. godine, str. 65-84,
96-97. O nezadovoljstvu u zemlji prvih godina nakon okupacije i opoziciji
Srba i Muslimana vidi i T. K r u
s e v a c, Sarajevo pod austrougarskom
upravom 1878-1918, str. 235 i dalje.
21)
H. K a p i d
zi
c, Jedan dokument iz 1880. godine, Godi
snjak DI
BiH II, Sarajevo 1950, 257-265.
22)
Vidi M. E k m e
ci
c, Ustanak u Bosni, str. 327-329, 343, 350-351,
355-357.
23)
H. K a p i d
zi
c, Hercegova
cki ustanak, str. 329-333.

183

ideju zajednicke srpsko-muslimanske borbe protiv austrougarskih vlasti izrazavali na nacin koji je odgovarao nivou njihove ideoloske svijesti.
Oni su nasli zajednicko geslo koje je glasilo: Za krst casni i vjeru
Muhamedovu.24) Medutim hercegovacka emigracija u Srbiji bavila se
mislju da se formira zajednicka ustanicka vlada i da ustanici istupe
sa jednim politickim programom. Vojvoda Mico Ljubibratic, nastavljajuci da djeluje u istom smislu kao i u doba ustanka 1875 - 1878,
porucivao je ustanickim vodama da osnuju narodnu vladu od deset
petnes ljudi, i to pola Riscana a pola Muhamedanaca. Smatrao je da

oni treba da traze da Svaba

izade iz Ercegovine i Bosne .... da Bosna,
Ercegovina i Novopazarski Sandzak postanu autonomna drzava kojom
ce upravljati sinovi Bosne, Ercegovine i Novopazarskog Sandzaka, a da
se placa sultanu godisnji danak.25) Ovim je formulisan jedan program
politicke autonomije za Bosnu, Hercegovinu i Sandzak pod vrhovnom
turskom vlascu, oslanjajuci se ocito na tradiciju autonomisticke politike iz predokupacionog doba. Istovremeno je, medutim, bila prisutna
i tendencija da se cijelom ustanickom pokretu da srpsko nacionalno
obiljezje.26)
Medunarodna konstelacija u godinama nakon Berlinskog kongresa
bila je takva da ustanak u Hercegovini nije mogao dobiti podrsku sa
strane. U tom pogledu je od posebnog znacaja bila proaustrijska politika srpske vlade, koja je, - za razliku od drzanja opozicionih krugova,
sve do pada kralja Milana 1889. godine, vodena u duhu austro-srpske
tajne konvencije iz 1881. godine.
Poslije ostavke kralja Milana, za prvih radikalnih vlada pojacana
je srpska nacionalna propaganda i interes za Bosnu i Hercegovinu. U
Srbiji nalaze utociste mnogi emigranti iz Bosne i Hercegovine, i to ne
samo Srbi nego i Muslimani. Vlada je davala podrsku emigraciji da bi
pomocu nje bosanskohercegovacko pitanje drzala otvorenim. Narocito
su Muslimani srdacno docekivani u Beogradu, sto je posebno izazivalo
revolt Austro-Ugarske. Jedna od najomiljenijih tema beogradskih listova bila je ujedinjenje pravoslavnih i muslimana protiv Austrije. U isto
24)
V. S k a r i
c, Ustanak 1882, u knjizi: Bosna i Hercegovina pod austrougarskom upravom, ed. Srpski narod u XIX veku, knj. XV, Beograd
(1938), str. 19; H. K a p i d
zi
c, op. cit. str. 181-184.
25)
H. K a p i d
zi
c, op. cit. str. 182.
26)
Ovo je do
slo do izra
zaja u Proklamaciji bosanskohercegova
ckih ustanika na Evropu objavljenoj u Ceni
cevoj Borbi 6/18 aprila 1882, koju je prema mi
sljenju H.Kapid
zi
ca vjerovatno izdao istaknuti voda iz
ranijih ustanaka Aleksa Jak
si
c i ljudi koji su sa njim saradivali. U Prok
lamaciji se izmedu ostalog ka
ze: Sto
vjekovi nisu mogli u
ciniti, to je
Austrija za tri godine za na
se narodno izmirenje (u
cinila) i uz to se jo
s
dodaje Sad i Hri
s
cani i Turci osje
camo da smo Srbi kojijema je zajedno

zivjeti i umrijeti. (H. K a p i d

zi
c, op. cit. str. 183.)

184

vrijeme Srbija je vodila i izrazito turkofilsku politiku diktiranu u datoj

medunarodnoj situaciji i interesima u Makedoniji i Staroj Srbiji.27)
U srpskoj nacionalnoj propagandi, sve do aneksije 1908. godine, istican je turski sultan kao legitimni suveren nad Bosnom i Hercegovinom,
a austrougarska okupacija tretirana je kao privremena. Ovo je otvaralo
nadu da ce se bosanskohercegovacko pitanje moci u buducnosti rijesiti
u smislu srpskih nacionalnih teznji, kada jednog dana ponovo dode na
medunarodnu politicku scenu. Imajuci to u vidu i pravna nauka u Srbiji
je sa svoje strane doprinosila argumentaciji teze da su Bosna i Hercegovina kako drzavno, tako i medunarodno pravno za Austro-Ugarsku
tudi oblasni dijelovi, koji su i poslije okupacije ostali turske provincije.28) Ovi stavovi su formulisani prije pojave srpskog i muslimanskog
pokreta za vjersko-prosvjetnu autonomiju i bice od posebnog znacaja
za njihove medusobne odnose. Inace, srpska nacionalna propaganda
tretirala je Bosnu i Hercegovinu kao cisto srpske zemlje i po krvi i po
jeziku. U skladu sa tradicijom koja se udomacila u srpskoj nacionalnoj
ideologiji, propagirano je da cijelo bosanskohercegovacko stanovnistvo
pripada srpskom narodu koji je podijeljen na tri vjere. To je bio i odgovor na politiku bosanske posebnosti, gusenja nacionalnih sloboda i
suzbijanja nacionalnih pokreta od strane Kallayeva rezima. Ekskluzivno stanoviste o srpskom nacionalnom karakteru Bosne i Hercegovine
zastupano je u srpskoj gradanskoj stampi i publicistici krajem XIX vijeka kako van Bosne, u Srbiji, Vojvodini i Hrvatskoj, tako, koliko su to
prilike dopustale, i u njoj samoj.29)
Medutim, sada se srpska nacionalna ideologija na tlu Bosne i Hercegovine sukobila i sa hrvatskom nacionalnom propagandom. Pri tome
je prva bila u toliko u prednosti, sto je proces formiranja nacionalne
svijesti kod pravoslavnog srpskog stanovnistva uglavnom bio zavrsen,
dok je isti proces kod katolickog hrvatskog stanovnistva u Bosni bio tek
u toku i odvijao se sa znatnim zakasnjenjem u poredenju sa susjednim
zemljama gdje zive Hrvati. I hrvatska nacionalna propaganda u Bosni
i Hercegovini nije u to vrijeme bila nista manje ekskluzivna od srpske.
Naprotiv, u njoj je u posljednjoj deceniji XIX vijeka evidentan uticaj
Frankove politicke struje. Zastupana je teza o iskljucivom hrvatskom
27)
Sl. J o v a n o v i
c, Vlada Aleksandra Obrenovi
ca, knj. I, str. 125142, 362-404, knj. II, str. 35-38, Beograd 1934; up. A. M a l b a
s a, op.
cit.str. 52-60.
28)
zavnopravni polo
zaj BoG. G e r
si
c, Pogled na medunarodni i dr
sne i Hercegovine i ostrva Kipra. Prema nau
cnim ocenama predstavnika medunarodnopravne teorije, (Glas SKA XXXVII, Beograd 1893);
vidi A. M a l b a
s a op. cit. 55-57; M. I m a m o v i
c, op. cit. str. 22-23.
29)
Vidi A. M a l b a
s a, op. cit. str. 46-60; T. K r u
s e v a c, Listovi don Franje Mili
cevi
ca, Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu 9/1,
Sarajevo, 1973, str. 351-352, M. I m a m o v i
c, op. cit. str. 87-90.

185

karakteru Bosne i Hercegovine, u kojoj zivi jedinstveni hrvatski narod

bez obzira na vjerske razlike. Kada je ova teza naisla na zestoko protivljenje Srba, onda se utoliko upornije insistiralo na hrvatstvu Muslimana.
Propagirano je, pozivajuci se na argumente iz arsenala pravaske ideologije, pripajanje Bosne i Hercegovine Hrvatskoj i ujedinjenje hrvatskih
zemalja u Monarhiji, a u duhu frankovacke politike poistovjecivani su
interesi Habzburske dinansije i Hrvata. Mada je i ova politika, zbog
toga sto je bila protiv postojeceg uredenja Monarhije, kao i zbog svoje
netrpeljivosti i intrasigentnosti, izazivala odredeno nezadovoljstvo i re
agovanje okupacionih vlasti, ona nije imala opozicioni karakter.30) Sta
vise, u doba jacanja srpskog nacionalnog pokreta Kallay je dosao do
zakljucka da velikohrvatske teznje, makoliko, izgledale pretjerane, ne
mogu, za razliku od velikosrpskih, postati opasnost za Monarhiju. Stoga je on u nekoliko navrata davao uputstva Zemaljskoj vladi kako je u
interesu rezima da u Bosni i Hercegovini podupire hrvatstvo vis a vis
srpstva, ali ne kruto i netakticno da se nebi odgurnuli Srbi, a eventualno
i Muslimani. Kallay je ponavljao da pri tome misli samo na naklonost
koju treba vlasti da pokazuju u svakoj prilici prema Hrvatima, ali koja
se ne bi eklatantno manifestovala.31)
Kraj stoljeca obiljezen je izvjesnim poletom hrvatskog nacionalnog
pokreta, koji je omogucen bio i popustanjem pritiska rezima. Hrvatska nacionalna svijest vec je bila obuhvatila domace gradsko katolicko
stanovnistvo - cinovnistvo, trgovce i zanatlije, pa je u vodstvu hrvatskog nacionalnog pokreta uz franjevce sve vise dolazila do izrazaja i
gradanska inteligencija. Medutim, tada se javila i snazna klerikalna tendencija svjetovnog svestenstva sa nadbiskupom Stadlerom na celu, koji
je tezio da hrvatski nacionalni pokret potcini svom iskljucivom vodstvu
i uticaju. To se podudaralo opcenito s jacanjem politickog klerikalizma
u Austriji i jugoslovenskim zemljama Monarhije, a narocito u Sloveniji. Stadlerova politika identifikacije katolicanstva i hrvatstva bila je
suprotna politici franjevaca i gradanske inteligencije koja je nastojala,
stavljajuci religiju u drugi plan, da za hrvatstvo pridobije Muslimane.
Medutim, Stadlerova agresivna katolicka propaganda i pojedinacni prozelitisticki ispadi izazivali su veliko ogorcenje Muslimana i osudu Srba.
Oni su bili vjesto koristeni u antihrvatskoj propagandi, koja je Stadlerovu djelatnost izjednacavala sa cjelokupnom hrvatskom politikom i
nacionalnom ideologijom.32)
30)
Vidi T. K r u
s e v a c, op. cit. str. 347 i dalje; M. G r o s s, Hrvatska politika u Bosni i Hercegovini 1878-1914, Historijski zbornik XIXXX, Zagreb 1968, str. 9 i dalje; i s t a, Povijest prava
ske ideologije,
Zagreb 1973, str. 324-325.
31)
Borba Muslimana, dok. br.144, str. 342-344.
32)
M. G r o s s, Hrvatska politika u Bosni i Hercegovini, str. 21 i dalje;
i s t a, Povijest prava
ske ideologije, str. 356-357; up. A. M a l b a
s a,
c, op. cit. str. 36-53, 79-100.
op. cit. str. 67-73, L. D a k o v i

186

Bosanski Muslimani formirali su se vremenom u toku osmanlijske

vladavine kao poseban slovenski etnicki individualitet sa sopstvenom
feudalnom klasom.33) Ova klasa bila je u uslovima poznog osmanskog feudalizma dugo vremena nosilac ideje o svojevrsnoj autonomiji
Bosne u okviru Turskog carstva. Klasno ogranicene na ocuvanje privilegija, u prvom redu vladajucih slojeva muslimanskog stanovnistva,
ove autonomisticke teznje nisu mogle racunati na podrsku hriscanskog
stanovnistva, koje se nalazilo u podredenom drustvenom i politickom
polozaju.34) Pretrpivsi neuspjeh u svom otporu reformama koje je sprovodila Porta, muslimanska feudalna klasa u Bosni i Hercegovini bila je
lisena ranije politicke moci. Medutim, ona je zadrzala svoje ekonomske
pozicije, koje je u osnovi sacuvala i pod austrougarskom upravom. I
pored toga okupacija 1878. znacila je duboku prekretnicu u odnosima
u drustvu u Bosni i Hercegovini, a narocito u zivotu Muslimana koji je
bio snazno prozet uticajima islamske civilizacije i kulture. Okupacijom
Bosna i Hercegovina dolazi pod vlast jedne evropske, eminentno katolicke drzave i Muslimani definitivno gube povlasteni polozaj. Izlozeni
uticaju pojacanog razvitka robnonovcanih odnosa i gurnuti na put kapitalistickog razvitka oni su se teze snalazili od drugih, sto je bio i glavni
uzrok njihovog masovnog iseljavanja u Tursku krajem XIX i pocetkom
XX vijeka. U iseljavanju je najbrojnije ucestvovala muslimanska seoska
sirotinja, ciji je slobodni seljacki posjed dolazio sve vise pod udar robnonovcanih odnosa i agrarne prenaseljenosti, kao i pauperizovani sitni
zanatlije i trgovci.35)
Nezadovoljstvo sa austrougarskom upravom postojalo je u svim slojevima muslimanskog stanovnistva. Okupaciona vlast nije uspjela da u
begovatu stvori sire uporiste i oslonac. Ni politika interkonfesionalnog
bosnjastva, koju je vodio Kallayev rezim, nije dobila podrsku najveceg
dijela begovata ni muslimanske carsije, a da se ne govori o reagovanju
Srba i Hrvata. Bosnjastvo se ipak tada jos javljalo kao izraz narodne
posebnosti Muslimana.36)
33)
Vidi B. Du r de v, O nekim istorijsko-etni
ckim problemima u obradi turskog perioda, Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu 11-12, 19751976, str. 285-286.
34)
A. S u
c e s k a, Elementi koji su uticali na posebnost Bosne u doba
osmanlijsko-turske vladavine, Opredjeljenja, Sarajevo 4/1977, str. 7677; up. V. J o k a n o v i
c, Elementi koji su kroz istoriju djelovali
pozitivno i negativno na stvaranje bo
snja
stva kao nacionalnog pokreta,
Pregled, Sarajevo, 9/1968, str. 241-251.
35)
I. H a d
zibegovi
c, Migracije stanovni
stva u Bosni i Hercegovini, Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu, 11-12/1975-1976, str. 313316; M. I m a m o v i
c, op. cit. str. 103-105.
36)
M. I m a m o v i
c, op. cit. str. 69-80.

187

*
*
*
Pojava srpskog pokreta za crkveno-skolsku a zatim i muslimanskog za vakufsko-mearifsku autonomiju imala je eminentno politicko
znacenje vec samim tim sto su oba pokreta u uslovima apsolutistickog
upravljanja zemljom trazila maksimalno odstranjenje uplitanja vlasti
u djelatnost vjerskih i s njima povezanih prosvjetnih institucija. Kod
vodecih faktora oba pokreta bila je primjetna teznja da organi vjerskih
zajednica dobiju sto sire kompetencije i obiljezja nacionalno-politickih
organizacija. Osim toga zahtjevi muslimanskog pokreta za jacanjem
vjerskih odnosa sa Carigradom bili su motivirani zeljom za ucvrscenjem
veza izmedu Bosne i Hercegovine i Otomanskog carstva i tangirali su
problem suvereniteta nad okupiranom zemljom i njen medunarodnopravni status (pitanje mensure). Kako srpski tako i muslimanski pokret
prelazio je uske okvire borbe za vjersko-prosvjetnu autonomiju usmjeravajuci svoju aktivnost i u pravcu postizanja sirih politickih, drustvenih
i ekonomskih ciljeva. Sadrzaj i intenzitet ove vrste aktivnosti bio je
razlicit u pojedinim fazama razvitka pomenutih pokreta, iz kojih ce
u prvoj deceniji XX vijeka izrasti Muslimanska narodna organizacija i
Srpska narodna organizacija. Medutim, vec u prvim godinama po pojavi srpskog i muslimanskog pokreta za vjersko-prosvjetnu autonomiju
predstavnici austrougarske vlasti ocjenjivali su da su religiozni motivi samo paravan iza kojeg se kriju prave aspiracije obiju opozicija, a
stvarne uzroke opozicionarstva Srba i Muslimana vidjeli su u njihovom
nezadovoljstvu sa stanjem koje je bilo stvoreno okupacijom.37)
Teznja da se ostvari sporazum sa Muslimanima na platformi borbe za politicku autonomiju Bosne i Hercegovine pojavljuje se sa srpske strane ubrzo nakon nestanka srpskog pokreta za crkveno-skolsku
autonomiju. Tome su od ranije prethodila nastojanja srpskih kulturnih radnika da se u prvom redu muslimanska inteligencija pridobije
za srpsku nacionalnu ideju. Medutim, u svojim pocecima deklarisanje
muslimanske skolske omladine i drugih pojedinaca u srpskom smislu
imalo je nesto vise uspjeha samo van Bosne i Hercegovine, medu muslimanskom emigracijom u Beogradu i Carigradu i polaznicima carigradskih skola. Tek vremenom, a narocito poslije aneksije, kada je inace
nastupilo pogorsanje odnosa izmedu muslimanskog i srpskog politickog
vodstva, medu muslimanskom inteligencijom su dosle relativno jace do
izrazaja prosrpske tendencije. Nasuprot tome, do pocetka XX stoljeca
medu malobrojnim pripadnicima prve generacije evropski skolovanih
Muslimana vise je bilo onih koji su se izjasnjavali za hrvatstvo. To
37)
ehi
Borba Muslimana, str. 29-30, dok. br.44, str. 156-157; N. S
c,
Pokret Muslimana, str. 124, 137, 138.

188

je posebno vazilo za prve univerzitetski obrazovane Muslimane koji su

studirali u Becu i Zagrebu. Najveci dio evropski skolovanih Muslimana
stupao je u drzavnu sluzbu i dolazio u zavisan polozaj prema vlastima. Situacija je bila takva da je vodstvo muslimanskog pokreta bilo
upuceno da trazi pomoc Srba pri sastavljanju memoranduma i drugih
akata, kao i u publicistickoj djelatnosti.38)
Deklarisanje pojedinaca medu Muslimanima za srpsku odnosno hrvatsku nacionalnu ideju bilo je u nizu slucajeva praceno izmjenama
nacionalnopoliticke orijentacije i prelaskom iz jednog tabora u drugi.
Osim toga, muslimanska etnicka pripadnost pokazala se kao prevalentna u odnosu na srpstvo i hrvatstvo i kod onih malobrojnih Muslimana
koji su se srpski odnosno hrvatski opredjeljivali. Pomenuto opredjeljivanje bilo je prvenstveno politickog karaktera i predstavljalo je
specificnu pojavu u razvitku bosanskohercegovackih Muslimana.39)
Sa pojavom pokreta za crkveno-skolsku autonomiju srpska gradanska politika u odnosu prema Muslimanima ulazi u novu fazu kako u
pogledu sadrzaja tako i intenziteta svoje aktivnosti.
Uskoro nakon povratka iz Beca deputacije bosanskohercegovackih
Srba, koja je sa Gligorijem Jeftanovicem na celu predala 7.decembra
1896. dvorskoj kancelariji tzv. Prvi carski memorandum sa zalbama
i zeljama u pogledu crkveno-skolske autonomije, Zemaljska vlada upozorila je Zajednicko ministarstvo finansija da Srbi u Sarajevu nastoje
da za se pridobiju Muslimane i svim sredstvima se sluze da se Muslimani priblize srpskom elementu.40) U tu svrhu sarajevski su Srbi unijeli u
program priredbe svog pjevackog drustva Sloga, odrzane 12.januara
1897. u dobrotvorne svrhe, i zivu sliku o polaganju kamena temeljca
za staru pravoslavnu crkvu u Sarajevu, u kojoj se pojavljuje i Gazi
Husref-beg pruzajuci ruku Andriji Kraljevicu. U izvjestaju Vlade se
konstatuje da je predstavi prisustvovalo preko 80 Muslimana, od toga
dvije trecine samo da bi vidilo Gazi Husref-bega. Drustvo je navodno
zakljucilo da na slijedecoj zabavi izvede i jedan turski pozorisni komad
preveden na zemaljski jezik.41)
38)
Vidi M. I m a m o v i
c, op. cit. str. 124, 148, 174-176. O srpskim
i hrvatskim tendencijama u razvitku Muslimana, M. H a d
zijahi
c,
str. 156. i dalje; up: A. M a l b a
s a, op. cit. str. 67-73,
T. K r u
s e v a c, Sarajevo, op. cit.str. 286.
39)
M. H a d
zijahi
c, op. cit. str. 156 i dalje.
40)
Zu dem kommt es noch, dass die hiesigen Orientalisch - Ortodoxen,
seit ihrer R
uckher aus Wien, die Mohamedaner f
ur sich zu gewinnen und
deren Ann
aherung an das serbische Element mit allen Mitteln herbeizuf
uhren trachten. Arhiv Bosne i Hercegovine (ABH), Zajedni
cko ministarstvo finansija (ZMF), Pr BH 115/1897, Izvje
staj Zemaljske vlade
ZMF od 22.I 1897.
41)
Ibidem

189

Gligorije Jeftanovic i Risto D. Besarovic, kao i drugi predstavnici

sarajevskih Srba, manifestovali su svoju solidarnost sa Muslimanima
na sjednici gradskog zastupstva krajem januara 1897, kada su svesrdno podrzali prijedlog Salih-age Bicakcica da se opstinski statut i
gradevinski red za Sarajevo prevedu na turski jezik i zamoli Zemaljska
vlada da se sudske objave pisu i na turskom jeziku.42) Kako je vrlo
mali broj Muslimana znao turski, zahtjevi u pogledu zvanicne upotrebe turskog jezika koji se javljaju tada, a prisutni su i docnije, imaju
izrazito politicko i opoziciono obiljezje. Ocito je trebalo da se time istakne pripadnost Bosne i Hercegovine Otomanskom carstvu. Takode,
kao reakcija na prilike pod austrougarskom okupacijom kod bosanskohercegovackih Muslimana pojacala su se i proturska raspolozenja. O
tome je srpska politika vodila racuna, jer je to u datim okolnostima
odgovaralo i njenim intencijama.
Zemaljska vlada za Bosnu i Hercegovinu bila je informisana da su
predstavnici srpske opozicije boraveci u Beogradu u septembru 1897. godine, povodom svecanog prenosa kostiju Vuka Karadzica iz Beca, prihvatili ideju koja im je navodno tamo sugerisana da u zemlji otpocnu
agitaciju za politicku autonomiju.43) Ova aktivnost dosla je do izrazaja
vec slijedece, 1898. godine, u pokusajima predstavnika srpskog gradanstva da za zajednicki rad u cilju postizanja politicke autonomije za Bosnu i Hercegovinu pridobiju istaknute pojedince iz muslimanske carsije.
Pojava srpskog pokreta za crkveno-skolsku autonomiju i nastojanje
njegovih voda da se priblize Muslimanima koincidira sa teskom unutrasnjom krizom Otomanskog carstva (1895-1897), koja je izbila poslije jermenskih pokreta i turskih represalija, na sto se onda nadovezao
ustanak na Kritu, a zatim i grcko-turski rat. U pocetku krize izgledalo je da je dosao momenat raspada Turske, pa je Austro-Ugarska
u toku 1896. godine razmatrala niz mjera radi osiguranja svojih interesa na Balkanu. U okviru toga spadaju i planovi za dalji vojnicki
prodor u pravcu albanskog etnickog podrucja, kao i plan o stvaranju autonomne Albanije pod austrougarskim protektoratom, pripreme
za izgradnju strateskih zeljeznickih pruga prema Kosovskoj Mitrovici i Boki Kotorskoj, te konacno aktualiziranje u okviru Zajednickog
ministarskog vijeca pitanja aneksije Bosne i Hercegovine i Novopazarskog Sandzaka, koje ce austrougarska diplomacija bezuspjesno pokrenuti u proljece 1897. godine u pregovorima sa Rusijom. Mada je tada
42)

T. K r u
s e v a c, Sarajevo, str. 293-294.
Borba Muslimana, dok. br. 20, str. 116. Konferencija u Beogradu
1897, na kojoj je bilo stavljeno na tapet pitanje politi
cke autonomije za
Bosnu i Hercegovinu, spominje se i u aktu Zemaljske vlade upu
cenom
ZMF 3.VI 1907, ali se ni tu o njoj ni
sta podrobnije ne ka
ze. (ABH ZMF
Pr BH 625/1907.).
43)

190

doslo do austroruskog sporazuma o odrzanju status quo-a na Balkanu, a nakon toga i do izvjesnog smanjenja medunarodne zategnutosti,
odnosi izmedu Austro-Ugarske i Rusije, koja je i dalje zadrzala teziste
svog spoljnopolitickog angazovanja na Dalekom Istoku, bili su i poslije
1897. godine optereceni medusobnim nepovjerenjem i borbom za uticaj
u balkanskim zemljama.
Politika Srbije u doba krize u Turskoj bila je uzdrzljiva i oprezna.
U teznji Grcke za prisajedinjenjem Krita Srbija je vidjela ponavljanje
primjera ujedinjenja Bugarske. Bojeci se da Austro-Ugarska slicno ne
postupi sa Bosnom i Hercegovinom, pa i Bugarska sa Makedonijom,
ona je tada odlucno bila protiv jednostranih izmjena berlinskog ugovora. Vojnicki nespremna za rat Srbija je, kao i ostale balkanske drzave,
morala voditi racuna o intencijama Rusije i Austro-Ugarske, koje su
bile postigle saglasnost o tome da se ne otvara cjelokupno istocno pitanje.44) Za razliku od losih odnosa sa Rusijom za neutralnih vlada nakon
povratka kralja Milana u zemlju (9.I 1894.), naprednjacka vlada Stojana Novakovica (juni 1895 - decembar 1896), kao i pretezno radikalski
kabinet Dorda Simica (decembar 1896 - oktobar 1897) vodili su izrazito prorusku politiku. Istupajuci u odbranu integriteta Otomanskog
carstva, Rusija je tada dobila dominantan politicki uticaj u Carigradu,
a njenim nastojanjem dolazi i do priblizavanja Srbije, Bugarske i Crne
Gore. Politika Novakoviceve i Simiceve vlade, koja je dala podstrek
srpskom nacionalizmu i unutar Monarhije, izazivala je njeno nezadovoljstvo pa i uznemirenost.45) U to vrijeme narocito je bila aktivna
bosanska emigracija u Beogradu. Ona je izdala niz brosura u kojima se
napada okupacioni rezim u Bosni i Hercegovini, a pokrenula je 1896. i
svoju publikaciju Bosansko-hercegovacki glasnik.46)
Iniciranje akcije za politicku autonomiju Bosne i Hercegovine u jesen 1897. desava se u vrijeme kada su evropske velesile, odlucivsi se
u toku kritske krize za uvodenje potpuno autonomnog rezima na ostrvu pod samo nominalnim sultanovim suverenitetom, nakon zavrsetka
grcko-turskog rata, nastojale da tu svoju odluku sprovedu u zivot i
skinu s dnevnog reda sporno pitanje licnosti guvernera Krita. Nakon
dolaska grckog princa Dorda, sina istoimenog grckog kralja, na taj polozaj u decembru 1898. uspostavljena je uz asistenciju medunarodnih
44)
Vidi M. V o j v o d i
c, Srbija i gr
cko-turski rat, Istorijski
casopis
c, Srbija i TurXVIII, Beograd 1971, str. 491-520; up. V. D o r d e v i
ska 1894-1897, Beograd 1928, str. 239 i dalje.
45)
Sl. J o v a n o v i
c, op. cit. knj. II, str. 122-146, 175-176, 185-205,
352.
46)
M. I m a m o v i
c, op. cit. str. 90, nap. 50; up. M. H a d
zijahi
c, op. cit. str. 167.

191

snaga autonomna organizacija na ostrvu,47) pa ce primjer Krita atraktivno djelovati na srpsku i muslimansku opoziciju u Bosni i Hercegovini i antiaustrijske snage izvan nje. Osim toga, pobjeda Turske u ratu
sa Grckom ucinila je dubok utisak, narocito na bosanskohercegovacke
Muslimane.48)
Vodstvo pokreta za crkveno-skolsku autonomiju bosanskohercegovackih Srba najuze je saradivalo sa vodama srpske Radikalne stranke u
Vojvodini, a preko njih i sa srbijanskim radikalima i drugim faktorima u
Srbiji. Vojvodanski kao i srbijanski radikali bili su antiaustrijski orijentisani i ocekivali su od carske Rusije odlucujucu podrsku u suzbijanju
austrougarskog uticaja, a u buducnosti i pomoc u ostvarenju srpskih
nacionalnih i politickih teznji. Lider Radikalne stranke u Vojvodini
dr Duro Krasojevic oznacen je u izvjestaju austrougarskog poslanika u
Beogradu Schiessla kao sastavljac memoranduma bosanskih Srba podnesenog caru Franji Josipu I 1896. i duhovni voda deputacije koja je
isla u Bec. Advokat dr Emil Gavrila, jedan od radikalnih prvaka u
Vojvodini, jos je od pojave srpskog autonomnog pokreta odrzavao kontakte sa njegovim vodama. Tako su ugarske vlasti bile obavjestene
da se Gavrila sastao u Beogradu 26. i 27. novembra 1897. sa Kostom
Tausanovicem, jednim od voda srbijanskih radikala, i srpskim prvaci
ma iz Bosne i Hercegovine Vojislavom Solom,
Vladimirom Radovicem
i Kostom Kujundzicem. Gavrila je sastavio i autonomni statut Srpske pravoslavne crkve u Bosni i Hercegovini,49) koji je predan Kallayu
sredinom 1898. godine. On je, zajedno sa dr Nikolom Durdevicem,
advokatom iz Slavonskog Broda i potpredsjednikom srpskog crkvenog
Sabora, i docnije saradivao sa vodama srpske i muslimanske opozicije,
te godinama sluzio kao veza izmedu Beograda i bosanskih opozicionara.50)
47)
zbi na KriVidi B. B a b i
c, Odred Crnogoraca u medunarodnoj slu
tu (1897-1899), Istorijski zapisi, Titograd 1965, 1, str. 71-120, i s t i,
Kandidatura vojvode Bo
ze Petrovi
ca za guvernera Krita 1897., Istorijski zapisi, 3/1966, str. 439-476.
48)
Borba Muslimana, dok. br. 167, str. 393.
49)
L. R a k i
c, Radikalna stranka u Vojvodini (do po
cetka XX veka),
Novi Sad 1975, str. 158 nap. 196. i str. 159.
50)
Borba Muslimana, dok. br.20, str. 113-117, dok. br. 218, str. 451455. Gavrila jo
s od 1895. godine
salje u Srbiju izvje
staje obavje
stajne
prirode. Za prvih 6 godina on je sam snosio tro
skove svoje politi
cke
djelatnosti, ali je kasnije dobijao 500 dinara u zlatu mjese
cno kao li
cni
honorar, 70 dinara mjese
cno za kancelariju kao i nadokandu za efektivne tro
skove (putovanja, po
stu, knjige, novine i sl.). Fritz R e i n o
h l,
Grosserbische Umtriebe vor und nach Ausbruch des ersten Weltkri
eges. Der Fall Jeftanovi
c-Sola-Gavrila,Ver
offentlichungen des Reichsarchivs Wien, Wien 1944, Dok. Nr 98, str. 210-218.
Rje
senjem Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije od 14.V 1904.

192

Pitanje odnosa i veza Srbije sa opozicionim politickim pokretima u

Bosni i Hercegovini pod austrougarskom upravom do sada je u istoriografiji samo fragmentarno i pretezno marginalno tretirano, i u cjelini
uzevsi je neobradeno. Ova konstatacija vrijedi i kad je rijec o uticajima
iz Crne Gore, Turske i nasih susjednih zemalja u Habsburskoj monarhiji. Zato ovu problematiku doticemo samo onoliko koliko je najneophodnije za nasu temu i koliko nam to dopustaju pristupacni podaci. Danas
je npr. otvoreno pitanje kakvu su konkretnu podrsku pruzili zvanicni
faktori Kraljevine Srbije prilikom pojave autonomnog pokreta bosanskohercegovackih Srba 1896, a posebno kakav je bio odnos prema njemu
nove srpske vlade sa Vladanom Dordevicem na celu (11. oktobar 18978.juli 1900), koja je u spoljnoj politici bila izrazito austrofilska. Znamo
samo toliko da je tadanji srpski poslanik u Carigradu Stojan Novakovic
saradivao sa Emilom Gavrilom u njegovom nastojanju da zajedno sa
deputacijom bosanskohercegovackih Srba, izdejstvuje kod Vaseljenske
patrijarsije (1898/1899) odobrenje nacrta statuta crkvene i skolske samouprave srpskog naroda u Bosni i Hercegovini.51) Poznato je takode
da je Dordeviceva vlada prekinula sa nacionalnom politikom kakvu je
ranije vodio Novakovicev i Simicev kabinet. Pisanje stampe o Habsburskoj monarhiji bilo je stavljeno pod strog nadzor i u njoj vise nije
bilo ni napisa o ujedinjenju srpstva niti o narodnom nezadovoljstvu u
Bosni i Hercegovini. Pojedini listovi bili su i uguseni, (Uskok, Hercegovacki Glasnik), a bosanskim izbjeglicama uskracena je dalja drzavna
pomoc. Austro-Ugarska je bila vrlo zainteresovana za odrzanje rezima
uspostavljenog 11.oktobra 1897. Stoga je zajednicki ministar finansija i
sef austrougarske uprave u Bosni i Hercegovini, Benjamin Kallay, izdejstvovao kod becke Unionbanke da se Srbiji dodijeli zajam i tako spasi
austrofilski rezim, koji se nasao pred finansijskim bankrotstvom, kada
mu je pod uticajem Rusije bilo zatvoreno francusko novcano trziste.52)
Politika novog rezima u Srbiji bila je izlozena zestokim napadima
srpske stampe iz Novog Sada, Zagreba, Dubrovnika, koji su izgleda bili koordinirani sa Cetinja. Politicki sukob izmedu srpske i crnogorske
godine dodijeljena je dr Emilu Gavrilu za narednih 6 godina suma od
12.000 dinara godi
snje u zlatu za produ
zenje njegove politi
cke i propagandne djelatnosti u vezi sa srpskim opozicionim pokretom u Bosni, uz
obavezu da srpskoj vladi podnosi izvje
staje o radu. Vlada se obavezala
da
ce mu po isteku ugovora dati penziju. (L. R a k i
c, op. cit. str. 263
nap. 66.). Medutim, i nakon isteka ugovora Gavrila je nastavio istu djelatnost u svojstvu pravnog savjetnika srpskog konzulata u Budimpe
sti i
za taj rad primao je honorar od 7.200 dinara godi
snje. (Grosserbische
Umtriebe, Dok. Nr 80, str. 82-83, Dok Nr 92, str. 166.). O vezama
politi
ckih krugova u Srbiji sa vodama srpske opozicije u Bosni i ulozi dr
Emila Gavrila vidi i D. D o r d e v i
c, Carinski rat Austro-Ugarske i
Srbije 1906-1911, Beograd 1962, str. 596.
51)
Grosserbische Umtriebe, Dok. Nr 80, str. 82.
52)
Sl. J o v a n o v i
c, op. cit, knj. II str. 374-376.

193

vlade u periodu izmedu 1897. do 1900.53) reflektovao se i u prekidu

dotadanje crnogorsko-srbijanske saradnje na polju nacionalno-politicke
propagande i prosvjetnog rada medu srpskim i drugim stanovnistvom
u krajevima pod turskom vlascu.54) U isto vrijeme pojacalo se je interesovanje Crne Gore za Bosnu i Hercegovinu. Imajuci u vidu i svoje
posebne dinasticke i politicke interese, knjaz Nikola i crnogorska diplomacija pokazali su znatno zanimanje za opoziciona kretanja u Bosni i
Hercegovini.
U takvoj spoljnopolitickoj konstelaciji vode i istaknuti pojedinci
srpskog pokreta za crkveno-skolsku autonomiju otpocinju 1898. godine,
kako smo to vec ranije spomenuli, sa pokusajima da pokrenu Muslimane
za zajednicku akciju s ciljem da se postigne politicka autonomija za
Bosnu i Hercegovinu. U tom pogledu, prema podacima do kojih su
dosle austrougarske vlasti, u Sarajevu je pocetkom 1898. godine bio
aktivan Gligorije Jeftanovic, koji je nastojao u prvom redu pridobiti
svog poslovnog prijatelja sarajevskog trgovca Salih-agu Bicakcica, a u
Mostaru su ideju autonomije propagirali Vladimir Radovic, Vojislav

Sola,
Aleksa Santi
c i dr.55)
Prema jednom konfidentskom izvjestaju u 1898. godini stvar je bila dosla blizu do podpisa.Srbi su u toku pregovora odstupili od svog
prvobitnog zahtjeva da guverner autonomne Bosne i Hercegovine bude
pravoslavne vjere i u interesu jedinstvenog nastupa pristali da bude
muslimanske vjere guverner a podguverner Srbin pravoslavni. Jedino
su Srbi navodno zelili za guvernera Mehmed Ali-pasu Rizvanbegovica
- Stocevica, a za podguvernera Gligorija Jeftanovica. Informator je do
ovih obavjestenja dosao iz razgovora sa Nikolom Kasikovicem, urednikom Bosanske vile, i popom Stjepom Trifkovicem bivsim parohom
iz Blazuja kod Sarajeva, jednim od istaknutih voda srpskog pokreta za
crkveno-skolsku autonomiju.56) Nije nam poznato ko je s muslimanske
strane ucestvovao u tim pregovorima i kako su oni tekli, ali izgleda da
je grupa oko mostarskog muftije Ali Fehmi ef. Dzabica imala tada izvjesne veze sa Srbima.57) Medutim, na osnovu daljeg razvoja dogadaja
53)
Ovaj sukob doveo je poslije ivanjdanskog atentata na kralja Milana
1899. i do prekida diplomatskih odnosa izmedu Srbije i Crne Gore. Vidi: Sl. J o v a n o v i
c, op. cit. knj. II, str. 357-364; V. V i n a v e r,
Ivandanjski teror i Crnogorci, Istorijski glasnik, Beograd 1-2/1958, str.
53-73.
54)
N. R a
znatovi
c, Rad vlade Crne Gore i Srbije na postavljanju srpskih mitopolita u Prizrenu i Skoplju 1890-1902, Istorijski zapisi,
2/1965, str. 245-261.
55)
Borba Muslimana, dok. br.20, str. 113-117.
56)
ABH ZMF Pr BH 625/1907 Abschrift einer Confidentenmeldung,
Sarajevo 22.XI 1900.
57)
ABH ZMF Pr BH 886/1898 Izvje
staj Zem. vlade ZMF 23.VII 1898,
Pr BH 907/1901 Izvje
staj Okru
zne oblasti u Mostaru 15.VI 1901, Borba
Muslimana, dok. Br.138, str. 334.

194

izgleda da je pretjerana tvrdnja u citiranom izvjestaju kako su ti pregovori bili dovedeni blizu do podpisa. I 1901. godine u kombinacijama
oko autonomnog uredenja Bosne i Hercegovine spominjalo se je ponovo ime Mehmed Ali-pase Rizvanbegovica kao kandidata za polozaj
guvernera.58)
Planiranoj kandidaturi Mehmed Ali-pase Rizvanbegovica suprotstavio se crnogorski knjaz Nikola koji je preporucivao svoga sina, princa
prijestolonasljednika Danila kao kandidata za polozaj guvernera buduce
autonomne Bosne i Hercegovine.59) Ovo je bilo analogno kandidaturi
grckog princa Dorda za guvernera Krita i u perspektivi trebalo je da vodi tome da se Bosna i Hercegovina i Crna Gora nadu pod vlascu jednog
vladara. Zato je knjaz Nikola, koji je bio protivan da se pripadnici kuce
Petrovica pojave kao kandidati velesila za polozaj guvernera Krita, sam
preporucivao 1898. godine bosanskim opozicionarima crnogorskog prijestolonasljednika za potencijalnog guvernera Bosne i Hercegovine.60)
58)

Mehmed Ali-pa
sa Rizvanbegovi
c (1849-1901?) bio je sin hercegova
ckog vezira Ali-pa
se Rizvanbegovi
ca. Poslije pohoda Omer-pa
se Latasa
na Bosnu i pogibije oca odselio se s porodicom u Tursku i tamo je ostao do kraja
zivota. Kao osmanlijski oficir borio se protiv ustanika u
Hercegovini i u
cestvovao je u bici kod Plevne. Mehmed Ali-pa
sa bio je
ogor
ceni neprijatelj Austrije i jedan od prvih bosanskih Muslimana koji
se deklarisao kao Srbin. (M. H a d
zijahi
c, op. cit. str. 164-167).
Po
cetkom osamdesetih godina on je bio zapa
zen po srpski intoniranom
ckim
govoru na Cetinju i postao je popularan medu bosanskohercegova
Srbima. Imao je posjed na Buni kod Mostara, tamo je
cesto dolazio i
bio vrlo rado priman od strane mostarskih Srba. (ABH ZMF Pr BH
1088/1901 Prepis izvje
staja Jeftomira Zahari
ca, kotarskog predstojnika
u Bugojnu, Okru
znom predstojniku 30.VII 1901. Okru
zni predstojnik
Mihajlo Rukavina K
allayu, Travnik 3.VIII 1901.).
59)
Tu njihovu slogu (srpsko-muslimansku, primjedba D
z.J.) prije dvije
godine, koja se je blizu u
cinila bila, pokvario je govor knjaza Nikole
Mehmed ef. Spahi
cu u kojem je rekao:
sta
ce vam musliman eto vam mog
sina. ABH ZMF Pr BH 625/1907 Abschrift einer Confidentenmeldung,
Sarajevo 22.XI 1900. O tome i Pr BH 886/1898 Izvje
staj Zem. vlade
ZMF od 23.VII 1898, i kao napomena 51.
60)
To se ina
ce uklapalo u njegove
sire dinasti
cke planove na Balkanu.
Tu najprije spada poku
saj knjaza Nikole da preko svoje k
cerke Stane na
ruskom dvoru izdejstvuje da ruski car prihvati 1895. godine kandidaturu
njegovog drugog sina, princa Mirka, na bugarski prijesto. Kad mu to nije
po
slo za rukom knjaz Nikola je 1896. godine bezuspje
sno nudio Mirka
za adutanta sultanu Abdul Hamidu II. U narednoj godini primjetna je
njegova
zelja da velesile Mirku ponude polo
zaj guvernera Makedonije
ili neko drugo visoko mjesto u evropskoj Turskoj odnosno na Balkanu.
(B. B a b i
c, Kandidatura vojvode Bo
ze Petrovi
ca za guvernera Krita
1897. godine, str. 457-458, 471-473). Na Cetinjskom dvoru pojavila se
docnije i izvjesna nada da
ce srpska kruna do
ci u ruke Petrovi
ca. Ovo je
do
slo do izra
zaja 1902. godine, nakon
zenidbe princa Mirka sa Natalijom
Konstantinovi
c, rodakom kralja Aleksandra.

195

Medutim, ovaj pokusaj knjaza Nikole da preko Mehmeda Spahica

zainteresuje Muslimane za svog sina izazvao je negativnu reakciju. Mehmed Spahic iz Mostara, koji je kao jedan od prvih srpski orijentisanih
Muslimana boravio izvjesno vrijeme kao emigrant u Beogradu, uskoro je po odlasku sa Cetinja promijenio politicki tabor i jedno vrijeme
stavio se u sluzbu vlade. Spahic, koji se inace pokazao kao nestalan
i prevrtljiv otkrio je vlastima i javnosti pretenzije crnogorskog knjaza
koje su kod Muslimana izazvale zbunjenost i nepovjerenje prema savezu sa Srbima.61) Antisrpska istupanja M. Spahica, a u vezi s njima
i clanci koje je pisao Osman Nuri Hadzic protiv muslimansko-srpske
saradnje u Hrvatskom pravu izazvale su, prema izvjestaju Zemaljske
vlade narociti utisak ne samo u Mostaru nego i u Sarajevu, te doveli
do zahladenja u odnosima izmedu Srba i muslimanske mostarske omladine.62)
61)
ABH ZMF Pr BH 886/1898 Izvje
staj Zemaljske vlade ZMF 23.VII
1898; kao napomena 51.
M. Spahi
c je u mostarskom Osvitu, listu prava
ske orijentacije koji je
uredivao i izdavao don Franjo Mili
cevi
c, u brojevima od 1.IX i 12. X
1898. objavio napise pod naslovom Historija moga srbovanja. U njima on napada srpsku nacionalnu ideologiju kao neodvojivu od pravoslavlja i neprihvatljivu za Muslimane. Spahi
c je svoju srpsku nacionalnu orijentaciju zamijenio hrvatskom kojoj takode nije ostao dosljedan
(M. H a d
zijahi
c, op. cit. str. 82, 164, 167, 197). Mada je bio i
c se pokazao kao
materijalno nagradivan za svoje usluge vlastima, Spahi
nepouzdan, pa je K
allay 7. VI 1900. naredio da Zemaljska vlada odnosno
njen obavje
stajni biro prekine direktne kontakte sa Spahi
cem zbog njegove dvostruke igre. (ABH ZMF BH 624/1900, koncept). Medutim,
preko Okru
zne oblasti u Mostaru Vlada je nastojala i dalje da Spahi
cevu
aktivnost usmjerava u svom interesu, ali je on nastavio sa svojim neodmjerenim i kontradiktornim postupcima. (Borba Muslimana, dok. br.
74, str. 219, dok. br. 78, str. 226. i dok. br. 177, str. 405).
62)
Clanci Osmana Nuri-Had
zi
ca objavljeni su u Hrvatskom pravu
Nr.788-790 pod naslovom Srpsko muhamedanska sloga (ABH ZMF Pr
BH 886/1898. Izvje
staj Zem. vlade ZMF 23. VII 1898.) O. Nuri-Had
zi
c,
pisac u ovom radu
cesto citiranog djela, bio je kao
sto je poznato
cinovnik
Zemaljske vlade i aktivni protivnik muslimanskog opozicionog pokreta.
On je u ljeto 1900. slao i pismene izvje
staje Vladi o prilikama u muslimanskom pokretu. (Pr BH 1012/1900. Izvje
staj Zem.vlade ZMF od
16.VIII 1900, prilozi: pisma O. Nuri-Had
zi
ca od 2. i 4.avgusta 1900.).
K
allay je u oktobru 1900. godine odobrio da se O. Nuri-Had
zi
cu isplati iz
dispozicionog fonda nov
cana potpora u iznosu od 500 forinti. Prijedlog
za to potekao je od okru
znog predstojnika u Mostaru Pitnera i bio je
podr
zan od strane civilnog adlatusa Kutschere. U pismu K
allayu Kutschera isti
ce da je Nuri-Had
zi
c u
cinio vrlo mnogo usluga i da ubudu
ce
obe
cava da
ce biti vjeran oslonac Vlade. (Priv. Reg. 230/1900 Kutschera K
allayu 8. X 1900, K
allay Kutscheri 20. X 1900). O. Nuri-Had
zi
c je
bio hrvatski nacionalno orijentisan, ali se pri kraju austrougarske uprave
opredijelio za srpsku nacionalnu orijentaciju.

196

Krajem 1898. i pocetkom 1899. godine austrougarske vlasti su bile

obavjestene da je u Sarajevu Gligorije Jeftanovic sa svojim prijateljima nastavio, i ako bez uspjeha, sa pokusajima da kontaktirajuci sa
Salih-agom Bicakcicem, Ahmed-agom Hendom, Omerom Uzicaninom
i Ahmedom Svrzom pridobije Muslimane za solidarni nastup i saradnju sa Srbima.63) O tome je Jeftanovic pregovarao za svog boravka
u Carigradu i sa nekim uglednim muslimanskim emigrantima, kao i
o eventualnoj akciji kod Porte za politicku autonomiju Bosne i Hercegovine. Tom prilikom on je izrazavao saglasnost s tim da guverner
autonomne Bosne bude neki vezir islamske vjere. Inace, stanoviste Crne Gore, koje je u povjerljivim razgovorima zastupao njen poslanik na
Porti Mitar Bakic krajem 1898. godine, bilo je da je pitanje politicke
autonomije Bosne i Hercegovine najbolje pokrenuti 1899. godine, prilikom ocekivanog kongresa evropskih velesila za razoruzanje i zahtijevati
da zemlja dobije autonomiju pod vazalstvom jedne od evropskih velikih
sila, ili da se prisajedini jednoj od balkanskih drzava. Bakic je smatrao
da za ovo treba prethodno animirati sve tri konfesije u Bosni i Hercegovini, a zatim akt o politickoj autonomiji predati kongresu preko
nekog poslanika.64) Pod ciji vazalitet je trebalo da dode autonomna
Bosna i Hercegovina, odnosno kojoj bi se balkanskoj drzavi trebalo ona
da prikljuci, Bakic se nije izjasnjavao, ali ako se ima u vidu ranija izjava knjaza Nikole onda nema dvojbe u pogledu tadanjih crnogorskih
aspiracija.
Kao sto smo vec spominjali ideja o intervenciji evropskih velesila u
bosanskom pitanju javlja se vec u adresi mostarskih i sarajevskih Srba
Gladestonu iz 1880. godine. Ova ideja je ponovo bila prisutna u doba
ustanka u Hercegovini 1882. godine, kada je Aleksa Jaksic preduzeo akciju za prikupljanje potpisa protiv Austro-Ugarske s ciljem da se pred
velesile izade sa dokumentovanim protestom. Tada je izgleda zamisao
o evropskoj intervenciji dosla iz slavenofilskih krugova. U ruskim krugovima u Beogradu govorilo se 1882. godine o potrebi sazivanja jedne
evropske konferencije o Bosni i Hercegovini.65) Nakon pojave srpskog a
zatim i muslimanskog pokreta za vjersko-prosvjetnu autonomiju u srpskoj politici u Bosni i Hercegovini naglasena je teznja, podrzavana od
strane Crne Gore i srpskih radikala u Monarhiji, da se pred evropskom
javnoscu pokaze nezadovoljstvo najveceg dijela bosanskohercegovackog
stanovnistva s austrougarskom upravom, da se ona diskreditira kao nesposobna da udovolji zadacima povjerenog joj medunarodnog mandata,
kao i zelja da se problem statusa Bosne i Hercegovine aktualizira u
63)
64)
65)

Borba Muslimana, dok. br.8, str. 82-83.

V. B o g i
cevi
c, op. cit. str. 324-325
H. K a p i d
zi
c, Hercegova
cki ustanak 1882. godine, str. 294, 295.

197

medunarodnim odnosima i revidira odluka Berlinskog kongresa. Izvjesne indicije ukazuju da bi i ovaj puta u tome eventualno mogla imati
izvjesnog udjela i ruska politika, odnosno panslavisti.66)
Nasuprot austrofilskoj politici zvanicne Srbije, i srbijanski radikali nastoje zainteresovati medunarodnu javnost za bosansko pitanje.
U Parizu izlazi 1899. brosura Miroslava Spalajkovica La Bosnie et
lHerzegovine, u kojoj se isti
ce da se u Bosni i Hercegovini nalazi najvrjedniji dio srpske rase i da je za Srbiju i Crnu Goru zadobijanje pomenutih zemalja egzistencijalno pitanje. Autor podvlaci da se AustroUgarskoj mora oduzeti mandat zbog nesposobnosti njene uprave da u
Bosni i Hercegovini uspostavi stabilan poredak i rijesi agrarno pitanje,
te da stanovnistvo daje prednost povratku pod tursku vlast u odnosu
na svoj polozaj pod austrougarskim rezimom.
Teza da Austro-Ugarskoj treba oduzeti okupacioni mandat bice prisutna i u antivladinim propagandnim publikacijama muslimanskog pokreta koje je izdavala stamparija Svetozara Miletica u Novom Sadu.
Tako se u brosuri Bezakonja okupacione uprave u Bosni i Hercegovini, Sabrao i napisao Ehli Islam (Novi Sad 1901.), pored ostalog naglasava
da ce nezadovoljstvo naroda dotle trajati dok se Bosna i Hercegovina
ne povrati pod upravu Turske, ili dok se eventualno ovim pokrajinama
ne da samouprava. Takode se istice kako je narod islamski svjestan da
je gospodar Bosne i Hercegovine onaj koji je ujedno i glava islamske
vjeroispovjesti, a to je Njegovo velicanstvo turski Sultan.
Dvojna Monarhija bila je zadnjih godina XIX stoljeca suocena sa
ozbiljnim unutrasnjopolitickim teskocama. Politicka kriza u Cislajtani skoj, i problemi oko
ji, zbog sukoba oko regulisanja jezickog pitanja u Ce
zakljucenja i ozakonjenja privredne nagodbe izmedu Austrije i Ugarske
bili su predigra akutne krize dualizma koja je nastupila u XX vijeku
(1903-1906). Medutim, medunarodni polozaj Monarhije i odnosi snaga
u Evropi i na Balkanu nisu tada kao ni u prvim godinama poslije Berlinskog kongresa pruzali realne sanse da bi teznje da se Austro-Ugarskoj
ospori uprava nad Bosnom i Hercegovinom mogle dobiti odgovarajucu
podrsku na medunarodnoj sceni. S druge strane, krajem stoljeca politicki i vojni vrhovi Austro-Ugarske bili su zaokupljeni nastojanjima
da ojacaju politicki i privredni uticaj Monarhije na Balkanu, kao i njen
vojni polozaj. U tu svrhu Zajednicko ministarsko vijece, sporazumno
66)
Pop Stijepo Trifkovi
c, bio je prema podacima austrougarskih vlasti iz
1900. godine ve
c dvije godine persona grata na Cetinju. Vlastima je bilo
poznato da mu je li
cno ruski general Agapejeff donio pismo sa Cetinja.
(Kao nap. 51.). U drugoj polovini 1900. godine ruska i panslavisti
cka

stampa pisala je o potrebi sazivanja konferencije za reviziju berlinskog

ugovora. (ABH ZMF Pr BH 625/1907. Izvje
staj Zemaljske vlade ZMF
od 28.XI 1900.)

198

sa austrijskom i ugarskom vladom, utvrdilo je u jesen 1900. godine finansijske i druge modalitete za izgradnju bosanske istocne zeljeznice,
koja je trebalo da se produzi kroz Novopazarski Sandzak.67) Upravo
u to doba dolazi do izrazaja teznja da se u formi pismenog ugovora
fiksiraju stavovi na kojima bi se zasnivala saradnja izmedu srpskog i
muslimanskog autonomnog pokreta, koji su se tada nalazili u punom
usponu.
*
*
*
Nakon poznatog slucaja konverzije jedne maloljetnice u okolini Mostara u maju 1899. godine opoziciono raspolozenje medu Muslimanima,
koje se od 1895. ispoljavalo u prvom redu u kritici agrarne politike
okupacione uprave u predstavkama i zalbama travnickih i posavinskih
begova, dobija sve vise oblik borbe za vjersku i vakufsko-mearifsku
autonomiju. Pri tome je i primjer slicnog pokreta kod Srba odigrao
svoju ulogu. U Mostaru je izabran odbor od 12 clanova sa muftijom
Ali Fehmi ef. Dzabicem na celu, koji je uspostavio kontakte sa vodama
srpskog autonomnog pokreta. Pocetkom juna 1899. vlasti su bile obavijestene da su neki clanovi mostarskog odbora davali izjave kako ce i
slucaj Fate Omanovic prisiliti da sa pravoslavnim idu zajedno kroz vodu i vatru. Istovremeno su se culi i glasovi da politicki polozaj Bosne
i Hercegovine treba da se uredi po uzoru na Krit.68)
Uticaj Srba dosao je do izrazaja i pri izradi Nacrta statuta o uredenju vjersko-prosvjetnih pitanja u Hercegovini, koji je muslimanska deputacija zajedno sa svojim memorandumom predala ministru Kallayu
14.oktobra 1899. godine. Predlozeni statut je, prema zapazanjima Zemaljske vlade, po svojoj koncepciji, izvjesnim osobinama stila i cestoj

upotrebi odredenih stranih termina podsjecao na Jeftanovic-Solin

69)
I po
statut o uredenju pravoslavnih opstina u Bosni i Hercegovini.
rijecima srpskih prvaka prvi muslimanski Nacrt statuta za Hercegovinu
naslanjao se je negde cak i doslovno na nacrt ustava pravoslavnih. Intencija vodecih faktora srpskog autonomnog pokreta bila je da se zelje i
zahtjevi Srba i Muslimana zasnivaju na istim nacelima kako bi se u svoje vreme u celoj zemlji odomaciti mogla jednakost i ravnopravnost sviju
versko-prosvjetnih autonomija, koje su zasnovane na stoljetnim temeljima.70) Medutim, medu muslimanskim prvacima postojale su duboke
67)
Vidi D
z. J u z b a
si
c, Izgradnja
zeljeznica u Bosni i Hercegovini
u svjetlu austrougarske politike od okupacije do kraja K
allayeve ere.
Izd. ANUBiH, Djela XLVIII/28, Sarajevo 1974, str. 176-177, 159-201.
68)
Kao nap. 55.
69)
ehi
N. S
c, Pokret Muslimana, str. 110.
70)
M. H a d
zijahi
c, op. cit. str. 188, 189.

199

razlike i suprotnosti u pogledima na pitanje saradnje sa Srbima, kao i

politicke orijentacije pokreta i njegovog odnosa prema austrougarskim
vlastima. Iako je od samog pocetka u muslimanskom pokretu postojalo
radikalno i umjereno krilo, pojedinci i grupe ce u raznim situacijama
zauzimati razlicite stavove. Ta izuzetno slozena problematika bice u
ovom radu samo onoliko tretirana koliko to neposredno zadire u pitanje sklapanja srpsko-muslimanskog politickog saveza, i to u periodu do
1903. godine.
Odbijanjem muslimanskih reformnih prijedloga pocetkom 1900. godine, iza kojih su u proljece iste godine uslijedile i odredene represivne
mjere vlasti, kao sto je raspustanje mostarske kiraethane (muslimanske
citaonice), smjenjivanje Dzabica sa polozaja mostarskog muftije, od
pustanje Serifa
Arnautovica iz opstinske sluzbe i druge, muslimanski
pokret nije mogao biti suzbijen. Naprotiv, on je jos vise podstaknut
i zahvatio je osim Hercegovine i Bosnu. Znacajno uporiste muslimanskog pokreta u Bosni postao je travnicki okrug, u kome je begovat i
ranije manifestovao svoje opoziciono raspolozenje. Muslimanski prvaci
ce nastojati da nadu zagovornike svojih zelja i zahtjeva u austrijskom
i ugarskom parlamentu, kao i u delegacijama, a pitanje zajednickog
nastupa sa paralelnim pokretom bosanskohercegovackih Srba ulazi u
akutan stadij. Za vrijeme zasjedanja delegacija u Budimpesti u maju
1900. godine, tu su se nasli kako predstavnici muslimanskog pokreta
tako i brojna srpska deputacija. Od strane nekih muslimanskih prvaka
uspostavljene su vec bile uze veze sa srpskim pokretom za crkvenoskolsku autonomiju. Predvidala se pak i zajednicka politicka akcija i
eventualno obracanje evropskim silama, potpisnicama berlinskog ugovora. O tome je trebalo da se, prema obavjestenjima Zemaljske vlade,
zakljuci pismeni pakt izmedu predstavnika obiju opozicija. Medutim,
srpski prvaci su u maju 1900. godine odustali od saveza sa Muslimanima. To su oni ucinili po savjetu dr Emila Gavrila, koji je docnije Jasa
Tomic, urednik novosadske Zastave, organa vojvodanskih srpskih radikala, oznacio kao pogresan. Predstavnici Srba su tada u Budimpesti
izradili treci carski memorandum i prihvativsi ponudu Kallaya upustili
se u pregovore.71)
Pokazalo se pak da je Kallay odugovlacio sa pregovorima kako
bi razdvojio obje opozicije, dobio na vremenu i izvrsio izvjesna postavljenja na svestenicke polozaje protivno teznjama srpskog pokreta
za crkveno-skolsku autonomiju.72) Nespremnost vlasti za popustanje
i izmjena vanjsko-politicke orijentacije Srbije, do koje dolazi u ljeto
71)

Borba Muslimana, str. 28. i kao napomena 51.

Vidi V. S k a r i
c, Versko-prosvetna borba pravoslavnih Srba, u
knjizi; Bosna i Hercegovina pod austrougarskom upravom, str. 50, 51.
T. K r u
s e v a c, Sarajevo, 302, 303.
72)

200

1900. godine, uticace na odredeno radikaliziranje srpskog opozicionog

pokreta u Bosni i Hercegovini.
Nakon zenidbe kralja Aleksandra Obrenovica i pada vlade Vladana Dordevica u julu 1900. godine, dolazi do udaljavanja Srbije od
Austro-Ugarske i njenog priklanjanja Rusiji. Uporedo s jacanjem ruskog uticaja poboljsavaju se i odnosi izmedu kralja i radikala, i oni uskoro, zajedno sa drugim antiaustrijski orijentisanim politicarima, pocinju
igrati sve znacajniju ulogu u vodenju spoljne politike Srbije. Ovo je
praceno i postepenim poboljsanjem odnosa Srbije sa Crnom Gorom pa
su 1901. godine izmedu njih ponovo uspostavljeni normalni diplomatski
odnosi.73)
Austrougarski konfidenti registrovali su u oktobru 1900. godine kontakte dr Dure Krasojevica, predsjednika srpske radikalne stranke u Vojvodini, sa dr Milenkom Vesnicem, bivsim radikalnim ministrom u Srbiji i saradnikom dr Gavrila pri izradi Nacrta statuta crkveno-skolske
autonomije pravoslavnih u Bosni i Hercegovini. Iza ovih susreta u Sr.
Karlovcima uslijedio je poziv Krasojevicu u Beograd, gdje je on konferisao sa sefom odjeljenja u srpskom ministarstvu vjera, Veselinovicem.
Cilj ovih kontakata bio je navodno da se sprijeci eventualni kompromis
izmedu voda srpskog autonomnog pokreta, koji su pocetkom oktobra
putovali u Bec radi pregovora sa Kallayem, i okupacione uprave. Zemaljska vlada je sredinom oktobra primila obavjestenje: Puhnuo je
drugi vjetar u Beogradu, od kompromisa nece biti nista, vode ce zategnuti ..... Uskoro po tom uslijedila je informacija da je 17.oktobra 1900.
Jasa Tomic posjetio dr Nikolu Durdevica u Slavonskom Brodu i dao mu
instrukciju da radi na tome kako bi se akcije pravoslavnih i muslimana
objedinile u jednoj ruci i cijeli pokret dobio politicki karakter.74)
Iako im nije poslo za rukom da ih u maju 1900. godine car primi
u audijenciju, predstavnici mostarskih Muslimana, kojima su se prikljucile i deputacije iz nekih mjesta u Bosni, iskoristili su svoj boravak u Budimpesti za razmatranje daljih koraka u borbi za vjersku i
vakufsko-mearifsku autonomiju. Budimpesta je postala centar okupljanja muslimanske opozicije i tu je donesena odluka o izradi autonomnog
statuta za cijelu Bosnu i Hercegovinu, kao i novog memoranduma. U
cilju izvrsenja ovog zadatka izabran je Eksekutivni odbor muslimanske
deputacije za Bosnu i Hercegovinu, koji se sastojao od 12 clanova, i to
po dvojica iz svakog okruga. Sjediste odbora bilo je u Budimpesti, pa
je zakljuceno da se njegovi clanovi smjenjuju tako da jedan ili dvojica
stalno u Budimpesti borave. Pored rada na izradi statuta i memoranduma, Odbor je imao zadatak da od bosanskohercegovackih Muslimana
73)
Sl. J o v a n o v i
c, op. cit.knj. III, str. 32-39, 62-73, 190-213; N.
R a
z n a t o v i
c, op. cit. str. 261.
74)
Kao nap. 51.

201

prikuplja i publikuje u stampi podatke kojima bi se potkrijepile zelje i

zahtjevi muslimanskog pokreta. U tu svrhu otvorena je odborska kancelarija u Budimpesti, na cijem je celu stajao jedan odbornik kao sef,
a pisarske poslove obavljali su trojica pisara i to: Stevan Atanackovic,
Sava Atanackovic i Salih Kazazovic. Ova kancelarija je postojala od
polovine 1900. do pocetka 1901. godine.75)
Na osnovu podataka, koji su iz zemlje stizali u odborsku kancelariju u Budimpesti, Salih Kazazovic, prosrpski orijentisani bivsi ucitelj
iz Travnika, pripremao je clanke i dopise u prvom redu za novosadsku Zastavu i druge srpske listove, Branik, Srbobran, kao i za
madarske i njemacke novine i publikacije u nekim evropskim zemljama. Kazazovic je bio glavni dopisnik i izvjestilac Odbora za stampu
od polovine juna do polovine decembra 1900. godine. U izvjesnom
pogledu uloga Kazazovica u muslimanskom pokretu bila je slicna ulozi Mice Avakumovica iz Brckog u srpskom pokretu. Avakumovic je,
radeci po direktivama i uz finansijsku pomoc iz Beograda na srpskomuslimanskoj Slozi, razvijao u saradnji sa popom Stjepom Trifkovicem zapazenu novinarsko-agitacionu djelatnost protiv austrougarske
uprave u Bosni i Hercegovini. On je pisao clanke u Srbobranu, Zastavi, Deutsches Volksblattu, rasparcavao protuvladine brosure, te
odrzavao intenzivne kontakte sa nekim muslimanskim opozicionerima

(Hamdi-begom Hasanpasicem iz Travnika, Semsi-begom

Zajimovicem,
Sulejmanom Brajicem, Ahmed-begom Biogradlijom iz Brckog i drugim). U ovoj antivladinoj publicistickoj djelatnosti bio je vrlo aktivan

i Serif
Arnautovic, koji je kao odbornik i sef odborske kancelarije boravio u novembru i pocetkom decembra 1900. u Budimpesti zajedno
75)
Od odbornika Egzekutivnog odbora bili su upravitelj ove kancelarije
Ahmed ef Karabeg iz Mostara, Ahmed-beg Hafizadi
c iz Travnika, Had
zi
Sulejman-beg Ceri
c iz Novog, Muhamed Sali
c za Salihagu Bi
cak
ci
ca iz

Sarajeva, Osman ef Prci

c za Bakir-bega Tuzli
ca iz Dol. Tuzle, Serif
ef
Arnautovi
c iz Mostara i dr.

Osuda Serifa
Arnautovi
ca, Okru
zni sud u Travniku 22. III 1903. ABH
ZMF Pr BH 791/1903.
Prema F. Hauptmannu (Borba Muslimana, str. 28, 29) Odbor muslimanskog pokreta za Bosnu i Hercegovinu izabran je u jesen 1900. godine
na sastanku muslimanskih prvaka u Sarajevu radi izrade statuta. Hauptmann donosi i sastav Odbora: Salihaga Bi
cak
ci
c i Ahmedaga Henda
za okrug Sarajevo, Mujaga Komadina i Ali ef. D
zabi
c za okrug Mostar,
Ahmedbeg Hafizadi
c i Alibeg Sulejmanpa
si
c za okrug Travnik, Sulejmanbeg Ceri
c i Mahmutbeg D
zini
c za okrug Banjaluka, Bakirbeg Tuzli
c
i Had
zi Osman ef Prci
c za okrug D. Tuzla, Vasfibeg Privilica i Skenderbeg Kulenovi
c za okrug Biha
c. Naknadno u Odbor su u
sli: Alibeg

Firdus, Omer ef Cirkinagi

c, dok su neki kao Privilica i Sulejmanpa
si
c otpali. (Ibidem, str. 109, nap. 4. i 148, nap.3.) Prije sastanka u Sarajevu
postojao je Odbor muslimanske deputacije u Budimpe
sti. (ABH ZMF
Pr BH Nr 1147/1900, telegram Kutschere K
allayu od 10.IX 1900, Borba
Muslimana, dok. br. 123, str. 313, dok. br.133. str. 327.

202

sa clanom odbora Sulejman-begom Cericem iz Bosanskog Novog. Arnautovic je uspostavio veze sa redakcijama mnogih listova i casopisa,
a narocito sa Zastavom i njenim urednikom Jasom Tomicem. Srpskoj stampariji dr Svetozara Miletica u Novom Sadu, gdje se stampala
i Zastava, Eksekutivni odbor je povjerio, u skladu sa prvim programom koji su muslimanski deputirci usvojili u Budimpesti, stampanje
brosura od vec objavljenih clanaka u novinama. Uvode i reflekcije u
ovim brosurama pisali su najcesce Nenad Bradvarevic i Jasa Tomic.76)
S ovom novinsko-publicistickom djelatnoscu bio je povezan prilican
broj muslimanskih prvaka, bilo da su Odboru u Budimpesti slali podatke i dopise za novine, ili su pokazali interesovanje za pribavljanje
i rasturanje stampanih publikacija. U tom pogledu su se na funkcionere Odbora Sulejman-bega Cerica, Saliha Kazazovica, Dervis-bega
Miralema, Osmana Prcica i Ahmed-bega Hafizadica obracali pismima
Dervis-beg Privilica iz Bihaca, Mahmut-beg Dzinic iz Banjaluke, Fehim

-beg Alibegovic iz Bosanskog Kobasa, Omer Cirkinagi

c iz Prijedoga,
Husein-beg Ceric iz Bosanskog Novog, Hifzi Bahtijarevic iz Banjaluke,

Isa Softic, Suljaga Sarac iz Jajca, Serif-aga

Hankic iz Kozarca i dr.77)
Prema podacima koje je Kazazovic docnije dao vlastima, osim njega,

Serifa
Arnautovica i Mice Avakumovica, protuvladine clanke pisali su
u Sarajevu Muhamed Salic, u Tuzli Bakir-beg Tuzlic, u Bos. Novom
neki Hadziabdic, u Bihacu bivsi pravnik Midzic. Rasturanje novina
i brosura organizovao je preko trgovackih putnika dr Nikola Durdevic
76)
U 1900. i 1901. objavljene su bro
sure Stradanje muhamedanskog
naroda u Herceg - Bosni, Najnoviji zulumi u Bosni i Hercegovini,
Proganjanja islamskog naroda u Herceg-Bosni, Bezakonja okupacione
uprave u Bosni i Hercegovini, sabrao i napisao Ehli-Islam. Sa ovim radom nastavljeno je unekoliko i slijede
cih godina pa su tako npr.
stampani
u Mileti
cevoj
stampariji u Novom Sadu 1903. godine Spisi islamskog naroda Bosne i Hercegovine u stvari vjersko-prosvjetnog uredenja i samouprave.
Prema iskazu Kazazovi
ca u istrazi krajem oktobra 1901. godine, tro
skove

stampanja do tada izdatih bro

sura nije snosila muslimanska deputacija,
ve
c je to bila vlastita naklada Mileti
ceve
stamparije u Novom Sadu, koja
je njima trgovala na vlastiti rizik. Deputacija se nije obavezala da
ce

stampane bro
sure kupiti, ali je obe
cala da
ce ih po mogu
cnosti raspro ehi
dati. (Borba Muslimana, dok. br. 66, str. 203-205, vidi N. S
c,
zenju presuMjere Kalajevog re
zima, str. 161, 162.) Medutim, u obrazlo

de Serifu
Arnautovi
cu od 22.III 1903, stoji kako je Eksekutivni odbor, da
bi ostvario svoj program publikovanja bro
sura, osnovao fond iz koga je
pla
cao njihovo
stampanje i podmirivao potrebe svoje djelatnosti. (ABH
ZMF Pr BH 791/1903.). Vrlo je vjerovatno da je ova izdava
cka djelatnost kao i Zastava bila subvencionirana i iz Beograda (Grosserbische
Umtriebe, Dok. Nr. 80, str. 82.).
77)

ABH ZMF Pr BH 791/1903. Osuda Serifa

Arnautovi
ca, Okru
zni sud
u Travniku 22. III 1903.

203

iz Slavonskog Broda, po ranijem dogovoru sa muslimanskom deputacijom.78)

Glavni ucesnici u aktivnosti na pripremanju odnosno rasparcavanju
antivladinih publikacija bile su one licnosti medu muslimanskim prvacima koje su, kao pripadnici radikalnog dijela muslimanskog pokreta,
bile i pristalice srpsko-muslimanskog politickog saveza. U toj djelatnosti imali su pak izvjesnog sporednog udjela i pojedinci koji ce se ispoljiti
kao pristase umjerenog krila muslimanske opozicije i protivnici politicke

saradnje sa Srbima (npr. Tuzlic, Cirkinagi

c, Bahtijarevic), iako su se
neki od njih, kao Tuzlic, angazovali u jesen 1900. na tome da se sklopi
muslimansko-srpski politicki sporazum.
U novinskim clancima i brosurama zestoko je napadana okupaciona uprava. Ona je optuzivana kao saucesnik agresivne katolicke propagande i pri tome je naglasavano da se islam kao i pravoslavlje nalaze
u opasnosti. Istovremeno su ovi napisi bili i izrazito antihrvatski intonirani. Vlada i njeni organi napadani su da proteziraju katolike i
medu njima sire nekako hrvatstvo te uz to rade na pohrvacivanju
muslimana. Ova antihrvatska nota bila je na odreden nacin takode
prisutna i u memorandumu koji su muslimanski predstavnici predali
19.decembra 1900. godine Kallayu na cijoj je izradi bio angazovan dr
Nikola Durdevic. Optuzbe da vlasti proteziraju velikohrvatsku propagandu susrecu se i u pretstavci koju je muslimanska deputacija predala
28.maja 1902. godine u Budimpesti delegacijama austrijskog i ugarskog
parlamenta.
Prisustvo ekskluzivnih antihrvatskih stavova u pomenutim publikacijama proizilazilo je iz suprotnosti politickih teznji muslimanskog pokreta i tadanjeg pravca hrvatske politike u Bosni i Hercegovini, u kojoj
su klerikalne snage igrale znacajnu ulogu. Medutim, ovi stavovi mogu se dijelom pripisati i uticaju srpskih faktora na muslimanski pokret.
Oni odrazavaju i tadanje opste stanje u srpsko-hrvatskim odnosima kao
i suprotnosti nacionalnih aspiracija srpske i hrvatske burzoazije kada je
u pitanju bila Bosna i Hercegovina. Upravo u ovo doba se i sukob
izmedu hrvatske i srpske politike u Hrvatskoj sve vise zaostravao i kulminirace u protusrpskim demonstracijama u Zagrebu 1. i 2.septembra
1902. godine, do kojih je doslo poslije objavljivanja poznatog provokativnog clanka u zagrebackom Srbobranu.79) Ipak, srpski samostalci
u Hrvatskoj, ciji je organ bio Srbobran bili su, poslije organizacionog
78)
ehi
N. S
c, Mjere Kalajevog re
zima, str. 161-162; Borba Muslimana, dok. br. 66, str. 203-205.
79)
Vidi R. L o v r e n
ci
c, Geneze politike novog kursa, Zagreb
1972, str. 95-97, 144-148.

204

odvajanja od vojvodanskih radikala 1896. godine, u cjelini gledano manje iskljucivi u odnosu prema Hrvatima od Jase Tomica i njegovih radikala,80) koji su imali prvorazrednu ulogu u publicisticko-propagandnoj
djelatnosti muslimanskog pokreta i aktivno se angazovali oko toga da
prvaci muslimanske opozicije udu u politicki savez sa vodama srpskog
autonomnog pokreta. I taj savez trebalo je, pored ostalog, da ima i
antihrvatski karakter.
*
*
*
Kada je, povodom dvadesetpetogodisnjice stupanja na prijesto sultana Abdul Hamida II, 1.septembra 1900. muslimanska opozicija organizovala u gotovo svim vecim gradovima proslave cisto politickog karaktera, u njima je ucestvovalo i srpsko gradanstvo. Tako su u vise od
dvadeset mjesta i kuce pravoslavnih bile okicene zastavama. Proslave su
imale karakter demonstracija, ciji je cilj bio da ukazu na privremenost
okupacije i istaknu sultanov suverenitet nad Bosnom i Hercegovinom.
Inicijativu za ove proslave dala je muslimanska opozicija u Sarajevu,
a njihovi organizatori bili su pripadnici radikalnog krila muslimanskog
pokreta i to Salih-aga Bicakcic u Sarajevu (vremenom ce Bicakcic prici
umjerenom dijelu opozicije), Ahmed-beg Hafizadic i Hamdi-beg Ha
sanpasic u Travniku, Serif
Arnautovic i bivsi muftija Dzabic u Mostaru
i dr. I narednih godina do aneksije muslimanska i srpska opozicija
proslavljala je dan sultanovog stupanja na prijesto - carski dan, demonstrirajuci tako protiv austrougarske vladavine.81)
Kada je rijec o pitanju politicke koalicije izmedu muslimanske i srpske opozicije, za nju se u ljeto 1900. godine zalagala jedna frakcija
u muslimanskom pokretu, koja je po ocjeni Zemaljske vlade do tada
imala malo uspjeha. Vlasti su primjecivale da su specijalno u Sara
jevu muslimanski opozicionari Mujaga Masic i Salih Sogolj
sa svojim
pristasama bili odlucno protiv saveza sa Srbima, dok je po istoj ocjeni Salih-aga Bicakcic bio tada za ovaj savez vise iz poslovnih razloga
nego iz uvjerenja.82)
Stanoviste Bicakcica prema muslimansko-srpskom politickom savezu varirace u zavisnosti od razvitka situacije, slicno kao i stanoviste
bivseg muftije Ali Fehmi ef. Dzabica. U tome ce se pored ostalog razlikovati Dzabiceva uza grupa, tzv. hodzinska stranka, - kojoj su uz
Dzabiceve mostarske pristase, njegovog necaka Ahmeda Dzabica, Saliha Alajbegovica, Hasan-bega Lakisica, Husagu Kajtaza i dr., odredeno
80)

L. R a k i
c, op. cit. str. 174-177.
V. B o g i
cevi
c, op. cit. str. 325 i dalje.
82)
ABH ZMF Pr BH 1030/1900 Izvje
staj Zem. vlade ZMF od 21.VIII
1900.
81)

205

vrijeme pripadali i sarajevski trgovci Salih-aga Bicakcic, Ahmed-aga

Henda i dr., od ekstremnih opozicionera kao sto su Serif

Arnautovic,
Dervis-beg Miralem, Hamdi-beg Hasanpasic, Ahmed-beg Hafizadic,
Skender-beg Kulenovic i jos neki, prvenstveno travnicki i posavinski
begovi. Oni su bili po pravilu stalni pobornici srpsko-muslimanskog
politickog sporazuma, a izvjesni od njih i usko povezani sa srpskim prvacima. Pri tome su oni zajedno sa Dzabicem predstavljali radikalno
i beskompromisno krilo muslimanskog pokreta za vjersku i vakufskomearifsku autonomiju. Medutim, ove radikalne begove je dijelio od
Dzabiceve uze grupe i stav prema agrarnom pitanju. Oni su, za razliku
od Dzabica, insistirali na tome da se u program muslimanskog pokreta
unesu bez odlaganja i zahtjevi koji se odnose na agrarne interese begova
i aga.83)
Protivnik srpsko-muslimanske politicke saradnje i pristasa ostvarenja kompromisa sa vladom bio je i ugledni mostarski trgovac i muslimanski prvak Mujaga Komadina, kao i njegov sugradanin i istomisljenik
Ahmed Karabeg, koji je takode bio jedna od istaknutih licnosti u pokretu.84) Komadina se sa jednom manjom grupom svojih pristalica
priblizio Dzabicu nakon slucaja pokatolicavanja Fate Omanovic iz okoline Mostara, ali je i poslije toga zadrzao distancu prema radikalnom
dijelu muslimanske opozicije. On je odrzavao povjerljive veze sa okupacionom upravom, koja je na njega racunala u svojim kombinacijama
da na bazi izvjesnih ustupaka ostvari sporazum sa muslimanskim pokretom. Slicno drzanje imao je u prvim godinama nakon pojave pokreta i Ali-beg Firdus, koji ce zajedno sa M.Komadinom, A.Karabegom
i drugim pojedincima sacinjavati u razdoblju koje obradujemo jezgro
umjerene muslimanske opozicije.85) Njemu ce vremenom prilaziti i neke
licnosti koje su se u odredenim trenucima i situacijama bile eksponirale
kao pristalice radikalnog kursa i politicke saradnje sa srpskim pokretom (Bakir-beg Tuzlic, Ahmed-aga Henda, Salih-aga Bicakcic i dr.).
Medutim, do izrazitije polarizacije u muslimanskom pokretu na umjereno i radikalno krilo, koja se u datom periodu nije uvijek poklapala sa
podjelom na pristalice i protivnike srpsko-muslimanske politicke saradnje, dolazi tek u toku 1901. i u 1902. godini.
83)
ABH ZMF Pr BH 1156/1900 tel. Kutschere 12. IX 1900, Pr BH
1252/1900 prepis izvje
staja Kotarskog ureda u Livnu 17.IX 1900, Pr BH
1216/1901. Zemaljska vlada okru
znim predstojnicima i vladinom povjereniku za Sarajevo 14.VIII 1901. (prepis), Pr BH 1386/1902. Izvje
staj
informatora Filana 23. X 1902; Up. Borba Muslimana, str. 26-30,
Dok.br. 27, 39, 44, 47, 132, 138, 139, 140, 147, 158, 163.
84)
ABH ZMF Pr BH 1012/1900 Izvje
staj Zem. vlade ZMF 16.VIII 1900,
prilozi: izvje
staji O. Nuri-Had
zi
ca o razgovoru sa M. Komadinom i A.
Karabegom od 2. odnosno 4. avgusta 1900.
85)
ehi
Vidi N. S
c, Mjere Kalajevog re
zima str. 139 i dalje.

206

Na sastancima muslimanskih povjerenika iz cijele zemlje odrzanim

od 11. do 16.septembra 1900. u Sarajevu razmatrana je raznovrsna
problematika (pitanja iz podrucja agrarnih odnosa i osnivanju muslimanske banke, pokretanje glasila muslimanskog pokreta u Budimpesti
i dr.), ali je postignut sporazum samo o principima na kojima treba da se zasniva statut vjersko-prosvjetnih i vakufskih institucija u
Bosni i Hercegovini. Izabranom Odboru povjereno je da nacrt statuta rediguje u Budimpesti i prije predaje vlastima da ga podnese na
odobrenje novoj konferenciji muslimanskih predstavnika u Sarajevu.86)
Teznji Bakir-bega Tuzlica, Zija-bega i Osman-bega Pasica i jos nekih
begova iz Posavine, te Ragib-bega Dzinica, Ali-bega Sulejmanpasica i
Dervis-bega Miralema da se u program pokreta unese i agrarno pitanje
(regulisanje sumskog posjeda, pitanje poreza na zemlju i desetine i dr.)
uspjesno su se suprostavili hodze sa Dzabicem i trgovci sa Komadinom
i Bicakcicem na celu.87) Nakon poraza koji je begovska struja tada
pretrpila, agrarno pitanje je dugo vremena, sve do 1906, imalo sporedno mjesto u aktivnosti muslimanskog autonomnog pokreta, dok je
u njegovom prvom planu bilo ostvarenje vjersko-politickog programa.
Agrarno pitanje dobice veci znacaj tek u narednom periodu, poslije silaska Dzabica sa politicke scene i dolaskom Ali-bega Firdusa na celo
pokreta.88)
Mada prilikom diskusija u Sarajevu u septembru 1900. nije na kraju mogla biti donijeta odluka o pokretanju muslimanskog opozicionog
glasila u Budimpesti, diskusija o tome je zanimljiva. Naime, jedan dio
prisutnih i to Salih-aga Bicakcic, Mujaga Komadina, Mahmud-beg Fa
dilpasic, Semsi-beg
Fidahic, Zijad-beg Pasic, Hamid Husedinovic, Mujaga Masic i Junuz Halacevic smatrali su da list, Novina treba da se
tiska turskim pismenima, da se znade da je samo njihov islamski list, te
da nemaju ni skim nikakva saveza. Medutim, vecina je bila misljenja
da list zbog citaoca treba stampati cirilicom, jer ako bi se stampao
turskim pismom ne bi imao dovoljno pretplatnika.89) Pokazalo se
86)
ABH ZMF Pr BH 1178/1900 tel. Kutschere 17. IX 1900, Pr BH
1206/1900 Izvje
staj Pitnera 22.IX 1900.
87)
Ibidem; ABH ZMF Pr BH 1172/1900 Abschrift einer Lococonfidentenmeldung vom 12.IX 1900.
88)
ehi
Borba Muslimana, str. 27-36; N. S
c, Pokret Muslimana, str.
102-103, 147-151; i s t i, O nekim pitanjima agrarnih odnosa u politici
muslimanskog autonomnog pokreta, Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu 13/1973, str. 133-166; i s t i, Problem agrara u Bosni i Hercegovini
1-2/1978.
u politici muslimanskog autonomnog pokreta, JIC
89)
ABH ZMF Pr BH 1172/1900 Copie einer Confidentenmeldung, Sarajevo 13.IX 1900.
Za vrijeme sastanka muslimanskih povjerenika u Sarajevu dolazi Kosta
Kujund
zi
c, koji se kao i Gligorije Jeftanovi
c, sastajao vi
se puta sa musli-

207

pak da hodze, trgovci i begovi, liseni podrske malobrojnih pripadnika

muslimanske evropski obrazovane inteligencije, nisu u ovoj fazi razvitka
muslimanskog autonomnog pokreta mogli osnovati ni njegov samostalni organ. Stoga je muslimanski pokret u ovom periodu u pogledu svoje
publicisticko-propagandne djelatnosti ostao i dalje u punoj zavisnosti
od srpskih faktora.
Karakteristicno je, takode, da su na sarajevskom sastanku muslimanskih opozicionera u septembru 1900. Dzabic, Fidahic i Bicakcic
trazili da se postavi zahtjev i u pogledu priznavanja turske jazije
kao zvanicnog pisma u Bosni i Hercegovini. Ovo je bilo popraceno i
trazenjem da se turski vise uci u serijatskoj skoli i na drugim mjestima.90)
Po savjetu madarskih opozicionera S`andora Blaskovicha i Samuela Visontay-a, s kojim su se muslimanski predstavnici bili povezali,
trebalo je da clanovi muslimanskog Odbora u sto vecem broju, kao i
srpski predstavnici dodu 10.oktobra 1900. u Budimpestu, jer se uskoro
ocekivao odgovor premijera Kolomana Szella na Visontayevu interpelaciju o prilikama u Bosni i Hercegovini. Radeci na rusenju Kallaya
pomenuti madarski opozicioneri imali su namjeru da aranziraju zajednicki demonstrativni nastup Muslimana i Srba u Budimpesti protiv
postojeceg rezima u Bosni.91)
U Budimpesti je sa muslimanskim predstavnicima konferisao 19. i
20. oktobra 1900. godine dr Nikola Durdevic,92) koji su mu povjerili
izradu memoranduma i dovrsenje statuta.93) Vjerovatno i zbog toga
manskim opozicionerima jer su ovi tra
zili kontakt sa srpskom opozicijom.
(Pr BH 1192/1900 Kutschera ZMF 19.IX 1900). Nije nam poznato ko
je sa muslimanske strane u
cestvovao u ovim razgovorima kao ni sadr
zaj
razgovora.
90)
ABH ZMF Pr BH 1172/1900 Abschrift einer Lococonfidentenmeldung vom 12.IX 1900.
91)
ABH Pr BH 1242/1900 tel. Pitnera 1.X 1900, Pr BH 1291/1900 tel.
Kutschere 10.X 1900; Ugarski premijer K. Sz
ell odgovorio je negativno
na Visontayevu interpelaciju (Borba Muslimana, str. 106. Nap.1.)
92)
Kao napomena 55. Nije nam poznato ko se sve nalazio u muslimanskoj deputaciji. Znamo da su u Budimpe
sti od ranije boravili Dervi
s-beg
Miralem, Osman ef. Prci
c i Mahmud-beg D
zini
c, koji su pozvali svoje kolege iz Bosne da dodu u ugarsku prijestolnicu. Na to su, prema
informacijama vlasti, D
zabi
c i Komadina koji ne
ce ni
sta da znaju o
zajedni
ckom nastupu sa Srbima poslali Ahmed ef. Karabega i
cekali
njegov izvje
staj. (ABH ZMF Pr BH 1291/1900 tel. Kutschere ZMF od
10.X 1900). Medu muslimanskim prvacima koji su se tada pojavili u
Budimpe
sti bio je Bakir-beg Tuzli
c.
93)
U izvje
staju M. Duri
ca informatora iz Slavonskog Broda od 24.okc - napomena D
z.J.) se
tobra 1900. stoji: Dr. (tj. dr Nikola Durdevi
je povratio iz Budimpe
ste i donio
citavu hrpu spisa iz kojih mora da

208

sto su bili razocarani negativnim ishodom Visontayeve interpelacije u

parlamentu, muslimanski prvaci su se obratili na Durdevica sa zeljom
da im pomogne kako bi se sastali i utanacili sporazum o zajednickom
radu sa vodama srpskog autonomnog pokreta.94) U tom pogledu je
Durdevic dobio i ovlastenje od Bakir-bega Tuzlica da moze pregovarati
u ime muslimanskih voda.95) Ovo je posve islo na ruku intencijama samog Durdevica i njegovih stranackih kolega, koji su tezili da se opozicija
u Bosni i Hercegovini konstituise kao politicki pokret sa jedinstvenim
programom. Zato se Durdevic, zivo podstican od J. Tomica, D. Krasojevica i drugih, angazovao oko toga da se sklopi politicki ugovor izmedu
vodstva srpskog i muslimanskog autonomnog pokreta.96)
Jos na putu iz Budimpeste u Slavonski Brod Durdevic je razgo
varao u zeljeznickom vagonu sa G. Jeftanovicem i V. Solom,
koji su
se vracali iz Sr. Karlovaca. Oni su tamo, poslije prekida pregovora
u Becu sa ministrom, posjetili dr Duru Krasojevica, koji se upravo

vratio iz Beograda. Jeftanovic i Sola

odmah su se u nacelu izjasnili za sporazum sa Muslimanima i izrazili spremnost da se sastanu sa
njihovim predstavnicima.97) Zalazuci se i ranije za ostvarenje srpskomuslimanskog politickog saveza, srpski prvaci su jos pocetkom oktobra
1900. iz Beca porucivali svojim prijateljima u zemlji da se povezu sa
Muslimanima.98) Ovo je bilo popraceno radikalizacijom stavova srpske
opozicije, koja u svojoj usmenoj agitaciji sve vise istice u prvi plan pitanje politicke autonomije u odnosu na zahtjeve za odobrenje samouprave
crkveno-skolskih institucija. To je izazivalo zabrinutost umjerenijih prvaka srpskog pokreta, kao sto je bio Risto Hadzidamjanovic, koji se
pribojavao toga da vode, slijedeci savjete svojih prijatelja sa strane,
se
nece pokazati spremnost za postizanje kompromisa sa vladom. Cak

i sam Jeftanovic zalio kako Sola i njegovi Mostarci nece nista da znaju
o nekom kompromisu.99)
izradi memorandum. Nije mu sve jasno, te ne zna upravo
sto i kako da
radi. Donio je sobom i
statut, u svrhu da ga popravi i dotjera, ali ba
su
tom
ce biti kubure, jer su mu mnoge ustanove nejasne prema odnosnim
propisima korana (ABH Priv. Reg. 230/1900).
94)
Bakir-beg Tuzlak rekao mu je: Mi moramo zajedni
cki sa Srbima,
ali kako da se sastanemo i sporazumijemo. Ja ne mogu da idem prvi ka

Jeftanovi
cu i Soli.
Na to je dr. preuzeo du
znost da udesi medu njima
sporazum i sastanak. Ibidem
95)
ABH ZMF Pr BH 625/1907 Copie einer Confidentenmeldung aus Sl.
Brod, 18.XI 1900.
96)
Ibidem i kao nap. 55.
97)
Kao nap. 55, 93 i 95.
98)
ABH ZMF Pr BH 1295/1900 tel. Kutschere ZMF 12.X 1900.
99)
Kao nap. 55.

209

U Novoj Gradisci je 17. ili 18. novembra 1900. odrzan sastanak

izmedu advokata Durdevica i izvjesnog broja muslimanskih opozicionera na kome je vrseno redigovanje nacrta muslimanskog statuta i memoranduma. Sastanku su prisutvovali Fehim-beg Alibegovic iz Bosan
skog Kobasa, Serif
Arnautovic i jos cetiri do pet Muslimana, vjerovatno
Mahmut-beg Dzinic i Hifzo Bahtijarevic iz Banjaluke, i Sulejman-beg
Ceric iz Bos. Novog, koji su tog dana prema zapazanju vlasti bili odsutni iz svojih mjesta. Korekture nacrta nastavljene su slijedeceg dana
u Slavonskom Brodu od strane Durdevica i uz saradnju Arnautovica i
Dervis-bega Miralema. Posljednja dvojica su 20.novembra otputovali
sa nacrtom statuta u Budimpestu, gdje je trebalo da se on kopira i
zajedno sa memorandumom pocetkom decembra podnese na odobrenje
konferenciji u Sarajevo.100)
Na pomenutom sastanku u Novoj Gradisci prisutni muslimanski
prvaci razmatrali su i Nacrt ugovora o zajednickoj akciji sa Srbima
u cilju postizanja politicke autonomije za Bosnu i Hercegovinu, koji
im je podnio dr Nikola Durdevic. Podneseni Nacrt, sudeci po njegovim
bitnim elementima poznatim austrougarskim vlastima 101) bio je po svoj
prilici identican sa nacrtom ugovora do koga su vlasti docnije dosle i
dale ga 1901. godine publikovati u nizu listova u Monarhiji,102) a ciji
je sadrzaj reprodukovan u citiranom radu O. Nuri-Hadzica kao ugovor
podpisan u Slavonskom Brodu 1902. godine izmedu predstavnika srpske
i muslimanske opozicije.
Muslimanski opozicioneri, koji su u novembru 1900. ucestvovali na
sastanku u Novoj Gradisci, prihvatili su prezentirani Nacrt ugovora,
osim onih njegovih paragrafa koji predvidaju da se u Bosni i Hercegovini jezik sluzbeno nazove srpski, da se upotrebljuje iskljucivo cirilica
i izuzev odredbe koja govori o rjesenju agrarnog pitanja. Nacrt je potom trebalo da bude podnesen Srbima, a Muslimani su uzeli njegov
prepis.103)
Jos prije konstituisanja muslimanskog pokreta za vjersku autonomiju zagrebacki Srbobran ispoljio je teznju da se opozicionom istupanju travnickih begova, nezadovoljnih nacinom kako su okupacione vlasti
primjenjivale tursko agrarno zakonodavstvo, dade odredeno srpsko nacionalno obiljezje. U Travniku je bilo i pojedinaca (Salih Kazazovic,
Ahmed-beg Kulenovic, Nikola Fufic), koji su, povezani sa krugom oko
Srbobrana, nastojali da se medu Muslimanima probudi srpska svijest kako bi se time izazvala mrznja i otpor protiv hrvatstva. Oni
100)
101)
102)
103)

210

ABH ZMF Pr BH 625/1907 Izvje

staj Zem. vlade ZMF od 23.XI 1900.
Ibidem i kao nap. 55.
Tekst Nacrta Ugovora donosimo u prilogu ovoga rada.
Kao nap. 95.

su vrsili pripreme i za pokretanje casopisa koji bi imao cilj da propagira srpsko-muslimansku slogu.104) Kod srpskih faktora koji su radili
na sklapanju politickog saveza izmedu srpske i muslimske opozicije prisutna je bila ocita tendencija da se ovom savezu da srpski nacionalni
karakter. Sam ugovor o savezu trebalo je da se sklopi medu Srbima
pravoslavne i moslimske vjere, a formulacije njegovog nacrta u pogledu upotrebe narodnog i zvanicnog jezika i pisma ( 11-13) su takve
da nedvojbeno izlazi kako u Bosni i Hercegovini zivi samo srpski narod
podijeljen na tri vjere.
Vazno je naglasiti da ni oni prvaci muslimanskog autonomnog pokreta koji su bili za sklapanje politickog saveza sa Srbima, na bazi
programa izlozenog u Nacrtu ugovora, nisu bili spremni da prihvate
njegove odredbe u pogledu jezika i pisma. To ujedno znaci da su oni
de facto odbijali nacionalnu identifikaciju Muslimana kao Srba. Vode
srpskog autonomnog pokreta u Bosni i Hercegovini za vrijeme daljih
pregovora sa muslimanskim predstavnicima pokazace veliku fleksibilnost u odnosu na jezicko pitanje.
Muslimanski opozicioneri izjasnili su se u Novoj Gradisci i protiv
odredbe u Nacrtu ugovora da agrarno pitanje treba da rijese medusobnom udesbom sami vlasnici zemalja, urodeni trgovci i kmetovi tako
da bi se koliko je god moguce izbjeglo mijesanje stranog kapitala (
5). Makoliko je u srpskoj gradanskoj politici, kao u ostalom i u hrvatskoj, odnos prema rjesavanju agrarnog pitanja u Bosni i Hercegovini bio podreden ostvarenju nacionalno-politickih ciljeva i pridobijanju
za njih vodeceg muslimanskog feudalnog sloja,105) agrarno pitanje nije
moglo ostati zaobideno u Nacrtu srpsko-muslimanskog ugovora. Srpsko
gradanstvo postavilo je u Nacrtu ovo pitanje u najblazem vidu kako iz
obzira prema brojnim srpskim kmetovima, u cije je ime pretendovalo
da nastupa, tako i zbog sopstvenih ekonomskih i finansijskih interesa.
Medutim, upravo oni begovi kao na pr. Dervis-beg Miralem, Hamdi-beg
Hasanpasic i dr., koji su se kao pripadnici ekstremno-radikalne struje u
muslimanskom pokretu najvise zalagali za sklapanje politickog saveza
sa Srbima i s njima ostvarivali cak odredenu saradnju, medu prvima su
se eksponirali u odbrani prava veleposjednika utvrdenih otomanskim
zakonima, optuzujuci vlasti da preferiraju interese kmetova.106)
104)

Borba Muslimana, dok. br. 2, str. 57-61 nap. 1 i 2, dok. 66, str.
205, nap.1.
105)
Vidi M. I m a m o v i
c, Agrarno pitanje u programima gradanskih
politi
ckih stranaka u Bosni i Hercegovini do 1911. godine, Jugoslovenski
istorijski
casopis 3-4/1973, str. 150-161.
106)
Vidi Borba Muslimana, dok. br.2 str. 57-61, dok. br. 7 str. 81-82,
ehi
dok. br. 27, str. 123-124; N. S
c, Pokret Muslimana, str. 102,
147-150.

211

Konspirativni sastanak u Novoj Gradisci odrzan je kojih dva i po

mjeseca nakon prvog katolickog kongresa u Zagrebu (3. - 5.septembra 1900.), na kome je nadbiskup Stadler istupio u velikohrvatskom i
klerikalnom duhu. On je napao dualisticko uredenje Monarhije, pozvao sve Hrvate da se ujedine u jedinstvenu hrvatsku drzavu i izrazio
zelju da se sto prije Bosna i Hercegovina sjedine sa materom zemljom.107) Krajnje nepovoljan utisak, koji je na Muslimane ostavio
Stadlerov govor, nije mogao izbrisati ni carev ukor Stadleru, koji su
Muslimani primili sa rezervom vjerujuci da je on dat samo da bi se
umirila muslimanska opozicija.108) S tim u vezi je indikativno da u
Nacrtu srpsko-muslimanskog ugovora vidno mjesto zauzimaju tacke u
kojima se zahtjeva obustava vjerske i narodnosne propagande i uklanjanje iz javne sluzbe njenih nosilaca, protjerivanje svih duhovnih redova
rimske crkve, osim franjevaca, a isto tako i svih funkcionera te crkve
koji nisu rodeni u Bosni i Hercegovini ( 8, 9, 10), sto se odnosi licno na
Stadlera. Takode odredba u Nacrtu o nepriznavanju prava zavicajnosti
u zemlji doseljenicima i njihovim potomcima ( 15) imala je pored ostalog i antihrvatski karakter. Nasuprot planovima i zeljama za sjedinjenje
Bosne i Hercegovine sa Hrvatskom, a time i Monarhijom, Nacrt ugovora
je predvidao da ce se obje strane svim sredstvima boriti protiv aneksije,
a za samoupravu zemlje pod sultanovim suverenitetom, s tim sto bi se
na polozaju guvernera, kada Bosna i Hercegovina dobije autonomiju,
nalazio naizmjenice jedan moslim i jedan pravoslavni Srbin ( 1, 2,
4, 15).
Atmosferu na sastanku u Novoj Gradisci karakterisalo je radikalno
raspolozenje i ogorcenje prisutnih zbog neuspjeha dotadanjih koraka
muslimanskog vodstva kod austrougarskih faktora i skepsa da ce okupaciona uprava izaci u susret zahtjevima u pogledu vjerske i vakufske
autonomije sadrzanim u nacrtu statuta, na kome su oni zajedno sa
Durdevicem radili.109) Posebno u izvjesnim situacijama kada se nije
nazirala perspektiva za rjesenje zahtjeva, koje je muslimanski autonomni pokret postavljao vlastima, jacale su u muslimanskim opozicionim
krugovima tendencije da se zakljuci politicki pakt sa Srbima. S druge
107)

c, op. cit. str. 94-95.

L. D a k o v i
ABH ZMF Pr BH 1149/1900 i 1175/1900 telegrami Kutschere ZMF
od 11. i 16.IX 1900.
109)
Na sastanku su se
cule ove izjave: Oni nam ne
ce odobriti
statuta,
al
cemo izraditi promjenu sistema, jer ovo je ne
cuveno
sto se po Bosni i
Hercegovini radi. Tra
zimo glave Hrvata i Jezuita, ne dadnu li ih, da
ce
nam glavu K
allayevu. Oni
ce nas sami natjerati onamo, gdje im ne
ce
biti milo da nas vide. Znamo mi i gdje je Petrograd i Paris, kad nas
gone iz Be
ca i Pe
ste. Ne
ce biti na
s
seik, ko Va
s patrijarh u Fanaru.
Kao nap. 90).

108)

212

strane, vode srpskog pokreta insistirale su vec duze vremena na zakljucenju ugovora sa Muslimanima, ali su to u pojedinim momentima
stavljale u drugi plan, ocekujuci rezultate svojih koraka kod vlasti za
odobrenje crkveno-skolske autonomije. Okupaciona uprava je taktizirala i sluzeci se raznim metodama nastojala je da osujeti ujedinjenje
opozicionih snaga, koje su i same po svojoj socijalnoj strukturi, ekonomskim i politickim interesima bile vrlo heterogene.
Na osnovu do sada prikupljenih podataka ne mozemo decidirano
odgovoriti na pitanje gdje je nastao Nacrt srpsko-muslimanskog ugovora
i ko je bio autor njegovog teksta. Povjerljive informacije s kojim je
raspolagala Zemaljska vlada oznacavaju Jasu Tomica kao licnost koja
je prva inicirala pomenuti projekt, a neke od njih ukazuju na to da
je dr Nikola Durdevic radio na njegovoj izradi.110) Prema izvjestaju
Zemaljske vlade od 23. novembra 1900, Jasa Tomic, urednik Zastave,
obratio se 17. novembra 1900. godine na Durdevica sa projektom pakta
i zahtjevom da za njega pridobije Muslimane,111) sto znaci da je i sam
Durdevic dobio vec gotov Nacrt ugovora. U tom pogledu zanimljivo je
saopstenje jednog vladinog konfidenta koji javlja kako mu je Durdevic
navodno rekao da on (Durdevic) nije sastavio Nacrt, niti mu ga je
Tomic ni Krasojevic poslao, jer je ovo koncipirano u veliko, sa dalekim
ciljevima. Durdevic je informatoru pokazao kovertu u kojoj mu je
Nacrt ugovora stigao postom.112)
Nije iskljucena mogucnost da je autor Nacrta bio dr Emil Gavrila.
Na to ukazuje okolnost da su istrazne vlasti za vrijeme Prvog svjetskog
rata nasle u aktima Gavrila koncept pisma iz 1901, u kome se govori o
nepotpisanom Ugovoru koji je dospio nepaznjom u nepozvane ruke
i bio objavljen. U pismu se dalje izmedu ostalog kaze: Ja sam napravio
nacrt ovog novog sporazuma. Obracajuci se primaocu (vjerovatno
Gligoriju Jeftanovicu) pisac ga obavjestava da mu salje pomenuti nacrt
i moli ga da mu javi svoje misljenje i primjedbe na njega.113) Ocito je
da citirani nepotpisani koncept pripada dr Emilu Gavrilu, ali nije jasno
o kakvom se to nacrtu novog sporazuma radi.
110)

Kao nap.55.
Kao nap.100.
112)
Po
stanska marka na koverti bila je ugarska, ali je
zig bio nejasan
pa se nije moglo razabrati odakle je pismo do
slo. U koverti je uz Nacrt
bila samo jedna karta na kojoj je bilo napisano: Nastojte pod svaku
cijenu da se ovaj Ugovor primi. C.C.C. (sve
cirilicom). U glosi na aktu
poku
salo se u ZMF odgonetnuti slova C.C.C. kao Slo
zni Srbi Sarajlije
(kao nap.90).
113)
Grosserbische Umtriebe, Dok. Nr 98, str. 210-211; Up. Had
zijahi
c,
op. cit. str. 176/177, M. I m a m o v i
c, Pravni polo
zaj i unutra
snji
politi
cki razvitak BiH, str. 125.
111)

213

U Zemaljskoj vladi u Sarajevu je krajem novembra 1900. godine

postojalo uvjerenje da se iza parole o politickoj autonomiji Bosne i
Hercegovine i akcije da se srpska i muslimanska opozicija na njoj ujedini krije siroko razgranati komplot u koji je umijesana i tadanja
vlada Srbije. Zemaljska vlada je raspolagala obavjestenjima da je bosanskohercegovacki emigrantski odbor u Carigradu donio 23.oktobra
1900. zakljucak da se konferenciji za reviziju berlinskog ugovora, za
koju se u posljednje vrijeme zauzimala ruska i panslavisticka stampa,
podnese prijedlog da se bosansko pitanje rijesi plebiscitom. Isto se za
tim da se Bosna i Hercegovina vrati sultanu, a ako to ne mogne da
dobije autonomiju. Takode je zakljuceno da se u zemlji stvori koalicija
sa pravoslavnim. Vlada u Sarajevu je posebno apostrofirala da je u
radu ovog skupa ucestvovao i hodza Sulejman ef. Faladzic, beogradski
muftija, koji je tada toboze pao u nemilost u Beogradu i uputio se u
Carigrad. Ona je bila zabrinuta zbog postojanja dokumenata (Nacrta ugovora), u kojem je trebalo da se fiksira obaveza obje strane da
zajednicki rade za dobijanje autonomije i da djeluju protiv austrougarske politike kod istovjernika u staroj Srbiji i Makedoniji,114) podrucju
koje se nalazilo na pravcu penetracije politickog i ekonomskog uticaja
Austro-Ugarske monarhije. Ovo se vremenski podudara sa pojacanom
aktivnoscu Srbije i uspjesima njene spoljne politike da u Kosovskom
vilajetu pridobije za saradnju i neke uglednije albanske prvake.115)
Mada su uticaji sa strane na politicka kretanja u Bosni i Hercegovini
bili neosporno prisutni, austrougarska uprava im je ocito davala veci
znacaj od onog koji su oni stvarno imali. Ispustajuci obicno iz vida
objektivne okolnosti iz kojih su izrastale odredene politicke tendencije
u zemlji, ona je bila sklona da politicke pojave tretira kao iskljucivi
rezultat spoljnih uticaja i propagande.
Prema izvjestajima koje su dobijale vlasti krajem 1900. o slozi za
autonomiju govorilo se u Hercegovini, i to najvise medu mostarskim
Muslimanima i Srbima, ali i po Krajini i Posavini.116) Specijalno intrasigentno raspolozenje vladalo je medu muslimanskim opozicionerima
u Travniku i, po ocjeni tamosnje okruzne oblasti, medu njima je bio
zavladao srpski duh. U Travniku je pop Danko Adamovic poceo od
nedavna intenzivno politicki agitovati zajedno sa Ahmed-begom Hafizadicem i Hamdi-begom Hasanpasicem i njihovim pristasama. Stanoviste ove grupe muslimanske ekstremne opozicije tada je bilo da se u
114)

ABH ZMF Pr BH 625/1907 Izvje

staj Zem. vlade ZMF od 28.XI 1900.
Vidi: V. S t o j a n
cevi
c, Prilike u zapadnoj polovini Kosovskog
vilajeta prema izvje
stajima austrougarskog konzula u Skoplju 1900. i
1901. godine, Istorijski
casopis XII-XIII, Beograd, 1963, str. 287-316.
116)
ABH ZMF Pr BH 625/1907 Abschrift einer Confidentenmeldung,
Sarajevo 22.XI 1900.

115)

214

predstojecim pregovorima trazi da Vlada doslovno prihvati predlozeni

statut, a za slucaj da to ne pode za rukom, da se pregovori prekinu i na
proljece uputi jedna deputacija u Rusiju s ciljem da se kod velikih sila
pokrene pitanje davanja autonomije Bosni i Hercegovini, analogno onoj
koju je dobio Krit. Pri tome oni su bili za zajednicki rad sa Srbima u
uvjerenju da ce Srbi, bez obzira na to kako ce se rijesiti pitanje njihovog
crkveno-skolskog statuta, nastaviti sa Muslimanima borbu za politicku
autonomiju zemlje.117) Po uvjerenju organa vlasti u Travniku vjerski
zahtjevi kako Muslimana tako i Srba bili su samo prva etapa zajednicke
zelje za politickom autonomijom.
*
*
*
Kao sto ni ranija akcija okupacione uprave protiv muslimanskog
pokreta sa narucenim izjavama lojalnosti nije uspjela, tako nisu ni uspjeli pokusaji, koji datiraju od ljeta 1900. godine, da se pokret oslabi
privlacenjem na stranu vlade pojedinih muslimanskih prvaka koji se
nisu slagali sa kursom radikalne struje. Vlast je prihvatila pregovore
o muslimanskim zahtjevima jer se muslimanski pokret konstituisao i
nametnuo kao politicki faktor u Bosni i Hercegovini.118) U Mostaru je
Odbor muslimanskog opozicionog pokreta sredinom decembra 1900. godine podvrgao posljednjoj redakciji nacrt statuta i memorandum koji je
Arnautovic donio iz Budimpeste,119) a zatim su muslimanski prvaci
S.
oba dokumenta predali u Sarajevu ministru Kallayu 19.decembra 1900.
Na osnovu podnesenih dokumenata vodilo je vodstvo muslimanske opozicije na celu sa bivsim muftijom Dzabicem u Sarajevu u vremenu od
2.februara do 25.aprila 1901. pregovore sa predstavnicima Zemaljske
vlade na celu sa civilnim adlatusom baronom Kutscherom.
Sondirajuci politicko raspolozenje medu muslimanskim opozicionerima na pocetku pregovora u Sarajevu, Zemaljska vlada je stekla uvjerenje da je samo dio muslimanskih prvaka spreman da u slucaju neuspjeha pregovora ude u borbenu koaliciju sa Srbima, dok je vecina,
posebno krupni veleposjednici Ali-beg Firdus, Bakir-beg Tuzlic i dr. i
117)

ABH ZMF Pr BH 1575/1900 Prepis izvje

staja Kotarskog ureda u
Travniku 11.XII 1900 i Okru
zne oblasti u Travniku od 12.XII 1900. Izvje
staj Zem. vlade ZMF 18.XII 1900.
118)
ehi
Borba Muslimana, str. 29, 30; N. S
c, Mjere Kalajevog re
zima,
137 i dalje.
119)
ABH ZMF Pr BH 1575/1900. Prepis izvje
staja Gradskog kotarskog
ureda u Mostaru 12.XII 1900, izvje
staj Zem.vlade ZMF 18.XII 1900;
Muslimanski prvaci potpisali su Memorandum 15.decembra 1900 u Mostaru i to svi arapskim slovima, dok je sam tekst memoranduma pisan
latinicom.

215

veletrgovci kao npr. Mujaga Komadina, bila apsolutno protiv zajednicke srpsko-muslimanske akcije u politicke svrhe, jer bi se oni tada
izlozili suvise velikom materijalnom riziku.120)
Jos u septembru 1900. godine Ali-beg Firdus je nagovjestavao svoju
spremnost da kao protutezu dalekoseznim zahtjevima na politickom i
privrednom polju posavskih begova formira umjerenu grupu unutar
muslimanskog pokreta, koja bi se u svojoj aktivnosti ogranicila samo
na pitanje vakufsko-mearifske reforme. Firdus je smatrao da se ova
pitanja mogu rijesiti jedino sporazumno sa Zemaljskom vladom. On
se nije slagao sa politikom radikalnog krila u pokretu i nakon boravka
u Turskoj u drugoj polovini 1901. godine vratio se razocaran dosavsi
do zakljucka da iz Carigrada bosanskohercegovacki Muslimani ne mogu
ocekivati nikakvu pomoc. Firdus se tada takode ispoljio i kao protivnik politickog saveza sa Srbima. Zanimljiva je okolnost da je Firdus
kao krupni zemljoposjednik bio upucen da krajem 1901. godine trazi
zastitu vlasti protiv svojih neposlusnih srpskih kmetova sa podrucja
Grahova, koji nisu htjeli vise da kao hak daju trecinu nego samo jednu
petinu svojih prinosa. On se tom prilikom saglasio sa predstojnikom
travnickog okruga Mihajlom Rukavinom da je istinski interes veleposjednika da sto uze saraduju sa vladom, dok bi sloga sa Srbima bila
pogubna po njihove interese.121)
Medutim, iako je Firdus u razdoblju od 1900. do 1903. u susretima
sa predstavnicima vlasti nastupao pomirljivo i cak izrazavao spremnost
da saraduje sa vladom, on u praksi nije htio ulaziti ni u kakve cvrsce
obaveze i nije stajao po strani od niza akcija koje je preduzimala opozicija. Firdus nije bio voljan da se otvoreno konfrontira sa Dzabicem
i njegovim radikalnim pristalicama, nego je kao i drugi umjereni opo
zicioneri, M. Komadina, A.Karabeg, O.Cirkinagi
c i dr., nastojao da
odrzava dobre odnose s vlastima, a istovremeno ne prekida veze sa radikalnim elementima u pokretu. Stoga ce Kallay doci vremenom do
uvjerenja da pripadnici umjerene muslimanske opozicije igraju dvostruku ulogu u ocekivanju ishoda sukoba.122)
U tom pogledu posebno mjesto zauzima slucaj Bakir-bega Tuzlica,
koji se, kao sto smo ranije spomenuli u oktobru 1900. godine zalagao za
ostvarenje srpsko-muslimanskog politickog saveza, da bi krajem iste godine pred vlastima pokazao spremnost da s njima saraduje i pomirljivo
utice na muslimanske opozicionere. Pri tome je Tuzlic, koji se stalno
120)

ABH ZMF Pr BH 246/1901. Izvje

staj Zemaljske vlade ZMF od 12.II
1901.
121)
Borba Muslimana, dok. br. 18 str. 106-109 nap. 1, dok. br. 73 str.
ehi
216; vidi: N. S
c, Mjere Kalajevog re
zima, str 139-143.
122)

N. S e h i
c, Mjere Kalajevog re
zima, str. 139-153.

216

nalazio u finansijskim teskocama, racunao na materijalne protuusluge

i zadovoljenje svojih potrazivanja u odnosu na neke sumske parcele na
Majevici. Kallay je upozoravao Zemaljsku vladu na oprez kada je u pitanju Tuzlic, jer se radi o krajnje nepouzdanom covjeku kome su vlasti
vec jedanput izdejstvovale zajam, a on je odmah nakon toga presao u
protivnicki tabor. Stoga je Vlada dobila uputstvo da Tuzlicu predoci da
ce se njegovim zahtjevima u pogledu dodjele sume izaci u susret jedino
ako njegova djelatnost unutar opozicije da konkretne rezultate i dovede
do nagodbe izmedu muslimanskog pokreta i okupacione uprave u onim
okvirima koji bi odgovarali njenim zeljama. Organi okupacione uprave
odnosili su se prema Tuzlicu nesto drukcije nego prema drugim pripadnicima umjerene opozicije, koji su kao npr. Firdus ili Komadina ipak
ocuvali odredenu samostalnost i nisu dopustili da ih vlasti tretiraju kao
prosto oruzje svoje politike. Tuzlic je pak otvoreno nudio svoje usluge
Vladi, pruzao joj obavjestenja o prilikama u muslimanskom pokretu
i raspolozenju medu njegovim prvacima. Pri tome je poseban znacaj
imala okolnost sto je on nastavio da uziva finansijsku potporu vlasti.123)
Naime, upravo u 1902. godini, kada je prema O.Nuri-Hadzicu Bakir-beg
Tuzlic u ime muslimanskog pokreta toboze potpisao ugovor o politickom
savezu sa srpskom opozicijom, njemu je na prijedlog Zemaljske vlade i
uz saglasnost ministra Kallaya odobren hipotekarni zajam iz vladinog
fonda novcanih kazni u iznosu od 30.000 kruna sa rokom otplate od
deset godina radi podmirenja dospjelih obaveza. Kako u pomenutom
fondu trenutno nije bilo dovoljno sredstava ucinjena je privremena pozajmica od 13.000 kruna iz vladinog dispozicionog fonda, iz koga se
inace finansirala djelatnost konfidenata, i njima je iskupljena mjenica
Bakir-bega Tuzlica, koja je 1.juna 1902. dospjela kod filijale Priv. zemaljske banke u Tuzli. Ostalih 17.000 kruna upotrebljeno je iz fonda
novcanih kazni radi otkupa Tuzlicevih mjenicnih dugova koji su dospjeli 2.jula 1902. godine kod Brcanske stedionice. Priv. zemaljska banka
bila je posrednik u ovoj zakulisnoj finansijskoj operaciji i formalno je
figurirala kao davalac zajma Bakir-begu Tuzlicu 124) Medutim, usprkos
Kallayevom insistiranju preko Zemaljske vlade, ni Bakir-beg Tuzlic, kao
ni ostali iz kruga pripadnika umjerene muslimanske opozicije, nije smatrao oportunim da se otvoreno ogradi od politike radikalne grupe sa
Dzabicem na celu. Bojeci se kompromitovanja on je takode izbjegao
da se javno izjasni kao vladin pristalica nego je manje vise nastavio sa
svojom dvostrukom ulogom.125)
123)

Isto str. 145, 147-150.

ABH ZMF Pr BH Nr 1133/1902 Kutschera ZMF 21.VIII 1902. Up.
Borba Muslimana, dok. br. 96, str. 264-265.
125)
Kao nap.123.

124)

217

Pregovori izmedu predstavnika muslimanskog pokreta i Zemaljske

vlade, koji su skoro tri mjeseca vodeni 1901. u Sarajevu, zavrsili su
se neuspjehom, jer nije moglo doci do sporazuma o osnovnim politickim pitanjima. (Ostale su sporne cetiri tacke: izbor i sastav Ulemamedzlisa, postavljanje i imenovanje reis-ul-uleme i muftija, pitanje Mesihata i davanje mensure - duhovne investiture reis-ul-ulemi i pitanje
drzavne subvencije). To su bila pitanja od kojih je zavisio karakter
buduce vjerske i vakufsko-mearifske samouprave kao i odnosi sa Carigradom, koje su bosanskohercegovacki Muslimani nastojali da odrze
i prodube. Okupaciona uprava bila je tada voljna prihvatiti u stvari samo nebitne izmjene u postojecoj vjerskoj i vakufskoj organizaciji
Muslimana. Ona je bila protiv takve vjerske autonomije koja bi znatnije ogranicila kompetencije vlasti i pretvorila se u nacionalno-politicku
jedinicu cak sa administrativnom podjelom, postala politicki faktor i
predstavljala drzavu u drzavi, cemu je, po ocjeni Kallaya, tezio nacrt
statuta koji su predlozili Muslimani. Medutim, mada su od pocetka
pregovori zapeli na pomenutim pitanjima, Vlada nije zelila njihov prekid nego se sluzila taktikom odugovlacenja. Samo vodenje pregovora
bilo je stracunato na to da se paralisu akcije radikalne muslimanske
opozicije, a posebno pristalica politickog saveza sa Srbima. Ovi su,

kao Dervis-beg Miralem, Ahmed-beg Hafizadic i Serif

Arnautovic, prema podacima Bakir-bega Tuzlica i Hifze Bahtijarevica datim vlastima,
povezani sa srpskim vodama i izvjesnim krugovima u Carigadu radili
na razbijanju pregovora.126) Gligorije Jeftanovic je navodno za vrijeme pregovora sugerisao muslimanskim predstavnicima kako da podese
svoje drzanje i odvracao ih od toga da se izmire sa vladom.127)
Prema zapazanjima organa okupacionih vlasti tokom pregovora u
Sarajevu nastavljen je proces slabljenja unutrasnjeg jedinstva muslimanske opozicije, ali je radikalna struja ostala i dalje ta koja je davala
ton, dok umjereni, zbog pritiska radikala i uticaja javnog mnijenja, nisu
mogli doci do izrazaja.128) U toku samih pregovora Dzabic je fungirao
kao stvarni voda i njegovo drzanje u odlucnim trenucima bilo je mjerodavno i za one muslimanske predstavnike koji su svojim pasivnim
drzanjem manifestovali svoju umjerenost.129)
Nakon prekida pregovora sa Zemaljskom vladom u proljece 1901. i
objavljivanja termina sastanka delegacija u Becu, pojacana je aktivnost
i medusobno kontaktiranje istaknutih licnosti ekstremne muslimanske
ehi
Vidi: N. S
c, Pokret muslimana, str. 124 i dalje, up. Borba
Muslimana, str. 29-30, dok. br. 26 i 27 str. 121-124.
127)
Kao nap.77.
128)
Borba Muslimana, dok. br. 44 str. 157-158.
129)
ehi
N. S
c, Pokret Muslimana, str. 154-155.
126)

218

opozicije. To su prije svega posjete opozicionara iz travnickog okruga onim u Mostaru s ciljem da se dogovore o zajednickom nastupu sa
Srbima, te vjerovatno za to zadobiju bivseg muftiju Dzabica i njegove
istomisljenike. Dervis-beg Miralem vodio je i u Sarajevu razgovore sa
licnostima iz opozicionog pokreta o daljoj politickoj taktici. Ocigledno
sa istim ciljem oputovali su u maju 1901. iz Travnika Ahmed-beg Hafizadic u Brcko i Posavinu i Mustaj-beg Ibrahimpasic - Kukavcic preko
Jajca u Banjaluku. Prema podacima do kojih je dosao okruzni predstojnik u Travniku M. Rukavina radilo se na tome da muslimanska i srpska
opozicija podnesu zajednicki memorandum protiv progona u zemlji,
proteziranja stranih kapitalista pri osnivanju industrijskih preduzeca,
nacina prodaje suma na veliko, poreskih tereta i dr., te da traze politicku autonomiju za zemlju. U koliko s tim ne uspiju u Becu, postojala
je navodno namjera da se ide u Berlin i, racunajuci na podrsku nekih
sila, trazi revizija berlinskog ugovora u pogledu Bosne i Hercegovine.
I dok su za vrijeme boravka u Mostaru Dervis-beg i Hamza-beg Mira
lem intenzivno komunicirali sa Vojislavom Solom
i drugim tamosnjim
130)
srpskim opozicionerima,
Salih Kazazovic je po nalogu Hamdi-bega
Hasanpasica radio na tome da dode do politickog sporazuma izmedu
vodstva muslimanskog i srpskog pokreta. U tom pogledu on je pregovarao sa Gligorijem Jeftanovicem i popom Stjepom Trifkovicem, kod
kojih je naisao na punu podrsku. Hasanpasic je poslao Kazazovica i
u Novi Sad da tamo zajedno sa Jasom Tomicem poradi oko formalne
sloge. Razgovorima u Novom Sadu prisustvovao je i voda srpske opozicije u Bos. Gradisci Vidovic. Tom prilikom bilo je dogovoreno da se
udesi sastanak voda jednog i drugog pokreta tako da se ne bi cinilo,
kao da je jedna strana od druge pomoci trazila.131)
Imajuci prevagu u muslimanskom pokretu pripadnici radikalne struje izdejstvovali su da se posalje jedna deputacija u Bec koja ce moliti
audijenciju kod cara i obratiti se za pomoc poslanicima Schonererove
velike njemacke stranke u austrijskoj delegaciji. Ovo je i ucinjeno, po
savjetu Srba, ali je to nepovoljno primljeno od drugog umjerenog dijela muslimanske opozicije, koja je strahovala da ce saradnja sa velikonijemcima dovesti do gubitka simpatija za muslimanski pokret kod
Madara.132) Pripadnici umjerenog krila uglavnom su se pasivizirali i
nisu ucestvovali u ovim akcijama. Medutim, formalno je bilo ocuvano
jedinstvo pokreta jer se umjereni nisu tada kao ni docnije odvojili od
130)

Borba Muslimana, dok. br. 38, str. 149-150, Up. V. B o g i

cevi
c,
op. cit. str. 331.
131)
Kao nap.77.
132)
ABH ZMF pr BH 661/1901. Prepis Izvje
staja vladinog povjerenika
za Sarajevo Zem.vladi 30.4.1901; Borba Muslimana dok. br. 38, str.
149-150.

219

radikala nego su popustili, pa je i sa njihovom saglasnoscu otputovala u

Bec deputacija koju je sacinjavalo sest muslimanskih radikalnih prvaka
sa bivsim muftijom Dzabicem na celu.133)
Na putu za Bec muslimanska deputacija se nekoliko dana zadrzala
u Slavonskom Brodu dok joj nije dr Nikola Durdevic izradio novi memorandum, koji je zatim 10. juna 1901. predan caru Franji Josipu
I. U vrijeme boravka muslimanske deputacije u Slavonski Brod je stigla i troclana srpska deputacija, koja se takode bila uputila u Bec da
podnese caru svoj treci memorandum, izraden jos predhodne godine.
Srpsku deputaciju, koja je predala memorandum caru 30. maja 1901,

sacinjavali su Gligorije Jeftanovic, Vojislav Sola

i Lazo R. Jovanovic.
U Slavonskom Brodu doslo je negdje u drugoj polovini maja 1901. do
sastanka izmedu obiju deputacija. Pri tome se kako sa jedne tako i sa
druge strane nastojalo prikazati da je do ovog sastanka doslo sasvim
slucajno, bez ikakvog predhodnog dogovora. Medutim, sklapanje formalnog politickog ugovora je izostalo i odlozeno je za kasnije navodno
zbog toga sto su tada pravoslavne vode htjele prije svega pricekati na
koji ce nacin uspjeti sa memorandumom.134) Nasuprot ovome podatku nepunih mjesec dana prije pomenutog sastanka u Slavonskom brodu
vladin povjerenik za Sarajevo je izvjestavao da Muslimani nisu htjeli
potpisati pismeni sporazum sa Srbima koji im je bio predlozen. Na to
je onda sa srpske strane navodno receno da Muslimani sami po svom
nahodenju sastave slican sporazum i da ce ga srpske stranacke vode bez
daljnjega potpisati.135)
Carev privremeni odgovor srpskoj deputaciji, da ce o njegovom
rjesenju dobiti obavjestenje preko Zemaljske vlade u Sarajevu nakon
sto se ispitaju navodi u Memorandumu i konsultuju i bosanskohercegovacki mitropoliti koji su u prvom redu pozvani da izraze svoje
ehi
N. S
c, Mjere Kalajevog re
zima, str. 145. Muslimansku deputaciju sa
cinjavali su A. D
zabi
c, H. Hasanpa
si
c, O. Prci
c, S. Ceri
c, S.
Arnautovi
Bi
cak
ci
c i S.
c, T. K r u
s e v a c, Sarajevo, str. 316.
134)

Kao nap.77. Prema podacima iz obrazlo

zenja osude Serifa
Arnautovi
ca, na kojima se bazira na
s prikaz sastanka u Slavonskom Brodu, u
srpskoj deputaciji bio je kao tre
ci
clan Kosta Kujund
zi
c, a Lazo R. Jovanovi
c iz Tuzle se ne spominje. Medutim, V. S k a r i
c (op. cit. str. 51)
i T. K r u
s e v a c (Sarajevo, str. 303) navode Jovanovi
ca kao tre
ceg

clana srpske deputacije koja je predala caru memorandum 30.maja 1901,

a za Kujund
zi
ca ka
zu da je u to vrijeme bio u Carigradu kao zastupnik
pravoslavnog naroda Bosne i Hercegovine pri izboru novog patrijarha.
Trebalo bi utvrditi nije li mo
zda Kujund
zi
c u
cestvovao na pomenutom
sastanku s muslimanskim predstavnicima u Slavonskom Brodu, a zatim
krenuo u Carigrad, dok je deputacija sa Jovanovi
cem kao tre
cim
clanom
nastavila za Be
c.
135)
ABH ZMF Pr BH 661/1901 Prepis izvje
staja vladinog povjerenika
za Sarajevo Zem. vladi 30.4. 1901.
133)

220

mnjenje u svim vjerskim i crkvenim pitanjima, nije sigurno mogao

srpskim vodama uliti nadu da ce njihovim teznjama biti udovoljeno.
Medutim, drugo je pitanje da li je ova okolnost sama po sebi imala
uticaja na nastavak pregovora izmedu muslimanske i srpske deputacije
za vrijeme zajednickog boravka u Becu. U pregovorima je sa srpske

strane ucestvovao Vojislav Sola,

a sa muslimanske Serif
Arnautovic. U
pocetku su se, kako je Kallay bio obavjesten, Dzabic i Bicakcic protivili formiranju koalicije sa Srbima bojeci se njenih politickih posljedica
i reagovanja vlasti koje bi moglo unistiti izglede za dobijanje vjerske
autonomije. Na kraju oni su popustili pritisku O. Prcica i H. Hasanpasica pa su pregovori okoncani pocetkom juna 1901, nakon posjete

koju je ucinio Sola

Dzabicu. Tom prilikom oni su razmatrali projekt
o formalnom politickom savezu izmedu Srba i Muslimana. U Becu je
izgleda tada bilo dogovoreno da muslimanska deputacija nakon povratka u Bosnu treba da pribavi mandat za sklapanje saveza sa Srbima.
Kada se to postigne trebalo je formirati odbor od tri Srbina i tri Muslimana koji bi odlucivali o daljim zajednickim koracima opozicije, dok
bi nominalno vodstvo preuzeo bivsi muftija Dzabic. Prva mjera opozicije bila bi navodno predaja zajednickog podneska Zemaljskoj vladi
odnosno slijedecem sastanku delegacija i vladaru. Postojanje politickog
saveza trebalo je cuvati u najvecoj tajnosti.136)
Informaciju o sporazumu muslimanske i srpske deputacije u Becu,
koju je Kallay u pocetku primio sa izvjesnom rezervom, potvrdene su
uskoro sa drugih strana. Tako je krajem juna 1901. Jeftomir Zaharic,
kotarski predstojnik u Bugojnu, javio kako je iz vjerodostojnog izvora doznao da su vode obiju opozicionih stranaka postigle za vrijeme
boravka u Becu sporazum ciji se sadrzaj u bitnom odnosi na zajednicku djelatnost s ciljem da Bosna i Hercegovina dobiju autonomiju.
Prema istom izvoru sporazum je trebalo da stupi tek onda na snagu
ako bi vladar donio negativnu odluku o pitanjima o kojima opozicija
sa Zemaljskom vladom nije mogla postici sporazum.137) Takode civilni
adlatus baron Kutschera je u svojoj procjeni situacije smatrao kako se
ni najradikalniji muslimanski prvaci ne bi usudili da svoje pristase pozovu da se prikljuce akciji Srba dok ne stigne rjesenje njihove predstavke
caru. Stoga je on, u okviru vladinih mjera protiv srpsko-muslimanskog
saveza, predlagao da se odgovori na memorandume obiju opozicija daju
vremenski odvojeno i to tako da se prvo odbije memorandum Srba, koji
se inace bavio pretezno cisto politickim a manje crkvenim pitanjima,
136)

Borba Muslimana, str. 131, dok. br. 39, str. 150-151.

ABH ZMF Pr BH 1088/1901 Prepis izvje
staja J. Zahari
ca, kotarskog
predstojnika u Bugojnu, okru
znom predstojniku 30.VII 1901.

137)

221

a tek zatim, i to poslije duzeg vremena, dade odgovor na muslimanski

memorandum.138)
Medutim, Dzabic i njegova uza grupa pristalica - tzv. hodzinska
stranka, radili su sada na tome da se sto prije perfektuira ugovor sa
Srbima i nastojali su da kod drugih muslimanskih opozicionera pripreme teren za zajednicke politicke akcije. Sredinom juna 1901. Okruzna
oblast u Mostaru je javila kako je najintimniji Dzabicev prijatelj, smjenjeni direktor ruzdije Hadzi Salih ef. Alajbegovic, povjerljivo ispitivao
raspolozenje opozicionih Muslimana za podnosenje vladi zajednicke peticije sa Srbima, u kojoj bi zahtijevali potpuno slobodan autonomni
statut za gradsku opcinu Mostara. U Okruznoj oblasti u Mostaru stekli su uvjerenje da Dzabic i njegove intimne pristase stoje u najuzem
sporazumu sa pravoslavnim vodama.139) Sredinom ljeta i predstojnik
travnickog okruga zapazao je da vodeci opozicionari nastoje da pridobiju lojalne elemente i to ne vise za postizanje vjerskih reformi nego
pod parolom autonomije, sto po njegovom misljenju treba da laska nacionalnoj svijesti Muslimana, kod kojih je teznja za autonomijom bila
duboko ukorijenjena.140)
Prvih dana avgusta 1901. bivsi muftija Dzabic sa izvjesnim brojem svojih blizih pristalica vodio je razgovore na Kiseljaku kod Sarajeva, ciji je bio cilj perfektuiranje ugovora sa srpskim vodama i izrada
zajednickog memoranduma Porti, u kome bi se iznijele optuzbe protiv okupacione uprave. U prvi mah na Kiseljaku su se pojavili samo
Bicakcic, Prcic, Alajbegovic i Henda, tzv. hodzinska stranka, dok su
ostale licnosti, a posebno begovi, izostale. Na Kiseljaku i u Sarajevu
vodeni su razgovori sa Jeftanovicem u kojima je trebalo najprije raspraviti odredena otvorena pitanja, zatim nastaviti pregovore u Kiseljaku
sa Dzabicem i ostalim clanovima Odbora, koji je formalno stajao na
celu muslimanskog pokreta, a po potrebi pregovore prenijeti i u Budimpestu. Medutim, tek na nagovor Dervis-bega Miralema, koji je po
138)

Borba Muslimana, dok. br. 41 str. 152-153; o K

allayevom stanovi
stu
vidi dok. br. 50 str. 166-167.
139)
ABH ZMF Pr BH 907/1901. Prepis izvje
staja Okru
zne oblasti u
Mostaru Zem.vladi 15.VI 1901. Mo
zemo ovdje primijetiti da
ce se stav
D
zabi
ca i njegovih najbli
zih pristalica prema saradnji sa Srbima docnije

izmijeniti. Sta
vi
se, 6 godina kasnije nekada
snji pripadnici D
zabi
ceve
hod
zinske stranke S. Alajbegovi
c, H. Laki
si
c i H. Kajtaz aktivno su
u
cestvovali u formiranju i djelatnosti Muslimanske napredne stranke, koju je re
zim smatrao lojalnom. Ova stranka sklopila je u Mostaru 1907. godine pred op
cinske izbore ad hoc koaliciju sa Hrvatima uperenu protiv
muslimanske i srpske opozicije. Koalicija je imala glavni zadatak da se
bori protiv srpskih autonomisti
ckih te
znji izra
zenih u sarajevskoj rezoluciji i programu Srpske narodne organizacije. (Borba Muslimana, dok.
br. 263 i 264, str. 533-537)
140)
ABH ZMF Pr BH 1088/1901 Pismo Rukavine 3.VIII 1901.

222

njega poslan, na posljednjoj konferenciji pojavio se je Hamdi-beg Hasanpasic i tom prilikom je navodno energicno protestovao protiv tzv.

sloge. Dzinic, Firdus i Cirkinagi

c bili su inace protiv saveza sa Srbima, a da se ne govori o Komadini i Karabegu, pa ove licnosti nisu
ni prisustvovale sastancima na Kiseljaku. U takvoj situaciji Bicakcic je
predlagao da se iz taktickih razloga pregovori sa Srbima odgode dok ne
stigne odgovor na posljednji memorandum caru. Dzabicu je ipak poslo
za rukom da njegove pristase okupljene na Kiseljaku donesu formalni
zakljucak da se u toku istog mjeseca sazove konferencija od po dva
delegata iz svakog okruga u Budimpesti, gdje je trebalo da se potpise
pakt sa Srbima i odatle zajedno krene u Carigrad. Presudnu ulogu u
donosenju ovog zakljucka imala je izjava Jeftanovica, koju je on dao u
ime svoje stranke, da ce pravoslavni, i kad Bosna i Hercegovina dobije
autonomiju, najstrozije respektovati muslimanske vjerske obrede i vakufske fondove kao i turski jezik, koji ce se u svakom pogledu paritetno
tretirati.141)
Medutim, izgleda da je i tada na Kiseljaku, kao i ranije u Novoj
Gradisci ostao otvoren problem naziva i upotrebe zvanicnog jezika i pisma i agrarno pitanje, dok su ostale tacke nacrta srpsko-muslimanskog
politickog ugovora bile prihvacene. Naime, ispod teksta Nacrta ugovora, koji je dospio u ruke vlasti, stoji zabiljezeno: 5, 11, 12 i 13, (t.j.
oni koji se odnose na pomenuta pitanja - primjedba Dz.J.) ostavljeni
su in suspenso dok se sastanu Muhamedovci u Budimpesti. Ostali su
primljeni jednoglasno.142)
Prema ocjeni Zemaljske vlade Dzabic je insistirao da se na Kiseljaku usvoji zakljucak u pogledu sklapanja ugovora sa Srbima,mada mu
je bilo poznato da takva formalna alijansa ne nailazi na odobravanje
141)

Obwohl dem D
zabi
c wohl bekannt ist, dass die meisten massgebenderen Mohamedaner die Sloga mit den Or. Orthodoxen perhorresciren, so
hat er doch durch die in Kiseljak versammelten Parteig
anger - denen sich
zuletzt auch Hassanpa
si
c anschloss - einen f
ormlichen Beschluss fassen
lassen, dass im Laufe dieses Monates eine Conferenz von je 2 Delegierten jedes Kreises nach Budapest einzuberufen sei, wo der Pakt mit den
Or. Orthodoxen unterschrieben werden soll, um sich dann gemeinschaftlich von dort nach Constantinopel zu begeben. Den Ausschlag hiebei
gab eine von Jeftanovi
c im Namen seiner Partei abgegebene Erkl
arung,
dass die Or. Orthodoxen selbst im Falle der politischen Autonomisierung
Bosniens und Hercegovinas die mohamedanischen Religions
ubungen und
Vakuffonds, sowie die t
urkische Sprache strengstens respectieren und dieselben in jeder Beziehung vollkommen parit
atisch behandeln werden.
ABH ZMF Pr BH 1216/1901 Abschrift eines Erlasses der Landesregierung de dato Sarajevo, 14.Avgust 1901. Podatke o pregovorima u Kiseljaku sadr
ze i telegrami barona Benka od 3, 5 i 8. augusta 1901. (Pr
BH 1088, 1099, 1104 iz 1901.) kao i izvje
staji Zemaljske vlade ZMF od
30.VIII 1901 (Pr BH 1216/1901).
142)
ABH ZMF Pr BH 183/1901, 26 ff. Vidi prilog na kraju ovog rada.

223

kod vecine opozicije, a fanaticni muslimanski vjernici je kategoricki odbacuju. Ipak, imajuci jednu vrstu generalne punomoci on je djelovao
na svoju ruku misleci da ce uspjeti. Pri tome Dzabic izgleda nije tacno
obavjestavao o donesenim zakljuccima clanove Odbora koji su pripadali umjerenoj struji. Vlada je predpostavljala da je kod Dzabicevih
postupaka odredenu ulogu imala i bojazan da, poslije odgovora cara na
muslimanski memorandum, ne dode do rascjepa u pokretu i slabljenja
njegovog radikalnog krila.143) Zemaljska vlada je bila misljenja da se
muslimansko-srpskim savezom na nju zeli izvrsiti presija. Osim toga
ona je bila uvjerena da su oba partnera spremna da jedan drugog izigraju i dezavuisu.144) Ako se uzme u obzir ranije stanoviste Dzabica
i njegovih istomisljenika prema koaliciji sa Srbima, kao i njegov kasniji odnos, onda je nedvojbeno da Dzabicevo zalaganje za zakljucenje
srpsko-muslimanskog politickog saveza u ljeto 1901. godine nije bilo
rezultat njegove nacelne i dugorocne politicke orijentacije vec takticki
potez u borbi za vjersko-prosvjetnu autonomiju koja je za njega, u
odnosu na druge politicke ciljeve muslimanskog pokreta, bila u toku
cjelokupne djelatnosti u prvom planu. Osim toga je van diskusije da je
Dzabicu, kao i ostalim prvacima muslimanskog autonomnog pokreta,
bila strana srpska nacionalna ideologija, kao uostalom i hrvatska.145)
U vezi sa pregovorima na Kiseljaku pocetkom avgusta 1901. pada u
oci drzanje vecine begova, a posebno H. Hasanpasica, koji je kako prije
tako i docnije u emigraciji u Turskoj pripadao onoj struji u muslimanskom pokretu koja se zalagala za muslimansko-srpski politicki savez.
Ne raspolazemo podacima koji bi mogli objasniti njegovo drzanje na
Kiseljaku, ali mozemo predpostaviti da se radilo o razmimoilazenju sa
Dzabicem oko politicke taktike. Inace, izvjesne muslimanske licnosti koje su tada bile spremne da saraduju sa Srbima, ako bi se pri tome radilo
o pitanju olaksanja poreskih tereta i drugim zahtjevima ekonomskog
karaktera, uskratili su podrsku akciji za stvaranje srpsko-muslimanske
koalicije na platformi borbe za politicku autonomiju. Sredinom avgusta zapazila je Zemaljska vlada da mnogi dotadanji Dzabicevi drugovi
143)

ABH ZMF Pr BH 1216/1901, Izvje

staj Zem.vlade ZMF od 30.VIII
1901.
144)
ABH ZMF Pr BH 1146/1901, Izvje
staj Zem.vlade ZMF od 14.VIII
1901.
145)
O D
zabi
cevim politi
ckim pogledima, vidi M. H a d
zijahi
c, op.
cit. str. 164, 171-174; M. I m a m o v i
c, Pravni polo
zaj i unutra
snji
politi
cki razvitak BiH, str. 126, 127.

224

slijede nevoljno njegovo vodstvo,146) ili cak su protiv njegovih planova,

a narocito begovska stranka.
Medutim, uzivajuci veliki ugled medu sirokim muslimanskim slojevima Dzabic se i dalje osjecao gospodarem situacije. U zemlji je
razvijena vrlo ziva agitacija ciji je bio cilj da se pristase pokreta uvjere
u nuznost solidarnog nastupa sa Srbima. Kada situacija bude u tom
pogledu dovoljno zrela, planirano je da se odrzi glavna konferencija u
Budimpesti. U meduvremenu je, uz vrbovanje istomisljenika, vrseno
i skupljanje priloga za agitacioni fond. Na Kiseljak je 10. avgusta
Arnautovic, koji je tamo vodio razgovore sa D. Miralemom,
dosao i S.
M. Ibrahimpasicem Kukavcicem i A. Hafizadicem. Kako se begovska
stranka nije pokazala dovoljno pouzdanom, agitacija je bila prvenstveno usmjerena na srednje i nize slojeve i seosko stanovnistvo. Posebna
paznja bila je posvecena tome da se manja mjesta pridobiju za slogu,
pa su odazvavsi se pozivu na Kiseljak dosli predstavnici muslimanskog
146)

Auch ist kaum in Zweifel zu ziehen, dass die F

uhrer der beiden malcontenten Parteien u
ber den Ausgang und die Folgen ihrer gegenw
artigen
Action durchaus sorgenfrei sind, speziell D
zabi
c, da ja viele seiner bisherigen Genossen bereits zum Teile widerwillig seinem Commando folgen,
zum Teil sogar - speziell die Begpartei - seinen Pl
anen Opposition machen. kao nap. 144.
Prema podacima jednog konfidentskog izvje
staja, osamnaest istaknutih
predstavnika muslimanske opozicije iz zapadne Bosne, prete
zno begova,
kada su
culi da se radi o pitanju politi
cke autonomije, odbili su da dodu
na Kiseljak dok se ne posavjetuju sa
sirim krugom lica. Rezultat je pak
bio da se ve
cina izjasnila protiv akcije za politi
cku autonomiju, izraziv
si
nepovjerenje u pogledu dugoro
cnijih namjera Srba prema Muslimanima.
Pripadnici ove struje bili su tada spremni da prihvate saradnju sa Srbima samo u pitanjima koja se ti
cu materijalnih interesa (
sume, agrar,
desetina i dr.). Oni su pored ostalog te
zili da se izdejstvuje odobrenje
za gajenje duhana u Krajini, olak
sanje op
cinskog kuluka, sni
zenje desetine odnosno njeno pla
canje u naturi ili pretvaranje u porez na zemlju,
predaja poslova eksploatacije drveta doma
cim ljudima umjesto stranim
firmama. Sli
cna stanovi
sta u pogledu ekonomskih zahtjeva zastupale su
u Zapadnoj Bosni i one li
cnosti u muslimanskom pokretu koje su bile prista
se pune saradnje sa Srbima u borbi za politi
cku autonomiju i
pru
zale podr
sku D
zabi
cevoj akciji. Po njihovom mi
sljenju nakon dobijanja politi
cke autonomije dale bi se ponovo materijalne povlastice za
putovanje na had
z u Meku, i to tako da se hodo
casnicima stavi poseban
brod na raspolaganje. Bila bi smanjena desetina ili bi se pla
cala u naturi. Sprovelo bi se rastere
cenje zemlji
snih posjeda. Regrutacija vojnika
vr
sila bi se prema potrebi i oni bi slu
zili samo u zemlji. Ne bi se izricale
tolike kazne kao
sto to
cine okupacione vlasti. Zemaljski prihodi se ne bi
tro
sili u besposlice, nego u stalne potrebite, prosvjetne i vjerske stvari. Narod bi imao uticaja kod vlade i vlasti i svake tre
ce godine birao
bi se guverner. Ova gledi
sta zastupali su specijalno M. Ibrahimpa
si
c
Kukav
ci
c, A. Hafizadi
c, D. Miralem, H. Miralem, M. Kulenovi
c, S. Sarac
i J. Kulenovi
c. Pr BH 1216/1901 Confidentielle Meldung betreffend die
mohamedanische Bewegung in West-Bosnien (Kreis Biha
c, Travnik und
teilwese Banjaluka). Sarajevo, am 28.August 1901.

225


pokreta iz Zenice, Zupanjca,
Donjeg Vakufa, Prozora itd., koji su se
solidarisali sa Dzabicem i njegovim planom.147)
Ova akcija, medutim, nije dala zeljene rezultate, jer se, prema izvjestajima kojima je raspolagala Zemaljska vlada, vecina licnosti u pokretu izjasnila protiv politickog pakta sa Srbima. Vlada to nije smatrala
nekom svojom posebnom zaslugom, ali je ipak isticala da su njeni podrucni organi i agenti, koji su djelovali unutar opozicionih redova vrlo
dobro obavili svoj zadatak.148)
Arnautovic i D. Miralem,
U takvoj situaciji bivsi muftija Dzabic, S.
koji su se svim silama zalagali za saradnju sa Srbima, nadali su se
da ce negativna vladareva odluka na memorandum, koju su ocekivali,
izazvati preokret raspolozenja u korist sloge.149) To je bio razlog za
odgadanje konferencije u Budimpesti, ali tom su doprinijele i vijesti iz
Turske koje su cijeli plan dovodile u pitanje. Naime, vlasti su bile obavijestene da je bivsi muftija dobio iz Carigrada pismo od svog necaka
Ahmed ef Dzabica, u kojem ga ovaj upozorava da se Portini krugovi
protive svakoj alijansi sa pravoslavnim, da su cak protiv zajednickog
rada bosanskih opozicionera sa emigrantima u Carigradu, te smatraju
da planirana molba na Portu ne treba nista drugo da sadrzi sto se ne
bi ticalo prava Porte odnosno Mesihata u pogledu vjerske autonomije, - i to sve pak navodno iz obzira prema Becu, koji bi eventualno
prihvatio direktno uplitanje Porte. Dolazak ovog uputstva bio je tako
neocekivan da je Bicakcic cak izrazio sumnju kako je Ahmed ef Dzabic
potkupljen od strane Zemaljske vlade. Zato je odluceno da u Carigrad
pode Ahmed-aga Henda i Hasan Nezirhodzic te ponesu sa sobom Nacrt ugovora sa Srbima i zavrseni dio koncepta molbe Porti, koji ce
preko svojih prijatelja podnijeti na uvid i eventualnu verifikaciju nadleznim faktorima u Carigradu. Vjerovalo se da ce odgovor koji se tako
dobije biti mjerodavan za dalje odluke Dzabica i njegovog uzeg kruga,
koji je, po ocjeni vlade, u krajnjoj liniji gravitirao Carigradu.150)
147)

ABH ZMF Pr BH 1216/1901, Abschrift eines Erlasses der Landesregierung de dato Sarajevo 14.VIII 1901. Kao nap. 137 i 138.
148)
Kao nap. 143.
149)
Borba Muslimana, dok. br. 47, Rukavina K
allayu 27.VIII 1901, str.
162-163. Isti dokument, koji je u Arhivu BiH u Sarajevu pohranjen u
Priv.reg. 198/1901, upotrijebio je i V. Bogi
cevi
c (op. cit. str. 331-332,
nap 38). Pri tome on, pozivaju
ci se na citirani dokument, tvrdi ne
sto

sto nema upori

ste u sadr
zaju dokumenta. Tako Bogi
cevi
c pored ostalog
pi
se kako
ce odbijanje muslimanskog memoranduma mnogo doprinijeti
za u
cvr
s
cenje sloge Muslimana i Srba i dalje Projekt o autonomiji se
smatra kao svr
sena stvar. Ina
ce, Bogi
cevi
c izostavlja one podatke iz
dokumenata koji se ne uklapaju u njegovu tezu o bezrezervnoj saradnji
kompletnog muslimanskog autonomnog pokreta sa srpskim pokretom.
150)
Kao nap. 143.

226

I Ali-beg Firdus, koji se u kriticno doba kada se rjesavalo pitanje

pakta sa Srbima sklonio iz Bosne i uputio se u Brusu,151) pisao je svojim prijateljima da ne donose nikakve odluke prije njegovog povratka.
Izgleda da je jos u Carigradu do njega stigla vijest o zakljuccima usvojenim na Kiseljaku, pa je o tome kako su oni u Carigradu primljeni
dobio iste utiske kao i Ahmed ef. Dzabic.152)
Vlasti su ocekivale da ce dalji postupci muslimanske opozicije ovisiti kako od rjesenja memoranduma podnesenog caru tako i od vijesti
koje ce iz Carigrada donijeti Ali-beg Firdus i Ahmed-aga Henda. Isti
znacaj pridavan je i tome kakve ce povjerljive savjete donijeti sultanov
adutant Teufik-bej, kada uskoro dode u posjetu svome braticu, travnickom gradonacelniku Rifatu Smailkadicu. Kallay je zato dao instrukciju predstojniku travnickog okruga da ovaj dozna da li su u Carigradu
stvarno protiv muslimansko-srpske politicke saradnje. Ako je to zaista slucaj, onda je trebalo da vlasti na vjest nacin proture tu vijest
medu Muslimanima. Osim toga, predstojnik Rukavina je trebalo da se
pobrine da se Teufik-bej uvjeri kako je namjera Srba da iskoriste Muslimane i uz njihovu pomoc postignu svoje ciljeve, da bi zatim Muslimane
potpuno potcinili i tretirali onako kako se to cini u Srbiji i Bugarskoj.
Takode Teufik-beja je preko povjerljive licnosti trebalo obavijestiti da
navodno mnogi vodeci muslimanski opozicioneri gaje simpatije prema
mladoturskom pokretu.153) Poznato je pak da je okupaciona uprava
vec od ranije imala u planu da u inostranoj stampi lansira vijesti o
vezama muslimanske opozicije u Bosni i Hercegovini i mladoturskog
pokreta, sto je docnije i ucinila. Cilj je bio da se opozicija kompromituje i onemoguce njene akcije u Carigradu. Takode ranije pomenuta
teza, o opasnostima koje prijete Muslimanima od saradnje sa Srbima,
bila je sastavni dio propagande koju su vodile vlasti da bi produbile
postojeca razmimoilazenja u muslimanskom pokretu i izazvale sto veci
razdor u njegovom vodstvu.154)
Pokazalo se tacnim da su mjerodavni faktori u Carigradu 1901. godine zaista bili protiv srpsko-muslimanskog pakta. U to se mogla uvjeriti
i grupa muslimanskih opozicionera (Ahmed-aga Henda, Mahmud-beg

i Ragib-beg Dzinic, Sulejman-beg Ceric, Omer Cirkinagi

c, Ali-beg Firdus, Ahmed-beg Hafizadic, Mustaj-beg Ibrahimpasic i Ahmed Dzabic)
151)

Na putu za Brusu Ali-beg Firdus je 30.jula 1901. proputovao kroz

Travnik i na
zeljezni
ckoj stanici navodno izjavio: evo Babi
cu ja okrenu
leda Bosni, nu mislim za 6 mjeseci dok se ne povratim da
ce se stvar
prekinuti, odnosno njihova opozicija. Kao nap.134. Okru
zna oblast u
Banjaluci javila je 5.X 1901. da se A.Firdus vratio iz Carigrada. (ABH
ZMF Pr BH 1411/1901. Izvje
staj Zem.vlade ZMF 7.X 1901.)
152)
Kao nap.143.
153)
Borba Muslimana, dok. br. 49, str. 165.
154)
ehi
N. S
c, Mjere Kalajevog re
zima, str. 175 i dalje.

227

koja se sastala u Carigradu da vijeca o preduzimanju daljih koraka.

Njih je, prema informaciji koju je Cirkinagi

c dao vlastima, sultanova
okolina upozorila da ne saraduju sa bosanskohercegovackim Srbima i ne
prekidaju odnose sa Zemaljskom vladom. Negativan stav Porte prema
srpsko-muslimanskom savezu ostao je, kako je okupaciona uprava bila
obavjestavana, neizmijenjen i u toku 1902. godine. To je, pored ostalog,
uticalo da je i bivsi muftija Dzabic, nakon sto se nasao u emigraciji u
Turskoj, zauzeo stav protiv zajednike politicke akcije sa Srbima.155)
Postoje indicije da su i ranije nadlezni faktori u Turskoj izrazavali
rezerve prema politickoj saradnji Muslimana sa Srbima u Bosni i Hercegovini. Izgleda da je vijesti u tom smislu donio iz Carigrada Ahmed
ef. Dzabic jos 1898. godine.156) Takode i u oktobru 1900. godine okupacione vlasti su saznale da su iz Carigrada Muslimanima stizala pisma sa
savjetima da izbjegavaju svaku politicku akciju i ogranice se iskljucivo
na pitanja religije i vakufa. Ovome je predhodila posjeta Sarajevu
Hajri-bega Kuluglije, koji je smatran izaslanikom Jildiz-kioska. On je
u Sarajevu boravio u septembru 1900, u isto vrijeme kada su se tu nasli
muslimanski povjerenici iz cijele zemlje da bi diskutovali o nacrtu autonomnog statuta i uopste o programskoj orijentaciji pokreta. Kuluglija
je tada vrlo intenzivno kontaktirao kako sa reisovim pristasama tako i
opozicionarima. On se podrobno informisao o stanju u zemlji, raspolozenju stanovnistva i postupcima vlasti, a najvise ga je zanimalo kako
je protekla proslava jubileja sultanova stupanja na prijesto.157)
Navedeni podaci austrougarskih vlasti, koje su bile dobro obavijestene o zbivanjima i odnosima unutar muslimanskog pokreta, demantuju tvrdnju O.Nuri-Hadzica, koja se i danas u literaturi uporno
odrzava, kako je toboze turska vlada savjetovala muslimanskim vodama
da rade na sporazumu sa Srbima, pa je nakon toga doslo 1902. godine do potpisivanja ugovora o srpsko-muslimanskom politickom savezu.
Potrebno je imati u vidu i odredeno pogorsanje odnosa izmedu Turske
i Srbije, do kojeg dolazi jos za vrijeme vlade dr Vladana Dordevica.
Uzroci su bili pogranicni sukobi i incidenti, kao i polozaj srpskog stanovnistva u Turskoj izlozenog samovolji i anarhiji koju turska vlada
nije mogla da sprijeci. Taj se polozaj u prvim godinama XX vijeka jos
vise pogorsao, osobito nakon krvavih incidenata u Kolasinu i okolini u
ljeto 1910. godine. U avgustu 1902. godine vlada Srbije uputila je notu
155)

Borba Muslimana, dok. br. 74, str. 219-220 nap. 4, dok. br. 125,
str. 319, dok. br. 134 str. 329, dok. br. 139, str. 335-336, dok. br.147,
str. 352-353.
156)
ABH ZMF Pr BH 886/1898 Izvje
staj Zem. vlade ZMF od 23.VII
1898.
157)
ABH ZMF Pr BH 1160/1900, Copie einer Confidentenmeldung Sarajevo 10.IX 1900, Pr BH 1295/1900 tel. Kutschere ZMF 12.X 1900.

228

Porti u kojoj je trazila poboljsanje polozaja hriscanskog stanovnistva

i reforme u Staroj Srbiji i Makedoniji, a uskoro potom u Beogradu je
odrzan veliki zbor na kome je protestvovano protiv nasilja nad sunarodnicima. Svojevremeno je iz Srbije bilo tajno dotureno i nesto oruzja
srpskom stanovnistvu u Staroj Srbiji. To je izazivalo podozrenje Porte,
kao i stalno nastojanje Vujiceve vlade da se sporazumije sa Bugarskom
u pogledu Makedonije, imajuci u vidu njenu podjelu.158)
U takvoj situaciji tesko je vjerovati da bi Porta 1901. odnosno
1902. godine mogla savjetovati prvacima muslimanskog pokreta u Bosni i Hercegovini da zakljuce ugovor o politickom savezu sa Srbima.
Medutim, ostaje otvoreno pitanje kako je turska vlada u slijedecim godinama, a posebno pred aneksiju, gledala na pitanje saradnje izmedu
muslimanske i srpske opozicije. Zna se pak da je Ali-beg Firdus, kada je za vrijeme aneksione krize, u novembru 1908, dosao u Carigrad
da od mladoturskog odbora trazi savjet u pogledu daljih koraka protiv
aneksije, docekan sa nepovjerenjem i to kako od mladoturaka tako i od
staroturaka. Firdusu su tada prebacivali sto radi zajedno sa Srbima.
Politicka saradnja sa Srbima, koja se manifestovala povodom aneksije,
bila je povod da je Firdus optuzivan kod mladoturskog odbora da ne
radi za tursku drzavnu ideju, vec toboze u korist Srbije.159)
Bice potrebno da se odnos Turske prema politickim kretanjima u
Bosni i Hercegovini za vrijeme austrougarske okupacije podrobnije istrazi i pri tome posebno osvijetle uticaji iz Carigrada na bosanskohercegovacke Muslimane.
*
*
*
Austrougarsko Zajednicko ministarstvo finansija, kome je bilo poznato tadanje raspolozenje unutar muslimanskog pokreta kao i stav Turske prema srpsko-muslimanskom politickom savezu, plasiralo je 1.septembra 1901. u Budapesti Hirlap-u clanak o sporazumijevanju izmedu srpske i muslimanske opozicije koristeci pri tome izvode iz Nacrta
ugovora. Namjera je bila da se kompromituju protagonisti ugovora i
izazove pometnja u redovima opozicije. Isti clanak je potom Zemaljska
vlada ubacila u niz listova u Hrvatskoj (Obzor, Narodni list, Hrvatsku, Hrvatsku krunu). Osim toga, ona je Nacrt ugovora stavila na
raspolozenje nekim Muslimanima, vladinim pristasama, koji su i sami
trebalo da se ukljuce u ovu propagandnu akciju. Tim putem je tekst
158)

Sl. J o v a n o v i
c, op. cit.knj. II, str. 368-374, knj. III str. 190199, 204-210.
159)
Borba Muslimana, dok. br.285, str. 636.nap.1, dok. br.288 i 289,
str. 638-639. Up. M. I m a m o v i
c, Pravni polo
zaj i unutra
snji politi
cki razvitak BiH, str. 196-197.

229

Nacrta dospio u rijecki Novi list, koji ga je u cijelosti objavio, a

odatle ga je u prevodu preuzeo Agramer Zeitung. Iako prvobitni plan
okupacione uprave nije bio da se kompletan Nacrt ugovora publikuje,
Kallay je bio zadovoljan efektom koji je postignut, jer je zagrebacki Srbobran tim povodom ostro reagovao i oznacio objavljeni Nacrt kao
laznu krpariju.160) I drugi srpski listovi u Monarhiji pisali su o Nacrtu
ugovora kao o falsifikatu, a neki od njih su ga pripisivali Zemaljskoj
vladi.161)
Dr Emil Gavrila je smatrao da je demanti potpuno uspio i krajem septembra 1901. izrazavao je nadu da ce se Ugovor, i ako nije
potpisan, odrzati i sprovesti na postenu rijec. On je, kako smo to ranije spomenuli, predvidao da ce potpisivanje ugovora obaviti u najvecoj
tajnosti po dvojica predstavnika obje strane.162) Medutim, ove optimisticke prognoze Gavrila nisu bile u skladu sa tadanjim realnim odnosima, a narednih mjeseci jos ce se vise umanjiti sanse za zakljucenje
srpsko-muslimanskog ugovora.
Publikovanje Nacrta ugovora izazvalo je zaprepascenje u redovima srpske opozicije. Ono je vrlo ozlojedilo muslimanske prvake, unijelo
nemir i nepovjerenje u njihove redove, kao i bojazan od eventualne sudske odgovornosti. Srpski opozicioneri u Sarajevu nastojali su u javnosti
da Ugovor predstave kao mahinaciju velikohrvata i kao njegove autore oznacavali su Safvet-bega Basagica i Osmana Nuri-Hadzica. Takode
i muslimanska opozicija optuzivala je Nuri-Hadzica. Vladalo je uvjerenje da je on bio taj koji je dao da se u Obzoru publikuje Ugovor
kako bi medu Muslimanima izazvao neprijateljstvo i neslogu. Drugi
su opet cijelu krivicu pripisivali Ali-begu Firdusu i optuzivali ga za
izdaju. Salih-aga Bicakcic, koji je do skora bio za sporazum sa Srbima, izjasnjavao se u razgovoru sa gradonacelnikom Sarajeva Nezirom

Skalji
cem kategoricki protiv srpsko-muslimanske saradnje i oznacio je
Ugovor kao djelo Srba - Muhamedanca, kojemu nije stalo niti do
160)

Borba Muslimana, str. 31, dok. br. 53 str. 177-179 nap. 1; Up.
ehi
N. S
c, Mjere Kalajevog re
zima, str. 178 nap. 127.
161)
ABH ZMF Pr BH 1364/1901, izvje
staj Zem.vlade ZMF 28.IX 1901.
162)
Kao napomene 9 i 10.
Po
cetkom oktobra 1901. Okru
zna vlast u Banjaluci obavijestila je Zemaljsku vladu da je, prema jednom konfidentskom izvje
staju, navodno u
Beogradu prije kratkog vremena odr
zan sastanak muslimanskih i srpskih
opozicionera, kojom prilikom je Ceri
c u ime Muslimana potpisao ugovor

o savezu, dok je Cirkinagi

c uskratio svoj potpis. Samoj vladi o tome
nije bilo ni
sta pobli
ze poznato (ABH ZMF Pr BH 1411/1901, Izvje
staj
Zem. vlade ZMF od 7.X 1901. Glosa na drugoj strani akta), pa ni ona
niti ZMF nisu ovoj vijesti poklonili nikakvu pa
znju. Obavje
stenja koja su vlasti dobijale tada, kao i u slijede
cem razdoblju, ukazivala su da
srpsko-muslimanski ugovor nije u to vrijeme mogao biti perfektuiran.

230

vjere niti do sultana, i od koga se svaki cestiti Musliman mora s prezirom distancirati. On je tom prilikom jos rekao da je cilj objavljivanja
srpsko-muslimanskog sporazuma da se osujete teznje muslimanskog pokreta, koje su iskljucivo usmjerene na regulisanje vjerskih i kulturnih
pitanja. Prema izvjestajima koje je Zemaljska vlada dobijala, publikovanje Ugovora deprimiralo je srpsku i muslimansku opoziciju i izazvalo njeno medusobno otudenje. Samo dio najekstremnijih muslimanskih
opozicionera nadao se i dalje da bi negativan odgovor na memorandum caru mogao dovesti do izmjene raspolozenja, koje bi omogucilo
sklapanje srpsko-muslimanskog ugovora.163)
Vlasti su i dalje taktizirale s odgovorima na srpski i muslimanski
memorandum i ujedno privodile kraju pripreme za primjenu odredenih
represivnih mjera kako bi se obracunale sa radikalnim elementima u
muslimanskom pokretu. U tu svrhu izvrseno je 30.oktobra 1901. noveliranje instrukcije o iseljenju iz 1883. godine, da bi se ona mogla
primijeniti protiv muslimanskih opozicionih prvaka kojima je trebalo
uskratiti pravo na povratak u zemlju u slucaju kada se nadu u inostranstvu. Poseban znacaj u borbi protiv muslimanske opozicije imalo je
hapsenje Saliha Kazazovica u oktobru 1901, koji je otkrio veze jednog
dijela muslimanskih prvaka sa Srbima, narocito na podrucju antivladine publicisticko-propagandne djelatnosti. Iskazi Kazazovica, koji je
posluzio vlastima kao potkazivac, i izjave uhapsenog agenta srpske vlade Mice Avakumovica pruzile su dovoljno materijala za nove progone,
kucne premetacine, hapsenja, internacije i pokretanje sudskog postupka protiv niza licnosti u muslimanskom pokretu. Zaostravanje kursa
prema muslimanskoj opoziciji osobito dolazi do izrazaja nakon odlaska
muslimanske delegacije sa bivsim muftijom Dzabicem na celu u Carigrad krajem januara 1902, da od Porte trazi podrsku za neispunjenje
zahtjeva u pogledu vjerske i vakufsko-mearifske autonomije. To je dalo
mogucnost vladi da Dzabica, Hasanpasica, Cerica, Prcica, Bicakcica i
Kulenovica proglasi neovlastenim iseljenicima i zabrani im povratak u
zemlju. Eliminisanjem iz zemlje ove znacajne grupe vodecih licnosti,
te interniranjem Arnautovica, koji je docnije, 1903. godine, osuden i
na dvije godine robije, kao i drugim represivnim mjerama protiv muslimanskih opozicionera, vlasti su nastojale da obezglave muslimanski
pokret, potisnu u njemu uticaj radikalnih licnosti i stvore stabilnije
163)

ABH ZMF Pr BH 1364/1901 Izvje

staj Rukavine Zem. vladi 26.IX
1901, Izvje
staj vladinog komesara za grada Sarajevo 28.IX 1901 i prepis
jednog konfidentskog izvje
staja; Pr BH 1411/1901 Izvje
staj Zem. vlade
ZMF od 7.X 1901 i glose na istom izvje
staju; Borba Muslimana, dok.
br. 53 str. 177 i dok. br. 59 str. 191.

231

uporiste u umjerenoj struji pokreta. Pri tome nisu izostali ni pokusaji

da se pojedinci pridobiju uslugama materijalne prirode.164)
Medutim, ove mjere, iako su tesko pogadale muslimanski pokret,
nisu postigle svoj glavni cilj. Vlastima nije poslo za rukom da pokret
razbiju i slome. Njima nije uspjelo da eliminisu uticaj radikalnih elemenata u pokretu sa Dzabicem na celu. Naprotiv Dzabicev ugled je jos
vise porastao i on je dalje u svojim rukama zadrzao vodstvo pokreta.
Aktivnost umjerenog krila muslimanskog pokreta bila je dugo vremena
blokirana vladinom zabranom da se Dzabic i drugovi vrate u zemlju.
Muslimanski prvaci, ukljucujuci i one na koje je vlada racunala, angazovali su se u akcijama kojima je bio cilj pruzanje podrske Dzabicu
i ukidanje Naredbe o iseljenju. Tako je velika muslimanska deputacija
od 186 lica predala u Budimpesti 28.maja 1902. memorandum delegacijama u kome se protestuje protiv progona, internacija, hapsenja i
postupka prema Dzabicu i drugovima. U ljeto 1902. godine muslimanska opozicija je na sastancima u Omarskoj, Obudovcu kod Brckog i na
Kiseljaku kod Sarajeva razmatrala dalje mjere koje je trebalo preduzeti da bi se Dzabicu i muslimanskoj deputaciji u Carigradu omogucio
povratak u zemlju.165)
ehi
Borba Muslimana, str. 31-32; N. S
c, Mjere Kalajevog re
zima,
str. 144, 153 i dalje.
Prema V. Bogi
cevi
cu (op. cit. str. 334) po
cetkom februara 1902. delegacija sastavljena od Muslimana i Srba iz redova opozicije predala je
Porti predstavku koju je potpisalo 400.000 Srba pravoslavnih i 200.000
Muslimana. U predstavci se navodno tra
zilo da se okupiranim provincijama vrate raniji otomanski zakoni, ili da im se dade autonomija. Pri
tome se autor u napomeni (46) pozvao na pisma Kutschere K`
alayu od
29.I i 2.II 1902 i K`
alaya Kutscheri od 1.II 1902, koja se nalaze u Arhivu BiH ZMF Priv.reg. br. 15, 16 i 21/1902, kao i na akt K.u. k.
Gen. Konsulat, Skoplje br. 121, rez. 5.III 1902, koji je ozna
cen kao
ispis autora iz spisa Okru
zne oblasti Tuzla. Provjerom pomenutih akata
Priv.reg. ustanovili smo da gornji navodi Bogi
cevi
ca u tim aktima ne
nalaze nikakvu osnovu. Nismo mogli provjeriti o kakvom se ispisu Bogi
cevi
ca iz spisa Okru
zne oblasti Tuzla radi, jer autor nije na adekvatan
na
cin ozna
cio gdje se dokument nalazi. Ina
ce, u februaru 1902. nije u
Carigradu boravila nikakva deputacija bosanskohercegova
ckih Srba niti
neki od voda srpskog pokreta. Takode navedene cifre o broju potpisnika
tobo
znje zajedni
cke predstavke Porti su nerealne. Osim toga, u memorandumu, koji je muslimanska delegacija predala po
cetkom februara
1902. sekretarijatu sultana, nema ni spomena o politi
ckoj autonomiji
za Bosnu i Hercegovinu, ve
c se apeluje na Portu da podr
zi muslimanske
zahtjeve austrougarskim vlastima i zalo
zi se za o
cuvanje prava Kalifata.
(Vidi tekst Memoranduma i njegovu ocjenu od strane K
allaya, Borba
Muslimana, dok. br. 10, str. 289-291.
165)
ehi
N. S
c, Mjere Kalajevog re
zima, str. 166 i dalje.
164)

232

Na sastancima na Kiseljaku u avgustu 1902. godine 166) ponovo

je razmatrano i pitanje politickog sporazuma sa Srbima, ali je tada
postojalo jos manje izgleda da se on zakljuci nego prosle godine.
U doba odrzavanja sastanaka muslimanskih opozicionera na Kiseljaku je boravio i Antun Fabris, urednik casopisa Dubrovnik. On je
intenzivno kontaktirao sa jednim dijelom muslimanskih prvaka i omladincima, prvenstveno begovskim sinovima, koji su tada takode u prilicnom broju dosli na Kiseljak. Fabris je nastojao da pridobije Muslimane za sporazum o zajednickom radu sa bosanskohercegovackim Srbima
za politicku autonomiju zemlje. On je istupao kao emisar Crne Gore i
prije dolaska u Bosnu bio je, kako su okupacione vlasti saznale, na Cetinju primljen u audijenciju kod knjaza Nikole. Fabris je imao zadatak
da ohrabri opoziciju, koja je bila izlozena progonima, i da je podstakne na beskompromisnu politicku borbu protiv austrougarske uprave.
Takode je trebalo da on razbije odredene rezerve koje su postojale kod
Muslimana prema politickom savezu sa Srbima.167)
Fabris je nastojao uvjeriti muslimanske prvake da ce im se, ako
pristanu na slogu, .... sve po njihovoj volji dati, pa jezik i tursko
pismo da ce na prvom mjestu sluzbeno upotrebljavano biti, a poslije
cirilica.168) Dok je godinu dana ranije Jeftanovic dao obecanje da ce
se, kad Bosna i Hercegovina dobije autonomiju, turski jezik u svakom
pogledu paritetno tretirati sa srpskim, Fabris je 1902. otisao jos korak
dalje priznajuci turskom jeziku i pismu prvenstvo u zvanicnoj upotrebi
u zemlji. Ovi takticki ustupci pokazuju koliki su znacaj u borbi protiv Austro-Ugarske pridavali srpsko-muslimanskom politickom savezu
njegovi protagonisti sa srpske odnosno crnogorske strane. Oni takode
ukazuju na evoluciju crnogorske politike prema ovom pitanju u odnosu
na stavove iz 1898. godine.
Fabris je pokusavao da muslimanske prvake odvrati od njihove namjere da salju arzohal (molbu) sultanu, da se sultan zauzme kod austrijskog cara kako bi se deputircima u Carigradu omogucio povratak u
zemlju. Smatrao je da bi bilo stetno za opozicioni pokret da se Dzabic
i drugovi vrate u zemlju vladinom miloscu. Nasuprot tome, Fabris je
apelovao da se muslimanski prvaci na Kiseljaku bez odlaganja potpisu
166)

Kiseljak je bio pogodno mjesto za politi

cke razgovore i neformalne skupove, jer su tu ljeti radi odmora dolazili brojni gosti, pripadnici gornjih dru
stvenih slojeva i to prvenstveno Muslimani. Za vrijeme
austro-ugarske uprave na Kiseljaku je odr
zano nekoliko zna
cajnih politi
ckih skupova.
167)
ABH ZMF Pr BH 1388/1902. Izvjestitelj F. (Ficovi
c), Dubrovnik
25.X 1902; Borba Muslimana, dok. br. 132, str. 326-327, nap. 1, dok.
br. 139, str. 336.
168)
Borba Muslimana, dok. br. 132, str. 326.

233

sa Srbima na slogu, pa onda da idu zajedno u Rusiju, jer ako se misle

osloboditi okupacione vlade, naprije ce iz Rusije pomoci; ne pomogne
li Rusija, Turska nece nikad.169)
Za neodlozno sklapanje politickog saveza sa Srbima zalagao se na
Kiseljaku u prvom redu Dervis-beg Miralem sa nekolicinom travnickih
begova i ostalih opozicionera (Mustaj-begom Ibrahimpasicem-Kukavcicem, Rifat-begom Teskeredzicem, Ibrisim-begom Miralemom, Mahmud-begom Dzinicem, Ibrahimom Kajtazom i dr.). Na tome su osobito insistirali mladi begovi i drugi muslimanski omladinci, od kojih
vecina i nije prisustvovala sastancima na kojima su donosene odluke.
Medutim, vecina okupljenih muslimanskih prvaka, upozoreni iz Carigrada od Dzabica i S. Bicakcica, da je Porta protiv saveza sa Srbima,
izjasnila se protiv plana Fabrisa i travnickih begova. Njemu su se narocito suprotstavili H. Lakisic i S. Alajbegovic iz Mostara i A. Henda i

A. Bicakcic iz Sarajeva, te O. Cirkinagi

c koji je tada vazio za provladina
covjeka. U poruci voda iz Carigrada skrenuta je ucesnicima sastanka na
Kiseljaku pored ostalog paznja da nista ne rade na slozi sa Srbima, te
ako slucajno pocnu stogod sa Srbima razgovarati, da se ne bi usudili
u potpise. U skladu sa dobijenom porukom, na Kiseljaku je odluceno
da se posalje molba sultanu kako bi se izdejstvovao povratak Dzabica
i drugova. U cijeloj zemlji trebalo je pristupiti skupljanju potpisa na
molbu kao i novca za deputirce u Carigrad. Takode je bilo zakljuceno
da se na jesen uputi i jedna deputacija u Bec da tamo kod cara odnosno
ministra moli odobrenje za povratak clanova muslimanske deputacije.
Za preduzimanje ovog koraka trazila se saglasnost Dzabica.170)
Zanimljivo je konstatovati kako su se unutar muslimanskog pokreta
u roku od godinu dana izmijenili stavovi u pogledu politicke saradnje sa
Srbima. Na Kiseljaku je 1901. godine Dzabic sa izvjesnim brojem svojih blizih pristasa insistirao na tome da se zakljuci ugovor o politickoj
saradnji sa Srbima, nasuprot rezervisanom drzanju vecine begova. godinu dana kasnije na Kiseljaku su mladi radikalni elementi sa travnickim
begovima na celu, kojima se pridruzio i Mahmud-beg Dzinic iz Banjaluke, bili za neodlozno sklapanje srpsko-muslimanskog sporazuma, dok su
pripadnici hodzinske struje (H. Lakisic, S.Alajbegovic), pod uticajem
poruka iz Carigrada i izmijenjenog drzanja Dzabica, bili protiv. Isto
stanoviste imale su i druge licnosti koje su ranije pripadale Dzabicevoj
grupi, a sada su pokazivale sklonost da se ostvari sporazum sa Vladom
ublazavanjem postavljenih zahtjeva (A. Henda), kao i oni muslimanski prvaci koji su i od ranije bili pripadnici umjerenog krila u pokretu
169)

Ibidem, dok 131.

Borba Muslimana, dok. br. 131, 132, str. 325-327, dok. br. 134,
str. 329-330, dok. br. 136, 137, 138, 139, 140 str. 333-338, dok. br. 147
ehi
str. 352-356; vidi N. S
c, Mjere Kalajevog re
zima, str. 171-173.

170)

234

(O. Cirkinagic). Neki ucesnici kiseljackog sastanka iz 1902. protiveci

se u datom momentu sklapanja ugovora sa Srbima (O. Cirkinagic, S.
Alajbegovic) nisu iskljucivali mogucnost da do njega u buducnosti dode
ukoliko planirana deputacija najesen u Bec i Pestu ostane bez rezultata.
Medutim, ove izjave vise su bile namijenjene umirenju ekstremistickih
tendencija nego sto su odrazavale stvarno misljenje onih koji su ih davali. Potrebno je naglasiti da ni 1902. kao ni 1901. godine razgovorima na
Kiseljaku nisu prisustvovali najznacajniji predstavnici umjerene struje
kao npr. M. Komadina, A. Karabeg, B. Tuzlic, A. Firdus. Kao i prethodne godine Firdus je i 1902, za vrijeme dok su se na Kiseljaku vodili
razgovori, bio van zemlje, i to ovaj put u Karlsbadu.
Deputacija bosanskohercegovackih Srba koju su sacinjavali Gligorije Jeftanovic, pop Stjepo Trifkovic i proto Jovan Novakovic iz Bijeljine
otputovala je u septembru 1902. u Carigrad i u oktobru predala patrijarhu Joakimu III memorandum o crkvenim prilikama kao i protest
protiv eventualnog nametanja crkveno-skolskog ustava.171) Medutim,
cilj Jeftanovicevog putovanja u Carigrad bio je takode da stupi u vezu
sa Dzabicem i muslimanskom deputacijom i da ih pridobije za politicki
savez. S tom namjerom on je, kako su austrougarske vlasti bile obavjestene, posjecivao muslimanske deputirce i vodio s njima razgovore,
ciji je ishod bio negativan. Dzabic i Bicakcic odbili su Jeftanovica sa
obrazlozenjem da oni sloge uciniti ne mogu bez sporazuma narodnog a
narod vecinom nece172) Ovakav Dzabicev odgovor proizisao je, pored
ostalog, iz njegovog vlastitog iskustva koje je on stekao 1901. godine,
kada se zalagao za zakljucenje pakta sa vodama srpskog pokreta.
Medutim, i unutar muslimanske deputacije u Carigradu postojala
je grupa koja je bila za politicki savez sa Srbima (tzv. srpsko-crnogorska
stranka). Njoj su pripadali begovi H. Hasanpasic, S. Kulenovic, S. Ceric. Kao njen pripadnik u nekim dokumentima se spominje i Osman
ef. Prcic, dok se u drugim on oznacava kao njen protivnik. Pomenuta
grupa bila je odlucno protiv eventualnog popustanja Vladi u pogledu
Mesihata i u drugim pitanjima vjerske i vakufske autonomije. Begovi
iz deputacije, kao i drugi uticajni begovi koji su se tada zatekli u Carigradu, smatrali su da je dosao momenat da se program muslimanskog
pokreta sadrzan u memorandumu sultanu prosiri i u njega ukljuce u
prvom redu zahtjevi u pogledu agrara. Ovim teznjama suprotstavio se
171)

Vidi V. S k a r i
c, op. cit. str. 53.
ABH ZMF Pr BH 1386/1902 Izvje
staj informatora Filana Sarajevo
23.X 1902. (Izvje
staj je napisan prema kazivanju Ethema Ba
s
causevi
ca,
koji se prije tri dana vratio iz Carigrada). O tome takode i Abschrift
einer Confidentielle Meldung vom 25.X 1902; Up. Borba Muslimana,
dok. br. 158, str. 376-378.

172)

235

Dzabic podrzan od Bicakcica i Prcica, ostajuci dosljedno na svom stanovistu da pitanje agrara kao i druga ne treba pokretati prije nego sto
se rijesi problem vjerske i vakufske autonomije. Sukob u muslimanskoj
deputaciji jos se vise produbio kada je izgledalo da bi se, u neizvjesnoj
situaciji u pogledu ishoda koraka koje je deputacija preduzela u Carigradu, Dzabic zajedno sa Bicakcicem mogao izmiriti sa Vladom i vratiti
se u zemlju. Dzabic se pocetkom novembra 1902. upustio i u pregovore sa Adolfom Schwarzom, trgovackim kompanjonom S. Bicakcica,
koji je, u ime A. Hende i jos nekih umjerenih muslimanskih prvaka i uz
podrsku vlasti, nastojao da od Dzabica izdejstvuje saglasnost da vode
pokreta koje su ostale u zemlji ponovo stupe u pregovore sa Vladom.
Mada se Dzabic nije u pocetku cak ni protivio napustanju zahtjeva u
pogledu pitanja Mesihata i vladine subvencije, on je naglo promijenio
stav kada je doslo do toga da odustane od stanovista u vezi sa biranjem
reisa i uleme. Bio je i licno pogoden Bicakcicevim prijedlogom da niko
od tadanjih voda pokreta nebi smio zauzeti placeno mjesto u buducoj
vakufskoj ili vjerskoj upravi. Okrenuvsi leda svome dotadanjem savezniku S. Bicakcicu, koji je kao trgovac zbog svojih poslovnih i porodicnih
interesa radio na tome da mu se odobri povratak u zemlju, Dzabic se
izmirio sa Hasanpasicem i njegovom grupom tako da su u novembru
1902. godine Dzabic, Hasanpasic, Kulenovic i Prcic predstavljali radikalnu vecinu u deputaciji koja je bila protivna povratku u Bosnu na
bazi ustupaka i pomirenja sa Vladom. Pri tome Dzabic nije izmijenio svoje negativno glediste u odnosu na politicku saradnju sa vodama
srpskog autonomnog pokreta. S druge strane Bicakcicu se pridruzio
dotadanji nepomirljivi pristasa radikalnog kursa Sulejman-beg Ceric iz
Bosanskog Novog.173)
Kako smo ranije pomenuli, jedan dio umjerenih prvaka u zemlji sa
Ahmed-agom Hendom na celu preduzimao je ujesen 1902. godine korake sa ciljem da se pripremi teren za obnovu pregovora sa Vladom. U
tu svrhu Henda je 25.novembra sazvao u Sarajevu drugu konferenciju
svojih istomisljenika, na kojoj su se oni dogovorili da svim sredstvima
rade kako bi se muslimanski pokret okoncao casnim sporazumom sa
173)

ABH ZMF Pr BH 1388/1902 Izvje

staj informatora Filana, Sarajevo
27.X 1902; Borba Muslimana, dok. br. 98, str. 268, dok. br. 125
str. 319-320, dok. br. 135, str. 331-332, dok. br. 152, str. 364367, dok. br. 157, str. 375-376, i kao predhodna napomena. Bi
cak
ci
cu
je krajem 1903. odobren povratak u zemlju gdje se on priklju
cio krugu
umjerenih i lojalnih Muslimana, dok je S.Ceri
c umro u martu iste godine
u Carigradu. O. Prci
cu, koga su u Be
cu po
cetkom 1902, smatrali vi
se
vjerskim zanesenjakom nego politi
ckim agitatorom, odobren je povratak
u maju 1907. To pravo ostalo je tada uskra
ceno D
zabi
cu i Hasanpa
si
cu.
ehi
(N. S
c, Mjere Kalajevog re
zima, str. 162-163, 174 nap. 116).
D
zabi
c je u Turskoj i umro.

236

Vladom. Za sporazum sa vladom posebno su se na ovoj konferenciji zalagali Dervis-beg Zaimovic, Ali-beg Firdus i Omer Cirkinagic. Zauzet je
stav da u buducim pregovorima pitanje Mesihata, zbog njegovog diplomatskog karaktera, treba ostaviti po strani i smatrati ga likvidiranim,
te citavu akciju ograniciti na cisto vjerska pitanja. Jedan od zakljucaka
ove konferencije bio je da treba odbiti pokusaje voda srpskog pokreta
usmjerene na to da se ostvari saradnja sa Muslimanima. Okupljena
grupa muslimanskih prvaka zauzela je kategoricki stanoviste da takva
saradnja uopste ne moze doci u obzir, jer bi to navodno bilo stetno
po interese Muslimana.174) Inace, u pogledu odnosa prema saradnji sa
Srbima tada i nije bilo razlike u stavu Hendine grupe i samog Dzabica.
Treba istaci da Hendina aktivnost koindicira sa njegovim nastojanjem
da dobije izvjesne poslove u vezi sa izgradnjom zeljeznicke pruge od
Sarajeva prema Drini. Zato su pored Hende bili zainteresovani jos neki
pripadnici muslimanske carsije (M. Masic, M. Ahmetasevic).175)
Medutim, pomenuta akcija Hende i drugova, kao i raniji slicni pokusaji za izmirenje sa Vladom, pretrpila je neuspjeh, jer joj se suprotstavila vecina u muslimanskoj deputaciji sa Dzabicem na celu. Henda i
ostali iz njegove grupe nisu se usudili da bez saglasnosti Dzabica preduzimaju dalje korake, i to tim vise sto je njihova akcija naisla na zestok
otpor svuda u opozicionim krugovima u zemlji. Dzabic je jos uvijek
uzivao veliki ugled i smatran je i dalje vodom muslimanskog pokreta.
Krajem 1902. i pocetkom 1903. godine vlasti su konstatovale da je u
zemlji poraslo opoziciono raspolozenje i pogorsala se politicka situacija.176) Vlada je u decembru 1902. bila obavjestena i o novim neuspjelim
pokusajima srpskih opozicionera da se priblize vodama muslimanskog
pokreta u zemlji.177) Bilo je ocito da muslimanska opozicija, u kojoj je
dominirao uticaj Dzabica, nije tada kao ni ranije svojim najvecim dijelom bila spremna da ulazi u politicke aranzmane sa vodama srpskog
autonomnog pokreta.
*
*
*
Do sada nisu pronadeni bilo kakvi podaci koji bi davali osnovu za
pretpostavku da je 1902. odrzan u Slavonskom Brodu sastanak srpskih i muslimanskih prvaka na kome bi bio usvojen i potpisan Nacrt
ugovora, koji je bio predmet diskusija od 1900. godine. Naprotiv, sve
174)

Borba Muslimana, dok. br. 162, 163, str. 383-387. Jedno vrije ehi
me A.Firdus se dr
zao po strani od akcije Hende i drugova (N. S
c,
Mjere Kalajevog re
zima, str. 142) ali joj se docnije priklju
cio.
175)
Borba Muslimana, dok. br. 152, str. 365.
176)
Isto, dok. br. 164, 165, 166, 167, str. 387-394.
177)
Isto, dok. br. 166, str. 390-391.

237

okolnosti, a posebno politicko drzanje toboznjih potpisnika ugovora

Ali-bega Firdusa i Bakir-bega Tuzlica u to vrijeme, govore da se tvrdnja O. Nuri-Hadzica o zakljucenju srpsko-muslimanskog ugovora 1902.
mora odbaciti.178)
Da do perfektuiranja ugovora u toku 1902. godine nije doslo vidi se
i iz toga sto su G. Jeftanovic i S. Trifkovic u ljeto 1903. godine, poslije smrti Kallaya, obnovili svoja nastojanja da muslimansku opoziciju
pridobiju za saradnju. Ovaj put u prvi plan bila je isturena privredna
problematika koja je interesovala domacu burzoaziju. Pitanja koja su se
odnosila na vjersko prosvjetnu autonomiju i cisto politicka pitanja bila
su izostavljena u novom Ugovoru, za koji je Jeftanovic pokusavao pridobiti neke muslimanske opozicionere za vrijeme boravka na Kiseljaku
od 29.jula do 9.avgusta 1903. godine.179)
Jeftanovic je svojim sagovornicima objasnjavao smisao buduce zajednicke saradnja ovako: Ovaj rad, u koji treba sada zajedno da stupimo, ne tice se dzamije niti crkve, nego samo nase koze i kese. Saradnja
Muslimana a i Srba trebalo je da se sastoji u tome, da zajedno traze,
da se od stranaca razlicita poduzeca oduzmu, te ovorodcima daju, da
rade, da se bosanski novac ne rasipa na Ilidzi, trkama i svim nepotrebitim poduzecima i drugim stvarima itd. Takoder hoce traziti, sto je
bilo s novcima, koji su za sume i druge stvari uzete a u Bosni ih neima. Muslimanima je Jeftanovic objasnjavao da ce se vjerska pitanja
sada zaostaviti, posto ste stvar doveli do Mesihata i mi Srbi do Sinoda
i Patrijarsije.180) Ovakav stav Jeftanovica je razumljiv kada se ima u
178)

Koliko nam je poznato muslimanski prvaci zadr

zavali su se 1902. godine izvjesno vrijeme u Slavonskom Brodu u dva navrata. Tu je 30. i 31.
januara 1902. konferisao D
zabi
c sa
clanovima deputacije i grupom opozicionera, koja se potom vratila u zemlju. Tom prilikom je odlu
ceno da
deputacija sa D
zabi
cem na
celu ne putuje u Be
c, nego produ
zi direktno u
Carigrad. Prisutni muslimanski opozicioneri nisu tada u Sl.Brodu imali
c, koji je bio pozvan
nikakve kontakte sa srpskim vodama, a dr Durdevi
na razgovore, nije se pojavio. (ABH ZMF Pr BH 124/1902, telegrami
Kotarske ekspoziture Bos.Brod od 31/I i 1/II 1902.). Drugi put, 20.maja 1902. grupa od devet muslimanskih opozicionera na proputovanju za
Budimpe
stu zadr
zala se u Sl.Brodu da bi razgovarala sa Durdevi
cem u
vezi sa izradom i predajom protesta protiv postupaka prema D
zabi
cu i
progona u zemlji. (Pr BH 775/1902 tel.Kutschere ZMF 20.V 1902, Pr
BH 776/1902).
179)
Vladi je 1903. bio poznat bitan sadr
zaj ali ne i forma nacrta novog ugovora. (ABH ZMF Pr BH 1091-1903 Izvje
staj Zemaljske vlade
ZMF 12.VIII 1903. Prilozi izvje
staji informatora Filana od 7, 8, 9. i 10.
augusta 1903) Vjerovatno je rije
c o nacrtu novog sporazuma koji spominje Gavrila da ga je on izradio i uputio Jeftanovi
cu. (Grosserbische
Umtriebe, Dok. 98, str. 211).
180)
ABH ZMF Pr BH 1091/1903. Izvje
staj informatora Filana od 7. i
8. avgusta 1903.

238

vidu da su vode srpskog pokreta za crkveno-skolsku autonomiju upravo

bile uspjesno okoncale pregovore sa mitropolitima, ostavivsi da Patrijarsija rijesi nekoliko spornih tacaka. Borba bosanskohercegovackih
Srba za crkveno-skolsku autonomiju pocela se privoditi kraju,181) a za
srpsku burzoaziju, kao relativno najrazvijeniju nacionalnu burzoaziju u
zemlji, pitanja privrednog karaktera dobijaju sve veci politicki znacaj.
Medutim, srpski gradanski politicari, nastojeci da putem novog programa pridobiju muslimanske vodece slojeve a narocito one elemente
u carsiji koji su bili nezadovoljni podjelom liferacija i koncesija za eksploataciju suma, imali su i dalje u prvom planu politicke ciljeve. Oni
su racunali da ce pridobivsi Muslimane za saradnju na bazi novog programa moci lakse da ih privuku u borbu za ostvarenje sirih politickih
ciljeva. Tako je sam Jeftanovic povjerljivo kazivao onim Muslimanima,
za koje je bio uvjeren da su odani slogi i Srpstvu, da je njemu samo
iznuditi slogu i podpise vecine muslimanskih prvaka, pa bi onda znao,
sta bi radio, i sve trazio te ne bi se zaustavio, dok ne bi autonomiju postigao. Osim toga, Jeftanovic i neki Muslimani, njegovi istomisljenici,
davali su na Kiseljaku 1903. izjave da se tako dugo nece umiriti dok
Austriju iz Bosne ne krenu. Ta borba trebalo je da se vodi zajednickim srpsko-muslimanskim predstavkama i memorandumima.182)

Sarajevski trgovci Ahmed-aga Henda, Mujaga Glodo, Avdaga Sahinagic kao i neki drugi umjereni opozicioneri, koji su se tada zatekli
na Kiseljaku odobravali su sadrzaj Jeftanoviceva programa, ali nisu bili
spremni da se za njega zaloze u zajednici sa Srbima. Oni su imali podozrenje prema politickim ciljevima srpskih voda i bavili su se planovima
sopstvenih akcija kod novog ministra Buriana. Videniji opozicioneri
kao Firdus, Alajbegovic, Lakisic i dr. drzali su se podalje od skupova u
Kiseljaku. Jeftanovic je tada direktno kontaktirao samo sa drugorazrednim licnostima u muslimanskom pokretu, pristasama sloge (Muha
medom Salicem, Ibrahim-begom Cengi
cem, Omer-agom Uzicaninom,
Junuz-agom Madarevicem i dr.) i navodno uspio da neke pojedince

kao Jusuf ef. Sehovi

ca, Mujagu Balica, Mustaj-bega Halilbasica i dr.
pridobije da stave svoje potpise na novi ugovor183) Potrebno je napomenuti da program s kojim je Jeftanovic istupio 1903. nije mogao
181)

Vidi V. S k a r i
c, op. cit. str. 53-55, T. K r u
s e v a c, Sarajevo,
305-305.
182)
Kao nap. 179. i 180.
183)
Navodno je muslimanska deputacija u Carigradu dozvolila opozicionerima u zemlji da mogu saradivati sa Srbima u pitanjima koje je
sadr
zavao novi Jeftanovi
cev program, s tim da se ne mije
saju u one
stvari za koje je deputacija bila opunomo
cena. (Ibidem, Izvje
staj Filana
od 8.VIII 1902). Ovaj podatak odudara kako od D
zabi
cevih ranijih tako
i docnijih poruka da on ne pristaje na nikoji na
cin na slogu sa Srbima,
(Borba Muslimana, dok. br. 188, str. 420, dok. br. 195, str. 426. Vidi
i nap.149.)

239

biti dovoljno atraktivan za begove, ciji su ekonomski interesi bili koncentrisani u oblasti agrarnih odnosa, a da se ne govori o mogucnosti da
se oko pomenutog programa okupe siri slojevi muslimanskog i srpskog
stanovnistva.
Odnosi izmedu srpske i muslimanske opozicije u 1903. i narednim
godinama izlaze izvan okvira zadataka koje smo sebi postavili u ovome radu. Medutim, i ako je pitanje politickog saveza izmedu srpskog
i muslimanskog opozicionog pokreta ostalo i dalje aktuelno, ugovor o
tome nije mogao biti zakljucen do 1908. godine. Na takav zakljucak navode podaci o stalnom insistiranju protagonista srpsko-muslimanskog

politickog saveza da se ostvari sloga,184) kao i jedna izjava Serifa

Arnautovica data pocetkom januara 1908. godine, kada su u pregovorima
muslimanskog vodstva sa Vladom iskrsle odredene teskoce. Arnautovic
je tada izjavio kako on, zajedno sa Firdusom, Dzinicem, Fadilpasicem
i Miralemom smatra da je najbolje pregovore prekinuti te ne bojec se
nicega potpisati slogu sa Srbima te javno kroz Evropu traziti autonomiju.185) U aprilu iste godine saznalo se za pregovore izmedu predstavnika srpske i muslimanske opozicije o predaji zajednickog memoranduma
caru, u kome je trebalo da se osudi rezim u Bosni i trazi parlamentarno
predstavnistvo. Medutim, o pomenutoj zajednickoj akciji sa Srbima
postojala su, kao sto je to bio slucaj i ranije, ozbiljna razmimoilazenja
u redovima muslimanskih opozicionera.186)
Ostaje otvoreno pitanje da li je saradnji i zajednickom istupanju
Srpske narodne organizacije i Muslimanske narodne organizacije pred
aneksiju i u doba aneksione krize (zajednicki memorandum ministru
Burianu 7.IX 1908, zajednicka poruka narodu u Bosni i Hercegovini
11.X 1908. i dr.) predhodilo zakljucenje pismenog ugovora. Skloni smo
ipak da vjerujemo da se ni u pomenutom razdoblju srpsko-muslimanska
saradnja nije zasnivala na postojanju nekog formalnog ugovora o politickom savezu. Posve je pak iskljuceno da bi Nacrt ugovora, koji
se pojavio 1900. godine, mogao pred aneksiju biti potpisan i perfektuiran kao ugovor. On je u nekim svojim dijelovima vec bio zastario
prevaziden dogadajima. Tako npr. poslije zavrsetka borbe Srba za
crkveno-skolsku autonomiju i sporazuma o tome s vlastima izgubio je
svoj smisao 7 Nacrta, prema kome je trebalo da obje strane sporazumno i zajednicki zahtijevaju da svaka vjera svoju upravu i svoje
uredenje udesi prema duhu svoje crkve sasvim slobodno i nezavisno od
utjecaja makar kakvih organa inovjeraca, a u vezi s tim i odredba u
184)

Borba Muslimana, dok. br. 187, str. 413-419, dok. br. 195, str.
426, dok. br. 250, str. 493, dok. br. 262, str. 532.
185)
Isto, dok. br. 269, str. 543; Up. M. I m a m o v i
c, Pravni polo
zaj
i unutra
snji politi
cki razvitak BiH, str. 148.
186)
Borba Muslimana, dok. br. 273, str. 560.

240

 17 da ni jedna stranka ne smije jednostrano da sklopi ma kakav ugo-

vor sa Vladom. Takoder, vec prilikom diskusija u 1900. i 1901. godini

pokazalo se da odredbe Nacrta u pogledu zvanicnog jezika i pisma i
o agrarnom pitanju nisu bile prihvatljive ni za one muslimanske prvake
koji su tada bili skloni zajednickoj akciji sa Srbima, pa su vode srpskog
pokreta ucinile odredene ustupke. Dokaz da je stari Nacrt prestao za
srpsku gradansku politiku u pojedinim svojim dijelovima biti aktuelan
predstavlja i pojava novog koncepta ugovora.
Smatramo da je vazno naglasiti da se problematika politicke saradnje i odnosa izmedu srpskog i muslimanskog autonomnog pokreta
nikako ne moze svoditi na pitanje da li je ili nije postojao formalni
ugovor o njihovom medusobnom politickom savezu, i ako je to samo po
sebi vazno pitanje. Medutim, daleko je znacajnije analizirati konkretne
odnose izmedu srpskog i muslimanskog pokreta u svim periodima njihove djelatnosti i utvrditi koje se drustvene snage javljaju kao faktori
u toj saradnji, te kakvi su blizi i dalji politicki ciljevi tih snaga. Moze
se konstatovati da je u srpskoj gradanskoj politici pitanje stvaranja
srpsko-muslimanskog saveza na platformi borbe za politicku autonomiju Bosne i Hercegovine igralo mnogo znacajniju ulogu nego sto je to
pitanje bilo prisutno u aktivnosti muslimanskog pokreta za vjersku i
vakufsko-mearifsku autonomiju. U doba austrougarske uprave u Bosni i Hercegovini nisu postojale, kako smo to vec na pocetku naglasili,
politicke, socijalne i kulturne pretpostavke koje bi omogucile stvaranje
srpsko-muslimanskog politickog saveza na nekoj siroj i stabilnijoj osnovi, kao uostalom ni uslovi da se ostvari politicko jedinstvo Srba, Hrvata
i Muslimana.
Srpski gradanski politicari u zemlji, a jos vise srpski politicki faktori
izvan Bosne i Hercegovine, tezili su da politicki savez sa Muslimanima
nosi srpsko nacionalno obiljezje. To je nailazilo na otpor cak i kod onih
muslimanskih prvaka koji su se javljali kao pobornici saveza sa Srbima
i bilo je neprihvatljivo za muslimanski autonomni pokret. Pomenuta
tendencija u srpskoj gradanskoj politici izazivala je kod voda muslimanskog pokreta, i sire u muslimanskim krugovima, nepovjerenje u
pogledu srpskih nacionalno-politickih ciljeva. To je pored mnogih drugih momenata bila takode znacajna prepreka za zakljucenje ugovora o
politickom savezu izmedu vodstva muslimanskog i srpskog autonomnog
pokreta.187)

187)

Vidi: Borba Muslimana, dok. br. 188, str. 420.

241

242

PRILOG
Nacrt Ugovora
medu Srbima pravoslavne i muslimske vjere u Bosni i Hercegovini ... ... ... ...
... ....
. 1.
Uvidajuc nepravdu i nepodnosivost danasnjeg stanja, obavezujemo se raditi, i
sav narod pozvati da na tom radi, da Bosna i Hercegovina dobiju svoju samoupravu
pod vrhovnom vlasti svog suverena sultana.
. 2.
Kad se to jednom bozijom pomoci postigne, imace narod sam po svojim zastupnicima da uredi unutrasnje stanje zemlje, al mi se vec sad sporazumljujemo i
uglavljujemo sledece kao temelj tome buducem uredenju.
. 3.
Zajamcujemo medusobno slobodu i jednakost svih vjera, koje se u Bosni i
Hercegovini ispovijedaju.
. 4.
Po pravdi i pravici imade, kad nasa otadzbina bude slobodna, biti guvernerom
iste naizmjenice jedan moslim i jedan pravoslavni Srbin.
. 5.
Rijesenje agrarnog pitanja imace uzeti u svoje ruke sam narod, i to tako, da se,
koliko je najvise moguce, izbjegne uticaj ma cijeg stranog kapitala, te da ga rijese
medusobnom udesbom sami vlasnici zemalja, uredeni trgovci i kmetovi.
. 6.
Za vrijeme dok traje danasnja uprava osjecamo kao starosjedioci i sinovi Bosne i Hercegovine da imamo pravo i duznost brinuti se za buducnost i srecu sveg
naroda nase drage otadzbine. Pa da to po mogucnosti u sto vecoj mjeri postignemo
ugovaramo sledece:
. 7.
Zahtjevamo sporazumno i zajednicki da svaka vjera svoju upravu i svoje uredenje udesi prema duhu crkve sasvim slobodno i nezavisno od utjecaja makar kakvih
organa inovjeraca.

243

. 8.
Zahtjevamo sporazumno i zajednicki da se ukloni iz Bosne i Hercegovine svaka
vjerska i narodnosna propaganda.
. 9.
U smislu tog trazimo da se uklone iz javne sluzbe sve one licnosti, koje su se
ma kako istakle kao propagatori u jednom ili drugom smjeru.
. 10.
Zahtijevamo da se iz Bosne i Hercegovine izdenu svi duhovni redovi rimske
crkve, osim Franjevaca, a isto tako i svi duhovni funkcionari te crkve koji nijesu
rodeni Bosanci i Hercegovci.
. 11.
Narodni jezik Bosne i Hercegovine ima se nazivati svojim pravim imenom:
srpski.
. 12.
U svim skolama ima da se taj jezik tako naziva i da se upotrebljuje pisan
iskljucivo cirilicom.
. 13.
Sve oblasti bez iznimke imadu da se u javnosti i prema narodu svagda i svagdje
sluze srpskim jezikom, a u pismenom saobracaju pismom cirilskim.
. 14.
Posto danas tudinci i doseljenici ne dadu da se cuje pravi glas naroda Bosne
i Hercegovine to izjavljujemo da ne priznajemo niti cemo ikada u buduce priznati
pravo zavicajnosti u Bosni i Hercegovini onim osobama, koja dodose sa okupacijom
ili poslje nje, ni njihovim potomcima, makar bili rodeni u Bosni i Hercegovini.
. 15.
Videc kako nam danas strada vjera i narodnost nasa, a sta bi tek bilo u slucaju
aneksije, to se obavezujemo - na osnovu nacela izrazena u . 1. - najsvecanije raditi
protiv aneksije svim mogucim sretstvima.
. 16.
Smatramo za najsvetiju svoju duznost upozoriti svoju bracu u Makedoniji i
Albaniji kakvo je nase stanje, da ne padnu i oni u istu bijedu.
. 17.
Obavezujemo se medusobno da ni jedna stranka ne smije jednostrano da sklopi
ma kakav ugovor sa danasnjom vladom.
. 18.
Svaka vjeroispovijest je vlasna otvarati svoje vjeroispovijedne skole.
. 19.
U tu svrhu je vlada duzna iz zemaljskih srestava dati svakoj vjeroispovijesti
novcanu potporu u razmjeru broja ukupnog naroda doticne crkve u Bosni i Hercegovini.

244

. 20.
Isto tako ima se svakoj vjeroispovijesti razmjerno broju njenih sljedbenika dati
iz zemaljskih sretstava potpora u bogostovne svrhe: za popravljanje bogomolja,
potporu oskudnog svestenstva, i t.d.
. 21.
Sve te potpore imadu se uruciti doticnim autonomnim organima koji su jedini
vlasni s njima prema potrebi raspolagati.
. 22.
U svrhu propagiranja ovijeh skroz opravdanih nacela osnivamo fond, kom ce
biti zadaca da u stranom novinstvu podupire nase zahtjeve i da se siri evropski
krugovi zainteresuju za nas i nase pitanje.
. 23.
U taj fond ulagacemo podjednako prema nasim potrebama.
. 24.
Tim fondom rukovacemo sami i iz njega dijeliti nagrade i potpore nakon zajednickog sporazuma.
. 25.
Obavezujemo se svecano kao ljudi: svojom vjerom, svojim postenjem, svojom
ljubavi prema otadzbini i vjeri njenoj, da cemo gornje uvjete drzati, da cemo ih
ostaviti u amanet svojim potomcima.
Prokleto mu i sjeme i pleme ko iznevjeri!
... ... ... ... ... ... ... ... ....
(:.5, 11, 12 i 13, ostavljeni su in suspenso dok se sastanu Muhamedovci u
Budimpesti. Ostali su svi primljeni jednoglasno.)
... ... ... ... ... ... ... .....
ABH ZMF Pr BH Nr 183/1901, 23-26 ff.
(Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu 14-15, 1978, 125-161)

245

246


AUSTROUGARSKO ZAJEDNICKO
MINISTARSTVO I
UPRAVLJANJE BOSNOM I HERCEGOVINOM NAKON ANEKSIJE
(Dr
zavnopravni aspekt)

Aneksijom 1908. izmjenjen je medunarodnopravni status Bosne i

Hercegovine, ali je njen drzavnopravni odnos prema Monarhiji ostao u
biti isti. Ona nije bila drzava ni subjekat suverenih prava nego je i dalje
ostala samo posebno upravno podrucje. Ostao je na snazi austrijski i
ugarski paralelni zakon o ukljucenju Bosne i Hercegovine u zajednicko
austrougarsko carinsko podrucje iz 1879, kao i zakon o bosanskohercegovackoj upravi iz 1880, koji je bio donesen takoreci iz nuzde kao
provizorno rjesenje. Ovaj zakon nosio je izvjesna obiljezja sporazuma
izmedu Austrije i Ugarske o prosirenju kruga zajednickih poslova i davao je pravo njihovim vladama da uz ustavnu odgovornost vrse uticaj
na bh. upravu. Bosna i Hercegovina je bila podvrgnuta i najvecem
dijelu onog paralelnog privrednog i finansijskog zakonodavstva obiju
drzava Monarhije, koje je slijedilo iz njene pripadnosti austrougarskom
carinskom podrucju. Ovo je bilo podrobnije precizirano u zakonu o
carinskom prikljucenju iz 1879. koji je jos davao austrijskoj i ugarskoj
vladi posebna ovlascenja u pogledu neposrednog ucesca u rjesavanju
izvjesnih pitanja iz domena carinske i finansijske uprave.1) Dok je
postojala odredena ustavna odgovornost cinilaca koji su ucestvovali u
vodenju bh. uprave u odnosu na Monarhiju, uprava je u odnosu na
Bosnu i Hercegovinu imala, sve do proglasenja Zemaljskog ustava 1910.
apsolutisticki karakter. Vladaru je u predustavnom periodu pripadalo
iskljucivo zakonodavno pravo u svim zemaljskim poslovima, osim kad
je to u posebnim slucajevima, zbog finansijskih i privrednih interesa
obiju drzava Monarhije, dolazilo do ingerencije austrijskog i ugarskog
1)
D
zevad J u z b a
si
c, O nastanku paralelnog austrijskog i ugarskog
zakona o upravljanju Bosnom i Hercegovinom iz 1880. godine. Radovi
ANU BiH XXXII/11, 1967, 186-189; i s t i, Die Einbeziehung Bosniens und der Herzegowina in das gemeinsame o
sterreichisch-ungarische

Zollgebiet. Osterreichische
Osthefte 30, 1988, str. 196-211; up. Ferdinand S c h m i d, Bosnien und die Herzegowina unter der Verwaltung

Osterreich-Ungarns,
Leipzig 1914, 20-21; Hamdija K a p i d
zi
c, Hercegova
cki ustanak 1882 godine, Sarajevo 1958, 18-21.

247

parlamenta. Paralelni austrijski i ugarski zakoni iz 1879. i 1880. trebalo je da vaze i nakon donosenja Zemaljskog ustava, i to sve dotle dok se
ne izmjene na osnovu sporazumnih zakonskih odluka u obje drzave Monarhije. Time je i poslije aneksije polozaj Bosne i Hercegovine prema
drzavnoj cjelini ostao provizorno rijesen i nerasciscen.
Uvodenje ustavnih institucija u Bosni i Hercegovini, cime je u javnosti iskljucivo motivirana aneksija, imalo je za cilj da se jedan dio
ranijeg apsolutnog prava vladara, koje nije bilo nigdje kodifikovano,
prenese na izabrane predstavnike naroda u bh. zemaljskom Saboru.
Donosenjem Ustava i uspostavljanjem Sabora trebalo je, po ocjeni poznatog austrijskog pravnog strucnjaka i istaknutog politicara Josepha
Redlicha, da se u izvjesnom smislu modificira polozaj Bosne i Hercegovine prema zajednickom ministarstvu, koje je reprezentovalo vladara,
kao i prema njegovom izvrsnom organu, Zemaljskoj vladi. Ta promjena isla je, po Redlichu, u korist principa samovlade. Medutim, Bosna
i Hercegovina nije mogla postati subjekat u drzavnopravnom smislu.
Svrha Ustava nije nikako bila da posve ukine njen polozaj kao objekta
uprave, koju je vodilo zajednicko ministarstvo, nego da ga samo unutar
zakonodavnog djelokruga Sabora ogranici.2)
Iako su nakon aneksije ostala neizmjenjena zakonska nacela na kojima je pocivao odnos Monarhije prema Bosni i Hercegovini, aneksijom
i pripremama za uvodenje Zemaljskog ustava otvoren je niz problema.
U prvom redu bila je rijec o razlicitoj interpretaciji vazecih principa u
upravljanju Bosnom i Hercegovinom pri definisanju pojedinih ustavnih
odredaba i prakticnom rjesavanju konkretnih pravnih, politickih, finansijskih i privrednih pitanja. Osim toga bila je prisutna i tendencija
pojedinih uticajnih faktora da u skladu sa svojim specificnim interesima pomenute principe redefinisu i u buducnosti izmjene. To se desavalo
u situaciji kada je politicki, privredni i vojnostrateski znacaj Bosne i
Hercegovine izbio u prvi plan interesa austrougarskih vladajucih krugova. Opste okolnosti, koje su u prvoj deceniji XX vijeka odredivale
spoljne i unutrasnje ekonomske odnose Austro - Ugarske, bitno su uticale na pojacano interesovanje u objema drzavama Monarhije za Bosnu
2)
Denkschrift des Reichsrats-und Landtagsabgeordneten Prof. Dr. Joseph Redlich zu den Gesetzentw
urfen des gemeinsamen Ministeriums,
betreffend die Verleihung einer Verfassung an Bosnien und die Herzegowina, erstattet Sr. Exzellenz dem Herrn Ministerpr
asidenten Dr. Richard Freiherrn von Bienerth, Haus-Hof-und Staatsarchiv (=HHStA) Wien, Politischesarchiv (PA) XL Interna 247. Liasse LIX c. Dokument je
bez datuma, ali se iz sadr
zaja mo
ze zaklju
citi da je nastao sredinom
1909.

248

i Hercegovinu. One su djelovale na dalje zaostravanje ekonomskih suprotnosti izmedu Austrije i Ugarske na tlu Bosne i Hercegovine, kao i
na jacanje rivaliteta izmedu njihovih vlada oko uticaja na bh.upravu.3)
S obzirom na komplikovan i nedovrsen ustavni okvir unutar koga
je Zajednicko ministarstvo finansija obavljalo svoju funkciju vrhovnog
organa bh. uprave njegova stvarna djelatnost i njeni rezultati zavisili
su ne toliko od ozakonjenih nacela koliko od realnih odnosa snaga i
umjesnosti da se drugim faktorima nade sto bolji modus vivendi. U
tom pogledu ono je u doba Kallayeva rezima postiglo najvisi stepen relativne samostalnosti prilikom formiranja i sprovodenja politike u Bosni
i Hercegovini. Za to je poseban znacaj imala postignuta samostalnost u
pribavljanju i u upotrebi zemaljskih prihoda. Zajednicko ministarstvo
finansija se u odnosu na Bosnu i Hercegovinu postepeno razvilo u gotovo kompletnu vladu, obuhvativsi sve grane uprave, dok se Zemaljska
vlada pretvorila u njegov obicni izvrsni organ.4)
Zaostravanje austrougarskih suprotnosti, koje karakterise izvjesno
pomjeranje odnosa u korist pojacanog uticaja Ugarske i njen povecani
interes za Bosnu i Hercegovinu, odrazio se unekoliko i na politiku zajednickog ministarstva finansija. To je dalo povoda da se sa austrijske
strane uskoro po okoncanju aneksione krize postavi i pitanje uticaja
Zajednickog ministarstva kao kolegija trojice zajednickih ministara na
politiku bh. uprave. U tom pogledu bila je karakteristicna izjava predsjednika austrijske vlade Richarda Bienertha, koju je on dao u aneksionom odboru austrijskog parlamenta 12.maja 1909. Bienerth je ne
samo naglasio da ce austrijska vlada insistirati na paritetnoj ingerenciji u upravljanju Bosnom i Hercegovinom, koja joj je pripadala po
zakonu iz 1880. nego je i najavio da ce ubuduce u duhu istog zakona Zajednicko ministarstvo kao kolegijalno tijelo uticati na sva vazna i
principijelna pitanja bh. uprave.5) Bienerth je ovo izjavio u sporazumu
sa ministrom inostranih poslova Aehrenthalom, i uz preko volje datu
saglasnost zajednickog ministra finansija Istvana Buriana. Cilj izjava
3)

Vidi: D
zevad J u z b a
si
c, Izvje
staj Hermanna von Sautera o
odnosima Bosne i Hercegovine i Monarhije u svjetlu austro-ugarskih
ekonomskih suprotnosti, Godi
snjak Dru
stva istori
cara BiH (dalje Godi
snjak) XVIII, 1970, 58 i dalje.
4)
Ferdo H a u p t m a n n, Djelokrug austrougarskog Zajedni
ckog ministarstva financija, Glasnik arhiva i Dru
stva arhivista BiH (dalje Glasnik ADA) III, 1963, 13-18.
5)
Abschrift eines Einsichtsst
uckes des k.k. Ministerspr
asidiums vom
16.02.1910. HHStA, PA I,K. 638, Cabinett des Ministers (=CdM) VIIIc
12/1.

249

je bio da doprinese smirivanju kriticne politicke situacije i zestokih napada opozicije zbog privilegija koje je ministar Burian dao madarskoj
Privilegovanoj agrarnoj i komercijalnoj banci za Bosnu i Hercegovinu.6)
I sam Aehrenthal je imao u vidu da aneksija i predstojece proglasenje Zemaljskog ustava mora imati izvjesnog odraza na tretman
poslova Bosne i Hercegovine od strane zajednicke vlade.7) To je bilo
na liniji Aehrenthalovih nastojanja, ispoljenih jos prilikom obnavljanja
privredne nagodbe izmedu Austrije i Ugarske, da Zajednicko ministarsko vijece dobije funkcije vlade, kojoj bi pripadali zajednicki ministri i
sefovi austrijske i ugarske vlade. Svoj polozaj u Zajednickom ministarskom vijecu on je zelio, ako ne de jure a ono de facto, uzdici na rang
kancelara Reich-a. Aehrenthal je pokusavao voditi novu opstedrzavnu
politiku i, suprotno tendencijama razvitka, ojacati jedinstvo Reich-a.
Smatrao je uspjehom sto su Madari konacno prihvatili dugo osporavani naziv zajednicka vlada, ali i dalje je ostalo otvoreno pitanje da li
takva vlada uopste stvarno postoji, ili samo zajednicki ministri koji ne
cine vladu. Inace, privrednom nagodbom od 8.oktobra 1907. po zelji
Madara je afirmisana politicka i privredna samostalnost obiju drzava
Monarhije. One se tretiraju kao samostalni subjekti medunarodnog
prava prilikom sklapanja trgovackih ugovora sa inostranstvom, koje su,
osim predstavnika Ministarstva inostranih poslova, potpisivali i predstavnici austrijske i ugarske vlade. Time je, medutim, kao i nekim
drugim ustupcima vise formalnog karaktera, u stvari u mnogome bila
kodifikovana vec postojeca praksa.8)
Mada je u okviru drzavnopravnih ustupaka i protuustupaka prihvaceno da se oznaka zajednicka vlada upotrebljava u medunarodnim
ugovorima koji se ticu zajednickih poslova,9) i dalje su ostale duboke
6)
Aehrenthal Buri
anu 6.5.1909, Buri
an Aehrenthalu 7.5.1909, Bienerth
Aehrenthalu 17.5.1909. HHStA, PA I K. 637, CdM VIII c 12/2; o politi
ckim problemima u vezi sa privilegijama odobrenim madarskoj banci
c, Privilegovana agrarna i komercijalna banka za
vidi Luka D a k o v i
Bosnu i Hercegovinu, Glasnik ADA VI, 1966, 143-170.
7)
Aehrenthal Buri
anu 6.5.1909. HHStA, PA I K. 638, CdM VIIIc 12/2.
8)
Eva S o m o g y i, Aehrenthals Reformbestrebungen 1906-1907. Die

Dualismus-Interpretation des Ministers des Aussern,

Osterreichische
Osthefte 1, 1988, 60-75; up. Moritz Ritter von P o
s c h e l, Verh
altnis
zu Ungarn. Der neue Ausgleich, Jahrbuch der internationalen Vereinigung f
ur vergleichende Rechtswissenschaft und Volkswirtschaftslehre zu
Berlin, IX Bd. 1 Abt. Manheim und Leipzig 1912, 593-596; Alexander
Spitzmu
l l e r - H a r m e r s b a c h, Der letzte o
sterreichisch-ungarische Ausgleich und der Zusammenbruch der Monarchie, Berlin
1929.
9)
Vereinbarte Grunds
atze u
ber die staatsrechtlichen Fragen beim Abschlusse internationaler Vertr
age, Wien 31.J
anner 1908. HHStA, PA I
K. 630, CdM V-1.

250

razlike izmedu austrijskog i madarskog gledista u pogledu funkcije i

karaktera zajednickih organa Monarhije. Ovo je doslo do izrazaja i
prilikom utvrdivanja teksta Zemaljskog ustava za Bosnu i Hercegovinu, slicno kao i na pocetku okupacije kada se raspravljalo o osnovnim
principima upravljanja okupiranom zemljom.10)
Spor je izbio oko ustavne oznake zajednickog organa nadleznog za
upravljanje Bosnom i Hercegovinom. Problem je nastao oko toga da li
da se u Zemaljskom ustavu treba da spominje Zajednicko ministarstvo
kao kolegij trojice zajednickih ministara, ili samo zajednicki ministar
finansija? Naime, zakon o bh. upravi iz 1880. oznacio je zajednicko
ministarstvo kao organ koji vodi provizornu upravu Bosne i Hercegovine (clan 1). Medutim, jos prije donosenja pomenutog zakona trojica
zajednickih ministara predlozila su vladaru da poslove civilne uprave
Bosne i Hercegovine prenese na jednog zajednickog ministra, koji je
trebalo da ih vodi u ime Zajednickog ministarstva. Vladar je prihvatio prijedlog i 26.februara 1879.odlucio da vodenje bh. uprave povjeri
zajednickom ministru finansija.11)
Za cijelo vrijeme pregovora o bh. Ustavu vodenih tokom 1909. austrijska vlada je, pozivajuci se na zakon iz 1880, zastupala stanoviste da
vrhovno vodenje bh. uprave pripada Zajednickom ministarstvu kao
kolegijalnom tijelu. Ona je vladarevu odluku od 26.2.1879. ocjenjivala kao internu administrativno-tehnicku mjeru koja ne moze izmijeniti
zakon. Austrijska vlada je smatrala da u zakonu kao i u odluci dolazi do izrazaja virtuelno pravo Zajednickog ministarstva kao cjeline na
upravljanje Bosnom i Hercegovinom.12) Zato je kategoricki trazila da
se u Ustavu iskljucivo upotrebljava termin c. i kr. zajednicko ministarstvo,13) sto je bilo potpuno suprotno stanovistu ugarske vlade.
Uskoro nakon aneksije austrijska vlada je narocito insistirala na
pravu da vrsi paritetni uticaj na bh. upravu prilikom preduzimanja
svih mjera koje tangiraju privredne i politicke interese obiju drzava
10)

Vidi: D
z. J u z b a
si
c, O nastanku paralelnog austrijskog i ugarskog zakona, 163-169.
11)
Protokoll u
ber die unter dem Vorsitze des k.u.k. Ministers des kaiserl. und k
onigl. Hauses und des Aeussern, Grafen Aehrenthal, am
6. September 1909, Vormittags und Nachmittags, zu Wien stattgehabte Konferenz, der k.u.k. gemeinsamen Minister. HHStA, PA I K. 638,
CdM VIIIc 12/1. Up. H. K a p i d
zi
c, Hercegova
cki ustanak, 23. i
kao citirani rad u prethodnoj napomeni, 177.
12)
Kao napomena 5.
13)
Predsjednik austrijske vlade zajedni
ckom ministru finansija 21. 7.
1909, Arhiv Bosne i Hercegovine u Sarajevu (=ABH), Zajedni
cko ministarstvo finansija (ZMF), PrBH Nr 1648/1909; Antr
age der k.k. Regierung, HHStA, PA I K. 638, CdM VIIIc 12/1.

251

Monarhije.14) Pri tome ona je u suzbijanju naraslog madarskog uticaja, koji je dosao do izrazaja osobito pri odobravanju posebnih privilegija madarskom kapitalu u finansiranju otkupa kmetova, racunala na
podrsku Zajednickog ministarstva kao kolegijalnog tijela. Ovo tim vise
sto je, narocito povodom afere oko Privilegovane agrarne i komercijalne
banke za Bosnu i Hercegovinu, u austrijskoj javnosti zajednicki ministar finansija Istvan Burian optuzivan da protezira madarske interese
na stetu austrijskih. Tom prilikom je 24.juna 1909. u gornjem domu
Carevinskog vijeca, na prijedlog Josepha M. Baernrethera i drugova,
usvojen zakljucak kojim se, pored ostalog, poziva austrijska vlada da u
vezi sa uvodenjem ustavnih institucija u Bosni i Hercegovini utice kako
bi se uredila podesna organizacija vrhovne uprave anektirane zemlje.
To je trebalo da bude takva organizacija koja bi cuvajuci pravo samoopredjeljenja Bosne i Hercegovine u njihovim vlastitim poslovima
garantovala kako interese cjelokupne Monarhije tako i obiju njenih polovina, na nacin koji ne bi kocio nego unapredivao upravu zemlje.15)
Prethodno je u Poslanickoj kuci Carevinskog vijeca 8.juna 1909. usvojen zakljucak kojim je, kao i u vise navrata ranije zbog otpora Madara,
bezuspjesno trazeno da se zakonodavnim tijelima oba drzavna podrucja
podnesu zakonski nacrti o odgovornosti zajednickih ministara. Ove kao
i neke druge zakljucke u odnosu na Bosnu i Hercegovinu donesene u
Carevinskom vijecu podrzao je predsjednik austrijske vlade Bienerth.
On je preporucio Aehrenthalu da na jesen 1909. sazove konferenciju
na kojoj bi se zajedno sa predstavnicima ugarske vlade u prvom redu
razmotrilo stvaranje novih institucija za upravljanje Bosnom i Hercegovinom, koje je inicirao Baernreither.16)
Nova organizacija vrhovne uprave za Bosnu i Hercegovinu sastojala bi se, kako je to Baernreither obrazlozio 26.juna 1909. u gornjem
domu austrijskog parlamenta, u tome da se po uzoru na Carinsku i trgovinsku konferenciju u Ministarstvu inostranih poslova osnuje Bosanska konferencija sastavljena od predstavnika zajednickog ministarstva,
austrijske, ugarske i bosanske vlade. Tu je trebalo da se pod vodstvom
Ministarstva inostranih poslova raspravlja o glavnim pravcima i principima bh. uprave, da bi se u neposrednom kontaktu svih pozvanih
faktora, a prije svega obiju vlada, otklonila medusobna trvenja i ubrzalo odvijanje poslova. Nova instanca trebalo je da bude surogat za
novo, cetvrto centralno mjesto u okviru Zajednickog ministarstva, jer
14)

Bienerth Buri
anu 8.3.1909. ABH ZMF PrBH Nr 634/1909.
57 der Beilagen zu den stenographischen Protokollen des Herrnhauses.
-XIX. Session 1909. Nr 35/H.H.
16)
Bienerth Aehrenthalu 21.7.1909, Bienerth Wekerleu 21.7.1909. HHStA, PA I K. 638, CdM VIIIc 12/1.
15)

252

su se stvaranju novog organa za Bosnu i Hercegovinu kao i uopste novih

zajednickih organa protivili Madari.17)
Svoj prijedlog o formiranju Bosanske konferencije Baernreither je
ponovio u proljece 1910. u povjerljivom memorandumu prestolonasljedniku Franzu Ferdinandu, i to nakon sto je vec bio donesen Zemaljski
ustav. Pri tome je, za razliku od javnih izjava, u memorandumu ukazao i na dublju politicku pozadinu svoga prijedloga. On je isao za tim
da se poslovi upravljanja Bosnom i Hercegovinom izluce iz Zajednickog
ministarstva finansija, koje je tada bilo u rukama ministra Madara, i
da se za Bosnu i Hercegovinu obrazuje novo, cetvrto centralno mjesto
u Becu. U tom slucaju Baernreither je racunao da bi na njegovo celo
mogao doci jedan nemadar. Dalekosezniji strateski cilj je bio da uprava
u Bosni i Hercegovini stvori takve prilike i raspolozenja, koja ce biti
nova snazna uporista za ideju cjelokupnosti Monarhije. Po ovom konceptu Bosni i Hercegovini je bila namijenjena uloga krunske zemlje sa
specificnim austrijskim duhom koji je trebalo da obuhvati cjelokupnu
drzavu.18)
Karakteristicno je da je general Moritz Auffenberg zapisao u januaru 1909. kako je zelja hrvatskih politicara u Bosni i Hercegovini da
upravljanje zemljom pripadne u nadleznost ministra inostranih poslova,
koji je bio i ministar carske kuce. Tako bi Bosna i Hercegovina kao neka vrsta carevinske zemlje bila potcinjena najblizem licno monarhovom
organu. Ovo je tumacio njihovom nadom da ce se na taj nacin Bosna i Hercegovina emancipovati od stvarnog ili umisljenog madarskog
uticaja.19)
Ideja da se Zajednicko ministarstvo finansija eliminise kao vrhovni organ bh. uprave bila je prisutna i u vojnim vrhovima Monarhije,
koji su bili nezadovoljni Burianovom politikom u Bosni i Hercegovini,
specijalno u pogledu uvazavanja vojnih interesa. Tako se 1901. godine
pojavio projekt po kome je trebalo da se opste direktive za politiku u
Bosni i Hercegovini kao i upravu utvrduju kolegijalno, zakljuccima tri
17)

Vidi Alois C z e d i k, Zur Geschichte der k.k. o

sterreichischen Ministerien 1861-1916, Bd. 4, Teschen-Wien-Leipzig 1920, 324, 327-329.
18)
Joseph M. B a e r n r e i t h e r, Fragmente eines politischen Tage
buches. Die s
udslawische Frage und Osterreich-Ungarn
vor dem Weltkrieg, Berlin 1928, 114-120.
19)
Hamdija K a p i d
zi
c, Ispisi iz be
ckih arhiva o predistoriji prvog
svjetskog rata, Glasnik ADA X-XI, 1970-1971, 491. To, medutim, nije
zna
cilo da su se hrvatski politi
cari odrekli priklju
cenja Bosne i Hercegovine Hrvatskoj i trijalizma. Bosna i Hercegovina kao carevinska zemlja u
njihovim pogledima je bila prolazna faza ka trijalisti
ckom rje
senju, koje
se opet nije nalazilo u sferi neposredne realpolitike. Vidi o tome Mirjana
G r o s s, Hrvatska politika u Bosni i Hercegovini od 1878 do 1914,
Historijski zbornik XIX-XX, 1968, 32 i dalje.

253

zajednicka ministra, predsjednika austrijske i ugarske vlade i zemaljskog poglavara Bosne i Hercegovine. Zemaljski poglavar, inace armijski inspektor u Sarajevu, odgovarao bi vladaru za cijelu bh. upravu
i predstavljao bi je u delegacijama. Mada direktno podreden vladaru,
on bi bio obavezan podnositi takode izvjestaje i prijedloge ministarskom kolegiju. Kompetencije Zemaljske vlade potcinjene zemaljskom
poglavaru, protezale bi se i na one poslove koji su bili u nadleznosti
Zajednickog ministarstva finansija. Bosanska kancelarija u Becu, koju
bi sacinjavali nizi cinovnici, bila bi samo novi manipulativni organ za
posredovanje izmedu zemaljskog poglavara i pet ministara. Projekt je
polazio od ideje jacanja cjelovitosti Monarhije i trebalo je da jos vise
formalno naglasi neposredni suverenitet cara nad Bosnom i Hercegovinom a da se istovremeno ne iskljuci zakonom garantovani uticaj obiju
vlada i ne tangira postojeci dualisticki sistem. Vojni krugovi su tezili
da se kod upravljanja anektiranom zemljom prekine sa predominantnim
uticajem Zajednickog ministarstva finansija i u prvi plan dode uticaj
zajednickih ministarstava rata i spoljnih poslova. Racunali su da ce u
blizoj buducnosti biti aktuelno i pitanje ucesca predstavnika Bh.sabora
u delegacijama. Politicki cilj je bio da se u vezi sa uvodenjem ustavnih
institucija u Bosni i Hercegovini unaprijed osujete radikalne autonomne teznje.20)
Treba imati u vidu da je jos na samom pocetku okupacije u septembru 1878. Franz Joseph I odbacio da se kao privremeno vrhovno
upravno nadlestvo za Bosnu i Hercegovinu osnuje jedna komisija u Becu
na celu sa predstavnikom Ministarstva inostranih poslova, ciji bi clanovi
bili predstavnici ostalih zajednickih ministarstava i austrijske i ugarske
vlade. Car je tada smatrao da je ustavno neizvodljivo da se stvara
posebna instanca za Bosnu i Hercegovinu, jer je iskljucivo ministrima
pripadala egzekutiva.21)
U politickim prilikama poslije aneksije bilo je daleko manje realnih
mogucnosti da se odstupi od ustavnih nacela i stanovista koje je zauzeo car jos na pocetku okupacije, te na njemu zasnovanih postojecih
rjesenja u pogledu upravljanja Bosnom i Hercegovinom. Zato, i pored
podrske predsjednika austrijske vlade Bienertha, nije mogao da se u
20)
Stellung der Landeschefs von Bosnien u. Hercegovina. Kriegsarchiv
(=KA), Wien, Kriegsministerium (KM) Pr
as. 81-83, 1 /1910.
21)
D
z. J u z b a
si
c, O nastanku paralelnog austrijskog i ugarskog
zakona, 165-169. Bosanska komisija, koja je formirana 6.9.1878. u sklopu
Ministarstva vanjskih poslova, djelovala je privremeno, i to prvenstveno
kao savjetodavni organ koji su sa
cinjavali predstavnici triju zajedni
ckih
ministarstava i obiju vlada. Medutim, uskoro po osnivanju Biroa za poslove BiH u okviru Zajedni
ckog ministarstva finansija (11.3.1879) Komisija je 27.maja 1879. prestala da postoji. H. K a p i d
zi
c, Hercegova
cki
ustanak, 22-23.

254

pregovorima sa ugarskom vladom 1909. uzme u razmatranje Baernreitherov prijedlog o formiranju Bosanske konferencije, koji je sadrzavao
jedva prikrivenu namjeru da se, pored vec postojecih triju ministarstava za pragmaticke zajednicke poslove Monarhije, formira i cetvrta
centralna instanca. Takode nije bila ustavno izvediva, a politicki je bila sasvim nerealna, zamisao ponikla u vojnim krugovima, da zemaljski
poglavar u mnogome dobije i one prerogative u upravljanju Bosnom i
Hercegovinom koje je imao zajednicki ministar finansija.
Ove javno iznosene ili povjerljivo razmatrane ideje, kako u toku
priprema za donosenje Zemaljskog ustava za Bosnu i Hercegovinu tako
i poslije njegovog proglasenja pokazivali su teznje odredenih austrijskih
politickih krugova. One su izazivale duboko podozrenje Madara, jer su
bile ne samo suprotne njihovim aspiracijama na Bosnu i Hercegovinu
nego su potencijalno ugrozavale i sam dualisticki sistem. Stoga je predsjednik ugarske vlade uporno insistirao na madarskim drzavnopravnim
gledistima kada je bilo rijeci o tome da se, polazeci od postojecih normativnih rjesenja, u tekstu bh. Zemaljskog ustava, definisu kompetencije Zajednickog ministarstva odnosno zajednickog ministra u pogledu
upravljanja Bosnom i Hercegovinom.
Predsjednik ugarske vlade Sandor Wekerle smatrao je da termin
zajednicko ministarstvo, koji se nalazio u zakonu iz 1880, nema taj
smisao da zajednicko ministarstvo kao kolegij treba da vodi upravu Bosne i Hercegovine. Naprotiv, ocjenjivao je da je intencija pomenutog
zakona bila da Zajednicko ministarstvo vodi te poslove putem jednog
svog clana, argumentirajuci to postojecom pravnom praksom. Wekerle
je insistirao da se ni ubuduce u tom pogledu nista ne mijenja i posebno
je naglasavao da se sacuva neokrnjen uticaj ugarske i austrijske vlade
na bh. upravu. Predsjednik ugarske vlade ponovio je poznati madarski
stav da zajednicko ministarstvo ne predstavlja poseban kabinet kao sto
su to ugarska i austrijska vlada, i da opcenito ne nastupa kao korporativni organ, jer je svaki ministar pozvan da vodi poslove samo vlastitog
resora. Wekerle je smatrao neprihvatljivim da se Zajednicko ministarstvo postavlja u odnosu na poslove Bosne i Hercegovine kao poseban
forum, koji bi donosio odluke i bio zasnovan na medusobnoj solidarnosti ministara. Isticao je da bi to bio potpun novum u Ustavu obiju
drzava Monarhije, koji bi ucinio iluzornim ustavnu odgovornost njihovih vlada u odnosu na upravljanje Bosnom i Hercegovinom. Medutim,
Wekerle nije bio protivan, cak je smatrao i pozeljnim, da se u pojedinim slucajevima pitanja koja se ticu Bosne i Hercegovine razmatraju
u krugu Zajednickog ministarstva, ali je insistirao da u tome treba da
ucestvuju i predsjednici obiju vlada. Ugarska vlada je bila izricito protiv da se u tekstu ustava bilo gdje spominje zajednicko ministarstvo
255

nego samo zajednicki ministar finansija, koji je stvarno vodio bh.

upravu.22)
Prema stanovistu ugarske vlade izrazenom jos 1891, zajednicki ministar finansija nije u pitanjima upravljanja zemljom donosio naredbe
na osnovu vlastitog djelokruga nego kao izabrani mandator legislativa
odnosno vlada obiju drzava Monarhije. Stoga je ugarska vlada smatrala
da od vlastite odluke legislativa, odnosno vlada obiju drzava ovisi koliko
ce oni zadrzati neposrednog uticaja na upravu zemlje, koju su sporazumno povjerili jednom trecem organu.23) Ovo je bilo potpuno u skladu
sa opstim stavom Madara prema zajednickim poslovima i organima Monarhije. Oni su inace, u zajednickim ministrima gledali opunomocenike
dviju udruzenih drzava, a u zajednickim organima samo zajednicke institucije obiju drzava, negirajuci pri tome cak i postojanje jedinstvene
drzave kao samostalnog pravnog lica. Nasuprot tome, u Austriji su
posmatrali zajednicke poslove i zajednicke drzavne organe kao institucije koje slijede iz pravnog kontinuiteta jedinstvene drzave (Reich-a)
od prije nagodbe 1867, kao otjelovljenje jedinstva Monarhije podjeljene
na dvije drzavne polovine.24) Medutim, zajednicko ministarstvo fungiralo je bez stvarne ustavne odgovornosti, jer je glavni cilj madarskih
politicara od sklapanja nagodbe 1867. bio da Austro-Ugarska Monarhija ne treba da ima zajednicku, odgovornu vladu. Madarski stav da
ne postoji zajednicka vlada nego samo zajednicki ministri 25) dosao je
odlucno do izrazaja prilikom rasprave o bosanskom ustavu.
Aehrenthal je oponirao misljenje Wekerlea da zajednicki ministri
ne cine gremium koji svoje poslove kolegijalno obavlja i da se stoga
na njega ne moze primjeniti pojam solidarne odgovornosti, Aehrenthal se pritome pozvao upravo na ugarski nagodbeni zakon (zak.clan
22)

Wekerle Buri
anu 12.7.1900. ABH ZMF PrBH 1617/1909.
Protokoll des Ungarischen Ministerrates v. 8.12.1891. HHStA, Kabinettsarchiv.
24)
Vidi o tome Peter H a n a k, Probleme der Krise des Dualismus am

Ende des 19. Jahrhunderts, (u: Studien zur Geschichte der Osterreichisch-Ungarischen Monarchie) Budapest 1961, 347-350. Hanak tu citira
i najva
zniju literaturu. Up. sa
zet prikaz ove problematike u: Rudolf
S i e g h a r t, Die letzten Jahrzehnte einer Grossmacht, Berlin 1932,
111-125.
25)
Vidi Die Entstehung des gemeinsamen Ministerrates und seine
T
atigkeit w
ahrend des Weltkrieges, u: Protokolle des Gemeinsamen Mi
nisterrates der Osterreichisch-Ungarischen
Monarchie (1914-1918) Eingeleitet und zusammengestellt von Mikl
os Komj
athy, Budapest 1966,
20-42.
23)

256

XII: 1867), koji je propisivao solidarnu odgovornost zajednickog ministarstva.26) Medutim, on iz toga nije izvodio zakljucak da zajednicko
ministarstvo ustvari predstavlja kabinet kod koga bi moglo biti govora
o solidarnosti u obicnom smislu te rijeci. Imao je u vidu da je zajednicko ministarstvo u svim pitanjima od principijelne vaznosti i onako
bilo vezano za saglasnost austrijske i ugarske vlade. Zato je isticao,
kad je rijec o upravljanju Bosnom i Hercegovinom, da ce Zajednicko
ministarstvo u svim pitanjima principijelnog znacaja uvijek se sastajati zajedno sa oba predsjednika vlada.27) U vezi sa kontraverzama u
pogledu oznake zajednickog organa u Zemaljskom ustavu nadleznog za
upravljanje Bosnom i Hercegovinom (da li zajednicki ministar finansija ili c. i kr. Zajednicko ministarstvo), Aehrenthal je ocijenjivao da je
zahtjev ugarske vlade suprotan zakonu iz 1880, dok je protiv stanovista
austrijske vlade govorila postojeca praksa.28)
Na sastanku zajednickih ministara 6.septembra 1909. prihvacen je
Aehrenthalov kompromisni prijedlog da se u bh. Ustavu, tamo gdje
je rijec o centralnoj instanci koja zemljom stvarno upravlja, upotrijebi izraz zajednicko ministarstvo (odnosno zajednicki ministar) kome
je povjereno vodstvo bh. uprave. Medutim, na onim mjestima gdje
se spominje vrhovno vodstvo, tj. gdje je rijec o pitanjima principijelne prirode u smislu zakona, trebalo je da se upotrijebi izraz c. i kr.
zajednicko ministarstvo. Uz posredovanje Aehrenthala kod austrijske
i Buriana kod ugarske vlade ovaj prijedlog je konacno i usvojen od
predstavnika obiju vlada na sjednici Zajednickog ministarskog vijeca
26)
Protokoll des gemeinsamen Ministerrates v. 15.9.1909. HHStA, PA
XL Interna.
U paragrafu ugar. zak.
clana XII:1867 bila je definisana odgovornost
kako svakog
clana ministarstva tako i cijelog zajedni
ckog ministarstva.
Medutim, pojam parlamentarne odgovornosti, kako je to proizilazilo iz
paragrafa 38 istog zakona, uveliko se iscrpljivao u pravu zajedni
ckih
ministara da u
cestvuju na sjednicama delegacija i njihovoj obavezi da
odgovaraju na pitanja koja im se tamo postavljaju. Zbog svojevrsne
dr
zavne strukture Monarhije, u kojoj delegacije nisu mogle dobiti karakter op
stedr
zavnog parlamenta, postalo je iluzorno da bi se uskra
civanjem
povjerenja moglo na parlamentarni na
cin sru
siti zajedni
cko ministarstvo.
o l g e r, Der staatsrechtliche AusgleKao napomena 24. Up. Ivan Z

ich zwischen Osterreich

und Ungarn, Leipzig 1911, 319-323, 331-332;
Edmund B e r n a t z i k, Die o
sterreichischen Verfassungsgesetze, Wi
en 1911, 439-452; Joseph R e d l i c h, Das Osterreichische
Staats-und
Reichsproblem, II Bd. Leipzig 1920, 491-495. O tretmanu Bosne i Hercegovine u delegacijama vidi F. S c h m i d, op. cit. 23-24.
27)
Protokoll des gemeinsamen Ministerrates v. 15.9.1909. HHStA, PA
XL Interna.
28)
Protokoll u
ber die ..... am 6.september 1909 ..... stattgehabte Konferenz der k.u.k. gemeinsamen Minister, HHStA PA I K. 630 CdM ...
....

257

15.septembra 1909. Time je ucinjen pokusaj da se u Ustavu terminoloski razluci i precizira odnos Zajednickog ministarstva kao kolegija
trojice zajednickih ministara i Zajednickog ministarstva finansija prema upravljanju Bosnom i Hercegovinom. Usvojena rjesenja, po rijecima
Aehrenthala, vodila su racuna o de jure i de facto stanju, u namjeri da
se kolikogod je moguce ne dira u postojeci status quo.29)
Medutim, insistirajuci na ponovnom utvrdivanju u Zemaljskom ustavu vec ranije zakonom propisane nadleznosti Zajednickog ministarstva u pogledu upravljanja Bosnom i Hercegovinom, Aehrenthal je imao
u vidu da se u odnosu na raniju praksu stvarno intenzivira uticaj Ministarstva inostranih poslova i Ministarstva rata, a u prvom redu da
on ojaca sopstveni polozaj. Ova tendencija dosla je do izrazaja tokom
1909. godine prilikom rasprave o nizu spornih odredaba bh. Ustava.
Aehrenthalovom vrlo aktivnom angazovanju pri konacnom oblikovanju ustavnih odredaba prethodilo je razmatranje prvobitnog ustavnog nacrta, koje je izradilo Zajednicko ministarstvo finansija, na internim sastancima najvisih funkcionera Ministarstva inostranih poslova. Na ovim sastancima odrzanim 28.maja i 3. i 4.juna 1909, kojima
je predsjedavao Aehrenthal razmatrana je prvenstveno drzavnopravna
problematika koja je istovremeno tangirala zajednicke poslove Monarhije i upravljanja Bosnom i Hercegovinom.30) Stavovi zauzeti u Ministarstvu inostranih poslova bili su osnova za istupanje Aehrenthala na
sastanku zajednickih ministara 7.juna 1909, na kojem su sporazumno
usvojene odredene izmjene i dopune prvobitnog nacrta bh. Ustava.31)
Ovako korigovan nacrt Ustava Aehrenthal je, a ne zajednicki ministar
finansija Burian, uputio predsjednicima austrijske i ugarske vlade.32)
O primjedbama i prijedlozima pomenutih vlada ponovo su raspravljali
zajednicki ministri i o njima kolegijalno zauzeli stavove na svojoj sjednici od 6.septembra 1909.33) Otvorena pitanja zatim su razmatrana na
sjednicama Zajednickog ministarskog vijeca, gdje su i usvajani kompromisni zakljucci. Na ovim sjednicama su, pored zajednickih ministara,
ucestvovali predsjednici obiju vlada, te pojedini austrijski i ugarski ministri.
29)

Kao nap. 27. i 28. Up. Zemaljski ustav (statut) za Bosnu i Hercegovinu, paragrafi 38 i 39.
30)
HHStA, PA I K. 638, CdM VIIIc 12/1. Prvobitni nacrt Zemaljskog
ustava ZMF je uputilo 30.4.1909. zajedni
ckim ministrima i predsjednicima austrijske i ugarske vlade.
31)
Protokoll u
ber die ... ....am 7.Juni 1909 zu Wien stattgehabte Konferenz der k.u.k. gemeinsamen Minister, HHStA, PA I K.638, CdM VIIIc
12/1.
32)
Aehrenthal predsjednicima obiju vlada 16.6.1909. Ibidem
33)
Kao nap. 28.

258

Pitanje ingerencije clanova Zajednickog ministarstva u odnosu na

bh. upravu javilo se i pri utvrdivanju ustavne odredbe o supotpisivanju
u Saboru usvojenih i od vladara sankcionisanih bh. zakona. Prijedlog
Zajednickog ministarstva finansija u prvobitnom nacrtu ustava bio je
da zakone supotpisuje zajednicki ministar kojemu je povjereno vodstvo
bh. uprave. Medutim, Aehrenthal je smatrao da pored potpisa pomenutog zajednickog ministra bh. zakoni principijelne prirode, kao i oni
bh. zakoni o poslovima kod kojih saodlucuju obje drzave Monarhije, u
smislu zakona iz 1880, treba da nose i potpis ministra inostranih poslova, odnosno zakoni vojnog karaktera i potpis ministra rata. I pored
Burianovog protivljenja, da je tesko ustanoviti granicu kad se jedno
pitanje moze principijelno posmatrati i njegovih rezervi kako ce na to
obje vlade gledati, zajednicki ministri su prihvatili Aehrenthalovo stanoviste na sastanku od 7.juna 1909, i u tom smislu izmijenili nacrt
Zemaljskog ustava.34) Time je trebalo da se, analogno praksi u obje
drzave Monarhije, bh. zakoni objavljuju i sa potpisima vise ministara.
Aehrenthalovo stanoviste o ovom pitanju odgovaralo je intencijama
austrijske vlade, koja je predlozila samo pregnantniju formulaciju iste
ustavne odredbe.35) Nasuprot tome ugarska vlada je odlucno odbila
Aehrenthalov prijedlog i insistirala da se u nacrtu Ustava unese izricita
odredba da sankcionisane bh. zakone supotpisuje samo zajednicki ministar finansija.36) Taj zahtjev Aehrenthal je ocijenio kao suprotan
zakonu iz 1880. godine, koji nije iskljucivao mogucnost da vladar eventualno i ministru rata povjeri bh. upravu. Na kraju je odnijelo prevagu
Burianovo stanoviste, da uticaj svih pozvanih faktora treba da se realizuje vec pri nastajanju bosanskih zakona.37) U konacno odobrenom
tekstu Ustava odredba o supotpisivanju sankcionisanih zakona (clan
38) ostala je ista kao i u prvobitnom nacrtu. Medutim, u praksi nisu
skinute s dnevnog reda nesuglasice u pogledu uticaja zajednickih ministara kao i ostalih politickih faktora na bh. zakonodavstvu i upravi.
Pri tome tretman drzavnopravne problematike nije, kao ni ranije, bio
formalnog akademskog karaktera, nego se javljao kao izraz borbe za
uticaj realnih politickih snaga. To se odvijalo u situaciji kada je osjetno porastao znacaj Bosne i Hercegovine kako za Monarhiju kao cjelinu
tako i za njene obje drzave posebno, a narocito za Ugarsku.
Da su gledista ostala i dalje duboko podijeljena ilustruju razmimoilazenja koja su izbila neposredno pred publikovanje Zemaljskog ustava
34)

Kao nap. 31.

Predsjednik austrijske vlade zajedni
ckom ministru finansija 21. 7.
1909. ABH ZMF PrBH Nr 1648/1909.
36)
Kao nap. 22.
37)
Kao nap. 28. i 31.
35)

259

i umalo nisu odgodila da se taj cin obavi 17.februara 1910. U Zajednickom ministarstvu finansija, a takode u Ministarstvu inostranih
poslova, prihvaceno je stanoviste predsjednika ugarske vlade da se bh.
ustavni zakoni objave samo uz supotpis zajednickog ministra finansija. Pri tome je izrazeno glediste da se supotpisivanjem od strane
jednog ministra obavezuje cijelo Zajednicko ministarstvo. Nasuprot
tome, predsjednik austrijske vlade isticao je da izdavanje Ustava nije
akt tekuce administracije nego opsti fundamentalni zakon, koji treba i
formalno da proizade iz zato zakonom pozvanog organa. Sa austrijske
strane se ukazivalo da Ustav sadrzi odredbe koje tangiraju i djelokrug
Ministarstva rata i Ministarstva inostranih poslova, te da je cijelo Zajednicko ministarstvo ucestvovalo u izradi Ustava. S obzirom da se
s ugarske strane dovodio u pitanje princip solidarne odgovornosti zajednickih ministara predsjednik austrijske vlade je smatrao da je to
razlog vise da svaki ministar svojim potpisom preuzme odgovornost.
Medutim, predsjednik austrijske vlade Bienerth je u zadnji cas povukao svoje prigovore, istovremeno isticuci da ostaje pri svom nacelnom
stavu. Za ovakav postupak bili su mjerodavni politicki razlozi. Austrijska vlada nije htjela da se u datom momentu iznova otvore pregovori
sa ugarskom vladom i ponovo odlozi sankcionisanje i publikovanje bh.
Ustava.38) Ovo posebno s obzirom na veliko zakasnjenje u pogledu ispunjenja obecanja o uvodenju ustavnih institucija u Bosni i Hercegovini,
koje je dao car prilikom aneksije, i to kako stanovnistvu anektirane
zemlje tako i evropskoj javnosti. Za drzanje Bienertha bila je takode
znacajna okolnost da je i Aehrenthal, sigurno iz istih razloga, bio vec
reterirao od svog stava da izvjesne bh. zakone, kao sto je Ustav, treba
da potpisuju sva tri zajednicka ministra.39)
U vezi sa uvodenjem ustavnih institucija i radom Bh sabora postignut je dogovor izmedu clanova Zajednickog ministarstva da zajednicki
ministar finansija upucuje bh. zakonske nacrte, ne samo predsjednicima
austrijske i ugarske vlade, nego i drugoj dvojici zajednickih ministara,
sto do tada nije bilo praktikovano. Jedini izuzetak u tom pogledu bio
je nacrt zemaljskog budzeta koji je i ranije upucivan zajednickim ministarstvima inostranih poslova i rata na odobrenje.40)
Zajednicko ministarstvo finansija nije se u ustavnom periodu uvijek
revnosno pridrzavalo postignutog dogovora, sto je izazivalo proteste zajednickih ministara. Ministar inostranih poslova Aehrenthal, pozivajuci
se na odgovornost koju ima kao predsjednik Zajednickog ministarskog
38)

Kao nap. 5.
Kao nap. 28.
40)
Buri
an Aehrenthalu 10.6.1910. HHStA, PA I K. 639, CdM VIIIc
12/4.
39)

260

vijeca nastojao je da se pomenuti dogovor striktno postuje.41) To isto

je trazio i ministar rata Schonaich,42) a potom i njegov nasljednik Auffenberg. Sredinom 1912. Auffenberg je naglasavao da je cisto rijec o
zakonskim nacrtima od eminentno vojno-politickog znacaja, koji se ticu
jako eksponiranih granicnih zemalja. Pri tome je ukazivao da je samo
Ministarstvo rata u stanju da zastupa vojne interese.43) Aehrenthal,
Schonaich i Auffenberg, pozivajuci se na dogovor izmedu zajednickih
ministara, insistirali su na tome da im kao clanovima Zajednickog ministarstva pripada pravo da odobravaju bh. zakonske nacrte.
Po Burianu svrha upucivanja bh. zakonskih nacrta na znanje ostalim zajednickim ministrima bila je u tome da oni dobiju mogucnost
da zauzmu stav i daju svoje eventualne prijedloge i primjedbe.44) To
pokazuje da je Burian u biti odstupio od postignutog dogovora i svojih
izjava prilikom rasprave o bh. Ustavu, kada je priznavao pravo zajednickim ministrima da odobravaju bh. zakonske nacrte.
Zajednicki ministar finansija Leon Bilinski, uskoro je po preuzimanju funkcije, pocetkom aprila 1912, zauzeo izricito stanoviste da je za
prijedloge zakona koje vlada podnosi Bh saboru, prema cl.37 Zemaljskog ustava, potrebna samo saglasnost vlada obiju drzava Monarhije, a
ne jos i saglasnost zajednickih ministara inostranih poslova i rata. On je
to obrazlagao i time sto je vladar 1879. povjerio zajednickom ministru
finansija da u ime Zajednickog ministarstva vodi bh. upravu. Prema
Bilinskom bh. zakonski nacrti upucivani su na uvid drugim zajednickim
ministrima zato da bi oni kao clanovi Zajednickog ministarstva bili u
toku zakonodavne djelatnosti u Bosni i Hercegovini.45)
Gledistu Bilinskog suprotstavio se tadasnji ministar rata Moritz
Auffenberg, a posebno novi ministar inostranih poslova Leopold Berchtold. On je formulisao stav da se odgovornost zajednickog ministarstva,
utvrdena u zakonu iz 1880. i ponovo naglasena u prvom clanu bh. Ustava, proteze na sve vladine mjere u Bosni i Hercegovini i da zato svi
clanovi Zajednickog ministarstva moraju zadrzati i pravo da vrse uticaj
na zakonodavnu djelatnost Bh.sabora. Za Berchtolda ovaj uticaj bio
je dvostruko neophodan. S jedne strane, svaki zajednicki ministar morao je imati pravo da kao suodgovoran clan Zajednickog ministarstva
ispituje zakonske nacrte sa stanovista zajednickih interesa Monarhije i
Bosne i Hercegovine. S druge strane, on je imao obavezu da pomenute
nacrte ispituje sa posebnog stanovista svog resora i eventualno prema
41)
42)
43)
44)
45)

Aehrenthal Buri
anu 27.5.1910. Ibidem
Sch
onaich Aehrenthalu 30.4.1911. Ibidem
Auffenberg Berchtoldu 28.6.1912. Ibidem
Buri
an Ministarstvu rata 18.3.1912. (prepis), ibidem
Bilinski Auffenbergu 2.4.1912. Ibidem

261

njima zauzima stav. Berchtold je smatrao da zajednicki ministar finansija u ime Zajednickog ministarstva salje prijedloge bh. zakona na
saglasnost predsjedniku austrijske i ugarske vlade. Iz toga je izvlacio
zakljucak da clanovi Zajednickog ministarstva moraju usaglasiti stavove u pogledu forme i sadrzaja zakonskih nacrta prije nego oni dobiju
karakter vladinih prijedloga, i to eventualno putem rasprave izmedu
svih zajednickih ministara.46) Ovo je na kraju prihvatio i Bilinski, jer
Berchtold je insistirao na nacelnom pravu na uticaj. On nije trazio
izmjenu postojece procedure koja bi podrazumijevala davanje formalne
saglasnosti od strane svih zajednickih ministara, jer bi to znacilo dalje
komplikovanje i onako zamrsenog zakonodavnog postupka.47)
Bilinski je i dalje ostao pri shvatanju da ne postoji legalna obaveza Zajednickog ministarstva finansija da trazi formalnu saglasnost
zajednickih ministara. Zajednicko ministarstvo finansija upucivalo je
Ministarstvu inostranih poslova i Ministarstvu rata bh. zakonske nacrte i to kako one koji su spadali u kompetenciju Bh. sabora tako i
one koji su bili van njegovog djelokruga. To je, prema uputstvu Zajednickog ministarstva finansija izdatom Zemaljskoj vladi u ljeto 1913,
imalo za cilj da se pomenuta ministarstva upoznaju sa bh zakonodavstvom, sa svog resornog stanovista eventualno iznesu primjedbe ili ako
ustreba iniciraju vijecanja na konferenciji zajednickih ministara.48)
Posebno Ministarstvo rata nije u postaneksionom periodu propustilo priliku da o nizu bitnih pitanja bosanske politike zauzme svoje
stavove kao i da aktivno uticu na njen pravac i odluke. Pri tome su
bosanski zakoni de facto zavisili i od saglasnosti svih zajednickih ministara. To je doslo do punog izrazaja na pr. kod jezickog zakona, u
cijem je formulisanju uzelo aktivnog ucesca i Ministarstvo rata.49) To
isto vrijedi za zakone o investicijama, a napose za zakon o izgradnji
novih i rekonstrukciji postojecih zeljeznickih pruga. Inace, problemi u
vezi sa izgradnjom zeljeznica u Bosni i Hercegovini razmatrani su kao
i u predaneksionom periodu na sastancima Zajednickog ministarskog
vijeca uz ucesce predsjednika obiju vlada, gdje je trazen kompromis
izmedu razlicitih interesa, u prvom redu Austrije i Ugarske.
46)

Berchtold Bilinskom 12.7.1912. (prepis) ibidem

Bilinski Berchtoldu 22.7.1912. Ibidem
48)
Memorandum. Der Landesregierung f
ur Bosnien und dir Herzegowina mit Erlass vom 7. August 1913 ... zur Danachachtung mitgeteilt
(prepis). HHStA, PA I K. 630, CdM V/30. Prepis istog dokumenta i u
KA Nachlass Potioreks A/3 Fasz. 2 Nr 373.
49)
Vidi D
zevad J u z b a
si
c, Jezi
cko pitanje u austrougarskoj politici
u Bosni i Hercegovini pred prvi svjetski rat, Sarajevo 1973, 35-36, 63-64,
72-73.
47)

262

Uticaj Ministarstva rata u znatnoj mjeri su karakterisali ekstremni

stavovi militaristickih krugova o metodama upravljanja u Bosni i Hercegovini. Zato je on cesto nailazio na otpor od strane vodecih licnosti
civilne uprave, koji je sa produbljavanjem unutrasnje krize i poostravanjem vanjskopoliticke situacije sve vise slabio.50) Tome je doprinijela i reorganizacija Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu i izvjesno
prosirenje njenih kompetencija. Na sjednici zajednickih ministara od
14.marta 1912. usvojen je prijedlog upravne reforme u Bosni i Hercegovini, koju je car sankcionisao 1.aprila 1912. Ukidanjem funkcije
civilnog adlatusa izvrsena je stvarna koncentracija vojne i civilne vlasti
u rukama zemaljskog poglavara, koji je kao armijski inspektor bio i najvisi vojni zapovjednik u oblasti 15. i 16. korpusa, u Bosni i Hercegovini
i Dalmaciji. Mada je zemaljski poglavar trebalo da politiku u Bosni i
Hercegovini vodi u okviru smjernica zajednickog ministra zaduzenog
za bh. upravu, kome je u tom pogledu bio potcinjen i odgovoran,51)
njegov polozaj u odnosu na zajednickog ministra finansija bio je novom upravnom organizacijom ojacan. To je pogodovalo proteziranju
vojnih interesa u Bosni i Hercegovini i jacanju uticaja vojnih faktora
na donosenju politickih odluka.
Medutim, i pored porasta uticaja zajednickih ministara na upravljanje Bosnom i Hercegovinom, moze se ipak konstatovati da se Zajednicko ministarstvo kao poseban kolegijalni organ u tom pogledu nije
moglo u ustavnom periodu afirmisati. To je bilo uslovljeno kako porastom antagonizma izmedu Austrije i Ugarske u Bosni i Hercegovini tako
i stanjem opstih politickih odnosa u Monarhiji. Odredene zasluge za to
imaju i one odredbe bh. Zemaljskog ustava, koje su najvecim dijelom
na zahtjev ugarske vlade stvarno prosirile ingerenciju obiju vlada na
bh. zakonodavstvo i preko okvira ustanovljenim zakonom iz 1880.52) S
druge strane, Zemaljski ustav nije sadrzavao nikakve posebne odredbe
o ingerenciji Zajednickog ministarstva kao cjeline, osim sto je recipirao
zakonsko rjesenje iz 1880, koje je bilo podlozno razlicitim interpretacijama.
Bosanskohercegovacki sabor je od pocetka svoje djelatnosti trazio
da se ukinu zakoni iz 1879. i 1880. revidira Ustav, prosiri djelokrug
50)

Vidi D
zevad J u z b a
si
c, Aneksija i stavovi austrougarskih vojnih krugova prema upravljanju Bosnom i Hercegovinom, u: Nau
cni
skup posve
cen 80. godi
snjici aneksije Bosne i Hercegovine, ANUBiH, Posebna izdanja XCIX/29, Sarajevo 1991, 33.82.
51)
Glasnik zakona i naredaba za B.i H. godina 1912, 113. Vidi: Hamdija K a p i d
zi
c, Ukidanje funkcije civilnog adlatusa. (Diskusija i
odluka Zajedni
cke austrougarske vlade), Glasnik ADA I, 1961, 333-338,

i s t i, Bosna i Hercegovina pod austrougarskom upravom. (Clanci

i
rasprave), Sarajevo 1969, 100-109.
52)
Vidi: D
z. J u z b a
si
c, Izvje
staj Hermanna von Sautera, 63-65.

263

Sabora i izmijeni njegov poslovnik u liberalnom duhu, te uspostavi

odgovorna vlada. Svoje politicke, finansijske i druge zahtjeve prema
Monarhiji Sabor je posebno aktualizirao od kraja 1911. Oni su ponovo sire formulisani krajem ljeta 1913. u programu nove koalicije koju
je trebalo da obrazuju muslimanski i hrvatski poslanicki klub i grupa
poslanika oko lista Srpska rijec (tzv. Srskicev program).
Pod utiskom politickih kretanja nakon izbijanja balkanskog rata
1912, zajednicki ministar finansija Bilinski inicirao je pokusaj da Bosna i Hercegovina bude predstavljena u delegacijama sa po tri poslanika,
gdje bi imali mogucnost legalnog izjasnjavanja o zajednickim poslovima
Monarhije. Ovom planu obecao je podrsku ministar inostranih poslova
Berchtold. Plan se podudarao i sa stavovima prestolonasljednika Franza Ferdinanda i njegove okoline. Zemaljski poglavar Potiorek je smatrao
da se Bosanskohercegovackom saboru ne moze dopustiti ingerencija u
vojnim pitanjima niti pravo da debatuje o vanjskoj politici, jer bi to
pothranjivalo partikularisticke tendencije. Trebalo je ipak nesto uciniti
kako bi se ublazilo nezadovoljstvo i paralizirale narasle centrifugalne
snage. Medutim, ucesce predstavnika Bosne i Hercegovine neposredno u delegacijama, bilo bi suprotno nagodbenim zakonima iz 1867. o
sastavu i izboru delegacija i dualistickom ustrojstvu Monarhije. Osim
toga, samo zastupstvo u delegacijama ne bi moglo zadovoljiti Bosnu i
Hercegovinu, jer je tretiranje vaznih privrednih pitanja spadalo u nadleznost austrijskog i ugarskog parlamenta. Zato je Potiorek nabacio
ideju da se Bosansko-hercegovackom saboru dodijeli pravo da salje i u
oba parlamenta po sest poslanika. Realizovanje ovih ustavnih promjena
iziskivalo bi usvajanje kvalifikovanom vecinom odgovarajucih zakona u
austrijskom i ugarskom parlamentu, dok bi u Bosni i Hercegovini to moglo biti oktroisano vladarevom odlukom. Pri tome je Potiorek podozrijevao da bi 6 predstavnika Bosne i Hercegovine moglo u delegacijama
kompaktno nastupiti i pojaviti se kao treci faktor u Monarhiji, suprotno
duhu dualistickog Ustava. Ni sam Bilinski nije vjerovao u sprovodljivost
svoje zamisli zbog ocekivanog otpora Madara, iako je dobio punomoc
od Franza Josepha I da pokrene problem. Cilj mu je bio da pokaze bar
dobru volju prema Bosna i Hercegovina. Ubrzo je, medutim, Bilinski
dosao do zakljucka da je bolje ne dirati u zoljino gnijezdo i javno ne
nuditi rjesenja za koja je sumnjao da bi mogla zadovoljiti Bosance.53)
53)
D
zevad J u z b a
si
c, Neki problemi dr
zavnopravnog polo
zaja Bosne i Hercegovine nakon aneksije, u: Okrugli sto: Problemi dr
zavnopravnog polo
zaja Bosne i Hercegovine 1875-1945, ANUBiH Nau
cne komunikacije XXXV, Sarajevo 1994, 17-18; i s t i, Nacionalno-politi
cki odnosi
u Bosanskohercegova
ckom saboru i jezi
cko pitanje (1910-1914), ANUBiH Djela LXXIII/42, Sarajevo 1999, 161-166.

264

Potpuno negativno madarsko stanoviste izrazio je sredinom 1913.

bivsi ugarski premijer Wekerle, isticuci da Bosanci imaju vise slobode nego sto zasluzuju. On je smatrao da ce se Bosna i Hercegovina
u perspektivi morati podijeliti izmedu Austrije i Ugarske, pa ce tada
njena oba dijela imati predstavnike u delegacijama. Smatrajuci dualizam jos za dogledno vrijeme jedino mogucim rjesenjem i Potiorek
je u jesen 1914. postao zagovornik plana o diobi Bosne i Hercegovine
na austrijski i ugarski dio, ali to, kao ni druge kombinacije o izmjeni
drzavnopravnog polozaja zemlje za vrijeme Prvog svjetskog rata, nije
moglo biti ostvareno. Inace, u ustavnom periodu, austrijski politicki
faktori medu kojima i prestolonasljednik Franz Ferdinand, u odnosu
na Sabor, insistirali su na ocuvanju postojecih prava krune. Posebno
su Madari, suprotstavljajuci se teznjama Sabora, kao i nizu mjera bosanskohercegovacke uprave, nastojali onemoguciti da anektirana zemlja
eventualno postane zametak treceg drzavnog podrucja u Monarhiji.54)

(Godisnjak DI BiH 39, 1988, str. 144-154, i na njemackom u Osterreichische

Osthefte, 2, 1999, str. 266-285)

54)

Kao prethodna napomena.

265

ANEKSIJA I STAVOVI AUSTROUGARSKIH VOJNIH KRUGOVA

PREMA UPRAVLJANJU BOSNOM I HERCEGOVINOM

Vise jugoslovenskih i drugih istoricara pisalo je o odnosu austrougarskih militaristickih krugova prema nacinu upravljanja Bosnom i
Hercegovinom, bilo da su ovaj problem u svojim radovima posebno tretirali ili su ga parcijalno u sklopu sire tematike doticali. Pri tome u
prvom redu mislim na Hamdiju Kapidzica 1) i Mirjanu Gross,2) te K.B.
Vinogradova 3) i Milorada Ekmecica.4) Znacajnu izvornu dokumentaciju za ovo pitanje iskoristio je i Franz Weinwurm u svojoj nepublikovanoj
disertaciji o Oskaru Potioreku,5) ali je ona pretezno nekriticki interpretirana. Za situiranje bosanskohercegovacke problematike u siri kontekst
1)

Hamdija K a p i d
zi
c, Previranja u austrougarskoj politici u Bosni i Hercegovini 1912. godine, u: Hamdija K a p i d
zi
c, Bosna i Her
cegovina pod austrougarskom upravom (Clanci
i rasprave) Sarajevo,
1968, 100-138; i s t i, Skadarska kriza i izuzetne mjere u Bosni i Hercegovini, Ibidem 155-197. Osim toga K a p i d
zi
c je u nekoliko brojeva
Glasnika arhiva i Dru
stva arhivista B. i H. (dalje Glasnik ADA) publikovao arhivsku gradu od interesa za predmetnu tematiku i to: Ukidanje
funkcije civilnog adlatusa (Diskusija i odluka Zajedni
cke austrougarske
vlade), Glasnik ADA 1, 1961, 333-338; Ispisi iz be
ckih arhiva o predistoriji prvog svjetskog rata, Glasnik ADA 10/11, 1970/1971, 465-537;
Ispisi iz be
ckih arhiva - Prilozi politi
ckoj istoriji Bosne i Hercegovine,
Glasnik ADA 12/13, 1972/1973, 275-310.
2)
Mirjana G r o s s, Hrvatska uo
ci aneksije Bosne i Hercegovine, u:
Istorija XX veka III, izd. Institut dru
stvenih nauka, Beograd 1962, 153275; i s t a, Hrvatska politika velikoaustrijskog kruga prijestolonasljed

nika Franje Ferdinanda, Casopis

za suvremenu istoriju (CSP)
2, 1970,
9-74.
3)
K.B. V i n o g r a d o v, Bosnijskij krizis 1908-1909 g. prolog pervoj mirovnoj vojni, izd. Leningradskogo universiteta 1964, 55-59.
4)
Milorad E k m e
ci
c, Ratni ciljevi Srbije 1914, Beograd 1973, 170
180; i s t i, Zalosna
ba
stina iz godine 1914 (Politi
cke namjene sudskih
procesa u Bosni i Hercegovini za vrijeme prvog svjetskog rata), u: Veleizdajni
cki proces u Banjaluci, Banjaluka 1987, 17-20; i s t i, Stvaranje
Jugoslavije 1790-1918, 2, Beograd 1989, 676-677, 712-713.
5)
Franz W e i n w u r m, FZM Oskar Potiorek. Leben und Wirken
als Chef der Landesregierung f
ur Bosnien und der Herzegowina in Sarajevo 1911-1914, (Dissertation) Wien 1964.

266

ratnih priprema u Austro-Ugarskoj zanimljiv je rad Arnolda Suppana

koji se odnosi na donosenje propisa o izvanrednom stanju u Hrvatskoj
za slucaj rata.6)
Polazeci od onoga sto je u literaturi vec poznato, i na osnovu novih
dokumenata iz arhiva u Becu i Sarajevu, nastojacu da prikazem osnovne
stavove austrougarskih vojnih krugova prema nacinu upravljanja Bosnom i Hercegovinom te s tim u vezi i njenom statusu u Monarhiji, i to
od vremena koje je neposredno predhodilo aneksiji do izbijanja Prvog
svjetskog rata 1914. godine. U centru paznje bice, medutim, odnosi
vojnih institucija i funkcionera s jedne i civilnih vlasti s druge strane.
Kao sto je vrlo dobro poznato problem aneksije Bosne i Hercegovine zauzimao je centralno mjesto u planovima austrougarskih politickih
faktora za rjesenje sve akutnijeg jugoslovenskog pitanja unutar Monarhije i u okviru priprema za aktivniju spoljnu politiku na Balkanu. Ove
pripreme zapocele su jos u doba akutne unutrasnje krize u odnosima
izmedu Austrije i Ugarske, kada se u vrhovima Monarhije obrazovala
uticajna konzervativna politicka struja koja je tezila izmjeni dualistickog uredenja i stvaranju velike Austrije sa jakom centralnom vlascu.
Na celu ove struje, koja se oslanjala na antidualisticku tradiciju u Austriji, nalazio se prijestolonasljednik Franz Ferdinand. Svoje najjace
uporiste imala je velikoaustrijska politika u visokim vojnim krugovima
i visokom kleru, dijelu aristokratije i austrijanskoj krscansko-socijalnoj
stranci. Velikoaustrijski krugovi, koji su zeljeli da Monarhija postane
mocna drzava i ravnopravan partner velikim imperijalistickim silama,
istupali su sa razlicitim planovima za njenu reorganizaciju, medu kojima je odredeno mjesto zauzimao i trijalizam. Medutim, trijalisticke
kombinacije javljale su se u vise varijanti, a sama ideja trijalizma, zastupana od razlicitih politickih snaga i licnosti, imala je u raznim istorijskim situacijama i razlicito znacenje. Sam prijestolonasljednik se u
svojim opredjeljenjima kolebao i nije se definitivno ni otvoreno izjasnio
ni za jedan od brojnih reformnih planova.7)
Pripreme za odlucan prelaz na aktivniju spoljnu politiku na Balkanu vezane su za dolazak niza licnosti, koje su pripadale krugu oko
6)
A. S u p p a n, Ausnahmszustand in Erw
agung. Die Verhandlungen u
ber im Kriegsfall zu erlassende Ausnahmsverf
ugungen f
ur Kroa

tien-Slavonien im Fr
uhjahr 1909. Osterreichische
Osthefte (dalje OOH)
3, 1974, 254-268.
7)
G r o s s, Hrvatska politika velikoaustrijskog kruga, 9 i dalje. Tu je
dat i kratak osvrt na najva
zniju literaturu o Franzu Ferdinandu i problemu trijalizma. Posebno o trijalizmu u slovena
ckoj politici vidi Janko P r u n k, Nacionalni programi u slovenskoj politi
ckoj misli (1848
1945), CSP
3, 1985, 7 i dalje; Janko P l e t e r s k i, Zveza vseslovenske
ljudske stranke in hrvatske stranke prava v leti 1911-1913. Zgodovinski

casopis 1-2, 1980, 5-75.

267

Franza Ferdinanda na vodece polozaje. Tako je u jesen 1906.baron

Alois Laxa von Aehrenthal postao ministar vanjskih poslova, a za sefa
Generalstaba imenovan je Conrad von Hotzendorf, najekstremniji predstavnik austrijskih militaristickih krugova. Mada su obojica na svoje
polozaje dosli kao povjerenici prestolonasljednika, Aehrenthal se, kao
uostalom i neke druge licnosti cije je imenovanje na odgovorne polozaje
izdejstvovao Franz Ferdinand, vremenom pridruzio njemackim dualistickim krugovima, i u smislu intencija Franza Josepha i vodio politiku u
saradnji sa ugarskom vladom. Aehrenthal je vjerovao da ce strukturnim
reformama i jacanjem dualistickog sistema stvoriti ne samo mogucnost
aktivne spoljne politike, nego i da ce spoljnopoliticki rezultati jacati
svijest o pripadnosti Monarhiji.8)
Aneksija Bosne i Hercegovine dobila je kljucno mjesto u Aehrenthalovoj politici i njegovom programu da Austro-Ugarska ocuva i dalje
izgradi svoj polozaj kao velika sila. U povjerljivim memorandumima
od 5.februara 1907. godine Aehrenthal je iznio svoj dugorocni koncept
polazeci od toga da politika status quo-a na Balkanu, vec zbog razvoja
prilika u Makedoniji, ne bi se mogla vise odrzati. On je smatrao da se
mora napustiti od strane Andrassyja inaugurisana iskljucivo negativna
jugoslovenska politika, koja je bila usmjerena samo na to da se sprijece
nepovoljne konstalacije prilikom eventualnog raspada Turske. Nasuprot
tome, trebalo je postici pozitivnu konstrukciju jugoslovenskog problema i rijesiti ga unutar Monarhije. To bi se ostvarilo tako sto bi se
Dalmacija sjedinila sa Hrvatskom i Slovenijom i stvorila jugoslovenska
grupa sa centrom u Zagrebu. Njoj bi se prikljucila i Bosna i Hercegovina, koju je trebalo anektirati u momentu kada Austro-Ugarska ne
bude htijela vise da se u punoj strogosti pridrzava politike status quo-a.
Bosna i Hercegovina bila bi privremeno anektirana kao zajednicki posjed obiju drzava Monarhije, ali bi se nakon uvodenja ustavnog rezima
i dobijanja samouprave definitivno pripojila Trojedinoj kraljevini, cime
bi unutar ugarske drzavne polovine bilo zavrseno formiranje jugoslovenskog bloka. Za uzvrat, trebalo je da Madari pristanu na obnovu
privredne nagodbe i trgovinski i carinski savez sa Austrijom u trajanju
od bar 25 godina, sto bi stabilizovalo Monarhiju. Pri tome je Aehrenthal imao u vidu da ce stvaranje jake jugoslovenske grupe u okviru
Ugarske vremenom dovesti do trijalizma. Smatrao je da priblizavanje
Hrvata i Srba izrazeno u rijeckoj rezoluciji pogoduje ostvarenju njegovih planova. Hrvatsko-srpska misao trebalo je po Aehrenthalu da
jaca unutar zemalja krune Svetog Stjepana, a jugoslovenski gravitacioni
8)

Eva S o m o g y i, Aehrenthals Reformbestrebungen 1906-1907. Die

Dualismus-Interpretation des Ministers des Aussern.

OOH
1, 1988,
60-65.

268

centar u Zagrebu bio bi protivteza pokretu usmjerenom protiv integri

teta Monarhije koji je imao svoje ishodiste u Beogradu i Cetinju. Sta
vise privlacnoj snazi jugoslovenske grupe ne bi ni sama Srbija mogla
dugo da se odupire vec bi dosla u politicku i privrednu zavisnost od
Austro-Ugarske i bila bi ukljucena u austrougarski carinski savez.9)
I sef bosanskohercegovacke uprave, zajednicki ministar finansija
Burian je, imajuci prvenstveno u vidu unutrasnji politicki razvitak u
Bosni i Hercegovini pokrenuo u maju 1907. godine u memorandumu
caru pitanje aneksije.10) Po Burianu autokratska uprava u zemlji bila
je poslije okupacije nuzna, ali je bio brzi kulturni i materijalni napredak te se jasnije javljala nacionalna svijest i teznja ka samoopredjeljenju. Kada je Burian preuzeo duznost bilo mu je ocigledno da je
Kallayev pokusaj sa bosanskom nacijom i bosanskim jezikom pretrpio neuspjeh. Reakcija na takvu politiku bila je pojacana nacionalna
osjetljivost. Uprava je pod Burianom otpocela sa reformama ciji je cilj
bio stvaranje preduslova za jednu cisto administrativnu autonomiju u
okviru datog medunarodnopravnog provizorija. Planiranim reformama kao i onim cija je realizacija bila u toku trebalo je da se uklone
prepreke za uspjesnije privredivanje, unaprijedi opste i strucno obrazovanje, uredi autonomna uprava u crkveno skolskim poslovima svih
konfesija i reorganizuju odnosno stvore politicko-administrativne jedinice u gradskim i seoskim opstinama, zatim u kotarevima i okruzima.
Medutim, smatrao je Burian da se ostvarenjem ovog programa dovodi
do prekretnice i pledirao je da se, dok jos ima vremena, razmisli kojim putem poci da bi se ucinio kraj provizoriju u Bosni i Hercegovini
i ona se definitivno prikljucila Monarhiji. Bio je svjestan da je vecina
bosanskohercegovackog stanovnistva protiv tog prikljucenja, ali je vjerovao da bi se jedino stupnjevitim utiranjem puta jednoj prosirenoj
autonomiji, koju je oznacio kao krunu reformi, moglo zadobiti povjerenje Bosanaca i Hercegovaca. Pri tome je naglasavao da je, pored svih
teskoca i razlika koje stoje na tom putu bolje dobrovoljno dati ono sto
bi se ranije ili kasnije moglo tesko uskratiti.
9)
W.M. C a r l g r e n, Iswolsky und Aehrenthal vor der bosnischen

Anneksionskrise. Russische und Osterreichisch-ungarische

Balkanpolitik 1906-1908. Uppsala 1955, 118-121; Mirjana G r o s s, Vladavina
hrvatsko-srpske koalicije 1906-1907, Beograd 1960, 162-164. Vidi Solomon W a n k, Aehrenthals Programm for the Constitutional Transformation of the Habsburg Monarchie: Three Secret M
emoirs, The
Slavonic and East European Review v. 41, Nr 97, 1963, 513-636; Tofik

M. I s l a m o v, Aus der Geschichte der Beziehungen zwischen Oster

reich und Ungarn am Anfang des 20. Jahrhunderts. u: OsterreichUngarn in der Weltpolitik 1900 bis 1918, Berlin 1965, 11-147.
10)
Buri
an, Denkschrift u
ber Bosnien und die Herzegowina, Wien im Mai
1907. Haus-Hof-und Staatsarchiv Wien (dalje HHStA), Kabinettsarchiv,
Geheimakten K. 25 (alt 28).

269

Kao i Aehrenthal, Burian je aneksiju povezivao sa rjesenjem jugoslovenskog pitanja, koje je postalo jedan od najvecih problema u
Monarhiji. On je u memorandumu caru pisao: Nasi po rasi i jeziku
istorodni ili pak vrlo bliski jugoslovenski narodi razvijaju osjecaj solidarnosti koji postaje sve intenzivniji, razvijaju teznju za ujedinjenjem.
Da bi se ta teznja kanalisala tako da ne ugrozi ravnotezu i integritet
Monarhije, predlagao je da se u vezi sa aneksijom Bosne i Hercegovine fakticki uspostavi Trojedinica (Hrvatska, Slavonija i Dalmacija) kao
pars adnexa krune Sv. Stjepana. Bosna i Hercegovina bi po aneksiji
bila samo privremeno neka vrsta carevinske zemlje, a potom bi se
kao cetvrti autonomni clan prikljucila Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji. U tom sklopu ona je trebala da bude cvrst bastion na juznoj
granici Monarhije i da posluzi kao snazan oslonac njenih balkanskih
interesa. Za razliku od Aehrenthala, za koga je subdualizam trebalo da bude etapa ka trijalizmu, Burian je bio protiv trijalizma, jer bi,
po njegovoj ocjeni, novi, u svakom pogledu nedorasli, treci clan izbacio Monarhiju iz ravnoteze. Kompleks jugoslovenskih zemalja u okviru
Ugarske trebalo je, po zamisli Buriana, da doprinese ocuvanju dualistickog karaktera Monarhije i uspostavi bolju ravnotezu izmedu njenih
obiju drzava. Takvo rjesenje smatrao je cak i najpodesnijim da sprijeci
trijalisticke teznje kod Juznih Slavena jer bi njihova najveca skupina
dobila u jednoj autonomnoj drzavnoj tvorevini potreban prostor za
razvoj i nacionalno zadovoljenje.11) Medutim, ovi dalekosezni planovi nisu dosli do izrazaja u Burianovoj konkretnoj politickoj aktivnosti.
Izgleda da ih se i sam Burian uskoro sasvim odrekao kada je neposredno
pred aneksiju predlagao da vladar uzme titulu kralja Bosne i Hercegovine, kako bi ta titula bila prepreka za buduce prikljucenje Hrvatskoj.12)
Subdualisticko rjesenje jugoslovenskog pitanja, koje je bilo prisutno u
kombinacijama Aehrenthala i Buriana prije aneksije, ponovo je kao sterilna kabinetska konstrukcija aktualizirano za vrijeme Prvog svjetskog
rata u politici generala Sarkotica.13)
Reforme u Bosni i Hercegovini i cijela politika aneksije bila je i u
koncepciji Buriana u prvom redu usmjerena protiv sve intenzivnije aktivnosti i aspiracija Srbije, njenog poraslog uticaja i privlacne snage.
Gledajuci na Srbiju kao rivala koji tezi da pod svojim vodstvom ujedini Jugoslovene, Burian je kalkulisao za docnije i eventualni obracun
11)

Ibidem
Protokoll des gemeinsamen Ministerrates v. 10.9.1908. HHStA, Politisches Archiv (PA) XL Interna K.468.
13)
Hamdija K a p i d
zi
c, Austrougarska politika u Bosni i Hercegovini i jugoslovensko pitanje za vrijeme prvog svjetskog rata, u: isti,
Bosna i Hercegovina pod austrougarskom upravom, 209-210, 254-258;
Milorad E k m e
ci
c, General Sarkoti
c i planovi spasa monarhije 1918,
u: Zbornik radova posve
cen uspomeni Salke Naze
ci
ca, Sarajevo 1972.
12)

270

sa Srbijom.14) Ipak, u Burianovoj politici rjesavanja jugoslovenskog pitanja putem rata nije zauzelo ono mjesto sto je imalo izvjesno vrijeme
kod Aehrenthala, a pogotovo ne kao kod Conrada von Hotzendorfa.
Burian je pripadao onim dualistickim faktorima u Austro-Ugarskoj koji su vodeci realisticku i opreznu politiku usmjerili svoju paznju da
aneksija Bosne i Hercegovine prode sa sto manje zaplitaja, u iluziji da
je ona preduslov za konsolidovanje stanja u jugoslovenskim zemljama
Monarhije. Tek docnije za vrijeme Prvog svjetskog rata, u diskusiji o
formulisanju ratnih ciljeva Monarhije u vezi sa uspjesima centralnih sila
na Balkanu 1915. godine, Burian je, tada u svojstvu ministra inostranih
poslova, izmedu ekstremne alternative aneksije Srbije, Crne Gore i dijela Albanije, koju je Conrad zastupao, i suprotnih umjerenijih tendencija, bezuspjesno trazio srednje rjesenje balkanskih problema u jednom
ogranicenom aneksionom programu i drugim sredstvima uticaja, cineci
u toku ratnih dogadaja sve vece ustupke Conradovoj koncepciji.15)
Svoje planove u pogledu Srbije Aehrenthal je prije i u toku aneksione krize vise puta dopunjavao i mijenjao. Zalazuci se poslije mladoturske revolucije za aneksiju Bosne i Hercegovine, Aehrenthal je u
ljeto 1908. godine formulisao glediste da se krajnji ciljevi austrougarske
balkanske politike ne mogu postici putem preko Novog Pazara nego samo preko Beograda.16) Pri tome je osporio jedan od osnovnih principa
dotadanje austrougarske politike na Balkanu, koji je u pogledu znacaja
Novopazarskog sandzaka postavio Andrassy. Aneksija Bosne i Hercegovine bila je za Aehrenthala samo prvi korak, iza koga bi kao dalji cilj
slijedilo potpuno unistenje srpskog revolucionarnog gnijezda, kako je
to on povjerljivo izjavio 5.septembra 1908. godine svome njemackom
kolegi Schonu.17)
Dinamicna i ekspanzivna spoljna politika trebalo je da sa svoje strane udahne novi zivot starom drzavnom organizmu Monarhije i pomogne u preovladavanju njenih unutrasnjih teskoca. Nastavljajuci tradiciju
Balhausplatza, Aehranthal je svoje planove namjeravao realizovati koristeci i raspirujuci suprotnosti izmedu balkanskih drzava i naroda.18)
14)

Kao nap.10.

H. R u m p l e r, Die Kriegsziele Osterreich-Ungarns

auf dem Bal
kan 1915/1916, u: Osterreich
und Europa. Festgabe f
ur Hugo Hantsch
zum 70. Geburgstag. Graz-Wien-K
oln 1965; up. Andrej M i t r o vi
c, Ratni cilj centralnih sila i jugoslovensko pitanje 1914-1918, Jugoslovenski istorijski
casopis 1-2, 1976, 93-127.
16)
Osterreich-Ungarns Aussenpolitik von der bosnischen Krise 1908 bis

zum Kriegsausbruch 1914, (OUA)

I, Wien und Leipzig 1930, Nr 32.
17)
K.B. V i n o g r a d o v, op. cit.82-83.
18)
Andrej M i t r o v i
c, Prodor na Balkan. Srbija u planovima Austro-Ugarske i Nema
cke 1908-1918, Beograd 1981, 75, 78.
15)

271

Medusobno suprotstavljanje i izigravanje naroda po devizi divide et

impera kojom se dugo sluzilo unutar Habsburske monarhije, postalo je
u praksi osnova i Aehrenthalove jugoslovenske politike. Jos pocetkom
1907. godine Aehrenthal je imao u vidu da buduca organizacija jugoslovenske grupe i razvoj jugoslovenske ideje u Monarhiji treba da
se odvija na osnovama jacanja katolicke misli.19) U vezi sa daljim
razvojem unutrasnjih prilika u proljece 1908. godine, zagovarao je da se
politika u Hrvatskoj vodi uz oslonac na Hrvate a protiv Srba, i zalagao
se da se metodama zastrasivanja suzbija srpska veleizdajnicka propaganda. Time je dat prvi podsticaj za zagrebacki veleizdajnicki proces,
koji ce pripremiti Aehrenthal u saradnji sa ugarskom vladom, s ciljem
da se opravda aneksija i posije razdor izmedu Hrvata i Srba.20)
Dolaskom Conrada von Hotzendorfa za sefa austrougarskog generalstaba 1906. godine pojacan je politicki uticaj austrijskih militaristickih krugova koji su vjerovali da se vojnim pobjedama i aneksijama
moze osujetiti raspad Monarhije, ucvrstiti njena unutrasnja kohezija
i medunarodni polozaj. Dajuci prvenstven znacaj vojnim rjesenjima,
Conrad se uporno zalagao za to da se reorganizovana i ojacana armija
angazuje u preventivnom ratu protiv Italije i Srbije, prije nego se Rusija oporavi od poraza na Dalekom Istoku i unutrasnjih potresa. Krajem
1907. godine on je trazio od cara da se ne odugovlaci sa odlukom o
aneksiji Bosne i Hercegovine i da se ona iskoristi za konacno rjesenje
jugoslovenskog pitanja. To je bila politika velikog stila, koja je trebalo da Austro-Ugarskoj osigura potpunu prevlast na Jadranskom moru
i Balkanskom poluostrvu. Njen neposredni cilj je bio da se sa aneksijom Bosne i Hercegovine izvrsi i prikljucenje Srbije Monarhiji, nakon
prethodnog obracuna sa Italijom, koja je bila saveznik ali od kraja XIX
vijeka i sve veci suparnik Austro-Ugarske na Balkanu. i politika vojnih
krugova tezila je stvaranju jugoslovenskog kompleksa unutar Monarhije i rjesenju jugoslovenskog pitanja na bazi trijalizma.21) Ratna
19)

Ibidem, 69-70; G r o s s, Vladavina hrvatsko-srpske koalicije, 163.

G r o s s, Hrvatska uo
ci aneksije, 199 i dalje; Arnold S u p p a n,
Grosserbische Propaganda und Agramer Hochverratsprozes. Die Serben Kroatien-Slavoniens zwischen Hochverrat und Widerstend, u: Velike sile i Srbija pred prvi svetski rat, SANU, Nau
cni skupovi knj. IV,
Odelj. Dru
stvenih nauka knj. 1, Beograd 1976, 633-640.
21)
Feldmarschall C o n r a d, Aus meiner Dienstzeit 1906-1918, I,
Wien 1921, 75, 523-524, 530-532, 534-543, 552-554;
Conrad von Ho
t z e n d o r f, Private Aufzeichnungen. Erste
Ver
offentlichungen aus den Papieren des k.u.k. Generalstabs-Chefs,
bearbeitet und hg. Von Kurt Peball, Wien-M
unchen 1977; up. Andrija
Radeni
c, Austrougarski planovi protiv Srbije u vezi sa aneksijom
Bosne i Hercegovine, u: Jugoslovenski narodi pred prvi svetski rat,
SANU Posebna izdanja knj.CDXVI, Odelj. dru
stvenih nauka knj. 61,
Beograd 1967, 795-800.
20)

272

stranka, ciji je eksponent bio Conrad, nije se, medutim, ogranicavala

samo na vojne krugove. Zahtjevi austrijskih finansijera i industrijalaca
uticali su kako na spoljnopoliticki kurs austrougarske diplomatije tako
i na planove militarista pred Prvi svjetski rat. Pri tome je doslo do
izrazaja svojevrsno spajanje militaristicko-dinasticke tradicije sa imperijalistickim tendencijama nove epohe.
Usprkos odredenim razlikama, prvenstveno u pogledu upotrebe metoda, postojala je velika podudarnost u Aehrenthalovoj i Conradovoj
koncepciji rjesavanja jugoslovenskog pitanja i oni su tijesno saradivali
pripremajuci aneksiju Bosne i Hercegovine. Medutim, iako Aehrenthal
pod odredenim uslovima nije iskljucivao upotrebu sile da bi se unistila
Srbija i osigurala austrougarska dominacija na Balkanu, on je u biti zazirao od rata i davao je prednost sredstvima diplomatskog, ekonomskog
i politickog uticaja i pritiska. Pri tome se kolebao izmedu dalekoseznih
planova i ostvarenja ogranicenih ciljeva. Na koncu Aehrenthal se morao
zadovoljiti samo aneksijom Bosne i Hercegovine. Pitanje inkorporacije
Srbije, a time i radikalno rjesenje cijelog jugoslovenskog problema, ostavio je konacno pocetkom 1909. godine u amanet svojim nasljednicima.
Smisao austrougarskih prijetnji ratom u toku aneksione krize na kraju
je bio ogranicen na to da se prisile Srbija i Crna Gora da priznaju austrougarski suverenitet nad Bosnom i Hercegovinom. Na ovo je uticalo
zaostravanje vanjsko-politicke situacije i opasnost od sukoba svjetskih
razmjera, a jos vise unutrasnjo-politicke prilike u Austro-Ugarskoj.
Posebno vecina ugarskih vladajucih krugova protivila se osvajackim
planovima i aneksijama novih jugoslovenskih teritorija na Balkanu, bojeci se da povecani broj Juznih Slovena u Monarhiji ne ugrozi dualisticko uredenje. Osim toga vec prilikom priprema za proglasenje aneksije
Bosne i Hercegovine kako predsjednik ugarske vlade Alexandar Wekerle
tako i predsjednik austrijske vlade Wladimir von Beck zauzeli su odlucan stav da aneksija ne smije dovesti do izmjene u drzavnopravnoj
strukturi Monarhije. Obojica su, usprkos odredenim razlikama u njihovim pogledima na aneksiju, strahovali da ona ne dovede do stvaranja kompaktnog jugoslovenskog bloka unutar Monarhije s obzirom
na teznje izrazene u rijeckoj rezoluciji. Wekerle je pristao na aneksiju
Bosne i Hercegovine uz izricit uslov da ostane iskljucena mogucnost
trijalistickog uredenja povezivanjem jugoslovenskih zemalja Monarhije.22) U aneksionoj krizi pojavilo se ozbiljno razmimoilazenje izmedu
Aehrenthala i Conrada, koji je uporno ostao pri zahtjevu da se napadne i unisti Srbija, ali je morao vec napola isukani mac vratiti u korice.
22)
Hamdija K a p i d
zi
c, Diskusije o dr
zavnopravnom polo
zaju Bosne i Hercegovine za vrijeme austrougarske uprave (Poku
saji aneksije),
Glasnik ADA IV-V, 1964-1965, 155-156, 160, 188; G r o s s, Hrvatska
uo
ci aneksije, 156-158, 243-244.

273

Aehrenthal je iz toga dogadaja izvukao odredene konzekvence u pogledu austrougarske politike na Balkanu odlozivsi planove za rjesavanje
vise on se poslije aneksije sukobljavao sa
jugoslovenskog pitanja. Sta
velikoaustrijskim vojnim krugovima koji su se i dalje zalagali za trijalizam.23) Medutim, u predaneksionom razdoblju postojao je visok stepen
saglasnosti izmedu Aehrenthala i Conrada sto se manifestovalo i povodom rasprave o politici i metodama upravljanja u Bosni i Hercegovini.
*
*
*
Intenziviranje politickih kretanja u Bosni i Hercegovini, koje je
doslo do izrazaja osobito u majskim strajkovima 1906. godine, obnavljanju i novom poletu muslimanskog pokreta za vjersku autonomiju kao
i previranjima u redovima Srba, koja su rezultirala usvajanjem sarajevske rezolucije 24.maja 1907. godine, privukli su paznju mjerodavnih
faktora u Monarhiji u pogledu krajnjih ciljeva autonomistickih teznji
bosanske opozicije. Ministar Burian, koji je bio inicijator kaznenih mjera protiv potpisnika sarajevske rezolucije, istovremeno je smatrao da se
kaznama ne moze sprijeciti pokret za autonomiju i rezolucijom najavljeno sprovodenje izbora za skupstinu Srpske narodne organizacije.
Cilj mu je bio samo da pokaze da uprava nece biti pasivni posmatrac
politickih kretanja kao i da nikome ne priznaje zakonski mandat u pitanjima politickih reformi. Bio je spreman da izabrane srpske povjerenike tretira jedino kao podnosioce zelja odredene grupe stanovnistva,
ali je u uputstvu Zemaljskoj vladi naglasavao da se ne smiju iz ruku
ispustiti sredstva politicke moci niti ostaviti sumnja da se povjerenici mogu ubaciti kao politicki faktor, te da kompetentna inicijativa za
sve reforme u Bosni i Hercegovini ostaje jedino u rukama zemaljske
uprave.24) U ovim stavovima izrazena je sustina Burianove politike
sporog provodenja odozgo strogo doziranih politickih reformi, koje su
daleko zaostajale u pogledu demokratskih promjena koje su pocetkom
XX vijeka trazile narasle drustvene snage u Bosni i Hercegovini.
Mitrovdanska skupstina 8.11.1907. godine u Sarajevu, na kojoj je
osnovana Srpska narodna organizacija i usvojen njen autonomisticki
program, dala je, medutim, povoda ministru Burianu da 1.decembra
1907. godine zajednickim ministrima i predsjednicima vlada Austrije i
Ugarske ukaze na potrebu promjene kursa nacionalne politike u Bosni
i Hercegovini. Suprotno neuspjeloj Kallayevoj politici trazenja oslonca
23)

Ibidem 269, nap. 37.

Buri
an Zemaljskoj vladi 18.6.1907. Arhiv Bosne i Hercegovine u Sarajevu, Zajedni
cko ministarstvo finansija Pr.BH 620/1907 (dalje citiram
samo signature istog fonda).
24)

274

u muslimanskom elementu, odnosno njegovim zemljoposjednickim vrhovima, Burian je smatrao da vlada mora da se bolje poveze sa dugo
zanemarivanim i s nepovjerenjem posmatranim pravoslavnim Srbima
i to tako da se u buducnosti, po mogucnosti, ispunjava srazmjerno
trazenje sva tri plemena koja zive u okupiranim zemljama ... ...pri
cemu bi se .....Srbima imalo sada najvise nadoknaditi. Tom prilikom
on je konstatovao da su se srpske teznje za autonomijom do sada iskljucivo kretale u okvirima okupacione misli.25) Ovo je bilo suprotno
ocjeni Zemaljske vlade, datoj povodom donosenja sarajevske rezolucije,
da je krajnji cilj srpskih autonomistickih teznji priprema terena da bi
se u pogodnom trenutku Bosna i Hercegovina sjedinila sa Srbijom.26)
Slicno stanoviste imali su i velikoaustrijski i militaristicki krugovi koji
su se ispoljili kao zestoki protivnici Burianove nacionalne i reformne politike. Medutim, politicki razvitak u postaneksionom periodu pokazao
je da ni sam Burian nije ostao dosljedan svom prosrpskom kursu.
Zajednicki ministri i oba predsjednika vlada saglasili su se 1.12.1907.
godine sa Burianom u pogledu politike predusretljivosti koju je trebalo
od tada voditi prema Srbima u Bosni i Hercegovini, kao i sa njegovom koncepcijom o postepenom razvitku autonomne misli. Ovim se
podrazumijevalo da se nakon sto je bila uvedena opstinska samouprava, koja je inace u mnogim seoskim opstinama primljena sa nepovjerenjem i strahom od novih poreza i nameta, u narednoj etapi pride
stvaranju kotarskih predstavnistava. Njima je trebalo dati vremena da
zazive i u meduvremenu pripremiti osnivanje okruznih i na kraju zemaljskog predstavnistva. Sazivanje Bosanskohercegovackog sabora moglo je, medutim, uslijediti tek nakon izvrsene aneksije. U tom pogledu
usvojen je 1.12.1907. godine i zakljucak da aneksija Bosne i Hercegovine treba da uslijedi kad to okolnosti zatraze ili u najmanju ruku
dopuste.27)
Mada je tada bila nacelno postignuta saglasnost o aneksiji i uzet
kurs na unutrasnje i spoljnopoliticke pripreme za njeno sprovodenje,
time nisu prevladane i razlike u gledistima koje su u vladajucim austrijskim i ugarskim krugovima postojale u odnosu na rjesavanje jugoslovenskog pitanja i balkansku politiku Monarhije. I pored toga sto su
zajednicki ministri i predsjednici obje vlade dali formalnu podrsku Burianovoj bosanskoj politici, pojacana je u razdoblju koje je predhodilo
aneksiji ostra borba u vrhovima Monarhije u pogledu metoda upravljanja u Bosni i Hercegovini.
25)

Kapid
zi
c, Diskusije, 152-156, 184-188.
Benko Buri
anu 3. 6. 1907. Pr. BH 625/1907; up. Mustafa I m a m ovi
c, Pravni polo
zaj i unutra
snji politi
cki razvitak Bosne i Hercegovine
od 1878. do 1914, Sarajevo 1976, 160.
27)
Kao napomena 25.
26)

275

 austrougarskog generalstaba Conrad von Hotzendorf jos je sreSef

dinom 1907. godine naglasavao da se u Bosni i Hercegovini moze upravljati samo pomocu vojske,28) a pod utiskom daljeg razvoja politickih
prilika dosao je do sasvim suprotnih zakljucaka od onih ministra Buriana. Conrad je dramatizujuci stanje, podrzan od ministra rata Franza
Schonaicha, ukazivao da bi se jedino energicnim i bezobzirnim postupkom mogao ugusiti pokret duhova u Bosni i Hercegovini i pri tome
cinicno je smatrao da bi samo bilo od koristi ako bi se pojedini pokusaji ustanka primjerno kaznili.29) Inace, on je bio uvjeren da bi u
kriticnom momentu za Monarhiju, koji bi mogao nastupiti u slucaju
ponovnog zaostravanja odnosa sa Madarima, a pogotovo kad bi doslo
do vanjsko-politickog sukoba, u zemlji izbio oruzani ustanak podrzan
od Srbije.30)
Suprotstavljajuci se ovim shvatanjima, Burian je naglasavao da u
velikom pokretu duhova, koji je bio primijetan narocito kod mlade generacije, ne vidi opasnu pojavu koja bi imala za cilj nasilnu izmjenu
odnosa. Mladi ljudi,koji su izvan zemlje zavrsili studije, vratili su se
puni predstava i pojmova karakteristicnih za parlamentarne zemlje. Po
Burianu oni u Bosni i Hercegovini ne nalaze uslove za afirmaciju svojih
slobodarskih ideja i mladalacki i neodmjereno traze izmjenu postojecih prilika. Burian je ukazivao kako su se slicne pojave manifestovale
u Crnoj Gori, Rusiji, pa cak i u Perziji i isticao je da se one ne mogu
trajno samo nasilnim potiskivanjem savladati. Smatrao je da bi pokret
trebalo kanalisati i pazljivim nadzorom svesti u prave okvire.31)
Burianova politika manevrisanja i ustupaka postala je predmet napada velikoaustrijske, frankovacke i klerikalne stampe. Ova stampa je
povela antisrpsku kampanju u Bosni i Hercegovini optuzujuci pri tome
ministra Buriana kao pomagaca i saucesnika velikosrpske propagande. Napadi velikoaustrijskih krugova bili su upereni i protiv ugarske
vlade madarskih nezavisnjaka, sto je bilo u skladu sa intencijama prijestolonasljednika Franza Ferdinanda da se ova vlada srusi. Madarska
nezavisna stranka je podrzavala autonomisticke teznje Srba i Muslimana u Bosni i Hercegovini i usko je saradivala sa njihovim organizacijama. Cilj je bio da se oslabi uticaj Beca u Bosni i podrzi srpski
elemenat kao protuteza jacanju Hrvata i velikohrvatskih aspiracija. Sa
28)
Leopold C h l u m e c k y, Erzherzog Franz Ferdinands Wirken und
Wollen, Berlin 1929, 346.
29)
Buri
an Sch
onaichu 21.12.1907, Pr.BH 1493/1907.
30)
C o n r a d, Situation im Occupationsgebiet, Februar, M
arz 1908.
Kriegsarchiv Wien (dalje KA), Milit
arkanzlei Franz Ferdinands (MKFF)
206/11 ex 1908; up. i s t i, Dienstzeit, I, 74, 77; R a d e n i
c, op. cit.
805-806.
31)
Kao napomena 29.

276

svoje strane Srpska rijec je uzimala u zastitu ministra Buriana od

napada kojima je bio izlozen, iako nije odobravala njegovu piramidalnu politiku postepenih reformi.32) Vodstvo Muslimanske narodne
organizacije takode je osudivalo napade na Buriana i stavljalo je do
znanja vodecim madarskim politicarima, predsjedniku ugarske vlade
Sandoru Wekerleu, ministru trgovine Ferenczu Kossuthu i grofu Tivadoru Batthyanyju, da zeli da na celu bosanskohercegovacke uprave
ostane ministar Burian,33) ocekujuci od njega ispunjenje svojih zahtjeva u pogledu vakufsko-mearifske autonomije i drugih pitanja koja su
bila predmet uspjesno okoncanih pregovora izmedu Zemaljske vlade i
Egzekutivnog odbora u aprilu 1908. godine. U drugoj polovini aprila
u Sarajevu je boravio F. Kossuth i vodio razgovore sa nekim srpskim i
muslimanskim politicarima.
Medutim, vec krajem proljeca 1908. godine madarska nezavisna
stranka prestala je da politicki pomaze Srbe i Muslimane u Bosni i
Hercegovini, a istovremeno se sama sve vise angazovala u protusrpskoj veleizdajnickoj kampanji u Hrvatskoj ciji je cilj bio razbijanje
hrvatsko-srpske koalicije i opravdanje aneksije. Ipak, usprkos nastojanjima Aehrenthala, nisu uspjeli pokusaji da se na unutrasnjem planu
uskladi politika svih mjerodavnih faktora Austro-Ugarske i ostvari potrebna saradnja na pripremama aneksije, kao sto nije uspjelo ni da se
postigne sporazum o zajednickom jugoslovenskom programu i rjesenju
jugoslovenskog pitanja unutar Monarhije.34)
Pojava zestokog antiaustrijskog clanka Mirise barut u banjaluckoj
Otadzbini 12.maja 1908. godine dala je novi podsticaj Burianovim
protivnicima za napade na njegovu bosansku politiku.35) Najostrija
reakcija uslijedila je i ovog puta od strane sefa Generalstaba Conrada.
Ukazujuci na alarmantnu situaciju u okupacionom podrucju, on je u
32)
Vojislav B o g i
cevi
c, Aneksija Bosne i Hercegovine i jugoslovensko pitanje, Historijski pregled, 4, 1959, 336, 340; G r o s s, Hrvatska
uo
ci aneksije,180, 240.
33)
Meldung des Ivani
c aus Budapest 23.7.1908. KA Kriegsministerium
(=KM) Pr
as. 81-85, 49/1908.
34)
G r o s s, Hrvatska uo
ci aneksije,180-181, 198-199, 215, 227.
35)
Povodom medunarodne napetosti, izazvane Aehrenthalovom najavom realizacije projekta novopazarske
zeljeznice, u pomenutom se
clanku
pozivao srpski narod u Bosni i Hercegovini da bude spreman da u pred
stoje
cem ratu u
cestvuje sa svojom bra
com u Srbiji. Clanak
se zavr
savao

lozinkom: bratu brat - Svabi

rat! Od ovako intoniranog
clanka ogradilo se vodstvo bosanskohercegova
ckih Srba, a srpska
stampa (Srpska
rije
c, Narod) osudila je
clanak ozna
civ
si ga kao vrlo
stetnu politi
cku
gre
sku. Vidi Todor K r u
s e v a c, Petar Ko
ci
c, Beograd 1951, 242-249;
up. Vojislav B o g i
cevi
c, Afera Miri
se barut, Godi
snjak Dru
stva
istori
cara (DI) BiH XV, 1964, 79-107.

277

martu 1908. godine zahtjevao da se hitno prekine sa sistemom koji

je popustljiv prema velikosrpskoj propagandi i svom energijom ponovo uspostavi drzavni red i ugled Vlade, cije je katolicke funkcionere
napadala opoziciona srpska stampa da sprjecavaju ministra Buriana u
njegovoj pozitivnoj djelatnosti.36)
U proljece 1908. godine pojacale su se suprotnosti izmedu Buriana
i vodecih cinovnika u Bosni i Hercegovini, od kojih je pretezna vecina
imala negativno misljenje o njegovoj politici. Medu njima je vladalo
uvjerenje da od okupacije, odnosno od ustanka 1882. godine, nije bilo
kriticnije situacije u zemlji i svi su se izjasnjavali da je potrebno izvrsiti
aneksiju. Zemaljski poglavar general Winzor smatrao je da se politicki
kurs naklonosti prema Srbima nije pokazao uspjesnim i da je liberalni
sistem koji je inaugurisan donio samo stetu.37)
U vezi sa svojim procjenama politicke situacije u Bosni i Hercegovini i planovima za ratni obracun sa Srbijom, Conrad je u novembru
1907. godine pokrenuo pitanje da komandant 15. korpusa i komandujuci general u Sarajevu kao zemaljski poglavar Bosne i Hercegovine
ne bude samo nominalni nego da postane i fakticki sef civilne administracije u zemlji. Trazio je da zemaljski poglavar dobije sva ona ovlastenja koja je imao prvih godina okupacije do reforme 1882. godine,
kada je uvedena funkcija civilnog adlatusa, u cijim se rukama nasla
stvarna vlast.38) Dijeleci Conradovo misljenje ministar rata Schonaich
zahtjevao je pocetkom decembra 1907. izmjenu naredbe o vlasti civilnog adlatusa Zemaljske vlade od 3.avgusta 1882. godine, tako da
bi poglavar mogao po svom nahodenju da preuzme direktno vodenje
civilne uprave i bude ovlasten da na tom podrucju preduzima mjere u
svom neposrednom djelokrugu; da poglavar bez ogranicenja vrsi vrhovnu policijsku vlast tako da mu pripadne pravo da neposredno raspolaze zandarmerijom i svim organima sluzbe sigurnosti; konacno, kada
je rijec o mjerama za odrzavanje javne bezbjednosti ili drugim pitanjima, da zemaljskog poglavara treba najodlucnije da podrzava civilni
36)

C o n r a d, Situation im Occupationsgebiet, Februar, M

arz 1908,
MKFF 206/11 ex 1908; up. i s t i, Dienstzeit, I, 74.
37)
Po Winzoru to je pokazala antiaustrijska propaganda u opozicionoj

stampi, a posebno
clanak u Otad
zbini. Pri tome je zemaljski poglavar
veoma zamjerao i predsjedniku vrhovnog suda Kobingeru zbog mlitavo
zi
c, Ispisi, Glasnik ADA X-XI,
vodenog sudskog progona. (K a p i d
475-482). Naime, postupak protiv Otad
zbine bio je prvobitno pokrenut kod okru
znog suda zbog naru
savanja javnog mira i reda i tek naknadno, 25.marta 1908, okrivljeni u banjalu
ckoj aferi predani su u nadle
znost
vojnog suda, koji im je izrekao visoke kazne zbog veleizdaje. (K r u
s e

v a c, op. cit. 243-252) Vidi OUA

I, Nr 12.
38)
Untertanigstes Referat u
ber die Antr
age des Chefs des Generalstabes
zwecks Hebung der Stellung des Landeschefs in Bosnien-Hercegovina. Sr.
k.u.k. Hoheit referiert; Wien 26.1.1911. KA MKFF Fb/16 ex 1911.

278

adlatus, ali da pri tome mora biti odlucujuca samo volja poglavara.39)
Vojni faktori su htjeli da civilni adlatus bude stvarno potcinjen zemaljskom poglavaru, a posebno da bude lisen prava da samostalno raspolaze
zandarmerijom kao i vrhovne vlasti nad policijom, koju su namjeravali
militarizovati.40)
I sam general Winzor je u proljece 1908. godine davao povjerljivo
izjave kako se u datoj situaciji smatra bespomocnim s obzirom na svoje

suzene kompetencije. Zalio

se da nema puni uvid u poslove civilne uprave i ujedno izrazavao bojazan da u slucaju rata ne bi mogao preuzeti
punu odgovornost za njeno direktno vodenje. Kao i drugi vojni faktori
on je trazio da se hitno popuni i pojaca zandarmerija, finansijska straza
kao i vojni garnizoni u zemlji.41) Medutim, Conrad nije smatrao Winzora doraslim situaciji i nastupajucim dogadajima nego je zahtjevao da
na polozaj zemaljskog poglavara dode jedan energican i efikasan general i kao takvog predlagao je generala Marijana Varesanina,42) koji je
ranije bio komandant u Sarajevu a potom namjesnik u Dalmaciji. Kako
su vijesti o kombinaciji sa Varesaninom vec 1907. dospjele u javnost,
opozicioni listovi Srpska rijec, Narod i Musavat zestoko su se
usprotivili naimenovanju Varesanina, optuzujuci ga kao fanaticnog klerikalca i hrvatskog sovinistu.43) Postavljenje Varesanina za zemaljskog
poglavara uslijedilo je tek 7.marta 1909. godine, pri kraju aneksione
krize.
Burian se, medutim, uspjesno suprotstavio pritisku militarista za
reviziju kompetencija civilnog adlatusa i poslovnika zemaljske vlade.
On je smatrao da postojeca politicka situacija u Bosni i Hercegovini ne
daje povoda da se mijenjaju postojece afirmisane institucije. Ministru
rata je skrenuo paznju da je prekoracio svoje kompetencije. Pri tome
je Burian kao ministar nadlezan za Bosnu i Hercegovinu naglasio da
bi eventualni prijedlozi koji bi se odnosili na administrativne promjene
i politicka pitanja morali u prvom redu da od njega poteknu. Zato je
ministar rata Schonaich bio prinuden da u konacnoj verziji svog referata
caru od 3.1.1908. izostavi formalni prijedlog o prosirenju ovlastenja
39)

Ursprungliche Fassung des a.u. Vortrages des RKM vom 3.1.1908.

Kao prethodna napomena, Beilage 2.
40)
Zahtjev da se bh. policija militarizuje postavljen je takode krajem
1907. godine. Zusammenstellung jener Angelegenheiten, auf welche eine
Einflussnahme des Landeschefs in Bosnien und der Hercegovina besonders notwendig ist zur Wahrung des milit
arischen Interessen. KA MKFF
Pb/24 ex 1911.
41)
Pr.BH 627/1908; K a p i d
zi
c, Ispisi, Glasnik ADA X-XI, 475-482.
42)
Kao napomena 38.
43)
Up. B o g i
cevi
c, Afera Miri
se barut, 89.

279

zemaljskog poglavara, ali je istovremeno izvjestio vladara o sopstvenom

stavu prema tom pitanju kao i intencijama sefa Generalstaba.44)
Ovaj dio referata Franz Joseph I primio je samo na znanje, ali je
zato Aehrenthal preuzeo na sebe da posreduje izmedu Schonaicha i
Buriana. Rezultat ovog posredovanja je bio da je, gotovo nakon tri
mjeseca, u aprilu 1908. Aehrenthal uputio Schonaichu nacrt tajnog
reskripta naslovljenog na tadasnjeg zemaljskog poglavara Winzora. U
njemu je Burian pokusao da ucini neke ustupke ministru rata svojom
interpretacijom naredbe iz 1882. o vlasti civilnog adlatusa. Prethodno
je Aehrenthal podnio kompromisni nacrt nove naredbe, koji je vodio
vise racuna o zeljama vojnih faktora. Ministarstvo rata odbilo je u
prvi mah Burianov tajni reskript kao polovicnu mjeru, a u biti se saglasilo sa Aehrenthalovim nacrtom novelirane naredbe, zahtjevajuci pri
tome odredene izmjene njenih odredaba. Intencija Schonaicha je bila
da se novim izdanjem naredbe potpuno razjasni ovlastenje zemaljskog
poglavara prema civilnom adlatusu, s jedne, i prema Zajednickom ministarstvu, s druge strane. Medutim, tada je za Buriana Aehrenthalov
prijedlog bio suvise radikalan i neprihvatljiv. Njime je na pr. bilo
predvideno da se modificira odredba 3 postojece naredbe, po kojoj cijelu civilnu upravu neposredno vodi civilni adlatus, dodatkom: ukoliko
to za sebe ne pridrzi zemaljski poglavar u sporazumu sa zajednickim
ministrom finansija.45) Izjasnjavajuci se, na trazenje ministra Buriana,
o Aehrenthalovom nacrtu naredbe, civilni adlatus baron Benko je pored ostalog primjetio da nema nijednog dijela civilne uprave koji bi
zemaljski poglavar bio u stanju da sam uspjesno vodi. Benko se odlucno izjasnio protiv predlozenih promjena, koje su se odnosile i na
komuniciranje adlatusa sa ministrom, te novo definiranje njegove uloge u odrzavanju javne bezbjednosti, isticuci da se postojeca naredba o
vlasti civilnog adlatusa za proteklih 25 godina pokazala kao politicki
korisna i svrsishodna.46) To je uostalom bilo i Burianovo misljenje.
Na kraju su ipak vojni krugovi morali privremeno prihvatiti izvjesne ustupke, vise formalnog karaktera, koje je ucinio zajednicki ministar finansija. Naime, Burian je uz saglasnost vladara uputio 29.aprila
44)
Durch den Brief des Baron Buri
an vom 21.12.1907 modifizierte Fassung des au. Vortrages v. 3.1.1908 KA MKFF Pb/16 ex 1911. Vidi i
nap.29.
45)
Stanovi
ste ministarstva rata bilo je, medutim, da zemaljski poglavar
mo
ze na vlastitu odgovornost pridr
zati za sebe vodenje civilne uprave,
te je ovo ministarstvo zahtjevalo da se iz Aehrenthalova nacrta naredbe
bri
se tekst u sporazumu sa zajedni
ckim ministrom finansija. Bemerkungen zum Entwurfe einer neuen Verordnung .... Ministarstvo rata
Aehrenthalu 16.4.1908. (prepis) i ostali prilozi uz dokument citiran u
napomeni 38, koji su ozna
ceni brojevima od 5 do 7. Sch
onaich Buri
anu
15.5.1911. Pr BH 698/1911.
46)
Benko Buri
anu 27.3.1908. Pr BH 627/1908.

280

1908. tajno rjesenje sefu Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu feldmarsallajtnantu Antonu von Winzoru,47) u kome je, u smislu Aehrenthalovog prijedloga, interpretirao 4 naredbe o vlasti civilnog adlatusa
iz 1882. Prema Burianovom tumacenju 4 naredbe (koji je izricito
propisivao da zemaljski poglavar ureduje u pitanjima civilne uprave samo putem civilnog adlatusa),48) trebalo je tako shvatiti, da zemaljski
poglavar moze u vaznim i hitnim slucajevima na vlastitu odgovornost
neposredno izdavati naloge na podrucju civilne uprave, o cemu ce odmah obavijestiti civilnog adlatusa. Na isti nacin je protumacen i 11
naredbe, kada je rijec o rukovodenju sluzbom sigurnosti u izuzetnim
slucajevima. Relativizirana je i u 12 sadrzana obaveza zemaljskog poglavara da on pri preduzimanju vojnih mjera za odrzanje javnog reda
treba uzeti u obzir misljenje civilnog adlatusa. Receno je da ce u datom
slucaju zemaljski poglavar saslusati civilnog adlatusa, ali da odluka o
mjerama koje treba preduzeti pripada uvijek zemaljskom poglavaru.
Svoja tumacenja pojedinih odredaba naredbe, od kojih neka nisu bila
u skladu sa njenim doslovnim tekstom, Burian je obrazlozio potrebom
da zemaljski poglavar bude u svako doba pripravan da moze u slucaju
nastupa posebnih okolnosti preuzeti na sebe punu odgovornost za direktno vodenje civilne uprave. Za takve vanredne prilike pripremane su
posebne povjerljive instrukcije.49) Medutim, prije nego one nastupe, u
normalnim okolnostima, Burian nije bio spreman da se u biti promjeni polozaj civilnog adlatusa, koji je stvarno bio podreden zajednickom
ministru finansija, a samo formalno potcinjen zemaljskom poglavaru.
Jos je u aprilu 1906. Schonaichov prethodnik na polozaju ministra
rata general Pittreich, uz saglasnost ministra Buriana, izdao uputstvo
komandi 15. Korpusa za pripremu izuzetnih mjera za Bosnu i Hercegovinu, koje bi stupile na snagu u slucaju ratne opasnosti.50) To
je bilo u sklopu opstih ratnih priprema u Austro-Ugarskoj, ciji je rezultat bio da je 1906. prvi puta donesena za austrijski dio Monarhije
tajna instrukcija o izuzetnim mjerama za slucaj rata (Orientierungsbehelf u
ber Ausnahmsverf
ugungen f
ur den Kriegsfall).51) Po rijecima
47)

Pr BH 627/1908.
Vidi Zbornik zakona i naredaba za Bosnu i Hercegovinu 1882, 313315.
49)
Kao nap.47.
50)
Sch
onaich Buri
anu 20.3.1908. Pr BH 411/1908.
51)
O zakonskim osnovama za uvodenje izuzetnih mjera u Austriji, i
posebno o politi
ckoj i pravnoj problematici u vezi sa dono
senjem propisa o izuzetnim mjerama u Hrvatskoj i Ugarskoj od 1908, kada se ovo
pitanje aktualizira, vidi S u p p a n, Ausnahmezustand, 254-266. Up.
Christoph F u
h r, Das k. und k. Armeeoberkommando und Innenpoli

tik in Osterreich
1914-1917,Graz-Wien 1968, 17; E k m e
ci
c, Zalosna
ba
stina, 18-19.
48)

281

poznatog austrijskog pravnika Josepha Redlicha, odgovorni politicari i

generali spremali su za slucaj rata rezim apsolutne vojne i policijske
vlasti. Pri tome je od samog pocetka tendencija zavodenja diktature
daleko prevazilazila tehnicke potrebe osiguranja mobilizacije.52)
Nacrt instrukcije o izuzetnim mjerama za Bosnu i Hercegovinu bio
je dugo predmet tajnih pregovora kao i komisijskih vijecanja predstavnika komande 15. korpusa i Zemaljske vlade pocetkom 1908. godine.
Medutim, ovaj posao mogao je biti finaliziran tek nakon sto je prethodno postignut sporazum o nacrtu posebne naredbe o prosirenju nadleznosti komandanta 15. korpusa i komandujuceg generala u Sarajevu
kao zemaljskog poglavara Bosne i Hercegovine u slucaju proglasenja
ratne opasnosti i mobilizacija. Prvobitni nacrt ove naredbe uputio je
Schonaich Burianu 20.marta 1908,53) a saglasnost o njegovom tekstu
postignuta je izmedu pomenutih ministara 1.maja iste godine.54)
Nacrtom je bilo predvideno da se danom proglasenja pomenute naredbe svu civilnu upravu Bosne i Hercegovine preuzima neposredno u
svoje ruke komandant 15. korpusa i komandujuci general u Sarajevu
kao zemaljski poglavar. Civilnom adlatusu, kao njemu pridodatom savjetodavnom i izvrsnom organu, zemaljski poglavar mogao je prenijeti
vodenje civilne uprave ukoliko je sam za sebe ne pridrzi. Uputstva
zajednickog ministarstva za poslove Bosne i Hercegovine koja se ticu
civilne uprave izdaju se zemaljskom poglavaru. Ovaj ili sam preduzima potrebne mjere, ili daje civilnom adlatusu instrukcije za njihovo
izvrsenje, ukoliko ih zemaljski poglavar njemu u potpunosti ne prepusti.
Zemaljski poglavar se takoder ovlascuje da sprovodenje takvih naloga,
gdje to prilike zahtijevaju, povjeri vojnim komandama i nadlestvima.
Zemaljski poglavar vrsi najvisu policijsku vlast u zemlji i vodi cjelokupnu sluzbu sigurnosti. On raspolaze zandarmerijskim korpusom i svim
organima odredenim za ovu sluzbu. Zemaljski poglavar se ovlascuje da

Joseph R e d l i c h, Osterreichische
Regierung und Verwaltung im

Weltkriege, Wien-New Haven 1925, 90-93. Sire

citirano kod S u p p a n a, Ausnahmszustand, 262-263.
53)
Kao nap. 50.
54)
Sch
onaich Buri
anu 26.5.1908. Pr BH 964/1908. Tekst nacrta naredbe sa kojim se saglasio Buri
an nisam uspio na
ci u Arhivu Bosne i
Hercegovine. Medutim, iz sadr
zaja dopisa ministarstva rata komandi
15. korpusa od 26.5.1908. (prepis), dopisa Winzora zajedni
ckom ministarstvu finansija od 20.6.1908. (Pr BH 964/1908), a posebno iz pisma
Benka istom ministarstvu od 19.7.1908. (Pr BH 1172/1908) proizilazi da
nije bilo bitnijih izmjena nacrta naredbe koji se nalazi u prilogu pisma
Sch
onaicha Buri
anu od 23.3.1908. (Pr BH 411/1908). Buri
anov zahtjev
da se bezuslovno izvr
se neke izmjene prvobitnog nacrta nisu se mogle odnositi na su
stinu njenog sadr
zaja. Na to ukazuje i okolnost
sto je
rje
senje trebalo da se nade u direktnom usmenom kontaktu, i to na nivou
referenata. (Buri
an Sch
onaichu 25.3.1908. Pr BH 411/1908).
52)

282

u onoj mjeri, u kojoj to javna bezbjednost i vojni interesi zahtijevaju,

izmijeni i ogranici vazece zakone i propise u pitanjima sudstva, posjedovanja i nosenja oruzja, posjedovanja i upotrebe municije i eksploziva, stampe, saobracaja, te uvoza, izvoza ili tranzita zivotinja i stvari
svih vrsta. Politicka i policijska nadlestva, gradonacelnici, predstojnici
opstina i sela imaju se bezuslovno pokoravati naredbama izdatim od samog zemaljskog poglavara ili po njegovom nalogu. Stupanjem na snagu
ove naredbe danom njenog proglasenja privremeno bi prestale da vaze
one odredbe naredbe o vlasti civilnog adlatusa iz 1882. koje su sa novom naredbom bile u koliziji.55) Ministarstvo rata je imalo namjeru da,
cim prilike budu zahtijevale izvanredne mjere, inicira da zajednicki
ministar finansija izda nalog o stupanju na snagu naredbe o prosirenju
ovlascenja zemaljskog poglavara. Ovome je, takode, ostajalo na volju
da i sam predlozi da pomenuta naredba stupi na snagu.56)
Usvajanjem nacrta naredbe o prosirenju kompetencija komandujuceg generala u Sarajevu kao zemaljskog poglavara u slucaju proglasenja
ratne opasnosti i mobilizacije pripremljena je pravna osnova da zemaljski poglavar moze u vanrednim prilikama izdavati iznimne naredbe.
Time je bio olaksan dalji rad na izradi tajne instrukcije o izuzetnim
mjerama za Bosnu i Hercegovinu. (Orientierungsbehelf u
ber Ausnahmsverf
ugungen f
ur Bosnien und die Hercegovina im Alarmierungs
- und Kriegsfalle), ciji je prvi i najvazniji prilog bio nacrt naredbe
o prosirenju nadleznosti zemaljskog poglavara. Komisijski pregovori
izmedu predstavnika Komande 15.korpusa i Zemaljske vlade obnovljeni
su 9.juna 1908.57) i na njima su rijesena preostala otvorena pitanja tako
da je istovremeno sa proglasenjem aneksije ministar rata Schonaich mogao izdati pomenutu tajnu instrukciju.58) Inace, Burian se vec 4.aprila
55)

Pr BH 411/1908.
Ministarstvo rata Komandi 15.korpusa 26.5.1908. (prepis) Pr BH
964/1908.
57)
Winzor ZMF 20.6.1908. Pr BH 964/1908, Benko ZMF 19.7.1908. Pr
BH 1172/1908.
58)
Svoju saglasnost na Orientierungsbehelf... Buri
an je dao 6.10.1908,
a Sch
onaich ga je izdao na osnovu vladareve odluke od 7. 10. 1908. (Sch
onaich Buri
anu 7.10.1908. Pr BH 1601/1908) Sastavni dio ovog uputstva
bili su i nacrti naredaba o ograni
cenju kretanja, udru
zivanju i okupljanju, o posjedovanju i no
senju oru
zja, municije i eksploziva, o potpadanju
civilnih lica pod vojno krivi
cno sudstvo, o izmjeni odnosno ograni
cenju
va
zenja pojedinih odredaba zakona o kriti
cnom postupku, o zabrani raspravljanja o vojnim pitanjima u
stampi kao i nadzoru nad
stampom, o
ograni
cavanju po
stanskog, telegrafskog i telefonskog saobra
caja i nadzoru nad njim, o sprje
cavanju zloupotrebe po
stanskih golubova i propisi o
njihovom dr
zanju, te o zabrani izvoza odredenih roba. Po
cetkom oktobra 1908. pripremljen je i odredeni broj oglasa sa ovim naredbama da
se u slu
caju progla
senja ratne opasnosti istaknu u cijeloj zemlji. Uz to
56)

283

1908. obratio vladaru sa prijedlogom da se sto hitnije izvrsi aneksija

Bosne i Hercegovine i u zemlji realizuje njegov program o uvodenju ustavnih institucija. Medutim, imajuci u vidu spoljnopoliticke odnose i
potrebu da se izvrse odredene diplomatske i druge pripreme Aehrenthal
je pitanje aneksije ostavio privremeno da miruje dok ga mladoturska
revolucija nije izbacila u prvi plan austrougarske politike.59)
Vojni krugovi bili su nezadovoljni zato sto nisu bile ispunjene njihove zelje da se jos u normalnim mirnodopskim uslovima izmijeni polozaj
zemaljskog poglavara Bosne i Hercegovine i u njegovim rukama stvarno
koncentrise vojna i civilna vlast, ali nisu na tome u predaneksionom periodu dalje insistirali. Vjerovali su da ce uskoro sa svog polozaja otici
ministar Burian, koga su smatrali glavnom preprekom da se ostvare
njihovi zahtjevi.60) U doba kada otpocinju sistematske pripreme za
veleizdajnicki proces u Hrvatskoj protiv Srba clanova hrvatsko-srpske
koalicije, i Aehrenthal je dijelio misljenje velikoaustrijskih krugova da
Buriana treba maknuti, zeleci samo da se to postepeno izvede.61) Prijestolonasljednik, nadvojvoda Franz Ferdinand, koji je napadao Buriana zbog liberalne politike i proteziranja madarskih interesa, takode
je smatrao da se mora zaustaviti Burianov opasni sistem. Zato se on
zalagao da se Burian ukloni i na njegovo mjesto dovede Varesanin koji
bi slomio srpsku opoziciju i zemlju pacificirao. Medutim, dok su velikoaustrijski krugovi u vecini bili za aneksiju, sam prijestolonasljednik bio
je prema njoj veoma rezervisan. Franz Ferdinand je uopste strahovao
od postupaka na Balkanu koji bi mogli dovesti do rata sa Rusijom i
do opsteevropskog konflikta vjerujuci da bi to bilo kobno za dinastiju.
I iz unutrasnjo-politickih razloga on je bio protiv aneksije, ocjenjujuci
da, zbog borbe izmedu dviju drzavnih polovina, Monarhija nije za tako
nesto ni konsolidovana ni snazna. Zato je poslije mladoturske revolucije pledirao da se priceka sa aneksijom i pristajao samo ako se pokaze
su pripremljeni i posebni propisi o sprovodenju izuzetnih mjera. (Ausnahmsverf
ugungen im Alarmierungs - und Kriegsfalle f
ur Bosnien und
Hercegovina, popravni akt Zemaljske vlade od 10.10.1908. adresiran na
sve kotarske urede, Durchf
uhrungsbestimmungen zu den Ausnahmsver
f
ugungen f
ur BH, ABH, Zemaljska vlada (dalje ZV) res. 3184/1909). Nacrti pomenutih naredaba radeni su dijelom po uzoru na austrijski Orientierungsbehelf... Iz 1906. (Benko ZMF 19.7.1908. Pr BH 1172/1908).
Bilo bi korisno na osnovu daljih arhivskih istra
zivanja napraviti detaljniju komparativnu analizu propisa o izuzetnim mjerama u BH i u drugim
zemljama Monarhije, imaju
ci pri tome u vidu da su se ovi propisi vi
se
puta mijenjali.
59)
Hugo H a n t s c h, Leopold Graf Berthold, Grandseigneur und Staatsmann, Graz 1963, 106-107.
60)
Kao nap.38.
61)
C o n r a d, Dienstzeit, I, 572.

284

neophodnim da se ona sprovede i to tako da se Bosna i Hercegovina prikljuci Monarhiji kao carevinska zemlja (Reichsland). Stoga je
Aehrenthal izvjesno vrijeme vrsio pripreme za aneksiju u tajnosti od
prijestolonasljednika, koji se poslije preko volje saglasio sa izvrsenim
aktom. Sa aneksionom krizom do kraja su se zaostrili odnosi Franza
Ferdinanda sa Aehrenthalom i zato sto je on precijenio moc Monarhije i uvalio je u opasne teskoce. Nadvojvoda se suprostavio i svom
sticeniku Conradu, kada je ovaj neposredno po aneksiji uporno trazio
da se odmah povede rat protiv Srbije.62)
*
*
*
U toku aneksione krize veliki zamah uzele su pripreme za napad na
Srbiji i Crnu Goru. U Bosnu i Hercegovinu su upucena posebna vojna pojacanja, a povecano je i brojno stanje tamo stacioniranih trupa.
Do marta 1909. dovedeno je u zemlju prema austrijskim izvorima 29
bataljona regularne vojske i 30.000 rezervista.63) Prema ruskim obavjestajnim podacima u Bosni, Hercegovini i Dalmaciji, gdje su izvrsene
najobimnije austrougarske ratne pripreme, bilo je koncentrisano 63 bataljona vojske i zemaljske odbrane, brojno stanje u cetama doseglo je
160-180 vojnika, udvostrucen je broj brdskih baterija i formirano je
novih 6 bataljona brdskih haubica. Dijelovi 15. korpusa snabdjevni su telefonima kao modernim sredstvima veze i optickim priborom.
Zapazeno je i formiranje 11. letecih odreda za borbu protiv bandi, tj. gerile.64) Rijec je zapravo o tome da je povodom aneksione
krize ponovo organizovan mobilni zandarmerijski korpus (Gendermeriestreifkorps), a osim toga su formirani i posebni vojni odredi granicnog
mobilnog korpusa (Grenzstreifkorps-Abteilungen).65)
62)
C h l u m e c k y, op. cit. 98, 99. Up. G r o s s, Hrvatska uo
ci aneksije, 158. 252-253; Vladimir D e d i j e r, Planovi nadvojvode Franje Ferdinanda o reorganizaciji Monarhije, u: Jugoslovenski narodi
pred prvi svjetski rat, 198; Stephan V e r o s t a, Theorie und Realit
at
von B
undnissen, Heinrich Lammasch, Karl Renner und der Zweibund
(1897-1914), Wien 1971, 325-326.
63)
Oskar R e g e l e, Feldmarschall Conrad. Auftrag und Erf
ullung
1906-1918, Wien 1955, 56; vidi i C o n r a d, Dienstzeit, I, 120, 157,
160, 168.
64)
V i n o g r a d o v, op. cit. 144.
65)
Tomislav K r a l j a
ci
c, Kalajev re
zim u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1987, 459-460.
Korpus je 1888. reduciran sa 6 na 3 krila, a njegov komandant potpukovnik Cvjeti
canin postao je i komandant bh.
zandarmerijskog korpusa. Tada se 100
zandarma vratilo u
zandarmerijski korpus, a 3 oficira
i 200 vojnika upu
ceni su u sastav vojske. Na isti na
cin bilo je postupljeno i 1891. kada je Streifkorps ukinut. Istodobno je kompletiran bh.

285

Streifkorps, cije su pripadnike nazivali strajfuni, bio je mobilna formacija sastavljena od zandarma, vojnika-dobrovoljaca i domacih
ljudi, koja je osnovana u novembru 1882. nakon ugusenja ustanka u
Hercegovini. Cilj obrazovanja ovog korpusa bio je da definitivno pacificira podrucje gdje je izbio ustanak, ali je on uskoro prosirio svoju
djelatnost i na istocnu Bosnu pomazuci aktivnost zandarmerije u pogranicnim krajevima. U sastavu korpusa bilo je 200 zandarma i 400
vojnika. Korpus je bio podijeljen u sest krila, cija su se sjedista nalazila u Bileci, Gacku, Nevesinju, Foci, Tuzli i Kalinoviku. Sa postepenom
stabilizacijom prilika i poboljsanjem organizacije zandarmerije Streifkorps je najprije 1888. smanjen, a 1891. godine (Direktiven f
ur die
Handhabung des ausserordentlichen Sicherheitsdienstes ... ....) bilo je
predvideno da se, ukoliko to prilike zahtijevaju, po naredenju zajednickog ministra finansija obrazuje odgovarajuci broj mobilnih krila sa
oznakom b.h. Gendarmeriestreifkorps.66)
U okviru preduzetih ratnih priprema povodom aneksione krize, komandant 15. korpusa je, po odobrenju Ministarstva rata, naredio da
se aktivira svih pet krila zandarmerijskog mobilnog korpusa.67) Efekat
ove mjere ocjenjivao je general Varesanin sredinom 1909. kao potpuno
uspio. Po njegovim rijecima nastup korpusa ucinio je svuda trajan
utisak na stanovnistvo, podigao je povjerenje njegovog lojalnog dijela,
a djelovao je otrijeznjavajuce na opozicioni elemenat. S druge strane,
Varesanin bio je misljenja da je to bila dobra skola za armijske oficire i ljudstvo nenaviknute na ovu sluzbu i vrijedno iskustvo za dalje
razvijanje ove institucije.68)
Dok je zajednicki ministar finansija Kallay donio u vlastitom djelokrugu, kako 1882. odluku o obrazovanju tako i 1891. odluku o raspustanju mobilnog korpusa, bez da je o tome posebno car odlucivao,69)

zandarmerijski korpus koji se sastojao iz 8 krila i 27 vodova i tada brojao 40 oficira i 2100
zandarma. U njegovom sastavu ostalo je privremeno
i 200 vojnika pla
cenih iz tzv. okupacionog kredita (Zum Vortrage des
Reichsfinanzministers von K
allay 5. 2. 1891, KA Milit
arkanzlei Seiner
Maijest
at des Kaisers und K
onigs (=MKSM) 971
/
1891)
koji su docnije
11
zamjenjeni
zandarmima.
66)
Auszug aus dem a.e. Einsichtsakt des Reichskriegsministeriums ....
21.6.1909. KA MKSM 331
49 /1909.
67)
Ova mobilna krila (Gendarmeriestreifkorpsfl
ugel) bila su formirana
pri komandama krila redovne bh.
zandarmerije,
cija su se sjedi
sta nalazila u Sarajevu, Mostaru, Tuzli, Gora
zdu i Bile
ci.
68)
Aufstellung der Gendarmeriestreifkorpsfl
ugel. Ergebnisse. Vare
sanin
Ministarstvu rata 12.6.1909. KA KM Pr
as 8112
5 /1909.
69)
Zum Vortrage des Reichsfinanzministers von K
allay 5.2.1891. KA
/1891.
MKSM 97-1, 971
11

286

zajednicki ministar finansija Burian saznao je tek iz obavjestenja Zemaljske vlade o aktiviranju krila zandarmerijskog mobilnog korpusa.
Pozivajuci se na propise iz 1891, on se krajem aprila 1909. zalio na takav postupak. Burian je priznavao pravo komandantu 15. korpusa da
u datoj situaciji angazuje zandarmeriju za vojnu sluzbu, ali je smatrao
da on nije bio ovlasten da bez naredenja zajednickog ministra finansija
uspostavlja pomenute formacije. Zato je odbio da bosanskohercegovacke zemaljske finansije snose troskove za mjeru koja je preduzeta bez
ucesca civilnih vlasti.70)
Po misljenju koje je dalo Ministarstvo rata komandant 15. korpusa bio je ovlasten da na vlastitu inicijativu izvrsi uzbunjivanje
(Alarmierung) i uspostavi mobilni korpus (Streifkorps) jer iako u toku
aneksione krize nije iz politickih razloga bila formalno proglasena mobilizacija, to je u stvari malo mijenjalo u pogledu merituma sprovedene
akcije. Pri tome se u Ministarstvu rata smatralo da je direktiva iz 1891,
na koju se pozivao Burian, prevazidena izdavanjem 1909. godine nove
instrukcije (Instruktion f
ur Gendarmeriestreifkorps). Troskove ove
akcije preuzelo je u skladu sa novim propisima Ministarstvo rata, jer
inicijativu za nju nije dala Zemaljska vlada da bi mogla pasti na teret
bh. zemaljskog budzeta.71)
Vec 1.maja 1909. raspustene su jedinice mobilnog korpusa, ali se
potom na osnovu stecenih iskustava pristupilo izradi planova za njihovu
reorganizaciju i bolje opremanje. Pored pet krila ovog korpusa ranije
osnovanih u istocnim dijelovima zemlje, Ministarstvo rata se krajem
1910. saglasilo sa inicijativom generala Varesanina iz 1909. da se formiraju jos dva nova krila, i to na podrucju Travnika i Banjaluke, a
eventualno i trece, na podrucju Bihaca. Ovaj stav je zauzet jer su se
ove mobilne formacije po ocjeni istog ministarstva u punoj mjeri nedavno opet dobro pokazale prilikom kmetovskih nemira. Planirano
je da se uz svako postojece regularno zandarmerijsko krilo u slucaju
potrebe aktivira jedno krilo mobilnog korpusa. Predvideno je da svako takvo krilo ima dva voda od po 50 ljudi, jer se pokazalo da ranija
formacija, od tri voda u sastavu krila, otezava pokretljivost i uticaj komande. Upotreba ovih jedinica bila je predvidena ne samo u slucaju
ratne opasnosti i rata nego i u miru. Pored zandarma u sastavu jedinica mobilnog korpusa kao pomocno ljudstvo angazovani su i vojnici
iz bosanskohercegovackih bataljona. Komanda bh. zandarmerijskog
korpusa je u aprilu 1909. trazila od vojske pomoc od najmanje 500
ljudi.72)
70)

Kao nap. 66.

Ibidem
72)
Ministarstvo rata armijskom inspektoru u Sarajevu 7.12.1910. KA
KM Pr
as. 8112
5 /1910, i kao nap. 40 i 68.
71)

287

Jedinice zandarmerijskog mobilnog korpusa (Gendarmeiriestreifkorps) bile su namijenjene za upotrebu prvenstveno u unutrasnjosti
zemlje, a za angazovanje u granicnom pojasu formirani su u doba aneksione krize posebni odredi granicnog mobilnog korpusa (Grenzstreifkorps-Abteilungen). Medutim, u augustu 1909. zemaljski poglavar
general Varesanin predlozio je da se ove vojne jedinice raspuste s obzirom na regulisanje odnosa sa susjednim zemljama kao i na normali Generalstaba Conrad
zaciju bezbjednosnih prilika na granicama. Sef
v. Hotzendorf, koji je, inace, i nakon medunarodnog rjesenja krize bio
protiv povlacenja trupa upucenih u Bosnu i Hercegovinu, suprotstavio
se prijedlogu o raspustanju odreda granicnog mobilnog korpusa. Smatrao je da ovi odredi treba da prerastu u posebne bh. brdske trupe
(bh. Gebirgstruppen). Ministar rata Schonaich bio je tada saglasan
sa Varesaninom, pa je car 7.novembra 1909. prihvatio prijedlog da
se raspuste pomenuti odredi, s tim da se sve preduzme kako bi se u
slucaju mobilizacije ili druge potrebe mogli odmah aktivirati. Oficiri i
vojnici iz ovih odreda trebalo je da se ukljuce u posadne trupe u Bosni
i Hercegovini.73) Docnije je Conrad optuzivao Varesanina da je svojim
prijedlogom ucinio politicku koncesiju na racun vojnih interesa.74)
Prema podacima iz 1912. godine bilo je predvideno da se u slucaju
proglasenja ratne opasnosti i mobilizacije aktivira 14. odreda granicnog
mobilnog korpusa sa po 100 ljudi u svakom odredu. Medutim, Varesaninov nasljednik general Oskar Potiorek smatrao je u doba nove balkanske
krize da broj i raspored ovih jedinica nije svrsishodan i da su odredi
mobilnog korpusa (Streifkorpsabteilungen) iz ranijeg doba ostali u neprijatnoj uspomeni. On je jos u proljece 1912. inicirao da se obrazuju
posebne pogranicne zastitne formacije tako da se na svakoj vaznijoj
upadnoj liniji postavi jedan kompaktan odred. U sastavu ovih jedinica moglo je biti u miru jedna trecina, a u ratu samo jedna cetvrtina
vojnika regrutovanih medu bosanskohercegovackim zemaljskim pripadnicima. Prema prvobitnom planu Potioreka granicne trupe trebalo je
da se sastoje od 6 bataljona sa ukupno 23 cete, koje bi u miru brojale 92
oficira i 2.139 vojnika, dok bi u ratu broj vojnika porastao na 3.680. Vec
28.maja 1912. car je odobrio da se formiraju pogranicne zastitne formacije u Bosni i Hercegovini sa oznakom k.u.k. Grenzjagerkompagnien
(Z
uge). Istom odlukom, kao provizorno rjesenje do sprovodenja u
zivot vojne reforme, odobreno je da se odmah obrazuju cetiri cete sa
devet vodova, a u oktobru 1912. dalje dvije cete sa osam vodova. Za
opremu i naoruzanje ovih 17 vodova pogranicnih lovaca sa po 30 ljudi
stajala je na raspolaganju oprema i naoruzanje bivsih odreda granicnog
73)
74)

288

691
/1909.
Vortrag des Reichskriegsministers 2.11.1909. KA MKSM 1513
8143
Conrad Sch
onaichu 1.12.1910. KA KM Pr
as.
/1910.
1

mobilnog korpusa formiranih u doba aneksione krize. U Ministarstvu

rata su smatrali novi naziv granicnih jedinica prikladnijim, jer je stari
naziv asocirao na policijsku sluzbu. Medutim, obrazovanje ovih jedinica naislo je na velike organizacione i finansijske teskoce, pa su planovi
za uspostavljanje pogranicnih trupa u Bosni i Hercegovini vise puta
korigovani i mijenjani. Pri tome je od posebnog znacaja bio stav Ministarstva rata da je rijec o bosanskohercegovackoj formaciji, ciji se
troskovi u miru mogu podmirivati samo iz bh. zemaljskog budzeta.75)
Austrijski generali su jos prilikom priprema aneksije strahovali od
izbijanja ustanka u Bosni i Hercegovini. Mada je taj njihov strah tada
bio u sustini neopravdan, oni su imali pravo kad su u svojim povjerljivim izvjestajima tvrdili da austrougarska uprava nije uspjela razumijeti narod niti zadobiti njegovo povjerenje i simpatije. Ocjenjujuci
pocetkom 1909. na gore pomenuti nacin prilike u Hercegovini, tadasnji
komandant 18. divizije general Blasius Schemua primjetio je da je srpski element sasvim neraspolozen prema Monarhiji, da joj Muslimani
nisu odani i da gaje nerealne nade u povratak Turske, dok je katolicki
element rasut, brojcano slab i bez uticaja. Njegov zakljucak je bio da
ce se i nakon medunarodnog priznanja aneksije Austro-Ugarska moci u
Bosni i Hercegovini trajno odrzati samo pokazujuci svoju snagu. On je,
medutim, smatrao da ce Monarhija morati revidirati postojecu finansijsku politiku i pridonijeti odredene materijalne zrtve za prosperitet
zemlje, te olaksati tesko breme poreskih tereta koji pritiscu siromasno
stanovnistvo.76) I dvije i po godine kasnije sef Generalstaba Conrad pisao je da se prikljucenje Bosne i Hercegovine Monarhiji moglo osigurati
samo na taj nacin sto su nase (tj. austrougarske) grupe bile dovoljno
pojacane da bi ulile strah nasim protivnicima i nasim vodecim politickim mjestima pruzile potreban oslonac.77) Da privrzenost Monarhiji
kod velikog dijela stanovnistva nije velika, smatrao je i odijelni predstojnik Zemaljske vlade Adalbert Shek. On je u oktobru 1909. pisao
kako ce snazne vojne posade kao znak nase moci pokazivati narodu da
Monarhija raspolaze jakom i dobro naoruzanom vojnom snagom i da je
u svakom trenutku u stanju poraziti bilo kojeg unutrasnjeg ili vanjskog
neprijatelja.78) Karakteristicno je da je Ministarstvo rata, u ocekivanju
da ce se u proljece 1912. pogorsati situacija na Balkanu,79) motiviralo
872
971
971
KA MKSM 822
11 i 110 ex 1912, 34 i 37 ex 1913.
Kapid
zi
c, Ispisi, Glasnik ADA X-XI, 497-500.
77)
Investitionsprogramm der Landesregierung f
ur Bosnien und die Herzegowina, 17. 8. 1911. Aus der Bemerkung des Chefs des Glstbs. KA MKFF Pb/24 1911.
78)
Hamdija K a p i d
zi
c, Dva priloga novijoj istoriji Bosne i Hercegovine, Glasnik ADA II, 1962, 322.
79)
Auszug aus dem p.e. Einsichtsakte des KM ... v. 22. 1. 1912. KA
MKSM 872
1 /1912.
75)

76)

289

svoje zahtjeve da se u slucaju opasnosti osigura hitno pojacanje bosanskohercegovackih trupa, i potrebom da se nepouzdani elementi drze
pod cvrstom kontrolom.80)
U austrijskim vojnim krugovima, i ne samo u njima, bilo je rasprostranjeno misljenje da je za neke narode u Monarhiji, a takode i
za Bosnu i Hercegovinu, umjereni apsolutizam najbolji oblik upravljanja.81) General Auffenberg, koji je jos pocetkom aprila 1908. predlagao
da se u Hrvatskoj postavi carski general za komesara i uvede vojna diktatura, preporucivao je ponovo u jeku aneksione krize, u martu 1909,
da se komesarijat uvede ne samo u Hrvatskoj nego i u Bosni. Pri tome
je imao u vidu da bi se poslije rata sa Srbijom oba komesarijata mogla
pretvoriti u jedan. Boraveci u Bosni kao komandant 15. korpusa Auffenberg je od velikog simpatizera frankovaca i protivnika Srba postao
1910. zagovornik obrazovanja jugoslovenske jedinice u Monarhiji na
celu sa Srbima. Ovoj jedinici trebalo je prema njegovoj zamisli da se
prikljuci i Srbija.82)
Za razliku od vojnih krugova, ministar Burian je smatrao da je
apsolutisticka uprava u periodu nakon okupacije 1878. odigrala svoju
ulogu. On je isticao da je odluka da se izvrsi aneksija i uvede ustavni
poredak bila diktirana kako medunarodnim okolnostima, u prvom redu
donosenjem ustava u nizu autokratskih drzava, narocito u Turskoj, tako
i potrebama proizaslim iz unutrasnjeg drustvenog i politickog razvitka zemlje, gdje je u austrougarskim skolama obrazovana inteligencija
trazila politicka prava i slobode. Deviza Burianove bosanske politike,
koju je on neposredno nakon proglasenja aneksije formulisao pred ugarskom delegacijom bila je: slobodno politicko kretanje stanovnistva, ali
jaka uprava.83) Uvodenjem ustavnih institucija, cime je u javnosti iskljucivo motivirana aneksija, trebalo je da se jedan dio ranijeg apsolutnog prava vladara prenese na zemaljski sabor, konstituisan na principu
konfesionalnih kurija. Medutim, svrha ustava, kako je to ukazao Joseph
Redlich, nije nikako bila da posve ukine polozaj Bosne i Hercegovine
kao objekta uprave, nego da ga samo unutar zakonodavnog djelokruga
sabora ogranici.84)
80)

Auszug aus dem p.e. Einsichtsakte des KM ...v. 7.2.1912. KA

MKSM 872
12 /1912.
81)
Kapid
zi
c, Ispisi, Glasnik ADA XII-XIII, 306; up. E k m e
ci
c, Stvaranje Jugoslavije, 2, 676-677.
82)
G r o s s, Hrvatska uo
ci aneksije, 201, i s t a, Hrvatska politika velikoaustrijskog kruga, 17, 27-28; vidi: A u f f e n b e r g - K o m a =

r o w, Aus Osterreichs
H
ohe und Niedergang, M
unchen 1921, 142.
83)
Kapid
zi
c, Bosna i Hercegovina pod austrougarskom upravom,
56.
84)
Vidi D
zevad J u z b a
si
c, Austrougarsko zajedni
cko ministarstvo
i upravljanje Bosnom i Hercegovinom nakon aneksije. (Dr
zavnopravni
aspekt), Godi
snjak Dru
stva istori
cara BiH (dalje Godi
snjak) 39, 1988,
144-145.

290

Ustavom su garantovana dijelom vec ranije ozakonjena gradanska

prava. Njih je, medutim, Zemaljska vlada mogla po ovlastenju vladara
ograniciti ili obustaviti za cijelu zemlju ili za pojedine njezine dijelove u
slucaju rata kao i onda, kada se neposredno ocekuju ratna poduzeca,
konacno u slucaju nemira ili kad se pojave u vecoj mjeri veleizdajnicka
ili za sigurnost pogibeljna pothvatanja ( 20 Zemaljskog ustava). Nije bilo nikakvih ustavnih garancija u pogledu ogranicenja trajanja i
sprecavanja zloupotrebe izuzetnih mjera u odnosu na pojedina osnovna gradanska prava. U pogledu uvodenja kao i ukidanja izuzetnih mjera
nije bilo predvideno da se trazi odobrenje Zajednickog ministarskog vijeca ni bilo kojeg parlamentarnog tijela u Monarhiji.
Iako je aneksijom 1908. izmjenjen medunarodno pravni status Bosne i Hercegovine, njen drzavnopravni odnos prema Monarhiji ostao je
u biti isti. Paralelni austrijski i ugarski zakoni iz 1879. (o carinskom
prikljucenju BiH) i 1880. (o upravljanju), na kojima je pocivao odnos
obje drzave Monarhije prema Bosni i Hercegovini, trebalo je da vaze
nakon donosenja Zemaljskog ustava, sve dotle dok se ne izmjene na
osnovu sporazumnih zakonskih odluka u Austriji i Ugarskoj. Time je
polozaj Bosne i Hercegovine prema drzavnoj cjelini i dalje ostao provizorno rijesen i nerasciscen. Medutim, povodom aneksije i donosenja
Zemaljskog ustava dosle su do izrazaja tendencije pojedinih uticajnih
faktora da, u skladu sa svojim specificnim interesima, vazece principe
upravljanja Bosnom i Hercegovinom redefinisu i u buducnosti izmijene.
To se desavalo u situaciji kada je politicki, privredni i vojno strateski
znacaj Bosne i Hercegovine izbio u prvi plan interesa austrougarskih
vladajucih krugova. Opste okolnosti koje su u prvoj deceniji XX vijeka odredivale spoljne i unutrasnje ekonomske odnose Austro-Ugarske,
bitno su uticale na pojacano interesovanje u objema drzavama Monarhije za Bosnu i Hercegovinu. One su djelovale na dalje zaostravanje
ekonomskih suprotnosti izmedu Austrije i Ugarske na tlu Bosne i Hercegovine, kao i na jacanje rivaliteta izmedu njihovih vlada oko uticaja
na bosanskohercegovacku upravu.85)
Prilikom priprema aneksije ugarska vlada je postavljala zahtjeve da
se Bosna i Hercegovina pripoji Ugarskoj, s tim da bi nacin upravljanja anektiranom zemljom i stvarni odnos obiju drzava Monarhije prema
njoj ostao do daljnjeg neizmjenjen. Prema rijecima tadasnjeg predsjednika ugarske vlade Sandora Wekerlea ugarske drzavnopravne aspiracije
trebalo je da posluze kao efikasan argument protiv priznanja prava stanovnistvu na samoopredjeljenje i obrazovanja etnografskih formacija.86) Formalno priznanje madarskih historijsko pravnih revandikacija
85)
Up. D
zevad J u z b a
si
c, Izvje
staj Hermanna von Sautera o odnosima Bosne i Hercegovine i Monarhije u svjetlu austrougarskih ekonomskih suprotnosti, Godi
snjak 18, 1970, 88 i dalje.
86)
Protokoll des gemeinsamen Ministerrates v. 10.9.1908. HHStA PA
Interna XL K. 468.

291

na Bosnu i Hercegovinu trebalo je da bude samo prvi korak u ostvarenju dalekoseznijih pretenzija. Madarskim zahtjevima suprotstavio se
odlucno ondasnji predsjednik austrijske vlade Beck, a svoje protivljenje izrazio je i sef generalstaba Conrad, koji se kao glavni predstavnik
velikoaustrijskih krugova, inace, najdosljednije zalagao za stvaranje jugoslovenskog kompleksa u Monarhiji pod vodstvom lojalnih Hrvata.
Ako bi se ipak dogodilo da se Bosna i Hercegovina pripoji zemljama
ugarske krune, Conrad je smatrao da bi je u tom slucaju trebalo prikljuciti Hrvatskoj.87)
U austrijskim naucnim i politickim krugovima, kao i u siroj javnosti Bosna i Hercegovina je tretirana kao carevinska zemlja (Reichsland).
Medutim, takav njen status nije nakon aneksije prihvatala ugarska vlada, jer bi to po Wekerleu remetilo dualisticke osnove Monarhije i vodile
trijalizmu.88) Inace Wekerle je iznova bezuspjesno pokusao da prilikom diskusija o nacrtu bh ustava sredinom 1909. godine indirektno
afirmise glediste da Bosnu i Hercegovinu kao nekadasnje provincije
Svete ugarske krune zbog aneksije treba ponovo smatrati kao ugarske
provincije.89)
Drzavno-pravne kontraverze bile su ne samo uzrok da aneksija nije
mogla biti ozakonjena ustavnim putem nego i da je Zemaljski ustav
(statut) za Bosnu i Hercegovinu oktroisan vladarevom odlukom. Zbog
toga da se ne bi prejudiciralo pitanje pripadnosti Bosne i Hercegovine
izmedu austrijske i ugarske vlade postignut je sporazum da se ustavne institucije ne odobravaju putem legislativa, nego da stupe na snagu
vladarevom naredbom.90) Takode, zahvaljujuci u prvom redu nastojanjima Madara u Zemaljski ustav iz 1910. godine bile su unesene odredbe
koje su prosirile ingerencije obiju vlada u pogledu uticaja na upravljanje Bosnom i Hercegovinom preko okvira ustanovljenim zakonom iz
1880.91) To ce posebno otezati zakonodavnu djelatnost saboru kao i
polozaj zemaljske administracije.92)
87)

G r o s s, Hrvatska uo
ci aneksije. 243-244.
Kapid
zi
c, Diskusije, 164, 174 i kao nap.86.
89)
Wekerle Buri
anu 12.7.1909, (njema
c. prevod note) PrBH 1617/1909,
kopija istog dokumenta i u HHStA PA I rot. 638, Cabinett des Ministers
(dalje C d M) 12/1, 422.
90)
Ungarische Ministerratsprotokolle K.Z. XXII v. 4.10.1909. HHStA
Kabinettsarchiv.
91)
Naime, ne samo da je za sve zakonske osnove usvojene u Saboru
prije njihovog podno
senja na sankcionisanje monarhu trebalo pribaviti
saglasnost austrijske i ugarske vlade, nego je bilo jo
s i propisano da na
sve vladine zakonske nacrte, i prije nego
sto budu podneseni na pretresanje Saboru, treba da pristanu vlade obiju dr
zava Monarhije ( 37 i 38
ustava).
92)
Juzba
si
c, Izvje
staj Hermanna von Sautera, 63-65; up. Joseph
M. B a e r n r e i t h e r, Fragmente eines politischen Tagebuches. Die

s
udslawische Frage und Osterreich-Ungarn
vor dem Weltkrieg, Berlin
1928, 118-119.
88)

292

Sudjelovanje sabora u zakonodavnoj djelatnosti 93) odnosilo se iskljucivo na bosanskohercegovacke poslove, i to samo na one koji su bili
taksativno navedeni u Ustavu (42). Zakonodavna vlast u svim ostalim
pitanjima, koja ustavom nisu izricito stavljena u kompetenciju sabora
niti su spadala u nadleznost austrijskog i ugarskog parlamenta, i dalje
je ostala, kao i u predustavnom dobu, u rukama monarha. Buduci da je
Bosanskohercegovacki sabor bio samo provincijsko predstavnistvo, a ne
drzavni parlament, izvan njegovog djelokruga su bila i sva pitanja koja
se ticu oruzane sile. Njemu je bilo uskraceno pravo da raspravlja i odlucuje o vojnoj obavezi, visini regrutnog kontigenta, kao i o budzetskim
izdacima za c. i kr. bosanskohercegovacke cete i vojne zavode.
Vojni faktori Monarhije odlucno su se 1909. godine suprotstavili
planu civilne uprave da se postansko-telegrafska sluzba u Bosni i Hercegovini demilitarizuje i da bh. Sabor dobije u odnosu na nju odredene
ingerencije. Razlog je bio nepovjerenje prema domacim ljudima, koji bi
u slucaju provedenih promjena stupili u pomenutu sluzbu. Polazilo se
od toga da u tako strateski isturenoj zemlji kao sto je bila Bosna i Hercegovina, koja je imala direktne telefonske veze sa Srbijom i Turskom,
u postansko telegrafskoj sluzbi mora biti iskljucivo zaposlen potpuno
pouzdan personal. Ova sluzba nije bila navedena u konacnom tekstu ustava medu poslovima koji spadaju u kompetenciju Sabora, jer su
se tome, osim ministra rata Schonaicha, protivila austrijska i ugarska
vlada kao i prijestolonasljednik Franz Ferdinand. Na takvo rjesenje uticalo je i shvatanje da postansko telegrafska sluzba nije pitanje koje se
tice samo Bosne i Hercegovine, vec njome treba prema odredbi 10.
Zakona od 20.12.1879. (RGB1 Nr 136) da upravlja Zemaljska vlada u
sporazumu sa organima obiju vlada Monarhije. Medutim, ova zakonska
odredba nije mogla biti realizovana pa su do propasti Austro-Ugarske
1918. posta i telegraf ostali u nadleznosti ministarstva rata. Njihovo
osoblje regrutovalo se iskljucivo od povjerljivog vojnog kadra, a zvanicni
jezik bio je njemacki. Nezadovoljstvo ovakvim stanjem izrazavao je ne
samo Bosanskohercegovacki sabor nego i Zemaljska vlada, kojoj su bili
uskraceni prihodi od postanskog regala. Po rijecima civilnog adlatusa
barona Benka, Vlada u odnosu na postansku sluzbu nije imala nista
vise uvida i uticaja od bilo koje stranke.94) On je, mada uzaludno,
93)
O nadle
znosti bh. Sabora vidi: Karl L a m p, Die Verfassung von
Bosnien und der Herzegowina vom 27.Februar 1910, u: Jahrbuch des
o
ffentlichen Rechts der Gegenwart, T
ubingen 1911, Bd. V, 142 i dalje;
Ferdinand S c h m i d, Bosnien und die Herzegowina unter der Verwal
tung Osterreich-Ungarns,
Leipzig 1914, 36-49; N. W u r m b r a n d,
Die rechtliche Stellung Bosniens und der Herzegowina, Leipzig-Wien
1915, 96-145.
94)
D
zevad J u z b a
si
c, Bosanskohercegova
cki sabor i osnivanje po
stanske
stedionice, Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu (dalje Prilozi)
18, 1981, 258-261.

293

pledirao da se postojece stanje korijenito izmijeni. Medutim, ovakvi

zahtjevi nailazili su na energicnu osudu ne samo Ministarstva rata nego
i Ministarstva spoljnih poslova.95)
Intenziviranju uticaja obiju vlada u postaneksionom periodu pridruzilo se i pojacano zanimanje zajednickih ministara za poslove bh.
uprave. Pri tome je austrijska vlada, suprotstavljajuci se porastu madarskog upliva na Zajednicko ministarstvo finansija, na cijem celu se nalazio ministar Madar, racunala na podrsku zajednickog austrougarskog
ministarstva, kome je po zakonu iz 1880. pripadalo vrhovno vodenje
bh. uprave. To je odgovaralo i intencijama ministra inostranih poslova
Aehrenthala, koji je, inace, nastojao ojacati svoj polozaj predsjedavajuceg u Zajednickom ministarskom vijecu i uzdici ga, ako ne de jure
a ono de facto, na rang kancelara Reicha. Medutim, i pored porasta
uticaja zajednickih ministara na upravljanje Bosnom i Hercegovinom,
Zajednicko ministarstvo kao kolegijalni organ trojice zajednickih ministara, nije se uspjelo ni nakon aneksije u tom pogledu afirmisati.
Posebno Ministarstvo rata nije pak propustilo priliku da o nizu bitnih
pitanja bosanske politike zauzme svoje stavove kao i da aktivno utice na
njen pravac i odluke. Pri tome je, za razliku od perioda prije aneksije,
usvajanje bosanskih zakona stvarno zavisilo i od pojedinacne saglasnosti svih zajednickih ministara. Uticaj Ministarstva rata u znatnoj mjeri
su karakterisali ekstremni stavovi militaristickih krugova o metodama
upravljanja u Bosni i Hercegovini. Zato je taj uticaj cesto nailazio na
otpor od strane vodecih licnosti civilne uprave, koji je sa produbljavanjem unutrasnje krize i poostravanjem vanjskopoliticke situacije sve
vise slabio.96)
Nakon sto je 7.marta 1909. postavljen za zemaljskog poglavara Bosne i Hercegovine i komandanta 15. korpusa, general pjesadije baron
Marijan Varesanin od Varesa uskoro je, carevom odlukom od 29.jula
1909, imenovan na novu funkciju generalnog inspektora trupa (Generaltruppeninspektor) sa sjedistem u Sarajevu, i to sa prosirenim djelokrugom na svim komandama, trupama i vojnim institucijama u Bosni
i Hercegovini i Dalmaciji. U njegove kompetencije spadalo je neograniceno pravo inspekcije na podrucju 15. i 16. korpusa, rukovodenje
vecim vjezbama trupa, uticaj na personalna pitanja generala i na sve
ratne pripreme. Istovremeno je odluceno da se izvrsi teritorijalna reorganizacija tadanjih vojnih podrucja Sarajeva i Zadra. Novom organizacijom Bosna i Hercegovina je podijeljena na dva korpusna podrucja.
Conrad Sch
onaichu 1.12.1910. KA KM Pr
as. 8143
1 /1910.
96)
D
z. J u z b a
si
c, Austrougarsko Zajedni
cko ministarstvo, 144-154.
O Aehrenthalovoj te
znji da Zajedni
cko ministarsko vije
ce dobije funkcije zajedni
cke vlade Austro-Ugarske vidi: Eva S o m o g y i, Aehrenthals
Reformbestrebungen 1906-1907. Die Dualismus-Interpretation des Mi

nisters des Aussern,

OOH
1, 1988, 60-75.
95)

294

Podrucje 15. korpusa, cije je sjediste bilo u Sarajevu ograniceno je na

banjalucki, bihacki, sarajevski i tuzlanski krug te jedan dio travnickog
ce). Pookruga (kotarevi: Jajce, Travnik, Varcar Vakuf, Zenica, Zep
drucju 16. korpusa sa sjedistem u Zadru pripao je, osim Dalmacije,
jos mostarski okrug kao i dio travnickog okruga (kotarevi: Bugojno,

Glamoc, Livno, Prozor, Zupanjac).

Novu vojno teritorijalnu podjelu
pratilo je pregrupisavanje i pomjeranje vojnih jedinica. Carevu odluku
objavio je ministar rata Schonaich 8.oktobra 1909, s tim sto su nove organizacione mjere stupile na snagu 1.novembra iste godine.97) Uskoro
potom Varesanin je preimenovan u armijskog inspektora (Armeeinspektor), a sama institucija kojoj je stajao na celu postala je k. u. k.
Armeeinspektorat in Sarajevo. Armijski inspektor je u slucaju rata
trebao da postane komandant trupa u Bosni i Hercegovini i Dalmaciji.98)
Medutim, nade koje su vojni krugovi polagali u generala Varesanina
vrlo brzo su ustupile mjesto razocarenju, a nije se ostvarilo ni njihovo
ocekivanje da ce ministar Burian pasti. Nista se nije bilo promijenilo u pogledu polozaja zemaljskog poglavara, a njegov ugled u ocima
vojnih faktora jos vise je pao zbog niza, kako su oni ocijenjivali, licnih
promasaja samoga generala Varesanina.
Conrad je uskoro nakon oktroisanja Zemaljskog ustava obnovio akciju za izmjenu polozaja zemaljskog poglavara. Po njegovoj ocjeni tajno
rjesenje iz 1908, kojim je zajednicki ministar finansija interpretirao naredbu o vlasti civilnog adlatusa, nije moglo sanirati odnose. Smatrao
je da samo efiktivno spajanje u jednoj ruci vojne i civilne vlasti daje najvecu garanciju za vladanje Bosnom i Hercegovinom i ucvrscenje
u njoj. To je obrazlagao politickom konstelacijom u zemlji, posebno
ukazujuci na veliki znacaj autoriteta zemaljskog poglavara u vezi sa
predstojecim radom Sabora. Conrad je, obracajuci se ministru rata,
nabacio i problem pretjerane centralizacije uprave u Becu kao i potrebu da se insistira na oblikovanju samostalnog djelokruga Zemaljske
vlade u odnosu na Zajednicko ministarstvo finansija. Trazio je od ministra rata da se povodom ovih pitanja obrati caru,99) a i sam je u
audijenciji kod cara pokrenuo pitanje promjena u Bosni i Hercegovini,
obnavljajuci tako svoj prijedlog iz 1907. godine.100)
Jos krajem marta 1909. tadasnji sef prijestolonasljednikove vojne
kancelarije major Brosch je ukazao na krizu koja je nastala u vojnim
97)

Verordnungsblatt f
ur das k. u. k. Heer, 35. St
uck vom 8. Oktober
/1909;
Referat
Marterera
od
27.7.1909. i careva
1909. KA KM Pr
ass. 4928
3adII
691
odluka od 29.7.1909. MKSM 1510
/1909.
98)
Kao nap. 95.
99)
Conrad Sch
onaichu 8.3.1910. KA KM Pr
ass. 81 43
1 /1910.
100)
C o n r a d, Dienstzeit, II, 43.

295

krugovima u Bosni i Hercegovini. Odnosi izmedu u istoj godini postavljenog novog komandanta 15. korpusa generala Moritza Auffenberga
i novog sefa Zemaljske vlade i komandujuceg generala Marijana Varesanina postali su nepodnosljivi. Kako se Varesanin pokazao nedoraslim polozaju koji je zauzimao, i bio podlozan uticajima funkcionera
civilne administracije, otvaralo se pitanje njegovog nasljednika. U prvi mah u vojnim krugovima pominjao se Conrad von Hotzendorf kao
najpodesnija licnost za taj polozaj.101)
Sam Conrad bio je vrlo nezadovoljan odnosom Varesanina prema
vojnim interesima u Bosni i Hercegovini. Smatrao je da ih Varesanin ne
zastupa onako kako bi to zahtijevala situacija. Optuzivao je Varesanina
zbog nebrige i popustljivosti prema Zajednickom ministarstvu finansija. U tom pogledu Conrad je, obracajuci se ministru rata Schonaichu u
decembru 1910, naveo niz primjera kao sto je bio svojevremeni prijedlog
Varesanina da se raspuste odredi granicnog mobilnog korpusa, ili odnos
predstavnika Zemaljske vlade prema vojnim interesima u postanskotelegrafskoj sluzbi. Zajednicko ministarstvo finansija, pozivajuci se na
saglasnost zemaljskog poglavara, proturilo je novelu uz bh. krivicni
zakon, kojim je bila ukinuta kompetencija vojnih sudova u odnosu na
djela protiv oruzane sile kao i u odnosu na niz drugih krivicnih djela (veleizdaja, pobuna, ubistvo, pljacka, nedozvoljeno posjedovanje vatrenog
oruzja i eksploziva). To je bilo ucinjeno bez sporazuma sa Ministarstvom rata i bez da je o tome sef Generalstaba mogao zauzeti svoj
stav. Zemaljska vlada je suprotno stanovistu Ministarstva rata odobrila povratak iz Crne Gore bjeguncima i dezerterima, koji su 1909, za
aneksione krize napustili zemlju, i jos se izjasnila za pomilovanje svega
37 osudenih od ukupno 378 vojnih bjegunaca. Ovo je Conrad ocijenio kao direktnu povredu vojnih interesa. Smatrao je, takode, da su
vojni interesi zanemareni i time sto je zavodenje prijekog suda u Bosni
i Hercegovini ograniceno samo u slucaju da na snagu stupe izuzetne
mjere. Posebno su nedovoljno uzeti u obzir vojni zahtjevi u odnosu na
izgradnju novih normalnotracnih zeljeznica i cesta, ali Conrad nije zato
mogao okrivljati samo Zemaljsku vladu. Medutim, on je optuzivao Varesanina da se nije brinuo da se na postojecim uskotracnim zeljeznicama
popuni vozni park, kako bi se u slucaju mobilizacije bar mogao iskoristiti njihov kapacitet. Po Conradovom misljenju prilike bi bile sasvim
drugacije kada bi armijski inspektor u Sarajevu kao zemaljski poglavar
stvarno vodio civilnu upravu. Nasuprot tome, on je bio samo figura
i slijepi izvrsni organ Zajednickog ministarstva finansija i vlastitog civilnog adlatusa. Postojece stanje za njega je bilo neodrzivo, narocito
101)

Predla
zu
ci Conrada potpukovnik Boog je polazio od predpostavke
da Conrad kao
sef General
staba ne
ce mo
ci dugo izdr
zati, jer
ce se na
tom polo
zaju prije vremena istro
siti. H. K a p i d
zi
c, Ispisi, Glasnik
ADA XII-XIII, 276, 288.

296

stoga sto je smatrao da u Bosni i Hercegovini vojne pripreme moraju

igrati odlucujucu ulogu. Zato je paralelno sa zahtijevima u odnosu na
kompetencije zemaljskog poglavara trazio krajem 1910. od ministra rata da preduzme korake da se na taj polozaj imenuje nova odgovarajuca
licnost.102)
Conrad je istovremeno skicirao program organizaciono-politickih
mjera i poslova, na koje je u cilju ocuvanja vojnih interesa bilo narocito
potrebno da zemaljski poglavar vrsi uticaj.103) Njegove prijedloge ministar rata Schonaich je gotovo u cijelosti prihvatio, neke od njih nesto
modificirao ili sire razradio odnosno dopunio, te ih u posebnim notama u prvoj polovini 1911. uputio Burianu i Aehrenthalu kao zahtjeve
Ministarstva rata. 104)
To je u prvom redu bio zahtjev za izgradnju normalnotracnih zeljeznickih linija u Bosni i Hercegovini, koje bi je bolje povezale sa Monarhijom i omogucile brzi transport trupa kao osnovni preduslov za uspjesnu
vojnu akciju. Ograniceni kapacitet glavne magistralne linije u Bosni bio
je uzrok znatnih teskoca prilikom prebacivanja trupa u doba aneksione
krize, pa su vojni faktori veoma zabrinuti zbog postojeceg stanja neprekidno insistirali da se ono izmijeni.105) Conrad i Schonaich su, takode,
trazili izgradnju niza cestovnih komunikacija i puteva u istocnoj Bosni
i istocnoj Hercegovini, kao i preduzimanje radnji da se osigura snabdijevanje vodom u ovim strateskim vaznim podrucjima. U investicije
vojno-strateskog znacaja spadao je i zahtjev za izgradnju mostova na

Savi kod Zupanje

i Bosanskog Samca,
i na Neretvi juzno od Mostara. Program je sadrzavao i ranije vojne zahtjeve u pogledu povecanja
zandarmerije i policije, ali i orijentaciju na donosenje novog vojnog zakona za Bosnu i Hercegovinu i povecanje regrutnog kontigenta. Cilj
je bio da se jace iskoristi vojni potencijal Bosne i Hercegovine i njen
vojni poredak prilagodi odnosima na tom podrucju u Monarhiji.106)
102)

Kao nap. 95.

Ibidem i kao nap. 40.
104)
Sch
onaich Buri
anu 6.2.1911. (prepis) KA MKSM 311
82 /1911, a takode i u HHStA PA I rot. 637, C d M VIII c-3; i s t i i s t o m 15.5.1911.
Pr BH 698/1911, koncept iste note koja je upu
cena takode Aehrenthalu
/1910.
u KA KM Pr
as. 81 43
1
105)
O problemu izgradnje
zeljezni
ckih pruga u Bosni i Hercegovini pred
Prvi svjetski rat vidi: S c h m i d, Bosnien und die Herzegowina, 592611; Friedrich L a n g e, Das Eisenbahnwesen in Bosnien und der Herzegowina, u: Archiv f
ur Eisenbahnwesen 42, Berlin 1919, 1095-1123;
Ferdo H a u p t m a n n, Financiranje Bosanskohercegova
ckog
zeljezni
ckog programa iz godine 1913, u: Radovi Filozofskog fakulteta u Sarajevu, 1, 1963, 120-139.
106)
Novi vojni zakon za Bosnu i Hercegovinu car je sankcionisao 11. 8.
1912, S c h m i d, op. cit. 108-109.
103)

297

Zbog opasnosti od izbijanja strajka na zeljeznici Conrad je smatrao potrebnim da se izvrsi militarizacija zeljeznickog personala, s obzirom da
su njegovu vecinu sacinjavali socijalisti i Srbi. Medutim, Schonaich je
bio misljenja da su uzroci postojeceg nezadovoljstva zeljeznicara, kao i
pasivna rezistencija u 1910. godini, vise socijalne nego politicke prirode.
Medu izrazito politickim tackama programa bila je i ona da antimilitaristicku i nacionalno-huskacku stampu treba suzbijati, a specijalno srpsku stampu stalno ostro nadzirati. Kao i ranije Auffenberg,
Conrad se zalagao za proteziranje hrvatskog katolickog elementa. Ovaku politiku akceptirao je i Schonaich. On je zahtijevao da se osobito
mora biti oprezan pri postavljanju na cinovnicka mjesta Srba, jer su oni
u politickom pogledu cesto nepouzdani. Nisu vojni vrhovi bili duboko podozrivi samo prema Srbima cinovnicima, uciteljima i svestenicima
nego i prema Srbima seljacima. Dokle je to podozrenje islo govori reakcija sefa Generalstaba i ministra rata na podatak da se 1909. otkupilo
1231 pravoslavnih i 288 rimokatolickih kmetova. Schonaich je na poticaj Conrada skrenuo Burianu i Varesaninu paznju na ovu disproporciju
u odnosu na procenat pravoslavnog i katolickog stanovnistva u zemlji.
On je pocetkom februara 1911. isticao veliki vojni znacaj ovog pitanja i
trazio je da se prilikom davanja zajmova za otkup kmetova u prvi plan
uzima politicka pouzdanost kandidata.107)
Posebno nepovjerenje bilo je izrazeno prema srpskim konfesionalnim skolama i njihovom nastavnom osoblju. Schonaichu se cinilo osobito sumnjivim sto se u njima pretezno uci cirilica, jer ona jos u mladosti
budi vjeru u sunarodnike s one strane granice. Buduci da se u tim
skolama nije moglo postici odstranjenje cirilice, trebalo je teziti da se
u njima u jednakoj mjeri osigura i nastava latinice. U pogledu javnih
skola Schonaichu je izgledalo lakse sprovodivo da se ucenje cirilice ili
potpuno iskljuci ili ogranici na najstarije razrede osnovnih skola, kada se ucenici dovoljno ucvrste u znanju latinice. Ovo je za njega bio
preduslov za odgajanje omladine u duhu drzavne ideje. U vojnim vrhovima postojala je tendencija da se cirilica potpuno iskljuci iz zvanicnog
pismenog saobracaja u Bosni i Hercegovini, sto je prije izbijanja svjetskog rata bilo indiskutabilno i nemoguce. Medutim, i u krugovima
austrijske vlade prilikom diskusije o nacrtu jezickog zakona za Bosnu
i Hercegovinu krajem 1913. postavljalo se pitanje da li je oportuno
oba pisma upotrebljavati u istom obimu i tako izjednacavati u politici
srpski pravac sa hrvatskim.108)
107)

D
zevad J u z b a
si
c, O austrougarskoj kolonizacionoj politici u
Bosni i Hercegovini nakon aneksije, Prilozi 11-12, 1975-1976. 326 i kao
nap. 40 i 104.
108)
D
zevad J u z b a
si
c, Jezi
cko pitanje u austrougarskoj politici u
Bosni i Hercegovini pred prvi svjetski rat, Sarajevo, 1973, 35-36.

298

Odredeno mjesto u politici vojnih krugova imala je ideja o kolonizaciji isluzenih podoficira, koju je jos u proljece 1908. prvi puta iznio
general Auffenberg. Poslije aneksije su u 1910, 1911. i 1912. godini
Generalstab i Ministarstvo rata insistirali na ostvarenju plana o naseljavanju isluzenih, a i mladih bivsih podoficira seljackog porijekla. Pri
tome je Schonaich smatrao osobito vaznim naseljavanje dinastiji vjernih bivsih podoficira u donjem toku Drine, na granici prema Srbiji.
Medutim, plan nije bilo moguce realizovati jer Ministarstvo rata nije
bilo u stanju da stavi na raspolaganje potrebna novcana sredstva za
kupovinu zemljista. U ustavnom periodu izmijenili su se uslovi za realizovanje kolonizacionih planova u odnosu na situaciju iz predustavnog
doba, kada se, u odsustvu bilo kakvog predstavnickog tijela u zemlji,
moglo samovoljno raspolagati cijelokupnim zemaljskim novcem i imetkom.109)
Planovima austrougarskih vojnih institucija bilo je predvideno naoruzavanje lojalnog dijela stanovnistva u slucaju rata. Prema Conradu,
general Schemua je svojevremeno kao komandant 18. pjesadijske divizije detaljno razradio ovo pitanje za podrucje divizije kojom je komandovao. Naoruzanje lojalnog dijela stanovnistva bilo je uneseno i u nacrt
naredbe Zemaljske vlade o mjerama koje treba preduzeti u slucaju
ratne opasnosti (
uber die f
ur den Eintritt kriegsdrohenden Zustande
vorzubereitenden Massnahmen).110) Isto pitanje pokretali su Conrad
i Schonaich krajem 1910, odnosno u prvoj polovini 1911, smatrajuci
ga osobito znacajnim za vojne interese. Ovo je bilo u vezi sa planom
o angazovanju opstina za zastitu zeljeznickih pruga, cesta, telegrafa
i cisterni. Medutim, pripreme na ovom podrucju bile su tada tek u
pocetnoj fazi.111)
Prema uputama armijskog inspektora generala Varesanina komanda 16. korpusa preduzela je odredene pripreme za dobrovoljnu odbranu zemlje na teritoriju Dalmacije i Hercegovine, kako bi u slucaju
rata operativne trupe bile sto manje angazovane u mjerama osiguranja
pozadine. Akcija, medutim nije dalje otisla od izvjesnih internih predradnji za osnivanje dobrovoljackih ceta u cilju pojacanja zandarmerije
i finansijske straze lojalnim elementima.112)
109)

Up. D
z. J u z b a
si
c, O austrougarskoj kolonizacionoj politici,
326-329.
110)
Kao nap. 40.
111)
Ibidem; Sch
onaich Buri
anu 15.5.1911, Beilage 1, Pr BH 698/1911. i
kao nap. 95.
112)

Interesantno je da su u Sibeniku
i Splitu civilne vlasti dale odgovor da ne mogu na
ci pouzdane ljude da bi ih stavili na raspolaganje
vojsci za vr
senje stra
zarskih du
znosti kod magacina, zatvora i sl. (Vasto
re
sanin Ministarstvu rata 22.4.1911. KA KM Pr
as. 7670
3 /1911)

299

*
*
*
Imajuci sigurno u vidu sporazum izmedu austrougarskog i njemackog generalstaba u doba aneksione krize i na osnovu njega izradeni
ratni plan,113) vojni faktori su bili misljenja da se za slucaj evropskog
sukoba Bosna i Hercegovina u vojnom pogledu treba da pripremi kao
samostalno sporedno bojiste, na kome bi se moglo s minimumom efektiva uspjesno djelovati. Da bi se to obezbijedilo trazili su ne samo
radikalnu izmjenu polozaja zemaljskog poglavara nego i novo regulisanje kompetencija vrhovne uprave za Bosnu i Hercegovinu. Tako se
1910. u Ministarstvu rata pojavio projekt kojim se predvidalo eliminisanje Zajednickog ministarstva financija kao vrhovnog organa bosansko
hercegovacke uprave.114)
Prema pomenutom projektu opste direktive za politiku u Bosni
i Hercegovini kao i upravu utvrdivali bi se kolegijalnim zakljuccima
tri zajednicka ministra, predsjednika austrijske i ugarske vlade i zemaljskog poglavara Bosne i Hercegovine. Zemaljski poglavar koji je
ujedno i armijski inspektor u Sarajevu, odgovarao bi vladaru za cijelu bosanskohercegovacku upravu i predstavljao bi je u delegacijama.
Mada direktno potcinjen vladaru, on bi bio obavezan podnositi takode
izvjestaje i prijedloge ministarskom kolegiju. Kompetencije Zemaljske
vlade potcinjene zemaljskom poglavaru, protezale bi se i na one poslove
koji su bili u nadleznosti Zajednickog ministarstva finansija. Bosanska
kancelarija u Becu, koju bi sacinjavali nizi cinovnici, bila bi samo novi manipulativni organ za posredovanje izmedu zemaljskog poglavara i
svjedo
ci o politi
ckom raspolo
zenju u Dalmaciji. Krajem 1912, u doba
nove balkanske krize, pristupilo se u banjalu
ckom okrugu, po naredenju

zandarmerijske komande za Bosnu i Hercegovinu, popisivanju dobrovoljaca za Schutzkorps, i to iz redova samo muslimanskog i hrvatskog
stanovni
stva. Medutim, formiranje jedinica Schutzkorpsa, koje je bilo
caj mobilizacije, nije tada uslijedilo, ali su vijesti o prepredvideno za slu
duzetim pripremama izazvale uzbudenje u redovima srpskog stanovni
stva
i proteste srpskih politi
cara. (Vidi: K a p i d
zi
c, Bosna i Hercegovina, 164-167.) O formiranju ovih jedinica, kao i jedinica Schutzwehr-a
i B
urgerwehr-a nakon objave rata Srbiji, te o njihovoj ulozi u ratnim
zbivanjima vidi: E k m e
c i
c, Ratni ciljevi 170-175, i s t i, Stvaranje
Jugoslavije 1790-1918, 2, Beograd 1989, 712-713.
113)
O sporazumu Moltke Conrad sklopljenom po
cetkom januara 1909. i
austrougarskim ratnim planovima vidi: V e r o s t a, Theorie und Realit
at von B
undnissen, 339-350; Petar O p a
ci
c, Ratni plan austrougarskog general
staba za rat protiv Srbije i ratni plan srpskog general
staba za odbranu zemlje od austrougarske agresije, u: Velike sile i
Srbija pred prvi svjetski rat, 503-508.
114)
Stellung des Landeschefs von Bosnien u. Hercegovina. KA KM Pr
as.
81 43/1/1910.

300

pet ministara. Projekt je polazio od ideje jacanja cjelovitosti Monarhije i trebalo je da jos vise formalno naglasi neposredni suverenitet cara
nad Bosnom i Hercegovinom a da se istovremeno ne iskljuci zakonom
garantovani uticaj obiju vlada i ne tangira postojeci dualisticki sistem.
Vojni krugovi su tezili da se kod upravljanja anektiranom zemljom prekine sa predominantnim uticajem Zajednickog ministarstva finansija i
u prvi plan dode uticaj zajednickih ministarstava rata i spoljnih poslova. Racunali su da ce u blizoj buducnosti biti aktuelno i pitanje ucesca
predstavnika bh. Sabora u delegacijama. Politicki cilj je bio da se u
vezi sa uvodenjem ustavnih institucija u Bosni i Hercegovini unaprijed
osujete radikalne autonomne teznje. Pri tome se smatralo pozeljnim
da se ove promjene provedu prilikom izmjene licnosti zemaljskog poglavara.115)
Visoki vojni krugovi krajem 1910. i pocetkom 1911. usredsredili
su svoju paznju na to da maknu generala Varesanina i da na njegovo
mjesto dovedu energicnog generala, koji nece dozvoliti da bude samo reprezentativna figura nego ce djelovati u smislu njihovih intencija. General Auffbenberg, koji je pripadao grupi austrijskih generala okupljenih
oko prijestolonasljednika F.Ferdinanda vec ranije je ispoljio ambiciju
da zauzme polozaj poglavara zemlje i armijskog inspektora u Sarajevu.116) Medutim konacan izbor pao je na drugu licnost iz istog kruga,
na FZM Oskara Potioreka, nekadasnjeg pomocnika sefa Generalstaba
i jednog od najekstremnijih predstavnika agresivnog politickog kursa.
Za imenovanje Potioreka posebno se zalozio Conrad von Hotzendorf.
Takode i vodece licnosti careve vojne kancelarije bile su odlucno za Potioreka. Sam car je izvjesno vrijeme oklijevao sumnjajuci u to da li je
postavljanje covjeka Potiorekova kova ispravno rjesenje i bio je prvobitno izgleda sklon da na taj polozaj dovede generala Blasiusa Schemuu
kao umjereniju licnost. Generala Schemuu je sa svoje strane predlagao
ministar rata Schonaich, ali ubrzo on je pod pritiskom iz Belvedera od
toga odustao i sam se zauzeo kod cara za Potioreka.117)
Protiv imenovanja Potioreka izjasnio se kod cara i zajednicki ministar finansija Burian bojeci se, kako je to ocjenjivao major Brosch,
da ce sa Potiorekom imati neugodnosti. Buriana je u odnosu na imenovanje Potioreka podrzavao ministar inostranih poslova Aehrenthal,118)
koji je dosavsi u sukob sa krugom oko prestolonasljednika, postao, od
protivnika Burianove politike u Bosni i Hercegovini u predaneksionom
115)

Ibidem
A u f f e n b e r g - K o m a r o w, H
ohe und Niedergang, 136-137.
117)
W e i n w u r m, Potiorek, 49-50.
118)
Untert
anigste Meldung betreffend Feldzeumeister Potiorek. Referat
Broscha podnijet Franzu Ferdinandu 14.3.1911. KA MKFF Pb 24/1911.

116)

301

periodu, njegov saveznik. Medutim, Burian je u datom slucaju bio sasvim bespomocan, s obzirom na dvostruku ulogu zemaljskog poglavara
u kojoj je teziste bilo na njegovoj vojnoj funkciji. Izrazavajuci zaljenje
zbog odlaska Varesanina, Burian kao sef civilne uprave nije nista mogao
drugo uciniti osim sto je uticao da do smjene na celu Zemaljske vlade
ne dode prije okoncanja saborske sjednice koja je bila u toku.119) Sredinom marta 1911. sve je bilo fakticki vec rijeseno, ali je car tek svojom
odlukom od 10. maja 1911. oslobodio duznosti Varesanina i imenovao
FZM Oskara Potioreka za armijskog inspektora u Sarajevu i sefa Zemaljske vlade.120) Ovaj je pocetkom juna stigao u Sarajevo i na svojoj
novoj funkciji dao ne mali obol agresivnim teznjama u austrougarskoj
politici koje su dovele do izbijanja ratnog sukoba 1914. godine.
I prije preuzimanja novih duznosti Oskar Potiorek se zalozio da
armijski inspektor jos u miru dobije prerogative armijskog komandanta
za Bosnu i Hercegovinu i Dalmaciju.121) Pri tome je na prvom mjestu
zahtijevao da se armijskom inspektoru prizna ingerencija u pogledu
upotrebe svih na tom podrucju dislociranih trupa. Ovaj zahtjev bio je
od vojnih faktora oznacen kao hitno potreban s obzirom na mogucnost
vecih nemira, izbijanje ustanaka i sl. Njegovo ispunjenje smatrano je
neophodnim da bi se ocuvao puni sklad izmedu mjera Zemaljske vlade i
vojnih komandi u slicnim situacijama koje bi jos bile daleko od rata.122)
Neposredno po imenovanju Potioreka ministar rata Schonaich je
obnovio pritisak na Buriana aktualizirajuci u duhu Conradove inicijative pitanje jacanja polozaja zemaljskog poglavara i osiguranja njegovog
uticaja na poslove za koje je vojska bila osobito zainteresovana. Pri
tome on je naglasavao da ce Bosna i Hercegovina u ratnim komplikacijama sigurno postati ratno bojiste pa stoga mora ratnim pripremama pripasti odlucujuca uloga.123) Zahtjevi, koje je tada ministar rata
postavio u pogledu ogranicenja djelokruga civilnog adlatusa u nacrtu
jedne nove naredbe, bili su u sustini istovjetni sa stavovima Potioreka
izrazenim u njegovoj studiji o polozaju zemaljskog poglavara, koju je
Potiorek podnio caru jos prije nego sto je bila pala odluka o njegovom imenovanju. Potom su uslijedili koordinirani koraci Schonaicha i
Potioreka, koji je sa svoje strane odmah po postavljenju zatrazio od Buriana da se objasni pitanje njegovog zastupanja i da se sadrzaj tajne
instrukcije od 29.aprila 1908. saopsti svim nadleznim mjestima.124)
119)

Buri
an Vare
saninu 21.2.1911. KA Nachlass Vare
sanins B/66 Nr 12.
KA MKSM 701
/1911.
70
121)
W e i n w u r m, op. cit. 53.
122)
KA MKSM 972
1 /1911.
123)
Sch
onaich Buri
anu 15.5.1911. PR BH 698/1911.
124)
Entwurf einer Verordnung u
ber den Wirkungskreis des Ziviladlatus
des Chefs der Landesregierung in Bosnien und in der Hercegovina, Beilage 3. uz akt citiran u predhodnoj napomeni; Stellung des Landeschefs
in Bosnien und in der Hercegovina, KA MKSM 972
1 /1911;
W e i n w u r m op. cit. 53-54.

120)

302

Burian, medutim, i dalje je ostao na stanovistu da nije potrebna

bitna izmjena polozaja zemaljskog poglavara i odbio je one zahtjeve za
koje je smatrao da tangiraju sustinu odnosa izmedu Zajednickog ministarstva finansija, zemaljskog poglavara i civilnog adlatusa. Nastojeci
pobiti tvrdnje o cisto reprezentativnom polozaju zemaljskog poglavara
u odnosu na civilnu upravu, on je isticao da vec u mirno doba zemaljski
poglavar moze da ucestvuje u upravi onoliko koliko smatra da je potrebno. U vanrednim prilikama, kada cjelokupna odgovornost prelazi u
njegove ruke, poglavaru je po misljenju Buriana bio tek potreban civilni
adlatus kao sef administracije, kako bi on sam bio u mogucnosti da se
posveti vojnim poslovima.125)
Burian je ustvari branio status quo u kome je Zemaljska vlada
sa civilnim adlatusom na celu kao njenim faktickim sefom bila strogo podredena Zajednickom ministarstvu finansija i predstavljala njegov izvrsni organ. Utoliko je izisao u susret vojnim faktorima sto je
izradio Objasnjenja i dopune naredbe o djelokrugu civilnog adlatusa
sefa Zemaljske vlade u Bosni i Hercegovini, koje je car odobrio svojom odlukom od 1.juna 1911. godine.126) Od 12 clanova naredbe iz
1882. samo ih je pet ostalo nepromjenjeno, dok su ostali pretrpjeli
manje ili vece izmjene odnosno dopune. Tu su prije svega zbog bolje
preglednosti, unesena ona objasnjenja naredbe koja proizilaze iz tajnog rjesenja zajednickog ministra finansija od 29.aprila 1908. ali jos
i neke druge izmjene. Najznacajniji novi ustupak bila je dopuna 3
naredbe u smislu vojnih zahtjeva jos iz predaneksionog doba. Tu je
uz prvobitnu odredbu da civilni adlatus neposredno rukovodi citavom
civilnom upravom dodano ukoliko te kompetencije zemaljski poglavar
sam za sebe ne zadrzi, sto za Potioreka nece ostati prazna deklaracija. Potiorek je, inace, Objasnjenja i dopune naredbe ... ... prihvatio
kao provizorno rjesenje sa namjerom da poslije blizeg upoznavanja sa
konkretnim prilikama podnese nove prijedloge. Nije bio zadovoljan ni
nacelnik Generalstaba Conrad koji je i dalje ostao pri svojim zahtjevima.127) Objasnjenja i dopune .... Burian je po ovlascenju cara zvanicno dostavio samo Ministarstvu rata, zemaljskom poglavaru Bosne i
Hercegovine i njegovom civilnom adlatusu, dok je njihovo publikovanje
izostalo. Radilo se o tajnom aktu internog karaktera s kojim nisu bile
zvanicno upoznate ni austrijska ni ugarska vlada.
125)

Buri
an Sch
onaichu 26.5.1911. Pr BH 698/1911; up. Ferdo H a u p tm a n n, Djelokrug austrougarskog Zajedni
ckog ministarstva finansija.
Glasnik ADA 3. 1963, 22.
126)
Erl
auterungen und Erg
anzungen zur Verordnung u
ber den Wirkungskreis des Chefs der Landesregierung in Bosnien und der Hercegovina, KA
KM Pr
as. 81-30/2/1911; Pr BH 631 i 744 ex 1911.
127)
Primjedba Conrada na Buri
anovoj noti Schonaichu od 15.5.1911. KA
KM Pr
as. 8130
2 /1911.

303

U praksi Burian nije imao namjeru da bilo sta mijenja u pogledu

nacina upravljanja zemljom, i po ocjeni Potioreka i Conrada gotovo je
sasvim ignorisao vojne zahtjeve u investicionom programu koji je trebalo realizovati podizanjem zemaljskog zajma od 182 miliona kruna. To
se u prvom redu odnosilo na zahtjeve za izgradnju odredenih strateskih
cesta, vodoopskrbnih objekata u kraskim predjelima, a osobito na obezbjedenje finansijskih sredstava od strane civilne uprave za opremanje
bosanskohercegovackih trupa na osnovu programa vojne reforme, koja je trebalo da se provede u Bosni i Hercegovini istovremeno kad i u
Monarhiji. Tim povodom je sef vojne kancelarije prijestolonasljednika,
pukovnik Bardolff, preporucio Franzu Ferdinandu da odlucno podrzi
ministra rata u njegovom zahtjevu da stvarno, a ne samo formalno,
ucestvuje u upravljanju Bosnom i Hercegovinom. Na to je Bardolff,
pored postavljanja vojnog lica za zemaljskog poglavara, gledao, kao
na najvaznije sredstvo vojne uprave da osigura svoj uticaj na razvoj
prilika u anektiranoj zemlji. Ovo je bilo blisko shvatanju Conrada izrazenom u ljeto 1911. da sigurna buducnost Bosne i Hercegovine jos
uvijek u prvom redu pociva na sposobnosti vojnih posada i na stvaranju
povoljnih uslova za njihove akcije od strane Zajednickog ministarstva
finansija.128) Potioreku je, medutim, tek naknadno poslo za rukom da
odredene vojne zahtjeve unese u pojedine zakonske nacrte o investicijama.129)
S pocetkom ustavnog razdoblja zavisnost Zemaljske vlade od Zajednickog ministarstva finansija nije se smanjivala vec je naprotiv jos
vise ojacala. Vlada i njeni predstavnici u Saboru dolazili su u slozene
situacije kada je trebalo brzo reagovati i dati iole prihvatljive odgovore
i objasnjenja. Mada su poslanici bili svjesni toga da imaju posla sa
nekompetentnom Vladom, njihov pritisak na Vladu, narocito onih iz
opozicionih redova, bio je sve veci. Bilo je slucajeva da su Vlada odnosno njeni predstavnici u Saboru na svoju ruku pristajali na izmjene
odredenih zakonskih nacrta (na pr. u slucaju postanske stedionice) ili
na brisanja odnosno promjene pojedinih stavki u prijedlogu zemaljskog
budzeta za 1911. godinu. Medutim, povjerljivim uputstvom iz kraja
marta 1911. Burian je izricito zabranio Zemaljskoj vladi da tako postupa, isticuci da je jedina zadaca vladinih predstavnika u Saboru da
brane zakonske nacrte koje je on odobrio, i koji su podneseni Saboru uz saglasnost austrijske i ugarske vlade. Zemaljska vlada je smjela
128)

Potiorek Ministarstvu rata 1. 7. 1911. (prepis); Referat Bardolffa

Franzu Ferdinandu podnesen 15.11.1911. KA MKFF Pb/24 ex 1911. i
kao nap. 77.
129)
Pismo Potioreka od 29.11.1911. sa prepisom izvje
staja o programu
izgradnje cesta, koji je upu
cen Ministarstvu rata KA MKFF PB/29 ec
1911.

304

pristati na izmjene zakonskih nacrta jedino ako za to pribavi odobrenje

samog ministra.130)
Po dolasku u Sarajevo Potiorek je u ljeto 1911. primijetio da na
proces koncentracije vlasti u Zajednickom ministarstvu finansija u Becu
utice i to sto ministar svake godine dugo vremena boravi na Ilidzi i neposredno se licno uplice u sve grane uprave. Tako je Burian, boraveci
na Ilidzi u julu i pocetkom avgusta 1911, veliki dio vremena posvetio
poslovima Zemaljske vlade konferisuci cesto sa civilnim adlatusom i direktno komunicirajuci sa vladinim funkcionerima. On je takode vodio
razgovore sa domacim politicarima i predsjednistvom Sabora. Potiorek
je ocjenjivao da je vlast Zemaljske vlade znatno manja od one koje su
imala namjesnistva u austrijskim zemljama. Smatrao je da bi to moralo biti obratno i da bi kompetencije bosanskohercegovacke Zemaljske
vlade trebalo da budu otprilike kao vlade u Zagrebu. Postojece stanje je oznacavao kao neodrzivo cak i u situaciji kada ne bi postojao
Sabor. Potiorek je jos u avgustu 1911. zauzeo stav da treba reformisati Zemaljsku vladu i civilnog adlatusa pretvoriti u obicnog pomocnika
zemaljskog poglavara, sa djelokrugom otprilike potpredsjednika austrijskog namjesnistva. Imao je namjeru to pokrenuti kada bude u izgledu
izmjena licnosti civilnog adlatusa, jer je ocjenjivao da je takva licnost,
kao sto je bio baron Benko, nepodobna za realizaciju njegovih planova.
Medutim, za Potioreka nije bilo tada ni najhitnije ni najvaznije razrjesenje odnosa zemaljski poglavar - civilni adlatus, nego Zajednicko
ministarstvo finansija - Zemaljska vlada. On je zelio u prvi mah da
bar reducira komuniciranje izmedu Vlade i Ministarstva na pismeni saobracaj, ali se uzdrzavao od bilo kakve akcije, bojeci se da na pocetku
ne optereti odnose sa Burianom i tako potkopa svoj polozaj. Sa svojim
planovima Potiorek je najprije upoznao Conrada, koji mu je obecao
punu podrsku.131)
Vec na pocetku jesenjeg zasjedanja Sabora 1911. Potiorek je pokazao da nema namjeru da ostane pasivni posmatrac politickih zbivanja
u zemlji. Insistirajuci na pravima do kojih njegovi predhodnici nisu
mnogo drzali, on je bitno ogranicio djelatnost civilnog adlatusa, ostavivsi mu slobodne ruke samo u sitnim tekucim poslovima uprave.
Izricito je naredio da se u principijelno znacajnim pitanjima nista ne
cini bez njegove prethodne saglasnosti. Potiorek je uskratio civilnom
adlatusu baronu Benku i pravo da kao do tada samostalno kontaktira
sa Predsjednistvom Sabora.132)
130)

Buri
an Zemaljskoj vladi 25.3.1911. Pr BH 441/1911.
Potiorek, Pers
onliche Vermerkungen (dalje PVM) 1911. KA MKFF
Pb/27.
132)
PVM, Sarajevo 6.10.1911. KA MKSM Sep. Fasz. 93.

131)

305

Ovi Potiorekovi potezi, vuceni daleko iza kulisa, bili su u suprotnosti sa onim sto se u bosanskohercegovackoj stampi u prvi mah ocekivalo
od novoimenovanog zemaljskog poglavara. Na njega se gledalo kao na
generala, koji ce se baviti jedino vojnim poslovima i zadovoljiti se time da samo na svecanostima predstavlja Zemaljsku vladu. Opcenito
stampa je povodom imenovanja Potioreka manje pokazala interesa za
njegovu licnost nego za njegovu funkciju. Ova funkcija je i od listova
vladine vecine oznacavana kao anahronizam i anomalija koja se mora sto prije odstraniti. Hrvatska zajednica i Musavat pozivali su
poslanike da prilikom sljedece budzetske debate brisu sumu koja je u
budzetu namijenjena za zemaljskog poglavara, smatrajuci da on predstavlja samo suvisnu zvucnu titulu bez stvarnog sadrzaja. Musavat
je izrazavao jos i misljenje da se polozaj zemaljskog poglavara ne moze
dovesti u sklad sa ustavnim uredenjem zemlje.133) Medutim, radikalni
Petar Kocic jos je prilikom prve budzetske debate 1910. trazio da se
ukine budzetska stavka ne samo za valiju nego i za civilnog pasu,
njegovog doglavnika.134)
Intencije Potioreka i saborskih stranaka u pogledu prosirenja kompetencija Zemaljske vlade bile su samo prividno iste. U osnovi zahtjeva stranaka, koji su posebno aktualizirani krajem 1911. i pocetkom
1912. godine, nalazila se teznja da se Vlada ucini odgovornom Saboru. Pored ostalog treba imati u vidu da bi bilo i nemoguce da vojno
lice na celu Zemaljske vlade odgovara Saboru. Teznje Potioreka su bile
usmjerene na ucvrscenje vlastitog politickog polozaja i izvjesno osamostaljenje Zemaljske vlade od Zajednickog ministarstva finansija. Njegov
osnovni cilj bio je proteziranje vojnih interesa i osiguranje uticaja vojnih faktora na razvoj politickih odnosa u zemlji. Medutim, dok se
Burian nalazio na celu Zajednickog ministarstva finansija, Potiorek se
ogranicio samo da diskretno pripremi teren za ostvarenje svojih planova, za koje je, cineci formalne ustupke i prikrivajuci svoje prave ciljeve
uspio da pridobije i istaknute prorezimske licnosti u Saboru.
Nakon sto je za novog zajednickog ministra finansija postavljen
Leon Bilinski (19.2.1912.) Potiorek je podnio caru memorandum sa
prijedlozima za reorganizaciju uprave u Bosni i Hercegovini,135) u kojem je u prvom redu trazio da se ukine polozaj civilnog adlatusa i uvede
polozaj viceprezidenta Zemaljske vlade neposredno potcinjenog sefu
Zemaljske vlade. Smatrao je korisnim da bi se na taj polozaj doveo
domaci covjek, buduci da pomenuti funkcioner treba da zastupa sefa
133)

Napisi u Musavatu od 10. 6. 1911. i Hrvatskoj zajednici od 4. 7.

1911. kao predhodna napomena.
134)
Stenografski izvje
staji o sjednicama bosanskohercegova
ckog sabora
god. 1910, I zasj. Sv. I, 576-577.
135)
H. K a p i d
zi
c, Bosna i Hercegovina, 102-107.

306

Zemaljske vlade na sjednicama Sabora. To je bilo u vezi sa idejom

da se na pojedine polozaje u Zemaljskoj vladi postave upotrebljivi
pripadnici sve tri konfesije. Insistirao je da se jedan dio ovlastenja Zajednickog ministarstva finansija prenese na Zemaljsku vladu, imajuci
narocito u vidu odredene kompetencije u pogledu zeljeznica, sumarstva
i rudarstva, na koje do tada Vlada nije imala gotovo nikakvog uticaja.
Pledirao je da se odnosi Vlade i Ministarstva preurede u skladu sa prvim clanom Zemaljskog ustava, koji je propisivao da Zajednicko ministarstvo vrsi samo odgovorno vodstvo i vrhovni nadzor, a Zemaljskoj
vladi stavljao u duznost upravu zemlje i sprovodenje zakona. Ponovio
je i ranije postavljani zahtjev da sef Zemaljske vlade bude vise slusan,
tako sto ce njegovo misljenje zajedno sa misljenjem ministra biti prezentirano caru. Osim toga je trazio da licno prisustvuje konferencijama
zajednickih ministara kada se raspravlja o vaznim pitanjima u vezi sa
Bosnom i Hercegovinom.
Na sastanku zajednickih ministara 14.marta 1912, kojem je prisustvovao i Potiorek, razmatran je i usvojen Nacrt naredbe o vlasti zemaljskog poglavara u Bosni i Hercegovini i njegovog zamjenika.136) Ovu
Naredbu, kojom je ukinuta funkcija civilnog adlatusa, sankcionisao je
car 1.aprila 1912. godine. U njoj je bilo izricito receno da samo zemaljskom poglavaru pripada pravo da vodi politiku u Bosni i Hercegovini u
okviru smjernica zajednickog ministra zaduzenog za vodenje bosanskohercegovacke uprave, kome je poglavar bio u tom pogledu potcinjen i
odgovoran. Nijedan drugi funkcioner Zemaljske vlade nije bio ovlasten
da u politickim poslovima radi bilo sta drugo osim sto ce izvrsavati
naloge zemaljskog poglavara. Poglavar je sada postao taj koji predsjedava i sjednicama Zemaljske vlade. Kao armijski inspektor on je bio i
najvisi vojni zapovjednik u oblasti 15. i 16. korpusa, u Bosni i Hercegovini i Dalmaciji, i u tom svojstvu bio je direktno potcinjen caru.
136)

Buri
anovo tajno rje
senje od 29.aprila 1908. kao i Obja
snjenja i dopune iz 1911. kao akte internog karaktera odobrio je samo car a da
o njima nisu konsultovane niti uop
ste obavje
stene austrijska i ugarska
vlada. Posebno se Potiorek zalagao da se u pogledu nove naredbe obje
vlade stave pred svr
sen
cin, ocjenjuju
ci kao i zajedni
cki ministri da ona
samo utoliko predstavlja novum u odnosu na Obja
snjenja i dopune
sto
ukida pravo civilnog adlatusa da direktno izvje
stava Zajedni
cko ministarstvo finansija. Ipak je prevagnulo mi
sljenje da se u smislu 2 zakona iz
1880. zatra
zi saglasnost austrijske i ugarske vlade, s obzirom i na postoje
cu kampanju, u kojoj je optu
zivana zajedni
cka vlada da je u pitanjima
upravljanja Bosnom i Hercegovinom prekora
cila svoje kompetencije. Da
bi obje vlade dale svoju saglasnost da se nova naredba podnese na sankciju caru, zaklju
ceno je da im se u cilju vr
senja pritiska saop
ste interni
propisi koji su bili na snazi. Hamdija K a p i d
zi
c, Ukidanje funkcije
civilnog adlatusa. (Diskusija i odluka zajedni
cke austrougarske vlade),
Glasnik ADA BH I, 1961, 333-338.

307

Istovremeno mu je kao vrhovnom upravniku Zemaljske vlade pripadalo i pravo da neposredno raspolaze zandarmerijskim korpusom. Sva
imenovanja cinovnika i namjestenika civilne uprave trebalo je da idu
preko zemaljskog poglavara, bilo da ih on sam vrsi ili upucuje prijedloge Ministarstvu. Zamjenik zemaljskog poglavara, koji je predviden
umjesto civilnog adlatusa, bio je kao najvisi gradanski cinovnik izravno
potcinjen poglavaru i trebalo je da, po njegovim uputstvima upravlja tekucim poslovima Zemaljske vlade i djeluje u Saboru kao najvisi
zastupnik vlade. Prezidijalni ured Zemaljske vlade bio je, umjesto civilnom adlatusu, sada podvrgnut neposredno zemaljskom poglavaru,
koji je mogao i svaki drugi posao zadrzati za sebe i rjesavati ga u direktnom kontaktu sa pojedinim sefovima odjeljenja u Vladi. Tako su
prethodna polovicna rjesenja tajnog karaktera iz 1908. i 1911. godine,
s kojima su austrijska i ugarska vlada bile upoznate tek nakon sto je
od njih zatrazena saglasnost na nacrt nove naredbe, bila zamijenjena
preciznijim odredbama koje su znacile ispunjenje zelja vojnih faktora u pogledu koncentracije vojne i civilne vlasti u rukama zemaljskog
poglavara.Ono sto je drugim podrucjima Monarhije bilo predvideno u
pogledu odredene ingerencije komandujucih generala na podrucju civilne uprave a posebno policijske vlasti, u slucaju nemira, neposredne
ratne opasnosti i rata, to je vazilo u Bosni i Hercegovini i za normalne
prilike.
Potioreku je takode poslo za rukom da se usvoji i njegov prijedlog o
razgranicenju kompetencije izmedu Zemaljske vlade i Zajednickog ministarstva finansija. Novi zajednicki ministar finansija Bilinski priznao
je da poslije uvodenja Sabora ne odgovara vise raniji odnos izmedu Vlade i Ministarstva, koji se obrazovao po austrijskom uzoru, tako da je
uloga bosanskohercegovacke Zemaljske vlade bila slicna ulozi austrijskih
namjesnistava, dok je Zajednicko ministarstvo finansija usredsredilo u
svojim rukama one prerogative koje su u Austriji pripadale resornim
ministrima. Kako je bh. Zemaljska vlada bila ta koja zastupa upravu
pred Saborom, postignuta je saglasnost da se sve grane uprave na Vladu
stvarno i prenesu, ali da se time nije smjelo ograniciti pravo kontrole
i revizije, koje je i dalje ostajalo Zajednickom ministarstvu finansija
kao vrhovnoj upravnoj instanci. Mada je Zemaljska vlada trebalo da
prosiri svoje ingerencije u odnosu na zeljeznice, sumarstvo i rudarstvo,
sve nacelne i znacajne odluke u tim oblastima ostale su i dalje rezervisane za Ministarstvo. Vladi su, medutim, ostavljene slobodne ruke u
trosenju sankcionisanog budzeta, koji je kao i do tada trebalo da se, na
bazi prijedloga Zemaljske vlade, konacno utvrduje u Zajednickom ministarstvu finansija prije nego se podnese Saboru na usvajanje. Samo
308

pri eventualnim prekoracenjima budzeta i sl. moralo se pitati Ministarstvo. Vlada je takode mogla sklapati samostalno ugovore koji su
povlacili izdatke ispod 20.000 kruna.137)
Na osnovu Naredbe o organizaciji i vlasti Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu, koju je car odobrio 29.maja 1912,138) izvrsene su
izmjene u strukturi Vlade. Broj odjeljenja iz kojih se do tada sastojala
Vlada povecan je od cetiri na sest. Pored politicko-administrativnog,
finansijskog, pravosudnog i privrednog odjeljenja, osnovano je odjeljenje za bogostovje i nastavu kao i tehnicko odjeljenje, koje je obuhvatalo
gradevinske i zeljeznicke poslove. U okviru privrednog odjeljenja formiran je odsjek za rudarstvo, koji do tada nije imala Zemaljska vlada.
To, kao i prerastanje ranijeg odsjeka za bogostovje i nastavu u okviru
administrativno-politickog odjeljenja, u posebno odjeljenje, trebalo je
pored ostalog da u izvjesnoj mjeri znaci izlazenje u susret zeljama Sabora. Inace, u Naredbi je naglasena nova uloga zemaljskog poglavara
i jos podrobnije preciziran polozaj njegovog zamjenika. Naredbom je
takode poglavar bio ovlasten da odreduje poblize opseg rada pojedinih
odjeljenja i unutrasnji poslovni red Zemaljske vlade.
Ove promjene bile su popracene penzionisanjem dotadanjeg civilnog adlatusa barona Benka, koji je imenovan za guvernera Zemaljske
banke u Sarajevu, dok je na polozaj zamjenika zemaljskog poglavara
nastojanjem ugarske vlade postavljen Madar Rohony. Iako su odgovorni funkcioneri Monarhije, prvenstveno pod pritiskom politickih kretanja
u zemlji i zbivanja na Balkanu uvidali da je nuzna postepena izmjena
strukture rukovodeceg cinovnistva u Bosni i Hercegovini, njihova politika na ovom podrucju bila je vrlo kolebljiva i protivrijecna. S jedne
strane su pravili reformne planove, a s druge su strahovali od posljedica njihovog sprovodenja. Jos u doba Buriana preduzete su neke mjere
da se zemaljskim pripadnicima, od kojih je vec izvjestan broj stekao
akademsko obrazovanje i bio angazovan u nizim organima vlasti, otvori
put ka visim cinovnickim polozajima. Do kraja austrougarske uprave,
medutim, nije moglo doci do bitnih promjena u vrhovima bosanske administracije, zbog dubokog nepovjerenja prema domacoj inteligenciji i
cinovnistvu. Srz viseg cinovnistva sacinjavao je i dalje njemacki elemenat. Tek 1912. postavljen je jedan domaci covjek za odjelnog predstojnika Zemaljske vlade (Srbin dr Teodor Zurunic), a 1914. i za zamjenika
137)

Bilinski Zemaljskoj vladi 10.3.1912. Pr BH 455/1912; Protokoll u

ber
die I Sitzung der Konferenz zur Beratung der Reorganisation der Landesregierung in Sarajevo am 21. M
arz 1912. Pr BH 540/1912; Referati
Bardolffa od 26. februara i 2. aprila 1912. podneseni na uvid Franzu
Ferdinandu 10. marta odnosno 3. aprila iste godine. KA MKFF Pb/16
ex 1912.
138)
Glasnik zakona i naredaba za Bosnu i Hercegovinu 1912, 167-168.

309

zemaljskog poglavara (Hrvat dr Nikola Mandic). U oba slucaja rijec je

o ljudima koji su stekli puno povjerenje rezima.
Povodom novih mjera u pogledu razgranicenja kompetencije izmedu Zemaljske vlade i Zajednickog ministarstva finansija, sef vojne kancelarije prijestolonasljednika, pukovnik Bardolff, zauzeo je karakteristican stav. Smatrao je: Kolikogod treba uzeti u obzir da se Zemaljskoj
vladi mora priznati izvjestan djelokrug u svim pitanjima, koja ona zastupa u Saboru, ova nastojanja apsolutno ne smiju prelaziti onu granicu
preko koje bi to vodilo autonomiji Bosne i Hercegovine, ili bi samo
moglo izazvati takav privid.139) Ovo je bilo potpuno u duhu intencija samog Franza Ferdinanda, koji je bio odlucno protiv eventualnog
prosirenja djelokruga Bosanskohercegovackog sabora i ogranicenje postojecih prava krune.140)
Iako je Potiorek svoje zahtjeve u pogledu upravnih promjena obrazlagao potrebama koje proizilaze iz ustavne vladavine u zemlji, kako bi
ih ucinio prihvatljivijim za odredene faktore u Monarhiji, a narocito za
ministra Bilinskog. Medutim, njihov pravi smisao bio je drugaciji. U
stvari doslo je do spajanja vojne i civilne vlasti u rukama zemaljskog
poglavara, ciji je polozaj bio ojacan u odnosu na Zajednicko ministarstvo finansija. Izvrsene promjene bile su prevashodno diktirane vojnim
interesima i znacile su pripremu za sprovodenje politike cvrste ruke u
Bosni i Hercegovini. To je ucinjeno u doba kada se blizilo izbijanje
nove krize na Balkanu i kada su politicka kretanja u jugoslovenskim
zemljama u okviru Austro-Ugarske dobijala novi zamah.141)
*
*
*
Uskoro po izbijanju balkanskog rata Potiorek je insistirao na sprovodenju mobilizacije, zavodenja iznimnih mjera i sistiranje ustava u
Bosni i Hercegovini, zauzimajuci se svesrdno, zajedno sa ponovo postavljenim sefom Generalstaba Conradom von Hotzendorfom za oruzani
obracun sa Srbijom. Proglasenje izuzetnih mjera u Bosni i Hercegovini
za vrijeme skadarske krize 3.maja 1913, sa istovremenim raspustanjem
139)

So sehr ber
ucksichtigt werden soll, dass der bh. Landesregierung
in allen, vor dem bh. Landtage zu vertretenden Verwaltungszweigen
ein gewisser Wirkungskreis einger
aumt werden muss, so d
urfen diese Bestrebungen absolut nicht u
ber jene Grenze gehen, deren Ueberschreitung
zur Autonomie von BH. f
uhren oder auch nur den Schein einer solchen erwecken k
onnten. Referat Bardolffa od 2.4.1912. podnesen na
uvid prijestolonasljedniku 3.4.1912. (tekst podvu
cen u orginalu) KA
MKFF Pb/16 ex 1912.
140)
HHStA, PA rot 630, C.d.M. V/30, Nr 724, J u z b a
si
c, Jezi
cko
pitanje, 73.
141)
Kapid
zi
c, Bosna i Hercegovina, 102-111, 137-138, 191-200.

310

socijaldemokratskih i srpskih drustava,142) ostavilo je duboke tragove u

politickom zivotu zemlje. Iako su trajale srazmjerno kratko i bile ukinute 13.maja 1913, njihove porazne posljedice ostale su i dalje prisutne.
U doba skadarske krize i neposredno poslije njenog okoncanja ministar
Bilinski je, kao i sef Zemaljske vlade Potiorek, vjerovao da se postojeca
balkanska kriza nece moci rijesiti bez rata. Medutim, po okoncanju
skadarske krize, Bilinski je ocjenjivao da je neposredna konfrontacija
sa Srbijom odlozena, ali da se Monarhija mora sistematski pripremati za buduci veliki rat. U meduvremenu je trebalo, prema Bilinskom,
rijesiti jugoslovensko pitanje u Monarhiji i uspostaviti sa Srbijom dobrosusjedski odnos. Pri tome je on davao poseban znacaj privrednom,
nacionalnom i politickom uzdizanju Bosne, s ciljem da se paralise privlacna snaga Srbije. U tom smislu Bilinski je formulisao i skicu jednog
programa, koji je vecim dijelom sadrzavao ideje koje je on i ranije po
izbijanju balkanskog rata zastupao. To je bio i glavni razlog za zurbu
Bilinskog da se ukinu izuzetne mjere, cemu se narocito general Potiorek protivio. Bilinski je ocjenjivao da bi produzenje vanrednog stanja
sasvim onemogucilo sprovodenje zeljene politike i pozvao Potioreka da
zajedno s njim radi na ublazavanju posljedica izuzetnih mjera, pored
ostalog i normalnim zakonskim tretmanom srpskih udruzenja, sto je
trebalo da umiri srpske politicare.143)
U svom programskom konceptu, formulisanom u pismu Potioreku
od 22.maja 1913, Bilinski je u prvom redu imao u vidu rjesenje tada
vrlo aktuelnog jezickog pitanja, postepeno zaposjedanje najvisih mjesta
u zemaljskoj upravi od strane domacih ljudi, reformu drzavnopravnog
polozaja Bosne i Hercegovine u Monarhiji tako sto bi ona bila sa po
tri predstavnika pretstavljena u austrijskoj i ugarskoj delegaciji, osnivanje filozofskog fakulteta (sa osloncem na Zemaljski muzej i Institut
za balkanoloska istrazivanja) i pravnog fakulteta u Sarajevu, dok je na
privrednom planu predvidao investicije i obligatni otkup kmetova.144)
Za Potioreka je jos prije izbijanja balkanske krize postojeci drzavnopravni polozaj Bosne i Hercegovine predstavljao samo prelazni stadij
ka dalekoseznijim rjesenjima jugoslovenskog pitanja unutar Monarhije.
Ni njegove licne ambicije nisu se zaustavljale na granicama anektitiranih pokrajina. On je prije svega reflektirao na politicko prikljucenje
Dalmacije Bosni i Hercegovini kako bi u svojim rukama koncentrisao
osim vojne i civilnu vlast na cjelokupnom podrucju 15. i 16. korpusa. Osim toga, Potiorek je jos u jesen 1911. ispoljio aspiracije da u
okvir njegovog djelokruga kao armijskog inspektora u Sarajevu, pored
142)

Vidi ibidem 155 i dalje.

Bilinski Potioreku 22.5.1913. (prepis), KA Nachlass Potioreks A3
Fasz. 5, PVM XV/1913.
144)
Ibidem

143)

311

15. i 16. korpusa, dode jos i 13. korpus, cije je sjediste bilo u Zagrebu. To je on motivirao potrebom da se moze pouzdano orijentisati o
svepravaskom, trijalistickom pokretu i pratiti njegov uticaj na prilike
u Bosni i Hercegovini. Medutim, ovi Potiorekovi prijedlozi docekani
su s rezervom u vojnoj kancelariji prijestolonasljednika Franza Ferdinanda. U njihovom ostvarenju nazirala se opasnost od trijalizma, jer
bi vojnicko sjedinjenje Bosne i Hercegovine, Dalmacije i Hrvatske povratno djelovalo u politickom pogledu. Izrazena je sumnja i u njihovu
vojnicku svrsishodnost s obzirom na postojece ratne planove. General
Moritz Auffenberg kao ministar rata uzdrzao se da se bez konsultacije
sa sefom Generalstaba odmah izjasni o Potiorekovim pretenzijama.145)
Pod utiskom politickih kretanja po izbijanju balkanskog rata, Potiorek je smatrao da, nakon izvjesnog smirivanja vanjske situacije, neodlozno treba pristupiti rjesavanju jugoslovenskog pitanja. Po njegovoj
zamisli, izrazenoj vjerovatno pocetkom 1913, to je trebalo otpoceti pridobijanjem Hrvata tako sto bi se oni ujedinili u okviru Carstva (Reicha)
i dobili izvjesnu samostalnost. Medutim, to nikako ne bi mogla biti neka treca posebna drzava u okviru Monarhije. Po Potiorekovom
konceptu, koji je u stvari bio jedna zakasnjela verzija velikoaustrijskog rjesenja nacionalnog pitanja, trebalo je istovremeno sa ustupcima
Hrvatima ojacati centralnu vlast stvaranjem prije svega jedinstvenog
predstavnickog i upravnog organa za cijelu Monarhiju, t.j. zajednickog
parlamenta i zajednicke vlade, a paralelno s tim pragmaticki utvrditi
vjecitu pripadnost jugoslovenskih pokrajina Carstvu. Uz to je smatrao da treba u pogodnom momentu energicno i konsekventno izbrisati
Srbiju sa geografske karte, jer se samo tako moze izbjeci opasnost da
se sve velike zrtve za rjesenje jugoslovenskog pitanja ne pokazu uzaludnim.146)
145)

PVM Sarajevo 6.10.1911. KA MKFF Pb/33 ex 1911 kao i glosa uz

Potiorekov tekst:
sef General
staba Schemua Ministarstvu rata 22.1.1912.
296
MKSM 296
12 /1912; Pro domo zum Vortrage des KM MKSM
1 /1912 i
kao napomena 132.
Jo
s sredinom 1909. Franz Ferdinand je u pismu njema
ckom caru Wilhelmu izrazio mi
sljenje da bi trijalizam bio nesre
ca za Monarhiju (Rudolf K i
s z l i n g, Erzherzog Franz Ferdinand von Oesterreich-Este, Graz-K
oln
1953, 149) Ni raniji
sef nadvojvodine vojne kancelarije Brosch kao ni
docnije Bardolff nisu bili pristalice trijalizma. O ulozi trijalizma u politici velikoaustrijskog kruga i Franza Ferdinanda vidi G r o s s, Hrvatska
politika velikoaustrijskog kruga, 9-74; Vladimir D e d i j e r, Sarajevo
1914, Beograd 1966, 218-229; i s t i, Planovi nadvojvode Franje Ferdinanda o reorganizaciji Habsbur
ske Monarhije, u: Jugoslovenski narodi
pred prvi svetski rat. 181-205.
146)
W e i n w u r m, Potiorek, Anhang Nr 5. Politische Studie Potioreks
aus dem Jahre 1913, 363-366.

312

Potiorekova ideja o rjesenju jugoslovenskog pitanja u Monarhiji reformisanoj u velikoaustrijskom smislu 147) spadala je u domen njegovih
zelja, koje su izlazile iz okvira tadanje realne politike. Tada se pod
uticajem drzanja Jugoslovena za vrijeme balkanskih ratova i kod pripadnika kruga oko prijestolonasljednika Franza Ferdinanda, kojem je
i Potiorek pripadao, nazirao zaokret ka politici saradnje sa Madarima
na osnovu umjerene reforme dualizma.148) Uostalom i sam se Potiorek
tokom 1913. zalagao za odredenu izmjenu statusa Bosne i Hercegovine u okviru dualisticke strukture. On je svesrdno podrzao plan koji
je inicirao ministar Bilinski da Bosna i Hercegovina bude predstavljena u delegacijama sa po tri poslanika. Cilj je bio da se donekle izade
u susret zeljama Bosanskohercegovackog sabora i ujedno ucvrste veze
anektiranih zemalja i Monarhije, a oslabe centrifugalne snage i oslabi atraktivnost Srbije. Ovaj plan Bilinskog, kome je ministar spoljnih
poslova Berthold obecao podrsku, a koji se podudarao i sa misljenjem
Franza Ferdinanda i njegove okoline, nije mogao izaci iz faze sondiranja
tokom 1913. zbog nepomirljivog stava Madara i njihovog otpora da se
dira u postojece odnose.149)
Stavovi Potioreka kao i drugih pripadnika visokih vojnih krugova
jos vise su evoluirali s pocetkom svjetskog rata u smislu vise uvazavanja
ugarskog faktora u Monarhiji. Smatrajuci dualizam jos za dogledno
vrijeme jedinim mogucim rjesenjem, Potiorek je postao u jesen 1914.
cak zagovornik plana o diobi Bosne i Hercegovine izmedu Austrije i
Ugarske.150)
Iako je i dalje davao prednost neodloznom obracunu sa Srbijom,
Potiorek se krajem maja 1913. slozio s Bilinskim da je njihov glavni
zadatak sistematsko pripremanje za neizbjezni veliki rat. Bio je uvjeren
da ce Srbija, ako se ne ucini neskodljivom bar tako sto bi se u formi jedne carinsko-trgovinske i vojne konvencije prikljucila Monarhiji, vrijeme
do izbijanja rata intenzivno iskoristiti da u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji, banskoj Hrvatskoj i juznoj Ugarskoj pripremi teren za buduci
rat. Pri takvoj podrivackoj djelatnosti Srbije, ocjenjivao je Potiorek,
147)

Prava
ski dr
zavnopravni trijalizam bio je suprotan koncepciji centralizovane Velike Austrije sa izvjesnim federativnim elementima na osnovu
zemaljske autonomije pojedinih nacija ili krunovina. Pomenuti trijalizam
bitno se razlikovao i od pogleda nekih pripadnika velikoaustrijskog kruga
o reorganizaciji Monarhije podjelom na tri upravna podru
cja, koja ne bi
imala elemente dr
zavnosti. G r o s s, Hrvatska politika velikoaustrijskog
kruga, 69-74.
148)
Ibidem 63-67, 71.
149)
Juzba
si
c, Jezi
cko pitanje, 55-57.
150)
Ferdo H a u p t m a n n, Kombinacije oko dr
zavnopravnog polo
zaja
Bosne i Hercegovine, Godi
snjak DI BiH 11, 1961, 95-96.

313

vladine protivmjere uspjece kod vrlo malog dijela bosanske i srpske inteligencije i poluinteligencije. Smatrao je da treba biti sretan ako pode
za rukom da se masa srpskog seoskog stanovnistva u Bosni i Hercegovini i dalje zadrzi u njenom letargicnom stanju, te ako uspije sprijeciti
da hrvatska i muslimanska inteligencija i poluinteligencija ne predu u
srpski tabor. Cilj mu je bio osujetiti ujedinjenje svih Juznih Slovena
na antidinasticnoj osnovi.151)
Procjenivsi tako situaciju poslije ukidanja izuzetnih mjera, Potiorek je predlozio ministru Bilinskom smjernice Vlade za drzanje prema
Srbima koje bi se sastojale u slijedecem: benevolentan tretman seoskog
stanovnistva vodeci maksimalno racuna o njegovim ekonomskim interesima, najveci oprez i gdje je nuzno najveca strogost prema inteligenciji
i poluinteligenciji. I njima je trebalo izaci u susret, ali ni najmanje
preko one mjere koja bi mogla izazvati nezadovoljstvo Hrvata i Muslimana zbog brzeg napredovanja u sluzbi veceg procenta Srba. Tadanji
Potiorekov stav je bio da vrhovni princip uprave u zemlji, a narocito u
Saboru, treba da bude oslonac na Hrvate i Muslimane, dok je srpsku
opoziciju trebalo primiti kao nesto neizbjezno.152) Ovo je bilo suprotno
politici ministra Bilinskog da u vladinoj vecini u Saboru, pored Hrvata
i Muslimana, treba da ucestvuje i bar jedan dio srpskih poslanika, pa
stoga nije moglo biti ni prihvaceno.
Potiorek se krajem maja 1913. izjasnio protiv toga da se u skorije
vrijeme pokrece pitanje obligatnog otkupa kmetova. On je naglasavao
da je i sam za obligatni otkup kmetova, ali tek kada se spoljnopoliticka kriza definitivno rijesi. Sve dok se to rjesenje, t.j. obracun sa
Srbijom, odgada, bio je protiv takvog koraka. Osim politickih obzira,
posebno prema muslimanskim posjednicima, Potiorek je imao u vidu
i pomanjkanje novcanih sredstava, jer su izdaci za naoruzanje i u vezi sa sprovodenjem novog vojnog zakona, izgradnju novih zeljeznica
i druge investicije angazovali finansijski potencijal zemlje do krajnjih
mogucnosti. On je takode potvrdio svoj negativan stav prema otvaranju filozofskog i pravnog fakulteta u Sarajevu. To je motivirao ne
samo finansijskim nego i cisto politickim razlozima. Bojao se da bi
otvaranjem fakulteta vlast sebi natovarila na vrat uz nedisciplinovane srednjoskolce jos i slicne studente.153) Zahvaljujuci stavu Potioreka
prema osnivanju fakulteta protivakcija Monarhije na Balkanu, u vidu
151)

Potiorek Bilinskom 29.5.1913. KA Nachlass Potioreks A3 Fasz. 5,

PVM XV/1913.
152)
Ibidem
153)
Ibidem

314

stvaranja jednog kulturnog centra u Sarajevu koji bi konkurisao Beogradu, ostala je ogranicena uglavnom na nastojanja na cisto naucnom
podrucju.154)
Zbivanja na Balkanu kao i promjene na burnoj unutrasnjoj bosanskohercegovackoj sceni izbacili su u drugoj polovini 1913. agrarno
pitanje ponovo u centar politicke paznje. Nakon iznenadnog polaganja mandata od strane poslanika grupe oko Srpske rijeci odgodeno je
formiranje vladine koalicije do ostvarenja sporazuma izmedu muslimanskog i hrvatskog saborskog kluba sa novom grupom srpskog gradanstva,
koja se nije ustrucavala da otvoreno saraduje sa Vladom. Osnova programa nove srpske stranke na celu sa dr Danilom Dimovicem i dr Milanom Jojkicem bilo je agrarno pitanje. Stranka se nacelno deklarisala za
obligatni otkup, ali je kao neposredni zahtjev istakla da drzava umjesto
kmetova preuzme placanje kamata na zajmove za otkup kmetovskih
selista, koje su iznosile 4,50%. Zemaljska uprava postigla je kompromis
sa Dimovicevom grupom tako sto se obavezala da ce preuzeti da placa
polovinu iznosa pomenutih kamata (tj. 2,25%).155) To je ucinjeno uz
pretpostavku da Sabor odobri da se poveca tocarina i uvede novi porez
na vozne karte, jer se na povecanje direktnih poreza, zbog saborskog
zakljucka nije moglo racunati.
Medutim, realizacija ovog sporazuma naisla je narocito na otpor
zemljoposjednika medu muslimanskim poslanicima. I predsjednik muslimanskog saborskog kluba Rifat-beg Sulejmanpasic je smatrao da nije
dobro da se zbog deset Srba, koji bi usli u vladinu vecinu, barka
u agrar.156) Begovska opozicija koju su sacinjavali, kako clanovi Ujedinjene muslimanske organizacije tako i grupe Dervis-bega Miralema,
prijetila je da osujeti vladine politicke kombinacije sa Dimovicem. U

toj situaciji nudio se Vladi muslimanski prvak Serif

Arnautovic da se
sa uzim krugom svojih starih pristasa suprotstavi begovima, cijeg se
tutorstva vec duze vremena zelio osloboditi. Namjeravao je da na novim izborima u Sabor uvede napredne elemente kako bi se Muslimani
oslobodili od reakcionarne i egoisticke politike begova. Smatrao je da
za takvu akciju postoji raspolozenje medu naprednim Muslimanima
koji otvoreno govore o nuznosti obligatnog otkupa kmetova.157)
154)

Vidi Hamdija K a p i d
zi
c, Institut za istra
zivanje Balkana u Sarajevu 1914-1918. (Namjena i planovi), Radovi Filozofskog fakulteta
u Sarajevu 2, 1964, 7-9, 25-32 i i s t i, Bosna i Hercegovina 310-313,
336-348, 372-376.
155)
Bilinski Potioreku 29.10.1913. Pr BH 1454/1913.
156)
Dimovi
c Cerovi
cu 21.10.1913. Pr BH 1442/1913.
157)
Collas Potioreku 8. i 10. novembra 1913. KA Nachlass Potioreks

A3 Fasz. 2 Nr 544 i 546. Serif

Arnautovi
c je tra
zio od Vlade finansijska
sredstva za subvencioniranje Novog vakta, koji je bio zapao u finansijske te
sko
ce. To je Arnautovi
c obrazlagao potrebom da se informi
su

siroke mase o politici naprednih Muslimana i Vlade.

315

Nastojeci da slomi begovsku opoziciju Potiorek je pocetkom novembra 1913. u razgovoru sa clanovima saborskog predsjednistva dr Nikolom Mandicem i dr Safvet-begom Basagicem ukazao da je neophodno
izmijeniti zakon o otkupu kmetova s obzirom da ce agrarno pitanje biti
brzo i radikalno rijeseno na ranijim turskim teritorijama koje je dobila
Srbija i Crna Gora. Pri tome je naglasio da se Monarhija ne smije izloziti prebacivanju da zaostaje iza susjeda, te da s tom neizmjenjivom
cinjenicom moraju racunati nasi muslimanski veleposjednici. Njih je
Potiorek stavio pred alternativu ili saradivali sa Vladom u savezu sa
Hrvatima, i tako imati sansu za odbranu svojih interesa, ili oponirati.158) Ove izjave ilustruju odredenu evoluciju Potiorekovog stava, koja
je nastala pod uticajem razvoja politickih dogadaja. Medutim, iako
se Potiorek angazovao da se begovska protivvladina agitacija suzbije,
on je izricito trazio da se sa begovima konacno ne prekida, dok to ne
bude po volji Vladi.159)
Potkraj 1913. uspjesno su prebrodene teskoce u procesu obrazovanja vladine radne vecine, i ona je usvojila u saboru jezicki zakon i tzv.
agrarnu rezoluciju, kojom je nagovjesteno donosenje novele uz zakon
o otkupu kmetova. Povodom izrade nacrta novele Potiorek je krajem
januara 1914. u pismu ministru Bilinskom izrazio nadu da ce u ne tako
dalekoj buducnosti moci prici i obligatnom otkupu.160) Medutim, on
je bio svjestan opasnosti od proletarizacije, koja je prijetila muslimanskim zemljoposjednicima, cime bi po njegovoj ocjeni, politicki uticaj i
pouzdanost Muslimana pretrpila veliku stetu. Pri tome nije iskljucivao
mogucnost da dode do poboljsanja odnosa izmedu Srba i Muslimana i
da se izmedu njih stvori savez.161) Potiorek je bio posebno zainteresovan da se srpsko-muslimanski politicki odnosi koji su se poslije aneksije
zbog agrarnog pitanja, a narocito povodom rata na Balkanu, izrazito
pogorsali,162) vremenom ne poboljsaju i uspostavi srpsko-muslimanska
koalicija na opozicionoj osnovi. Stoga je protivrjecnost u njegovoj, i
uopste austrougarskoj politici u Bosni i Hercegovini, te njihova kolebanja i dozirani oprez u odnosu kako prema begovima, s jedne, tako i
prema srpskim seljacima, s druge strane. Pri tome iz Potiorekovih stavova nedvosmisleno proizilazi da je bio spreman zrtvovati materijalne
interese begova onda kada mu oni, i uopste Muslimani, ne budu vise
158)

PVM XXIX/1913, KA Nachlass Potioreku A3 Fasz 5.

Potiorek Prezidijalnom birou ZV 10.11.1913. KA Nachlass Potioreks
A3 Fasz. 2, Nr 547.
160)
Potiorek Bilinskom 25.1.1914, Ibidem
161)
W e i n w u r m, op. cit. 358-359.
162)
Vidi Milorad E k m e
ci
c, Uticaj balkanskih ratova 1912-1913. na
dru
stvo u Bosni i Hercegovini, Marksisti
cka misao, 4 Beograd 1985,
137-158.

159)

316

potrebni kao protuteza Srbima i srpskoj politici. To je moglo biti samo

nakon obracuna sa Srbijom. Medutim, i vec sama odluka da se objavi
rat Srbiji, u ciji ishod Potiorek nije sumnjao, dala je Potioreku povoda
da preduzme inicijativu u pogledu rjesavanja agrarnog pitanja.
Potiorek je 27.jula 1914, nakon sto su prethodnog dana proglasene
izuzetne mjere u Bosni i Hercegovini, inicirao da se agrarna novela ozakoni putem vladarevog rucnog pisma i zalozio se za radikalno rjesenje
cjelokupnog kmetovskog pitanja. Svoj prijedlog je motivirao potrebom
da se suzbije agitacija medu srpskim seoskim stanovnistvom.163)
Zajednicki ministar finansija Bilinski je, medutim izrazio rezervu
prema Potiorekovim prijedlozima. Smatrao je da bi se u datom momentu mogao pogresno razumjeti vladarev akt sa izrazito prosrpskom
tendencijom. Pri tome je imao u vidu i napade jednog dijela austrijske stampe na njega povodom atentata. Ona je prebacivala Bilinskom
da atentat ne bi bio moguc da nije Bilinski, za razliku od Potioreka,
navodno povladivao srpstvu. Bilinski je podsjecao Potioreka da nije nikada u krupnim politickim pitanjima postupio protiv njegovog savjeta,
i to kako kod osnivanja Dimoviceve stranke tako i kod imenovanja visih
cinovnika iz redova Srba. Bilinski je smatrao da bi nastala povika, ako
bi on usred rata podnio vladaru prijedlog po kome bi bile zaobidene
ustavne odredbe o kompetenciji Sabora i donesen jedan zakon na apsolutisticki nacin, za cije usvajanje nije prije atentata postojala posve
sigurna vecina u Saboru, a poslije se jedva mogla ocekivati. Potiorekov prijedlog bio je za Bilinskog neprihvatljiv kako iz politickih tako i
drzavno pravnih razloga. Nacelno obligatno rjesenje otkupa kmetova
bilo je i za Bilinskog politicki i socijalno pozeljno. On je medutim,
izrazio bojazan da ce bosanskohercegovacke finansije i nekoliko godina
poslije okoncanja rata jedva moci da obezbjede sredstva od 10 miliona
kruna godisnje za otkup kmetova, t.j. onu sumu koja je na osnovu zakona o fakultativnom otkupu bila predvidena kao maksimalna.164) To
je bila perspektiva rjesavanja agrarnog pitanja u Bosni i Hercegovini
pod austrougarskom upravom.
Sarajevski atentat dao je povoda za sestoke napade na organizaciju
civilne uprave u Bosni i Hercegovini i na samog zemaljskog poglavara od
strane Madara. Predsjednik ugarske vlade grof Istvan Tisza, kritikujuci
stanje kod policije u Sarajevu, izjavio je na sastanku Zajednickog ministarskog vijeca 7.jula 1914. da je propadanje administrativnog aparata
u Bosni direktna posljedica vec nekoliko godina nadredenog polozaja
163)

Bilinski Potioreku 4.8.1914. KA Nachlass Potioreks A3 Fasz. 3, Nr

560.
164)
Ibidem; up. Josef B r a u n e r, Bosnien und Hercegovina, Politik,
Verwaltung und leitende Personen, u: Berliner Monatshefte 7 Jg, 1929,
337.

317

zemaljskog poglavara, koji kao vojnik ne moze imati ono iskustvo u pogledu administracije koje je potrebno za dobru upravu. Ocijenjujuci da
je civilna uprava potpuno zakazala, Tisza je zahtijevao da se bezuslovno
mora energicno sprovesti temeljita upravna reforma kojom bi se mogla
sanirati kriza u zemlji.165) Bilinski, koji je na sjednici branio Potioreka
kao administratora, priznao je da bi bilo pozeljno da se sasvim odijeli
civilna od vojne vlasti i da se pored armijskog inspektora u Bosni i
Hercegovini postavi namjesnik (Statthatler) kao u Dalmaciji.166)
Istvan Burian, tada ugarski ministar na kraljevom dvoru, izjasnio
se za ponovno uspostavljanje institucije civilnog adlatusa. Smatrao je
da je imenovanje dr Nikole Mandica za zamjenika sefa Zemaljske vlade
velika prepreka da se to ostvari. Po Burianu temeljita izmjena u nacinu
upravljanja zemljom mogla se sprovesti samo onda ako nakon Potioreka
dode novi civilni guverner i time se pripremi rjesenje drzavnopravnog
polozaja Bosne i Hercegovine, sigurno u madarskom smislu. Medutim,
saborski prvaci dr Jozo Sunaric i dr Safvet-beg Basagic izrazili su
odjelnom predstojniku Zajednickog ministarstva finansija Thalloczy-ju
misljenje da bi u slucaju odlaska Potioreka izbila revolucija. Smatrali
su da se sa Srbima u Saboru ne moze saradivati ni vladati sa postojecim
ustavom, gdje pet Srba sprijecava odrzavanje sjednica. Bili su radije za
apsolutizam nego za tako nesto.167) Ovo dovoljno ilustruje atmosferu i
nacionalno-politicke odnose nakon sarajevskog atentata.
Promjene u nacinu upravljanja Bosnom i Hercegovinom i razdvajanje funkcija vojne i civilne vlasti bilo je eventualno moguce provesti
samo pod predpostavkom da ne dode do rata. Grof Tisza i ugarska

Protokolle des Gemeinsamen Ministerrates der Osterreichisch-Ungarischen Monarchie (1914-1918), Eingeleitet und zusammengestellt
von Mikl
os K o m j a
t h y, Budapest 1966, (dalje Komj`
athy), 141-150.
U ugarskom parlamentu je, prilikom razmatranja situacije u Bosni i Hercegovini povodom atentata, pored ostalog ukazano na propuste vlasti i
tra
zeno od vlade da se zalo
zi za temeljite promjene politi
ckog sistema
i reformu uprave u Bosni i Hercegovini. Pri tome je izre
cena i ocjena
da je izrazito slaba ona politika koja se oslanja samo na vojsku. Horst
H a s e l s t e i n e r, Ungarn und das Atentat von Sarajevo. Die Stellungnahme des ungarischen Reichstages im Juli 1914, u Velike sile i
Srbija pred prvi svetski rat, 599-604.
166)
M. K o m j a
t h y, op. cit. 149. Bilinski je u pismu Potioreku od
3.7.1914. konstatovao da, zbog pro
sirenja djelokruga Zemaljske vlade,
Zajedni
cko ministarstvo finansija nije u stanju da uti
ce na
skolstvo, organizaciju dr
zavne policije i
stampu. Bilinski je nagovjestio da treba uskoro revidirati podjelu poslova izmedu Zajedni
ckog ministarstva finansija
i Zemaljske vlade. Pr BH 843/1914, sa
zetak pisma u PVM XIV/1914,
KA Nachlass Potioreks A3 Fasz. 5; up. B r a u n e r op. cit.331-334.
167)
Dr Ludwig Thalloczy - Tageb
ucher. 23.VI 1914 - 31.XII 1914. hg.
v. Ferdinand Hauptmann-Anton Prosch, Zur Kunde S
udosteuropas II/8,
Graz 1981, 32.
165)

318

vlada nisu bili bezuslovno za rat, nego su davali prednost diplomatskoj

akciji koja bi dovela do velikog ponizenja Srbije.168) Ni Bilinski nije
odmah poslije atentata racunao sa ratom, pa je izmedu njega i vojnih faktora doslo do ozbiljnih razmimoilazenja u odnosu na dalji unutrasnjo-politicki kurs u Bosni i Hercegovini. On se zalagao za nastavak
saborske djelatnosti, za diferenciran odnos prema Srbima i odvajanje
lojalne vecine od veleizdajnickih elemenata. Bilinski je smatrao
da, i pod predpostavkom da je rat neizbjezan, u Bosni i Hercegovini
ne bi trebalo drugacije postupati nego u drugim zemljama Monarhije.
Medutim, on je pod pritiskom vojnih faktora prihvatio glediste da treba
zakljuciti rad Sabora,169) i na sjednici Zajednickog ministarskog vijeca
7.jula 1914. podrzao je shvatanje Potioreka da se Austro-Ugarska mora
obracunati sa Srbijom da bi zadrzala Bosnu i Hercegovinu.170)
Izbijanje rata znacilo je kraj realizacije polovicnih i zakasnjelih reformnih planova kao i zapocetih znacajnih investicija (zeljeznice, melioracije tla, izgradnja skola i dr.) i bilo je korak koji je potvrdio neuspjeh
austrougarske politike u Bosni i Hercegovini i rjesavanja jugoslovenskog
pitanja u Monarhiji.
(Naucni skup posvecen 80. godisnjici aneksije Bosne i Hercegovine, ANUBiH Posebna izdanja XCIX/29, Sarajevo 1991, str. 33-82)

168)

Komja
` t h y op. cit.141-150.
Up. K a p i d
zi
c, Bosna i Hercegovina, 202-205; W e i n w u r m,

op. cit. 322-328; B r a u n e r, op. cit. 325-335; E k m e

ci
c, Zalosna
ba
stina, 19-20
170)
Kao nap. 168.

169)

319


RADNICKO
PITANJE U PROGRAMIMA GRADANSKE POLITIKE

I DJELATNOSTI BOSANSKOHERCEGOVACKOG
SABORA

Stupanje radnicke klase na politicku scenu u Bosni i Hercegovini

u majskim strajkovima 1906. privukao je znacajnu paznju gradanskih
politicara, koji su nastojali da ostvare uticaj na strajkacki pokret, da
ga potcine svojoj kontroli i iskoriste za ciljeve gradanske politike. Pri
tome je njihov negativan stav prema izrastanju i organizovanju jednog
internacionalisticki orijentisanog radnickog pokreta bio jedan od bitnih
motiva njihovog angazovanja. Tako je aktivnost manje grupe srpskih
intelektualaca oko lista Dan na celu sa dr Lazarom Dimitrijevicem i
njegov pokusaj da se stavi na celo strajkaca u Sarajevu bio inspirisan
shvatanjem da bi pristupanje srpskih radnika socijaldemokratskom pokretu bilo krajnje nepovoljno i opasno za srpski nacionalni pokret, jer
bi to moglo izazvati indiferentnost prema svemu sto je srpsko. Polazilo
se od toga da narod i vjera nece vise imati znacaj ako se zauzme stanoviste da su svi radnici braca.1) Zato je Dimitrijevic jos 1905. godine
pokusao da omete stvaranje strukovnih organizacija u Sarajevu, nastojeci da se srpski radnici organizuju na nacionalnoj osnovi, u okviru srpskog zanatlijskog udruzenja. Pojava i djelatnost zanatlijsko-radnickih
udruzenja formiranih na principu istovjetne nacionalno-konfesionalne
pripadnosti svojih clanova bila je odraz tradicionalne sitno-zanatske
strukture bosanskohercegovackih gradova u kojoj klasna podjela jos
nije mogla postati prevalentna u odnosu na nacionalno-konfesionalnu
podjelu. Ovakva udruzenja bila su pod uticajem gradanskih politicara.
To posebno vrijedi za Organizaciju radnika Hrvata (od 1907. Matica
radnika Hrvata za Bosnu i Hercegovinu) osnovanu neposredno poslije
majskih strajkova 1906. Jedan od njenih prioritetnih zadataka bio je
da medu hrvatskim radnicima u Bosni i Hercegovini razvija hrvatsku
1)
V. B o g i
c e v i
c, Grada o po
cecima radni
ckog pokreta u Bosni i
Hercegovini od 1878-1905, Sarajevo, 1956, str. 272. Up. K. K a s e r,
Die Politik der Serben Bosniens und der Herzegowina von 1903. bis
zum Atentat von Sarajevo, Graz (rukopis) str. 61-64. O djelatnosti dr
Lazara Dimitrijevi
ca i drugih gradanskih politi
cara prije, za vrijeme i nakon majskih
strajkova 1906 prema radni
ckom pokretu vidi i I. H a d
zibegovi
c, Postanak radni
cke klase u Bosni i Hercegovini i njen razvoj do 1914. godine, Sarajevo 1980, str. 291-292, 317, 343 i dalje.

320

nacionalnu misao. Do osnivanja analogne organizacije srpskih radnika,

medutim, nije doslo, jer u tom smislu nisu ni postojale intencije vodecih
srpskih politicara. Aktivnost L. Dimitrijevica u odnosu na radnistvo i
radnicki pokret, kao i njegovo zauzimanje za rjesenje agrarnog pitanja,
nije dobila podrsku najveceg dijela srpske inteligencije i carsije. Razlog
tome nije samo bila Dimitrijeviceva izrazita prorezimska politika nego
i sticaj okolnosti da su se socijalna pitanja i radnicki pokret nasli na
margini njihovog interesa, dok je nacionalna, kulturna, politicka i privredna problematika bila u prvom planu. U tom pogledu postojale su
specificnosti i znatne razlike izmedu glavnih nosilaca hrvatske, srpske i
muslimanske politike, koje su proizilazile iz socijalne strukture pojedinih nacionalno-konfesionalnih grupacija, udjela radnicke klase u njima
kao i drugih relevantnih okolnosti.
Za politicki razvitak u Bosni i Hercegovini bila je karakteristicna
pojava nacionalno-politickih pokreta koji su pretendovali da reprezentuju cijeli narod bez obzira na njegovu socijalnu strukturu. Stvaranje
narodnih organizacija (Hrvatske narodne zajednice, Muslimanske narodne organizacije i Srpske narodne organizacije), a zatim saborskih
poslanickih klubova i frakcija bilo je meduetapa od pojave nacionalnih
pokreta do stvaranja politickih stranaka.2) Medutim, uporedo sa stvaranjem narodnih organizacija kod Srba i Muslimana, pojavile su se i
njima suprostavljene, malo uticajne, politicke grupe, Srpska samostalna stranka i Muslimanska napredna stranka, koje su posvetile odredenu
paznju radnickom pitanju.
U programu Dimitrijeviceve Srpske samostalne stranke, formalno
osnovane u maju 1907. uz podrsku vlasti, u prvom planu bili su socijalni zahtjevi koji se odnose na rjesenje agrarnog pitanja i zastitu
domacih radnika. To je bilo prvi puta da je radnicko pitanje unijeto
u program jedne gradanske politicke grupe u Bosni i Hercegovini. U
programu je trazeno da se olaksa vojna obaveza u interesu radnika, da
se zaposljavanje i placanje domacih radnika zakonski regulise kao i da
se drzavno i opcinsko zemljiste dade na koristenje radnicima. Ti zahtjevi bili su postavljeni sa namjerom da se srpski radnici odvrate od
socijaldemokrata.3)
Uskoro se medutim, u programu Srpske narodne organizacije (SNO)
usvojenom na njenoj osnivackoj skupstini, koja je odrzana u Sarajevu
od 7. do 11.novembra 1907, naslo i radnicko pitanje. U dijelu programa koji je bio posvecen zahtjevima za reformama u drustvenom zivotu
2)
Up. K. K a s e r, op. cit. str. 70-71; M. I m a m o v i
c, Pravni polo
zaj i unutra
snji politi
cki razvitak Bosne i Hercegovine od 1878 do
1914, Sarajevo 1976, str. 128. i dalje.
3)
K. K a s e r, op. cit. str. 88-89.

321

trazilo se u trinaestoj tacci: Zastita i osiguranje radnika. Zakonsko regulisanje odnosa izmedu radnika i poslodavaca u smislu dovoljne nagrade i utvrdenog primjernog radnog vremena.4) Medu ciljevima djelatnosti Privrede, srpskog ekonomskog udruzenja, osnovanog 1907. na
inicijativu grupe oko Naroda, bilo je i stvaranje radnickih organizacija za zastitu protiv eksploatacije od strane preduzetnika i fabrikanata.
Ovaj programski cilj formulisan je paralelno sa stavom Privrede o
potrebi pomaganja srpskih trgovackih udruzenja i kreditnih institucija.5) Kako medu domacim gradanstvom gotovo i nije bilo industrijskih
preduzetnika i fabrikanata, ovaj stav je bio uperen protiv stranog kapitala i zemaljskog erara kao najveceg industrijskog preduzetnika. Inace,
cjelokupna djelatnost Privrede bila je neznatna, pa njeni programski
stavovi u odnosu na radnike nisu imali prakticni znacaj.
U programu 39-torice, koji je povodom uvodenja Ustava i priprema
za saborske izbore objavljen 31.marta 1910. kao rezultat kompromisa
heterogenih politickih grupa unutar Srpske narodne organizacije, radnici su samo uzgredno u jednoj recenici pomenuti: Radnicima treba
osigurati uslove mirnog rada i kulturnog zivota.6) Tada se, pak u sredistu socijalnog programa Srpske narodne organizacije naslo prvi put
rjesenje agrarnog pitanja obligatnim otkupom kmetovskih selista, kome znatan dio srpskih gradanskih politicara nece ostati dosljedan, ali
se u predizbornom programu ono nije moglo izbjeci. Pretezan dio kmetova bio je srpske nacionalnosti, i oni su bili dominantni kao biraci u
pravoslavnom izbornom tijelu trece, seoske kurije. Rjesenje agrarnog
pitanja direktno je tangiralo i znatan dio narocito sezonskih radnika,
osobito onih koji su bili zaposleni u eksploataciji suma. To su bili pretezno radnici srpske nacionalnosti, koji su ujedno bili i seljaci, a cesto
i kmetovi.
Hrvatski gradanski politicari kao i katolicki klerikalni krugovi znatno vise paznje posvetili su radnickom pokretu nego sto je to bilo slucaj
kod srpskih i muslimanskih politickih i vjerskih faktora. To je zahvaljujuci specificnosti politickih, drustvenih i kulturnih prilika kod bosanskohercegovackih Hrvata dovelo do stvaranja Organizacije radnika Hrvata odnosno Matice radnika Hrvata za Bosnu i Hercegovinu koja je
trebalo da se razvije u konkurentsku organizaciju Glavnom radnickom
savezu za Bosnu i Hercegovinu. Pri tome su kako klerikalna tako i
gradansko-liberalna struja u hrvatskom nacionalnom pokretu u politici
ubrilovi
B. C
c, Petar Ko
ci
c i njegovo doba, Banja Luka - Zagreb 1934, str. 56.
5)
K. K a s e r, op. cit. str. 97-98, nap.75 na str. 278.
6)
ubrilovi
B. C
c, op. cit. str. 94.
4)

322

prema radnistvu polazile sa svojih idejnih platformi, koje su u mnogocemu imale dodirne tacke, ali su se istovremeno u nekim znacajnim
pitanjima odnosa nacionalnog i vjerskog sukobljavale.7)
U vezi sa pripremama za donosenje zemaljskog ustava Hrvatska narodna zajednica (HNZ) je podrobnije definisala svoj program prema
radnickom pitanju. To je ucinjeno u posebnoj deklaraciji objavljenoj
21.februara 1909. povodom ustavne ankete. Hrvatska narodna zajednica je isticala da se mora uzeti u zastitu interes pojedinih potlacenih
staleza u zemlji kao sto je na primjer radnicki stalez. Taj stalez, s
obzirom na njegov veoma tezak materijalni polozaj, zasluzuje svaku
paznju jer su njegovi interesi ugrozeni od strane mnogo jaceg protivnika. Ukazano je da je radnicko pitanje jedno od najvaznijih savremenih
socijalnih problema i da je sve aktuelnije pitanje regulisanja statusa
radnika. Zauzeto je stanoviste da je slobodno udruzivanje radnika pravedna stvar koju treba podrzavati i pomagati, jer ona ide za tim da se
popravi i unaprijedi njihova potlacena klasa, kako bi odoljela kapitalistickoj bujici koja ide za tim da radnu snagu izrabljuje. Pozivajuci se
na covjecnost trazi se da se udovolji radnickim zahtjevima, sto u praksi
znaci da radna snaga mora biti placena prema svojoj vrijednosti i
da treba znatno popraviti ekonomsko, drustveno i kulturno stanje radnistva. Neposredno je trazeno da se pri stvaranju drzavnih temeljnih
zahtjeva za Bosnu i Hercegovinu radnicko pitanje prvenstveno stavi na
dnevni red u buducem saboru. Zastupano je glediste da je samo radnik
kao takav u stanju da se bori za cisto radnicke interese i da radnicki
stalez u saboru samo po radniku moze biti doticno zastupljen. Odatle
i prijedlog prema kome u okviru kurijalnog izbornog sistema, koji je bio
u pripremi da se ozakoni, treba da se uvede i radnicka kurija, makar
i sa dva mandata. Interesantno je napomenuti da se prema ovom prijedlogu smatralo da se prilikom glasanja radnika moze prenebregnuti
opstevazeci princip religiozne podjele biraca i kandidata jer su radnicki
interesi isti bez obzira na konfesionalnu neistovjetnost.8)
Stavovi o polozaju radnika i potrebi njegovog poboljsanja zauzeli
su vrlo istaknuto mjesto i u izbornom proglasu Hrvatske narodne zajednice. Tom prilikom je jos receno da ce se buduci poslanici Zajednice
brinuti o problemima radnistva, ali da to nije dovoljno pa se ponovo
predlaze osnivanje radnicke kurije i izbor dva poslanika kao predstavnika 58.000 zaposlenih radnika.9) Zahtjev da se osnuje posebna radnicka
7)
Vidi o tome I. H a d
zibegovi
c, Klerikalizam u radni
ckom pokretu Bosne i Hercegovine, Godi
snjak DI BiH XIX/1970-1971, str. 139162, i s t i, Postanak radni
cke klase, str. 344 i dalje.
8)
L. D a k o v i
c, Formiranje politi
ckih stranaka kod bosanskohercegova
ckih katolika Hrvata, Sarajevo 1969, str. 149-151 (rukopis doktorske
disertacije).
9)
Ibidem, str. 272.

323

kurija postavila je ne samo Hrvatska narodna zajednica nego i Hrvatska

katolicka udruga. (HKU).
U pravilima Hrvatske katolicke udruge, koja je formalno osnovana
18.januara 1910. stoji da ce Udruga nastojati napose da radnistvo u
ustavnom tijelu dobije svoju vlastitu kuriju. Na radnistvo se odnosio
i clan pravila formulisan u duhu krscansko socijalne ideologije koji glasi: Cijeneci veliku vrijednost nacionalno i vjerski odgojenog radnistva
trsit ce se da radnistvo dobije ovakav odgoj, i da mu se osiguraju uvjeti
zivota, rada i napretka a osobito obskrba u starosti i nemoci ...10)
Hrvatska narodna zajednica i Hrvatska katolicka udruga medusobno
su vodile suparnicku borbu i za uticaj u redovima hrvatskih radnika i
uopste radnika katolicke vjere, koji su bili relativno najbrojniji, a obje
su nastojale paralisati upliv socijaldemokracije. Pri tome je Hrvatska narodna zajednica vodila racuna o politickom raspolozenju radnika
koje je okupljala Matica radnika Hrvata. Karakteristicno je da je na
skupstini Matice odrzanoj 1.maja 1910. usvojena bila rezolucija povodom predstojece djelatnosti Sabora, u kojoj je postavljen niz zahtjeva
slicnih socijaldemokratskim. To su bili zahtjevi u pogledu opsteg, jednakog i tajnog izbornog prava, zakonskog osiguranja radnika u bolesti,
u slucaju nesrece, nezaposlenosti, starosti i dr. te u pogledu opstih
politickih sloboda i rijesenju agrarnog pitanja. Dalje je trazeno da obje
hrvatske politicke frakcije zajednicki podrze interese hrvatskih radnika i pomognu im da nominiraju svoje kandidate u buduci Sabor. Na
skupstini je, medutim, doslo vidno do izrazaja i tendencija koja je pledirala za radnicku solidarnost i jedinstvo u rjesavanju ekonomskih pitanja
radnicke klase i za punu slobodu u politickom opredjeljivanju svakog
radnika, sto svjedoci o jakom uticaju sindikalizma iz Hrvatske. Mada su
ove ideje nailazile na odobravanje clanstva, rukovodstvo Matice ostalo
je dosljedno i iskljucivo na nacionalno-konfesionalnom principu.11)
Muslimanske politicke organizacije poklanjale su radnickom pitanju manje paznje od hrvatskih i srpskih. U vodstvima muslimanskih
politickih organizacija, kako i Muslimanske narodne organizacije tako i
Muslimanske napredne stranke (docnije nazvane Muslimanska samostalna stranka), dominantnu ulogu imali su zemljoposjednicki elementi
i njihovi ekonomski i politicki interesi. I broj radnika u muslimanskoj
populaciji bio je relativno manji nego kod Hrvata i Srba, jer se znatan
dio proleterizovanih muslimanskih seljaka, zanatlija i drugih iseljavao
u Tursku umjesto da popunjava redove radnicke klase u Bosni i Hercegovini. Gradanski elementi, a posebno inteligencija bili su znatno
10)
Ibidem, str. 338; L. D a k o v i
c, Osnivanje Hrvatske katoli
cke
udrugeu Bosni i Hercegovini, Godi
snjak DI BiH XXV, str. 152.
11)
I. H a d
zibegovi
c, Postanak radni
cke klase, str. 347-349.

324

prisutniji u provladinoj i u redovima muslimanskog stanovnistva malo

uticajnoj Muslimanskoj naprednoj stranci nego u redovima Muslimanske narodne organizacije. Zato je Muslimanska napredna stranka prije
Muslimanske narodne organizacije posvetila izvjesnu paznju radnickom
pitanju.
U programu Muslimanske napredne stranke, usvojenom na njenoj
osnivackoj skupstini koja je odrzana od 24-26. avgusta 1908, unijet je
jedan clan o radnickom pitanju. Taj clan se nalazi u dijelu programa
posvecenom socijalnoj problematici i u njemu se kaze da ce Muslimanska napredna stranka nastojati da oko sebe okupi sto vise muslimanskih radnika, raditi ce oko unapredenja i poboljsanja radnickih zivotnih
i staleskih prilika, uredenja radnog vremena, poboljsanja placa, te osiguranju radnika, za slucaj nezgode, onemogucenja,starosti i smrti. Uz
to se naglasava da ce stranka pobijati ... sve one smjerove medu radnistvom, koje bi muslimanske radnike zavodili u internacionalizam i
bezvjerstvo.12)
Radnicko pitanje prvi put je unijeto i u program Muslimanske narodne organizacije (MNO) 1910. godine. Tada je njen Egzekutivni odbor, povodom priprema za saborske izbore, dobio nalog od skupstine
odrzane 26. marta 1910 da dopuni odnosno prosiri program Muslimanske narodne organizacije. U novom programu koji je objavljen u
Musavatu 30. aprila iste godine izrazito je dominiralo agrarno pitanje. Potpuno u sjenci zahtjeva u interesu zemljoposjednika nasle su
mjesto i tacke programa koje se odnose na unapredenje zanatsva, podizanje domace trgovine i industrije, kao i saobracaja. Ovaj spisak se
zavrsava zahtjevom da se potpuno regulise radnicko pitanje, a narocito
da muslimanski radnici dobiju zarade, sto dovoljno govori o klasnom
profilu programa, ali i teznji vodstva Muslimanske narodne organizacije
da svoj program ucini atraktivnim za sve muslimanske slojeve.13)
Stvaranjem hrvatsko-muslimanskog bloka u Saboru i provladinom
politikom Muslimanskog poslanickog kluba stvoreni su uslovi da se konacno u ljeto 1911. fuzionisu Muslimanska narodna organizacija i Muslimanska samostalna stranka u Ujedinjenu muslimansku organizaciju.
Program Ujedinjene muslimanske organizacije znacio je po svom konzervativnom duhu u izvjesnom smislu korak nazad u odnosu na ranije
programe muslimanskih stranaka koje su se ujedinile. Tako se npr. za
razliku od naprednjaka, koji su 1908. u svoj program unijeli posebne
odredbe posvecene socijalnoj politici i radnickom pitanju, u programu nove muslimanske organizacije samo se uzgred spominje da ce se
prilikom aktivnosti na osnivanju novcanih zavoda, zemljoradnickih zadruga, industrijskih preduzeca i zanatlijskih udruzenja imati na umu
podupiranje posjednika, tezaka, trgovaca, zanatlija, radnika.14)
12)

M. I m a m o v i
c, op. cit. str. 179-180.
D
z. J u z b a
si
c, Neke napomene o problemima etni
ckog razvitka
u Bosni i Hercegovini u periodu austrougarske uprave, Prilozi Instituta
za istoriju u Sarajevu 11-12/1975-1976, str. 307.
14)
Zeman br.1, Sarajevo 2.9.1911.
13)

325

*
*
*
Oktrojisanje Zemaljskog ustava 17. februara 1910, a zatim otvaranje Bosanskohercegovackog sabora, koji je djelovao od sredine 1910. do
sredine 1914, oznacava novu etapu u politickom razvoju Bosne i Hercegovine. Medutim, sam dotadasnji podredeni drzavnopravni polozaj
Bosne i Hercegovine u Austro-Ugarskoj nije se poslije aneksije i donosenjem Ustava bitno izmijenio. Ustavom su garantovana dijelom vec
ranije ozakonjena gradanska prava, koje je vlada, u slucaju kada ocijeni da su nastupile vanredne okolnosti, mogla ograniciti ili suspendovati
za cijelu zemlju odnosno za pojedine njezine djelove. Predstavnicko
tijelo, Sabor, sastojalo se od ukupno 92 clana. Od toga su 20-torica, tj
vise od petine clanova, ulazili u Sabor po polozaju (virilisti) dok su 72
bili izabrani poslanici. Ovako veliko ucesce virilista, crkvenih i laickih
velikodostojnika (odnos virilista i poslanika bio je 1 : 3,6) trebalo je
da osigura konzervativni karakter Sabora. Tome je trebalo da posluzi i
cjelokupni izborni sistem zasnovan na glasanju po kurijama. To je bilo
slicno kao i kod izbora za zemaljske sabore u austrijskim zemljama,
iako je u Austriji za izbore u Carevinsko vijece jos 1907. bilo uvedeno
opste i jednako pravo glasa.
Prvu izbornu kuriju sacinjavali su veleposjednici, visoko-oporezovani i fakultetski obrazovani gradani, svestenici, aktivni i penzionisani
drzavni cinovnici, drugu kuriju svi ostali stanovnici gradova, a trecu seosko stanovnistvo. Unutar pojedinih kurija glasalo se opet u odvojenim
izbornim tijelima po konfesijama, kojima je zavisno od broja pripadnika dodjeljen odredeni broj poslanickih mjesta (prema kljucu katolici 4:
muslimani 6: pravoslavni 7,75).
To je odgovaralo intencijama izrazenim u uputstvu cara ministru
Burianu za uvodenje ustavnih institucija u Bosni i Hercegovini, u kome car nareduje da se udovolji potrebama naroda u pogledu izvjesnog
ucestvovanja u upravi zemlje posredstvom zemaljskog zastupstva, ali u
takvom obliku koji ce odgovarati vjerskim prilikama i cuvati od starine
naslijedeni drustveni red. Zemaljski sabor trebao je da se konstituise
na nacelu zastupanja interesa i da bude sto je moguce vjerniji odraz
nacionalnih, konfesionalnih i politickih prilika. U stvari radilo se o tome da se ucvrsti klasna i vjerska podvojenost na kojoj je trebalo dalje
izgradivati austrougarsku politiku u Bosni i Hercegovini.15) Pri tome
je osnovna ideja o odvojenim nacionalno-konfesionalnim izbornim tijelima, koja su postojala paralelno sa kurijalnom podjelom, u bosanski
15)
H. K a p i d
zi
c, Bosna i Hercegovina pod austrougarskom upra
vom, (Clanci
i rasprave), Sarajevo 1968, str. 52, 87.

326

Ustav preuzeta iz ustava za Moravsku iz 1905. godine (moravska nagodba). Odredbe o uvodenju nacionalnog katastra i podjela mandata za
zemaljski sabor po odredenom nacionalnom kljucu unesene su i u ustav
nacionalno mjesovite Bukovine, koji je stupio na snagu uskoro poslije
bosanskog ustava (zakoni od 26.maja 1910.).16) To su bili u deceniji
pred Prvi svjetski rat pokusaji da se u pojedinim zemljama austrijske
polovine Monarhije rjesava nacionalno pitanje.
Mada je po bosanskom Ustavu aktivno biracko pravo bilo opste
(zene pri tome nisu imale pravo glasa ukoliko nisu spadale medu veleposjednike koji su placali najmanje 140 kruna zemljarine godisnje) i nije
postojao poreski i obrazovni cenzus, koji bi siromasne slojeve lisavao
izbornog prava kao u ugarskoj polovini Monarhije i nekim dijelovima
skoj, Sleziji

Cislajtanije (Tirolu, Dalmaciji, Ce

i Galiciji), kurijalni izborni sistem izrazito je favorizovao ekonomski i intelektualno izdvojene,
po broju neznatne grupe stanovnistva, kao i strani element koji je bio
snazno zastupljen u javnim sluzbama i gradskoj privredi. Izrazito politicki znacaj imalo je formiranje posebne izborne klase u prvoj kuriji za
muslimanske veleposjednike. Ispunjenje njihove zelje da im se osigura
tradicionalno povlasten polozaj bilo je motivisano nadom da ce se ovaj
drustveni sloj razviti u konzervativan i drzavi vjeran elemenat.17)
Koliko je bio nepravedan ovaj izborni sistem vidi se najbolje po tome ako se uporedi broj mandata za pojedine kurije sa brojem upisanih
biraca.18) U prvoj kuriji 6.866 biraca biralo je 18 poslanika, u drugoj
kuriji 47.725 biraca biralo je 20 poslanika, a u trecoj kuriji 347.573 biraca birali su 34 poslanika. U prvoj izbornoj klasi prve kurije upisano
je bilo samo 399 biraca na koje je otpadalo 5 mandata, pa je jedan
veleposjednicki glas vrijedio kao 128 glasova seljaka iz trece kurije ili 30
glasova radnika, sitnih zanatlija i malih trgovaca - stanovnika gradova
koji su glasali u drugoj kuriji. Ili jedan glas veletrgovaca, industrijalaca,
intelektualaca i drugih koji su birali u drugoj izbornoj klasi prve kurije
vrijedio je gotovo kao pet glasova biraca druge kurije ili nesto vise od 20
glasova biraca trece kurije. Odnosi su bili jos drasticniji ako se posmatraju samo muslimanski glasovi. Jedan glas muslimanskih zemljoposjednika vrijedio je preko 147 glasova muslimanskih seljaka, ili preko 41
16)
R. S i e g h a r t, Die letzten Jahrzente einer Grossmacht, Berlin
1923, str. 423-427.
17)
Kao napomena 15.
18)
Ukupan broj upisanih bira
ca iznosio je 402.164. Od toga je bilo
173.127 srpsko-pravoslavnih ili 43,05%, 137. 365 muslimana ili 34,15%,
88.929 katolika ili 22,21%. Ostatak od 2.744 bira
ca ili 0,59% otpadao je
na jevreje i konfesije koje ne dobijaju mandate. Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija 13.4.1910, tel. Arhiv Bosne i Hercegovine
u Sarajevu, Zajedni
cko ministarstvo finansija Pr BiH 474/1910 (dalje
citiram samo signature istog fonda), ista istom 14.4.1910, prilog Koncentrations - Tabele (Pr BH 494/1910).

327

glas muslimanskog gradskog stanovnistva. Muslimanski veleposjednici

su tako prilikom podjele mandata koji su pripadali Muslimanima bili
posebno favorizovani na stetu drugih muslimanskih biraca.
Ovakav komplikovani izborni sistem, koji se zasnivao na socijalnoj
i nacionalno-konfesionalnoj podjeli biraca, pruzao je, kako je zapazio
i tadasnji francuski konzul u Sarajevu, mogucnost rezimu da politicki
balansira i sprijecava stvaranje koalicija biraca koje bi prema njemu
bile neprijateljski raspolozene.19)
Izborni sistem bio je posebno nepovoljan za djelovanje Socijaldemokratske stranke (SDS) Bosne i Hercegovine. Zato je ona u toku
1909. godine u Sarajevu i drugim mjestima organizovala javne radnicke
skupstine, na kojima su kao i u Glasu slobode isticani zahtjevi za
slobodouman i demokratski ustav i sabor koji bi bio biran na temelju
opsteg, jednakog, trajnog i neposrednog prava glasa. Zahtijevano je da
se kompetencija sabora protegne na sva pitanja koja se ticu Bosne i
Hercegovine i da vlada bude odgovorna Saboru.20) Rukovodstvo Socijaldemokratske stranke Bosne i Hercegovine pokusavalo je da pridobije i
gradanske stranke za saradnju s ciljem da se siroke mase uvuku u borbu
za opste i jednako pravo glasa. To mu nije poslo za rukom, pored ostalog i stoga sto su se vlasti protivile takvoj saradnji, nedopustajuci da
skupovima koje su organizovali socijaldemokrati prisustvuju i pripadnici gradanskih partija.21) Na sam dan proglasenja Ustava 20. februara
1910. godine mostarski radnici su priredili uspjelu demonstraciju, dok
su u isto vrijeme razne deputacije autonomnih korporacija i udruzenja
svestenika i notabla izrazavale pred predstavnicima vlasti u svim gradovima zemlje svoju lojalnost i zahvalnost vladaru na darovanim ustavnim
institucijama.22)
Mada nijedna politicka grupacija nije bila zadovoljna u pogledu
nadleznosti buduceg Bosanskohercegovackog sabora, kao ni sa nizom
drugih odredaba ustavnog projekta, gradanski politicari nisu organizovali ni jednu javnu protestnu akciju ni demonstraciju. Oni su se u toku
1909. odnosno pocetkom 1910. godine ogranicili na iznosenje zamjerki
i podnosenje predstavki nosiocima vlasti. Pri tome se teziste njihovih
ivanovi
M. Z. Z
c, Izvje
staji diplomatskih predstavnika Francuske u Austro-Ugarskoj o dogadajima u Bosni i Hercegovini od za
vrv
setka aneksione krize (marta 1909) do atentata Bogdana Zeraji
ca
(juna 1910), Istorijski
casopis XVIII/1971, str. 466.
20)
Arhiv Komunisti
cke partije Bosne i Hercegovine, tom II, Sarajevo
1951, str. 107.
21)
H. K a p i d
zi
c, op. cit. str. 72-78.
22)
Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija, telegrami od
21. i 23.2.1910. (Pr BH 245, 247 i 266 iz 191); prepis izvje
staja Okru
zne
oblasti u Mostaru od 2.3.1910 (Pr BH 331/1910).
19)

328

zahtjeva sve vise prenosilo na to da se jednoj ili drugoj konfesiji u Saboru dodijeli koji poslanicki mandat vise ili koji virilist. Na kraju su
sve politicke stranke izuzev SDS Bosne i Hercegovine prije proglasenja
ustava prihvatile konfesionalne kurije kao momentanu neminovnost. To
je ucinila i SNO, koja se u svom programu i javnom politickom djelovanju zalagala za parlamentarnu demokratiju i opste, direktno, jednako i
tajno pravo glasa. Opredjelivsi se u vecini za realnu politiku poslije
zavrsetka aneksione krize, SNO je na skupstini povjerenika u Sarajevu 16.maja 1909. pored ostalog zakljucila da se u predstavci ministru
Burianu povodom nacrta ustava naglasi da je ona iz principijelnih razloga protiv konfesionalnih kurija, ali da tome u datim okolnostima ne
pridaje aktuelan znacaj. Preporuku da se takav stav zauzme dao je dr
Danilu Dimovicu istaknuti ceski politicar Tomas G. Masarik, pa je i
SNO trazila da se poveca broj virilista iz redova Srba.23)
SDS Bosne i Hercegovine istakla je dvojicu kandidata prilikom saborskih izbora odrzanih u maju 1910. (Ivana Salamunovica i Savu
Kapora), iako je bila svijesna da joj izborni sistem ne daje sanse za
uspijeh. Stranka je, medutim, smatrala da joj angazovanje u izbornoj
kampanji pruza pogodnu priliku da pozove narod u borbu za reviziju
ustava, popularise svoj program i kritikuje rad gradanskih stranaka.
Na izborima socijaldemokratima nije poslo za rukom da dobiju nijedan
mandat. Uzrok svog neuspijeha, posebno kod Srba, oni su vidjeli u tome sto je u zadnji momenat pred izbore doslo do sporazuma razlicitih
frakcija unutar SNO. Tako privremeno ujedinjena SNO pozvala je narod na slogu proglasivsi svakog Srbina koji nije s njima izdajicom.
Zatim sve gradanske stranke sirile su u narodu neistine o socijaldemokratima. To osobito vazi za selo gdje su u izbornoj agitaciji odlucujucu
ulogu imali popovi.24) Uz to treba imati u vidu da industrijski razvitak u Bosni i Hercegovini nije bio doveo do koncentracije vecih masa u
bosanskohercegovackim gradovima, koji su i za vrijeme austrougarske
vladavine zadrzali u mnogom svoj sitno-zanatlijsko-trgovacki i agrarni
karakter. Zbog toga sto je razvoj drvne industrije, rudarstva, metalurgije i hemijske industrije bio vezan za selo i sto su preduzeca i pogoni
bili razbacani po cijeloj zemlji, bosanskohercegovackoj socijaldemokratiji, izolovanoj od seljastva, bilo je znatno otezano djelovanje i uticaj.
Sve je to skupa kao posljedicu imalo da nijedan predstavnik SDS BiH
nije mogao uci ne samo u Bosanskohercegovacki sabor nego niti u jedno opstinsko predstavnistvo vecih gradova.25) Socijaldemokrati su se i
23)

Fritz von R e i n o
h l, Grosserbische Umtriebe vor und nach Aus
bruch des ersten Welkrieges, I Der Fall Jeftanovi
c-Sola-Gavrila,
Wien
1944, Nr 58, str. 49.
24)
Arhiv Komunisti
cke partije Bosne i Hercegovine, tom II, str. 108,
128-131.
25)
Vidi I. H a d
zibegovi
c, Postanak radni
cke klase, str. 356.

329

docnije prilikom naknadnih izbora za upraznjena mjesta u Saboru pojavljivali sa svojim kandidatima, ali im ni tada nije polazilo za rukom
da dobiju mandat.
Jedini radnik koji je usao u Bosanskohercegovacki sabor bio je Petar
Mrljic, rudarski radnik iz Varesa, izabran na listi HKU. On je ujedno
bio i jedini radnik koga su gradanske politicke stranke kandidovale. Politicki rezultat saborskih izbora kako redovnih u maju tako i naknadnih
u septembru 1910. bio je da je sve srpsko-pravoslavne mandate dobila SNO (31), sve muslimanske MNO (24), dok je u pogledu katolickih
mandata vecina pripala HNZ (12), a manji dio HKU (4). U socijalnom pogledu u sastavu Sabora najbrojnija je bila inteligecija.26) Od
72 poslanika 45-orica su pripadala svjetovnoj i duhovnoj inteligenciji.
Zajedno sa 19 virilista koji su spadali u ovu kategoriju broj clanova
Sabora koji su se bavili intelektualnim zanimanjima iznosio je 64, tj.
69,56% od ukupnog broja svih clanova. Ako se uzme u obzir samo 21
svestenik koji je ulazio u Sabor bilo kao virilni clan (15) ili kao poslanik
(6 svestenika bili su poslanici i to 4 pravoslavna i 2 katolicka, pripadnici HKU), onda je ucesce svestenika medu clanovima Sabora iznosilo je
22,82%. Pri tome su svestena lica kod pravoslavnih zauzimala 22,22%
svih virilnih i poslanickih mjesta u Saboru namjenjenim pravoslavnim,
a kod katolika 33,33% mjesta predvidenim za katolike. Kod Muslimana, kod kojih medu poslanicima nije bilo svestenika, 17,24% mjesta u
Saboru rezervisanih za Muslimane pripalo je muslimanskim svestenim
licima kao virilistima. Medu svjetovnom inteligencijom znacajnu ulogu

igrali su pravnici, posebno advokati. Cetrnaest

poslanika, ne racunajuci
viriliste, bili su advokati odnosno advokatski pripravnici (7 Srba, 5 Hrvata, 1 Musliman, 1 Jevrej), od kojih su neki, narucito stranacki prvaci
bili usko poslovno povezani sa domacim a donekle i sa stranim privrednicima i bankama. Neki pojedinci medu intelektualcima bili su ujedno
i krupni zemljoposjednici (npr. dr Diogen Petrovic) i poduzetnici (dr
Jovo Simic). Pojedini veleposjednici bili su istovremeno trgovci ili preduzetnici, odnosno i jedno i drugo. U Sabor su inace, 1910. usla dva
preduzetnika i pet trgovaca ne racunajuci tu one clanove Sabora, koji

su kao npr. Gligorije Jeftanovic i Vojislav Sola

bili iskazani kao veleposjednici, a bili su ujedno istaknuti trgovci i kapitalisticki poduzetnici.27)
26)

Razmatranja o socijalnoj strukturi Sabora zasnivaju se na podacima sadr

zanim u spiskovima njegovih
clanova, Pr BH 953/1910, Pr BH
347/1912, Kriegsarchiv Wien (dalje KA), Nachlass Potioreks (N1 Pot)
A 3, Fasz 2, br. 601 i 610.
27)

Upravo su Gligorije Jeftanovi

c i Vojislav Sola
bili oni malobrojni pojedinci i medu pripadnicima relativno najrazvijenijeg srpskog gradanstva,
kojima je po
slo za rukom da zauzmu zna
cajnije mjesto u modernom
poslovnom svijetu u Bosni i Hercegovini. Tako je Gligorije Jeftanovi
c, tada najpoznatiji srpski politi
car, potpredsjednik Velikog upravnog

330

Medu clanovima Sabora bilo je 19 krupnih zemljoposjednika (14

Muslimana, 4 Srbina, od toga jedan virilist, i 1 Hrvat) i 5 zemljoposjednika (3 Muslimana, 1 Srbin i 1 Hrvat), a njih 24 zajedno zauzimali
su 26,08% svih poslanickih i virilnih mjesta. Intelektualci su brojno dominirali medu izabranim poslanicima HNZ (od 12 poslanika HNZ bilo
je 10 intelektualaca, 1 zemljisni veleposlanik i 1 posjednik) i SNO (od
31 poslanika SNO bilo je pored 4 svestenika jos 20 intelektualaca razlicitih profila, od kojih je jedan bio inzenjer i gradevinski preduzetnik,
3 trgovca, 3 veleposjednika i 1 gazda). Polovina od 4 izabrana poslanika HKU bili su klerici, a od druge dvojice jedan je bio inzenjer, a
drugi radnik. Nasuprot tome, medu izabranim muslimanskim poslanicima izrazitu prevagu imali su zemljisni veleposjednici i posjednici (od
24 poslanika 14-torica su bili veleposjednici, od kojih su nekolicina bili
ujedno i trgovci, a jedan i preduzetnik (Suljaga Vejzovic), te 3 posjednika i 7 intelektualaca). Nijedan seljak ni moderni industrijalac nije
kao poslanik 1910. usao u Sabor. To se desilo tek narednih godina na
naknadnim izborima. Kao kandidati Kociceve grupe, nakon njenog istupanja iz Srpskog saborskog kluba, izabrani su u Sabor seljaci Maksim
Durkovic krajem 1911. i Stojan Stojcevic u maju 1914, dok je seljak
Vukan Kuljanin usao u Sabor krajem 1913. kao pripadnik Dimoviceve
Srpske narodne stranke. Istovremeno je sa Dimoviceve liste izabran i
industrijalac Vaso Vasiljevic.
Iako su u djelatnosti Bosanskohercegovackog sabora, narocito medu
dijelom inteligencije, dolazile do izrazaja i radikalnije socijalne i politicke tendencije, Sabor je kao predstavnicko tijelo u mnogome imao
konzervativno socijalno-politicko obiljezje. Pri tome treba imati na
umu da su se poslije izbora za Sabor saborske frakcije konstituisale
kao vodstva postojecih politickih organizacija. Profilirajuci se postepeno kroz rad Sabora, te raspadanjem ili fuzijom pojedinih saborskih
poslanickih klubova, nacionalne politicke organizacije odnosno njihovi
pojedinih dijelovi nastavice da evoluiraju u pravcu modernih politickih
stranaka.
i prosvjetnog savjeta srpsko-pravoslavne crkve i virilni
clan Sabora, kao
ku
cevlasnik, krupni zemlji
sni posjednik i veletrgovac bio jedan od najbogatijih ljudi u zemlji. On je posjedovao ciglanu sa oko
sesdeset zaposlenih, kre
canu i najve
ci hotel u Sarajevu (Hotel Evropa). Uz to
je bio predsjednik i glavni akcionar Srpske
stedionice koja je 1907. pretvorena u Srpsku narodnu banku, te predsjednik i glavni akcionar Srpske
stamparije d.d. Vidi: K. K a s e r, Orthodoxe Konfession und ser
bische Nation in Bosnien und der Hercegovina im Ubergang
von der
t
urkischen zur o
sterreichisch-ungarischen Herrschaft, S
udostdeutsches
Archiv XXVI/XXVII, 1983/1984, str. 120.

331

Sudjelovanje Sabora u zakonodavnoj djelatnosti 28) odnosilo se iskljucivo na bosanskohercegovacke poslove. Sva ona pitanja koja se nisu
ticala samo Bosne i Hercegovine nego i jedne ili obiju drzava Monarhije
bila su izuzeta iz njegove kompetencije. To su posebno bili svi takozvani pragmaticki zajednicki poslovi (tj. spoljna politika, vojni poslovi
i finansiranje ovih zajednickih poslova), kao i svi oni poslovi od zajednickog interesa koji su se u obim drzavama Monarhije regulisali posebno, ali na temelju istih nacela utvrdenih u povremenim sporazumima
izmedu Austrije i Ugarske. Buduci da je Bosanskohercegovacki sabor
bio samo provincijsko predstavnicko tijelo, a ne drzavni parlament, izvan njegovog djelokruga bila su sva pitanja u vezi sa odbranom. Tako
je i zakonodavstvo u pogledu vojne obaveze i odredivanja regrutnog
kontigenta ostalo i dalje u apsolutnoj vlasti monarha.
Saboru je bilo takoder uskraceno pravo da raspravlja i odlucuje o
budzetskim izdacima zemlje za vojne ustanove i bosanskohercegovacke
trupe, koje su bili organski dio zajednickih oruzanih snaga Monarhije.
To je isto vrijedilo i za one budzetske stavke za poslove koji su se u obje
drzave Monarhije regulisali medusobnim sporazumom. U tom pogledu
morale su se primjenjivati paralelne austrijske i ugarske zakonske norme kada su bili u pitanju odredeni budzetski prihodi i rashodi Bosne i
Hercegovine (indirektni porezi na rakiju, pivo, secer i naftu, monopoli,
carine). Mada vrlo vazne budzetske pozicije nisu mogle biti predmet
pretresanja ni usvajanja u Saboru, ovaj nije mogao odbacivanjem preostalog dijela budzeta da uskrati povjerenje njemu neodgovornoj vladi.29)
U slucaju da Sabor privremeno ne usvoji budzet za narednu godinu, ostajao je na snazi postojeci sve dotle dok ga ne zamjeni novi zakonito
usvojeni proracun.
Djelokrug Bosanskohercegovackog sabora obuhvatio je, medutim,
i pored navedenih ogranicenja, siroko podrucje upravnih, privrednih,
socijalnih, finansijskih, kulturno-prosvjetnih, pravosudnih i drugih poslova koji su bili taksativno navedeni u 27 tacaka 42 clana Zemaljskog
ustava. Zakonodavnu vlast u svim ostalim pitanjima, koja ustavom
nisu bila izricito stavljena u kompetenciju Sabora niti su spadala u
28)
O nadle
znosti Bosanskohercegova
ckog sabora vidi: K. L a m p, Die
Verfassung von Bosnien und der Herzegowina von 17.Februar 1910, u

Jahrbuch des Offentlichen

Rechts der Gegenwart, T
ubingen 1911, Bd.V,
str. 142 i dalje; F. S c h m i d, Bosnien und die Herzegowina unter der

Verwaltung Osterreich-Ungarns,
Leipzig 1914, str. 36-49; N. W u r m b r a n d, Die rechtliche Stellung Bosniens und der Herzegowina, Leipzig-Wien 1915, str. 96-145.
29)
Up. K. L a m p, Die Rechtsnatur der Verfassung Bosniens und der
Herzegowina von 17.Februar 1910, u: Archiv des o
ffentlichen Rechts,
T
ubingen 1911, Bd. XXVII/2, str. 304.

332

nadleznost austrijskog i ugarskog parlamenta i dalje je ostala, kao i u

predustavno doba, iskljucivo u rukama monarha.
I u poslovima koji su spadali u njegov djelokrug Sabor je imao samo
ograniceno pravo da saodlucuje. Posebno ugarska vlada je nastojala da
sto vise ogranici kompetencije Bosanskohercegovackog sabora i ojaca
sopstveni uticaj na poslove Bosne i Hercegovine. Ona je nastojala da
time otkloni opasnost za dualizam koje su mogle nastati aneksijom i
uvodenjem ustava. U pozadini tog nastojanja bio je porast privrednog znacaja Bosne i Hercegovine za obje drzave Monarhije, posebno
Ugarsku i zaostravanje njihove medusobne konkurentske borbe. Iako
je jos zakonom iz 1880. objema vladama priznat sirok uticaj na bosanskohercegovacku upravu, ustavom se ovaj uticaj jos vise pojacao.
U bosanski ustav unesena je ne samo odredba da za sve zakonske osnove usvojene u Saboru prije njihovog podnosenja na sankcionisanje
monarhu treba pribaviti saglasnot austrijske i ugarske vlade, nego je
jos i statuirano da na sve vladine zakonske nacrte i prije nego sto oni
budu podneseni na pretresanje u Saboru treba da pristanu vlade obiju
drzava Monarhije.30) Osim sto je time bilo ozakonjeno pravo veta austrijske i ugarske vlade nad odlukama Sabora, ovim odredbama bila je i
djelatnost bosanskohercegovacke uprave znatno otezana.
Sabor je bio politicka pozornica koja se nasla u centru paznje javnosti, pa su se zbivanja i odnosi u Saboru u znatnoj mjeri reflektovali na politicku situaciju u zemlji.31) Austro-Ugarska, i s obzirom na
medunarodne odnose i svoj prestiz, nije bila indiferentna prema tome kako ce biti politicko drzanje Sabora. Osim toga, i pored mnogih
ogranicenja koja su bila nametnuta Saboru, citav niz zivotno vaznih
pitanja nije se mogao rjesavati bez njega ukoliko se htjelo ostati na
legalnoj osnovi. Sabor nije mogao da donosi punovazne odluke koje
bi bile suprotne intencijama nadleznosti faktora u Monarhiji, ali opet
pri rjesavanju svih pitanja koja su bila u djelokrugu Sabora morala se
postici njegova saglasnost.
*
*

30)
D
z. J u z b a
si
c, Izvje
staj Hermanna von Sautera o odnosima
Bosne i Hercegovine i Monarhije u svjetlu austro-ugarskih ekonomskih suprotnosti, Godi
snjak DI BiH XVIII/1968-69, str. 63-65.
31)
O politi
ckom razvitku u Bosni i Hercegovini u doba saborske djelatnosti vidi: T. K r u
s e v a c, Sarajevo pod austrougarskom upravom
1878-1918, Sarajevo 1960, str. 363-377; H. K a p i d
zi
c, op. cit. str.
100-138; M. G r o s s, Hrvatska politika u Bosni i Hercegovini 18781914, Historijski zbornik XIX-XX/1968 str. 40-66; M. I m a m o v i
c,
op. cit. str. 228-258; D
z. J u z b a
si
c, Jezi
cko pitanje u austrougarskoj politici u Bosni i Hercegovini pred prvi svjetski rat, Sarajevo 1973,
str. 36-84; i s t i, Bosanskohercegova
cki sabor i osnivanje po
stanske

stedionice, Prilozi instituta za istoriju u Sarajevu 18/1981, str. 257-271.

333

Medu poslovima koji su spadali u zakonodavnu kompetenciju Bosanskohercegovackog sabora u 13. tacci 42. clana zemaljskog ustava
navode se: Ustanove opceg dobra, obezbjedivanje u bolesti i nesreci,
osiguranja u starosti i staranje za radnistvo, sirotinju itd. Kao i svi
drugi socijalni i politicki poslovi. Medutim, ova problematika, a posebno pitanje polozaja radnistva koje se, sto nije slucajno, u Ustavu
spominje uporedo sa sirotinjom, nalazila se uglavnom na margini interesovanja Sabora. Tek povremeno je radnicko pitanje privlacilo vecu
paznju saborskih politicara, a da pri tome ni jedna od saborskih frakcija
nije u prakticnoj politickoj djelatnosti stavila u prvi plan poboljsanje
socijalnog polozaja radnika.
Radnicko pitanje tretirano je u Saboru gotovo iskljucivo u kontekstu borbe domacih gradanskih politickih snaga protiv dominirajuceg
drzavnog i stranog privatnog kapitala, koji je bio poslodavac najvecem
broju radnika. Samo relativno manji broj radnika bio je zaposlen u
sumsko-industrijskim i drugim manjim firmama, ciji su vlasnici bili
domaci ljudi, i u domacim zanatskim i trgovackim radnjama, koje su
inace daleko najvecim dijelom radile bez upotrebe pomocne radne snage (1907. godine 84,7% pomenutih radnji nije upotrebljavalo pomocnu
radnu snagu). Izvan okvira starog trgovackog - zanatlijskog gradanstva
nastao je samo mali broj modernih domacih kapitalistickih preduzetnika koji su se angazovali u industriji. Izrastanjem moderne gradanske
klase u Bosni i Hercegovini odvijalo se izrazito sporim tempom. Tome je
doprinosio konzervativni esnafski mentalitet, osobito izrazen u redovima muslimanskog gradanstva, nedostatak poslovnog iskustva i oskudica
u obrtnom kapitalu.32) Medutim, i postojeci politicki i drzavno- pravni
status Bosne i Hercegovine, iz koga je u velikoj mjeri rezultirao njen
nepovoljan privredni polozaj u Monarhiji, bio je vrlo znacajna prepreka
za ostvarenje ekonomskih ambicija domacih kapitalistickih elemenata,
koji se nisu mirili sa svojim podredenim mjestom. Stoga i nastojanja za politickom emancipacijom, koja su u raznim oblicima dolazila
do izrazaja pa i u sve jacoj teznji ka autonomiji Bosne i Hercegovine, imala su svoju osnovu u zelji domaceg gradanstva za afirmacijom
i ekonomskom emancipacijom. U tom pogledu je od posebnog znacaja
tendencija za stvaranje domace nacionalne industrije, koja se javlja
u Bosni i Hercegovini pred Prvi svjetski rat.
Nezadovoljstvo domace burzoazije sa postojecim privrednim prilikama i ekonomskom politikom austrougarske uprave bilo je izrazeno
i u istupanju predsjednika Srpskog saborskog kluba Pere Stokanovica
na prvom zasjedanju Bosanskohercegovackog sabora u ljeto 1910. On

F. H a u p t m a n n, Osterreichisch-Ungarische
Herrschaft in Bosnien und der Hercegovina 1878-1918. Wirtschaftspolitik und Wirtschaftsentwicklung, Graz 1983, str. 1-5, 211-250.
32)

334

je kao politicki predstavnik srpske burzoazije, ekonomski najrazvijenije, prebacivao upravi da je po okupaciji protezirala strance na racun
domacih trgovaca optuzujuci je i za ometanje domacih ljudi u industrijskim poduhvatima. Vlada je prema Stokanovicu isla na ruku strancima
tako sto im je davala poslove gdje se mogao ostvariti profit od 20 - 30%,
a domacim one poslove gdje se moglo zaraditi samo 2%. Zato je ovim
posljednjim preostalo da otvaraju ducane, trgovacke radnje, i da jedni
drugima konkurisu. Domaci trgovci i zanatlije masovno su propadali
a zatim su otvarali mehane, birtije, Srbi i Hrvati, a kafane Muslimani.
Stokanovic je predlagao da se donese niz zakonskih mjera u cilju zastite
domacih trgovaca (Zakon o trgovini na selu i torbarenju, o trgovackim
sudovima i sl.) i cak postavio maksimalni zahtjev da se drzavna preduzeca prepuste nasim trgovcima.33) Inace, i u istupima drugih poslanika
i saborskim rezolucijama postavljeni su zahtjevi kao npr. da Zemaljska
vlada aktivnije radi na unapredenju domace trgovine, zanatstva i industrije, da vlada postepeno ukine eksploataciju suma u vlastitoj reziji,
da do daljnjeg ne izdaje nikom vece sumske komplekse bez odobrenja
Sabora, da u buduce prilikom licitacija domace firme imaju prvenstvo
iako za koji procenat njihova ponuda bude niza od ponuda stranih firmi
i sl.34)
Bosanski sabor poveo je ostru kampanju protiv stranih sumskoindustrijskih preduzeca, u prvom redu Steinbeissove firme u Drvaru i
firme Eisler i Ortlieb u Zavidovicima i njihovog poslovanja oko realizovanja dugorocnih ugovora sa zemaljskim erarom. Osnovni smisao i
sustina te kampanje bila je da se pokaze kako strana preduzeca u trci
za bogacenjem izigravanjem ugovornih odredaba u koristenju dobivenih privilegija ostecuju interese zemaljskog erara. Posebno je akcentirano da ta preduzeca pri eksploataciji suma prepustaju poslove stranim
akordantima i subakordantima, da favorizuju strane radnike, dok istovremeno domacim preduzecima onemogucavaju ucesce u poslovima
u svojim ugovornim podrucjima i zapostavljaju domacu radnu snagu.
Bosanskom saboru kao i domacim kapitalistickim elementima bio je pri
tome glavni cilj da se omoguci domacim trgovcima, gazdama i veleposjednicima da se vise nego do tada ukljuce u iskoristavanje suma i
industrijsku preradu drveta.35)
33)

Stenografski izvje
staji o sjednicama bosanskohercegova
ckog sabora
(dalje BHS) god. 1910, I zasj. Sv. I, XXI sjednica, str. 709 - 712.
34)
Ibidem, str. 690, XXIII sjednica, str. 801-803.
35)
B. B e g o v i
c, Razvojni put
sumske privrede u Bosni i Hercegovini u periodu austrougarske uprave (1878 - 1918) sa posebnim osvrtom
na eksploataciju
suma i industrijsku preradu drveta, ANUBiH, Djela
LIV/31, Sarajevo 1978, str. 117, 170, podrobnije o polo
zaju
sumskih
radnika i akcijama Sabora u vezi sa prilikama u
sumarstvu vidi: I. H ad
zibegovi
c, Postanak radni
cke klase, str. 168-171.

335

Poslanici su u Saboru podnijeli niz interpelacija vladi koje se odnose na zaposljavanje i tretman domacih radnika u drzavnim preduzecima
i preduzecima stranih kapitalista. Pri tome su kao na primjer kada je
rijec o sumskoj privredi oni vise ukazivali na diskriminaciju i nepovoljan tretman domacih radnika u odnosu na strane radnike nego sto su
ulazili u stvarni ekonomski polozaj radnika. Inace, opravdanost prituzbi u pogledu diskriminatorskog odnosa prema domacim radnicima,
koje su firme u sumskoj industriji trebale prema ugovorima sa vladom
da prvenstveno zaposljavaju, potvrdila je u slucaju Eislera i Ortlieba
vladina komisija koja je formirana po nalogu ministra Stefana Buriana.
Medutim, bez obzira na nezadovoljstvo radnika i upozorenja u Saboru
do kraja austrougarske vladavine u sumskoj privredi je preovladavao
sistem izdavanja krupnih poslova stranim akordantima i znatno manje
placenim domacim subakordantima, sto je omogucavalo da se izmedu
vlasnika kapitala i najamnih radnika uvuku parazitski posrednici i na
taj nacin radnike izloze visestrukoj eksploataciji. Saborski poslanici su
isticali da je neopravdano nepovjerenje prema domacim radnicima, a
ne njihova nesposobnost i nedostatak kvalifikacija, glavni razlog za diskriminaciju prema njima u pogledu zaposljavanja i slabijeg placanja.
Medutim, poslanici su istovremeno ukazivali na praksu velikih stranih
firmi, u prvom redu Steinbeisa i Eislera i Ortlieba da prvenstveno stranim, a i domacim radnicima dio plate daju u naturi. Na taj nacin firme
su ostvarivale dopunski profit i radnike cvrsce vezivale za sebe. Konzumi pomenutih firmi prodavali su robu, koja dugo vremena nije bila
ni oporezovana, ne samo svojim radnicima nego i ostalom gradanstvu.
Time su bili tesko pogodeni domaci mali trgovci, pa su pojedini poslanici optuzivali strane industrijalce kao krivce za to sto je dio domaceg
gradanstva bio ekonomski unisten i pretvarao se postepeno u sjenku
stranog kapitala. Taj kapital je prema tvrdnjama nekih poslanika,
imao u pojedinim mjestima i veliki uticaj na lokalne organe vlasti.36)
Poslanik Gavro Gasic objasnjavao je da firme dovode strane radnike zato jer, iako im daju cak dvostruko vecu platu nego domacim
radnicima, ukinu im polovinu od toga na magazinu. Strani radnici su
bili prisiljeni kupovati u magacinu firme, dok se od domaceg siromaha
nije to moglo uzeti, jer on radi da bi namirio kucu. Vladini predstavnici
su opet sa svoje strane isticali da domaci radnik nije industrijski radnik vec je u prvom redu poljoprivrednik, te kad zapocnu poljoprivredni
radovi on ostavlja svoje radno mjesto i vraca se u selo. Oni su ukazivali
na to da i domace firme zaposljavaju jednim dijelom strane radnike, jer
domaci radnici za neke poslove nisu bili osposobljeni.37)
36)

I. H a d
zibegovi
c, op. cit. str. 168-172, 247-249, 302.
BHS god. 1910, I zasj. Sv. 1, XXI sjednica, str. 698, XXII sjednica,
str. 742, XXIII sjednica, str. 851-852.
37)

336

Vlada je ipak prihvatila zahtjev Sabora i opomenula je veca sumska

preduzeca u zemlji da moraju prema obavezi sadrzanoj u ugovorima
sto vise zaposljavati domace stanovnistvo. Medutim, Zemaljska vlada
je smatrala da ne moze traziti od firmi da one jednako placaju domace i
strane radnike, jer pravo na ovaki zahtjev ne proizilazi ni iz ugovora, a
ni iz privredno-pravnog odnosaja ovih kontrahenata prema zemaljskom
eraru. Vlada je osim toga polazila od liberalistickog nacela da je pri
svakom poslovnom odnosaju mjerodavna volja obiju stranaka .... koje
se prema postojecim prilikama .....medusobno za platu nagadaju. Polazeci sa istog stanovista neintervencije u odnosu izmedu poslodavaca i
radnika vlada je odbila i zahtjev Sabora da od firmi trazi da osposobe
nadzornike iz redova domacih ljudi.38)
Poslanik Hrvatske narodne zajednice Duro Dzamonja optuzivao je
vladu da je uvijek isla na ruku kapitalistima, oznacivsi pri tome borbu koju nasi radnici vode protiv kapitalistima tudinskim divovskom
borbom kakvu ne vode nigdje radnici u drugim krajevima.39)
Istupajuci protiv stranih kapitalista i drzavnih vlasti gradanski politicari istupali su i protiv stranih radnika. Kroz njihove istupe cesto
je provejavao izraziti nacionalizam i mrznja prema strancima uopste,
sto je bilo strano bosanskohercegovackim socijaldemokratima. Tako je
poslanik dr Savo Ljubibratic izjavljivao da su svi stranci, kuferasi, privilegovani stalez i naglasavao kako tudi radnici osvajaju nas na ognjistu

nasem. Dok nasa sirotinja gladuje, ... Svaba

i Madar dolazi i otima
40)
koru hljeba nasim sinovima.
Ponekad se islo dotle da je potirana
bilo kakva razlika izmedu stranih radnika i stranih kapitalista. Tako je
npr. Kosta Gjebic - Marusic, poslanik HNZ, tvrdio kako u drzavnim i
privatnim sumskim preduzecima narod je nas izrabljivan i gnjecen te
sluzi na jednom i drugom mjestu kao prosto sredstvo za izrabljivanje
stranom radniku.41)
Osobito su srpski poslanici obracali paznju na polozaj domacih radnika u sumarstvu, koji su inace bili pretezno Srbi, siromasni seljaci i
njihovi biraci u trecoj seoskoj kuriji. S druge strane, hrvatski poslanici
narocito su ukazivali na prilike u erarnim preduzecima u kojima su,
inace, hrvatski i uopste radnici katolicke vjere bili osobito brojni. Tako
se vec na prvom zasjedanju Sabora dr Nikola Mandic, tadanji predsjednik HNZ, zalozio kako za povisenje otkupnih cijena duhana tako i
za povecanje plata radnicima u duhanskoj industriji jer su ove niske
i preniske. Govoreci o duhanskom pitanju Mandic je ukazao da je
38)
39)
40)
41)

BHS god. 1910/11, I zasj. sv. II, Sarajevo 1911, str. 463.
BHS god. 1910, I zasj. sv. I, XXII sjednica, str. 774.
Ibidem XXIII sjednica, str. 792.
I. H a d
zibegovi
c, op. cit. str. 170-171.

337

vlast prema tezaku, sadiocu duhana dosla zbog monopola u polozaj

poslodavca prema radniku. Seljak u Hercegovini, naglasavao je Mandic, bio je primoran da sadi duhan jer je tlo takve prirode da na njemu
ne moze nista drugo da raste. Proizvodac je, medutim, u prvoj deceniji
XX vijeka dobivao za kilogram duhana manje nego u prvim godinama
poslije okupacije. Duhan je 1882. godine bio otkupljivan po prosjecnoj
cijeni od 95 x po kilogramu, a 1908/09 prosjecna otkupna cijena iznosila je 94 x po kilogramu, mada su se cijene ostaloj robi povecale.42)
Veliki broj hrvatskih seljaka u zapadnoj Hercegovini bavio se sadnjom
duhana, pa su hrvatski poslanici imali prije svega u vidu njihov polozaj,
iako to u svojim istupima nisu spominjali.
Petar Mrljic, jedini radnik u Bosanskohercegovackom saboru, govorio je u budzetskoj debati 1910. o radnickom pitanju, osobito apostrofirajuci nepovoljan polozaj radnika u erarnim preduzecima - radno
vrijeme od 12 - 14 sati dnevno, niske plate, problem stanova, nesrece
na poslu poslije kojih radnici ostaju sa minimalnom naknadom, pa kao
invalidi moraju raditi. Pri tome je napomenuo da pomenute nesrece
tiste sveopste radnistvo, a ne samo hrvatsko. On se istovremeno
izjasnio da ce glasati protiv vladinog prijedloga budzeta za 1910. godinu.43) Petar Mrljic je, medutim, mogao odrzati svoj govor tek poslije
burnih protesta u Saboru protiv Hrvatske katolicke udruge, kojoj je
Mrljic pripadao. Hrvatska katolicka udruga, koja je od ranije bila u politickom sukobu sa Hrvatskom narodnom zajednicom, nasla se u ljetnoj
sesiji Sabora 1910. u potpunoj politickoj izolaciji poslije provokativne
ca da Hrvatska katolicka udruga
izjave titularnog biskupa dr Ivana Sari
u Bosni i Hercegovini osim Hrvata ne priznaje nikakav drugi narod.
U donekle izmijenjenoj politickoj klimi Mrljic je ponovo govorio o
radnickom pitanju i u budzetskoj debati krajem marta 1911. On se
zalio na to da je radnicko pitanje zaboravljeno i govorio je o nepravdama koje radnici trpe u privatnim i erarnim preduzecima. Pri tome je
ukazao na razlike u tretmanu domacih i stranih radnika, koji uzivaju
veliku protekciju. Najvise se zadrzao na postupcima prema radnicima
zaposlenim u erarnim pogonima u Varesu, te ukazao kako radnici kod
sumskih uprava po 2 - 3 mjeseca cekaju na isplatu zaradenog novca.
Mrljic je konstatovao da je radnistvo u Bosni i Hercegovini podijeljeno u
dvije grupe, na nacionalno i internacionalno radnistvo. Medutim, on
je istovremeno izrazio nadu da ce se radnistvo izlozeno progonima ipak
znati jedanput sjediniti i trazice .... da se uvede u ... ljudsko drustvo.
Mrljic je osudio postojeci izborni sistem, oznacivsi da on predstavlja
atentat na radni narod, te u skladu sa programskim opredjeljenjima
42)
43)

338

BHS god. 1910, I zasj. sv. I, XVIII sjednica, str. 532.

Ibidem, str. 549-555.

Hrvatske katolicke udruge zalozio se da se uvede posebna radnicka izborna kurija. Obracajuci se drugim politickim frakcijama Mrljic ih je
pozvao da i one kao i Hrvatska katolicka udruga izaberu u Sabor kojeg radnika. Na to mu je Kosta Bozic, izrazavajuci stanoviste srpske
gradanske politike dobacio: Mi svi zastupamo radnike. Vecinom glasova Sabor je odbio rezoluciju o uvodenju radnicke kurije koju je Petar
Mrljic predlozio.44) Socijaldemokratska stranka Bosne i Hercegovine,
koja se zalagala za reviziju Ustava i demokratizaciju izbornog sistema,
bila je takode protiv stvaranja radnicke kurije kao i kurijalnog sistema uopste. Inace, Mrljiceva istupanja u Saboru prolazila su bez nekog
primjetnijeg politickog odjeka.
Nisu samo saborski poslanici bili ti koji su u svojim istupima skretali paznju na radnistvo i njegov polozaj, nego je bilo slucajeva da su i
socijaldemokrati ponekad pozivali poslanike da pruze podrsku radnickim zahtjevima. Kada je u julu 1910. godine izbio strajk gradevinskih
radnika radi povecanja plata, ukidanja rada na akord i dr.45) Glas slobode je pozvao iskrene narodne zastupnike da intervenisu kod vlasti
u prilog strajkaca.46) Nakon toga je Petar Kocic na celu grupe srpskih
poslanika, pripadnika svih politickih struja, podnio 19.jula 1910. interpelaciju u Saboru. On je optuzio drzavni aparat da se stavio direktno
u sluzbu stranog kapitalizma udovoljivsi zahtjevu preduzimaca da im
se stavi na raspolozenje oruzana sila protiv strajkaca. Kocic je trazio
da vlada odgovori da li zna za bjedno stanje gradevinskih radnika i
sta misli uciniti da im se zagarantuju uslovi rada. Odgovor vladinog
predstavnika, u kome se pored ostalog navodilo da su radnici koji se nisu pridruzili strajku sami zamolili policijsku zastitu, Sabor je vecinom
glasova odbio da primi na znanje. Kocic je na to dobacio: Sabor
cini sam sebi cest.47) Socijaldemokratski Glas slobode je ocijenio
da je ovim glasanjem prvi put izrazeno nepovjerenje vladi. Uskoro
potom dr Milan Srskic je u ime grupe srpskih, hrvatskih i muslimanskih poslanika podnio posebnu interpelaciju u kojoj se trazila istraga
i kaznjavanje odgovornih u sarajevskoj policiji za zlostavljanje radnika
za vrijeme strajka.48) Karakteristicno je da su poslanici iz redova svih
nacionalno-konfesionalnih grupa i politickih struja bili solidarni kada
se radilo o osudi represivnih postupaka organa vlasti protiv strajkaca,
44)

BHS god. 1910/11, II zasj. sv. III, Sarajevo 1911 LXXXII sjednica,
str. 1843-1849, LXXXIV sjednica, str. 1918.
45)
O
strajku gradevinskih radnika i njegovom ishodu vidi: I. H a d
zibegovi
c, op. cit. str. 241.
46)
T. K r u
s e v a c, Petar Ko
ci
c, Sarajevo 1951, str. 347.
47)
BHS god. 1910, I zasj. sv. I, XV i XVI sjednica, str. 395, 400-401 i
kao prethodna napomena.
48)
BHS god. 1910, I zasj. sv. I, XVIII sjednica, str. 566-567.

339

koji su grubo prelazili i zakonom propisane granice. U tom nisu bili

izuzetak ni muslimanski poslanici, koji su, zbog prevage konzervativnih
veleposjednickih elemenata u svojim redovima, mnogo manje od svojih
srpskih i hrvatskih kolega obracali paznju pitanjima koja su se odnosila
na radnistvo.
Posebno se Petar Kocic, koji je zastupao interese seljaka, kmetova, interesovao za probleme koji se ticu radnika. U svojim govorima
u Saboru on je narocito osudivao sikaniranja radnika od strane poslodavaca i vlasti. U debati o budzetu za 1911. godinu Kocic je svoj
govor pretezno posvetio progonima radnika i njihovih organizacija. On
je ukazao da, i nakon sto je poslije duge i mucne borbe radnicima
priznato pravo udruzivanja, nad radnicima i njihovim organizacijama
politicke vlasti vrse razne sikanacije, koje se protive svakom pravnom
shvatanju o slobodi sastajanja, udruzivanja i stampe. Kocic je iznio
da je veliki broj socijalistickih skupstina bio bezrazlozno zabranjen.
Bio je raspusten Savez zeljeznicarskih radnika, iako nije imao nikakve
veze sa pasivnom rezistencijom na zeljeznicama. Neprestane zaplijene
socijalistickog Glasa slobode i globe Kocic je oznacio suvim zulumima nad ovim sirotinjskim organom. Naveo je neke slucajeve kako
politicke vlasti tiranisu clanove radnickih organizacija i bezrazlozno
kaznjavaju radnike, konstatujuci da su to strasne stvari koje se ne bi
smjele dogadati u jednoj modernoj drzavi. U sporovima izmedu radnika i poslodavaca organi vlasti po Kocicevoj ocjeni uzimaju u punu
zastitu poslodavce, a pri tome narocito idu na ruku stranim kapitalistima. Kao tipican primjer naveo je prilike u Zavidovicima gdje pasuju
dvije strane firme i cini se da je tamosnja kotarska ispostava dio firminih
kancelarija. Kotarska ispostava odmah supira onog radnika, koga
neka od firmi kao nepocudnog otpusti. To se osobito desava radnicima
koji su svjesni i organizovani.49)
Kocic, koji je jos za vrijeme generalnog strajka 1906, pokazivao
interesovanje za radnicki pokret, odrzavao je s njim odredene veze. Nekoliko puta je pisao u Glasu slobode i za vrijeme svoje djelatnosti u
Saboru bio je pokretu na usluzi.50)
Socijaldemokrati su u vecim gradskim centrima odrzavali javne skupove na kojima su izrazavali svoja gledista o mnogim aktuelnim pitanjima, kao npr. o agrarnom pitanju, o skupoci, o stambenom pitanju,
o komunalnoj politici, o socijalnom osiguranju radnika i dr. Usvojene
rezolucije sa ovih skupova Kocic je na trazenje socijaldemokrata podnosio Saboru u formi interpelacija zahtijevajuci od Vlade da se izjasni
49)
BHS god. 1910/1911,, I zasj. sv. III, LXXIV sjednica, str. 14931494; T. K r u
s e v a c, Petar Ko
ci
c, str. 348-350.
50)
Sreten J a k
si
c, Uspomene na Petra Ko
ci
ca medu radnicima, Razvitak 11/1936, citirano prema T.Kru
sevcu, op. cit. str. 348-350.

340

sta misli preduzeti u cilju rjesavanja postavljenih problema. Tako je

povodom protestnih skupstina, koje su u Sarajevu, Banjaluci i Tuzli
organizovali socijaldemokrati zbog skupoce zivotnih namirnica i stanova, Kocic 7.decembra 1910. postavio pitanje sta je vlada preduzimala i sta misli preduzeti, posebno u pogledu veceg broja radnickih
kuca koje bi jeftino iznajmljivala.51) Potpisnici ove interpelacije, pored
Kocica, bili su srpski poslanici koji su pripadali kako radikalnom tako i
oportunistickom krilu srpske gradanske politike. Oni su podrzavanjem
radnickih zahtjeva izrazavali svoje nezadovoljstvo s opstom politikom
austrougarske vlasti i dominacijom stranog kapitala. To isto vazi i za
druge poslanike kada su se izjasnjavali u prilog radnistva i osudivali
postupke organa vlasti i stranih kapitalistickih firmi. Makar da je tretman radnickog pitanja u Saboru imao marginalni karakter i nije dao
ocekivane rezultate u zakonodavnoj djelatnosti Sabora, cinjenica da je
Sabor ipak obracao paznju na radnistvo stvarala je povoljniju politicku
atmosferu za djelovanje radnickog pokreta. On je postajao objekt sireg
javnog interesovanja, a postupci vlasti i poslodavaca bili su podlozni
kritici i iz poslanickih klupa, o kojoj se bar u odredenoj mjeri moralo
voditi racuna.
Socijaldemokrati su podrzavali Kocicevu grupu i pozdravili su njeno izdvajanje iz Srpskog saborskog kluba, nakon cega je docnije, sredinom 1912. godine, uslijedio i njegov potpun raspad. Oni su u tome
vidjeli pojavu koja vodi prestanku konfesionalnih stranackih grupacija i
organizovanje interkonfesionalnih stranaka po klasnim interesima i politickim principima. Socijaldemokrati su se nadali da ce se iz Kociceve
grupe razviti jedna demokratska gradanska stranka. Medutim, iako je
Kociceva grupa ostala i dalje opoziciona, ona nije po ocjeni socijaldemokrata pokazala ni malo sposobnosti za jedan demokratski rad i
politiku. Ona se ogranicila samo na pisanje u Otadzbini .... i na
rad u Saboru, koji nije mogao biti obiman ni koristan zbog saborskog
nerada. I sam politicki program s kojim se pocetkom septembra 1911.
javila ponovo pokrenuta Otadzbina bosanskohercegovacki socijaldemokrati su oznacili kao vrlo rdav.52) Rijec je u stvari bila o programu
srpske gradanske politike izradenom 1910. pred saborske izbore, koji
je Otadzbina nastojala da reafirmise podvrgavajuci kritici politiku
Srpskog kluba. Politicka djelatnost grupe oko Otadzbine dala je povoda socijaldemokratima da zakljuce da ce proci dosta vremena dok se
organizuje jedna moderna demokratska interkonfesionalna stranka.53)
Medutim, pokazalo se da su i takve nade bile nerealne.
51)
52)
53)

Ibidem. BHS god. 1910/1911, I zasj. sv. II, XLII sjednica, str. 500.
Arhiv Komunisti
cke partije Bosne i Hercegovine, tom II, str. 168.
Ibidem

341

*
*
*
Industrijski razvoj u Bosni i Hercegovini poslije austrougarske okupacije nije bio pracen odgovarajucim radnim i socijalnim zakonodavstvom. Tek pocetkom XX vijeka, zapravo poslije majskih strajkova
1906, nastupio je period aktivnije socijalne politike koju karakterise
donosenje nekoliko propisa na podrucju zastite radnika i radnih odnosa u industriji, zanatstvu i trgovini. Socijalno osiguranje bilo je,
uz izuzetak rudara i zeljeznicara, nepotpuno i nedosljedno sprovodeno.
Obavezno bolesnicko osiguranje za sve zaposlene u bosanskohercegovackoj privredi uvedeno je tek zakonom koji je stupio na snagu 1.januara 1910. godine. Osiguranje radnika u slucaju nezgode na radu vrseno
je kod beckih i pestanskih osiguravajucih drustava i njime je bilo obuhvaceno oko dvije petine radnika. Najcesce su ga placali sami radnici,
a ponegdje su u tome ucestvovali i poslodavci. U slucaju nesrece i
trajne nesposobnosti drustva su davala osiguranim radnicima otpremnine prema stepenu invalidnosti i visini nadnice.54) Donosenje zakona
o zastiti rada i socijalnom osiguranju radnika u Bosni i Hercegovini zaostajalo je za zakonskim regulisanjem ove problematike u Habsburskoj
monarhiji, narocito u njenoj austrijskoj drzavnoj polovini. Tamo su
jos za Taaffeove vlade (1879-1893) doneseni najvazniji zakoni (kao sto
je npr. Zakon o obrtnoj inspekciji i obrtnom redu iz 1883. odnosno
1885, Zakon o osiguranju u slucaju nezgode 1887, Zakon o osiguranju u
slucaju bolesti 1888. i Zakon o bratinskim blagajnama 1889) koji predstavljaju osnov modernog socijalnog zakonodavstva u Austriji.55) Ovi
zakoni, koji su za neposredan uzor imali Bizmarkovo zakonodavstvo
u Njemackoj, sluzili su docnije kao osnova pri koncipiranju odredenih
rjesenja u Bosni i Hercegovini.
Vec prilikom prve budzetske debate u ljeto 1910. bosanskohercegovacki sabor je usvojio rezoluciju kojom je pozvao Zemaljsku vladu da
u sporazumu sa trgovackom i obrtnickom komorom podnese zakonske
osnove o obaveznom osiguranju radnika za slucaj nesrece i invaliditeta, za osiguranje radnika u starosti, o minimumu radnicke place itd.
U svom odgovoru na rezoluciju vladin predstavnik je saopstio Saboru
da je zakonska osnova o obligatnom osiguranju radnika u nezgodama
izradena i da ce uskoro biti dostavljena Saboru. Receno je da ce, nakon
sto se realizuje osiguranje radnika u slucaju nezgode, Vlada odlucivati
54)

I. H a d
zibegovi
c, op. cit. str. 260-290.
H. H o f m e i s t e r, Die Anf
ange des modernen Sozialstaates in

Osterreich,
Rapports II, XVIe congres international des sciences historigues, Stuttgart 1985, str. 584-586.
55)

342

o pitanju, da li je moguce latiti se rjesenja problema o osiguranju radnika u starosti. Donosenje zakona o minimumu radnicke place Vlada
je smatrala za sada preuranjenim. Ovo je obrazlozeno time da takav
zakon ne postoji ni u Monarhiji, ni u vecini drzava, pa zbog toga nema
dovoljno iskustva, kako bi ovaki zakon djelovao na industriju i obrt, te
bi bilo vrlo opasno kroz takovu ni na koji nacin prokusanu naredbu
tako ostro dirati u gospodarstvene prilike ovih zemalja, koje stoje na
pocetku svoga razvitka.56) Bilo je ocito da u privredno zaostaloj Bosni
i Hercegovini, u kojoj je austrougarska uprava posebnim privilegijama i
pogodnostima, jeftinim sirovinama i radnom snagom, privlacila kapital,
nije dolazilo u obzir uvodenje takvih socijalno-politickih mjera koje nisu jos bile realizovane ni u mnogo razvijenijim zemljama. I one tekovine
modernog socijalnog zakonodavstva koje su bile ostvarene u Austriji i
Ugarskoj mogle su samo djelimicno i sa znatnim zakasnjenjem da se
realizuju u Bosni i Hercegovini. Pri tome treba imati u vidu da ni socijalnim zakonodavstvom Taaffeove ere u Austriji nije bilo obuhvaceno
osiguranje radnika u starosti, a iz sistema osiguranja, a djelom i iz
zastite rada bila su izuzeta pomocna lica u poljoprivredi, sumarstvu
i sitnom zanatstvu. Nakon sto je 1906. u Cislajtaniji ostvareno osiguranje namjestenika u starosti, austrijska vlada je 1908. podnijela
parlamentu nacrt zakona kojim je trebalo da se socijalnim osiguranjem
obuhvate ne samo svi koji su u najamnom odnosu nego i veci dio onih
koji samostalno obavljaju privrednu djelatnost. U junu 1914. parlamentarna debata o ovom zakonu privodena je kraju, ali je izbijanje rata
omelo njegovo donosenje.57)
U Bosni i Hercegovini, medutim, nije mogao biti uzet u pretres u
Saboru niti donesen ni zakon o osiguranju radnika u slucaju nezgode
na radu, iako je takav zakon postojao ne samo u austrijskom nego i u
ugarskom dijelu Monarhije. U Bosni i Hercegovini je nacrt zakona o
obaveznom osiguranju radnika u slucaju nezgode bio vec 1910. izraden,
a u raspravu o njemu aktivno se ukljucila i Trgovacka i obrtnicka komora za Bosnu i Hercegovinu. Prilikom ankete odrzane 4. i 5. avgusta
1911. u Sarajevu, kojom je rukovodio podpredsjednik Komore Jesua
Salom, industrijalci su zahtijevali da renta porodici unesrecenog radnika
moze iznositi najvise 50% od zarade radnika, dok su radnicki predstavnici trazili vecu rentu za ozljedene radnike i vecu potporu porodici za
vrijeme bolnickog lijecenja. O zakonskom nacrtu Komora je posebno
raspravljala na svojoj sjednici od 6.oktobra 1911. godine. Nasuprot prijedlogu da svako preduzece iznad 10 zaposlenih treba da uplacuje za
osiguranje radnika u slucaju nesrece, clanovi Komore su trazili da se taj
56)
BHS god. 1910, I zasj. I sv, XXIII sjednica, str. 802 i BHS, god.
1910/11, I zasj. sv.II, XLI sjed. str. 471.
57)
Kao nap.55.

343

broj podigne na 20 zaposlenih. Konacno je usvojeno da se pod pojmom

fabrike smatra radionica iznad 15 radnika i da takve radionice placaju
doprinos za osiguranje u slucaju nezgode. Obrazlazuci svoje stavove
da se manje radionice oslobode od pomenutog doprinosa obrtnici su
isticali da je radna snaga poskupila i da oni ne bi mogli placati svoje
obaveze.58)
Kontroverze oko pomenutog zakonskog nacrta mogle su uticati na
odlaganje njegovog pretresa u Saboru. Ovo tim prije sto se Vladi nije
zurilo da se zakon donese, iako ga je unijela u program svoje aktivnosti. Na tome uopste nisu insistirali ni gradanski politicari u Saboru,
premda su se deklarativno izjasnili za uvodenje modernog socijalnog
zakonodavstva u Bosni i Hercegovini.
Sabor je s obzirom na svoj socijalni sastav i ulogu inteligencije pokazao vise interesovanja za materijalni polozaj nizeg cinovnistva i pomocnog osoblja u zemaljskoj sluzbi, koje je po rijecima poslanika Koste
Gjebica - Marusica bilo strasno izrabljivano.59) Vecina domacih ljudi
u zemaljskoj sluzbi pripadala je pomenutim kategorijama zaposlenih,
pa se i time mogu objasniti simpatije poslanika i podrsku njihovim zahtjevima za poboljsanje materijalnog polozaja. Tako je Sabor na svojoj
XII sjednici u julu 1910. preporucio peticiju dnevnicara da se regulise
njihov nesiguran polozaj u sluzbi, obezbjedi pravo na mirovinu i plata
prema poslu koji obavljaju.60) Devet mjeseci kasnije Sabor je primio
prijedlog zakona o namjestenju dnevnicara kod zemaljskih ureda, vlasti
i zavoda i o uredenju njihove place i opskrbe (sankcionisan 5.7.1911.).
Usvojeni prijedlog bio je uz izvjesne izmjene u biti prevod istog zakona
koji je vazio u Austriji. Neposredno zatim primljen je zakonski prijedlog
o uredenju lugarskih placa (sankcionisan 7.6.1911.). Po rijecima izvjes
titelja Pravnog odbora Sabora dr Zivka
Njezica zadatak ovih zakona je
bio da izvuku dnevnicare i lugare iz materijalne bijede. Njezic je ukazao
da se dnevnicari i lugari uglavnom regrutuju iz nasih vrijednih ali siromasnih domacih sugradana, koji su zbog siromastva morali napustiti
skolovanje. Istog dana Sabor je primio i zakon o noveliranju propisa
o mirovini cinovnika i posluzitelja kao i njihovih udovica i sirocadi, jer
se jedino u Bosni i Hercegovini zaboravilo regulisati pitanje zbrinjavanja udovica i sirocadi pomenutih kategorija zaposlenih u javnoj sluzbi
(sankcionisan 30.3.1914.). Za sva tri ova zakona Vlada je izradila nacrte
58)
B. M a d
z a r, Djelovanje Trgova
cke i obrtni
cke komore za Bosnu
i Hercegovinu od osnivanja 1909 do kraja austrougarske uprave, Glasnik arhiva Dru
stva arhivskih radnika BiH XII-XIII/1972-1973, str. 231,
232.
59)
BHS god. 1910, I zasj. sv. I, str. 480.
60)
Ibidem, str. 228-235.

344

i oni su 8.aprila 1911. bez diskusije i icijeg protivljenja en bloc primljeni 61) u, inace, politicki duboko podijeljenom Saboru. Ovo je ucinjeno
uoci zakljucenja prvog zasjedanja Sabora i to neposredno nakon sto je
hrvatsko-muslimanski blok izglasao budzet za 1911. godinu i zakon o
dodjeli zajmova za fakultativni otkup kmetovskih selista.
Politicki suprotstavljene nacionalno-konfesionalne saborske frakcije pokazale su se osobito solidarnim u tretmanu materijalnog polozaja
ucitelja. Sabor je jednoglasno prihvatio molbu ucitelja osnovnih skola
koji su trazili da se poboljsa njihov materijalni polozaj donosenjem zakona kojim bi se ucitelji izjednacili sa odgovarajucim kategorijama zemaljskih cinovnika. Vlada, se medutim, oglusila o ovaj zahtjev. Buduci
da su poslanici bili za to da se pomogne uciteljima, Prosvjetni odbor Sabora predlozio je plenumu zakonsku osnovu o aktivnim i mirovinskim
berivima ucitelja i uciteljica narodnih osnovnih skola u Bosni i Hercegovini, kao i berivima njihovih udovica i sirocadi, koju su predstavnici
ucitelja zajedno sa svojom peticijom bili uputili Saboru. Predlozenim
zakonskim odredbama bilo je predvideno da se nastavno osoblje narodnih osnovnih skola izravna u svim pravima i duznostima sa zemaljskim
cinovnicima XII, XI, X i IX razreda i da se sva dalja poboljsanja koja
dobiju zemaljski cinovnici protezu i na nastavnicko osoblje. Predlozeni
zakon bio je, usprkos izrazenih rezervi civilnog adlatusa barona Isidora Benka, jednoglasno usvojen na sjednici odrzanoj 11.aprila 1911. U
debati poslanici su ukazivali da je nepravda da jedan obican zandar
ima gotovo istu platu kao i jedan privremeni ucitelj (dr Jefto Dedijer), i da je sramota da su ucitelji manje placeni nego podvornici u
stanovitim uredima (dr Safvet-beg Basagic). Takode je pominjano da
je uciteljski poziv gotovo jedini gdje domaci sinovi u drzavnoj sluzbi

mogu dobiti koru hljeba (Serif

Arnautovic). Sabor nije uzeo u obzir
upozorenja civilnog adlatusa, koji je deklarativno izrazavajuci simpatije za uciteljski stalez, naglasavao da prethodno problem treba zrelo
prouciti, da treba izracunati finansijski efekat predlozenih rjesenja i
naci potrebna finansijska sredstva za pokrice.62) Buduci da izglasani
zakon nije dobio podrsku uprave, on nije mogao biti sankcionisan pa
nije ni stupio na snagu. Ipak, Vlada je docnije donekle izasla u susret
zahtjevima ucitelja i u novembru 1912. godine Sabor je usvojio zakon
o pravnim odnosajima uciteljstva narodnih skola u Bosni i Hercegovini. (sankcionisan 29.3.1913.). Ovim i nekim drugim zakonima, kao
npr. onim o gradnji zgrada za nastavu, kojim je bilo izmedu ostalog
predvideno da se u Bosni i Hercegovini kroz 16 godina podigne 640
novih osnovnih skola, tj. 40 skola godisnje (sankcionisan 30.10.1913.),
61)

BHS god. 1910/11, I zasj. sv. III, LXXXIX sjednica, str. 2082-2085.
Ibidem, XCI sjednica, str. 2129-2131; BHS, god. 1910, I zasj. sv. I,
X sjednica, str. 208-217.
62)

345

Vlada je nastojala u jesen 1912. stvoriti u Saboru pogodniju klimu za

druge svoje prijedloge, za usvajanje budzeta za 1912. godinu, a narocito
zakona o izgradnji novih normalno tracnih zeljeznica. Nova zeljeznicka
mreza imala je pored privrednog i veliki politicki i vojno strategijski
znacaj za balkansku politiku Austro-Ugarske.
Sabor je za vrijeme svoje djelatnosti sudjelovao u donosenju jos
nekih zakona koji se odnose na socijalnu zastitu i regulisanje radnih
odnosa i to: zakona o uracunavanju jednog dijela doplate u mirovinu bosanskohercegovackih cinovnika kao i dio plate u mirovinu posluzitelja (sankcionisan 29.12.1910.), Zakona o regulisanju plata podvornika (sankcionisan 12.2.1912), kojim su podvornicima povecane plate,
te zakona o regulisanju radnog staza koji se racuna u penzije ljekarima i veterinarima zaposlenim u zemaljskoj sluzbi (oba sankcionisana
1.5.1914). Sve u svemu bili su veoma skromni rezultati zakonodavne
aktivnosti Sabora na podrucju socijalne zastite i radnih odnosa, a ta
se ocjena moze odnositi i na cijelokupnu legislativnu djelatnost Bosanskohercegovackog sabora.
Mnoge inicijative, izrazene pored ostalog i u saborskim rezolucijama
(kao npr. za donosenje zakona o reviziji ovrsnog postupka i izuzimanju
egzistencijalnog minimuma od ovrhe), nisu mogle biti realizovane. S
druge strane, pojedini zakoni usvojeni u Saboru nakon duge politicke
borbe nisu zbog izbijanja svjetskog rata mogli biti sankcionisani, kao
napr. zakon o zvanicnom i nastavnom jeziku u Bosni i Hercegovini
koji je imao ne samo vazan politicki i kulturni nego takoder i socijalni
znacaj.
Na vise puta ponovljene prituzbe saborskih poslanika zbog favorizovanja doseljenika prilikom zaposljavanja u erarnim preduzecima,
a posebno na zemaljskim zeljeznicama, vladini predstavnici su davali
obecanje da ce domaci radnici, ukoliko raspolazu potrebnim kvalifikacijama imati prvenstvo prilikom zaposljavanja. Medutim, tek je 1912.
vlada izdala nekoliko naredaba Direkciji bosanskohercegovackih zemaljskih zeljeznica kojim se regulisu ova pitanja i domacem stanovnistvu daje prvenstvo prilikom zaposljavanja i osiguranja minimalne egzistencije
u zemlji. Pri tome su u pogledu prava na zaposljavanje na zemaljskim
zeljeznicama bila sa bosanskohercegovackim zemaljskim pripadnicima
potpuno izjednacena djeca onih austrijskih i ugarskih drzavljana koji
su bili namjesteni u zemaljskoj sluzbi.63)
Veoma znacajna prepreka za zaposljavanje domacih ljudi u javnim sluzbama bila je dominacija njemackog jezika kao unutrasnjeg zvanicnog jezika. To je osobito dolazilo do izrazaja na zeljeznicama gdje
je srpskohrvatski jezik i kao vanjski sluzbeni jezik u saobracaju sa
63)

346

I. H a d
zibegovi
c, op. cit. str. 151-153.

publikom bio zapostavljen. Zahvaljujuci u prvom redu okolnostima u

vezi sa upotrebom zvanicnog jezika na zeljeznici je bilo zaposleno malo
domacih ljudi, a oni koji su se nalazili u sluzbi zauzimali su, izuzev jednog neznatnog broja, najniza mjesta. Medutim, cak ni medu najnizom
kategorijom zeljeznickih namjestenika domaci nisu imali vecinu.64) Pretezna vecina namjestenika na zeljeznici nije uopste poznavala srpskohrvatski jezik. U kojoj je mjeri jezik bio prepreka za domace ljude govori
podatak da je na primjer vlakovoda, koji je spadao u podcinovnike
morao potpuno da vlada njemackim jezikom. Svi nalozi, formulari i izvjestaji bili su na njemackom. Poznavanje njemackog jezika postavljalo
se cak kao uslov i za prijem radnika u zeljeznicku radionicu u Sarajevu,
gdje su svi glavni majstori bili Nijemci.65)
Jezicko pitanje je u Bosni i Hercegovini postojalo kao ozbiljan politicki i socijalni problem. U uslovima ubrzane socijalne diferencijacije
kao proizvoda ekonomskog razvitka zemlje pocetkom XX vijeka rapidno
je rastao medu domacim elementom, a narocito medu tankim slojem
domacih obrazovanih ljudi i broj kandidata za drzavnu sluzbu. Oni su
u njoj kao u jednom znacajnom i povlastenom dijelu trzista radne snage
trazili osiguranje svoje egzistencije, ali je na tom putu problem jezika
bio velika prepreka. Politicke teznje gradanskih stranaka izrazene u
Saboru da se rijesi jezicko pitanje i uvede narodni jezik u Bosni i Hercegovini imali su u velikoj mjeri, pored politickog i socijalni sadrzaj.
Tako je i zahtijev za ozakonjenje srpskohrvatskog kao sluzbenog jezika u svim granama zemaljske uprave, ukljucujuci i zeljeznice hrvatski
poslanik dr Jozo Sunaric obrazlagao teznjom da bi (se) domacem elementu pribavio hljeb.66)
Jezicko pitanje nije se, medutim, javljalo samo kao problem u odnosima saborskih stranaka i uprave nego i medupartijskim i medunacionalnim odnosima. Vodena je dugo politicka borba oko toga kako treba da
se narodni jezik zvanicno naziva, oko prvenstva srpske odnosno hrvatske
nacionalne oznake za jezik i prioriteta latinice i cirilice pa i zvanicne
upotrebe arapskog pisma. Kada je zbog toga, a u vezi sa natpisima
64)

Prema podacima koje je u ljeto 1910. Zemaljska vlada stavila na

raspolaganje Bud
zetskom odboru Sabora na bosanskohercegova
ckim zemaljskim
zeljeznicama bili su od 399 tehni
ckih
cinovnika pripadnici Bosne i Hercegovine 44, od 476 pod
cinovnika 32, a od 1446 ni
zih
zeljezni
ckih
namje
stenika 657, mada je u Saboru prigovoreno da su kao zemaljski
pripadnici naro
cito medu
cinovnicima i pod
cinovnicima iskazani mnogi
doseljenici i njihovi sinovi. D
z. J u z b a
si
c, Jezi
cko pitanje u austrougarskoj politici u Bosni i Hercegovini pred prvi svjetski rat, Sarajevo,
1973, str. 30-31.
65)
U
zeljezni
ckim radionicama bilo je 1910. godine od 790 zanatlija i
radnika 310 doma
cih, tj. 44%. Ibidem
66)
Ibidem, str. 32, 50.

347

na putevima, krajem 1911. izbila kriza u Saboru, Socijaldemokratska

stranka Bosne i Hercegovine osudila je razbuktalu sovinisticku borbu
i pozvala sve gradanske stranke na zajednicku akciju za izmjenu izbornog reda, Ustava i prosirenje politickih prava. Ona je kao i druge
stranke druge internacionale tretirala nacionalno pitanje kao problem
burzoaskog drustva i njemu predpostavljala borbu za poboljsanje ekonomskog polozaja radnicke klase i gradanske slobode. Medutim, jedino
je srpska grupa oko Otadzbine i grupa srpski orijentisanih muslimanskih liberalnih demokrata oko Samouprave odgovorila pozitivno na
ovaj poziv, ali su prakticno socijaldemokrati u ovoj akciji ostali potpuno osamljeni. Oni su sami krajem 1911. i pocetkom 1912. organizovali
u Sarajevu, Mostaru, Tuzli i Banjaluci skupstine na kojima je raspravljano o krizama u Saboru i zahtijevana izmjena izbornog reda.67)
Socijaldemokratska stranka Bosne i Hercegovine nije duze vremena obracala paznju na zahtjeve gradanskih politicara u Saboru, koji su
bili usmjereni na to da se njemacki jezik potisne iz zvanicne upotrebe
i zamjeni srpskohrvatskim jezikom. S obzirom na cjelokupnu idejnu i
politicku orijentaciju stranke, njen mjesoviti nacionalni sastav i ulogu
koju su strani radnici imali u radnickom pokretu Bosne i Hercegovine,
socijaldemokratima je bilo u pitanju strano da polaze od nacionalnih
kriterija kada je bilo u pitanju zaposljavanje domacih i stranih radnika. Socijalni znacaj jezickog pitanja sastojao se po misljenju socijaldemokrata u teznji inteligencije da popravi svoj materijalni polozaj u
drzavnim sluzbama. Medutim, za politicku akciju gradanskih elemenata u cilju rjesavanja jezickog pitanja socijaldemokrati nisu imali sluha
sve dotle dok ono nije izraslo u najkrupniji politicki problem u odnosima
izmedu Sabora i vlade krajem 1912. i pocetkom 1913. godina. Tada su
i oni formulisali svoje stanoviste da u Bosni i Hercegovini kao zvanicni
jezik ima mjesta samo srpskohrvatski jezik sa latinicom i cirilicom i to
u unutrasnjem i spoljasnjem saobracaju u svim nadlestvima, kao i na
zeljeznicama i tako podrzali tadasnji sporazum gradanskih stranaka
u pogledu jezickog pitanja. Medutim, oni su za razliku od gradanskih
stranaka isticali da njihovo stanoviste u pogledu sluzbenog jezika ne
znaci negiranje prava pripadnicima drugih nacija da se sluze svojim
jezikom, sto je bilo u skladu sa njihovim internacionalistickim pogledima. U akciji gradanskih politickih snaga za rjesenje jezickog pitanja
Socijaldemokratska stranka Bosne i Hercegovine je uocavala odredenu
patriotsku frazersku notu ... koja ima za svrhu soviniziranje masa,
od cega se ona s pravom odlucno i dalje distancirala. Ona je ostala
67)
Arhiv Komunisti
cke partije Bosne i Hercegovine, tom II, Sarajevo
1951, str. 169-170; Vidi; N. B a b i
c, Rat, revolucija i jugoslovensko
pitanje u politici Socijaldemokratske stranke Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1974, str. 144.

348

dosljedna svom stavu i bezuspjesno je i dalje insistirala da sukob vlade oko jezickog pitanja treba iskoristiti za zapocinjanje opste narodne
borbe za reviziju Ustava.68)
*
*
*
Radnicko pitanje i socijalna problematika zadrzavajuci svoju aktuelnost nasli su izvjesno mjesto u nekim programskim dokumentima
gradanskih politickih snaga koji su nastali u 1913. i prvoj polovini
1914. godine, kada je cjelokupni politicki sistem u Bosni i Hercegovini
i uopste na slovenskom jugu Monarhije prezivljavao najdublju krizu.
U takvoj su situaciji predstavnici Hrvatskog i Muslimanskog saborskog kluba i grupe konzervativnih srpskih politicara oko Srpske
rijeci pregovarali tokom cijelog ljeta 1913. s ciljem da stvore novu
radnu vecinu i omoguce rad Sabora. Od decembra 1912. Sabor nije
zasjedao, jer je tada kao cjelina dosao zbog jezickog pitanja ponovo u
sukob s vladom. Uz to se politicka situacija u zemlji jos vise pogorsala
proglasenjem izuzetnih mjera u maju 1913, za vrijeme skadarske krize.
Rezultat pomenutih pregovora bio je program koji je izradio i pocetkom
septembra 1913. saopstio javnosti dr Milan Srskic. Ovaj program je
trebalo da bude osnova zajednickog rada saborske koalicije.69) Program
je u stvari bio duga i opsezna lista velikim dijelom nerealnih zelja. U
njemu su bili u prvom redu sumirani izvjesni stavovi izrazeni u ranijim rezolucijama Sabora i memorandumima Zemaljskog savjeta koji
su tangirali osnovne principe ustava i bili su usmjereni na njegov preobrazaj u duhu individualnosti i samostalnosti Bosne i Hercegovine. Na
toj liniji bile su i nove programske tacke u pogledu prosirenja prava na
interpelacije u Saboru, reformu poslanika Sabora i reformu izbornog sistema na interkonfesionalnoj osnovi. Dalje, tu su bili stavovi o izgradnji
opstinske autonomije, razvoju i demokratizaciji pravosuda, te svestranog razvitka prosvjete i zdravstva, pri cemu je predvideno i uvodenje
besplatne lijecnicke pomoci, narocito u seoskim opstinama. U dijelu
programa koji se odnosio na ekonomsku i socijalnu politiku predvidale
su se, pored ostalog, izdasne investicije u poljoprivredu i pomaganje
domace industrije, zanatstva, trgovine i saobracaja oslobodenjem od
poreza novih preduzeca na odredeno vrijeme kao i bezkamatnim zajmovima iz zemaljskih sredstava. Medu socijalnim zahtjevima bilo je
68)

D
z. J u z b a
si
c, Jezi
cko pitanje, str. 45,46.
Pers
onliche Vormerkungen Potioreks (dalje PVM Pot.) XXII/1913,
upi
str. 11-27, (KA N1 Pot. A3 Fasz.5); M. C
c-A m r e i n, Der bosnischherzegowinische Landtag im Rahmen des dualistischen Systems
der Donaumonarchie (1910-1914), Lizentiatsarbeit, Univ. Z
urich 1977,
str. 177-182 (rukopis).
69)

349

obligatno osiguranje radnika i zastita seljaka od pauperizacije, zastita

radnika, a narocito radnica i djece od prekomjernog i po zdravlje stetnog
rada, briga da se u cijeloj zemlji grade kuce za seljake i radnike, koje
bi odgovarale kulturnim i zdravstvenim zahtjevima. Ostvarenje cijelog
ovog programa trebalo je da se obavi bez povecanja direktnih poreza
u toku deset godina. Iz obzira prema muslimanskim partnerima u buducoj saborskoj koaliciji zaobiden je problem kmetskih odnosa, dok je
donekle i kao ustupak Hrvatima u uvodu programa receno da su Srbi i
Hrvati jedan narod sa dva ravnopravna imena. To je znacilo odredenu
evoluciju u pogledima politicara oko Srpske rijeci na nacionalne odnose u Bosni i Hercegovini i bilo je dobrim dijelom posljedica politickih
kretanja medu Juznim Slovenima, narocito pod uticajem balkanskih
ratova.
Za ostvarenje mnogih od navedenih programskih ciljeva bila su potrebna velika sredstva, s kojim je mogla raspolagati samo napredna
drzava sa razvijenim modernim socijalnim funkcijama, a ne zaostala
i duboko zaduzena Bosna i Hercegovina pod stranom vlascu. Iako je
konzervativnim stranackim prvacima moralo biti jasno da su njihovi
mnogi zahtjevi, s obzirom na politicke prilike i finansijsku situaciju,
bili neostvarivi, oni su trazili vise da bi bar postigli nesto. Posebno
su pred biracima htjeli pokazati kako njima ne nedostaje dobre volje
da rade na uvodenju znacajnih politickih, ekonomskih, kulturnih i socijalnih tekovina.70) To je bilo osobito stalo poslanicima iz grupe oko
Srpske rijeci, koji su zastupajuci interese srpske carsije nastojali da se
priblizavanjem vladi ne kompromituju u ocima srpske javnosti i srpske
opozicije, pa su taktizirali izmedu pristupanja i nepristupanja vladinoj
koaliciji. Kako je najveci dio tacaka programa bio za austrougarsku
upravu neprihvatlljiv, to se pomenuta grupa od 12 srpskih poslanika
odrekla svojih mandata jer nije bila spremna preci na stranu opozicije.
Po otpadanju srpskih poslanika Hrvatski i Muslimanski saborski
klub izjavili su da stoje i dalje na stanovistu ranijeg zajednickog programa. Medutim, oni su ujedno naglasili da samo njegove odredene tacke
za njih zadrzavaju aktuelnost, dok su ostale tacke, vecinom one koje
su imale dalekosezniji politicki znacaj, oznacene kao sporedne. Inace,
kada je rijec o radnickom pitanju aktuelan znacaj zadrzali su za njih
jedino stavovi o prvenstvenom zaposljavanju domacih radnika u rudarstvu i briga za izgradnju odgovarajucih seljackih i radnickih kuca.71)
Medutim, radnicko pitanje nije uopste naslo mjesta u sporazumu o djelatnosti radne vecine u Saboru koji je sklopljen 17.12.1913. izmedu
Hrvatskog i Muslimanskog kluba s jedne i ministra Bilinskog s druge
strane. Jedino bi se i na radnike mogla odnositi obaveza vlade da ce se
sto je moguce vise uzeti u obzir domaci elementi kod erarnih radova,
liferacija i gradnji.72) Njen prvenstveni znacaj je bio pak u tome da
70)

Ibidem, str. 182.

Vladin komesar za grad Sarajevo Collas Potioreku 11.11.1913, (KA
N1 Pot. A3 Fasz.2, br. 518).
72)
PVM Pot.XXX/1913, str. 25-29. (KA N1 Pot. A3 Fasz.5.)
71)

350

se domacim kapitalistickim elementima osigura ucesce u realizaciji velikih investicionih projekata, prije svega kod gradnje zeljeznica u Bosni i
Hercegovini, za sto su vrsene pripreme u godinama pred izbijanje Prvog
svjetskog rata.
Pitanja koja bi se odnosila na radnike ili radno zakonodavstvo nisu
bila uopste spomenuta ni u programu za osnivanje nove Srpske narodne
stranke, lojalne prema rezimu, niti u sporazumu koji su njeni lideri dr
Danilo Dimovic i dr Milan Jojkic sklopili 8.11.1913. sa ministrom Bilinskim. Pomenutim sporazumom bilo je osigurano ucesce Dimoviceve
Srpske narodne stranke u vladinoj vecini, dok se najznacajniji ustupak
uprave sastojao u obecanju da ce se za polovinu smanjiti kamate na
zajmove uzete za otkup kmetova. To je bila i najvaznija tacka Dimovicevog politickog programa.
Izvjesni stavovi koji se odnose na radnicko pitanje bili su sadrzani u
Nacrtu programa grupe Otadzbina, koji je iznesen na skupstini u
Banjaluci 21. aprila 1914. godine. Rijec je bila o nastojanju da se nakon
raspada Srpske narodne organizacije, koju su cinili heterogeni elementi,
konstituise moderna srpska politicka stranka. Pod vodstvom dr Dorda
Lazarevica ona nije pretendovala da bude sveobuhvatna narodna organizacija nego je prvenstveno htjela da predstavlja malog covjeka i
njegove interese. Zato su u Nacrtu programa, uz zahtjeve za siroku
demokratizaciju cjelokupnog politickog sistema i trazenje da Bosna i
Hercegovina postanu upravna oblast sa svim obiljezjima drzave, ravnopravne objema drzavnim polama Monarhije u centru paznje bili
rjesenje agrarnog pitanja i uopste interesi seljaka i ostalih sitnih sopstvenika na selu i u gradu. U pogledu radnika predvidalo se da stranka
trazi da se provede potpuno osiguranje fabrickih, zanatlijskih i zemljoradnickih radnika i zanatlija za slucaj nesrece, bolesti, starosti i smrti.
Osim toga, stranka je smatrala da radnicima treba dati potpunu slobodu koalicije kako bi mogli pomocu svojih strucnih organizacija ra
diti na popravljanju svog polozaja. Zene
i djeca trebalo je da budu
zasticeni narocitim zakonskim propisima o radnom vremenu.73) Nacrt
programa grupe Otadzbina imao je odredene slicnosti sa programom grupe Lazara Dimitrijevica iz 1907. (program Srpske samostalne
stranke). U oba programa Srbi i Hrvati su tretirani kao jedan narod,
a centralni problem bilo je rjesenje agrarnog pitanja i formulisani su
odredeni zahtjevi u prilog radnika. Takode u oba programa bio je akcenat na sirokoj autonomiji gradskih i seoskih opstina i reformi poreza
(smanjenje indirektnih poreza i progresivno oporezivanje kod direktnih
poreza.74) Medutim, postojala je sustinska razlika izmedu ovih politickih grupa. Dimitrijeviceva Srpska samostalna stranka bila je izrazito
73)
74)

ubrilovi
B. C
c, op. cit. str. 199-206.
K. K a s e r, Die politik der Serben ..., str. 176-178.

351

prorezimska, dok je grupa oko Otadzbine, kako pod vodstvom Petra

Kocica tako i docnije kad joj je bio na celu dr Dorde Lazarevic nalazila
u opoziciji prema rezimu. Ipak i ona je pored verbalnog radikalizma,
kojim se cesto odlikovalo pisanje Otadzbine, u odredenim prilikama
vodila umjerenu politiku. Na kraju opredijelila se za sitni politicki
rad u narodu, ostavivsi po strani u legalnoj svojoj djelatnosti krupna
politicka pitanja. Medutim, grupa nije dospijela da se profilira u sitnoburzoasko-seljacku stranku niti je dobila siru podrsku seljastva. Ona
u praksi nije uspjela preci ni uske nacionalne okvire i ostala je samo
jedna demokratska struja u srpskoj gradanskoj politici.
Socijaldemokratska stranka Bosne i Hercegovine od samog pocetka
je osudivala one politicke snage koje su u ljeto i jesen 1913. radile na
stvaranju saborske vecine. Za bosanske socijaldemokrate to nije bila radna nego reakcionarna vladina vecina. Ovoj problematici oni su
posvetili i posebnu skupstinu, koja je 21.septembra 1913. odrzana u
Sarajevu u prisustvu oko 500 ljudi, medu kojima je bio i izvjestan broj
sarajevskih Muslimana. Socijaldemokrati ocito nisu uzimali ozbiljno
politicke, ekonomske i socijalne odredbe Srskiceva programa a njegov
zahtjev za izmjenu izbornog reda na interkonfesionalnoj osnovi oznacili
su da predstavlja samo sredstvo za osiguranje radne vecine i suzbijanje
svake opozicije. Oni su se ponovo izjasnili protiv eventualnog osnivanja radnicke kurije i u skladu sa svojim programom pozvali su sve
stranke da se zaloze za uvodenje opsteg, jednakog, tajnog, direktnog i
proporcionalnog prava glasa, prosirenje ustavnih sloboda i obligatni otkup kmetova. Pri tome su naglasavali da socijaldemokratija nije protiv
Muslimana nego samo protiv feudalizma. Takode su ostro kritikovali proglasenje izuzetnih mjera u maju 1913. godine. Zanimljivo je da
su ovoj socijaldemokratskoj skupstini prisustvovala i trojica gradanskih

opozicionih poslanika, i to dvojica hrvatskih poslanika dr Luka Cabraji

c
i Duro Dzamonja, i jedan srpski poslanik, Vasilj Grdic, pripadnik grupe
oko lista Narod. On je na skupstini uzeo i rijec. Vasilj Grdic se saglasio sa socijaldemokratskim govornicima Savom Kaporom i Sretenom
Jaksicem i izjavio dasrpski narod sa socijaldemokratijom ima u Monarhiji zajednicki fundamentalni program, a to je da srusi apsolutizam,
klerikalizam i mracnjastvo.75)
Medutim, ni ovaj put kao ni ranije nije moglo doci do akcionog jedinstva izmedu socijaldemokrata i gradanske opozicije. Za razliku od
prilika u nekim evropskim, pa i u nasim zemljama, u Bosni i Hercegovini nisu postojali uslovi za saradnju socijaldemokrata sa gradanskim
75)

Zemaljska vlada Zajedni

ckom ministarstvu finansija 21.9.1913, prilog: izvje
staj policijskog pristava Troyera o skup
stini socijaldemokrata
(Pr BH 1351/1913).

352

strankama na planu nacionalne politike. Razlozi za to leze u objektivnom polozaju bosanske socijaldemokratije i nacionalnim i politickim
okvirima u kojima je ona djelovala. U svojoj politici bosanska socijaldemokratija je u ime socijalistickih principa i ciste klasne borbe napadala
burzoaziju i njene politicke stranke.76) S druge strane, posebna prepreka za saradnju sa gradanskim politickim snagama bila je u tome sto
su one ispoljavale nacionalnu uskogrudost a cesto i iskljucivost u bosanskoj visenacionalnoj sredini. Uz to je bio jak uticaj konzervativnih
i klerikalnih elemenata u politickom zivotu uopste. Zato je umjesto
politicke saradnje dolazilo samo do odredenih povremenih kontakata
izmedu socijaldemokrata i pojedinih opozicionih gradanskih poslanika.
Konfrontacija bosanske socijaldemokratije sa konzervativnim gradanskim snagama zaostrila se pred Prvi svjetski rat. Stalno su bili na
dnevnom redu sukobi sa Hrvatskim dnevnikom i Srpskom rijeci,
posebno sa ovom posljednjom nakon pocetka balkanskog rata. Socijaldemokratska stranka Bosne i Hercegovine je u duhu stavova Bazelskog
kongresa II internacionale i svoje cjelokupne ranije antiratne politike
energicno osudila rat koje su povele balkanske monarhije protiv Turske.77) Protestujuci protiv ratnih krvoprolica ona je isticala stanoviste
da balkanski narodi treba da se oslobode ne ratom vec revolucijom i
da stvore balkansku federativnu republiku. Socijaldemokratska stranka
Bosne i Hercegovine je istovremeno bila i protiv intervencije AustroUgarske i njenog eventualnog napada na Srbiju i Crnu Goru. Zbog
toga je i dosla pod udar iznimnih mjera i bila raspustena za vrijeme skadarske krize. Medutim, i pored odredenih sustinskih previda i
doktrinarne jednostranosti u antiratnoj internacionalistickoj orijentaciji bosanskih socijalista, nije se od njih u tadanjim prilikama moglo
ocekivati da zauzmu drugacije stanoviste, a da ne rizikuju svoju klasnu
poziciju i postanu privjesak gradanske politike, kao sto su to i postali
Zvonasi.78)
U periodu, u kojem je djelovao bosanskohercegovacki sabor od
1910. do 1914, nije ucinjen znacajniji pomak u pravcu poboljsanja
polozaja radnika i na rjesavanju socijalne problematike uopste, mada
su gradanski politicari ovu problematiku povremeno aktualizirali. Neki
od njih su se docnije u novostvorenoj jugoslovenskoj drzavi 1918, kad
vise nije bila u pitanju strana vlast, eksponirali kao izraziti protivnici
socijalnih i politickih zahtjeva radnika i radnickog pokreta uopste.
(Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu 22, 1986, str. 25-61)
76)

Up. E. R e d
zi
c, Austromarksizam i jugoslovensko pitanje, Beograd 1977, str. 354-355.
77)
O antiratnoj politici Socijaldemokratske stranke Bosne i Hercegovine
vidi N. B a b i
c, op. cit. str. 122-129, 157 i dalje.
78)
Vidi B. D u r d e v, Akciono jedinstvo Mlade Bosne protiv austrougarske okupacije, Pregled 7-8/1974, str. 804-805.

353

354


BOSANSKOHERCEGOVACKI
SABOR I OSNIVANJE

POSTANSKE
STEDIONICE

Debata o postanskoj stedionici vodena u Bosanskohercegovackom

saboru pocetkom 1911. godine notirana je u literaturi kao dogadaj kojim je oznacena prekretnica u dotadasnjim medustranackim odnosima.
Tada se pojavio hrvatsko-muslimanski provladin blok, cije je postojanje udarilo pecat politickim zbivanjima u Bosni i Hercegovini do Prvog
svjetskog rata. Rasprava o postanskoj stedionici bila je u datim okolnostima prilika za polarizaciju politickih snaga, jer se u njenom sredistu
naslo pitanje kompetencija Sabora i odnos pojedinih politickih stranaka
prema vladi. Medutim, cjelokupna problematika imala je svoju dublju
pozadinu i njena predistorija se proteze u predustavno doba.
Pitanje osnivanja postanske stedionice u Bosni i Hercegovini bilo je
pokrenuto jos 1907. godine. Namjera je bila da nova novcana ustanova preko razgranate postanske mreze u prvom redu unaprijedi stednju.
Osim toga, cekovnim i klirinskim prometom ona je trebalo da pomogne razvitak trgovine u zemlji kao i trgovine sa Monarhijom, smanji
cirkulaciju gotovog novca i doprinese pojeftinjenju i pojednostavljenju
placanja. Buduci da bi bila povezana sa istim institucijama u Austriji i
Ugarskoj, ocekivalo se da ce bosanskohercegovacka postanska stedionica
bitno olaksati novcani promet sa objema drzavama Monarhije.1)
Ministarstvo rata, koje je upravljalo postanskom sluzbom u Bosni
i Hercegovini kao vojnom institucijom, trazilo je od bosanskohercegovacke uprave da snosi garanciju za poslovanje postanske stedionice,
buduci da bi preuzimanje garancije od strane Ministarstva rata u ime
austrijske i ugarske polovine Monarhije zahtijevalo rjesavanje vrlo komplikovanih pravnih pitanja i angazovanje austrijskog i ugarskog parlamenta. Medutim, iako je zemaljska uprava iz finansijskih i privrednih
razloga smatrala vrlo pozeljnim osnivanje postanske stedionice, ona je
bila protiv davanja garancije novcanom zavodu na cije poslovanje ne bi
imala nikakav uticaj. Stoga je ona 1907. zauzela stav da se priceka sa
1)

Zemaljska vlada Zajedni

ckom ministarstvu finansija 14.7.1907. Arhiv Bosne i Hercegovine, fond Zajedni
ckog ministarstva finansija Pr BH
845/1907 (dalje citiram samo signature istog fonda).

355

osnivanjem postanske stedionice dok posta i telegraf ne predu u ruke

civilne uprave.2)
Postansko-telegrafsku sluzbu preuzeli su po okupaciji 1878. austrougarski vojni organi, ali se to smatralo provizornim rjesenjem. Tako je
vec zakonom o ukljucenju Bosne i Hercegovine u zajednicko austrougarsko carinsko podrucje iz 1879. bilo predvideno da postom i telegrafom
treba da upravlja Zemaljska vlada u sporazumu sa odgovarajucim resornim ministrima Austrije i Ugarske (RGB1 Nr 136 od 20.12.1879,
10). Medutim, ova zakonska odredba nije mogla biti realizovana pa
je do propasti Monarhije 1918. postansko-telegrafska sluzba u Bosni i
Hercegovini ostala u nadleznosti Ministarstva rata. Njeno osoblje regrutovalo se iskljucivo od povjerljivog vojnog kadra, a zvanicni jezik bio
je njemacki.
Poslije aneksije Zajednicko ministarstvo finansija kao vrhovna upravna istanca za Bosnu i Hercegovinu pojacalo je ne samo nastojanja
da civilne vlasti sto prije preuzmu postu i telegraf nego je u prvom
nacrtu zemaljskog ustava predvidjelo da pitanja iz te oblasti dodu i u
kompetenciju Bosanskohercegovackog sabora. Ministar Burian pledirao
je na sastanku zajednickih ministara Monarhije 7.juna 1909. da se
ima puno povjerenje u civilnu upravu i nudio je garancije u pogledu
funkcionisanja poste kako u mirnodopskim tako i u ratnim uslovima.
Ostvarenje predlozenog rjesenja smatrao je veoma hitnim s obzirom na
razvitak modernog privrednog zivota i prometa u zemlji, a motivirao je
to i budzetskim razlozima. Burian je, naime, racunao sa prihodima od
postanskog regala, a narocito od postanske stedionice, kao sa jednim
od malobrojnih finansijskih izvora koje je vlada mogla sebi u dogledno
vrijeme otvoriti.3)
Vojni faktori Monarhije odlucno su se suprotstavili planu da se
postansko-telegrafska sluzba u Bosni i Hercegovini demilitarizuje i da
Bosanskohercegovacki sabor dobije u odnosu na nju odredene ingerencije, jer bi to imalo kao posljedicu ulazenje domacih ljudi u pomenutu
sluzbu, u koje nisu oni imali dovoljno povjerenja. Oni su zastupali
glediste da u tako strateski isturenoj zemlji kao sto je bila Bosna i Hercegovina, koja je imala direktne telegrafske veze sa Srbijom i Turskom,
u postansko-telegrafskoj sluzbi mora biti iskljucivo zaposlen potpuno
2)

Ibidem
Protokoll u
ber die unter dem Vorzitze des k.u.k. Ministers des Ka
iserl. und K
onigl. Hauses und des Aussern,
Freihern von Aehrenthal, am
7.Juni 1909. zu Wien stattgehabte Konferenz der k. und k. gemeinsamen Minister, Haus - Hof - und Statsarhiv, Wien (HHStA), Politisches
Archiv I k. 638 Cabinett des Ministers (dalje samo C.d.M.) VIII c 12/1.
3)

356

pouzdan personal.4) Zato je austrougarski ministar rata Schonaich insistirao da posta i telegraf ostanu i dalje pod vojnom upravom, sto je
bilo opcenito u skladu sa teznjom vojnih faktora da pojacaju svoj uticaj
u Bosni i Hercegovini. Ministar inostranih poslova Aehrenthal uvazavao
je argumente ministra rata, ukazujuci pri tome da se slijedecih godina
mora racunati i sa mogucnosti ozbiljnih previranja u Turskoj, ali je
s druge strane smatrao da bi iskljucenje postansko-telegrafske sluzbe
iz nadleznosti Bosanskohercegovackog sabora bio ozbiljan nedostatak
zemaljskog ustava, koji bi tek dao povoda nepozeljnim diskusijama o
vojnoj posti. Predlozio je da se posta i telegraf u nacrtu ustava ostave u kompetenciji Sabora, ali da odluka o vremenu njihove stvarne
predaje u ruke civilne uprave treba da bude donesena tek onda kad
trojica zajednickih ministara postignu saglasnost da je to oportuno.
Mada su 7.juna 1909. ovako kompromisno rjesenje usvojili zajednicki
ministri,5) ono je uskoro bilo revidirano. Postansko-telegrafska sluzba
nije navedena u konacnom tekstu Ustava medu poslovima koji spadaju
u ingerenciji Bosanskohercegovackog sabora ( 42), jer su se tome, osim
ministra rata, protivili ugarska i austrijska vlada kao i prijestolonasljednik Franz Ferdinand. Na takvo rjesenje uticalo je i shvatanje da
postansko-telegrafska sluzba nije posao koji se tice iskljucivo Bosne i
Hercegovine, vec njom treba prema odredbi 10 zakona od 20.12.1879.
(RGB1 Nr 136) da se upravlja u sporazumu sa organima obiju vlada
Monarhije.6) Tada su, suprotno prijedlozima Zajednickog ministarstva
finansija, austrijska i ugarska vlada takode, odbile iz slicnih motiva da se
saglase sa kompetencijom Sabora u odnosu na poslove koji se ticu veterinarske sluzbe. Posebno pod uticajem negativnog stava ugarske vlade
nadleznost Sabora nije obuhvatila bankarsko-kreditne poslove, dok je
u vezi sa izgradnjom zeljeznica njegova ingerencija bila ogranicena na
pretresanje vladinih prijedloga. Tako je zbog odredenih interesa drugih
faktora, medu kojima u prvom redu ugarske vlade, jos vise bio suzen
djelokrug Bosanskohercegovackog sabora, nego sto je to prvobitno koncipirala austrougarska uprava u Bosni i Hercegovini.7) Treba imati u
vidu da je i u ustavnom periodu ostalo neokrnjeno apsolutno pravo
vladara da sam izdaje zakone odnosno naredbe sa zakonskom snagom
4)

H. K a p i d
zi
c, Ispisi iz be
ckih arhiva - Prilozi politi
ckoj istoriji
Bosne i Hercegovine, Glasnik arhiva i Dru
stva arhivskih radnika BiH
XII/XIII, 1972/1973, str. 289-295.
5)
Kao napomena 3.
6)
Protokoll u
ber die .....am 6. September 1909 ... stattgehabte Konferenz der k.u.k. gemeinsamen Minister (C.d.M VIII c 12/1).
7)
D
z. J u z b a
si
c, Izvje
staj Hermanna von Sautera o odnosima
Bosne i Hercegovine i Monarhije u svjetlu austro-ugarskih ekonomskih suprotnosti, Godi
snjak Dru
stva istori
cara BiH, XVIII str. 63-65.

357

u svim onim pitanjima koji se ticu Bosne i Hercegovine, a koja nisu

u zemaljskom ustavu oznacena da spadaju u djelokrug Sabora, ili nisu
bila rezervisana za austrijski i ugarski parlament.
Poslije oktroisanja Zemaljskog ustava nije se vise moglo odgadati
osnivanje postanske stedionice u Bosni i Hercegovini, pa je u martu
1910. Zajednicko ministarstvo finansija uputilo odgovarajuci nacrt zakona austrijskoj i ugarskoj vladi, kao i drugim zajednickim ministarstvima. Pri tome se prvobitno uopste nije predvidalo da Bosanskohercegovacki sabor sudjeluje u donosenju zakonskog akta o osnivanju
postanske stedionice. Medutim, predsjednik austrijske vlade Bienerth
izrazio je misljenje da se Sabor, s obzirom na Zemaljski ustav, ne moze
zaobici, osobito kada je rijec o onim zakonskim odredbama koje tangiraju budzetsko pravo sabora i u korist postanske stedionice statuiraju
izuzetke i privilegije na podrucju gradanskog prava, poreza i pristojbi.
On je sugerirao da se pomenute odredbe prvo ozakone uz ucesce Sabora
nakon cega bi car druge dijelove predlozenog zakonskog nacrta direktno
sankcionisao.8)
Stanoviste austrijske vlade potaklo je zajednickog ministra finansija Buriana da izrazi glediste kako nije preporucljivo samo dio zakonskih
odredaba o postanskoj stedionici podnijeti Saboru, jer bi se time pokrenula politicki neugodna diskusija i izazvali protesti protiv direktnog
vladarevog zakonodavstva u pitanju koje po svom unutrasnjem bicu
nije bilo postansko nego drzavno-financijsko. Zato je Burian u julu
1910. smatrao da cijeli zakon o postanskoj stedionici treba podnijeti
Saboru.9) U tome ga je u potpunosti podrzala Zemaljska vlada, koja je na svojoj vanrednoj sjednici od 13.jula 1910. razmatrala pitanje
na koji bi nacin trebalo da se ozakone odredbe o osnivanju postanske
stedionice.10)
Ministar Burian kao i Zemaljska vlada imali su u vidu politicke prilike u Bosni i Hercegovini i raspolozenje Sabora, u kome je odmah na
pocetku zasjedanja doslo do izrazaja opste nezadovoljstvo zbog nametnutih ustavnih ogranicenja. U rezoluciji, koju su 23.juna 1910. usvojile
sve politicke stranke, trazena je revizija Ustava i prosirenje djelokruga
Sabora.11) U pogledu postansko-telegrafske sluzbe, Sabor je na svojoj
XVIII sjednici od 26.jula u posebnoj rezoluciji trazio da ona prede pod
8)

Sch
onaich Buri
anu 5.4.1910. Buri
an Sch
onaichu 18.4.1910. (Pr BH
451/1910) Bienerth Buri
anu 23.6.1910. (Pr BH 944/1910).
9)
Buri
an Bienerthu 4.7.1910. (Pr BH 944/1911).
10)
Protokoll u
ber eine ausserordentliche Sitzung der Regierungskonferenz abgehalten am 13.Juli 1910 (Pr BH 1098/1910).
11)
Vidi: M. I m a m o v i
c, Pravni polo
zaj i unutra
snji politi
cki razvitak Bosne i Hercegovine od 1878-1914, Sarajevo, 1976, str. 229-231.

358

civilnu upravu i pozvao vladu da o tome povede pregovore sa mjerodavnim faktorima.12) Medutim, kada je rijec o posti i telegrafu, polozaj
vladinih zastupnika u Saboru bio je jako otezan. Prema jednoj povjerljivoj izjavi civilnog adlatusa barona Isidora Benka, Zemaljska vlada
nije nista znala o ciljevima i planovima postansko-telegrafske uprave u
Bosni i Hercegovini. Ona nije mogla odgovoriti na pitanja zasto ova institucija, znacajna za stanovnistvo, ureduje na stranom jeziku i sto nije
kao druge grane uprave u Bosni i Hercegovini otvorena za zaposljavanje
domacih sinova. Vlada je mogla samo odgovarati da je to vojna institucija i nista vise. Po rijecima barona Benka Zemaljska vlada u odnosu
na postansko-telegrafsku sluzbu nije imala nista vise uvida i uticaja od
bilo koje stranke. Zato je on, mada uzaludno, pledirao da se postojece
stanje korijenito izmijeni.13) Inace, kako Burian tako i Benko bili su
svjesni da bi povreda ionako skucenih prava Sabora prilikom osnivanja
postanske stedionice negativno djelovala na politicku situaciju i odnose
izmedu Sabora i vlade.
Predsjednik austrijske vlade Bienerth uvazio je Burianove argumente i saglasio se sa njegovim prijedlogom da se zakon o postanskoj
stedionici kao cjelina podnese Saboru.14) Medutim, takvom postupku
usprotivio se ministar rata Schonaich. On je smatrao da su izvjesni
zahvati u kompetenciju Sabora neizbjezni kada je rijec o zakonskom
regulisanju vecine pitanja koja su po 41 Zemaljskog ustava iskljucena
iz djelokruga Sabora,15) a postansko-telegrafsku sluzbu i s njom najuze
povezanu postansku stedionicu upravo je tretirao kao takva pitanja.
Zato je trazio da cjelokupnu materiju koja se odnosi na postansku
stedionicu ozakoni jedino vladar direktnim putem.16)
Ipak uskoro je izmedu ministara postignut kompromis i usvojeno
je rjesenje koje je u sustini bilo slicno prvobitnom austrijskom prijedlogu. Vladarevom odlukom od 25.avgusta 1910. odobrena je Naredba
o osnivanju postanske stedionice u Bosni i Hercegovini kao i Regleman
o medusobnim odnosima i djelatnosti b.h. sted.ureda i c.k. direkcije vojne poste i telegrafa u Sarajevu. Naredbom je odreden djelokrug
rada stedionice i njena unutrasnja organizacija, dok je zakonski nacrt
koji je podnesen na odobrenje Saboru predvidao da se normira jemstvo
12)

Pr BH 1308/1910.
Benko Vare
saninu 11.9.1910 (Pr BH 1333/1910).
14)
Bienerth Buri
anu, 11.7.1910 (Pr BH 1057/1910).
15)
Po paragrafu 41 Zemaljskog ustava izri
cito su izuzeti iz nadle
znosti
sabora svi poslovi, koji se ne ti
cu samo Bosne i Hercegovine, nego i
jedne ili obiju dr
zava monarhije.
16)
Sch
onaich Buri
anu, 14.7.1910. (Pr BH 1075/1910).
13)

359

bosanskohercegovacke uprave za poslovanje stedionice kao i povlastice u pogledu oslobodenja od poreza i taksa.17) Pocetak djelatnosti
stedionice zavisio je od stupanja na snagu zakona koji je trebalo da
usvoji Sabor.
Bosanskohercegovacki gradanski politicari gledali su na postansku
stedionicu kao na instituciju koja ce koristiti privredi. Medutim, osnivanje stedionice na apsolutisticki nacin, naredbodavnim putem, docekano
je sa negodovanjem. Predstavnici svih politickih stranaka u Saboru takav postupak su ocijenili kao presizanje u kompetenciju Sabora. Sabor
je, naime, trebalo da dade jemstvo za poslovanje stedionice, ali ne i
da odreduje njen djelokrug rada i organizaciju. Naredba je regulisala i
niz pitanja s podrucja gradanskog materijalnog prava kao npr. kamatnu stopu, zastaru kamata, ustupanje ulozne knjizice i dr. Zato su u
Pravnom i Finansijskom odboru Sabora izvrsene znatne promjene vladinog zakonskog nacrta o postanskoj stedionici. U njega su prenesene
mnoge odredbe iz carske naredbe da bi ustavnim putem bilo ponovo
ozakonjene. Izvrsene su, takode, izmjene nacrta cija je svrha bila da se
suzi djelatnost stedionice kako novi novcani zavod ne bi dobio karakter
banke koja bi konkurisala domacim novcanim institucijama. Tako su
ograniceni stedni ulozi, na koje je stedionica placala kamate, na 2000
kruna, mada je trebalo da ona placa samo 3% kamata na uloge, dok su
banke placale 4%. Ogranicenje se odnosilo i na poslove sa vrijednosnim
papirima, kojima se stedionica mogla baviti samo utoliko ukoliko je to
bilo potrebno da fruktificira vlastiti kapital.18)
*
*
*
Nacrt zakona o postanskoj stedionici podnesen je Saboru i uzet
u pretres u njegovim odborima u novembru 1911, u slozenoj unutrasnjo-politickoj situaciji kada se odnosi izmedu pojedinih nacionalnopolitickih grupacija jos nisu dovoljno iskristalizirali. Sabor je za mjesec
dana rada u jesen 1910. (od 7.11. do 7.12.1910.) usvojio nekoliko politicki nebitnih vladinih nacrta u mirnoj atmosferi i gotovo bez diskusije
(zakon o mjerama, o selekciji bikova, o selekciji atova, o parnim kotlovima, o uracunavanju dijela cinovnickog dodatka u penzije). Teziste
intenzivnog politickog rada bilo je izvan plenumskih sjednica Sabora i
samo je njegov izvjesni eho tada dopirao u javnost i saborsku dvoranu.
17)
Buri
an Sch
onaichu 20.7.1910. (Pr BH 1075/1910), Sch
onaich Buri
anu, 31.10.1910. (Pr BH 1704/1910); Pr BH 1695/1910 i 1704/1910;
Naredba Zemaljske vlade od 13.9.1910. o osnivanju po
stanske
stedionice
u Bosni i Hercegovini, Glasnik zakona i naredaba za BiH 1910, XVII,
17.9.1910.
18)
Stenografski izvje
staji o sjednicama bosansko-hercegova
ckog sabora
(dalje: BHS) god. 1910/11, I zasjedanje, sv. II, str. 520-676.

360

U srediste bosanskohercegovacke politike doslo je agrarno pitanje i

odnos pojedinih politickih stranaka prema vladinom zakonskom nacrtu
o dodjeli zajmova za otkup kmetovskih selista na fakultativnoj osnovi. Jos u doba ljetnog zasjedanja Sabora iz Srpskog saborskog kluba
potekla je inicijativa da se sa Hrvatima iz Hrvatske narodne zajednice i Hrvatske katolicke udruge sklopi politicki sporazum. Pregovori sa
predstavnicima Kluba poslanika Hrvatske narodne zajednice, mada nisu bili formalno okoncani, rezultirali su potpisivanjem preliminarnog
politickog ugovora 12. i 13. septembra 1910, u kome su se potpisnici,
medu kojima i tadanji predsjednik Hrvatske narodne zajednice dr Nikola Mandic, izjasnili za obligatni otkup kmetova i nacelo potpunog
narodnog jedinstva Srba i Hrvata.19)
Na priblizavanje srpskih i hrvatskih gradanskih politicara i zaostravanje odnosa izmedu muslimanskih i srpskih poslanika uticao je i
seljacki pokret, strajk u Bosanskoj krajini i Posavini u ljeto i jesen
1910. Medutim, odgovorni austrougarski faktori u Bosni i Hercegovini,
medu kojima i komandant 15. korpusa general Auffenberg sumnjali su
s pravom u iskrenost srpske i hrvatske gradanske politike prema kmetovima, kada je, s obzirom na carevo rucno pismo 3.marta 1910. i stavove austrijske i ugarske vlade, obligatni otkup bilo nemoguce sprovesti
jer takav zakon ne bi bio sankcionisan.20) Prema izvjesnim povjerljivim informacijama koje je dobila Zemaljska vlada, odbijanje zakona o
fakultativnom otkupu bilo je, u stvari, zamisljeno od potpisnika sporazuma kao politicki manevar kojim bi se srpski i hrvatski poslanici
iskupili pred svojim biracima. Ako bi vlada slijedece godine podnijela
isti zakonski akt, oni bi glasali za njega kao jedino moguce rjesenje.21)
Ovo objasnjenje izgleda dosta vjerovatno ali se ne bi moglo odnositi na
nekolicinu radikalnih srpskih poslanika agrarno-nacionalisticke orijentacije, koji ce uskoro istupiti iz Srpskog saborskog kluba i obrazovati
grupu oko lista Otadzbina. Kmetovski nemiri ojacali su uticaj ovih
elemenata, ali su zato bili neugodni onim politicarima koji su tezili
postizanju sporazuma sa Muslimanima.
Predstojeca rasprava o agrarnom pitanju bacila je sjenu i na diskusije u Saboru doprinijevsi daljem priblizavanju Muslimanskog kluba
19)
BHS god. 1910/11, I zasjedanje, sv. III, str. 1117, 1118, 1179, 1185.
Up. M. G r o s s, Hrvatska politika u Bosni i Hercegovini od 18781914, Historijski zbornik XIX-XX, 1966-1967, Zagreb 1968, str. 41-45.
Ispred Srpskog kluba pregovore sa Hrvatima vodio je dr Milan Sr
ski
c.
20)
Auffenberg: Memoire u
ber die politische Situation nach Schluss
der ersten Sabor - Session, Sarajevo August 1910, (HHStA, Nachlass
Franz Ferdinand).
21)
Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija 12.11.1910 telegram (Pr BH 1778/1910).

361

Vladi. Klub muslimanskih saborskih poslanika pokrenuo je na sjednici

od 19. novembra 1910. pitanje isplate dnevnica virilistima. On se ostavsi u manjini konfrontirao sa srpskim i hrvatskim poslanicima koji su
tada ostali pri zakljucku, usvojenom od svih poslanika jos na pocetku
saborskog rada, da virilistima ne pripadaju dnevnice. Poslanik Sima
Erakovic prebacio je Muslimanskom klubu da je izmijenio glediste iz
egoistickih razloga, jer hoce da se virilistima, koji su zavisili od vlade, plati kako bi dosli u Sabor i zajedno sa muslimanskim poslanicima
glasali za vladinu zakonsku osnovu.22)
Medutim, srpsko-hrvatski politicki pakt nije mogao biti perfektuiran jer ga vecina u Hrvatskom klubu nije prihvatila. Zvanicno izaslanstvo Kluba na pregovorima sa srpskim poslanicima izjavilo je da ima
odrijesene ruke, sto je ustvari znacilo da se odrice principa utvrdenih u
sporazumu koji je raniji predsjednik Hrvatske narodne zajednice dr Nikola Mandic bio potpisao.23) Uzroci sto nije doslo do realizacije srpskohrvatskog politickog saveza leze u neprevazidenim suprotnostima, koje su zbog nerjesenog drzavnopravnog polozaja Bosne i Hercegovine,
proizilazile iz razlicitih nacionalnih i politickih aspiracija. Ovo je narocito dolazilo do izrazaja u razlicitoj interpretaciji pojma narodnog
jedinstva, ravnopravnosti pisama i nacionalnih oznaka za jezik. Uz
to je bitno znacajna bila okolnost da vodstvo Hrvatske narodne zajednice nije bilo uopste spremno da ude u jednu koaliciju koja bi mogla
dobiti opozicioni karakter. I razvoj politickih prilika u Hrvatskoj, u
kojoj je doslo do prekida kratkotrajne saradnje izmedu bana Tomasica
i hrvatsko-srpske koalicije pa je ona ponovo otisla u opoziciju, vjerovatno je uticao na negativan stav kako Zemaljske vlade tako i zajednicara
prema paktu izmedu Hrvata i Srba u Bosni i Hercegovini.24)
Poslije propalih pregovora sa Hrvatima vodstvo Srpskog saborskog
kluba ponovo se obratilo Muslimanima, sa kojima je jos na pocetku
rada Sabora, prije izbijanja kmetskog pokreta, imalo izvjesne bezuspjesne kontakte u vezi sa rjesavanjem agrarnog pitanja. Novi srpskomuslimanski pregovori poceli su, zapravo, tek onda nakon sto su se
Muslimani solidarisali sa Hrvatima i zajedno s njima na sjednici Sabora 26.novembra 1910. izjasnili se za to da se iz zemaljskih sredstava subvencionira odrzavanje u Sarajevu nekoliko operskih i dramskih
predstava Kr. Hrvatskog narodnog zemaljskog kazalista iz Zagreba.
Muslimani su prethodno u peticionom odboru, kao i Srbi, bili protiv
toga, ali u plenumu Sabora izmijenili su stanoviste tako da su Srbi
22)

BHS god. 1910/11, I, zasj. sv. II, str. 242-254.

Mandi
ca je na polo
zaju predsjednika Hrvatske narodne zajednice zamjenio dr Jozo Sunari
c, kao nap.19.
24)
Vidi M. G r o s s, op. cit. str. 41-45.
23)

362

ostali u manjini. Diskusija o ovom pitanju bila je indikator stanja politickih i medunacionalnih odnosa i pokazalo je koliko su bile iskrene
parole gradanskih politicara o narodnom i kulturnom jedinstvu. Istina,
govornici iz redova srpskih radikalnih poslanika (Simo Erakovic, Kos
ta Majkic, Gavro Gasic, Stevo Kaludercic, Matija Popovic, dr Zivko
Njezic) nisu direktno motivirali svoje odbijanje time sto je u pitanju
gostovanje jednog hrvatskog pozorista. Oni su se samo izjasnjavali protiv toga da se sredstva prikupljena od seljacke muke i znoja daju za
uzivanje i zabavljanje gradana. Pri tome je lansirana i parola: Prvo
moramo imati hljeba, pa onda prosvjetu!.25)
U pregovorima izmedu delegacija Srpskog i Muslimanskog kluba srpski predstavnici pokusali su postici sporazum sa Muslimanima. Oni
su prihvatili princip fakultativnog otkupa, ali su istovremeno trazili da
se pojaca stabilnost kmetovskog posjeda i bitno ogranice prava zemljoposjednika, formulisuci to u posebnom nacrtu zakona (lex Stojanovic).
Uz to su predlagali da se zakonski nacrt o otkupu kmetova modifikuje u zakon o dodjeli hipotekarnih zajmova opcenito poljoprivrednicima
a ne samo kmetovima. Muslimansko politicko vodstvo odbilo je ove
prijedloge i bez osjecanja za realnost zahtijevalo preduzimanje mjere
za obezbjedenje prava zemljoposjednika i znatno prosirenje njihovih
ovlastenja (lex Halilbasic). Vodeci tajne pregovore sa Srbima, muslimansko vodstvo, u cijoj su politici dominirali interesi veleposjednika, u
isto doba je kontaktiralo i sa Hrvatima. Napustivsi princip obaveznog
otkupa kmetova, vodstvo Hrvatske narodne zajednice orijentisalo se je
na saradnju sa Vladom i muslimanskim predstavnicima u namjeri da
na taj nacin postigne odredene nacionalno-politicke ciljeve.
Pregovarajuci sa muslimanskim predstavnicima Srpski klub je u isto
doba nastojao i da Vlada prihvati njegove prijedloge u pogledu agrara.

Pocetkom decembra 1910. predstavnici Kluba Vojislav Sola,

dr Nikola
Stojanovic i dr Jovo Simic saopstili su Vladi da su spremni za sada
da se zadovolje fakultativnim otkupom, iako jos uvijek daju prednost
obligatnom i ne napustaju ovaj princip pro foro interno. Promjenu
svoga stava obrazlozili su slijedecim momentima:
Uvidjeli su da se obligatni otkup ne moze sprovesti; ako se bar
nesto ucini za kmetove mozda ce se izbjeci povratak slicnih ili jos jacih
kmetovskih nemira u slijedecoj godini; popustanjem u ovom pitanju
oni zele dati dokaz svoje politicke zrelosti i otvoriti Zemaljskoj vladi i
Zajednickom ministarstvu finansija izlaz iz teske situacije koja bi nastupila ako bi se odbacio njihov prijedlog. U slucaju da Vlada obeca da
ce usvojiti njihove prijedloge, oni bi se obavezali da u Saboru obrazuju potrebnu vecinu i jasno su stavili do znanja da ce njihovo drzanje
25)

BHS, god. 1910/11 I zasj., sv. II, str. 351-356; Zemaljska vlada
Zajedni
ckom ministarstvu finansija 26.11.1910 (Pr BH 1752/1910).

363

prema budzetu za 1911. biti ovisno od susretljivosti Vlade u agrarnom

pitanju, kao i u pitanju reforme postupka u sumskim prekrsajima koje
su u ljetnom zasjedanju pokrenule sve stranke.26)
Cilj Srpskog kluba je bio da se osujeti stvaranje hrvatsko-muslimanske koalicije i izbjegne situacija u kojoj bi se Srbi u Saboru nasli
u manjini i opoziciji. S druge strane, iz obzira prema velikoj masi srpskih kmetova i seljaka oni su smatrali neophodnim da mogu ukazati na
bar neke rezultate svoga rada u prilog poboljsanja njihovog polozaja.
Medutim, sporazum sa Vladom nije mogao biti postignut, iako je na
tome narocito radio odjelni predstojnik Zemaljske vlade baron Pitner,
koji je vazio kao eksponent madarske politike i zalagao se za saradnju Vlade sa Srbima. On je bio protiv hrvatsko-muslimanske koalicije
smatrajuci da bi bio opasan eksperiment obrazovati vladinu vecinu od
stranaka koje se nalaze pod uticajem tako nepouzdanih politicara ti
pa jednog Serifa
Arnautovica i Nikole Mandica. Majoriziranje Srba
od strane takve vecine imalo bi, po Pitnerovoj ocjeni, kao posljedicu jacanje u redovima srpskih poslanika radikalnih elemenata, koji bi
mogli dobiti prevagu.27)
Ministar Burian i Zemaljska vlada na kraju su odbili da pristanu na
lex Stojanovic iz politickih obzira prema muslimanskim zemljoposjednicima, ostajuci pri svom nacrtu agrarnog zakona kao na privremenom
srednjem rjesenju. To je u stvari i omogucilo stvaranje muslimanskohrvatske vladine koalicije, koja se u dokumentima prvi puta spominje
pocetkom januara 1911. godine. Koalicija se javlja nastupajuci pomirljivo u krizi, koja je nastala oko utvrdivanja dnevnog reda nastavka
saborske sesije, a prvi put je javno istupila u plenumu Sabora prilikom
rasprave o postanskoj stedionici.
Za vrijeme zimskih ferija prvaci saborskih klubova i Predsjednistvo
Sabora, na sastanku odrzanom 3.januara 1910, dogovorili su se, na poticaj podpredsjednika Srpskog kluba dr Milana Srskica, da ce tek u
maju odnosno junu uzeti u pretres u Saboru budzet za 1911. godinu,
ako Vlada ne pokaze dobru volju i ne ispuni odredene uslove. Kao prvo trazeno je da se u Saboru usvojena novela u postupku u sumskim
stetama, kojom se predvidalo ucesce porotnika pri odlucivanju o krivnji
(lex Srskic), do 16.januara 1911. preporuci vladaru da je sankcionise,
kao i rezoluciju Sabora u pogledu amnestije za sumske delikte. Osim
toga, Vlada je trebala da dopusti da Sabor do 1.februara, prije budzeta,
pretrese cetiri prijedloga ciji su inicijatori bili poslanici. Tri prijedloga
tretirali su agrarnu problematiku, a jedan je predvidao ozakonjenje narodnog jezika kao zvanicnog jezika u unutrasnjoj i vanjskoj sluzbenoj
26)
Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija 4.12.1910. tel.
(Pr. BH 1883/1910), Pitner Benku, 11.12.1910. (Pr BH 46/1911).
27)
H. K a p i d
zi
c, op. cit. str. 526.

364

upotrebi. Za one zakone koji dobiju vecinu u Saboru Vlada bi bila

obavezna da izdejstvuje sankciju istovremeno kada bude sankcionisan i
budzet za 1911. godinu.28)
Na donosenje ovakvih zakljucaka uticao je tezak polozaj poslanika, i to ne samo srpskih, u odnosu prema svojim biracima. Poslanici
su smatrali da su bili vrlo susretljivi prema Vladi, narocito votirajuci
budzet za 1910, ali da Vlada mnoge njihove zelje i prijedloge nije uzela
u obzir. Iznesen je podatak da se niz poslanika vise ne osuduje pokazati
u svojim izbornim kotarevima. Zbog toga su politicki prvaci uslovljavali izglasavanje budzeta za 1911, obecanjem Vlade da ce biracima moci
nesto pozitivno pokazati.29)
Zakljucci sastanka od 3.januara 1911. dali su povoda civilnom adlatusu baronu Benku za pesimisticku ocjenu kako je situacija takva da
bi se moralo pristupiti raspustanju Sabora. Benko je smatrao da se ne
moze ocekivati izmjena stavova vodecih licnosti i da je samo u pitanju
izbor nacina kako raspustiti Sabor. On je mislio da je to najbolje uciniti
onda ako Sabor, kada se ponovo sastane, ne bude htio da u prvom redu
pristupi pretresanju budzeta.30) Sa Benkovim misljenjem bio je potpuno saglasan zemaljski poglavar general Marijan Varesanin. Prema
njegovim rezonima parlamentarna buducnost zemlje bi se kompromitovala ako bi se popustilo prepotentnim zahtjevima Sabora. Medutim,
i on je bio za to da se mora pokusati da Sabor usvoji budzet, jer je
bio uvjerenja da iz novih izvora nikako ne bi moglo proizici umjerenije
i prema Vladi uvidavnije tijelo.31) Ovo je bilo prvi put od otvaranja
Sabora da se ozbiljno pomisljalo na njegovo raspustanje. U narednom
razdoblju do Prvog svjetskog rata to ce se ponoviti u nekoliko navrata.32)
Burian je tada, medutim, smatrao preuranjenim da se razmatra
pitanje raspustanja Sabora. On je preporucivao da Vlada prethodno
pokusa taktizirati, da odgodom sjednica dobije na vremenu, i pokaze izvjesnu susretljivost u pogledu pretresanja manje vaznih prijedloga koje
iniciraju poslanici, ali da se takvi prijedlozi ne pretpostave pretresanju
budzeta i zakona o otkupu kmetova. Inace, rad Sabora trebalo je nakon
zimskog odmora, po Burianovom planu, ponovo otpoceti raspravom o
nacrtu zakona o postanskoj stedionici.33)
28)

Pitner Buri
anu, 3.1.1911. (Pr BH 27/1911).
Ibidem
30)
Benko Zajedni
ckom ministarstvu finansija 3.1.1911. (PrBH 14/1911).
31)
Vare
sanin Zajedni
ckom ministarstvu finansija, 4.1.1911. (Pr BH
27/1911).
32)
Vidi: D
z. J u z b a
si
c, Jezi
cko pitanje u austrougarskoj politici
u Bosni i Hercegovini pred prvi svjetski rat, Sarajevo, 1973.
33)
Buri
an Zemaljskoj vladi, telegrami od 5. i 9.1.1911. (Pr BH 14 i
30/1911).
29)

365

Pokusaj da saborski prvaci zauzmu odlucan zajednicki stav prema

Vladi bio je unaprijed osuden na neuspjeh. Prijedlozi koje su podnosili
pojedini poslanici po pravilu su produbljivali postojece politicke razlike
(rezolucija R. Sulejmanpasica, zakonski nacrti Jankijevica, Stojanovica,
Halilbasica, Mandica i dr.). neposredno po usvajanju zajednickih zakljucaka na sastanku 3.januara 1911, clanovi Predsjednistva Sabora dr
Safvet-beg Basagic i dr Nikola Mandic ogradili su se od onih najbitnijih. U povjerljivim razgovorima sa vladinim funkcionerima oni su se
pravdali da su bili iznenadeni neodmjerenim zahtjevima srpskih voda
i obecali su da ce provladina hrvatsko-muslimanska koalicija usvojiti
budzet.34)
Zajednicki pomirljiv nastup hrvatskih i muslimanskih predstavnika
na novim sastancima prvaka saborskih klubova sa Predsjednistvom Sabora, koji su odrzani 13. i 14.januara 1911, omogucili su da se postigne
kompromis u smislu Burianovih intencija. Tome su doprinijeli i srpski
poslanici koji nisu insistirali na svim postavljenim zahtjevima, jer su se
pribojavali raspustanja Sabora i raspisivanja novih izbora. Postignut je
dogovor da ponovni rad Sabora pocne 23.januara 1911. godine, pretresanjem zakonskog nacrta o postanskoj stedionici. Pored njega, trebalo
je da Sabor pretrese neke nebitne prijedloge poslanika (lex Jankijevic
i rezoluciju R. Sulejmanpasica), kao i zakon o obaveznom pohadanju
osnovnih skola sve dok ne bude u budzetskom odboru pripremljen prijedlog budzeta. Civilni adlatus je sa svoje strane obecao prvacima
saborskih poslanickih klubova da ce se pri sastavljanju programa rada
voditi racuna o zeljama Sabora, u koliko bude osigurana rasprava o
najvaznijim Vladinim prijedlozima.35)
*
*
*
Sabor je zakonskom nacrtu o postanskoj stedionici posvetio sedam
svojih plenarnih sjednica, koje su pocele 24.januara a zavrsile se 1.februara 1911. godine kada je zakon izglasan.36) Rasprava je bila s obzirom na neposredni predmet neuobicajeno duga, pracena podnosenjem
rezolucija koje su inicirali poslanicki klubovi, davanjem prijedloga i protivprijedloga, podnosenjem i odustajanjem od amandmana, te je dala
34)

Zemaljska vlada Zajedni

ckom ministarstvu finansija, 6.1.1911. (Pr
BH 30/1911).
35)
Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija, telegrami i pismo od 14.1.1911. (Pr BH 60 i 77/1911).
36)
BHS, I zasj., sv. II, str. 520-697. Diskusiju o po
stanskoj
stedionici u
Saboru do sada je najpotpunije prikazao M. I m a m o v i
c, op. cit. str.
235-236. Medutim, ne stoji konstatacija autora da je Vlada dostavila
naredbu kao svoj zakonski prijedlog na pretres Saboru.

366

priliku da se javno manifestuje prevrtljivost i demagogija pojedinih politicara. Ona je, medutim, tangirala i znacajna drzavnopravna pitanja
koja su se odnosila na kompetenciju i polozaj Bosanskohercegovackog
sabora.
Ranije su se, prilikom rasprave u saborskim odborima, vodece licnosti Hrvatske narodne zajednice dr Nikola Mandic i dr Jozo Sunaric
isticali u zastupanju gledista da sva pitanja koja se ticu iskljucivo Bosne i Hercegovine spadaju u nadleznost Sabora a ne samo ona koja su
taksativno navedena u 42 Zemaljskog ustava. Polazeci s ovog stanovista oni su osporavali kako ustavnu tako i zakonsku valjanost carske
naredbe o osnivanju postanske stedionice u Bosni i Hercegovini, pa je
pod njihovim uticajem takvo shvatanje na odredeni nacin trebalo da
dode do izrazaja u odredbi o stupanju na snagu saborskog zakona o
postanskoj stedionici ( 16). Medutim, prvaci Hrvatske narodne zajednice reterirali su od ovog stava u toku rasprave u plenumu Sabora i
predlozili su novu kompromisnu formulaciju zakljucnog 16, prihvatljivu za Vladu. Njome se nastojalo dovesti u sklad stanoviste Sabora
i ujedno priznati pravnu egzistenciju Naredbe. U tom pogledu oni
su uzivali punu podrsku Muslimanskog kluba, koji je pazio da se ne
zamjeri Vladi pred raspravu o agrarnom zakonu. U sporazumu sa Hrvatskim i Muslimanskim klubom dr Nikola Mandic je podnio jos na
pocetku rasprave rezoluciju kojom se osuduje postupak Zemaljske vlade prilikom osnivanja postanske stedionice i poziva se vlada da ubuduce
postuje ustavne norme. Oba kluba su, medutim, smatrala ovaj protest
dovoljnim i izjasnila se protiv otvaranja sukoba sa Vladom,37) koja se
nasla u situaciji da u Saboru javno osporava i ono za sto se ranije sama
interno zalagala. Izmjena stanovista hrvatskih gradanskih politicara
bila je u najuzoj vezi sa opstom evolucijom politickih odnosa u Bosni i
Hercegovini u jesen i zimu 1911. godine.
Muslimansko-hrvatska vecina usvojila je zakon o postanskoj stedionici nakon burnih protesta i opstrukcije srpskih poslanika. Srpski
poslanici su u debati posebno uporno insistirali na jednoj radikalnijoj
stilizaciji zakljucenog 16, koja bi iskljucila mogucnost da Vlada bez
znanja Sabora preinaci ustanove carske naredbe o stedionici. Medutim,
pitanje nije imalo toliko veze sa samom sustinom zakona. Ono je, kao
i protesti zbog tumacenja odredbe Ustava o broju clanova Sabora koji
moraju biti prisutni sjednici da se donese punovazan zakljucak, bilo prije svega stvar prestiza. Time su srpski poslanici izrazavali negodovanje
protiv nadglasavanja od strane saveznicke vecine. Ovaj poraz je tim
teze pao Srpskom poslanickom klubu jer je on pretendovao na vodecu
ulogu i hegemoniju u Saboru. Njegov istaknuti clan, pripadnik grupe
37)
Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija, telegrami od
31.11. i 5.12.1910. (Pr BH 1867 i 1891 iz 1910), kao nap. 18.

367

Narod, dr Nikola Stojanovic, izjavio je docnije za vrijeme budzetske

debate, da su Srbi kao relativna vecina pozvani fakticno ... da igraju
glavnu ulogu.38)
Drzanje muslimansko-hrvatske vecine u debati o postanskoj stedionici baron Benko je ocijenio da je bilo uz malo izuzetaka kukavno. Vecina se pokazala kod svog prvog nastupa nepouzdanom, kako
se Benko i pribojavao prilikom njenog osnivanja. Tek nakon razgovora sa odjelnim predstojnikom Zemaljske vlade Adalbertom Shekom
poslanici Hrvatske katolicke udruge u zadnji cas su pristali da glasaju
sa ostalim hrvatskim i muslimanskim poslanicima. Oni su svoje ustezanje objasnjavali time sto im Vlada ni u cemu ne izlazi u susret.39)
Ovu taktiku ponovice poslanici Hrvatske katolicke udruge i prilikom
glasanja za budzet za 1911. kako bi izdejstvovali podrsku Vlade za dobijanje zajma u cilju saniranja vrlo loseg finansijskog stanja sarajevske
nadbiskupije.40)
Stvaranje hrvatsko-muslimanske vecine prethodilo je zakljucenju
hrvatsko-muslimanskog pakta, koji je potpisan tek 31.marta 1911, neposredno pred raspravu o fakultativnom otkupu kmetova. To je imalo dalekosezan uticaj na politicke odnose u Bosni i Hercegovini prije
Prvog svjetskog rata. Medutim, vec i samo obrazovanje muslimanskohrvatske koalicije, koja se u debati o postanskoj stedionici konfrontirala
sa Srpskim klubom, imalo je kao neposrednu posljedicu ostavku Dervisbega Miralema na polozaj predsjednika Kluba muslimanskih poslanika
i istup iz Kluba dr Murata Sarica, koji se inace deklarisao kao Srbin.
To je potaklo da iz stranke takode istupe Vasfi-beg Biscevic i Salih-aga
Kucukalic, koji su bili pristase umrlog Ali-bega Firdusa, ali su se protiv

Arnautovica.41) Ovi disidenti zajedno

volje potcinjavali vodstvu Serifa
38)
BHS, god. 1910/11, II zasj. sv. III, str. 1181-1183. Srpskim poslanicima polazilo je za rukom da
cak kad su se kao manjina na
sli u opoziciji
daju svoj pe
cat radu Sabora. Baron Benko je u januaru 1911. pisao kako Srbi svojim brojem i temperamentom odreduju dr
zanje Sabora (Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija 18.1.1911. (Pr BH
77/1911). Za dr
zanje srpskih poslanika imala je zna
caja ne samo okolnost
sto je najve
ci dio kmetova bio iz redova Srba, nego i to
sto je srpski
narod u Bosni i Hercegovini imao najrazvijeniju bur
zoaziju i gradansku
inteligenciju. Kod njega se najranije formirala i nacionalna svijest, na

sto je uticalo i postojanje slobodne srpske dr

zave.
39)
Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija, telegrami od
31.1. i 2.2. 1911. (Pr BH 133 i 148 iz 1911).
40)
Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija 24.2.1911. (Pr
BH 275/1911).
41)
Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija, 1.2.1911. (Pr
BH 159/1911).

368

sa Becir-begom Gradascevicem i Osman-begom Pasicem odbice da potpisu hrvatsko-muslimanski pakt i obrazovace, na celu sa Dervis-begom
Miralemom, posebnu politicku grupu.
Takode, u decembru 1910. i januaru 1911. doslo je do osipanja

Srpskog poslanickog kluba. Simo Erakovic, dr Risto Bozic i dr Zivko

Njezic napustili su Srpski klub pridruzivsi se tako Petru Kocicu. Njih
je Vlada oznacila kao ekstremno krilo Srpske saborske stranke, koje
ce sada nesputano klubskom disciplinom praviti najostriju opoziciju.42)
Ovo se vec vidno manifestovalo prilikom debate o postanskoj stedionici.
Rasprava o postanskoj stedionici nije samo ukazala na novi raspored
politickih snaga u Bosanskohercegovackom saboru, nego je pokretanjem
drzavnopravnih pitanja privukla paznju Beca i Peste. Predsjednik austrijske vlade Bienert bez ustezanja je dao saglasnost na usvojeni tekst,
polazeci od toga da osnovne dopune koje je Sabor izvrsio pripadaju
podrucju civilnog prava i upravljanja drzavnim imetkom, pa prema tome u skladu sa 42 Zemaljskog ustava spadaju u nadleznost Sabora.
Bienert je, medutim, izrazio neslaganje austrijske vlade sa misljenjem

Sabora iznesenim u rezoluciji dr Zivka

Njezica i dr, koja je na poticaj Srpskog kluba 25.januara 1911. usvojena vecinom glasova (manjinu
su sacinjavali uglavnom muslimanski poslanici). U toj rezoluciji je bilo izrazeno stanoviste da u kompetenciju Sabora spadaju svi drzavni
poslovi koji se ticu Bosne i Hercegovine a nisu iskljuceni odredbama
41 zemaljskog ustava. Austrijska vlada je ukazivala da direktna zakonodavna vlast krune nije nicim ogranicena u bosanskohercegovackim
poslovima koji nisu u 42 zemaljskog ustava izricito spomenuti da spadaju u nadleznost Sabora (npr. izmjene Ustava, izbornog reda i dr).
Ovo glediste se u potpunosti podudaralo sa stavom bosanskohercegovacke uprave, ali Zemaljska vlada nije smatrala politicki oportunim da
u Saboru tada javno reaguje bojeci se burnih politickih rasprava,43)
koje bi mogle ugroziti rad Sabora i usvajanje budzeta za 1911. godinu.
Rezerve ugarske vlade prema postupku Bosanskohercegovackog sabora bile su, medutim, znatno vece. Predsjednik ugarske vlade Khuen
Hedervary, restriktivno tumaceci odredbe Zemaljskog ustava, smatrao
je da je Sabor izmjenom vladinog nacrta zakona prekoracio svoj djelokrug i da polazeci sa drzavnopravnog stanovista ne bi mogao dati
saglasnost za njegovu sankciju. Hedervary je ipak dao saglasnost u ime
ugarske vlade kako bi se izbjegle teske politicke komplikacije i da bi
podrzao ministra Buriana. Pri tome je naglasio da to ne moze sluziti
42)
Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija, 26.1.1911. (Pr
BH 120/1911).
43)
Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija, 16.3.1911. (Pr
BH 408/1911) i Bienerth Buri
anu, 23.5.1911. (Pr BH 705/1911).

369

kao presedan za buducnost jer bi prosirenje djelokruga Bosanskohercegovackog sabora protivrjecilo kako osnovnim principima Zemaljskog
ustava tako i politickim intencijama ugarske vlade.44) Tako su teznje
da Sabor ocuva i prosiri svoje kompetencije, koje su dosle do izrazaja
i prilikom diskusije o postanskoj stedionici, nailazile na prepreke kod
odlucujucih faktora u Monarhiji. Medutim, iako unaprijed osudena na
neuspjeh nastojanja da se Sabor pretvori u parlament, bila su manjevise prisutna u cijelom ustavnom periodu, nosena od strane heterogenih
politickih snaga koje su ih izrazavale sa razlicitim intenzitetom i dosljednoscu.
(Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu 22, 1981, str. 257-271)

44)

Khuen Hedervary - Buri

anu, 21.5.1911. (Pr BH 706/1911). Zakon o
po
stanskoj
stedionici car je sankcionisao 11.juna 1911.

370

NEKOLIKO NAPOMENA O JEVREJIMA U BOSNI

I HERCEGOVINI U DOBA AUSTROUGARSKE UPRAVE

Austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine znacila je veliku istorijsku prekretnicu, koja je bila ne samo politicke nego i socijalnoekonomske i uopste kulturno-civilizacijske prirode. Duboke promjene
zahvatile su i jevrejsku zajednicu u Bosni i Hercegovini, a i ona je sama postala znacajan faktor privrednog i kulturnog preobrazaja zemlje.
U okviru nastalih demografskih promjena uz domace Sefarde, koji su
uz srpske trgovce bili do 1878. glavni reprezentanti bosanskohercegovacke spoljne trgovine i glavni zajmodavci, stizu i Jevreji iz Monarhije,
Askenazi. Njihove predhodnice dolaze sa austrougarskim trupama u
toku same okupacione kampanje kao snabdjevaci vojske zivotnim namirnicama i prevoznici, te kao agenti trgovackih kuca i trgovacki putnici, medu kojima su bili narocito brojni madarski Jevreji. Vremenom su
se Jevreji iz Monarhije, cija se brojnost povecala, prosirili po bosanskohercegovackim gradovima kao trgovci i krcmari. Oni se javljaju i kao
osnivaci prvih industrijskih preduzeca u zemlji. U procesu brze urbanizacije ukljucuju se u modernu izgradnju stanova, osobito u Sarajevu,
koristeci mogucnost kupovine jeftinog gradevinskog zemljista u gradovima, kao i jeftinog poljoprivrednog zemljista u Bosanskoj Posavini. I
sefardski trgovci iz Sarajeva i drugih gradova uspjesno se prilagodavaju
novim prilikama. Oni sada i orijentalnu robu nabavljaju preko Save,
te u znatnoj mjeri doprinose preobrazaju tradicionalnog bosanskohercegovackog trzista i ukupnoj modernizaciji drustva.1)
Tokom vremena doseljeni Askenazi dosegli su blizu trecinu ukupne
jevrejske populacije u Bosni i Hercegovini. Tako je 1895. od ukupno
8.213 Jevreja na Sefarde otpadalo 5.729 lica ili 69,76%, a na Askenaze
1)
Vidi Ferdo H a u p t m a n n, Privreda i dru
stvo u Bosni i Hercegovini u doba austrougarske vladavine (1878-1918), u Prilozi za istoriju
Bosne i Hercegovine II, ANUBiH Posebna izdanja LXXIX/18, Sarajevo
1987, str. 109-110, 194-195; up. G. H o l t z, Die letzten K
ampfe und
der Heimmarsch, Wien -Leipzig 1908, str. 12 i d; Johann A s b o t h,
Bosnien und die Herzegowina, Reisebilder und Studien, Wien 1888, str.
165; E. L e v e l e y e, Die Balkanl
ander, Leipzig 1988, str. 236.

371

2.484 osobe ili 30,24%.2) Ni docnije se ovaj odnos nije bitnije izmijenio.
Prema popisu iz 1910. broj Sefarda je iznosio 8.219, a Askenaza 3.649
osoba.3) Pri tome treba imati u vidu da je askenaska grupacija bila
srazmjerno svojoj brojnosti ekonomski znatno uticajnija.
Zahvaljujuci doseljavanju kao i prirodnom prirastaju broj Jevreja
(Sefarda i Askenaza) porastao je od 1879. do 1910. godine od 3.426
na 11.868, t.j. za 246%, dok je kod pravoslavnih Srba, koji su jedini
imali normalan demografski porast, isti iznosio 66%, kod katolika je
bio 107%, a kod stanovnistva muslimanske vjere samo 36%. U istom
razdoblju udio Jevreja u stanovnistvu Bosne i Hercegovine porastao je
od 0.29% na 0.62%, a kada je rijec samo o stanovnicima gradova taj se
procenat popeo od 2% u 1879, na 4% u 1910. godini. Jevreji su bili gotovo iskljucivo gradski elemenat (93,66%, i to Sefardi 95,4%, Askenazi
89,7%). Bili su 1879. nastanjeni u 30, a 1910. godine u 62 bosanskohercegovacka grada, tako da od 66 gradskih opstina samo u 4 nije bilo

Jevreja (Gornji Vakuf, Glamoc, Capljina,

Kresevo). Najvise ih je bilo u Sarajevu (6.397), u kome je zivjelo vise od polovine svih Jevreja
u Bosni i Hercegovini (57,55%). U Sarajevu su Jevreji cinili 12,32%
svih stanovnika grada. Ukupno uzevsi broj Jevreja u bosanskohercegovackim gradovima porastao je od 1879. do 1910. godine za 227%, a
bili su posebno zastupljeni u Banjaluci (321), Travniku (472), Bijeljini (429), Zenici (294), Mostaru (254), Visegradu (265), itd. Pri tome
njihov udio u grupi trgovacko-prometno-novcarskih-veresijskih zvanja
iznosio je 1910. jednu petinu. Polozaj Jevreja u trgovackom prometu
nije bio niukakvom srazmjeru sa njihovim brojem. U njihovim se rukama koncentrisala glavnina uvozne i izvozne trgovine. Inace, kada je rijec
o Jevrejima vlasnicima preduzeca i radnji, njih je u Bosni i Hercegovini
bilo 1907. godine 1.262 ili 3%. a 1913. godine 1923 ili 3,6%.4)
Zadnjih godina publikovani radovi Iljasa Hadzibegovica i Ferde Hauptmanna, koji se odnose na bosanskohercegovacko drustvo u doba
austrougarske uprave, donose relevantne podatke i ocjene o ucescu Jevreja u privrednom zivotu zemlje. Medutim, postoji potreba da se
ova istrazivanja nastave i prodube. Do sada koristene, inace, brojnim podacima bogate statisticke publikacije zemaljske uprave, kao i
kazivanja savremenika sadrzana u literaturi, imaju ogranicenu upotrebnu vrijednost za rekonstrukciju pojedinih socijalnih slojeva i njihovog
2)
Up. Avram P i n t o, Jevreji Sarajeva i Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1987, str. 16. i d.
3)
Bericht u
ber die Verwaltung von Bosnien und der Herzegowina 1913,
str. 1.
4)
Iljas H a d
zibegovi
c, Postanak radni
cke klase u Bosni i Hercegovini i njen razvoj do 1914. godine, Sarajevo 1980, str. 97-102, 115;
ca,
i s t i, Bosanskohercegova
cki gradovi na razmedu 19. i 20. stolje
Sarajevo 1991, str. 65-80; H a u p t m a n n, op. cit. str. 194-195.

372

nacionalno-konfesionalnog sastava. Bice potrebno prosiriti arhivska istrazivanja na nove tematske oblasti. Dalje izucavanje privredne istorije, posebno trgovine i bankarstva, te posjedovnih odnosa kada je rijec
o nekretninama, narocito u Sarajevu (istrazivanja u katastru), pruzice
kompleksniju sliku i o jevrejskoj zajednici, koja je bila socijalno slojevita i u svojim redovima, pored istaknutih pripadnika gornjih slojeva i
intelektualnih zanimanja, imala i dosta gradske sirotinje.
Ucesce Jevreja u redovima radnistva bilo je visestruko vece od njihovog udjela u ukupnom stanovnistvu zemlje, ali je ono bilo osjetno manje
nego sto je iznosio procenat Jevreja medu stanovnistvom gradova. Od
52.871 radnika zaposlenog 1907. u erarnim i privatnim preduzecima i
radnjama broj Jevreja iznosio je 1.128 ili 2,2%. U preduzecima koja su
pripadala zemaljskom eraru od ukupno 14.848 zaposlenih radilo je tada
samo 146 Jevreja odnosno 1%, a u privatnim preduzecima od 38.023
zaposlena 982 su bili jevrejski radnici ili 2,6%. Jevreji su, s obzirom
na njihov ukupan broj, bili znacajnije zastupljeni medu radnicima u
tekstilnoj industriji (10,5%), trgovini (7,9%) i grafickoj industriji (7%).
Inace, pada u oci da je mali broj Jevreja radio u erarnim preduzecima.5)
Nakon okupacije 1878. uz postojece sefardske vjerske opstine osnivaju se i opstine doseljenih austrougarskih Jevreja, Askenaza. U Mostaru je postojala zajednicka opstina, dok jevrejska opstina u Donjoj
Tuzli, mada nije bila osnovana kao askenaska, nije obuhvatala gotovo
nijednog Sefarda. Sredinom devedesetih godina 19. stoljeca Sefardi su
u Bosni i Hercegovini imali 17 opstina i 16 sinagoga, te 9 rabina i 25
citaca molitvi (Vorbetern). U isto vrijeme austrougarski Jevreji imali su
tri opstine, 1 sinagogu, 2 zgrade u kojima su se odrzavale molitve, kao i
dva rabina i jednog citaca molitvi. Sve su se opstine postepeno organizovale na modernijoj osnovi dobijajuci od vlade odobrene statute, koji
su bili dosta slicni. Oni su propisivali obavezu vjernika naseljenih na teritoriji opstine da joj pristupe i placaju propisane priloge. U opstinama
su vodene maticne knjige, a taj posao spadao je u duznost rabina. U
novim statutima bilo je izricito naglaseno pravo drzavnog nadzora nad
radom opstina. Za izbor i smjenjivanje rabina kao i ucitelja na jevrejskim skolama bilo je neophodno odobrenje Zemaljske vlade, koja je sa
vrlo skromnim sredstvima subvencionirala jevrejske ustanove.6)
U doba turske uprave Sefardi su osnivali privatne skole u mjestima
gdje su imali vece opstine. Ove malobrojne skole bile su slicne muslimanskim mektebima. Na njima su nastavu, koja se sastojala od citanja
tekstova na hebrejskom i poducavanja o ceremonijalu jevrejske religije,
5)

I. H a d
zibegovi
c, Postanak radni
cke klase, str. 194-197.
Ferdinand S c h m i d, Bosnien und die Herzegowina unter der Ver
waltung Osterreich-Ungarns,
Leipzig 1914, str. 694-695.
6)

373

po pravilu izvodili rabini na spanjolskom jeziku. Pri kraju turske uprave Sefardi su u Sarajevu imali i jednu svoju srednju skolu.7) Pocetkom
pak 20. stoljeca zabiljezeno je postojanje samo jedne konfesionalne jevrejske skole u zemlji, na kojoj su skolske godine 1904/05. radila cetiri,

a skolske godine 1909/10. sedam ucitelja. Skolu

je izdrzavala sarajevska sefardska opstina. Medutim, jevrejska djeca bila su masovno
obuhvacena opstim, komunalnim skolstvom. Tako je u skolskoj godini
1909/10. osnovne skole pohadalo ukupno 1.350 jevrejske djece, pa su
Jevreji u pogledu pohadanja osnovnih skola daleko prednjacili u odnosu
na ostale.8) To je bilo uslovljeno kako gradskim karakterom jevrejskog
stanovnistva i njegovom socijalnom strukturom, tako i cjelokupnom
duhovnom konstitucijom Jevreja, koja ih je cinila otvorenim za nove
civilizacijske tokove i uticaje.
Subvencioniranje vjerskih ustanova i konfesionalnog skolstva sredstvima zemaljskog budzeta postalo je, osobito u ustavnom periodu,
znacajan politicki problem. Zemaljska vlada davala je katolicima, u
odnosu na njihov broj i brojno stanje pripadnika ostale dvije glavne konfesije, vece iznose iz budzeta. To je motivirano nepovoljnijim
imovnim stanjem katolickih institucija. Nezadovoljstvo Muslimana i
pravoslavnih Srba doslo je do izrazaja u rezoluciji usvojenoj na prvom zasjedanju Bosanskohercegovackog sabora 28. jula 1910, kojom se
trazila podjela sredstava za bogostovje i nastavu proporcionalno broju
pripadnika pojedine konfesije.Ovo je prihvatila i vlada za tri najbrojnije konfesije u prijedlogu budzeta za 1911. godinu.9) Pomenuti princip
finansiranja, tzv. konfesionalna tangenta, koji je vec krajem 1913. u
novim politickim okolnostima bio napusten, nije bio nikada ni primijenjen na manje vjerske zajednice, jer bi im pripadale sasvim neznatne
svote, pa ne bi mogli dalje izdrzavati postojece vjerske institucije.10)
se tice Jevreja oni su ispoljavali svoje nezadovoljstvo visinom
Sto
budzetske subvencije, smatrajuci da su zapostavljeni i prikraceni. Ovo
nezadovoljstvo izrazio je jevrejski poslanik Jesua Salom vec na prvom
zasjedanju Sabora 1910. godine. Pri tome je glasao sa saborskom
vecinom za predlozeni budzet u nadi da ce to u budzetu za narednu
7)
Todor K r u
s e v a c, Sarajevo pod austrougarskom upravom 18781914, Sarajevo 1960, str. 395.
8)
U
skolskoj godini 1909/10. osnovnim
skolstvom bilo je obuhva
ceno
17.504 djeteta pravoslavne vjere, 16.198 djece katoli
cke vjere, 5443 djeteta islamske vjeroispovijesti, 1.350 jevrejske djece i 653 djeteta koja su
pripadala ostalim konfesijama. S c h m i d, op. cit. str. 723
9)
Stenografski izvje
staji o sjednicama bosansko-hercegova
ckog sabora
(dalje BHS) god. 1910, I zasj. Sv. I, Sarajevo 1910, str. 460-464; 673-675;
up. S c h m i d, op. cit. 693-694
10)
BHS god. 1910. I zasj. Sv. I, str. 655-656.

374

godinu biti otklonjeno. Medutim, i prijedlog budzeta za 1911, kojim se

predvidala subvencija pravoslavnoj konfesiji 311.395 kruna, islamskoj
konfesiji 239.583 k, katolicima 159.390 k, te za grko-katolike 15.000 k,
evangeliste 8.240 k. i za Jevreje samo 4.378 k, izazvao je negodovanje
dr Vite Alkalaja, Salomovog nasljednika u saborskim klupama. Navedenu svotu Alkalaj je ocijenio kao posve neznatnu, i protestvovao je
sto se Jevrejima daje manje i u poredenju sa onima koji su po broju
i poreskom doprinosu kudikamo slabiji od njih. Ukazao je da svota
predvidena za grkokatolike kao i ona za evangeliste, u poredenju sa
svotom namjenjenoj Jevrejima, nikako nije u srazmjeri sa brojem pripadnika ovih vjeroispovjesti. Posebno je naglasio da Jevreji placaju
vise bogostovnog poreza nego drugi, a da su pri tome gotovo sve jevrejske opstine prezaduzene. Naveo je primjer sarajevske sefardske opstine,
koja oporezuje svoje clanove sa 20% bogostovnog poreza, pa ipak duguje Zemaljskoj banci 100.000 kruna, i dodao da Jevreji imaju sirotinje
u velikom broju. Sefardska opstina u Sarajevu izdrzavala je jedinu
jevrejsku konfesionalnu osnovnu skolu u zemlji bez ikakve finansijske
potpore od strane vlasti. Alkalaj je u budzetskoj debati 14.februara
1911. trazio da se Jevrejima, kao i drugim, omoguci da pomocu vladinih subvencija izdrzavaju konfesionalne skole s ciljem da djecu u njima

odgajaju u nacionalnom duhu. Pri tome je istakao: Zidovi

su narodnost a ne konfesija. Razlicit odnos vlade prema grko-katolicima i
evangelistima Alkalaj je tumacio time sto su oni, za razliku od Jevreja,
u vecini doseljenici. Pledirajuci za jednakopravnost, on se pozivao i na
odluke Berlinskog kongresa. U pogledu budzetskih subvencija zalagao
se za to da se one daju prema faktickim potrebama pojedinih konfesija. Imajuci u vidu polozaj Jevreja, smatrao je da, ako se subvencije
dodjeljuju srazmjerno broju vjernika, ispada kao da se nista i ne daje.
Od predstavnika uprave Alkalaj je trazio da manje hvale Jevreje zbog
lojalnosti i doprinosa razvoju trgovine i industrije, a da vise daju.11)
Uticajem Sabora izvrsene su neke korekcije u zemaljskom budzetu
za 1911. godinu. Pored ostalog predvideno je da dotacije evangelistima, grkokatolicima i Jevrejima iznose po 10.000 kruna, s tim da su
grkokatolici dobili za izvanrednu potrebu daljih 5.000 kruna.12) Za odnos vlade prema Jevrejima u ovom pitanju vjerovatno je igrala ulogu i
okolnost da su jevrejske opstine u svojim redovima imale veci procenat
materijalno bolje situiranih clanova nego sto je to bio napr. slucaj kod
grkokatolika, koji su u vecini bili kolonizirani zemljoradnici.
11)

BHS god. 1910/11, I zasj. Sv.III, Sarajevo, 1911, str. 1150-1156.

Vidi S c h m i d op. cit. str. 693,694; Prema popisu iz 1910. grkokatolika je bilo 8.136 a evangelista 6.342. Prvi su u
cestvovali u stanovni
stvu
BiH sa 0,43% a drugi sa 0,33%. Kao nap. 3.
12)

375

Nasuprot vrlo znacajnom doprinosu Jevreja privrednom i kulturnom razvitku, njihovo ucesce u politici bilo je marginalno, ali zasluzuje
da se i na to obrati paznja. Za drzanje Jevreja karakteristican je lojalan
odnos prema vlastima kako u periodu turske tako i austrougarske uprave, te tolerantan stav prema drugim konfesijama i nacijama. To je bilo
uslovljeno specificnim polozajem i brojnoscu Jevreja, koji se nisu, za
razliku od drugih, politicki organizovali na nacionalno-konfesionalnoj
osnovi.
Kada je pri kraju turske vladavine, u okviru upravnih reformi, u
Sarajevu 1865. formirana gradska uprava, beledija, u kojoj je pored
gradonacelnika bilo sedam vijecnika, jedan od njih bio je predstavnik
Jevreja.13) Po austrougarskoj okupaciji provizornim opstinskim statutom grada Sarajeva od 22.avgusta 1878. Jevreji su u opstinskom vijecu
dobili cetiri mjesta (Muslimani 5, pravoslavni 6, katolici 3). Kada je
privremeni statut 10.12.1883. zamjenjen stalnim, u sastav opstinskog
vijeca, koje je trebalo da odrazava tadanju konfesionalnu strukturu stanovnistva, ulazila su tri jevrejska predstavnika (uz 12 muslimanskih,
6 pravoslavnih i 3 katolicka predstavnika). I nakon sto je 18.2.1899.
gradski statut unekoliko izmjenjen, broj vijecnika Jevreja kao i broj
vijecnika pripadnika drugih konfesija, sem katolicke, ostao je nepromjenjen.14) Gradsko zastupstvo nije bilo demokratska institucija, jer se
konstituisalo na osnovu vrlo visokog izbornog cenzusa, a jednu trecinu
njegovog sastava imenovala je Zemaljska vlada. Mada je imalo vrlo
ogranicenu autonomiju, gradsko zastupstvo dalo je znacajan doprinos
rjesavanju niza komunalnih pitanja.15)
U previranjima uoci aneksije i Jevreji su pocetkom 1908. bili uvuceni u vrtlog politickih borbi. Povod su bile odredbe nacrta novog
gradskog statuta Sarajeva, kojima se priznavalo doseljenim austrijskim
i ugarskim drzavljanima pravo glasa. Inace, projekt novog statuta
bio je zasnovan na modernim liberalnim nacelima i predvidao je autonomno odlucivanje o svim opstinskim poslovima. Predstavnici Srba i
vecina muslimanskih zastupnika osporavali su izborno pravo doseljenicima. Nasuprot tome vijecnici Jevreji (Danon, dr Gr
unfeld, Salom)
glasali su 8.februara 1908. zajedno sa hrvatskim vijecnicima i muslimanskom grupom Esad-efendije Kulovica da se to pravo doseljenicima
13)

Vladislav S k a r i
c, Sarajevo i njegova okolina, Sarajevo, 1937, str.
226-227.
14)
Vidi K r u
s e v a c, op. cit. str. 63 i d.; Hamdija K r e
sevljakovi
c, Sarajevo za vrijeme austrougarske uprave (1878-1918), Sarajevo 1969, str. 27-29.
15)
Vidi Tomislav K r a l j a
ci
c, Kalajev re
zim u Bosni i Hercegovini
1882-1903, Sarajevo 1987, str. 450; I. H a d
zibegovi
c, Bosanskohercegova
cki gradovi, str. 87-90.

376

prizna, sto je bila takode intencija vlasti. Medutim, vecina vijecnika

izjasnila se protiv izbornog prava stranaca, sto je dovelo do ostavke gradonacelnika i raspustanja gradskog zastupstva. Na izborima odrzanim
13.aprila 1908, na kojima je ucestvovalo 93% biraca, pobijedile su one
politicke snage koje su prethodno ostale u gradskom vijecu u manjini.
Mada je doseljenicima priznato izborno pravo, do promjene statuta nije doslo.16) Medutim, glasanje u gradskom vijecu, i izborna kampanja
vodena sa mnogo zuci, zaostrila je u delikatnim politickim prilikama
uoci aneksije odnose izmedu provladinih grupa i opozicije. Drzanje
jevrejskih vijecnika i biraca ostavilo je odredene tragove u daljim odnosima izmedu Jevreja i Srba, koji su i docnije prebacivali Jevrejima
da su svojim glasovima odlucili u korist stranaca.17) Netrpeljivost
prema strancima bila je, inace, tuda kosmpolitskom duhu Jevreja.
Po okoncanju aneksione krize na politickoj sceni u Bosni i Hercegovini dominiralo je pitanje uvodenja ustavnih institucija. Nijedna
politicka grupacija nije bila zadovoljna u pogledu nadleznosti buduceg
Sabora, kao i sa nizom drugih odredaba ustavnog projekta. Tokom
1909. i pocetkom 1910. domaci politicari su stavljali zamjerke i podnosili predstavke nosiocima vlasti u vezi sa odredbama buduceg ustava.
Pri tome se teziste njihovih zahtjeva sve vise prenosilo na to da se jednoj ili drugoj konfesiji u Saboru dodijeli koji poslanicki mandat vise
ili jos koji virilist. To je bio razlog da su predstavnici Srpske narodne
organizacije osporili Jevrejima pravo da budu predstavljeni u Saboru,
jer su smatrali da bi to bilo na racun Srba. Inace, sve su politicke stranke, izuzev Socijaldemokratske stranke Bosne i Hercegovine, prihvatile
kao trenutnu neminovnost izborni sistem, koji je pocivao na konfesionalnoj podjeli biraca u odvojena izborna tijela, paralelno sa njihovom
podjelom u posebne izborne kurije na osnovu socijalnog statusa. To
je ucinila i Srpska narodna organizacija, koja se u svom programu i
javnom politickom djelovanju zalagala za parlamentarnu demokraciju i
opste, direktno i jednako pravo glasa.

Nakon sto su srpski prvaci Gligorije Jeftanovic, Vojislav Sola

i dr
Danilo Dimovic dali izjavu lojalnosti ministru Istvanu Burianu 3.maja 1909. u Becu, Srpska narodna organizacija, opredjelivsi se u vecini
za realnu politiku, formulisala je na skupstini povjerenika u Sarajevu sredinom istog mjeseca svoje prigovore i prijedloge u pogledu zemaljskog ustava. Tada je pored ostalog zakljuceno da se u predstavci
ministru naglasi principijelan stav protiv konfesionalnih kurija, ali da
se tome u datim okolnostima ne daje aktuelan znacaj i trazi korekcija
16)
17)

Kao napomena 14.

Risto R a d u l o v i
c, Izabrani radovi, Sarajevo 1988, str. 154.

377

broja virilista u korist Srba.18) U predstavci, koju su ministru Burianu

19)

proslijedili 19.maja 1909. Gligorije Jeftanovic i Vojislav Sola,

pored
drugih zahtjeva, trazeno je da broj virilista za svaku konfesiju bude u
istom srazmjeru koji bi trebalo da vazi i za podjelu poslanickih mandata. U tom pogledu insistiralo se na proporciji 2:3:4 u odnosima izmedu
katolickih, muslimanskih i pravoslavnih mandata.20)
Podnosioci predstavke, koja je do sada ostala nepoznata u literaturi, izrazili su posebno cudenje i protest sto sefardski nadrabin Sarajeva treba da dobije mjesto viriliste u Saboru i sto je uz to Jevrejima
obecano da ce imati jednog izabranog zastupnika. Pri tome je receno da
su svi drugi konfesionalni virilisti reprezentanti vecih jedinstvenih organizacija, dok Jevreji takve organizacije nemaju nego posjeduju jednu
ustanovu posve lokalnog karaktera. Vec iz tog razloga Jevreji se ne bi
mogli izjednaciti sa drugim konfesijama, ciji virilisti ulaze u Sabor. Ni u
odnosu na svoju brojnost Jevreji, po ovom misljenju, ne bi mogli dobiti
svog virilnog predstavnika.Srpski politicari su smatrali da bi, s obzirom
na malobrojnost Jevreja, bilo sasvim dovoljno da jevrejski biraci svojim
glasovima uticu na izbore odnosno na program poslanika. Izrazavali su
negodovanje zato sto se Jevrejima daju privilegije na stetu Srba. Naglaseno je da kod svih ostalih konfesija tek na 25.000 stanovnika dolazi
jedan poslanik, dok 10.000 Jevreja treba da dobije jednog poslanika i
jednog virilistu.
U predstavci je osobito istaknuto da se Jevreji nisu nikada bavili
javnim poslovima nase domovine i da se njihova djelatnost nije nikada kretala izvan kruga trgovackih spekulacija. Ovo je navedeno kao
dodatni razlog da se Jevrejima ne da poseban privilegovan polozaj.
18)

Fritz von R e i n o
h l, Grosserbische Umtriebe vor und nach Aus
bruch des ersten Weltkrieges, I Der Fall Jeftanovi
c-Sola-Gavrila,
Wien
1944, Nr 58, str. 49.
19)
Haus-Hof - und Staatsarchiv Wien, Politisches Archiv I, K. 638, Cabinett des Ministers VIII c 12/I, 212-233 f, prepis predstavke na njema
ckom jeziku.
20)
Imaju
ci u vidu pomenutu proporciju Srbi su ra
cunali na 32 od ukupno 72 poslani
cka mjesta u Saboru. Medutim, kako je i za Jevreje bio
cki mandat, to je i klju
c koje su vlasti postavile za
predviden jedan poslani
podjelu poslani
ckih mandata izmedu tri najbrojnije konfesije pozivaju
ci
se na odnose u stanovni
stvu bio 4:6:7,75. Po tom klju
cu pravoslavnim
Srbima pripalo je 31 poslani
cko mjesto. (Vidi Hamdija K a p i d
zi
c,
Bosna I Hercegovina pod austrougarskom upravom (
clanci I rasprave),
Sarajevo 1968, str. 86-88.) Pomenute tri konfesije trebalo je da budu
predstavljene u Saboru sa po pet virilista iz redova vjerskih dostojanstvenika odnosno funkcionera autonomnih vjersko-prosvjetnih institucija,
dok je kao predstavniku jevrejske konfesije sefardskom nadrabinu Sarajeva osigurano mjesto viriliste. Kako za ostale viriliste, koji su po polo
zaju
ulazili u Sabor, nije bila odredena njihova vjerska pripadnost, to je po
ocjeni podnosioca srpske predstavke otvaralo mogu
cnost da se pojedina
konfesija prote
zira ili o
steti.

378

Prednji navodi bili su potpuno suprotni intencijama vlasti i u nesaglasnosti sa stavovima predstavnika ostalih nacionalno-konfesionalnih
grupa. Baron Isidor Benko, civilni adlatus poglavara Zemaljske vlade, predlazuci u februaru 1909. Zajednickom ministarstvu finansija
da Jevreji treba da dobiju jedan poslanicki mandat u gradskoj kuriji, naglasavao je da su Jevreji odavno konzervativan i drzavnotvoran
elemenat, koji je igrao istaknutu ulogu u Bosni i Hercegovini na podrucju trgovine, industrije i zanatstva. Benko je ukazao da su Jevreji
prije austrougarske okupacije bili zastupani u svim upravnim tijelima, a
dvojica Jevreja su bili clanovi turskog parlamenta. Jevreji, sa nesto vise
od 11.000 stanovnika, cinili su dio gradske populacije u zemlji od oko
300.000 ljudi, koja je iako relativno malobrojna u odnosu na ukupan
broj stanovnika, trebalo po rijecima barona Benka da dobije polovinu
od svih mandata. Cilj je bio da se stvori protuteza agrarnim interesima
kao i onima iz drugih staleza.21)
Za Jevreje su se zauzele i jevrejske gradske opstine u austrijskoj polovini Monarhije, predvodene jevrejskom opstinom Beca, koja je podnijela memorandum ministru Burianu. U memorandumu je trazeno da
se bosanskohercegovackim Jevrejima osigura posebno mjesto u Saboru bez obzira sto njihov broj ne doseze 25.000 stanovnika. Pri tome
se isticalo da su Jevreji uglavnom gradski element, nosilac kulture i
privrede a time i vazan faktor u opstem razvitku zemlje. Na sjednici
vladine ustavne ankete 16.februara 1909, na kojoj su Jevreje predstavljali Jesua Salom i dr Moritz Rotkopf, svi clanovi ankete saglasili su
se da se Jevrejima u gradskoj kuriji obezbjedi najmanje jedno izborno
mjesto, s tim sto bi posebno njihove vjerske interese u Saboru zastupao
jedan visi jevrejski svestenik.22) Ovo su, medutim, nekoliko mjeseci
kasnije Jevrejima osporili u navedenoj predstavci reprezentanti Srpske
21)
Kapid
zi
c op. cit. str. 71-72.
U 66 naselja koja su 1910. imala status grada
zivjelo je 1910. godine 278.158 lica odnosno 14,7% stanovni
stva zemlje. (O privrednom i
socijalnom karakteru gradskih naselja vidi I. H a d
zibegovi
c, Bosanskohercegova
cki gradovi, str. 20 i d.). Stanovnici gradova, koji su
birali u II kuriji, imali su sa visoko oporezovanim gradanima i inteligencijom iz I kurije zajedno 33 poslani
cka mandata, dok je bira
cima iz
seoskih op
stina u III kuriji pripalo po Izbornom redu 34 mandata.
Ostalih 5 izbornih mjesta pripalo je veleposjednicima. Medutim, ako se
uzmu u obzir i virilni
clanovi Sabora, onda prote
ziranje gradskog elementa postaje jo
s izrazitije. O izbornom sistemu, te nacionalnom, socijalnom i politi
ckom sastavu Sabora vidi D
zevad J u z b a
si
c, Radni
cko
pitanje u programima gradanske politike i djelatnosti Bosanskohercegova
ckog sabora, Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu 22, 1986, str.
31-37; Mustafa I m a m o v i
c, Pravni polo
zaj i unutra
snji politi
cki razvitak Bosne i Hercegovine od 1878 do 1914, Sarajevo 1976, str. 204 i
d.; K a p i d
zi
c op. cit str. 86-93.
22)
Kapid
zi
c, ibidem str. 71-72.

379

narodne organizacije, koji zbog svog opozicionog stava nisu ucestvovali

u radu ustavne ankete nego su naknadno izlozili svoje stanoviste prema
pripremanim ustavnim rjesenjima.
Medutim, srpski protest protiv jevrejskih mandata nije mogao imati efekta. On je ipak bio indikator izvjesnih politickih tenzija, koje su se
povremeno javljale izmedu srpskih politicara i Jevreja. Ove tenzije su
imale podlogu u razlicitom odnosu jednih i drugih prema austrougarskoj upravi i konkurenciji na ekonomskom podrucju izmedu srpskog i
jevrejskog gradanstva.
Na prvim saborskim izborima u maju 1910. u 20-tom izbornom
kotaru II gradske kurije izabran je za poslanika Sefard Jesua Salom.
Medutim, on se krajem iste godine odrekao mandata zbog unutrasnjih
svada medu Jevrejima, kako je to izvjestila Zemaljska vlada.23) Na
naknadnim izborima odrzanim 30.januara 1911. izabran je advokatski
koncipijent dr Vita Alkalaj sa 919 glasova, dok je njegov protukandidat
bankar i sarajevski gradski vijecnik Avram D. Salom dobio 406 glasova. Vlasti nisu davale politicki znacaj ovoj izbornoj borbi, u kojoj
se vecina Sefarda podijelila u dva protivnicka tabora nakon porodicne
svade izmedu Avrama D. Saloma i Jesue Saloma. Samo je od strane
Zemaljske vlade zapazeno da su u ovoj izbornoj borbi prvi puta u Bosni
i Hercegovini prilicno otvoreno podmicivani biraci.24) Inace, Albert S.
Eskinazi i dr. bezuspjesno su pokusali da zalbom ospore regularnost
izbora dr Vite Alkalaja za poslanika u Saboru.25)
Iz redova Jevreja postao je virilni clan Sabora dr Moritz Rotkopf,
kada je poslije dr Josefa Fischera izabran za predsjednika Advokatske
komore Bosne i Hercegovine. S druge strane, virilno mjesto koje je
pripadalo nadrabinu Sarajeva ostalo je nezaposjednuto. Ovo je dr Vita
23)

Telegram Zemaljske vlade od 7.decembra 1910. Arhiv Bosne i Hercegovine u Sarajevu, Zajedni
cko ministarstvo finansija Pr BH 1752/1910.
24)
Navodno je Je
suu Saloma ko
stao izbor njegovog kandidata i nasljednika u Saboru, dr Vite Alkalaja, oko 30.000 kruna, dok su izbori propalog
kandidata Avrama D. Saloma ko
stali jo
s i ve
cu sumu. (Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija 3.2.1911. Pr BH 174/1911). Ne
izgleda vjerovatno da bi mogli biti u pitanju tako visoki iznosi.
25)
BHS god. 1910/11, I zasj. Sv. III, str. 845. Ponovo se, medutim,
na izborima za gradsko zastupstvo Sarajeva odr
zanim 11.decembra 1913.
sua Saloma i Avrama D.Saloma.
vodila
zestoka izborna bitka izmedu Je
Prvi se na
sao na listi Esad-efendije Kulovi
ca, koju je podr
zavala ve
cina
ci
sarajevskih Jevreja. Drugi je bio na listi Fehim-efendije Cur
ca,
cija je
stranka, Ujedinjena muslimanska organizacija, pripadala tada obrazovanoj novoj vladinoj ve
cini u Saboru. Zahvaljuju
ci mahinacijama vlasti
ci
pobijedila je Cur
ceva lista. Za izbor Avrama D. Saloma glasali su
mnogi vladini
cinovnici i doseljeni Jevreji iz Monarhije. Vidi Mehmed
S p a h o, Izborni falzifikati prije rata, u: Narodna uzdanica, Kalendar
za godinu 1935, Sarajevo 1934, str. 52-55.

380

Alkalaj objasnjavao u Saboru time sto je jevrejska zajednica bila zapostavljena pri dodjeli subvencija iz zemaljskog budzeta i time bila lisena
mogucnosti da taj polozaj popuni.26)
Jevreji su ponovo u avgustu 1913. privukli paznju politicke javnosti. Naime, tada su vlasti u spiskove biraca srpsko-pravoslavnog izbornog kotara I kurije, II izbornog razreda unijele sve Jevreje, koji su
placali vise od 500 kruna direktnih poreza, sto je bio jedan od uslova
za pravo glasa u pomenutom izbornom razredu. Prema pisanju tadanje
stampe ovakvih jevrejskih biraca bilo je bar 300. Pored Jevreja i biraci
evangelisti nasli su se u spiskovima biraca u srpskoj izbornoj jedinici I
kurije, usprkos ostrim protestima opozicionih Srba, koji su osporavali
zakonitost ovog postupka.27)
Ova mjera vlasti bila je u sklopu priprema za naknadne izbore
za upraznjeno poslanicko mjesto u I srpskoj kuriji, ciji su biraci bili vecinom svestenici, cinovnici i ucitelji. Vlada je zelila da sprijeci
dolazak radikalnijih elemenata u Sabor, sto je do tada omogucavao
potpuno uzdrzan stav vlasti prilikom izbora. Vladi je bilo u datoj situaciji posebno stalo da ojaca srpsku grupu u Saboru koja bi bila sklona
da ucestvuje u provladinoj radnoj vecini. Posebno putem uticaja na
cinovnike da glasaju za dr Savu Vukanovica, kandidata koji je uzivao
njenu podrsku, Vladi je uspjelo da na naknadnim izborima 9.septembra 1909. propadne kandidat grupe Narod dr Dorde Pejanovic, koji
se eksponirao kao protivnik Monarhije.28) Ovim i drugim metodama
uticaja na birace, kakve su se inace praktikovale u Ugarskoj, vlastima
je poslo za rukom da i na naknadnim izborima odrzanim 8, 9. i 10.
decembra 1913. osiguraju pripadnicima politicke grupe dr Danila Dimovica da zauzmu vecinu poslanickih klupa u Saboru, koje je napustila
grupa oko Srpske rijeci.
Uplitanje jevrejskih biraca u izbornu borbu medu Srbima izazvalo
je zestoku reakciju predstavnika radikalne srpske opozicije. Tako se u
Narodu od 17.(30) VIII 1913, koji je uredivao Risto Radulovic, pojavio vrlo ostar osvrt na politicku i privrednu djelatnost Jevreja u Bosni
i Hercegovini pod naslovom Nasi Jevreji. Napad je bio popracen
optuzbama za beskrupuloznost i otsustvo moralnih obzira u privrednom poslovanju Jevreja, ali je teziste bilo na kritici njihovog politickog
drzanja. Njima se prebacilo da bezuslovno pristaju uz Vladu i da to
znaju da naplate u politickom i privrednom pogledu. Kao argument za
ovo navedeno je kako su Jevreji, i pored svoje malobrojnosti, na racun
26)

Kao napomena 11
S p a h o op. cit. str. 49-50.
28)
Notiz f
ur die R
ucksprache mit Jeftanovi
c 1.9.1913. Kriegsarchiv Wien, Nachlass Potiorek A 3 Fasz. 2 Nr 431; Pers
onliche Vormerkungen
Potioreks XXVI/1913, str. 20, ibidem A 3 Fasz. 4.
27)

381

Srba predstavljeni u Saboru, te da se najunosniji poslovi drzave povjeravaju njima. Pisac clanka zagovara da se Jevrejima odgovori tako
sto bi Srbi sproveli u zivot devizu svoj svome. S obzirom da su Srbi
glavni potrosaci svega cime Jevreji trguju, ovu devizu trebalo je, po
autoru, realizovati sistematski i do kraja. Cilj je bio da se iskljucivo
srpskom gradskom stanovnistvu pribave i odrze kao musterije srpski
seljaci. Ukoliko se kod Srba trgovaca ne moze naci sve ono sto prodaju
Jevreji, trebalo se pobrinuti da sve to i Srbi nabave. Narocitu paznju
trebalo je obratiti na to da sitni srpski trgovci svoje potrebe podmiruju
jedino kod Srba veletrgovaca, te ukoliko su kreditom vezani za Jevreje,
da se od toga oslobode i orijentisu na srpske novcane zavode.29)
Karakteristicno je da se autor citiranog napisa ograduje od antisemitizma i istice da su Srbi u Bosni i Hercegovini potpuno liberalni u
odnosu prema Jevrejima, te da ne pokazuju ni najmanjeg znaka rasne
mrznje ili vjerske netolerancije. On se samo, po sopstvenim rijecima,
zauzimao za adekvatan srpski odgovor na jevrejske izazove.30)
Ocito je, da tu nije bila rijec o antisemitizmu rasno ili vjerski motivisanom. Medutim, pozivi da se poslovni odnosi odvijaju samo unutar
svog nacionalno-konfesionalnog kruga, potaknuti izbijanjem politickih
antagonizama, bili su izraz i odredene inferiornosti u konkurenciji s jevrejskim privrednicima. Deviza svoj svome pojavila se i u srpskoj
nacionalnoj sredini u Bosni i Hercegovini pred Prvi svjetski rat, ali
nije ostala na nju ogranicena. Ona ce docnije biti vise prisutna u drugim, posebno malogradanskim krugovima, u kojim je egzistirala jos od
kraja 19. stoljeca. Za meduratni period treba imati u vidu promjenu
nacionalnog karaktera vlasti poslije 1918. i njegov uticaj na srpskojevrejske odnose, kao i razvoj odnosa na medunarodnoj sceni, narocito
pred Drugi svjetski rat. Antijevrejska raspolozenja iz ranijeg vremena,
motivisana privrednim i politickim razlozima, postala su plodno tlo za
izrastanje otrovnijeg, rasistickog oblika antisemitizma, kojeg na nasim
prostorima nema do pobjede nacizma u Njemackoj. To podrazumijeva potrebu da se korjeni takvih raspolozenja kriticki osvijetle i naucno
valorizuju.
(Zbornik radova Sefarad 92, Sarajevo, 11. 09 - 14. 09. 1992, Sarajevo 1995, str.
93-110)

29)
30)

382

Risto R a d u l o v i
c, Izabrani spisi, str. 153-154.
Ibidem


JEZICKA
POLITIKA AUSTROUGARSKE UPRAVE I
NACIONALNI ODNOSI U BOSNI I HERCEGOVINI

Istorijskoj nauci dobro je poznato kako je u mnogonacionalnoj Austro-Ugarskoj monarhiji jezicko pitanje igralo vrlo znacajnu ulogu i u
pojedinim zemljama dolazilo u prvi plan politickih zbivanja. Pitanje nastavnog jezika, jezika uprave i sudstva u spoljnom saobracaju
sa strankama i unutrasnjem zvanicnom poslovanju, zatim nacionalna
pripadnost cinovnistva postali su u podunavskoj Monarhiji sporni problemi najviseg ranga, po pravilu sa dubokom politickom, kulturnom i
socijalnom pozadinom. Pri tome su u pojedinim zemljama u punoj mjeri dolazile do izrazaja osobenosti istorijskog razvitka, drzavnopravnog
i politickog polozaja, kao i postojecih etnickih odnosa.
Zbog postojecih specificnih nacionalnih i konfesionalnih razlika u
Bosni i Hercegovini, jezicko pitanje je vec odmah nakon okupacije imalo vazno mjesto u nacionalnoj i kulturnoj politici austrougarske uprave.
Ono se kao politicki problem javilo u pocetku prvenstveno oko naziva
jezika stanovnistva i upotrebe oba njegova pisma - cirilice i latinice, u
nastavi i u onom domenu zvanicne upotrebe u kome je narodni jezik
primjenjivan. Tek u daljem procesu razvoja drustvenih i politickih odnosa bitan sadrzaj jezickog pitanja postace politicka borba za uvodenje
narodnog jezika kao jedinog zvanicnog jezika.
Kada je rijec o problemu zvanicnog naziva narodnog jezika i upotrebi njegovih pisama, treba imati u vidu da je on bio usko povezan
sa pitanjem nacionalne afirmacije i priznavanja nacionalne egzistencije
i to u situaciji kada su se na podrucju Bosne i Hercegovine pojedini
nacionalizmi medusobno sukobljavali. Sa svoje strane tome je narocito
doprinosila neravnomjernost u nacionalnom razvitku i njegova nedovrsenost kod pojedinih dijelova stanovnistva. Posebna specificnost tog
razvitka bila je i da je vjerska podjela i vjerska pripadnost vremenom
determinirala i nacionalnu pripadnost bosanskohercegovackog stanovnistva, koje je bilo istog etnickog porijekla i govorilo istim jezikom. U
Bosni i Hercegovini, kao uostalom i na cijelom tzv. srpskohrvatskom
jezickom prostoru, nije se zbog posebnih istorijskih okolnosti mogla ostvariti nacionalna integracija na osnovu zajednice jezika, kako se to uz
odredene izuzetke desilo u Evropi, iako su i na pomenutom prostoru
383

postojale tendencije usmjerene u tom pravcu.1) U doba austrougarske

okupacije u Bosni i Hercegovini proces formiranja srpske nacionalne svijesti bio je kod srpskog pravoslavnog stanovnistva uglavnom zavrsen.
Kod hrvatskog katolickog stanovnistva proces formiranja hrvatske nacionalne svijesti bio je tek u toku i odvijao se sa znatnim zakasnjenjem
u poredenju sa susjednim zemljama u kojima zive Hrvati. Razvitak
bosanskih Muslimana, koji su se postepeno u toku osmanlijske vladavine formirali kao poseban juznoslovenski etnicki individualitet sa
sopstvenom feudalnom klasom, imao je opet svoje narocite osobenosti
i specificnosti.2)
Muslimani su se etnicki identificirali kao Bosnjaci ili Bosanci prvenstveno u odnosu na Turke i druge muslimanske narode. Ova nominacija
nije dolazila u obzir u unutarbosanskim relacijama, gdje je religija bila
diferencirajuca odrednica. Naziv Bosanac ili Bosnjak koristio se i za
stanovnike zemlje, bez obzira na vjeru, kao oznaka domovinske pripadnosti. Medutim, bosnjastvo kao narodnosna kategorija i ideologija bilo
je u doba otomanske vladavine u najvecoj mjeri vezano za muslimansku
1)
Vidi polemiku medu jugoslovenskim istori
carima oko uloge jezika
u konstituisanju nacija na srpskohrvatskom jezi
ckom podru
cju, koja
caje vodena povodom izlaska Istorije Jugoslavije, Beograd 1972. U

sopisima Na
se teme 10/1973, Casopis
za suvremenu povijest II/1973,
Jugoslovenski istorijski
casopis 1-2/1974, 3-4/1975, 1-2/1976. Za ovu
problematiku interesantan je i kriti
cki osvrt Sre
cka M. D
z a j e, Mavar
Orbin dvadesetog stolje
ca. Alternativne marginalije na jezi
cni nacionalizam u djelu Milorada E k m e
ci
c a: Stvaranje Jugoslavije 1790-1918,
Sv. I 660 str; II 840 str., Beograd: Prosveta 1989, Juki
c 19-20, Sarajevo 1989/90, posebno str. 122-131. Medu opse
znom literaturom o
ulozi jezika u formiranju modernih evropskih nacija i dr
zava vidi: Theodor S c h i e d e r, Typologie und Erscheinungsformen des Nationalstaates in Europa, u: Nationalismus, Hanstein 1978, str. 119-137, i s t i,
Nationalismus und Nationalstaat, 2. Aufl. G
ottingen 1992; Norbert
R e i t e r, Sprache in nationaler Funktionen, u: Ethnogenese und Staatsbildung in S
udosteuropa. Beitr
age des S
udosteuropa-Kongress der
Association Internationale dEtudes du Sud-Est Europ
een Bukarest, 410.9.1974, G
ottingen, str. 104-115, i s t i, Gruppe, Sprache, Nation,
Berlin 1984, str. 283 i dalje; Ranko B u g a r s k i, Jezik u dru
stvu,
Beograd 1986, str. 158-210.
2)
Vidi: Problemi etni
ckog razvitka u Bosni i Hercegovini, Prilozi 1112/1975-1976, str. 261-342, a posebno Nedim F i l i p o v i
c, O problemima dru
stvenog i etni
ckog razvitka u doba osmanske vlasti i Brackim problemima u obradi
nislav D u r d e v, O nekim istorijsko-etni
turskog perioda, ibidem; Sre
cko M. D
z a j a, Konfessionalit
at und Nationalit
at Bosniens und der Herzegowina. Voremanzipatorische Phase 1463-1804, S
udosteurop
aische Arbiten 80, M
unchen 1984. Isto djelo
prevod sa njema
ckog: Konfesionalnost i nacionalnost Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1992. Avdo S u
c e s k a, Polo
zaj bosanskih Muslimana
u Osmanskoj dr
zavi, Pregled 5/1975, str. 483-509; H. Michael M i e d l i g, Zur Frage der Identit
at der Moslime in Bosnien-Herzegowina,
u: Berliner Jahrbuch f
ur osteurop
aische Geschichte 2/1994, str. 23-42.

384

populaciju i njenu vodecu begovsku strukturu, koja je bila u uslovima

poznog osmanskog feudalizma nosilac ideje o autonomiji Bosne u okviru Osmanskog carstva. Pomenute autonomisticke teznje nisu mogle
racunati na podrsku nemuslimanskog stanovnistva, koje se nalazilo u
podredenom drustvenom i politickom polozaju. Katolicko, fratarsko
bosnjastvo ostalo je nerazvijeno i potom konacno nestalo u hrvatstvu,
dok kod srpsko-pravoslavnog elementa nisu zabiljezeni ni pokusaji afirmacije bosnjastva. Sticajem istorijskih okolnosti (djelatnost srpske pravoslavne crkve, srpski ustanci i obnova srpske drzave, povezanost sa
Srbima iz drugih zemalja kao posljedica migracija, izrastanje relativno
jakog trgovackog sloja i dr.) nacionalni razvitak kod bosanskih Srba
odvijao se brzim tempom nego kod ostalog bosanskog stanovnistva, pa
su se oni u Bosni prvi nacionalno konstituisali. Bosanski Muslimani
su krajem XIX i pocetkom XX stoljeca svoju identifikaciju izrazavali
sluzeci se religioznom nominacijom. U to vrijeme sve njihove kulturne, prosvjetne, privredne i politicke organizacije i institucije u svojim
nazivima nosili su iskljucivo muslimanski predznak.3)
*
*
*
Okupacija Bosne i Hercegovine znacila je za ove pokrajine dalekoseznu istorijsku prekretnicu sa dubokim posljedicama za politicki,
privredni i kulturni razvoj. Smjena zaostale turske, modernijom austrougarskom administracijom sa skolovanim i disciplinovanim cinovnistvom ima u tom pogledu izuzetnu vaznost. Mada je nova uprava
nastojala na pocetku da u prelaznom periodu nadoveze svoju vlast na
postojece stanje ona je istovremeno preduzimala mjere da osigura kvalifikovan i sposoban cinovnicki kadar iz Monarhije koji bi odgovarao
potrebama savremene evropske administracije i bio u politickom pogledu potpuno pouzdan oslonac novom rezimu. Jedan od zahtjeva koji je
postavljen novim cinovnicima bilo je poznavanje zemaljskog ili nekog
drugog slovenskog jezika. Medutim, to nije bila nezaobilazna prepreka
ako su to zahtijevali interesi okupacione vlasti. Ubrzo je nova birokracija zauzela ne samo najvaznija mjesta u upravi, nego je postala
3)

Vidi: Muhamed H a d
zijahi
c, Die Anf
ange der nationalen Entwicklung in Bosnien und der Herzegowina, S
udost-Forschungen 21/1962,
str. 168-193; i s t i, Od tradicije do identiteta (Geneza nacionalnog pitanja bosanskih Muslimana), Sarajevo 1974, str. 5-155, 243-252; uporedi Enver R e d
zi
c, Dru
stveno-istorijski aspekt nacionalnog opredjeljivanja muslimana Bosne i Hercegovine, u: Prilozi nacionalnom pitanju, Sarajevo 1963, str. 64-124; Ferdinand H a u p t m a n n, Die Mohammedaner in Bosnien-Hercegovina, u: Die Habsburgermonarchie Bd.
IV, Wien 1984, str. 682-684, 700-701. Hauptmann odbacuje mi
sljenje
da bi regionalno bosanstvo u doba otomanske vladavine moglo imati
zna
cenje svjesnog etnikuma.

385

apsolutno preovladujuca, a domaci cinovnici zadrzali su se u manjem

broju samo u nizim zvanjima. U prvim decenijama okupacije uprava
nije posvecivala potrebnu paznju da iz domaceg elementa uzdigne obrazovan cinovnicki kadar a jos manje da mu ucini dostupnim visa mjesta
na hijerarhijskoj ljestvici. Tako se u Bosni etablirao jedan birokratski apsolutisticki sistem koji je ne samo po svojoj organizaciji, nego
i po svom sastavu bio dubokom pregradom odvojen od stanovnistva.
Finansijska, sudska i politicka uprava zemlje uredena je vecinom po
austrijskom uzoru, a njemacki jezik postao je skoro opcenito, kao jezik
organa koji su zajednicki cijeloj Monarhiji, i unutrasnji sluzbeni jezik
bosanske uprave.
Jezik spoljnog sluzbenog saobracaja nove uprave sa strankama bio
je u prvom redu, ali ne i iskljucivo, jezik kojim je govorilo stanovnistvo
Bosne i Hercegovine. Sluzbeni naziv tog jezika nije bio odmah po okupaciji ustaljen (bosanski jezik, bosanski zemaljski jezik, ali takode
i srpsko-hrvatski jezik i hrvatsko-srpski jezik).
U pogledu sluzbenog naziva nastavnog jezika doslo je prvobitno do
izrazaja tendencija da se jezik nazove iskljucivo hrvatskim sto je bilo
jedan od recidiva prohrvatskog kursa bosanske uprave za generala Filipovica. Istovremeno je, medutim, jezik nazivan i bosanskim, a zatim je
u nekoliko rjesenja Zemaljske vlade iz 1879. i 1880. izricito odredeno
da se nastavni jezik naziva zemaljski jezik, sto je bilo dobrim dijelom
posljedica protivljenja Srba politici preferiranja hrvatstva u Bosni. Od
tada se u pocetnim godinama okupacije pretezno susrecemo sa izrazom zemaljski jezik u skolstvu, administraciji i sudstvu, a rjede se
on tada naziva bosanski zemaljski jezik kao u provizornom nastavnom programu za gradske osnovne skole iz 1880. Tek u Kallayevo doba
ustaljuje se taj naziv, ili jednostavno bosanski jezik u svim oblastima sluzbene upotrebe i samo je docnije konfesionalnim i privatnim
skolama bilo ostavljeno da mogu po svom nahodenju upotrebljavati i
druge oznake.4)
Kallay je dao poseban politicki znacaj terminu kojim je bio sluzbeno
oznacen jezik, sto je bio bitan dio njegove neuspjele politike suzbijanja srpskog i hrvatskog nacionalnog pokreta u Bosni i Hercegovini. Ta
politika je tezila izgradnji nacionalnopoliticke posebnosti Bosne i Hercegovine i njenoj izolaciji od uticaja iz susjednih zemalja, u prvom
redu Srbije i Crne Gore. Tome je pocetkom devedesetih godina XIX
stoljeca trebao da posluzi Kallayev koncept bosanske nacije. Nastojanje da se staro muslimansko feudalno bosnjastvo modificira stvaranjem
novog koncepta interkonfesionalnog bosnjastva, javilo se jos pri kraju
4)

Vidi o tome podrobnije: Ljiljana S t a n

ci
c, Lingvisti
cka terminologija u Bosni i Hercegovini u vrijeme austrougarske uprave, Sarajevo
1986.

386


otomanske vladavine, inspirisano od strane vezira Serif
Osman Topalpase (1861 - 1869). Kallayeva politika nacionalnog bosnjastva, koja
je u svojoj osnovi imala konzervativnu madarsku doktrinu o politickoj
naciji nije mogla biti prihvacena ne samo od strane Srba i Hrvata, nego
ni od najveceg dijela muslimanskih begova i gradanstva.5) Medutim,
bosnjastvo se jos uvijek javljalo kao izraz narodne posebnosti bosanskih Muslimana, kao i prisutne teznje za odvajanjem od orijentalne
jezicke tradicije a za vidnije ukljucivanje u domaci visenacionalni,
ali jednojezicki kolorit. Tome je sluzilo i isticanje svog jezika kao bosanskog pod kojim se u lingvistickom smislu podrazumijevalo Vukovo
juzno narjecje. Ni jezicka politika Kallayeva rezima nije tezila jezickom partikularizmu ni uvodenju posebnog tipa standardnog jezika u
Bosni i Hercegovini. Rijec je, prije svega, u nastojanju da se u sklopu
Kallayeve politike bosanske nacije afirmise naziv bosanski jezik, jezik
koji su Srbi zvali srpski, a Hrvati hrvatski. Nazivom bosanski jezik oznacavana je u stvari novostokavstina, centralni dijalekatski idiom, koji
se migracijama rasirio daleko izvan Bosne i Hercegovine.6) Ako ne i
prije, Bosanci su svoj jezik u XV stoljecu nazivali bosanskim jezikom,
a i stranci su ga tada tako zvali.7) Bosanskim se u to vrijeme nazivalo
i cirilsko pismo kojim su pisali. Sve do pojave i afirmacije nacionalnih pokreta jezik stanovnistva Bosne najcesce je, pored drugih naziva,
nazivan bosanskim,8) a bosanski Muslimani nisu ni znali za drugi naziv.
5)
O nacionalnoj politici K
allaya vidi Tomislav K r a lj a
ci
c, Kalajev
re
zim u Bosni i Hercegovini 1882-1903, Sarajevo 1987, str. 88 i dalje.
6)
D
zevad A. J a h i
c, Uloga bosanskog jezika u procesima srpskohrvatske standardizacije, Pregled 2/1987, str. 245-255. Autor polemizira
sa T. K r a lj a
ci
c e m (Kalajeva jezi
cka politika u Bosni i Hercegovini, Knji
zevni jezik 4, Sarajevo 1982, str. 165-177.) i Hertom K u n o m,
(Neki problemi jezi
cke standardizacije u Bosni i Hercegovini krajem
XIX vijeka na materijalu jezika
stampe, Knji
zevni jezik 3/1983, str. 115116) u vezi sa tezom da je K
allajev re
zim insistirao na posebnom tipu
standardnog jezika. O bo
snja
stvu krajem XIX stolje
ca vidi V. J o k a novi
c, Elementi koji su kroz istoriju djelovali pozitivno i negativno
na stvaranje bo
snja
stva kao nacionalnog pokreta, Pregled 8 i 9/1986,
str. 133-163, 241-263; M. I m a m o v i
c, Pravni polo
zaj i unutra
snji politi
cki razvitak, str. 69-80; i s t i, O historiji bo
snja
ckog poku
saja u: Atif
P u r i v a t r a, Mustafa I m a m o v i
c, Rusmir M a h m u t
cehaji
c, Muslimani i Bo
snja
stvo, Sarajevo 1991, str. 35-56; Zbornik radova
o Mehmed-begu Kapetanovi
c Ljubu
saku, izd. Institut za knji
zevnost Sarajevo, Sarajevo 1992, Sre
cko M. D
z a j a, Bosnien-Hercegovina in der
o
sterreichischungarischen Epoche (1878-1918). Intelligentsia zwischen Tradition und Ideologie, S
udosteurop
aische Arbeiten 93, M
unchen
1994, S. 207-218; Enver R e d
zi
c, O posebnosti bosanskih Muslimana
u : Tokovi i otpori, Sarajevo 1970; i s t i, Sto godina muslimanske politike u tezama i kontraverzama istorijske nauke, Sarajevo 2000. i kao
napomena 3.
7)
unji
Marko S
c, Bosna i Venecija (odnosi u XIV I XV st.), Sarajevo 1996, str. 386-387.
8)
Vidi Lj. S t a n
ci
c, Lingvisti
cka terminologija, str. 44-45.

387

Etnicku, politicku i kulturnu individualnost bosanskih Muslimana

nije karakterisalo postojanje moderne nacionalne svijesti, sto je bilo uslovljeno kako socijalnom strukturom muslimanskog stanovnistva tako i
njegovom vjerskom i drzavnom tradicijom vezanom za Otomansko carstvo. Ovo je imalo za posljedicu da je dio malobrojnih pripadnika nove,
evropski obrazovane muslimanske inteligencije bio sklon da prihvati hrvatsku, odnosno srpsku nacionalnu orijentaciju, mada je to u mnogome
imalo karakter politickog opredjeljivanja.
Mada se bosnjastvo nije moglo afirmisati kao moderna nacionalna
ideologija, medu bosanskim Muslimanima jos je pocetkom XX stoljeca
bio duboko ukorijenjen naziv bosanski jezik. Medutim, doslo je do izmjene zvanicnog naziva jezika kao rezultat novog nacionalno-politickog
kursa koji je inaugurisao ministar Istvan Burian. Naredbom Zemaljske vlade od 4.oktobra 1907. odredeno je da se zemaljski jezik svuda
oficijelno naziva srpsko-hrvatski jezik, a da se formula zemaljski jezik moze zadrzati samo tamo gdje je opcenito rijec o jeziku zemlje.9)
Ova odluka izazvala je nezadovoljstvo medu clanovima Egzekutivnog
odbora Muslimanske narodne organizacije, koji su u novom zvanicnom
nazivu jezika, po rijecima sefa Zemaljske vlade generala Winzora, vidjeli proteziranje Srba i Hrvata i povredu konfesionalnog karaktera
islamskog narodnog elementa.10) Vlada je bila povjerljivo informisana od strane politickog pristava Muhamed-bega Kulenovica o sastanku
clanova Egzekutivnog odbora Rifat-bega Sulejmanpasica, Mustaj-bega
Ibrahimpasica, Hasim-bega Hafizadica i Dervis-bega Miralema u Travniku odrzanom 20.oktobra 1907. Prema Kulenovicu Krivo je pomenutoj gospodi, sto je vlada zvanicno nazvala bosanski jezik srpskohrvatskim. Taj novi naziv, da indirektno kaze Muslomanima: Krstite
se kojim hocete krstom, riscanskim, ili krscanskim!11)
I u Sarajevu je medu svim slojevima muslimanskog stanovnistva
primjeceno veliko ogorcenje zbog novog oficijelnog naziva jezika. Ovaj
akt shvacen je kao ignoriranje vjerskih i narodnih osjecanja Muslimana, koji nece da ih ubrajaju ni u Srbe ni u Hrvate, i kao mjera u korist njihovog srbiziranja odnosno kroatiziranja. Imajuci u vidu ovakvo
neraspolozenje Muslimana, potaknuto jos odrzanjem srpske skupstine
u Sarajevu (tzv. Mitrovdanska skupstina odrzana 10. do 14. oktobra 1907. na kojoj je osnovana Srpska narodna organizacija), u kojoj
su vidjeli navodno proteziranje Srba od strane vlasti, vladin komesar
9)

D
zevad J u z b a
si
c, Jezi
cko pitanje u austrougarskoj politici u
Bosni i Hercegovini pred Prvi svjetski rat, Sarajevo 1973, str. 10.
10)
Winzor Zajedni
ckom ministarstvu finansija 15.11.1907. Arhiv Bosne i Hercegovine u Sarajevu (ABH), Zajedni
cko ministarstvo finansija
(ZMF) Pr BH 1349/1907.
11)
ABH Zemaljska vlada (ZV) 5801/1907 res.-I.B., Pr BH 1349/1907.

388

za glavni grad zemlje predlozio je da Zemaljska vlada izda naknadnu

naredbu da se i ubuduce u svim aktima namijenjenim Muslimanima
upotrebljava dotadanja oznaka bosanski jezik.12) Medutim, ovaj prijedlog nije bio prihvacen, jer je Vlada vjerovala da ce se i Muslimani
postepeno navici da se njihov jezik naziva srpskohrvatskim, smatrajuci da je to istorijom i naukom o jeziku potpuno opravdan naziv.
Ovaj se problem, inace, Vladi cinio beznacajnim, ali ona je ipak, da ne
bi izazivala nezeljenu osjetljivost svojom odlukom od 29.novembra
1907. dopustila Muslimanima da svoj jezik i dalje oznacavaju kao bosanski, i to takoder u oficijelnim spisima kao sto su skolske svjedodzbe
i sl. U obrazlozenju ovog rjesenja Vlada je isticala da se pomenuti
ustupak Muslimanima odnosi samo na muslimanska autonomna tijela,
ustanove, skole, zavode i dr., a ne na zemaljske vlasti, urede i zavode.
U svjedodzbama zemaljskih skola, i onda kada se izdaju muslimanskim
strankama, trebalo je stalno upotrebljavati termin srpsko-hrvatski jezik. Naredeno je da se sa ovom vladinom odlukom o ucinjenim ustupcima samo u s m e n o upoznaju predstavnici muslimanskih institucija
i druge ugledne osobe.13)
Zanimljivo je ukazati da su clanovi Egzekutivnog odbora Muslimanske narodne organizacije na pomenutom sastanku u Travniku pro foro
interno priznavali i odredenu krivnju muslimanske opozicije sto je doslo
do promjene zvanicnog naziva jezika. Ona se po njihovom misljenju
sastojala u tome sto se za Bosnjastvo nijesu zauzimali. Pri tome su
naglasavali da se, kao ni do sada, ni ubuduce nece osjecati ni Srbstvom
12)
Vladin komesar Z a r z y c k i Zemaljskoj vladi 7.11.1907.
sno ogor
cenje zbog toga
sto je vlada naMedu muslimanima vlada stra
redila da se ovozemaljski jezik zvani
cno zove srpsko-hrvatski. Oni ka
zu
da je kroz tu naredbu vlada dokazala da ona samo sa Srbima i Hrvatima
u Bosni ra
cuna vodi a da njojzi do muslimana i njihovih vjerskih i narodnih osje
caja ba
s ni
sta stalo nije.
se muslimana koji su o toJedan odli
cniji musliman izrazio se medu vi
me vodili na sijelu razgovor: Ba
s vidimo da vlada do nas muslimana ne
dr
zi ba
s ni
sta, te nas silom goni da budemo jali Srbi jali Hrvati - ba
s
ako to mora biti - ondak ve
c ho
cemo kazati da smo Srbi, ne zato da
nam su ti na
si du
smani dragi, ve
c samo za to da se time vladi osvetimo, jer znamo da joj nije drago da se sa Srbima zdru
zimo. Srbi su na
si
naj
ze
s
ci du
smani, ali ako njima vlada ve
c toliko voli i njiha tako miluje
i njima srpske sabore medu nama dr
zati dozvoljava - onda ho
cemo i
mi, pa se samo za inad vladi ho
cemo sprijateljiti i sjediniti sa Srbima.
Konfidentenmeldung, Ibidem
13)
B e n k o Vladinom komesaru za grad Sarajevo 29.11.1907. (ZV
5801/1907.res.I.B.), Zemaljska vlada Okru
znoj oblasti Biha
c 31.11.1908.
(ZV 6361 res. 1907.) i kao napomena 32. Vidi o nazivu jezika i shvatanjima koja su tada bila u nauci dominantna: Asim P e c o, Na
s jezik i njegovo ime, u: Jezik i nacionalni odnosi, Sveska Instituta za prou
cavanje
nacionalnih odnosa 5-6/1984.

389

ni Hrvatstvom. Sa Srbima su prisiljeni u zajednici se boriti protiv vlade, jer da ova postupa jednakom strogoscu i nepravednoscu sa Srbima,
kao i sa Muslimanima.14) Razlog rezerviranog drzanja vodstva muslimanskog autonomnog pokreta i vecine muslimanskih uticajnih faktora
prema bosnjastvu bio je, pored ostalog, i u njihovom nepovjerenju prema sveukupnoj politici okupacione uprave, pa i prema politici bosanske nacije koju je svojevremeno propagirao Kallayev rezim. Medutim,
od daleko veceg znacaja bilo je to sto zbog svoje socijalne strukture,
ideoloskog i obrazovnog profila muslimanski vodeci krugovi nisu mogli postati predvodnici modernog nacionalnog pokreta. Veleposjednici,
koji su u to vrijeme stekli prevagu u vodstvu muslimanskog autonomnog pokreta, stavili su u narednom periodu u prvi plan svojih zahtjeva
prema austrougarskoj upravi reguliranje agrarnih odnosa u korist zemljoposjednika, dok je jezicko pitanje ostalo potpuno po strani. To je
i razumljivo, jer je bosanski beg i aga nastojao ostati i dalje uzivalac
naturalne rente bez vlastitog angazovanja u proizvodnji, te kao i ostali
muslimanski drustveni slojevi, tesko se uklapao u moderno gradansko
drustvo koje je nastajalo u Bosni i Hercegovini.15)
Izmjenom oficijelne oznake za narodni jezik definitivno je bio potvrden neuspjeh Kallayeve nacionalne politike u Bosni i Hercegovini.
Medutim, time nije u medupartijskim i medunacionalnim odnosima
skinuto s dnevnog reda pitanje zvanicnog naziva jezika kao i pitanje
upotrebe njegovih pisma. O tome je u stranackoj stampi i dalje vodena
politicka borba, mada je austrougarska uprava od 1907. ostala dosljedna pri nazivu srpskohrvatski jezik.
U Bosni i Hercegovini u doba okupacije nije bilo takvih propisa
koji bi jedinstveno i na sistematski nacin za sve oblasti regulisali upotrebu sluzbenog jezika. Normiranje upotrebe sluzbenog jezika vrsilo se
u upravi, sudstvu i skolstvu posebnim naredbodavnim aktima i obicno
paralelno sa regulisanjem njihove opste problematike.16) U pogledu
spoljnjeg jezika upravnim vlastima bilo je propisano da se u saobracaju
sa strankama sluze zemaljskim jezikom, izuzev ako mu sama stranka nije bila vicna. Podnesci stranaka primani su na zemaljskom,
14)

Kao nap. 11.

Ferdo H a u p t m a n n, Bosanskohercegova
cki aga u procjepu izmedu privredne aktivnosti i rentijerstva, Godi
snjak DI BiH 17/1966-67,
str. 23 i dalje; i s t i, Privreda i dru
stvo Bosne i Hercegovine u doba
austrougarske vladavine (1878-1918) u : Prilozi za istoriju Bosne i Hercegovine II, ANUBiH Poseb.izd. LXXIX/18, Sarajevo 1987, str. 139-161;

isto na njema
ckom jeziku Die Osterreichisch-Ungarische
Herrschaft in
Bosnien und der Hercegovina 1878-1918. Wirtschaftspolitik und Wirtschaftsentwicklung, Graz 1983, str. 115 i dalje.
16)
O tome D
z. J u z b a
si
c, Jezi
cko pitanje, str. 10-18.
15)

390

njemackom, madarskom, a takode i na turskom jeziku. Rjesenja i dopisi domacim strankama, funkcionerima i korporacijama imali su se
upucivati na narodnom jeziku, sto je bilo izricito propisano vladinom
odlukom od 21.9.1895. godine.
Sudovi su imali opciti sa strankama i raspravljati na zemaljskom
jeziku, ali je takode, imajuci u vidu pripadnike Monarhije, formulisan
princip da se svaka stranka moze sluziti u pismenom i usmenom saobracaju na sudu njemackim ili madarskim jezikom. Ovisno od znanja
sudskih cinovnika mogle su se i na tim jezicima voditi rasprave, sastavljati zapisnici, rjesenja i presude. Na taj nacin prenosom jurisdikcije
nad austrijskim i ugarskim drzavljanima od konzulata na zemaljske
vlasti pripadnici Monarhije zadrzali su u tom pogledu u novim uslovima ona prava koja su ranije proizilazila iz rezima kapitulacija. Tome je
isla na ruku i okolnost sto su svi sudski cinovnici morali znati njemacki
jezik. Dok je prvo izdanje Zbornika zakona o naredbama iz razdoblja od 1878. do 1880. uslijedilo samo na njemackom jeziku, slijedeca
izdanja objavljivana su i na zemaljskom jeziku. Zvanicni organ Zemaljske vlade Bosansko-hercegovacke novine izlazio je na narodnom
i njemackom jeziku, a zatim od 1881. pod imenom Sarajevski list
samo na narodnom jeziku.
U pogledu unutrasnjeg sluzbenog jezika u pocetku se moze primijetiti tendencija da se narodnom jeziku, pored njemackog, da sire
podrucje upotrebe. U oblasti sudstva ona je jos vise dosla do izrazaja.
Naredbom Zemaljske vlade od 17.7.1879. odreden je srpsko-hrvatski
kao poslovni jezik Vrhovnog suda za Bosnu i Hercegovinu, na kome se
po pravilu imaju podnositi referati, slati otpravke strankama, a osobito
voditi zapisnici vijeca, dok je za pismeni saobracaj sa Zemaljskom vladom, vojnim vlastima kao i civilnim vlastima Austro-Ugarske, osim Hrvatske, propisan njemacki jezik. Ipak, i sudstvu je, jos prije donosenja
propisa kojim je odredeno da je unutrasnji sluzbeni jezik njemacki, taj
jezik stvarno vec postao jezik internog poslovanja.
Ono cinovnistvo koje je u Bosnu doslo iz Hrvatske, bilo je nosilac prvobitne prakse da se unutrasnjem sluzbenom saobracaju uprave
i sudstva upotrebljavao u izvjesnoj mjeri narodni jezik. Djelimicno je
doprinijela tome i okolnost sto su u prelaznom periodu nastavili svoju
djelatnost postojeci okruzni i sreski sudovi, kao i drugi organi vlasti
pod kontrolom austrougarskih funkcionera. Medutim, ekipa cinovnika
iz Hrvatske, koja je propagirala iskljucivo hrvatstvo, potiskivala je iz
javne upotrebe cirilsko pismo, premda je ono u Bosni i Hercegovini imalo dugu tradiciju i za turske uprave bilo u zvanicnoj upotrebi paralelno
391

sa turskim pismom i jezikom.17) Kod ocjenjivanja situacije nastale u

pogledu primjene cirilskog i latinickog pisma u zvanicnoj upotrebi treba
imati u vidu prilike koje su u tom pogledu vladale u Monarhiji, te s tim
u vezi znanje i ranije navike novog bosanskohercegovackog cinovnistva.
Ne samo da je u unutrasnjem sluzbenom saobracaju u Bosni i Hercegovini, ukoliko se on vodio i na zemaljskom jeziku, jedino praktikovana, a
i propisima iz 1879. godine utvrdena iskljuciva upotreba latinice, nego
je ona i korijenski pravopis upotrebljavala i u spoljnjem saobracaju sa
svim strankama. Zvanicne Bosansko-hercegovacke novine izlazile su
1878. samo latinicom, 1879. imale su jedino cirilski podnaslov naziva,
a tek od 1880. tekst je stampan u oba pisma uporedo kao i docnije
u Sarajevskom listu. U interkonfesionalnim osnovnim skolama trebalo, se prema rjesenju Zemaljske vlade od 6.juna 1879. godine uciti,
pored latinice, samo uzgredno i cirilica. Protesti predstavnika Srba
doprinijeli su da se ubrzo promijeni stav prema mjestu cirilice u nastavi, kao sto su u izvjesnoj mjeri bili ucinjeni i neki ustupci u upotrebi
cirilice u sredstvima zvanicnih komunikacija vlasti. Vec 1879, paralelno sa odbacivanjem naziva hrvatski jezik i njegovom zamjenom sa
izrazom zemaljski jezik, cirilica je stavljena u skoli nacelno u isti red
sa latinicom, a naredbama Zemaljske vlade iz 1880. godine utvrdena je
obligatornost ucenja oba pisma i njihova ravnopravnost u nastavi.18)
Sa povlacenjem generala Filipovica krajem 1878, cija je politika izazvala podozrenje u vrhovima Monarhije, vratio se i dio cinovnika koji
su dosli iz Hrvatske. Njihov broj u Bosni jos je vise smanjen ciscenjem
cinovnickog aparata koje je, po preuzimanju vlasti, proveo zajednicki
ministar finansija Benjamin Kallay. Upraznjena i nova cinovnicka mjesta zauzimaju u prvom redu cinovnici njemacke, poljske, ceske i madarske narodnosti.19) Te promjene, koje su obiljezile prelaz od prohrvatskog na, u nacionalnom pogledu, neutralni bosanski kurs, istovremeno
17)
O jezi
ckoj politici turske administracije, knji
zevno-jezi
ckoj situaciji
i upotrebi pravopisnih pravila u decenijama pred okupaciju 1878. Vidi
zbornik radova koji su priredili Milo
s O k u k a i Ljiljana S t a n
ci
c
pod naslovom Knji
zevni jezik u Bosni i Hercegovini od Vuka Karad
zi
ca
do kraja austrougarske vladavine, M
unchen 1991. Zbornik sadr
zi 14
priloga od strane 6 autora.
18)
Die Cyrillica, Arhiv Bosne i Hercegovine u Sarajevu (dalje ABH),
Zajedni
cko ministarstvo finansija (ZMF) Pr BH 1994/1914 (dalje citiram

samo signature istog fonda); up. Mitar P a p i

c, Skolstvo
u Bosni i
Hercegovini za vrijeme austrougarske okupacije (1878-1918), Sarajevo
1972, str. 10-15, 57-60.
19)
Kroatien und dessen Beziehungen zu Bosnien, von einem kroatischen Abgeordneten, Wien 1909, str. 112; Ante M a l b a
s a, Hrvatski i
srpski nacionalni problem za vrijeme re
zima Benjamina K
allaya, Osijek 1940, str. 25; Todor K r u
s e v a c, Sarajevo pod austrougarskom
upravom 1878-1918, Sarajevo 1960, str. 239.

392

su znacile utvrdivanje njemackog jezika u unutrasnjem sluzbenom saobracaju. Provizornim poslovnikom za vlast u Bosni i Hercegovini od
16.februara 1879, odredeno je da je jezik sluzbene korespodencije od
okruga prema dole, te u direktnom saobracaju Zemaljske vlade sa sreskim vlastima i gradskim magistratima srpsko-hrvatski, a od okruga navise njemacki jezik. Medutim, sa onim kotarevima na cijem su
celu bili privremeno postavljeni vojni organi, imale su okruzne vlasti
i dalje korespondirati na njemackom, dok se na sva mjesta u upravi
ne postave zemaljski cinovnici ( 26). Djelovodni protokoli vladinih i
upravnih nadlestava, s izuzetkom prezidijalnog biroa imali su se voditi
na srpsko-hrvatskom, a protokol prezidijalnog biroa kao i elanche kod
svih odjeljenja Zemaljske vlade na njemackom jeziku ( 29).20)
Njemacki jezik je 1881. godine takode propisan i kao sluzbeni jezik unutrasnjeg poslovanja sudova u Bosni i Hercegovini i u njihovom
poslovanju sa zemaljskim vlastima. Od ove naredbe izuzeti su bili samo serijatski sudovi, ocito zbog same njihove prirode i buduci da su
u njima bili namjesteni samo Muslimani. Zemaljska vlada je smatrala
da cinovnici angazovani iz raznih dijelova Monarhije znaju vec jedan
slovenski jezik te uce srazmjerno lako do izvjesnog stepena zemaljski
jezik da bi mogli saobracati sa strankama, ali da znatno vece teskoce
stoje na putu da bi oni taj jezik potpuno savladali i koristili ga za
sastavljanje koncepata i izvjestaja. Nepotpuno poznavanje narodnog
jezika, a narocito njegovog duha bilo je skoro opsta karakteristika austrougarske administracije i sudova. To je docnije izazivalo ostru kritiku
u zemlji i postalo predmet politickih napada i satire u knjizevnosti.
Zemaljska vlada je ocjenjivala da bi osiguranje upotrebe zemaljskog
jezika u unutrasnjem poslovanju sudova iziskivalo nepotrebno povecanje
cinovnistva. Prema stanovistu vlade znatni troskovi koji bi iz toga nastali ne bi se mogli opravdati. Pocetne jezicne teskoce bile bi konstantne
s obzirom na stalan priliv cinovnika iz Monarhije, dok je s druge strane
trebalo da svi cinovnici u Bosni i Hercegovini potpuno vladaju njemackim jezikom a korespondencija sa visim upravnim vlastima i onako
se imala voditi na njemackom. Takav postupak kao najsvrsishodniji po ocjeni Vlade vec je bio prakticiran kod politickih i finansijskih
vlasti, pa je Vlada stoga drzala da je potrebno da se njemacki jezik
propise i za interesno poslovanje sudova, cime bi se de facto statuiralo
vec postojece stanje. U pogledu pismenog saobracaja svih zemaljskih
upravnih i sudskih vlasti sa vojskom propisan je njemacki jezik. Prvobitno je, bez ikakvog izuzetka, Privremenim poslovnikom od 16.februara 1879. odreden njemacki jezik za korespondenciju Zemaljske vlade
20)

Sammlung der f
ur Bosnien und die Herzegowina erlassenen Gesetze,
Verordnungen und Normalweisungen 1878-1880, I Band, Wien 1880, str.
26.

393

sa svim ministarstvima, generalnim komandama i zemaljskim vlastima

u Monarhiji. Sudovima u Bosni i Hercegovini bilo je posebnim aktom
Zajednickog ministarstva finansija od 19.maja 1881. propisano da se
u korespondenciji sa austrijskim sudovima i vlastima, izuzev sa sudovima u Dalmaciji, sluze njemackim jezikom. Vlastima Austro-Ugarske
monarhije stajalo je slobodno da se obracaju sudovima u Bosni i Hercegovini na zemaljskom, njemackom ili madarskom jeziku. U slucaju
kad je bio dopusten direktan saobracaj bosanskih sudova sa vlastima
i sudovima drugih drzava imalo se korespondirati sa Srbijom i Crnom
Gorom na zemaljskom, a sa ostalim drzavama na njemackom jeziku.21)
Propisi koji su se odnosili na upotrebu jezika sluzbene korespondencije upravnih vlasti vremenom su dopunjavani ili su djelimicno dozivjeli
izvjesne modifikacije. Tako je okruznicom Zemaljske vlade od 14.marta
1882. politickim vlastima bilo naredeno da korespondiraju sa vlastima u austrijskoj polovini Monarhije, uz izuzetak Dalmacije kao sto je
to bilo ucinjeno i u pogledu sudova, iskljucivo na njemackom jeziku.
Vladinim rjesenjem od 25.oktobra 1895. nalozeno je da se korespondencija sa opstinskim uredima ima voditi jedino na narodnom jeziku,
sto ukazuje na postojanje i drukcije prakse. Konacno, Rjesenjem od
25.oktobra 1897. odredeno je da se Zemaljska vlada u direktnom saobracaju sa ugarskim ministarstvima, izuzevsi Ministarstvo zemaljske
odbrane (Honvedministerium) treba sluziti madarskim jezikom.
Iz navedenog se moze vidjeti da se od samog pocetka okupacije
nije islo sasvim za tim da se njemacki jezik uvede u svim organima
vlasti kao iskljucivi unutrasnji sluzbeni jezik i da je prema donesenim
propisima narodnom jeziku ostavljen izvjestan prostor u unutrasnjem
sluzbenom poslovanju. S druge strane, propisi nisu - ukoliko se ne radi o pismenom saobracaju izmedu pojedinih organa vlasti u Bosni i
sa vlastima u Monarhiji - tacno odredivali granicu primjene jednog ili
drugog jezika, kao sto se ona uostalom ne da ni precizno razlikovati
izmedu unutrasnjeg i spoljnjeg sluzbenog jezika. Prema propisima nije
bilo kod Zemaljske vlade i drugih vlasti, izuzev sudova, izricito i precizno utvrdeno u kojem ce se opsegu upotrebljavati njemacki ili narodni
jezik kao unutrasnji sluzbeni jezik. Fakticki se upotreba jednog ili drugog jezika prilagodavala stvarnim prilikama i odnosima, pa je sticajem
okolnosti narodnom jeziku dato sasvim podredeno i vrlo ograniceno
mjesto u unutrasnjem poslovanju nizih organa uprave.
U prvim decenijama okupacije nisu se u Bosni mogle otvoreno ispoljiti teznje za izmjenu postojecih prilika u pogledu unutrasnjeg zvanicnog jezika uprave i sudstva, te s tim u vezi i sastava cinovnistva.
Opsta nerazvijenost i zaostalost drustva, a posebno domacih skolovanih
21)

394

Kao napomena 16.

ljudi i inteligencije koja bi pretendovala na zaposlenju u drzavnoj sluzbi,

te apsolutisticki karakter strane vlasti nisu duze vremena omogucavali
da takve teznje dodu do izrazaja kao sto je to bio slucaj u drugim
dijelovima Monarhije. U bosanskohercegovackoj javnosti vecu paznju
izazivala je tada upotreba ciriliskog i latinskog pisma u spoljnjem saobracaju vlasti, a to pitanje je zadrzalo svoju aktuelnost tokom cijelog
trajanja austrougarske vladavine i imalo odgovarajuce mjesto i ulogu u
politici i medunacionalnim odnosima u Bosni i Hercegovini.

Cirilica
je, analogno kao vec ranije u skolama, u doba Kalayevog
rezima dobila sire mjesto u javnom zivotu i spoljnoj sluzbenoj upotrebi zahvaljujuci u prvom redu trajnom nastojanju srpskih prosvjetnih i
crkvenih institucija. S druge strane, takva nastojanja nisu bila sasvim
protivna intencijama politike bosanstva okupacione uprave, te im je ona
mogla do izvjesnog stepena izaci i u susret. Za pismenu upotrebu jezika uveden je 1883. godine za sve zemaljske urede i skole Vuk-Danicicev
fonetski pravopis i u tekstovima oba pisma nije pravljena nikakva jezicka razlika, nego se pokusavalo prilagoditi jezik sto vise narodnom
govoru u Bosni. U Bosni i Hercegovini ozvanicen je fonoloski nacin
pisanja deceniju prije nego se pojavio Hrvatski pravopis Ivana Broza
u Hrvatskoj.22) Pri tome je, pored ostalog, Vlada imala u vidu da bi
uvodenje etimologije sa cirilskim pismom bilo nemoguce. Ovaj pravopis
ostao je u svojoj osnovi na snazi za citavo vrijeme austrougarske vladavine, ali tokom vremena su se, dijelom zbog prirodnog razvoja jezika
a dijelom zbog uticaja sa strane, pojavili problemi, osobito u nastavi.
Na trazenje skolskih krugova da se pravopis strucno pregleda i revidira Vlada je sazvala 29.maja 1912. godine mjesovitu anketu u kojoj
su, osim strucnjaka za ortografska pitanja, ucestvovali i neki novinari i
knjizevnici. Saslusavsi misljenje ucesnika u anketi Vlada je u svrhu stabilizovanja pravopisa srpskohrvatskog jezika izdala posebno naredenje
22)
Vidi sa
zet prikaz jezi
ckih previranja i pravopisne problematike u kontekstu politi
ckog razvitka u Hrvatskoj u drugoj polovini XIX i po
cetkom
XX stolje
ca Ivo B a n a c, Hrvatsko jezi
cko pitanje, Zagreb 1991, str. 49
i dalje od istog autora Nacionalno pitanje u Jugoslaviji. Porijeklo, povijest, politika, Zagreb 1988, str. 200-205. Up. Dalibor B r o z o v i
c,
Die Entwicklungsetappen bei der Bildung des kroatischen neu
stokavischen Sprachstandards 1750-1900, u: Die Welt der Slaven. Halbjahresschrift f
ur Slavistik. Jhrg. XXI/Heft 2, K
oln Wien 1976, str. 14-17;
Josef H a m m, Randbemerkungen zur Enstehung und Entwicklung der
serbokroatischen Schriftsprache, u: Sprachen und Nationen in Balkanraum. Die historischen Bedingungen der Entstehung der heutigen Nationalsprachen, K
oln Wien 1987, str. 65-76.

395

kojim je, pored ostalog, ponovo naglaseno jedinstvo pravopisa za oba

pisma, kao i fonetski princip.23)

Stampanjem
Glasnika zakona i naredaba iz 1887. godine na narodnom jeziku u oba pisma, cirilica je stavljena formalno al pari sa
latinicom. Medutim, Zemaljska vlada stajala je tada na principu pune
ravnopravnosti oba pisma samo ukoliko se cirilica koristi od stranaka za
sastavljanje podnesaka vlastima. Organi vlasti bili su obavezni da takve
akte primaju i sluzbeno rjesavaju. Dalje, vladinom odlukom od 21.septembra 1895. naredeno je da se sluzbena rjesenja vlasti strankama,
funkcionerima i korporacijama pravoslavne vjere salju pisana cirilicom,
a opstinskim uredima i svim ostalim strankama latinicom. Zemaljska
vlada je 7.decembra 1899. upozorila predsjednika okruznih sudova da
striktno gledaju da se svi otpravci za pravoslavne stranke pisu cirilicom
kako bi se u tom pogledu izbjegao svaki povod zalbama. Ocigledno je
Vlada, suzbijajuci pokret srpskog gradanstva za crkvenoskolsku autonomiju, nastojala da djelimicno odstrani jedan od uzroka nezadovoljstva
Srba.
U unutrasnjoj sluzbenoj upotrebi narodnog jezika bilo je i dalje
moguce primjenjivati samo latinicu. Izricito je odredeno 1898. godine
da se zapisnici Vijeca Mostarske gimnazije ne mogu voditi cirilicom.
Koncepti rjesenja vlasti koja su izdata cirilicom imala su se kao i ranije
sastavljati latinicom, a za unutrasnju sluzbenu upotrebu originalnih
cirilskih akata radeni su latinicki prepisi. Isti postupak je propisan
za sudove, drzavna tuzilastva i finansijske organe. To je Zemaljska
vlada motivisala okolnoscu sto se ne moze pretpostaviti da svi cinovnici
znaju lako citati cirilicu. Kakva je u tom pogledu bila situacija najbolje
ilustruje podatak da je Zemaljska vlada 15.septembra 1899. naredila da
svi opstinski notari, pored latinice, treba da vladaju i cirilicom. U tom
svjetlu treba gledati na nesprovodenje propisa i stalne prituzbe Srba,
te visestruko ponavljanje naredaba o jednakosti oba pisma u spoljnom
sluzbenom saobracaju.
Zemaljska vlada je na izricit zahtjev ministra Buriana, s obzirom
na cjelokupnu njegovu politiku u Bosni osobito od 1905. u nizu rjesenja
i naredaba insistirala na osiguranju punog pariteta cirilice i latinice u
svim oblastima sluzbene upotrebe. Pri tome mjere vlasti odnosile su
se i dalje samo na spoljnu zvanicnu upotrebu cirilice (pored ostalog u
pogledu tabli, natpisa, pecata i zigova u oba pisma). Nacelo ravnopravnosti oba pisma doslo je posebno do izrazaja u odredbi 33 Poslovnog
23)

Podrobnije o pravopisu Mitar P a p i

c, Iz pro
slosti srpskohrvatskog
jezika i pravopisa u Bosni i Hercegovini, Pregled 4/1973, str. 422 i
dalje; radove o pitanjima pravopisa i jezi
cke standardizacije u doba austrougarske uprave sadr
zi i zbornik Knji
zevni jezik ... O tome u zborniku pi
se Mitar P a p i
c, Milo
s O k u k a, Ljiljana S t a n
ci
c i Herta
K u n a. Kao napomena 17.

396

reda Sabora, po kome treba zvanicni zapisnik, stenografske izvjestaje,

kao i sve ostale spise saborske pisarnice namijenjene Saboru sastavljati
latinicom i cirilicom.
Kad se u 1913. godini jezicko pitanje naslo u sredistu politicke problematike u Bosni i Hercegovini, u vrijeme borbe oko jezickog zakona,
zemaljski poglavar Potiorek izdao je 31.jula 1913. uputstvo vlastima
da treba oba pisma smatrati u svakom pogledu ravnopravnim.24) Time
je sankcionisana izvjesna praksa prosvjetnih radnika srpske nacionalnosti u skolskoj administraciji i nacelno dopustena primjena cirilice u
unutrasnjoj sluzbenoj upotrebi. Motivi ovakve odluke lezali su na liniji
one politike, koja je tezila da izvjesnim ustupcima veze srpski element
za Monarhiju i paralise naraslu privlacnu snagu Beograda. Medutim,
sam problem ostao je i dalje aktuelan s obzirom na sprovodenje proklamovanih principa i zahtjev da se oba pisma svugdje podjednako upotrebljavaju. U krugovima austrijske vlade postavljalo se pitanje da li
bi bilo oportuno tako postupati i time izjednacavati u politici srpski
pravac sa hrvatskim.25) U isto vrijeme u Ministarstvu rata postojala je
teznja da se cirilica potpuno iskljuci iz pismenog zvanicnog saobracaja
u Bosni i Hercegovini, sto je i prema misljenju zemaljskog poglavara
Potioreka bilo tada potpuno indiskutabilno i nemoguce.26) Inace, jos se
pocetkom 1911. ministru rata Schonaichu cinilo cak vrlo sumnjivim sto
se u autonomnim srpskim konfesionalnim skolama uci pretezno cirilica,
jer ona jos u mladosti budi vjeru u sunarodnike s one strane granice.
Kako se u takvim skolama nije moglo racunati sa odstranjenjem cirilice,
Schonaich je sugerisao da se u njima u jednakoj mjeri osigura i nastava
latinice. U pogledu javnih skola Schonaichu je izgledalo lakse sprovodivo da se ucenje cirilice ili potpuno iskljuci ili bar ogranici na najstarije
razrede osnovne skole, kad se ucenici dovoljno ucvrste u znanju latinice.
Ovo je za njega predstavljalo preduslov za odgajanje omladine u duhu
drzavne ideje.27) U Ministarstvu spoljnjih poslova Schonaichove ideje
popracene su u jednoj glosi komentarom nur Complicationen schaffen. Medutim, gledista vojnih krugova o potiskivanju cirilice iz javne
upotrebe, naci ce primjenu u okviru antisrpskih mjera za vrijeme Prvog
svjetskog rata.
24)

ABH ZV Pr
as. 3344/1913.
Protokoll u
ber die am 10.Dezember 1912 im Ministerium des Innern
unter dem Vorsitze des Herrn Sektionschefs Ritter von Simonelli abgehaltene Besprechung ... Verwaltungsarchiv Wien, Ministerrats - Pr
asidum
7493/1913.
26)
Potiorek Bilinskom 8.9.1913. ABH ZV Pr
as. 5941/1913.
27)
Ministarstvo rata Zajedni
ckom ministarstvu finansija 6.2.1911. (prepis note), Haus-Hof-und Staatsarchiv Wien (dalje HHStA), Politischesarchiv (PA) I, K.637 Cabinett des Ministers (CdM) VIII/c-13.
25)

397

*
*
*
Zemaljskim ustavom oktroisanim 1910. zagarantovano je, analogno odredbama austrijskog temeljnog drzavnog zakona iz 1867, svim
zemaljskim pripadnicima cuvanje narodne osobine i jezika ( 11). Na
konacnu stilizaciju ove odredbe uticao je posredno Josef Redlich, poznati austrijski pravnik i parlamentarac, koji je u posebnom memorandumu upucenom predsjedniku austrijske vlade Richardu Bienerthu izlozio
svoje misljenje o zakonskim nacrtima za uvodenje ustavnih institucija
u Bosni i Hercegovini.28) Tom prilikom Redlich je, pored ostalog, sugerisao da se razmotri pitanje ne bi li trebalo u pogledu cirilice unijeti u
Ustav specijalnu odredbu. Po Redlichu, kada je rijec o ustavnim garancijama za cuvanje posebnosti triju komponenata bosanske narodnosti
(prethodno konstatujuci da sve tri narodnosti imaju isti jezik, naime
srpskohrvatski), onda je to sto se tice srpsko-pravoslavnih prije svega
se tice Muslimagarancija u pogledu upotrebe cirilskog pisma. Sto
na, Redlich je smatrao da se njihova osobenost takoreci iscrpljuje u
religiji.29) Medutim, Redlichova sugestija u pogledu ustavne odredbe
o cirilici nije prihvacena. U Ustavu nema nikakve odredbe o pismu,
a ne spominje se ni naziv jezika kojim govori stanovnistvo u Bosni i
Hercegovini. Samo je interna sluzbena interpretacija pomenute rudimentarne ustavne odredbe izricito glasila da je jezik stanovnistva Bosne
i Hercegovine srpsko-hrvatski i da se njegova upotreba ima zajamciti
stanovnistvu kod svih zemaljskih vlasti.30) Pri tome nije nista posebno
receno o unutrasnjem i vanjskom zvanicnom jeziku. Nacelo ravnopravnosti pisama bilo je izrazeno u 33 Poslovnog reda Sabora, kojim je bilo
propisano da se zvanicni zapisnik, stenografski izvjestaji i svi ostali spisi saborske pisarnice namijenjeni Saboru treba da sastavljaju latinicom
i cirilicom.
Ustavnim odredbama Saboru nije dato izricito pravo regulisanja
upotrebe sluzbenog jezika, ali je Zemaljska vlada smatrala da sprovodenje Ustavom proklamovanog nacela i izmjena postojecih propisa treba
da budu rezervisani za posebne zakone. U tom pogledu ce se javiti kao
tezak problem pitanje dokle seze djelokrug Sabora u regulisanju jezickog
pitanja. Uvodenje ustavnih institucija dovelo je do znatnijeg prosirenja
stvarne upotrebe narodnog jezika u unutrasnjem zvanicnom saobracaju
i znacilo je pocetak nove etape u rjesavanju jezickog pitanja u Bosni
28)
Denkschrift des Reichsrats-und Landtagsabgeordneten Prof. Dr. Josef Redlich (HHStA PA XL Interna 247 Liasse LIXc).
29)
Ibidem
30)
Erl
auternde Bemerkungen zu den Gesetzvorlagen f
ur Bosnien-Herzegowina (PrBH 1455/1909).

398

i Hercegovini. Debate u Saboru kao i pismeni saobracaj sa Saborom

mogli su se voditi samo na srpsko-hrvatskom. Zakonski nacrti morali
su se podnositi Saboru samo na srpskohrvatskom jeziku i na istom
jeziku biti sankcionisani. Medutim, dok je 1913. srpskohrvatski, na
osnovu zakona koji je bio usvojen u Saboru, postao iskljucivi sluzbeni
jezik sudstva, propisi o unutrasnjem sluzbenom jeziku uprave ostali su
i dalje neizmijenjeni.
Iz razloga politickog oportuniteta, i s obzirom na Ustav, Zemaljska
vlada je donijela 24.decembra 1910. godine zakljucak da se dekreti svim
cinovnicima i pomocnom osoblju bez razlike nacionalnosti izdaju na
srpskohrvatskom jeziku. Ovu odluku odobrilo je naknadno Zajednicko
ministarstvo finansija tek 17.septembra 1912. godine, pa je ona bila i
sprovedena. U vrijeme kada je jezicko pitanje postalo centralni politicki
problem, zemaljski poglavar Oskar Potiorek je u rjesenju Zemaljske
vlade od 17.januara 1913. izricito naredio da sve odredbe o upotrebi
jezika i pisma pripadaju iskljucivo u njegov licni djelokrug, kako ne bi
moglo doci do nepozeljnih jezickih presedana.31) Sve ove mjere koje je
planirala i poduzimala zemaljska uprava posljedica su snaznog pritiska
i burnog politickog razvitka, ciji je rezultat bio da je u Bosanskom
saboru u predvecerje Prvog svjetskog rata usvojen Zakon o zvanicnom
i nastavnom jeziku u Bosni i Hercegovini.
Jezicko pitanje u Bosni i Hercegovini javljalo se ne samo kao nacionalni i politicki, nego je vremenom postalo i ozbiljan socijalni problem.
Razvojem drustvenih i politickih odnosa u prvoj deceniji XX vijeka, u uslovima kad je zbog ubrzane socijalne diferencijacije medu domacim elementom rapidno rastao broj kandidata za javne sluzbe, koji
su u njima kao povlastenom dijelu trzista radne snage trazili osiguranje
svoje egzistencije, kad je vec bio stvoren tanak sloj domace inteligencije, te konacno kad su poslije Kallayevog rezima stvorene povoljnije
mogucnosti za politicko organizovanje i ispoljavanje opozicionalnih raspolozenja, bitan sadrzaj jezickog pitanja u Bosni i Hercegovini postaje
borba za uvodenje narodnog jezika kao jedinog zvanicnog jezika, a s
time i za potiskivanje strane birokratije. Stoga se, cak i u okviru minimalnih nacionalnih zahtjeva, u zemlji tezi ka izmjeni postojecih odnosa
i nacionaliziranju cinovnistva. Time jezicko pitanje dobija, u doba
koje je neposredno prethodilo Prvom svjetskom ratu, svoje odredeno
mjesto u borbi za emancipaciju Bosne i Hercegovine i rjesavanju jugoslovenskog pitanja.
S obzirom na liberalniju politiku koju je provodio ministar Istvan
Burian (1903-1912), u izvjesnoj mjeri je porastao broj domacih ljudi u
31)
Abschrift eines Berichtes der Landesregierung vom 17.2.1911. Pr
BH 1311/1912; ZV Pr
as. 483/1911; Potiorek Bilinskom 11.3.1913. ABH
Privat Registratur (Priv.Reg. 293/1913).

399

zemaljskoj sluzbi, ali su oni bili i dalje prvenstveno na nizim cinovnickim mjestima. Pod pritiskom politickog razvoja u zemlji i na Balkanu 1912/1913, vodece licnosti bosanskohercegovacke uprave, ministar
Bilinski i zemaljski poglavar Potiorek, uvidali su potrebu da domaci
preuzmu postepeno i najvise cinovnicke polozaje. Medutim, zbog dubokog nepovjerenja prema domacoj inteligenciji i cinovnistvu, nije doslo
do znatnijih promjena u vrhovima bosanske administracije.32)
Socijalna komponenta jezickog pitanja osobito je vidno dolazila do
izrazaja na zeljeznici. Zahvaljujuci u prvom redu okolnostima u vezi
sa upotrebom zvanicnog jezika na zeljeznici je bilo zaposleno malo domacih ljudi, a oni koji su se nalazili u sluzbi zauzimali su, izuzev jednog
neznatnog broja, najniza mjesta. Daleko pretezna vecina zeljeznickih
namjestenika nije uopste poznavala jezik domaceg stanovnistva. Tako
je, poslije predaje k. u. k. Bosnabahn-a 1895. civilnoj upravi, zemaljski jezik trebalo da dobije prvenstveno u vanjskom saobracaju sa
publikom. On je u stvarnosti i kao vanjski sluzbeni jezik ostao zapostavljen na svim bh. zeljeznicama. Zato su po otvaranju Sabora 1910.
saborske stranke, i pored prvobitno izrazene umjerenosti u tretmanu
jezickog pitanja, ostro kritikovale jezicku praksu na zeljeznicama.33)
Mada su se nacionalno-politicke grupacije u Saboru razlikovale u
pogledu politickih programa i medusobno se konfrontirale pri raspravljanju pojedinih unutrasnjopolitickih pitanja one su, s vremena na vrijeme, znale do izvjesnog stepena prema Vladi zajednicki nastupiti. Ovo
vazi osobito za pitanja prosirenja kompetencije Sabora, te finansijskog,
privrednog i politickog tretmana Bosne i Hercegovine u Monarhiji, kao
i za jezicko pitanje. S druge strane, medusobne suprotnosti, te opsti
stav pojedinih grupa prema Vladi i Monarhiji usko su ogranicavali takvu politiku i cinili je u velikoj mjeri ovisnoj od trenutnog taktiziranja.
Jezicko pitanje u Bosni i Hercegovini nije se pojavljivalo samo
kao problem u odnosima stranaka i uprave, nego i medupartijskim i
medunacionalnim odnosima. Sam jezik nije bio politicki problem niti
su pitanja sa podrucja leksike i ortografije bila predmet sporenja medu
strankama u Saboru. Svi su smatrali da je rijec o jednom narodnom jeziku. Sporna je bila zvanicna nominacija jezika. Godinama je u srpskoj
i hrvatskoj stampi vodena borba oko toga da li zemaljski jezik treba da
se zvanicno naziva srpski ili hrvatski, srpskohrvatski ili hrvatskosrpski.
Srpska nacionalna propaganda tretirala je u XIX vijeku Bosnu i
Hercegovinu kao cisto srpske zemlje po krvi i jeziku. Polazilo se od
32)
Vidi D
zevad J u z b a
si
c, Nacionalno-politi
cki odnosi u Bosanskohercegova
ckom saboru i jezi
cko pitanje (1910-1914), ANUBiH Djela
LXXIII/42, Sarajevo 1999, str. 59-62.
33)
Ibidem, str. 33-38.

400

toga da cijelo bosanskohercegovacko stanovnistvo pripada srpskom narodu koji je podijeljen na tri vjere. Ovu tezu zastupala je srpska
gradanska politika i pocetkom XX vijeka u vise ili manje iskljucivoj
interpretaciji. Sa srpske strane postavljeni su (npr. 1900. i 1904. godine) zahtjevi za iskljucivom upotrebom narodnog jezika, koji se ima
nazivati svojim pravim imenom srpski i cirilice, kako u nastavi, tako
i u pismenom saobracaju vlasti. Pri tome se na cirilsko pismo gledalo ne samo kao na srpsko nacionalno obiljezje, nego i kao na sredstvo
nacionalne integracije. Docnije su kao rezultat odredene evolucije u pogledima na nacionalne odnose u BiH, te zahtjeve zamijenili umjereniji
stavovi, u kojima se trazilo da se cirilici osigura prvenstvo, odnosno
ravnopravnost. Iskljuciva gledista u pogledu jezika i pisma bila su u
izvjesnom smislu i reakcija na politiku vlasti prema Srbima i fakticko
zapostavljanje cirilice.
Hrvatska nacionalna propaganda zastupala je tezu da su Bosna i
Hercegovina etnicki i drzavnopravno hrvatske zemlje. To je u interpretaciji nadbiskupa Stadlera i njegove Hrvatske katolicke udruge dovodilo i do negiranja u Bosni i Hercegovini bilo kojeg drugog naroda osim
Hrvata. Hrvatska narodna zajednica, koju je vodila gradanska inteligencija uz podrsku franjevaca, zauzimala je u tom pogledu elasticnije
stavove, deklarisuci se za najbolje odnose sa Srbima na bazi strogog
reciprociteta. i hrvatskom kao i srpskom nacionalizmu bila je zajednicka teznja za nacionalnom asimilacijom Muslimana sa ciljem da se
osigura apsolutna vecina u Bosni i Hercegovini. Tako su i za Hrvatsku
narodnu zajednicu Muslimani bili neprijeporni Hrvati. Narodni jezik
nazivan je od strane obje hrvatske grupacije iskljucivo hrvatskim jezikom, koji je prema pravilima Hrvatske katolicke udruge trebalo da se
postuje i uzakoni kao i hrvatsko pismo latinicom.34)
U osnovi pomenutih razlicitih i suprotstavljenih stavova o nazivu
jezika i o pismu, bile su razlike u pogledu nacionalnih aspiracija. Krajnji cilj srpske gradanske politike, i pored svih razlika izmedu pojedinih
grupacija u pogledu politicke taktike, bio je pripajanje Bosne i Hercegovine Srbiji.35) Na srpsko ujedinjenje gledalo se jos pocetkom XX vijeka
kao na etapu na putu jugoslovenskog ujedinjenja, pri cemu je Srbija
trebalo da odigra ulogu jugoslovenskog Pijemonta. i dok je zvanicna
Srbija pomagala hrvatsko-srpsku koaliciju u Hrvatskoj, gdje je srpsko
34)
c, Politi
cke organizacije bosanskohercegova
ckih
Luka D a k o v i
katolika Hrvata, Zagreb, str. 236-237, 242, 328-331; i s t i, Formiranje
Hrvatske katoli
cke udruge, Godi
snjak DI BiH 15/1966, str. 151.
35)
Vidi Karl K a s e r, Die serbischen, politischen Gruppen, Organisationen und Parteien und ihre programme in Bosnien und der Hercegovina 1903-1914, Graz 1980. (Phil.Diss.).

401

stanovnistvo bilo u manjini, u Bosni i Hercegovini je preporucivala politiku srpsko-muslimanskog politickog saveza na bazi autonomije zemlje,
koja bi bila korak na putu ka krajnjem cilju. S druge strane, hrvatski
politicki faktori u Bosni i Hercegovini, i ne samo u njoj, pozivajuci se na
pravaske ideje propagirali su pripajanje Bosne Hrvatskoj i ujedinjenju
hrvatskih zemalja u Monarhiji. Zato je Hrvatska narodna zajednica bila
izricito protiv autonomije, kao i pripajanja Bosne i Hercegovine nekoj
balkanskoj drzavi.
Medutim, gradanski politicari znali su u svojoj prakticnoj djelatnosti praviti razliku izmedu maksimalnih programskih ciljeva i realpolitike. Uz to je doslo i do dalje evolucije u njihovim gledistima koja
je znacila ublazavanje pa i napustanje izvjesnih intrasigentnih stavova.
Osobito poslije aneksije i u godinama koje su neposredno prethodile Prvom svjetskom ratu, uz sva kolebanja i nedosljednosti, sve vise
ce u bosanskohercegovackoj politici biti prisutni programski stavovi o
srbo-hrvatstvu i jugoslovenstvu. Medutim, gradanska politika, uprkos
svecanim proklamacijama narodnog jedinstva, nikad nije uspjela da
u redovima svojih predstavnika eliminise pojave nacionalne iskljucivosti
i netolerancije.
Prilikom pregovora koji su se vodili izmedu predstavnika Srpskog
poslanickog kluba i Hrvatske narodne zajednice o uvodenju narodnog
kao sluzbenog jezika bio je u ljeto 1910. postignut sporazum o ravnopravnosti naziva za jezik, koji su Srbi nazivali srpskim, a Hrvati hrvatskim jezikom. Srpski klub je imao posebne razloge da izade Hrvatima
u susret u pogledu priznanja ravnopravnosti naziva jezika i pisma, sto
je znacilo i de facto priznanje hrvatske nacije u Bosni i Hercegovini.
Neposredan povod za to bilo je pitanje otkupa kmetova. Medutim, time nisu mogle biti uklonjene razlike izmedu nosilaca srpske i hrvatske
politike oko prvenstva jedne ili druge nacionalne oznake za jezik, sto
je bio prvi preduslov da bi zajednicki mogli formulisati nacrt jednog
jezickog zakona. Ipak, na pocetku rada Sabora ostvarena je srpskohrvatska saradnja u duhu proklamovane politike narodnog jedinstva
Srba i Hrvata, za koju su se izjasnili Srpski saborski klub i Hrvatska
narodna zajednica.
Medutim, srpsko-hrvatski politicki pakt nije mogao biti perfektuiran jer ga vecina u Hrvatskom klubu nije prihvatila. Uzroci leze u
neprevazidenim suprotnostima izmedu srpske i hrvatske gradanske politike, koje su proizilazile iz nerijesenog drzavnopravnog polozaja Bosne
i Hercegovine. Ovo je narocito dolazilo do izrazaja u razlicitoj interpretaciji pojma narodnog jedinstva, ravnopravnosti pisama i nacionalnih
oznaka za jezik. Osim toga, vodstvo Hrvatske narodne zajednice nije
uopste bilo spremno da ude u jednu koaliciju sa Srbima koja bi mogla
dobiti opozicioni karakter, i to tim prije sto je u Hrvatskoj doslo do
402

prekida kratkotrajne saradnje izmedu bana Tomasica i hrvatsko-srpske

koalicije.36)
Hrvatska narodna zajednica je, napustivsi nacelo obligatnog otkupa kmetova, raskinula sporazum sa Srpskim klubom i orijentisala se na
saradnju sa Vladom i muslimanskim predstavnicima, koji su zastupali
interese zemljoposjednika. Stvaranje nove provladine koalicije trebalo
je da hrvatskim politicarima omoguci da igraju dominirajucu ulogu u
Saboru i donese im odredene nacionalno-politicke koristi. Tome je trebalo da posluzi i inicijativa iz redova Hrvatske narodne zajednice za
rjesenje jezickog pitanja. Saboru je pocetkom 1911. podnesen zakonski
nacrt u kome je bilo predvideno da iskljucivo hrvatski ili srpski jezik treba da bude zvanicni jezik u cjelokupnom unutrasnjem i vanjskom
usmenom i pismenom sluzbenom saobracaju u Bosni i Hercegovini, i da
oba njegova pisma, latinica i cirilica, uzivaju ravnopravnost. Paktom
sklopljenim 31.marta 1911, izmedu obiju hrvatskih politickih grupa s
jedne, i Muslimanskog saborskog kluba, s druge strane, hrvatski poslanici su se obavezali da ce glasati za fakultativni otkup kmetova a
muslimanski za nacrt jezickog zakona koji su izradili Hrvati. Medutim,
predstavnici Srba odlucno su se izjasnili protiv predlozenog rjesenja.
Oni nisu pristajali da u zvanicnom nazivu jezika stoji na prvom mjestu
hrvatski i da se latinica spominje prije cirilice, ocito zato sto su smatrali da bi takav redoslijed asocirao na prvenstveno hrvatski karakter
Bosne i Hercegovine. Sa srpske strane se ukazivalo da su Srbi u zemlji
vecina i zahtjevano je da srpsko ime mora doci na prvo mjesto. i pojam
ravnopravnosti pisama tumacen je jos 1910. od strane Srpske rijeci
tako da bi cirilici kao pismu vecine trebalo da pripadne prvenstvo.37)
Jos prije potpisivanja pakta s muslimanske strane je ucinjena koncesija Hrvatima i to u pogledu ucenja latinice u osnovnim skolama od
strane muslimanske djece. Saborskom rezolucijom je zatrazeno da sva
muslimanska djeca najprije uce latinicu pa tek onda cirilicu, izuzev one
muslimanske djece ciji roditelji izricito zatraze da im djeca najprije uce
cirilicu.
Stvarna prevaga upotrebe latinice u Bosni i Hercegovini, do koje je
doslo sticajem istorijskih okolnosti za vrijeme austrougarske uprave, pa
i njena veca rasirenost medu Muslimanima u odnosu na cirilsko pismo,
nije dovela do toga da latinica postane muslimansko pismo. Ako se
36)
Mirjana G r o s s, Hrvatska politika u Bosni i Hercegovini od 1878
do 1914, Historijski zbornik XIX-XX, 1966-1967, Zagreb 1968, str. 4145.
37)
Ibidem, str. 48, nap. 175 i 176. Podrobnije o obrazovanju hrvatskomuslimanskog bloka u Saboru i hrvatsko-muslimanskom paktu vidi
D
z. J u z b a
si
c, Nacionalno-politi
cki odnosi, str. 69-97.

403

izuzmu one marginalne struje u muslimanskoj politici koje su se vezivale za srpsku, odnosno hrvatsku nacionalnu orijentaciju, za najveci
dio, inace, malobrojnih pismenih Muslimana upotreba jednog ili drugog pisma nije imala nikakvo posebno nacionalno nego samo prakticno
znacenje. Medutim, cjelokupan problem treba vidjeti u svjetlu podataka da je jos 1910. godine bilo nepismeno 87,84% stanovnika Bosne i
Hercegovine starijih od 7 godina, i da je taj procenat iznosio medu pripadnicima muslimanske vjere 94,65%, pravoslavne 89,92%, katolicima
77,45% i medu ostalim konfesijama 38,27%. Pri tome nije uzeto u obzir da se izvjestan broj Muslimana sluzio arapskim pismom za pisanje
i medu muslimanskim poslanicima u Saboru
na narodnom jeziku. Cak
bilo je pojedinaca koji su se mogli sluziti samo arapskim pismom, koje
se ucilo u muslimanskim vjerskim skolama.
Hrvatsko-muslimanska politicka saradnja na platformi lojalnog odnosa prema vlasti podgrijavala je nerealne nade hrvatskih politicara
u pogledu kroatizacije Muslimana. Izvjesni takticni potezi i manevri
muslimanskog vodstva, diktirani materijalnim interesima zemljoposjednika, nisu mogli znaciti njihovo opredjeljenje za hrvatsku nacionalnu
ideologiju. Ni njihova saradnja sa srpskim gradanskim politicarima u
predaneksionom periodu nije dovela do stvaranja politickog saveza koji
bi imao srpsko nacionalno obiljezje, mada je to bio cilj srpske gradanske
politike. I oni prvaci muslimanskog autonomnog pokreta, koji su kao
Dervis-beg Miralem bili gorljivi zagovornici sklapanja politickog saveza
sa vodama srpskog autonomnog pokreta, nisu 1900. i 1901. pristajali na to da se narodni i zvanicni jezik u Bosni i Hercegovini nazove
srpski i da se, kako u nastavi tako i u zvanicnom saobracaju vlasti, iskljucivo upotrebljava cirilica. Time su oni de facto odbijali nacionalnu
identifikaciju Muslimana kao Srba.
Dervis-beg Miralem je bio na celu malobrojne ali uticajne disidentske grupe koja nije potpisala hrvatsko-muslimanski pakt 1911, nego je
istupila iz Muslimanskog kluba i nastavila saradnju sa Srbima. U ovoj
grupi, koja je bila izraziti reprezentant muslimanskih veleposjednika,
samo su se pojedinci nacionalno deklarisali kao Srbi (dr. Murad Saric), dok su se drugi, iako srbofilski raspolozeni, distancirali ne samo
od hrvatske nego i od srpske nacionalne ideologije.
Dervis-beg Miralem je, kao i srpski poslanici, odbio da prihvati da
zvanicni naziv jezika bude hrvatski ili srpski jezik, kako su predlagali
Hrvati, a indirektno akceptirala vecina u muslimanskom klubu potpisujuci pakt. Sam Miralem je javno izrazio uvjerenje da je pretezna
vecina naseg naroda (tj. Muslimana - prim. Dz.J.) osjecajuci se samo
Muslimanima, u tom pitanju indiferentna. On je zastupao glediste
da problem sluzbenog naziva treba da se rijesi sporazumno izmedu Srba i Hrvata, koji bi onda prihvatili i Muslimani.38) Ovakva solucija je
38)

404

M. H a d
zijahi
c, Od tradicije do identiteta, str. 172-174.

odnijela i prevagu u bosanskoj politici u drugoj polovini 1912. godine.

Uostalom, razlika izmedu Miralemove grupe i vecine u Muslimanskom
klubu odnosila se prvenstveno na politicku strategiju i taktiku i izbor
saveznika, a ne na problem nacionalnog opredjeljenja Muslimana niti
na agrarno pitanje.
Jezicko pitanje postalo je uzrok krizi u radu Sabora u jesen 1911. godine. Tada je, naime, planuo sukob oko redoslijeda pisama na natpisima na cestama, obuhvativsi i problem zvanicnog naziva jezika. Osobito
sporno bilo je pitanje upotrebe arapskog pisma, na cemu su insistirali
muslimanski predstavnici. Ovo je postalo kamen spoticanja u odnosima izmedu Vlade i Sabora. Prvaci svih saborskih stranaka izjasnili su
se za primjenu arapskih slova na natpisima, dok je Vlada odbijala da
to prihvati.
Iako je kako sa srpske, tako i hrvatske strane zahtjev za uvodenje
arapskog pisma kao zvanican smatran pro foro interno smijesnim i
stetnim, obje strane stajale su na stanovistu da se upotreba arapskog
pisma u natpisima na javnim putevma mora ozakoniti. To je bilo motivirano taktickim razlozima, i to u prvom redu prema njihovim muslimanskim saveznicima. Srpski klub je u tom pogledu preuzeo cak izricitu
obavezu prema saveznickoj grupi Dervis-bega Miralema i bio je odlucan
da je ispuni. Obaveza se, medutim, odnosila samo na natpise arapskim
pismom na cestama, a ne i na Miralemov zahtjev da se arapsko pismo
unese kao ravnopravno u jezicki zakon.39)
Posebno u srpskoj gradanskoj politici postojala je duga tradicija
taktiziranja i podrske stavovima o zvanicnoj upotrebi kako arapskog
pisma tako i turskog jezika. Kako je vrlo mali broj Muslimana znao
turski jezik, muslimanski zahtjevi u pogledu zvanicne upotrebe turskog
jezika, koji se javljaju narocito u doba autonomnog pokreta, imali su
izrazito politicko i opoziciono obiljezje. Prije aneksije, smisao im je bio
da se istakne pripadnost Bosne i Hercegovine Otomanskom carstvu.
Zato se zahtjevi u odnosu na turski jezik ne ponavljaju poslije aneksije.
Upotrebu arapskog pisma u tekstovima na narodnom jeziku, koja
je imala svoju duzu tradiciju u Bosni i Hercegovini, osobito je pocetkom
sevic, kasniji reis-ul-ulema, poXX vijeka propagirao Dzemaludin Cau
taknut prvenstveno panislamskim motivima. Jedno vrijeme ovim se
pismom sluzila administracija muslimanskih vjerskih ustanova, a ono
je upotrebljavano i u natpisima nekih firmi uporedo sa latinicom i
cirilicom. Medutim, njegova primjena u doba austrougarske uprave
bila je najvise rasirena u knjigama i spisima religiozne sadrzine, koje
su sa arapskog i turskog prevodene na narodni jezik. Zemaljska vlada
39)
Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija 13.i 17.novembra 1911. (Pr BH 1528 I 1459 iz 1911)

405

je krajem 1911. godine izrazila misljenje da se samo i jedino na tom

podrucju pokazala svrsishodnom upotreba arapskog pisma, pa mu nije
osporavala raison detre u funkciji muslimanskog religioznog odgoja na
maternjem jeziku, ne samo u vjerskim, autonomnim, nego i u javnim
skolama.40)
Muslimanski politicki listovi stampani su cirilskim, odnosno latinicnim pismom. Listovi i periodika koja se pocetkom XX vijeka pojavila
pisana arapskim alfabetom na narodnom jeziku, bila je prvenstveno religioznog karaktera. U drugim oblastima svakodnevnog zivota upotreba
arapskog pisma bila je u izvjesnoj mjeri rasirena u nekim srednjim slojevima muslimanskog stanovnistva, medu sitnim trgovcima, subasama,
hodzama i sl. Samo oni pojedinci koji su se naucivsi u mektebu arapsko pismo, prihvatili potom nekog zanimanja koje trazi da se i nesto
pribiljezi, upotrebljavali su to pismo sluzeci se narodnim jezikom.41)
Borba za arapsko pismo manifestovala je nastojanje njenih protagonista, u prvom redu Dervis-bega Miralema, da se Muslimani i na podrucju upotrebe pisma u potpunosti izjednace sa Srbima i Hrvatima,
i kao posebna individualnost afirmisu. Tu je bila prisutna i ideja da
arapsko pismo treba da posluzi kao sredstvo integracije, koje bi otklonilo opasnost da se upotrebom latinice i cirilice Muslimani pocijepaju
u dva nacionalno-politicka tabora, hrvatski i srpski.
Dervis-beg Miralem uvjeravao je civilnog adlatusa barona Benka da
muslimanski zahtjev za uvodenje treceg zvanicnog pisma nije izraz neke
tendencije koja bi bila uperena protiv aneksije ili vlade, vec da je u njegovoj osnovi cvrst zakljucak Muslimana da nacionalno ne postanu ni
Srbi ni Hrvati, jer je njihova deviza: Bosna Bosancima. Smatrao je da
ce se bosanski Muslimani moci odrzati izmedu Srba i Hrvata samo ako,
kao i oni, budu imali svoje vlastito pismo.42) Tako je arapskom pismu
neopravdano dat znacaj koje ono za bosanskohercegovacke Muslimane u moderno doba nije stvarno moglo imati. Medutim, slucaj ipak
ilustruje kako se na specifican nacin u slozenim nacionalnim, kulturnim i politickim prilikama javljao u vezi sa upotrebom pisama problem
nacionalnog identiteta Muslimana.
Problem arapskog pisma postao je u prvom redu partijsko-politicko
pitanje i muslimanski poslanici su za njegovo rjesenje animirali sire muslimanske krugove. Zato je i muslimanska inteligencija, bez obzira na
stranacku pripadnost, trazila uvodenje arapskog pisma, iako je prema
40)
Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija 26.11.1911. (Pr
BH 1619/1911).
41)
Kao prethodna napomena.
42)
Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija 14.11.1911. (Pr
BH 1529/1911).

406

saznanjima vlasti intimno pretezna njena vecina bila uvjerena u prakticnu suvisnost takvog zahtjeva. Inace, iz redova muslimanske inteligencije stavljene su ozbiljne zamjerke vjestackom adaptiranju arapskog
pisma na srpskohrvatski jezik. To je u XX vijeku bio anahronizam koji
je objektivno usporavao kulturni napredak Muslimana.
Zemaljska vlada je bila protiv ozakonjenja ravnopravnosti arapskog
pisma sa latinicom i cirilicom, jer bi to izazvalo nepremostive prakticne
teskoce i velike troskove. Ostajuci pri svom negativnom stanovistu i
u pogledu upotrebe arapskog pisma u natpisima na cestama Vlada je,
medutim, bila spremna da i dalje tolerise njegovu postojecu upotrebu
na ulicnim tablama u gradskim opstinama. Tako su u Sarajevu natpisi
na ulicama bili postavljeni na sva tri pisma.43)
Zanimljivo je istaci da je ministar Burian bio spreman u jednom
momentu na to da se nacelno prizna ravnopravnost arapskog pisma
sa latinicom i cirilicom, da je taj muslimanski zahtjev bio ultimativno
podrzan sa srpske i hrvatske strane. U tom slucaju zadatak Vlade
bi, po Burianovom misljenju, bio da se sve ucini kako bi se prakticna
upotreba tog treceg pisma sto vise ogranicila.44) Ovo samo pokazuje
koliko je ministru Burianu bilo stalo da se u Saboru stvore politicki
uslovi koji bi omogucili usvajanje njegovog investicionog programa.
U kojoj je mjeri jezicko pitanje postalo stvar stranacko-politicke
igre pokazuje jos i cinjenica da je prvobitno Srpski klub krajem novembra 1911. vrlo povoljno primio vladin investicioni program i izrazio
spremnost da radi na njegovoj realizaciji. To je bio takticki potez da
bi se od Vlade dobila izjava koja je isla u prilog srpskom gledistu u
pogledu zvanicnog naziva jezika. Na pitanje o stavu Vlade prema nazivu jezika i u pogledu upotrebe pisama, baron Benko je 7.decembra
1911. procitao unaprijed pripremljen odgovor da Zemaljska vlada stoji na stanovistu pariteta obiju pisama i naziva jezika srpskohrvatski.
Ovo ce ostati zvanican naziv i za vrijeme Prvog svjetskog rata, kada su
preduzete odredene mjere protiv upotrebe cirilskog pisma.
Problem naziva zvanicnog jezika nije samo blokirao svaku akciju u
Saboru za rjesenje jezickog pitanja nego je bio i povod za razbuktavanje sovinisticke borbe. Do sporazuma je doslo 1912, kada su hrvatski predstavnici prihvatili kao zvanicnu oznaku narodnog jezika naziv
srpsko-hrvatski jezik. Ovome je prethodilo priblizavanje Hrvatske narodne zajednice i Hrvatske katolicke udruge i njihovo fuzioniranje pod
uticajem vodstva svepravaske organizacije.
Konvergencija srpskog i hrvatskog nacionalnog pokreta na sirem jugoslovenskom prostoru imala je za posljedicu da je politika narodnog
43)
Brodnik Zemaljskoj vladi 2.12.1911, prilog uz dopis Zemaljske vlade
od 19.12.1911. (Pr BH 1688/1911).
44)
Buri
an Zemaljskoj vladi 17.11.1911. (Pr BH 1541/1911).

407

jedinstva i jugoslovenstva, koju je u Bosni i Hercegovini prvenstveno

sirila intelektualna omladina i zastupala socijaldemokracija, nasla plodno tlo i kod izvjesnih opozicionih struktura u Bosanskohercegovackom
saboru. Medutim, ona nije mogla ostati bez uticaja ni na politicke
krugove koji su, pod odredenim uslovima, bili spremni da saraduju sa
Vladom. Pomenuti uticaji, zatim decidirano stanoviste Vlade u pogledu naziva zvanicnog jezika i upotrebe pisama, kao i potreba politickog
taktiziranja i prilagodavanja i onda kada postoje nacelne razlike - sve to
skupa je djelovalo da su sve politicke grupe u Saboru konacno usvojile
srpsko-hrvatski kao zvanicni naziv za jezik.45)
U vezi sa nastojanjem austrougarskih politickih funkcionera da povodom sloma turske vlasti na Balkanu 1912. muslimanski faktor iskoriste kao protutezu Srbima, u austrijskoj publicistici se pred Prvi svjetski
rat pojavila ideja o muslimanskoj naciji na Balkanu koja ne priznaje
nikakve jezicke razlike. Uporiste za to ona je nalazila u staroj praksi na
Orijentu da se nacija i religija poistovjecuju.46) Pomenuta ideja mogla
je biti potaknuta i jacanjem panislamskih tendencija u dijelu bosanskohercegovacke muslimanske inteligencije. Te tendencije dosle su do
izrazaja u casopisu Biser, osobito od 1913. i bile su jos vise prisutne u izdavackoj djelatnosti Muslimanske biblioteke. Iako je u svojoj
osnovi imala religiozni duhovni supstrat, nacionalno-politicka platforma Bisera nije bila jedinstvena. Ona je, kako je to ukazao Muhsin
Rizvic, sezala od ispoljavanja osjecaja muslimanske narodno-vjerske posebnosti do propagiranja povezanosti sa drugim islamskim narodima.
Pri tome je u Biseru bilo ispoljeno i shvatanje da bosanskohercegovacki Muslimani, koji se imenuju Bosnjacima, po jeziku pripadaju onoj
slavenskoj grupi od desetak milijuna dusa, kojoj pripadaju i Srbi i Hrvati; da svi oni zajedno predstavljaju jedan narod, samo sa tri imena
i tri vjere.47) To je bilo suprotno ideji muslimanske nacije koja ne
priznaje jezicke razlike. Medutim, i pored nastojanja da se distancira
od dnevne politike, kao i od srpskog i hrvatskog nacionalizma, Biser
je, nasuprot Gajretu, pokazao vise simpatija prema hrvatskoj literaturi, opredjeljujuci se potpuno za latinicu i za one muslimanske pisce
koji su na njoj stampali svoje priloge.48) Inace, Novi vakat, kao novo
45)

Vidi D
zevad J u z b a
si
c, Nacionalno-politi
cki odnosi, str. 150 i
dalje.
46)
Die nichtosmanischen Balkanmoslims. Die albanische Frage im moslimischen Lichte, Saraevoer Tagblatt, Nr 126, od 5.6.1914. Citirano po:
Milorad E k m e
ci
c, Ratni ciljevi Srbije, Beograd 1973, str. 144-145.
47)
Muhsin R i z v i
c, Knji
zevno stvaranje muslimanskih pisaca u Bosni i Hercegovini u doba austrougarske vladavine, ANUBiH Djela XLVI
2/1, Sarajevo 1973, str. 286-289.
48)
Ibidem

408


glasilo Ujedinjene muslimanske organizacije, koje je usmjeravao Serif
Arnautovic, pisao je u ljeto 1913. da Muslimani moraju da izvuku
konsekvence iz sloma Turske i da se u njima mora razviti svijest da su
jedno sa narodom s kojim zive. List se izjasnio i za narodno jedinstvo
Srba i Hrvata, uz obrazlozenje da bi se u protivnom Muslimani morali
pocijepati u dva nacionalno-politicka tabora. Medutim, Novi vakat
je izrazavao rezervu prema lozinkama o srpskohrvatskom jedinstvu koje su dolazile iz srpskih redova, videci u njima skrivenu tendenciju da
se srbiziraju Muslimani.49) Takode, Safvet-beg Basagic, clan saborskog
Predsjednistva, ocijenio je u jesen 1913. plan srpskog kulturnog drustva
Prosvjeta da u cijeloj zemlji osnuje specijalne konvikte za siromasne
muslimanske dake kao eminentnu opasnost po opstanak Muslimana i
nacionalnu propagandu Hrvata,50) kojoj je on, inace, bio naklonjen.
Za nacionalizovanje Muslimana u srpskom smislu zalagali su se oni
muslimanski intelektualci koji su bili aktivni u srpskom nacionalnom

pokretu. i pored toga sto su, kao Sukrija

Kurtovic, isticali tezu: Srbi
i Hrvati su jedan narod, ali dva plemena, oni su smatrali da je samo
srpski nacionalizam cisti nacionalizam, pa je samo taj nacionalizam
trebalo davati Muslimanima. Pri tome je politicki angazman srpski
orijentisanih muslimanskih intelektualaca u ovom razdoblju podrazumijevao ne samo protuaustrougarski nego i protuturski i antifeudalni
stav.51) Mada je politika nacionalnog opredjeljivanja Muslimana pretrpjela istorijski neuspjeh, muslimanska inteligencija, koja se zalagala
za nacionalizovanje Muslimana u srpskom odnosno hrvatskom smislu, doprinosila je prevazilazenju zatvorenosti muslimanske zajednice u
Bosni i Hercegovini i odigrala je odredenu ulogu u prihvatanju tekovina
evropske kulture od strane Muslimana.

Siroko
rasprostranjenu ideju da jezicko jedinstvo znaci i narodno
jedinstvo deklarativno su prihvatili u drugoj polovini 1913. i vodeci
muslimanski saborski politicari, kao i njihovi srpski i hrvatski partneri, u programu saborske radne vecine koja je trebalo da se obrazuje.
Medutim, ta ideja imala je razlicito znacenje u politici razlicitih snaga
na bosanskohercegovackoj politickoj sceni.
U uvodu programa radne vecine (autor dr Milan Srskic), koji je
nastao krajem ljeta 1913. Hrvatski i Muslimanski saborski klub i grupa oko Srpske rijeci zauzeli su stanoviste da su Srbi i Hrvati jedan
49)
M. G r o s s, Hrvatska politika u Bosni i Hercegovini, str. 64; Mustafa I m a m o v i
c, Pravni polo
zaj i unutra
snji politi
cki razvitak Bosne i Hercegovine od 1878 do 1914, Sarajevo 1973, str. 258.
50)
Collas Potioreku 7.10.1913. Kriegsarchiv Wien (KA), Nachlass Potiorek A/3 Fasz 2, 540.
51)
Sukrija K u r t o v i
c, O nacionalizovanju muslimana, Sarajevo
1914, str. 50.52.

409

narod sa dva ravnopravna imena. Na osnovu toga izveden je jedinstven zakljucak da u Bosni i Hercegovini Srbi i Hrvati i Muslimani,
koji poticu iz iste krvi, imaju jedan zvanicni jezik a to je srpskohrvatski
jezik.52) Ovaj programski stav ostao je neizmijenjen i nakon sto je u
vladinoj saborskoj vecini grupu oko Srpske rijeci zamijenila Dimoviceva Srpska narodna stranka. Dimovic je, pak, kao jedan od uslova
za saradnju sa Vladom trazio da se rijesi jezicko pitanje i da se srpskohrvatski jezik uvede u svu drzavnu upravu, kako u spoljasnjem tako
i u unutrasnjem prometu.
Ideologija narodnog jedinstva Srba i Hrvata u punoj mjeri je dosla
do izrazaja u novoj programskoj orijentaciji grupe oko Otadzbine.
Tako je krajem 1913, kada se Petar Kocic vec bio povukao sa politicke
pozornice, novi lider grupe, dr Dorde Lazarevic, istupio u Saboru i, ukazujuci na primjer sloge u Dalmaciji, pledirao za srpskohrvatsko jedinstvo. Njemu se pridruzio hrvatski disident i opozicionar Duro Dzamonja
i obojica su bila jedinstvena u osudi sovinistickog pisanja Srpske rijeci
i Hrvatskog dnevnika. Dzamonja je sporio novoj vladinoj koaliciji iskrenost u proklamovanoj saradnji Hrvata i Srba. U vladinoj stranci,
ukazivao je Dzamonja, paroh Jovo Simic otvoreno je govorio da ne poznaje Hrvata osim Kranjaca i kajkavaca na granici Hrvatske, a dr Jovi
Simicu bilo je tesko i spomenuti rijec Hrvat.53)
Dr Dorde Lazarevic je isticao da su Srbi i Hrvati jedan narod sa
dva ravnopravna imena i, citirajuci brosuru Milana Marjanovica Narod
koji nastaje, takode smatrao da se formira jedinstveni srpskohrvatski
narod, te da od srpstva i hrvatstva danas dolazimo do unitarizma.
Interesantno je da je i zemaljski poglavar, general Oskar Potiorek, pisao
1913. godine da vise nema nikakve sumnje da stapanje Srba i Hrvata
u jedan narod napreduje dzinovskim koracima, da je i u Bosni i Hercegovini u toku ublazavanje srpsko-hrvatskih suprotnosti, kao i da je
narocito u mladoj generaciji prosirena ideja bratstva sa Srbima.
Stanoviste da su Srbi i Hrvati jedan narod unio je Lazarevic i u
Nacrt stranackog programa, koji je objavljen u Otad
zbini od 28.marta
(10.aprila) 1914. godine. Polazeci od nacela narodnog jedinstva u Nacrtu se isticala potreba zajednickog i sporazumnog rada srpskih i hrvatskih narodnih stranaka, kao i priblizavanje a, po mogucnosti, i ujedinjenje srpskih i hrvatskih nacionalnih, kulturnih i privrednih udruzenja,
narocito srpskog i hrvatskog sokolstva. Zagovarajuci potrebu sto skorijeg nacionalizovanja! Muslimana naglasavano je da taj rad ne smije
52)
Bericht u
ber die Verwaltung von Bosnien und der Hercegovina 1913,
Wien 1914, XXVII-XXVIII.
53)
Stenografski izvje
staj II sjednice sabora Bosne i Hercegovine dr
zane
30.decembra 1913 u Sarajevu (Pr BH 10/1914).

410

niposto biti takav da izaziva trvenja i nesuglasice izmedu Srba i Hrvata. Uopste Muslimane ne treba pridobivati za ekskluzivno nego za
napredno Srpstvo i Hrvatstvo, koje stoji na stanovistu narodnog jedinstva.54) Ova ideologija unitaristickog jedinstva, koja je odigrala
znacajnu ulogu u stvaranju prve jugoslovenske drzave, nije adekvatno
odrazavala stvarnost postojecih nacionalnih odnosa koji su nastali kao
tekovina istorijskog razvitka.
Medutim, ni sama grupa oko Otadzbine nije bila idejno koherentna kada je bila u pitanju jugoslovenska orijentacija. Gotovo istovremeno kada je dr Dorde Lazarevic istupao sa svojim stavovima o

srpskohrvatskom narodnom jedinstvu, dr Zivko

Njezic, podpredsjednik
Kluba poslanika oko Otadzbine, u Saboru je nazvao Hrvate katolickim Srbima ne priznajuci im nacionalnu posebnost, sto je izazvalo
buran protest prisutnih hrvatskih poslanika. Osim toga, kada je rijec
o jeziku naroda u Bosni i Hercegovini, karakteristicno je da se kako u
izbornom proglasu Otadzbine, tako i u Nacrtu stranackog programa
taj jezik i dalje nominira samo kao srpski jezik. Inace, jedini koji je prilikom rasprave o jezickom zakonu u Saboru 30.decembra 1913. oponirao
da zvanicni naziv jezika ostane, kako je bilo predlozeno, srpskohrvatski, bio je pripadnik vladine vecine, svecenik Kalikst Tadin, bivsi clan
Hrvatske katolicke udruge, raspustene nakon izmirenja sa Hrvatskom
narodnom zajednicom sredinom 1912. godine. Tadin je smatrao da je
bolje da naziv jezika bude hrvatski za Hrvate i srpski za Srbe.
Kada je odbijanjem budzeta za 1912. godinu Sabor dospio u otvoren konflikt s Vladom, jedan od uslova za pokretanje rada Sabora bilo
je donosenje jezickog zakona. Medutim, jezicko pitanje ostalo je u pregovorima prvaka saborskih klubova sa Vladom po strani sve do pred
kraj 1912. godine. Samo je u internom saborskom paktu od 10.oktobra
1912, kojim se grupa oko lista Srpska rijec prikljucila vladinoj vecini,
bio sadrzan zahtjev da sluzbeni jezik na zeljeznicama bude jedino srpskohrvatski.
Tek kada je krajem novembra 1912. radna vecina trebalo da izglasa zakon o gradnji novih zeljeznica, - nakon sto je poslije dugotrajnih
pregovora medu vladama Monarhije postignut sporazum o bosanskohercegovackom zeljeznickom programu, - sve saborske grupe zauzele su
stav da se srpskohrvatski mora prethodno ozakoniti kao unutrasnji i
vanjski sluzbeni jezik na zeljeznicama. Mada je Vladi poslo za rukom
da vecina izglasa zakon o gradnji zeljeznica, Sabor nije htio da votira budzet za 1913. godinu bez da se rijesi jezicno pitanje u Bosni i
Hercegovini tako da srpskohrvatski postane jedini zvanicni jezik. Nasuprot tome, zajednicki ministar finansija Bilinski bio je saglasan da se
54)
ubrilovi
Branko C
c, Petar Ko
ci
c i njegovo doba. Banja LukaZagreb 1934, str. 199 i dalje.

411

srpskohrvatki jezik ozakoni kao unutrasnji jezik na podrucju cijele civilne uprave, izuzevsi zeljeznice, prvenstveno iz vojnih razloga. Izuzetak
bi takode bio ucinjen u pogledu korespondencije sa vojnim, austrijskim i ugarskim vlastima i podnescima austrijskih i ugarskih stranaka.
Zahtjevi Bosanskohercegovackog sabora u pogledu upotrebe jezika na
zeljeznici daleko su prevazilazili ono sto je postignuto u drugim zemljama Monarhije i nisu imali nikakvog izgleda da budu prihvaceni ni od
zajednicke vlade niti od vlada obiju drzava Monarhije. Prema idejama Bilinskog, srpskohrvatski je u Bosni i Hercegovini trebalo da dobije
slicno mjesto koje je poljski jezik imao u Galiciji. Opsta politicka situacija i sukob oko jezickog pitanja onemogucili su dalji rad Sabora,
koji je 18.decembra 1912. godine odlozen i nije sazivan vise od godinu
dana. To je znacilo neuspjeh prvobitne zamisli Bilinskog o osiguranju
kontinuirane saborske djelatnosti.55)
Za austrougarsku politiku rjesenje jezickog pitanja postalo je pocetkom 1913. godine dominantan problem kome je pridavan od strane
Bilinskog i zemaljskog poglavara Potioreka siri znacaj ne samo u saniranju politickih prilika u zemlji, nego i u rjesavanju cjelokupnog jugoslovenskog pitanja. Rjesenje jezickog pitanja u Bosni i Hercegovini trebalo
je da bude prvi korak u paralisanju narasle privlacne snage Srbije na
Juzne Slovene, kome su imale da slijede druge mjere, a medu njima i
uredenje statusa anektiranih pokrajina tako da one budu predstavljene
u delegacijama sa po tri poslanika. Medutim, jezickom pitanju time
je pridavan znacaj koje ono nije moglo imati. Nacionalni pokreti nisu
se vise ogranicavali samo na uze gradanske krugove da bi se nacionalni zahtjevi mogli zadovoljiti ustupcima na podrucju zvanicne upotrebe
jezika i cinovnickim polozajima.
U pregovorima Potioreka sa predstavnicima saborskih stranaka tokom 1913. glavni problem je bilo pitanje unutrasnjeg sluzbenog jezika
na zeljeznicama. Sporazum je postignut tek u jesen sa strankama nove
vladine koalicije (Muslimanski i Hrvatski saborski klub i Dimoviceva
srpska grupa) i to na osnovu kompromisne formule pronadene u ljeto 1913. godine. Zakonom o zvanicnom i nastavnom jeziku trebalo je
da u Bosni i Hercegovini bude omogucena upotreba srpskohrvatskog
jezika i u unutrasnjoj sluzbi na zeljeznicama, koliko to dopustaju vojni interesi. To je bio ustupak uglavnom formalnog karaktera. Pored
pomenutog zakona, koji je trebalo da se izda uz sadejstvo Sabora, Zemaljska vlada je pripremila posebnu Naredbu ciji bitan sadrzaj cine
propisi o upotrebi njemackog i madarskog jezika. Naredba je trebalo
da se izda na osnovu vladarevog ovlastenja, da ne bi po svojoj autoritativnoj snazi zaostajala za zakonom koji ce usvojiti Sabor. Pri tome
55)
O tome podrobnije D
z. J u z b a
si
c, Nacionalno-politi
cki odnosi,
str. 128 i dalje.

412

je izmedu odredaba nacrta ovih dvaju akata postojala izvjesna inkongruencija. Bosanskohercegovacka uprava nastojala je da rijesi jedan
unutrasnjo-politicki problem i istovremeno osigura interese Monarhije.
Pitanje kompetencije Bosanskohercegovackog sabora, zbog nepotpunih
ustavnih odredaba i razlicitih interesa, igralo je vaznu ulogu kako u pregovorima bosanskohercegovacke uprave sa saborskim strankama, tako
i docnije sa Ministarstvom rata i austrijskom vladom. U ovu diskusiju
se ukljucio i prestolonasljednik Franz Ferdinand. On je u novembru
1913. izrazio svoju zabrinutost zbog eventualne mogucnosti prosirenja
djelokruga Sabora i ogranicenja prava krune, premda nije osporavao
samo pravo da Sabor ucestvuje u rjesavanju jezickog pitanja.56)
Ugarska vlada je odmah dala svoju nacelnu saglasnost jezickim propisima, jer je u pogledu zvanicne upotrebe madarskog jezika u Bosni i
Hercegovini trebalo da ostane uglavnom status quo. Osim toga ugarska vlada nije, zbog specificnosti odnosa u Ugarskoj, strahovala od
implikacija koje bi planirano rjesenje jezickog pitanja u Bosni i Hercegovini eventualno moglo imati u unutrasnjoj politici Transleithanije.
Nasuprot tome u krugovima austrijske vlade novi bosanskohercegovacki
propisi o zvanicnom jeziku izazvali su zivo interesovanje i polemike s
obzirom na mogucnost njihovih refleksija i na rjesavanje jezickog pitanja u Cisleithaniji. Osobito sa stanovista kompetencije carevinske ili
zemaljskih legislativa u regulisanju upotrebe sluzbenog jezika za organe
vlasti koji pripadaju zemaljskom gospodaru, u austrijskoj polovini imalo je pitanje koliko je Bosanskohercegovacki sabor uopste nadlezan da
rjesava isti problem veliki aktuelno-politicki znacaj. Narocito podozrenje austrijske vlade izazivale su odredbe o unutrasnjem sluzbenom
jeziku na bosanskohercegovackim zeljeznicama, jer se sa izvjesnoscu
pretpostavljalo da ce svako regulisanje upotrebe jezika na podrucju
zeljeznicke uprave u Bosni i Hercegovini imati enorman uticaj na od skoj i Dalmaciji, gdje su bh. zeljeznice
nose u Austriji a specijalno u Ce
vodile promet na pruzi za Dubrovnik i Boku Kotorsku. Opcenito su
izrazene zamjerke u pogledu ukljucenja pitanja koja se ticu unutrasnjeg
sluzbenog jezika organa vlasti koji pripadaju zemaljskom gospodaru i
jezicke spreme cinovnistva u jedan konstitucionalni zakon. Usprkos du
gogodisnjim nastojanjima, Cesima
to nije poslo za rukom. S obzirom

na nagodbenjacke pregovore sa Cesima,

koji su bili u toku, austrijska
vlada imala je dovoljno razloga da ne pristane na jedan takav ustupak
u Bosni prije nego sto se to dozvoli u Cisleithaniji. Ali kako bi taj
stav znacio onemogucavanje politicke akcije bosanske uprave, u vrijeme kada je jugoslovenski problem postao dominantan za austrougarsku
politiku, vlada grofa St
urgkha, stavljena pred fait accompli, saglasila
56)

Ibidem, str. 161-215.

413

se na kraju kao i drugi faktori, sa nebitno modifikovanim predlozenim

rjesenjima.57)
Jezicki zakon usvojen je 30.decembra 1913. godine od strane vladine vecine odmah po otvaranju Sabora. Otklonivsi samo privremeno
jedan aktuelan problem sa politicke scene, bosanska uprava je otezala
sa postupkom oko sankcionisanja jezickog zakona s ciljem da time dalje
taktizira prema Saboru. Medutim, sarajevski atentat, izbijanje rata i
dalji razvoj dogadaja ucinio je neaktuelnim predvidena rjesenja. Jezicki
zakon, ostavsi nesankcionisan od strane vladara, ustupio je mjesto drugim mjerama austrougarske jezicke politike. Atentat je oznacio i kraj
saborske djelatnosti, pa je odlukom vladara od 9.jula 1914. formalno
zakljucena tekuca sesija da bi, potom, svojim patentom od 15.februara
1915. Franz Joseph I raspustio Bosanskohercegovacki sabor.
*
*
*
U okviru mjera koje su nakon izbijanja Prvog svjetskog rata preduzete u Monarhiji protiv Srba bilo je i potiskivanje cirilice iz javne
upotrebe. Tako je u Hrvatskoj krajem 1914. ukinuto ucenje cirilice u
skolama, a pocetkom 1915. cirilica je ukinuta i u radu administracije.
Uporedo s tim, uklonjen je iz skole u Hrvatskoj i naziv jezika hrvatski
ili srpski. U takvom jezikoslovnom oznacavanju nastavnog jezika,
Vlada u Zagrebu vidjela je tada opasnost po drzavnopravni znacaj
hrvatskog jezika, koji je po odredbama hrvatsko-ugarske nagodbe iz
1868. bio utvrden kao sluzbeni jezik cjelokupnog zakonodavstva, sudstva i uprave.
Ove mjere u Hrvatskoj izvrsile su odredeni uticaj i na antisrpski
raspolozene domace krugove u Bosni i Hercegovini, iz cijih se redova,
vec odmah po objavi rata, postavljalo pitanje o ukidanju cirilice kao
oficijelnog pisma i naziva jezika srpskohrvatski. Medutim, s obzirom na
drzavnopravni status zemlje i politicke odnose, u vrhovima bosanskohercegovacke uprave smatralo se da ne moze biti govora da se u pogledu
zvanicnog naziva jezika na analogan nacin postupi kao u Hrvatskoj.58)
Kako je i pored svih kombinacija u toku rata drzavnopravni polozaj
Bosne i Hercegovine ostao do propasti Monarhije neizmijenjen to je
zadrzan i ranije utvrdeni zvanicni naziv narodnog jezika.
I u vezi sa potiskivanjem cirilice krajem 1914. godine vladalo je misljenje kako u Zajednickom ministarstvu finansija, tako i u Zemaljskoj
57)

Ibidem
Major Wessely Potioreku, Sarajevo 30.8.1914. Arhiv Vojnoistorijskog instituta u Beogradu (AVII) Film 3/II Be
c (13-17); Mandi
c Zajedni
ckom ministarstvu finansija 26.11.1914. (Pr BH 1870/1914); nepotpisani i nedatirani tekst izraden u Zajedni
ckom ministarstvu finansija
krajem 1914. (Pr BH 1870/1914).
58)

414

vladi u Sarajevu da se prije uredenja drzavnopravnih odnosa cirilica

u Bosni i Hercegovini ne moze radikalno iskorijeniti, ali da se vec mogu preduzeti prvi koraci za rjesenje ovog problema. U tom smislu se
predvidalo da se provizorno, naredbodavnim putem, eliminise cirilsko
pismo iz unutrasnjeg sluzbenog saobracaja vlasti i svih nadlestava i organa, kao i unutrasnjeg poslovanja svih nastavnih ustanova i skola.59)
Motive za ovakve postupke objasnjavao je dr Nikola Mandic, zamjenik zemaljskog poglavara, neuspjehom da se vecina bosanskohercegovackih Srba pridobije za drzavnu ideju. Po njegovom misljenju,
upotreba cirilice u skolama i ostaloj upravi bio je, uz priznanje crkvenoskolske autonomije, ustupak Srbima koji ih je pojacao u separatistickim
teznjama, mada je to ucinjeno u namjeri da se bosanskohercegovacki
Srbi susretljivoscu privezu za Monarhiju i da se paralise privlacni uticaj Beograda. On je smatrao da je odgoj u autonomnim skolama i
upotreba cirilice u zemaljskim uredima povezivala uze bosanske Srbe
sa Srbima u Srbiji, nego sa drugim pripadnicima Monarhije. Rjesenje
ovog pitanja Mandic je vidio u asimilaciji srpskog elementa sa drzavi
vjernim slojevima stanovnistva. Da bi se to postiglo, zastupao je glediste da treba ukinuti ili sistirati srpsku crkveno-skolsku autonomiju. U
tom svjetlu posmatrao je i naredbu o zatvaranju srpskih konfesionalnih
skola. Smatrao je da bi se morao odstraniti i naziv srpsko-pravoslavna
crkva, kako bi se razlucio pojam nacije od konfesije. Za njega je bilo
takode vrlo vazno i iskljucivo ogranicenje cirilskog pisma na privatno
i konfesionalno podrucje. Kao vrhunac njegovih razmatranja o ulozi
cirilskog pisma slijedi da ono stoji na putu konsolidaciji drzavne ideje
u Bosni i Hercegovini i ujedinjenju svih ka jednom zajednickom cilju.
Na kraju se pozivao i na razlog prakticne prirode da ucenje dva pisma
otezava borbu protiv analfabetizma.60)
Mozemo konstatovati da su ove Mandiceve ideje bile u sustini identicne sa pogledima koje su vojni krugovi zastupali jos prije rata. Tako su
sa izbijanjem rata nestajale bitne razlike izmedu vojnih i civilnih vlasti
u odnosu na ovaj problem, premda su vojni krugovi i dalje prednjacili u
svom radikalizmu.61) Medutim, krajem 1914. godine ni u Zajednickom
59)
Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija 15.12.1914. (Pr
BH 1994/1914). Akt je potpisao dr Nikola Mandi
c uz Potiorekovo odobrenje.
60)
Ibidem
61)
Ministar rata, general Krobatin, smatrao je da
cirilicu treba zabraniti
i prekr
saj te zabrane nov
cano ka
znjavati u iznosu od 50 do 100 kruna.
On se izjasnio i za izmjenu zvani
cnog naziva narodnog jezika, Vojislav
Bogi
cevi
c, Pismenost u Bosni i Hercegovini od pojave slovenske
pismenosti u IX v. do kraja austrougarske vladavine, Sarajevo 1975,
str. 270-271.

415

ministarstvu finansija u Becu, niti u Zemaljskoj vladi u Sarajevu nisu jos bili spremni da preduzmu radikalne mjere u vezi sa upotrebom
cirilice. Pri tome se ukazivalo i na razliku u polozaju cirilskog pisma u
Hrvatskoj i Bosni, gdje je ono bilo autohtono i dobilo odredenu legalnu
bazu u brojnim naredbama i 33 Poslovnog reda Sabora. Vlasti nisu ispustale iz vida ni cinjenicu da su tada Srbi predstavljali relativnu
vecinu stanovnistva u zemlji.62) Ministar Bilinski je naglasavao da su
bosanskohercegovacki Srbi daleko borbeniji i nesumnjivo energicniji elemenat u Bosni i Hercegovini, cija agitacija ima za ostalo stanovnistvo
najjacu sugestiju.63)
Poslije Potiorekovog pada i dolaska generala Stjepana Sarkotica za
zemaljskog poglavara Bosne i Hercegovine ponovo je aktualizirano pitanje donosenja naredbe o iskljucenju cirilice iz sluzbenog saobracaja.
Tako su pocetkom 1915. godine nastale dvije varijante teksta naredbe Zemaljske vlade. Po prvoj varijanti bilo je predvideno odstranjenje
cirilskog pisma ne samo iz unutrasnje sluzbene upotrebe, kako je to
bilo ranije planirano, nego i iz cjelokupne vanjske sluzbe, i to tako da
bi se privatni cirilski podnesci doduse primali od strane vlasti, ali bi se
na njih odgovaralo latinicom. Po drugoj, blazoj varijanti vlasti bi odgovarale cirilicom na cirilske podneske i dopise privatnih stranaka. Za
ovakvo rjesenje bio je prvobitno Bilinski. Sarkotic se zalozio za prvu,
ostriju varijantu i na kraju je uspio da je i Bilinski u nacelu prihvati.64)
Zajednicki ministar finansija Bilinski pruzao je izvjesno vrijeme otpor radikalizmu vojnih faktora. Suprotno stavovima generala Sarkotica
prema pitanju upotrebe cirilice, on je u januaru 1915. smatrao da bi se
eliminisanjem cirilice samo islo na ruku ideji ujedinjenja Srba i Hrvata,
koja je zahvatila omladinu i prosirila se u Hrvatskoj i Dalmaciji. Vlada
je do tada, po Bilinskom, zadrzavala ovaj proces svjesno stvarajuci granice svojom politikom u pogledu upotrebe pisama. Zabranom cirilice,
isticao je Bilinski, bila bi uklonjena posljednja zapreka amalgamisanju
ovog bliskog elementa i utirala bi put Jugoslaviji65) Medutim, Bilinski je ubrzo popustio pred zahtjevima za ogranicenje upotrebe cirilice
u Bosni i Hercegovini.
Predsjednik ugarske vlade grof Istvan Tisza takoder se protivio odstranjenju cirilice iz javne upotrebe. On se povodom postupka vojnih
vlasti u Juznoj Ugarskoj obratio sredinom novembra 1914. zapovjedniku Balkanske vojske generalu Oskaru Potioreku protestvujuci sto je
62)

Kao napomena 59.

Kao napomena 61.
64)
Sarkoti
c Bilinskom 19.1.1915. i Bilinski Sarkoti
cu 31.1.1915. (Pr BH
121/1915).
65)
Kao napomena 61.
63)

416

na posti odbijena otprema pisama pisanih cirilicom i vraceni sluzbeni

akti pravoslavnih episkopa. Mada je isticao da je pristalica suzbijanja
protudrzavnih srpskih strujanja, Tisza je ocjenjivao da su pomenute
mjere suprotne zakonima, da povreduju stecena prava i stoljecima star
pravni polozaj pravoslavne crkve u Ugarskoj i izazivaju ogorcenje u
mirnim i lojalnim krugovima, a da pri tome nemaju nikakvo prakticno
dejstvo na sprecavanje i slabljenje protivnickih snaga. On je smatrao
da pokusaj da se sprijeci koriscenje cirilskog pisma nema nikakve veze
sa neposrednim potrebama i svrhom rata, ne poboljsava polozaj armije, ne sprijecava izdaju i spijunazu, i samo i jedino moze imati taj
rezultat da u njemu cijelo srpsko stanovnistvo osjeti jednu protuzakonitu sikanu, koja ce jos vise pogorsati politicko raspolozenje.66) Tisza
je docnije, sredinom 1915, takoder izrazio nepovoljno misljenje i o prijedlogu Zemaljske vlade za odstranjenje cirilice iz zvanicnog saobracaja
i skolske nastave u Bosni i Hercegovini, smatrajuci ga nesvrsishodnim
i stetnim jer ce izazvati nezadovoljstvo u mirnim i lojalnim dijelovima
stanovnistva i uciniti ga neprijateljem Monarhije.67) Medutim, i Tisza
se docnije, u situaciji stvorenoj u drugoj polovini 1915. godine, prestao
protiviti planiranim mjerama bosanskohercegovacke uprave u odnosu
na upotrebu cirilskog pisma.
Politicki argumenti Sarkotica su bili da treba Srbima cirilicu kao
borbeno sredstvo uciniti neupotrebljivim, odstraniti je iz javnosti i ukinuti joj nacionalni karakter. Kao i ranije Mandic, Sarkotic je smatrao
da upotrebu cirilice treba ograniciti na privatni zivot i djelatnost pravoslavne crkve. Insistirao je na tome da se ne moze trpjeti ni djelimicna
upotreba cirilice kod zemaljskih vlasti. Svoje glediste Sarkotic je nastojao i juridicki potkrijepiti. On je isticao da iskljucenjem cirilice iz
sluzbenog saobracaja nece biti ugrozena nacionalna osobenost i jezik
Srba, koja im je kao i svim zemaljskim pripadnicima bila garantovana
clanom 22 Zemaljskog statuta buduci da naredba nece tangirati podrucje privatne upotrebe cirilskog pisma, a vlasti ce primati podneske
pisane cirilicom. Takode naredba nece doticati ni upotrebu cirilice u
Saboru, koja je po 33 Poslovnog reda bila ogranicena na unutrasnji
saobracaj. On je skretao paznju da se u Hrvatskoj i Dalmaciji sva
sluzbena rjesenja na cirilske privatne podneske pisu latinicom, pa je
smatrao da je preporucljivo da se u ovom pitanju, koje se tice svih
Srba u Monarhiji postupi po izvjesnim jedinstvenim nacelima.68)
66)
Tisza Potioreku 12.11.1914. (AVII Film 6/454-456 Be
c) Nakon Tiszine intervencije, Potiorek je naredio vojnoj komandi u Temi
svaru da
ukine mjere kojima se sprije
cava korespondencija
cirilicom. On se istovremeno saglasio sa Tiszinim zahtjevom za izdavanje jednog srpskog lista
pisanog
cirilicom, koji bi se nalazio pod direktnim nadzorom predsjednika ugarske vlade. Telegrami Potioreka Vojnoj komandi u Temi
svaru,
Tiszi i Vojnoj kancelariji cara 16.11.1914.
67)
Bo
zo M a d
z a r, Suspendovanje srpske crkveno-
skolske autonomije u Bosni i Hercegovini 1914-1915, u: Veleizdajni
cki proces u Banjaluci, Banjaluka 1987, str. 170-171.
68)
Sarkoti
c Bilinskom 19.1.1915. (Pr BH 121/1915).

417

Medutim, i pored toga sto je vec krajem januara 1915. godine postignuta nacelna saglasnost izmedu Bilinskog i Sarkotica o sadrzaju naredbe o upotrebi cirilice, pitanje momenta njenog publikovanja ostalo
je otvoreno. Sarkotic je smatrao da se pri donosenju odluke o terminu
objavljivanja naredbe mora uzeti u obzir kako psihicka konstitucija srpskog stanovnistva u Bosni i Hercegovini, tako i opsta politicka i vojna
situacija. On je naglasavao da ne moze biti svejedno da li ce preko
800.000 Srba u Bosni osjetiti jednu upravnu mjeru kao gorku nepravdu, koja ugrozava korijen njihovog nacionalnog bica i koja se ne moze
objasniti spoljnim okolnostima, ili kao mjeru koja im je doduse stetna,
ali je uslovljena prilikama i zasnovana na opstem polozaju njihove nacije. Vjerovao je da bi u prvom slucaju od publikovanja naredbe nastala
veca steta nego korist za interese Monarhije.69)
Po Sarkoticevom misljenju, momenat za objavljivanje naredbe a
mozda i drugih mjera, mogao bi doci kad nastane takva opsta situacija
da srpsko stanovnistvo mora uvidjeti da je njegova sudbina iskljucivo
u rukama Austro-Ugarske i kad stoga dode do spoznaje da mu kidanje
veza sa Srbima u Srbiji moze samo biti od koristi.70)
U proslosti pogodan momenat za publikovanje naredbe protiv cirilice bio je, po ocjeni Sarkotica, onda kada je objavljen rat Srbiji i prvih
dana poslije objave rata. Medutim, vojna i politicka situacija pocetkom
1915. godine bila je takva da je Sarkotic smatrao neoportunim da se
tada naredba objavljuje. To je ocito bilo u vezi sa nedavnim porazom
austrougarske vojske u Kolubarskoj bici. Sarkotic je vjerovao da ce
se u toku rata naci pogodan trenutak da se naredba objavi, ukazujuci
da tu jos ostaje i momenat pred zakljucenje jednog povoljnog mira za
Monarhiju.71)
Nakon sto je Ernest Koerber zauzeo polozaj zajednickog ministra
finansija umjesto Leona Bilinskog, Sarkotic je sredinom 1915. nastojao uvjeriti novog ministra o nuznosti preduzimanja mjera protiv cirilice
koncipiranih u nacrtu naredbe Zemaljske vlade, koju je nacelno vec prihvatio njegov prethodnik. Insistirajuci na svojim stavovima, Sarkotic
je pokusavao da ih ekskluzivno ideoloski argumentuje. On je polazio
sa stanovista da je cirilsko pismo temeljni i vazan politicki atribut
orijentalnog shvatanja svijeta, pa zato kao strano tijelo nanosi znatnu
stetu zapadnjackom karakteru Monarhije. Pri tome je smatrao da je
upotreba cirilice dobila posebno mjesto u antagonistickoj borbi izmedu
Istoka i Zapada. Uticaju panslavistickih ideja i srpske nacionalne propagande pripisivao je uspjehe u sirenju upotrebe cirilice 80-tih godina
69)
70)
71)

418

Ibidem
Ibidem
Ibidem

XIX stoljeca, ocjenjujuci da to umanjuje i ponistava rezultate napora

postignutih u odstranjenju bizantinsko-orijentalnog shvatanja svijeta
medu juznoslovenskim narodima u Monarhiji. Za Sarkotica, cirilica
je predstavljala opasnost za zapadnjacki svjetonazor i bila je simbol
srpsko-pravoslavne borbe protiv sjedinjenja sa zapadnjackim pogledom
na svijet Hrvata.72)
Sarkotic je posebno naglasavao da se u Bosni i Hercegovini poslije
okupacije na originalan nacin ocitovala borba izmedu Istoka i Zapada,
Rima i Moskve. Tu je, ocjenjivao je Sarkotic, upotreba cirilice dobila
takve dimenzije koje su dovele do potpunog drustvenog i kulturnog separisanja Srba i stvaranja jednog hermafroditskog sistema u upravi koji
je, praveci velike teskoce, potpuno odgovarao zeljama iredente. U toku
rata, navodi Sarkotic, u redovima vojske sazrilo je uvjerenje da cirilski
natpisi i table oznacavaju mjesta izdaje domovine, dok za sveukupno
stanovnistvo Monarhije cirilica predstavlja tajno pismo spijuna. Stoga
je on smatrao da treba nakon ocekivanog pobjednickog mira rascistiti
sa svim onim sitnicavim obzirima koji su nas do sada paralisali u korist
nasih neprijatelja.
Ogranicenje upotrebe cirilice naredbom Zemaljske vlade bilo je za
Sarkotica jemstvo jedne brze, jednostavnije i jeftinije administracije.
Politicku korist od primjene planiranih mjera on je vidio u smanjenju
borbenih sredstava iredente, kao i u tome da se ubuduce upravi u jednoj jezicki jedinstvenoj zemlji nece vise moci nametnuti dvije vrste
pisma, od kojih je jedno iz neprijateljskog inozemstva.73)
Kao poseban argument u prilog preduzimanja planiranih mjera Sarkotic je naveo da bi ukoliko cirilica zadrzi postojeci status, postojala
opasnost da Muslimani zatraze uvodenje treceg, arapskog pisma u zvanicnu upotrebu. Realizacija ovog zahtjeva izazvala bi totalnu paralizu
uprave. To bi iziskivalo da se Monarhiji vjernim Muslimanima silom
uskrati nesto sto je Srbima vec priznato.74) Medutim, u toku Prvog
svjetskog rata nisu se sa muslimanske strane mogle ocekivati inicijative
72)
Sarkoti
c Koerberu 15.6.1915. (prepis pisma) HHStA PA I Cabinett
des Ministers (CdM) VIIIc 12/4. Uporedi B. M a d
z a r, op. cit. str.
171-172.
73)
Ibidem
74)
Ovakav zaklju
cak izveo je Sarkoti
c iz razgovora sa reis-ul ulemom
sevi
D
zemaludinom Cau
cem, koji je, u vezi sa projektom muslimanske
bibilioteke, tra
zio da dr
zava posveti posebnu brigu arapskom pismu, pomo
cu koga bi se moglo djelovati protiv nacionalizovanja Muslimana od
strane Hrvata i Srba. Sarkoti
c je smatrao da se reisova
zelja logi
cno temelji na postoje
cim privilegijama
cirilice i uspjesima koje je pomo
cu

cirilice postiglo separisanje Srba. Ibidem. Vidi D

z. J u z b a
si
c, Nacionalno-politi
cki odnosi, str. 104, napomena 16.

419

da se arapsko pismo uvede u zvanicnu upotrebu, pa je i tu rijec o Sarkoticevim proizvoljnim spekulacijama. Inace, Sarkotic je osobito isticao
da se predvidene reforme krecu u skromnim granicama i cirilskom pismu priznaju u Bosni i Hercegovini znatno sire podrucje vazenja nego
sto je to zakonski i prakticno slucaj u Hrvatskoj i Sloveniji a jos vise
nego u uzoj Ugarskoj.
Sarkotic je 20.jula 1915. zatrazio od Zajednickog ministarstva finansija da izdejstvuje vladarevo odobrenje naredbe o ogranicenju upotrebe cirilice ocijenivsi politicki povoljnim momenat da naredba stupi
na snagu. Ovu je inicijativu prihvatio ministar Koerber. Istvan Burian,
koji je tada obnasao funkciju ministra vanjskih poslova Monarhije, smatrao je naredbu u datim uslovima opravdanom, ali je istovremeno izdejstvovao obecanje Koerbera da ce se pri sprovodenju naredbe izbjeci
suvisna ostrina i imati obzira prema prakticnim potrebama stanovnistva. Burian, je posebno pledirao da se ima obzira prema osjecajima
koji u Bosni i Hercegovini povezuju konfesiju i naciju. I Sarkotic se formalno izjasnio u istom smislu kao i Koerber obecavsi da ce vlasti onom
zanemarljivo malom dijelu pismenog srpsko-pravoslavnog stanovnistva,
koje ne zna latinicu, pruziti mogucnost da se prilagodi novim propisima. Medutim, on je istovremeno naglasio da se neprijateljski elementi
cirilicom sluze kao propagandnim sredstvom u vezi sa politikom oslonca
na Istok, dok se ti isti elementi koriste latinickim pismom kada su u
pitanju privredni odnosi. Po Sarkoticu, rijec je u prvom redu o tome da
se agitatorima izbije iz ruku sredstvo agitacije i da se srpsko-pravoslavni
narod oslobodi dileme izmedu presije nacionalnih agitatora i privrednih
i kulturnih koristi prikljucka na zapadnu kulturu.75) Ovo je znacilo da
je Sarkotic u biti ostao pri svojim ekskluzivnim i rigidnim stavovima,
dok je Burian uzaludno pokusavao da otupi ostricu predvidenih mjera.
Nakon sto su otklonjene izvjesne razlike i ostvaren koncenzus u
vrhovima Monarhije, donesena je odluka da se objavi Naredba Zemaljske
vlade za Bosnu i Hercegovinu o upotrebljavanju cirilice. Naredba je bila
formalno odobrena od Zajednickog ministarstva finansija 31.oktobra
1915, a proglasena je i stupila na snagu 11.novembra iste godine. To
se desilo u vrijeme kada je von Mackensenova ofanziva na Srbiju pocela
ulaziti u zavrsnu fazu i kada se mogao ocekivati slom srpske vojske.
Prema odredbama pomenute naredbe, sve bh. vlasti, uredi i zavodi
trebalo je da upotrebljavaju u pismenom srpsko-hrvatskom sluzbenom
saobracaju samo latinicu. To je vrijedilo i za sluzbeni saobracaj svih ze
maljskih preduzeca i radnji, zajedno sa bh. zeljeznicama ( 1). Cirilicom
sastavljene podneske i dopise privatnih stranaka pomenute institucije
75)
Sarkoti
c Zajedni
ckom ministarstvu finansija 20.7.1915, Koerber Buri
anu 13.8.1915. i Buri
an Koerberu 28.8.1915. (prepisi pisama), Sarkoti
c
Koerberu 25.9.1915. (prepis telegrama) CdM VIIIc 12/4.

420

trebale su primati, ali ce rjesenja tih akata izdavati latinicom ( 2).

Prednje odredbe vrijedile su i za unutrasnji i spoljasnji saobracaj opcina
kao i onih korporacija kojima je po zakonskim propisima bilo povjereno vrsenje oblasnih funkcija, kao sto je trgovacka i obrtnicka komora,
advokatska komora, ljekarnicki gremij i sl. ( 3). U svim zemaljskim
nastavnim zavodima sa srpsko-hrvatskim nastavnim jezikom trebalo je
da se u nastavi upotrebljava samo latinica. Takode je u skolama u kojima nastavni jezik nije bio srpskohrvatski trebalo, uceci srpsko-hrvatski

jezik, upotrebljavati samo latinicu. Cirilica

je bila ogranicena samo na
srpsko-pravoslavnu nauku o vjeri. Odredbe ove naredbe nisu se odnosile na upotrebu cirilice u srpsko-pravoslavnoj crkvenoj upravi i na
nastavni rad srpsko-pravoslavnog bogoslovskog zavoda ( 4). Na kraju,
Vlada je sebi rezervisala pravo da izda blize propise o izvrsenju prednjih
odredaba ( 5),76) koje su ostale na snazi do raspada Monarhije.
U casu sloma Austro-Ugarske glavni odbor Narodnog vijeca SHS za
Bosnu i Hercegovinu odmah je po preuzimanju vlasti donio na sjednici
od 3.novembra 1918. godine Zakon da je u Bosni i Hercegovini jedini
zvanicni jezik srpski ili hrvatski ( 1) i da se cirilica i latinica upotrebljavaju ravnopravno u unutrasnjem i spoljnom saobracaju ( 2). Zakon
je objavljen i stupio na snagu 10.novembra 1918. godine.77) Tako je
okoncana borba za priznanje narodnog jezika kao iskljucivog zvanicnog
jezika i ukinute diskriminacione mjere protiv cirilskog pisma, ali time
jezicko pitanje nije bilo skinuto sa dnevnog reda u medunacionalnim
odnosima u Bosni i Hercegovini.
(Dopunjen tekst predavanja odrzanog 14. novembra 1995. na postdiplomskom
studiju Univerziteta u M
unchenu)

76)
Glasnik zakona i naredaba za Bosnu i Hercegovinu, godina 1915, str.
269.
77)
Glasnik zakona i naredaba za Bosnu i Hercegovinu, godina 1918. str.
397.

421

422

O NEKIM PITANJIMA AUSTROUGARSKE POLITIKE PREMA

UREDENJU PRIVREDNIH ODNOSA U MAKEDONIJI I
NA BALKANU ZA VRIJEME KRIZE 1912/1913. GODINE

Makedonija je docekala XX stoljece u okviru feudalnog i birokratskog otomanskog sistema koji se raspadao, a bila je kao i cijela Turska istovremeno objekt imperijalisticke eksploatacije evropskih velesila.
Paralelno sa jacanjem njihovih sukoba na drugim podrucjima, interesi
vodecih evropskih drzava pred Prvi svjetski rat sve vise su se koncentrisali i ukrstavali na Balkanu i Bliskom istoku. Tu su se oni preplitali
sa oslobodilackim teznjama balkanskih naroda i osvajackim pretenzijama njihovih elita. Imperijalisticke sile zauzimale su zbog medusobnih
suprotnosti nejednake stavove prema pomenutim tendencijama na Balkanu, suprotstavljajuci im se ili im pruzajuci odredenu podrsku, sto je
zavisilo od toga u kojoj su se mjeri politicki, strateski i ekonomski interesi pojedinih velesila s njima privremeno podudarali ili sukobljavali.
Bez namjere da se upustamo u razmatranje ove slozene, inace u literaturi iscrpno obradivane problematike, mi cemo se uglavnom zadrzati
samo na nekim momentima austrougarske politike nakon izbijanja balkanskog rata u vezi sa pitanjem regulisanja privrednih odnosa na Balkanu, imajuci prvenstveno u vidu teritorije koje su ranije pripadale
evropskoj Turskoj a posebno podrucje Makedonije.
Politicki i privredni interesi Austro-Ugarske bili su daleko vise nego
bilo koje druge velesile usmjereni prema Balkanu, s obzirom na njen geografski polozaj, nacionalnu i ekonomsku strukturu, pa je s toga podunavska Monarhija bila najneposrednije tangirana dogadajima na ovom
podrucju.1) Balkanske nacionalne drzave i evropska Turska bile su tradicionalno trziste i objekat ekonomske ekspanzije i politickog uticaja
dvojne Monarhije.
Mada je spadala u red velesila, Austro-Ugarska je daleko zaostajala po svom ekonomskom potencijalu iza vodecih industrijskih zemalja
1)
Osterreich-Ungarns Aussenpolitik von der Bosnischen Krise 1908.
bis zum Kriegsausbruch 1914. Diplomatische Acktenst
ucke des o
stereich
isch-ungarischen Ministeriums des Aussern.
Wien und Leipzig 1930. (u

daljem tekstu OUA)

Bd. VI Nr 6862.

423

Evrope.2) Stoga ona nije bila u stanju da se uspjesno ukljuci u borbu za kolonije, pa je za Monarhiju Balkan ostao glavni izvor sirovina
i trziste za industrijsku robu. Nalazeci se i sama u ulozi poljoprivrednog izvoznika prema zapadu, i to u prvom redu prema Njemackoj,
Austro-Ugarska je u najvecoj mjeri zavisila od ekonomske politike svog
najvaznijeg trgovackog partnera.3) Osim toga ona je i sama dospjela u zavisnost od stranog, prvenstveno njemackog finansijskog kapitala
koji je zauzeo najznacajnije ekonomske pozicije u Monarhiji. Zbog nedostatka privredne snage za ekspanziju monopolistickog kapitala izvan
drzavnih granica u Austro-Ugarskoj se je razvio poseban tip monopolizma ovisnog o stranom imperijalizmu. Njegovo obiljezje bilo je da
se finansijski kapital vladajucih i privredno razvijenijih nacija sirio na
racun zaostalijih nacija unutar Monarhije.4) Stoga se za razliku od
drugih imperijalistickih zemalja izvoz kapitala iz Austro-Ugarske javljao najvise u obliku izvoza robe i kreditiranja trgovine,5) sto je imalo
poseban znacaj za drzanje austrougarskih mjerodavnih faktora u toku
balkanske krize koja je otvorena 1912. godine.
Ekonomski razvitak pocetkom XX vijeka obiljezen je ponovnim
zaostravanjem politike visoke agrarne zastite, sto je dovelo do dalekoseznijih privrednih i politickih posljedica. Tako je industrija Monarhije morala platiti ogranicenje uvoza zivotnih namirnica iz balkanskih
drzava, a narocito Srbije, gubitkom velikog dijela svog tradicionalnog
trzista u korist Njemacke i zapadno-evropskih zemalja. Tome su najvise doprinijeli carinski rat sa Srbijom i turski bojkot austrijske robe za
vrijeme aneksione krize. I dok je Njemacka pocetkom XX stoljeca sve
vise plasirala svoju robu u balkanske zemlje, Francuska je zavladala njihovom novcanom pijacom.6) Pa i u Bugarskoj, gdje je Austro-Ugarska
2)
Monarhija je u
cestvovala sa svega 6,3% u evropskoj industrijskoj proizvodnji, dok je na nju otpadalo 15,6% stanovni
stva Evrope (Procenti se
odnose na Evropu bez Rusije). U isto vrijeme Njema
cka, Francuska i
Engleska davale su 72% evropske industrijske proizvodnje (bez Rusije)
T.J. B e r e n d u. Gv R a n k y, Das Niveau der Industrie Ungarns zu Beginn des 20. Jahrhunderts im Vergleich zu dem Europas (u:

Studien zur Geschichte der Osterreichisch-Ungarischen

Monarchie, Budapest 1961), str. 268-270.
3)
c, Raspad Habsbur
ske Monarhije 1918. - Slu
cajD. D o r d e v i
nost ili neizbe
znost. Jugoslovenski istorijski
casopis 1-2/1968, str. 2627.
4)
V. S a n d o r, Der Charakter der Abh
angigkeit Ungarns im Ze
italter des Dualismus (u: Studien zur Geschichte der OsterreichischUngarischen Monarchie, Budapest 1961), str. 322-323.
5)
Lj. A l e k s i
c-P e j k o v i
c, Odnosi Srbije sa Francuskom i Engleskom 1903-1914, Beograd 1965, str. 44.
6)
c, Raspad Habsbur
ske Monarhije ..., str. 27.
D. D o r d e v i

424

uspjela da gotovo do kraja Prvog svjetskog rata zadrzi polozaj najznacajnijeg uvoznika, ipak je relativno opadalo austrougarsko ucesce u
bugarskom importu.7)
Za razliku od balkanskih nacionalnih drzava koje su u vecoj ili manjoj mjeri vodile politiku visoke carinske zastite i cesto uvodile prohibitivne carinske tarife na uvoz pojedinih industrijskih artikala u cilju
zastite sopstvene mlade industrije, u Turskoj je bila na snazi umjerena
carina (11% od vrijednosti) koja je imala cisto fiskalni karakter. Inace
sistem turskih kapitulacija protezao se je i na podrucje medunarodne razmjene i pruzao velikim silama posebne olaksice u pogledu saobracajnih i trgovackih tarifa, dok su trgovacki ugovori Porte sa nezavisnim balkanskim drzavama bili kratkotrajni i beznacajne sadrzine.8)
Trgovina velesila koristila je ne samo pogodnosti turskog carinskog sistema, nego je bila oslobodena i ostalih daca. Njihovi brodovi imali su
posebna prava u turskim lukama, a drzavljani su bili oslobodeni poreza
i uzivali konzularnu zastitu pred lokalnim turskim vlastima.
Evropska Turska u cjelini, a Monarhija posebno igrala je veoma
znacajnu ulogu u austrougarskom industrijskom eksportu. Inace, austrougarsko ucesce u uvozu u Tursku (u evropsku i azijsku zajedno), koje
je 1907. godine bilo 21,1%, uprkos osjetnog pada u doba aneksione krize
(1908 - 17,8%, 1909 - 17,9), iznosilo je vec 1910 godine ponovo 20,2%.9)
Dok je Engleska sve do pocetka Prvog svjetskog rata uspjela da zadrzi
najveci udio u cjelokupnom turskom importu, koji je 1910. god. iznosio
35,1%,10) ucesce Austro-Ugarske u ukupnom uvozu samo evropskog dijela Turske, uzetom posebno, iznosilo je u 1911. godini 36%, s obzirom
na to sto je samo manji dio uvoza iz Monarhije isao u azijsku Tursku.11)
Medunarodna trgovina sa evropskom Turskom a posebno sa Makedonijom, Kosovom i jednim dijelom Novopazarskog sandzaka odvijala
7)
U razdoblju od 1904 do 1908. austrougarsko u
ce
s
ce u bugarskom
uvozu iznosilo je 33,8% da bi pred izbijanje balkanskog rata opalo na

24,19%. V. P a s k a l e v a, Uber
den wirtschaftlichen Einfluss Oster
reich-Ungarns in Bulgarien 1878 bis 1918, (u: Osterreich-Ungarn
in
der Weltpolitik 1900 bis 1918) Berlin 1965 str. 189.
8)
K. S t o j a n o v i
c, Predgovor knjige M. D i m i t r i j e v i
c a,
Privreda i trgovina u novoj Srbiji, Beograd 1913, str. 3.
9)
Vidi: M. D i m i t r i j e v i
c, op. cit. str. 112.
10)
Ibidem; Up. A.D
z.P. T e j l o r, Borba za prevlast u Evropi 18481918, Sarajevo 1968, str. 455, S. S k o k o, Drugi balkanski rat 1913.
knj. prva, Beograd 1968, str. 41.
11)
U 1910. godini uvoz iz Austro-Ugarske u evropsku Tursku iznosio je
100,5 miliona kruna, a u azijsku Tursku samo 32,8 miliona. U 1911. godini austrougarski izvoz u evropski dio Turske bio je 98,1 milion kruna,
a u azijsku Tursku 33,6 miliona kruna. Vidi: M. D i m i t r i j e v i
c,
op. cit. str. 113.

425

se pretezno preko Soluna. U tom pogledu solunska luka imala je veci

znacaj od bilo kog pristanista evropske Turske pa i samog Carigrada.12)
U 1911. godini 88% austrougarskog uvoza u evropsku Tursku stizalo je
morskim putem, dok je svega 12% tog uvoza islo zeljeznicom preko
Srbije.13) U godinama pred balkanske ratove dvojna Monarhija je zauzimala prvo mjesto po ucescu u cjelokupnom uvozu u Solun,14) odakle
se austrougarska roba kretala kopnenim putem u unutrasnjost Balkana.
Kako zbog opstih unutrasnjih i vanjskih politickih razloga, tako
i s obzirom na svoje specijalne privredne interese Austro-Ugarska je
budnim ocima posmatrala razvoj situacije na Balkanu pred pocetak rata
balkanskih drzava protiv Turske. U vezi sa italijansko-turskim ratom
i opasnosti od akcije balkanskih drzava, ministar inostranih poslova
Austro-Ugarske grof Berchtold je na sjednici Zajednickog ministarskog
vijeca 8. i 9. jula 1912. godine zastupao glediste, da bi u slucaju
izbijanja balkanskog sukoba Monarhija morala povecati broj trupa na
granici kako bi mogla nastupiti kao faktor sile i na taj nacin sprijeciti da
se bez njenog pitanja donose odluke o najblizim podrucjima za njenu
privrednu ekspanziju.15)
Inace, u doba privredne konjukture pred izbijanje balkanske krize,
tripolitanski rat je pobudio u austrijskim poslovnim krugovima zelje da
se italijanski poduhvat iskoristi kako bi se bez zrtava i uspjesnije od Italije prosirila sopstvena interesna sfera. Tako se pocetkom 1912. godine,
prilikom pregovora o angazovanju Wiener - Bankvereina u realizaciji
jednog programa podizanja industrije u Bosni, pojavila megalomanska
ideja da austrijski kapital svoju akciju prosiri iz Bosne na Albaniju i
12)
Ibidem, str. 78, 115; O trgovini u Novopazarskom Sand
zaku vidi
M.M. S a v i
c, Zanati i industrija u prisajedinjenim oblastima i zanati
u starim granicama Kraljevine Srbije. Beograd 1914, str. 33.
13)
D. D o r d e v i
c, Izlazak Srbije na Jadransko more i konferencija
ambasadora u Londonu 1912., Beograd 1956, str. 32.
14)
Podatke o uvozu u Solun navodi M. D i m i t r i j e v i
c, op. cit. str.
133-134, koji je koristio publikovane izvje
staje austrougarskih konzulata; Up. G.W.F. H a l l g a r t e n, Imperialismus vor 1914, Bd. II.
M
unchen 1963, str. 328-329. Hallgarten donosi podatke o uvozu u solunsku luku prema engleskim izvorima.
15)

F
ur die Osterreichisch-ungarische
Monarchie w
urde sich im Falle
einer Balkankonflagration die Notwendigkeit ergehmen, die St
ande an
der Grenze zu vermehren, um auf diese Weise als Macht faktor auftreten zu k
onnen, um so zu verhindern, dass Dispositionen u
ber die ihr
zun
achst liegenden Gebiete wirtschaftlicher Expansion, ohne dass sie befragt werde, getroffen werden. Haus-Hof und Staatsarchiv (u daljem
tekstu HHStA) Politisches Archiv (u daljem tekstu PA) XL Interna 310.
Kart. Gemeinsame Ministerratsprotokolle GMKPZ 494 od 8 i 9. jula
1912; Up. H. H a n t s c h, Leopold Graf Berchtold-Grandseignor und
Staatsmann, Wien-Graz-K
oln 1963 Bd.I str. 281.

426

Makedoniju i da ih sa njihovim velikim sumskim i mineralnim bogatstvom privredno okupira.16)

Koliko su se ove teznje kapitalistickih krugova podudarale sa spoljno-politickim ciljevima Monarhije najbolje ilustruje izlaganje grofa Berchtolda o problemima austrougarske spoljne politike pocetkom 1912.
godine u audijenciji kod cara, neposredno prije nego sto je imenovan
za ministra spoljnih poslova. Berchtold je tom prilikom istakao da
Austro-Ugarskoj ostaje samo Balkansko poluostrvo kao sfera djelovanja
i da njegov zapadni dio Monarhije mora posmatrati kao svoju uticajnu
sferu:
1. kao zalede neitalijanske obale Jadrana,
2. kao svoje prirodno trziste, i
3. kao vezu sa Orijentom.
On je smatrao da ce zadatak austrougarske diplomatije biti da odvrati tude aspiracije od ovih podrucja i osigura na njima privrednu
prevlast Austro-Ugarske.17)
Medutim, ekonomski odnosi razvijali su se do tada suprotno pomenutim zeljama austrijskog kapitala. Austro-italijanski sukob oko
prevlasti na Jadranu doveo je u prvoj deceniji XX vijeka do opadanja ekonomskog uticaja Monarhije u Albaniji u korist Italije. Tako na
pr. dok je 1900. godine od ukupnog trgovackog prometa Skadra otpadalo 86% na Austriju a 14% na Italiju, 1905. godine austrijsko ucesce
opalo je 23,8%, a italijanski udio popeo se na 56,7%.18) Aneksijom Bosne i Hercegovine i ukidanjem cl. 29. Berlinskog ugovora Crna Gora se
oslobodila pomorskog policijskog nadzora koji je vrsila Austro-Ugarska
u barskoj luci i duz cijele crnogorske obale. To je pored ostalog pogodovalo da se Italija trgovinski priblizila i Crnoj Gori kao i ostalim
balkanskim zemljama.19) Uvoz iz Italije pred Prvi balkanski rat bio
16)

Diese Aktion liesse sich ... in der Weisse ausdehnen, dass von
Bosnien aus auch Albanien, und Macedonien mit ihrem enorm Holz und Mineralsch
atzen wirtschaftlich okkupiert werden k
onnten.
Wir w
urden so die Inanspruchnahme Italiens durch Tripolis (sva mjesta
podvu
cena su u orginalu - primjedba D
z.J.) dazu ausn
utzen um Schritt
f
ur Schritt parallel mit demselben auch unsere Einflusssph
are nach Osten
auszudehnen, und zwar vermutlich mit Vermeidung von Opfern, in viel
erfolgreicher Weise als das K
onigreich. Arhiv Bosne i Hercegovine u
Sarajevu (u daljem tekstu ABH), Priv. Registratur No 104/1912 E.
Benzian Bilinskom 21.III 1912.
17)
H. H a n t s c h, op. cit. I Bd., str. 244.
18)

Theodor v. S o s n o s k y, Die Balkanpolitik Osterreich-Ungarns

seit 1866, II Bd. Stuttgart und Berlin 1914, str. 257, 258.
19)
M. D i m i t r i j e v i
c, op. cit. str. 114,115.

427

je u stalnom porastu. S druge strane u Makedoniji je upravo posljednjih godina turske vladavine francuski kapital vrlo uspjesno potiskivao
austrijski u oblastima koji ce docnije pripasti Srbiji.20)
Izbijanje balkanskog rata i njegov iznenadujuci tok za velesile prisilio je i diplomatiju Monarhije da napusti politiku odrzanja status
quo-a na Balkanu. Ona je, kao sto je poznato, bila zamijenjena austrougarskom politikom trazenja dalekoseznih kompenzacija na ekonomskom polju od Srbije i Crne Gore za priznanje njihovog teritorijalnog
prosirenja, uz istovremeno najodlucnije protivljenje pretenzijama Srbije na sjevernu Albaniju i njenom teritorijalnom izlazu na Jadransko
more. Ovom prilikom trebalo je da se donekle paraliziraju rezultati pobjeda balkanskih saveznika, koji su pogadali vitalne politicke, strateske
i privredne interese Austro-Ugarske.
Eksponenti ratne stranke, ciju su okosnicu cinili najvisi vojni
krugovi, smatrali su za conditio sine qua non odrzanje Monarhije kao
velesile ukljucenje susjednih slavenskih drzava u sferu uticaja AustroUgarske i likvidiranje njihove politicke samostalnosti. Kao prvi korak
u tom smislu trebalo je da posluzi sklapanje s njima carinske unije i
zakljucenje vojnih konvencija.21) Ratna stranka je u toku balkanske
krize insistirala na neophodnosti oruzanog obracuna sa Srbijom u cilju
radikalnog rjesenja jugoslovenskog pitanja. Zemaljski poglavar Bosne
i Hercegovine general Oskar Potiorek zastupao je pak stanoviste da bi
vec radi ostvarenja carinskog saveza sa Srbijom i Crnom Gorom trebalo
povesti rat.22)
Medutim ideja carinske unije ozivjela je tada i na beckom Ballhausplatzu u okviru zahtjeva za ekonomskim kompenzacijama i osiguranju
privrednih interesa Austro-Ugarske na Balkanu.23) Za carinski savez sa
Srbijom i Crnom Gorom a takode i Bugarskom zalagali su se uticajni
austrijski politicki i privredni krugovi. Pristalice carinskog saveza bili su i istaknuti austrijski politicari J. Redlich i J.M. Baernreither,24)
20)

Lj. A l e k s i
c-Pejkovi
c, op. cit. str. 295.

OUA
IV. Nr. 3869; C o n r a d F e l d m a r s c h a l, Aus mei orovi
ner Dienstzeit, Bd. II Wien 1922. Up. V. C
c, Odnosi Srbije
i Austro-Ugarske u XX veku, Beograd 1936, str. 371, 372, 391.
22)
J.M. B a e r n r e i t h e r, Fragmente eines politischen Tagebuches,
Berlin 1928, str. 165, 182; Vidi: H. K a p i d
zi
c, Skadarska kriza i
izuzetne mjere u Bosni i Hercegovini u maju 1913, Godi
snjak DI BiH
XIII, 1962, str. 14-17.
23)
orovi
V. C
c, op. cit. 376-397; D. D o r d e v i
c, Izlazak Srbije
na Jadransko more ...., str. 30-28; H. H a n t s c h: op. cit Bd.I str.
323-338.
24)
J.M. B a e r n r e i t h e r, op. cit. str. 168; J. R e d l i c h, Josephs

Redlichs das politische Tagebuch - Schicksalsjahre Osterreichs

19081919, Bd. I, Wien 1953, str. 167.
21)

428

pobornici rjesavanja jugoslovenskog pitanja unutar Monarhije, a Baernreither posebno i politike sporazumijevanja i pomirljivog odnosa prema
Srbiji. I vode ceske opozicije T.G. Masarik i K. Kramar, kao i njemacki
liberalni politicari koji su radili na ublazavanju zategnutosti izmedu
Monarhije i Srbije predlagali su da se prihvate zahtjevi za stvaranje
uske ekonomske zajednice Monarhije sa balkanskim drzavama.25)
U literaturi se inace opcenito istice kako su zahtjevi finansijera i industrijalaca uticali na spoljno-politicki kurs austrougarske diplomatije
i planove militarista pred Prvi svjetski rat. Pritom se ukazuje na svojevrsno stapanje stare militaristicko-dinasticke tradicije sa imperijalistickim tendencijama nove epohe.26) U prilici smo da na osnovu jednog
memoranduma industrijskih korporacija Austrije konkretno ukazemo
kako su iza, inace, politicki potpuno nerealne zamisli za sklapanje carinske unije Monarhije sa balkanskim drzavama u 1912. godini stajali
vodeci austrijski industrijski krugovi, koji su bili i stvarni inicijatori
izvjesnih koraka austrougarske diplomatije preduzetih u tom pravcu.
Austrijski industrijalci osobito su strahovali od gubitka trzista na ranijim podrucjima evropske Turske, ali su istovremeno bez osjecaja za
realnost smatrali da je dosao momenat kad ce moci prilikom regulisanja
odnosa na Balkanu nakon okoncanja rata ne samo sacuvati postojece
trziste nego ga i bitno prosiriti.27)
U jesen 1912. godine Stalni odbor tri centralna industrijska udruzenja (Der standige Ausschuss der drei zentrallen industriellen Verbande), koji je predstavljao Savez austrijskih industrijalaca (Bund
25)
D. D o r d e v i
c, Izlazak Srbije na Jadransko more ..., str. 33,
106-107, Up. H. H a n t s c h op. cit. Bd.I str. 369-372.
26)
Vidi: K.B. V i n o g r a d o v, J.A. P i s s a r e v, Die internatio
nale Lage der Osterreichisch-Ungarischen
Monarchie in den Jahren

1900 bis 1918, (u: Osterreich-Ungarn

in der Weltpolitik 1900 bis 1918.
Berlin, 1965) str. 13-14.
27)
Euere Exzellenz hatten die G
ute, von wenigen Tagen eine Abordnung des Industrierates zu empfangen und deren Darlegungen dar
uber
entgegen zu nehmen, welch ausserordentliches Gewicht die Industrie

Osterreichs
darauf legen muss, dass bei der Neuregelung der Verh
altnisse
in den Balkanstaaten und der T
urkei unser Absatz nicht nur erhalten,
sondern noch wesentlich erweitert werde. Euere Exzellenz versicherten
dieser Abordnung, dass die Bed
urfnisse der heimischen Industrie und des
Handels f
ur die Entschliessungen des Ausw
artigen Amtes von gr
osster
Bedeutung sein werden und gaben der Hoffnung Ausdruck, dass die Hal
tung, die OsterreichUngarn den kriegerischen Ereignissen gegen
uber bisher beobachtet habe, gerade auf dem Gebiete des Wirtschaftslebens gute
Fr
uchte tragen werde. ABH Zajedni
cko ministarstvo finansija (ZMF) Pr
BH Nr 1762/1912 Der st
andige Ausschuss der drei zentralen industriallen Verbande Berchtoldu, kopija upu
cena Bilinskom u novembru 1912 i
zavedena u protokol Zajedni
ckog ministarstva finansija 23.XI 1912.

429


Osterreichischer
Industrieller), Industrijski klub (Industrieller Klub)
i Centralno udruzenje industrijalaca Austrije (Zentralverband der In
dustriellen Osterreichs),
trazio je u jednom opseznom memorandumu
od grofa Berchtolda da austrougarska diplomatija izdejstvuje stvaranje carinske unije sa Srbijom i Bugarskom. Izrazavajuci neophodnost
prosirenja trzista za austrijsku industriju, oni su ujedno priznavali njenu potpunu inferiornost u odnosu na nadmocnu konkurenciju evropskih
industrijskih velesila i isticali da ugovor sa najvecim povlascenjem njoj
ne pruza nikakvu zastitu na trzistima Balkana.28) Predstavnici austrijske industrije smatrali su da samo prosirenje trzista, na koje oni mogu
nastupati pod narocitim uslovima prednosti, moze osigurati osnovu za
bolje koristenje industrijskih kapaciteta i specijalizaciju proizvodnje.
Pri tome oni su podvrgli ostroj kritici politiku visoke agrarne zastite u
Monarhiji kao suprotnu u interesima industrije i privrednog razvitka u
cjelini.29)
U memorandumu se posebno zahtijevalo takvo regulisanje saobracajnih odnosa sa Srbijom i izgradnja novih saobracajnica koje ce omoguciti da austrijska roba iskoristi prednosti geografskog polozaja prema
ostalim industrijskim drzavama i najblizim kontinentalnim putem dobije pristup bivsem turskom teritoriju. Posebno je trazena izgradnja
jedne blize veze austrijskih zeljeznica sa Makedonijom i trajno osiguranje tarifnih pogodnosti za austrijski eksport i import.30) Ovi zahtjevi
naci ce svoje odgovarajuce mjesto docnije u balkanskom zeljeznickom
programu Austro-Ugarske.
Kao svoj krajnji cilj autori memoranduma oznacili su privredno
prozimanje Balkana od strane Monarhije i stvaranje jednog zatvorenog privrednog prostora u kome bi nesmetano dominirala i razvijala se

Denn ein blosser Tarifvertag mit Meistbeg

unstigung bietet der Osterreichischen Industrie auf diesen M
arkten gegen
uber der u
berlegnergenen Konkurrenz der grossen Industriestaaten keinen Schutz ... Auch
solagge das europ
aische System der Meistbeg
unstigungsvertr
age aufrecht
bleibt, gibt es aber einen Weg, der den wohlverstandenen wirtschaftli
chen Interessen Oesterreich-Ungarns,
Serbiens und Bulgariens vollkommen gerecht werden kann, den einer Zollunion dieser Staaten.
Der St
andige Ausschuss der drei zentralen industriellen Verb
ande bittet Euere Exzellenz, mit allem Nachdrucke auf das Zustandekommen
einer solchen Zollunion hinzuwirken, die schon bei Aufrechthaltung der
fr
uheren territorialen Verh
altnisse von gr
osstem Vorteile gewesen w
are,
bei den Verschiebungen der alten Grenzen aber geradezu unentbehrlich
wird. Ibidem
29)
Ibidem
30)
Ibidem
28)

430

austrijska industrija osiguravsi trziste, sirovine i proizvodnju potrebnih

zivotnih namirnica.31)
To je bila, medutim, iluzorna zamisao i njena realizacija bila je nemoguca vec s obzirom i na postojece unutrasnjo-politicke i ekonomske
odnose u Monarhiji i otpor vodecih zemljoradnickih krugova, osobito u Ugarskoj. Ona je bila takode potpuno neprihvatljiva za Srbiju
i ostale balkanske drzave kao i evropske velesile. U austrougarskom
Ministarstvu inostranih poslova donekle su bili svjesni unutrasnjih i
vanjsko-politickih prepreka koje su stajale na putu ostvarenja carinske
unije sa Srbijom pa i sa Crnom Gorom,32) a ozbiljne rezerve u pogledu mogucnosti realizovanja ove ideje u datim okolnostima izrazavale su
i njene pristalice medu austrijskim politicarima.33) Stoga zahtjev za
carinskom unijom sa balkanskim drzavama Monarhija nije nikada zvanicno otvoreno ni postavila, nego se ogranicila na ispitivanje politickog
terena i nezvanicne kontakte.34) Pretenzije Austro-Ugarske za ostvarenje privrednog monopola na Balkanu naisle su, kao sto je poznato,
na odlucan otpor ne samo sila Antante nego i Italije i Njemacke, pa je
Monarhija bila prinudena da svoje zahtjeve u pogledu ekonomskih kompenzacija za priznanje prosirenja Srbije dovodi u sklad sa ocuvanjem
njene privredne samostalnosti.35)
Mada je u politici Monarhije, koja se zaplitala u klupko vlastitih
unutrasnjih protivrjecnosti, krajem 1912. i u 1913. godini bila povremeno akutna teznja da balkanski problem rjesava silom oruzja u svoju korist, napori austrougarske diplomatije na londonskoj konferenciji
ambasadora bili su uglavnom usmjereni na suzbijanje aspiracija svojih
balkanskih susjeda prema Albaniji. Paralelno s tim pripremana je i
programska osnova za zakljucenje privrednih sporazuma sa balkanskim
drzavama, u kojim bi bili respektovani interesi Monarhije.
31)

Wenn es gelingt, durch zweckentspreshende Ubereinkommen

handels und verkehrspolitischer Natur unserer Monarchie die Wege zur wirtschaftlichen Durchdringung des Balkans zu ebnen und zu sichern, so
wird zum Vorteile Aller und zu Niemandes Schaden ein geschlossenes
Wirtschaftsgebiet entstehen, das auch bei wachsender Bev
olkerung und
gesteigerten Bed
urfnissen selbst
andig die erforderlichen Nahrungsmittel
erzeugt und der industriellen Entwicklung Raum bietet. Ibidem
32)
OUA IV Nr 4118, 4140,4170.
33)
Vidi: J. R e d l i c h op. cit. Bd.I str. 165, 168, 176;
J.M.B a e r n r e i t h e r op. cit. str. 168, 172, 173.
34)
orovi
c,
Vidi: V. C
c, op. cit. str. 383, 387-389, D. D o r d e v i
Izlazak Srbije na Jadransko more ...., str. 33-36; M. V o j v o d i
c,
Jedan neuspeli poku
saj Austro-Ugarske da sklopi carinsku uniju sa
Crnom Gorom, (u: Jugoslovenski narodi pred prvi svetski rat. SAN
posebna izdanja knj. CDXVI Odel. Dru
stvenih nauka knj. 61, Beograd
1967), str. 117-125.
35)
orovi
OUA IV Nr 4673; V. C
c, op. cit. str. 399-406-413.

431

Jedan od osnovnih postupaka austrougarske balkanske politike bio

je, da oni dijelovi evropske Turske koji su do balkanskog rata bili vazno
trziste za industriju Monarhije, ne smiju za nju biti potpuno izgubljeni
apsorbovanjem od strane balkanskih drzava. Poseban znacaj pridavan je pritom osiguranju komercijalnih i saobracajnih interesa AustroUgarske u Solunu i zeljeznicke veze sa solunskom lukom.36) Docnije i
u okviru minimalnih trazenja kao najznacajnije privredno pitanje koje
se odnosilo na Makedoniju bio je za Austro-Ugarsku problem Soluna,
sto je doslo do izrazaja i u uputstvu ambasadoru Monarhije u Londonu grofu Mensdorfu. Njemu je sredinom decembra 1912. godine bilo
osobito preporuceno da na predstojecoj konferenciji detaljnije objasni
privredne interese Austro-Ugarske na Balkanu,37) mada je austrougarska politika bila tada jos daleko od toga da bi mogla formulisati svoje
privredne zahtjeve u obliku jednog sireg i cjelovitijeg programa.
Iako je ne samo u osnovnim konturama, nego i u mnogim detaljima poznata austrougarska balkanska politika i njeni potezi na planu
privrednih odnosa sa balkanskim zemljama, u vremenu od izbijanja
balkanske krize do pocetka Prvog svjetskog rata, u literaturi je ostalo nepoznato postojanje i sadrzaj jednog austrougarskog kompletnog
programa za privredne sporazume sa balkanskim drzavama, zahvaljujuci prvenstveno tome sto nije objavljen u edicijama austrougarskih
dokumenata. Samo su, medutim, poznate, blagodareci istrazivanjima
dr Hamdije Kapidzica izvjesne kontroverze izmedu austrijske i ugarske
vlade tokom dugotrajnih pregovora oko formulisanja zahtjeva Monarhije prema balkanskim drzavama na privrednom polju, kao i s tim u vezi
stanoviste zemaljskog poglavara Bosne i Hercegovine generala Oskara
Potioreka,38) od kojih su neka bila slicna pojedinim dijelovima docnije
usvojenog programa.
Na platformi, koja je sporazumno utvrdena izmedu ministra inostranih poslova i predsjednika austrijske i ugarske vlade u novembru
1912. godine za vrijeme zasijedanja Delegacija u Budimpesti, nastao
je pocetkom 1913. godine, kao rezultat dugotrajnih komisijskih savjetovanja, jedan detaljizirani Program za privredne sporazume sa balkanskim drzavama.39) Medutim, on je tek po rasciscavanju preostalih

OUA
IV Nr 4205; H. H a n t s c h, op. cit. Bd.I 335-338;
orovi
Up. V. C
c, op. cit. 383-384.
37)
orovi
OUA IV Nr 4673; 4924; V. C
c, op. cit. 413;
H. H a n t s c h, op. cit. Bd.I 344.
38)
Vidi: Dr. H. K a p i d
zi
c, Skadarska kriza i izuzetne mjere u
BiH u maju 1913, str. 14-17, 37-47.
39)
Programm f
ur die wirtschaftlichen Vereinbarungen mit den Balkanstaaten HHStA PA XL Interna K. 311 Gemeinsame Ministerratsprotokolle GMKPZ 503 Beilage 1.
36)

432

razlika u gledistima izmedu austrijske i ugarske vlade mogao u nesto

izmijenjenom obliku biti konacno utvrden i usvojen na sjednici Zajednickog ministarskog vijeca 16. i 17. februara 1913. godine.40)
Inace, program je usvojen kao rezultat unutrasnje-politickog kompromisa i pokusaja prilagodavanja austrougarske politike izmijenjenim
prilikama na Balkanu. On je sadrzavao mnoge elemente koji su vec ranije dosli do izrazaja u politici Monarhije, ili su pak poznati iz docnijih
njenih poteza. Medutim, program je neosporno bio ishodiste za dalje
diplomatske akcije Monarhije na planu regulisanja privrednih odnosa sa
balkanskim drzavama, premda su pojedini njegovi dijelovi usljed razvoja politickih prilika morali biti docnije modificirani. Upravo postojanje
ovog Programa pokazuje da mnogi koraci austrougarske diplomatije na
Balkanu u toku 1913. i u 1914. godini nisu bili preduzeti tek na osnovu
ad hoc donesenih odluka, kako se to iz dosadasnjih prikaza politickih
zbivanja u ovom periodu moglo zakljucivati, nego su bili unaprijed isplanirani i u pogodnom momentu pokretani.
Nemamo ovdje namjeru da se upustamo u podrobniju analizu pomenutog Programa, niti da se zadrzavamo na brojnim problemima koji
su proizilazili iz pokusaja njegove realizacije. Ogranicicemo se samo na
to da istaknemo neke znacajnije momente.
U dijelu utvrdenog Programa koji se odnosi na carinsku politiku
centralno mjesto zauzimalo je pitanje ugovora sa Srbijom. Programom
se u osnovi predvidalo obnavljanje trgovackog ugovora iz 1908. godine,
izuzev u onim slucajevima u kojim je ugovor iz 1910. godine sadrzavao
sire ustupke Srbiji.41) Osim toga Program je predvidao i dalje ustupke
Srbiji u pogledu tranzita zive stoke zeljeznickim prugama preko AustroUgarske,42) kao i povecanje stocnog kontigenta za uvoz iz Srbije - 85.000
svinja i 35.000 goveda, sto je do tada bilo sporno izmedu austrijske i
ugarske vlade. Cilj ovih ustupaka bila je u prvom redu zakasnjela namjera da se postavi granica nastojanjima Srbije za emancipacijom iz
40)

Im gemeinsamen Ministerrate vom 16 und 17 Februar 1913 festgeseztes Program f

ur die wirtschaftlichen Vereinbarungen mit den Balkanstaaten HHStA PA XL Interna K. 311 Gemeinsame Ministerratsprotokolle GMKPZ 503 Beilage 5.
41)
O trgovinskim ugovorima izmedu Austro-Ugarske i Srbije koji su
sklopljeni 1908 i 1910. godine Vidi D. D o r d e v i
c, Carinski rat Austro-Ugarske i Srbije 1906-1911., Beograd 1962, str. 447-453; 626-630.
42)
Preko Bosne, nakon
sto se uspostavi priklju
cak U
zice - Vardi
ste, do
jedne dalmatinske luke linijom Vardi
ste - Sarajevo - Metkovi
c, odnosno
po gradnji pruge Bugojno - Split linijom Vardi
ste - Sarajevo - Bugojno
- Split. Dalje, preko Beograda i Zemuna na Rijeku ili kopnenim putem
direktno preko Beograd - Zemun - Cormons. Kao napomena 40.

433

privredne uticajne sfere Monarhije, a s druge strane htjelo se suprotstaviti i srpskoj zeljeznickoj politici, koju je Austro-Ugarska smatrala
stetnom po svoje saobracajne interese.43)
Zbog suprotnosti izmedu austrijskih i ugarskih privrednih interesa
i otpora Madara ostalo je u utvrdenom Programu do daljnjega in suspenso zakljucenje carinske unije Monarhije sa Crnom Gorom, mada je
ona bila predvidena u prvobitnom nacrtu.44)

Steta,
koja je proizilazila za trgovinu Monarhije zbog zamjene turskog carinskog sistema carinama balkanskih drzava trebalo je prema
Programu umanjiti na taj nacin sto bi se u pregovorima postiglo snizenje carinskih tarifa na uvoz robe iz Austro-Ugarske. Tako je trebalo nastojati da se postigne prosjecno procentualno snizenje bugarskih
uvoznih carina ili bar revizija tarifnih stavova po ugovoru iz 1912. godine sa Bugarskom za niz austrougarskih proizvoda. Isti smisao imale su
pripreme za zakljucenje jednog tarifnog ugovora sa Grckom, pri cemu
je problem plasmana secera iz Monarhije zauzimao posebno mjesto.45)
Medutim, planirani trgovinski sporazumi mogli su imati samo ogranicen rok vaznosti, do obnavljanja austrougarske privredne nagodbe
1917. godine.46)
Programom se dalje predvidalo sklapanje posebnih konvencija o
privredno-pravnoj zastiti sa Srbijom, Bugarskom i Grckom, a takode i
preduzimanje mjera u pogledu zastite prava pripadnika Austrije i Ugarske stecenih na osnovu otomanskih zakona na teritorijama koje su imale
da pripadnu balkanskim drzavama.47)
Pokrecuci u toku Londonske konferencije pitanje sudbine rezima
kapitulacija na bivsim turskim podrucjima austrougarska diplomatija
je nastojala da u interesu sopstvene trgovine sto vise i duze ostanu
43)
Sie (t.j. ustupci - primjedba D
z. J.) verfolgen in erster Linie den
Zweck Serbien die Durchfuhr und den Absatz seiner Erzeugnisse in der
Monarchie zu erleichtern, um einerseits den Bestrebungen Serbiens, sich
aus der wirtschaftlichen Einflusssph
are der Monarchie zu emanzipieren
ein Grenze zu ziehen, und anderseits der serbischen Eisenbahnpolitik, die
den Verkehrsinteressen der Monarchie abtr
aglich ist, entgegenzutreten.
Auf diesem Wege soll eine Besserung der gegenseitigen wirtschaftlichen
und politischen Beziehungen angebahnt werden. Ibidem
Po jednom nacrtu iz jula 1913. godine predvidalo se sklapanje naknadnog sporazuma izmedu Austro-Ugarske i Srbije uz trgova
cki ugovor od
27/14 jula 1910. godine. ABH, ZMF, Pr BH, Nr 1125/1913. Nachtrags
ubereinkommen zum Handelsvertrag von 27/14 Juli 1910.
44)
Kao napomena 39 i 40.
45)
Kao napomena 40.
46)
HHStA Kabinettsarchiv, Ungarische Ministerratsprotokolle K.Z. XII
od 20.VI 1913.
47)
Kao napomena 40.

434

prilike koje su vladale pod turskom upravom. Medutim, ova austrougarska nastojanja na privrednom polju sticajem okolnosti ostala su
na margini borbe za uticaj na Balkanu, potisnuta ustranu od akutnih i
znacajnijih medunarodnih problema i interesa. Stoga im u istoriografiji
nije posvecena ni odgovarajuca paznja.
U vezi sa engleskim prijedlogom preliminarnog mirovnog ugovora
grof Berchtold je zauzeo stanoviste da, ako preliminarni mir treba da
predlazu velike sile, onda je neophodno da se odredi radi zastite njihovih vlastitih prava, koja pocivaju na turskom kapitulacionom rezimu,
da ukidanje ili ogranicenje ovih prava na bivsim turskim teritorijama
treba da bude povezano sa izricitim pristankom pomenutih sila. U tom
smislu Mensdorf je izvrsavajuci Berchtoldov nalog podijelio noticu na
konferenciji ambasadora 15.marta 1913. godine, o kojoj se nije diskutovalo.48)
Na konferenciji od 31.marta 1913. godine ruski ambasador Benckendorff predao je odgovor svoje vlade koja je zastupala stav da oduzete
teritorije ne podlijezu ugovornim obavezama drzave koja je njima ranije
vladala, nego naprotiv da se na ta podrucja treba eo ipso da primjenjuju ugovori drzave koja ih anektira. Ruska vlada je ukazivala kako je
to u skladu sa principima i doktrinom medunarodnog prava pozivajuci
se na gledista poznatih naucnih autoriteta iz te oblasti (Bonfils, Huber
i Oppenheim). Kao na presedan iz prakse s ruske strane se ukazivalo na pripajanje turskih teritorija Rusiji nakon rusko-turskih ratova a
osobito rata 1877-78, kad nije bilo rijeci o nametanju Rusiji, cak ni
provizorno rezima kapitulacija. Ruska vlada je smatrala da AustroUgarska u datom slucaju ne moze u korist svoga prijedloga pozivati
se kao na presedan na odredbe Berlinskog ugovora (cl.8, 37 i 49), jer
se tada radilo o priznanju suvereniteta ili polusuvereniteta balkanskih
drzava. Po misljenju ruske vlade od momenta kad su sile oslobodile balkanske drzave od rezima kapitulacija nije moguce odobriti zadrzavanje
tog rezima na teritorijama koje anektiraju ove drzave.49) Medutim, i
ovog puta na konferenciji je izostala diskusija o ovom problemu koji je
Austro-Ugarska pokrenula.
Ovakav stav Rusije bio je u skladu sa cjelokupnom ruskom balkanskom politikom. Njeni imperijalisticki planovi bili su koncentrisani na
Moreuze, a balkanske drzave, Srbija posebno trebalo je da odigraju ulogu mocne prepreke austro-njemackom nadiranju na Balkan. Za drzanje
Rusije prema ovom pitanju bilo je od posebnog znacaja sto je njen udio
u spoljnoj trgovini i opcenito privredi i finansijama Turske kao i balkanskih drzava, za razliku od ostalih velesila, bio neznatan.50) Rusija nije

OUA
V, Nr 6129, VI Nr 6408.

OUA
VI Nr 6408.
50)
Vidi: A.D
z.P. T e j l o r, op. cit. str. 438, 455; Lj. A l e k s i
cPejkovi
c, op. cit. str. 27-28; S. S k o k o, op. cit. str. 45-48.
48)

49)

435

mogla biti uopste pogodena likvidacijom privilegija evropskih sila na

podrucjima bivse evropske Turske, pa je s toga i odmah zauzela ovakav
odlucan i bezrezervan stav u pitanju odrzanja kapitulacionog rezima.
Austrougarska diplomatija je nastojala da pobije rusku argumentaciju pa je pokusala da pravno obrazlozi i ekonomski motivira svoja
stanovista. Grofu Mensdorfu dato je 18.aprila 1913. godine opsezno
uputstvo u tom smislu, kako bi on mogao austrougarska gledista prezentirati ostalim ucesnicima Londonske konferencije.51)
U austrougarskom Ministarstvu inostranih poslova morali su inace
priznati da je sa stanovista teorije medunarodnog prava ispravno rusko glediste, da se na bivsim turskim teritorijama primjenjuju ugovori
one drzave koja ih anektira. Medutim, istovremeno je ukazivano da
rusko stanoviste ne vodi racuna o praksi, koja pokazuje da pomenuti princip nema prisilni nego samo dispozitivni karakter, i da se samo
onda primjenjuje ako se ne stvori nikakva specijalna norma (npr. mirovni ugovor) o produzenju vaznosti postojeceg ugovornog rezima na
novozadobijenim podrucjima, ili ako je aneksija naisla na bezrezervno
odnosno precutno priznanje. Polazeci od toga da sile formuliraju uslove za preliminarni mir sa Turskom Austro-Ugarska je insistirala na
svom vec zauzetom stanovistu u odnosu na problem ukidanja odnosno
ogranicenja kapitulacionih prava na bivsim turskim teritorijama.52)
Da bi se potkrijepilo austrougarsko glediste naveden je primjer
aneksije Koreje od strane Japana. Japan je, uprkos formalnom ukidanju ranijih ugovora izmedu Koreje i stranih sila, pristao da carinski
rezim Koreje izgraden na osnovu pomenutih ugovora ostane nepromijenjen jos 10 godina. Tako je, i u doba kada se odrzavala Londonska
konferencija ambasadora, polozaj strane trgovine u Koreji bio izjednacen sa polozajem japanske trgovine.53)
Ukoliko Rusija i druge velesile ne bi prihvatile ovako obrazlozeno
austrougarsko glediste, grof Mensdorf je bio, prema dobijenoj instrukciji, duzan da ga podrobnije obrazlozi prakticnim razlozima i privrednim
interesima samih velesila. Pri tome se posebno isticalo da promjene na
Balkanu nemaju za velesile samo izvanredan politicki, nego i privredni
znacaj. Jedno veliko carstvo, u kom su velesile zauzimale poseban privilegovani polozaj, gubilo je najveci dio svog evropskog teritorija koji
je prelazio u ruke malih balkanskih drzava. Sa austrougarske strane se
podvlacilo da kulturni i privredni razvoj kao i trgovacki ugovori balkanskih drzava nisu uopste prilagodeni novim prilikama. Kao argument za
svoju tezu austrougarska diplomatija poteze jos i tvrdnju da balkanske
51)
52)
53)

436

OUA
VI, Nr 6670.
Ibidem
Ibidem

drzave nece moci svojim vlastitim privrednim snagama ovladati zadobijenim podrucjima, smatrajuci vec i zbog toga nuznim intervenciju
velesila. U tom smislu formuliran je zahtjev Monarhije da se prelaz
zadobijenih teritorija na nove posjednike veze za izvjesna ogranicenja,
kako bi se interesi velesila bar donekle zastitili. Isticalo se, da bi ti
interesi u protivnom bili prepusteni samovolji balkanskih drzava, pa bi
u tom slucaju likvidacija evropske Turske bila skoro identicna likvidaciji privrednih pozicija velesila na Balkanu. Po istoj ocjeni, nastupila
bi potpuna izmjena u dotadasnjem drzanju velesila prema orijentalnim
pitanjima, ako bi se uredenje novih odnosa predalo u ruke balkanskih
drzava.54)
Austro-Ugarska je bila zainteresovana u prvom redu za ocuvanje
onih prava koja su po ugovorima sa Turskom pripadala velesilama na
privrednom podrucju (turski carinski sistem, oslobodenje trgovine od
raznih daca i stranih drzavljana od poreza, prava brodarstva i konzularne intervencije), dok se izmedu balkanskih drzava i velesila ne sklope
novi sporazumi koji bi velesilama omogucili da se odreknu ranijih prava
bez stete za vlastite privredne interese.55) Monarhija je na taj nacin u
biti tezila da Londonska konferencija zauzme stav prema pitanju privrednih ugovora sa balkanskim zemljama u odnosu na teritorije koje
ce one anektirati, analogan stavu koji je svojevremeno zauzeo Berlinski
kongres. Inace, u pogledu kapitulacionih prava na podrucju jurisdikcije
Austro-Ugarska je, bez namjere da ih se odrice unaprijed, bila spremna
da na njima uopste ne insistira. S druge strane, ona je pridavala veliki
znacaj ocuvanju svog protektorata nad katolickom crkvom u oblastima
koje je zaposjela Srbija i Crna Gora, ali je u tom pogledu iz obzira
prema Italiji ispoljavala veliku uzdrzljivost kad je bio u pitanju teritorij
Albanije.56)
Na konferenciji ambasadora odrzanoj 23.aprila 1913. godine grof
Mensdorf je iznio austrougarsku argumentaciju i urucio ambasadorima noticu koja je sadrzavala stanovista austrougarske vlade u smislu
primljene instrukcije. Medutim, i ovog puta izostala je diskusija, pa
se Mensdorf morao ograniciti na cekanje odgovora ucesnika.57) Ovaj
potez Austro-Ugarske koincidirao je sa padom Skadra u ruke Crnogoraca i odlukom konferencije ambasadora o zajednickom demarsu sila na
Cetinju da se crnogorske trupe u najkracem vremenu povuku.58)
Skadarska kriza i opasnost od rata bili su apsorbovali tada paznju
evropske diplomatije a posebno Austro-Ugarske. Osim toga, evropske
54)
55)
56)
57)
58)

Ibidem
Ibidem
Ibidem

OUA
VI,Nr 6805.

OUA, VI, Br.6721; T.v. S o s n o s k y, op. cit. br. II, str. 332-333.

437

velesile radeci na formuliranju uslova preliminarnog mira izmedu Turske i balkanskih saveznika imali su u vidu, - pored zastite svojih neposrednih materijalnih interesa na bivsim teritorijama Turske, koji inace
nisu bili identicni, i svoje sire stratesko-politicke i privredne ciljeve. U
sferi tih sirih interesa i imperijalistickih antagonizama posebno mjesto
pripadalo je i samim balkanskim drzavama, koje su postale znacajan i
relativno samostalan faktor u medunarodnim odnosima. Stoga se ubrzo
pokazalo da Austro-Ugarska nije mogla racunati sa sirom solidarnoscu
velesila.
Francuska se inace najvise plasila ekonomske prevlasti Austro-Ugarske na Balkanu koja bi pogodila interese francuskog kapitala, pa je
teziste uputstva koje je primio francuski ambasador u Londonu Paul
Cambon lezalo na suzbijanju austrougarske ekonomske hegemonije.59)
Francuska industrija oruzja bila je ucvrstila svoje pozicije u Srbiji. Njeni interesi kao i interesi Banque Franco-Serbe, preko koje je plasiran
francuski zajmovni kapital, te konacno savez Francuske sa Rusijom bili su po rijecima Hallgartena tri stuba na koje se oslanjao francuski
imperijalizam kako u Srbiji tako i na Balkanu.60) Pored Srbije bila
je Bugarska a osobito Grcka zahvacena djelatnoscu francuskog kapitala.61) Snazenje balkanskih drzava, koje su obecavale brz i siguran uspon
i uz to bile neprijateljski raspolozene prema njemackom prodiranju na
Istok, nagovjestavalo je dalje mogucnosti za aktivnost francuskog kapitala. Nasuprot tome ulozeni kapital u Turskoj bio je nesiguran zbog
opste nestabilnosti i njemacke konkurencije.62) S druge strane, za Francusku tesku i ratnu industriju, - koja je sa Poincare-om kao premijerom
dosla ustvari na vlast u Francuskoj prvorazredan znacaj dobila je Rusija a ne vise tursko trziste cije je mnoge oblasti vec bio monopolizirao
njemacki kapital. Inace, sa relativno malim ucescem u cjelokupnom turskom robnom uvozu (10,8% u 1910. godini), i daleko jace materijalnog
angazovanja u azijskoj Turskoj, Francuska je, kao glavni povjerilac Turske pri regulisanju privrednih pitanja na Balkanu proizaslih iz rata, bila
prvenstveno zainteresovana za sudbinu bankarskog kapitala ulozenog u
turske finansije. Medutim, ona je svojim stavom prilikom pocetka pregovora o finansijskoj likvidaciji rata i obavezama placanja ranijih turskih podrucja snazno uticala na orijentaciju balkanskih drzava prema
Antanti.63)
59)

D. D o r d e v i
c, Izlazak Srbije na Jadransko more,.op. cit. str. 13.
G.W.F. H a l l g a r t e n, Op.cit. II Bd. str. 467; Up. S.B. F a y,
The Originis of the World War. I Bd. New York 1929, str. 40.
61)
S. S k o k o, op. cit. str. 38.
62)
c, Izlazak Srbije na Jadransko more ..., str. 39.
D. D o r d e v i
63)
Up. A.D
z.P. T e j l o r, op. cit. str. 440, 441, 455; Lj. A l e k s i
cPejkovi
c, op. cit. str. 27, 83, 84. G.W.F. H a l l g a r t e n, op. cit.
II Bd, str. 373,374.
60)

438

Kako je u konkurentskoj borbi sa Njemackom Engleska stalno gubila pozicije u Turskoj, i ona je teziste svoje politike prebacivala na
balkanske drzave uz istovremeno intenziviranje trgovine s njima. Gledajuci u balkanskom savezu sve vise branu kako protiv austro-njemackog
prodiranja, tako i zauzimanja Carigrada i Moreuza od strane Rusije,
Engleska je nastojala da u njemu ojaca svoj uticaj bez stete po angloruske odnose.64) Dok su interesi njemackog kapitala, koji je koristio sve
oblike ekspanzije i prostirao se po cijeloj Turskoj, ipak bili koncentrisani u srcu Otomanskog carstva, u Carigradu i Maloj Aziji, Englezi su
bili specijalno ekonomski zainteresovani za podrucje Perzijskog zaliva.
Inace, u poredenju sa dobicima koji su se tada vodecim imperijalistickim drzavama nudili u azijskoj Turskoj, ekonomska dobit na Balkanu
bila je sasvim malena. Upravo sa balkanskim ratovima aktualizirano je
u medunarodnim odnosima pitanje buducnosti azijske Turske,65) pa su
vec u maju 1913. godine otpoceli englesko-njemacki pregovori o njihovim interesima u Turskoj, koji su doveli do sporazuma o Bagdadskoj
zeljeznici.66)
Mada su se njemacki i austrougarski stratesko-politicki interesi na
Balkanu u mnogome podudarali, na ekonomskom podrucju oni su se
sukobljavali, jer je njemacki kapital uveliko potiskivao austrijski kao
sto je ugrozavao i francuski. Po izbijanju rata karakteristicno je neodlucno drzanje Berlina prema Balkanu, sto je bilo od presudnog znacaja
za austrougarsku politiku. U njemackoj, koja je vodila inace politiku
zastite Turske i bila duboko zainteresovana za odrzanje Austro-Ugarske
kao velesile, postojalo je i uvjerenje da bi pobjede balkanskih nacionalnih drzava mogle donijeti koristi.67) U toku pak razvoja balkanske krize
nisu izostali ni izvjesni koraci njemacke diplomatije sracunati na zadobijanje naklonosti balkanskih drzava pa cak i Srbije, dok je u odnosu
prema Grckoj Njemacka iz dinastickih razloga imala posebne obzire.
Austro-Ugarska je racunala sa podrskom Njemacke i Italije svome
stavu u odnosu na zadrzavanje kapitulacionog rezima na bivsim turskim
podrucjima.68) Medutim, privredne i politicke koristi od toga rezima
nisu za Njemacku, a pogotovo za Italiju, kojoj je nova konstelacija na
Balkanu pruzala mogucnosti za dalju privrednu i politicku penetraciju,
mogle imati ni iz daleka istovjetan znacaj kao za Monarhiju. Ali, i sama
64)
Lj. A l e k s i
c-Pejkovi
c, op. cit. str. 26, 280, 281, 530, 535,
562, 569. S. S k o k o, op. cit. str. 42-45.
65)
A.D
z.P. T e j l o r, op. cit. str. 453-458.
66)
G.W.F. H a l l g a r t e n, op. cit. Bd.II, str. 422.
67)
A.D
z.P. T e j l o r, op. cit. str. 422; Up. D. D o r d e v i
c, Izlazak
Srbije na Jadransko more ..., str. 42-43.
68)
OUA VI, Nr 6665, 6670.

439

Austro-Ugarska, koja je bila zaokupljena Skadarskom krizom i istovremeno nastojala da odvoji Bugarsku od saveznika i privuce je Trojnom
savezu,69) nije mogla ostati na zauzetom stanovistu u odnosu na pitanje
rezima kapitulacija. Rusko protivljenje austrougarskom prijedlogu i rezultati pregovora koje je vodio grof Berchtold dali su povoda Mensdorfu
da izrazi svoje misljenje kako bi insistiranje na unosenju austrougarskih
rezervi u pogledu kapitulacionih prava u tekst preliminarnog mirovnog
ugovora moralo bitno usporiti zakljucenje mira,70) sto je opet bilo protivno intencijama austrougarske politike i nastojanjima Bugarske koju
je Monarhija podrzavala. Berchtold je forsirao okoncanje pregovora o
preliminarnom miru, jer se morao energicno suprotstavljati pokusajima
da se dovedu u pitanje vec postignuti rezultati austrougarske diplomatije u Londonu u pogledu odredivanja sjevernih granica Albanije.71)
Austro-Ugarskoj nije preostajalo drugo nego da i ona prihvati preliminarni mirovni ugovor u obliku koji je na osnovu ranijeg engleskog
nacrta izradio francuski ambasador P. Cambon. U pogledu zastite svojih ekonomskih interesa na bivsim turskim podrucjima velesile su mogle
postici u Londonu saglasnost samo utoliko sto su odbile zahtjev balkanskih drzava za ratnom odstetom i ugovorom predvidjele da jedna
internacionalna komisija u Parizu rjesava finansijska pitanja proizasla
iz rata, (cl.VI). Ona je trebalo da odlucuje o ucescu drzava nasljednica evropske Turske i finansijskim obavezama Osmanskog carstva, koje
otpadaju na teritorije koje ce im pripasti. Monarhiji je pak poslo za
rukom da Londonska konferencija prizna delegatima balkanskih drzava
samo savjetodavno pravo glasa u pariskoj finansijskoj komisiji,72) koja
inace nije mogla doci ni do kakvog pozitivnog rezultata prije sporazuma
velesila o njihovim pravima i medusobnim obavezama, kao i opcenito o
ostatku Turskog carstva.73)
U pogledu pitanja koja se odnose na trgovinu preliminarni mirovni ugovor je samo predvidao, jednako kao i za pitanje jurisdikcije,
drzavljanstva i ratnih zarobljenika, da ce biti regulisana posebnim konvencijama (cl. VII). Odlucivsi se da ne insistira na unosenju u ugovor
odredaba koje se odnose na prava iz turskih kapitulacija na teritorijama
koje ce biti anektirane od strane saveznika, austrougarska vlada je, i dalje nacelno podrzavajuci svoje ranije prijedloge, dala pristanak na tekst

OUA
VI, Nr 6862.

OUA VI, Nr 6805.

71)
Vidi: T.v. S o s n o s k y, op. cit. Bd.II, str. 340-341; Up. M. Du ri
si
c, Prvi balkanski rat - 1912-1913, knj. III, Beograd 1960, str.
393-400.
72)
OUA VI,Nr. 6936, 6941, 7084, 7095.
73)
G.W.F. H a l l g a r t e n, op. cit. Bd.II, str. 421.
69)

70)

440

preliminarnog mirovnog ugovora. Ona je, medutim, ucinila to uz ogradu da ce svoju saglasnost teritorijalnim promjenama na Balkanu koje ce
rezultirati iz podjele bivsih podrucja Turske i priznanja prava posjeda
uciniti zavisnim od regulisanja pokrenutih pitanja u smislu svojih zelja.
Sada je Berchtold smatrao preliminarni mir kao utanacenje ratujucih
strana kojim se prava trecih sila ne mogu tangirati, bez obzira sto su
one sudjelovale u njegovom ostvarenju. Stanoviste Austro-Ugarske u
obliku vladine izjave primljeno je na prijedlog grofa Mensdorfa u Resume Londonske konferencije 20. maja 1913. godine. Odstupajuci od
svog prvobitnog stava austrougarska vlada je formalno motivirala time
sto preliminarni mir ne specificira povrsinu teritorija koje ce anektirati
svaka od balkanskih drzava, pa se i regulisanje pitanja kapitulacionih
prava rezervira za docnije, kad ce biti potpuno jasno u pogledu dijelova
teritorija koji ce pripasti svakoj pojedinoj drzavi.74)
Medutim, Austro-Ugarskoj nije docnije poslo za rukom ni da u statut Albanije proturi svoj prijedlog odredaba o odrzanju kapitulacionog
rezima. One su bile tako formulirane da su izazvale podozrenje drugih
sila zbog tendencije koja je u njima izrazena da se obezbijedi u Albaniji
privilegirani polozaj Monarhije i Italije.75)
Premda duboko zainteresovana za odrzanje odnosa iz doba turske
vladavine, Austro-Ugarska nije mogla vise insistirati da se na teritorijama oduzetim od Turske zadrzi i turski carinski sistem, jer je to bilo
potpuno nerealno. U tom pogledu ona je najvise mogla reflektirati, kao
na primjer u nacrtu sporazuma sa Srbijom iz jula 1913. godine, da se
do ukljucenja novozadobijenih krajeva u srpsko carinsko podrucje ne
naplacuju vece carine na uvoz austrougarskih proizvoda od dosadanjih
turskih carina.76) Da bi osigurala svoje privredne i politicke interese na
Balkanu nakon promjena koje su bile izazvane ratom, Austro-Ugarska se
morala orijentisati na direktne pregovore sa balkanskim drzavama na osnovu Programa koga je formulisala u februaru 1913. godine. Medutim,
kao sto je poznato, Pasic je u jesen 1913. prilikom susreta sa Berchtoldom u Becu diskutujuci o pitanju uredenja privrednih odnosa izmedu
Srbije i Monarhije izrazio glediste da su aneksijom novih krajeva Srbiji
kapitulaciona prava ugasena,77) pa je i taj problem zajedno sa kompleksom drugih privrednih i politickih pitanja u austro-srpskim odnosima
ostao i dalje otvoren.

OUA
VI, Nr. 6936, 6941, 7084, 7095.

OUA VI, Nr. 6554, 7775,7855,7902, 8070, 8147.

76)
ABH, ZMF, Pr. BH, Nr. 1125/1913. Nachtrags
ubereinkommen zum
Handelsvertrag von 27/14 Juli 1910.
77)
OUA, VII Nr.8813; Up. H. H a n t s c h, op. cit. Bd II str. 490;

H. U e b e r s b e r g e r, Osterreich
zwischen Russland und Serbien,
K
oln-Graz 1958, str. 182.
74)

75)

441

Znacajan finansijski interes imale su obje drzave Monarhije za odrzanje status quo-a kod proizvodnje, otkupa i eksporta makedonskog duhana. Stoga je vec sredinom decembra 1912. godine bilo nalozeno grofu
Mensdorfu da u tom pogledu formulira rezerve Austro-Ugarske, ako bi
se na Londonskoj konferenciji diskutovalo i o prikljucenju makedonskih
teritorija Drame i Kavale Bugarskoj.78) Kavalska oblast, izmedu rijeke
Meste i Strume, i oblast u koju su ulazili solunski i skopski sandzak
sa dijelom srbickog i bitoljskog sandzaka predstavljali su najznacajnija
podrucja za proizvodnju i trgovinu duhanom. Najvazniji po vrijednosti
izvozni artikal iz Soluna bio je duhan. U Turskoj kao ni u Bugarskoj,
za razliku od situacije u Srbiji, duhan nije bio drzavni monopol, ali mu
je u Turskoj sloboda proizvodnje bila donekle ogranicena.79) Po ocjeni
jednog lokalnog austrougarskog funkcionera iz Bosne, Srbija je mogla
iz novih oblasti samo za duhan, koji je odlicnog kvaliteta, izdajuci ga
u zakup kao monopol dobiti oko 80 miliona franaka godisnje.80)
Austrijska i ugarska duhanska rezija uzivale su do balkanskog rata na osnovu austrougarskog ugovora iz 1862. godine niz pogodnosti u
odnosu na nabavku makedonskog duhana, pa je odrzanje dotadanjeg
stanja formulisano i u Programu za privredne sporazume sa balkanskim
drzavama od 16. i 17. februara 1913. kao poseban cilj austrougarske
politike. U tom smislu Programom se predvidalo da se za pomenute
rezije osigura i dalje pravo slobodnog i direktnog otkupa duhana od
proizvodaca i preprodavalaca, slobodno lagerovanje otkupljenog duhana u vlastitim magacinima kao i nesmetan i slobodan od dazbina izvoza.
Medutim, ipak se uzimalo u obzir i eventualnost da Srbija i Bugarska
djelimicno ili u potpunosti uvedu na novim teritorijama duhanski monopol, pa je u tom slucaju bilo predvideno da se za austrijsku i ugarsku
duhansku reziju izdejstvuju izvjesne povlastice.81) S obzirom na situaciju s pocetka 1913. godine i izvrseno zaposjedanje pojedinih dijelova
Makedonije od strane balkanskih drzava, austrijska i ugarska duhanska
rezija nisu tada pokazivale narocit interes za problem uvoza duhana iz
Grcke, kao sto se nisu mnogo zanimale ni za duhan iz Crne Gore.82)
Najvaznije mjesto u austrougarskom Programu od 16. i 17. februara pripadalo je zeljeznickoj politici koja je imala da posluzi kao osnovni
faktor privredne penetracije i politickog uticaja Monarhije na Balkanu
nakon dubokih politickih promjena koje su rezultirale iz poraza Turske.

OUA,
V Nr. 4924.
O proizvodnji i prometu duhana u evropskoj Turskoj, vidi: M. D i mitrijevi
c, op. cit. str. 123-124.
80)
ABH Priv. Reg. 39/1913 Deftedarevi
c Potioreku Sarajevo 3.I 1913.
81)
Kao napomena 40.
82)
Ibidem
78)

79)

442

Vec na samom pocetku balkanskog rata na Ballhausplatzu se smatralo da zaposjedanje Sandzaka, kao izlazne kapije za austrougarsku
privrednu ekspanziju, od strane Srbije i Crne Gore moze da se za Monarhiju donekle kompenzira odgovarajucim saobracajno-politickim sporazumima.83) Uskoro potom, kao sto je poznato, aktualizirani su pojedini stari austrougarski planovi o gradnji pojedinih zeljeznickih pruga
na Balkanu. Najprije, u nastojanju da se sprijeci teritorijalni izlaz
Srbije na Jadransko more i njen eksport ucini zavisnim od Monarhije
ozivljena je u austrougarskom Ministarstvu inostranih poslova ideja bosanske transverzale, koja bi gradnjom krace pruge na srpskom teritoriju
(Uzice-Vardiste) omogucila Srbiji pristup na Jadran preko dalmatinskih
luka.84) Medutim, u Berchtoldovim politickim kombinacijama pominje
se sredinom decembra 1912. godine ponovo gradnja sandzacke zeljeznice
kao uslov za saglasnost Monarhije za gradnju srpskodunavsko-jadranske
zeljeznicke pruge.85) Pocetkom novembra 1912. godine J. Redlich je s
obzirom na austrougarske politicke interese u Albaniji ukazivao Berchtoldu na potrebu zeljeznicke veze Dalmacije sa Dracom, koja bi se
odatle produzila do Bitolja.86) Zemaljski poglavar Bosne i Hercegovine general O. Potiorek, jedan od najizrazitijih predstavnika agresivnog militaristickog kursa, izlazuci svoje poglede na uredenje odnosa sa
balkanskim susjedima iznio je pocetkom januara 1913. godine, zahtjev
za gradnju niza prikljucnih pruga na bosansku zeljeznicku mrezu (1.
Uzice-Vardiste, 2. od Bijeljine-Janje preko Valjeva do spoja sa prugom
u dolini Morave, 3. od Sarajeva do prikljucka na orijentalnu zeljeznicu
Mitrovica-Solun, 4. od Trebinja ili Konjica preko Niksica i Podgorice do Skadra) kao i opcenito svoje prijedloge u pogledu zeljeznicke i
saobracajne politike na Balkanu.87)
Razlicite teznje i interesi, koji su u ovim momentima dosli do izrazaja u odnosu na problem austrougarske zeljeznicke politike na Balkanu,
nasli su svoju rezultantu u Programu usvojenom 16. i 17. februara
1913. godine, mada ni tada nisu mogli biti uklonjeni svi uzroci za pojavu
novih nesuglasica izmedu pojedinih uticajnih faktora u Monarhiji.
Programom je na prvom mjestu bilo predvideno da se principijelno
utvrdi pravo Austro-Ugarske da izgradi i eksploatise tri zeljeznicke linije
putem drustva koga ce ona oznaciti uz osiguranje svog odgovarajuceg

orovi
OUA,
IV Nr.4118; vidi V. C
c, op. cit. 376-379;
H. U e b e r s b e r g e r, op. cit.str. 88.
84)
orovi
OUA, IV Nr.4170, 4317,4351; V. C
c, op. cit. 380,391;
D. D o r d e v i
c, Izlazak Srbije na Jadransko more ..., str. 20, 21.
85)
OUA, V Nr.4924.
86)
J. R e d l i c h, op. cit. Bd I, str. 167.
87)
Vidi: H. K a p i d
zi
c, Skadarska kriza, str. 15-16, 40-43.
83)

443

uticaja na formiranje tarifa. To su bile pruge kojima je iz politickih

razloga austrougarsko Ministarstvo inostranih poslova pridavalo veliki
znacaj:
1. Linija kroz Crnu Goru i Albaniju do prikljucka na grcku zeljeznicku
mrezu uz obavezu Grcke na izgradnju potrebnih prikljucaka.
2. Sandzacka pruga, Uvac-Mitrovica ili druga podesna veza izmedu
bosanske i orijentalne zeljeznicke mreze.
3. Produzenje zeljeznicke pruge od Bitolja prema Jadranskom moru.
Za slucaj da Austro-Ugarskoj pode za rukom da kupovinom akcija orijentalnih zeljeznica ostvari kontrolu nad njima u Programu je
bilo predvideno ocuvanje prava na eksploataciju linija Mitrovica-Solun
i Solun-Bitolj u korist postojeceg drustva ili drustva koga ce odrediti
austrougarska vlada. U protivnom trebalo je na drugi nacin osigurati
uticaj na formiranje tarifa u austrougarskom saobracaju sa Solunom
na cijeloj buducoj ruti Uvac-Mitrovica-Solun, kao i na liniji od Jadrana
preko Bitolja do Soluna. Program, medutim, nije uopce prejudicirao
odluke vlada obiju drzava Monarhije o direktnom ili indirektnom ucescu
u finansiranju gradnje novih pruga.88)
U pogledu samog Soluna Austro-Ugarska je u programu postavila
sebi za cilj da se on, bez obzira kojoj ce drzavi pripasti, proglasi za
slobodnu luku u kojoj bi Monarhija trebalo da ima odlucujuci uticaj.89)
Programom je dalje bilo predvideno da Austro-Ugarska vrsi uticaj
na sto skoriju gradnju:

1. Zeljezni
ckog prikljucka Uzice-Vardiste. U pregovorima sa Srbijom
trebalo je taj problem pokrenuti i uticati da Srbija da sigurne garancije da ce u roku od cca 3 godine izgraditi pomenuti prikljucak i
zakljuciti sa Monarhijom odgovarajuce tarifne sporazume, dok bi se
na austrijski trosak u jadranskim lukama preduzele potrebne mjere
za tranzit zive stoke iz Srbije. Ovaj stav mogao je uci u program
tek nakon postignutog kompromisa austrijske sa ugarskom vladom,
koja je ovaj prikljucak smatrala stetnim po ugarske saobracajne interese. Stoga je u Programu bilo izricito naglaseno da za obavezu
koju u tom pogledu ima preuzeti Srbija Monarhija ne treba da plati
nikakvim posebnim ustupcima.90)
2. Stvaranje jedne nove veze Monarhije sa Carigradom i Solunom kroz
Rumuniju i Bugarsku, koje su vec duze vremena vodile medusobne
88)
89)
90)

444

Kao napomena 40.

Ibidem
Ibidem

pregovore o uspostavljanju novog zeljeznickog prikljucka preko Dunava. Preko njega i postojecih rumunskih i bugarskih linija AustroUgarska je mogla da dobije jednu drugu istocnu zeljeznicku vezu sa
Solunom i Carigradom nezavisnu od srpskih zeljeznica.91) Uspostavljanje ove nove veze sa Orijentom bilo je opcenito u skladu sa
Berchtoldovom politikom prema Bugarskoj i Rumuniji, ali se ostvarenju te ideje ubrzo isprijecilo narastanje rumunsko-bugarskog
antagonizma, sto je bilo suprotno intencijama austrougarske politike na Balkanu.
3. Uspostavljanje prikljucka od grckih zeljeznica do linije SkopljeSolun.92)
Istovremeno u Programu se Austro-Ugarska saglasavala sa gradnjom srpske dunavsko-jadranske zeljeznice sa ishodistem u jednoj albanskoj luci na Jadranu, kao i sa osiguranjem za Srbiju jednog slobodnog podrucja u izlaznoj luci.93) Medutim, paralelno s tim imalo
se u vidu preduzimanje niza mjera saobracajne politike koje su trebale
da paraliziraju negativan uticaj kako jadranske zeljeznice tako i eventualno drugih zeljeznickih pruga koje bi bile suprotne austrougarskim
saobracajnim interesima.
Saobracajni interesi Monarhije na Balkanu bili su do izbijanja rata
1912. zasticeni zeljeznickom konvencijom sa Srbijom iz 1880. godine
i analognim odredbama cetvorne konvencije izmedu Austro-Ugarske,
Turske, Srbije i Bugarske iz 1883. godine (convention quatre), kojim je
bio utvrden princip najveceg povlascenja za internacionalni saobracaj,
paritetan tretman stranih i domacih transporta i sloboda tranzita. Programom je bilo predvideno da se pomenuti sporazumi odrze i u skladu
sa novom situacijom dopune, te da se njihova nacela priznaju i za one
zeljeznicke linije od internacionalnog znacaja koje nisu bile obuhvacene
cetvornom konvencijom. U odnosu na Srbiju imalo se izdejstvovati
91)

Mit Hilfe dieses Auschlusses und der bereits bestehenden bulgari

schen und rum
anischen Linien w
are Osterreich-Ungarn
die M
oglichkeit
gebeten, einen zweiten o
stlichen und von den serbischen Linien unabh
angigen Anschluss nach Konstantinopel einerseits und Salonik andrerseits
zu erlangen, was verkehrspolitisch von nicht zu untersch
atzender Wichtigkeit w
are. Ibidem
92)

Ibidem: Zelje
bosanske uprave za uspostavljanje
zeljezni
ckog priklju
cka izmedu Loznice i Janje, kao krajnje ta
cke jedne linije koja treba
da se izgradi na bosanskoj strani i pove
ze sa ugarskim
zeljeznicama Zajedni
cko ministarsko vije
ce primilo je na znanje a isto tako i
zelje u
pogledu regulisanja Drine i granice prema Sand
zaku, razoru
zanje grazelje nisu
ni
cnog stanovni
stva i organizacije
zandarmerije. Medutim, ove
bile unesene u Program.
93)
Ibidem

445

prosirenje konvencije iz 1880. na nove linije. U tu svrhu trebalo je

konkretno utanaciti sljedece:
a) utvrditi princip da balkanske drzave prihvate obaveze koje je Turska preuzela po cetvornoj konvenciji u pogledu linija koje leze na
podrucju koje ce njima pripasti;
b) iskljuciti, bar u importnom pravcu, mogucnost da neka balkanska
zeljeznica dade posebno tarifno povlascenje vezano za porijeklo robe
iz odredene zemlje, za transport brodovima pod odredenom zastavom ili od strane odredene firme, a takode i za prevoz na odredenoj
rijecnoj ili pomorskoj relaciji. Nasuprot tome mogle bi balkanske
drzave protezirati svoj pomorski eksport na odredenim zeljeznickim
prugama. Medutim, to se imalo vezati za uslov da se roba transportira brodovima one drzave kojoj pripada utovarna luka.94) Ova
ogranicenja imala su prvenstveno smisao da u konkurentskoj borbi sa drugim drzavama jace dode do izrazaja prednost geografskog
polozaja Monarhije i njene blizine balkanskom trzistu.95)
c) teziti sklapanju jednog sporazuma o tome da ce prilikom revizije postojecih direktnih zeljeznickih tarifa izmedu Austro-Ugarske
i balkanskih drzava unapredenje medusobnog saobracaja biti vodece nacelo i da sa izmjenom teritorijalnih odnosa nece nastupiti
povecanje vazecih tarifa.96)
Program je imao u vidu prosirenje cetvorne konvencije:
1. na sve dosad postojece privatne linije u evropskoj Turskoj (osobito
na liniji Solun-Bitolj i Solun-Dedeagac);
2. na sve linije koje su u Programu navedene da treba da se grade;
3. na sve odvojne linije od zeljeznica obuhvacenih cetvornom konvencijom u pravcu luke na egejskom ili jadranskom moru ili prema
nekoj tacci gore pomenutih privatnih linija;
4. na sve linije koje polaze od jedne srpske ili bugarske morske ili
dunavske luke;
5. na sve grcke zeljeznice koje uspostavljaju vezu izmedu sjevernih
prikljucnih linija i Pireja.97)
94)

Ibidem
O saobra
cajnim i tarifnim problemima na Balkanu po uspostavljanju

zeljezni
cke veze Be
ca sa Carigradom i Solunom i nepovoljnim uslovima
za direktan
zeljezni
cki promet za Austro-Ugarsku zbog tarifnih kombinacija
zeljeznica balkanskih dr
zava sa parobrodarskim dru
stvima drugih
zemalja. Vidi: R.M. D i m t s c h o f f, Das Eisenbahnvesen auf der
Balkanhalbinsel, Bamberg 1894, str. 186-197.
96)
Kao napomena 40.
97)
Ibidem
95)

446

Ocuvanje prava postojecih privatnih zeljeznica u evropskoj Turskoj

bio je jedan od ciljeva austrougarske politike kome je bio pridavan narocit znacaj, pa se u Programu posebno podvlacilo da balkanske drzave
kao pravni nasljednici Turske treba da prime sve ugovorne obaveze koje
je u pogledu privatnih zeljeznica preuzela Turska.98) Inace, sve obaveze, koje su u odnosu na gradnju zeljeznica i uopce zeljeznicku politiku
proizilazile za balkanske drzave iz Programa, trebalo je da se utvrde
u formi separatno zakljucenih zeljeznickih konvencija Austro-Ugarske
sa Srbijom, Bugarskom, Crnom Gorom i Grckom. Pri tome ugovori
sa Srbijom i Bugarskom cinili bi dopunu vec postojecih konvencija. U
pogledu Albanije, koja se jos nije bila konstituisala kao drzava, moglo se tada planirati samo opcenito osiguranje austrougarskih prava
se tice rumunsko-bugarskih linija imapredvidenih Programom. Sto
lo se u vidu sklapanje jedne konvencije izmedu Austro-Ugarske, Rumunije i Bugarske po uzoru na cetvornu konvenciju iz 1883. godine.
Izvan okvira pomenutih konvencija trebalo je posebno sklopiti ugovor
izmedu Austro-Ugarske i balkanskih drzava o pitanju revizije direktnih
zeljeznickih tarifa u smislu kako je to u Programu formulisano.99)
Program za privredne sporazume sa balkanskim drzavama od 16.
i 17.februara 1913. godine upotpunjavali su jos stavovi koji su se odnosili na postanski i telegrafski saobracaj, plovidbu u obalnim vodama
i lukama na Levantu, kao i o sklapanju konvencije sa Srbijom o plovidbi na Dunavu. Interesantno je napomenuti da se predvidjelo napustanje postojecih austrijskih postanskih ureda na bivsem turskom
podrucju, izuzev u Albaniji gdje se imalo u vidu ubuduce osnivanje i
ugarskih postanskih ureda. Takode, planirano je bilo uspostavljanje
jednog podmorskog kabla koji bi vodio od Trsta do Valone u Albaniji,
pa onda dodirujuci neka mjesta u Grckoj isao dalje do Jafe u Palestini,
a odatle do El Arisa ili nekog drugog mjesta u blizini Port Saida.100)
Cijelom Programu dale su snazan pecat koncepcije grofa Berchtolda, koji je zeljeznicama namijenio ulogu posebnog spoljno-politickog
instrumenta. Berchtold je sebi postavio zadatak da politicki i privredni
uticaj Monarhije u balkanskim drzavama odrzava i jaca, dokle god je to
moguce upotrebom mirnih sredstava.101) Tom cilju trebalo je da pos98)
To se odnosilo najpre na orijentalne
zeljeznice kao i na
zeljezni
cke
linije Solun - Bitolj i Solun - Dedeaga
c. Ibidem
99)
Ibidem
100)
Ibidem
101)
Angesichts der Umsturzbewegung auf dem Balkan habe es sich der
Vorsitzende als verantwortlicher Leiter der ausw
artigen Politik der Monarchie zur Aufgabe gestellt, den politischen und wirtschaflichen Einfluss
der Monarchie in den Balkanstaaten, umsolange dies m
oglich sei, mit friedlichen Mitteln aufrechtzuhalten und zu st
arken. Dies habe den Anlass

dazu gegeben, Mittel und Wege zu suchen, um Osterreich-Ungarn

eine
Einflussnahme auf die dortigen Eisenbahnverh
altnisse zu sichern. HHStA PA XL, Interna k. 311 Gemeinsame Ministerratsprotokolle GMKPZ
504, od 21.II 1913.

447

luzi i kupovina 51.000 akcija orijentalnih zeljeznica od strane jednog

sindikata austrijskih i ugarskih banaka,102) koju je svesrdno podrzao
Bertchold cim su njihovi raniji vlasnici, Njemacka banka i svajcarske
banke, ponudili da ih prodaju. Trazeci odmah po usvajanju Programa
vec u februaru 1913. saglasnost austrijske i ugarske vlade za obavljanje
ove poslovne transakcije, koja je Austro-Ugarskoj trebala da osigura
dominantan uticaj na postojece i buduce zeljeznicke veze na Balkanu, Bertchold ju je na Zajednickom ministarskom vijecu 21.februara
1913. godine motivirao sljedecim potrebama:103)
1. Radi osiguranja slobodnog prolaza za trgovinu Monarhije prema
Solunu. Ovaj moment je istican s obzirom na to da ce bivsi turski teritoriji biti podijeljeni medu raznim drzavama, pa je austrougarska trgovina u slucaju prikljucka bosanske zeljeznicke mreze
na liniju Mitrovica-Solun imala ubuduce da racuna sa vise tudih
teritorija i zeljeznickih uprava. To je po Berchtoldovom misljenju
bilo moguce preduprijediti odrzanjem privatne eksploatacije u korist postojeceg drustva ili njegovog nasljednika koga treba da obrazuje sindikat austrijskih i ugarskih banaka.104) Dalje, posjed ovih
zeljeznica, u slucaju ako bi osiguranje privatne eksploatacije naislo
na vece teskoce, trebalo je da Austro-Ugarskoj da u ruke efikasno
sredstvo da ona utvrdi ili bar utice na uslove odricanja od privatnog
poslovanja.
2. Radi sticanja preimucstva u odnosu na druge konkurente koji bi
pretendovali na gradnju pruga preko Albanije, - sto se prakticno
odnosilo na Italiju. Drustvo za eksploataciju istocnih zeljeznica posjedovalo je koncesiju za gradnju zeljeznice prema Jadranu, od Mrdara ka Pristini i od Skoplja prema Gostivaru, dok je drustvo koje je
imalo u posjedu prugu Solun-Bitolj raspolagalo slicnom povlasticom
za jednu alternativnu liniju od Bitolja u pravcu Valone ili Draca.
Ove koncesije trebalo je da predu na sindikat austrougarskih banaka, jer je Berchtold smatrao neophodnim da Austro-Ugarska ucvrsti
svoje pozicije i osigura svoj uticaj na buducu albansku zeljeznicku
mrezu. Pri tome je Drustvo za eksploataciju orijentalnih zeljeznica
trebalo da iz svoje gotovine otkupi akcije pruge Solun-Bitolj, tako
102)

Sindikat je trebalo da sa
cinjavaju Oesterreichische Bodenkreditanstalt Wiener Bankverein, Anglo-Oestereichische Bank, Ungarische Kreditbank i Pester Komerzialbank. Ibidem, Up. Sastav docnije obrazovanog
austrougarskog konzorcija i u
ce
s
ce pojedinih banaka, Lj. A l e k s i
cPejkovi
c, op. cit. str. 740.
103)
Kao napomena 101.
104)
Dru
stvo za eksploataciju isto
cnih
zeljeznica dobilo je 1908. od Porte
koncesiju za gradnju pruge Mitrovica - Uvac.

448

da je za austrijske i ugarske banke dolazio prakticno u pitanje samo

otkup 51.000 akcija istocnih zeljeznica.
3. Posjedovanjem akcija pomenutih drustava Austro-Ugarska bi stekla
takve pozicije u rjesavanju zeljeznickih pitanja zapadnog Balkana,
kakve ne bi mogla ni na kakav drugi nacin dobiti. Imajuci u posjedu postojece linije na zapadnom Balkanu stvorilo bi se po zamisli
Berchtolda jedno jezgro, odakle je uz pomoc francuskog i belgijskog kapitala 105) trebalo dalje da se popunjava zeljeznicka mreza.
Berchtold je naglasavao veliku politicku vrijednost utvrdivanja austrougarskog uticaja na zeljeznice zapadnog dijela Balkanskog poluostrva i to specijalno s obzirom na albansku politiku Monarhije.
Mada je Berchtoldu, koga je podrzavao ministar rata Krobatin,
poslo za rukom da na kraju dobije saglasnost vlada obiju drzava Monarhije i koncem aprila 1913. godine realizira otkup akcija orijentalnih
zeljeznica, to je medutim bilo popraceno prilicno jakim otporom i izrazima rezervi kako u pogledu same svrsishodnosti predvidene finansijske
transakcije, tako i u odnosu na pojedine dijelove vec usvojenog Programa. Predsjednik austrijske vlade K. St
urgkh izrazavao je sumnju u to
da ce balkanske drzave priznati pravno stanje i odnose kao u doba Turske, koji protivrjece shvatanju drzavnog suvereniteta. On je ukazivao
da ce balkanske drzave, a osobito Srbija, suprotstaviti se ucvrscenju
austrougarskog uticaja na svojim zeljeznicama. St
urgkh je strahovao
da bi iz toga mogle nastati komplikacije koje bi ugrozile miran razvoj
odnosa sa balkanskim drzavama.106)
Slicnu bojazan izrazavali su i drugi austrijski ministri. Austrijski
ministar trgovine Schuster upozoravao je da ce planirana finansijska
operacija izazvati povecanje nenaklonosti Srbije i Bugarske prema Monarhiji, negativno uticati na trgovinske pregovore, i otezati ostvarenje
drugih mozda znacajnijih privrednih zahtjeva. Predstavnici kako austrijske tako i ugarske vlade izrazavali su skepsu da ce balkanske drzave
osobito respektovati povlastice Drustva orijentalnih zeljeznica, koje su
105)

O odnosima izmedu austrijskih i francuskih finansijskih krugova, posebno u vezi sa projektom internacionalizacije orijentalnih
zeljeznica u
1914. godini, Vidi: G.W.F. H a l l g a r t e n, op. cit II Bd. 467, 468 i
Lj. A l e k s i
c-Pejkovi
c, op. cit. str. 748 i dalje. O kombinacijama u toku 1912, 1913 i 1914, da francuski kapital u
cestvuje u finansiranju
izgradnje bosanskih
zeljeznica, vidi: F. H a u p t m a n n, Financiranje
bosanskohercegova
ckog
zeljezni
ckog programa iz godine 1913, Radovi
izd. Filozofskog fakulteta u Sarajevu, knj. I, Sarajevo 1963, str. 124125.
106)
Hieraus seien Verwicklungen zu bef
urchten, welche der politischen
Beziehungen zu den Balkanstaaten gef
ahrden k
onnten. HHStA XL PA
XL Interna K. 311 Gemeinsame Ministerratsprotokolle GKMPZ 504 od
21.II 1913.

449

i u odnosu na Tursku stajale na slabim nogama. One ce insistirati na

podrzavljenju u cemu ih ne sprecava zakljucak Londonske konferencije
u pogledu ocuvanja prava zeljeznickih drustava u Turskoj.107)
Zanimljivo je, da je suprotno Berchtoldovim gledistima austrijski
ministar saobracaja Forster smatrao da u saobracajnom pogledu nema
potrebe za jednom novom direktnom zeljeznickom linijom prema Solunu pod uticajem Monarhije preko Mitrovice, buduci da je za AustroUgarsku kopneni saobracaj sa Solunom u poredenju sa pomorskim od
manjeg znacaja, a takode i stoga sto vec postoji dobra zeljeznicka veza
preko Beograda.108) Svaki novi put bio bi duzi nego onaj via Beograd,
isticao je Forster, a sandzacka zeljeznica za oko 200 kilometara. Osim
toga on nije preporucivao da se protezira kopneni put prema Solunu,
jer bi to imalo za posljedicu konkurenciju izmedu egejskih i dalmatinskih luka, koje je austrijska vlada nastojala ozivjeti srpskim tranzitom.
se tice ideje o stvaranju jezgra i dalje izgradnje zeljeznicke mreze
Sto
na zapadnom Balkanu, Forster je drzao da Austro-Ugarska nije tome
dorasla s obzirom na problem finansiranja i neophodnost ucesca stranog kapitala. Slicno stanoviste o tome zauzimao je i austrijski ministar
finansija Zalezski. Austrijski ministar trgovine Schuster bio je misljenja
da put prema Solunu nema vise isti znacaj kao u vrijeme kad je postojala mogucnost da se osigura direktan tranzit preko jedinstvenog turskog
teritorija. On je podvlacio da sada u prvi plan trgovinske politike austrijske vlade dolazi briga za prosperitet vlastitih luka.109)
Ovakva stanovista clanova austrijske vlade, koja su se razlikovala od ambicioznih planova grofa Berchtolda i vojnih krugova, bila su
dobrim dijelom uvjetovana kako njihovom ocjenom realnih finansijskih
mogucnosti Monarhije tako i posebnim uglom gledanja na rjesavanje
teskih unutrasnjih privrednih i politickih problema. Ona su se u sustini
nadovezivala na koncepciju koju je jos tokom pregovora o formuliranju
107)

Ibidem
Der k.k. Eisenbahnminister unterzieht das Projekt zun
ochst vom
verkehrspolitischen Standpunkte einer Kritik. Im Vordergrunde des Interesse stehe die Idee des Zuganges nach Salonik auf einer neuen, unter
dem Einflusse der Monarchie stehenden direkten Eisenbahnlinie (Mitrovitza - Salonik). Verkehrspolitisch liege ein Bedarf nach einer solchen
Linie nicht vor, da der Landverkehr nach Saloniki im Vergleiche zum
Seeverkehr nur von geringer Bedeutung sei und schon gegenw
artig eine
wirklich gute Verbindung mit Salonik u
ber Belgrad bestehe. Ibidem
109)
Der k.k. Handelsminister gibt gleichfalls der Anschauung Ausdruck
dass dem Wege nach Salonik heute nicht mehr die gleiche Bedeutung
zukomme wie zu jener Zeit, wo die M
oglichkeit habe, den direkten Transit u
ber ein einheitliches t
urkisches Territorium sicherzustellen. Heute
st
unden f
ur die k.k. Regierung andere handelspolitische Gesichtspunkte
mehr im Vordegrunde des Interesses in erster Linie die F
ursorge f
ur den
Hebung der eigenen Seeh
afen. Ibidem

108)

450

Programa za privredne sporazume sa balkanskim drzavama zastupalo

austrijsko Ministarstvo zeljeznica, imajuci prvenstveno u vidu uze, neposredne austrijske saobracajno-politicke interese. U osnovi te koncepcije bio je pojacani austrijski interes za Dalmaciju i njeno povezivanje sa
sirim balkanskim zaledem. Na to se nadovezivala ideja o izgradnji onih
linija na Balkanu koje je trebalo da se prikljuce na bosanske zeljeznice.
Medutim, pritom se ima u vidu odredeni unutrasnjo-politicki efekat,
jer se smatralo sto bude vise bosanska zeljeznicka mreza dobijala na
znacenju za Austriju povezivanjem sa planiranim zeljeznicama na Balkanu, to ce austrijskoj vladi biti lakse da se u Parlamentu usvoji zakon o
realizaciji programa gradnje novih zeljeznica u Bosni i Hercegovini.110)
Stoga je austrijsko Ministarstvo zeljeznica stavljalo na prvo mjesto
po vaznosti gradnju prikljucne linije od Uzica do Vardista. Sa stanovista produzenja dalmatinsko-bosanskih zeljeznica smatrala se veoma
pozeljnom i pruga duz obale Jadrana kroz crnogorski teritorij prema
Skadru. Mada su docnije, kao sto je naprijed receno austrijski ministri
zauzimali negativan stav prema sandzackoj zeljeznici, prilikom diskusije
o Programu njena gradnja je sa austrijske strane predlagana. Pri tome
se predvidalo i eventualno umjereno finansijsko ucesce Monarhije, mada je i tada ukazivano na opadanje znacaja ove pruge zbog izmijenjenih
politickih prilika.111)
U odnosu na ostale zeljeznicke projekte na Balkanu austrijsko Ministarstvo zeljeznica zauzimalo je prilicno rezervisan stav, osobito u
110)

Wie Euerer Exzellenz bekannt, haben u

ber die Regelung dieser Frage, speziell u
ber das Interesse Oesterreichs an den nach Beendigung des
Krieges herzustellenden Eisenbahnlinien eingehende Beratungen zwischen den beterligten Ressorts stattgefunden, deren Ergebnis in den beiliegenden Grunds
atzen f
ur die Verhandlungen niedergelegt worden ist.
Wir sind hiebei von dem wohl selbstverst
andlichen Prinzipe ausgegangen, dass in erster Linie jene Bahnen anzustreben sind, an welchen wir

vom speziell Osterreichischen

Standpunkte aus ein unmittelbares Interesse haben. Ganz besonders glaubte ich als den Ausgangspunkt f
ur

die Osterreichischen
W
unsche hinsichtlich der zuk
unftigen Gestaltung

der Bahnen auf dem Balkan die Osterreichische

Adriak
uste betrachten
zu m
ussen, um so einerseits das Interesse Dalmatiens besonders hervor
kehren zu k
onnen, andererseits aber auch f
ur die im Osterreichischen
Parlament einzubringende bosnische Bahnvorlage eine St
utze in den an
die bosnischen Bahnen anzuschliessenden ausl
andischen Verkehrsadern
zu finden. Denn je mehr das bosnische Eisenbahnnetz durch den Zusammenhang mit den am Balkan zu erbauenden Bahnen auch f
ur Oesterreich
an Bedeutung gewinnt, destomehr scheint mir die parlamentarische Vertretbarkeit des Programes erleichtert. Allgemeines Verwaltungsarchiv
Wien (AVW) Pr
as Nr 553/MP ex 1913. Forster St
urkghu 1.II 1913. O
programu gradnje
zeljeznica u Bosni i Hercegovini i problemima njegove
realizacije. Vidi: F. H a u p t m a n n, op. cit. str. 119-137.
111)
AVW Pr
as Nr. 553/MP ex 1913 Forster St
urkghu 1.II 1913.

451

pogledu ucesca u finansiranju. Tako na primjer, iako je smatralo da

je u austrijskom privrednom interesu produzenje zeljeznicke mreze Monarhije prema Albaniji kako do prikljucka na projektovanu srpsku jadransku zeljeznicu tako i na zeljeznice koje treba da vode od albanske
obale prema Grckoj, ono je isticalo pretezan znacaj intenzivnog brodskog saobracaja pod iskljucivim austrijskim uticajem. Priznajuci potrebu da Monarhija osigura odredeni uticaj na prugu koja bi se gradila
od obale Albanije u unutrasnjost prema Grckoj, austrijsko Ministarstvo zeljeznica je, posebno s obzirom na tehnicke teskoce gradnje, bilo
protivno bilo kakvom austrougarskom finansijskom angazovanju. Ono
nije preporucivalo ni da Monarhija jace insistira na gradnji zeljeznickih
linija u Grckoj, niti na uspostavljanje nove zeljeznicke veze izmedu Rumunije i Bugarske, da se ne bi izazvala negativna reakcija pomenutih
drzava.112)
Ova gledista polazila su vise od neposredne privredne koristi za austrijsku polovinu Monarhije i bila su motivirana skromnijim politickim
pretenzijama. Medutim, stanovista austrijske vlade bila su bitno modificirana u usvojenom Programu od 16. i 17. februara 1913. godine,
zbog snaznog uticaja kako ugarske vlade tako i drugih faktora. I opozicija austrijskih ministara Berchtoldovim koncepcijama, koja je ponovo
dosla do izrazaja na pitanju otkupa akcija istocnih zeljeznica, ostala je
bez stvarnog efekta. Daljni spoljnopoliticki potezi Monarhije u odnosu na problem balkanskih zeljeznica preduzimani su u duhu intencija
utvrdenih u Programu, ali nisu mogli dovesti ni do kakvih konkretnih
rezultata.
Teznja Austro-Ugarske da na osnovu kupovine akcija orijentalnih
zeljeznica osigura sebi pravo na gradnju pruge Bitolj-Valona izazvala je vec u maju 1913. godine protivljenje Italije. To bi po misljenju
italijanske vlade, koje je izrazio italijanski ambasador u Becu vojvoda
Avarna, obezbijedilo Austro-Ugarskoj preovladujuci politicki uticaj u
Albaniji, sto je bilo suprotno sporazumima izmedu Italije i Monarhije.
Stoga je vlada u Rimu izrazila spremnost da revidira svoj stav prema
odredbama prvobitnog nacrta statuta Albanije u pogledu daljeg vazenja
koncesija koje je odobrila Turska i da prihvati rusko glediste da takve
koncesije imaju cisto moralno znacenje, ukoliko se Italiji ne osigura paritetan uticaj na liniji Bitolj-Valona. Sa austrougarske strane isticalo
se, medutim, da u odnosu na Albaniju sporazumi imaju u vidu samo
paritet izmedu obiju sila na politickom polju, a da se ne mogu odnositi
na privredna pitanja, u koja spada i gradnja zeljeznica. Princip potpunog izjednacavanja Austro-Ugarske i Italije, koje su obje sile prihvatile
u januaru 1913. godine u odnosu na projekt srpske jadranske zeljeznice
112)

Stellungnahme des Eisenbahnministeriums zu den vom Handelsministeriums angeregten Balkanfragen (Linienprogramm). Ibidem

452

preko Albanije Berchtold nije bio voljan da prizna kao presedan, jer je
ta pruga za Austro-Ugarsku znacila politicki kompromis da bi se postiglo iskljucenje Srbije sa Jadrana, i u njenom slucaju Monarhija nije
mogla za sebe zahtijevati nikakvu povlasticu.113)
Problem izgradnje zeljeznickih pruga u Albaniji opterecivao je austroitalijanske odnose i bio predmet medusobnih pregovora tokom 1913.
i u 1914. godini. Takode, ni koraci Austro-Ugarske za osiguranje prikljucnih linija u Grckoj nisu do izbijanja svjetskog rata dali pozitivne
rezultate. Pregovore sa Srbijom, koji su vodeni u 1914. godini, prekinuo je sarajevski atentat u momentu kad su se nalazili u zavrsnoj fazi i
vec nacelno bio postignut sporazum da pruge istocnih zeljeznica u Srbiji predu u drzavno vlasnistvo uz odgovarajuce kompenzacije AustroUgarskoj na podrucju saobracajne politike.114)
I dok je austrougarska diplomatija preduzimala velike napore da
na Balkanu osigura politicke i ekonomske pozicije Monarhije kao velesile, na teritorijama bivse evropske Turske desavale su se znacajne
ekonomske promjene. Balkanske drzave nisu gubile vremena da izvuku
koristi iz zaposjedanja Makedonije i drugih krajeva koji su ranije bili
pod vlascu Otomanske carevine.115)
Austrougarski privredni krugovi pratili su sa velikom paznjom razvoj privrednih odnosa na tim podrucjima pa su nastojali da se neposredno, na licu mjesta, upoznaju sa novonastalim prilikama. Tako
je Ugarski trgovacki muzej poslao u toku 1913. godine tri studijske
komisije i to u Albaniju i krajeve koji su pripali Srbiji i Bugarskoj.
Komisije koje su vise sedmica obilazile ova podrucja, imale su zadatak
da rezultate svojih ispitivanja dostave svim zainteresovanim.116) Ovaj

HHStA, Administrative Registratur F 19-13. No 34805

1270 1913 16.V
1913. Zbog suprotnosti izmedu velesila potpuno je otpao prvobitno
predvideni tekst 7 Statuta Albanije, koji se odnosio na o
cuvanje re
zima
kapitulacija i privilegije stranom kapitalu.
114)
orovi
Vidi. V. C
c, op. cit. str. 511-516;
Lj. A l e k s i
c-Pejkovi
c, op. cit. str. 770-800.
115)
U kojoj se mjeri u Srbiji i Bugarskoj pridavala va
znost privrednim
pitanjima pokazuje nekoliko studija koje su iza
sle iz
stampe ve
c 1913. i
1914. godine. Tako knjiga Milivoja M. S a v i
c a, inspektora Ministarstva narodne privrede, Zanati i industrija u prisajedinjenim oblastima
i zanati u starim granicama Kraljevine Srbije, predstavlja u stvari njegov izvje
staj Ministru, koga je izdalo Ministarstvo narodne privrede u
Beogradu 1914. godine. Knjiga Mite D i m i t r i j e v i
c a, Privreda
i trgovina u novoj Srbiji, kojoj je napisao predgovor ministar privrede K. S t o j a n o v i
c, bila je
stampana u Beogradu ve
c 1913. godine.
U Sofiji je 1913. godine izdao D. M i
s a j k o v knjigu Novit zemi v
stopansko otno
senije i stopanskoto b
zde
sie na Bulgarija.
116)
HHStA Administrative Registratur F. 19/30, Bahnbau Serbien 1,
153. Bericht u
ber die wirtschaftliche Lage in dem neuserbischen und
neugriechischen Gebiete. - Abschrift eines Berichtes des Handels und
Gewerbkammer f
ur das Erzherzogtum Oesterreich unter der Enns vom
12. J
anner 1914 ... an das k.k. Handelsministerium Wien.
113)

453

poduhvat Ugarskog trgovackog muzeja odrazavao je zanimanje ugarskih privrednih krugova, a posebno madarske industrije za balkansko
trziste. Rastuca madarska industrija, koja se i kod kuce sukobljavala
sa snaznom konkurencijom nadmocnije austrijske industrije, mogla je
sa izgledom na uspjeh traziti nova trzista samo na istoku u privredno
nerazvijenijim zemljama.
U komisiji koja je posavsi iz Beograda obisla Skoplje, Mitrovicu,
Prizren, Bitolj, Prilep i Solun ucestvovao je sekretar Hrvatsko-slavonskog industrijskog udruzenja iz Zagreba dr M. Mautner i o svojim zapazanjima uputio izvjestaj Beckoj trgovackoj i industrijskoj komori.
Njegov prvi utisak bio je da poslovne prilike u makedonskim gradovima
nisu lose. Doduse trgovci su trpjeli zbog ratnih dogadanja, ali su na
drugoj strani liferacijama i povecanim prometom napravili visestruko
dobre poslove i raspolazu sa odgovarajucom gotovinom. To je osobito
vazilo za Skoplje, Mitrovicu i Prizren. Sve ove gradove Mautner navodi
kao makedonske.117)
U pogledu prilika koje su prethodile ratu Mautner konstatira da
je Skoplje u komercijalnom pogledu bilo skoro iskljucivo zavisno od
Soluna. Skopski trgovci bili su osim rijetkih izuzetaka samo filijale
solunskih grosista, pa su direktne nabavke za Skoplje stoga predstavljale
iznimku.118)
Mada je od zakljucenja mira bilo proteklo izvjesno vrijeme, u pogledu buduce komercijalne orijentacije gradova na teritoriji koju je zaposjela Srbija situacija se u 1913. godini jos nije bila iskristalizirala.
Ipak, izvjesne nove tendencije bile su za Mautnera jasno uocljive. On
primjecuje nastojanje skopskih trgovaca da poslije rasparcavanja Makedonije i povlacenja novih drzavnih granica izvojuju svoju komercijalnu samostalnost. Ozbiljna prepreka na tom putu bilo je otsustvo
ranijih direktnih kontakata sa stranim fabrikantima. Medutim, mnogo znacajnija pojava bili su pokusaji beogradskog trzista da preuzme
ulogu Soluna. Po izvjestaju Mautnera beogradski grosisti jako se interesuju za skopsko trziste i 1913. godine djelimicno su vec bili tamo
osnovali svoje filijale ili predstavnistva.119)
117)

Ibidem
Ibidem
119)
Vor allem versucht der Belgrader Platz die Rolle Saloniks zu u
bernehmen. Die Belgrader Grossisten interessieren sich sehr f
ur den dortigen
Markt und haben zum Teil bereits Filialenbetriebe oder Vertretungen
dort errichtet. Auf der anderer Seite versuchen die Uesk
uber Kaufleute,
denen es, wie erw
ahnt, nicht an Barmitteln fehlt, nunmehr kommerziell
ihre Selbstst
andigkeit zu erringen, sie allerdings noch mit mancherlei
Vorurteilen in den Kreisen der ausl
andischen Fabrikanten zu rechnen
haben. Ibidem
118)

454

Ocjene Mautnera u osnovi se slazu sa izvjestajem Milivoja M. Savica, koji je dao podrobne podatke o gradskoj privredi u oblastima koje
su pripale Srbiji. I Savic ukazuje kako se po oslobodenju od Turaka
u Skoplju pocinje razvijati uvozna trgovina en gros na racun Soluna.
Pored pojave novih beogradskih i domacih firmi u Skoplju, on spominje i doseljavanje 50 jevrejskih firmi iz Soluna, koje su ostvarile velike
zarade. One su robu, koju su uvezle po 11% carinskoj tarifi, prodavale
po cijenama formiranim nakon uvodenja srpske carinske tarife. Inace,
do balkanskog rata izvozna trgovina u Skoplju nalazila se je u rukama
jevrejskih trgovaca. Osim interesovanja srpskih trgovaca za nove krajeve, Savic navodi kako su i pojedini srpski industrijalci poceli da ih
obilaze.120)
Istovremeno je srpska vlada, prema izvjestaju Mautnera, vec i u
interesu vlastitih zeljeznica nastojala da robni promet Skoplja odvrati
od Soluna i okrene preko Srbije. Medutim, on ukazuje da je za srpsku
vladu iskrsao problem kako izaci u susret solunskim grosistima, koje je
protezirala grcka vlada, a da se ne nanese steta srpskoj trgovini. S tim
u vezi postavljalo se i pitanje na koji nacin osigurati srpski tranzit preko
solunske luke, koja je imala da sluzi srpskom izvozu. U srpskim trgovackim krugovima smatralo se tada kao najvjerovatnije rjesenje osnivanje jedne srpske slobodne zone u solunskoj luci,121) sto je bilo docnije u
1914. godini i predvideno sporazumom izmedu srpske i grcke vlade.122)
Time je nanesen tezak udarac austrougarskim politickim i privrednim
planovima.
Mautner nas obavjestava i o srpskim zeljeznickim planovima u cilju
boljeg povezivanja anektiranih podrucja sa Srbijom. Prije svega bila je
u najskorije vrijeme predvidena gradnja zeljeznice Bitolj-Skoplje, koja je imala da vodi duz vaznih strateskih tacaka na albanskoj granici.
Izrada projekta bila je povjerena jednom njemackom drustvu. Osim
vojno-strateskog, pruga je trebalo da ima i vazan komercijalni znacaj.
Povlacenjem srpsko-grcke granice Bitolj, koji je vise nego Skoplje bio u
pogledu trgovine zavisan od Soluna, nasao se izoliran u vrlo teskom polozaju.123) Upravo situacija u kojoj se nasao poslije balkanskih ratova
Bitolj moze posluziti kao primjer kako se povlacenje novih granica i podjela Makedonije negativno odrazavala na privrednom planu. Mautner
je smatrao da ce izgradnjom pruge Bitolj-Skoplje bitno porasti komercijalni znacaj Skoplja. U istom smislu imala je da djeluje i predvidena
120)
121)
122)
123)

M. S a v i
c, op. cit. str. 117 - 120, 274.
Kao napomena 116.
Vidi Lj. A l e k s i
c-Pejkovi
c, op. cit. str. 787-794.
Kao napomena 116.

455

gradnja zeljeznickih veza Srbije sa novim podrucjima i to jedna trasom planirane dunavsko-jadranske zeljeznice do Pristine, i druga od
Kragujevca preko Kraljeva dolinom Ibra prema Raskoj i Mitrovici.124)
Interesantna je napomena Mautnera da Srbija ima manji interes za
izgradnju zeljeznicke mreze istocno od Vardara. U krugovima srpskih
politicara i privrednika navodno je vladala bojazan da bi ovo podrucje
moglo pripasti Bugarskoj i da je stoga opreznije i pametnije da se tu
previse ne riskira. Ipak, on je racunao sa eventualnoscu da se izgradi linija Custendil-Kumanovo.125) To je bilo poslije drugog balkanskog rata
potpuno nerealno ocekivati. Na gradnji ove pruge kao dijela planirane
bugarske balkanske transverzale ranije su osobito insistirali bugarski
vladajuci krugovi.126)
Izgradnjom vec pomenutih linija i ako se realizira projekt sandzacke
zeljeznice, zakljucivao je Mautner, postace Skoplje najvazniji saobracajni cvor Makedonije. Stoga je on smatrao da industrija i trgovina Monarhije ima najveci interes da stupi u sto uze veze sa skopskim trzistem
i specijalno ga obraduje.127) Da ce porasti znacaj Skoplja kao privrednog centra ukazivao je i M. Savic, podvlaceci potrebu da se poslovni
ljudi iz Srbije sto vise zainteresuju za Skoplje. Savic je smatrao, da je
u interesu Srbije da oni preuzmu tamosnju trgovinu u svoje ruke.128)
Inace, izvjestaj Mautnera o stanju trgovine u Makedoniji podudarao se
je najvecim dijelom i sa informacijama kojim je raspolagalo austrijsko
ministarstvo trgovine.129)
Zanimljivo je napomenuti da su austrougarske vlasti u Bosni sa
velikom paznjom posmatrale nastojanje Srbije da poboljsa svoje veze sa
Sandzakom i ekonomski ga orijentise prema sebi. Do balkanskih ratova
Novopazarski sandzak je bio neosporno trziste Monarhije. Iz Beca,
Budimpeste, Trsta i Sarajeva izvozena je u Sandzak kafa, secer, petrolej,
spirit, pivo, brasno, pamuk, zeljezo, bakar, manufakturna, suknena i
kozna roba i sl.130) Ovaj eksport isao je vecim dijelom preko Sarajeva
a manjim preko Soluna. Pocetkom 1913. godine okruzni predstojnik
124)

Ibidem
Ibidem
126)
R. K a
s a n i n, Srpsko-bugarski odnosi 1903-1913, Beograd 1960.
(nepublikovana doktorska disertacija) str. 59. Prema S. Sk o k o, op.
cit.str. 56-57.
127)
Kao napomena 116.
128)
M.M. S a v i
c, op. cit. str. 120.
129)
Kao napomena 116.
130)
Obim eksporta preko Sarajeva iznosio je godi
snje oko 100 vagona

se
cera, 40 vagona ri
ze, 20 do 30 vagona kafe, oko 1 milion kruna gotovih
odjela i ostalih suknenih stvari. ABH, Priv.Reg. 39/1913. Deftedarevi
cPotioreku, 3.I 1913; Up. M.M. S a v i
c, op. cit. str. 30-33.
125)

456

Sarajeva izvjestavao je zemaljskog poglavara Bosne i Hercegovine da je

Srbija u najvecoj zurbi pocela graditi cestu izmedu Pljevalja i Sjenice
koja ce ici preko Javor planine na Uzice, i da ona time zeli svu trgovinu
sa Sandzakom da privuce sebi i Monarhiju potpuno izolira.131)
Izbijanje balkanskog rata nanijelo je Monarhiji neposredno znatnu ekonomsku stetu zbog potpunog obustavljanja izvoza na Balkan i
moratorija placanja koji je proglasen u balkanskim drzavama. To je
oznacilo nagli prekid privredne konjukture u Austro-Ugarskoj i nastupanje perioda teske depresije.132) Spoljno-trgovinski deficit Monarhije,
koji se pojavio nakon 1906. godine, dosegao je u 1912. godini rekordnu
cifru od 743 miliona kruna.133) Mnoge industrijske grane dospjele su
u veoma tezak polozaj, a osobito su bile pogodene tekstilna i papirna
industrija. U ljeto 1914. jos se nije mogao nazrijeti kraj ekonomske
depresije. Izvoz na Balkan jos nije bio pokrenut, investicije u industriji
su prestajale, a masovna nezaposlenost postala hronicna pojava, koja
je samo nesto opadala iseljavanjem.134) Jedinu kompenzaciju predstavljala je orijentacija industrije na ratne potrebe sto je opet u krajnjoj
liniji vise stetilo nego pomagalo privredi.135)
Tesko stanje industrije, trgovine i finansija djelovalo je na zaostravanje nacionalnih i socijalnih suprotnosti u Monarhiji i porast opste
unutrasnjeg nezadovoljstva. Radne mase je osobito pritiskivalo stalno
povecanje zivotnih troskova. Pokusaji Austro-Ugarske u 1913/14. godini da za svoju privredu osigura nova podrucja djelatnosti ucescem
u diobi maloazijske Turske zavrsili su se neuspjehom, buduci da se
Njemacka nije pokazala spremnom da joj prepusti jednu interesnu sferu u juznoj Anadoliji (Alaya).136) S druge strane, Balkan se sve vise
zatvarao za Austro-Ugarsku, cemu je posebno doprinosio francuski kapital. Tako na pr. u Makedoniji je odmah po zauzimanju Skoplja od
strane srpske vojske Francusko-srpska banka otvorila svoju filijalu.137)
Austro-Ugarska nije mogla u Srbiji konkurisati francuskom kapitalu,
vec je i sama morala pregovarati o kreditima sa francuskim finansijerima. U politickim zbivanjima na Balkanu austrougarski industrijski i
131)

ABH Priv.Reg. 39/1913, Deftedarevi

c-Potioreku, 3.I 1913.
H. B e n e d i k t, Die wirtschaftliche Entwicklung in der FranzJoseph-Zeit, Wien-M
unchen 1953, str. 178-180.
133)

K.H. W e r n e r, Osterreichische
Industrie und Aussenhandelspolitik 1848 bis 1948, (u: H. M a j e r, Hundert Jahre o
sterreichischer
Wirtschaftsentwicklung 1848-1948, Wien 1949) str. 439.
134)
K.B. V i n o g r a d o v - J.A. P i s s a r e v, op. cit. str. 31.
135)
G.W.F. H a l l g a r t e n, op. cit. Bd.II, str. 375-376.
136)
OUA, VII Nr. 9285; K.B. V i n o g r a d o v -J.A. P i s s a r e v,
op. cit. str. 14.
137)
Lj. A l e k s i
c-Pejkovi
c, op. cit. str. 294-295.
132)

457

trgovacki krugovi vidjeli su jedan od glavnih uzroka ekonomskog propadanja Monarhije, pa je upravo u tim krugovima postao glasan poziv za
definitivnim razjasnjenjem situacije jednim odlucnim postupkom.138)
To je bilo od bitnog uticaja na izbijanje ratnog sukoba 1914. godine.
Austrougarske pretenzije na Balkanu dozivjele su konacan slom porazom dvojne Monarhije u Prvom svjetskom ratu, poslije cega je uslijedilo i njeno rasulo. Medutim, vodece politicke i privredne strukture
balkanskih drzava, zavisne od medunarodnog kapitala, bile su nemocne
i nesposobne da konstruktivno i u duhu zahtjeva modernog vremena rjesavaju probleme koje su nametale potrebe privrednog razvitka
i opsteg drustvenog progresa. Stoga i pored progresivnog koraka, koji
je u podjeljenoj Makedoniji ucinjen likvidacijom feudalnih odnosa, promjene izazvane balkanskim ratovima nisu dovele do znatnijeg ubrzanja
njenog ekonomskog razvitka. Zaostalost je i dalje ostala u najvecoj
mjeri konzervirana. Sve je to bilo praceno najgrubljom politickom reakcijom, nacionalnim ugnjetavanjem i socijalnim bespravljem.
(Prilozi Instituta za istoriju radnickog pokreta u Sarajevu 5, 1969, str. 165-196)

138)

458

H. H a n t s c h, op. cit. Bd. II, str. 522.

UTICAJ BALKANSKIH RATOVA 1912/13. NA

BOSNU I HERCEGOVINU I NA TRETMAN AGRARNOG PITANJA

Balkanski ratovi predstavljaju jedan od prelomnih dogadaja novije istorije, koji su odlucujuce uticali na oblikovanje politicke karte
savremene Evrope i sudbinu naroda u ovom njenom dijelu. Uticaj
ovih ratova na medunarodne odnose i unutrasnjopoliticku situaciju u
juznoslavenskim zemljama daleko je prevazilazio njihove neposredne
rezultate. Promjene na Balkanu dale su snazan podsticaj daljoj konvergenciji nacionalnih pokreta kod Juznih Slavena na jednoj strani,
ali i zaostravanju nacionalno-konfesionalnih odnosa, kao sto je to bio
poseban slucaj u Bosni i Hercegovini. Buduci da su pri tome bili tangirani vitalni interesi Austro-Ugarske, njeni mjerodavni faktori nastojali
su nizom mjera i reformnih planova parirati novim izazovima. Pojedini vladini funkcioneri u Sarajevu ocjenjivali su pocetkom 1913. da se
cjelokupno misljenje, drzanje i djelatnost stanovnistva nalazi pod uticajem hipnoze uzrokovane velikim dogadajima na Balkanu.1) Pri tome
su posebno Muslimani i Srbi bili poneseni zbivanjima, sto se neminovno
odrazilo i na odnose izmedu njihovih politickih predstavnika.
Nakon izbijanja balkanskog rata produbio se jaz izmedu srpske i
muslimanske politike u Bosni i Hercegovini, pa su se, prema zapazanju
vladinog komesara za grad Sarajevo barona Collasa, bosanskohercegovacki Hrvati, koji su se kolebali izmedu simpatija za juzno - slavenske
balkanske saveznike i tradicionalne vjernosti Monarhiji, javljali kao vezujuci elemenat izmedu srpskog i muslimanskog politickog tabora.2)
Iako je medu bosanskohercegovackim Hrvatima za vrijeme balkanskih ratova doslo do ispoljavanja simpatija za Srbiju, a medu inteligencijom hvatala maha misao o prikljucenju jugoslavenskoj zajednici, sire
slojeve Hrvata u Bosni i Hercegovini jos nije bila zahvatila ideja slavenske solidarnosti kako je to bio slucaj u Dalmaciji. Za razliku od srpskog
seljastva, koje je zahvaceno nacionalnim odusevljenjem napustilo ranije
inertno drzanje i nestrpljivo ocekivalo da se ukine davanje haka, kao sto
1)
Collas Zemaljskoj vladi, Situationsbericht 14.2. 1913. Kriegsarchiv
Wien (KA) Milt
arkanzlei Franz Ferdinand (MKFF) 1565/1913, 8-1/37.
2)
Ibidem

459

je to bio slucaj u krajevima zaposjednutim od Srbije,3) hrvatsko seosko

stanovnistvo ostalo je potpuno pasivno. Medutim, medu hrvatskim
gradskim stanovnistvom, odnosno njegovim malobrojno obrazovanim
dijelom osjecao se odredeni politicki uticaj iz susjednih jugoslavenskih
zemalja u prilog balkanskim saveznicima. Tome je posebno doprinosilo i prohrvatsko drzanje Srba u Hrvatskoj za vrijeme komesarijata kao
i intenzivno propagiranje sloge Hrvata i Srba od strane zagrebackih
listova.4)
Poznato je da se opoziciono i antiaustrijsko raspolozenje dijela muslimanske srednjoskolske i akademske omladine izrazavalo, narocito nakon aneksije, sve vise u njenom opredjeljivanju za borbeni srpski nacionalizam i jugoslavensku orijentaciju.5) Iz njenih redova regrutovali
su se dobrovoljci u srpskoj i crnogorskoj vojsci za vrijeme balkanskih
ratova i u Prvom svjetskom ratu, kao i ucesnici u sarajevskom atentatu. Ove politicke tendencije medu muslimanskom inteligencijom bitno
su se razlikovale od raspolozenja koje je vladalo u sirim muslimanskim
slojevima, a posebno od politike muslimanskih predstavnika u Saboru.
Tako je po izbijanju balkanskog rata organ Ujedinjene muslimanske organizacije Zeman od 15.oktobra 1912. izrazavajuci najdublje simpatije sa Turcima najostrije osudivao kao islamske Efijalte one pojedince
medu Muslimanima u Mostaru i Sarajevu koji su svojim telegramima
pozdravili srpsku vojsku, osloboditeljicu potlacene brace u Turskoj.
Osudivan je i list Dervis-bega Miralema Novi Musavat, koji povodom
izbijanja balkanskog rata nije donio ni rijeci osude pasjaluka balkanskih naroda.6) Medutim, saborski klub muslimanskih disidenata nije
u svom proturskom stavu zaostao iza saborskog kluba Ujedinjene muslimanske organizacije kad su se odmah po izbijanju tripolitanskog rata,
pocetkom oktobra 1911. godine, oba kluba u ime Muslimana Bosne i
3)

Izvje
staj generala
zandarmerije Snjari
ca Zemaljskoj vladi od 15.12.
1912. Arhiv Bosne i Hercegovine u Sarajevu (ABH), Privatregistratur
(Priv. Reg.) 1252/1912. I baron Collas ukazuje na evoluciju nacionalne
svijesti kod
sirokih srpskih masa od uvodenja ustavnosti, te njen enormni
napredak pod uticajem pobjeda Kraljevine Srbije. On konstatuje da se
nekada indiferentna narodna masa sada nalazi u druga
cijem psihi
ckom
stanju nego
sto je to bila za vrijeme aneksione krize u zimu 1908. i 1909.
Collas Zemaljskoj vladi 15. 12. 1912. Priv. Reg. 1251/1912.
4)
Izvje
staji okru
znih predstojnika Rukavine od 16.2.1913. i Besarovi
ca
od 19.2.1913. Zemaljskoj vladi, KA MKFF 1831/1913, 8-1/45.
5)
Ibrahim K e m u r a, Uloga Gajreta u dru
stvenom
zivotu Muslimana Bosne i Hercegovine (1903-1941), (Sarajevo 1986) 55-77; Muhamed H a d
zijahi
c, Od tradicije do indentiteta, (Sarajevo 1974)
179-184.
6)
Rat pravoslavlja protiv islama, Zeman 15.10.1912. Akademija
nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH), Zbirka Adalberta
Sheka.

460

Hercegovine posebnim telegramima obratila austrougarskom ministru

vanjskih poslova Aehrenthalu sa molbom da on intervenise u korist
Osmanskog carstva.7) Nepunih dvije godine dana docnije, krajem jula 1913. godine, Rifat-beg Sulejmanpasic i Dervis-beg Miralem ponovo
su, ovaj put zajedno, prenosili zelje bosanskohercegovackih Muslimana zemaljskom poglavaru da se Monarhija zauzme kako bi Jedrene i
ostala podrucja, koja su otomanske trupe ponovo zaposjele u drugom
balkanskom ratu, ostala pod Turskom.8)
Nasuprot odusevljenju s kojim su Srbi pozdravljali pobjede sunarodnika i angazovali se na skupljanju pomoci za srpski crveni krst, srpsku vojsku i dr., u muslimanskom javnom mnijenju naglaseno su preovladavali izrazi solidarnosti sa Turskom, koji su praceni i javnim manifestacijama kakva je bila masovni ispracaj turskih vojnih obveznika u
oktobru 1912. godine u Sarajevu. Usprkos zabrani skupljanja dobrovoljaca, oni su ilegalno prelazili granicu. Muslimanski dobrovoljci stupali
su u tursku vojsku, a pripadnici sve tri vjere, u prvom redu pravoslavni Srbi, u srpsku i crnogorsku. U turskoj vojsci je postojao bosanski
basibozuk, formiran od iseljenika iz Bosne, a u srpskoj i crnogorskoj
bile su citave grupe koje su dosle iz Sjedinjenih Drzava (Amerikanci). Odjek spoljnopolitickih zbivanja, ratna atmosfera stvorena velikom koncentracijom austrougarskih trupa (na vrhuncu krize u zemlji
je bilo do 190 hiljada vojnika), zaostravanje unutrasnjih politickih i socijalnih odnosa, sistiranje ustava i zavodenje izuzetnih mjera u maju
1913. dalo je povoda za ocjenu da je Bosna i Hercegovina dozivljavala
ratove na Balkanu kao zaracena strana.9)
Kada je rijec o nacionalno-konfesionalnim odnosima, onda je u prvom redu doslo do daljeg pojacanja muslimansko-srpskog politickog
antagonizma i jos veceg priblizavanja muslimanskog politickog vodstva
austrougarskim vlastima. Nadu, da bi Muslimani u Bosni i Hercegovini mogli nakon aneksije postati centripetalni elemenat, izrazavao
je jos u ljeto 1910. godine general Auffenberg, isticuci da bi to bio
najljepsi uspjeh austrougarske uprave od pocetka emancipacije Balkana. Bosanskohercegovacki Muslimani kao vjerni podanici, kao austrougarski imperijalisti bili bi, po Auffenbergu, elemenat reda i dobitak
7)
Zemaljska vlada Zajedni
ckom ministarstvu finansija, telegrami od 5.
i 10.oktobra 1911. ABH, Zajedni
cko ministarstvo finansija (ZMF) Pr
BH 1301 i 1305 iz 1911.
8)
Potiorek Bilinskom 30.7.1913. KA Nachlass Potioreks (N1 Pot..)
A/3 Fasz 1, 339.
9)
Milorad E k m e
c i
c, Uticaj balkanskih ratova 1912 - 1913. na
dru
stvo u Bosni i Hercegovini, u: Marksisti
cka misao 4 (1985), 137-158.

461

za polozaj Monarhije na evropskom Orijentu.10) Zbog sloma Turske

u balkanskom ratu Muslimani u Bosni i Hercegovini bili su deprimirani i zbunjeni. U svom povjerljivom izvjestaju baron Karlo Collas
uporedivao je polozaj u kome su se nasli Muslimani sa ovcama koje
je vuk natjerao u tor Monarhije. U Muslimanima on je vidio vrijednu
protivtezu drzanju Srba kao i uopste Jugoslavena.11) Kao odgovor na
deklaraciju srpskih poslanika Bosanskohercegovackog sabora povodom
izbijanja srpske vojske na Jadran i omladinskih demonstracija u Sarajevu, koje su organizovali Srbi u novembru 1912. protiv balkanske
politike Austro-Ugarske, priredene su muslimanske protudemonstracije
koje su dale punu podrsku politici Monarhije u albanskom pitanju.12)
U tuzlanskom okrugu su gradska zastupstva, svugdje gdje su Muslimani
imali vecinu, izglasala novcane priloge za austrougarske trupe, koje su
boravile u Bosni i Hercegovini, odnosno priloge za porodice pozvanih
rezervista.13)
Dok su podrucne vlasti u preteznom dijelu zemlje ocjenjivale da,
i pored velike promjene u stanju duhova pod uticajem ratnih zbivanja, ipak najveci dio stanovnistva gleda svoga posla u borbi za zivot,14)
izvjestaji iz Bosanske krajine ukazivali su da je tamo bila stvorena ozbiljnija politicka situacija nego u drugim krajevima. Za razliku od mirnog drzanja srpskog gradskog stanovnistva, pravoslavni seljaci i seoski
svestenici pokazivali su u Krajini vidne znakove svoga nezadovoljstva.
Na podrucju Kljuca, Petrovca i Drvara sirile su se vijesti medu seljacima, navodno fanatizovanih od popova, da ce umarsirati srpska
vojska i osloboditi ih placanja rente zemljoposjednicima. Bila je stvorena takva atmosfera u kojoj su se ponavljale masovne tuce izmedu Srba
i Muslimana. Vlasti su u pomenutim mjestima pribjegle najvisim policijskim kaznama, ali i nekim vanrednim sredstvima izvan zakonskih
okvira, kao i za vrijeme seljackog strajka 1910. godine. Ranije su
zatvarane gradske pijace, da bi se seljaci odstranili iz grada, gostionice
10)
Auffenberg: Memoire u
ber die politische Situation nach Schluss der
ersten Saborsession. Sarajevo im August 1910. Haus-Hof-und Staatsarchiv Wien, Nachlass Franz Ferdinand K. 18. Izraz imperijalisti i imperijalizam u tekstu memoara se ne upotrebljava u zna
cenju ekspanzionizam nego u smislu privr
zenosti ideji Carevine.
11)
Kao nap.1.
12)
Vidi Hamdija K a p i d
zi
c, Bosna i Hercegovina pod austrougarskom upravom (
clanci i rasprave), (Sarajevo 1968) 119-129.
13)
U Bijeljini 3.000 k, u Tuzli 5.000 k, u Zvorniku 800 k itd. Okru
zni
predstojnik Baron Zemaljskoj vladi 22.2.1913. KA MKFF 1831/1913,
8-1/45.
14)
Ibidem; okru
zni predstojnik Deftedarevi
c Zemaljskoj vladi 27.2.1913.
KA MKFF 1843/1913, 8-1/44 i kao napomena 4.

462

su zatvarane vec u 6,30 h navece, a na javnim mjestima bilo je zabranjeno voditi politicke razgovore. Uzroci stvorenog stanja trazeni su u
jakom kmetskom pokretu, izrazito srpskom karakteru ovog podrucja i
odsustvu vojnih garnizona.15) Ocito je da su se i u ovom slucaju socijalne suprotnosti izmedu age i kmeta znatno sire transponovale kao
suprotnosti izmedu Srba i Muslimana.
Rat na Balkanu bio je pracen nizom pojava, od kojih su neke, dodatno potencirane antisrpskom propagandom stampe bliske vlastima u
mnogom uticale i na politicku klimu u Bosni i Hercegovini.
Mada se u srpskoj gradanskoj politici jos u XIX vijeku pojavljuje
nastojanje da se borba protiv Turske, koja je u ranijim razdobljima
vodena na religioznoj ideoloskoj osnovi (geslo za krst casni i slobodu
zlatnu nasuprot geslu za din devlet), vodi u ime modernog nacela
narodnosti, ipak su u zbivanjima na Balkanu 1912/13. dosli vidno do
izrazaja i elementi vjerskog rata. I samo nacelo narodnosti, na koje su
se, inace, pozivali balkanski saveznici, bilo je, kada je rijec o Albancima
i Makedoncima, grubo ignorisano na racun drzavnih interesa saveznika.
Posebno nije moglo ostati bez krajnje nepovoljnog odjeka u Bosni i Hercegovini masovno pokrstavanje stanovnistva islamske vjere, a dijelom i
prekrstavanje katolika u prvim mjesecima po izbijanju rata na teritoriji
koja je pripadala Crnoj Gori. Ono je vrseno uz upotrebu drasticnih
nasilnih metoda i bilo je praceno ubistvima, pljackama, paljenjem sela
i drugim represalijama. Nasilno prevodenje u pravoslavlje izvrseno je u
Beranama, u Plavu i Gusinju i u okolini Peci. Albansko muslimansko
stanovnistvo bjezalo je zbog nasilnog pokrstavanja sa crnogorske na
srpsku teritoriju. Pomenuti postupci, koji su naisli i na osudu srpske
vlade,16) bili su jedan od uzroka priliva u Bosnu muslimanskih izbjeglica
iz podrucja zahvacenih ratnim zbivanjima, u prvo vrijeme prvenstveno
iz granicnih podrucja susjednog Sandzaka. Taj priliv je smanjen kada je doslo do izmjene drzanja crnogorskih vlasti prema stanovnistvu
islamske vjere.17) Iako su austrougarske vlasti ubrzo zatvorile granicu
15)
Richard Riedl: izvje
staj iz O
strelja 9.11.1912. KA MKFF Mb/111912 - 134.
16)
Milorad E k m e
ci
c, Ratni ciljevi Srbije, (Beograd 1973) 128-130;
up. Branko B a b i
c, Politika Crne Gore u novooslobodenim krajevima 1912 - 1914, (Cetinje 1984); Mustafa M e m i
c, Plav i Gusinje u
pro
slosti, (Beograd 1989.) 199-213.
17)
Izvje
staji okru
znog predstojnika Deftedarevi
ca od 24. i 30. oktobra
1912. sa granice na Metaljci i iz Uvca. KA N1 Pot A/3 Fasz 1, Nr 133 a
i 152. Vidi Ejup M u
sovi
c, Etni
cki procesi i etni
cka struktura stanovni
stva Novog Pazara, (=SANU Etnografski institut Beograd 1979)
44 i 105-106; Mustafa M e m i
c, Bo
snjaci-Muslimani Sand
zaka i Crne
Gore, (Sarajevo 1996) 232-244.

463

prema Sandzaku, ipak je preko nje neposredno poslije izbijanja rata

prebjeglo u Bosnu oko 1000 lica.18)
Bosanski Muslimani, ranije iseljeni u vilajete Skoplje, Solun i Bitolj,
kao i Novopazarski sandzak, vracaju se dijelom u Bosnu i Hercegovinu,
a dijelom ucestvuju u masovnoj seobi muslimanskog stanovnistva u druge krajeve Turske. Glavni uzrok ovog pokreta bile su nevolje kojima
su bili izlozeni bosanski naseljenici u toku rata i neizvjesnost u pogledu njihovog buduceg polozaja pod vlascu pobjednickih hriscanskih
drzava. Repatrijacija se odvijala brodovima iz Soluna u Trst, a odatle zeljeznicom u Bosnu. Ovim pravcem se vratilo oko 5.000 osoba
u razdoblju od polovine novembra 1912. do sredine maja 1913, kada
je bosanska uprava obustavila masovni povratak o zemaljskom trosku.
Povratnici su naseljavani na erarnom zemljistu uz finansijsku potporu
vlasti, a u njihovom zbrinjavanju ucestvovalo je i muslimansko stanovnistvo.19) Muslimanski prvaci Safvet-beg Basagic i Rifat-beg Sulejmanpasic pokrenuli su sredinom novembra 1912. pitanje da se erarno zemljiste dodjeljuje po konfesionalnom kljucu i u tom su smislu namjeravali
podnijeti rezoluciju u Saboru. Tome se usprotivio zemaljski poglavar,
general Oskar Potiorek, jer je smatrao da bi to zaostrilo odnose sa srpskim poslanicima i onemogucilo rad Sabora, koji je trebalo da uskoro
usvoji zakon o izgradnji novih zeljeznickih pruga od vojno-strateskog
znacaja za Monarhiju. Naseljavanje repatriraca dodatno je zaostravalo
politicke odnose u zemlji. Snazan otpor naseljavanju pruzala su sela iz
kojih porijeklom nisu bili povratnici, kao i nemuslimanska sela. I neki
srpski listovi, kao na pr. Narod, odlucno je istupao protiv povratnika nazivajuci ih nepouzdanim elementima, problematicnim tipovima
i sankilotima. Nasuprot tome Srpska rijec se ogradivala od takvog
pisanja, zalazuci se i poslije sloma Turske za dobre odnose sa Muslimanima u Bosni i Hercegovini.20)
*
*
*
Mada su se prvih godina nakon okupacije vodeci faktori AustroUgarske izjasnjavali pro foro interno za ukidanje kmetstva, zbog pomanjkanja potrebnih finansijskih sredstava za otkup kmetovskih selista,
rjesenje tog vitalnog privrednog i drustvenog problema bilo je odlozeno
18)
Tomislav K r a lj a
ci
c, Povratak muslimanskih iseljenika iz Bosne i Hercegovine u toku prvog balkanskog rata, (u: Migracije i Bosna i
Hercegovina, Sarajevo 1990) 157.
19)
Ibidem, 151-162.
20)
Ibidem, 158-160; E k m e
ci
c, Uticaj balkanskih ratova, 140.

464

na neodredeno vrijeme.21) Rezim je nastojao da izvrsi modernizaciju privrede i drustva ostavljajuci da se otkup kmetova odvija na bazi
dobrovoljne pogodbe izrazito sporim tempom. Pred Prvi svjetski rat
kmetovi su jos uvjek obradivali jednu trecinu cjelokupne obradive povrsine u zemlji, a njihov broj je bio blizu broja slobodnih seljaka.
Postojanje kmetstva koje je bilo osnovna karakteristika bosanskohercegovackog agrara, imalo je pored ekonomskih, dalekosezne socijalne
i politicke reperkusije, posebno na podrucju nacionalno-konfesionalnih
odnosa. Na kraju prve decenije XX vijeka 91,15% zemljoposjednika sa
kmetovima bili su islamske vjere, dok su 73,92% kmetova bili pravoslavni, 21,49% katolici i 4,58% muslimani.22) Begovi i age bili su kod
bosanskih Muslimana, u otsustvu brojnijeg modernog gradanstva, dominantna drustvena i politicka snaga. Tako su medu muslimanskim
poslanicima izabranim u Bosanskohercegovacki sabor 1910. godine izrazitu prevagu imali zemljisni veleposjednici i posjednici. Od 24 muslimanska poslanika 14 su bili veleposjednici (od kojih su nekolicina bili
ujedno i trgovci, a jedan i preduzetnik), a trojica su bili posjednici, a
ostalih sedam muslimanskih poslanika bili su intelektualci.
Iako je austrougarska vlast nacelno priznala zateceno stanje na podrucju agrara, ono se u praksi ipak mijenjalo. Brzo je napredovalo slabljenje prava vlasnistva aga. Bila je prisutna tendencija da se kmetsko
pravo sve vise pretvara u vlasnicko pravo kmeta nad zemljom koju
je on drzao kao cifluk. Aga, koji je bio skucen na begluk i zavisio od
haka, nije mogao osigurati svoju poziciju u novim privrednim i socijalnim kretanjima. On se nije mogao pretvoriti u kapitalistickog agrarnog
preduzetnika, jer to nije dozvoljavala ni povrsina begluka, koji je po
ci vecinom daleko od posjeda u gradu, aga
pravilu bio neznatan. Zive
je ostao uzivalac naturalne rente, dok je kmet koristio novu situaciju
da smanji svoje obaveze. Agrarni odnosi nisu zadovoljavali ni agu ni
kmeta, pored toga sto su stajali na putu opstem povecanju proizvodnje
hrane, potrebne zbog porasta broja stanovnistva. Od kada je razvojem
saobracaja stvoreno sire trziste za agrarne proizvode, a osobito kada se
otvorila mogucnost i prodaje drveta iz privatnih suma, znatno je porasla vrijednost zemljista. To je doprinijelo da se politicki aktualizirao
problem regulisanja sumskih posjeda i izlucenje privatnih i opstinskih
suma i pasnjaka iz posjeda drzave. Cilj aga je bio da svoju privatnu
sumu oslobode servituta koji bi bili prebaceni na erarne i opstinske
21)
Vidi Hamdija K a p i d
zi
c, Agrarno pitanje u Bosni i Hercegovini za vrijeme austrougarske uprave (1878-1918), u: Radovi ANUBiH
XLIX/16 (1973) 93 i dalje.
22)
A. F e i f a l i k, Ein neuer aktueller Weg zur L
osung der bosnischen Agrarfrage, (=Wiener Staatswissenschaftliche Studien XII/3,
Wien-Leipzig 1916) 136-137.

465

sume. Tezeci reviziji agrarnih odnosa i fiksiranju novih propisa begovi i age su bezuspjesno nastojali da smanje kmetovsko pravo na cifluk
kako bi postigli veci radni efekat kmeta, te ga po potrebi mogli lakse
maknuti sa posjeda ili ga pretvoriti u obicnog zakupnika.23)
U novim okolnostima razlicito su prolazili krupni i sitni posjednici,
koji su i kao sitni obrtnici, ducandzije, bili izlozeni konkurenciji industrijske robe iz Monarhije. Zemljoposjednik, beg i aga, sve se vise
zaduzivao i propadao, sto osobito vazi za sitnog agu. Paralelno sa otkupom kmetskih selista, koji je bio pospjesen angazovanjem sredstava
iz zemaljskog budzeta za dodjelu zajmova kmetovima na osnovu zakona iz 1911, prezaduzeni muslimanski zemljoposjednici prodavali su po
pravilu, pored cifluka, i one dijelove begluka koje su kmetovi obradivali
kao zakupci ili pod najam.24)
Ekonomsko propadanje veleposjednika bilo je pred Prvi svjetski rat
vec poodmaklo, ali je u zadnjim godinama usporeno povecanjem cijena
zemlje. Sasvim bez poslovnog smisla i nepripremljena ni za kakav rad,
osobito je mlada generacija sve vise gubila zemlju i bila bi, po ocjeni savremenih austrijskih posmatraca, u slucaju obligatnog otkupa kmetova
brzo zahvacena proletarizacijom, dok je fakultativni otkup uticao samo
da se ovaj proces otegne. O drustvenim i politickim konsekvencama
ovog procesa za austrougarsku politiku u Bosni i Hercegovini pisao je
1912. bivsi podgradonacelnik Sarajeva dr Vladimir Niec. On je smatrao
da ce propascu muslimanskih veleposjednika nestati onaj mirni i konzervativni elemenat koji je bitno pomagao i olaksavao vodenje politike,
te da bi bila zahvalna drzavnicka zadaca ako bi se omogucilo stvaranje jedne takve drustvene klase, koja bi se sastojala od pripadnika svih
konfesija i takode obuhvatala ekonomski snazniji dio Muslimana.25)
Ta nova klasa, koja bi naslijedila begovat, trebala je po misljenju
dr V. Nieca da, kao i muslimanski elemenat uopste, postane oslonac za
neutraliziranje separatistickih tendencija srpstva i hrvatstva i protuteza
srpskim centrifugalnim aspiracijama. Ova klasa, ako bude lisena svih
privilegija i staleskih razlika postala bi po svom uvjerenju demokratski
socijalni sloj, koji uslijed toga saosjeca sa ostalim dijelovima stanovnistva i u realnoj politici zauzima konstruktivno stanoviste. Medutim,

F. H a u p t m a n n, Die Osterreich-Ungarische
Herrschaft in Bosnien und der Hercegovina 1878-1918, Wirtschaftspolitik und Wirtschaftsentwicklung (Graz 1983) 90-158.
24)
Ibidem; D
z. J u z b a
si
c, Neke napomene o problematici etni
ckog
i dru
stvenog razvitka u BiH u periodu austrougarske uprave, u: Institut
za istoriju u Sarajevu, Prilozi 11-12 (1975-1976) 306-309.
25)
Promemoria des gew. Viceb
urgermeisters Dr. Nie
c ABH Priv. Reg.
441/1912.
23)

466

ovakva razmatranja prelaze na teren politicke fantastike i bila su daleko

od bosanske stvarnosti.
Zemaljski poglavar general Oskar Potiorek i zajednicki ministar finansija Bilinski smatrali su potrebnim da se Muslimanska centralna
banka, osnovana 1911. godine, poveze sa austrijskim kapitalom. Cilj
im je bio da se ova mlada kreditna institucija ucvrsti i time pomognu

interesi muslimanskih zemljoposjednika. Kako je Osterr.

Landerbank
pocetkom 1912. godine pokazala interesovanje za Bosnu, to su uz posredovanje Bilinskog uspostavljene veze izmedu pomenutih banaka. Medutim, Muslimanska centralna banka, koja je stvarno otpocela sa radom tek od septembra 1912, postala je u tolikoj mjeri zavisna od
Landerbanke da je od Potioreka jednostavno tretirana kao njena filijala.26) Inace, brojni nacionalni kreditni zavodi u Bosni i Hercegovini
raspolagali su obicno malim sopstvenim sredstvima, pa su stoga obilno poslovali sa tudim ulozima i reeskontnim kreditima dobivenim od
vecih novcanih zavoda u zemlji ili Monarhiji. I druge vodece nacionalne banke bile su usko povezane sa stranim kapitalom, koji je u tom
povezivanju vidio znacajnu sansu za svoju dalju ekspanziju. U tom pogledu kao ozbiljan konkurent austro-njemackom i madarskom kapitalu
pojavljuje se u Bosni i Hercegovini, kao i na cijelom juznoslavenskom
podrucju, ceski kapital. Ovo povezivanje imalo je i politicki znacaj, te
je cesto bilo inspirisano konkretnim politickim motivima.
Teznja muslimanskog politickog vodstva bila je da se novac, koji
posjednici dobiju otkupom kmetova, koncentrise u Muslimansku centralnu banku i upotrebi za finansiranje prosirenja begluckih posjeda
i unapredenje proizvodnje na njima. Ove teznje podudarale su se sa
zeljama austrougarske uprave da nakon otkupa kmetova veleposjed, kojim bi se uspjesno gazdovalo, ostane u muslimanskim rukama.
Usprkos oslonca na Landerbank, Muslimanska centralna banka nije
mogla jos zadugo racunati na to da stvori poseban hipotekarni institut
koji bi davao kredite za kupovinu zemlje, a bez hipotekarnih kredita
u mnogim slucajevima muslimanski zemljoposjednici nisu mogli pomisljati na prosirenje begluka. Zato su predstavnici Muslimanskog saborskog kluba u drugoj polovini 1912. godine zahtjevali od funkcionera
bosanskohercegovacke uprave, uz olaksice pri kupovini begluka, da se i
jedan austrijski novcani zavod angazuje u pruzanju hipotekarnih kredita muslimanskim zemljoposjednicima. Uslovi koje su im u tom pogledu
nudile madarske banke nisu za njih bili prihvatljivi. Kako je ispunjenje
ovog i jos nekih drugih zahtjeva moglo djelovati i na drzanje muslimanskih poslanika u Saboru, Bilinski je na trazenje Potioreka pokusao da
26)

Potiorek Bardollfu 13.3.1913. KA MK FF 2385/1913, 8 16/13 ex

1913.

467

preko Lohnsteina, generalnog direktora Landerbank, utice da bi se na

ovom poslu angazovala Osterr.

Zentralbodenkreditbank iz Beca, koja
je u stvari bila tvorevina Landerbank.27)
Za uspjeh kombinacija da se u Sarajevu osnuje nova banka, koja bi
bila u uskim odnosima sa Muslimanskom centralnom bankom i koja bi
muslimanskim zemljoposjednicima davala jeftin hipotekarni kredit, bila
je, osim vodecih licnosti bosanskohercegovacke uprave, zainteresovana
i Vojna kancelarija prijestolonasljednika nadvojvode Franza Ferdinanda. Kod pomenutih faktora bilo je prisutno strahovanje od socijalnih i politickih posljedica propadanja muslimanskih zemljoposjednika
i oslobodenih kmetova. Pri tome je osobito u vojnim krugovima izrazavana bojazan da ce Srbi znatno povecati svoje zemljisne posjede i
time ojacati svoj uticaj. Da bi se to sprijecilo, imalo se u vidu da nova
agrarna banka, na koju bi vlada imala odlucujuci uticaj, ucestvuje i
u kupovini zemljista od muslimanskih posjednika u slucajevima kada
se pokaze da se prodaja ne moze vise odlagati. Banka je trebalo da
kupuje zemlju i od drugih prodavalaca u cilju eventualnog stvaranja
novih austrijskih kolonija u Bosni.28) Medutim, ostvarenju ovih planova nije se moglo pristupiti. Razlog je bio kako nedostatak sredstava,
zbog velike potraznje kapitala na novcanom trzistu, tako i pomanjkanje
odgovarajuceg interesa austrijskih banaka da nakon izbijanja rata na
Balkanu ulazu novac u Bosnu i Hercegovinu.
Ratni dogadaji na Balkanu i njihov politicki odjek u Bosni i Hercegovini nagnali su vodece licnosti austrougarske uprave, Bilinskog i
Potioreka, da se pored ostalog ponovo pozabave i agrarnim pitanjem,
otvarajuci pri tome problem revizije dotadanje agrarne politike. To su
oni cinili u okviru planova koncipiranih s ciljem da se paralise narasli
politicki uticaj Srbije. Ministar Bilinski je po okoncanju skadarske krize u maju 1913. ocjenjivao da je neposredna konfrontacija sa Srbijom
odlozena, ali da se Monarhija mora sistematski pripremati za buduci
veliki rat. Smatrao je da u meduvremenu treba rijesiti jugoslavensko
pitanje u Monarhiji, pri cemu je pridavao poseban znacaj privrednom,
nacionalnom i politickom uzdizanju Bosne i Hercegovine
U svom programskom konceptu, formulisanom u pismu Potioreku
od 22.maja 1913, Bilinski je u prvom redu imao u vidu rjesenje tada
27)

D
zevad J u z b a
si
c, Izvje
staj Hermanna von Sautera o odnosima
Bosne i Hercegovine i Monarhije u svjetlu austrougarskih ekonomskih
suprotnosti, u: Godi
snjak Dru
stva istori
cara BiH 18 (1968-1969) 73-74.
28)
Sef Vojne kancelarije Franza Ferdinanda, pukovnik Bardollf, obratio
se direktoru Kreditanstalta Dr. Alexandru Spitzm
ulleru u martu 1913,
tra
ze
ci da se ova austrijska banka anga
zuje na pomenutim poslovima.
Kao nap.26. Vidi: D
zevad J u z b a
si
c, O austrougarskoj kolonizacionoj politici u Bosni i Hercegovini poslije aneksije, u: Prilozi 11-12
(1968-1969) 325-331.

468

vrlo aktuelnog jezickog pitanja, postepeno zaposjedanje najvisih mjesta

u zemaljskoj upravi od strane domacih ljudi, reformu drzavnopravnog
polozaja Bosne i Hercegovine u Monarhiji tako sto bi ona bila sa po tri
predstavnika predstavljena u austrijskoj i ugarskoj delegaciji, osnivanje
filozofskog fakulteta, sa osloncem na Zemaljski muzej i Institut za balkanska istrazivanja, i pravnog fakulteta, dok je na privrednom planu
predvidao investicije i obligatni otkup kmetova.29)
Ne ulazeci u kontroverze izmedu Bilinskog i Potioreka u ocjeni unutrasnje i vanjskopoliticke situacije, i razlike u njihovim pogledima na
pojedine tacke citiranog programa,30) zadrzacemo se samo na odnosu glavnih aktera austrougarske politike u Bosni i Hercegovini prema
agrarnom pitanju.
Potiorek je, izrazio ozbiljnu rezervu prema ideji Bilinskog o rjesavanju agrarnog pitanja, koje je s obzirom na postojece stanje tangiralo
prvenstveno politiku prema Srbima i srpsko-muslimanske odnose. Potiorekov politicki cilj je bio da se najveci dio pasivne mase srpskog
seoskog stanovnistva zadrzi i dalje u njihovom letargicnom stanju, te
da se sprijeci da hrvatska i muslimanska inteligencija i poluinteligencija predu u srpski tabor i osujeti ujedinjenje svih Juznih Slovena na
antidinastickoj osnovi. Smatrao je da se prema srpskoj inteligenciji i
poluinteligenciji zemaljska vlada treba odnositi sa najvecim oprezom,
i kad je potrebno sa najvecom strogoscu. I njima je trebalo izlaziti u
susret, ali sa samo onoliko koliko to ne bi moglo izazvati nezadovoljstvo
Hrvata i Muslimana zbog brzeg napredovanja u sluzbi veceg procenta
Srba. Poslije ukidanja izuzetnih mjera Potiorekov stav je bio da se u
zemlji opcenito, a u Saboru posebno, treba vladati uz oslonac na Hrvate
i Muslimane, a srpsku opoziciju primiti kao nesto neizbjezno.31) Ovo
je bilo suprotno kako ranijoj politici ministra Buriana tako i nacelnom
opredjeljenju ministra Bilinskog da u vladinoj vecini u Saboru treba
da ucestvuju predstavnici sve tri konfesije, pa stoga nije ni moglo biti
prihvaceno.
Mada je Potiorek bio za blagonaklon odnos Zemaljske vlade prema
srpskom seljastvu, o cijim je ekonomskim interesima trebalo maksimalno voditi racuna, on se istovremeno, krajem maja 1913, izjasnio
29)
Potiorek: Pers
onliche Vormerkungen (PVM) XV/1913, KA N1 Pot
A/3 Fasz 5.
30)
Vidi K a p i d
zi
c, Bosna i Hercegovina, 119-132, 155-197, 310313; D
z. J u z b a
si
c, Aneksija i stavovi austrougarskih vojnih krugova prema upravljanju Bosnom i Hercegovinom, u: Nau
cni skup posve
cen 80. godi
snjici aneksije BiH (ANUBiH Posebna izdanja XCIX/29,
Sarajevo 1991) 73-80; i s t i, Nacionalno-politi
cki odnosi u Bosanskohercegova
ckom saboru i jezi
cko pitanje (1910-1914), (ANUBiH Djela
LXXIII/42, Sarajevo 1999) 128-141, 161-168.
31)
Kao nap. 29.

469

protiv toga da se u skorije vrijeme pokrece pitanje obligatnog otkupa kmetova. Naglasavao je da je i sam za obligatni otkup kmetova,
ali tek onda kada se spoljnopoliticka kriza definitivno rijesi. On je to
rjesenje vidio u oruzanom obracunu sa Srbijom, za koji se, kao sto je
poznato, zajedno sa ponovo postavljenim sefom Generalstaba Conradom von Hotzendorfom, svesrdno zalagao. Dok se pomenuto rjesenje
odgada, Potiorek je bio protiv obligatnog otkupa, imajuci u vidu unutrasnjopoliticke razloge, a u prvom redu obzire prema muslimanskim
zemljoposjednicima. Zemaljski poglavar je podsjetio ministra kako je
njegova izjava u delegacijama 1912. izazvala nezadovoljstvo muslimanskih poslanika Sabora, kada je Bilinski samo indirektno nabacio
pitanje obligatnog otkupa kmetova. Osim toga, Potiorek je ukazao
na nedostatak finansijskih sredstava kao prepreku da bi se realizovao
obligatni otkup kmetova. Izdaci za naoruzanje i drugi rashodi u vezi sa sprovodenjem novog vojnog zakona, izdaci za izgradnju novih
zeljeznickih pruga i druge investicije angazovace prema Potioreku finansijski potencijal zemlje do krajnjih mogucnosti.32) U stvari, i bez
pomenutih novih opterecenja zemaljski budzet bio je jos od ranije prenapregnut. Tome su posebno doprinosili, osim troskova za bh. trupe i
zandarmeriju anuiteti za izgradnju strateskih zeljeznickih linija (Gabela
- Boka Kotorska i Sarajevo - istocna granica) kao i sasvim neodgovarajuca nadoknada Bosni i Hercegovini za gubitak carinskih prihoda.
Zbivanja na Balkanu kao i promjene na burnoj unutrasnjoj bosanskohercegovackoj sceni izbacili su u drugoj polovini 1913. agrarno
pitanje ponovo u centar politicke paznje. Nakon iznenadnog polaganja mandata od strane poslanika grupe oko Srpske rijeci odgodeno je
formiranje vladine koalicije do ostvarenja sporazuma izmedu Muslimanskog i Hrvatskog saborskog kluba sa novom grupom srpskog gradanstva,
koja se nije ustrucavala da otvoreno saraduje sa Vladom. Osnova programa nove srpske stranke na celu sa dr Danilom Dimovicem i dr Milanom Jojkicem bilo je agrarno pitanje. Stranka se nacelno deklarisala za
obligatni otkup, ali je kao neposredni zahtjev istakla da drzava umjesto
kmetova preuzme placanje kamata na zajmove za otkup kmetovskih
selista, koje su iznosile 4,50%. Ministar Bilinski drzao se nacela da
se vladina radna vecina u Saboru treba da sastoji od poslanika sve
tri konfesije, pa je Vlada sa Dimovicevom grupom postigla kompromis. Dogovoreno je da ce Vlada pripremiti zakonski nacrt po kome
bi kamate na zajmove kmetovima, cim to finansijske prilike dopuste,
pale u cijelosti na teret zemaljskog budzeta. Do tog momenta, koji je
bio krajnje neizvjestan, trebalo je da se kamate bar od 1.januara 1915.
reduciraju na polovinu, t.j. na 2,25%. Ovo je utvrdeno pod predpostavkom da poslanici sve tri konfesije na prvim sjednicama predstojece
32)

470

Ibidem

saborske sesije usvoje rezoluciju kojom bi zatrazili da se u gore navedenom smislu novelira agrarni zakon iz 1911. godine. Pokrice u budzetu
zbog snizenja kamata trebalo je osigurati tako sto bi poslanici izglasali
zakone o povecanju tocarine i o uvodenju poreza na vozne karte, jer se
na povecanje direktnih poreza nije moglo racunati.33)
Medutim, realizacija ovog sporazuma naisla je narocito na otpor
zemljoposjednika medu muslimanskim poslanicima. I predsjednik muslimanskog saborskog kluba Rifat-beg Sulejmanpasic je smatrao da nije
dobro da se zbog deset Srba, koji bi usli u vladinu vecinu, barka u
agrar.34) U redovima muslimanskih zemljoposjednika bila je rasirena
sumnja da bi izmjena Zakona o otkupu kmetova, prema intencijama Dimovica, mogla odvesti na put obligatnog otkupa. Predvodnici u otporu
novim mjerama agrarne politike bili su Adem-aga Mesic i Hamdi-beg
Dzinic, koji su razvili intenzivnu agitaciju medu begovima.
Begovska opozicija koju su sacinjavali, kako clanovi Ujedinjene muslimanske organizacije tako i grupe Dervis-bega Miralema, prijetila je da
osujeti vladine politicke kombinacije sa Dimovicem. U toj situaciji nu
dio se Vladi muslimanski prvak Serif
Arnautovic da se sa uzim krugom
svojih starih pristasa suprotstavi begovima, cijeg se tutorstva vec duze
vremena zelio osloboditi. Namjeravao je da na novim izborima u Sabor
uvede napredne elemente kako bi se Muslimani oslobodili od reakcionarne i egoisticke politike begova. Smatrao je da za takvu akciju
postoji raspolozenje medu naprednim Muslimanima koji otvoreno govore o nuznosti obligatnog otkupa kmetova.35)
Nastojeci da slomi begovsku opoziciju Potiorek je pocetkom novembra 1913. u razgovoru sa clanovima saborskog Predsjednistva dr Nikolom Mandicem i dr Safvet-begom Basagicem ukazao da je neophodno
izmijeniti zakon o otkupu kmetova s obzirom da ce agrarno pitanje biti
brzo i radikalno rijeseno na ranijim turskim teritorijama koje je dobila
Srbija i Crna Gora. Pri tome je naglasio da se Monarhija ne smije izloziti prebacivanju da zaostaje iza susjeda, te da sa tom neizmjenjivom
cinjenicom moraju racunati nasi muslimanski veleposjednici. Njih je
Potiorek stavio pred alternativu ili saradivati sa Vladom u savezu sa
33)
Up. Karl K a s e r, Die serbischen politischen Gruppen, Organisationen und Parteien und ihre Programme in Bosnien und der Herce upi
govina 1903-1914, Phil.Diss. (Graz 1980) 273-182; Marta M. C
cA m r e i n, Die Opposition gegen die o
sterreichisch-ungarische Herrschaft in Bosnien-Hercegovina (1878-1914), (Bern 1987) 193-210. O
privrednim i socijalnim rezultatima otkupa kmetova poslije 1911. vidi
H a u p t m a n n, Herrschaft, 193-210.
34)
Dimovi
c Cerovi
cu 21.10.1913. ABH GFM Pr BH 1442/1913.
35)
Collas Potioreku 8. i 10. novembra 1913. KA N1 Pot A/3 Fasz 2,
544 i 546.

471

Hrvatima, i tako imat sansu za odbranu svojih interesa, ili oponirati. Posebno je dr Nikoli Mandicu Potiorek skrenuo paznju da Hrvati u
hrvatsko-muslimanskom paktu imaju vodecu ulogu, dok bi u savezu sa
Srbima, koji bi Hrvatima bio nametnut muslimanskom tvrdoglavoscu
u kmetovskom pitanju, vodstvo preslo na Srbe. Zato je zahtjevao da
Hrvatski saborski klub u svom vlastitom interesu ucini sa svoje strane sve da se ponovo ucvrsti pakt sa Muslimanima koji je bio trenutno
ugrozen. Ove izjave ilustruju odredenu evoluciju Potiorekovog stava,
koja je nastala pod uticajem razvoja politickih dogadanja. Medutim,
iako se Potiorek angazovao da se begovska protivladina agitacija suzbije, on je izricito trazio da se sa begovima konacno ne prekida, dok to
ne bude po volji Vladi.36)
Potkraj 1913. uspjesno su prebrodene teskoce u procesu obrazovanja vladine radne vecine, i ona je usvojila u Saboru rezoluciju o agraru,
kojom je trazeno da se novelira zakon o otkupu kmetova. Povodom
izrade nacrta novele Potiorek je krajem januara 1914. u pismu ministru Bilinskom izrazio nadu da ce u ne tako dalekoj buducnosti moci
prici i obligatnom otkupu.37) Medutim, on je bio svjestan opasnosti
od proletarizacije, koja je prijetila muslimanskim zemljoposjednicima,
cime bi po njegovoj ocjeni, politicki uticaj i pouzdanost Muslimana
pretrpila veliku stetu. Pri tome nije iskljucivao mogucnost da dode
do poboljsanja odnosa izmedu Srba i Muslimana i da se izmedu njih
stvori savez.38) Potiorek je bio posebno zainteresovan da se srpskomuslimanski politicki odnosi koji su se poslije aneksije zbog agrarnog
pitanja, a narocito povodom rata na Balkanu, izrazito pogorsali, vremenom ne poboljsaju i uspostavi srpsko-muslimanska koalicija na opozicionoj osnovi. Stoga i protivrjecnosti u austrougarskoj politici u Bosni
i Hercegovini, te kolebanja i dozirani oprez u odnosu kako prema begovima tako i prema srpskim seljacima. Pri tome iz Potiorekovih stavova
nedvosmisleno proizilazi da je bio spreman zrtvovati materijalne interese begova onda kada mu oni, i uopste Muslimani, ne budu vise potrebni
kao protuteza Srbima i srpskoj politici. To je moglo biti samo nakon
obracuna sa Srbijom. Medutim, i vec sama odluka da se objavi rat
Srbiji, u ciji ishod Potiorek nije sumnjao, dala je Potioreku povoda da
preduzme inicijativu u pogledu rjesavanja agrarnog pitanja.
Potiorek je 27.jula 1914, nakon sto su prethodnog dana proglasene
izuzetne mjere u Bosni i Hercegovini, inicirao da se agrarna novela
36)

Potiorek Zemaljskoj vladi 10.11.1913. KA N1 Pot A/3 Fasz 2 547,

PVM XXIX/1913 Fasz 5.
37)
Potiorek Bilinskom 25.1.1914. KA N1 Pot A/3 Fasz 2.
38)
Franz W e i n w u r m, FZM Oskar Potiorek. Leben und Wirken als Chef der Landesregierung f
ur Bosnien und die Herzegowina in
Sarajevo 1910-1914, Phil.Diss. (Wien 1964) 358-359.

472

kojom se smanjuju kamate na zajmove kmetovima, ozakoni putem vladarevog rucnog pisma i zalozio se za radikalno rjesenje cjelokupnog
kmetovskog pitanja. Svoj prijedlog je motivirao potrebom da se suzbije agitacija medu srpskim seoskim stanovnistvom.39)
Zajednicki ministar finansija Bilinski je, medutim izrazio rezervu
prema Potiorekovim prijedlozima. Smatrao je da bi se u datom momentu mogao pogresno razumjeti vladarev akt sa izrazito prosrpskom
tendencijom. Pri tome je imao u vidu i napade jednog dijela austrijske stampe u kojima je Bilinskom prebacivano da atentat ne bi bio
moguc da nije Bilinski, za razliku od Potioreka, navodno povladivao srpstvu. Bilinski je pak podsjecao Potioreka da on nije nikada u krupnim
politickim pitanjima postupio protiv njegovog savjeta, i to kako kod
osnivanja Dimoviceve stranke tako i kod imenovanja visih cinovnika iz
redova Srba. Bilinski je smatrao da bi nastala povika, ako bi on usred
rata podnio vladaru prijedlog zakona po kome bi bile zaobidene ustavne
odredbe o kompetenciji Sabora i donesen jedan zakon na apsolutisticki
nacin, za cije usvajanje nije prije atentata postojala sigurna saborska
vecina. Potiorekov prijedlog bio je za Bilinskog neprihvatljiv kako iz
politickih tako i iz drzavnopravnih razloga. Inace, nacelno uzevsi bio
je i za Bilinskog obligatni otkup kmetova politicki i socijalno pozeljan.
On je, medutim, izrazio bojazan da ce bosanskohercegovacke finansije
i nekoliko godina poslije okoncanja rata jedva moci da obezbjede sredstva od 10 miliona kruna godisnje za otkup kmetova, t.j. onu sumu
koja je na osnovu zakona o fakultativnom otkupu bila predvidena kao
maksimalna.40)
To je bila perspektiva rjesavanja agrarnog pitanja u Bosni i Hercegovini pod austrougarskom upravom.
(Radovi Filozofskog fakulteta u Sarajevu 12, 2000, str. 195-206, i na njemackom u
Zeiten Wende Zeiten, Festgabe f
ur Richard Plaschka zum 75. Geburtstag, Frankfurt
an Main 2000, str. 57-71)

39)

Bilinski Potioreku 4.8.1914. KA N1 Pot A/3 Fasz 3, 560.

Ibidem; up. Josef B r a u n e r, Bosnien und Hercegovina. Politik,
Verwaltung und leitende Personen, u: Berliner Monatshefte 7 (1929)
337.
40)

473

474

PRILOZI

475

476


O NEKIM TUMACENJIMA
KARAKTERA OTPORA
OKUPACIJI BOSNE I HERCEGOVINE 1878. GODINE

Sigurno je jednostrano otpor muslimanskog stanovnistva austrougarskoj okupaciji Bosne i Hercegovine tumaciti iskljucivo teznjom ovog
stanovnistva da sacuva svoj relativno privilegovan polozaj u zemlji.
Problem je, svakako, daleko kompleksniji, ali ipak u njemu dominira
pitanje odnosa muslimansko stanovnistva prema dolasku pod vlast jedne hriscanske drzave. Treba imati u vidu sta je opcenito na Balkanu
u ranijim zbivanjima znacilo za muslimansko stanovnistvo povlacenje
Turske, kao i to da se na Berlinskom kongresu posebnim klauzulama
nastojalo regulisati polozaj stanovnistva islamske vjere u balkanskim
nacionalnim drzavama koje su stekle nezavisnost.
Kada je rijec o odnosu bosanskohercegovackih Muslimana prema
Turskoj u dogadajima u ljeto 1878, smatram neprihvatljivim glediste
da je sukob sa funkcionerima i organima turske uprave, do kojeg je doslo
u nekim mjestima, i formiranje Narodnog odbora i Narodne vlade u Sarajevu znacio za Muslimane u Bosni i Hecegovini raskid sa Otomanskim
Carstvom i kidanje sa turskom drzavnom tradicijom. Naprotiv, oni nisu
tada, kao ni ranije vidjeli rjesenje polozaja Bosne i Hercegovine izvan,
vec samo u okviru otomanske drzave i njenog drustvenog sistema. Zbog
toga su i dosli u sukob sa politikom koja je pod pritiskom medunarodnih
faktora prepustala Bosnu Austro-Ugarskoj. Pa i pod austrougarskom
okupacijom osnovni pravac muslimanske politike insistirao je na sultanovom suverenitetu nad Bosnom i Hercegovinom, te na odrzanju i
ucvrscivanju veza sa Carigradom. Jedna od posljedica okupacije bila
je i masovno iseljavanje Muslimana u Tursku. Impuls za posljednji val
ove seobe, koja je imala svoje dublje drustveno-ekonomske razloge, dala je aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine. Sve to svjedoci da je
proces distanciranja bosanskohercegovackih Muslimana od Turske bio
dugotrajan.
Otpor ulasku austrougarskih trupa u Bosnu i Hercegovinu uklapa se
u siri okvir otpora koje stanovnistvo islamske vjere opcenito na Balkanu
pruza sprovodenju odredaba Berlinskog kongresa. Medutim, mislim da
se zbivanja u Bosni i Hercegovini mogu tretirati kao pravi rat. Ipak
nikako se ne bih mogao sloziti sa ocjenama da se, s obzirom na izvjesno
477

ucesce hriscana radi o svenarodnom ratu, te da se za oruzane snage koje

su se borile protiv austrougarske vojske upotrebljava naziv narodna
vojska. Prethodni diskutanti dobro su ukazali na razlicite interese i
teznje pojedinih dijelova i slojeva bosanskohercegovackog stanovnistva.
Kada je rijec o nemuslimanskom stanovnistvu, zapazeno je odredeno ucesce srpskog gradanstva u pokretu otpora, narocito u Sarajevu.
I u Krajini takode, u ratnom vijecu u Bihacu bilo je i predstavnika
hriscana. Medutim, situacija je u raznim krajevima bila vrlo razlicita,
pa se prilike i odnosi u Sarajevu ili istocnoj Hercegovini ne mogu aplicirati na citavu zemlju, kako se to nerijetko cini. Tako je, npr., general
Filipovic 1.septembra 1878. iz Sarajeva javljao carskoj vojnoj kancela
riji da u vojsci muftije Semsikadi
ca u dolini Sprece nema vise hriscana,
- sto je u pocetku silom potjerano, poslije je pobjeglo. U izvjestaju
79. pjesadijske regimente, od 19.avgusta 1878, kaze se da pravoslavci
maglajske nahije ocekuju odobrenje da se okrenu protiv Turaka kod
Gracanice. Jedan, pak, podatak govori kako su Muslimani iz Sanskog Mosta, nakon sto su ih austrougarske trupe razbile u borbi pod
Kljucem, prilikom povlacenja preko Vrpolja bili napadnuti iz zasjede od
strane eskije, srpskih ustanika sa Grmeca, i gotovo potpuno unisteni.
Medutim, na drugoj strani, npr. u Sarajevu, imali smo odrede sastavljene od hriscana koji su zajedno sa muslimanskim odredima isli u
borbu protiv okupatora.Inace, hriscani su u toj borbi ucestvovali bez
dovoljno odusevljenja, a cesto su bili na to i prisiljeni. U to doba narodne snage u Bosni i Hercegovini nisu se mogle okupiti pod jednu zastavu
niti je pokret protiv okupacije mogao dobiti jedan zajednicki, za sve
prihvatljiv, program.
U pogledu raspolozenja hrvatskog katolickog stanovnistva, karakteristicno je da se u nekim izvjestajima primjecuju prva razocarenja u
okupaciju, i to mjestimicno jos u doba dok su vodene ratne operacije.
Tako je komanda mjesta u Kotorskom kod Doboja u svom izvjestaju
od 7.IX 1878. konstatovala da su na njenom podrucju katolici, koji
su inace bili naklonjeni okupaciji, postali nepovjerljivi nakon pojave
proklamacije po kojoj se i dalje morala placati turska desetina. To
je shvaceno tako kao da Austrija pomaze Turskoj da utjeruje porez i
izrazena je bojazan da je okupacija, u koju su polagane neopravdane
nade, privremena. Hrvatsko stanovnistvo ovog dijela Bosne zalilo se i
zbog pritiska rekvizicija za austrougarsku vojsku i unistavanja ljetine
na poljima logorovanjem vojske. Istovremeno ono je bilo prinudeno da
kao i za plodnih godina udovolji svim obavezama prema muslimanskim
zemljoposjednicima.
Za vrijeme ratnih operacija ustanici su odrzavali tajne veze sa muslimanskim stanovnistvom na okupiranom podrucju u rejonu Doboja,
saljuci agitatore koji su pozivali na otpor i obavjestajce u cilju prikupljanja podataka. Da bi osujetila pomenute veze, komanda mjesta u
478

Kotorskom pribjegla je uzimanju talaca. Za taoce su uzimani narocito

clanovi porodica onih istaknutih ljudi koji su prebjegli ustanicima i koji
su vazili kao vode.
Kada je rijec o begovatu i njegovom ucescu u borbi protiv okupacije,
izgleda da je to ucesce bilo znatnije u Bosanskoj krajini, dok su muslimanski donji drustveni slojevi dosli do izrazaja specijalno u Sarajevu.
U Bosanskoj krajini Muslimani istupaju sloznije i uz ucesce begova i
nije slucajno sto je tamo otpor tako dugo trajao. Mislim da bi nauka trebalo da objasni radikalizam nizih muslimanskih slojeva i njihov
fanatizam. Taj, kako bih rekao, konzervativni radikalizam ispoljavao
se, narocito na pocetku pokreta, u naglasenom antihriscanskom raspolozenju i odbacivanju novina koje su donijele reforme. Medutim, za
ocjenu cjelokupnog pokreta daleko je vazniji njegov objektivni znacaj u
istorijskim zbivanjima od subjektivnih motiva ucesnika i voda pokreta.
Poznato je da su austrougarske trupe nemilosrdno krsile otpor na

koji su nailazile. Zelio

bih da ukazem na to da je teror, koji se mjestimicno javio u cilju slamanja otpora, postao sastavni dio strategije
okupatora. Stradanja civilnog stanovnistva zbog bombardovanja i paljevine naselja nisu bili dogadaji koji su se samo sticajem okolnosti u
toku borbi nepredvideno desavali. Tako, npr., u okviru operacionog
plana protiv ustanickih snaga na podrucju Posavine i u dolini Sprece,
koji je izraden u osvojenom Sarajevu 31.avgusta 1878. godine, general
Filipovic je naredio da IV armijski korpus forsira Savu kod Brckog i
istovremeno preporucio da se prelaz preko rijeke snazno pripremi svom
raspolozivom artiljerijom, po potrebi i artiljerijom V armijskog korpusa. Cilj je bio da se muslimanski dio Brckog zapali i izazove strah i

panika medu stanovnistvom. Citiram: Es empfiehlt sich den Ubergang

durch Entwicklung aller Artilleriekr
afte, wozu-wenn notwending - die Corpsartillerie des 5. Armee-Corps in Einvernehmen mit FML. Baron Ramberg
herangezogen werden kann, kr
aftig vorzubereiten und bei dieser Gelegenheit
in Brcka, welches in einen ganz geschiedenen mohamedanischen und einen
christlichen Stadtteil zerf
allt, den ersteren in Brand zu stecken und dadurch Frucht und Schrecken zu verbreiten. Uslijedila je kanonada koja je

trajala nekoliko dana. U gradu je izbio pozar u kome je izgorjelo oko

stotinu magacina, ducana, stambenih kuca i ostalih zgrada. Ovo je bilo
bombardovanje u cilju slamanja borbenog duha stanovnistva.
Dva su referata prezentirana na ovom skupu u kojima se tretira
vojna problematika. Mislim da se ne moze apsolutno tvrditi da su
okupacione snage nametnule ustanicima svoj nacin borbe od samog
pocetka. Npr., u jednom austrougarskom vojnom izvjestaju se istice

da su ustanici pod komandom muftije Semsikadi

ca u periodu od 15.avgusta do 4.septembra 1878. u carkama izmedu isturenih dijelova vodili
479

borbu na svojevrstan nacin. Svakog dana su na drugoj tacki napadali pozicije okupacionih trupa i pri tome su u napadima uvijek postizali brojnu nadmoc, dok su na drugim mjestima ostavljali samo slabe

osmatracke grupe. Semsekadi

c je, inace, imao plan da uspostavi vezu
sa snagama koje su pruzale otpor u Bosanskoj krajini i to je bio smisao

neuspjelog pokusaja prodora preko rijeke Bosne. Muftiju Semsikadi

ca
kao vojskovodu, cijenio je i neprijatelj.
Interesantan je jedan detalj o strateskim planovima Krajisnika. Kada se poslije neuspjeha kod Banjaluke glavnina ustanickih snaga povuk
la prema Bihacu, u Bihacu je uoci bitke kod Zegara,
koja se odigrala
7.IX 1878. godine, odrzan sastanak ustanickog ratnog vijeca. Na sastanku je na insistiranje Hadzi-Ibrahima Medinlije izmijenjen prvobitni
zakljucak o slanju pomoci Kljucu i Sanskom Mostu, koju su trazili izaslanici ovih gradova. Usvojeno je Medinlijino glediste da se uopste sva
mjesta istocno od Bihaca prepuste svojoj sudbini, a sve raspolozive snage da se koncentrisu na liniji Bihac - Pecigrad. Njihov manji dio trebalo
je, po Medinlijinoj zamisli, da pruza otpor austrougarskim trupama, do
posljednjeg covjeka, dok je glavnina trebalo da preduzme ofanzivu prema Hrvatskoj i da zareci i paleci prodre preko Slunja prema Karlovcu,
a po mogucnosti i dalje. Ako bi neki od gradova pruzio suvise jak otpor
i ne bi mogao biti osvojen, trebalo je da se ustanici povuku u sume i da
ga ponovo nocu napadnu. Mada je bilo izvjesno da bi u borbi konacno
podlegli, cilj operacije je bio da se dobije na vremenu jer je postojala
nada da ce se naci neka sila koja ce intervenisati. Plan je bio usvojen
od strane cijelog skupa, pa je Medinlija dao da se zakljucak i pismeno formulise. Medutim, tada su mnogi od prisutnih voda odbili da na
njega stave svoje potpise, a dalji razvoj dogadaja pokazao je koliko je
ovaj plan bio nerealan.
U protuokupacijskom pokretu u Bihackom sandzaku postojala je
i tendencija da se otpor austrougarskim trupama pruza dok ne padnu
veci gradovi u Bosni, a da se onda polozi oruzje. Jedno izaslanstvo
Bihackog sandzaka pregovaralo je u Zavalju sa austrijskim generalom
Zachom i 28.avgusta s njim postiglo sporazum da se posalje deputacija u Sarajevo koja bi se uvjerila da je grad zaista pao. Dogovoreno
je da do povratka deputacije iz Sarajeva vlada mir. Medutim, dok se
deputacija nalazila na putu, 7.septembra je uslijedio iznenadni austrij

ski napad na Zegar.

Nakon bitke kod Zegara,
u Zavalju su slijedecih
dana obnovljeni pregovori u kojima je petoclano izaslanstvo iz Bihaca
predvodio zamjenik mutesarifa bihackog sandzaka Hasan. Konacni rezultat pregovora bio je negativan, jer umjerena struja u Bihacu, ni
nakon sto je potvrdena vijest o padu Sarajeva, nije uspjela da ubijedi Krajisnike da poloze oruzje. Otpor je i dalje nastavljen, mada su
tokom daljih dogadaja bojno polje napustili mnogi Biscani i neki prvaci pokreta, kao, npr., Hasan-beg Privilica i Husejn-beg Karabegovic
480

te najveci broj pripadnika redife, narocito oficiri koji su inace pokazali

malo volje za borbu. I poslije pada Bihaca muslimanski Krajisnici su
pod komandom svojih radikalnih voda Hadzi-Hasana Salkica, HadziIbrahima Medinlije i Hadzi-Ahmeda Musica nastavili sa borbom dok
njihov otpor nije bio slomljen od strane nadmocnijih austrougarskih
trupa.

Pridruzio bih se misljenju prof. Cubrilovi

ca da treba nastaviti istrazivanja austrougarskih izvora o ratnim operacijama 1878. jer se ne
mozemo zadovoljiti publikacijom Ratnog arhiva u Becu iz 1879. godine.
Potrebno je prouciti originalne izvjestaje komandanata sa bojnog polja,
kao i izvjestaje koje su austrougarske vojne vlasti prikupile od svojih
podrucnih organa pocetkom 1879. o toku dogadaja na ustanickoj strani, brojnom stanju ustanika i njihovim gubicima u mrtvim i ranjenim
i dr. Mislim da ce to doprinijeti da se unekoliko izmijeni i dopuni danasnja predstava o zbivanjima u redovima ustanika. Tako, npr., cini
mi se da se danas operise preuvelicanim brojem ustanika u pojedinim
bitkama. Pukovnik Bojic u svom referatu preuzima podatak od austrij
skih autora da je u bici kod Zegara
7.septembra ucestvovalo oko 15.000
ustanika. Medutim, prema podacima koje je prikupio major Ferdinand
Rzehak i 30.marta 1879. godine, uputio Komandi 72. pjesadijske briga
de u Bihacu, u bici kod Zegara
ucestvovalo je oko 5-6 hiljada ustanika.
Po njegovim procjenama, koje se podudaraju sa podacima iz izvjestaja
koje su u isto vrijeme uputili drugi austrougarski oficiri, ukupan broj
ustanika u Bihacu i okolini na dan 18.septembra 1878. godine, dakle
neposredno pred pad grada, iznosio je 12.000 ljudi.
Nikada se nece moci ustanoviti potpuno tacan broj ustanika ni njihovi stvarni gubici i podaci koje su austrougarski vojni organi prikupili
mogu nam dati priblizne cifre i biti od koristi za globalnu orijentaciju. Inace, u toku samih ratnih operacija austrougarsko vojno vodstvo
cesto nije raspolagalo preciznim informacijama o brojnom stanju protivnickih snaga. Tako je general Filipovic 31.avgusta 1878. godine pisao

da muftija Semsekadi
c pod svojom komandom ima navodno 12 do 15
hiljada pobunjenika u dolini Sprece, dok je vojna komanda u Doboju,
na osnovu naknadno prikupljenih podataka gotovo godinu dana docni
je, procjenjivala da su ustanici pod Semsekadi
cevim vodstvom dosegli
najveci broj od oko 8.000 ljudi, i to pocetkom septembra 1878. godine. Gubici ove ustanicke grupacije, prema istoj procjeni, iznosili su u
borbama od 15.avgusta do 3.septembra 700 mrtvih i 1200 ranjenih. U
dvodnevnim borbama 4. i 5. septembra u dolini rijeke Bosne snage
kojim je komandovao pljevaljski muftija imale su 300 mrtvih i 700-800
ranjenih, sto svjedoci o zestini borbi. Sve navedene podatke crpio sam
iz neobjavljene grade koju je preminuli prof. dr Hamdija Kapidzic prikupio u Ratnom arhivu u Becu.
481


Zelio
bih jos samo ukazati na neke reperkusije otpora u Bosni
na austrougarsku politiku. U vezi sa teskocama na koje je naisla
Andrassyjeva orijentalna politika i velikim finansijskim izdacima za
okupaciju uslijedila je, pod pritiskom javnog mnjenja u Ugarskoj, 28.IX
1878. ostavka ugarskog ministra finansija Kolomana v. Szella. Sam
Szell je, kako to navodi Wertheimer, svoju ostavku motivirao i drugim
dubljim politickim razlozima. On se time zelio suprotstaviti planovima
vojnih krugova da iz Bosne produze osvajacki pohod prema Solunu.
Poznato je, takode, da je ove planove ratne stranke otvoreno zagovarao general Filipovic. Ti planovi bili su ponovo aktualizirani poslije
zakljucenja Novopazarske konvencije. Protivnik planova vojnih krugova bio je ne samo Andrassy nego i ministar rata Bylandt-Rheydt i sef
Generalstaba Schonfeld. Interesantno je da je sef austrougarskog Generalstaba FML Schonfeld u svom memoaru o vojnoj situaciji u Bosni
i pitanju zaposjedanja Novopazarskog sandzaka od 6.IX 1878. pledirao
ne samo da se austrougarske trupe zaustave na Drini nego da se uopste
odustane od zaposjedanja Sandzaka. Pod utiskom zestokih borbi koje
su vodene u Bosni, stanju komunikacija i politickog vrenja u Sandzaku
i medu Albancima, Schonfeld je doveo u pitanje i Andrassyjevu politiku drzanja otvorenih vrata prema Istoku kroz Novopazarski sandzak.
Predimenzirajuci znacaj otpora sprovodenju odluka Berlinskog kongresa on je ocekivao ofanzivu muslimanskih snaga sa podrucja Sandzaka i
racunao na dalje priblizavanje Srbije i Crne Gore Monarhiji i da bi ova
mogla osigurati mnogo pogodniji put do Soluna kroz saveznicku i prema
sebi obaveznu Srbiju nego kroz usko novopazarsko grlo. Schonfeld je,
osim toga, uopste osporio vojno strateski znacaj Sandzaka za austrougarsku politiku, anticipirajuci u tom pogledu donekle i Aehrenthalovo
glediste. Mada je usvojen njegov stav da se 1878. godine austrougarske
trupe zaustave na Drini, Schonfeldovi pogledi nisu uticali na politiku
zaposjedanja Sandzaka, koje je uslijedilo u drugim politickim okolnostima poslije aprilske konvencije sa Turskom 1879. godine. Dakle, kako iz
izlozenog moze da se vidi, dogadaji iz 1878. godine u Bosni i Hercegovini
dovodili su u pitanje neke osnovne postulate austrougarske balkanske
politike koje je bio formulisao grof Andrassy.
(Otpor austrougarskoj okupaciji 1878. godine u Bosni i Hercegovini, Naucni skup
(Sarajevo 23-24. oktobra 1978), ANUBiH Posebna izdanja XLIII/8, Sarajevo 1979,
str. 400-404)

482

USTANAK 1882. GODINE I PROBLEM

ANEKSIJE BOSNE I HERCEGOVINE

Mislim da ovaj simpozij obogacuje nasa saznanja o ustanku i da je

u tom pogledu dao korisne doprinose. Medutim, tek sad kad razmatramo ovu problematiku vidimo kolika je velicina djela prof. Hamdije
Kapidzica, koje ima siri znacaj od toga sto je autor uspjesno obradio
sam ustanak. U Kapidzicevom djelu je na sirokom planu izlozeno etabiliranje austrougarske vlasti i otvorena obrada niza problema iz perioda
austrougarske uprave u Bosni i Hercegovini.
Za mene je posebno zanimljiv referat profesora Ekmecica, koji je
dao znacajan novi doprinos narocito izucavanju spoljnih okolnosti u
kojima se razvijao ustanak. Paznju privlaci osobito evolucija turske
politike, i to gledajuci sire ne samo prema ustanku u Bosni nego i
prema Albanskoj ligi. Istrazivanja u ruskim arhivima omogucila su
da pisac dode do novih saznanja. Narocito su interesantni podaci o
austro-turskom sporazumu o nacinu sprovodenja Vojnog zakona u Bosni i Hercegovini, sto do sada nije bilo poznato u literaturi. Mislim da
bi podatke o pomenutom sporazumu trebalo potraziti i u Arhivi austrougarskog Ministarstva spoljnih poslova u Becu. Ne sumnjam da su
Rusi bili vrlo dobro obavijesteni o svemu sto se dogadalo na carigradskom dvoru, ali bi bilo interesantno da se vidi sta je o tome Kalice javio
Kalnokyju. To bi bili podaci iz prve ruke. S tim u vezi htio bih nesto
reci o pitanju aneksije Bosne i Hercegovine.
Iako je niz mjera preduzetih poslije okupacije bio na liniji faktickog
inkorporiranja Bosne i Hercegovine u Monarhiju, nemamo podataka
o tome da bi do ustanka 1882.bilo govora o nekoj neposrednoj i aktuelnoj namjeri Austro-Ugarske da proglasi formalnu aneksiju Bosne i
Hercegovine. Tako je carinsko prikljucenje Bosne i Hercegovine AustroUgarskoj, koje je izvrseno krajem 1879, i proglasenje Vojnog zakona u
jesen 1881, de facto bilo usmjereno na negiranje sultanovog suvereniteta, koji je de jure bio priznat u konvenciji sa Turskom od 21.aprila 1879.

Stavi
se imamo i takvu praksu: kada se 1879. ogranicava i postepeno
ukida upotreba turskog novca u Bosni i Hercegovini te vec na startu
krsi konvencija sa Turskom, u Zakonu o ukljucenju Bosne i Hercegovine u zajednicko austrougarsko carinsko podrucje recipiraju se odredbe
483

iste konvencije tako sto se u posebnom paragrafu utvrduje da u zemlji,

pored austrougarskog novca, i turski novac vazi u opticaju kao zakonito platezno sredstvo. Karakteristicno je kako je za spoljnopoliticku
upotrebu narocito vis a vis Turske objasnjeno ukljucenje Bosne i Hercegovine u carinsko podrucje Monarhije. Austrougarskim diplomatama
data je instrukcija da tumace kako carinsko prikljucenje samo po sebi
nema politicki znacaj i ne tangira problem suvereniteta. Koliko znamo, Turska nije ni protestovala protiv toga akta, a namjeru da javno
protestuje ispoljila je jedino Velika Britanija imajuci u vidu svoje trgovacke interese. Tada je Haymerle podsjetio Salisburyja kako su sve
sile na Berlinskom kongresu smatrale da je odluka u pogledu Bosne i
Hercegovine definitivna i da je umjesto aneksije izabrana okupacija samo da bi se pribavila saglasnost Porte. Medutim, iako do 1882. nema
podataka o aktuelnoj namjeri da se formalno proglasi aneksija, bio je u
toku proces pretvaranja medunarodnog statusa Bosne i Hercegovine u
jedan drzavnopravni odnos unutar Monarhije, paralelno sa pripremama
na spoljnopolitickom planu koje bi u pogodnom momentu obezbijedile proglasenje aneksije. Tako je ugovorom o Trocarskom savezu 1881.
Rusija, kao i 1878. priznala Austro-Ugarskoj pravo da anektira Bosnu
i Hercegovinu. Medutim, moramo se podsjetiti sa kakvim je velikim
teskocama unutrasnjopoliticke prirode bilo povezano usvajanje provizornih rjesenja u pogledu uklapanja Bosne i Hercegovine u dualisticku
strukturu Monarhije. Ukazao bih samo na stanoviste ugarske vlade koja se prvobitno 1878. usprotivila i ukljucenju Bosne i Hercegovine u
austrougarsko carinsko podrucje, i to sa motivacijom da je rijec o okupaciji a ne o aneksiji. Treba imati na umu da je ne samo otpor Turske
nego i protivljenje u Monarhiji, a osobito u Ugarskoj, doprinijelo tome
da se 1878. na Berlinskom kongresu Austro-Ugarska opredijelila samo
za okupaciju a ne i za aneksiju Bosne i Hercegovine.
Istina, od Berlinskog kongresa i okupacije do 1882. doslo je do
odredene evolucije unutrasnje i vanjskopoliticke situacije. Medutim,
ipak ne bih mogao, s obzirom na ono sto je u literaturi vec poznato
(G.Jaksic i V.Vuckovic, H. Kapidzic), da prihvatim Ekmecicev zakljucak kako su upravo ustanak 1882. i s njim u vezi ustupci AustroUgarske Turskoj o nacinu sprovodenja Vojnog zakona onemogucili proglasenje aneksije. (M. Ekmecic, Ustanak u Hercegovini 1882. i istorijske
pouke, Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu 19/1982, str. 64-66, 7071). Takode smatram da Turskoj 1882. godine, u vezi sa sprovodenjem
Vojnog zakona, nije bio potreban novi pismeni sporazum o priznanju
sultanovog suvereniteta nad Bosnom i Hercegovinom, kada je samo tri
godine ranije u Novopazarskoj konvenciji sultanov suverenitet bio formalno vec priznat. Isto tako, mislim da se koncesije Porti u pogledu
sprovodenja Vojnog zakona ne mogu tumaciti kao stvarno odricanje
484

Austro-Ugarske od aneksije. Priznanjem, inace, da su ucinjeni ustupci i obecanja u pogledu ocuvanja statusa quo-a u Bosni i Hercegovini
otezavali spoljnopoliticki polozaj Monarhije vis a vis Turske i povecavali
prepreke za izvodenje aneksije. Sporazum sa sultanom bio je tada za
austrougarske drzavnike conditio sine qua non da bi se sprovela aneksija, jer oni su smatrali da su sve zainteresovane sile, izuzev Turske, jos
na Berlinskom kongresu dale svoj pristanak da Austro-Ugarska anektira Bosnu i Hercegovinu, ne ulazeci u to da li ta saglasnost jos uvijek
vazi.
Nasuprot Ekmecicevoj tvrdnji da izbijanje ustanka ... nagoni
Austro-Ugarsku da se odrice .... planova o aneksiji, (ibidem, str.
64) ukazao bih na poznate cinjenice da je ustanak nametnuo da se u
vrhovima Monarhije razmatra pitanje aneksije i da je ono bilo osobito
aktuelno u drugoj polovini 1882. godine. Upravo kada je, prema ruskim
izvorima, vec bio postignut sporazum izmedu austrougarske i turske diplomatije o sprovodenju Vojnog zakona, Zajednicko ministarsko vijece
Austro-Ugarske razmatralo je 3.juna 1882. Kallayev memoar u kome
je trazeno da se aneksija ne posmatra kao teoretski cilj politike nego
da se sto prije provede u djelo. Taj kurs je bio i prihvacen, ali su na
putu njegove realizacije iskrsle velike teskoce. U centru paznje bilo je
pitanje sta uciniti sa Bosnom i Hercegovinom poslije aneksije i kako
definitivno rijesiti njen drzavnopravni status u Monarhiji. Vec samo
pitanje koje se odnosila na modus procendi, - da li prethodno izmijeniti provizorni Zakon o upravljanju Bosnom i Hercegovinom pa potom
izvrsiti aneksiju, davalo je povoda za divergentne stavove austrijske i
ugarske vlade. Uz to su obnovljene i neke dileme koje su bile aktuelne
1878/79. godine kada se raspravljalo o bosanskom zakonu. Rijec je
bila, u prvom redu, o problemu tretmana pitanja koja se ticu Bosne i
Hercegovine u okviru zajednickih pragmatickih poslova za cijelu Monarhiju i eventualnom prosirenju kompetencije delegacija. Ugarska vlada,
koja je opcenito nerado gledala na prosirenje djelokruga zajednickih
organa Monarhije, bila je odlucno protiv jacanja ingerencija delegacija
pri upravljanju Bosnom i Hercegovinom. Strahujuci za dualizam, grof
K.Tisza je odbijao rjesenje prema kome bi Bosna i Hercegovina poslije aneksije imala status carevinske zemlje i predlagao je njenu podjelu izmedu Austrije i Ugarske. Medutim, 1882. pretrpjela su neuspjeh
nastojanja da se izmedu mjerodavnih faktora postigne saglasnost o modalitetima ukljucenja Bosne i Hercegovine u okvire Monarhije, iako je
i sam car insistirao da se to pitanje rascisti prije proglasenja aneksije. Zato su predstavnici austrijske i ugarske vlade 12.novembra 1882.
usvojili zakljucak da ce nastaviti razmjenu misljenja o uredenju odnosa
izmedu Bosne i Austro-Ugarske onda kada aneksija postane svrsen cin.
Malo se zna o koracima koje je austrougarska diplomatija preduzimala u drugoj polovini 1882.da bi pripremila aneksiju. Kalnoky je
485

cekao pogodan momenat da bi poveo diplomatsku akciju i pri tome

imao u vidu mnoge teskoce koje stoje na putu do sporazuma sa Turskom.Zna se samo da je ambasador Kalice sondirao teren u Carigradu.
On je krajem novembra 1882. u audijenciji kod cara predlagao da u cilju priprema pregovora treba pridobiti, u skladu sa obicajima zemlje,
ne samo turske ministre nego i njihove protivnike. Takode je preporucivao da njemacka ambasada posreduje kod sultana. Po misljenju
velikog vezira, kao kompenzacija za aneksiju mogla bi eventualno da
posluzi garancija sultana da ce ga Austro-Ugarska pomoci u odbrani
njegovih interesa u Egiptu. Distanciranje sultana od ustanka i priblizavanje Austro-Ugarske i Turske bilo je u proljece 1882, kako sada
doznajemo iz rada profesora Ekmecica, takode ostvareno uz posredstvo
Njemacke. Tada je Austro-Ugarska zajedno s Njemackom pruzila po
moc Turskoj protiv britanskog pritiska u Egiptu. Zelim
da naglasim
kako je time u novim okolnostima Kalnoky odstupio od obecanja, koje
je pocetkom 1880. Haymerle dao Salisburyju, da ce Austro-Ugarska
gdje god bude mogla podrzavati britanske interese, moleci istovremeno
vladu Velike Britanije da ne protestuje protiv carinskog prikljucenja
Bosne i Hercegovine.
Pored teskoca da se postigne sporazum sa sultanom, postojala je i
bojazan da austrofilski rezim kralja Milana ne bi mogao prezivjeti aneksiju. Strahovalo se, takode, da bi pod uticajem panslavistickih krugova
kao odgovor na aneksiju Bosne i Hercegovine moglo doci do ruske protuakcije u balkanskim zemljama, i to osobito u godinama nakon sto
je doslo do raspada Trocarskog saveza. Medutim, pridruzujem se onim
misljenjima koja, opcenito uzevsi, smatraju da u unutrasnjo-politickom
sklopu Monarhije i nemogucnosti da se postigne sporazum izmedu austrijske i ugarske vlade leze glavni uzroci da aneksija 1882/83. nije
izvrsena nego odlozena za kasnije. Poznato je da je tek 1896/97. u vezi
sa nemirima koji su potresli Tursku Austro-Ugarska ispoljila namjeru
da u momentu ocekivanog raspada Otomanskog carstva anektira Bosnu
i Hercegovinu.Medutim, njoj nije poslo za rukom da 1897. u ugovoru
sa Rusijom o odrzanju status quo-a na Balkanu ponovo osigura saglasnost Rusije da moze sprovesti aneksiju, kao sto je to bio ranije slucaj 1878, 1881. i 1884. godine. Rusija je 1897. pitanje Bosne i Hercegovine
tretirala kao evropski problem koji se ne moze regulisati bilateralnim
sporazumom, a deceniju kasnije pokusala da svoju nacelnu saglasnost za
aneksiju trampi za austrougarsku podrsku pri reviziji rezima Moreuza.
Tada je vec problem aneksije zauzimao centralno mjesto u planovima
za rjesenje jugoslovenskog pitanja unutar Monarhije. Pri tome su ekstremni militaristicki krugovi, na celu sa Conradom von Hotzendorfom,
insistirali da, u cilju suzbijanja opozicionog pokreta u zemlji i pripreme za rat protiv Srbije, zemaljski poglavar Bosne i Hercegovine kao
vojni zapovjednik dobije sva ona ovlastenja u pogledu uprave koja je
486

imao prvih godina okupacije do Kallayeve upravne reforme i uvodenja

funkcije civilnog adlatusa 1882. U svom cinizmu Conrad je isao dotle
da je smatrao kako bi bilo korisno kad bi se pojedini pokusaji ustanka
primjerno kaznili. Vojni faktori ponovo su zagovarali upotrebu istih metoda upravljanja koji su bili na snazi trideset godina ranije, neposredno
poslije ratnih operacija 1878, iako objektivno pred aneksiju 1908. nisu postojali uslovi za dizanje ustanka u zemlji. Medutim, austrijski
generali imali su pravo kada su u povjerljivim memoarima tvrdili da
austrougarska uprava nije uspjela razumjeti narod niti zadobiti njegovo povjerenje i simpatije.
Sada nesto o ideji o politickoj autonomiji Bosne i Hercegovine i
njenoj evoluciji u srpskoj gradanskoj politici.
Pitanje autonomije Bosne i Hercegovine u srpskoj nacionalnoj politici i odnos prema Muslimanima u ustanku 1882. profesor Ekmecic
je vrlo uspjelo osvijetlio i doveo u vezu sa novom liberalnom panslavistickom politikom koja je poslije Berlinskog kongresa zagovarala
stvaranje autonomnih drzava na Balkanu pod sultanovim suverenitetom. Ovo je od posebnog znacaja i za politicke programe autonomnih
pokreta Srba i Muslimana koji se javljaju krajem XIX vijeka. Mada
je ovim pokretima i njihovim medusobnim odnosima u posljednje vrijeme u literaturi posvecena osobita paznja, problem uticaja sa strane
uglavnom je do sada marginalno tretiran. Mislim da bi i u ovom razdoblju trebalo osvijetliti uticaje ruske oficijelne i neoficijelne politike
na pomenute pokrete, koji su, kako neke indicije ukazuju, vrseni preko vojvodanskih i srbijanskih radikala, s jedne, i Cetinja i Carigrada,
s druge strane. Primijetio bih da je zahtjev za ostvarenje politicke
autonomije Bosne i Hercegovine pod suverenitetom sultana bio znatno
vise prisutan i potpunije formulisan u pokretu Srba i Srpskoj narodnoj
organizaciji nego u muslimanskom pokretu i Muslimanskoj narodnoj
organizaciji. Ideju politicke autonomije Bosne i Hercegovine zastupali
su, u prvom redu, oni faktori u muslimanskom pokretu koji su se zalagali za politicki savez sa Srbima. Uoci aneksije prvi puta je srpska
i muslimanska opozicija istupila zajednicki sa zahtjevom za uvodenje
ustava bez izmjene drzavnopravnog polozaja zemlje. Poslije aneksije srpski gradanski politicari se u Saboru izjasnjavaju za autonomiju Bosne
i Hercegovine u okviru dualisticki uredene Monarhije (Srskiceva izjava u Saboru). Razvojem dogadaja, nosioci srpske gradanske politike
evoluirali su dalje, da bi poslije 1918. postali najgorljiviji zagovornici
centralizma u novoj jugoslovenskoj drzavi.
Napomenuo bih da su 1884. prilikom izgradnje zeljeznicke pruge
Metkovic-Mostar austrougarske vlasti imale u vidu odredene vojnostrateske momente, uzimajuci u obzir iskustva iz ustanka 1882. Mada se
poslije tih dogadaja nije racunalo da ce biti nuzno da se iznenada intervenise sa vecim vojnim snagama, smatrano je da su kratke zeljeznicke
487

pruge od izvanrednog znacaja da se, ako se ukaze potreba, izvrsi brzo pomjeranje pojedinih bataljona. Imalo se u vidu da ce nova pruga
ubrzati dolazak u Mostar trupa iskrcanih u Metkovicu za 1 - 2 dana
i da bi to u odredenim okolnostima moglo imati presudnu ulogu. Pri
tome je Mostaru, kao bazi i ishodisnoj tacki za vojne operacije u Hercegovini, pridavan isti vojnostrateski znacaj kakav je Sarajevo imalo za
jedan dio Bosne. Osim toga, od pruge se ocekivala i politicka korist.
Okupaciona uprava je vjerovala da ce poslije izgradnje pruge doci do
znatnog poboljsanja uslova zivota stanovnistva, sto ce ga uciniti manje
pristupacnim agitaciji usmjerenoj na nasilne promjene. Kao primjer
se navodila situacija u krajevima koji su lezali u saobracajnom podrucju
zeljeznicke pruge u dolini Bosne, sto se ocito odnosilo na njihovo mirno
drzanje za vrijeme ustanka 1882.
Na kraju, mislim da bi bilo korisno da istoricari NOR-a obrate
paznju na uticaj tradicije ustanka iz 1882. Koliko mi je poznato, po
tomci poznatih begovskih porodica Cengi
ca i Filipovica, ciji su preci
sudjelovali, a neki i imali znacajnu ulogu, u ustanku 1882. opredijelili
su se tokom posljednjeg rata za narodnooslobodilacki pokret i u tom
smislu djelovali na svoju okolinu. Neki, kao na primjer, clanovi porodice
Filipovic iz Zagorja, odigrali su pozitivnu ulogu u sprecavanju planova ustasa da 1941. godine u tom kraju antagoniziraju muslimansko i
srpsko stanovnistvo.
(100 godina ustanka u Heregovini 1882. godine, Naucni skup (Sarajevo 21-22. X
1982), ANUBiH Posebna izdanja LXIV/11, Sarajevo 1983, str. 227-230)

488

O ISELJAVANJU IZ BOSNE I HERCEGOVINE

POSLIJE ANEKSIJE 1908. GODINE

Prvo bih napomenuo da nisam negirao uticaj psiholoskih i religioznih faktora na iseljavanje Muslimana iz Bosne i Hercegovine u Tursku.
Izjasnio sam se samo protiv njihovog apsolutiziranja. Da je socijalno
raslojavanje pod uticajem razvitka robno-novcane privrede bio veoma
znacajan razlog za iseljavanje, o tome je do sada vec pisalo nekoliko autora (Vojislav Bogicevic, Hamdija Kapidzic, Iljas Hadzibegovic,
Tomislav Kraljacic i dr.) U zadnjem najjacem valu iseljavanja Muslimana u Tursku, koji se javio poslije aneksije a ugasio tek izbijanjem
balkanskog rata, u razdoblju od 1.1.1909. do 30.6.1912, iselilo se prema zvanicnim podacima 5.255 porodica. Inace, samo 1910. iz BiH se
iselilo, kako navodi Nikola Jarak, 17.191 lice, od toga 17.044 Muslimana, 146 Srba i 1 Hrvat. Medu iseljenima bili su najbrojniji slobodni
seljaci (72,76%) i poljoprivredni radnici (13,15%), a potom radnici i
posluga (5,79%) zanatlije (3,62%), trgovci (1,11%), kmetovi (0,75%),
zemljoposjednici (0,57%), i ostala lica (2,20%). Prema drugom izvoru austrougarske provenijencije, koji donosi Hamdija Kapidzic, odnos
zemljoradnika prema drugim profesijama kod 16.979 iseljenih Muslimana 1910. godine u Tursku iznosio je 89:11. Pomenute godine iseljenicki
val je dosegao svoj vrhunac. Odnos iseljenih zemljoradnika i drugih
zanimanja bio je 1908. godine 95:5, (591 iseljenik), 1909. godine 71:29
(2.538 iseljenika), 1911. godine 80:20 (11.404 iseljenika).
Slobodno seljastvo bilo je najjace izlozeno procesu proletarizacije,
dok je zadrzavanje kmetovskih odnosa usporavalo socijalnu diferencijaciju na selu. Upravo u muslimanskoj populaciji, kojoj je pripadalo
najvise slobodnih seljaka (56,65% svih domacinstava slobodnih seljaka)
bezzemljasi su bili najbrojniji. Njihov broj je, kako je to ukazao Ferdo Hauptmann, bio 1910. godine blizu broja svih ostalih bezzemljasa
(9.226 starjesina porodica muslimanske vjere prema 6.266 pravoslavnih,
4.189 katolika i 769 ostalih). I procentualni udio bezzemljasa unutar pojedine konfesije bio je kod muslimana najveci i iznosio je 8,73%, dok je
kod pravoslavnih bio 5,28%, a kod katolika 7,36%. S druge strane, kada
je rijec o broju domacinstava muslimanskih bezzemljasa (9.226), on je
489

1910. godine bio gotovo isti kao broj onih muslimanskih zemljoposjednika, starjesina porodica, koji su imali kmetove (9.537). Medutim, broj
muslimana radnika bio je i relativno i apsolutno manji od broja radnika
kako pravoslavne tako i katolicke vjere. Svega 22,6% najamnih radnika
u Bosni i Hercegovini bili su u 1907. godini muslimani (11.886) dok
je muslimansko stanovnistvo, prema popisu iz 1910, iznosilo 32,25%
stanovnistva zemlje. Psiholoski, odnosno opstecivilizacijski, religijski
i politicki momenti bili su presudni da su siromasni i proletarizovani
slojevi muslimanskog stanovnistva, seljaci, zanatlije i drugi, u manjoj
mjeri popunjavali redove radnicke klase u BiH, a vise su bili usmjereni
na to da iseljavanjem u Tursku traze rjesenje svojih egzistencijalnih problema. Okruzna oblast u Bihacu objasnjavala je izbijanje iseljenickog
pokreta medu muslimanima nakon aneksije njegovim snaznim potiskivanjem proteklih godina, cime se skupio rezervoar proleterizovanog
nezadovoljnog elementa. Sa ovakvom ocjenom slozila se i Zemaljska
vlada u svom izvjestaju od 17.9.1910.1)
U nizu izvjestaja podrucnih organa vlasti iz Bosanske krajine i
Hercegovine, koje je najjace zahvatio iseljenicki pokret, ukazuje se da
je iseljavanje obuhvatilo gotovo iskljucivo siromasnije slojeve muslimanskog stanovnistva, ljude slabog imovnog stanja i ekonomski
inferioran elemenat. Istovremeno se konstatuje da se veleposjednici
iseljavaju samo u rijetkim slucajevima, kao npr. iz Bosanskog Novog,
te da uopste bolje stojeci i radno aktivni elemenat ostaje u zemlji.
Sumirajuci momente koji su u cijeloj Bosni i Hercegovini registrovani
da poticu iseljavanje, Zemaljska vlada je u svom izvjestaju od 24.marta 1911. godine navela slijedece: primamljiva pisma iseljenih, odnosno
agitatora za iseljavanje, vijesti o tome da se iseljenicima u Turskoj dodijeljuje 4-5 dunuma zemlje i par volova, te glasine o trogodisnjem roku
poslije kojeg nece se moci vise niko iseliti i sl. I predstojece uvodenje
obaveznog osnovnog skolovanja sluzilo je agitatorima kao sredstvo za
zastrasivanje zaostalog stanovnistva.
Ocjene vladinih funkcionera u Bosni i Hercegovini u pogledu uzroka
iseljavanja potvrduju i austrougarski diplomati u Turskoj. Tako npr.
austrougarski vicekonzul u Skoplju, Adamkiewicz, u pismu Aehrenthalu
od 9.2.1910. posebno apostrofira da su iseljenici fanaticna i neuka lica
koja pripadaju najnizim slojevima stanovnistva. Kako su im potrebe
veoma male,to im dobro dolazi da u zavicaju prodaju svoj posjed i
u Turskoj dobiju besplatan smjestaj i snabdijevanje, a vremenom i
1)
Haus-Hof-und Staatsarchiv Wien, Politisches Archiv, XL Interna
Kat. 227, Liasse XLVII/3. Auswanderungsbewegung der Mohamedaner
BH nach der T
urkei. I druge u ovom tekstu citirane podatke o iseljavanju
Muslimana crpio sam na istom mjestu.

490

zemljisni posjed ili neki posao. Takode relativno nize javne dazbine u
Turskoj imale su odredeni znacaj za iseljenike.
Aneksija je medu muslimanskim stanovnistvom u BiH izazvala psihicki sok i veliko razocarenje. Uz postojece dublje uzroke, u austrougarskim dokumentima navode se i takvi povodi za iseljavanje kao sto
je naseljavanje inovjernika u muslimanskim naseljima, losi lokalni politicki i konfesionalni odnosi (kao npr. u Nevesinju, zbog majoriziranja
od strane hriscana u opstinskom zastupstvu i nesloge izmedu muslimanskih stranaka, te u kotaru Gacko zbog koristenja pasnjaka i suma),
izbjegavanje regrutacije, agitacija da ce se kmetsko pitanje rijesiti nepovoljno za age i dr. Bila je stvorena atmosfera u kojoj su mnogi medu
Muslimanima nagovjestavali da ce se iseliti. Na suzbijanju ovog, kako
se kaze psihickog oboljenja muslimanskog stanovnistva, angazovali
su se ne samo organi vlasti nego i muslimanski prvaci. U tu svrhu
pojedina mjesta su obilazili saborski poslanici dr Safvet-beg Basagic i

Sefkija
Gluhic, te reis-ul ulema Sulejman Sarac
i direktor vakufa. Austrougarske vlasti su u nastojanjima da suzbiju pokret za iseljavanje
poslije aneksije uzivale podrsku svih muslimanskih politickih licnosti,
bez obzira na stranacko opredjeljenje.
Neodrziva je teza da je pokret za iseljavanje Muslimana iz Bosne
i Hercegovine bio u interesu Austro-Ugarske. Srpska nacionalna propaganda tvrdila je da su austrougarski politicari poticali na iseljavanje i isli na ruku kolonizacionim planovima mladoturaka u Makedoniji,
jer su tezili da muslimanski element lise posjeda i stvore prostor za
naseljavanje kolonista iz drugih zemalja Monarhije. O tome je pisao
Jovan Cvijic 2) kao i cjelokupna tadanja srpska stampa. Oni su apelovali na Bosance da ne napustaju zavicaj, stavljajuci pri tome teziste
na psihicku stranu iseljenickog pokreta. Interesantno je da je i glavni
protagonista mladoturskih kolonizacionih planova, dr Nazim-bej, bio
uvjeren da je iseljavanje Muslimana iz BiH u Tursku u interesu AustroUgarske.3) Sa ovim stanovistem susrecemo se cak i danas u literaturi.
Zajednicki ministar finansija Istvan Burian, kao sef bh. uprave, jos
je 12.aprila 1909. ukazao ministru inostranih poslova Aehrenthalu na
opasnost da se u BiH inscenira iseljenicki pokret, cime bi se mogla
pogorsati povoljna proporcija muslimanskog elementa prema drugim
konfesijama. On je trazio od Aehrenthala da skrene paznju Porti da
to ne bi bilo ni u njenom interesu, i da ne daje potporu takvim pokretima i mahinacijama. Aehrenthal je vec 21.4.1909. dao instrukciju
Pallaviciniju da, ako opazi da mladoturci i vladini krugovi agituju za
iseljavanje, intervenise kako se takvoj djelatnosti sa turske strane ne
2)
3)

O iseljavanju bosanskih muslimana, SKG, 1910, knj. XXIV.

Para Aehrenthalu, Solun 28.1.1910.

491

bi davala podrska. Austrougarski diplomati u Turskoj, iz ambasade

u Carigradu i niza konzulata, razvili su u smislu dobijenih instrukcija
intenzivnu djelatnost u vezi sa iseljavanjem iz BiH. Oni su podrobno
izvjestavali Bec o turskoj kolonizacionoj politici i mjerama, motivima
iseljenika da napuste zemlju, o njihovom ekonomskom i socijalnom polozaju u novoj sredini, o odnosima sa lokalnim stanovnistvom i dr.
Megalomanski kolonizacioni planovi mladoturaka, usmjereni na to
da Makedonija dobije predominantno muslimansko obiljezje, naisli su
vec prilikom prvih koraka za njihovu parcijalnu realizaciju na nepremostive prepreke. Brojni iseljenici iz Bosne, narocito oni koji su bili
naseljeni u sirem podrucju Soluna nasli su se u gotovo bezizlaznom
polozaju. Mnogi su bili smjesteni u satore ili kuce koje nisu bile za
stanovanje. Vladala je neimastina, glad, zed, bezposlica, harala je dizenterija, ljudi su umirali. Vijesti o tome stizale su u Bosnu, pa su se
muslimanske politicke licnosti obracale vlastima da se izdejstvuje odobrenje za povratak onih koji su nastojali da se vrate, a otomanske im
vlasti pravile prepreke.
Burian se 24.11.1910. i 1911. obratio Aehrenthalu sa molbom da
se bh iseljenicima, koji zele da se vrate, pruzi zastita austrougarskih
predstavnistava i iz humanih obzira preduzmu koraci kod Turske da im
se odobri povratak. Ukazivao je da je veliki broj iseljenika razocaran
i da zivi u krajnjoj bijedi. U starom zavicaju oni su imali da se bore
sa manje teskoca za egzistenciju nego u Turskoj. Tamo se zbog razlika
u jeziku osjecaju kao stranci, premda religiozni momenat predstavlja
jaku vezu koja ih veze za novu zemlju. Ovo osobito vazi u slucaju kada
moraju zivjeti, kao i u Bosni i Hercegovini, u neposrednom susjedstvu
sa hriscanskim stanovnistvom. Mnogi iseljenici znali su samo za primitivnu zemljoradnju, ne raspolazu kapitalom, a pomoc turske vlade bila
je nedovoljna za najneophodnije investicije.
Medutim, Aehrenthal je izrazio rezervu u pogledu intervencije u korist legalno iseljenih lica, koja su kao ovlasteni iseljenici u smislu alineje
2 cl. III austro-turskog protokola od 26.2.1909. prelaskom granice mogla biti od turskih vlasti tretirana kao otomanski drzavljani, za razliku
od neovlastenih iseljenika koji su se i dalje, dok se ne zavrsi odgovarajuci
postupak, smatrali bh. zemaljskim pripadnicima. Aehrenthal je osim
toga smatrao da bi repatrijacija bez otpusta iz turskog drzavljanstva
dovela do nepozeljnog povecanja broja turskih drzavljana u Bosni i
Hercegovini.4) Inace, Zemaljska vlada je strahovala da brojni proletarizovani povratnici, sada formalno stranci, ne padnu na teret zemaljske
blagajne.
4)
Aehrenthal Buri
anu 24.12.1910. Pallavicini Aehrenthalu 23.2.
26.3.1910. i Aehrenthal Pallaviciniju 16.3.1910.

492

Burian je, medutim, pod uticajem muslimanskih politickih krugova u zemlji, insistirao kod Aehrenthala da se ovaj obrati Porti kako bi
ona iz humanitarnih razloga ucinila odredene izuzetke u pogledu prava
na povratak, bez obzira sto Austro-Ugarska formalno to prema tekstu austro-turskog protokola nije imala pravo da zahtijeva. Sigurno, da
Burianovi motivi nisu bili samo humanitarnog karaktera, nego su bili
u pitanju i politicki rezoni i obziri prema muslimanskim politicarima u
saboru. U pregovorima austrougarskih diplomata i predstavnika turske
vlade o ovom pitanju u prvi plan je sa turske strane istaknut materijalni interes, s obzirom na okolnost da je vecina iseljenika primila od
otomanskih vlasti vece novcane iznose u svrhu naseljavanja. Otomanska vlada je 1.4.1911. dala izjavu da nece sprjecavati povratak iseljenih
Bosanaca samo ako prethodno naknade one svote koje su primili za naseljavanje i izdrzavanje u Turskoj.5) Prema podacima u tabeli koju je
objavio Hamdija Kapidzic u 1908. godini od 591 iseljenika u Tursku u
zemlju se vratilo 117 lica, 1909. godine od 2.538 iseljenika vratilo se 133
lica, 1910. godine od 16.979 iseljenika vratilo se 1.943 lica i 1911. godine
od 11.404 iseljenika zabiljezen je 951 povratnik. Inace je poznato da u
literaturi preovladava ocjena kako su austrougarski zvanicni podaci o
iseljavanju i useljavanju nepotpuni, pa se u tom pogledu daju razlicite
aproksimativne procjene o ukupnom broju iseljenih i useljenih osoba u
Bosnu i Hercegovinu.
Pitanje povratka odredenog broja muslimanskih iseljenika, muhadzira i njihovog socijalnog zbrinjavanja u Bosni i Hercegovini nakon
izbijanja balkanskog rata, prijetilo je da postane ozbiljan unutrasnjopoliticki problem. Muslimanski politicari isticali su zahtjev da se ubuduce erarno zemljiste dodjeljuje interesentima po konfesionalnom kljucu
i na taj nacin rjesava problem muhadzira. Ovo je bilo neprihvatljivo za
tadanjeg zemaljskog poglavara generala Oskara Potioreka, jer je sigurno
bio svjestan kako bi to izazvalo nezadovoljstvo medu nemuslimanskim
stanovnistvom.
Kada je rijec o odnosu vlasti prema iseljavanju Muslimana, vrijedi zabiljeziti da je Zemaljska vlada pocetkom 1910. odbila prijedlog
Okruzne oblasti u Banjaluci da otkupi parcele emigranata. Vlada je
smatrala da bi to pojacalo iseljenicki pokret, a ona se izlozila prigovorima da protjeruje islam. S druge strane, vlasti nisu htjele da administrativno sputavaju pokret za iseljavanje i time izazovu brojne zalbe
onih koji hoce da se isele. Stav Vlade je bio da u zemlji treba zadrzati
onaj muslimanski elemenat koji vidi svoju buducnost, ne u nekom svom
5)
Pallavicini Aehrenthalu 15.2.1911, Zajedni
cko ministarstvo finansija
Ministarstvu inostranih poslova 23.6.1912.

493

posebnom polozaju, nego u sudjelovanju sa ostalim u razvoju svoga zavicaja.6)

Namjera austrougarske uprave poslije aneksije bila je daleko od toga
da putem kolonizacione politike vrsi germanizaciju odnosno madarizaciju zemlje. S tim u vezi karakteristican je odnos ministra Buriana
prema zahtjevu kolonista da im se u bh. Saboru obezbjede dva mandata, koji pominje kolega dr Dorde Mikic u svom referatu. Burian se
ovom zahtjevu suprotstavio, uprkos tome sto ga je podrzavala austrijska vlada. Na sastanku zajednickih ministara 6.9. 1909. on je izlozio
glediste da su kolonisti u Bosni i Hercegovini konfesionalno, jezicki i
nacionalno heterogen elemenat, te da pozeljan proces njihove asimilacije sa autohtonim stanovnistvom ne treba vjestacki usporavati. Na
Zajednickom ministarskom vijecu 18.9.1909. Burian je isticao da je
u vlastitom interesu kolonista da se ne separisu i da bi bilo pozeljno
da sto prije nestanu u domacem elementu. Prisutni ministri prihvatili
su Burianovu argumentaciju pa kolonisti nisu dobili posebna mjesta u
zemaljskom Saboru. Proces asimilacije doseljenika bio je uocljiv jos u
doba austrougarske uprave. Pri tome je daleko jacim intenzitetom bilo
zahvaceno gradsko stanovnistvo, dok je nacin zivota na selu pogodovao ocuvanju etnickih osobina kolonista. Kombinacije austrougarskih
vojnih krugova da realizuju ideju o naseljavanju dinastiji vjernih bivsih
podoficira, pripadnika slovenskih nacionalnosti, pretrpjele su neuspjeh.
Ministarstvo rata nije bilo u stanju da stavi na raspolaganje potrebna
novcana sredstva za kupovinu zemljista. U ustavnom periodu izmijenili
su se uslovi za realizaciju kolonizacionih planova u odnosu na situaciju
iz predustavnog doba, kada se u odsustvu bilo kakvog predstavnickog
tijela u zemlji moglo samovoljno raspolagati cjelokupnim zemaljskim
novcem i imetkom.
(Migracije i Bosna i Hercegovina. Materijali s Naucnog skupa Migracioni procesi i
Bosna i Hercegovina od ranog srednjeg vijeka do najnovijih dana - njihov znacaj i
posljedice na demografska kretanja i promjene u nasoj zemlji (odrzanog u Sarajevu
26-27. oktobra 1989. godine), Sarajevo 1990, str. 616-621)

6)

494

Akt ZMF od 2.3.1910. i ZV od 22.2.1910.

O AUSTROUGARSKOJ KOLONIZACIONOJ POLITICI U

BOSNI I HERCEGOVINI POSLIJE ANEKSIJE

Smatram vrlo znacajnim da se posveti paznja i pitanju kako su se

austrougarske vlasti odnosile prema iseljavanju i kakvu su kolonizacionu politiku vodile. To je potrebno analizirati u svakom vremenskom
razdoblju posebno da bi se pokazala i odredena evolucija te politike,
te da bi se izbjegle izvjesne vulgarizacije koje se i danas pojavljuju u
literaturi. Inace, koliko znamo, globalno uzevsi, austrougarske vlasti
su nepovoljno gledale na iseljavanje, posebno na iseljavanje Muslimana
u Tursku. Tako su austrougarski organi u zemlji nastojali da suzbiju
pokret za iseljavanje poslije aneksije i u tom pogledu su uzivali podrsku
svih muslimanskih politickih licnosti, bez obzira na stranacko opredjeljenje, a takode i uleme.1)
Medutim, gotovo istovremeno su vojne vlasti pokrenule pitanje kolonizacije isluzenih podoficira na zemljiste iseljenika, kao i na erarno
zemljiste. Ideju da se isluzeni podoficiri naseljavaju u Bosni i Hercegovini, kako se vidi iz dokumenata koje je objavio prof. Hamdija Kapidzic,2) iznio je jos prije aneksije, u proljece 1908. godine, komandant
XV korpusa general Auffenberg u vezi sa svojim prijedlogom o potrebi
materijalnog i brojcanog jacanja katolickog elementa. Koliko su vojni
vrhovi bili podozrivi prema prelasku zemljista u vlasnistvo Srba, vidi se
po tome kako su reagovali na podatak da se 1909. godine otkupilo 1.231
pravoslavnih i 288 katolickih kmetova. Ministar rata Schonaich, na
poticaj sefa Generalstaba Conrada von Hotzendorfa, skrenuo je zajednickom ministru finansija Burianu i armijskom inspektoru u Sarajevu
generalu Varesaninu paznju na ovu disproporciju u odnosu na procenat
pravoslavnog i katolickog stanovnistva. On je isticao veliki vojni znacaj
ovog pitanja i trazio da se prilikom oslobadanja kmetova u prvi plan
unese politicka pouzdanost kandidata.3)
1)

Kriegsarchiv Wien (KA) Pr

as 81-7/74 ex 1909. Zemaljska vlada
Zajedni
ckom ministarstvu finansija, prepis izvje
staja 30/11 1909.
2)
Ispisi iz be
ckih arhiva o predistoriji Prvog svjetskog rata, Glasnik
ADA BiH X/XI, 1970/71, 480-481.
3)
KA KM Pr
as, 81.4/1 ex 1910. Sch
onaich zajedni
ckom ministru finansija i armijskom inspektoru u Sarajevu 5/2 1911.

495

Nakon aneksije, u 1910, 1911. i 1912. godini, austrougarsko Ministarstvo rata i Generalstab insistirali su na ostvarenju plana o naseljavanju isluzenih, a i mladih bivsih podoficira. To je trebalo da bude
jedna od mjera kojima su oni pridavali osobiti vojno-politicki znacaj i
u svojoj politickoj zaslijepljenosti gledali su na njenu realizaciju kao na
bitan momenat za konsolidovanje pozicije Austro-Ugarske Monarhije u
Bosni i Hercegovini.4) Pri tome je Ministarstvo rata u pocetku ispoljilo
teznju da se gotovo svi troskovi oko ostvarenja ovog poduhvata prebace na teret anektirane zemlje i da Zemaljska vlada obustavi dodjelu
erarnog zemljista u druge svrhe.5)
Pri razmatranju austrougarske kolonizacione politike u Bosni i Hercegovini nuzno je ukazati na cinjenicu, koja se konstatuje u zvanicnim
aktima, da su austrougarske vlasti zakljucno sa 1905. godinom prestale
sa dodjelom zemlje stranim kolonistima. Ovo opet ne znaci da je sasvim
prestao priliv naseljenika, posebno u gradove, ali to naseljavanje treba
razlikovati od kolonizacije koju je organizovala Vlada. Osim toga, zelim
da ukazem da otvaranjem Bosanskohercegovackog sabora 1910. godine
nastaje jedan veoma znacajan novi momenat za kolonizacionu politiku. I ranije je austrougarska kolonizaciona politika bila ostro napadana
od strane domace opozicije, a po otvaranju Sabora morala je Vlada
obecati da ce raspolozivo erarno zemljiste, pogodno za obradu, rezervisati za dodjelu domacim porodicama koje nemaju zemlje. Inace, po
zemaljskom statutu, oktroisanom 1910. godine, ( 42.tacka 3) zemaljski
imetak je bilo moguce otuditi samo uz saglasnost Sabora. Zato, iako je
pozdravila inicijativu vojnih faktora za naseljavanje bivsih podoficira,
Zemaljska vlada, imajuci u vidu ove politicke momente, smatrala je da
se plan moze realizovati samo ako Ministarstvo rata preuzme na sebe
obavezu otplate anuiteta za hipotekarne kredite koji bi bili odobreni u
svrhu kupovine zemljista za naseljenike.
Koliko je austrougarsko Ministarstvo rata bilo beskrupulozno pokazuje njegov zahtjev da se izigra obecanje dato Saboru u pogledu dodjele
erarnog zemljista, i to tako sto bi se njegova klauzula o zemljistu podesnom za obradu interpretirala u korist podoficira. Jos cinicnije je bilo
trazenje da se ustede u tada preopterecenom zemaljskom budzetu, do
kojih bi eventualno doslo narednih godina ako se usvoje zahtjevi Sabora za pojednostavljenje upravnog aparata, upotrijebe za finansiranje
naseljavanja podoficira. Pri tome je, osim vojno-politickih motiva, bila
4)
KA KM Pr
as, 81-43/1 ex 1910, Conrad Sch
onaichu 1/12 1910, Beilage 3; Arhiv BiH, ZMF Pr BH Nr 698/1911. Sch
onaich Buri
anu 15/5
1911, Beilage 1; up. H. K a p i d
zi
c, op. cit. 505-511.
5)
KA MKSM 97-2/3 ex 1910. Auszug aus dem a.e. Einsichtsakt
Pr
as No 10645 vom Oktober 1910 des Reichskriegsministeriums; up. H.
Kapid
zi
c, op. cit. 505-511.

496

prisutna i teznja da se jedno socijalno pitanje rjesava na teret anektirane zemlje.

General Marijan Varesanin, koji je bio armijski inspektor u Sarajevu i ujedno sef Zemaljske vlade, nastojao je naci izvjesne modalitete
kako bi izisao u susret zahtjevima vojnog vodstva, a da pri tome ne
dode u konflikt sa Saborom. Tako je on pocetkom 1911. godine polagao
izvjesnu nadu u akciju nekih poslanika da se Saboru podnese rezolucija
o naseljavanju u svako mjesto u Bosni i Hercegovini po nekoliko naprednih poljoprivrednika iz Monarhije, koji bi bili domacem stanovnistvu
uzor u racionalnom privredivanju. U slucaju da se ovakva rezolucija
usvoji, Varesanin je vidio priliku za naseljavanje bivsih podoficira. On
je ujedno istakao stanoviste Zemaljske vlade da za ovu akciju dolaze u
obzir samo pripadnici slavenskih nacionalnosti, pri cemu bi se u mjestima sa pretezno rimokatolickim stanovnistvom naseljavali kolonisti iste
konfesije, a u mjestima sa stanovnistvom pretezno srpsko-pravoslavne
vjere takode samo pravoslavni kolonisti.6)
Medutim, Varesanin je bio i sam skeptican da ce Sabor usvojiti
pomenutu rezoluciju, jer je veliki dio vodecih poslanika bio protiv i
izrazavao nepovjerenje da Vlada pod plastom podizanja kulture ne
iskoristi rezoluciju za privlacenje i proteziranje elemenata iz Monarhije
na stetu domacih ljudi. Ako Sabor ostane pri svom stanovistu u pogledu
dodjele zemljista, Varesanin je smatrao da Zemaljska vlada nece moci
staviti na raspolaganje nikakve erarne parcele za naseljavanje bivsih

da naglasim da je u to vrijeme u Bosni i Hercegovini

podoficira.7) Zelim
vladala prava glad za zemljom, sto je dolazilo do izrazaja i u hiljadama
molbi upucenih Saboru za dodjelu erarnog zemljista. S druge strane,
raniji pokusaji interne kolonizacije, koje je organizovala Vlada, bili su
c ukazao, radilo se o naseljavanju
neuspjesni. Kako je to kolega Sehi
ljudi u novi ambijent, u drugom kraju zemlje. Bezemljasi i seljaci sa
malo zemlje trazili su dodjelu erarnog zemljista u mjestu gdje su zivjeli.
Po misljenju generala Varesanina, za naseljavanje bivsih podoficira
dolazila je u obzir samo kupovina zemlje iseljenika. Ali on je savjetovao
da se pri tome mora oprezno postupati preko posrednika, eventualno
preko Privilegirane zemaljske banke za Bosnu i Hercegovinu, kojoj bi
Ministarstvo rata stavilo na raspolaganje potrebna finansijska sredstva.
Kotarski uredi trebalo je da informisu banku o mogucnostima kupovine
i ponudi seljackih posjeda na prodaju, ali direktno angazovanje vlasti
u ovom poslu nije dolazilo u obzir. Varesanin se bojao da bi politicke
6)

KA KM Pr
as. 81-47/2 ex 1911, Vare
sanin Ministarstvu rata 7/3
1911.
7)
Ibidem

497

stranke mogle optuziti Vladu da pomaze iseljavanje kako bi jeftino dosla

do zemljista za strane koloniste.8)
Stanoviste Varesaninovog nasljednika, generala Oskara Potioreka
prema naseljavanju bivsih podoficira, bilo je u sustini isto kao i njegovog prethodnika. Ali mada je i on isticao da je Vlada u pogledu dodjele zemljista vezana obecanjem Saboru, Potiorek je ipak namjeravao
da uskoro pokusa sa naseljavanjem bosanskohercegovackih zandarma,
a imao je u vidu da to prosiri i na podoficire bosanskohercegovackih
regimenti. Potiorek je krajem 1911. smatrao politicki nepodobnim
forsiranje rezolucije u Saboru o naseljavanju naprednih poljoprivrednika. On je Ministarstvu rata ukazao i na okolnost da je zemaljski
posjed koji se nalazi unutar pojedinih opstinskih podrucja opterecen
merematskim servitutom i relativno malen, te da ce jedva biti dovoljan
za predstojece izlucenje baltalika i mera. Nakon sto se ovo izlucenje izvede, ostace u zemaljskom posjedu, prema tadanjoj Potiorekovoj ocjeni,
samo velike sume i nekultivisane kraske povrsine, koje nisu podesne za
kolonizaciju. U pogledu kupovine privatnog zemljista, Potiorek je, kao
i Varesanin, bio misljenja da je iz politickih razloga iskljuceno direktno
posredovanje Zemaljske vlade pri takvim transakcijama. On je predlagao novoosnovanu Banku za trgovinu i obrt. D.D. u Banjaluci za
nosioca novih poslova u banjaluckom okrugu.9)
Austrougarsko Ministarstvo rata pozdravilo je Potiorekove namjere
u vezi sa naseljavanjem bosanskohercegovackih zandarma i podoficira
bh. regimenti i pokazalo interesovanje za dodjelu zemljisnih povrsina u

okolini Capljine
bivsim podoficirima iz Monarhije, nakon sto se izvrse
planirani melioracioni radovi. Ministarstvo rata se isto tako interesovalo za kupovinu zemljista onih poljskih kolonista u okolini Banjaluke
koji su ispoljili namjeru da se vrate u Galiciju. Medutim, nije se moglo
uopste prici realizaciji plana o naseljavanju bivsih podoficira iz Monarhije u Bosni i Hercegovini, jer Ministarstvo rata nije bilo u stanju da
stavi na raspolaganje potrebna novcana sredstva za kupovinu zemlje.10)
Ovaj slucaj rjecito govori kako su se u ustavnom periodu izmijenili
uslovi za realizovanje austrougarskih kolonizacionih planova u odnosu
na situaciju u predustavno doba, kada se, u otsustvu bilo kakvog predstavnickog tijela u zemlji, moglo samovoljno raspolagati cjelokupnim
zemaljskim novcem i imetkom.
8)

Ibidem
KA KM Pr
as. 81-47/2 ex 1911, Potiorek Ministarstvu rata 2/12
1911.
10)
KA KM Pr
as. 81-47/1 ex 1911. Ministarstvo rata armijskom inspektoru u Sarajevu 18/11 1911; KM Pr
as. 81-47/2 ex 1911, isti istom,
16/3 1912.
9)

498

Htio bih nesto da kazem i o akciji za povratak poljskih kolonista u Galiciju, koja je primijecena sredinom 1911. godine u poljskim
kolonijama u blizini Banjaluke. Pokret za repatrijaciju je nastao u
Miljevcima (kotar Bosanska Gradiska) i Gornjim i Donjim Bakincima
(Kotar Banjaluka), ali on je ostao bez ozbiljnog odjeka kod najveceg
dijela poljskih kolonista koji su bili koncentrisani u kolonijama prnjavorskog kotara. Pa i vecina kolonista koja je izrazila namjeru da se iseli
zeljela je da time, prema ocjeni okruznog predstojnika Jakubovskog,
samo manifestuje svoje nezadovoljstvo sa crkveno-skolskim prilikama i
izdejstvuje da se one poprave, kao i da se ispune njihovi zahtjevi za
boljim lokalnim komunikacijama, obrazovanjem posebnih katastarskih
i seoskih opstina za koloniste i dr.11)
Na raspolozenje poljskih kolonista djelovalo je, prema zapazanjima
organa lokalnih vlasti, i pisanje poljskih listova Pravde i Glasa naroda iz Krakova i Ilustrovanog tjednika iz Beca, koji su donosili
clanke o teskom polozaju Poljaka u Bosni i zapostavljanju poljskog jezika i narodnosti. Ima indicija da su i neki poljski poslovni krugovi iz
spekulantskih razloga bili zainteresovani za repatrijaciju poljskih kolonista. Trebalo je da kolonisti prodaju imanja u Bosni i kupe zemlju u
Galiciji. Zato su, izgleda, imale posebno interesa dvije poljske banke
Bank krayowa i Bank hipotekarny in Lancut, koje su dosle do velikih
zemljisnih povrsina, kupujuci jeftino zemlju od iseljenika u sjevernu
Ameriku i Brazil.
Medutim, mada nije doslo do pojave iseljavanja poljskih kolonista,
pored ostalog i zbog toga sto nije bio pogodan trenutak za prodaju
njihovih posjeda, jer su veleposjednici nudili tada vrlo jeftino beglucka
imanja, uzroci njihovog nezadovoljstva privlace paznju. Oni pokazuju
da se radilo i o otporu protiv nacionalne asimilacije. Pri tome su,
u nedostatku inteligencije iz redova poljskih naseljenika, nosioci ovog
otpora bili Poljaci na sluzbi u Bosni, kao sto je bio vojni kapelan iz
Banjaluke Johan Vojcik i sekretar suda u Prnjavoru Aleksandar Drozd.
Njihova djelatnost bila je u vezi i sa nacionalnom agitacijom iz Galicije
koja se primjecivala medu poljskim kolonistima poslije aneksije.12)
Poljski kolonisti dosli su u sukob sa biskupom Markovicem i hrvatskim katolickim svecenstvom, a takode i sa Hrvatskom narodnom
zajednicom. Oni su optuzivali biskupa Markovica i Hrvatsku narodnu
zajednicu da nastoje svim snagama da kroatiziraju koloniste i prebacivali im da u odnosu na poljske koloniste provode iste metode kao Rusi
i Nijemci prema Poljacima i Madari prema Slovacima.13)
11)
KA KM Pr
as. 81-47/1 ex 1911, Jakubovski Zemaljskoj vladi 4/10
1911. Prepis.
12)
KA KM Pr
as. 81-47/1 ex 1911, Jakubovski Zemaljskoj vladi 13/9
1911. Prepis.
13)
Ibidem

499

Poljski kolonisti su zeljeli da imaju poljske svecenike, osobito od

vremena kada su rutenski kolonisti dobili grko-katolicke svecenike iz Galicije i kada su osnovali separatne crkvene zupe. Poljaci su bili upuceni
na svecenike hrvatske nacionalnosti, koji su jedva nesto znali poljski i
koji nisu poznavali prirodu i obicaje poljskih seljaka. Narocito je bilo
veliko ogorcenje poljskih kolonista protiv biskupa Markovica, koji ne
samo sto se suprotstavio njihovim molbama u pogledu svecenstva poljske nacionalnosti nego cak nije dozvolio ni da poljski svecenici dodu
na krace vrijeme o vlastitom trosku i vrse crkvene obrede na poljskom
jeziku. Njemu se pripisivalo da je udaljio i poljske casne sestre iz reda
sv. Feliksa, koje su bile otvorile djevojacku skolu u koloniji Rakovac.

Zelja
poljskih kolonista je bila da imaju skole, poput onih u ugarskoj koloniji Vucjak u prnjavorskom kotaru. Oni se nisu protivili da
im djeca uce srpskohrvatski, ali su trazili da se bar u prva dva razreda
paralelno uci poljski jezik i da nastava vjeronauke bude na poljskom
jeziku. Pod tim uslovima bili su spremni i da sami znatnim iznosima ucestvuju u troskovima odrzavanja skola. Medu njima je vladalo
veliko ogorcenje zbog zakljucka Bosanskohercegovackog sabora da se
iz zemaljskih sredstava mogu izdrzavati, odnosno subvencionirati samo
skole sa srpskohrvatskim nastavnim jezikom. Inace, u selu Bakincima vojni svecenik J. Vojcik osnovao je analfabetsku skolu sa jednom
poljskom uciteljicom.14)
Svoje nezadovoljstvo crkveno-skolskim prilikama izrazili su poljski
kolonisti iz Miljevaca i Bakinaca predajom predstavke biskupskom ordinarijatu u Banjaluci, u kojoj su najavili svoj istup iz sastava dijeceze i izrazili namjeru da osnuju posebnu poljsku crkvenu zajednicu.
Medutim, ordinarijat nije tome pridavao neki znacaj, jer takvo crkveno
odvajanje nije bilo kanonski dopustivo.15)
Banjalucki okruzni predstojnik Jakubovski je smatrao da bi i djelimicno ispunjenje postavljenih zahtjeva u dopustenim granicama zadovoljilo koloniste i vecinu potpuno odvratilo od planova za repatrijaciju.16) Medutim, on je istovremeno zastupao glediste da ce rasuto
naseljeni poljski kolonisti u Bosni vremenom morati biti asimilirani od
strane hrvatske vecine koja ih okruzuje, slicno kao sto se to zbiva

u Galiciji sa mjestimicno naseljenim Slovenima, na primjer Cesima.

Jakubovski je primjecivao da vec stari kolonisti upotrebljavaju mnoge
srpskohrvatske rijeci, a da njihova djeca bolje govore srpskohrvatskim
nego poljskim jezikom. Stoga je bio misljenja da ce se proces asimilacije
poljskih kolonista sa autohtonim slovenskim stanovnistvom izvrsiti sam
14)
15)
16)

500

Ibidem
Ibidem
Ibidem, Jakubovski Zemaljskoj vladi 4/10 1911.

po sebi, usprkos poljskoj nacionalnoj propagandi. On je smatrao da ce

osnivanje poljskih skola tu malo pomoci, najvise toliko da se ovaj proces
uspori. Jakubovski je bio ubijeden da ce sinovi poljskih kolonista vec
u srednjoj skoli, poceti da se sa malim izuzecima osjecaju kao Hrvati,
kao sto se to vec moglo cesto primjetiti kod djece cinovnika koja su u
Bosni bila rodena i odgojena.17)
Medutim, kao sto znamo nije doslo do primjetnijeg nacionalnog asimiliranja poljskih, kao ni drugih kolonista od strane domaceg elementa. Proces kroatizacije katolickih doseljenika iz Monarhije, koji je u
gradovima bio i za savremenike uocljiv, nije mogao ni priblizno takvim
intenzitetom zahvatiti selo, gdje je nacin zivota pogodovao ocuvanju
etnickih osobina kolonista. Primjeri koje sam iznio pokazuju da se ni
sami kolonisti nisu mirili s tim da budu asimilirani nego su pruzali otpor. Ipak, za svestraniju ocjenu ovih pojava bila bi potrebna potpunija
istrazivanja odnosa doseljenika sa domacim stanovnistvom, stavova pojedinih politickih stranaka prema kolonistima i uopste doseljenicima,
a takode crkvenih i kulturno-prosvjetnih prilika u mjestima gdje su
doseljenici zivjeli.
(Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu 11-12, 1975-1976, str. 325-331)

17)

Ibidem, Jakubovski Zemaljskoj vladi 13/9 1911.

501

502

 CA

O NACIONALNOJ POLITICI PETRA KOCI

Smatram opravdanim sto je ovaj naucni skup unio u svoj program i

teme koje se odnose na djelatnost Petra Kocica. Kocic i njegova grupa
okupljena oko lista Otadzbina bila je, zbog svog radikalnog opozicionarstva i demokratizma, ona struja u bosanskoj politici koja je bila
najbliza radnickom pokretu. Pri tome ona u svojim koncepcijama nije
izlazila izvan ideoloskih okvira gradanskog drustva, sto je i u referatu
dr Envera Redzica dovoljno naglaseno.

Zelim
nesto reci o stavovima Petra Kocica i njegove grupe prema
nacionalnim odnosima u Bosni i Hercegovini i konceptu njihove nacionalne politike, koji je dotican u oba referata posvecena Kocicu. Tako se
u referatu dr Stojana Tomica Sistem vrijednosti i politicka ponasanja
u djelima Petra Kocica, izmedu ostalog, kaze da je Kocic bio za nacionalnu ravnopravnost, za jednakost nacija i za vjersku toleranciju.
Tomic dalje navodi kako je Kocic smatrao da su Bosna i Hercegovina
po nacionalnom obiljezju srpske zemlje, ali da se Kocic i njegovi saradnici odricu toga da se ikome namece srpsko ime, zalazu se za ideju
jugoslovenske zajednice, za slogu i posten sporazum s Muslimanima.
Za Kocicev nacionalni program autor veli da je izrazito jasan, da bi na
kraju zakljucio kako su Kocic, njegovi iskreni saradnici i istomisljenici
..... spajali licno i nacionalno i internacionalno.
Smatram da je ovakav pristup Kocicevoj nacionalnoj politici nekritican, jednostran i statican. Plediram za jedan takav kriticki pristup
koji bi prikazao evoluciju gledista Kociceve grupe u vezi sa cjelokupnim
drustvenim i politickim kretanjima. Plediram za takvu interpretaciju
Kocicevih stavova koja ne bi znacila apliciranje danasnjih nasih shvatanja na ranije istorijske periode, ali koja bi morala pri davanju ocjena
uzeti u obzir i tekovine istorijskog razvitka, kao najkompetentnijeg verifikatora ispravnosti odredenih ideja. Medutim, nuzno je napomenuti
da ni jedna politicka struja u Bosni i Hercegovini pod austrougarskom
upravom, ukljucujuci i Socijaldemokratsku stranku Bosne i Hercegovine, nije bila u stanju da pruzi adekvatne odgovore na slozena pitanja
iz oblasti medunacionalnih odnosa, sto je djelimicno bilo i objektivno
uslovljeno.
503

Govoreci o Kocicevim pogledima na nacionalno pitanje, autor citiranog referata se zapravo poziva na program objavljen u prvom, vidovdanskom broju Otadzbine iz 1907. godine pod naslovom Nasa
rijec.1) Mada se u pomenutom programu istice nacelo vjerske tolerancije kao i stanoviste da se nikome nece nametati srpsko ime vec neka se
zove kako ko hoce i miluje, ipak to u politickoj praksi Kociceve grupe
u predaneksionom periodu nije znacilo i priznavanje nacionalne ravnopravnosti. Polazeci od teze da je Bosna i Hercegovina srpska zemlja
i da su njeni stanovnici Srbi triju vjera, Otadzbina nije, u stvari,
priznavala Hrvate u Bosni dok je Muslimane smatrala Srbima. Ovaj
stav dosao je do izrazaja vec u ljeto 1907. godine, kada je Otadzbina
u svom desetom broju od 17.avgusta pisala kako se do prije trideset
godina nije znalo za neku bosansku ili hrvatsku narodnost nego je sva
Evropa bila uvjerena da su svi Bosanci i Hercegovci Srbi triju vjera.
Da bi omela slogu Srba pravoslavnih i muslimana, vlada je, prema Otadzbini, po skolama napravila fabricirane Hrvate, koji su
poceli svoju okolinu pohrvacivati, pa su danas vec svi varosani katolici
postali Hrvatima u neku ruku.2) O Hrvatima u Bosni kao tvorevini i
instrumentu austrijske politike slicno je pisala Otadzbina i u poznatom clanku Mirise barut, koji je izisao 29.februara 1908. po starom,
a 12.marta po novom kalendaru, u vrijeme kad se Petar Kocic nalazio u zatvoru.3) Tako je ideja jugoslovenske zajednice u interpretaciji
Kociceve Otadzbine u doba pred aneksiju bila, kada je u pitanju
Bosna i Hercegovina, antihrvatski intonirana.
Stavovi prema Hrvatima u Otadzbini iz 1907. i 1908. godine imaju
svoje dodirne tacke s politikom koju je vodila Srpska rijec u to vrijeme. Srpska rijec je izricito negirala pravo bosanskohercegovackim
katolicima da se nazivaju Hrvatima i tezila je da se oni, kao i Muslimani, srbiziraju. Pri tome ni Srpska rijec nije dovodila u pitanje
slobodu vjeroispovijesti i nacelo vjerske tolerancije.4)
1)
ubrilovi
Vidi: B. C
c, Petar Ko
ci
c i njegovo doba, Banja Luka
- Zagreb 1934, str. 43-45; M. I m a m o v i
c, Pravni polo
zaj i unutra
snji politi
cki razvitak Bosne i Hercegovine od 1878. do 1814, Sarajevo 1976, str. 159.
2)
Citirano prema M. I m a m o v i
c u, op. cit., str. 159, napomena
50.
3)
.....Prije okupacije nije se znalo u Bosni i Hercegovini za narod
Hrvati, danas je cijela dr
zavna uprava nalegla na tu narodnost. Pomo
cu
nje se i odr
zava. I ona je desna ruka u izvodenju paklenih namjera ....
Miri
se barut, Otad
zbina Nr 8 od 29/2. 1908.
4)
Vidi: M. I m a m o v i
c, op. cit. str. 151-153, 165; uporedi: Grosserbische Umtriebe vor und nach Ausbruch des ersten Weltkrieges. I

Der Fall Jeftanovi

c - Sola
- Gavrila, Ver
offentlichungen des Reichsarchivs Wien, Wien 1944, Dok. Nr 91, str. 99-100, 114-115, 131-132.

504

Postavlja se pitanje kako objasniti pomenuta stanovista u srpskoj

gradanskoj politici prema nacionalnim odnosima u Bosni i Hercegovini,
pa i u pisanju Kociceve Otadzbine. Bez pretenzije da dajem gotove
odgovore, zelim da ukazem na neke relevantne okolnosti koje se moraju uzeti u obzir pri interpretaciji ove politike. Ta interpretacija moze
uslijediti samo u kontekstu opstih politickih i drustvenih prilika u Bosni i Hercegovini i susjednim jugoslovenskim zemljama u periodu pred
aneksiju i neposredno poslije nje. Smatram da pri tome treba imati na
umu:
Neravnomjernost i nedovrsenost istorijskih procesa u nacionalnom
razvitku pojedinih naroda u Bosni i Hercegovini, pri cemu su Srbi po
stepenu razvitka nacionalne svijesti izrazito prednjacili. Dr. Pavlicevic
nam je iznio ilustrativne podatke kakva je u tom pogledu bila situacija
1879. godine, u casu izvodenja okupacije.
Suprotnost nacionalnih aspiracija srpske i hrvatske burzoazije u odnosu prema Bosni i Hercegovini. Dok je krajnji cilj srpske gradanske
politike bilo pripajanje Bosne Srbiji kao jugoslovenskom Pijemontu, a
autonomija zemlje samo etapa na putu do tog cilja, hrvatski politicki
faktori u Bosni i Hercegovini, i ne samo u njoj, bili su za aneksiju i
prikljucenje Bosne Hrvatskoj. Oni su pothranjivani trijalistickim iluzijama, bili za rjesenje hrvatskog nacionalnog pitanja u okviru AustroUgarske Monarhije.
Nasuprot tezi da su Bosna i Hercegovina srpske zemlje, stajala je
teza da su Bosna i Hercegovina etnicki i drzavnopravno hrvatske zem
lje, koja je u ekskluzivnoj interpretaciji nadbiskupa Stadlera
i njegove
docnije formirane klerikalne Hrvatske katolicke udruge dovodila i do negiranja postojanja u Bosni i Hercegovini bilo kog drugog naroda osim
Hrvata, dok je Hrvatska narodna zajednica zauzimala u tom pogledu
elasticnije stanoviste i bila deklarativno za najbolje odnose sa Srbima
na bazi strogog reciprociteta. Medutim, i za Zajednicu su bosanskohercegovacki Muslimani bili neprijeporni Hrvati.5)
Kako klerikalna, tako i liberalno-gradanska struja u hrvatskoj politici u Bosni i Hercegovini vodila je prorezimsku real-politiku. Tu nije
stvorena hrvatsko-srpska koalicija kao u Hrvatskoj, nego je odredene
oblike srpsko-muslimanske saradnje na opozicionoj osnovi, u predaneksionom periodu i u doba aneksione krize, zamijenio, u vrijeme Sabora,
hrvatsko-muslimanski pakt na bazi saradnje s Vladom.
5)

Vidi: M. G r o s s, Hrvatska politika u Bosni i Hercegovini od 1879.

do 1914, Historijski zbornik XIX-XX, Zagreb 1968, str. 9 i dalje 20-30,
40-42; L. D a k o v i
c, Formiranje politi
ckih stranaka kod bosanskohercegova
ckih katolika Hrvata, Sarajevo, 1969, str. 105-107, 251-257.
(Rukopis doktorske disertacije).

505

Medutim, nakon aneksije evidentna je dalja politicka evolucija u

jugoslovenskim zemljama Habsburske Monarhije, narocito poslije uvodenja Cuvajeva rezima u Hrvatskoj i pod uticajem balkanskih ratova, u pravcu priblizavanja srpskog i hrvatskog nacionalnog pokreta i
jacanja jugoslovenske ideje. Ovaj politicki razvitak osjetio se i u Bosni
i Hercegovini, i to prvenstveno kod omladine, ali je donekle zahvatio i
izvjesne opozicione strukture u Bosanskohercegovackom saboru. Ovo
je najjace doslo do izrazaja u Kocicevoj grupi. Sam Petar Kocic se
povezuje s omladinom i, prema podacima austrougarskih vlasti, javlja
se kao jedan od inspiratora antiaustrijskih demonstracija u Sarajevu
17.novembra 1912. godine, koje su organizovane u znak protesta protiv
balkanske politike Monarhije i njenog protivljenja izlasku Srbije na Jadran. Na omladinu koja je ucestvovala u demonstracijama uplivisao je,
prema izvjestaju vladinog povjerenika za grad Sarajevo, Petar Kocic i
zagrebacki krugovi, a demonstranti su pjevali pjesme Lijepa nasa

domovina, Onamo, onamo, Ej Sloveni, Sumi

Marica i uzvikivali

Zivila sloga Slovena, Zivio, balkanski savez, Zivilo

Jugoslovensko

carstvo, Zivio
kralj Petar i Dole Austrija.6)
Mislim da u ovo doba nema bitne ideoloske razlike u shvatanju
jugoslovenstva od strane grupe oko Otadzbine i nacionalno-revolucionarne omladine, buduci da je kako za jedne, tako i za druge polazna
osnova bio srpsko-hrvatski nacionalni unitarizam. Stoga ne bih mogao
prihvatiti ocjenu da se jugoslovenstvo Kociceve grupe razlikovalo od
jugoslovenstva Mlade Bosne, ciji su pripadnici bili, osim srpskih, i
hrvatski i muslimanski omladinci.
Ideologija unitaristickog jugoslovenstva postala je sastavni dio programske orijentacije grupe oko Otadzbine. Tako je krajem 1913, kad
se Kocic vec povlaci s politicke pozornice, novi lider grupe dr Dorde Lazarevic istupio u Saboru i, ukazujuci na primjer sloge u Dalmaciji, pledirao za srpsko-hrvatsko narodno jedinstvo, osudivsi sovinisticko pisanje
Srpske rijeci i Hrvatskog dnevnika. Njemu se u ime hrvatske opozicione grupe pridruzio Duro Dzamonja, koji je osporio novoj vladinoj
koaliciji iskrenost u proklamovanoj saradnji Hrvata i Srba. Dr Dorde
Lazarevic je isticao da su Srbi i Hrvati jedan narod sa dva ravnopravna
imena i, citirajuci brosuru Milana Marjanovica Narod koji nastaje,
smatrao je takode da je taj narod koji nastaje srpsko-hrvatski narod,
te da od srpstva i hrvatstva danas dolazimo do unitarizma.7)
6)
Kriegsarchiv Wien, Nachlass Potiorek A/3 Fasz. 1, Nr 192. Prepis
izvje
staja vladinog povjerenika za grad Sarajevo, 18/11 1912.
7)
Stenografski izvje
staj II sjednice Sabora Bosne i Hercegovine dr
zane
ubrilovi
30.decembra 1913, str. 16 do 22, 35 do 37; uporedi: B. C
c,
op. cit. str. 136, 137; vidi: M. M a r j a n o v i
c, Narod koji nastaje.
Za
sto nastaje i kako se formira jedinstveni srpsko-hrvatski narod, Rijeka 1913.

506

Stanoviste da su Srbi i Hrvati jedan narod unio je Lazarevic i u Nacrt stranackog programa, koji je objavljen u Otadzbini od 28.marta
(10.aprila) 1914. godine. Polazeci od nacela narodnog jedinstva, u Nacrtu se isticala potreba zajednickog i sporazumnog rada srpskih i hrvatskih narodnih stranaka, kao i priblizavanje, a po mogucnosti i ujedinjenje srpskih i hrvatskih nacionalnih, kulturnih i privrednih udruzenja
narocito, srpskog i hrvatskog sokolstva.8)

Zelim
da istaknem znacajnu ulogu koju je ideologija integralnog
jugoslovenstva odigrala u stvaranju prve jugoslovenske drzave. Unitaristicko jugoslovenstvo, koje se javlja pred Prvi svjetski rat u Bosni i
Hercegovini u djelatnosti odredenih politickih snaga, ukljucujuci tu i
Socijaldemokratsku stranku Bosne i Hercegovine, znacilo je pozitivnu
pojavu u odnosu na ekskluzivno srpstvo i hrvatstvo. Medutim, njeno
pozitivno djejstvo bilo je istorijski usko ograniceno. Ova ideologija nije
adekvatno odrazavala stvarnost postojecih nacionalnih odnosa koji su
nastali kao tekovine istorijskog razvitka. Ona nije dovoljno uvazavala
znacaj stvorenih razlika izmedu pojedinih jugoslovenskih naroda koje su bile posljedica njihove specificne istorije. Notorna je stvar kako
je unitaristicko jugoslovenstvo poslije Prvog svjetskog rata sluzilo kao
paravan za hegemonizam i politiku nacionalnog ugnjetavanja.
Medutim, grupa oko Otadzbine nije bila idejno koherentna kad
je bila u pitanju jugoslovenska orijentacija. Gotovo istovremeno kada
je dr Dorde Lazarevic istupao sa svojim stavovima o srpsko-hrvatskom

narodnom jedinstvu, dr Zivko

Njezic, potpredsjednik kluba poslanika
oko Otadzbine, u Saboru je nazvao Hrvate katolickim Srbima ne
priznavajuci im nacionalnu posebnost, sto je izazvalo buran protest
prisutnih hrvatskih poslanika. Ovo se desilo na sjednici od 29.decembra
1913, prilikom diskusije o Dimovicevom prijedlogu agrarne rezolucije,
protiv koje su istupili pripadnici grupe Narod i Otadzbina.9)
Jos bih se zadrzao na stavu Petra Kocica i njegove politicke grupe
prema Muslimanima.
Kocic se, zastupajuci interese kmetova, u doba Sabora ostro sukobljavao s feudalnim muslimanskim vodstvom. U toj politickoj borbi,
koja je nastavljena i poslije izglasavanja zakona o finansiranju otkupa
kmetova, izgledalo je ponekad da je Kocic protivnik svih Muslimana i
da ih izjednacava s begovatom. U toku polemike s muslimanskim listovima Kocic je smatrao potrebnim da sam precizira svoj odnos prema
Muslimanima, pa je to ucinio u uvodniku Otadzbina od 14.decembra
1911. godine. On istice kako borbu za obligatorno rjesenje agrarnog
ubrilovi
Up. B. C
c, op. cit. str. 199, 200.
Kriegsarchiv Wien, Nachlass Potiorek, A/3 Fasz 2, 632, Rohonyi
Bilinskom 31/12 1913, - prepis pisma.
8)

9)

507

pitanja ne smatra nikako ni vjerskim ni nacionalnim, nego jedino socijalnim pitanjem. Kocic je protiv aga dok god stoje na suprotnom
stanovistu, tj. dok god su za fakultativno rjesenje. Za njega je irelevantno jesu li te age Muslimani ili pravoslavni ili katolici. Kocic dalje,
izmedu ostalog, pise: Mi nismo vjerski fanatici, i ako smo dobri pravoslavci zato i ne mozemo mrziti druge vjere. Mi isto tako postujemo
islam kao i katolicku vjeru; i ne borimo se protiv njih ..... I stoga ovdje
jednom za svagda izjavljujemo da mi protiv nasih Muslimana nemamo
nista. Mi znamo da su oni istog jezika i krvi, i da bi trebali, da je srece,
da smo jedan narod, ali kad nasi Muslimani hoce da budu anacionalni,
mi ih ne mozemo siliti da postanu Srbi; ma da su to zaista po krvi,
jeziku i porijeklu. Hocemo i u tome da budemo liberalni.10) Tako je
Kocic u odnosu na nacionalni karakter bosanskohercegovackih Muslimana, iako u liberalnoj formi, zastupao staru tezu srpske gradanske
politike.
Inace, u pogledu drzanja Petra Kocica u Saboru prilikom debate o zakonu o finansiranju otkupa kmetova, slazem se sa dr Enverom
Redzicem da su umjereniji stavovi o agraru u Kocicevom govoru od
4.aprila 1911. bili u datom momentu izraz politickog oportuniteta, a
ne njegovo nacelno opredjeljenje. To vazi u odredenoj mjeri i za drzanje
ostalih srpskih poslanika, ukljucujuci i one koji su s Gligorijem Jeftanovicem na celu glasali za fakultativni otkup. Danas nam je poznato iz
dokumentacije o Eisnerovoj zbirci (koja se cuva u biblioteci Akademije
nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine u Sarajevu, a koristena je u citiranoj knjizi dr M. Imamovica str. 244-245), kao i iz ranije publikovane
grade,11) da je takvo ponasanje srpskih poslanika bilo dobrim dijelom
rezultat uputstava iz Beograda, koja im je prenosio dr Emil Gavrila.
Cilj je bio da se izbjegne, ili bar koliko toliko ublazi, konfrontacija s
muslimanskim predstavnicima i umanji efekat hrvatsko-muslimanskog
pakta, na koji se, pored ostalog, gledalo kao na korak u pravcu kroatizacije Muslimana.
Stanoviste Kociceve grupe prema Muslimanima fiksirano je i u Nacrtu stranackog programa objavljenom u proljece 1914, a u vezi je sa
evolucijom njene nacionalne politike u pravcu srpskohrvatskog nacionalnog unitarizma. U pomenutom Nacrtu se kaze: Stranka drzi da nasi
nacionalni, politicki i kulturni interesi traze sto skorije i sto pravilnije
nacionalizovanje Muslimana, pa ce i sama raditi oko toga i svaki pravilan rad u tom pravcu podupirati. Taj rad ne smije niposto biti takav
da izaziva trvenja i nesuglasice izmedu Srba i Hrvata. Uopste Muslimane ne treba pridobivati za ekskluzivno nego za napredno Srpstvo i
Hrvatstvo, koje stoji na stanovistu narodnog jedinstva.
10)
11)

508

ubrilovi
Up: B. C
c, op. cit. str. 144-145.
Grosserbische Umtriebe ... S. 134-136, 167.


Pred izbijanje Prvog svjetskog rata Sukrija
Kurtovic je medu Muslimanima bio jedan od onih koji se zalagao za nacionalizovanje Muslimana u srpskom smislu, polazeci od teze: Srbi i Hrvati su jedan
narod ali dva plemena.12) Medutim, ostavljajuci po strani pitanje sta
je u tadasnjim konkretnim istorijskim okolnostima znacilo orijentisanje
pojedinaca medu Muslimanima u smislu srpstva ili hrvatstva, takvo
nacionalizovanje Muslimana se na kraju pokazalo kao potpun promasaj i iluzija. To su spoznali i neki nekadasnji njegovi protagonisti

ukljucujuci i samog Sukriju

Kurtovica, koji se u posljednjim decenijama zivota radikalno odrekao ranijih svojih gledista. Pokazalo se, takode
kao zabluda da se rad na pridobijanju Muslimana za srpstvo, odnosno
hrvatstvo moze obavljati tako da se ne izazivaju trvenja i nesuglasice
izmedu Srba i Hrvata bez obzira na to s kakvih mu se pozicija prilazilo.
Mislim da se iz ovih nekoliko fragmentarno nabacenih napomena
vidi kako je neophodno da se nacionalna politika Petra Kocica i njegove
grupe oko lista Otadzbina podrobnije istrazi i kriticki osvijetli.
Na kraju zelim jos da ukazem da je dobro sto smo na ovom naucnom
skupu imali i dva referata koji se odnose na politicki odjek banjaluckog
veleizdajnickog procesa. Smatram, medutim, da postoji naucna potreba da se sam banjalucki proces i njegova pozadina svestrano istraze i
osvijetle, i to ne samo u pogledu intencija austrougarske politike, koje
su manje vise poznate. Za politicku istoriju Bosne i Hercegovine prije
Prvog svjetskog rata od interesa je da se realno prikazu i odredeni oblici
antiaustrijske djelatnosti gradanskih politickih krugova i inteligencije i
kriticki ocijeni njihova idejno-politicka platforma. To se odnosi i na
aktivnost Narodne odbrane, koja ce i poslije Prvog svjetskog rata, u
izmijenjenim drustvenim i politickim prilikama, nastaviti svoje djelovanje.
(Banja Luka u novijoj istoriji (1878-1945), Zbornik radova s naucnog skupa odrzanog u Banjoj Luci od 18-20. novembra 1976. godine, Sarajevo 1978, str. 725-729)

12)
S. K u r t o v i
c, O nacionalizovanju muslimana, Sarajevo 1914,
str. 50.

509

510


KRITICKE
NAPOMENE NA TEKSTOVE KOJI SE ODNOSE NA
ISTORIJU PERIODA AUSTROUGARSKE UPRAVE I NACIONALNE
ODNOSE U BOSNI I HERCEGOVINI U SEPARATU SR BIH
IZ II IZDANJA ENCIKLOPEDIJE JUGOSLAVIJE, (Zagreb 1983)

Svi znamo da je daleko lakse kritikovati tude radove nego ih sam

napisati. Ipak, uz sve obzire i uz puno postovanje napora koje su autori
enciklopedijskih jedinica ulozili, sebi bih dozvolio da iznesem izvjesne
primjedbe, prvenstveno na tekstove koji se ticu austrougarskog perioda
istorije Bosne i Hercegovine. Govoricu o nekim pitanjima iz materije
koja je rasporedena u nekoliko poglavlja, i to Historija (str. 101-115),
Drzavni razvoj i drustveno-politicki sistem (str. 129-137), Narodi i
narodnosti (str. 137-145) i Ekonomika (str. 146 i dalje).
Prvo sto bih mogao primjetiti jeste da cesto postoji disproporcija
izmedu obima pojedinih tekstova i znacaja materije koju oni obraduju.
Tako je ustanak u Bosni 1875-1878 (str. 100) vrlo koncizno obraden
u okviru enciklopedijske jedinice Razdoblje turske (osmanske vlasti).
Na isti nacin tretiran je i sarajevski atentat i izbijanje Prvog svjetskog
rata (str. 104-105), u jedinici Austrougarska uprava 1878-1918, a da
nije naznaceno da li ce ova tematika, kao i Mlada Bosna, dobiti posebne enciklopedijske jedinice. Nasuprot tome, Agrarni pokret 1910
(str. 108), koji je daleko manjeg znacaja u odnosu na ranije spomenuta
zbivanja, prikazan je sire i to u posebnoj enciklopedijskoj jedinici. Sigurno da disproporcije u prostoru koji se posvecuje pojedinim temama
mogu biti uslovljene i stanjem u nauci, te stepenom istrazenosti pojedinih problema, ali ovdje to nije slucaj. Takode postoji znatna razlika u
nacinu kako je prikazan muslimanski i srpski autonomni pokret, kao i u
obimu tekstova o jednom i drugom pokretu. Nova enciklopedijska jedinica Borba za vjersko-prosvjetnu autonomiju bosanskohercegovackih
Muslimana (Autonomni pokret Muslimana BiH) str. (106-108), napisana je uz uvazavanje najnovijih rezultata naucnih istrazivanja. Pri
tome je navedena i relevantna literatura. Medutim, iz ranijeg izdanja
Enciklopedije preuzeta je jedinica Borba za crkveno-skolsku autonomiju Srba u BiH (str. 105-106), koju je svojevremeno napisao Todor
Krusevac. Po obimu, ona je znatno kraca od jedinice o muslimanskom
511

pokretu i zasnovana je na starijoj literaturi. U pomenutoj jedinici nedovoljno je obraden politicki i socijalni aspekt srpskog autonomnog
pokreta. Trebalo je da Redakcija insistira da se napise nova enciklopedijska jedinica i o srpskom autonomnom pokretu, tim prije sto je
o pomenutom pokretu u meduvremenu Bozo Madzar napisao iscrpnu
monografiju, koja se u navedenoj literaturi uopste ne spominje.
Iako postoje osjetne razlike u nivou obrade pojedinih enciklopedijskih jedinica, koje se odnose na period austrougarske uprave, one su,
uzevsi u cjelini, u enciklopedijskom separatu vise-manje uspjesno date.
Ipak, moglo se izbjeci izvjesno ponavljanje nekih stvari na vise mjesta
u raznim poglavljima. Osim toga, na nekim mjestima potkrale su se
grube faktografske greske i neprihvatljive ocjene kojima nije mjesto u
Enciklopediji. Da su tekstovi o kojima je rijec prije publikovanja bili
podvrgnuti adekvatnom recenzentskom i redakcijskom postupku, uvjeren sam da bi se izbjegli mnogi propusti. Na neke od njih cu konkretno
ukazati, i to iduci redom po stranicama onako kako slijede.
Netacno je da je naredbom od 24.12.1879. Bosna i Hercegovina
ukljucena 1.1.1880. u zajednicko austrougarsko carinsko podrucje (str.
101). Pomenuto ukljucenje izvedeno je, kako je to opste poznato, na
osnovu posebnog paralelnog austrijskog i ugarskog zakona (RGBL Nr
od 20.XII 1879. i ugarski zakonski clan LII: 1879).
Ni tvrdnja da su carine donosile znatan prihod zemaljskim finansijama (str. 101) ne bi se mogla odrzati onako kako je formulisana u
Enciklopediji. Ukljucenjem u austrougarsko carinsko podrucje Bosna
i Hercegovina je, s obzirom na ustanovljeni princip samofinansiranja
uprave, dobijala iz zajednickih carinskih prihoda Austro-Ugarske Monarhije godisnju pausalnu naknadu za gubitak prihoda od carine. Mada
ta naknada (tzv. carinski aversum) u iznosu od 600 hiljada forinti ni
u doba kada je ustanovljena nije bila adekvatna, ona je ipak u prvim
godinama nakon okupacije cinila vrlo znacajnu stavku u zemaljskom
budzetu, ciji se iznos kretao oko 7 miliona forinti. Poznato je, medutim,
da je na kraju XIX vijeka iznos spomenutog carinskog pausala bio prepolovljen, a njegov udio u budzetskim prihodima zemlje u godinama
pred Prvi svjetski rat pao je na manje od 1%, dok se istovremeno spoljnotrgovinski promet Bosne i Hercegovine i uvoz robe iz inostranstva
znatno povecao. Time su bosanske finansije bile osjetno prikracene, pa
je problem povecanja carinskog aversuma izrastao u krupno politicko
pitanje.
Iako je van diskusije ocjena da je osnovni teret finansiranja bosanskohercegovacke uprave snosio bosanski seljak, neposredni porezi i
osnovni medu njima porez na zemlju, desetina, nisu bili najznacajniji
izvor budzetskih prihoda (str. 101). Zna se da su uskoro po okupaciji
prihodi od indirektnih poreza postali veci od prihoda koji su se dobijali
na osnovu direktnog oporezivanja.
512

Ne stoji ni konstatacija da su u fiskalnoj politici Zemaljske vlade

znacajno mjesto, pored ostalog, imala i sredstva dobijena od zajednicke vlade u oblasti okupacionog kredita .... (str. 101). Poznato
je, naprotiv, da je tzv. okupacioni kredit, koje su dotirale delegacije
austrijskog i ugarskog parlamenta iz zajednickih sredstava Monarhije,
sluzio za pokrice troskova nastalih dislociranjem austrougarskih trupa u Bosni i Hercegovini (do 1908. i u Novopazarskom sandzaku),
kao i za izgradnju fortifikacija i odrzavanje vojnih objekata. Kretanje
ovih izdataka u pojedinim godinama zavisilo je od unutrasnjih prilika
u zemlji i vanjsko-politicke situacije. Samo su izuzetno, neposredno po
ulasku austrougarskih trupa 1878, zbog poremecaja u ubiranju zemaljskih prihoda troskovi civilne uprave u Bosni i Hercegovini podmirivani
iz okupacionog kredita, ali je njih, po odluci zajednicke vlade, trebalo
posebno knjiziti i svojevremeno refundirati Ministarstvu rata. I dok je
za 1879. godinu bilo predvideno da se za potrebe bosanskohercegovacke
uprave iz okupacionog kredita da predujam od oko 2 miliona forinti, vec
za 1880. godinu bosanskohercegovackom budzetu nije bila predvidena
nikakva dotacija ili pozajmica sa strane. Upotreba okupacionog kredita za civilnu upravu i investicione izdatke u Bosni i Hercegovini bila
je onemogucena i posebnim zakljuckom delegacija. Ministarstvo rata je, medutim, i dalje vrsilo ulaganja u poboljsanje dotad izgradenih
zeljeznica koje su bile vlasnistvo vojnog erara, odnosno nalazile su se
pod vojnom upravom (Bos. Brod - Zenica, Dobrljin - Banja Luka).
U slucaju pruge Bosanski Brod - Zenica svi ti troskovi bili su docnije
sumirani i iskazani kao izdaci za gradnju i kada je ova zeljeznica presla
u zemaljsko vlasnistvo oni su bili stavljeni na teret bosanskohercegovackih finansija.
Ne samo da civilnoj upravi nisu odobravana sredstva iz okupacionog kredita, vec su zemaljske finansije snosile niz troskova cisto vojne
prirode, kao sto je gradnja kasarni, puteva do vojnih objekata i dr.
Konstantno su rasli izdaci zemlje za bosanskohercegovacke trupe, koji su zajedno s troskovima za zandarmeriju iznosili, npr. 1911. godine,
14,3% cijelog zemaljskog budzeta za spomenutu godinu. Bosna i Hercegovina je bila posebno tesko finansijski opterecena izgradnjom na njen
racun skupih strateskih zeljeznickih pruga krajem XIX i pocetkom XX
vijeka. Ovo iznosim ne zato sto smatram da bi sve te pojedinosti, inace
dobro poznate u literaturi, trebalo da nadu mjesta u enciklopedijskom
tekstu, koji je prostorno ogranicen, nego mi je namjera da ukazem koliko je manjkava prezentirana opsta slika finansijskog polozaja Bosne i
Hercegovine pod austrougarskom upravom.
Neprihvatljivo je da se bosanski kmet oznacava bez ikakve ograde
kao zakupnik (str. 102). Poznato je da su upravo veleposjednici nastojali da se odnos izmedu cifluk-sahibije i kmeta tretira iskljucivo kao
513

privatno-pravni odnos i da kmeta svedu na prostog zakupnika zemlje.

Takvu interpretaciju cifluckih odnosa nije prihvatila ni austrougarska
uprava.
Pretjerana je tvrdnja da su otvorene prozelitisticke teznje sluzbene
katolicke hijerarhije cesto podrzavane od vlasti(str. 103). Danas znamo, posebno na osnovu istrazivanja Tomislava Kraljacica, da je rezim
sputavao netakticno i agresivno drzanje katolickog klera i nadbiskupa
Stadlera u sprovodenju konverzija premda u tom pogledu nije bio uvijek dosljedan. Ukupnom politikom rezima polozaj katolicke crkve, kao
njegovog snaznog oslonca, bio je veoma ojacan, ali se ne moze reci da
je vlast neposredno podrzavala katolicku propagandu koja joj je pravila politicke neprilike i izazivala veliko nezadovoljstvo muslimanskog i
srpskog stanovnistva.
Vec odavno je u literaturi vrlo dobro poznato kakva su stanovista
poslije sarajevskog atentata zauzimale pojedine vodece politicke licnosti
u Austro-Ugarskoj prema pitanju objave rata Srbiji. Zato veoma zacuduje podatak da je zajednicki austrougarski ministar finansija i sef
bosanskohercegovacke civilne uprave Leo Bilinski bio protiv rata (str.
105). Iako je poslije atentata izmedu Bilinskog, s jedne, i vojnih faktora,
s druge strane, doslo do razmimoilazenja u odnosu na dalji unutrasnjopoliticki kurs u Bosni i Hercegovini i nastavak rada Sabora, nikako se ne
bi moglo reci da je Bilinski bio protivnik objave rata Srbiji. On se, istina, u pocetku zalagao za nastavak saborske djelatnosti, za diferencirani
odnos prema Srbima u Bosni i Hercegovini i odvajanje lojalne vecine
od veleizdajnickih elemenata, smatrajuci da se, i pod pretpostavkom
da je rat neizbjezan, u Bosni i Hercegovini ne bi trebalo drugacije postupati nego u drugim zemljama Monarhije. Medutim, Bilinski je vrlo
brzo izmijenio svoja prvobitna stanovista i prihvatio glediste da treba zakljuciti rad Sabora. On je na sjednici Zajednickog ministarskoga
vijeca, 7.jula 1914, izricito podrzavao shvatanje, koje je zastupao posljednjih godina general Potiorek, da se Austro-Ugarska mora obracunati
sa Srbijom kako bi mogla zadrzati u svojim rukama Bosnu i Hercegovinu. Uostalom, sam Bilinski je vjerovao da je odlucujuca borba prije
ili kasnije neizbjezna. Evoluirajuci u svojim pogledima, smatrao je
da su poslije pogroma u Sarajevu svi Srbi u Bosni i Hercegovini vrlo
uzbudeni i ogorceni, pa se ne moze vise razlikovati ko je medu njima lojalan a ko je velikosrbin. U ratu protiv Srbije vidio je tada
jedino sredstvo da se postojeca situacija u zemlji sanira. Zato se Bilinski, zajedno s ministrom vanjskih poslova Berchtoldom, ministrom rata
Krobatinom i predsjednikom austrijske vlade St
urgkhom, suprotstavio
gledistu predsjednika ugarske vlade Tisze, da Austro-Ugarska, prije nego sto bi se latila oruzja, pokusa na drugi nacin podici svoj prestiz na
Balkanu. Tisa je davao prednost diplomatskoj akciji koja bi dovela do
514

velikog ponizenja Srbije. Nasuprot tome, Bilinski je izrazio misljenje

da diplomatski uspjeh ne bi u Bosni ostavio nikakav utisak, jer Srbin
samo silu uvazava. Citirani zapisnik Zajednickog ministarskog vijeca
Austro-Ugarske objavljen je jos izmedu dva rata u visetomnoj zbirci do
kumenata Osterreich-Ungarns
Aussenpolitik von der bosnischen Krise
1908 bis zum Kriegsausbruch 1914, a u nas ga je publikovao Hamdija Kapidzic u Glasniku ADA IV-V/1965, str. 402-411. Otkrice o
Bilinskom kao protivniku rata ne moze naci oslonca u nauci.
Nastanak radnicke klase i razvoj socijalistickog radnickog pokreta
1878-1918 (str. 108-113) uspjesno je i iscrpno obraden u tekstu koji
zauzima nesrazmjerno vise prostora u odnosu na druge enciklopedijske jedinice. Medutim, tu je sasvim ispusteno da se navedu podaci o
literaturi. Inace, kod navodenja literature postupalo se veoma neujednaceno u pojedinim enciklopedijskim jedinicama. Na nekim mjestima
napravljeni su kardinalni propusti, o cemu cu poslije jos nesto reci.
Samo donekle stoji ocjena data u enciklopedijskoj jedinici Nacionalni pokreti i stranke za austrougarske vladavine da Austro-Ugarska
nije u trenutku okupacije imala izgraden koncept nacionalne politike
u BiH (str. 113). Neki koncept je, ipak, i tada u opstim crtama vec
careve vojne kancelarije, general Beck sacinio je 19.jupostojao. Sef
la 1878. politicku instrukciju za vrhovnog komandanta okupacionih
trupa, generala Josipa Filipovica, u kojoj je bilo skicirano kakav treba
da bude odnos nove vlasti prema stanovnistvu. Filipovicu je nalozeno
da posveti osobitu paznju katolickom elementu i muslimanima. Njemu
je preporuceno da dovede muslimane u blizi kontakt sa katolicima i
da narocito sprijeci priblizavanje ili savez muslimanskog s pravoslavnim stanovnistvom ... ... Tokom vremena, nacionalna politika okupacione uprave dozivljavala je odredene oscilacije i promjene, ali je
kao konstanta ostao njen negativan odnos prema eventualnom srpskomuslimanskom politickom savezu. Takode, i u kasnijim razdobljima,
aktualizirana je teznja da se Hrvati i Muslimani priblize i suprotstave
Srbima.
Ovdje ne bih zelio da podrobnije polemisem s tezom da je Muslimanska narodna organizacija bila gradanska stranka (str. 113). Svoje
rezerve prema toj tezi izrazio sam jos onda kada se ona kod nas prvi
put pojavila i o tome sam prije nekoliko godina pisao. Ne osporavam
autoru pravo da i dalje zastupa svoje stanoviste, ali smatram da mu
kao vrlo problematicnom nije mjesto u Enciklopediji.
Kao datum osnivanja Hrvatske narodne zajednice naveden je 21.II
1908 (str. 114). Tada je zapravo odrzana konstituirajuca sjednica Sredisnjeg odbora Hrvatske narodne zajednice, cime je proces organizacionog ustrojstva Hrvatske narodne zajednice ulazio u zavrsnu fazu.
515

Inace, skupstina u Docu kod Travnika, 16.X 1906, uzima se kao dan
kada je udaren temelj Hrvatskoj narodnoj zajednici.
U vezi s formiranjem Srpske narodne organizacije mogu primijetiti da je datum donosenja Sarajevske rezolucije, 11. V 1907, kao i
vrijeme odrzavanja osnivacke skupstine Srpske narodne organizacije 27
- 31. X 1907 (str. 114) navedeno po starom, julijanskom, kalendaru,
mada to nije posebno naznaceno. Ovo moze zapaziti samo strucnjak
upucen u materiju. Kod sireg kruga citalaca to ce izazvati nepotrebnu zabunu, jer je datiranje svih ostalih dogadaja izvrseno po vazecem,
gregorijanskom kalendaru.
Grupa od 12 srpskih poslanika okupljenih oko lista Srpska rijec
nije polozila svoje mandate 13. IX 1913. (str. 114). Odluku da polozi
mandate pomenuta grupa je donijela na konferenciji 19. IX 1913.
Drzanje Dervis-bega Miralema i njegove grupe u Saboru poslije
izbora krajem 1913. ne moze se izjednaciti s opozicionim stavom srpskih grupa oko Naroda i Otadzbine i trojice hrvatskih disidenata
(str. 114-115). Dervis-beg Miralem je jos u jesen 1912. pripadao vladinoj radnoj vecini zajedno sa Hrvatskim i Muslimanskim saborskim
klubom i grupom oko Srpske rijeci. Mada krajem 1913. godine nije sa svojom grupom pristupio sporazumu s ministrom Bilinskim, koji
je sklopila nova radna vecina, Dervis-beg Miralem je docnije fungirao
kao jedan od stranackih lidera koji su sacinjavali pomenutu vecinu. U
tom svojstvu je poslije sarajevskog atentata 1914. Miralem primljen
od strane zemaljskog poglavara generala Potioreka, zajedno s prvakom
Muslimanskog kluba Rifat-begom Sulejmanpasicem.
Neodrziva je tvrdnja, iznesena u poglavlju Drzavni razvoj i drustveno-politicki sistem - Historijski pregled, da je Bosna i Hercegovina nakon aneksije smatrana krunskom zemljom Habsburgovaca, kojom
po ovlastenju vladara upravljaju vlade Austrije i Ugarske (str. 133).
Uprava i vrhovni nadzor nad Bosnom i Hercegovinom spadali su po
izricitim odredbama zakona iz 1880, koji je ostao na snazi do propasti Monarhije, u nadleznosti Zajednickog austrougarskog ministarstva,
tj. zajednicke vlade. O tome, kao i o posebnim ingerencijama austrijske i ugarske vlade u pogledu upravljanja Bosnom i Hercegovinom, isti
autor pise na str. 101 i 132, pa je gornji citat u kontradikciji sa onim
sto je prethodno napisano. Inace, trebalo je u prikazu drzavnopravnog
polozaja Bosne i Hercegovine u razdoblju 1878-1918. bar nesto najopcenitije reci i o zakonodavnoj vlasti monarha do bosanskohercegovackog ustava 1910. i poslije, kao i o kompetencijama predstavnickih
organa Austrije i Ugarske u odnosu na Bosnu i Hercegovinu.
Nemoguce je prihvatiti glediste da je sa stanovista unutrasnjeg
pravnog poretka BiH ....bila treca drzava unutar Monarhije (str. 133).
Iako se njen pravni sistem razlikovao od austrijskog i ugarskog, Bosna
516

i Hercegovina nije bila drzava nego samo posebno upravno podrucje

Austro-Ugarske. Ovo u nauci uopste nije sporno.
Neprihvatljiva je formulacija u enciklopedijskoj jedinici Bosna i
Hercegovina u socijalistickoj Jugoslaviji koju je potpisala Redakcija,
da se prvo zasjedanje ZAVNOBiH-a smatra ..... aktom osnivanja federalne Bosne i Hercegovine te nastavkom nekadasnje njene srednjovjekovne drzavnosti na novim socijalistickim osnovama. (str. 127) Pitam
se zar je moguce na takav nacin povezivati ZAVNOBiH i srednjevjekovnu bosansku drzavnost? Osim toga, netacno je i neznalacki napisano:
Socijalisticka federativna (sic) republika Bosna i Hercegovina nastala
je 27.XI 1943. (!) u Mrkonjic-Gradu na Prvom zasjedanju ZAVNOBiHa (Isto).
U tekstu koji se bavi ustavnim razvojem Bosne i Hercegovine ukazuje se, pored ostalog, na tradicije bosanske drzave i bosanskog ejaleta
kao na veoma znacajan faktor narodne svijesti o potrebi i nuznosti
jedinstvenog drzavno-politickog okvira BiH. (str. 133). Mislim da bi
se daleko suzdrzanije i kriticnije moralo pisati o pomenutoj tradiciji.
Podsjecam da je profesor Anto Babic svojevremeno skrenuo paznju na
to kako je u narodu veoma slabo sacuvana tradicija o srednjovjekovnoj
bosanskoj drzavi. On je to nastojao objasniti karakterom bosanskog
feudalizma, koji nije omogucavao da se afirmise jaka kraljevska vlast i
razvije svijest o drzavnoj cjelini.
Drustveno-politicki najdelikatnija i u naucnom pogledu, zbog odsustva odgovarajucih sinteza, najslozenija problematika tretirana je u
poglavlju VII Narodi i narodnosti Bosne i Hercegovine (str. 137145). Taj tekst su, na osnovu istorijske i etnografske literature pisali
autori koji nisu istoricari. U pojedinim segmentima teksta tretirana
tematika vise-manje je uspjesno sintetizirana, ali se istovremeno na nekim mjestima mogu uociti kardinalni promasaji i improvizacije. Tako
veoma zacuduje tvrdnja da se vec od VIII stoljeca imena Srba i Hrvata
nalaze u dokumentima o Bosni (str. 137). U osnovnoj skoli se uci da se
imena oba naroda prvi puta u dokumentima spominju tek u IX vijeku,
i to Srbi 822. godine u franackim analima koji se pripisuju Ajnhardu, a
Hrvati 852. u povelji kneza Trpimira. Iz stilizacije teksta se vidi da nije
rijec o slucajnom lapsusu. Propusti ove vrste nedopustivi su u jednoj
enciklopediji.
Ukazao bih, takode, da se u tekstu govori kako je za osmanske
vladavine uslijedila postepena asimilacija Vlaha u sve tri religioznoetnicke grupacije, i posebno da su asimilacijom Vlaha i doseljavanje u
tom periodu jacali Srbi (str. 141-142). Medutim, zna se da je proces
slaviziranja Vlaha kod nas u biti zavrsen jos u srednjem vijeku i da su
u turskom periodu vlasi u prvom redu socijalna a ne etnicka kategorija.
517

Karakteristika priloga o narodima i narodnostima Bosne i Hercegovine kao cjeline jeste da su u njemu nasli mjesto samo oni rezultati
i pogledi iz istoriografije koji su se uklapali u koncept autora. To se
osobito odnosi na jednostrano koriscenje i pristrasnu selekciju rezultata
istrazivanja i ocjena izvjesnog broja istoricara publikovanih u Prilozima Instituta za istoriju u Sarajevu broj 11-12/1975-1976, pod naslovom
Problemi etnickog razvitka u Bosni i Hercegovini.
U enciklopedijskom tekstu su svi narodi posmatrani u istoj ravni,
bez obzira sto je naucno verifikovana cinjenica da je formiranje nacionalne svijesti i nacionalni razvitak kod pojedinih dijelova stanovnistva
u Bosni i Hercegovini bio izrazito neravnomjeran i specifican. Tako se,
na primjer, prikaz razvitka Hrvata u Bosni i Hercegovini zavrsava ilirizmom. Tu se istice zakljucak da je katolicko stanovnistvo u Bosni
znatno razvilo svoju narodnu svijest do XIX st. i osobito u XIX st.,
kada se ona identificira s opcom hrvatskom narodnosnom svijesti. Istovremeno se naglasava da je hrvatski narod Bosne uspio docekati
novo doba spreman da se ukljuci u borbu za nacionalno oslobodenje
i ujedinjenje BiH sa ostalim nasim zemljama, na programu ilirizma
..... (str. 142) Ne zelim ovdje raspravljati o karakteru i dubini uticaja
ilirskog pokreta u Bosni i Hercegovini. Ogranicicu se samo na to da
napomenem da je potpuno prenebregnuto da se ukaze na znacaj uticaja pravaske ideologije, a zatim i Radiceve seljacke stranke na razvoj
nacionalne svijesti Hrvata u Bosni i Hercegovini. Citirane ocjene iz
Enciklopedije pokazuju kako su ignorisani rezultati jugoslovenske istoriografije u odnosu na problem razvitka nacionalne svijesti kod Hrvata
u Bosni i Hercegovini. Dok je krajem XIX vijeka uglavnom bio zavrsen
proces formiranja nacionalne svijesti pravoslavnog srpskog stanovnistva
u Bosni i Hercegovini, isti proces je kod katolickog hrvatskog stanovnistva bio tek u toku i odvijao se sa znatnim zakasnjenjem u poredenju
sa susjednim zemljama gdje zive Hrvati.
Ocjena da je nacionalna identifikacija Muslimana u XIX st. bila
u punom jeku, potkrepljuje se tvrdnjom da tada Muslimani u Bosni u nizu akcija (1829, 1831, 1839, 1850-51, 1878) raskidaju interesne
i emocionalne veze sa Turskom, i da su se u doba Berlinskog kongresa i austrougarske okupacije ponasali ..... kao zaseban politicki i
kulturni entitet. (str. 143-144). S tim u vezi, prvo bih zelio da kazem
da je naucno nezasnovana tvrdnja o raskidanju emocionalnih i interesnih veza bosanskohercegovackih Muslimana sa Turskom u XIX vijeku.
Otpor reformama i sukobi sa politikom turske centralne vlasti neosporno imaju svoje mjesto u politickom profiliranju bosanskohercegovackih
Muslimana i razvoju njihove individualnosti. Medutim, ta zbivanja
nisu, ne samo za vodeci feudalni sloj, koji je izgubio raniju politicku
moc, nego ni za sire muslimanske mase znacila raskid sa Otomanskim
518

carstvom i njegovom drzavnom tradicijom. Naprotiv, Muslimani nisu

tada, kao ni ranije, mogli vidjeti rjesenje polozaja Bosne i Hercegovine
izvan, vec samo u okviru otomanske drzave i njenog drustvenog sistema.
Zbog toga su 1878. i dosli u sukob s politikom Porte koja je, pod pritiskom medunarodnih faktora, prepustala Bosnu i Hercegovinu Austro Ugarskoj. Pa i pod austrougarskom okupacijom, osnovni pravac muslimanske politike insistirao je na sultanovom suverenitetu i ucvrscivanju
veza s Carigradom. Tada dolazi i do masovnog iseljavanja Muslimana u Tursku, a impuls za zadnji val seobe, koja je imala svoje dublje
drustveno-ekonomske uzroke, dala je aneksija Bosne i Hercegovine 1908.
Sve to svjedoci da je proces distanciranja bosanskohercegovackih Muslimana od Turske bio dugotrajan. U tom pogledu prelomni uticaj imali
su rezultati balkanskih ratova, kao i Prvog svjetskog rata.
Kada je rijec o Muslimanima, mislim da se ne moze polaziti sa stanovista da oni u ovom periodu predstavljaju formiranu modernu naciju.
Zato ne stoji ocjena da je kod Muslimana krajem XIX i pocetkom XX
vijeka postojala jasna svijest o posebnosti (njihovog) nacionalnog bica
i interesa. (str. 144). Mada se etnicka, politicka i kulturna individualnost Muslimana u periodu austrougarske uprave, kao i u razdoblju
koje mu je neposredno prethodilo, ne moze dovoditi u pitanje, tu individualnost nije karakteriziralo postojanje moderne nacionalne svijesti.
Sve je to bilo u najuzoj svezi sa socijalnom strukturom muslimanskog
stanovnistva u Bosni i Hercegovini, njegovim specificnim polozajem i
razvitkom. Koncizan i dosta uspio prikaz tog razvitka do XIX stoljeca
u enciklopedijskom tekstu dat je na osnovu nekih ocjena Branislava
Durdeva i Nedima Filipovica. Medutim, autori teksta nisu mogli naci
ozbiljno uporiste u literaturi za izvjesne svoje tvrdnje koje se odnose
na nacionalni razvitak Muslimana u XIX i pocetkom XX vijeka, pa su
pribjegli konstrukcijama i proizvoljnim zakljuccima.
U istom poglavlju govori se o narodnosnim grupama doseljenim u
Bosnu i Hercegovinu poslije austrougarske okupacije. Pri tome se navode izvjesni opceniti podaci o doseljenicima u sjeverozapadnoj Bosni, uz
konstataciju da se zbog koncentracije na tom prostoru oni nisu asimilirali (str. 144). Mada se to eksplicitno ne kaze, ocito je da se izlaganje
ogranicava samo na seljake - koloniste naseljene krajem XIX vijeka, koji
su, ukoliko se nisu docnije iselili, zadrzali do danas svoja odredena nacionalna obiljezja. O migracijama stanovnistva u Bosni i Hercegovini u
tom periodu i njihovom uticaju na demografske promjene i etnicke odnose nista drugo nije receno. S obzirom na nacionalni razvitak u Bosni i
Hercegovini, propusteno je da se nesto kaze ne samo o stranim seljacima
- kolonistima, nego i o ostalim doseljenicima. Vise od polovine svih doseljenika, kojih je 1910. godine bilo 114.591, ili 6,04% ukupnog civilnog
stanovnistva Bosne i Hercegovine, bili su Hrvati, Srbi i Slovenci, dok su
519

ostali bili stranci raznih nacionalnosti, ali najvecim dijelom katolicke

vjere. Konfesionalna pripadnost, koja je u Bosni i Hercegovini sticajem
istorijskih okolnosti postala determinantna za nacionalnu pripadnost
domaceg stanovnistva, igrala je presudnu ulogu i u procesu nacionalne
asimilacije stranih naseljenika. Tako je proces kroatizacije nehrvatskih
katolickih doseljenika iz Austro-Ugarske jos prije Prvog svjetskog rata
u gradovima ubrzano napredovao, pa je i za savremenike bio uocljiv.
Medutim, on nije mogao ni priblizno istim intenzitetom zahvatiti selo,
gdje je nacin zivota pogodovao ocuvanju nacionalnih osobina kolonista. U enciklopedijskom tekstu trebalo je, pored ostalog, ukazati na
migraciona kretanja i druge fenomene koji su, npr. doprinijeli da je za
vrijeme austrougarske uprave i docnije doslo do odredenih promjena u
nacionalnoj i konfesionalnoj strukturi bosanskohercegovackog stanovnistva.
Nesto cu da kazem i o tekstu o privrednom razvoju Bosne i Hercegovine u doba austrougarske uprave, koji je prikazan u poglavlju IX Ekonomika. U pregnantnom izlaganju dat je niz korisnih obavjestenja,
ali osim rezultata istrazivanja samog autora, tekst ni u najopcenitijem
obliku ne odrazava respektabilna dostignuca poslijeratne istoriografije
na ovom podrucju. Tako je, nasuprot onome sto je u nauci poznato,
moglo da se napise: Prirodno bogatstvo BiH privuklo je od pocetka
okupacije u znacajnom obimu strani privatni i drzavni kapital. (str.
149). Zna se, medutim, da su austrougarski i uopste strani kapitalisticki krugovi dugo vremena po okupaciji bili krajnje uzdrzani u pogledu
investicionih ulaganja u Bosni i Hercegovini. Izuzev kratkotrajnog perioda neposredno po okupaciji, Austro - Ugarska se sve do pred Prvi
svjetski rat ogranicila na to da sopstvena drzavna sredstva daje samo
za pokrice vojnih potreba. Zato se okupaciona uprava, kojoj je bio
nametnut princip samofinansiranja, samo orijentisala na otvaranje izvora prihoda u zemlji i sticajem okolnosti postala najvazniji privredni
faktor. Iako se docnije, narocito nakon aneksije 1908, angazuje strani
privatni kapital, osnovno obiljezje bosanskohercegovackoj privredi davalo je i dalje veliko ucesce zemaljskog erara. Kada pogledamo koja se
djela u popisu literature (str. 155) odnose na ekonomsku istoriju Bosne
i Hercegovine u razdoblju od 1878. do 1918. vidimo da se iz posljeratne istoriografije pominje jedino knjiga samog pisca teksta. Kako je
bilo moguce ne pomenuti autore kao sto su Peter F. Sugar, Ferdo Hauptmann, Branislav Begovic i jos neki drugi, koji su zadnjih decenija,
na osnovu temeljitih arhivskih istrazivanja, dali radove i monografska
djela iz ekonomske istorije Bosne i Hercegovine ovog perioda?
Inace, kada je uopste rijec o navodenju literature uz enciklopedijske
jedinice koje se odnose na istoriju, imamo pojavu da se nerijetko zaobilaze i presucuju relevantni istorijski radovi. S druge strane, ponegdje se
520

INDEKS IMENA
A
Abdul Hamid 196
Adamkiewicz 490
Adamovi
c, Danko 215
Aehrenthal, Alois Laxa 106, 167, 249-250,
252, 256-260, 267, 269-273, 276, 279, 283284, 293, 296, 301, 357, 461, 490-492
Agapejeff (general) 198
Ahmetasevi
c, Muhamed 237
Alajbegovi
c, Salih ef. 206, 222-223, 234235, 239
Aleksandar, Obrenovi
c 185, 201
Aleksi
c- Pejkovi
c, Ljiljana 101, 110, 137,
424, 428, 436, 439, 448-449, 453, 455, 458
Alibegovi
c, Fehim-beg 204, 210
Alkalaj, Vito 375, 381-382
Andr
assy, Gyula (Julius) 12-13, 16-20, 2325, 28-29, 44, 54, 57, 64, 67, 79, 81, 83, 96,
139, 156, 267, 270, 482

Arnautovi
c, Serif
115, 136-137, 152, 200,
202-206, 210, 215, 218, 220, 226, 232, 240,
314, 344, 364, 368, 408, 471
Asboth, Johann 371
Atanackovi
c, Savo 202
Atanackovi
c, Stevan 202
Auersperg, Adolf 20, 23-24, 44
Auffenberg - Kommar
ow, Moritz 253, 260261, 289, 295, 297-298, 300, 311, 361, 461462, 495
B
Babi
c, Anto 517
Babi
c, Branko 192, 196, 463
Babi
c, N. 347, 352

Bacquehem, Oliver 165

Badeni, Kasimir 168
Baernreither, Joseph Maria 88, 106-107,
119, 164, 251-254, 291, 428, 431
Bahtijarevi
c, Hifzi 204, 210, 218
Bajki
c, V. 50
Baki
c, Mitar 197
Bali
c, Mujaga 239
Balint, Imre 126
Banac, Ivo 395
Banffy, Desider 104, 164, 166, 168
Bardolff, Carl 303, 308-309, 468
Basagi
c, Safvet-beg 231, 315, 317, 344,
366, 409, 464, 471, 491
Batthyany, Tivadar 276
Beck, Wladimir 105, 166, 182, 272, 515
Begovi
c, Branislav 141, 147, 153, 334, 520
Benckendorff , Alexandar Konstantinovi
c
435
Benedikt, Heinrich 55, 61, 89, 91-92, 100,
102, 120, 124, 135, 457
Benko, Isidor 223, 274, 279, 281-283, 292,
304-305, 308, 344, 358, 365, 368, 379, 389,
407
Berchtold, Leopold 120, 167, 261, 262, 312,
427, 429-430, 435, 440-441, 443, 448-450,
452-453, 514
Berend, Ivan 93, 424
Bernatzik, Edmund 24-25, 47, 256
- . Risto 190
Besarovi
c, D
Besarovi
c, Vojislav 87
Bi
cak
ci
c, Salih-aga 190, 194, 197, 202, 205208, 220-221, 223, 231-234, 236

523

Bienerth, Richard 251-254, 259, 359, 369,

397
Bilinski, Leon 43, 98, 100, 115-116, 118,
127-128, 136, 169, 260, 261, 263-264, 306310, 312-313, 315-318, 350, 411-412, 415,
417-418, 429, 461, 467-470, 472-473, 514515
Biogradlija, Ahmed-beg 203
Bismark, Otto 61, 67, 89, 341
Bis
cevi
c, Vasfi-beg 368
Blaskovich, Sandor 208
Blau, Otto 73
Bogi
cevi
c, Vojislav 49, 73, 178-179, 197,
205, 219, 226, 232, 276, 278, 319, 415, 489
Boji
c, Mehmedalija 481
Boog (potpukovnik) 295
Bo
zi
c, Kosta 338
Bo
zi
c, Risto 369
Bradvarevi
c, Nenad 203
Braji
c, Sulejman 203
Brauner, Josef 45, 316-318, 473
Brodnik, Franz 407
Brosch, Alexander 295, 300
Brozovi
c, Dalibor 395
Bruck, Karl 54, 55
B
uchelen, Carl 156
Bugarski, Ranko 384
Buol - Schauenstein, Ferdinand Karl 54
Buri
an, Istv
an (Stephan) 105-106, 114,
122, 125, 151, 174, 239, 249, 251, 257-258,
261-262, 268-270, 273-275, 277-283, 285286, 289, 294, 296-297, 300-306, 308, 317,
325, 336, 356, 358-360, 364-365, 369-370,
379, 388, 396, 399, 407, 420, 469, 491-496
Bylandt-Rheidt, Arthur 36, 156, 232, 482
C
Cambon, Paul 438, 440
Carlgren, W. M. 167, 268
Cavalletto (poslanik) 84
Ceri
c, Husein-beg 204
Ceri
c, Sulejman-beg 202-203, 210, 220,
228, 230, 235-236
Charmatz, Richard 27, 43

524

Chlumecky, Johann 34-35, 67, 70, 72, 78,

96
Chlumecky, Leopold 275, 284
Collas, Karl 459-460, 462
Conrad v. H
otzendorf, Franz 267, 271,
275, 277, 284, 287, 291, 293, 295-298, 300301, 303, 310, 428, 470, 486-487, 495-496
Cviji
c, Jovan 491
Cvjeti
canin (potpukovnik) 284
Czedik, Alois 252
Cz
ornig, Karl 54

Cabraji
c, Luka 351
sevi
Cau
c, D
zemaludin 405, 419

Cengi
c, Ibrahim-beg 239

Cernjajev
(general) 82

Cirkinagi
c, Omer 202, 204, 216, 223, 228,
230, 234-235, 237

Cubrilovi
c, Branko 321, 350, 410, 481, 504,
506-508

Cupi
c-Amrein, Martha M. 348, 471
ci
Cur
c, Fehim ef. 380

Cerovi
c, Bo
zidar 136

Cirkovi
c, Sima 180

Corovi
c, Vladimir 137, 170, 179, 428, 431432, 443, 453
D
Daniel, Ernest 164
Danilo (sin Nikole - prijestolonasljednik)
195
Danon 376
Dantscher v. Kollesberg, Theodor 40, 44
Dedijer, Jefto 344
Dedijer, Vladimir 108, 180, 284, 311
Deftedarevi
c, Ibrahim-beg 442, 462
Despot, Mirjana 52
Dimitrijevi
c, Lazar 319-320, 351
Dimitrijevi
c, Mito 426, 428, 442, 453
Dimitz, Ludwig 158

Dimovi
c, Danilo 115, 152, 314, 328, 350,
377, 410, 470-471, 473
Dimtschoff, Radoslave M. 52, 104, 132,
156, 166, 446
Disraeli, Benjamin 83
Drozd, Aleksandar 499
Dumba, Nikolaus 46
Duranda di Cavaliere 95

DZ
D
zabi
c, Ahmed ef. 206, 220-223, 225-228,
231-234, 236-238
D
zabi
c, Ali Fehmi ef. 195, 199-200, 202,
205-206
D
zaja, Sre
cko M. 384, 387,
- uro 336, 351, 410, 506
D
zamonja, D
D
zini
c, Hamdi-beg 471
D
zini
c, Mahmut-beg 202, 204, 209, 228,
234, 240
D
zini
c, Ragib-beg 207, 228
D
zuverovi
c, Josip 131
D
- akovi
D
c, Luka 125, 127, 180, 187, 212,
249, 322-323, 505
- orde ( gr
cki princ) 192
D
- ordevi
c, Dimitrije 90, 101-102, 124, 137,
D
170, 193, 424, 426, 428-429, 431, 433, 438439, 443
- ordevi
c, Vladan 191, 193, 201, 229
D
-Durdev, Branislav 187, 352, 384, 519
- urdevi
c, Nikola 192, 201, 204, 209-210,
D
220, 237
- uri
D
c, M. 209, 213
-Durisi
c, M. 440
- urkovi
D
c, Maksim 330
E
Ehli, Islam 198, 203
Egerton 81
Eisenman, L. 24, 27
Eisler, Robert 119
Ekme
ci
c, Milorad 53, 180, 182-183, 265,
269, 280, 299, 315, 318, 384, 408, 461, 463464, 483-487

Elliot 81
Erakovi
c, Sima 362-363, 369
Eskinazi, S. Albert 380
F
Fabris, Antun 233, 234
Fadilpasi
c, Mahmud-beg 208, 240
Falad
zi
c, Sulejman ef. 214
Falk 44
Feifalik, A. 465

Fidahi
c, Semsi-beg
208
Filan 236, 238
Filipovi
c, Josip 17, 157, 159, 182, 392,
478, 481-482, 515
Filipovi
c, Muhamed-beg 137
Filipovi
c, Nedim 384, 519
Firdus, Ali-beg 177, 179-181, 202, 207,
216-217, 223, 227-229, 231, 235, 237-240,
368,
Fischer - Reinau 126
Fischer, Josef 380
Forster, Zdenko 450-452
Fournier, August 13, 58, 119
Franz Ferdinand, v. Habsburg Este 27,
252, 263, 266-267, 275, 283-284, 292, 300,
303, 308-309, 311-312, 357, 413, 459, 462,
468
Franz Joseph I (Franjo Josip I ) 22, 30,
121, 157, 192, 254, 264, 267, 279, 414
Fufi
c, Nikola 211
F
uhr, Christoph 280
F
urth, Hugo 118
G
Garasanin, Ilija 182
Gasi
c, Gavro 335, 363,
Gavranovi
c, Berislav 54, 55
Gavrila, Emil 180, 192-193, 200-201, 213214, 230, 238, 508
Gazi, Husref-beg 190
Gersi
c, Gligorije 185
Gjebi
c - Marusi
c, Kosta 336, 343
Gladstone, William Ewart 83, 183, 197

525

Glodo, Mujaga 239

Gluhi
c, Sefkija
491
Goluchowski, Agenor 167
Gonda, Josef 158
Gradas
cevi
c, Be
cir-beg 368
Grailer, Iring 53
cepan 129
Grdi
c, S
c, Vasilj 351
Grdi
Gross, Mirjana 111, 135, 179, 186-187, 253,
265-266, 268, 271-272, 276, 284, 289, 291,
311-312, 332, 361, 402, 409, 506
Gr
unberg, Karl 125
Gr
unfeld 376
Guttenberg, Emil 165

Haymerle, Heinrich 54-55, 80, 82, 84, 143,

484, 486
Heged
us, Alexander 161
Hellbling, E.C. 25
Henda, Ahmed-aga 197, 202, 206-207, 223,
227-228, 234-237, 239
Hertz, F. 102
Hofmann, Leopold 18, 71-72, 74, 162
Hofmeister, H. 341
Holtz, G. 371
Horv
ath 44
Hrelja, Kemal 99, 132, 147, 172
Hribar, Ivan 136
c, Hamid 208
Husedinovi

Had
zibegovi
c, Iljas 141, 151, 187, 319, 322323, 328, 334-336, 338, 341, 345, 372-373,
376, 379, 498
Had
zidamjanovi
c, Risto 210
Had
zijahi
c, Muhamed 177, 180, 182, 189,
191, 195-196, 200, 224, 385, 404, 460
Hafizadi
c, Ahmed-beg 202, 204-206, 215,
218-219, 225-226, 228
Hafizadi
c, Hasim-beg 388
Hala
cevi
c, Junuz 208
Halilbasi
c, Mustaj-beg 239, 366
Hallgarten, Georg W.F. 89, 100-111, 156,
426, 438-440, 449, 457
Hamm, Josip 395
Hanak, Peter 25-27, 88-89, 91, 256

Hanki
c, Serif-aga
204
Hantsch, Hugo 43, 45, 54, 120, 139, 283,
426-429, 432, 442, 458
Hasanpasi
c, Hamdi-beg 203, 205-206, 212,
215, 219-221, 223-224, 232, 235-236
Haselsteiner, Horst 317
Hauke 12
Hauptmann, Ferdo (Ferdinand) 11, 28, 35,
39, 50, 55, 58, 74, 76, 80, 82, 85, 90, 99100, 108, 131, 137-139, 143, 145, 148, 150151, 156, 160, 169, 176, 178, 202, 249, 296,
312, 317, 333, 371-372, 385, 390, 449, 451,
466, 471, 489, 520

Ibrahimpasi
c - Kukav
ci
c, Mustaj-beg 219,
225-226, 228, 234, 388
Imamovi
c, Mustafa 180, 185, 187-189, 191,
211, 214, 224, 229, 240, 274, 320, 324, 332,
358, 379, 409, 504, 508
Islamov, Tofik M. 107, 268
Ismail (kediv) 84

526

J
Jahi
c, D
zevad 387
Jaksi
c, Aleksa 184, 197
Jaksi
c, Grgur 11, 484
Jaksi
c, Sreten 339, 351
Jakubovski, Franz 499-500
Jankijevi
c, Viktor 366
Jankovi
c, Milan 131
Jarak, Nikola 489
Jeftanovi
c, Gligorije 115, 136-137, 152,
177, 179-180, 189-190, 194, 197, 208-210,
214, 218-220, 223, 233, 235, 238-239, 329,
377, 508
Jelinovi
c, Zvonimir 162
Jellinek, Georg 40
Joakim III (patrijarh) 235
Jojki
c, Milan 314, 350, 470
Jokanovi
c, Vlado 187, 387
- orde 119
Jovanovi
c, D

Jovanovi
c, Lazo 220
Jovanovi
c, Slobodan 185, 191, 194, 201,
229
Juzbasi
c, D
zevad 49, 55-58, 68-69, 75, 85,
98, 108, 119, 137, 143, 145-146, 148, 152,
156, 158-160, 163, 166-171, 173, 199, 247248, 250, 254, 262-264, 289-291, 293, 297298, 309, 312, 324, 332, 346, 348, 357, 365,
379, 388, 390, 399, 403, 408, 412, 419, 466469
K
Kajtaz, Husaga 206, 222
Kajtaz, Ibrahim 234
Kalice, Heinrich 483, 486
K
allay, Benjamin 55, 85, 107-108, 126, 131,
145-147, 149, 151, 160-168, 170, 185-186,
188, 194-197, 199, 201, 216-218, 221, 227,
230, 232, 238, 249, 268, 285-287, 392, 399,
485
K
alnoky, Gustav 483, 485-486
ci
c, Stevo 363
Kaluder
Kann, Robert A. 26
Kantz 44
Kapetanovi
c, Mehmed-beg Ljubusak 387
Kapid
zi
c, Hamdija 11, 13, 18, 28, 37, 55,
66, 85, 99, 104, 108, 122, 130, 134, 136137, 144, 170, 179, 181-184, 198, 247, 251,
253-254, 263, 265, 269, 272, 274, 277-278,
288-289, 291, 295, 299, 306, 309, 314, 318,
325, 327, 332, 357, 364, 378-379, 428, 432,
443, 462, 464, 469, 481, 483-484, 489, 493,
515
Kapor, Savo 328, 351
Karabeg ef. Ahmed 202, 206-207, 209,
216, 223, 235
Karabegovi
c, Husein-beg 481
Karad
zi
c, Vuk Stefanovi
c 190
K
aroly, Mih
aly (Michael) 81
Kaser, Karl 319-321, 330, 351, 401, 471
Kasanin, R. 456
Kasikovi
c, Nikola 194
Kazazovi
c, Salih 202-203, 211, 219, 231
Kem
eny (baron) 71

Kemura, Ibrahim 460

Khuen - Hed
erv
ary, K
aroly 128, 369-370
Kiszling, Rudolf 311
Kobinger 277
Ko
ci
c, Petar 276, 305, 330, 338-340, 351,
410, 503-504, 507-509
Koerber, Ernest 164, 167-168, 418, 420
Komadina, Mujaga 202, 206-209, 216-217,
223, 235
Komj
athy, Mikl
os 25, 256, 317-318
Konstatinovi
c, Natalija 196
Konta, Ignaz 158
Korb von 75
Kosier, Ljubomir St. 114, 133, 136
Kossuth, Ferencz 276
Kralja
ci
c, Tomislav 284, 376, 387, 464,
489, 514
Kraljevi
c, Andrija 190
Kramar, Karl 429
- uro 192, 201, 209, 213
Krasojevi
c, D
Kresevljakovi
c, Hamdija 125, 127, 136, 376
Krobatin, Alexander 415, 449, 514
Kronawetter, Ferdinand 45, 77
Krulj, G. 99
Krusevac, Todor 114, 132, 135-136, 183,
185-186, 189-201, 220, 239, 276-277, 332,
338-339, 374, 376, 392, 511
Ku
cukali
c, Ibrahim 119
Ku
cukali
c, Salih-aga 368
Kudrjavcev, 73
Kuh-Chrobak, Paul 100, 116
Kujund
zi
c, Kosta 192, 208, 220
Kulenovi
c, Ahmed-beg 211
Kulenovi
c, Muhamed-beg 225, 388
Kulenovi
c, Skender-beg 206, 235, 236
Kulovi
c, Esad ef. 376, 380
Kuluglija, Hajri-beg 228
Kuljanin, Vukan 330
Kuna, Herta 387, 395
Kuranda, Felix 118

Kurtovi
c, Sukrija
409, 509
Kutschera, Hugo 197, 206, 216, 222, 232

527

L
Lakisi
c, Hasan-beg 206, 222, 234, 239
Lamp, Karl 292, 331
Lange, Fridrich 138, 175, 296
Latas, Omer-pasa 51, 195
- orde 350-351, 410-411, 506Lazarevi
c, D
507
Leveleye, E. 371
Lohnstein 100, 116, 467
Lovren
ci
c, Rene 205
LJ

Milan, Obrenovi
c (kralj) 184, 191, 486
Mileti
c, Svetozar 198, 203
Mili
cevi
c, Franjo 185, 196
Miralem, Dervis-beg 204, 206-207, 209210, 212, 218-219, 223, 225-226, 234, 240,
314, 368-369, 388, 404-406, 460-461, 471
Miralem, Hamza-beg 219, 225
Miralem, Ibrisim-beg 234
Mirko (sin knjaza Nikole) 196
Miskolczy, Julius 58, 61, 96, 103

Ljubibrati
c, Mi
co 184
Ljubibrati
c, Savo 336
M

Misajkov, D. 453
Mitrovi
c, Andrej 270
Mrlji
c, Petar 329, 337-338

Mad
zar, Bo
zo 343, 417, 419, 512
c, Junuz-aga 239
Madarevi
Mahmut
cehaji
c, Rusmir 387
Majer, H. 457
Majki
c, Kosta 363
Malbasa, Ante 85, 107, 177, 185, 187, 189,
392
Mandi
c, Nikola 135, 152, 309, 315, 317,
336-337, 361-362, 364, 366-367, 414, 417,
471
Marcus 44
Marjanovi
c, Milan 410, 506
Markovi
c, Marijan 114, 134-135, 499-500
M
arz, Eduard 91-92, 94, 102-103
Masarik, Tomas G. 328, 429
Masi
c, Mujaga 205, 208, 237
Mautner, M. 454-456
Mechtler, Paul 175
Medinlija had
zi Ibrahim 480-481
Memi
c, Mustafa 463
Mensdorf - Pouilly - Dietrichtstein, Albert
432, 435-437, 440-441
Mesi
c, Adem-aga 115, 136-137, 152, 180,
471
Miedlig, Michael 384
- orde 494
Miki
c, D
Miklos, Karl 126

528

Musi
c had
zi Ahmed 481
Musovi
c, Ejup 463
N
Napoleon I Bonaparta 63
Naze
ci
c, Salko 269
Neuwirth 53
Nezirhod
zi
c, Hasan 227
Nie
c, Vladimir 116-117, 466
Nikola, Petrovi
c (knjaz Crne Gore) 194196, 233
Noot, Hugo 118
N
ordling, Wilhelm 156
Novakovi
c, Jovan 235
Novakovi
c, Stojan 191, 193
Nuri - Had
zi
c, Osman 177-180, 196-197,
210, 217, 231
NJ

Nje
zi
c, Zivko
343, 363, 369, 411, 507

O
Okuka, Milos 391, 395
Omanovi
c, Fata 199, 206
Opa
ci
c, Petar 299
Orbin, Mavar 384
P
Pallavicini, Johann 492
Papi
c, Mitar 129, 392, 395
Paskaleva, Vir
zinija 101-102, 425
Pasi
c, Osman-beg 207, 368
Pasi
c, Zijad-beg 207-208
Pavli
cevi
c, Dragutin 49, 52-53, 505
Pechy (ugarski ministar saobra
caja) 44
Peco, Asim 389
- orde 127, 381
Pejanovi
c, D
Perin, D. 131
Petrovi
c, Diogen 329
Petrovi
c, Rade 59
Petrovi
c, Stana (k
cerka knjaza Nikole) 196
Pinto, Avram 372
Pissarev, J.A. 102, 429, 457
Pitner, Karl 197, 364
Pittreich, Heinrich 280
Plener, Ernest 41-42, 45-46
Plenker, Georg 50, 85
Pleterski, Janko 266
Poincar
e, Raymond 438
Popovi
c, J. 131
Popovi
c, Matija 363
P
oschel, Moritz Ritter 221, 250
Potemkin, V.P. 84
Potiorek, Oskar 115-116, 118, 126-128,
134, 136, 169, 263-264, 265, 287, 300-307,
309-313, 316-317, 397, 399, 410, 412, 414,
416-417, 427, 432, 442-443, 461, 464, 466473, 493, 498, 514, 516
Prci
c, Osman ef. 202, 204, 209, 220, 223,
232, 235, 236
Privilica, Dervis-beg 204
Privilica, Hasan-beg 481
Prunk, Janko 266

Purivatra, Atif 387

R
Radeni
c, Andrija 271, 275
Radovi
c, Vladimir 192, 194
Radulovi
c, Risto 377, 381-382
Raki
c, Lazar 192-193, 205
Ranky, Gy
orgy 93, 424
Ra
znatovi
c, Novak 194, 201
Rechberger, Walther 52, 155
Redlich, Joseph 25, 107, 248, 256, 281,
289, 397-398, 428, 431, 443
Red
zi
c, Enver 352, 385, 387, 503, 508
Regele, Oskar 284
Rein
ohl, Fritz 193, 328, 378
Reiter, Norbert 384
Renner, Karl 26-27, 103
Riedl, Richard 463
Rieger, Frantisek 43, 45
Risti
c, Vasa 114, 133, 135-136
Rizvanbegovi
c-Sto
cevi
c, Mehmed Ali-pasa
194-195
Rizvi
c, Muhsin 408
Rohonyi, Julius 308
Roskiewicz, Johan 50-52, 73, 95, 132
Rotkopf, Moritz 379-380
R
udit, (baron) 116
Rukavina, Mihajlo 195, 216, 219, 231
Rumpler, Helmult 270
Rzehak, Ferdinand 481
S
Salamunovi
c, Ivan 328
Sali
c, Muhamed 204, 239
Salis, J.R. 83-84, 89
Salisbury, Robert Cecil 81-83, 484, 486
Salki
c had
zi Hasan 481
Salom, D. Avram 380
Salom, Jesua 119, 342, 374, 376, 379-380
Salvator, Leopold 127
S
andor, Vilmos 424
S
andor, Pal 89, 102, 110-111
Sara
c, Suljaga 204

529

Sari
c, Murat 368, 404
Sarkoti
c, Stjepan 269, 416-420
Sauter, Hermann 49, 57, 69, 85, 87-88,
92, 97-98, 103, 107, 109, 111-115, 117-118,
134, 139, 171, 247, 332
Savi
c M. Milivoj 426, 453, 455-457
Schemua, Blasius 288, 298, 300, 311
Schieder, Theodor 384
Schiessel, Franz 192
Schmarda, Josip Baptista 119, 127
Schmid, Ferdinand 11-12, 38, 42, 85, 9799, 113, 117, 123, 125, 129, 132, 137-139,
171-172, 175, 247, 256, 292, 296-297, 331,
373-375
Schneller, Rudolf 11
Sch
onaich, Franz 260, 275, 277-280, 282,
287, 292-298, 301-302, 357-360, 397, 495496
Sch
onfeld, F.M.L. 482
Schulz (konzul) 80
Schuster, Rudolf 450
Schwarz, Adolf 236
Schwarz, Karl 159
Schwarzenberg, Felix 54
Schwegel, Joseph 56, 70, 73-74, 78, 81
Shek, Adalbert 288, 368, 460
Sieghart, Rudolf 25, 90, 256, 326
- orde 191
Simi
c, D
Simi
c, Jovo 329, 363, 410
Singer, Bernhard 156
Skari
c, Vladislav 51, 177, 201, 220, 235,
239, 376
Skene, Alfred 44, 45
Skoko, Savo 425, 436, 438-439, 456
Smailkadi
c, Rifat 227
Softi
c, Isa 204
Somogyi, Eva 250, 267, 293
Sosnosky, Theodor 427, 438, 440
Spahi
c, Mehmed ef. 195, 196
Spaho, Mehmed 87
Spalajkovi
c, Miroslav 198
Spitzm
uller - Harmersbach, Alexander
250, 468

530

Srski
c, Milan 338, 348, 351, 361, 364, 409,
487
Stadler, Josip 186, 212, 505, 514
Stan
ci
c, Ljiljana 386-387, 391, 395
Stojan
cevi
c, Vladimir 182, 214
Stojanovi
c, K. 425, 453
Stojanovi
c, Nikola 122, 177, 179, 363, 366,
368
Stoj
cevi
c, Stojan 330
Stokanovi
c, Pero 333
Stremayr, Karl 27, 30
St
urgkh, Karl 413, 449, 451-452, 514
Su
ceska, Avdo 187, 384
Suess, Eduard 46
Sugar, Peter 20, 42, 85, 127-128, 131-132,
146, 151, 160, 520
Sulejmanpasi
c, Ali-beg 207
Sulejmanpasi
c, Rifat-beg 137, 314, 366,
388, 461, 464, 471, 516
Sunari
c, Jozo 317, 367
Suppan, Arnold 266, 271, 280-281
Svrzo, Ahmed 197
Sz
apary, Frigyes Friedrich 34, 71-72
Szell, K
alm
an (Koloman) 19, 167-168, 208,
482

Sabanovi
c, Hazim 136

Sahinagi
c, Avdaga 239

Santi
c, Aleksa 194

Sarac,
Sulejman 225, 491
c, Ivan 337
Sari
c, Nusret 181, 188, 200, 203-204, 207,
Sehi
212, 215-220, 228, 230-231, 233-234, 236237

Sehovi
c ef. Jusuf 239

Semsikadi
c (muftija) 478-481

Skalji
c, Nezir 231

Snjari
c (general) 460

Sogolj, Salih 205

Sola,
Vojislav 136-137, 177, 179-180, 192,
194, 209-210, 220-221, 329, 363, 377

Sunji
c, Marko 387

T
Taaffe, Eduar 27, 30, 35, 43-45, 163-164,
341
Tadin, Kalist 411
Talloczy, Ludwig 317
Tausanovi
c, Kosta 192
Tejlor, D
z. A. 83, 425, 436, 439
Tepi
c, Ibrahim 49-50, 52, 73, 85, 142
Teskered
zi
c, Rifat-beg 234
Teufik (kediv) 84
Teufik-bej 227
Tezner, Friedrich 25, 42
Th
ommel, Gustav 49, 94
Tisza, Istv
an (Stefan) 316-317, 416-417
Tisza, K
alm
an (Koloman) 13, 19-21, 23,
27-29, 31-32, 34-35, 43-44, 67, 70-73, 78,
157, 165, 485
Todorovi
c, Svetozar 49, 73
Tomasi
c, Nikola 402
Tomi
c, Jasa 201, 203, 205, 209, 213, 219
Tomi
c, Stojan 503
Topal, Osman-pasa 52, 387
Trifkovi
c, Stjepo 194, 198, 203, 219, 235,
238
Troyer 351
Tuzli
c, Bakir-beg 180-181, 202, 204, 206207, 209, 216-218, 235, 238
U
Uebersberger, Hans 442-443
Uhlirz, Karl 12, 27, 43
Ulbrich, Joseph 25
U
zi
canin, Omer-aga 197, 239
V
Vago, Josip 87
Varesanin, Marijan 278, 285-287, 293-295,
297, 299-301, 359, 365, 495, 497-498
Vasiljevi
c, Vaso 330
Vejzovi
c, Suljaga 330
Verosta, Stephan 284, 299
Veselinovi
c 201

Vesni
c, Milenko 201
Vinaver, Vuk 194
Vinogradov, K. B. 102, 265, 270, 284, 429,
457
Visontay, Samuel 208
Voj
cik, Johan 499-500
Vojvodi
c, Mihajlo 191, 431
Vu
ckovi
c, V. J. 11, 484
Vukanovi
c, Savo 381
W
Wank, Solomon 268
Weinwurm, Franz 265, 300, 312, 315, 318,
472
Wekerle, S
andor (Alexander) 104-105, 174,
251, 255, 263, 272, 276, 290-291
Werner, Karl Heinz 53, 61, 89, 91-92, 94,
100-103, 457
Wertheimer, Eduard 12-13, 16, 20, 58, 96,
139, 482
Wessely, Karl 414
Wimpffen 84
Winzor, Anton 277-282, 388
Wolski 64
Wurmbrand, Nobert 11-12, 42, 292, 331
W
urtenberg, Wilhelm 84, 159
Z
Zahari
c, Jeftomir 195, 221
Zaimovi
c, Dervis-beg 237

Zajimovi
c, Semsi-beg
203
Zalezski (austrijski ministar finansija) 450
Zaplata, Rudolf 51, 54
Zarzycki, Miron 389
Zeli
c - Bu
can, B. 59
Z
ollner, Erich 27
Zuruni
c, Teodor 309

Zeraji
c, Bogdan 327

Zivanovi
c, M.Z. 327

Zolger,
Ivan 24-25, 256

531

citiraju i u naucnom pogledu promasene knjige. To je kod nas donekle

postao vec manir, iza koga se mogu nazirati i odredeni licni animoziteti, odnosno afiniteti. Nedostaci ove vrste morali su se otkloniti u
redakcijskom postupku. Smisao navodenja literature uz enciklopedijske
jedinice nije samo u tome da se oznaci odakle je autor uzeo podatke za
svoj tekst, nego i da uputi citaoca na najbitnija naucna djela i radove
o odredenom pitanju.

Steta
sto su ovakvi i slicni propusti umanjili nesumnjivu vrijednost
ovog zamasnog naucnog poduhvata.
(Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu 22, 1986, str. 271-282)

521

INDEKS IMENA
A
Abdul Hamid 196
Adamkiewicz 490
Adamovi
c, Danko 215
Aehrenthal, Alois Laxa 106, 167, 249-250,
252, 256-260, 267, 269-273, 276, 279, 283284, 293, 296, 301, 357, 461, 490-492
Agapejeff (general) 198
Ahmetasevi
c, Muhamed 237
Alajbegovi
c, Salih ef. 206, 222-223, 234235, 239
Aleksandar, Obrenovi
c 185, 201
Aleksi
c- Pejkovi
c, Ljiljana 101, 110, 137,
424, 428, 436, 439, 448-449, 453, 455, 458
Alibegovi
c, Fehim-beg 204, 210
Alkalaj, Vito 375, 381-382
Andr
assy, Gyula (Julius) 12-13, 16-20, 2325, 28-29, 44, 54, 57, 64, 67, 79, 81, 83, 96,
139, 156, 267, 270, 482

Arnautovi
c, Serif
115, 136-137, 152, 200,
202-206, 210, 215, 218, 220, 226, 232, 240,
314, 344, 364, 368, 408, 471
Asboth, Johann 371
Atanackovi
c, Savo 202
Atanackovi
c, Stevan 202
Auersperg, Adolf 20, 23-24, 44
Auffenberg - Kommar
ow, Moritz 253, 260261, 289, 295, 297-298, 300, 311, 361, 461462, 495
B
Babi
c, Anto 517
Babi
c, Branko 192, 196, 463
Babi
c, N. 347, 352

Bacquehem, Oliver 165

Badeni, Kasimir 168
Baernreither, Joseph Maria 88, 106-107,
119, 164, 251-254, 291, 428, 431
Bahtijarevi
c, Hifzi 204, 210, 218
Bajki
c, V. 50
Baki
c, Mitar 197
Bali
c, Mujaga 239
Balint, Imre 126
Banac, Ivo 395
Banffy, Desider 104, 164, 166, 168
Bardolff, Carl 303, 308-309, 468
Basagi
c, Safvet-beg 231, 315, 317, 344,
366, 409, 464, 471, 491
Batthyany, Tivadar 276
Beck, Wladimir 105, 166, 182, 272, 515
Begovi
c, Branislav 141, 147, 153, 334, 520
Benckendorff , Alexandar Konstantinovi
c
435
Benedikt, Heinrich 55, 61, 89, 91-92, 100,
102, 120, 124, 135, 457
Benko, Isidor 223, 274, 279, 281-283, 292,
304-305, 308, 344, 358, 365, 368, 379, 389,
407
Berchtold, Leopold 120, 167, 261, 262, 312,
427, 429-430, 435, 440-441, 443, 448-450,
452-453, 514
Berend, Ivan 93, 424
Bernatzik, Edmund 24-25, 47, 256
- . Risto 190
Besarovi
c, D
Besarovi
c, Vojislav 87
Bi
cak
ci
c, Salih-aga 190, 194, 197, 202, 205208, 220-221, 223, 231-234, 236

523

Bienerth, Richard 251-254, 259, 359, 369,

397
Bilinski, Leon 43, 98, 100, 115-116, 118,
127-128, 136, 169, 260, 261, 263-264, 306310, 312-313, 315-318, 350, 411-412, 415,
417-418, 429, 461, 467-470, 472-473, 514515
Biogradlija, Ahmed-beg 203
Bismark, Otto 61, 67, 89, 341
Bis
cevi
c, Vasfi-beg 368
Blaskovich, Sandor 208
Blau, Otto 73
Bogi
cevi
c, Vojislav 49, 73, 178-179, 197,
205, 219, 226, 232, 276, 278, 319, 415, 489
Boji
c, Mehmedalija 481
Boog (potpukovnik) 295
Bo
zi
c, Kosta 338
Bo
zi
c, Risto 369
Bradvarevi
c, Nenad 203
Braji
c, Sulejman 203
Brauner, Josef 45, 316-318, 473
Brodnik, Franz 407
Brosch, Alexander 295, 300
Brozovi
c, Dalibor 395
Bruck, Karl 54, 55
B
uchelen, Carl 156
Bugarski, Ranko 384
Buol - Schauenstein, Ferdinand Karl 54
Buri
an, Istv
an (Stephan) 105-106, 114,
122, 125, 151, 174, 239, 249, 251, 257-258,
261-262, 268-270, 273-275, 277-283, 285286, 289, 294, 296-297, 300-306, 308, 317,
325, 336, 356, 358-360, 364-365, 369-370,
379, 388, 396, 399, 407, 420, 469, 491-496
Bylandt-Rheidt, Arthur 36, 156, 232, 482
C
Cambon, Paul 438, 440
Carlgren, W. M. 167, 268
Cavalletto (poslanik) 84
Ceri
c, Husein-beg 204
Ceri
c, Sulejman-beg 202-203, 210, 220,
228, 230, 235-236
Charmatz, Richard 27, 43

524

Chlumecky, Johann 34-35, 67, 70, 72, 78,

96
Chlumecky, Leopold 275, 284
Collas, Karl 459-460, 462
Conrad v. H
otzendorf, Franz 267, 271,
275, 277, 284, 287, 291, 293, 295-298, 300301, 303, 310, 428, 470, 486-487, 495-496
Cviji
c, Jovan 491
Cvjeti
canin (potpukovnik) 284
Czedik, Alois 252
Cz
ornig, Karl 54

Cabraji
c, Luka 351
sevi
Cau
c, D
zemaludin 405, 419

Cengi
c, Ibrahim-beg 239

Cernjajev
(general) 82

Cirkinagi
c, Omer 202, 204, 216, 223, 228,
230, 234-235, 237

Cubrilovi
c, Branko 321, 350, 410, 481, 504,
506-508

Cupi
c-Amrein, Martha M. 348, 471
ci
Cur
c, Fehim ef. 380

Cerovi
c, Bo
zidar 136

Cirkovi
c, Sima 180

Corovi
c, Vladimir 137, 170, 179, 428, 431432, 443, 453
D
Daniel, Ernest 164
Danilo (sin Nikole - prijestolonasljednik)
195
Danon 376
Dantscher v. Kollesberg, Theodor 40, 44
Dedijer, Jefto 344
Dedijer, Vladimir 108, 180, 284, 311
Deftedarevi
c, Ibrahim-beg 442, 462
Despot, Mirjana 52
Dimitrijevi
c, Lazar 319-320, 351
Dimitrijevi
c, Mito 426, 428, 442, 453
Dimitz, Ludwig 158

Dimovi
c, Danilo 115, 152, 314, 328, 350,
377, 410, 470-471, 473
Dimtschoff, Radoslave M. 52, 104, 132,
156, 166, 446
Disraeli, Benjamin 83
Drozd, Aleksandar 499
Dumba, Nikolaus 46
Duranda di Cavaliere 95

DZ
D
zabi
c, Ahmed ef. 206, 220-223, 225-228,
231-234, 236-238
D
zabi
c, Ali Fehmi ef. 195, 199-200, 202,
205-206
D
zaja, Sre
cko M. 384, 387,
- uro 336, 351, 410, 506
D
zamonja, D
D
zini
c, Hamdi-beg 471
D
zini
c, Mahmut-beg 202, 204, 209, 228,
234, 240
D
zini
c, Ragib-beg 207, 228
D
zuverovi
c, Josip 131
D
- akovi
D
c, Luka 125, 127, 180, 187, 212,
249, 322-323, 505
- orde ( gr
cki princ) 192
D
- ordevi
c, Dimitrije 90, 101-102, 124, 137,
D
170, 193, 424, 426, 428-429, 431, 433, 438439, 443
- ordevi
c, Vladan 191, 193, 201, 229
D
-Durdev, Branislav 187, 352, 384, 519
- urdevi
c, Nikola 192, 201, 204, 209-210,
D
220, 237
- uri
D
c, M. 209, 213
-Durisi
c, M. 440
- urkovi
D
c, Maksim 330
E
Ehli, Islam 198, 203
Egerton 81
Eisenman, L. 24, 27
Eisler, Robert 119
Ekme
ci
c, Milorad 53, 180, 182-183, 265,
269, 280, 299, 315, 318, 384, 408, 461, 463464, 483-487

Elliot 81
Erakovi
c, Sima 362-363, 369
Eskinazi, S. Albert 380
F
Fabris, Antun 233, 234
Fadilpasi
c, Mahmud-beg 208, 240
Falad
zi
c, Sulejman ef. 214
Falk 44
Feifalik, A. 465

Fidahi
c, Semsi-beg
208
Filan 236, 238
Filipovi
c, Josip 17, 157, 159, 182, 392,
478, 481-482, 515
Filipovi
c, Muhamed-beg 137
Filipovi
c, Nedim 384, 519
Firdus, Ali-beg 177, 179-181, 202, 207,
216-217, 223, 227-229, 231, 235, 237-240,
368,
Fischer - Reinau 126
Fischer, Josef 380
Forster, Zdenko 450-452
Fournier, August 13, 58, 119
Franz Ferdinand, v. Habsburg Este 27,
252, 263, 266-267, 275, 283-284, 292, 300,
303, 308-309, 311-312, 357, 413, 459, 462,
468
Franz Joseph I (Franjo Josip I ) 22, 30,
121, 157, 192, 254, 264, 267, 279, 414
Fufi
c, Nikola 211
F
uhr, Christoph 280
F
urth, Hugo 118
G
Garasanin, Ilija 182
Gasi
c, Gavro 335, 363,
Gavranovi
c, Berislav 54, 55
Gavrila, Emil 180, 192-193, 200-201, 213214, 230, 238, 508
Gazi, Husref-beg 190
Gersi
c, Gligorije 185
Gjebi
c - Marusi
c, Kosta 336, 343
Gladstone, William Ewart 83, 183, 197

525

Glodo, Mujaga 239

Gluhi
c, Sefkija
491
Goluchowski, Agenor 167
Gonda, Josef 158
Gradas
cevi
c, Be
cir-beg 368
Grailer, Iring 53
cepan 129
Grdi
c, S
c, Vasilj 351
Grdi
Gross, Mirjana 111, 135, 179, 186-187, 253,
265-266, 268, 271-272, 276, 284, 289, 291,
311-312, 332, 361, 402, 409, 506
Gr
unberg, Karl 125
Gr
unfeld 376
Guttenberg, Emil 165

Haymerle, Heinrich 54-55, 80, 82, 84, 143,

484, 486
Heged
us, Alexander 161
Hellbling, E.C. 25
Henda, Ahmed-aga 197, 202, 206-207, 223,
227-228, 234-237, 239
Hertz, F. 102
Hofmann, Leopold 18, 71-72, 74, 162
Hofmeister, H. 341
Holtz, G. 371
Horv
ath 44
Hrelja, Kemal 99, 132, 147, 172
Hribar, Ivan 136
c, Hamid 208
Husedinovi

Had
zibegovi
c, Iljas 141, 151, 187, 319, 322323, 328, 334-336, 338, 341, 345, 372-373,
376, 379, 498
Had
zidamjanovi
c, Risto 210
Had
zijahi
c, Muhamed 177, 180, 182, 189,
191, 195-196, 200, 224, 385, 404, 460
Hafizadi
c, Ahmed-beg 202, 204-206, 215,
218-219, 225-226, 228
Hafizadi
c, Hasim-beg 388
Hala
cevi
c, Junuz 208
Halilbasi
c, Mustaj-beg 239, 366
Hallgarten, Georg W.F. 89, 100-111, 156,
426, 438-440, 449, 457
Hamm, Josip 395
Hanak, Peter 25-27, 88-89, 91, 256

Hanki
c, Serif-aga
204
Hantsch, Hugo 43, 45, 54, 120, 139, 283,
426-429, 432, 442, 458
Hasanpasi
c, Hamdi-beg 203, 205-206, 212,
215, 219-221, 223-224, 232, 235-236
Haselsteiner, Horst 317
Hauke 12
Hauptmann, Ferdo (Ferdinand) 11, 28, 35,
39, 50, 55, 58, 74, 76, 80, 82, 85, 90, 99100, 108, 131, 137-139, 143, 145, 148, 150151, 156, 160, 169, 176, 178, 202, 249, 296,
312, 317, 333, 371-372, 385, 390, 449, 451,
466, 471, 489, 520

Ibrahimpasi
c - Kukav
ci
c, Mustaj-beg 219,
225-226, 228, 234, 388
Imamovi
c, Mustafa 180, 185, 187-189, 191,
211, 214, 224, 229, 240, 274, 320, 324, 332,
358, 379, 409, 504, 508
Islamov, Tofik M. 107, 268
Ismail (kediv) 84

526

J
Jahi
c, D
zevad 387
Jaksi
c, Aleksa 184, 197
Jaksi
c, Grgur 11, 484
Jaksi
c, Sreten 339, 351
Jakubovski, Franz 499-500
Jankijevi
c, Viktor 366
Jankovi
c, Milan 131
Jarak, Nikola 489
Jeftanovi
c, Gligorije 115, 136-137, 152,
177, 179-180, 189-190, 194, 197, 208-210,
214, 218-220, 223, 233, 235, 238-239, 329,
377, 508
Jelinovi
c, Zvonimir 162
Jellinek, Georg 40
Joakim III (patrijarh) 235
Jojki
c, Milan 314, 350, 470
Jokanovi
c, Vlado 187, 387
- orde 119
Jovanovi
c, D

Jovanovi
c, Lazo 220
Jovanovi
c, Slobodan 185, 191, 194, 201,
229
Juzbasi
c, D
zevad 49, 55-58, 68-69, 75, 85,
98, 108, 119, 137, 143, 145-146, 148, 152,
156, 158-160, 163, 166-171, 173, 199, 247248, 250, 254, 262-264, 289-291, 293, 297298, 309, 312, 324, 332, 346, 348, 357, 365,
379, 388, 390, 399, 403, 408, 412, 419, 466469
K
Kajtaz, Husaga 206, 222
Kajtaz, Ibrahim 234
Kalice, Heinrich 483, 486
K
allay, Benjamin 55, 85, 107-108, 126, 131,
145-147, 149, 151, 160-168, 170, 185-186,
188, 194-197, 199, 201, 216-218, 221, 227,
230, 232, 238, 249, 268, 285-287, 392, 399,
485
K
alnoky, Gustav 483, 485-486
ci
c, Stevo 363
Kaluder
Kann, Robert A. 26
Kantz 44
Kapetanovi
c, Mehmed-beg Ljubusak 387
Kapid
zi
c, Hamdija 11, 13, 18, 28, 37, 55,
66, 85, 99, 104, 108, 122, 130, 134, 136137, 144, 170, 179, 181-184, 198, 247, 251,
253-254, 263, 265, 269, 272, 274, 277-278,
288-289, 291, 295, 299, 306, 309, 314, 318,
325, 327, 332, 357, 364, 378-379, 428, 432,
443, 462, 464, 469, 481, 483-484, 489, 493,
515
Kapor, Savo 328, 351
Karabeg ef. Ahmed 202, 206-207, 209,
216, 223, 235
Karabegovi
c, Husein-beg 481
Karad
zi
c, Vuk Stefanovi
c 190
K
aroly, Mih
aly (Michael) 81
Kaser, Karl 319-321, 330, 351, 401, 471
Kasanin, R. 456
Kasikovi
c, Nikola 194
Kazazovi
c, Salih 202-203, 211, 219, 231
Kem
eny (baron) 71

Kemura, Ibrahim 460

Khuen - Hed
erv
ary, K
aroly 128, 369-370
Kiszling, Rudolf 311
Kobinger 277
Ko
ci
c, Petar 276, 305, 330, 338-340, 351,
410, 503-504, 507-509
Koerber, Ernest 164, 167-168, 418, 420
Komadina, Mujaga 202, 206-209, 216-217,
223, 235
Komj
athy, Mikl
os 25, 256, 317-318
Konstatinovi
c, Natalija 196
Konta, Ignaz 158
Korb von 75
Kosier, Ljubomir St. 114, 133, 136
Kossuth, Ferencz 276
Kralja
ci
c, Tomislav 284, 376, 387, 464,
489, 514
Kraljevi
c, Andrija 190
Kramar, Karl 429
- uro 192, 201, 209, 213
Krasojevi
c, D
Kresevljakovi
c, Hamdija 125, 127, 136, 376
Krobatin, Alexander 415, 449, 514
Kronawetter, Ferdinand 45, 77
Krulj, G. 99
Krusevac, Todor 114, 132, 135-136, 183,
185-186, 189-201, 220, 239, 276-277, 332,
338-339, 374, 376, 392, 511
Ku
cukali
c, Ibrahim 119
Ku
cukali
c, Salih-aga 368
Kudrjavcev, 73
Kuh-Chrobak, Paul 100, 116
Kujund
zi
c, Kosta 192, 208, 220
Kulenovi
c, Ahmed-beg 211
Kulenovi
c, Muhamed-beg 225, 388
Kulenovi
c, Skender-beg 206, 235, 236
Kulovi
c, Esad ef. 376, 380
Kuluglija, Hajri-beg 228
Kuljanin, Vukan 330
Kuna, Herta 387, 395
Kuranda, Felix 118

Kurtovi
c, Sukrija
409, 509
Kutschera, Hugo 197, 206, 216, 222, 232

527

L
Lakisi
c, Hasan-beg 206, 222, 234, 239
Lamp, Karl 292, 331
Lange, Fridrich 138, 175, 296
Latas, Omer-pasa 51, 195
- orde 350-351, 410-411, 506Lazarevi
c, D
507
Leveleye, E. 371
Lohnstein 100, 116, 467
Lovren
ci
c, Rene 205
LJ

Milan, Obrenovi
c (kralj) 184, 191, 486
Mileti
c, Svetozar 198, 203
Mili
cevi
c, Franjo 185, 196
Miralem, Dervis-beg 204, 206-207, 209210, 212, 218-219, 223, 225-226, 234, 240,
314, 368-369, 388, 404-406, 460-461, 471
Miralem, Hamza-beg 219, 225
Miralem, Ibrisim-beg 234
Mirko (sin knjaza Nikole) 196
Miskolczy, Julius 58, 61, 96, 103

Ljubibrati
c, Mi
co 184
Ljubibrati
c, Savo 336
M

Misajkov, D. 453
Mitrovi
c, Andrej 270
Mrlji
c, Petar 329, 337-338

Mad
zar, Bo
zo 343, 417, 419, 512
c, Junuz-aga 239
Madarevi
Mahmut
cehaji
c, Rusmir 387
Majer, H. 457
Majki
c, Kosta 363
Malbasa, Ante 85, 107, 177, 185, 187, 189,
392
Mandi
c, Nikola 135, 152, 309, 315, 317,
336-337, 361-362, 364, 366-367, 414, 417,
471
Marcus 44
Marjanovi
c, Milan 410, 506
Markovi
c, Marijan 114, 134-135, 499-500
M
arz, Eduard 91-92, 94, 102-103
Masarik, Tomas G. 328, 429
Masi
c, Mujaga 205, 208, 237
Mautner, M. 454-456
Mechtler, Paul 175
Medinlija had
zi Ibrahim 480-481
Memi
c, Mustafa 463
Mensdorf - Pouilly - Dietrichtstein, Albert
432, 435-437, 440-441
Mesi
c, Adem-aga 115, 136-137, 152, 180,
471
Miedlig, Michael 384
- orde 494
Miki
c, D
Miklos, Karl 126

528

Musi
c had
zi Ahmed 481
Musovi
c, Ejup 463
N
Napoleon I Bonaparta 63
Naze
ci
c, Salko 269
Neuwirth 53
Nezirhod
zi
c, Hasan 227
Nie
c, Vladimir 116-117, 466
Nikola, Petrovi
c (knjaz Crne Gore) 194196, 233
Noot, Hugo 118
N
ordling, Wilhelm 156
Novakovi
c, Jovan 235
Novakovi
c, Stojan 191, 193
Nuri - Had
zi
c, Osman 177-180, 196-197,
210, 217, 231
NJ

Nje
zi
c, Zivko
343, 363, 369, 411, 507

O
Okuka, Milos 391, 395
Omanovi
c, Fata 199, 206
Opa
ci
c, Petar 299
Orbin, Mavar 384
P
Pallavicini, Johann 492
Papi
c, Mitar 129, 392, 395
Paskaleva, Vir
zinija 101-102, 425
Pasi
c, Osman-beg 207, 368
Pasi
c, Zijad-beg 207-208
Pavli
cevi
c, Dragutin 49, 52-53, 505
Pechy (ugarski ministar saobra
caja) 44
Peco, Asim 389
- orde 127, 381
Pejanovi
c, D
Perin, D. 131
Petrovi
c, Diogen 329
Petrovi
c, Rade 59
Petrovi
c, Stana (k
cerka knjaza Nikole) 196
Pinto, Avram 372
Pissarev, J.A. 102, 429, 457
Pitner, Karl 197, 364
Pittreich, Heinrich 280
Plener, Ernest 41-42, 45-46
Plenker, Georg 50, 85
Pleterski, Janko 266
Poincar
e, Raymond 438
Popovi
c, J. 131
Popovi
c, Matija 363
P
oschel, Moritz Ritter 221, 250
Potemkin, V.P. 84
Potiorek, Oskar 115-116, 118, 126-128,
134, 136, 169, 263-264, 265, 287, 300-307,
309-313, 316-317, 397, 399, 410, 412, 414,
416-417, 427, 432, 442-443, 461, 464, 466473, 493, 498, 514, 516
Prci
c, Osman ef. 202, 204, 209, 220, 223,
232, 235, 236
Privilica, Dervis-beg 204
Privilica, Hasan-beg 481
Prunk, Janko 266

Purivatra, Atif 387

R
Radeni
c, Andrija 271, 275
Radovi
c, Vladimir 192, 194
Radulovi
c, Risto 377, 381-382
Raki
c, Lazar 192-193, 205
Ranky, Gy
orgy 93, 424
Ra
znatovi
c, Novak 194, 201
Rechberger, Walther 52, 155
Redlich, Joseph 25, 107, 248, 256, 281,
289, 397-398, 428, 431, 443
Red
zi
c, Enver 352, 385, 387, 503, 508
Regele, Oskar 284
Rein
ohl, Fritz 193, 328, 378
Reiter, Norbert 384
Renner, Karl 26-27, 103
Riedl, Richard 463
Rieger, Frantisek 43, 45
Risti
c, Vasa 114, 133, 135-136
Rizvanbegovi
c-Sto
cevi
c, Mehmed Ali-pasa
194-195
Rizvi
c, Muhsin 408
Rohonyi, Julius 308
Roskiewicz, Johan 50-52, 73, 95, 132
Rotkopf, Moritz 379-380
R
udit, (baron) 116
Rukavina, Mihajlo 195, 216, 219, 231
Rumpler, Helmult 270
Rzehak, Ferdinand 481
S
Salamunovi
c, Ivan 328
Sali
c, Muhamed 204, 239
Salis, J.R. 83-84, 89
Salisbury, Robert Cecil 81-83, 484, 486
Salki
c had
zi Hasan 481
Salom, D. Avram 380
Salom, Jesua 119, 342, 374, 376, 379-380
Salvator, Leopold 127
S
andor, Vilmos 424
S
andor, Pal 89, 102, 110-111
Sara
c, Suljaga 204

529

Sari
c, Murat 368, 404
Sarkoti
c, Stjepan 269, 416-420
Sauter, Hermann 49, 57, 69, 85, 87-88,
92, 97-98, 103, 107, 109, 111-115, 117-118,
134, 139, 171, 247, 332
Savi
c M. Milivoj 426, 453, 455-457
Schemua, Blasius 288, 298, 300, 311
Schieder, Theodor 384
Schiessel, Franz 192
Schmarda, Josip Baptista 119, 127
Schmid, Ferdinand 11-12, 38, 42, 85, 9799, 113, 117, 123, 125, 129, 132, 137-139,
171-172, 175, 247, 256, 292, 296-297, 331,
373-375
Schneller, Rudolf 11
Sch
onaich, Franz 260, 275, 277-280, 282,
287, 292-298, 301-302, 357-360, 397, 495496
Sch
onfeld, F.M.L. 482
Schulz (konzul) 80
Schuster, Rudolf 450
Schwarz, Adolf 236
Schwarz, Karl 159
Schwarzenberg, Felix 54
Schwegel, Joseph 56, 70, 73-74, 78, 81
Shek, Adalbert 288, 368, 460
Sieghart, Rudolf 25, 90, 256, 326
- orde 191
Simi
c, D
Simi
c, Jovo 329, 363, 410
Singer, Bernhard 156
Skari
c, Vladislav 51, 177, 201, 220, 235,
239, 376
Skene, Alfred 44, 45
Skoko, Savo 425, 436, 438-439, 456
Smailkadi
c, Rifat 227
Softi
c, Isa 204
Somogyi, Eva 250, 267, 293
Sosnosky, Theodor 427, 438, 440
Spahi
c, Mehmed ef. 195, 196
Spaho, Mehmed 87
Spalajkovi
c, Miroslav 198
Spitzm
uller - Harmersbach, Alexander
250, 468

530

Srski
c, Milan 338, 348, 351, 361, 364, 409,
487
Stadler, Josip 186, 212, 505, 514
Stan
ci
c, Ljiljana 386-387, 391, 395
Stojan
cevi
c, Vladimir 182, 214
Stojanovi
c, K. 425, 453
Stojanovi
c, Nikola 122, 177, 179, 363, 366,
368
Stoj
cevi
c, Stojan 330
Stokanovi
c, Pero 333
Stremayr, Karl 27, 30
St
urgkh, Karl 413, 449, 451-452, 514
Su
ceska, Avdo 187, 384
Suess, Eduard 46
Sugar, Peter 20, 42, 85, 127-128, 131-132,
146, 151, 160, 520
Sulejmanpasi
c, Ali-beg 207
Sulejmanpasi
c, Rifat-beg 137, 314, 366,
388, 461, 464, 471, 516
Sunari
c, Jozo 317, 367
Suppan, Arnold 266, 271, 280-281
Svrzo, Ahmed 197
Sz
apary, Frigyes Friedrich 34, 71-72
Szell, K
alm
an (Koloman) 19, 167-168, 208,
482

Sabanovi
c, Hazim 136

Sahinagi
c, Avdaga 239

Santi
c, Aleksa 194

Sarac,
Sulejman 225, 491
c, Ivan 337
Sari
c, Nusret 181, 188, 200, 203-204, 207,
Sehi
212, 215-220, 228, 230-231, 233-234, 236237

Sehovi
c ef. Jusuf 239

Semsikadi
c (muftija) 478-481

Skalji
c, Nezir 231

Snjari
c (general) 460

Sogolj, Salih 205

Sola,
Vojislav 136-137, 177, 179-180, 192,
194, 209-210, 220-221, 329, 363, 377

Sunji
c, Marko 387

T
Taaffe, Eduar 27, 30, 35, 43-45, 163-164,
341
Tadin, Kalist 411
Talloczy, Ludwig 317
Tausanovi
c, Kosta 192
Tejlor, D
z. A. 83, 425, 436, 439
Tepi
c, Ibrahim 49-50, 52, 73, 85, 142
Teskered
zi
c, Rifat-beg 234
Teufik (kediv) 84
Teufik-bej 227
Tezner, Friedrich 25, 42
Th
ommel, Gustav 49, 94
Tisza, Istv
an (Stefan) 316-317, 416-417
Tisza, K
alm
an (Koloman) 13, 19-21, 23,
27-29, 31-32, 34-35, 43-44, 67, 70-73, 78,
157, 165, 485
Todorovi
c, Svetozar 49, 73
Tomasi
c, Nikola 402
Tomi
c, Jasa 201, 203, 205, 209, 213, 219
Tomi
c, Stojan 503
Topal, Osman-pasa 52, 387
Trifkovi
c, Stjepo 194, 198, 203, 219, 235,
238
Troyer 351
Tuzli
c, Bakir-beg 180-181, 202, 204, 206207, 209, 216-218, 235, 238
U
Uebersberger, Hans 442-443
Uhlirz, Karl 12, 27, 43
Ulbrich, Joseph 25
U
zi
canin, Omer-aga 197, 239
V
Vago, Josip 87
Varesanin, Marijan 278, 285-287, 293-295,
297, 299-301, 359, 365, 495, 497-498
Vasiljevi
c, Vaso 330
Vejzovi
c, Suljaga 330
Verosta, Stephan 284, 299
Veselinovi
c 201

Vesni
c, Milenko 201
Vinaver, Vuk 194
Vinogradov, K. B. 102, 265, 270, 284, 429,
457
Visontay, Samuel 208
Voj
cik, Johan 499-500
Vojvodi
c, Mihajlo 191, 431
Vu
ckovi
c, V. J. 11, 484
Vukanovi
c, Savo 381
W
Wank, Solomon 268
Weinwurm, Franz 265, 300, 312, 315, 318,
472
Wekerle, S
andor (Alexander) 104-105, 174,
251, 255, 263, 272, 276, 290-291
Werner, Karl Heinz 53, 61, 89, 91-92, 94,
100-103, 457
Wertheimer, Eduard 12-13, 16, 20, 58, 96,
139, 482
Wessely, Karl 414
Wimpffen 84
Winzor, Anton 277-282, 388
Wolski 64
Wurmbrand, Nobert 11-12, 42, 292, 331
W
urtenberg, Wilhelm 84, 159
Z
Zahari
c, Jeftomir 195, 221
Zaimovi
c, Dervis-beg 237

Zajimovi
c, Semsi-beg
203
Zalezski (austrijski ministar finansija) 450
Zaplata, Rudolf 51, 54
Zarzycki, Miron 389
Zeli
c - Bu
can, B. 59
Z
ollner, Erich 27
Zuruni
c, Teodor 309

Zeraji
c, Bogdan 327

Zivanovi
c, M.Z. 327

Zolger,
Ivan 24-25, 256

531

ISPRAVKE
Strana
4
12
17
17
18 nap.17
20
21
22
22
23
25
26
27
27
28
29
29
29 nap.47
31 nap.55
32
33
33
33
34
37
38
39 nap.79

Red
8 odozdo
19 odozgo
14 odozgo
27 i 28 odozgo
4 odozdo
2 odozdo
11 odozdo
7 odozgo
7 odozgo
9 odozdo
3 odozdo
21 odozgo
10 odozdo
5 odozdo
11 odozgo
1 odozgo
14 odozgo
12 odozdo
12 odozdo
5 odozdo
14 odozgo
6 odozdo
5 odozdo
7 odozdo
9 odozdo
1 odozgo
5 odozgo

40 nap.81
44
46 nap.104
60
61
62 nap.44
79
80 nap.90
82
82
84
91
91
92
94
94 nap.28
95
100 nap.46
108
113
115
116
119 nap.105
119 nap.105
143
143

5 odozdo
13 odozgo
6 odozdo
19 odozdo
11 odozdo
8 odozdo
19 odozgo
6 odozdo
8 odozdo
1 odozdo
9 odozgo
1 odozgo
4 odozgo
22 odozgo
3 odozdo
5 odozdo
14 odozgo
12 odozdo
6 odozgo
7 odozgo
20 odozgo
13 odozgo
6 odozdo
6 odozdo
11 odozgo
14 odozgo

Pogreno
knj.114
ovih
obeana
organizuju komisije
land
delegacije
pritom
pravo
odlui
legislativa
parlamenta
znaila
parlamentu
njemake
bosanska
postupaka
smisla
fortfren
sterr.
dala
a
vlada
uporednog
Neretve
i
ovih
der beiden Entschliessung

bahnen
razvijena
oba parlamenta
ovlatenih
ovlatenja
Kabinettsarchive
statusa qvo
politika
Bugarskoj
komunikaconi
Austro-Ugarske
politiziranja
nalazi
austrougarska
uvoz
V.
dvojna
interesova
austrougarskoj
nesolidarnosti
vlatitim
S toga
wit
Freunde
bitan
zavidan

Ispravno
knj.116
obiju
odbaena
organizuje komisija
Land
delegacija
pri tom
pravo parlamenata
odluuje
legislative
parlamenata
znaila kraj
u parlamentu
nenjemake
Bosanska
postupka
smisao
fortfhren
sterr.
drala
za
predstavnika vlada
paralelnog
Morave
obiju
der beiden Staaten der
Monarchie woraus folgt,
dass es von der eigenen
Entschliessung
der
Geseztgebungen bzw. der
Regierungen.
Bahnen
razbijena
oba doma parlamenta
povlatenih
povlatenja
Kabinettsarchiv
status quo-a
politika batina
u Bugarskoj
komercijalni
u Bosni i Hercegovini
monopoliziranja
nalazio
Austro-Ugarska
izvoz
v.
vojna
interesovanje
austro-ugarskoj
nesolidnosti
vlastitim
Stoga
mit
Freunden
u biti
zavisan

Strana
148
149
149
172
197
199
202
214
214
219
220
223 nap.141
229
243
248
253
256
256
262
264
271
274
288
308
316
317 nap.167
330
348
351 nap.74
352
365
369
381
393
401
403
405
414
424 nap.2
425
426 nap.15
426 nap.15
430 nap.28
430 nap.28
442
445
451
451nap.110
451nap.110
492
498
528
531
531

Red
Pogreno
5 odozdo
muslimanske
6 odozgo
stimulacije
19 odozdo
austro-ugarske
11 odozdo
ustim
3 odozgo
i ako
6 odozdo
i
8 odozgo
Ekzekutivni
16 odozgo
Isto
14 odozdo
dokumenata
21 odozgo
U koliko
2 odozgo
velike njemake
18 odozdo
perhorresciren
10 odozgo
1910.
8 odozdo
ureeni
15 odozgo
zajednikog
13 odozdo
1901.
6 odozdo
miljenje
3 odozdo
pritome
11 odozdo
pootravanjem
17 odozgo
Bosna i Hercegovina
3 odozdo
i
12 odozgo
i militaristiki
10 odozdo
grupe
9 odozdo
Rohony
14 odozdo
dravno pravnih
2 odozdo
Prosch
14 odozgo
Vejzovi
9 odozdo
poslanika
4 odozdo
politik
4 odozdo
bosanskohercegovaki sabor
13 odozdo
Izvora
5 odozdo
Hedervary
17 odozdo
1909.
12 odozdo
interesno
10 i 23 odozgo
i
6 odozdo
muslimanske
4 odozgo
zvanian
12 odozgo
kole
13 odozdo
Gv Ranky
17 odozgo
Monarhija
10 odozdo
sterreichisch-ungarische
9 odozdo
ergehmen
15 odozdo
sterreichischen
12 odozdo
solagge
7 odozdo
izvoza
2 odozdo
convention quatre
13 odozgo
pritom
19 odozdo
beterligten
12,13 i 15 odozdo
sterreichischen
18 odozgo
1911.
21 odozgo
novih
13 odozdo
Mrz
4 odozgo
Talloczy
3 odozdo
Vejzovi

Ispravno
islamske
akumulacije
austro-bosanske
istim
iako
ih
Egzekutivni
Ilo
dokumenta
Ukoliko
velikonjemake
perhorrescieren
1901.
uroeni
Zajednikog
1910.
miljenju
pri tome
zaotravanjem
Bosni i Hercegovini
I
militaristiki
trupe
Rohonyi
dravnopravnih
Prasch
Vajzovi
poslovnika
Politik
Bosanskohercegovaki sabor
Izbora
Khuen Hedrvry
1913.
interno
I
islamske
zvaninog
kola
Gy. Ranky
Makedonija
sterreichisch-ungarische
ergeben
sterreichischen
solange
izvoz
conventio quatre
pri tome
beteiligten
sterreichischen
9.01.1911.
ovih
Mrz
Thallczy
Vajzovi