EROS, SEKSUALNOST I TANATOS

Apstrakt: U ovom lanku se razmatra uzajamni odnos izmeu pojmova erosa, seksualnosti i tanatosa, u
kontekstu Frojdove i Markuzeove teorije. Autor ukazuje da se Markuzeov po- mak u odnosu na Frojdovo
gledite sastoji u potenciranju aksioloke razlike izmeu ova tri koncepta. Meutim, kritika rasprava i vlastita
procena gledita znamenitog predstavnika frankfurtske kole dovodi autora do teze o unutranjoj interferenciji
izmeu erosa, seksualnosti i tanatosa, usled ega on dovodi u sumnju mogunost striktnog aksiolokog
distingviranja pomenutih pojmova. Stoga se na kraju ovog teksta autor zalae za kompleksnije i
supstancijalnije razumevanje erotske vrednosti kao kvaliteta linosti.
Kljune rei: erotsko, seksualnost, tanatos, aksioloko razlikovanje, unutranja interferencija

1. Frojdova psihoanaliza i aksioloka diferencijacija

Prouavajui krizu moderne civilizacije, najznaajniji pripadnici kritike teorije smatrali su Frojdovu
psihoanalizu dragocenim organonom za razumevanje savre- menog sveta. U tom smislu, T. Adorno istie:
"Frojdova veliina, kao i svih radikalnih graanskih mislilaca, sastoji se u tome to je protivrenosti ostavljao
nereenim i to je prezrivo odbijao da zahteva sistematsku harmoniju tamo gde je sama stvar bila u sebi
rascepana. On je uinio oitim antagonistiki karakter drutvenog realiteta" . Usled te otvorenosti i dobokog
poniranja u vlastitu epohu, misao austrijskog psihijatra je postala predmet najrazliitijih interpretacija, meu
kojima jedno od najistaknutijih mesta zauzima i Markuzeovo "filozofsko istraivanje Frojda", sprovedeno u
delu Eros i civilizacija (1955.), a oitovano u svim njegovim potonjim spisima.
Eksplicirajui filozofske i socioloke implikacije Frojdove misli i domiljajui njegove najradikalnije hipoteze,
Markuze naznauje "politiku aktuelnost Frojda" - "re je o tome da se psihologija shvati kao politika nauka,
tj. da se u nagonima pojedinaca prepoznaju uvrene drutvene formacije". Naime, to je implicirano u
Frojdovoj metapsihologiji, idejom o "arhaioznom nasleu" , koju znameniti frankfurtovac radikalizuje, teei
politikoj interpretaciji psihoanalitikih kategorija. Pri tome on, za razliku od Frojda, naglaava istorijsku
promenljivost bioloko-psiholokog ustrojstva ovekovog, te u horizontu povesnog miljenja sprovodi ne samo
analizu, nego i kritiku nagonske strukture savremenog oveanstva, projektujui drugaije vrednosti u
buduem razvoju ljudskog roda.
Drei se duha, a ne slova Frojdovih studija, Markuze obogauje psihoanalitiki kategorijalni aparat sa dva
nova pojma: "viak-potiskivanje (surplus- repression)" i "naelo izvedbe (performance principle)". Uz pomo
njih, on karakterie i specifikuje konkretan totalitet savremenog visokorazvijenog industrijskog drutva, ija
represivnost se ogleda ne u bazinom (neophodnom), nego u suvinom potiskivanju, uslovljenom naelom
izvedbe kao preovlaujuim aktuelnim oblikom principa realnosti. Na taj nain, ovaj mislilac analizira
jednodimenzionalnost dananjeg oveka, ali i promilja istorijske granice postojee nagonske strukture,
proete represivnim potrebama drutva obilja. To je imanentni interpretacijski okvir Markuzeovog bavljenja

psihoanalizom, iz koga je proisteklo i njegovo shvatanje erosa, to nalae da se, barem u kratkim crtama,
naznai i zamisao austrijskog psihijatra.
ta je eros, po Frojdu. Njegov genus proximum jeste pojam nagona, kao "izvestan iznos energije koji tei u
nekom odreenom pravcu. Po toj tenji on dobija ime nagon". Meutim, pogreno bi bilo na osnovu ovih rei
zakljuiti da Frojd nagone shvata kao neto to se moe egzaktno odrediti. Naprotiv, on kae: "Nauka o
nagonima je, takorei, naa mitologija. Nagoni su mitska bia, velianstvena u svojoj neodree- nosti". Stoga,
prethodni citati izraavaju puni raspon Frojdove zamisli - on osciluje izmeu pozitivistikih stremljenja u
nauci vlastitog doba (energetskog modela fizike) i tradicije mitotvornog miljenja i filozofske spekulacije,
odnosno Platonovog shvatanja erosa. U tom smislu, moe se govoriti ne o jednoj, nego o dvema Frojdovim
teorijama nagona. U prvobitnoj scijentistiko-biologistikoj verziji on je razlikovao nagon samoodranja i
seksualni nagon, dok je poev od spisa S one strane principa zadovoljstva (1920.) prisutna druga,
spekulativnija koncepcija, odnosno podela na eros (nagon ivota) i nagon smrti. No, i nakon uvoenja erosa,
Frojd koristi pojam seksualnog nagona, pri emu njihov odnos najee izraava reima da su "seksualni
nagoni, shvaeni u najirem smislu, Eros". Utoliko u njegovoj zamisli ne postoji differentia specifica izmeu
erosa i seksualnog nagona (ili seksualnih nagonUe), ve se specifina razlika erosa povlai u odnosu na nagon
smrti - prvi tei spajanju u sve ire oblike ivota, dok drugi karakterie tenja za povratkom u anorgansku
materiju.
Frojd shvata nagone, s jedne strane, kao konstantnu energiju, koja se ne moe izgubiti, ve samo
transformisati, dok s druge strane ukazuje na njihovu neodreenost i neodredljivost, smatrajui da oni nikada
ne mogu biti direktan predmet svesti, te da su pojmljivi samo posredno, preko svojih predstavnika. Ovo drugo
praktino znai da se ne moe izdvojiti neki opti nagon ivota, mimo mnotva pojedinanih nagona i potreba,
svojstvenih ovekovoj nagonskoj strukturi. U tom smislu, ponovo se javlja stari problem, uoen jo kod
Platona, a to je pitanje da li eros oznaava sve oblike ljudskih tenji, tj. htenje uopte, ili samo jednu posebnu
vrstu udnje. Da li je eros poseban ili opti fenomen ljudskog postojanja, u tom smislu da su svi ostali
fenomeni samo njegove manifestacije. to se Frojda tie, on je znaenje erosa koliko-toliko suzio, time to ga
je razlikovao od nagona smrti, shvatajui nagonsku strukturu dualistiki. No, s druge strane, uveni psihijatar
je ukazivao i na zajedniki koren celokupne nagonske energije, to svedoi da ni on nije mogao da razrei
iskonsku dvosmislenost erosa, koja onemoguava njegovo strogo pojmovno odreenje i razgranienje u
odnosu na vlastiti antipod.
U emu se ogleda Markuzeov pomak u odnosu na Frojda. U svojim teorijskim radovima, otac psihoanalize
je prvenstveno imao saznajno-objanjavalake ambicije, klonei se vrednosnog prosuivanja u analizi
moderne neurotinosti. Naravno, to takoe podrazumeva odreene vrednosne preferencije - poput one da je
bolje znati, nego ne znati, tj. u kontekstu zahteva da tamo gde je id treba da bude ego - ali se mora primetiti da
Frojd nije bio sklon eksplicitnoj kritici postojeeg stanja, a jo manje projekciji drugaijih civilizacijskih
vrednosti. Stoga i njegova teorija nagona, odnosno razlikovanje erosa i nagona smrti, kao i razumevanje
odnosa izmeu seksualnog nagona i nagona ivota, imaju poglavito saznajni smisao. Za razliku od Frojda,
Markuzeovo razlikovanje erosa, seksualnosti i tanatosa ima prvenstveno aksioloko znaenje, zasnovano na
kritici nagonske strukture oveka u savremenom svetu i sagledavanju povesnih perspektiva oveanstva. Pri
tome, on erosu pripisuje visoki vrednosni rang, seksualnost shvata kao nii oblik erosa, a tanatos kao negativnu
i ideoloku vrednost, u funkciji perpetuiranja postojeeg represivnog poretka.

Dakle, Markuze ne poistoveuje eros i seksualnost, ve smatra da izmeu njih postoji bitna razlika, ali ne u
supstancijalnom, nego u aksiolokom smislu. O toj razlici, on kae - "Seksualnost: parcijalni nagon, libidinalna
energija koja se ograniava i koncentrie na erogenim zonama tela, naroito genitalna seksualnost. Eros:
libidinalna energija koja u borbi sa agresivnom energijom stremi intenziviranju, ispunjenju i sjedinjenju ivota
i okolnog sveta - nagon ivota protiv nagona smrti." U oba sluaja, re je o istoj energiji (istoj supstanci), ali i
o njenom razliitom usmerenju, od koga zavisi njihov razliit aksioloki rang. Pri tome, Markuze smatra da
ekspanzija seksualnosti u savremenom svetu oznaava i porast represivnosti (usled etabliranosti seksualnih
potreba u sklop postojeeg), a da istinska erotizacija moe prouzrokovati samo istinske emancipatorske uinke,
s obzirom da je eros samotranscendirajua mo. Na toj osnovi, ovaj mislilac istie: "ograniavanjem erosa na
parcijalnu funkciju seksualnosti i iskoriavanjem poriva destrukcije, indiviuum po svojoj prirodi postaje
subjekt-objektom drutveno korisnog rada, ovladavanja prirodom i ovekom", s obzirom da na taj nain
pojedinac u vlastitoj "porivnoj strukturi reproducira vrijednosti i naine vladanja koji slue podravanju
gospodstva". Stoga, kao protivteu savremenoj represivnoj civilizaciji, Markuze istie transformaciju
(genitalne) seksualnosti u eros, zalaui se za erotizaciju ne samo celokupnog tela, ve i ovekove ivotne
sredine.
Oito je da psihoanaliza Markuzeu slui u velikoj meri i za aksioloku diferencijaciju ovekove nagonske
strukture, u optici povesnog miljenja. U ovom poglavlju bila nam je namera da to pokaemo, dok emo se u
narednim poglavljima pozabaviti detaljnijim raspravljanjem odnosa izmeu erosa i seksualnosti, odnosno erosa
i
tanatosa.

2. Sloboda, represija i (de)sublimacija - sporna mesta

Razliku izmeu seksualnosti i erosa, veliki frankfurtovac tumai preko pojmova represivnosti i sublimacije, tj.
inhibicije i transformacije nagonske energije. Po njemu, "panseksualizam se moe zamisliti samo kao
eksplozija represivne energije nagona, ali se nikada ne moe zamisliti kao ostvarivanje nerepresivne energije
nagona. Utoliko to bi erotska energija postala stvarno slobodna, ona bi prestala da bude puka seksualnost i
postala bi snaga koja upravlja organizmom - svim njegovim nainima ponaanja, njegovim dimenzijama i
njegovim ciljevima". O istoj stvari, na drugom mestu se kae sledee: "Libido prelazi neposredne erotogene
zone - to je proces nerepresivne sublimacije. Za razliku od toga, izgleda da mehanizirana okolina blokira takvo
samotranscendiranje libida. Gonjen tenjom da proiri polje erotikih zadovoljenja, libido postaje manje
"polimorfan", manje sposoban za erotiziranje preko lokaliziranog seksualiteta, pa je ovaj intenziviran". Stoga,
Markuze eros shvata kao mo nerepresivne (samo)sublimacije, dok ekspanziju seksualnosti razumeva kao vid
represivne desublimacije. Meutim, njegovo poimanje (ne)represivnosti i (de)sublimacije jeste predmet
brojnih kritika, te upravo u tome treba traiti sporna mesta Markuzeove zamisli.
Kao dijalektiki mislilac, Markuze nije bio sklon apstraktnom razdvajanju slobode i represivnosti, ve je
mislio da istinska sloboda oveka podrazumeva odreeni stepen potiskivanja, koji on naziva bazinim
potiskivanjem (basic repression). Upravo na tom bazinom potiskivanju zasniva se sublimacija, koja
omoguuje "visok stupanj autonomije i razumijevanja; ona je posredovanje izmeu svjesnog i nesvjesnog,
izmeu primarnih i sekundarnih procesa, intelekta i instinkta, odricanja i pobune". Utoliko njeno smanjenje

(de-sublimacija) ne doprinosi osloboenju oveka, ve porastu dominacije nad njim, te joj Markuze pripisuje
epitet represivnosti. Meutim, time se izaziva terminoloka i pojmovna konfuzija, s obzirom da sublimacija
takoe predstavlja oblik potiskivanja nagona, to implicira paradoksalan zakljuak da smanjenje represije
izaziva porast represije, tj. da smanjenje osnovnog potiskivanja proizvodi porast viak- potiskivanja.! Kako
Markuzeovi kritiari tumae naznaenu problematiku.
From kritukuje Markuzea zbog dvomislene upotrebe termina "represivnost", u psihoanalitikom i
kolokvijalnom znaenju. Naime, u psihoanalizi potiskivanje ili represija oznaava "proterivanje" socijalno
nepoeljnih nagona u sferu nesvesnog, dok u kolokvijalnom smislu ovaj termin izraava bilo koji vid
sputavanja i guenja slobode. Markuzeova nepreciznost, u ovom pogledu, ini njegovu koncepciju represivne
desublimacije spornom, sa psihoanalitikog aspekta. Zato. U klasinom psihoanalitikom smislu,
liberalizovana seksualnost ne moe predstavljati represivnu desublimaciju, zbog toga to u tom sluaju
seksualni nagon nije inhibiran, njegove manifestacije nisu nesvesne, a njegovo ispoljavanje je socijalno
odobreno. Iz toga proizilazi da atribut represivnosti u Markuzeovoj sintagmi "represivna desublimacija" nema
toliko psihoanalitiku, koliko socijalno-aksioloku konotaciju.
Dobar poznavalac ove tematike, S. Lipshires smatra da je Markuzeovo shvatanje o tome ta je to to bi moglo
da bude nerepresivno "vie nego mutno, zato to on u principu i ne zagovara drutvo bez represije". S obzirom
na tekou razgranienja izmeu bazinog i viak-potiskivanja, "italac se s pravom moe upitati: koliko je
tano represije potrebno da bi se postiglo nerepresivno drutvo i, jo fundamentalnije, kako represija dovodi do
nerepresivnosti." To je druga strana istog problema - kao to je nejasno to da smanjenje represije predstavlja
represiju, tako je nedovoljno razumljivo i shvatanje da porast represije treba da dovede do nerepresivnosti.
Utoliko je Markuzeovoj misli svojstvena izvesna aporetinost, uprkos velikoj fleksibilnosti i sposobnosti
dijalektikog miljenja da apsorbuje protivurenosti.
Pitajui se da li je genitalna organizacija nagona bioloka ili socioloka nunost, M. Schoolman ukazuje da
Markuze identifikuje represivnost sa genitalnom seksualnou, te da prenaglaava socioloki momenat. Pri
tome, represivnost se vezuje za domen politike kontrole i svesnih manipulacija, a oigledna "implikacija je da
telo ne mora da bude deseksualizovano". Ameriki autor kritikuje takvo shvatanje, naglaavajui da
deseksualizacija tela, tj. genitalna organizacija nagona, nije socijalni fenomen, to znai da nije podlona
ljudskoj intervenciji i da se ne moe dovoditi u vezu sa otuenjem. Utoliko Markuzeova kritika genitalne
seksualnosti previa bioloku neophodnost takve organizacije nagona, s obzirom da se upravo na njoj temelje
psiholoki preduslovi za sublimaciju, za celokupan fiziki i intelektualni rad - smatra Schoolman. 21 Dakle,
uoljivo je da ovaj teoretiar ili ne razume ili odbacuje Markuzeov pokuaj politikog itanja psihoanalitikih
pojmova, odnosno njegovo shvatanje o izomorfizmu ovekove bioloke strukture i postojeeg politikog
ustrojstva.
Ocenjujui koncept represivne desublimacije iz perspektive Lakanove misli, S. iek istie: "Ta je
konstrukcija bez sumnje veoma duhovita i pronicljiva, ali ipak joj neto nedostaje, a prostor tog manjka
popunjava teza o "manipulaciji"". Po njegovom miljenju, pripadnici kritike teorije ne uspevaju da objasne
prave razloge za veoma efikasnu individualnu internalizaciju vladajuih modela politikog ponaa- nja, pa
pribegavaju ideji o manipulaciji ljudskim potrebama. To bi u Markuzeovom sluaju znailo da on dobro
uoava da u seksualnom ponaanju dananjeg oveka ima dosta konformistike bezlinosti i mazohistikog
pristajanja na surogate istinskih vrednosti, ali da istovremeno ne uspeva da objasni snagu tetnih i lanih
potreba, odnosno slabost onih htenja koja su racionalna i koja dovode do samorealizacije linosti. iekovo

objanjenje tog fenomena svodi se na lakanovsko-batajevsko podvajanje potrebae i eljae, racionalnosti

zadovoljstva i iracionalnosti uivanja, pri emu je ono to se sa stanovita samorefleksije proglaava
izmanipulisanom potrebom, u stvari autentina oznaka beskorisnog i suverenog uivanja.
Ako se sumira prethodna rasprava, moe se doi do sledeih zakljuaka. Shodno svom interpretacijskom
modelu, Markuze represivnost ne shvata u uskom, psihoanalitikom znaenju, nego u irem psiholokopolitikom smislu, to uslovljava odreene tekoe u razumevanju nekih njegovih koncepata. U tom smislu, u
pojmu represivne desublimacije postoji paradoksalna dvosmislenost, usled raskoraka izmeu klasinog
psihoanalitikog konceptualnog aparata i Markuzeove upotrebe psiholokih kategorija - stoga smatramo da bi
umesto zbunjujueg izraza (represija, potiskivanje), bilo bolje da se za oznaavanje Markuzeovog koncepta
koristi neka druga sintagma, npr. antiemancipatorska desublimacija. Meutim, dublji problem je sadran u
razli- kovanju izmeu bazinog i viak-potiskivanja - ukoliko "ne postoji priroda po sebi, ni filogenetski ni
ontogenetski, koja bi onda bila drutveno preoblikovana", kao to je to implicirano u Markuzeovom shvatanju
o jedinstvu bioloko-psiholokog i politikog ustrojstva oveka, tada nije mogue razgraniiti neophodnu od
suvine represije, ni u kom drugom smislu, sem po osnovu vrednosne preferencije politikog teoretiara.
U aksiolokom razlikovanju erosa i seksualnosti, Markuze pod ovim drugim zapravo podrazumeva
centralizaciju nagonske energije na genitalnu sferu, dok je ideja erotizacije veoma slina, te stoga i aksioloki
nedovoljno razluiva u odnosu na koncept reseksualizacije celog tela. To ukazuje na spekulativnu radikalnost u
njegovom bavljenju psihoanalizom, to je sa stanovita empirijske psihologije podlono viestrukoj kritici. S
druge strane, on zanemaruje izvesnu iracionalnost erotskog uivanja, u emu se ogleda imanentan kvalitet
erotskog, ali i njegova socijalno-politika indiferentnost. Naravno, smisao erosa se ne iscrpljuje u erotskom
uivanju, ali je ono njegova znaajna komponenta, koja se ne moe dovoljno rasvetliti samo na osnovu teorije
potreba i koncepta sublimacije, ve zahteva i konceptualizaciju ekonomije prekomernog troenja.

3. Kontroverze o tanatizmu i/ili erotizmu

U ovom odeljku, nastojaemo da Markuzeovo gledite sagledamo kroz prizmu nekih kontroverzi, izazvanih
Frojdovim uvoenjem nagona smrti, kao i u kontekstu ire rasprave o odnosu izmeu erotinosti i
destruktivnosti. Ve je pomenuto da je nagon smrti deo Frojdove pozne teorije nagona, prvi put izloene u
spisu S one strane principa zadovoljstva. Na uvoenje ovog kontroverznog nagona, austrijskog psihijatra je
navela i potreba za iznalaenjem adekvatnog objanjenja za neke sloenije i atipine klinike sluajeve, ali su
ipak bili presudni spekulativni, a na analitiki razlozi. Ovaj nagon implicira da svako (ljudsko) bie tei ka
vlastitoj smrti, pri emu se ta tenja sukobljava sa rivalskim nagonom za produavanjem sopstvenog ivota,
usled ega sklonost ka samounitenju biva preusmerena ka spoljanjem svetu, te se manifestuje kao
agresivnost. U tom smislu, civilizacija podrazumeva potiskivanje nagona smrti, ije manifestacije su i prinuda
ponavljanja, kao i pojaano oseanje krivice, odnosno melanholija. to se tie uzajamnog odnosa izmeu
nagona ivota i nagona smrti, Frojd u tom pogledu nije bio nedvosmislen, ali je nagovestio mogunost njihove
zajednike konzervativne sutine - "ovi nagoni se, naime, razotkrivaju kao tenja za ponovnim
uspostavljanjem jednog ranijeg stanja".

Mnogi psihoanalitiari i psiholozi su kritikovali Frojdovu ideju, a meu njima i V. Rajh, koji je uvoenje
nagona smrti smatrao stecitem "idealistikih i metafizikih spekulacija o duevnom ivotu". Na psiholog, S.
Radonji takoe estoko kritikuje tvorca psihoanalize, te istie: "kauzalno odreenim organskim procesima
Frojd pri- pisuje nagonsku tendenciju. Kauzalno zamenjuje teleologijom, uzrok svrhom. Kad se pojavio ivot,
pojavio se i nagon smrti, koji tei da ivot vrati u prvobitno anorgansko stanje. Frojdov nain miljenja ovde
poprima animistike crte dece i primitivaca". Meutim, Markuze je Frojdovu zamisao o nagonu smrti smatrao
veoma dragocenom i neophodnom za objanjenje savremenih civilizacijskih tokova, s obzirom na kulminaciju
destruktivnosti u XX veku. Pri tome, on ukazuje na "istorijski karakter instinkta smrti", smatrajui da tanatos
nije nepromenljiva bioloka datost, te da se u naem odnosu prema elementarnoj injenici umiranja prikriva i
odreena ideologija smrti, odnosno njena idealistika glorifikacija. To implicira da tenju ka smrti podstiu
"istorijske snage, potreba da se rtvuje ivot pojedinca kako bi se nastavio ivot "cjeline". "Cjelina" ove nije
prirodna vrsta, ovjeanstvo, ve totalitet institucija i odnosa koje su ljudi uspostavili tokom istorije".
Osnovu za prevazilaenje dosadanjeg (auto) destruktivnog manifestovanja nagona smrti, odnosno mogunost
za njegovo izmirenje sa erosom, Markuze pronalazi u Frojdovoj tezi o zajednikom korenu ovih
antagonistikih nagona. Po njemu, sa eliminacijom oskudice, uklanjanjem dominacije nad ovekom i
poboljanjem kvaliteta njegovog ivota, umanjio bi se antagonizam izmeu erosa i tanatosa, te bi se mogla
izgraditi neka vrsta neideolokog, ""normalnog" stava prema smrti", koju bi ljudi "doivljavali primarno kao
tehniku granicu ljudske slobode, ije bi prevazilaenje postalo cilj kako individualnih, tako i drutvenih
napora". Meutim, imanentnu aporetinost stava o normalnom odnoenju prema smrti razotkriva G.S. Noerr,
sugeriui da na taj nain Markuze "preskae... ve uvijek pretpostavljeni horizont historijski odreene
spoznaje smrti u korist scientifistike fikcije "prirodne smrti"". Dakle, opet se obelodanjuje izvesna
kontradiktornost Markuzeove misli, utoliko to on posee za idejom prirodnog stanja oveka, iako, s druge
strane, ovekovu prirodnost shvata samo kao prividnu, odnosno kao istorijski posredovanu i formiranu.
Pravi karakter Markuzeove ideje o izmirenju izmeu erosa i tanatosa dolazi do izraaja u razlici prema
prividno istovetnoj tezi N.O. Brauna. Naime, iako obojica zagovaraju naizgled istu stvar, izmeu njih postoji
ogromna razlika, ispoljena i u direktnoj polemici - dodue, iniciranoj drugim povodom. Smatrajui oveka
neurotinom ivotinjom, a istoriju dokumentom njegove neurotinosti, Braun istie: "Za ivotinje je smrt dio
ivota i one se koriste nagonom smrti da bi umrle; ovjek agresivno izgrauje besmrtne kulture i stvara
povijest da bi svladao smrt". Drugim reima, psihoanalitiko znaenje istorije, ovaj autor vidi u potiskivanju
nagona smrti, kao sastavnog i unutranjeg dela ivota, iz ega proizilazi njegovo preusmeravanje prema
spoljanjem svetu, u vidu agresivnosti, oitovane ne samo u nasilju, nego i u celokupnoj tehnolokoj i
kulturnoj produkciji. Stoga, Braun istinsko izmirenje izmeu erosa i nagona smrti shvata kao ukidanje
istorijske temporalnosti i ponovno uspo- stavljanje prirodne "bezvremenosti", u svojevrsnoj (ivotinjskoj)
venosti "uskrsnulog tela". Za razliku od njega, Markuze ne trai reenje izvan istorije, nego u daljoj istorijskoj
transcendenciji oveanstva, te u tom horizontu sagledava i mogue iz- mirenje erosa i tanatosa. Dakle, on
trai njihovo izmirenje u domenu koji Braun smatra popritem sukobljavanja ivota i smrti, tj. sutinski
neadekvatnim za reintegraciju nagona. U tom smislu i T. Roak apostrofira oprenost izmeu Markuzeove i
Braunove zamisli.
Oigledno da se kod Markuzea i Brauna radi o veoma irokom znaenju erosa i tanatosa - kod ovog drugog se
alternativno govori o ivotu i smrti - to je u velikoj meri prouzrokovano njihovim preuzimanjem simbolikih
konotacija Frojdove zamisli. Znatno specifikovanije jeste znaenje erosa u Finkovim i Batajevim

promiljanjima, pri emu se i kod njih naglaava bliskost erotskog iskustva i iskustva smrti, odnosno
destruktivnosti. Po Finku, "ono to nas podaruje srodno je onom to nas uzima", to znai da je erotsko
iskustvo uvek proeto smru - "stvarajue-raajue spaja se sa razarajuim, izgraujue sa rueim, spajajue
sa slamajuim". S druge strane, Bataj istie: "Oblast erotizma u sutini je oblast sile, oblast nasilja... Za nas je
najnasilnija smrt, koja nas upravo otre iz zanesenog nastojanja da mi, diskontinuirana bia, potrajemo".
Drugim reima, ovekova strastvena udnja podrazumeva izvesno destruisanje "okova" individuacije,
odnosno, vie ili manje, nasilno prekoraivanje granica vlastitog bia, u emu se ogleda preplitanje erotskog,
fenomena destruktivnosti i otvorenosti za vlastitu smrt.
U svakom sluaju, erotizam i tanatizam su viestruko povezani i to upravo kao takvi - erotizam kao
prenaglaavanje erosa i tanatizam kao prenaglaavanje tanatosa. Mogunost njihovog prenaglaavanja svedoi
da ovi iskonski fenomeni, putem njihove institucionalizacije, pripadaju sferi (ideolokog) vrednovanja. Utoliko
nae odnoenje prema erosu i tanatosu uvek ima vrednosni predznak, to ne znai da je mogue preferirajui
jedno, izbei ono drugo. Iako je Markuze imao u vidu komplementarnost erosa i tanatosa i zastupao utopijsku
ideju o njihovom istinskom izmirenju, on je, ipak, u svom kritikom raslanjavanju fakata i faktora psiholokopolitike realnosti znatno pojednostavljivao vezu izmeu erotskog i tanatikog, zanemarujui erotsku
komponentu ideologije smrti i tanatiku komponentu vlastite ideologije erosa. Stoga je u njegovom
humanistikom optimizmu prenebregnuta neminovnost tragike igre kreativnosti i destruktivnosti, to se
ogleda

prilinoj

idealizaciji

socijalne

konstruktivnosti

erosa.

4. Od isposredovanosti do iskonskog
Na kraju, izloiemo neke vlastite ocene i refleksije. Antiko razumevanje erosa, najpotpunije iskazano u
Platonovoj misli, merodavno je i za savremenog oveka. To potvruje kako Frojd, tako i Markuze, a sem njih i
mnogi drugi mislioci XX veka, poput Finka i Bataja. Iz tog diskontinuiranog kontinuiteta evropske duhovnosti
moe se izvesti jedno opte odreenje ovog fenomena, koje je vie ili manje prisutno kod svih relevantnih
mislilaca. ini nam se da bi kao najvanije elemente te najoptije odredbe erosa valjalo izdvojiti sledee: (1)
ovaj fenomen jeste sutinski tajnovit i viesmislen; (2) njegov osnovni smisao jeste u udnji ili tenji, odnosno
u nagonskoj energiji; (3) ono specifino i najvrednije u toj energiji predstavlja tenja za spajanjem i
jedinstvom, tj. integrativni smisao; (4) kao nagon za integracijom, eros je ujedno i mo samotranscendencije,
prevazilaenja vlastitog diskontinuiteta i fakticiteta. Sem toga, moe se rei da je eros iskljuivo ljudski
fenomen, te da kao takav ne poiva na dvema nesamerljivim supstancama (ivotinjskoj ili prirodnoj i
boanskoj ili natprirodnoj), nego na jednoj jedinoj - onoj specifinoj formi ovekovog postojanja. Pri tome,
treba imati na umu da ljudskost erosa podrazumeva i njegove ontoloko- -kosmoloke dimenzije, a ne usko
antropoloku ravan.
Samerljivost i kompatibilnost svih likova erosa jeste pretpostavka za njihovo aksioloko razmatranje - izmeu
pojedinih vidova erotskog ne postoji nikakva supstancijalna razlika, ali je mogue njihovo aksioloko
distingviranje. Nasuprot Frojdu, koji u sutini nije pravio razliku imeu erosa i seksualnih nagona u najirem
smislu, Markuze je smatrao da postoji sutinska razlika izmeu erotinosti i seksualnosti, pri emu je ona
miljena u vrednosnom, a ne u supstancijalnom smislu. To se oi- tuje u Markuzeovom vie aksiolokom, nego

psihoanalitikom razumevanju sublimacije, kao vrednosno pozitivnog procesa, i u njegovom zagovaranju

erotizacije o- vekove ivotne sredine, na osnovama nerepresivne sublimacije i prevazilaenja represivne
fiksacije erosa na sferu (genitalne) seksualnosti. U tome se, svakako, ogleda znaajna razlika izmeu njegove i
Frojdove koncepcije, to svedoi o Markuzeovom nastojanju za prevrednovanjem savremene situacije erosa i
prevazilaenjem njegovog dananjeg pozitivistikog svoenja na seksualnost.
Shodno svojim misaonim preokupacijama, Markuze nije sistematizovao vlastita razmatranja o erosu, u formi
koja bi bila dovoljno tematski koncentrisana, pa ostaje na njegovim prouavaocima da rekonstruiu koncepciju
znamenitog predstavnika kritike teorije, u konkretnom sluaju - vrednosni smisao njegovog shvatanja erosa.
Pri tome, autor ovih redova, premda svestan velike konsekventnosti Markuzeovih misaonih izvoenja (u
odnosu na teorijsku poziciju i dijalektiki pristup Frojdu), smatra da je frankfurtovac prilino jednostran, jer
eros podvrgava prevashodno politikoj valorizaciji. Takva orijentacija, po naem miljenju, vodi ka
pojednostavljivanju nekih kompleksnih pitanja, poput onoga o odnosu izmeu erosa i tanatosa, usled ega
kako neke analize savremenih procesa, tako i odgovarajue utopijske projekcije gube na teini i bivaju
"prekratke". Naime, imamo u vidu to da se nasilje, destruktivnost i represivnost ne mogu valjano obrazloiti
samo preko ideje o politikoj manipulaciji i nametanju lanih potreba, te da nije samo ideoloki "trik"
shvatanje o nasilju kao iskonskom elementu samog erosa. Optije i sa imanentnog stanovita povesnog
miljenja pomalo jeretiki reeno, mislimo da nije svaka spontanost - lana spontanost, te da ispod naslaga
istorijske isposredovanosti postoji i jedna regija iskonskih fenomena ljudskog postojanja, koji nisu uvek
onakvi, kakvim mi elimo da ih vidimo. Naravno, svesni smo da sa takvom idejom inimo staru greku, u tom
smislu to pokuavamo da spojimo nespojivo, fenomenoloku i negativno-dijalektiku poziciju (kao uostalom i
sam mladi Markuze), ali moda razumevanje same stvari nalae da se ta greka ponovi.
Dakle, savremena valorizacija erosa mora biti "prepredenija" od Markuzeovog povesnog, ali prevashodno
politikog vrednovanja. Eros treba sagledavati i sa radikalno apolitike pozicije, odnosno pozicije unutranjeg
iskustva, kako bi se upotpunio uvid u njegovu egzistencijalnu dubinu i kompleksnost. To ne znai naputanje
pove- snog miljenja, nego njegovo dopunjavanje i erotoloko obogaivanje. To ne znai ni gubljenje temelja
za aksioloko ispitivanje erotinosti, s obzirom da erotske vrednosti ne poivaju samo na njihovoj socijalnoj
institucionalizaciji, ve i na kvalitetu erotskog doivljaja, neodvojivom od samoizborenog prostora vlastite
slobode linosti. Stoga, savremeno prevrednovanje erosa mora da ima u vidu kako povesnu perspektivu i
lestvicu socio-politikih preferencija, tako i skalu autentinog individualnog doiv- ljavanja.

Milanko Govedarica Filozofski fakultet, Beograd Oktobar 1996.

Milanko Govedarica
Eros, Sexuality and Tanatos (Summary)
This paper deals with the mutual relationship between the concepts of Eros, Sexuality and Tanatos in Freud"s
and Marcuse"s theories. The author points out that Marcuse has developed Freud"s theory emphasizing the
axiological difference between these three concepts. Following the critical evaluation of the main idea of this
representative of the Frankfurt School, the author supports the thesis of the immanent interference of the three

main concepts. That is the reason why he doubts that it is possible to make strict axiological differentiation
between them. At the end of the paper the author, therefore, articulates the idea of more substantial
understanding of erotic value as a quality of a personality.
key words: erotic, sexuality, tanatos, axiological