Problem spasenja u Faustu

Na Faustu Gete je, sa prekidima, radio punih est decenija. Kada je tano poeo da
radi na Faustu ne zna se sa sigurnou. Izgubljene su skice koje je doneo sa sobom
u Vajmar, u jesen 1775, i iz kojih je itao u novoj sredini. Meutim, sauvan je pregrst
rukopisa koje je nainila jedna dvorska dama i koji je naen u njenoj zaostavtini i
izdat 1887. pod nazivom Pra-Faust1.
Pra-Faust sastoji se iz dve grupe scena: tragedije naunika i Margaretine tragedije.
Ove scene pisane su bez jasne koncepcije o Faustu kao celini i predstavljaju
svedoanstvo o Geteovom stvaralatvu tog vremena.
Problem jedne generacije, koja je objektivnu stvarnost oseala kao nepodnoljivo
sputavanje line aktivnosti, kroz drutvene konvencije, religiozne dogme i estetske
norme, personalizovan je u liku Fausta. Gete je Faustu poverio da trai odgovore na
pitanja koji su putevi spoznaje sveta, kako saznati ta je ovek i gde su njegove
granice, ta je smisao ivota. U potpunom stapanju sa prirodom vidi Geteov Faust,
sa poetka sedamdesetih godina 18. veka, izlaz iz egzistencijalne krize. Kao
kontrast njegovoj naunikoj sobi, simbolu izolovanosti, stoji priroda prema kojoj
Fuast ima beskrajno poverenje. Njegov odnos prema prirodi nije pasivan nego
aktivan i produktian. Faust hoe da se kao subjekt a ne kao objekt u kljui u proces
stvaranja. Scena sa Vagnerom, puna satire na suvoparno znanje, dijalog izmeu
studenta i Mefista, kao i neukusne ale u Auerbahovom podrumu, zaokruuju
tragediju naunika u Pra-Faustu.
Na tragediju naunika nadovezuje se Margaretina tragedija. Podstaknut sudskim
procesom u Frankfurtu 1772, u kome je izvesna Suzana Margareta Brant pogubljena
zbog edomorstva, Gete je stvorio dramu o sudbini devojke koju ista i strastvena
ljubav izdvaja i izdie iz malograanske sredine i unitava. Motiv edomorke u
nemakoj knjievnosti toga vremena esto se pojavljuje i bio je usmeren protiv
drutvene prakse da anatemie neudate majke koje su, naavi se u beznadenom
poloaju, ubijale svoju decu. Gete ne kritikuje neposredno: on samo prikazuje kako,
ljubav, koja se otrgla od razuma i drutvenih normi, sledi vie zakone oseanja i
trijumfuje, ali i kako su izmeu strasti i konvekcija tragini sukobi i ishodi neminovni.
Tragedija u Pra-Faustu je potpuna: Mefistovom Osuena je ne odgovara nikakav
Glas odozgo.
Niz godina delo je mirovalo, nepoznato publici, a svom autoru bilo je sve udaljenije.
Dok je boravio u Italiji od 1786. do 1788, pripremajui rukopise za tampu, Gete se
vraa Faustu i pie tri scene, kojima bar donekle, povezuje mone delove radnje
Pra-Fausta. Fausta iz monologa, oveka u godinama, koji ve 10 godina predaje na
univerzitetu, trebalo je fiziki pripremiti za susret sa Margaretom. Svoj izgled
izmenie Faust u sceni Vetiija kuhinja. Napisana je i znaajna scena uma i
peina. Kao rezultat novosteenih ubeenja nastaju i stihovi, karakteristini za
preokret u koncepciji Faustovog lika:
1 Johan Folfgang Gete Odabrana dela, knjiga 2, FAUST I deo, Opte napomene,
str. 361, Branimir ivojinovi
1

 I to je celom ljudskom rodu dodeljeno

elim da i mog bia najdublju sr pokree,
elim da duhom prodrem u sva ljudska prostranstva,
da oseam svu sreu i sav jad oveanstva,
da toliko svoje Ja do njegovog nadmem
da, ko i ono konano sam padnem.2

Faustov genijalni subjektivizam potisnut je u ime nove uloge: Faust sada tei da
predstavlja oveanstvo. Klasina estetika prihvata tipino i reprezentativno, a
odbacuje sluajno i individualno. Ovde je rad ponovo prekinut i delo ostaje
nedovreno; kljune scene prizivanja avola i opklade sa njim jo su nedostajale.
Iako je delo u tom trenutku nije zavreno, Gete ga objavljuje 1790. pod naslovom
Faust, fragment. Prekid izmeu prve i druge faze trajao je vie od deset godina, dok
je prekid u radu posle objavljivanja pretio da se otegne u nedogled.
Iz pisama koje su razmenjivali Gete i iler moe se zakljuiti da je uporni iler bio je
taj koji je Getea vratio Faustu. 3 iler nije doiveo objavljivanje dela tragedije 1808.
godine.
Delovi koji su napisani nakon ojavljivanja Fragmenta, svi u stihu, nenadmani su po
svojoj lepoti. Iako su stilske i koncepcijske razlike redakcija uoljive one ne utiu na
estetiku ubedljivosti celine. Dok u Pra-Faustu zadivljuje jezik koji nepogreivo
predoava i najsuptilnija oseanja protagonista ili naizgled ovla, u sutini rafinirano,
karakterie likove, tako da se radnja odvija lako i prirodno, ako je italac uivao u
bogatstvu motiva, u formama koje prenebegavaju uhodane dramske norme i
prilagoavaju se istini ivota na pozornici, onda se on u partijama nastalim kasnije,
pogotovu u onim nastalim posle 1790, koje pie pedesetogodinji pesnik u naponu
snage, divi zrelosti i mudrosti koje su dramu dovele od genijalne skice u sam vrh
nemake i svetske knjievnosti.
Prvi deo Fausta razlikovao se od Fragmenta iz 1790. ne samo novim scenama ve i
trostrukim uvodom. Ti uvodi su: Posveta, Predigra u pozoritu i Prolog na nebu, kao i
nov podnaslov Tragedija. Prvi deo najavio je itaocima da da pesnik planira i drugi
deo Fausta.
U posveti nastaloj 24. juna 1797, kojom poinje Faust nije re o radnji ili ideji dela,
niti o protagonistima radnje. U njo govori Gete o svom odnosu prema delu, kojeg se
prihvata posle duge pauze. Lelujna stvorenja likovi koncipirani mnogo ranije,
2 Johan Folfgang Gete Odabrana dela, knjiga 2, FAUST I deo, str. 252, RAD,
Beograd 1982.
3 Johan Folfgang Gete Odabrana dela, knjiga 8, Pisma 1794 1797, Beograd
1982.
2

izranjaju iz seanja i zaokupljju nanovo pesnika koji, se usamljen u svom vremenu,

sea prijatelja od kojih je razdvojen ili koje je odnela smrt. Dug stvaralaki proces od
lelujnih stvorenja do uoblienih likova u drami, od prolosti do sadanjosti, od
isparenja i magle, Geteove metafore za polusvesno stanje, tema je posvete.
U Predigri u pozoritu, za koju je kao model posluila indijska drama Sakuntala iz 5.
veka, posmatra se pozorite iz perspektive upravnika, pesnika i komiara.
Samoironino daje Gete, i sam odgovoran za pozorite u Vajmaru od 1791,
upravnika koji mora da obezbedi uspeh kod publike. Iako zahteva od pozorinog
komada da bude znaajan, za njega je imperativ da se delo svidi svima.
Distancirajui se od arene mase, pesnik brani dostojanstvo poezije. Prema estetici
koju razvija pesnik i koja odgovara literarnim zahtevima sa poetka 18. veka,
umetnost stoji u izvesnom smislu iznad prirode i banalnosti ivota. Ona izdvaja ono
to je reprezentativno i njime objanjava ono to je opte. Posredniku ulogu izmeu
pesnika i upravnika, Gete poverava komiaru koji se zalae za poeziju, ali u arenim,
svima dostupnim slikama. Poslednji stihovi Predigre najavljuju Prolog na nebu i
promenu perspektive.
Prolog na nebu napisan je oko 1800. godine. Boga i satanu izvodi autor na
pozornicu kako bi stvorio metafiziki okvir u kome e se odigravati radnja drame. Iz
perspektive arhanela, izvan vremena i prostora, slavi se harmonija kosmosa,
nedodirnuta razornim elementarnim snagama, suprotnostima, tamom i svetlom, koje
poznaje zemlja. Sav taj nemir zemlje, stradanja i srea pojedinca, trenutak su za njih
u venom trajanju. Mefistova replika odudara od sveanog tona. On razgovor sa
Gospodom zapoinje u uzvienom tonu arhanela, ali nastavlja na njemu svojstven
nain i koncentrie ga, budui da su njemu Sunce i vasiona nedostupni, na oveka,
tanije na ovekov dualizam, koji je, po Mefistu, uzrok njegove nesree. Podrugljivo,
toboe zabrinut za ovekovu sudbinu, razvija Mefisto svoju sliku oveka razapetog
izmeu nebeskog sjaja i zveri, izmeu duha i tela. I Faust, koga Gospod predlae
kao primer, na kome je spreman da tumai bit oveka ne stoji izvan Mefistove
antropologije, i njega karakterie, mada je toga upola svestan, ista, pojedincu
zajednika protivurenost i on od neba zvezde ponajlepe trai /, od zemlje
ponajviu slast4. Ironinoj slici Fausta Gospod se ne protivi i sankcionie je
poznatim stilom Dok god za neim tei, ovek bludi 5. Tolerantan i optimistiki duh
nemakog prosvetiteljstva, po kome je traenje istine najvaniji ovekov zadatak,
utisnuo je svoj peat i Gospodu iz prologa. Na tenju koja ukljuuje lutanje i kako
e pokazati tok drame teke grehe, kao neto neminovno na putu razvoja linosti,
stavljen je poseban naglasak. Ona je jedan od dva pola, drugi je mir bezuslovan
kojima je odreen Faustov ivot. Istovremeno re je o premisama koje zadiru u
osnove hrianske etike: uz kategorije dobra i zla kojima se odreuje moralni profil
na zemlji i koje su odluivale o sudbini due posle smrti, Prolog postavlja tenju i
mir bezuslovan. Samo onaj koji tei neemu neumorno zasluuje spas: lenji mir je
neoprostiv greh. Kada se Faustov put posmatra iz ove perspektive, a ona je
4 Johan Folfgang Gete Odabrana dela, knjiga 2, FAUST I deo, str. 208, RAD,
Beograd 1982.
5 Isto, str. 209.
3

Prologom nametnuta, onda se i spasenje Fausta na kraju tragedije, vidi u sasvim

drugom svetlu. I pored svega, namestu je postavljano pitanje: ne rasuuje li Gospod
o Faustu, koji mu slui mutno i zbrkano, preterano povoljno, ne predvia li,
unapred sankcionisane, posledice njegovih lutanja. Drugim reima, moe li svako ko
u sebi nosi venu tenju, bez obzira ta je inio, da bude spasen i njegovo delo
opravdano. Prolog na nebu podstaknut knjigom o Jovu, nadovezuje se u mnogo
emu na srednjevekovne misterije i barokno pozorite. I kod Getea se italac sree
sa predstavom o oveku smetenom izmeu Boga i avola, o svetu jasno
podeljenom na nebo, zemlju i pakao. avo je kod Getea sveden na zlobnog
zadevaa koji podstie i stvara. U njegovom liku poetizuje se misao
rasprostranjena u 18. veku da ono nazivamo zlim samo je druga strana dobroga,
koja je tako potrebna postojanju njegovom i sainjava deo celine (govor povodom
ekspirovog dana 1771).
Znaaj prologa je viestruk, i to za tragediju u celini. On je transcedentan okvir u koji
je smetena radnja o Faustu i istaknut njen osnovni smisao. I pored injenice da se u
delu ne iznosi jedna ideja, pitanje vrednosti oveka i smisla ivota, radikalizovano u
raspravi Gospoda i Mefista, stoji u sreditu panje. Na naelno pitanje da li je dobar
ovek uvek svestan svog puta, morae da odgovori Faust, koji nijednog trenutka
svog dugog ivota ne zna kakva mu je uloga dodeljena na nebu. Tekst Prologa
izaziva nedoumice koji dalji tok radnje ne samo da ne razreava nego i uveava.
Geteov Faust, ovek 16. veka (istorijski Faust, Georg Faust, koji je najverovatnije
posluio Geteo kao graa za stvaranje knjievnog lika 6) sa vidnim obelejima 18.
stolea, poetska je figura na kojoj autor izlae problematiku modernog sveta.
Oslobodjen drutvenih autoriteta, pun poverenja u sebe i svoje mogunosti, Faust
eli da kroz nauku i ljubavnu strast spozna i apsolutnu istinu o prirodi i oveku.
Tragedija naunika i tragina ljubav sa Margaretom, izolacija i oajanje, koji ine
sadrinu prvog dela, rezultat su Faustovih neumerenih htenja i zabluda, novog
pojaanog subjektivizma, bitnog obeleja oveka onog vremena.
Fausta upoznajemo u trenutku duboke krize. Izdvojen od sveta u svojoj sobi Faust
svodi deprimirajui bilans svog dotadanjeg ivota. Samosvesno i bez straha
predstavlja se Faust. On raspolae celokupnim znanjem svoga vremena i
samouvereno se poredi sa ostalim naunicima: Pametniji sam, doduse, od njih, / od
svekolikh doktora tih / od magistara, popova, ata 7. Razlozi njegovog oajanja lee
dublje, oni su objektivne prirode: A vidim da nita ne moemo znati 8. Izlaz iz
besmislenog dotadanjeg ivota, Faust ne vidi u daljem gomilanju sterilnog knjikog
znanja time se zadovoljava Vagner ve u radikalnom zaokretu prema novom
cilju: da spozna sr univerzuma. Tom eljom Faust stie do granice postavljene
ljudskom duhu, koju Faust buntovnik ne priznaje i koju eli da ukloni uz pomo
magije. Magiju kao literalni motiv osecali su kao neto strano ve i Geteovi
6 Isto, Opte napomene, str. 361, Branimir ivojinovi
7 Isto, str. 211.
8 Isto, str. 211.
4

savremenici. Ona je, meutim, u legendi o Faustu nezaobilazna komponenta. Na

poetku novog doba, koje karakterie racionalno i empirijsko istraivanje prirode,
gotovo svaki napredak nauke veziao se za magiju. Naunici toga razdoblja nazivali
su sebe majstorima bele magije, koja je za razliku od crne magije imala veliki
ugled i izuavala se na pojedinim univerzitetima. Faustov prvi pokuaj da okrene
lea pseudosvetu, apstraktnim i mrtvim pojmovima i stupi u dodir sa produktivnim
snagama prirode, osuen je na brz neuspeh. Ushienje sa kojim posmatra znak
Makrokozma geometrijski crte harmonije kosmosa, u kome nebeske sile
objedinjuju univerzalni ivot, prerasta brzo u razoaranje. Velianstvena vizija
svemira ne moe da negirarazliku izmeu stvarnosti i znaka, izmeu prirode koja
veno tka i buja i crtea u knjizi. Faust se ne zadovoljava samo slikom, on eli da
prie i da se identifikuje sa izvorom svega ivog. Ubeen u to da svet duhova nije
skriven, priziva sebi samo prividno blieg Duha zemlje. Prilika koja se pojavljuje i
koju je Gete definisao kao duh sveta i akcije, i ako poznata iz mistinoalhemistinih predstava, autorova je tvorevina, sastavljena da svojom pojavom
opini i uasne. Stihovi kojima duh sam se karakterie, otkrivaju ga kao
individualizovan organski ivot. On personifikuje elementarnu snagu zemlje,
stvaralaku prirodu, neumornu snagu koja stvara i razara. Faustov zahtev da se
izjednai sa stvaralakom prirodom zavarava se poniavajuim odgovorom Duha
zemlje: Ravan si duhu koga tvoj duh shvatiti moe, al meni slian nisi! 9. Bela
magija pokazala se nedovoljna da Faustu omogui ravnopravan status sa duhom
sveta i akcije, da mu obezbedi mesto u nadljuskoj sferi.
Znak makrokozama nije bio dovoljan Faustu, susret sa Duhom zemlje predoio
mu je njegove stvarne granice. Stenjen u svojoj sobi, u tamnici, u malograanskoj
sredini, nedorasloj njegovim duhovnim zahtevima, pritisnut brigom koja nagoni da
strepi pred svaim Faust se odluuje na smoubistvo. Taj in ne treba da se
shvati kao korak oajnika: on je Faustov nov eksperiment, pokuaj da se, osloboen
svih stega, sjedini sa prirodom. Za njega smrt nije kraj ve poetak. Uskrnja zvona
prizivaju prolost u seanje i odvraaju Fausta od njegove namere.
Stihovi uvodne scene No omoguavaju itaocu da stvori pouzdanu sliku o Faustu,
liku koji karakteriu ekstremna duevna raspoloenja: ekstatini uzleti i trenuci
potpune rezignacije. Uzrok tih oscilacija, koji uslovljavaju stalnu krizu Faustovog
karaktera, on ne moe da eliminie. Svoje pravo da se moe meriti i uporeivati sa
natprirodnim biima, duboko ubeenje da je slika i prilika boanstva, Faust zasniva
ne samo na biblijskim reima ( I stvori Bog oveka po obliju svojemu, po obliju
Boijemu stvori ga Prva knjiga Mojsijeva), ve i na ubeenju mladog Getea i
itave generacije nemakih pisaca, da ovek nosi u sebi Boansku klicu. Bit
boanstva koje ne moe da ivi samo, ogleda se u nagonu za produkcijom, koji se
prenosi i na sva potonja stvorenja koja su opet kao takva, istina, boanskog porekla,
i sama produktivna i niim uslovljena, ali u svom tvorcu sadrana i njime ograniena.
Ta protivurenost da je u isto vreme ogranien i neogranien odreuje sudbinu
oveka, pa poto je ova protivurenost trebalo da se manifestuje u svim
kategorijama postojanja, a potpuna svesnost i odluna volja trebalo da prate njegova
stanja, moglo se predvideti da e istovremeno postati najsavrenije i
9 Isto, str. 216.
5

najnesavreenije, najsrenije i najnesrenije stvorenje. Taj dualizam, tu istovremenu

neogranienost i ogranienost, Faust ne priznaje i trai za svoju linost potpunu
autonomiju. Faustovi uzleti i promaaji zasnivaju se na disproporciji izmeu bogate
fantazije i realnosti koja ga okruuje i koju on osea kao nepodnoljivo
ograniavanje. Izmeu Faustove mate, koja sa lakoom ostavlja za sobom prostor i
vreme, i stvarnosti sukobi su neizbeni. Faust je figura koja svoju tragiku nosi u
sebi; on u drami, zapravo, nema drugog oponenta nego samo sebe. Njegov radikalni
subjektivizam sukobljava se neminovno i neprestano sa granicama ljudskog
saznanja i oseanja, sa mogunostima ljudske delatnosti. Faustova veliina, takoe,
lei u njemu samome. Tenja o kojoj je re u prologu, izreeno ubeenje da Mefisto
nee moi, ni po koju cenu, da natera Fausta da se odrekne svog humanog
opredeljenja, svedoi o prirodi karaktera da trai nemogue.
Pre nego to uvede Mefista, Gete daje Faustu priliku da jos jednom interpretira sam
sebe. Prevodei poetak jevanelja po Jovanu U poetku bjee rije, i rje bjee u
Boga, i Bog bjee rije, starogrki termin logos tumai kao delo. Time to delo
oznaava kao poetak sveukupne prirode i sredite ovekove linosti, osvetljava
problem svoje egzistencije: raskol izmeu bogate retorike i skromne aktivnosti.
Duh i tanana ironija daju ton sceni u kojoj se Mefisto predstavlja. Faustov budui
partner se ne krije i ne pretvara ve iznosi istinu o svojoj linosti i svojim namerama,
Deo snage sam koja vazda / eli da tvori zlo, a uvek dobro sazda 10. Rei koje
Faustu deluju zagonetno, potvruju ono to je ve reeno o Mefistu u Prologu na
nebu: on jeste duh koji porie i kadar da trijumfuje u pojedinim sluajima, dok su
njegovi pokuaji da ospori ivot u celini osueni na neuspeh. Iako priznaje da nema
neogranienu mo zla, Mefisto nastoji da ospori Boansku mo i netano tumaei
mit o stvaranju sveta, istie svoju vanost. On ne pominje Boga, kao izvor sveg
postanja oznaava mrak iz koga potie. Njegova razorna energija, potpuno
usmerena protiv ivota, pokazaju se uzaludnom, uprkos razornoj moi vatre i smrti,
ljudi opstaju kao vrsta. Njegov nihilistiki napor posredan je izazov snazi pojedinca i
celine za stalnim preobraajem i napretkom.
Pre nego to doe do opklade Faust se jo jednom vraa temi koja ga zaokupljuje:
zemaljskom skuenom ivotu. Za Fausta iveti znai liavati se. Iz duboke
rezignacije Faust proklinje takav ivot. On anatemie utvrene vrednosti ivota:
ljudski duh, slavu, posed, ne izuzima ni tri osnovne hrianske vrline, veru ljubav i
nadu. Potpuno odbacivanje etikih, socijalnih i religioznih vrednosti omoguuje
Faustu da bude slobodan za savez sa avolom.
Geteovo dugo oklevanje da sceni ugovora da konanu formu, pokazuje sloenost
zadatka. Mefisto predlae Faustu ugovor, po kome avo se obavezuje da slui na
zemlji, a Faust plaa duom na onom svetu. Geteov Faust reaguje drukije nego
njegovi prethodnici: on ne prihvata ponudu i nudi opkladu, koja iz osnova menja
odnos izmeu njih, i detaljno formulie uslove.
Ako me ikada skoli lenji mir,
neka mi smesta doe kraj!
10 Isto, str. 240.
6

Ako me laskom kad zaseni

da dopadnem se sebi sam,
ako uivanjem me spleni,
to poslednji nek je moj dan!11

Faust i Mefisto, ovek i njegov antagonist dobili su jednake anse, ishod njihove
borbe postao je neizvestan, pitanje ko e trijumfovati ostaje otvoreno do kraja. Faust
vie nije osuen na veno prokletstvo i on, predstavnik oveanstva, nije vie
igraka u rukama natprirodnih sila, ve mu je dato da sam odluuje o svojoj sudbini.
Geteovo klasino shvatanje o oveku i drutvu s kraja 18 i poetka 19 veka ostavilo
je vidan trag u Faustu.
Mefista nije lako predstaviti, niti iz njegovih protivurenih izjava i postupaka ivui
pouzdane zakljuke o njegovom duhovnom horizontu. Mefisto je nosilac principa zla
ali i iva stvarna figura dramske radnje. Sr njegovog bia je potpuna volja za
poricanjem i unitavanjem: sve to je nastalo treba i da nestane, stoga bolje je da ga
uopte i ne bude. Njegov atribut je vatra koja razara ivot. Pozitivno jezgro Fausta,
imanentna tenja, ili naivno-komina radoznalost studenta, nemaju za Mefista drugu
svrhu sem da budu opovrgnuti. Mefisto ne proputa priliku da humane vrednosti
uslovljava, da ih izloi poruzi i parodiji, da u uzvienom otkrije slabu stranu i da se
podsmehne. On reaguje realistiki, ali bezoseajno. U potresnoj sceni Tmuran dan,
polje on Margaretinu traginu sudbinu objanjava kratko: Nije ona prva. Mefisto ne
preza od lai, ubistva, uiva u obscenostima, ali on nije samo sofista i laov. Njegove
rei su, ne retko, istinite i razumne, njegova inteligencija briljantna.
Sve to sledi nakon opklade borba je izmeu Fausta i Mefista, koja e se na
Mefistov predlog prvo odvijati u malom, a potom velikom svetu. Margaretina
tragedija, smetena u sredite malog sveta i predoena nizom samostalnih scena,
u izvesnom smislu je drama za sebe.
Pozornica Margaretine tragedije je estit ali teskoban i neprosveen svet niih
graanskih slojeva. Nemaka knjievnost nije dotle imala delo u kome su enja i
ljubavna srea, teke probe savesti i samrtni straj jedne proste devojke bili prikazani
tako dirljivo, ne i patetino, tako estetski ubedljivo. Potresno je kako ta mlada i
naivna devojka u trenucima nesigurnosti postavlja Faustu pitanje o njegovoj
religioznosti, kako se instiktivno vraa onome to joj je u ivotu bila sigurna uteha i
potpora, ili kako u oseanju nevernosti peva o krlju u Tuli pesmu o ljubavi i
vernosti. Margareta budi u Faustu oseanje koje Mefisto po svaku cenu nastoji da
ugui ljubav. U sceni Valpurgina no, na vrhuncu ulnog orgijanja, njena vizija
vraa Fausta sebi, spasava ga od animalnosti Mefista. Ona je, zapravo, pravi i jedini
protivnik Mefista, koji i sam priznaje Nad njom ja nemam sile ona je u svojoj
prirodnosti i istoti imuna na mo zla. Iako se u liku Margarete ogleda sfera
boanskog, to boansko predstavljeno je u obliku ive linosti, smetene u
svakodnevnu realnost. Margareta je naivna i neiskusna, njeno znanje je skromno,
11 Isto, str. 250.
7

njen razum ne kolovan. Meutim, svojom bezuslovnom ljubavlju izrasta u

ravnopravnog partnera. Ljubav nju uzdie, ali i izoluje. U sredini koja igoe svako
ponaanje koje odudara od ustaljenih normi, Margareta se u potpunosti predaje
Faustu, liava se zatite porodice, crkve i sredine ini za drutvenu realnost 18.
veka neoprostiv prestup. Ne traei nita osim ljubavi, suoena je sa gorkom
injenicom da je ona neostvarljiva, da se namera i rezultat ne samo ne mogu
uskladiti, ve da ista namera vodi u traginu krivicu.
Veoma je rasprostranjena teza po kojoj su socijalne razlike uzrok Margaretine
tragedije. Luka u svojoj knjizi Gete i njegovo doba pie da i najiskrenijoj i najveoj
ljubavi moe u klasnom drutvu da postane poetak nereivih trginih konflikata. Ako
ta veza opstane, mladi koji se vezao postaje rtva; ako se trgne gonjen nagonom
da oslobodisputane mogunosti za razvoj, mora da rtvuje devojku. Ovakvo
tumaenje ne pogaa osnovni smisao. Drutvena kritiku u delu drame ne moe se
negirati, ali izostala je u obliku za koji se zalae Luka. Nema sumnje da Margareta i
Faust nose jasno obeleje socijalne sredine iz koje potiu, ali o ishodu njihove
ljubavne veze odluuju njihova unutranja opredeljenja. Za Fausta kao oveka kome
nije dato da zastane, za koga je tenja zakon, iskljueno je svako Stani, traj. To
ne znai, naravno, njegovo osloboenje od nedela koja je poinio uz pomo Mefista.
Margaretina tragedija dovodi Fausta u najdublje oajanje, ali on ostaje neizmenjen.
Faust e i dalje, veran svome cilju i sebi, razarati i nanositi bol. Podnaslov Tragedija
odnosi se na Margaretinu sudbinu, ali jos vie na Faustov ivotni put.
U drugom delu tragedije Faust naputa usku graanski svet da bi ga put odveo u
najvie drutvene krugove. On se pojavljuje na carskom dvoru, gde uz pom Mefista
priziva idealan ljudski par, Parisa i Helenu, posle ega su njegove misli obuzete
najlepom enom svi vremena. Ceo drugi in, klasina Valprugina no, sa temom
stvaranja vetakog bia Homunkula, kao i Faustovi susreti sa bogovima i
mitolokim biima na klasinom tlu, predstavljaju uvod za pojavu lepe Helene. Trei
in donosi susret Fausta i Helene. Njihov sin, Euforion, simbol poezije, rano nalazi
smrt, a odmah za njim Faust gubi i Helenu. To je i kraj njegovog boravka u
legendarnom svetu.
Faust se vraa na Sever, u carski dvorac, gde kao nagradu za usluge caru u ratu
dobija deo morske obale, koju poinje da pretvara u plodnu zemlju. Svoga Fausta
koji je teio apsolutnom znanju, koji je doiveo bezgraninu ljubav i koji je u Heleni
susreo apsolutnu lepotu, Gete uvodi u svet delatnosti. U poslednjem inu, Faust
moni gospodar i kolonizator, sprovodi svoju zamisao. Ne obazirui se na rtve,
greei i dalje, on narodu obezbeuje ivot na tlu koje je snagom svog duha i volje
otrgnuo od mora.
Na kraju tragedije, Faust je promiljen starac ali je i mladalaki aktivan. On se sav
predaje stvaralatvu na zemlji, poboljavanju ljudskog ivota. Poto su oveku
nedostupne sve tajne sveta, neka je bar sit i odeven. Faust ostaje dosledan sebi, on
ne voli pojedinca, on voli celo oveanstvo.
Kada Faust umre aneli mu spaavaju duu od avola, i, uz blagu Margaretinu
pomo, naseljavaju je u carstvo nebesko. Mefisto gubi opkladu: opredeljen za
neumornu delatnost i boansku milost, doneli su Faustu spasenje.
8

Literatura:
1. Johan Folfgang Gete Odabrana dela, knjiga 2, FAUST I deo, str. 252, RAD,
Beograd 1982.
2. Johan Folfgang Gete Odabrana dela, knjiga 8, Pisma 1794 1797, Beograd
1982.
3. Mirko Krivokapi, Faust vrhunac Geteovog stvaralatva, pogovor u: Faust,
CID, Podgorica, 1997.
4. Vojislav
uri,
Geteov
Faust,
1958,
http://www.slideshare.net/tatjanakrpovic/9-gete
5. er Luka, Gete i njegovo doba, http://www.slideshare.net/tatjanakrpovic/9gete