Sedam Evinih Kćeri

SEDAM EVINIH KC
ERI
Maksimalna
rasprostanjenost
ledenog pokrivaa
Oblasti u kojima
je ivelo sedam keri
Obala pri najniem nivou
mora tokom poslednjeg
ledenog doba pre otrilike
18 000-20 000 godina
800 KILOMETARA
500 MILJA
E JI
RA JNA
AL
PI
PO
TARA
Sedam rajskih vrova:

zemlje naih predaka
BA
PE
TEO
P ERB
SE
NA
HE
LEN
A
VELDA I R IN
EL
UR
VO
AL
LG A
UR
AL
PA
AR
DO
EP
IJA
N
E
KS
DUN AV
KAR
TI
A
N
I
R
TA
A
K
DN
IN
URSULA
A
N
I
M
S
A
J
EU
R
IG A
FR
AT
S E DA M
EVINIH
E R I
KC
Genetika istorija Evropljana
brajan Sajks
Prevod:
Katarina Jei
Mojoj majci
Naslov originala
Bryan Sykes:
The seven daughters of eve
Copyright 2001 by Bryan Sykes
Copyright 2012 za srpsko izdanje, Heliks
Izdava
Heliks
Za izdavaa
Brankica Stojanovi
Redaktor
Aleksandra Dragosavljevi
Lektura i stilizovanje teksta
Vesna uki
tampa
Newpress, Smederevo
Tira
1000 primeraka
Prvo izdanje
Knjiga je sloena
tipografskim pismima
Adobe Text Pro i Adobe Clean
ISBN: 978-86-86059-24-6
Smederevo, 2012.
www.heliks.rs
Sadraj
ix
1
Izjave zahvalnosti
Prolog
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
U Dorsetu pronaena roaka ledenog oveka

Pa, ta je DNK i ta emu slui?
Od krvnih grupa do gena
Specijalni glasnik
Car i ja
Pacifiki rebus
Veliki moreplovci
Prvi Evropljani
Poslednji neandertalci
Lovci i poljodelci
Niste nas zainteresovali
Oglasio se edarski ovek
Pridruio nam se Adam
Sedam keri
Ursula
Ksenija
Helena
Velda
vii
3
15
21
33
40
50
61
68
73
82
92
105
115
121
126
132
137
144
1 9.
20.
21.
22.
23.
Tara
Katarina
Jasmina
Svet
Svest o nama
Indeks
O autoru
149
154
159
165
175
183
187
Izjave zahvalnosti
Mnogima dugujem zahvalnost za nastanak ove knjige. Ni na trenutak nemojte
pomisliti da sam samo ja zasluan za ono to je otkriveno u mojoj laboratoriji,
a to sam u knjizi zabeleio. Moderna nauka oslanja se na timski rad. Imao sam
sreu tokom godina da u svojoj istraivakoj grupi saraujem s vrlo nadarenim ljudima. Svako je na svoj nain doprineo stvaranju ove prie. Posebno se
zahvaljujem Martinu Riardsu, Vinsentu Makoliju, Kejt Bendal, Kejt Smoli,
Dil Bejli, Izabel Kolson, Ajlin Hiki, Emils Vega, Ketrin Irvin, Lindi Ferguson,
Endruu Libofu, Dejkobu Laubiru i Krisu Tomkinsu. U Oksfordu se moram
zahvaliti Robertu Hedisu iz Odeljenja akceleratorske jedinice s radioaktivnim
ugljenikom koji me je naveo da se upustim u ovaj istraivaki rad, zatim Vilijamu Dejmsu, u svoje vreme naunom saradniku veine fakulteta na Univerzitetu Oksford, od koga sam dobijao mnoge podsticajne sugestije. U Londonu
se zahvaljujem Krisu Stringeru iz Prirodnjakog muzeja to mi je dozvolio da
buim rupe u fosilima o kojima se starao. Vrlo sam zahvalan i Klajvu Gemblu
koji me je uputio u pradavnu istoriju sveta. Izrazio bih naroitu zahvalnost
profesoru Dejvidu Vederolu. Na svom Institutu za molekularnu medicinu u
Oksfordu profesor Vederol nije samo tolerisao nego je i podsticao sprovoenje uistinu udnih i naizgled besmislenih istraivanja.
Da ne steknete utisak kako je moja istraivaka grupa jedina u svetu koja se
bavi ovim poslom, odmah u vam rei da nije tako. Nita od onoga to objanjavam i pripovedam u knjizi ne bi bilo mogue bez pionirskoga rada, meu
ostalima, Luke Kavali-Sforce, Alberta Pjace, Voltera Bodmera, pokojnog Alana
Vilsona, Svante Paba, Marka Stounkinga, Rebeke Kan, Daglasa Volasa, Antonija Toronija, Marka Doblinga i Pitera Anderhila. Videete i sami da nai stavovi nisu nuno uvek usaglaeni, ali bez njih, i mnogih drugih naunika, moje
puteestvije bilo bi znatno napornije i nikako tako zanimljivo.
etiri osobe bih naroito izdvojio zbog njihove pomoi da svoju priu uobliim u knjigu. Na rad su me neprestano podsticali urednica Sali Gaminara svojim
nenametljivim profesionalizmom i moj agent Luii Bonomi svojim zaraznim
ix
entuzijazmom. Njima se pridruila pedantna lektorka Dilijan Bromli i Duli

epard koja je prekucavala moje neitljive beleke. Tek retki pisci mogli bi se
pohvaliti tako kvalitetnim saradnicima.
Zahvalnost dugujem i hiljadama dobrovoljaca koji su dali uzorke svoje DNK
i tako mi omoguili da zavirim u tajne njihove genetike prolosti. Bez njih
ne bi bilo ove prie. Nekima sam promenio imena kako bih zatitio njihovu
anonimnost. Posebno se zahvaljujem vladi i iteljima Rarotonge na svesrdnoj
pomoi, kao i Malkolmu Lakston-Blinkhornu na izuzetnoj gostoljubivosti dok
sam u vie navrata boravio na tom divnom ostrvu. I, napokon, hvala Denis,
Deju, Sju i mom sinu Riardu, iako je u to vreme bio tek embrion, to su ovaj
put preli sa mnom.
B.S.
SEDAM EVINIH KC
ERI
Prolog
Odakle dolazim?
Koliko esto ste razmiljali o tome? Veina nas zna svoje roditelje i njihove
roditelje i moda samo toliko odatle se tragovi gube u izmaglici. Ali ba svaki
ovek u svakoj eliji svog organizma nosi poruku predaka. Ona je u naoj DNK,
genetikom materijalu koji se prenosi s generacije na generaciju. U DNK su
upisane ne samo nae line pripovesti nego i celokupna istorija ljudske rase.
Zahvaljujui najnovijim dostignuima u oblasti genetike tehnologije, ta istorija se sada otkriva. Moemo barem poeti da deifrujemo poruke iz prolosti. Naa DNK ne bledi poput drevnog pergamenta; ne ra u zemlji kao ma
davno poginulog ratnika. Ne strada od vetra i kie, ne propada u poarima i
zemljotresima. Ona je putnica iz davnina koja ivi u svima nama.
Ovo je knjiga o istoriji sveta kakvu nam otkriva genetika. itaoci e doznati
da je istorija nae vrste, Homo sapiens, zapisana u genima koji potiu iz drevne
prolosti, i starija je od pisanih beleaka ili zapisa u kamenu. Ti geni pripovedaju o dogaajima to su se odigravali pre vie od stotinu hiljada godina, a
najnovija poglavlja te pripovesti skrivena su u elijama svih nas.
To je i moja lina pria. Budui naunik, imao sam mnogo sree. Naao sam
se na pravom mestu i u pravo vreme pa sam aktivno uestvovao u tom udesnom putovanju u prolost koje nam savremena genetika danas omoguava.
U skeletima starim vie hiljada godina naao sam istovetnu DNK kao kod
mojih prijatelja. Nisam se malo zaprepastio kad sam otkrio da smo svi mi po
majinoj liniji povezani samo s nekoliko ena koje su ivele pre vie desetina
hiljada godina.
Na narednim stranama prikazau vam kakva sam uzbuenja doiveo i kroz
kakve sam se prepreke probijao tokom istraivanja koja su dovela do ovih
otkria. Videete ta se zbiva u genetikoj laboratoriji. Kao sve ivotne pojave,
nauka ima uspone i padove, svoje heroje i zlikovce.
1
U Dorsetu pronaena roaka
ledenog oveka
U etvrtak, 19. septembra 1991. godine, Erika i Helmut Simon, dvoje
iskusnih planinara iz Nirnberga, okonavali su planinarske etnje u italijanskim Alpima. Prethodne noi su se neplanirano zadrali u planinskoj kolibi
pa su reili da ujutro otpeae do automobila. Kako je granulo sunce i dan
zablistao u punom sjaju, promenili su plan i odluili da se popnu na Finajl
pice visok 3516 metara. Vraajui se u kolibu po stvari, skrenuli su s obeleene staze i sili u jarugu delimino ispunjenu ledom koji se topio. Iz leda je
trao le nagog mukarca.
Takva otkria su uvek zastraujua, ali u visokim Alpima nisu sasvim neuobiajena, pa su Erika i Helmut pretpostavili da su nali le alpiniste koji je upao u
ledeni procep pre kojih deset-dvadeset godina. Sutradan su na to mesto dola
jo dva planinara. Ugledali su neobian, vrlo starinski capin i zbunili su se po
tome sudei, ova planinarska nesrea desila se veoma davno. Obavestili su policiju i oni su proverili podatke o nestalim planinarima. Najpre su pretpostavili da
je naeno telo Karla Kapsonija, profesora muzikog iz Verone; on je 1941. godine
nestao u tom kraju. A onda je posle nekoliko dana svima poelo da svanjava:
to ne moe biti mrtvac iz modernog doba. Orue naeno kraj tela nije bilo ni
nalik savremenom capinu. Mnogo je vie liilo na preistorijsku sekiru. Uz njega
je naena i kutija od brezove kore. Polako ali sve izvesnije postajalo je oigledno
da to telo nije staro desetine godina, ak ni vie stotina, ve vie hiljada godina.
Sluaj je postao arheoloko otkrie od meunarodnog znaaja.
Pronaeni je ubrzo dobio ime, nazvan je Ledeni ovek. Njegovi sparueni
ostaci odneseni su u Institut za forenziku medicinu u Inzbruku i stavljeni na
led da saekaju dok se ne okupi meunarodni tim naunika i detaljno ispita to
jedinstveno otkrie. Poto je moj istraivaki tim s Oksforda prvi u svetu izdvojio DNK iz prastarih ljudskih kostiju, pozvali su me da vidimo moemo li dobiti
DNK Ledenog oveka. Nisam odoleo tako primamljivoj prilici da uzmem uea u prouavanju tog uzbudljivog otkria i skrenuo sam sa svog utrvenog puta
3
Sedam Evinih keri
karijere klasinog medicinskog genetiara u ovu potpuno novu naunu

oblast. Neke moje kolege smatrale su takav potez udnim i ekscentrinim
zastranjenjem bez ikakve shvatljive koristi ili znaaja.
Do tada je ve bila odreena starost siunih ostataka prirodno radioaktivnih atoma ugljenika iz ostataka tela i utvreno je kako je Ledeni ovek star
izmeu 5000 i 5350 godina. Premda su ovi ostaci ljudskog tela bili znatno stariji od svih na kojima sam do tada radio, vrlo optimistino sam predviao da
e istraivanje biti uspeno jer je telo poivalo duboko u ledu i bilo zatieno
od destruktivnog dejstva vode i kiseonika koji dodue polako, ali sigurno,
unitavaju DNK. Materijal na kome je trebalo da radimo, nalik na sivu kau,
nalazio se u obinoj, vrsto zatvorenoj tegli, od onih u kojima se dre uzorci
za patoloku analizu. Moj tadanji asistent Martin Riards i ja otvorili smo
teglu i forcepsima akali po njoj: sadraj nam se uinio kao meavina koe i
delia kostiju. Naizgled nije imalo mnogo ta da se vidi ali nije bilo ni uoljivih znakova da je poeo proces raspadanja, pa smo se optimistino i priljeno
bacili na posao. Vratili smo se u nau laboratoriju u Oksfordu, podvrgli komadie kostiju procesu ekstrakcije kojim smo ve uspeno ispitivali razne drevne
uzorke i naosmo pregrt DNK.
Ubrzo potom objavili smo nalaze u asopisu Science, vodeem naunom
asopisu u Sjedinjenim Dravama. Pravo da vam kaem, nije bilo najznaajnije
to to smo izdvojili DNK, to je tada ve bila rutinska procedura, nego to to
smo dobili potpuno istovetan DNK iz Ledenog oveka kao i nezavisni istraivaki tim iz Minhena. DNK je nedvosmisleno bio evropski, to smo potvrdili,
jer smo identian niz pronali u uzorcima DNK ivih Evropljana. Moda ete
pomisliti da to i nije naroito iznenaenje, ali lako se moglo desiti da je itava
epizoda velika prevara, to jest da je neko helikopterom dovezao mumiju iz
June Amerike i podmetnuo je. U pustinji Atakama, koja zahvata juni Peru
i severni ile, vazduh je leden i izuzetno suv te je tamo ak i u plitkim grobovima opstalo na stotine neraspadnutih leeva stoga bi se odluni prevarant
bez po muke dokopao nekog. Klima je u Evropi mnogo vlanija i od tela vrlo
brzo ostaje samo kostur, pa bi, da je to bila obmana, telo moralo biti doneseno
odnekud, najverovatnije iz June Amerike. Ovo moda zvui nategnuto, ali
ve je bivalo dobro izvedenih prevara. Setite se piltdaunskog oveka. Taj falsifikovani fosil je otkriven 1912. u Saseksu, na mestu gde se kopao ljunak.
Imao je donju vilicu nalik majmunskoj, a lobanju vie nalik ljudskoj i proglaen je za dugo traenu kariku koja nedostaje izmeu ljudi i velikih primata
gorila, impanza i orangutana. Prevara je razotkrivena tek 1953. godine, kada
je pomou metode radioaktivnog ugljenika, iste one kojom je utvrena starost
Ledenog oveka, dokazano da je lobanja piltdaunskog oveka nesumnjivo iz
naeg doba. Nikad se nije doznalo ko je to spojio donju vilicu orangutana s
delom ljudske lobanje u kome je mozak, hemijski ih obradio i nainio mrlje
zbog kojih su izgledali stariji nego to jesu. Dugaka senka sumnje koja se vue
od prevare s piltdaunskim ovekom protee se do dananjih dana, pa je skoro

svima odmah pala na pamet ideja da bi i Ledeni ovek mogao biti prevara.
Nakon objavljivanja naeg naunog rada o Ledenom oveku usledili su brojni
novinarski pozivi i naao sam se u situaciji da objanjavam kako smo dokazali
njegovo evropsko poreklo. DNK bi pokazala da je u pitanju podvala. Nalazi bi
u tom sluaju ukazivali na najveu slinost s Junoamerikancima, a ne s Evropljanima. Lois Roders iz lista Sunday Times postavila je krucijalno pitanje.
Kaete da ste identinu DNK pronali kod savremenih Evropljana. Pa, ko
su oni?, izrekla je tonom kojim mi je jasno pokazala kako oekuje da imam
spreman odgovor.
Ne razumem ta me pitate. Uzorci su iz nae baze DNK uzoraka iz cele
Evrope.
Da, ali od koga su uzeti?, uporno e Lois.
Pojma nemam. Identitet davalaca uzoraka drimo u zasebnoj datoteci i
uzorci se u svakom sluaju uvek uzimaju uz uslov da podaci o davaocima ostanu
strogo poverljivi.
Istog asa kad sam zavrio razgovor s Lois ukljuio sam kompjuter i pogledao
koji su se uzorci poklapali s rezultatima ispitivanja ostataka Ledenog oveka.
Jedan je bio oznaen kao LAB 2803, a serija s prefiksom LAB znai da su uzorci
uzeti ili od nekog ko radi u laboratoriji ili od neijeg posetioca ili prijatelja.
Proverio sam broj u bazi s imenima dobrovoljnih davalaca i gotovo da nisam
mogao poverovati kakva je to srea bila. Uzorak LAB 2803, koji ima potpuno
identian DNK s DNK Ledenog oveka, dala je Mari Mozli. To je moglo da
znai samo jedno Mari je roaka Ledenog oveka. To je znailo da postoji
neprekinuta genetska veza izmeu Mari i majke Ledenog oveka, koja se prua
unazad preko pet hiljada godina i verodostojno je zapisana u njihovoj DNK.
Ovu izjavu detaljno u argumentovati u narednim poglavljima.
Mari mi je prijateljica, Irkinja. Ona je savetnica za poslove uprave i ivi
blizu Bornmauta u Dorsetu na jugu Engleske. Premda nije naunica, genetika
je izuzetno zanima i zato je dve godine unazad donirala pramen svoje duge
rie kose u naune svrhe. Poto je priljiva, otvorena i vrlo duhovita, bio sam
siguran da e se lako nositi sa svakojakim publicitetom. Pozvao sam je i pitao
bi li joj smetalo da otkrijem njeno ime Sunday Timesu. Istog asa je pristala. U
sledeem izdanju je izaao lanak o njoj pod naslovom U Dorsetu pronaena
roaka Ledenog oveka.
Mari je za nekoliko nedelja stekla meunarodnu slavu. Od svih naslova koji
su usledili najvie mi se dopao jedan iz Irish Timesa. Njihov reporter je pitao
Mari da li joj je slavni predak neto ostavio. Otkrila mu je okantnu istinu:
nije. Storija se pojavila pod naslovom Ledeni ovek nije ostavio jednoj naoj
iz Bornmauta ni crno ispod nokta.
Ovu priu iznosim zato to je ve na njenom poetku neoekivano iskrsnulo
neto udno: Mari je poela da gaji oseanja prema Ledenom oveku. Gledala
Sedam Evinih keri
je na fotografijama s gleera do zamrzivaa pa u salu za obdukcije, kako ga

okreu i obru i bockaju, razrezuju, odsecaju mu delie tela. On za nju nije
vie bio samo anonimni kuriozitet ije slike izlaze po novinama i na televiziji.
Poela je da ga doivljava kao stvarnu osobu i roaka, a to jeste bio.
Ganulo me je to Marino vezivanje za Ledenog oveka. Kao da mi je svanulo: ako Mari moe biti genetski povezana sa osobom koja je odavno umrla,
na hiljade godina pre bilo kakvih zapisa, onda bi svi to mogli biti. Moda je
dovoljno da se osvrnemo oko sebe i pogledamo savremene ljude pa emo skinuti veo s davnanjih tajanstvenih dogaaja. Veini mojih prijatelja arheologa
ta zamisao bila je potpuno strana. Oni su naueni da veruju kako se prolost
moe pojmiti samo ako se prouava prolost i zato misle da su nai savremenici potpuno nezanimljivi za takvo prouavanje. Ali meni je bilo jasno: ako se
hiljadama godina identina, nepromenjena DNK nasleivanjem prenosi kroz
generacije, kao to sam pokazao s vezom izmeu Mari i Ledenog oveka, onda
su ivi ljudi verodostojni svedoci o prolosti jednako kao bronzani bode ili
komad grnarije.
inilo mi se apsolutno sutinski vano da proirim istraivanje i obuhvatim
njime i savremene ljude. Tek poto se znatno vie dozna o DNK ivih ljudi,
imau prava da se ponadam kako u rezultate analiza ljudskih fosilnih ostataka moi da smestim u kontekst. Zato sam se latio posla da otkrijem to vie
o DNK dananjih Evropljana i ljudi iz mnogih drugih delova sveta, znajui da
e nam, ta god da otkrijem, to saznanje biti prosleeno direktno od predaka.
Prolost je u svima nama.
Istraivanju sam posvetio vie od decenije. Uvidelo se da se gotovo kod svakog Evropljanina moe utvrditi neprekinuta genetska veza koja vodi do jedne
od samo sedam ena iz pradavne prolosti, ista kao ona koja povezuje Mari i
Ledenog oveka. Tih sedam ena su neposredne pretkinje po majinoj liniji
maltene svih 650 miliona savremenih Evropljana. Kako sam ih imenovao, tako
su namah oivele. Nazvao sam ih Ursula, Ksenija, Helena, Velda, Tara, Katarina i Jasmina. Ovo je pripovest o tome kako sam doao do tako neverovatnog
zakljuka i ta sve znamo o ivotu tih sedam ena.
Znam da sam Tarin potomak i elim da saznam vie o njoj i njenom ivotu.
Oseam da s njom imam neto zajedniko, vie nego sa ostalima. Metodama koje
u kasnije objasniti, procenio sam koliko su davno ivele te ene i otprilike gde su
obitavale. Tara je ivela u severnoj Italiji pre oko 17.000 godina, tako sam zakljuio. Zatrpana snegom, Evropa je proivljavala poslednje ledeno doba, a ljudi su
mogli da opstanu samo na krajnjem jugu kontinenta. Tada su toskanski breuljci
izgledali mnogo drugaije. Nisu se po njima prostirali vinogradi niti je bilo seoskih kua ukraenih bugenvilijama. Padine su pokrivali gusti borici i brezovici.
U potocima je bilo malih pastrmki i rakova njima je Tara hranila porodicu
u gladno doba, kada mukarci iz plemena ne uspeju da ulove jelena ili divljeg
vepra. Kako je studeni stisak ledenog doba poputao, Tarina deca su krenula
obalom, stigla do Francuske i priduila se velikoj lovakoj druini. Sledili su

krupnu divlja irom tundre koja je pokrivala tadanju severnu Evropu. Na
kraju su Tarina deca prela i tadanje kopno koje e postati kanal Laman i stigla do Irske, iz ijeg drevnog keltskog kraljevstva potie ime Tarinog klana.
Tek to su rezultati mog istraivanja objavljeni, odmah su novine i televizije
po celom svetu raznele vesti o sedam pramajki. Pisci i urednici putali su mati
na volju i pronalazili savremene analogije: Briit Bardo je postala reinkarnacija
Helene; Marija Kalas je bila Ursula; manekenka Jasmin Le Bon, pogodiete,
povezana je s Jasminom; Denifer Lopez je postala Velda. Neprestano su nas
zvali ljudi eljni da doznaju s kojom od njih su u rodu, pa smo napravili posebnu
internet stranicu kako bismo izali na kraj sa stotinama pitanja. Dakle, naleteli
smo na neto izuzetno bitno i tek smo poeli da naziremo ta je to.
Pria na stranicama ove knjige lei iza tih otkria i upoznaje nas s implikacijama koje ona imaju po sve nas, ne samo Evropljane nego i stanovnike celog
sveta. To je pripovest o naem zajednikom nasleu i zajednikim precima.
Vodi nas od Balkana za Prvog svetskog rata do dalekih ostrva Junog Pacifika. Vodi nas iz sadanjosti do poetaka poljoprivredne delatnosti i jo dalje
u prolost, sve do naih predaka koji su lovili s neandertalcima. Zadivljujua je
injenica da svi mi ovu istoriju nosimo u genima kao obrasce DNK koje smo
nasledili gotovo nepromenjene od davnih predaka. A nai preci vie nisu tek
apstraktni pojmovi ve su realni ljudi. Oni su iveli u uslovima bitno drukijim
od onih u kojima mi danas uivamo, a ipak su i preiveli i odgajili potomstvo.
Od njih su nai geni. Hiljadama godina su putovali do nas. Hodili su kopnom i
morem, planinama i umama. Svi mi, od najmonijih do najslabijih, od basnoslovno bogatih do najsiromanijih, nosimo u svojim elijama gene koji su preiveli ta udesna puteestvija. Trebalo bi da se ponosimo njima.
Ja stiem u ovu priu s Instituta za molekularnu medicinu na Oksfordu, gde
predajem genetiku. Institut je u okviru Oksfordskog univerziteta, iako je i prostorno i po karakteru udaljen od tajanstvenog sveta univerzitetskih hodnika.
Pun je lekara i naunika koji rade na primeni novih tehnologija u oblasti genetike i molekularne biologije na polju medicine. Tu su imunolozi koji pokuavaju
da naprave vakcinu protiv side, onkolozi koji istrauju kako da ubiju tumore
presecajui im dotok krvi, hematolozi koji osmiljavaju izleenje naslednih anemija od kojih svake godine obole ili umru milioni ljudi u zemljama u razvoju,
mikrobiolozi koji razotkrivaju tajne meningitisa i mnogi drugi. Uzbudljivo je
raditi na tom mestu. Ja sam se na Institutu bavio naslednim bolestima kostiju,
posebno osteogenezom imperfekta, uasnim oboljenjem poznatijim kao bolest
staklenih kostiju. Novoroenad s najteim oblikom ove bolesti ponekad imaju
tako krte kosti da im se, tek to udahnu, polome rebra pa se ugue. Istraivali
smo uzrok te tragine bolesti i ustanovili da nastaje zbog skoro neprimetnih
promena u genima za kolagen. Kolagen je najvaniji i najzastupljeniji protein
u kostima, on ih uvruje otprilike onako kao to eline armature ojaavaju
Sedam Evinih keri
beton. Blisko je pameti pretpostaviti da kosti postaju lomljive kad im usled

genskog poremeaja nestane kolagena. U ovom istraivanju valjalo je mnogo
izuavati varijacije kolagena i njegovih gena kod opte populacije. Bavei se
time, godine 1986. upoznao sam Roberta Hedisa.
Robert na Oksfordu upravlja laboratorijom za datiranje arheolokih uzoraka
pomou ugljenika. Razmilja o tome kako da dozna vie informacija iz kostiju
koje mu prolaze kroz laboratoriju, a ne samo podatke o starosti koje saznaje primenjujui metodu radioaktivnog datiranja. Kolagen je glavni protein u kostima
i ivih i preminulih ljudi, a starost kostiju se utvruje upravo preko ugljenika u
preostalom kolagenu. Robert se pitao da li u tim fragmentima fosilnog kolagena
ima nekih genetikih informacija. Zbog toga smo nas dvojica zajedno osmislili nov istraivaki projekat. Poto je kolagen protein, ine ga jedinice zvane
amino-kiseline koje su poreane u specifinom nizu. U sledeem poglavlju
videemo da je niz amino-kiselina u kolagenu, kao uostalom i u svim drugim
proteinima, odreen sekvencom DNK u genima. Gajili smo nadu da emo indirektno otkriti sekvencu DNK drevnih gena za kolagen preko utvrivanja redosleda niza amino-kiselina u fragmentima proteina preivelih u tim prastarim
kostima. Nekoliko puta smo bezuspeno raspisivali konkurs za asistenta istraivanja. Za uobiajen genetiki projekat oekivali bismo lavinu prijava, pa smo
tu nezainteresovanost pripisali neobinosti projekta. Tek nekoliko naunika od
onih koji poinju karijeru hoe da se upusti u istraivanja mimo glavnih tokova
genetike to je razoaravajua injenica. Kako nije bilo zainteresovanih, morali
smo da odloimo poetak projekta za godinu dana. Iako nas je takvo odlaganje tada prilino nerviralo, pokazalo se da je bilo pravi blagoslov, poto su pre
poetka projekta stigle vesti o novom izumu. Keri Malis, ameriki naunik iz
Kalifornije, smislio je nain da se minimalna koliina DNK pri idealnim uslovima povea, ak i ako u epruveti imamo samo jedan jedini molekul.
Godine 1983, jednog toplog petka uvee, Malis se vozio auto-putem 101 kraj
okeana. No je odisala vlagom i mirisom kestena u cvatu, pripovedao je kasnije.
Svojoj prijateljici i saputnici govorio je o nekim idejama koje e primeniti na
posao kojim se bavio u lokalnoj biotehnolokoj kompaniji. Malis je replikovao
DNK u epruvetama, kao i svi drugi koji su se bavili genetikim inenjeringom.
To je bio spor proces, poto je molekule trebalo replikovati jedan po jedan. DNK
je poput dugog lanca i replikovanje se zapoinje na jednom kraju a zavrava
na drugom. A onda za novu kopiju opet poinjete iz poetka. Naglas je razmiljao o tome i odjednom shvatio da bi se svojevrsna odriva lanana reakcija izazvala ako se umesto samo s jednog kraja, replikovanje pone s oba kraja. Vie
ne bismo pravili samo kopije originala, ve i kopije kopija, udvajajui ih pri svakom ciklusu. Tako bi umesto dve kopije posle dva ciklusa i tri posle tri ciklusa,
posle svakog ciklusa duplirali broj, proizvodei tokom est ciklusa prvo dve, pa
etiri, pa osam, pa esnaest, pa trideset dve i na kraju ezdeset etiri kopije, to
znai da se ne bi dobijala prvo jedna, pa potom dve, tri, etiri, pet i na kraju est
kopija. Posle dvadeset ciklusa ne bismo imali pukih dvadeset kopija nego itav
milion. Bio je to pravi as da se uzvikne eureka! Pogledao je devojku da vidi
njenu reakciju. Ona je spavala.
Za ovaj izum Keri Malis je 1993. godine zaslueno dobio Nobelovu nagradu
za hemiju; on je pokrenuo pravu revoluciju u genetikoj praksi. Zahvaljujui
njemu, od najsitnijeg komadia tkiva mogle su se dobiti neograniene koliine DNK za rad. Da biste proizveli koliko god poelite DNK, dovoljna vam
je jedna jedina dlaka ili ak jedna jedina elija. Malisovo genijalno otkrie
me je navelo da zaboravim na rad na kolagenskom proteinu, koji bi bio vrlo
teak, i primenim novootkrivenu lananu reakciju za umnoavanje eventualnih ostataka DNK u drevnim kostima. Ako bi to upalilo, dobili bismo kudikamo vie informacija iz DNK nego to bismo mogli izvui iz kolagena. Tako
bismo direktno traili lanac DNK, umesto da ga izvodimo iz niza amino-kiselina. to je jo vanije, bili bismo u stanju da izuavamo svaki gen, ne samo
one koji kontroliu kolagen.
Konano se neko javio na na oglas za asistenta istraivanja i timu se pridruila Erika Hagelberg. Bilo je oigledno da nam se nee javiti osoba sa iskustvom
u radu s fosilnom DNK, poto to nikada nije raeno, ali Erika je diplomirala
na biohemiji i bavila se istraivakim radom u oblasti homeopatije i istorije
medicine, to je ukazivalo na solidno nauno obrazovanje i irinu interesovanja, a to je bilo sasvim u skladu s naim projektom. Osim toga, jedino se ona
javila na oglas. Sada su nam jo bile potrebne vrlo stare kosti.
Dobre vesti stiu 1988, iz Abingdona, na nekoliko kilometara juno od
Oksforda. Tamo se gradio novi supermarket pa su prilikom nivelisanja terena
bageri naili na srednjovekovno groblje. Gradnja je prekinuta na dva meseca
za to vreme e mesna arheoloka sluba vriti iskopavanja potom se vraaju
graevinski preduzimai. Kada smo Erika i ja stigli na lice mesta, sve je ve
vrvelo od aktivnosti. Bio je vru i vedar sunan dan, pa su posvuda po nalazitu bili ratrkani brojni terenski asistenti, razodeveni maltene do gole koe,
koji su strugali zemlju pahtlama, eprkali po jamama ili gacali po rovovima
ispunjenim vodom. Pod unakrsno postavljenim trakama koje su oznaavale
mreu referentnih taaka, lealo je nekoliko poluiskopanih kostura prekrivenih narandastosmeom zemljom. Na prvi pogled, inilo nam se da su nam
izgledi slabi. Radei ve nekoliko godina s DNK, nauio sam da se prema njoj
ophodim s potovanjem. Uzorci DNK su uvek uvani zaleeni na temperaturi
od 70 stepeni Celzijusa ispod nule i bili smo naueni da svaki uzorak izvaen
iz zamrzivaa drimo u kanti s ledom. Zaboravimo li to pravilo pa se led koji
je pokrivao uzorak otopi, obavezno smo ga bacali jer je, kao to smo svi pretpostavljali, propao i postao neupotrebljiv. Nismo ni pomiljali da bi uzorak
mogao stajati na laboratorijskom pultu na sobnoj temperaturi due od koji
minut i nije nam bilo ni na kraj pameti da bi se mogao ouvati u zemlji stotinama ili ak hiljadama godina.
10
Sedam Evinih keri
Ipak, vredelo je uloiti trud. Dozvolili su nam da s mesta iskopavanja ponesemo tri butne kosti. Potom nam je valjalo doneti dve odluke: kako da izdvojimo
DNK i koji segment DNK da odaberemo za hemijsku reakciju amplifikacije. S
prvom je bilo lako. Znali smo da emo DNK, ako je uopte bude u kostima,
verovatno nai vezanu uz kotani mineral. Taj oblik kalcijuma je korien za
apsorpciju DNK tokom procesa proiavanja, pa je delovalo prilino verovatno da e DNK u starim kostima ostati vezana za kotani mineral. Ukoliko se
to potvrdi, morali bismo da smislimo kako da odvojimo DNK od kalcijuma.
Testerom smo razrezali kosti na delie, zamrzli ih u tenom azotu, zdrobili u prah i potopili ga u hemijsku supstancu koja izdvaja kalcijum lagano, u
nekoliko dana. Poto je sav kalcijum uklonjen, na nau radost ugledali smo na
dnu epruvete sivkasti mulj. Pretpostavili smo da su to ostaci kolagena i drugih
proteina, delii elija, moda neto masnoa i, nadali smo se, i nekoliko molekula DNK. Reili smo da se proteina otarasimo pomou enzima. Enzimi su
bioloki katalizatori koji znatno ubrzavaju odreene procese. Uzeli smo enzim
koji e razgraditi protein, vrlo slian onima u biolokim deterdentima za ve
koji po istom principu ispiraju krv i druge vrste fleka. Masnoe smo se otarasili pomou hloroforma. Ostatak smo oistili fenolom, odvratnom tenou
koja se koristi kao osnova za karbolni sapun. Fenol i hloroform su agresivne
supstance, ali znali smo da nee otetiti DNK. Posle svega, preostala je kafena
kaiica bledosmee tenosti koja bi, bar teorijski, trebalo da sadri DNK. Tu
smo, u najboljem sluaju, mogli nai samo nekoliko molekula i zato smo najpre morali da ponovimo amplifikaciju DNK.
Sutina te reakcije jeste podeavanje sistema za replikaciju DNK koji koriste
elije. U epruvetu se stavljaju sirovine za pravljenje DNK. Prvo jedan enzim.
Mi smo stavili polimerazu, enzim koji se koristi za replikaciju DNK po njemu
je ova reakcija i dobila struno ime: lanana reakcija polimeraze ili skraeno
PCR (engl. polimerase chain reaction). Zatim nekoliko kratkih fragmenata DNK,
kako bi se enzim polimeraze usmerio na segment originalne DNK koji treba
amplifikovati, a sve ostalo ignorisao. Te sirovine koje tvore nukleotidnu bazu
za pravljenje novih molekula DNK pomeali smo s jo nekim sastojcima, na
primer s magnezijumom, koji potpomau reakciju. Uz to se, naravno, doda i
ono to elite da amplifikujete, pa smo ubacili ekstrakt dobijen iz abingdonskih kostiju koji, kako smo se nadali, sadri bar nekoliko molekula veoma
stare DNK.
Onda smo morali da odluimo koji gen da amplifikujemo. Ukoliko u ekstraktu
kosti uopte i bude DNK, znali smo da je nee biti mnogo, pa smo reili da
maksimalno uveamo anse za uspeh i odabrali smo mitohondrijalnu DNK.
Za nju smo se odluili zato to je u elijama ima preko sto puta vie nego ijednog drugog gena. Kasnije smo uoili da mitohondrijalna DNK ima odreene
osobine zbog kojih je apsolutno idealna za rekonstrukciju prolosti; isprva
je izbor pao na nju zato to je ima mnogo vie od bilo kog drugog tipa DNK.
11
Najvee su nam anse bile da naemo DNK u kostima iz Abingdona ukoliko

se usmerimo na traenje mitohondrijalne DNK.
Dakle, pomeali smo sve sastojke potrebne za reakciju amplifikacije mitohondrijalne DNK i nekoliko kapljica dragocenog ekstrakta kostiju. Da bi se
reakcija pokrenula, epruvetu valja da grejete do kljuanja, zatim je rashladite
pa na nekoliko minuta opet ugrejte a onda neka sadraj opet provri i tako je
hladite, podgrevajte, grejte do kljuanja i ponavljate taj ciklus barem dvadeset
puta. Savremene genetike laboratorije pune su maina za automatsko izvoenje ove reakcije. U ono vreme nije ih bilo. Osamdesetih godina mogla se
nabaviti samo jedna vrsta takve maine, i to preskupa, a u naem budetu za
to nije bilo novca. Reakcija je mogla da se izvede samo ovako: u jednu kadicu
se naspe kljuala voda, u drugu hladna, a u treu mlaka, sedne se kraj njih
sa topericom i epruveta se na svaka tri minuta runo premeta iz kadice u
kadicu. I tako tri i po sata. Ja sam to probao samo jednom. Umorio sam se, a
kako reakcija nije uspela uz to sam se i razoarao. Mora da postoji bolji nain.
A da upotrebimo elektrini ajnik? itave tri nedelje bavio sam se icama, tajmerima, termostatima, relejima, bakarnim cevima, ventilom od ve-maine i
mojim kunim ajnikom i napravio sam aparat koji radi sve to treba. Kuva.
Vrlo brzo hladi kada se otvori ventil s ve-maine i hladna voda iz esme pusti
u navoje bakarnih cevi. I greje. I upalilo je.
Maina je dobila nadimak genska pomonica, po imenu naprave za spravljanje aja koju ljudi odreenih godina smatraju neophodnom stvaricom za
spavau sobu.* Ne samo to smo u njoj sproveli reakciju amplifikacije u kontrolnom eksperimentu u kome je koriena savremena DNK, ve smo postigli
i vrlo slabu reakciju pri korienju ekstrakta kostiju iz Abingdona. Uporedili
smo dobijeni niz s onima objavljenim u naunim radovima i zaas dokazali da
je zaista re o ljudskoj DNK. Zaista smo uspeli! Tu, pred naim oima, nalazila se DNK osobe umrle pre vie stotina godina, u pravom smislu rei DNK
vaskrsla iz groba.
Kad se danas osvrnem unazad, prosto ne mogu da poverujem do koliko se
bitnih zakljuaka o istoriji i sutini nae vrste stiglo na osnovu otkria DNK u
onim tronim kostima s abingdonskog groblja, kostima koje uopte nisu obeavale kada sam ih prvi put video onako poluiskopane. U nastavku moje prie
videete da se ovo nae istraivanje nije razlikovalo od veine naunih istraivanja ni ono nije pravolinijski ilo ka svom dobro definisanom cilju. Vie je
nalikovalo nizu malih skokova, koji su jednako motivisani dobrim prilikama,
linim vezama, finansijskom nunou, ak i fizikim povredama, koliko i
* U originalu Genesmaid inae nazvana po Teasmaid, vrsti elektrinog ajnika popularnog ezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka (kao to se esto deava, to je prvobitno bio naziv odreene
marke proizvoda, a postao je opteprihvaen za sve proizvode te vrste). Otud igra reima: ajna pomonica genska pomonica. (Prim. prev.)
12
Sedam Evinih keri
bilo kakvom racionalnom strategijom. Ka otkriu sedam Evinih keri nismo

ili unapred utvrenim putem. Istraivanje se odvijalo korak po korak, uglavnom unapred. Do svakog sledeeg cilja, naziranog kroz maglu, napredovali
smo na osnovu informacija o svemu to se do tada zbivalo, ali bez saznanja o
onome to nas oekuje.
udo jedno! Bili smo postigli trijumfalne rezultate, ali to nismo uviali.
Rekao bih da smo Erika i ja bili isuvie zaokupljeni svim pojedinostima pa
nismo pojmili znaaj postignutog. Na stranu to to se nas dvoje u tom periodu
uopte nismo dobro slagali. Napetost izmeu mene i Erike bujala je ve nedeljama, poto iz nekog razloga na zajedniki rad nije dobro funkcionisao. Tek
mnogo kasnije sam poeo da shvatam ta bi nae otkrie moglo da znai, ne
samo za nauku ve i za popularnu istoriju. Ali to uvianje e uslediti kasnije;
u tom trenutku morali smo da se bavimo nunijim temama. Nezvanino sam
nauo da i drugi istraivaki timovi pokuavaju da izdvoje DNK iz starih kostiju.
Dakle, morali smo najhitnije da objavimo nae rezultate, inae trud uzalud. U
nauci se ne rauna ko je prvi obavio eksperiment, ve ko prvi objavi rezultate.
Da je neko tampao rad samo dan pre nas, on bi polagao pravo na priznanje.
Imali smo sree: ubedili smo urednika naunog asopisa Nature da u rekordnom roku objavi na rad i on je tampan uoi Boia 1989. godine.
Uopte nisam oekivao ta e se zbiti. Dodue, o mom prethodnom istraivanju bolesti staklenih kostiju povremeno su pisale lokalne novine, a dva-triput
se oglasila i nacionalna tampa, ali ne moe se rei da su bilo kakvi preanji
novi rezultati izazvali veliko medijsko zanimanje. Sutradan sam doiveo sasvim
novo iskustvo: kako sam stupio u laboratoriju telefon je krenuo da zvoni bez
prestanka, stalno su zvali novinari i raspitivali se. Koju godinu pre toga uestvovao sam u dobro zamiljenom programu stipendija Kraljevskog drutva
kojim je trebalo premostiti jaz izmeu nauke i medija pa sam kao reporter
radio u ITN-u, londonskoj agenciji koja vodi televizijsku informativnu slubu
za glavne komercijalne zemaljske kanale u Velikoj Britaniji. Primamila me je
izdana suma nadao sam se da u pokriti minuse u banci. Na kraju sam se
uvalio u jo gre dugove, najpre zato to sam silno vreme provodio u barovima i restoranima s imunim profesionalcima. Na primer, onako neiskusan,
jedne veeri sam ponudio pie poznatom komentatoru. Hvala, momak. Ja
u flau bolindera, uzvratio je taj veliki ovek. ta sam drugo mogao nego da
ga usliim? U tih nekoliko meseci jesam zapao u finansijsku katastrofu ogromnih razmera, ali sam nauio mnogo toga o medijskom izvetavanju, pa i to
kako da svedem odgovore na novinarska pitanja na najjednostavnije formulacije kakve znam da ele da uju.
Celo-celcato jutro sam odgovarao na novinarska pitanja o naem naunom radu i ve mi je dodijalo da stalno iznova u jednoj reenici objanjavam ta je DNK. Kada je pozvao dopisnik Observera, bio sam ve umoran
od takvih pitanja. Nakon to je proao kroz standardna pitanja, upitao me je
13
kakve mogunosti otvara to to sada moemo da izdvojimo DNK iz arheolokih nalaza. Naveo sam jednu mogunost: moda emo konano doznati da
li su neandertalci izumrli. Sasvim razuman odgovor i, kao to se ispostavilo,
tano predvianje. A onda sam dodao: Naravno, biemo u stanju da razreimo
zagonetke na koje naunici vekovima trae odgovor, recimo da li je Ramzes II
bio muko ili ensko. Koliko ja znam, nijedan naunik se ni na trenutak nije
bavio tim pitanjem. Niko uopte nije sumnjao da je veliki faraon bio mukarac. Meutim, u sledeem nedeljnom izdanju osvanula je slika faraona ispod
koje je pisalo: Ramzes II kralj ili kraljica.
Mnogo godina kasnije bio sam poastvovan pozivom na otvaranje nove egiptoloke galerije u londonskom Britanskom muzeju. Tim povodom je organizovana sveana veera u velianstvenoj galeriji egipatskih skulptura. Odredili
su mi mesto tano naspram velike granitne Ramzesove statue. S visine je gledao pravo u mene tim uznemirujue blagim i sveznajuim pogledom. Znao
sam da je uo kako sam se naalio na njegov raun i bilo mi je jasno da u se u
zagrobnom ivotu nai u gadnoj neprilici.
Prilikom izdvajanja DNK iz starih kostiju nastaje poveliki problem: ukoliko
niste neverovatno predostroni, u stvari ete amplifikovati modernu DNK,
ukljuujui svoju sopstvenu. Stara DNK je, ak i kada je ima, prilino oteena. Hemijske promene, uglavnom uzrokovane dejstvom kiseonika, postepeno menjaju strukturu DNK i sve vie je usitnjavaju. Desi li se da i najsitnija
estica dananje DNK dospe u reakciju, polimerazni enzimi za replikaciju
nee shvatiti vau nameru da amplifikujete trone delie drevne DNK, pa e
se usredsrediti na prisutnu modernu DNK i shodno tome proizvesti milione
njenih kopija. Uzmete kap ekstrakta fosilnih kostiju i dobijete obilje DNK, a
tek posle podrobnije analize uvidite da to uopte nije DNK iz fosila ve vaa
sopstvena.
Premda smo bili prilino sigurni da se s abingdonskim kostima to nije desilo,
razmiljali smo kako da to pouzdano utvrdimo i smislili smo jedan nain: izdvojiemo DNK iz starih ivotinjskih kostiju. Tako bi bilo lako razluiti jesmo li
zaista amplifikovali pravu stvar, ivotinjsku DNK ili ljudsku kojom je uzorak
kontaminiran. Najbolji izvor dovoljno starih ivotinjskih kostiju koga smo se
setili bila je olupina broda Meri Rouz. Taj velianstveni jedrenjak je potopljen
kod Portsmauta, tokom invazije francuske flote 1545, i preivelo je malo mornara. Due od etiri veka olupina je leala u mulju, 14 metara ispod povrine
mora. Izvaena je 1982. godine, izloena u muzeju u luci u Portsmautu i tamo
je jo uvek natapaju rastvorom vode i antifriza kako bi spreili deformisanje
drveta od koga je sagraena. Iz olupine je, pored kostura nesrenih mornara,
izvueno i stotine ivotinjskih i ribljih kostiju. Kad je brod potopljen na njemu
je bilo bogatih zaliha hrane, izmeu ostalog goveih i svinjskih butova i buradi
usoljenog bakalara. Ubedili smo kustosa muzeja da nam za potrebe istraivanja d svinjsko rebro. Rebro je bilo u veoma dobrom stanju jer je najvei deo
14
Sedam Evinih keri
vremena (naravno, poto su svinju zaklali) bilo potopljeno na dnu Solentskog

kanala i neizloeno dejstvu kiseonika. Bez mnogo muke iz njega smo dobili
obilje DNK. Analizirali smo dobijenu DNK i nesumnjivo utvrdili da potie
od svinje, a ne od oveka.
Poenta cele ove prie nije da vas provedem kroz jedan po jedan eksperiment
koji smo izveli, ve da vam objasnim reakciju na objavljivanje naih rezultata.
Usledilo je jo telefonskih poziva i jo naslova, od kojih mi je omiljeni jedan iz
nedeljnog izdanja Independenta: Krme zasluno to smo se omrsili s DNK.
Ovo e biti zabavno.
2
Pa, ta je DNK
i ta emu slui?
Poznato nam je da deca esto lie na roditelje i da roenje bebe usledi
devet meseci posle seksualnog odnosa u kom je zaeta, a ljudi to pouzdano
znaju ve hiljade godina. Doskora je mehanizam nasleivanja predstavljao
misteriju, ali ljude to nije spreavalo da smiljaju svakojake teorije. U knjievnosti klasine Grke esto se pominju porodine slinosti i mozganje o razlogu
tih slinosti bila je esta razbibriga starih filozofa. Aristotel je, u zapisima iz
otprilike 335. godine p. n. e, pretpostavljao kako otac neroenom detetu daje
oblije, a majin doprinos je ogranien: ona samo gaji dete i dok je u materici i posle roenja. U ondanjoj zapadnoj civilizaciji, patrijarhalnoj po ustrojstvu, takva ideja je delovala sasvim logino. Budui da su od oca zavisili i blagostanje i status porodice, on se smatrao za kreatora oblija i naravi svoje dece.
Naravno, nije se potcenjivala vanost izbora supruge. Na kraju krajeva, seme
uvek bolje uspeva ako se posadi u vrlo rodnu zemlju. Meutim, postojao je tu
jedan problem, i to problem koji e jo dugo zadavati muke enama.
Ukoliko se deca raaju prema oevom naumu, otkud to mukarci imaju
kerke? Aristotela su upravo to pitali i evo ta je odgovorio: sve bebe e u
svakom pogledu, pa i po tome kog su pola, biti iste kao njihovi oevi osim
kada nastanu nekakva uplitanja u materici. Ta uplitanja mogu biti relativno omanja pa stvaraju trivijalne varijacije, recimo, crnokos otac dobije
dete rie kose. A mogu biti i ozbiljnija pa se rodi deformisano dete ili ensko. Ozbiljne posledice su se izrodile iz ovog stanovita: mnoge ene koje
nisu raale sinove muevi su ostavljali ili su dovodili inoe. Iz ove antike
teorije razvilo se verovanje u postojanje homunkulusa, siunog, ve formiranog bia koje tokom seksualnog odnosa biva ubrizgano u enu. ak i
poetkom 18. veka, pionir mikroskopije Antoni van Levenhuk zamiljao je
da u glavama spermatozoida vidi siune sklupane homunkuluse.
Hipokrat, kome se odaje priznanje u zakletvi koju su nekada polagali svreni doktori (a neki je jo uvek polau), bio je u svom stavu manje ekstreman
15
16
Sedam Evinih keri
od Aristotela i priznavao je enama izvesnu ulogu. Verovao je da i mukarci i ene proizvode semenu tenost i da osobine bebe zavise od toga
ija e tenost prevagnuti nakon to se posle snoaja pomeaju. Stoga e,
kao rezultat tog procesa, dete imati oeve oi ili majin nos. Ukoliko za
specifinu odliku tenost ni jednog ni drugog roditelja ne prevagne, dete
e ispasti neto izmeu pa e mu, na primer, boja kose biti nijanse izmeu
majine i oeve.
Ova teorija je imala mnogo vie veze sa stvarnim iskustvima veine ljudi.
Po celom svetu se milion puta dnevno uje: Pljunuti otac ili ba se smeka
kao majka. Sve do kraja 19. veka meu naunicima je prevladavala ideja da se
roditeljske karakteristike nekako pomeaju kod potomaka. Ni Darvin sigurno
nije znao nita vie o tome i upravo zato nije uspeo da formulie odgovarajui
mehanizam na osnovu kog bi objasnio svoju teoriju prirodne selekcije; jer, po
tadanjoj logici, u procesu meanja sve novo i usavrenije stalno se i u svakoj
generaciji razvodnjavalo. Premda se savremeni genetiari udom ude kako
su im to prethodnici odbacivali toliko oigledne injenice, odmah bih smeo
da se kladim da je teorija o meanju i dan-danas za veinu ljudi savreno odgovarajue objanjenje za ono to vide sopstvenim oima.
Dva nauna dostignua iz 19. veka postala su kljuna za objanjenje ta se
tu zaista deava: prvo, otkrie novih hemijskih boja za primenu u tekstilnoj
industriji i drugo, poveanje efikasnosti mikroskopskih soiva usled novog
naina bruenja. Uz bolje uveliavanje lako su se mogle videti pojedinane
elije, a kad su bivale obojene novim supstancama videla se i njihova unutranja graa. Postalo je mogue posmatrati proces oplodnje, spajanje jedne
velike jajne elije s jednim malim, odlunim spermatozoidom. Kada se elije
podele, uoavalo se kako se obrazuju neobine konaste strukture, a potom se
i one dele na dva jednaka dela, na dve nove elije. Poto su pod dejstvom tih
novih supstanci poprimale vrlo jarke boje, ove neobine strukture nazvane su
hromozomi (od grke rei koja doslovno znai obojena tela), mnogo godina
pre nego to je iko shvatio ta one rade.
Primeeno je da tokom oplodnje jedna grupa tih neobinih konia dolazi
od oeve sperme, a druga od majine jajne elije. Upravo to je predvideo otac
genetike Gregor Mendel, monah iz Brna. On je ezdesetih godina 19. veka
postavio temelje celokupne genetike i to na osnovu eksperimentalnog uzgajanja graka u manastirskoj gradini. Zakljuio je sledee: ime god su nasledne
osobine odreene, to se podjednako prenosi na potomstvo od oba roditelja.
Mendel jeste bio u pravu ali je, naalost, preminuo pre nego to je video hromozom. Specifini genetiki kodovi koji se pojavljuju u hromozomima nasleuju se podjednako po obema roditeljskim linijama, s tim to je bitno naglasiti da se izuzimaju mitohondrijalne DNK (o emu emo podrobnije kasnije)
i hromozomi koji odreuju pol. Kljuna uloga hromozoma u nasleivanju i
injenica da se u njima moraju kriti tajne nasleivanja, bila je dobro znana ve
17
1903. godine. Meutim, prolo je pedeset godina dok nije otkriveno od ega
su hromozomi napravljeni i kako to igraju ulogu fizikih posrednika u prenoenju naslednih osobina.
Dva mlada naunika s Kembrida, Dejms D. Votson i Frensis Krik, 1953.
godine otkrivaju molekularnu strukturu supstance koja je ve dugo bila poznata
i za koju se uglavnom mislilo da je nezanimljiva i nebitna. Dodelili su joj predugako ime, koje kao da naglaava koliko je smatrana nebitnom: dezoksiribonukleinska kiselina; danas se, sreom, koristi skraenica DNK. Iako je bilo
istraivanja u kojima se implicirala uloga DNK u mehanizmu nasleivanja, i
dalje su se proteini smatrali za kljune prenosioce naslednog materijala. Proteini su sloeni, sofisticirani, sadre dvadeset razliitih komponenata (aminokiselina) i ima ih vie miliona razliitih oblika. Naunici su, sasvim logino,
mislili da tako monumentalan zadatak kao to je programiranje jajne elije da
izraste u potpuno uoblieno i funkcionalno ljudsko bie, moe izvesti samo
neto zaista komplikovano. Nema anse da to ini taj DNK s njegove puke etiri
komponente. Istina, nalazi se na pravom mestu u elijskom jedru no verovatno ima triavu, vie sporednu funkciju, recimo, apsorbovanje vode.
Premda se njihovi savremenici nisu zanimali za ovu supstancu, Votson
i Krik su bili sigurni da se u njoj nalazi objanjenje hemijskog mehanizma
nasleivanja. Stoga su se reili da odgonetnu njenu molekularnu strukturu
pomou tehnike koja je ve koriena za otkrivanje strukture onih znatno
glamuroznijih proteina. U tu svrhu su morali da naprave dugaka kristalna
vlakna proiene DNK i potom ih bombarduju rendgenskim zracima. Veina
rendgenskih zraka koji su uli u DNK samo su proli i izali na drugu stranu.
Pa ipak, nekoliko zraka se sudarilo s atomima u molekularnoj strukturi i
odskoilo u stranu, i to je zabeleeno na rendgenskom snimku na istoj onoj
vrsti filma kojom rendgenski tehniari u bolnicama i danas snimaju frakturu
kostiju. Promenjena putanja tih rendgenskih zraka na filmu se vidi kao uvek
isti obrazac takica ije su tane lokacije iskoriene za utvrivanje pozicija
atoma u DNK.
Votson i Krik su nedeljama pravili modele strukture atoma unutar DNK
od tapia te od kartonskih i metalnih tabli i odjednom uvidee da su nainili
jedan model koji je u svakom pogledu odgovarao uzorku na rendgenskom
filmu. Struktura tog jednostavnog, a istovremeno apsolutno velianstvenog
modela, odmah je ukazivala kako moe da obavlja funkciju genetikog materijala. U naunom radu u kome su objavili otkrie s mnogo samopouzdanja su
izjavili: Naem zapaanju nije promaklo da specifina parna struktura koju
smo utvrdili direktno ukazuje na mogui mehanizam kopiranja (replikacije)
genetikog materijala. Bili su potpuno u pravu. Za to otkrie 1962. godine
dodeljena im je Nobelova nagrada za medicinu i fiziologiju.
Jedno od sutinskih svojstava genetikog materijala mora biti mogunost
da iznova i iznova daje svoje verne kopije, odnosno da obe nove elije nastale
18
Sedam Evinih keri
nakon elijske deobe, takozvane kerke elije, u jedru imaju podjednak deo
hromozoma. Genetiki materijal u hromozomima brzo bi se potroio ukoliko
pri svakoj podeli elije ne bi bilo mogue kopiranje genetikog materijala.
Kopiranje takoe mora biti visokokvalitetno inae elije ne bi funkcionisale.
Votson i Krik su otkrili da se svaki molekul DNK sastoji od dva vrlo dugaka
lanca, uvijena jedan oko drugog poput para prepletenih spiralnih lestvica.
U trenutku kopiranja ta dva spiralna lanca se razdvajaju. DNK se sastoji od
samo etiri kljune komponente, koje se obino oznaavaju poetnim slovima svojih hemijskih naziva: A adenin, C citozin, G guanin i T timin.
Struni termin za sve ove komponente glasi nukleotidne baze ili, skraeno,
samo baze. Slobodno zaboravite hemijske nazive i zapamtite samo etiri simbola: A, C, G i T.
Struktura DNK potpuno je pojmljena kad su Votson i Krik uvideli da su ta
dva spiralno uvijena lanca ispravno spojena samo kad je svako A jednog lanca
povezano s T tano naspram njega u drugom lancu. Ba poput delia slagalice,
A se savreno uklapa sa T, ali ne i sa G ili C, niti sa A iz drugog lanca. Potpuno
je isto sa C i G naspramnih lanaca: mogu se uklopiti samo jedno s drugim, ne
ni sa A ni sa T. Tako oba lanca zadravaju komplementarne nizove odgovarajueg redosleda. Na primer, niz ATTCAG u jednom lancu mora da se poklopi
s nizom TAAGTC u drugom lancu. Kada se ovako spiralno prepleteni lanci
raspletu, elijska mainerija nasuprot starom lancu ATTCAG konstruie novi
niz TAAGTC, a naspram starog niza TAAGTC gradi novi niz ATTCAG. Rezultat su dve nove duple zavojnice identine s originalom. Svaki put nastaju dve
savrene kopije. Redosled etiri hemijskih slova ne menja se tokom procesa
replikacije. A ta znai taj redosled? On predstavlja informacije. Sama DNK ne
radi nita. Ne pomae vam da diete ili varite hranu. Ona o tome daje instrukcije drugima. Kako se ispostavilo, proteini su elijski posrednici koji primaju
te instrukcije i obavljaju posao. Uz to to deluju sofisticirano, oni i jesu takvi;
svejedno, oni delaju po striktnim instrukcijama predsednika upravnog odbora,
a to je DNK glavom i bradom.
Sloenost elija, tkiva i celog organizma naprosto oduzima dah, ali tek nas
potpuno zaprepasti injenica da je zapis osnovnih DNK instrukcija neverovatno jednostavan. Kao i u poznatijim instrukcionim sistemima kao to su
jezik, brojevi ili raunarski binarni kd, nisu toliko vani sami simboli kljuan je njihov redosled. Anagrami, na primer, repa i pera, sadre ista slova ali
razliito rasporeena pa su rei koje ta slova sainjavaju razliitog znaenja.
Isto tako, 476.021 i 104.762 jesu razliiti brojevi koji sadre iste cifre poreane
drugaijim redosledom. Takoe, 001010 i 100100 u binarnom kodu imaju
potpuno drugaija znaenja. Jednako tako redosled etiri hemijska simbola
u DNK oliava odreenu poruku. ACGGTA i GACAGT jesu DNK anagrami
koji eliji prenose potpuno razliite poruke, ba kao to nama rei repa i pera
nose razliita znaenja.
19
Dakle, kako se te poruke piu i itaju? DNK je vezana za hromozome koji

su uvek, iskljuivo, u jedru elije. Proteini, kao svojevrsni izvrni organi,
obavljaju sav posao. Oni su enzimi koji vare hranu i reguliu metabolizam;
oni su hormoni koji upravljaju zbivanjima u razliitim delovima naeg organizma. Oni su kolageni u koi i kostima, te hemoglobini u krvi. Oni su antitela koja se bore s infekcijama. Ukratko oni rade sve. Neki su ogromni
molekuli, neki su siuni. Svi proteini su jednako graeni: sainjeni su od
lanca podjedinica, amino-kiselina, iji redosled definie njihovu funkciju.
Amino-kiseline s jednog dela lanca privlae amino-kiseline s drugog dela
i do tada izdueni, linearni lanac uvija se u klupko vrlo specifinog oblika.
Ono omoguava proteinima da vre svoje funkcije: ako je re o enzimima,
da budu katalizatori biolokih reakcija; ako su u pitanju miini proteini,
da grade miie; ako su antitela, da hvataju nadirue bakterije i tako dalje.
Amino-kiselina je dvadeset. Neke su relativno poznate, recimo lizin ili fenil
alanin (jedan od sastojaka zaslaivaa aspartama), a za neke, primera radi
za cistein ili tirozin, veina ljudi nije ula. Redosled tih amino-kiselina u
proteinu odreuje njegov konani oblik i funkciju, te je za stvaranje proteina potreban samo jedan skup DNK instrukcija koje odreuju taj redosled.
Kodirane informacije koje sadri DNK moraju biti prenesene maineriji za
proizvodnju proteina u drugom delu elije.
Ne budite krti iupajte jednu dlaku s glave. Poluprovidno zadebljanje na
kraju je koren dlake ili folikul. Svaki folikul sadri otprilike milion elija ija jedina
ivotna svrha jeste da prave vlasi, koje se preteno sastoje od proteina keratina.
Dok ste upali dlaku, te elije su jo uvek radile. Zamislite da ste u jednoj. Svaka
vredno radi proizvodi keratin, ali otkud znaju kako to da rade? Za proizvodnju
bilo kog proteina, ukljuujui i keratin, presudno je da amino-kiseline budu poreane odreenim redosledom. Koji je ispravan? Pogledajte u DNK koja se nalazi
u hromozomima u jedru elije. elija kose, kao i svaka elija naeg organizma,
ima kompletan skup DNK instrukcija, ali vi samo hoete da znate kako se pravi
keratin. elije kose ne zanima kako se prave kosti ili krv i zato su svi ti delovi
DNK iskljueni. Ali gen keratina, koji nosi instrukcije za keratin, nije iskljuen.
Taj redosled amino-kiselina u keratinu odreen je redosledom DNK simbola.
DNK niz u genu keratina poinje ovako: ATGACCTCCTTC... (itd., itd.)
Poto nismo nauili da itamo takve kodove, ovo napisano deluje nam kao
nasumian niz etiri DNK simbola. Premda je nama nerazumljivo, eliji kose
nije. To je mali deo koda za pravljenje keratina i lako se prevodi. elije prvo
iitavaju kd delei ga na troslovne skupove. Tako ATGACCTCCTTC
postaje ATG-ACC-TCC-TTC. Svaki taj skup od tri simbola nazvan je triplet i oznaava odreenu amino-kiselinu. Prvi triplet, ATG, predstavlja kd
za amino-kiselinu metionin, ACC za treonin, TCC za serin, TTC za fenilalanin i tako dalje. Ove genetike kodove koriste svi geni u jedrima elija svih
biljaka i ivotinja.
20
Sedam Evinih keri
elija pravi privremenu kopiju ovog koda, to je nalik na fotokopiranje

nekoliko stranica knjige, a potom je odailje maineriji za pravljenje proteina
u drugom delu elije. Kako kopija stigne, pokree se pogon za proizvodnju.
On iitava prvi triplet i dekodira ga kao amino-kiselinu metionin. Uzima s
police molekul metionina. Zatim ita drugi triplet koji predstavlja amino-kiselinu treonin, pa uzima molekul treonina i pridruuje ga metioninu. Trei triplet znai serin, pa na niz iza treonina dodaje molekul serina. etvrti triplet
oznaava fenilalanin, pa jedan njegov molekul dodaje iza serina. Sada imamo
etiri amino-kiseline iji je redosled odreen redosledom nukleotidnih baza
DNK gena keratina: metionin-treonin-serin-fenilalanin. Potom ita sledei
triplet i dodaje petu amino-kiselinu i tako redom. Ovaj proces itanja, dekodiranja i dodavanja amino-kiselina po ispravnom redosledu nastavlja se sve
dok se ne iita celokupna instrukcija. Tako se dobija novi molekul keratina
koji se puta na slobodu i odlazi da se pridrui stotinama miliona drugih, s
kojima formira deo jedne od dlaka koje vam rastu na glavi. To jest, upravo bi
to uinio da je niste iupali.
3
Kosa je jedna od najupadljivijih odlika izgleda osobe. Prvo se o njoj raspitujemo kad nas zanima izgled novoroene bebe, nepoznate osobe ili kriminalca s poternice. Tamna ili plava, kovrdava ili ravna, gusta ili proreena:
sve ove odrednice odmah doprinose stvaranju predstave o nekom oveku,
ak i da ga nismo videli. Svakako, mi znamo kako da doteramo kosu po svojoj
elji. Frizerski saloni su puni ljudi koji plaaju da im se kosa skrati ili oblikuje.
Rafovi po prodavnicama krcati su proizvodima za posvetljavanje, potamnjivanje, ispravljanje i uvijanje kose. Svi dajemo sve od sebe da to bolje sredimo
kosu s kojom smo roeni, ali taj sirovi materijal na kome radimo zavisi od gena.
Razliku izmeu prirodne riokose i prirodne plavue odreuje DNK. Unutar
gena za keratin i mnogih drugih gena ukljuenih u proces rasta kose, postoje
male razlike u DNK nizu. One su odgovorne za drukije boje i teksture kose.
Veina tih gena jo nije istraena. Ipak, sasvim je sigurno da se nasleuju i od
majke i od oca. Poto se ne moraju nasleivati direktno i pravolinijski, esto
se deava da beba nema ni majinu ni oevu boju kose.
Kosa je vrlo upadljivo znamenje po kome raspoznajemo ljude, ali apsolutno najvee nasleene razlike meu nama ne vide se i ostaju nepoznate dok
nam neto ne skrene panju na njih. Od tih razlika najpre su otkrivene krvne
grupe. Na osnovu neijeg izgleda ne moete rei koja mu je krvna grupa. To
nije mogue utvrditi ni pogledom na kap krvi dotine osobe. Sve krvi izgledaju manje-vie isto. Tek kada pokuate da pomeate krv dve osobe zapaziete razlike; poto za to pre izuma transfuzije krvi nije bilo nikakvog razloga,
nije se znalo da postoje krvne grupe.
Prve transfuzije za koje se zna izvedene su u Italiji 1628. godine. Budui da su
mnogi umirali od ozbiljnih reakcija, ta praksa je zabranjena u Italiji a i u Francuskoj i Engleskoj. Iako se eksperimentisalo i s korienjem jagnjee krvi, to
je pre svega pokuavao engleski lekar Riard Lauer ezdesetih godina 17. veka,
rezultati nisu bili nita bolji. Ideja o transfuziji krvi ostala je skrajnuta nekoliko
vekova i ponovo je uvedena u praksu sredinom 19. veka, u borbi protiv esto
21
22
Sedam Evinih keri
smrtonosnih krvarenja posle poroaja do 1875. je zabeleeno 347 izvedenih

transfuzija. Ipak, posledice loe reakcije organizma na transfuziju kod mnogih pacijenata i dalje su bile fatalne.
Naunici u to vreme spoznaju da su uzrok problema razliite krvne grupe.
Francuski lekar Leonar Lalua je 1875. meao krv razliitih vrsta ivotinja i otkrio
kako jedna krvna grupa reaguje na drugu. Primetio je da se krvna zrnca grudvavaju i esto pucaju. Ali tek 1900. biolog Karl Landtajner uvia ta se tu zaista deava i uspostavlja prvi sistem krvnih grupa kod ljudi zvani ABO sistem,
koji obuhvata grupe A, B, AB i O. Kada se krvne grupe davaoca i primaoca
poklapaju, nema neeljene reakcije; ali ako se ne poklapaju, zrnca se zgruavaju i pucaju, i eto opasne reakcije. Ima dokaza da su Inke uspeno izvodili
transfuzije krvi. S obzirom na to da sad znamo da veina starosedelaca June
Amerike ima istu krvnu grupu (grupu O), jasno je zato su ti zahvati bili bitno
manje opasni od evropskih pokuaja transfuzije, naime postojale su odline
anse da i davalac i primalac krvi imaju istu krvnu grupu i stoga budu savreno kompatibilni.
Za razliku od komplikovanih genetskih mehanizama nasleivanja kose, koji
nam jo uvek nisu sasvim jasni, ispostavilo se da su pravila nasleivanja ABO
krvnih grupa odista vrlo jednostavna. Poto je genetiki mehanizam tu tako
pravolinijski i direktan i lako ga je slediti, krvne grupe su nairoko koriene
u sluajevima utvrivanja oinstva. Tek nedavno je uvedena kudikamo preciznija metoda genetikih otisaka prstiju. Krvne grupe su znaajne za nau priu
zato to se zahvaljujui njima genetika pojavila na svetskoj pozornici ljudske
evolucije. Prisetimo se tih poetaka. U doba Prvog svetskog rata, 5. juna 1918.
godine, Solunskom lekarskom drutvu dostavljen je jedan nauni rad. Idue
godine je preveden i objavljen u vodeem britanskom medicinskom asopisu
Lancet, pod naslovom Seroloke razlike krvi razliitih rasa: rezultati istraivanja na makedonskom frontu. Hajde da vam doaram ta je u ono vreme
izlazilo u Lancetu: lanak je tampan izmeu teksta eminentnog hirurga ser
Dona Blend-Satona o treem kapku kod reptila i objave Ratnog kabineta da
e bolniarke imenovane u depeama povodom angamana u Egiptu i Francuskoj uskoro dobiti zahvalnice od kralja.
Pomenuti rad o krvnim grupama napisali su Ludvik i Hanka Herfeld, mu
i ena. Oni su radili u centralnoj laboratoriji za testiranje krvnih grupa Vojske
kraljevine Srbije, zemlje saveznice u borbi protiv Nemaca. Zbog vojnih operacija u Prvom svetskom ratu znatno je napredovao razvoj transfuzije krvi ka
savremenim standardima. Pre rata je bilo uobiajeno da lekar ijem pacijentu
treba transfuzija, testira krvne grupe njegovih prijatelja i roaka dok ne pronae odgovarajuu, i onda je, neposredno nakon uzimanja, da pacijentu. Na
evropskim ratitima stalno je trebalo krvi i morao se pronai nain da se donirana krv uva u bankama krvi i bude spremna za upotrebu kada zatreba. Svim
vojnicima je odreivana i upisivana krvna grupa, kako bi, u sluaju potrebe
23
za hitnom transfuzijom u cilju leenja ozbiljnih povreda, odmah mogli dobiti

krv odgovarajue grupe iz banke krvi.
Ludvik Herfeld ve je pokazao da za krvne grupe A i B vae Mendelova
osnovna pravila genetike. Nije bio siguran za grupu O, pa se njome nije bavio.
Kako je kasnije dokazano, i ona podlee istim pravilima. Herfeld je video kako
mu rat prua priliku za nova otkria o krvnim grupama, posebno za poreenje
krvnih grupa u razliitim krajevima sveta. Budui da je u armijama saveznikih sila bilo vojnika iz mnogih zemalja, Herfeldovi su se dali na uporeivanje
krvnih grupa vojnika iz to vie zemalja. Taj pozamaan posao bilo je lake
izvesti tokom rata nego posle rata, kada bi se zarad istraivanja, kako su to oni
formulisali, moralo godinama putovati. Poto su Nemci bili na suprotnoj
strani, oigledno je zato nisu raspolagali nemakim podacima, pa su brojke
objavljene u asopisu Lancet navedene po seanju.
Uporeujui prikupljene rezultate, Herfeldovi utvruju vrlo razliitu uestalost krvnih grupa A i B meu vojnicima razliitih rasa, kako su ih oni nazivali. Proporcija meu Evropljanima je bila 15 posto krvne grupe B i 40 procenata krvne grupe A. Mukaraca s krvnom grupom B bilo je vie u trupama
poslatim iz Afrike i Rusije, a u indijskim jedinicama u okviru britanskih snaga
procenat se penjao ak na 50. Porast udela krvne grupe B pratio je odgovarajui pad udela krvne grupe A. Tumaei znaenje dobijenih rezultata, Herfeldovi se nisu ustezali od donoenja velikih zakljuaka.
Ustanovili su da oveanstvo ine dve biohemijske rase, razliitog porekla: rasa A, krvne grupe A i rasa B, krvne grupe B. Poto je meu Indijcima
krvna grupa B najea, zakljuili su da bi Indiju trebalo da smatramo kolevkom dela oveanstva. O irenju krvnih grupa i stanovnitva rekli su: Velike
grupe Indijaca su se irile ka Indokini na istoku ali i na zapad, osipajui se
kako su dalje odmicale, i konano su ule u zapadnu Evropu. Nisu bili sigurni
odakle potie rasa A pa su pretpostavljali kako vodi poreklo iz severne ili sredinje Evrope. Premda danas znamo da su ti zakljuci totalne besmislice, oni
su dobra ilustracija pojave da genetiari, i tada i danas, uopte ne zaziru od
grandioznih spekulacija.
U pozadini evolutivnih zakljuaka to su ih Herfeldovi doneli na osnovu
rezultata krvnih grupa, nalo se sledee osnovno naelo: zajedniko poreklo
verovatnije imaju rase ili populacije kod kojih su sline proporcije krvnih
grupa nego one kod kojih se udeli krvnih grupa znatnije razlikuju. To ve nije
besmislica i ini se kao razumno objanjenje utvrenih slinosti meu vojnicima iz evropskih armija. Ali bilo je i iznenaenja. Na primer, srazmera krvnih grupa kod vojnika s Madagaskara i iz Rusije je bila gotovo identina. Ma,
zar su to Herfeldovi otkrili genetske dokaze za pradavnu, u istoriji nezabeleenu, rusku invaziju na Madagaskar ili za malgaku kolonizaciju Rusije? Ili
uzmimo za primer Senegalce iz Zapadne Afrike, koji su po zastupljenosti krvnih grupa slini Rusima (Englezi su slini Grcima). udno, zar ne? U stvari,
24
Sedam Evinih keri
kako su se Herfeldovi oslanjali na jedini genetiki sistem koji im je tada bio

dostupan, doli su do naizgled vrlo razumnih poreenja, a i do drugih koja
deluju potpuno udnovato.
Posle Prvog svetskog rata ameriki lekar Vilijam Bojd preuzima zadatak da
prikuplja informacije o krvnim grupama iz centara za transfuziju irom sveta.
esto i preesto je nailazio na nekonzistentnosti tipa Madagaskar i Rusija iz
izvetaja branog para Herfeld. Stoga je krenuo da ubeuje antropologe da
uopte ne obraaju panju na krvne grupe. Bojd citira reenicu iz prepiske
s jednim frustriranim korespondentom: Pokuao sam da ustanovim ta e
mi krvne grupe otkriti o preistorijskom oveku i dobio vrlo razoaravajue
rezultate. Uprkos svemu tome, slobodoumni Bojd je video i dobru stranu
neuspenih pokuaja objanjenja ljudskog porekla na osnovu krvnih grupa.
U odreenim krajevima sveta pojedinca e smatrati inferiornim ako, recimo,
ima tamnu put, ali nigde ga nee iskljuiti iz drutva, pa bilo najvie, ukoliko
ima gen za krvnu grupu A, napisao je Bojd.
Posle Drugog svetskog rata Vilijam Bojd predaje tafetu prikupljaa podataka o krvnim grupama irom sveta Englezu Arturu Murantu. On je bio roen
u Dersiju, na Kanalskim ostrvima. Prvo je zavrio geologiju, ali od toga nije
napravio karijeru. Striktno metodistiko vaspitanje donelo mu je veliko emotivno nezadovoljstvo, s kojim je odluio da se izbori tako to e postati psiho
analitiar. Najpre je morao da studira medicinu pa se relativno kasno, u trideset
etvrtoj godini, upisao na Medicinski fakultet Sveti Vartolomej u Londonu, i
to 1939. godine, u osvit Drugog svetskog rata. Nemci su esto bombardovali
London te je fakultet premeten u Kembrid i upravo tamo Murant upoznaje
R. A. Fiera, najuticajnijeg genetiara toga vremena. Fier se bavio istraivanjem novootkrivene podele krvnih grupa, a naroito ga je fasciniralo komplikovano nasleivanje rezus krvne grupe (Rh faktora). Za otkrie tih novih
grupa zasluni su dvojica kolega, Karl Landtajner i Aleksander Viner. Doznali
su za njih 1940. godine kada su pomeali ljudsku krv i krv zeeva kojima su
ubrizgane elije rezus majmuna (otud naziv). Fier je osmislio komplikovanu
teoriju o nasleivanju podvrsta rezus grupe, koju je Viner estoko kritikovao
iznosei mnogo jednostavnije objanjenje. Moete li pretpostaviti koliko se
Fier ushitio kada je dobio dokaze za svoju teoriju: novopristigli Artur Murant
naao je veliku porodicu s dvanaestoro potomaka koja je potkrepljivala upravo
Fierovu teoriju. Fier ga je odmah zaposlio i temeljni Murant je itav svoj vek
sakupljao i tumaio najdetaljnije mape distribucije uestalosti krvnih grupa.
Nikad nije postao psihoanalitiar.
Osim to su uposlile Artura Muranta, rezus krvne grupe e odigrati i kljunu
ulogu u poimanju porekla modernih Evropljana i u utvrivanju genetski najuticajnije populacije evropskog kontinenta, a to su strasni borci za nezavisnost, Baski, koji naseljavaju severozapadnu paniju i jugozapadnu Francusku. Baske ujedinjuje zajedniki jezik, euskara, jedinstven u Evropi a osoben
25
i po tome to nema nikakvih lingvistikih veza s bilo kojim ivim jezikom.

Dovoljno je pomenuti injenicu da taj jezik opstaje uprkos modernim rivalima: kastiljanskom panskom i francuskom jeziku. Pre dve hiljade godina nije
ga zadesila sudba izumrlog iberijskog jezika koji se govorio u istonoj paniji
i jugoistonoj Francuskoj, naime samo zbog propusta rimske administracije
koja je imala problema u tom delu carstva nije ga potisnuo latinski. Baski su
obezbedili neprocenjivo vredan doprinos razumevanju genetike istorije celokupne Evrope a o tome emo docnije detaljnije ali specifinost njihovog
genetikog statusa poinje se uviati tek zahvaljujui Murantovim detaljnim
istraivanjima rezus krvnih grupa.
Narodu su rezus faktori krvne grupe uglavnom poznati po sindromu modre
bebe ili, kako glasi pun medicinski naziv, hemolitikoj bolesti novoroeneta.
Ovaj ozbiljan i esto fatalan poremeaj nastaje u drugoj ili nekoj od narednih
trudnoa majki s negativnim rezus-faktorom, to jest majki koje na povrini
crvenih krvnih zrnca nemaju rezus antigen. Evo ta se deava: ako rh-negativna majka nosi dete rh-pozitivnog oca (ija crvena krvna zrnca poseduju rhantigen), postoji velika verovatnoa da e fetus biti rh-pozitivan. To s prvim
detetom ne predstavlja problem; ali pri poroaju nekoliko njegovih crvenih
krvnih zrnaca moe da dospe u majin krvotok. Njen imuni sistem ova zrnca,
koja imaju rezus antigen, doivljava kao strana i poinje da proizvodi antitela
protiv njih ali to ne ugroava enin organizam; nevolje nastaju kad ponovo
zatrudni. Ako i u narednoj trudnoi fetus bude rh-pozitivan, majina anti-rezus
antitela e prodreti kroz placentu i napasti ga. Novoroenad pogoena ovim
sindromom, modra usled nedostatka kiseonika u krvi, mogla su ponekad biti
spasena ako prime transfuziju, ali uz znaajan rizik. Na sreu, sindrom modre
bebe vie ne predstavlja ozbiljan kliniki problem. Danas se svim rh-negativnim majkama daje injekcija antitela protiv rezus pozitivnih krvnih zrnaca, pa
e i ona koja tokom prve trudnoe eventualno dospeju u enin krvotok biti
eliminisana pre nego to njen imuni sistem stigne da ih locira i krene da proizvodi antitela.
To to je Murant shvatio da postojanje dve rezus krvne grupe u jednoj populaciji nema nikakvog evolutivnog smisla, izuzetno je znaajno za tumaenje
evropske preistorije. Najprostija raunica pokazuje da gubitak tako velikog
broja beba ne doprinosi postojanosti populacije. Da svi imaju isti rh-faktor
ne bi bilo nikakvih problema. Bez obzira na to da li je rezus faktor pozitivan
ili negativan, sve bi bilo u redu da je u svih isti. Ozbiljni problemi nastaju kad
decu zainju parovi s razliitim rh-faktorima. Mora da su u prolosti, pre transfuzija i terapije antitelima za rezus negativne majke, mnoge bebe umirale od
hemolitike bolesti. To je veoma ozbiljno breme za proces evolucije. Oekivalo bi se da zbog toga jedna rezus krvna grupa iezne i ba se to desilo
svuda osim u Evropi. Evropa se izdvaja po priblino jednakoj uestalosti oba
tipa; ostatak sveta je preteno rh-pozitivan. Murant je po tome zakljuio da
26
Sedam Evinih keri
su Evropljani meavina koja se nije slegla pa zato jo nije eliminisan jedan

rezus tip. Kako je pretpostavljao, dananja evropska populacija je relativno
mlada hibridna meavina rezus pozitivnih pridolica s Bliskog istoka, verovatno onih koji su pre oko osam hiljada godina doneli u Evropu zemljoradnju, i potomaka negdanjih rezus negativnih lovaca i sakupljaa. Samo, ko su
bili ti rezus negativni?
Murant je naleteo na rad francuskog antropologa A. V. Valua koji je, opisujui osobine skeleta savremenih Baska, zakljuio da su sliniji fosilnim ljudskim ostacima od pre dvadesetak hiljada godina nego savremenicima iz drugih delova Evrope. Kad se Murant upoznao s tim radom, takva poreenja ve
nisu bila validna ali svakako su ga inspirisala. Bilo je ve poznato da je, od
svih evropskih naroda, kod Baska ubedljivo najmanja uestalost krvne grupe
B. Jesu li onda oni bili taj drevni rezervoar negativnog rezus faktora? Murant
se 1947. sastao s dvojicom Baska. Oni su u Londonu pokuavali da formiraju
privremenu vladu i bili su vrlo radi da prihvate bilo ta to bi moglo dokazati
njihovu genetiku jedinstvenost. Poput mnogih Baska, i oni su podravali
francuski pokret otpora i estoko se protivili Frankovom faistikom reimu
u paniji. Obojica su dali krv i obojica su bili rh-negativni. Preko tog poznanstva Murant je nabavio vei broj uzoraka krvi Baska iz Francuske i panije.
Ispostavilo se, kao to se i nadao, da je uestalost rh-negativnog faktora vrlo
visoka, u stvari najvia u svetu. Murant je na osnovu toga zakljuio da su Baski
potomci prvobitnih stanovnika Evrope, dok su svi drugi Evropljani nastali
meanjem tih starosedelaca i pridolica, a pridolice su, kako je smatrao, bili
prvi poljodelci stigli s Bliskog istoka.
Od tada pa sve do dananjih dana prema Baskima su se procenjivale sve
teorije o evropskoj genetikoj preistoriji. Taj njihov status potkrepile su dve
injenice o njihovom jeziku: potpuno je jedinstven i ne pripada grupi indo
evropskih jezika u koju spadaju svi drugi zapadnoevropski jezici.
Potom se krenulo napred: objavljeni su rezultati obrade ogromnog broja
podataka koji su decenijama skupljani u razliitim istraivanjima pojedinanih
sistema, na primer sistema razliitih krvnih grupa. To je uradio Luii Luka
Kavali-Sforca, ovek koji u tom podruju dominira ve tridesetak godina.
Kasnije emo ponovo nabasati na njega. Kavali-Sforca i Entoni Edvards, statistiar s Kembrida, sluei se (sad odavno zastarelim) raunarom s buenim
karticama, obradili su sve dostupne podatke. Budui da su uporedo obraivali
nekoliko genetikih sistema, uspeli su da opovrgnu veinu bizarnih zakljuaka,
suprotnih logikom razmiljanju, zbog kojih se u antropologiji nije pridavala
vanost krvnim grupama oni potiu iz vremena kada su se krvne grupe jo
obraivale jedna po jedna. Metoda primenjivanja samo jednog sistema manjkava je jer se, sasvim sluajno, moe pokazati da je u dve populacije, na primer
kod Rusa i Malagasa, uestalost nekog gena veoma slina. I eto nam pogrenog zakljuka da su te dve nacije zajednikog porekla. Takva rezonovanja su
27
mnogo manje verovatna kad se istovremeno uporeuje nekoliko razliitih

gena u tom sluaju tani rezultati potiru potencijalno pogrean zakljuak.
Kraj prie o ruskoj invaziji na Madagaskar. Ipak, osnovno naelo se nije promenilo. Evolucionisti su i dalje smatrali kako je verovatnije da su bliske one
populacije koje imaju sline genske frekvencije nego one koje se u toj frekvenciji bitno razlikuju.
Entoni Edvards je svoje stavove izloio u genijalnom lanku objavljenom
1965. u New Scientistu. Pisao je o izmiljenom plemenu koje ima tap s nanizanih sto crnih i belih diskova. Jednom godinje nasumice odaberu disk i promene mu boju. Onda se pleme podeli u dve grupe i svaka odnese po jednu
kopiju tapa s diskovima, poreanim kao to su stajali kad su se saplemenici
razdvojili. Sledee godine svaka novooformljena grupa opet promeni boju
jednog sluajno izabranog diska, godinu dana potom uradi to isto i tako svake
godine. Poto su ta menjanja boja i dalje sluajna, rasporedi diskova na dva tapa
s godinama bivaju sve razliitiji. Posmatramo li tapove koje nose dva plemena,
na osnovu razlika u rasporedu crnih i belih diskova mogli bismo da izraunamo kad se prvobitno pleme razdvojilo. Na osnovu iskljuivog prouavanja
podataka o genskoj frekvenciji teko se dolazilo do apsolutnog datuma, ali
komparativno odvajanje dva plemena, takozvana genetika udaljenost, bila je
korisna metoda u odreivanju njihovog zajednikog porekla. to je genetika
udaljenost vea, to su uporeivani primerci ve due odvojeni.
Bio je to veoma inteligentan prikaz procesa genetike promene koja se zove
genetiki drift; ta promena nastaje kada geni, prilikom prenosa s jedne generacije na drugu, sluajno preivljavaju i izumiru. S vremenom, u tom procesu
nastaju sve vee i vee razlike u uestalostima gena. Kao to Edvardsova pria
pokazuje, na osnovu podataka o genskoj frekvenciji moe se odrediti kad su se
dve posmatrane dve grupe ljudi razdvojile. Analizirane grupe mogu biti sela,
plemena ili ukupno stanovnitvo odreene zemlje i njihov broj nije ogranien.
Ukoliko se prouava ceo svet, rezultat e biti grafikon kao sa slike 1.
Na desnoj strani grafikona je nekoliko populacija (uzeo sam po dva primera
za svaki kontinent), a na dnu osa koja oznaava genetiku udaljenost/vreme.
Ovakav prikaz naziva se populacijsko stablo; linijama sleva nadesno belei se
procena redosleda po kome su se populacije razvijale i meusobno razdvajale,
to je rekonstruisano na osnovu frekvencija mnogo razliitih gena. Na prvi
pogled veina grupa izgleda logino. Dva evropska naroda, Englezi i Italijani,
blizu su jedan drugom i zauzimaju dve kratke grane stabla. Dva amerika indijanska plemena povezana su sa svojim najbliim roacima u Aziji, i upravo to
bismo oekivali prvi Amerikanci su iz Sibira preli preko Beringovog moreuza na Aljasku. Grana na kojoj su dva afrika naroda odvojena je od ostatka
sveta, to ispravno potcrtava veliku starost tog kontinenta kao kolevke ljudskog roda. Ovakvo stablo umnogome je loginije od onoga koje bi se moglo
nainiti prema istraivanjima krvnih grupa u Prvom svetskom ratu. U tim
28
Sedam Evinih keri

Mbuti Pigmeji
Etiopljani
Italijani
Englezi
Tibetanci
KOREN
Japanci
Navaho
iroki
Indoneani
Polineani
Papuanci
AustralijancI
AFRIKA
EVROPA
AZIJA
AMERIKA
OKEANIJA
i
AUSTRALAZIJA
VREME OD RAZDVAJANJA
Slika 1
istraivanjima je sasvim zanemareno koliko je Afrika vana (na stranu pomenuta povezanost Rusije i Madagaskara). Ve sam pomenuo da se to desilo zato
to se neobini rezultati dobijeni sluajno preko samo jednog sistema, kao to
je ABO sistem krvnih grupa, doteruju objedinjavanjem rezultata dobijenih
analizom nekoliko razliitih gena. Ovakve greke mogu uspeno da se isprave
ukoliko se objedine rezultati uporednih istraivanja vie razliitih gena.
Edvards je shvatao da ovako nastala evoluciona stabla svakako nisu poslednja re u razmatranju ljudske evolucije, te je smatrao da njegovi dijagrami
samo nude nain da se genetike informacije predoe u razumljivom obliku.
Populacijska stabla isprva su crtana s hvale vrednim i skromnim namerama,
ali je njihovo znaenje naalost poelo da se preuveliava i iz toga su se izrodile razne nesuglasice. Zbrku je, primera radi, izazivao njihov izgled. ini se
da je re o stvarnim evolucijskim stablima i esto su upravo tako prikazivana.
Meutim, ona bi bila istinska evoluciona stabla samo onda kad bi evolucija
oveka zaista bila tek uzastopno deljenje populacija koje Edvards objanjava u
svojoj metafori o plemenima i njihovim tapovima i diskovima. Jedino u tom
sluaju bi vorovi take na stablu u kojima se razdvajaju dve linije oznaavali prave protopopulacije, to jest populacije koje su postojale pre razdvajanja.
Da li se ljudska evolucija zbilja tako odvijala? Uzmimo za primer prvobitnu
britansko-italijansku populaciju na evropskom delu stabla. Je li ona stvarno
postojala, da li se u jednom trenutku razdvojila i nikad vie se nije spojila, pa
su nastali savremeni stanovnici Engleske i Italije? Bilo bi to tano da su od
Engleza i Italijana, odmah posle razdvajanja, postale dve razliite vrste koje
29
vie nikada nisu mogle da se meaju. Ali one to jesu mogle, one su to inile
i dan-danas ine. U sledeim poglavljima videemo da se oveanstvo nije
tako razvijalo.
Verovatno je najozbiljnija mana tih stabala to to se pri njihovom konstruisanju mora objektivno definisati ono to im je na kraju, odnosno populacija.
Sam po sebi, ovaj proces ljude razvrstava u grupe tako da se argumentuje rasna
podela. On daje nekakav uopteni genetiki broj neemu to u stvarnosti ne
postoji. Izvesno je da postoje ljudi koji ive i u Japanu i na Tibetu, ali gledano
u celini, nema nikakvog genetikog znaenja koje vai za populaciju na Tibetu
ili onu u Japanu. Ova knjiga pokazae da ne postoje objektivno definisane rase.
Artur Murant je bio svestan te injenice. Pre pola veka napisao je: Pre e biti
da rezultati istraivanja krvnih grupa ukazuju na heterogenost najponosnijeg
naroda i podupiru stajalite da su dananje rase tek privremene integracije u
stalnom procesu... meanja koji odlikuje sve ive vrste. Primamljivost ideje
da se ljudi podele u neobjektivno zasnovane kategorije neizbena je i alosna
posledica pridavanja prevelikog znaaja sistemu genske frekvencije. Godinama
su istraivai ljudske genetike ostajali zaglibljeni u mestu, izvodei sve detaljnije podele ljudi, naalost intelektualno besmislene i moralno opasne.
Sreom, pokazao se izlaz iz tog orsokaka. Januara 1987. Alan Vilson, pokojni
veteran amerike evolucijske biohemije, i njegovi studenti Rebeka Kan i Mark
Stounking objavili su u naunom asopisu Nature rad naslovljen Mitohondrijalna DNK i evolucija oveka. Sredinji deo lanka bio je grafikon, na prvi
pogled isti kao stabla koja sam upravo podvrgao kritici. Na slici 2 na strani 30
prikazao sam mali deo tog grafikona; od 134 pojedinca iz rada prikazano je
samo 16.
I to je evoluciono stablo, ali je smisleno. Na desnoj strani stabla, oznake na
zavrecima grana ne odnose se na populacije Afrikance, Azijce, Evropljane
i Papuance iz Nove Gvineje. One se odnose na esnaest pojedinaca, koje sam
izdvojio da bih objasnio sutinu, na pojedince iz etiri razliita dela sveta. Ovo
stablo je bolje: za razliku od populacija, prikazanih na prethodnim stablima,
ovde nema sporenja oko toga postoje li ljudi ili ne postoje. Postoje svima je
jasno. Sledea vrlina je to to su vorovi stabla stvarni ljudi, a ne hipotetiki
pojam kakav je protopopulacija. vorovi prikazuju poslednje zajednike pretke
dvoje ljudi koji se u toj taki granaju. Linije koje spajaju esnaest ljudi na grafikonu iscrtane su tako da odraavaju njihove meusobne razlike u jednom
vrlo specifinom genu koji se zove mitohondrijalna DNK; uskoro o njegovim
neobinim i korisnim svojstvima. U sledeem poglavlju razjasniu zato su
dvoje ljudi s veoma slinim mitohondrijalnim DNK blii srodnici nego dvoje
ljudi s vrlo razliitim mitohondrijalnim DNK. Njihov zajedniki predak iveo
je u blioj prolosti, stoga su na grafikonu spojeni kraim granama. Predak
ljudi sa izrazito razliitim mitohondrijalnim DNK iveo je odavno pa ih povezuju due grane.
30
Sedam Evinih keri
KOREN
Pre
150.000 god.
AFRIKANCI
Pre
100.000 god.
AZIJATI
Pre
50.000 god.
PAPUANCI
Sadanjost
EVROPLJANI
Slika 2
Da bismo objasnili kako to funkcionie, opet se pozivamo na priu o plemenu sa tapom na koji su nataknuti crni i beli diskovi samo to je sada tap
iz metafore mitohondrijalna DNK, a pleme koje se deli u dve grupe osoba
koja ima dvoje dece. Deca nasleuju istu mitohondrijalnu DNK; ona je genetiki ekvivalent jednakog rasporeda po kom su nanizani diskovi na motki. Ta
deca e mitohondrijalnu DNK preneti na svoju decu i tako se nasleivanje
prosleuje od jedne generacije sledeoj. U mitohondrijalnoj DNK javljaju se,
dodue izuzetno retko, sluajne promene koje nazivamo mutacijama, a koje je
svaki put neznatno izmene. One nastaju sasvim sluajno, dok se replikuje DNK
prilikom deobe elija. Vreme prolazi, sluajne mutacije se gomilaju, DNK ih
zadrava i prenosi na naredne generacije. Poto je sve vie sluajnih mutacija,
u sporom procesu menja se mitohondrijalna DNK i ona kod potomaka biva
sve razliitija od mitohondrijalne DNK zajednikog pretka.
Linije na stablu sa slike 2 pokazuju odnose izmeu tih esnaest osoba, ustanovljene preko razlika u njihovoj mitohondrijalnoj DNK, iju prirodu emo
31
uskoro ispitati. Pogledajte na asak samo stablo. Pri zavrecima velikog debla
na vrhu grafikona stoje etiri Afrikanca, dok drugo veliko deblo obuhvata
predstavnike iz ostalog dela sveta i jo jednog Afrikanca. Zajednike grane s
debla na kome je ostatak sveta, povezuju ljude iz istoga dela sveta, na primer
Azijce i Papuance na vrhu ili Evropljane u dnu grafikona. Neke povezuju pojedince iz razliitih delova sveta onom otprilike u sredini grafikona Papuanac
je povezan s Azijcem i dva Evropljanina. ta je to prikazano ovim grafikonom?
Potvren je Murantov stav da upravo meanje obeleava istoriju svake ive
vrste a to se najbolje vidi po dubokom rascepu izmeu iskljuivo afrikog
debla i ostatka sveta. Nikakvo udo to je grafikon doveo u pitanje ispravnost
sudova zaljubljenika u stabla populacije. Njime je pokazano da genetiki bliski pojedinci iskau na sve strane, da iskrsavaju u potpuno pogrenim grupacijama. Ukoliko najblii roaci pojedinaca iz jedne populacije pripadaju drugoj populaciji, pada u vodu osnovna ideja da je populacija zasebna bioloka
i genetika celina.
Kasnije u objasniti kako se na osnovu upravo opisanog procesa mutacija
moe proceniti kojom se brzinom mitohondrijalna DNK menja u vremenu,
to znai da moemo izraunati vremenske razmake. Poto obavimo proraun,
vidimo da se sve grane i debla stope u jednu jedinu taku u koren stabla od
nas odmaknutu oko 150.000 godina. Mora biti da je ljudska vrsta, suprotno
verovanju mnogih, kudikamo mlaa i meusobno povezanija.
Reakcije na lanak Mitohondrijalna DNK i evolucija oveka bile su istinski
dramatine. Lepo je legao jednoj strani u sukobu zbog osnovnog tumaenja
ljudske evolucije. Godinama su se vodile estoke rasprave o poreklu savremenog oveka zasnovane na razliitim tumaenjima fosilnih kostura, pre svega
lobanje. Obe strane su se slagale da savremeni Homo sapiens, vrsta kojoj svi
pripadamo, vodi poreklo iz Afrike. Takoe su se sloile da je jedna starija ljudska vrsta, Homo erectus, evolutivni prelazni oblik izmeu mnogo starijih fosila
slinijih ovekolikim majmunima i nas. Homo erectus se prvo pojavio u Africi,
pre otprilike dva miliona godina, a milion godina kasnije, ak i pre, ve ga je
bilo po toplijim delovima Starog sveta. Fosili Homo erectusa pronaeni su na
raznim podrujima od Evrope do Kine i Indonezije.
Obe strane su se slagale i jo uvek se slau u svemu to je navedeno.
Nikako da se sloe po pitanju da li jeste ili nije bilo irenja savremenog oveka
iz Afrike koje se odigralo u nama mnogo blioj prolosti. kola Moja Afrika,
nazovimo je tako, smatra da se to zbivalo pre oko 100.000 godina, i da su ti
novi ljudi, upravo na Homo sapiens, na celom podruju potpuno potisnuli
Homo erectusa. Suprotna kola miljenja, multiregionalisti, po fosilima zakljuuje da je Homo sapiens evoluirao direktno od pripadnika njihovog lokalnog
Homo erectusa. Po tome su, na primer, savremeni Kinezi direktni potomci kineskih Homo erectusa a savremeni Evropljani evropskih Homo erectusa to jest,
nisu potomci Homo sapiensa iz Afrike. Prema multiregionalnom tumaenju,
32
Sedam Evinih keri
poslednji zajedniki predak savremenog Evropljanina i savremenog Kineza

iveo je pre najmanje milion godina, a prema zagovornicima kole Moja Afrika
to se deavalo u mnogo blioj prolosti.
U jednainu je po prvi put uvedeno objektivno merenje vremenskih raspona,
i to upravo na osnovu stabla mitohondrijalnog gena. Ovo stablo je nedvosmisleno pokazalo da je zajedniki mitohondrijalni predak svih savremenih ljudi
iveo pre samo oko 150.000 godina. Stoga se odlino uklopilo u teoriju kole
Moja Afrika i njene pristalice su ga oberuke prihvatile. Ali istovremeno je
porazno delovalo na multiregionaliste. Ukoliko svi ljudi jesu nastali od zajednikog pretka, koji je iveo pre samo 150.000 godina, onda nikako nisu mogli
da evoluiraju u razliitim delovima sveta iz lokalnih populacija Homo erectusa
koji su do tada tamo boravili ve vie od milion godina. Multiregionalisti, i
sami pravi moderni ljudi, nisu se predali. Ipak, stablo mitohondrijalnog gena
estoko je naruilo njihovu teoriju i ona se jo nije oporavila.
Sjajna vest za nas! Plod tih raspri bila je pojava da je mitohondrijalna DNK
zauzela mesto glavnog molekularnog tumaa ljudske prolosti. Po laboratorijama u itavom svetu krenula su istraivanja i eto nama gomila podataka s
kojima emo uporeivati sopstvene rezultate. Ako smo eleli a jesmo da
uklopimo rezultate istraivanja fosilnih kostiju u savremeni kontekst, nismo
mogli nai bolji nain od primene mitohondrijalne DNK.

Sedam Evinih Kćeri

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Sedam Evinih Kćeri

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Sedam Evinih Kćeri

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

SEDAM EVINIH KC

Sedam rajskih vrova:

U Dorsetu pronaena roaka ledenog oveka

entuzijazmom. Njima se pridruila pedantna lektorka Dilijan Bromli i Duli

Sedam Evinih keri

karijere klasinog medicinskog genetiara u ovu potpuno novu naunu

U Dorsetu pronaena roaka ledenog oveka

od prevare s piltdaunskim ovekom protee se do dananjih dana, pa je skoro

Sedam Evinih keri

je na fotografijama s gleera do zamrzivaa pa u salu za obdukcije, kako ga

U Dorsetu pronaena roaka ledenog oveka

obalom, stigla do Francuske i priduila se velikoj lovakoj druini. Sledili su

Sedam Evinih keri

beton. Blisko je pameti pretpostaviti da kosti postaju lomljive kad im usled

U Dorsetu pronaena roaka ledenog oveka

Sedam Evinih keri

U Dorsetu pronaena roaka ledenog oveka

Najvee su nam anse bile da naemo DNK u kostima iz Abingdona ukoliko

Sedam Evinih keri

bilo kakvom racionalnom strategijom. Ka otkriu sedam Evinih keri nismo

U Dorsetu pronaena roaka ledenog oveka

Sedam Evinih keri

vremena (naravno, poto su svinju zaklali) bilo potopljeno na dnu Solentskog

Sedam Evinih keri

Pa, ta je DNK i ta emu slui?

Sedam Evinih keri

Pa, ta je DNK i ta emu slui?

Dakle, kako se te poruke piu i itaju? DNK je vezana za hromozome koji

Sedam Evinih keri

elija pravi privremenu kopiju ovog koda, to je nalik na fotokopiranje

Sedam Evinih keri

smrtonosnih krvarenja posle poroaja do 1875. je zabeleeno 347 izvedenih

Od krvnih grupa do gena

za hitnom transfuzijom u cilju leenja ozbiljnih povreda, odmah mogli dobiti

Sedam Evinih keri

kako su se Herfeldovi oslanjali na jedini genetiki sistem koji im je tada bio

Od krvnih grupa do gena

i po tome to nema nikakvih lingvistikih veza s bilo kojim ivim jezikom.

Sedam Evinih keri

su Evropljani meavina koja se nije slegla pa zato jo nije eliminisan jedan

Od krvnih grupa do gena

mnogo manje verovatna kad se istovremeno uporeuje nekoliko razliitih

Sedam Evinih keri

Od krvnih grupa do gena

Sedam Evinih keri

Od krvnih grupa do gena

Sedam Evinih keri

poslednji zajedniki predak savremenog Evropljanina i savremenog Kineza

You might also like