DEJAN TODOROVI

A. TEMA ISTRAIVANJA
Temu istraivanja istraiva otkriva iz nekog zapaanja, namere da proveri neku teroiju,
da rei neki praktian problem, razjasni rezultate prethodnog istraivanja, ispita delotvornost
nekog postupka itd. Tema se obino uklapa u neku postojeu psiholoku teoriju. Da bi se mogla
empirijski proveriti, neophodna je da bude tako formulisana tj. potrebno je njeno suavanje,
konkretizovanje. Na neko opte pitanje moe odgovoriti vie istraivanja, a ne jedno. U tom
smislu je nauka kooperativan proces.
B. INFORMACIJE O ISTRAIVANJU
Pre nego pone detaljnije da razmilja o realizaciji istraivanja, israiva mora da bude
upoznat sa rezultatima prethodnih istraivanja tj. relevantnom empirijom, ali i postojeom
teorijom. Iz tih razloga, istraivai imaju na raspolaganju razliite vrste izvora informacija
razliite direktnosti.
1. Vrste izvora informacija
1) Studije psihologije one su osnovni izvor informacija za studente jer se na
predavanjima i u udbenicima prezentuje veliki broj istraivanja, ali ne i sve to se istraivalo u
psihologiji, te ona nude samo osnvona znanja iz skoro svih psiholokih oblasti.
2) Knjige mnoge knjige pokazuju rezultate istraivanja. Samo mali deo psiholokih
knjiga postoji na naem jeziku, a i one ne odraavaju zastupljenost razliitih tema u svetskoj
psihologiji. Najvei broj psiholokih knjiga je na engleskom, te je potrebno znanje barem jednog,
a bolje, i vie stranih jezika. Neke knjige su pouzdan izvor informacija, a neke su pisane
senzacionistiki i povrno.
3) Mediji informacije iz psiholokih istraivanja mogu biti prezentovane i u novinama,
na televiziji ili radiju, ali kvalitet i pouzdanost ovih informacija zavisti od strunosti autora.
4) Javna predavanja predavanja na fakultetima ili javnim tribinama.
5) Saoptenja na strunim skupovima tu se prikazuju rezultati novijih istraivanja.
Postoje opti skupovi za sve oblasti psihologije, kao i specijalizovani skupovi koji se odnose na
ue oblasti.
6) Nauni asopisi pored saoptenja na skupovima, asopisi su najvaniji izvori
informacija. To su periodine publikacije koje izlaze na dva-tri meseca. Psiholoki nauni
asopisi su poeli da se pojavljuju krajem 19. veka. Postoje opti asopisi koji objavljuju radove
iz svih oblasti psihologije i specijalizovani koji objavljuju radove iz uih oblasti. Psiholoki
lanci se objavljuju i u asopisima koji nisu psiholoki. Procena je da se dnevno objavi oko 10-ak
lanaka. U naunim asopisima se objavljuju originalni radovi (izvetaj novog istraivanja, dotad
neobjavljenog, napisanog od strane autora istraivanja), a mogu i pregledni radovi (sintetiki i
kritiki prikaz veeg broja istraivanja u jednoj oblasti).
7) Ostali izvori psiholoki renici, psiholoke enciklopedije i prirunici, zbornici
(knjige koje sadre vie istraivanja razliitih autora koji sa razliitih aspekata sagladavaju jednu
zajedniku temu), bibliografije (spiskovi lanaka i knjiga posveenih zajednikoj temi), Internet.
1

2. Direktnost izvora informacija

Najdirektniji su primarni izvori tj. originalni izvori prikazi istraivanja od strane
samog autora istraivanja. Sekundarni izvori su pregledni radovi, koji, ako su kvalitetni, daju
brzi uvid u neku oblast i sintezu primarnih radova, ali, s druge strane, ne daju sve informacije iz
primarnih izvora. Tercijarni izvori su npr. knjige koje su nastale sintezom veeg broja
preglednih radova. Izvori etvrotog reda su npr. novinski lanci u kojima je prepriana knjiga, a
izvori petog reda su informacije koje renosi italac prethodno pomenutog novinskog lanka.
C. VRSTE ISTRAIVANJA
Postoje razne podele istraivanja, npr. po stepenu kontrole istraivanja (eksperimentalna i
neeksperimentalna), po uslovima istraivanja (laboratorijska i naturalistika), po cilju
(eksplorativna, replikativna, parametarksa, eksplanatorna), prema nameni (fundamentalna i
primenjena) itd.
1. Stepen kontrole istraivanja (istraivanja prema stepenu kontrole)
Prema stepenu kontrole istraivaa nad kljunim iniocima istraivanja, istraivanja se
dele na eksperimentalna i neeksperimentalna. Razlike izmeu eksperimentalnih i
neeksperimentalnih istraivanja: eksperimentalna istraivanja ili eksperimenti se odlikuju viim
stepenom kontrole tj. aktivnom manipulacijom istraivaa na kljunim iniocima istraivanja
(npr. ogledi sa dve grupe ispitanika od kojih je jedna podvrgnuta tretmanu, a druga ne i tvruje se
dejstvo tog tretmana); neeksperimentalna istraivanja se odlikuju niim stepenom kontrole tj.
odsustvom aktivne manipulacije (opservaciona istraivanja); u eksperimentima istraiva sam
izaziva pojavu koju ispituje, a u neeksperimentalnim istraivanjima on pojavu, koja se spontano
javlja, samo registruje; eksprimentalna istraivanja daju pouzdanije zakljuke o uzrocima, a
neeksperimentalna istraivanja daju bolji uvid u pojave koje nisu pogodne za eksperimentalno
prouavanje.
2. Uslovi izvoenja istraivanja (istraivanja prema uslovima izvoenja istraivanja)
Prema uslovima izvoenja istraivanja se dele na terenska i laboratorijska. Razlike
izmeu laboratorijskih i terenskih istraivanja: laboratorijska se vre u laboratoriji, a
naturalistika (terenska) pod prirodnim uslovima, na terenu; laboratorijska omoguavaju efikasnu
kontrolu uslova, vremena i mesta izvoenja i ona se lako mogu ponoviti, dok se terenska odvijaju
na terenu, istraiva je obino nautralni ili skriveni posmatra ili uesnik i uglavnom imaju
slabiju kontrolu. Meutim postoje laboratorijska neeksperimentalna i terenska eksperimentana
istraivanja. Sutinski aspekti po kojima se razlikuju jesu kontrola i prirodnost. Prednost
laboratorijskih je vea kontrola, a prednost terenskih vea prirodnost. Kontrola omoguava
pouzdaniji uvid u kljune inioce istraivanja, a postojanje prirodnosti daje veu primenu
rezultata za svakodnevne uslove. Prirodnost je znaajna u onim oblastima koje su slabo poznate,
a kada su pojave relativno poznate poeljna je kontrola. Za neke pojave je bitna prirodnost uslova
(npr. ispitivanje agresivnog ponaanja, snanih emocija), a za druge nije (ispitivanje percepcije,
pamenja i sl).
2

3. Cilj istraivanja (istraivanja prema cilju)

Zavisno od cilja mogue je razlikovati eksplorativna (pilotska), replikativna, parametarska
i eksplanatorna istraivanja.
Eksplorativna istraivanja su pilotska i imaju za cilj poetno upoznavanje neke slabo
ispitane pojave. Ova istraivanja su prva, izviaka i u njima je cilj da se vidi ta e se dobiti i
nemaju vei nauni znaaj. Na osnovu njih istraiva uvia da li da prekine ili nastavi sa radom.
Replikativna istraivanja podrazumevaju ponavljanje ve izvrenog istraivanja uz
manje promene. Cilj je ili vebanje mladih istraivaa ili provera nekog novog, iznenaujueg ili
vanog fenomena utvruje da li je prvobitni nalaz ispravan.
Parametarska istraivanja su istraivanja ve dobro ispitane pojave, ali detaljnija i
preciznija. Npr. kod Miler-Lajerove iluzije postoje brojni parametri koji se mogu sistematski
menjati kako bi se ispitalo kako oni deluju na jainu iluzije (boja i svetlina linije ili pozadine,
debljina linije, veliina cele figure itd).
Eksplanatorna slue objanjenju neke pojave, proverava se uspenost jedne ili vie
teorija o datoj pojavi. Mogu biti krucijalna ukoliko rezultat istraivanja moe da opovrgne jednu
teoriju i potvrdi drugu, njoj suprotnu teoriju.
Meutim, pojedinano istraivanje ne moe u potpunosti opovrgnuti ili potvrditi teoriju s
obzirom da je nekada mogue izvriti manje promene u teoriji kako bi se uskladila sa rezultatima.
Generalno, treba vriti vei broj istraivanja i proveravati vie teorija kako bi se pribliili istini.
4. Namena istraivanja (istraivanja prema nameni)
Prema nemani istraivanja se dele na primenjena i fundamentalna. Fundamentalna slue
nauci i njihova namena u psihologiji je otkrivanje osobina psiholokih pojava i njihovo
razumevanje, te stoga, predstavljaju osnovu psihologije kao nauke. Primenjena slue nekoj
praktinoj svrsi ili utvrivanju nekog konkretnog stanja stvari (u drutvu ili privredi). Primenjena
istraivanja se izvode za nekog naruioca. Deava se da fundamentalna istraivanja imaju neku
praktivnu svrhu, ali retko.
5. Ostale vrste istraivanja
Arhivska istraivanja istraivanja u kojima istraiva ne prikuplja sam podatke, ve
koristi ve postojee informacije. Istraiva kombinuje ve postojee podatke i iz njih izvodi
nove zakljuke i veze.
Analiza sadraja slino je arhivskom jer koristi ve postojee informacije, ali se u
analizi sadraja informacije analiziraju prema nekom kriterijumu npr. prebrojavanjem odreenih
elemenata.
Matematiko modeliranje i simuliranje za dobro ispitane pojave postavljaju se
matematiki formulisani zakoni, teorije i modeli. Matematiki modeli su obino u obliku
kompjuterskog programa. Da bi se ispitao model, unose se konkretne ulazne vrednosti a program
daje izlazne vrednosti tj. rezultate koje predvia teorija na osnovu koje je projektovan. Rezultati
koje daje program (tj. model) se uporeuje sa empirijskim rezultatima i na taj nain se testira
model.
3

Studija sluaja detaljni psiholoki opis neke osobe ili grupe koje su po neemu
izuzetne i koje imaju opti znaaj za neku oblast psihologije. Studije sluaja se koriste u klinikoj
psihologiji i psihologiji linosti i esto se ubrajaju u kvalitativna istraivanja koja koriste
kvalitativne metode obrade podataka.
D. OSNOVNI INIOCI ISTRAIVANJA
Postoje tri osnovna inioca istraivanja: objekti, varijable i podaci.
Objekti istraivanja su sluajevi i pojave koje se ispituju u tom istraivanju. Sluajevi su
organizmi tj. subjekti, a pojave su uticaji koji se vre na organizme i to su stimulusi. Uzorak je
skup objekata istraivanja, a populacija je iri skup kome pripada uzorak.
Varijable su osobine objekata istraivanja. Podaci su vrednosti varijabli za odreene
objekte. Glavna aktivnost istraivaa je da za odreeni broj varijabli prikupi podatke na
odreenom uzorku objakata (Objekat A za varijablu B ima vrednost C). injenice utvrene u
istraivanju se organizuju u matricu podataka tako da su u kolonama varijable, redovima objekti,
a u elijama su podaci.
E. OBJEKTI ISTRAIVANJA
1. Vrste objekata
Objekti istraivanja mogu biti subjekti i stimulusi.
Subjekti su organizmi ljudi ili ivotinje i to mogu biti pojedinci ili grupe subjekata.
Najee korienje ivotinje u psiholokim istravanjima su psi, make, pacovi i majmuni.
ivotinje se koriste u psiholokim istraivanjima iz dva razloga: 1. zato to se na osnovu
istraivanja na ivotinjama moe nauiti neto o ljudima i 2. u zoopsihologiji su istraivanja na
ivotinjama zanimljiva sama po sebi.
Prednosti i mane istraivanja ivotinja. Prednosti: kontrola uslova se moe potpunije
obaviti; neki oblici ponaanja su jednostavniji kod ivotinja nego kod ljudi, pa se mogu lake
ispitati kod ivotinja; na ivotinjama se mogu vriti neka istraivanja koja se iz razliitih razloga
ne mogu vriti kod ljudi. Mane: oteana komunikacija sa subjektima; potreba zbrinjavanja,
hranjenja; pitanje da li su podaci rezultati dobijeni na ivotinjama relevantni za ljude.
Stimulusi ili drai su sadraji, predmeti i informacije koje kontrolie istraiva i prikazuje
ih subjektima da bi ispitao njihovo dejstvo na subjekte. Ako su verbalnog tipa, nazivaju se ajtemi
ili stavke. U istraivanjima se ispituje ponaanje, tj. reakcije na stimuluse.
U nekim istraivanjima ne postoje ni subjekti ni stimulusi (nalaiza sadraja, arhivska
istraivanja i sl.). U nekima postoje samo subjekti, a ne i stimulusi i to su istraivanja u kojima se
ispituju neke osobine subjekata (pol, visina, puenje). U najveem broju istraivanja postoje i
subjekti i stimulusi, ali je naglasak razliit na razliitim objektima.
2. Izbor objekata istraivanja: uzorkovanje
Uzorak je skup objekata koji uestvuju u istraivanju. Ti objekti su elementi uzorka. U
istraivanjima koja imaju i subjekte i stimuluse postoji uzorak subjekata i uzorak stimulusa.
Postupak uzorkovanja se odnosi na sastavljanje uzorka odnosno izbor objekata koji e ui u
uzorak. Uzorak se bira iz populacije po odreenim kriterijumima. Istraivanje cele populacije bi
4

bilo nepraktino (kada je populacija vrlo velika), nemogue (kada se cela populacija ni u naelu
ne moe ispitati) ili nepotrebno (kada se i na osnovu uzorka mogu utvrditi osobine populacije).
Kada je interes istraivaa usmeren na uzorak tj. samo na subjekte, nain izbora subjekata
nije od vee vanosti. Meutim u najveem broju istraivanja nain uzorkovanja je znaajan i od
njega zavisi da li e rezultati moi da se generalizuju na populaciju.
Kako je mogue na osnovu rezultata dobijenog na uzorku zakljuiti o celoj populaciji?
Radi se o induktivnom zakljuivanju kod koga se na osnovu odreenog broja posebnih sluajeva
donosi opti zakljuak. Nasuprot tome je deduktivno zakljuivanje od opteg ka pojednianom.
Deduktivno zakljuivanje, ako je ispravno sprovedeno mora da bude valjano, a induktivno je
samo verovatno. S obzirom na valjanost zakljuivanja, dedukcija je pouzdanija od indukcije, ali
je u empirijskim istraivanjima nemogue koristiti dedukciju. esto je opti stav deduktivnog
zakljulivanja u stvari rezultat induktivnog zakljulivanja.
Dakle, zakljuivanje u empirijskim istraivanjima je induktivno (na osnou uzorka se
zakljuuje o populaciji), a ono je samo verovatno. Da bi se smanjile greke u indukciji potrebno
je da uzorak bude reprezentativan (uzorak je reprezentativan kada njegovi lanovi verno
predstavljaju populaciju).
Kako sainiti reprezentativan uzorak? Postoje dve situacije: 1. kada je populacija
homogena i 2. kada je heterogena.
Kada je populacija homogena, tj. kada su razlike izmeu lanova samo kvantitativne i
sluajne, svaki normalan lan populacije je reprezentativan za nju. Kada je populacija
homogena moe se koristiti prigodni uzorak to je uzorak objekata istraivanja koji je
istraivau relativno dostupan. Prigodni uzorak se koristi i kada su ispitivani sluajevi veoma
retki, pa istraiva nije u poziciji da bira.
Kada je populacija heterogena, tj. kada su razlike izmeu objekata kvalitativne i
sistematske, uzorkovanju se mora posvetiti posebna panja. Ako je uzorka nereprezentativan
rezultati istraivanja sem oraju ograniiti na uzorka i ne mogu se generalizovati na populaciju.
Problem heterogenosti populacije postoji samo kada je populacija heterogena s obzirom na
varijablu koja se ispituje.
3. Vrste izbora uzorka (vrste uzorka, kakvi uzorci postoje)
Kada je populacija heterogena, postoji vie naina za izbor lanova uzorka. Dve osnovne
vrste uzorka su sluajni i nesluajni. Sluajni se biraju na osnovu postavki teorije verovatnoe,
a nesluajni ne. Kod sluajnih uzorka svaki lan populacije ima jednaku verovatnou da bude
biran u uzorak. Za nesluajne uzorke nema osnova da se pretpostavi da su reprezentativni.
Nesluajni uzorci su prigodni, dobrovoljaki i kvotni.
Prigodni nesluajni uzorci su opravdani kod homogenih populacija i sastoje se iz lanova
populacije koji su dostupni istraivau. Dobrovoljaki nesluajni uzorci se sastoje iz samostalno
prijavljenih dobrovoljaca. Kvotni nesluajni uzorci se formiraju kod stratifikovanih populacija
(populacija podeljenih na stratume) tako to se iz svakog stratuma prigodnim putem biraju objekti
za uzorak i to tako da je zastupljenost stratuma u uzorku proporcionalna zastupljenosti u
populaciji.
Sluajni uzorci su sistematski, prosti, stratifikovani i klasterski.
Sistematski sluajni uzorak se bira tako to se sa spiska populacije za uzorak bira svaki
lan posle odreenog, unapred utvrenog razmaka zavisno od odnosa veliine populacije i
5

veliine planiranog uzorka. Ako je eljeni uzorak 10 puta manji od populacije, u uzorak biramo
svakog desetog lana.
Prosti sluajni uzorak se bira tako to se generie odreen broj sluajnih brojeva (liste
sluajnih brojeva ili kompjuterski program) i sa liste populacije se uzimaju u uzorak samo oni iji
redni brojevi odgovaraju brojevima sa liste sluajnih brojeva.
Stratifikovani sluajni uzorak se koristi kada istraivai poznaju neke osobine populacije s
obzirom na koje uzorak moe biti heterogen. To su npr. demografske varijable pol, starost i sl.
Kategorije ovih varijabli su stratumi, a populacija podeljena na stratume je stratifikovana.
Stratifikovani sluajni uzorak se korsiti kod stratifikovanih populacija i podrazumeva da se
poseduju spiskovi lanova posebno za svaki startum, a onda se u okviru svakog stratuma vri
izbor lanova uzorka kao kod sistematskih ili prostih sluajnih uzoraka. Broj lanova uzorka u
okviru svakog stratuma se odreuje na tri naina: proporcionalno (proporcionalni izbor),
disproporcionalno (disproporcionalni izbor) i paritetno (paritetni izbor). Proporcionalni
izbor podrazumeva da stratum sadri npr. 20% lanova uzorka ukoliko dati stratum ini 20%
lanova populacije. Disproporiconalni izbor podrazumava da je broj lanova stratuma u uzorku
nesrazmeran tom stratumu u populaciji i ovaj izbor se koristi ako je cilj da se nagalasi znaaj
nekog stratuma. Paritetni izbor podrazumeva da svi stratumi uzorka imaju isti broj lanova.
Klasterski sluajni uzorak podrazumeva sluajni izbor klastera tj. grupa lanova
populacije, a ne pojedinaca. Klasterski uzorak je hijerarhijski organizovan potreban je spisak
klastera, a ne populacije za razliku od ostalih sluajnih uzoraka. Iz spiska klastera se sluajnim
putem biraju odreeni klasteri. Iz tako izabranih klastera se mogu za uzorak uzeti svi lanovi, a
moe se dalje redukovati uzorak kroz vie-etapno biranje tako da se iz prethodno izabranih
klastera sluajnim putem izabere odreen broj uih klastera, a onda u sledeoj etapi ponovo se na
sluajan nain biraju ui klasteri, a iz najuih klastera se uzimaju svi lanovi.
Pri izboru objekata za uzorak potrebna je strunost anketara. Ukoliko neki od subjekata ne
moe ili ne eli da uestvuje u istraivanju, vano je da oni budu, po mogustvu, ravnomerno
rasporeeni. Ukoliko lanovi populacije koji ne ele da uestvuju u istraivanju imaju neku
zajedniku karakteristiku, onda moe biti ugroena reprezentativnost uzorka.
4. Broj objekata istraivanja
Veliki broj objakata se koristi kada se eli postii veoma velika pouzdanost ili se ispituje
vrlo heterogena populacija. Jedan objekat se koristi kada on ima neku veoma retku i izuzetnu
osobinu.
Na osnovu ega se bira broj objekata istraivanja? Postoje 4 kriterijuma veliine
uzorka:
1. kriterijum maksimalnosti uzeti to vei uzorak. U tom sluaju bi glavna ogranienja
bila duina trajanja i cena istraivanja.
2. kriterijum stabilnosti bira se onoliko objekata koliko je dovoljno da bi se dobili
stabilni rezultati rezultati u kojima se pouzdano ispoljava neka pravilnost u pojavi koja
se istrauje.
3. kriterijum tradicije uzima se onoliki uzorak koliki su koristili raniji istraivai u
slinim istraivanjima.
4. statistiki kriterijumi formule kojima se rauna preporueni broj objekata na osnovu
procene varijabilnosti uzorka. Dakle, i pre sprovoenja istraivanja treba unapred
6

proceniti varijabilnost uzorka (obino na osnovu podataka iz prethodnih, srodnih

istraivanja).
F. VARIJABLE
Varijable (promenljive) su osobine objekata istraivanja. Postoji vie podela: prema vrsti
objekata, nainu izraavanja vrednosti, stepenu kontrole itd.
1. Podela varijabli prema vrsti objekata istraivanja
Prema vrsti objekata istraivanja, varijable mogu biti subjekt i stimulus varijable.
Subjekt varijable (organizmike varijable) se odnose na osobine subjekata i mogu biti
varijable stanja (ako se odnose na relativno trajnije osobine subjekata pol, nacionalnost,
visina, teina, IQ, tip linosti) ili varijable ponaanja (koje se odnose na relativno kratkotrajne
karakteristike koje esto proistiu iz reakcija subjekata na zadate drai brzina reakcije na dra,
broj zapamenih rei na testu pamenja). Ponekad se procena varijable stanja vri na osnovu
varijabli ponaanja.
Stimulus varijable se odnose na osobine stimulusa prikazanih subjektima (jaina zvuka,
doza leka, prikazana boja). Ponekad se pod ovim pojmom podrazumevaju opte karakteristike
situacije u kojoj se sitraivanje odvija, pa su to situacione varijable (nivo buke, temperatura
prostorije).
U nekim sluajevima je teko razlikovati subjekt i stimulus varijable to su sluajevi
kada su razlike izmeu subjekata izazvane razlikama u stimulusima kojima su izloeni.
2. Podela varijabli prema nainu izraavanja vrednosti
Prema nainu izraavanja vrednosti postoje numerike i kategorike varijable.
Numerike (kvantitativne) varijable njihove vrednosti su izraene brojevima tj.
merama. One izraavaju razlike u koliini tj. kvantitetu i odgovaraju na pitanje koliko ima neega
ili u kom stepenu je izraena neka osobina. Kod njih se objekti razlikuju tako to jedan ima veu
ili manju vrednost na jednoj varijabli od drugog.
Kategorike varijable su izraene kategorijama tj. kategorikim merama. Kategorije su
skupovi objekata koji su, s obzirom na neku osobinu, jednaki ili slini. One informiu o kvalitetu
neke osobine, o tome kojoj vrsti ona pripada i informiu o nainu izraenosti neke osobine. Kod
njih razlika izmeu objekata moe da postoji ili ne postoji, ali ne moe biti manja ili vea kao kod
numerikih varijabli.
Mogue su transformacije iz kategorikih u numerike varijable, a neke pojave se mogu
izraziti i na jedan i na drugi nain. Meutim, precizniju informaciju uvek daju numerike
varijable. Neke varijable mogu biti istovremeno numerike i kategorike ako je osobina objekta
numerike vrste, a objekti koji imaju istu tu osobinu svrstavaju se u istu kategoriju. Ovo su
numeriki definisane kategorike varijable. Kategorike varijable koje nisu i numerii definisane
nazivaju se kvalitativne varijable.
Nivo preciznosti kategorizacije se moe menjati jer se kategorije mogu razdeljivati ili
saimati. Razdeljivanje kategorija je deljenje postojeih kategorija na manje kategorije tj.
potkategorije. Saimanje kategorija je grupisanje postojeih kategorija u vee kategorije tj.
7

nadkategorije. Finija kategorizacija daje detaljniju informaciju, ali moe biti nekorisna, a saetija
je jednostavnija, ali daje manje informacija. Potrebno je nai primerenu sredinu.
3. Podela varijabli prema stepenu kontrole
Prema stepenu kontrole varijable se dele na tri vrste manipulativne (sa visokim
tepenom kontrole), selektivne (sa srednjim stepenom kontrole) i registrovane (sa niskim
stepenom kontrole).
Manipulativne ili eksperimentalne varijable su one kod kojih eksperimentator odreuje
vrednosti tj. aktivno manipulie. Selektivne se nazivaju i neeksperimentalne ili diferencijalne
varijable. Kod njih istraiva ne moe da uspostavi vrednosti, ali moe da vri njihovu selekciju
tj. da koristi ve postojee diferencijacije meu vrednostima kod razliitih objekata. Istraiva
bira objekte koji poseduju odreenu vrednost varijable. Npr. pol. Registrovane varijable su takve
varijable kojima ne moe da se manipulie niti mogu da se izaberu, ve mogu samo da se
zabelee njihove vrednosti tokom istraivanja. Jedna ista varijabla moe biti u razliitim
istraivanjima sa visokom ili niskim stepenom kontrole, zavisno od postupka istraivaa.
4. Relacije meu varijablama korelacija, predikcija, zavisnost i uzronost
a. Korelacija
Korelacija (povezanost ili asocijacija) dve varijable su u korelaciji ako variraju na slian
nain kod istih objekata ako su promene u merama jedne varijable praene promenama u
merama druge varijable kod istih objekata. Varijable variraju od objekta do objekta inae bi bile
konstante. Kod korelacije nije bitno variranje pojedinanih varijabli, ve zajedniko variranje
vie varijabli, tj. kovariranje.
Tip korelacije. Korelacija izmeu dve varijable moe biti pozitivna, negativna ili nulta.
Pozitivna je ako su promene vrednosti dve korelirane varijable u istom smeru tada viim
vrednostima jedne varijable odgovaraju vie vrednosti druge varijable i obrnuto. Negativna je ako
su promene vrednosti dve korelirane varijable u obrnutom smeru viim vrednostima jedne
varijable odgovaraju nie vrednosti druge i obrnuto. Nulta korelacije je kada ne postoji
meusobna povezanost tj. ako viim ili niim vrednostima mogu odgovarati i vie i nie vrednosti
druge varijable.
Stepen korelacije. Stepen povezanosti zavisi od toga kolika je slinost u nainu variranja
dve varijable. Ta slinost zavisi i od toga kolika je, za odreenu vrednost jedne varijable,
varijacija meu odgovarajuim vrednostima druge varijable to je ta varijacija vea, to je
korelacija manja. Tip i stepen korelacije se izraavaju koeficijentima korelacije ija vrednost
moe biti od -1 (maksimalno negativna) do +1 (maksimalno pozitivna). Apsolutna veliina
koeficijenta korelacije (tj. veliina bez obzira na predznak) oznaava stepen korelacije.
b. Predikcija, predvianje
Varijabla na osnovu koje se vri predikcija je prediktorska varijabla (prediktor), a
varijabla koja se previa je kriterijumska varijabla (kriterijum). Statistiki postupak za predikciju
je regresiona analiza. Predikcija e biti preciznija to je vei stepen korelacije izmeu prediktora
i kriterijuma.
8

c. Zavisnost (zavisne i nezavisne varijable)

Zavisna varijabla je ona varijabla koja se meri tokom istraivanja i za nju se utvruje da li
zavisi od nezavisne varijable. ZV e zavisiti od NV ako se menja sa njenom promenom, tj. ako se
menja kada se menja NV.
Korelacija i zavisnost ako su varijable u odnosu zavisnosti, onda one moraju i da
koreliraju. Meutim korelacija i zavisnost se razlikuju. Pojam zavisnosti je asimetrian u smislu
da ako Y zavisi od X, ne znai da X zavisi od Y, dok je korelacija simetrina ako su Y i X u
korelaciji, onda su i X i Y u korelaciji.
Zavisnost i predikcija ako Y zavisi od X, na osnovu poznavanja vrednosti varijable X
moe se predvideti vrednost varijable Y.
Zavisne varijable nikad nisu manipulativne niti selektivne, ve su uvek registrovane jer se
njihove vrednosti registruju tokom istraivanja, ali obrnuto ne vai nije svaka registrovana
varijabla ZV jer postoje istraivanja koja nemaju NV i ZV.
Nezavisne varijable, prema nekim autorima, moraju biti manipulativne, ak i u smislu da
manipulacija predstavlja prikazivanje stimulusa, a ZV je reakcija na stimulus. Prema drugim
autorima, NV mogu biti i manipulativne i selektivne, vano je samo da prethodi zavisnoj
varijabli. Najire shvatanje je da nezavisna varijabla moe biti bilo manipulativna, bilo
selektivna, bilo registrovana i prema ovom shvatanju ne mora da prethodi zavisnoj varijabli.
Kada je nezavisna varijabla kategorika, njene vrednosti, tj. kategorije se nazivaju nivoi.
(nebitno) Termin nezavisna varijabla je preneto iz prirodnih nauka gde se isprva odnosio
na vreme za koje se u klasinoj fizici smatralo da tee apsolutno nezavisno, a onda se termin
preneo i na druge varijable. Meutim, esto je ovo ime neodgovarajue. Nezavisna varijabla,
kada je manipulativna, itekako zavisi od postupaka eksperimentatora. Termin zavisna varijabla
moe da bude neprimern ako se ispostavi da ne zavisi od nezavisne varijable. Sinonim za
nezavisnu varijablu je eksplanatorna varijabla jer objanjava variranje ZV. Sinonim za ZV je
reaktivna i responzivna varijabla. NV je esto antecedentna, a ZV konsekventna.
d. Uzronost (kauzacija, kauzalni odnos)
Posebna vrsta zavisnosti je uzronost, kauzacija. Dve varijable su uzronom odnosu ako
X dejstvuje na Y tj. ako razlike u X nisu sa mo praene razlikama u Y ve ih i izazivaju.
Varijabla X je uzrok (kauzalna uzrona varijabla), a Y je posledica (posledina varijabla).
Uzronost i zavisnost. Pojam uzronosti je ui od pojma zavisnosti. Ako Y zavisi od X,
to ne znai da X uzrokuje Y moe, ali ne mora. Zavisnost moe biti uzrona ili neuzrona.
Objanjenja kauzacije. Korealcija i zavisnost ne znae nuno i uzronost. Postoji vie
mogunosti kauzalnog objanjenja naene korelacije i zavisnosti. Dve vrste kauzalnih odnosa
izmeu dve varijable su: direktni i indirektni odnosi.
Direktna uzrona veza dve varijable moe da ima dva sluaja: X moe da uzrokuje Y ili Y
moe da uzrokuje X.
Indirektne uzrone veze podrazumevaju postojanje drugih varijabli osim X i Y (nper. Z).
1. Varijabla Z moe uzrono da deluje i na X i na Y, pa je razlog to su X i Y u korelaciji taj to
imaju zajedniki uzrok, a ne zato to X uzrokuje Y ili obrnuto (ali je i to mogue). 2. Mogue je
da X uzrokuje Z, a Z uzorkuje Y, pa otud korelacija X i Y, a mogue je da, i pored toga, X
uzorkuje Y.
9

Kako se utvruje kauzalnost? Lake se moe utvrditit kauzalnost u eksperimentalnom

istraivanju, mada ne nuno. U eksperimentima se manipulie varijablama, tj. stvara se uzorok i
registruje se posledica te manipulacije i pod takvim uslovima se najbolje moe otkloniti uticaj
neke tree varijable. Meutim, iako je prednost eksperimentalnih istraivanja mogunost
pouzdanijih rezultata, mana je to je mnogo zanimljivih varijabli koje nisu podlone
ekperimentisanju.
G. PODACI
Podatak je vrednost varijable za neki objekat, mera osobine nekog objekta. Varijabla je
skup podataka iste vrste koji se odnose na odreenu grupu objekata istraivanja. Takav skup
podataka se naziva vektor. Podaci mogu biti kategoriki i numeriki.
1. Kategoriki podaci
Kategoriki podaci su vrednosti kategorikih varijabli za razliite objekte. Objekti se dele
u dve kategorije (dihotomija), tri (trihotomija) ili vie grupa (politomija).
Postoje dva problema pri korienju kategorikih varijabli (problemi kod kategorikih
podataka):
a. problem razvrstavanja populacije na kategorije (kako podeliti populacije u kategorije
naziva se i kategorizacija ili klasifikacija populacije ili taksonomija i tipologija)
b. problem svrstavanja objekata u kategorije (kada imamo kategorije, kako svrstati
objekte u te kategorije naziva se i klasifikacija ili klasifikacija objekata ili
dijagnosticiranje)
a. Klasifikacija populacije (problem razvrstavanja populacije na kategorije)
Pravila ili principi ili kriterijumi klasifikacije populacije:
1. Osnovni princip u istu kategoriju se svrstavaju objekti koji su po neemu jednaki ili
slini tj. svi objekti koji imaju zajedniku vrednost neke varijable. Istovremeno, razliiti
objekti se razvrstavaju u razliite kategorije. Objekti se po slinostima zdruuju, a po
razlikama dele. Klasifikacija tj. kategorizacija slui da odredimo da li su objekti isti ili
razliiti po nekoj varijabli.
2. Dodatni principi klasifikacije populacije su dati u obliku preporuka kako treba deliti
populaciju na kategorije. Mogu biti formalni i sadrinski. Sadrinski podrazumeva da
klasifikacija treba da odraava strukturu i sadrinu pojave koja se ispituje.
Formalni principi su:
a. princip iskljuivosti (kategorije moraju biti meusobno iskljuive, ne smeju da se
preklapaju jedan objekat pripada samo jednoj ili nijednoj kategoriji)
b. princip iscrpnosti (kategorije iscrpljuju populaciju i svaki objekat mora pripadati
najmanje jednoj kategoriji, a moe biti kategorisan i u vie kategorija.
Kombinacijom principa iscrpnosti i iskljuivosti dobija se zahtev da svaki objekat
pripada samo jednoj kategoriji. Ali ova zahteva mogu biti i nezavisni.)
c. princip jedinstvenosti ili doslednosti (sve kategorije se definiu s obzirom na
jedan kriterijum klasifikecije tada je klasifikacija jednodimenzionalna)
10

c1. kod viedimenzionalnih klasifikacija tj. kategorizacija s obzirom na vie

kriterijuma postoji dva principa klasifikacije:
c1.1. princip ukrtanja kojim se dobijaju ukrtene klasifikacije (ene
puai, ene nepuai, mukarci puai, mukarci nepuai)
c1.2. princip hijerarhije kojim se dobijaju hijererhijske klasifikacije kod
kojih postoje kategorije vieg reda (vrste) i nieg reda (rodovi). Ove kategorije
se ne ukrtaju ve se nekoliko kategorija nieg reda kombinuje samo sa
jednom kategorijom vieg reda.
b. Klasifikacija objekata (problem svrstavanja objekata u kategorije)
Ovde je reen problem formiranja kategorija. U kategorizaciji objekata treba razlikovati
tipine (centralne) sluajeve kod kojih je lako odrediti kojoj kategoriji pripadaju i prelazne
(granine) sluajeve za koje je teko utvrditi kategoriju. Problem graninih sluajeva se moe
reiti na vie naina, ali ni jedan nije idealan.
Prvi mogue je postaviti precizan kriterijum i njega se drati dosledno (mana je to je
mogue ukljuiti netipine sluajeve, a izostaviti tipine).
Drugo mogue je uvseti novu kategoriju za netipine sluajeve, ali se time ugroavaju
formalni principi klasifikacije populacije, a mogue je da se jave i novi prelazni sluajevi koji ne
odgovaraju ni toj novoj kategoriji.
Tree mogue je iz istraivanja izbaciti netipine sluajeve i zadrati samo tipine, ali
setime gubi iscrpnost klasifikacije i podaci o prelaznim sluajevima.
2. Numeriki podaci
Numeriki podaci (mere) su vrednosti numerikih varijabli. Kod njih se objektima
pripisuju brojevi. Svaka mera mora pripadati odreenom opsegu vrednosti.
Vrste numerikih podataka. Postoji domen brojeva kao apstraktnih pojmova i domen
objekata koji imaju izvesne osobine prisutne u odrenemo stepenu i izraene brojevima.
Postupkom merenja se povezuju ova dva domena. Objektima se pripisuju brojevi i time se vri
merenje odgovarajue numerike varijable. Klasifikacija numerikih podataka zasnovana na
tome u kojoj su meri odreeni matematiki postupci primereni odgovarajuim podacima je
klasifikacija na nominalne, ordinalne, intervalne, racio i apsolutne podatke tj. mere. Istim
imenima se nazivaju skale kojima se oni mere ili varijable za koje se prikupljaju ovi podaci.
(1) Nominalni podaci kod njih brojevi slue iskljuivo kao imena za kategorije. Nominalni
podaci su zapravo kategoriki podaci, ali izraeni brojevima. Matematiki postupci koji
su primereni ovim podacima su samo jednakost i nejednakost. Ne moe se utvrditi da li je
vrednost nekog objekta vea od vrednosti nekog drugog objekta kada su u pitanju
nominalni podaci i potpuno je sve jedno koji broj se pripisuje za neki podatak.
(2) Ordinalni podaci (rangovi) kod ovakvih podataka brojevi omoguavaju rangiranje,
ureivanje objekata po stepenu izraenosti neke osobine. Dakle moe se utvrditi da su
objekti po vrednostima na ordinalnim varijablama isti ili razliiti, ali i da li je vrednost
nekog objekta vea ili manja od nekog drugog. Objekti se, na osnovu ordinalnih podataka,
mogu poreati u rang listu. Postoje dve mane ordinalnih podataka- problem poreenja
intervala (neodreenost razmaka) i problem poreenja mera (neodreenost
umnoaka). Problem poreenja intervala podrazumeva se kod ordinalnih podataka ne
11

zna veliina intervala izmeu susednih rangova, tj. ne zna se da li je razmak izmeu prvog
i drugog u nizu vei, isti ili manji od razmaka izmeu drugog i treeg u nizu. Problem
poreenja mera podrazumeva da se ne zna za koliko je, u kojem stepenu je jedna mera
vea od druge, tj. ne moemo da tvrdimo da je vrednost drugog u nizu dva puta manja od
prvog objekta u nizu.
(3) Intervalni podaci su na viem matematikom nivou nego ordinalni i nominalni jer kod
njih postoji jednakost i razlika, zna se koja je vrednost vea ili manja od koje, a mogue je
i poreenje intervala. Meutim kod intervalnih podataka postiji problem poreenja mera
tj. neodreenost umnoaka nije mogue smisleno tvrditi koliko je jedna varijabla vea
ili manja od druge. Mana intervalnih podataka je to to nemaju prirodnu nulu, ve
arbitratno odreenu nulu.
(4) Racio podaci imaju mogunost poreenja mera i imaju prirodnu nulu koja oznaava
odsustvo merene varijable. Meutim racio podaci imaju, kao i intervalni, arbitrarno
odreenu mernu jedinicu i mere svih objekata se odreuju kao neki umnoak merne
jedinice. Postoje ekvivalentne merne skale tj. nain da se iste veliine izraze razliitim
mernim jedinicama. Racio mere su uglavnom mere u u prirodnim naukama.
(5) Apsolutni podaci. Nominalna, ordinalna, intervalna i racio skala su Stivensove merne
skale. Apsolutni podaci ne spadaju u ove skale. Apsolutni podaci se dobijaju
prebrojavanjem, utvrivanjem zbira nekih elemenata. U psiholokim istraivanjaima
koriste se za utvrivanje broja reakcija odreenog tipa kod pojedinanih subjekata.
Apsolutni podaci, kao i racio podaci, imaju mogunost kvantitativnog poreenja i imaju
prirodnu nulu, ali za razliku od racio podataka imaju i prirodne merne jedinice, a to je
jedan prebrojani element, pa nemaju ekvivalentnu mernu jedinicu.
Sve navedene skale se dalje mogu grupisati u diskretne i kontinualne mere tj. podatke.
Diskretne (digitalne) mere mogu uzeti samo odreene vrednosti (cele brojeve) i ne mogu imati
meuvrednosti. U ove mere se svrstavaju ordinalne i apsolutne mere. Kontinualne (analogne)
mere se mogu menjati na neprekidan nain, bez skokova. To ne znai da za svake dve razliite
mere mogu postojati meuvrednosti u naelu. U ove mere se ubrajaju intervalne i racio mere.
H. MERENJE
Merenje je utvrivanje vrednosti neke varijable za neki objekat. Kategoriko merenje je
utvrivanje vrednosti kategorikih varijabli i sastoji se u svrstavanju u kategorije. Numeriko
merenje je utvrivanje vrednosti numerikih varijabli, a sastoji se u pripisivanju brojeva
objektima.
1. Tehnike merenja
Podela tehnika merenja na opservacione i instrumentalne tehnike.
Opservacione tehnike korsite posmatranje i u njima kljunu ulogu imaju opserveri tj.
trenirani posmatrai koji procenjuju i belee vrednosti varijabli. esto opserveri koriste
instrumente, ali ne radi direktnog utvrivanja podataka, ve radi olakavanja postupka
opservacije. Problem kod ovih tehnika jeste pouzdanost opserverskih procena. Da bi se ona
proverila moe se koristiti vie nezavisnih posmatraa i rauna se koeficijent korelacije izmeu
njihovih procena.
12

Instrumentalne tehnike koriste instrumente koji mogu biti fiziki, fizioloki i psiholoki.
Fiziki instrumenti se koriste za odreivanje vrednosti fizikih varijabli i slue kontrolisanju
karakteristika stimulusa ili registrovanju ponaanja subjekata. Fizioloki instrumenti se koriste u
istraivanjima fiziolokih osnova psiholokih procesa. Psiholoki instrumenti su ankete i
testovi. Ankete putem odreenog broja pitanja postavljenih reprezentativnom uzorku daju
informacije o stavovima, verovanjima, oseanjima, demografskim karakteristikama i sl. Anketa
se moe vriti usmenim putem (putem intervjua) ili pismenim putem (preko upitnika). Pitanja u
anketi su stavke, a odgovori subjekata su oblici ponaanja, reakcije. Pitanja mogu biti otvorenog
ili zatvorenog tipa. Otvorena pitanja daju mogunost bogatih informacija, ali zahtevaju vie
razmiljanja, veu motivaciju, daju mogunost neodreenim i neupotrebljivim odgovorima i
komplikovani su za statistiku obradu. Zatvorena pitanja su laka za odgovaranje, jednostavnija
za obradu i preciznost odgovora je pod konrolom istraivaa, ali iziskuju paljiv izbor i
formulaciju stavki. Odgovori u zatvorenim pitanjima mogu biti kategorikog ili numerikog tipa
Ako su kategoriki, odgovori mogu biti u vidu dihotomije ili viestrukog izbora, a ako su
numeriki, podrazumevaju stepen slaganja sa nekim stavom u vidu niza brojeva. Testovi su
instrumenti kojima se utvruju razne spsobnosti, sklonosti ili osobine ispitanika. Kod ispitivanja
testovima, naglasak je na rezultatima pojedinanog subjekta i poreenju njegovog rezultata sa
rezultatima ostalih lanova populacije. Subjekti odgovaraju na pitanja ili stavke i njihovi rezultati
se izraavaju sabiranjem odgovora tj. dobijanjem skora. Da bi se rezultati ispitanika mogao
interpretirati, mora se uporediti sa rezultatima drugih osoba, tj. sa rezultatima normativnog
uzorka. Pre putanja u praktinu upotrebu, test se daje normativnom uzorku koji daje informaciju
o tome koliki broj ispitanika reava odreen broj zadataka. Time se dobijaju norme izraene
preko percentilnih rangova. Percentilni rang je procenat lanova normativnog uzorka koji
ima nii skor od dotinog subjekta.
2. Problemi merenja
1. Problem operacionalizacije operacionalne definicije . S obzirom na nain
definisanja varijabli i mogunost njihovog merenja mogu se razlikovati dve vrste varijabli
operacionalno definisane (empirijske) varijable koje su definisane tako da se iz njihove
definicije moe izvesti postupak njihovog merenja i konceptualno definisane (teorijske)
varijable koje su definisane na osnovu teoretskog shvatanja koncepta koji se istrauje i obino se
nazivaju konstrukti. Da bi se neka varijabla ispitala empirijski mora biti operacionalno
definisana. Operacionalizacija je postupak kojim se utvruje nain merenja neke varijable i esto
ge je veoma teko izvesti. Empirijska varijabla ija je svrha operacionalizacija neke teoretske
varijable naziva se indikator ili indikatorska varijabla. Uglavnom jedna teoretksa varijabla ima
vie indikatora i jedna empirijska varijabla moe biti indikator za vie teoretski varijabli.
2. Problem valjanosti (validnost) Postoje vie vrsta validnosti: konstruktivna, interna,
eksterna. Konstruktivna validnost podrazumeva problema da li operacionalno definisana varijabla
zaista meri teoretsku varijablu, tj. da li meri ono to treba da meri (konstrukt). Ovaj problem se
reava preko dva kriterijuma valjanosti indikatorskih varijabli logiko-empirijski i statistiki
kriterijum. Logiko-empirijski kriterijum se zasniva na empiriji i logici. Statistiki kriterijum je
korelacija empirijske varijable sa nekom drugom varijablom za koji se zna da je valjana ako je
korelacija visoka, zakljuujemo da je empirijska varijabla valjana. Takav koeficijent korelacije je
koeficijent valjanosti. Eksterna validnost podrazumeva mogunost uoptavanja istraivanja sa
uzorka na populaciju kao i sa konkretnih uslova i postupaka istraivanja na druge uslove i
13

postupke. Interna validnost podrazumeva da postoje dovoljne osnove za zakljuivanje o

kauzalnim efektima meu varijablama u istraivanju to omoguava kontrola spoljnih varijabli.
3. Problem pouzdanosti varijabla je pouzdana ako viestruko merenje istihobjekata
daje iste ili sline vrednosti. Pouzdanost je stvar stepena. Odnos validnosti i pouzdanosti
validna varijabla mora biti pouzdana, ali pouzdana varijabla moe biti nevalidna (moe pouzdano
meriti neto drugo, a ne predmet merenja). Pouzdanost merenja treba utvrditi prilikom pilot
istraivanja tj, konstruktcije instrumenta merenja. Postoji vie naina merenja pouzdanosti
(koeficijenti pouzdanosti): test-retest (iste osobe u dva razliita vremenska trenutka rade isti test
i to je korelacija mera sa dva ispitivanja vea, to je test pouzdaniji. kod test-retest metoda postoji
problem da se ispitanici mogu setiti pitanja sa prvog testa), paralelne forme testa (subjekti rade
paralelne forma testa tj. varijante istog testa sa razliitim stavkama (problem je obimnost rada na
pripremi takvih testova), unutranja (interna) konzistentnost (konzistencija) stavke jednog
testa se proizvoljno podele na dve polovine, pa se raunaju dva skora i izrauna njihova
korelacija.
I. KONTROLA ISTRAIVANJA
1. Spoljne varijable (eksterne varijable)
Spoljne (eksterne) varijable su one varijable koje nisu ukljuene u istraivanje a koje
mogu da utiu na rezultat istraivanja i teko ih je kontrolisati. U istraivanju u kome se ispituje
dejstvno NV na ZV, oekuje se dieferencijalni efekat (razliito dejstvo) NV na ZV tj. da
razliitim nivoima NV odgovaraju razliite vrednosti ZV. Meutim, spoljne varijable mogu da
zamagljuju ovo dejstvo pa variranje vrednosti ZV postaje posledica kombinacije dejstva NV i
spoljnih varijabli. Spoljne varijable se dele po poreklu i po sistematinosti. Po poreklu, spoljne
varijable mogu biti spoljne situacione varijable (potiu od karakteristika situacije), spoljne
subjekt varijable (potiu od osobina subjekata i mogu biti intrasubjektivne koje se odnose na
osobine jednog subjekta i intersubjektivne koje se odnose na razlike meu osobinama razliitih
subjekata) i spoljne eksperimentatorske varijable (potiu od osobina ekperimentatora). Po
sistematinosti one su sistematske i nesistematske.
a. Nesistematske spoljne varijable (Nesistematske eksterne varijable)
Nesistematske spoljne varijable mogu da deluju na ZV, ali ne koreliraju sa NV. Njihovo
dejstvo nije na sistematian nain razliito za razliite nivoe NV. Poto nisu korelirane sa NV
njihovo dejstvo na ZV je nesistematsko tj. sluajno i kod njih nemamo razloga da oekujemo
sistematski razliito dejstvo na ZV za razliite nivoe NV. Ako se ta razlika pojavi bie posledica
sluaja. Nesistematske varijable se zovu varijable uma jer je odnos NV i nesistematske spoljne
varijable slian odnosu signala i uma. Signal je informacija da ZV zavisi od NV. Zadatak
istraivaa je da kontrolie um.
b. Sistematske spoljne varijable (Sistematske ekterne varijable)
Sistematske spoljne varijable se zovu i konfundirajue varijable. One mogu da deluju
na ZV, ali koreliraju sa NV. Razlike u nivoima NV praene su odgovarajuim razlikama u
vrednostima konfundirajue varijable. Njihovo dejstvo na ZV nije sluajno ve sistematsko tj.
14

razliito na razliitim nivoima NV tako da postoji mogunost diferencijalnog efekta

konfundirajue varijable na zavisnu varijablu koji oponaa diferencijalni efekat NV na ZV.
Postojanje konfundirajue varijable omoguava alternativno objanjenje rezultata umesto da se
efekat pripie dejstvu NV on se moe pripisati dejstvu konfundirajue varijable.
c. Efekti spoljnih varijabli na zakljuak o ishodu istraivanja
Prisustvo spoljnih varijabli moe dovesti istraivaa do pogrenog zakljuka u vezi sa
efektom NV na ZV. Moe da prihvati da efekt postoji iako ne postoji (prihvatanje nepostojeeg
efekta) ili da zakljui da efekt ne postoji iako postoji (neprihvatanje postojeeg efekta). I
sistematske i nesistematske spoljne varijable mogu dovesti do ovakvih greaka.
Greke izazvane nesistematskim spoljnim varijablama
(a) Prihvatanje nepostojeeg efekta. Usled dejstva varijabli uma mogue je da se
pojavi prividni efekt NV na ZV iako ne postoji. Ove greke se nazivaju greke tipa I i za njih se
koriste postupci za kontrolu statistiki testovi znaajnosti pomou kojih se procenjuje
verovatnoa da li je neki efekt samo posledica sluaja ili je nastao usled sistematskog dejstva.
(b) Neprihvatanje postojeeg efekta. Ako varijable uma nisu u dovoljnoj meri
kontrolisane, a vre jak uticaj na ZV, dok NV vri slab uticaj na ZV, moe se desiti da varijable
uma zague efekat NV tj. da se taj efekat ne vidi u rezultatima i da se zakljui da efekta nema.
To je greka tipa II.
Greke izazvane sistematskim spoljnim varijablama
(a) Prihvatanje nepostojeeg efekta. Sistemski uticaj na ZV postoji, ali ne potie od NV
nego od konfundirajue varijable. Statistiki testovi znaajnosti ovde ne pomau jer oni pomau
da se donese odluka da li je dobijeni efekat dejstvo sluaja (uma). Zatitu od sistematskih
spoljnih varijabli pruaju tehnike kontrole.
(b) Neprihvatanje postojeeg efekta. Konfundirajua varijabla moe imati obrnut efekt
od NV tako da se njihovi efekti na ZV meusobno ponitavaju, pa iako efekat postoji, zakljuie
se da ne postoji.
Plauzibilnost pretpostavke o konfundaciji moe se utvrditi logikom argumentacijom i
empirisjkim nalazima bilo pozivanjem na prethodne radove ili izvoenjem novih istraivanja u
kojima e se prvobitno konfundirajua varijabla tretirati kao NV.
2. Tehnike kontrole spoljnih varijabli (Tehnike kontrole eksternih varijabli)
a. Kontrola nesistematskih spoljnih varijabli
Glavna metodoloka kontrola nesistematskih eksternih varijabli je princip
homogenizacije koji nalae da svi inioci treba da budu maksimalno mogue homogeni tj.
nepromenljivi izuzev istraivakih varijabli koje moraju da variraju. Nain da se ovo ostvari jeste
realizacija istraivanja u laboratoriji i na isntrumentima. Postoje i statistiki testovi znaajnosti.
15

b. Kontrola sistematskih spoljnih varijabli

Osnovno naelo kontrole konfundirajuih varijabli je princip dekorelacije tj. uklanjanja
postojanja korelacije izmeu sistematske spoljne varijable i NV. To se omoguava tako to se
obezbeuje da grupe objekata koje su razliite s obzirom na NV ne budu razliite s obzirom na
spoljnu varijablu tj. da budu ujednaene s obzirom na nju. Tehnike kontrle se svode na
preporuene postupke raspodele objekata na nivoe.
Postoje dve grupe tehnika kontrole konfundirajuih varijabli: tehnike kontrole koje se
koriste samo kod eksperimentalnih NV i tehnike koje se koriste kod neeksperimentalnih NV.
Tehnike kontrole koje se koriste kod eksperimentalnih nezavisnih varijabli su:
randomizacija, repeticija i kontrabalansiranje. Tehnike kontrole koje se koriste kod
neeksperimentalnih nezavisnih varijabli su: blokovanje, sparivanje, uproseavanje i
homogenizacija.
Eksperimentalne tehnike kontrole
(1) Randomizacija. lanovi uzorka se na sluajan nain podele u podgrupe koje ine
nivoenezavisne varijable ime se postie da sve grupe budu ujednaene po sastavu tako da ne
postoje sistemske ve samo sluajne razlike. Randomizacijom se postie automatska kontrola
velikog broja spoljnih varijabli koje istraiva i ne zna da postoje. to je vei uzorak, raste stepen
ujednaavanja grupa. NV mora biti ekperimentalna jer samo tako istraiva moe odreivati
kojem nivou pripada objekat. Randomizacija je slina sluajnom uzorku jer se sluajno bira kojoj
e grupi pripasti koji objekat. Razlika izmeu ranodmizacije i sluajnog uzorka je u tome to
sluajnim uzorkovanjem samo mali deo populacije biva obuhvaen, a randomizacijom svi ili
veina lanova uzorka biva dodeljena u grupe.
(2) Repeticija. Na svakom nivou NV uestvuje ista grupa tj. svi lanovi uzorka. Svi
objketi prolaze sve nivoe NV tako da se dobijaju ponovljene mere kojih ima onoiliko koliko ima i
nivoa NV. Svaki objekat je sam sebi kontrola tako da su svi nivoi maksimalno ujednaeni. Stepen
ujednaavanja je vii nego kod randomizacije. Potrebno je koristiti eksperimentalnu NV.
Negativna osobina, mana repeticije je u tome to omoguuje javljanje jedne nove vrste spoljnih
varijabli sekvencijalne varijable koje se odnose na vremenski redosled kojim jedan subjekat
prolazi kroz razliite nivoe NV. Problem je to moe doi do efekta prenosa uticaj prethodnog
uea subjketa na odreenom nivou NV na naredne nivoe. Sekvencijalne varijable se odnose na
zamor, uvebavanje ili promenu strategije odgovaranja.One se otklanjaju kontrabalansiranjem.
(3) Kontrabalansiranje, balansiranje poretka nije cilj eliminacija poretka ve
njegovo neutralisanje. Postoji intrasubjektivno i intersubjektivno kontrabalansiranje.
Intersubjektivno kontrabalansiranje kod razliitih subjekata se koriste razliiti
poreci. Zato se uzorak deli na blokove iji lanovi prolaze razliitim redosledom kroz razliite
nivoe. Tako, ako NV ima dva nivoa n1 i n2, uzorka se deli na dva bloka tako da jedan prolazi
kroz nivoe redolsedom n1n2, a drugi n2n1. Pretpostavlja se da je dejstvo prethodnog prolaska
kroz prvi nivo na ponaanje na drugom nivou priblino jednako dejstvu prethodnog prolaska kroz
drugi nivo na ponaanje subjekta na drugom nivou. Ako ima vie nivoa NV, mogue je odustati
od kontrabalansiranja ili uraditi delimino kontrabalansiranje. Za to se koristi latinski kvadrat.
Latinski kvadrat je u vidu matrice gxg i sadri g 2 kuica u kojima se nalaze simboli tako da se u
svakom redu ili koloni svaki simbol sree samo jednom. Redovi su blokovi, a kolone redosled
16

izlaganja uslova. Npr. Latinski kvadrat etvrtog reda (umesto kod potpunog kontrabalansiranja
koje zahteva 24 razliita poretka, delimino kontrabalansiranje zahteva 4 poretka.
1
3
2
4

3
1
4
2

2
4
3
1

4
2
1
3

Intrasubjektivno kontrabalnsiranje. Kod istih subjekata se koriste razliiti poreci. Kada

NV ima dva nivoa, ceo uzorak prolazi dva puta kroz oba nivoa n1n2n2n1 ili n2n1n1n2. Ovde se
pojavljuje neujednaenost s obzirom na izbor poretka jer se javlja poredak n2n2 koji se ne javlja
u drugoj verziji ili n1n1 koji se ne javlja u prvoj verziji. Za vie od dva nivoa intrasubjektivno
kontrabalansiranje se retko vri.
Kontrabalnsiranje stimulusa. Koristi se kada se subjektima prikazuje izvestan broj
razliitih kategorija stimulusa i problem je u poretku prikazivanja stimulusa. Postoje dve
mogunosti: prikazivanje u blokovima i sluajnim redosledom.
Prikazivanje u blokovima znai da jedan za drugim prikazuje vei broj stimulusa iste
kategorije to se koristi kada stalne promene stimulusa dekoncentriu subjekte. Ovakov reenje
moe izazvati pojavu sekvencionih stimulus varijabli i navikavanje subjekata na isti tip stimulusa.
Sluajni redosled stimulusa znai da de kategorije stimulusa smenjuju na sluajan nain ime se
izbegava navikavanje i oekivanje, akontroliu se i sekvencione varijable.
Neeksperimentalne tehnike kontrole.
Za razliku od eksperimentalnih tehnika kontrole, neeksperimnetlane tehnike kontrole
mogu koristiti i ekperimentalne i neeksperimentalne NV i ne odnose se na sve spoljne varijable,
nego na pojedinane.
(1) Homogenizacija. Koristi se kontrolu uma, ali i konfundirajuih varijabli a sastoji se
u tome da se potencijalna spoljna varijabla pretvori u konstantu. Kada je konstanta, ne moe da
varira, a ako ne varira, onda ne moe da bude u korelaciji sa drugim varijablama. Mogui
problemi su: (1) tekoa sakupljanja uzorka i (2) pitanje optosti vaenja rezultata istraivanja
poto su prikupljeni na posebnoj grupi ispitanika.
(2) Blokovanje. Koristi se kod kategorikih spoljnih varijabli. U okviru svakog nivoa NV
formiraju se blokovi: podgrupe objekata koji pripadaju istoj kategoriji spoljne varijable. Nain
formiranja blokova je isti za sve nivoe NV. Time su nivoi NV ujednaeni jer se sastoje od
jednakih blokova. Koristi se na neekserimentalnim ili eksperimentalnim NV i kao dopuna
randomizaciji.
(3) Uproseavanje. Koristi se kod numerikih spoljnih varijabli. Nivoi NV se
ujednaavaju time to se obezbeuje da prosena vrednost spoljne varijable za sve nivoe bude
jednaka ili slina. Koristi se na neekserimentalnim ili eksperimentalnim NV i kao dopuna
randomizaciji.
(4) Sparivanje. Koristi se i kod kategorikih i kod numerikih spoljnih varijabli. Nalaze
se parovi objekata sa jednakom ili slinom vrednou spoljne varijable. Jedan lan para se
svrstava u jednu, a drugi u drugu kategoriju NV. Koristi se na neekserimentalnim ili
eksperimentalnim NV.
17

c. Poreenje tehnika kontrole (razlike izmeu eksperimentalnih i neeksperimentalnih

tehnika kontrole)
Postoje razlike izmeu selektivnih i eksperimentalnih nezavisnih varijabli s obzirom na
stepen kontrole konfundirajuih varijabli. Kod manipulativnih se koriste randomizacija i
repeticija sa kontrabalsniranjem i njima se kontrolie veliki broj spoljnih varijabli za koje
istraiva i ne zna da deluju. Njihovo korienje olakava uvid u kauzalne odnose to je kljuna
prednost ekperimentalnih istraivanja u odnosu na neeksperimentalna. Kod selektivnih
nezavisnih varijabli, koriste se homogenizacija, blokovanje, uproseavanje i sparivanje, ali se
njima kontrolie samo mali broj spoljnih varijabli i to one koje istraiva izabere da kontrolie.
Postupci ujednaavanja kod selektivnih varijabli mogu da dovedu i do nereprezentativnosti
uzorka.
Statistika kontrola. Postoje sluajevi istraivanja kada nije mogue upotrebiti ni jednu
od tehnika ujednaavanja grupa objekata ako se kao grupe koriste ve postojei skupovi
objekata iji se sastva ne moe menjati, ni odrediti, ni izabrati. Tada se koriste statistike tehnike
kontrole nakon to su podaci prikupljeni. Vri se matematika procena kakve bi bile vrednosti
zavisne varijable u sluaju da se objekti bili ujednaeni s obzirom na spoljnu varijablu.

STANISLAV FAJGELJ
18

A. TEORIJSKI OKVIR ISTRAIVANJA

1. Teorijska perspektiva ili paradigma
Teorijska perspektiva podrazumeva skup teorija ili barem uverenja koja se baziraju na
nekoj filozofskoj teoriji. Obino se nazivaju izmima, a po Thomasu Kuhnu (u The Structure
of Scinetific Revolutions) paradigmom. Teorijska perspektiva ili paradigma predstavlja opti
pogled na svet.
Na samom poetku istraivanja je potrebno izabrati paradigmu kako bi se odluilo o
optem istraivakom principu (kvalitativni, kvantitativni ili meoviti), ali je mogue i da
problem diktira metode koje onda pozicioniraju istraivanje pod odreenu perspektivu.
Postoje razne podele teorijskih perspektiva, ali istraivaima u okviru nauka o ponaanju nije
nuno da ekplicitno odaberu teorijsku perspektivu. Podelom teorijskih perspektiva se bave
filozofi i epistemolozi. Tema teorijske paradigme nije toliko zastupljena u psihologiji, ali jeste u
sociologiji.
2. Koje teorijske perspektive postoje.
Nove su zasnovane na radovima novih autora, imaju uu oblast primene, eklektine su i
nedovoljno proverene u praksi.
etiri osnovne teorijske paradigme (Creswell): postpozitivizam, konstruktivizam,
zastupniko/uesnika perspektiva i pragmatizam. (posle ima opirnije)
Tri rane psiholoke perspektive (Sternberg): strukturalizam, funkcionalizam i
asocijacionizam. (posle ima opirnije)
Nove psiholoke perspektive - 7 (Sternberg): bihejviorizam, getalt psihologija,
kognitivizam, bioloka psihologija, evoluciona psihologija, psihodinamska i humanistika. (posle
ima opirnije)
Osnovne teorijske paradigme (opirnije):
POSTPOZITIVIZAM (odlike postpozitivizma) osnivai su Comte, Stewart Mil, Durkheim,
Carnap, Kuhn, Popper. Kljuna svojstva su kritiki realizam; statistiki determinizam; znanje o
ponaanju je nesavreno i pogreno, a apsolutna istina ne postoji; redukcija fenomena na mali
skup ideja; provera teorije. Kljune metode su eksperiment, kvantitativne metode uz
prihvatanje kvalitativnih, merenje.
KONSTRUKTIVIZAM (odlike) osnivai su Merton, Mannheim, Piaget. Kljuna svojstva su
relativizam, razumevanje brojnih znaenja koje pojedinci konstruiu o svojim iskustvima,
induktivno graenje teorije uz pomo interakcije istraivaa sa uesnicima. Kljune metode su
kvalitativne metode, posmatranje, intervju, otvorena pitanja, naracija.
ZASTUPNIKO/UESNIKA PERSPEKTIVA (odlike) osnivai su Marx, Adorno, Marcuse,
Habermas. Kljuna svojstva su preplitanje sa politikom, uestvovanje u drutvenim procesima,
drutvena promena, korist marginalnih grupa. Metode su kvalitativne, saradnja, interakcija,
drutveni rad.

19

PRAGMATIZAM Osnivai su James, Dewey, Mead, Pierce. Kljuna svojstva su

usredsreenost na problem, a ne na metode; znanje proistie iz akcija, situacija i njihovih
posledica; cilj je da se pormeni subjekt. Koristi meovite metode sve koje funkcioniu.
Rane psiholoke perspektive (opirnije):
STRUKTURALIZAM osnivai su Wunt i Tiener. Kljuna pitanja su svest i analiza svesti na
osnovne osete. Metoda introspekcija. Kritike previe osnovnih oseta, nemogunost
objanjenja miljenja, nedovoljna primenljivost van laboratorije, iskljuiva upotreba
introspekcije.
FUNKCIONALIZAM osnivai su Dejms i Djui. Kljuna pitanja su mentalne operacije,
praktina uloga svesti i ukupan odnos organizma i sredine. Koriste se sve metode koje daju
rezultat. Kritike previe definicija funkcije, preterana metodoloka fleksibilnost, preteran
naglasak na primenjenoj psihologiji, nedovoljno fundamentalna istraivanja.
ASOCIJACIONIZAM osnivai su Ebinghaus, Torndajk, Pavlov. Kljuna pitanja su mentalne
veze izmeu dve ideje koje dovode do oblika uenja. Metode empirijske strategije primenjene
na samoposmatranje i studije ivotinja. Kritike pojednostavljenost i nema objanjenja kognicije,
emocija i drugih psihikih procesa.
Nove psiholoke perspektive (opirnije):
BIHEJVIORIZAM osnivai su Votson i Skiner. Kljuno pitanje je ponaanje, a metoda
eksperiment (na ivotinjama). Kritike ignorisanje unutranjih uzroka ponaanja, nepriznavanje
socijalnog uenja, ne objanjavau mnoge aspekte ljudskog ponaanja.
GETALT PSIHOLOGIJA osnivai su Verthajmer, Kofka i Keler. Kljuni su holistiki
koncepti, ne zbir delova, ve fenomen koji postoji sam po sebi. Metode su eksperiment i
posmatranje. Kritika je da teroija ima malo podataka da bi se odbacila, nema eksperimentalne
kontrole i nema preciznih definicija i koristi se cirkularno objanjenje.
KOGNITIVIZAM Osnivai su Simon, Miler i Neiser. Kljuna pitanja su razumevanje kako
ljudi misle, kako se znanje ui, struktuira, pamti i koristi. Metode su eksperiment i posmatranje.
Kritike emocije, drutveni odnosi i sl. nisu istraivani kao kognitivni procesi, neposredno
posmatranje umanjuje naunu strogost.
BIOLOKA PSIHOLOGIJA Osnivai su Speri i Kandel. Kljuno pitanje su bioloke
interakcije tela i duha, funkcionisanje mozga i nervnog sistema. Metode su eksperiment i
neurofizioloka i neurohemijska istraivanja mozga. Kritike nisu obuhvaeni svi aspekti
ponaanja, eksperimenti se ne mogu sprovoditi na ljudima.
EVOLUCIONA PSIHOLOGIJA Kosmides i Bus. Kljuna pitanja evolucione osnove
ljudskog ponaanja. Metode plauzibilno zakljuivanje, eksperiment, ankete. Kritike preterana
spekulativnost, nalaze je teko odbaciti.
PSIHODINAMSKA PSIHOLOGIJA Frojd. Kljuna pitanja razvoj linosti, psihoterapija,
nesvesno. Metoda je psihoanaliza. Kritika prenaglaavanje seksualnosti, znaaja studija sluaja,
uoptena, teko se nauno istrauje.
HUMANISTIKA PSIHOLOGIJA Maslov i Roders. Kljuna pitanja slobodna volja,
samoaktualizacija, svesno iskustvo. Metode klinika praksa, posmatranje, studije sluaja.
Kritike teorije nisu opte, ogranien fond istraivanja.

20

3. Opti pristup istraivanju kvalitativni, kvantitativni i meoviti.

Trebalo bi da se iz teorijske perspektive izvodi opti pristup istraivanja, a iz njega nacrti i
metode istraivanja, ali je obino obrnuto na osnovu problema se biraju metode a na osnovu
njih teorijski pristup problemu.
Kvalitativna i kvantitativna istraivanja se razlikuju prema optem epistemolokom
pogledu od koga istraiva polazi u svim fazama od pregleda literature do pisanja zakljuka.
Istraivanja, meutim, obino samo tee jednom polu (kvalitativnom ili kvantitativnom) ali ne
pripadaju jednom u celini.
b. Kvantitativna istraivanja
Savremena kvantitativna istraivanja u naukama o ponaanju poinju sa pozitivizmom i
nastavljaju sa neo-pozitivizmom i postpozitivizmom. Danas se oslanjaju na postpozitivistiku
perspektivu nova saznanja se mogu postii samo na osnovu iskustvenih injenica.
Naime, znanje i saznanje mogu da potiu iz dva izvora iskustvenih injenica i logikog
rezonovanja. Logiko rezonovanje se oslanja na simboliku logiku i matematiku i ne govori nita
o svetu, ali moe da slui za organizovanje i sistematizovanje empirijskog iskustva.
Nije samo pozitivizam u osnovi kvantitativnih istraivanja, ali jeste dominantno. Naime,
mnoga istraivanja su meovita, ne samo kvantitativna. Onda, istraivai hoe da budu
pragmatini, pa kvantifikuju pojave kad god to mogu i kad god je korisno, pa u osnovi stoji
pragmatizam (koji je u osnovi meovitih istraivanja). Dalje, kvalitativne metode (intervju npr) se
mogu koristiti na kvantitativan nain, pa istraivanje postaje barem delimino kvantitativno.
Postpozitiviazm istie da naim neposrednim iskustvom, koje je jedini izvor saznanja, ne
moemo da otkrijemo apsolutnu istinu o svetu znanju i saznanju se moe teiti, ali se nikada
nee u potpunosti dostii.
Kao operacionalizacija postpozitivizma u psihologiji, nastao je bihejviorizam iji je
osnova Watson, a koji je odbacivao introspekciju i mentalistike pojmove kao neproverljive (oni
nisu mogli da pitaju ispitanike ta misle i oseaju). Ovakav radikalan stav nije mogao da opstane.
Postpozitivizmu su bliski pojmovi induktivno-hipotetiko-deduktivne izgradnje teorije,
merenja, matematike, statistike, analize, egzaktnosti i empirijske provere teorije, a strani
spekulacije, introspekcija, empatije, linih znaenja, autorovog nadahnua, inspiracije.
Postpozitivazam se bazira na objektivnosti i vrednosnoj i politikoj neutralnosti.
Kvantitativna istraivanja su usmerena na sticanje znanja na osnovnu posmatranja i
merenja fizikog, opazivog sveta. Zakljuci mogu da se donose o nevidljivom svetu, ali na
osnovu prikupljenih injenica ili egzaktno izvedenih kombinacija tih injenica. Ideal
kvantitativnih istraivanja je utvrivanje odnosa uzroka i posledice meu pojavama.
Osnovne karakteristike kvantitativnih istraivanja:
ideje, teorije i hipoteze se empirijski testiraju
trae se zakonitosti i pravilnosti za sve sluajeve, a ne za pojedince
istraivanja se planiraju i sprovode sistematski i precizno
sve procedure se dokumentuju i javno objavljuju, sve pretpostavke se objanjavaju (nita
se ne podrazumeva) i svi termini se objanjavaju (operacionalno)
zadrava se skeptino stanovite prema postojeem znanju
istraivanja se ponavljaju kako bi se izgradila teorija
Kvantitativna istraivanja su
21

dobro kontrolisana,
generalizabilna,
precizna,
lako ponovljiva,
jasna,
pregledna,
imaju jasnu i preciznu metodologiju.

c. Kvalitativna istraivanja
Kvalitativna istraivanja se oslanjaju na fenomenologiju Huserla koja tvrdi da istina
postoji nezavisno od naeg saznanja, a objektivni svet vidi kao duh. Fenomenologija je u osnovi
objektivni idealizam, ali Huserl uvodi neto novo a to je intencionalnost. Ono to je zajedniko
svesti i stvarnosti jeste intencionalnost. Intencionalnost znai da svest uvek postoji kao svest o
neemu, da je nae iskustvo uvek iskustvo o neemu, odnosno da su svi mentalni procesi
neodvojivi od objekata na koje se odnose. Ne postoji svest koja je izolovana u glavama ljudi
Tako, duh i svest su javni, dostupni svima kroz intencionalnost.
Dva zakljuka fenomenologije:
stvarnost moemo saznati jer je ona direktno povezana sa duhom
znanja o svetu mogu biti objektivna jer su javna
Fenomenoloka metoda.
Analizom duha - svesnih doivljaja iskustva - moe se spoznati istina o svetu. Ali ne
analizom svake svesti, ve fenomenolokom metodom. Fenomenoloka metoda se zasniva na
dva osnovna procesa:
stavljanje u zagradu - epoch (uklanjanje svih prethodnih znanja, iskustava,
predrasuda, pretpostavki o predmetu izuavanja, pristup potpuno naivnog posmatraa
bio on istraiva ili ispitanik). Sr epoch je sumnja u zdrav razum, kolokvijalna uverenja,
svakodnevna uverenja i pristrasnosti.
fenomenoloka redukcija svoenje pojedinanih iskustava na opte iskustvo. Naa
iskustva su korelati stvarnosti i kada ih oistimo verovanja, uverenja, tradicije i prakse,
pojavie se istina. Klju za redukciju je u ponavljenim razmatranjima svesnog iskustva o
fenomenu. Skida se sloj po sloj povrnih znaenja i otkriva se pravi fenomen.
Konani cilj fenomenoloke redukcije je:
detaljan tekstualni opis svih tema,
koji sadri sve teme i znaenja pojave koja se istrauje pojedinano
celovit i uopten opis pojave
Rezultat fenomenoloke redukcije je celovit i uopten opis pojave.
Danas, istraivanje je fenomenoloko ako nastoji da razume subjektivno iskustvo
ispitanika o njegovom okruenju i da celovito i bez predrasuda prikae ono to je utvreno.
Socijalni konstruktivizam je nova paradigma u drutvenim naukama koja se
suprotstvalja pozitivizmu i njegovom shvatanju da stvarnost postoji te da je istina jedna. Svi
oblici konstruktivizma smatraju da se znanje konstruie na osnovu konkretnog socijalnog,
kulturnog ili linog konteksta. Socijalni konstruktivizam polazi od pretpostavke da su svi
22

ovekovi proizvodi socijalno uslovljeni, pa su i nauka i znanje i uopte drutvene pojave,

uslovljene istorijskim i socijalnim okolnostima.
Drutvne pojave su konstrukti, a zadatak istraivaa je da otkrije kako su ih grupe
konstruisale, na osnovu kojih interakcija, percepcija, konvencija. U konstruktivizmu se kae
znaenje pojedinac konstruie znaenje jedne drutvene situacije. Ta znaenja su socijalno
uslovljena, promenljiva i pojedinana znajui znaenja, razumemo i onog koji ih je stvorio
ono to pojedinac misli o pojavama oko sebe, ukazuje na njegove osobine. Konstruktivisti koriste
i jezik koristi se za interakciju, ali se i analizira kako bi se otkrila opta znaenja.
Tok konstruktivistikog istraivanja prikazuje se hermeneutikim krugom:
Hermeneutiki krug prvo istraiva sprovodi nestrukturisani ili polustrukturisani intevju sa
prvim ispitanikom i utvruje njegovu konstrukciju problema koji istrauje. Taj ispitanik predlae
sledeeg ispitanika koji ima suprotno miljenje. Istraiva i njega ispituje, ali trai i da
komentarie stavove prethodnog ispitanika. Na taj nain se stvara prikaz sluaja, ne brojani
prikaz podataka.
Konstruktivizam insistira da se znaenja konstruiu, a ne otkrivaju (kao u
postpozitivizmu), konstruktivizam se bazira na tome da je istraiva u direktnom kontaktu sa
subjektom da je njihov odnos emetian, a ne posmatraki.
Jo neka svojstva kvalitativnih istraivanja.
Kvalitativna istraivanja se ne zasnivaju samo na fenomenologiji ili socjalnom
konstruktivizmu, ve mogu i na feminizmu, zastupniko/uesnikoj paradigmi, queer teoriji.
U sociologiji je vana politika korektnost, a ne samo epistemoloki kriterijumi.
Kvalitativnim istraivanjima i njihovim paradigmama su bliski pojmovi znaenja, linih
iskustava, instrospekcije, celovitosti, posmatranja i opisivanja, a ne pojmovi merenja, statistike,
analize, eksperimenta itd.
Sprovode se na terenu
Eksplorativna su nema poetnih oekivanja
U psihologiji se retko koriste jer je ona na pola puta izmeu prirodnih i drutvenih nauka
Meutim, postoje i u psihologiji (fenomenoloka psihologija, konstruktivizam, diskurzivna
psihologija) i vezuju se za istraivanje mentalnih procesa, emocija, preferencija itd.
Koriste se i za formulisanje ideja, za dopunu kvantitativnih istraivanja, za istraivanje
retkih pojava itd.
d. Meovita istraivanja
Ideja o hibridnim istraivanjima je zapoela krajem 20. veka i iza nje stoji pragmatizam.
Po pragmatizmu saznanje dolazi iz akcija, situacija i njihovih posledica.
Centralni pojam je problem, a ne metod.
Istraiva radi na osnovnu eljenih ciljeva i ima slobodu da koristi bilo koju metodu.
Ideja o meovitim istraivanjima nije potekla samo od pragmatizma, ve i od iskustva razvoja
drutvenih nauka koje je pokazalo da su kvalitativna i kvantitativna istraivanja polovine jednog
kontinuuma i da veina metoda sadri elemente i jedne i druge vrste istraivanja.
Multimetodski pristup
Triangulacija (kombinovanje nalaza dobijenih razliitim metodama)
Kerlinger i Lee navode tri tipa meovitih istraivanja:
1. poinje kvalitativno, prikuplja kvalitativne podatke, a zavrava kvantitativno prikuplja
kvantitativne podatke da bi se potkrepili zakljuci
23

2. poinje kvantitativno, a zavrava kvalitativno da ilustruje i bolje protumai dobijene

rezultate
3. uzastopne i simultane smene kvantitativnih i kvalitativnih metoda.
Creswell razlikuje sledee procedure:
1. sekvencijalna poinje jednom metodom, pa se na osnovnu nje, razvija sledea faza koja
koristi drugi tip metode.
2. konkurentna razliite metode se koriste simultano, a nalazi se objedinjuju radi bolje
interpretacije.
3. transformativne zasnivaju se na zasebnoj paradigmi koja je akciona, zastupnika i uesnika
i kroz nju se slobodno tretiraju sve metode koje mogu da doprinesu ciljevima istraivanja.
Meovita istraivanja nisu praktina skupa, dugo traju, i to spreava masovnu primenu.
4. Razlike izmeu kvalitativnih i kvantitativnih istraivanja
Epistemoloke razlike: Kvantitativna postpozitivizam, Kvalitativna fenomenologije, socijalni
konstruktivizam, feminizam, zastupniko/uesnika paradigma, queer teorija...
Meutim, opredeljenje za vrstu istraivanja obino ne potie od filozofskog opredeljenja, ve od
izvesnog linog odnosa prema svetu.
1. Kvalitativna istraivanja preferiraju kvalitativne metode, a kvantitativna kvantitativne
metode prikupljanja podataka.
2. Kvantitativna istraivanja imaju veliki uzorak entiteta, a mali uzorak atributa, dok
kvalitativna imaju veliki uzorak atributa, a mali uzorak entiteta (tako da entitete
prouavaju dubinski, kroz interakciju, empatiju i razumevanje ali postoje terenska
istraivanja koja se sprovode na stotinama i hiljadama varijabli).
3. Kvalitativna istraivanja imaju fleksibilan tok, dok kvantitativna imaju utvreni plan.
4. U kvalitativnim istraivanjima uzorak entiteta se saznaje tek na kraju (jer nije toliko
vaan), dok je kod kvantitativnih istraivanja bitno da se poznaje uzorak na poetku.
5. Kod kvalitativnih istraivanja postoji namerno uzorkovanje objekata, zbog ega se
postavlja pitanje generalizabilnosti rezultata.
Good i Scates postavljaju 6 istorijskih uslova koja treba da zadovolje ne-kvantitativna
istraivanja da bi bila nauna:
1. prikupljanje novih podataka, originalna posmatranja i primarni izvori informacija
2. precizak plan studije (planirani kadrovi, pojmovi precizno definisani, osmatranja
objektivizirana i proverena) i sistematinost (da se o svim objektima prikupe isti podaci)
3. Rezultati sumirani, interpretirani i prikazani sistematino, putem grafikona i tabela
4. rezultati se moraju uporediti sa ranijim nalazimai nalazima drugih autora
5. istai sugestije i smernice za dalja istraivanja
6. opti ton izvetaja treba da odlikuje kompetentnost, kritinost, objektivnost, erudicija,
uoavanje finih razlika i svojstava i potovanje pravila i stila naunog rada.

24

5. Izbor strukture istraivanja i istraivakih metoda

Struktura ili strategija istraivanja eksperimentalna, ne-eksperimentalna, anketa, studija sluaja,
utemeljena teorija, narativno istraivanje, sekvencijalno meovito istraivanje itd.
Metode: upitnici, testovi, intervjui, neposredno posmatranje, analiza sadraja ...
Teorijska perspektiva, opti teorijski pristup, strategija istraivanja i metode prikupljanja
podataka su povezane, ali nisu u odnosu 1:1.
6. Na osnovu ega se vri izbor strukture istraivanja
fakultetska nastava, oblast strunog i naunog interesovanja, opredeljenje za neku teoriju, line
sklonosti, zahtevi mentroa, obiaji...
Prilagoavanje problemu. Izbor teorijske perspektive odreuje priroda konkretne discipline,
tradicije i obiaji neke naune oblasti, sami istraivaki problem (kada treba da dokaemo da je
neto vee, bolje, bre koristimo kvantitativnu paradigmu iznos, povezanost, poreenje), opti
nivo razvijenosti oblasti u kojoj se istrauje (u poetnima fazama oblasti, ispituje se ulima, kako
bi se odgovorilo na pitanje ta).
Dakle, deava se da istraivaka tema odreuje teorijsku perspektivu istraivanja, ali je ee
obrnuto teorijska perspektiva diktira temu istraivanja.
Kada primeniti kvalitativno istraivanje, a kada ne? (kada se primenjuju kvalitativna
istraivanja)
DA
- kada se o pojavi malo zna (Funkcija kvalitativnih istraivanja je eksplorativna i slui
stvaranju hipoteza i teorija)
- kada je pojava izuzetak od svih prethodnih znanja (tada treba prevazii jaz izmeu onoga
to se zna i onoga to se zbiva postavljanjem novih hipoteza i teorija)
- kada je populacija mala ili nepoznate veliine ili je dovoljne veliine, ali je dostupnost
njenih lanova mala.
Primer kuvanje po receptu iz kuvara, ali za nekog ko ne zna da kuva njemu su rei dinstati,
bujon i sl. nepoznate, kao to su istraivau nepoznate neke pojave pa e on otii na lice mesta,
obaviti intervju, napraviti fokus grupu tj. obavie kvalitativno istraivanje.
NE
- ako hoe da generalizuje rezultate, nee koristiti kvalitativno istraivanje nije
objektivno i generalizibilno.
- ako hoe da ga objavi (redakcije psiholokih asopisa objavljuju kvantitativna istraivanja
(Ciljna javnost nauna, struna, pa i laika publika, ali i urednici, mentori, redakcije i
recenzenti. Da bi istraivanje bilo javno potrebno je da se objavi. Da li e se asopis
objaviti zavisi od toga da li e ga redakcija prihvatiti a za to je potrebno korienje
odgovarajue metodologije (u psihologiji kvantitativne)).
Lina iskustva i opredeljenja kadrovski problem. (kako se bira vrsta istraivanja na osnovu
linih preferencija)
25

istraiva koji je izuio oblast jedne teorijske perspektive, izbegavae da se uputa u neto
to ne poznaje.
neke metode trae istraivae sa izvesnim sklonostima zastupniko/uesnika metoda
trai istraivae koji su ukljueni u drutveni rad, naklonjeni marginalizovanim grupama
poznavanje rada na raunaru utie na izbor metode i vrste istraivanja
Problem matematike statistika je kamen spoticanja za mnoge istraivae, a u
matematikoj psihologiji se primenjuju druge grane matematike. Istraivai kojima
statistika ne lei, koristie narativna istraivanja (postoje dva stila mentalnog
funkcionisanja narativni i nauni). Naime, 1) matematika zahteva stil mentalnog
funkcionisanja drugaiji od onog koji neguju drutvene nauke i 2) zbog toga postoji otpor
prema primeni matematike. U nekim oblastima postoji preutno razumevanje istraivaa
koji ne znaju statistiku, ali nije reenje u tome, ve u dodatnoj edukaciji. Problem je i to
kod ena postoji izraenija matematika anksioznost, a one dominiraju u oblasti
drutvenih nauka.

B. VARIJABLA
-

u merno-teorijskom i statistikom kontekstu varijabla je izmereni konstrukt i mora biti

objanjeno njeno poreklo, sadraj, distribucija podataka, kontinuiranost, preciznost....
u istraivakom smislu varijabla je isto to i konstrukt i vano je kakvu ona ulogu ima u
formulisanju odgovora na istraivaka pitanja.

1. Entiteti i atributi
Kada se govori o varijablama treba poi od osnovnijih pojmova entiteti (objekti) i atributi
Sa Aristotetlom je poela deduktivna logika zakljuivanje od opteg ka posebnom ili
pojedinanom, od definisanja optih pojmova od kojih se kasnije izvode nii. To je dobro
funkcionisalo dok deduktivno razmiljanje nije dovelo u metafiziku i sholastiku. Zato su mudri
ljudi insistirali na induktivnom metodu, ali se ne moe svo znanje dobiti indukcijom iz ulnog
iskustva. Zato su reenja ila kao kod klatna od deduktivnog do induktivnog i od empirijskog
do racionalistikog.
Galilejo Galilej je otac moderne nauke jer je u svom delu iz 1638. godine objavio istraivanje
slobodnog pada tela najpre je pretpostavio da je preeni put tela koje pada jednako kvadratu
vremena pada, a onda je to empirijski prverio. Pre njega je Francis Bacon istakao znaaj injenica
baziranih na iskustvu i time pruio bazu za odbacivanje sholastike.
Kasniji tok nauke je pokazao da su induktivna i deduktivna metoda podjednako vani, ali su
nauna saznanja teila da budu ista, apstraktna i nepraktina, a promena tog stanja je krenula sa
pojmom sluaja (sluajnih varijabli) prilikom merenja.
Entiteti i atributi kod Aristotela su postojali zasebno, sami po sebi, dok se razvojem empirijskog
metoda atributi pridruuju objektima (entitetima). Aristotelov nain miljenja je diskontinualni, a
kontrinulani (o entitetima se saznaje na osnovu atributa, a atributi ne postoje nezavisno od
entiteta) je karakteristian za Galileja (po Catellu). Presudni aspekti kontinualnog naina
miljenja su merenje i sluaj nerazdvojni su.
2. Od entiteta i atributa do ispitanika i varijabli
26

Osnovna matrica podataka u naukama o ponaanju su tipa entiteti x atributi, s tim da ova matrica
definie dva prostora objekata i atributa. Za svaki prostor postoje statistilke metode, ali se i
metode u ova dva prostora javljaju na razliite naine.
Entiteti su obino ljudi ispitanici, objekti, odnosno subjekti istraivanja. Ovo poslednje unosi
terminolopku konfuziju, pa se mogu nazvati jedinicama posmatranja to su ljudi, grupe,
ivotinje, artefakti (poruke, knjige, fotografije, asopisi), geografske celine, socijalne interakcije
(brakovi, hapenja, razvodi) ...
Umesto jedinice posmatranja se moe koristiti i jedinica analize obzirom da se ne prikupljaju
samo podaci, ve se i vri obrada podataka i interpretacija.
Ne treba koristiti pojam jedinice analize jer isptraivanje moe da ima viestruke jedinice analize,
a moe koristiti i neke druge jedinice, npr. jedinice uzorkovanja.
Zbog toga se u statistici koristi pojam sluaj. Sluaj je skup podataka o jednoj ili vie jedinica
posmatranja. U anketnom istraivanju ispitanik je jedinica analize, a njegovi odgovori sluaj.
Sluaj moe obuhvatiti sve podatke o domainstvu a jedinice analize su pojedinci, porodica,
nekretnine itd.
Atributi su svojstva ili osobine entiteta i nauke o ponaanju nastoje da otkriju te atribute, koji su
esto skriveni. Zato se atributi nazivaju konstruktima.
U novije vreme konstrukti se nazivaju varijablama (iz matematike). Meutim, varijable u
matematici su algebarski izrazi jednaine koje podrazumevaju kauzalne, funkcionalne odnose
meu podacima; pojave u drutvenim naukama su sluajne pojave i ne mogu se prikazati
deterministikim izrazima, ve samo statistiki.
Termin varijabla je doao iz statistike gde mu je pun naziv sluajna varijabla.
VARIJABLA JE REZULTAT MERENJA NEKOG ATRIBUTA NA SKUPU ENTITETA.
Sluajna varijabla sadri podatke ije vrednosti ne moemo sa sigurnou predvideti (kad
izmerimo visinu jednog oveka, ne znamo koja e biti visina sledeeg). luajna varijabla nastaje
merenjem nekog atributa na uzorku entiteta kad su entiteti ljudi, sluajna varijabla sadri
individualne razlike.
Dakle, varijabla nije konstrukt varijabla sadri atribut i podatke o atributu ne samo atribute
entiteta, ve i dogaaje i uslove.
3. Varijabla i merenje ponaanja
Nauke o ponaanju istrauju ponaanje. Meutim, ponaanje ljudi obuhvata znojenje
dlanova, gestikulaciju, ali i verbalnu ekspresiju kako jainu govora, tako i sadraj. Takoe, da
bi bila drutvene, ove nauke prouavaju ponaanja koja su drutvena dakle ne ponaanje
pojedinca, ve interakciju sa ponaanjem drugih ljudi. U ponaanje ljudi poput verbalne
ekspresije, staje i pisana re. Zato se ponaanje ljudi moe shvatiti kao bilo koji ovekov
proizvod.
U skladu sa tim, varijable se mogu podeliti na vie vrsta obzirom na vrstu i aspekt ponaanja
koji meri:
27

1. varijable koje nastaju merenjem ponaanja individua

2. varijable koje nastaju merenjem ponaanja grupa
3. varijable koje nastaju merenjem proizvoda ovekove praktine delatnosti
Kada se radi o pojedincu, njegovo ponaanje moemo meriti na dva naina:
1. izvana (od strane spoljnog posmatraa)
2. pojedinac moe sam da prui podatke o svojim oseanjima, mislima i sl.
Varijable se mogu poseliti i na one
1. koje nastaju merenjem
2. koje nastaju posmatranjem
U odnosu na stepen objektivnosti
1. objektivne u smislu da su nastale mernom procedurom koja moe da se ponovi u
svakom trenutku bez obzira na to ko je sprovodi
2. neobjektivne
Slina je podela na kvantitativne i kvalitativne
Meutim ne treba rei podela nego dimenzija.
Potpuno neobjektivne metode i potpuno neobjektivne varijable nisu naune, ali se moe dozvoliti
kompromis izmeu objektivnosti i informisanosti ukoliko je cilj neka nauna generalizacija. Zato
se objektivnost obino definie kao stepen nezavisnosti rezultata merenja od uesnika u merenju i
uslova merenja.
4. Manifestne i latentne varijable
Kada su jedinice merenja ljudi, osobine (atributi) koji se mere u istraivanjima nauka o ponaanju
mogu biti vidljive i dostupne direktnoj proveri (pol, starost, obrazovanje) ali i skrivene poput
stavovi, osobine linosti, motivi i sl., tj. uglavnom su takvi direktno nemereljivi i to su latentne
osobine (varijable). Latentne varijable se dobijaju iz manifestnih.
Postoje dva naina za konstukciju latentnih varijabli iz manifestnih:
induktivni i
deduktivni.
Obino je put induktivan korelacijom manifestnih varijabli se dobijaju latentne. Meutim, to
vai za korelaciona i eksplorativna istraivanja. Meutim, od prikupljenih podatka, se esto ne
dobijaju oekivani rezultati. Danas se istraivai, koristei statistike procedure, igraju sa
podacima DATA MINING (KOPANJE PO PODACIMA)
Razlozi protiv induktivnog metoda
- podsea na nasumino prikupljanje podataka bez definisanih mernih instrumenata
- istraivau uvek polaze od svojih ili tuih teorijskih konstrukata (dedukcija)
Deduktivni pristup podrazumeva da se latentna varijabla teorijski konstruie, pa se na osnovu te
teorije izvode veze konstrukta sa slinim osobinama i ponaanjima i predikcije se proveravaju
istraivanjem konkretno oseanje etnike distance nalaze se ponaanja na koje etnika
distanca ima uticaj, i formuliu se pitanja da li biste stupili u brak sa osobom druge
nacionalnosti s tim da se odgovori na ovako formulisana pitanja mogu direktno proveriti (ako je
ispitanik u braku sa osobom druge nacionalnosti) bilo da su rezultat svesne akcije ili odluke
ispitanika. Dakle, latentnu osobinu moramo razbiti na niz manifestacija o kojima moemo pitati
ispitanike.
Varijable koje se dobijaju merenjem tih konkretnih manifestacija, nazivaju se MANIFESTNE
VARIJABLE (OPSERVABLE u anglosaksonskoj literaturi).
28

OSNOVNI PRISTUP ILI PUT U ISTRAIVANJIMA PONAANJA JE OD TEORIJSKOG

KONSTRUKTA DO MANIFESTNOG PONAANJA, PA PREKO EMPIRIJSKOG
PROVERAVANJA NAZAD DO KONSTURKTA.
Istraivae ponaanja ne zanimaju manifestne varijable, ve merei njih dolaze do latentnih
varijabli koje moduliu to ponaanje.
Paul Lazarsfeld je radio na analizi latentnih klasa koja je namenjena grupisanju ispitanika i
nalaenju tipova (latentne crte i latentne varijable)
To su pojmovi genotip (Coombs), hipotetiki konstrukt (McCorquodale i Meehl), faktor
(Thurton)
Manifestne ili vanjske varijable su fenotipovi ili indikanti (Stevens).
Odnosi manifestnih i latentnih varijabli su kovarijanse
- hijerarhijsko ustrojstvo (manifestne varijable su najnie)
- redukcionistiko shvatanje manifestno ponaanje tumai niim, fiziolokim, genetskim
razlozima.
Prema induktivnom pristupu, latentne varijable se konstruiu, tj. identifikuju, na osnovu
korelacije manifestnih.
Korelacija manifestnih varijabli se moe objasniti samo postojanjem istog atentnog generatora
ponaanja.
Metodologija za otkrivanje latentnih varijabli iz manifestnih multivarijantna statistika
faktorska analiza, kanonika diskriminaciona analiza i kanonika korelaciona analiza. Ove
tehnike zahtevaju intervalni nivo merenja, normalnu raspodelu i linearni tip povezanosti. Danas
postoje i tehnike koje su nezavisne od tipa podatka korespodentna analiza i optimalno
skaliranje. Dosadanje tehnike funkcioniu po gigo principu (garbage in-garbage out) U novije
vreme koriste se alternetivne metode tehnologija neuronskih mrea za simulaciju kognitivnih
procesa po modelu strukture CNSa. Neuronske mree spadaju u tzv. samoorganizujue i
samoobuavajue automate koji su u stanju da prepoznaju pravilnosti u spoljnom svetu.
5. Kvantifikatorska i strukturalna uloga varijabli
Upotreba empirijskih podataka u distinkciji manifestnih i latentnih varijabli moe se nazavti
strukturalnom jer se iz vidljivih pojava trae latentne strukture.
Kvantifikatorski pristup kada nas interesuju samo manifestne varijable, kada nas interesuju
procenti.
Da bi se manifestne varijable mogle upotrebiti na strukturalan nain tj. da bi se iz njih dobile
latentne varijable, nacrt istraivanja se mora napraviti tako da odgovara tom cilju.
6. Osobine i stanja
Osobine nisu uvek skrivene (latentne). Osim po dostupnosti, razlikuju se po sloenosti, sadraju i
sl.
Latentne varijable su
29

skrivene,
direktivne (to znai da latentnu varijablu moemo izuavati izuavajui ponaanje koje ona
izaziva meutim, skrivena varijabla moe samo da modulie ponaanje, a ne da ga izaziva, ili
moe da odreuje domet njegove uspenosti i domet)
relativno trajne esto se sree da su osobine trajne, a stanja (straha, besa i sl) prolazna. Pojama
stanja se u naukama o ponaanju i drutvenim naukama tretira i drugaije stanje mentalnog
zdravlja, socijalni status, materijalni status, bolest kao stanje. Tako, SES (socioekonomski status)
nije latentna osobina, nego stanje. Merila SES variraju i koreliraju, ali i formiraju zasebne
strukture, pa moe da se vri neposredna kvantifikacija SES, ali se i na osnovu njega moe
saznati o stilovima ivota, vrednostima, sklonostima itd.
7. Varijable u empirijskom istraivanju
Varijabla je skup podataka o individualnim razlikama po nekom atributu. Ali u empirijskom
istraivanju, varijabla moe da ima puno znaenja konstrukta, latentne varijable, manifestne
varijable, osobine, svojstva, sluajne varijable i sl.
a. Operacionalna definicija varijable
Put od konstrukta do varijable kao sluajne promenljive je operacionalno definisanje varijable.
Operacionalne i konstitutivne definiceije. Konstitutivne definicije podrazumevaju da se
varijabla podvodi pod neki optiji pojam ili se dovodi u vezu sa drugim pojmovima ili teorijom.
Operacionala definicija podrazumeva da se varijabla definie
1. procedurama ili operacijama kojima se meri (angresivnost emo meriti AG-48 upitnikom)
ili
2. kojima se manipulie (eksperimentalne operacionalne definicije potkrepljenje je niz
postupaka kojima smo ponaanje dece nagraivali, kanjavali ili ignorisali).
Varijable i indikatori. Nije lako doi od manifestnih do latentnih varijabli. Polazi se od teorijske
formulacije latentne varijable, pa se ona usitnjava i ralanjuje sve dok se ne dobiju neki tipovi
ponaanja, miljenja ili situacija i to su indikatori varijable (oni se mogu dalje svesti na upitnika
pitanja ili kategorije ralanjuju se u vie nivoa) Ovo ralanjivanje se ukalapa u induktivnohipotetiko-deduktivna priroda empirisjkih nauka - Na osnovu iskustvenih podataka se formiraju
elementi teorije, pa se na osnovu njih postavljaju razliite hipiteze, pa se nakon njihove provere
koriguje teorija.

8. Nezavisne i zavisne varijable

NV u matematici je ona ije se vrednosti slobodno variraju i izazivaju promene u zavisnoj.

30

Kauzalni kontekst. Epistemoloke razlike ZV i NV su u kauzaciji NV je uzrok, a ZV je

posledica.
U eksperimentima, NV su one kojima manipuliemo da istraimo njihov uticaj na ZV
(NV-potkrepljenje (slaganje, ignorisanje i neslaganje) ZV spremnost na izlaganje svog
miljenja).
Meutim, esto ne moemo da manipuliemo varijablama (interno), pa prihvatamo
eksterne manipulacije (priroda i ivot zemljotresi, bolesti, nasilje i sl. Ovako manipulisane
varijable su deo kvazieksperimenata. Todorovi naziva ove varijable selektivnim jer istraiva
njima ne manipulie, ve bira objekte koji poseduju neke osobine dobro je ako su aktegorijalne,
a da su kategorije jasno definisane i nepreklapajue, ali mogu da budu i kontinualne.
Kontekst uticaja. NV utie na ZV, a ZV zavisi od NV. NV je antecedent, a ZV konsekvent.
Postoji vremenski i logii sled. Odnos je asimetrian NV utie na ZV, ali ne i obrnuto.
Vremenski sled (NV su nastale ili postoje pre ZV) je prvi aspekt kauzalnosti (post hoc, ergo
propter hoc uzrok vremenski prethodi posledici). Epistemolozi smatraju da je, u
neneksperimentalnim nacrtima, upotreba NV i ZV opisna, deskriptivna i nepotrebna i da je ne
treba koristiti bez dobrih razloga.
Ako nismo sigurni koja je varijabla pre koje, ne treba koristiti NV i ZV. U ispitivanju korelacija
takoe ne treba pominjati NV i ZV, jer je korelacija simentrina, a NV i ZV odnos je asimetrian.
Statistiki kontekst. U statistici varijable mogu da menjaju mesta ista varijabla moe biti
prediktor i kriterijum, s tim da su rezultati razliiti u ta dva sluaja, to ukazuje da varijable nisu
simentrine. U statistikom kontekstu, da li je varijabla NV ili ZV zavisi od hipoteze konkretnog
istraivanja. NV u konkretnom istraivanju ima status uzroka ili izvora ZV ili dejsta na Zv ili
razloga postojanja ZV.
Zavisne varijable. ZV vremenski slede NV. U eksperimentalnim istraivanjima, merimo ZV
nakon to smo promenili NV, te je jasna sled. U neeksperimentalnim istraivanjima obino se
varijable mere istovremeno, pa se vremenski sled utvruje logikom analizom - pol je nastao pre
izbora profesije, soc. poreklo pre partijskog opredeljenja.
ZV zavisi od NV (da li e PTSP nastati zavisi od ratnih iskustava)
ZV se menja u skladu sa promenama u NV ako manipuliemo NV, a javlaju se promene u ZV,
zakljuijemo da ZV zavisi od variranja NV. (spremnost za iznoenje miljenja i potkrepljenje.
Distinkcija NV i ZV je u relaciji ZAVISI OD, pri emu nije bitno da li je istraiva manipulisao
NV-om ili ne.
9. Aktivne i deskriptivne varijable
Aktivne varijable su one NV kojima manipuliemo mi ili neko drugi. One su aktivne jer ih
aktivno kontroliemo kako bi utvrdili njihov uticaj na ZV (aktivni smo mi, ne varijable).
Manipulacija podrazumeva da na razliite objekte primenjujemo razliita dejstva. Aktivne
varijable su drai. Po pravilu su NV.
Deskriptivne varijable su one koje merimo, kojima ne manipuliemo i koje slue za deskripciju
objekta koji istraujemo, one su mera nekog njegovog svojstva. Mogu biti manifestne, latentne,
stanja, reakcije, organizmike varijable itd. Nazivaju se varijablama individualnih razlika ili
subjekt varijabalam ili atribut varijablama. Obino su ZV, ali mogu biti i NV. Ako su NV
31

deskriptivne one moraju da zadovoljavaju uslov da vremenski prethode ZV i da ZV zavisi od

njih. NJima se ne manipulie.
Kada deskriptivne varijable koristimo kao NV dalji postupak sa njima zavisi od toga da lisu
kontinulane ili kategorijalne. Ako su kategorijalne, onda njihovu kontrolu postiemo tako to
grupiemo ispitanike po toj varijabli i to su grupiue varijable. Obino su pol i obrazovanje.
Kada su ove varijable takve da predstavljaju neka prirodna svojstva subjekata, istraivanja koja ih
koriste imaju nacrte sa prirodnim grupama.
Ako je deskriptivna varijabla kontinuirana, ona se moe saeti na manji broj kategorija, ali se
time gubi deo podataka odnosno varijansa. Bolje je primeniti korelaciju ili regresiju nego analizu
varijanse.
Nije mogue vriti sluajno razvrstavanje ispitanika u grupe po deskriptivnim varijablama jer su
ispitanici prirodno mukarci ili ene, introverti ili ekstraverti. Zatko deskriptivne varijable koje su
NV koriste se u korelacionim istraivanjima, a ne u eksperimentima u kojima se moe govoriti o
kauzalnosti.
Deskriptivne varijable mogu biti i kontrolne. To su varijable ije vrednosti nastojimo da drimo
konstantnim ukoliko smatramo da mogu da utiu na ZV. Kontrola varijable se vri statistiki,
parcijalizacijom njihove varijanse.
Ukoliko znamo da ove varijable imaju uticaja na ZV, ali on nije vitan za trenutno istraivanje,
potrudiemo se da njihov uticaj otklonimo, smanjimo ili izmerimo. Ukoliko je poznato da postoji
uticaj na ZV i istraiva nastoji da ih kontrolie, onda su one kontrolne varijable. Ukoliko nisu
poznate, nazivaju se treim, eksternim ili neeljenim varijablama.
Postoje i varijable koje lie na aktivne (pui-ne pui, imao hiruku intervenciju-nije imao hiruku
intervenciju), a koje ne mogu to da budu jer njima ne moemo da manipuliemo. Lie i na
deskriptivne jer su se ve desile , postale su svojstvo ispitanika. Istraiva ih moe meriti i birati
objekte na osnovnu njih. Meemo ih nazvazi varijablama dogaaja, ali bi to podrazumevalo da su
sve kategorijalne, a nisu (mogu biti kontinualne, ordinalne).
Ove varijable se koriste da bi neki neeksperimentalni tipovi istraivanja postali eksperimentalni.
Ove varijable emo tretirati kao deskriptivne jer njima nije manipulisano i poto su se desile,
postale su svojstvo ispitanika.
Drai i odgovori. Tj. stimulus varijable i varijable reakcije. Obino se koriste u ekperimentalnim
nacrtima gde su S varijable obino aktivne, a R varijable su ZV zato to obino istraiva
primenjuje stimulus na ispitanike i belei njihove reakcije.
Kategorijalne i kontinualne varijable. Za kategorijalne (diskretne) varijable se obino
podrazumeva da su nominalne, a kontinualne intervalne ili ordinalne. Meutim teoretiari
merenja ne smatraju da ova podela korespondira drugim podelama. Npr. varijabla nivo
motivacije oznaena sa 3 kategorije niska, srednja i visoka, jeste kategorijalna, ali ordinalna.
Kontinualne, intervalne i ordinalne varijable, se mogu svesti na kategorijalne, pa ak i binarne.
Negativan je stav prema svoenju kontinualnih varijabli na binarne Nunnally i Bernstein
navode Cohena koji kae da je efekat binarizacije kontinualnih varijabli kao da se odbaci treina
ispitanika putem sluajnog biranja. Isto prednost treba da ti korelaciji ili regresiji, jer su ove
tehnike prirodni indikator veliine efekta, dok ANOVA pogreno navodi istraivae da gledaju
veliinu f odnosa, a ne veliinu efekta.
32

Neka istraivanja kazuju da je najvei gubitak informacija kada se varijabla binarizuje nagli
skok broja informacija imamo sa tri kategorije, a onda se dalje poveava sa brojem kategorija. To
podsea na Aristotelov stav da je 3 idealan broj prvi broj koji ima poetak, sredinu i kraj.
Meutim, prilikom svoenja intervalne mere na tri kategorije, bitno je gde e biti prelomne take.
Mogue je da se pravilnim izborom prelomnih taaka smanje defekti distribucije pa budu vee
korelacije od onih sa originalnim varijablama, verovatno zato to, usled defekta distribucije,
originalnim varijablama nije odgovarao linearni model, a kategorizacijom se otklanja
nelinearnost.
NPR. IQ moemo pretvoriti u ordinalnu meru kategorizacijom od idiota do genija, ili parcijalno
nominalnu meru ako uvedemo i kategorije bez odgovora.
Ako su deskriptivne varijable kategorijalne one su prirodan nain da se ispitanici grupiu. Ako su
deskriptivne varijable kontinualne, ne moraju se praviti kategorije esto nastaje logika greka
ili varijabla ima suvie kategorija.
10. Neeljene varijable.
Konfundirajue, ometajue, kontaminirajue, neeljene, interferentne, tree ili eksterne. One
imaju uticaj na ZV bilo preko NV ili u sadejstvu sa NV. Neeljene varijable su glavni izbor
ugroavanja validnosti istraivanja. Iako neki metodolozi istiu da zbog toga ne smemo koristiti
izraz dokaz, bolje je utvrditi 10 uzroka pojave, nego izostaviti ih jer ne znamo 11.ove varijable se
mogu kontrolisati (moe se kontrolisati njihov uticaj na NV i ZV), pa se nazivaju kontrolnim.
a. Konfundirajue varijable. To su one varijable koje su pravi uzrok ZV i to time to su uzrok
NV ili su povezane sa njom. (povezanost broja cipela i itanja kod dece, konfundirajua var. je
starost) esto su pritajene varijable (lurking) npr. psihoterapijska metoda je uticala na
poboljanje kod depresivnih pacijenata, ali zapravo se poboljalo vreme pa su oni izlazili i vie se
druili, pa im je bilo bolje.
Ove varijable mogu biti jako isprepletane sa NV i ZV da ih je teko otkriti. Postoje tzv.
emrgentne varijable koje su jako sloene, sindromskog tipa (obrazovanje). Teko ih je nekad
razdvojiti od varijabli koje su ule u istraivanje u razvojnim istraivanjima ne zna se dali je
razvoj ili neka vaspitna ili edukativna metoda uticala na neku varijablu.
b. Medijatorske i moderatorske varijable. Otkriveno je da postoje dugi nizovi varijabli koje
utiu jedne na druge. Varijabla koje se u tom lancu nalazi izmeu NV i ZV je medijator ili
interveniua varijabla.
Primer. U jednom istraivanju je dobijeno da su starost i zadovoljstvo poslom povezani (ova
povezanost je ukupni efekat). U sledeim istraivanjima utvreno je da je ova korelacija
nestabilna, tj. da zavisi od uzorka do uzorka i to je bio razlog da se posumnja da postoji jo neka
varijabla koja posreduje u ovoj vezi. Kvalitativnom kauzalnom analizom utvreno je da su te
varijable plata i autonomija na poslu. Regresijom je utvreno da starost utie na zadovoljstvo
poslom najvie preko plate, a manjim delom i preko autonomije na poslu.
Plata i autonomija na poslu su medijatorske varijable. MV je varijabla koja se nalazi izmeu NV i
ZV, NV ostvaruje svoj uticaj na Zv preko MV, tj. NV je uzrok MV, a MV je uzrok ZV.
Uslovi da bi neka varijabla bila medijatorska:
33

da znaajno korelira sa NV
da znaajno korelira sa Zv
da se direktni efekat NV na ZV smanjuje (kada je medijatorsko dejstvo delimino) ili postaje
nulti (kada je medijatorsko dejstvo potpuno) kada se uvede MV u model.

Moderatorske varijable. deluju kao moderatori uticaja NV na ZV, deluju u interakciji sa NV i

ZV pa su varijable interakcije ili modifikatori efekta. Moderator varijable istraivai esto trae i
uvruju u istraivanje jer one mogu da dovedu do toga da veze NV i ZV budu neoekivano niske
i nestabilne. Ne moraju biti u korelaciji sa NV i ZV. Obino su kategorijaln, a ako nisu,
istraivai ih svode na kategorijalne.
Ako u prethodnom primeru uvedemo varijablu perspektiva preduzea u bezperspektivnim
preduzeima gde su plate male, stariji radnici e biti zadovoljni to imaju posao. Zato e direktni
efekat biti blago pozitivan, dok e indirektni efekat preko plate i autonomije postati neznaajan.
U perspektivnim preduzeima, direktni efekat e ostati nizak, a indirektni e postati jo vii.
Perspektivnost preduzea je moderator varijabla.
Postoje dve metode za otkrivanje moderator efekta:
- efekti interakcije u analizi varijanse.
- moderatorska regresiona nalaiza.
Simpsonov paradoks. Ovu pojavu je uoio Karl Pearson jo 1899. godine, a moe da se
formulie ovako sitaucija kada je korelacija dve varijable na celom uzorku pozitivna, a na
poduzorcima koji se formiraju na osnovu neke tree varijable, negativna. Ta trea varijabla moe
biti moderator.
Obrnuta regresija. Mukarci vie zarauju od ena. Pitanje je da li su to jednako obrazovane
ene i mukarci ili se uporeuju kvalifikacije jednako plaene ene i mukarci. Dobijeno je da
kada se uporeuju jednako obrazovani m i , mukarci su vie plaeni. Ali kada se uporeuju
jednako plaeni m i , obrazovaniji su mukarci. Obrazovanje je moderator varijabla.
Ekoloka korelacija. Robinsov primer ispitivao je povezanost stranog porekla u SAD i
pismenosti i dobio dve mere procenat roenih u inostranstvu i procenat pismenih i dobio daje
korelacija 0,53, pa su doseljenici ee pismeni nego stanovnici SAD. Ova korelacija je ekoloka
jer su objekti grupe, a ne pojedicni. Kada su se ispitivali pijedinci korelacija je bila -0,11. Kada se
za povezanost koja postoji izmeu grupa misli da postoji i izmeu pojedinaca, re je o ekolokoj
greci.
11.Osnovna matrica podataka
Dvodimenzionalna matrica sa entitetima u redovima i atributima u kolonama.
Korienje brojeva za oznaavanje nominalnih kategorija je praktino jer:
1. na tastaturama su brojevi na zasebnom delu tastature
2. jednocifreni brojevi zauzimaju manje mesta u memoriji od slova
3. lake je vriti elementarnu logiku kontrolu na numerikim podacima
Skale stavova se kodiraju numeriki od uopte se ne slaem do potpuno se slaem za ta postoji
teorijski razlog stav je kvantitativno svojstvo koje se protee na kontinuumu sa takama
34

slaganja i teorijski predstavlja intervalni nivo merenja, ali sadanja teorija merenja posmatra ove
mere kao ordinalne.
a. Neka praktina pitanja o varijablama
Kada se radi o nominalnim varijablama, vana je obuhvatnost - iscrpnost u ponuenim
odgovorima. Postoje ep kategorije (ne znam, i drugo itd.). Mogue je u pilot istraivanju staviti
otvoreno pitanje, pa posle odraditi analizu sadraja i u sledeem istraivanju dati obuhvatne
odgovore.
b. Neka praktina pitanja o matrici podataka
U redovima entiteti (pojedinci, grupe, regioni, institucije...ulongitudinalnim studijama podaci o
entiteima iz vie ispitivanja)
U kolonama atributi ( u longitudinalnim istraivanjima, kao varijabla, stavlja se i vreme)
C. PROBLEM I CILJ ISTRAIVANJA
Problem istraivanja nastaje iz neke potrebe istraivaa, naune zajednice ili drutva u celini
i moe biti praktine ili saznajne prirode. Praktini ili saznajni problem koji istraivanje
nastvoji da rei je problem istraivanja.
1. Izvori ideja.
a. Zdrav razum i posmatranje okoline ideje se crpu iz literature, postojeih teorija ili
svakodnevnog ivota ukoliko se uzimaju iz svakodnevnog ivota, onda je izvor zdrav
razum )poslovice, mudrosti...)
b. Praktini problemi elje i preferencije stanovnitva, razlozi socio-patolokog ponaanja,
zato aci bee sa asova i sl.
c. Teorije organizuju vei broj injnica, opisa ponaanja ili konstrukata u smislen sistem
kojim se onda mogu objasniti pojedinane injenice. Pojedinane injenice se
objanjavaju na osnovu odnosa koje teorija jasno specifikuje. Iz teorije se, po pravil,
mogu pretpostaviti nove injenice i odnosi, te se na osnovu teorija mogu postavljati
hipoteze ili problemi istrivanja.
d. Sluajna otkria i paradoksalni dogaaji. Serendipity, aha doivljaji. Sluajna otkria us
slina aha doivljajima, ali se pokazalo da su povezana sa zabludama zbog istraivakog
oekivanja i sa samoispunjavajuim proroanstvima. Paradoksalni dogaaji sluaj
Katarine enoveze difuzija odgovornosti.
e. Prola istraivanja i konfliktni nalazi. Dobar izvor ideja su nedostaci prethodnih
istraivanja i konfliktni nalazi. (primer sa tehnikom potpomognute komunikacije kod
autistine dece naeno je da nije uspena tehnika, ve da facilitator nesvesno pie ono
to treba.
f. Intenzivne studije sluaja se sprovode nakon paradoksalnih dogaaja ili konfliktnih
nalaza. Ebbinhaus je na sebi vrio studiju sluaja zaboravljanje besmislenih slogova, a
Lurija na mnenonisti-oveku koji nita ne zaboravlja, pa je morao da prepravlja teoriju.
35

2. Problem istraivanja
Teko je formulisati problem prva faza je dugo i mukotrpno prikupljanje podataka kako
bi se utvrdilo ta problem zaista jeste.
Problem ili predmet istraivanja treba da se nalazi na poetku izvetaja i da bude
eksplicitno formulisan, najbolje u obliku pitanja - upitne reenice. Moe i vie takvih pitanja, ali
nije poeljno vie od dva. Ne problem istraivanja je..., nego da li a utie na b, da li je a povezano
sa b itd. Dakle u problemu se dovode u vezu varijable ili konstrukti.
Ovako se ostavlja problem u kvantitativnim studijama konfirmativnog tipa, ali ne i u
deskriptivnim, primenjenim ili kvalitativnim studijama- bolje Da li postoji a i koliko, ko upravlja
sa a, koje osobine ima a u grupi b ili u obliku tvrdnje: postoji a, a se nalazi u porastu, uloga a i b.
Svi ovi iskazi se mogu tretirati i kao naslov rada, a predsavljaju i osnovnu hipotezu istraivanja.
Creswell istie da problemska izjava mora biti u prvom pasusu i da mora biti jasna,
koncizna, jednostavna itljiva za iri krug italaca. Moe da ima vie reenica, ali je bolje da
bude jedna iz koje se moe izvesti naslov rada.
Problemsko pitanje mora biti formulisano tako da omoguava empirijsku proveru. Ne
treba ih formulisati kao naslove novinarskih lanaka.
Ako je problem istraivanja potekao iz ivota, najbolje bi bilo teorijski locirati problem.
Svaki problem treba da proe fazu suavanja problema. Problem treba razloiti i svesti ga
na merljive konstrukte, raspoloive metode, rokove, novac, saradnike i sl. Uoptenost i prevelika
irina su problem poetnika.
Takoe, postoji i problem preterane uskosti i specifinosti.
Problemska izjava ne treba biti ni previe opta ni previe uska.
3. Cilj istraivanja.
Svako istraivanje ima neku svrhu, namenu ili cilj koji proizilazi iz problema. Kad je problem
teorijske prirode, reavanje problema je cilj istraivanja. Kod primenjenih istraivanja, cilj moe
da se odnosi na primenjeni, praktini deo istraivanja, a problem na saznajni, nauni deo.
Cilj istraivanja se odnosi na primenu i korist istraivanja. Problem je formulisan kao pitanje koje
trai odgovor, a cilj je emu taj odogovor moe da doprinese.
Cilj ne mora biti eksplicitno formulisan, ali je preporuljivo jer moe da pomogne istraivau da
bolje suzi problem.
Nain da se istraivanje usaglasi sa ivotom jeste da se formulie jasan cilj istraivanja u vidu
jednog pasusa Cilj ovog istraivanja je da pobolja (doprinese), utrdi, objasni, opie, ispita ili
proveri teoriju...
Pitanje je da li u uvodu izvetaja istraivanja treba da bude i problem i cilj ili samo jedno od ta
dva. Neki istraivai smatraju da u uvodnom delu istraivanja (primenjenih) treba da cilj zameni
problem, ali da taj cilj bude ii i da sadri tip istraivanja, varijable, populaciju, teorijski okvir i
veze meu njima.
Izjave o problemu i cilju istraivanja su deo uvodnog dela izvetaja istraivanja, ali uvod treba da
sadri i pregled literature, nedostatke dosadanjih istraivanja i znaaj istraivanja.
D. ISTRAIVANJE U BIBLIOTECI

36

lanci i knjige su znaajan izvor ideja i njihovo pregledavanje moe oduzeti znaajan deo
vremena. Jedan od osnovnih epistemolokih zahteva je ponovljivost da bi se istraivanje
ponovilo, neophodno je navesti svu relevantnu literaturu koju je istraiva imao na poetku, kao
bi i drugi istraiva mogao da proveri iste one poetne informacije koje je imao prvi istraiva.
Nain korienja literature zavisi od cilja i vrste istraivanja. Kvantitativna istraivanja koristie
literaturu na deduktivan nain, kao neto opte na emu e graditi vlastito istraivanje. prikazae
je na poetku, jer iz nje proizilaze hipoteze. Neto od literature moe da se citira i na kraju u
interpretaciji kada se uporeuju sopstveni rezultati sa tuim.
U kvalitativnim istraivanjima, ne treba polaziti od literature, ve je na kraju konsultovati kako bi
se protumaili rezultati.
Kakvo god da je istraivanje, neophodno je upoznati literaturu na poetku kako bi se formulisao
problem. Potreban je teorijski okvir istraivanja.
Creswell istie da postoje tri naina da se prikae literatura: integrativan, teorijski i metodoloki.
Integrativan pristup prikazu literature je karakteristian za teze i disertacije i podrazumeva
obimnu literaturu koja je prikazana integrativno. Teorijski pristup je karakteristian za lanke gde
se brani teorija, rezmatra se i povezuje sa pretpostavkama samog istraivanja. Metodoloki
pristup se orijentie na metode i definicije, posebno na kritiki osvrt na korienu metodologiju.
a.Digitalne baze, bibliografske baze i elektronski asopisi
Digitalne biblioteke sa full tekstovima su cilj kome se tei. Njihov razvoj je tekao na sledei
nain:
prvo su formirane baze sa imenima autora, godinom izdanja, nazivom publikacije, nazivom
lanka i sl.
sledee je obuhvatanje sve veeg broja informacija: afilijacija, apstrakt, spisak literature. Ovo su
citatne baze jer se mogu izraunati citatni indeksi tj. koji je nauni rad koliko puta citiran.
Poslednji stupanj su baze podataka sa celim tekstom lanka dva oblika: 1 gde nema slika i
grafika, a drugi gde ima svega kao u originalnom lanku.
Biblioteke baze na internetu Sochiological Abstracts, PsycINFO (abstrakti) i PsycARTICLES
(celi radovi)- pretraivanje po kljunim reima.
Serija ISI koju je preuzeo Thomson Reuters i koja sadri poznate baze Social Science Citation
Index (SSCI) i Science Citation Index (SCI), kao i Art&Humanities Citation index (A&HCI)
ISI Web of Science i ISI Web of knowledge su on-line platforme preko kojih se pristupa bazama
SSCI, SCI itd. ISI Web of science je dostupna i kod nas.
ISI baze nisu besplatne. Kod nas se koristi KoBSON (Konzorcijum biblioteka Srbije za
objedinjenu nabavku. Za oblast medicine Medline, za obrazovanje ERIC.
Kod nas je citatna baza SocioFakt, kojoj se pristupa preko SCIndex Srpskog Citatnog Indeksa
koji sadri radove iz drutvenih nauka, ekonomije i prava od 1991. godine i ima radova u celini.
SCIndeks sadri, kao svaka citatna baza, ime i prezime autora, afilijaciju, apstrakt, kljune rei,
spisak referenci, ali ima mogunost i nalaenja slinih i povezanih radova na osnovu deljenja
referenci.
lanci koji su on line su vie citirani. Postoje univerzitetski web sajtovi na kojima su
okaeni radovi objavljeni u nekom asopisu, ili radovi pre obavljivanja ili oni koji postoje sa mo
on line.
37

EBSCO je baza koja je delom citatna baza, delom sadri pune tekstove, a delom full page
image baza. Preko nje se pristupa preko KoBSONa.
Jedna od besplatnih full page image baza je CiteSeer Publications ReasearchIndex, ali za
informatike nauke.
U SAD sve je vie baza sa punim tekstom-Questia, InfoTrack College Edition, Sage.
b. Bibliografski softver
Softver koji slui da piscu olaka i automatizuje navoenje referenci Reference Menager,
ProCite, Zotero.
Pravila za citiranje APA, MLA, Turabian.
E. ISTRAIVAKA PITANJA I HIPOTEZE
U kvantitativnim istraivanjima hipoteze, a u kvalitativnim istraivaka pitanja. Da bi se
formulisale hipoteze potrebno je definisati varijable i relacije izmeu njih.
Dakle, kada imamo problem i cilj, treba ih ralaniti.
Prvi korak. Operacionalizacija suavanje problema, svoenje na realne okvire. Konkretno,
prvi korak podrazumeva formulisanje istraivakih pitanja (istraivake hipoteze i istraivaka
pitanja se razlikuju po tome to su druga postavljena kao pitanja).
Drugi korak. U kvantitativnim konfirmativnim istraivanjima potrebno je od istraivakih
pitanja formulisati hipoteze. HIPITEZE SU OBAVEZNE SAMO U KVANTITATIVNIM
KONFIRMATORNIM ISTRAIVANJIMA. U vrsto strukturisanim istraivanjima koja su
vrsto utemeljena na teoriji, nije potreban prvi korak istraivaka pitanja.
Istraivaka pitanja. Poetna istraivaka pitanja su uoptena i neprecizna, ali sa
operacionalizacijom varijable, postaju precizna i konkretna.
Hipoteze ralanjuju problem na pogodan nain iskazi koji na proverljiv nain govore o vezi
dve ili vie varijabli.
Hipoteza se formulie kao iskazna reenica. Ona mora da sadri:
a. tvrdnju o povezanosti dve ili vie varijabli
b. jasnu implikaciju o tome da li i kako ta povezanost moe proveriti odnosno odbaciti (to
znai da mora biti odbaciva i da mora da bude merljiva)
Ukoliko zadovoljava ta dva uslova, ona moe da bude potkrepljena (zadrana) ili nepotkrepljena.
Postoje hipoteze koje sadre skrivenu relaciju izmeu varijabli, a one zapravo povezuju dve
grupe Deca iz gradova postiu bolje rezultate na testu opte kulture od dece iz sela, a zapravo
znai Socijalno poreklo utie na nivo opte kulture.
Neki autori smatraju da postoje tri vrste hipoteze: 1)povezanost, 2) razike i 3) deskriptivne
hipoteze o distribuciji varijabli. Prve dve su isto, a trea deskriptivna hipoteza, hipoteza da
neto postoji teko je proverljiva i teko ju je formulisati. Za deskriptivne hipoteze koriste se H 2,
t-test za jedan uzorak, testovi normalnosti distribucije. Mogu biti deterministike dali postoji
jeti?

38

Od problema do hipoteza. Hipoteze treba da odgovore na problem istraivanja. One proizilaze iz

problema istraivanja, odnosno iz teorije (deduktivnim putem)
Problem nastaje kad od teorijskih hipoteza treba formulisati empirijske hipoteze. U istraivanju
postoje obino jedna ili dve teorijske hipoteze i date su u uvodu u okviru deklaracije problema
istraivanja.
Kvalitativna i eksplorativna istraivanja nemaju prave istraivake hipoteze, ve polaze od
teorijskih hipoteza ili istraivakih pitanja, koja mogu da se svedu na vie teorijskih hipoteza ili
istraivakih pitanja manjeg obima (5-7 pitanja)
Empirijska hipoteza je operacionalizovana, operacionalno definisana.
Statistike hipoteze slue da se rei dilema da li je neko nii ili vii (nii IQ npr). Statistike
hipoteze su tehnika operacionalizacija istraivakih (supstancijalnih hipoteza). STATISTIKIM
HIPOTEZAMA NIJE MESTO U IZVETAJU ISTRAIVANJA.
1. Da li su hipoteze uvek potrebne
Ne u kvalitativnim i eksplorativnim istraivanjima ne u akcionim, strukturalnim, deskriptivnim
i studijama sluaja.
Ipak eksplicitno prikazane hipoteze doprinose epistemolokoj vrednosti istraivanja.
2. Znaaj i problemi operacionalizacije u istraivanju
Operacionalizacija je neophodna u svim fazama istraivanja obezbeuje ponovljivost i
proverljivost istraivanja.
Operacionalizacija se moe kompromitovati kroz pogrenu primenu npr. dugaak spisak
statistikih hipoteza.
Treba se uvati partikularizacije gubitka celovitosti preterano pojednostavljivanje pojmova.
Glavna zamerka pristalica kvalitativnih istraivanja postpozitivizmu je to to ralanjivanjme
pojmova dolazimo do gubitka celovitosti. Meutim ni celina kao neprecizno definisana i bez
objektivnosti nije dobra.
Dugaki spiskovi statistikih hipoteza nisu metodoloki neipsravni, nego se njima gubi kontekst.
F. STRUKTURA, PROJEKT I PREDLOG
Struktura ili shema istraivanja. Ne mora da bude u vidu posebnog dokumenta, ali mora da bude
u glavi istraivaa i moe da se menja.
Struktura se prikazuje u vidu dijagrama odnosa varijabli i objekata.
Varijable se na dijagramu prikazuju kao podela varijabli, njihovi odnosi i take u kojima su
izmerene ili primenjene. Iz strukture se vidi koje su varijable NV, koje ZV, kol+je deskriptivne,
koje kontrolne ili grupiue.
Objekti u dijagramu se prikazuje koji su objekti smeteni u koje grupe. Takoe, prikazuje se
nain grupisanja objekata randomizacijom, grupisanje na osnovu prirodne varijable, prigodnim
putem i sl.
Faktor vreme je bitan za longitudinalne studije.
39

Retko se u naukama o ponaanju i drutvenim naukama koriste ove strukture ili dijagrami.
Umesto toga koriste se verbalni opisi.
Propusti u strukturi istraivanja dovee do loe interne valjanosti, to znai da je istraivanje
loe pre nego to je poelo.
Predlog i projekt istraivanja.
Predlog istraivanja uestvuje u nekoj vrsti utakmice sa eljom da bude prihvaen.
Projekt istraivanja, pored strukture, sadri i elemente vane za sprovoenje istraivanja, tj.
predstavlja plan ili skicu istraivanja.
Delovi:
Hipoteze
metode prikupljanja podataka
metode manipulisanja varijablama i kontrolne varijable
nain uzorkovanja objekata i veliinu uzorka
metode analize podataka
Predlog ili projekat komercijalnog istraivanja treba da sari sledee rubrike:
- problem i ciljevi istraivanja
- mogunost primene rezultata
- opti znaaj istraivanja
- komparativne prednosti u odnosu na konkurente
- angaovanje eventualnih drugih resursa
- nacrt istraivanja i kljune epistemoloke karakteristike
- angaovanje ispitanika i drugih uesnika u istraivanju
- veza sa drugim projektima
- podaci, biografije i bibliografije za sve saradnike i njihova uloga
- podaci o instituciji
- tzv kontrolne take
- nein diseminacije rezultata
- finansijksi plan
- vremenski plan
U kvantitativnim istraivanjima, projekt se pie pre poetka istraivanja, a u kvalitativnim se
gradi u toku istraivanja.

A. VALIDNOST ISTRAIVANJA
Valjanost (validnost) celog istraivanja se zasniva na valjanosti zakljuka. Campbell
je validnost podelio na:
validnost statistikih zakljuaka,
internu validnost,
40

eksternu validnost i
konstruktivnu validnost.
Campbell je predloio pretnje validnosti tj. uticaje koji deluju na istraivanje tako to
ograniavaju interpretaciju nalaza. U svako istraivanju postoje uticaji koji umanjuju valjanost
njegovih zakljuaka, ali se kod nekih ovi uticaju mogu ukloniti.
1. Interna validnost
Prvobitno je interna validnost odreena kao svojstvo konkretnog istraivanja da
omogui kauzalno zakljuivanje.
Osnovni izvor pretnje internoj validnosti jeste dejstvo neeljenih varijabli - meanje
ili konfundacija, medijacija ili moderacija. Ako postoji dejstvo neeljenih varijabli, ne zna se
koja je varijabla dovela do promena u zavisnoj varijabli. Ali, ako u istraivanju nema dejstva
neeljenih varijabli, onda je ono dovoljno interno validno.
Kriterijum interne validnosti se moe primeniti na bilo koji nacrt, ne samo
eksperimentalni, ukoliko se u tom nacrtu zakljuuje o kauzalnosti.
Osnovna pretnja internoj validnosti je konfundacija-jer ako imamo konfundaciju, ne
moemo da eliminiemo mogua alternativna kauzalna objanjenja, to je trei element
utvivanja kauzacije.
Interna validnost se ne primenjuje na istraivanja koja ne ispituju povezanost nezavisne i
zavisne varijable, ali se moe zahtevati u korelacionim studijama u modifikovanom obliku.
Interna valdinost se odnosi na jednu konkretnu studiju i ne moe se preneti na drugu, ma
koliko sline (npr. nova nastavna metoda kao jedini razlog poboljanja znanja).
Teko je razlikovati internu i konstruktivnu validnost. Campbell smatra da interna
validnost naelno ne podrazumeva konstruktivnu, ali da su one povezane. Naelno, interna
validnost se ne bavi razlozima i nainima delovanja nezavisne varijable na zavisnu. Ali da bismo
utvrdili jedan od zahteva za internu validnost to da ne postoje drugi mogui uticaju na zavisnu
varijablu moramo ralaniti moduse uticaja NV na ZV, to se podudara sa analizom
konstruktivne validnosti.
Primer konfundacije: eksperment u kome je pacov trebao da razlikuje krug (hrana) od
elipse (ok). Istraivai su smanjivali razlike izmeu elipse i kruga i trebalo je utvrditi do kada
pacov moe da uoi razliku. Meutim, kod pacova se javila eksperimentalna neuroza i autori su
dobili velike nagrade, a onda je neki drugi istraiva utvrdio da su se pacovi uslovljavali na pisak
koji je prethodio svakom izlaganju slika, a kako su na pisak dobijali bilo hranu bilo ok, oni su
razvili neurozu.
1.a. Pretnje internoj validnosti.
- istorija neki dogaaj se javio izmeu pretesta i posttesta i imao je uticaj na posttest, a
ako postoji i vie grupa ispitanika, mogue je da je na neke grupe uticao, a na druge nije, ili su
razne grupe imale razne dogaaje.
- maturacija procesi koji su se desili ispitanicima izmeu pretesta i posttesta
(odrastanje, starenje, sticanje iskustva)
- senzitizacija ili testiranje testovi koji se zadaju na pretestu mogu pripremiti ispitanike
na dva naina - 1. tako da budu podloniji dejstvu tretmana ili da budu otporniji na efekat
tretmana ili 2. da bi i bez tretmana bili bolji na posttestu (naroito ako je isti test pre i posle).
Dejstvo pretesta na posttest se izbegava zadavanjem drugaijeg instrumenta. Ali ako on nema isti
41

predmet merenja ili teinu, postoji pretnja instrumentacije. Campbell merenje u pretestu koje
utie na posttest naziva reaktivnim jer pretest predstavlja vrstu tretmana. Merenje stavova o
kontraverznim pitanjima, postignua, memorije i sl. je reaktivno.
- instrumentacija instrumenti menjaju svojstva tokom vremena ili istraiva namerno
menja formu testa ili procenjivaa u pretestu da bi izbegao pretnju testiranja, ali time se promena
instrumenta mea u uticaj NV na ZV (primer ocenjivaa ija se svojstva menjaju ili kada su
razliiti ocenjivai u razliitim grupama, primer tehnikog ureaja koji se kvare itd.)
- mortalitet ispadanje ispitanika. Postoje mehaniki i selektivni mortalitet. Mehaniki
nema veze sa varijablama koje se istrauju (npr. pregorela sijalica na projektoru i grupa se razila,
ekperimentator proitao pogrene instrukcije, neko je upao u prostoriju...). Selektivni gubitak
podrazumeva da ispitanici odustaju zbog nekih svojih svojstava (problem je ako ta svojstva imaju
uticaj na ZV).
- regresija ka proseku - ako su neki ispitanici u pretestu bili niski ili visoki po ZV, u
posttestu e, ovi prvi, biti bolji, a ovi drugi, gori. Ne moe se dva puta uzastopce biti najgori ili
najbolji. Tu uestvuju neeljene sluajne pojave greke.
- pristrasna selekcija ili selekciona pretnja kod istraivanja koje imaju vie grupa.
Ako postoji selekciona pristrasnost, grupe ve na poetku nee biti jednake. Ako se izbor
ispitanika izvri po nekoj varijabli koja korelira sa NV ili koja utie na ZV, onda e zakljuci
patiti od meanja tree varijable. Ako randomizacija nije sprovedenea kako treba, postoji
mogunost selekcione pretnje.
- interakcija selekcije i ostalih pretnji sve pretnje internoj validnosti, osim selekcione,
postoje uvek i aktuelne su kad postoji jedna grupa ispitanika, a selekciona pretnja se javlja kad
ima vie grupa. Pretnja selekcije i drugih pretnji dovodi do pogrene razlike izmeu grupa u
posttestu. Izbor neekvivalentnih grupa, bez ranodmizacije ili jednaenja, uvodi pretnju
interakcije.
- socijalne pretnje dejstvo raznih socijalnih interakcija izmeu uesnika. Naroito je
izraena kod nacrta sa vie grupa. Pod socijalnim pretnjama se podrazumevaju: razmena
iskustva ili imitacija tretmana (ako su grupe u kontaktu, kontrolna grupa moe saznati za
tretma u ekperimentalnoj i moe imitirati tretman), rivalitet (kontrolna grupa moe razviti
rivalitet kojim moe kompenzovati efekte tretmana u ekperimentalnoj grupi), demoralizacija
(kontrolna grupa zna ta radi ekperimentalna ili zna da se njima neto radi, pa iz povreenosti
loe radi posttest) i kompenzacija kontrolnoj grupi (ako se vri pritisak na istraivaa koji onda
omoguava neke elemente tretmana kontrolnoj grupi i time menja rezultate na posttestu).
Kad postoji jedna grupa, pretnje stvaraju lane razlike izmeu pretesta i posttesta. U
nacrtima sa vie gurpa, pretnje validnosti mogu stvoriti lane razlike izmeu grupa na posttestu.
Smatra se da neeksperimentalni nacrt ima nisku internu validnost, jer ne mogu da se
kontroliu ove pretnje, a ekperimentalni koji se obavlja u laboratoriji ima visoku internu
validnost.
Otklanjanje pretnji internoj validnosti Generalno, pretnje validnosti se otklanjaju
dobrim nacrtom koji treba da ima dve osobine: jedna ili vie kontrolnih grupa ili
kompletna randomizacija. Meutim i ako se to uini, mogu da opstanu neke pretnje npr.
pretnja istorije, ako se jednoj grupi u meuvremenu neto desi, ili maturacije, ako je jedan
ekperimentator koji ne moe simultano da ispita sve grupe, ili ako se uvede novi eksperimentator,
on moe da postane konfundirajua varijabla. Pretest moe da stvara pretnju senzitizacije, pa je
Solomon predloio nacrt sa 4 grupe. Randomizacija ne moe uvek da se sprovede, a jednaenje
42

nije dovoljno efikasno. esto je u praksi nemogue potpuno odvojiti kontrolnu i eksperimentalnu
grupu radi izbegavanja socijalnih pretnji, a postavlja se i pitanje jednakosti uslova.
Ako grupe nisu randomizirane, selekciona pretnja i selektivni mortalitet se mogu samnjiti
ako se da pretest, pa se ujednaavaju grupe na osnovu njega.
Konano, potrebno je razmiljanje i kreativnost za otklanjanje pretnji internoj validnosti.
2. Eksterna validnost.
Eksterna validnost je potencijal za tane generalizacije tj. reprezentativnost zakljuaka
istraivanja. Ekterno validni zakljuci se mogu generalizovati na: druge ljude, druga mesta,
uslove ili tretmane i druga vremena. to su izvori varijacija uzrono-posledinih odnosa manji,
kauzalni odnos se moe vie generalizovati i istraivanje je eksterno valjanije.
Eksterna validnost se deli na:
- populacijsku validnost
- ekoloku validnost
Populacijska validnost se tie generalizacije na druge ljude. Ako je uzorak
reprezentativan, zakljuci israivanja se mogu generalizovati na celu populaciju. Pretnja
eksternoj validnosti je nereprezentativnost uzorka u odnosu na populaciju na koju elimo da
generalizujemo zakljuke. Slino deluju i mortalitet, maturacija i selekciona pretnja, jer menjaju
svojstva uzorka i njegovu reprezentativnost.
U okviru populacijske, navodi se i personoloka validnost- nju ugroavaju interakcije
psiholokih osobina linosti sa ekperimentalnim tretmanom. Postoji i dobrovoljaka greka kao
primer ugroavanja personoloke validnosti.
Ekoloki validno je istraivanje koje je prikupilo podatke o prirodnom ponaanju ljudi
(spontanom ponaanju, ponaanju u prirodnim uslovima). Smatra se da sva istraivanja u
laboratoriji nisu ekoloki validna, tj. nisu ekterno validna iako imaju visoku internu validnost
(npr. eksprementi na ivotinjama pitanje je koliko se mogu generalizovati na ljude).
Drugi nain gledanja na prirodu eksterne validnosti je da je osnovni izvor njenog
ugroavanja lo uzorak. Uzorak se odnosi na uzorak objekata, situacija i vremena. Ako je
problem u uzorkovanju situacija ili vremena, to se moe nazvati ekolokom reprezentativnou ili
reprezentativnou varijabli (da li zakljuci koji vae za kolu sa periferije, vae i za kolu iz
centra itd)
2.b. Pretnje eksternoj validnosti
- interakcija selekcije i tretmana eksperimentalna ili kontrolna grupa mogu biti izabrane
pogreno, tako da bude vie ili manje podlona tretmanu, pa se rezultati te grupe ne mogu
generalizovati. Nerandomizirani nacrti su vie izloeni toj pretnji.
- reaktivni ili interaktivni efekti testiranja pretest moe da snizi ili povea osetljivost
ispitanika na tretman, a posttest moe uiniti da sve doe na svoje mesto. Ove pretnja postoji
naroito u ispitivanjima stavova ili vrednosti.
- reaktivni efekti samog tretmana postavka eksperimenta moe vie da deluje na reakciju
ispitanika nego NV. To su Hawthorne efekat, placebo efekat, efekat noviteta, efekat Johna
Henrya itd.
Hawthorne efekat podarazumeva uticaj merenja na rezultate merenja uopte ili na nedovoljnu
kontrolu ekperimentalnih varijabli (eksperiment sa 6 devojaka u pogonu Western Electric u
Hawthorne-u). Ovaj efekat se odnosi na to da je teko uiniti da se ispitanici ponaaju spontano u
43

eksperimentalnoj situaciji. Ovom efektu je podlona motivacija za rad, ali ne i oseti, brzina
reakcije, memorije i sl. Zajonc smatra da se ovde radi o socijalnoj facilitaciji i inhibiciji
delovanju drugih ljudi koje povoljno deluje na dobro nauene radnje, a negativno na slabo
nauene radnje.
Placebo efekat podrazumeva promenu ponaanja ispitanika zato to misle da tretman deluje na
njih i moe da utie na krvnu sliku, telesnu temperaturu i sl.
Efekat noviteta je dejstvo novog iskustva na ispitanike, a ne samo dejstvo NV.
John Henry efekat je drugo ime za socijalnu pretnju rivaliteta i odnosi se na takmienje sa
ekperimentalnom grupom koje mogu da pokrenu lanovi kontrolne grupe (John Henry se
takmiio sa parnom mainom za buenje kamena i pobedio)
- interferencija viestrukih tretmana efekat katalizatora, jer prethodni efekti deluju kao
katalizatori na naredne. Tretmani mogu delovati jedan na drugi (efekat redosleda) ili u
kombinaciji.
- efekti ispitanika i istraivaa slino personolokoj valjanosti ispitanici su aktivni inioci
koji svoje interese stavljaju u interakciju sa ciljevima istraivanja, a isto deluju istraivai. Sve
to je specifino za na uzorak i nas same nije generalizabilno.
Otklanjanje pretnji eksternoj validnosti. Najbolji i najtei nain dokazivanja ekterne
validnosti je replikacija istraivanja. Eksterna validnost zahteva reprezentativnost uzorka o emu
se ocena ne donosi lako, zatim slinost sa rezultatima slinih istraivanja ili razliitost
sarezultatima manje slinih istraivanja. Kompleksni nacrti, posebno faktorski nacrti, mogue su
sredstvo dokazivanja eksterne validnosti. Ako ne postoje znaajni efekti interakcije, to znai da
su dejstva jedne NV, na svim nivoima ostalih NV, jednaka tj. generalizabilna, a ako postoji efekat
interakcije dve varijable, onda uticaj nijedne nije generalizabilan.
Neeksperimentalna istraivanja u prirodnim uslovima su ekterno validnija od eksperimentalnih
jer prva manje ugoravaju validnost putem artificijelnih uslova.
Hawthorne i placebo efekat se kompenzuju ako se kontrolnoj grupi da neki lani placebo
(placebo pilule), Ispitanici ne smeju da znaju kojoj grupi pripadaju to su slepi nacrti. Postoji i
dvostruki slepi nacrt u kome ni ispitivai ni ispitanici ne znaju da li ispitanik prima tretman ili
placebo.
3. Konstruktivna validnost
Konstruktivna validnost se tie generalizabilnosti konstrukata i njihovog merenja u
istraivanju. Ona se odnosi na imenovanje mernih i drugih operacija u istraivanju (teorijsko i
operacionalno definisanje konstrukta). Npr. u konstruktivno validnom istraivanju konstrukt
znanje se definie i meri tako da bude toliko iroko i univerzalno da bude prihvatljivo i poznato
svima. Ako je konstrukt novi nastavni metod, to je metod koji je istraiva izmislio na teroijski
generalan nain, aktivni inioci tog metoda su oni koje teorija predvia i metod je sproveden
onako kako je zamiljen. Ako taj nastavni metod ne stimulie kritiko miljenje onoliko koliko je
zamiljeno, naruena je konstruktivna validnost.
KV istraivanja se razlikuje od KV merenja, ali je teko nai granicu. Ono to ih moe
razgraniiti je operacionalizacija.
4. Validnost statistikog zakljuka
44

Ovu validnost naruavaju:

pogrean izbor statitika ili statistikog testa
neprilagoena statistika tehnika istraivakom nacrtu
greke u manipulaciji i pripremi podataka
pogreni parametri obrade itd.
To sve kompromituje nalaze i zakljuke koji proizilaze iz njih. Tu spadaju i teme vezane
za testiranje statistikih hipoteza.
-

45