POREKLO I DEGRADACIJA

Napisao:
Milo Bogdanovi
Recenzenti:
Dr Svetozar Sineli
Dr Miloje Rakoevi
Lektor:
Marija Bogdanovi
Izdava:
Milo Bogdanovi, milos@scnet.rs, 064-15-15-092
Beograd
Oktobar 2002.
(U kompjuterskom formatu ove knjige nedostaju neke sheme, mape i
slike, koje se inae nalaze u tampanom izdanju iste knjige.)
7

POREKLO I DEGRADACIJA
Predgovor autora
Publikacija "Poreklo i degradacija" napisana je kao jedan
interdisciplinarni pokuaj da se odgovori na neka od najvanijih pitanja,
koja ovek postavlja o svom poreklu i poreklu svega ivog i neivog, ali
na koja naunici esto bivaju sputani da odgovore, ne zbog nedostatka
sposobnosti, sredstava ili metodologije, ve zbog jakih ideolokih faktora.
esto govorimo o tamnom srednjem veku kao primeru zarobljene ljudske
svesti, nesvesni da smo i danas proeti tabuima i dogmama, koji moda
imaju drugaiju formu, ali ne i drugaiju snagu nad slobodom uma
oveka savremenog doba. Ako smo slobodni i hrabri u razmiljanju, doi
emo do one interdisciplinarne sutine, koja e nam pomoi da
prepoznamo principe savrenstva stvorenog sveta, svrhe njegovih odnosa,
a zatim i principe degradacije, koji proimaju razne pojave u naem svetu,
od jezika kojim govorimo, odnosa u ljudskoj zajednici, do ljudskog
genoma i njegovih degradiranih, isprva savrenih sposobnosti i moi.
Videemo da ne postoji progresivna evolucija. Postoji degradacija onoga
to je prvobitno stvoreno savreno. To nam otkrivaju i psihologija, i
lingvistika, i genetika. Oni nam ukazuju na stvarni smisao ovekovih
sposobnosti i moi, ne kao pukog sredstva njegove borbe za opstanak, ve
kao izraz uzvienog smisla ovekovog postojanja, a to je da ivi sluei i
volei druge. Na kraju, odgovoriemo na pitanje - ta ovek moe da
uradi svojom voljom da se odupre principima degradacije, koliko to do
njega stoji.
Milo Bogdanovi

UTICAJ IDEOLOGIJE NA NAUKU

PRITISAK VLASTI I UTICAJ MILJENJA VEINE
U vreme francuske revolucije uhapen je i poslat u zatvor tadanji
najpoznatiji hemiar Lavoazije. Njegov prijatelj, matematiar La Gran,
molio je i preklinjao vlasti da ga puste, objanjavajui da je on naunik
koji treba da zavri neke veoma vane eksperimente.
Kofenal, predsednik suda, odgovorio je reima koje se nisu ule ni od
inkvizitora:
"Francuskoj republici nisu potrebni naunici."
I Lavoazije je giljotiniran.
Uticaj ideologije na nauku je kroz istoriju uvek bio srazmeran slabosti
ljudskog karaktera, pa na njega nije imuna ni novija istorija. Teorija
relativnosti je iz faistike Nemake bila proterana kao "jevrejska nauka",
dok je u isto vreme iz Sovjetskog Saveza bila proterana kao "produkt
buroaske svesti". U Sovjetskom Savezu je takoe zbog ideolokih
razloga bila podrana Lisenkova genetika. Ona je pogreno tvrdila da
organizmi mogu da se prilagode sredini u kojoj ive i da se usled toga
steene promene belee u naslee. Komunistika ideologija je takvim
shvatanjem opravdavala svoju totalitarnu vlast kao neophodnu za
formiranje odgovarajue ljudske svesti, jer, ako postoji nasleivanje
steenih osobina, "ljudi koji ive u socijalistikom drutvu pretvarae se u
socijalistike linosti".
U pokuaju da odgovori na pitanje nastanka sveta i porekla ivota, nauka
je vie nego u bilo kom drugom pitanju bila objekat uticaja vladajue
ideologije.
Ne elei da svojim slobodoumnim razmiljanjem izgubi odobravanje
veine, kao i svoja postojea prava u drutvu i politiki uticaj, ovek je
3

sklon da bez kritikog preispitivanja prihvata teorije koje zastupa

vladajua ideologija, i da zatim te teorije pogreno proglaava naunim
injenicama.
Onu istu upornost i iskljuivost koju je u srednjem veku pokazivalo
papstvo u odbrani tadanjeg naunog shvatanja da je Zemlja centar sveta
oko koga se okree Sunce, pokazuju i danas mnogi koji sebe zovu
naunicima kada je re o pojedinim savremenim popularnim shvatanjima.
Jo uvek smo svedoci kako se kreacionistiki model stvaranja "Bog ree i
postade" proglaava religioznom dogmom, dok se evolucionistiki model
stvaranja "Sluajno se nita pretvorilo u neto" ne smatra dogmom, ve
proglaava naunom istinom, bez obzira to je sam po sebi besmislen.
U SUTINI - MORALNA DILEMA
Meutim, najveu prepreku u dolaenju do nepristrasnog odgovora na
pitanje - ta je istina, oveku ne predstavlja uticaj javnog mnjenja, niti
politikim sredstvima nametana ideologija, ve unutranje iskuenje
susreta sa sopstvenom moralnom i duhovnom odgovornou, koju on ima
ukoliko iza stvaralakog akta zaista stoji boanska linost Tvorca.
Shvatanje da je stvaranje sveta i samog oveka izraz voljne namere
Tvorca, namee pitanje:
"Da li to znai da Tvorac ima plan i za ivot oveka koga je stvorio? Da li
je moj ivot u skladu sa Bojim planom i Bojim zakonom?"
Vezu izmeu ovekovih motiva i njegove objektivnosti u dolaenju do
ispravnih rezultata razmiljanja, jedan naunik je objasnio na primeru
reavanja zadataka iz matematike:
"Oko pitanja koliko su dva i dva, niko ne pravi probleme, jer to nikoga
moralno ne obavezuje. Odgovor na to pitanje ne zahteva od vae savesti
da korigujete svoje ponaanje.
4

Meutim, recite vi svojoj deci da, na primer, ako je dva plus dva jednako
etiri, onda nee smeti da gledaju crtani film.
I videete da e se pojaviti problemi u raunu!"
Ako postoji Stvoritelj ivota, onda postoji i odgovornost oveka pred
Onim ko mu je dao ivot. Nameu se pitanja koja su neprijatna
neodgovornom ljudskom srcu:
"ta sam uradio od ivota koji mi je darovan? Da li sam druge ljude i sebe
zloupotrebljavao pokuavajui da ivot to vie iskoristim za sebe, ili sam
odgovarao na potrebe ivota sluei drugima?! Da li i dalje smem da
slobodno krim principe Bojeg zakona? Hou li zato odgovarati pred
Bogom, ako Bog postoji?!"
Takva razmiljanja su verovatno muila i jednog mog prijatelja, koji je
pokuao da ospori model stvaranja postavivi mi pitanje:
"Da li ti uopte zna koliko je jedna elija savrena?
Kako moe verovati da je takvo savrenstvo stvorio Bog?"
Naravno, ako je neto toliko savreno da je neverovatno da bi ga tako
savrenim stvorio sam Bog, kako onda tek moe takvo savrenstvo da
nastane nenamerno i sluajno, iz praine i blata?!
Ako je apsurdno verovati u udo da je svet i ivot stvorio Bog, nije li jo
vei apsurd verovati da se takvo udo moglo desiti sluajno, samo od
sebe?!
Dakle, za one koji razmiljaju, istina o Bogu kao Stvoritelju nije neto do
ega se dolazi, nego neto emu se ovek mora odupreti, ukoliko eli da
ostane ateista.
5

U sovjetskom priruniku za nastavnike o voenju nastave biologije,

nalaze se sledea uputstva koja je trebalo da sauvaju uenike od
iskuenja da slavu stvorenog sveta pridaju Bogu:
"Prihvaeni raspored materijala po godinama obuavanja je potpuno
opravdan. Upoznavanje uenika sa evolucionim uenjem u I razredu
srednje kole ... pomae da se usvoji i razvije istorijski pristup izuavanju
problema koji predstavljaju sadraj kursa II razreda. Bez takve pripreme u
formiranju ve gotovih pogleda na svet, elija, sa njenim izuzetno
prefinjenim strukturama, samoregulacijom funkcija, samoreprodukcijom,
biolokom sintezom belanevina i predajom naslednih informacija, mogla
bi za neupuenog da lii na neko udo, i mogla bi da ostavi mistine
utiske. Izuavanje darvinizma ve u I razredu srednjih kola obezbeuje
pravilno poimanje elije, kao rezultat prirodne selekcije."
Drugim reima, savrenstvo stvorenog sveta namee postojanje razumnog
Bia koje je taj svet premudro stvorilo, pa je potrebno na vreme u ljudski
um ubaciti predubeenja, da bi on slavu koja pripada Stvoritelju pridao
"svetom sluaju, svetoj verovatnoi i svetom vremenu".
U ljudskom umu dolazi do sukoba izmeu dve ivotne filozofije, dva
ivotna principa - dobra i zla, i u tom kontekstu izmeu dva modela
stvaranja: modela sluajnog nastanka ivota, koji se danas u savremenom
obliku zove teorija organske evolucije (koji duhovno i moralno ne
obavezuje), i modela namernog stvaranja ivota (koji je plod Boje
ljubavi i moi), koji se zove kreacionistiki model, ili model stvaranja.
Ta dilema nije iskuenje samo oveka dananjice. Oko tri hiljade godina
stara knjiga Solomunovih mudrosti otkriva nam vekovnu vezu izmeu
ovekovih moralnih principa i njegovih stavova o poreklu i budunosti
ivota:
"Jer oni (nepravednici) krivo misle i ovako mudruju:

Kratkovek je i tuan ivot na i nema leka kad oveku doe kraj i jo nije
poznat ko bi se iz Podzemlja izbavio. Mi smo deca pukog sluaja i kasnije
emo biti kao da nikad nismo ni bili, jer samo je dim ono ime diu nae
nosnice, a misao je tek iskra od kucaja naeg srca. Iz nae smrti nema
povratka, zapeaeno je i niko se ne vraa. Zato hodite ovamo!
Nauivajmo se odabranih vina i mirisa i neka nas ne mimoie nijedan
cvet proleni, okruimo se ruama pre nego to uvenu. ...
Neka naa snaga bude zakon pravde, jer ono to je slabo nije ni za ta.
Postavimo zasedu pravedniku jer nam smeta i protivi se naem ponaanju,
prebacuje nam prestupe protiv Zakona. On je ukor utelovljeni naim
mislima, sama njegova pojava titi nau duu. ivot njegov nije kao u
ostalih i njegovo je ponaanje nastrano.
Tako oni misle, ali se varaju, jer ih zloa njihova zaslepljuje. Oni ne znaju
tajne Boje, jer je Bog stvorio oveka za neraspadljivost i uinio ga na
sliku svoje besmrtnosti. A avolovom je zaviu dola smrt u svet i nju e
iskusiti oni koji njemu pripadaju."
RAZLIKE IZMEU DVA MODELA NASTANKA IVOTA
Podsetimo se na razlike izmeu dva pomenuta modela nastanka sveta i
ivota:
Prvi je kreacionistiki, ili model Bojeg stvaranja sveta koji zastupaju
monoteistike religije.
Prema kreacionizmu - ivot nastaje iz ivota; Bog je stvorio vreme i
prostor, svet i ivot za relativno kratko vreme. Samo delo stvaranja je
plod Boje ljubavi, a sama ljubav predstavlja smisao svih odnosa u
stvorenom svetu, ali i uslov opstanka njegove harmonije. Meutim, kako
u pravoj ljubavi nema moranja, Bog je dozvolio odmetnitvo, koje je
zatim na stvoreni svet navuklo prokletstvo besmisla, stradanja i smrti.
Boji plan spasenja omoguava oveku povratak ka Bogu, i obnovu
grehom oskrnavljenog sveta i ivota.
7

Nasuprot kreacionistikom modelu, evolucionistiki model ne priznaje

degradaciju, ve zastupa evoluciju sveta i ivota koji je navodno sluajno
nastao iz neive materije, kao plod sluajne interakcije molekula.
Evolucionistiki model ne podrazumeva opti smisao deavanja
(meusobnu slubu) u vremenu i prostoru; sve je stvar sluaja koji za
dovoljno dugo vreme kroz mutaciju i selekciju evoluira nie oblike u
sloenije organizme.
Kako evolucionistiki model ne podrazumeva postojanje boanske
stvaralake linosti, on, za razliku od kreacionistikog modela, ne
pokree pitanje ovekove duhovne i moralne odgovornosti pred
boanskim biem, pa je upravo zato veoma omiljen.
POTREBE SAVREMENOG OVEKA ZA EVOLUCIONOM
FILOZOFIJOM
Prvu polovinu devetnaestog veka zapadni svet odlikuje duhovni kolaps
koji je zabeleen u svoj religioznoj tampi toga vremena. Ljudska savest
je kiptela za slobodom od pritiska autoriteta Biblije i Bojeg zakona. Kao
to je Bog rekao u Pismu o svom narodu: "Napisah mu velike stvari u
zakonu svom, ali mu se ine kao neto tue." (Osija 8,12), tako je i
zapadni svet poeo da osea prezir prema nauci koja mu je ranije bila
izvor njegovog blagostanja i sigurnosti.
Duh izopaenog racionalizma i Darvinova teorija evolucije pruili su
ovekovoj savesti izgovor da odbaci Boga kao Stvoritelja sveta i Bibliju
kao autentino otkrivenje Boje volje. Materijalizam na Zapadu i
marksizam na Istoku pruili su oveku odreene ruke da u ime navodne
borbe za opstanak legalizuje sebinost i greh kao vrlinu, a da veru u Boga
proglasi fikcijom otuenog uma.

PITANJA KOJA NAM SE NAMEU

Nameu nam se razna pitanja na koje emo pokuati da damo odgovor u
sledeim poglavljima: Da li je vera u Boga zaista fikcija otuenog uma?
Da li ovek u svojoj prirodi ima potrebu za izmiljanjem Boga kao
objekta svoje psiholoke sigurnosti? Da li je ovek izmislio Boga ili Bog
oveka? Da li su nauna saznanja u sukobu sa verovanjem u Boga i
biblijskim izvetajem o estodnevnom stvaranju Zemlje i ivota na njoj?
Kakva je razlika izmeu naunog saznanja, naune teorije i istine? Da li
je i evolucionista vernik? Kakva ogranienja u spoznanju istine trpi ovek
koji veruje u sebe a ne u Boga? Da li smo spremni da prihvatimo ivot
kao dar velikog Darodavca ili svest o Darodavcu koji nas voli, izaziva
traumu nae ohole prirode? Da li je logino da verujemo i u Boga i u
teoriju evolucije? Da li je teorija evolucije u sukobu sa Biblijom i zdravim
razumom? Da li su vie biljne i ivotinjske vrste prilagodljivije
nepovoljnim uslovima od niih vrsta? Kako saznanja genetike nauke
osporavaju teoriju evolucije? Da li nauna saznanja potvruju evoluciju
ili degradaciju ivota na Zemlji? Kakve su posledice velikog Potopa i
degradacije ivota na Zemlji? Zato su izumrli dinosaurusi i 99% vrsta
koje danas nalazimo samo u fosilima? Kakvu fiziku, intelektualnu i
duhovnu degradaciju je ovek doiveo padom u greh? Zato smo svedoci
degradacije ljudskog govora (gubitka glasova, padekih oblika, vremena,
uproavanja strukture rei i reenice, bogatstva nekadanjih jezika...), a
ne njegove evolucije? Zato sebinost nije svrhovita egzistencijalnim
interesima oveka i zato ona osporava teoriju evolucije? Kako to da e
ovek radi uitka biti sklon da rtvuje svoju egzistenciju i sam svoj ivot?
I na kraju, koje je najvanije ovekovo ivotno pitanje?
DA LI JE BOG STVORIO OVEKA ILI OVEK BOGA
RADOZNALOST - DA LI SMO ISTINOLJUBIVI ILI
ZABLUDOSTRALJIVI
Pre nego to postavimo ijedno pitanje, potrebno je da preispitamo motive
koji nas rukovode u traenju odgovora. Da li nam je do istine zaista stalo?
9

Da li je nae razmiljanje posledica pokuaja da opravdamo svoje

postojee stanje ili je ono plod iskrene elje da ostvarimo promenu i
napredak u poznanju istine. Da li smo spremni da istinu prihvatimo ma
kakva da je? ta za nas predstavlja validan dokaz? Da li uopte
dozvoljavamo Bogu da nam otkrije istinu o sebi, ako postoji?
Mnogi koji su iskreni u svojoj radoznalosti nisu svesni da ih i pored
njihove iskrenosti rukovode pogreni motivi. Oni su radoznali, ali ih ne
pokree ljubav prema istini, ve strah od zablude.
Umesto da budu istinoljubivi, oni su zabludostraljivi.
Kako su pokrenuti sumnjom i skepticizmom umesto pravom ljubavlju,
takvi ljudi nikada nisu zadovoljni jednostavnim objanjenjem stvarnosti,
ve uvek imaju pitanje: "Nije to tek tako jednostavno kao to izgleda! Ko
zna ta se iza toga krije?!" Svaki odgovor koji dobijaju na ve postavljena
pitanja namee im samo jo vie novih pitanja i tako oni postaju jo vie
zbunjeni.
Kada jednom krenu stazom skepticizma i izopaenog racionalizma,
pojedinci dolaze dotle da sumnjaju u sve i zakljuuju da je sve iluzija.
Da bi sebe uinili neodgovornima pred glasom svoje savesti, pojedini su
morali da relativizuju sasvim jasne ivotne istine do te mere da su se na
kraju izgubili u moru pretpostavki i mogunosti.
Takve osobe esto izraavaju sumnju u postojanje Boga zato to svojim
ogranienim moima nisu u stanju da Ga shvate.
Tano je da nismo u stanju da spoznamo neke boanske atribute. Nije
nam jasno kako je Bog stvorio vreme i prostor; kako je On sveprisutan;
kako odrava zakon gravitacije, itd. Meutim, nama nisu jasni ni mnogi
ljudski atributi. Meni zaista nije jasno kako uspevam da po svojoj volji
pokreem svoje ruke i noge, ali to ipak uspevam. Nije mi jasno mnogo to
ta, pa, opet, da li ima smisla da dovodim u pitanje svoje postojanje zato
10

to nisam u stanju da sebi objasnim mnoge procese u svom organizmu?!

One istine koje su za nas neshvatljive, nisu ni od znaaja za nae
razumevanje. One istine koje su za nas vane, one su i shvatljive, ali je
problem to najee ne elimo da ih shvatimo jer zahtevaju da
reformiemo svoj karakter i da preuzmemo na sebe svoju ivotnu
odgovornost. Mnogi zato propadaju, jer dok pokuavaju da shvate
neshvatljive i nebitne istine, zanemaruju one shvatljive istine koje su
vane za ostvarenje njihove ivotne sree i blagostanja.
Istina o stvaralakom delu i karakteru Boje nesebine ljubavi je
shvatljiva i vana istina, jer su svi odnosi u stvorenom svetu predvieni da
budu u skladu sa karakterom nesebine slube drugome. Upravo je atribut
greha neshvatljiv. Kada bi greno ponaanje moglo da se stvarno razumno
opravda, onda ono vie ne bi bilo greno ve dobro ponaanje.
Mnogi opravdavaju odbacivanje istine o Bogu reima da ne mogu da
veruju u ono to ne vide. Meutim, oveku je dat razum upravo zato da bi
mogao da veruje u ono to ne vidi, a i da ne bi bio prevaren onim to vidi.
Mi verujemo u mnoge stvari koje nikada nismo videli; verujemo u
istorijske dogaaje, razna prostranstva i mnogo to ta to nismo nikada
videli.
Takoe, mi ne verujemo ni u sve to vidimo. Kada bi verovali u sve to
vidimo, bili bismo prevareni prvim crtanim filmom. Poverovali bismo da
postoji Paja Patak zato to na televizoru vidimo njegov lik i ujemo
njegov glas. Razum nam je dat upravo zato da bismo se njime uzdigli
iznad sopstvenog iskustva.
Ako su nai ideali ogranieni naim ve ostvarenim iskustvom, ne postoji
nain da ostvarimo vie i vee iskustvo. Najee nas oholost ometa da
svoje ideale uzdignemo iznad sopstvenog iskustva, jer pravi ideali ine da
se u njihovom svetlu oseamo siuni i slabi, i tako oni svojom
uzvienou ugroavaju nau samodovoljnost. Upravo zato to ne ele da
uznemiravaju svoju savest onim to bi mogli da uine a nee, ljudi
11

odbacuju istinu o Bogu kao i sve one teorije i stavove koji bi ih

osvedoavali o njihovu ivotnu odgovornost.
Ako postoji Bog, realno je da On eli da istinu o sebi, svom postupanju i
karakteru otkrije oveku. Ako Bog postoji, realno je da On ima ta da
kae oveku.
Pitanje je samo, da li je ovek voljan da se ponizi sa svojim linim
pretpostavkama do te mere da bi uopte mogao uti glas apsolutne Istine?
Da li je ovek voljan da se ponizi pred Bogom do te mere da bi Boji
glas nadjaao glas njegovih linih strahovanja i sebinih elja i da bi mu
tako On otkrio istinu o sebi i smislu ivota i sveta koji je stvorio?
SVI LJUDI SU VERNICI
Svi ljudi su vernici. Razlika izmeu ljudi postoji samo u objektu njihove
vere. ak i onaj ko iskreno misli da ne veruje ni u Boga, ni u sebe, ni u
druge, zapravo veruje. U koga? U sebe! Zato to se uzda u sebe
(sopstvene motive i sposobnosti), dok donosi sud o tome da ne veruje u
sebe. On se i dalje oslanja na sebe, to u biblijskom smislu pojma vere
znai da veruje u sebe.
Da se ne oslanja na sebe, on ne bi mogao biti ni razoaran sobom.
Kada on kae da ne veruje u sebe, izraava sumnju u smislenost svog
oslanjanja na sebe jer je svestan koliko je puta sam sebe izneverio. Ali, on
ne poznaje neki drugi objekat poverenja da bi mogao da tvrdi da je on
dostojan poverenja, pa zato kae da ne veruje ni u koga.
Dokle se god bude oslanjao na sebe (i samim tim na svoje ograniene
sposobnosti i grene porive), umesto da veruje u Boga, njegova vera u
sebe e donositi svoj tragian plod kroz neuspeh, obeshrabrenje i sumnju
u sebe. Sumnja u sebe je vrlo negativna jer unapred oveku oduzima
snagu za ivotnu borbu i pobedu. Kada bi ovek podigao pogled ka Bogu,
12

on ne bi vie mogao da se razoara u sebe, jer ne bi vie ni traio od sebe

ono to sam sebi nije sposoban da prui.
Na alost, ovek ne samo to je sklon da iz oholosti prezre veru u Boga,
nego je sklon da zabludom i drugim odbrambenim mehanizmima
izbegava susret sa bolnom istinom o besmislenosti vere u sebe. Ko god sa
gnuanjem gleda na religiju kao na plod ljudske gluposti, morao bi sa jo
veim gnuanjem da gleda na oveka i njegovo jadno stanje u kojem on
ima potrebu da se "hvata za slamicu" i izmilja sebi bogove i umilja
veru u njih.
Razumeli smo da oni koji tvrde da ne veruju ni u koga, ipak veruju u
sebe. A da li oni koji veruju u Boga, zaista veruju u Boga?
Iz ateistike perspektive, oni koji veruju u Boga zapravo veruju u sebe jer
se uzdaju u sebe, tj. oslanjaju na svoju prirodu i svoje motive i
sposobnosti verovanja. Iako oni tvrde da veruju u Boga, oni zapravo
umiljaju veru u Boga, jer po ateizmu - Bog ne postoji.
injenica je da ovek ima potrebu da izmilja sebi bogove, kojima e kod
sebe podraavati oseanje sree i sigurnosti. Ali ta njegova sklonost ne
iskljuuje mogunost postojanja stvarnoga Boga. Upravo ona svojom
patologijom i otkriva ovekovu stvarnu i pravu potrebu za Bogom.
Da li je oveku potreban pravi Bog?
On mu je potreban upravo zato da bi ga oslobodio od njegove sklonosti da
izmilja sebi lane bogove. Dok je ovekov odnos sa lanim - izmiljenim
bogovima zasnovan na sebinosti (optereenosti), njegov odnos sa pravim
Bogom bi trebalo da bude zasnovan na nesebinoj ljubavi. Ali kako
pronai pravog Boga meu tolikim izmiljenim bogovima?
Nema sumnje da izmeu bogova koje je izmislio ovek i Boga koji je
stvorio oveka, u ljudskom umu esto dolazi do konflikta.
13

Kako saznati koji je pravi, a koji je izmiljeni Bog? Kako pronai pravoga
Boga?
Kako u svetu postoji hiljade radikalno razliitih religioznih verovanja,
realno je da ovek ima sklonost da umilja veru u Boga. Da se Bog u
svim pomenutim uenjima zaista otkrio, ne bi meu njima postojale
sutinske razlike kakve vidimo da postoje. (Koriste se isti religiozni
pojmovi, ali imaju radikalno razliito znaenje.)
KAKO OVEK SEBI IZMILJA BOGOVE?
Bogovi koje ovek izmilja ne nastaju sluajno u njegovoj glavi. Oni su
logian proizvod njegove psiholoke potrebe za oseanjem vrednosti,
pravednosti, pripadnosti, voljenosti, moi, itd. (Psiholoka satisfakcija je
zasnovana na promeni oseanja, za razliku od duhovne, koja je zasnovana
na promeni pobuda, karaktera.) Ti bogovi, tj. idoli, moraju da ispune
osnovne psiholoke uslove da bi u ljudskom umu dobili oekivanu
funkciju.
1) Da bi izazvali traena oseanja, objekti oboavanja moraju da imaju
takve osobine kakve odgovaraju ovekovim psiholokim potrebama.
(Paganski bogovi imaju upravo osobine vrednosti i moi kojima tei
sebino srce, a poseduju karakter i motive samih grenika.)
2) Objekti oboavanja moraju da budu objavljeni i otkriveni na nain koji
e izazvati traena oseanja. Oni se otkrivaju putem slika, kipova i
meditacije, dakle, na naine kojim se direktno deluje na oseanja i tako
zadovoljavaju potrebe ovekove telesne prirode.
3) Uslov dobijanja traenih oseanja jeste identifikacija oveka sa
objektom oboavanja, preko vrednosti koja predstavlja zajedniku sponu
izmeu oveka i njegovog objekta oboavanja. Funkciju pomenute
vrednosti moe imati zajednika osobina ili zajedniki cilj izmeu oveka
i njegovog objekta oboavanja, zatim odgovor na zadatak koji stavlja
boanstvo pred oveka (magija, rituali, rtva, dobra dela...), kao i
14

odgovarajui "pedigre", vrednost zasnovana na pripadnosti odreenoj

grupi, rasi, naciji, familiji itd.
4) Da bi identifikacija bila uspena, objekat oboavanja mora biti koliko
god je to mogue nedeljiva svojina subjekta oboavanja. Materijalista e
uzviknuti "to je (samo) moj novac", nacionalista "to je (samo) moja (naa)
nacija", mnogoboac e rei "to je (samo) moje (nae) boanstvo", a
tradicionalista "to je (samo) moj (na) svetac".
Postojanje lane religioznosti i umiljene vere u boga ne moe osporiti
postojanje stvarnog Boga, kao to ni postojanje falsifikovanih novanica
ne moe osporiti postojanje pravih. U svetu u kome se falsifikuju sve
njegove vrednosti ovek treba da upotrebi razumne kriterijume da bi
razlikovao original od falsifikata. Izmeu originala i falsifikata postoji ne
samo razlika u formi, ona je ak nebitna, ve u funkciji.
UPOZORENJE NA ISKUENJE
Ako postoji pravi Bog, realno je da e On, da bi sauvao oveka od
umiljene vere u lane bogove, da mu skrene panju na tu njegovu
sklonost. I ne samo da e ga opomenuti na opasnost lane religioznosti,
nego pravi Bog oveku nikada ne bi smeo da prui takva otkrivenja svoga
karaktera kakva bi ga navela da u Njemu trai odgovor na svoje
psiholoke potrebe (koje trae samo oseajnu a ne stvarnu sigurnost).
Pravi Bog e u svom spasonosnom aktu osloboditi oveka od njegove
sklonosti da Ga vara izmiljanjem sebi lanih bogova.
Za razliku od nebiblijskih religija koje su nekritine prema ovekovoj
sklonosti da izmilja sebi lane bogove (to se moe videti u njihovoj
toleranciji prema razliitim predstavama o Bogu), biblijsko otkrivenje
upozorava oveka na njegovu sklonost samoobmane ve u Prvoj
zapovesti Bojeg moralnog zakona:
"Nemoj imati drugih Bogova uza me." (2.Mojsijeva 20,3)
15

"Znamo da idol nije nita na svetu i da nema drugoga Boga osim

jedinoga, jer ako i ima koji se bogovi zovu, ili na nebu ili na zemlji, kao
to ima mnogo bogova i mnogo gospoda..." (1.Kor. 8,4-5)
Biblijski Bog upozorava na sklonost oveka da u drugim ljudima trai
objekat psiholoke sigurnosti (boga) i zato kae:
"Ovako veli Gospod: Da je proklet ovek koji se uzda u oveka, i koji
stavlja telo sebi za miicu, a od Gospoda odstupa srce njegovo. Blago
oveku koji se uzda u Gospoda i kome je Gospod uzdanica." (Jeremija
17,5.7)
"I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan Otac koji je na
nebesima. Niti se zovite uitelji jer je u vas jedan uitelj Hristos. A
najvei izmeu vas da vam bude sluga, jer koji se podie ponizie se, a
koji se poniuje, podignue se. A vi ste svi braa." (Matej 23,9-12.8)
Da ne bi pao u iskuenje da stavlja oveka na mesto Boga, oveku je ak
zabranjeno da se klanja drugom oveku, pa ak i anelu:
"A kad Petar ae da ue, srete ga Kornelije, i padnuvi na noge njegove
pokloni se. I Petar ga podie govorei: Ustani, i ja sam samo ovek."
(Dela 10,26)
"Gle, nemoj, jer sam i ja sluga kao i ti i braa tvoja proroci i oni koji dre
rei knjige ove, Bogu se pokloni." (Otkrivenje 22,9)
Da ovek ne bi sebe stavio na mesto Boga i glas svoga srca na mesto
apsolutne istine, Bog je uputio upozorenje:
"Ko se uzda u svoje srce, bezuman je; a ko hodi mudro, izbavie se."
(Prie 28,26)
Takoe, biblijski Bog nas upozorava na nau sklonost da samim stvarima
ili prirodnim zadovoljstvima pridajemo funkciju spasenja:
16

"Kad raste bogatstvo, ne dajte da vam srce prione za njega."

"Jer mnogi o kojima sam vam vie puta govorio a sada i plaui govorim
ive kao neprijatelji Hristovog krsta. Njihov kraj je propast; trbuh je
njihov bog a slava im je u sramoti; oni misle samo na zemaljsko."
(Psalam 62,10; Filibljanima 3 18-19)
Ne samo to Sveto pismo reima upozorava na iskuenje oveka da gradi
umiljenu veru u boga, ili u razne idole i objekte zadovoljavanja, nego
ono iznosi karakter pravog Boga i Njegovu nauku u svetlu koje je svojim
smislom i sadrajem sasvim u sukobu sa psiholokim mehanizmima
formiranja umiljene vere.
NEOEKIVAN I SUPROTAN KARAKTER
1) Biblijski Bog svojim karakternim osobinama ne zadovoljava ovekove
psiholoke potrebe. On svojim osobinama, koje su otkrivene i definisane
Njegovim zakonom, upravo ukorava sve ono to bi ovek po svojoj
prirodi eleo, a stavlja na njega teret dunosti i odgovornosti koje on po
svojoj prirodi svakako nije voljan da prihvati. Bog trai od oveka da
spontano iz srca ljubi svoje neprijatelje (Matej 5,44), a uz sve to da bude
ponizan i radostan (Fil.4,4-5). Ko bi izmislio takve zahteve? Jasno je da
su oni suprotni ljudskoj prirodi.
Boji karakter je suprotan ljudskim oekivanjima. Bog voli grenika, a ne
voli greh, dok ljudi vole greh, a preziru grenike, i zato predstavljaju
Boga suprotno biblijskom otkrivenju, kao da je On liberalan prema grehu
a tiranin prema greniku.
U Svetom pismu, sila koja predstavlja najveu manifestaciju zla na
zemlji, nosi naziv "zver". Sledei principe ljudske psihologije, "zver" se
moe pobediti samo nekom "silnijom" i "agresivnijom" ivotinjom od
same "zveri". Meutim, Pismo ui da se "zver" moe pobediti samo
"krvlju Jagnjetovom" (Otkrivenje 12,11). Umesto monog orla, ili neke
17

druge zveri, na prestolu Boje slave, u centru nada pravednih je bezazleno

i bezgreno Jagnje (Otkrivenje 21,23-24). Ono kao znake svoje pobede
pokazuje znake svog ponienja, rane sa krsta Golgote. I kada Ga
izbavljeni budu pitali: "Odakle ti rane na rukama?, odgovorie: Dobih ih
u kui prijatelja svojega." (Zaharija 13,16)
SPOZNANJE BOGA BEZ PSIHOLOKE SATISFAKCIJE
2) Da bi odgovorili na ovekovu potrebu za odreenim oseanjima,
objekti oboavanja moraju da budu objavljeni i otkriveni na takav nain
koji e izazvati traena oseanja. Meutim, odnos oveka sa biblijskim
Bogom uopte nije zasnovan na oseanjima, ve na razumnom poverenju
u Njegov karakter, koji je otkriven Svetim pismom - primerima Bojeg
postupanja prema oveku, kao i Njegovim obeanjima.
Sama re nije dovoljna da oveku prui oseanje sigurnosti. Zato telesni
ovek ima potrebu da trai psiholoku potporu u magijskim ritualima,
slikama, kipovima i meditaciji, kojima pokuava da oseti Boga.
Sveto pismo sve pomenute psiholoke oblike "spoznaje Boga" osuuje sa
prve dve zapovesti Dekaloga (2.Mojsijeva 20,2-5). Za razliku od Prve
Boje zapovesti koja osuuje sklonost oveka ka lanim bogovima
(idolima), Druga zapovest osuuje pokuaj idolopoklonikog
(idolatrijskog) odnosa oveka prema pravome Bogu.
Karakter osobe, koju ispitujemo da li je dostojna naeg poverenja, ne
moe se proveriti i spoznati njenim izgledom, niti oseanjima koja ona u
nama pobuuje, ve razumnom analizom njenog karaktera. Zato vera u
Boga nije zasnovana na onome to se osea i vidi (Jevrejima 11,1) ve na
spoznaji Boga putem razuma (1.Jovanova 5,20). Nerazumna spoznaja
Boga je veoma omiljena zato to je eliminacijom razuma uklonjen
neprijatan zahtev za duhovnom i moralnom odgovornou.
Sama pojava Isusa Hrista na Zemlji, zaogrnuta ovekovom prirodom, nije
mogla da odgovori na psiholoke, ve samo na duhovne potrebe ljudi.
18

Ona nije mogla da zainteresuje i pokrene ovekovu telesnu prirodu, ve

samo ono srce koje je bilo voljno da razmilja o smislu Njegovog
postupanja i da u njemu prepozna uzvieni karakter boanske dobrote:
"Ne bi oblija ni lepote u Njega i ne bee nita na oima ega radi bismo
ga poeleli. ... Prezren bee ... prezren da ga ni zata ne uzimasmo" (Isaija
53,2-3)
NE ZASLUENO, VE POKLONJENO PRAVO NA BLAGOSLOV
3) Identifikacija oveka sa objektom oboavanja na osnovu njegovih
linih vrednosti, truda, rtava, "pedigrea" i zasluga, u Svetom pismu ne
postoji. ovek se spasava na osnovu vrednosti Bojeg karaktera, a ne na
osnovu vrednosti sopstvenog:
"Tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu bude narod osobit mimo sve
narode na zemlji. Ne zato to bi vas bilo vie nego drugih naroda prihvati
vas Gospod Bog i izabra vas; ... Nego to vas Gospod miluje i to dri
zakletvu kojom se zakleo ocima vaim." (5.Mojsijeva 7,6-8)
oveka ne spasava njegova pravednost, ve njegov izbor. "Zato izaberi
ivot da bude iv ti i seme tvoje, ljubei Gospoda Boga svojega, ... jer je
On ivot tvoj." (5.Mojsijeva 30,19-20) Vernost Bogu jeste uslov
blagoslova, ali ne zato to se tom vernou milost zavreuje, ve zato to
se vernou ona prihvata.
"Nemoj da ree u srcu svom: Za pravdu moju uvede me Gospod u ovu
zemlju da je nasledim; ... Ne ide za pravdu svoju ni za istotu srca
svojega da nasledi tu zemlju; nego za nevaljalstvo tih naroda Gospod
Bog tvoj tera ih ispred tebe, i da odri re za koju se zakleo ocima tvojim,
Avramu, Isaku i Jakovu. Znaj dakle da ti Gospod Bog tvoj ne daje te
dobre zemlje za pravdu tvoju da je nasledi, jer si tvrdovrat narod."
(5.Moj. 9,4-6)

19

"Jer ste vi milou spaseni, po veri. I to ne dolazi od vas. Dar je to Boji, i

ne po delima da se niko ne bi pohvalio." (Efescima 2,8-9)
Zapazimo boansku pedagogiju u postupanju sa ovekom koji je sklon da
sebi prida slavu za pobedu nad svojim neprijateljem, i da se tako optereti
samoljubljem i slavoljubljem. Kako Bog reava to iskuenje? U jednoj
situaciji Bog se posluio Mojsijem:
"I dokle Mojsije drae u vis ruke svoje, nadbijahu Izrailjci, a kako bi
spustio ruke, odmah nadbijahu Amaliani." (2.Mojs. 17,11)
Izrailjcima je tako bilo jasno da ne pobeuju nekom svojom snagom i
sposobnou. A kako ih je Bog sauvao da zbog toga ne oboavaju
Mojsija, kao da on nekom svojom silom, moda bioenergijom, daje snagu
Izrailju? Biblijski izvetaj kae:
"Ali ruke Mojsijeve oteae, zato uzee kamen i podmetnue poda nj, te
sede; A Aron i Or drahu mu ruke jedan s jedne strane a drugi s druge."
(2.Mojsijeva 17,12)
Kada Mojsije nema snage da dri sopstvene ruke podignute, kako e imati
snage da sam pomogne Izrailju?!
"MI I ONI"
4) Lane religije karakterie nedeljivost sopstvenog objekta oboavanja sa
svim drugim ljudima: "Moj bog voli samo mene i one koji su sa mnom!"
Meutim, nasuprot ovekovoj psihologiji, biblijski Bog ne gleda ko je ko:
"Jer On zapoveda svome suncu te obasjava i zle i dobre, i dad daje
pravednima i nepravednima." (Matej 5,45)
Bog voli sve i Njegova je volja da se svi ljudi spasu. Izrailjski narod je
bio IZABRAN upravo zato da bi vest spasenja razneo celom svetu:
20

"I u njemu e se blagosloviti svi narodi na zemlji."

"Jer e se dom moj zvati dom molitve svim narodima." (1.Mojsijeva
18,18; Isaija 56,7)
NIJE ODGOVOR NA PSIHOLOKE VE NA DUHOVNE POTREBE
Za razliku od boga koga ovek izmilja kao odgovor na sopstvene
psiholoke potrebe, pravi Bog oveka oslobaa od psiholokih potreba
(potrebe za odreenim oseanjima):
"to nosite teko je i umorie ... ja u vas nositi i izbaviu." (Isaija 46,13)
Za razliku od izmiljenih boanstava koja imaju svrhu da oveku
promene njegova oseanja, stvarni Bog ima za cilj da promeni ovekov
karakter (pobude njegovog srca):
"Ja u vas oistiti od svih neistota vaih i od svih gadnih bogova vaih. I
dau vam novo srce, i nov u duh metnuti u vas, i izvadiu kameno srce iz
tela vaega, i dau vam srce mesno.
I duh svoj metnuu u vas, i uiniu da hodite po mojim uredbama i
zakone moje da drite i izvrujete.
I ...biete mi narod i ja u vam biti Bog." (Jezekilj 36,25-28)
Zakljuak do koga dolazimo na kraju je da, ukoliko ovek nije izmislio
biblijskog Boga, onda je biblijski Bog stvaran.

21

DA LI JE EVOLUCIONISTA VERNIK ILI NAUNIK?

NAUNA INJENICA
Da bismo doli do naune injenice mi se sluimo eksperimentom.
Eksperiment (merenje) moemo ponoviti i njime proveriti da li su
injenice dokazive. Eksperiment predstavlja dokaz za naunu injenicu.
NAUNA TEORIJA
Na osnovu naunih injenica mi konstruiemo naune teorije. Da li su one
ispravne proveravamo njihovom loginou.
AKO JE TEORIJA NAUNA - NE ZNAI I DA JE ISTINITA
Na osnovu istih naunih injenica i na osnovu logike, moemo
konstruisati mnotvo naunih teorija, koje jesu logiki ispravne, ali koje
jedna drugu iskljuuju. Dakle, na osnovu samog logikog razmatranja
neke teorije, mi ne moemo zakljuiti da li je ona i istinita.
Koja je onda svrha provere logike ispravnosti neke teorije? Mi ne
moemo proveriti da li je ona istinita, ali moemo proveriti da li je njena
istinitost mogua.
Ako teorija nije logiki ispravna, onda ona svakako ne moe biti ni
istinita.

22

KAKO DALJE?
Eksperimentom dolazimo do naunih injenica, a pretpostavkom i
logikim preispitivanjem do naunih teorija. Koja je od svih tih teorija
istinita, na to pitanje nam sama nauka vie ne moe dati odgovor.
Odgovor na to pitanje pokuava da nam da filozofija, dok religija tvrdi da
na osnovu boanskog otkrivenja ve ima odgovor.
Filozofija pokuava da analizom same teorije doe do njene istinitosti i da
na taj nain izgradi poverenje oveka u samu njenu istinitost. Otuda
filozofija na postavljeno pitanje stalno odgovara postavljanjem novih i
opet novih pitanja.
Religija pak tvrdi da postoji autoritet istine koji je dostojan da postane
validan objekat naeg poverenja. Ona polazi od toga da postoji autoritet
iznad nauke koji je kompetentan da nam prui odgovor tamo gde nauka i
filozofija vie nisu u stanju da odgovore.
PRIMER BAENOG KAMENA
Postavimo pitanje:
"Zato kamen padne kada ga bacimo u vazduh?"
Laik e pokuati da na to pitanje odgovori pozivanjem na nauku i rei e:
"Kamen pada zato to je pod uticajem zakona gravitacije!"
Meutim, time to se pozvao na zakon ovek je samo potvrdio da kamen
pada svaki put, ali time nije dao odgovor na pitanje zato kamen uopte
pada. Drugim reima, on je na pitanje "Zato kamen padne kada ga
bacimo?", odgovorio "Zato to padne svaki put!" ili "Zato to uvek
padne!"
23

Nauka se ne bavi pruanjem odgovora na pitanje "Zato kamen pada?".

Nauka samo definie kada i pod kakvim uslovima kamen pada. Nazvati
silu koja privlai kamen na zemlju silom gravitacije ne znai objasniti
fenomen. Samo ime kojim smo fenomen nazvali ne objanjava fenomen.
Ako hoemo da dobijemo bukvalan odgovor na pitanje zato kamen pada,
mi treba da se obratimo za pomo filozofiji i religiji.
Filozofija e nam pruiti mnotvo pretpostavki i srazmerno broju
pretpostavki jo vei broj pitanja. Ona e jednostavnu naunu injenicu
protumaiti na bezbroj moguih naina.
Teologija e izneti odgovor na osnovu boanskog otkrivenja. Kamen pada
zato to je Bog tako odredio. On je stvorio fizike zakone po kojima se
kamen ponaa.
Zato je stvorio takve zakone?
Kako je Boje stvaranje pokrenuto ljubavlju, Bog je stvorio zakone da
budu takvi kakvi su, zato to je dobro da budu takvi kakvi su. Ako nekada
ne bude bilo dobro to su oni takvi, On e u skladu sa svojom dobrotom
da uini izuzetak, pa e se kamen ponaati mimo dosadanjeg zakona, i
desie se - udo.
Zakonitost u stvorenom svetu postoji zato da bi postojao zajedniki
standard koji mogu da razumeju sva stvorena bia i prema tom standardu
mogu da se rukovode u svojim akcijama. Ako eli da svojoj voljenoj
osobi pokloni cvet, on treba da ostane cvet i onda kada ga ta osoba primi.
Da nema osnovnih prirodnih zakona, sve nae namere bi izgubile svaki
smisao.
Da li je udo to to kamen padne svaki put kada ga bacimo?

24

To za oveka nije nikakvo udo, ali za filozofiju nauke to (ureenost i

zakonitost) jeste vee udo nego da kamen proizvoljno leti levo ili desno,
gore ili dole, napred ili nazad.
Kakva je verovatnoa (na osnovu sluajnosti koja je motor evolucije) da
e kamen svaki put da padne pravo dole kada ga pustimo?
Beskonano je mala!
Drugim reima, postojanje i jednog jedinog prirodnog zakona je udo
koje protivrei zakonu verovatnoe.
Postojanje zakona znai da se odreeni fenomen deava svaki put na isti
nain, iako je beskonano mala verovatnoa da se on tako deava sam od
sebe.
Postojanje bilo kog prirodnog zakona je toliko suprotno bilo kakvoj
verovatnoi da se neto deava svaki put na isti nain samo od sebe, da je
ono razumnom oveku sasvim jasan dokaz o neophodnosti postojanja
samog Stvoritelja zakona.
Samo razumna voljna intervencija moe neprekidno da deluje nasuprot
sluaju. Samo ako je fizike zakone stvorio sam Bog i ako ih On odrava,
samo onda njihovo postojanje nije nikakvo udo.
Logikom ne moemo da proverimo da li je teorija o Bogu kao Stvoritelju
zakona istinita, ve samo da li je njena istinitost mogua.
Pokuaj da to proverimo pretpostavljanjem i loginim preispitivanjem
moguih teorija, odvee nas u filozofiju; otvorie nam more mogunosti
od kojih nikada neemo biti sigurni koja je ona koja je i istinita.
Ali zato razumom ipak moemo da proverimo da li je autoritet koji daje
otkrivenje dostojan naeg poverenja. Dakle, panja naeg uma treba da
25

bude usmerena ka istraivanju karaktera i moi otkrivenog (u ovom

sluaju boanskog) autoriteta.
NEPOUZDANOST NAUKE - OD NAUNE TEORIJE DO HIPOTEZE
I ZABLUDE
Nauna teorija je, smatra se, dokazana hipoteza. Meutim, ono to se u
jednom trenutku moe smatrati naunom teorijom, u sledeem se moe
ispostaviti da je samo hipoteza, a jo kasnije i zabluda.
Na primer, na osnovu sedimentnih nalaza primeeno je da se u viim
geolokim slojevima nalaze fosili krupnijih, sloenijih organizama, dok se
u niim slojevima nalaze prostiji, sitniji organizmi.
Na osnovu pomenutih naunih saznanja evolucionisti su poduprli svoju
teoriju da su se slojevi formirali kroz duge vremenske periode postepenim
taloenjem uginulih organizama i da se na osnovu njih moe primetiti
"evolucioni stub razvoja" od prostijih organizama u starijim (niim)
slojevima, do sloenijih organizama u mlaim (viim) geolokim
slojevima.
Na osnovu istih naunih saznanja kreacionisti su samo poduprli teoriju o
katastrofi velikog Potopa, kada su sitniji fosili propali izmeu krupnijih
fosila a krupniji se zadrali na povrini potopnog taloga. Slojevi
pretpotopnog morskog dna svakako da nisu nikada ni imali u sebi fosile
kopnenih ivotinja, pa ih zato evolucionisti proizvoljno proglaavaju
starijim geolokim slojevima, kada navodno "jo nisu nastali sloeniji
kopneni organizmi". (Istu sliku bismo dobili kada bismo i danas
analizirali fosile morskog dna. Zakljuili bismo da sisari i kopnene biljke
i ivotinje jo uvek nisu nastali, jer tamo njihove fosile ne nalazimo.)
Tako na osnovu istih naunih saznanja moemo imati dve meusobno
protivrene naune teorije.
26

Da bi se teorija osporila dovoljno je nai samo jedan izuzetak.

Evolucionista i nobelovac Konrad Lorenc pie:
"Pouzdano je da su nii slojevi naslaga na naoj Zemlji nastali pre onih
koji su se nataloili iznad njih. Naa pretpostavka bi, prema tome, bila
oborena kad bi se u samo jednom sluaju, u jednoj nioj naslazi nali
fosilni ostaci jednog ivotnog oblika koji bi, sudei prema njegovim
posebnim obelejima, mogao da se oekuje tek u nekom mlaem sloju
koji bi leao iznad onog prvog. Takav sluaj jo nije pronaen."(Uber die
Njarheit der Abstammungslehre, Evolution, Hofman und Campe, 1975,
str.19)
U meuvremenu je ipak naen ogroman broj izvrnuto rasporeenih
geolokih slojeva, to je od pomenute naune teorije napravilo hipotezu.
Izvrnute redoslede geolokih slojeva evolucionisti opravdavaju
posledicom velikih tektonskih poremeaja. Kako je teorija o geolokom
stubu postala na taj nain nauno neproverljiva, ona vie nije mogla da
ostane na nivou teorije, nego je postala hipoteza.
A zatim mnogobrojni primerci viih organizama naeni u neoekivano
niim ("starijim") geolokim slojevima, te primeri drvea koji vertikalno
proimaju razliite geoloke slojeve, zatim koljke koje su ostavile
tragove jer su pokuavale da proklize kroz pomenute slojeve, potpuno su
osporili pomenutu hipotezu i sveli je na nivo neistine.
DA LI JE EVOLUCIONISTA VERNIK?
Kada neko kae za sebe "Ja sam evolucionista!", tada on prestaje da bude
naunik i postaje vernik, tj. on postaje na sebi svojstven nain religiozan.
Da je samo naunik, bio bi rezervisan, jer otkud on moe sa sigurnou
znati koja je od mnotva teorija koje su poloile ispit nauke i logike
ona prava - istinita teorija. Ovako, zastupajui odreenu teoriju,
on pokazuje da svesno ili nesvesno ima poverenja u odreeni autoritet za
27

koji smatra da mu prua odgovor na pitanje na koje nauka nije u stanju da

mu odgovori - ta je istina. A koji je to autoritet njegovog poverenja?
Kada evolucionista kae "Ja verujem..." ili "Ja tvrdim ..." tada on
pozivanjem na sebe, svesno ili nesvesno pokazuje da autoritet istine
nalazi u sebi. Tako on, zbog potrebe za odreenim autoritetom kome e
verovati, pokazuje da je vernik.
RAZUM I VERA
Mi razumom ne moemo proveriti da li je neka teorija istinita, ali
razumom moemo proveriti da li je na izabrani autoritet istine kao
objekat poverenja zaista i dostojan naeg poverenja.
Da li evolucionista ima validan objekat poverenja?
Kada na osnovu mnotva teorija, koje su zasnovane na proverenim
naunim injenicama i koje su sve logiki ispravne, elimo da saznamo
koja je ona koja je istinita, tada, traei odgovor u autoritetu samog
oveka, suoavamo se sa ozbiljnim problemima:
U sebi ne nalazimo zdravih motiva niti sposobnosti na osnovu kojih
bismo sa sigurnou znali ta je istina. Na primer, danas verujemo da je
istina ovo, a sutra ono. Istina svakako nije mogla da se promeni.
Promenio se na sud o istini i tako pokazao da je sklon zabludi.
PRVI PROBLEM SAZNANJA - MOTIVI DOLAENJA DO ISTINE
U prepoznavanju i izboru istinite teorije prvi problem su nai motivi.
ta ako nas teorija koja je istinita ini moralno odgovornim i zahteva od
nae savesti da promenimo principe ivota? ta ako teorija koja nije
istinita veoma laska naoj ivotnoj neodgovornosti i povlauje naim
slabostima? Koju emo od te dve mogunosti izabrati? Mi ne volimo sebe
toliko da bi nam zaista bilo stalo da istinu stavimo iznad svake zablude ili
iznad sopstvene ravnodunosti.
28

DRUGI PROBLEM SAZNANJA - SPOSOBNOST DOLAENJA DO

ISTINE
Nismo svedoci stvaranja da bismo znali koja je teorija o stvaranju
ispravna.
Svakako da o stvaranju najbolji odgovor moe dati Onaj ko je ne samo
svedok stvaranja ve i njegov Akter.
DA LI SMO SVI VERNICI?
ovek svakako nije dostojan sopstvenog poverenja. To nam pokazuje i
ivotna praksa. Da li to znai da ne treba verovati ni u koga i prema
svemu zauzeti potpuno rezervisan nauni stav?
ivot od nas zahteva da ne budemo zadovoljni samo odreenim
naunim pretpostavkama, ve i da prihvatimo odreene teorije kao istinite
ili, u najmanju ruku, kao najprihvatljivije pretpostavke. Kada ne bi bilo
tako, mi bismo stali i nita ne bismo radili. Ko nam garantuje da vazduh
koji udiemo nije moda upravo ovoga trenutka zatrovan smrtonosnim
otrovom? Ko nam garantuje da sve ovo nije moda neki san? Dakle, ako
ne reima, onda bar delima pokazujemo da ipak prihvatamo odreene
dogme.
Kao to vidimo, hteli mi to ili ne, svi moramo imati odreen autoritet
istine, koji zadovoljava nau potrebu za odreenim dogmama. Meutim,
ono to smo odgovorni da uradimo jeste da razumno izaberemo autoritet
koji je dostojan naeg poverenja. Iskuenje nam je da, zbog svoje
oholosti, pokuavamo da po svaku cenu taj autoritet naemo u sebi.

29

AUTORITET IZNAD SVIH AUTORITETA

ovek sam nikada ne moe da bude siguran da je metoda merenja koju je
primenio zaista validna. On nikada ne moe biti sasvim siguran da je
njegova teorija bez logike greke. I na kraju, u mnotvu teorija koje su
zaista ispunile ova dva navedena uslova, on nikada ne moe biti siguran
koja je ona prava. Zbog svojih umnih i duhovnih slabosti ovek je sklon
da uini greke na svakom nivou naunog istraivanja kao i na nivou
proglaavanja naune teorije istinom. Ali, ukoliko postoji Bog, tada
postoji Autoritet poverenja koji nas uzdie iznad svake vrste greke i
greha.
Dakle, nalazimo se pred izborom dva objekta poverenja: jednoga, koji je
u svakom sluaju nedostojan poverenja - oveka, i drugoga, ija
dostojnost poverenja stoji svakome na raspolaganju da proveri da li
postoji i da Ga upozna - Boga.
Svaki ovek je primoran da zauzme stav - on mora nekome da veruje, ali
je u vlasti ovekovog slobodnog izbora kome e da veruje.
Sebe poznajemo i znamo da nismo dostojni poverenja - a da li poznajemo
Boga?
Da li smo Mu dozvolili da nam otkrije sebe, svoje postojanje i svoj
karakter?
Kao to ovek otkriva svoj karakter svojim reakcijama na ivotnu
stvarnost, tako i Bog otkriva svoj karakter kroz svoja dela: tvorevina
govori o svom Tvorcu - o emu izvetava nauka, i svojim postupanjem
prema oveku - o emu izvetava Sveto pismo.
Poznanjem Bojeg karaktera kroz Njegovu nadahnutu objavu - Sveto
pismo, moi emo da razumemo koliko je Bog dostojan naeg poverenja.

30

Poznanje Boga nije neto to se od oveka trai, ve neto to mu se

prua:
"Bee videlo istinito koje obasjava svakoga oveka koji dolazi na svet."
(Jovan 1,9)
Boje otkrivenje naem umu je uvek dovoljno da moemo da Ga
izaberemo, ali nije toliko da bismo izgubili slobodu izbora i na osnovu
Njegovog otkrivenja bili primorani da Ga izaberemo.
Tek kada mi uinimo prvi korak, kada voljno izaberemo boansku opciju
zato to dragovoljno hoemo u nju da verujemo (radi njenih karakternih
atributa koji su nam ve otkriveni preko savesti), nama e se otvoriti um
da razumemo one velianstvene istine, ije bi nam otkrivenje, da je dato
ranije, oduzelo slobodu volje.
Kao to oigledna ivotna stvarnost zahteva od oveka da odgovori na
njene potrebe (ovek e popiti au vode iz esme iako nema sve dokaze
da neko nije u vodovod ubacio otrov), tako isto i duhovna stvarnost
zahteva od oveka da prema njoj zauzme stav. Drugim reima, ovek ne
moe da na ivotnu stvarnost ne odgovori nikakvim duhovnim sadrajem,
a da ne snosi nikakve, dobre ili loe posledice.
Kako izgleda odgovornost koju pred nas stavlja duhovna stvarnost?
Ako smo svesni potrebe da nekome pomognemo, tada nas naa reakcija
na tu svest duhovno opredeljuje. Ako reagujemo ravnoduno, time
kamenimo svoje srce i suprotstavljamo se glasu zdrave savesti. Ako pred
saveu izgovaramo svoju ravnodunost, tada gubimo zdrav razum. Ako
na stres ivota odgovaramo grehom, tada nam susret sa Bogom smeta, jer
nas ukorava za nae predavanje grehu. Takvom reakcijom mi odbacujemo
Boga i samim tim nam smeta ispravna predstava o Njemu. A ako na
ivotna iskuenja odgovaramo pravom ljubavlju, tada nesvesno ili svesno,
ali u svakom sluaju voljno, odgovaramo silom koja dolazi od Boga, i
31

koju prepoznajemo u otkrivenju Njegovog karaktera kao onu koja je i

naa snaga ivota.
ZATO SE KREACIONISTA BAVI NAUKOM?
Nauka je nemona da govori o religiji, ali religija moe da govori o nauci,
da u njoj prepoznaje delo Stvoritelja. Fiziki zakoni nisu stvorili Boga,
ve je Bog stvorio fizike zakone. Tvorac se otkriva kroz svoje delo:
"Jer to se na Njemu ne moe videti, od postanja sveta moglo se poznati i
videti na stvorenjima, i Njegova vena sila i boanstvo, da nemaju
izgovora." (Rimljanima 1,20)
U dubokom strahopotovanju mi moemo otvarati naunu literaturu i
diviti se delima svog Stvoritelja.
U drugom delu ove publikacije mi emo kroz biologiju, genetiku,
paleontologiju, filologiju, istoriju i psihologiju da prepoznajemo
velianstvo prvobitnog, jo nedegradiranog ivog sveta, na kome se Boji
peat jo veoma jasno vidi.
ZATO BI EVOLUCIONISTA TREBALO DA SE BAVI NAUKOM?
Zato to ima mogunost da uvidi koliko je njegov koncept nenauan a
prema tome i neistinit. A takoe i zato to prouavajui kreaciju najveeg
Kreatora, ima priliku da upozna karakter i mo samog Kreatora.
Ceo stvoren svet svojim postojanjem i svojim aktivnostima otkriva
smisao Boje dobrote. Sveto pismo nas poziva da u principima stvorenog
sveta prepoznamo karakter njegovog Stvoritelja:
"Zapitaj stoku, nauie te; ili ptice nebeske, kazae ti.""Idi k mravu,
lenjive, gledaj puteve njegove i omudraj. Nema voa, ni upravitelja, ni
gospodara, i opet pripravlja leti sebi hranu." (O Jovu 12,7; Prie 6,6-8)
32

Tvorevina otkriva karakter svoga Tvorca.

Sve to je stvoreno slui jedno drugome. Od elektrona, koji krui oko
atomskog jezgra, do oveka, sposobnog da shvati slavu Boju, sve ima
svoje mesto i svoju slubu pod suncem.
Pogledajmo jedan cvet koji svojim mirisima i lepotom ini radosnim bia
u svojoj okolini, koji oslobaa nektar potreban insektima i kiseonik
ostalom ivom svetu.
Sve u ovom svetu slui jedno drugome, sve osim grenog ovekovog srca.
Odmetnuvi se od Boga, ovek je izgubio smisao svoga postojanja.
Upoznajui Boji karakter posmatranjem harmonije i meusobne slube
stvorenog sveta, ovek ima priliku da se vrati svome Stvoritelju.
TANOST NAUNIH SAZNANJA
Prvi problem u dolaenju do istine je tanost naunih injenica.
Evolucionizam je zasnovan na mnotvu zastarelih, nepreciznih i
pogrenih naunih saznanja. Na primer, netaan odnos raspadnutog i
novoformiranog C14, zub svinje proglaen zubom ovekovog pretka
(oveka iz Nebraske) na osnovu koga je konstruisana vilica, a kasnije i
celo telo oveka zajedno sa krznom, itd. Sve to se deava na naoj
planeti svedoi o degradaciji, a ne progresivnoj evoluciji, kako to zastupa
teorija evolucije.
LOGINOST NAUNIH TEORIJA
Drugi problem je loginost same naune teorije. Evolucionizam odlikuje
mnotvo neloginih konstrukcija. Biolozi evolucionisti na osnovu starosti
geolokih slojeva u kojima je pronaen fosil utvruju njegovu starost, a
geolozi evolucionisti na osnovu starosti fosila utvruju starost geolokih
slojeva. Teorija o ogromnoj starosti ivota na Zemlji je u suprotnosti sa
mnotvom dokaza koji otkrivaju da je Zemlja vrlo mlada planeta: koliina
33

kosmike praine koja pada na Zemlju, stepen erozije, konstantno

opadanje magnetnog polja Zemlje, itd. Takoe, nije logina tvrdnja da
eksplozijom (big-bengom) mogu nastati harmonija i ureeni fiziki
zakoni. Sistem koji se spolja ne odrava tei raspadu. Eksplozija unitava
a ne ureuje. Ako postoji verovatnoa da nastane "pozitivna" mutacija
jedinke, verovatnoa da se ona posle uniti negativnom mutacijom je
mnogo vea od verovatnoe za prvu mutaciju. Pretpostavljeni prelazni
oblici u evolucionom procesu (i nikada pronaeni) bili bi manje sposobni
za egzistenciju od svojih polaznih oblika, pa ih prirodna selekcija ne bi
odrala u ivotu, itd.
AKO JE TEORIJA EVOLUCIJE NAUNA - NE ZNAI I DA JE
ISTINITA
Trei problem je objekat poverenja. ak i da je teorija evolucije
zasnovana na naunim injenicama, i da je poloila ispit logike, jo uvek
ne znai da je ona i istinita. Jedan evolucionista, ako bi zaista ostao na
nivou same nauke, nikada ne bi mogao da tvrdi za sebe da je
evolucionista, ve bi u najmanju ruku trebalo da ostane rezervisan. Kako
on moe da veruje da je upravo teorija evolucije istinita kada to ne moe
da prosudi na osnovu samih injenica i same logike? Takva njegova vera
nije vera u biblijskom smislu te rei, ve je to pretpostavljanje. A verovati
u neto to je pretpostavka, to ne znai nita drugo nego kockanje, igranje
sa istinom i sa sobom. Verovatnoa da je evolucionista sluajno u pravu je
jednaka verovatnoi da sluajno nastane ivot.
Verovatnoa da doe do greke u utvrivanju rezultata bilo kog
evolucionog istraivanja je mnogo vea od verovatnoe da mutacijom
doe do formiranja nove ivotinjske vrste.
Na primer, ako bi evolucionista doao do eksperimentalnih dokaza da je
ivot nastao na Zemlji sluajno, i uspeno ih dokazao ponavljajui ogled
1000 puta, verovatnoa da je u postupku merenja sluajno pogreio na isti
nain 1000 puta, opet je vea od verovatnoe da sluajnom kombinacijom
molekula doe do formiranja i najprostijeg genetskog materijala.
34

Teorija evolucije u svojim osnovnim postavkama polazi od tako

proizvoljnih pretpostavki da one same, ako se kao princip prihvate,
osporavaju svaki njen dalji pokuaj da naunim saznanjima doe do
sopstvene provere i do istine.
Jevrejske mudrosti pokazuju da prihvatanje kreacionistikog koncepta
stvaranja nije problem ovekovih umnih sposobnosti ve problem
njegovog htenja i pobuda:
"Po prirodi svi su ljudi bezumni koji ne upoznae Boga, oni koji iz
vidljivih lepota ne mogu spoznati Onoga koji Jeste. Nisu kadri prepoznati
Umetnika po delima njegovim, nego smatraju bogovima koji svetom
vladaju vatru ili vetar ili vazduh, zvezdani krug ili silnu vodu, ili videla
nebeska. Jer ako su ih, opinjeni njihovom lepotom, poeli smatrati
bogovima, morali su spoznati koliko ih tek nadmauje njihov Gospodar,
jer ih je sve stvorio sam Tvorac lepote. Ako ih je i zadivila njihova sila i
snaga, morali su iz toga zakljuiti koliko je tek silniji njihov Stvoritelj. Jer
prema veliini i lepoti stvorova moemo, po slinosti, razmiljati o
njihovom Tvorcu. Ali ovi ipak zasluuju malen prekor, jer moda samo
lutaju traei Boga i elei ga nai; ivei meu delima Njegovim, nastoje
ih shvatiti, a zavodi ih samo nalije stvari, jer vide toliko lepote. Pa ipak,
oprostiti im ne treba: jer ako su bili kadri stei toliko spoznaje da mogu
svemir istraivati, koliko su lake mogli otkriti Gospodara svega toga!"
(Mudrosti Solomunove)
VOLIMO LI VIE DAR ILI DARODAVCA?
Sve to je stvorio, Bog je stvorio iz ljubavi i radi ljubavi. Zato je i poruka
Bojeg ina stvaranja sveta i ivota - poruka Boje ljubavi oveku.
Koliko smo mi spremni da delo Boje ljubavi prema nama prihvatimo i
da na njega odgovorimo takoe ljubavlju?

35

Pretpostavimo da smo voljenoj osobi za roendan poklonili divan poklon.

Ali, kada smo primetili da se ona raduje samo upotrebnoj vrednosti
poklona, jako smo se razoarali, jer kroz poklon ne prepoznaje najvredniji
mogui dar koji moe da primi - dar prijateljstva.
Da li se i nama deava da prepoznajemo samo upotrebnu vrednost dara?!
Svi smo mi dobili jedan veliki dar u ivotu. A to je sam ivot: njegove
prilike i mogunosti. Da li u tom daru prepoznajemo karakter Darodavca
ivota ili zapaamo samo njegove "upotrebne" vrednosti, pa nam se zato
ivot ponekad ini besmislenim i praznim?!
Neprijatna je ali istinita injenica da od ivota umemo tako mnogo da
traimo, a tako malo znamo da mu pruimo. Kada naiu nevolje i
iskuenja skloni smo da se tuimo kako je ivot taman, ne razmiljajui o
tome da li smo moda upravo zato tu da bismo ivot uinili svetlijim,
lepim i boljim; nismo li moda upravo mi Boji dar za nekoga?!
Odvojivi se od Darodavca ivota, odvojili smo se od Onoga koji najbolje
zna smisao darovanog ivota i na zadatak u njemu.
Ipak, i u ivotu odvojenom od Stvoritelja ima radosti. Radujemo se
zanosnom mirisu cveta i svim ostalim arima stvorenog sveta.
A da li u mirisu cveta prepoznajemo nenost i naklonost najveeg
Darodavca, ili prijatnim mirisom samo pokuavamo da utolimo (uguimo)
prazninu svoje due?
Ako uivamo samo u upotrebnoj vrednosti ivota, onda nam je svest o
Darodavcu ivota suvina. Opet, zahvalnost za lepotu stvorenog sveta
teko moemo sakriti i skloni smo da je sa Stvoritelja prebacimo na onoga
koji je samo primeuje.

36

Kada ovek doe do nekog velikog naunog otkria, na primer, nekog

novog nebeskog tela ili zakona u prirodi, tada on postaje slavan kao da je
on stvorio nebesko telo ili kao da je on stvorio zakon u fizici.
Nije li tada re o svojevrsnom "plagijatu"?
Setimo se biblijskog dogaaja kada "Adam dade ime svakom ivinetu i
svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj" (1.Mojsijeva 2,19). Adam
nije postao veliki i slavan pronalaza, iako je prvi ovek koji je na Zemlji
"pronaao" vrt prepun raznih ivotinjskih vrsta. Otkuda ta potreba oveka
da sebe uini slavnim za pojave koje je Neko drugi stvorio, a on samo
primetio?
Ljudi podsvesno oseaju da nekom pripada slava i hvala za postojanje
predivnih sazvea, za besprekorno funkcionisanje fizikih zakona, itd.
Meutim, ljudi se plae da izraze slavu i hvalu Onome koji je nje stvarno
dostojan, jer ih to spoznanje moralno obavezuje. Zato su skloni da slavu i
hvalu pridaju smrtnom oveku, koji je jedva sposoban da primeti
savrenstvo sveta koji ga okruuje, a kamo li da ga sam stvori. Takvo
izopaenje je opisano u Bibliji:
"Jer kad poznae Boga, ne proslavie ga kao Boga niti mu zahvalie, nego
zaludee u svojim mislima, i potamnu nerazumno srce njihovo. Kad se
graahu mudri poludee, i pretvorie slavu venoga Boga u oblije
smrtnoga oveka i ptica i etvorononih ivotinja i gadova. I vema
potovae i posluie tvar nego Tvorca, koji je blagosloven vavek."
(Rimljanima 1,21-23.25)
Pretpostavimo da smo ranije pomenutoj osobi za roendan dali poklon
koji svojim izgledom otkriva nae line kvalitete i stav naklonosti prema
njoj. Ali, ovoga puta nismo eleli da osobu primoramo da se osea
dunom na prijateljstvo sa nama, ve smo odluili da ispotujemo njenu
slobodnu volju. Zato smo poklon oprezno spustili u dvorite njenog stana
i dozvolili da, ukoliko to ona hoe, na osnovu dara ona sama razumno
zakljui ko je njen darodavac.
37

Zatim, nama draga osoba, oduevljeno uzima poklon govorei: "O kako
sam divnu stvar pronala!"
I potom postaje slavna zbog svog velianstvenog otkria pred vratima
svoga stana. Pretpostavimo kako ona dalje objanjava kako je taj poklon
udo prirode, kako je nastao nekakvim velikim praskom (BIGBENGOM) tj. velikom eksplozijom u njenom dvoritu. Ne bi li nae srce
bilo slomljeno takvom bezobzirnou i slepilom?!
injenica je da smo svi mi po prirodi duhovno slepi. Mi jesmo duhovno
slepi, ali ne i duevno, jer na prijatne dogaaje uglavnom reagujemo
prijatnim doivljajima. Ali zbog duhovne slabosti nae duevne senzacije
nemaju zdravu funkciju.
Miris hrane moe biti prijatan, ali on ne moe da zameni hranu, ve samo
na nju ukazuje. Tako i razumnom oveku dar govori o Darodavcu, kao to
i oseanja lepog samo govore o Kreatoru lepote, a ne mogu da Ga
zamene.
Kada sam pre vie godina, kao ateista, uo jednu predivnu melodiju, koja
je svojom bezazlenou i plemenitou u meni izazvala uzviena
oseanja, javila mi se misao: "Da li je moda mogue da negde zaista
postoji svet dobrote i pravde a da je ova melodija samo njegova senka?
Kako je mogue da postoji senka neega to ne postoji?! Ova bezazlena
melodija potvruje da dobrota negde postoji i ja elim da je pronaem i
da ivim za nju!" Ali oseanje radosti se ubrzo zamenilo oseanjem
zbunjenosti i bola. Nisam eleo samo da oseam dobrotu. Nisam eleo da
hodim samo u njenoj senci. eleo sam da budem jedno s njom. Pitao sam
se gde je ona i hou li je ikada pronai.
Taj problem zbunjenosti ima i moj maak na svom nivou. Kada mu
pokaem: "Eno, tamo sam ti stavio hranu!" on ne gleda u onom smeru u
kome mu pokazujem da se nalazi hrana, ve zbunjeno gleda u sam prst.
38

Zbog duhovnog slepila i mi smo esto zbunjeni. Kada nas zasene prijatni
doivljaji, ne znamo gde da pogledamo.
Kao i svaki gest dobrote meu ljudima, kao prijatan miris cveta, i kao
zadivljujui sklad zakona prirode, tako je i ova melodija otkrivala
uzvienog Stvoritelja, ali ja nisam znao gde da pogledam, jer sam svojom
ateistikom dogmom zatvorio vrata svoga uma i srca daljem delovanju
Bojeg Svetog Duha.
Bilo da je ovek otvoreni ateista, bilo da je umiljeni vernik, on moe da
uiva samo u upotrebnoj vrednosti ivota. Vredi li imati sav svet, a dui
svojoj nauditi, ili biti okruen svim poklonima sveta i ivota a biti sam,
bez njihovog Darodavca?!
Prijatelj je vaniji od poklona kojim nam pokazuje svoje prijateljstvo.
Tako je i karakter Darodavca ivota vaniji od samog Njegovog dara ivota. Sveto Pismo kae:
"Jer je dobrota Tvoja bolja od ivota.
Usta bi moja hvalila Tebe, tako bih te blagosiljao za ivota svoga, u ime
Tvoje podigao bih ruke svoje." (Psalam 63,3-4)
Uivanje u oseanju koje izaziva dar nikada ne moe da zameni
ispunjenje duha koje predstavlja zajednica sa Darodavcem.
Lopov se moe radovati ukradenoj vrednosti ali se svakako plai njenog
vlasnika. I mi moemo biti na mestu lopova koji je ukrao za sebe i unitio
dragocenost koja mu je poverena na uvanje i starateljstvo.
Pretpostavimo da nam je neko poverio na uvanje i staranje malo dete.
Ono je u sebi sadralo ogromne potencijale. Moglo je da postane veliki
blagoslov za ovaj svet. Ali, svojim neodgovornim ponaanjem mi smo
unizili njegove moi za dobro. Obesmislili smo njegov ivot. I ono nema
39

atributa zbog kojih bi moglo biti ovekoveeno. Nismo li odgovorni za ono

to nam je povereno?
Bog nam je poverio na uvanje i izgradnju na ivot, sposobnosti i moi,
vreme i mogunosti, da ga svojim izborom ovekoveimo za venost ili
unizimo do smrti. Nismo li odgovorni za sebe pred Onim koji je dao ivot
naim duama? I naravno da elimo da se sakrijemo od Njegovog lica.
Imamo potrebu za Njegovim odobravanjem. Ali se bojimo susreta sa
svojom (ne)odgovornou. Bojimo se da emo biti proglaeni za
sopstvene ubice. Zato pokuavamo da Ga zaboravimo, a kada to ne
uspevamo, onda se trudimo da Ga unitimo.
Ponekad smo se borili protiv Onoga za koga smo istovremeno tvrdili da
ne postoji. Lake nam je da verujemo u majku prirodu nego u Boga Oca,
zato to je majka priroda bezlina i mi pred njom neodgovorni.
Moda smo otkrivenjem istine bili "primorani" da priznamo Boga kao
linost, ali i dalje sa Njim nismo izmireni. Tada nastavljamo da
izopaavamo predstavu o Njemu, ali na drugom nivou:
Njegov karakter pokuavamo da predstavimo u takvom svetlu, u kakvom
se sami ne bismo prepoznali kao krivci. Izopaavamo ga pridajui mu
sopstvene moralne vrednosti. Kada govorimo o Bojoj ljubavi,
predstavljamo je kao razneenu sentimentalnost koja ne pravi razliku
izmeu dobra i zla. Tumaimo je kao Boju spremnost da zadovolji nae
sebine porive. A kada govorimo o Bojoj moi pokuavamo da je
umanjimo da bi se sami oseali sigurnije, bezbednije i to je najvanije neodgovornije za sopstvene postupke.
ZATO JE TEORIJA EVOLUCIJE NESPOJIVA SA RELIGIJOM?
U nameri da pojam religije uine prijemivijim veini koja veruje u
evoluciju, mnogi savremeni teolozi osporavaju biblijski izvetaj o
estodnevnom stvaranju pridajui mu simboliko znaenje. Kako im je
mo uticaja na mase vanija od moi i sile istine, pojedini crkveni
40

autoriteti su spremni na svaki kompromis sa zabludom. U svojoj poslanici

Biskupskoj Akademiji Nauka, Papa Jovan Pavle Drugi pie izmeu
ostalog:
"U svojoj enciklici Humani generis (1950), moj prethodnik Pije 12 je ve
izjavio da ne postoji sukob izmeu evolucije i doktrine vere o oveku i
njegovom zvanju. ... (cf. AAS 42 1950, pp. 575-576) Danas, gotovo
pola veka nakon tampanja enciklike, najnovija saznanja vode priznanju
da je evolucija vie od hipoteze. U stvari zapanjujue je da je ova teorija
progresivno prihvatana od strane istraivaa pratei serije otkria u
raznim poljima znanja." (Papa Jovan Pavle II, Magisterium Is Concerned
njith Ljuestion of Evolution For It Involves Conception of Man)
Na osnovu ovakvog shvatanja, mnogi su ohrabreni da odbace jasno
uenje Biblije o stvaranju i da kau:
"Ja verujem u Boga, a verujem i u teoriju evolucije. Ne vidim zato bi to
bilo jedno drugom suprotstavljeno?!"
Kakve su posledice takvog shvatanja?
Da li je dovoljno samo verovati u Boga, ili je potrebno razumeti kakav je
Bog u koga verujemo?
Moe li ovek ikada ostvariti vii ideal od onoga koji je sebi zacrtao? Ako
je moja predstava o Bojem karakteru izopaena, mogu li se ja uzdii vie
od svoje sopstvene izopaenosti?
Da li neko zaista veruje u Boga ne zavisi od imena kojim svoje boanstvo
oslovljava, ve od pravilne predstave o Bojem karakteru. Veina
religioznog sveta ima tako unienu predstavu o Bogu da kroz tu predstavu
Sveti Duh uopte ne moe na njih da deluje.
Da li oni koji veruju u evoluciju mogu da imaju pravilnu predstavu o
Bogu?
41

Pogledajmo kakav karakter ima "Bog" koji stvara svet i oveka putem
evolucije.
Prvo, takav "Bog" nije sposoban da odmah stvori neto savreno. Aneli
njegovo delo ne komentariu pesmom hvale i reima: "I gle dobro bee
veoma", ve kau "Ne valja! Mora jo da se usavrava! Izgleda nejasno!
Samo kao neka belanevinasta mrlja!"
Zatim takav "Bog", da bi usavrio svoje delo, trai pomo pukog sluaja.
Ide na lutriju, na kockanje. Mora da dozvoli greku onoga to je on ve
stvorio, da bi tako nastalo jo bolje. Zato dozvoljava negativne uticaje,
otvara vrata kosmikom zraenju ne bi li se pojavila neka "pozitivna"
mutacija. Pojavljuju se mnoge kreature, mnoge deformacije, a zatim
aneli kau: "A ova je najbolja!"
Zatim "Bog" namerno stvara do krajnjih granica nepovoljne uslove koji
e usmrtiti sve ostale jedinke te vrste, da bi bili selektovani samo
pozitivni primerci. Tako prvi put dolazi smrt u svet i to od "Boga", a ne od
avola.
Posmatrajui takvo delo stvaranja aneli zaklanjaju svoje lice rukama, ne
zato to ne mogu da podnesu otkrivenu "Boju" slavu, ve zato to ne
mogu da gledaju svojim oima kako milioni organizama stradaju u
velikim nepogodama, ne bi li preiveli samo najizdrljiviji.
Zatim aneli kau: "Ovo jeste bolje, ali treba jo mnogo miliona godina
eksperimentisanja da bi dobili ono najbolje!" I konano, kada je stvaranje
zavreno, aneli pevaju pesmu hvale ali ne "Bogu", ve svetom sluaju
koji je pomogao "Bogu" u stvaranju. Zatim pevaju i smrti, jer bez nje,
bolji primerci ne bi bili selektovani.
U meuvremenu nastao je i ovek. Ali on ne zna zato da slavi i hvali
"Boga", ve ga samo proklinje, to i sam mora da se mui u borbi za
opstanak. Ali u ivotu ima i lepih stvari. Verujemo da je Adam bio
42

oduevljen Evinom lepotom. I onda se Adam duboko zahvalio svetom

sluaju i svetoj verovatnoi to su mu poklonili tako divno stvorenje.
Eto, kakve su implikacije kada jedan vernik zastupa teoriju evolucije.
Takvim shvatanjem su osporeni ne samo Boja mo, ve i Boji karakter
ljubavi.
Ovde smo prevideli itav niz evolucionistikih greaka. Jedna od njih je
to sloenije vrste umesto da budu sposobnije za egzistenciju, upravo su
zahtevnije to se tie uslova opstanka. One upravo trae vie ispunjenih
uslova za egzistenciju. Kada bi dolo do neke globalne katastrofe,
preiveli bi samo mikrobi, jednoelijske alge i moda bubavabe. O
sloenijim organizmima da ne govorimo.
Pretpostavimo da fabrika elektronskih ureaja donese odluku da usavri
svoje produkte "pozitivnim mutacijama", pa sve svoje proizvode baci sa
visine od prvog sprata, i tako sluajno dobije "sloenije i savrenije"
primerke. Ali, potrebno je ukloniti sve sada ve "treerazredne" primerke,
da ne bi kvarili prosek, i zato preduzee donosi odluku da sve svoje
proizvode pobaca sa desetog sprata, da bi ostali oni koji su najkvalitetniji.
Naravno da e najvie pretrpeti oteenja upravo najsloeniji ureaji, jer
je kod njih najvea verovatnoa da doe do oteenja. Naravno, oveku
nikada ne pada na pamet ideja da se pri usavravanju svojih proizvoda
poslui "sluajem", a Bogu Stvoritelju evolucioni teisti pridaju sklonost
da trai pomo sluajne "pozitivne greke". Da bi stvorio bolje, Bog
navodno eka da doe do greke onoga to je On ve stvorio.
Evolucioni teizam moe biti gori od ateizma, jer ako je ovekova
predstava o Bogu takva da u njemu vidi nesavrenog Stvoritelja koji trai
pomo sluaja, a mutacijom, boleu, stradanjem i smru selektuje bolje
organizme, ta tek onda moemo oekivati od oveka sa takvim
idealom?!

43

injenica da su se najvea zla u istoriji oveanstva uinila u ime Boga,

moe da se objasni jedino izopaenom predstavom o Bojem karakteru,
dakle - nepoznavanjem Boga, to je posledica proizvoljnog i izopaenog
tumaenja biblijskog otkrivenja.
"Ovo vam kazah da se ne sablaznite.
Izgonie vas iz zbornica, a doi e vreme kad e svaki koji vas ubije
misliti da Bogu slubu ini.
I ovo e initi jer NE POZNAE oca ni mene." (Jovan 16,1-3)
IZGOVORI ZA PROIZVOLJNO TUMAENJE IZVETAJA O
STVARANJU
Evolucioni teizam sadri u sebi prikriveno licemerstvo. Ako Bog postoji,
tada On svakako prua oveku otkrivenje istine o stvaranju sveta. Ali,
kako se takvo otkrivenje ne svia telesnom srcu, ono ga obezvreuje, kao
da Bog nije mislio ono to je rekao o stvaranju sveta, ve se izraavao
simbolino.
Ako Bog nije mislio ono to je rekao preko biblijskog otkrivenja, onda se
pojavljuje potreba za nekim drugim autoritetom Istine koji objanjava ta
je Bog zaista hteo da kae. Tako ovek dolazi dotle da stavlja sebe na
mesto Boga i da govori umesto Njega.
Iako se takvo proizvoljno i simbolino tumaenje Biblije prvi put javilo
pod uticajem crkvenih otaca, pojedini crkveni oci ga kritikuju svesni da
ono dozvoljava potpunu proizvoljnost Boje rei i slobodu oveka da
tumai istinu po nahoenju svog grenog srca:
"Oni koji ne priznaju opteprihvaeno znaenje Svetog pisma kau da
voda nije voda, ve da je (to tvar) neke druge prirode, i objanjavaju
biljke i ribe po svom nahoenju.
44

Oni, takoe, opisuju nastanak gmizavaca i zveri u skladu sa svojim

poimanjima, kao to i tumai snova u skladu sa svojim sopstvenim
namerama tumae ono to vide u snovima.
A ja kad ujem "trava", razumem "trava"; i na isti nain shvatam sve kako
je reeno: biljke, ribe, zveri i stoku. Jer se ne stidim Jevanelja Hristova
(Rimlj.1,16) ...
Neu se sloiti jo da priznam da je naa povest o stvaranju sveta manje
vredna zbog toga to sluga Boji Mojsije nije razmiljao o obliku
Zemlje, ... to nije izmerio koliko se prostire u vazduhu zemljina senka,
kada se sunce kree ispod zemlje i kada ova senka padajui na mesec
prouzrokuje pomraenja. Ako on nije govorio o onome to nas se ne tie,
jer je za nas beskorisno, zar u zbog toga smatrati da su rei Duha manje
vredne od bezumne mudrosti (onih to pisahu o svetu)?
Neu li jo vie da proslavljam Onoga Koji nije opteretio um na praznim
stvarima, ve je tako ustrojio da nam sve napisano bude za pouku dua
naih?
Ovo, ini mi se, nisu razumeli oni koji pokuavaju da, odreenim
prilagoavanjima i alegorijskim tumaenjima, pridaju neki svoj smisao
Pismu. Ali to znai praviti se mudrijim od rei Duha i, pod izgovorom
tumaenja, uvoditi svoje sopstvene misli.
Zato emo razumevati upravo onako kako pie ... I bi vee i bi jutro.
Prorok govori o trajanju dana i noi ... "I bi vee i bi jutro dan jedan".
Zato je nazvan "jedan" a ne "prvi"?
Ovim prorok odreuje meru dana i noi i sabira ih u jedno, jer dvadeset
etiri asa ine ceo jedan dan, ako se pod jednim danom podrazumeva i
no." (Vasilije Veliki, estodnev 9,1; S1,18)
"Niko ne treba da misli da je estodnevno stvaranje neka alegorija; takoe
je nedozvoljeno govoriti da je ono to je po opisu stvoreno za est dana
45

stvoreno odjednom, ili da su, toboe, u opisu dati nazivi koji, ili nita ne
znae, ili znae neto drugo.
Naprotiv, treba znati da kao to se pod nebom i zemljom razume nebo i
zemlja, tako i sve ostalo to je reeno da je stvoreno i uvedeno u poredak
posle neba i zemlje sadri u sebi ne prazne nazive, nego sili ovih naziva
odgovara sama sutina stvorenih bia. ...
Jer iako su i svetlost i oblaci stvoreni odjednom, i dan i no prvog dana su
trajali po dvanaest sati." (Jefrem Sirin, Tumaenje na knjigu Postanja t.3
d.6)
"Kao to prvo stvaranje poinje u nedelju (a ovo se vidi po tome to je
sedmi dan od njega subota, koji je dan od odmora od posla), tako i drugo
stvaranje poinje opet istog dana." (Grigorije Bogoslov, Seanje na novu
sedmicu 44)
PORUKA STVARANJA - PORUKA LJUBAVI
Umesto mraka evolucionog teizma, koji hvalu i slavu stvorenog sveta
pridaje sluaju, vremenu i verovatnoi, slava i hvala kreacionistikog
modela stvaranja pripada samom Tvorcu. Zato pogledajmo lepotu Bojeg
karaktera otkrivenu prilikom biblijskog stvaranja.
To je bilo "kada pevahu zajedno zvezde jutarnje i svi sinovi Boji
klikovahu":
"Gospode, Boe nad vojskama! Ko je silan kao ti, Boe? I istina je tvoja
oko tebe. Tvoje je nebo i tvoja je zemlja; ti si sazdao vasiljenu i to je god
u njoj. Sever i jug ti si stvorio, Tavor i Ermon o tvom se imenu raduje.
Blagost je i pravda podnoje prestolu tvojemu, milost i istina ide pred
licem tvojim." (O Jovu 38,7; Psalam 89,9-14)
"I svri Bog do sedmoga dana dela svoja, koja uini; i poinu u sedmi dan
od svih dela svojih, koja uini." (1.Mojsijeva 2,3)
46

Bog je iz ljubavi stvorio Zemlju; "nije je stvorio naprazno, nego je

nainio da se na njoj nastava" (Isaija 45,18). Zato stvaranje nije
zaustavljeno prvoga dana, ve su drugoga dana stvoreni atmosfera i
vodeni omota oko nje, a treega je kopno razdvojeno od mora. Takoe,
treega dana je stvoreno bilje, a etvrtog svetlost sunca da ga obasjava.
Petog dana su stvorene ivotinje u vodi, a estoga dana ivotinje na kopnu
i na kraju kruna stvaranja - ovek. Prvo je stvoren Adam, a zatim Eva kao
odgovor na Adamovu potrebu.
Bog je stvarao na svet u etapama da bi svetovi koji su posmatrali
stvaranje mogli da uvide kako Bog u svojoj ljubavi ispunjava potrebu:
tame za svetlou, Zemlje za ivotom na njoj, potrebu biljaka za suncem,
ivog sveta za ovekom, Adama za Evom, i na kraju, u sadraju sedmog
dana, ispunjenje potrebe oveka za Bogom. Bog je ovaj svet mogao da
stvori pun samostalnih bia koji jedni drugima nisu potrebni. Da je Bog
imao takav karakter, On sam ne bi nita stvorio, ali On je eleo da u
meusobnoj zavisnosti stvorena bia nau mnotvo povoda za izraavanje
ljubavi kroz meusobnu slubu.
Na osnovu Bojeg otkrivenja (kroz Sveto pismo), saznajemo da je
stvaranje trajalo est bukvalnih dana (2.Mojs. 20,9-11) a to je nedovoljno
dugo za odigravanje evolutivnih procesa.
Da li je Bog zaista moan da ovaj svet stvori za samo est dana? Bog je
mogao da ovaj svet stvori i u trenu, ali time bi drugim svetovima bila
uskraena prilika da uvide Boju ljubav manifestovanu prilikom
stvaranja. Najveem delu ljubavi koje je Bog uinio za njega - delu
stvaranja, ovek nije mogao da prisustvuje jer je nainjen na njegovom
samom svretku, estoga dana. Zato je Bog odluio da prvi sledei dan
posveti oveku i da taj dan ovek posveti Bogu:
"I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan poinu od svih
dela svojih koja uini." (1.Mojsijeva 2,3)
47

Bog nije rezervisao blagoslov sedmog dana samo za Adama i Evu. Svaki
ovek je pozvan da razmiljajui o udesnom delu Bojeg stvaranja
upozna ljubav svog Stvoritelja i da na Njegovu ljubav odgovori takoe
ljubavlju i zahvalnou. etvrta Boja zapovest glasi:
"Seaj se dana od odmora da ga svetkuje. est dana radi, i svruj sve
poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj
raditi ni jednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni ki tvoja, ni sluga tvoj, ni
slukinja tvoja, ni ivine tvoje, ni stranac koji je meu vratima tvojim.
Jer je za est dana stvorio Gospod Nebo i Zemlju, more i to je god u
njima; a u sedmi dan poinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i
posvetio ga." (2.Mojsijeva 20,8-11)
U vreme ateizma i evolucionog teizma, Bog nas poziva da Mu povratimo
potovanje kojega je On dostojan kao Stvoritelj i Iskupitelj oveanstva:
"Bojte se Boga i podajte Mu slavu, jer doe as suda Njegova, i poklonite
se onome koji je Stvorio nebo, i zemlju i more i izvore vodene."
(Otkrivenje 14,7)
ISKUENJE KREACIONIZMA
Nema nikakvog duhovnog i spasonosnog znaaja u prihvatanju saznanja
da Bog postoji ako to saznanje ne podrazumeva prihvatanje ispravne
predstave o Bojem karakteru. Danas, u vreme religioznog pomodarstva,
pitanje kreacionistikog shvatanja nastanka sveta, sve manje predstavlja
probni kamen istinske vere.
Po Svetom pismu, venost e naslediti i svi koji nisu uli za Boga u
pravom svetlu, ali su iveli po najveoj svetlosti koju su imali preko svoje
savesti, pa makar bili i neznaboci.

48

"Jer Bog ne gleda ko je ko. Jer pred Bogom nisu pravedni koji sluaju
zakon (Boji), nego e se opravdati oni koji ga tvore. Jer kad neznaboci
ne imajui zakona sami od sebe ine to je po zakonu, oni zakona ne
imajui sami su sebi zakon. Oni dokazuju da je ono napisano u srcima
njihovim to se ini po zakonu, budui da im savest svedoi, i misli meu
sobom tue se ili pravdaju na dan kad Bog uzasudi tajne ljudske po
jevanelju mojemu preko Isusa Hrista." (Rimljanima 2,11.13-16)
Bie spaseni oni koji nisu znali da postoji Bog, ali su se pokoravali
Njegovom karakteru preko savesti. Oni su prihvatali delovanje Svetoga
Duha u sopstvenom ivotu i zato e na njih pogledati Onaj ije su
principe nesvesno, ali ipak voljno zastupali.
S druge stane, mnogi religiozni ljudi, koji ne sumnjaju da Bog postoji,
nee biti spaseni, iako su kroz ivot ili prividno iste savesti, zato to je
njihova predstava o Bogu bila tako uniena da je onemoguavala rad
Svetoga Duha sa njima. Oni su u ivotu bili rukovoeni porivima svog
samopravednog i telesnog srca. Njima je stran Boji karakter, i zato oni
ne bi nali nita zajedniko sa svetom spasenih.
"Nee svaki koji mi govori Gospode, Gospode, ui u carstvo nebesko; no
koji ini po volji Oca mojega koji je na nebesima". (Matej 7,21)
ovek moe iz razliitih motiva formirati shvatanje da Bog postoji.
Setimo se da su najvea zla u istoriji uinjena u ime Boga; od samog
Isusovog raspea koje je uinjeno da bi se sauvala vera otaca, kroz
vreme inkvizicije, do danas kada u nacionalnim ratovima religija prua
opijum za ovekovu neistu savest. Dakle, samo prihvatanje istine da Bog
postoji ne mora predstavljati nikakav pomak u svetlosti.
Meutim, prihvatanje karaktera prave Boje ljubavi otvara vrata
ovekovog uma da prihvati i postojanje Boga kao linosti. Ko prihvata
Boji karakter prihvatie i samu Boju linost kada za nju uje u svetlu
ve otkrivenog i prihvaenog Njegovog karaktera.
49

Diskusija i filozofiranje u smeru samog dokazivanja da Bog postoji, a bez

dubljeg traenja odgovora na pitanje "Ko je Bog?" esto predstavlja oazu
za one koji ele da izbegnu susret sa Bojim karakterom. ovek je sklon
razmiljanjima koja duhovno i moralno ne obavezuju, koja ga nee ukoriti
za sopstvenu sebinost, oholost, mrnju i telesnost, i koja ga tako nee
osvedoiti o potrebu za reformom sopstvenog srca i karaktera.
Deava se da osobe koje su nezainteresovane za Boji karakter, kada
proitaju neku kreacionistiku publikaciju, ili pogledaju TV emisiju,
postaju pobornici ideje da je Bog stvorio svet, ali samo zato to im je
teorija evolucije kao jedina preostala alternativa isuvie besmislena.
Neki idu i dalje, pa bivaju oduevljeni Bojim stvaralakim delom. Ali na
spoznatu Boju ljubav oni ne odgovaraju svojom voljom, ve samo
emocijama. Kada ih neobino uzbuenje jednoga trenutka napusti, ono
ostavlja njihovo srce jo tvrim nego to je bilo ranije.
Oni se sada protiv Boga ne bore osporavanjem Njegovog postojanja, ve
praktinim obezvreivanjem i iskrivljavanjem Njegovih duhovnih i
moralnih zahteva. No, to je iskuenje svih onih koji su uli za pojam
religije, koji su imali dovoljno hrabrosti i mudrosti da shvate poruku
Evanelja svojim umom, i da je osete svojim oseanjima, ali koji nisu
imali hrabrosti da je zaive svojim srcem.
Oni se trude da ostanu tek toliko religiozni koliko im je potrebno da umire
svoju savest, ali ne i toliko da bi morali da se odreknu sebe i da postanu
zaista Boiji.
Neki od njih bi najradije da nisu postali religiozni, jer su sada postali
optereeni pseudoreligioznou, kojom pokuavaju da ugue osvedoenje
koje im govori da su u dubini svoje due i dalje u sukobu sa karakterom
svoga Tvorca i Iskupitelja.

50

DA LI JE KREACIONIZAM PLOD ZAPADNOG RACIONALIZMA?

Mnogi osporavaju znaaj naunog kreacionizma govorei:
"ta ima neko da mi dokazuje da je Bog stvorio ovaj svet kad ja u to ve
verujem? Meni nisu potrebni dokazi o Bogu jer imam veru!"
Da li razlikujemo veru od samoubeenja?
Moe li slepa vera svojom upornou da nadomesti potrebu za glasom
zdravog razuma?
Samo Sveto pismo kae:
"Lud veruje svata, a pametan pazi na svoje korake." (Prie 14,15)
Kada apostol Pavle opisuje iskrenost ali i zaludnost vere fariseja, koji su
Isusa poslali na krst, tada kae:
"Jer svedoim da imaju revnost za Boga, ali ne po razumu!" (Rimljanima
10,2-3)
Razum nam slui upravo zato da bismo razlikovali dobro od zla, istinu od
zablude, pravu revnost od fanatine:
"Uklanjati se od zla je razum." (O Jovu 28,28)
Vera bez razuma je neodgovorno kockanje sa sudbinom, dok razum bez
vere vodi u beznae filozofije, u mnotvo pretpostavki.
Razum nam je dat upravo zato da bismo znali u ta i u koga verujemo.
Kada shvatimo da nismo u stanju da razumom proverimo koja je
filozofska postavka istinita, mi moemo razumom da utvrdimo dostojnost
51

objekta poverenja koji e nam otkriti ono to nismo u stanju samim

razumom da utvrdimo.
Kada ovek shvati da je Bog dostojan poverenja, on e Mu verovati.
"Tako dakle vera biva od propovedanja, a propovedanje reju Bojom."
(Rimljanima 10,17)
Boji karakter se spoznaje razumom:
"A znamo da sin Boji doe i dao nam je razum da poznamo Boga
istinitoga i da budemo u istinitome sinu njegovom Isusu Hristu."
(1.Jovanova 5,20)
Meutim, susret sa Bogom kroz Njegov karakter duhovno i moralno
obavezuje, pa je grenom ovekovom srcu lake da samo filozofira o
istini koja Ga otkriva, nego da samog Tvorca pita za otkrivenje Istine.
Zato, umesto da gradi poverenje u Boga, ovek je sklon da gradi
poverenje u sam put spasenja, u samu doktrinu, ili u svoj crkveni
autoritet.
Ukoliko gradi poverenje u samu ideju, on e biti preputen nesigurnosti i
sumnji zbog mnotva preostalih teoretskih mogunosti koje se njegovom
umu nameu kao podjednako validne.
Tako ovek uzima na sebe teret filozofiranja i dokazivanja onoga to sam
svojim razumom nije u stanju da proveri. Na primer, nije mogue
razumom dokuiti ta se deava sa duom posle smrti. to vie teorija
postavimo, one rezultuju sa jo vie pitanja i tome nema kraja. Dakle, u
vezi takvih razumno neproverljivih saznanja treba da verujemo Bogu i
Njegovom otkrivenju. Ali, mi opet treba da upotrebimo razum. Odgovorni
smo da izgradimo poverenje u validan objekat poverenja. Da li je na
objekat poverenja zaista Bog dostojan poverenja ili neka naa fikcija,
prosuuje se analizom karaktera njegovog postupanja.
52

Biblijski Bog nas poziva da se "sudimo" sa Njime, da pokuamo da

opravdamo svoja shvatanja pred Njim ili da ujemo i prihvatimo Njegovo
otkrivenje:
"Neka dovedu svedoke svoje i opravdaju se; ili neka uju i reku: istina je.
Vi ste moji svedoci, veli Gospod, i sluga moj kojega izabrah, da biste
znali i verovali mi i razumeli da sam ja." (Isaija 45,9-10)
Prava vera nije vera u odreenu ideju, ve u odreenu linost. Teorija nam
samo prua povode da prepoznamo Boji karakter i tako svoju veru u
Boga utemeljimo.
"Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod; blago oveku koji se uzda u
Njega." (Psalam 34,8)
Po mnogim religioznim autoritetima, ovakva razmiljanja i preispitivanja
Bojeg karaktera i smisla Njegovog postupanja nisu bogougodna, ve
predstavljaju dovoenje u pitanje onoga to se podrazumeva. Meutim,
prihvatiti istinu o Bogu slepo, bez razumevanja njenog smisla, znai i
iveti tu istinu slepo, formalno i bez razumevanja njenog smisla. Prava
ljubav je svrhovit odgovor na konkretnu potrebu blinjeg i na zahteve
Neba. Nezainteresovanost da se razume potreba blinjeg i smisao Bojih
zahteva, otkriva odsustvo prave ljubavi u ovekovom srcu, i mnoge
navodi da se zadovolje religioznim formalizmom.
Mnogi grade poverenje u svoj duhovni autoritet na osnovu znakova, uda,
harmonije koji odlikuju njihovo navodno Boje otkrivenje, a ne na
osnovu smisla i karaktera Bojeg postupanja koji uliva poverenje.
Kada bi se do Boga dolazilo na osnovu samih naunih dokaza, onda bi
ovek bio primoran da Boga prihvati zato to mora, a ne zato to je
prepoznao Njegov karakter kao karakter Onoga koji je dostojan
poverenja.
53

Svakako da ne bi bilo pravedno da se u nebeskom carstvu nae neko ko je

silom prilika, neospornim naunim i drugim udima, bio primoran da
poveruje u Boga.
Savremeni zapadni racionalizam predstavlja upravo takvo kuanje Boga.
Racionalista kao da kae: "Poverovau u Boga samo ako budem bio
primoran naunim dokazima, udima i harmonijom koji prate Njegovo
otkrivenje!" A zatim u susretu sa ljudskim faktorom u beleenju Bojeg
otkrivenja (pisanju Biblije), on nije u stanju da prepozna nadahnuti
smisao poruke Neba, ve se zadrava na pomenutim nebitnim elementima
forme Bojeg otkrivenja.
Pojava izopaenog racionalizma poetkom 19. veka je rezultat duhovnog
opadanja zapadne civilizacije i potrebe neiste savesti tadanjeg oveka
da ospori autoritet Evanelja koje zahteva samoodricanje i ivot po
Bojem zakonu.
Pomenuti racionalizam nam moe izgledati kao pokuaj oveka da doe
do dubljeg poznanja istine; meutim, on je nastao kao plod sumnje i
dovoenja u pitanje onih evaneoskih istina koje su u tadanjem trenutku
zapadnoj civilizaciji bile sasvim jasne, ali ne vie i poeljne, jer su
predstavljale ukor za opteraireni materijalizam i sebinost.
Lani racionalizam je ponitio ono to je par vekova ranije protestantizam
uzdigao - autoritet Biblije. On predstavlja nauno farisejstvo naeg
vremena, jer ono, kao i farisejstvo Isusovog vremena, ne gleda smislenost
boanske poruke, ve se bavi njenim slepim slovom.
Treba usmeriti panju uma ka Bogu i upoznati Ga. Meutim,
racionalizam to ne ini. Iz paranoidnog straha od prevare on jo uvek
analizira Boje otkrivenje kao teoriju, a ne boanski karakter i smisao
postupanja.
U tom sluaju strah od prevare zapravo predstavlja sumnju u Boju
ljubav.
54

Kakav bi to bio Bog kada bi oveka prepustio njegovim hipotezama?!

Bog je ljubav i zato se oveku otkriva:
"Nisam govorio tajno, ni na mranom mestu na zemlji. Ja Gospod
govorim pravdu, javljam to je pravo." (Isaija 45,19)
Umesto da uje Boju poruku o stvaranju sveta, ovek odluuje da sam
govori o nastanku sveta. Smatrajui da u svojoj samostalnosti od Bojeg
autoriteta nalazi slobodu od pristrasnosti i greke, ovek zaboravlja da je
uzrok pristrasnosti i greke upravo u njegovom sopstvenom grenom srcu.
Oslanjajui se na svoju sopstvenu mudrost ovek dozvoljava da ga u
razmiljanju vode njegovi sopstveni greni porivi.
Tumaei boansko otkrivenje ljudskim principima on projektuje svoje
sopstvene karakterne atribute Bogu obezvreujui stvarni Boji karakter i
stvarni smisao Njegovog postupanja. Na kraju svog samostalnog
razmiljanja, svojim hipotetikim tumaenjima, racionalizam tvrdi da je
osporio autentinost Svetog pisma i da ga je spustio na nivo ljudskog
mita, jer mit i jeste najvie ka emu dosee ogranieno i samostalno
ljudsko umovanje o poreklu sveta.
Kako je na takav racionalizam odgovorilo savremeno hrianstvo?
Ono mu je pruilo ruku, jer je uz njegovu pomo svoje uenje prilagodilo
duhovnom stanju crkve i sveta i tako zadralo uticaj u njemu.
Na hrianskom Istoku nije postojala potreba za takvim izopaenim
racionalizmom, jer nije postojao ni zdrav racionalizam.
Racionalizam uvek nastaje kada postoji otvoreni dijalog, sukob ideja,
borba miljenja. Dokle god vlada apsolutizam ideje, dokle god niko nema
prava ni da dovede apsolutistiki autoritet u pitanje i tako da pone da
misli, ni apsolutistiki autoritet nema potrebu da svoju zabludu izgovara
argumentima upuenim razumu. Jednostavno se podrazumeva da je on u
55

pravu, dok se upotreba razuma smatra hulom - dovoenjem u pitanje "ve

utvrenih istina".
U skladu sa postojeim monopolom na "istinu" vladajue ideologije na
Istoku, ni Biblija ni razum nikada nisu imali prava, a samim tim ni ulogu
da oveka osvedoe o njegovu duhovnu i moralnu odgovornost, pa zato
nije bilo ni potrebe da se oni osporavaju. Preispitivanje moralne i
duhovne podobnosti je primenjivano samo na ideoloke neprijatelje, dok
je duh samokritike uvek smatran krenjem tabua. Uzrok netolerancije
prema drugaijem miljenju treba traiti u psihologiji oveka koji
upotrebom razuma doivljava stres. Kao argument ispravnosti svoga
shvatanja on navodi svoje uverenje to misli da je u pravu, pa kada sretne
jo nekoga ko takoe misli da je u pravu a misli drugaije, on doivljava
stres. Borba miljenja rui prividan mir uljuljkane savesti i esto biva
proglaena izvorom razdora i uznemirenja, iako je ona samo povod da
ovek postane svestan svog stvarnog umnog i duhovnog stanja.
Samo oni krugovi koji su na Istoku dolazili u kontakt sa Biblijom i njenim
zdravim racionalizmom imali su potrebu da se od nje brane izopaenim
racionalizmom. Otuda danas vodee pravoslavne apologete potpadaju pod
uticaj savremenih protestantskih i katolikih autoriteta (Bultmana,
Tiliha, ...), zastupnike zapadnog racionalizma, koji obezvreuju boansku
autentinost Biblije. Posledica toga je da studenti teologije, izmeu
ostalog, ue kako Bog nije stvarno razdvojio Crveno more, da su deset
zala nad Egiptom prirodne pojave, koje slede jedna iz druge, da sam
Mojsije nije napisao svojih pet knjiga niti knjigu o Jovu, nego su ih
napisale pet razliitih osoba, mnogo vekova kasnije. Knjigu o Jestiri su
navodno izmislili Jevreji da bi opravdali svoj praznik "Purim". Biblijsko
stvaranje i ostali dogaaji sve do Avrama su takoe "same prie", pa
samim tim i biblijski estodnev je samo simbolika stvaranja koje je trajalo
mnogo due. Ovakva i mnoga slina shvatanja moemo uti od dananjih
savremenih teologa.
Profesor teolokog fakulteta u Beogradu, protojerej Lazar Milin, u
pravoslavnoj apologetskoj literaturi kae:
56

"Mi kao nestrunjaci usvajamo ono to smo konstatovali kao nesumnjivu

injenicu u kojoj se svi biolozi slau: da evolucija i promenljivost vrsta
postoje." (Milin L. 1985. Nauno opravdanje religije - Apologetika.
Knjiga 4: Postanak sveta i oveka. SPC)
Stav istone i zapadne crkve, pa ak i veine protestanata, nije iskljuiv
po tom pitanju. Tako se od razliitih apologeta iste zajednice mogu uti i
shvatanja u prilog kreacionizmu, ali najee u prilog evolucionizmu.
Kako je mogue da crkva nema konkretno Boje otkrivenje o tom
pitanju? Zato nije zadovoljna biblijskim? Ukoliko bi zauzela iskljuiv
stav po tom pitanju, bilo evolucionistiki, bilo kreacionistiki, ona bi tako
izgubila odobravanje i svoj uticaj nad onim vernicima koji imaju suprotno
shvatanje. Takvom svojom irinom stavova hrianski svet pokazuje
osobine Vavilona, zbrke i pometnje razliitih verovanja pod okriljima ak
istih crkava, koje nemaju za cilj istinu o nekom pitanju, ve samo kako da
zadre uticaj nad svojim raznovrsnim lanstvom.
U Istonoj crkvi, sem retkih izuzetaka, kreacionistiki model stvaranja se
odbacuje pod izgovorom da je plod trule filozofije Zapada, dok se
evolucioni model, iako je takoe doao sa Zapada, nekritiki usvaja, zato
to povlauje liberalnom stavu prema autoritetu biblijskog otkrivenja i
njenim duhovnim i moralnim zahtevima.
Jedan poznati pravoslavni apologeta je tako svojim studentima ispriao
kako je usnio san u kojem mu je pokazano kako Biblija zapravo
predstavlja zlato izmeano sa raznim drugim sastojcima, pa je potrebno
praviti razliku izmeu onoga to je u njoj nadahnuto i to nije. Naravno,
da takvim shvatanjem crkva sa svojim tumaenjem istine, sebe stavlja
iznad otkrivenja istine koje joj je Bog dao. Grean ovek uzima na sebe
pravo da on odreuje ta jeste a ta nije u Bojoj rei nadahnuto, i njegov
autoritet se pojavljuje kao neophodnost, jer, sledi, Bog nije dao jasnu re,
pa e to umesto Njega uraditi neko drugi.

57

Da li je biblijsko otkrivenje zlato koje Bog nije prekalio i oistio od

neistoa, ili je taj proces "ienja" Njegovog otkrivenja dao grenom
oveku i njegovoj nesavrenoj organizaciji u ruke?
"Rei su Gospodnje rei iste, srebro u vatri oieno od zemlje, sedam
puta pretopljeno." (Psalam 12,6)
Oni koji pod uticajem lanog racionalizma smatraju da je njihovo
sopstveno verovanje utemeljeno na mitovima i legendama, koji sami ne
veruju u autoritet Bojeg otkrivenja, svakako ne mogu biti ni Njegovi
dostojni predstavnici svetu.
Kreacionizam upravo predstavlja kritiku temeljnih ideja savremenog
lanog racionalizma. Sama Biblija nas poziva (Rimljanima 1,20) da
istraujemo delo Stvoritelja, ne da bi naunom metodologijom dokazali
postojanje Boga, jer je to i nije oblast nauke, ve da bi kroz delo stvaranja
upoznali Njegov karakter.
Kako se Boji karakter otkriva u Njegovoj tvorevini, svaki naunik (dakle
i kreacionista) dolazi u neposredan susret sa Bojim otkrivenjem.
Ceo stvoreni svet proima smisao nesebine slube drugome. Elektron
verno slui na svojoj putanji oko jezgra atoma, i sve estice potuju
fizike zakone koje je Bog ustanovio.
Opet, gledajui u prirodi posledice prokletstva zbog greha, ovek je sklon
da izopaenost dananje ive i neive prirode pripie Bogu. Na osnovu
biblijskog otkrivenja moemo razumeti da je najvee prokletstvo dolo na
Zemlju posle Adamovog pada u greh, a drugo posle Potopa.
Nauna saznanja nam i danas otkrivaju slavu nekadanjeg pretpotopnog
ivota na Zemlji, i ne njegovu potonju evoluciju, ve veliku degradaciju.

58

SLEPI MIEVI OSPORAVAJU TEORIJU EVOLUCIJE

"Ako bi bilo mogue pokazati da postoji neki sloeni organ za koga nije mogue da je formiran brojnim
postepenim malim promenama, moja teorija bi potpuno propala." (arls Darvin, Poreklo vrsta, str. 189)

TRAPAVOST OSPORAVA PRELAZNE FORME

Nikada neemo videti slepog mia da se kao vrabac ili neka druga ptica
etka po simsu od prozora, ili da skakue sa grane na granu. Koica koja
mu je razapeta izmeu prstiju i udova i koju koristi prilikom letenja, u
velikoj meri ometa njegovo kretanje po podlozi.
Ta injenica osporava teoriju evolucije.
Zato?
Zato to je nemogu prelazni oblik preko koga je, po teoriji evolucije,
slepi mi nastao od nekog bubojeda.
Da bismo to razumeli, zamislimo kako se postepeno, kroz milione godina
duge vremenske periode, formiraju karakteristike dananjeg slepog mia,
primenjujui mehanizam prirodne selekcije i evolucije.
TA KAE TEORIJA EVOLUCIJE
U nastanku slepog mia od bubojeda neophodna su dva elementa:
mutacija i prirodna selekcija. Pozitivnom mutacijom nastaje nova vrsta
organizma, a selekcijom putem nepovoljnih uslova odstranjuju se nii,
neadaptirani primerci organizma. Dakle, promenom (oteenjem
preanjeg) genskog sadraja bubojed dobija nove karakteristike.
Sluajno mu se pojavljuju zaeci koe izmeu udova, koji e u
budunosti predstavljati krila slepog mia. (Ni u fosilima ni u ivom
svetu, mi danas nigde ne nalazimo takve primerke organizama koji su u
"evolutivnom razvoju", prelazne oblike izmeu vrsta koji bi po teoriji
evolucije morali da postoje, ili bar da budu sauvani.)
59

PODJEDNAKA VEROVATNOA ZA SVAKU KREATURU

Razmislimo kolika je verovatnoa da bubojed dobije koicu izmeu
udova? Ista kao i da dobije koicu izmeu prstiju kakve imaju ivotinje
koje odlaze po svoj plen u vodu. Takoe, ista je verovatnoa kao i da
dobije peraja kakva ima kit, ili dugaak vrat kakav ima irafa, ili surlu
kakvu ima slon, itd. Prelazna forma jo ne zna da li e postati slepi mi ili
e otii u vodu kao kit. Dakle, milijarde puta milijarde mutacija bubojeda
se pojavljuju po zemljinoj povrini; jedni imaju zaetke krila slepog mia,
drugi peraja od kita, itd, a u svakom sluaju najvei broj ima mutacije
koje ih nigde nee odvesti, jer mutacije se ne pojavljuju planski, ve
sluajno.
PRELAZNA FORMA NE ISPUNJAVA OSNOVNE USLOVE
EGZISTENCIJE
Da se vratimo na "direktne pretke" slepog mia i da vidimo ta oni u
meuvremenu rade. Dakle, sluajno se mutacijom kod bubojeda
pojavljuju zaeci buduih krila slepog mia, na osnovu kojih e on moi
da leti i da tako lake dolazi do svog plena.
Da ne bi bio potisnut od ostalih primeraka bubojeda, neophodno je da
bude u evolutivnoj prednosti nad ostalim bubojedima. Koje su to
prednosti? Laka sposobnost da se doe do hrane hvatanjem insekata u
letu! Meutim, da li je prelazni oblik sa jo nerazvijenim krilima u
prednosti nad ostalim bubojedima?
On ne moe ni da leti da bi hvatao insekte, jer nema jo formirana krila,
niti moe da tri, zato to ga u tome ometa koica razapeta izmeu udova.
Svakako da e on biti lak plen svojih neprijatelja i da e tee opstati od
svog "pretka" bubojeda.
Dananjem slepom miu je dovoljno da dobije kijavicu da bi uginuo, jer
ga kijavica ometa da koristi svoj pribor za orjentaciju, a samim tim i da
leti. Poto ne moe da leti, on nije u stanju da se prehrani, niti da se
60

sakrije od svojih neprijatelja, te je tako njegova sudbina okonana. Pitamo

se, kako se slepi mi snalazio milionima godina evolucije dok najzad nije
dobio sve dananje osobine, ukljuujui i vrlo kompleksan navigacioni
sistem?
Nikako!
Ali, ipak, zahvaljujui mati, pretpostavimo kako se milionima godina
milijarde prelaznih oblika izmeu bubojeda i slepog mia nezgrapno
kreu po naoj planeti, penju se na drvee i samoubilaki skau na
zemlju, ekajui da im dalje pozitivne mutacije formiraju krila, i pri
svemu - ne opstaju nita gore od svog pretka bubojeda. Milione godina
evolucionog razvoja njihov prelazni oblik sluajno uspeva da se prehrani,
sluajno da pobegne od svojih neprijatelja, i na kraju sluajno uspe da se
podigne i odri u vazduhu. A ta se deava sa njime u vazduhu?
Populacija ptica je ve zauzela mesto predatora dnevnih insekata, te za
slepog mia nema anse da ih potisne da bi naao mesto za sebe u borbi za
opstanak. Jedino mu preostaje da lovi none insekte.
Ali, kako e prepoznati none insekte u mraku?
Neophodan mu je sistem za orjentaciju i prepoznavanje insekata koji ne
zahteva svetlost.
Potreban mu je "radarski" sistem kojim e na osnovu odbijenog
ultrazvunog signala moi da se orjentie u mraku i da prepoznaje plen u
vazduhu.
Naravno da bi bez gotovo formiranog "radara", prelazne forme ka slepom
miu ve izumrle. One ne mogu da ekaju milione godina ve moraju
odmah da imaju izgraen sistem za ultrazvunu orjentaciju, da bi uopte
mogle da opstanu u ivotu. Neophodno je da se poklope sve potrebne
sluajnosti, a to u sutini znai da se poklopi bezbroj neverovatnih
sluajnosti u celom sistemu da bi organizam mogao da funkcionie.
61

Ili sve funkcionie, ili nita ne funkcionie!

SVETA VEROVATNOA
Prizovimo ponovo u pomo matu i pretpostavimo kako milionima
godina slepi mievi lete po mraku i sluajno naleu na insekte, dok im se
postepeno formira sistem za ultrazvunu orjentaciju. Milionima godina
priroda eksperimentie sa raznim oblicima za orjentaciju, dok se ne pojavi
onaj pravi koji biva funkcionalan. Priroda ne zna unapred koja e
mutacija opstati. Javlja se milijarde razliitih mutacija da bi opstala ona
prava.
Kakva je verovatnoa da prelazni oblik ka slepom miu dobije mutaciju
koja e ga osposobiti za orjentaciju putem odbijenog ultrazvuka u odnosu
na bilo koju drugu mutaciju, na primer, onu koja e mu formirati kopite
na nogama, ili ljudsku aku sa prstima sposobnim da sviraju na violini?
Podjednako mala, zato to evolucija eksperimentie sve dok se ne pojavi
ona mutacija koja je svrhovita. Mutacije nastaju sluajno, ali selekcija
odabira valjane. Dakle, deava se mnotvo mutacija. Pojavljuju se slepi
mievi koji lete unazad, koji imaju otrovne zube kao zmije, koji su
sposobni da diu krgama u vodi, i razne druge mutacije koje su
nepovoljne za egzistenciju. Na stranu da stavimo injenicu da to nije
izvodljivo samo promenom ili formiranjem jednog novog gena, ve
mnotva gena koji odreuju ovako sloene osobine! A meu svim tim
mutacijama, pojavljuju se u mnogo manjem broju i one mutacije koje
slepog mia pribliavaju njegovoj potrebi da se orjentie u prostoru putem
ultrazvuka.
Pojavljuje se mnotvo sistema za orjentaciju, veinom zasnovanih na
pogrenim frekventnim karakteristikama, neadekvatnim za prepoznavanje
malih insekata. Zatim se pojavljuje mnotvo sistema sa meusobno
frekventno neusklaenim elementima za slanje i prijem signala. Ali, ipak,
sluajno se pojavljuju i preivljavaju oni pravi primerci koji odailju
62

ultrazvuk upravo onog odgovarajueg spektra, koji nee zaobii insekte,

ve e ih tano lokalizovati u vazduhu.
Sasvim nezavisno od verovatnoe da slepi mi dobije sposobnost da
proizvede zvuke veoma visokih frekvencija, sluajno se pojavljuje ulo
sluha sposobno da tako visoku frekvenciju detektuje, i nervni sistem
sluajno tako isprogramiran da dobijene informacije adekvatno obradi.
Sve te osobine pojavljuju se sluajno i istovremeno, jer kakva je vajda da
slepi mi poseduje sposobnost da uje ultrazvune signale, a da nema
sistem za njihovo odailjanje? Ili, kakve bi koristi bilo kada bi mogao da
proizvodi ultrazvuk, a da nema moi da uje njegov odjek?!
Verovatnoa da za milion godina dobije sistem za slanje signala je mnogo
manja nego da prethodno formirana sposobnost za primanje signala u tom
istom periodu zakrlja.
RAZUMNO ILI SLUAJNO
Jedan radar nema samo predajnik i prijemnik. On ima sloen sistem kojim
na osnovu poloaja, jaine signala, vremenske, pa ak i frekventne razlike
izmeu poslatog i primljenog signala izraunava poloaj posmatranog
predmeta (smer kretanja i brzinu).
to je signal jai, to je predmet od koga se signal odbija vei. to je vee
vreme izmeu poslatog i primljenog signala, to je vee rastojanje izmeu
slepog mia i insekta. Ukoliko je odbijena frekvencija via od poslate, to
znai da se objekt i slepi mi meusobno pribliavaju, a ukoliko je nia,
oni se udaljavaju. Potrebno je uzeti u obzir i sopstvenu brzinu kretanja i
nju uraunati da bi se dobila objektivna slika u mraku i da bi slepi mi
znao kako da reaguje. Treba sinhronizovati njegovo mahanje krilima i
tako usmeriti njegovo kretanje da se u pravom trenutku sretne sa
insektom, da otvori svoja usta i da ga uhvati. Setimo se da ili sve
funkcionie, ili nita ne funkcionie.
63

Kad je ovek napravio radar, on je morao da uzme u obzir ogromnu

koliinu naunih saznanja. Po teoriji evolucije, jo savreniji mehanizam
je kod slepog mia nastao sluajno.
Kakva je verovatnoa da sluajno nastane ema jednog radara?
A kolika je razlika izmeu eme radara i samog napravljenog radara?
Potrebno je ne samo znati i planirati, ve i napraviti takav mehanizam,
sposoban da odailje, primi a zatim i obradi takav signal.
RAZLIITI STANDARDI
Razliite vrste slepih mieva koriste razliite frekvencije za orjentaciju,
to jo dodatno komplikuje problem. Za svaku drugaiju frekvenciju
odaslatih signala vae drugaiji matematiki prorauni, drugaije
frekvencije odbijenog signala i Doplerovog efekta. Verovatnoa da od
jedne vrste slepog mia nastane druga vrsta koja koristi drugaiju
frekvenciju je isto tako mala kao to je mala verovatnoa da od organizma
koji nema pomenuti sistem za orjentaciju nastane onaj koji taj sistem
poseduje. Oni su ponaosob svaki na svoj nain specifini i genetike
informacije jedne vrste ne mogu da pomognu formiranju osobina druge
vrste, jer su im standardi veoma razliiti. Svaka vrsta ima svoj poseban
oblik signala za komunikaciju i orjentaciju, pa se on koristi kao klju za
identifikaciju svake vrste. Smatra se da na svetu postoji oko 900-1200
vrsta slepih mieva. Verovatnoa da tako mnogo vrsta, svaka sa tako
sloenim sposobnostima nastane sluajno, beskonano je mala.
Zanimljivo je da jedna vrsta slepog mia ima naboranu koicu ispod brade
dovoljno veliku da njom pokrije lice dok spava tako to je jednostavno
navue na glavu kao oklop. Na toj koici ima i dva mala otvora, dovoljna
da primeti jae svetlosne promene, i ako je potrebno da zbog njih da
reaguje.

64

Razmislimo kolika je verovatnoa da se, po teoriji evolucije, sluajno

pojave sve te karakteristike i da predstavljaju evolutivnu prednost da bi
bile selektovane i sauvane:
Sluajno se formira viak elastine koice koji visi sa vrata. A na koici se
zatim sluajno pojavljuju ni manje ni vie nego dve rupice za svetlost.
Kolika je verovatnoa da se rupice pojave upravo na mestu oiju? I da
budu ni manje ni vee nego ba onolike kolike odgovaraju veliini oiju?!
I na kraju to nita ne bi vredelo kada slepi mi ne bi instinktivno dobio
sposobnost da tu koicu koristi kao pokriva preko glave. Kolika je
verovatnoa da se sve to slepim sluajem evolutivnih mehanizama
uskladi? Svakako, beskonano mala!
PRIRODNA SELEKCIJA NE PODRAZUMEVA EVOLUCIJU
Kao to emo videti, zastupnici teorije evolucije pokuavaju da dokau
evoluciju ivog sveta na Zemlji koristei injenice koje dokazuju upravo
njenu degradaciju. Oni polaze od pretpostavke da su sloenije vrste na
Zemlji ujedno i sposobnije za egzistenciju od svojih prostijih predaka.
Navodno, sluajnim promenama (zapravo oteenjima) genoma (koji
determinie osobine budueg bia) nii organizam prelazi u vii. Vii
organizam zbog svojih boljih karakteristika ima veu ansu da preivi u
borbi za opstanak, za razliku od ostalih preanjih primeraka njegove
vrste.
Da bi dokazali svoju teoriju, evolucionisti najee navode primer sa
leptirom Biston betularia. Pre industrijske revolucije on je imao svetlu i
tamnu formu, meutim svetla forma se gotovo sasvim izgubila zato to je
izumiranjem belog liaja izgubila podlogu koja ju je sakrivala od
predatora. (Liaji ne podnose zagaenost vazduha.) Zbog negativnih
uslova ivota tamna forma je u meuvremenu zauzela primat (preko 90%
populacije). Meutim, selekcija crne forme leptira nije nikakav dokaz za
evoluciju leptira u novu vrstu, zato to je crni varijetet leptira postojao i
ranije. I dalje je re o jednoj vrsti sa svoja dva varijeteta. U
meuvremenu, visoka tehnologija savremene industrije je omoguila
65

smanjenje zagaenosti, povratak liaja, a samim tim i svetle populacije

leptira.
Evolucionisti su pokuali da stvore novu vrstu leptira vetakom
selekcijom. Uzeta je vrsta leptira gubara (Limantria dispar) koja se brzo
razmnoava i daje vrlo razliite varijetete. Eksperiment namerne selekcije
je trajao 25 godina i selektovane su izrazito drugaije varijante da bi se od
njih kasnije dobilo potomstvo koje e se toliko razlikovati od predaka da
vie niko ne bi mogao prepoznati da se radi o istoj vrsti leptira. To bi bio
mogao biti dokaz nove vrste.
Ali, 25 godina selekcije i ukrtanja nije dalo oekivane rezultate. Kad god
je neki ukrteni varijetet izgledao veoma razliit od divljeg (bilo po
veliini, boji ili na neki drugi nain), uskoro se poeo menjati u
suprotnom smeru, nazad prema uobiajenom izgledu vrste kao celine.
Jedna vrsta ima odreen broj varijeteta i nita vie od toga. Svako dalje
mutiranje organizma oduzima mu sposobnosti opstanka koju ono ve ima,
a ne stvara od njega novu vrstu sa kvalitetnijim sposobnostima. Selekcija
takoe, moe samo da ogranii preivljavanje odreenih varijeteta, a
nikako da stvori prelaznu varijantu koja bi bila kandidat za novu vrstu.
Teorija evolucije je zasnovana na verovanju u pozitivnu greku (mutaciju)
u prepisivanju gena, koji determiniu osobine vrste. Kako je veoma mala
verovatnoa da greka odjedanput stvori novu vrstu, veruje se u
takozvane prelazne forme kroz koje organizam postepeno prolazi u
nastanku nove vrste. Meutim, greka u prepisivanju genetskog sadraja
ugroava ceo sistem organizma.
Ako hoemo da prepravimo jedan zastareli televizor u televizor veeg
kvaliteta, nije dovoljno samo da zamenimo jedan poluprovodnik danas, a
sutradan drugi, i da tako za nekoliko godina dobijemo kvalitetniji
televizor. Hoe li sistem u meuvremenu saekati sa radom dok se ne
zavre poslednje izmene?! Ne! ivi varijetet e uginuti ukoliko odmah ne
pokae svoju evolucionu prednost. Izmena svakog elementa zahteva
66

trenutno prilagoavanje ostalih elemenata sistema novonastaloj promeni,

inae e funkcija celog sistema biti ugroena.
To je upravo sluaj sa mutacijom koja izaziva srpastu anemiju, koja se
navodi kao primer "pozitivne" mutacije.
Ljudi koji imaju mutaciju na strogo odreenom mestu u genu za
hemoglobin, imaju crvena krvna zrnca nepravilnog oblika (srpasti
eritrociti). Ovakva krvna zrnca su nepovoljna ne samo za oveka (ne
prenose dovoljno kiseonika), ve i za parazita, jednu protozou, izazivaa
malarije, koja teko moe da probije njihovu ovrslu membranu. Zbog
toga, osobe koje su bolesne od srpaste anemije tee obolevaju od malarije.
Pozitivan efekat ove mutacije dolazi samo u specifinoj (nepovoljnoj)
sredini, tamo gde vlada malarija. Meutim, osobe bolesne od srpaste
anemije su anemine. Osobe koje i od oca i od majke naslede mutiran gen
umiru pre vremena polne zrelosti, to znai da, po Mendelovim zakonima,
svaka etvrta osoba (25%) biva uklonjena iz populacije.
Dakle, ako bi selekcija bila otra i ako bi osobe koje imaju mutiran gen
bile izolovane od nemutiranih jedinki, njihovo potomstvo bi sigurno
pomrlo.
Selektovan i kroz dui niz generacija izdvojen varijetet ima uvek manju
varijabilnost od svog intermedijalnog pretka. Onaj faktor koji omoguava
varijabilnost vrste upravo predstavlja konicu evoluciji organizma iz
jedne vrste u drugu. Po teoriji evolucije, mutirana jedinka mora biti
sauvana od meanja sa ostalim nemutiranim jedinkama vrste da ne bi od
njih bila asimilovana. Meutim, kada mutirani varijetet ostane sam,
suoava se sa istim problemom koji karakterie problem incesta. Kako su
negativne mutacije stalan fenomen, vie ne postoji nain da se
novonastala genetska oteenja nadomeste sa sauvanim genima
neoteene vrste. Nasuprot teoriji evolucije, nauna saznanja govore da
prednost u egzistenciji uvek imaju organizmi koji se meaju sa
67

najrazliitijim varijetetima iste vrste, jer tako pokrivaju svoja u

meuvremenu nastala genetska oteenja.
Stvarno pozitivna mutacija, koja bi predstavljala prelaz u novu vrstu, do
sada nije zabeleena ni u jednom jedinom sluaju. tavie, u eliji postoji
itav skup mehanizama reparacije DNK kojima organizam spreava
nastanak mutacije: kontrola ispravnosti kopiranja genetikih informacija,
prepoznavanje originalnog nukleotida u DNK na osnovu ostatka
("pepela") koji je oteen ("spaljen") pod uticajem kosmikog zraenja i
zatim njegova zamena ispravnim nukleotidom, itd). Svi ti mehanizmi
reparacije DNK, kojima se organizam uva od mutacija, nastali su, po
teoriji, evolucije sluajno - upravo mutacijom!
Mutacije su genetska oteenja, ali bi evolucionisti u njima voleli da vide
kreativnu silu razvoja vrste. Pogledajmo kako to izgleda na primeru
krvnih grupa, konkretno razlike izmeu gena koji determiniu formiranje
A i O krvne grupe. Izmeu A i O grupe primeuje se razlika u 258.
nukleotidu koji nedostaje nosiocima O grupe. Za razliku od A grupe, kod
O grupe nedostaje jedan guanin, to rezultuje pomeranjem okvira itanja i
time pogrenim deifrovanjem genetike informacije. Po tri nukleotida
odreuju jednu aminokiselinu, i zato se od 86. aminokiseline ugrauju
razliite aminokiseline u protein determinisan genom za nultu krvnu
grupu. Tako e se pre vremena formirati "stop-kodon" i nee doi do
formiranja onoga enzima sposobnog da obavi nakainjanje eera, kao to
je to sluaj kod A grupe.
Oigledno je da je grupa A savrenija u odnosu na O grupu.
Sa time e se sloiti i zastupnik evolucije ali e zakljuiti da je A grupa
savrenija zato to je navodno evoluirala iz O grupe, kao to to tvrdi pisac
popularne knjige "Ishrana i krvne grupe" dr Peter D'Adamo.
Dakle, za razliku od evolucioniste koji tvrdi da je A grupa nastala
mutacijom O grupe tako to je dobila jedan nukleotid vie, kreacionista e
tvrditi da je O grupa nastala mutacijom iz A grupe, tako to je izgubila
68

pomenuti nukleotid. Evolucionista polazi od toga da je ovekov predak

genetski siromaniji, pa e biti zbunjen ukoliko jednoga dana pronae
DNK pravog ovekovog pretka iz pretpotopnog (ili ranog poslepotopnog)
perioda, pa e biti sklon da ga proglasi drugom vrstom, jer po
evolucionistikoj dogmi, predak oveka ne moe imati savreniji DNK od
dananjeg oveka. Meutim, DNK analize pokazuju da je ljudska vrsta
puna mutacija koje se stalno gomilaju sve dok jednoga dana ne spuste
ovekov genotip do samog praga egzistencije.
Da bi nam fenomen razliitog tumaenja istih naunih saznanja bio jo
jasniji, i da bi nam sam evolucionistiki pristup postao jasniji, posluimo
se banalnim primerom u kojem slika predstavlja genotip tj. genetsku
informaciju osobina jedne vrste.
Pretpostavimo da dve iste umetniki vredne slike bivaju izloene
nepovoljnim uticajima velikih promena temperature, kie, vetra, i raznim
drugim nepogodama. Pretpostavimo dalje kako je posle nekog vremena
jedna od te dve slike vie izgrebana i oteena od druge, te kako je iz nje
otpalo jedno pare.
Kako evolucionistiki i kreacionistiki pristup tumai poreklo slika i
zakljuuje njihov nekadanji praizgled?
Evolucionista ne priznaje razumnog kreatora slike. Zato biva prinuen da
tumai da je slika nastala sama od sebe (sveto vreme + sveta verovatnoa
+ sveti sluaj), zapravo da se pod uticajem spoljnih faktora, od bezobline
mase razvila u predivno umetniko delo.
A kako e on objasniti razlike izmeu manje i vie oteene slike?
Kako evolucionista smatra da promene izazvane spoljnim uticajima
predstavljaju pozitivnu snagu stvaranja, on e zakljuiti da je bolje
sauvana slika zapravo vie evoluirala, pod uticajem onih istih uticaja
koje kreacionista smatra uzrocima oteenja manje sauvane slike.
69

Dakle, rupa nastala na mestu odvaljenog pareta, koja se nalazi na manje

sauvanoj slici, po evolucionistikom principu razmiljanja, nije nastala
pod loim uticajima, nego je ta rupa kod bolje sauvane slike pod tim
istim uticajima ak popunjena.
Pitamo se, kako evolucionista objanjava da su grubi spoljni uticaji mogli
da ulepaju, a ne da otete i izgrebu umetniko delo?
Odgovor je - sluajno!
I ne samo da je sluaj ulepao, ve je on i stvorio divnu umetniku sliku.
Lepota stvorenog sveta prevazilazi lepotu bilo kakve slike samog tog
sveta, a on je po teoriji evolucije nastao sluajnim mutacijama niih
organizama, koji su opet ranije nastali meusobnom interakcijom
molekula neive materije.
Razmislimo da li postoji verovatnoa da se pod uticajem erozije, vetra,
vode, sunca, i drugih faktora sluajno formira slika koja predstavlja portet
neke osobe?
A kakva je verovatnoa da se sluajno stvori neto sloenije od same slike
i da to bude ivo?
Smatra se da je za mutacije najodgovorniji uticaj kosmikog i
ultravioletnog zraenja. Po kreacionistima on je samo tetan po
organizam, a po evolucionistima, svaki napredak, i svaka kreativnost je
nastala samo pod njegovim uticajem:
"Paradoksalno je ali je injenica, da ultravioletna svetlost, koja je bila
osnova zaetka ivota na naoj planeti, danas nosi smrt svim ivim
organizmima. Ovo je rezultat duge evolucije, i da bi ivi organizmi
postali otporni na ultravioletnu svetlost, mogli bi da pretpostavimo da je
potrebno isto toliko tako dug period za novu adaptaciju na ultravioletnu
svetlost. Svi inioci koji utiu da se spektralni sastav svetlosti na naoj
planeti menja, u korist ultravioletne svetlosti, direktno doprinose uginuu
70

svih ivih organizama." (dr Miloje R. Sari, Fiziologija biljaka,

Univerzitet u Novom Sadu, Nauna knjiga, Beograd, 1979. str. 566)
Da bi dokazali svoju teoriju tj. pozitivan uticaj mutacija u formiranju
novih vrsta, evolucionisti su ve nekoliko decenija pokuavali da
zraenjem odreenog gena kod veoma plodne vinske muice (Drozofila
melanogaster) izazovu pojavu neke nove napredne osobine. Eksperiment
je pretrpeo potpuni neuspeh. Naunici su jedino uspeli da dobiju primerak
vinske muice kome nedostaju krila, noge, oi, ili koji ima noge na glavi,
ali nikada nisu uspeli da dobiju primerak sa osobinama savrenijim od
onih koje on ve ima.
Mi moemo uzeti poklon iz Bojih ruku, gaziti po njemu, skakati, upati
ga i kidati, ne bi li dokazali da taj poklon moe i bez Boje intervencije
sluajno ili namerno da postane lepi, bolji, kvalitetniji i napredniji, ali on
nikada nee postati savreniji od onoga kako ga je Bog zamislio i
prvobitno napravio.
Ni sluajno, a ni namerno, izmenjeni uticaji na ivi svet na zemlji nikada
nisu uspeli da stvore savreniju vrstu. Nasuprot evoluciji ivog sveta na
zemlji, svedoci smo degradacije. Umesto nastanka novih vrsta, svedoci
smo njihovog masovnog izumiranja.
POSLEDICE VELIKOG POTOPA
POSLEPOTOPNA DEGRADACIJA VRSTA
Fosili pretpotopnog sveta nam otkrivaju biljke i ivotinje ogromnih
dimenzija: protozoe - foraminifere prenika 16 cm, ogromne insekte vilin konjice sa krilima prenika 75 cm, bubavabe duine 10 cm, morske
korpije duine oko 3 metra, paprati (rastavii) visoke 30 metara, letee
dinosauruse prenika krila od 12 metara, ptice visoke preko 5 metara,
bezroge nosoroge duine 10 metara, pueve duine 2,2 metra, i majmune
(lenjivce) visine 6 metara. Gigantizam pretpotopnog sveta ne moramo
ograniiti samo na ivotinje i biljke, ve i nekadanjeg oveka.
71

Fosilizovani otisci ovekovih stopala duine oko 70 cm se nalaze zajedno

sa fosilima dinosaurusa.

Sauvana predanja o nekadanjim divovima meu ljudima, nalazimo

meu raznim narodima sveta.
Pored gigantizma fosili nam pokazuju nekadanju mnogo veu
raznovrsnost ivih organizama od one koju imamo danas, pa ak i oni koji
se nalaze u istim geolokim formacijama. Iako evolucionisti smatraju da
je sauvano samo nekoliko procenata od ukupnog broja fosila, u njima
nalazimo oko 100 puta vie ivotinjskih vrsta u odnosu na one koje
egzistiraju danas. Kako je sigurno da fosili mnogih organizama nisu
sauvani, niti do danas pronaeni, sigurno je da je broj prepotopnih vrsta
vie nego sto puta vei od onog broja koji egzistira danas.
Mi nismo svedoci evolucije, ve degradacije ivog sveta. Oigledno je da
dananji uslovi ivota i dananji genetski potencijali organizama primetno
zaostaju za onima koji su postojali u prolosti.
U samoj promeni klime nalazi se jedan od glavnih razloga zbog kojeg se
manji broj vrsta odrao do danas, ali i razlog zbog ega organizmi ne
mogu da manifestuju sve svoje genetske potencijale, ukoliko su ih pod
uticajem mutagenih faktora uopte do sada sauvali. Analiziraemo kakve
72

su se sve promene desile u klimi (promenu temperature, atmosferskog

pritiska, sastava vazduha, spektra suneve svetlosti, jaine magnetnog
polja, itd.).
TEMPERATURNA PROMENLJIVOST POSLE POTOPA
ovek ima potrebu za klima ureajem, koji leti hladi a zimi greje.
Moemo opravdano postaviti pitanje kako "evolucija" nije oveka
prilagodila uobiajenim temperaturnim razlikama, ve ih on stalno
doivljava kao traumu. On jednostavno nije prilagoen razlikama u
temperaturi koje postoje izmeu godinjih doba i izmeu geografskih
irina. Ne samo ovek, ve i biljke i ivotinje doivljavaju stres (pa i
smrt) usled postojeih promena temperature. Veina vrsta ptica leti na jug
da bi tamo provele zimu. One nisu "konstruisane" tako da podnesu
"normalnu" razliku u temperaturi izmeu godinjih doba, ve moraju da
se sele.
Mnogi nam pokazatelji govore da su najoptimalniji uslovi za ivot u
tropskom i suptropskom podruju. Najvei procenat svih biljnih i
ivotinjskih vrsta ivi u tim uslovima. Mnoge biljke koje ive u
umerenom pojasu, manifestuju svu puninu svojih potencijala (donesu cvet
i plod) tek u tropskim uslovima. Najbujniji biljni i ivotinjski svet mi
nemamo ni u vreloj pustinji, ni na ledenim polovima. Nije sluajno
njihovo najprieljnije stanite u temperaturnoj sredini ova dva ekstrema.
Sve nam ovo pokazuje da organizmi nisu genetski predvieni za klimu
koju karakteriu velike temperaturne dnevne razlike, niti za klimu koja
odstupa od suptropske i tropske.
Otkuda takvi uslovi ivota neadekvatni genetskim sklonostima biljaka i
ivotinja? Sveto pismo otkriva da su nenormalne razlike u temperaturi,
kao i pojava godinjih doba, posledica velikog Potopa, zapravo ruenja
vodenog omotaa koji se pre Potopa nalazio iznad zemljine atmosfere.

73

Biblijski izvetaj jasno objanjava nastanak temperaturnih razlika na

naoj planeti kao posledicu velikog Potopa:
"Otsele, dokle bude zemlje, nee nestajati ... studeni ni vruine, leta ni
zime." (1.Mojsijeva 8,22)
Kakve veze ima Potop sa pojavom leta i zime, tj. zato bi ruenje vodenog
omotaa rezultovalo pojavom otrih razlika u temperaturi? Setimo se
injenice da vedra no predskazuje hladno jutro. Ukoliko je pak nebo
oblano, oblaci vraaju izraeno toplotno zraenje sa zemlje, natrag na
zemlju, i jutro nee biti tako hladno. Pre Potopa je vodeni omota stvarao
snaan efekat staklene bate, pa je svugde postojala ujednaena
temperatura.
"Potom ree Bog: Neka bude svod posred vode, da rastavlja vodu od
vode. I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom,
i bi tako. A svod nazva Bog nebo. I bi vee i bi jutro, dan drugi."
(1.Mojsijeva 1,6-8)
Ukoliko je na Zemlji postojao efekat staklene bate, to znai da je na celoj
planeti postojala ujednaena klima bez obzira na doba godina i bez obzira
na geografske irine. A sve to nam potvruju paleontoloki nalazi. Izmeu
godova fosilizovanog drveta veoma se teko vidi razlika, a fosili tropskih
organizama se nalaze na svim geografskim irinama (raunajui i severni
i juni pol).
Kako pre Potopa na Zemlji nisu postojala podruja polarne klime, kao i
klime vrelih pustinja, realno je da to moe da potvrdi odsustvo fosila onih
biljnih i ivotinjskih vrsta koje su danas prilagoene pomenutim
temperaturnim ekstremima.
Da apsurd bude vei, ako je po evolucionoj teoriji dugo vremena na
Zemlji egzistiralo ledeno doba, onda bi bilo realno nai vei broj fosila
organizama prilagoenih hladnim uslovima od onog broja koji danas
postoje. Meutim, naune injenice govore suprotno. Klima na celoj
74

Zemljinoj kugli je bila izmeu suptropske i tropske. Fosili mamuta se, na

primer, nalaze zajedno sa fosilima nosoroga i ostalih tropskih ivotinja.
POLOAJ I ORBITA ZEMLJE PRE I POSLE POTOPA
Kada bi ugao zemljine rotacije oko sopstvene ose bio znatno manji od 23
stepena, naa planeta bi bila izloena stalnom pregrevanju ekvatora i
hlaenju polova. Otre razlike u temperaturi bi rezultovale velikim
razlikama u pritisku vazduha i snanim vetrovima koji bi onemoguili
uslove za ivot na Zemlji. Ali, efekat staklene bate bi omoguio da
Zemlja bez ikakvih nepovoljnih posledica ima i nulti ugao rotacije.
Mogue je da je nestanak efekta staklene bate rezultovao neophodnou
da se naa planeta nagne na dananja 23 stepena, radi njenog
ravnomernijeg zagrevanja. Takva promena je u tom sluaju rezultovala
promenom zemljine orbite oko Sunca, i meseeve oko Zemlje, ime se
moe objasniti razlika izmeu nekadanje i dananje duine meseca (30
prema 27,3 dana), i nekadanje i dananje duine planetarne godine (360
prema 365,25 dana).
Da pretpotopna ili "apsolutna" godina ima okruglo 360 dana moe se
izraunati na osnovu biblijskog izvetaja (1.Mojsijeva 7,11.24;8,4; Danilo
7,25; Otkrivenje 11,2-3;13,5).
EROZIJA PRE I POSLE POTOPA
Svake godine voda i vetrovi erodiraju oko 25 milijardi tona praine,
zemlje i stena kontinenata i odnesu ih u okean. Pri sadanjoj stopi erozije
svi kontinenti bi se sravnili u nivo okeana za samo 10,7 miliona godina.
Kada se izuzme efekat ovekove poljoprivredne aktivnosti, tada se stepen
erozije smanjuje najvie nekoliko puta. Izraunato je da bi u tom sluaju
naa planeta, za samo 34 miliona godina, sve svoje kontinente erodovala
na nivo okeana. Dakle, na osnovu nivoa erozije, Zemlja svakako ne moe
da bude starija od 34 miliona godina.
75

Da li je Bog stvorio Zemlju sa ciljem da je erozija vremenom pretvori u

blatnjavu loptu?
U uslovima efekta staklene bate, kakvi su odlikovali pretpotopnu klimu
nae planete, nestaju uzroci erozije: kia, vetar, kao i pucanje stena zbog
temperaturnih razlika.
Kako zbog efekta staklene bate nisu postojale niske temperature u
atmosferi ispod vodenog omotaa, nije postojalo ni formiranje oblaka, pa
samim tih ni kinih kapi. (Nema praine, nema vetra, nema kondenzacije,
nema kie.)
"Jer Gospod Bog jo ne pusti kiu na zemlju." (1.Mojsijeva 2,5)
Duga, kao simbol zaveta izmeu Boga i oveka, prvi put se pojavljuje
posle Potopa, jer dotle nije padala kia. Kia je neprirodna. Ona ubija
male insekte. Grad lomi i unitava biljke. Isto se moe rei za produkt
velikih kia - poplave.
Kako se navodnjavalo tlo ukoliko nisu postojale kine padavine? Sveto
pismo prua razumno objanjenje: "Ali se podizae para sa zemlje koja
natapae svu zemlju." (1.Mojsijeva 2,6) Svakoga jutra se, zbog blagog
zahlaenja povrine zemljine kore, formirala magla koja je u obliku rose
neno kondenzovala vodu.
U uslovima povienog atmosferskog pritiska, zbog teine pretpotopnog
vodenog omotaa koji je lebdeo iznad zemljine atmosfere, temperatura
kondenzacije vodene pare u obliku magle i rose je znatno bila via nego
to je to danas.
U uslovima staklene bate nestaju vetrovi. Vetrovi podiu prainu sa
zemlje i zagauju atmosferu a ukoliko su jai lome vegetaciju i tako
pokazuju svoje neprirodno poslepotopno poreklo. Fosili pretpotopnog
drvea (uglavnom paprati), iako ogromnih dimenzija, nisu imali razvijen
korenski sistem, to ukazuje na to da nisu bili stvoreni za vetrovite uslove.
76

Takoe, papratnjae zbog svog naina razmnoavanja ne zahtevaju vetar

radi opraivanja, ve samo visoku vlanost. Dnevno zagrevanje i nono
hlaenje stena izaziva njihovo pucanje to takoe nestaje u sluaju efekta
staklene bate; nema nastanka i irenja pustinja.
NAOARI PROTIV SUNCA
Kao da ljudske oi nisu stvorene za ovakav spektar i jainu suneve
svetlosti, pa ovek ima potrebu da nosi naoari, sa posebno zatamnjenim
odreenim frekvencijama spektra suneve svetlosti.
Vodeni omota oko zemljine atmosfere je oigledno pravio adekvatan
filter za sunevu svetlost, verovatno upravo onakav kakav danas ljudi
pokuavaju da improvizuju sa zatamnjenim naoarima.
Neki smatraju da bi takav pretpotopni vodeni omota do te mere umanjio
sunevu svetlost na Zemlji, da bi njena povrina bila izuzetno hladna:
"Samo malo smanjenje ugla kojim suneva svetlost pada na polove,
rezultuje polarnim kapama! ta bi se tek desilo kada bi postojao takav
vodeni omota, koji upravo spreava prodor onih frekvencija svetlosti
koje pruaju najvee zagrevanje Zemlje?!" Meutim, vodeni omota
upravo spreava hlaenje povrine Zemlje. Kako je ispod povrine
zemljine kore i leti i zimi konstantna temperatura, a daljim poveanjem
dubine se ona postepeno poveava, moramo imati na umu da je zemljina
atmosfera pre Potopa bila zagrevana sopstvenim toplotnim zraenjem.
Bez vodenog omotaa, Zemlja je kao ovek bez odee, koji iskljuivo
zavisi od temperature okoline. Njegova sopstvena telesna temperatura nije
znaajna kada se slobodno izrai u prostor. Ako, pak, nosi odeu na sebi
(uloga vodenog pretpotopnog omotaa), ona zadrava njegovu toplotu i u
velikoj meri ga ini nezavisnim od spoljne temperature.
Treba ispitati kakav je spektar svetlosti koja je proputena kroz vodeni
filter i kako ona deluje, posebno, na biljni svet. Poznato je da ronioci
srazmerno svojoj dubini ronjenja prvo primeuju gubljenje crvenog dela
spektra, pa po spektralnom redu i ostalih frekvencija svetlosti. Utvreno
77

je da vie frekvencije svetlosti dovode do luminiscencije hlorofila na

nivou nieg, crvenog dela spektra. Takoe, primeeno je da voda blokira
razarajui ultraljubiasti deo spektra.
Razlog zato pretpotopni ostaci organskih materija imaju zanemarljivo
malo ugljenika C14 je upravo u tome to je vodeni omota blokirao
prodor kosmikog zraenja i tako omeo nastanak ugljenika C14, pa se
previanjem te injenice zakljuuje da su pojedini fosili stariji od datuma
nastanka ivota na Zemlji (stariji od 6000 godina).
Pre Potopa, po biblijskom otkrivenju, incest nije predstavljao greh. Zato?
Zato to je glavni izvor mutacija - tetno kosmiko zraenje - bio blokiran
vodenim omotaem i snanim geomagnetnim poljem Zemlje.
Organizam se bori protiv uticaja tetnog zraenja, isto tako sloenim
sistemima kao to su sloeni oni koje on koristi u borbi protiv virusa i
bakterija. Svi ti procesi reparacije dodatno "zamaraju" organizam i tako
mu oduzimaju energiju, vreme i druge potencijale koji bi bili iskorieni
za snagu i rast samog organizma.
Nagomilana oteenja genetskog sadraja usled neprekidnog dejstva
kosmikog zraenja poslepotopne istorije sveta, dodatno su osakatila
biljne i ivotinjske potencijale i u velikoj meri ih pribliila njihovom
egzistencijalnom minimumu.
ZATO RUPE U OZONSKOM OMOTAU?
Period poluraspada zemljinog magnetnog polja je 1400 godina. Godine
1835. ovo polje je imalo 85,6 d 1021 A/m, a danas 80,1 d 1021 A/m.
Jasno se vidi eksponencijalno opadanje magnetnog polja Zemlje:
1835 - 85,58
1845 - 84,88
78

1880 - 83,63
1885 - 83,47
1905 - 82,91
1915 - 82,25
1922 - 81,65
1925 - 81,49
1935 - 80,88
1945 - 80,65
1955 - 80,35
1960 - 80,25
1965 - 80,13
Za 100 godina geomagnetno polje Zemlje smanji svoju jainu za oko 5%.
Ukoliko se magnetno polje Zemlje smanjivalo po istoj funkciji ve 10 000
godina, ono je pre 10 000 godina moralo biti toliko veliko da je ivot na
planeti bio nemogu, jer tako snano magnetno polje imaju samo
magnetne zvezde. To je dokaz ili protiv velike starosti nae planete ili
protiv uniformistikog pristupa istoriji Zemlje i porekla ivota koji
zastupaju evolucionisti.

79

Realno je pretpostaviti da magnetno polje Zemlje opada od jednog

trenutka koji se verovatno desio posle ovekovog pada u greh, ili posle
Potopa. Prema postojeoj eksponencijalnoj stopi smanjenja magnetnog
polja, ono bi za nekoliko hiljada godina postalo zanemarljivo. Kosmiki
zraci i solarni vetrovi bi tada nesmetano dolazili na Zemlju i vrili svoj
koban uticaj na ivi svet. Pojava ozonskih rupa je upravo posledica
postojeeg smanjenja geomagnetnog polja Zemlje.
Pojaano magnetno polje nekadanjeg sveta je rezultovalo blagoslovima
zbog kojih se i danas primenjuje magnetoterapija, jer magnetno polje iri
krvne sudove te doprinosi ubrzanju metabolizma, kao i brem obnavljanju
tkiva i zarastanju rana.
BLAGOSLOVI VISOKOG PRITISKA PRETPOTOPNE ATMOSFERE
Radnik u kesonu (zvonu za rad na morskom dnu) se povredio, i rana mu
je za neoekivano kratko vreme u uslovima tako visokog pritiska potpuno
80

zarasla. Tako je prvi put primeen blagoslov visokog atmosferskog

pritiska. Od tada se primenjuju takozvane hiperbarine komore - komore
sa visokim pritiskom koje deluju isceljujue na srane i modane udare, a
posebno na degenerativne bolesti (demenciju i senilnost, spondilozu,
protiv ubrzanog okotavanja, itd). Blagotvornim dejstvom visokog
pritiska u hiperbarinoj komori, udovi koji bi inae bili amputirani bilo
zbog smrzavanja, ili zbog gasne gangrene, bivaju potpuno povraeni u
zdravo stanje. Otvorene rane se zaceljuju za nekoliko dana, umesto
uobiajenih nekoliko sedmica. Zaustavljaju se i zaceljuju i unutranja
krvavljenja. Veze atrofiranog nervnog sistema se obnavljaju, pa se
oteenja vida popravljaju ak za samo par tretmana. Veliki je spisak
bolesti koje se na ovaj nain lee sa velikim procentom uspeha.
Eksperiment sa gajenjem paradajza u takvoj komori doprineo je da on za
dve godine poraste u visinu od 3 m i donese rod od 930 plodova. Potrebno
je napomenuti da je dr Mori radei ovaj eksperiment u Japanu simulirao
jo neke pretpotopne uslove, kao na primer pretpotopni spektar svetlosti
koji pada na biljku i sl. A kao to smo ve primetili, fosilni nalazi nam
upravo potvruju ovakve blagoslove pretpotopnih uslova ivota na naoj
planeti. Vei broj (do sada izumrlih) vrsta i njihove ogromne dimenzije
potvruju da su raniji uslovi za ivot bili znatno bolji nego dananji.
Zato organizmima odgovara vei pritisak vazduha?
U uslovima visokog pritiska potrebni gasovi veoma lako dolaze do elije
organizma. Njihova rastvorljivost u vodi je mnogo vea pod veim
pritiskom. Bolest pijanstva kod gnjuraca se pojavljuje upravo zato to se
velika koliina vazduha rastvara u krvi ronioca. Istim fenomenom
moemo objasniti kako ivotinje ogromnih dimenzija (oktopodi na
primer) koje ive na velikim dubinama mogu da preive u vodi bez
svetlosti i biljne vegetacije koja bi je opskrbljavala kiseonikom. Transport
gasova izmeu organizma i okoline je mnogo bolji pod visokim
pritiskom, a svoje zalihe kiseonika pomenuti organizmi dre rastvorene u
miiima i kostima.
81

PROBLEM PREVELIKE VLANOSTI

Ako je pretpotopni svet karakterisala tropska i polutropska klima, zato
onda ona nije povoljna za sve biljke koje danas ive u umerenoj klimi na
Zemlji?
Svedoci smo kako neprirodna sparina toplih dana i oveka dovodi do
guenja. Visoka vlanost, koja je posebna karakteristika tropske klime
(via temperatura dovodi do veeg isparavanja vode), bukvalno ugui
pojedine biljke. Biljka ne moe da doe do dovoljne koliine vazduha i
zato ugine. Topla tropska klima bi toj biljci tek dala priliku da ispuni sve
svoje potencijale, ali ona ne moe da opstane zbog nesposobnosti da
primi potrebne gasove iz vazduha. Meutim, visok pritisak pretpotopnih
uslova ivota bi poveavao rastvorljivost potrebnih gasova i ne bi dolo
do guenja. Osim toga, mehurii vazduha konzervirani u ilibaru
pokazuju da se u tadanjem vazduhu nalazilo 35% kiseonika (za razliku
od sadanjih 21,5%).
Verovatno je postojao i vei procenat ugljendioksida u atmosferi nego
danas. Eksperimentalno je utvreno da biljkama koristi poveanje
koncentracije ugljendioksida sa normalne zastupljenosti od 0,03 na 1%, a
tek dalje poveanje pojedinim biljkama poinje da smeta. Vei procenat
potrebnih gasova i vei pritisak tih gasova su tako meusobno
umnoavali svoju blagotvornost.
Zato sada nema u atmosferi kiseonika i ugljendioksida u tolikoj meri u
kolikoj su oni bili prisutni pre Potopa? Gde se oni sada nalaze?
Svedoci smo da se koliina SO2 postepeno poveava u zadnjih stotinak
godina i predstavlja problem jer izaziva efekat staklene bate tj. zadrava
energiju Sunca.
Podsetimo se da dananja svetlost Sunca nije oslabljena prolaskom kroz
pretpotopni vodeni omota kao to je to bio sluaj pre Potopa. Odakle
pomenuta koliina ugljendioksida dolazi?
82

Od pretpotopnih zaliha organske materije koja je konzervirana u uglju i

nafti i koja se oslobaa njihovim sagorevanjem!
"Koliina ugljenika koja je blokirana u krenim sedimentnim stenama i
fosilizovanim organskim materijama i koja je na taj nain iskljuena iz
kruenja, premaa ukupno, za sve vreme sedimentacije i fosilizacije u
toku geoloke istorije, dvanaest puta koliinu SO2 koja se danas nalazi u
atmosferi." (dr Milorad Jankovi "Ekologija" str.124)
Samo u zalihama uglja ima 1,4 puta vie ugljenika nego u svim biljkama
koje bi mogle pokriti svu zemlju onako obilno kao to to one danas ine u
ekvatorijalnim umama. Ogromna koliina ugljenika i kiseonika se nalazi
danas pod zemljom, a to je zapravo gotovo celokupna organska masa
pretpotopne civilizacije. Kada bi ona ula u dananji krug razmene
materije, imali bismo mnogo vie ugljendioksida i kiseonika u opticaju
nego danas. Meutim, oni ne bi bili iskorieni kao ranije, jer setimo se
da su ranije tropski i suptropski uslovi ivota odlikovali celu zemljinu
povrinu. Dakle, ogromna koliina SO2 je bila u sastavu pretpotopnog
ivog sveta, da bi znatnim delom ostala sakrivena za ovaj na svet u
konzerviranom obliku - uglja i nafte.
Zato je Bog vei deo pretpotopne flore i faune smestio pod zemlju? ta
bi se desilo da pomenuta organska materija nije fosilizovana posle
Potopa?
Degradirana poslepotopna vegetacija ne bi uspela da vee za sebe viak
SO2, te bi u atmosferi bila slobodna vea koliina SO2 nego pre Potopa,
to bi onemoguilo uslove za ivot.
Evolucionisti upravo veruju da se u vreme nastanka ivota ogromna
koliina ugljendioksida nalazila u atmosferi, te da je biljni svet vezao za
sebe ugljenik, a vei deo kiseonika ostavio slobodnim.

83

Zato je nerealno verovati da je bilo kada u atmosferi egzistirala vea

koliina nevezanog ugljendioksida?
Eksperimentalno je utvreno da svim biljkama smeta poveanje
koncentracije ugljendioksida u vazduhu iznad 1%, zato to on reaguje sa
vodom gradei ugljenu kiselinu. I kada poveana koliina ugljendioksida
u vazduhu ne bi delovala tetno na iva bia, pojavio bi se vrlo nezgodan
efekat staklene bate. Kako danas vie ne postoji vodeni omota oko
Zemlje koji bi umanjivao sunevo toplotno zraenje, ogromna koliina
SO2 bi samo zadravala njegovo toplotno zraenje i poveala temperaturu
zemljine povrine. Suvina voda, koja je posle Potopa oduvana (1.Mojs.
8,1) i zamrznuta na polovima (otuda teorija o ledenom dobu), u takvim
uslovima bi se rastopila i pokrila kopno do 55-70 metara visine. Takoe,
poveanje temperature i poveano isparavanje vode (vlage) bi u uslovima
ovako snienog pritiska uinili zaguljivim i uslove za ivot na Zemlji
nepodnoljivim.
U OBNOVLJENIM PRETPOTOPNIM USLOVIMA
U knjizi proroka Isaije imamo uslovna proroanstva, koja bi se ispunila
da su Jevreji prihvatili Isusa kao Mesiju. To nisu opisi Nove Zemlje na
kojoj nema vie smrti, ve blagoslovene Zemlje u kojoj su posledice
greha u ogromnoj meri uklonjene:
"I vuk e boraviti s jagnjetom, i ris e leati s jaretom, tele i lavi i
ugojeno ivine bie zajedno, i malo dete vodie ih. I krava i medvedica
zajedno e pasti, mlad njihova leae zajedno, i lav e jesti slamu kao
vo." (Isaija 11,6-8)
Vrlo je mogue da mnoge ivotinje koje su degradirane zbog posledice
greha, u svojoj genetskoj strukturi imaju potencijale koji su zakljuani
zbog sadanjih nepovoljnih uslova. Otkljuavanje odreenih gena u
odreenim uslovima je ve zabeleen fenomen. Kada se mlada pela
hrani matinim mleom, ona se umesto u radilicu pretvara u maticu. Kada
je askolotl - vodozemac koji ivi iskljuivo u vodi, donet u Evropu,
84

njegovo prvo potomstvo se transformisalo u obinog dadevnjaka i izalo

da ivi na suvom. Mnoge biljke se razmnoavaju samo izdancima, dok se
ne pojave povoljni uslovi u kojima donesu cvet i plod. Dakle, postoje
skriveni potencijali koji se oslobaaju tek u odgovarajuim uslovima.
Ukoliko napravimo takve eksperimentalne uslove, koji odgovaraju
pretpotopnim uslovima konstantne povoljne temperature, odgovarajue
jaine i spektra svetlosti, magnetnog polja, sastava vazduha i njegovog
visokog pritiska, mogue je oekivati otkljuavanje gena koji su do sada
bili zakljuani. Bilo bi interesantno kada bi u tako obnovljenim uslovima
biljka donosila cvet i plod 12 puta godinje, kao to je to opisano u
biblijskom Otkrivenju. (Do sada su selektovane sorte raznih voki koje
donose plod svakog meseca: jagode, ljive, smokve, itd.) Naravno,
mogue je da su mnogi skriveni potencijali do sada mutirani i tako
genetski izgubljeni. Selekcija ostavlja u ivotu samo one jedinke koje
imaju atribute koji su neophodni za egzistenciju, dok za viak potencijala
ona ne mari. Dobijanje biljaka i ivotinja sa njihovim obnovljenim
nekadanjim karakteristika ne bi bilo samo dokaz da su pretpotopni uslovi
povoljniji uslovi za ivot, ve i dokaz za postojanje skrivenih potencijala
ivih organizama, to je argumenat protiv teorije o prirodnoj selekciji i
evoluciji. Naravno, bilo bi potrebno uzeti u obzir i Boju intervenciju u
deliminom prilagoavanju ivih bia poslepotopnim uslovima.
TA NAM O POTOPU GOVORE FOSILI?
U prirodnim uslovima fosili, ugalj i nafta ne nastaju. Osueno drvo ili
uginula ivotinja istrule i raspadnu se. Kreacionizam zastupa da su
ogromne koliine fosila na zemlji, ugalj i nafta nastale usled katastrofe
globalnih razmera koja se desila za vreme velikog Potopa.
Fosili uginulih ivotinja nam pokazuju da su one u trenutku smrti
"zateene" i u takvom obliku fosilizovane, to nam otkriva da one nisu
izumrle prirodnom ve nasilnom smru. Kada uginu prirodnim putem
koljke se otvore, dok ribe zgre svoja peraja, a meduze za nekoliko sati
izgube svoj oblik i istrule. Meutim, njihovi sauvani oblici naeni u
85

fosilnim nalazima ukazuju na trenutnu smrt. Isto moemo rei za zaleene

fosile mamuta kojima hrana u elucu nije vie od desetak minuta bila
izloena fermentaciji do trenutka smrzavanja.
TA NAM O POTOPU GOVORE NEBIBLIJSKI IZVORI?
"Pa i nekada, kada su izginuli oholi divovi, sklonila se nada ovog sveta u
splav kojom je upravljala ruka Tvoja i svetu ostavila seme za nova
pokoljenja." (Mudrosti Solomunove 14,6)
U svim krajevima sveta, meu civilizacijama koje hiljade godina ive
razdvojene jedna od druge, nalazimo sauvana predanja o velikom Potopu
koji je nekada zadesio nau planetu. Najvie ih je iz starih naroda Severne
i June Amerike, a zatim iz Azije, Australije i Okeanije, a najmanje iz
Evrope. Sva ta predanja se u zauujuoj meri poklapaju sa biblijskim
izvetajem o Potopu, to emo videti na nekoliko primera.
Potvrdu biblijskog izvetaja da je Nojeva barka izgledala kao kutija
(1.Mojsijeva 6,15), nalazimo kod Inka, u Peruu:
"Voda se digla iznad najvie planine na svetu. Sve stvorene stvari nestale
su, osim oveka i ene koji su plovili u jednoj kutiji. Kad je potop opao,
tu kutiju je vetar odneo na Tiahunaku, oko 300 km od Kuskoa."
Predanje sa havajskih ostrva potvruje biblijski izvetaj da je samo
nekoliko ljudi preivelo Potop:
"Svo kopno je bilo nekad preplavljeno morem, osim vrha Mauna Kee,
gde je dvoje ljudi preivelo. Taj dogaaj se zove kai a Kahinari (more
Kahinarija)."
Izvetaj da je Bog za vreme velikog Potopa sauvao ivot jedinih
pravednika toga vremena i da dananja ljudska rasa vue poreklo od tog
oveka imamo iz plemena Mandingo (Obala Slonovae):
86

"Jedan milostivi ovek davao je sve to je imao. Bog Ouende nagradio ga

je bogatstvom, savetovao mu da napusti tu oblast i poslao est meseci kie
da uniti njegove sebine susede. Potomci tog bogatog oveka postali su
dananja ljudska rasa."
Predanje koje potvruje biblijski izvetaj da je Bogu bilo veoma ao to je
morao svet da uniti Potopom i da su u kovegu preiveli Potop samo
lanovi jedne porodice, nalazimo u vavilonskom predanju o Potopu:
"Tri puta (svakih 1200 godina), bogovi su bivali uznemireni ljudskom
prenaseljenou. Bogovi su to reavali prvo kugom, zatim glau. Oba
puta je bog Enki savetovao ljude da podmite boga koji je uzrokovao
problem. Trei put je Enlil savetovala bogove da unite sve ljude
potopom, ali je Enki uinio da Atrahasis izgradi koveg i tako se spase.
Na tom brodu bilo je i stoke, divljih ivotinja i ptica, i Atrahasisova
porodica. Posle tog potopa, bogovi su zaalili svoje delo, i Enki je
ustanovio jalove ene da bi se taj problem izbegao u budunosti."
Predanje o Potopu koje imaju indijanci Apai potvruje biblijski izvetaj
da je Potop trajao 40 dana i da ga je tano osmoro ljudi preivelo.
"Pre nego to su Apai izali iz podzemnog sveta, na zemlji su iveli
drugi ljudi. Dios je rekao jednom starcu i jednoj starici da e kia
neprestano padati 40 dana i noi. Ljudi su bili upozoreni da se popnu na
vrhove od etiri planine (Tsisnatcin, Tsabidzilhi, Becdilhgai, i jo jedne,
koja je nepoznata), te da ne gledaju ni poplavu, ni nebo. Ljudi nisu
verovali starom paru, kada je kia poela, samo je nekoliko ljudi uspelo
doi do tih planina, drei celo vreme zatvorene oi. ... Oni su, potom,
otili u planine. Osmoro drugih ljudi su preiveli potop, jer su bili u
mogunosti da putuju pogledom; pogledali bi gde bi hteli ii, i ve su bili
tamo. Ovi su ljudi priali Apaima o potopu, pre no to su i sami otili u
planine. Na isteku milenijuma, povrina Zemlje e ponovo biti unitena;
ovoga puta vatrom!"

87

Interesantno je da ovo predanje potvruje i biblijsko shvatanje o Sudnjem

danu, kada e nepravedni svet biti uniten, ne vodom, ve vatrom.
U predanju o Potopu plemena Joruba (jugozapadna Nigerija), vidimo
oigledan uticaj prie o Enohu, koji je pre Potopa vaznet na Nebo zato to
je stalno iveo po volji Bojoj:
"Jedan bog, Ifa, umorio se od ivota na zemlji i otiao da ivi na
nebeskom svodu. Bez njegove pomoi, oveanstvo nije moglo tumaiti
elje bogova i jedan bog, u nastupu gneva, unitio je gotovo svakog u
velikom potopu."
Litvansko predanje o Potopu potvruje biblijski izvetaj da je Bog posle
Potopa uspostavio dugu:
"Kroz svoj nebeski prozor, vrhovni bog Pramzimas, vidio je samo ratove i
nepravdu meu ljudima. Poslao je dva diva, Vandu i Vejas (vodu i vetar),
da unite zemlju. Nakon dvadeset dana i noi, vrlo je malo kopna
preostalo. Pramzimas je pogledao da vidi napredak, a budui da je tog
trenutka jeo orahe, ispustio je dole ljuske. Jedna je pala na vrh najvie
planine, na koju se nekoliko ljudi i ivotinja sklonilo. Svi su se ukrcali, te
preiveli potop plovei u ljusci od oraha. Boji gnjev je splasnuo, te je
naredio vetru i vodi da se povuku.
Ljudi su se, nakon toga, rasprili, samo je jedan stariji par ostao tamo gde
su pristali. Da bi ih uteio i ohrabrio, Bog je poslao dugu, a njih
posavetovao da preskoe preko kostiju zemlje devet puta. Kad su to
uinili, pojavilo se jo devet parova, iz kojih se razvilo devet litvanskih
plemena."
Predanje plemena Maori sa Novog Zelanda potvruje da je do Potopa
dolo zato to su ljudi zanemarili potovanje svog Stvoritelja i potvruje
da je Zemlja posle Potopa mnogo izmenila svoj izgled:

88

"Jednom davno bilo je vrlo mnogo razliitih plemena, koja su se svaala i

stalno vodila meusobne ratove. Oboavanje stvoritelja Tane bilo je
zanemareno. Dva proroka, Para-vhenua-mea i Tupu-nui-a-uta,
propovedali su istinitu nauku o razdvajanju neba i zemlje, ali drugi su im
se samo podsmevali, te su se proroci razljutili. Potom su sagradili veliki
brod na izvoru reke Tohinga, sagradili kuu na njemu, te su je snabdeli
korenjem paprati, slatkim krompirom i psima. Potom su se molili za
obilnu kiu koja bi uverila oveanstvo u svemonost Tane. Dva oveka
imenom Tiu i Reti, ena koja se zvala Vai-puna-hau, i druge ene su se
takoe ukrcale na brod. Tiu je bio svetenik na brodu, te je izgovarao
molitve i arobne rei za kiu. Jako je padala kia etiri ili pet dana, kad je
Tiu poeo da se moli za prestanak kie. Ali vode su i dalje rasle i dizale
brod. Posle osam meseci, voda je poela da opada; Tiu je to znao pomou
znakova na svojim svetenikim stvarima. Napokon, pristali su na
Hanjaiki. Zemlja se mnogo izmenila, to je bila posledica potopa, a ljudi
na brodu su bili jedini preiveli. Oni su oboavali Tane, Rangi (Nebo),
Rehua, i ostale bogove, svakoga na poseban nain, i na razliitim
mestima. Danas samo glavni svetenik moe ii na ta sveta mesta."
Indijsko predanje govori o Bojem savetu Manu-u da brod kojim e pre
preiveti Potop napuni ivotinjama i biljkama od kojih e nastati novi
ivot:
"Na sedmi dan tri sveta e potonuti u okean. Kada se vasiljena rastvori i
nestane u okeanu, tebi e doi brod koji sam ja sagradio. Uzmi sa sobom
svoje rastinje i sve ivotinje i svo seme sposobno da da novi ivot. Bez
straha plovi po mranom moru. Kada vetar pone da udara brod, privei
ga konopom za moj rog. Ja u biti pored tebe." (aip 109)
U actekom predanju o Potopu moemo nai objanjenje zato su u
mnogim peinama irom sveta naeni fosili razliitih ivotinjskih vrsta
koje je veliki strah nagnao da sve zajedno nau u njima utoite pred
velikom opasnou:

89

"Dolo je do velikog potopa ... zemlja je potamnela i crna kia je lila i

danju i nou... Ljudi su beali u oaju... Oni su pokuavali da se popnu na
krovove domova, koji su se obruavali... pokuavali su da se popnu na
vrhove drvea, traili su spas u peinama i kamenjarima, ali su tamo
pronalazili svoj grob. Tako se desila pogibija ljudskog roda koji je bio
osuen na unitenje." (AIP 97)
U asirskom predanju o Potopu "Ep o Gilgameu" prepoznajemo
sedmodnevni ciklus, iz sadraja etvrte Boje zapovesti, koji je
projektovan na vreme trajanja Potopa:
"est dana i est noi vetar udarae, potop, oluja, brisae po zemlji. A kad
otpoe sedmi dan, stade oluja koja pohara kao vojska. More se umiri,
uragan stia, prestade potop."
Interesantno je da imena naselja u okolini planine Ararat, gde je po Bibliji
zaustavljena Nojeva barka posle Potopa, nose nazive koji ukazuju na taj
dogaaj. Ime grada Nahievan u blizini Ararata znai "mesto prvog
pristajanja". U prvom veku posle Hrista ono je promenjeno u
Apobaterion, to znai "pristanite". Ime grada Jerevana znai "prvo
pojavljivanje". Tabriz od "ta bris" znai "brod". Ime sela Seron znai
"mesto razilaenja", a mesta Temanin znai "mesto osmorice". "Marand"
znai "majka je ovde", itd. Planina Ararat je najpovoljnije mogue mesto
za zaustavljanje Nojeve barke, kada se ima na umu cilj raseljavanje
Nojevih potomaka po svim kontinentima i tako naseljavanje cele planete.
Nojevo ime moemo prepoznati u jednom od nekoliko kineskih predanja
o Potopu, koje tvrdi da svi Kinezi potiu od pretka koji je preiveo Potop
i koji se zvao Nu-Vah (na hebrejskom - Noah). Po kineskom raunanju to
je bilo 2297. godine pre nove ere, to je samo oko 200 godina kasnije
nego po biblijskom izvetaju. U brodu u kojem su se spasli bilo ih je
osmoro.
U kineskom slikovnom pismu simboli amac, osam i usta (ili osoba), svi
zajedno sainjavaju simbol za veliki brod.
90

Oigledno je da su narodi, kada su se razili posle raspada Vavilonske

kule, poneli sa sobom i u odreenom obliku sauvali opis nekadanjih
deavanja iz ljudske istorije, adekvatan onome koji je zabeleen u
biblijskom zapisu.
Suprotno naunim teorijama koje su iz ideolokih razloga omasovljene,
monoteizam je prethodio politeizmu. Kinezi su do petog veka pre Hrista
bili monoteisti.
U najranijim zapisima religioznog bogosluenja, naenim u "Knjizi
istorije" koju je sakupio Konfuije, zabeleen je izvetaj o kineskom caru
Ghunu (oko 2000 godina pre Hrista). Uz hvalospeve "on je prinosio rtve
ang Ti-ju" Vrhovnom boanstvu stvaranja:
"Od starine, u poetku,
bio je veliki haos, bez oblika i taman.
Pet elemenata (planeta) nisu poeli da se obru, niti Sunce i Mesec da
sijaju.
U sredini od toga tamo nisu postojali
niti oblici niti zvuk. ...
Ti si nainio nebo; Ti si nainio zemlju; Ti si nainio oveka.
91

Ti si se udostojio, o Ti, da nas uje, jer Ti se odnosi prema nama kao

Otac.
Ja, Tvoje dete, tupo i neprosvetljeno,
nisam u stanju da Ti iskaem oseanja odanosti. ...
Tvoja suverena dobrota je vena.
Kao lonar, Ti si nainio sve stvari koje ive.
Tvoja suverena dobrota je beskrajna.
Veliko i malo uva Tvojom ljubavlju.
Kao urezano u srcu Tvog sluge je Tvoja dobrota. ...
Sa tako velikom ljubaznou Ti si strpljiv prema nama, i uprkos naim
nedostacima,
daje nam ivot i blagostanje."
DINOSAURUSI I LJUDI ZAJEDNO
Sve civilizacije, koje su ivele hiljadama godina razdvojene, imaju
sauvano predanje o zmajevima i adajama. Oigledno je da su jo neko
vreme posle Potopa dinosaurusi i ljudi iveli zajedno, ali da su
dinosaurusi zbog nepovoljne poslepotopne klime ubrzo izumrli.
U jevrejskim mudrosnim knjigama imamo potvrdu da su u isto vreme
iveli ovek, lav, zmaj, i ena: "Volim vie iveti sa lavom i sa zmajem
nego iveti sa enom opakom."
Zapazimo da se u istom rangu sa zmajem navodi lav, koji se danas smatra
"carem" nad svim ivotinjama. Ako je zmaj zaista postojao, realno je da
92

je on bio "iznad" lava. I zaista, najstarija biblijska knjiga govori o nama

danas nepoznatim ivotinjama; o Behemotu (hebr. be-hi-mot = "u njemu
(je) smrt") i Levijatanu, koji je pre nego to je izumro bio "car nad svim
zverjem" (O Jovu 41,25), a ne lav. Na osnovu opisa ogromne veliine,
teine i ostalih atributa ivotinja koje su opisane u knjizi O Jovu moemo
zakljuiti da je re o razliitim vrstama dinosaurusa (diplodokusu i
kronosaurusu):
"Za sobom ostavlja svetlu stazu, rekao bi da je bezdana osedela. Nita
nema na zemlji da bi se isporedilo s njim, da bi stvoreno bilo da se niega
ne boji." "Gle snaga mu je u bedrima njegovim i sila mu je u pupku
trbuha njegova, die rep svoj kao kedar... gle, zaludu li mu je nadati mu
se; kad ga samo ugleda ovek, ne pada li?" (O Jovu 41,23-24; 40,1112.28)
"Ko e mu uzgrnuti gornju odeu i eljustima njegovim ko e pristupiti?
Vrata od grla njegova ko e otvoriti?
Strah je oko zuba njegovih!
Krljuti su mu jaki titovi spojeni tvrdo. Blizu su jedna do druge da ni
vetar ne ulazi meu njih. Jedna je za drugu prionula, dre se i ne
rastavljaju se. ... Plamen mu izlazi iz usta. U vratu mu stoji sila i pred
njim ide strah. ...
Kad se digne, dru junaci, i od straha oiaju se od greha svojih." (O
Jovu 41,4-8.12-16)

93

Fosilizovani otisci stopala oveka i dinosaurusa zajedno, pronaeni

izmeu dva rata u Glejn Rouzu u Teksasu.

94

Crtei na kojima su dinosaurusi i ljudi zajedno, naeni u peini Ica Stones

u Peruu, pre tridesetak godina.

95

DEGRADACIJA OVEKA
Prilikom prvog iskuenja ovek je poeleo da postane slian Bogu po
atributima boanske svemoi i sveznanja koji su besmisleni za bie koje
je stvoreno da ini dela ljubavi u vremenu i prostoru.
Pokuavajui da postane slian Bogu po atributima po kojima Mu nije bio
slian, ovek je izgubio atribute po kojima je bio slian Bogu. Od
bezgrenog i besmrtnog stvorenja ovek je postao smrtan i grean po
svojoj prirodi.
Preputanje grehu uslovilo je njegovu dalju duevnu i fiziku degradaciju,
koja se genetski prenosila na dalje potomstvo.
Greh je rezultovao ovekovom nesposobnou da na sebi ponese sjaj
Boje slave, zatim izopaenjem njegove ishrane, gubitkom savrene
memorije i slabljenjem svih intelektualnih sposobnosti, kao i njegovom
sklonou ka bolestima i na kraju umiranjem.
GUBLJENJE BOJE SLAVE
"I preobrazi se pred njima, i zasja se lice njegovo kao sunce a haljine
njegove postae bele kao svetlost." (Matej 17,2)
"Svrh neba, iznad glava njihovih, bejae kao kamen safir u obliku
prestola, i na tom obliku prestola bejae pojava oveka postavljena s
visine. I videh neto kao uglaen bakar, kao oganj u kome bejae taj
ovek, te sipae zrake unaokolo. Od bedara njegovih pa do gore, od
bedara njegovih pa do dole, videh kao oganj i blistavu svetlost koja ga
obavijae. Kao to je duga u oblaku u dan kie, tako bejae izgled te
blistave svetlosti koja ga obavijae. To bejae prava slava Gospodnja.
Pred tom pojavom ja padoh na lice i uh glas nekog koji govorae ..."
(Jezekilj 1,26-28)
96

Za razliku od ivotinje, ovek je stvoren sa sposobnou da shvati slavu

Boju. Zato je, za razliku od ivotinja, umesto krznom, bio obavijen i
obasjan slavom Bojom. Ali, kada su Adam i Eva sagreili, slava Boja se
od njih povukla; njihove haljine od svetla su se ugasile "i videe da su
goli; pa spletoe lia smokova i nainie sebi pregae" (1.Mojsijeva 3,7).
Stideli su se svoje golotinje jer je ona otkrivala odsustvo Boje slave i
tako otkrivala Boje neodobravanje.
Njihov oaj postao je jo vei kada su oko sebe primetili posledice svoga
prestupa. Na Zemlju se spustilo prokletstvo zbog njihovog greha. Lie je
poelo da vene i ivotinje su postale smrtne.
"I zaue glas Gospoda Boga... i sakri se Adam i ena mu ispred Gospoda
Boga meu drveta u vrtu. A Gospod Bog viknu Adama i ree mu: Gde si?
A on ree: uh glas tvoj pa se poplaih, jer sam go te se sakrih."
(1.Mojsijeva 3,8-10)
U svetlosti Boje prisutnosti, oseali su se krivim i izgubljenim
buntovnicima. Sumnjom u Boju ljubav i zapovest, podlegli su namerama
kuaa, i postali robovi greha i smrti. A zatim, u svom beznau krivice i
straha, postali su svedoci neeg neoekivanog.
Sa iznenaenjem su sluali kako Bog, izriui prokletstvo zmiji, govori
rei koje palom oveku i oveanstvu predstavljaju nadu u spasenje i
veni ivot; sluali su proroanstvo o njihovom Izbavitelju.
"I jo meem neprijateljstvo izmeu tebe i ene i izmeu semena tvojega i
semena njezina; ono e ti na glavu stajati, a ti e ga u petu ujedati."
(1.Mojsijeva 3,15)
Bog e iz eninog potomstva podignuti Izbavitelja: u krilu Boje crkve
rodie se Spasitelj. On e smrskati glavu zmiji; unitie zlo, ali e pri
tome dobiti smrtonosan ujed; platie cenu ljudskog prestupa.

97

"I naini Gospod Bog Adamu i eni njegovoj haljine od koe, i obue ih u
njih." (1.Mojsijeva 3,21)
Haljine od smokvinog lia, slika ljudskih haljina pravednosti, nisu mogle
da opravdaju grenog oveka pred osudom Neba. Ljudska pravednost ne
moe da ispuni zahteve Boje pravde zato to je oskvrnjena grehom. Sam
Bog je edemski par obukao u haljine jagnjetove, simbol Hristovih haljina
pravednosti.
"Ja prooh pored tebe, i gle tvoje doba bee doba ljubljenja. Ja prostreh
skut haljine svoje, na tebe, pokrih golotinju tvoju, zakleh ti se na vernost,
uinih savez s tobom, govori Gospod, Veni, i ti posta moja. Ja te okupah
vodom, oprah krv s tebe, pomazah te uljem. Dadoh ti vezene haljine... I
razie se glas o tebi po narodima s lepote tvoje, jer ti bee savrena sjajem
mojim, koji ja metnuh na tebe, govori Gospod, Veni." (Jezekilj 16,8-14)
"Veoma u se radovati u Gospodu i dua e se moja veseliti u Bogu
mojemu, jer me obue u haljine spasenja i platem pravde ogrte me."
(Isaija 61,10)
Sjaj Boje slave izaziva traumu ovekove nepreporoene prirode. Kada je
Mojsije siao meu Izrailjce, na njemu se jo uvek zadrao sjaj
prethodnog susreta sa Bogom:
"I kad Mojsije silaae s gore Sinajske i drae u ruci dve ploe
svedoanstva silazei s gore, ne znaae da mu koa na licu posta svetla
dokle govorae s njim. I vide Aron i svi sinovi Izrailjevi Mojsija, a to mu
se svetli koa na licu, i ne smee pristupiti k njemu. ... Te Mojsije opet
zastirae pokrivalom lice svoje dokle ne bi opet uao da govori s njim."
(2.Mojsijeva 34,29-30.35)
Iako je ovek izgubio sposobnost da u svom palom stanju ponese na sebi
sjaj slave Boje, ipak je u njegovoj psihologiji ostala svest o kategoriji
slave onoga ko je nje dostojan, a i sramote koju izaziva svest o
raskrinkavanju fizike i duhovne golotinje.
98

Kako drugaije objasniti ovekovu primenu pojma koji opisuje sjaj

svetlosti na izgled odreene osobe, koju ponekad moemo uti: "Njegovo
lice blista od radosti!" Ili kako objasniti teorijom evolucije da su
organizmi koji imaju oseanje stida i sramote pre opstali u borbi za
opstanak od onih koji ga nemaju?!
Sklonost oveka ka spoljanjem ukraavanju i minkanju, stavljanju na
sebe raznih pudera, blistavog dragog kamenja i plemenitih metala, otkriva
njegovu potrebu da sakrije sramotu svog realnog izgleda pred sobom i
pred drugima i da nadomesti nedostatak nekadanje Boje slave koja je
ranije predstavljala spoljani izraz unutranje lepote karaktera.
Kako objasniti teorijom evolucije ovekovu radost zbog sjaja i bljetavila
praznine atmosfere, kada se treptee svetlo postavi na objekte koji se
ele ukrasiti (boine jelke, izloge, uline prolaze, itd)? Kako objasniti
ovekovo oduevljenje lepotom kristala, svetlucanjem dragulja, prskalica
i sjajem vatrometa? Zar ne bi bilo realno, po teoriji evolucije, da ovek na
takve senzacije reaguje strahom, kao i ivotinje to reaguju strahom na
instinktivno nepoznato iskustvo?!
Ovakvi dokazi protiv teorije evolucije se nazivaju teleolokim dokazima,
jer osporavaju smisao evolucije. Nema nikakve potrebe da organizam
formira osobine koje ne doprinose njegovom opstanku u borbi za
opstanak. U takve dokaze spada i postojanje zajednikog standarda za
lepo u ivom svetu. Morske koljke, puevi i korali nemaju nikakvog
evolucionog razloga da svojom lepotom plene oveka koji ivi na kopnu.
tavie, svojom lepotom samo ugroavaju svoju egzistenciju. Po teoriji
evolucije, njihov prekrasan izgled je posledica potrebe za
prepoznavanjem radi razmnoavanja a ne ugaanja nekim optim
estetskim kriterijumima. Ali, mi ipak primeujemo da ceo ivi svet
proima jedan opti estetski princip.
Neko e na ovo uputiti primedbu:
99

"Tano je da u prirodi postoji neto to e zadovoljiti zajedniki kriterijum

lepog za veinu ljudi, ali postoje u ivom svetu biljke i ivotinje koje
zadovoljavaju zajedniki kriterijum runog! Velikom broju ljudi izgled i
pokreti zmije izazivaju oseanje straha i odvratnosti!"
Postoje dva razloga kojima se moe objasniti zato odreena ivotinja
izaziva neprijatna oseanja kod oveka. Prvi je taj to ivotinje koje
predstavljaju opasnost za oveka i treba da izazivaju kod njega adekvatno
oseanje straha. ivotinje koje mogu biti izvor zaraze, realno je da
izazivaju oseanje gaenja, i sl. Drugi razlog je to su i biljke i ivotinje
doivele degeneraciju zbog greha i izmenjenih uslova ivota na Zemlji.
areni leptir izaziva prijatno estetsko oseanje, ali kada bismo tom istom
leptiru otkinuli krila, i pokuali da uivamo u lepoti izgleda njegovog tela
bez krila, verovatno bismo osetili gaenje. Upravo injenica da pojava
zmije pojedinim osobama izaziva gaenje pokazuje da je ovek u dubini
svoje due zadrao kriterijume koji mu ukazuju na to da zmiji nedostaju
krila, koja je nekada davno pre ovekovog pada u greh imala. Predanja i
crtei prastarih civilizacija sa svih kontinenata sadre opis zmije sa
krilima. Zmija je izgubila krila, rua je dobila trnje; i moemo videti
razne druge deformacije u ivom svetu, koje predstavljaju prokletstvo
zbog pojave greha na Zemlji.
SMANJENJE DUINE IVOTA
"Dana godina naih svega ima do sedamdeset godina, a u jaega do
osamdeset godina." (Psalam 90,10; Mojsijeva molitva)
Po Svetom pismu, posle pada u greh, ivot oveka je postepeno
smanjivao svoju duinu da bi se ubrzo posle Potopa smanjio na 70 do 80
godina, u zavisnosti od ivotnog standarda, zdravih uslova ivota i
kvaliteta ishrane.
Kada ovek ne uzima vazduh, on umire posle nekoliko minuta, kada ne
pije vodu, posle nekoliko dana, kada ne jede hranu, posle oko dva
meseca, a kada ne jede plod sa drveta ivota, posle skoro 1000 godina.
100

Od ega onda ovek danas umire?

Od raznih oteenja ivotnih funkcija, izazvanih mutacijama (genetska
oteenja) koje su snale ljudski rod neposredno posle Potopa!
Mutacije su uzrokovane najee kosmikim zraenjem. Pad vodenog
omotaa, kao i opadanje magnetnog polja zemlje su omoguili
kosmikom zraenju da neometano dolazi do zemlje. Verovatno je da
posle Potopa ozonski omota jo nije bio formiran, te da je zato veliki
broj mutacija zadesio itav ivi svet u prvo vreme posle Potopa.
Razliite mutacije su otetile razliite Nojeve potomke na razliit nain,
pa se i razlozi bolesti i umiranja njihovih potomaka danas razlikuju od
populacije do populacije. Direktor zavoda za transfuziju krvi u Beogradu
se svojevremeno hvalio na TV-u kako sada oni znaju od ega e ko da
umre, zato to je primeena korelacija izmeu krvnih grupa belih krvih
zrnaca (takozvani HLA sistem) i mnogih oboljenja, pa ak i duine ivota.

Naime, naunici su poredili zastupljenost raznih krvnih grupa HLA

sistema kod vajcaraca (171 ispitanik) starosti izmeu 75 i 104 godine, sa
prosenom populacijom vajcaraca (405 zdravih osoba, 18-65 godina), i
primetili kod starijih ispitanika povean procenat HLA-B16 (11,11%
naspram 5,43%) i takoe povean procenat HLA-DR7 (38,33% naspram
15,67%).
Druga dugovena krvna grupa HLA sistema je HLA-DR7.
Najkrae ive nosioci HLA-B15, umesto 5,18% koliko ih ivi u prosenoj
vajcarskoj populaciji, kod osoba preko 75 godina ih je bilo svega 1,75%.
Takoe, neto krae ive nosioci bloka gena HLA-A1B8 kojih je bilo
2,9% kod dugovenih, umesto 4,4% koliko ih je zastupljeno kod prosene
populacije. Jo gora situacija je sa nosiocima blok gena HLA-B8DR3,
101

koji je kod dugovenih zastupljen samo sa 1,6% a kod prosene

populacije 10,1%.
Krvne grupe se nasleuju zajedno i sa genetskim oteenjima: naslednim
bolestima i onim slabostima organizma koje postaju najverovatniji razlog
umiranja. Na taj nain krvne grupe postaju genetiki markeri populacija
koje nose odreene mutacije.
DEGRADACIJA ISHRANE
Degradacija, a ne evolucija ivota na Zemlji moe se primetiti i u ishrani
ivih bia na osnovu biblijskog izvetaja.
Pre pada u greh ovek se hranio plodovima itarica i voa:
"I jo ree Bog: Evo, dao sam vam sve bilje to nosi seme po svoj zemlji,
i sva drveta rodna koja nose seme; to e vam biti za hranu." (1.Mojsijeva
1,29)
Zapazimo da se jedenjem semena od voa i drugih biljaka (itarica, ...) ne
unitava sama biljka, kao to je to sluaj sa jedenjem povra (poljskog
zelja). Tek posle pada u greh, u ishrani oveka pojavilo se i povre kao
deo prokletstva:
"Pa onda ree Adamu: to si posluao enu i okusio s drveta s kojega sam
ti zabranio rekavi da ne jede s njega, zemlja da je prokleta s tebe; s
mukom e se od nje hraniti do svojega veka; Trnje i korov e ti raati, a ti
e jesti zelje poljsko." (1.Mojsijeva 3,17-18)
Zbog posledica greha dolo je do promena u celom biljnom i
ivotinjskom svetu. ivotinje su podivljale i neke vrste su poele da se
hrane mesom drugih vrsta.
Prvi nagovetaj ishrane mesom kod ljudi vidimo u savetima koje je Bog
dao Noju u pripremi barke pred Potop:
102

"I ree Gospod Noju: Ui u koveg ti i sav dom tvoj; Jer te naoh
pravedna pred sobom ovoga veka. Uzmi sa sobom od svih ivotinja istih
po sedmoro, sve mujaka i enku njegovu; a od ivotinja neistih po
dvoje, mujaka i enku njegovu." (1.Mojsijeva 7,1-2)
Praocu dananjeg ljudskog roda na Zemlji, Noju, je ukazano na razliku
izmeu istih i neistih ivotinja. iste ivotinje su uzete u barku u veoj
koliini, zato to e zbog unitene vegetacije biti neophodne za oveju
ishranu. Oko hiljadu godina kasnije Bog nareuje Mojsiju da svom
narodu objavi detaljne savete o ivotu i zdravlju: zdravoj ishrani, higijeni
i karantinu. Naravno, Mojsije nije mogao da prui nauno obrazloenje zato bolesnik mora da vie svima "neist, neist", zato mora da dri
krpu na ustima i zato onaj ko ga je dodirnuo mora da se okupa i da do
veeri bude isto tako neist, "nedodirljiv" za ostale. Objanjenje da
postoje siuni organizmi nevidljivi za ljudsko oko i da oni izazivaju
bolesti, izazvalo bi nepotrebnu sablazan i meu Jevrejima i meu
neznabocima. Nauno objanjavati zato pojedina ivotinjska hrana
moe da se jede, a zato pojedina ne, predstavljalo bi njegovom narodu u
tom istorijskom trenutku nepotrebno optereenje. Zato naredba za neistu
hranu jednostavno glasi: "Gadno da vam je." (3.Mojsijeva 11,11) Gaenje
je emocija koju kod oveka izaziva svest o hrani koja nije ispravna
(zdrava) za jelo.
Nauno je utvreno da ishrana u skladu sa biblijskim preporukama donosi
oko etiri puta manji procenat prosenih oboljenja i oko 6-12 godina dui
prosek ivota.
DEGRADACIJA INTELEKTUALNIH SPOSOBNOSTI
Savremena nauka smatra da ovek koristi svega 5% svojih psihikih
potencijala. Do doba svog punoletstva ovek razvije maksimum od samo
5% svojih potencijala a zatim njegove intelektualne sposobnosti
doivljavaju postepen, a zatim bri pad. Verovatno je pre Potopa ovek
103

nastavljao da se razvija i posle svoje dvadesete godine ivota do

sazrevanja svih 100% svojih potencijala.
I danas vidimo ostatke nekadanjih ovekovih visokih intelektualnih
sposobnosti, na primer, njegove nekadanje potpune memorije.
Nauno je utvreno da sve informacije do kojih ovek dolazi u toku svog
ivota ostaju trajno memorisane, ali da ovek nema svestan i voljan
pristup svim informacijama.
"Prilikom izvesnih operacija na mozgu pri emu su pacijenti u budnom
stanju, samo sa lokalnom anestezijom, vre se blaga elektrina draenja
kore velikog mozga u istraivake svrhe. Kada se na taj nain drai
slepooni deo kore mozga, pacijenti doivljavaju veoma iva i detaljna
seanja. U njihovoj svesti kao da se odvija filmska traka sopstvene
prolosti. Nizovi seanja odvijaju se automatski, sa najsitnijim detaljima i
sa jedinstvom podataka svih ula (u isto vreme se vidi neka osoba, uje
ta ona govori, osea miris jela za stolom itd.). Kada se draenje naglo
prekine, i nizovi seanja se prekidaju." (dr Nikola Rot i dr Slavoljub
Radonji, Psihologija, str. 58)
Zar savreni pristup sopstvenoj memoriji ne bi predstavljao evolutivnu
prednost ovekovoj vrsti?
Zbog ovekove grenosti svakako - ne!
Da je sposobnost savrene memorije zadrana, verovatno bi bila objekat
zloupotrebe i nain beanja od ivotne stvarnosti od strane ovekove pale
prirode. Kako iz najstarijih perioda ljudske istorije nemamo pisanih
zapisa, oigledno je da nije postojala potreba za beleenjem informacija
jer je ovek imao savreni pristup svojoj memoriji.
NEOBJANJIVOST SKRIVENIH POTENCIJALA

104

Bez obzira na pokazatelje degradacije, ovek i dan danas ima mnogo vee
intelektualne sposobnosti nego to to od njega zahteva njegova puka
egzistencija. Sposobnost oveka da svira na violini, da se uopte bavi
umetnou, te naunim i filozofskim razmatranjima, prevazilazi potrebe
njegove egzistencije. A to je po teoriji prirodne selekcije i evolucije
neobjanjivo, jer priroda selektuje samo egzistencijalni minimum i nita
vie od toga. Drugim reima, ovek dananjice bi morao da ivi na samoj
ivici egzistencijalnih sposobnosti. Mi bismo ak morali da budemo
svedoci selekcije, ali mi upravo vidimo mnogo vee sposobnosti nego to
je to neophodno vrsti radi egzistencije.
im se "grekom" pojavi sposobnost koja prevazilazi samu puku potrebu
za egzistencijom, priroda je ne selektuje u odnosu na prosek, pa je nee ni
sauvati od onih mutacija koje e pokvariti njenu sposobnost, a koje su
mnogo ee.
Genetiari su suoeni sa injenicom da je oko 90% genetskog materijala
oveka funkcionalno neiskorieno. Genetiari evolucionisti to opravdaju
nuspojavom procesa evolucije, zaostatkom iz prolosti. Genetiari
kreacionisti takoe smatraju da je re o zaostatku iz prolosti, ali
pozitivnih osobina koje su neaktivirane i oteene kroz proces pomenute
degradacije oveka.
Jo vei problem evolucionistima zadaje saznanje da ovek koristi svega
oko 5% svojih psihikih potencijala.
To saznanje odgovara uenju Biblije, po kojoj je ovek psihofiziki
degradiran posle pada u greh, a posebno posle Potopa.
Evolucija uopte ne moe da objasni nastanak potencijala kod bilo koje
vrste, jer kako bi priroda mogla da zna da potencijali postoje pa da ih
selektuje, kada su to samo potencijali a ne manifestovane sposobnosti?!
Nemogue je i neobjanjivo da bi prirodnom selekcijom nastao ovek sa
95% neiskorienih potencijala, kada priroda selektuje samo
egzistencijalni minimum i to samo manifestovanih sposobnosti.
105

Ono to takoe osporava teoriju evolucije, nije samo viak ovekovih

sposobnosti, ve viak njegovih neprirodnih i patolokih motiva. Kakva je
korist od velikih sposobnosti, ako su one pokrenute motivima koji su
nesvrsishodni i zloupotrebljeni protiv ovekove sopstvene egzistencije?!
Zapazimo da e ovek rtvovati svoju egzistenciju i sam svoj ivot radi
uitka. Dokle god je sebian, njemu je vanije kako se osea, nego da li je
ono to on radi dobro. Greni motivi su suvini i samo oveka optereuju,
ometaju u njegovoj egzistenciji.
Prema tome, da je selekcija formirala osobine vrste, ovek nikada ne bi
postao grean.
DEGRADACIJA LJUDSKE ZAJEDNICE
"U ono vreme ne bee cara u Izrailju, svaki injae ono to mu bee
drago." (Sudije 21,25) pa opet, opisujui izgled pripadnika jednog
plemena u Izrailju, Pismo izvetava da "svaki bee na oima kao carski
sin" (Sudije 8,18).
Blagostanje naroda nije bilo zasnovano na graanskom zakonu
zemaljskog cara, ve na moralnom zakonu koji je Nebeski Car upisao u
srca svoje dece. Dokle god je veina naroda bila nadahnuta da po svojoj
savesti i istom srcu postupa pravo, niti je postojala potreba, niti je bila
Boja volja da Izrailj ima zemaljskog cara (1.Sam.8,6-7).
Tek zbog duhovne i moralne degradacije dolazi do naruavanja harmonije
odnosa ljudske zajednice. Umesto da jedan drugome budu saradnici i
prijatelji, "ovek" postaje "oveku vuk". Umesto da zajednica predstavlja
za oveka izvor njegove sigurnosti, ona zbog oskrnavljenosti zlom
predstavlja izvor opasnosti. Tada nastaje stanje koje Sveto pismo opisuje
reima:
"Uvee eto straha, i pre nego svane nema nikog." (Isaija 17,14)
106

Da bi se zajednica sauvala od sebe same ona ima potrebu za spoljnim

autoritetom kome daje pravo politike moi, zauzvrat preuzete
odgovornosti obezbeivanja graanske sigurnosti. Kako ovek nije u
stanju da na sebi ponese odgovornost za svoje postupke, za njega se sada
stara drava. Kako nema upisan Boji zakon u svoje srce, on mu se
formalno namee spolja politikim sredstvima. Umesto da svoje carstvo
zida na ljubavi, on zbog kompromisa sa grehom biva prinuen da ga zida
prisilom, politikim sredstvima.
to su ljudi greniji, to je njihova potreba za spoljnom intervencijom
vea, pa vlast ima izgovora da bude totalitarnija a samim tim ima veu
priliku da poverenu vlast zloupotrebljava.
Moemo primetiti kako se vremenom drava sve vie uplie u ivot
pojedinca. Onaj isti nivo intervencije drave koji je nekada obezbeivao
potpunu sigurnost nacije, danas bi naciju prepustio haosu i svakakvim
zloupotrebama, kada bi se uklonio. Dakle, to je vee uplitanje drave u
ivot pojedinca, to je pokazatelj vee duhovne degradacije same
zajednice. (Pravo stanje nacije vidimo upravo onda kada je nacija bez
zemaljskog voe i bez zatite drave.)
Totalitarni reim nije neto to se prirodnim procesom civilizacijski
nadvladava, ve upravo prirodna potreba svake civilizacije koja se
preputa eskalaciji zla. Demokratski reimi su uvek prethodili
totalitarnim, zato to je eskalacija zla uvek podrivala temelje
funkcionisanja demokratije.
Demokratski reim funkcionie u skladu sa svojim oekivanjima dokle
god je veina nacije duhovno i moralno neiskvarena. Zato su demokratski
reimi prvo formirani u nacijama koje su imale bar nekakve duhovne
temelje, bilo prethodnu duhovnu reformaciju, bilo neiskvarene
meuljudske odnose. Ukoliko je veina nacije krenula putem duhovnog i
moralnog pada, tada e ona biti sklona da istim demokratskim
107

(veinskim) putem legalizuje korupciju, mito, neradnitvo, krau,

nepotenje i svako drugo zlo u drutvu.
Iskvarena veina vie nije spremna da se suoi sa odgovornou za
sopstvene postupke, zato to bi tada morala da se koriguje i reformie.
Kako joj sada razumno preispitivanje sopstvenih postupaka predstavlja
stres, ona ima potrebu za autoritetom koji e da misli i odluuje umesto
nje, na koga e da prebaci odgovornost za svoje postupke. Neodgovornost
veine tako postaje temelj vladavine totalitarnog reima. Naravno da e
vlast preuzetu odgovornost da zloupotrebljava upravo onoliko koliko je
narod sopstvenu odgovornost sa sebe stavio svojim vladarima u njihove
ruke.
Eskalacija zla koja je temelj i snaga totalitarnog reima, prirodno odlikuje
i nosioce vlasti jer se oni regrutuju upravo iz tog ve iskvarenog sveta.
Vremenom - nerad, korupcija i ostalo zlo do te mere razaraju sistem da on
postaje neotporan na skoro bilo kakav stres. Isti stres koji je ranije bio
povod za snaenje i izgradnju civilizacije, sada dobija destruktivnu ulogu,
zato to je sistem iznutra postao truo.
Duhovno truloj zajednici sve predstavlja iskuenje. Svest o klasnim,
ideolokim, verskim, nacionalnim, jezikim ili bilo kojim drugim
razlikama, vremenom postaje iskuenje za sukob, jer neodgovorna savest
razmilja kako neko mora biti kriv za probleme u drutvu - "A taj krivac
nisam ja, nego neko drugi!". I tako nastaje potraga za krivcem,
neprijateljem koji se nalazi u drugoj naciji, klasi, religiji, i sl. Pod
ideolokim izgovorom borbe za ouvanje jedinstva ine se najvea zla.
Setimo se voe jevrejskog svetenstva koji je izjavio za Hrista da je bolje
da jedan pravednik strada, nego ceo narod zbog njega da propadne.
Naravno da je jedinstvo ostvareno politikim i ideolokim sredstvima lano jedinstvo. Uklanjanjem nacionalnih, verskih i drugih razlika mogu
se ukloniti povodi za sukob, ali ne i sam izvor sukoba - mrnja ovekovog
srca, i neista savest koja trai deurnog krivca, na koga prebacuje
odgovornost za sopstvene promaaje.
108

Mnogi pokuavaju da naprave svetsko carstvo, takozvani Novi svetski

poredak, u kojem bi, snanom centralistikom vlau ostvarili politiko,
dakle vetako jedinstvo oveanstva.
oveanstvo treba da ivi u ljubavi i slozi, ali se raj na zemlji ne moe
ostvariti politikim i ideolokim sredstvima, ve duhovnom reformacijom
koja zahteva pokajanje srca u skladu sa Bojim zakonom. Ljudi treba da
se meusobno ujedine, ali ne zato da bi mogli da se vole, ve zato to se
ve vole. Uklanjajui religiozne, nacionalne, klasne i druge razlike
izmeu ljudi mi ne uklanjamo uzrok problema - greh, ve samo povod i
izgovor za njegovu manifestaciju.
Setimo se raspada Vavilonske kule:
"A bee na celoj zemlji jedan jezik i jednake rei. A kad otidoe od istoka,
naoe ravnicu u zemlji senarskoj, i naselie se onde. Pa rekoe meu
sobom: ... Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj e vrh biti do neba, da
steemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji.
A Gospod sie da vidi grad i kulu, to zidahu sinovi oveiji. I ree
Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to poee raditi, i nee im
smetati nita da ne urade ta su naumili. Hajde da siemo, i da im
pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugog ta govore. Tako ih
Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidae grada. Zato se prozva
Vavilon, jer onde pomete Gospod jezik cele zemlje, i odande ih rasu
Gospod po svoj zemlji." (1.Mojsijeva 11,1-9)
Kako je motiv zidanja Vavilonske kule bio "... da se ne bismo rasijali po
zemlji" (1.Mojs.11,4), to je bilo u sukobu sa izriitom Bojom
zapoveu: "neka se raziu po zemlji..." (1.Mojs.8,17), oigledno je da
oni koji su bili verni Bogu nisu uestvovali u zidanju Vavilonske kule.
Realno je da bi oni doli pod pritisak i zlostavljanje od jedinstvenog
totalitarnog reima. Bog je rasturio centralizovanu vlast, uinio da njeni
lanovi ne mogu da nau zajedniki jezik u svojim planovima, koji bi
109

svakako predstavljali opasnost za one koji su ostali verni principima

istine, dobrote i pravde. Bog je dopustio da razlike izmeu jezika postanu
jednostavan test ispravnosti motiva kojima su ljudi pokrenuti. Svet koji
nije u stanju da ljubavlju nadvlada jezike, nacionalne, verske i druge
razlike, nije ni dostojan blagoslova jedinstva.
Svet i danas zida Vavilonsku kulu, ali ne u visinu, ve po povrini Zemlje.
I danas su razlike izmeu ljudi test kojim se kua duhovno stanje
oveanstva.
Nikakvim administrativnim merama se ne moe promeniti ljudsko srce i u
njega usaditi ljubav. Samo ljubav moe da pobudi ljubav! Samo Bog
moe da promeni okorelo ljudsko srce, ukoliko to ono svojom voljom
dragovoljno izabere. Ljudi ne mogu imati vie ljubavi izmeu sebe, nego
to je imaju prema Bogu.
Upravo zato je Boji izabrani narod preko proroka Samuila bio opomenut
na tragine posledice njegovog zahteva da ima na svom prestolu
zemaljskog cara, umesto da ima u svom srcu Duh milostivog i pravednog
Boga:
"Uzimae desetak od useva vaih i od vinograda vaih, i davae
dvoranima svojim i slugama svojim. ... Stada e vaa desetkovati i vi ete
mu biti robovi. Pa ete onda vikati radi cara svojega, kojega izabraste
sebi, ali vas Gospod nee onda usliiti.
Ali, narod ne hte posluati rei Samuilovih, i rekoe: Ne, nego car neka
bude nad nama, da budemo i mi kao svi narodi." (1.Samuilova 8,15.1720)
A za period pre toga, Pismo kae:
"Svaki bee na oima kao carski sin" (Sudije 8,18)

110

Kako je mogue da su oni izgledali dostojanstveno kao carevi sinovi,

kada nisu imali cara?
Nije bilo idolatrije, nije bilo kultnog odnosa prema vlasti, niti zavisnosti
od nekog sistema koji bi ih spolja kontrolisao, pa je svako na sebi imao
ono dostojanstvo koje ima ovek koji je sam na sebe preuzeo odgovornost
za svoje postupke i koji je tako zaista postao ovek.
ZIDANJE NOVE VAVILONSKE KULE
Na osnovu biblijskih proroanstava znamo da e i sudbina Novog
svetskog poretka biti slina sudbini nekadanje Vavilonske kule. Boji
narod e tada biti u nemilosti Poretka zato to e na njega biti prebaena
odgovornost za zla koja snalaze Zemlju.
U Jovanovoj prorokoj viziji jedinstveni svetski poredak je prikazan
karakterom i likom zveri, kojoj bi "dano da uini da se pobiju svi oni koji
se ne klanjaju liku zverinjemu" (Otkrivenje 13,15). Ali Bog e
intervenisati u poslednji as i izbaviti svoj narod. Ljudsko carstvo,
zasnovano na sili, a ne na ljubavi, bie konano uniteno Drugim
Hristovim dolaskom. U Jovanovoj viziji, stoer lanog duhovnog
jedinstva poslednjeg ljudskog carstva na zemlji nosi kao i nekada naziv
Vavilon. On e doiveti svoj poslednji pad:
"Pade, pade Vavilon grad veliki, i posta stan avolima i tamnica svakome
duhu neistome ...
Jaoh, grade veliki Vavilone, grade tvrdi, jer u jedan as doe sud tvoj. ...
I videlo od ika nee se vie svetleti u tebi ... jer tvojim aranjem
prevareni bie svi narodi, i u njemu se nae krv proroka i svetih, i sviju
koji su pobijeni na zemlji." (Otkrivenje 18,2.10.23-24)
U viziji biblijskog proroka Danila, vidimo jedan drugi kip, predstavljen
likom oveka, koji predstavlja istoriju svih ovekovih pokuaja da
111

napravi jedinstveno carstvo na Zemlji. Poslednje carstvo je predstavljeno

prstima na nozi, koji nikako ne mogu da prionu jedan za drugoga (Danilo
2,43), jer su jedni od blata a drugi od gvoa. Oni predstavljaju narode
koji nikako ne mogu da nadvladaju meusobne razlike i da se trajno
ujedine.
Drugi Hristov dolazak i propast poslednjeg carstva na Zemlji su u toj istoj
prorokoj viziji predstavljeni velikim kamenom koji pada sa neba i
unitava ceo lik:
"Ti gledae dokle se odvali kamen bez ruku, i udari lik u stopala bakarna i
zemljana, i satr ih. Tada se satr i gvoe i zemlja i bakar i srebro i zlato, i
posta kao pljeva na gumnu u leto, te odnese vetar, i ne nae mu se mesto;
a kamen, koji udari lik, posta gora velika i ispuni svu zemlju.
A u vreme tih careva Bog e nebeski podignuti carstvo koje se doveka
nee rasuti, i to se carstvo nee ostaviti drugome narodu; ono e satrti sva
ta carstva, a samo e stajati doveka." (Danilo 2,34-35.44)
POVRNA KRITIKA NOVOG SVETSKOG PORETKA
Danas mnogi kritikuju Novi svetski poredak, primenu njegovih principa
na globalnom planu, a te iste principe brane na lokalnom (dravnom,
nacionalnom) planu.
Ako je neophodno da u ljudskom drutvu postoji dravni aparat koji e
sankcionisati zlo onda kada jedan pojedinac ugroava drugog, onda je i na
globalnom nivou neophodan autoritet vlasti koji e da sankcionie zlo
kada jedan narod ugroava drugog. to su ljudi greniji to je vea njihova
potreba za vlau koja e ih kontrolisati, pa je normalno da e ta vlast
utoliko imati i veu mo zloupotrebe svoje moi.
Ono to jeste za osudu, to nije sama vlast (bilo lokalna, bilo svetska) ve
su za osudu one ljudske slabosti koje joj daju snagu.
112

Novi svetski poredak e da uini najvee zloupotrebe svoje moi u

budunosti, a za to niko drugi nee biti kriv nego sam ljudski rod, koji je
svojim sopstvenim slabostima dao njemu izgovor za preuzimanje na sebe
odgovornosti koju neodgovoran ovek nije hteo da ponese sam na sebi i
da uskladi svoj duh i svoje postupke u skladu sa svojim Stvoriteljem.
DEGRADACIJA LJUDSKE FILOZOFIJE
Kao to eskalacija ljudskog zla rezultuje potrebom za vlau, koji e ljude
fiziki sauvati od njih samih, tako isto i sa eksalacijom krivice zbog zla,
raste i potreba ljudi za odreenom idelogijom koja e ih sauvati od osude
sopstvene savesti zbog greha. Otuda idelogija (ivotna filozofija), umesto
da svojim moralnim zahtevima i idealima ljude sauva od zla, dobija
funkciju izgovora za zlo, koji se ine u ime njenih ideala. Zato
totalitarizam reima uvek prati i fanatinost ljudske idelogije. Najvea zla
u ustoriji sveta su uinjena u ime svetlih ideala i u ime Boga.
Kako ovekovu odgovornost odlikuje upotreba razuma kojim on razlikuje
dobro od zla, zatim upotreba volje kojom se on odupire zlu u trenucima
iskuenja, i savest koja ga ini odgovornim za njegov izbor, tako sada
ovekovu neodgovornost odlikuju problemi sa upotrebom razuma, volje i
savesti, koji se manifestuju u njegovoj ivotnoj filozofiji. Ta ivotna
filozofija mora da nadomesti upotrebu zdravog razuma, koji je rtvovan
da bi obezbedio mir ovekove savesti pred njegovim greenjem, takoe,
mora da grene porive njegove prirode (kojima on sada pokorava svoju
volju) proglasi dobrim motivima, i mora da rei problem njegove neiste
savesti, koja se sada manifestuje na razne naine (izvor religioznog i
drugog fanatizma).
POREKLO RAZLIITIH JEZIKA
Mnogi smatraju da su svi dananji ljudski jezici nastali od jednog
zajednikog prajezika. Meutim, proces prirodnog formiranja razliitih
jezika od jednog zajednikog prajezika moe se primetiti i pratiti samo u
okvirima jezika iste jezike grupe. Na primer, mnogi Jafetovi potomci:
113

Indusi, Persijanci, Jermeni, Sloveni, Balti, Germani, Kelti, Albanci, Grci i

dr. imali su nekada jedan zajedniki - indoevropski jezik, od koga su se
vremenom formirali prvo njegovi razliiti dijalekti, a zatim su se od tih
dijalekata formirali razliiti jezici (praslovenski, indoiranski, ...), a od tih
jezika su se zatim formirale itave porodice jezika u okviru iste jezike
grupe (slovenska, germanska, romanska, itd). To da su svi ti jezici
zajednikog porekla od protoindoevropskog jezika moemo da primetimo
na osnovu njihovih mnogih zajednikih gramatikih atributa, kao i na
osnovu ogromnog fonda zajednikih korena rei. Sledei zajedniki
korenovi srpskih i engleskih rei nam otkrivaju njihovo zajedniko
poreklo od proto-indoevropskog prajezika: mleko - milk, sestra - sister,
divan - divine, tri - three, nos - nose, biti - to be, volja - njill, mo - might,
no - night, dan - day, sunce - sun, sin - son, eljade - child, gost -guest,
part - pare, sedeti -sit, stajati - stand, itd.
to su primeri jezika koje meusobno poredimo stariji, to su njihove
slinosti vee. Uporedimo, na primer, staroslovenske i engleske rei:
dveri - door, buki - book, svent - saint, bratr - brother, itd. Takoe emo
primetiti veu slinost srpskog sa staroengleskim nego sa savremenim
engleskim jezikom. To nam dokazuje da zajedniki koreni veine rei
nisu nastali kao plod naknadnog meanja jezika, ve zbog zajednikog
porekla od njihovog prvobitnog prajezika.
Zajedniki korenovi naziva lanova porodice u indoevropskim jezicima to
moda najbolje pokazuju:
Otac - sanskrit: pitar, grki i latinski: pater, staroirski: athir, gotski: fadar,
toharski: pacar, patar.
Majka - sanskrit: matar, grki (dorski) i latinski: mater, staro-irski: mathir,
toharski: makar, matar, jermenski: mayr, staroslovenski (akuzativ): mater.
Brat - sanskrit: bhratar, latinski: frater, staroirski: brathir, gotski: bropar,
staroslovenski: bratr, brat, jermenski: elbayer, toharski: prakar, proker.
114

Sestra - sanskrit: svasar, litvanski: seser, staroslov: sestra, latinski: soror,

staroirski: siur, gotski: snjistar, jermenski: khoyer.
Sin - sanskrit: sunuh, staroslovenski: sin, gotski i litvanski: sunus,
toharski: soya.
Ker - sanskrit: duhitar, grki: thigater, staroslovenski: dter, litvanski:
dukter, jermenski: duster, gotski: daughtar, toharski: ckacar, tkacer.
Svekar - sanskrit: cvacurah, avestijski: dvasuro, litvanski: euras,
latinski: socer, starovisokonemaki: snjehur.
Dever - sanskrit: devar, staroslovenski: dever, litvanski: deveris, grki:
daer, staroengleski: takor, st.v.nemaki: zeihhur.
Jetrva - sanskrit: yatar, staroslovenski: jentry, litvanski: jenter, grki
(hom.): ejinateres, latinski: ianitrices, jermenski: ner.
to su jezici stariji, to su sliniji; uporedimo reenicu "Bog je dao zube;
Bog e dati hleba!" na sanskritu, latinskom i na litvanskom jeziku:

Snsk: Devas adadat datas; Devas dat dhanas.

Lat: Deus dedit dentes; Dues dabit panem.
Litv: Dievas dave dantis; Dievas duos duonos.
Prepoznavanje zajednikih korenova koji otkrivaju zajedniki prajezik
funkcionie samo u okvirima jezika iste jezike grupe.
Zapazimo kako neindoevropski maarski jezik radikalno odstupa od
navedenih indoevropskih jezika:
115

Srpski

Jeste, majko, ja imam tri.

Ruski:

Da, mat, ja imeju tri.

eki:

Ano, matko, mam tri.

Engleski: Yes, mother, I have three.

Nemaki:

Ja, mutter, ich habe drei.

Islandski: Ja, modir, eh hefi thrja.

vedski:

Ja, moder, jag har tre.

Francuski: Oui, mere, j'en ai trois.

panski:

Si, madre, yo tengo tres.

Italijanski: Si, madre, ce h'ko tre.

Rumunski: Da, mama mea, eu am trei.
Maarski: Igen, anya'm, neken von ha'rom.
Dok e meusobno poreenje starijih jezika da pokae bliskost ukoliko se
porede jezici iste jezike grupe, dotle e takvo poreenje starijih jezika
razliitih jezikih grupa da pokae vee razlike, a ne slinosti. Da su
jezici razliitih jezikih grupa zajednikog porekla, trebalo bi da to su
stariji budu i sliniji, ali to nije sluaj. Slinosti nastale zbog pozajmljenih
tuica nestaju, a razlike i dalje postoje, ma koliko odlazili u prolost, zato
to jezici razliitih jezikih grupa nisu nastali od jednog prajezika, ve
natprirodnom Bojom intervencijom razdeljivanja razliitih jezika.
Uporedimo meusobnu slinost pojma "Ne" na raznim indoevropskim
jezicima: engleski: no, kotski: nae, bretonski: nann, velki: na, vedski:
116

nej, nemaki: nein, holandski: nee, italijanski: no, portugalski: nao, ne,
francuski: non, ruski: njet, beloruski: ne, eki: ne, letonski: ne, litvanski:
ne, grki: ochi, jermenski: voch, kurdski (Iran, Irak): ne, farsi (Iran,
Afganistan): nah, farsi (Tadikistan): ne, hindustanski (Indija): na, kalai
(Indija): ne, bangladeki: ne, itd.
Pored indoevropske jezike grupe, u svetu postoji jo oko pedeset jezikih
grupa koje karakteriu jedinstveni fondovi korena rei. Na primer, jezici
Jevreja i Arapa spadaju u afro-azijsku (semitsku) jeziku grupu. Primer
pojma "Ne" u danas ivim semitskim jezicima glasi na hebrejskom: lo, na
arapskom: la, a u mrtvom akadskom jeziku: la.
Sledei primeri su takoe primeri pojma "Ne", ali na jezicima koju
pripadaju raznim jezikim grupama: baskijski: ez, estonski: ei, evenski:
aachin, turkmenski: jok, asantski (Gana): daabi, fang (Gabon): koko,
bagesu (centralna Afrika): sinalubiri, kikuju (Kenija): aca, kineski: mhao,
havajski: 'a'ole, fidi: sega, Solomunova ostrva: teo, shvahili: hapana,
bulu (Kamerun): momo, diola (Senegal): hani, kenijski: aa, mandarinski:
bu, tibetanski: ma, indoneanski: kagak, japanski: ie, kazahstanski: zholj,
acteki: amo, severno ameriki Indijanci: kato: doo- yee, apai: dah,
blekfut: saa, avili: oho'm, emehuevi: katcokma, ejeni: nova-ahane,
inoksi: halo, komani: kai, hopi: k'ae', itd.
Boje udo razdeljivanja jezika nije napravilo samo razlike izmeu jezika
u razliitim korenovima rei, ve i u temeljno razliitim jezikim
principima fonetike, fonologije, morfologije, tvorbe rei, leksike i
sintakse.
Prirodan proces formiranja razliitih jezika od jednog istog prajezika ne
bi stvorio tako radikalne razlike kakve danas postoje izmeu jezikih
grupa.
Na primer, semitske jezike karakterie princip korena rei od tri
suglasnika izmeu kojih razliiti samoglasnici definiu itavu porodicu
rei sa svojim razliitim znaenjima i razliitom gramatikom i leksikom
117

funkcijom. Na primer, arapski koren "k-t-b" moe imati sledee varijacije:

kataba (on je pisao), jaktubu (on pie), kitab (knjiga), kutub (knjige),
kutubi (knjiar), katib (pisao), maktaba (biblioteka), itd.
Uralsko-altajsku grupu jezika odlikuje aglutinacija, tj. dodavanje
nastavaka i sufiksa koji korenu odreuju blie znaenje: pade, glagolsko
lice, vreme, nain, itd. Na primer, kardeim (moj brat), kardein (tvoj
brat), kardeiniz (va brat), itd.
Eksimsko-aleutsku grupu jezika odlikuje polisintetika struktura rei,
koja zamenjuje itave reenice drugih jezikih grupa. Na primer, na
jednom
grenladskom
dijalektu
jedna
jedina
re
"Savigiksiniariartokasuaromaryotittogog" znai: "On kae, da e uskoro
i ti isto tako otii i kupiti lep no."
U kinesko-tibetanskoj grupi jezika, jedna ista re moe da oznaava
razliite pojmove u zavisnosti od intonacije. Re "ma" moe da ima
znaenje pojma - majke, konja, pijavice, daske, ili psovke, sve u
zavisnosti od naina izgovora.
Svaku sledeu jeziku grupu karakteriu jedinstvene osobine. Vidimo da
su njihovi nastanci zaista originalni. Nastanak kinesko-tibetanske ili
eskimsko-aleutske grupe jezika teko moe da pokae vezu sa nastankom
semitske ili indoevropske grupe jezika. U tako radikalnim razlikama
izmeu razliitih jezikih grupa kreacionisti vide Boji prst kojim je Bog
spreio ujedinjenje sveta u ponovnom zidanju Vavilonske kule.
Mnogi evolucionisti su takoe svesni slabosti teorije o zajednikom
poreklu jezika, pa zato zakljuuju da su se razliiti ljudski jezici pojavili i
potom razvijali nezavisno jedni od drugih.
Takvo shvatanje osporava jednostavna injenica da kod meusobno
udaljenih naroda na zemljinoj kugli nalazimo predanja gotovo identine
sadrine, to nam ukazuje na njihovo zajedniko poreklo. Identinost
118

obuhvata i mnoge pojedinosti koje se ne mogu objasniti zajednikom

psiholokom pozadinom.
Zajedniko poreklo ne bi omoguilo razliitim narodima da svoja
predanja sauvaju, ukoliko oni nisu imali ve formiran jedan jedinstveni
jezik. Da se mo ljudskog govora prvi put pojavila tek kasnije, po
razilaenju naroda, oni ne bi mogli da zajednika predanja zapamte i
reprodukuju buduim generacijama. To je dokaz da svi narodi imaju
zajedniko poreklo i jedan zajedniki prajezik na kojem su svoja predanja
zapamtili, a koji je kasnije neprirodnim udom razdeljen na mnotvo
razliitih jezika.
U zajedniko poreklo razliitih naro-da, koji su se razili posle rasturanja
Vavilonske kule, uverava nas ne samo mnotvo zajednikih legendi, ve i
zajednika arhitektura graenja stepenastih kula nalik Vavilonskoj kuli,
koja se rairila meu Hamovim potomcima irom zemaljske kugle.
"Pojas piramida prua se od Kine sa njihovim mnogospratnim pagodama,
do piramida Egipta, Vavilonske kule i hramova istoka Indije. Njihove
manje poznate "kopije" nalaze se u Libiji, megalitskim graevinama
naenim u Evropi. Piramide Maja, Tolteka, Asteka, Inka i drugih drevnih
amerikih naroda, zavravaju taj prsten drevnih spomenika. Svi su oni
simboli velike mnogostrane planine sa zaobljenim vrhom. Nedavno su
otkrivene u venom ledu Sibira stepenaste piramide, isto tako na
visoravni Altaj. "
Zajednika predanja nam dokazuju zajedniko poreklo ljudi, dok nam
radikalne razlike izmeu razliitih jezikih grupa dokazuju da se udo
razdeljivanja jezika, o kojem izvetava Pismo, jednog trenutka zaista
dogodilo.
Meksiko predanje o nastanku jezika tvrdi da su jezici razdeljeni po
ljudskim porodicama:

119

"Div Helkua sagradio je veliku Piramidu olula, u nameri da dostigne

Nebo, dok nisu bogovi, ljuti zbog njegove drskosti, bacili vatru na
graevinu i sruili je na zemlju, gde je svaka porodica dobila svoj
sopstveni jezik." (Meksiko predanje)
Da je ovo predanje autentino potvruje pojam "porodica" - danas niko ne
bi smatrao da su jezici razdeljeni po porodicama, ve po narodima.
Demografski prirataj je uinio da se od nekadanjih porodica, kada je
nastalo predanje, formiraju dananji narodi.
Sami evolucionisti smatraju da je verovatnoa da se pojavi "pozitivna
mutacija" (u ovom sluaju - genetska predispozicija za sposobnost
upotrebe govora) toliko mala da je neophodan ogroman broj ljudi da bi
moglo da doe do sluajnog nastajanja iste mutacije kod samo jednog
para, koji bi zatim pokazao evolutivnu prednost i potisnuo veinu koja
nije jo evoluirala. Ako postoji verovatnoa da se meu milijardu
porodica ovekolikih majmuna pojavi samo jedan par koji ima mo
govora, verovatnoa da se ista mutacija pojavi u jo pedesetak nezavisnih
sluajeva, zahteva drastino vei broj ukupne populacije ovekolikih
majmuna. Na samom poetku je morao da postoji ogroman broj
pripadnika populacije koja nije imala mo govora, da bi opstali samo oni
koji su tu mo dobili, i to razvrstani po razliitim jezikim grupama.
Gde su danas neevoluirani ovekoliki majmuni? Ako su oni izumrli zato
to nisu stekli mo govora, zato se to nije desilo i sa ostalim, jo manje
evoluiranim ivotinjskim vrstama koje takoe nisu dobile sposobnost
govora?
PARADOKS PREDANJA O RAZDELJIVANJU JEZIKA
Mnogobrojna predanja koja na identian nain opisuju udo razdeljivanja
jezika, ne mogu se objasniti tvrdnjom da su nastala dok su svi narodi bili
zajedno i dok su jo govorili istim jezikom.

120

Bilo bi sasvim besmisleno da oni izmisle predanja o sopstvenom

raseljavanju i formiranju razliitih jezika, pre nego to se taj dogaaj
zaista zbio.
Sadraj predanja otkriva da je do razilaenja i do formiranja jezika ve
moralo da doe. Tvrditi da je to predanje na isti nain i ak sa istim
pojedinostima izmiljeno i tamo i ovde, meu narodima koji vie nisu
imali meusobne kontakte, nema nikakvog smisla.
Naravno, neka plemena nisu bila voljna da priznaju da iza razdeljivanja
jezika stoji Boji prst.
Predanje amerikih Indijanaca:
"Nekada davno, ljudi, ivotinje, biljke i duhovi sporazumevali su se na
isti nain. A onda se neto desilo. Posle toga morali smo da se
sporazumevamo ljudskim govorom. Ali smo Stari jezik zadrali za
snove ..." (ejensko predanje)
Indijsko predanje sadri priznanje o pravom uzroku nastanka raznih
jezika:
"U sreditu zemlje izraslo je velianstveno "drvo sveta" ili "drvo od
znanja". Bilo je toliko visoko da je dosezalo do samog neba. Ono je reklo
u svom srcu:
"Podignuu svoju glavu do Neba, rairiu svoje grane preko cele zemlje,
skupiu sve ljude pod svoju senku i zatitiu ih i sauvau od
razdvajanja".
Ali Brama, da bi kaznio ponos drveta, odsekao je njegove grane i bacio ih
na zemlju, gde su onda porasle na stotine drveta, i nainio razliita
verovanja, jezike i obiaje, da bi On imao vlast na zemlji i da bi raselio
narode po njenoj povrini."
121

ARGUMENTI PROTIV EVOLUCIJE JEZIKA

Do sada su evolucionisti formirali mnotvo teorija o nastanku ljudskog
govora. Jedna teorija tvrdi da je govor nastao tako to su ljudi podraavali
razliite zvukove ivotinja oko sebe. Druga teorija tvrdi da je govor
nastao "iz instiktivnih zvukova koji izraavaju oseanje bola, ljutnje ili
druge emocije". Trea teorija tvrdi da je govor nastao tako to su "ljudi
prilikom fizikih napora radei zajedno spontano proizvodili ritmike
zvuke koji su se vremenom pretvorili u pevuckanje, a zatim prerasli u
govor" (D. Kristal, Kembrika enciklopedija jezika, 49). Postoje i druge
teorije, ali svaka od njih, kao i ove spomenute, ima ozbiljne nedostatke.
Nezadovoljstvo jednom teorijom je i rezultovalo formiranjem druge
teorije, a onda opet treom, itd. U globalu, svi evolucionisti se slau da su
promene u jeziku nastale u skladu sa navodnom evolucijom oveka; jezik
se postepeno, od prostih krikova i uzvika, razvio do savremenih sloenih
reeninih oblika. Navodno, jednostavno izraavanje prostim glasovima,
uzvicima i kricima nije moglo da zadovolji potrebe ovekove
egzistencije, pa je zato dolo do uslonjavanja govora. Neartikulisani krici
su postali artikulisani u oblike imenica, glagola i prideva, ali opet, borbu
za opstanak preiveli su samo oni koji su uspeli da se usavre sloenim
gramatikim promenama kroz pojavu padea, rodova, vremena i ostalih
kategorija. Oni koji nisu mogli da shvate promene u padeima, rodovima,
itd, nisu navodno mogli da se odre u borbi za opstanak pa su izumrli.
Takva shvatanja zasluuju ozbiljnu kritiku:
a) Evolucionizam ne moe da objasni tehniku nastanka ovekovog
govora;
b) Potrebe egzistencije ovekove vrste nisu uslovljene tako vrsnim
sposobnostima jezikog izraavanja kakve poseduju ljudski jezici;
v) Istorija jezika nam ne pokazuje njegovu evoluciju, ve upravo
degradaciju;
122

NASTANAK GOVORA
Da bi ovek stekao sposobnost govora neophodna su dva faktora: veoma
sloena genetska predispozicija za govor i uenje govora. Teorija
evolucije ne moe da odgovori: otkuda prvom oveku (ili grupi ljudi)
sposobnost govora i ko je prvog oveka (ili grupu ljudi) nauio da govori?
Bez odgovarajue genetske predispozicije nijedan organizam ne moe biti
sposoban da naui da razumno koristi mo govora. Nikakvim vebama
jo nijedan majmun nije nauen da govori. Jedan od najpriznatijih
svetskih specijalista iz oblasti lingvistike Noam omski tvrdi:
"Ljudski jezik je neponovljiva pojava, on nema analoga u ivotinjskom
svetu... Nema razloga da se pretpostavi je provalija izmeu ljudi i
ivotinja savladiva.
Neki tvrde da su se "vie" forme razvile evolucionim putem iz "niih", ali
sa istim takvim uspehom se moe smatrati da se sposobnost oveka da
hoda evolucionim putem pojavila iz njegove sposobnosti da die."
U "Kembrikoj enciklopediji jezika" itamo:
"Isto tako, izmeu ljudskog jezika i sistema komunikacije kod najviih
primata i dalje postoji ogromna provalija i nema znakova da se u razvoju
sisara, od niih ka viima, usavravaju vetine sporazumevanja koje
podseaju na jezik."
Po teoriji evolucije neophodni su prelazni oblici izmeu vrsta, a mi smo
svedoci ne samo nepostojanja prelaznih oblika, ve i nepostojanja
polazne ljudske vrste koja jo nema razvijenu mo govora.
Pretpostavimo da je, po teoriji evolucije, posle mnotva neuspelih
mutacija, konano doao na svet ovek sa genetskom predispozicijom da
koristi sposobnost govora. Koliko je ta predispozicija sloena mogla bi se
123

napisati posebna knjiga. Pa opet, i da se to "sluajno" desilo, namee nam

se vano pitanje:
Ko je prvog oveka nauio prvim reima?
On je morao da ima svog uitelja jo kao mali; poznato je da je deci, koja
na vreme ne naue da govore, gotovo nemogue da kasnije u ivotu
steknu sposobnost govora.
Pretpostavimo da je ipak kao odrastao ovek on formirao odreen fond
rei, ali kako je onda proao od ostalih jo "neevoluiranih" jedinki svoje
dotadanje vrste, koji ne razumeju njegov govor i nemaju razumevanja za
sposobnost isputanja razliitih glasova?
Kako je prvi ovek sa svojom sposobnou govora bio prihvaen od svoje
zajednice? Da li je ona u njegovom daru prepoznala odgovor na potrebe
svoje egzistencije? Kroz kakvo iskustvo prolazi naunik koji dane
provodi sa majmunima pokuavajui da kod njih podstakne mo govora i
da im objasni da e dobiti vie hrane ukoliko pristanu na saradnju?
Za neko vreme on majmunima postaje sasvim dosadan. Ali, majmuni
nisu toliko inteligentni kao praovek - rei e neko.
U tom sluaju bi ga zajednica praljudi verovatno ve likvidirala zato to
je on dekoncentrie i zbunjuje nerazumljivim zvucima, umesto da koristi
mimiku. Bila bi uznemirena njegovim glasovima koji samo otkrivaju
njihovu lokaciju pred neprijateljem ili rasteruju njihov plen.
Oni koji govore vie nego to se to oekuje postaju ozloglaeni i u
savremenom drutvu. Oni se zovu disidenti.
Kroz itav srednji vek ljudska zajednica je videla opasnost u pojedincima
koji su naprednije mislili i govorili, pa je veliko pitanje da li bi i zajednica
praljudi prepoznala blagoslov u pojedincima koji imaju mo govora.
124

Nema nikakve sumnje da u ve formiranim odnosima primitivne ljudske

zajednice ovek kao pojedinac sa svojom sloenom moi govora ne bi bio
shvaen i prihvaen od veine.
Moramo imati na umu da mo govora predstavlja evolutivnu prednost
pojedincu samo onoliko koliko njome uspostavlja koristan kontakt sa
svojom zajednicom.
Ukoliko zajednica ne prihvati sposobnost jezike komunikacije sa tim
ovekom, ta sposobnost e biti genetski zaboravljena kao da nije nikada
ni postojala. ovek koji pria sam sa sobom ne pokazuje nikakvu
evolutivnu prednost u odnosu na ostale jedinke svoje vrste, da bi svoju
mo govora mogao sauvati i preneti na svoje potomke. Zajednica veine
koja jo nema razvijenu mo govora svakako ne bi u toj sposobnosti sama
mogla da prepozna odgovor na svoje egzistencijalne potrebe i zato bi
takav govorljiv varijetet izumro.
Pitanje koje nam se sada namee jeste:
Da li je postojanje jezika uopte neophodan uslov ovekove egzistencije,
da bi mogao da nastane po pretpostavljenim mehanizmima teorije
evolucije?
KOLIKO JE USAVRAVANJE GOVORA IZRAZ BORBE ZA
OPSTANAK
Razmislimo da li ivotinjski svet pokazuje ikakvu evolutivnu slabost u
svojoj borbi za opstanak time to ne koristi jezik, ve samo krike i
jednostavne signale kao sredstvo komunikacije?
Svakako da ne!
Faktori koji oveka ugroavaju u opstanku, bez ozbira da li su to
epidemije, meteoroloke neprilike ili susreti sa divljim ivotinjama,
nikako ne mogu biti nadvladani vrsnim jezikim izraavanjem.
125

Imajmo da umu da ovek u to vreme, po teoriji evolucije, nije imao

inteligentnog neprijatelja protiv koga je trebalo da se bori lukavo
smiljenim planovima, toliko sloenim da bi mu i meusobna
komunikacija sloenim jezikom predstavljala neophodnost.
Uobiajeno ubiranje gotovih plodova ivog sveta, kao i bavljenje
poljoprivredom, stoarstvom i lovom, svakako nisu uslovljeni savrenijim
i sloenijim jezikim strukturama.
Kako pojedine populacije ljudi ive ivotom ija egzistencija od njih ni
najmanje ne zahteva sposobnost govora, bilo bi realno oekivati da takve
populacije uopte nemaju genetski razvijenu sposobnost govora.
Meutim, svi rasni tipovi ljudi na zemlji pokazuju sposobnost
inteligentnog razmiljanja i govora. Kako svojim atributima jezici
mnogostruko prevazilaze puke potrebe ovekove egzistencije, oigledno
je da se njihovo poreklo ne moe objasniti mehanizmima teorije
evolucije.

DEGRADACIJA, A NE EVOLUCIJA JEZIKA

Po teoriji evolucije, dananje pitanje: "Izvini, molim te, ta si rekao, hoe
li biti ljubazan da ponovi, nisam te dobro razumeo?" je zapravo prilino
evoluirano pitanje koje se nekada se u praistoriji postavljalo jednostavnim
uzvikom "A?".
Da li nam takvo shvatanje potvruju naune injenice?
Da li najstariji zapisani nalazi otkrivaju jezike koji su imali mali broj
glasova, prostu reeninu strukturu, minimalno definisana vremena,
126

nepostojanje komplikovane padeke strukture i odsustvo ostalih sloenih

atributa koji su odlika savremenog ljudskog govora?
Ne!
Naprotiv, nauna saznanja otkrivaju da su najstariji jezici u gotovo svim
svojim atributima bili sloeniji od dananjih jezika.
Uzmimo za konkretan primer prajezik svih indoevropskih naroda indoevropski jezik. Kada pratimo sve promene od indoevropskog jezika
do praslovenskog, i od praslovenskog do srpskog, ne primeujemo
nikakav drugi proces, nego proces degradacije jezika na svakom
njegovom nivou: gubitak glasova, uproavanje fonetske strukture rei,
uproavanje oblika rei (gubitak padea, vremena, dvojine ...), strukture
reenice, itd.
1) Gubitak glasova
U etvrtom mesecu po roenju kod bebe se aktivira instinkt koji odreuje
njenu sposobnost izgovora glasova u ivotu. Od etvrtog do desetog
meseca beba spontano isputa oko 80 glasova od kojih e zadrati samo
one koje bude ula kao odziv od svoje okoline.
Naunici su pri rekonstrukciji proto-indoevropskog jezika zakljuili da je
on imao 52 glasa. Interesantno je da se sva 52 glasa nalaze u govornom
fondu bebe.
Istorija indoevropskog jezika otkriva da je naim precima postalo teko da
izgovaraju mnoge glasove, pa je tako do nastanka naeg savremenog
srpskog jezika dolo do gubljenja 33 glasa. To znai da danas imamo
sauvanih svega 19 glasova iz jezika koji je Bog darovao jednoj grani
Jafetovih potomaka. Ostalih 11 glasova u naem jeziku su nastali
naknadno, slivanjem i promenom nekadanjih indoevropskih glasova u
nove glasove: lj, nj, c, , , , d, , , h i f, koji nisu postojali u
127

prvobitnom jeziku koji nam je Bog dodelio. Interesantno je da veinu od

tih 11 glasova nema ni beba u svom govornom fondu, pa se smatra da nije
nikakav problem ako pojedine od tih glasova dete ne naui ak do sedme
godine ivota. To znai da su ti glasovi zaista neprirodni.
Sledei primeri pokazuju jasno utvrene zakonitosti u transformisanju
nekadanjih glasova:
praslov. "volja" srp. "volja"*
praslov. "konjos" srp. "konj"
indoevr. "kuoina" srp. "cena"
praslov. "svetja" srp. "svea"
praslov. "ketyre" srp. "etiri"
praslov. "medja" srp. "mea"
praslov. "duchja" srp. "dua"
praslov. "giv-" srp. "iv"
indoevr. "dousos" srp. "duh"
indoevr. "gno-" srp. "zna-ti"
Proces transformacije nekadanjih indoevropskih glasova u nove glasove
se razliito odvijao u razliitim indoevropskim jezikim porodicama.
Na primer, indoevropski glas "Gh" (meko "G" sa strujanjem vazduha)
transformisao se u "Z" u avestijskom jeziku (jednom staroiranskom
jeziku), takoe i kod slovenskih i baltikih jezika (u staropruskom i
letonskom, dok je u litvanskom preao u ""). U jermenskom je isti glas
128

preao u "Z" i "J", u staroindijskom (sanskrit) i grkom u glas "H", u

latinskom u "H" i "G", u staroirskom i engleskom u "G", u toharskom u
"S", itd. Na primer, pojam "zima" na protoindoevropskom je glasio
"*gheim-", na avestijskom (staroiranskom) "zima-", litvanskom "zema",
letonskom "zijema", staroindijskom 'himas", grkom "ceimonjn",
latinskom "hiems", staroirskom "gem-red". Na takav nain moemo
prepoznati mnoge zajednike korene naeg jezika sa ostalim
indoevropskim jezicima. Uporedimo engleske i srpske korenove: grain zrno, green - zelen, gold - zlato, itd.
Slini procesi transformacije i gubitka glasova se mogu primetiti i u
neindoevropskim jezikim grupama.
Transformacija i gubitak diftonga
Od 33 glasa, koliko je izgubio na prajezik do formiranja savremenog
srpskog jezika, 18 predstavljaju diftonzi. Diftonzi su zapravo dvoglasi
sastavljeni od dva samoglasnika (prvi: "a", "e", "o", drugi: neslogovni "i",
"u" ili vokalni "r", "l", "m", "n").
Uproavanje izgovora gubljenjem nekadanjih diftonga vidimo na
nekoliko sledeih primera:

praslov. "sventos" srp. "svet"

indoevr. "neuos" srp. "nov"
indoevr. "sausos" srp. "suh"
praslov. "ronka" srp. "ruka"
indoevr. "pent" srp. "pet"
129

indoevr. "laivos" srp. "levi"

indoevr. "veidos" srp. "vid"
indoevr. "voino" srp. "vino"
indoevr. "anglo-" prasl."ongl" srp. "ugalj"
Kao to dananja demografska eksplozija stanovnitva potvruje da je
oveanstvo vrlo mlado, tako i jezike promene koje su se desile u
poslednjih par hiljada godina osporavaju evolucionistiku tezu o
ogromnoj starosti ljudske istorije.
Da su jezici zaista toliko stari koliko zastupa teorija evolucije, njihovo
uproavanje gubljenjem mnogih glasova i diftonga, kao i nastajanje
glasova lj, nj, c, , , , d, , , h i f, bi se svakako desilo mnogo ranije, a
ne tek u zadnjih par hiljada godina.

2) Uproavanje fonetske strukture rei

Kada uporedimo nekadanji i sadanji izgled rei koje imaju isto
znaenje, jasno primeujemo njihovo uproavanje i skraivanje:
ie. "ponth-" stsl. "pont" srp. "put".
ie. "dhum" stsl. "dym" srp. "dim".
ie. "g'ombhos" stsl. "zonb" srp. "zub".
130

ie. "snoiguh" stsl. "sneg" srp. "sneg".

ie. "vertmen" stsl. "vremen" srp. "vreme".
ie. "pledmen" stsl. "plemen" srp. "pleme".
ie. "ghlotos" stsl. "elt" srp. "ut".
Verovatno je duhovna degradacija pored svog produkta - nemarnosti i
povrnosti, rezultovala psiholokim posledicama koje su promenile
akcenat govora, koji je takoe uticao na transformaciju i gubljenje
odreenih glasova u reima. Da greno oveanstvo govori svoje jezike
ve vie desetina hiljada godina, mi bismo danas verovatno imali
slogovne skraenice i uzvike kao sredstvo sporazumevanja. ak se i
danas komunikacija zvidanjem do te mere uprostila da se istim
zvidukom izraavaju i pozitivna i negativna oseanja, i odobravanje i
neodobravanje. Da pisani knjievni jezik ne usporava bilo kakve
promene, mi bismo za vrlo kratko vreme doiveli drastine plodove
nesputanog procesa degradacije jezika.
***
Jedini oblik naknadnog uslonjavanja rei je nastao dodavanjem raznih
prefiksa i sufiksa ("sun" - sun-ce), dok sami osnovni korenovi
nekadanjih indoevropskih rei trpe skraivanje. Uslonjavanje sufiksima
i prefiksima nastaje kao pokuaj da se nadomeste posledice drugih oblika
uproavanja govora kroz istoriju.
3) Gubitak padea
Nije zabeleen nijedan sluaj da je jedan narod spontano formirao padee
u svojoj istoriji, ali je zato zabeleeno gubljenje padea u skoro svim
indoevropskim jezicima. Sanskrit je imao 8 padea, srpski ima jo uvek 7,
staroengleski i nemaki 4, dok savremeni engleski nema padene oblike
rei. Nauka smatra da je indoevropski jezik imao 8 padea.
131

Sloenost indoevropskog jezika moe se delimino prikazati na primeru

najstarijeg nama poznatog zapisanog jezika - sanskrita, po svojoj strukturi
najblieg indoevropskom jeziku. Po teoriji evolucije sanskrit bi trebalo da
pokae jednostavnost i primitivnost jezika koji je tek poeo svoj razvoj.
Za razliku od njega, oekujemo da engleski kao veoma prihvaeni i
savremeni jezik pokazuje najsloeniju strukturu, te da u svakom sluaju
bude na viem stepenu razvitka od hiljadama godina starijeg sanskrita. Da
li to potvruju injenice? Pokazna zamenica "ovaj, ova, ovo" u sanskritu
ima 29 razliitih izgovornih padekih oblika, u srpskom 12, dok u
savremenom engleskom imamo samo dva oblika: jedan za jedninu "this", i jedan za mnoinu - "these".
U sanskritu: abhih, abhyah, abhyam, anaya, anayaoh, anayoh, anena,
asam, asmai, asmat, asmin, asu, asya, asyah, asyai, asyam, ayam, ebhih,
ebhyah, esam, esu, idam, imah, imam, iman, imani, imau, ime, iyam.
U srpskom: ovaj, ovog, ovom, ovim, ova, ove, ovoj, ovu, ovo, ovi, ovih,
ovima.
U engleskom: this, these.
Da posedovanje padekih oblika zaista predstavlja evolutivnu prednost
jedinke i zajednice u njihovoj borbi za opstanak, onda se ono ne bi u
meuvremenu izgubilo kod veine savremenih naroda. Ako ti savremeni
narodi ne pokazuju potrebu za padeima, kako su onda u dalekoj prolosti
oni mogli biti formirani? Koje su to potrebe njih uinile neophodnim?
Po samoj teoriji evolucije, sposobnosti se ne bi razvile ukoliko nisu bile
neophodne! U skladu sa time, jedinka koja je greila u padeima, nije
preivela. Kao to je oigledno, takva jezika sposobnost ne predstavlja
neophodan uslov ovekove egzistencije, pa zato, u skladu sa principima
same teorije evolucije, padeke promene nikada nisu ni mogle da nastanu
kao plod borbe za opstanak.
132

Gubitak padea je u veini indoevropskih jezika nadomeen

odgovarajuim redom rei u reenici, to je uskratilo slobodu izraavanja
prvobitnog jezika koji je Bog darovao oveku:
"U praindoevropskoj reenici nijedna re nije imala odreeno i stalno
mesto. Rei su bile rasporeivane tako da privuku panju na one delove
reenice koji su bili vani za smisao. Tako je red rei ... proisticao iz
retorike, ne iz gramatike." (Antoan Meillet)
4) Gubitak vremena
Potrebe savremenog ivota zahtevaju preciznost u definisanju vremena
odreenog dogaaja, ili plana radnje, pa bi bilo realno da se te potrebe
kao nikada do sada manifestuju i u raznovrsnim jezikim vremenima.
Meutim, proces degradacije je i na ovom planu na delu. Za razliku od
staroslovenskog jezika koga je odlikovalo 16 vremena, u srpskom je do
skora u upotrebi bilo 13 vremena, a danas 11. Proces gubljenja vremena
se i dalje odvija. U poslednje vreme esto ujemo ili koristimo izjavu tipa:
"Vidimo se sutra!" umesto "Videemo se sutra!" to predstavlja
zanemarivanje posebnog oblika za budue vreme.

5) Gubitak brojeva
Pored preciznijeg definisanja vremena, pre samo hiljadu godina, na jezik
je odlikovalo i preciznije definisanje broja. Pored jednine i mnoine na
govor je bio obogaen i oblicima za dvojinu. Na primer, reenica "Ja
idem!" u staroslovenskom glasi: "Az idom!" Reenica "Mi idemo!" u
znaenju: vie od dvoje, glasila je slino kao i danas "M idem!" a u
znaenju da idu samo dve osobe, glasila je: "Ve' ideve'!" Bogatstvo jezika
se vidi u nekadanjem postojanju posebnih oblika dvojine za sva lica i sve
padee.
6) Gubljenje pojmovnog bogatstva prvobitnog jezika
133

Bogatstvo prvobitnog jezika je bilo tako iroko da je vie razliitih

pojmova korieno tamo gde mi danas koristimo samo jedan pojam.
Toliko se obraala panja na razliite finese istog pojma.
Deavalo se zatim da jedno pleme jedan takav pojam prida itavom skupu
slinih pojmova, a da drugo pleme za istu grupu pojmova upotrebi drugi
pojam a ostale pojmove zaboravi. To je jedan od razloga zato u istoj
indoevropskoj grupi jezika danas imamo razliite nazive za isti pojam. Na
primer, pojmovi upotrebljeni za pojam Boga su razliiti u raznim
indoevropskim narodima, ali svi oni zajedno su postojali u prajeziku. Na
primer, sanskritski pojam "Bhaga", koji otkriva poreklo naeg pojma
"Bog", ima znaenje "nasledstvo", "svojina", "deo" (smisao - Onaj koji
daje, koji raspodeljuje bogatstvo). Znaenje blagostanja se zadralo u
slovenskom pridevu "bogat".
Drugi indoevropski koren "Deiu-os" je dobio znaenje Boga u drugoj
grupi indoevropskih jezika: latinski "Deus", grki "Zeus" i "Theos", irski i
galski "Dia", gotski "Gheu", indoiranski "Deva", starotevtonski "Tiu".
Oblik "Deva" na sanskritskom znai "Bog", "nebeski", "boanstveni", dok
sanskritski oblik "Div" znai "svetljenje", "nebo", "dan". Otuda u
engleskom pojam "divine" (boanski, boanstven), a u srpskom pojmovi
"div" i "divan".
Zapazimo kako izbor pojma koji je sauvan za boanstvo otkriva
psihologiju naroda. Motivi odreuju koje e pojmove narod da upotrebi i
zapamti, a koje e da zanemari i izgubi kroz istoriju. Na primer, prvobitni
indoevropski pojam za "ruku" se izgubio u slovenskim i baltikim
narodima, a umesto njega je upotrebljen nekadanji koren za "uzeti"
(litvanski "renku" = "skupljam"), pa bi bukvalno znaenje naeg pojma
ruke bio - uzimaica ili skupljaica.
Pojam "pazuh" - "pod rukom" (litvanski "pa-astis") je sauvao koren
nekadanjeg indoevropskog naziva za ruku, koji je u sanskritu glasio
134

"hastah", u avestijskom "zasto", staropersijskom "dasta", u grkom

"agostos".
7) Gubljenje lepote jezika
Uzvieni Stvoritelj, koji je lepotom izgleda ukrasio biljni i ivotinjski
svet, ukrasio je i ljudski govor lepotom, koju je ovek svojom povrnou
tj. tzv. zakonima jezike ekonomije ubrzo izgubio.
Posebnu lepotu raznim jezicima sveta, pa tako i indoevropskom jeziku,
pridavali su ve pomenuti diftonzi. Oni su se vremenom uglavnom
izgubili, a moemo ih nai u klasinom grkom jeziku VIII veka st.ere jeziku Homerove Ilijade i Odiseje:
"Eenth' alloi men pantes epeuphmsan Achaioi aideisthai th' hiera kai aglaa
dechthai apoina: all' ouk Atredi Agamemnoni hndane thumi, alla kaks
aphiei, krateron d' epi muthon etelle: m se geron koilisin eg para nusi
kichei+ nun dthunont' husteron autis ionta, m nu toi ou chraismi skptron
kai stemma theoio"
Sledei primeri pripadaju mrtvim italskim jezicima:
Venetski
"Medo zoto vhudsiia votna shain atei reitiiai op voltiio leno" "pletei
veidnoi karanmniioi ekupetharis edo"
Picenski
"Materef pateref fu td faprf artif mif puf ppnum estu k apais adstaf sas
manus meitimum"
8) Gubljenje prvobitne harmonije izmeu zvune slike i znaenja rei

135

"Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zveri poljske i sve ptice nebeske, i
dovede k Adamu da vidi kako e koju nazvati, pa kako Adam nazove koju
ivotinju onako da joj bude ime; i Adam nadede ime svakom ivinetu i
svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj." (1.Mojsijeva 2,19-20)
Adam je dao ivotinjama nazive prema sopstvenom doivljaju tih
ivotinja. Zvuna slika naziva svake ivotinje je svakako podseala
Adama na tu ivotinju. Kada bismo mi dobili zadatak da damo naziv
sledeim slikama, kako bi se one zvale?
Da olakam zadatak - ako imamo dva imena na raspolaganju "takete" i
"maluma", kojim bismo imenom nazvali levu, a kojim desnu sliku?

Svakako bismo sa "takete" nazvali levu, a "maluma" desnu sliku, jer su

takav izbor potvrdila ve uraena nauna istraivanja. Kao to
primeujemo, postoji veza izmeu zvune i fizike slike.
136

Naunici su ekperimentom dokazali da ak postoji veza i izmeu zvune

slike i znaenja mnogih rei. Ispitanicima su prezentovane rei za otar i
tup, svetao i taman, rav i dobar, sladak i kiseo, na jezicima koje oni nisu
znali, a zatim je od njih traeno da po zvunosti prepoznaju njihovo pravo
znaenje. U 62% je dolo do pogaanja pravog znaenja rei. Ta veza
izmeu znaenja i zvuka nije savrena, ona je kod nekih rei manje, a kod
nekih vie izraena. Na primer, naziv za kosu na jeziku Nahuatl
indijanaca (potomci nekadanjih Acteka) glasi "tzonzli", a na jeziku
Gruzina (koji ive na Kavkazu) glasi "dzondzi". "Conzla" bi nas jo vie
podseao na nekakav uperak koji visi sa glave, zar ne?
Ako je proces istorijske transformacije (degradacije) jezika delovalo u
skladu sa zakonom jezike ekonomije, tada se svakako u velikoj meri
izgubila harmonija izmeu zvune slike i znaenja rei, koju su imali
prvobitni jezici koje je Bog darovao oveku. Da li nam rekonstruisani
prajezici dananjih jezikih grupa otkrivaju njihovo prvobitno savrenstvo
i harmoniju izmeu zvune slike i znaenja? Uporedimo vezu izmeu
znaenja i zvunosti rei jedne priice koju su poljski filolozi preveli na
rekonstruisani proto-indoevropski jezik.
Ovca,
(na) kojoj
vune
nije
bilo,
ugleda
konje,
jednog
kako
vue
teki
vagon
jednog (sa)
velikim
teretom,

Owis
kwesyo
wlhna
ne
est,
espeket
ekwons,
oinom
ghe
gwrum
woghom
weghontm,
oinomkwe
megam
bhorom,

137

(a) jednog
(kako) oveka
teko
nosi.
Ovca
konjima
ree:
Srce
boli
mene
videi
oveka (kako)
vozi
konje.
Konji
rekoe:
Sluaj
ovco,
srca
bole
nas
videi:
ovek
gospodar
vune
od
ovce
pravi
sebi
odeu
toplu
a na ovci
vune
nema.
To

oinomkwe
ghmenm
oku
bherontm.
Owis
nu ekwobh(y)os
ewewkwet
ker
aghnutoi
moi
agontm
nerm
widntei
ekwons.
Ekwos
tu ewewkwont:
Kludhi
owei
ker
aghnutoi
nsmei
widntbh(y)os:
ner
potis
wlhnam
r
owiom
kwrneuti
sebhi
westrom
gwhermom,
owiom
wlhna
neghi esti.
Tod

138

uvi
ovca
u ravnicu
pobee.

kekluwos
owis
agrom
ebhuget.

DUHOVNI UZROCI DEGRADACIJE JEZIKA

Promene u jezicima svakako uzrokuju razliiti faktori. Za razliku od
potomaka Avramovog sina Ismaila (Arapi), potomci njegovog sina Isaka
(Jevreji) su izgubili sve padeke oblike za vreme svog robovanja u
Egiptu. Dananji narodni arapski jezik je pretrpeo gubitak i glasova i
padea u odnosu na knjievni arapski jezik.
Do glasvanih promena svakako dolazi i prilikom nametanja jezika narodu
druge jezike grupe. Razliite psiholoko-fizioloke osobenosti izmeu
ljudskih populacija rezultuju razliitim principima jezikih promena. Ali,
za nas je najvanije da u ovom razmatranju zapazimo one promene u
jezicima koje su izraz prilagoavanja ovekovim potrebama.
Sam proces degradacije jezika nije proces koji se deava sam od sebe na
osnovu nekih neobjanjivih mistinih razloga, ve je degradacija jezika
uzrokovana degradacijom onih potreba koje su i uslovile nastanak sloene
jezike strukture. Zapravo, jezik se formira i menja pod uticajem sledeih
ovekovih potreba:

1) Prirodne (egzistencijalne)
139

2) Neprirodne (posledice greha)

3) Natprirodne (posledice duhovnih potreba)
Po teoriji evolucije, jedino su prirodne potrebe objanjive, jer su jedino
one mogle da nastanu kao plod borbe za opstanak.
Neprirodne i natprirodne potrebe su izraz ovekove duhovne slobode, i
one mu pruaju mo da za razliku od ivotinje postupa slobodno od
svojih egzistencijalnih poriva, pa da i njih same podreuje viem ili niem
smislu. Neprirodne potrebe esto oveka dovode u sukob sa svojim
prirodnim potrebama, dok su natprirodne potrebe u skladu i sa ovekovim
prirodnim egzistencijalnim potrebama.
POSLEDICE PRIRODNIH POTREBA
Dovoljno je primetiti teme o kojima prosean ovek svakodnevno
razmilja i razgovara, pa shvatiti da tu gotovo uopte nema govora o borbi
za opstanak, ve o borbi koja se esto vodi na raun ovekovog opstanka.
Samo prilagoavanje jezika ovekovim osnovnim egzistencijalnim
potrebama dovodi do uproavanja jezika na nivo koji zbog jezike
ekonomije odgovara egzistencijalnom minimumu.
Uproavanje nam je sa ovih pozicija sasvim objanjiv fenomen, ali nam
nije jasno kako je jezik mogao prvobitno da postane tako sloen da bi
mogao zatim da trpi uproavanje. Zato nam je neophodno da uzmemo u
ozbir i ostale potrebe koje utiu na promene jezika, a koje spadaju u
duhovnu kategoriju, ili drugim reima, u domen sutinskih pokretakih
motiva.
POSLEDICE NEPRIRODNIH POTREBA

140

Najvei procenat svih sukoba, povreivanja i ubistava meu ljudima se

deava kao posledica meusobnog provociranja govorom. U srazmeri sa
eskalacijom zla i sposobnost komunikacije izmeu ljudi biva
zloupotrebljena. Zbog sopstvenih neprirodnih (grenih) potreba, upotreba
jezika sve manje predstavlja ovekovu prednost u borbi za opstanak.
"Ko uva usta svoja i jezik svoj, uva duu svoju od nevolja."
(Prie Solomunove 21,23)
Greh na razliite naine oskrnavljuje ljudski jezik, prilagoavajui ga
ovekovim neprirodnim potrebama. ovek reima manipulie i izraava
svoje motive, on provocira, plai, uznemirava druge svojim reima, kao
to ima mo da svojim reima laska, lae, i uljuljkuje u lanu sigurnost
sebe i druge.
Razni odbrambeni mehanizmi, gubljenje pojmova koji sadre kategoriju
odgovornosti (njihovo zamenjivanje eufemizmima), popunjavanje renika
grubim izrazima i psovkama, i jo mnoge sline promene svakako ne
mogu da se opravdaju borbom za opstanak, jer one upravo ugroavaju
opstanak oveka i zajednice.
Pod uticajem neprirodnih (grenih) motiva razvijaju se pojmovi koji
preciznije definiu grene aktivnosti, dok pojmovi duhovne prirode
nestaju, ili se definiu povrno da bi se izbegao ukor za savest koji nosi
njihovo pravo razumevanje. Dovoljno je primetiti koliko razliitih
pojmova postoji za jedan isti greh, jedno isto zlo, a koliko malo za
definisanje pojma ljubavi.
Eskalacija zla meu ljudima i neista savest mogu aktivirati razne
odbrambene mehanizme linosti koji se manifestuju kroz neprirodan
odnos izmeu ljudi. Neista savest i strah od linog susreta sa drugom
osobom, mogu rezultovati gubljenjem 5. padea, kao to se to desilo
meu mnogim narodima, na primer u ruskom: Umesto da se oveku
141

obratimo sa "Hej! Ivane!" mi emo mu se obratiti sa "Hej! Ivan!"; jer tako

na nastup inimo manje direktnim i bezbednijim.
Potreba da se izrazi i stekne odobravanje druge osobe moe rezultovati
laskanjem i tepanjem (upotrebom deminutiva), koji se svakako izraavaju
adekvatnom intonacijom i formiranjem adekvatnih sufiksa. Takav
fenomen je posebno karakteristian za slovensku grupu jezika, posebno
za ruski, gde, na primer, ime Ivan ima dvadesetak varijanti, koje
izraavaju tepanje: Ivanuka, Vaka, Ivaka, Vanja, Vanjka, Vanjua,
Vanjuka, Vanjeka, itd.
Sa druge strane, gordost i oholost sputavaju oveka da se ponizi
otvorenim izraavanjem i prihvatanjem ljubavi, pa grubost u govoru
(augmentativi) i gestikulaciji predstavlja svojevrstan vid odbrane gordog i
samodovoljnog Ja.
Razliiti psiholoki faktori mogu uticati na formiranje odreenog akcenta.
Promena akcenta utie na transformisanje i ak gubljenje pojedinih
glasova, pa tako izazvana lanana reakcija moe da dovede do krupnih
promena u jeziku.
Na primer, pogledajmo razvitak upitnoodnosne zamenice "to"/ "ta" od
njenog prvobitnog indoevropskog oblika *kwis do danas.
U svom razvoju indoevropski oblik *kwis je pretrpeo sledee promene:
kwis >> kwi >> ki >> kito >> kto >> to >> to >> to
Glas "kw" se izgovarao kao jedan glas, koji se dobijao kada su usne
uestovale pri artikulaciji glasa "k". U prvoj fazi se izgubio nastavak "s",
kao plod pomenutog principa uproavanja morfoloke strukture rei
(indoevropski nastavak "s" je sauvan u veini rei litvanskog jezika).

142

Zatim je "knj" prelo u obino "k", kao plod ve pomenutog uproavanja

i osiromaenja prvobitnog indoevropskog fonda glasova, pa je od "knji"
nastalo "ki".
U protoslovenskoj fazi jednoslonoj zajednici "ki" je zatrebala
"potapalicu" u vidu rece "to", pa je od "ki" nastalo "kito". Premetanje
akcenta na zadnji slog je uslovilo redukciju glasa "i" u meki poluglasnik
"" (koji je izgovarao kao krai neizraziti vokal izmeu glasa "i" i glasa
"e"). Tako je od "kito" nastalo "kto".
Poluglasnik "" je zatim uticao na promenu zadnjonepanog "k", time to
je povukao njegovu artikulaciju ka prednjem nepcu, te smo dobili
kvalitativno nov mek prednjonepani suglasnik "", i tako je od "kto"
nastalo "to".
Pod uticajem pomenute akcentuacije na zadnjem slogu dolo je do
potpunog gubljenja poluglasnika "" ime su u neposredan dodir doli
glasovi "" i "t". Ta dva glasa se teko izgovaraju zajedno (u osnovi su to
"t" i "t"), pa je dolo do dalje transformacije time to je "" uprostilo
svoju artikulaciju izgubivi svoj eksplozivni element "t", ostavi na
strujnom "". Tako je dolo do formiranja rei "to" / "ta".
Videli smo lananu reakciju u transformisanju glasova i rei, nastalu pod
uticajem razliitih faktora. Oni isti faktori koji utiu na promenu ljudi,
utiu da se menja i jezik kojim ljudi govore.
NATPRIRODNO POREKLO JEZIKA
Videli smo da egzistencijalne potrebe nisu mogle usloviti nastanak
sloenog jezikog sistema. Ako nastanak jezika nije odgovor na potrebe
egzistencije, kako onda objasniti njegovo nastajanje?
ta nam o potrebi za nastankom jezika otkrivaju najstariji zapisi jezika?

143

Po teoriji evolucije, najstariji pisani primeri jezika trebalo bi da izraavaju

ovekovu borbu za opstanak, da otkrivaju one tekovine tadanje
civilizacije koje su pokazatelj evolutivne prednosti zajednice koja koristi
mo govora. ta je to to je ovek tada dobio sposobnou govora, pa je
poeo da radosno razmenjuje sa ostalim lanovima svoje zajednice,
nalazei u tome sredstva da se odupre gladi, bolesti i svim prirodnim
katastrofama i nevoljama?
Najstariji zapisi nam otkrivaju tekstove religiozne sadrine, a ne one koje
bismo oekivali po teoriji evolucije. To potvruje da su potrebe duhovnog
ivota one potrebe koje su uslovile ovekovu sposobnost govora.
ivotinje ne mogu da shvate Boga, one ne mogu da budu religiozne, ali
ovek moe.
Ljudi nisu samo drutvena bia koja, kao zajednicu ivotinja, odlikuju
samo egzistencijalne potrebe, i kojima zato jezik nije potreban. ovek je
duhovno bie koga odlikuju duhovne potrebe i srazmerno njima
sposobnost da svoje potrebe izrazi i podeli sa drugima. Sposobnost
oveka da izgrauje svestan odnos sa svojim Stvoriteljem, mo da Mu
izrazi hvalu koje je On dostojan, predstavlja sposobnost svojstvenu samo
oveku, i zbog koje samo ovek ima sposobnost dubokog razumnog i
jezikog izraavanja. Takoe, adekvatno sposobnosti svog odnosa sa
Bogom, ovek poseduje sposobnost da na sebi ponese odgovornost za
potrebe sveta oko sebe, za ta mu je takoe neophodna sposobnost jezike
komunikacije.
Ali zbog duhovne degradacije dolo je do izopaenja motiva ovekovog
srca i gubljenja njegove sposobnosti da prepozna stvarne potrebe sveta
koji ga okruuje, kao i sposobnosti da sam po sebi shvati svoju potrebu za
Bogom.
Izopaenje karaktera prati i izopaenje miljenja i jezika kao sredstva
njegovog izraavanja i komunikacije. Umesto da bude sredstvo
izraavanja ljubavi i dobrote, jezik je sve vie u slubi izraavanja i
zadovoljavanja ovekovih grenih i samopravednih poriva, koji svakako
144

ne predstavljaju izraz njegove borbe za opstanak, ve upravo najveu

smetnju njegovoj egzistenciji.
Ako je nekada oveku bilo vano da precizno i na adekvatan nain izrazi
odreene misli, danas, u skladu sa promenom svog duhovnog stanja, on
nema snage volje - ljubavi da obraa panju na ono to mu je nekada bilo
radost da izrazi svojim reima. Takva povrnost rezultuje gubitkom
mnogih jezikih karakteristika koje pomau da izraavanje bude precizno
i jasno. Postoji ak raireno shvatanje da kada bi ovek imao sposobnost
telepatije, da tada ne bi morao da koristi jezik, ve bi mu predstavljalo
veliko olakanje to ne bi morao nita da govori, jer bi se automatski sa
svima u svemu razumeo. Razumemo da kada ovek nema ljubavi, da
njemu nije interesantno da razgovara, da reima izraava panju i ljubav
prema drugima, pa je sasvim jasno da on nema motiva da u svom
izraavanju obraa panju na detalje na koje bi obraao panju da zaista
ima ljubavi u svom srcu.
Sledei pomenutu logiku neko bi mogao da se zapita "Da li e u
obnovljenom raju biti potrebe da se koriste rei, kada je tamo sve ve
jasno?" Moemo odgovoriti analognim pitanjem "Da li mladi i devojka
imaju potrebu da izraavaju ljubav izmeu sebe, kada su ve jednom bili
zajedno i postali sigurni da jedan drugoga vole? Zato da se onda uopte
ponovo sastaju?"
Mnogima bi predstavljao veliki teret da kao aneli pred Bojim prestolom
dan i no ponavljaju "Svet, svet, svet" (Otkrivenje 4,8), ali srce pokrenuto
ljubavlju nikada ne postaje apatino prema potrebama ivota, ve se trudi
da ivot svojim sopstvenim uticajem uini jo lepim. Ono razmilja kako
da ostalom svetu jo vie otkrije pravu Boju ljubav.
Zapazimo sadraj dijaloga u svetu bezgrenih bia (Psal.24).
Takav dijalog nema samo informativnu prirodu, ve slui za izraavanje
ljubavi i divljenja.
145

Aneli iz Isusove pratnje upuuju poziv aneoskoj strai na ulazu u Sveti

grad:
"Vrata!
Uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata vena! Ide car slave."
Aneoska straa odgovara pitanjem:
"Ko je taj car slave?"
Aneli iz Isusove pratnje odgovaraju:
"Gospod krepak i silan, Gospod silan u boju. Vrata! Uzvisite vrhove
svoje, uzvisite se vrata vena! Ide car slave."
Aneoska straa ponovo postavlja pitanje, ne zato to ne zna odgovor, ve
zato to eli da uje odgovor uzviene hvale:
"Ko je taj car slave?"
Aneli iz Isusove pratnje odgovaraju Isusovim imenom koje otkriva
njegovo boanstvo:
"Gospod nad vojskama; On je car slave." (Psalam 24,7-10)
MIT ILI NAUKA?
Biblijski izvetaj o graenju Vavilonske kule, pometnji jezika i
raseljavanju naroda mnogima izgleda isuvie neverovatan da bi bio istinit.
Misao da su samo od jedne porodice, koja je izala iz Nojevog kovega,
nastali svi narodi na Zemlji mnogima se ini neozbiljna i nenauna. Oni
se pitaju kako je mogla Nojeva porodica od svega 8 lanova da za samo
4500 godina povea broj svojih potomaka na 6 milijardi?
146

DEMOGRAFSKA STOPA RASTA STANOVNITVA

Po dananjoj demografskoj stopi rasta stanovnitva koja iznosi 3%
godinje, dolazi do udvostruenja stanovnitva nae planete za period od
samo 24 godine. To je toliko velika stopa da bismo od samo jednog
ljudskog para, koji je iveo pre manje od 800 godina, mogli da dobijemo
ukupan dananji broj ljudi na Zemlji. Ranije su ratovi, epidemije i druge
katastrofe imale nepovoljniji uinak na stopu prirataja nego to imaju
danas, pa je realno zakljuiti da je nekada godinji prirataj stanovnitva
bio manji nego danas. Da bismo dobili ukupan dananji broj stanovnika
na Zemlji od samo jednog para koji je iveo pre 4500 godina (u vreme
biblijskog Potopa), dovoljno je da imamo est puta manji prirataj - 0,5%
godinje, to predstavlja udvostruenje stanovnitva za period od 140
godina.
Po istoj, est puta manjoj stopi prirataja, da je istorija ljudskog roda samo
1000 godina starija, dakle da je Nojeva porodica ivela pre 5500 godina, a
ne pre 4500, naa planeta Zemlja bi danas imala ak bilion stanovnika.
Biblijska genealogija nam sada izgleda mnogo realnija od
evolucionistikog shvatanja da ljudska vrsta egzistira na zemlji vie
stotina hiljada godina. Ako je evolucionistika hipoteza istinita, pitamo
se, kako onda demografsku eksploziju i prenaseljenost planete Zemlje
nismo dobili mnogo ranije, jo u dalekoj praistoriji?
Uostalom, po samoj teoriji evolucije, da bi dolo do nastanka savremene
ljudske vrste, zbog male verovatnoe, bio je neophodan ogroman broj
ljudi koji su ekali da ih zadesi "pozitivna" mutacija, koja ih je navodno
transformisala u tip dananjeg savremenog oveka. Gde je toliki broj
ljudi, kada niti nalazimo njihove fosile, niti imamo ijedan drugi dokaz
njihove navodne demografske eksplozije u praistoriji?!
POREKLO NARODA PO BIBLIJSKOM MODELU

147

U svetlu pomenutih saznanja nemamo nikakvog razloga da sumnjamo u

loginost biblijskog izvetaja, koji tvrdi da su od samo tri Nojeva sina Sima, Jafeta i Hama - nastali svi lanovi dananje ljudske porodice, sva
dananja plemena, narodi i rase na Zemlji.
SIM
"Sim" (em) na hebrejskom jeziku znai "ime", "karakter", "ast".
Po biblijskom otkrivenju, Simovi potomci su od Boga izabrani za
poseban zadatak, ne zato to su oni po svojoj prirodi bili neto posebno
pred Bogom i pred ljudima, ve zato da bi Bog kroz njih pokazao ta neko
moe da bude ako odri zavet vernosti Bogu.
"Tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu bude narod osobit mimo sve
narode na zemlji. Ne zato to bi vas bilo vie nego drugih naroda prihvati
vas Gospod Bog i izabra vas; jer vas bijae manje nego ikojega drugoga
naroda." (5.Mojsijeva 7,6-7)
"Jer se moja sila u slabosti pokazuje sasvim." (2.Korinanima 12,9)
"Svi narodi na zemlji blagoslovie se u tebi i u semenu tvom."
(1.Mojsijeva 28,14)
Ne samo to su od Semiana indoevropski narodi dobili svoj alfabet, nego
je preko Simovih potomaka ceo svet uo za vest evanelja. Meu
Simovim potomcima, Jevrejima, rodio se i obeani Mesija - Isus Hristos.
Sim je imao ukupno pet sinova: Elama, Asura, Arfaksada, Luda i Arama
(1.Mojsijeva 10,22), od kojih su nastali razni semitski narodi. Elamci su
imali udela u formiranju Persijskog carstva. Asur je predak od Asiraca.
Arfaksad je predak Haldejaca. Lud je predak Lidijaca koji su naselili
podruje Male Azije. Aram je predak Aramejaca, koji su ranije naselili
podruje Sirije.
148

Kroz istoriju, semitski narodi su se izmeali i stopili sa mnogim drugim

narodima, posebno sa narodima severne i zapadne Afrike, (posebno sa
Etiopljanima), ali takoe i sa dananjim Jermenima i Indusima.
Arfaksadovi potomci - Jevreji i Arapi su jedini Semiani koji su do naih
dana sauvali svoj entitet i svoj jezik.
HAM
Koren "ham" na hebrejskom znai: "toplota", "braon". Biblija esto
naziva Afriku zemljom Hama (Psalam 105,23.27; 106,22) Ham je imao
etiri sina Kua, Misraima (hebr. Micraim), Puta i Hanana (hebr.
Knaghan). Jedino se Putova genealogija potomaka ne spominje, dok se
meu Kuovim potomcima spominju Etiopljani, meu Misraimovim
potomcima dananji Egipani, Libijci i Palestinci, a meu Hananovim
potomcima ne postoje narodi koji su do danas sauvali svoj entitet, izuzev
potomaka Hananovog sina Sina - sinida (izvornih Kineza).
Za razliku od svoja dva brata, Ham je u jednoj situaciji pokazao karakter
nepotovanja, koji e na njegovo nepokajano potomstvo navui
prokletstvo ropstva:
"A Ham, otac Hanancima, vide golotinju oca svog, i kaza obojici brae
svoje na polju.
A Sim i Jafet uzee haljinu, i ogrnue je obojica na ramena svoja, i idui
natrake pokrie njom golotinju oca svog, licem natrag okrenuvi se da ne
vide golotinje oca svog.
"A kad se Noje probudi od vina, dozna ta mu je uinio mlai sin.
I ree: Proklet da je Hanan, i da bude sluga slugama brae svoje!

149

I jo ree: Blagosloven da je Gospod Bog Simov, i Hanan da mu bude

sluga! Bog da rairi Jafeta da ivi u atorima Simovim, a Hanan da im
bude sluga!" (1.Mojsijeva 9,22-27)
BLAGOSLOV I PROKLETSTVO NARODA
Oni Hamovi potomci koji nisu pristali na Hamov greh, nisu nasledili
njegovu grenu sklonost nepotovanja, pa nisu ni imali potrebe da ponesu
na sebi teko prokletstvo ropstva.
Prokletstvo se razlikuje od kazne po tome to nije izraz konanog
pravednog suda, ve samo sredstvo, nevolja koja predstavlja povod da
ovek postane svestan svog nepobeenog iskuenja i prilika da ga
konano pobedi. Svaki greh rezultuje svojim prokletstvom, na primer,
prodrljivost i neumerenost u ishrani rezultuje zdravstvenim problemima,
dok greh nepotovanja rezultuje prokletstvom ropstva zato to je ropstvo
najsvrhovitiji ukor za osobu kojoj nedostaje potovanje. Kada postane
rtva tueg nepotovanja, ovek ima priliku da postane svestan slabosti
sopstvenog karaktera, kojih ne bi bio svestan u uslovima mira i
blagostanja. U neprijatnom iskuenju on biva suoen sa svojom do tada
pritajenom oholou, gordou i buntovnou, i biva primoran, ili da se
sasvim ponizi i pokaje za svoje grehe, ili da svoje srce jo vie okameni,
da ga jo vie otruje buntom i nepotovanjem, i tako svojim suludim
izborom dovede do unitenja.
Sud Boje pravde pohodi ljude tek onda kada oni prezru Njegovu milost,
kada odbiju sve pozive na pokajanje, bilo kroz Njegovu re, bilo kroz
razne prilike i neprilike.
etiri stotine godina Bog je pozivao jednu grupu Hananovih potomaka na
pokajanje. Poneseni svojom fizikom snagom i veliinom, i ivei u
gradovima koji su bili opasani ogromnim kamenim zidovima, gajili su
oseanje o svojoj nepobedivoj moi. A Boje strpljenje su drsko shvatali
kao svoje pravo da gree. Na kraju, Bog im se otkrio kao pravedni sudija.
Jevrejske mudrosti otkrivaju zato nisu mogli biti ostavljeni bez kazne:
150

"A to si ostavio nekanjene njihove grehe, nije bilo straha ni pred kim.
Zamrzeo si drevne stanovnike svoje Svete zemlje jer su inili zlodela
grozna u vradbinama i obredima bezbonim; okrutne ubice svoje dece,
derae utrobe na gozbama mesa ljudskog, posveenike s krvava pira,
roditelje ubice bia bespomonih, odluio si unititi rukama otaca naih.
Ipak si i njih potedeo kao ljude, jer si im pred vojskom svojom poslao
ose kao pretee da ih malo pomalo istrebe. Premda si ih mogao, kao
bezbonike, predati u boju rukama pravednika ili stranim zverima ili ih
strogom reju najedanput zatrti, sudei im malo pomalo, davao si mesta
pokajanju. ...
A ti si milostiv svemu jer moe sve i kroz prste gleda na grehe ljudima
da bi se pokajali. Jer ti ljubi sva bia i ne mrzi ni jedno koje si stvorio.
Jer da si togod mrzeo, ne bi ga ni stvorio. ...
Ali ti tedi, jer sve je tvoje. Blago kanjava prestupnike, kori ih i
opominje za grehe njihove da se ostave zloe i da se uzdaju u tebe,
Gospode!" Mudrosti Sol. 29,11; 28,3-10; 27,23-24.26; 28,2
Za sve koji se odvrate od svojih greha, obean je blagoslov. Sveto pismo
prorie Boji blagoslov i nad Hamovim potomcima:
"U to e vreme biti pet gradova u zemlji egipatskoj koji e govoriti
jezikom hananskim i zaklinjati se Gospodom nad vojskama... U to e
vreme biti oltar Gospodnji usred zemlje egipatske, i spomenik Gospodnji
na mei njezinoj.
I bie znak i svedoanstvo Gospodu nad vojskama, u zemlji egipatskoj.
Kad stanu vikati ka Gospodu na nasilnike, On e im poslati spasitelja i
kneza i izbavie ih. I bie poznat Gospod Egipanima, i poznae Egipani
Gospoda u to vreme, i sluie Mu rtvama i darovima.

151

I sluie Gospodu Egipani s Asircima. Jer e ih blagosloviti Gospod nad

vojskama govorei: Da je blagosloven moj narod egipatski i asirski, delo
ruku mojih, i nasledstvo moje, Izrailj. ... Jer e se dom moj zvati dom
molitve svim narodima" (Isaija 19,18-25; 56,7)
Kao to Boji blagoslov poiva na pokajanim narodima, tako i Boje
prokletstvo pada na narode koji su se iskvarili. Pravedni Bog ne gleda ko
je ko, pa je prokletstvo snalo i sam izabrani jevrejski narod kada je
pogazio svetlost koju je imao, i svog Mesiju poslao na krst.
"Doi e na te sve ove kletve i gonie te i stizae te, dokle se ne istrebi,
jer nisi sluao glasa Gospoda Boga svojega i drao zapovesti njegove i
uredbe njegove. ... Ili e vas rasejati Gospod meu narode, i malo e vas
ostati meu narodima u koje vas odvede Gospod".
Da Boji karakter ne bi njihovim rasejanjem bio pogreno predstavljen,
njihov blagoslov nee sasvim nestati, ve e biti prekriven prokletstvom:
"I bie udo i pria i podsmeh svim narodima, u koje te odvede Gospod.
Mnogo e semena izneti u polje, a malo e sabrati jer e ga izjesti
skakavci. Imae maslina po svim krajevima svojim, ali se nee uljem
namazati, jer e opasti masline tvoje. Rodie sinove i keri, ali nee biti
tvoji; jer e otii u ropstvo. Sve voe tvoje i rod zemlje tvoje izjee
bube." (5.Mojsijeva 28,37-38.40-42)
Da bi svoj nekada izabrani narod doveo do pokajanja, Bog obeava da e
ga u svojoj milosti ponovo vratiti u obeanu zemlju:
"Zato u Vas izbaciti iz ove zemlje u zemlju koju ne poznaste, ni vi, ni oci
vai i onde ete sluiti drugim bogovima dan i no dokle vam ne uinim
milost. Zato, evo, idu dani, govori Gospod kad se nee vie govoriti: Tako
da je iv Gospod koji je izveo sinove Izrailjeve iz zemlje Misirske, nego:
Tako da je iv Gospod koji je izveo sinove Izrailjeve iz zemlje severne, i
iz svih zemalja u koje ih bee razagnao! Jer u ih opet dovesti u zemlju
njihovu koju sam dao ocima njihovim." (Jeremija 16,13-15)
152

"Ustani Jerusalime, stani na visoko i obazri se na istok! Pogledaj! Deca se

tvoja sabiru, od istoka do zapada, na zapovest Svetoga, radujui se to ih
se spomenuo Bog. Otili su od tebe peice, vodio ih neprijatelj, a gle, Bog
ih tebi vraa noene u slavlju, kao decu carsku.
I naredi Bog: Neka se snize sve visoke gore i vene klisure; nek se doline
ispune i poravna zemlja da Izrailj vrsto kroi u sjaju slave Boje, a ume
i stabla mirisna inie senu Izrailju po Bojoj zapovesti; jer Bog e voditi
Izrailja u radosti, u svetlu Njegove slave, pratei ga milosrem svojim i
pravednou."
Vidimo da pravedni Bog ne gleda ko je ko, ve kakav je ko. Blagoslov i
prokletstvo su u rukama ovekove slobodne volje.
JAFET
"Jafa" na hebrejskom znai "lepota" i "svetao". Jafetovi potomci se uzdiu
nad ostalim narodima po svojoj lepoti. Od njih su nastali dananji
indoevropski narodi.
Opta odlika raznih naroda, da svojim precima pridaju boanske atribute,
uinilo je da se u raznim indoevropskim narodima sauvalo ime Jafet
(Japhet) kao naziv boanstva. U indijskim Vedama ono nosi naziv
"PRAJAPATI" (sin Boga stvaranja), u grkom "IAPETUS" (koji se
smatrao sinom neba i zemlje a ocem mnogih naroda), a u rimskoj
mitologiji "JUPITER". "Japodi" kao naziv jednog ilirskog plemena, i
"Gepidi" kao naziv jednog germanskog plemena, verovatno vuku poreklo
od Jafeta, svog praindoevropskog pretka.
JAFETOVI POTOMCI
Jafet je imao sedam sinova: Gomera, Magoga, Madaja, Javana, Tovela,
Meseha i Tirasa.
153

Kod antikih istoriara - Straboa, Prokopija, Josifa Flavija i Herodota

moemo nai izvetaje o narodima koji su se u njihovo vreme zvali
imenima Jafetovih sinova, i koji su iveli na podruju od Grke i Male
Azije do Persije.
Jafetov sin Javan, predak je dananjih Grka. Stari persijski naziv za Grke
bio je Jauna, a sama Biblija kao naziv za Grku uvek koristi pojam Javan
(Danilo 8,21).
"A sinovi Javanovi: Elisa i Tarsis, Kitim i Dodanim. Od njih se razdelie
ostrva narodna na zemljama svojim, svako po jeziku svome i po
porodicama svojim u narodima svojim." (1.Mojs. 10,4-5)
Elisa je naziv za stare Grke. Kitim je biblijski naziv za Kipar, a sami
Kiprani su sebe nazivali reju Kition. Tarsijci se u Pismu spominju kao
trgovci i moreplovci sa kojima je trgovao izrailjski car Solomun: "Jer
careve sluge hoahu u Tarsis sa slugama Hiramovim: jedanput u tri
godine vraahu se lae tarsiske donosei zlato i srebro, slonove kosti i
majmune i paunove." (2.Dnevnika 9,9,21) Enciklopedija Britanika
biblijski Tarsis dovodi u vezu sa gradom Tartesus, lukom koja se nalazila
na jugu panije, a koju su razorili Kartaginjani oko V veka pr. n. e.
Gomerovi potomci, po Bibliji, naseljavali su severne krajeve zemlje
(Jezekilj 38,6).
Istoriar Josif Flavije je zabeleio da se narod, koji je u njegovo vreme
(93. n.e.) sebe nazivao Gali (Galaani), nekada nazivao Gameriti. To
znai da su dananji Kelti Gamerovi potomci. Po Enciklopediji Britanici,
Jermeni tradicionalno veruju da takoe vode poreklo od Gomera, i to od
njegovih sinova Togarme i Akenaza. Grki istoriar Herodot spominje
Cimere (Cimermane) koji verovatno predstavljaju Gamerite.
Pored Cimera, Herodot spominje jo par naroda koji se u njegovo vreme
(V vek pr. n.e.) jo uvek nazivaju imenima Jafetovih sinovima. On
154

spominje Tiberane i Mokoe (potomke Tubala i Meeha), dok za potomke

Jafetovog sina Madaja, pie da oni sebe nazivaju Arijevcima:
"Miani su nekada bili poznati kao Arijevci." (Herodotus, Persian Njars,
7.62)
Madaj je otac Midima, koji se u istoriji spominju kao jedno od iranskih
plemena, vladari Persije, sve dok persijski vladar Kir nije 550. godine
pr.n.e. ujedinio Mediju i Persiju pod svoju vlast, da bi 539. godine oborio
veliku vavilonsku dravu, to nam pored istorijskih izvora otkriva i
biblijski izvetaj:
"Evo, ja u podignuti na njih Mide, koji nee mariti za srebro, niti e zlata
iskati." (Isaija 13,17)
Biblija takoe spominje midsko-persijskog cara Darija - Midijanina
(Danilo 11,1) koji nosi ime indoevropskog korena i znaenja.
U svojoj ekspanziji na jugoistok, iranska plemena su se rairila do Indije i
Bangladea (civilizacije Mohendodaro i Parapa).
Na istoku su formirala Baktriju, Sogdijanu i druge manje dravice, od
kojih je najistoniji Tadik, danas jedna od kineskih republika, i jedina
kineska republika ije stanovnitvo govori jezik indoevropske grupe
jezika.
Plemena iranskog porekla Kurdi i Oseti se nalaze severno od dananjeg
Irana, dok su nekadanji Sarmati, takoe iranskog porekla, otili najdalje
na sever, naselivi podruje nekadanje istone Evrope.
Po Svetom pismu, Magog se rasprostirao severno od zemlje biblijskog
pisca (Jezek. 38,15.39). Po Josifu Flaviju, narod koje je on nazivao
Magogiti, Grci su nazivali Skitima.

155

Moemo primetiti da sve pomenute narode odlikuje zajednika

indoevropska grupa jezika, iz ega sledi da i ostale indoevropske narode
(Slovene, Germane, ...) odlikuje poreklo od Nojevog sina Jafeta.
Mnotvo razliitih autora smeta indoevropsku prapostojbinu na
razliitim delovima Azije, Evrope, pa ak i Arktika, a kako ne postoje
nikakvi arheoloki dokazi za indoevropsku prapostojbinu, mnogi opet
zakljuuju da je indoevropski pojam veziv iskljuivo za lingvistiku, a ne i
za pojam etnikog porekla.
Teorija evolucije ne polazi od toga da su indoevropski narodi nastali od
jedne jedine porodice i njihovih sedam sinova, koji su se ubrzo posle
Potopa sa svojim potomstvom razili na razne strane sveta, od Islanda do
Indije. Zato teorija evolucije ni ne moe da objasni zato indoevropska
grupa naroda nema arheolokih dokaza za svoju prapostojbinu. U
bukvalnom smislu, prapostojbina svih naroda je Ararat gde je pristala
Nojeva barka.
Najmudrije mesto za pristanite barke, mogao je bez sumnje biti samo
planinski masiv Ararata, koji se nalazi u "centru sveta", na tromei tri
kontinenta.
GENETIKA I POREKLO NARODA
U odgovoru na pitanje da li indoevropsku grupu jezika zaista prati realna
populacija naroda koji imaju zajedniko indoevropsko (Jafetovo) poreklo,
mogu nam pomoi savremena saznanja o zastupljenosti genetikih
markera specifinih za razne ljudske populacije. Kada, na primer,
kosmiko zraenje izazove mutaciju i tako promenu genskog zapisa kod
jedne osobe, njeni potomci takoe nasleuju od nje novonastalu genetsku
promenu, a analizom zastupljenosti tog izmenjenog gena u stanovnitvu
moemo da pratimo kretanje i poreklo odreene populacije ljudi.
GENEALOGIJA KRVNIH GRUPA "ABO" SISTEMA
156

Razlike izmeu krvnih grupa nastaju mutacijama, a kako se one nasleuju

potujui Mendelove zakone nasleivanja, mogu nam posluiti kao
genetiki markeri na osnovu kojih moemo da odgovorimo na mnoga
pitanja o poreklo oveka i naroda.
Krvna grupa "A" je izvorna krvna grupa "ABO" sistema i od nje su
mutacijama nastale krvne grupe "B" i "O".
"Utvreno je da gen O ima iste sekvence kao gen A, ali zbog delecije
jednog nukleotida u njemu, u toku transkripcije DNK, pojavljuje se pre
vremena stop kodon koji menja okvir itanja gena. Delecija gena A je
samo jedan od uzroka nastanka krvne grupe O." (Klinika
transfuziologija, str. 107)
Kod krvne grupe "B" dolo je do etiri zamene nukleotida u odnosu na
"A" grupu.
NARODI KRVNE GRUPE "A"
Jednostavnim analiziranjem zastupljenosti krvnih grupa (ABO sistema)
moemo primetiti na jugu vedske i Norveke izraenu distribuciju "A"
krvne grupe, koja se poklapa sa podrujem najvee zastupljenosti
nordijskog rasnog tipa (u koje spadaju i stari Grci, Iliri, Traani, Kelti,
Germani, i Sloveni). Krvnu grupu "A" sreemo i meu predstavnicima
ute rase. Vidimo je posebno zastupljenu na severu vedske meu
Laponcima, zatim u Finskoj i Maarskoj, na Alpima, i u Bugarskoj i
Turskoj. Sreemo je i meu turkijskim narodima, kao i kod Eskima i
pojedinih Indijanaca Severne Amerike (Blekfut 82%, ooni 45%, Navajo
27%). Nalazimo je i meu juno-australijskim Aboridinima, kao i meu
pojedinim plemenima june Afrike (Bumanima i Hotentotima).
NARODI KRVNE GRUPE "B"
Grupa "B" prati jednu grupu naroda mongolskog porekla. Najvie je
zastupljena u centralnoj Aziji i na Tibetu. Kako su Mongoli vekovima
157

drali kinesku prestonicu, vidimo poveanu zastupljenost "B" grupe na

podruju Pekinga i okoline. Najvie je zastupljena kod Tibetanaca,
Kalmuka, Burjata, i Pa-Mjao naroda, ali je nalazimo veoma izraenu i u
fosilima Lepenskog Vira, kao i u fosilima Podunavlja, to pokazuje da su
mongolska plemena ivela nekada i na naem podneblju. Kod nas je i
danas najvie zastupljena u Podunavlju istone Srbije.
Izuzev na zapadnoj obali Aljaske, gde se nalazi u veoma maloj meri, nje
nema meu amerikim Indijancima. Iako Indijanci severne Amerike
imaju mnoge atribute ute rase, oni nemaju nikakve genetske bliskosti sa
mongolima Azije.
NARODI KRVNE GRUPE "O"
Nulta krvna grupa je najzastupljenija krvna grupa u svetu, rairena po
celoj zemljinoj kugli, a meu Indijancima June Amerike je nalazimo u
njenom najistijem obliku na Zemlji (Peru 100%, Maje 98%). Ona takoe
odlikuje mnoge narode negroidnog porekla, kao i narode jugoistone
Azije, i australijske Aboridine. Veoma je zastupljena i kod Gruzina (na
Kavkazu), kao i kod Dravida (starosedelaca Indije).
Nalazimo je irom Evrope kao odliku razliitih mediteranskih rasnih
tipova; najvie na Islandu (56%), zatim u Irskoj (52%), kotskoj (51%),
kod Baskijaca (51%), Italijana (46%).
Na tlu Skandinavije je posebno zastupljena u vedskoj pokrajini Dalarne.
Prosek zastupljenosti nulte grupe u stanovnitvu Jugoslavije iznosi 38%.
Ona je kod nas najvie zastupljena na Kosovu, i ona odlikuje stanovnitvo
dinarskog i mediteranskog rasnog tipa.
Iako postoji analogija izmeu zastupljenosti krvnih grupa i rasnih tipova
drugog reda, zapazimo da ne postoji nikakva analogija izmeu krvnih
grupa i zastupljenosti crne, ute i bele rase po svetu.
158

"Antropolozi dele oveanstvo na tri najkrupnije rasne grupe, ili, kako se

u antropologiji kae, na tri rase "prvog reda": negroidnu, mongoloidnu i
evropeidnu. Ovoj modernoj podeli odgovara stara podela na "crnu",
"utu" i "belu" rasu. Pored ovih rasa, postoje male rase ili rase "drugog
reda"." (A. Aleksopulo, Osnovi uenja u evoluciji, str. 277, Prosveta,
Beograd)
RAZLIKE IZMEU LJUDI NASTALE ZBOG RAZLIITOG
POREKLA I RAZLIITE ADAPTACIJE
"Prva antropoloka ispitivanja krvnih grupa oveka uopte, obavili su
Hana i Ludvig Hirfeld, lekari u srpskoj vojsci, za vreme Prvog svetskog
rata, na Solunskom frontu, gde je bio skoncentrisan veliki broj naroda i
rasa." (B. Dini, Zavod za transfuziju krvi, Beograd)
Prva saznanja izazvala su zbunjenost, zato to se razlike izmeu ljudskih
rasa prvog reda (bele, crne i ute) ne poklapaju sa genetskim razlikama
koje otkrivaju genetiki markeri, kao to su to prvobitno bile krvne grupe
ABO sistema.
"Krvne grupe pokazuju da neto nije u redu sa sadanjim podelama
ljudskih rasa, bar ne u pogledu njihove srodnosti. Rairenost krvnih
"biolokih indeksa" ne slae se ni sa jednom kartom glavnih ljudskih rasa.
Jedan klju je tu, ali koja vrata i koju perspektivu otvara?"
(V.Dvornikovi)
Klju u razumevanju veze izmeu krvnih grupa i naroda i rasa nalazimo u
Bibliji, u razumevanju da razlike izmeu ljudi na nivou neutralnih gena
nisu vezane za proces prilagoavanja nepovoljnim klimatskim uslovima,
koji je rezultovao formiranjem rasa prvog reda (crne, ute i bele), ve su
nastale mutacijama kroz proces meusobnog razilaenja, i zatim dueg
vremena izolacije (i endogamije) raznih grana Nojevih potomaka, od
kojih su formirani rasni tipovi takozvanog drugog reda (mediteranci,
nordijci, dinarci...).
159

Nerazumevanje i zanemarivanje biblijskog uenja o poreklu oveka

rezultuje zbunjenou naunika koji razlike izmeu rasa prvog reda,
nastale adaptacijom, pokuavaju da poistovete sa razlikama izmeu rasa
drugog reda (i njihovim tipinim krvnim grupama). Kako su rase prvog
reda nastale trenutno Bojim udom, one nisu ostavile nikakvog traga na
neutralnim genima. (U evolutivno neutralne gene moemo uslovno
raunati i gene zaduene za razne sisteme krvnih grupa.) Dakle, genetske
razlike izmeu ljudi otkrivaju genealogiju naroda od Noja.
Otuda, na primer, i Niloti i Pigmeji su crnci (zbog Bojeg uda
adaptacije), ali se veoma razlikuju po onim ostalim antropolokim
atributima, koji nisu posledica prilagoavanja istim uslovima uslovima
sredine, ve su plod razliitog genetskog porekla. Mongoli su prilagoeni
hladnoj klimi kao i Eskimi, i zato veoma lie jedni na druge, ali su sasvim
razliitog porekla. Mongoli se fiziki veoma razlikuju od nordijskog
rasnog tipa jer su adaptirani na hladne klimatske uslove, ali su genetski
bliskog zajednikog porekla sa nordijskim rasnim tipom. Nordijski rasni
tip i mediteranci su meusobno veoma genetski udaljeni, iako su fiziki
slini (spadaju u belu rasu). Takoe, afriki crnci Bumani i Hotentoti
pokazuju zajednike genetike markere sa Mongolima i
Indoevropljanima, dok semiani (Jevreji, Arapi...) pokazuju isto tako
genetsku bliskost sa Eskimima (antigeni HLA sistema, izraena
levorukost, iste nasledne bolesti, zajedniki guturalni izgovor, itd.).
Da bi izbegli potrebu za objanjenjem spomenutih fenomena, naunici
danas prave tabu temu po pitanju rasa, posebno na temu rasnih tipova
drugog reda, jer oni direktno predstavljaju razne grane Nojevih potomaka,
sa svojim tipinim nasleenim sklonostima koji ih ine moralno
odgovornima i zavisnima od Boga. Ono to se ranijih godina branilo
naunim argumentima i rezultatima egzaktnih istraivanja, danas se
pokuava zaboraviti, a odgovornost za ovekove psihofizike atribute se
svim silama pokuava prebaciti na uticaj sredine, ime se doprinosi da se i
ljudska odgovornost za sopstveno ponaanje prebacuje sa njega na
okolinu. Time se zapravo pokuava zatakati i jedna implikacija koja
160

nuno sledi iz teorije evolucije. Ako su osobine vrste nastale borbom za

opstanak, onda je normalno da postoje razlike i izmeu ljudskih rasa, jer
razliiti uslovi ivota rezultuju razliitom potrebom za razliitim
sposobnostima. Iz toga se prirodno zakljuuje da e crnci koji ive u
povoljnijim uslovima imati manje razvijenu inteligenciju od, na primer,
predstavnika ute rase, koji moraju mnogo vie da se snalaze da bi opstali
u borbi za opstanak. Da bi se izbeglo takvo rasistiko shvatanje,
jednostavno se podrazumeva da su predstavnici ljudske vrste jednaki po
svojim sposobnostima i pojam rase pokuava da se zaboravi. Da bi se
obezvredio pojam rase, zloupotrebljava se injenica da rase prvog reda
okupljaju pod sobom populaciju vrlo razliitog genetskog porekla, dok se
istraivanje rasnih tipova drugog reda proglaava tabuom u koji ne sme da
se dira.
Kako na istom klimatskom podruju dolazi do meanja stanovnitva
razliitog genetskog porekla a koje ima meusobne slinosti zbog
adaptacije istim uslovima (na primer, nordijci i mediteranci), na taj nain
genetske razlike izmeu samih pojedinaca u okviru rasnog tipa prvog reda
(u ovom sluaju bele rase), prevazilaze razlike koje postoje izmeu
razliitih rasa po svetu.
Kao to je najvea koncentracija razliitih biljnih i ivotinjskih vrsta u po
ivot najpovoljnijim - tropskim i suptropskim uslovima (koji su najblii
pretpotopnim uslovima), tako su u tim istim podrujima zastupljeni i
genetski najrazliitiji ljudski rasni tipovi po svom poreklu. Da je princip
prirodne selekcije i evolucije zaista formirao osobine vrsta, tada bi one
danas bile prilagoene upravo proteklom periodu ledenog doba. Predak
oveka ne bi bio neki afriki crnac, ve pripadnik ute rase. Takoe,
najvei broj dananjih ivih vrsta bi svakako bio prilagoen hladnim
uslovima, a ne tropskim i suptropskim kao to pokazuju injenice. Meu
afrikim crncima nalazimo genetski najrazliitije predstavnike ljudskog
roda, dok je najmanja zastupljenost razliitih rasnih tipova (drugog reda)
prisutna u nepovoljnim - hladnim klimatskim uslovima. Tamo gde je
najvea genetska istota ljudske populacije, u hladnim klimatskim
uslovima, moemo govoriti o identifikaciji rase prvog reda sa rasnim
161

tipom drugog reda - pa rasu prvog reda (utu) prate genetski markeri koji
odgovaraju rasnom tipu drugog reda (mongolima). Ako pogledamo
rekonstruisanu mapu ledenih povrina na zemlji za vreme ledenog doba,
primetiemo da i danas na njenim nekadanjim ledenim povrinama ive
predstavnici ute rase koji su adaptirani na vrlo hladne uslove.

Na podruju Grenlanda i na severu Amerike vidimo takoe oblast

prekrivenu ledom, koju dan danas naseljavaju Eskimi i Indijanci njima
bliskog genetskog porekla, koje odlikuje zajedniki antigen HLA-B27.
Na podruju Evrope vidimo dve ledene povrine - Skandinaviju i Alpe.
Genetiki markeri pokazuju da Skandinaviju i Alpe dan danas naseljavaju
pripadnici utog rasnog tipa - Ugrofinci (alpski tip), koji su verovatno bili
prvi stanovnici Evrope, iz vremena kada se topila njena ledena kapa.
Podruje Tibeta danas naseljavaju Mongoli koje odlikuje B krvna grupa.
Planinski lanac Anda u Junoj Americi naseljavaju Indijanci (Inke) koje
odlikuju isti genetski markeri koje imaju i Turci (antigen HLA-B16).
Genetiki marker (HLA-B14) koji je strukturalno vrlo blizak turskom
genetskom markeru (HLA-B16) nalazi se zastupljen i na Andima i na
evropskim Alpima.
162

FENOMEN ADAPTACIJE
U diskusiji na temu ljudskih rasa jedan naunik mi je postavio pitanje:
"Kako je to mogue da postoje ljudi koji imaju veoma izduenu
(dolihokefalnu) ili veoma iroku (brahikefalnu) lobanju? Zar ne postoji
neki standard u prirodi da ljudi izgledaju srazmerno i skladno? Otkuda
takve devijacije?"
"Zato to je egzistencija vanija od estetike!" Odgovorio sam mu.
Temperaturni ekstremi poslepotopne klime na zemlji rezultovali su
potrebom za prilagoavanjem ivih organizama dotle nepoznatim
uslovima ivota. I sami moemo primetiti kako nam smetaju
temperaturne oscilacije. Ptice pred zimu lete sa severa na jug, zato to
nisu predviene za hladnu klimu, koja je nastala padom vodenog omotaa
za vreme Potopa, i tako nestankom pretpotopnog efekta staklene bate
koji je rezultovao jednakom temperaturom na celoj zemljinoj povrini. Pa,
opet, Bog je uinio i udo prilagoavanja kod mnogih organizama.
Kao to pingvini imaju dvostruki sistem krvnih sudova (arterija prolazi
kroz venu) da bi mogli da podnesu nisku temperaturu, kao to su ptice
dobile instinkt da pred zimu lete sa severa na topli jug, i kao to su mnoge
ivotinje dobile sposobnost zimskog sna da bi podnele zimu, tako je i
ovek adaptiran na nepovoljnu klimu bilo hladnu, bilo toplu i osunanu mnotvom svojih atributa. Dok zatitni tamni pigment titi njegove
unutranje organe od tetnog ultraljubiastog zraenja jakog ekvatorskog
sunca, dotle uske i sitne mongolske oi bivaju zatiene od odbijene
suneve svetlosti snenih povrina.
Jaka cirkulacija krvi u licu, debela ekinjasta kosa i osinji oblik glave
Mongola, sa specifinim prastim nosem, predstavlja adaptaciju na
delovanje hladnog vetra polarne klime.
163

Za razliku od crne rase koju odlikuju izdueni ekstremiteti i izduena

lobanja, utu rasu odlikuju kratki ekstremiteti (kratke ruke, noge, aka) i
kratka okruglasta lobanja, da bi se tako smanjila povrina tela koja bi
rezultovala tetnom aspiracijom toplote u hladnim uslovima.

Kako je u hladnim uslovima vazduh veoma suv, jer je sva vlaga iz

vazduha zamrznuta, prosena zastupljenost znojnih lezdi bi mogla da
dovede do dehidratacije, pa zato pripadnik ute rase ima drastino
smanjenu koliinu znojnih lezda i zato veoma suvu kou. Taj fenomen
prati i pojedine rasne tipove koji ive u vreloj pustinjskoj klimi, jer je
tamo vazduh takoe veoma suv.
164

Za razliku od mediteranskog rasnog tipa koji sav viak prekomerno uzete

hrane izbacuje napolje, ovek ute rase je odmah pretvara u salo, radi
zatite od niske temperature, a i zbog oskudne ishrane u nepovoljnim
uslovima za ivot. Zbog ogranienosti izbora hrane on je osposobljen da
podnese mnogo nezdraviju ishranu od ostale populacije. Instinktivna
potreba za skupljanje i pravljenje zaliha plodova se i danas manifestuje
kod predstavnika ute rase po svetu, kroz potrebu za skupljanjem
markica, salveta, i esto sasvim nepotrebnih starih stvari.
EVROPSKA UTA RASA
Zapazimo na mapi Francuske zastupljenost krvne grupe "A", koja je
posebno izraena u njenom centralnom i junom delu.
Stanovnitvo provincije Savoje i njene okoline, sa izraenom "A"
grupom, odlikuje i posebno izraena zaokrugljenost lobanje, koja se u
antropologiji naziva brahikefalija:

"Brahikefalija (brahi- + -kefalija), kratkoglavost, u antropometriji naziv

za iroki i okrugli oblik lobanje kod kojeg je njena irina (tj. udaljenost
izmeu slepoonih kostiju) gotovo jednaka duini (tj. udaljenosti izmeu
udubljenja meu eonim lukovima i najizboenije take na zatiljku).
Brahikefalija je karakteristina osobina nekih rasa i naroda (Finci,
Laponci, Bavarci, Savojci i dr.)." (Enciklopedija leksikografskog zavoda,
I, 475, Zagreb, 1966)
Zapazimo da svi pomenuti narodi ive na podrujima nekadanjih
zaleenih povrina. Bahikefalija i krvna grupa "A" nisu jedine posebnosti
tih naroda. Njih odlikuje i nia prosena visina.
Mapa predstavlja zastupljenost mukaraca visine od 156 cm na podruju
srednje Francuske.
165

Parametri koje smo do sada naveli: krvna grupa "A", okrugla brahikefalna
lobanja i nia prosena visina, odgovaraju karakteristikama takozvanog
alpskog rasnog tipa, o kome itamo u naem univerzitetskom udbeniku:
"Rairenost alpida po Evropi je prilina: nalazimo ih u srednjoj
Francuskoj, razasute svuda po Alpima, u ehoslovakoj, delimino
takoe u zapadnom i severnom delu Jugoslavije..." (dr Boo kerlj, Opta
antropologija, str. 69)
"Alpinci su rasuti po celoj srednjoj Evropi, naroito u juno-nemakim
pokrajinama, a i van tih pokrajina. U nemakoj predstavljaju posle
nordijaca najveu rasnu veinu od 35%." (Vladimir Dvornikovi, KJ, str.
176)
U Jugoslaviji je alpski tip najvie zastupljen u Vojvodini, posebno u
Bakoj, ali na njega nailazimo i u zabaenim planinskim podrujima
itave zemlje.
Mapa prikazuje zastupljenost alpskog rasnog tipa u Francuskoj (Ripley
1898).
FIZIKE KARAKTERISTIKE ALPSKOG RASNOG TIPA
"Onieg stasa (oko 163 cm), kratkih nogu. Ljudi krupni, teki, skloni
debljini. Vrat obao, prsti na rukama kratki. Lobanja okrugla (mezokefali brahikefali). Vilina kost iroka; brada obla, esto "dvostruka", nije
istaknuta. Zubi nisu sasvim zbijeni kao u ostalih evropskih rasa. Lice
iroko, okruglo, crte neizrazite; este su "kesice" pod oima i naslage sala.
Usta povelika. Ui otskau od glave. Nos kratak, tup i spljoten. elo je
iroko i oblo. Oi smee, malene i plie smetene nego u drugih
evropskih rasa. Koa ukasta ili smea; nabori se rano javljaju i daju
prevremeni izgled starenja. Kosa je tamna ili sasvim crna, debela i kruta,
brata retka. U celosti se na ovom tipu zapaaju razna obeleja i stepeni
mongoloidstva." (V. Dvornikovi, Karakterologija Jugoslovena 174)
166

ALPSKI RASNI TIP PO KERLJU

"Alpidi su vie malenog rasta (163-164 cm), ali su u suprotnosti sa
mediteranidima demekasti. Boja koe je svetla, boja kose i oi tamna
(mrka); kosa prava. Glava je okrugla, lice takoe. Katkada su jabuice
unekoliko naglaene; nos je kratak, prav ili konkavan (zavijen)." (dr Boo
kerlj, Opta antropologija, str. 69)
Slinost izmeu predstavnika alpskog rasnog tipa i mongolskog vladara
Gujug Kana (poetak DIII veka) je oigledna, i potvruje ili njihovo
zajedniko genetsko poreklo ili adaptaciju istim uslovima ivota.
Na istoku alpski rasni tip smenjuje njemu blizak istono-baltiki rasni tip.
Razlika izmeu ova dva tipa je u tome to ovaj drugi karakterie neto
vea visina (oko 165 cm), i ukasta a ne crna kosa. Oi su sive ili modre,
malo ukoso poloene. Lobanja je neto vie okasta, nego to je obla.
Nos je debeo i irok. Ui kod baltikog tipa su pritisnute uz glavu, dok
kod alpskog odskau od glave. Postoji razlika i u svetlini koe.
Baltidi su po kerlju raireni "po istonoj obali Istonog Mora ili Baltika,
posebno u Finskoj,i po celom zapadnom (tj. evropskom) delu SSSR-a,
zatim u Poljskoj. U karpatima se granie sa alpidima i dinaridima. Bez
sumnje su Baltidi doli u nae krajeve gde se njihov uticaj jo i danas jako
poznaje na Slovencima i severnim Hrvatima" (B. krelj, Opta
antropologija, 70).
Alpski i baltiki rasni tip objedinjuje zajednika grupa gena u HLA
sistemu (krvne grupe belih krvnih zrnaca): A3,B7,Dr15,Cnj7 i tako
otkriva njihovo zajedniko poreklo.
Istraivanja antropolokih tipova fosila potvruju da je alpski rasni tip
starosedelac Evrope:
"ALPSKI RASNI TIP u istonim oblastima Jugoslavije prisutan je preko
praistorije do ranog i kasnog srednjeg veka.
167

Konkretno sa 19% je kao "Glockenbecher Typ" zastupljen u bronzanom

dobu na nekropoli Mokrin." (ivan Miki, 117)
Sada nam se namee pitanje kako se, na koji nain i za koje vreme alpski
tip prilagodio hladnim uslovima nekada zaleene Evrope?
UDO ADAPTACIJE
Adaptivne karakteristike rasnih razlika prvog reda izmeu ljudi su vrlo
velike na planu genetike i zahtevaju transformaciju hiljade gena radi svog
ostvarenja. Kako geni imaju u proseku vie hiljada nukleotida, razumemo
da je potrebna ogromna koliina odabranih mutacija da bi se organizam
prilagodio nepovoljnim uslovima. A kako su mutacije sluajne i veinom
neodgovarajue i tetne, razumemo da bi se u periodu sluajne pojave
potrebne adaptacije moralo desiti drastino vie puta nepotrebnih i tetnih
mutacija, od miliona onih koje su nam potrebne za adaptaciju. Pitanje je
da li bi organizam uopte preiveo u meuvremenu, ako bi i imao
milijarde potomaka meu kojima eka da se pojavi bilo kakva mutacija, a
onda u mnotvu bilo kakvih (pa i smrtonosnih) da se pojavi i neka
pozitivna mutacija. Ili bi moda u svom procesu adaptacije na hladnu
klimu taman stekao neke osobine, a ono ve bi ledeno doba prolo i dola
topla klima koja bi zahtevala adaptaciju u suprotnom smeru. No, ovo su
sve nae pretpostavke, i ne moemo da tako sigurno priamo o neemu
to nismo videli i izmerili, a da to ima naunu vrednost. Ali, zato moemo
da verovatnou za taj proces adaptacije sami izraunamo.
Pretpostavimo da gen od 1000 nukleotida treba da promeni samo svojih
100 nukleotida da bi tako nastao jedan novi gen koji e oveku pomoi u
adaptaciji na nove nepovoljne uslove ivota. Naravno da bi u tom udu
bilo potrebno promeniti jo hiljade gena istovremeno, ali zamislimo da je
potrebno samo 10% promeniti strukturu jednog jedinog gena.
Ako smo dugo vremena ekali da se samo 10% jednog jedinog gena
promeni na odreen nain, morali smo da pretpostavimo da e za to
168

vreme i ostali geni po verovatnoi trpeti svoje izmene. Ako bi i imali tako
neogranieno puno vremena, i ako bi jedinke sa tetnim mutacijama
selekcijom bile odstranjene, realno je oekivati da bi neutralni geni, kakvi
su u prilinoj meri i geni HLA sistema, doiveli drastine promene. Ali,
mi na njima ne vidimo nikakav proces promene koji bi ukazivao na vreme
adaptacije. Ako ve vidimo proces nastanka razlika izmeu HLA gena u
meusobnom razdvajanju, raseljavanju i formiranju rasnih tipova drugog
reda, kako je mogue da drastine razlike u izgledu koje vidimo u
adaptaciji na razliite klimatske uslove nisu ostavile nikakvog traga u
HLA i drugim genima? Indoevropljani i Mongoli dele ak zajednike
gene u HLA sistemu (HLA-Cw7).
Vidimo da se sloena adaptacija desila trenutno ne ostavivi o tome
nikakvog traga na neutralnim genima. Zajedniki ili vrlo malo razliiti
geni izmeu Eskima i Semiana takoe nameu pitanje - kako je mogue
da proces adaptacije kroz mnogobrojne neophodne sluajne mutacije nije
otetio te gene i udaljio ih jedne od drugih? I Jevreje i Eskime karakterie
zajedniki antigen HLA-DR4. Pojedini naunici tvrde da je HLA-DR4
najstariji gen u HLA-DR sistemu, i da su od njega nastali sve ostale
varijante HLA-DR gena kod ljudi. Zato? Zato to se on pojavljuje skoro
kod svih sisara, dok je gen slian HLA-B27 (koji igrom sluaja imaju
takoe Jevreji), naen kod pacova. Kako objasniti injenicu da se pojedini
geni izmeu same ljudske populacije vie razlikuju, nego izmeu
pojedinih ljudskih tipova i drugih ivotinja? Da li nam taj fenomen
otkriva evoluciju oveka od ivotinje? Svakako da ne! Ali nam otkriva da
su istog trenutka i ovek i ivotinje dole pod uticaj kosmikog zraenja
koji je (po ruenju vodenog svoda za vreme Potopa), poeo svoj proces
mutacije genetskog materijala kod svih istovremeno.
Vraamo se na postavljeno pitanje o neophodnom vremenu za
transformaciju 10% jednog jedinog gena od 1000 nukleotida u
odgovarajui gen, i raunamo koliko treba mutiranih gena da nastane da
bi se po verovatnoi pojavio bar jedan gen sa tako oekivanim
rasporedom? Da bi se sto nukleotida zamenilo na odreenom mestu sa
bilo kojim drugim nukleotidom, verovatnoa je:
169

(1000x999x998x...x901)
x
(100x99x98x97x96x...x3x2x1)
=63850.511926305.130236690.511142022.274281262.900693853.33177
6286.816221524.376994750.901948920.974351797.699894319.4208119
33.446191797.592213357.065053890. (140 cifara)
Dakle, broj mogunosti za sluajnu zamenu 100 odreenih nukleotida je
10 na 140. A to znai da je verovatnoa da se desi zamena 100 odreenih
nukleotida jedna mogunost prema 10na 140. A kako jedan nukleotid
moe da mutira u tri preostale varijante nukleotida, broj mogunosti
iznosi 10 na 615, to znai da je verovatnoa da se formira pravi gen sa
100 odreenih zamena nukleotida 1 prema 10 na 615.
Pretpostavlja se da broj elementarnih estica u vasioni iznosi 10 na 70, pa
je nerealno oekivati da bi reprodukcija ljudske vrste na zemlji mogla da
omogui pojavu 10 na 615 jedinki koji bi bili nosioci krajnjeg rezultata
promene da bi se pojavila bar jedna odgovarajua mutacija jednog gena.
POREKLO VRSTA
Evolucioni koncept je zasnovan na uverenju da nove ivotinjske i biljne
vrste nastaju mutacijom prethodnih, dok kreacionizam (koncept stvaranja)
zastupa da su razliite vrste u poetku stvorene kao razliite.
Ogroman broj izumrlih vrsta, ije skelete nalazimo u fosilima,
kreacionistima slui kao dokaz o poetnoj raznovrsnosti ivog sveta i
potonjoj potopnoj katastrofi, dok evolucionistima slui kao izvor
materijala za rekonstrukciju zamiljenog evolutivnog niza u nastanku
oveka od koacervatnih kapljica organske materije.
NASTANAK VRSTA MUTACIJOM
Ve smo zapazili da mutacije mogu da izazovu samo oteenje i
degeneraciju onoga to u genskom zapisu ve ima konkretnu funkciju, i
170

da takvo oteenje moe dati evolutivnu prednost organizmu samo u

neprirodnim uslovima ivota.
Ali ni u takvim uslovima, mutacije ne mogu da stvore novu vrstu
organizma, koga bi karakterisale sloenije funkcije od njegovog
nemutiranog pretka.
Na primer, ako jedinke masivnije grae ne mogu da dou do one koliine
hrane koja predstavlja neophodni minimum za njihovu egzistenciju, one
e zbog svoje masivnosti da budu ugroene u egzistenciji, dok jedinke
koje su mutacijom ometene u razvoju, i ne dostiu punu veliinu, imaju
manje potrebe za hranom, a samim tim i vee anse da sebi sline
potomke ostave u ivotu. Otuda genetski degradirani organizmi
poslepotopnog sveta mogu pokazivati svojevrsnu evolutivnu prednost u
odnosu na svoje nemutirane pretke, dokle god se nalaze u ne sasvim
prirodnim uslovima.
Na genskom nivou mutirana podvrsta ne pokazuje nikakav proces
progresivne evolucije tj. nastanak novog kvaliteta, ve pokazuje oteenje
i nefunkcionalnost svog ukupnog genskog zapisa.
NASTANAK VRSTA SELEKCIJOM
U evolucionistikoj literaturi vrlo esto nailazimo na primere fosilnih
nalaza konja, tj. etiri razliite vrste konja koji se reaju po veliini i po
broju prstiju. U velikom broju prvobitno stvorenih ivotinjskih vrsta i
njihovih podvrsta nije nikakav problem nai bilo kakve potrebne primere
i poreati ih po bilo kojem zamiljenom scenariju, ali to jo ne predstavlja
dokaz da je jedna vrsta nastala od druge vrste. Evolucionisti bi trebalo da
budu dosledni pa da svih nekoliko stotina vrsta konja, koliko je naeno u
fosilima, poreaju po evolutivnom nizu, a ne samo etiri, koji se slau sa
evolutivnim nizom samo po broju prstiju i visini, ali se preutkuje da broj
njihovih rebara ne prati logiku evolutivnog niza, i iznosi po prihvaenom
evolutivnom redu 18, pa 15, zatim 19 i na kraju opet 18.
171

Hoemo li razne podvrste pasa poreati po veliini i postaviti pitanje da li

je pudlica nastala od buldoga, ili buldog od pudlice, u zavisnosti od toga
koja nam pasmina deluje primitivnije a koja sloenije grae?!
Razliiti primerci unutar iste vrste se uvek mogu selektovati - izdvojiti od
ukupnog genskog fonda i tako se od njih se mogu formirati posebne
podvrste, ali one predstavljaju osiromaenje poetnog genskog fonda,
izolaciju podvrste a ne nastanak nove vrste koja bi bila genetski nova i
tako razliita od osnovnog fonda. Dakle, selekcijom nije mogue dobiti
novu vrstu, ve samo izolovati podvrstu iz ukupnog genofonda.
Selekcijom je mogue od divljih pasa (koji imaju najiri spektar genskog
fonda) dobiti pudlicu, ali pudlica u svojim genima ne sadri nita novo,
nita vie, ve samo manje od onoga to divlji pas poseduje u svom
genomu.
Pokuavajui da se po svaku cenu odbrani teorija evolucije, mnogi tee da
razne ive i izumrle ljudske vrste poreaju po hronolokom redosledu, te
da zakljue kako su pojedini rasni tipovi nastali od drugih rasnih tipova,
da bi od njih na kraju nastao savremen ovek. Tvrditi da su od
kromanjonca nastali ostali savremeni rasni tipovi ljudi je isto toliko
besmisleno, koliko i tvrditi da je od, na primer, psa pudlice nastao pas
buldog. Meusobna slinost izmeu raznih ljudskih rasa ne ukazuje na to
da je jedna rasa nastala od druge, ve da sve one imaju jednog
zajednikog pretka, i na kraju, slinost izmeu fiziolokih i psihikih
principa koji proimaju sva iva bia, otkriva da iza svih njih stoji jedan
isti Stvoritelj.
Kako je ogroman broj nekadanjih ivotinjskih vrsta i podvrsta izumro,
realno je oekivati da takozvani "prelazni oblici" izmeu majmuna i
dananjeg oveka predstavljaju zapravo samo izumrle vrste nekadanjih
majmuna, pa ak i izumrle varijacije u okviru savremene ljudske vrste, a
ne njihove prelazne faze.
DA LI JE KROMANJONAC NA EVOLUTIVNI PREDAK?
172

ANTROPOLOKI ATRIBUTI KROMANJONCA

"Naunici smatraju da su se ljudske rase razvile od kromanjonskog
oveka." (Din Straud, Moja prva enciklopedija, str. 15)
Ubrzo poto su 1888. godine pronaeni fosili kromanjonca u KroMagnonu u Francuskoj, ispostavilo se da oni i dan danas ive u pojedinim
delovima Evrope.
U enciklopediji Britanici itamo da vedsku pokrajinu Dalarne danas
odlikuju ivi kromanjonci:
"Naroito vredni panje su Dal narod iz Dalekarlije - danas Dalarna,
vedska - i Guani sa Kanarskih ostrva, za koje se kae da predstavljaju
relativno istu kromanjonsku vrstu." (Encyclopedia Britannica 19942002)
Kada na svetskoj mapi zastupljenosti "O" grupe pogledamo podruje
vedske, tada vidimo da je nulta grupa najzastupljenija upravo na
podruju pokrajine Dalarne.
Kako nultu krvnu grupu u Evropi odlikuju jo etiri rasna tipa, potrebno
je da pratimo genetiki marker (antigen HLA-A28) koji je jedinstven
samo za kromanjonski tip:
Na mapi vedske primetiemo najveu visinu stanovnitva upravo na
podruju Dalarne:
Zapazimo da su kromanjonski fosili u Kro-Magnonu pokazali veoma
veliku visinu:

173

"Odlike kromanjonskog tipa: visok rast (179-194 cm), snana graa,

velike ake, dolihokefalna lobanja, lice kratko i iroko, nos dug i uzak,
elo visoko. R.R. Schmidt: L'aurore de l'espirit humain. Payot, Paris,
1936."

(Marija uri-Sreji, Uvod u fiziku antropologiju drevnih ljudi, str.296)

Kada mapu svetske visine stanovnitva uporedimo sa mapom svetske
zastupljenosti antigena HLA-A28 tada primeujemo veliku podudarnost,
iako kromanjonski tip nije jedini rasni tip koga odlikuje izraena visina.
Podruje Afrike u kojoj je antigen HLA-A28 posebno zastupljen
naseljavaju crnci Niloti, koji pripadaju jedinstvenoj Nilo-Saharskoj
jezikoj grupi.
"NILOTIKI JEZICI, afr. jez. porodica; pripadaju joj jezici koji se
govore oko gornjeg toka Nila (krajevi Beli Nil, Bahr-el-Ghazal, Sobar,
izmeu Viktorijina i Rudolfova jezera i junije). Te slabo izraene jezike
lingvisti dele na vie skupina kao to su "nilo-etiopska" (jezici shiluk,
nuer, dinka, anivak itd) i "nilo-saharska" (jezici bari, masai, turkana,
nandi, lotuko itd). Meu nilotike jezike ("nilo- adske" skupine) ubraja
se i nubijski jezik, iji se mnogobrojni dijalekti govore uz Nil od I
katarakte do iznad Kartuma te u delovima Senara, Kordofana i Darfura.
Za veinu nilotikih jezika karakteristini su inderdentalni konsonanti,
dvoslonost korena te vea ili manja razvijenost nominalnih klasa, koje su
obino oznaene prefiksima. Postoje muzikalni akcenti, najee ih je pet,
neki od njih imaju gramatiku funkciju, npr. oznaavaju plural.
Gramatiki rod ne postoji u severnim jezicima, ali se javlja u junim.
Unato velikim fon. i gram. razlikama, nilotiki jezici imaju prilino
jedinstven vokabular." (Enciklopedija leksikografskog zavoda, IV , 530531)

174

injenica koju nam otkrivaju savremeni genetiki markeri, potvruje

zapaanje fizikih antropologa iz prve polovine DD veka:
"Prema nekim antropolozima, kromanjonski ovek je doao u Evropu iz
severne Afrike, gde se zadrao kao rasni tip i u docnijim razdobljima."
R.R. Schmidt: L'aurore de l'espirit humain. Payot, Paris,
1936.F255P255D" (Marija uri-Sreji, Uvod u fiziku antropologiju
drevnih ljudi, str.296)
Podruje nilosaharske grupe jezika odlikuje velika visina stanovnitva, pa
se meu njima nalazi i pleme Masaji, koje predstavlja najvie ljude na
zemlji.
Sveto pismo spominje ljude visokog rasta kod dve grupe Hamovih
potomaka, kod Hananejaca i Kuita.
KO SU KROMANJONCI PO BIBLIJSKOJ GENEALOGIJI NARODA?
Podruje Nilotske grupe jezika geografski pripada podruju naseljavanja
potomaka Hamovog sina Kua. itamo ASD biblijski komentar:
"Hamovi sinovi: Ku. Jevrejski narod je bio vie povezan sa hamitskim
rasama nego sa Jafetovim potomcima. Ku je drevna Etiopija, koja se u
klasino doba zvala Nubija. To nije bila Abisinija, ve je ukljuivala deo
Egipta i deo Sudana, proteui se od I katarakte Nila, na Asvanu, i juno
sve do Kartuma. U egipatskim zapisima ova zemlja se zvala Ka, a u
asirskim tekstovima pisanim klinastim pismom - Kusu."
Druge grupe afrikih crnaca ne mogu biti tipini predstavnici dananjih
Kusovih potomaka, zato to se od Nilota veoma genetski i antropoloki
razlikuju. Zapravo, veina crnakih plemena nisu potomci Kua, ve
njegove roene brae: Misraima i Hanana, a pojedina su jo daljeg
genetskog porekla.

175

U Svetom pismu itamo genealogiju Kuovih potomaka (Ku je "Hus" u

naem prevodu):
"A ovo su plemena sinova Noje
ila i Savata i Regma i Savataka. A sinovi Regmini: Sava i Dadan. Hus
rodi i Nevroda; a on prvi bi silan na zemlji; Bjee dobar lovac pred
Gospodom; zato se kae: dobar lovac pred Gospodom kao Nevrod.
A poetak carstvu njegovu bjee Vavilon i Oreh i Arhad i Halani u zemlji
Senaru.
Iz te zemlje izae Asur, i sazida Nineviju i Rovot grad i Halah, i Dasem
izmeu Ninevije i Halaha; to je grad velik. ..."
(1.Mojsijeva 10,6-12)
Nilotikoj jezikoj grupi i danas pripada pleme koje se zove Sabaot (zovu
se i Elgon Masai) koje ivi na istoimenom podruju.
Sveto pismo zapaa Kusove potomke Savce (Saba) kao visoke:

"Ovako veli Gospod: trud misirski i trgovina etiopska i Savaca ljudi

visokog rasta doi e k tebi."
(Isaija 45,14)
KROMANJONSKI SUPSTRAT MEU SUMERCIMA
176

Kuov sin Nevrod je bio osniva Vavilonske kule. Interesantno je da se na

tlu Irana, istono od nekadanjeg Vavilona, nalazi i dan danas njihova
visoka zastupljenost, to se jasno vidi na mapi HLA-A28. Vrlo je
verovatno da su to danas potomci starih Sumeraca, a da su Sumerci bili
Kuovi potomci, svakako izmeani sa drugim narodima tog podruja.
Dvoakcentovane rei se mogu prepoznati i u sumerskom vokabularu, kao
i u jezicima Nilotske jezike grupe. Na primer, sumerski bogovi se zovu:
Lilgamehs, Utnapitim, Enkidu, Humbaba, Irkala, Irnini, Isulanu,
Lugalbanda, ... a primeri rei nilotske grupe jezika glase: agbra, alar,
ubaba, ubudala, inombolo, mohumagadi, laboraro, letsogo, setulo,
katikati, itd.
Hus je u hebrejskom originalu Ku, a i nazivi njihovih sinova: Sava,
Savata i Savataka su se verovatno izgovarali od strane samih Kuita:
Saba, Sabata i Sabataka. Na primer, kada su vladali Egiptom (717-690),
etiopski carevi su se kao egipatski faraoni DDV dinastije zvali: abaka
i abataka.
Posle raspada Vavilonske kule, neki Kuiti su oigledno ostali na tlu
Mesopotamije, a drugi su se razili po svetu.
KROMANJONCI MEU PATAGONCIMA
Na osnovu genetskog markera HLA-A28 moemo prepoznati
zastupljenost kromanjonskog rasnog tipa i na podruju June Amerike Patagonije.
Magelanova ekspedicija je 1520. godine dola sa njima u kontakt i donela
nam izvetaj o susretu sa divovima. Antonio Pigafeta, kartograf i hroniar
Magelanove ekspedicije, pie u svom izvetaju:
"Jednog dana, kada to niko nije oekivao, videli smo dina, potpuno
nagog, pored mora. On je igrao i skakao, i pevajui bacao pesak i prainu
iznad svoje glave... Bio je toliko visok da mu je najvii izmeu nas
dosezao do struka. On je bio zaista dobro graen... Kapetan je nazvao ovu
177

vrstu ljudi Patagoni. Oni nisu imali kue, ve kolibe, kao Egipani. iveli
su od sirovog mesa i jeli vrstu slatkog korenja koje su zvali kapak. Dva
dina, koja smo imali na palubi, putem su jeli iz ogromne inije za
biskvite a jeli su i pacove, a da ih ne oderu. Pili su pola kofe vode
odjednom. ..."
Moda je tada meu inae visokim precima dananjih Tehuele i Mapue
Indijanaca Patagonije zaista bilo tako ogromnih divova, ali je prodiranje
Evropljana izazvalo velike seobe i meusobna meanja starosedelakih
populacija, pa su ti Indijanci divovi danas u velikoj meri asimilirani u
populacije Indijanaca koje govore jezike drugih jezikih grupa, i koji su
drugog genetskog porekla. Patagonsko pleme Ona je sauvalo predanje o
Potopu koje glasi:
"Doao je potop, koji je pokrio svet. Ljudi su se batrgali u hladnoj vodi.
Neki su se penjali na sante leda i pridruili se pingvinima, i jeli ribu kao i
oni. Vremenom, oni su se pretvorili u velike pingvine. Kada se voda
spustila, neki ljudi su se ponovo pretvorili u ljudska bia, a neki su postali
veliki pingvini." (Brusca & Njilson, p. "E")
Indijanci Tehuele su sauvali predanje o boanstvu - stvoritelju koji se
zvao "Ku", to moe biti produkt oboavanja njihovog stvarnog
genetskog pretka, biblijskog praoca Kua. Nekoliko rei iz vokabulara
Tehuela glasi: ahalel - glava; chachen - ptica; chan-chail - jezik; chon covek; chon-kain - ef; chua - mlada devojka; huisn - pas; inar - krv;
kaarma - starica; kachk - starac; kosh - lice; kree - mesec; kreen - sunce;
lal - sin; ma - ti; mak - tvoj.
KROMANJONCI U EVROPI I U NAOJ ZEMLJI
Najvea zastupljenost kromanjonskog tipa u Evropi je na podruju
vedske pokrajine Dalarne, i, kao to nam to otkriva HLA-A28 na
podruju oblinjih baltikih naroda. Takoe je u velikoj meri zastupljen
na tlu Danske, i severozapadne nemake pokrajine Vestfalije.
178

Kromanjonski tip je veoma zastupljen i na jadranskom primorju, na

dalmatinskim ostrvima, i meu albanskim stanovnitvom.
U naoj zemlji je posebno zastupljen u Jugoistonoj Srbiji, i na Kosovu.
Veoma je zastupljen u Grdelici (45 km jugoistono od Nia) i njenoj
okolini. Podaci iz zavoda za transfuziju krvi u Leskovcu pokazuju
poveanu koncentraciju "O" krvne grupe u Grdelici, u odnosu na okolno
podruje, koje je inae karakteristino po najveoj zastupljenosti "A"
grupe u Jugoslaviji (zbog stanovnitva izvornog slovenskog a i turskog
porekla...):
ABO Grdelica Vlasotinci Leskovac
O

36,4 %

31,7 %

33 %

29,3 %

42,8 %

48 %

20,7 %

17,4 %

13 %

AB

13,4 %

8,1 %

7%

Broj davalaca: 579

1000

223

Velika zastupljenost kromanjonskog tipa u fosilnim nalazima na tlu nae

zemlje otkriva da je on bio jedan od njenih starosedelaca. Na najvei
fiziki antropolog ivko Miki pie:
"Na Vlascu je prisutan staroevropski tip Brno Predmost, klasian
kromanjonski tip ljudi, zatim kromanjonac sa robustnom i gracilnom
varijantom. ovek kromanjonskog tipa karakteristian je i za antropoloki
sadraj Padine. U jednom varijetetu kromanjonski ovek se javlja i znatno
kasnije, u bronzanom dobu, na nekropoli u Mokrinu (severni Banat)."
(ivko Miki, Prilog antropolokoj strukturi stanovnitva Srbije, str.115)

179

Meu skeletnim ostacima Lepenskog vira je naeno 160-170 individua,

koji su na osnovu arheolokih i stratigrafskih elemenata podeljeni u dve
grupe: A i B. Najstarija grupa A se svrstava u kromanjonski tip (sa svojom
robustnom i gracilnom varijantom).
"Karakteristike mukaraca grupe A su duga ili vrlo duga lobanja, sa
srednje irokom ili irokom maksimalnom irinom. Visina lobanje je jako
izraena. ... Lobanjska graa je veoma masivna. U norma vertikalis
lobanje su sferoidnog, elipsoidnog ili irokog ovoidnog oblika. U norma
lateralis profil je visok i razuen. U okcipitalnom profilu je dominantan
torus okcipitalis, a oblici su "iroka kua" ili "bomba". Lice je vrlo iroko
ili srednje iroko, paralelopipedno. Mandibula je velika, visoka i iroka.
Raums je irok sa jako naboranim angulusima. Postkranijalni skelet se
odlikuje vrstinom, sa naroito izraenim hvatatima miia i ligamenata
na femurima i humerusima. Robuscitet klavikule i rebra je takoe izraen.
Telesni rast se kree izmeu 175 i 178 cm. ... Kranijalni volumen kod
mukaraca se kree izmeu 1400 i 1500 mm3 (za enske lobanje ove
grupe izmeu 1258 cm3)." (. Miki, isto, str.27-28).
"Paleevropidi koje moemo nazvati po mladopaleolitskom nalazitu KroMagnon u junoj Francuskoj takoe Kromanjonidi, su moda najstariji tip
belaca u zapadnom delu Staroga sveta. Unekoliko su slini Nordidima i
Atlantidima, no mnogo krepkijeg stasa, dugoglavi, svetlih oiju i tamne
kose koja esto potamni istina tek u pubertetu, a ranije je redovno plava.
Koa je tamnija, one duplje su niske i iroke, uopte je ceo obraz,
osobito donji deo lica, iri i uglastiji. Istorija te podrase se moe pratiti do
pleistocena. ... Ostatke i delove te podrase nalazimo u vedskoj (Dalarne),
u Nemakoj (Vestfalija), svuda po Evropi, pa takoe u paniji i bez
sumnje na Kanarskim ostrvima koji igraju za tu grupu slinu ulogu kao
Cejlon za Vedide, Jeso i Sahalin za Ainu, itd. I deo naih Dalmatinaca,
posebno na ostrvima, spada k toj podrasi koju smo u veem broju otkrili
jo kod Starih Slovena, po naim Grobljima (Bled, itd)." (Boo kerlj,
Opta antropologija 72-73, 1960)
ANTROPOLOKE POSEBNOSTI KROMANJONSKOG TIPA
180

Kao to moemo primetiti po njegovim ukraenim peinama u

Francuskoj, ili po umetnikom bogatstvu njegovog folklora meu crncima
Nilotima, kromanjonski rasni tip odlikuju izvanredne umetnike
sposobnosti, posebno u oblasti slikarstva i vajarstva. Svaki rasni tip ima
svoje posebnosti vezane za darove kojima ga je Bog obdario da slui
drugome.
Pored veoma izduene lobanje i nazalnog izgovora, veliki razmak izmeu
gornje usne i korena nosa, kao i naglaena vilina kost, su moda
najprepoznatljiviji vidljivi krom. atributi. Tome bi trebalo dodati i tipine
brazde na dlanovima, koje se takoe nasleuju. Razdvojene sve tri
osnovne linije na dlanu, je, vrlo verovatno, odlika iskljuivo
kromanjonskog rasnog tipa.
Kromanjonski tip odlikuje sposobnost da ivi u veoma suvoj klimi, bilo
toploj bilo hladnoj. Zato ima manjak znojnih lezda, visok elektrini
otpor koe i njen veliki "kvalitet".
MEUSOBNA SLINOST KROMANJONSKOG TIPA SVUGDE PO
SVETU
Kada uporedimo izgled kromanjonskog rasnog tipa koji ivi u Dalarni u
vedskoj, sa njegovim predstavnicima u Vestfaliji u Nemakoj, ili kod
nas u istonoj Srbiji, ili ak sa Masaima i Patagoncima, primeujemo
zauujuu ne samo genetsku ve i fiziku slinost.
KROMANJONAC NIJE NA PREDAK VE NA BRAT
Gde god ive po svetu, kromanjonce karakterie nulta krvna grupa.
Nemogue je da od nekoga ko ima nultu krvnu grupu, mutacijom
dobijemo "A" ili "B" krvnu grupu, zato to je "O" krvna grupa zapravo
oteena "A" grupa. To znai da od kromanjonskog tipa niko nije mogao
da nastane ko ima "A" i "B" krvnu grupu, a to znai ni savremeni ovek
koga te grupe odlikuju.
181

Svako moe da se zapita, ako je kromanjonac iveo ovde u Evropi od pre

30 000 godina, kako je mogue da se do sada nije sasvim izmeao sa
ostalim Evropljanima?! Oigledno da je proraun njegovog naseljavanja u
Evropu pogrean. Takoe, ako je njegov antigen HLA-A28 ostao sauvan
i po najudaljenijim delovima sveta, to znai da se njegovo raseljavanje
desilo vrlo skoro u odnosu na vreme formiranja njegovog antigena HLAA28. Ista je stvar i sa ostalim populacijama. Formiranje razliitih antigena
se obavilo pre raseljavanja, a po raseljavanju smo svedoci vrlo malih
genetskih razlika u okviru istog antigena. Ako su ostali antigeni nastali od
kromanjonskog HLA-A28, namee se pitanje, kako je on uspeo da svoj
antigen sauva svugde po svetu, zajedno sa ostalim antropolokim
atributima. Ako je ostala populacija mutacijama izmenjena, kako on sam
nije izmenjen ni tamo u dalekoj Patagoniji, a ni ovde kod nas. Da je zaista
dananji ljudski rod nastao od kromanjonskog tipa, sam kromanjonski tip
bi u meuvremenu svakako izgubio svoju genetsku i antropoloku
uniformnost.
Bilo je potrebno da se desi udo koje bi jednu populaciju ratrkalo na
razne strane sveta, a to je bilo udo rasturanja vavilonske kule koje je
izazvalo pometnju i raseljavanje naroda po zemlji.
U POTRAZI ZA KORENIMA
Za razliku od teorije o kromanjonskom poreklu oveanstva, koja se
pojavila kao nunost slabosti teorije evolucije, postoje i druge teorije o
poreklu oveka koje su takoe odgovor na odreene potrebe, ali koje vie
spadaju u domen psiholokih potreba.
Nauka je u meuvremenu pruila mnotvo dokaza da su svi indoevropski
jezici nastali od zajednikog praindoevropskog jezika. Ali, mnogi ele po
svaku cenu da dokau da je upravo njihov jezik najstariji - najblii
originalu, da bi time konano dokazali da su upravo oni i najstariji narod
na svetu.
182

Da bi dokazali da je ba njihov jezik najblii ljudskom prajeziku, oni

pronalaze slinosti izmeu drugih najstarijih jezika (kao to je, na primer,
sanskrit) i onda na osnovu postojee slinosti potvruju svoju teoriju.
Na primer, moemo da prepoznamo slinost izmeu sanskrita i srpskog u
mnogim reima: din - dan, sunu - sun, kauva - krava, kamara - komora,
tana - ton, nabha - nebo, aram - sram, sina - siti, vari - voda, ratra - rasa,
murada - mrtav, balakhana - balkon, barana - (za)brana, nagana - nag,
para - pre, tamas - tama, dvar - dver, agni - oganj, ... itd.
Da li nas prepoznavanje zajednikih korena navodi na zakljuak da je
srpski jezik prajezik svih ostalih indoevropskih jezika?
To bi na osnovu postojeih slinosti mogao da zakljui svaki govornik
bilo kog indoevropskog jezika, od Irskog do Persijskog.
Drei se evolutivnog pristupa, mnogi zapravo sve vreme pokuavaju da
dokau da je njihov sopstveni jezik najmanje evoluirao, iz ega sledi da bi
bili ponosni kada bi uspeli da dokau da je najstariji evolutivni predak
dananjeg ljudskog roda bio upravo pripadnik njihove nacije - bilo da je
on kromanjonac, neandertalac, ili neko ko je po teoriji evolucije jo blii
majmunu!

NAI GENETIKI KORENI

Iako govorimo srpskim jezikom, koji spada u indoevropsku grupu jezika,
ogromna veina nae populacije nije slovenskog porekla. U zavisnosti
kako definiemo slovensku populaciju, mi u Jugoslaviji imamo svega
izmeu 8 i 14% stanovnitva indoevropskog porekla (prema HLA
markerima). Znamo da su meu njima Sloveni svakako najzastupljeniji.
Veina naeg stanovnitva je starosedelakog neslovenskog i
183

neindoevropskog porekla, koja je potpuno zaboravila svoje izvorne

jezike, i koja je zahvaljujui kasnijim istorijskim okolnostima potisnula
srednjevekovni primat Slovena, ali i usvojila mnoge slovenske kulturne
elemente i slovenski jezik.
"Dinarizacija Jugoslovena vrila se postepeno od dolaska na Balkan;
linija te metamorfoze prilino je dokumentovana. Jugosloveni ranog
srednjeg veka pokazuju jo preteno nordijski karakter. Lobanje
najstarijih jugoslovenski grobova veinom su dolihoidne (85,7%).
Jugosloveni u prvoj polovini srednjeg veka bili su narod snana i visoka
uzrasta, izduena oblika lobanje i svetle kompleksije. Boja koe
pokazivala je ruiast inkarnat, a plava ili otvorena smea kosa crvenkasti
sjaj. Prema tome se rasno obeleje starih Jugoslovena u glavnim crtama
podudara sa spoljanou keltskih i germanskih plemena u vreme njihove
seobe na jug. Jugosloveni ranog srednjeg veka zastupali su prilino istu
arijevsku rasu (ksantodolihokefaliju), kako je jo i danas nalazimo u
vedskoj i Engleskoj. "Ve od DIII veka brahikefalija je porasla .."
istie na rasni istoriar N. upani. Isto konstatuje i ekanovski: "U
kasnom srednjem veku, pojavila se promena u odnosima dominancije
(rasnih obeleja) koja je imala kao posledicu zaokruavanje lobanje."
Dalje, ka DVI veku (dakle posle definitivnog utvrivanja Turaka na
Balkanu) isti proces jo se intenzivnije nastavlja, do prave dinarske
hiperbrahikefalije: "ak i na raun nie brahikefalije raste
hipegrafikefalija, koja u srednjem veku uopte nije bila zapaena." a
krajnji statistiki rezultat bio je: "Od srednjeg veka do danas izgubili su
Jugosloveni na dolihokraniji 36,3% i na mezokraniji 30,7%, a dobili su na
brahikraniji 39,1% na hiperbrahikaniji 22,6% i na ultrabrahikraniji 5,4%."
I tako, dok "kod Jugoslovena najstarijeg doba nije konstatovan nijedan
sluaj planokcipitalnosti" (ravno "otseeni potiljak", jedno od
najznaajnijih obeleja dinarske rase), od DVI veka moe da se
konstatuje i veliki procenat hiperbrahikefalije koja zajedno sa drugim
obelejima (stas, kompleksija) predstavlja ve dovren proces
dinarizacije." (Vladimir Dvornikovi, KJ, str. 313-314)
METODOLOGIJA ISTRAIVANJA
184

Ako je svaku jeziku grupu u njenom praosnivanju karakterisala

populacija ljudi jedinstvenog genetskog porekla, to nam dokazuje da su
jezike grupe formirane po ljudskim porodicama. Drugaije nije mogue
objasniti toliku istotu genetskih markera koji prate odreeni rasni tip.
Indoevropljane prati iskljuivo po jedan antigen u svakom HLA genu. To
je odlika i veine drugih rasnih tipova.
injenica da svaku jeziku grupu ponaosob karakterie jedinstven fond
korena rei, takoe nam govori mnogo o istoriji ljudskog roda, i otkriva
da su ljudske populacije ivele u meusobnoj genetskoj i lingvistikoj
izolaciji kroz dui vremenski period svoje praistorije i istorije. To je
vreme kada su se formirali rasni tipovi sa svojim psihofizikim i
lingvistikim osobenostima koje sada elimo istraiti. Da bismo takve
genetske populacije identifikovali, uzeli smo u obzir one genetske
markere koji niti pokazuju veliku genetsku stabilnost, niti isuvie malu.
Markeri koji su genetski veoma stabilni i koji zato imaju veoma malu
varijabilnost, mogu da nas zbune, zato to e objediniti populacije
razliitih jezikih grupa, i otkriti njihovo zajedniko poreklo iz vremena
pre formiranja jezikih grupa (npr. ABO sistem).
Sa druge strane, genetski nestabilni markeri (veoma skloni mutaciji)
mogu da nas zbune navodei nas da prepoznamo mnotvo malih
genetskih populacija u okviru nosilaca jedne iste jezike grupe. Cilj nam
je da prepoznamo i definiemo genetsku populaciju nosilaca svake
pojedinane jezike grupe, upravo zato to su jedinstvene jezike grupe
pokazatelj da su populacije ivele dui vremenski period lingvistiki i
genetski izolovane od drugih grupa i bez znaajnog meanja sa njima.
Svaka od njih nam na taj nain otkriva jednu granu Nojevih potomaka, sa
svim ostalim njenim antropolokim posebnostima.
Za razliku od gena ABO sistema koji pokazuju malu varijabilnost, geni
HLA sistema pokazuju veu varijabilnost, ali upravo u granicama koje su
nama potrebne. Kao to smo to videli na primeru indoevropskog antigena
185

HLA-A1, pomau nam da preciznije kreiramo sliku itave genealogije

naroda sveta.
GEOGRAFSKA
IDENTIFIKACIJA
POPULACIJE
UVEK
PODRAZUMEVA MEAVINU VIE RAZLIITIH RASNIH TIPOVA
Poto na istom geografskom podruju uvek ivi vie populacija razliitog
porekla (u vrlo razliitim odnosima zastupljenosti), stvara se utisak da ne
postoje rasni tipovi. Meutim, kada bi se analizirala samo jedna
populacija (koju prati jedan genetski marker) na irem prostoru svoje
geografske zastupljenosti, i kada bi se prepoznavale njene zajednike
posebnosti, tada bi se mogli prepoznati kao jedinstveni i njeni drugi
antropoloki atributi. Na primer, sve osobe danas u svetu bolesne od
naslednog dijabetesa vode poreklo od samo dve osobe razliitog porekla,
kod kojih su se prvi put pojavile mutacije dijabetesa, na razliitim
genima, pre nekoliko hiljada godina. Primeena je izraena zastupljenost
dijabetesa kod osoba koje imaju antigen HLA-DR4 (Semiani) i HLADR3 (Nordijski rasni tip). I danas, kada se vri uporedna analiza
populacije dijabetiara sa zdravom populacijom, primeuje se da je kod
bolesne populacije veoma izraena svetla kosa (koja odgovara nordijskom
rasnom tipu) i takoe posebno izraena potpuno crna kosa (koja odgovara
Semianima). Oigledno je da se genetska oteenja koja izazivaju
dijabetes nalaze u istom bloku gena koji se svi zajedno nasleuju, zajedno
sa genima HLA sistema. Upravo zato to se geni nasleuju gotovo uvek u
svojim blokovima (grupama gena), potrebno je vrlo mnogo vremena da se
populacije izmeaju izmeu sebe tako savreno, da bi se izmeali i
sadraji njihovih blokova, i tako izgubile njihove antropoloke posebnosti
formirane ranije u periodu izolacije od drugih populacija.

186

Primer celog lanca (1089 nukleotida) dinarskog

gena HLA-B51011:
atgcgggtca cggcgccccg aaccgtcctc ctgctgctct ggggggcagt ggccctgacc
gagacctggg ccggctccca ctccatgagg tatttctaca ccgccatgtc ccggcccggc
cgcggggagc cccgcttcat tgcagtgggc tacgtggacg acacccagtt cgtgaggttc
gacagcgacg ccgcgagtcc gaggacggag ccccgggcgc catggataga gcaggagggg
ccggagtatt gggaccggaa cacacagatc ttcaagacca acacacagac ttaccgagag
aacctgcgga tcgcgctccg ctactacaac cagagcgagg ccgggtctca cacttggcag
acgatgtatg gctgcgacgt ggggccggac gggcgcctcc tccgcgggca taaccagtac
gcctacgacg gcaaagatta catcgccctg aacgaggacc tgagctcctg gaccgcggcg
gacaccgcgg ctcagatcac ccagcgcaag tgggaggcgg cccgtgaggc ggagcagctg
agagcctacc tggagggcct gtgcgtggag tggctccgca gacacctgga gaacgggaag
gagacgctgc agcgcgcgga ccccccaaag acacacgtga cccaccaccc cgtctctgac
catgaggcca ccctgaggtg ctgggccctg ggcttctacc ctgcggagat cacactgacc
tggcagcggg atggcgagga ccaaactcag gacactgagc ttgtggagac cagaccagca
ggagatagaa ccttccagaa gtgggcagct gtggtggtgc cttctggaga agagcagaga
tacacatgcc atgtacagca tgaggggctg ccgaagcccc tcaccctgag atgggagcca
tcttcccagt ccaccatccc catcgtgggc attgttgctg gcctggctgt cctagcagtt
gtggtcatcg gagctgtggt cgctactgtg atgtgtagga ggaagagctc aggtggaaaa
ggagggagct actctcaggc tgcgtccagc gacagtgccc agggctctga tgtgtctctc
acagcttga
GENETSKA ISTOTA POPULACIJA
Genetska istota (neizmeanost sa drugim rasnim tipovima) jedne
populacije se moe utvrditi analizom uniformnosti njenih blokova gena,
koji se gotovo uvek zajedno nasleuju.
187

Svaki ovek ima gene HLA sistema (krvne grupe belih krvnih zrnaca),
koji se nalaze jedan do drugoga i koji se obeleavaju razliitim slovima
abecede HLA-A, B, C, itd. Oni ekspresuju u svoje antigene HLA sistema.
Cifra koje se dodaje posle slova definie odreenu mutaciju njihovog
gena. Na primer, antigen A1 je odlika nordijskog rasnog tipa, A3 pripada
Ugrofincima, itd. Kako se zbog fizike bliskosti geni nasleuju u
blokovima, oni postaju karakteristika svake populacije. Na primer,
nordijski rasni tip karakterie blok HLA-A1, B8, DR3, Cnj7 a Ugrofince
karakterie A3, B7, B15, Cnj7.
Vrlo je mala verovatnoa da se blok gena pokvari (pomea sa genima tue
populacije) pri meanju sa drugim rasnim tipom, pri nasleivanju, zato to
se ti geni zajedno nasleuju u istom bloku. Ali to se ipak deava ponekad,
a kako se deava veoma retko, moe da doe do izraaja samo ako dve ili
vie populacija ive hiljadama godina zajedno. Zahvaljujui tome,
moemo saznati koliko dugo su dve populacije ivele zajedno. Ako su im
uniformni blokovi gena, to znai da su relativno skoro izmeani, a to je
manji procenat njihove uniformnosti, to su vie vremena iveli izmeani
sa onim rasnim tipovima ije antigene imaju izmeane sa svojima u istom
bloku.
Od 202 osobe koje su prema jednoj studiji od pre desetak godina
analizirale svoje HLA antigene u Beogradu, i pokazale da imaju dinarski
HLA-B5 antigen, od njih svega 94 ima i izvorni HLA-A2 antigen
karakteristian za dinarce (i ostale mediterance) u susednom HLA-A
genu. Ostali nosioci HLA-B5 su najvie izmeani sa semitskim genom
HLA-A9 (moda pre dolaenja dinaraca na Balkan), zatim sa
ugrofinskom HLA-A3, itd. A sa Slovenima (HLA-B8) oni gotovo uopte
nisu izmeani. Iz toga vidimo da su dinarci starosedeoci Balkana, jer su
im blokovi gena prilino "pokvareni" kod preko 50% populacije, i
izmeani sa raznim narodima, posebno sa ugrofinskim starosedeocima
Evrope koji su naseljavali Evropu jo u vreme kada se topila njena ledena
kapa.
188

A ako analiziramo slovensku populaciju, videemo da su indoevropski

(slovenski) antigeni HLA-A1, B8 u velikoj meri sauvali svoje izvorne
blokove gena, to dokazuje da Sloveni nisu starosedeoci Balkana, kao i to
da su iveli autohtono hiljadama godina bez meanja sa drugim
populacijama, izuzev sa dve koje uopte ne ive na Balkanu, ali koje se
sreu u severnoj Indiji i istonom Sibiru. Od 100 naih osoba koje imaju
slovenski (indoevropski) antigen HLA-B8, ak 77 osoba ima takoe
slovenski antigen HLA-A1, a samo 4 osobe imaju antigen HLA-A2 koji
odlikuje dinarce i mediterance. To znai da su istorijski vrlo kratko
Sloveni bili izmeani sa dinarcima i mediterancima na ovom podruju, i
uopte kroz svoju dosadanju istoriju.
Na osnovu pomenute analize HLA blokova (haplotipova) moemo vrlo
precizno saznati praistoriju odreene populacije.
GENETSKA BLISKOST POPULACIJA
Zapazimo da nordijski rasni tip (Indoevropljani) i alpsko-baltiki
(Ugrofinci) u svojim karakteristinim blokovima gena dele zajedniki
antigen Cnj7, koji na taj nain otkriva njihovo zajedniko genetsko
poreklo iz vremena pre formiranja jezikih grupa, i pre adaptacije na
razliite klimatske uslove.
Antigen HLA-C ima vrlo stabilan gen, koji zato ima vrlo malu
varijabilnost i koji zato objedinjuje vee populacije ljudi. Konkretno,
HLA-Cw7 je tipian antigen koji objedinjuje sve Jafetove potomke
(Indoevropljane, Ugrofince, Turke, Mongole, itd) zajedno.
Kod pomenutih Jafetovih potomaka, antigeni HLA-A i B se meusobno
razlikuju, zbog vee varijabilnosti njihovih gena, koja je najvea kod
HLA-B gena. Meutim, iako se razlikuju, oni su meusobno strukturalno
veoma slini. Pokazuju vrlo malu razliku u broju razliitih (mutiranih)
nukleotida, i tako okrivaju zajedniko poreklo od praoca Jafeta. Sledei
rezultat se dobija kada se po strukturalnoj slinosti svojih gena razvrstaju
189

antigeni HLA-B sistema u odnosu na antigen HLA-B8 koji odlikuje

Indoevropljane:
Zapazimo nagli skok u broju razliitih nukleotida izmeu indoevropskog
alela HLA-B8 i onih alela koji zapravo odgovaraju Semianima i
Hamovcima. Taj skok nam pokazuje da svi narodi, iji geni imaju
maksimalno 31. razliku u nukleotidima, jesu narodi zajednikog porekla
od istog pretka - Jafeta. Narodi, pak, koji se od Indoevropljana, po
pomenutom markeru, razlikuju sa 38 i vie nukleotida, predstavljaju dalje
srodstvo, tek preko samog Noja.
Vidimo da su Jafetovci zapravo Indoev-ropljani i razni Mongoli. Na
Bliskom istoku sreemo njihove jedinstvene gene, koji verovatno
predstavljaju ostatke nekadanjih indoevropskih naroda, koji su do sada
izgubili svoj kulturni i jeziki entitet.
Kada uradimo strukturalno poreenje u odnosu na gen koji odgovara
dinarcima, dobijamo rezultat koji pokazuje da je dinarcima genetski
najblia itava grupa naroda kojaje proto-egipatskog porekla: Libijci,
Palestinci, razni mediteranci, narodi severne i zapadne Afrike, Indijanci ,
itd.
Kako su se mutacije postepeno i proizvoljno pojavljivale kod razliitih
Nojevih potomaka, i zatim nasleivale i sabirale sa novim mutacijama
buduih pokoljenja, mi moemo sa velikom sigurnou da rekonstruiemo
genealogiju naroda od Noja, koja ne samo da se poklapa sa biblijskim
genealokim izvetajem, ve ga nadopunjuje. Sledea shema predstavlja
uporedni pregled sekvenci HLA-B gena koje su razliite izmeu
populacija I.evropljana (B8), Ugrofinaca (B7), Turaka (B16), dinaraca
(B5), ist. medit. (B35), sinida (B13), atl. medit. (B12), jevr. semiana
(B27) i indijskih semiana (B61).

190

Obratimo panju da kod prve tri populacije (B8, 7 i 16) nukleotidni lanci
pokazuju posebnu meusobnu strukturalnu slinost, zato to predstavljaju
Jafetove potomke. Potom slede etiri grane Hamovih potomaka (B5, 35,
13 i 12), koji su oigledno meusobno slini, a potom dve grane
Semiana. Opet, u okviru Hamovih potomaka, dinarci (B5) i istoni
mediteranci (B35) su meusobno blii jer su od Misraima, a takoe su
meusobno bliski i sinidi (B13) i atlantski mediteranci (B12), jer su
poreklom od Hamovog sina Hanana.

LINGVISTIKI ATRIBUTI RAZNIH GRANA NOJEVIH POTOMAKA

Kako su blokovi gena koji prate Indoevropljane veoma uniformni, kao to
je to sluaj i sa mnogim drugim populacijama, imamo jasan pokazatelj da
su jedinstvene jezike grupe, dui vremenski period uvale razne grane
Nojevih potomaka od meusobnog meanja i na taj nain sauvale
njihove antropoloke posebnosti, koje moemo prepoznati i u njihovim
jedinstvenim lingvistikim atributima.
Jo 1939. godine je na antropolog Vladimir Dvornikovi primetio da
izmeu rasnog sastava odreene populacije i njenih specifinih zakona
jezikih promena postoji veza koju bi trebalo objasniti:
"injenica da mi govorimo jednim slovenskim jezikom ne kazuje jo da
formiranjem naeg jezika vlada neki opti i zajedniki "slovenski jeziki
duh" i da je taj duh ostao i na narodni duh, kao to mnogi i danas tvrde i
veruju. Ukratko: duh nekog jezikog tipa moe da doe i u suprotnost sa
duhom naroda koji je usled izvesnih etnogeografskih, istorijskih i
socijalnih prilika preuzeo taj jezik. ...
U prouavanju filolokih metoda psiholog dobija utisak kao da je jezik
organizam koji se menja i razvija "sam od sebe" po nekim svojim
imanentnim zakonima pretvara glasove i oblike ovako ili onako po nekim
samostalnim glasovno-fiziolokim zakonima, bez obzira na vezu jezika sa
191

ostalom psihom ovejom i individualnim karakterom naroda i sredine u

kojoj se taj jeziki razvoj vri. Tu itamo, npr. kako se tvrdi glasovi
pretvaraju u meke, i obrnuto; kako se vri ova ili ona jotizacija, gubi ova
ili ona fleksija, ali o tome zato se to sve zbiva, ta to znai za tip i
karakter jezika i onoga koji takav jezik stvara, u svim tim zamrenim
raspravama obino neemo nai ni slovca. ... Dobija se utisak neke
magijske demonike tih slova i rei koje se menjaju i skakuu sada ovako,
sada onako, a mi treba samo nemo da gledamo ta tajanstvena jezika
kretanja i ne smemo ni da upitamo: Zato i otkuda sve to?
Zato je tokavski dijalekat poao svojim putem i toliko se neslovenski
izdvojio ne samo akcentuacijom, nego jo vie svojom optom govornom
melodikom i ritmikom od akavskog i kajkavskog dijalekta, koji su ostali
na starijem stepenu, sa zajednikim praslovenskim jezikim obelejima?
Zato su ostali? ta to znai i ta je moglo pri tome da odlui? ...
U mnoge jezike unesen je neki sasvim stran etniki i rasni duh, i zato
karakteroloko posmatranje jezika ne moe da se iscrpe u samom
morfolokom i lingvistikom prouavanju jezika i njegovih oblika. Taj
duh se moda ne moe tako lako zahvatiti obinim lingvistikim, pa ni
komparativnim kletima, ali on kao stvaralaka sila ipak ostavlja svoj trag
u celokupnom sklopu i karakteru jezika i njegove jezike biologije i
ivotne funkcije. On moe indirektno da se nasluti i oseti iza mnogih onih
deskripcija i konstatacija koje nam filologija iznosi, prosto kao injenice,
bez svakog daljeg objanjavanja. ...
Tako nam filolozi npr. ne daju ba nikakvo tumaenje, zato ve
starotokavski i srednjetokavski, a pogotovo novotokavski dijalekat,
tako udno i naglo odstupaju od izvesnih obeleja praslovenskog,
staroslovenskog, ruskog, poljskog, pa i naeg dananjeg akavskog i
kajkavskog dijalekta.
Otkud to neto strano, neslovensko, od dosadanjeg opteg slovenskog
jezikog tipa odvojeno, u naem dananjem knjievnom srpskohrvatskom
dijalektu?
192

Jezik savreno slovenski, renikom i oblicima, pa ipak oduhovljen

melodikom i ritmikom neke strane, neslovenske psihe! ta znai
mediteranizacija, ista romanska vokalizacija i nestanak tipinih
slovenskih poluglasova u tokavskom govoru? tokavci su jedini Sloveni
koji imaju pet istih vokala a, e, i, o, u kao npr. italijanski - nita vie, ni
poluglasova ni diftonga ni preglaenih vokala. Zato je npr. Rusima tako
teko, neki veruju i nemoguno, da potpuno naue akcenat, melos i ritam
tokavskog govora, a da i ne pominjem naroito upadljivo umekavanje
jotizacijom?
Kod jednog ruskog naunika primetio sam da daleko bolje govori naim
knjievnim jezikom nego ostali Rusi i da su mu vokali gotovo sasvim
tokavski isti i izraziti, a izgovor otriji. Na pitanje kako je uao u tajnu
naeg govora, dao mi je ovo interesantno objanjenje: "Rusi shvataju va
jezik kao slovenski i zato ne mogu da izau iz ruskog izgovora. Ja ga
uzimam u prvom redu kao mediteranski jezik, otprilike kao italijanski, i
govorim ga po 'mediteranskoj' fazoni, sa italijanskim vokalima, a po
mogunostima i konsonantima. Tako sam se oslobodio rusizama."
(Vladimir Dvornikovi, Karakterologija Jugoslovena, str. 626-269, 1939)
Samo nekoliko godina kasnije genetiar S.D. Darlington iznosi hipotezu
da genetiki sastav jedne zajednice delimino odreuje njene sklonosti ka
odreenim tipovima glasova.
On je primetio da posebnu zastupljenost populacije sa nultom krvnom
grupom u Evropi prati i izraena upotreba dentalnih frikativa (strujno
izgovaranje dentala, TH, DH, ali i J, J).
Na osnovu genetskih markera HLA sistema, iji geni imaju mnogo veu
varijabilnost od ABO sistema, moemo mnogo preciznije definisati
genetske populacije i prepoznati njihove govorne posebnosti. Na taj nain
moemo utvrditi da se nosioci nulte krvne grupe u Evropi dele na pet
najzastupljenijih rasnih populacija, koji su ranijim antropolokim
metodama identifikovani kao sledei rasni tipovi: zapadni mediteranac,
193

istoni mediteranac, atlantski mediteranac, dinarac i kromanjonski rasni

tip.
Kako smo ve utvrdili da je kromanjonski rasni tip zapravo predstavnik
Kuovih potomaka na zemlji, onda je logino zakljuiti da cela grupa
meusobno bliskih rasnih tipova, koje odlikuje zajednika nulta krvna
grupa, predstavlja zapravo Hamovu grupu potomaka.
Od svih pomenutih pet tipova, jedino atlantski mediteranac ima sklonost
ka dentalnim frikativima gde god je u Evropi zastupljen (kotska, Irska,
Crna Gora, Poljska ...).
I svi ostali rasni tipovi Evrope imaju svoje jezike posebnosti, koje su
uticale na formiranje svakog lokalnog indoevropskog jezika, i na
specifinosti njihovih razliitih dijalekata.
Moemo prepoznati njihovu karakteristinu melodiju reenice, ritam,
akcentuaciju i (ne)sposobnost izgovaranja odreenih glasova. Pojedini
izvorni indoevropski glasovi ne odgovaraju neindoevropskim
starosedeocima Evrope, pa zato dolazi do njihove transformacije ili
nestanka.
Ve smo primetili opti proces uproavanja jezika, a nain odvijanja
glasovnih promena u procesu uproavanja je u odreenoj meri zavisan
od genetskog porekla populacije koja govori odreen jezik.
Svaka starosedelaka neindoevropska populacija je usvajajui
indoevropski jezik imala specifine procese njegove transformacije u
skladu sa svojim sopstvenim lingvistikim sklonostima.
Lingvistike posebnosti svake populacije su posledica mnogobrojnih
faktora, od psiholokih do fiziolokih. Kulturoloki faktori mogu da
provociraju, uguuju i oblikuju odreene govorne sklonosti koje se
nasleuju.
194

RAZLIKA IZMEU SIMA, HAMA I JAFETA U GOVORNIM

OSOBENOSTIMA
Prva razlika po kojoj se Hamovi potomci razlikuju od ostalih Nojevih
potomaka u govoru je melodina akcentuacija, dok Jafetove i Simove
potomke karakterie dinamika akcentuacija.
Dinamiki (ili "udarni") akcenat karakterie poveana amplituda i jasnoa
naglaenog sloga, dok se ostali slogovi iste rei izgovaraju nerazgovetno,
brzo i nejasno. Kod melodine (ili "tonalne") akcentuacije, svaki glas tei
da se izgovori jasno sa svojom melodijom.
Na primer, mediteranizovani antiki grki jezik je odlikovala melodina
akcentuacija, pa razlika izmeu naziva slova grkog alfabeta i semitskog
alefbeta otkriva zapravo proces melodizacije prvobitno dinamikog
izgovora. Kada su uzeli od Feniana alefbet, on je postao alfabet, pa su se
dinamiki nazivi alef, bet, gimel, dalet, ... pretvorili u melodine nazive
alfa, beta, gama, delta, itd.
Slian proces se desio i u naem jeziku. Uporedimo dinamiki izgovor
rei "devojka" u ruskom - "djevuka" sa naim mediteranizovanim
izgovorom "devojka". Ruski "djevuka" se izgovara tako "udarno" da se
samo prvi slog "dje-" izgovara jasno, dok se ostatak rei "-vuka"
izgovara brzo, manjom amplitudom i nejasno. Kada mi izgovaramo
"devojka" tada se uje melodija svakog vokala u svakom slogu.
Pretpostavimo kako bi izgledao engleski jezik kada bismo svaki njegov
vokal izgovarali melodino!
Uzmimo, na primer, reenicu:
"Honj do you do? I am very happy to see you!"

195

Ako izgovaramo svaki vokal tako da se jasno uje, da ima svoje trajanje i
melodiju, dobiemo reenicu koja je veoma slina izgovoru engleskog
koji imaju Indusi (posebno Dravidi) kada kao odrasli naue engleski.
Naravno, podela na melodinu i dinamiku akcentuaciju nije uvek tako
potpuna, pa se deava da neki jezik ima u nekoj meri elemente i
dinamike i melodine akcentuacije.
Na primer, naa re "komandant" se izgovara sa dinamikom
akcentuacijom. U Bosni, posebno tamo gde se zadrao slovenski ivalj,
izraena je dinamika akcentuacija. Posluajmo razliku izmeu naeg
izgovora rei "slanina" koja se kod nas izgovara melodino, i bosanskog
izgovora koji glasi "slan'na" koji predstavlja dinamiku akcentuaciju.
Na jugoistoku Srbije, gde je takoe vie izraena zastupljenost Slovena
(zajedno sa Turcima) takoe primeujemo dinamiku akcentuaciju. Ali se
takoe moe zapaziti i potreba da se da oduka svojim oseanjima, pa se
pored brzog dinamikog govora ubaci i jedan melodian dodatak:
"Leeeee!".
Ali, pitamo se zato neki narodi imaju melodian, a drugi dinamiki
akcenat? Zato su neki narodi skloni da imaju izraenu melodiju reenice
kao da pevaju, a drugi da govore melodijski ravno, dok gotovo samo
"teorijom" reenice izraavaju ono to misle?
Verovatno je uzrok psiholoke prirode.
I sami primeujemo kako su mediteranci otvoreni i okrenuti ka spolja u
izraavanju svojih psihikih sadraja, dok su Indoevropljani zajedno sa
Mongolima okrenuti ka sebi i zatvoreni.
Jedan Maar mi se alio kako vie puta kada je pitao nae ljude "Koliko
je sati?" nije dobio nikakav odgovor. Njegova upitna reenica je delovala
ravno kao da nije upitna reenica, ve da na kraju ima taku, pa se
mnogima njegovo pitanje nije uinilo pitanjem. Jednostavno nije u prirodi
196

jednog dela oveanstva da snanim emocijama izraava i doivljava ono

to misli.
RAZLIKE UNUTAR POPULACIJA SA IZRAENOM "O" GRUPOM
Zbog izraene melodine akcentuacije, populacija sa "O" krvnom grupom
je svakako veoma zanimljiva. Iako se u Evropi nalazi pet rasnih tipova sa
nultom krvnom grupom, mogli bismo da tih pet tipova po njihovoj
meusobnoj genetskoj bliskosti svrstamo u tri grupe:
1) Kromanjonski rasni tip
2) Atlantski mediteranac
3) Dinarci, zapadni mediteranci i istoni mediteranci
KROMANJONSKI RASNI TIP
Verovatno se seamo vedskog kuvara iz TV serije "Muppet Shonj" sa
njegovim tipinim nazalnim govorom:
"Hurch burdi hurdchi burr..."
Njegov glumac Kubrik (Lars Backman) zapravo karikira svoj maternji
izgovor Dalarna dijalekta iz vedske. Pored nazalnog izgovora pokrajinu
Dalarne karakterie melodina akcentuacija. Dalarna je jedina pokrajina
na tlu Skandinavije u kojoj se govori melodinom akcentuacijom.
"Slian sluaj su Dalarna dijalekat i geografski udaljeni dijalekat
Gotlanda. Ipak, ljudi esto meaju ta dva, budui da oni imaju istu
melodinu akcentuaciju (Garding 1993)." (Tomas Ryad, Remarks on the
Scandinavian tone accent typology, Stockholm University, page 4.)
Kako pokrajinu Dalarne karakterie zastupljenost kromanjonskog rasnog
tipa, jasno nam je da je melodian akcenat i nazalni govor upravo njegova
197

karakteristika. Nazalni govor i melodian akcenat su pod uticajem

kromanjonskog rasnog tipa karakteristika i litavskog jezika oblinje
Litvanije.
Nazalni govor karakterie i govor kromanjonskog tipa na Balkanu,
posebno meu Albancima, a takoe i u jugoistonoj Srbiji, kao i na
pojedinim Dalmatinskim ostrvima gde je kromanjonski tip veoma
zastupljen. Kromanjonski rasni tip odlikuje izraen nazalni govor gde god
da ivi po svetu, bilo u Evropi, bilo u centralnoj Africi, bilo u Patagoniji
June Amerike.
Dr Mirjana Sovilj objanjava prirodu fenomena nazalnog govora
kromanjonskog rasnog tipa:
"Prilikom artikulacije vokala u srpskom jeziku, oko 40% vazdune struje
prolazi kroz nos, a 60% kroz usta. Kod kromanjonskog tipa jedan od
glavnih faktora nazalnog govora je poveana zapremina nazalne upljine,
duboko usaeno meko nepce (to odaje prisustvo "gotskog nepca"), i
pretpostavljam, uveane upljine sinusa, posebno, nosnih i eonih.
Konfiguracija lobanje formira vertikalno izduen rezonatorski prostor,
koji uslovljava obrnut odnos protoka vazdune struje, oko 60% kroz nos i
oko 40% kroz usta."
ATLANTSKI MEDITERANAC
Na osnovu analize fosilnih nalaza, zna se da je atlantski mediteranac
nosilac megalitske kulture zapadne Evrope (Stonehedge, itd). Danas je
najvie zastupljen meu starosedeocima Irske, kotske i Velsa, zatim
predstavlja dominantan rasni tip kod Baskijaca i odlikuje ga uopte visoka
zastupljenost u priobalnom podruju Atlantika, pored putanje tople
golfske struje. Takoe je zastupljen i paniji, zapadnoj Francuskoj i
junoj Poljskoj, a u naoj zemlji posebno u Crnoj Gori, i uopte u
jadranskom primorju.

198

"Atlantidi su visokog rasta, dugoglavi ljudi, mrkih oiju, i kose, esto vrlo
tamni. Njihov stas je vitak, ipak krepak. Nalazimo ih po itavoj atlantskoj
obali, i jo u Sredozemlju. Po miljenju norvekih strunjaka i drugih etno
i antropologa su bili Vikinzi preteno tog tipa." (Boo krelj, Opta
antropologija, 69)
Atlantskog mediteranca takoe karakterie velika visina kao i
kromanjonskog rasnog tipa, ali veoma usko i izdueno lice. Gde god je u
Evropi i drugde po svetu zastupljen, vidimo veliku visinu stanovnitva
(Nikiani, kotlanani, Tutsi, ...).
Atlantskog mediteranca karakteriu i posebne karakterne sklonosti srdanost, ali i elja za mo, kao i svaalaki, agresivan duh. Gde god je
zastupljen po svetu mi vidimo podruje sukoba i borbe za vlast (sukob
protestanata i katolika severne Irske, Baskijska teroristika ETA, itd).
Na jezikom planu, pored izraene upotrebe dentalnih frikativa,
atlantskog mediteranca karakterie i podizanje melodije reenice,
naglasak na pretposlednjem ili poslednjem slogu i jasni otvoreni vokali
(to je takoe odlika veine populacije sa "O" grupom). Sve te njegove
odlike moemo prepoznati u nikikom lokalnom dijalektu.
Tamo gde su atlantski mediteranci izmeani sa drugim mediterancima koji
takoe imaju izraenu melodinu akcentuaciju i svoje tipine melodije
reenice, dolazi do meanja njihovih govornih atributa. Ali, zato, tamo
gde su bilo koji mediteranci izmeani sa nordijskim rasnim tipom ili
Mongolima, koji nemaju melodinu akcentuaciju, tu njihov tipian
melodian akcenat dolazi do velikog izraaja (na primer, velki dijalekat
u sluaju atlantskog mediteranca).
Atlantskog mediteranca prati njegov tipian antigen HLA-B12. Iako mapa
nije sasvim precizna, moemo primetiti da je HLA-B12 zastupljen u
centralnoj Africi. Tutsi, u Ruandi, nad kojima je skoro bio izvren pokolj
od strane Huti (Bantu crnaca), pokazuju velike antropoloke slinosti sa
atlantskim mediterancem u Evropi. Zbog drugaijeg izgleda, visokog
199

stasa i neto blee puti, Tutsi su od belih kolonizatora dobili privilegovan

status u odnosu na veinske Hute u Ruandi, to je i kasnije izazvalo
osvetu.
Na mapi primeujemo da je HLA-B12 veoma zastupljen na Uskrnjim
ostrvima. Verovatno da je on pravi predstavnik dugouhih, bledolikih i
visokih doseljenika na Uskrnja ostrva, koji su kao i Tutsi u Ruandi,
zauzeli vlast nad starosedelakim stanovnitvom ostrva, formirali
kastinski sistem odnosa i primoravali starosedeoce da prave velike statue
koji su do danas sauvane na Uskrnjim ostrvima.
U Evropi redosled zastupljenosti antigena HLA-B12 u fenotipu nacija je
sledea: Baskijci 42%, Irci i kotlanani 40%, Poljaci 26%, Ukrajinci i
veani 22%, Albanci 21%, Jugosloveni 16,03 %, itd.

200

POREKLO ATLANTSKIH MEDITERANACA

"I pripovedajui im rekoe: idosmo u zemlju u koju si nas poslao; doista
tee u njoj mleko i med, i evo roda njena. Ali je jak narod koji ivi u onoj
zemlji, i gradovi su im tvrdi i vrlo veliki; a videsmo onde i sinove
Enakove. ... Ali drugi ljudi koji idoe s njim govorahu: ne moemo ii na
onaj narod, jer je jai od nas. I prosue zao glas o zemlji koju uhodie
meu sinovima Izrailjevim govorei: zemlja koju proosmo i uhodismo
zemlja je koja prodire svoje stanovnike, i sav narod koji videsmo u njoj
jesu ljudi vrlo veliki. Videsmo onde i divove, sinove Enakove, roda
divovskoga, i injae nam se da smo prema njima kao skakavci, takvi se i
njima injasmo." (4.Mojsijeva 13,28-34)
Pored Kuita (u Evropi - kromanjonskog rasnog tipa) biblijski pisci ne
spominju nijedan drugi narod visokog rasta koji je iveo u njihovo vreme,
osim pojedinih potomaka Hamovog sina Hanana. Takoe, kada
analiziramo visinu stanovnitva Evrope i Bliskog istoka, mi ne nalazimo
jo neku populaciju koju karakterie tako velika visina kao to karakterie
kromanjonce i atlantske mediterance.
Da li su nosioci megalitske kulture zapadne Evrope takoe i biblijski
Hananejci, starosedeoci Bliskog istoka?

Upotreba kamenih blokova je bila odlika i jedne i druge kulture.

"Treba naroito spomenuti redove kamenih stubova (menhire). Ovakvi
stubovi katkad stoje u hramovima na postoljima. ... Kameni stubovi bili
su u Palestini predmet potovanja i tradicija o tome sauvala se jo u
izraelskim vestima."
201

(Jiri Neustupni, Praistorija oveanstva, 127, V. Maslea, Sarajevo 1960)

Meutim, nae istraivanja e se zaustaviti na nivou hipoteze, ukoliko ne
uzmemo u obzir egzaktna saznanja koja nam prua genetika. Na koji
nain emo utvrditi da li su atlantski mediteranci zaista Hananovi
potomci?
Ukoliko u biblijskoj genealogiji Hananovih potomaka identifikujemo
ijedan narod ili rasni tip koji predstavlja danas ive Hananove potomke,
imaemo referentnu taku da na osnovu genetske bliskosti drugih naroda
sa njime prepoznamo i njegovu ostalu brau koja imaju zajedniko
poreklo od istoga oca Hanana.
"A Hanan rodi Sidona, prvenca svog, i Heta i Jevuseja i Amoreja i
Gergeseja i Eveja i Arukeja i Aseneja i Arvadeja i Samareja i Amateja."
(1.Mojsijeva 10,15-17)
Kada bismo pomenute nazive napisali onako kako se oni izgovaraju na
hebrejskom jeziku, tada bi prethodni stih glasio:
"A Knaghan rodi Cidona, prvenca svog, i Heta i Jevusa i Emora i Girgaa
i Hiva i Areka i Sina i Arvada i Cemara i Hamata." (1.Mojsijeva 10,1517)
Jedan deo Hananovih sinova se u Pismu vezuje za podruje Bliskog
Istoka, pa nam oni ne mogu biti od znaaja jer nije poznato da je ijedan
od njih sauvao svoj nacionalni entitet. Na primer, u analizi stanovnitva
dananjeg Libana nalazimo zastupljenost vie razliitih genetskih markera
HLA sistema, a samo jedan od njih moe pripadati potomcima
nekadanjih Hananejaca: HLA-B35 (35,5%), B51 (15,5%), B12 (13,5%),
B41 (10,5%), itd.
Meutim, Pismo ipak spominje jednog Hananovog sina, vezujui ga za
podruje koje je daleko od podruja Bliskog Istoka:
202

"Gle, ovi e iz daleka doi, gle, i oni od severa i od zapada, i oni iz zemlje
Sinske." (Isaija 49,12)
Po jevrejskoj tradiciji zemlja Sinska je Kina, koja je dobila ime po
Hananovom sinu Sinu. Ako ustanovimo da Kinezi imaju sebi svojstven
antigen, razliit od ostalih mongolskih plemena u njihovom okruenju, a
posebno ako ustanovimo da je od njih po genetskoj strukturi veoma
udaljen, i da je blizak ostalim Hamovim potomcima, moemo biti sigurni
da smo doli do uzorka na osnovu koga emo prepoznati ostale Hananejce
po svetu.
Mapa pokazuje zastupljenost antigena HLA-B13, koji je najvie
zastupljen u severoistonoj Kini, Koreji i meu australijskim
Aboridinima.
Uestali toponimi sa nazivom Han, titule Kan (u znaenju "vladar" ili
"glava" od korena "kua"), zatim nazivi naroda kao to su narod Hana
(Kinezi), zemlja Henan, Honan, Kuinghan, i mnogi slini nazivi na
podruju kineskog uticaja, potvruju njihovo poreklo od Hamovog sina
Hanana.
Da li antropologija zna za rasni tip koji egzistira na tlu Kine, a koji se
antropoloki razlikuje od okolnih mongolskih plemena?
U udbeniku "Opta antropologija" itamo:
"Sinide nalazimo u severnoj Kini i Koreji; visina mukih je 164 do 168
cm, tako da su od svih azijskih utih najvei, glava je poizduena. Stasa
su znatno vitkijeg od ostalih utih." (Boo kerlj, 65)
Zapazimo da je u nauci odomaen naziv za Kineze upravo - sinidi, naziv
koji su sauvali i sami Kinezi u svom jezikom obliku, a koji ukazuje na
njihovo poreklo od Hananovog sina Sina.
203

Kod sinida, kao i kod mediteranaca, vie su izraeni mravost i mukaste

osobine (i kod devojaka), nego kod mongola koje (zbog adaptacije)
odlikuje gojaznost i kod kojih mukarci imaju vie izraene "enskaste"
osobine. (Zbog naruene ravnotee izmeu polova, mongoli su skloni
matrijarhatu, nasuprot mediteranaca i dinaraca kod kojih je izraen
patrijarhat.)
"Alpidi na primer, su blie evrisomatskom i enskom vektoru,
mediteranidi i atlantidi leptosomatskom i mukom. ... uti - uopte - su
vie evrisomatini i vie enski nego crnci. Meu utima su, na primer,
palemongolidi vie enski i evrisomatski od sinida." (Boo kerlj, 89)
Proto-mediteransko tj. Hamovo poreklo Kineza se primeuje i po
njihovom veoma melodinom izgovoru, za razliku od Mongola koji
govore nemelodinim, dinamikim akcentom. Kod Kineza je melodija
rei ak dobila funkciju izraavanja znaenja.
No, da sada uporedimo meusobnu strukturalnu bliskost gena HLA-B13
koji odlikuje sinide, sa genom HLA-B12 koji odlikuje atlantske
mediterance.
Kada kompjuterskom programu koji poredi sve lance DNK u HLA-B
sistemu, zadamo komandu da ih rasporedi po strukturalnoj bliskosti u
odnosu sa HLA-B13, dobijamo rezultat da on nema sebi blieg antigena
od upravo HLA-B12 koji odgovara atlantskom mediterancu. Odmah
sledea grupa naroda, po bliskosti, su Misraimovi potomci koji se
razlikuju u proseku oko 27 nukleotida od Hananejaca, dok Mongoli i
Indoevropljani pokazuju najveu strukturalnu razliku u broju od 39
razliitih nukleotida, koliko imaju Turci i Indoevropljani, do Ugrofinaca
koji pokazuju ak 54 razlike.
HLA-B gen, koji ima relativno veliku varijabilnost, pokazuje da su
atlantski mediteranci i sinidi jedni drugima najblii na svetu, dok HLADR gen, koji je neto stabilniji, dokazuje da su atlantski mediteranci i
sinidi zajednikog porekla, zato to obe populacije dele jo uvek jedan isti
204

antigen - HLA-DR7. Najei blok gena kod atlantskih mediteranaca je

HLA-B12DR7, a kod sinida HLA-B13DR7, bilo kod nas u zemlji, bilo u
svetu. Dakle, atlantski mediteranci su zajedno sa sinidima zajednikog
porekla od Hamovog sina Hanana.
Slinosti izmeu izvornih Kineza (koji su danas veoma izmeani sa
raznim mongolskim plemenima), i izmeu atlantskih mediteranaca Irske i
kotske (koji su veoma izmeani sa Keltima) moe se prepoznati i u
muzici i u govoru.
I keltsku i kinesku muziku karakterie zajednika anhemitonska
pentatonika, laiki - notna lestvica koju predstavlja sviranje po crnim
dirkama na klaviru.
Podizanje melodije u govoru se primeuje i kod Iraca, kotlanana,
Francuza, Poljaka, Nikiana, a isto tako i kod Korejaca (kod kojih
melodija rei nije kao kod Kineza, dobila funkciju izraavanja znaenja
rei).
Zbog zajednikog genetskog porekla Baskijaca i izvornih Kineza, bilo bi
svakako interesantno istraiti vezu izmeu proto-baskijskog i protokineskog jezika, mada se vrlo verovatno formiranje njihovih jezikih
grupa desilo po raseljavanju stanovnitva. Ali, izgleda da su neki
zajedniki kulturoloki elementi ostali i po razdvajanju ove dve
populacije. Na primer, oghamsko pismo, koje je odlika starosedelaca
Irske sadri elemente kineskog ji-inga, i sl.
ZAPADNI MEDITERANCI, ISTONI MEDITERANCI I DINARCI,
Dinarci, zapadni mediteranci i istoni mediteranci pokazuju vrlo blisko
zajedniko poreklo, iako se od njih dinarski rasni tip unekoliko fiziki
razlikuje zbog adaptacije na nepovoljne uslove otre planinske klime. Sve
njih objedinjuje antigen HLA-A2 u HLA-A genu, dok u HLA-B genu
zapadne mediterance karakterie B18, istone B35, a dinarce B51.
205

U govoru sve njih odlikuju otvoreni vokali, dok zapadne mediterance i

dinarce odlikuju i veoma jasni vokali.
ZAPADNI MEDITERANCI
Na osnovu HLA-B18, koji je tipian za ovaj rasni tip, primeujemo da su
zapadni mediteranci najvie zastupljeni na Sardiniji, junoj Italiji, Siciliji,
jugozapadnoj Grkoj, na dalmatinskoj obali Jadranskog mora, a takoe i
kod Baskijaca i Makedonaca. Na osnovu specifinih antropolokih
atributa prepoznajemo ih u jednom delu albanske populacije - dominantni
su kod Gega (Kosovo, severna Albanija).
Vidimo zastupljenost antigena HLA-B18 u Rusiji, ali je tu re o
populaciji koja u HLA-B genu ima alel zapadnog mediteranca dok u
istom bloku, u HLA-A genu ima alel HLA-A25 koji pripada Turcima. Re
je zapravo o Tatarima, koji se antropoloki razlikuju od ostalih Turaka,
zato to su u korenu izmeani sa zapadnim mediterancem.
Sicilijanska narodna pesma "Tarantela" sadri u sebi ritam i melodiju koju
moemo prepoznati kao tipinu odliku ritma, melodije (intonacije) i
akcenta govora zapadnih mediteranaca. Nju moemo prepoznati i u
italijanskom jeziku, ali i u zetsko-lovenskom dijalektu koji se protee
crnogorskim primorjem, zatim uz granicu sa Albanijom, sve do Kosovske
Mitrovice, pa moda i u prizrensko-junomoravskom dijalektu.
ISTONI MEDITERANCI
Istone mediterance u HLA-B genu karakterie antigen HLA-B35. On je
danas zastupljen u primorju Mediterana i u Podunavlju Panonije,
uglavnom u ravniarskim krajevima pored vode, ali i na Alpima gde je na
nivou bloka HLA gena izmean sa ugrofinskim starosedeocima Evrope,
ijom meavinom je nastao takozvani alpski rasni tip (Savoja u
Francuskoj, Bavarija u Nemakoj, istona Austrija, Panonska nizija
(Hrvatsko Zagorje, Vojvodina, Juna Maarska).
206

Kako je antigen HLA-B35 najvie zastupljen na Bliskom istoku kod

Palestinaca, a kako su Palestinci emigrirali sa Krita, realno je zakljuiti da
je istoni mediteranac bio dominantan rasni tip Minojske kulture.
Palestinski grad Gaza se nekada zvao Minoja, itd.

207

"U najstarijoj istoriji (palestinske) zemlje odigrali su vanu ulogu Filisteji,

u egipatskim izvorima zvani Pelitim, iz ega je i postao naziv cele zemlje
- Palestina. Oni su se tu pojavili sa kulturom egejskog karaktera. ... Pa i
palestinski Filisteji su bili sigurno kritskog porekla." (Jiri Neustupni,
Praistorija oveanstva, 132)

"Pelazgi su predgrki stanovnici Grke. Pelazgijski jezik je po nekim

znaajkama blizak trakom. Deo Pelasta u vreme seobe s morskim
narodima dospeo je na podruje dananje Palestine (po njima se i ona
zove). ... Grki pelagos "more, otvoreno more, puina", Predgrki
Pelasgoi "Pelazgi, - ravniari" (predgrko stanovnitvo tesalske
ravnice, ... od *pelag-skoi; zbog oblika Pelastoi - kojem je blizak oblik
izvor imena Palestine)." (Alenko Gluhak, Hrvatski etimoloki renik, str.
26, 486)

"Ostaci Pelazga, koji su bili uplivom Helena jezino odnaroeni, behu od

velikog uticaja po fiziki ustroj Helena a docnije i Srba ... To je onaj
"preistorijski anonimni narod u Egeji", ija je krv transformatorski
delovala na spoljanje preobraenje ksantodolihokefalnih Helena... Taj
nepoznati faktor u jednainama balkanske etnologije danas je uglavnom
izraunat i identian sa tamnookim Pelazgima. Krv ovoga naroda je kriva,
da su se Srbi, nekada plavokosi, modrooki, belokoni, i dugoglavi, fiziki
promenili u narod "jadranskog tipa" dananjih dana." (N. upani,
Tragom za Pelazgima III, 1922, str. 13)

Kada se uzme u obzir da je antigen HLA-B35 drugi antigen HLA-B

sistema po svojoj zastupljenosti u Jugoslaviji (odmah posle dinaraca),
sasvim je realno prihvatiti objanjenje da su Pelazgi bili jedni od
najzastupljenijih starosedelaca Balkana.
208

Antigen HLA-B35 nalazimo takoe i kod starosedelaca Indije - Dravida,

a takoe i kod Indijanaca srednje i june Amerike, posebno kod Acteka i
Maja i njihovih dananjih potomaka u romanizovanom stanovnitvu
Latinske Amerike.
Lingvistiki atributi populacije koja nosi antigen HLA-B35 su otvoreni
vokali, "lani diftonzi" (posebno karakteristini za arhaian bednjanski
dijalekat Hrvatskog Zagorja), i specifino otezanje, ritmika, melodija i
akcentuacija kakve jo nalazimo i kod bavarskih dijalekata (juna
Nemaka, istona Austrija, ...), takoe i kod Vojvoana u istonoj
Panoniji, zatim kod Palestinaca na Bliskom istoku, Dravida u Indiji, pa
ak i kod potomaka nekadanjih Indijanaca u Latinskoj i Junoj Americi.
Interesantno je da se tipina melodija i ritam govora populacije HLA-B35
(kojom govore nae Lale) moe prepoznati i u narodnoj muzici dananjih
naroda Srednje i June Amerike (na primer, u delima: Mapuche, Fiesta,
Las Mananitas, La Cucaracha, itd.
POREKLO ISTONIH MEDITERANACA
Kako je antigen HLA-B35 dominantan kod Palestinaca, i nigde drugde na
Bliskom istoku nije zastupljen u tolikoj koncentraciji kao kod njih,
pogledajmo ta Sveto pismo govori o poreklu Palestinaca. Prevod sa
originalnim nazivima Misraimovih sedam sinova bi glasio:
"A Micraim rodi Ludeje i Anameje i Lehaveje i Naftuheje i Patruseje i
Kasluheje (od kojih izidoe Peliteji) i Kaftoreje."
(1.Dnevnika 1,11-12)
Sam naziv Palestinac (u naem prevodu - Filistejin) otkriva ime praoca
svih Palestinaca koji se (prema hebrejskom originalu Pisma) zvao Pelet,
a koji je potomak Misraimovog sina Kasluha. Kako je Misraim praotac
Egipana, ovde imamo potvrdu biblijskog genealokog izvetaja, jer
najstariji skeleti sa podruja Egipta otkrivaju izraenu zastupljenost
209

mediteranske genetike, koju i danas imaju Palestinci i svi drugi narodi

koje odlikuje antigen HLA-B35.
Slinost izmeu kultura Acteka i Maja sa kulturom starog Egipta se moe
objasniti zajednikim poreklom obe populacije. Naunik Njilliam
Johnson je pronaao veliki broj zajednikih korena rei izmeu starog
egipatskog jezika i jezika Acteka i Maja, i objavio ih u nekoliko svojih
dela: "Nahuatl and Ancient Egyptian", "Comparative Maya and
Egyptian", itd.
Primeuje se ak i princip transformacije glasova gde je glas "L" u jeziku
amerikih indijanaca (Nahuatl) transformisan u "R" u egipatskom ili je
potpuno nestao. (Stari egipatski jezik je prilino semitizovan. Semitska
genetika je esto veoma izmeana sa HLA-B35, i kod Palestinaca, i kod
Dravida, pa ak i kod Acteka i Maja.)
Antigen HLA-B35 nam je referentna taka za utvrivanje i ostalih danas
ivih Misraimovih potomaka po svetu. I kada uporedimo strukturalne
slinosti gena zaduenog za antigen HLA-B35 (to je gen HLA-B35018)
sa ostalim genima HLA-B sistema, prepoznajemo grupu vrlo bliskih gena
koji odgovaraju stanovnitvu sa podruja severne i zapadne Afrike
(Libijcima i drugim narodima). Po Svetom pismu, Libijci su takoe
poreklom od Misraima, od njegovog sina Lehava.
Po strukturalnoj bliskosti gena vidimo da u Misraimove potomke spadaju
i nosioci antigena HLA-B5 koji je odlika dinarskog rasnog tipa,
najzastupljenijeg rasnog tipa u Jugoslaviji.
DINARCI
Dva jezika - baskijski (severna panija) i gruzijski (Kavkaz) koji
pripadaju razliitim jezikim grupama, privukla su panju lingvista i
antropologa zbog njihovog neindoevropskog porekla i pojavila se
hipoteza o njihovom zajednikom proto-iberskom poreklu. Hipoteza je
210

zasnovana na mnogim zajednikim nazivima za toponime i kulturolokoj

bliskosti.
A zatim su naunici uradili uporednu analizu njihovih HLA gena,
izabravi meu Gruzinima gortako pleme Svani, zato to je zbog
povuenosti u planinske krajeve najvie sauvano od meanja sa
mnogobrojnim narodima razliitog genetskog porekla, koji takoe ive na
Kavkazu.
Rezultati su razoarali naunike, jer nisu nali genetske slinosti izmeu
dve populacije. Kod Baskijaca je najzastupljeniji antigen HLA-B12 (koji
prati atlantske mediterance), a odmah zatim je veoma zastupljen i antigen
HLA-B18 (koji je odlika zapadnih mediteranaca). Kod Gruzina je
najzastupljeniji antigen HLA-B5 (koji odgovara dinarcima). Na osnovu
rezultata naunici nisu nali genetske osnove za blisko poreklo te dve
populacije i samim tim dokaze za blisko poreklo njihovih jezikih grupa.
Meutim, naunici nisu ulazili u analizu strukturalne slinosti antigena
koje su pronali. Iako obe populacije imaju razliite antigene, oni su
strukturalno bliski, jer i jedni i drugi odgovaraju populacijama
Misraimovih potomaka.
Postoje neki drugi markeri koji objedinjuju Gruzine i Baskijce, ali svojom
irinom oni obuhvataju i ostalu Misraimovu i uopte Hamovu brau, kao
to je to nulta krvna grupa, koja je posebno zastupljena na podruju
Baskije, i na podruju Gruzije na Kavkazu.
Dinarski antigen HLA-B5, koji karakterie najvei procenat Gruzina, u
Evropi je najvie zastupljen u naoj zemlji. Zapravo, kada uporedimo ceo
blok gena koji je odlika Gruzina, sa blokom gena koji je odlika dinaraca u
Jugoslaviji, tada vidimo da izmeu njih ne postoje razlike. On glasi:
HLA-A2, B51, DRB1*1101, DQA1*0501, DQB1*0301

211

Zastupljenost dinarskog rasnog tipa su kod nas i na Kavkazu primetili

antropolozi jo krajem DID veka, iako nisu znali za genetske markere.
U zadnje vreme se u antropologiji o tome ne govori, jer su rasni tipovi
postali tabu tema, ali tabu nije uspeo da ukine istinu. Ona je jo vie
potvrena najnovijim genetskim sazna-njima.
POREKLO DINARACA
Sveto pismo izvetava da su Palestinci iveli na Kritu, koji se zvao Kaptor
i da su zatim doiveli egzodus sa Krita na obale dananje Palestine:
"Ne izvedoh li Izrailja iz zemlje Misirske, a Filisteje iz Kaftora?" (Amos
9,7)
U Jeremiji 47,4 pominje se da su Filisteji ostatak ostrva Kaftora.
U Enciklopediji leksikografskog zavoda itamo o Kritu:
"Na egipatskim slikovnim prikazima XV veka stare ere vide se pripadnici
nekog naroda, kako nose u rukama ba takve (kritske, prim. autora) vaze;
natpis naziva taj narod Keftiu (Kreani)." (III 646)
Kako je Krit dobio naziv na osnovu naziva Misraimovog sina Kaptora,
oigledno je da su Kaptorejci i Palestinci bili fiziki blisko rasprostranjeni
izmeu sebe. Genetiki markeri nam ukazuju na to da ne postoji drugi
Misraimov potomak koji je vie izmean sa Palestincima, bilo kod nas u
Jugoslaviji, bilo na Bliskom istoku od dinarskog rasnog tipa. Dakle,
imamo osnova za tvrdnju da su dinarci potomci Misraimovog sina
Kaptora.
Ako su se dinarci sa podruja Krita rairili po bliskom istoku pre
Palestinaca, onda nije nikakvo udo to se oni na tlu dananjeg Libana, po
zastupljenosti svog antigena HLA-B5, nalaze odmah posle palestinskog
B35.
212

Sami Gruzini su se meali sa potomcima Jafetovog sina Meeha, koji su

iveli na podruju Kapadokije, pa se po njima zove i jedna oblast Gruzije
i njen lokalni gruzijski dijalekat - Meskhian.
Kapadokija se nalazi u centralnoj Aziji, nedaleko od Kavkaza i Gruzije, a
antropolozi (Coon) na mapama prikazuju da dinarski tip sa Kavkaza
obuvata podruje Kapadokije.
U prevodu Biblije na grki - Septuaginti - iz III veka pre nove ere, pojam
Kaptorejaca je zamenjen pojmom Kapadokijaca. Da li su se Kaptoreji
zaista nazivali Kapadokijcima, u to ne moemo biti sigurni, ali znamo da
je poznato znaenje naziva Kapadokija na asirskom: "kat-pat-uka" znai
"zemlja Katija".
Jedini dinarci koji su sauvali predanje o svom poreklu su Gruzini. Pre
primanja hrianstva u IV veku, imali su izraen kult mrtvih, pa su
oboavali Kartlija - svoje poluboanstvo, koga i danas smatraju praocem
svih Gruzina.
Ako je naziv Kaptor mogao da se vremenom transformie u Krit, kao
naziv nekadanjeg ostrva Kaptora, onda je ime Misraimovog sina Kaptora
takoe moglo da se transformie u Kartli ili Kartlos.
Gruzini sami sebe zovu Kartveli, pa tako i njihova jezika grupa nosi
naziv po njihovom praocu - kartvelijanska jezika grupa.
IZGLED DINARACA
Kada uporedimo izgled dinaraca kod nas u Hercegovini i Crnoj Gori (gde
su najzastupljeniji), sa izgledom dinaraca na Kavkazu, ili u Pakistanu
(gde je on po mapi HLA-B5 takoe veoma zastupljen), tada primeujemo
njihovu neverovatnu meusobnu slinost.

213

Kada grki istoriar Herodot u V veku pre n.e. opisuje izgled tadanjih
Gruzina (Kolhida), tada za njih kae:

"Nema nikakve sumnje da Kolhidi pripadaju egipatskoj rasi. Pre nego to

sam uo bilo kakvo pominjanje te injenice od drugih, to sam i sam
primetio. ... Moji sopstveni zakljuci zasnivali su se kao prvo na injenici
da su imali crnu kou i kovrdavu kosu ..." (Istorija II)
214

Pomenuti opis odgovara opisu dinaraca iz "Opte antropologije":

"Dinaridi su raireni na Balkanu. Odlikuju se visim stasom (172-176),

kratkom, pozadi kao odseenom lobanjom, mrkih oiju i kose, koja je
esto nakudrana ili upravo kudrasta; boja koe je unekoliko mrka kao da
bi oito bila od sunca spaljena." (Boo kerlj, 70)

Kako je zastupljen i u centralnoj Evropi, Adolf Hitler ga je konstatovao

kao problem Arijevske rase u Nemakoj:

"Na nesreu Nemaka nacija nije osnovana na istom rasnom tipu ...
Pored nordijskog tipa pronali smo istono-evropski tip, pored istonog tu
je i dinarski, a zapadni tip integrie oba, kao i hibride koji su se pojavili.
To je smrtna provalija za nas." (Hitler, 1939, Mein Kampf. London :
Hurst & Blackett)

Antropolog arls S. Kun pie o dinarcima - Indijancima, za ta ima

osnova po mapi HLA-B1.
GOVOR I KARAKTER DINARACA
Izvorna jezika grupa kojom su nekada govorili svi dinarci je svakako
dananja kartvelijanska jezika grupa na Kavkazu, kojoj pripadaju
Gruzini, Mingreliani, Lazi i Svani, a koji su svi zastupljeni na podruju
215

Gruzije i njene blie okoline. Iako dinarci Balkana ive hiljadama godina
razdvojeni od svoje brae na Kavkazu, iako ak govore jezicima
indoevropske jezike grupe, oni su sauvali slinost u govoru, koja je
moda najvie izraz njihovih zajednikih karakternih crta.
Njihov gortaki karakter - izraz gordosti i buntovnosti se primeuje u
odsenom izgovoru koji dinarskom govoru daje odreenu notu
dinamikog akcenta. Odsenost govora se moe primetiti po velikom
broju konsonanata u reima njihovog gruzijskog jezika (na primer, re
"ljutim" se kae "vprtskvni"), i po samoj glasovnoj strukturi njihovih
rei: brat "dzma", sestra "da", kosa "tma", nizak "patara", malo "tsota",
veliko "didi", majka "deda", otac "mama", sin "vili", itd. U govoru
dinaraca na Balkanu (koji govore hrvatski i srpski) dolazi do izvesnog
skraivanja vokala i potpunog gubljenja indoevropskih diftonga da bi se
izrazio njihov odseni karakter (na primer, indoevropski koren "*roupa"
se transformie u "rupa"). Po pomenutoj odsenosti jezik gruzijskih Laza
pokazuje posebnu slinost sa dijalektima dinaraca u Crnoj Gori. Narodna
muzika obe populacije ima toliko istih elemenata da se esto ne moe
razlikovati osim po jeziku kojim se peva.
Slinost izmeu Gruzina i onog naeg dela stanovnitva koje je dinarskog
porekla (Crna Gora, Hercegovina, zapadna Srbija, ...) je oigledna ne
samo u fizikom izgledu, ve i u zajednikom psiholokom tipu dinaraca,
koji karakterie gordost i buntovnost, te nesposobnost da se trpi nepravda.
Mnogi narodi uopte nemaju epiku, ali Gruzini je, kao i mi, imaju veoma
izraenu. Za epiku je potrebno da populacija ima motive iz kojih e da je
formira i odrava.
Na uveni antropolog Jovan Cviji pie o dinarcima sledee:
"Ljudi dinarskog tipa su esto neobuzdane prirode i ne mogu lako da
podnesu ak i sitne nepravde. ... esti su sluajevi da se dinarski ljudi
odlue na krajnja reenja, bez ozbira na interes, na korist i na
"praktinost", svesni da im je ivot u opasnosti ili da e im ostati crn i
upropaten. ... Na ljude dinarskog tipa najvie uticaja imaju voe u ijem
216

ponaanju ima neega tajanstvenog ili mu oni to pripisuju." (I.Andri,

J.Cviji, Psiholoki tipovi Balkana)
Kako dinarski tip odlikuje buntovnost prema autoritetima, on moe da ih
trpi pred svojom saveu samo ako uspe da ih idealizuje, i zato je
neophodno da prema njima formira kult, a da kritiko preispitivanje
validnosti poverenja svog autoriteta proglasi tabuom. Zato je u dinarskoj
svesti uspean samo onaj autoritet vlasti koji iza sebe ima idelogiju (ili
religiju) koja e ispuniti neophodnu funkciju njegove autoritarne svesti.
Zapazimo duh gruzijske knjievnosti, u svetlu Cvijievih konstatacija, na
osnovu opisa iz Enciklopedije leksikografskog zavoda:
"Knjievnost gruzijskog naroda vrlo je stara; njeni poeci padaju u drugi
milenijum pre nove ere, o njoj nam govore i antiki autori. Lik
nepokornog Amiranija, prikovanog za kavkasku stenu, pandam je
helenskom Prometeju.
U srednjem veku nastao je epos "Eteriani", poema o ljubavi pastirice i
princa, njihovoj uzajamnoj vernosti i borbi sa zlim duhom. U narodnoj
predaji govori se i o borbi gruzijskog seljaka protiv feudalne gospode;
poznate su poeme "Istrebljenje knezova "Areidze" i "Pesma o Arsenu".
U prvoj polovini IV veka Gruzija prihvata hrianstvo. ... Od
hagiografskih dela najpoznatija su: "Muenitvo uani-kija" (V vek),
"Muenitvo Evstafija Metelija" (VI vek), Muenitvo Abo Tbilelija
(VIII vek) i druge. ... Gruzijska kultura pretrpela je velike tete od
mongolske najezde i porobljavanja (DIII-DVI vek), od provale
Persijanaca i Turaka, feudalnih raspri, nastalih kao posledica raspada jake
i centralizovane monarhije. Tek u DVI veku dolazi do obnove kulturnog
ivota; gruzijski pesnici slave junatvo, ast, slobodu, u knjievnosti
preovlauju patriotski motivi. ...
Pesnik David Guramivili (1705- 1792), koji je proao mnoga ratita,
peva o borbama Gruzijaca, o najezdi neprijatelja, slavi lepotu pejsaa i
afirmira mladenake elje, nade i polet. Njegova poema "Nevolje
217

Gruzije" govori o gruzijskim patnjama; to je apologija gortakog ponosa

i vitalnosti. Nove vidokruge gruzijskoj literaturi otvara pesnik Nikoloz
Baratavili (1817-1845). Njegova poezija, obojena tugom, pesimizmom i
oseajem samoe, najvii je domet gruzijskog romantizma, tako da je
dobio nadimak "gruzijskog Bajrona". Najznaajnije mu je delo "Sudbina
Gruzije". ...
Pesnik Galaktion Tabide unosi u poeziju sumorna raspoloenja, a grupa
gruzijskih simbolista stoji pod jakim uticajem evropskog i ruskog
simbolizma." (Enciklopedija leksikografskog zavoda, II, str. 634-635)
Jo jedan zajedniki psiholoki momenat za dinarce Balkana i dinarce
Gruzije nalazimo u njihovoj izraenoj upotrebi augmentativa. Razlozi za
augmentative su iskljuivo psiholoke prirode: gordoj ljudskoj prirodi je
teko da se ponizi otvorenim izraavanjem i prihvatanjem dobrote kroz
nenost i tepanje. Augmentativi ak dobijaju funkciju deminutiva, pa
moemo uti kako dinarac tepa malom detetu sa "barabo, konjino, derite,
magare" i to iz najboljih namera.
Dinarac je u ovom sluaju suprotan mongolskom tipu, koji uestalo
koristi deminutive, i koji voli da tepa ak i starijim osobama, a posebno je
razneljiv prema deci. Mirkec u Hrvatskom Zagorju je Mireta kod
Crnogoraca. Alpski tip e rei "Zaspao je ko janje!" dok e dinarac da to
isto kae "Zaspao je ko zaklan!". Karakter svake populacije se vidi i u
jeziku te populacije.
ZASTUPLJENOST HLA-A,B BLOKOVA GENA U JUGOSLAVIJI
Objanjenje: Indoevropljani A1B8, Ugrofinci A3B7, Dinarci A2B5,
Zapadni mediteranci A2B18, Istoni mediteranci A2B35, Atlantski
mediteranci A19B12, Sinidi (Kinezi) A19B13, Semiani A9B27, Turci
A10B16, Mongoli A11B67. Meavina: Tatari A10B18.
RASNI TIPOVI I NJIHOV KARAKTER
218

Razliiti Nojevi potomci su padali u razliite grehe i te grene sklonosti

zatim prenosili na svoje potomstvo. Ve smo itali o Hamovom
prokletstvu koje prati njegovo potomstvo. Zbog nasleene sklonosti ka
meusobnom nepotovanju, Hamovi potomci jako teko mogu da se
organizuju izmeu sebe, pa to koriste prilino razumni Jafetovi potomci i
esto na taj nain vladaju nad neslonim Hamovcima. Otuda je veina
Hamovaca izgubila svoje jezike, potpala pod vlast Jafetovaca, a svoje
drave je uspela da oformi tek pod jakim uplivom Jafetovaca ili
Semiana. Zaista se kroz itavu istoriju ispunjavaju rei Nojevog
prokletstva:
"A kad se Noje probudi od vina, dozna ta mu je uinio mlai sin. I ree:
Proklet da je Hanan, i da bude sluga slugama brae svoje! I jo ree:
Blagosloven da je Gospod Bog Simov, i Hanan da mu bude sluga! Bog da
rairi Jafeta da ivi u atorima Simovim, a Hanan da im bude sluga!"
(1.Mojsijeva 9,22-27)
Prokletstvo ropstva kroz koje prolaze Hamovci kroz istoriju je moda
najbolji lek za njihovo nepokorno srce, ali ni Jafetovi potomci ne
oskudevaju u svojim iskuenjima, iako su ona neto drugaija.
Izmeu Jafetovaca i Hamovaca se moe primetiti velika razlika u tome
to su prvi okrenuti ka sebi, a drugi ka spolja. Iskuenje duhovnog
nezadovoljstva se manifestuje prema toj razlici. Jafetovci su skloni da
trae sreu koju nemaju (pa su zato vie skloni sebinosti), dok su
Hamovci vie skloni da daju ono to imaju, da izraavaju svoju
unutranju nesreu (pa su zato skloni da se svaaju, gneve, itd). Ta razlika
se moe lepo primetiti u muzici. Dok Jafetovci vie vole muziku koja
opija prijatnim oseanjima, Hamovci vie vole muziku koja slui za
psihiko pranjenje (izraen ritam). Unutar raznih grana Simovih,
Hamovih i Jafetovih potomaka takoe postoje razlike.
Kako se razlikuju iskuenja, razlikuju se i prokletstva zbog greha koja su
primerena sluajevima, i u svojoj suptini otkrivaju Boju milost prema
219

onima koje Bog eli da urazumi i osvedoi o potrebu za duhovnim

spasenjem i reformacijom srca i karaktera.
Na primer, dok dinarci imaju iskuenje da ne mogu da trpe nepravdu,
alpski tip ima iskuenje da se iz staha odrie naela pravde pod pritiskom.
Prvome nedostaje krotost i poniznost, a drugome hrabrost i vrstina
karaktera. Zato je i Boja pedagogija za svakog od njih drugaija.
Bog dozvoljava da dinarski tip ima iskuenja sa vlastima, da bi tako
mogao da pobedi iskuenje buntovnosti i nepotovanja prema njima, dok
alpskom tipu takva nevolja uopte ne bi bila nikakvo iskuenje, jer on
nema sklonost da se buni protiv autoriteta, tavie, njemu autoriteti
odgovaraju. On je sklon da svoju odgovornost poklanja autoritetima koji
onda misle umesto njega. Zato Bog sa njime postupa na sasvim drugi
nain nego sa dinarcima. On dozvoljava da ga upravo ti autoriteti
pritiskaju da ide protiv sopstvene savesti i da ini nepravdu. To je zapravo
idealna prilika da on pobedi svoju slabost, ili da jo dublje padne u greh,
kao to je i dinarcima nepravda koju trpe, iskuenje da pobede svoju
slabost i postanu krotki, ili da nezrelim reagovanjem i oni padnu u greh.
RASNI TIPOVI I RASIZAM
Bez obzira na iskuenja njegove sopstvene prirode i na okolnosti koje tu
prirodu provociraju, ovek je ovek upravo zato to je bie sposobno da
umom ostvari slobodu svoje volje i da postupa odgovorno i nezavisno od
iskuenja sopstvene prirode i ivotnih okolnosti. Rasizam uzdie
plemenitu prirodu jednog rasnog tipa nad ostalima, nesvestan da time
samog oveka poniava na nivo neodgovorne ivotinje. Ako je ovekova
ovenost utemeljena ne na njegovoj svesnoj i odgovornoj akciji volje,
ve na nasleenoj prirodi, to znai da se oveku oduzima sloboda uma da
shvati iskuenje u kojem se nalazi, sloboda volje da se iskuenju odupre, i
savest koja ga ini odgovornom za sopstvene postupke. Jednom reju,
rasizam oduzima iz ovekovih ruku odgovornost ovenosti i prebacuje je
na njegovu bioloku prirodu.
220

GREH OSPORAVA TEORIJU O PRIRODNOJ SELEKCIJI I

EVOLUCIJI
IZMEU SEBINOG I DOBROG, IRACIONALNOG I SVRHOVITOG
U popularnoj TV emisiji za decu "Kocka, kocka, kockica", voditelj
Branko je pred decu izneo okoladu i perun. Zatim je opirno objasnio
zbog ega sve okolada nije zdrava i zato je perun veoma zdrav.
Potom je rekao: "Ja, deco, ne znam ta ete vi, ali ja znam ta u da
uzmem. Ja u da uzmem perun!" Potom je uzeo i pojeo pregrt peruna.
Reakcija dece je bila raznolika. Par njih je hrabro i radosno, bez
premiljanja uzelo perun. Nekoliko je pak uzelo perun ali sa oiglednim
nezadovoljstvom zbog elje da radije uzmu okoladu. Nekolicina je uzela
okoladu ali takoe nezadovoljno, sa griom savesti to uzimaju ono to
znaju da nije zdravo. A nekolicina njih je uzela okoladu bez ikakvog
vidljivog konflikta sa svojom saveu, kao da nisu sluali predavanje o
nezdravosti okolade.
U ovom "eksperimentu" prepoznajemo sukob koji postoji izmeu
sebinih motiva ljudske prirode i motiva prave ljubavi. Najtee je onima
koji pokuavaju da budu "umereni", koji prave "kompromis" izmeu oba
ivotna principa. Oni su sa jedne strane pod pritiskom glasa zdravog
razuma, a sa druge strane pod pritiskom svojih sebinih poriva. Oseaj da
nisu sebino iskoristili sve blagodati sebinog ivota sukobljava se sa
osudom savesti da ne postupaju ispravno i razumno.
Kada se pokoravamo sebinim principima, nama je vanije kako se
oseamo, nego da li je to to radimo dobro, pa emo tako biti skloni da
radije izaberemo onu hranu koja je ukusna, nego onu koja je zdrava. U
svim svojim svakodnevnim aktivnostima nama je takoe vanije pitanje
kako se oseamo dok neto radimo, nego da li je to to radimo zaista
dobro za nau egzistenciju.
221

Namee nam se pitanje, otkuda u ovekovoj prirodi motivi koji su

nesvrhoviti njegovoj egzistenciji?
Neki smatraju da je ovek tako genetski isprogramiran da je ono to mu
izaziva prijatna oseanja (u prirodnim uslovima) istovremeno i ono to je
za njega zdravo, te tako opravdavaju sebinost kao neto prirodno i
potrebno. Meutim, da je to zaista tako, onda ovek nikada ne bi dobio
razum da sam na sebe preuzme odgovornost za izbor onoga ta je dobro,
ve bi se zaustavio na svojoj determinisanosti. Ako je gladan, ubrao bi
plod koji je ukusan. Ne bi imao potrebe da razumno preispituje njegovu
ispravnost, ve bi se prepustio da ga rukovode njegova oseanja i oseaji.
Prirodan ukus osnovne sirovine od koje se pravi okolada - kakao, veoma
je neprijatan zbog skupa otrovnih supstanci, koje imaju gorak ukus.
Dakle, u prirodnim uslovima ovek nikada ne bi konzumirao kakao.
No, da li je neophodno da ovek bude pokrenut sebinim motivima da bi
izmeu ukusnog i neukusnog izabrao ukusnu hranu? Ne! Da bi izabrao
ukusnu hranu dovoljno je to ima oseaj ukusnog i neukusnog. Da li
ovek treba da bude prodrljiv da ne bi umro od gladi? Ne! Dovoljno je
da ima oseaj gladi da bi potraio hranu i da bi je pojeo. Oseaji i
oseanja postoje zato da bi skrenuli panju naeg uma na nae ili tue
potrebe, a da li e naa reakcija na te oseaje i oseanja da bude
iracionalna ili svrhovita (sebina ili dobra), to je sasvim drugo pitanje.
TA NAM OTKRIVA POSTOJANJE RAZUMA?
Razum nam prua slobodu od onoga to samo na prvi pogled izgleda
dobro, ali i od naizgled bezizlaznih situacija, i tako nas uzdie iznad
ogranienosti postojeim iskustvom.
Upotreba razuma nam prua veu slobodu u zadovoljavanju naih
stvarnih egzistencijalnih potreba, ali samo u sluaju da je na razum
pokrenut motivom nesebine ljubavi.
222

Postojanje razuma kod oveka pokrenutog sebinou osporava teoriju o

prirodnoj selekciji i evoluciji, jer e razum u funkciji sebinih motiva jo
vie da ga odvoji od njegovih egzistencijalnih potreba. ovek e
jednostavno da napravi preicu ka svojim sebinim zadovoljstvima, tako
to e da sve svoje intelektualne i fizike moi da zloupotrebi u cilju
zadovoljenja sebinosti, a na tetu stvarnih egzistencijalnih potreba.
Na primer, ovek e da uzme duvan, drogu ili alkohol da bi se oseao
lepo, i time e upravo da ugrozi svoji egzistenciju. to se tie primera sa
okoladom, ovek e u kakao dodati eer da bi smanjio prirodnu gorinu
njegovih otrovnih supstanci, te da bi mogao tako nezdravog da ga
konzumira.
Interesantno je da se ivotinje koje imaju mnogo manje razvijen razum od
oveka, ponaaju mnogo razumnije. Na primer, grupa pacova koja na
raspolaganju ima veoma ukusnu i mirisnu hranu ali sa smrtonosnim
otrovom, saekae da vidi posledice te hrane na jednom od svojih
"dobrovoljaca". Ukoliko "dobrovoljac" ugine, ostali pacovi e razumski
da zaobilaze tu hranu, bez obzira na njen veoma privlaan ukus i miris. U
istoj situaciji, ovek u najveem broju sluaja postupa nerazumno. On
izabira upotrebu nezdrave i neumerene ishrane, konuzmiranje alkohola,
duvana i droge iako mu je razumno poznat njihov fatalni uinak.
esto se tvrdi da kada bi ljudi imali svest o posledicama svog postupanja,
da bi tada sasvim drugaije postupali. Meutim, praksa nam pokazuje da
svest oveka o posledicama njegovog pogrenog postupanja nema
oekivano povratno delovanje na njegove postupke. Ljudi znaju da
puenje nije zdravo, pa opet pue. Tek kada posledice greha ugroze
ovekovu egzistenciju do te mere da je i samo zadovoljavanje njegove
sebinosti dovedeno u pitanje, tada e ovek pokuati da koriguje svoje
ponaanje, ali najee tako to e primeniti simptomatska reenja koja ne
zahtevaju da se on odrekne svog sebinog poriva u svojoj sutini.
Sve ovo nas suoava se veoma vanom injenicom:
223

Ako ne bi postojala mogunost da razum bude pokrenut pravom

nesebinom ljubavlju, tada on ne bi imao smisla da postoji, jer bi imao
samo negativnu funkciju, a samim tim on nikada ne bi ni nastao.
Tako nam postojanje razuma ukazuje na to da je on stvoren da
funkcionie pokrenut iskljuivo motivom prave nesebine ljubavi, to
nam ukazuje na postojanje same prave nesebine ljubavi. Tek tada razum
ima svoju ispravnu svrhu da navede oveka da ini ono to e proizvesti
da on BUDE dobro, a ne ono to e proizvesti da se on samo OSEA
dobro.
GRENI MOTIVI NISU SVRHOVITI EGZISTENCIJI JEDINKE I
VRSTE
Oigledno je da glavni problem opstanka ljudske civilizacije nije u
nedostatku samog razuma i sposobnosti, ve u nedostatku zdravih motiva
koji bi njegov razum uinili zdravim i upotrebu ljudskih sposobnosti
svrhovitim njegovoj egzistenciji.
Iako nekada deluje kao veoma zabrinut za svoju egzistenciju, ovek pui,
pije ili nekim drugim svojim postupcima pokazuje da mu do egzistencije
zaista nije stalo. On je spreman da rtvuje i svoje zdravlje i svoju
egzistenciju radi uitka.
Prodrljiv ovek e rtvovati svoj eludac radi hrane, kao to e
samoljubiv ovek biti sklon da izvri samoubistvo zbog povreene sujete.
Nacionalista e rtvovati naciju radi svojih nacionalnih vrednosti, kao da
ovek postoji radi svojih vrednosti, a ne one zbog njega. Kako nas
prirodni motivi pokreu sebinom ljubavlju, koja uvek trai razlog zbog
koga volimo, biemo skloni da rtvujemo i sam objekat ljubavi radi
razloga zbog koga ga volimo.
Dok je god pokrenut grenim motivima, umesto motivom prave ljubavi,
ovek i na prijatna i na neprijatna oseanja reaguje iracionalnim
motivima: na oseanje radosti reaguje sebinou umesto zahvalnou, na
224

oseanje straha reaguje kukavilukom umesto hrabrou, na oseanje

gneva reaguje mrnjom umesto krotou, a na oseanje tuge reaguje
zabrinutou umesto starateljstvom.
Vidimo kako prirodni motivi navode oveka da se ponaa nesvrsishodno
svojim stvarnim interesima, te vidimo kako time ovekovi motivi
ponaanja opovrgavaju teoriju o prirodnoj selekciji i evoluciji. Prirodna
selekcija nikada ne bi ostavila u ivotu jedinke koje su pokrenute
motivima nesvrsishodnim njihovoj egzistenciji. Drugim reima, da je
princip prirodne selekcije i evolucije zaista formirao osobine vrste, ovek
nikada ne bi postao grean.
Na osnovu ovog razmatranja moemo zakljuiti da su greni motivi
ponaanja takoe i patoloki motivi ponaanja, jer navode oveka da se
ponaa nesvrsishodno svojim i tuim egzistencijalnim potrebama.
DA LI JE PITANJE "TA JE GREH" RELATIVNO PITANJE?
Da li posle svega moemo rei da je pitanje greha relativno pitanje?
O relativnosti greha najee govore osobe koje su same pokrenute
grehom tj. iracionalnim motivima a nikada one koje pokree nesebina
ljubav. Onaj ko nije pokrenut nesebinom ljubavlju esto nije u stanju ni
razumom da shvati razliku izmeu dobrog i loeg, jer bi ga sposobnost da
razlikuje dobro od zla, svrsishodno od iracionalnog, ukorila i za njegovo
sopstveno iracionalno (greno) ponaanje. Da bi umirio svoju savest, on
obezvreuje princip dobrog tumaei ga principima svog iskvarenog srca,
te formira shvatanje da je pitanje dobra i zla relativno ili da prava dobrota
uopte ne postoji.
Biblijsku definiciju ljubavi i greha koju nam prua Boji moralni zakon
(Deset zapovesti) takav ovek nije u stanju da shvati. On u Zakonu vidi
samo slepo slovo a ne razume njegov duh (smisao), pa mu se ini da su
Deset zapovesti samo jedan od mnogih kodeksa ponaanja kakvi odlikuju
razne druge religije i ideologije.
225

Za razliku od ljudskih kodeksa ponaanja, otkrivenje Bojeg moralnog

zakona se bavi pobudama ljudskog srca a ne samom formom ponaanja.
Boji zakon nee direktno svojim slovom da ukori jedenje okolade, ali
e zato jasno ukoriti odsustvo ljubavi i prodrljivost koji oveka navode
da se hrani nezdravo. Kada bi se zakon zaustavio na ukoravanju same
forme, on ne bi oveka naveo da rei problem u svom korenu reformom
svojih grenih motiva.
Oni koji zanemaruju znaaj i funkciju Bojeg moralnog zakona, nisu u
stanju da se pokaju za sam greh, ve se kaju samo za njegove neprijatne
simptome u ponaanju i oseanjima. Kako sam uzrok greenja - grean
motiv - nije ukoren zahtevima Bojeg zakona, niti iskorenjen Bojim
planom spasenja, oni i dalje nastavljaju da gree.
ZATO BI IKO IZABRAO NESVRHOVITE PRINCIPE IVLJENJA?
Na kraju ovog razmiljanja namee nam se jedno vano pitanje:
Zato bi ovek ikada izabrao princip greha kada je on nesvrhovit njegovoj
sopstvenoj egzistenciji?
Zato to je to jedino ime on moe biti pokrenut ako eli da nae sreu
NEZAVISNO od Boga. Prema tome, koren svakog greha je u oholosti potpuno iracionalnoj nezavisnosti:
Grenik svesno ili nesvesno govori: "Nema veze to je to nemogue
postii bez Boga, ali ja to ipak hou Sam!"
Kada bi biljka pokuala da pronae energiju za ivot u sebi, i zato poela
da svoje listove uvija k sebi, vrlo brzo bi uvenula. Njena jedina nada je da
svoje listove dri stalno otvorene ka Suncu. Tako je i sa nama. Naa
jedina nada je da gledamo u Onoga koji je "Videlo istinito koje obasjava
svakoga oveka koji dolazi na svet". (Jovan 1,9)
226

Ukoliko se, pak, uzdamo u sebe, suoiemo se sa tri nereiva ivotna

problema: ogranienim idealima, odsustvom prave elje za spasenjem i
nesposobnou da ga ostvarimo.
NE ZNAMO ta je potrebno da uradimo da bismo ostvarili istinsku sreu
i ljubav u svom srcu i ivotu, zato to su nai ideali ogranieni naim
iskustvom, pa nemamo mogunosti da ostvarimo novo i vee iskustvo. Iz
iskustva greha prava ljubav nam deluje strano i dosadno.
"Telesni ovek ne razume ta je od Duha Bojega; jer mu se ini ludost i
ne moe da razume, jer treba duhovno da se razgleda." (1.Korinanima
2,14)
Nai kriterijumi ispravnog su izopaeni zajedno sa naom prirodom, te
smo zato najee zadovoljni sobom i svojom pravednou. Samo Onaj
koji je zaista ljubav moe da nam otkrije karakter prave nesebine ljubavi
i da nas tako uini svesnim nae velike potrebe.
NE ELIMO spasenje. Nama je stalo da uklonimo posledice greha
(neprijatna oseanja, bolest, stradanje, smrt) zato to smo pokrenuti
sebinou, ali nam nije stalo do stvarnog spasenja, jer, kao to smo ranije
videli, mi nemamo prave ljubavi prema sebi.
"Ni jednoga nema pravedna, ni jednoga nema razumna, i ni jednoga koji
trai Boga." (Rim. 3,10-11)
U sebi nikada neemo nai pravih motiva da izaemo iz stanja u kome se
nalazimo. Samo Bog svojim Svetim Duhom moe u nama zaeti delo
spasenja. I ako na taj poziv odgovorimo, Bog e odgovoriti na enju
koju je Sam pokrenuo u naoj dui. Upoznajui velianstveni Boji
karakter u nama e se javiti elja da na otkrivenu Boju ljubav
odgovorimo takoe ljubavlju i tu se nalaze jedini zdravi motivi ivota.
NE MOEMO sami da pomognemo sebi. Mi moemo da svojom voljom
utiemo na nae ponaanje i oseanja, ali nemamo moi da promenimo
227

pobude naih srca: "Moe li Etiopljanin promeniti kou svoju ili ris are
svoje? Moete li vi initi dobro nauivi se initi zlo?" (Jer. 13,23) Mi
nemamo moi da promenimo naa srca (pobude koje nas pokreu), niti da
se iskupimo za svoje grehe. Ako se uzdamo u sebe, umoriemo se i
razoarati, zato to sami nikada neemo moi da oprostimo svoje grehe
(ni sebi, ni drugima). Samo Bog moe da uini udo dobrote u naem srcu
i ivotu. On nas poziva k sebi i kae:
"Rasuu kao oblak prestupe tvoje, i grehe tvoje kao maglu; vrati se k
meni, jer sam te izbavio." (Isaija 44,22)
Kako je odvojen od Boga ovek postao duhovno prazan, sutinski duboko
nezadovoljen, on sada mora tu prazninu da popunjava sam. Ali, to je
nemogue. On sam moe jedino da UGUUJE svest o toj praznini i zato
je optereen odreenim oseanjima kojima se "drogira" ne bi li zaboravio
na svoju odvojenost od Boga, na svoj unutranji duhovni problem.
Sasvim je svejedno da li je ovek optereen oseanjima koja izaziva
putem telesnih zadovoljstava, upotrebom droge, zloupotrebom muzike,
meditacijom ili fanatinom religijom.
Kako je sada pokrenut pokuajima da se sam zadovolji, ovek nema
vremena ni za ta drugo, pa mu traenje sree postaje smisao ivota,
nasuprot davanju sree - nesebine ljubavi, to bi mu bio princip ivota da
je u zajednici sa Bogom. Dakle, dokle god je optereen takozvanim
psiholokim potrebama, koja su nuspojava nezadovoljenja njegovih
duhovnih potreba, ovek nema ni vremena ni volje da voli, ni sebe ni
drugoga i njegovo ponaanje je zbog toga iracionalno. Jednostavno,
optereen ovek ne moe da voli.
NAJVANIJE PITANJE
Mnogi polaze od pogrenog ivotnog naela postavljajui pitanje:
"Ko sam ja?
228

Odakle sam?
Kuda idem?
Zato postojim?"
Meutim, prvo pitanje koje se oveku nametnulo kada je izaao iz ruke
svoga Stvoritelja bilo je upueno prvom licu koje je tada ugledao. Poto je
stvoren, Adam nije ugledao sebe u ogledalu i pitao se: "Ko sam ja?
Odakle sam? Kuda idem? Zato postojim?"
Pogledajmo biblijski izvetaj o osobama koje su postavljale to pitanje:
Pitanje "Ko sam ja?" (2.Mojsijeva 3,11) postavio je Mojsije kada ga je
Bog pozvao da izbavi Izrailj iz Egipatskog ropstva. Mojsije se uplaio
svog ivotnog zadatka zato to je poao od pogrenog pitanja. Svojim
odgovorom Bog je pokazao da, kada je On tu, pitanje "Ko sam ja?" nije
od znaaja:
"A Bog mu ree: Ja u biti s tobom," (2.Mojsijeva 3,12)
Nije vano ko smo i kakvi smo mi, ve kakav je na Gospod. Zato
ograniavati sebe sobom i svojim slabostima, kada nam na raspolaganju
stoje Boja milost i Njegova snaga?! Bog govori svakom srcu koje osea
svoju slabost:
"Dosta ti je moja blagodat; jer se moja sila u slabosti pokazuje sasvim."
(2.Korinanima12,9)
"Tvoja snaga nije u mnotvu, niti mo tvoja u silnicima, nego si ti Bog
poniznih, pomonik si malenih, potpora slabih, utoite naputenih,
spasitelj oajnih." (Jd.9,11)

229

Kada izgubimo poverenje u sebe, podignimo pogled gore. Kada

dozvolimo Bogu da naa slabost postane Njegova snaga, tada emo
zajedno sa apostolom Pavlom rei:
"Zato sam dobre volje u slabostima, u ruenju, u nevoljama, u
gonjenjima, u tugama za Hrista; jer kada sam slab onda sam silan."
(2.Korinanima 12,10)
Zato najvanije pitanje glasi:
"Ko si Ti, Gospode?" (Dela 9,5)
To pitanje je postavio budui apostol Pavle na prekretnici svoga ivota.
Strpljivi i milostivi Bog mu je odgovorio:
"Ja sam Onaj kojega ti goni!" (Dela 9,5)
U odgovoru na najvanije ivotno pitanje budui apostol je sa uasom
shvatio sebe, svoju buntovnost i neprijateljstvo svoje prirode prema Bogu.
Ali ni to to je sebe prepoznao kao Bojeg neprijatelja nije znailo kraj
njegovog ivota, ve upravo njegov novi poetak.
Poznanje odgovora na pitanje "Ko je Bog?" znai ivot:
"A ovo je ivot veni da poznaju Tebe jedinoga istinitoga Boga, i koga si
poslao Isusa Hrista." (Jovan 17,3)
Razni ljudi, idui svojim putevima, pokuavaju da spoznaju i ostvare
razliite boanske atribute; Njegovu svemo i Njegovo sveznanje. Za
razliku od prvih koji pokuavaju da Boga "izmere" drugi pokuavaju da
Boga osete, i zato primenjuju razliite tehnike i sisteme; meditaciju, slike
i kipove. Meutim, ono poznanje Boga koje je za oveka spasonosno je
poznanje Bojeg karaktera (Njegove prave ljubavi) putem razuma
(1.Jovan. 5,20).
230

Bog se spoznaje razumom, izabira voljom, osea oseanjima, a ivi srcem

(motivom ljubavi). Meutim, mnogi pokuavaju da Boga spoznaju
oseanjima (idolatrija), da ga izaberu svojim grenim srcem (to je
nemogue pa ih vodi u fanatizam), a da ga ive voljom (formalizam). A
razum koriste samo da bi opravdali ceo pogrean sistem vere.
Zato nije mogue Boga spoznati kroz sama oseanja (slike, kipove,
meditaciju)? Zato to nam samo oseanje ne moe otkriti niiji karakter.
Mi se moemo u osobu zaljubiti na osnovu njenog izgleda i zato se posle
gorko kajati, jer spoznati osobu na nivou oseanja nije isto to spoznati i
njen karakter.
ta znai poznavati Boga?
"Branio je pravo siromaha i jadnika ...
Zar ne znai to Mene poznavati?" (Jeremija 22,16)
Kada se Mojsije molio "pokai mi put svoj da te poznam" i "pokai mi
slavu svoju" (2.Mojsijeva 33,13.18), u uslienju molitve Bog nije Mojsija
doveo u stanje nirvane, niti ga je zasenio senzacionalnim naunim
saznanjima, ve mu je jednostavno otkrio svoj karakter:
"Jer prolazei Gospod ispred njega vikae: Gospod, Gospod, Bog
milostiv, alostiv, spor na gnev i obilan milosrem i istinom. Koji uva
milost tisuama, prata bezakonja i nepravde i grehe, koji ne pravda
krivoga, i pohodi grehe otake na sinovima i na unucima do treega i
etvrtoga kolena." (2.Mojsijeva 34,6-7)
Umesto da se bave Bojim karakterom, mnogi se bave sobom i svojim
karakterom; ta su i kada dobro uinili, itd. Oni postavljaju pogreno
pitanje: "Ko sam ja?"

231

Od takvog pitanja je poao i apostol Petar, kada se pred Hristovo raspee

zakleo svom Uitelju:
"Da bih znao s tobom i umreti neu te se odrei." (Marko 14,31)
Petar je iskreno mislio da e ostati veran u asu najveeg iskuenja. Ali,
on je svoju sigurnost zasnivao na poverenju u sopstvenu silu, umesto na
zavisnosti od Boje sile. On je poao od pitanja "Ko sam ja i kakva je
snaga moga karaktera?", te se zato svog Uitelja, iste noi, tri puta
odrekao.
Sigurnost negreenja ne treba da traimo u sebi, u poverenju u karakter
svoje ljubavi prema Bogu, ve tu sigurnost treba da zasnivamo na
poverenju u Boga, u karakter Njegove ljubavi prema nama, da e nas On
sauvati da ne greimo.
Mnogi nemaju neophodno poverenje u Boga zato to ne hode ponizno
pred Njim. Glas njihovih sebinih elja, strahova i sumnji, u njihovom
umu nadjaava glas Boji. U molitvi se reima obraaju Bogu a zapravo
pitaju sebe, svoje srce i svoja oseanja. Zato Bog ne moe da ih svojim
mudrim savetom sauva od zablude i propasti onih koji hode stazama
greha.
Obmana lane religije tei da ostvari iskustvo kome otvoreno streme
zastupnici meditacije:
"U molitvi oseamo da nemamo nita, a Bog ima sve. ... Oseamo pri
molitvi da je Bog visoko gore, dok smo mi duboko dole. Vidimo ponor
koji zjapi izmeu Njegovog i naeg bia. Gledamo gore ka Njemu i
plaemo za Njim, ali ne znamo kada e i u kojoj meri On ispuniti nae
molitve. Oseamo se bespomoni.
U meditaciji, meutim, ne molimo Boga ni za kakvu pomo, dar ili
boansku osobinu; mi jednostavno ulazimo u more Njegove stvarnosti."
(ri inmoj, "MEDITACIJA" 75)
232

Zapazimo da kada apostol Pavle opisuje tajnu svojih iskustava sa Bogom,

on ne kae "Snano sam ga oseao!" ve "Znam kome verovah"
(2.Timotiju 1,12). Ako razumno poznajemo Njegov karakter, ma kakvo da
je nae trenutno iskustvo ili naa oseanja, mi znamo da je On dostojan
naeg uzdanja i poverenja.
Moda mi oseamo da je Bog gore, a mi dole; moda oseamo ponor
izmeu Njegovog i naeg lica; moda ne znamo kada e i kako On usliiti
nae molitve, ali nam sve to uopte nije vano, zato to znamo u Koga
verujemo.
"Delo je Njegovo slava i krasota. Delo je te stene savreno, jer su svi
putevi Njegovi pravda; Bog je veran, bez nepravde, pravedan je i istinit."
(Psalam 111,3; 5.Mojsijeva 32,4)
Znamo da verujemo u Onoga koji sa svoga prestola sa Neba gore, uje
na slabaan glas sa Zemlje dole. Znamo da verujemo u Onoga koji je
veliki ponor koji zjapi izmeu Bojeg i naeg bia premostio svojim
probodenim rukama. Znamo da verujemo u Onoga koji e nae molitve
usliiti u ono vreme i na onaj nain kako je to najbolje za nas.
Da bismo stekli poverenje u Boga moramo Ga poznavati. Treba da
postavimo pitanje: "Ko si Ti Gospode?" A Onaj kome je "milina sa
sinovima ljudskim" (Prie 8,31) poziva nas na spasonosan susret:
"Pogledajte u mene, i spaete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i
nema drugoga. Sluajte me koji ste uporna srca, koji ste daleko od pravde.
Pribliih pravdu svoju, nije daleko, i spasenje moje nee odocniti."
(Isa.45,20-22;46,12-13)
Postavljajui pitanje Bogu "Ko si Ti?" dobiemo na kraju i odgovor na
pitanje "Ko sam ja?".

233

Starozavetni prorok Zaharija prorie da e Spasitelj za vena vremena

zadrati oiljke od rana na rukama, i kada spaseni budu dolazili i pitali
svog Izbavitelja: "Kakve su ti to rane na rukama?" (Zah.13,6) ue divnu
priu o Bojoj ljubavi prema oveku, o samoportvovanoj ljubavi koju je
Bog pokazao prema tebi i prema meni, i tada e uti odgovor:
"Dobih ih u kui prijatelja svojega!" (Zaharija 13,6)
Kada je prvi put stvorio oveka, Boga to nije stajalo nita. A da bi nas
stvorio nanovo, da bi iskupio naa bezakonja, Njegova pravda je
zahtevala da rtvuje sebe kroz Hrista.
"Pevajte nebesa i veseli se zemljo, jer Gospod utei svoj narod i na
nevoljnike svoje smilova se. Ali Sion ree: Ostavi me Gospod i zaboravi
me Gospod! Moe li ena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na edo
utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neu zaboraviti tebe.
Gle, na dlanovima sam te izrezao. Zidovi su tvoji jednako predamnom."
(Isaija 49,13-16)
"Jer Bog bee u Hristu i svet pomiri sa sobom ne primivi im greha
njihovih i metnuvi u nas re pomirenja." (2.Kor. 5,19)
"Ali je On za nae grehe ranjen, za nae je bezakonje slomljen; kazna koja
mir nam daje na Njega pade i ranom Njegovom mi se iscelismo." (Isaija
53,5)
"A za tebe i krv zaveta tvoga izvadiu roblje tvoje iz jame u kojoj nema
vode. Vratie se u grad sunji puni nade... Spasie ih Gospod Bog njihov
u taj dan kao stado svojega naroda, jer su oni drago kamenje na vencu
koje e u zemlji zasjati. Ah, sree njihove i lepote!" (Zahar. 9,11-17)
Da li zaista znamo odgovor na pitanje
"Ko je Gospod?"
234

To je nae sudbonosno pitanje!

235