Nikola Boinovi

~
Esej o egzistencijalizmu

Istorija i uticaji
Iako sve ove teme odjekuju kroz istoriju filosofije kod tako razliitih mislilaca kao to su
Avgustin, Montenj, ekspir, Paskal ili Bihner, otrinu su zadobile zahvaljujui neformalnoj,
uslovno reeno, grupi filosofa uglavnom van univerzitetskih katedri, koji su ih ocrtali kao
odgovor dvosmislenog tipa na ocrtavanje paradigme modernosti u XIX veku. Ovo ocrtavanje
se obavljalo pomou naune slike stvarnosti kao nesmisaone, sa one strane vrednosti
kolekcije materijalnih objekata u kauzalnim interakcijama, kao i pomou modernog shvatanja
zajednice kao vetake konstrukcije, koja je nepovratno u sukobu sa tenjama individue.
Nemaki idealizam je pokuao da se suprotstavi implikacijama ovih novih ideja, ali se
samouruio tokom 40-ih godina XIX veka, i rezultirao narastajuim oseajem da je pojedinac
nepovratno usamljen i nezatien u hladnom i besmislenom univerzumu (Weltschmertz).
Egzistencijalizam se pojavio uz romantizam, ali je razliit od romantizma u dosta
pogleda. Na primer, gde je romantizam pokuavao da dozove oseaj participacije individue u
irem kontekstu beskrajne prirode, prvi veliki egzistencijalista, Seren Kjerkegor, smatrao je
da je ovek u sutinskoj ravni usamljen, egzistirajua individua bez stvarne povezanosti sa
bilo ime na svetu (svoju filosofiju je najbolje primenio u svom odnosu prema verenici
Regini Olsen). Umesto barem nagovetaja da smo kod kue u svetu, Kjerkegor je pokuao da
intenzivira individualni oseaj teskobe i oaja kako bi izveo ono to je nazvao skokom vere
koji bi doveo osobu u definitivni odnos Bog-ovek, tj. Hrist-ovek. Kjerkegor je izvanredno
uspeo da uputi oveka na samoga sebe, da ga naglo suoi sa zastraujuom jedinstvenou
njegove situacije. Sledea figura koja se obino uklapa, ako ne samo u prethodnike, onda
sigurno u Panteon egzistencijalizma, Fridrih Nie, je poinjao razvijanjem hipoteza po
kojima su razvoj nauke i kritikog miljenja u istoriji Zapada doveli do toga da su ljudi
generalno izgubili ulo za verovanje u transcendentalne korene vrednosti i verovanja. Kada je
Nie objavio da je Bog mrtav, on je pre svega mislio da su se sve stvari za koje su ljudi
prethodno milenijumima mislili kao o apsolutnim poredak sveta, Platonove Ideje, Boija
volja, Um, Istorija u stvari pokazale onakvim kakvim zaista jesu konstrukcijama
ljudskoga uma, bez ikakvog konanog autoriteta koji bi govorio o tome i propisivao kako da
ivimo svoje ivote. U svetlu narastajueg onog to je on nazvao nihilizam koji je rezultat
smrti Boga, Nie je pokuao da uoblii viziju zdravije forme ivota, do koga ljudi mogu da
stignu samo kada odustanu od bilo kakvih verovanja u apsolute.
Prevod Kjerkegorovih dela, kao i otkrie Nieovih spisa, je imalo nesamerljiv uticaj
na misao u Nemakoj posle Prvog svetskog rata. Psihijatar i filosof Karl Jaspers je crpeo iz
dela oba mislioca kako bi razvio ono to je nazvao filosofija egzistencije. Martin Hajdeger, na
koga je svoj uticaj izvrio Kjerkegor, tako i pravac koji bi mogao da se nazove filosofija
ivota, i sa kojim su povezivani Nie, Vilhelm Diltaj i Anri Bergson, je zapoeo svoje glavno
delo Bivstvovanje i vreme (1927) egzistencijalnom analitikom tubivstvovanja, koja je bila
usmerena da opie ivot sa pozicije konkretnog, svakodnevnog bivstvovanja-u-svetu.
Hajdegerova misao je takoe bila izloena uticaju njegovog uitelja Edmunda Huserla i
njegovoj fenomenologiji, iji je pristup takoe predviao filosofiju iji je naglasak na opisu
naeg iskustva pre nego na refleksiji ili teoretisanju.
Nezavisno od njih, u Francuskoj je Gabrijel Marsel svoj rad zasnovao na Bergsonovoj
filosofiji kao alternativi dominantnoj filosofiji idealizma koja se predavala na univerzitetima.
Zasnovana na njegovim opaanjima o iskustvima njegovog ivota, Marsel je objavio da se
ljudsko bie mora razumevati kao utelovljeno iskustvo omeeno konkretnom situacijom.
Poto niti telo niti situacija (Situacija nije neki unapred postavljeni okvir.) ne mogu u
potpunosti da se shvate razumom, Marsel ih posmatra kao deo misterije. Moris Merlo-Ponti
je preuzeo Marselovo zapaanje o utelovljenoj misli kao osnovu za njegovu egzistencijalnu
fenomenologiju. Sartr je takoe crpeo inspiraciju kod Marsela, ali su presudno na njega
1

uticali Huserl i Hajdeger. Izgleda da su sam pojam egzistencijalizam koristili Sartrovi

kritiari, ali su ga tokom 40-ih prihvatili kako Sartr, tako i njegova ivotna saputnica, takoe
filosof, Simon de Bovoar, kako su odgovarali svojim kritiarima. Merlo-Ponti i Alber Kami
su u poetku povezivani sa pokretom koji je nazvan egzistencijalizam tokom njegovog
vrhunca neposredno posle Drugog svetskog rata, ali su konano obojica odbacili termin da bi
se distancirali od Sartra povodom politikih nesuglasica.
Svi oni su imali jak uticaj van svojih matinih drava. panski filosof Hoza Ortega i
Gaset, pod uticajem Diltajeve filosofije ivota, razvio je brojne ideje koje su jako sline
Hajdegerovim kao i ostalim egzistencijalnim misliocima. Sa druge strane, romani i prie
Dostojevskog nisu uticale samo na ruske religiozne misloce, i uslovno reeno
egzistencijaliste, kao to su Nikolaj Berajev, Lav estov, Solovjev, ve i na Hajdegera,
Sartra i Kamija. Egzistencijalizam je takoe imao dubok uticaj na druge oblasti. Pokret
egzistencijalne teologije (Bultman, Bart, Tilih...) je jako uticajan i danas, kao i egzistencijalne
psihoanalize (Binsvanger, Medard Bos, Rolo Mej...) u psihoterapiji, kao i u hermeneutici
(Gadamer, Riker...). Iako egzistencijalizam nije opstao kao glavna grana u filosofskoj modi,
vei deo njegovih glavnih eksponenata nastavlja da vodi dija-log u savremenim
postmodernim filosofskim diskusijama.
Pojam i pojmovi
Iako se, kako je ve navedeno, pojam egzistencijalizam ponekad upotrebljava da se opie
delo an-Pol Sartra, koji je on sam koristio kako bi opisao svoju filosofiju u 40-im godinama,
ee se koristi kao opta odrednica za brojne mislioce u XIX i XX stoleu, koji su konketnu
individuu tretirali kao samo sredite mandale svoje misli. Egzistencijalizam u ovom irem
znaenju nicao je kao revolt i zazor protiv filosofskih i naunih sistema koji bi uzimali za
gotovo sve partikularno, u to ukljuujui i sutinu ljudskog, kao puke lanove roda ili
instance univerzalnih zakona. Revolt bi podrazumevao da se kjerkegorovski vie da je naa
najsopstvenija egzistencija kao jedinstveno individualna i uvek u konketnom trenutku nikako
ne moe biti obuhvaeno adekvatno takvim teorijama, a da sami sistemi te vrste skrivaju od
nas samih jako personalnu usmerenost ivota u pokuaju da se postigne ispunjenje.
Egzistencijalisti, bilo hrianski ili ateistiki, bi stoga kretali sa svojim izlaganjima,
ispovestima (Nie: Svaki filosofski sistem je samo jedna ispovest), fragmentima detaljnim
opisom sopstva kao egzistirajue individualnosti shvaene kao inioca, zastupnika
(hajdegerovski), izvrioca u specifinom socijalnom i istorijskom svetu. Biti-u-svetu.
Bivstvovanje-u-svetovanju (kako svet jeste, i kako konketan pojedinac u svetu jeste). Jedan
od njihovih glavnih ciljeva je bitno razumevanje kako hajdegerovski reeno Da-Sein (TuBivstvovanje) moe da postigne najbogatiju i najispunjeniju ivotnost u modernom svetu.
Da-Sein-a koji trai da se uhvati u ivo izbijanje ina prisutnosti. Da u Da-Sein-u izraava
ono to se pojavljuje, to sa bljeskom i reskou munje izbija u svojoj oevidnosti, dakle
jedno razarajue, iruptivno, eksplozivno i neumoljivo nastupanje neega to bi moglo da bude
privilegovana vremenita taka bivstvovanja da neto jeste, a ne ipak nita.
Iako se poprilino meusobno ne slau oko ljudske egzistencije, mantrine su teme u
svim njihovim spisima. Prvo, egzistencijalisti smatraju da ljudska bia nemaju zadatu
svrhovitost ili esenciju koju su primili bilo od strane Boga ili po prirodi ili od prirode same.
Na svakom je pojedinano da odlui ko je i ta je, i to pre svega kroz sopstveno delanje. Ovo
je poenta Sartrove sentence o egzistencijalizmu kao pogledu, da za ljude, egzistencija
prethodi esenciji. To pre svega znai da mi pre svega naprosto postojimo, jesmo,
egzistiramo zatiemo sami sebe baene u svetu ne po svome izboru i tek onda je na
svakoj individui pojedinano da definie svoj identitet kao i neophodne karakteristike,

naravno u toku onoga to inimo tokom ivota. Otuda, nae sutine (splet definiuih
karakteristika) su izabrane, a ne date.
Drugo, egzistencijalizam zauzima stanovite da ovek sam odluuje o svojoj sudbini,
te da je time i odgovoran za ono to ini za ivota (silogizam sartrovske provinijencije).
Ljudi poseduju slobodu volje u smislu da, bez obzira kakvi bioloki ili drutveni faktori utiu
na njihovu odluku, mogu da se odnose (kjerkegorovski) prema datom stanju, odluuju o
samom znaenju, i onda donose sopstvene izbore o tome kako da barataju ovim datostima
tokom delovanja u svetu. Poto stvaramo sami sebe, uobliavamo sami sebe (verovatno
fantazija - u borhesovom reniku renesanse), nosimo takoe sa sobom potpunu odgovornost
za ono to inimo od svojih ivota.
Na kraju, egzistencijalizam, ironino pseudo-hajdegerovski reeno, biva-utiran-odstrane-brige da identifikuje mogunost autentinog naina ivljenja. Po njihovom miljenju,
veina nas tei da dostigne konfornost koju prua put ivota u krdu: oseamo da je u redu
da delamo prema onome to bezlino Se diktira da se uradi u prevashodno prepoznatljivim
drutvenim situacijama. Zabavljan promaajima sa kojima mora da se suoava, ovek
mahinalno prima ivotna pravila disciplinovano, to se sastoji od jednog anonimnog
konformizma odatle diktatura onoga Nekoga, kako bi to rekao Hajdeger. Na ovaj nain nai
ivoti postaju neautentini, te samim tim i nevlastiti. Da bi postali autentini, prema veini
egzistencijalista od Berajeva i Gabrijela Marsela do Hajdegera, pojedinac mora da se odlui
da preuzme svoju vlastitu egzistenciju uz potpunu jasnou i intenzitet (kako je Hajdeger
skoro magijski oduevljavao svoje studente kao to su Hana Arent, Karl Levit, Ginter Anders,
naizgled jednostavnom priom da se jednostavno ... odlue ... ili-ili). Takva bivstvena
transformacija postaje mogua zahvaljujui dubinskim emocionalnim iskustvima kao to su
teskoba ili egzistencijalna krivica. Biti odluan znai ne samo moi se suoiti sa situacijom
nego, suoen sa ovom do same smrti, iveti u spasonosnoj strepnji, iveti u svakom trenutku
nitavilo svoje vlastite smrti. Ono sa ime se buberovski susreemo licem u lice i to nam se
razotkriva u takvim sudbonosnim trenucima, kako tvrde egzistencijalisti, je da imamo krajnju
istinu oko onoga to su ulozi u ivotu, te samim tim stupamo u mogunosnu nemogunost
postajanja obaveznim i integrisanim Vlastitim. U jasnoj noi strepnje, rei e Hajdeger, na
ivot, potinjen diktaturi onoga bezlinog Nekog, otuen prilikom tekuih poslova, radikalno
odvojen od svog temeljnog smisla, ponovo zadobija svoju zagubljenu autentinost.
Ono-Bivstveno-i-Ono-Vremenito ovek
Borhes: Vreme je ona supstanca od koje sam satkan.
Egzistencijalisti poinju od pretpostavke da vie ne bi smelo da bude mogue da se veruje da
postoji neko transcendentalno opravdanje ili utemeljenje za nau egzistenciju. Ukoliko je Bog
mrtav (a i Nie i Jonesko svedoe da su prisustvovali pogrebu njegove leine), onda se mi
nalazimo naputeni, usamljeni, baeni u svet, bez ikakvih datih uputstava ili obaveznosti.
Iako tragamo za nekim smislom koji nas nadilazi, za nekom svrhom ivota, moramo da se
suoimo sa injenicom da ne postoje propisane, bezvremene, beskonane zadate funkcije
ljudske vrste, ili plan u Boijem umu, koje nam govore koji je pravi nain biti ovekom.
Ova slika, slika nae (ne)tekoe dovodi do posebnog shvatanja ljudske egzistencije
koja je prihvaena od veeg dela egzistencijalista. Nasuprot tradicionalnim teorijama, koje su
oveka posmatrale kao stvar ili kao objekt neke vrste (bilo kao um ili telo, ili kao
kombinaciju ova dva), egzistencijalisti su opisali ljudsku egzistenciju kao prizmu ukljuenu u
duboki sukob, tenziju izmeu dva svoja aspekta. Na jednoj strani, mi smo organizmi meu
drugim ivuim organizmima, stvorenja sa specifinim potrebama i nagonima, koja se
rukovode na nivou senzacija i elja u suoavanju sa sadanjosti. Na ovoj razini, ne
3

razlikujemo se mnogo od drugih ivotinja. Sa druge strane, postoji sutinski procep po kome
se razlikujemo od drugih ivotinja. Jedan nain na koji bi mogli da opiemo ovaj jaz je taj da
se shvati da smo sposobni za samosvest, te smo samim tim sposobni da reflektujemo nae
elje i procenjujemo ih u terminima koji uraunavaju iru viziju o nadogradnji naih ivota.
Na ovaj nain mi transcendiramo nae bivanje bivanje pukih stvari. Ono to je
karakteristika nas kao ljudskih bia je to da mi brinemo o tome kakva smo bia, te samim tim
stojimo kao brana sebi, tj. i svojim instiktivnim eljama. Shodno egzistencijalizmu, ljudsko
bivstvovanje je jedinstveno meu entitetima usled toga to aspiracije idu preko neophodnosti
neposrednosti naeg senzualnog dela ivljenja. Mogunost klasifikacije elja.
Hajdeger i Sartr su pokuali da opiu ovu refleksivnu dimenziju ljudske egzistencije
time to su jedinstvenost ljudskog bivstvovanja videli u mogunosti da se bivstvovanje samo
dovede u pitanje ili da je pitanje samo bivstvovanja. Kakav sam ja pojedinac je znaajno
meni, i poto brinem o tome kakav sam i kakav u biti, ja zauzimam konkretno stanovite o
svome ivotu preuzimajui neku od uloga i razvijajui specifian karakter kao projekat kroz
svoje delanje. Ali ovo takoe implicira da je moja vlastita egzistencija karakterisana pre
svega fundamentalnom tenzijom, sukobom izmeu neposrednih senzacija i elja i dugoronih
tenji i projekata. Kako je to Sartr postavio pukotina, otvor, nitina su uvedene u
ispunjenost bia univerzuma posredstvom ljudske egzistencije. Poto nas svest i samosvest
ine, uslovno reeno, veima nego stvorenja sa neposrednim senzacijama i eljama, Sartr
smatra da stvarnost ljudskog bivstvovanja nije ono to jeste i jeste ono to nije. Koncepcija
ljudskog iskustva kao tenzije takoe se pojavljuje u Kjerkegorovim opisima sopstva. Za
Kjerkegora, ljudi su, kako konani, tako i beskonani, vremeniti i eternalni, kontigentni i
slobodni. Ono to nam prua identitet kao sopstvu je upravo taj konkretan, anti-hegelijanski
nain na koji se odnosimo prema tenzijama koje proizvode ova dva pola. Na slian nain,
Nie dri da smo kako stvorenja tako i stvoritelji, i da moramo da prigrlimo obe dimenzije
sopstva da bi smo ispunili adekvatnost onoga to se naziva ljudsko, odvie ljudsko.
Hajdeger i Sartr se obraaju ovim oprenim aspektima sopstva kao fakticitet naa
neposredna datost i transcendencija naa sposobnost da prevaziemo puku datost kroz
interpretacije i aspiracije. ivot, kao neprestana tenzija meu ovim elementima, razreava se
jedino u smrti. Polarnost izmeu biti empirijska svest-po-sebi i elje da epamo opte i
shvatimo svoju slobodu kao Existenz.
Ukoliko razumemo sopstvo kao najtananiju borbu, prirodno je da se ljudska
egzistencija ne shvati kao stvar (meu drugim stvarima), ve kao razotkriveni dogaaj
postajanja naracija o razreenju tenzije sa jednim ishodom. Ono to definie egzistenciju
nije neka grupa svojstava koja ostaje nepromenljiva tokom vremena, ve dogaaj postajanja.
Po reima Ortege i Gaseta, ovek nema prirodu, ve pre svega - istoriju. Posmatrati
individuu kao nedovrenu naraciju sugestira da ljudsko iskustvo ima specifinu temporalnu
strukturu. Za razliku od kamenja ili suncokreta koji neprekidno postoje kroz beskonane
sekvence koje se nazivaju sada, vremenitost kod ljudi poseduje izvesne kvalitete
kumulativnosti i usmerenosti ka budunosti, biti-prema-smrti po Hajdegeru, to se razlikuje
od konatusne prirode puko fizikih stvari. Egzistirati znai pripadati dimenziji vremena.
Poto smo vremenom-ophrvana bia iji ivoti neprekidno zahvataju u budunosti, a
utemeljeni su u prolosti, nikada nismo u situaciji da postignemo potpuno prisustvo sopstva
prema sopstvu za koje je Dekart pomislio da je pronaao u Cogito-u. ovek, u meri u kojoj je
razumevanje bivstvovanja za njega sutinsko, ne poseduje jedan zatvoren, realan i dovren
nain postojanja, onoga to se obino naziva stvar. On je bie uzmaha i projekta, bie
daljina i moi-da-se-bude.
Vreme egzistencije nije univerzalno vreme koje obuhvata sve ono to traje, nije ono
to se meri asovnikom. Vreme egzistencije nije ono vreme koje bez prestanka protie iz asa
u as, ve ono koje sa sobom tajanstveno nosi dugo pripremanje i iznenadno nailaenje
4

trenutka. Misao o egzistenciji moemo okarakterisati kao razmiljanje o trenutku. Kjerkegor:

Ali vi to ste ivi, vi deca vremena, zar ne oseate kako egzistencija podrhtava, zar ne ujete
ratnike trube koje zovu, zar ne opaate munjevito primicanje trenutka koga ak ni kazaljka
sata ne moe da sledi?
Premda se egzistencijalisti generalno slau da su ljudi u situaciji da tvore svoju
soptvenu sudbinu, oni su takoe primetili da je veina ljudi poprilino nesvesna svoje
slobode. Ova skrivenost proistie, ne iz ignorancije ili iz previda, ve iz injenice da obino
pokuavamo da izbegnemo suoavanje sa svojom odgovornou za svoje ivote. Veim
delom mi beimo od samih sebe, te se utapamo u standardizovane bezline naine
predstavljanja. Egzistencijalizam je poprilino kritiki usmeren prema svakodnevnom
socijalnom postojanju. ivot naime postaje iaena serija epizoda bez ikakve koherencije ili
usmerenja. Nie je opisivao nain kako nas nae postajanje ivotinjom stada domestifikuje i
usekovljuje kreativnost. Trebalo je izvesti osigurane ljude iz njihove sigurnosti, iz moralnih
tabua, iz starih etiketa, iz duhovnih ornamenata prolosti, iz povorke stvari, zamalo
romantiarski spasiti duu, iz neodreenosti, iz mase, iz bezlinosti, izvan hladnih zidova
objektivizma i objektivnog zbivanja, iz otuenog vremena, iz anonimnosti i iz anonimnosti
brbljanja, iz uniformnosti, iz refleksije, iz apstrakcije, iz platonsko-hrianskih ideja, iz
praznih optosti, iz venih istina, iz sistema, iz metafizikog zaborava u autentinost drame
egzistiranja, koja je uvek sama. Pakao su drugi, na kraju krajeva, zar ne... ili kako je to
formulisao nestani deak francuske poezije Rembo: Igra je ubuavila. Trajala je dve hiljade
godina.
S one strane etike
Kritika se usmerila na davanju znaaja individualnoj slobodi i odbacivanju apsoluta u tenji
egzistencijalizma u naruavanju etike. Sugestije da je ivot u svakodnevici apsurdan i
negiranjem da je egzistencija utemeljena, te fluktuirajui principi za procenu naih delovanja,
egzistencijalizam promovie slobodu koja deificira nihilizam, ionako ve prisutan u
savremenom ivotu. Kamijev roman Stranac je na primer doao na udar zbog glorifikovanja
imoralnog besmislenog ina kao naina afirmisanja apsolutne slobode Nikoga (ali ne
preruenog Odiseja).
S druge strane, Hans Jonas je izneo argument da se egzistencijalizam, bez obzira na
razgalamljen cilj da prevazie kartezianizam, kree ka tome da uvede novu vrstu dualizma sa
svojom otrom distinkcijom izmeu ljudi (za koje se smatra da su utemeljeni centri za izbor i
in), i inertnih, besmislenih bia koja su priruna ljudima, te im ovi daju tumaenja i
transformiu ih po potrebi. Ne samo da ovo ekstremno razlikovanje iskljuuje ivotinje iz
oblasti bia neobine vanosti, ve prua mogunost ljudima baenim u indiferentan
univerzum da budu slobodni da uine izbor, po ceni da injenje zaista i nije tako vredno
injenja...
Bez nestrpljenja!, kako je govorio pisac Zaratustre. Dug put bi trebalo da se prevali
dok se ne shvati da misliti egzistenciju ne znai jedno klanjanje zameniti drugim, ve kako
itamo na kraju Hajdegerovog dela ta je metafizika osloboditi se idola pred kojima svako
veruje da postaje vei ukoliko se dublje klanja.