VLADIKA NIKOLAJ

IZNAD GREHA I SMRTI

I OTADBINI
BESEDA O JUNATVU
BESEDA O MLADOJ SRBIJI
BESEDA O PRVIM RTVAMA
MEU SCILOM I HARIBDOM
BESEDA O NARODNOM PROROANSTVU
BESEDA O SLOBODI
ORGIJA NA GROBLjU
II SLOVENIMA
MIR VAM, SLOVENI
SAN O SLOVENSKOJ RELIGIJI
III SVIM PRAVEDNIM I GRENIM
LAGANO KORAA HRISTOS
IJA JE ZEMLjA?
CRKVA I REVOLUCIONARNA PEDAGOGIKA
BESEDA O TRAGEDIJI VERE
LjUBITE PRIJATELjE SVOJE!
BESEDA O KRAJNjOJ POBEDI DOBRA
BESEDA O OPTIMIZMU
BESEDA O VASKRSENjU MRTVIH
IV PROPOVEDI NAD JEDNIM MRAVINjAKOM
1. Propoved O SLUAOCIMA I PREDMETU
2. Propoved O RUKOTKANIM HRAMOVIMA
3. Propoved O BOJAZNI OD SMRTI
4. Propoved O STRASTIMA
5. Propoved O RAZOARENjU
6. Propoved O PROLAZNOSTI CVEA
7. Propoved O RATU
8. Propoved O VENOME SJAJU
9. Propoved O POTOVANjU SVAIJEG UBEENjA
10. Propoved O KRALjEVIU GAUTAMI
11. Propoved O NONOJ BURI
12. Propoved O VRLINI
13. Propoved O VELIKIM PLANOVIMA
14. Propoved O MRTVIMA

15. Propoved O GOREOJ KUPINI

16. Propoved O SILASKU DUHA
17. Propoved O SEJAIMA
18. Propoved O NEJEDNAKOSTI LjUDI
OTADBINI
Sadraj
Cilj je ove knjige, da bude od pomoi onima, koji ele da se dignu iznad greha i smrti.
Ne treba se bojati toliko greha, koliko vlasti greha. Kad je ovek sav predstavljen svojim
grehom, sav identifikovan sa svojim grehom, onda je on pod vlau greha. ovek mora
greiti, no ne mora biti pod vlau greha. ovek ne sme oprostiti sebi greh da bi mu
Bog oprostio. I ne sme u grehu ostaviti sebe neosuena, da ga Bog ne bi osudio. Jer ko
sebi prata, tome Bog nee oprostiti. I ko sebi nee da bude strani sudija, imae Boga
za stranog sudiju. Bog ne prata nikad onome, ko je samom sebi oprostio. Bog prata
samo onome, ko je samog sebe osudio. Boija milost ide jedino pokajniku u susret. Ko
je prema sebi milostiv, prema tome je Bog pravedan; a ko je prema sebi pravedan,
prema tome je Bog milostiv.
Nema greha, koji se moe oprostiti bez osude, bilo osude od strane oveka, bilo od
strane Boga. Takvo je ustrojstvo vasione, da svaki greh mora navui stradanje i izazvati
osudu. Inae se greh ne bi razlikovao od bezgrenosti. Kad bi se jedan jedini greh
mogao potpuno oprostiti, bez stradanja i osude, ma s koje strane, zakoni prirodni bili bi
pogaeni, i svet bi se survao u haos. Kao liktor Boije milosti uvek ide napred Boija
pravda - koja znai neumitni zakon - i proseca onoj put.
Nije zlo kad ovek grei i stoji iznad svoga greha; zlo je kad ovek toliko utone u greh,
da greh stane iznad njega. Kad orao padne samo nogama u smolu, uvek jo moe
razmahnuti krilima i dii se u visinu; ali kad orao toliko utone u smolu, da mu smola
zalije i ukoi krila, onda za njega nema vie spasa.
Iznad greha moe se dii samo onaj, ko stoji iznad smrti. to god se neko vie strai
smrti, manje se strai greha. to god se neko manje strai smrti, vie se strai greha.
Najvei strah od smrti, - najmanji strah od greha; najmanji strah od smrti, - najvei strah
od greha.
Strah od smrti unosi mrak i gorinu u ivot. Ljudi bi bili kao bogovi, kad se ne bi smrti
straili. Imali bi mo i ljubav, slinu boanskoj. Ovako su maleni, jer strah od smrti ini ih
malenim. I nita u svetu ne ini oveka tako nitavno malenim kao strah od smrti.
Jedan otac crkve veli: "Kao to je greh hrana smrti, tako je pravednost unitenje i
ieznue smrti" (J. Zlatoust, Beseda III). Iskustvo ui, meutim, da je obratno pravilnije
rei, - da je smrt hrana grehu, i unitenje i ieznue pravednosti.
Glavno je: Greh i smrt se uzajamno podravaju.

A za ljude glavno je: Izdii se iznad greha i smrti. Bojati se greha i ne bojati se smrti. To
je najvie junatvo i najspasonosnija dogma. To, samo to, razgoni mrak i ublaava
gorinu ivota ljudskog.
Na visinu, dakle!
Cela istorija oveanstva imala je za cilj borbu sa grehom i smru. No ono to je bilo na
poetku, ne mora biti na kraju. Je li na poetku ovek stajao ispod greha i smrti, treba
na kraju da stoji iznad greha i smrti. Da se tako visoko digne ovek, - to je krajnji cilj
celokupne istorijske drame, u kojoj i mi uestvujemo.
Iznad greha i smrti moe se dii samo onaj, ko na toj visini nalazi Boga. Onaj, za koga
su visine prazan prostor, ima strah i da se die u prazninu. Jer praznina je praznina, a
greh i smrt su ipak izvesna sadrina. Kad je Bog za oveka magnet, lako mu je se dii
iznad greha i smrti. Kad se ovek priblii Bogu, udalji se od greha i smrti.
Na visinu! Jer na visini stanuje svetlost i vazduh; treba hrabrosti i snage, pa se dii do
njihovog stana. U dolini je mrak i plesan. Puna je nizina pesimista. Uvek je memljiva
nizina: kad je ne natapa kia i rosa, natapaju je suze, koje se ne sue. Na visini su i
suze svetle, jer na visini se u svakoj suzi kupa sunev zrak, zbog ega suze na smeh
lie. Na Olimpu uvek sede samo bogovi, besmrtni i radosni. U dolini ive smrtni i
bezboni. Neprijatelji bogova uvek su pod Olimpom, i uvek pesimisti. Svi su ljudi mali
hramovi Boga. Pesimisti su mrtvake kapele.
Kroz borbu linu, i nacionalnu, i rasnu, i prirodnu, mi se diemo iznad greha i smrti.
Svaka od tih borbi za nas je samo jedan tunel ka svetlosti. Ljudi zidaju veoma lepe,
veoma postojane tunele, no zidaju ih ne da ive u njima nego samo da prou kroz njih.
Svi oblici borbe u svetu imaju za nas jedino znaaj tunela. Mi se ne smemo ni pod
jednim tunelom dugo zadrati. Na je cilj uvek dalje, i uvek vie. Mi jurimo kroz tamu i
polutamu ka krajnjem cilju, krajnjoj svetlosti; jurimo i molimo se: Ot noi Utrenjujet duh
na k tebje, Boe! (Jutarnja molitva, III).
Ti si, Boe, naa svetlost iza svih tunela!
Ti si meta nae urbe i krajnji cilj naih tenja!
Ti si iznad greha i smrti, na visini, na kojoj i mi elimo, u zajednici s Tobom, iveti!

BESEDA O JUNATVU
Sadraj
Govorena u Topoli pred rat 1912. godine.

Ustae Bog, i rasue se neprijatelji Njegovi, i pobjei e od lica Njegova svi

koji ga mrze. Ti e ih razagnati kao dim to se razgoni; kao vosak to se
topi od ognja, tako e bezbonici izginuti od lica Boijega.
Psalm, 68, 1.
Strah ivotu kalja obraz esto. - Junatvo je car zla svakojega.
Gorski Vijenac
O junatvu hou da vam govorim, draga brao. Ako igde prilii govoriti o junatvu, prilii
to u mestu, gde je iveo Karaore. I ako je ikad u Srbiji posle Karaora bilo vreme
govoriti o junatvu, to je vreme danas.
Junatvo je car zla svakojega, - veli veliki srpski pesnik. To znai: tamo gde ima
junatva, zlo je podanik, tamo pak gde nema junatva, zlo je suveren. Ili: tamo gde je
junatvo car, zlo je rob, tamo pak gde zlo caruje, junatvo robuje.
Kako je kod nas? - zapitajmo se. Kako je kod nas? Da li je u naem ivotu junatvo car
nad zlom, ili je zlo car nad junatvom?
Istina je esto uvredljiva, no nikad nije tetna. Istina je otrov, koji lei, no ne otrov, koji
truje. Uzimajmo to ee tu medicinu, ona je lekovita. Recimo, dakle, slobodno istinu:
Zlo je se zacarilo kod nas nad junatvom.
Zlo je se zacarilo nad duama naim; u duama naim zlo je utvrdilo sebi presto, i sa
toga prestola upravlja ono celim naim ivotom, kako privatnim, tako i javnim. Nije nae
zlo nigde van nas, no u nama samima.
Upitajte oveka, koga prvo sretnete: - Kako je? On e vam odgovoriti jednom reju: zlo.
Nee vam tako odgovoriti samo bolesni i siromani i neueni, no tako e vam odgovoriti
i zdravi i bogati i ueni.
Zato zdrav ovek kod nas govori o zlu? Zar nije zdravlje jedno veliko dobro? Zar
zdravlje nije ljuti neprijatelj zla? Da, zdravlje je jedno veliko dobro, i zdravlje je ljuti
neprijatelj zla, no nije dovoljno biti samo telom zdrav da bi se nad zlom carovalo, no
mora se biti zdrav i duom. Zdrava tela mogu biti samo orue, zdrave due su voe i
tvorci. Zdrava tela su sita, gladne su bolesne due. Nae su due bolesne zato to su
gladne. A glad je uvek gotova da slui svakome gospodaru. Nae due su gladne, zato
su se i predale u slubu zlu. Vere i nade gladne su due nae. Verom u sebe i nadom u
Boga zasitimo due nae, i naoj slubi zlu bie kraj, i junatvo e se zacariti u duama

naim! Ja imam dokaza za ovo to govorim. Dokaz su mi one zdrave due, zasiene
verom i nadom, kojima je na ovome mestu jednoga dana pre sto godina sinula ova
misao u glavi: etiri stotine godina carovalo je zlo nad junatvom, od sad e junatvo
carovati nad zlom!
I bi tako. I kao plod junatva rodi se dananja slobodna Srbija.
I mi svi vidimo, da je bilo dobro. Kako da mi, naslednici tolikog junatva, u junatvu tako
osiromaimo?
Zato bogat ovek kod nas da govori o zlu? Zar nije bogatstvo jedno veliko dobro? Da,
bogatstvo je jedno veliko dobro i jedno mono oruje protiv zla, ali samo ono bogatstvo,
od koga su ak i moljci jai, ne vredi nita bez junatva. ta vredi otar ma u rukama
onoga, ko ne moe da ga iz korica izvue? Bogatstvo je dobro, kad se moe u dobro
delo obratiti. Bogatstvo je zlo, kad ono, mesto da da slobodu oveku, stavi svoga
sopstvenika u slubu. Naa zemlja trpi mnogo od takvih ljudi, koji su postali robovi
svoga stada i svoje kese. Ovi ljudi ne sanjaju da postoji jedno bolje bogatstvo od
njihovog. Oni ne sanjaju, da je bogatstvo duevno bolje od srebra i zlata. A bogat je
duom onaj, ija je dua zasiena verom u sebe i nadom u Boga. Takav je u isto vreme
i junak, jer takav caruje nad svakim zlom. Ja ne govorim napamet, ja imam dokaz za
ovo to govorim. Dokaz su mi oni bogati seljaci iz ovog mesta, koji su pre sto godina
svoje bogatstvo obratili u jedno veliko delo. Bogatstvo nije bilo njihov gospodar ni idol,
no orue i snaga njihove junake due.
Zato ueni ljudi kod nas da govore o zlu? Zar uenost nije jedno veliko dobro? Nema
sumnje, uenost je jedno veliko dobro, no uenost mnogih naih uenih ljudi lii na
vatrite, na kome su naslagana mnoga drva, i suva i sirova, ali na kome nema vatre.
ta vredi vatrite bez vatre? Uenost mnogih uenih ne vredi vie no bogatstvo u
rukama tvrdice. Uenost, koja se ne moe u delo obratiti, vredi onoliko koliko i
bogatstvo, koje se ne moe ni u ta, do u idolopoklonstvo, obratiti. Gladna je dua i u
mnogih uenih kod nas, kao i u mnogih telesno zdravih i bogatih, gladna je i edna, i
zato to je gladna ona se podaje u slubu zlu. Moe ovek i manje uen biti, a vie
junaan, a otuda opet vie srean i koristan. Ja imam dokaz za to. Srbi od pre sto
godina nisu bili tako ueni kao dananji, no ipak nisu se alili na zlo, no borili su se
protiv zla. Dananji Srbi imaju vie uenosti, pa se ipak samo ale na zlo. Junatvo
nedostaje dananjim Srbima. Nai ljudi su veliko vatrite bez vatre. Bolji je i jedan
ugarak, koji gori, no hrpa drva u snegu, koja je hladna kao sneg. ta pomau
nezapaljena drva ozeblom? Junatvo je oganj, koji pali nae srce i greje nau duu.
Junatvo je car zla svakojega.
Ja ne govorim napamet. Ja imam milion dokaza za ovo to govorim. Ovaj hram va
dokaz je ovoga, to ja govorim. Ova slobodna zemlja, u kojoj ivite dokaz je toga. Ona
je delo junatva. Ova crkva, koja je vaa najvea svetinja, delo je junatva. Ovaj hram
nije samo mesto vae molitve no u isto vreme spomenik junatvu, i to najveem, kakvo
je ikad bilo u svetu. Hristos je pobedilac sviju zala, On je "Car zla svakojega", On je

junak nad junacima. Ovaj hram spomenik je Njegovom junatvu. Nato je ovaj hram u
sredini vaoj ako ne zato, da vas podsea na junatvo i zapaja junatvom?
Pogledajte na ovaj ikonostas, - na ove suve i ozbiljne likove! Ti svetiteljski likovi svedoci
su onoga, to vam ja govorim. Svi pravi sledbenici Hristovi, svi apostoli i svetitelji, svi
muenici i arhimuenici bili su veliki junaci, dostojni divljenja i podraavanja. Najvee
bogatstvo njihovo bilo je junatvo due njihove. Oni su esto imali malo zdravlja, malo
zlata, malo uenosti, no oni su uvek imali jedno neiscrpno bogatstvo, koje ih je i uinilo
carevima nad zlom. Imali su junatvo, koje je izviralo iz njihove vere i nade. Hiljade
godina daleko od vas u vremenu i hiljadu kilometara daleko od vas u prostoru, iveli su
oni i pokazivali svoje junatvo. Njihovo junatvo pobedilo je i vreme i prostor. Daleko od
ovog mesta raspinjani su oni na krst ili razdirani od zverova ili sagorevani u katranu.
Odkud oni ovde, kad nisu odavde? Doli su i nezvani, i doli su u dobri as. elite li da
ih odagnate iz vae sredine? Uzalud je elja vaa, - njih su i za ivota gonili, pa su oni
nadiveli svoje gonitelje. Oni su bili pobedioci u ivotu i ostali pobedioci i u smrti. Oni
nisu zato ovde, da prose milost od vas, no da vama, siromanima, zapajaju duu
junatvom. Oni vas gledaju moleivim pogledom, no ne da bi vi njima to dali, nego da
bi vi to uzeli od njih. Uzmite primer njihov, - jer zato vas oni mole, - uzmite junatvo
njihovo, jer to vam oni nude!
Kad ste siromani, kad ste bolesni, kad ste nepravedno gonjeni i optuivani, kad ste
prezreni i zapostavljeni setite se ovih ozbiljnih svetiteljskih likova. Oni su ovde zato, da
vam u svakom asu slue kao lek i uteha. U svakom trenutku, kad se zlo zacari nad
vama, oni vam energino dovikuju: Ne daj se, budi junak, mi smo trpeli vie od tebe, mi
smo se borili vie od tebe, i pobedili smo junatvom. Junatvo je car zla svakojega.
Ako ste zdravi i bogati i ueni, pa se ipak iz malodunosti alite, znajte, da u ovoj crkvi
stoje likovi velikih hrianskih junaka, koji vam slue za prekor.
- Mi smo s manje bogatstva od vas pobedili vea zla od vaih.
To oni imaju vama da kau u svakom nastupu vae slabosti i malodunosti. Oni su
savest vaa onda kad vi savest svoju izgubite. Oni su hrabrost vaa, kad vas hrabrost
vaa izda. Oni su sudije vae, kad god poete putem nepravde.
Mislite, brao, u svakom svesnom trenutku ivota na junake svoje vere i svoje
narodnosti. Nije istina da mi ne moemo biti junaci. Mi samo neemo. Mi smo olenjili
svoju volju. No dolo je vreme da se prenemo, dolo je vreme da se kod nas zaboravi
re ne mogu, i da se naui samo re: hou. Pomisao na junake bie spasonosna za vas
i za decu vau. Primeri junatva prenose se kao zaraza. Ta pomisao zapalie sirovo
vatrite vae due, i zagrejae vas junatvom, junatvom koje e vas uiniti "carevima
zla svakojega" i kojim ete proslaviti i sebe i narod svoj. Amin.

BESEDA O MLADOJ SRBIJI

Sadraj
Govorena na dan objave rata 1912. godine.

Gospod je veliki ratnik.

Mnoga su udesa Tvoja, koja si uinio,
Gospode Boe moj i mnoge su brige Tvoje o nama.
Hteo bih javljati i kazivati, ali im broja nema.
(II Moj. 15, 3; Psalm, 40, 5)
Rat je osnov svake umetnosti,
i osnov svake vie vrline i sposobnosti ljudske.
Mir i graanski poroci cvetaju zajedno.
Sve velike nacije roene su u ratu, a izdaxnule u miru.
John Ruskin: The crown of wild olive, lecture on the war

Stari i nejaki,
Vama danas jedino mogu da govorim. Gle, vi ste danas jedini stanovnici ovoga grada.
Vi, stari i nejaki, jedini ste sad stanovnici i cele Srbije.
Gde je mlada i snana Srbija? Otila je na jug, u zemlju gde Sunce jae sija, ali gde je
manje i svetlosti i toplote no ovde kod nas.
Gde su, o majke, vai stasiti sinovi, kojima ste se toliko ponosili? Otili su, da se pokau
dostojni vaega ponosa.
Gde su, o sestre, vaa okretna braa, u ijem ste licu vi gledali angele Boije i u ijoj ste
dui nalazili svoju duu? Ja u vam rei: otili su u zemlju, punu sestrinskih suza za
ubijenom braom i punu bratskog oajanja zbog obeaenih sestara.
Gde su, o dedovi, unuci vai, u ijem ste zdravlju vi uivali i ijoj ste se snazi radovali?
Vi znate: otili su tamo, kuda ste i vi bili poli u mladosti svojoj, otili su u zemlju, gde se
ne zna za ljude, no samo za tirane i robove.
Stara Srbija i Makedonija zove se ta zemlja hladnoe i mraka, i suza i oajanja, i
tiranstva i ropstva. Ta zemlja je meta, kojoj su se uputili vai srodnici i prijatelji;
osloboenje te zemlje je zadatak, koji su uzeli na se oni, vai hranitelji i branitelji.
Ne bojte se za sebe: Bog e vas hraniti i braniti do njihova povratka. Ne bojte se ni za
njih: Bog ih nee vratiti k vama sve do dostignua mete i sve do svretka velikog
zadatka.

Kao san takva je istorija ove zemlje, koja e sad biti zalivena krvlju od krvi vae i
obeljena kostima od kostiju vaih.
Ako vam se usni jedna zemlja s prekrasnim umama i rekama i jezerima, zemlja, nad
kojom Sunce jo jae svetli no ovde kod nas, zemlja, koju zapljuskuje more svojom
vodom, kojoj su poznati svi delovi sveta, jer ih ona sve omiva, zemlja narandi i
maslina, - ako vam se usni takva zemlja, onda znajte da je va san java, znajte da je to
zemlja, u koju se uputila sva mlada i zdrava Srbija.
Ako vam se usni zemlja, u kojoj je roen najvei heroj maa i najvei heroj misli u istoriji
sveta, znajte da je to postojbina Aleksandra Velikog i Aristotela filosofa, postojbina
vitetva i mudrosti, onda znajte, da je to zemlja, u koju su otili oni, za koje vi u ovome
asu podiete najtoplije molitve Bogu. Zaista vredno je pohoditi tu zemlju, mada nas
dvadeset i dva veka dele od onog vremena, kad je ona bila osvetljena genijem
Aleksandra i Aristotela. Zaista velika ast pripada onima, koji stavljaju sebi u zadatak,
da tu zemlju dignu iz varvarstva i mraka, u kome se ona sad nalazi. Radujte se, jer ta
ast pripada vaim sinovima i brai vaoj. Ponosite se, jer je s tim zadatkom i prela
granicu mlada i snana Srbija.
Ako vam se usni zemlja, u kojoj je propovedao hrianski ideal bratstva i vrline najvei
hrianski apostol bratstva i vrline, sveti Pavle, znajte da je ta zemlja java, a ne san, i da
je blizu nas, a ne daleko. Na tu zemlju pola je sad mlada i snana Srbija, u krstaki rat,
za hrianski ideal, koji je apostol Pavle propovedao, ideal pomraen gospodarstvom
nad tom zemljom onih, kojima su otupeli i um i srce, i koji su sposobniji za sluge, no za
gospodare.
Ako vam se usni zemlja, okiena belim crkvama i manastirima, s bogatim gradovima s
raskonom, junakom vlastelom, na elu s kraljevima i carevima iz jedne velike i slavne
dinastije, koja je domainski i hrianski doekivala i ispraala krstae zapadne Evrope
protiv Turaka selduka, obesveivaa svetinja hrianskih, i koja se i sama borila s tim
Turcima, onda znajte da je takva bila zemlja, o kojoj se danas najvie govori u svetu,
zemlja, kuda se upravljaju dan i no vae misli. Takva je bila ta zemlja pre sedam
stotina, pre est stotina i pre pet stotina godina. Takva je bila ona tada, ali takva ona
nije od pre pet stotina godina do danas.
Ako vam se usni zemlja, u kojoj se vlada strahom i ivi u strahu, zemlja krguta zuba
neprosveenih gospodara i ropskog ponienja podanika, zemlja razuzdanog hajdukog
kikota i krvavog plaa sirotinje raje, zemlja nepravednih vlasti i podmitljivih sudija,
zemlja nekanjenih zloina, preutanih nedela, zemlja plamena i kinvala, i to ne od jue
ili prekjue, no od pre pet stotina godina - ako vam se usni takva zemlja, onda znajte,
da je va san samo bleda slika jave, znajte da takva zemlja granii sa vaom zemljom.
Tu granicu prela su braa, da donesu brai slobodu i svetlost. U tu zemlju "krajnje
tame i krguta zuba" otili su vai srodnici i prijatelji, da objave mrtvima vaskrs.

Je li vam ao to ste se rastali od svojih srodnika? Ne alite, jer to bi znailo da vi alite

to e robovi dobiti slobodu. Da se ne srdite to su vas prijatelji vai ostavili i otili? Ne
srdite se, jer to bi znailo da se srdite to e ljudi iz tame ui u svetlost.
Ne ali, deda, za unukom svojim; on e ti se vratiti i doneti radosnu vest, da je razagnao
tamu iz zemlje Aristotela i Aleksandra.
Ne ali, majko, za sinom svojim; on e ti se vratiti s radosnim uzvikom: "Hodio sam,
majko, stopama velikog apostola Pavla."
Ne ali, sestro, za bratom svojim; on e ti doneti radosnu vest, da je bio u Skoplju i
Prilepu, u gradu velikog cara i velikog junaka, i da je izvojevao slobodu tim slavnim
gradovima.
Ne ali, sine, za ocem svojim; on e ti priati kad se vrati: "Bio sam, sine, uesnik velikih
dogaaja, borio sam se za krst i slobodu. Smrt je, sine, nemona prema slavnom
ivotu."
Ne alite, stari i nejaki, za mladom i snanom Srbijom; ona je uzela borbeni krst na sebe
i pola je putem pravde, putem Hristovim, uskim i trnovitim putem, kojim samo bogovi
hode. Samo tim putem hodi se slavi. Ne alite, to vae trgovine stoje zatvorene, to je
vaa industrija stala, to su tokovi fabriki prestali da se okreu, i to je umukla pesma
radnika. Rad je zamenjen ratom, a pesma radnika pesmom ratnika.
Neka stoje zatvorene trgovine vae, dok se jedan vaniji posao ne svri, dok se ne da
sloboda robovima. Vi imate slobodu i trgovinu, dok milioni vae brae nemaju ni samu
slobodu.
Neka prestane industrija vaa, dok se jedno vanije delo ne ispuni, dok se ne utru suze
udovicama, i ne zalee rane ranjenicima, i ne dignu mrtvi iz grobova, i ne zatvore tirani
u grobove. Neka umuknu fabrike i radionice; njihova huka dosadi nam svaki dan, mi
smo poeleli drukiju muziku. Huku fabrika zamenie huka oruja, tako briljivo
iskovanog u fabrikama.
Ne alite, to polja stoje nepoorana i penica neposejana, i to voni plodovi padaju sa
svojih grana pod teretom jesenje kie i magle, i to nema ljudske ruke, da ih prihvati i
njima decu u zimu obraduje. Neka se odmaraju polja i neka voe kaplje na zemlju
zajedno sa jesenjom kiom i truli pod liem i blatom; nita propasti nee, zemlja e se
ugojiti i druge jeseni dae dvostruku etvu onima, koji se s bojita vrate gladni i umorni.
Ne plaite za mirom, u kome smo do jue iveli. Nita nedostojnije vaih suza nije od
juonjeg mira.
Nedostojan je vaih suza mir, koji je sve ljude uravnjavao i sve ih inio podlacima. Neka
je daleko od vaeg aljenja mir, nad kojim su carovali sebinost i razdor, i u kome je
vladala pauljiva filistarska filocofija.

Zar se ne seate onih, koje je juonji mir brojao u svoje heroje? To su bili partijski
spletkai i novinarske zloe. To su bili junaci berze i velikoposednici memljivih stanova
sa Dorola i Savamale, koji su est dana delali bezbona dela, a sedmog dana dolazili
u ovaj hram i palili debele svee Bogu.
Ah, ta nedostojan je vaih suza juonji mir!
Taj juonji mir znaio je zlobni i potajni rat: rat svih protiv svih. Bolja je jedna velika i
bujna reka no bezbroj malih barica, koje se pri mrazu lako zamrznu, a pri Suncu lako
usmrde. Bolji je rat, koji ujedinjava celu naciju na jednom delu no mir, koji ima onoliko
malih ciljeva koliko i ljudi, koji razjedinjava brata od brata, suseda od suseda, oveka od
oveka. Ah, verujte, nedostojan je vaih suza juonji bezboni mir!
Sitni su ciljevi bili u juonjem ivotu naem, u juonjem miru, stoga su se i svi ljudi
inili sitni. Danas, kad je istaknut jedan jedini veliki cilj celoj naciji, pogledajte danas,
koliki su porasli oni isti sitni ljudi, koje ste jue s visine gledali i prezirali! Ne moete da
ih poznate; ne moete da poznate Beograd, ne moete da poznate Srbiju. Sve kao da
je nekom maginom silom izvueno na visinu, na goru Tavorsku i preobraeno. Svi mi
kao da smo bili neupaljene elektrine sijalice. Nije bilo struje, i mi smo svi bili mrani i
hladni. Najedanput je struja putena, i svi smo mi poeli svetliti. Struja - to je
oduevljenje za veliki zadatak, koji se postavio pred celu nau naciju. Oduevljenjem za
osloboenje robova mi smo svi zasvetlili; to oduevljenje stvorilo je u svima nama jedno
srce i jednu misao. O kako je veliko postalo nae srce i kako velika zajednika misao
naa!
Veliki zadatak, koji i nas ini velikim, jeste osloboenje i ujedinjenje naeg lepog
poluostrva. Mi poduzimamo da od slabog i pocepanog i ponienog Balkana stvorimo
jednu jedinu monu dravu, koja e stati u red velikih sila, ne zato da bi Balkan
ugnjetavao male i reavao sudbu drava, no zato da on ne mora dopustiti da njegovu
sudbu drugi neko reava sem njega samog.
Budite mirni, stari i nejaki. Mladu Srbiju vodie Bog ka pobedi. Ko ne veruje u ovo,
uzaludna je sva ostala vera njegova. Budite mirni, mlada Srbija bori se za svetu i
pravednu stvar zajedno sa mladom Bugarskom i mladom Grkom i Crnom Gorom.
Budite mirni: Hristos, koji je najvie stradao za svetinju i pravdu, bie uz mladu Srbiju i
oduevljavae je Duhom Svojim.
Budite mirni, kad ujete da balkanski hrianski saveznici prolivaju svoju krv u ratu. O
da znate, kako je to potrebno! Samo onaj savez ima vrednosti i ivota, koji se krvlju
zapeati. Bog tako hoe, da se balkanski savez zapeati krvlju, da bi bio trajan, zato ne
protivimo se ni mi tome.
Budite mirni, stari i nejaki. Vai mili i dragi, voeni Bogom, vratie se s bojnog polja i
priae vam jednu priu, istinitiju i lepu od svih bajki, koje ste sluali. Priae vam: "Mi smo bili u krstakoj vojni 1912. god. mi Srbi, Bugari i Grci. Mi smo se borili za

slobodu ljudi i ast Hriana. Svi hrianski fariseji ovoga sveta pomagali su Turcima Selducima; nama Hrianima pomagao je Hristos, i mi smo pobedili.
Mi smo krv svoju prolili za potlaenu brau, ali ne alimo, - cvee je niklo iz te krvi. Mi
smo bili na Golgoti, ali ne alimo - doao je Vaskrs. Ranjeni Srbin padao je na grudi
bratu Grku, ranjeni Grk na hrianske grudi slovenske. Opirui se jedan na drugog, mi
smo preli trnovit put borbe i stradanja, koji je jednovernu brau jo vema zbliio i
uinio ih jednom velikom silom. Mi pozdravljamo tu novu moralnu veliku silu,
pozdravljamo slobodni i veliki Balkan! Neka milost Boija od sad vodi nae osloboeno i
ujedinjeno poluostrvo."
Budite mirni, stari i nejaki. Upravite molitve svoje Bogu: "Boe, ostvari ovu priu! Boe,
koji si odmah posle Golgote poslao Vaskrs svome najveem Sinu, uskori Vaskrs
hrianskom Balkanu, koji je, evo, s krstom za tvoju pravdu poao na Golgotu".

BESEDA O PRVIM RTVAMA

Govorena posle poetnih borbi, pred kumanovsku bitku.

Sadraj

I vidjeh nebo otvoreno, i gle, konj bijel,

i koji sjeae na njemu zove se vjeran i istinit,
i sudi po pravdi i vojuje.
A oi su mu kao plamen ognjeni,
i na glavi njegovoj krune mnoge,
i imae ime napisano, kojega niko ne zna do on sam.
I bjee obuen u haljinu crvenu od krvi,
i ime se njegovo zove: Rije Boija.
I vojske nebeske iahu za njim na konjma bijelijem,
obuene u svilu bijelu i istu.
I iz usta njegovijeh izie ma otar,
da njime pobije neznaboce.
Apokalipsis, 19, 11 - 15.
Za krst asni spravni ste mrijeti,
Za nj' se i sad mrijet' podigoste, Srdbe
Boije hrabri osvetnici.
Smrt Smailage engia
Pale su prve rtve rata, pokapana je zemlja krvlju, zakukale su majke i zajecala siroad.
Mi koji smo roeni pre tridesetinu godina bojali smo se umreti, a ne videti rat. Naa
bojazan iezla je; mi gledamo krv i pipamo vrue rane ranjenika, i ujemo tutanj topova
i prasku puaka, - rat je progovorio svojim zvunim reima, koje se uju preko mnogih
brda. Protest rata zvuniji je od protesta mira.
Mi smo protestvovali u miru stoleima i protest na je ostao neuven i nesasluan.
Mi smo protestvovali u ime Hrista protiv ugnjetavanja roblja, no polumesec je ostao gluv
prema mirnom protestu krsta.
Mi smo protestvovali u ime Boije pravde protiv nepravde jednih sinova Boijih prema
drugim sinovima Boijim, no na na protest odgovarali su bezbonici seom hrianske
nejai, a nebo i zemlja dubokim utanjem.
Mi smo protestvovali u ime prosveenosti i humanosti naega veka, no na na protest
odgovarali su Arnauti paljenjem hrianskih sela i ubijanjem hrianskih svetenika, a
nebo i zemlja dubokim utanjem.
Mi smo protestvovali u ime pisanog i priznatog meunarodnog prava, no carigradski
velevlasnici su se s prezrenjem ismevali nad naim protestom.

Svi protesti mira ostali su neuspeni, i nama nije nita drugo ostajalo do pribei ratnom
protestu, koji u ovome asu ispunjava brda i doline svojim stranim glasom.
Mi protestvujemo ratom ne zato to mrzimo Turke kao Turke, no zato to mrzimo
nepravdu njihovu.
Mi protestvujemo ratom protiv Otomana ne zato to preziremo veru njihovu, no zato to
preziremo nedela njihova.
Mi ratujemo protiv Turaka ne zato to ih ne priznajemo za brau svoju, no zato to ih
smatramo za nepravednu brau.
Mi ratujemo protiv Turaka ne zato to mi njih ne priznajemo za ljude, no zato to su se
oni davno odvikli, da nas priznaju za ljude.
Mi ne vodimo jedan osvetniki, no jedan oslobodilaki rat. Mi neemo Turcima da se
svetimo, mi hoemo samo da uinimo kraj njihovoj vladavini nad jednom rasom, koja je
zrela da sama sobom vlada.
Neprijatelj je na gord, no pravo nae stoji iznad njegove gordosti.
Neprijatelj je na junaan, no mi uz junatvo imamo uza se i pravdu.
Neprijatelj je na junaan kao osvaja, no mi emo biti junani kao oslobodioci.
Naeg neprijatelja pomau mnoge zemaljske velike sile, nama e pomoi Bog.
Mi verujemo, da Bog kroz nas vri svoje delo. Bog, koji je pre pet stolea poslao iz Azije
jedno herojsko pleme da kazni zavaene i pocepane balkanske hriane, pale moralom
i intelektom, podie danas te iste Hriane, preporoene i ujedinjene, da vrate tuince,
koji su zavrili svoju misiju na Balkanu, na njihovo azijsko ognjite. Dobro su svrili Turci
bogomdanu im misiju; niko bolje ne bi je svrio od njih. U ono vreme kad je nae
poluostrvo bilo ugnjilelo u svojoj slabosti i grenosti od Bosfora do Save i Dunava, niko
u svetu nije mogao posluiti za stranije orue Boije pravde od Turaka. Niko u to
vreme nije umeo bolje rukovati maem i ognjem od Turaka. Nijedan narod u to vreme
nije imao toliko gospodarske udi koliko Turci. Nijedan narod tada nije imao tako
odreene i nekolebljive pojmove o pravdi i nepravdi, o dobru i zlu, o vitetvu i podlosti,
kao to su ih Turci imali. Nijedan narod nije tada stavljao svoja dela u zavisnost od volje
Boije toliko koliko Turci. ta vredi kriti? Nijedan narod nije stajao tada blie Bogu od
Turaka.
Zato je Bog i izabrao taj narod, sa starozavetnim moralom, da kazni Hrianski Balkan,
u svemu slab izuzev prestupa. Nije Bog izabrao Turke da nas Turci prosvete, no da nas
kazne. Nisu Turci doli na Balkan kao vaspitai nai, no kao sudije nae. Vladavina
turska nije trebala da znai za balkanske narode kolovanje, no ognjeno istilite.

Pet stolea goreo je balkanski Hrianin u tome ognjenom istilitu. Pet stolea
iskupljenja sledovalo je moralnom padu. Dolo je vreme vaskrsenju.
Posmatrajte, brao, sve velike istorijske dogaaje kroz trobojnu prizmu pada, iskupljenja
i vaskrsenja, i razumeete ih. Svakom padu sleduje iskupljenje, svakom iskupljenju
vaskrsenje. Jedan greh povlai neminovno trpljenje, trpljenje vodi neminovno novome
ivotu, - vaskrsu. Nema te sile, koja moe naruiti istorijski zakon. Jer ta je istorijski
zakon drugo do volja Boija? A i mi i Turci verujemo, da je volja Boija jaa od svake
druge volje.
Dolo je vreme, da se iskupljenje balkanskih Hriana zavri vaskrsenjem. To ne bi
moglo biti, da su danas Turci onako verom i moralom jaki, a balkanski Hriani onako
slabi kao to su nekad bili. No danas se tok stvari sasvim obrnuo.
Dolo je vreme, da osnaeni robovi oteraju s vlasti svoje oslabljene gospodare. Uzalud
je sav trud diplomata, da spasu oslabelog gospodara, jer spasti ovoga znailo bi naruiti
istorijski zakon, koji je volja Boija. Smena je volja ljudska, kad se protivi volji Boijoj,
kao to je smean jedan ti, kad svojim krilima pokuava da vrati vihor vetra.
Dolo je vreme, da se odigra poslednji in velike nacionalno-verske drame, iji je
poetak bio pre 500 godina. Zavesa je povuena navie monom rukom Provienja.
Mnoge malene ruke tru tu zavesu nanie, no ruka Provienja je jaa. Ko vue nanie
ono to Bog vue navie moe iskidati ruke sebi.
Dolo je vreme, da petstogodinji osuenik izae iz tamnice svoje izdravi osudu.
Neke velike zemaljske sile trude se da zadre osuenika i dalje u tamnici i uvaju
revnosno grob njegov da ne vaskrsne. No uzalud je trud ovih velikih sila pred veliinom
pravde i moi Boije. Prsnue ploa i mrtvac e vaskrsnuti i straar grobni pae u
nesvest, zasenjen od iznenadne svetlosti.
Doao je rat. Neka bude mirna vaa savest, Hriani, jer rat je jedno sredstvo u rukama
Boijim kao i mir.
Pale su prve rtve. Ne alite, majke i sestre, vai poginuli u ratu ivee u raju, jer su dali
ivot svoj iz ljubavi prema blinjim, prema potlaenoj brai svojoj. Od te ljubavi nema
vee, rekao je Hristos.
Pokapana je zemlja krvlju. Zemlja daje krv svojoj deci, i sisa je ponovo u sebe. Krv je
samo onda sveta kad se prolije za svetu stvar, inae krv nije drugo do crvena voda.
Zakukale su majke. Za im? Za dobrom smru svojih sinova? Treba eleti onome, koga
volimo isto tako dobru smrt, kao to mu elimo dobar ivot. Poginuti u ratu, na jednom
velikom zajednikom delu, to je dobra smrt. Umreti od dugotrajne bolesti - to je zla smrt.
Umreti u ludilu, ili bedi, ili sramoti, to je nesravnjeno gore no poginuti u ratu.

Zajecala su siroad. Za im? Za ocem, koji im je svaki dan davao hleba? Neka ne
jecaju: gle, ostao je u ivotu njihov nebesni Otac, koji im svaki dan pokazuje Sunce i
svaku no zvezde. Sa ovim Ocem niko se nikad nee osetiti siroe; bez ovoga Oca svi
smo mi bedna siroad.
Doao je rat, dugooekivani. Mi, koji ga prvi put doivljavamo, vidimo, da je slavna smrt
najstranije to rat sobom donosi. Vidimo, da je rat jedan otrov, koji truje, ali koji i lei i
podmlauje.
Balkanski Sloveni, zajedno s Grcima, poli su u boj, koji je od sva etiri hrianska
kralja u proklamacijama nazvan svetim bojem. Po emu je ovaj rat svetiji od ostalih
evropskih ratova, koji su voeni u poslednje vreme? Po tome to je ovaj rat
oslobodilaki, vie idealni, dok su oni ratovi trgovaki i osvajaki.
Po emu je jo ovaj rat svetiji od drugih ratova? Po tome, to je on narodni rat. Narod se
vekovima spremao za ovaj rat, narod je oseao neminovnost ovoga rata, zato je sad
narod poao na vojnu, sav kao jedan ovek. Instinkt narodni poveo je ovaj rat, a ne
diplomacija.
Po emu je jo ovaj rat svetiji od drugih ratova? Po tome to se njime vri jedno veliko
delo Boije, delo iskupljene i vaskrsle pravde.
Odkuda vi to znate? - pitaju nas narodi Zapada.
Mi vam to ne moemo dokazati, odgovaramo mi. Mi to svi na Balkanu oseamo, mi koji
smo preiveli jednu petstogodinju tragediju. Mi oseamo da se ta tragedija blii kraju.
Mi to oseamo svim biem svojim. Vue nas nekakva istorijska tea na delo koje
delamo, kao to zemljina tea vue niza stranu vodu jednoga bujnoga potoka sa vrh
brda. Mi oseamo, da moramo da ratujemo. Ne goni nas u rat jedan ovek, niti jedna
drava, no nekakav unutranji instinkt narodni. A ko daje instinkte ako ne Bog? A sve
to Bog daje zar nije sveto?
Pomolimo se, brao, Bogu, neka bi se Njegovo delo kroz nas to bre i to potpunije
izvelo.
Boe, koji si nas, mnogo stolea, karao zbog greha naih predaka, daj nam hrabrosti,
da danas pokaemo svoje punoletstvo na delu Tvome. Boe, koji si otac i Turaka kao i
Slovena, i Gospod i Azije i Evrope, ublai uase rata; uini, Boe, neka se neprijatelji
nai sa to manje ljudskih rtava i bolova povuku sa naeg zemljita, na kome su oni,
po Boijoj volji, sasvim odigrali svoju ulogu.
Daj nam, Boe, onoliko hrabrosti koliko neprijatelj na ima mrnje prema nama, i delo
e Tvoje uskoro biti svreno. Amin.

MEU SCILOM I HARIBDOM

Beseda upuena onima iji su interesi okrnjeni oslobaanjem robova.

Sadraj

Ja sam zapovjedio izbranim svojim

i dozvao sam junake svoje, da izvre gnjev moj.
Isaija, 13, 3.
Balkanski Hriani - hijene.
(Pjer Loti: La turquie agonisante).
Ovome mestu i mome zvanju, brao, pripada dunost istai i igosati ne samo nepravdu
oveka prema oveku, nego i nepravdu naroda prema narodu, i nepravdu vere prema
veri. Jer u odnosima naroda i vera deavale su se i deavaju se i danas na nae oi
tako velike nepravde kakve se one ree mogu desiti u odnosima pojedinaca.
Kakva bi to bila vera, koja bi se bunila protiv manje nepravde, a ostajala slepa i gluva
pred veom?
Kakvi bi to bili propovednici Boga i Boije pravde, koji bi svakog praznika vitlali se
krupnim reima i vatrenim anatemama protiv nepravde, od koje moe da trpi jedan
ovek, a utljivo prelazili mimo nepravde, od koje trpe milioni ljudi, bilo jedne narodnosti
bilo jedne vere?
Ocenite vi, kakvi su ti propovednici, koji vide trunke, a ne vide brda nepravde, a ja vam
kaem, da je takvih propovednika puno, i po crkvama i po damijama, i da ih je vie i u
svetu hrianskom no to bi eleo Hristos, i u svetu muslimanskom no to bi eleo
Muhamed. Takvi propovednici lie na lekare, koji bi leili revnosno nauljane prste, a
ostavljali digerice da trunu. Glavno je: takvih revnitelja pravde ima mnogo. U ovome
momentu, kada ceo Hrianski Balkan reava svom svojom intelektualnom i fizikom
moi pitanje pravde naroda prema narodu i vere prema veri, u zidinama crkvenim ne
smeju se uti propovedi indiferentne prema takvom jednom gigantskom pregnuu.
Meutim uobrazite samo ako moete: - ta je sva nepravda, koju jedan ovek moe
uiniti svome blinjem prema becprimernoj nepravdi, koju je svet, ceo svet, inio
Hrianskom Balkanu, ne za pet stotina godina - ostavite, to se ne da uobraziti - no
samo za poslednju stotinu godina, kad su se narodi balkanski promekoljili u svome
grobu i pokazali znake ivota i tenju za slobodom!
Ima li koga u svetu, ko balkanskog sunja nije gurao u njegovu mnogostoletnu tamu,
zatvarajui sve prozore, kroz koje bi ga svetlost mogla obasjati?
Ima li koga god, ko balkanskom robu nije pritezao lance?

Ima li koga god, ko na savesti svojoj ne nosi neiskajan greh prema balkanskom robu?
Ima li ko takav u Hrianstvu?
Ima li ko takav u Muslimanstvu?
Ima li ko takav u Izrailju?
Zato da nema? Je li Balkan Kain meu narodima, da se svak moe baciti na nj
kamenom? Je li Balkan vaga, na kojoj svak moe meriti veliinu svoga greha, i Mesto,
na kome veliki narodi kuaju svoju mo greenja? Il' je Balkan siroe, koje svak ima
pravo rasplakati? Kakva je zagonetka Balkan? Prozire li ko u tajne istorije?
Balkan je mnogo greio, zato je Balkan mnogo stradao. Istina, na svakom kutu zemlje,
naseljenom ljudima, greilo se i stradalo, no nigde se ne raspoznaje tako jasna uzrona
veza izmeu greha i kazne kao u istoriji Hrianskog Balkana. Pre pet stolea na
Bosforu je iveo jedan narod, zamoren od stvaranja, zamoren od revnosti prema istini i
moralu. U svojoj zamorenosti i iscrpljenosti taj narod je pogazio sav zakonik vladanja
svojih predaka i istakao je kao jedinu opravdanu tenju ivota: vlast i slast, legitimirajui
sve puteve bez izuzetka, koji ovome dvoma vode, direktno ili zaobilazno. Na lepom
Bosforu, pod toplim zracima Sunca dugo ivei, dugo sunajui se, vizantijski narod je
gnileo, kao to gnili prezrelo voe. Sva veliina prolosti sluila mu je samo kao
dekoracija njegove pigmejske sadanjosti, kao velika firma praznom duanu, kao
zdrava ljuska kvarnom orahu. U velikom stilu stanovala je mala sadrina. Sve velike
tvorevine prolosti nisu mogle oiveti niti nadahnuti jedan poroan dekadentski narataj.
Velika grko-rimska arhitektura, namenjena i velikom ivotu, skrivala je sobom zloin i
perverzne slasti; Justinijanovi zakoni nisu imali graana, koji bi im sledovali; hrianske
verske ceremonije bile su ve zastarela zabava kao i hipodromske igre; sa Aja Sofije
jeala su zvona pre kao opelo jednom samrtniku nego kao himna Bogu i ivotu.
Na severu od Vizantije iveli su narodi slovenski, mladi, neistroeni u kulturnom
stvaranju, nemalaksali i nerazoarani u veri i moralu. Oni su tek bili na jednom velikom
poetku. Njihov poetak u kulturi, od koga stoje jo spomenici, svedoi o veliini
kulturne zgrade, koju bi oni do sad sazidali, da njihovo razvie nije brutalno preseeno i
zadrano. Ovi mladi narodi zbog svoga dodira sa Vizantijom bili su i sami zaraeni
moralnom gnilou ove poslednje, kao to se obino jedan mlad i zdrav organizam da
zaraziti od jednog starog i bolesnog organizma. Svoj kodeks vere i morala, kojim su
dotle ti narodi iveli, zamenili su oni, kao i Vizantinci, indiferentnou prema pravdi i
nepravdi i tenjom za vlau i slau.
I tako je sav Balkan pre pet stotina godina predstavljao jedan i isti moral, to jest jedan
porok i jedno bezbotvo, koje se moralo po istorijskom redu kazniti. I ono je kanjeno.
Narod odreen za kaznu Balkana i nije ni za ta drugo bio sposoban no da slui kao
kazna drugim narodima. Turci, primivi od Arapa njihovu veru u formi fanatizma i
fatalizma, nisu bili u stanju primiti od Arapa i njihovu radljivost, i energiju, i njihov

tvoraki duh. Turci, sa arapskom verom, no bez arapskog smisla za kulturu, imali su
samo dve sposobnosti nomadskih naroda: ratovati i lenstvovati. Mnoga prohujala
stolea nisu mogla te sposobnosti turske rase ni zameniti ni izmeniti. I danas kao i pre
pet stolea Turci imaju te dve osnovne sposobnosti: ratovati iz fanatizma i lenstvovati iz
fatalizma.
Ognjem i maem Turci su kanjavali Balkan etiri stolea, ognjem i maem oni su
razoravali sve to se protivilo njihovoj udi i njihovom efu, ognjem i maem oni su
uguili na Balkanu i pesmu, i govor i - pla. I zamukli Balkan nije etiri veka predstavljao
za Evropu nikakvo pitanje. Uvek ravo obavetena o slabim i potitenim, hrianska
Evropa je sasvim bila izgubila raun o balkanskim Hrianima, ona je ceo Balkan
smatrala za legitimno carstvo tursko, a Balkance za becpovratne i beznadedne
udavljenike u moru turskom.
Meutim balkanski rob nije bio ni udavljen ni od Boga zaboravljen; on je ekao kraj
svoga iskupljenja. Pre sto godina balkanski rob je pomislio na osloboenje. Njegovi
azijatski gospodari zaotrili su kolje, odeljali ranjeve, i rob, nabijen na kolac, ili
primaknut ognju na ranju, osetio je kako sloboda skupo staje. Najpre su to osetili Srbi,
koji su najpre i uinili opasni pokuaj osloboenja; to isto su potom osetili Grci, pa
Bugari, pa opet Srbi, pa svi zajedno. Jedan po jedan deo balkanskog organizma s
mukom se izvlaio iz okova i na svojoj krvi postajao slobodan.
Za jedno stolee uspela su etiri dela na etiri strane Balkana, da izvojuju sebi slobodu.
Danas ta etiri ostrva slobode tee da se spoje u jedno kopno; ta etiri dela jednog i
istog organizma stavila su danas i svoju slobodu i svoju egzistenciju na kocku, da bi
izvojevali slobodu jo neslobodnim delovima svoga nacionalnog organizma.
Dugim trpljenjem balkanski Hriani su se osnaili i podmladili i od svojih praotakih
greha oistili. Oni su se osposobili za ponovnu slobodu i kulturu. Trpljenje je za njih bilo
istilite i oelienje. isti i elini borili su se oni za slobodu. No u toj svojoj borbi oni su
stalno imali, i danas imaju, dva neprijatelja: varvarski Islam na jednoj strani i razvraeno
Hrianstvo na drugoj strani. Svaki pokuaj za osloboenje na Balkanu uguivao je
crveni Islam klanjem i paljenjem, a crnouto evropsko Hrianstvo svojim pekulacijama
i farisejskim prenemaganjima.
Varvarski Islam Azije i razvraeno Hrianstvo Evrope jesu Scila i Haribda, izmeu kojih
mi balkanski Hriani nikako do sad nismo mogli da prevezemo svoj brod slobode. Kad
god smo mi krenuli svoj brod kroz opasni prolaz, uvek su se oba udovita nadnosila
nada nj s obe strane pretei mu da ra potope ili progutaju. To se deavalo nebrojeno
puta kroz celo minulo stolee, to se isto deava i u ovome trenutku, kada Hrianski
Balkan ini poslednji i odsudni napor, da se konano oslobodi. Tek to se ulo o savezu
balkanskih naroda, Scila i Haribda zareale su svojim udovinim glasom, i svojom
vikom uzrujali sve narode na zemaljskoj kugli. Islam, kome je drukije ime Krv, Zapadni
degenerisani Humanizam, kome je drugo ime La, nali su se odmah na jednom poslu,
na kome su se uvek zajedno nalazili, - na uguenju pokreta za slobodu. Razjapile su

svoja velika usta jednovremeno i Scila i Haribda; jedna je poela da bljuje krv i vatru,
druga pretnju i klevetu.
Jedno je udovite riknulo protiv nas: auri! Nevernici!
Drugo je udovite riknulo protiv nas: Hijene!
Prvome udovitu ime je Krv, drugome La.
Jesmo li mi nevernici, brao?
Jesmo li mi hijene, prijatelji moji?
Nevernici su oni, koji pet puta dnevno klanjaju pred Bogom i toliko puta kolju decu
Boiju. Jesu li to balkanski Hriani?
Nevernici su oni, koji hule Boga svojom animalnom neistoom i lenjou. Jesmo li to
mi, brao?
Nevernici su oni, koji hule Boga svojom fanatinom mrnjom prema drugoj veri i drugoj
krvi. Ne, to nismo mi.
Nevernici su oni, kojima je Bog neprestano na vrhu jezika, a krv nevina neprestano na
vrhu maa. Ne, nismo mi nevernici.
Nismo nevernici mi, koji imamo tako razvijen boanski instinkt slobode, no nevernici su
oni, koji svakome sem sebi osporavaju pravo na slobodu.
Jesmo li mi hijene, prijatelji moji?
Hijene su zverovi, koji mrtve ljude iz grobova vade i jedu.
Mi smo stvoreni po slici i prilici Boijoj, - mi nismo, dakle, hijene ni po obliku svome. Mi
se borimo za slobodu, za najvei ideal svih vremena i svih naroda, - mi nismo, dakle,
hijene ni po delima svojim. Mi teimo ka jednom savrenstvu moralnom i kulturnom, kao
i svi napredni i nedegenerisani narodi; teimo, da naoj zarobljenoj brai omoguimo tu
nau tenju, - mi nismo, dakle, hijene ni po tenjama svojim. Mi verujemo u Boga i
Boiju pravdu, kao i svi narodi koji rastu, mi smo za pet stolea ropstva naeg iveli
samo tom verom, - mi nismo dakle hijene ni po veri svojoj.
Znate li, ko nas naziva hijenama? Nazivaju nas ljudi, kojima je ime la, kojima je
sadrina la, kojima je zanimanje la. Nazivaju nas tako ljudi, ija la nosi hijenski
karakter i ima hijensko dejstvo. Mnogo ima hijena u obliku ljudskom, pod kapom, koja
se zove humanost, pod ogrtaem, koji se zove civilizacija, u obui, koja se zove
progres, u rukavicama, koje se zovu moderni duh. Kroz svu tu meku i glatku odeu
proviruju ponekad zubi i nokti i ljudoderski apetit hijenski. Ima hijena u obliku

diplomata, ima hijena u obliku trgovaca, ima hijena u obliku knjievnika i hijena u obliku
mirotvoraca. Niko nije osetio tako silno zube i nokte tih ljudskih hijena kao mi balkanski
Hriani, jer gle, mi smo bili pet stolea u tami, u grobu, mrtvi, a hijene se najradije po
groblju eu i najradije pokazuju svoju mo nad mrtvima.
Diplomati, koji nas nazivaju hijenama eleli su, da na Balkanu ostane status kvo, tj. da
Balkan i nadalje ostane groblje. Mi smo vikali iz svoga groba: u ime humanosti, i u ime
Hristove ljubavi, i u ime progresa, i u ime svih vaih svetinja i ideala, izmenite status
kvo, ili dopustite nama da ga izmenimo, jer gle, zver, kome je ime krv, pee ive ljude
na ranju i iseca majkama decu iz utrobe, i dere kou sa ivih ljudi! A diplomati u
mekom i toplom odelu, u osvetljenim udobnim kabinetima, osigurani i utovljeni, zavreni
u poravnavanju svojih sitnih kancelarijskih ambicija, dovikivali su: - Neka ostane status
kvo. Radi Boga, govorili smo mi, prevedite tu frazu status kvo s diplomatskog na
oveanski jezik, gle, ona znai peenje i dranje i seenje ivih ljudi! Diplomati,
umrkujui zadovoljno burmut, odgovarali su: - Neka se odri status kvo ma po koju
cenu!
Trgovci, koji nas hijenama nazivaju, eleli su da na Balkanu ostane status kvo. Trgovci
najlake eksploatiu neznanje, a turska carevina je sinonim neznanja. Trgovci-hijene
ovako rezonuju: - Dok traje Turska, dotle su osigurani nai prihodi, na uvoz i na izvoz.
Nai ekonomski i trgovaki interesi najbolje su zagarantovani neznanjem i
neprosveenou. Zato svi mi trgovci, i fabrikanti, i bankari, i pekulanti, treba da
podravamo svojim autoritetom, koji se zlatom meri, status kvo na Balkanu.
- Ali, viemo mi s Balkana, taj status kvo znai glad i dranje hriana, i enluk hajduka, i
trijumf nepotenja i nepravde i prljavtine i nazadka! - No uzalud, evropski hrianski
trgovci spokojno otvaraju i zatvaraju pune kese i preko ramena dobacuju nemarno i s
prezrenjem: - Mi elimo status kvo.
Knjievnici, koji nas hijenama nazivaju, eleli su na Balkanu status kvo. Zato? Zato da
bi imali u svojoj blizini to originalnijih tipova i to originalnijih prizora za svoje romane i
drame. Gle, presien je svet zapadni zapadnog ivota. Zapadnjaku je sve monotono na
Zapadu. Zapadni knjievnik ne moe da nae temu svome delu: sve su drugi pre njega
opisali i opevali i naslikali. I sneg na vrhu Monblana opisan je i trulo lie u peinama.
Treba novih tipova, novih scena, novih tema, treba i njemu iveti, jer i on je gladan
hleba i slave. Turska je predstavnik Azije i Evrope, ona jedina moe dati hrane gladnom
oporu nedarovitih knjievnika Zapada. Turska znai izlobu turbana i dimlija i jatagana
i minareta.
- Ali, viemo mi, Turska znai i izlobu peenih i oderanih, ivih ljudi, i izlobu poderanih
divljaka Arnauta, koji sebe nazivaju gospodarima nae sudbe i koji ivot ljudski cene
manje od jednog kuruma olova; i izlobu neistoe, i izlobu nasilja i otmica.
- Vrlo dobro, eto nama hleba i slave, kliu gladni knjievnici, koji nas nazivaju hijenama,
to je sve izvrstan materijal za tragedije i za prie a la Edgar Roe, to je za nas zlatni
majdan, neka ostane sve kako stoji, mi smo svi za status kvo.

Pacifisti, koji nas hijenama zovu, misle, da je status kvo idealni mir, za kojim udi
oveiji rod, zato su ivo agitovali za status kvo na Balkanu.
- Ali, dovikujemo mi tim modernim mirotvorcima, status kvo na Balkanu ne znai ni
izdaleka mir no najzverskiji i najgnusniji rat, rat iz zasede, rat muki i zloinaki, rat
neobjavljen, u kome je jedna strana naoruana, a druga nije, i u kome jedna strana ima
samo da podmee svoje glave pod eafot, a druga da obara sekiru i see. Vi,
neobaveteni i neznalaki mirotvorci sveta, strepite od rata na Balkanu, koji e unititi
sto hiljada ivota, strepite zato to ne znate, da je krvav mir na Balkanu do sad unitio
milione ivota. Vi, dekadenti, siroti, zabludeli ljudi, koji svoju dekadenciju nazivate
idealizmom, bojite se jednog herojskog rata, a ne bojite se kukavikog, dronjavog i
palikuskog mira! Kad bi vama, veliki apostoli mira, Arnauti odsekli samo jedno uvo, vi
bi se brzo preobratili u velike apostole rata. No Arnauti seku ui nama, Balkancima, to
vi u Beu i Parizu ne moete ni da vidite, niti jo manje da osetite; zato vi nazivate
hijenama nas, to remetimo va patriciski mir.
Tako mi dovikujemo ovim zapadnim Don-Kihotima mira, koji svoje donkihotsko vitetvo
nisu smeli pokazati ni u jednom dosadanjem pljakakom ratu, (kao tripolitanskom,)
koji je Evropa vodila, no su se krili briljivije od aljivog pratioca Don-Kihotovog, i koji su
se osmelili da viu u ime svojih dekadentskih ideala sad, kad mali balkanski narodi vode
jedan oslobodilaki rat. Tako mi dovikujemo ovim potomcima jakobinaca, - glavoseka, a
oni odgovaraju: vi ste balkanski Hriani hijene!
Jesmo li mi hijene, prijatelji moji, ili oni, koji su dosadanje grobove balkanskoga roblja
tapkali i nalazili hrane za sebe?
Ne, mi nismo hijene, no moreplovci koji se celo jedno stolee, s mukom i znojem,
probijamo sa svojim malenim brodom izmeu Scile i Haribde. Kad god mi zapretimo
Haribdi, Scila joj pritie u pomo. Kad god smo pobeivali krvavi Islam, hijenski
humanizam zapada spaavao je formulu status kvo. Kad god smo mi protestvovali
protiv nepravde sa zapada, krvavi Islam bio je saveznik Zapada. Krvavi Islam, brao, i,
crnouto hijensko hrianstvo zapada, to je jedna ista vera.
Neka se odbiju od Balkana sve hijene, koje su do sad na njemu nalazile dovoljno
leeva! Na Balkanu od sad nee biti leeva, jer su se svi grobovi otvorili i mrtvi su
oiveli, a ivi se ljudi ne dadu hijenama.
Neka nam ne dre moralne pouke, oni, koji su se spustili na onaj niski stupanj, na kome
se nalazila stara Vizantija onda, kad je Bog poslao stranu kaznu na nju! Mi, balkanski
Hriani, oseamo se danas fiziki mlai i moralno daleko jai od svih tih nezvanih
uitelja i velikih prijatelja azijatskog varvarstva.
Neka umuknu svi oni diplomati i trgovci i knjievnici i mirotvorci evropski, koji su
poslednjih dana onako hijenski siktali protiv balkanskih hriana i onako usrdno molili
Boga za pobedu otomanskog oruja! Mi smo im ipak zahvalni. Niko nikad nije tako kao

oni otkrio dubok pad zapadnog hrianstva i toliku siromatinu morala kod onih naroda,
kod kojih smo se mi uili. Mi, uenici, sa velikom alou i jo veim prezrenjem
gledamo danas na uitelje svoje. Niko se tako nije oduevljavao zapadnim idealima od
balkanske hrianske omladine. Niko se danas tako ne gnua hijenske zapadne vike
protiv osloboenja robova kao balkanska hrianska omladina. Niko se u budue nee
rezervisanije i skeptinije odnositi prema kojekakvim frazerskim "deklaracijama ljudskih
prava" od novoga, mladoga Balkana.
To je i dobro. Balkanci, koji su do sad akceptovali tue ideale, nauie se da misle
samostalno i da oni sami stvaraju svoje ideale, prema svome uzrastu. Balkanci, koji su
sad napregli svu svoju intelektualnu i fiziku mo da se oslobode Scile, napregnue jo
jae svu svoju mo, da se oslobode i od Haribde, tj. od humanizma diplomatskoliterarnog, tj. od detinjeg pridravanja za poroni skut Evrope. Balkanci e se i od sad
kao i do sad poveriti Bogu, jedinom svom pravednom Sudiji. Oprostimo neprijateljima
naim, jer ne znaju ta govore i rade, oprostimo njima, a poverimo se Bogu!
Poverimo se Bogu, brao, kome su se poveravali i svi oni heroji, koji su sa titanskim
naporima kroz jedno stolee stvorili etiri ostrva na Balkanu. Bog, koji nas je umeo
kazniti kad smo greili, umee nam pomoi kad ga slavimo. On, koji nam je pomogao
da doemo do broda i vesala, pomoi e nam nesumnjivo, da prebrodimo opasni
tesnac izmeu dva mrska, i njemu kao i nama, udovita, - izmeu Scile i Haribde.
Amin.

BESEDA O NARODNOM PROROANSTVU

Sadraj
Govorena u zimu 1912. godine.

Gospod prihvata sve koji padaju, i ispravlja sve pognute.

(Psalm, 145, 14)
Vaskrsenja ne biva bez smrti.
Ve vas viu pod sjajnim pokrovom,
est, narodnost e je vaskrsnula.
Bjei grdna kletvo s roda, Zavjet Srbi ispunie.
Gorski Vijenac
Ono to se smrtnim jezikom zove velikim dogaajima, draga brao, bie upisano i u
istoriju ovoga pokoljenja. Ruenje jedne stare i zidanje jedne nove carevine vri se na
nae oi i uz nae sadejstvo. Primeri ratnikog heroizma, pokazani u nae vreme, nikad
nisu bili vei i nikad nee moi biti vei, jer u emu je ratniki heroizam, ako ne u
dragovoljnom rtvovanju svoga ivota? Takav heroizam nai ljudi su meutim pokazali i
pojedinano i u masama, pokazali su ga ueni i neuki, pokazali su ga siroti i bogati,
pokazali su ga seljaci i gospoda, pokazali su ga redovi i generali, pokazale su ga ete i
pukovi.
Primeri rtvovanja svoje imovine na jedan veliki opti cilj nikad nisu bili vei i nisu mogli
biti vei u istoriji od ovih primera, koje mi doivljujemo. Graanin, od koga je drava
traila samo haljinu, dao je i koulju. Onaj ko da sve to ima, taj daje najvie; to je
misao Hristova. Vi ste svi svedoci, brao, da smo mi u ovom vremenu imali takvih
idealnih davaoca i vie no to se moglo slutiti. Niste li itali ovih dana izjave pojedinih
ljudi i itavih gradova, upuene naem Kralju ili Predsedniku Vlade, izjave u kojima
graani stavljaju na raspoloenje i svoje ivote i svoja imanja za dobro i slavu
Otadbine? Ovi primeri tako su veliki, da e oni svojom veliinom biti u stanju da zasene
sve one mnogobrojne mirnodopske primere sitne sebinosti i tvrdiluka, protiv kojih sam
se ja u ovome hramu koliko puta alio vama, i, zajedno s vama, Bogu.
Ili zar mislite da se dadu nadmaiti ikad sadanji primeri rtvovanja svoga vremena i
truda i ugodnosti i spokojstva? Nikad. Poite po naim mnogim bolnicama samo ovde u
prestonici, i videete prizore, koji se nazivaju velikim u istoriji ljudskog ivota. Videete
pre svega bolnice, ustanovljene za ranjenike od privatnih lica. U bolnicama ete se
sresti sa lanovima naeg kraljevskog doma, sa damama iz najuvaenijih i najbogatijih
kua kao i sa enama prostim i siromanim; sreete se sa ministrima i savetnicima, i
profesorima i svetenicima, sa ljudima od nauke i literature, sa ljudima uvenog imena i
velikog dara. Sav taj svet, raznovrsan po zvanju i otmenosti, okupljen je na jednom i
istom poslu, delimino veoma napornom, delimino veoma grubom. Taj posao je
leenje i negovanje ranjenika. Dame, naviknute uvek samo da budu sluene, sad od
jutra do mraka slue ranjene vojnike, bez tube, bez uzdaha. Gospoe, ije ruke nikad

nisu sustale od posla, sad neumorno iju, kuvaju i iste. Bivi ministri i savetnici i
crkveni dostojanstvenici slue po bolnicama kao ekonomi i komesari. Otmeni svet
beogradski, koji se esto ljutio na to, to nema u tramvajima dve klase, jedna za svet
prost, druga za svet otmen, da ne bi otmeni morali sedeti kraj znojavih i dronjavih i
nenamirisanih, - taj otmen beogradski svet bdi evo mesec dana i noi oko postelje
mnogih i mnogih neotmenih obana i nadniara i slugu.
Gle, samo mesec dana deli nas od onog vremena, koje je bilo ispunjeno optom albom
na nae pokoljenje, kao na jedno pokoljenje palo i propalo, bez heroizma, bez
portvovanja, bez sposobnosti za velike oseaje i velika dela.
Gde su sada oni mnogobrojni kritiari nae nacije, zbog kojih je oveku i Sunce postalo
nemilo, a kamoli ime Srbin? Nema ih vie: preobrazili su se u himnopevce, da bi izbegli
nazvanje klevetnika.
Gde su danas oni mnogobrojni pesimisti, pred ijim je pogledom i zdrava jabuka
postajala trula, i bistra voda - bara? Tu su meu nama, samo ne vie kao pesimisti, no
kao sujeverni ljudi, koji veruju u sva mogua uda. Oni se okreu oko sebe, bez stare
pesimistike ludosti, i pitaju se: ta je ovo?
ta se ovo desi u ove dane? Ko to prekrsti preko trulih jabuka i uini ih zdravim i
sveim, i preko bare i uini je pitkom vodom?
Ko probudi jedan narod iz njegovog bludnog i lenjivog spavanja i zapoji ga najviim,
nemislivim, nadidealnim heroizmom?
Je li mogue da su junaci sa Kumanova i Prilepa nai savremenici?
Je li mogue da je meu nama iveo otac, koji na pogrebu svoga preminulog sina
pohvaljuje junaku smrt ovoga?
Je li mogue, da se meu srpskim kerima nalo Amazonki, koje su pripasale sablju i
borile se naporedo sa svojom braom etnicima?
Je li mogue da su nai melanholini studenti i neni doktori i magistri i svi oni
bledunjavi gospodiii, koji su se zanosili dekadenstvom zapada, vojevali po Kosovu i
Karadagu i po poljima Makedonije kao neustraivi etnici, noujui na kamenu,
marirajui po kii i meavi, hranei se esto suvim hlebom i jo ee samo nadom na
hleb?
Je li mogue da onaj jueranji sebini i pekulantski svet pokazuje danas toliko
izdanosti i podnosi danas takve neoekivane i netraene rtve?
Je li mogue, najzad, da su srpski dravnici koji su bacali u brigu i draili sav inteligentni
svet ove zemlje svojim neozbiljnim parlamentisanjem i partizanisanjem, mogli smestiti u

svojoj glavi takvu jednu veliku ideju, kao to je ideja o balkanskom savezu, koja sobom
obuhvata sve nacionalne i humane ideale svih balkanskih naroda ukupno i napose?
Zaista, za pesimista sve je to bilo jue nemogue, i sve je to i danas za nj nemogue
drukije sem kao udo. Za optimista pak, koji veruje u smisao i zakon istorije, ovo to se
dogaa nije vee udo od elektrike, koja se u oblacima zbira i deli, dok najzad ne
eksplodira u vidu svetlosti i groma, niti je ovo vee udo od jabuke koja opada poto je
dugo rasla i zrela i najzad oteala i oslabila, da bi se na grani mogla odrati.
ta je veliko, a ta malo udo? Postoji ustvari samo jedno udo, pred kojim sva ostala
uda blede. To je ovaj svet kao celina. Sva ostala velika i mala uda su samo vie ili
manje poznati delovi ovoga velikoga i jedinstvenoga uda. udo jedne stvari poklapa se
s udom sveta. Pokuajte da objasnite jednu stvar. to vie panje poklonite toj jednoj
stvari, to vema ona raste, i uzraste najzad tolika, da se poklopi sa dimenzijama sveta u
vremenu, i prostoru. udo jednog dogaaja u ljudskoj istoriji poklapa se s udom opte
istorije.
Istoriari dele dogaaje u dve grupe, jedne smatraju za dogaaje ueg, lokalnog
znaaja, druge opet za dogaaje ireg opteoveanskog znaaja. No ko moe
postaviti granicu izmeu ove dve vrste dogaaja? Da li se manji dogaaji ne slivaju u
vee kao potoci u reke? Gle, jedan turski podanik ubio drugog turskog podanika. To je
dogaaj, jelte, koji ne spada u optu istoriju? No to ubistvo prouzrokuje svau i mrnju
izmeu dva plemena. I to je dogaaj lokalnog znaaja. No ta dva plemena ponu se
orujem razraunavati, te prouzrokuju svau i mrnju izmeu dva naroda u jednoj istoj
carevini. I to je jo dogaaj unutranji, lokalan. No ta dva zavaena i omrznuta naroda
prenesu svoju zavadu i mrnju i na svoje sunarodnike iz drugih drava. I sad se dolazi
do konflikta izmeu vie drava. I tek sad dogaaj ima iri ili opti znaaj, zbog ega se
stavlja u drugu vrstu istorijskih dogaaja. No kad jedan dogaaj toliko poraste, da ga
sav svet vidi i osea, tad se istorici vraaju na ceo onaj dotle neznatni i malo umni
preludium toga velikog dogaaja, i taj neznatni preludium unose u optu istoriju kao i
sam veliki dogaaj, koji mu je sledovao. Istorici, koji ne idu do na one male, poetne
uzroke velikog dogaaja, no dre da su ovaj objasnili njegovom najbliom okolinom, lie
na stare proste Egipane, koji su verovali da reka Nil nema izvora, zato to niko od njih
nije uspeo da doe do izvora Nila. itajte koju hoete pisanu optu istoriju, i vi ete se
zauditi nepotpunosti i nedovoljnosti svake od njih. Ako ne budete neprestano
dopunjavali svojom matom ono to itate, i ne budete raznim analoginim
pretpostavkama ispunjavali praznine, ili, drugim reima, ne budete imali dovoljno snage
da preskaete rovove, koji svaki as iskrsavaju pred vas na putu, kojim vas vode
istorici, vi neete moi stei pojam o optoj istoriji kao jednoj celini. Vi ete zadrati u
pameti samo jedan haos od nevezanih slika i scena i predstava, kao kad proitate jednu
antologiju ili ujete jedan niz muzikih popuri. Shvatiti istoriju pak kao antologiju ili kao
popuri znai ne shvatiti je kao jednu smiljenu celinu sa poetkom i sa krajem, no kao
jedan nevezan niz iznenaenja i fantazmi.

Za koga su nae pobede iznenaenja? Za onoga samo ko nije poznat sa prolou i

duom naroda srpskog i sa velikim proroanstvom, koje je nekoliko stolea, as tinjalo,
as buktalo, u toj dui.
Kakvo proroanstvo? Proroanstvo o krajnjem trijumfu narodne pravde, proroanstvo o
vaskrsu, i slobodi, i veliini. Kosovo je dalo zaetak tome proroanstvu, zaetak i
opravdanje. Onaj ko bude pisao istoriju sadanjih velikih pobeda naih nee nita
razumljivo ni razumno napisati, ako se ne obazre na Kosovo i ne udubi u proroanstvo
narodno kome je Kosovo dalo zaetak.
Kosovski poraz je znaio za narod srpski svretak jednog burnog dana i poetak jedne
mrane i alosne noi. No narod ne bi mogao preiveti tako dugotrajnu no, da nije
imao ma i jedan zrak svetlosti. Jedan zrak svetlosti on je imao, to je bila vera u Boga i
sebe i nada u budunost, to je bilo proroanstvo o danu usred tamne noi.
- Svanue jedan dan, veliki kao Vidovdan, no svetliji od Vidovdana.
To je bio zrak u mraku, to je bilo proroanstvo o danu usred noi. Ko je najpre iskazao
to proroanstvo? Uzalud ete ispremetati svu istoriju, neete saznati. To i nije
proroanstvo jednoga oveka, no celog naroda. Negde u dubini vasione neko nepoznati
pritisnuo je dugme, nekakvo elektrino dugme, i ceo jedan porobljen narod osetio je
jednu laku struju u sebi koja ga je pridravala da sasvim ne klone i ne padne. Odnekuda
iza ovog sveta, iz sredine njegove, iz due njegove, doao je kao povetarac apat dui
narodnoj: "Istraj, nee propasti".
Ko je dao narodu porobljenom ovo proroanstvo u noi? Onaj isti ko je dao i petlu
sposobnost da svake noi u odreeno vreme navesti dan; Onaj isti, ko je mladoj lasti
dao sposobnost da nenauena sprema gnezdo za jo neizleene tie.
Ko je dao narodu porobljenom jedno proroanstvo, koje je pet stolea bilo udaljeno od
ostvarenja? Tvorac i davaoc svih proroanstava, koja su se ikad na zemlji ula ili
osetila. Ko je dao robovima proroanstvo, kojim su robovi iveli? Onaj, ko ivot daje.
Na Kosovu je vojska srpska bila slomljena. Car poseen, vojvode izginule. Nekoliko
slugu vratilo se s praznim konjima svojih gospodara. Te sluge su apatom raznosili
priu o dvema stvarima, koje su videli, o pogibiji i o neuvenom junatvu srpskom.
Zemlja se zavila crninom, zemlja se srpska zalila suzama.
- Zato plae majko? - pitao je sin.
- Plai i ti, sine, odgovarala je majka sinu ljubei ga, plai i raduj se: otac ti je poginuo,
no poginuo je kao junak.
Poginuo je kao junak, - u tim reima lealo je jedno proroanstvo. Nijedan narod ne
zavruje svoju istoriju junacima. I najsnaniji narod moe padati i gubiti, kao ustajati i
dobijati. Padanje i ustajanje, gubljenje i dobijanje - to je istorija jednoga naroda na ovom

zemaljskom igralitu. No snaan narod pokazuje se junak pri padanju kao i pri
ustajanju. Snaan narod moe da pokae vee junatvo pri svome padu, no slab narod
pri svome ustajanju; snaan pada sam i ustaje sam, slab pada naslanjajui se na
drugog i ustaje naslanjajui se na drugog.
Narod koji pri svome padu pokae Obilie i Jugovie, upisuje se u ive iako izgleda
mrtav. Pad toga naroda ne znai smrt. Suvo drvo se lomi, sirovo se samo savija.
Smrt Lazareva i Miloeva izazivala je ne samo saaljenje no i zavist. Junacima se uvek
zavidi: i na ivotu i na smrti. Zavist junatvu raa samopouzdanje, samopouzdanje je
ivot.
No kosovsko junatvo je jo uokvireno u nimbus nebesne pravde. Car Lazar je pao s
konja, i u velikom okraju glava mu je otseena. Nou, kad je tiina zavladala ispod
pogleda zvezda, careva glava je zasvetlila i obasjala celo polje i svojim sjajem vezala
fatalno polje s Boijim prestolom na nebu. To je svetlila Lazareva pravda.
- Zato je poginuo car, majko? - pitao je sin.
- Ne pitaj mnogo, sine. Zato to se privoleo carstvu nebesnome, carstvu istinske
pravde. Zato je poginuo pravedni car.
Privoleo se carstvu nebesnome, - u tome je lealo drugo proroanstvo. Ko god je se
ikad privoleo carstvu nebesnom, taj je i u propasti svojoj nosio pobedu. Ko god je
umirao za nebesnu pravdu, pravda je njegova ivela i njega vaskrsavala. Jae je nebo
od zemlje. Zemaljska pravda odnosi kratke i brze pobede; dugotrajna i krajnja pobeda
pripada pravdi nebesnoj. Pravda je nebesna spora, ali dostina. Pravda nebesna
zahtevala je najveu rtvu od cara Lazara i njegovog naroda, i ta rtva je prineta. Za tu
rtvu pravda nebesna je predviala u dalekoj budunosti nagradu namuenom narodu.
Mi smo, brao, svedoci te nagrade Lazarevoj pravdi, nagrade, koja je tek sad dola.
Doao je, gle, dan veliki kao Vidovdan, no svetliji od Vidovdana. Dugo i uporno je
prorican ovaj dan. Sve je se bilo izgubilo, izuzev vere u ovo proroanstvo. Sva blaga
narodna bila su prela u ruke osvajaa, narodu je ostalo samo jedno blago, kojim je
iveo, i to jedno blago nije bilo ni srebro ni zlato, ni nadaci ni buzdovani, no
proroanstvo o jednom velikom danu, velikom kao Vidovdan, no svetlijem od ovoga;
danu, na kome e se dati poslednja nagrada Lazarevoj pravdi i Miloevom junatvu.
Nita osim toga proroanstva i slube tiranima nije imao otac da ostavi sinu, niti
pokolenje pokolenju, niti stolee stoleu. Uvek jedno isto: jedna tamna no sa jednim
zrakom svetlosti, koji je na jednoj strani osvetljavao Lazara i Miloa, a koji je na drugoj
strani iao u nedogled.
U tamnoj noi sin je pitao oca:
- Zato robujemo tako dugo, oe?

- Zbog greha, sine - aptao je otac.

- Oe li nae ropstvo biti veito, oe?
- Nee, sine.
- ta ti je dokaz zato, oe?
- Lazareva pravda, sine, i Miloevo junatvo. I sin je bivao ohrabren i osnaen tim
reima, i s vie sjaja u oima podvijao je lea pod teret ropstva.
Roblje, prezreno i proganjano, skupljalo se nou po svima zadubinama Nemanjia, i
utueno pitalo je svoga pastira:
- Kai nam, oe, oe li svanuti skoro i nama dan?
- Svanue, deco, jedan dan veliki kao Vidovdan, no svetliji od Vidovdana.
- Gde to pie, oe?
- Na Kosovom polju su napisali to svojom krvlju Lazar i Milo. Lazar se privoleo
nebeskoj pravdi, koja uvek pobeuje pravdu zemaljsku. Milo je pokazao junatvo, koje
je uvek jae od tiranije. Nai gospodari gospodare nad nama zemaljskom pravdom i
tiranijom. Zato njihovo gospodarstvo ne moe biti dugoveno.
I roblje je odlazilo na slubu i patnju, ohrabreno i osnaeno pastirskim reima.
Stolee, koje je dolazilo, pitalo je stolee, koje je odlazilo:
- ta mi ostavlja u naslee?
- Ropstvo i nadu, bio je odgovor.
- Kakvo ropstvo? - pitalo je novo stolee.
- Ropstvo tee od pakla, bio je odgovor.
- Kakvu nadu? - pitalo je novo stolee.
- Nadu u ostvarenje proroanstva narodnog o jednome danu velikom kao Vidovdan, no
svetlijem od Vidovdana.
Majka je uspavljivala sina u kolevci pesmom o proroanstvu, kome su dokaz Milo i
Lazar.

Svetenik je teio narod pri prieu osveavanjem poznatog proroanstva.

Narodni peva je naprezao svu svoju lirinu duu da potvrdi staro proroanstvo iz knjiga
starostavnih, od kojih knjiga je jedna bila Kosovo polje, ispisana junakom krvlju, a
punktirana glavama vojvodskim.
Mnogobrojni manastiri Nemanjia, zidani po najnepristupnijim mestima, sluili su ne
samo kao zbegovi, no kao proroanstvo budunosti.
Narodna poezija iz doba ropstva nita drugo nije do opevano narodno proroanstvo.
Koji je narod do sad pevao, kad je u ropskom jarmu gledao kraj svoje istorije? Nikoji.
Pesma je dokaz nade i vere; pesma u zlu jeste proroanstvo. Turci - gospodari - nisu
pevali ni iz daleka toliko koliko Srbi - njihovi robovi. Na narod je pevao u najteem
ropstvu, zato to je bio daleko od pomisli, da je to ropstvo kraj njegove istorije, i to je
iveo verom, da je njegovo ropstvo samo jedan most izmeu dva velika dana. Jedan je
dan bio Vidovdan. Na drugi se moralo s nadom ekati. Cela je naa poezija narodna
proroanska, ne: ona je sva - proroanstvo.
Svi nai bolji pesnici pronicali su svojim genijem u ovo narodno proroanstvo i zapajali
su se i sami njime. Svi nai ravi pesnici tuili su se Kosova, plaili su se gigantskih
tvorevina narodnog duha, zatvarali su svoju duu pred narodnim proroanstvom i
zavlaili se sa svojim pegazom pod trulo i uto jesenje lie.
Mora zadiviti oveka, kako je kosovsko proroanstvo ba u nae vreme dobilo svoje
izrazite proroke. Na prologodinjoj meunarodnoj izlobi u Rimu ocenjeni su kosovski
spomenici iz srpskog paviljona kao najbolja dela od izloene umetnosti. I svet je sav
saznao tada, jedanput vie, za Kosovo i za veliko proroanstvo srpskog naroda, koje od
pre sto godina stoji na poetku svoga ostvarenja. Danas je to proroanstvo veim delom
svojim ostvareno. Skeptici tek sad poinju verovati u to proroanstvo. Oni koji se bave
ispitivanjem srpske narodne poezije, morae od sad ocenjivati ne samo njenu
umetniku lepotu, no i njen proroki znaaj.
Jesu li, dakle, nae sadanje pobede udo? Ne, one su samo ispunjenje jednog
davnanjeg proroanstva, s kojim su sva srpska pokolenja od Kosova do danas ivela i
umirala. Zapojena tim proroanstvom naa je vojska ila kao vihor od pobede k pobedi.
Nikad nijedna vojska nije radosnije ila u rat, niti je ikad ijedna vojska bila uverenija u
pobedu! Govori se mnogo o fanatizmu turskog vojnika. Ako fanatizam znai veru
jednoga vojnika, da je Bog s njim, onda je u ovome ratu na vojnik bio vei fanatik od
turskog. Jeste li razgovarali s ranjenicima u bolnici? Jesu li i vas oni uveravali, kao i
mene, da je sam Bog bio s njima u ratu i da ih je sam Bog vodio pobedi? Rei ete: i
Turci su se molili Bogu kao i mi, kako njima Bog da ne pomogne? Mi se molimo Bogu
za ovu pobedu nekoliko stolea, Turci su se poeli moliti 17-og septembra ov. god. No
nije nama Bog dodelio pobedu samo stoga to je naa molitva starija, nego to je i naa
stvar pravednija.

Naa pobeda osnovana je na pravdi i junatvu. Ono, to je bilo san itavih pet stolea,
mi danas gledamo kao javu. Jedna od najveih nemogunosti iz spiska naih
nacionalnih pesimista postala je opipljiva realnost. I sve ostale nemogunosti iz naeg
nacionalnog programa, koji je obuhvaen drevnim narodnim proroanstvom,
nesumnjivo e uskoro postati opipljiva realnost. Jo jedan ilim mora se osuti, kao to je
se jedan ve osuo, da bi Srbi mogli svoje nacionalno tkivo izatkati. Jedna je carevina
sruena, jo jedna e se morati sruiti, da bi se proroanstvo kosovsko potpuno
ostvarilo.
Nee se sruiti nijedna od onih carevina, u kojima se vlada na principima slobode i
pravde, ja vas uveravam.
Samo se stara i trula tkanja osipaju.
Tiranija sama sebi mora na kraju presei krvne arterije, poto je se dugo hranila tuom
krvlju.
Sebinost mora sama sebe pojesti, poto pojede sve oko sebe.
Nepravda sama sebi mora iskopati najdublji grob, poto stvori oko sebe groblje.
Kepeci, koji se igraju diktature nad veim i boljim od sebe moraju na kraju krajeva skupo
platiti svoju glupu alu.
Politiari, koji vode politiku na naelu "podeli pa vladaj" nee se poslednji smejati.
Monarsi, koji u svojoj nadutoj gordosti vie potuju praljive firme i izvetale grbove
svoje dinastije, no pravo svoga naroda, mogu lako postati predmet saaljenja svojih
slugu.
Sistem terora i pijunae to je jedno udovite, koje nikad nije imalo dui vek od veka
jednog oveka. Umire jedan ovek, a narod ivi.
Vlada zastraivanjem je oajno i poslednje sredstvo u rukama nemonih upravitelja
jedne zemlje. Jeste li gledali kako i uplaena ovca poinje da se kostrei i energino
taba nogama pred opasnou, koja joj preti? Ne ini to ovca iz hrabrosti, no iz oajnog
straha. Od njenog energinog tabanja i kostreenja do njenog okretanja na levokrug i
divljeg beganja ne protekne esto ni jedan tren oka. Zastraivanjem vladaju oni, koji su
sami zastraeni, kao plaljive i nerazumne ovce. Bilo je i u naoj srpskoj istoriji
vremena, - mnogi od nas to i pamte - kad su ljudi, nerazumni i plaljivi kao ovce,
pokuavali da vladaju ovim narodom zastraivanjem. Zavretak tih zastraivaa, kao
to znate, bio je onako isto straan, kao to je njihov ivot bio smean. Nas donekle
moe izviniti mladost i neopitnost, no ta bi moglo izviniti jednu staru monarhiju, u kojoj
je zastraivanje postalo ustav, iz koga se svi zakoni izvode? Monarhija, koja je trulila na
naem jugu, poela je ve plodove svoje dugovremene politike zastraivanja.
Monarhija, koja je do jue bila na naem jugu i koje vie nema, predskazala je svojom

sudbom sudbu i svake one monarhije, u kojoj se vlada slinim reimom, reimom straha
i lai. Pametan, ma i nevaljao, imao bi se emu pouiti od sudbe turske monarhije.
Nevaljalstvo se moe, istina, donekle drati pameu, no kad Bog hoe da kazni
nevaljalca, on mu oduzme pamet. I tad nevaljalstvo, bez pameti, brzo tone kao olovo na
tankom ledu.
Neka svak izvlai kakvu zna pouku iz sadanjih balkanskih dogaaja, to se nas tie mi
smo kroz njih uvedeni pompezno u optu istoriju oveanstva. Svi dogaaji iz nae
prolosti dobijaju sad sasvim druge razmere, no to su ih jue imali. Pre sto osam
godina zapaljen je od strane srpske jedan turski han u selu abarima i nabijeno je na
kolac od strane turske nekoliko Srba - revolucionara. To su bili dogaaji sami po sebi
lokalnog znaaja. Danas su to dogaaji svetskog znaaja onako isto, kao i Garibaldijevo
gerilsko ratovanje protiv Austrije u Lombardiji i kao avanture iz Napoleonova ivota, koje
su formirale jedan karakter, tako uticajan na tok svetske istorije. Svi veliki istorijski
dogaaji imaju jednu klicu malenu kao goruino zrno. I kao to goruino zrno
postepeno uzraste i razvije se u jedno drvo, tako i dogaaji po izgledu lokalni i neznatni,
postepeno dovedu do velikih svetskih dogaaja. Paljenje hana u selu abarima i
nabijanje na kolac nekoliko revolucionara samo su varnice onoga plamena, koji je u ove
dane obuzeo sav Balkan, plamena, koji je zagrejao mnoge due, no i spalio mnoge
neiste savesti u ovome svetu. Tako se postepeno ostvarivalo veliko narodno
proroanstvo. Kao to se to proroanstvo postepeno korenilo u dui narodnoj, tako se
ono postepeno i ostvarivalo. I kao to je proroanstvo o Mesiji stoleima dralo jevrejski
narod da ne podlegne strahovitim udarima sudbe, tako je isto i srpski narod stoleima
drao proroanstvo o ponovnom nacionalnom vaskrsu. To proroanstvo, s kojim smo se
svi mi takorei raali; koje smo nasleivali od svojih roditelja; proroanstvo, koje nam je
inspirisano i u nama negovano i kuom i kolom i vojskom i crkvom od detinjstva do
danas, - to proroanstvo i diglo je ceo na narod kao jednog oveka, - to proroanstvo i
goni nas danas na sva ona portvovanja, kojima se strani svet divi, ne poznavajui vas.
Strani svet nikada nas nije dovoljno poznavao i dugo nas jo nee poznati. No vanije je
od toga da mi sami sebe istinski poznamo.
Poznajmo dakle, danas svoju fiziku i moralnu mo bolje nego to smo je jue
poznavali. Mi smo sami sebe jue potcenjivali. Danas to ne moramo initi; danas
moemo bez precenjivanja sebe doviknuti svima tiranima naega plemena, koji kao
zastraene ovce kostree se i tabaju nogama na naem pragu:
- Tirani, mi smo maleni prema vama u muenju i poniavanju ljudi; u tome ste vi velika
sila.
- Mi smo maleni prema vama u lukavstvu i perfidnosti i farisejstvu; u tome ste vi velika
sila.
- Mi smo maleni prema vama u sebinosti i pohlepnosti na tuu imovinu; u tome ste vi
velika sila.

- Mi smo maleni prema vama u nepotovanju tuih prava i nepriznavanju tuih potreba;
u tome ste vi velika sila.
- Mi smo maleni prema vama u sejanju nesloge i mrnje meu ljudima; u tome ste vi
velika sila.
- No ima jedna oblast, u kojoj ste vi manja sila od nas: to je oblast herojstva:
Herojstva u borbi za slobodu.
Herojstva u samoportvovanju.
Herojstva u priznanju i potovanju oveanskih prava svakoga oveka.
to god se usudite vi, tirani, uiniti u toj oblasti, samo milju i reju, mi emo vas delom
nadmaiti. Kosovsko proroanstvo, koje nam je Bog dao i koje Bog kroz nas ispunjava,
daje nam onu snagu, koju vi nemate odakle crpsti. Naa borba nosi religiozni karakter
od poetka, vaa - pekulantski. S nama je Bog, s vama je strah, Bog nam pomae, da
tvorimo dela koja nadmauju na broj i nau mo i koja dovode vas do divljenja i do
straha. Vi mislite nas je manje; varate se: s nama su i svi herojski duhovi naih predaka
od Kosova do Kumanova, koji su mnogobrojniji od vae vojske. I jo jednom: s nama je
Bog, s vama je strah. Amin.

BESEDA O SLOBODI
Govorena u osloboenom Skoplju.

Sadraj

Stojte u slobodi, kojom nas Hristos oslobodi,

i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti.
Galat. 5, 1.
Niko nije slobodan do onoga, ko sobom vlada.
Epiktet

Kome od vas da uputim danas svoju re, - vama, oslobodioci, ili vama osloboeni?
Vama koji ste doneli slobodu ovoj zemlji, ili vama koji ste ekajui tu slobodu sauvali
kroz vekove svoje hriansko ime? Vama koji ste jednim udarom na Kumanovu slomili
groznu mo muslimana, ili vama koji ste, zajedno sa svojim precima, davali otvor toj
neprijateljskoj moi pet stotina godina? Vama koji ste celog svog veka, lomei se po
burnom muslimanskom moru vodili oajnu borbu da u ovo ne potonete, ili vama koji ste
svojim mukim grudima gurnuli to more i vratili ga u njegovo staro azijsko korito? Kome
od vas da uputim dananju svoju re?
Upuujem je i jednim i drugim kao pobediocima. Jer gle, vi ste pobedioci i jedni i drugi.
Pobedioci ste i vi, koji ste 13-og oktobra 1912. g. stanovali u ovoj zemlji, morajui
osvajati od svojih gospodara patnjom i suzama svaki dan i svaki as ivota svoga, a
pobedioci ste i vi, koji ste sa slobodom doli u ovaj grad Velikog Cara trnovitim i munim
putevima, preko kosovskog i kumanovskog polja.
Hou da govorim i jednim i drugim kao brai po krvi i veri. Krv nije voda, vera nije bajka.
Jedna ista krv gonila vas je, da se pri susretu zaplaete, jedna i ista vera gonila vas je,
da se sa suzama zagrlite. Jer krv, koja tee u ilama sviju vas, nije kakva sumnjiva
tenost, no to je krv mone i svee slovenske rase, krv mladika i krv plemenita. Krv
vaa nije ma kakvog sumnjivog i niskog porekla, - vi ste je nasledili od Svetog Cara, koji
je na Kosovu pao kao poslednji branilac slobode srpske i balkanske, i od Velikog Cara,
po ijim stopama hodimo mi kad hodimo po ovome gradu, iz koga je on vladao celim
hrianskim Balkanom, s pravdom i slobodom.
Vera vaa nije vera u kamene i drvene idole, no u ivog i velikog i dobrog Boga, i u
ivog i velikog sina Boijeg, Hrista.
Vera vaa nije uveo bosiljak, koji se sluajno uva jo u nekom kutu sobe, no vera vaa
je jedan veito svei cvet, koji svojim mirisom opija.
Vera vaa nije vera najgorih, no najboljih u svetu.

Vera vaa ne pokree samo brda, no i zvezde, i ne vaskrsava samo ljude iz mrtvih no i
narode.
Vera vaa, osloboeni, svetlila vam je kroz pet stolea u tami ove zemlje; vera vaa
oslobodioci, prevela vas je kao ognjeni heruvim preko opasnih polja: Kosova i
Kumanova.
Vera vaa, brao, uinila vas je, i jedne i druge, pobediocima.
Vera vaa, draga brao, to je druga krv vaa.
Vama svima hou da govorim jo i kao brai po gladi i ei. Hou da vam govorim o
onome, za im je dua vaa najdue i najstranije oseala glad i e. O slobodi!
Sloboda je najradosnija no i najgroznija re, koja se ikada na zemlji ula, - najradosnija
za ugnjetene, najgroznija za ugnjetae. Ta re je palila oveanstvo kao oganj i vitlala
ga kao oluja trsku kroz celu istoriju njegovu. Ta re je kravila srca robovima i zaleivala
duu tiranima. Ta re je vazda bila melem za ranjenu pravdu i otrov za osionu
nepravdu.
Borba za slobodu ispunjava celu ljudsku istoriju.
Prvo je ovek vodio borbu s prirodom oko sebe, jer prvo njegovo ropstvo bilo je ropstvo
prirodi.
Druga borba bila je borba oveka s drugim ljudima, sebi ravnima, koji su ga pritisnuli
svojom vlau i silom, kao gospodari i tirani.
Trea borba to je veita borba oveka sa samim sobom, sa gorim samim sobom, za
jednog boljeg samog sebe; sa ropskim biem u sebi, za jedno slobodno bie u sebi.
Kakvi su metodi i rezultati mnogostoletne ovekove borbe s prirodom - o tome nas ue
prirodne nauke.
Kakvi su metodi i rezultati dugovremene borbe oveka s ovekom - o tome nas ui
politika i ratna istorija.
A kakvi su metodi i rezultati borbe oveka sa samim sobom, - o tome nas ui religija.
Iz borbe s prirodom ovek je iziao pametniji. Iz borbe s ljudima ovek je iziao
humaniji. Iz borbe sa samim sobom ovek je iziao uzvieniji i blagorodniji.
Pa ipak - ni iz jedne borbe ovek jo nije potpuno iziao.

Jo ovek vodi borbu s prirodom, i sa svojim blinjim, i sa samim sobom. Jo se

prirodne nauke usavravaju; jo se istorija stvara, i jo religija uzviava ljudski rod. Mi
se jo nalazimo usred toga opteoveanskog i opte-istorijskog procesa osloboenja.
Sloboda je najsimpatinija stvar na svetu. I kad je mrze, ljudi joj se dive. Prema svakom
aktu osloboenja svet se odnosi s potovanjem. Svet se ushiava jednim naunikom,
koji objavi kakav nov uspeh u nauci, koji oznaava novu pobedu oveka nad prirodom.
Svet se divi jednom potitenom narodu, koji ustane protiv svojih tirana i izvojuje
slobodu. Svetu imponuje jedan ovek, koji savlauje slabosti svoje i hodi kao slobodan
ovek u odnosu prema vioj prirodi svojoj.
I srpska vojska izaziva u ovo vreme divljenje i potovanje celoga sveta. Srpska vojska
izvojevala je slobodu ovoj zemlji. Moda to celom svetu nije milo, no ceo svet to ceni i
respektuje. Srpska vojska donela je slobodu ovome neslobodnome - svakako
najneslobodnijem - kutu nae planete.
Srpska je vojska skupo i preskupo platila slobodu ove zemlje. Ne srebrom i zlatom, no
krvlju, mnogom i skupocenom krvlju svojom.
Da ne govorim o mnogobrojnim rtvama, palim na Kumanovu, na Prilepu, i Bitolju, - o
tome se dovoljno zna, no teko da e se nai i jedna varo i jedno selo u celoj
osloboenoj Maedoniji, u kome ne bi bilo groblja srpskih vojnika - osloboditelja. Srpska
vojska bila je poslednja, koja se pre 500 godina u odbrani Maedonije sruila pred
turskom silom. Srpska vojska bila je prva, koja je prole 1912. godine ula u
Maedoniju, da se bori za slobodu ugnjetenih Hriana. Skupo je stala Srbiju sloboda
ove zemlje! Hiljade majki u Srbiji, koje su prole jeseni ispratile svoje sinove u ovu
zemlju, uzalud ekaju njihov povratak. Hiljade sestara zavile su se u crninu za braom,
koja su zaklana na rtveniku slobode ove zemlje. Prijatelji tuguju za prijateljima svojim,
udovice plau za muevima svojim, siroad pite za ocem svojim. Nema kue u Srbiji,
koja nije dala zlata, i suza, i krvi za otkup slobode ove zemlje. Nema oveka u Srbiji,
kome bar jedan grob u Maedoniji nije toliko drag, koliko i njegov sopstveni ivot.
O kako je skupa svaka sloboda! A naroito kako je skupa sloboda ove zemlje! Ona je
skuplja od zlata, i suza, i ivota ljudskog.
No iako je Srbija tako skupo platila vau slobodu, osloboena brao naa, ona ipak ne
trai nita vie od vas, no od ostalih svojih sinova. Ona ne trai od vas ni veu slubu,
ne vei porez, ni veu blagodarnost, no to joj daju ostali sinovi njeni. ta vie, Srbija
osea prema vama vie ljubavi i vie nenosti nego prema nama ostalima, koji smo u
njenom slobodnom krilu roeni i odrasli. Jer vi ste njeni sinovi, koji ste bili izgubljeni, pa
ste naeni; koji ste bili mrtvi, pa ste oiveli; koji ste bili daleko od nje, pa ste joj se vratili
u zagrljaj!
Kroz suze za mnogobrojnom decom svojom Srbija se raduje zbog vas, naenih i
vaskrslih. I mi svi, koji dolazimo ovamo da posetimo grobove svoje izginule brae,

nalazimo jedinu utehu u tome to vidimo vau slobodu, izniklu iz milih nam grobova.
"Nisu uzalud poginuli!" - govorimo mi na jo sveim grobovima i utiremo suze s oiju.
Raduje se i crkva Hristova to vas vidi tako okupljene u slobodi, da bez straha i stida
slavite velikog Tvorca sveta, koji je uinio kraj vaim iskuenjima i ponienjima.
Raduje se Hristova pravda, koja je ponovo zasjala posle dugog mraka i prezrenja.
Raduje se i srpska narodna pravda, koja je posle dugog narodnog iskupljenja i
oienja popela se trijumfalno na presto svoj.
Radujete se i vi svi, osloboena brao, to je Bog udostojio vas izmeu tolikih
pokoljenja, koja su od Kosova do danas pitala u ropstvu, da okusite slobodu i vidite
ostvaren amanet Kosovski.
I sen Velikog Cara raduje se to vidi ovaj svoj grad slobodan. A s carem Duanom
raduju se i svi poginuli i umrli borci za slobodu ove carske prestonice i ove carske
zemlje. Radujte se i vi ivi, kad i mrtvi danas imaju razloga da se raduju!
Oslobodilaka i osloboena brao! Vi svi ve imate slobodu za kojom ste udeli i za
koju ste se borili. Vi ste slobodni od tiranstva ljudi. No ja rekoh da je ceo ivot ispunjen
borbom za slobodu. Vama sada predstoji nova borba za slobodu, na koju vas crkva
Hristova poziva. To je sloboda religijska, sloboda unutranja, kojoj je Hristos prizvao
svet. Crkva Hristova poziva vas u borbu protiv tiranije nieg oveka u vama nad viim
(do jue ste bili zauzeti drugom borbom, danas je ova na dnevnom redu). Crkva
Hristova poziva vas na borbu protiv greha, za slobodu vrline, i na borbu protiv
sebinosti, a za slobodu milosra, i na borbu protiv mrnje, a za slobodu ovekoljublja, i
na borbu protiv bezbonih misli i nepravednih elja u sebi, a za slobodu misli uzvienih i
elja pravednih; jednom reju: crkva Hristova poziva vas na borbu protiv roba u vama, a
za oveka slobodna. Niko nije slobodan brao, osim onoga, ko doe do saznanja svoje
zavisnosti od Boga. Jer ko se osea zavisan od Boga, taj se osea nezavisan od svega
ostaloga; ko se pak osea nezavisan od Boga, taj se mora oseati zavisan od svega
ostaloga. A ko sme poricati, da je bolje biti zavistan od Boga, koji je sam razum i sama
pravda, nego li biti zavisan od surovosti prirodne, od nerazumnosti ljudske, i od svoga
greha? Sloboda u najboljem i najviem njenom smislu znai zavisnost od Boga. Ta
zavisnost nije robovska, no zavisnost sinovska.
Prvo je ovek bio zavisan od prirode, pa od oveka, pa od svoga greha. Prva borba
jeste borba s prirodom, druga s ovekom, poslednja s grehom. Mi moemo poi i
obratnim putem. Oslobodimo sebe od greha i slabosti i lako e nam biti tada osloboditi
se i tiranije ljudi i tiranije prirode. Jer je tiranija greha najgora tiranija u svetu.
Osloboena brao, Srbija - osloboditeljka vaa poziva vas na slobodan politiki ivot, a
crkva Hristova poziva vas na slobodan duevni ivot. Slobodu politiku Srbija vam je
izvojevala, no slobodu Hristovu svak od vas sam mora izvojevati. Mi smo pozvani da od
sad svi zajedno na dobijenoj slobodi politikoj zidamo slobodu Hristovu, a na slobodi

Hristovoj karakter i kulturu ove zemlje. Karakter i kultura ove zemlje bie demokratska i
hrianska. Demokratija i hrianstvo pak potrebuju slobodne ljude, unutranje
slobodne ljude.
Zato, neka bi vas Hristos zapojio svojim duhom, koji bi sagoreo u dui vaoj sve to je
ropsko, sve to je neisto i greno. Neka bi svi vi postali slobodni ljudi od zla u sebi, i
slobodni radnici na dobru ove lepe i mnogostradalne zemlje, da bi postavi slobodni
spolja bili slobodni i iznutra, jer Srbija nee robove no slobodne ljude, i crkva Hristova
nee robove no slobodne ljude.
Potujte, brao, slobodu, koju vam je Srbija donela. No seajte se slobode, koju je
Hristos doneo svetu. Stojte i u jednoj i u drugoj slobodi i slavite Boga, koji je do sad
uvao ovu zemlju i koji e je i od sad uvati, vodei je miru, i kulturi i srei. Amin.

ORGIJA NA GROBLjU
Govoreno u miru, godinu dana posle rata, u korist invalidske siroadi.

Sadraj

Podnio si mnogo, i trpljenje ima,

i za ime moje trudio si se, i nijesi sustao.
No imam na tebe, to si ljubav svoju prvu ostavio.
Opomeni se dakle, odkuda si spao, i pokaj se, i prva djela ini;
ako li ne, doi u ti uskoro,
i, dignuu svijetnjak tvoj s mjesta njegova, ako se ne pokaje.
Apokalipsis, 2, 3 - 5.
Kajite se, dok imade dana;
Dok je doba, djeco, kajite se;
Kajite se, dok nije pozvana Dua k Onom, koji nebom trese;
Kajite se, jer zemaljskog stana T'jek izmie b'jegu, kajite se;
Kajite se, jerbo zora rana na' e mnogog, kud za vazda gre se.
Kajite se.
Smrt Smail-age engia
Posle rei uvaenog g. Vajlsa, rei skroz biblijske i duboko religiozne, koja jasno
svedoi, da duevna kultura govornika ima bazis i nadahnue u Bibliji kao i duevna
kultura velike engleske nacije, kojoj on pripada, izgledae vam udno, potovana brao
i sestre, da ja - iako ne svetovnjak kao g. Vajls - govorim na temu vie svetovnu. U
samoj stvari predmet moga govora bie isto tako biblijski kao i predmet moga
predgovornika. Ja hou da vam govorim o proloj godini, koja meu listovima nae
istorije prestavlja jedan u istini biblijski list. Hou da vam govorim o dogaaju, koji je
potvrdio jedanput vie mnogobrojne istine biblijske, kao:
- da pravda najzad pobeuje,
- da i najcrnjem ropstvu zasija jednoga dana svetlost slobode,
- da je svakom tiranstvu krajnja plata ponienje i sram.
U ovo vreme, pre trista eset i pet dana, nai vojnici su se mrzli u rovovima pod
Jedrenom i Skadrom. A sad je sve mirno, kao posle bure. Jedna barica, kojoj niko nije
mogao izmeriti dno, jer joj je dno izgledalo ravno s povrinom, zatalasala se silno, i kad
su se talasi na njoj stiali, svet je ponovo pogledao u tu baricu i zaudio se, kako ranije
niko nije imao oi da vidi, da to i nije barica no duboko jezero. Jedna nacija, koja je kao
vavilonska grenica posuta pepelom upala sebi kose i jadikovala nad svojom
mizernom sudbom, i u akordu sa svima susedima i mimoprolaznicima izlivala kletve i
grdnje na sebe, zasvetlila je ove godine biblijskom, starozavetnom vrlinom tako silno, da

je zbunila sve tuioce i klevetnike svoje, i - sama se nala zbunjena i zastiena kao
mladost kad joj se prvi put kae da je lepa.
Danas, posle trista eset i pet dana, kada smo svi doli k sebi, kada smo zavukli ruke u
rebra vaskrslog srpskog naroda i na nain nevernog Tome uverili se, da ono to
doivesmo u skoro minulim danima nije san nego java, nije uobraenje nego stvarnost, i
to najvea stvarnost, kakvu je doivela naa generacija, ja hou da vam govorim o toj
stvarnosti.
Hou da govorim o ratu i miru, o Jue i Danas, o onome to se zbi pre trista eset i pet
dana i o onome to se zbiva sada, posle trista eset i pet dana. Hou da govorim o
naoj pobedi i o onome, to je dolo posle pobede.
- Pobedismo, jel te?
- Kako pobedismo? - pitamo mi jedan drugog i sebe kao budei se iza sna. Kako?
Prvi odgovor: - Jer smo imali dobre topove.
Zaista nai su topovi bili izvrsni. Ko je samo video te sjajne, masivne maine, morao je
osetiti strahopotovanje i jezu. Ne zna se ta je bilo impozantnije, da li sama maina, ili
ogromna oprema iste: kare, kola, municija, gvoarija i drvenarija, i konjski pribori. Sve
je bilo jedro i zdravo, dobro utegnuto, vrsto vezano, oieno i uglaano. Sve se
kretalo sa sveanou jedne procesije, sa tanou jednog mehanizma, i sa tutnjem
planinskih tekih oblaka. Pa jo ko je sluao i gledao te strane maine u dejstvu!
Nai brdski topii ispunili su bili sve dubodoline albanske i uutkali ili pretvorili u apat
svojim zapovednikim tonom sve ostale glasove ljudske i ivotinjske, od ar-planine do
Jadranskog mora, za nekoliko meseci, da, za itavih nekoliko meseci. Naa poljska
artiljerija na Kumanovu kosila je neprijatelja kao sudba to kosi u vremenima njene
bogate etve. Nae haubice od Koana pogaale su tano neprijateljsku artiljeriju i
peadiju na Kalemanskom polju. Svaki metak izrivao je itave bunare. Tako mnogo ima
tih bunara, da celo Kalemansko polje izgleda kao boginjavo lice. Gradski topovi pred
Bitoljem i Rajanskim Ridom plamteli su sa vulkanskim uasom i razoravali i mesili sa
zemljom sve to se nahodilo na mestu, kuda su oni bili upravljeni.
Imali smo i puke, i mitraljeze, i sablje i noeve. Sve je bilo izvrsno, sve naotreno i
uglaano. Mrtve stvari sluile su kao i ive. Kad danas pogledamo topove i puke i
mitraljeze, izgleda nam kao da gledamo ive ratnike, koji se odmaraju u nepominosti i
utanju. Posle pobeda vojnici su celivali svoje oruje, naroito topove, sa zahvalnou.
Strani dopisnici hvalili su nae oruje, strane fabrike koje su radile to oruje napravile su
sebi ogromnu reklamu, pripisujui sve pobede nae svojim gvozdenim tvorevinama.
Sad e narodi poruivati oruje iz tih fabrika, u uverenju, da je s njim i pobeda vezana.

I tako, dakle, sluajui i od strunih i nestrunih pohvale naem oruju, mi bi mogli

pomisliti, da smo pobedili zbog dobrog oruja. Mogli bi rei: - Topovi su nam doneli
pobedu nad svima neprijateljima u ovoj godini.
U istini, da je naa vojska bila naoruana tojagama kao prva vojska srednjevekovnih
krstaa, ne bi moglo biti ni rei o pobedi. No s druge strane zar ne imaahu Bugari na
ataldi isto tako dobre topove? I zar Grci kod Lerina ne ostavie neprijatelju dvanaest
svojih topova, isto tako dobrih i sjajnih, kakvi i nai behu u ovome ratu? I zar Turci
najzad, ne razuverie dovoljno do sada kroz usta svojih generala i svojih evropskih
instruktora svet u steenom verovanju, kao da su njihovi topovi loi i njihova municija
neupotrebljiva? Moramo, dakle, dati drugi odgovor.
Drugi odgovor bi glasio: - Pobedismo brojem. Na broj zadivio je i nas same: kako broj
ljudi, tako i broj stoke, tako i broj materijala. iveli smo svi u obmani, da nas je u ovoj
zemlji bilo neto ispod tri miliona. Tako se pisalo po statistikama, i tako se predavalo po
kolama. U samoj stvari, bilo nas je neto preko tri miliona. Mobilizacija je demantovala
nau staru statistiku. Na narod je rastao i mnoio se i napunio ovu zemlju i nije znao
broj svoj. U prvi mah mobilizacije tvrdilo se, da je mobilisano neto preko 200 hiljada, u
drugi mah - neto preko 300 hiljada. U samoj stvari pokrenuto je bilo neto preko 400
hiljada. Mi smo bili nadmoniji od neprijatelja i na Kosovu i na Kumanovu i na Bitolju. Ne
uvek mnogo nadmoniji, ali tek nadmoniji. Broj naeg ljudstva bio je neto nadmoniji,
no broj nae stoke bio je daleko nadmoniji. Naa divna stoka! Ona je zasluila
spomenik i besmre. Da su nekako Turci probili nae ubojne redove, nali bi silni plen u
stoci. Na plen pak u stoci turskoj, koju je vojska nala probivi turske ubojne redove,
ne vredi pomena. Kod Turaka samo su ljudi bili na bini pri igranju velike tragedije, kao u
klasinoj drami. A kod nas? Kod nas ceo jedan mikrokocmos: i ljudi, i ivotinje, i stvari.
Sve u ogromnom broju, sve kao u utakmici, ko e koga prevazii. Jedna raskona
scenerija kao u modernoj drami.
Izgleda da brojem pobedismo. I sam Napoleon se starao da bude na svakom mestu
borbe nadmoniji brojem od svog neprijatelja. Izgleda na prvi mah, da je broj najvanija
injenica u ratu. Meutim to samo tako izgleda na prvi pogled.
Brojna nadmo nikad nije bila pouzdana garancija pobede. Imali su Filistinci veu
vojsku od Saulove, pa su ipak bili pobeeni.
Kserks je imao vie nego deset puta veu vojsku od Grka, pa je ipak pretrpeo poraz.
Darije je bio tuen od manje vojske Aleksandrove. Na Kulikovskom polju Dimitrije
Donski pobedio je daleko mnogobrojniju mongolsku silu Mamajevu.
Napoleonov veliki broj rasprtao se u Rusiji u nita. I na Miaru je manji broj pobedio
vei. Pa i tek minuli na rat pokazao je, da esto manji broj dri vei broj u ahu, ili ga
pobeuje i odgoni. U Albaniji su Turci s Arnautima bili mnogo nadmoniji od naih
Drinaca drugog i umadinaca prvog poziva.

U ratu s Bugarima na broj bio je manji od broja bugarskog.

ak i na Kumanovu manjina je odnela pobedu nad veinom. Ja mislim na Mlado
Nagoriane, gde su dva naa puka borei se ponaosob jedan za drugim, sa
nesravnjeno veom silom, uglavnom izneli bitku na svojim pleima.
Nezadovoljni ovim drugim, mi moramo traiti trei odgovor na postavljeno pitanje.
uje se, i od strunjaka podvlai se trei odgovor: - Pobedismo oduevljenjem i sveu.
Zaista bilo je i oduevljenja i svesti. No ja drim, da je bilo mnogo vie svesti nego
oduevljenja. Malo je, vrlo malo uopte oduevljenja za rat u savremenoj Evropi.
Savremeni kulturni svet orua se vie iz straha nego iz volje za ratom. to god je ovek
kulturniji, to je manje oduevljen za rat. Jer to god je ovek kulturniji to on vie istie
mozak nego krv za regulatora odnosa meu ljudima. Tamo ima vie oduevljenja, gde
je krv jaa od mozga. Ako smo mi kulturniji od Turaka i Arnauta, pa i od Bugara, - to
izgleda da ja nesumnjivo - onda je kod nas moralo biti manje oduevljenja nego kod
njih. No to izuzetno nije bio sada sluaj - to je izvesno. Na vojnik nije bio manje
oduevljen od neprijatelja. Jer dok je neprijatelju bujna krv podgrevala oduevljenje,
naem vojniku je misao elektrisala krv. A misao je svest. Turci su imali mnogo
oduevljenja, no to je oduevljenje podravano krvlju. Nae oduevljenje je podravala
naa svest. Turci su uli u rat s nama s daleko vie mrnje prema nama, nego to smo
mi imali prema njima onda kad smo preli granicu i poeli borbu. Mrnja kao i ljubav,
kao i sve na svetu stari i slabi. Naa stara mrnja prema Turcima od starosti je bila ve
oslabila. Da su Turci nas napali, ta stara mrnja naa razbuktala bi se iznova u svoj
strahoti svojoj. No mi smo napali njih. A napada nikad nema u srcu onoliko mrnje
koliko je ima napadnuti. Napadnuti se revoltira, dok napada rauna. Kod nas je bilo
vie svesti i rauna, kod Turaka vie fanatinog oduevljenja. U drugom ratu, kod nas je
bilo isto onoliko oduevljenja, onoliko pritajenog fanatinog gneva, koliko kod Bugara
rauna. Jer u prvom ratu mi smo bili napadai, a u drugom napadnuti. Nae
oduevljenje u prvom ratu podsticano je vie sveu, u drugom vie krvlju.
Svest naeg naroda o nunosti rata bila je dovoljno velika. Jo u vreme mobilizacije
stvorena je u svesti narodnoj jedna dilema, koja je svu nau vojsku i svakog vojnika
napose pratila kroz oba rata. Ta dilema je glasila: pobediti ili propasti. Muno da je bilo i
jednog vojnika, kome u oi rata nije bio poznat u glavnim potezima politiki poloaj
Srbije. Znao je svak, da je Srbija stenjena susedima i da je od mora ograena. Znao je
svak za glavnog, severnog neprijatelja Srbije, za Austriju, koja je i danju i nou snevala i
snovala samo nesreu i poraz Srbije. Znao je, reju, svak, da bi pobeena Srbija
znaila propalu Srbiju.
Osim toga, u dui svakoga naega vojnika bila je iva tradicija narodna. Ta tradicija
sadravala je narodne zavete, koji su kao najvea relikvija predavani s oca na sina.
Kosovo je u toj tradiciji bila najrazumljivija i najzvunija re, koja se nije mogla izgovoriti,
a da ne nae odjeka poev s jednog pa do drugog kraja Srpstva. Kosovo je bila
neisplaena obligacija, koja je, kao i svaki dug, pritiskivala svakoga Srbina, kao dunika.
Objava rata 1912. god. znaila je poziv na sud, da se dug isplati. Tako je narod i

shvatio. Veliki je bio sud i velike sudije, pred koje je naa generacija bila pozvana. 1912.
god. mi smo bili pozvani na sud pred Nemanju i Sv. Savu, pred Duana i Lazara, i
Miloa i Karaora.
"Dug se mora platiti, pred takvim sudijama se ne sme srpsko ime uprljati"; - to je bila
najsvetija misao svakog mobilisanog srpskog vojnika. Mogli ste onda rei ma kome, ko
se urno spremao na zborno mesto: "uje, za taj kosovski dug morae poloiti svoj
ivot?" - dobili bi uvek isti, rezignirani no odluni odgovor: - Znam, no tako mora biti.
Ponavljam: svest o pobedi i nunosti rata bila je velika. No tu svest imali su i Buri u
vreme svog poznatog sukoba s Englezima. Pa ipak sama ta svest njihova nije im mogla
doneti nita slino naem Kumanovu ili Bitolju.
Postoji i etvrti odgovor: - Pobedila je istorijska pravda. Svojom invazijom iz Azije Turci
su oborili Vizantiju, koja je ve bila zrela za opadanje. No oni su otili jo dalje od
Vizantije i podjarmili su mlade slovenske narode, koji su greili i zbog pogreaka
stradali, ali koji su bili jo mladi i orni za ivot i stvaranje. Kosovo je dolo kao kazna
naih grehova politikih i moralnih. I Kosovo je, dakle, dolo kao neumitna istorijska
pravda. I robovanje nae bilo je zasluena kazna za prolost i elienje za budunost.
U svakoj kazni ima tako jedna strana negativna i jedna pozitivna. Nae robovanje je
kazna, ija je negativna strana ispatanje za prolost, a ija je pozitivna strana elienje
i podmlaivanje za budunost.
Jednoga dana doao je kraj ispatanju, kazna je bila ravna grehu, i nabujala i
podmlaena snaga narodna neodoljivo je traila primene u slobodi. No trebalo je
slobodu izvojevati. Prvo se na to morala upotrebiti snaga narodna.
Kao to se narodna sloboda postupno gubila, tako se ona postupno i povraala. Pre sto
godina poela se povraati sloboda srpskom narodu. Ona se jo nije potpuno povratila,
no ona se mora povratiti. Mene tome ui istorija i neumitna pravda, koja u noj vlada.
Istorija ne pie jeroglifima, no oiglednim faktima. No najoiglednije stvari ljudi esto
najmanje vide. Astronom, koji prouava veliinu Saturnovih prstenova, i ne sea se, da
su dva puta dva etiri. I ako istorijska pravda bode oi svakome, ipak svak nije u stanju
da je vidi. Zauzeti dalekim predmetima, mi ne vidimo predmete bliske, i gledajui u tamu
na horizontu, mi ne vidimo svetlost pred nogama.
Tok nae istorije jasan je kao dan. Mi se nalazimo ve sto godina u procesu
osloboenja i penjanja. Nema te sile zemaljske, koja e taj proces moi spreiti. On je
poet i do sada do polovine doveden. On mora doi svome kraju. Ko bi to odrekao, taj
bi odrekao zakone u istoriji ljudskoj. A ko odrie zakone u istoriji, taj ne moe bez
nedoslednosti i protivrenosti priznati ni zakone fizike ni hemijske. Istorija nije jedna
besmislena smea, no jedno vrlo veto i vrlo dosledno tkanje. Ko ima duhovne oi da
vidi, moe da vidi kuda vodi svaki pokret nevidljivog unka, koji se bez prestanka kree
tamo-amo.

Specijalno naa istorija je jasnije tkanje od ma koje druge istorije u Evropi. Klasina po
jasnosti i odreenosti poteza! Carevanje, robovanje, osloboenje. To je naa istorija. Ko
bi eleo da studira zakone istorijske naa bi mu istorija najbolje posluila kao model za
to. Istorijski zakoni to je istorijska pravda. Istorijska pravda bila bi nepravda, kada bi
narod, koji se ropstvom spremao etiri stolea za slobodu, iveo u ovoj samo jedno
stolee k ne oslobodivi se potpuno. To bi bila istorijska pogreka, nedoslednost. A
istorijski zakoni su nepogreni i dosledni kao svi zakoni.
Mi smo bili pravedna strana u danom trenutku, na Kumanovu k Bregalnici, i u tom
trenutku pravda je uveliana lavorovim vencem pobede na nama i kroz nas.
No istorijska pravda bila bi samo prazna re, ako ona ne bi predstavljala jednu ivu silu.
Ona bi znaila samo jedno fatalno survavanje kamenja nizbrdo. Jedan kamen potisnuo
drugi, ovaj, trei, ovaj etvrti, dok se nije osula cela gomila, koja je sve vie rasla to se
dalje kotrljala, i sve bre jurila u propast, u bezdan, ukoliko je bivala vea. To bi znaila
pravda kao neiva sila. Zato je nedovoljan odgovor, da smo mi pobedili istorijskom
pravdom.
Evo i petog odgovora: - Pobedili smo verom u ivu pravdu, koja upravlja istorijom.
Pobedili smo verom u Boga.
Kad bi ovaj odgovor dao neko od onih koji su iz velike daljine i sa udobnih mesta
posmatrali rat, kao predstavu u pozoritu, onda on ne bi imao velikog znaaja. Ovaj
odgovor je meutim vrlo znaajan onda kad on dolazi iz usta onih ljudi, koji su preturili
preko glave na kumanovskom polju onu stranu no izmeu 10. i 11. oktobra. I ovaj
odgovor postaje jo kudikamo znaajniji, to se on uje i iz mnogih usta, koja pre rata
nikad nisu nita izgovarala do hulu na veru i Boga.
- "Pomoe nam Bog" - govorili su po bolnicama ranjenici, koji su ostali sposobni za
govor; govorili su to isto i oficiri i redovi.
Kao jedan san sve se zbi, neverovatno brzo i neverovatno uspeno. Jedna godina dana
pretvorila je stotine hiljada pesimista u optimiste. Jedne cele godine dana verovalo se u
Srbiji u Boga. Opasnost je bila pred vratima, i mi smo svi potraili Boga za saveznika i
pustili ga u nae domove i u nae due. Jedne cele godine Srbija je bila hram Boiji.
Svaki od nas bio je po jedna zapaljena svea, koja je gorela pred licem Boijim kao
rtva na oltaru. Dua svakoga od nas predstavljala je cele godine jednu neprekidnu
molitvu. No, godina je zavrena, molitva je usliena, rtva je primljena, i - sad mnogi
poinju da gase svoje svee i da se okreu leima oltaru!
U velikim i izvanrednim dogaajima sav svet oseti prisustvo Boga: u ratovima, u
pomraenjima Sunca, u katastrofama.
Veliki duhovi pak oseaju Boga u svako doba i na svakom mestu.

Jeste li stavljali ratnicima ovo pitanje: - "Kad ste, ratnici, naroito osetili prisustvo Boga
meu vama?"
Ja sam ih pitao. Rekli su mi: - Na Kumanovu, u Albaniji i na Bregalnici.
Na Kumanovu, pored svekolike nae brojne nadmoi nad Turcima, mi smo jednoga
trenutka stajali vie pred porazom nego pred pobedom. Na levome krilu bila je naa
situacija kao situacija jednoga oveka, koji se nadneo telom nad ambisom i drao se
pipajui samo rukama po kamenju, koje se osipa.
U Albaniji, pri maru na more, Arnauti su mogli nae kolone odsei, zagraditi i potpuno
unititi.
Posle Brdice nai su bili poraeni i smueni. Situacija 28. januara pred Skadrom bila je
ovakva: Ispred naih trupa neprijatelj nadmoniji, s jednim velikim uspehom od prole
noi, pozadi naih trupa nerazoruana arnautska sela i more: sela bez puteva, more
bez laa. Da su Turci iskoristili svoj uspeh od 27. januara, kao to nisu, nai bi ili svi
izginuli ili podavili se u moru.
Na Bregalnici, 17. juna, Austrija i Bugarska drale su kao u ruci, da e iznenada
napadnuta srpska vojska biti tuena i odgurnuta.
No ipak u sva tri sluaja situacija je reena daleko povoljnije nego to se moglo i
poeleti. Kumanovo je postalo simvol srpskog junatva i ratne sree. Skadar je uzet i
njegovo uzee proslavio je sav slovenski svet od Jadrana do Tihog okeana. Bregalnica
je donela sram napadaima i ast napadnutim. U sva tri sudbonosna sluaja - da ne
pominjem bezbroj druge - nevidljiva pomo Boija postaje zaista sasvim oigledna. Kao
ironijom naa je stvar u sva tri glavna sluaja dovedena bila do obronka, i sa obronka
naglo tek trgnuta i spaena. U dvanaestom asu, kad su se najgui oblaci nadnosili i
bacali mrak na nae oi i na nau duu, Sunce se iznenadno pojavljivalo u svem svom
nesluenom blesku. iva Boija pravda dolazila je u dvanaestom asu na svojim
ognjenim kolima i bacala teg na onu stranu terazija, na kojoj je pisalo ime pravde.
- Znai pobedio je Bog?
- Iznad greha i smrti.
- Da li je pobedio Bog?
Oni, koji su toliko puta ogledali svoje lice u ogledalu smrti za vreme ratova, oni u to ne
sumnjaju, oni to pitanje sebi i ne stavljaju.
Recimo, pobedio je Bog. No kako bi pobedio Bog bez ljudi? Bez ljudi ne bi ni rata bilo.
Kako bi ljudi ratovali bez rauna i bez strasti? ta bi pak vredeli raun i strasti bez
oruja? I obratno: ta pomae oruje bez miica? ta vredi za rat miica bez svesti i
bez vetine? ta sve ovo opet bez nevidljive pomoi istorijske pravde, ive pravde

Boije? Kao to je oruje u sravnjenju s ljudima mrtva i nepokretna maina, tako su i

ljudi u sravnjenju s Bogom mrtve i nepokretne maine.
Ne moe se dakle, pripisati pobeda iskljuivo jednome od pomenutih inilaca. Samo svi
sreno sabrani u jednom momentu i na jednom mestu, dali su rezultat, koji mi nazivamo
svojom pobedom. Nijedna pobeda nije tako prosta stvar. Svaka pobeda je rezultat
komplikovanih uslova. Da munja sine, nije dovoljan jedan oblak i jedna vrsta elektrine,
no potrebno je sjedinjenje negativne i pozitivne elektrine iz oblaka, koji su njihovi
nosioci. Da biljka nikne potrebno je od poznatih uslova: i humusa, i vlage, i svetlosti i
toplote. I jedna pobeda, u ratu ili miru, u borbi fizikoj ili duhovnoj, jeste biljka, koja
nema samo jedan koren i ne hrani se samo jednim jelom. Stekle su se sve pogodbe za
nau pobedu i omoguile je. I iva pravda istorijska, i narod svestan i oduevljen, i veliki
broj, i svetlo oruje.
Ja bih sad stavio jedno drugo, ue pitanje: - Ko se od nas ljudi moe nazvati
pobediocem? Da li svi mi koji smo preiveli 1912. i 1913. god. ili samo oni koji su se
borili? I da li samo oni koji su poginuli ili i oni koji su u ivotu ostali?
Pravi i potpuni pobedioci su oni koji su poginuli u ratu. To je moj odgovor. Oni koji su
umrli jednom dobrom smru za jedan dobar ideal, oni su pobedioci. O onima koji su
ostali jo da ive ne moe se doneti jo definitivan sud. Pobedioci su samo oni ljudi koji
ili ive jednim dobrim ivotom ili umru jednom dobrom smru. ovek sa zlim ivotom
pobeen je od zla, i ovek sa zlom smru pobeen je od zla. Nikad se ne moe nazvati
pobeenim onaj ovek, koji pogine borei se za pravednu stvar. Pobeen je meutim
onaj ovek, koji ivi za nepravednu stvar. Svi mi dakle, koji smo se u poslednjim
ratovima borili za pravednu stvar, moi emo se nazvati potpunim pobediocima, ako
sad budemo iveli za pravdu. Mi smo zaostali u svetu da odnesemo u miru jo jednu
pobedu, da bi kao pobedioci bili ravni onima, koji su izginuli.
No pogledajte: mi, preostali iz ratova, mi svedoci tolikih uda, koja se s nama i kroz nas
zbie za ovo poslednje vreme, mi, koji smo se kao glasnici vratili iz rata da opevamo
svojim ivotom slavu, koju nae oi videe i nae ui ue, - mi smo ve poeli trpeti
poraz. Stara predratna orgija naa opet je otpoela. Stara prljava proza die se kao
plima i u nama i oko nas i preti da nas zatrpa do oiju i do mozga, te da u slepilu
izgubimo put, kojim smo poli i da u ludilu zaboravimo ono, to se zbi. Navire ponovo u
nama stara samoivost i stara tesnogrudost. Poinjemo opet da se predajemo
maloverstvu i pesimizmu. Podie se opet stara tutnjava za uivanjem i stara demonska
fiks-ideja za obogaenjem. Zavezuju se opet stare intrige na tetu blinjih i tetu drave;
produuju se opet saaptavanja, koja, kad se objave, znae nezaslueno odlikovanje ili
tetu siromanijih graana.
Ja sam mislio, da e se narediti godinja alost u Srbiji, - bar jednogodinja. Kad se
zvanino nareuje jednomesena alost za kakvim bilo panskim princom, - mislio sam
- kako da se ne naredi jednogodinja alost za nekih dvadeset hiljada izginulih graana
ove zemlje, koji su ovoj zemlji koristili vie od ma koga umrlog princa panskog?

Ja sam drao da e se u celoj zemlji viti po selima i gradovima crni barjaci bar jednu
godinu dana, i da e se Beograd zastrti crninom od Slavije do Kalemegdana u znak
pijeteta prema dvadeset hiljada desnica, koje sad crvi mirno razjedaju zato, to su
zbrisale debelu prainu sa imena srpskog. I mislio sam, da e se ustanoviti jedan opti
narodni post, svake, ili bar ove godine, iz tuge i tednje, jer imali bi za kim tuiti i imali bi
za koga tedeti. Tuili bi za onima, koji se nisu vratili sa bojita, i tedeli bi za one, koji
su se vratili kao bogalji u praznu i hladnu kuu.
I mislio sam, da e se posvednevno vriti za upokojene liturgije za one, ije su se due
izmeale u drugome svetu sa duama kosovskih junaka. Mislio sam, reju, da e nae
vladanje bar za jednu godinu dana biti kao vladanje oveka na groblju. Jer gle, mi
ivimo na groblju, na najmilijem i najsvetijem groblju. umadija je jedno groblje.
Maedonija je takoe jedno groblje. Svea groblja po Maedoniji to su novi temelji
naem ivotu. Po tim grobljima mi emo orati i od njih se hraniti. Ta groblja bie dugo
hrana naem telu i naem duhu. Ko se od nas danas moe pohvaliti srpskim imenom, a
da ne pomene ta groblja kao opravdanje svoje hvale?
Mislio sam jedno, a gle, zbilo se drugo! Na Beograd pun je ludog i razvratnog kikota i
danas kao i pre. oveka poduzima jeza od kikota na groblju. Ne poduzima jeza samo
one tupe due, koje ne znaju nikad gde se nalaze.
Mesto alosti stiu sa svih strana Srbije izvetaji o zabavama i maskaradama.
Mesto posta svak je udvostruio svoj apetit i svoju prodrljivost.
Mesto tednje spopala su nas dva gadarinska besa: jedne tvrdiluk, druge rasko.
Otvorila se jedna glad za ivotom sad, posle rata, no ne za najviim i najboljim ivotom.
Oni, koji su celu jednu godinu dana nosili tuu glavu na sebi, i nosili dva srca u grudima,
uobrazili su sad da imaju vie usta i vie stomaka.
I, ta bolest se iri. Treba je to pre spreiti, da se ne iri. Treba zabraniti orgiju u ovoj
godini na svetom groblju, koje se zove Srbija. Treba specijalno za ovu godinu propisati
ta je vrlina, a ta greh.
Vrlina je ove godine smatrati srpsku zemlju svetim grobljem, koje ispunjava duu tugom
i herojstvom. Greh je smatrati je zverinjakom gde se ivi zverovi otimaju oko furai
preko jo tople krvi izginulih zverova.
Vrlina je ove godine sejati cvee po prolivenoj krvi ljudskoj. Greh je sejati korov i trnje i
po vodi, a kamoli po ovogodinjoj krvi ljudskoj. Nae misli, naa oseanja i naa dela
mogu biti seme od cvea i seme od bunike. Zadrimo seme od bunike za drugo vreme i
za drugu njivu, a ove godine sejmo po Srbiji, po ovoj krvavoj njivi, samo seme od cvea.
Vrlina je osetiti se vie ovekom i biti vie ovean. Greh je ispoljavati i sad, u miru,
svoje ratne instinkte nad nemonim i nezatienim. Rat vue esto sobom bedu i porok,

kao kornjaa oklop. Postarajmo se, da ovaj na rat oslobodimo od tih posledica hunskih
ratova. Objavimo rat zlim posledicama rata. Ooveimo se i udruimo se danas ovde,
kao to smo bili jue na Kumanovu.
Vrlina je raditi i tedeti i postiti. Greh je u ovoj godini lenovati i rasipati i prodrljiv biti.
Radom emo ishraniti sebe, tednjom invalide; postom emo biti naueni i na rad i na
tednju. Ne radi i ne tedi i ne posti onaj, ko uobraava, da svet treba na njemu i s njim
da se svri.
Vrlina je za ovu nau skleroznu generaciju da jede manje mesa, da bi mnogi bezlebni
imali dovoljno hleba. Greh je negovati pse kao ljude, a ljude kao pse. Treba gledati na
ljude kao na ljude, a na pse kao na pse. Ne treba remetiti ta dva pojma.
Vrlina je za ovu nau reumatinu generaciju da se uva, da njen prozeb kostiju ne
pree i u duu. Greh je najvei imati prozeblu, reumatinu duu. Za prozeble kosti
postoje mnoge banje, no gde su banje za prozeble due, koje se samo unutranjim
ognjem mogu razgrejati?
Vrlina je za ovu nau aeroplansku i trustovsko-industrijsku generaciju da, kad pogleda
zvezdano nebo, prizna, da ovo nije izalo iz njenih fabrika. Greh je toliko se zapretati u
sitne svakodnevne poslove i ne pogledati nikad u zvezde i ne zapitati se: U kojoj li su od
evropskih fabrika ti sjajni kolosi vasionski izfabrikovani? No, bez ale, brao, vrlina je
imati veru onih ljudi, koji su prole godine kao meteori leteli od pobede k pobedi.
Ja sam gledao te meteore kako se lagano gase. U Albaniji, mnogo konaka daleko od
svojih, oni su umirali esto bez svee od voska, no uvek sa jednom zapaljenom sveom
u dui, sa verom u Boga. Od dana mobilizacije do smrti ta se svea u njima nije gasila.
S njom su otili i na onaj svet. Ta svetlost ih je jedino grejala i osvetljavala u mnogim
stranim danima i noima, kada su pokisli i gladni uali u blatu, s uzdranim dahom, sa
zgrenim muskulima i hladnim gvoem u ruci. U sivom izguvanom odelu, s ukaljanim
telima, utljivi i mirni, oni su liili na rave statue od ilovae. Od svega duevnoga nita
u njima nije bilo tako budno kao vera u Boga.
- Evo nas, Sudbo, i ini od nas ta hoe!
To je aptao svaki od njih. To je izraavalo i njino lice.
Odmah posle brodoloma kod ostrva Halkisa, ja sam se sastao sa naim vojnicima brodolomnicima. Mislio sam da u ih nai uzbuene i uznemirene. Nita manje od toga.
Oni su bili spokojni kao da nisu dvadeset sati strahovite bure morske visili izmeu ivota
i smrti, nego kao da su se na zejtinu doklizali iz Soluna na Halkis. Za njih su smrt i ivot
potpuno izjednaeni. "iveti ili umreti, to je svejedno!" Kad to ovek kae, onda nema
granice njegovoj neustraivosti. Oboje je u Boijoj ruci i pod Boijom vlau.

Takva je bila vera ratnika. Ja potujem tu veru. Ja se nikad ne bih saglasio na orgije na
grobovima onih, koji su s takvom verom preli iz ivota u smrt, ili pravilnije rei: iz ivota
u ivot.
Vrlina je imati takvu veru, jer ona vodi pobedi. Greh je nemati je, jer to vodi porazu.
Za svaku pobedu potrebna je vera, vera u Boga i vera u sebe. Potrebna je ta vera i za
jednu pobedu kulturnu kao i za pobedu fiziku.
Nama predstoji pobeda kulturna. Ta pobeda od sutra bie najbolji spomenik, koji emo
mi podii pobedi od jue. Lano je i drsko ono tvrenje: Oni jueranji pobedili su zato
da bi dananji i sutranji iveli i uivali. Apsurd! Ne, - nego: Oni su pobedili, da bi i mi
pobedili. Njihova pobeda uslov je nae pobede. Atila i Tamerlan vodili su rat, da bi posle
rata mogli uivati. Moderni narodi vode rat, da bi potom mogli raditi i stvarati. I mi smo
ratovali ne da ratujemo, i ne da posle rata uivamo, no da doemo do uslova za rad i
stvaranje.
I doli smo do tih uslova. Ali to nije krajnja, no polazna taka. Mi smo dospeli ove
godine do jedne nove take u nacionalnom radu. Kad se nabavi maina i podloi
ugljem, i namau tokovi, i zavrnu zavrtnji, i ofer stane na svoje mesto - to sve nije
uinjeno, da bi maina stajala u mestu, no da bi se kretala. Takva je maina sada i naa
otadbina. Ratom je ona podmazana i podloena i ispravljena, ratom su poloeni svi
tokovi na ine, ratom je prokren put. Pa zar sad da stojimo, i odmaramo se, i
orgijamo?
Ne, no napred! Napred - to je jedina dozvoljena re, programatina re naih dana. Na
program dravni i verski i socijalni ispisan je krvlju i kostima muenika i velikomuenika,
na ije grobove mi stajemo, kuda god se maknemo po ovoj zemlji. Svaki grob je ceo
program, jer svaki grob ima da nam kae:
- Ja sam ostao ovde, da bi vi ili napred.
Kad bi se iskopalo dvadeset hiljada kostura, koji sad trunu u Maedoniji, Albaniji i
Trakiji, i postavili jedan pored drugog u krst od Beograda do Bitolja, i od Prizrena do
Pirota, kao straari, kao sudije, - mi bi postali bolji. Takav krst od kostura mogao bi se
napraviti ulicama i u svakoj varoi u Srbiji. U starim grkim gradovima stajali su po
ulicama penati u vidu mermernih statua. Zamislite nae penate u vidu skeleta po
ulicama! O kako bi taj prizor bio strano podseanje i strano bodenje savesti! Mi bi se
svi pri takvom prizoru razumeli i sporazumeli. Zemlja bi ova tad postala savez radnika,
savez oduevljenih, energinih i pobonih radnika. Zemlja bi ova tad bila jedan idealan
original, a ne jedna banalna kopija. I dolazili bi ljudi sa svih strana i divili se naoj zemlji i
govorili: "Zaista ova je zemlja jedan veliki hram na jednom groblju. Svaki je ovek u njoj
jedna zapaljena svea, koja gori, i svaki je graanin u isto vreme svetenik, koji svojom
verom, svojim radom i svojom ljubavlju prinosi rtvu na rtveniku velikom, pod kojim su
moti hiljada svetih muenika to za ovu zemlju ivot poloie, od Kosova do danas". Mi

imamo moi da takvom uinimo ovu zemlju. No pre moi imamo dunost. Dunost daje i
mo.
Naa je dunost da od ove skupocene zemlje napravimo ne han nego hram. Mi imamo
moi za to.
Dunost nam je da pogledamo s vie vere u sebe i s vie poverenja jedan u drugog
nego to smo se gledali pre ove epohalne godine. Mo za to u naim je rukama.
Dunost je roditelja, da ne smatraju decu svoju za iskljuivu svojinu svoju, no da ih
vaspitavaju malo za sebe, a dosta za drutvo. Majka priroda nauila je dovoljno svako
dete sebinosti, majka Srpkinja nema tome ta da doda, no ima da oduzme. Majke,
svemone majke srpske, imaju i tu mo.
Dunost je uitelja i svih prosvetitelja, - tih generala kulturne borbe - da naue sebe na
danonono bdenje nad svojom vojskom, da ne bi pretrpeli poraz u ratu mirnodobskom,
kulturnom, koji je objavljen onoga dana, kad je objavljena likvidacija prolog rata,
fizikog i krvavog. Generali sadanjeg rata neka se ugledaju na generale iz prolog
rata.
Nae omladine je dunost, da peva i radi. Teko omladini koja ne peva, i teko omladini
koja ne radi. Omladina, koja ne shvata ivot kao poeziju, ma i traginu nije nikakva
omladina. A zaista, ako iija omladina ima ta i ima koga opevati, to ima dananja
srpska omladina. Biti mlad i biti lenj pak to je kontradikcija kao istovremeno biti i ne biti.
Lenjost je Nirvana, Nebie, od koje prava mladost bei.
Srpskih svetenika dunost je da ne zaboravljajui opteoveanski ideal mira, ljubavi i
bratstva, pomau i srpski nacionalni ideal. Borba za nacionalne ideale u naem
vremenu to je samo jedan stupanj, na koji moramo stati, da bi s njega mogli vie u
visinu koraati ka opteoveanskom idealu. Ne moe se sa najnieg stupnja skoiti na
najvii. Nacionalna borba naeg vremena to je oganj, kroz koji svi narodi na zemlji
moraju proi, da bi oieni i prekaljeni mogli ui u carstvo Boije. Nacionalna borba je
tesaonica i glaaonica oveanstva.
Razumimo vreme, u kome ivimo. Svako vreme nalae naroite dunosti. Ako budemo
mislili na dunosti onih, koji e iveti hiljadu godina posle nas, neemo ispuniti dunost
ovoga vremena i ovoga mesta, gde nas je Provienje stavilo. A ako mi ne ispunimo
svoju dunost, nee ni nai potomci posle hiljadu godina moi svoju ispuniti.
Mi se ne moemo aliti na Provienje, to nas je stavilo u ovo vreme i na ovo mesto.
Na vek je ipak vek ne manje veliine, ne manje slave od prolih vekova. On je vrh
svega prologa i temelj svega budueg.
Ne moemo ce aliti ni na mesto gde smo. Ovo mesto je jedno veliko i slavno groblje.
Narod koji mi sainjavamo jeste narod velike prolosti i velike budunosti. Od nas zavisi
da i sadanjost ovoga naroda bude velika.

Ostavimo orgije enama onih koji vie ne gospodare Kosovom. Orgije na ovom naem
groblju zloin su i obesveenje. Mi smo uvek jo u tesnacu, iako je Srbija proirena.
Naa stenjenost je naa tragedija i naa veliina. No poelo je se razvedravati nad
naom tragedijom. Moemo dakle, biti optimisti. Rairene su granice Srbije, rairimo i
mi duu svoju. Za svakoga srpskog graanina mora biti u Srbiji mesta i posla. Ne sme
neko imati suvie mesta bez imalo posla, a neko suvie posla bez imalo mesta.
Stesnimo se, da bi svi imali mesta. Ne sputavajmo jedan drugome ruke, jer mnogo ruku
treba za rad i stvaranje. Ne ismevajmo ubeenja jedan drugog, no traimo ono to je
zajedniko svima i na tome zidajmo. Nuno je, da ima razliitih ubeenja, kako u svetu
tako i u svakom narodu, da bi se izbegla prenagljenost u jednom pravcu.
Potujmo se kao savremenici i pomaimo se kao sanarodnici.
Ubriimo suze siroadi onih, ija smo dela mi pozvani da opevamo. Kako emo pevati
mi, ako ta siroad budu pored nas plakala? Radost naa bie nam gorka, ako je ne
podelimo sa onima, koji sa takama i zavojima prolaze pored nas ulicama i podseaju
nas sobom na rat. Hleb na pretvorie se u kamen, ako dopustimo, da ti junani invalidi
prose od nas mrve, to sa naeg stola padaju.
Ne, brao, mi ne smemo to dopustiti.
Svi mi moramo pomoi, da se na ovom svetom groblju, koje mi svojom otadbinom
zovemo, uskrati svaka orgija nepravde, i da se od naih pravednih dela sagradi
spomenik dostojan onih, koji pobedie, i pobedu nama u naslee ostavie, kao kapital,
koji se ne sme troiti, no koji se mora uveavati. I samo tada moemo se nadati na
milost Onoga, koji nam je i do sad bio milostiv. I samo tada moi e se i na nebu i na
zemlji rei o naoj zemlji:
- Srbija nije otadbina velikih ljudi. Srbija je neto vie: ona je otadbina velikog naroda.

MIR VAM, SLOVENI

Boina re

Sadraj

Nauku i zanate moemo primiti od Zapada, ali veru ne, jer je ni Zapad nema.
Hrianstvo jeste i mora zauvek ostati najglavnijom, ivotnom osnovom prosveenja
naeg naroda.
Slovensko ujedinjenje mogue je samo u ime Hristove istine.
Slovenstvo e kazati svetu jednu novu, zdravu i do sad neuvenu re.
Re ta bie kazana na dobro celog oveanstva.
Ta re e se odnositi na bratski, svesvetski savez, naelo koga lei u geniju Slovena.
Budite braa, ali ne jedino zbog ekonomske koristi,
nego zbog punoe ivotne radosti, i zbog punoe ljubavi.
Dostojevski
Podignite glavu i pogledajte nada se: gle, i nad vama zvezda sja! U peini ste roeni, u
peini ste odrasli, prezreni od zapadnih i istonih Iroda i Fariseja, koji misle, da je samo
u njih mo i mudrost. "Zar moe neto dobro izai iz te slovenske peine?" - govore oni.
"Zar gospodstvo i pamet mogu sviti sebi gnezdo jo negde van naega Jerusalima?"
Neka se pitaju i neka sebi odgovore daju, a vi utke izlazite iz svoje peine, sa verom i
smirenou. Izlazite, Sloveni, i nad vama se nebo otvorilo, i aneli nebesni silaze i
uzlaze iznad vas pevajui: Bogu slava, a ljudima mir i dobra volja!
Izlazi iz peine, ti veliki ruski narode. Sjajna se zvezda blista nad tobom, sjajna
presjajna. Tvoja mesijanska uloga meu narodima zemlje postaje sve jasnija i
razgovetnija. Tvoji nepotovaoci i nepoznavaoci uzalud tupe jezik svoj klevetama na
tebe: "To je narod koji u peinskoj tami, s volovima, za jaslima preiva". Oni ne vide
sjajnu vitlejemsku zvezdu nad tobom, zato i ne poznaju ni tvoju mesijansku ulogu meu
narodima. No tvoji proroci videli su te, i poznali, tvoj Isaija i Jeremija, - tvoj Dostojevski i
Tolstoj. Neka je mir s tobom!
Zato bi se ti i obespokojavao? Tvoja prolost je stradanje za pravdu. Kad i tvoja
budunost ne bi to bila, ti bi sazidao brvnaru na mermernom temelju. Mir ti i dobra volja!
Kako da ne bude dobre volje, kad veruje u Boga i u sebe? Veruj u Boga svojih otaca,
svojih careva i proroka, i budi dobre volje. Budi dobre volje prema ponienim i
uvreenim, jer si moniji od njih; budi dobre volje prema nasilnim i bezbonim ovoga
sveta, jer si bolji od njih. Na velikom trgu svetskom prodaju se i kupuju mnoge mrtve
due, zato su tako jevtine, jer su mnogobrojne. A ti si skup jer ima ivu duu.
Izlazi iz peine, plemeniti poljski narode. Tvoja te sadanjost zbunjuje, no tvoja
budunost bie vea od tvoje prolosti i sadanjosti. Tako je govorio Mickijevi Veliki.
Tako ti govori Senkijevi Veliki. Tako ti govore nadahnuti tvoji. Tvoje veliko telo lei u
okovima, istina je. No ko e okovati tvoju veliku duu? Tvoja drava prestala je, no

tvoraka mo tvoje due nije prestajala nikad. Quo vadis? - pita danas tvoj prorok
narode Evrope, i pokazuje im put ka Hristu, isti onaj put, koji su ukazali oveanstvu i
bratski ti proroci Severa. Jedno je i isto nadahnue brae. Budi dobre volje, jer
nedaroviti i beznaajni ne stradaju u ovom svetu... Mir neka je s tobom, jer samo
plemeniti podnose stradanje s duevnim mirom, koji dolazi od vere i samopouzdanja.
Izlazi iz tame i ti, vredni eki narode. Narode, pun optimizma u zlu, ti si ono to je
najtee biti u svetu, - ti si optimist u zlu. Rat te je uinio optimistom. Tvoji susedi guraju
te u peinsku tamu i ne daju ti van. No i ako ne moe odjednom izai, budi spokojan,
zvezda sja nad tvojom peinom. Neka je mir s tobom, kao s ocima tvojim, koji su goreli
na spalitu, s boanskom uzvienou nad glupou i netrpeljivou. Neka te tvoja
dobra volja nikad ne ostavlja, tvoja elina, husitska volja. Budi dobre volje i prema
neprijateljima, koji te stenjavaju i gue. Njih e uguiti njihova zla volja, a ti e iveti
od tvoga mira i dobre volje.
I nad vama sja vitlejemska zvezda, budni Hrvato-Slovenci. Guraju vas u tamu
neprijatelji vai, u peinsku tamu i hladnou. Vezuju vas za jasle volovske gospodari
vai. Hrane vas hranom stonom tuini u vaoj kui. No mir neka ispuni duu vau, herojski, hristovski mir! Zvezda vaa sve jasnija postaje, Irodi vai bivaju sve smueniji i
ranjaviji, fariseji vai sve manje umeju da prorokuju. Mir neka je s vama! Neka se
uzbuuju oni, koji su zbog vaeg maloletstva naturili vam se za gospodare i tutore. I
imaju puno razloga da se uzbuuju. Nepravda je uvek uzbuena.
Irod nije mogao spavati kad je uo za novoroenoga cara u Vitlejemu. A vama se rodilo
neto vie od cara, - jedno novo carstvo rodilo vam se. Ono baca svoj sjaj na vas sa
svoje balkanske krvave visine. Budite dobre volje. Oprostite onima koji tonu, i tonui
zabadaju svoje zverske nokte u vae meso, da bi se odrali. Pustite ih neka se jo
jednom pred smrt nahrane vaim mesom. Vae je meso onako isto otrovno kao njihova
dua. Najee se i umree, a vi ete iveti. Mir vam i dobra volja!
Izlazi iz peine, napaeni bugarski narode. I tebi se pribliava vitlejemska zvezda. Tvoj
Irod te je gurnuo u Kainski zloin prema bratu tvome. No oproteno ti je. Tvoj Irod dugo
je pirovao nad tvojom krvlju i tvojim ranama. Ti si nevin, narode mnogostradalni, jer nisi
znao, ije je delo bio taj krvavi pir, na koji si bio pozvan, i nisi poznavao prireivae
njegove. Probudi se, narode bugarski, od hipnoze lukavih tuina. Upitaj Iroda svog:
Odakle si ti doljae? I: ija ti je krv u razvratnom srcu tvome? Reci mu: Nita moje ne
poznajem na tebi, nita slovensko? - Budi ipak spokojan, jer si lan jedne velike i
bogate zajednice, narode u zabludi. Budi dobre volje, jer nebo slovensko nije vie
zatvoreno.
Mir i tebi, srpski narode! Ti si utao dok su te prezirali i omalovaavali. Skoro svi! Kad si
progovorio, svi su ti se zadivili. No podnosi divljenje spokojno kao i preziranje, i gledaj
svoj put. Ti si sad izveden iz peine i vidi svoju zvezdu. Ne sumnjaj vie u nju. Tvoje
Irode razjedaju rane iznutra. Ostavi ih njihovoj sudbini, a ti budi dobre volje, jer si uinio
dobro delo: dao si roblju slobodu i pokazao nepravednicima pravdu. Veruj u sebe i
Slovenstvo, radi za Slovenstvo i za sebe. Ne mrzi neprijatelje svoje, - zato bi mrzeo

pobeene? Jedne si pobedio jue, ostale e pobediti sutra, - cela tvoja prolost i
sadanjost orakul je tvoje budue pobede,
- Kako bi mrzeo pobeene? Jednoga neprijatelja ima svega, jednog jedinog. Jedinog si
njega imao i jue, jedini on ti je preostao i za sutra - uvek jedan isti - svi ostali su orue
njegovo, njegove sluge i slukinje, njegovi platenici i njegovi najamnici. Ti to zna. Budi
mirne due, kad to zna, jer Bog je s tobom. Budi dobre volje, jer tvoje Irode ostavio je
Bog. Grej se na Suncu kroz krv svojih izginulih sinova, grej se ti i prizivaj sebi brau
svoju, koja su Sunca eljna. Bolje je grejati se na Suncu kroz svoju krv nego kroz tuu
svilu. Raduj se - Kosovo nije vie tvoja Golgota, no tvoje Vaskrsenje! Raduj se, narode
mnogotrpeljivi, raduj se, narode mnogoverujui!
Mir vama svima, brao razjedinjena! Razjedinjeni planinama i rekama, vi ste danas
sjedinjeni duama i srcima. Vae sjedinjenje ne znai komplot protiv sveta, no jedan
korak blie opteoveanskom bratstvu. Vi ste novoroeni svet, vi ste mladenac meu
rasama i narodima, zato su se narodi - starci uplaili za svoje buave prestole. Vi ne
traite njihove irodske prestole, ali oni vas ne razumeju. Vaa je uloga mesijanska,
- Razumite vi sami sebe i svoju ulogu. To je neophodno: kad sve svrite, onda e vas
razumeti. Vitlejemska zvezda blista se nad vama. Sudba vam dolazi s darovima, da vas
obdari i da vas izvede iz tame. Dosta ste bili u peini, - izlazite! Jedno bolje Hrianstvo
vi nosite svetu, jednu iru humanost i topliju ljubav. Drugi su s Hristom donosili ma, vi
ste pozvani da s Hristom donesete mir oveanstvu, mir i dobru volju. Ne budite
slavoljubivi. Ostavite slavu nebu, jer samo tamo ona ne truli i ne prolazi. Mir i dobra
volja - to je najeljenije dobro ljudi. Donesite mu ga vi, vi s Hristom.
Mir vam, vi mironosci!
Hristos se rodi, vi novoroeni!

SAN O SLOVENSKOJ RELIGIJI

Sadraj
Sanjan celog jednog ivota

Pruio se jedan irok, irok okean, kod koga postoji samo plima, bez oseke. To je
slovenska zemlja.
Vae se plime plai svet, Sloveni. Da li je se vi plaite?
Okean ima plimu, da se rairi, i oseku, da se udubi. A vi imate samo plimu. Vaa irina
ne odgovara dubini. Da li se vi plaite svoje plime, svoga izlivanja i razlivanja, bez
udubljivanja? Plaite li se, da se va okean toliko ne izlije u irinu, te da se pretvori u
baru?
Vaa je dua, velite, iroka. Da; iroka je i sve se vie iri. Vaa dua jo ezne za
obalama, koje ne moe da sagleda.
No kad e dua vaa poeti da ezne za dubinom?
Jedna zelena stepa, na kojoj pase belo stado, privlana je zbog svoje irine.
Jedan hladan bunar u pustinji, oko koga se kupi sustao karavan, privlaan je zbog svoje
dubine.
No nebo je privlanije i od stepe i od bunara, jer ima i irinu i dubinu.
Ne budite samo iroki kao zelena stepa, niti budite samo duboki kao pustinjski bunar.
Budite iroki i duboki kao nebo. Udubljujte korito svoje, udubljujte ra revnosno, jer ako
se u pliak razlijete, presuiete.
Ono to najjae udubljuje ivot jeste - religija. Ne nauka, nego religija. Nauka je
svetnjak, koji e ii pred vama i put vam osvetljavati. - Ne budite kao lude devojke, koje
su svoje svetnjake zaboravile. - A religija je svetlost, koja e biti unutra u vama, grejui i
osvetljujui duu vau. Budete li imali svetlost u sebi, sve e biti svetlo oko vas, i
svetnjak, koji ide ispred vas, svetlie vam s udvojenom svetlou.
Ne umetnost, nego religija. Jer religija je strahopotovanje pred univerzalnom
umetnou, koja je svet, i srodnika veza izmeu nas, malih umetnika, i Onoga, koji je
nesravnjiv i nedostian Umetnik. Kad umetnost znai oroavanje i kad je utljiva, ona je
bliska religiji, jer religija je oroavanje i utanje: oroavanje sa Vasionom i utanje pred
Umetnikom Vasione. Kad religija daje inspiracije umetnosti, ona joj daje najira i
najprozranija krila. Religija uvek daje oi, umetnost ih esto zasenjava. Umetnost je ili
podreena stvar religiji, ili je satira.

I ne ekonomija, nego religija. Jer ekonomija vam moe nahraniti i odenuti telo, ali ne i
duu. ovek ivi od samog hleba onda, kad hoe da bude nesrean. Jer je hleb bez
religije bljutav i zastaje u grlu.
ta vredi odenuti hladno telo, koje dua ne greje? Ili ta vredi imati utopljeno telo, ako u
njemu stanuje zamrznuta dua? Religija ini siromatinu bogatom i bogatstvo
siromanim. Ekonomija je savlaivanje i kultivisanje prirode. Ekonomija je duboko
oranje. Religija je to isto u duevnom ivotu. Mnogi premnogi imaju plitku ekonomiju i
plitku religiju. No gde su oni, koji duboko oru?
To vi morate biti. Religija je najdublji plug. Tim plugom vi morate orati duu svoju i duu
svega u svetu. Bez toga pluga ste vi povrnjaci i plitko-orai kao mnogi pre vas i oko
vas.
Vaa religija mora imati tri znaka, po kojima e se poznati: svetlost, sabornost, i
apostolstvo.
Svetlost. Podignite oi svoje nou k nebu i prebrojte sva ona zapaljena kandila, to se
blistaju i trepere pred licem Vinjega. I osetite duboko utanje, koje ispunjava sav taj
beskrajni oltar. utljiv etar okolo utljivih plamenih jezika! Jedna svetena jeza podii e
vas, jer ete saznati ono, to se u galami dnevnoj retko saznaje, - saznaete, da
vasiona sva stoji u nimbusu svetinje. Svakodnevne, sitne stvari ine vam se profane, ali
kad svetinja ue u duu vau, i te sitne stvari staju pod onaj veliki nimbus velike
vasionske svetinje. Sve stvari, krupne i sitne, proima jedna prijateljska, tvoraka
elektrika. Svojim pogledom dodiruje Bog sve stvari, i one trepere i svetle, kao ica, koju
dodirne struja. Veito utljivi udotvorac dodiruje nita i iz nita postaju dela. Sve je
nita, to je od Boga nedirnuto. Sve je nita, to stoji daleko od Boga.
Nauka, daleka od Boga, to je jedan grobljanski muzej, pun mrtvakih kostiju, vezanih i
proivenih zlatnim koncima.
Umetnost, daleka od Boga, to je pigmejski nepristojni gost, okrenut leima titanskom
domainu, koji ga ljubazno posmatra i pridrava.
Ekonomija, daleka od Boga, to je punjenje stomaka i glave jednom i istom hranom. Sve
je nita, to je od Boga udaljeno.
Podignite oi svoje, i kad se dua vaa oseti sama sebi tua, ili kad joj se i najdalja
Sunca uine bliska i srodna, onda spustite oi svoje, i pogledajte zemlju i sve ono to je
na zemlji. Gle, sveta je i zemlja i sve to je na zemlji! Gle, i blato je sveto, jer iz blata
Bog pravi sluge sebi! Sveti je ovek, jer ovek je najvii svetenik Boiji na zemlji. Sveta
je i ivotinja, jer se prinosi Bogu na rtvu. Sveti je i kamen, jer slui za rtvenik Bogu
velikome. Sveti je i vazduh, jer sprovodi molitve od zemlje k nebu. Sveto je i roenje, i
venanje, i umiranje. Sunce neprestano gori kao rtvenik pred Gospodom. Gle i zemlja
neprestano gori. Sve na zemlji gori i sagoreva: sve to ivi i to je mrtvo znai jedno
gorenje, jedno sagorevanje. I zemlja je dakle ognjeni rtvenik pred Bogom kao i Sunce.

To saznanje sveopte svetosti zaeie u srcima vaim sveoptu ljubav. Profana ljubav
brzo prolazi, a ljubav sakralna ostaje. Sakralna ljubav ljubi Boga u svakom predmetu
svoje ljubavi.
O ljubavi mnogo govori svet, i pod ljubavlju podrazumeva svata. O ljubavi svetenoj,
na svetlosti zasnovanoj, najmanje svet govori. Vi ete svetu propovedati tu ljubav. Vi
ete nauiti svet drukijem jeziku ljubavnom, kao to ete ga nauiti drukijem gledanju
stvari.
Na viziji sveopte svetosti stvari vi ete zasnovati sveoptu ljubav svoju. Postanite
vizioneri vasionskog oltara Boijeg! Sr stvari je sveta. Postanite vizioneri elektrine sri
stvari, i vi ete biti naelektrisani, i imaete viziju Najviega. I sila Najviega osenie vas,
i Duh Sveti doi e na vas, zato i sve, to se od vas rodi i stvori bie sveto.
Svetost je prvi znak, po kome e se poznati vaa religija.
Sabornost je drugi.
Dokle e se sitniti velika Boija religija na sekte?
Dokle e sektanti razoravati duhovnu graevinu Boiju na zemlji i time poniavati rod
ljudski?
Dotle dokle vi ne ponete propovedati religiju svetu.
Dokle e ovek od oveka begati u ime Boije?
Dokle e maleni stvor - ovek pljuvati na svetinju brata svoga?
Dokle e se mrnja jednog oltara prema drugom oltaru smatrati za slubu Bogu?
Dokle e hramovi Boiji biti ispunjeni hladnim reima i hladnim srcima?
Dokle e se ljudi ne bez srca i ne bez pameti spasavati od sektake svae o Bogu na
ostrvo, koje se zove Ateizam?
Dotle, dokle vi ne doete; dokle vi ne doete i ne proglasite sabornu religiju, koja e
sabrati, i ujediniti i od poluljudi uiniti bogoljude.
Ljudi apuu o sabornosti religije, a glasno se prepiru o sektama.
Ljudi se ne svaaju o Bogu, nego o rukavicama Boijim.
Ljude ne deli vera u Boga, no vera u vetice.

Gordost, koja dolazi od uobraenog sveznanja, iscepkala je i isitnila veliku crkvu Boiju.
Jedinospasavajue crkve jo nema; sve su poluspasavajue. Vi ete doi i sazidati
meu ljudima i meu narodima crkvu sabornu, jedinospasavajuu. Na vas se eka. U
vas se gleda.
Vi ete uzeti ono to je glavno. U tome glavnome ljudi e moi biti saglasni. A ono to je
glavno, ono i spasava. Ono to je glavno, ono stoji iznad greha i smrti. im se ovek
zavrze u sporednosti, zvrzao je se u greh i u smrt.
Vi ete pokazati sektantima daleki horizont sveta, i oni e osetiti ozon, bez koga se
gue u svojim teskobnim krovinjarama.
Vi ete sabrati brau razjedinjenu svojom sabornom religijom. Vi ete izbrisati granice
meu ljudima, meu narodima i rasama, meu verama i filosofijama. Svaija vera nai
e jedan ton na vaoj harfi, i u svaiju veru vi ete uneti po jedan zvuan i dubok ton.
Vaa religija treba da bude palata pod koju se moe skloniti i bogat i ubog, i filosof i
skudouman. Vaa religija mora biti iroka, da bi sva plemena zemna mogla nai u njoj
najbolje svoje duhovno dobro, i mora biti duboka, da bi ona mogla zapojiti i najednije
due, pa ipak da ne presui.
Saberite od filosofa ono to je najbolje u filosofiji, i filosofi e biti sledbenici vae religije.
Saberite od naunika ono to je najistinitije u nauci, i naunici e ceniti vau religiju.
Saberite najzdraviju umetnost, i vi ste sabrali umetnike pod krov svoje religije.
Saberite svu pravdu u pogledu podele bogatstva zemljinoga meu braom, i vi ste
sabrali sve gladne i edne.
Saberite sve one, koji se u malome razilaze, a u velikome slau, i vi ste sabrali sve
crkve i sve sekte.
Saberite sve one, koji su se ravo poznali i zbog ravog poznanstva omrzli, i nauite ih
boljem poznanstvu i boljoj ljubavi.
Saberite sve narode i recite im, neka njihov patriotizam bude granica zemljama, ali ne i
oveanskoj ljubavi i pravdi.
Va je poziv da sabirate, a ne da rasipate. Do sad su ljudi i narodi stvarali kulturu. Sad
treba da doe epoha, u kojoj e ceo rod ljudski saborno stvarati. Dobro je bilo i do sad,
no od sad mora biti bolje. Vi ste pozvani ka najboljem. Kultura, koja e biti sazidana pod
vaom zvezdom, bie vrhunac moi i pameti ljudske. Najbolji svet meu svetovima bie
onaj, koji vi stvorite.
Svetost je prvi znak vae religije.

Sabornost - drugi.
Apostolstvo - trei.
Apostolstvo je ubeenje i portvovanje. Apostolstvo je dolo sa Istoka. Evropa za nj nije
znala. I danas svako apostolstvo trai svetlosti i toplote na Istoku.
Pogledajte od ega svet najvie strada! Od zabludnih i lenivih ubeenja. Od zabludnih
fanatika i od lenivih dobroelatelja svet najvie strada.
A posle toga, od ega svet najvie strada? Od pritvornih ubeenja. Od lanih
ubeivaa; od poluubeenih ili kvaziubeenih.
A posle toga, od ega svet najvie strada? Od hladnih ognjeva. Od ognjeva, koji su lepi
za oko, ali nisu dobri za ozeblu duu, jer su kao naslikani, te u sebi nita drugo nemaju
do samo boju ognja. Hladni ognjevi to su mnogi premnogi uitelji vere, koji prizivaju svet
na vatrite, na kome se ni oni sami ne umeju da ogreju.
Apostolstvo je dolo sa Istoka. Danas Zapad vlada svetom. No dosta je se ivelo u
hladu zapadnome. Danas i sam Zapad oekuje novo apostolstvo sa Istoka. A vi ste na
Istoku. Uvek je se Sunce raalo na Istoku, a zalazilo na Zapadu. Sva su ubeenja
popucala, i volja za portvovanjem usahnula. eka se na vas, da doete i kaete novu
re. Ta nova re mora biti re religije. Ne mislite na pobedu maem, jer ko maem
pobedi, maem moe biti pobeen. Niti mislite na pobedu politikom, jer ono to je za
stare bilo politika to je za mlade nemoral. Mislite jedino na pobedu religijom. Ta je
pobeda trajna. Jer to je pobeda ne nad telima nego nad srcima.
Oputena su srca u ljudi, u prostih od prostote, u nauenih od nauke. Vi treba da doete
i viknete svima: gore srca!
Ubuavile su due od pesimizma. Vi treba da doete sa jednim odmornim i krepkim
optimizmom.
Filosofije su otile u arhivu, i ljudi na njih gledaju s bolom i prezrenjem kao na
mnogostoletnu uzaludnu muku. Vi morate doi s jednom religioznom filosofijom, koja e
biti razuman i prirodan osnov jednoj opteoveanskoj kulturi.
Umetnost je postala udovina. Bolesna tenja za hiperindividualnim i hiperoriginalnim
proizvela je unikum od rugobe, koja treba da proslavi lepotu po ukusu savremenom. Vi
ete morati rehabilitirati lepotu i ozdraviti oboleli ukus ljudi. Religija, koja religira
umetnika s Bogom, i ljudima, i prirodom, moe posluiti ovde kao jedini siguran lek.
Ekonomija je postala udovina. Jedan ovek ima vie hrane nego milion njegovih
blinjih. I dok on jedan jede hranu miliona drugih, milion drugih dele ruak jednoga.
Kako e jedan ovek pojesti hranu spremljenu od Oca nebesnoga za milion sinova

njegovih? I kako e milion gladnih najesti se od ruka jednog oveka? Vi morate doi s
jednom boljom ekonomskom pravdom. Carstvo zemaljsko pripada carstvu nebesnome,
niti se moe odvojiti ono od ovoga. U carstvu zemaljskome mora da vlada sem
zemaljske i nebesna pravda, kao to i u nebesnom carstvu nije sasvim prezreno
zemaljsko merilo vrednosti. Pravda nebesna je ljubav. Vi ete uneti ove nebesne pravde
vie meu ljude, i biete udotvorci: moi ete sa pet hlebova nahraniti pet hiljada
gladnih. Jer pet hlebova i ljubav ini vie hrane nego pet hiljada hlebova i mrnja. No
jedino pomou religije moi ete zagrejati ohladnela srca ljubavlju. Religijom, - jer ljubav
sainjava tri etvrtine religije.
udovian je postao i brak. Gle, kako je udovina postala ova najtenja veza meu
smrtnima! Po prvobitnoj zapovesti Boijoj ovek u istini ostavlja oca svoga i mater svoju
i lepi se eni svojoj, i biva dvoje jedno telo. No ljudi su razumeli jednostrano Tvoju
zapovest, Gospode! Ti nisi mislio na sjedinjenje samo tela nego i dua. Na to se
zaboravilo, i taj zaborav je nesrea sveta. Dva topla tela sa hladnim duama onako se
isto brzo odbijaju kako se i privlae, jer onako isto brzo hladne kako se i zagrevaju.
Brak je postao obligatnom dosadom. Dva para oiju, koja su nekad gorela strau pri
susretu, docnije se pri susretu leno zatvaraju, izraavajui time dosadu i prezrenje.
Brak je postao nemoralnom stvari. Pored katedara na univerzitetu, sa kojih se izlae
paragrafska filosofija braka, i pored konzistorija, koje straare nad neraskidljivou
brane veze, i pored crkve, koja brak osveuje, brak je postao nesveti. ovek bez dece
mrzi enu nerotkinju. ovek s mnogo dece prezire enu mnogorotkinju. ena
mnogorotkinja, da bi izbegla muke poroajne i prezrenje mua, truje plod svoj u utrobi
svojoj. ena sujetna gui u sebi celu jednu generaciju ljudsku, da bi oblik tela svoga
sauvala. ena vezana sankcionisanom vezom za jednog mua, ezne za svima
ostalima, izuzev svoga mua.
Zloin je mrzeti enu nerotkinju.
Zloin je prezirati enu mnogorotkinju.
Zloin je trovati plod svoj u utrobi svojoj.
Zloin je uguivati ljudska bia u sebi radi zadovoljenja svoje sujete. A la je i spletka
verolomna enja za drugima, van brane ograde, i modno maskiranje radi drugih.
Zar brak nije postao zloin?
Zloin i la, i gnezdo spletaka, i izvor lai i dosade i najdublje odvratnosti tela od tela!
Je li sve to dostojno ozbiljne mine kanoniara, i straarenja od strane konzistorija, i
osveenja od strane crkve?
Zapoveeno je: raajte se i mnoite se i napunite zemlju i vladajte njome.

oveiji rod je namnoen, zemlja je napunjena ljudima. Da li treba da prestane raanje i

mnoenje?
Ne; jer jo ovek nije zavladao zemljom.
Jo je jaa priroda okolo oveka i u oveku od samog oveka. Jo se rod ljudski mora
mnoiti. Kulturom se savlauje i oblagoroava priroda i svet materijalni uzdie u svet
duhovni. Kultura daje duu svakoj stvari i poveava duu u oveka. A kultura potrebuje
bezbroj slugu i argata; potrebuje prenaseljenost i stenjenost.
Potrebno je dakle, uvek jo sjedinjenje tela. No sjedinjenje tela najodvratnija je i
najprezrenija stvar na zemlji bez sjedinjenja dua.
Vi ete doi, da osvetite sav ivot; vi ete doi da osvetite i vezu, iz koje se ljudi raaju.
Nad svakom takvom vezom bdi ceo svod nebesni i izriu svoju sankciju venost i
beskrajnost. Velika dua sveta prisutna je tome dogaaju - jer poetak jednog novog
oveka za vasionu je poetak jednog dogaaja, jedne nove drame; - kako dua onih
tela, koja se sjedinjuju, da bude pri tom odsutna?
Vi ete doi, da date jedan istinitiji smisao braku, i jednu pravilniju definiciju. Da li se
mogu i due venavati? Da li se mogu i due oploavati? Vi ete doi da odgovorite na
ova pitanja.
udovino je postalo i vaspitanje. Celokupno sadanje vaspitanje omladine zasniva se
na misli: ovek ivi jedino od hleba. Tri otrovne biljke uspevaju bujno na toj osnovi:
sebinost, prodrljivost, pesimizam.
Prva je kao bulka, koja pod lepim crvenilom skriva ubitaan otrov.
Druga je kao imela, koja na hrastu lei i neprekidno sisa. Trea je kao branjavosiva
gljiva, koja u tami i vlazi vodi svoj otrovni ivot.
Priroda ipak bolje neguje svoju decu nego li ljudi svoju. Priroda upuuje biljke da rastu
jednim delom u zemlju, a drugim ka Suncu. Ljudi dananji upuuju svoju decu da rastu
samo u zemlju. Zato su tamni i zemljani mnogi - premnogi. Malo je dece Sunca.
Vi ete doi, da sve ljude uinite decom Sunca. Vi ete postaviti vaspitanje novog
oveanstva na misli, da ovek ne ivi od hleba jedino, i za hleb jedino. Vi ete uputiti
novo oveanstvo da raste navie, ka svetlosti, ka Bogu.
Vi ete postaviti vaspitanju za cilj ne samoodranje i borbu za opstanak, - ne ove maje
i gorilske ciljeve - no heroizam. Samoodranje i borbu za opstanak propovedaju najtuplji
i najplaljiviji apostoli, koji se ne usuuju da uine nijedan korak napred. Jer
samoodranje i borba za opstanak to je poetna taka. Heroizam je krajnja taka.
Krajnjoj taki treba juriti, a ne stojati na poetnoj.

Sebinost je mati straha. Vi ete vaspitati jedno bestrano pokoljenje, kome e sloboda
biti atmosfera cele due.
Prodrljivost je mati bolesti. I suvie je zemlja dugo bila bolnica. Vi ete biti donosioci
zdravlja. Vi ete unititi uzrok bolesti, i ovih nee vie biti. Jedno zdravo oveanstvo u
izgledu je da doe s vama, da bude sluga Boga, samo Boga, i kroz Boga gospodar
zemlje.
Pesimizam je jo neizvedeno reenje na samoubistvo. Hiljade ljudskih glava
posvednevno ispunjene su tim reenjem. Vi ete doi kao spasioci onih, koji na ivici
stoje, i kao neprehodna prepreka onima, koji su se ka toj ivici uputili.
I kult je postao udovian. To je garderoba, koja je suvie zaklonila Gospodara. To je
prizma, kroz koju treba da se vidi Bog, no koja je zamuena, te slabe oi ljudske ne
proziru kroz nju, nego se zadravaju na njoj kao na samom Boanstvu. Jedan komad
metala i jedan kraiak tkanine ceni se cenom, koja samo Bogu pripada. Jedan sveteni
obred ne smatra se kao nova veza s Bogom, nova obaveza prema Bogu, nego kao
oduenje Bogu jednog neodlonog duga.
Kad sutina vere potone u kult, te se ne vidi vie od ovoga, tada se raduju sujeverni i
neverni. Sujeverni se raduju tome, jer ne moraju da lupaju glavu i trae sutinu iza
spoljnjeg kulta, a neverni se raduju, jer im je tad lake kritikovati veru Boiju i glumiti se
nad nerazumljivom glumom.
Kult je divna stvar. Cela je kultura na kraju krajeva kult Bogu. Taj kult stvaraju i vre i oni
koji veruju i oni koji ne veruju, - svesno i nesvesno, voljno i bezvoljno.
Cela je ljudska kultura kult Bogu, no divan je i naroiti, umetniki ustrojeni i svesno
obavljeni ceremonijalni kult, - samo kad je u njemu to vie smisla, to istinitije topline
duevne i to uzvienije lepote.
Vi ete doneti novi kult svetu. Vaa kultura bie jedan kult Bogu. No vi ete, sem toga,
doneti i naroiti kult, koji e biti iskren kao nauka, lep kao umetnost, uzvien kao Bog, i
prostran kao dua svih sinova Nebesnog Oca.
Pruio se jedan irok, irok okean, kod koga postoji samo plima, bez oseka. To je
slovenska zemlja.
Vi ste Sloveni, sfinks za ostale rase i narode. Vi jo niste razgovetno progovorili. Kad
god ste poinjali da govorite preko svojih najveih sinova, vi ste dolazili u ekstazu i
postajali ste nerazumljivi za svet, i razlivali ste se u suze za ponienim i uvreenim u
svetu, za najmanjim i najsitnijim, za bednim Boijim ljudima. Vae najgenijalnije rei
zavravane su suzama i jecanjem.
- Ko ste vi? - pita vas svet.

Jedni vas se plae, drugi vas preziru, a trei su jo u nedoumici, da li da vas se plae,
da li da vas preziru.
Vi ste najmlai brat evropskih rasa. Jedni dodaju: i najlui. No tome "najluem" sinu dao
je Otac u naslee najveu zemlju. Da li zato to je on najlui, ili pak zato to Otac ima u
njemu osobito poverenje?
Vi se pomaljate tek iza gore. Vi ste jo zora. Kakav dan nosite? Dosta je bilo oblanog i
turobnog vremena. Donesite vedrinu i toplinu! Neka sve oi, koje vas pogledaju, budu
svetle, i sva lica osmehnuta.
Neka Bog ide pred vama, i neka se Sin Boiji nosi nad vama, u sjaju i slavi!
Boga hoe svet. Ako Boga imate, onda ete imati ta doneti svetu, i imaete radi ega i
izlaziti na pozornicu istorije.
- Ko ste vi? - pita vas svet.
Odgovorite najpre sebi. Ne budite sfinks za sebe. Udubite pogled svoj u sebe. I ne
odgovarajte sve dokle se ne osetite religiozni. Ako ete ekati to i hiljadu godina, - ne
odgovarajte. A kad se osetite ispunjeni Bogom, kad plameni duh religije obuzme srca
vaa i mozak, tada odgovorite i sebi i drugima plamenim jezikom:
- Mi smo najmlae i najnedostojnije sluge Boije, koje Bog posla u svet radi spasenja
svih ljudi.

LAGANO KORAA HRISTOS

Govoreno nestrpljivima u oekivanju carstva Hristovog.

Sadraj

Vocati sumus ad militiam Dei vivi

Tertulianus
Ree mu Simon Petar: Gospode, kuda ide?
Isus mu odgovori: Kuda ja idem ne moe ti sad ii za mnom,
ali e posle poi za mnom.
Jov. 13, 36.
Ist Christus Traum, dann ist das Leben Ein Gang durch Wusten in der Nacht,
Wo niemand, Antwort uns zu geben, Als eine Horde Bestien wacht.
Lenau: Savonarola
Lagano koraa Hristos, draga brao.
On bira mesto gde e stati svojom svetom nogom, jer on nee da stane u krv. On bira
uske staze na zemlji, stenjene grehom, jer on ne moe da ide irokim imanjem greha.
On se provlai izmeu razbojnika, guran njihovim laktovima, jer on mora da se probije
napred.
Gle, dolazi Hristos meu nas kao gost, recimo, i pita nas za put!
"Pokaite mi put bez krvi, bez greha i bez razbojnika!".
Kakav bi mu odgovor mogli dati? Gde bi nali put, dostojan stopa Njegovih? Kad bi
provrila sva usahnula krv iz zemlje, zemlja bi predstavljala jedan okean krvi. Kad bi
buknuo plamen iz svakog mesta obesveenog grehom, zemlja bi se pretvorila u jedan
plameni pakao. Kad bi vaskrsli svi mrtvi razbojnici i uparadili se na zemlji sa ivim,
zemlja bi bila jedna neprohodna uma ljudskih tela.
Ne bi mu mogli rei: Idi, Gospode, kroz gradove. Jer gradovi znae zbir i blizinu. A zbir i
blizina izaziva i pojaava greh.
Ne bi mu mogli rei: Idi, Gospode, kroz sela. Jer nema sela, koje ne lii na Gadarinsku
stranu, sklonite zlih duhova.
Ne bi mu mogli rei: Idi, Gospode, kroz umu. Jer uma je stari saveznik i jatak
razbojnika. U umi je Kain ubio Avelja.
Ne bi mu mogli rei: Idi, Gospode, morem. Jer more je grobnica pirata i pustolova i
ratne slave.

Ne bi mu mogli rei: idi, Gospode, vazduhom. Jer i iz vazduha je ovek vrio zloin nad
bratom svojim.
Mi, obini smrtni koraamo bez straha i zazora stopama pasa i tigrova i hijena i kamila.
No ko bi od nas smeo Hristu predloiti: Idi, Sine Boiji, stopama, kojima mi idemo? Niko.
Jedno bi mu samo svi mogli rei:
- Ne dolazi, Gospode, dok se ne sagradi put za Tebe! Mi, obini smrtni, moemo
predaniti u svakoj kui. No ko bi od nas umeo dati odgovor Hristu na pitanje: Gde je
kua u kojoj bi ja mogao predaniti?
Ja, ti, i on dali bi mu tri razna odgovora.
Ja bi mu rekao: Ti si car, Gospode, idi u carske dvorove! No ja bih se prevario. Zar su
carski dvorovi malo bivali gadarinske strane, sklonite besova? Zar kod Iroda i Nerona
da gostuje Hristos?
Ti bi mu rekao: Idi u hramove, Gospode, ti si prvosvetenik. No ti bi se prevario. Kako bi
mogao predaniti Hristos u hramu opkoljenom mrtvakim kostima i uprljanom neistim
molitvama i glupim eljama?
On bi mu rekao: Ti si, Gospode, prijatelj sirotinje, idi ribarima u kuu kao to si iao
Petru i Andreji. No ko jami, da e ga ribari ponuditi ribom, a ne zmijom? Ili moda bi
mu on rekao: Idi, Gospode, bogataima u kuu, kao Zakheju i Nikodimu. No ko zna, da
li e se u kuama pretrpanim mebelom i grehom nai vazduha za Hrista? Ko zna, da li
e se u domovima punim slatkia nai koja mrva hleba za Hrista?
I tako bi se prevarili i ja, i ti, i on. Gde god bi Hristos stao nogom, iz stope njegove
oivela bi sva istorija toga mesta od postanja. Kad bi ga ja uveo u carski dvor i sagledao
sve ono to oivi pred pogledom njegovim, ja bih se zastideo. Zastideo bi se i ti s
Hristom u hramu, zastideo bi se i on, s Hristom meu sirotinjom.
No i ja, i ti, i on - kad bi se dobro obazreli oko sebe, i mogli bi dati jedan odgovor Hristu:
Idi, od nas, Gospode, jer jo nije meu nama sazidan dom dostojan Tebe.
Ne bi se manje muili s odgovorom ni na Hristovo pitanje:
- U koje vreme da vam doem? Jer koje je vreme na zemlji bilo bez krvi, bez greha, i
bez razbojnika? I samo vreme kad se Hristos pojavi na zemlji, nije bilo Hristovo vreme,
no vreme zloina i Golgote. Jedno bi samo mogli odgovoriti Hristu? Ne dolazi, Gospode,
jer jo nije vreme Tvome dolasku.
I tako, kad bi se oglasio dolazak Hristov, mi mu ne bi znali ni puta pokazati, niti dom za
stanovanje ponuditi, niti vreme oznaiti. Mi bi se zbunili i zastideli, kao to se zbune i
zastide graani jedne male varoice, kada se oglasi dolazak Vladaoca u njihovu

sredinu. Dotle bezbrini i samozadovoljni palanani uzdiu svoju palanku i hvale njene
drai i njeno bogatstvo. No na glas o dolasku Vladaoca njima se tek tada otvore oi, i
oni vide ono, to dotle nisu videli, i osete ono, to dotle nisu oseali. Tek tada vide oni
nitavilo i bedu svoje sredine, vide neokreene kue, provaljene ulice, neista dvorita,
spletene kmetove, trapave sluitelje, smene palanake pomodarke, bosonogu decu, i
sve, - sve ostalo, to moe da ini savrenim mizeriju i nitavilo jednoga mesta. I dubok
oseaj stida naiao bi na bedne domaine. I oni bi rado poruili Vladaocu, da ne dolazi,
kad bi to Ovoga moglo zadrati od puta.
Isti je takav sluaj sa Hristom i nama. Dok se jo nije oglasio dolazak Hristov, mi gordo
mislimo: Neka doe, u svako vreme mi imamo istih puteva, kojima emo Ga voditi, i
istih domova, gde e stanovati. Mi imamo lepih ulica nego to je Jerusalim imao, i
imamo lepih kua nego Tir i Sidon. Moda bi se Hristos zaudio tehnici naih ulica i
otmenosti naih kua. Neka doe On i svih 12 apostola Njegovih, neemo se zastideti.
Neka doe i On, i Bog Otac, i Duh Sveti, - mi se neemo zastideti.
No, recimo, oglasi se dolazak Hristov i mi se tad razmislimo dublje. Pred pogledom
Hristovim na svima se tajnama lome peati i iz stopa Njegovih vaskrsava istorija tih
stopa zemlje od prapoetka do danas. I Hristos bi gledao zajedno s nama greh i krv
svake stope zemlje, koju smo mi zastrli glatkom kaldrmom.
Mi bi se setili, da Mu bacamo cvee i zastiremo ilimove. No uzalud; to je injeno i u
Jerusalimu pri ulasku Hristovom, pa je Hristos ostao ravnoduan prema tome. Danas,
dvadeset vekova posle toga, zar opet da doekujemo Hrista detinjski, cveem i
arenilom? Zar ne bi mogli izneti mu na susret ista srca i uzviene duhove i dobra dela
kao zreli ljudi?
Trebalo bi ga pozdraviti pri susretu jednom izjavom, jednom jedinom, koja bi Mu stvorila
radost:
Gospode, kod nas nema nevino prosute krvi, i nema greha, niti razbojnika. No to ne bi
mogli uiniti, a da ne laemo, a ko sme lagati pred Onim, koji ne samo zna, no gleda
istinu.
Da li da mu pravimo trijumfalne kapije? Kako je to mizerna misao u vezi sa Hristom.
Trijumfalne kapije se prave onima, koji se mogu provui ispod njih. No zar Hristos nije
vii od najviih trijumfalnih kapija? Nosioci zemaljske slave trae trijumfalne kapije, a
Hristos je nosilac nebesne slave. Nebesni svod je njega dostojna trijumfalna kapija.
I mi bi se okrenuli desno i levo traei jedan dom, gde bi mogli uvesti Hrista. Dom treba
da je ukraen istim srcima i uzvienim duhovima i dobrim delima. Gde da se nae
takav dom. Ima domova punih arenih krpa i arenih srca i povrnih duhova i alosnih
dela, no gde da se nae dom pun onoga to Hristos voli?
Pa onda: ko da izae napred i stane pred lice Hristovo? Pred zemaljske careve i
kraljeve napred izlaze bogatai, i ratnici, i svetenici. Jo se prepiru, ko e stati blie do

Njegovih Velianstava. No pred Hrista niko se od njih ne bi istravao. Naprotiv, oni bi se

gurali unazad i traili mesto to udaljenije i to sklonitije od pogleda Njegovih. Jer ko
moe izdrati poglede bistre kao izvori na Alpima, i plamene kao munje u crnim
oblacima?
Pa onda: ko da prui ruku svoju i rukuje se sa Hristom u ime sviju? ija je ruka toliko
ista, da se sme dohvatiti ruke Sina Boijeg? ija je ruka toliko snana, da se dohvati
do Hrista, a da mu se celo telo ne zatrese, kao kad se dohvati do galvanske struje?
Da istaknemo napred decu! Moda bi doli na tu misao.
No ni to ne bi bilo dostojno. Pre dve hiljade godina Hristos je nalazio radost samo na
deci. Danas On eli da vidi zrele ljude, kojima bi se zaradovao kao deci.
I mi bi se zbunili. I stid bi obuzeo duu nau zbog nesluene siromatine sveta. I mi bi
se gnevili na ljude i na sebe, na one koji idu napred i na one koji hode pozadi. I krei
ruke mi bi s pognjurenim pogledom i oborenom glavom viknuli: Gospode, ne dolazi k
nama, nita nije spremno za doek Tvoj! Mi smo siromani i greni.
No dokle da drimo Hrista u progonstvu? Nije li ova zemlja vie Njegova kua nego
naa? Ne stoji li On blie Bogu, domainu sveta, nego mi? Nismo li mi i suvie drski kad
se pravimo gospodarima u tuoj kui, iz koje smo proterali domaina i njegovu najmiliju
i najsrodniju eljad.
A Hristos je najmiliji i najsrodniji Bogu Ocu.
Ko je Hristos? Ko je taj ovek, da mi posle dvadeset vekova moramo voditi rauna o
Njemu?
To je osnovno dobro, kojim ljudi ive. Bez toga dobra svet bi se ponovo vratio u
prvobitni haos. Kad je zlo pretilo da poremeti ravnoteu sveta i da sve stvari baci u mrak
haosa, pojavio se jedan ovek, od Boga poslat, od zemlje odgajen, od ljudi nepriznat,
ovek koji se legitimisao kao sin Boiji monom reju i monim delima. Doao je bio
meu svoje, no svoji ga ne primie no prezree i odbacie, ali Bog uini od toga
odbaenog kamena temelj celoj ljudskoj istoriji.
Taj ovek nije bio kao drugi ljudi, koji se odnose ropski prema sebi i jedan prema
drugom. Ne; to je jedini slobodan ovek, koji je hodio po zemlji; On se ophodio oinski
sa dobrima, a gospodarski sa zlima. On se kretao u ovome svetu ne kao najamnik no
kao pravi domain u svome domu. Najamniku je stalo do toga da se najede i napije, ma
svi ostali oko njega gladovali. Jer najamniku je svejedno, ostala kua ili propala; za
njega je glavno, da on ne propadne. Domain se pak brine o celome domu, i o svoj
eljadi u domu i njihovom blagostanju vie no o sebi.
Hristos! To ime je postalo sinteza svih najviih ideala svetskih. Sloboda, razum, ljubav,
vera, rad, - sve se to nalazi u jednom imenu, - Hristos. To ime je postalo i simbol i

pokrovitelj svake uzviene misli, svakog plemenitog oseaja, svakoga pregnua, koje
slui optem dobru. To ime je proroanstvo, jo neostvareno, proroanstvo svega
idealnoga. Svi e se ideali u svetu realizirati, - to oznaava ime Hristos. Svi e se ljudi
osetiti jednoga dana kao sinovi jednoga Oca.
Sloboda e se zacariti meu ljudima i ljubav e zavladati nad ljudima. Ropske due e
se prenuti i sloboda e ui u njih.
Doi e vreme, kad e se za prokaenog smatrati ovek, koji ne veruje u Boga.
Doi e vreme, kad e svi ljudi misliti i raditi o dobru svih. Slabi e biti nadahnuti
snagom, a miice silnih malaksae. Maleni e pogledati u zvezde i porae, a visoki e
videti Boga i spustie se.
Zarae rane uvreenih i uteha e doi neutenim.
Vratie se iz progonstva prognani pravde radi, i mirotvorci e biti voe ljudi.
Zabludeli sinovi napustie svinje i hranu svinjsku i sa skruenim srcem uputie se
svome Ocu, da potrae bolje drutvo i bolju hranu. Zabludele keri vratie se sa
klizavog puta, kuda ih vue mrak u oima i u razumu, i okrenue se ka Istoku, odakle e
Sunce osvetliti njihovo lice i preobraziti njihovu misao.
Zelenaima se nee znati grob na zemlji, ni tvrdicama ime meu sinovima ljudskim.
Krvnicima e krv zamutiti pamet, a zlatoderi e ugnileti u zlatnim sanducima. I kad
grobar otkopa grob zlatodera, on e istresti smrad iz sanduka, a sanduk e odneti kui,
Klevetnicima e se napuniti usta crva pod zemljom, a intrigantima zmije e se obavijati
oko nogu i zmijina jaja leati na jeziku.
Mrtvi gurmani sluie za hranu ivih gurmana, koji gmiu po zemlji i piruju po
grobovima.
Novi ljudi rodie se na zemlji, i o starim ljudima priae se kao o strailu.
elo tih novih ljudi bie visoko i blistavo od misli, a srce toplo od ljubavi.
Pohotljivo meso e prestati da lii na negaen kre, koji sve vema bukti to se vie u nj
vode sipa. Razum e ukrotiti crvenu bestiju u ilama i upregnue je u svoja kola.
Umuknue sve disonance u svetu i jedna neiskazana harmonija razlie se po ovoj
ogrubeloj planeti.
Plemenitost e izbiti iz svoje tamnice na povrinu, a grubost e potonuti na dno.

Zlo e biti pobeeno i dobro e trijumfovati.

To je proroanstvo Hristovo.
Da li je se ono ostvarilo? Nije.
Da li e se ostvariti? Videemo.
Da nije vreme demantovalo Hrista? Zastanimo.
Zidine jednoga grada istonjakog bile su debele devet, a visoke pedeset metara. Nad
jednom kapijom stajalo je napisano: Grad Niniva, kojoj je drukije ime Budunost. No
vreme je zbrisalo tu gordost ljudsku. Danas i najmanji vetri kad pirne titra se sa prahom
bivega grada. Hiljade gradova u Aziji i Evropi danas se pre mogu nazvati Budunost,
no mrtva Niniva.
Na dvadeseti vek poeo je da lii na staru Ninivu. Tek je osvanuo on je se predstavio
svetu: Meni je ime Budunost. On se reklamirao kao vek mira i kulture. Meutim na
svake tri dosadanje godine dolazi po jedan rat. Na svojim kapijama on je odmah
pokazao natpis: Rad i ovekoljublje. Meutim najinteresantniji njegov dosadanji rad
odnosio se na ovekoubistvo.
Zar nije demantovan Hristos naim vekom? Nismo li mi bili svedoci u ovoj proloj godini
svega onoga, to demantuje Hristovo proroanstvo? Nismo li mi u ovoj drugoj deceniji
dvadesetog veka doiveli vremena prehrianska?
Zaista, ponovilo se jedanput vie sve ono, o emu smo mi ulazei u XX vek mislili, da je
becpovratno pripalo prolosti, kao i slava Ninive. Digao se ovek na oveka i narod na
narod. Nagomilane su gvozdene maine, pune pritajenog ognja, namenjenog za grudi
neprijateljske. ovek je oveka ubijao i od tog ubijanja oseao naroitu slast. Zemlja je
poplavljena od krvi, i odebljana od mesa ljudskog. Godina je dana, kako su umukli
ljudski jezici i kako se ljudi razgovaraju zvekom gvoa. Godinu dana posmatraju
gavranovi majke u crnini i graku: - Mi poznajemo meso vaih sinova! Sestre premeu
ranjenike i meu bledim licima njihovim trae lice svoje brae. Udovice sa krvavim
oima od suza gledaju kako im se rastura tek savijeno domae gnezdo i beei od misli
o prolosti kriju poglede od budunosti. Siroad tepaju jo imena mrtvih oeva i kao
iglama ubadaju majku pitanjima: - Kad e doi otac? Starci se hrabre pred decom, no u
samoi jecaju i bolom se svojim hrane. I sav bol postaje dublji, kad ga jo i nepravda
udubi. Diplomati se igraju narodima kao figurama od aha. Besposlenici se privlae za
ratnicima i kupe iz krvi srebrne i zlatne kolute. pekulanti su od rata stvorili trgovinu,
koja im donosi bogatstvo i radost. Nezasluni se vikom diu iznad zaslunih. I jo tei
postaje bol, kad se pogleda u pusto od ognja, koji je popalio ljudska obitalita, i na
pusto od bolesti, koja je muki hiljade rtava umorila, i na strahovitu povorku ljudi, sa
izbijenim oima, i skrhanim nogama, odseenim rukama, izgnjeenim rebrima, i na
oteena i promrzla, na izgladnela i jehtiava tela, koja su pre godinu dana bila svea i
snana. A najtei bol biva, kad se ovek seti, da se sve to deava u XX veku. I mi onda

s beskrajnim bolom stavljamo pitanje: Gde je Hristos? i: Da nije ostao on 20 vekova

daleko od nas? Da nije na Golgoti zajedno s Njegovim telom za navek raspeta i
Njegova misao? Da li togod jo uopte znai za ljude to ime, Hristos?
Sudimo, brao, lagano i sudiemo pravilno. Pod pritiskom momentalnog bola mi
zastiremo svojim pesimizmom celu ljudsku istoriju. Kad nam bol oboji Sunce crnom
bojom, mi onda kroz tu boju gledamo ceo ivot. Sudimo lagano, jer i Hristos koraa
lagano kroz istoriju. Lagano kao duboka reka, za koju bi dete pomislilo da se ne mie,
no na kojoj ovek ne bi mogao napraviti brane. Lagano kao ito, koje poseje u jesen, i
u zimu misli da je mrtvo. Jo nije dolo prolee semenu Hristovom. Dug je put Hristov,
on se prostire do kraja ljudske istorije. Kad bi urio, zamorio bi se, pao bi na po puta, i
ostao. A kad lagano ide, ide pouzdano. Dug je put Njegov, zato su lagani koraci
Njegovi.
A i teak je put Njegov. Zato lagano koraa. Kroz bare od krvi, kroz mrak od greha, i
kroz trnje od razbojnika On se probija. Uzak je Njegov put i mnogi se pali grenici
nalaze u ambisu s obe strane Njegovoga puta; On mora da se saginje na obe strane,
da ih die i vue za sobom i da ide napred. Zato lagano koraa.
On lagano koraa, jer je Njegov ideal daleko. Ideal je Njegov krajnji ideal istorije, i
njemu je mesto na kraju istorije. Hristos nije propovedao jedan ideal, koji se postie za
24 asa. Ne; Njegov ideal zahteva ceo vek jednoga oveka i ceo vek oveanstva.
Jedan ovek moe da dostigne ideal Hristov za svoga ivota, no oveanstvo je jo
daleko od svoga kraja, zato je jo daleko od Hristovog ideala. Hristov ideal dostigli su
apostoli, i muenici, i svi oni heroji, koji su svoju misao i svoje srce stavili u slubu Bogu
na sreu ljudi. No koliko je to njih svega: stotine, hiljade, - ne vie, a to znai: oni su ipak
uvek jo u manjini u svetu, zato uvek jo u svetu pretee mrnja nad ljubavlju, i
nerazum nad razumom. Zato se i ne osea da Hristos ide. No kad Hristova manjina
postane veina, onda e na terazijama ivota pretegnuti ljubav i razum, i Hristovo
proroanstvo bie ostvareno.
Jedan ovek zidao kuu. Zidao je 5-6 nedelja i sazidao 5-6 spratova. I svet zinuo od
uda, i obasuo hvalom domaina te kue. - "Ukrasi nam varo" - rekoe svi. No proe
5-6 meseci i kua se prolomi i stropota. Svet prolaae pored alosne hrpe od
materijala i gunae: - Tako je kad se zida na brzu ruku i radi rente!
Nije tako s kuom, koju Bog zida i kojoj je Hristos temelj, a svi ljudi cigle. Ogromne su
razmere te kue. Materijal je probran. Svaku ciglu treba probrati i otesati. Kad ovek
proe pored te ogromne graevine, rekao bi: - Nikad to nee biti gotovo. No graevina
se gotovi lagano i postojano. To nije kua radi rente, to je kua radi kue. Zato nije
teko verovati, da e ona morati biti lepa.
Hristos se bori, zato lagano koraa. On se bori s grenicima i bezbonicima, i posle
svake pobede korai jedan korak napred. Njegova manjina to je crkva vojinstvena, jer
ona vojuje zajedno sa Hristom protiv zla u svetu. Bog pomae toj manjini, jer okree
svako zlo na dobro. Tako, da momentalni trijumf nepravde ili nerazuma ili mrnje u

svetu ne vraa, no samo zaustavlja za momenat Hrista i njegovu manjinu. Crkva

Hristova govori protiv rata u svetu, no ona zato to jo predstavlja manjinu ne moe da
ga sprei. Tek kad rat i preko njene volje izbije, ona se stavlja na stranu pravednijeg
borca. A Bog, koji iz najtrulijeg zemljita puta da rastu najmiriljivije biljke, okree i rat
na dobro, putajui da na njegovoj mizeriji nikne poneka dobra biljka. Ovogodinji rat
doneo je slobodu onoj zemlji, u kojoj je Hristos najvie bio ponien, u kojoj je on najvie
klecao i zastajkivao, te i pored krvi i bola i uasa ratnoga Hristos je ipak i u ovoj godini
uinio jedan lagan korak unapred.
Lagano koraa Hristos, no kad bi Ga mi pustili On bi koraao bre.
Ja i ti smo krivi, prijatelju moj. Ja i ti smo zagradili put Hristu, ja svojom dobiu, a ti
svojom slau. Ja traim od svake stvari dobit, a ti trai od svake stvari slast. Zar nije
tako? I dok mi cedimo i sisamo ovaj svet, Hristos stoji za naim leima i ne moe od
nas da korai.
I krive su nepokajane Tamare i Magdalene, nezagaeni kre, koji se pui i zaudara.
Nasred puta stoji kreana, iz koje izbija dim i rav zadah. Hristos stoji i eka, i ne moe
da korai.
I krive su Jude i Bordije, protivnici dobre stvari Hristove, oni koji trae maksimum dobra
od sveta, a daju mu zato maksimum zla. Hristos nee lagano koraati, no letee kao
zrak jutarnji kroz etar onda, kad svaki ovek bude inio svetu maksimum dobra, i
zahtevao od sveta minimum dobra.
I krive su tvrde glave i tvrda srca; tvrde glave, koje svoju tvrdoglavost nazivaju
genijalnou, i tvrda srca, koja svoju tvrdokorost nazivaju karakternou. U tvrde glave
ne ulazi razlog Hristov, a u tvrda srca ne ulazi ljubav Hristova.
Kriv je car, koji udi za tuom krunom, i mu, koji se pati za tuom enom, i bogata,
koji prua ruku za sirotinjskom krajcarom.
Kriva je mrnja, koja pobada kolje na putu Hristovom, i intriga, koja preplie to kolje
pruem, i la koja slui za krov plotu, i tupa uobraenost, koja se smeje Hristu preko
plota.
Dvadeset vekova jo e proi, i ranjav i iskrvavljen Hristos koraie jo dvadeset
koraka, lagano i oprezno provlaei se kroz plotove od razbojnika. A kao stara Niniva
leae na gordi vek u ruevinama, na koje e vek etrdeseti gledati s uasom i
saaljenjem. No na pepeo padae na lice ivih i aptae im: Vi ste deca naa, ne
straite se od nas! Vi ste sreni zato to smo mi bili nesreni. Vi ste pravedni zato to
smo mi bili nepravedni. Vi ste hriani zato to smo mi bili nehriani. Vi ste ljudi zato
to smo mi bili gorile. Na naem iskustvu vi ste se nauili. Na naem nerazumu vi ste se
urazumili.

Pretegne li tada dobro nad zlom Hristos e se zacariti u svetu u carstvu Boijem. Bude li
pak i tada jo zlo jae od dobra, Hristos e lagano koraati korak po korak napred,
krei sebi puta, kao i danas. I kao i danas hodie On kao senka za nemilostivim, koji
gaze nogama po licu svoje brae, i govorie im svojim krotkim glasom: Blago milostivim,
jer e biti pomilovani.
I stajae On kao provienje na ratnim poljima, usred rike oruja, i govorie: Blago
mirotvorcima, jer e se sinovi Boiji nazvati.
I pratie pravednike, na pravdi gonjene, pratie ih kao aneo hranitelj i teiti: Blago
izgnanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesno.
I odvano e stati pred one, koji Njegovo ime gone i preziru i dobacie im u njihovo
zlobno lice: Takvi su pobili sve proroke, i sve dobrotvore ljudi uvredili.
O Hriste, veliki je optimizam tvoj! Nas kad zaboli mali prst mi postajemo pesimisti. A
tvoja vera u pobedu dobra ne malaksava ni onda, kad mi svi zabodemo po jedan trn u
telo tvoje.
Mali su i bliski ciljevi nai, zato ih mi dostiemo trei. A tvoj cilj je veliki i dalek, i Ti
koraa korak po korak. Gospode, uputi nas k cilju tvome. Baci bar senku tvoga razuma
na na razum, i mi emo biti dovoljno razumni; i baci bar senku tvoje plemenitosti na
nae srce, i srce e nae postati isto. I mi emo videti Boga, kao to si ga Ti gledao
kad si hodio po zemlji pod krstom i trnovim vencem; i mi emo iveti Bogom, kao to si
Ti njime iveo, u jedinstvu s Bogom iniemo uda velika kao to su tvoja bila. Ve je
vreme da svet sazri. Obasjaj nas tvojom svetlou, jer u hladu nita ne zri. Pod zracima
tvojim na e razum postati zreo i naa e dua porasti velika. I mi emo biti jedno s
Tobom, kao to si Ti, Gospode, jedno s Ocem nebesnim. Amin.

IJA JE ZEMLjA?
Govoreno bespravnima, koji se parnie oko zemlje.

Sadraj

Boija je zemlja i sve to je na njoj.

Psalm, 24
Kad bi se ma ko od nas smrtnih, draga brao, digao na visinu Boiju, samo za dvadeset
i etiri sata, i posmotrio ivot svih ljudi na zemlji, morao bi 12 sati smejati se, a 12 sati
plakati. Jer ljudi su polovinom svoga ivota smeni, polovinom alosni. I kad su smeni
ne uviaju koliko su alosni, a kad su alosni ne uviaju koliko su smeni. Smeni su
ljudi onda, kad suvie polau na svoju mudrost, i bogatstvo, i sreu; alosni su onda,
kad oajavaju zbog siromatine; i nepravde i smrti. Smeni su onda kad se junae i
prete nebu svojom snagom, alosni su onda, kad oboreni i pregaeni posipaju se
pepelom po glavi i nariu: Blago crvima i mravima pod nogama naim jer oni mogu da
trpe i ute! Smeni su ljudi u miru, alosni u ratu, i smeni su kao gospodari, alosni kao
sluge. No ni u em nisu ljudi ni tako smeni ni tako alosni kao u veitom parnienju oko
toga, ija je zemlja?
Brat gura brata: Idi s moje zemlje! Kain ubija Avelja, jer ne mogu da se trpe dva
gospodara zemlje.
Mlae pokoljenje potiskuje starce sa zemlje s oholou: Idite ve, naa je zemlja! Starci
se opiru s dosadom i brane svoje pravo: Zato dolazite vi drske novajlije na nau
zemlju?
Sadanjost potiskuje prolost: Idi, ja sam tu domain! Budunost se tiska u sadanjost s
tutnjem: Idi, ja dolazim na svoje pravo!
Jedan gospodar sveta za drugim iezava, a zemlja ostaje. Taman jedan lupa nogom o
zemlju i govori: Ovo je moje! - i dok se jo ni eho njegovog glasa nije izgubio, dolazi
smrt i ini ga nemim. Dolazi drugi, trei, etvrti. Za Ramzesom Darije, za Darijem
Aleksandar; pa Karlo, pa Petar, pa Napoleon. Svak lupa nogom i imenuje zemlju
svojom. No kako dolaze, tako i odlaze. Dolaze s hukom, na najbrem vozu, na krilima
vremena, i na istom vozu ure na suprotnu stranu. Taman su seli, taman napisali sebi
tapiju od zemlje, taman se rasprtili i ustoliili, kad odjednom nevidljiva krila, koja su ih
donela, podhvataju ih neosetno i odnose sa istom brzinom. Gde su sad oni, koji su im
priznali tapiju od zemlje? Nema ih, odjurili su zajedno s njima Gde su oni, koji su ih
zamenili i na njihovoj tapiji napisali svoje ime? Nema ih, odjurili su i oni. Sad drugi sede
na njihovom mestu, ustolieni u njihovu stolicu, s njihovom tapijom u svojim rukama;
sede i govore: Zemlja je naa! I milioni drugih stoje oko njih i potvruju: Tako je! I dok
oni to govore nevidljiva krila svijaju se i oko jednih i oko drugih i neosetno ih
poduzimaju, da ih nose daleko, daleko u neznan.

No kao i ljudi tako i ostala zemaljska bia polau svoje pravo na zemlju. Vo dokazuje
svoje pravo na zemlju rogovima, zmija otrovom, tigar noktima, je bodljama, biljka
svojim utvrenim poloajem, stene svojom tvrdoom i rasprostranjenou, more svojim
burama, oganj svojim pustonim besom. Svak na svoj nain izgovara svoje ubeenje:
Moja je zemlja! I svak gura drugoga: Dalje odavde!
A kad bi svaka stvar na zemlji znala i htela istinu rei, nijedna ne bi ponovila rei: Moja
je zemlja! Kad bi more pitali: Je li tvoja zemlja, gle, ti si najvee irine i najvee dubine?
- ono bi odgovorilo: Ja u ispariti, a zemlja e ostati. Kad bi ivotinje zapitali je li vaa
zemlja, odgovorile bi: Mi smo gosti za tuom trpezom; mi emo otii, a trpeza e ostati.
Ako bi zapitali travu i cvee u polju: Da nije zemlja vaa? - dobili bi odgovor: Malo, malo,
i mi emo svenuti, a zemlja e ostati da se kiti drugim cveem i pokriva drugom travom.
A oveka kad bi zapitali? Kad bi i njemu postavili isto pitanje, i kad bi on razmislio pa
odgovor dao, taj odgovor bi morao glasiti: Ja sam putnik na groblju. Gde su oni to su
pre mene bili? Zaista, i ja u poi njihovim putem: nag sam doao, nag u i otii. Po
grobovima hodim, iz grobova se hranim: jedem prah mrtvih i telo moje raste, i oseam
da se dua mrtvih prua preko groblja i dosee do u moju duu. ija je zemlja pitajte
drugog, niti je ona moja, niti sam ja svoj!
No takav odgovor malo ko zna, a jo manje ko hoe da da. Ne dadu ga ni stvari mrtve,
ni polumrtve, ni ive. ovek ga danas ne samo ne da, no preutno ostaje u uverenju, da
je zemlja njegova. On umire i ostavlja sinu to uverenje; umire otac, no parnicu oko
zemlje nasleuje sin. I ne samo da mrtvi ne slue kao dokaz ivima, da zemlja nije
njihova, nego naprotiv, ivi se pozivaju na mrtve, da bi dokazali svoje pravo na zemlju.
"Tu je umro moj otac, - dakle to je moje"! Ili: "Ovde su grobovi mojih predaka, dakle, ova
je zemlja moja!" Tako se dokazuje. I to vie mrtvih, to vie dokaza za svojinu. Ljudi
govore i o veitoj svojini zemlje. Sused prodaje susedu zemlju na "veitu svojinu i veito
uivanje". Umiru prodavci i kupci, i njihovi sinovi i unuci zovu zemlju svojom, ili je oni
ponovo prodaju ili kupuju na "veitu svojinu i veito uivanje". I to god se zemlja vie
pretvara u jedno gusto groblje, to novoroena pokoljenja s veom oholou govore: Ovo
je zemlja naa! I sve sa veom odreenou raspolau i trguju njome.
Meutim zemlja ne bi nikad mogla priznati da je ona svojina ljudi. Zemlja bi mogla rei
ljudima: Ko ste vi to se oko mene parniite? Ja sam postojala i onda kad vi niste, i
postojau i onda, kad vas ne bude. Bilo je vremena, kad sam ja sva bila odevena u
vodu. Blistala sam se tada kao jedno glatko, okruglo ogledalo, u kome su se ogledali
Sunce i zvezde. Sem slike Sunca i zvezda na meni nije tada bilo drugih stanovnika. Kad
sam ja izgubila svoj prvobitni sjaj, tek onda ste se vi pojavili na meni. Dolazili ste jedni
za drugim, kao gosti. Dolazili ste i odlazili. Smenjivali ste se jedni za drugim postojano i
brzo kao to se smenjuju dan i no. Niti ste znali odakle ste dohodili ni kuda ste
odhodili. Pitam ja vas: iji ste vi? Ja znam ija sam. Nisam vaa, to vam mogu rei. Ja
sam samo vaa trpeza i va grob. Jo malo i ja u biti samo va grob. I ponovo e tad
biti mir ka meni, mir i ogledanje neba u mome licu. Ja poznajem svoga gospodara, a vi

ga ne poznajete. Zato se vie brinete o tome ta pripada vama nego o tome kome
pripadate vi? Recite mi: ija ste vi svojina?
To bi mogla zemlja rei onima, koji se prepiru oko prava i gospodarstva nad njom.
ovek se bori s ovekom zbog granice izmeu njive i njive, i ne osea da on sa svojim
telom stoji na granici izmeu ivota i smrti, i sa svojom duom na granici izmeu svoga
dela i suda. Jedan obian ovek raste, raste, dok mu se jednoga dana ne uini da je
dorastao do neba, da je udario glavom o nebo, i uo da nebo odaje zvuk praznoga
suda. Posle toga prividnoga iskustva jedan obian ovek uini se samome sebi sasvim
neobian, tako da pone sebe smatrati domainom nad zemljom. I mrtvaci se pronose
pored njega svaki dan, i on gleda u svakom mrtvacu sebe i svoju sudbinu, pa ipak on ne
moe da se rastane od misli, da je zemlja njegova. U samoj stvari nije nebo prazan sud,
no njegova glava, i praznina njegove glave uinila mu se, po obmani, prazninom neba.
Drukije se gledalo u starini na svojinu zemlje. U starini ovek je govorio: Zemlja je
Boija, pa moja! Zato se u starini vie Bogu rtvovalo i molilo. Na istoku su kraljevi bili
svetene linosti. Kraljevi su se vazda oseali zavisnim od volje Boije. Tako i svi
graani. Pred velika poduzea ispitivana je na razne naine volja Boija. Posle svakog
uspeha Bogu je blagodareno. Posle svakog neuspeha Bogu je prinoena rtva za
utianje Njegovog gneva i povraanje Njegove blagonaklonosti prema narodu, ili prema
pojedincu. U svakom dogaaju tumaena je volja Boija; u svakom obliku na zemlji
vieno je prikriveno prisustvo jednoga manjeg ili veeg boga. U tom vremenu, u
vremenu mnogobotva i mladosti oveanske, ljudi su se oseali kao sporedne linosti
na zemlji. Glavne su linosti bili bogovi. Oni su gospodari zemlje. Zemlja je njihova
svojina. Oni znaju o zemlji sve: njen poetak i njen cilj. Ljudi su samo privremene sluge
bogova na zemlji. Zemlja koju ljudi dre ne pripada njima no bogovima. Ali i ljudi po
smrti mogu postati bogovima. Tad su oni potpuni sopstvenici one zemlje, na kojoj su
kao ljudi iveli, i moni zatitnici svojih potomaka. ivi su se oseali u zavisnosti od
mrtvih. Mrtvi su bili vie gospodari zemlje nego ivi. Sva je zemlja bila sveta: osveena
grobovima i rtvenicima.
Od ove starinske vere, koja je upravo vera mladosti ljudske, mnogo je tota sauvano i
do danas kod prostog naroda u selu, i to iskljuivo u selu. Na pitanja, ija je zemlja? prost seljak i danas odgovara: Boija, pa naa! U varoima, gde ovek od kra svojih
dela ne vidi dela Boija i gde samo krajiak neba proviruje kroz prljavi dim, daju se
veinom dva razliita odgovora.
Jedan odgovor glasi: - Zemlja je naa.
Drugi odgovor glasi: - Zemlja je moja.
I prvi i drugi odgovor kroji se van misli o Bogu. Prvi odgovor daju obino oni, koji su ili sa
malo zemlje ili sasvim obezemljeni. - "Zemlja je naa", govore oni, a ne samo tvoja ili
njegova. Zemlja je naa jer svi smo mi na toj crnoj zemlji roeni, sa stomacima, koji
trae od zemlje hranu. Ja imam stomak, ima ga i moj sin, i moja erka. Svi oni potrebuju
hleb, koji se od zemlje uzima. Odakle emo ga uzeti, ako ne od zemlje, ili od tebe,

zemljoposednie? Da ga uzmemo od zemlje, ne moemo, jer ti si tu zemlju prisvojio

iskljuivo sebi. Da ga uzmemo od tebe, ne smemo, jer to je zakon nazvao kraom. Da
iznaemo neku novu zemlju, ne moemo. Da se preselimo na neku drugu planetu, jo
manje. Da izmenimo odnose u prolosti, koji su tebe uinili Zemljiem, a mene
Bezemljiem, na to ti ne pristaje, a bez tvog pristanka ja sam nemoan. Da radim, ne
mogu naraditi koliko mi treba, da tedim - nemam od ega; da nasledim - nemam od
koga. U mojoj kui imaju dve radne ruke, a pet stomaka. Ti ne radi nikako, a ima
hrane za pet stotina stomaka. ta da inim? Ako je istina da je zemlja samo tvoja, onda
si se samo ti trebao i roditi. Ali im sam se i ja rodio, pored tebe, onda zemlja nije samo
tvoja. Zemlja je, dakle, naa, zajednika. I ja i ti moramo se pogoditi, bez obzira na
prolost i poreklo, kako da zbiramo i delimo plod sa zemlje. Ako nee tako, onda je
jedan od nas suvian u ovome svetu: ili ja, ili ti. Onda ili ja treba da umrem od gladi, ili ti
od mene. No poto e smrt doi i po mene, i po tebe u svoje vreme, to je u interesu i
mome i tvome, da se pogodimo. Podelimo, dakle, nau zemlju po razumu i pravinosti!"
Tako govori siromah, moderni proleter, koji nema ni stope zemlje niti ma ta drugo to
bi vredelo jedne stope zemlje. A moderni kapitalist, ili zemljoposednik, ili velmoa,
stojei pri istom osnovnom, preutnom gleditu, daje mu negativan odgovor. A osnovno,
preutno gledite i jednog i drugog jeste, da je ovek gospodar zemlje; da su bia ispod
oveka nemona da oveku tu svojinu ospore, a da iznad oveka i nema nikakvih viih
bia koja bi mogla polagati pravo na zemlju.
Kako glasi taj drugi odgovor najbolje se vidi iz ispovesti jednog kapitalista, koja je
nedavno odtampana na nemakom jeziku. Evo kako:
- Ja sam oduvek oseao duboko prezrenje prema nejakim i gladnim ljudima, koji trae
jednu reformu ekonomsku i pravnu, koja bi i njima dala hleba i prava onoliko, koliko to i
svaki plemi ima. Na emu zasnivaju proleteri tu svoju tranju? Oni vele: Na ovenosti
i prirodnom pravu. Ako je na tome, onda su oni izgubili partiju. Jer, na emu oni onda
zasnivaju ovenost i prirodno pravo? - pitao bih ja. Ako su ovenost i prirodno pravo
poslednji princip, na koje se oni pozivaju, onda oni moraju da umru, jer ovenost je
mlaa nego ovek, i prirodno pravo slabije nego prirodna mo. ovek odreuje i ta je
ovenost i ta je prirodno pravo. Pa kad je tako, onda ja imam svoju ovenost i svoje
prirodno pravo, zasnovano na mojoj moi i bogatstvu. Po toj mojoj ovenosti, iznad
koje ja ne priznajem vii princip, ja treba da ivim, ma stotine hiljada proletera pomrlo od
gladi, i ja treba da ivim dobro, ma stotine hiljada njih iveli zlo. Ko je onaj, ko e me
zato uzeti na sud? Volovi i konji izvesno ne, iz nerazuma. Ljudi ne, iz nemoi. Moja
savest ne, jer ne oseam je. Nekakva natprirodna sila ne, jer ne vidim je. Celo pitanje
izmeu mene i tebe, proleteru, stavljeno je na jednu sasvim opipljivu osnovu. To je
pitanje hleba i stomaka. Dobro je samo, kad nisi u to metafiziku umeao. Ovako stvar je
sasvim prosta. Pita se dakle: Da li u biti sit ja, ili ti, ili emo obojica biti samo polusiti?
Moj odgovor je jednostavan: Ja ne elim da budem polusit, jo manje gladan. Ja elim
da budem samo sit, ma i po cenu tvoje gladi i tvoje smrti. Meni nedostaju potpuno
motivi, zbog kojih bi ja trebao da delim zemlju i hleb s tobom. Nikakav me impuls na to
ne goni, niti ikakva spoljanja sila primorava. Meni nita ne kazuje, da je zemlja naa, a
sve mi kae da je zemlja moja."

To je odgovor jednog oveka, koji dri zemlju u svojini i misli da je dri s nepobitnim
pravom. To bi bio danas odgovor mnogih i mnogih sitih i presitih na oajne kritike
gladnih, pregladnih. Gladni trae zemlju na osnovu svoje gladi, siti im ne dadu zemlju iz
ruku na osnovu svoje moi.
ija je zemlja?
Samo je jedan odgovor taan: Niija. Zemlja nije nikoga od nas. Ona je svojina onoga,
kome pripada i sav ostali svet.
Ona ne moe biti svojina nekoga, od koga je ona monija i dugovenija. Ona je svojina
onoga, ko je postojao pre nje i ko e postojati posle nje.
Ona ne moe biti svojina nekoga, ko bez nje ne moe postojati ni iv ni mrtav, - ko se
iv od nje hrani, i ko mrtav u njoj trune. Ona moe biti svojina samo onoga, ko se njom
ne hrani i ko u njoj ne trune. Ne moe zemlja pripadati onome ko je zavisan od nje, no
onome ko je od nje nezavisan. Onaj ko od nje zavisi njena je svojina, a ne ona njegova.
Otuda, nije zemlja svojina ljudi, no ljudi su svojina zemljina. Zemljin gospodar je vii,
moniji i veniji od oveka, i vii, moniji i veniji i od same zemlje. Bog je njegovo ime, i
sva vasiona je njegov dom. U starini su ljudi imali to veliko saznanje, mada nisu imali
drugih sitnijih znanja. U moderno vreme ljudi su napunili svoj duh mnogim drugim
sitnijim znanjima, tako, da tee dolaze do tog velikog saznanja. Boija je zemlja i sve
to je na njoj. To je saznanje starog doba. To je najglavnije saznanje, do koga bi trebao
i mogao doi svaki ovek, jer od toga saznanja zavisi mir i dobra volja na zemlji. Mira i
dobre volje nikad nije bilo mnogo na zemlji, no nikad vie kao onda kad su ljudi
priznavali Boije gospodarstvo nad zemljom, i nikad manje kao onda, kad su ljudi
odricali Bogu to gospodarstvo i sebi ga prisvajali.
Jer odricati Bogu gospodarstvo nad zemljom znai odricati Boga, a odricati Boga znai
nemir i zlu volju. No ta vredi odricati Boga? Bogo-odricanje nee nita Bogu nakoditi.
Neka svi ljudi graknu iz praine svoje: Nema te, Boe! ta e biti? Njihova graka
izgubie se u praini, u kojoj se gube i njihova tela, a Bog e produiti da alje zemlji
rosu i svetlost. Hoe li zemlja biti manje Boija, ako svi ljudi budu porekli Boga i zemlju
nazvali svojom? Nikad. U svakom sluaju zemlja e biti podjednako Boija i podjednako
neljudska.
Takva je sudba samozvanih gospodara zemlje. A pravi gospodar zemlje je neprolazan
kao venost. ta vredi, dakle, ako svi mi, smrtni, uzviknemo: Zemlja je naa, ili zemlja
nije naa? Postoji li jedan uzvieniji gospodar zemlje, ili on ne postoji? Da li e ti nai
uzvici zaista uiniti ma kakvu bitnu promenu sveta? Da li e ti nai uzvici poveati ili
smanjiti Boga? Smeno bi bilo poverovati u to; isto tako smeno kao poverovati u
mogunost da punjene tice u jednom muzeju proapu: Ne postoji ovek! - i da oveka
usled tog apata nestane. Bog ne kazni bogo-odricanje, no bogo-odricanje samo sebe
kazni.

Da li je danas Bog manje domain u svome domu nego to je bio u vreme zidanja
indijskih pagoda, ili nilskih svetilita, ili jerusalimskog hrama, ili rtvenika na Akropolisu?
Ne; Bog je domain u svome domu uvek podjednako, kako onda kad su mu gosti u
domu trezni i bogobojaljivi, tako i onda, kad su gosti pijani i bezboni. S jednakim
strpljenjem i uzvienou posmatra Domain i jedne i druge, i s jednakom neumitnou
alje on smrt i jednim i drugim. Jedni za drugim gosti dolaze i prolaze, a Domain
ostaje. Svaki gost pojede svoju porciju i odlazi. Dolazi drugi, trei, redom. Neko plaa
svoju porciju radom, neko lenou, neko molitvom, neko huljenjem, neko strahom, a
neko razvratom. Tek svak neto mora ostaviti na trpezi. Domain je zadovoljan, ma ta
mu ko ostavio. On puni neprestano svoju trpezu i neprestano priziva nove goste. I to
sve ide brzo, vrtoglavo brzo. Prazni dani padaju u mainu, puni ispadaju iz maine.
Hiljade kolevki unosi se na jedna vrata, hiljade mrtvakih sanduka iznosi na druga. Pla
roenja mea se sa plaem umiranja. Reanje sitog i ciukanje gladnog, drhtanje slabog
i gunanje monog - sve to ispunjava asove i minute, koji prolaze u letu, odnosei
sobom ono to se metnulo u njih. Treba ispuniti neim svaki as i svaki minut, ma ime.
Jer koliko nam ovaj svet daje toliko od nas i trai. Svi asovi i minuti naeg ivota viu:
Ispunite nas im bilo, mi odlazimo u venost, na stomak svaruje sve! I u urbi uzimaju
od nas to god im pruimo: na lik u dotinom asu i minutu, nae misli, na gnev, ili
smeh, psovku ili bogoispovest, krau ili ubistvo. Uzimaju urno sadanju fotografiju
naeg tela i nae due i begaju u venost. Lete drugi, za njima jure trei, za ovima
kasaju etvrti, za ovima mile peti. Svi e oni mimo nas, oko nas, i kroz nas projuriti, i
snimivi nau fotografiju, izgubiti se. I najzad e doi i oni poslednji minuti, koji e snimiti
nae uutelo i ohladnelo lice, iznad koga e goreti posmrtna svea, i oko koga e stajati
uplakani srodnici i prijatelji nai. Ostae jedino uspomena na nas u duama srodnika i
prijatelja. No i ta e uspomena umirati postupno, deo po deo, sa umiranjem naih
srodnika i prijatelja. Ostae moda jo naa slava, dravnika, ili vojna, ili literarna.
Minut za minutom jurie i snimae lik te nae zemaljske slave, i odnosie snimak u
venost. I lik taj bie sve blei i blei, dok najzad jedan minut ne odnese sa sobom i
poslednju sen nae slave, sasvim potisnutu svetlou novih sunaca.
Monijeg gospodara potrebuje zemlja, draga brao, nego to su ljudi, koji na zemlji
rastu, od zemlje se hrane i u zemlji gnile. Zemlja potrebuje gospodara koji zna njen put i
vodi je njenim putem. Gospodara, koji joj moe dati kiu i svetlost, i koji moe svojim
dahom oivotvoriti prainu njenu, i oznaiti put i cilj svakoj trunci oivljene praine!
Zemlja poznaje i priznaje svoga gospodara. Kad bi ga mi ljudi poznali i priznali, mi bi
imali od toga dve koristi: mir i dobru volju.
1. Mir bi siao u due nae. No ne mir, koji bi kretanje nae usporio, no koji bi ga
pojaao i upravio. Takav mir ne daje ni nauka, ni kultura, ni umetnost, ni novac. Na
najviem vrhu, iznad svih tih visina, koje privlae ljude, stanuje mir. Bez Boga se moe
imati i nauka i kultura i umetnost i novac, no mir duevni nikad. I nauka i kultura i
umetnost i novac dolaze od oveka, no mir dolazi samo od Boga. Kad ovek ima mir
duevni, on ide slobodno u susret opasnosti i smrti. Mir duevni pojaava energiju i
duha i tela. Nita nema impozantnije na zemlji od oveka, koji sa mirom duevnim
koraa smelo napred kroz muku i siromatinu, kroz redove lanih prijatelja i otrovnih
neprijatelja, i kroz mrak od neznanja i zablude. Takav ovek pun je zadovoljstva od

ivota i pun ljubavi prema smrti, jer on zna da i nad jednim i drugim gospodari Bog, otac
njegov.
2. Dobra volja. ovek sa mirom duevnim uvek je dobre volje.
A ovek sa dobrom voljom najvea je blagodet, koja se meu ljudima moe pojaviti.
Takav ovek sve radi i sve podnosi dobre volje. On saslua do kraja siromaha i
pomogne bednika. On oprosti greniku i prigrli radnika. On je gotov da svaku pravednu
stvar podri i svaku nepravdu ispravi. On ljubi da zida i stvara. On ne osuuje no kara;
on ne ranjava, no lei. S takvim se ovekom da drugovati, i iveti, i stvarati. Svi socijalni
problemi bili bi lako i brzo reeni, kad bi bilo u svetu vie ljudi dobre volje. No zla volja je
danas glavni putovo ljudi. Zlom voljom rukovodi se kapitalist protiv proletera, i proleter
protiv kapitalista, i poboan ovek protiv bezbona, i bezboan protiv pobona, i moan
protiv nemona, i nemoan protiv mona, i mlad protiv stara, i star protiv mlada. Sve
protivnosti u svetu zaotrene su zlom voljom ljudskom, i sve iole razliite stvari uinjene
su potpunim protivnostima.
No kako e imati dobru volju oni, koji nemaju mira duevnoga? A kako e imati mira
duevnoga oni, koji nisu doli do saznanja o Bogu kao gospodaru sveta?
Pomolimo se, brao, i sad i uvek samo za jedno jedino - to ini osnovu ljudske moi, i
lepote duevne, i sree - pomolimo se, da nam u svakom asu ivota bude u svesti
jasno saznanje, da je Boija zemlja i sve to je na njoj. Ako nam se to da, dae nam se i
sve ostalo. To e nam biti tit od sviju zala, i dobro iznad svih dobara. Amin.

CRKVA I REVOLUCIONA PEDAGOGIKA

Sadraj
Govoreno u jednom vremenu, koje je pod pritiskom utilitarizma udelo za jednim boljim
vaspitnim idealom.
Dete je otac oveku.
Wordswort
Svi mi smatramo sebe za jedinice, a druge za nule.
Pukin
Sve se penjalo ka oveku,
ovek postignut - sve je postiglo svoj cilj.
No savren ovek poinje sad urno se penjati ka Bogu.
Browning: Paracelsus
Crkva Hristova, draga brao, od poetka nosi revolucionarni karakter. I ukoliko je crkva
ova u istoriji stajala blie Hristovom idealu utoliko se oiglednije ispoljavao taj njen
revolucionarni karakter. U momentima pak kad je crkva pod neodoljivom prainom
vremena ponirala u dugaku povorku obinih ljudskih ustanova, njena revolucionarna
boja bledela je. Na revoluciji i zasnovana, od revolucionara sazdana, u revolucionisanju
oveanstva pokazala je crkva svoj najvei sjaj. Pedagogika hrianska je otuda
revolucionarna onako isto kao i crkva hrianska u opte. Vaspitati za pravu hriansku
crkvu uvek je znailo revolucionisati. Kad se u crkvi izgovori re vaspitanje ona ne znai
ono to znai u udbenicima o vaspitanju, ona ne dovodi u sumnju i ne zbunjuje
nejasnou i dvosmislenou. Vaspitanje u crkvi moe da znai samo revolucionisanje.
Lini ideal crkve je Hristos. Crkva uvek ukazuje vernima na taj ideal. Ocrtati i istai
obrazac u vaspitanju smatra se u svima pedagogikama kao neophodno. Hristos je
obrazac hrianskog vaspitanja; crkva izjednauje hriansko vaspitanje sa
revolucionisanjem, znai: Hristos je bio revolucionar.
Da li je Hristos, brao, bio revolucionar? To se pitanje logino namee. Da li je Hristos
revolucionar i propovednik revolucije?
Ako revolucija znai ruenje i unitavanje, onda nazvati Hrista revolucionarom bilo bi
obesveenje.
Ako revolucija znai osvetu radi osvete, i krv radi krvi, i plamen radi plamena, onda e
revolucionari moi svakoga oveka u svetu nazvati pre svojim bratom nego li Hrista.
Ako se pod revolucionarom podrazumeva ovek koji je sluga svojih slabosti i sudija
tuih, i koji je, da bi se ogrejao, gotov zapaliti ceo svet i da bi se nahranio, gotov
progutati ceo svet, onda Hristos vaistinu nije revolucionar.

Ako su revolucionari samo atentatori i tajne ubice i profesionalni agitatori prevrata, onda
bi samo bezbonici mogli uvrstiti Spasitelja u ovo bezbono drutvo.
Pa ipak mi sa sigurnou moemo rei: Hristos je bio revolucionar, i Hristos je bio
propovednik revolucije. Revolucija, koju je Hristos izveo u svetu, najvea je i najuspelija
od svih revolucija. Hristos je poeo svoju revoluciju s upaljivanjem plamika unutra u
duama nekoliko vernih. Ti plamici su se postepeno razbuktavali i irili, zapaljujui
druge plamike u blizini, dok se najzad nije stvorio poar, u kome su sagorevala mona
carstva neznaboaka, i iz koga su se podizale nove tvorevine i politike i umetnike i
socijalne. Neko e rei, da je Hristos bio protiv spoljanje revolucije, da je On teio
samo da revoltira duu ljudsku protiv sopstvene slabosti i sopstvenog greha, te da na taj
nain izazove samo jednu unutranju, moralnu revoluciju, koja nosi iskljuivo
individualni karakter ne dodirujui socijalni ivot u celini. No to e rei onaj ko nije
ypoznat sa psihologijom revolucija, naroito revolucija sa verskom inspiracijom. Svakoj
ovakvoj revoluciji spolja mora da prethodi jedna revolucija unutra, u duama ljudskim.
Spoljanja revolucija koju je hrianstvo izvelo u svetu, samo je prirodna posledica
unutranje revolucije, koju je posejao osniva hrianstva za tri godine svoga javnog
delanja.
Hristos nije dizao bune protiv dravne vlasti u cilju jedne vremene promene mesnog
znaaja; ne, Hristos je radio na jednoj revoluciji, koja je imala za cilj sveopti svetski
prevrat; Hristos nije agitovao protiv dinastije ni Irodida i Avgustida, - to je sitan
partizanski posao; ne, On je polagao temelje jednom daleko zamanijem delu. On je
iao dalje i dublje od svih revolucionara u svetu. Drvetu zla On nije kresao grane i obijao
lie, no stavljao je sekiru na sam koren. On nije urio da vidi to pre uspeh svoga rada,
njegova vera u uspeh bila mu je dovoljna. On je znao da ga je Bog izabrao za majstora
jedne velike graevine, koja se ne moe sazidati za jedan oveiji vek. Svretak svoje
graevine Hristos je predvideo tek na kraju istorije sveta. Za takvu graevinu On je
mogao za kratko vreme svoga ivota otesati samo nekoliko kamenova. Ljudi, koji su
poli za Hristom, bili su ono ivo kamenje, koje je Veliki Majstor tesao za crkvu, svoju
graevinu. Briljivo je tesao i glaao Majstor to ivo kamenje, koje je trebalo opet da
sobom tee i glaa drugo kamenje.
- "Revoltirajte se prvo protiv sebe pa onda protiv sveta" - ta bi se deviza mogla izvesti iz
glavne Hristove propovedi. To je bilo dleto tesanja i glaanja.
- Svet je neslan i bljutav, - govori ti, prijatelju moj. I sto puta ponavlja mi, kako je svet
neslan, i sto puta revoltira se ti protiv toga neslanoga sveta. I ponosi se nazivom
revolucionara, i preti preturiti svet. Poni ispoetka, a ne s kraja, pa u ti verovati,
prijatelju moj. Revoltiraj se prvo protiv sebe, protiv svoje neslanosti.
- Ljudi su mranjaci i preljuboinci i ubice, - govori ti, prijatelju moj. I sto puta revoltira
se zbog grehova drugih ljudi. No revoltiraj se prvo protiv sebe, da bi se posle s vie
snage i prava mogao revoltirati protiv drugih, i da bih ja mogao poverovati u uspeh tvoje
revolucije.

To je bio metod Hristov: kroz revoluciju ka revoluciji. Prvo revolucija protiv zla u sebi, a
potom revolucija protiv zla van sebe. Uenik Hristov morao je izdrati jednu netednu
kritiku od svoga uitelja. Hristos nije nikoga molio da poe za njim, no onoga ko bi
svojevoljno poao za njim stavljao je on na jedan teak ispit. Ko bi izdrao taj ispit
unutranje revolucije, na koju ga je Hristos upuivao, taj je tek sticao pravo da se
revoltira protiv drugih. Treba stei pravo na revoltiranje protiv zla drugih ljudi. To je
misao Hristova. To pravo ne stie ovek nikakvom diplomom i nikakvim zvanjem, no
jednim unutranjim trudnim ispitom, poloenim pred Bogom i svojom saveu.
Uenici Hristovi nisu bili proli kroz taj trudni ispit unutranje revolucije ak ni do smrti
svoga Uitelja. Kad se Hristu sudilo jedni su ga ostavili, drugi ga se otvoreno odrekli.
Oni jo nisu bili zreli. I ako su uenici bili mladi, neki izmeu njih i sasvim mladi ljudi,
ipak dua njihova bila je samo povrno zatalasana revolucionarnom pedagogikom
Hristovom. Tek golgotska tragedija, s dogaajima posle nje, udubila je i dovrila
unutranju duevnu revoluciju apostola.
Hristos se bio okruio mladim, impresivnim ljudima, no jo vie je voleo decu. Pustite
decu neka priu k meni, govorio je On: takvih je carstvo nebesno.
Indijski monah Buda skupljao je oko sebe starce, kojima je lake mogao uliti mrnju
prema ivotu. Hristos je, naprotiv, imao svoju radost na deci, tim predstavnicima i
pionirima budueg ivota. Na deci se mogla primeniti idealno njegova revolucionarna
pedagogika.
I na vek trebao bi da pusti svoju decu da priu Hristu. Ovaj na vek radio-telegrafije i
aeroplana ne bi nita izgubio, a mnogo bi, mnogo, dobio, kad bi decu svoju priveo
Hristu na blagoslov. Tehnika kultura naeg vremena, podjednako korisna i tetna, nije
smanjila zlo u svetu, a smanjila je kod ljudi mo revoltiranja protiv zla. Protiv zla se ljudi
revoltiraju ili iz egoistikih ili iz religijskih motiva. Revolucija iz egoizma pojedinaca ili
mase brutalna je i kratkorona; revolucija na veri osnovana pak humana i dugovena.
Nae tehniko vreme, ba zato to je ono jednostrano bogato samo u tehnikoj kulturi,
potrebuje vie no ma koje drugo vreme jednu revoluciju ljudi na veri zasnovanu. Ne
jedan ovek, no cela jedna generacija treba da bude spremna za ovakvu revoluciju
protiv zla. Zato pustite, brao, decu neka priu Hristu, neka se zapoje duhom Hristovim,
duhom najvelianstvenije i najbolje revolucije protiv zla. Revolucioniite decu svoju
protiv zla, i - vaspitali ste ih. Gle, svi vi elite vaspitanu decu, a malo ih ko od vas
vaspitava, jer malo ko razume kakav je duh potreban ovome vremenu. Presieno je ovo
vreme duha tehnikoga, duha egoistike revolucije, duha mlake humanosti, polu - i
polumera i potajnog paktiranja sa zlom. Jedan nov duh potreban je, duh muke
revolucije protiv zla, nadahnute duhom Boijim.
Ovaj novi duh mora se uneti u vaspitanje, da bi se svet osveio i zlo bilo potisnuto. Ovaj
novi duh mora se useliti i u kue i u kole, i proterati sve neiste duhove, kojima se
omladina u nae tehniko vreme zapaja.

Svako novo dete treba smatrati kao novoroenog vojnika protiv zla. U kolevci lei jedno
besvesno maleno stvorenje, jedna rava figura s nekoliko poteza svega. Trebaju godine
i godine dok ta figura dobije jedan izrazit oblik, i duevni, i fiziki. No posmatrajui u
kolevci to maleno, bespomono stvorenje, ko bi mogao neto rei o njegovoj
budunosti, o zagonetci ove zagonetke? Svi mi. Svi bi mi mogli izrei jednu dilemu nad
tom i nad svakom kolevkom: "Ili e, mladene, biti sluga zlu ili gospodar zla". Jedino to.
O koliko je dece u svetu vaspitane za sluge zla iz milote roditeljske! Najvie je takve
dece. Milota roditeljska to je obino sladak otrov, koji truje decu. Milota roditeljska je
zavesa, koja prikriva i neguje slabosti deteta. - "Ovo je stvorenje roeno za sreu i
uivanje; ovome stvorenju treba ceo svet da slui". To su rei roditeljske milote, rei
zablude. Te su rei stvorile pod mnogim krovovima po jednog malog diktatora i velikog
egoista. Mali diktator zapoveda i ocu i majci. Njegova mo lei u njegovoj slabosti, koju
roditelji potuju. Kad plae, kad izgleda dakle najslabiji, mali diktator je najmoniji. Na
njegov jedan plaevan krik cela kua mora da se mobilie. Njegovim se
prenemaganjima laska; njegove se lai toleriraju; njegove se rei cene i prepriavaju
pred gostima, to mu sujetu die; njegov egoizam nema granica.
Moda je otac inae veliki demokrat, koji vojuje protiv diktatorskih reima u svetu, ali
im taj veliki demokrat pree kuni prag, on poginje glavu pred malim diktatorom svoje
kue. Moda se majka vraa umorna kui sa nekoga zbora, na kome je vatreno
zastupala ravnopravnost enskih sa mukim; ali to je smelo biti samo van kue; ulazei
u svoj dom majka ostavlja svoj liberalizam pred vratima, da ga opet uzme sobom kad
poe u varo. Taj se gost ne uvodi u kuu, gde vlada samo jedna volja, ili bolje rei
jedna ud, - ud maloga Faraona. Mali diktator uspeo je da zavadi roditelje sa celim
susedstvom. Susedi su se alili na mnoge udljive ispade maloga. Roditelji su se
nalazili uvreeni, to se optuuje njihovo dete, - "najbolje, najpametnije, najutivije od
sve dece u svetu". Mali diktator je sugerirao i zaslepio roditelje na svoju i njihovu
nesreu.
Ja poznajem jednu majku. Video sam je sa siniem u kui jednog prijatelja.
- Koju kolu poseuje mali? - pitao sam.
- On je svrio tri razreda osnovne kod kue.
- Kako kod kue? Zato kod kue? - pitao sam dalje.
Odgovor: Mi smo mu uzeli uitelja naroitog. Znate, ne volimo da ga putamo van kue,
da se mea s drugom decom, jer druga su deca danas, kao to vam je poznato,
nevaspitana, raskalana, piu ugljenom po zidovima, bacaju se kameniima u
prozore... zlo... zlo.
Zaudio sam se takvim razlozima. Rekao sam:

- Ali, gospoo, treba dete i sa zlom da se upozna. Va sin kad odraste ivee u ovom
"zlom" svetu, a ne u Edemu. Vi ga neete doveka moi izolovati od susreta sa zlom.
Dok sam ja govorio, mali me je gnevno posmatrao i vukao majku za rukav. Majka se sa
strahom okretala k njemu i mazila ga rukom. Ja sam produio:
- Pustite ga, gospoo, slobodno u ovaj svet, pratite ga samo izdalje i pomaite mu da se
moe orijentisati u guvi dobra i zla. Pustite ga neka vidi zlo, neka ga oseti, neka ga
otrpi, - naroito neka ga otrpi. Upuujte ga samo da razlikuje zlo od dobra i da se
revoltira protiv zla, u sebi i oko sebe.
Najedanput mali nervozno podviknu majci:
- Ustaj, kad ti govorim! Zastiena majka odskoi od stolice, pogladi dete po glavi i poe
se spremati da ide, cedei kroz zube rei:
- Sin je moj dobar!
A ja s tugom pomislih u sebi:
- I to je mali diktator, jedan izmeu mnogobrojnih u Beogradu.
Ja bih u dlan znao pogoditi budunost svih tih malih diktatora i velikih egoista. Oni e u
dodiru s ljudima prvo trpeti udar za udarom, i razoarenje za razoarenjem; zatim e biti
najdrskiji kritiari tuih slabosti i najcrnji pesimisti; i najzad svrie kao sluge i svojih i
tuih slabosti, i prezreni laskavci i podlaci.
Ovih malih diktatora, ovih onakaraenih deijih tipova manje e se nai po selima no po
varoima. Selo nam daje uvek jo najbolje ljude u dravi. Tzv. "sujeverna" sela pre su
izbacila idole iz kue nego li "pravoverni" gradovi. Svaki od vas zastideo bi se, kad bi
saznao koliko naih najotmenijih i najbogatijih kua nisu bile u stanju da dadu vaspitanje
svojoj deci.
Jedan otac dri tri privatna uitelja za svoga sina. Svaki se plaa za naroiti kolski
predmet, a nijedan - za vaspitanje. I otac se ponosi peticama svoga sina. Ja sam
razgovarao s mladiem. On je neobino sujetan na svoje kolske beleke. On se inae
nikad ne uputa u razgovor niti rado slua razgovor o zlu i dobru u svetu. On nije ni
malo nauen da se revoltira protiv zla. Kad mu o tome govorite, on vas tupo i
bezizrazno posmatra, kao ovca kad joj apete na uvo o sveoj i suvoj detelini. Ja sam
uveren, da e taj mladi biti vrlo nesrean i vrlo rav ovek, uprkos hvali, koju o njemu
pronose njegovi roditelji i uitelji. Njemu se laska, i on sebi laska, i to ga ubija. On
pohodi i crkvu. No nato? Gle, on uobraava ak, da mu i crkva laska. On ne zna da
crkva ima samo prekor i saaljenje za njega. To ne znaju ni njegovi roditelji.
Crkva, brao, ima samo prekor i saaljenje za sve one, koji nisu naueni da se
revoltiraju protiv zla. Nikakve koristi crkva nema od onih, koji nju vole, a zlo ne mrze.

Nikakve koristi nema crkva od onih, koji svake nedelje pale velike svee, a jo nikad
nisu nijedan svoj greh kaznili niti tui oprostili. Nikakvu radost crkva ne osea, kad se u
njoj u prve redove istiu i pred ostalim vernim, Heruviku pevaju i Vjeruju itaju, oni ljudi,
koji se samo nogama u crkvi dre, dok su im misli na berzi. Ima ljudi, koji misle da ine
ast crkvi, to je poseuju. Poneko od tih ovako rezonuje: "Gle, ja, ovek iz XX veka,
visoki inovnik, odeven gerokom i belom manom, sa znanjem fizike i biologije mesto
da odem u kafanu ili pozorite, uinio sam ast crkvi i posetio sam je". Za takve ljude
crkva ima samo prekor i saaljenje.
Crkvi niko ne ini ast do onoga, ko se revoltira protiv zla. Najveu ast crkvi ine
najvei revolucionari protiv zla, koji su crkvu i zasnovali, i oni, koji su kroz vekove njen
sjaj odrali. ast e initi crkvi i u budunosti samo oni, koji budu podgrevali hriansku
revoluciju u duama ljudskim. ast e uiniti crkvi roditelji, koji budu privikli svoju decu
da se uvek protiv zla revoltiraju; i uitelji, koji svoje uenike uine hrianskim
revolucionarima; i mi svi, koji budemo zaizali najplemenitiju revoluciju u mrtvim srcima i
uspavanim duama svoje brae, blinjih.
Najvee dobro, koje roditelji svome detetu mogu uiniti, sastoji se u tome, da ga naue
poznati zlo i revoltirati se protiv istog. Pusti, oe, tvoga sina neka prie Hristu svaki dan.
Ne brani mu pristup, no privedi ga sam Spasitelju. Pre svega potrebno je da ne ceni
svoga sina samo srcem, no i razumom. Stavi ga svako vee na ispit. Naui ga da ti se
svako vee ispovedi. Kad oseti kod njega kajanje za zlo, koje se u dui njegovoj
porodilo, i revoltiranje protiv zla, onda znaj, da je sin tvoj tek poeo da se vaspitava. No
ti produi stavljati ga na ispit, produi ispovedati ga; i ne propusti nijedan dan bez toga.
Budi svetenik svome sinu, - svetenika je dunost da revoltira ljude protiv zla - i tvoj
dom bie hram. Ne skrivaj od sina, da i zlo ima u ovome svetu svoj visok i temeljit
presto, kome se milioni ljudi danonono klanjaju. No utvrdi ga u veri, da on ne spada u
te milione, koji se zlu klanjaju, no da je predodreen za vojnika dobra.
Od tebe, majko, zavisi najvie. Imaj uvek na umu ovo troje.
Prvo: ostavi svoje dete bez ruka. Ti ne treba da bude detetu svome aneo koji samo
miluje, no i aneo koji misli i sudi. Ostavi tvoje dete bez ruka, to je neophodno
potrebno. Tvoje dete treba da sazna, ta znai biti gladan i treba da bude sposobno, da
ovda-onda u ivotu svome da svoj ruak gladnima. Oni, koji nikad nisu osetili na sebi
vlast gladi, postali su najnemilostiviji i najbezboniji.
Drugo: ne dozvoli svome detetu nikad, da govori zlo o drugim ljudima pre nego je
priznalo i pokajalo svoje zlo. Svet moe popravljati samo onaj, ko je u stanju sebe
popraviti. Svi veliki reformatori sveta preiveli su prethodno jednu veliku unutranju
revoluciju. Svi Hriani mogu opravdati svoje ime poglavito tom unutranjom
revolucijom.
I tree: ne ui svoje dete sebinosti. To je greh 90 % majki. Nauiti dete sebinosti znai
ponoviti nauk, koji mu je priroda ve dala u zaeu njegovom. Ma koliko ga ti, majko,
uila nesebinosti, nikad nee potpuno pobediti prirodu. Zato ne prestaj savetovati

svako jutro sina: podaj, sine, od svega to ima dosta, jedan deo tvojim drugovima, koji
nemaju nita. Ne prestaj svako vee traiti rauna od sina o njegovim dobrim delima od
toga dana.
Ja poznajem nekoliko majki milionarki u ovome gradu, no sa stidom moram rei, da ne
poznajem nijednu, koja bi posvednevno davala svojoj deci bar po jedan gro da
pomognu siromanim. Sa radou pak i zahvalnou moram pomenuti, da jedan
mladi, trgovaki kalfa sa Vraara, nikad subotom ne rua, no uteena tri groa od
ruka (toliko kota njegov ruak) podeli siromasima pred crkvom. Gospoo ministarka,
gospoo generalice, gospoo milionarka, - zar va sin ba nikako nije u stanju postati ni
toliko dobar koliko ovaj kalfa? Ja uzimam na ovom mestu dunost da vam kaem ono,
to vai prijatelji i potovaoci govore za vama, ne smejui to rei u prisustvu vaem.
Govore: - udnovato da sva inteligencija i bogatstvo i zvanje ove visoke dame, koja
tako blista po salonima, nisu bili u stanju dati njenom detetu vaspitanje ma koliko bolje
od vaspitanja probisveta iz prljavih predgraa! udnovato da se ta dama sme jo
pojaviti u drutvu, u svili i sa gordim osmejkom, kad ima sina, koji je sad zlo kue i koji
e sutra biti zlo celoga drutva i cele nacije! Privedite, mnogopotovane majke, vau
decu Hristu i nauite ih pre svega revoltirati se protiv zla, koje je ovladalo duom
njihovom.
Niim se jedna ena ne moe pokazati patriotka, ako nije vaspitala svoju decu u
patriotskom duhu. Ako je propustila ovo da uini, njen je patriotizam laan, ma ona bila
lan svih patriotskih drutava i potpisnica svih vatrenih ovinistikih rezolucija. Heroji se
ne spremaju u patriotskim drutvima no u porodici. Ja poznajem roditelje, koji se mnogo
urnalistiki razmeu patriotizmom, a ija deca s prezrenjem negiraju otadbinu. Ja se
stidim patriotizma tih roditelja i elim od srca da ga se i oni zastide.
Niim jedan roditelj ne moe dokazati svoju religiju do religioznim vaspitanjem dece
svoje. Ako jedan roditelj jutrom i veerom metanie pred Bogom i uredno poseuje
hram Boiji i deli milostinju u ime svoje vere, a ima decu bezbonu, on se nije oduio ni
Bogu ni oveanstvu.
ast e uiniti crkvi i uitelji, koji svoje uenike uine hrianskim revolucionarima.
Uitelj mora naknaditi sve ono to su roditelji propustili, i popraviti sve ono to su
roditelji iskvarili. Tee je biti uitelj nego roditelj. Biti roditelj - za to je potrebna samo
ljubav, biti uitelj - za to je potrebna i ljubav i pamet. Uitelj ne sme propustiti nita, no
ako bi i sve propustio, a nauio dete da se protiv zla revoltira, opet je uinio dosta, a ako
bi sva znanja predao detetu, a propustio revoltirati ga protiv zla, nije uinio nita. Ne
ostaviti dete ravnodunim prema zlu, - to je najglavnije.
I svaki od nas uinie ast crkvi, ako se bude revoltirao protiv zla u sebi i oko sebe, i
razgrevao plam iste moralne revolucije i kod svojih blinjih. Ili bar kod sebe samog.
Istorija sveta je jedna graevina, ije smo mi stene. Kad bi svaki ovek uspeo da od
sebe stvori jedan otesan i uglaan kamen, bilo bi od njega dosta. Kad bi pak uspeo da
pomogne i blinjim svojim da se oteu i uglaaju, uinio bi jo vie. Dobro delo moe

ovek uiniti i na sebi samom. Prosvetiti i oblagoroditi sebe - to je jedno veliko i dobro
delo. I to delo nije samo individualno no i opte dobro. Kad je u jednoj zgradi jedan
kamen vie otesan i uglaan, zgrada dobija u vrednosti i lepoti. I istorija sveta dobija u
vrednosti i lepoti sa svakom dobrom i lepom duom. Neka pomogne, dakle, bar sebi ko
nije u stanju pomoi i drugome. No pomoi sebi ne znai osigurati se imanjem jo za
trista godina ovde na zemlji, no preiveti jednu dugu i duboku revoluciju protiv zla u sebi
i opredeliti se konano i odluno za stranku dobra. Tee je preiveti ovu unutranju
revoluciju nego stei bogatstva za tristagodinji vek. Asketizam je samo utoliko i
opravdan, ukoliko olakava ovu unutranju revoluciju u oveku. Asketi su se usamljivali
samo da bi mogli u miru u sebe zagledati i u sebi jednu svetlost zapaliti. No, verujte,
nijedna svetlost ne svetli samo sebi. Svetlost, koju mi uspemo u sebi da upalimo dugim
revoltiranjem protiv greha i slabosti, dugim trenjem nee svetliti samo nama; nju e
videti i oni, koji su u tami oko nas.
Da, svi smo mi istovremeno i vaspitai i vaspitanici celog svog ivota. Jer celog svog
ivota mi ili svetlimo drugima ili primamo svetlost od drugih, ili pomraujemo druge ili
bivamo pomraeni, ili sugeriramo svoj karakter drugima ili stojimo pod sugestijom
drugih. I kad hoemo i kad neemo mi vaspitavamo, i mi se vaspitavamo. Vaspitanje
ako nije svemono ono je zaista svuda prisutno. Poznato je, kako su esto i mali mrav i
pela igrali ulogu vaspitaa oveku. Odnosi meu umskim zverovima, slinim i
raznorodnim, dali su oveku materijala za mnogobrojne popularne basne, iji je vaspitni
znaaj neocenjiv. ovek se vaspitavao i kod "crva pod korom", i kod "vode, koja breg
roni", i kod "zlata, koje ni u ubretu svoj sjaj ne gubi", i kod Sunca, "koje obasjava dobre
i zle", i kod ognja, koji se stvara pri trenju ili udaru. Nema priroda, koja se ini da ne
osea prisustvo oveka, bila je vazda reit vaspita ovome. Ona je oveka esto
opominjala, esto savetovala, karala ili zastiivala.
Kudikamo vei vaspitni uticaj vri ovek na oveka. Ne vri se taj uticaj samo delima,
niti samo reima, no i svakim gestom. Svaki gest ruku ili lica moe da ima vaspitni
znaaj. Jedan lukav mig oiju u stanju je da razvrati jednu nevinost. Jedan prezriv
pogled u stanju je da kazni grenika i probudi u njemu savest. Jedan odsudan pokret
ruke u stanju je da podigne palo oduevljenje kod itave vojske. Vaspitni uticaji mogu
biti dobri i zli; neki od njih ulaze u nau duu sa naim znanjem i odobrenjem, neki
upadaju nasilno, neki se uvlae kradimice.
Je li mogue vaspitanje? Jo se neki pitaju! Vaspitanje je jedan fakt u ovome svetu. O
jednome faktu ne pita se je li mogu no pod kakvim uslovima i u kojoj meri je mogu.
Kako bi bilo nemoguno vaspitanje ljudi, kad je pripitomljenje ivotinja moguno? A
pripitomljavanje ta je drugo nego jedan izvestan stupanj vaspitanja? Podajte pivaru
jeam, on e vam ga vratiti u vidu piva; podajte fabrikantu repu, on e vam je pokazati u
vidu eera. Ovo izgleda kudikamo vea maija nego li divlju zver ukrotiti i nevaspitana
oveka vaspitati. Pa kad je mogua vea maija, odkud da bude nemogua manja
maija?
Ne postoje, uostalom, u kulturnom drutvu nevaspitani ljudi; postoje samo ljudi dobro i
ravo vaspitani. Dobro vaspitani ljudi su oni, koji veruju u pobedu dobra u svetu, i koji se

bore, i po potrebi i rtvuju za tu pobedu dobra. Ravo vaspitani su ljudi oni, koji ne
veruju u pobedu dobra, i koji zbog tog svog neverovanja naputaju dobro i stavljaju se u
slubu zla. Vaspitan biti za dobro znai biti vojnik dobra, vaspitan biti za zlo znai biti
vojnik zla. Vojska dobra primamljuje svojom hrabrou, vojska zla - svojim brojem. Pa
ipak najvei broj ljudi je polu - i polu - vaspitan. Najvei je broj onih, koji idu izmeu
dobra i zla, i koji primaju tain as od jedne as od druge vojske. Kad prolazi izmeu
reka dobra i zla, prijatelju moj, neka ti ne bude svejedno s koje e reke e svoju
utoliti. Reka dobra to je samo jedan sve i srebrn i prozraan potok, koji te moe
osveiti i u kome moe lice ogledati. Reka zla to je iroka i duboka i mutna bujica
mleka i meda i otrova. Mleko i med ine samo tanak krov, pod kojim stanuje otrov.
Vaspitan ovek ne koleba se nijednog asa, kojoj e reci lice svoje okrenuti. Vaspitaj i ti
sam sebe, i nee se kolebati; vaspitaj i druge oko sebe, da se ne bi kolebali!
Sve ustanove drutvene pomau oveku da sebe vaspita za vojnika dobra. I crkva, i
kola, i sud, i umetnost. Pa odkud tolika vojska zla u svetu? Gde se ona vaspitava? Ona
se vaspitava na nesavrenstvima onih ustanova, koje dobru slue; ona se vaspitava
poglavito pod okriljem ljudske lenjosti i neopreznosti svuda i na svakom mestu, kao to
korov nie svuda i na svakom mestu, gde god nije na domaaju vredne ruke i otroga
oka. Samo malo poroka u crkvi, ili malo gluposti u koli, ili malo nepravde na sudu, ili
malo grubosti u umetnosti ini ogromnu potporu zlu.
Od svih vaspitnih ustanova crkva je jedina revolucionarna. Ona je kao zvono, koje
jednim tihim tonom pominje dugu prolost, a drugim, treteim, svira uzbunu. Ona je
kroz stolea pronela svoj kvasac revolucije; ona ga i danas nosi u krilu svome, i nosie
ga do kraja istorije.
Jedina revolucija, koja oveka ini plemenitijim, to je revolucija hrianstva. Svaka
druga revolucija ini oveka brutalnijim nego to je. Sravnite linosti, koje je stvorila i
istakla ma koja revolucija u svetu sa linostima, koje je stvorila hrianska revolucija u
istoriji, i vama e biti odmah oigledna uzvienost i plemenita nadmonost ovih
poslednjih nad onim prvim. Skoro sve druge revolucije ciljale su da stvore od ljudi site
ivotinje; samo hrianska revolucija ciljala je da stvori od ljudi gladne bogove. Blago
gladnima i ednima pravde.
Revolucionari su danas potrebni zemlji: pravi i veliki, boanski revolucionari. Naa
planeta jo uvek dobro raa maslinom i pirinom, no slabo, oajno slabo,
revolucionarima. Masline ima na zemlji dosta, zejtinjavih pedagogika jo vie. Nato e
nam zejtinjave pedagogike, koje su u stanju vaspitati samo pokoljenja, koja se klizaju
nizbrdo? Nama je potrebno jedno pokoljenje, koje e moi da se penje uzbrdo. To
pokoljenje nee biti materine maze niti mali diktatori. To pokoljenje nee sainjavati ni
oni, koji ne shvataju revoluciju bez kriminala, revolucionari - zlikovci, koji sa krgutom
zuba i noem u ruci govore o drugim ljudima, a nikad ne pomisle da provetre duu
svoju, koja je sam abljak i zmijinjak. Zemlja je ispucala od gladi i ei za
revolucionarima po milosti Boijoj i volji svojoj. Naa planeta zavila se u ovo vreme u
veliku alost zato to su diplomati na njoj postali najvei ljudi. Filistarska pedagogika
Spenserova, kojom se hranila Evropa poslednjih godina, danas sabira svoje obilate

plodove. To je pedagogika bez revolucionarnog kvasa. Zato nam je ona i dala samo
pogae, - pogae i pljosnate lonce, a ne heroje. Dananji najvei ljudi u Evropi
predstavljaju veliine samo s dve dimenzije: s duinom i irinom. Oskudeva im visina, a
o dubini, toj tajanstvenoj dimenziji stvari, ne moe kod njih biti ni rei. Spenserovi
vaspitanici ne doseu nidokle u visinu i u dubinu, oni rastu samo u duinu i irinu.
Nemaju revolucionog kvasa, koji pomae rastu u visinu i dubinu. Ta pedagogika da se
sravniti s planimetrijom, koja se bavi dvodimenzijalnim geometrijskim figurama. A zemlja
potrebuje danas revolucionare s etiri dimenzije, naroito s dubinom i visinom, s
dubinom do Ada, i visinom do Boga. Takve revolucionare potrebuju i nacije i
oveanstvo celo. Jedna nacija ne moe ni formulisati, a kamoli ostvariti svoje tenje
bez velikih revolucionara; bez velikih revolucionara oveanstvo niti poznaje vrednost
svojih ideala niti je u stanju u iste uneti ivota, niti zna ta hoe, niti od ega boluje.
Kad je iz haosa trebao svet postati, Bog je revolucionisao haos duhom svojim, i na
mesto haosa dola je harmonija zvezda. Kad bi Bog hteo bez naeg sadejstva da
proizvede u haotinoj dui dananjih ljudi jednu silnu revoluciju protiv njihovog
sopstvenog zla, svi bi ljudi za mesec dana bili sposobni i za jednu idealnu socijalnu
revoluciju, i haosa bi nestalo i zvezde bi zasijale i u dui naoj i u istoriji naoj. Svi nai
ideali bili bi ostvareni. No Bog to nee. Taj bogovski napor Bog iekuje od nas samih.
Da, bogovski napor je potreban za jedan prevrat moralni u dui jednog oveka, a samo
obian oveanski za prevrat spoljanji, socijalni ili politiki. Sve kole, poev od
osnovne, pune su socijalnih revolucionara i reformatora. No gde su poetni i zavrni,
moralni revolucionari? Nema ih, jer njih je tee imati. Lake je prevrnuti svet nego
prevrnuti sebe. Treba umreti i ponovo se roditi; treba moi dii iznad sebe svoju grobnu
plou i vaskrsnuti, pa tek onda biti ovek, koji je najpotrebniji ovome vremenu. Treba
pustiti decu Hristu; moda e se meu njima nai takvih ljudi, kakvih smo mi eljni. Ne
branite deci da priu Hristu, jer samo ih Hristos moe spremiti za bogovske napore
istinskih revolucionara. Sve druge pedagogike spremaju samohitre diplomate i sitne
filistre, i onakaraene poluljude. Samo Hristova revolucionarna pedagogika vaspitava
ne poluljude no cele ljude. A celih je ljudi zemlja edna i gladna, celih i normalnih,
verujuih u Boga i vojujuih protiv zla.
Hoete li da uskorimo dolazak takvih ljudi na zemlju, onda pohitajmo da uinimo ono to
smo propustili, a to je najvanije:
Pustimo decu neka priu Hristu, velikom Uitelju revolucije i zajedno sa decom priimo
Mu i mi. Amin.

BESEDA O TRAGEDIJI VERE

Sadraj
Kao to se jedna plemenita biljka usred korova bori da izae na svetlost, tako i jedna
plemenita misao bori se za opstanak svoj i uzdignue nad korovom od misli
neplemenitih, niskih i prljavih. Tako se isto, najzad, bori u nama i svaki plemenit pokret
srca, bori se protiv strasti, koja tei da ga krvlju potopi i ugui. A ta je vera drugo, draga
brao, do jedna plemenita misao, koja izaziva plemenite pokrete srca?
Ne moe, izvesno, biti plemenitije misli od misli o Bogu, niti moe biti plemenitijeg
oseanja od onoga, koje jedan ovek ima kad misli na Boga. No ukoliko je jedna misao
finija i plemenitija, utoliko je tea njena borba sa mislima grubim i neplemenitim. To se
potvruje i u svetu materijalnom, telesnom. Nenije i odnegovanije telo mnogo vie trpi i
strada pod surovim uslovima ivota, nego li telo grubo i u grubosti ovrslo. Neniji cvet
pre se sparui na ezi i pre promrzne na mrazu, nego biljka grubljeg i otpornijeg tkanja.
Svi najbolji impulsi nae due predstavljaju neno i blagorodno cvee, koje se bori za
svetlost iznad tame i za prevlast nad grubim impulsima. Kad uspeju u tome, naa dua
tad predstavlja nebo i harmoniju, kad ne uspeju, naa dua predstavlja pakao i
disharmoniju. Kad bi ovek zagledao duboko u svoju duu, on bi video u dui onakav
isti sudar dobra i zla, kakav vidi posvednevno i u drutvu ljudskom.
Kad vera uspe da se digne iznad svega onoga, to je stenjava i gui kao korov nean
cvet, onda ona postaje vo i uteha naem celom ivotu. Onda mi, kad pogledamo u
zvezdano nebo, vidimo ognjem po njemu ispisano ime: Bog. I kad pogledamo u prirodu
oko nas, u sebe same, u sve novoroeno i novopomrlo, svuda vidimo urezano ili
naslikano simboliki, ili ispisano to isto ime. ta je ono to pomraava to ime pred oima
naim? ta ga to esto ini neitkim i nerazgovetnim? Kakav ga suner brie, i kakva
ga to sen zasenjava?
Ja vidim sedam uzroka, zbog kojih vera malaksava i mre.
Prvi uzrok je naviknuti na ovaj svet i ivot. Dokle nam se god svet ini nov i neobian,
dotle je naa vera u Boga jaka. No onoga dana, kada nam se svet uini sasvim star i
sasvim obian, vera se u nama gasi. to god vie preivljujemo, to se vie uivljujemo u
ovaj svet. A to se vie uivljujemo, to se vie udaljujemo od strane i velianstvene
impresije, koju na nas u poetku ini svet. Ko se jednom ispne na Alpe, taj ostaje
poraen jedinstvenim i neoekivanim prizorom. A ko proivi deset godina na Alpima,
toga alpski prizor ne samo ne poraava, no biva mu dosadan. Astronom, koji prvi put
sazna za veliinu i mnoinu zvezda, za njihovu razdaljinu jedne od druge i za njihov
nepogrean tok, ostaje pijan od ushienja. No bude li nekoliko godina gledao uvek isti
prizor pomou najsavrenijih sprava, postae mu sve obino, i od njegovog prvobitnog
ushienja nee preostati ni sen. I suvie dugo gledamo mi ovo svetsko pozorite, a da
bi udna i bogata predstava mogla imati za nas do kraja sveeg interesa. I suvie dugo
ivimo, a da ne ponemo zevati od dosade. A od dosade zevali su ljudi i na vrhu Alpa, i
na zalivu neapoljskom, i pod kadifeno-zvezdanim nebesnim platom indijskim. Gde se

pak dosada od ovoga sveta useli, odatle se vera u Boga iseljava. A odakle se vera u
Boga iseli, odatle se iseli i vedrina i spokojstvo duevno.
Naviknuti na ovaj ivot lie na banalne prostake za carskom trpezom. Sa strahom i
trepetom prilaze prostaci trpezi carskoj. Niko od njih ne sumnja u prisustvo cara i u
carsko dostojanstvo trpeze. Sedaju; poinju da jedu i piju; no od slatkog jela i pia pada
im mrak na oi, i oni gube iz vida i cara i carsko dostojanstvo trpeze. Poinju da se
otimaju o jelo i pie, da se guraju, da se tuku, da preturaju i prosipaju, da viu, da se
svaaju o svojini trpeze i prvenstva mesta i najzad da - zevaju. Gostovanje u carskoj
palati postane im dugo i dosadno. I oni se vajkaju i oajavaju. I prave od carske
trpezarije spavau sobu, a od spavae sobe konjunicu. Dok najzad sve izgubi u
njihovim oima svoj carski karakter i dok banalnost prostaka ne pone da trijumfuje
svuda, i u mislima, i u reima i u delima gostiju. A car - domain stoji i posmatra i
nareuje da se trpeza neprestano puni. Velika dua osea prisustvo cara i stidi se
postupaka svoje banalne brae.
Velika dua se osea u ovome svetu uvek kao u najsvetijem i najstrahovitijem hramu.
to due ona stoji u ovome hramu to hram za nju ne gubi no dobija u neobinosti i
strahovitom velianstvu svome.
Drugi uzrok slabljenju i umiranju vere u nama jeste pretrpanost duha mnogim sitnim
znanjima, pri emu odsustvuje saznanje nad saznanjima. Saznanje nad saznanjima
jeste saznanje o Bogu. Ostala mnoga i sitna znanja odnose se na dela Boija, na dom
prirodni i njen nametaj. Koliina znanja u naem vremenu vea je nego u ma kom
drugom. U nae vreme juri se u trku za koliinom znanja. Na kvalitet se malo gleda. Od
glave se prave ogromna slagalita znanih fakata iz hemije, fizike, astronomije, tehnike,
sociologije, iz vetine igranja i kuvanja, sviranja i udvaranja. Mnoge glave su
istovremeno itave hemijske laboratorije i zooloke gradine i muziki repertoari. Mnogi
su mozgovi prave enciklopedije. No zato opet u mnogim mozgovima nema mesta za
Boga, za veliko saznanje nad saznanjima.
U stara, prosta vremena ljudi nisu imali u svome duhu tako mnogo tehnikih istina, kao
ljudi naeg vremena, ali je saznanje nad saznanjima uvek bilo ivo i uvek imalo vidno
mesto. I u nova, sloena vremena, moni ljudi ne dadu se pretrpati mnogim sitnim
znanjima i ne dadu malim znanjima zaseniti veliko saznanje. Uviavnim su sva fakta
providna, te oni kroz sva fakta vide glavni fakt u vasioni. Pronicljivi proniu kroz odelo
svih stvari i gledaju njihovu bitnost i njihov glavni impuls. Nikad moni nisu bili moniji, ni
uviavni uviavniji, niti pronicljivi pronicljiviji, nego u nae vreme. Ali zato nikad slabi
nisu bili slabiji, ni kratkovidi kratkovidiji, ni povrni povrniji, nego opet u nae vreme.
Kod monih, uviavnih i pronicljivih vera u Boga se stalno izdie iznad svih znanja, svih
fakata i svih hipoteza, i lebdi oko ove uvek kao svetla atmosfera oko jednog nebesnog
tela. Od te atmosfere sva fakta dobijaju ivota i pokreta. Bez te atmosfere sva fakta se
zaleuju i pokrivaju senkom smrtnom. Da li mesec ima atmosferu? Nije nita jo
izvesno poznato, no ako je pouzdano da nema, onda on lii na znanje bez vere. Ima na
njemu metala i minerala, i visina i dubodolina, no nita od svega toga ne die, jer nema
ta da die. Zato se mesec i vue za ivim planetama, koje diu i ive, kao jedan sjajan

mrtvaki sarkofag. Takvo je i znanje bez vere. I ono je jedan mrtvaki sarkofag u nama.
I to god je nae znanje vee, a bez vere, utoliko vei mrtvac lei u dui naoj: odeven,
okien, prostran, no - mrtvac. Ispod tog mrtvaca lei prignjeena i priguena vera. Posle
uzaludne borbe da se digne i obavije svojom atmosferskom sveinom i ivotnou
metalni sarkofag znanja, posle svih uzaludnih herojskih pokuaja ona lei u seni
smrtnoj. Tragedija je njena potpuna. No u tragediji njenoj jeste i tragedija naa, nae
sree, naeg spokojstva i naeg optimizma.
Trei uzrok zbog ega vera u nama strada i gine jesu dela ljudska. Dela naa skrauju
nam pogled, te se mi i suvie samo na njima zaustavljamo, i ne gledamo dalje. Mi
gledamo nau nauku, delo pameti nae, i gledajui oi nam se toliko zavodne, da su
nesposobne da vide jedan iri i svetliji horizont. Mi posmatramo velike gradove, delo
ruku naih, i dela Boija postaju nevidljiva za nas. Kultura nam pleni oi vie nego
priroda, jer prirodu u gradovima skoro i ne vidimo. ovek kao tvorac kulturnih tvorevina
uini nam se kao uopte jedini tvorac u vasioni. Od visokih domova naih mi ne vidimo
vasionski dom Boiji. Od praine naih ljudskih mravinjaka mi ne vidimo nebo. Mi esto
u nepravdi svojoj cenimo vie delo nego delaoca. Posmatrajui s divljenjem jednu
srednjevekovnu katedralu, mi u isto vreme gledamo s prezrenjem na ljude. Kao da je
katedrala dostojna veeg divljenja od njenih tvoraca - ljudi.
Isto tako mi esto posmatramo s divljenjem prirodu, dok se tvorca njenog i ne seamo.
Kao da je tvar dostojnija od svoga tvorca! Ili posmatramo oveka u njegovoj ulozi u
ovome svetu i divimo mu se vie nego onome, ko ga je poslao na tu ulogu. Od te
zablude i proizlazi strana tragedija vere u duama naim.
Vera je uvek jedna stroga napomena tvorca iza stvorenoga i delatelja iza dela. Vera
rezervie uvek apsolutnu vrednost za neto skuplje od svega onoga to oi mogu videti,
ui uti i ruke ljudske napraviti. Otuda vera i stoji u borbi sa svima silama ovoga sveta,
koje relativnome ele da pridadu vrednost apsolutnu. A kad stoji u borbi mora i da trpi i
strada i moe i da podlegne. Najvea i najstranija ivotna tragedija raa se tamo gde
pobeena vera umire.
Kao etvrti uzrok tragediji vere kod mnogih i mnogih ja istiem zablude predstavnika
vere. Svak ceni seme prema plodu. Ako je plod gorak, ko moe zavoleti seme? Najbolji
plod vere treba da su oni, koji su se potpuno stavili u slubu veri.
Vera je seme, ovek je njiva. Kad se isto seme poseje na razne njive razliite e
plodove dati.
Vera je seme, svetenik je ovek. Kako e isto seme na razliitoj zemlji dati iste
plodove? Zaista, svak oekuje, da svetenik jedne vere bude najbolji plod te vere, i
prema plodu ceni i seme. No zaista sav svet se moe prevariti pri takvoj oceni. Jer biva
sluajeva, da je svetenik najgori plod one vere, kojoj slui. Iz istog semena nie na
jednom zemljitu cvee, a na drugom korov. Treba ceniti seme prema najboljem, a ne
prema najgorem plodu, koji ono moe dati. Kad najbolje seme padne u trnjak, trnje ga
ugui. Samo dobro seme na dobroj zemlji donosi, po reima Spasiteljevim, stostruki

plod i dobar plod. Hrianska vera, posejana na dobru njivu, daje najbolje plodove,
kakve jedna vera moe dati. No hrianska vera posejana je i po trnju i kamenu, po
korovu i po drumu, gde ne nie, ili ako nie ne raste, ili ako raste ne donosi ploda, ili
donosi gorak plod. Ona je dala ljude velike kao titane po karakteru, vrlini i umu, no ona
se nalazi i kao neprimljen kalem na mnogim oporim i trnovitim stablima. Ona je biser,
koji je baen i pred ljude i pred svinje. Ljudi su biser sabrali i u sjaju njegovom ouvali.
Svinje su pomeale biser sa kukuruzom, kukuruz su pojeli, a biser nogama po blatu
ugazili i njukom od sebe odgurnuli kao stvar, koja nije za jelo. Nerazumni su oni koji
biser po blatu gaze, no jo su nerazumniji oni koji vide biser pred svinjama, u blatu
uprljan, i misle da je to pesak, a ne biser. Svaka struka ima svojih Juda. Svaki posao
ima svojih skrvnitelja.
No mnogi tako ne rezonuju. Mnogi vide svetenika bezbona, i vera u njima zamre.
Mnogi vide ispovednika skeptika, i vera se u njima zaleluja kao plamen svee pred
vatrom. Mnogi uju za neznaboako vladanje visokih hrianskih predstavnika, i
zalelujani plamen vere u dui njihovoj se gasi. I kad se u borbi sa hladnim vetrom ugasi
taj plamen, tragedija vere je potpuna.
Peti uzrok ini psevdo-nauka i psevdo-teologija. Psevdo-nauka agitira protiv vere,
psevdo-teologija agitira protiv nauke. Psevdo-nauka uzima najgore i najprimitivnije
oblike vere, njih istie kao veru uopte, njih kritikuje i njih negira. Psevdo-teologija opet
ima oi samo za zloupotrebe naunih pronalazaka i otkria, generalie te zloupotrebe i
negira nauku. Za poslednje stolee znatno su napredovale prirodne i tehnike nauke.
Ozbiljni ljudi su iskoristili to na udubljenje, a neozbiljni na oplianje ivota. Zbog tog
obogaenja nauke ozbiljni su postali ozbiljniji, a neozbiljni neozbiljniji. Ozbiljni ne vide
dvojnu istinu, jednu u nauci, drugu u veri, no oseaju harmoniju izmeu jednog i drugog.
Neozbiljni uivaju u izlinim konfliktima, te istiui uvek drskost pred logikom miljenja,
stvaraju sebi zaslugu od toga, to naukom protivree veri, ili obratno verom protivree
nauci.
Zdrava vera ne protivrei nikad pravoj nauci, niti prava nauka negira zdravu veru. Samo
bolesni oblici i jednog i drugog pretenciozni su i iskljuivi. Moja vera u Boga ne smeta mi
da priznam i usvojim svu pravu nauku od alfe do omege. Moja nauka pak samo dobija u
jasnoi i punoi i poletu, ako je osvetlim i zagrejem zdravom verom. Znajte da kad jedan
naunik ustaje protiv vere u ime nauke, to on ustaje protiv najgoreg oblika vere u ime
najbolje nauke. I kad jedan bogoslov ustaje protiv nauke u ime vere, to on ustaje protiv
najzloupotrebljenijeg i najtetnijeg oblika nauke u ime najbolje vere. Najbolja nauka pak
stoji u savrenoj harmoniji s najboljom verom. A najbolji se nikad i ne prepiru; najbolji se
razumeju i ljube. Niski ili nejednaki se prepiru i gloe, i uivaju u prepiranju i gloenju.
No prepiranje i gloenje psevdo-vere i psevdo-nauke pokoleba mnoge proste due u
veri. I kad ih pokoleba, vera njihova se bori za opstanak. No esto se borba svri
porazom vere. Poraz vere oznaava trijumf mraka i zla u ljudima.
esti uzrok, zbog koga vera u ljudima trpi poraz jeste socijalna nepravda. Jedan ovek
pogleda u svod nebesni ukraen plamenim svetilima i vera njegova svetli i greje kao
plamen. Ali on pogleda i na nepravdu, koju ovek oveku ini, i vera njegova trne kao

plamen pod pljuskom kie. Neke radnike partije u svetu protestvujui protiv
nepravedne podele bogatstva na zemlji, nalaze za nuno da protestvuju i protiv vere.
Taj radniki protest protiv vere donekle je i opravdan. On je opravdan utoliko, ukoliko se
odnosi na degenerisane oblike vere, koji su se stavili u poniznu slubu kapitalizma i koji
podravaju jednu oiglednu ekonomsku nepravdu, pod kojom uzdiu i umiru hiljade i
milioni ljudskih stvorenja. No taj protest ne samo je neopravdan no bezuman kad se on
odnosi na veru uopte. Neopravdan je zato to je nepravedan, a bezuman je zato, to
se njime od najboljeg prijatelja stvara neprijatelj. Najbolji prijatelj siromanih i potitenih
u ovome svetu jeste vera. Ako siromani i potiteni u ovome svetu misle voditi jednu
uspenu borbu protiv svojih ugnjetaa, moraju je voditi u ime Boga i Boije pravde.
Jedna je stvar samo onda velika i impozantna kad joj je Bog osnov. Ne verovati u Boga,
a apelovati na bratstvo i humanost mogu samo oni ljudi, koji su ili zavedeni ili kod kojih
ne postoji sasvim veza izmeu mozga i jezika. Ne verovati u pravdu vasionsku, a traiti
pravdu zemaljsku isto je to i u noi ne verovati da Sunce moe osvetliti zemlju i traiti
da je osvetli jedan obian kamen.
Socijalna nepravda titi nas sve i boli, i baca u mrane misli, i podgriza na optimizam, i
muti na pogled k nebu. Sama vizija socijalne nepravde, pod kojom jedan oveiji ivot
trpi, moe da ima dejstvo pustinjskog vetra, koji sve pred sobom sparuava. Pred tim
pustinjskim vetrom sparuava se i vera naa. Kao to zelena trava pod kosom postaje
otkos, koji vene i crni, tako i vera naa pred vizijom socijalne nepravde prostire se na
samrtniku postelju i mre.
Zato onaj ko radi da umre od gladi? Zato ceo ivot mnogih da bude jedan protegnut
ponedeonik, a ceo ivot nekolicine jedan protegnut praznik? Zato pravednik da strada?
Zato mudrac da bude zapostavljen i ponien pred budalom? Zato dobrotvor da doivi
neblagodarnost? Zato smiren da ivi veito u senci hvalisavca? Zato razvrat da ima
tako iroke i sjajne odaje, a vrlina da se gri veito po nazaretskim drvodeljnicima i
tesnim elijama? Zato heroj da bude guran laktovima kukavica u pozadinu, kad je
njegovo mesto napred? Zato - ako ima Boga pravednoga?
Pod teretom tih pitanja duevna hrabrost mnogih klone, a gde hrabrosti nema, nema ni
vere. Kad klone hrabrost, klone i vera, kad umre hrabrost, i vera umire. Hrabrost i vera
se uvek kopaju u jedan isti grob.
Sedmi uzrok umiranju vere u nama jeste srea. Samo velike i jake due stoje i u srei
okrenute licem Bogu. Vulgarnim duama srea je najvie boanstvo, kome se one
klanjaju. Samo su vulgarne due u srei bezbone. U nesrei pak niko od njih nije
poboniji. No i poneka bolja dua zaboravi se u srei. Poneki dobar ovek toliko se u
srei promeni, da ne mogu da ga poznadu njegovi prijatelji. Jedan veseo ovek dobije
na lozu veliki novac i postane najedanput neveseo i ekscentrian. Jedna bedna devojka
uda se za vlastelina i pogordi se toliko, da prezre svoje ranije drugarice. Jedan mio drug
doe na vlast i poludi. Jednoga umetnika slava naini arlatanom. Ono to se smrtnim
govorom naziva sreom esto biva najveom nesreom ljudi. Srea zemaljska mnogima
zavrne mozak i otupi srce. Zar moe biti vee nesree od te "sree"? Treba imati
hrabrosti u srei kao i u nesrei. Treba hrabrosti ne podati se ni srei ni nesrei. Kome

srea postane idol, tome Bog prestaje biti Bog. Ko svoju sreu kadi izmirnom i
tamnjanom, taj ne prinosi rtve Bogu. Ko misli da su ivice sveta na horizontu njegove
sree, taj grli rukama svojim jednu iluziju od dima. Ko svoju sreu moe da praznuje van
Boga i bez Boga, taj preivljuje zatije pred katastrofu i smeje se smehom, koji e se u
erdan od leda pretvoriti. Jer dok srea stanuje u jednom domu dotle nesrea stoji pred
vratima i eka svoj red. Nema toga doma u svetu, u koji nesrea nee ui i pokazati
svoje otkriveno lice. Njeno lice bie strano i odvratno domu, u kome je vera pretrpela
tragediju. No njeno lice bie kao sumrak, pri kome se vidi putovati, ako je vera u domu
iva i budna.
Tih sedam uzroka u stanju su, posebice ili udrueni, proizvesti tragediju vere. Kad
sedam bunova trnja niknu unaokolo jednog plemenitog krina, i isprepleu svoje grane
iznad ovoga tako, da mu Sunce zaklone i vazduh zatruju, tad plemeniti krin istruli u vlazi
i ugui se u mraku. I Bog s neba gleda kako mnogi lepi krinovi trule i gue se na zemlji. I
Bog s visina gleda, kako se mnoge due pretvaraju u trnje bez krinova. Bog, istina, i
trnje na dobro upotrebljuje, no teko onome ko je trnje. Teko, prvo, njemu, i teko,
onda, onima oko njega. ivot bez vere najmranija je od svih tragedija. Prema toj
tragediji golgotska je tragedija svetla. Onaj ko sa ivom verom u dui strada i gine, ma i
na krstu, lii na brodara na burnome moru, koji kroz stradanje i mrak vidi polarnu
zvezdu, te zna ipak pravac kuda ide. Onaj ko bez vere strada i gine lii na brodara na
burnoj puini, koji ne vidi nigde nijednoga zraka svetlosti u mraku, ni u sebi ni oko sebe.
On napree oi, da vidi, no to se vie napree to mu se mrak ini sve gui i crnji. On
napree gplo da dovie; no on sam nije u stanju uti svoj glas od strahovite huke oko
sebe. Oajanje bezbonika najuasniji je fakt u svima vremenima. To oajanje skriva se
cinizmom, te nije ni vidljivo za svako oko. Kad bi svi zdravi bezbonici znali ispovesti
svih umiruih bezbonika, na samrtnoj postelji, pourili bi se svi da razgrnu korov i trnje
u dui svojoj i puste zgnjeeni krin da se digne i razvije i stvori im dui radost, i da joj
boju i miris. Bezradosne, i bezbojne, i bezmirisne su due bez vere. Kristalisano
kamenje je milije pogledu od takvih dua. I svako kamenje je saaljenja dostojnije od
takvih dua. Kakve velike planove snuje bezbonik? Lani su planovi njegovi; on mora
jednom u noi samom sebi priznati, da su planovi njihovi la. Pred ljudima on e moi i
maskirati tu la, no pred samim sobom ne. Svi veliki planovi, bilo lini, ili nacionalni, ili
opteoveanski, ako ne baziraju na granitnom temelju vere, baziraju na temelju od
voska. Ugreje Sunce, vosak se rastopi, i velika kula se survava na zemlju.
Daj nam, Boe, razuma, da sve to zidamo, na veri u Tebe zidamo. Jer vera u Tebe
jeste hrabrost u zidanju i svetlost u putovanju. Daj nam Tvoje svetlosti na naem
hadiluku po ovome svetu. Svaka druga svetlost sem Tebe zbunjuje nam misli i ledi
nam srca. Izvore tople i ivotvorne svetlosti, ne ostavi ni nas, umorne putnike edne.
Vaskrsitelju mrtvih tela i mrtvih dua, baci jedan pogled i na nae groblje. Neka se od
tvoga pogleda spri sav smrtonosni i mrakonosni korov u nama, i neka vaskrsne
ivotonosna vera u Tebe. Da bi i mi bili dostojni radnici u velikoj radionici Tvojoj i
dostojni gosti za velikom trpezom Tvojom u ovome svetu; - da bi dostojni bili imena
Tvoga, Stvoritelju na, ponosni oinstvom tvojim, Oe na. Amin.

LjUBITE PRIJATELjE SVOJE!

Govoreno poetnicima u ljubavi.

Sadraj

Nita toliko ne protivstaje ljubavi koliko greh,

kako ljubavi k Bogu, tako i ljubavi k blinjem.
Tvoj prijatelj otima, a ti ga ne izobliava? Boji se gnjeva?
Zar se boji gnjeva, iako ga pravedno izobliava?
Izoblii ga dakle, i iskai svoje negodovanje iz ljubavi prema Hristu,
iz ljubavi prema njemu samom; zaustavi ga, ako cplja u propast.
U gostovanju, i lepim reima, i laskanjima, nije nikakvo osobito delo ljubavi.
J. Zlatoust
(Besede na posl. Efesc. IX, XVIII)
ta vredi, brao moja, ako ja budem veito govorio, a Bog veito utao?
Mogu li ja odbraniti pravdu Boiju, ako je Bog ne uzme pod svoju zatitu? Mogu li ja
dokazati Boga bezbonicima, ako se Bog bude krio? Mogu li Ga ja omileti sinovima
Njegovim, ako je On ravnoduan prema patnjama njihovim?
Ne; nita od svega toga ja ne mogu. Moje rei nemaju krila, da bi mogle uzdii Bogu
sve pale i otpale od Boga; niti moje rei imaju ognja, da bi zagrejale ohladnela srca
dece prema Ocu njihovom. Moje rei nisu nita, ako one nisu slabi odjek i nerazgovetno
ponavljanje onoga, to Bog svojim monim jezikom govori. to je utanje ljunka na
obali prema strahovitoj rici okeanskoj, to su rei moje prema jeziku kojim govori Bog.
Kako e moi uti utanje ljunka prelivenog penom razjarene stihije onaj ovek, koji je
gluv prema rici okeana?
Kako e videti Boga u mojim reima onaj, ko ne moe da ga vidi u prirodi i ivotu?
Kako e jedva ujne rei ljudske ubediti nekoga, koga gromovi nisu u stanju ubediti?
Kako e se ogrejati na jednoj varnici neko, ko je ostavio oganj iza sebe?
Ne uti Bog, brao, no govori glasnije od svih bura i gromova. Ne naputa Bog pravdu,
no prati je u njenom stradanju i lagano uzvodi na presto. Ne zavisi Bog ni od ije dobre
volje, no ini sve zavisnim od svoje dobre volje. Jadan bi bio Bog, koji bi zavisio od
advokatske zatite jednog smrtnog oveka. Ne izlazim ja pred vas da titim Onoga, iju
zatitu ja traim dan i no. Ne izlazim ja, ubojak jedan, da traim od vas, ubojaka,
potporu Boga i Boije stvari. Ne; nego, naprotiv, izlazim s predlogom, s molbom, zaista
s molbom, da svi mi potraimo potporu sebe i svoje stvari u Boga, jedino u Boga. Nije to
radi Boga no radi nas. I ponavljam: nije to radi Boga no radi nas samih. Jer Bog e biti
podjednako veliki, veliali Ga mi ili poniavali. Bog e biti svetao, ma koliko tame bacali
mi na Njegovo ime. Bog e postojati, ma cela zemlja kroz sva usta svojih stvorenja i

kroz sve vulkanske kratere jeknula: nema te Boe! Postojae Bog, svetao i veliki kao i
danas, i onda, kad zraci sunani budu uzalud traili i jednog ivog oveka na zemlji, i
kad budu mesto ivih milovali samo grobove mrtvih.
Boe, veito svetli i veito veliki, budi potpora nama kao to si potpora tolikim Suncima
u prostoru! I Sunca bi se ugasila bez Tvoga pogleda i pretvorila na mah u zakisla,
mrana vatrita, - kako mi da svetlimo bez Tebe?
Kako emo mi, brao moi ljubiti svoje neprijatelje bez potpore Boije? Gle, mi nismo
uinili ni prvi korak na tom putu. Mi nismo jo nauili da ljubimo ni svoje prijatelje. Jo
manje: mi nismo jo nauili da ljubimo ni sami sebe. Kako emo ljubiti svoje
neprijatelje? Hristove rei o ljubavi prema neprijateljima, evo, jo lete po svetu od usta
do usta, no jo nikako ne mogu da nau puta od usta do srca.
Mi ne ljubimo svoje neprijatelje. Zar to nije oigledno, bez dokazivanja? Mi ljubimo samo
one koji nas ljube, i pozajmljujemo samo onima koji nam mogu vratiti, i inimo dobra
samo onima koji nam se mogu dvostruko oduiti.
Mi ljubimo sebe i prijatelje svoje. Mi ljubimo svoje blinje, svoje najblinje, u bukvalnom
smislu rei. Nai daljni daleko su od nae ljubavi. Nae srce lepi se za ono za to i nae
oi. Oi nae su putovo i naem srcu.
Mi mislilo samo, da ljubimo sebe i prijatelje svoje. Mi se i u tome varamo; jer mi
sebinost nazivamo ljubavlju prema sebi, i ljubakanje ljubavlju prema svojim prijateljima.
U samoj stvari mi ne ljubimo ni sebe ni svoje prijatelje, isto onako kao ni svoje
neprijatelje. Jer u onome to mi ljubavlju nazivamo nema najboljih elemenata ljubavi. A
najbolji su elementi ljubavi: poznanje, potovanje i rtvovanje. U naoj ljubavi prema
sebi nema ni poznanja, ni potovanja, ni rtvovanja. U naoj ljubavi prema prijateljima
naim takoe nema toga troga. Naa ljubav sastoji se samo iz svojih niih elemenata.
Naa ljubav prema sebi i svojima nita drugo nije do pojaana i pokvarena u isto vreme
instinktivna ljubav ivotinjska. A ono to ljubav ljudsku ini uzvienijom i svetlijom od
ljubavi pitome i divlje ivine, to je poznanje, potovanje i rtvovanje.
Poznanje sebe i prijatelja svojih prvi je elemenat uzviene i svetle boanske ljubavi.
ovek, koji je o sebi mnogo mislio i sebe mnogo kuao, moe doi do poznanja sebe.
No treba biti vrlo oprezan u tom ispitivanju sebe. Od najmanje pogreke u
samopoznanju moe doi laan zakljuak, a od lanog zakljuka i lana ljubav prema
sebi. Treba se navii ralanjavati, analizirati. Jer od pravilne analize sebe, ovek e
doi i do pravilne sinteze. Svaka nepravilnost u proceni sebe, sveti se vie nego na
kvadrat. ta pomae ceo dan pravilnog i opreznog hoda po Alpima, ako se predvee
uini samo jedan omaan korak nad provalijom? Najvanija pitanja, na koja jedan mlad
ovek mora pravilno odgovoriti, da bi sebe poznao, te da bi mu ceo budui ivot bio
pravilan i zdrav, jesu:
- Ko sam ja?

- Koliki sam ja?

- Za ta sam ja?
Svaki ovek ne moe se posvetiti filosofiji. No jedno zrno filosofije potrebno je svakom
ivotu ljudskom kao so jelu.
Shvati li ovek svoje bie kao jedan proizvod sluajno zatalasane materije, kao
besvesnu i besciljnu igru elemenata, on e imati najnii pojam o sebi i o svome
naznaenju. A od veliine pojma o sebi zavisi i veliina ideala jednoga oveka, veliina
misli i oseanja i delanja njegovog. Shvati li pak ovek svoje bie kao rezultat i nastavak
jedne umetnike celishodnosti i tvorake mudrosti optevasionske, on e tad imati o
sebi najvii pojam, podreen jedino pojmu Boga.
Druto pitanje namee se svakom oveku:
Koliki sam ja? Jedno klupe elatinske ljigavosti i slabosti izlazi na Sunce pod imenom
ovek. Sama nemo, sama slabost, suze, i sanjivost! Tuom pomoi to se klupe
odvija, na tuim rukama die se ka Suncu. Bez svoje zasluge ono deli hleb s ostalim
svetom, bez svoje elje ono postaje uasnik ivotne drame i ivotne plate. Jo maleno,
to klupe upija svojom duom kao sunerom sav svet okolo sebe na dva ona
prozoria. No dua je njegova tako malena, da mu sve pojave izgledaju beskrajno
velike. Detetu se roditelj njegov i svi odrasli ljudi ine kao titani, kao bogovi. Kad se
digne do prosene visine svih ljudi ovek onda menja svoj pojam o veliini. On ne tei
vie za veliinom ma koga odraslog oveka no za veliinom samo izvesnog broja velikih
ljudi, koji mu se ine u istoriji kao Sunca meu zvezdama. I sravnjujui sebe sa velikim
ljudima i sa svojim idealom veliine, on sebe pita jednoga dana neizostavno: Koliki sam
ja? I tu je odmah opasnost, da se ne prevari, da ne uini omaan korak nad provalijom.
Oceni li pravilno svoju veliinu, onda je pronaao i sebe i put, kojim treba da ide. A ne
oceni li?
Veina ljudi ne oceni pravilno svoju veliinu, te ivi u optikoj obmani. Veina vidi sebe
u mnogo veim razmerama nego to je. ivei u jednoj obmani takvi ljudi ine sve, da i
druge obmanu. Ne ispadne li im to za rukom, - a to nikad ne ispada za rukom - oni se
oseaju nesrenim vitezovima, koji su se javili ne u svom vremenu i ne u svom drutvu.
Kao da je potrebno da svi ljudi budu veliki i genijalni! Kao da Bogu za njegovu istorijsku
dramu nisu potrebni isto tako i mali ljudi! Kao da bi svet mogao postojati bez govedara i
kovaa i istaa ulice!
Bog je i podelio ljudima nejednaku meru darovitosti, da bi zbog te nejednakosti bilo
stalnog kretanja u ljudskom ivotu. Niko nije kriv to nije doao u svet sa veim darom.
No kriv e biti i ljuto kanjen onaj ko ne vidi svoj dar u njegovoj pravoj meri, i ko se ne
potrudi da s tim to mu je dato opravda svoj opstanak i izvri svoju misiju.
I tree pitanje: Za ta sam ja? To je pitanje o poznanju svoje misije u ovome svetu.
Svaki ovek dolazi u ovaj svet s naroitom misijom. Kako mnogi ne veruju u ovo! Svi

smo mi Boiji poslanici i poslenici. Svi! Kovaki posao je jedna naroita, bogoduhovena
misija, kao i drvodeljski, i knjievniki i dravniki. Bez kovakog posla ne bi bilo kulture,
ni egipatske, ni evropske, niti ikakve. Narodna mata dodelila je jednom od olimpijskih
bogova kovaki posao. Nije, dakle, nebu ugodno samo kraljevanje i savetnikovanje, no i
kovanje gvoa, i struganje dasaka, i pletenje asura. Na stranom sudu nee Bog rei:
Sedi ti to si nosio krunu meni s desne, a ti to si drao eki meni s leve strane, no
davae prvenstvo i nagradu prema bolje shvaenoj i izvrenoj misiji na zemlji.
Na alost mnogo je meu nama onih koji celog svog veka ne saznadu svoju misiju.
Mnogo je maloumnih, koji opet oseaju priziv za sve misije. Mnogo je gordih, koji ne
radei nijedan posao kritikuju sve poslove. Mnoge trpi Bog jedino iz milosra,
spremajui i aljui druge poslanike i poslenike za istu misiju, koja je onima bila
namenjena i na njima propala. Mnogo je napuenih i u sebe zaljubljenih, koji jedva
ekaju da im se postavi pitanje: Za ta si ti? - da bi mogli glasno rei: Za sve! Mnogo,
premnogo je onih, koji ne znaju ni ko su, ni koliki su, ni za ta su, a koji govore o ljubavi
prema sebi. Mnogo je premnogo onih, koji sebe nisu nali, a sebe zavoleli. Uobraenje
svoje vole oni, a ne sebe. Iluzija im je slatka, nju ljube, a ne sebe. Mnogo je onih, koji
prave lonce, a misle za sebe da su vajari. Mnogo je onih, koji su postali dravnici, a
trebali su biti trgovci. Svi oni govore o ljubavi prema svojim neprijateljima, dok meutim
jo ni sebe ne ljube, jer nisu poznali sebe, niti su nali najboljeg sebe. Njihova je ljubav
lana, jer se odnosi na la u njima, a ne na istinu. Kad lonar ljubi vajara u sebi, njegova
je ljubav prema sebi la.
A ko ljubi sebe lano, taj ljubi lano i svoje prijatelje. A ija je ljubav prema sebi i
prijateljima la, toga je ljubav prema neprijateljima dva put vea la.
No ne sainjava uzvienu i svetu ljubav samo poznanje. Uz poznanje treba da doe i
potovanje, drugi glavni elemenat dostojne ljubavi.
ovek treba da ume potovati sebe i potovati prijatelje svoje. No ne moe ovek
potovati zlo u sebi; i razbojnik zna da je samo dobro za potovanje. Ne moe pak
ovek potovati dobro u sebi, ako nije saznao, ta je i gde je u njemu dobro. Poznanje
je, dakle, osnov i potovanju.
Imao neko njivu, koju nije mogao nikad dovoljno iskriti od trnja. Dokle u se ja boriti s
tim prokletim trnjem? - ree domain i omrze svoju njivu. S dosadom kopae on ipak
jednoga dana bun trnja u njivi, dok motika ne zveknu i ne odskoi od stena. Srdnja
domaina prema nemiloj mu zemlji jo vema poraste. No kad doznade da su stene
ispod trnja srebrne, proe ga i srdnja i dosada. I poe domain ceniti trnovitu njivu vie
nego sve ostale, zbog srebra koje bee u njoj.
Tako i jedan ovek moe izgledati sebi kao njiva pod trnjem. Pa ipak on moe i voleti
sebe, premda ljubav ta prema sebi bie vazda pomeana s prezrenjem sebe. On se
moe hvalisati pred ljudima, no u samoi on e sam sebi biti odvratan, jer zna da je
lagao ljude i zna da lae sebe, ljubei na sebi ono to nije za ljubav. On ne moe

potovati sebe, jer nije za to naao razloga u sebi, nije pronaao icu srebra u trnjaku
svoje due.
Tako i ljubav prema prijateljima, ako nije zasnovana na potovanju, kao i poznanju, brzo
se obraa u prezrenje i odvratnost.
Kako je malo kod nas prave, idealne ljubavi meu prijateljima!
U veini sluajeva prijateljstvo nije zasnovano na srodnosti dua, na poznanju i
potovanju, nego na sluajnoj simpatiji i na sebinom raunu.
Sasluajte ovo pismo, koje e vam posluiti kao najbolji dokaz ovoga to ja govorim, i
kao najvernija ilustracija lane prijateljske ljubavi. Pismo ovo, koje sam dobio pre dva
dana, glasi:
- "eleo sam doi k Vama, da Vam se lino ispovedim i traim Va blagoslov za reenje
pred kojim stojim. Za blagoslov! Oprostite mi cinizam, koji je ispunio moju duu od dna
do vrha. Ja stojim pred samoubistvom. Zato ne treba blagoslov ni razreenje, jel'te?
Uostalom meni je ceo svet dao razreenje na to - odvratnou, koju je ulio u mene
prema svima i svemu. Meni su svi ljudi odvratni, odvratni do smrti, i ja evo sad diem
slobodnije, od kako sam se tvrdo reio da umrem i bar kod smrti naem zatite i mira od
najodvratnijih mi stvorenja na zemlji - od ljudi. udiete se, znam, jer ovo to piem stoji
u potpunoj kontradikciji prema onome to sam Vam lino govorio. Ja sam Vam govorio,
da imam prijatelja, koje cenim i volim. Govorio sam Vam zlo o drugim ljudima, no o
prijateljima nita sem pohvale. Sve je bila la, sad Vam smem istinu rei. I onda kad
sam Vam pohvale za pohvalama o svojim prijateljima nizao, ja sam ih prezirao, kao to
ih i sad prezirem, i kao to ceo svet prezirem.
- Na raunu je bilo zasnovano celo nae prijateljstvo. Taj raun je bio isto materijalni,
novani, bez iega moralnoga i duhovnoga. Mi smo imali kao neki klub. Nije mogao
proi dan, a da se ne sastanemo. Evo ve 12 godina! No nikad, nijednog dana - to je
ono to hou da Vam ispovedim - ni o emu se drugom nije govorilo meu nama do o
novcu, intrigama, i uzajamnim gadnim uslugama u javnosti i iza javnosti. Mi nismo
prezali od sredstava, niko od nas nije hteo znati za moral i milosre. Takvim radom mi
smo stekli bogatstvo, doli do poloaja i zadobili jedan renome, koji smo svaki dan
veto podravali piskaranjem po novinama i uzajamnim hvalisanjem po urovima. Neki
su od nas inovnici dravni: oni su brzo dobijali klasu za klasom; neki su trgovci: oni su
dobijali liferaciju za liferacijom. Neku su narodni poslanici: oni su dobijali ta su hteli.
Uhvatili smo bili veze svuda: sa ministarstvima, sa novinarima, sa vojskom, sa
bankama, sa franmasonima. Uvee smo se, s planom razilazili po raznim kafanama, da
bi uli ta se o nama govori, i da bi jedan o drugom progovorili to god pohvalno. Slali
smo i svoje ene po kuama i zabavama s naroitim zadatkom, da pijuniraju ceo svet i
da nas hvale, priajui o naoj zapostavljenosti i naem patriotizmu. Kad je izbio rat mi
smo najvie larmali, no niko od nas nije otiao tamo gde se moglo poginuti. Posle rata
nali smo se opet, svi zdraviji i bogatiji nego to smo pre bili. I ceo svet nas jo uvek
smatra za patriotine i estite ljude. Mi smo dotle otili na ovome lanom putu, da je

povratak za nas sasvim nemogu. Moji prijatelji utoliko su mi postajali odvratniji ukoliko
su bivali gotoviji da me pomognu u mojim prljavim ambicijama i tenjama. Svaki je od
nas nadmetao se sa ostalima u vetini intrigiranja i lai. Za nas je postalo nemogue
govoriti o ma kakvoj idealnijoj stvari, o ma emu duevnom, humanom,
opteoveanskom. Samo raun, i raun! Nikad o Bogu, niti o dui, niti o pomoi
blinjim! Nikad u crkvu! Uostalom niko od nas ne veruje u Boga. Nekad sam verovao i u
Boga i u duu. Sad ne. Sad kad stojim pred samoubistvom ja ne verujem u Njega. Ah,
svi su ljudi gadni, no od mojih prijatelja nema nita gadnije! I crvi, koji po ubretu gmiu,
nisu mi tako nesnosni kao moji prijatelji. Oni su sasvim dotukli moju duu u zamenu za
to, to sam ja njima pomagao da i oni svoju dotuku. Hteo bih da odem jo na jedan
sastanak. Zovu me neprestano. Palo im u oi moje odsustvo. "Bolestan sam" - slagao
sam ih. Hteo bih da odem da im kaem istinu u oi pre nego to umrem. Ne znam, da li
da to uinim. Kolebam se. Pljunuo bih ih, zgazio bih ih! Uinili su me sitim i bogatim, no
uveli su me u jedan pakao lai, same lai, da ne mogu da diem. Imam trbuh veliki, no
nemam due. I moja ena i deca - svi su zatrovani kao i ja. Sve je izgubljeno. Ja sam
svoj ivot prokockao. Ako zaista naem neto posle smrti, to Vi zovete Bogom, i ako
mi se bude sudilo, rei u istinu: najeo sam se, napio sam se, nakrao sam se, i nalagao
sam se. To je sav moj ivot. Oseam neodoljivu potrebu, da i pre smrti nekome kaem
istinu. Mislio sam da to kaem njima, podlacima. Ali kolebam se. Teko da bi imao
kurai. Izabrao sam Vas. Pa i Vama, eto, samo ovako, napismeno. Ako moete
odvraajte druge od ovakvog ivota. A mene prezrite i zaboravite."
Nita vam reitije od ovoga pisma ne moe kazati ta znai ljubav bez potovanja. Bolje
je da ovek ivi bez prijatelja nego s prijateljima, koje ne moe potovati. ivljenje s
prijateljima, koje ovek ne potuje, to je klizanje na poledici, koja vodi u ponor. Na
poledici uhvate se deca za ruke i vuku jedno drugo, da bi se lake i bre klizala. I
prijateljstvo bez potovanja je takvo klizanje po ledu, koje se nikad ne zavruje drukije
do vratolomstvom i propau.
Trei element uzviene i svetle ljubavi jeste rtvovanje. Ljubav je oltar na kome se uvek
mora vriti rtvoprinoenje. Ljubav je boanstvo, koje trai da uvek pred licem njegovim
gori rtva, te da se ono vidi u svetlosti. Prava ljubav, boanska ljubav, odnosi se uvek
na ono to je najbolje u oveku. Ako ja ljubim svoje uobraenje, moja je ljubav la. Ako
ljubim svoga prijatelja zbog njegovog poroka, ja ljubim la. Ako ljubim Boga zbog
dobitka na lutriji, moja je ljubav la. A ako ja ljubim zaista la, ja joj moram rtvovati
istinu, jer i lana ljubav trai rtve. Onaj ko voli svoju sujetu, rtvuje joj pamet; i ko voli
svoje telo, rtvuje mu duu, i ko voli novac rtvuje mu ast. I obratno: ko voli razum,
rtvuje ovome sujetu, i ko voli duu, rtvuje njoj telo, i ko voli ast, rtvuje ovoj novac.
I ljubav prema prijateljima staje skupo. Ja govorim o pravoj, boanskoj ljubavi. Pomagati
prijatelja u dobru i traiti njegovu pomo za dobro, - samo se to zove prava prijateljska
ljubav. Ja elim prijatelja ne zato, da on laska mojim slabostima i zatrpava i opravdava
moje pogreke, no zato, da me popravlja u zlu i podrava u dobru. Takvo prijateljstvo je
istilite, u kome se ovek isti od grubih i niskih navika i sklonosti. Prijateljstvo je
potrebnije dui nego telu. U alosti pomisao na prijatelja dovejava vedrinu na lice. U
trpljenju videti prijatelja znai olakanje. Na samrtnoj postelji prisustvo prijatelja

ulepava lice smrti. Prijateljstvo je uvek ivotvorni dah anela, koji nas prati u ivotu,
koji nas die kad padnemo i nadahnjava kad onemoamo.
Kakvu ljubav prema prijateljima jedan ovek nudi, takve e i prijatelje nai. Svak ima
onakva prijatelja kakva zasluuje. Prema kakvoi i veliini rtve nalaze se i prijatelji. Ja
se moram otkazati svega niskoga, da bih mogao imati za prijatelja onoga, iju visinu
duevnu ljubim. I moram se otkazati sebinosti ljubei nesebinog prijatelja. I moram se
otkazati grubosti ljubei plemenitog prijatelja.
Prijateljstvo je jedno kolovanje. Kakvo prijateljstvo onakvo i kolovanje. Nekoga
prijateljstvo die k nebu, nekoga vue u pakao. Prijateljstva, koje znai zaveru protiv
dobra, ima dosta. Takva prijateljstva se snuju mnogo i u naoj sredini. Prijatelje se oni,
koji niti se poznaju niti potuju niti jedan za drugog rtvuju. Prijatelje se ljudi razliite
due, ne zbog due, nego zbog dobiti. Prijatelje se ljudi razliitih naela, ne zbog
naela, nego zbog bogaenja. Zbog koncesija i liferacija, zbog pljake i krae!
Prijateljima se zovu esto privremeno i oni, koji se iz dubine due preziru. Osmejkuju se
jedan na drugog esto oni, koji osmejcima suzbijaju izliv mrnje jedan protiv drugog. Ah,
ti osmejci prijateljski! Oni esto znae zavesu nad paklom. Prijatelje se esto ljudi iz
kukaviluka; esto iz bojazni jedan od drutog; esto iz sujete; esto iz dosade. To je
privremeno i raunsko prijateljstvo, - najvei korov, koji na zemlji raste i najvei stid
ljudski!
Je li onda udo to ljudi ne ljube svoje neprijatelje, kad, gle, ni prijatelje svoje jo ne
umeju da ljube? Je li udo to dete, koje nije nauilo azbuku, ne ume da ita knjigu?
Kako e ljubiti ovek svoga daljnjega kad nije nauio da ljubi ni svoga najbliega? Kako
e ljubiti Srbin Nemca, kad jo Srbin Srbina nije nauio da ljubi? Kako e neznaboci Japanci ljubiti hriane - Ruse, kad hriani - Rusi ne ljube jedan drugog? Sve donde
nee moi biti ljubavi, prema neprijateljima, dok je ne bude bilo meu prijateljima. A sve
donde je nee biti meu prijateljima, dokle se ona ne sazida na uzajamnom poznanju,
potovanju i rtvovanju.
Dokle god ljubav prema prijateljima bude samo slukinja niih ciljeva, dotle e zlo
gospodariti svetom.
Hrianska ljubav ide u krugovima.
Prvo dolazi ljubav prema sebi, pa ljubav prema prijateljima, pa ljubav prema
neprijateljima, pa ljubav prema Bogu. Hristos je uzeo ljubav prema sebi kao merilo
ljubavi prema ljudima i prema Bogu. "Kao to ljubi sebe samog" - veli Hristos. Kad bi
ljudi imali hrianske ljubavi prema sebi, oni bi ubrzo imali i hrianske ljubavi prema
svojim prijateljima, i prema svojim neprijateljima. No ta osnovna ljubav ljudi, - ljubav
prema sebi - jo je u veini animalna, sebina, prodrljiva, neista, te je i svaka druga
ljubav, kojoj je ta ljubav osnov, ista takva.

No doi e jedno bolje vreme, kad e se ljudi ljubiti vie duhom i istinom, i zbog duha i
istine, i kad e prave ljubavi biti onoliko koliko sad ima lane ljubavi.
Doi e vreme, kad e prijatelj prijatelju biti svetenik i ispovednik, a ne samo saveznik
u zadobijanju bogatstva i uivanja ovog sveta.
Doi e vreme kad e prijatelj prijatelju biti uteitelj i lekar, a ne zavoditelj i razoritelj
due.
Kad doe to vreme, onda e tek poeti ljubav meu ljudima. Ma kako daleko bilo to
vreme, ono ide i doi e.
Ljubav kojom se sad ljudi ljube vodi samoubistvu. No kad doe ono vreme, doi e s
njim i ljubav, koja vodi ivotu.
Jo nije dolo vreme ljubavi prema neprijateljima, jer jo nije ispunjena ni zapovest o
ljubavi prema prijateljima.
Ali e se ispuniti i jedna i druga zapovest, jer nijedna ni druga nije ljudska no Boija. A
Boija ne moe ostati neispunjena. Ja vas ne mogu, brao, pokrenuti mojim slabim
reima, da ispunite Boiju zapovest o ljubavi. No pokrenue vas na to Bog, koji Sunca
pokree. Ne mogu vam ni snage dati za pravu ljubav prema prijateljima, ni snage
poznanja, ni snage potovanja, niti snage rtvovanja. Tu snagu e vam dati Onaj, koji
ima svemo u rukama, i koji pokree oblake mislima. Stvar Boija bi propala, kad bi
zavisila od mojih rei i od vae udi. No stvar Boija e nezavisno od nas sviju uspevati
i pobediti. Onaj, ijim godinama nema broja i ijem biu nema kraja, ne moe ostaviti
ovaj svoj dom svetski na proizvolj nas, slabih stvorenja svojih, iji poetak i kraj gotovo
se sastaju u jednoj taki, i ije je celo bie jedna taka. Ne ovek, no Bog je jemac,
pouzdan i veran jemac, da e carstvo ljubavi doi na zemlju. Bog nam je jemac, da se
Sunce nee pre ugasiti nego to vidi sinove zemaljske sasvim sline Ocu njihovom
nebesnom. Gle, kroz kratko vreme za nas e se Sunce ugasiti. Pokriveni crnim platom
smrti mi emo biti skriveni od Sunca. No zato i nas ne bi Sunce, za naeg ivota,
videlo kao sinove vrlo sline Ocu naem nebesnom? Zadajmo re, da emo uiniti
takvo zadovoljstvo Suncu i - o, kud i kamo vee zadovoljstvo sebi i prijateljima svojim!
Neka nam Otac na nebesni bude potpora u tome, od sad i do veka. Samo pored Njega
prijateljstvo dobija boanski nimbus i boanski ar. Samo je u Njemu ljubav, samo kroz
Njega poznanje i potovanje, i samo pomou njega rtvovanje. Slava neka je Njemu na
visinama, i Njegova svetlost s nama u nizinama!

BESEDA O KRAJNjOJ POBEDI DOBRA

Posveena onima, koji stradaju bez nade.

Sadraj

Takva je vrlina: kada je pobeuju,

ona postaje monija, i kada protiv nje spletkare,
ona postaje nepokolebljivija.
J. Zlatoust (Beseda IV)
Transeunt nubes, manet coelum.
Augustinus
Izdri u uzdri ce.
Epiktet
Niko pod Suncem nije veliki, draga brao, osim oveka, koji veruje u krajnju pobedu
dobra. I niko ozbiljno ne veruje u Boga osim oveka, koji veruje u krajnju pobedu dobra.
Te dve vere se podudaraju kao to se sunana svetlost podudara sa Suncem. Kao to
se ne moe priznavati sunana svetlost, a odricati Sunce, tako se ne moe priznavati
krajnja pobeda dobra, a odricati Bog. Niti obratno. Verovati u Boga znai verovati u
krajnju pobedu dobra; verovati u krajnju pobedu dobra moe samo ovek sa verom u
Boga. U trenutku, brao, kad potamni vaa vera u krajnju pobedu dobra, znajte, da je
potamnela vaa vera u Boga. Ljudi, koji kau da veruju postojano u Boga, a meutim
tvrde da zlo uvek pobeuje dobro, nisu niukoliko svesni svoje vere. Jer ako Bog postoji,
to njemu pripada pobeda, a nikom drugom. U svetu se bori dobro i zlo. Ako bi zlu
pripala krajnja pobeda, to bi znailo, da je Bog zla sila. No Bog pre ne bi postojao no to
bi postojao kao zla sila. Postoji li Bog, to on postoji neminovno kao dobra sila; postoji li
Bog kao dobra sila, to je krajnja pobeda dobra neminovna posledica egzistencije Boga.
Vera u Boga otuda znai veru u krajnju pobedu dobra.
Vi svi, brao, verujete u Boga, no ima li jedan meu vama, koji bi verovao u krajnju
pobedu dobra? To jest ima li jedan, koji bi verovao dosledno? Neka vas ne udi i ne
vrea moje pitanje: gle, od uvek je bilo mnogo verujuih u Boga, a malo verujuih u
krajnju pobedu dobra; i gle, od uvek je vrean Bog na taj nain, to se mo njegova
smatrala slabijom od moi zla.
Ja znam koje su dve najvee ludosti pod Suncem: jedna je: vera u Boga bez vere u
krajnju pobedu dobra; druga je: vera u krajnju pobedu dobra bez vere u Boga. Jedno je
oganj koji se gubi u mraku, drugo je mrak, koji se negde i negda zavruje ognjem.
Kako to? Kako to? - pitaete. Ne treba pitati. U glavama onih, koji nose ove dve ludosti,
ne moe nikad da se obrazuje jedan razuman odgovor na ovo pitanje.
Kako to? Kako to? Nikako; vera u Boga nikako nije oganj koji se gasi u mraku; vera u
krajnju pobedu dobra nikako nije mrak, koji se negde sam od sebe razgoreva u oganj.

Vera u Boga i krajnju pobedu dobra, to je jedno drvo sa stablom i krunom. Sama vera u
Boga, to je drvo sa stablom, bez krune. Sama vera u krajnju pobedu dobra, to je kruna
bez stabla, koja visi u vazduhu. U svetu se prepiru dve grupe ljudi: jedno su poboni,
koji ne veruju u pobedu dobra drugo su bezboni, koji veruju u pobedu dobra. Jednoj
grupi ime je zabluda, i drugoj grupi ime je zabluda. Jedni su stablo bez krune, drugi su
kruna u vazduhu. Ima li ko god meu vama, ija bi dua bila dovoljno iroka i dovoljno
jaka za jednu normalnu, potpunu veru? Ima li ko god, iji duh ne bi predstavljao
razbijeno ogledalo, u kome se mogu da ogledaju samo sitni delovi harmonije sveta i
ivota? Ima li ko god, koga istovremeno osvetljava vera u Boga i zagreva vera u krajnju
pobedu dobra? Ako ima jedan, onda vreme nae nije bez Mesije, ako ima dva, tri i
deset, onda vreme nae nije bez proroka i apostola, niti bez heroja, niti bez mudraca.
Ko je Mesija? To je ovek, koji vidi Boga u svome ivotu i u ivotu svega oko sebe i vidi
krajnju pobedu dobra u svetu.
Ko je prorok? To je ovek, koji se osea nadahnut Bogom i nadahnut verom u krajnju
pobedu dobra.
Ko je apostol? To je ovek, koji propoveda Boga i krajnju pobedu dobra.
Ko je heroj? To je ovek, koji je uveren, da e dobro na kraju krajeva pobediti zlo i koji
se za ivota neustraivo istie kao branitelj i zatoenik dobra.
Ko je mudrac? To je ovek, ije misli vode Bogu i ije srce gori verom u pobedu dobra.
Svako vreme u istoriji nosi naroito obeleje kao to svaka planeta u vasioni nosi svoju
naroitu boju. Sva vremena su utkana tesno jedno u drugo kao raznobojna potka u
jedno isto tkivo. Obeleje jednog vremena je kult telu i fizikoj snazi; obeleje drugog
vremena filosofska povuenost i asketizam; obeleje treeg vremena negovanje nauke i
umetnosti; obeleje etvrtog vremena vlada tehnike.
Vlada tehnike obeleje je upravo naeg vremena. Nikad tehnika nije bila tako razvijena
kao u vreme, u kome mi ivimo. Njena vlada prelazi gotovo u apsolutizam. Sve druge
oblasti ljudskog duha i ljudske aktivnosti moraju se zadovoljiti sa jednim skromnim
rangom u sravnjenju sa svepotiskujuom tehnikom. Izgleda da se ak i crkva Hristova
mora u nae vreme zadovoljiti jednim skromnim rangom pred modernom tehnikom.
Tako je i u stvari. Da; prava crkva Hristova uostalom uvek je zadovoljna rangom, koji joj
ljudi dadu, no prava crkva Hristova nikad nije zadovoljna ljudima. Crkva Hristova je
stalan protest protiv ljudi onakvih kakvi su.
ta je ideal crkve?
Ideal crkve je poboan ovek s verom u krajnju pobedu dobra. Dok god takvog oveka
ne vidi u sredini svojoj, crkva ne miruje sa svojim protestom. Nae li se takav jedan
ovek crkva opet ne miruje sa protestom to se i svi lanovi njeni ne poure ka
savrenstvu ovoga jednoga.

Ideal crkve nije neto nemogue i neostvarljivo. Ideal crkve vien je do sad mnogo puta
ostvaren u istoriji oveanstva. Svoj ideal crkva je Hristova gledala do sad ostvaren na
svome Mesiji, na svojim prorocima i apostolima, i herojima i mudracima. No crkva jo
uvek postoji, i ako je njen ideal ostvaren toliko puta do sad; crkva postoji, da bi sve ljude
privela svome idealu, i postoji neprestano kao institut nezadovoljstva prema ljudima i
dobronamerne kritike i vaspitanja ljudi.
Ima mnogo ljudi koji ive u velikoj daljini od ideala Hristove crkve. Ti ljudi, koji su
siromani verom u Boga i krajnju pobedu dobra, prkosno istiu neko svoje bogatstvo,
mislei da je to njihovo bogatstvo nesravnjeno vee od onoga, koje crkva predlae.
Crkva predlae svima ljudima na zemlji bogatstvo u veri u krajnju pobedu dobra, kao
jedino bogatstvo, koje mogu imati svi ljudi i koje mora nadiveti i naslediti sva ostala
bogatstva. Ne ogluite se, brao, o ovaj spasonosan predlog crkve, jer crkva ga ne ini
zbog sebe no zbog vas. ovek, kome ideal Hristove crkve ostane vazda nedostupan,
nije potpun ovek no karikatura od oveka, nije celo pravilno ogledalo, no izlupani i
ispremetani komadii, koji pokazuju razroko i iskrivljeno lice.
Setite se ljudi, zdravih i lepih i snanih telom, koji ne veruju u pobedu dobra nad zlom. I
ja se seam takvih ljudi, i izgleda mi kao da se seam jednog sitno istucanog ogledala u
zlatnom okviru.
Setite se filosofa i svetenika, koji neumorno priaju, kako je pravda bolja od nepravde,
no kako je opet nepravda jaa od pravde, od uvek do sad, i od sad do uvek. I ja se
seam takvih ljudi i izgleda mi kao da se seam bolesnika koji bi govorili: - Zdravi ljudi
su istina bolji od bolesnih, no bolesni su jai od zdravih.
Setite se milionara, pod teretom ijih miliona dua njihova ivotari kao prebijena zmija
pod teretom gvozdene poluge, i koji od sveg srca jadaju se to ovaj svet mora propasti
zato, to mali i siromani ljudi, s porodicama i vojnim i poreskim obavezama, trae
jedan gro poviice svoje nadnice. I ja se seam takvih ljudi, i izgleda mi kao da se
seam ljudskih likova u izdubljenom optikom ogledalu, koji decu nagone na neuzdrani
smej svojom spljoenou, svojim pogaastim glavama i nogama i u elipsu razvuenim
trupom.
Setite se umetnika, koji vidi lepotu iskljuivo u svome umetnikom proizvodu, u slici, ili
statui, ili simfoniji, ili poemi. Za takvog umetnika sav je svet jedna brutalna rugoba, iz
koje je on kristalizovao jedan komadi lepote u svome delu. Za njega je rugoba, ili
disharmonija, oblik i ivot ovoga sveta. I ja se seam takvih umetnika i izgleda mi kao
da se seam napuenog deka, koji zahvati iz mora vode u koljku, pa se okrene
leima moru i pakosno govori, kako je more to to je u koljci, i kako drugog mora
nema, a ono to je iza njegovih lea to je pustinja Sahara.
Setite se naunika, koji klasifikuje nekoliko minerala ili ispie nekoliko hemijskih formula
na listu hartije, i onda s prekorom gleda na crkvu, koja propoveda neki vii razum od

njegovog. Sve minerale i sve hemijske elemente i njihova jedinjenja stvorio je nerazum,
a oveiji, nauniki razum kumovao je svima tim produktima nerazuma, i, eto, zato van
razuma ljudskog nema razuma u vasioni. Tako misli taj oveuljak, koji je veoma daleko
od vere u krajnju pobedu dobra i koji dolazi u klasu karikatura ljudske prirode i u
razbijena ogledala.
Setite se uopte svih onih ljudi, starih i mladih, koji se svaki dan ale na trijumf
nepravde i nemorala i rugobe i nerazuma u svetu. Setite se tih ljudi, koji svoju veru u
krajnju pobedu zla u svetu zasnivaju esto na vrlo sitnim razlozima, najee na
dnevnim neprijatnostima; setite se tih ljudi, da pogledajte ih: oni su svuda oko vas,
zagledajte i u sebe i vidite, da nisu oni i u vama samima, i ujte onda ovu prostu priu,
koju crkva Hristova u ove dane pria kao odgovor ljudima na njihovu pesimistiku
malodunost, na njihovu malovernost i zlovernost.
Jedno dete rodilo se u peini. Druga deca raaju se u svetlim sobama, u perju i svili, pa
opet se ale na nadmo zla nad dobrom u svetu. Ono dete iz peine i iz slame nikad se
nije na to alilo; ono je verovalo u Boga i krajnju pobedu dobra.
To dete koje je roeno u peini, u slami, prinueno je bilo da ostavi svoj zaviaj, tako
mio svakom detinjem srcu, i da bei s roditeljima u tuu, daleku zemlju, da bi spaslo
samo ivot svoj od smuene udi despota njegovog zaviaja. Druga deca ne osete
gorinu hleba u tuem zaviaju, i ne osete od svoga vladaoca nita osim oinske brige i
milote i nenosti, pa ipak veruju da je zlo jae od dobra. A ono dete, koje je jo kao
dete osetilo tako teka zla kao to su: tiranija i podlost i muan ivot u tuini, sve je vie
krepilo u sebi veru u krajnju pobedu dobra.
Od tog deteta koje je roeno u peini i koje je rano moralo begati iz svog zaviaja i od
tiranije, porastao je deko, koji je morao raditi zamoran posao u radionici drvodeljskoj.
Drugi deaci ne rade esto nita zamorno do svog zrelog uzrasta, pa ipak se ale na
mnoinu i teinu zla u svetu. A onaj deko, koji je morao sekirom i bradvom tesati i time
ivot svoj izdravati, nije se alio ni na mnoinu niti na teinu zla u svetu, no radosno je
podnosio sve napore s verom u krajnju pobedu dobra.
Od toga deka, koji se rodio na slami, koji je rano begao ispred tiranije iz svog zaviaja,
i koji je u mladosti svojoj morao raditi zamoran drvodeljski posao, porastao je ovek, koji
je voleo ljude, voleo svet, voleo ivot, i koji je poao da utvruje ljude u veri i u krajnju
pobedu dobra. No nije bilo lako utvrditi ljude u veri u krajnju pobedu dobra. Ljudi,
pritisnuti siromatinom i bedom, i neznanjem i bolestima, nisu mogli poverovati u dobro,
jer je zlo kao korov ubilo svaku veru u dui njihovoj.
Vlasnici pak i bogatai, koji su svoju vlast i svoje bogatstvo na zlu zasnivali, nisu smeli
poverovati u dobro, koje se protivilo njihovom zlom bogatstvu i njihovoj zloj vlasti.
Toga oveka, koji je uio ljude, da krajnja pobeda pripada dobru, a ne zlu, kuao je
jednom demon zla. Pokazao mu je sva carstva zemaljska i sve lepote sveta i rekao mu
tad: Ako se pokloni meni, sve e to biti tvoje (Lk. 4.). No toga oveka nije mogao

oarati trenutni trijumf zla u ovome svetu, on je tvrdo verovao, da e krajnji i veni
trijumf pripasti dobru, i zato je odbio zahtev demonski, govorei: Jedinom se Bogu treba
klanjati i njemu jedinom sluiti.
Toga oveka, koji se nije hteo pokloniti zlu ni po cenu vlade nad svima carstvima
zemaljskim, ismejali su ljudi zbog njegove vere u krajnju pobedu dobra. I to nisu Ga
zbog toga ismejali poslednji no prvi ljudi njegovog naroda. Teko narodu, iji prvi ljudi
ne veruju u krajnju pobedu dobra! Propae i ti ljudi i taj narod, kao to propadaju slepci
voeni slepcima, kao to je propao narod izrailjski voen licemernim i malodunim
patriotima.
I najzad taj ovek, koji je roen u slami i u veri u krajnju pobedu dobra, koji ni u tuoj
zemlji nije izgubio tu veru, koji nije malaksao u toj veri ni zbog trudnog i napornog svog
zanimanja, niti zbog kuanja demonskog, niti zbog ismevanja ljudskog, - taj ovek je bio
osuen zbog svoje vere, i bio je pljuvan i iban; i bio je u razbojnike uvren i s
razbojnicima kao razbojnik na smrt osuen i na krst raspet. No on je sve otrpeo ostajui
snaan u svojoj veri, da je vlast zla samo trenutna i da e dobro na kraju ipak pobediti.
Kad je on bio raspet na Golgoti, zlo je u istini trijumfovalo. Nikad trijumf zla nije izgledao
tako potpun kao u tome trenutku. Kad je ovaj pravednik izdanuo u najteim mukama,
koje su se jo jednom ponavljale u dui njegove majke ispod krsta, njegovi prijatelji
stajali su pogrueni i u srcu svome utvrivali veru u krajnju pobedu zla u svetu. Vera u
pobedu dobra, koju je u njihovoj dui utvrivao raspeti Hristos kroz tolike dane
drugovanja s njima, ugasila se u njima kao lelujavi i nesigurni plamen svee, oduvan
vetrom u noi.
Ovi prijatelji raspetoga pravednika vraali su se uvee u Jerusalim, pomaui u hodu
staroj i nesrenoj majci preko kamenitog brega. Za leima je majka ostavljala Golgotu,
no Golgota je neprestano ila pred njom. Na tamnom nebu su sijale zvezde. Pogrueni
drugovi mogli su s bolom rei zvezdama: Gle, vi ipak sijate, zvezde! Dakle, i nebo se
raduje pobedi zla nad dobrom?
Tako su mogli, s bolnom ironijom, rei zvezdama Hristovi uenici i prijatelji, vraajui se
s Golgote. No niti bi oni to rekli, niti bi alost stezala duu njihovu, da su u tom asu
mogli dii zavesu budunosti i videti samo mnogobrojne hramove, podignute u slavu
njihovog Uitelja. Niti bi stara i nesrena majka posrtala od iznemoglosti niz kameniti
breg, da je mogla saznati, da golgotsko stradanje njenog sina ne znai poslednji in u
njegovom ivotu, kao to uopte stradanje i propast nije i ne moe biti poslednji in ni u
jednoj drami dobra.
To je prosta pria, koju crkva u ove dane pria vernima. Zavretak te prie glasi: Hristos
je pobedio, dobro je pobedilo, oaloeni: gore srca!
Ta prosta starinska pria u stanju je i u naem tehnikom veku da podmladi mnoga
uvela srca i da povrati veru mnogim razoaranim duama. Mnoro ima uvelih srca i
mnogo razoaranih dua u naem vremenu. Kao olovo teko i kao olovo hladno - takvo

je nae vreme; kako da pod njegovom olovnom teinom i olovnom hladnoom ne bude
mnogo uvelosti i mnogo razoaranosti? Takva je vlada tehnike; ona je teka i hladna;
ona udaljava oveka od njega samoga, ona prenosi teite vrednosti u svetu sa oveka
na maine, sa ivoga na mrtvo. U miru se ceni vrednost jednoga naroda po mnoini
fabrika, pokretnih udovita, parnih maina, i uvek samo maina; u ratu se ceni mo
jednoga naroda opet po mnoini tehnike opreme, po mnoini puaka, i topova, i
vrednota, i maina, i uvek samo maina. Moderna tehnika je postala kao jedan gigantski
pancir, iza koga se ovek jedva da primetiti. Delo je zasenilo delaoca, stvar je zasenila
ivot.
Intimni duevni ivot ovekov je daleko, daleko zapostavljen iza tehnike virtuoznosti.
Nestalnost spoljanjeg ivota stvorila je nestalnost i ivota unutranjeg, duevnog;
donela nervozu i paralisala volju. Otuda oajanje, oputanje ruku niza se i ispovest, da
zlo pobeuje dobro u ovome svetu. Usred tog savremenog oajanja i nervoze i krenja
ruku die se crkva Hristova kao veni i svemogui dokaz suprotnog gledita. Usred
strahovite huke ovog tehnikog stolea, koja zagluuje pla i jecanje pobeenih zlom,
usred fabrinog dima, koji skriva Sunce sirotnima, usred velikovarokog bezbotva i
sujeverja i zloina i histerinog sladostraa, crkva Hristova govori, kao to je uvek
govorila i kao to e uvek govoriti: Ipak krajnja pobeda pripada dobru! Glas crkve nije
uvek najjai: crkvu nadvikuje esto puta oajanje i zloin, i nepravda i nepotenje, no
zato je glas crkve najtrajniji; jednim ravnomernim glasom ne prestaje ona hiljadama
godina da ponavlja svoju parolu:
- Krajnja pobeda pripada dobru.
Pored crkvenih zidina prolazi ovek, koji je nepravdom stekao ogromno bogatstvo, baca
prezriv pogled na crkvu i veli:
- Bolja je, crkvo, nepravda od pravde. Dok sam se drao pravde ja sam bio prezren i
gonjen od ljudi, a kad sam se nepravdom obogatio svi me cene i uvaavaju. To je
pravda, crkvo, gladna i bosa.
Tome oveku ima crkva da kae ovo:
- Greni ovee, ja ekam kraj svakog oveka i svake stvari, doekajmo i tvoj kraj i
videemo ta je bolje: tvoja ugojena nepravda ili moja gladna i bosa pravda. Ja sam
videla kraj miliona takvih, koji su kao i ti hodili na tulama nepravde, i videla sam njihovo
vratolomstvo u blatu i bankrotstvo u stidu, dok je gladna i bosa pravda trnovitim putem
hodila k pobedi. Ja u videti i tvoj kraj, a ti moj nee. Pored crkvenih zidina prolaze
mase ljudi, ucveljenih i oaloenih u ovom ivotu.
- "ime nas moe ti uteiti crkvo?" - pitaju oni s gorinom i beznadenou.
"Verom u krajnju pobedu dobra, - odgovara crkva. Ja sam spomenik i dokaz te pobede".

I tu crkva ponovo moe da podseti na onu svoju svetu po prostoti i istinitosti i utenosti
priu o roenom u slami vitlejemskoj i raspetom na krstu golgotskom detetu, iji je sav
ivot znaio trpljenje od zla no i veru u pobedu dobra, i ija je smrt znaila pobedu
dobra, najslavniju i najdugotrajniju pobedu dobra od postanja sveta do danas. No nije
samo ta jedna prosta sveta pria. Crkva ih zna stotine i hiljade slinih. Cele godine, iz
dana u dan, crkva pria po jednu ili vie takvih pria, kao dokaz pobede dobra nad
zlom. Crkva i nije nita drugo do zbir tih dokaza o krajnjoj pobedi dobra nad zlom, koji
slue kao izvor utehe i ohrabrenja novim pokoljenjima. Vara se ko misli, da crkva poiva
na jednoj goloj teoriji, koja se da dokazivati i pobijati. Ne, crkva poiva na faktima
nepobitnim. I vara se ko misli, da crkva biva s vremenom siromanija i slabija. Naprotiv,
iz dana u dan crkva biva bogatija i jaa. Ona se bogati i jaa mnoinom novih fakata,
novih dokaza o pobedi dobra nad zlom. Crkva Hristova raste. Svi ljudi, koji veruju u
krajnju pobedu dobra, jesu ive stene, iz kojih je sagraena crkva Hristova. Hrianin,
koji, pod pritiskom trenutnog zla, poveruje u krajnju pobedu zla u svetu, prestaje ustvari
biti Hrianin. Svetenik - pesimist to je laan sluga Hristov. Jer pesimist veruje u
pobedu zla nad dobrom, nepravde nad pravdom, rugobe nad lepotom, mraka nad
svetlou. Svetenik ili Hrianin, koji bi tako verovao, verovao bi znai u pobedu zlog
demona nad Hristom. Kome onda slui takav svetenik i takav Hrianin? Sama vera u
pobedu zla nad dobrom jeste sluba zlu. Ko veruje u pobedu zla, a naziva se sluga
dobra, taj srcem svojim slui zlu, a jezikom dobru. U nae, tehniko, vreme ljudi tee
veruju u pobedu dobra no to su verovali ljudi ranijih vremena. Otkuda to dolazi?
Poglavito otuda, to ljudi naeg vremena vie posveuju truda i vremena razviu kod
sebe kakve tehnike sposobnosti no karaktera. I u ranija vremena ljudi su se morali iz
mladosti obrazovati za neki naroiti posao, no zato se ipak preteni znaaj pridavao
obrazovanju karaktera. Otuda u nae vreme ima mnogo boljih vetaka i majstora
svakog posla, no malo karakternih ljudi, nasuprot ranijim vremenima, koja su imala
istina manje vetaka, ali zato vie ljudi. Otuda i pesimizam naeg vremena, i
razoarenje i oajanje i samoubistva! Nekad se ovek uzimao kao merilo stvari, sad se
stvar uzima kao merilo oveka. Nekad se ovek cenio prema onome ta on moe, sad
se ovek ceni prema onome ta on ume. Ko ume da sastavi jedan roman, ili napie na
brzu ruku novinarski lanak, ili napravi kakav nov aparat za kuvanje ili letenje, ili
konstruie kakvu mainu za tkanje ili osvetljenje, tome se oprataju obino sve slabosti
karaktera, - njegova tehnika naprava mera je njegove vrednosti, i apologija njegovog
ivota, i ulaznica u prva drutva. Onaj pak ko moe da izdri zlo, a ne zaplae, i ko
moe da vidi tuu nevolju i pomogne je, i ko moe da od dve koulje jednu odvoji i da
onome ko nema nijedne, i ko moe da jednu slomljenu duu uspravi i ohrabri, taj se ne
vidi iza onoga, koji ume da iz gvoarije sastavi neku novu mainu za krunjenje
kukuruza, ili bombu za ruenje i unitenje. Nekad je ovek bio oveku idol, danas je
maina oveku idol. Nekad je negovan u svetu kult dui, sad se neguje kult tehnici. Zato
je nekad ovek bio otporniji prema zlu i postojaniji u veri u krajnju pobedu dobra no to
je danas. Zar to nije dovoljan razlog da crkva Hristova danas bude puna nezadovoljstva
prema ljudima, nezadovoljstva i saaljenja.
Crkvi nije teko poniavanje, koje ona trpi od ljudi; crkvi je teka nesrea ljudi. Crkva
nije protivna savrenstvu moderne tehnike, naprotiv ona joj se raduje; crkva je samo
protivna despotskoj vladi te tehnike nad ovekom. Crkva ima svoj rang vrednosti: prvo

dolazi Bog, pa ovek, pa tehnika. Nae vreme obrnulo je taj rang vrednosti i stavilo ovaj
red: tehnika, pa ovek, pa Bog. Otuda nesrea, otuda pesimizam! Crkva pokazuje put
sree: to je vera u krajnju pobedu dobra. Ti ne veruje, prijatelju u krajnju pobedu
dobra? Pokuaj jednom ozbiljno da da sebi rauna o svom neverovanju. Gle, nauka
tvrdi, da e nastati jednom carstvo razuma. Gle, umetnost i filosofija prorokuju dolazak
carstva sree. Gle, crkva propoveda dolazak carstva nebesnog, carstva pravde i ljubavi,
i svoju propoved podrava sa onoliko dokaza koliko cigala ima u njoj. A vlada razuma i
sree i pravde i ljubavi - to je vlada dobra. S kakvim argumentom staje ti, prijatelju,
nasuprot i nauci i umetnosti i filosofiji i crkvi? Pokuaj da da jednom sebi ozbiljna
rauna o svom neverovanju u pobedu dobra. Ja sam uveren, da tvoje neverovanje
poiva na malodunosti, i da ono u stvari i nije toliko neverovanje koliko jedna mrana
slutnja.
Ti ne veruje, majko, u krajnju pobedu dobra? Tvoja dua je, veli, sam pesimizam. No
pesimizam je besplodan, on ne raa. Ti se nisi mogla nazvati majkom, da nisi verovala
u dobro. Jedna je majka stajala ispod krsta svoga sina. Zar tvoja nesrea moe biti
vea?
Ti ne veruje radnie, u krajnju pobedu dobra? No tvoj je rad tako teak, da e ti bez
vere u dobro klonuti noge pod njegovom teinom, i olabaviti miice, i misao potamneti.
Pogledaj u crkvu! Ona ti mae belom maramom i govori: Samo napred, bez straha i
sumnje! Ja sam sazidana na slavi hiljade radnika, iji je teret bio tei od tvog. Njihova
pobeda dola je od njihove vere u pobedu.
Ti ne veruje, stare, u krajnju pobedu dobra? Tvoje neverovanje je tvoj grob, - ne
oekuj tei i tamniji grob. Oko tebe svuda kljua ivot, koji te potiskuje s teretnim
uvaenjem. Samo te crkva gleda s ljubavlju i saaljenjem. Ti se sve vema osamljuje,
pokoljenja oko tebe postaju ti sve nepoznatija. Jezik borbe i strasti, kojim govore nova
pokoljenja oko tebe i kojim si i ti nekad govorio, postaje ti sve nerazumljiviji. Ti uti; ti si
sam; ti si jedna pokretna humka praine; preturie se jednoga dana ta humka, i od
praine njene mravi e praviti mravinjake. Nasloni se na crkvu, gle, ona veruje u pobedu
ivota nad smru, u vaskrsenje mrtvih. Ona ti govori o smrti kao o novom roenju, koje
e te uvesti u nov ivot, blii Ocu tvom nebesnom. Ona ti govori kao slabom mladencu,
koji se nudava u roditeljskoj pomoi i ljubavi. Stare, ti si starac samo u oima sveta, ti
si mladenac u oima crkve.
A ti, mladiu, zar ti ne veruje u krajnju pobedu dobra? Ti i ne uvia koliko svojim
neverovanjem kompromituje mladost. Mladost nita drugo nije do ovaploena vera u
pobedu dobra. Jesi li video vrelo vode to kljua iz zemlje? Zatisni ga blatom, ono e za
asak, dva, izbiti iznad blata; zapui ga unjem, ono e i kroz uanj nabujati; pritisni
ga kamenom, ono e na drugu stranu opet izii na Sunce. Takva je mladost sa verom u
pobedu dobra. Kroz siromatinu, kroz bolest i nepravdu, kroz teret i intrige, kroz sve
debele slojeve zla izbie prava mladost na polja obasjana svetlou njene vere u
pobedu dobra.

Ne dajmo se, brao, nikad zavarati trenutnim uspehom zla. Naa vera esto mora biti
jaa od stvarnosti. Zlo esto dovodi nau veru u iskuenje. Ako vera naa ne stoji uvek
na strai, zlo e nas iznenaditi i savladati. Negujmo kulturu tehnike, - tehnika je gordost
naeg vremena; negujmo jo vie kulturu due, - jer dua oveija gordost je svih
vremena. Jo dugo svet nee propasti, tehnika nije poslednja re duha ljudskog, i dua
ljudska imae, sem tehnike, mnogo jo da stvara. Vera u pobedu dobra to je osnovni
tvoraki impuls due, to je osnovni impuls ivota. Mi imamo mnogo vie nesvesne nego
svesne vere u dobro, zato i ivimo. Kud i kamo bi ivot na bio i sreniji, kad bi sva naa
nesvesna, instinktivna vera u dobro postala svesna. Osvetimo nau veru sveu,
osvetimo na ivot verom. Blago oveku, koji verujui u Boga veruje u krajnju pobedu
dobra u svetu. Jo dugo svet nee propasti, ne, nikad svet nee propasti, - on e se
zavriti pobedom i trijumfom dobra. Amin.
BESEDA O OPTIMIZMU
Posveeno onima koji gledaju u sunce a ne vide ga.

Sadraj

U svemu se pokaite kao sluge Boije:

u trpljenju mnogom, u nevoljama,
u bedama, u tesnotama. Kao alosni, a koji se jednako vesele;
kao siromani, a koji mnoge obogaavaju;
kao oni koji nita nemaju, a sve imaju.
II Kop. 6, 4.
ovee, Tvorac tvoj nije tiranin, ti strada od samog sebe!
Bezumni, probudi se! Pogledaj na vasionu;
sve die sreom, sve slavi udes svoj.
ukovski

Optimizam jednog invalida moja je dananja tema. Moja je tema jedan istinit fakt.
Postoji jedan invalid optimist, jedan grozan invalid, a veliki optimist. To je paradoks rei ete. Ne; paradoksi ne postoje. Ako logika vlada s jednog do drugog kraja vasione,
onda za paradokse nema prostora. I zaista nema. Paradoksi su samo prividni; to su
viene posledice s nevidljivim uzrocima. Kad uzroci postanu vidni, oevidni, onda
posledice prestaju biti paradoksi.
Postoji jedan invalid optimist, koga sam ja svojim oima video. To je jedan vojnik iz
prolog rata. Neprijateljski kurum proao mu je kroz telo, pored same kime. Lekari su
rekli, da su mu mnogi nervi iskidani, mnoga tkanja miina razorena, i motorna snaga u
nogama paralisana. Invalid ne osea vie da ima noge. Naspite mu ara ili leda na
noge, svejedno, on nee osetiti ni vrelo ni hladno.

Zvao me je da ga posetim. Osetio sam tugu pomeanu sa strahom, kad sam zazvonio
na kui. On mi je pisao o svojoj nevolji, i ja sam imao predstavu o jednom
melanholinom nevoljniku. Doekala me njegova majka; na licu osmejak. ta e rei taj
osmejak?
Uemo u sobu, polutamnu. U jednoj velikoj naslonjai kraj prozora sedeo je moj
poznanik, posaen, zavaljen. Uvelo uto lice prosijavalo je radou. Sve mi se inilo da
vidim nimbus oko tog ilibarnog lica.
- Ja sedim ovde od jutra do mraka, poe invalid i posmatram ivot kroz prozor. Od jutra
do mraka, a ponekad i od jutra do jutra. Majka mi je udesila ovu polutamnu sobu, jer mi
se ivot, koji na ulici posmatram, tada ini jasniji i svetliji. Vi znate, da kad ovek sa dna
dubokog bunara posmatra nebo usred podne, vidi zvezde na nebu. I ja posmatram iz
moje polutame ljude, i ljudi mi se ine zvezde, blistave, sjajne zvezde, koje gore i krue,
neprekidno plamte i krue, jedna s drugom, jedna za drugom, jedna oko druge. Dok
sam i sam uestvovao u vrtlogu ivota, ja nisam znao da je ivot tako lep i tako sladak.
Od kako sam izgubio noge, dobio sam oi. Da, ja vidim ovaj ivot tek od onda od kad
sam seo u ovu naslonjau. ivot je tako lep, tako harmonian!
- Bolest nije veliko zlo, a smrt nije ni veliko ni malo. Moje noge vise na meni; ne dre
one mene, no ja njih. Ali ima neto to dri i mene, kao to ja drim moje paralisane
noge, bez ega bih i ja sav bio paralisan. To je moj unutranji, duevni optimizam. Moja
dua dugo je bila paralisana. Njen vid bio je paralisan najvie. Ona nije mogla imati
viziju svecele lepote i celishodnosti ovoga sveta. Ona je sama tumarala po mraku i
mraan joj se inio ceo svet. Jedina njena revnosna delatnost to je bila sluba telu,
robovanje telu. Telo moje vuklo je duu moju za sobom kao lovac kera na konopcu; ona
je podskakivala, poigravala po praini i po blatu za telom, po elji tela, po mirisu tela. Ja
sam imao zdravlja, no nisam ga oseao. Imao sam oi, no nisam video. Sunani zraci
smejali su se na mene, a ja sam se mrtio na njih. Zvezde su me gledale, a ja sam ih
mrzeo i bojao se. Kao krtica bio sam, koju je neko izbacio na svetlost i vazduh, i koja
zbunjena tumara tamo-amo i drhtei rovi zemlju, da pobegne od Sunca i zavue se
ponovo u tamu podzemnu.
Hvala Bogu, te se desio ovaj rat. I hvala Bogu, te me je neprijatelj ovako onesposobio.
Taj neprijatelj mi je najvei dobrotvor. Ja sam izgubio noge, a dobio sam duu. Kako je
mudar Bog! On upotrebljuje i najsurovije sredstvo prema nama, radi naeg najveeg
dobra. Ja sam dao samo noge za duu. Da znate, koliko vie vredi dua od nogu!
Od kako sedim u ovoj naslonjai i posmatram svet kroz prozor, ja sam sredio svoje misli
i svoja oseanja. Haos je dugo vladao u mojoj glavi i mome srcu. Da bi ovek mogao
videti red u ivotu i svetu, mora prvo imati red u sebi. Do toga reda u samome sebi ja
sam tek doao. Rasterao sam haos i isterao sam strah iz sebe. Nekad me hvatao strah
od kijavice; danas stoje kraj mene, da, stoje kraj mene, dve paralisane noge, negdanji
sastavni deo mene, i ja nemam nikakva straha. Jedan prevrat desio se u mojoj dui.
Sada, kada sam postao najruniji, svet mi se ini najlepim; i kada me ceo svet
saaljeva, ja poinjem ceo svet saaljevati. -

Tako mi je govorio invalid s mrtvim nogama, koji je sudbom osuen, da do smrti bude
nepokretan organizam, kao biljka. To je jedan mlad ovek, od 25 godina, koji e moi
iveti jo 25 godina. A iveti jo 25 godina za njega znai presedeti dve i po decenije
nepomino, u naslonjai, kraj prozora, pred bioskopom ivota. Koliko bi vas na ovo rekli:
Ja bih se ubio, kad bih dopao takvoga stanja? Izvesno, mnogi.
Broj samoubistava postaje iz dana u dan sve vei, i to i iz daleko manjih razloga, nego
to je umrtvljenje obeju nogu. Misao o samoubistvu danas je nala pristupa u svima
glavama. Jedan gimnazist se ubija zbog slabe ocene, jedna devojka zbog melanholije,
jedan starac zbog bolesti. Mi smo doiveli za poslednjih nekoliko godina nekoliko
samoubistava lekara, profesora, direktora, dr. savetnika, pa ak i vladika. Samoubistvo
je postalo tako obina pojava u dananjem vremenu, da sam ja jednoga dana mogao
uti ovakav razgovor izmeu dva prijatelja:
Prvi prijatelj: Jesi li uo da je N. N. svrio?
Drugi prijatelj: Kako? Da li smru ili samoubistvom?
Vaspitanje tu igra glavnu ulogu. ovek se moe vaspitati za optimista ili za samoubicu.
Naa generacija vaspitana je vie za ovo poslednje.
Prvo roditelji ponu da spremaju samoubice. Svet je ovaj rav, ape majka svako jutro
sinu u ui. Ljudi su, sine, sebini, pakosni i laljivi. Izbegavaj ljude, sine. Gledaj samo
sebe.
Posle majke otac govori sinu: Kako je odvratno vreme napolju! Kako je runa divlja
priroda! Kako su odvratna dela ljudska! Kako je Sunce dosadno! Kako je ivot mizeran!
A i otac i majka ponavljaju sinu najee lude rei jednog oajnog pesnika:
"U svetu, brale, nema ljubavi."
Nema stranije osude za svet od ove. Svet je stvoren iz ljubavi, svet se odrava
ljubavlju. Rei, da u svetu nema ljubavi, to je najstranija ali i najlanija osuda sveta. A
na toj frazi jednog propalog oajnika vaspitala se cela naa generacija. Vi ete nai
stotine mladih i starih, koji ne znaju Oe na i nisu proitali nijedno jevanelje, no
neete nai ni desetine, koji ne ponavljaju posvednevno: U svetu, brale, nema ljubavi. A
onaj, ko te rei ponavlja, ne misli na smeh i radost, no na samoubistvo.
Koliko je na svet, na varoki, obrazovani i poluobrazovani svet, zatrovan
pesimizmom, to pokazuje najbolje raspoloenje toga sveta posle minulih ratova. Posle
nesluenih uspeha ratnih, koji su i za san, i za matu, bili suvie veliki i suvie lepi;
posle nesluenog portvovanja i izdrljivosti naih irokih narodnih masa, nai pesnici
deljaju onako isto suve i haotine stihove, kao i pre svega toga. Pritueni jednim starim
pesimizmom, opasnijim od najstarijeg reumatizma, nai stihotvorci nikako jo ne mogu

da se povrate i da otponu pevati. Mladi ljudi, koji su mogli poginuti u prolom ratu, i
kojima bi se opet uskoro dala prilika da se rtvuju za otadbinu, oduzimaju sebi ivot.
Roditelji produuju da govore deci:
"U svetu, deco, nema ljubavi."
Uitelji i profesori produuju da podnitavaju svoje uenike, stavljajui ove namerno
uvek na jednu veliku distanciju od sebe, skoro blie stvarima, kolskim inventarisanim i
protokolisanim stvarima nego sebi. Jednom reju: vladamo se danas, posle osveenog
Kosova, kao posle jednog sna, a ne jave. Vuemo se, a ne idemo. Posmatrate na
Terazijama kako se na svet kree: prosto, vue se, a ne ide. Melanholini, izlomljeni,
ravnoduni tipovi, mogu se videti u veem broju na naim Terazijama nego li u
Londonskom Piccadilly ili na berlinskoj Friedrichstrasse.
Naa radost uvek je polualost. Na smeh ne lii na srebrnu sunanu svetlost, nego na
bledu, melanholinu svetlost meseevu.
Na varoki svet ne voli osobito ni svetlost ni vazduh ni kretanje. Zatvoren sobni ivot je
najvie u obiaju. Beogradski parkovi srazmerno manje se poseuju praznikom nego li
parkovi ma koje varoi zapadne.
Naa veselja i uivanja ne mogu nikako, a da ne preu u tamnu oblast poroka. Pa i na
porok je goriji i turobniji od poroka drugog sveta.
- Ja nisam, - rekao mi je nedavno jedan nemaki novinar - ja nisam video narod s tako
malo prave radosti u ivotu i s tako mnogo tuge i melanholije, kao to je narod srpski.
Odkuda to dolazi?
Odkuda zbilja to dolazi?
Jednim delom dolazi to od dugog ropstva naih predaka. Rob je uvek tuan i brian. On
se uvek vue, umesto da ide. Melanholija predaka - robova preneta je i na osloboene
potomke. Dua se nasleuje u onolikoj meri u kolikoj i telo. Drugim delom dolazi to od
neiskazano tekog i neodreenog naeg dravnog i nacionalnog poloaja za itavo
jedno stolee, a naroito za poslednje 2-3 decenije.
- Biti ili ne biti! Ta je dilema treperila vie naih glava od roenja pa do poslednjih,
velikih dana, kao kob.
Treim i najveim delom dolazi to od naih unutranjih prilika, u koli, u crkvi, u
domaem i javnom ivotu, to jest: od naeg vaspitanja. U invalidskom stanju nalazila se
cela naa zemlja za nekoliko decenija; invalidska nam je bila i kola i crkva, i drutveni
ivot i politika. Zato je i nae vaspitanje bilo invalidsko. Otuda i na pesimizam, naa
turobnost i neveselost! Retko je koji invalid optimist. Ja sam poznao samo jednoga. On

ima obe noge paralisane, i osea strane igove u kimi, i sedi u naslonjai kraj
prozora, i posmatra ivot kroz prozor.
A mi ne posmatramo ivot kroz prozor,- kako mi da ne budemo optimisti?
Optimizam i pesimizam, to su dve razliite ocene ivota. ivot je veliko dobro, po
optimistikoj oceni, a veliko zlo, po oceni pesimistikoj. Mnogima izgleda da izmeu
optimizma i pesimizma nema vee ni bitnije razlike nego izmeu plavih i crnih oiju.
Jedan ovek ima plave, drugi crne oi; tako je jedan ovek optimist, a drugi pesimist.
Nije tako.
Optimizam je srea, pesimizam - nesrea. Nije najvea srea, kad ovek ima zdravlje, i
bogatstvo, i prijatelje, i slavu: najvea je srea, kad je ovek optimist. Niti je najvea
nesrea bolest, ili siromatina, ili osamljenost i ostavljenost, ili nepravda, ili ma kakva
nedaa i gubitak; najvea je nesrea za oveka pesimizam. Optimizam je himna ivotu,
pesimizam - himna smrti. Refren prve himne glasi: Vredi iveti! Refren druge himne
glasi: Ne vredi iveti!
iveti znai: misliti, oseati i raditi.
Optimizam ponavlja dakle: vredi misliti, oseati i raditi.
Vredi misliti.
"Ako je ita dostojno bogova olimpijskih, dostojno je miljenje" - govorili su stari Grci.
Platon i Aristotel i Stoici smatrali su misao za vrlinu, i to za vrhovnu vrlinu. Sokrat je
smatrao svojom misijom nauiti ljude misli i rasuivanju. Skeptici su prvi porekli
vrednost misli. Oni su prvi pesimisti u pogledu misli. Ljudi ne mogu doi do istine, tvrdili
su skeptici. Ljudske misli su imere, koje lebde na povrini svih stvari. Mi ne moemo
imati misli adekvatne stvarima. Nae misli su obmanljive i neverne kopije onoga to
postoji. Tako su uili Piron, i Montenj, i Jum.
No ak i njihova skeptika misao nije bez vrednosti. Tamo, gde se vodi napravi brana,
stvori se dubok vir. Skepsa je brana, koja je pomagala, da zahuktani filosofi sistematiari uspore svoj hod i udube misao.
Ljudi su uvek dolazili do potrebne istine i iveli od istine. Nijedno vreme nema svu istinu,
no nijedno vreme nije bez istine. Hegel je oborio fatalnu zabludu, kao da je svako idue
vreme u istoriji filosofije znailo demant prologa vremena, i svaki idui filosof ruitelj
filosofije svojih prethodnika. "Cvi su filosofski sistemi istiniti u onome to tvrde i neistiniti
u onome to odriu", govorio je Dekart. Ljudska misao nije toliko mona, da shvati i
obuhvati sve, no ipak ona je toliko mona, da moe osvetliti smrtnima vie prostora i
vie vremena, nego to oi mogu dogledati. Misli su neprolazne i nepropadljive. Misli se
utkivaju jedna u drugu i ive kao jedno ivo tkanje. Sve misli, koje su se ikad zarodile u
mozgu ljudskom, i danas se sunaju na zemlji.

Vredi misliti, jer misao je najvea mo, koju ovek poseduje. "Ja volim traiti istinu, nego
imati je svu gotovu", govorio je Lesing. Vredi misliti, jer misao je istina i put ka istini.
ovek ne moe zadovoljiti svoju e za znanjem, jer to je e za sveznanjem. ovek
nikad ne moe znati sve, no u svakom vremenu ovek moe imati onoliko znanja, koliko
mu je potrebno, da podri svoj optimizam, a to znai - svoj ivot u tom vremenu.
Kao to misli nae imaju vrednost, tako isto i oseanja. Na kraju krajeva ovek je vie
oseajno nego misaono bie. ovek se vie vlada po oseajima nego po razumu. Suma
naih oseanja daleko je vea od sume naih misli. Po simpatiji i antipatiji (tj. po sumi
naih oseanja u danom momentu) cenimo mi sve stvari vie nego po razumu.
Ljubav i prijateljstvo spadaju u carstvo oseanja. Tako isto i mrnja, i tuga, i strah, i
radost. Ono to najvie zagorava ljubav i prijateljstvo, to je kobna misao: I to e proi, i
to e imati svoj skori, vrlo skori kraj! Stvorenje, koje ja volim, zatrpae crna zemlja, i iz
lica, koje me sad greje toplije od Sunca, pronii e trava. Takva misao najvie truje
svaki trenut radosti, koji nam ljubav i prijateljstvo dodele.
Ljudi se nikako ne mogu da naviknu da posmatraju sve pod uglom venosti. Sve to
ovaj svet produkuje, produkuje za venost. Ljubav naa i prijateljstvo nae neprolazni
su kao svet, i jo neprolazniji. Varaju nas oi o prolaznosti svega, kao to nas varaju oi
o kretanju Sunca. Postoji jedna inteligibilna sredina, u kojoj sve ivi i sve se kree. Ona
je sama po sebi nepokretna. Sve to se kree u toj sredini, ostavlja na njoj svoj
neizgladiv otisak. Taj otisak je potpuno adekvatan stvarnosti. Sve to je ikad ivelo na
Zemlji, ivi i danas u toj inteligibilnoj, duhovnoj sredini; i sve to danas ivi, ivee
veito, opet u toj sredini. Naa ljubav i prijateljstvo ne raskida se smru, no produuje se
u jednom daleko istijem i uzvienijem i intenzivnijem obliku u drugome svetu. Izmeu
tog drugog i ovog sveta granicu ini jedino naa kratkovidost. Mi ne vidimo produenje
ovoga ivota posle smrti, i zato nam smrt lii na makaze, koje sve konce i veze izmeu
mrtvih i ivih presecaju, i koje i od nas svaki dan odsecaju po jedan deo, kada nas
rastavljaju od nae ljubavi, naeg prijateljstva i nae radosti. - Mi ne vidimo, no mi
moemo da vidimo. Moemo da vidimo svojim duhom sad za sad, a ide vreme i uskoro
e doi, kad e i za nae fizike oi biti vidljiv duhovni svet.
Vrednost oseanja bie veita kao i vrednost misli.
Isto je tako veita i vrednost dela ljudskih. Nijedno delo ljudsko nije izgubljeno, ne samo
delo Pavlovo i Saladinovo i Karlovo, no ni delo ma kog krojaa ili zidara iz predgraa
Beograda, ili Pariza, ili Londona. Svaki kroja misli da on radi iskljuivo za sebe! To i
misli, to i osea. U samoj stvari svaki kroja radi prvo jedan opte koristan posao, a
potom jedan posao, koristan po njega lino. Radom njegovih ruku odenue svoje telo
toliki i toliki broj ljudi.
Jedan zidar zida dom, u kome e drugi ljudi iveti i raditi, i raati se i umirati. On ga zida
u misli, da samo sebi koristi.

Jedan teak seje ito u nameri sasvim sebinoj. Meutim, desetine i stotine usta
nahranie se hlebom, koji on proizvodi.
Jedan ubojak pravi svirale, uz koje e drugi svirati, a trei se na svadbi i slavi veseliti,
ili u tuzi i jadu teiti.
Jedna Piroanka tka ilim, da zaradi novaca. Taj ilim e u kui bogataevoj
uveseljavati oi mnogih gostiju.
Mi smo svi tkai istorije, brao moja, mi smo tkai istorije i tkanje jednog vieg tkaa. Svi
dani, koji sainjavaju prolost, sami po sebi ne bi nita znaili bez tkanja, koje je u njih
utkano. Vreme samo po sebi nita nije bez tkanja svetskog, koje ga ispunjava kao
njegova sadrina. Usred toga tkanja vremena nalazimo se i mi. Mi tkamo i utkivamo se
celog ivota. Naa dosadanja prolost jeste nae dosadanje tkanje. Svako nae
dosadanje delo, i svaka re, i svaki oseaj utkan je u veliko tkanje prolosti. Nijedan
pokret naeg tela nije izgubljen, niti ijedna pomisao. Sva naa herojstva i nae podlosti
stoje vrsto utkane u prolosti. Nae radosti i nae bolesti, naa stradanja i razoarenja,
obmane i samoobmane, suze i osmejci, ambicije i intrige - sve, apsolutno sve postoji u
prolosti, utkano jedno kroz drugo ili jedno pored drugoga. U tom ogromnom tkanju
prolosti ne stoji samo istorija ljudi no i istorija celoga sveta, od sunaca do atoma.
Pomisli, prijatelju moj, ta si ti utkao u to veliko Boije tkanje? Ponavljam: sve tvoje rei i
dela i pomisli uvaju se u najsigurnijoj riznici. Jesi li utkivao greh, greh ti se i uva; jesi li
inio dobra dela, to stoji urezano u istoriji neizgladljivije nego da si u mermer zaparao;
jesi li lagao i klevetao, - prolost to isto tako briljivo uva kao i bitku kod Austerlica; jesi
li krao novac ili ljubav, jesi li pomiljao na ubistvo ili preljubu, - to je tako isto jasno u
prolosti kao to je jasno tvoje dananje prisustvo u ovoj crkvi. Moda su ljudi to
zaboravili, moda si i ti sam to zaboravio - to je prirodno uostalom: svi mi zaboravili smo
vei deo svoga ivota - no ne uzdaj se nita u na ljudski zaborav: mi nismo ni
postavljeni za uvare istorije, no za tkae ove. Prolost uva Onaj, koji ne moe
zaboraviti nita; prolost je pod kljuem Vrhovnoga Tkaa, koji revnosno bdi nad svakim
koncem u svome tkanju. Ti bi eleo, prijatelju, da poneki konac iz svoje prolosti
istrgne i uniti. Uzaludna je tvoja elja. Nita se od onoga to je bilo ne moe ni
istrgnuti niti unititi. Ti se kaje za neki greh iz prolosti; dobro je kajati se, no nepravilno
je misliti, da e se kajanjem u sadanjosti izgladiti neki greh iz prolosti. Greh ostaje na
svom mestu, a krajnje na svom. Kajanje koristi budunosti, ne prolosti. Kajanje nije
guma za prolost (takva guma ne postoji), kajanje je obnovljenje savesti za budunost.
Ili ti bi eleo, prijatelju moj, da svoja dela uzdigne, a dela tvoga blinjeg omalovai.
Veruj mi: tvoja je elja utopija, - svaija dela stoje na zasluenoj visini u istorijskom
tkivu, ni za santimetar vie ni za santimetar nie. U prolosti niti se to brie niti se to
popravlja: istorija je jedina knjiga, koja se pie bez korektura.
- Ja nisam doao da poruim, izjavio je Hristos jo na poetku svoje uiteljske misije.
Hristos je razumevao istoriju. On je znao, da se nita ne moe poruiti od onoga, to
pripada istoriji. Zakon i proroci utkani su bili u tkivo istorijsko, i niko ih nije mogao iz toga
tkiva izvui i poruiti. Ni zakon ni proroke nije Hristos stoga ni nameravao ruiti.

Rei moje, brao, nazvali su neki reima optimizma. Ja se ne mogu braniti od ovakve
ocene. Optimizam je oreol i hrianske filosofije i hrianske istorije.
Optimist je bio Osniva Hrianstva, i to najvei od svih optimista na svetu. On nije bio
optimist samo u svetlim trenucima svoga ivota, onda: kad je svadbovao u Kani
Galilejskoj, ili kad je zasipan cveem u Jerusalimu, ili kad je u tihim asovima
posmatrao lilije u polju, ili kad se pod zvezdanim svodom vozio po Jezeru
genisaretskom u krugu ljudi, koji su ga oboavali. Ne samo tada, no On je ostao
optimistom i onda, kad je. naputen od sviju, sam se molio Bogu u onoj kobnoj noi, na
poetku tragedije; i onda. kad je vuen od Iroda do Pilata, izvidan i ismejan; i onda,
kad je trnov venac zaparao njegovu boansku glavu; i onda, kad je pod krstom tekim
ostavljao za leima svojim Jerusalim, koji ga je ispraao kikotom i prokletstvom i
nemonim suzama enskim; i onda najzad, kad se aa gorine prelila i kad je ula u
istoriju re Golgota.
Optimisti su bili, i hrianski muenici. Muenici i velikomuenici bili su optimisti, - kako
mi da budemo pesimisti? Optimisti su bili oni, koji su se u rimskim cirkusima borili sa
divljim zverovima na uveseljenje Cezara. Optimisti su bili oni, koji su goreli u katranu po
parkovima, na uveseljenje Cezara i njegovih ena. Optimisti su bili oni, koji su na toku
istezani i u zemlju ivi ukopavani. Optimisti su bili oni, koji nisu znali za ravnopravnost, i
slobodnu tampu, i humanost, i drutva ak i za zatitu ivotinja. Kako mi da budemo
pesimisti? Zato mi da budemo pesimisti?
Optimista je bilo istina i meu starim, klasinim misliocima i pesnicima. No to je samo
optimizam metafiziki i pojedinani. Optimizam hrianski pak, to je oprobani optimizam
i optimizam mnogih. Ono prvo je zlato novokovano i briljivo uvano i glaano svaki dan
da bi sjalo, ovo je zlato, koje je prolo kroz blato i prah, kroz vodu i vatru, kroz smolu i
krv, i opet ostalo blistavo i isto zlato.
Klasini pisci su samo mislili i u misli - i zbog misli - bili su optimisti.
Hrianski muenici su na vatri goreli i vikali: Mi ipak verujemo! Oni su od zverova bili
rastrzani, i aptali su: Mi se ipak nadamo! Na krst su raspinjani, i jecali su: Mi ipak
ljubimo! Njih su gonili i zli i dobri carevi: i Neroni i Trajani, u Aziji i Africi, na Balkanu i u
Britaniji; prezirali su ih kao prokaene, odbacivali ih kao nepotrebno kamenje, otresali ih
kao prainu s nogu. Ueni ih nisu hteli razumeti, moni ih nisu hteli sasluati, bogati ih
nisu hteli zatititi. Sav je svet bio gluv za njihove molbe, divlji zverovi imali su vie
prijatelja od njih, mrtvi u grobu nisu zavideli njihovom ivotu. Pa ipak oni... dok je se
zemlja kolutala po etru ogledajui se na Suncu i nosei svoj crvalj na sebi... oni su dizali
svoje poglede Suncu i govorili: - Mi ipak ljubimo, i nadamo se, i verujemo. Mi ljubimo
ovaj mueniki ivot, i nadamo se u bolji, i verujemo u Jednoga Monoga, koji je vii od
Sunca i koji broji sve bolove nae i sve nepravde naih muitelja. To odbaeno
kamenje, koje su nogom odbacili zidari ondanjeg drutvenog ivota, uzeo je Boanski
Zidar vasione za temelj svojoj crkvi, toj najveoj graevini optimizma, koja je na zemlji
sazidana.

Hrianski optimizam nije samo jedna duhovita teorija, to je optimizam oproban i

dokazan. Optimizam platonski i stojiki odnosi se prema optimizmu hrianskom kao
san prema javi, ili kao bajka prema stvarnosti.
Ja ce ne bih zvao Hrianinom, kad ne bih bio optimist. Ili ako bih se zvao, ne bih istinu
govorio. I vi svi uzalud se nazivate Hrianima, ako niste optimisti.
Hrianstvo je najvei sistem optimizma, za koji svet zna. To je sistem vere, nade i
ljubavi. To troje samo spasava: vera, nada i ljubav. A vera, nada i ljubav - to je
optimizam... Dakle, jedino optimizam spasava.
Bez optimizma mi smo bez vere. A bez vere su bili stotine volova, koji su jutros zaklani
na klanici.
Bez optimizma mi smo bez nade. A bez nade su ugaene zvezde u vasioni, koje se kao
grobovi vuku za svetlim i ivim zvezdama.
Bez optimizma mi smo bez ljubavi. Bez ljubavi je i pustinja Sahara, u kojoj edan lav
rie traei vode, i ne naav grize svoju apu dok krv ne potekne, i lie slanu krv, da
ugasi e.
iler veli: Todte Grappen sind wir, wenn wir hassen. Gotter, - wenn wir liebend uns
umfassen.
Bez optimizma mi smo invalidi. Vei je invalid ovek bez optimizma, nego ovek bez
noge. Bog je stvorio ovaj svet najbolje to je mogao. Ovaj svet je kao jedna koncertna
sala za optimista, a kao bolnica za pesimista. Prvi uje neprestano sviranje valcera u
ovome svetu, drugi - sviranje alosnog mara. Prvi vidi cvee, drugi ubre. Prvome
padnu zraci sunani na lice, i zagreju mu i osvetle duu; drugome ostaje iza obasjanog
lica dua hladna i mrana. Budimo optimisti, brao i sestre, jer Bog je iz optimizma
stvorio ovaj svet, (jer nema nikakvog stvaranja bez optimizma). Pogledajmo danju u
zemlju, i nou u nebo, i verujmo i danju i nou u Boga. Postoji Tvorac sveta i Otac na, to je osnov naeg optimizma.
Budimo optimisti, jer smrt nije tako strana, kako straljivci priaju. Svako seme istruli
pre nego to iz njega nikne cvet. U smrti mi trulimo, da bi potom cvetali u novom ivotu.
Mi smo deca besmrtnoga Oca, te smo i sami besmrtni. Kakav bi to bio otac, koji ne bi
raao decu slinu sebi? Koji bi iveo milijarde milijardi godina, a imao sinove, iji vek ne
dostie ni stotinu godina?
Budimo optimisti, jer nijedan pravednik nee otii u pakao, niti ijedan nepokajani
grenik, u raj. Da bi ovek mogao ui u raj, prvo raj mora ui u njega. K paklu gredi
onaj, kome je ve pakao unutra, u dui. Raj nije jelo i pie, no neto slae od toga besmrtna radost i boanska uzvienost. Pakao nije kotao, u kome se kuvaju ljudi, no

neto stranije od toga: to je veita alost i unutranja gria savesti. Kazna grenika i
nagrada pravednika - to je najvia matematika vasione.
Budimo optimisti onda, kad stradamo, jer stradanje nae nikad nije becciljno i
besmisleno; ono je vaan faktor u optem ivotu oveanstva; ono je jedina plata,
kojom mi plaamo ulaznicu u ovo svetsko pozorite, koje je Bog osvetlio mnogim
Suncima i ukrasio mnogim udesnim scenarijama. Mene je triput u ivotu stradanje
dovelo do same smrti. I ja vam mogu posvedoiti, da ni takva stradanja nisu bila
nepodnoljiva i strana. Ja ih se rado seam, jer ona mi ine ivot danas lepim, a duu
moju ponosnijom i jaom.
Budimo optimisti kad gubimo kao i kad dobijamo, kad ostarimo kao i kad smo mladi.
Svaki uzrast ima svoju veliinu i svoju naroitu lepotu. I srebrne sede vlasi prelivaju se
prema Suncu isto kao i crne. I dua jedne starice od 80 godina vibrira pri radosti i alosti
onako isto kao i dua jednog mladog i bujnog stvorenja. Budimo optimisti kao Hriani,
jer u naoj veri nalazili su utehe najvei oajnici, inspiracije - najvei umetnici,
osvetljenja i putovostva - najvei i najbolji ljudi poslednjih devetnaest stolea.
Budimo optimisti kao Srbi. Pet stolea gledali smo mi u prolost. Sad je svuena
zavesa, i mi moemo pogledati i u svoju nacionalnu budunost. Mi nismo prvi meu
narodima, ali nismo ni zaboravljeni od Onoga, koji stvara istoriju. Naa uloga u istoriji
znaajna je, i postaje sve znaajnija. Na nacionalni idealizam nije grub ni ovinistian.
On poiva na rasnim i opteoveanskim tenjama, Kad se borimo za slobodu roblja, mi
se borimo za Boiju stvar, jer Bog je Otac slobodnih, a ne ropskih dua i tela.
Budimo optimisti, ako ne elimo da budemo invalidi duom, tj. daleko gori i tei invalidi
od onoga invalida - optimista, koji bez nogu u naslonjai sedi i kroz prozor posmatra
ivot.
Budimo optimisti u misli, jer samo optimistika misao dosee do Boga.
Budimo optimisti u oseanjima, jer optimizam je lek alosti i izvor prave i veite radosti.
Budimo optimisti u delima naim, jer dela naa se utkivaju u dela Boija, i ostaju veita
kao i dela Boija.
Budimo optimisti, jer ivot je optimizam, a mi, ljudi, najbolji smo stubovi i najlepi izraz
ivota.
Optimist biti znai iveti i ivot pravedno ceniti.

BESEDA O VASKRSENjU MRTVIH

Sadraj
Govorena mnogim zastraenim od smrti i neuteenim od ovoga ivota.
Nee Te mrtvi hvaliti, Gospode,
niti oni koji siu onamo gde se mui.
Nego emo mi blagosiljati Gospoda od sad i do vijeka.
Psalm 114, 17 - 18.
Kad je ubeenje u besmre tako neophodno za bie ovekovo,
to svakako ono i jeste normalno stanje oveanstva,
a ako je tako, to i samo besmre due oveije postoji nesumnjivo.
Reju, ideja o besmru to je sam ivot, ivi ivot, njegova krajnja formula
i glavni izvor istine i pravilnog saznanja za oveanstvo.
Ljubav k oveanstvu sasvim je nemisliva, nepojmljiva, i sasvim nemogua
bez vere u besmre due ovekove.
Dostojevski
Heilig, heilig, heilig bist du, Got der Grufte!
Wir verehren dich mit Graun!
Erde mag zuruck in Erde stauben
Flieht der Geist doch aus dem morschen Haus.
Schiller
Svi vai pogledi uprti u mene, draga brao, izraavaju danas samo jedno jedino pitanje:
Ima li vaskrsenja mrtvih? To pitanje stavili ste vi mnogo puta nauci i filosofiji, i umetnosti
i istoriji, i spiritizmu i hiromantiji. S duom ispunjenom raznolikim nesigurnim i kolebljivim
odgovorima vi se obraate danas crkvi s istim pitanjem:
- Ima li vaskrsenja mrtvih?
Vama se uri s odgovorom, jer smrt uri u susret vama; jer smrt svaki dan tumara po
ovome gradu i odvodi sobom jedan zamaan broj malih i velikih, koje ne vraa vie. Vi
ste svi kao na lutriju stavljeni u ovome ivotu; smrt se eta po stanovima vaim i
izvuene zgoditke svoje kupi. Njeni zgodici to su vai roditelji, vaa deca, vai prijatelji, i
vi sami. Vae najmilije i najdrae, pune topline i smisla, pune slatke nenosti i
privlanosti i kolorita, pretvara smrt na oi vae u krute votane figure. Vama je
dosadan dananji dan i vi ste nestrpljivi da ga to pre zamenite sa danom sutranjim, u
zaboravu, da je sa svakim danom lutrijski toak smrti blii vaoj numeri. Izai e najzad i
vaa numera, i smrt e je pogledati svojim ravnodunim oima, zasienim ljudima,
pogledae je i odnee je. I ti e, prijatelju moj, leati pred prijateljima svojim kao
votana figura. I prijatelji tvoji stavie ti u hladne ruke sveu i stajae u krug oko tvoje
glave. Stajae i tugovae:

- Gle, prijatelja naeg, koji je bio tako pokretan, i razgovoran, i svetao, i topao, i mio!
Gle, kako sad lei pred nama kao jedna mineralna masa, nepokretan i utljiv! Njegova
svetla dua nema vie ni onoliko svetlosti koliko ova tanka svea u rukama njegovim,
niti njegovo toplo srce ima onoliko topline koliko majuni lelujavi plamiak od svee.
Pri vidu mrtvaca vi se svi pitate, brao: ima li zbilja vaskrsenja mrtvih? Pa i kad se
udaljite od mrtvaca, i kad vam se hladan mrtvaki znoj osui na elu i suze u oima, kad
odete za svojim dnevnim poslovima i brigama, kad tkate, ili ijete, ili itate ili piete, ili
zidate ili zemljom upravljate, vama esto upada u obine misli i neobina misao o smrti i
vaskrsenju mrtvih.
Jedna majka stavila mi je nedavno pitanje: Ima li vaskrsenja mrtvih? Njen sin se borio
pod Bitoljem i poginuo. Ona je hodila i na bojnom polju otkopavala grob po grob, da bi
nala sina svoga. Mrtvaci su ve dugo leali pod zemljom i bili su svi izjednaeni meu
sobom i izjednaeni sa zemljom. Majka je poznala svoga sina po jednom medaljonu na
grudima. Po jednoj stvari poznala je sirota onoga, koga nije mogla poznati vie po licu.
ak i odelo izgledalo je besmrtnije od oveka, koji ga je nosio. Majka nije mogla plakati:
razorni uas smrti ostaklenio je njene oi i zamrzao njenu duu. Pred njom je leala
jedna jezovita tajna. Jedan ivot ugljenisan i uilovaen. Od oveijeg stvora, koji je
nekad bio sastavni deo njenog tela i njene due, od oveka, koji je nju majkom zvao,
koji je oruje nosio i bitke bio, ukazala se oima njenim jedna zemljana bezoblina
masa, koja se meala sa zemljom i u koju se uvlaila zemlja. Jedna pasivna zemljana
masa, koja nije vie oseala srodstvo ni s kim izuzev zemlje. Jedva se usudila majka da
dohvati sina rukama. Htela je bar pomilovati tu grubu uspomenu na njenog lepog sina.
No trgla se kao od runog sna: prsti se nisu mogli zadrati na povrini, no upali su
namah duboko u gnilo telo kao u trulu dinju. Obuzeo je majku strah. Ona je osetila
jednu neprehodnu provalu izmeu sebe i svoga sina. Nita svoga i nita miloga nije ona
mogla videti u tom otvorenom grobu, u toj mranoj, podzemnoj hemijskoj laboratoriji.
Dola je skruena, i kad mi je ispriala straan prizor, postavila mi je pitanje:
Ima li vaskrsenja mrtvih?
Poctavila mi je oaloena majka ono isto pitanje, koje mi vi, brao, danas pogledima
svojim postavljate.
Kako da vam odgovorim?
Ako bix vam govorio jezikom pesimista i oajnika, ja bih vam odgovorio: ne, vaskrsenja
mrtvih nema.
Ako bih vam govorio jezikom blizorukih rezonera, ja bih vam odgovorio: vaskrsenje je
jedna arena bajka starih i novih vremena.
Jezikom robova i bednika, muenih i gonjenih na pravdi u ovome ivotu, ja bih vam
rekao: Vaskrsenje mrtvih je neophodna potreba radi restauracije pravde.

Jezikom Sokrata i Platona, najmudrijih ljudi staroga doba, ja bih vam odgovorio: Da,
dua je beemrtna, smrt je buenje iz sna i prelaz u svet idealni.
Jezikom Dantea, najveeg pesnika za trideset minulih stolea, odgovorio bih vam: Ja
sam celog ivota gledao i opevao taj drugi, smru preobraeni i Bogom vaskrsli svet
mrtvih.
Jezikom Mikelanela i Rafaela ja bih odgovorio: Najvei skulptor i slikar posvetili su ceo
svoj genije i ivot slubi crkve, tj. institucije, koja se zasnivala sva na dogmi o
vaskrsenju.
Jezikom Kanta, najveeg filosofa novoga doba, ja bih vam rekao: ivot posle groba je
jedna neminovnost, koja se zasniva na zakonu organskom i moralnom. Kad bi se ivot
prekinuo smru, prekinula bi se otpoeta evolucija u ovome svetu; kad bi se ivot unitio
smru i najkategoriniji zakon, zakon savesti i morala, bio bi uniten.
Jezikom sadanjeg predsednika akademije nauka u Londonu, Olivera Loda, koji je
nedavno drao jedno predavanje o besmru ljudske due, jezikom toga uvenog
fiziara, ja bih vam rekao: Nad fizikim svetom postoji jedan svet duhovni, iji svesni
lanovi postajemo mi posle smrti.
Jezikom nedavno umrlog Lombroze, slavnoga antropologa i psihijatra, ja bih vam
odgovorio: Spiritizam je istinit; postoji duhovni svet, koji se mea sa ovim fizikim
svetom i uestvuje u ivotu ovoga.
Hoete li da vam odgovorim jezikom indijskih pagoda, ili egipatskih piramida i mumija, ili
arabskih damija, - jezikom Muhameda i abe, ili jezikom persijskog proroka Zaratustre,
ili jezikom grupe hramova na Akropolisu, ili onih na forumu rimskom, ili jezikom
druidskih oltara norveko-britanskog cevera, - odgovoriu vam jedno i isto: Mi emo biti
ivi i sueni posle smrti.
elite li odgovor na jeziku razuma, on e glasiti: Mrtvi treba da vaskrsnu.
Ili elite odgovor na jeziku instinkta, on glasi: Mrtvi moraju vaskrsnuti.
Ili odgovor na jeziku vere, on glasi: Mrtvi su ve vaskrsli.
No ja sam pozvan, da vam govorim jedino u ime Hristove vere, i ja u vam dati odgovor
u ime ove vere. On glasi:
- mrtvi treba da vaskrsnu,
- mrtvi moraju vaskrsnuti, i
- mrtvi su ve vaskrsli.

Mrtvi su ve vaskrsli! To je vano. To su tvrdili apostoli Hristovi u pedeseti dan posle

smrti svoga Uitelja. O, kad bi Bog dao i meni plameni jezik kao apostolima, da vas
zagrejem verom u vaskrsenje mrtvih, da podignem srca vaa iz dubine sumnje i
oajanja, i osvetlim oi vae, te da kroz hladne i mrane oblake smrti vidite veitu
svetlost ivota!
Plameni jezik dobili su apostoli onda, kad su oima videli svoga Uitelja posle smrti - to
je njihov dokaz. Oni se ne slue u dokazivanju ni matematikom ni logikom, no
najgrubljom empirijom. Njihovi su dokazi sasvim ulne prirode. Da li je to to su oni
ulima svojim opazili nelogino i paradoksalno, oni nee da znaju! Oni znaju samo ono
to i tvrde, naime, da su svojim oima videli iva oveka, koji je kao mrtav pre toga u
zemlji bio sahranjen. Ko trai od njih da dokau da su videli, taj trai da se najjai dokaz
dokazuje dokazima slabijim. Jer u ovom sluaju i matematika i logika slabiji su kao
dokaz od jednog vienog fakta. Za svaki vien fakt dovoljno je danas samo dva
svedoka na sudu. Meutim ovde nisu dva, no dvanaest. Oni ne dokazuju taj vieni fakt
niim, ali oni ga potvruju celim svojim ivotom i radom. Oni posveuju ceo svoj ivot
propovedanju onoga, to su oi njihove videle. Oni zbog toga naputaju svoje ognjite,
svoju porodicu, i svoju otadbinu, i izlau se zbog toga stranim poruganjima i
gonjenjima i trpe najuasnije muke, i zbog toga najzad mueniki i umiru. Da su apostoli
tvrdili vaskrsenje Hrista iz mrtvih, i zato tvrenje dobili mermerne palate pored Irodove u
Jerusalimu, ili zvanje senatora u Rimu, odmah bi se njihovo tvrenje obelodanilo kao
lano i razumljivo. No njihova propoved dobija vid istine od onoga asa, od kad oni
poinju toj svojoj propovedi rtvovati i svoje imanje, i vreme, i prijatelje, i zdravlje, i svoju
sreu, sreu malih i vrednih ljudi, sklonjenih od zavisti i sve, sve. Kad su prvi put
apostoli progovorili o vaskrslome Hristu, ljudi su se smejali i nazivali su ih pijanim. Kad
su drugi put progovorili, ljudi se nisu smejali, ali su ih mogli nazvati potplaenim. Kad su
ih ljudi stavili na muke i opet uli iste rei iz njihovih usta, tad su se zamislili. I tek kad su
ih ljudi videli, da i krv svoju ne ale da proliju za rei o vaskrsenju, poverovali su im. Ne
logika, no krv muenika dokazala je vaskrsenje Hristovo.
Ali ne treba niukom sluaju misliti, da su apostoli smatrali propoved svoju o vaskrsenju
mrtvih kao neki fantastian i zato privlaan dekorum svojoj moralnoj propovedi, koja bi
tobo za njih bila glavna. Ne; naprotiv, oni su svuda isticali fakt Hristovog vaskrsenja
kao glavni fakt, koji oni znaju, kao najveu novost, koju oni donose, i kao
najspasonosniju blagovest, koja treba da postane nov osnov ljudskoj pravdi i srei na
zemlji. Apostol Petar poinje svaku svoju re narodu ponavljanjem istorije o Hristu
raspetome i iz mrtvih vaskrslome. Apostol Pavle pie Korinanima: Ako Hristos nije
vaskrsao iz mrtvih, onda je luda naa propoved, luda je takoe i vera vaa (1 Kor. 15,
4). Isto tako i za nas vera u vaskrsenje mora biti glavna stvar. Jer bez toga sva ostala
vera naa je luda i izlina. Luda je bez toga i propoved moja. Onda bih ja pred vama
ovde liio na vodenicu, koju voda tera, a koja vetar melje. Ja bih bio najmizerniji stvor
na zemlji, kad bih vam propovedao vaskrsenje, a sam u njega ne verovao. Ja bih bio
najnedosledniji ovek na zemlji, kad bih vas savetovao: Budite optimisti, jer mrtvi su
ilovaa i nita vie do ilovaa! I bio bih ovek u najveoj zabludi, kad bih vas uio:
Budite pravedni, jer pravdi i nepravdi jednako biva u smrti, jer smrt ne donosi ni nagradu
ni kaznu niti ita bolje od veitog mraka i veitog sna bez probuenja.

Da li je smrt donela Hristu veiti mrak i veiti san bez probuenja? Ako jeste, onda je
smrt ponor, u kome se svi ljudi gube, a ivot samo momentalno i besciljno tumaranje i
alosno zaigravanje oko tog ponora.
Ako Hristos nije ustao iz mrtvih, onda niko od mrtvih nije ustao: onda je zemljina kora
jedna velika nadgrobna ploa, na kojoj smo mi samo bledi natpis nad prahom naih
predaka.
Ako Hristos, raspeti na Golgoti u vreme Pontija Pilata, nije u ovom asu iv, onda je sva
hrianska vera jedno lano bajukanje i jedno dadiljsko uljuljkivanje oveanstva u
carstvo snova i prizraka.
Onda nato crkva u svakom selu i gradu Evrope, nato crkva i molitva? O ta je onda
nada, do dim, i ljubav ta je onda do besmislica. I ceo ivot ta je onda do dim i
besmislica? ta je onda hrianska umetnost do ovekoveenje lai? I hriansko
blagorodstvo - do neosnovano mekutvo?
I apostoli Hristovi ta su drugo do zaneenjaci?
Dante - bolesna sanjalica?
Kant - neznalica?
Oliver Lod - rav logiar?
Lombrozo - obmanuti spiritist?
A mi svi, svi - naslednici bolesne sanjarije i neznanja i gluposti i obmane?
No pokuajte da ozbiljno zamislite Hrista mrtvim za ovih devetnaest vekova: da nijedne
molitve upuene njemu on nije uo, i da nijednoj liturgiji, na kojoj se ime njegovo
velialo, on nije prisustvovao, i nijedan bol ne saosetio, i da je za punih devetnaest
vekova taj Hristos, dok smo mu se molili, dok smo pred njim kleali, dok smo ga
obogotvoravali, bio gluv i nem, kao ilovaa.
Ne, to nije mogue zamisliti. Ovoliki ivot, zasnovan na Hristu, nije se mogao zasnovati
na smrti, no na ivotu. Toliko impulsa, koliko je dao Hristos svetu, nije mogao dati
ovek, koji je iveo 33 godine i potom se pretvorio u jednu pregrt pepela. Toliko
naprednih revolta i duhovnih preobraaja u svetu mogao je proizvesti samo onaj, koji je
iveo i ivi zajedno sa svojim delom kroz svu istoriju, do danas, koji iv veito bdi i lebdi
nad svojim delom. Tako svemoan vladar ljudske istorije i gospodar ljudskih misli i srca
mogao je postati samo ovek, koji je se posle smrti pokazao kao iv i time utvrdio
ubeenje kod ljudi, da smrt ne znai unitenje ivota no samo prelaz iz jednog ivota u
drugi.

ivi Hristos je garancija nae vere. Hristos, koji je iveo tridesetinu godina u Galileji i
Judeji, nije uinio ni milioniti deo onih uda, koja je uinio Hristos, koji se posle smrti
javio svojim uenicima. Ovaj drugi Hristos upravo i zasnovao je Hrianstvo. Ovaj drugi
Hristos je glavna garancija nae vere u smisao ivota i vaskrsenje mrtvih.
Nekima se pak ini ova garancija suvie stara i suvie udaljena vremenom i prostorom,
te trae nove garancije. Ja velim, to je glavna no ne i jedina garancija.
Nije se jedini Hristos video iv posle smrti. Spiritizam je postao u nae vreme religijom
nekolikih miliona dua u svetu. A spiritizam se zasniva ne samo na vizijama prolim, no
i sadanjim. Spiritizam je jednim delom svojim zabluda, no on se ne dri i ne iri zbog
zablude no zbog istine, koja je u njemu. Oko svake istine uvek se nagomilavaju
mnogobrojne zablude, kao leptiri oko plamena svee. Osnovna istina spiritizma jeste da
postoji jedan vii duhovni svet, koji stoji u neposrednom dodiru sa ovim fizikim svetom.
Zakljuak od ove istine jeste, da emo i mi po smrti biti lanovi toga vieg, spiritualnog
sveta. Stotine i hiljade i stotine hiljada primera pojava duhova, poev od pojave Samuila
caru Saulu pa do spiritistikih pojava naeg vremena, koje su prouili i objavili naunici i
filosofi: Kruks, Fehner, Lombrozo, Dems i drugi, predstavljaju jednu jaku empiriku i
naunu podlogu za veru u besmre. Spiritizam nita drugo nije do pokuaj, da se
opitom dokae glavna istina vere hrianske, i svake vere, - besmrtnost. To zahteva
moderno vreme. Moderni nain miljenja zahteva da se sve dokumentuje kao istina
opitnim naunim saznanjem. Moderni ljudi nee da veruju dok ne vide i ne uju i ruke
svoje u rebra vaskrslih ne poloe. To ima i svoju dobru stranu. No to pokazuje i ogrubeli
smisao za jedan vie ideoloki nain saznanja.
Ljudi su i pre Hrista i pre organizovanog i rairenog spiritizma verovali u ivot oveka
posle smrti. Prosti ljudi su dolazili do te vere instinktivnom slutnjom, a filosofi jo i
logikom stvari.
I u naem srcu kao i u srcu nae brae starih Egipana i Indijanaca, postoji ta
instinktivna slutnja, zaeena u nama od poetka kao najvee prorotvo najvee
stvarnosti, koja ima da doe. I u nau pamet, kao i u pamet nae brae starih filosofa
svih naroda, moe se smestiti ta ista logika stvari, po kojoj smrt ne znai prekraenje,
no izmenu i produenje ivota.
Instinktom su prvo ljudi nasluivali sve velike stvari, koje su docnije pronaene.
Instinktom voen Kolombo je pronaao novu zemlju, Stefenson eleznicu, a trgovac
liman staru Troju i Prijamovo blago. Instinktom su ljudi naslutili i podzemnu vonju i
vazdunu lau. Bergson, savremeni francuski filosof, instinktom dokazuje besmre
oveije due. Instinkt nam kae, da smo mi besmrtni, a instinkt ne vara ni pojedince,
kako da on prevari celo oveanstvo? Celo oveanstvo se instinktom nada novom
ivotu posle smrti. Nemogue je i zamisliti, da se tako sveopti instinkt moe varati. Jer
kroz instinkt govori samo Boanstvo, a Boanstvo ne vara no govori veito istinu.
Instinkt na pokazuje se jo nepogreniji time, to ga i logika stvari podrava i njegovo
prorotvo potvruje.

Da li doputa logika stvari, da Bog moe izvriti samoubistvo? To niko od vas ne moe
rei. Bog je veiti nosilac ivota cele vasione. Samoubistvo Boga je, dakle, savreno
nemislivo. To je prva premisa.
A druga glasi: Svaki pojedinani ivot jeste ivot Boiji. I moj i tvoj ivot, kao i ivot sviju
nas jeste ivot Boiji. Bog stoji prema svakom pojedinanom ivotu ili kao celina prema
delu, ili kao portret prema minijaturi. Svejedno. Glavno je, Bog ivi u svakom
pojedinanom ivotu. Ako bi smrt znaila unitenje jednog pojedinanog ivota, ona bi
znaila za Boga samoubistvo. Jer unitavajui moj ivot, Bog bi unitio samim tim i svoj.
A poto na kraju krajeva sva iva bia moraju podlei smrti, to bi na kraju krajeva i Bog
izvrio definitivno samoubistvo.
A iz toga sleduje zakljuak: Smrt je nemona nad naim ivotom, kao i nad Boijim.
No nato dokazivati besmre ivota? Gle, nijedan veliki verski genije u istoriji sveta nije
dokazivao dve stvari: Boga i besmre. Ni Konfucije, ni Orfej, ni Mojsej, ni Muhamed, niti
apostol Pavle. Za sve njih ivot posle smrti bio je tako oigledan, da ga oni nisu mogli
dokazivati. Jer onoliko je isto teko koliko nepotrebno dokazivati stvari oigledne. Oni su
svi govorili ne kao logiari i naunici, nego kao cvedoci jednog drugog sveta. I Hristos
nije dokazivao ni Boga ni ivot posle groba. On je bio svedok i jednog i drugog. On je
gledao i opaao i svedoio ono, to je video. Vrata budunosti pred njim su bila
otvorena, i on je video sebe iva posle smrti. Video je sebe gde hodi na oblacima,
okruen viim duhovima, u svetlosti i slavi. Video je angele svoje, gde trubama bude
mrtve i sabiraju ih na sud sa sve etiri strane sveta. On je to video i na to ukazivao, no
nita nije dokazivao. Ko je imao oi za duhovni svet da vidi, taj je video. Ko nije imao,
tome nije moglo biti dokazano.
Najvei ljudi u istoriji bili su i najvidovitiji. Najvidovitiji bili su najreligiozniji. A
najreligiozniji su davali oblik ljudskom ivotu. Mi moramo, brao, poi za najveim,
najvidovitijim i najreligioznijim. Mi moramo koraati za njima s poverenjem. Bog nee
dati njima, da u propast otidu, a oni nee dati nama, da zalutamo.
Bog je najglavniji jemac naeg besmra, naeg vaskrsenja posle smrti. Na ivot je
njegov ivot. Na ivot je njemu mio i drag kao njegov sopstveni. Kao svoj sopstveni
ivot on ga ne samo nee no i ne moe unititi. Bog nije stvorio ivot, da bi imao ta
unitavati. Bog voli da pokae svoju tvoraku mo, a ne razornu, sazidajuu, a ne
rueu. Sve to je stvorio On je stvorio da se razvija i ivi. Svi smo mi sudovi boanskog
ivota, koji se postepeno ire tako da sve vie zahvataju u sebe toga ivota. Sve vie
prelazimo mi u Boga i Bog u nas.
Smrt nije nita drugo do podstrek ivotu. Smrt ini ivot intenzivnijim. Smrt nije
gospodar no sluga, sluga Boga i ivota. Naa planeta nije carstvo smrti, no polje, na
kome je smrt najomrznutiji argatin. Toliko mi verujemo u ivot, da ak i smrt
predstavljamo kao ivu. Slikari slikaju smrt kao jedno skeletno bie, koje ide s kosom i
kosi po livadi ivota. Ili je predstavljaju kao mranog ritera, koji na konju gazi po

ljudskom mravinjaku. Ili kao sviraa s violinom, koji maijskom svirkom privlai ljude
sebi i oduzima im ivot. U svakom sluaju, dakle, naa mata predstavlja smrt kao ivo
bie. Kako je to nelogino verovati da smrt ivi, a mi umiremo! Kako je nelogino
smatrati smrt, koja je protivnik ivota, besmrtnom, a nas, koji smo nosioci ivota,
smrtnim!
Meutim logino je misliti, da je na ivot nezavisan sasvim od te ozloglaene i
uobraene "mrane" sile, koja se smru naziva, a zavisan potpuno od Boga. I logino je
misliti, da je za nas bolje zavisiti od Boga nego zavisiti od sebe samih. Jer zavisiti od
Boga znai zavisiti od beskrajnog uma i dobrote, od savrene ljubavi i harmonije, od
oinskog srca, od pravde i svetlosti, od stalnosti i venosti. A zavisiti od sebe samih za
nas znai zavisiti od neznanja i zla, od mrnje i melanholije, od gordosti i nestalnosti, od
tame i kolebljive vremenosti. Cilj, koji je Bog postavio smrti izvesno je bolji od svih
ciljeva, koji bi joj mi mogli postaviti. Ona treba da razloi, da bi se sloilo; da razgradi,
da bi se sagradilo, da uspava, da bi se probudilo.
Mi smo od zemlje postali i opet u zemlju odlazimo. Neka nas nita ne plai to, to u
zemlju odlazimo. Zemlja je ista i nevina; grob na njoj nije hladniji od kolevke. Zemlja je
jedno sloenije telo od naega i jedan sloeniji duh od naega. Zemlja je na angeo
hranitelj, na dobri, krilati arhistratig, koji se u letu svome oko Sunca kupa neprestano u
sunanoj svetlosti. Na krilima svojim nosi on nas, decu svoju, oko velikog svetila
vasionskog. On leti zajedno s nama, pun duha i ljubavi i radosti ivotne, on ivi sav,
skroz. Zemlja je sva iva, skroz. Duh Boiji je neprestano na njoj i u njoj. Duh Boiji je
neprestano oivljava. Razbacane kosti po zemlji plae oi no ne duh. Istrulelo meso pod
zemljom plai oveka no ne i Boga. Jer od jednog pogleda Boijeg sve razbacano se
sjedinjava i sve istrulelo oivljava.
Setite se uvene vizije proroka Jezekilja, kog je ruka Mikelanela bojom ovekoveila.
Bog pokazuje proroku dolinu punu mrtvakih kostiju, i pita ga:
"Sine oveiji, hoe li oiveti kosti ove? A ja (govori prorok) rekoh: Gospode, Gospode,
ti zna.
Tada mi ree: Prorokuj za te kosti i kai im: suhe kosti, ujte re Gospodnju,
I prorokova kako my se zapovedi, i ue u njih duh, i oivee, i stadoe na noge, i bee
vojska vrlo velika (Jez. 37, 1 - 10)."
Priznajmo, brao, Boga za gospodara ivota, Boga, a ne smrt.
To priznanje odvee nas poverenju prema Ocu naem nebesnom, koje e ispuniti
nau duu radou i molitvom:
- Boe mi smo praina, koju si ti oiveo duhom tvojim. Postavio si nas u jednu dolinu
prepunu mrtvakih kostiju i trulog mesa. Daj nam snage, da moemo izdrati nakazni
vid mrtvih, iji emo broj i mi danas - sutra poveati.

- Ti e vaskrsnuti nas mrtve, Boe, kao to si vaskrsao Tvog najboljeg sina, Hrista,
brata naeg. Ti nisi raao decu svoju, Oe, da ona samo za trenut pogledaju po
raskonom domu tvome, pa da ih posle baci u tamu, u veliku tamnicu. Ti ih nisi raao
da ih tama guta. Ti si ih raao, da ti oni budu drugovi u venosti.
- Ne pitamo te, Oe, u kakvo e nas telo obui u drugom ivotu, niti kakvom e nas
snagom oiveti. Ne; no mi te samo molimo: pojaaj nae poverenje prema Tebi i nau
veru u ivot. Jer sve to ti bude uinio od nas bie nesravnjeno mudrije od onoga to bi
mi uinili od sebe. Tvoji planovi bolji su od svih naih elja. Tvoja mo nadmaava sve
nae uobraenje. Ti koji ima mo da stvori, ima mo i da umrtvi, i ti koji ima mo
da umrtvi, ima mo i da oivi. Stvoritelju ivih i vaskrsitelju mrtvih, stvori u nama
ivim veru u vaskrsenje, jer bez te vere mi smo ivi mrtvaci, i poseti nas posle smrti, i mi
emo mrtvi oiveti. Samo Ti vazda budi s nama, u ivotu i smrti, i mi emo vazda imati
sve to elimo. Jer ti si ivot i ivotodavac, od uvek i do veka. Amin.
1. Propoved
O SLUAOCIMA I PREDMETU
Sadraj
Evo i Sunce zae, umorni mali mravi, i vi ste se ve zbili u vaem obitalitu, spremni za
san i odmor. Duge i duge asove sedim ja vie vaeg doma i posmatram uurbanost
vau, a vi me i ne opaate.
Ne plaite se! Nisam doao ni da vas u radu uzbunjujem niti u snu uznemirujem.
Naprotiv, rad sam da svoju ljubav prema vama zasvedoim jednim korisnim po vas
delom. Da bi vam san bre doao i povratio vam snagu, tako potrebnu vam za sutra
snagu, ja hou da vas ljuljukam priama o onom rodu kome ja pripadam.
Neka vas ne zauava veliina moja, kao to mene vie ne iznenauje malenkost vaa.
I vi ste veliki kao ja prema neizbrojnim drugim svetovima, koji su ispod vas; i ja sam
malen prema onima, koji su iznad mene. No jednaki smo u tome, to smo i ja i vi
uasnici ovog udnog ivota u istom vremenu i na istom mestu. Ko je od nas pre izbio
na svetlost i ko e pre utonuti u mrak, svejedno je; glavno je, da smo mi videli i poznali,
da, glavno je, da smo se biu, obliku, nainu ivota i udnim delovanjima jedan drugom
naudili. Da se naudimo jedan drugom i samom sebi i da se poznamo uzajamno tome nas goni priroda naa.
Ko je i ta je ta priroda, o tome neemo sad razgovarati. Samo jedno: - Ona je duboka,
mali mravi, kao to je dubok mrak vaeg lavirintskog obitalita, neiscrpna je ona kao i
ivot koji iz nje izvire. Strah bi vas podiao i san bi pobegao od vas, kad bih vam priao
o dubini i tajanstvenosti prirode. No ja to neu, prijatelji moji, ne. Nisam doao da
ulevam u vau plemenitu duu strah, no dublji svetski smisao i hrabrost.

O oveku u da vam govorim, o caru zemaljskom, oveku. Nita na ovoj planeti nema
udnije, o emu bih vam mogao govoriti, nita sloenije i fantastinije.
O poetku oveka? Da ne pitate o tome, mali mravi? Ja se bojim da me o tome pitate.
Mi ljudi uvek moramo da pitamo o poetku svega onoga, o emu se govori. Mi smo
nesreni zato, to to pitanje ne moemo nikad da preutimo, da sakrijemo, ni od sebe ni
od drugih. Da li ste i vi, mravi, te iste sree, te iste nesree?
Povesnica nae prolosti poinje s narodom, ne s ovekom. Stotine drava, mravinjaka,
dizani su i rueni pre nas, - i to je ono to nam povesnica zna rei o prolosti. No o
prvom poetku ivota na zemlji, i o prvom impulsu, koji je prethodio tome poetku, mi
ljudi smo u velikoj neizvesnosti. Kakvo je bilo lice zemljino onda, kad je se na herojski
praroditelj na njoj probudio, kakvo li je bilo Sunce, kakav li vazduh i voda, kakvi li biljni i
ivotinjski drugovi naeg praroditelja, kakav li pak sam njegov izgled, lik, - to bi smo mi
ljudi rado hteli znati. Mi bismo hteli da predstavimo sebi onaj sveani dan, kad se na
bujnom, mladalakom krilu nae majke zemlje rodio praotac naeg roda. Hteli bismo da
ga vidimo kao cara svega ivog oko njega, kako se ushiava neopisanom bajnou lepe
devojke Zemlje, iz ijih se sveih grudi on hranio slatkim sokom. Hteli bismo da
prisustvujemo prvom jutru, kad ga arki zraci Sunca bude iz zdravog sna. Hteli bismo
da otkrijemo tajne njegovog primitivnog duha i srca. Hteli bismo - i na tome ostajemo.
Ne ostajemo mi pri prvoj elji zato, to mi tako hoemo, no to moramo. Neizmerni su
trudovi nai iz stolea u stolee, iz godine u godinu, da otkrijemo nau kolevku, da
fiksiramo naeg praoca, da osvetlimo daleke tamne predele praprolosti, po kojima se
ne hodi dva puta. Mi pokuavamo moda nemogue, no mi ipak pokuavamo. Mi
pokuavamo, da to vie pribliimo sebi ono, to se sve vie udaljuje od nas. Gde je
klupe poelo da se odmotava, mi ne znamo: mi vuemo konac za sobom i jurimo sve
dalje od njega.
Blaga meseeva svetlost obasjava va dom, mali mravi, no gle - vi ve spavate!

2. Propoved
O RUKOTKANIM HRAMOVIMA
Sadraj
Kroz koliko ste rukotkanih hramova danas proli, mali mravi? Na koliko ste liturgija
danas prisustvovali, na koliko rtvoprinoenja?
Ah, ne kazujte mi to u brojevima, jer i ja vam to u brojevima ne bih mogao rei. Gle, sve
je u prirodi bezbrojno. Ja sam pokuavao da brojim i zbunjivao sam se, i opet
pokuavao - i padao od umora, i opet pokuavao i - saznao sam. Saznao sam, da
priroda s osmehom pogleda na moje brojeve, s prezrivim, uvredljivim osmehom. Taman
sam ja izbrojao deset, a ona mi lagano ane: Jedan! I ja ponovo pogledam po mojoj
desetici i vidim, da ona u istini ne predstavlja deset tkanja, no jedno. Ja poinjem s tom
novom, prirodinom jedinicom da brojim, no kad doem do moje nove desetice, opet
ujem nasmeljivi apat: Jedan! I ja ponovo pogledam po mojoj novoj desetici i vidim,
da ona u istini ne predstavlja deset tkanja, no jedno. Tad poinjem ja s tom novom
jedinicom, no kad doem do nove desetice, opet ujem isti podsmeh: Jedan! I ja
proveravam moju novu deseticu i vidim, da ona odista nije desetica no jedinica. Ja
poinjem s novim krajem, i opet s novim, i opet s novim, dok moja misao ne doe do
svog poslednjeg kraja, i jo za jednu deseticu dalje od svakog kraja, i tad - ah, tad apat
prirode postane glasan smeh i ironija njena nesnosna, nesnosna: priroda ponovo
izgovara jedan, i misao moja, umorena i uvreena, skriva se u tamni veo i pada u
bolesniku postelju.
Ja sam pokuavao i obratan put. Tamo gde su oi moje videle jedan rukotkani prirodni
hram, ja sam i brojao jedan; no priroda mi je s osmehom, s podsmehom, u ehu
odgovarala: Deset! Tad sam ja paljivije razgledao moju jedinicu, i uverio sam se, da je
priroda u pravu. Ja sam sputao pogled svoj za jednu deseticu i opet izgovarao: Jedan;
no ironiki eho opet me je ispravljao govorei: Deset! Ja sam se opet sputao za jednu
deseticu i opet izgovarao: Jedan. I opet demant. I opet se sputao, i opet demant. I opet
je, mali mravi, bolovala misao moja, umorena i uvreena.
Jednoga prolea, kad je misao moja ozdravljavala, ja sam leao u travi, pod Suncem. I
misao moja, izmamljena Suncem, uspravi se u svojoj bolesnikoj postelji i na moje
iznenaenje, upravi ovako pitanje prirodi:
- Kai mi, dobra prirodo, koliko ima u tebi rukotkanih hramova? Kai mi i izlei me, - gle,
ja bolujem zato, to ne mogu da ih izbrojim.
Ja se uplaih od ovog iznenadnog pitanja moje misli, i pobojah se, da je netedna
priroda svojom uvredljivom ironijom opet ne svali u postelju.
- Ne zovi me dobrom, odgovori priroda, jer ja sam samo tkalja dobra. Ne pitaj me o
broju mojih rukotkanih hramova, jer ja ti ne mogu kazati istinu u tvojim brojevima, a
moje brojeve ti ne moe izgovoriti.

- Kai mi, pitae dalje moja misao, crvena od napregnutosti, kai mi, pravedna prirodo,
gde se nalazim ja u tkivu tvojih hramova?
- Ne zovi me pravednom, odgovori priroda sa istom kratkoom i s jo vie ironije; ne
zovi me pravednom, jer ja sam samo tkalja pravde. Ne pitaj me o mestu na kome se ti
nalazi u tkivu mojih hramova, jer ja ti ne mogu istinu kazati, poto ti ne poznaje ni
jedan moj kraj!
- Kai mi, jecae dalje moja misao, bleda od iznemoglosti, kai mi, lepa prirodo, bar
jedan kraj tvoga tkiva.
- Ne zovi me lepom, odgovori priroda s divljim smehom, jer ja sam samo tkalja lepote.
Ne pitaj me ni o jednom kraju mome, jer ja ti ne mogu istinu kazati, poto su moji krajevi
i suvie vezani jedan s drugim, da bi ih ti mogao raspoznati, i suvie srodni sa
sredinom, da bi ih ti mogao razlikovati.
Ah, mali mravi! I ne dosluav ovaj odgovor, misao se moja zaogrnu tamnim velom i
spusti se u postelju, i bolova jo do jednog prolea.
3. Propoved
sadraj
O BOJAZNI OD SMRTI
Hodei meu ljudima, mali mravi, prikljuih ovo. Fanailov otac upita jednog dana:
- Fanailo, sine moj, koliko je asova?
- Sad e dvanaest, oe.
- Fanailo, sine moj, to je moj as. Pitaj me bre to ima.
- to se ljudi, oe, boje smrti?
- Koji ljudi?
- to se bezumni, oe boje smrti?
- Oni to sami ne znaju. Oni se i ne boje, no ivotni instinkt koji je u njima.
- Ko zna za njihov strah?
- Onaj, ko raspolae njihovim ivotnim instinktom.
- to se umni, oe, boje smrti?

- Fanailo, sine moj, koliko je asova,

- Sad izbija dvanaest. to se umni, oe, boje smrti?

Fanailova majka upita jednog dana:

- Fanailo, sine moj, koliko je asova?
- Sad e dvanaest, majko.
- Fanailo, sine moj, to je moj as. Pitaj me bre to ima.
- to se ljudi, majko, boje smrti?
- Koji ljudi?
- to se umni, majko, boje smrti?
- Zato, to ele biti umniji, a sumnjaju, da e im smrt moi vie kazati o ivotu, no to im
je ivot mogao kazati o smrti. I u koliko je vea njihova sumnja od njihove nade, da e
im saznanje u smrti reiti zagonetku ivota, utoliko je vei i njihov strah od smrti.
- to se pravedni, majko, boje smrti.
- Fanailo, sine moj, koliko je asova?
- Sad izbija dvanaest. to se pravedni, majko, boje smrti?

Fanailova sestra upita jedne noi:

- Fanailo, brate moj, koliko je asova?
- Sad e dvanaest, sestro.
- Fanailo, brate moj, to je moj as. Pitaj me bre to ima.
- to se ljudi, sestro, boje smrti?
- Koji ljudi?
- to se pravedni, sestro, boje smrti?

- Koga ti, brate moj, naziva pravednim?

- One, koji su za pravdu iveli i za pravdu stradali u ivotu. to se oni, sestro boje smrti?
- Zato to ne mogu da savladaju jednu misao, koja im neprestano ape, da su samo za
jednu re iveli i za jednu re stradali, koja se u smrti vie ne izgovara.
- to se nepravedni, sestro, bote smrti?
- Fanailo, brate moj, koliko je asova?
- Sad izbija dvanaest. to se nepravedni, sestro, boje smrti?

Fanailov brat upita jedne noi:

- Fanailo, brate moj, koliko je asova?
- Sad e dvanaest, brate.
- Fanailo, brate moj, to je moj as. Pitaj me bre to ima.
- to se ljudi, brate, boje smrti?
- Koji ljudi?
- to se nepravedni, brate, boje smrti?
- Koga ti, brate moj, naziva nepravednim?
- One, koje nije diralo to to drugi za njih ive i drugi za njih stradaju.
- Zato, to ne mogu da savladaju jednu misao, koja im neprestano ape, da je sav
njihov ivot bio vetar, koji je obarao sve na to je nailazio, no vetar koji se najzad u smrti
zgunjava u jednu stvarnost, u kojoj e oni morati svu otetu, i jo s velikim interesom,
naknaditi.
- to se sva bia, brate, u prirodi boje smrti?
- Fanailo, brate moj, koliko je asova?
- Sad izbija dvanaest. to se sva iva bia, brate, u prirodi boje smrti?

Fanailo upita sam sebe jednog dana:

- Fanailo, Fanailo boji li se smrti?
- Ne bojim se, ne bojim.
- A to se sva iva bia, Fanailo, u prirodi boje smrti?
- Zato, to ne dolaze blagovremeno do saznanja, da je njihova smrt kao i njihov ivot
samo deo jednog celog ivota, koji nikad ne ponire u bezdan, no u kome pojedini potoci
poniru u njegovu sen, da ponovo ubrzo opet izbiju na svetlost.
- Fanailo, Fanailo, gle izbija dvanaest; to je tvoj as.
O, dragi mravi, kako se meni dopadao ovaj Fanailo! Setite ga se nekad pred smrt, i to
seanje uinie, da s osmejkom predusretne smrt, kad vam se priblii. I ja u ga se
izvesno setiti pred moju smrt. No jo bolje setimo ga se i ranije, - jo u podne ivota
naeg setimo ga se.
4. Propoved
sadraj
O STRASTIMA
Hodei meu ljudima uh gde govore: Strasti vode smrti! Slaete li se i vi s ljudima, mali
mravi?
No gle i spavanje vodi smrti, a spavanje nije strast! I itanje i razgovor, i cirkus i
putovanje - sve to vodi smrti, jer sve to oseca jedan po jedan kupon naega veka, i sve
to lako i elastino, gura nas napred k smrti.
Danas sam bio ca svojim prijateljima na groblju, gde smo sahranili jednoga od nas, ili
jedan deo svakoga od nas. Kad smo pokojnika zaogrnuli zemljom, posedali smo
unaokolo svee humke i udubili se u razmiljanje. No u takvom trenutku mi ljudi smo
vrlo slabi na misli. Sve nae misli u tom trenutku bee iz svesti i kriju se, i kad ih mi s
velikim usiljavanjem izmamimo, one se samo odazovu, i odmah pobegnu, kao ravi
vojnici sa bojnog polja. O, da vam je videti kakvo lice imaju ljudi na groblju, kad jednoga
izmeu sebe sahrane, pa onda posedaju okolo njegovog groba! S otvorenim ustima i
razvuenim osmejkom samo na jednoj strani lica, i samo u pola, u ovom momentu i
najrazumniji lie na idiote, koji, kad ga ibaju, ne zna da li da plae, da li da se smeje.
Sedei tako u idiotskom bezmisliju, rei e jedan izmeu nas:
- Strasti vode smrti.

uvi ove rei, ja osetih, gde se jedna strana moga lica jo vie zgri, kao pobuujui
me vie na smeh no na pla.
- No gle, rekoh ja, ne diui oiju sa sveeg busenja, niti misli ispod groba, u kome je
leao na prijatelj, - gle, i spavanje vodi smrti; i itanje i razgovor, i cirkus i putovanje,
sve to vodi smrti.
- Znai, ti nisi za uguenje strasti? - rekoe ostali moji drugovi u glas.
- Ne govorite, rekoh, u mnoini, prijatelji moji, kad govorite o strastima jednoga oveka.
Jedan ovek ne moe imati vie od jedne strasti; ako ih ima vie od jedne, onda on
nema nijedne. Strast ne znai demokratsko ureenje due, no despotsko. Razdeljena
strast na nekoliko delova jeste kao razdeljena duboka reka na nekoliko rukava, koje
svaka ovca moe blejui pregaziti i ne mislei o vodi no o travi s one strane vode. Preko
nerazdeljene strasti pak nema mosta, i jo manje se ona nerazdeljena da pregaziti.
Strast je duboko stradanje, prijatelji moji, stradanje, obmotano u jednu finu opnu, koja
se naziva slast. Strast nije svako stradanje no samo ono, koje ima i slasti u sebi, ili oko
sebe, ili na dnu sebe, ili na vrh sebe. Strast je jedan oganj, koji nas greje zato, to je
blizu nas, i koji nas sagoreva zato to je suvie blizu. ega se vie bojite vi: da sagorete
u ognju, ili da se udavite vlagom gasei poar? Bojite li se vie plikova ili krofula?
Znam, znam, bojite se podjednako i jednog i drugog, tj. bojite se podjednako i prisustva
i odsustva strasti. Zato i hodite vi kroz ivot sa arenom duom, kao dete sa laama, s
jednom polovinom crvenom, a drugom zelenom. O, kako mi je odvratna arena dua!
Strast se ne da uguiti u svetu sve dokle Bog bude hteo da ivot postoji. Jer gle, ivot
na nije drugo do strast, tj. nije drugo do stradanje okaeno slau. A vi biste eleli da
se stradanje ugui i da ostane sama slast, je li? O, prijatelji, vi ne znate ta elite! Vi
elite da se ivot oplia, da postane vodvilj! Vi se bojite dubine; tragediju vi ne
podnosite! A tragedija je ba gala-predstava u repertoaru zemlje. Vodvilj se daje za
publiku s umanjenom cenom, - za publiku s malom cenom.
ujete li, prijatelji: strast nije svako stradanje, no samo stradanje od sebe. Ko nije u
ovom ivotu nikad stradao od sebe, taj teko podnosi i stradanja od drugih. Stradanje
od sebe mi nazivamo slatkim stradanjem, stradanje od drugih - gorkim.
Ko nije osetio u slasti gorinu, taj ne moe osetiti u gorini slast.
Ko nije stradao od poara u sebi, taj e zajaukati kad mu ljudi prst pre.
Zato, dakle, elite vi da ja budem vatrogasac? Zato da davim, da guim, da uguujem
strasti svoje kao Stambol svoje kalife? Zato? Vi znate samo da su kalifi sagoreli
Aleksandriju, no ja znam da su oni i Granadu sazidali.
No vi ne volite kalife, - a strasti su kalifi. Vi volite arenu, razroku duu, volite crvenozelene lae.

Ta ne, ne! Ne moete vi biti moji prijatelji i prijatelji ovoga pod zemljom, i pritom voleti
razroku duu. Ustajmo, prijatelji!
Tako ja rekoh, mali mravi, i digoh se, i pogledah po svojim prijateljima. Ah, kakvo lice
videh u njih, kad ih pogledah! Jedan obraz u svakoga od njih bee iskrivljen, smeuran
od ironije, a drugi bezizrazan kao mermer. To strast, od koje oni stradahu, bee
ispisana na licu njihovom. I ja ih zagrlih, i behu mi dva put milija, - ovi strastotrpci.
5. Propoved
O RAZOARENjU
sadraj
Znate li, kakvih ljudi ima najvie, mali mravi? Razoaranih, a posle ovih - oaranih.
Razoarani su oni, koji su pre toga bili oarani. Oarani su oni, koji e tek biti
razoarani.
Je li tako i meu vama, dragi mravi? Izgleda, da nije. Tako meni izgleda, jer nijedne noi
jo ne videh, da se neko od vas iskrada na meseinu i ispoveda noi svoje oaranje ili
razoaranje. Kod nas ljudi pak svaka no ispunjena je takvim ispovestima. Presiena je
svaka no takvih ispovesti.
Razoarani su gladni, koji su bili oarani prvim pogledom na bogatstva ovog sveta.
Razoarani su milostivi, jer nisu bili pomilovani.
Razoarani su pravednici, jer su na krst bivali raspinjani.
Razoarani su grenici, jer su uvideli, da je i oaranje od greha samo jedna varka.
Razoarani su oni, koji slasti trae, jer kad su svom snagom obuhvatili i stegli slasti, oi
su im se otvorile i oni su videli, da su stegli samo prazne ruke.
Razoarani su oni, koji istog stradanja trae, jer su saznali da i u stradanju ima slasti.
Razoaranjem Bog vaspitava ljude, mali mravi. Razoaranje je dobra stvar, kao to je
dobro ibanje miia, da bi ovrsli.
Mnoga sitna razoaranja pripremaju samo oveka za jedno veliko. Pretrpljeno jedno
veliko razoaranje ini oveka daljnovidim za masu malih razoarenja.
Razoarenja su ibanja. Ja volim one, koje su pod tim ibanjem ovrsli, a ne volim one,
koji su pod tim ibanjem omlitavili.

vrstine treba za ovaj ivot, to obino zaboravljaju ljudi, koji se najvie ale na
razoaranja u ovom ivotu.
- U ovom ivotu nema reka meda i mleka, rekoh ja jednoga dana gomili razoaranih,
koji proklinjahu ivot zbog njegovih obmana. ivot vam nije nikad ni obeavao reke
meda i mleka; on vas dakle, u tome nije mogao ni obmanuti. Vi ste obmanjivali sami
sebe, jer vi ste obeavali sebi neto na raun ivota, ne znajui da ivot ne priznaje
nikakav raun, sklopljen bez vienja i poznanstva sa njim.
Jedno je va smrtni greh, prijatelji moji; vi ostajete uporno oarani u sebe, i nikad ne
doputate misli svojoj, da se u tom samooaranju razoara. Va je smrtni greh, to se
ne moete u sebe da razoarate, to se ne smete u sebe da razoarate.
Razoaranje u sebe, to je ibanje sebe. Dokle ete ibati druge, i pretvarati se, da vas
boli? Dokle ete zatiskivati ui, da ne ujete one, koji drugom stranom ulice idu,
uporedo s vama, i objavljuju razoaranje u vama? Oslunite, oslunite, koliko glasova
govori o razoaranju u vama! No ja sam jo vie; ja sam razoaran i u samog sebe. Ja
sam preiveo samorazoaranje.
Razoarajte se sami u sebe, vi neni i lani, i ako izdrite tu ibu i ostanete ivi, onda u
vas zvati prijateljima svojim. Razoarajte se sami u sebe, i ako tada ne izvrite
samoubistvo, ivot e vas uvrstiti u svoje prave vojnike. Samorazoaranje je regrutacija
za ivot. Pri toj regrutaciji jedan deo kandidata predaje se samoubistvu, a drugi deo
ivotu. Veliki deo pak i ne doeka tu regrutaciju, jer veliki je deo nepunoletan i u starosti,
ili upravo veliki je deo esto mnogoletan, no nikad punoletan.
Razoarajte se u svemu, i tad ete biti oarani svim, ak i svojim razoaranjima. Kad bi
sav ivot bio razoaranje, on bi izvrio samoubistvo jo pre no to smo se ja i vi u nj
javili.
Blago onima, koji su se mnogo razoaravali, no koji pri tom nisu izgubili sposobnost
oaravati se.
Blago onima, koji preivljavaju i ne dadu se preiveti.
Kad ne bi bilo razoaranja u oaranjima, ovek ne bi imao kosti i miie, no bio bi kao
suner, koji ne moe nita razbiti i koga ne moe nita razbiti, i koji se podjednako
gordo nadima i pui, ma ime ga zgnjeili, elom ili tabanom. No nato suner-ljudi, kad
je priroda stvorila zasebno sunere i ljude?
Razoaranja su nakovanj, na kojima sudba kuje ljude. Suvie slabi padaju u opiljke,
koje sudba ponovo rastapa u pei. Jaki se najzad oaravaju celom procedurom, pod
koju ih sudba stavlja. Mnogo odlee s njih pod udarcima sudbe, no dovoljno i ostane u
njima, da mogu nadvladati samoubistvo. Nadvladaju li samoubistvo, tada su punoletni,
tada su sazreli za ivot.

Znate li, kakvih ljudi ima najvie, mali mravi? Onih, koji jecaju u razoaranju, a posle
ovih dolaze oni koji pevaju u oaranju. A znate li, u emu je ivot veliki? U tome, dragi
mravi, to on te dve pesme slae u jednu harmoniju, - u tome, to je on iri i od tragedije
i od komedije.
6. Propoved
O PROLAZNOSTI CVEA
sadraj
Naa strana globyca opet je pred oima Sunca. Ustajte, mali mravi, i pogledajte, kako
oblici i boje, bivi izgubljeni u tami nonoj, ponovo vaskrsavaju pri jednom pogledu
sunevom. Ustajte i prebrojte se. Gle, kad smo mi spavali, zemlja je bila budna i na
poslu! Prebrojte koliko je jueranjih graana vaih zemlja uzela i koliko vam ih je novih
poslala za ovu no. Prebrojte, ako moete, koliko je novih oblika i boja izvela jutros
zemlja Suncu na smotru, i koliko je uspela za ovu jednu no da sakrije od onih, koje je
jue izvodila. Gle, koliko se danas novoroenadi pokazuju naem pogledu s uzvikom:
Evo i nas ovde!
Jedno jagnje, koje se jue nije moglo videti, stoji danas pred nama i suei se i rastei
prema Suncu bleji: Evo i mene ovde!
Jedna rua, koja je do noas spavala pod zelenim pokrivaem, gle, sad se budi i
stidljivo smeje na oi Sunca - evo i mene!
Jedna dlaka u mojoj kosi skinula je noas za vreme moga sna crninu sa sebe i obuena
u belo pozdravlja me jutros i podrugljivo ponavlja: Evo i mene najzad!
Jedan nov svet je doao danas, mali mravi, koji nas, jueranje, potiskuje i s uenjem
nam dovikuje: Zar ste vi jo ovde?
Zbilja, mravi, zar smo mi jo ovde? Meni se ini, mi smo ovde, a ne mi smo jo ovde.
Gle, i mi smo danas novoroeni, kao i ovi oko nas, koji nas potiskuju. Zato i mi danas
kliemo, ne: evo nas jo ovde, nego: evo i nas ovde! Gle, i na nama je zemlja svu no
delala, i za ovu jednu no izmenila nam i oblik i boju. Nas jueranjih vie nema; svi
smo mi dananji. Mislite li vi, da zemlja ijednoga dana sme izvesti Suncu na smotru
stare oblike i stare boje? Mislite li vi, da mi moemo nazvati sebe jueranjim, sedei za
stolom domaina, kome je ime Danas? Kad bih ja tako pomislio, moja bela dlaka, koje
jue nije bilo, pohitala bi s podrugljivim demantom. Ta to ja vidim svu izmenu na meni
od jue samo u jednoj beloj dlaci; Sunce pak i zemlja vide vie, mnogo vie. Ne mislite,
da je zemlja svu no mlela oko mene i u meni, svu no mesila i premeavala oko mene
i u meni, svu no vitlala vihorima materije oko mene i u meni, i da je uspela samo jednu
dlaku na mojoj glavi da izmeni. Sve je uspela da izmeni, drugovi moji u kratkovidosti,
sve, kao i na probuenoj rui i novoroenome jagnjetu. Mi vidimo samo, kad zemlja
rodi, no ne i kad raa; njenu novoroenad mi vidimo tek onda, kad se ona primaknu

smrti. Mi vidimo, kad zemlja samelje, no ne i kad melje. Tajanstvena je njena radionica,
kao to je tajanstvena njena devojaka topla, utroba.
Lake, lake, mali mravi, neko dolazi; gle, mi nismo sami! Jedan otac i sin stoje vie tek
otkrivene rue. To je Saladin i njegov sin, Saladin, proslavljen sa svoje mudrosti.
Oslunimo, drugovi, rei mudrosti, jer nam one ne mogu koditi.
- Prolog leta ovde je cvala jedna druga rua, kojoj smo se ja i ti, oe, tako radovali, veli
sin, kao to se sad ovoj radujemo. No zato su, rue tako kratkovene?
- Zato, da bi se mi mogli radovati, odgovara starac s osmehom. Misli li ti, sine, da bi
nas mogla radovati jedna rua, koja bi bila stara kao ja, ili ba i kao ti?
- No ta prolaznost, oe, i ako s jedne strane uveava nau radost, muti je, s druge
strane. Meni je teko, kad pomislim, da e ova rua, koja je eto tek sad roena, kroz
nekoliko dana biti mrtva. Gle, sedamdeset generacija rua prolo je samo za tvoga
veka, oe! Jo mi je tee kad pomislim, da taj nevini cvet, koji nas tako radosno gleda, i
ne sluti, kako blisko njega stoji zamanuta kosa smrti. Samo nekoliko dana, jadna ruo!
Pohitaj, te dii i gledaj! Samo nekoliko dana!
Na to e starac rei:
-Ti sine, oplakuje jednu stvar, koja trostrukim ivotom ivi, i koja nijedan ne moe
izgubiti. Jedan ivot ove rue jeste ivot jueranji, drugi je ivot dananji, a trei ivot
sutranji.
- Kai mi to, oe, drugim reima.
- Jedan je ivot ove rue u ruama, koje su pre nje bile, drugi je u njoj samoj, trei je u
ruama, koje e posle nje biti.
- Kai mi to, oe, drugim reima.
-Jedan je ivot ove rue u duhu, koji ju je gledao pre sadanjeg njenog otkrovenja, i koji
je se sad sea, drugi je u duhu, koji je sad gleda, i koji e je se seati, trei je u duhu,
koji e je gledati u seanju. Duh, koji je ovu ruu nekad gledao i koji je se sad sea,
jeste duh provienja; duh koji je sad gleda i koji e je se seati jeste, duh otkrovenja;
duh, koji e je gledati i u provienju i u otkrovenju, jeste duh zasienja.
- Kai mi to, oe, drugim reima.
- Ova rua ini deo ivota naeg duha od trenutka, kad su je oi nae videle, kao to e
ona initi deo telesnog ivota koze, koja je obrsti. Na duh deli ivot duha Boijega.
Rua ova otuda ne moe umreti dok ne umre na duh; na duh ne moe umreti, dok ne
umre duh zemljin; duh zemljin ne moe umreti, dok ne umre duh Boiji.

- Kai mi to, oe, drugim reima.

- Ova je rua, sine, prolazna kao vetar i neprolazna kao Bog. Ova je rua, sine, nova
kao jutronje jutro, i stara kao svet.
To rekavi otac se nasloni na rame sinu, i eno ih, mali mravi, eno ih gde odoe.
7. Propoved
O RATU
sadraj
Hodei kroz ivot, mali mravi, uh jedan razgovor, koji i vama moe strah zadati od ljudi.
Pita mali Velizar majku svoju:
- to se trese zemlja, majko moja? Zato jee dubrave nesvojim glasom? Zato je
vazduh tako teak kao da ga neko zbija u zemlju, i Sunce tako uvelo, kao da je
bolesno? Zato, majko, stada bee s livade i tice se kriju u svoje duplje? Zato, majko,
oca i brae nema danas kod kue, i ti, zato si ti tako bleda? Zato su tako gore mirne
od jue, - nijednim listom ne trepere, kao da su u rastopljen metal umoene i ohlaene?
Zato si ti tako utljiva, tako tiha, - kao duh hodi na vrhu prstiju; govori majko, zato?
- Zato, to je rat, sine. To ljudi ratuju, - zato.
- To ljudi ratuju, veli, majko? No ne api, majko, govori glasnije i jasnije. ta znai to
rat, majko?
- To znai, da se ljudi biju, sine. To znai, da se ljudi kolju onim maem, koji im je
Hristos doneo, i onim maevima, koje ni do Hrista ni posle nikad nije ra nagrizla, veno sjajnim i otoenim maevima.
- Hahaha! - nasmeja se Velizar. To znai, drugim reima, da ovek oveku ispupi vrat
kao ja piletu, i kad se koa na vratu dobro zategne, onda ovek po oveku zastrue
noem, tamo-amo, kao ja po piletu, i kad rskavica zakripi i kost ispod rskavice zazvei,
onda se jedan ovek oprui na zemlji, a drugi ostane stojei pred crvenim vodoskokom,
zadovoljan kao ja nad zaklanim piletom. Je li tako, majko? Hahaha! Pa zar se od toga
sva priroda uplaila?
- uti, grozno dete! Ree majka i zadrhta pri tom. uti, nije tako. To je kob, koja nad
ljudskim rodom visi.
Vreme prolazi, Velizar stari. Pita mali Teodor, sin Velizarev, svoju majku: - to se trese
zemlja, majko moja? Zato ene u crnini hode i nejaka deca zemlju oru? Gde su ljudi,
gde je otac, majko moja!? Zato se pesma nigde ne uje i zato starci hode gologlavi?
Zato se toliki svet ceo dan oko pote tiska? Zato ti, majko tako esto nou, ustaje
penje se na krov kue i gleda na sever, tako dugo gleda na sever, odakle dolazi

nekakav tutanj i gde nekakvi neobini poari svakotrenutno veu nebo sa zemljom?
Zato si ti tako bleda, tako utljiva i tiha: - kao duh hodi na vrh prstiju: govori majko,
zato?
- Zato, to je rat, sine. To ljudi ratuju, - zato.
- To ljudi ratuju, veli, majko? No ne api, govori glasnije i jasnije. ta znai to rat,
majko?
- To znai, da ovek oveka olovom reeta i ognjem pali. A ovo znai, da ljudi
nastavljaju zanat svojih otaca: da svojom krvlju natapaju i svojim kosturima oznaavaju
mee na njoj. A ovo znai, da je ljudima milija crna zemlja no njihova krvna braa. A
ovo znai, da ljudima nije mila stara proroka re o njihovom bratstvu.
- Hahaha! - nasmeja se Teodor. To znai, drugim reima, da ovek oveku lomi jedno
po jedno rebro, i pravi se da ne uje krckanje kostiju, kao to ja lomim prue na staroj
kotarici, pa kad se otvore jedna vrata na prsima, onda ovek oveku naspe vatre
unutra, kao ja u izlomljenu kotaricu, pa kad vatra pone da stinjava krv i gloe srce, tad
ovek stoji vie oveka, pred stubom dima, i pravi se da ne osea nikakav miris, kao ja
nad izlomljenom i zapaljenom kotaricom. Jesam li te dobro razumeo, majko? Hahaha!
Pa zar ti zbog toga ne moe da spava?
- uti, grozno dete! Ree majka i zadrhta pri tom. uti; nisi me razumeo. To je kob, koja
nad ljudskim rodom caruje.
Vreme prolazi, Teodor stari.
Pita mali Boris, sin Teodorov, svoju majku:
- Kakav je to urnebes oko nas, majko? Kakve to ljude ve nekoliko dana provoze pored
nae kue, s belim platnom oko glave, oko nogu, oko ruku, oko grudi? Pogledaj na
ulicu, majko, kako ispod tih kola kaplju crvene kapi u prainu! To se krv neija prosipa; ija, majko? Zato je nae groblje tamo u brdu ve od dueg vremena tako napunjeno
narodom, majko, zato svetenik svako jutro tako rano tamo juri i tako pozno otuda se
vraa? Zato smo ja i ti tako dugo sami kod kue, majko? Zato je se vranac sam vratio
kui bez oca, majko, s punim bisagama usirene krvi i oevim kalpakom u toj krvi? Zato
su nekakvi nepoznati ljudi, majko, oterali svu nau stoku ispred kue? No pre svega reci
mi, zato plae i dan i no, majko?
- Zato to je rat, sine. To ljudi ratuju; zato.
- To ljudi ratuju, veli, majko? No ne api, govori glasnije i jasnije. ta znai to rat,
majko?
- To znai da ljudi rue i ono to su oni zidali i ono to je Bog zidao. A ovo znai, da ljudi
pljuju na sve ono, to su nekad zvali lepim, i bacaju se blatom na sve ono to su nekad

zvali dobrim. A ovo znai, da ljudi daju prilike i sebi i Bogu za novo stvaranje. Bog se,
sine nee umoriti u stvaranju, no ljudi se esto i lako umore za novo stvaranje; oni samo
onakaze, uprljaju, raskomadaju, razrue, pa onda umoreni, sedaju na ruevine i s
guslama u rukama, kao slepci na pijacama, plau nad prolou i prose hleb u Boga.
Rat je pobeda kobi, sine, nad ljudskim rodom.
- Ah, majko, kako su bedni ljudi, s kojima u i ja sutra moda u rat protiv kobi? Kad e
rat, majko, znaiti pobedu ljudskog roda nad kobi? Ah, majko, taj dan bie od sad cilj
svih mojih elja i sve moje snage! Ratovati s ljudima, majko, za mene je mala i odvratna
i prezriva stvar.
8. Propoved
O VENOME SJAJU
sadraj

Ljudi vele, mali mravi, nama se dopada sjaj, ono to se blista, ono se nama dopada. Daj
nam to, ako moe, i mi emo biti sreni, i u naoj srei pevaemo i tvojoj slavi i tvojoj
moi.
- Dosadi nam se gledati nau zemlju, nau Pepeljugu, mrska nam je ova naa
Pepeljuga, oi nam od nje postaju sive. Pogledaj kakve su druge zvezde! O, kolika je
zavist naa prema njihovom sjaju i stid od nae Pepeljuge! Izbavi nas, ako moe od
ove zavisti koja nam vratove nou krivi, i od ovog stida koji nam oi danju ini sivim. Daj
nam ono, to se blista, i mi emo biti sreni, i srea naa bie tvoj dostojan spomenik.
Tako mi govore ljudi i tako razdiru srce moje jednom malom eljom svojom, koja i kad bi
im se ispunila, ne bi ih ni za mrvu uinila srenijim. A ja im velim:
- Nije rava elja vaa, brao moja, no je ravo strpljenje vae. Nije rava elja vaa, no
rav je razum va, koji ne moe da usavetuje elje srca vaeg. Jer elja se vaa raa
sa oima vaim. I kao to ne moete da gledate, a da ne vidite, tako ne moete, ni da
srce imate, a da ne elite. No razum treba da bude tuma i oiju i srca. Sve to kroz oi
u srce ulazi, neka kroz razum ulazi, i sve to iz srca k zvezdama hodi, neka kroz razum
hodi.
- Ne gledajte u zvezde, kad grdite Pepeljugu, jer ete ih naljutiti. Zar ne znate, da je
Pepeljuga sestra njihova? Ili ako znate, zar mislite, da je meu zvezdama mrnja kao
meu vama, i da e se zvezde radovati vaoj grdnji njihove sestre, kao to se vi
radujete, kad sluate grdnju na jednoga od vae brae i sestara?
- Saekajte i promislite. Saekajte hiljadu godina i videete, kako se sjaj, koji vi sad
elite pretvara u pepeo, i kako pepeo, koji vam je sad mrzak poinje sijati. I onda
promislite o svojoj elji.

- Na vek nije hiljadu godina, vele meni ljudi, i mi ne moemo toliko da ekamo. Na vek
nije dug kao vek naih praotaca.
A ja im velim:
- Varate se, kad mislite, da ne moete saekati hiljadu godina. Varate se, kad mislite, da
su praoci vai due iveli nego to vi ivite. Nije mogao Bog biti milostiviji prema njima
nego to je prema vama, jer i vi i oni podjednako ste deca Njegova.
- Vai praoci iveli su hiljadu godina telom i krvlju, no zato misao njihova nije bila za ceo
njihov vek koliko misao vaa za jedan dan. Oni nisu bili u stanju za hiljadu godina
preiveti va razum, a vi moete razumom svojim preiveti za dan njihovih hiljadu
godina.
- Zato i velim: Saekajte hiljadu godina, i videete obrt stvari. Pustite razum svoj neka
toliko saeka, jer on moe to krv i telo ne mogu. Pustite ga neka saeka i neka
promisli. Tako ja velim ljudima, mali mravi, i nou kad ljudi spavaju, ja mislim, da li sam im dobro
rekao? I ustajem iz postelje i hodim pod zvezde i pitam se, da li sam im dobro rekao?
Mali mravi, mali mravi, i vas bih rado upitao: da li sam im dobro rekao?
No gle, vi ve spavate!

9. Propoved
O POTOVANjU SVAIJEG UBEENjA
sadraj
Na pijaci ivota, mali mravi, stajahu prodavci jezika, licemeri, sa pogrbljenim leima i
ropskom maskom na licu, koja skrivae neutoljivi apetit za vlau.
- ta je danas u vas na dnevnom redu? - upitah ih ja.
- Potovanje svaijeg ubeenja, - odgovorie oni s licemernim osmejkom, u kome bee
izraena sva njihova maja filosofija.
- A na emu vi zasnivate tu alu?
- Na ranije ve primljenoj taki o jednakosti svih. Svi su ljudi jednaki, ubeenje ini
sutinu ljudi, dakle svima ubeenjima pripada jednako potovanje. To je, zar ne, tako
oigledan silogizam bez protivrenosti, kao i onaj stari: Svi su ljudi smrtni, Kajus je
ovek, dakle, Kajus je smrtan.
U tome prolaahu mimo ovaj pig's tribunal dva oveka, koji popreko gledahu jedan na
drugog. Jedan od njih ree:
- Moje je ubeenje, da su svi ljudski zakoni jedna idiotska mrea, koju slobodan ovek
treba da kida sa svetim oduevljenjem.
uvi ovo prodavci jezika, licemeri, padoe na kolena, uinie metaniju pred
govornikom i jednoglasno uzviknue:
- ast i potovanje tvome ubeenju! Tad ree drugi:
- Ljudski su zakoni veiti protest ljudi protiv idiotizma i besmislenosti. To je moje
ubeenje.
uvi ovo prodavci jezika, licemeri, padoe opet na kolena i, uinivi metaniju pred
govornikom, uzviknue:
- ast i potovanje i tvome ubeenju! Tad opet ree prvi:
- Presudite vi sad, ko je od nas dvojice u pravu.
- Da, to nam presudite, naglasi i drugi.
- Onaj, ko ume da potuje ubeenje drugoga oveka, onaj je samo u pravu. Idite i
potujte ubeenje jedan drugoga, i biete obojica u pravu.

Takav sud izrekoe prodavci jezika, licemeri. I kad sud bi izreen dva protivnika se
udaljie, oba nezadovoljni i oba gledajui jedan na drugog popreko kao i pri dolasku.
I jedan od prodavaca jezika zapisivae neto na hartiju. Kad bee gotov sa
zapisivanjem, on se obrati meni, smeuravi lice, kao to se arena gusenica
smeurava u travi, kad joj preti opasnost raspoznavanja, - s ovim reima obrati se on na
mene:
- Ovo ja zapisujem ubeenja svih ljudi, koji pored nas prolaze. Mi vodimo, naime, strogu
statistiku svih ubeenja.
Ja mu na to nita ne odgovorih. Ne odgovorih mu nita iz dva razloga: jedno, to me
gnev bee ispunio do grla, a drugo, to moja panja bi privuena novom dvojicom, koji
se pojavie pred sudom prodavaca jezika, licemera.
Jedan ree:
- Zakon samoodranja jedini je moralni zakon iznad i ispod koga nema nikakvih
moralnih zakona. Bezobzirnost u usreenju sebe, to je jedan detalj toga zakona. Takvo
je moje ubeenje.
Posle ovih rei prodavci jezika, licemeri, padoe u prainu i metanisae.
- ast i potovanje tvome ubeenju, - uzviknue oni jednoglasno.
Drugi prie i preei se na prvoga, ree:
- Altruizam, milost, ljubav, portvovanje, jedine su rei koje se mogu dopustiti u
knjigama morala. Usreavati sebe, to nije zabranjeno, ali sa svima moguim obzirima
na sreu drugih ivih stvorenja. To je jedino spasonosno i jedino istinito ubeenje.
Prodavci jezika, licemeri, opet se savie u poluparagraf i metanisae s uzvikom:
- ast i potovanje i tvome ubeenju. Tada opet ree prvi:
- Presudite vi sad, ko je od nas dvojice u pravu.
- Da, to nam presudite, naglasi i drugi.
- Onaj je u pravu, ko ume da potuje ubeenje drugoga oveka idite, i potujte ubeenje
jedan drugoga, i biete obojica u pravu.
Takav sud bi izreen od onih, koji sami sebe za sudije ljudima behu postavili. I kad sud
bi izreen, oba se protivnika udaljie, nezadovoljno mrmljajui. I opet statistika bi
uveana za dva broja. I statistiar ponovo smeuravae lice, spremajui se, da mene
opet oslovi.

No moj gnev ga pretee, - ja uzviknuh:

- O prodavci jezika, o licemeri, kako je ivot od vae mudrosti obljutavio! Kako je teka i
tesna atmosfera postala od vae debele mudrosti za sve duhove koji su navikli na etar i
svetlost! Vidite li vi, koliko nenih dua bei iz ivota, kojim ste vi zavladali? Zar ne
ujete uestale kao nigda ropce samoubica, o vi ubice, s jelejnim licem, zar ne ujete?
Ili se samo pretvarate, da ih ne ujete?
O prodavci jezika, o licemeri! Kad biste vi kakvo god ubeenje u sebi imali i umeli ga
potovati, vi ne bi ste mogli govoriti o potovanju svaijeg ubeenja, tj. svakoga
ubeenja, bilo ono korisno ili tetno, ili pametno ili glupo. Za vas su razliita ubeenja
kao i razlini kostimi ljudi. ovek u crnom kostimu nema razloga da protestvuje protiv
svoga blinjega u belom kostimu. Tako je i sa ubeenjima, kao i sa kostimima, mislite
vi, brbljivi statistiari tuih ubeenja. No tako nije.
Potovati sva ubeenja znai ujednaiti sva ubeenja. O vi, ujednaitelji belog i crnog, i
okruglog i iljastog, kako vi uivate jedino u izjednaenju svega, u uravnjanju, utabanju
svega! Kad grobari zakopaju mrtvaca u glinu, tada oni govore, da su mrtav ovek i glina
jednaki. No vi govorite i za ive ljude, da su jednaki s glinom, vi grobari ivih! I za
ubeenja iz krvi i nerava govorite, da su jednaka sa ubeenjima iz lonarske gline.
Kako se moe potovati la? Tako se pita ovek, kome istina lei i na srcu i na umu. No
vama to pitanje i ne pada ni na um ni na srce, jer vi ste zasuli jendek izmeu lai i istine,
i uselili ste ovo dvoje pod jedan isti krov, i dali im jednaka prava. Zato i propovedate sad
potovanje i lai i istine, jer za vas la i istina nisu vie dve moi u meusobnoj borbi no
dva blizanca jedne iste krave, koja se doje pod istom majkom, i podojena liu se i
sunaju u prisoju.
Zato laete ljude, licemeri jedni? Gle, vi ne potujete nijedno njihovo ubeenje, iako
metaniete i kadite pred svakim. Gle, za vas svako ubeenje i svako bezubeenje ima
jednu istu vrednost. Zato zbunjujete ljude, koji trae pouenja u vas, vi samozvani
uitelji? Kako se usuujete da sedite na uzurpiranoj uiteljskoj stolici, kad gladni i edni
pravde i niti duhom i isti srcem nita od vas ne mogu dobiti osim nesvestice?
O prodavci jezika, o licemeri! Vapijui ste vi dokaz onog prokletstva, koje nad oveijim
rodom visi.
Mali mravi, mali mravi, da li me ujete? Da li me razumete? Nije potrebno ba sve ovo
ni da razumete, jer se bojim, da vam se time ne pojaa mrnja prema ljudima. Desi li se
pak ovo, onda ograniite vau mrnju samo na prodavce jezika, na potovaoce svaijeg
ubeenja, na licemere.

10. Propoved
O KRALjEVIU GAUTAMI
sadraj
Hodei jednog arkog dana, mali mravi, svratih u hlad jedne stare palme, da se
rashladim i odahnem. Kad sam se dovoljno i rashladio i odahnuo, ustadoh i pojmih da
poem dalje. No u tom trenutku oslovi me palma: Zar nijedne misli, neblagodarni, nee
meni pokloniti za hlad koji sam ti dala? Ne trpim li ja dosta neblagodarnosti od majmuna
i zmija, da treba jo i od vas ljudi da trpim? Ili misli ti, da ti ja nita drugo ne mogu dati
osim hlada?
- A ta bi mi ti jo mogla dati osim hlada, na kome sam ti ja uostalom od srca
blagodaran, dobra palmo? - rekoh ja.
- Mogla bix ti dati, na pr. jednu istinitu bajku o kraljevom sinu, koji je poao da trai
istinu, i ovde podamnom je naao.
- Ta za Boga? Tada kai mi bre tu bajku, dobra palmo, kai. Evo pokloniu ti ne jednu
no sve misli svoje, samo mi kai tu bajku.
- Bajku o kraljevom sinu, koji je traio istinu, samo ja jedna znam izmeu svih onih, koji
se prave da je znaju. Ti je moe uti i od svakog lotosa, no ne tako praizvornu i
dostovernu. Lotosi su gordi, to je dua kraljevog sina nekad u njima tobo ivela, i od
te gordosti oni ne mogu dovoljno da se predadu bespristrasnom uvanju i predavanju
istine.
- Neu lotose ni pitati, ako mi ti kae, dobra palmo. No kai!
- Mlad kao rosa i lep kao Sunce pri jutarnjoj rosi, stao je jednoga podne kraljev sin u moj
hlad i mahnuo rukom po elu, na kome nije bilo znoja. Na njegovom elu nije bilo znoja
od arkoga podne, no bilo je tame od tekih misli; i mladi kraljev sin je mahnuo rukom,
da skine tamu i rastera teke misli svoje. Dva dana i dve noi stajao je on poda mnom i
s vremena na vreme mahao rukom po elu. Danju je utao i gledao u sebe, nou je
utao i gledao u zvezde. Treega podne on ovako progovori:
- Kako da se izbavim iz arobnoga kruga svojih misli? Kako da izaem na jedan prav
put, na kome glava ne krui i nesvest ne preti? Da ne dolazi ovaj aroban krug misli od
arobnog kruga ivota? Da ivot nije jedan aroban krug?
Zaista, ivot nije drugo do jedan aroban krug. I zato to je ivot jedan aroban krug, i
misli moje znaju samo za kruno kretanje. ivot se kree u krugu, zato i misli mora da
se kreu u krugu. Kako, dakle, da se izbavim iz arobnog kruga ivota?

Neprestano kruenje u arobnom krugu bia dovodi do besnila. Dosadio mi je

neprestani krgut zuba oko mene i neprestano kovitlanje misli u meni. Treba se leiti od
toga besnila. No kako da se ovek izlei od besnila, koje dolazi od velikog kruenja, ako
se najpre ne izbavi toga kruenja? Kako pak da se izbavi toga arobnog kruenja? O,
veliki Vinu, kako?
Kako da se upravi put ivota, da ne savija vie u beskrajni krug, no da doe do jednoga
kraja? Ili, kako da se skrene u stranu s tog krunog puta, da se skrene i ustavi? Samo
da je se kruenja izbaviti, kruenja, koje zarauje besnilom sve one, koji se po nesrei u
njemu nau! Koko nosi jaje, jaje nosi koko - i put bia neprestano krui, i besnilo
kokotanja neprestano krui. Pa dokle, dokle, o Agni?
Dua se seli iz tela u telo, i kad obie sva tela, opet se vraa u svoje prvo telo, i toak
bia ponovo se zaokree. Odmora eli dua moja, za iskupljenjem iz kruga bia ezne
ona. Dosta je odea promenila ona, mrske su joj sve postale, mrske kao besnilo i teki
kao pancir od gvoa. Moe li me ti skinuti s toka ivota, o iva!
Ne, ne; niti je Vinu Bog, niti je Agni Bog, niti je iva Bog. I Vinu i Agni i iva su u
pokretu, dok pravi Bog mora da je van pokreta; i Vinu i Agni i iva u krugu su
sravnjenja i razlienja, tj. u krugu su bia, dok Bog mora da je van svakog sravnjenja i
razlienja, tj. van kruga bia; i Vinu i Agni i iva su u odei, u telu, i otuda su pod
pragom iskupljenja. Ne, ne; niti je Vinu Bog, niti je Agni Bog, niti je iva Bog, niti mi se
vredi njima obraati.
Sam sebi se moram obratiti, sam svojoj misli. Misao svoju najpre moram iskupiti od
svake elje za biem, a kad misao iskupim, tad u imati bar jedan spokojan kuti,
odakle mogu izvoditi dalje iskupljenje. Milju svojom treba da se veem za carstvo
pokoja Boijeg. Iskupiti najpre misao od optenja sa svetom i ograniiti je jedino na
optenje sa nebiem, sa Bogom, sa samom sobom, istom i nesmeanom. Optenje sa
svetom znai zaduivanje svetu, a dunika svet ne puta od sebe. Ko vie opti sa
ljudima, sa ivotinjama, biljem i mineralima, toga dua vie mora da se seli u tela
njihova. Ko vie uiva meajui se sa biima oko sebe, jedui ih, ili radujui se ili
alostei se njima ma na koji nain, toga dua biva sve vie smeana i zapletena u krug
tih bia, i mora se seliti iz jednog u drugo.
Ne misliti o biima oko sebe i ne eleti ih; uzdii misao iznad bia, do nebia, do
spokojnog, boanskog nebia, u tome, je iskupljenje. Da li u tome? U tome, u tome, da
u tome.
I rekavi to mladi kraljevi poslednji put mahnu rukom po elu i skide tamu, koja je dotle
na njemu prebivala. Skinuvi tamu s ela on skide i svoje kraljevsko odelo sa sebe i
poloi ga u moj hlad i udalji se laganim korakom, s prekrtenim rukama na prsima.
Te noi doe k meni mlada kraljica u sjajnoj pratnji. Oblivi suzama dolamu i almu
svoga mua, ona me poe milovati i pitati:

- Kai mi, dobra palmo, gde je mladi kraljevi, mu moj? Gle, on je skoro bio pod tobom
u ovom odelu.
- Lepa kraljico, rekoh joj ja, mu tvoj ne eli biti vie ni mu, ni otac, ni kralj, ni graanin.
On je se odrekao svega: sviju elja i sviju bogova; samo jedno eli on jo.
- A to je?
- Da bude on Bog.
Kad to u mlada kraljica i njena svita, svi se toliko razgnevie na mene, da me poee
bievima ibati i maevima nasecati.
Pedeset godina od tada je prolo. Rane su moje zarasle, no uspomena moja na mladog
kraljevia nije se izgubila. Lotosi su oko mene nicali i poeli mi dosaivati svojim
hvalisavim anegdotama o mudrome kraljeviu, ija se slava pronosila svuda po travi,
svuda po liu, po kamenju i meu ivotinjama.
Jednoga jutra zaustavi se poda mnom jedna grupa prosjaka. U belobradome,
melanholinome voi njihovome ja poznadoh negda mladog kraljevia. Ja ga jedina
poznadoh; lotosi ga nisu poznali. Tek to posedae u moj hlad, prie jedna grupa
mladih ljudi i klee pred starca.
- Uitelju, rekoe, ta nam treba initi pa da budemo spaseni?
Starac odgovori:
- Nita ne treba da inite, no treba da mislite. Otrgnite misao vau od promenljivog i
prolaznog lica bia i uzdignite je nad biem, van bia, do nebia. Neka se oi vae ne
zaustavljaju na bojama sveta, jer su boje obmanljive; neka se ui vae ne zaustavljaju
na tonovima, jer su tonovi obmanljivi. Sve to je za oi i ui u svetu primamljivo, sve je
obmanljivo, jer sve je prividno i prolazno kao sen. Otrgnite misao svoju od ove trke seni,
raskinite sve veze sa svima nestvarnim vizijama oko sebe, koje vas mame u krilo svoje,
u krilo elja i trpljenja, i udubite se u sebe, u istu misao, gde nema pokreta, ni boja, ni
tonova, ni elja. Tad ete biti spaseni u carstvu onoga, koji je van bia, koji je bez bia, u Nirvani.
Kad se isposnici udaljie, jedan mlad ovek upravi na mene pitanje:
- Jesi li ga ti razumela, palmo? Ja nisam.
- On eli da bude Bog, odgovorih ja, i vas ui, da to budete. Prezrivo me pogleda mladi
ovek i ode od mene. Nasmejae se lotosi oko mene, uvi moj odgovor mladiu,
grohotom se nasmejae.

- Luda palmo ti, ta govori? Kako moe neko eleti da bude Bog, ko je uo, da mesta
bogova Vinu, Agni i iva nisu jo upranjena?
- Ludi lotosi vi, odgovorih ja, kako malo poznajete vi ovoga mudraca! Da je ikad dua
njegova stanovala u vama, vi bi ga bolje poznavali. Da je jednog minuta njegova dua
bila u vama, vi bi znali, da on ne priznaje ni Vinu, ni Agni, ni ivu za bogove. No nije.
Pedeset godina od tada je prolo. Gnev moj prema lotosima izgubio se, no uspomena
moja na staroga mudraca nije se izgubila.
Jednoga jutra poee zidari da zidaju onaj hram, koji ja mojim vrhom mogu videti, a ije
belucanje kroz grane i ti moe primetiti, onaj veliki prekrasni hram.
- Kome to ljudi podiu novi hram? - upita me toga dana orao. Zna li ti palmo?
- Znam, odgovorih ja. Nekad je u sjaju i raskoi iveo jedan kraljev sin. Jednoga dana
on je ostavio svoj kraljevski dvor i svoju enu i poao, da trai istinu. Naao ju je ovde
poda mnom. Od tada do smrti je traio da postane Bog, no ne Bog kao Vinu, ili Agni, ili
iva, ne Bog u telu, u pokretu, u biu, no Bog van tela, van pokreta i van bia. I postao
je. Postati Bog je znailo osloboditi se od bia, iskupiti se iz arobnog kruga ivota. No
on nije eleo da bude Bog, koji e nad ljudima vladati i kome e ljudi hramove podizati.
Ljudi podiu hram svojoj misli, a ne njegovoj.
Takvu mi bajku, mali mravi, ispria palma svojim umnim liem jednoga arkoga dana.
Moete li poverovati u tu bajku, drugovi moji? ta vele vai skeptici? Ja sam odmah
poverovao palminom prianju. Ta mi se bajka inila poznata, bliska. O mravi, mravi, ta
to je jedna od svakodnevnih bajki ivota. To je bajka o tome, kako se misao ljudska bori
za svetlost, kako se raspinje i strada u toj borbi, kako plemenito gine, i kako u drugom
obliku vaskrsava.

11. Propoved
O NONOJ BURI
sadraj
Silna je bura kolebala ovu no, mali mravi; stihije s povezanim oima lupale su jedna o
drugu i pri njihovoj lupi pirovala je smrt. Mnoga su drveta iupana iz korena, mnoga su
gnezda razorena, mnoga su se ljudska oaranja obratila u razoaranja. Skriveno od
zvezda, grozno nalije prirodnih stihija ugrabilo je noas priliku da se pokae.
Gle, i vama to nalije nije ostalo nepokazano, drugovi moji: dom va je, gle, razruen;
kroz njega su noanji mlazevi besomuno jurili, kroz njega je vetar svojim zverskim
vijenjem svu no itao svoju panihidnu pesmu. Samo nekoliko vas jo vidim u ivotu, svi ostali su zakopani pod razvalinama doma vaeg. I vas nekoliko obezumljeno
posmatrate sad nikad dosad vien prizor pred sobom. Bura je navukla lie na va
dom, po liu je prevukla sloj peska, na pesku lei tija noga i zmijski rep; jedan kamen
pred vratima doma, - i ispeti na taj kamen vas nekoliko brodolomnika zbunjeno
posmatrate oko sebe, s uasom i nedoumljenjem.
Uas i nedoumljenje pokazuju se jutros na licu svega, to je se samo iz prole noi sa
ivotom izvuklo na svetlost. I nad tim uasom i nedoumljenjem zemlje caruje svean mir
vasione, s vedrim i svetlim licem. Sunce izgleda zlatnije no igda, Njegovo polje oko
Njega plavlje no igda, atmosfera tia no igda. Voda i vazduh lee, i kao krivci nepomini
oslukuju presudu jutra. Bura prokrivi irok put smrti, kao da je i sama umrla.
Ljudi stoje skrtenih ruku nad svojim umrlim i govore s gorinom:
- Nama je ao na Sunce, to nam ranije nije u pomo priteklo.
- Zato alite na Sunce? - rekoh im ja. Zar je vama to prva nona bura kao
kratkovenim mravima? Mravi doivljuju samo jednu takvu buru u ivotu, vi ih morate
doiveti mnogo, jer su i dani vai mnogi.
Nije odocnilo Sunce, brao moja; ni ranije ni docnije nije moglo ono doi, no onda kad je
nastao as njegov. Ne alite na ovo veliko Sunce, koje sad tamo tiho nad vaim
mrtvacima sija. alite na sebe, to svi udari nonih bura jo ni do sad nisu mogli zapaliti
u vama jedno Sunce, koje bi u svako doba i u svakoj prilici bilo pri vama. Tada nijedna
nona bura u vama i van vas ne bi vam ostala neosvetljena.
Znate li, zato su dani vai mnogobrojniji nego li dani mravi? Da bi imali vremena, da
zapalite jedno Sunce u sebi, - zato. Da bi ste se mogli privii da budete u isto vreme
tako blisko i tako daleko od svake bure, kao to je nebesno Sunce istovremeno blisko i
daleko od razvalina dela vaih, zato. Ne protivite se, brao, mnogim danima, no ne
dopustite da sav njihov sadraj budu none bure. Ne protivite se ni nonim burama, no
iznad njih upalite fenjer, da bi ste ih videli. Kad ih budete videli nekoliko puta, tad vam
one nee biti tako strane.

Mnogobrojne none bure vitlaju se i prepliu u dui vaoj i kad zlatno Sunce pliva po
plavetnilu iznad vas. Nou od tame, danju od Sunca vi ne vidite duu svoju. I kad
tugujete i kad se radujete, vae se oi oblivaju suzama. Kako mogu suze biti posledica i
tuge i radosti, ako u osnovu njihovu ne lee istovetne none bure, kao to su istovetne
suze tuge i suze radosti? Zavirite u pono svoje due, brao moja; u najdublju dubinu,
gde se u tami zainju sve bure, koje vas kolebaju. Ako dogledate do dna duu svoju,
spaseni ste. Na tome dnu vrh je druge tajne, druge jedne due, koja nije vaa, koja
niste vi.
Gle, ceo je ivot va jedna neprekidna nona bura, samoobmanjeni vi. Vi koji ivite u
samoobmani, da sve vidite im se Sunce na horizontu pokae, vama govorim. Vi manje
vidite, nego to mislite, da vidite. Misli mudraca idu dalje od njegova pogleda, vae misli
su pak krae od vaeg pogleda, horizont vaih oiju dalji je od horizonta vae misli, o vi
kratkoumni, kratkomisaoni. Zato ste vi toliko preplaeni pred svakom nonom burom, jer
vam se one prvo oima pokazuju, pa onda tek mislima, a oi je lake zaplaiti nego
misli.
im se Sunce na horizontu pokae vi govorite: Sad vidimo sve. No zato ne predvidite?
Zato ne vidite pre nego to pogledate? Zato misao vaa ne hodi bez prestanka u
pratnji Sunca, za koga nema ni istoka ni zapada? Zato nemate svoga stalnog
poslanika na dvoru cara Sunca? Tad bi oi vae bile pripremljene, predupreene,
obavetene i nita ih na njihovu horizontu ne bi moglo zaplaiti, i do potpunog
pomraenja uniziti. Ili: zato duu vau niste oistili, provetrili i rairili da bi bar jedan
zrak smeo u njoj zanoiti? Tad dua vaa ne bi noivala u potpunoj tami, i srce vae tad
ne bi bilo rastrzano od udovita mraka. Zato, o vi, koji sve vidite, osim sebe? Zato
vam se vae podnevne misli ne nau u pomoi u vaoj pononoj nevolji? Zato, - ja da
vam kaem zato - zato to se vae misli i u podne nalaze u nonoj tami. Oi i jezik va
ne dadu mislima vaim da u podne izau na Sunce i posunaju se.
Ne alite se na Sunce, brao moja, no ugledajte se na njega. Pogledajte s kakvom
ljubavlju i s kakvim strpljenjem ono uri, da zlo, uinjeno nonom burom, okrene na
dobro. Gle, kako ono zaie nov ivot u mrtvim telima, i kako zida novo zdanje na
ruevinama starog. Ne stojte, no pomozite mu. Ono ne trai vae pomoi, ono je samo
dovoljno za ivot i zidanje, za oivljavanje i preziivanje, - no pomozite mu, ne zbog
njegove potrebnosti no zbog vae, - iz egoizma pomozite mu. Oivljujte i preziujte
razrueni nonom burom svet oko vas i u vama. Taj egoizam pomoi e vam da ivite.
Ne brojte vae dane po belim dlakama na glavi no po vienim i iskorienim nonim
burama. Od jedne none bure sva kosa moe da obeli, - po emu ete onda brojati
dane svoje, ako ne po nonim burama? Osvetlite none bure, i neete ih se bojati. Ne
kidajte nikad misaoni savez sa Suncem, draga brao, i none vam bure nee biti
strane.
Tako ja rekoh brai svojoj, mali mravi, i rekavi to videh, gde se lice njihovo odvrati od
ruevina i smrti, i vedro i nadedno podie k Suncu. O jadni, malobrojni mali mravi, kako
zbunjeno tumarate po groblju, koje ste do noas svojim domom zvali. No ne bojte se, jer

niste ni malobrojni ni ostavljeni. Jedan nov mravinjak u stanju ste vi sazidati i popuniti
ivotom. Sunce e vam u tome pomoi, a dua nae majke zemlje nauie vas tome. S
dve strane vas miluje ljubav, drugovi moji, - od neba i od zemlje - i to ljubav s moi i
svetlou sjedinjena, pred kojom su sve vae none bure jedva vidna talasanja.
12. Propoved
O VRLINI
sadraj
Pitaju me ljudi, mali mravi: Kai nam, radi koga nas je Bog stvorio: radi nas ili radi
drugih? Ako nas je stvorio radi nas, vrlina nam je tetna, ako nas je stvorio radi drugih,
vrlina nam je mrska. U oba sluaja dakle, mi nismo u stanju prigrliti vrlinu, koju su nam
proroci propovedali. Jer kako bi prigrlili bez licemerstva neto, to nam je tetno ili
mrsko? - pitaju me ljudi.
A ja im velim.
Pogledajte Sunce kad jutrom izlazi i kad veerom zalazi i pomislite, rad koga ono
pokazuje toliku svoju lepotu, ako ne rad vas? Pogledajte ovu nau neumornu
Pepeljugu, kako se svaki dan trudi, da u odreeno vreme okrene Suncu onu stranu, na
kojoj su vae njive i va dom, vaa deca i vi sami, i pomislite, rad koga se ona svaki dan
tako revnosno trudi, ako ne rad vas. Pogledajte more i gore i livade, u kojima ive
bezbrojna jata, bezbrojne povorke, i bezbrojna stada, i pomislite, rad koga su njihovi
ivoti, ako ne rad vaeg. Vazduh i svetlost i voda i minerali - rad koga su ako ne rad
vas? Sama zemlja sa svim svojim plodovima, rad koga je, ako ne rad vas?
I kad to vidite i o tome promislite, tad promislite jo i o ovome. Rad koga ste vi, ako ne
rad dostojanstva planete, na kojoj ste? Rad koga su oi vae, ako ne rad lepote Sunca,
i ui vae ako ne rad muzike neba i zemlje? Rad ega su ruke i noge vae, ako ne rad
drame, koju niste vi ustrojili? Rad ega je vae ivo telo, ako ne rad poezije prirode, i
mrtvo, ako ne rad pira onih, za koje ste vi veliki kao zemlja za vas?
I kad i o jednom i o drugom budete promislili, tad ete me razumeti, kad vam budem
rekao, da je Bog stvorio i vas radi drugih i druge radi vas. Razumeete me, draga brao,
da sve postoji rad svega.
Onda, kad ovo budete razumeli, vrlina vam nee biti ni tetna ni mrska.
Jer kako da bude vaa vrlina tetna vama, kad je ona korisna svima? I kako da vam
ona bude mrska, kad je lepa?
ujte i recite, kako vam se dopada ovo, to sam ja uo jednoga dana pod jednim
orahom. Sedei jednoga dana pod orahom, omiljenim mi od detinjstva, ja uh, gde lie
na orahu ljutito ree:

Zato mi, ovako mali i slabi, da se peemo na ovom Suncu radi velikog i monog
oraha? Zato da mi uvamo njegove grane u hladu i da udiemo vazduh, koji je
njegovim granama, tako dugim, i stablu, tako debelom, za ivot potreban? Nije li Bog
nas stvorio radi nas samih, a ne radi njih? - Ne moramo se jedan na drugog ljutiti,
odgovorie im grane i stablo. Vaa misao zakljuuje u sebi smrt i vau i nau. Zadrite
svoje za sebe, a mi emo opet svoje za sebe.
I bi tako. Lie presta da daje granama i stablu vazduh i svetlost, a grane i stablo
prestae, da liu sprovode hranu.
Docnije sam ja morao traiti hlada pod drugim orahom, jer na ovom starom lie je brzo
uutelo i odletelo tamo kuda je vetar hteo, a granati i debeli orah je usahnuo.
O brao, vi ne elite sudbinu svetu, kakvu je imao ovaj orah? Ne, vi to ne elite, ja
poznajem srce vae. Jo manje vi moete eleti takvu sudbinu najblioj grani, koja vas
dri. A najblia grana, koja vas dri, i koja vam sprovodi iz dubine hranu u zamenu za
ono malo svetlosti i vazduha, to joj vi sada dajete, - ta grana jeste oveanstvo. -- Od
dvoga imate da birate jedno: ili sudbinu oraha ili vrlinu. Izaberite vrlinu, brao moja, ja
vas zaklinjem: izaberite vrlinu, da bi ste iveli! Tako ja odgovorih na pitanje svoje brae, mali mravi. I obazreh se na vasionu, da ujem
njen sud o mome odgovoru. No vasiona bee ravnoduna, kao da me nije ni ula. I ja
ne osetih uvredu, ali bol osetih od njene ravnodunosti. I poeh da se razgovaram u
bezmesenoj bezvezdanoj noi sa svojim bolom. I rekoh mu: Zar ne moe i ti biti
ravnoduan? Ne mogu, veli.

13. Propoved
O VELIKIM PLANOVIMA
sadraj
Dragi mravi! Hodei pored jednog groblja bejah iznenaen kikotom, koji dopirae do
mojih uiju s ovoga mesta, na koje je zabranjeno ulaziti sa psima i smehom.
- im je dozvoljen pristup smehu u ovaj grad tuge i ozbiljnosti, pomislih ja s
negodovanjem, onda svakako nije uinjen izuzetak i u pogledu pasa. I pri tom poeh
oslukivati da li u uti lajanje. I ne prevarih se, - uh; no za udo to lajanje, praeno
kikotom, bee za mene razumljivo.
- Zanosio se ovek velikim planovima, hahaha! Sad neka se odmori, grenik, zajedno
sa svojim planovima. Ili ne; on sam neka se sad odmara pod zemljom, jer njegovi
planovi nisu se dali zakopati: oni su se razleteli po svetu, da trae kakvu drugu slabu
glavu, slinu ovoj, u kakvoj su i do sad bili, te da se u njoj nastane i raspinju je do smrti,
- avavav! Samo neka su podalje od nae glave! Naa glava zna da je ivot ljudski
kratak i troan, zato ne misli o vazdunim kulama, no o onome, to je oku i jeziku
najblie. Av!
- Naeg pokojnog druga muio je plan o osnivanju jedne drave, u kojoj bi bilo vie
pravde i solidarnosti meu ljudima, nego to je danas ima. Za ostvarenje toga plana na
drug je sve predvideo, samo ne svoju smrt. Zato mi koji predviamo smrt pre ili posle,
zatvaramo tvrdo svoju glavu, ako na nas nasrnu osiroteli sad veliki planovi pokojnika.
Tako lajae jedan bas; jedan tenor potom rugae se ovako:
- On je mislio i o buenju zemlje skroz, i o spajanju mora s morem, i planine s planinom;
on je prebirao i razlagao sve elemente zemaljske, s nadom, da e nai osnovni
elemenat, iz koga je se sve to postoji projavilo; matao je i o elektrinoj komunikaciji
izmeu zemlje i ostalih zvezda, zanosio se odifrovanjem ivotinjskog jezika, i nije
mogao nikad slatko da jede od razmiljanja, kako da se pojaa i proiri funkcija ljudskog
mozga.
No mi znamo, da je smrt na pragu, zato se smejemo njegovim velikim planovima,
hahaha! I zato se drimo onoga, to se da opipati i omirisati u ogranienom vremenu i
prostoru, av!
Kad se ova orgija ve dovoljno priblii meni, tako, da moji nervi poee da se kostree,
ja uzviknuh:
- Ko ste vi?
- Mi smo ljudi, - uh odgovor.

- Aa, tako: znai, vi ste ljudi? Zbilja?

- Da, mi smo ljudi; sahranili smo jednog svog druga, koji je imao due planove od ivota
i vee od ljudskog mozga. A ti, ko si ti?
- Ja sam sin tuge, rekoh, kome je zabranjen ulazak u taj grad, od kako je vama
doputen. Kad se opet pri ulazu u ovo groblje digne tabla koju ste vi oborili, ja u poi
na grob onoga, koga vi odnekud nazivate svojim drugom, da mu se poklonim.
I ekah, da se udari cena na ulazak u groblje; no kako ne bi izgleda, da e mome
ekanju skoro biti kraj, ja se udaljih u pustinju.
Hodei pored Mrtvog mora, smotrih oveka, gde baca mreu y vodu.
- Valjda si ti jedini ovek u svetu, rekoh mu, koji ne zna da u tom moru nema ribe?
Kako mi on nita ne odgovori, ja sedoh kraj njega i ostah do veera. Kad se Sunce
smirivae i njegovi poslednji zraci drhtahu na povrini vodenoj, ja skoih i zasmejah se.
- Ti se svakako smeje zato, to si se sad tek setio, da je se Sunce nad nama smejalo
naem besposlienju, - tumaae tako moj ribolovac, vodolovac.
- No otkud ti zna da se ja tome smejem?
- Otuda, ree, to se i ja svaki dan pri zahodu Sunca tome smejem.
- Bavi li se ti jo im-god osim besposlienjem? - upitah ga ja. Ili je besposlienje tvoje
jedino nasleeno i usavreno zanimanje?
- Bavio sam se, veli, nekad velikim planovima, a sad se bavim: preko dana burlanjem
mora, uvee do ponoi smejanjem, a od ponoi do Sunca plakanjem.
- Zato si promenio svoje prvo, tako uzvieno zanimanje?
-Ta nisam ra ja ni promenio! Ono je i sad moje zanimanje. Nekad sam se bavio velikim
planovima i pokuavao meu ljudima da ih ostvarim, no time se izloih opasnosti, kojoj
se izlau svi oni, koji dobro ele ljudima. "Misliti moe o velikim planovima, no misliti o
njihovom ostvarenju ne sme." Tako mi rekoe moja braa i proterae me iz svoje
sredine. Zato i sedim sad ovde i zanimam se istim velikim planovima kao pre. More
burlam ovom mreom, da bi zavarao misli svoje, koje me podstrekavaju neprestano na
kakvu akciju; uvee kad sustanu ruke od burlanja ja se smejem, da bi rasterao svoje
misli, a posle ponoi plaem zato, to vidim, da samo u ovom poloaju mogu biti dobar
ljudima.
- Zna li ti ono mesto, gde je zabranjeno ulaziti sa psima i smehom? - upitah ga ja.

- Znam, ree; tamo je sad skinuta ta zabrana.

- Sad je ona ponova dignuta. Hajdemo prvo tamo, a potom u te ja uvesti meu ljude.
Nisu, prijatelju, ljudi nedostupni velikim planovima, no veliki su planovi nedostupni njima
zbog velike galame. Zbog velike galame, zbog velikog galimatijasa njihovih oseaja i
njihovog jezika, ljudi samo u pola uju i u etvrt razumeju velike misli, zato ih progone.
Hajdemo da traimo, pre svega, leka protiv galame ljudske, protiv galimatijasa ljudskog.
I mi obojica ostavismo Mrtvo more za leima, mali mravi, i okretosmo se licem Poluivome moru ljudskom, s velikim planom: da ga uinimo sasvim ivim.
14. Propoved
O MRTVIMA
sadraj
Bez sna sam proveo i ovu no, mali mravi. San, zauzet oko drugih ljudi, kao da je na
mene sasvim zaboravio. Ja sam ga ekao i ekao, i zbog dugog ekanja omrzao sam i
njega i sebe; njega, to me je stavio u tako glup poloaj, da ekam na nj; sebe, to sam
se dao dugo drati u tom glupom poloaju. Nema, mravi, glupljeg poloaja od ekanja
sna koji ne dolazi.
Ostavio sam postelju i rekao sam joj, ako san doe, neka sam spava na njoj! Iao sam
potom u livadu i poao hodati tamo-amo. Meseine nije bilo, i ja sam osvetljavao sebi
put mislima, mnogobrojnim mislima, koje su as trale predamnom sa svojim malim
fenjerima, a as se penjale ka zvezdama, kao da im tobo pomognu uveati njihovu
svetlost i rasejati tamu.
- O nestane misli moje, rekoh im ja, potujte tamu i ne tumarajte tako rasputeno po
njenome carstvu, jer njeno carstvo nije carstvo nas ivih, no carstvo mrtvih.
- Pa gde su ti mrtvi? - pitahu me misli moje.
- Oni su oko nas, nad nama, pod nama, u nama; oni ispunjavaju svu tamu. Oni
razgovaraju utanjem; uutite se, i uete njihov razgovor.
I nasta tiina, neizmerna i nemisliva tiina; takva tiina, da bi klaenje skazaljke
vremena odjekivalo u njoj kao grom. I mislima mojim otkri se u tom trenutku jedno novo
carstvo, vienje koga meni bi prijatnije od ma koga sna.
Celu livadu pokrie beliave, svetlucave figure, iji redovi postajahu sve gui i gui,
jer izmeu jednih nicahu sve novi i novi redovi. Moje se misli zadrae na jednom
gustom redu figura, koje kao trava iznikoe oko mojih nogu i uzrastoe do mojih oiju.
- Mi smo due one trave, koja je nekad na ovoj livadi rasla. Tako ja razabrah govor
ovoga najblieg reda, koji se tiskae oko mene i predstavljae mi se.

- Kad smo mi ivele u vidu trave na ovoj livadi, mi smo imale zdraviji san od tebe.
Mnoge i mnoge generacije nae poznaju tebe, poznajemo te sve mi, koje smo te
gledale, kad si nas ti pri svetlosti gledao i kad si nas u besanim noima tvojim stopama
iza sna budio. Ti si nas alio, kad si video, kako nas kose, gaze, jedu ili sagorevaju, ak
i onda alio si nas, kad si sam ti bio prinuen, da uskorava nau smrt; alio si nas
gledajui kako se mi, bespomoni predajemo u rtvu svakome, ko od nas rtvu eli. Ti
si znao, da smo mi tvoje sestre, od jednoga Oca, koji je na nebu, i od jedne majke, koja
je Zemlja; - i zato to si to znao, ti si nas alio; - i zato to si nas alio, tebe je san
izbegavao.
Tebe mori uska i dosadna propoved ljudi o njihovom bratstvu. Tvoja dua uzmuuje se,
kad uje prodavce jezika, gde svaki dan viu: svi su ljudi meu sobom - braa. Tvoja
dua zna da su svi ljudi i nama braa, i nama, koji u bilju ivimo; - zato je dui tvojoj
dosadna uska propoved o iskljuivom bratstvu ljudi, i zbog te dosade izbegava dua
tvoja prodavce jezika, - i san tvoju duu.
U tome ovaj red bee potisnut drugim redom, koji se kao zgusnu oko mene.
- Mi smo due onih ivotinja, kojima ova livada nije bila nepoznata za vreme telesnog
ivota. Tako se predstavljae ovaj red. Kad smo mi ivele u obliku ivotinja, mi smo
imale zdraviji san od tebe, jer mi nismo saznavale nae bratstvo ni s tobom koga smo
se bojale, ni s biljem koje smo ravnoduno grizle, ili iz njega postepeno ivotne sokove
ispijale. Ti si imao i ima saznanje, da smo mi tvoje sestre, tvoje roene sestre, od
jednoga Oca, koji je na nebu, i od jedne majke, koja je Zemlja. A s tim saznanjem san je
nepomirljiv.
Tebe mori uska i dosadna propoved ljudi o iskljuivom bratstvu njihovu. Ti se stidi to
ljudi nisu jo uspeli do sad da dou do jednog vieg saznanja. Ti se stidi, to ljudi ne
znaju, ili boje se da znaju, da smo im mi braa. A od svakoga stida san bega.
Tad nagrnu jedan vei red, ne manje gust nego prva dva, i moje misli ovako razumee
njihov razgovor:
- Mi smo due ljudi, koji su pod ovom livadom sahranjeni, ili koji su nekad po ovoj livadi
hodili, ili nekad na njoj bili spomenuti. Kad smo mi iveli na zemlji, san je bio prema
nama raspoloeniji nego to je sad prema tebi. Od tebe san bei stoga, to si ti uselio u
sebe neto to samo nama mrtvima pripada, naime: saznanje o sveoptem bratstvu
svega to na zemlji ivi. Oni, koji samo bratstvo ljudi propovedaju, misle, da e time
dovoljno argumentisati svoju drugu propoved, osnovanu na toj, - propoved o jednakosti
ljudi. Svi su ljudi braa meu sobom, dakle, svi su ljudi jednaki meu sobom - tako glasi
njihova cela propoved. I ova propoved za ivot va ne vredi nita, jer ivot je priroda
osnovala na jednom drugom principu, - na principu bratstva i nejednakosti.
Tvoja propoved glasi, ili ne, - tvoja propoved ne glasi nikako - no tvoja misao jeste, da
sve to ivi na zemlji sainjava jedno bratstvo, koje proizlazi od istih roditelja. Kad bi ti

poao za propovednicima ljudskog bratstva, ti bi mogao rei: Ljudi, ivotinje i bilje jesu
braa meu sobom, dakle ljudi, ivotinje i bilje su jednaki meu sobom. No kako ti ivot
sa svih strana dovikuje: Nema u mome carstvu jednake brae, ti i ne moe da ide za
onim propovednicima. I san te izbegava, jer san je jedan podao stvor, koji ne sme nigde
da se osami.
Posle ovoga ja opazih, kako se livada, na kojoj stajah, razvue s kraja u kraj zemlje i
pokri novim legionima dua koje izbijahu iz mraka, kao beli talasi iz dubine morske.
- Ah, kako je ogromno carstvo mrtvih! - uzviknuh ja s divljenjem.
- Tako ogromno, da je carstvo ivih, koje e videti sutra na svetlosti, samo jedan
nitavan deo ovoga carstva, - ree glas jedne due, koja kao da seae na mome
ramenu.
- Ko si ti, duo, koja mi tako govori? - upitah ja.
- Ja sam jedna od onih dua, ija tela poivaju u egipatskim piramidama.
- A ja sam jedna od onih, ija tela sainjavaju polinezijska ostrva, - ree drugi neko.
- A ja sam dua jedne palme, - ree neko trei.
- A ja dua jedne breze.
- A ja dua Pitagore.
- A ja dua Cezareva.
I nasta jedan um, kao um opalog lia, koje vetar samo lagano po vrhu dodirne. I kad
nasta tiina oko mene, jo se u daljini ujae taj laki um: i do same zore on se nije
gubio.
- Kako se zove vae carstvo? - upitah ja.
Vi ga zovete carstvo mrtvih ili prolost, a u nas ono se naziva carstvo ivih ili
sadanjost. Vae carstvo za nas je carstvo prolosti, jer mi smo bili, to ste vi. Vi nas
traite za sobom, a mi idemo pred vama. Vi aljete na nas esto anatemu, esto
blagoslov, no i jedno i drugo ne pada na nas, jer vi ih bacate za se.
Vae carstvo i nae carstvo jeste jedno carstvo, jedinosuno i nerazdeljivo.
Kad je zora nastupila, mali mravi, kad je se na istoku otvorilo jedno crveno more
opkoljeno polukrugom tame, ja sam se vraao po tamnoj livadi sa umorenim mislima
svojim doma. Na postelji me je ekao san, koji kad me ugleda ree alosno:

- Ja te svu no ovde ekam, i sad ve moram ii. Na ovu podlu la u mene se zgrie
bore na elu, i kao da se umnoie. Ja se ponovo ogrnuh svojom kabanicom i dooh
nad va dom, drugovi moji, i ekah dok vas Sunce ne probudi, da se s vama
razgovorim.
15. Propoved
O GOREOJ KUPINI
sadraj
Zaboravite umor va, mali mravi, i hodite da gledamo goreu kupinu, koja nad naim
glavama plamti. Hodite da brojimo plamene jezike, koji iz dubine neba kao bajke iskau
pred naim oima. Jedan plameni jezik vezan je za drugi zlatnim i brilijantskim koncima,
a svi plamenovi ukupno poar su jedne kupine, koja gori i ne sagoreva. Ko zna, od kad
gori? Ko zna, zato ne sagoreva? Ah, mali mravi, ja i vi to ne znamo! Ja i vi smo samo
pozvani, da se izdaleka, izdaleka, bosi i gologlavi, poklonimo toj plamenoj kupini, koja
plamenom die, plamenom gleda, i plamenom govori.
O vasiono, o plamena kupino, vapio sam ja jo jedne druge noi, mali mravi; vapio sam
iz daljine, iz dubine: o plamena kupino, kako je tvoje pravo ime? Gle, ja te zovem
plamenom kupinom, no zovem te tako samo poluglasno, poluujno, bezglasno i
neujno, kao to zovem putnika na drumu u umi, kome ne znam imena, a koga
oseam potrebu pri susretu osloviti. Ja znam, da ti nisi ni plamen ni kupina, jer da si
plamen, ti bi egla, a da si kupipa sagorevala bi. No kako da te zovem, sjajna poezijo?
Zbilja da li sjajnom poezijom?
Ti uti i bukti, plamena kupino! Za moje ui ti uti dublje od grobova, tvre od jednog
atoma u sredini granitne stene. I u utanju svome ti si za sve moje mere neizmerna u
velianstvenosti i lepoti. Kakva li si tek u govoru svome za onoga, ko te uje! Blago
onome, ko uje govor tvoj, ko razume plamene jezike tvoje! A ja sam pred tobom kao
gluv na koncertu, koji vidi kako se duva i vue po instrumentima, koji vidi no ne uje. I ja
vidim tvoju muziku, - no samo vidim. Ne ljuti se na mene, velika muziko, to ti ne
aplaudiram drukije no grobnim i granitnim utanjem. Najharmoniniji aplauz, koji ti
ovek sa zemlje moe dati jeste utanje, jedno utanje, pri kome se svaki nerv u jezik
pretvara.
O plamena kupino, kako je tvoje pravo ime? Gle, ti uti i plamenovima svojim ispisuje
svoje ime po nebu, pred oima mojim. No ta vredi, kad je azbuka tvoja meni
nepoznata? ta vredi, kad oi moje, moje malene oi, ne mogu da dogledaju krajeve
tvoga jednoga slova? No i u jednome nedoglednom slovu tvome ti si za mene
neizmerna poezija. Kakva li si tek u celim stihovima svojim za onoga, ko razume azbuku
tvoju! Blago onom ko je dorastao do razumevanja plamene poezije tvoje!
Zaboravite umor va, mali mravi, i ujte, kakav glas iz goree kupine dopre do moje
dubine, do dubine, drugovi moji, koja je i vama znana.

- Ko to zove iz dubine k meni? Ko me to oslovljava po imenu? To je svakako sin zemljin,

poslednji porod zemljin, uvek nezadovoljni. Ima nekoliko minuta, kako ga je zemlja
rodila, i za tih nekoliko minuta on je ispunio sve puteve k meni svojim vapajima, as
laskavim, as pogrdnim. udan je taj najnoviji porod zemljin! Kad je zemlja raala
paprat, ja sam ula samo jedan glas, glas zemljin, koji mi je govorio: Ja spremam ovu
paprat za zimnicu onome, koji e doi docnije. Kad je raala mamute i zmije, tad sam
ula opet samo jedan glas, koji je guio sve druge, glas zemljin, koji mi je govorio: Ove
mamute i zmije i druga titanska udovita ja spremam za zimnicu onome, koji e doi
docnije. Kad se zemlja zamotala u led i sneg, ja sam ula samo jedan lagan apat
zemlje, koji mi je govorio: Sad se odmaram i spremam, da rodim onoga, koji treba da
doe. I gle, od kako je rodila oveka zemlja kao da je umrla, - do mene dopiru samo
glasovi oveka; sve je puteve k meni ispunio ovek svojom vikom. Da nije zbilja zemlja
umrla pri roenju oveka?
O zemljin najmlai sine, obazri se na majku svoju! Gle ona je jedna plamena kupina, od
koje si ti jedan plamei, jedap plamiak, nemiran i prolazan. Od sviju varnica, koje s
plamene kupine, zemlje, prte, ti najglasnije puca i pajvie u visinu skae. Ti si jedan
deo kupine; jedna mala kupina ti si, koja gori i sagoreva. I ne eli da bude kupina, koja
gori i ne sagoreva. Nisi jednom ti goreo, i ne sagoreva sad poslednji put. Gle, i velika
paprat, stara velika paprat, koja je prva pokrivala tople grudi zemlje, gorela je triput do
sad: gorela je nad zemljom, kad je rasla, gorela je pod zemljom, ekajui tebe, i gori
sad, sluei tebi. I zemlja, stara i velika majka tvoja, neprestano gori i sagoreva. I cela
plamena kupina sveta peprestano gori i sagoreva.
Ona gori i sagoreva, preiujui se ognjem. Ko je vie puta goreo, taj sad gori svetlijim
i istijim ognjem.
Jednoga dapa, uvee, zraci nebesni razneli su po vasioni tvoju bajku, ovee, o feniksu.
I zvezde su tad klimnule glavom i rekle: Gle maloga zemljinog sina gde izree nae
pravo ime! Da, ovee, mi zvezde smo plamena tica, koja gori, i sagoreva, i ponovo
gori. No ti sam nisi poverovao u svoju bajku, jer ti uopte ne veruje sam u svoje bajke,
iz bojazni, da se njima ne preuveliava; u samoj stvari ti ne treba da veruje u njih ne
zbog toga, to se njima preuveliava, no zbog toga to se njima umanjuje. Tvoje bajke
su umanjenje, a ne preuvelianje bajke vasionske.
Zaboravite umor va, mali mravi, i hodite da gledamo goreu kupinu, koja nad naim
glavama i pod naim nogama plamti, da je gledamo i da sluamo, da li e i sad isti
odgovor dati na nae ljubopitstvo, kakav je meni jedne noi ona dala, - ne znam, da li
ona, da li duh zemljin.

16. Propoved
O SILASKU DUHA
ujte ovu priu, mali mravi.

sadraj

U jednoj praljivoj pustinji bee se skupila mnogobrojna masa ljudi. Svi oni seahu u
koncentrinim krugovima, s prekrtenim nogama, tesno jedan uz drugog, i gledahu
preda se. Njihove kamile i mazge sainjavahu poslednji najvei krug, koji je u isto vreme
bio i najivlji krug, jer jedino u njemu bee pokreta, koji je izraavao nestrpljenje i apetit.
- Ko je to meu vama? - upitah ja jednu kamilu.
- To su oni, koji nas zovu kamilama, to su nae gose, kojima mi zavidimo, kad nas jau i
koje preziremo kad ine ono, to sad ine.
- A ta to oni sad ine?
- ekaju silazak duha.
Kad ovo uh, ja preskoih sedamdeset i sedam krugova, dok dooh u sredinu. No niko
ne obrati panje na moj dolazak, nijedna se glava ne uspravi.
- Je li mogue, da vi ekate silazak duha, nesrenici? O duhohulnici, zar moe duh jo
nie sii, nego to je siao uselivi se u vas? Kakav jo silazak vi od njega elite? Ta
duh je davno siao u vas, zarobio se u vama, izgubio se u vama. Izgubio se u vama
duh, koji je jedino mogao sii na vas, koji je odreen da sie na vas. Kakav novi duh
pogledate vi, duhogubci? Ako vam u istini treba duh - u to sumnja poslednji krug va onda potraite izgubljeni duh u vama.
Vi volite sputanje, silaenje, kotrljanje, a duh voli dizanje, uzlaenje, pentranje. Vi ste
se otuda razmimoili s duhom, i ostali bez duha. Zato sad iz doline vapijete vi duhu, da
sie. No on nee sii; on eka da vi k njemu uziete. Vi ste njega izgubili no on vas nije
izgubio. On stoji i eka na va ulazak.
Stajanje je bolest duha. Vi ste ostavili dugo svoj duh da stoji, i on se od stajanja
razboleo. Penjanje mu je sad potrebno, da bi se zagrejao i ozdravio. Toplotom se jedino
duh lei, toplotom od penjanja.
Ko vas naui, da sedite u ovoj praljivoj pustinji i ekate silazak duha? Oaloeni duh
va pogleda va uzlazak, a vi pogledate njegov silazak. Ne, ne, on ne moe sii; on je
se spustio do samounitenja, do samoubistva; - uzalud ete pogledati jo dalje njegov
silazak. On bi se u vama samo jo mogao navie, i to sa mukom, pokrenuti; o njegovom
pokretu pak nanie nije ni misliti, nanie nema vie prostora za njega.
U tom die glavu jedan iz prvog kruga i ree mi:

- Mi ekamo silazak duha u obliku goluba.

- To znai, vi ekate silazak jednog malog duha? Nije li priliniji za vas duh u obliku
oveka, nego li u obliku pernate ivine? Zaista, ako pogledate silazak toga malog,
golubijeg duha, onda ste u pravu: on moe sii na vas, i jo nie od vas. No ta e vam
pomoi takav duh, kad sie na vas? Olakae samo va silazak; omoguie, ako
hoete, va silazak do preispodnje. elite li vi u preispodnju?
Duha u obliku zvezde ja vam propovedam, brao, duha toplote i svetlosti, duha koji ne
silazi, no kome se uzlazi. Ja vam propovedam duha, koji se ne hrani konopljinim
semenom, no svetlou lepote i dobrote, koja od Boga dolazi.
No kako ete se vi uspeti do duha u obliku zvezde, kad se jo niste uspeli ni do duha u
obliku oveka? Vi ste tek na stupnju duha u obliku goluba, i ne moete bez mosta prei
do duha u obliku zvezde. Taj most je duh u obliku oveka, koji takoe ne silazi, no do
koga se trudno uzlazi.
Zato vam ja najpre propovedam duha u obliku oveka, brao moja. Uzdignite se najpre
do ovoga duha. Potraite najpre izgubljeni duh u vama, koji je nekad siao; on je moda
sad u jo niem obliku od goluba, - potraite ga i uzdignite ga, samo donekle uzdignite
ga, pa e onda on vas dalje uzdizati.
Ustajte to pre i beite iz ove praljive pustinje, jer sve se vie tim svojim prosjakim
poloajem izlaete podsmehu svojih kamila, koje e se stideti, kad vas budu osetile na
svojim leima.
Tako ja rekoh svojoj nesrenoj i lutajuoj brai, i kad im to rekoh, ja se udaljih od njih.
Oni podigoe glave, pogledae jedan u drugog i ustadoe. Njihova lica behu tamna, a
njihovi beli turbani sivi od praine. Bio sam ve daleko od njih, kad do mojih uiju dopre
jedan nervozan i straan smeh. Uzalud sam napregnuto oslukivao, - nikako nisam
mogao razaznati, da li se to ovi nizvoditelji duha smeju meni, ili kamile njima.

17. Propoved
O SEJAIMA
sadraj
Ja volim sejae, mali mravi, volim ih svom duom. Danas sam ih gledao, kako seju, i
sluao njihov razgovor. elite li, da vam kaem ta sam uo? Onda ujte; - Gle kako se
pritajili i Mars i Jupiter i uprli poglede u nas, kao da su i oni radi da uju. Izaite na krov
vae palate, poklonite se Marsu i Jupiteru, toj sjajnoj brai nae majke Zemlje i sluajte.
Behu tri sejaa na njivi, i sva tri, kao po komandi, u korak koraahu i odmereno
zamahivahu rukom sa semenom desno i levo. Pre Sunca oni su ve bili na njivi, i do
izlaska Sunca utke su koraali u kosom redu jedan za drugim i, zamahujui rukom po
priviknutom taktu, utke bacali seme po mekoj, crnoj zemlji. Kad se Sunce rodilo, i kad
su zraci njegovi u itavim rojevima, kao nestana deca, poela da se igraju po njivi,
zavirujui pod svaki grumiak zemlje i traei baene semenke, tad e rei prvi seja:
- Drugovi moji, pomozimo Bogu! Pomozimo Bogu, jer Bog je nama pomogao;
pomozimo mu, da nam opet pomogne! Sejmo, sejmo, jer Veliki Seja nas je i podigao,
da nas vidi sa semenom na njivi. Sejmo, drugovi, sejmo - za ostalo se ne brinemo.
Onaj, ko nas je poslao na njivu i dao nam seme, brine se o svemu ostalom. Vidite li,
koliko poslenika Njegovih ima na ovoj njivi osim nas? I Sunce je jedan od tih poslenika,
jedan od naih satrudnika. Sejmo, brao, sejmo!
Kad semena nema na njivi, tad se Sunce ljuti na nas. Njegovi zraci tad ceo dan
besposleni hode i prazni se vraaju uvee doma. A Sunce ne voli, da se njegovi zraci,
poslati zemlji, vraaju njemu, kao to ni mi ne volimo, da nam neko vraa na poklon.
Zaista je sramota, brao moja, da mi sustanemo pre u sejanju nego Sunce u grejanju.
Kako da nije sramota, da neko, ko je jue iziao na njivu, sustane pre no onaj, ko je na
toj njivi jo od roenja same njive?
I vazduh je jedan od poslenika na ovoj njivi, i voda je jedan. I njih dvoje su nai i sunevi
satrudnici. I oni s nama pomau Bogu.
Kad semena nema na njivi, tada se vazduh i voda ljute na nas, jer i oni ne mogu da
ispune svoju dunost, zato to mi nismo ispunili svoju. Kad semena nema na njivi, tad
vazduh alostivo fijue nad gluvom njivom: njegov glas tad nema ko da uje, niti
njegovo milovanje da oseti. Kad semena nema na njivi, tad voda bei s njive opet u
more ili u visinu ne zadravajui se i ne smejui da se zadri besposlena na pustoj,
elavoj njivi. Zato sejmo, brao, sejmo!
I svi oni, koji su iveli pre nas poslenici su na ovoj njivi; i oni su nai satrudnici. Njihova
tela ispod zemlje ude da iziu na Sunce; njihove oi ude, da ma kroz kakvo seme jo
jednom pogledaju po ovom udnom svetu; njihove kosti ude za prilikom, da pokau, da
u njima ne stanuje smrt no ivot. No kad semena nema na njivi, tad se sva ta njiva bia,
kojima prolost pripada, ljute na nas, jer ona ne mogu da oive zato, to im mi ne damo
prilike za to. Oni su gotovi, da pomognu Bogu i da opravdaju njegov naziv "Bog ivih, a

ne mrtvih", no kad mi ne sejemo, tad su i oni prinueni da ute i mure. Zato, drugovi,
sejmo!
I sva tri sejaa u jedan glas uzviknue radosno:
- Sejmo, sejmo!
Kad je Sunce stojalo u podne na zenitu, oznojeni sejai su utke koraali jedan za
drugim, i utke zamahivali rukom desno i levo po priviknutom taktu.
Tad e drugi seja prekinuti utanje ovim reima:
- Svako seme donosi svoj plod; i ono, koje padne na put ili na kamen, donosi svoj. No
mi smo pozvani, da sejemo po njivi, a ne po putu i po kamenu, zato budimo paljivi. Ne
bacajmo seme po putu i po kamenu, ne zato, to ono tamo nee imati svoga ploda, no
zato, to mi ne smemo prostaki biti zadovoljni sa svakim plodom, kojim se na trud
nagradi.
Seme na kamenu i na putu donee svoj plod, no taj plod nee biti dostojan nas i naih
satrudnika. Cenimo seme, koje sejemo, i ne sejmo ga ma gde. Naa su sva zrna
izbrojana, i njih je samo u naim oima mnogo, no njih je tako nemnogo u oima Sunca.
Bog moe da baca seme i po putu i po kamenu, jer On treba da hrani i tice nebesne i
tice zemaljske, jer u Njega nisu zrna izbrojana. A nama je dato seme i ukazana njiva za
sejanje. Nama ne moe biti svejedno, da li e plod biti desetostruk ili jednostruk; bolje
desetostruk nego jednostruk. ivoti, koje mi probudimo na zemlji, pojaavaju na ivot.
Zato sejmo, drugovi, paljivo!
I sva tri sejaa u jedan glas uzviknue radosno:
Sejmo, paljivo, sejmo!
Kada je Sunce zalazilo, osveeno veernjim hladom lice sejaa sijalo se u
tamnocrvenoj boji; njihova poluvlana kosa gipko se talasala na vetru, a oni su utke
koraali jedan za drugim i utke zamahivali rukom po priviknutom taktu.
Tad e trei seja prekinuti utanje ovim reima:
- Sejmo i ne brinimo se o etvi. Onaj, ko je nasejao, nebo zvezdama i zemlju ljudima,
brinue se o eteocima. Ima puno eteoca, koji anju, gde nisu sejali. I bura i rat i bolest
takvi su eteoci. Moda e oni poeti ono, to mi danas sejemo. Mi ne volimo nezvane
eteoce na naoj njivi; no pod Boijom rukom takvih eteoca ima mnogo, i on ih
ponekad i preko nae volje alje na nau njivu. U takvom sluaju stegnimo srce i sejmo
ponovo i ekajmo drugu i treu i etvrtu etvu.
Briga je Boija druga, ira od brige nae. Mi sejemo i mislimo, da sejemo samo za nas;
Bog seje kroz nas, no ne samo za nas. Kroz nas Bog seje i za sve one, koje je jedino

uspeo da naui da anju. Za sve bezruke i bezoke i bezumne, koji gmiu pod zemljom i
nad zemljom, on seje kroz nas. Ne ljutimo se zbog toga, jer Bog na taj nain sprema
naim semenom ubre za budue seme. Jer svi ovi invalidi, za koje mi sejemo,
nagnojie svojim trbusima njivu za jedan desetostruki plod, koji e i nama jednog leta
pasti u deo.
Ne ljutimo se, ako se i rukati i okati i umni, koje je Bog uspeo da naui i da seju i anju,
kao i nas, spuste meu ove bezruke i beznoge i pou u njihovim redovima na nau
njivu, da anju. ta imamo da se ljutimo na one, koji oseaju vie snage u sebi, da se
spuste meu skakavce, nego da se dignu meu ljude? Nedostojno je za nas,
pomonike Boije, ljutiti se na invalide, pomonike crvi i skakavaca. Bezumno je ljutiti se
na one, koji svu sadanjost ispune staranjem o buduem ubretu za njivu, na kojoj e
drugi sejati.
Pomozimo Bogu, drugovi, u sejanju, jer On nas je zato pozvao, i budimo voljni, da mu
pomognemo i u etvi, ako nas pozove.
I sva tri sejaa u jedan glas uzviknue radosno:
Mi Bogu, Bogu pomaemo.
O mali mravi, kako ja bezgranino volim sejae! Gle Mars i Jupiter poinju da trepere,
kao da se i oni raduju sejaima! Ja znam da se i vi radujete. Kako se ne bi i vi radovali,
kad e iz posejanog semena ponii klasje oko vaeg doma, izmeu koga ete se vi
etati, kao sinovi ljudski izmeu visokih palmi?

18. Propoved
O NEJEDNAKOSTI LjUDI
sadraj
Kad se jutros naginjem nad va dom, mali mravi, moje su ui ispunjene nepoznatim
glasovima, koji se odasvud oko mene uju. Jedno su glasovi ljudi, drugo glasovi prirode.
Prvi glasovi viu: "Jednakost"! Drugi glasovi trube: "Nejednakost"! Da li su za vas novi
ovi glasovi, mali mravi? Za mene nisu; ja i ove prole noi nisam mogao spavati od njih.
Misao o njima muila me je svu no; i u besanici svojoj ja sam stojao na meseini i
oseao, kako zemlja elegantno i neujno hodi po etru. O kako je sigurna Zemlja u svom
hodu! Niko od nas ljudi ne stupa tako sigurno kao zemlja. Na hod zbunjuju novoroene
misli. Mi smo uvek mnogo neni prema novoroenadima, i polaemo uvek mnogo
nade na njih, i ako se esto mnogo razoaravamo njima. Misli zemlje su zrelije i
stabilnije od misli ljudske. Zemlja iskoristi sva razoarenja naa u novoroenim i
staroroenim mislima, Zato je njen hod tako siguran i tako elegantan, a hod ljudi tako
kolebljiv i tako teak.
No oslunite, oslunite, drugovi moji, ovu svau oveka s prirodom. Ona se moe uti u
svako doba i na svakom mestu. Ja sam je sluao i prole noi pod mesecom, i sluam
je i sad pod Suncem.
- Mi smo ljudi svi jednaki, veli ovek, jer nam je sudba svima jednaka. Svi se mi
uspravljamo iz praine i svi se sunamo u praini, igrajui se i ozbiljno i od ale, dok se
ne umorimo i ne spustimo opet u prainu. Svi smo mi lepa skulptura sa istinskim oima i
aktivnim ustima, no u isto vreme i skulptura trona, koja kad se suvie osui, razveje se
u prah, a kad suvie pokisne zamesi se u blato.
Mi smo ljudi svi jednaki, govori dalje ovek, jer smo svi podjednako potrebiti,
podjednako slabi i podjednako sposobni za ljubav i pravdu.
Mi smo ljudi svi jednaki, govori dalje ovek, jer smo svi mi deca jednoga oca, koji
jednom ljubavlju sve nas greje i jednakom milju o svima nama promilja.
- Svi ste vi ljudi nejednaki, odgovara oveku priroda, jer, i ako ste svi praljiva skulptura,
oi su vam nejednako obojene i usta nejednako srezana, srce vam nejednako kuca i
mozak nejednako uri na posao.
Svi ste vi nejednaki, veli dalje priroda, jer nisu jednako potrebni Aleksandar i Diogen, niti
jednako slabi Petar i Aleksije, niti jednako sposobni za ljubav Pavle i Juda, niti za
pravdu jednako sposobni Harun-Al-Raid i evnusi-sultani.
Svi ste vi ljudi nejednaki, govori dalje priroda, jer Otac va nebesni tako je hteo; ili, zar
ste zaboravili vi staru priu o talantima? Jednome oveku dat je jedan talant, a drugome
pet - zar ste zaboravili tu staru priu? Ne zaboravili no zar ne vidite kako je ja svaki dan
dokazujem vama, vaim opipljivim, do vulgarnosti opipljivim, metodom?

Otac va nebesni istina jednakom ljubavlju sve vas rpeje i jednakom milju o svima
vama promilja, no ne odnosi li se s istom ljubavlju i s istim promislom o svojim delima i
svaki skulptor, u ijoj radionici stoje bogovi pored majmuna i zelja?
A vi ste ne samo deca no i dela Boija, vi niste samo roeni no i stvoreni, i nemate na
nebu samo Oca no i Tvorca.
U tome i jeste nenadmana mo vaega i moga Tvorca, to je on neiscrpan u stvaranju
nejednakih dela. Ujednaavati sve znai oslabiti u stvaranju. ivot je na nejednakosti
zasnovan. Bez nejednakosti ivot bi doao u stanje pokoja, postao bi invalid. A vi to
svakako ne elite; ako i elite, uzalud vi sami to elite.
No zagledajte bolje u sebe i videete, da vi u samoj stvari nikad ne elite jednakost.
Ono to vi elite nije izjednaenje svih no uzdignue malih i slabih do visokih i monih. I
to je plemenita elja. No nemajui moi da uzdignete male i slabe, vi svlaite velike i
mone s njihove visine u sredinu malih i slabih. I to je ono, to je odvratno Bogu i to ja,
kao sluga Njegov, ne mogu dopustiti. Pobeujte me, koliko hoete, ozlojeeni protivnici
moji, na drugim pozicijama, no na pobedu moga boanskog instinkta za stvaranjem
nejednakoga ne nadajte se.
Zagledajte bolje u sebe i videete, da se vi u samoj stvari bojite jednakosti! Filosofi, koji
vam govore, da e vas smrt sve izjednaiti, ne samo meu sobom, no i sa najmanjim i
najodvratnijim ivotnim gmizavcima, ti filosofi cu vam mrski, i vi ih spaljujete. Vi gunate
protiv atleta, koji se posle duge borbe pred vaim oima, poklone i izjave, da su oni
jednaki i da ne treba oekivati niiju pobedu. A neoekivanje pobede zaklapa trepavice i
oputa ruke. Dokle vas interesuje pobeda, dotle vas interesuje ivot. U ivotu pak, u
kome postoji re pobeda, mora postojati i re nejednakost.
Zato volite vi re linost, a ne volite nejednakost? Zato se borite za onu prvu, a protiv
ove druge? Zar se ne bojite kontradikcije. Ne znai li linost nejednakost? Ne znai li
jednakost bezlinost, bezrazlinost?
Tako se svaaju ovek i priroda, mali mravi.
No izlazite, izlazite iz doma vaeg; Sunce eka pred vratima, da vas poljubi. Ono eli,
da vas prebroji i da vas vodi po novim putovima. Poverite mu se, jer Sunce ne naputa
svoje prijatelje; ono i grobove njihove svaki dan poseuje.

sadraj