ALA SELAVRI

SVETI JOVAN KRONTATSKI

DUHOVNI OTAC RUSIJE
PREDGOVOR

I DEO
II RADNIKI SVETENIK U KRONTATU
III DELATNOST I DELO

IV DUHOVNI OTAC RUSIJE

V POSLEDNjE GODINE

VI SAHRANA I ODJECI

VII OTAC JOVAN DANAS

PREDGOVOR
sadraj
Knjiga koja je pred nama pokazuje na jedinstven nain kako je "divan Bog u Svetima
Svojim". Ona nam govori o novom svetitelju Crkve Boije, svetome ocu Jovanu
Krontatskom, koji je bio retka pojava ne samo meu ljudima, nego i meu Sveteljima.
Svaki Svetitelj Boji je na sebi svojstven nain veliki i "divan", jer su svi oni postali ono
to jesu jedino udesnim i predivnim Gospodom Hristom. Otac Jovan. pak, u svome
ivotu, koji je sav u Hristu Bogu, sjedinjuje u sebi odlike mnogih Svetitelja. On je pravi
duhovni gorostas, sasud pun izobilne blagodati Boije, koja se preko njega izliva na sve
ljude. U njegovom karakteru zapaaju se mnoge izuzetne crte koje ga ine slinim
mnogim Svetiteljima.
Otac Jovan ima veru apostolski svetu, silnu i svemonu, kojom on i ini apostolska
udesa. Ima molitvenost svetog Jefrema Sirina, kojom obuhvata svu iroku zemlju
rusku, i jo mnogo vie oko nje; ima milostivost svetog Nikolaja udotvorca koji zna
samo za potrebe svojih blinjih ma ko bili; ima siromatvo svetog Spiridona
Trimituntskog, jer, iako su kroz njegove ruke prolazili milioni rubalja, on nita svoje nije
imao; ima asketizam velikih Pustinjaka, jer je bio umeren i uzdrljiv u svemu; ima
devstvenost svetog Grigorija Bogoslova, iako je "zvanino" oenjen; ima smirenje
jevanelskog carinika, jer iako su ga svi slavili i divili mu se, on se nije gordio i
preuznosio, jer je znao da je samo "zaludan sluga" koji ini ono to je duan initi; ima
ljubav boanski neizmernu koja ga pribliava svima i svakome, te itavim biem svojim
sastradava sa svima stradalnicima i svaiji bol i muku osea kao svoju.
Sveti otac Jovan je, dakle, sve to skupa i jo neto mnogo ire i mnogo vie od svega
toga, neto to je mislima neuhvatljivo i reima neizrazivo. Ma ta i ma koliko rekli o
njemu, uvek ostaje mnogo nedoreenog i nedorecivog. On je izuzetno jedinstven, i,
usuujem se rei, neponovljiv, u liku Svetitelja Bojih. On predstavlja izuzetak kako po
raznovrsnosti svoga delanja i irini zamaha, tako i po istrajnosti i energiji uloenoj u sve
svoje aktivnosti, kao i po rezultatu i posledicama svoga rada. "Svako se drvo po
plodovima svojim poznaje."
Ovu izuzetnu knjigu o ocu Jovanu Krontatskom preveo je sa nemakog, itaocima ve
iz ranije poznati, otac M. - hilendarac. On, pored mnogih obaveza i posluanja koja u
manastiru ima, svaki minut slobodnog vremena koristi na pripremanje duhovne hrane
za na duhovno izgladneli i osiromaeni rod srpski. Plod takvog njegovog rada i ljubavi
jeste i ova knjiga koja se sada predaje u ruke bogoljubivih italaca.
Namena ove knjige je najpre da nas upozna sa izuzetnim svetilom Crkve Pravoslavne
koje je zasijalo na slovenskom nebu u, takorei, nae vreme; a zatim da zapali i razgori
oganj vere i ljubavi u nama samima kako bismo mu postali podraatelji i sledbenici. Ovo
naroito vai za nae pravoslavno svetenstvo, koje, kao da jo uvek nije nalo svoje
pravo mesto i nain delanja u savremenim uslovima.
Rad i nain rada oca Jovana apsolutno je prihvatljiv i primenljiv u svim uslovima i svim
vremenima, jer je sav jevanelski. A Jevanelje Gospoda Hrista je svevremeno i

sveveno. Potrebno je samo stei delotvornu veru i sastradalnu ljubav oca Jovana, pa
da se polje rada svakog svetenika uini irokim i plodonosnim. Otac Jovan kao uitelj
(verouitelj), kao pomaga i zbrinitelj nevoljnih i prezrenih, kao svetenosluitelj predstavlja idealan primer za ugled i podraavanje svakom sveteniku, monahu i
hrianinu.
Njegov primer pokazuje ta je najvanije u svetenikom pozivu i radu: spasenje
poverenih mu dua. A ljubav naroda sa svim blagotvornim posledicama svojim (dakle, i
ekonomskom sigurnou za ivot svetenika i njegove porodice) nee izostati. Samo
treba istrajati i biti dosledan evanelskim principima koji sainjavaju potku i osnovu
svetenikog delanja. Ako meu svetenicima postoji neki sumnjalica u ove rei, neka
opet, i opet ita ovu knjigu o ocu Jovanu, nek pokua da ga sledi, i uverie se.
Kao to je pisao nekada Isidor Pelusiot za poznate knjige Svetog Jovana Zlatoustog o
svetenstvu: "Nema srca koje bi italo ove stranice a da ne bude ranjeno boanskom
ljubavlju", tako bi se moglo rei i za oca Jovana Krontatskog, da nema oveka
hrianina, a pogotovu svetenika, koji bi itao ovu knjigu a da srce njegovo ostane
indiferentno prema ljubavi Bojoj kojom je otac Jovan bio ispunjen. Sve ono to je sveti
Jovan Zlatoust pisao o svetenstvu, sve je to sveti Jovan Krontatski ivotom
posvedoio i potvrdio kao venu jevanelsku istinu. Kada se ita ova knjiga postaje
jasno zato je svetenika sluba iznad slube carske i anelske. Ono to sveteniku
slubu ini toliko uzvienom jeste sama blagodat svetenstva. Svetenik ima boanske
vlasti nad rajem i paklom, nad smru i ivotom, nad besmrtnou i venou.
"Svetenstva blagodat? Ogromna, nadangelska, veli otac Justin. Svaki svetenik po
pozivu udotvorac. Najvee udo u zemaljskom svetu: sveta Liturgija; nju
svetenodejstvuje, inodejstvuje svetenik pravoslavni: Bog se ponovo ovaplouje;
priesnici primaju vascelog Boga. A svetenik, ta tu daje od sebe? - istu duu, duu
oienu od grehova i strasti, svete podvige evanelskih vrlina: vere, molitve, posta,
ljubavi, milosra... Razume se, u svemu tome vera vodi i rukovodi: ona je srce svake
evanelske vrline. A Gospod? - "Gospod ini sve to hoe vera", veli sveti Isak Sirin,
Vera razraena i umnoena kroz ostale svete vrline, - to je ono to mi moramo dati od
sebe, ako elimo spasenja dui svojoj. Zato sveteniku uvek neophodno: straiti nad
sobom, istei sebe stalno od svake strasti, od svake neiste pomisli, od svakog
nepristojnog oseanja".
Svetenik koji tako izgradi sebe "na temelju Hristu", radosno otkriva da blagodat to je u
njemu nije uzalud. Ona mu oblagodauje svu volju njegovu, sav um, sve misli, sva dela,
i on se pokazuje kao sluga Boji: u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bedama, u
teskobama, u trudovima u nespavanju, u postu, u istoti, u podnoenju, u dobroti, u
Duhu Svetom, u ljubavi neizmernoj, kao siromaan a koji mnoge obogauje, kao onaj
koji nita nema a sve ima.
Svetenik s pravom moe da se poredi sa pastirima, sa lekarima, sa vojskovoama, sa
carevima u pogledu njegove slube i metoda delovanja, pa se esto i naziva tim
imenima. No istovremeno to se tie vrednosti slube, on neuporedivo prevazilazi sve
njih u tolikoj meri koliko je dua pretenija od tela. im neko stupi na ovu uzvienu

slubu on prestaje (- treba da prestane) da ivi za sebe, nego ivi za Crkvu Boiju i za
verne koji su povereni njegovom duhovnom staranju. Ve samo to pokazuje da ova
sluba, iako toliko asna, nije ni malo laka. Poznato je kako je teko postavljati
dijagnoze duevnih bolesti (grehova i strasti), i jo tee leiti ih. Koliko je tu potrebno
ljubavi, koliko strpljenja, koliko dobrote! ovek sam, vaistinu, ne poseduje te i takve sile
koje su mu neophodne za tako uzvienu slubu. Zato upravo, svaki svetenik svestan
svoje nemoi, smerno priznaje "da bez Hrista ne moe initi nita", ali je i pun nade da
"sve moe u Hristu Isusu koji mu moi daje".
Tano takav je bio kao svetenik sveti otac Jovan Krontatski, ovaplotivi u svome
ivotu i svome radu sve ono to je najuzvienije mogue spojiti sa svetenikim
pozivom. Stoga ova knjiga koliko predstavlja itije jednog Svetitelja, toliko i "itije"
jednog poziva (svetenikog). U tom i jeste izuzetnost njena u odnosu na ostala itija.
Zato ona zasluuje da u biblioteci svakog svetenika zauzme poasno mesto i da bude
njegova "nastoljnaja knjiga". Svetli pak lik Svetog Jovana Krontatskog, ovde opisan,
nadahnue je i putokaz ne samo svetenicima nego i svakoj dui ednoj i gladnoj Boga
i ivota Venoga.
15/28. avgusta 1982.
Manastir Crna Reka
- Jeromonah Artemije

Polarno naselje Sura

sadraj
U najsevernijoj oblasti Arhangelska, za ivljenje jo moguoj, na reci Pinegi, nedaleko
od Belog mora, lei naselje Sura. Deset drvenih kua postoji oko dve prastare crkvebrvnare, usred beskrajnih uma, u neljubaznoj ali velianstvenoj lepoti Severa. Sura je
jedno od najsiromanijih naselja oskudnog i mranog sreza oko Pinege.
Priroda na severu je surova. U kratkom polarnom letu koje traje tri meseca,
zemljoradnja je na pustom peskovitom terenu mogua samo uz veliki napor. Leti je dan
sve krai, dok se na kraju sunce skoro sasvim ne izgubi. Dolazi duga zima i sve pokriva
debelim slojem snega. Liniske sanke ine jedinu vezu sa svetom. Duboku tiinu prekida
povremeno lupanje zvona, cika snene meave ili zavijanje vukova. ivot u Suri je
krajnje teak, stanovnici muno dolaze do ivotnih namirnica, gladuju i smrzavaju se.
Tu je 19. oktobra 1829. roen Jovan, sin Ilje Sergieva i supruge mu Teodore.
Novoroene je izgledalo tako slabo da su se roditelji uplaili za njegov ivot. Stoga su
odmah, nou, pozvali svetenika da ga krsti. Dete je dobilo ime Jovan, u spomen sv.
Jovana Rilskog. Posle krtenja, njegovo stanje se brzo popravlja. U svojim
uspomenama otac Jovan kasnije pie: Zaista, sila Boja se pokazuje u slabosti. Ko bi
od onih koji su me znali od mojih prvih dana mogao da misli da u dostii ovu starost?

Bio sam slabako, uvek slabunjavo dete. U ranoj mladosti teka bolest boginja dovela
me bila skoro do groba. Ali je Gospod odrao moj ivot. I u vreme moga kolovanja bilo
mi je dato da se nosim sa mnogim tekim bolestima.
Jovan je uzrastao u ruskoj tradicionalnoj patrijarhalnosti. Preko tri stotine godina njegovi
su preci u ovom polarnom naselju sluili kao svetenici. Pri krtosti prirode, njihovo je
uvstvo bilo okrenuto sopstvenoj unutranjosti. U plemenu je vladao duh estitosti.
Njegova majka, uspravna i duboko pobona ena, strpljivo je obasipala svoga sina
ljubavlju. On nju esto via kako nou klei pred ikonama i sa suzama se moli za
njegovo zdravlje. Njegov otac je sa svojom hudom platom imao da izdrava, pored
Jovana i njegove dve mlae sestre, i veliku familiju. Oni su trpeli veliku nematinu.
Takoe je i u komiluku vladalo isto siromatvo, ista bezizlazna nevolja. Od malih nogu
Jovan vredno pomae roditeljima, naroito u poljskim radovima. U njemu se od malena
razvija saoseaj za tue stradanje. On je uzrastao kao ozbiljan, utljiv deak. Nita ga
nije vuklo dejim igrama. Praznikom je iao kroz mirnu umu, sedeo rado na obali reke i
posmatrao bilje i ivotinje. Njemu je priroda bila vrlo bliska.
Jo vie su mu bili bliski Gospod, crkva i molitva. Svakodnevno je ulazio u dom
Gospodnji. Ova tajanstvena prostorija u koju se stupa sa strahopotovanjem, ne kao u
ostale graevine, za ovog je deaka postala svetinja. "Od najranijeg detinjstva roditelji
su me navikli molitvi i kroz njihov primer ja sam zadobio odreen duhovni stav. Otac me
uvek vodio u crkvu i ja sam celom duom zavoleo bogosluenje, naroito crkveno
pojanje". Otac je straio nad unutranjim ivotom svoga sina i upuivao ga na pravo
snalaenje. O praznicima mu je itao o Hristu i Njegovom ivotu, o blagoj Majci Bojoj,
o svetiteljima koji su u pustinji iveli, trpeli glad i neustraivo propovedali re Boju; o
tome kako su im ptice donosile hranu i kako su im divlje zveri bile poslune; kako je na
mestima gde je njihova krv tekla, izrastalo cvee. I slika o Isusu Hristu, Sveznajuem i
Svedobrom, najprijatnije je proimala Jovanovu duu. Hristos, Bogomajka i Boji
prijatelji - svi su mu bili bliski. I anelski svet bio je tu. U svojih 6 godina Jovan je u
budnom stanju viao anela. Jedne noi on ugleda neobino svetlo i anela u njegovoj
slavi. Ustrepta, ali ga aneo umirivae, govorei da je on njegov aneo uvar koji ga
neprestano prati.
Kad je poeo da ui kolu - njemu se otvara nepoznati svet. I pored sve marljivosti
Jovanu nedostaje sposobnost da shvata i pamti. Godinama ne uspeva da bar itanje
savlada. On pria: "Otac mi je kupio bukvar, no meni je azbuka bila tako teka da sam
se iv jeo zbog moga nerazuma. Kod tadanjeg nastavnog sistema ja nisam mogao da
shvatim paralelu izmeu napisanih slova i njihovih naziva u azbuci. Ta je azbuka sasvim
nerazumljivo objanjavana: uilo se umesto a, b, v, -"az, buki, vjedi", kao neto za sebe,
kao da su az i a, buki i b dva razliita pojma. Ovu mudrost ja dugo nisam mogao da
razumem".

OSNOVNA KOLA, BOGOSLOVIJA I AKADEMIJA

U koli
Sa 10 godina starosti Jovan dolazi, uz najtee rtve njegovih roditelja, u jedinu osnovnu
kolu eparhije, u Arhangelsk. Kao svako seosko dete, on stanuje kod siromanih ljudi,
preputen samome sebi. Hrana je nedovoljna, ali on je na gladovanje naviknut. Daleko
je tee da se nabave knjige i sveske. Papir za pisanje morao je da isprosi: "Ponekad
sam iao sa siromanima (kao ja) na javna mesta da bismo skupljali papir za pisanje.
Jednom prilikom sam dobio na poklon skoro 20 listova i oseao sam se bogatim".
Uenje mu je padalo krajnje teko i Jovanu preti opasnost da ga napusti: "Sa svojih 10
godina doao sam u Arhangelsk kao gostujui ak tamonje osnovne kole, sasvim
nespreman, jedva da sam mogao na slogove da itam. Meni je bila jasna moja nemo i
ljubomorno sam posmatrao uspeh mojih drugova. Moj slabi um priinjavao mi je velike
jade. Otac je imao mali dohodak, ivot je bio krajnje teak. Shvatao sam u to vreme
mukotrpni ivot mojih roditelja, stoga mi je moja ogranienost pri uenju bila veliki teret.
Tad sam malo mislio na znaaj obrazovanja za moju budunost, nego sam patio zato
to moj otac uzalud troi i svoj poslednji gro za mene."
itave dane se uzalud trudio; njegov je razum ostao zapeaen. Nikoga nije bilo da
pomogne. Kutljivi, prosjaki siromaan deak, uz to jo i najloiji ak u koli, nije nalazio
u ovom gradu nikakvu radost.
U svojoj nevolji Jovan se sve vie prihvata njemu bliske molitve. - "Nou sam se rado
molio. Svi spavaju, tiina je, niko mi nije smetao. Najee sam se molio da mi Gospod,
za utehu mojim roditeljima, prosvetli razum. I Gospod me usliio. Njegova svetlost me je
obasjala. - Jednom - toga se seam kao da se danas zbilo - svi su u odaji bili zaspali;
samo ja nisam mogao. Jo uvek sam jedva uspevao da neto od nastave razumem i
neto od toga zapamtim, teko itajui na slogove. Obuzela me je bila velika alost.
Padnem kraj svoje postelje na kolena i ponem najusrdnije da se molim. Ne znam
koliko je to dugo trajalo; najednom se moja unutranjost potrese ... i uini mi se kao da
neki zastor pade sa mojih oiju i kao da se moj um otvori. Uitelj, njegovo predavanje,
sve to je on govorio - najednom je sad jasno stajalo preda mnom. Vedrina i radost
ispunie moju duu. Posle ove molitve zaspao sam mirno, kao nikad ranije. Ujutru sam
skoio sa postelje, uzeh knjigu i - o sree! Mogao sam da itam mnogo bolje, sve da
razumem i da to drugom prenesem. Kad nam je uitelj tog dana u razredu dao jedan
raunski zadatak, ja sam mogao odmah da ga reim i za to dobih pohvalu. - Od tog
vremena moj napredak u koli je bio za sve oigledan. Na kraju godine, kao jedan od
najboljih aka, bio sam upuen u bogosloviju."

U Bogosloviji u Arhangelsku
Deset sledeih godina Jovan poseuje bogosloviju i marljivo ui. Pri tom, iskuenja ne
izostaju. U dunost mu je palo da vodi hor Mitropolije. Ovo zaduenje, kroz koje se
neposredno povezao sa svakojakim seminaristima, pretilo je, ak njemu Sergievu, da
ga pokvari. Ali njemu je pomogla velika ljubav prema svojoj majci i - molitva. On se
uporno borio sa iskuenjima, izbegavao razvratan ivot i odluno teio Bogu.
"Zna li - govorio je kasnije igumaniji Taisiji - ta mi je u poetku dalo povoda da se
obratim Bogu; ta je moje srce, jo dok sam bio dete, zagrejalo prema Njemu? To je
bilo Jevanelje. Moj otac je imao Sveto pismo. Kad sam za raspust dolazio kui sa
radou sam itao ovu udesnu knjigu. Prostota njenih rei bila je mom dejem razumu
bliska; itao sam je, snaio se i nalazio u njoj nenaknadivu utehu. To Sveto pismo sam
kasnije dobio da ponesem u Bogosloviju. Mogu rei da je ono bilo pratilac moje
mladosti, moj uitelj, voa i pomonik."
Tri meseca letnjeg raspusta Jovan je provodio u Suri. Svake godine, odlazei kui, on je
putovao peke, sam, kroz ume. Kasnije belei: "Stotine kilometara ide se peke preko
brda, kroz visoke jelove ume, sa skupim izmama u rukama. ovek tu ustreperi i
osea u prirodi Boga. Jele se pokazuju kao stubovi neke uzviene katedrale, dok se
plavo nebo iznad njih podie kao velianstveno kube. Svest o prisutnom vremenu se
gasi, svi spoljni utisci blede. Neto pokree na molitvu. U dubini due nastaje svetlo,
ceo mi se svet u tiini obraa svojim nedokuivim jezikom. Ovde se uznose godinama i
stoleima sveane himne Sveprisutnom. Ide se i sanja; misao se zadrava tamo daleko,
kod Boga.
Sve govori o Tvorcu. udesna je Tvoja svemo Gospode! Kako si na poetku govorio
svako drvo, svaka travka i do danas slede Tvojoj rei. Kad nastane prolee i dovoljna
toplota za vegetaciju, otpoinje udesno zbivanje u krilu zemlje: neujno, po pravilu, po
redu. Sve tei svetlu; ni travka ni listi ne skree sa svoga predodreenja, nita ne
zaboravlja svoju propisanu formu. Sve se razvija i raste, sve dok prekrasan areni tepih
ne prekrije golu zemlju; drvee oblai svoje grane u gusti lisnati pokriva. Sve je
ivopisno, nakieno; sve je izniklo iz nita, na jednu jedinu re Boju, koju je On jednom
za svagda izrekao.
- A zar i mi ne nastajemo takoe iz nebia? ta smo bili na zaetku u majinoj utrobi?
Bilje nas ui opipljivo i jasno o sveprisustvu Gospodnjem. Svaka travka, svaki cvet tiho
umori: Gospod je prisutan". Ovde Jovan izraava ono to je kao ak esto oseao.
Ovakvo raspoloenje traje kod njega kroz sve vreme kolovanja.
U te godine pada jedan proroki san, koji je Jovan kasnije u raznim prilikama kazivao.
On je video unutranjost neke velike crkve sa ikonostasom od zlata, i sebe u njoj kako
ulazi kroz carske dveri u oltar i izlazi kao to to pripada sveteniku.

Godine 1851. Sergiev zavrava bogosloviju i u svom oprotajnom govoru zahvaljuje se

uiteljima za neprocenjivo znanje kojim su njegov razum i srce formirani; zahvaljivao se
na estitosti, kojoj su ga uili, kao trajnoj ivotnoj vrednosti.
Na Akademiji u Petrovgradu
Kao najbolji ak svoga godita, Jovan Sergiev dobija na Teolokoj akademiji "stipendiju
za obdarene". Neto pre toga umire njegov otac u 48. godini starosti. Njegova majka
ostaje sa dve maloletne keri, bez ikakvih mogunosti za opstanak u ivotu. Sad je
Jovan preuzeo brigu o njima. On se, radi njih, nosi milju da napusti Akademiju i da kao
akon stupi u slubu. Majka to ne doputa. Ostalo mu je sad da trai neki nain zarade.
Kasnije pria: "Bogosloviju sam zavrio 1851. kao prvi ak u svom goditu i bio sam
poslat u Petrovgrad na Duhovnu akademiju o dravnom troku. Tamo su studenti mogli
da rade u upravi, kao pisari, uz malu nagradu od 9 rubalja meseno. Kad mi je ova
sluba ponuena ja sam je rado prihvatio, kako bih pomagao majci kojoj je, kao
siromanoj udovici, potrebna moja pomo". On radi ovaj svoj posao savesno, i svu tu
zaradu alje redovno kui.
Pisarska sluba nudi mu veliko preimustvo, zasebnu sobu, u kojoj on, kroz 4. godine
svojih studija nesmetano moe da radi i da razmilja. Tu on prouava dela Crkvenih
otaca i velikih podvinika. Od svoje prve uzgredne zarade - prepis jedne disertacije nabavlja tumaenje Matejevog Jevanelja od Jovana Zlatoustog i raduje se ovom
"blagu nad blagima". Uzviena lepota dubokozasnovanih misli ga povremeno obuzima
tako, da proliva suze radosnice.
On se sa posebnim zanimanjem okree Filokaliji sa Svete Gore. U njoj nalazi provereni
hrianski put koji je izgradila i jasno obeleila praktina monaka duhovna kola.
Dvadeset i pet duhovno iskusnih pustinjaka i uitelja Crkve, kao to su Antonije,
Makarije Veliki, Maksim Ispovednik, Jovan Lestvinik, Nil Sinajski, Jefrem Sirin, Isak
Sirin, Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Palama i dr. opisuju tu jedan, kroz stolea
isprobani, put ka Bogu. Po uenju ovih svetih Otaca ovek je stvor Boji, koji poseduje
sposobnost oboenja kao poslednji stepen svoga usavravanja. Zadobijanje Duha
Svetog smisao je i cilj svih ovekovih tenji. Pri tom mora da se shvati ovekova
duhovna priroda i njeno izopaenje kroz grehopad; da se veba u najbolnijem
samopoznanju i da se najusrdnije tei preobraavanju. Pri tom ima da se istraje u tekoj
i trajnoj borbi protiv samoljublja, strastvenosti i matarija, vebajui se u strogom
samoodricanju i zadobijanju dobrote. U ovome odluujue pomau duhovna budnost i
neprestana molitva srca pri osnovnom oseanju dubokog smirenja, naroito sopstvene
nedovoljnosti i rastueg poverenja u Boju svemoguu pomo. Po meri unutranjeg
oienja, vrline i bestraa, revnitelj dolazi do iskustva darovanog mu
bogozajedniarstva. Ono se ispoljava u duhovnim pokretima, u plamenoj, darovanoj,
molitvi kroz razgovor sa Bogom ili prosveenim bogovienjem. Neki od obdarenih uju
glas Boji i ispunjavaju Njegovu volju sa plamenom revnou. Kao poslednji cilj i
ispunjenje svih tenji revnitelj doivljava u duhu sjedinjenje sa Svetom Trojicom i stupa
u ivotnu zajednicu sa Njom. To je stanje apostolskog Bogodejstva.

Bezbrojni Boji ljudi su ili ovim putem. O tome svedoe njihove spisi, kao i njihov ivot.
Takoe u ruskom monatvu zrae veliki revnitelji u zadobijanju Duha, kao Antonije i
Teodosije Kijevo-peerski (11. vek), Sergije Radonjeki (14. vek), Nil Sorski (15. vek),
Zosima i Savatije Solovecki (15. vek), Pajsije Velikovski (18. vek), Serafim Sarovski
(18-19. vek) i Lav, Makarije, Amvrosije i dr. u Optinskoj pustinji (19 vek) kao neposredni
savremenici.
Ovi Boji ljudi postaju mladom Jovanu ivi obrasci. On je neumoran da o njima slua, da
njihove asketske spise prouava i da im revnosno sledi.
On esto koraa mirnim parkom i razmilja o tom zastoru izopaenosti i tame koja tereti
celo oveanstvo i njega samog. U bolnom samosaznanju on trai naina da taj zastor
probije. Njemu postaje jasno: Mnogo ta saznaju aci u viim naunim ustanovama, ali
ipak ne saznaju ono to je jedino nuno - oni ne upoznaju Boga niti sebe same, ne
priznaju svoju duhovnu nemo, svoju slabost i nitavilo pred Bogom. Sveti Jefrem Sirin
se moli: "Gospode, pomozi mi da saznam svoje grehe". Svoje sopstvene grehe u svoj
njihovoj mnoini i rugobi sagledati, to je uistinu dar Boji koji se posle revnosne molitve
zadobija. - Mi lepo nauimo sve nauke, ali nauku kako se zlo izbegava nismo nauili i
esto se pokazujemo krajnjim analfabetima u ovoj moralnoj nauci. Istiniti mudraci su
samo estiti ljudi i svetitelji, oni su pravi sledbenici istinitog uitelja - Hrista. A mi,
takozvani ueni, mi smo teke neznalice. to ueniji utoliko vee neznalice, jer mi
gubimo ono to je jedino od potrebe, i sluimo ropski svome samoljublju, slavoljublju i
pohlepi za dobitkom.
On je rado razgovarao sa svojim drugovima o smirenju i zapovesti o svepratajuoj
ljubavi. U tome je on gledao sr Hrianstva. ta moe smirenju da se suprotstavi?
Kadgod sretne prepreku i postavi se pitanje hoe li joj prii silom ili smirenom ljubavlju
- prihvati ljubav i pobedie.
U poslednjoj godini studija Jovan je imao da se nosi sa tekim unutranjim iskuenjima.
Njegovo inae uvek svetlo, radosno raspoloenje, pomrauje se. Utuenost do oajanja
- napadae ga povremeno. Izgledalo mu je da na nebu nema svetlosti, da ga je Bog
napustio, a da mu ljudi spremaju neko zlo. Olovna tuga je bila zahvatila njegovu duu,
on od toga nije znao da se izbavi, i belei u svom dnevniku: "U ivotu Hriana postoje
asovi kad se Bog udalji, asovi satanskog mraka. Tad se ovek moli iz dubine due:
"Zato me progoni od Tvoga lica, Ti neugasiva svetlosti? Moju celu duu omrauje
mukotrpna tama. Ja se najusrdnije molim, Spase, okreni me ka svetlu Tvojih zapovesti i
ispravi moj unutranji put". I tmurni oblaci tad nestaju, unutranjost se prosvetljava,
slede trenuci najradosnijeg pomilovanja. Vremenom takva iskuenja nestaju i ne
povraaju se".
U Akademiji je vladao aktivan duhovni ivot. Mladi teolozi su se srcem i umom
udubljivali u religiozne sadraje nastavnog gradiva i bili duom okrenuti visokim
obrascima vrline i samoodricanja. Jovan razmilja da postane monah i da se kao
misionar posveti neprosveenima u Sibiru ili Japanu. Ali je takoe zapazio da i u Rusiji
nije manje takvih; obrazovani izgube Boga i onda Ga u oajanju trae. U ovo vreme

njemu se ukazuje put. Jovan kae: "Bogoslovska akademija izvrila je na mene

blagodatan uticaj. U meni su se postepeno razvijale i oformile tri duevne snage, razum,
srce i volja. Bogoslovska nauka, filosofija i istorija bile su, pored ostalih, opirno i
korenito predavane. One su razjanjavale i upotpunjavale moj pogled na ivot i svet. S
Bojom pomou ja sam zalazio duboko u bogoslovska posmatranja i poznao sam u
velikoj meri neizmernu dobrotu Boga koji je sve predivno stvorio i potinio vrstim,
punim ivota, zakonima. Moj um i srce privuklo je pre svega Hristovo delo spasenja.
Religiozno oseanje, koje su mi moji poboni roditelji usadili, sad je raslo i uvrivalo
se. Izuavanjem Starog i Novog zaveta, dela Zlatoustovih i ostalih grkih Otac Crkve,
kao i Filareta Moskovskog i mnogih ruskih uitelja Crkve, ja sam osetio naroitu
privlanost prema svetenstvu i molio se Bogu da mi za taj poziv podari Svoju milost. U
posmatranju Hristovog udesnog dela ljubavi, ja sam goreo eljom da uzmem i sam
uea u spasavanju palog oveanstva. I Bog je tu moju elju ispunio."
Godine 1855. Jovan Ilji Sergiev zavrava Akademiju kao kandidat bogoslovlja.
Neto pre toga on, to je izuzetak, uestvuje na jednom drutvenom skupu, i tu
upoznaje Jelisavetu Konstantinovnu, ker svetenika Nesvitckog iz Krontata. Uz
saglasnost oca, oni su se uzeli odmah po njegovom zavravanju Akademije. Time je bio
ispunjen i preduslov da postane pravoslavni parohijski svetenik.

II RADNIKI SVETENIK U KRONTATU

sadraj
Borba za ljude
Jovana Sergijeva rukopolae za svetenika Vladika Hristifor, 12. decembra 1855, u
Petrogradu. Posle toga on prelazi kod svoga tasta u Krontat, da bi mu pomagao u
katedralnom hramu Sv. Andreje. Kad je prvi put stupio u ovu veliku crkvu, zastao je na
pragu zapanjen. Unutranjost crkve tek to je bila renovirana i nov ikonostas se prelivao
u zlatu. Ali nije sjaj bio ono to je njega iznenadilo, nego njegov negdanji san koji je
ovde postao stvarnost: "Video sam neto poznato. Ovo je bila unutranjost one crkve sa
istim ovim ikonostasom koji sam nekoliko godina ranije u snu video. Taj san je bio ostao
uvek prisutan u mojoj dui, zato je sad izazvao u meni nadzemaljsku radost. Bio je to od
Boga dani znak da ovde budem svetenik. Jer ja sam onda sam sebe gledao u oltaru
kako ulazim i izlazim, kao da sam tu na dunosti".
Uskoro, potom, on je ovde preuzeo od svoga obolelog tasta slubu kao najmlai
svetenik.
ta treba rei o Krontatu, gde je otac Jovan trebalo da slui daljih 53. godine? Taj grad
je osnovao Petar Veliki 1710. godine kao morsko utvrenje. On se nalazi na stenovitom
ostrvu Kotlin, u Finskom zalivu, nekih 30. km od Petrograda. Luki i industrijski grad sa
svojih 30.000 stanovnika, postao je kasnije mesto prognanstva za lutalice, pijanice i
razbojnike. Oni su kao radnici u brojnim vojnim fabrikama i brodogradilitima, esto i
kao besposleni, vodili svoj mraan ivot. U krajnjem siromatvu, prljavtini i
iskvarenosti, alkoholu i poroku, oni su najee stanovali u najudaljenijim predgraima,
u zemljanim kolibama, podrumima i drugim umezima. I sama njihova deca su bila
svakom nevaljalstvu vina. Stanovnici Krontata su od takvih mnogo stradali. Nikad se
nije bilo sigurno od prepada i krae. Nikad svetenik nije poseivao ta predgraa.
Najjednostavnije je bilo prevideti ih potpuno. Ali zapravo ta izgubljenost tih ljudi,
pokrenula je kod oca Jovana poseban interes. On se nije plaio tuih poroka, njegovo je
srce ispunjavala ljubav.
U svojoj prvoj besedi objavljuje: "Ja sam svestan uzvienosti svetenikog poziva i
oseam svoju nemo i nedostojnost za ovu najviu slubu na zemlji, ali ja se uzdam u
milost Boju. Ja znam ta moe za ovaj poziv da me osposobi. To je moja ljubav prema
Hristu i prema vama, brao moja. Ljubav je velika snaga, ona ini slabog jakim, maloga
velikim, stranca prisnim. Neka bi mi Sveljubei podario samo jednu varnicu Njegove
iste ljubavi, i da je razgori u meni Duhom Svojim Svetim". Sa ovakvim shvatanjem
pristupa otac Jovan svome svetenikom pozivu. On se ne rukovodi apstraktnim
teorijama, ili neformalnim obavezama prema svom pozivu. Ono do ega je njemu stalo,
bila je delotvorna ljubav.
Od prvog dana svoje slube on je stupio u bliski odnos sa svojom pastvom. Tad belei:
"Gospode, Ti si doao da bi sluio ljudima; Ti nisi samo u hramu govorio rei istine, Ti si
poseivao gradove i sela, dolazio si pre svega onima, ije si arko pokajanje boanski
predviao, i tako si negovao zajednicu ljubavi. Podari i nama ovu zajednicu, da se mi

svetenici ne zatvaramo pred ljudima u svoje kue; da ne iznosimo ono to smo nauili
samo po dunosti, nego da im se obraamo slobodnom i ivom reju vere i ljubavi."
Otac Jovan ne gubi ni jednu priliku da bi pomogao. To su nevoljnici iz naroda odmah
primetili i poeli da se okupljaju oko njega. Svako jutro, kad bi on po ranoj liturgiji
naputao crkvu, njega je okruavala masa nevoljnika. Svaki je dolazio sa svojim
potrebama: jedan nema odelo, drugi hranu, trei hoe savet, etvrti utehu. Otac Jovan
sve strpljivo slua, pokojeg molioca proima pogledom i pita o familiji i deci. "Da me ti
ne obmanjuje, brate u Hristu?" - pita on strogo, no ipak sa puno tople dobrote. "Ja
imam malo novca, a ti sam vidi koliko ih eka da im pomognem". Molilac ga uverava i,
najzad, dobija novac. Otac Jovan nije davao od suvika, davao je sve do poslednje
kopejke. Oevidci govore da se on esto vraao kui bosonog, jer je i svoje izme
nekome davao. esto popadiji donose cipele sa porukom: "Uzmi ih, jer je svetenik
opet dao svoje drugima. On ne bi trebalo da ide bos." - U siromanim kuama on sree
bolesnike, propale roditelje, gladnu decu. On odlazi u radnje, kupuje hranu, dovodi
lekara, nabavlja lekove. Jednom reju, on se stara o nevoljnim familijama sa toplom
prisnou i deli do poslednjeg groa svoju skromnu platu. Takve kue on rado poseuje
i sebi govori: "Neka bi tvoje dobroinstvo dolazilo iz istog srca. Jer vrednost stvari koju
dajemo nije naa nego Boja. Naa je samo - tenja srca. Ko daje nerado, sa aljenjem
i bez panje prema osobi kojoj je potrebno, njegovi su darovi bez vrednosti. Re
milosre kazuje da se radi o delu srca, o saoseanju potrebe nevoljnoga. Pravo
dobroinstvo pokazuje samo onaj ko ga u ljubavi i iskrenoj panji ukazuje. Siromani te
prate svakodnevno; to znai da te milosre Boje svakodnevno prati, a ko bi od toga
beao?"
I otac Jovan se moli: "Gospode, ui me da drage volje, radosno i sa nenou pruam
milostinju, sa uverenjem da ja pri tom daleko vie dobijam nego to dajem. Okreni moje
oi od mnogih koji su tvrda srca, koji ravnoduno i bez saoseanja sreu bedu, ali koji
prosjake preziru i time moje srce prema sebi hlade. Gospode, uzmi Ti sam ovu
milostinju, uini svaki moj dar da bude na korist a ne na tetu primaoca. Primi Ti sam, u
licu Tvojih prosjaka, moj dar - Ti Svemoni, Svedobri, Svemudri."
Prirodno, otac Jovan se ne ograniava samo na ekonomsku pomo. Pre svega, on se
trudi oko moralno propalih, i trai naina da u njihov pomraeni ivot unese svetlost. On
ne sudi. On razume. Unutranje neutvren ovek kad dospe u nevolju, lako pravi
kompromise sa svojom saveu, lako pada u porok; odaje se alkoholu da bi kroz njega
zaboravio svoju nevolju, i tako se predaje pijanstvu.
U poetku je bilo teko da se prie okamenjenim srcima poronih ljudi. Oni se oseaju
nelagodno, ele da se oslobode savetnika i esto ga susreu grubo, ili sa bestidnim
ismejavanjem. Ali otac Jovan nije padao duhom. "Voli svakog oveka, ne gledajui na
njegove grehe. Voli i potuj u svakome - Boju sliku. Ne sme ovek da se zameni sa
porokom koji u njemu deluje. Porok je samo prolazna nesrea, bolest, opsena avola,
ali pravo lice, ono koje ostaje - to je Boja slika. Naopaki ljudi su bolesnici i njima je,
utoliko vie, potrebno saoseanje i ljubav". On se prvo obraa deci, govori im, miluje ih,
i ona se poverljivo oko njega umiljavaju. Deci, postepeno, slede roditelji. Tako otac

Jovan dospeva do zemljanih koliba, ne da bi tu obavio formalno neku potrebu; on dolazi

kod neprocenjivih, ivih dua, kod brae i sestara koji tu propadaju; ostaje tu satima,
uverava, tei, pati i raduje se sa njima.
Pristanini radnik pria: "Bio sam star 23. godine kad sam prvi put video oca Jovana.
Rano sam se oenio i doneo na sveg dva deteta, starije bee trogodinjak. Ja sam
radio i opijao se, porodica je gladovala, i moja ena je, krijui, ila da prosi. Stanovali
smo u prljavoj kolibi predgraa. Jednom, dooh kui, omanje pijan, i naem u sobi
mladog svetenika gde sedi i mog mlaeg sina dri na rukama i neto mu umilno pria.
Dete slua paljivo. Moda je greh, ali meni se uinilo kao da gledam Spasitelja sa one
ikone gde blagosilja decu. A onda, doe mi neto da se sa njim svaam, da ga pitam
ta je on to izgubio u tuoj kui, ali njegove blage, istovremeno ozbiljne oi zaustavie
me. Spopade me stid, ja oborih glavu. A on me pogleda; pogleda mi duboko u duu, pa
poe da govori. Ja ne mogu sad sve to da ponovim. Ali on je rekao da je moja koliba raj,
jer gde su deca tu je uvek toplo, zaviajno; zato je nepravedno da se taj raj zameni
dimljivom kafanom. On me nije optuivao, nije - on je sve hteo da razume. Ali za mene
samog nije bilo nita za pratanje. On je otiao; ja sam sedeo i utao... Nisam plakao
iako mi je bilo dolo da plaem. Moja ena me je gledala i razumela sve... Od tog
trenutka ja sam postao opet ovek ..."
To je jedan primer, od mnogih. Otac Jovan paljivo posmatra i gde primeti jad i
nematinu, prilazi ljudima, poseuje ih nepozvan. Pritom, nisu samo siromani pod
njegovim staranjem. On se svakome pribliuje sa toplinom. Jedan trgovac pria: "Kad
sam bio jo mlad, upokoji se moja ena, ja ostadoh iza nje sa estogodinjim sinom.
Patio sam mnogo, do oajanja. Nije me muio samo gubitak mnogovoljenog ivotnog
druga, nego sam se oseao nesposobnim da vaspitam svog sina koji je bez materine
nege, preputen sam sebi, poeo da divlja. Radnja je pokazivala gubitke i inila mi se
besmislenom. Neka vrsta mrskosti prema ivotu poela je da me savlauje. Da bih
skinuo sa sebe teret sete, pribegoh alkoholu i, bez da sam to primetio, postadoh
pijanac. - Vreme je proticalo. Mali je rastao i iveo kako je hteo; oko radnje se nisam
brinuo, prepustio sam je pomonicima, i ekao sam neku priliku da je prodam. Jednog
jutra idem ulicom i vidim oca Jovana kako mi ide u susret. Dolazio je upravo sa slube
iz crkve. Kad stie do mene zastade, blagoslovi me i ree: "Brate, ja imam sa tobom da
razgovaram". Otili smo mojoj kui. On sede i poe: "Meni je tebe ao, slugo Boji!
Odavno te ja posmatram i oekivao sam da e da doe k razumu; sad sam se odluio
da ti doem u pomo. uj me, odbaci tu mranu tugu. Nenavisnik te time iskuava. Ako
se ne promeni, tvoj e sluaj na zlo da izae. Prestani da pije, ne naputaj bez
naroite potrebe kuu. Ne misli na to da ostavi radnju, nego je uzmi u svoje ruke.
Razmisli: ti nisi sam, ima sina. Nemoj i sebe i njega da upropasti. Bie vremena da ga
naui potrebnom. Poni sa itanjem, uzmi ga sa sobom u radnju i vezuj ga polako za
posao. Ti e tako postajati radosniji, a on e uz Boju pomo da se naui poslu, bie ti
pomonik; a kad ostari, on e te izdravati. Posluaj me, poni od danas tako. Prekini
besposliarsko lutanje naokolo. Ti si bio ovek, ostani ovek!"

Sa ovim reima podie se otac Jovan, stavi epitrahilj na sebe i ree: "Ponimo sa
molitvom i molimo se usrdno Gospodu, da nam On pomogne da se pokajemo i da
doemo do pravog razuma".
Bauka klee i moljae se sa suzama za mene grenog. Onda blagoslovi mene i moga
sina, obea da e opet doi i ode. Bilo mi je kao da sam se probudio iz dubokog sna.
Moja mi kua iznova postade bliska. Sa pokajnikim suzama zagrlih moga sina i tek sad
osetih koliko sam ja prema njemu bio duan. Jer malo je jo trebalo da ga sasvim
pokvarim. Po blagoslovu oca Jovana ja krenuh na posao. Bauka me je stvarno ee
poseivao, pokoji put mi je due govorio, milovao je i pouavao mog sina. U toku jedne
godine moja se radnja bee sredila, i blagodarei ocu Jovanu ja sam opet postao
ovek."
Otac Jovan se, pre svega, brine o deci siromanih i ona ga radosno uvek oekuju. im
se gde pojavi, ona zrae radou i oko njega se okupljaju. Preko leta ih vodi na zelenu
livadu pred gradom, sedi meu njima i pria im. Deca su oko njega zbijeno sabrana i
paljivo ga sluaju. Govori im o Bogu, o Njegovom Sinu i o dobroti Ovoga. Dolaze i
odrasli te stoje ili sede, tu u blizini, i pomno sluaju. Prava biblijska scena. "Deco! kad
su neki roditelji hteli da privedu svoju decu Hristu, apostoli ih zaustavljahu. Kad je
Gospod to video, On im zabrani da tako rade, pa im ree: "pustite decu da k meni
dou". Deice moja, to je za vas jedna dobra i puna ljubavi jevanelska re. Zadrite je
duboko u srcu i ne budite lakomisleni ili nezahvalni, da ne bi Gospoda vreali, Njega
koji vas toliko mnogo voli. Izvrujte revnosno Boje zapovesti i ne dozvolite da vas iko i
ita u tome omete da svake nedelje i praznika doete u crkvu. Molite se sa panjom:
Molitva je razgovor dece sa nebeskim Ocem". Ali otac Jovan ne zaboravlja da se za
svoju decu i sa ekonomske strane brine. Gde je nuno, on im nabavlja odelo i hranu, za
njegove roditelje nalazi posao, ili se stara da im obezbedi prazna mesta u kolama i
radionicama. On ne ostavlja vlasti na miru dok ne prihvate jednog ili drugog od njegovih
"nesrenika". Vremenom otac Jovan uspeva da otvori nedeljnu kolu, osnovnu kolu,
dnevno obdanite i itaonicu, sirotinjski dom i egrtsku radionicu gde su deca i mladii
mogli besplatno da ue.
Gde god je u kasnijim godinama stizao, na svojim putovanjima, svuda su mu u prvom
redu deca leala na srcu: "Vodite me kod dece"! to znai u sirotinjske domove, u kole,
u internate. On je sretao decu sa osobitom dobrotom.
Ve na poetku ezdesetih godina, otac Jovan neumorno slui siromanima; njegovo
vreme od jutra do veera pripada toj slubi ljubavi.
Imao je naviku da svakoga saslua i svaku molbu ispuni prema mogunostima. Uvek
mu je drugi bio prei od sebe samog. Ko ima samosaaljenja, taj nema pravog
saoseanja za druge, jer je prekomerno samoljublje protivnik ljubavi prema Bogu i
blinjima. Isus Hristos nije sebe tedeo, da bi nam doneo spasenje. Zar mi posle toga
treba da alimo neku sitnicu radi naih blinjih? Moda novac, hranu i odelo, ili nas
same, na mir, nae snage, nae sposobnosti?

Konano otac Jovan zadobija poverenje siromanih; oni veruju da je on Boji ovek i
obraaju mu se za sva ivotna pitanja.
Tako su protekle prve godine njegovog svetenikog zalaganja, mukotrpne ali
istovremeno radosne, godine njegovog ivota za druge.

Otac Jovan kao uitelj

U godini 1857. od oca Jovana se zahteva da preuzme versku nastavu u gradskoj

osnovnoj koli, a odmah potom i u novoosnovanoj gimnaziji. On je sa radou prihvatio
ovu priliku da vaspitava omladinu, koju kroz daljih 32 godine svesrdno ui rei Bojoj i
hrianskom nainu ivota.
U svojim govorima uiteljskom kolegijumu, otac Jovan istie zajednike zadatke u
vaspitanju i nastavi:[1]
"ta mi elimo da uinimo od nae kolske omladine? Da postanu znanjem bogati
kolci? To je isuvie malo. Sve struno znanje koje se acima uliva, nije u stanju ni
izdaleka da zameni ono to je jedino potrebno: da oformi njihovo srce i duu. Otuda
dolazi da mladost poseduje dosta u glavi, dok, na alost, vrlo malo, esto nita, u srcu.
Moe neko mnogo da zna i pri tom da bude moralno nekoristan, ak tetan ovek. Na
osnovu nauke esto se istiu ljudi sa lanim ubeenjima, koji poriu Boga i Njegovo
otkrovenje, prezirui Njegove zapovesti. Teko nama, ako iz nae naune ustanove
poniknu takvi pametnjakovii. ta hoemo mi, dakle, da uinimo od nae omladine?
Korisne lanove drutva? Dobro; ali i to je nedovoljno. Pored uenih i korisnih mi
hoemo, pre svega, da izgradimo estite Hriane. Na to treba da se usmeri na trud.
Mi treba u nae ake da usadimo osnovne istine: da sva nauka ima svoje sredite i svoj
izvor u Bogu i Njegovoj venoj mudrosti, kao to i due njihove iz Boga potiu, Koji ih je
po Svojoj slici stvorio. Mi hoemo da ih uimo da je sve znanje o elementima vidljivog
sveta potrebno samo ovde na zemlji; unitenjem tih elemenata ono prestaje i sa one
strane groba nema nikakve vrednosti. Dok poznavanje Rei Boje i Njegovih Zapovesti,
osloboenje od greha i estit ivot treba svakom, kako ovde na zemlji, tako i u venosti.
Nastavnu grau treba paljivo odabirati i, po mogustvu, to prostije izlagati. Ljudska
dua je po prirodi jednostavna, i sve to je prosto ona lako prihvata i ini svojim
sastavnim delom; dok sve to je izmudrovano - ona odbacuje kao njoj tue. Svi smo mi
uili. ta je od sveg tog znanja ostalo, ta se to neizbrisivo upilo u nae srce i
pamenje? Samo prosto iznete istine. Sve izmudrovano i ivotu strano, pokazalo se kao
smee za koje se uzalud gubilo vreme.
Snaga uitelja ne lei u tome da prui to vie nastavnog materijala, nego u tome, da za
decu probere koliko ona mogu u datom uzrastu da prihvate. Radi se o tome, da se iz

mnotva saznanja izabere najnunije, da se to postavi u strogo odreen sistem i da se

jedno prema drugom uskladi. U suprotnom, jedan od nas uitelja unitavae delo
drugoga. Ako aci budu pretovareni mnogim asovima nastave, oni e jedva moi
sadraje gradiva da prime srcem i umom. Ako je njihova glava prepunjena, recimo
stranim reima i matematikim formulama, oni nee moi u odgovarajuoj meri da prime
ivotodavna saznanja koja im nudi Re Boja. Ako nai aci, pritisnuti obimom
nastavnog gradiva, izostaju sa bogosluenja ili na njemu stoje bez pribranosti - oni
ostaju bez duhovne pomoi za svoje srce i razum, bez ienja i snaenja svoje due,
zbog ega e njihova pedagogika da pretrpi veliku tetu. Zapravo bogosluenja - koja
do u kosti seu i koja pored visokih duhovnih posmatranja pruaju mir i blaenstvo nude i najbolje vaspitanje svima koji paljivo, sa strahopotovanjem i razumevanjem na
njima prisustvuju.
Pre svega mi treba da se staramo o formiranju srca kod nae mladei. Srce je naa
pogonska snaga. Odreene istine (ideje) uvek pre shvata srce nego razum. Srce shvata
neposredno, ono za tren oka zahvata celinu, a razum to naknadno analizira. Ideja
pripada srcu, a ne razumu; pripada unutranjem oveku, a ne spoljanjem. Zato je
vano, pri svakom saznanju - naroito iz oblasti vere i etike - da postoje prosveene oi
srca. Stoga je naa dunost da uimo nae ake da vole Boga od sveg srca i celom
duom, kao i jedan drugoga, i da nikad ne zaborave da se iza granice svega vremenog
nalazi venost; iza vidljivog sveta - nevidljivi, neprolazni, nesravnjeno divniji svet; iza
smrti i groba - besmrtni ivot, veni mir i blaenstvo kod OCA, posle iskreno ispunjenog
zemaljskog duga.
Ali ovo veliko delo vaspitanja mogue je ostvariti samo pri jednodunosti svih nastavnih
snaga; jer, naa protivrena shvatanja o jednom te istom predmetu, stvaraju kod aka
umni haos, iz koga proistiu tetna nadmudrivanja, potkopavanje vere i gubljenje
morala. A naa jednodunost zasniva se u Bogu, u Kome je na poetak i na krajnji
cilj. U Njegovoj ruci poiva sve bitisanje, iz Njega potiu sve nauke i sav napredak. U
Bogu treba da se sreemo kao zraci u svome sreditu; od Njega da dobijemo jedinstvo
naih shvatanja, svetlost, toplotu i snagu za nae delanje. Iz tog udesnog jedinstva mi
emo moi najuspenije da obuimo nae ake u svim naukama."

Obraanje roditeljima i vaspitaima

Otac Jovan pokree, takoe, roditelje i vaspitae na saradnju. "Religiozno vaspitanje

poinje u roditeljskom domu; atmosfera ljubavi i vere u Boga ini osnovu familijarnog
ivota. Ona daje vrst moralni oslonac, bez kojeg mladost najee zastranjuje.

Pravom vaspitanju pripada religiozni razgovor. Roditelji treba da priaju deci, na prost
nain, o biblijskim dogaajima, i da utkaju u deju duu verske istine; ve od tree
godine moe se poeti sa prianjem o Bogu koga potujemo, volimo i ijoj volji sledimo;
o Trojinom Bogu, Tvorcu sveta; o stvaranju oveka i svih stvorenja; o grehovnom padu
i o moralnoj pokvarenosti ljudskog roda.
Dete treba to ranije da stekne predstavu, da njegovi roditelji imaju jednog OCA na
nebu; da su oni deca tog milosrdnog, blagonaklonog i svemonog OCA. Onda treba da
se govori o Isusu Hristu, Sinu Bojem i Spasitelju ljudi; iz Sv. pisma treba probrati ono
to bi dejem srcu uinilo utisak o veliini i dobroti Bojoj. Takoe, prianja o ivotu
svetitelja umnogome doprinose razvoju religioznog duha kod dece. Najvanije od svega
je kad ona vide kako se njihovi roditelji iskreno mole, kao i njihovo uee na
bogosluenjima. Deca nigde tako dobro ne ue pravilno, blagodatno ponaanje, i pravu
ljubav prema Bogu i blinjima, kao u hramu Bojem, gde ih sam Duh Sveti ui. Tu ona
poinju da vole ono to je dobro, da se sklanjaju od iskuenja i postepeno razvijaju u
valjane hriane."
Detetu su, pri tom, za napredovanje potrebni odgoj i red. Shvatanje da dete ni od ega
ne treba odvraati, po ocu Jovanu je sasvim pogreno: to je avolja obmana. ta biva
od oveka koji se ni na ta ne primorava, nego se prepusti svom pokvarenom srcu,
gordom kratkovidom razumu i svojoj poudnoj strasti? Kako se bez vladanja sobom
moe uopte kroz ivot proi?! Kako je mogue da se deca ne upuuju na uenje i
molitvu? ta bi od njih bilo? Postala bi besposliari i nikogovii; ljudi bez savesti, puni
loih navika. Ko se u porodici i koli ne naui strahu Bojem i estitosti, taj e jedva
moi da opstane u koli ivota; zbog svog neobuzdanog srca takav je, kako u kui tako i
u javnom ivotu, neupotrebljiv.
Jednostrano obrazovanje intelekta, pri nedostatku obrazovanja srca, malo pomae.
Sadanji vaspitni sistem je nedovoljan. Deca odrastaju kod kue u racionalizmu i
skepticizmu; razvoj religioznog oseanja i u koli je na poslednjem mestu. aci ue
mnogo tota, dok im saznanje bitnog nedostaje. Oni ne upoznavaju ni Boga ni sebe.
Ne znaju ta su njihovi gresi, ne poznaju i ne priznaju svoju duhovnu slabost i nitavilo
pred Bogom. U oveku, nastrojenom dananjim vaspitanjem, vlada duh satanske
gordosti, nadutosti i samodopadanja. Obratite, pre svega, panju na detinje srce.
Nastojte da istrebite iz tog srca korov greha i lanih poronih misli, pokvarenih sklonosti
i strasti. Nenavisnik naega spasenja i pokvarena naa telesna priroda ne tede ni
decu. Ona u sebi nose klice svakoga greha. Pokaite deci gde su opasnosti od greha,
nemojte to od njih skrivati, da se ne bi iz neznanja i nerazuma zaplela i uvrstila u loim
navikama i strasnim sklonostima, koje potom, u zrelom uzrastu, donose svoj tetan
plod. titite svoju decu briljivo od tvrdoglavosti i udljivog odnosa prema vama; inae,
ona brzo zaboravljaju vrednost vae ljubavi i poinju da vas mrze i preziru. Ona rano
gube iskrenu veru srca i kad postanu punoletna, ona e gorko optuivati, to su u
mladosti bila prekomerno naputena. udljivost i tvrdoglavost su klice zla. One kvare
srce i unitavaju svu ljubav. Ako decu od malih nogu ne nauimo veri i strahu Bojem,
onda se u njima razvijaju i jaaju sve mogue rave sklonosti: zloa, tvrdoglavost i
samovolja, zavist, gordost, la i tajno sladostrae. Samo vera moe da odri oveka na

visini njegovog ljudskog dostojanstva. - Danas kao i nekad, obrazovanje razuma i srca
stie samo onaj, ko se poveri Bogu i koji ivi po Jevanelju i njegovim zapovestima.
Jedino ljubav i hrianska vera su u stanju da obrazuju duu. Neka pedagozi ovo imaju
u vidu!"

O nastavi

Otac Jovan dri do svoje nastave vrlo ozbiljno. On zna da verouitelj nosi glavnu
odgovornost za moralni razvoj uenika. On: zna da svoj zadatak ispunjava samo onda
ako mu poe za rukom da srca mladih ljudi zagreje za Boga. "Religija nije obian
kolski: predmet; mi uimo decu Rei Bojoj. Da bi se njima govorilo o tome, i da bi
moglo da se oekuje njihov odgovor, mora prvo da se neno opipaju pokreti njihovih
dua. Re Boja je u stvari bliska dejoj dui; ako se prosto i iskreno iskae - deca je
sluaju paljivo i pobono. Ona postaju nepaljiva samo onda kad uitelj govori sa
prikrivenom dosadom, ili sa hladnim i ravnodunim sitniarenjem, to kod njih sve
umrtvljava. Pre svega nikad ne treba dozvoliti da Jevanelje postane nastavni udbenik.
To bi ovu ivotnu knjigu uinilo bezvrednom, dok ona treba da slui oveku kroz ceo
njegov ivot kao najvredniji putovoa. im deca po dunosti ponu napamet da ue
date sadraje - sve je izgubljeno. Onaj koji postupa samo po odreenoj emi, koji Re
Boju izdeli na paragrafe, ko postavlja deci nerazumljiva pitanja, izaziva uzbuenja i za
odgovore daje ocene - taj na sebe uzima teku osudu i ne sluti, moda, ta je sve time
poinio u dui deteta. - Plodovi takvog postupanja su strani. Gde tu ostaju razum i
moral i, pre svega, vera, oko koje mi farisejski revnujemo ?"
Otac Jovan radosno pristupa vaspitakom delu i trai da svojim uenicima duboko
utisne hriansku ivotnu osnovu. On ih ui Jevanelju i osvetljava im njegove
blagodatne zapovesti. Kad predaje biblijsku istoriju, on ukazuje na nastanak Carstva
Bojeg na zemlji, a ne slika im samo istoriju Jevrejskog naroda. Uvek, kad se obraa
uenicima, pokuava da u njima probudi ljubav i poslunost prema Zapovestima, i da im
ukae na one svete primere po kojima i on u svojoj unutranjosti ivi. Za samog oca
Jovana Jevanelje je zavet ivoga Boga. Njegovo lice i njegov glas svedoe o tome
kako je to Jevanelje sveto i za ovekov ivot neophodno. Uenici sluaju i zadravaju
njegove rei u srcu. On postavlja zadatke; pita one uenike koji se sami jave i rado
nagrauje svaki dobar odgovor. Nekoliko minuta pita i druge. Pred kraj asa razgovara
sa svima, ili im ita iz ivota svetitelja. Njegovo izrazito itanje je tako zanimljivo da ga
svi mole za te knjige. Mnoga itija svetih, koja on svaki put donese, bivaju odmah
razgrabljena i kod kua se revnosno itaju drugima.
Kao pedagog, otac Jovan ne praktikuje ni neumerenu strogost, niti povreuje
neobdarene. On ne koristi ni dobre ocene da bi podsticao, niti pak kazne da bi zaplaio.
Ozbiljan, dobroduan i uverljiv, on je svim acima bio omiljen.

Otac Jovan deluje svojim autoritetom i na druge nastavne predmete. Kad je bio uveden
grki jezik, on se obraa uenicima: "Deco, znate li koji je to jezik? To je onaj jezik kojim
je govorio Isus Hristos i njegovi apostoli, na kojem su napisana Jevanelja i Dela
apostolska, kojim su pisali mnogi crkveni Oci, kao Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov,
Jovan Zlatousti i drugi; onaj jezik kojim su govorili grki oratori i filosofi. Iz Grke smo mi
preuzeli nau svetu Pravoslavnu veru; naa ruska slova potiu iz grke azbuke; sa
grkog su prevedene nae liturgijske knjige. Zato volite i uite dobro grki jezik."
esto otac Jovan hrabri svoje uenike: "Ne dozvolite da vam jednolinost uenja teko
pada. Korenje znanja je gorko, ali je plod sladak. Kasnije ete da budete radosni kad
ovo, to sad uite, budete na delu primenjivali. Nemojte da mislite na dugo trajanje
kolovanja; sve u ivotu trai svoje vreme. Ja sam 17. godina uio i zahvalan sam Bogu
da sam mogao toliko dugo da uim. Tako sam zadobio saznanja koja daju svetlost
mome duhu, mir i ivotnu radost. Mi ne uimo uzalud, znanje donosi bogat plod."
Otac Jovan esto govori o ljubavi: "Vi uite mnoge strane jezike, to je dobro. Ali traite,
pre svega, da izuite jezik ljubavi, taj ivi, najizrazitiji jezik. Bez njega svi strani jezici
vam donose malo dobiti. Zato se trudite; traite, pored sveg spoljanjeg znanja, da
uznapredujete u tom unutranjem znanju srca: u nenosti, smirenju, poslunosti i
strpljenju, saoseanju i spremnosti da pomognete, u samosavlaivanju i samoodricanju,
u nauci - da srce istite od svih neistih, neistinitih i naopakih misli, u velikodunosti
prema ljudskim slabostima. Ako uznapredujete u ovoj unutranjoj duhovnoj nauci, onda
ete i u spoljanjoj nauci imati pun uspeh. Dok, ako neko sabira znanja a nedostojno
ivi, taj doivljuje - pre nazadovanje nego napredovanje."
Upeatljivo govori otac Jovan o molitvi: "Uite da se molite. Prinuavajte sebe na
molitvu. U poetku to pada teko, ali, ukoliko se vie usiljavate, utoliko ona postaje sve
laka. - ta je to molitva? To je okrenutost srca i uma Bogu; to je posmatranje
Svemogueg, Svedobrog i Svemudrog. Molitva je razgovor stvora sa svojim Tvorcem, u
punom strahopotovanju, a pri najbolnijoj svesti o sopstvenoj slabosti i nitavnosti, pri
najdubljem pokajanju srca i vrstoj odluci da se izmenimo; u poveravanju svemoguoj
Bojoj pomoi.
Ako se molite pomou molitvenika, onda ne urite, nego se trudite da svaku re
iskrenim srcem iskaete. Vae e se srce povremeno usprotiviti, ostajae hladno,
ponekad e se strasno uzbuditi, ili se udaljiti.
Srce morate da obuzdavate i da ga sabrano okreete Bogu. Upuujte Gospodu i
sopstvene rei u molitvi. Nae sopstveno mucanje Njega naroito raduje. Sa malo
naih, svesrdno izgovorenih rei mi se naslaujemo blaenstvom vie nego pri dugoj
tuoj molitvi. Pri svemu je odluujua blizina srca Bogu. Dajte Bogu vae srce koje ga
iskreno voli, kao to volite svoje roditelje, dobrotvore i prijatelje, i osetiete blaenstvo te
prave, iste ljubavi. Bog govori: "Sine, daj mi tvoje srce", jer srce je nae sredite, da sam ovek. Ko se ne moli od sveg srca, taj se uopte ne moli. Kod molitve sve zavisi od
iskrenosti. Srce mora da oseti istinu onoga to se izgovara; mora arko da ezne za
onim to moli. - Moli se verno i vrsto. Iznesi svoje potrebe jasno, svesno i od sveg

srca. - Veruj pri tom, nepokolebljivo, da Gospod nad tobom bdi, koliko si uveren da te
tvoj otac gleda - sa razlikom, da te nebeski otac u svim pokretima tvoga bia u
potpunosti prozire. - Paljiva, iskrena molitva sjedinjuje vas sa Bogom i ispunjava
Njegovim darovima - istinom, mirom i radou, smirenjem i ljubavlju.
Pri moljenju treba vrsto verovati u snagu molitve; treba imati poverenja u to da nas
ispunjenje molbe prati kao senka to prati nae telo. Kod Boga je re ravna delu. Kao
to se uvis baen kamen sigurno vraa na zemlju, tako dospevaju rei verujue molitve
k Bogu. Gospod usliuje i ispunjava svaku re naih molitava, samo ako od srca dolaze.
Mora li jutrom rano na posao? Ustani onda ranije i moli se revnosno, dobie mir,
snagu i pun uspeh. Jesi li uvee umoran i hoe, to je mogue bre, da padne u
postelju? Odvoj, ipak, vremena i moli se od sveg srca - spavae spokojno i mirno. Goni
li te elja tvojim dnevnim zadacima - primoraj sebe na sabranu molitvu, navikni se
mirovanju u Bogu i sve to ti je na srcu uspee."
Prost i dobroduan, otac Jovan pridobija uenike: "Deco, uite marljivo. Trudite se pre
svega oko Rei Boje. ovek treba da voli Boga svim srcem, a to znai: da poznaje i
sledi Njegove zapovesti. Trudite se revnosno u obrazovanju srca, usavravajte svoj
karakter i zadrite u srcu sve to vas uimo. Izbegavajte rasejanost i samovolju; budite
prosti, poverljivi i uviavni. Potujte i volite vae uitelje i pokrovitelje koji vas u svemu
dobrom i korisnom podravaju. Nemojte se nikad sa njima izjednaavati, jer to bi znailo
samouzdizanje. - Pazite na sebe same i ne dopustite sebi da inite to je nedostojno i
poniavajue. Mislite na to da je Isus Hristos i danas nevidljivo uvek sa vama. On vas
sam ui u vaoj unutranjosti, samo ako na to obratite panju. Cenite i volite svako
znanje koje vam Bog, praizvor mudrosti i razuma, poverava."
Takvi neposredni i srdani razgovori se upijaju u pamenje za ceo ivot. Toplo i prisno
ophoenje oca Jovana, kako prema nastavnoj materiji tako i prema svojim acima,
donosilo je uspeh. Prirodno, nije ilo uvek i bez smetnji. U ivotu aka ima esto
omaaja. Otac Jovan pazi na njih i gde je potrebno prilazi u pomo. Obino je u pitanju
deji inat kad pred zapoveu ili pretnjom nee da se prikloni, dok se na molbu ili
prijateljski savet priklanja. Pokoji put doe i do veeg prestupa, ali pratajua dobrota
oca Jovana takve ake najjednostavnije urazumljuje. On gleda okom ljubavi u njihovu
unutranjost i shvata odmah ta im je potrebno. On sa takvom dobrotom i takvom
ozbiljnou razgovara sa prestupnicima, da to njima do srca see. Oni tu dobrotu
neposredno doivljavaju; oni stiu utisak da Bog sve vidi i da je strano da se o Njegove
zapovesti ogree. Ima katkad i tekih sluajeva, ali se otac Jovan i u takvim situacijama
snalazi. Nekad je ljutit. Njegov srdit i odluan protest daje mladima da razumeju koliko
je ocu Jovanu vredna povreena istina. Desilo se jednom, pri njegovom objanjavanju
Simvola Vere, da mu se jedan esnaestogodinjak usprotivi i pone estoko da odbija
takvo objanjenje. Nastade mrtva tiina. "Bezbonie!" - presee ga najednom otac
Jovan otro, i gledae ga dugo i prodorno. "Zar se ne boji da ti Bog oduzme jezik radi
tvoje velike zablude? - Ko je tebe stvorio?" - "Roditelji" - odgovara mladi tupo. - "A ko je
stvorio ceo svet?" - Mladi je utao. Otac Jovan se obraa celom razredu: "Molite se,
deco, svom revnou i svom verom!" - Po zavrenom asu, ovaj uenik je pozvan kod

oca Jovana u nastavniku sobu. Vratio se, potom, uzbuen i sasvim izmenjen. Trenutak
u kome je otac Jovan stajao sa njim kao ovek prema oveku, u etiri oka, delovao je
najdublje na njegovu unutranjost i priveo ga poznanju Istine.
Drugima je bila potrebna dugorona nega. Ako je trebalo da oni nepopravivi odlukom
profesorskog kolegiuma budu iskljueni iz kole, otac Jovan se za njih zauzimao, molio
da se tako teka kazna odloi i jemio za njihovo popravljanje. On ih je uzimao pod
svoje staranje; govorio im i uio ih onome to je pravo. Pod njegovim rukovodstvom
pokazivalo se, posle nekoliko meseci, da su takvi, od izgubljenih sluajeva, postajali
upotrebljivi ljudi. Naroito je ispovest bila od velike pomoi. Kroz nju je otac Jovan
prilazio mladom oveku u asu kad najvie zaeli da se podigne i, kroz iskreno
pokajanje, trai da se oslobodi od svih svojih slabosti. Duhovni lekar zna gde lei
opasnost po duu i lei je kroz svoj uticaj i toplu molitvu.
Otac Jovan prata samo onoliko koliko treba da se oprosti. im doe do uverenja da
jednom pokvarenjaku poseivanje kole ne koristi, a druge dovodi u opasnost, onda se
on slae za iskljuenje takvog: "ta treba sa nepopravljivim initi? Radi dobra cele kole
oni mora da se odstrane da bi ostali uenici mogli da duhovno zdravo uzrastaju."
aci su videli u bauki blagonaklonog i strogog oca. Sa nestrpljenjem su oekivali
njegove asove i sluali ga bez uma i sa puno panje. Kod njega nije bilo neobdarenih
aka. Svi oni - meu njima i neki drugih vera - ekaju oca Jovana na kapiji i trae
blagoslov. Mnogi mu se obraaju zbog svojih nevolja. On ih sve naziva svojom decom.
Samo u Duhu Svetom mogu tua deca iskreno da se nazivaju svojom. Otac Jovan je, u
stvari, duhovni otac svojih aka. On ih voli i oni njega.
Ovi odnosi se proiruju i van gimnazije. Mnogi uenici poseuju dobrovoljno, pre kole,
njegove svete liturgije. Oni postaju svedoci njegove dobroine aktivnosti i njegovog
portvovanog ivota. On pomae one siromanije meu njima i pokree ih da ga u
ljubavi prema blinjima - podraavaju. Deca ga na asu pitaju zato putuje u Petrograd,
ta tamo radi? Njegova prianja o moi molitve zadiru duboko u njihova srca, daju peat
njihovom gledanju na ivot i svet. Kad u njihovom prisustvu zovu oca Jovana u
kneevske kue, kao i u zemljane kolibe - oni sa uzbuenjem gledaju kako je on
duhovni otac i uitelj ne samo njihov nego i odraslih.
Preko 30. godina predaje otac Jovan u Krontatskoj gimnaziji. U avgustu 1889. on
ostavlja, pored svih molbi, ovu dunost. Njegov jednostavan govor na rastanku glasi:
"ta treba na rastanku da vam kaem? Oprostite mi! Ono to sam kao va uitelj
mogao, ja sam za vas inio. Ali mi oprostite za proputeno, jer mi je povremeno bilo
teko, ak nemogue, da moju sveteniku slubu uskladim sa nastavnikom. Moj
naslednik e da bude samo katiheta, on e za vas vie da ini. Njemu vas predajem i
elim mu od sve due uspeha u vaspitakom poslu. Volite ga, kao to mene volite. Bog
koji meu nama boravi, neka vas blagoslovi."
Rektor se toplo zahvaljuje ocu Jovanu za njegov uinak. Roditelji mu na jednoj
manifestaciji daju priznanje: "Ti si nau decu duhovno izgradio. Mesto suve nauke ti si

im otkrivao ivu Boju re. Kroz tvoju plamenu ljubav k Bogu i tvoje bezgranino
milosre, ti si u tvojim uenicima zapalio buktinju bogopoznanja i ispunio si svojim
primerom njihova srca strahopotovanjem, verom, poverenjem i ljubavlju prema Bogu i
blinjima. Mnogi su uivali tvoje blagodatno rukovodstvo, tvoje ophoenje je njih
oduevljavalo i podsticalo ka dobru. Svi oni pominju tvoju ljubav, kao i tvoje pouke. Mi,
roditelji, merimo tvoj uticaj na osnovu estitog dranja tvojih aka u porodici i poslu, gde
su se oni umnogome dobro pokazali. Naa zahvalnost neka bude molitva Bogu: Neka bi
ti On podario toliko duhovne radosti, koliko si ti nama dao utehe kroz nau dobrouspelu
decu."

Iskuenja
Otac Jovan ivi za svoj sveteniki poziv. Sledi zapovestima Bojim, svaki dan
dobrovoljno vri bogosluenje, dri versku nastavu i neprestano pomae nevoljnicima.
Ali njegovo delovanje nalazi malo odziva. Neobinost njegovog hrianskog ponaanja
izaziva, nekako, ljude protiv njega. Javnost je odbojna, u sopstvenoj porodici mu se
zamera, njegovi pretpostavljeni uvek nau neto da mu prigovore, parohijani ropu.
Siromani mu, jedino, uzvraaju sve vie ljubavlju, dok se obrazovani dre na
odstojanju. Jedni od njih su hladni, odbojni; veina ga osuuje ili ismejava. Kad otac
Jovan sav svoj novac razdeli prosjacima, kad poseuje siromane kvartove, kad
pocepanu decu oko sebe skuplja, ili kad pogruen u sebe uri kroz ulice grada - izaziva
uenje ili pakosnu poalicu. Neki ga dre za osobenjaka, budalu. Takva prianja stiu i
do njegovog uha, ali ga ne uzbuuju: "Jurodivi ("ludi") Hrista radi sluili su svojim
ponaanjem celom svetu za porugu, dok su njihova dela bila tako velika da ih svet nije
bio vredan. Naalost, ja stojim od takve "ludosti" svetih jo mnogo daleko."
Gradska uprava malo razumevanja pokazuje za socijalnu delatnost oca Jovana;
njegove stalne molbe za siromane postaju joj teret. Policijska uprava je daleko od toga
da pomogne njegovom zalaganju oko beskunika. O tome svedoi nemarno ponaanje
policijskog kapetana Golovaeva i njegove vatrogasne ete pri gaenju poara na "Kui
radinosti", koju je otac Jovan sa mukom podigao, od priloga. Kua je izgorela. Ovaj fakt
boli mladog svetenika tako, da se on javno protiv toga izjasnio. Ali lino nije zlopamtio.
Pozvan kao svedok protiv nemarnog policijskog kapetana, otac Jovan je naveo samo
pozitivne strane optuenog. "Ja govorim kao svetenik", odgovorio je on dravnom
tuiocu.
U sopstvenoj porodici nastaju velike tekoe. Dok otac Jovan sve deli sa siromanima,
njegove ukuani trpe nematinu. Popadiji Jelisaveti Konstantinovnoj esto nedostaje
ono najnunije da bi podmirila svoje skromno domainstvo sa bolesnim ocem i svojih
petoro brae i sestara. Sve njeno prigovaranje bilo je uzaludno. Zato se ona, konano,
obraa upravi crkve i otud trai pomo. Ova reava da se katihetska plata oca Jovana
predaje popadiji. Otac Jovan se sa tim saglaava.

Veina svetenika - njegova sabraa - kao i pretpostavljeni pokazuju krajnje

nerazumevanje, ak neprijateljstvo. Dok otac Jovan poseuje sirote i uri bolesnicima,
ovi ga osuuju da svojevoljno naputa parohiju i zanemaruje svoje redovne dunosti.
Prigovara se, ak, i njegovom nainu ivota, i prebacuje to opti sa propalicama. Otac
Jovan mirno odgovara: "Gospod ne odbacuje nijednog grenika, ak je izdajnika Judu
trpeo kraj sebe. Treba li ja, Njegov neznatni sluga, da ne sledim tom uzoru? Ne trebaju
zdravi lekara, nego bolesni. Ja sam sam, kao i svi vi, grean. uvajmo se svi od
gordosti. Zavidljivci ire najneverovatnije abrove. Oni mu pripisuju slavoljublje, apuu o
sektatvu, optuuju ga kod Sinoda - najvieg crkvenog saveta, i trae da se javno protiv
njega istupi.
Otac Jovan se sa bolom suoava sa pisanim i usmenim klevetama, ali se, po njemu, ne
radi o sopstvenoj linosti. On povremeno strahuje za svoje delo, za poverenje prema
njegovom svetenikom pozivu. "Ja se bojim da se neiskusne due ne zavedu u greh,
da svetenika osuuju. To me boli." On ne doputa sebi da oseti neprijateljstvo prema
nekom i primeuje: "Ne dozvoli sebi da te bilo ta ogori. Pobedi, kroz ljubav, sve
uvrede, neraspoloenja i gnusne neprijatnosti. Okrivljuj, iskreno, uvek samo sebe.
Pomisli: kako si ti sam nemoan tako je isto i drugi, i jedna slabost izaziva drugu. Trudi
se, iz sve snage, da bude okrenut iskrenom blagonaklonou prema svakom oveku;
odgoni uvek iz tvog srca svaki trag zlovolje, prezira, neprijateljstva i mrnje - te izrode
zloga. Prepusti Bogu, Srceznalcu i pravednom Sudiji, da On nepravedne osudi. A ti se
za njih moli. Meutim, mi se alimo na njih, osuujemo ih strogo u sebi i elimo im
kaznu, muku ili ak smrt, a zaboravljamo da i oni poseduju razumnu duu koja je
sposobna da osea, da se pokaje i da se popravi. Trudi se, iz sve snage, da sve od
srca voli, da svima eli dobro, da ne slii onom zlom, nego Svedobrom." Najvia
crkvena vlast brine za dalju sudbinu oca Jovana. Strogi mitropolit Isidor, od Petrograda,
lino ispituje stanje stvari. Vie puta sasluava oca Jovana i daje mu da pod njegovim
nadzorom obavlja bogosluenja, kako bi utvrdio ima li kod njega neeg osobenog i
sektakog. Naravno, on ne nalazi nita emu bi se moglo zameriti. Takoe vrhovni
sudija Sinoda, K. P. Pobedonoscev, poziva vie puta oca Jovana kod sebe i pita ga pri
prvom razgovoru: "Govori se da se Vi molite, primate bolesnike, inite uda. Mnogi su
tako poinjali; ali kako ete Vi da zavrite?" Boji ovek odgovara karakteristino prosto:
"Nemojte se uznemiravati, blagoizvolite da saekate kraj."
Takve prekore otac Jovan mirno prima na sebe; on ih dri za neizbene: "Prebacivanja
ne treba da nas uzbuuju, niti aloste, mnogo pre treba da nas uine smirenima i da
nas podstaknu na molitvenu revnost. Ljutiti se - naroito kad neko s pravom osuuje
nae greke - znai dodavati bolest na bolest i slabost na slabost; znai - dobrovoljno
stradati od samoljublja koje nee da vidi svoje tamne strane i tako nas predaje propasti.
Pasti u oajanje, to je sasvim nerazumno: jer hrianin uvek moe, uz pomo Boje
milosti, da se preobrati ka dobru."
On utei nastavlja svoju sveteniku misiju dalje, i razmilja: "Kao to je sam Hristos
zbog istine bio progonjen, tako e i Njegovi istiniti sledbenici biti progonjeni. - Gospod
nam je ostavio svoj obrazac hrabrosti i strpljenja. On nam poruuje: nemojte omaloduiti
i pasti u oajanje, vi koji moje zapovesti treba da drite reju i delom nepokolebljivo i po

cenu progonstva i smrti. Ja u da vam budem snaga i blaenstvo u svim vaim

stradanjima... to je vei bol, utoliko je vea uteha."
Ali kad zbog jedne tamparske greke biva osumnjien za jeres, otac Jovan se brani
dostojno i vrsto. On se moli: "Ti boanska Trojice, Ti zna moju neporonu, pravu veru.
Ja Te preklinjem, razvej zabludu i odvrati nepravednu osudu od mene." I istina je
pobedila. Ali dotle su prole teke godine koje su njegovo duhovno iskustvo oeliile.
Iz sasvim drugih razloga uznemiravaju oca Jovana ovakvi odnosi prema njemu, ak i od
strane duhovno iskusnih poglavara Crkve, kao to je bio Episkop Teofan Govorov. Ovaj
se obraa ocu Jovanu reima punim ljubavi i opomene. Veli mu, da je njegov strog
asketski ivot - koji on kao obian mirski svetenik upranjava bez zatite i pravila
manastira, usred svakojakih iskuenja - bezuslovno osuen na propast. Dosad se ni na
Istoku, niti u Rusiji, mirski svetenik nije na takav put odvaio. Njegov postupak e, kako
duhovnicima tako i narodu, biti na teko iskuenje. Otac Jovan smireno odgovara
Episkopu Teofanu da bi rado doao kod njega u Viinsk, te da mu licem k licu na ovo
pismo odgovori. Ali poto Episkop Teofan ve godinama ivi kao zatvorenik i nikoga ne
prima, otac Jovan mu najiskrenije opisuje svoje duevno stanje. Iz toga duhovno iskusni
Episkop Teofan vidi kako otac Jovan zdravo i isto stoji pred Bogom, i odobrava mu
njegov neobian duhovni put. Ovaj episkop kasnije, u svojim pismima, ponovo potvruje
svoj pozitivan stav prema ocu Jovanu.
Tako je otac Jovan decenijama imao da podnosi nerazumevanja i proganjanja. Njihov
teret ga je, pokoji put, pritiskao do utuenosti. Ali on se uvek iznova uspravljao i dalje
nastavljao svoj put odvano. Konano, on izlazi iz svih iskuenja kao pobednik. Ono to
su ljudi u poetku kod njega osuivali, sad su poeli da cene.
Supruga - sestra
O domaem ivotu oca Jovana i o njegovoj supruzi, pria njena sestriina Rufa
emjakina, koja je kao njihovo usvoje odrasla meu njima.[2]
Jelisaveta Konstantinovna roena je 4. maja 1829. u Gdovu, gde je njen otac
Konstantin Nesvitcki bio gradski svetenik. Kasnije, njega premetaju u Krontat, u
katedralu Sv. Andreja. Ovde, u avgustu 1855. umire njegova supruga. Kad se, kratko
potom, Jelisaveta Konstantinovna udala za Jovana Iljia Sergieva, sa kojim je bila iste
starosti, imala je da se brine o celoj porodici: o bolesnom ocu, tri brata i dve sestre. Svi
su iveli zajedno, u maloj parohijskoj kui, nedaleko od crkve.
Mlada popadija bee ivahna i obdarena domaica. Od ranog jutra do kasne veeri bila
je zaposlena oko zbrinjavanja svojih. Uvek prijatna i blagonaklona, ona voli posete i
svakoga prima iskreno od srca. Otac Jovan je imao obiaj da kae: "Ona je prava
popadija". On se predaje svojim poslovima: "Ja sam svetenik - time je sve reeno; ja
ne pripadam sebi nego drugima". - Po ceo dan je u pokretu. U podne retko doe kui.

Jelisaveta Konstantinovna vidi ga samo kratko preko dana, obino rano ujutru kad
odlazi ili kasno uvee kad doe, eka da mu pripremi neto za jelo. Ona je sva u tome,
da svoje obaveze obavi, a i njemu prema snazi da pomogne. Posle nekoliko godina
umire prota Nesvitcki. Braa su u meuvremenu zavrila svoje kolovanje i otila u
slubu. Svoje sestre Jelisaveta daje za kandidate Duhovne akademije, koji su pred
rukopoloenjem u svetenike. Otac Jovan se brine za njihovu spremu, i u nedostatku
sopstvenih sredstava obraa se molbom imunijima, u svojoj parohiji, da pomognu.
Sad su otac Jovan i Jelisaveta Konstantinovna ostali sami. U njihovom nainu ivota
nita se ne menja. Jo na poetku je on rekao svojoj mladoj eni: "Lisa, srenih brakova
ima dosta i bez nas. Prihvati da zajedniki Bogu sluimo." Ova reenica je bila ravna
zavetu. Otac Jovan je odobravao brak, ali je za sebe prihvatio slobodno odricanje po
reima Apostola Pavla: "Devstvenici trae da ista tela i duha samo Gospodu slue.
Dok oenjeni brinu o mnogom i podeljenog su srca. - Ako je ko od slobodne volje
odluio da u svome srcu uva devstvenost - dobro je uinio. Blaen je ko devstveno
ivi, iako ima pravo da poseduje enu sestru kao ivotnog druga. - Na dalje treba
takoe i oni koji imaju enu, da ive kao da ih nemaju. - To govorim ja... za vau korist,
da nepodeljeno sluite Gospodu." (1 Kor. 7 i 9). Za oca Jovana je ova re, kao i svaki
stih Svetoga Pisma bio putokaz. U poetku mlada ena pati zbog toga i protivi se.
Jednom, ak upuuje tubu protiv oca Jovana duhovnoj vlasti i moli za razvod braka. Ali
otac Jovan o tome nee da uje. Tajna braka je za njega nepovrediva.
Vremenom, Jelisaveta Konstantinovna se navikava. Oni ive kao brat i sestra i zovu se
izmeu sebe "sestro Jelisaveta", i "brate Jovane". Oboje sad ive samo za druge.
Jelisaveta Konstantinovna postaje sve vie njegova milosrdna sestra, koja mu u
njegovoj uzvienoj dunosti samopregorno pomae. Ona je zadovoljna. Ona ga razume
i voli.
Prema svojoj rodbini otac Jovan ima neposredan odnos. On ih voli u njihovoj prostoti i
brine se o njima. Po oevoj smrti pomagao je majci koliko je mogao. Ostao joj je uvek
posluan; obraa joj se, kao svetenik, po raznim pitanjima i ukazuje joj potovanje do
poslednjih dana. Ona je svoje poslednje godine provela kod njega. Umrla je 1871. i
sahranjena na gradskom groblju u Krontatu. Kasnije, otac Jovan putuje svake godine,
uz mnogo napora, u svoje zaviajno mesto Suru, da bi se molio na grobu svoga oca, da
vidi svoju rodbinu i da ih, kao i celo selo, prema mogunostima pomogne.
Prema rodbini Jelisavete Konstantinovne odnosi ostaju takoe srdani. Oni esto
dolaze u posetu i uvek nailaze na srdano gostoprimstvo. Kad je jedna od sestara
izgubila svoga mua i sa decom ostala bez sredstava za ivot, otac Jovan, pored
pomoi, uzima jednu njenu kericu kod sebe. "Mi nemamo sopstvene dece, zato emo
da odnegujemo Rufu kao svoju ker". Devojica je rado ostala kod njih, uivajui svu
brigu i ljubav. Tako je otac Jovan ispunio jednu neizreenu elju srca, svojoj "sestri
Jelisaveti". Ova je sad gledala svoju poerku i spavala sa njom u jednoj sobi. Otac
Jovan je, kao i od poetka, spavao u svojoj radnoj prostoriji. Jelisaveta Konstantinovna
ui Rufu runom radu, pouava je u francuskom i prati njen razvoj. Takoe i otac Jovan
vodi rauna o svojoj neaki. Pre polaska u kolu, on je vodi u katedralu i ita joj

moleban. Potom je odvodi lino na prijemni ispit za stupanje u gimnaziju. Kasnije

obavetava svoje prijatelje: "Naa neaka i poerka zavrila je kolu sa odlinim i
nagraena je zlatnom medaljom".
Tako su otac Jovan i Jelisaveta Konstantinovna zajedno delovali. Njihovi su odnosi
prosti i topli. Kad je otac Jovan 1879. dobio upalu oba plua, i dok je bez svesti leao na
postelji, ona je sedela kraj njega, molila se i plakala. U jednom trenutku on dolazi k
svesti i kae joj: "Ne plai, Lisa, ako Bog da, ja u ozdraviti; ako umrem, tebe dobri ljudi
nee ostaviti bez pomoi. Ja nisam nikoga ostavio, tako ni tebe drugi nee napustiti."
Otac Jovan ceni njenu tihu briljivost i uzvraa joj srdano. Nikad se ne vraa navee
kui a da je u njenoj sobi ne poseti, da je pita kako se osea i da je blagoslovi. On zna
za njenu rtvu, poznaje i ceni njenu istu duu: "Moja ena je - pravi aneo" - imao je
obiaj da kae. Jelisaveta Konstantinova nije sebi nikad dozvoljavala da se mea u
stvari svetenike; uvek je stajala u pozadini i irila oko sebe mir. Njene najosnovnije
karakterne crte su krajnje smirenje i krotost. Ona se ni na koga ne uzrujava i nikome ne
dri nita za zlo. "Nemoj se nikad ljutiti, nego jednostavno oprosti; sam e Bog pokazati
ko je u pravu" - govorila je ona.
Jelisaveta Konstantinovna je imala velikodunost da razume i prihvati misiju oca Jovana
i da mu, po svojoj snazi, pomogne. Tako mu je omoguila da, kao parohijski svetenik,
stoji uspravno u ivotu i da neogranieno slui Bogu i blinjima.

Bratstvo Sv. Andreja

Otac Jovan sve svoje line snage i sredstva ulae za siromahe, ali vremenom uvia da
je to zalaganje, za postojeu bedu, sasvim nedovoljno. Stoga on trai efikasniju pomo i
reava se - u jedno vreme kad je socijalna pomo u Rusiji bila skoro nepoznata - da na
sopstvenu inicijativu osnuje jedno bratstvo i podigne "Dom rada", gde bi svaki, umesto
da prosi milostinju, dobio posao i hleb. Godine 1872. u "Krontatskim vestima" izlazi
njegov proglas graanstvu: "Ko od vas ne zna za masu prosjaka, za bedne ene i decu
u Krontatu? Meu njima se vide i mnogi koji su mladi i zdravi, kako se u svom prljavom
i pocepanom odelu bedno potucaju od vrata do vrata i oekuju da im se bilo ta udeli.
Ko je od vas razmiljao o pravim uzrocima ovog zla? Najvie vas je koji nemate
vremena za to, preputate se svojim poslovima i svojim zadovoljstvima; ili mislite,
sirotinja je neto neotklonjivo. Mnogi, verovatno, nisu nikad ni sagledali celu sliku ove
neutene bede. Zato mi dozvolite, potovani sugraani, da skrenem vau panju na tu
bedu i njene prave uzroke. Svi mi treba da znamo ta se tu, neposredno oko nas,
deava.
Mnogi su uzroci Krontatske bede, ali glavni su: siromatvo od roenja; ono, koje je
nastalo usled osiroenja, usled bolesti, usled bogaljstva ili starosti; usled ivotnog
brodoloma i drugih nesrenih okolnosti; siromatvo usled lenjosti i pijanstva; siromatvo

usled nezaposlenosti ili nemanja potrebnog alata za rad. Zbog svega toga se, po
nareenju policijskih vlasti, dogone u Krontat bezbrojne pijanice i nedrutveni elementi
iz Petrograda, Odese, Sevastopolja i drugih gradova. Takvi stalno dolaze ovamo i lutaju
bez kontrole, bez krova i sredstava za ivot. Ovim ja ukazujem na najbolniju taku
naega drutva. Subotom, ulicama mile velike povorke tih bednika i prose. Ali tu ni
izdaleka nisu svi oni. Mnogi stari, bolesni i deca nisu u mogunosti da izau. Trebalo bi
jednom utvrditi taan broj prosjaka. - I kako oni ive? Hoete li vi ovu neprijatnu sliku
nae bede i nadalje da posmatrate ravnoduno? Nemojte se okretati od nje, ne gadite
se, i to su naa - neugledna braa! Zamislite: u dubokim i vlanim podrumima oni
stanuju gusto zbijeni, najee po 30 i 40 osoba u jednom odelenju, ljudi i ene, stari i
odojad; u gladi i prljavtini. U to svaki od vas moe da se uveri. Ali, zato ja o ovome
govorim? Sigurno ne zato da bi ti itaoe zahvaljivao Bogu to nisi i sam meu njima,
nego poseduje kapital a preko njega svaku ugodnost; ne ni da kae: ja dajem svoj
prilog za sirotinjski dom, ta se mene tiu ovi bednici? Ne, gospodo, ovo se tie svakog
stanovnika grada Krontata. Zajedniki treba i svetenici i vojnici i inovnici i trgovci i
obini graani da organizuju jedno socijalno drutvo te da se zdruenim snagama
staramo o ovoj ubogoj sirotinji."
Uskoro sledi i drugi oglas: "Krontatsko drutvo obuhvata sve vrste ljudi, obrazovane,
agilne i umene. Inicijativa onih koji su u upravi, u stanju je svako dobro delo da ostvari.
Svi su ljudi prirodom obdareni za zajednicu i oni treba, po ustrojstvu Bojem, da
postanu lanovi jedne celine. Jaki treba da pomognu slabima. Za sposobne i imune
treba da je sramota da gledaju siromane bez krova i dohotka, utoliko pre to su mnogi
od njih sposobni za razne poslove. Njima treba stambene pomoi, obezbediti im posao i
hleb i ukljuiti ih u organizam zajednice. Nemojte se plaiti veliine ovog poduhvata;
dobrom delu Bog pomae, a gde On pomae - brzo nastaje sve kao iz niega. Gradska
uprava e sudelovati, po sebi se razume, i ustupie bratstvu, po mogustvu, jednu ili
dve neupotrebljene javne zgrade. Kad na grad prihvata veliki broj lutalica, on je samim
tim obavezan i da se brine za njih. Inae e da nastane neizbeno zlo: otimaina i
kraa, tako da miran graanin nee biti nigde siguran. Vreme je ve da se za tu sirotinju
neto uini.
Brao, koga pokree dobro ljudi neka pomogne formiranju drutva za pomo blinjima.
Uinite da nae vreme upotrebimo, da ujedinimo duhovne sposobnosti i novana
sredstva, te da osnujemo jedan Dom radinosti i snabdemo ga sa svim potrebnim, i sa
radionicama. Graani bi mogli tamo da vre svoje narudbine i tako naima siromanim
omogue izdravanje. Oni bi radili i zahvaljivali Bogu i svojim dobrotvorima. Mnogi bi se
na taj nain i moralno uzdigli. Pri tom, onaj ko je zdrav a nee da radi - bie proteran!
Krontatu ne trebaju neradnici.
Uinimo da oni, koji su bez krova, budu zbrinuti i moralno kao to su pomognuti
materijalno. Poto je prvo materijalna pomo neophodna, ja prvi dajem prilog i
uplaivau toj kasi drutva 70 rubalja godinje. U ime Hristovo dajite svi, svaki koliko
moe. Prijatelji i brao, primite ovaj proglas k srcu, kao linu stvar, i nemojte ovu
obavezu da odlaete."

Posle ovog proglasa mnogi su se javili za saradnju. Po obavljanju komplikovanih

formalnosti, osniva se 1874. "Bratstvo Sv. Andreja". Otac Jovan ukazuje na njegove
zadatke: "Najzad smo od crkvenih i civilnih vlasti dobili odobrenje da pri naoj crkvi
osnujemo drutvo za zbrinjavanje siromanih. Neka bi blagoslov Boji na njemu
poivao. Sad treba prii tom delu. Ono e nam uspeti, ako jasno i odreeno poznajemo
na cilj i znamo kako da ga najosmiljenije ostvarimo. Nae bratstvo treba da
predstavlja jednu vrstu celinu, koju proima zajedniki duh i revnost. Meu nama treba
da postoji nekolicina odabranih, na kojima bi leala odgovornost za personal, poredak,
posredovanje, informacije, sabiranje sredstava i knjigovodstvo. Uz to treba oni, koji za
to budu ovlaeni, da pronau sve nezbrinute, porodice koje imaju neposrednu potrebu
za novcem, ili im je potrebno posredovavanje za posao. Ove treba drati na jednoj listi,
da bi im se ukazala svaka mogua pomo. Naa organizacija je zato osnovana: da bi
istrebila iz naeg drutva prosjaenje, besposlicu, lenost i pijanstvo, da siromanima
nae posao, za siromanu decu - kolu; zatim, da se osnuje zanatska egrtska kola,
da se podigne "Dom rada", da se obezbede stambene prostorije za sirote i, najzad, da
se brine za crkvu, njen ureaj i njenu istou, da se horu i svetenicima pomae.
Ova bratska pomo je, u stvari, prvohrianska ustanova iz apostolskih vremena.
Hriani su se bratski starali jedan za drugog, niko izmeu njih nije morao da prosjai.
Zato je potrebno da se vebamo u samoodricanju i ljubavi za svoje blinje; treba se
uiveti i stei oseaj za njihov - esto gorak, bezizlazan poloaj. Upravo to
samoodricanje zahteva od nas Jevanelje, ako smo hriani na delu. Bratska pomo e
biti ubeleena u hroniku naeg grada kao jedna vana ustanova. Ali, pre svega, ona e
biti ubeleena na nebu, odakle se uzima ivo uee u donoenju suda o nama: "to
uinite jednome od moje male brae, meni ste uinili". - Mi elimo naem
novoosnovanom delu dobar napredak."
Hrabra namera postala je stvarnost. "Dom radinosti" je na pomolu. Trebalo je 10 godina
napornog rada da bi se to postiglo. U besanim noima otac Jovan je razmiljao o svojim
planovima i otklanjao razne prepreke s puta: "Nema ni jednog duhovnog dela bez
jednog unapred postavljenog plana, po primeru Bojem, Koji je svemir prvo zamislio, a
onda ostvario. Mora prvo umnim okom srca, unapred da se sagleda celo delo, u svim
njegovim - u osnovi postavljenim zamislima. Raditi suprotno od toga znailo bi - prei
jedan nepoznat put dobrovoljno vezanih oiju."
Jedan iznenadni poar uslovljava izgradnju doma. Otac Jovan pie: "Imali smo dobru
nameru da podignemo dom za beskunike. Ali je za to nedostajao novac. Bog nam je
pomogao na jedan neobian nain. Izbila je vatra; jedna estina Krontata je izgorela.
Mnogi stanovnici su izgubili sav posed. Kad su okolni gradovi uli za ovu nevolju, poslali
su svoje priloge za postradale. Pomou ovih sredstava nama je polo za rukom da
podignemo zgradu za privremeni smetaj postradalih, koja je kasnije prihvatila
beskunike i prosjake Krontata."
Godine 1881. bili su gotovi "Dom radinosti" i pratee zgrade oko njega. Ali sve to nije
bilo dugog veka, Jedne noi iznenada izbija vatra u susednom nonom lokalu i poinje
da guta oko sebe. Otac Jovan uri na lice mesta, vidi opasnost, i odmah se obraa

policijskom kapetanu Golovaevu, koji je stigao sa vatrogasnom etom, da bi

prvenstveno zatitili ovo drutveno dobro. Ali oni ga nisu uli. "Dom radinosti" se sa
svim pomonim zgradama pretvorio te noi u pepeo. Otac Jovan nije izgubio
prisebnost. Unitenje ovog dobrog dela shvatio je kao jedan novi ispit i u sledeoj
besedi otvoreno i neobino otro izraava svoje negodovanje: "Opet nas je zadesila
nesrea. Nije u pitanju spoljni neprijatelj koji nas je maem i vatrom ugrozio, nego
unutranji, skriveni neprijatelj, obuen u oruje odvratnog i korumpiranog prijateljstva. A
oni koji su postavljeni da obezbeuju javnu sigurnost, poneli su se sasvim ravnoduno u
naoj nevolji i nisu se postarali da pomognu. Da, zlosrena ruka bestidnog nonog
greha namerno je razbuktala vatru i prouzrokovala ovu veliku tetu - a kome? Najveim
delom zapravo najsiromanijim stanovnicima naega grada koje nae bratstvo
izdrava." Na kraju svoje hrabre optube, otac Jovan je, pun pouzdanja, izrekao: "Ko
zna, moda je ova nesrea doputenje Boje da bi se probudila javna dobrotvorna
sluba, kako bi se darodavci udostojili vee blagodati."
Ovo pouzdanje se brzo ostvaruje. Novac od osiguranja i brojni prilozi koji su sa svih
strana stizali, omoguili su da "Dom rada" bude gotov ve do oktobra 1882. - sad kao
kamena zgrada. Tu su odmah na stotine njih beskunika, mladia i dece nali toplo
utoite, kao i delotvornu pomo, zbrinutost, rad i hleb.
Stupanje u javnost
Oko tri decenije otac Jovan deluje neprimetno, pod rukom nastojnika svoje crkve i meu
nekoliko drugih svetenika pri katedrali Sv. Andreja. Pored parohijske slube on obavlja
i nastavniku, a uz to i slubu svoje delotvorne ljubavi. Jedna naroita okolnost njega
izvodi iz te skrivenosti.
Jedna estita starica, Paraskeva Ivanovna Kovrigina[3] dolazi, po uputu svoga
duhovnog oca, u Krontat, da bi posluila ocu Jovanu. Ona postaje svedok njegovog
delovanja i skree panju javnosti na njega.
Paraskeva Ivanovna je ki zemljoradnika Kovrigina, koji je kao muik radio za kneza
Dolgorukog. Ona je roena 1816. u selu Falagino, nedaleko od grada Galia. Sa 18
godina ona gubi majku i preuzima domainstvo sa sedmoro brae i sestara. Uskoro su
im doli i 12-toro dece-siroadi, iz blie rodbine. Godinama je trebalo brinuti se o 20
osoba. Nju otac otkupljuje iz feudalnog ropstva, kako bi je sauvao od prinudne udaje.
Paraskeva i kasnije ne misli na brak. Ona trai Boga i spasenje due. Tiha i prijatna,
ona se brine o svojoj familiji. Pored svih svojih obaveza, ona nalazi vreme da obavi
svoje jutarnje i veernje molitve, da ita duhovne spise i da svakog praznika i nedelje
ide u crkvu devet kilometara udaljenu, prolazei kroz umu. Povremeno Paraskeva
poseuje sveta mesta, kao Reminski manastir gde ivi jeromonah Ilarion, uenik
blagodatnog starca Serafima Sarovskog. U njemu Paraskeva nalazi svog duhovnog oca
i godinama sledi njegovim uputstvima. Kad mu je otkrivala svoju enju za manastirom,
on joj je govorio: "ekaj, keri moja, i nosi strpljivo svoj krst. I bez manastira e da

zadobije spasenje due, a i drugima e u tome da pomogne." Starac Ilarion je

posedovao, pored drugih blagodatnih sposobnosti, i prozorljivost. Ve ezdesetih
godina on je u ocu Jovanu Sergievom video nosioca naroite Boje blagodati. Nekako
pred svoju smrt, on govori Paraskevi o ovom Bojem oveku i na rastanku joj kae: "Ii
e u Krontat i sluie ocu Jovanu. Boji blagoslov neka je sa tobom." Posle toga niu
se godine, a ona je jo u starom vrenju dunosti. Tek 1872, u starosti od 56 godina,
Paraskeva Kovrigina je slobodna od kue i kree peke iz svog rodnog mesta, preko
1000 kilometara, za Krontat.
im je stigla u grad, ona uri k crkvi; sree oca Jovana i moli ga za razgovor, u kojem
mu otvara svoju duu. On je prihvata. Sad Paraskeva Ivanovna prati oca Jovana pri
njegovim posetama bolesnicima, pomae mu, i polako sagledava njegovo - do tada
najveim delom skriveno - delo jevanelske ljubavi. Ona brzo postaje bliska
stanovnicima Krontata. Oni joj se esto obraaju kao dobrodunoj starici. Neki je pitaju
ta joj daje povoda da slui bauki. Na takva pitanja Paraskeva Ivanovna pria prosto
o aktivnosti oca Jovana. Tako ona, skree panju ljudi na njega, iako se on tome protivi.
Otac Jovan je s poetka osamdesetih godina bio jedva poznat. On obeleava svoj 25.
jubilej svetenike slube, 12. decembra 1880, u krugu nekolicine svojih prijatelja. Oni
tom prilikom predaju slavljeniku zlatan krst, koji ovaj skromni svetenik na kraju, prima
kao izraz njihove ljubavi. U svojoj zahvalnoj rei otac Jovan ispoljava oseanja: "Vi ste,
dragi moji, za ovaj tako znaajan mi dan, mislili na mene. To slui na ast vie vama
nego meni. Ja vam se zahvaljujem na razumevanju za moje slabosti. Da, ja sam pun
slabosti i dobro ih znam; ali u slabosti deluje snaga Boja. Ona se udesno na meni
pokazala i delovala je kroz mene, oigledno i opipljivo, na mnoge proste vernike. Ja se
usuujem da otkrijem ovu istinu kako biste i vi sa mnom slavili Boga. Samo aneoski
razum moe da shvati kako onu pomo, koju sam ja tokom svih ovih godina svakoga
dana i svakoga sata doivljavao, kad su me strasti napadale a sila ih Hristova, na moju
molitvu i kroz priest, u meni savlaivala, tako i te darove boanske blagodati, oienje
i prosveenje, mir, unutranju slobodu i radost u Duhu Svetom, hrabrost pred Bogom i
umnoenje snage. Nebrojena su iscelenja due i tela koja je Bog na moju srdanu
molitvu ispunio. Njemu neka je najiskrenija hvala. Njegova milost nikad ne presuuje.
Samo kroz Njega, Njegovim imenom sam vredan poasti, dok sam bez Njega nitavan i
slab. U Njemu sam hrabar; bez Njega maloduan. U Njemu sam smiren i blag; bez
Njega gord, svadljiv i rav. Neka bih uvek mislio na Njegovu milost, neka bi me ona i
ubudue snaila u ispunjenju Njegovih zapovesti.
Vaa me ljubav poastvovala ovim skupocenim krstom. Pogled na njega podsea me
na jevanelsku re: "Ja ti savetujem, da u vatri isproban krst zadobije", to znai - u
vatri iskuenja oienu duu. Ovo duhovno zlato ja jo nisam stekao. Skupoceni dragi
kamen duha, Hrista, jo ne posedujem kao vrstu svojinu. Jo se nisam u Njemu
nepokolebljivo utemeljio, jo me pokriva tama strasti, jo stanuje u meni bogoprotivno
samoljublje, u mnogim formama, i zamagljuje moju duu. Neka bi me Gospod osvetlio i
uvrstio moje stope. Kako mogu ja ovaj skupoceni krst da nosim, kad jo nisam izuio
da predajem duu svoju za ljude Boje, da svoje telo sa svima njegovim pohotama i
strastima raspinjem; ne sebi nego Njemu da ivim, koji je radi nas umro i vaskrsao? Sve

dok ljubav prema Bogu i blinjima u meni stalno ne gori, ja u ovaj krst nositi na
samoosudu."
U najskromnijim prilikama, pri oskudici u novcu, otac Jovan nastavlja svoj posao u tiini.
Paraskeva Ivanovna slui u Krontatu njegovom delu ljubavi oko devet godina.
Ali njena revnost je goni dalje. Godine 1881. ona kree za Petrograd, pronalazi tamo
sirotinjske kvartove i razgovara sa ljudima. Prosta seljanka ubrzo stie njihovo
poverenje. Oni se ale na svoje nevolje i pitaju za savet. Paraskeva Ivanovna im pria o
ocu Jovanu, svedoi kako su njegova molitva i savet lekoviti, i poziva bolesnike da se
sa verom njemu obrate. Bolesni slede njenom savetu i sve ih vie dolazi u Krontat. Oni
uestvuju na slubi Bojoj, ispovedaju se i primaju sveto priee, obraaju se ocu
Jovanu sa svojim nevoljama i najusrdnije ga mole za njegovu posetu bolesnima. On
sledi njihovoj molbi i sve ee odlazi u Petrograd. Ubrzo usleuju, kroz njegovu
molitvu, brojna iscelenja tekih bolesnika. To Paraskeva Ivanovna sa radou prihvata i
pokree, vie njih od isceljenih, da se o tome javno izjasne. Dvadesetog decembra
1883. izlazi u popularnoj novini "Novo vreme", u broju 2897, poznata izjava zahvalnosti:
"Mi potpisani, smatramo za svoju moralnu dunost da izrazimo svoju srdanu
zahvalnost ocu Jovanu Sergijevu, sveteniku crkve Sv. Andreja u Krontatu, za
uinjena iscelenja na nama. Mi smo stradali od tekih i dugih bolesti, koje su prkosile
svakoj lekarskoj vetini i bolesnikoj nezi. Ali tamo gde je slaba ljudska snaga otkazala pomogla je velika vera u svemogueg Lekara, koji nam je kroz svoga dostojnog
svetenika pruio pomo i iscelenje. Molitvama ovog bogougodnog pastira izleene su
sve nae telesne bolesti; sem toga, neki od nas su osloboeni i moralnih slabosti, koje
su nas ranije nezadrivo vukle u porok i zloin. udesno osnaeni, takvi su nali snage
da ostave svoj poroan ivot i da vrsto krenu putem asnoga rada. Mi oseamo kao
unutranju obavezu, da u naem vremenu slabe vere, radi koristi mnogih, obavestimo o
ovom optepoznatom provienju Bojem za stradajue oveanstvo, i da potovanom
ocu Jovanu javno iskaemo nau hvalu za njegovu pomo."
Sledi petnaest potpisa, i detalji bolesti. Svi treba da znaju za Bojeg oveka i da koriste
njegovu blagodatnu pomo. - Kroz ovaj oglas otac Jovan postaje poznat u celoj Rusiji.
Paraskeva Ivanovna revnuje i dalje. Ona se obraa poznatom propovedniku i magistru
teologije, V. Mihailovskom u Petrogradu, obavetava ga o svemu to je kao oevidac
svedok doivela pored oca Jovana, i moli ga da objavi jednu estitku ocu Jovanu
povodom njegovog imendana. Ovaj rado prihvata predlog i 21. oktobra 1884. pojavljuje
se njegov napis u "Krontatskom potaru", br. 127. On izmeu ostalog pie: "Mi Vas
pozdravljamo u strahopotovanju, za Va imendan, i molimo se Bogu da On uva Va
udesni, blagodatni ivot za spas i pomo svih stradalnika.
Nije tajna da Vi, blagodarei Vaoj veri, posedujete blagodat da slabe podiete, bolesne
da leite, da ljude pokreete na pokajanje i ispovedanje svojih grehova, i da budite veru
u Boje milosre. Vi nikome ne odriete Vau pomo, Vi svakome izlazite u susret. Kroz
Vas se snai vera, jer Vaa molitva mnogo postie pred Bogom. Crkva se raduje svome
pravedniku, mi izraavamo ono to nae srce ispunjava i to uzviena starica,

Paraskeva Kovrigina, koja je istoga duha sa Vama, posvedoi o Vaoj estitosti i blizini
Bojoj."
Tako Paraskeva Ivanova tokom 14. godina ispunjava svoju dunost. Najzad su njene
snage, sa 70 godina starosti, iscrpljene, i ona pada u bolesniku postelju, ali i sa nje
prati aktivnost oca Jovana, mirno oekujui svoj zemaljski kraj. Otac Jovan esto
poseuje bolesnicu i prua joj svetu priest. Godine 1886, 24. septembra, Paraskeva je,
itajui Sveto Jevanelje, napustila ovaj svet.
Na njen pogreb mnogi su doli, zahvalnou zadueni, takoe i iz Petrograda, i odali joj
poslednju potu. Otac Jovan je sluio opelo. U svom oprotajnom slovu on se obraa
pokojnici: "Nedavno pred tvoje usnue molila si me, Boja slukinjo Paraskevo, da na
tvom pogrebu uputim re utehe onima koji iza tebe ostaju. U stvari, tvoj ivot kao i tvoja
smrt bili su, za sve koji su te poznavali, vrlo pouni. Tvoj primer je mnoge priveo
estitom ivotu. Puna mira, u vrstom pouzdanju na milost Boju - ti si pobednikim
duhom napustila ovaj svet, primajui smrt kao Bojeg poslanika. Ti si ceo ivot tako
estito i plodno provela da ti je smrt donela veliku utehu i odmor od svih zemnih
trudova. Po odlaganju ovog trulenog tela, tvoj duh se raduje gledajui slavu Hristovu.
Mi ti estitamo, verna slukinjo Boja, Paraskevo, tvoj prelaz u besmrtno carstvo za
kojim si toliko eznula. I kad dobije od Boga blagodat, moli se za nas zemne putnike,
da bi i mi tamo opravdani stigli."[4]
Profesor V. Mihailovski ceni Paraskevino delo: "Potovana pokojnica obratila se Bogu
od svoga detinjstva. U smirenom krontatskom sveteniku ona je nala blagodatnog
slugu Bojeg; tako je ona sve one, kojima je potrebna pomo, upuivala k njemu. I Bog
je kroz njega pomagao svima koji su mu se sa verom obraali. Devstvena starica
Paraskeva Kovrigina poticala je iz proste kue; bila je tiha i skromna, ali je u hiljadama
ljudi rasplamsala veru. Da ona nije dola u Krontat, ovdanje nae svetilo Crkve dugo
bi jo ostalo skriveno; mnogi ne bi poznali Hrista, ni pokajanje srca stekli, ni duhovnu
obnovu doiveli."[5]

NAPOMENE:
1. Jovan Sergiev, Sabrana dela, tom III, Petrograd, 1892. Predavanja drana u
krontatskoj gimnaziji 1862-1889 (Str. 287-330).
2. Rufa emjakina, Uspomene, "Krontatski potar" 1909.
3. Paterik revnosti za estitost 1907.
4. Jovan Sergiev, Sabrana dela, tom III, Petrograd.
5. Paterikon 18 i 19 veka, Moskva 1909.
.

III DELATNOST I DELO

sadraj
Preko "Oglasa zahvalnosti" otac Jovan je postao poznat u celoj Rusiji. Ljudi su uli o
blagodatnom sveteniku. Mnogi se, u tekim bolestima i svojim unutranjim krizama,
obraaju njemu sa puno poverenja. Pozivaju ga kod sebe ili putuju u Krontat. Tamo
nalaze prijem u "Domu radinosti" gde posmatraju njegovu brigu o sirotinji, sluaju
njegove rei, poseuju njegova bogosluenja i na svom sopstvenom telu doivljuju
pomo od njegove molitve. U malo godina Krontat je postao mesto hodoaa kud su
dnevno pristizali na stotine pa i hiljade ljudi iz cele Rusije. - Mnogi isceljeni i duhovno
uspravljeni izjavljivali su svoju zahvalnost i davali ocu Jovanu priloge za njegovo delo
ljubavi. Njegov 35. jubilej svetenike slube dobio je obeleje javnog dogaaja.

"Dom radinosti"

"Dom radinosti" od 1882. prua prenoite za beskunike koji u osnovanim radionicama

nalaze zaposlenje.
Ovo drutveno delo napreduje. Pod predsednitvom oca Jovana, "Bratstvo Svetog
Andreja" razvija nove inicijative, podie i vodi rastui broj uzornih socijalnih ustanova.
Njihovi aktivni lanovi pripadaju svim narodnim slojevima. Tu su najugledniji,
obrazovani, kao i prosti radni ljudi. Meu njima su kneevi, baronice, generali i
dravnici, doktori i uitelji, arhitekti, zanatlije i radnici. Kod njih ne postoje rang razlike.
Svi ine veliku familiju, jedan krug koji u prijateljskoj atmosferi zajedniki radi, bez
deljenja na klase i partije. Svi oni zajedniki slue velikom i dobrom delu: pomau
ljudima ne gledajui na linost, na poloaj, na ivotna shvatanja i nacionalnost molioca.
Pomau obrazovanim kao i neobrazovanim, pravoslavnim kao i inovercima, Rusima kao
i strancima. Oni rade ne tedei svoje snage i svoja sredstva. Neki meu njima
zavetavaju svu svoju imovinu u dobrotvorne svrhe; drugi zalau u to svu svoju snagu i
slobodno vreme. Njihov samopregorni rad budi, u mnogim otvrdelim srcima, nova
oseanja zahvalnosti. Takva rtva zagreva decu i stare, uva mladie od prestupa,
pomae izgradnji srdanosti i ovenosti. Mnogi izgubljeni - suoeni sa ovim iskrenim
svetenikom i njegovim nekoristoljubivim pomagaima - otpoinju novi ivot. Jedan
izvetaj iz 1902. godine daje pregled njihovog plodonosnog rada:
"U fabrici za preradu drveta, godinje 7200 ljudi nalazi posao. Oni rade u svetlim i toplim
prostorijama. Ovaj posao ne zahteva naroitu snagu, niti kakva predznanja; svaki moe
tu, u svako vreme, da radi i zaradi smetaj i hranu. U vreme posla vlada tiina. Jedan
stariji ovek ita neko lake tivo. Tako se ljudi snae duom i telom.

U jednoj najdernici iju godinje 1500 ena. One podmiruju tekue narudbine i tako
zarauju svoju opskrbu. Oko 50 devojaka besplatno ui najderski zanat i, na kraju,
dobija diplomu. Za Bratstvo Sv. Andreja one iju dobrovoljno.
Besplatna osnovna kola prima godinje 300 aka. Oni su smeteni u svetlim i
prostranim uionicama, ukraenim lepim slikama. Dnevno se dri po pet asova; na
poetku i kraju ita se molitva. Tri puta nedeljno se predaje veronauka i etika. Ali ovo
osnovno kolsko vaspitanje ne zadovoljava oca Jovana. Na njegov zahtev, Bratstvo Sv.
Andreja se od poetka trudi da decu siromanih podigne moralno, fiziki i materijalno, i
da ih uputi na samopomo i proizvodna zanimanja.
Stoga jedan kapetan kadetskog korpusa dobrovoljno predaje deacima vojnu
gimnastiku. Ona postaje opte omiljena; pomae da se fizike snage pravilno koriste i
doprinosi samodisciplini i dobrom dranju.
Zanatska nastava slui da kod mladih razvije ljubav prema radu, da osnai njihovu
volju, da im ulije potovanje prema fizikom poslu i da razvije spretnost njihovih ruku.
Ova zanatska nastava razvija deje tenje, koluje panju, marljivost i doslednost, i nudi
osmiljeno korienje slobodnog vremena. Nastava je dobrovoljna, ali se javlja veliki
broj uenika.
usterska radionica nudi siromanim deacima, pod rukom jednog iskusnog majstora,
besplatno uenje usterskog zanata. Deaci idu u osnovnu kolu, a po podne provode
dva sata u radionici, gde u poetku vebaju da krpe cipele za decu iz sirotinjskog doma.
Kasnije, ue da kroje i da prave nove cipele. Na kraju, oni imaju izuen zanat.
Jedno obdanite prima 50 uenica, koje ostaju u njemu od 8 do 20 asova dnevno;
dobijaju sve obede i poseuju osnovnu kolu. U preteku vremena one se koriste za sve
kuevne poslove i ue da kuvaju, krpe, peru, peglaju, kao i ceo runi rad.
Deje zabavite zbrinjava preko dana one najmanje, za vreme dok njihovi roditelji rade.
U sirotinjskom domu je preko 80 dece. I ona idu u osnovnu kolu, a pored nje izuavaju
jo neki zanat. Nedeljom i praznikom sva deca osnovne kole prisustvuju na svetoj
liturgiji, tu u "Domu radinosti".
Nedeljna besplatna kola prihvata 170 osoba od 10-30 godina starosti. Oko 20 su
nepismeni; drugi znaju samo da itaju, ali ne da piu i raunaju. Neki radnici
upotpunjavaju svoje obrazovanje.
Veernji kursevi pomau u raznim strunim znanjima. Nedeljom i praznikom se
prireuju veeri sa itanjem, projekcijama, religioznim razgovorima o jevanelskim
tekstovima, ili se izvodi horsko pevanje siroadi u "Domu radinosti". Tu se, u proseku,
sabira oko 260 osoba.

Narodna itaonica je uvek puna: uenika, pristaninih radnika, mornara, vojnika,

trgovaca, koijaa i posluitelja. Mnogi su tu kao kod kue. Ako je povremeno navala poseta velika, onda se ovi jave za pomo oko izdavanja knjiga. Obino se trae knjige
religiozne sadrine, potom klasici, na kraju ilustrovane novine i asopisi.
Knjiara Bratstva sledi cilju da pored osnovnih knjiga-udbenika, prua i moralnoreligiozne spise. Godinje se prodaju mnoge knjige. Kupci su najvie rukodelje, mornari,
vojnici, nametenici. Oni kupuju male broure od nekoliko kopejki, ali i skupa dela, kao
12 tomova itija od Dimitrija Rostovskog, za 27 rubalja.
Besplatna ambulanta stoji svakome na raspoloenju. Tu se pregledaju bolesnici,
previjaju rane i dele lekovi.
Narodna kujna je otvorena od 6 sati ujutru do veeri. Ovde mogu siromaniji da dobiju
za 3 kopejke hleb, kau i kuvano povre. Izvestan broj onih koji nemaju novca - dobija
hranu besplatno. Takoe, deca sirotinjskog doma, uenici iz dnevnog obdanita, radnici
i dr. O naroitim praznicima deli se siromasima do 800 porcija besplatno. Godine 1902.
ova kuhinja je izdala 172550 obroka.
Velike bate Bratstva, na ivici grada, daju neophodno povre, kupus i krompir. Ovde
rade ene i deca koja u "Domu radinosti" besplatno stanuju.
Trospratna kua od kamena, izgraena 1888, slui kao nono sklonite. Tu je 110
postelja: dve sale sa 80 postelja za mukarce, i sala sa 30 kreveta za ene. Najvie
mesta uzimaju beskunici Krontata, pored nekolicine siromanih putnika.
Dom Sv. Andreja sadri mnoge stanove koji siromanima besplatno stoje na
raspoloenju. U 43 prostorije stanuje 90 osoba nesposobnih za rad, bolesnih, i udovice
sa decom. Jedan Staraki dom neguje oko 30 staraca. Za hodoasnike su stanovi, sobe
i zajednike odaje po minimalnoj ceni. U prizemlju su dve velike spavae sale za 30
siromanih putnika, koji imaju pravo da tu stanuju dve do tri noi besplatno. Na
poslednjem spratu je kapela, gde jedan lan Drutva Sv. Andreja ita u toku dana
kanone i akatiste. Prisustvuje oko 200 osoba.
Dalji azil za putnike je "Dom oca Jovana", podignut 1901. Ovde su: 20 privatnih soba,
sale za spavanje i jeftini stanovi za hodoasnike, koji se delimino i besplatno izdaju
onima kojima je potrebno i bolesnima.
Pored svega toga, Bratstvo Sv. Andreja deli godinje, onima kojima je potrebno, ivotne
namirnice, obuu i odelo u vrednosti od oko 8500 rubalja. lanovi Bratstva briljivo
ispituju stanje svakog molioca i dodeljuju za odreeno vreme odmerenu pomo. Sem
toga, dnevno se izdaje broju od 1000-1500 prosjaka "neophodna pomo" od 3-9
kopejki, za krov i hleb. Ranije je otac Jovan delio taj novac lino. Sad svakom prosjaku
daje, na "Petrogradskoj kapiji", lice za to odreeno.

Korist od "Doma radinosti" je neosporna. Vremenom su, po njegovom obrascu, takvi

objekti nastali u Petrogradu, Moskvi i drugim ruskim gradovima.

O radnom danu

Otac Jovan je kroz svoje socijalno delo i svoja iscelenja u velikoj meri ve poznat. Sve
vie ljudi se njemu obraa. Od kraja osamdesetih godina svaki putniki brod dovozi
posetioce iz cele Rusije: Petrograda, Moskve, Ukrajine, Kavkaza i Sibira. Hiljade od njih
pune gostionice, hotele, a kasnije i osnovane domove za hodoasnike. Ljudi svih
narodnih slojeva i stepena obrazovanja dolaze kod oca Jovana u Krontat i trae njegov
blagoslov, njegov savet u ivotnoj nevolji i njegovu molitvu. On je voljan svakog da
saslua i svaku molbu, prema moima, da ispuni.
Kako provodi otac Jovan svoj dan? On ustaje oko 4 sata ujutru. Najvie voli vreme oko
sunevog raanja: "Jutarnji asovi su najbolji u danu. Jutrom je unutranji ovek
slobodniji od dnevne jurnjave i telesnih pokreta i jasnije vidi istinski poredak duhovnih,
kao i fizikih, stvari." Pola sata ostaje na tihoj molitvi: "Postoji samo jedno sredstvo da bi
se dan proveo u punom miru i istoti - to je najiskrenija, topla molitva ujutru po
ustajanju. Ona dovodi Hrista sa Ocem i Svetim Duhom u srce i time daje snagu i
vrstinu protiv svih napada neestivoga; ali srce mora da se uva." - Otac Jovan se
moli: "Gospode Boe! Ti Tvore i Gospode svemira! Pogledaj, u ovom jutarnjem asu,
milostivo na Tvoje stvorenje koje Tvoja boanska slika krasi. Neka bi Tvoje oko, koje je
neizmerno svetlije od sunca, prosvetlilo moju tamnu, grehom umrtvljenu duu. Uzmi od
mene lenost i smutnju. Podaj mi radost i snagu, da Tvoju dobrotu, svetost i silu uvek i
na svakom mestu slavim. Jer Ti si Gospodar moga ivota; Tebi pripada slava i hvala
Tvojih - razumom obdarenih - stvorenja, sada i uvek. Amin."
Posle molitve, otac Jovan se podie pun energije i ivotne radosti, da bi daljih 20 sati
vrio svoje dobrovoljne slube. Prvi deo dana pripada bogosluenju koje on dnevno
sam obavlja; ostatak dana, do duboko u no, pripada nesrenima.
Oko 5 sati, ujutru, odlazi u crkvu i slui jutrenje i svetu liturgiju. Kod mnotva priasnika,
sluba traje do pred podne.
Potom, njega ekaju mnogi. Kad ih je sve sasluao, dospeva, najzad, do koija. Ali on
samo retko uspeva da iz crkve ode kui radi svog prvog obeda i da bi se malo odmorio.
Neki uobiajeni privatni ivot otac Jovan ne poznaje. Za sebe, svoje sopstvene potrebe i
za porodicu njemu ne ostaje vremena. Obino po slubi Bojoj odlazi do "Doma
radinosti". Tu ga danima oekuju brojni bolesnici i nesrenici, u pojedinanim sobama i
optim salama. Ve u dvoritu se oni tiskaju oko njega.

Danas se mnogo pria o spoljanjoj bedi i sirotinjskoj pomoi. Dok jedva ko da pomene
duhovnu glad, unutranju nevolju, koja je mnogo munija od svih drugih. Oni koji ne
mogu da nau odgovora na gorua ivotna pitanja, koji su izgubili put i smisao ivota,
stoje nad provalijom da svome besmislenom ivotu uine kraj. Mnogi od njih putuju kod
oca Jovana i nalaze ono to im treba.
Nekoliko sati on ide od prostorije do prostorije. U jednoj ga eka trgovac Tihanov sa
svojom suprugom. On sedi rezignirano i ukoeno gleda nekud. ena kazuje: Tihanov je
poverio bio svome sinovcu 15 hiljada rubalja za veliku nabavku robe. Sinovac je
prokockao novac, kupio robu na kredit i napravio jo dugova. A onda je naprasno umro
od zapalenja plua. Tihanov je preko noi postao dunik od 35 hiljada rubalja. Poverioci
su se javili; njega je uhvatilo oajanje. On je pokuao da se obesi; ona ga je spasla. Od
tada je on poremeen i uti. I ona ga je sad dovela u Krontat. Otac Jovan, utei,
slua. Potom pada na kolena pred ikonama i moli se dugo. Posle nekog vremena,
oajanje Tihanova pretvara se u suze. Otac Jovan zavrava svoju molitvu i obraa se
Tihanovu: "Zato plae, brate?" "Bauka, ja sam dospeo do prosjakog tapa, bez
izgleda da se ikad podignem. Misao na sramotno siromatvo mui me mnogo. Pokuao
sam da ivotu uinim kraj, ali sam spreen. I dalje razmiljam o nainu samoubistva",
ree, i ponovo se zaplaka.
"Kaem ti, celog ivota misli na to da Bog pale ponovo uzdie; On ini siromanim i opet
ini bogatim. Blaen je ovek koji svome Bogu veruje. Zar si ti, brate, zaboravio Jova,
kuanog muenjem! Bog je stavio tvoju veru na probu!" - Otac Jovan dalje nastavlja da
govori otseno i ubedljivo. Tihanov se umiruje; on je razumeo. Njegovo oajanje ustupa
mesto rastuoj poverljivosti u milostivo provienje Boje.
Otac Jovan stie u optu prostoriju. Ljudi se skupljaju oko njega i tue se na svoju
nevolju.
"A ta ti eli, prijatelju moj?" - obraa se otac Jovan jednom mladom oveku iz Kaljuge.
- "Ja sam izgubljen" - stenje ovaj i pria sa suzama kako ga je majka, koja je bila
pijanica, proklela kad joj jednom prilikom nije dao novac za rakiju. Odmah zatim - ona je
umrla. "Od tada ja nemam mira; neki teret lei mi na srcu, teak kao tovar. Ne mogu ni
na jednom poslu da se odrim, pamet mi je odsutna. ena me napustila; ostavila mi je
jednogodinjeg sinia. Sam ne znam ta se sa mnom deava. Pomozi mi bauka,
inae sam izgubljen. Nekad mi doe da uinim kraj ivotu, ali to je strano da svoju
duu za venost izgubim."
Dve kao kristal svetle suze kotrljaju se niz lice oca Jovana. On je zatvorenih oiju,
svakako molei se, sluao do kraja, pa onda progovori: "O ti nevoljnie" - pogleda ga
prodorno, pa vrstim glasom nastavi: "uj me", ja uzimam tvoju kletvu na sebe; prestani
vie od nje da strada! Na je Gospod uzeo kletvu svih na sebe; Njega u ja da molim, i
meni da se smiluje, koji od sad nosim tvoju kletvu. Ali ti imaj mir."

"Bauka dragi, ja oseam u sebi to to si ti sad izgovorio". Mladi osloboen pade na

kolena, a otac Jovan stavi ruke na njegovu glavu i blagosilja ga: "Neka te Gospod
osnai i neka ti da posao. Uzmi nazad svoju enu i vaspitaj sina u strahu Bojem."
Nadalje slede mnoge teke sudbine ...
U meuvremenu, stiu molbe da ide kod bolesnika i on uri na svaki poziv. - Kasno po
podne, posle mnogih poseta u poklonikim prebivalitima, doe on, ponekad kui da bi
se okrepio pa da otputuje u Petrograd do tekih bolesnika. Ali tek to je uao u kuu,
trai ga jedna uplakana ena. Popadija joj apue da prieka, pa se obraa ocu Jovanu:
"Ti si od 5 sati jutros gladan i na nogama. Ruaj sad, odmori se malo, pa onda idi kod
ove ene". - "ekaj, samo da vidim ta hoe". Izlazi u predsoblje i ena poinje da ga
preklinje: "Spasi nas bauka, moj mu lei na samrti, nae petoro dece gladuje ve
dva dana, ja se jedva drim na nogama. Ti si naa jedina nada". - "Idemo, Gospod e
da pomogne" - govori joj otac Jovan prijateljski. On zaboravlja umor i glad. Usput joj
daje svojih poslednjih 20 kopejki: "Idi kupi hleba i jaja; vie kod sebe nemam".
U stanu sree krajnju bedu. Samrtnik lei nepokretno i gleda u prazno. Zaputena deca
zapomau od gladi. Doneti hleb se odmah deli. Otac Jovan pada na kolena pred malom
ikonom i poinje glasno da se moli. Domaica ponavlja njegove rei. Ona eka da se on
moli za iscelenje bolesnika, ali otac Jovan to ne pominje, on se moli za opratanje
grehova, za iscelenje due, za veru i ljubav prema Hristu. Kad je uutao, ostaje jo
dugo kleei sagnute glave. Najzad se podie i blagosilja bolesnika. Od ene trai da
idueg dana doe u crkvu. Tamo joj prua vie koverata koji su zapravo pristigli od ljudi
dobrotvora. U njima je oko hiljadu rubalja. - Bolesnik se brzo oporavio.
Skoro svaki dan otac Jovan putuje jedan i po sat, 30 km do Petrograda. Od devedesetih
godina on ima sopstveni brodi, poklon jednog trgovca. Zimi se vozi saonicama preko
zaleenog Finskog zaliva. U prolee i jesen, kad je led lomljiv, putuje specijalnim
kolima, koja su mu stavljena na raspolaganje, do prve eleznike stanice, a odatle
vozom do grada. U vozu moe malo da se odmori i da pregleda razvrstanu potu i
telegrame. Najvanije od toga odgovara sam. Za ostalo daje uputstva svome sekretaru.
Onda priprema svoju besedu za naredni dan, ita odgovarajue jevanelje, i notira
svoje misli u dnevnik.
U Petrogradu odmah poseuje bolesnike koji su ga telegrafski zvali, i mnoge druge koji
ga zovu. Svuda vri molebane. Gde god se pojavi skupljaju se siromani. On slua
njihova jadanja i deli im milostinju. Kad je tako posetio jedan broj bolesnika, vraa se
nazad. Oko ponoi, ili kasnije, stie u Krontat. Svi spavaju, otac Jovan nesmetano ide
peke svojoj kui. Bilo koliko da je umoran, on ima obiaj da na tom putu svrati u onu
kuu gde tako kasno gori svetlo. Moda je neko bolestan? Moda se desila neka
nesrea? Ili moda mladi rasipaju svoju snagu u pijanenju? Otac Jovan ulazi unutra da
vidi o emu se radi i da pomogne.
Kad konano oko 1 sat posle ponoi doe kui, svi ve odavno spavaju. Samo njegova
verna Jelisaveta Konstantinovna strai i oekuje svoga brata Jovana Iljia; pita ga kako

se osea i sprema mu neto za jelo. Poto se pomoli i poneto upie u svoj dnevnik, on
oko 2 sata ide na poinak. Uvek, i po zimskoj studeni, spava pri otvorenom prozoru. Iz
kratkog sna esto ga bude telegrami sa molbom za molitvu.
On za sebe koristi jedva dva sata duboke noi. Pokoji put uopte ne spava i provodi no
u molitvi. Jutrom, i po neprespavanoj noi, on je oko 4 sata na nogama i opet obavlja
svoju molitvu. Ako ga ko pita kako je spavao, on sa radou odgovara: "Bogu hvala, bila
je dobra no. Glava je svea, ja sam zdrav."
Preko dana otac Jovan je otprilike 20 asova, opet na nogama. I pored toga on nikad ne
izgleda sanjiv, i krepko obavlja svoje boansko delo.
Svaki dan oko pola pet ujutru, im se uje zvono sa crkve, otac Jovan kree iz svoga
doma. Ve pred kunim vratima tiskaju se ljudi i oekuju njegov blagoslov. Na kraju, on
je u koijama i vozi se prema crkvi.
Ogromna katedrala, koja prima oko 5000 ljudi, ispuni se narodom ve na jutrenji oko 5
sati. Hor i svetenici ekaju sa strane. Brzim korakom otac Jovan stupa u oltar, vedro
raspoloen; blagosilja i celivom pozdravlja sve prisutne. Mnogi svetenici su po
sopstvenom nahoenju doli, iz blizine i izdaleka, esto sa velikom potrebom. Dok
oblai svoje odede oni mu prilaze, kad jedan kad drugi; nekima sam on prilazi, pita ih,
upuuje po koji savet, ili neprimetno prua neku sumu novca.
Pred poetak bogosluenja otac Jovan pada na kolena i moli se oko 10 minuta sabrano:
"Najsvetiji, svemoni, svedobri Gospode Isuse Hriste! Pomiluj me nedostojnog, da Tvoju
svetu slubu u miru i sabranosti vrim. Oisti moje srce od svake strasti i svih
doaptavanja nenavisnika; Razgori Tvojom svetom vatrom mene i sve koji se sa mnom
Tebi u molitvi obraaju. Uini srca gordih smirenim; nek Tvoja istina ukroti njihov razum,
Tvoja re - njihovo srce. Obnovi Tvoje ljude, Gospode, uini ih ponovo kao to su bili
pre pada. I neka Tvoja snaga deluje u mojoj slabosti."
Onda poinje jutrenje. On sam ita Kanon glasno i jasno i sa naroitim naglaskom
skree panju na vanija mesta. Ovakvo itanje odmah pobuuje panju i kroz
ozbiljnost uliva pouzdanje i snagu. Posle Kanona, otac Jovan ulazi u oltar i pred
asnom trapezom pogruava se u duboku molitvu. Osnaen, on se podie i slui dalje.
Ovo pojanje odraava izvanrednu intimnost i snagu. Ono see neposredno do srca i
ima se oseaj kao da tu peva ona prva hrianska zajednica.
Otac Jovan se sasvim udubljuje u bogosluenje, iji sadraj najintimnije doivljava. On
stoji pred ivim Bogom, Majkom Bojom, nebesnim silama i Bojim prijateljima. Oni su
tu, prisutni; njima se obraa i moli za pomo. U vreme sluenja on je uzbuen, njegova
se glava povremeno naginje preko Jevanelja, povremeno ga on snano i
pobedonosno njie u svojim rukama. Njegov glas i lice pokazuju blaenstvo Boje
blagodati, potom bol zbog slabosti ljudi, ili ganue u borbi za blagoestivost, ili pak
odvratnost prema satani.

Otac Jovan je u svakom pogledu jasan. Za njega je zemaljsko bogosluenje samo

priprema za nebesku slubu. "Ko telom slui Bogu, mora pre svega da mu slui ista
srca, u duhu i istini. Ne samo reima nego i delima. Samo nae bie: razum, srce i volja
- na to nas pozivaju. Ne mislite da naa vera nije ivotodavna za nas i da mi licemerno
sluimo Bogu. Ne, mi se naslaujemo, naoigled drugih, darovima Boje blagodati i
znamo iz iskustva ta za nas znae Bog i Njegove Tajne, Majka Boja i svetitelji. Mi
esto na nama vidimo njihov ivotodavni uticaj. Ja to iskreno govorim u punom
poimanju istinitosti ovih rei."
Jutrenju sleduje sv. liturgija, sredite i istonik snage hrianskog ivota: Vrenje sv.
liturgije - to je ogromna obaveza, veliki moralni napor za svetenika. Jer njemu je
potrebno da se najbriljivije i neprestano priprema, a ne samo povremeno. Njemu je
potrebna bestrastnost slina anelu, plamena ljubav prema Bogu i blinjima. Njegovo
celo bie: srce, razum i volja treba da su uvek upravljeni ka duhovnosti. Njegova volja
mora da se podudara sa voljom Bojom.
- Sveteniku je poverena visoka posrednika sluba - tajna obnove roda ljudskoga.
Kakav samo oganj Duha on svodi na asnu trapezu i svete darove na njoj! Mnoge
hiljade godina je svet ekao na ovu preveliku tajnu: javljanje Boga u telu. - Boanska
liturgija je u istinu takav sveti obred, da je Bog oveku neiskazano blizu, tu prisutan.
Nita na zemlji nije tako sveto, visoko i ivotodavno. To je neprestano ponavljani trijumf
ljubavi Boje prema ljudskom rodu, svemogue zalaganje za spasenje svih, svakog
pojedinca; sjedinjenje Sina Bojeg sa svakom vernom duom.
Sa kakvom istom, pripremljenom, uzvienom duom treba da se uestvuje u sv. liturgiji
kako se ne bi nali s onima koji e zbog nemanja "brane odee", u prljavom odelu od
strasti, biti vezani i proterani u krajnju tamu! Kako plameno mora da se molimo, kako
revnosno treba u ovoj tajni da razmiljamo, da nae greke okajemo, i da eznemo i
izmolimo oienje, prosveenje i obnovljenje... i da se za ive i upokojene molimo; jer,
liturgija je prinoenje molbe, kajanja, slave i zahvalnosti. Velika je liturgija!
U prvom delu sv. liturgije, u proskomidiji, pripremaju se hleb i vino za prinoenje tajne.
Otac Jovan obavlja to sam u sveanoj predradosti. Paljivo, molitveno priprema on
agnec za priest i pominje sa prosforama, namenjenim za ive i upokojene, na hiljade
imena, pri emu su za njega te linosti duhovno prisutne - on poznaje tajnu venoga
imena. Ostali svetenici pomau. Poto njihova panja lako slabi, otac Jovan ih
iznenauje pozivom na svesno uee: "Vidite, oe Mihailo, oe Pavle, - gde ima
jednog kao to je On? Sam Hristos je meu nama i mi stojimo oko Njega kao apostoli."
Pri ovakvim reima duboko strahopotovanje obuzima prisutne. Sad su oni sasvim
pribrani. Dok se imena jedno za drugim reaju, otac Jovan se usrdno, sa suzama moli
za nove i nove stradalnike i nesrenike. On se za njih moli svesrdno i, oigledno, strada
za sve koji su se njegovoj pomoi poverili. Ova molitva je, najzad, zavrena.
Otac Jovan se sad obraa svetenicima: "Molite se, brao, da nam Gospod pomogne
da ovu sv. liturgiju, koja je za ceo svet blagodatna, bogougodno obavimo". On slui u
dubokoj sabranosti, veinom zatvorenih oiju. U njegovom istom i odlunom glasu

odjekuje najdublja vera i pouzdanje. Tajne molitve on izgovara poluglasno, najee

napamet.
Drugi deo liturgije je priprema za svetu tajnu. Kad su sveti darovi doneti na sveti presto,
ovaj veliki molitvenik poinje da priprema sebe i prisutne vernike za radosni susret sa
Gospodom. Otac Jovan je svestan toga da svi ovi ljudi, sa svim svojim porocima,
oekuju milost Boju kroz njegovu molitvu. On se moli: "Gospode, mnogi stoje ovde sa
besposlenim duama i ne znaju za ta treba da se mole. Ispuni njihovo srce blagodau
Svetoga Duha i daruj im - posredstvom moje molitve i moje ljubavi - poznanje Tvoje
milosti, pokajanje njihovom srcu i pouzdanje u Tebe. Podari im Duha Svetog da se On
sam za njih moli". Posle Simvola vere, otac Jovan se moli tiho: "Utvrdi u ovoj veri moje
srce, kao i srca svih pravoslavnih hriana, i prosveti ih da po toj veri dostojno ive.
Sjedini sve u duhu smirenja, istote i saoseanja."
Za vreme slube otac Jovan se pokazuje sve preobraenijim. On plamti u
strahopotovanju. On zna iz opita: Hristos je prisutan. Prema Njemu gleda, pred Njim
stoji bez rei i pokreta, pada niice, onako kako ga duh blagodatne molitve upravlja.
Njemu se on obraa sa svojim zastupnim molitvama, od Njega dobija blagodatnu snagu
koja ga krepi i ini jakim.
Sa velikim vhodom poinje vrhunac svete liturgije. Dvanaest svetenika nose dvanaest
velikih zlatnih putira i diskosa i postavljaju ih na sveti presto. Oni zajedniki vre obred.
Pri tom otac Jovan dopunjava propisane tekstove sa mnogo svojih molitava. On
dohvata putir i govori: "I oni Ga izvedoe iz vinograda i ubie Ga". On se udubljuje u
poslednje dane Hristove na brdu Sionu, u Getsimaniji, na Golgoti. Tamo on prebiva do
pretvaranja svetih darova. "Milost Gospoda naega Isusa Hrista neka nas ispuni" uzvikuje otac Jovan. On belei: "Ovu re izgovara svetenik u pravom trenutku. U svako
vreme mi potrebujemo milost Boju, ali pre svega u ovom uzvienom trenutku kad
nebeske sile, treptei u strahopotovanju oko Prestola Bojeg, slue sa nama. Tad nam
je potrebna milost Boja da prosveti i uvrsti, kako bi se sabrale slabe i rasturene snage
naega duha, da bismo mogli to jasnije da shvatimo veliinu i znaaj predstojeeg
obreda pretvaranja."
Otac Jovan klei pred svetim prestolom, stavlja svoje ukrtene ruke na rtveni sasud i
naslanja svoju glavu na njih. Tako ostaje nepomino oko 10 minuta u molitvi. Onda se
krepko podie. Pri bratskom celivu sa svetenicima on govori: "Volimo se meusobno.
Isus Hristos je ovde meu nama kao ivi i delotvorni Gospod. Ne kao predstava ili samo
istorijska injenica - On je ovde prisutan kao iv i delotvoran. Takva svest mono
potresa duu. Blie se najsvetiji trenuci. Podignimo naa srca" uzvikuje otac Jovan, i
moli se tiho: "Gospode, Ti sam podigni snagom Duha Tvoga Svetog naa, za zemlju
privezana, srca i uniti svaku strast". On belei: "Ja moram da se molim za narod. Srca
ljudi su rasejana, ona se dre zemaljskog i samo se u muci obraaju Bogu. Ali teko
nama (svetenicima), ako u ovim trenucima najvee milosti Boje ne podignemo naa
srca: mi bi se okamenili, ostali bez razuma. Zapravo u ovom trenutku je potrebna
predanost Njemu, nae verujue pouzdanje i naa topla ljubav prema Istini."

Otac Jovan gleda Hrista na Tajnoj veeri kako prua uenicima priest i objavljuje
radosnu vest: "Uzmite, jedite, ovo je telo moje koje se lomi za vas radi otputanja
grehova, - ovo je krv moja ... koja se proliva za vas i za mnoge radi otputanja grehova."
On priznaje: kod ovih rei ko ih srcem slua, njega do sri proima strahopotovanje i
treperenje. "Za nas - za sve vas, za svakog pojedinca od vas, On je prolio svoju krv. Ti
si zaboravio Boga, odrekao si Ga se, ali je Njegova krv ipak i za tebe prolivena. Za vas
koji ovde stojite, za vae grehe, stradao je Hristos."
Pred reima koje se izgovaraju pri pretvaranju, otac Jovan govori poluglasno: "O
neizmerna dubino ljubavi Boje prema rodu ljudskom. To daje povoda za razmiljanje
svakome ko se bestrasno udubljuje u provienje Boje prema ljudima: Bog se sam
rtvuje, umire za nas, prinosi sebe samog na rtvu.
U vreme pretvaranja trebalo bi svi nasamo da se mole sa svetenikom, da bi Gospod
na prinete darove nisposlao Duha svoga Svetog. Svaki bi trebalo sad da se razgori u
Bojoj ljubavi, jer se snagom Svetoga Duha izvruje tajna pretvaranja hleba i vina u
Hristovo telo i krv; Sam Bog se pojavljuje u telu na prestolu. - Tvoje (darove) od Tvojih
(darova) Tebi prinosimo za sve i radi svega", - objavljuje otac Jovan. On primeuje:
"Kad izgovaram ove rei, tada mislim na veliinu ovog trenutka: kad svetenik stoji pred
licem neizmenljive istine i pravde Boga Oca, koji sudi i u ime svih nas prinosi jedinu
prihvatljivu pokajnu rtvu - Sina Bojeg, Hrista."
Otac Jovan podie sveti diskos, moli se i priziva pribliavanje Boje blagodati. On
duhom gleda Hrista na Golgoti, ali i slavu Vaskrslog: On umire radi naeg vaskrsenja.
Bol zbog ljudskog greha, koji je Gospoda prikovao na krst, ustupa mesto radosti
Njegovog,. kao i naeg, vaskrsenja, Molitva pretvaranja poinje: "Gospode, Koji si u
trei as poslao Tvoga Presvetog Duha svojim apostolima, Njega, Blagi ne oduzmi od
nas, nego obnovi nas koji Ti se molimo". Ove rei on izgovara prvo sveano, kao
duboko poboni svetenik. Po drugi put - iz njih se iri snaga i radost. On zna za
dolazeu tajnu, opaa pribliavanje netvarnog svetla. Na slubi Bojoj, kao i prilikom
tajne pretvaranja, svetenik treba da je nepokolebljivo uveren da ono to on misli i
govori - to se neposredno i deava. Trei put ponavlja on ovu molitvu i zavrava je
reima pretvaranja.
Onda se ponovo poklanja, duboko tronut, pred putirom i apue: "Hristos je prisutan,
ovde je ON".
Sasvim preobraen, otac Jovan poinje da slavi Boga; on Mu se zahvaljuje za
beskrajnu dobrotu i milosre, za Njegovo ovaploenje i Njegovu krsnu smrt. Po molitvi:
"Verujem i ispovedam" - on govori tiho: "U meni samom je Hristos, Bogoovek,
sutastveno, koji me oiava, obnavlja i oboava udesno". On uvek sa suzama uzima
priest, svestan neiskazane Boje milosti; njemu slede svetenici koji sasluuju.
On belei: "Budi nepokolebljivo ubeen u to, da kroz tajnu priea prima telo i krv
Hristovu. Kao to je sigurno da diem, tako je sigurno da primam u sebe moga
Gospoda Isusa Hrista, Koji je moj ivot, moje disanje, moje duhovno jelo i spasenje.

Shvata li ko veliinu dara koji nam Hristos prua u tajni priea? Niko, ak ni anelski
razum. Ovde, na prestolu, On se svakodnevno prinosi u Svom biu, u svojoj punoj
boanskoj i oveanskoj prirodi, i vernici Ga primaju kao jelo. Kakvo udesno
sjedinjenje boanstva sa naom palom, nemonom ljudskom prirodom - ali ne sa
grehom, koji se vatrom blagodati spaljuje. Kakvo blaenstvo za nau prirodu, da Hrista
moemo u sebe da primimo, da se sa Njim u jedno poveemo. U ovom primanju, kroz
veru, poiva nae oienje i osnaenje, obnovljenje i besmrtnost.
Kad prima sveto priee, predstavi sebi u vidu hleba i vina samoga Hrista. Utisni u
njih Njegovo ime; prati ih sa tim natpisom do unutranjosti tvoga srca i tamo ostavi
ivotodavnog gosta. Ako svetu tajnu primi sa takvom verom, onda e spoznati da ti
ona donosi najdublji mir. Gospod nas oblagodauje prema naoj veri; po meri
unutranje prigotovljenosti Hristovo telo i krv postaju ivotodavne varnice u srcu: "Koji
jede moje telo i pije moju krv, stoji u meni i ja u njemu". To je opipljivo iskustvo."
Oi oca Jovana zrae. Udivljen, on sklapa svoje ruke i uvek pobedonosno, sveano
zavrava svetu liturgiju. Sve dok putir stoji na svetom prestolu, on se povija nad njim,
obuhvata Ga svojim rukama, naslanja svoju glavu na njega i moli se. Kad se putir
prenese na proskomidiju, on mu se u svakom slobodnom trenutku pribliava, iznova
moli. "Kako mi lako pada da se molim za ljude ako dostojno i svesno primim sveto
priee: Tada je Bog u meni i ja tada posedujem najveu hrabrost pred Njim."
Otac Jovan priznaje: "Ja se gasim, ja umirem duhovno ako nekoliko dana ne sluim; a
razgorim se, oivim srcem i duom im sluim ili sebe prinudim na molitvu - ne na onu
formalnu, nego duhovnu, iskrenu, vatrenu molitvu. Ja volim molitvu ispred putira jer se
tada u sebi udesno menjam kroz Boju milost: istovremeno umirem za svet i svet - sa
svim svojim dobrima - umire za mene. Tada ivim u Bogu; Njim sam proet i postajem
istoga duha sa Njim. Moje srce tada ispunjava radost, blagonaklonost i ljubav; moju
duu prosvetljava nadzemaljsko svetlo. Neiskazano je blaenstvo imati Boga u srcu.
Gospod me svakodnevno kroz priee obnavlja; ja svesno doivljavam ovo boansko
udo, i zahvaljujem se mom ponovljenom Tvorcu Koji me ini novim ovekom. Da li ti
ceni plod svetih tajni? Da li osea oienje, obnovljenje i iscelenje, smirenje, dobrotu
i onaj mir koji sav razum prevazilazi, onu slobodu duha i radosti u Duhu Svetom? Ako to
osea - budi blaen i Bogu zahvaljuj. O, kako boanstvenu tajnu ja dnevno obavljam,
prieujem se i oboavam se, postajem jedan duh i jedno telo sa Bogom! O, milosti,
dobroto i pravinosti Boja! Svakodnevno se istim, osveujem, smirujem. Slava nek je
Tebi za sve."
Sad kod oca Jovana nestaje svaki trag ranije posustalosti. Njegovo lice zrai;
nesavladiva snaga se odraava u svakom pokretu njegovog bia: "Gospod me snai, jer
se sa Njim svakodnevno kroz svetu priest povezujem. Odakle bih inae dobijao snage
za tako naporne svakodnevne obaveze, kroz koje treba da sluim Njemu i - spasenju
mojih blinjih."

Propoved

Otac Jovan svake nedelje i praznika dri besedu, koju briljivo priprema. On besedu
posmatra kao sluenje Rei. Svetenik je, po njemu, obavezan prvo da razotkrije duh i
snagu bogosluenja i da uputi vernike na izvrenje ivotodavnih zapovesti. Svakoj
njegovoj besedi prethodi molitva Gospodu za dar rei, a potom joj sledi zahvalna
molitva. On belei: "Uvek se molim Bogu i zahvaljujem Mu, da mi On daruje re i
sadraj moje besede koja bi odgovarala potrebama hiljada vernika koji sluaju."
Otac Jovan ne poseduje neku naroitu besedniku umetnost. Po svojoj spoljanjoj formi
njegova je beseda nepotpuna, govor mu je narodski prost. Ali su njegove - kratke i
odreene - rei uverljive, one dolaze iskreno iz srca. Njegove - apostolski snane - rei
neposredno raspaljuju volju. U duhu i sili iskazane, te rei, slie delima. Otac Jovan ne
samo da je znalaki ulivao u due ljudi svoju vatrenu veru, nego ih je pokretao i na
samostalnu aktivnost. Kao duboki poznavalac Svetog Pisma, on njim zaplenjuje svoje
sluaoce. Njegova tumaenja hrianskih istina su puna ivota. On na divan nain
pokazuje duboku psihologiju hrianske vrline, kao i greha; ostavlja da se beda ljudske
due saivljava, i podstie na aktivnu pomo. Ovo poslednje mu naroito lei na srcu.
Besede oca Jovana su iskrene i proste; pri tom, one su tako uverljive da rei ap. Pavla
mogu na njemu da se primene: "Moje uenje nije u lepim reima ljudske mudrosti, ve u
otkrivanju duha i sile".
Zajednika ispovest
Sad se vernici spremaju da prime sveto priee. Za ovo sjedinjenje sa Bogom
potrebno je unutranje oienje, kroz pokajniko - bolno samopoznanje i priznanje
svojih sagreenja pred Hristom. Otac Jovan zna, i to je neophodnost ljudske prirode da:
"Svaki ovek ima uroenu tenju da se izjasni. Bog koji poznaje srca - zna nau slabost
i e due za oienjem. Zato nam je i dao tajnu ispovesti. Priznavanje svojih grehova
pri pokajanju srca i sa iskrenom namerom za promenom - to zahteva sam psiholoki
karakter ispovesti. Utajeni greh, ili onaj koji se nije uvideo ili nije osetio, raste i snai se
u dubinama due. ovek se pravda optom navikom, pokvarenou i nekanjenou.
Posmatraj bilo kojeg grenika: nekog, po navici pijanca, razvratnika, tvrdicu ili osvetnika
- oni uopte ne misle da se promene. Tvrdica ne zna za dareljivost, pijanac se dri
rakije, razvratnik telesnih pouda, osvetnik nee da zna za ljubav i izmirenje. Svi oni
nastavljaju sa svojim porocima i pravdaju se sopstvenom navikom, slabou ili telesnom
potrebom. Da bi se popravili, moralo bi da u potpunosti priznaju svoje greenje, da ga
prezru i toplo ga okaju. Zato grena dua dobija oprotaj svojih grehova tek onda kad
ih celim srcem prezre? Jer srce je nae unutranje bie, ono je poelelo i poinilo greh,
zato ono samo mora i da ga okaje, da ga prizna kao kvare. Ovo pokajanje se odvija
kroz bolno samopoznanje u srcu, kao to i pouda prema grehu obino proishodi iz
srca. Odluno priznanje svoga greha ini da ponovo zadobijemo milost Boju. Seti se

svih svojih grehova, osudi ih iskreno i odmah e se u tebi uspostaviti jedan mir koji svaki
razum premauje.
Tajna ispovesti Pravoslavne crkve ne zahteva samo jedno nemo pokajanje pred
Bogom, nego ispovedanje svojih prestupa pred duhovnikom. Njemu je povereno
apostolsko ovlaenje da oprata grehove i da miri grenika sa Hristovom Crkvom.
Ispovest sainjavaju: zajedniki, slobodni i svesni akt vernika i duhovnika, pri emu
poslednji nosi veliku odgovornost: Vrenje ispovesti predstavlja delo ljubavi. Teko je
primiti ispovest na nain kako to treba. Za to je nuna stalna priprema, neprestana usrdna molitva. Jer ljudi su bezumni; danima i noima treba ih s blagou i strpljenjem
upuivati. Za svetenika je veliki krst da ispoveda ljude pune neznanja, hladnoe i
ravnodunosti prema svojoj dui, i bezbrinosti za svoje grehe; utoliko pre ako i sami
imaju slabosti i nehata, kad im je srce tromo za pravo saoseanje i revnost u
spasavanju drugih I kako tu ubitano deluje neestivi; kako on lako okree ovo delo
ljubavi - taj razgovor duhovnog oca sa svojom duhovnom decom - u zanimanje
najamnika koji se bez volje sa slugama obraunava.
Otac Jovan je nekom prilikom kazivao: "esto sam pred ispovest imao da podnesem
iskuenja. Ali ja sam se molio celim srcem i vrstom verom u Gospoda: Oe, Ti si
rekao: Traite i dae vam se. Zato Te molim, podari mi danas Duha Tvoga Svetog i
osnai moje srce za pametno vezivanje i razreenje ljudske savesti, za strpljivo i
blagonaklono ophoenje sa mojom duhovnom decom. I - ja sam celu ispovest odravao
u dobroti i strpljenju, bez uzrujavanja". Kroz iskrenu molitvu srca mi treba da se
osnaujemo za svako dobro delo. I otac Jovan se tako spremao.
Poto su njemu dnevno dolazili na hiljade, u tim sluajevima bio je prinuen da izuzetno - odrava zajedniku ispovest. On tad izae pred oltar i oglasi: "Grenici i
grenice, kao to sam i ja. Vi ste doli ovde da pred Isusom Hristom u punom pokajanju
ispovedite vae grehe, da bi mogli da primite sveto priee. Jeste li se pripremili za
ovu stranu tajnu? Znajte, ako vi nepripremljeni pristupite, ja nosim pred Bogom veliku
odgovornost. Ne ispovedate se vi meni nego samom Bogu, koji je ovde, na svetom
prestolu, prisutan u svome telu i krvi. Sluajte i ponavljajte ove pokajne molitve."
Glasno i prodorno izgovara otac Jovan prvu molitvu, i stalno dodaje: "Gospode i
Spasitelju, oprosti sve ovo tvojim slugama". Pritom podie ruku kao da hoe da ukae
milosrdnom Sudiji na svakog pojedinca od njih. Ljudi se potresaju. Svaki osea da
zapravo lino polae raun pred Bogom. Otac Jovan zavrava prvu pokajnu molitvu i
tumai je: "Car David je bio Boji ovek. Ipak, ni on nije mogao nad sobom da strai te
je imao nesreu da padne u teke grehe ubistva i brakolomstva. Kako olako ovek pada
u greh! A avo ga onda ui da svoj greh pritaji, da ga ne ispoveda kako bi sa njim jo
sigurnije zapao u tamu. Meutim, svoje grehe treba uvideti, nazvati ih pravim imenom
da bi ih kroz otvoreno priznanje pogodili i pred njima oseali gaenje. - Svakodnevno i
svakog trenutka treba straiti nad svojim grenim pokretima i uvati se od iskuenja, jer
neestivi nas neprestano prati i trai da nas upropasti. Ali Gospod na je pravedni
sudija. On ne gleda ko je ko. Iskreno pokajanje srca je jedino u stanju da nas izbavi.
Pokajati se - znai da sa puno bola i od srca priznamo svoju krivicu, i svom duom

teimo popravci i otkajanju. Pokajanje treba da bude iskreno i sasvim dobrovoljno. Naa
pokajnika molitva treba da je slobodno i svesno ispovedanje due. Ako si se ogreio o
Gospoda i tvoji te gresi mue, peku, onda se odmah obrati Hristu i izlij pred Njim svu
svoju krivicu i nedug. Od Njega ti samo dolazi spasenje.
Pokajanju pomae: svest, pamenje, predstava, oseanje i volja. Kao to se svim
snagama svoje due greimo, tako isto i pokajanje mora da dolazi iz cele due. Bez
oseanja potreenosti srca, bez namere da se popravimo, nae pokajanje je
licemerstvo. Svest o grehu treba izotravati, uspavanu savest treba buditi, svoju slabu
volju treba uvravati i goniti je da se odupre grehu. Carstvo se Boje samo kroz napor
stie. Zato, neka se poroni pokaje i neka ostavi svoj porok, srebroljubivi - svoju
gramzivost, laov - svoje lai, pijanac - svoje pijanstvo, pohotljivac - svoje sladostrae,
slavoljubivi - svoje astoljublje, gordeljivi - svoju gordost, nestrpljivi i bundija - svoje
nestrpljenje i roptanje; da se svaki trudi oko hrianske ljubavi i da nosi slabosti slabih.
Greh odvaja od Boga Koji je na veni ivot. Kroz estu ispovest greh gubi svoju mo,
zavodljivost i prijatnost. Ako bi se ljudi esto i iskreno kajali - kako brzo bi se istopile
njihove strasti, a njihovi grehovi izgubili svoju snagu. Treba biti strog prema sebi,
netedimice sebe osuivati, energino se boriti protiv svojih pohota i loih navika, i
svom snagom teiti ka svome preobraanju, kroz: iskreno pokajanje, uzdrljivost, kroz
dela ljubavi, a pre svega kroz molitvu srca. Oseati dubok bol zbog greha - to je Boji
dar; to je puno pokajanje - samoosuivanje sa vrstom namerom da se ostavi
dosadanji ogrehovljeni ivot, da se postane novi ovek, da se Bogom i sopstvenom
saveu izmiri. To je, takoe, i vrsto poverenje u Boju svepratajuu dobrotu. Samo
onaj ko se svesno i iskreno kaje - dobie oprotenje. Dok nepokajanima sledi - propast."
Rei oca Jovana su proste; ali zainjene solju blagodati i zato nezadrivo prodiru u srce.
Savest prisutnih se pokree i ona potvruje istinitost njegovih rei. Neki, koji su u
poetku sluali hladno, rasejano ili sa potsmehom, u toku ove besede postaju sve
ozbiljniji. Na kraju, i oni sami nehotino padaju na kolena i uzbueni - jecaju.
"Neizmerna je Tvoja snaga, bezgranina Tvoja milost!" - uzvikuje otac Jovan i okree
svoj jasni, blagi pogled prema ikoni Spasiteljevoj. On je ispunjen sveu ogromne
odgovornosti za sve ove slabe ljude koji su mu poverili spasenje svojih dua. Njegova
ljubav je spremna da ceo svoj ivot zaloi za njih. A koliko nesebine ljubavi je potrebno
da bi se neprestano za njih molilo, da bi im se sluilo, da bi se njihove slabosti i
stradanja nosila? On priznaje: "Blizina srca Bogu zadobija se kroz mnoge napore, znoj i
suze. Boe moj, kako je teko obaviti ispovest kako treba! Koliko samo smetnji ini
neestivi. I kako teko grei onaj svetenik koji tajnu ispovesti ne obavlja kako prilii. Moli se za spasenje drugih kao za tvoje sopstveno."
On osea veliku potrebu da se moli za ljude. On se moli - zahtevajui, istovremeno, po
snazi koja mu je kao sveteniku od Boga data - da svi koji ekaju na oprotenje budu
milou Bojom osloboeni od greha, koji nevidljivo vezuje njihove due. Povremeno,
on baca svoj beskrajno milostivan i radostan pogled na hiljade vernika koji tu, pred njim,
stoje i plau. Blagodatna snaga njegovih rei osvetljava najtajnije kutove njihove due.

One se zabadaju kao ma u dubinu srce, gore kao vatra i dovode pred lice ivoga
Boga, sveznajueg i svedobrog. Jedan oevidac pria: " Jednu tako iskrenu, potpunu
ispovest, jedno takvo pokajanje nikad ranije nisam doiveo. Ne samo oi, ve i srce
plae. Nikad se u svome ivotu nisam tako molio, i tako duboko sagledao svoje
unutranje bie. Doao sam bio u hram sluajno, sa svojim svakidanjim - uobiajenim
raspoloenjem; jedva sam se bio pripremio na ispovest, i sad,najednom, otvorila se
preda mnom najdublja unutranjost moje due; sve zemaljsko je nestalo i ja sam bio
zahvaen vatrenom eljom da sve - ime je moja dua bila optereena - slobodno
iskaem. Osetio sam prisustvo neke spasonosne sile, koja me zahvatila i podigla iznad
mene samog."
Otac Jovan nastavlja: "Brao i sestre! Da li uviate va greh? Da li se kajete i hoete li
da se izmenite? Jeste li voleli Boga i vae blinje? Jeste li se molili? Da li ste se opijali,
brakolomstvo inili, lagali, krali i vau re gazili? Da li ste ubijali? Niste li bili tvrdice,
ljubomorni i zavidljivi, samoivi, gordi i puni nevaljalstva? Ili ste bili maloduni i padali u
oajanje? Bezbrojni su nai gresi. Onda se pokajte. Priznajte sve to ste zlotvorili!"
O zajednikoj ispovesti kod oca Jovana mnogo je poznato. Ali ono to se u stvarnosti
deava prevazilazi svaku pretpostavku. Ta ispovest - kad ogromna katedrala Krontata
uzdrhti od plaa hiljada ljudi - podsea na Strani sud. Svi su oni zahvaeni pokajanjem,
njihovi skriveni gresi sad izbijaju nezadrivo. Svaki osea potrebu da glasno prizna
svoje greke i slabosti kao i, decenijama skrivane, prestupe. Otac Jovan - koji je
pokrenuo ove hiljade na iskreno, vatreno pokajanje - stoji pred oltarom, pred likom
Spasitelja Hrista i toplo se moli za sve njih. A onda gleda dugo, pun saoseanja, na sve
te ljude i, najednom, iz njegovih oiju poteku mnoge suze ... On plae za njih. Svi, bez
izuzetka, plau i ridanjem se na udesan nain iste njihove due. U njima sad oivljava
i raste nadzemaljska snaga dobra. Ljudi ude da se oiste od prljavtine svojih poroka,
da se pred Bogom pogruze u prainu i isprose od Njega arko oekivano pratanje
grehova. To su sveti trenuci moralnog prosveenja, duhovne zajednice u Bogu.
Otac Jovan sad poziva na tiinu. "Jeste li se pokajali i hoete li da se izmenite?" - pita
on povienim glasom ustalasanu masu. - "Da, oe, mi smo se pokajali i hoemo da se
izmenimo, moli se za nas" - odgovaraju oni jednoduno, kao iz jednih usta. Hiljade
glava se priklanja u smirenju. Otac Jovan izgovara otpusnu molitvu i stavlja svoje ruke
na najblie. Sad narod die radosno olakan i, sa suzama radosnicama gleda prema
ocu Jovanu, koji zrai dobrotom.
Po nekoliko sati se vri prieivanje, iz vie zlatnih putira. Narod se prieuje sa
strahopotovanjem, blagodatno.
Jedan oevidac svedoi: "Kad je otac Jovan izgovorio otpusnu molitvu, i kad sam ja
primio priest, oseao sam se novoroenim. Bilo mi je, kao da se sa moje due svalio
teak kamen koji me godinama pritiskao; bilo mi je jo svetlije i uzvienije, nego u samoj
Uskrnjoj noi."

Po zahvalnoj molitvi, otac Jovan pozdravlja priastnike sa eljom da im veno

dejstvujue priee bude na zdravlje i spasenje due i tela. On se tiho moli: "Gospode,
ja Ti zahvaljujem na udu Tvoje svete tajne, koje se na meni kao i na ruskom narodu
svakodnevno ispunjava. Silno, neodoljivo nas Ti privlai; cela Rusija Tebi tei. Privlai
nas tako uvek, Ti na Tvore i Spasitelju, sve nas k Sebi privuci". To mu je radosno
zadovoljenje za svoje - trudom ispunjeno - ivotno delo. Liturgija je za danas zavrena.

Mo molitve

"Koji vjeruje mene, djela koja ja tvorim i on e tvoriti, i vea e od ovijeh tvoriti".
Jovan, 14, 12
Otac Jovan pomae gde moe. Ali briga o siromanima uvek predstavlja prvi plan
njegove aktivnosti. Istinska briga mu je molitva za druge i molitva srca. "Moli se
neumorno za druge i Boja blagodat e da zagreje tvoje srce i osnaie te u ljubavi
prema Bogu i blinjima. To sam ja mnogostruko iskusio. Bog-Sveotac je sama LjUBAV.
On voli nau dragovoljnu uzajamnu molitvu i uvek je spreman da nas za uzajamnu
ljubav nagradi". Duboko saoseanje oca Jovana je izvor i njegove delotvorne molitve.
On voli ljude, saosea i obraa se zajednikom OCU. I Bog pomae: neizleivi se
isceljuju, ljudi se vraaju razumu, najtee sudbine se sreuju.
Otac Jovan svakodnevno trai stradalnike i nesrenike. Posle Boje slube, on uri
bolesnicima u Krontatu; navee ide onima u Petrogradu. Meseno poseuje i one u
Moskvi; vie puta odlazi u razne delove Rusije. Na molbu carice, on putuje umiruem
caru Aleksandru III u Livadiji na Krimu. Svuda ga trae. Otac Jovan dolazi, moli se i
podstie na ispovest i priest; ili se moli tiho, na udaljenosti, za nekog bolesnog ili
nesrenog i alje vest. Mnogi osete olakanje istog trenutka, u vreme njegove molitve,
ak i puno iscelenje od tekih dugotrajnih stradanja. Ove injenice - bezbroj puta
lekarski potvrene - ostale su neosporne.

Iscelenja

Molitvu za druge, povezanu sa ispoveu i prieem, otac Jovan posmatra kao svoj
ivotni zadatak. Pri tom, on nije bio protiv upotrebe prirodnih sredstava. Jedan deo
njegovih priloga iao je na ambulante i bolnice. U Domu radinosti je, takoe,
organizovao lekarsku slubu. On i jednom i drugom daje odgovarajuu vrednost i
preporuuje, gde je neophodno, lekarski tretman i operaciju: "Lekarska vetina, celebna

snaga lekova, isto kao i snaga molitve - dolaze od Boga. Mi se u Njega uzdamo, bilo da
se molimo ili se obraamo lekaru. Ali u onim tekim sluajevima, kad su sva medicinska
sredstva i lekarsko znanje nedovoljni, potrebna je dublja mudrost, via umetnost kod
bogatijeg duhovnog iskustva."
Oevici priaju o posetama oca Jovana: "Njegove koije staju, on ih u skoku naputa i
narod ga odmah opkoljava. Njegovo dranje je strogo, njegovo lice otvoreno i
dobroudno. Oi plave - prodorno blage, pokreti ivahni, celo bie zrai sveinom i
ivotnom radou. Njegovo ophoenje je neposredno i prosto. On deli blagoslov, slua
one koji mu se obraaju i udeljuje siromanima. Bez ustezanja poseuje sirotinjske
stanove pod krovom ili one u podrumima, a kasnije stie i u raskonu palatu gde ga
oekuju. Ulazei u stan, on pozdravlja prisutne: "Mir neka je domu ovom. Kako je svetlo
i radosno kod vas." Onda gleda kroz prozor i vidi u bati nekoliko leja cvea. "Gde je
ovde cvee?" - uzvikuje i odmah uri dole i, posle par trenutaka, donosi ga, zraei
radou, i postavlja oko zlatnoga krsta na belozastrtom stolu. Potom kleei obavlja
neujnu molitvu, a onda poziva i prisutne da se mole: "Molimo se zajedniki. Gospod je
govorio: gde su dva ili tri sabrani u ime moje onde sam ja meu njima. A nas je ovde
dosta. Molimo se puni vere, i sa ljubavlju, i On e biti, nesumnjivo, meu nama! Po
vaoj veri bie vam dato, prijatelji moji". - I on se sabrano moli oko pola sata. Onda
blagosilja prisutne i uri kod idueg koji ga je zvao."
Nekoliko samo bolesnikih izvetaja pruaju stotine primera lekarski potvrenih
iscelenja.

Iscelenje oslepelog

Nervni lekar, dr Aleksandrov pria: "Gubitkom moga sina, koji se u svojih osam godina
utopio, ja se razbolim od nervne groznice. Nedeljama sam leao sa visokom
temperaturom, izmeu ivota i smrti. Na kraju sam ozdravio, ali vid poe brzo da me
naputa; i pored najboljih onih lekara, ja sam, uskoro, sasvim obnevideo. Konano se
reim da me odvedu kod oca Jovana u Krontat.
"Jeste li dugo leeni?" - upita otac Jovan. - "Dugo, bauka. Ja sam i sam lekar i
razumem da pravo vreme za lekarski tretman ne sme da se propusti. Ali, u mom sluaju
medicina je otkazala."
"Verujete li Vi u Boga?"
"Da, ja verujem u Njega, inae ne bih doao kod Vas."
Otac Jovan je obavio, po obiaju, svoju molitvu i osveenje vode. Onda je sa
osveenom vodicom umio oi lekaru i dao mu jednu flau nje, da ponese sobom.

"Ispirajte Vae oi sa ovom vodom, i ne klonite u hrabrosti. Molite se samo Gospodu i

On e Vam pomoi. Vi znate, "vera pokree brda".
Kad je otac Jovan otiao, ja sam svoje oi prao sa osveenom vodicom, molio se i
otiao da spavam. Ve ujutru, ja sam mogao pomalo da vidim, desnim bolje nego levim.
U toku tri nedelje oba moja oka su bila potpuno sposobna da gledaju."

Iscelenje od tuberkuloze grla

Svetenik Vasilije ustin iz Petrograda pria: "Kad sam bio jo mlad, moj otac se bee
teko razbolio. Prof. Simonovski, specijalista za bolesti grla, utvrdio je odmaklu
tuberkulozu grla. Grlo je bilo puno ireva, glas se potpuno izgubio. U kui je vladala
potitenost. Nas decu, nisu putali kod oca. Samo na Boi smo bili dovedeni kod
njega; on nam je podelio poklone utei. Simonovski je objasnio da su njegovi dani
izbrojani.
Otac Jovan bi obaveten telefonski. Doao je pet dana kasnije, uao u spavau sobu,
video moga oca i primetio: "Zato me niste obavestili o njegovom pravom stanju? Ja bih
mu odmah doneo priest." Moj otac je pogledao prema njemu moleivo i mucajui. Otac
Jovan je dugo utao i molio se, a onda se obrati ocu: "Veruje li ti, da ti ja uz pomo
Boju mogu pomoi?" Moj otac potvrdno klimnu glavom. "Doi sutra meni u Krontat, ja
u te priestiti". Bauka je otputovao. Uvee doe Simonovski sa jednim kolegom.
Njima bi reeno ta se desilo. Simonovski odgovori da je to besmislica, da otac taj put
nee moi da preivi. Od Oranienbauma se moralo voziti saonicama preko leda i vreme
je bilo hladno i vetrovito. Ali, moj otac je verovao u oca Jovana i sledeeg dana je, toplo
uvijen, otiao za Krontat. Bauka je doao u gostionicu, gde je otac bio odseo, i
priestio ga. On ga je i narednih dana poseivao i dugo mu govorio.
Kad je posle nepunih nedelju dana otac doao kui, prof. Simonovski je bio potreen:
irevi su iezavali, glas normalan, samo jo rapav. Profesor je javno izjavio da se ovde
radi o udu. Potom je otac iveo jo 25 godina; njegova tuberkuloza grla je bila sasvim
isceljena."

Iscelenje zapalenja mozga

Kneginja Jusipova pria: "Godine 1884. bila sam, sa 23 godine starosti, srena supruga
i majka jednog voljenog deteta. Onda sam se teko razbolela. Posle neuspelog

poroaja dobila sam visoku temperaturu sa zapaljenjem vena; zapalenje mozga sa

stranim pritiskom u glavi i gubljenjem vida. Tri nedelje sam bila izmeu ivota i smrti.
Najbolji specijalista, prof. Botkin, leio me sa puno panje i dobrote. On je iscrpeo svu
svoju vetinu i nije vie verovao da u preiveti. Ja sam, takoe, bila svesna svoje
situacije; mislila sam na smrt, ali mi je bilo uasno teko da se sa njom pomirim. U
jednoj besanoj noi videla sam, najednom, oca Jovana pred sobom, o ijoj udotvornoj
molitvi sam ranije sluala. Ujutru zamolim svog mua da pozove oca Jovana. Knez
Jusipov posla naeg slugu u Krontat i otac Jovan doe. On ue u sobu, prie mi i stavi
svoju ruku na moju glavu. Onda je zajedno sa mojim muem kleknuo pred ikone.
Njegova je molitva bila potresna, teko bih je mogla ponoviti. On je govorio Bogu,
preklinjao Ga za moje iscelenje; da, nastojao je u tome, zahtevao je. I molio se tako
snano da se i moj duh podigao Bogu, dok se sve zemaljsko bee izgubilo. Posle
molitve, otac Jovan porazgovara sa mnom pa na rastanku ree: "Ona nee umreti". Moj
mu je bio krajnje iznenaen, jer su lekari moj sluaj ocenili kao beznadean. Pri
odlasku se otac Jovan sretne sa prof. Botkinom, koji mu se uzbueno obrati: "Pomozite
nam." Mi smo se tome zaudili, jer je Botkin vaio kao slobodoumni.
Posle ove posete, sledio je prvo jedan preokret ka pogoranju, dok se duevno nisam
potpuno pribrala. Otac Jovan je bio po zvan jo jednom. On je doao i govorio toplo i
uverljivo da ja treba, kroz uzimanje svetog priea, da se pripremim za novi ivot ovde ili tamo - to lei u Bojoj ruci. Kad je ponovo doao, ja se ispovedih pri punoj svesti
i radosna srca primih sveto priee. Bilo mi je, kao da je sve zemaljsko nestalo za
mene i kao da sam stupila u raj. Oseaj najdublje radosti i sree razli se po mojoj dui.
Potom sam, posle vienedeljne besanice, prvi put zaspala duboko i mirno. Ujutru je
temperatura spala na 37 stepeni. Ja sam se oseala sasvim dobro.
Kad je prof. Botkin video ovu promenu - gledao me dugo utei: - "To je uinio jedan
Vei", ree on ubedljivo, sa ovlaenim oima.
Posle nedelju dana poela sam da ustajem i uskoro sam bila zdrava. Od tada je
proteklo 50 godina, dok se u mom seanju onaj doivljaj dri neizbrisivo."

Izleenje jednog oduzetog

Knez N. - koji je posle udara kapi ve dve godine bio potpuno oduzet i jedva mogao da
govori - poslao je, po savetu svojih srodnika, da zovu oca Jovana. Ovaj je doao. Na
prvi pogled bolesnik nije naao na njemu nita osobito. Jedino su njegove plave oi
zraile nekom udesnom snagom mira i pouzdanja. Otac Jovan prvo podie svoj pogled
prema ikoni i prekrsti se. Onda se obrati bolesniku, pogleda ga, pa se spusti kraj njega
na kolena i moljae se Bogu,( iz sve due, za celebnu mo. "Uini Gospode da se u
mojoj slabosti pokae tvoja snaga" - aputale su njegove usne. On se molio usrdno,
nepobedivom snagom svoga ovekoljublja. Njegova molitva je sve jae udarala na vrata

obeanja. Njegovo lice se, pri tom, zasvetlilo. On uzdrhtava, jer osea kako ga neka
svetla sila proima. Taj oseaj je njemu ve odavno poznat; on sad zna da je njegova
molitva usliena. Ne pokazujui nikakvo uzbuenje, otac Jovan se mirno podie,
pristupa nepomino leeem bolesniku i stavlja mu ruku na glavu. "Ustani, sad emo
zajedno da se molimo" - govori mu tiho. Ove rei odzvanjaju tako ubedljivo da bolesnik
pokuava da im sledi: "Ja ne mogu da se pokrenem" kae on jasno, na sopstveno
uenje. Otac Jovan mu jo jednom stavlja ruku i ponavlja: "Ustani, moliemo se
zajedno!" I zaista,posle dve godine oduzetosti, knez klei pored oca Jovana dok ovaj
poinje glasno da se moli. Kad je molitva zavrena, otac Jovan blagosilja bolesnika, koji
ga sa puno ganua gledae, a ovaj mu pomoe da se vrati u postelju. "Bogu je sve
mogue", ree mu otac Jovan, "samo treba da se veruje i da se moli, jer je reeno:
"Molite se i bie vam dato. ivot i smrt su u Bojoj ruci." Posle par nedelja oduzeti je bio
potpuno zdrav.

Izleenje dece od difterije

Otac Jovan je bio pozvan kod dva umirua, koja su bila bolesna od neke teke vrste
difterije. Jedno samo svedoanstvo govori o njegovoj upornoj molitvi za njih: "Devet
puta sam tamo iao i molio se u bodroj nadi da mi Bog nee izneveriti pouzdanje, nego
da e otvoriti onome koji neprestano kuca; da e da ispuni moju molitvu, - makar jedino
zbog moga dosaivanja. Tako se i desilo. On me nije posramio. Kad sam doao deseti
put, deca su bila zdrava. Koliko sam samo zahvalan Gospodu i Majci Bojoj, naoj brzoj
zastupnici."

Iscelenje - na udaljenosti - jednog nastradalog

U jednom mestu na Uralu iveo je sopstvenik rudnika zlata, Zaharov, jedan dobroudan
ovek koji je uvek bio spreman da pomogne i koji se oinski starao o svojim radnicima.
Nekom prilikom siao je on u aht, dubok trideset metara, i zbog klizanja zemlje bio
zatrpan. Stotine njegovih odanih radnika stupilo je u akciju spasavanja, ali kad je najzad
bio izvaen, od sebe nije davao nikakav znak ivota. Doao je kuni lekar, pregledao
postradalog i preduzeo sve nune mere da bi Zaharov ponova oiveo. Ali uzalud. On je
prekrstio telo obesveenog i rekao: "Beznadeno! Samo neko udo moe njega da
spase". On je preko noi ostao sa familijom pored bolesnike postelje.
Jedan od radnika obraa se onima koji su se nali tu u dvoritu: "Molite se ljudi, a ja
aljem telegram ocu Jovanu u Krontat". Odmah je doveden svetenik i odran
moleban. Svih pet hiljada ljudi palo je na kolena i molilo se za svoga hranitelja. Rudari

su, onda, ostali cele noi i narednog dana, ekajui u dvoritu. Oni ipak veruju u udo
pomou molitve oca Jovana. Oko 14,15 Zaharov daje od sebe, kao prvi znak ivota,
jedan jecaj; onda je poeo primetno da die; navee je otvorio oi. Za vreme idue noi
je spavao mirno i duboko. Sledeeg dana dolazi k sebi, i uskoro potom je na nogama.
Od oca Jovana je stigao telegram: "Ja sam u 14,15 odrao prozbenu molitvu". Ova vest
je uinila snaan utisak na sve. Izleeni Zaharov slavio je Boga i osnovao, potom,
utoite za radnike - stare i invalide. Kasnije putuje u Krontat, da bi se lino zahvalio
ocu Jovanu.

Izleenje - sa udaljenosti - od gangrene

Godine 1892. razboli se u Varavi supruga kapetana Junia. Prof. dr Francke utvrdi
zapalenje dijafragme, kao i gangrenu na nogama; ena je ve etiri dana leala u
nesvesti, njene su noge bile plavo-crne. Profesor je izrazio miljenje da e ona jedva tu
no da preivi.
Njihov porodini prijatelj, Nikolaj Kalinin, alje ocu Jovanu telegram i dobija odgovor:
"Molite se Bogu, sve e biti dobro". Kad je njegova ena otila ujutru kod bolesnice,
nae je pri punoj svesti. Zapalenje dijafragme se umirilo. Posle nekoliko dana i noge su
povratile prirodnu boju i normalno stanje. Prof. Francke zauen potvruje ovo - sasvim
neoekivano - iscelenje.

Iscelenje inovernih

Ocu Jovanu se, takoe, i inoverci obraaju. Muhamedanci, Budisti i sami Jevreji trae
njegovu molitvu. Oni vrsto veruju u blagodatnu snagu koju on odozgo dobija. Obino
se na kraju Bogosluenja pribliuju, kao poslednji, i smireno mole za njegov blagoslov.
Otac Jovan saznaje o njihovim nevoljama i blagosilja ih, ne pitajui mnogo za njihovu
veru.

Iscelenje od tekog arlaha

Lekar Pjotr Dulin kazuje: "U Harkovu, na Vaznesenjskom trgu, iveo je sa svojom
suprugom moj prijatelj, advokat Mihailo Mihailovski. Oboje su bili jevrejskog porekla i
jevrejske vere. Njihova 8-godinja ki, jedinica, razboli se od tekog arlaha. Najbolji
specijalisti su inili to su najvie mogli, dok je bolest - uzimala pretei tok. Dete je
lealo jedva miui se; roditelji su beskrajno oajavali. U ovakvom stanju; Mihailovski
uje da je otac Jovan upravo stigao u Harkov. On je ranije sluao o njegovim
iscelenjima i sad uri u grad da ga pronae. Tamo je sreo gomilu sveta; gurao se kroz
nju i dospeo do oca Jovana. Pavi pred njegove noge, on ree: "Bauka, ja sam
Jevrejin, ali te molim, pomozi mi!" Otac Jovan zastade i upita za njegovu nevolju. "Moja jedina ki je na samrti. Moli se za nju, spasi je!" Otac Jovan stavi svoju ruku na
glavu molioca i moljae se. Posle nekoliko minuta on ree advokatu: "Ustani i s mirom
idi svojima".
Kad je Mihailovski stigao kui, njegova mu ena - zraei radou - ree da je njihova
ki iva i da se bolje osea. Kad je ovaj uao u sobu, nae dete kako razgovara sa
zauenim lekarima, koji su jo pre jednog sata oekivali njenu smrt. To spontano
poboljanje nije mogla da se shvati. Dete je ubrzo sasvim ozdravilo.
U Livadiju dolazi Tatarin radi svoje ene koja je na samrti: "Bauka, ja ujem da je tvoj
Bog silan. Na tvoju molitvu je ozdravio sin moga komije koji se nalazio pred smru.
Moli se i za moju enu!" - "Rado, hajde da se molimo zajedno" - uzvrati otac Jovan
prijateljski. "Ti se moli za nju kako sam ume, a i ja u da se molim za nju". I, otac
Jovan je kleknuo sa ovim ovekom i molio se glasno. Tatarin je udarao u svoja prsa, a
onda ponavljao rei oca Jovana. Tako su se molili, zajedno, oko jedan sat i kad su
ustali, u Tatarina su oi bile pune suza. "E, sad idi u miru svojoj kui" - ree mu otac
Jovan. Kad je ena Tatarinova ozdravila, on se odlui da se sa celom porodicom krsti.
Tako su mnogi bolesni Muslimani traili oca Jovana i njegovu snanu molitvu Hristu.
Snaga njegovog ovekoljublja delovala je jae nego misionarsko propovedanje, ma
koliko sjajno.

Iscelenje duevnih bolesnika

Otac Jovan posmatra duevne bolesnike sa stanovita Jevanelja. U nekima od njih on

vidi avoimane, koji nisu gospodari sebe i potrebno im je duhovno leenje. Jevanelje
opisuje dva nesrena besomunika, posednuta zlim dusima. Hristos ih je uzeo u zatitu
i isterao iz njih demone. Sama stvar govori o sebi. Bog je doao u svet da bi pobedio
neestivog sa svim njegovim lukavstvom. Nijedan duhovno neupuen pametnjakovi ne
moe nas ubediti da nema zlih duhova. Njih poricati - to znai odbaciti ceo spasonosni
plan Svetog pisma, znai u stvari poricati oigledne injenice. Jer, zli dusi od pamtiveka

vrljaju u duama ljudi, kao i u njihovim meusobnim odnosima, i upropauju mnoge

koji nisu znali ili nisu hteli da se paze. I danas ima mnogo besomunika, kojima se isto
moe pomoi Bojom blagodau, preko istih ljudi i njihovog ovekoljublja.
Mnoge nervne i duevne bolesti - kao mrana potitenost, padavica i histerija nestajale su molitvom oca Jovana.

Iscelenje - sa udaljenosti - od endogene depresije

Jerej Sergije Orlov, stareina ruske parohijske crkve u enevi, pria: "Moja sestra
Evdokija Kupresova, koja ivi u gradu Sarajsku, razboli se 1892. godine od trajne
endogene depresije. Struni lekari su drali ovo stanje za beznadeno, i bolesnica je
bila konano upuena u duevnu bolnicu grada Rjazana. Lekar je obavestio Evdokijinog
mua, i oca, o njenom beznadenom stanju. U svojoj tekoj nevolji, moj se otac obrati
pismom ocu Jovanu za njegovu molitvu. Ova je odmah odgovorio: "Usrdno se molim za
ozdravljenje bolesnice i uzdam se u Boju milost". Moj otac je ekao, verujui. Kratko
potom, glavni lekar duevne bolnice izvestio je mog zeta: "Stanje bolesnice je uzelo
sasvim neoekivani preokret, ona je ponovo dola k sebi". Posle svestranog
posmatranja, ona je neto kasnije bila otputena da ide kui. Depresija se nikad vie
nije ponovila.

Iscelenje besomunog

Otac Jovan je 30. avgusta 1901. bio pozvan od predsedavajueg Generaltaba

akademije u rodno mesto vojskovoe Suvorova, selo Konanskoje, okrug Novgorodski,
da osveti spomenik. Potom je sledila sveana trpeza, na kojoj su uzeli uea general
Orlov, general Maalaevski - vrhovni komandant Mandurije - i oko 200 poasnih
gostiju. Tom prilikom se desio ovaj sluaj:
Za vreme sveanih govora, nekoliko seljaka donee u salu, pred oca Jovana, jednu u
klupe savijenu enu. "Da nije ona avoimana?" - pita on svetenika ovog sela. Otac
Matej potvruje: "ova seljanka, Evdotija Rumjaneva, od detinjstva pati, ve 32 godine
od ove teke bolesti. U nastupu, njeno se telo savije kao toak; ona cepa odelo sa tela,
valja se po zemlji i vie. Udata je, ali nema decu. Od pre sedam godina ona je sasvim
izgubljena". Sad je leala tu iskrivljena, lice joj je bilo kao od straha izbezumljeno. Otac
Jovan se blago obraa Evdotiji i nareuje: "Otvori oi i pogledaj me!" On je nekoliko
puta ponovio ovaj zahtev, sve dok ona sa mukom ne otvori oi i upravi ih na predmete.
Otac Jovan se obrati njenim nosiocima: "Podignite je, ona e sama da stoji!" Seljanka

se sa ustezanjem postavi na noge, zanjiha se kao da trai ravnoteu, a onda stade i

pogleda u oca Jovana.
"Prekrsti se!" - Evdotija se ustruava, kao da se opire. Njene oi poinju opet da se
zatvaraju.
"Ja ti kaem,otvori svoje oi i prekrsti se!" nareuje otac Jovan uporno.
"Ne mogu ..." stenje bolesnica.
Otac Jovan joj brzo pristupa, krajnje pribran, i govori ubedljivo: "U ime Isusa Hrista
nareujem ti satano - izlazi napolje!" Jedan straan urlik otima se Evdotiji - "ja izlazim!"
Otac Jovan joj se obraa sigurno i mirno: "E sad se prekrsti!" Sledi nekoliko nesigurnih
pokreta ruke. Ona se krsti sve sigurnije, najzad - pravilno. Otac Jovan odstupa nekoliko
koraka nazad: "Doi k meni!" Evdotija ga slua i ide k njemu. Ona bez rei spusta svoju
glavu na njegovu ruku. Otac Jovan se moli. Onda podie njenu glavu. Ti si sad izleena,
Evdotija, zahvaljuje Bogu. Sad treba da se ispovedi i da se priesti. Gospod e te
blagosloviti sa decom."
Evdotija se ispravlja, njeno lice se svetli u nadzemaljskom blaenstvu. Napetost
prisutnih sad prelazi u krajnji uzbuenje, praeno mnogim suzama. Oni su svesni da su
bili svedoci neeg neshvatljivog, to prevazilazi svaki ljudski um.
Evdotija je kasnije bila dobra domaica i majka vie dece.

Iscelenje od padavice

Iscelenje dvadesetetvorogodinje seljanke Teodosije iz Nalisova, Tverska oblast,

dogodilo se 14. marta 1902. Ona je godinama stradala od one vrste padavice kad se
baca na zemlju, udara oko sebe i vie, dok u znoju okupana i penom na ustima ne
padne slomljena. Takvi nastupi su dolazili naroito kad je sluba Boja u crkvi, ili kad
uje crkvena zvona. Za vreme poslednje tri godine nastupi su tako uestali da je
Teodosija ostala bila bez snage i nije mogla da radi ni najlaki posao. Njeni srodnici je
dovedu u Krontat.
Za vreme slube Boje, kad je otac Jovan izlazio iz oltara sa svetim putirom i izgovarao
rei: "Sa strahom Bojim i vjeroju pristupite" Teodosija zapravo bee ula u crkve i
privedena oltaru. Najednom je poela strahovito da vie, lice je bilo preneraeno i tri
oveka su je sa mukom savlaivala. Otac Jovan postavi putir na sveti presto, priblii se
Teodosiji, stavi joj ruku na glavu, upravi svoj pogled u njene oi i strogo naredi: "U ime
naeg Spasitelja, Isusa Hrista, ja ti zapovedam satano, izlazi napolje!" Teodosija

zaurlika: "Ja ne izlazim napolje!" U prepunoj crkvi nasta grobna tiina. A snane rei
oca Jovana su se ponavljale: "Sad, smesta, izlazi napolje!" Vika bolesnice poe da
slabi. Ona je disala teko, krei. Nije se opirala, nego zatvorenih oiju pade na ruke
svojih pratilaca. Sa odvanom snagom otac Jovan joj tri puta govori: "Otvori oi!" Sa
velikim naporom, polako, bolesnica otvara oi. "Prekrsti se!" Bolesnica se krsti
nesigurno. Otac Jovan je ostavlja da se nekoliko puta prekrsti, a onda je pita - "Kako se
ti zove?" - ona izgovara - "Teodosija".
"Teodosijo prekrsti se jo jednom!" - Ona to uini lako.
"Ostavite je sad - ree otac Jovan ljudima iz njene pratnje - ona je sasvim zdrava."
Potom je vodi na ispovest, a onda, po prvi put posle mnogo godina, sa mirom i
strahopotovanjem prima sveto priee. Posle toga ona je bila sasvim zdrava.
Otac Jovan opisuje iscelenja besomunih: "Iscelenja slede posle moje molitve. Naroiti
utisak izazivaju iscelenja onih posednutih koji mnogo stradaju. Bilo je sluajeva kad su
mi dovodili zlim duhom posednute, koji su u nesvesnom stanju smueno izgovarali
svetogre i izbacivali hule. Vredno je panje da se takvi bolesnici niega kasnije ne
seaju od onoga to su u posednutom stanju govorili. Znai, oni to nisu od sebe govorili,
nego po volji jedne bogoprotivne sile. avoli esto uporno pokuavaju da zadre svoju
mo nad bolesnikom i pruaju ogoreni otpor kad treba da izau. Tad se obino od
bolesnika uje: "Mi smo za stalno nastanjeni". Ali Boja sila i ovde pobeuje. Kad mi
takve dovedu, ja delujem uz pomo svoje proste vere. Takvi bolesnici su obino krajnje
nemirni. Kad ih dovedu oni udaraju oko sebe, pljuju i zatvaraju oi. Ja od njih zahtevam
da otvore oi, a kad bolesnik to ne uini, ja ga naroito uporno na to gonim. Najzad, on
otvara oi. Ja ga tad vrsto gledam i govorim: "U ime Gospoda naeg Isusa Hrista, ja ti
nareujem, neisti due, izai!" Potom blagosiljam bolesnika. On postaje miran, poinje
da se moli, ispovedi se i prima radosno i u miru sveto priee, kojeg se pre toga svom
snagom gnuao.

Iscelenje alkoholiara

Otac Jovan je sretao nebrojene pijanice. On je gledao propast koju je alkohol nanosio
dui i telu, i celog svog ivota se borio protiv pijanstva. U jednoj raspravi o tome on je
pisao: "Brao, pijanstvo je avolja mrea. Kafane su satanske zamke. Obino se za
muice stavlja otrov da bi se njime zatirale. One ga piju, opiju se i propadaju. Tako je i
alkohol samoubistveni otrov; u prekomernosti on razara oveka. Jer, pohlepa je od
pamtiveka ovekova prirodna slabost. Kao muice pomou svog otrova, tako i ljudi
propadaju duom i telom kroz alkohol. Dok su oni deca Boja i ivot im je dat da ga
ive. Nema veeg zla ni veeg neprijatelja za narod od pijanstva. Ono proizvodi bezbroj
drugih poroka i zloina.

Otac Jovan belei: Da li moda pijanstvo nije posednutost, kao i svaka druga strast,
poto ovek i sebe i svoje blinje mui, i sebe samog unitava? Nisu li pijanice i
strastvenici, u stvari, posednuti? Jer, oni se mnogo mue, biju svoje ene i decu, psuju,
tuku, razbijaju svoje pokustvo, ili, pod uticajem zloga, poseu i na svoj ivot. Meutim,
oni raspolau razumom i slobodnom voljom i zato ima da odgovaraju za sve poinjeno.
Ne kae se uzalud: "Pijanice nee videti Carstva Boijeg". Niko se ne raa kao pijanica.
Nasledstvo moe da utie, no ipak, koren zla se krije u nama samima. Ako vera moe
da vaskrsava mrtve, ona isto moe i da nas zaustavi u piu... da ne bismo poivotinjili."
Mnogi alkoholiari su se obraali ocu Jovanu, i on se o njima naroito brinuo.

Alkoholiar Ivan

Pre 8 godina Ivan V. je bio imuan veletrgovac. Ali, on poe da pije. Samo za jednu
godinu njegova imovina je bila upropaena. Poverioci su mu prodali kuu; porodici je
ostavljena jedna soba; ena mu je zaraivala kao istaica. Ivan je sad pio iz oajanja k
potpuno je propao. Jednom, kad je zbog nemanja novca bio trezan, seti se on oca
Jovana i uini mu se kao da nazire neku nadu u pomo. On uze poslednjih 50 kopejki
od svoje ene, izvadi voznu kartu i otputova za Krontat. Otac Jovan ga primeti u crkvi i
pozva ga da doe u Dom radinosti. - "Ti si doao kod mene. To je dobro. Mi emo
zajedno da se pomolimo. Ti si vrlo nesrean, ali Boji putevi su neispitani. Mi ne znamo
kako nas On k sebi privodi. Ti Ga trai -to je tvoja velika srea. Samo ne skrei s puta,
Bog e te osnaiti. Jesi li davno ostavio pijanstvo?"
"Otkud Vi, bauka, znate da sam ja pio i pijanstvo ostavio?"
"Sine moj, nije teko da se u tebi prepozna jedan nesretan alkoholiar. Ti nisi rav
ovek. u tebi nije umro hrianin, ali te je pobedio nenavisnik, dobio te je pod svoju vlast
i zaveo daleko. Ali moglo je da se dogodi jo i crnje. On je mogao da upropasti i tvoju
duu, ti si mogao sa tim porokom da umre u nepokajanju! Zahvaljuj Bogu za Njegovu
milost i moli Ga za pomo da se suprotstavi tom zlu.
Otac Jovan ga odvede u jednu prostoriju gde su bile ikone. Ivan je kleknuo pored oca
Jovana i pomolio se - prvi put posle 23 godine. Njega je zahvatilo neko radosno
strahopotovanje, dua mu se osetila neshvatljivo lakom. U tom trenutku se on izmirio
sa svim svojim neprijateljima; on bi ih sad najradije sve zagrlio i poeleo im da budu
sreni tako kao on. Otac Jovan se molio: "Gospode milosti i ovekoljublja! Ti koji si
stvorio vasionu reju i oformio iz nje oveka, podigni opet u Tvojoj neiskazanoj dobroti
Tvog palog slugu Ivana, da Tvoje stvorenje ne propadne sasvim. Gospode! Tvoje ime je
ljubav. Ne odbaci me izgubljenog.

Gospode! Tvoje ime je snaga. Osnai me nemonog koji se potapam.

Gospode! Tvoje ime je svetlost. Prosvetli moju - strastima pomraenu - duu.
Gospode! Tvoje ime je mir. Umiri moju tamo amo rastrzanu duu.
Gospode! Tvoje ime je milosre. Ne prestani nikad da mi bude milostiv."
Sa svakom reju ove molitve Ivanovo unutranje ganue je narastalo dok nije zajecao.
Kad je doao k sebi, otac Jovan je ve bio otiao. Soba je bila prazna, samo jedan lan
svetoandrejskog bratstva ostao je kod njega: "Otac Jovan smatra ,da Vi treba iduih
dana da doete kod njega na ispovest i priest. Ostavio Vam je 10 rubalja, u sluaju da
nemate novca." Ovih 10 rubalja su Ivanu krajnje dragocene, jer porodica je potpuno bez
sredstava. Vratio se kui srean, uzeo pod kiriju jednu svetlu sobu i kupio ivotne
namirnice.
Dan je proveo tiho i u miru. Idueg jutra se Ivan prihvatio posla kao prevoznik drveta i
zaradio prvu rublju u svome ivotu. Posle nekoliko dana, isto obuen, on putuje u
Krontat. Tamo se ispoveda i prima svetu priest. Otac Jovan ga poziva kod sebe. "Gde
su dva ili tri u ime moje zajedno, i ja sam meu njima. Nas dvojica i Gospod je sa nama.
U Njegovom prisustvu ja ti elim da zauvek ostavi tvoj porok, da od sada vodi radan i
estit ivot i da slavi Boje ime!" Otac Jovan ga oseni krsnim znakom. Ivan oseti u
svome biu potres i kao da dobi neku novu neiskazanu snagu. Od tada on nikada vie
nije pio.

Pijanica Petar

U Petrogradu je iveo ugledan zlatar, Petar, koji je imao svoju radionicu sa 25

pomonika. On je bio marljiv domain, imao je dobru suprugu i etvoro dece. Sa 32
godine poeo je da pije u drutvu i, neprimetno, postao alkoholiar. U dve godine sva
njegova imovina je bila rasturena; ena ga napustila i sa decom otila u svoj zaviaj.
Petar je, pocepan i prljav, iao od bifea do bifea, a no provodio u kanalu kraj puta ili
bilo gde. On je izgubio sve to ivot ini vrednim. Jednog dana se iznenada seti oca
Jovana, o kome je ranije sluao, i oseti neobjanjivo pouzdanje. Krenuo je peke na
dugi put do njega. Doav u jedno mesto, saznade da je otac Jovan tu stigao. Video ga
je u masi sveta i probijao se do njega. Kad mu se pribliio, pao mu je pred noge sa
uzvikom: "Bauka!"
Otac Jovan je zastao i gledao ga svojim prodornim oima. "Ustani prijatelju moj" - ree
mu on - "hajdemo na brod". Petar je poao za njim pognute glave; stigli su na palubu a
on se jo nije usuivao da podigne oi.

Uskoro, potom, zovu ga u kabinu kod oca Jovana. Ovaj mu nudi stolica i pita ga za
prolost.
"Kako si mogao da spadne na ove dronjke? Sigurno si pio?"
"Da, bauka" - grca Petar.
"Ne boj se, smiri se. Znaj, ko voli Boga tome sve doprinosi spasenju. Ako si i sve
izgubio, a voli Boga i misli na Njega, onda nije nita izgubljeno; Bog nas vodi udnim
putevima k sebi. Straan je unutranji pocepanko, a ne spoljanji. U dronjama moe da
se zadobije veni ivot, ali kod nematine u duhu ne koristi nikakvo zemaljsko dobro da
bi se postalo srenim i steklo spasenje ..."
Kako otac Jovan dalje govori, tako Petru biva lake oko srca; pred zaetom radou
prestaje njegovo jecanje. U toku razgovora pokazalo se da je ovaj plaljivi i bezvredni
lutalica, u stvari, ovek pun sposobnosti i stvaralake odlunosti. On je sad poeo da
raste u sopstvenim oima i ponova je osetio svoje ljudsko dostojanstvo. Ovu naglu
izmenu je primio kao Boju milost, najveu u njegovom ivotu. Pri naputanju broda
otac Jovan mu ree: "Nai ovde gde e da odsedne, pa ujutru doi u crkvu; mi emo
zajedno da se pomolimo, ti e da se ispovedi i primi sveto priee". Otac Jovan mu
prua ruku, Petar u svojoj osea neki papir. "Uzmi samo, to e ti trebati. Nabavi odelo i
uredi se." Petar je drao u ruci 94 rublje, ali on se njima ne raduje, stavio ih je u dep.
Sad je dva sata noi, sve je mirno, kue zatvorene. On se upuuje crkvi i eka. Uskoro
pristie masa naroda.
Posle bogosluenja, otac Jovan zove Petrana ispovest i daje mu uputstva. "Idi s mirom i
izbegavaj svaki greh. Ne dozvoli ravim mislima da te obuzimaju, jer njima slede ravi
postupci. Ako oseti da ti borba sa tvojom strau pada teko, onda pohitaj duhovniku.
Nemoj se stideti da pred njim svoje grehe nazove pravim imenom, nemoj ih kriti u
svojoj dui. Jer, u tom sluaju, niti e da dobije oprotenje, niti novu snagu da se
grehu odupire. Trai priest - to je svemono oruje protiv pijanstva."
Idueg dana Petar je primio sveto priee. Iznutra i spolja obnovljen, on se kao
pristojan gospodin vratio u Petrograd. Tu iznajmljuje mali stan i kupuje alat. Resto
novca alje svojoj eni i moli je da sa decom doe k njemu., ,Bojom milou i
molitvama oca Jovana Krontatskog, ja sam opet postao ovek. Doi nazad k meni,
zaboravi to je bilo. Ja se nadam uz Boju pomo da ubudue vodim pun hrianski
ivot." Petar je napisao istinu. Alkohol ga vie nije privlaio.

Alkoholiar Ilja
Evo i tree sline sudbine: Ilja, ovek sredovean, bio je milioner. On se predade
pijanstvu, prireivae bekrijske pirove i za nekoliko godina izgubi svu svoju imovinu.
Sve je propalo, samo ta strana e, ta strast pijanstva, ostala je s njim. A kad se usled
nemanja novca treznio, poinjalo je stradanje od uspomena. On je od besa kripao
zubima i proklinjao sebe i druge. Jednog dana poela je da ga obuzima misao o
samoubistvu. ta bi drugo. Ono to je nekad bilo - nestalo je i ne moe se vie povratiti;
zdravlje je poljuljano, budunost bez izgleda. inilo mu se da je najbolje da ovom svom
nedostojnom postojanju uini kraj. Kad je doneo ovu odluku, on se poslednji put jo
tetura do krme da bi se do kraja napio. Ali tu, na ulici, pomea se sa masom ljudi koji
su urili. Moda negde gori - mislio je. Ali glasovi su govorili da je otac Jovan iz
Krontata sad stigao, i Ilja nehotino krenu sa masom tamo. "Gospode, budi mi
grenome milostiv" - zajeca Ilja kad se nae na vratima crkve. "Doite k meni svi koji
ste umorni i natovareni, i ja u vam dati moj mir" - govorio je pored njega neki odluan
glas. Otac Jovan prie i stavi Ilji svoju ruku na rame: "Plai, plai zbog grehova svojih,
sine moj! To e ti pomoi. Put spasenja je sazdan od trnja, ne od rua. Ali pobeda je
slatka."
"Bauka, moja snaga je iznemogla" - zapomagae Ilja i spusti se na kolena.
"Snaga dolazi otuda!" - ree otac Jovan pokazujui navie. "Trai i dae ti se. ovek je
slab, niko neestivome ne moe sam da se odupre, ali Bog je dobar i On nas titi. U
Njemu je naa snaga." Otac Jovan stavi svoju ruku na Iljinu glavu i oita jednu molitvu.
Ilja ne moe da sledi njegove rei, ali osea kako sa svakom izgovorenom reju oca
Jovana u njemu postaje tie, nestaju protivrenosti, prestaju strani glasovi utvara koje
su ga muile.
"U ime Oca i Sina i Svetoga Duha primi snagu da se odupre neastivom i da vodi novi
ivot u Hristu. Ja te blagosiljam po snazi ovlaenja koje sam kao svetenik od Boga
dobio."
Nastala je tiina i otac Jovan je otiao. Ali, njegova udesna snaga je ostala. Ilja osea
neiskazan mir. On se krsti i za vreme cele slube Boje osea se srenim. Kad je
izaao napolje, njega poziva jedan lan svetoandrejskog bratstva da doe u Dom
radinosti. Tu ga otac Jovan prihvata i dugo sa njim razgovara. Onda mu daju isto odelo
i dodeljuju sobu.
Posle osam dana on ide na ispovest i prima svetu priest. Sad prolost prestaje da ga
mui; on se izmirio sa ivotom i sa novim oima gleda u budunost. Uskoro nalazi
skromno zaposlenje. Alkohol nije vie imao snage nad njim. Nije ga vie okuao.

Samosvedoanstva o zastupnoj molitvi

Otac Jovan je u starosti priao, kako je doao na to, da slui ljudima svojom zastupnom
molitvom: "Moju brau svetenike sigurno zanima pitanje, kako se ja usuujem da
putujem kroz celu Rusiju i da se molim za tolike ljude koji od mene trae da to inim.
Neko to moe da smatra i drskou. Samo ja se na to sigurno nikad ne bih odluio da
nisam bio pozvan s vie. Radi se o sledeem: U Krontatu se neko bio razboleo i od
mene su traili da se molim. Ja sam i pre toga imao naviku da, po mogustvu, ne
odbijam niiju molbu. Tako sam i tom prilikom poeo da se molim; predao sam
bolesnika u Boje ruke i molio sam se da Gospod ispuni svoju svetu volju na njemu.
Tad me je, neoekivano, posetila jedna duboka pobona starica, Paraskeva Kovrigina,
koju sam od ranije poznavao. Ona je dola i uporno zahtevala da se molim za
ozdravljenje toga bolesnika. Seam se kako sam se bio skoro uplaio: kako da se ja
odluim na takvu odvanost? Ali matuka je vrsto verovala u silu moje molitve i ostala
je pri svojoj molbi. Onda sam ja priznao pred Hristom svoju nitavnost; video sam u
svemu tome Njegovu volju i poeo evom snagom da se molim za izleenje tog
bolesnika. I, Bog mu je pokazao milost - on je ozdravio. A ja sam se zahvaljivao
Svevinjem za Njegovu dobrotu. Potom je sledilo drugo iscelenje na moju molitvu. Kroz
to sam jasno video Boju volju i shvatio moju novu poslunost pred Njim - da se molim
za ljude koji me "a to pozivaju."
Otac Jovan je posvedoio pred kraj svoga ivota: "Prizvan od Boga da za mnoge inim
zastupnu molitvu, ja sam postao svedok bezbrojnih udesnih iscelenja, verujuih ljudi,
od najrazliitijih bolesti: brzih, ak trenutnih iscelenja tekih bolesnika, dugogodinjih
stradalnika, nepokretnih, slepih, gluvih, ludih i besomunih. Ovo svedoim pred Bogom i
govorim istinu. Kadgod sam se molio ispunjen verom, uvek me je Bog usliavao i
ispunjavao moju molitvu."[1]
"Pri moljenju treba vrsto da se veruje u snagu molitve i da se ima pouzdanje da na
molbu sledi ispunjenje kao to senka sledi naem telu. Jer, kod Boga je re ravna delu.
Ono to sa verom govori - ostvaruje se. Zato izgovorene rei molebne molitve smatraj
kao usliene. Ako se moli za zdravlje, svoje ili drugih, onda smatraj re "zdravlje" kao
Njega samog i pouzdano veruj: dok izgovara tu re, tvoja je molba ve ispunjena. Jer
bie Boje jeste dobrota, Njegovo dejstvo je ispunjavanje i obdarivanje. Topla,
neprestana molitva ne samo da isti od greha, nego lei i sve bolesti i telesne slabosti,
ona obnavlja celog oveka. Ja ovo govorim iz iskustva."
Otac Jovan, pri svemu tome, nita ne pripisuje sebi. U tim iscelenjima on gleda dejstvo
Boje milosti: "Zato naa iskrena - uzajamna molitva ima tako veliku snagu? Jer u
vreme molitve ja sa Bogom postajem jedno, i tako one za koje se molim, sjedinjujem u
veri i ljubavi sa sobom, a Duh Boji dejstvuje u meni i u njima kao onaj koji sve
ispunjava. Postajemo jedno telo i jedan duh."

"Sutastveno sjedinjenje sa Bogom, a time i najjaa blagodatna isceliteljna mo, dobija

se kroz sveto priee. Mene zadivljuje ivotodavna snaga priea. Bolesnici ga trae i
kad ga svesrdno prime, oseaju se kao preporoeni. Ja svedoim pred Bogom i svojom
svetenikom saveu, da su veoma brojni sluajevi brzog iscelenja koja se deavaju
posle svetog priea. ivotodavac koji je u svojoj tajni prisutan, esto daje novo
zdravlje i onima koji su bili na samrti. Mnogo puta sam posmatrao kako su teki
bolesnici - koji su potpuno raslabljeni leali i bili u punom gaenju - neoekivano, na
udesan nain ozdravljali po prijemu svetog priea. Tako se desilo i sa jednim
osamdesetogodinjakom koji je dugo bio na bolesnikoj postelji; drugi dan po prieu on je ustao, treeg dana je bio zdrav. Jedan ak je zbog tekog zapalenja creva tri
meseca bio u postelji, smrao je do skeleta i bliio se smrti. Posetio sam ga, probudio
njegovu elju za prieem i ponovo sam doao da bi mu ga dao. On je odmah, potom,
traio da jede i pije; brzo se oporavio i posle nekoliko dana je nastavio da poseuje
kolu."
"Jedan drugi deak je est meseci leao sa visokom temperaturom; posle priea on je
za nekoliko sati bio sasvim zdrav."
"Jednom stomanom bolesniku ni sva lekarska pomo nije pomogla i on se gasio.
Devetog dana ujutru doao sam kod njega sa ivotodavnom tajnom, koju je sa vrstom
verom primio. Molio sam se Bogu da mu podari zdravlje. Takoe, za vreme svete
liturgije ja sam se pred oltarom i neposredno pred pretvaranjem darova molio za njega i
rekao: "Gospode! Ti si na ivot. Kao to je meni lako da mislim na iscelenje, tako je
Tebi lako da izlei svaku bolest. Kao to je meni lako da mislim na vaskrsenje, tako je
Tebi lako da svakog umrlog vaskrsne. Zato isceli Tvoga slugu Vasilija od njegovog
tekog stradanja i ne dopusti da umre." - I Bog je odmah usliio moju molitvu i
pomilovao ga. Iste veeri Vasilije se podie sa svoje postelje i uskoro je bio sasvim
zdrav."
"Zato se bolesni strae poziva svetenika da ih priesti? Ne treba od toga da se plae,
nego da oseaju potrebu za svetim prieem i to od samog poetka bolesti, pre
svakog drugog leka. Ja nisam protiv lekara i prirodnih lekova. Lekari su potrebni, Bog ih
je sam dao i stavio im na raspoloenje lekovito bilje. Ali lekarije treba da slede tek posle
priea. Jedino gde iznenadna bolest ne dozvoli odlaganje lekarske pomoi, ona
dolazi na prvo mesto. Ako bismo tako postupali, onda bi i najtee nae bolesti brzo
prolazile, bez duge i mune postelje. - Kako da proslavim Tvoja udesna iscelenja,
Gospode, koja se na meni i na mnogima silom Tvoga priea dogaaju ako se pre
toga nae srce raskaje? Isceljeni priznaju Tvoju svemo i glasno objavljuju da si ih Ti
podigao u vreme kad niko vie nije verovao da e preiveti. Odmah po primanju Tvoga
ivotodavnog tela i krvi oni su se oseali kao novoroeni. A ja, oevidac Tvojih dela, ne
nalazim vremena da Te dostojno slavim, jer sam svakodnevno potpuno zauzet u Tvojoj
slubi. Zato Ti sam, kao i uvek, proslavi Tvoje sveto Ime kroz Tvoja udesna dela."
Tokom molitve oca Jovana niu se bezbrojna iscelenja. Ona su se dogaala: kad u
etiri oka, kad u prisustvu mnogih, kad sa udaljenosti. Ljudi su se obraali s toplom
verom, on se molio, i bolesnici su ozdravljali. Ta zbivanja su podseala na ona iz

Jevanelja. Bilo je oigledno da je otac Jovan nosilac one blagodatne - celebne snage
na koju Hristos ukazuje reima: "I sve to uzitete u molitvi verujui, dobiete" (Mat. 21,
22). - "A znaci onima koji vjeruju bie ovi: imenom mojijem izgonie avole; govorie
novijem jezicima; uzimae zmije u ruke, ako i smrtno to popiju nee im nauditi; na
bolesnike metae ruke, i ozdravljae." (Marko, 16, 17-18). Kao to je poznato, ovaj dar
poiva na posebnoj blagodati, steenoj vitekom revnou ivljenja u Bogu. A ivot oca
Jovana je od poetka do kraja bio takav.
Vidovitost - Prorotvo

Otac Jovan poseduje i blagodatnu vidovitost. On prodire u ljude, u njihova shvatanja,

njihovu prolost i budunost. Ali njegov blagodatni vid see i u duhovni, nadzemaljski
svet.
Jednom, doe u Krontat neki trgovac iz Centralne Rusije, na dan Vozdvienija asnog
Krsta. On je prisustvovao Bojoj slubi i stajao napred, tu pred ocem Jovanom. Kad je
doao da celiva Krst, otac Jovan ga paljivo pogleda, blagoslovi i, sasvim neoekivano,
ree mu "ekaj!", pa uze iz kutije od priloga velike novanice i prui ih trgovcu. Ovaj se
zbunjeno opirae da primi. "Bauka, ja sam imuan ovek, ja dajem siromanima". Ali
otac Jovan uzvraa ubedljivo: "Uzmi samo, bie ti nuno". Trgovac se ne usuuje da
odbije i prihvata dosta veliku sumu. Kad je doao kui, saznaje da su onog dana svi
njegovi magacini sa robom izgoreli... Bez dobivenog novca on bi u ovoj situaciji bio
sasvim nemoan. Kasnije, on uzvraa ocu Jovanu mnogo vie.
Duhovna vidovitost oca Jovana otkriva sudbe nepoznatih ljudi, kao i sadrinu zatvorenih
pisama. O tome pria svetenik Raden, iz sela Kahetia kod Tiflisa. Stvar je tekla
ovako: Svetenik Raden je doveo svog sina u Petrograd da se upie na Tehniki
fakultet. Po zavrenom poslu oni su obilazili po gradu sve to je bilo vredno videti. Na
kraju je hteo da izmiri sve novane obaveze za sina i da se, potom, spokojan vrati kui.
Ali, kad je otvorio svoj kofer, ne nae u njemu svoj mukom uteeni novac. Sasvim bez
sredstava u ovom stranom gradu, on nije znao gde da trai bar putni troak za povratak.
Vlasti su ga odbile. Na kraju mu jedan inovnik dade savet da se obrati ocu Jovanu, koji
nikome ne otkazuje pomo. Svetenik Raden se uputi odmah u Krontat. Stajao je u
poslednjem uglu prepune crkve i oseao se vrlo nesrenim. Tad otac Jovan izae pred
oltar i pogleda oko sebe. On pozva stranog svetenika da doe k njemu u oltar,
pozdravi ga po imenu i ponudi mu da zajedno slue. Svetenik Raden je u neprilici. Ali
u toku slube Boje ok zaboravlja svoju nevolju. Kasnije je priao: "Po svetoj liturgiji
otac Jovan me pozva da ga pratim u Dom za poklonike. Tamo je poseivao mnoge
stradalnike, molio se za njih, teio ih i raznima davao novac. Ja se, meutim, nisam
usuivao da mu otkrijem svoju nevolju. Najzad, poseta je zavrena i mi idemo prema
izlazu. Tad nam prie neki trgovac visoka uzrasta. On se toplo zahvaljivao ocu Jovanu
za iscelenje njegove keri koja je bila na umoru i dade mu jedan zatvoreni koverat:
"Uzmi to za dobra dela, bauka". Otac Jovan primi ovaj zatvoreni koverat i prui ga
meni, smeei se: "Oe Raden, ja verujem, Vi imate potrebu u ovom momentu vie

nego ja". Trgovac poe da protestvuje: "ekaj, bauka, tu su 500 rubalja koje ja Vama
prilaem za dobre svrhe!" Otac Jovan ga strogo pogleda i odgovori: "Pa dobro, tu su
500 rubalja. Zato misli da one ne slue dobroj svrsi?" Trgovac uuta. Mene je
najdublje dirnulo moje neslueno izbavljenje iz velike nevolje. Bez sumnje, ovaj otac
Jovan je pravednik Boji. Mene, koga po prvi put vidi, zove po imenu, "e pita nita i daje
mi tano potrebnu sumu novca, ne saznavi unapred visinu tog priloga!"
Pavle Bogdanovi iz Rostova, kapetan generaltaba, pria: "Moja majka se bee
porodila i potom dobi poroajnu groznicu. Na traenje oca, doao je poznati profesor
Rajn. On pregleda bolesnicu i ree: "Nauka je u ovom sluaju nemona, jedva da e
preiveti no". Otac posla odmah telegram za Krontat i moljae oca Jovana za pomo.
Pred jutro stie odgovor: "Ja se molim za Anu". Uskoro je moja majka bila zdrava.
Lekari su izjavili svoje iskreno uenje. - Kad je otac Jovan kasnije dolazio u Rostov,
cela naa porodica krenula je na elezniku stanicu, gde je nepregledna masa naroda
ekala njega. Voz je stao. Sluba bezbednosti pravi palir sa uskim prolazom prema
zgradi stanice. Otac Jovan silazi i koraa ispred svoje pratnje. U naoj blizini on
najednom stade, zatrai od mase da mu napravi mesto i pristupi mojoj majci. Pozdravi
je kao svoju staru poznanicu: "Ja se radujem, Ana, da si ti ozdravila". On celiva njeno
elo, blagoslovi nas sve i, onda, nastavi dalje. Ovde se radi o neem natprirodnom govorili smo mi, meu sobom, u strahopotovanju.
Otac Jovan prozire u unutranja stanja ljudi. Koliko je njih vratio sa ispovesti, kad vidi
kako dolaze bez pokajnikog srca i bez vrste namere da se poprave. Vraao ih je da bi
se bolje zamislili nad sobom. Tako je jedan veletrgovac morao dva puta da se vraa
kui, bez razreenja grehova. Otac Jovan nije hteo da slua njegova izvinjenja; odbacio
je njegove velike novane priloge i rekao mu niz gorkih istina iz njegovog ivota. Tek
kad je trgovac promenio svoj ivot; kad je svoje poslove zasnovao na potenju, i kad je
vratio svima koje je bio prevario, onda ga je, tek, otac Jovan priestio.
Na razne povrnosti esto je odgovarao humorom. Jednom, ree se dva mladia da
odu koijama u Krontat.
Tamo gde ponekad oca Jovana sretnu neverstva ili svetogre, snaga njegove molitve
biva naroito osetna. Evo jednog od takvih sluajeva: Tri studenta, sa stanom na
Vasiljevskom ostrvu, ree da poljuljaju - za njih neshvatljivu - popularnost oca Jovana.
Oni smisle ovakvu alu: jedan od njih, Ivan, legao je u postelju kao da je bolestan; drugi,
Mihailo, seo je da zapomae pored njega, a najneestiviji, Kosta, otiao je u susednu
kuu gde je otac Jovan esto navraao da ga zamoli da pomogne njegovom umiruem
drugu. Reeno - uinjeno. Otac Jovan slua Kostu, prodorno posmatrajui ga, i ree mu
ozbiljnim tonom: "Ja ne otkazujem nikome svoju molitvu i doi u. A vi mislite na to - da
Boga ruite". Kosta se samo za trenutak zbuni, no ipak ostade uporan u svojoj molbi i
otide. Posle 10 minuta zvoni kuno zvonce i Kosta tri do vrata. Otac Jovan ulazi i pita
hladno: "Gde je va bolesnik?" Ivan poinje da stenje, a Mihailo da jeca. Otac Jovan
pogleda oko sebe; poto nigde nije primetio ikonu, on prosto klee na sredini sobe,
prekrsti se i moljae se: "Gospode, daj im po njihovim reima, amin!"; Brzo se podie,
pozdravi ih i krenu prema vratima. Oba studenta su ga zbunjeno pratila niz basamake.

Sa glasnim smehom su urila nazad: "Ivane ustaj! Prestani da se pravi, on je otiao ..."
Ali, ovaj nesrenik se ne pravi vie bolestan, on lei uistinu potpuno oduzet; jezik, ruke i
noge su otkazali svoj rad. Samo pokretom oiju pokazuje da jo ivi. Mladie hvata
panika. Oni dugo ne mogu da shvate ta se to desilo. "Oprosti nam, Ivane, mi smo se
usudili da ismejavamo Boga ..." Doveli su lekara. Doli su jo dvojica i pregledali
bolesnika; jedan od njih celu no bdi kraj Ivana. Lekari su utvrdili totalnu paralizu,
verovatno usled tekog modanog udara. Mihailo i Kosta samo plau, ali se ne usuuju
da kau istinu. Prvim jutarnjim vozom njih dvojica putuju za Krontat. Oca Jovana do
uvee nije bilo. Kad je doao i saznao da su tu, porui im da je u nemogunosti da bilo
ta uini za njih. Tako su oni proveli celu no pred njegovom kuom. Kad je otac Jovan
ujutru izaao napolje, oni mu padoe pred noge i molie ga za oprotaj. Dobroduni
otac Jovan ih uzima sobom u crkvu. Posle svete liturgije pouava ih, oko dva sata, u
Hristovoj nauci i onda ih poziva na zajedniku molitvu za Ivana. Obojica su se sad molili
kao nikad u svom ivotu. "E sad putujte s Bogom i Njemu se zahvaljujte". Obojica su se
oseali kao da je brdo skinuto sa njihovih plea, proimala ih je neka neiskazana radost.
Kad su stigli nazad, Ivan im je sam otvorio vrata. "Jesi li to zaista ti? Zar si zdrav?" uzviknue ova dvojica. "Ja sam skoro zdrav, jo malo me boli glava i udovi su mi teki i
umorni". Tano u ono vreme, kad se otac Jovan sa njegovima prijateljima molio za
njega, Ivan je poeo da se pokree i vlada svojim oduzetim delovima tela.
Otac Jovan je mogao, takoe, da unapred predvidi ivot ili smrt. Tako, bio je pozvan
kod jedne porodice u Petrograd da bi se molio za dva bolesna deteta. Po nalazu lekara
stanje starijeg bee beznadeno, dok je drugo dete bilo van opasnosti. Otac Jovan je
uao kod njih u sobu i molio se. Onda je priao krevetiu i gledao oba deteta u oi.
"Rasti na utehu tvojih roditelja" - rekao je on starijem i blagoslovio ga. Onda je priao
drugom, blagoslovio ga i, bez rei, napustio sobu. - Starije dete potom ozdravi, a drugo
je umrlo dva dana kasnije.
Jednom je otac Jovan neoekivano posetio trgovca Sikina, koji ga je vie puta pozivao k
sebi. Doao je nenajavljen, upravo kad je vesela kuna sveanost bila u toku. U prvom
trenutku, gosti su se ustezali, ali otac Jovan moli da se niko ne uznemirava njegovim
prisustvom; on trai samo domaina da sa njim ue u susednu sobu na molitvu. Ali, sa
njima uoe i svi gosti. Posle molitve otac Jovan sede za trpezu. Vrlo paljivo posmatra
svakoga. Najednom se podie i prie veletrgovcu Ivanovu; stavi mu ruku na rame i
gledae ga paljivo. Onda ga upita, koliko dugo se nije ispovedio. Ivanov se zbuni i ne
znade ta da kae. "To je davno bilo, pre 17 godina" - odgovara otac Jovan mesto
njega, pa nastavlja: "Brate, Vi treba to pre da se ispovedite. Doite k. meni u Krontat."
- Otac Jovan se pozdravlja i odlazi. Prisutni su zapanjeni. Ali uskoro ovaj dogaaj
postaje jasan. Nedelju dana kasnije Ivanov stvarno odlazi u Krontat ka ocu Jovanu.
Dve nedelje potom, on neoekivano umire od srane kapi.
Otac Jovan gleda u budunost. Kapetan Aleksejev, njegov duhovni uenik, eli da
pohaa Duhovnu akademiju. Kad je doao ocu Jovanu, ovaj mu je dao svoj blagoslov,
uz primedbu: "Ti e da zavri Duhovnu akademiju, steie vladianski in i sluie
u mom zaviaju kao vladika arhangelski." Aleksijev 1892. zavrava Akademiju, prima
monaki in pod imenom Mihej i, kasnije, postaje episkop arhangelski.

Arhiepiskop Serafim Boguaroki pria: "U prolee 1907. posetio sam, kao student
Duhovne akademije, oca Jovana u Krontatu i prisustvovao svetoj liturgiji. Potom je
bauka razgovarao sa nama studentima, pitao nas o naem ivotu i sve nas
blagoslovio. Ja sam bio poslednji. Tek to sam stigao do oltara, prie mi otac Jovan.
"ekaj!" Ja sam stao, a on poloi ukrteno svoje ruke na moju glavu, pogleda gore i
ree: "Neka bi blagoslov Boji poivao na Vama". On je dao bio blagoslov buduem
vladici.
Starac Varsonufije iz poznatog manastira Optina Pustinja, pria o svom sluaju sa ocem
Jovanom: "Kad sam bio jo oficir, slubeno sam doputovao u Moskvu. Kad stigoh,
saznadoh da otac Jovan tog dana slui u jednoj crkvi i odmah se uputih tamo. Sluba
Boja bee pri kraju. Stupio sam u oltar u trenutku kad je otac Jovan doneo putir na
sveti presto. Spustivi putir, on mi prie, iznenada mi poljubi ruku, bez rei, i vrati se k
svetom prestolu. Prisutni su se udili, mislei da u da postanem svetenik. Ja sam se
na te primedbe srdano smeio, poto me takve misli tad nisu zanimale. Ali putevi Boji
su neispitani. Ja sam u svoje vreme postao monah i jeromonah."
U inu generaltabnog kapetana on oboli od zapalenja plua i najedanput se oseti u
ekstazi. Gledao je otvoreno nebo. Ogromna svetlost ga ispunila strahopotovanjem.
Ceo mu je ivot munjevito proleteo kroz misli i osetio je bolno samopoznanje, i
pokajanje srca. I jedan glas ozgo mu naredi da ide u Optinu Pustinju. Tamo mu se
otvorilo duhovno oko i sagledao je dubok smisao Jevanelja. Kasnije je postao starac
ovog manastira.[2]
Otac Jovan je gledao i u nadulni svet. Za to je igumanija Taisija viestruki svedok.
Jednom se on vozio sa njom preko Nikolajevskog mosta u Petrogradu. Sreli su pratnju.
Otac Jovan je s panjom gledao tamo i bledilo mu prekri lice: "Strana je smrt pijanica" govori on tiho. Igumanija misli da je otac Jovan poznavao umrlog, ili nekoga iz pratnje,
pa upita o tome. "Ne poznajem ni njega ni njegove pratioce, ali ja vidim avole koji kliu
zbog propasti due tog pijanca."
Drugom prilikom, u vozu, on prekida razgovor i predaje se utanju. Onda ustaje, gleda
neko vreme u daljinu i govori zapovedniki: "Bog vam to zabranjuje!" Krsti se i seda:
"Da te nisam uplaio?" - obraa se igumaniji. "Da, bauka, ja sam se uplaila, ali sam
onda razumela da Vi to avolima nareujete. Da li ih Vi vidite?" "Da. mati, ja ih vidim. Ali
mi neemo o tome da govorimo." I on mirno nastavi prekinuti razgovor.
Igumanija Taisija se brinula za sudbinu svoje majke u zagrobnom ivotu, jer se ona
mnogo opirala njenom stupanju u manastir, i jednom prilikom upita o tome oca Jovana.
On na to kratko odgovori: "Moli se za nju". Onda je utao i dugo gledao nekud ispred
sebe, pa e najednom: "Ona je pomilovana". Igumanija nije bila sigurna da li su te rei
odgovor na njeno pitanje, pa dodade! "Ko je pomilovan, na koga Vi to mislite bauka?"
On odgovori: "Ti si me pitala o svojoj majci i ja ti na to kaem da je ona nala milost".
"Dragi bauka, Vi govorite kao onaj koji je dobio obavetenje ozgo" - ree igumanija.

"Kako bi drukije moglo da bude?" - odgovori on mirno. "O takvim stvarima ne moe da
se govori bez jasnog naloga, sa tim nema ale."
Ovaj dogaaj je igumanija Taisija objavila, po smrti oca Jovana, u asopisu "Kolokol"
1909.

Dnevnik i spisateljska delatnost

Otac Jovan je kroz ceo svoj ivot bio spisateljski aktivan. Uz bogato duhovno iskustvo i
strunu teoloku spremu taj dar mu je bio koristan instrument u ruci. Tokom vremena on
je objavio vrlo obimno knjievno delo: Besede i razgovori; Spisi o pedagogici i o
drutvenom pitanju; Raspravljanja sa linostima i pojavama.
Od poetka svoje pastirske slube on je svake nedelje i praznika drao besede koje je
briljivo pismeno sastavljao. Vremenom se taj materijal sabrao i posluio za izdavanje
Tumaenja Jevanelja za celu crkvenu godinu. To su izrazite slike, snana psiholoka
izlaganja, a ne uobiajena intelektualna tumaenja hrianskih istina. U razdoblju od
1890-94. izalo je njegovo prvo sabrano delo, tom I (520 strana) koji obuhvata misli o
Bogu, Majci Bojoj i Blaenstva. Tom II (725 strana) sadri tumaenje jevaneljskih
tekstova u crkvenoj godini. Tom III (503 strane) sadri govore u raznim prilikama. Tom
IV obuhvata misli o Bogosluenju Pravoslavne crkve.
Otac Jovan prati i dogaaje svoga vremena, izraavajui prema njima svoj stav i
pokazujui svoje dranje. On temeljno raspravlja sa piscima, naroito sa Lavom
Tolstojem; istorijskim i politikim zbivanjima u Rusiji prilazi sa duhovne strane i opominje
na prisebnost. Napisi te vrste izdati su 1895-1908. Pored toga, otac Jovan objavljuje
mnoge broure i lanke u asopisima.
Dnevnik "Moj ivotu Hristu" obuhvata trenutke duhovne budnosti i posmatranja,
dubokog strahopotovanja, unutranje promene i odmaranja u Bogu.
Taj dnevnik prua jedinstven uvid u unutranji ivot oca Jovana. On je tokom celog
ivota beleio svoja kraa ili dua posmatranja; esto su to samo nekoliko, brzo
zabeleenih redaka negde u putu. Oni neposredno pokazuju ta ga na to beleenje
pokree: duboko zasnovane misli o Bogu, tvorevini i delu spasenja, posmatranje
vremena, bolna samopoznanja, uvid u ljudsku prirodu, borba protiv matarija i strasti,
molitve ili blagodatna prosveenja. Ovaj dnevnik nam prua sadraj onog ozbiljnog i
napornog duhovnog posla koji je otac Jovan obavljao.
U predgovoru Dnevnika on pie: "Kako me je neestivi stalno iskuavao, ja sam morao
da svoje duhovno oko neprestano usmeravam u svoju unutranjost, pa sam tako svikao
na skoro neprekidnu duhovnu budnost, na neprestanu molitvu i stalnu hvalu Bogu za
ukazanu mi pomo. Zbog takvog karaktera moga unutranjeg ivota Gospod me je

esto udostojavao svetlih misli o molitvi i o raznim pitanjima vere i hrianskog ivota.
Tome sam poklonio naroitu panju i sve sam, po mogustvu, beleio u moj dnevnik.
Tako se tokom 35 godina sabralo mnogo beleki koje sad pruam po izboru. To su
letimine beleke koje sam notirao na raznim mestima i u raznim trenucima gde sam se
i kad naao. Zato neka mi se ne zameri na onome to je bilo namenjeno meni a ne
drugima."
Dnevnik je izlazio od 1889-1908. Prvo delo u dva toma, sa 830 strana - nosi naslov "Moj
ivot u Hristu". Kasnije slede: "Iskustvo bogopoznanja i samopoznanja" (1900);
"Hrianska filosofija" (1902); "Put k Bo gu" (1905); "Misli i oseanja hrianina" (1905);
"Sozercateljno revnovanje" (1906/1907) i "ivi klas" (1909).
Dnevnik poinje karakteristino: "Mojem delu ne prethodi nikakav predgovor; neka ono
samo sobom govori. Sva njegova sadrina potie od blagodatnih prosveenja moje
due, kojih sam bio udostojen od sveprosveujueg Duha Bojeg u trenucima duboke
panje i samoispitivanja, pre svega u molitvi.
Raznolika sadrina dnevnika iji, u svojoj hristocentrinosti, ivo jedinstvo. Poznavanje
srca osvetljava sva ivotna pitanja.
Gospode, Ti si mi otkrio punou Tvoje istine. Kroz nauno obrazovanje pokazao si mi
sve bogatstvo vere, prirode i ljudskog razuma. Ja sam shvatio Tvoju re - re ljubavi,
"koja prodire do deljenja due i duha". Izuio sam zakone ljudskog razuma, filosofiju i
vetinu govora; delimino sam prodro i u tajne prirode i njene zakone, u poetke
stvaranja svetova i zakone njihovog kretanja. Ja znam o nastanjenju zemljine kugle,
znam poneto i o pojedinim narodima i poznatim linostima, njihova dela i sudbine.
Delom sam poznao i ogromnu nauku samopoznanja i Tvoje blizine. Kratko reeno,
mnogo ta sam upoznao i neprestano se uim do dananjeg dana. Takoe, posedujem
mnoge knjige raznovrsne sadrine koje uvek iznova prouavam; pa ipak, ja sam
nezadovoljan. Moj duh jo uvek osea e za novim znanjem. Moje nezasito srce jo
uvek osea glad; sve saznanje razuma nije u stanju da mu prui puno blaenstvo ...
Moje e srce da se umiri tek kad se probudi u Tvojoj slavi. A dotle - ja u da
oskudevam.
Tvorevina ui poznavanju Boga. Kao delo ivog i svemudrog, svet je pun mudrosti i
ivota. Mi vidimo svuda - u celini kao i u svim delovima - izraz razuma. Uopte razum
upravlja celim sklopom sveta, pokretom nebeskih tela i ivotom zemljine kugle.
udesno, mono upravlja Gospod vidljivim svetom svojom mudrou, svojom Reju.
Sva nebeska tela kao i svaku travku upravljaju sile i zakoni usaeni u njima. U svakoj
taci matematike lei mudrost i sve se odrava samo venim zakonima te mudrosti. O
mudrosti, mudrosti! Svi mi Tebi dugujemo nae postojanje! I tvom milostivom Zaetniku.
Kao to dua nosi i oivljuje telo, tako Bog nosi svet i oivljuje ga silom svoga Duha
Svetog; ne zove se ovek uzalud mikrokozmos. Duh je moan, pun snage, stoga bez
tekoe nosi teku materiju. A telo je samo po sebi nemono i tromo, i lako se da
savladati njemu srodnom materijom.

Materija se menja po svojoj prirodi, a prema zakonima Tvorca, u milione izraajnih

formi, i njena osobina je zapravo ta promenljivost. Dok je osobina duha, nasuprot,
nepromenljivost. U tome je pobeda duha nad materijom: da moe da je preobliava u
bezbrojne forme. Nadulne, nevidljive sile na udesan nain proimaju svu mrtvu
prirodu kad pokreu njene ogromne mase (kao nebeska tela), kad ih ine da uvek budu
istih formi. Zaista je u Boga kao Tvorca sve predivno; tako i u veri, sve je udesno i
nevidljivo, ali istinito i stvarno.
Uvrsti u srcu onu istinu koja nevidljivo igra prvu ulogu u celom svetu i u svim
stvorenjima; im to nevidljivo napusti jedno stvorenje, ono gubi svoj ivot i raspada se u
praini.
ovek ivi samo posredstvom nadulnog principa; naa sila i naa dua su nevidljive.
Ceo ulni svet postoji samo kroz nevidljive sile. U nadulnom, nebesnom svetu, postoje
samo isto duhovne sile, bez ikakve materijalnosti. Sve nebesko i zemaljsko, gornje i
donje, zasniva se na iskonskoj sili koja sve druge sile raa. Zato neka svaka sila slavi
trojedinu silu: Oca, Sina i Duha Svetoga. A zemnorodni neka bi se uznosili, pre svega,
svesjedinjujuom silom ljubavi koja daruje ivot i blaenstvo.
ivot je ivotvorna sila. Tako je Bog praizvor sveg ivota, neizmerna sveoivljujua sila;
otuda se aneli zovu - nebesne sile; takoe, i dua ovekova je sila. Aneli i ljudi su
razumom obdarene sile koje su praivotom oivljene, pravilom podravane i
osnaivane, i koje slobodno slue praivotu. Smrt je umrtvljavajua sila. Prva vlast smrti
u carstvu ivotodavca Boga pojavila se u prilici avola i sa njega prela na oveka i
druge zemaljske stvorove, ,,radi oveka koji se podao prasili smrti, avolu" (Rim. 8, 20).
Bog je svetlost, ljubav i ivot. avo je mrak, nevaljalstvo i smrt. Ljubav proiruje i
oivljuje srce, dok ga mrnja i pakost uzbuuju, suavaju i ubijaju. Bog nas odrava na
zemlji da bi naa ljubav prema Njemu i blinjima potpuno osvojila nae srce. On od svih
nas oekuje ljubav kao cilj ovoga sveta.
Sav duhovni ivot deli se na dva suprotna stanja: stanje mira, radosti i srdanosti, i ono
drugo stanje - nemira, brige i nespokojstva. Uzrok prvog stanja ini moje unutranje
dranje kad je u skladu sa Tvorevim zakonom, dok je uzrok drugog stanja ogreenje o
isti. Ja u svojoj svesti uvek mogu da zapazim poreklo jednog ili drugog stanja od ta dva.
I ako unitim uzrok brige i potitenosti u sebi, onda ja time unitavam i samo stanje
brige.
U blizini Bojoj dua se nesmetano iri u radosti i miru srca. Udaljena od Boga ona je
nemirna, mui se i osea se potitenom. Vera i dobroinstvo nas pribliuju Bogu.
Neverovanje i zlotvorenje nas udaljuju od Njega.
to je srce istije, utoliko vie ljudi obuhvata svojom ljubavlju; to je grenije, utoliko je
tenje i u ljubavi oskudnije. To ide dotle da ovek jedva da voli nekoga; najee se

ogranii na samoljublje i bogootpadniki se dri samo sebe i svojih pohota, slavoljublja,

dobiti i zadovoljstava, svega dakle to je nedostojno njegove besmrtne due.
Strai celog ivota nad svojim srcem i pazi na ono to mu ometa u sjedinjenju sa
Bogom. To neka ti bude nauka svih nauka, i ti e uz pomo Boju lako da primeti ta
te Njemu pribliuje, a ta od Njega udaljuje. To e ti rei sopstveno srce. Pre svega,
izmeu Boga i naeg srca stoji onaj lukavi nenavisnik. Pomou gordosti, strasti i pohota
on nas udaljuje od Boga.
avo kao misaona sila utie na na, grehovnim padom oteeni, razum i odvaja nas od
Boga. Uz pomo sumnje i neverja on nas deli od Boga - ivota; kroz neprijateljstvo,
pakost i zavist od Boga - ljubavi; preko strasnih veza sa ljudima i stvarima od Boga Duha. U takvim protivprirodnim vezama, kao i u protivljenju Bojim zapovestima, deluje
jedna duepogubna sila. - Takoe se i Gospod pokazuje u naoj dui kao sila, naroito
kao sila ljubavi i svih vrlina, koja sva iskuenja protivnika pobeuje.
Jedno od najveih zala koje nam na protivnik avo ini, jeste raslabljivanje naeg srca
kroz tromost; time su onda i sve nae duhovne i fizike snage paralizovane. Savest
otkazuje, u srcu presuuju vera, pouzdanje i ljubav. Sem duevnih muka i potitenosti,
dolazi do tvrdoe srce, neosetljivosti, ak do odvratnosti prema svemu istinitom, dobrom
i svetom. Postaje se kao kamen, bez sposobnosti da se veruje, da se moli, da se nada
ili da se voli. To oznaava prisustvo neestivoga u nama. On je uzeo nae srce u posed
i odvraa svaki dobar pokret u nama. Ovo se zaista tako deava i zato ovek treba da
zna.
Jedva da uspevam da podignem k Bogu svoje oko srca u nevolji, a ovekoljubac
odmah odgovara na moju poverljivu molitvu i nevolja nestaje. On nam je uvek blizak.
Samo to ga mi ne vidimo, ali zato moemo ivo u srcu da Ga osetimo. Tuga je - smrt
srca, otpad od Boga; mir i pokoj srca pri ivoj veri jasno pokazuju da je Bog uvek kod
mene, da u meni obitava. Samo On moe da nas oslobodi od tuge. Ovo govorim iz
iskustva.
Bog je svuda prisutan. On ispunjava sazvea, kao i prostor misli. Kudgod moje telo i
duh idu - svuda sreem Boga, svuda mi on izlazi u susret.
Mi moemo da mislimo samo zato to postoji neizmerni misaoni element, kao to
diemo jer postoji bezgranian vazduni prostor. Nae razmiljanje tee neprestano
samo pod preduslovom jednog neizmernog misaonog duha.
Sve ivo, obdareno duom, die i ne moe da ivi bez vazduha. Svi slobodni, umom
obdareni duhom, aneli i ljudi, ive u duhovnom vazduhu Duha Svetog i ne mogu bez
njega da ive. "Kroz Duha Svetog svaka dua se oivljava". Znaj, Duh Sveti stoji u
istom odnosu prema dui kao vazduh prema telu.
Ceo svet poiva pod okriljem Bojim, svi redovi anela, svi ljudi, svako stvorenje, svi
materijalni svetovi. On sve osvetljava svojom duhovnom svetlou, ili svojom prirodnom

svetlou. On sve zagreva svojom duhovnom toplotom ili sunanom toplotom. I kao to
ptica uje ispod svojih krila cvrkutanje njenih mladunaca, tako i Gospod uje svaki na
uzdah i svaku nau molitvu.
Kad se moli Ocu, Sinu i Svetome Duhu - Trojinom Bogu, ne trai Ga van sebe, gledaj
Ga u sebi, kao Onog koji u tebi ivi, koji te sasvim poznaje, sveg te proima: "Zar ne
znate da ste vi hram Trojinog Boga i da Duh Boji u vama ivi?"
Imaj u vidu da je Bog u tebi kao Njegovoj slici i prilici, uvek i na svakom mestu prisutan;
ti misli posredstvom Oca, Govori posredstvom Sina (Rei), deluje kroz Duha Svetog.
Ono to je svetlost za telo - to je misao ili Bog Otac za duu; to je hrana za telo - to je
za duu Re, to je disanje i toplota za telo - to je Duh Sveti za duu.
Ko je Hristu blizak, esto Mu se obraa svim srcem, ima Ga uvek u svesti i esto
izgovara Njegovo ime. To je samo po sebi sasvim razumljivo, jer se ovek bez Hrista
osea neraspoloenim i slabim. Ljudi koji su Hristu bliski, oni Njime ive; On je njihovo
disanje, njihova hrana i prebivalite - sve njihovo; i na osnovu blaenstva koja pruaju
Njegovo ime i Njegova sveblagodatna veza, oni se celim svojim biem pripijaju uz
Njega i u Njemu nalaze neiskazano blaenstvo.
Srdana vera u duhovni svet, pre svega u sveoivljavajue i osvetljujue Sunce istine Hrista, oivljava - pri istoj savesti - duu. Ova vera mora da se pretvori u posmatranje
srca. To znai da dua mora istovremeno da se podigne iznad svoje mrane, ulne
prirode i da posredstvom jednog - po mogustvu istog posmatranja - prodre u duhovni
svet. Ovde ona nalazi svoj pravi ivot. To govorim iz iskustva.
U svojoj unutranjosti mi posedujemo duhovno oko, sa kojim se beskrajno vie zapaa
nego sa telesnim okom koje je samo orue njegovo. Ovo duhovno oko posmatra pojave
duhovnog sveta, pre svega Boga, to sunce razuma, i dela Njegove mudrosti i svemoi.
Ovo zanimanje zove se posmatranje, udubljivanje ili gledanje; ono moe da se prostre u
nedogled kao to je sam Bog beskrajan. Ono ima tu osobinu da isti duu, da je
usavrava i pribliava Bogu - praizvoru misaonog svetla. Tada mi, prema meri
Otkrovenja Bojeg, gledamo hijerarhiju anela, njihovu duhovnu svetlosnu prirodu,
duhovnu lepotu, njihovu dobrotu i ljubav prema Bogu, izmeu sebe i prema ljudima;
njihovu brigu za ljudske zajednice i za pojedince.
Duhovno oko se, takoe, okree i prema ljudskoj unutranjosti; ovde se njegovo
sluenje odnosi na samoispitivanje, samopoznavanje, svetu trezvenost i straenje nad
svim svojim mislima i pokretima due.
Zamisli, ti gleda nepristupnu svetlost iz koje je proizala svetlost sunca, meseca i
sazvea; sagleda onu pralepotu iz koje potie sva ljudska lepota, ljupkost i raznolikost
pojava; sagleda ljubav i njeno spasonosno delo. Sagleda, najzad, u aru ljubavi, u
nedokuivoj svetlosti Njegovog savrenstva - zraeeg Tvorca neba i zemlje. ta e
pri tom da osea? Znaj, hrianska vera priprema svakog oveka za takvo gledanje."

Dnevnik je izazvao veliku panju. Do 1894. on se pojavljuje u etiri izdanja. Strunjaci

ukazuju na njegovu izuzetnost: "Ova knjiga je u stanju da kod paljivog itaoca izazove
jak preokret u srcu. Njene produhovljene misli deluju snano. One otvaraju jedan zaista
novi svet. Sa puno ljubavi i iscrpno one daju odgovor na svakovrsna pitanja naeg
ispitivakog razuma. Ja nikada nisam naao jasnije i tanije odgovore." (Prezviter G.
Speranski, u pismu redakciji "Ruskog poklonika").
Episkop Teofan Govorov, prevodilac "Dobrotoljublja" i redak poznavalac otaca Crkve,
ponovo je izrazio svoje neizmerno priznanje u vezi sa ivotom i delom oca Jovana: "to
se oca Jovana Krontatskog tie, ja sam uveren da je on uistinu ovek Boji. On je
vredan svakog potovanja.. U to se treba uveriti. Njegov Dnevnik je dobar. Tamo su
svetle misli jedne - u Bogu ivee - due. On radi u slavu Boju i Boja snaga ga krepi."
Dnevnik se do danas revnosno ita i ceni od duhovno iskusnih: "U svojoj iskrenosti,
samoodricanju i duhovnoj snazi, Dnevnik oca Jovana je u svetskoj literaturi neto
jedinstveno. Tu jedan znalac govori o osnovnim elementima unutranjeg ivota.
Njegova po smatranja kriju duboko utemeljenu duhovnu analizu ljudske due, svih
njenih pokreta, od najbolnijeg samopoznanja do blagodatnog duhovnog iskustva, i
prenosi svakom, prema duhovnom uzrastu, ono to mu treba. Sva uputstva to su ih
najbolji asketski spisi iz starine sadrali, ovde nalaze svoj samostalni, savremeni izraz.
Ovaj jedinstveni dnevnik odlikuje oigledna stihija blagodatnog duha, dajui mu
nepresunu aktuelnost i sveinu, onaj peat stvaralakog produhovljavanja koji je
sopstven svim pravim svetim spisima." (Jovan ahovskoj, "Belo monatvo", Berlin
1932).

Ocena u inostranstvu

Godine 1897. Dnevnik se pojavio u prevodu E. Guljajeva, na engleskom jeziku,

posveen kraljici Viktoriji. U to vreme je Anglikanska crkva poela da se interesuje za
pravoslavlje. Zato je Dnevnik naiao na sveopte zanimanje.
Aleksandar Vajt, doktor teologije na Edinburkom univerzitetu objavljuje svoje delo o
ocu Jovanu u dva toma. Prvi tom, "Ocena vrednosti oca Jovana", sadri neko liko
injenica iz njegove biografije. Drugi tom sadri izvode iz Dnevnika. A. Vajt primeuje:
"Dnevnik, "Moj ivot u Hristu" itao sam nekoliko puta, potom sam itao sve to postoji o
ivotu i delu oca Jovana, i doao sam do uverenja da je on najznaajniji duhovni pisac
naeg vremena, pravi mistik duha i iskusni molitvenik. Mnoga njegova iskrena i snana
izlaganja zapeaena su zadnjom reenicom: "Go je moje duhovno iskustvo". Kad otac
Jovan upozorava na mrane strasti naeg srca i poziva nas da ih odluno odbacimo i
da, nasuprot svim burama savesti, pristupimo svetom prieu; kad nas poziva da se u
pokajanju od sveg srca molimo i uverava da nas Bog uvek uslii; kad navodi kako se i
sam u svoj svojoj nedovoljnosti molio i odmah bivao uslien; kad tvrdi: "to je moje
sopstveno iskustvo" - sve to odraava zaista nesalomljiv autoritet.

Bezuslovnost i vatrena revnost ovog oveka, njegovo potpuno samoodricanje, pre

svega pri suverenom posmatranju sebe samog, njegovo blagodatno smirenje, njegovo
poivanje u Bogu, vrsto pouzdanje u re Boju - s pravom ga ini duhovnim
autoritetom, duhovnim voom najvieg reda.
Otac Jovan, kako je sa puno ljubavi oslovljavan, predstavlja ivi potporni stub, jedno na
daleko zraee svetlo Pravoslavne crkve. Ova Crkva je najstarija, najuzvienija od svih
hrianskih crkava. Ona se oslanja direktno na samog Gospoda i Njegove apostole. Po
padu Carigrada 1453. Moskva je postala njena sveta prestonica, jedan snani rival
Rima. Ruska Pravoslavna crkva je - to se tie istog dranja dogmi, kanona, obiaja i
moralnih zapovesti - meu svima najpostojanija. Nikad nijedan novitet nije prodro u nju.
Ona je prava tvrava svih koji su se odluili da idu putem spasenja. Ona je, kratko
reeno, ona Crkva iz koje potie otac Jovan.
Danas, kao i pre 40 godina, otac Jovan stanuje u maloj, neuglednoj staroj parohijskoj
kui sa malim vrtom, udaljenoj od crkve nekih pola milje. Ureaj njegovog malog stana
je krajnje skroman. U njegovoj radnoj sobi nalazi se jedan pisai sto, vie regala za
knjige, stolice i jedan tvrdi krevet. To je sve. Tako stanuje - od cele Rusije potovan svetenik Krontata, koji svake go dine na stotine hiljada rubalja podeli nevoljnima."
Brojne novine i asopisi u Engleskoj i Americi, kao i u Nemakoj, Francuskoj, Italiji i
drugde prikazivali su rad i delo oca Jovana.

Za 35. godinjicu rukopoloenja

35. jubilej 1890. bio je drutveni praznik. U Krontat je bilo dolo na desetine hiljada
ljudi; gostionice su bile prepune. U katedrali Svetog Andreja sluilo je 30 svetenika i 6
akona u prisustvu oko 7000 vernika. Po svetoj liturgiji, otac Jovan se obraa
prisutnima: "Vaa ljubav prema Bogu i prema meni - Njegovom sluzi, dovela vas je
danas u ovu sveanu katedralu da bismo jednoduno slavili praznik vere, praznik
svetenstva i praznih duhovne zajednice. U mojoj linosti vi potujete sveteniko
dostojanstvo. ast koju vi meni ukazujete uznosi se do Isusa Hrista, jer je sve
svetenstvo Njegovo. On sam inodejstvuje kroz nas, On - veni Prvosvetenik.
Hvala vam za vae darove. Ali, kako u da primim vau hvalu? Ja sam samo nekoristan
sluga Hristov koji sam Njegovom silom inio ono to je trebalo da inim; ak ni to nisam.
Moja savest priznaje - po mom unutranjem oveku - da je mnogo ega nedovoljnog
bilo u mojoj slubi. Duan sam da ovo priznam i da molim Boga za milosre, a vas za
razumevanje prema mojim slabostima. Ipak, ja svim srcem eznem za pobonou i
celom snagom u teiti, uz pomo Boju, da napredujem u tom pravcu, jer je reeno:
Budite savreni kao to je savren Otac va na nebesima."

Zatim slede brojni govori. Kao prvi, obraa se nastojatelj katedrale Sv. Andreja:
"Upravitelj sudbina nije bez razloga tebi dodelio da slui zapravo u Bojem hramu Sv.
Andreja. Apostol Andrej je u svoje vreme bio prorekao naoj otadbini slavnu budunost
u veri i pobonosti. A Krontat nije do sada ni po svom poloaju ni po svojoj istoriji imao
uea u delatnosti Bojih ugodnika. Ti si doao ovamo kao smireni svetenik i poeo
da dela sa iskrenom verom u Boju milost, ija sila sve nedostatke popunjava. U
prostoti i estitosti protekle su mnoge godine tvoje neumorne i plodne slube: kao
svetenika, verouitelja i prijatelja ljudi. Bile su to godine borbe sa sopstvenim
slabostima, kao i sa ljudskom tvrdoom srca. Te borbe su trajale sve dok slava tvog
neprekidnog zalaganja u slubi ljubavi i u molitvi nije zahvatila srca svih verujuih u
Rusiji. A danas je ovaj usamljeni grad, koji je do sada pokrivao samo vojne i trgovake
interese, kroz tvoju delatnost postao ishodite religiozno-moralnih vrednosti. Ova
katedrala, koju si ti bitno proirio i ukrasio, ne moe vie da primi u sebe sve one ljude
koje si ti u veri zagrejao."
Protojerej F. Ornatcki, delegat drutva za religiozno-moralnu obnovu, izjavljuje: "Isus
Hristos naziva buduu delatnost svojih apostola i njihovih sledbenika "svetlost sveta".
Prema potrebi vremena On postavlja izuzetne pojedince na hriansko radno polje. U
takve, bez sumnje, spadate i Vi. Zalutalim ljudima naeg vremena potrebna je, pre
svega, nepokolebiva vera, topla molitva i neumorna delotvorna ljubav, to Vi, u stvari,
sobom otelovljujete. Tako ste Vi sauvali od propasti bezbrojne ljude, uveli ih u vrline i
pribliili Bogu."
Redaktor asopisa "Ruski poklonik" kae: "Na slavljenik je svima poznat kao - ,otac
Jovan Krontatski". Mnogi ne znaju njegovo prezime. Kao jedan od velikih, poput Kneza
Aleksandra Nevskog (ruski nacionalni junak), i on nosi ime mesta svojih junakih dela,
svojih osvajanja i pobeda. On je u Krontatu vaspitao nekoliko generacija ruske
omladine u moralno - hrianskom smislu; ovde je on ostvario ogromna dela ljubavi
prema blinjem, kao niko drugi u tolikim razmerama. Ovde je on bezbrojne nauio toploj
molitvi, da se od srca kaju, da se odluno i zauvek prema dobru okrenu. Ovde je on,
takoe, otkrio blagodatnu snagu isceljivanja i time najuverljivije posvedoavao veru.
Ono to je ovaj duhovni junak postigao daleko prevazilazi granice Krontata; njegova
dela slue celoj otadbini. Time je on postao duhovni vaspita i voa svih koji za njega
uju, koji mu se obrate."
Protojerej Putjatin izjavljuje: "Otac Jovan u svom svetenikom delu sledi obrascu
samoga Hrista. Kroz njega u svet ulazi svetlost Boje blagodati i osvetljava sve koji ga
sreu... Njegov dolazak svakome do nosi radosno uzdanje. On je uvek meu ljudima.
On jede sa propalicama, pronalazi porone i ini da mnogi od takvih menjaju svoj ivot.
Njemu dolaze dvorjani i vojskovoe sa svojim nevoljama. Njemu donose bolesne i
besomune - i on ih lei. Njemu se ispovedaju dugo skrivana zloinstva, i on uzima
stradanja ljudi na sebe. On ishranjuje hiljade gladnih i posle desetina godina njihovOg
svakodnevnog hranjenja jo mnoge korpe ostaju pune. Iz njega izlazi udesna sloboda i
milosre ... Posle ispunjenog radnog dana on provodi noi u molitvi. Pred naim oima
se ponavljaju dogaaji kakvi su nam poznati iz Jevanelja i Dela apostolskih."

Za vreme sveanog ruka raaju se brojne zdravice. Potom otac Jovan naputa svoje
goste, da bi nastavio praznovanje u Domu radinosti.

Milioni za druge "Dajite i dae vam se" (Luka 8, 38)

Drutvena delatnost oca Jovana rasla je iz godine u godinu. On podie radnike

domove sa radionicama i nonim sklonitima za besposlene; osniva dnevna boravita i
sirotinjske domove, osnovne kole i radnike kole za sirotu decu; ureuje besplatnu
lekarsku slubu za nevoljne; pomae crkve i duhovne seminare, osniva i izdrava etiri
manastira. Zatim, pomae bezbrojne dobrotvorne organizacije, privatna lica i prosjake.
Odakle otac Jovan uzima sredstva za sve to? Cela Rusija ih alje svome molitveniku;
hiljade rubalja od bogatih i kopejke od sirotih. Dnevno pota donosi do 200 novanih
poiljki. Po izjavi njegovog sekretara, godinje stie oko milion rubalja. Vie od toga
daju lino u ruke ocu Jovanu oni koji mu se neposredno zahvaljuju za uinjena dobra.
Svaki dan stiu i paketi sa bogatim poklonima. Tu su skupoceni crkveni sasudi,
umetniki obraeni zlatni krstovi, zlatne kadionice i zlatotkane odede sa biserom i
dragim kamenjem u vrednosti od stotine i hiljade rubalja. Svi ovi dragoceni predmeti
pune crkvenu riznicu u Domu rada i ine je najvrednijom u Rusiji. Drugi paketi sadre
svetenike odede, mantije i dr. Sve su to darovi zahvalnih i duboko odanih ljudi. Oni
sebe smatraju srenim kad mogu prema ocu Jovanu da izraze u ovom vidu svoju
zahvalnost, da neto uine za njega i za Boje delo.
Ali, to ni izdaleka nije sve. Njemu se po klanjaju kue - za njegove ustanove, poljska
imanja - za njegove manastire, parni brodovi sa svom poslugom - za njegova putovanja.
Ljubav naroda ne poznaje granice. Ova reka poklona neprestano raste.
Zato mu ljudi poklanjaju novac? Zato to je on raspalio njihova srca prema dobru, zato
to u njega imaju poverenja i sigurni su da e on taj novac da upotrebi bolje od njih
samih. Od novca onih koji su doiveli obnovu svoga srca i due podiu se kole i
sirotinjski domovi, nona sklonita i radionice gde se zagrevaju ljudi koji su godinama
stradali od fizike i moralne hladnoe.
Inicijativom oca Jovana promenilo se i lice Krontata. U njemu nastaje ceo jedan red
uoljivih zgrada u ijoj izgradnji su siromani nali zaposlenje, hleba i duhovne potpore.
Preko 20 godina je on finansirao svoj Dom radinosti sa svim njegovim ureajima
socijalne namene, i na kraju mu zavetao oko milion rubalja. Sem toga on daje Bratstvu
sv. Andreja oko pola miliona rubalja kao rezervu za njegovo izdravanje. Stotine hiljada
rubalja poklanja za ostale radne ustanove, seminare, sirotinjske domove i kole po celoj
Rusiji, kao i za izgradnju kola i crkava na Sibirskoj eleznici.

Naroitu brigu uiva njegovo rodno mesto - Sura.

Zahvaljujui njegovoj pomoi, zidaju se nove crkve a stare renoviraju. On alje
skupocene sasude, ikone i odede bezbrojnim crkvama po celoj Rusiji.
Otac Jovan je poasni lan mnogih dobrotvornih ustanova. I u inostranstvu ruske kole,
bolnice, udruenja i misionarski centri dobijaju njegovu pomo. O tome svedoe
zahvalna pisma i povelje kraljeva. Preko svega, otac Jovan pomae bezbrojna privatna
lica, siromane ake, studente, bolesne i oskudne. Sume od po 300-500 rubalja za
svakog od njih nisu retkost. Jednog samo dana, 28. avgusta 1893. poslato je 13.000
rubalja na 192 molioca. Dne(r)no se takoe milostinja deli na 1000 do 1500 prosjaka.
Otac Jovan ne podvaja linosti; daje svakom koji mu se obrati: siromanim katolicima
isto kao i Jevrejima, hrianima i Tatarima. "I oni treba da slave Boga" - govorio je on.
Pored novane pomoi koju njegov sekretar sprovodi, otac Jovan i lino deli novac
kojima je potreban. Niko od njega ne ide neuteen. Gde vidi potrebu, on vadi stotine
rubalja iz svoga depa koji se neprestano iznova puni, i prua ih, najee ne brojei.
Njegova desnica zaista ne zna ta ini njegova levica. U svojoj bestrasnosti njemu nije
stalo do vrednosti novca ve do ljubavi prema blinjima. On belei: "Dajte i dae vam
se; jer, po meri kojom merite bie i vama mereno. Ove Gospodnje rei se na meni
neprestano ispunjavaju. Ja po mogunosti dajem sve to posedujem i dobijam od
drugih, po Bojoj proceni, sve u izobilju. Kakva samo poplava razliitih dobara bez mere
i kraja. Oe, hvala Ti za Tvoju izdanost i za svu utehu!" Pritom on ima naelo: "Ja lino
ne posedujem sopstveni novac. On se meni daje. esto ne znam od koga dolazi. Zato i
ja ne gledajui dajem novac tamo gde on moe da donese korist. Ako te i svakodnevno
mole za milostinju, budi spreman da je da. Ne daje tvoju svojinu, nego svojinu Boju.
Tvoja je samo dobra volja. Ti si samo izvrilac Boji, sluga male brae Hristove. Stoga
radosno i u smirenju vri svoje delo. Takav tvoj rad bie bogato - preko mere nagraen,
zato i ti budi dareljiv prema drugima i nemoj im davati po zasluzi, ve prema njihovoj
potrebi. Sve dobro koje drugima uini vratie ti se, ranije ili kasnije, kao i sve zlo koje si
kome naneo vraa se u tvoju unutranjost. Misli na to da je Bog pravian u najveoj
meri, do poslednjeg slova.
Hrianska ljubav radije prihvata da podnese svako ogranienje, nego da sebi dozvoli
ljutnju, ogorenje ili roptanje protiv onih koji nas iz svoje nematine, zbog slabog
karaktera ili tendenciozno uznemiravaju, ive na teret drugih. Jer, gde je ljubav tamo je i
Boja blagodat, dobrota, mir i izobilje. Hrianin je spreman da pretrpi sve, samo da ne
izgubi blagodat koja je za njega najvie dobro."
Otac Jovan upoznaje ljude u svetlosti Boje blagodati i prema njima se odnosi onako
kako ga blagodat na to upuuje. Ponekad on odbija da primi i velike sume novca, ako
oseti da je taj novac nepravednim nainom steen. Tako jednom, na putu za Finsku,
ulazi u njegov vagon neka gospoa i daje mu za siromahe ek na dvadeset hiljada
rubalja. Ali on odbija: "Ja to ne mogu da primim, to je nepoteno steeno". ena

potreena priznaje da je to stvarno na prevaru dobila i, posle ovog sluaja, promenila je

svoj ivot. - Drugom prilikom mu, posle slube Boje, jedna ugledna gospoa prua
veliko pakovanje novanica sa trideset hiljada rubalja u dobrotvorne svrhe. Ali na to
otac Jovan nije obratio panju. On otro pogleda ovu gospou i upita je na koji je nain
dola do tog novca. Pogled mu je prodirao duboko u njeno srce. Nemona pred njim da
sakrije, ona priznaje da je to bogatstvo zaradila bludom. Ali je istovremeno tvrdila da je
odavno prekinula ovo prljavo zanimanje i moli ga da ovaj novac primi kao pokajanje za
njen greni ivot. Ali otac Jovan to ne prihvata: "Ako si svoje bogatstvo kroz greh
zaradila, onda ga ti sama podeli na siromahe. Prihvati se asnog posla i stii svoj novac
poteno. Od takve zarade donesi mi nekoliko kopejki, i to e onda biti tvoja prava rtva
pokajanja pred Bogom."
Oca Jovana na njegovom putu ne moe niko da potkupi. Reka zlata ne ini na njega
nikakav utisak; on u tome nema svoj deo. Dok se milioni slivaju u njegove ruke, on uvek
ivi u istoj maloj suroj parohijskoj kui, sa istim svojim skromnim pokustvom. On ni
paru ne ostavlja po strani da se nae, ni za sebe ni za svoje. Nekoristoljubiv, ista srca,
on obavlja slubu i dnevno razdeljuje siromanima oko sebe sve to ima. Zato on to
tako ini? Zato to se ne oslanja na sebe i svoj kapital, nego na Boga. I to njegovo
pouzdanje nikad ga nije napustilo.
Za oca Jovana je novac, kao takav, bez vrednosti; za njega je bitna punoa Boje
blagodati koja na njemu poiva. Na to se jedino usmerava sva njegova panja. Taj
sunani Boji dar, koji ga ispunjava, otvara prema njemu srca drugih i od njih onda
dolazi ta zlatna reka obilja. On iz iskustva zna: ne brini se za novac. Ako ti je potreban,
Bog e te zasuti njime kao manom u pustinji. Jer Njegova je zemlja sa svim njenim
dobrima. Tei samo Carstvu Bojem, trudi se da popravlja ljude, da ih uvruje u
veri i da doprinosi njihovom spasenju. Utvruj sebe samoga u tome, isti svoje srce,
obavljaj savesno svoju dunost, ispunjavaj briljivo sve svoje zadatke, a novac, jelo,
odelo i sve to ti treba - dobie u obilju.
NAPOMENE:
1. Jovan Sergiev, Pouavanja, 1898 - str. 95. 122
2. ustin, O Jovanu Krontatskom i Optinskim starcima.

IV DUHOVNI OTAC RUSIJE

sadraj
Otac Jovan je molitvenik Rusije. Narod ga potuje kao da je patrijarh. Stotine hiljada
dolaze u Krontat da bi dobili njegov savet i blagoslov. Njegova putovanja su kao
pobedni trijumfi. Car mu poklanja svoje naroito poverenje. Glavari crkve mu priznaju
blagodatnu snagu duha. Nebrojeni pomau njegovu drutvenu delatnost, koja se
protee preko cele Rusije.
Ali, njegova najosnovnija briga je - ivot u Hristu. On revnuje u tome i belei svoja
blagodatna iskustva u svom dnevniku, koja mnogima slue kao putokaz. Ljudi mu se
sve vie obraaju po duhovnim pitanjima i on ih vodi smernim hrianskim putem srcepoznanju.
Pri svemu tome, on obavlja svoju redovnu sveteniku dunost i kroz nju slui Bogu i
ljudima.

U severnom zaviaju
Posebna briga oca Jovana je njegov zaviaj Sura. Od 1890. on putuje tamo skoro
svake godine u rano leto. To zamorno hodoae na grob svoga oca on posmatra
obavezom ljubavi prema blinjem. Put ide preko Arhangelska, Onekog jezera i severne
reke Dvine, ka severoistoku. Prema tokovima reka on vie puta menja brod. Kad je
sua i niska voda, delovi puta mora da se savlauju "trojkom" preko neravnih puteva.
Danima on provodi na parobrodu, u pratnji nekolicine od svoje duhovne dece. "Ja se
ovde odmaram; na brodu mogu stvarno da se odmorim. Ponekad mi moja popularnost
pada teko, nigde ne mogu da budem neprimeen." Na ovo malo kvadratnih metara,
sasvim okruen vodom, on uiva kratkoronu slobodu, posle jedne duge godine
zamora. Ali i ovde nije bez posla. ita Jevanelje i svete Oce, pie svoj dnevnik ili
priprema besedu za naredno bogosluenje. Uz to se od srca raduje Bojoj prirodi.
Samo nekoliko "srenih" mogu na ovom putu da prate oca Jovana. To su svetenici,
monahinje, lanovi Bratstva sv. Andreja, studenti i zanatlije. esto putuje sa njima,
jedan deo puta, i igumanija Taisija. Ona voli Levinski manastir i stara se o novom
manastiru od Sure i njegovom odeljku u Petrogradu i Arhangelsku. Verni pratilac je i
drvarski trgovac Kirkalov. Kao dubokoverujui ovek, on potuje velikog molitvenika,
podie u svome selu crkvu, pomae u Arhangelsku Dom surskih sestara i daje redovne
priloge manastiru u Suri.
Stalni putni pratilac je i baronica T., iji je mu na uglednom mestu u dravnoj
administraciji. Ona je 16 godina nosila teko stradanje koje je i domaim i stranim

lekarima prkosilo. Najzad se obratila ocu Jovanu. On se molio i ona je ozdravila. Pria:
"Oseala sam, potom, da ne mogu vie da ivim na uobiajeni nain. Otila sam kod
bauke da pitam za savet. On mi je rekao: "Pomai siromanima i zahvaljuj Bogu". Ja
sam se onda preselila u Krontat, u jednu sobicu Doma radinosti. Tamo sam zaposlena
u biblioteci i rukovodim prodajom knjiga. Sad sam srena to mogu svakodnevno da
idem na svetu liturgiju i da se prieujem." Baronica uvek na putu uzima poslednje
mesto, dri se neupadljivo. U svojoj brodskoj kabini ona ima dosta svea, malih ikona i
duhovnih knjiica za deljenje.
Za vreme plovidbe, otac Jovan je rado na palubi, moli se i posmatra. Tada ga svi
ostavljaju na miru. Preko dana, on prilazi jednom ili drugom saputniku. esto govori sa
igumanijom Taisijom. Pogledaj tu arku veernju rumen. Koliko svetla, toplote i lepote
zrai to sunce. Divan je Bog u svojoj tvorevini. A koliko je uzvieniji On sam, Sunce
razuma, nae najistije Svetlo. Gospode, kako Ti samo oivljuje, zagreva i
osvetljava duu, i kako su beskrajno siroti jadni nevernici.
Bauki se esto obraaju pojedinci iz pratnje za usamljen razgovor. On dobre volje
svakome izlazi u susret. Jedan ga svetenik pita: "Bauka, ta Vi radite na dugom
putovanju, u emu provodite vreme?" "Ja se molim neprestano - odgovara otac Jovan
brzo - i uopte ne mogu da razumem kako moe da se ivi bez neprestane molitve.
Molitva je disanje due."
Jedna seljanka ga moli: "Bauka, naui me da se molim!"
"To je najlake, u isto vreme i najtee. Dete moli na svoj nain, moli oca ili majku. I mi
smo deca nebeskog Oca. Zato se pretvarati? Govori Mu sve onako kako ti je na srcu i
iznesi pred Njega tvoje potrebe. Gospod je blizu, On slua tvoju molitvu. Ali budi mudra,
paljiva i uvaj svoj um."
"Ja se malo molim, bauka, poslovi me pritenjuju, uvee padam mrtva umorna u
postelju i budim se sa brigom i obavezama."
"Molitva i spasenje ne zavise od mnogo rei. itaj malo, ali itaj svesno, sa toplinom
srca. Pre svega, meutim, preko celog dana uvaj seanje na Boga, skrivenu,
unutranju molitvu. I ja sam nemam vremena za dugo manastirsko pravilo, ali, gde idem
i stojim, mene prati seanje na Boga. Ja Mu se molim u duhu, zadravam se pred Njim,
gledam Ga pred sobom. Misao na Njegovu blizinu nikad me ne naputa. Potrudi se i ti u
tome."
Otac Jovan razgovara i skupno, sa svima prisutnima; uvee uzima Sveto pismo, ita iz
njega i tumai proitano. Svi putnici sa broda prisustvuju, takoe i posluga. Samo dva
krmara strae na svojim mestima, ali i oni sa panjom sluaju To traje do duboko u no;
na kraju otac Jovan blagosilja i otputa sve. Tad on, neumorni, vri svoju veernju
molitvu i priprema se za sutranju liturgiju.

Otac Jovan usput poseuje sela, gradove, manastire. Gde se zaustavi da slui dnevnu
liturgiju, zvona sveano odzvanjaju. Hiljade ljudi, iz cele okoline, uri prema crkvi. Prost
narod mu se primie u strahu Bojem i u njemu gleda oca, pred kojim se iznosi ceo
mukotrpni ivot. Gde je stoka krepala, neka kuica izgorela, gde crkva ima potrebu za
obnovom a sopstvena sredstva ne stiu, tamo se polae nada u njegovu pomo. On
prihvata, tei i pomae.
Gradski svetenik iz Viterge hvali njegovo zalaganje: "Gde Vi, bauka, doete,
radosno odzvanja veliko praznino zvono. Sve se radnje zatvaraju, ceo posao staje.
Narod se poletna duha skuplja na toplu molitvu. To nije zauujue, jer Vi sami
podseate na veliki plamen. Kao to vatra sve zagreva, tako i plamen Vae molitve
zahvata sve prisutne, svetenike i laike, i cela se crkva revnosno i toplo sa Vama moli."
Razna zbivanja svedoe o sili takve molitve. Jedan iz te pratnje kazuje[1]: "U leto 1894.
nosio nas brod, po severnoj Dvini, kraj sela Troickoje. Na horizontu se pojavili dimni
oblaci. to smo dalje vozili uz reku, to je dim bivao sve gui; mirisao je aromatino:
ume i tundra gore. Devetnaestog juna pristiemo, rano ujutru, u selo Jagri za Boju
slubu. Dan je ist i sunan. Seljaci su pred selom, vuku vodu i polivaju zemlju; svi sa
strahom oekuju poar koji se blii i sobom donosi, polako ali sigurno, pusto. im je
na brod pristao i crkveno zvono odjeknulo, svi su prekinuli posao i poli u crkvu. Oni se
tue ocu Jovanu za suu i vatru koja preti njihovim kuama i mole za njegovu pomo.
Otac Jovan osea njihovu nevolju i snai njihovo pouzdanje: "Sve to verujui traite, vi
ete i dobiti. Sad emo zajedniki da se molimo za kiu!" I otac Jovan slui i moli se sa
njima iz sve snage, dok nije sa njegovog lica potekao znoj.
Kad je posle slube Boje, oko podne, okruen narodom izaao napolje, nebo je bilo
puno oblaka. Dok je ulazio u brod, kia je uveliko poela. Seljaci se tiskaju na obali.
Jedan starac istupa iz njihove sredine: "Oe, tri meseca nije bilo kod nas ni kapi kie,
ega je isuila nae njive, vatra opkolila naa naselja. I Vi ste se, na nau molbu,
pomolili Bogu i On nam alje kiu. Mi se od srca zahvaljujemo." - "To je uinio sam Bog"
- odgovori otac Jovan i prikloni prijateljski svoju glavu. Kad je brod krenuo, njih nekoliko
je poelo da peva jedan psalam, vie hiljada glava prihvati pevanje, dok ih pljusak nije
nadglasio. Sela su bila spasena.
Takvi dogaaji u ivotu oca Jovana nisu retkost. On se uvek zahvaljuje Bogu za
uslienu molitvu i belei: "Gospode, ja Ti zahvaljujem. Ti si opet na moju molitvu poslao
blagu kiu posle uporne sue i ugasio si poar ume koji je pretio Tvojim ljudima; jer
Tebi je sve lako ostvarljivo."
Brod plovi dalje. "To je moja verna Severna Dvina" - apue otac Jovan za sebe i gleda
silnu reku. Kako je esto plovio njome kao uenik, kasnije kao nezapaen student, od
Arhangelska za Suru. Sad putuje sopstvenim brodom u svoj zaviaj, okruen po
tovanjem i ljubavlju.
Najzad, brod skree u reku Suru. Pred nama lei selo Sura. im je brod bio na domaku
oka, poe da udara veliko crkveno zvono - kao o Uskrsu. Pristanite je ukraeno

cveem. Celo selo, sa svetenikom na elu, kree pred oca Jovana. Svi se tiskaju oko
njega, svaki dobija njegov blagoslov. To traje dosta vremena. Potom se otac Jovan,
praen od svih, uri pravo u novosagraenu crkvu sv. Oca Nikolaja.
Pri osveenju ove crkve, juna 1891, on je govorio: "Bogu neka je hvala! Nije vie san
nego puna stvarnost. U ovom siromanom naselju, gde su do sada, izmeu deset
drvenih kuica, stajale dve dotrajale crkvice, sazidana je ova lepa kamena crkva. Nju je
sagradio sin siromanog teca iz ovoga sela, u kojem su tokom 350 godina sluili
svetenici iz roda Sergieva. Blagodarei Gospodu, ja sam ovaj Njegov divni Dom
izgradio bez dravnih sredstava. Kad su ljudi u Petrogradu i Moskvi saznali za ovu moju
nameru, netraeno su mi slali svoje priloge. Veliki knez Georgije Mihailovi poklonio je
ikone za ikonostas. Naa crkva je plod ruske vere. Gospode, ja volim Tvoj hram kao to
sin voli oevu kuu - to stanite gde nam se Ti tako udesno pribliuje, gde se kroz
ivotodavnu tajnu sa nama sjedinjuje, isti nas, osveuje i obnavlja; ovaj dom u
kojem se ita Re Tvoja i svi mi zajedniki pred Tobom stojimo.
A sad se obraam vama, lanovima ove seoske parohije. Za vas sam ovu crkvu
sagradio; budite nje dostojni. Poseujte nedeljom i praznikom Boju slubu; molite se
jasno i iskreno Bogu. Molite Ga za Njegovu blagodat, mir, zdravlje i spasenje. Molite se
takoe za one koji su izgradnju ove crkve pomogli svojim sredstvima.
Da biste Boju slubu razumeli, uite se da itate. Sa velikom alou sam primetio
koliko je analfabeta u Suri, i zato sam odluio da napravim veliku kolsku zgradu, sa
svim to je za nastavu potrebno. Drvo za to ve je pripremljeno. Stoga vas u ime Boje
sve molim, i roditelje okolnih sela, da poaljete svoju decu u buduu kolu. Ona e uiti
da itaju i piu, uie zanate i rukodelje, da tako budu od koristi i sebi i drugima. A pre
svega da se ue da razumeju Boju slubu i Zapovesti Boje, da estito ive za
spasenje svoje due. - Idite revnosno sa svojom decom u crkvu, naviknite ih moljenju,
uenju i radu; samo tako ete u obilju da ivite i siromatvo vas nee vie pritiskati." Otac Jovan poznaje nudu tih seljaka koji su zadueni kod trgovaca i kafedija i stoje
pred krajnjom bedom.
Uskoro je poela izgradnja kole, koja je 1893. bila otvorena. Tog puta je otac Jovan
odmah po dolasku u Suru pourio u sagraenu kolu i pregledao u njoj sve do sitnice.
Uionice su bile ugodne i svetle, sve je ustrojeno prosto i praktino. Ve prvog dana
pojavilo se 60 dece. Idueg dana je, neposredno posle svete liturgije, izvreno veoma
sveano osveenje kole. Otac Jovan se toplim reima obraa uiteljima i acima.
Potom blagosilja svako prisutno dete, ponaosob; svako dobija po jedno Jevanelje,
Psaltir i nekoliko knjiica verske sadrine.
Idueg jutra on dri u Svetonikoljskoj crkvi svetu liturgiju i svim stanovnicima sela daje
sveto priee. Potom odlazi, praen od svih, do novosagraene crkvice na grobu
njegovog oca Ilje Sergieva i do groba njegovog strica, svetenika Mihaila. Tamo otac
Jovan dri parastos.

U ostalom vremenu svoga boravka, on se neumorno stara za stanovnike Sure. Prvo se

obraa sveteniku i pita za njegovo stanje. Zatim, poseuje svoje srodnike. Pred novom
seoskom kuom koju je dao da se podigne, sedi krupan seljak, a pored njega
dobroudna stara seljanka u narodnoj nonji. To su sestra oca Jovana i njegov sestri;
tu, u blizini, stoje mlae snaje i sinovci. Svi su oni seljaci i ponaaju se krajnje skromno.
Otac Jovan im pomae kao i celom selu, ni vie ni manje. Svi oni prihvataju tu pomo
sa velikom zahvalnou. On se ugodno osea meu njima i sa usrem slua o njihovim
sudbama, radostima i nevoljama. Potom ide da i ostale poseti.
U Suri se otac Jovan zadri obino 3-4 dana. Kad sve vidi i obavi, on putuje nazad. Pri
rastanku, celo naselje ga prati do pristanita, gde se rastaju i on blagosilja svakoga od
njih. Kad brod krene, on jo dugo stoji na palubi; oi su mu vezane za ovo voljeno
zaviajno gnezdo, sa molitvom da bi Gospod ovaj zaostali narod prosvetio svetlou
svoje istine.
Nekih godina put je osobito teak. Ako zbog sue voda opadne, brod ne moe da prispe
do Sure, nego ostaje oko 100 milja da se savlada konjskom zapregom, preko lokvastog
i esto peskom zasutog puta. - Tako se desilo 1901. Njegovi pratioci putuju ispred njega
i zamaraju se na loem putu. Otac Jovan ih prestie svojim koijama, mae im u
prolazu ivahno i sa dobrodunim osmehom. Tada se putnici osete duhovno
osveenim. "Kakva je samo blagodat ovom oveku darovana. im te pogleda obraduje
te kao sa zlatnom rubljom" - dovikuje koija.
Na svom povratku otac Jovan zastaje u Arhangelsku. Tu poseti episkopa i slui u
Blagovetenjskoj crkvi svetu liturgiju.
Predvee odlazi do predsednika optine, a onda kod rektora njegove ranije bogoslovije.
Rektor mu podnosi izvetaj o delatnosti onih ustanova koje otac Jovan novano
pomae. Kad stigne on rado ide do parka kojim se nekad, kao student, etao.
Nou se putuje. Idueg jutra parobrod staje tamo gde ivi druga sestra oca Jovana,
popadija. Tu on slui svetu liturgiju, a potom izlazi sa rodbinom meu metane i divi se
neobino lepom izgledu iroke i snane Dvine sa njenim ostrvcima i rukavcima. Uvee
se put nastavlja.

Osnivanje manastira
Mnogi ljudi, da bi vodili svoj duhovni ivot, imaju potrebu za usamljenou. Zato je otac
Jovan oko devedesetih godina osnovao etiri enska manastira za svoje duhovne keri:
Levinski manastir u Novgorodskom okrugu, Svetojovanjski manastir u Suri,
Voroncevski manastir kod Pskova i ugledni Svetojovanjski manastir u Petrogradu.
Svetojovanski manastir u Suri je nazvan tako u ast njegovog zatitnika - sv. Jovana
Rilskog. Njegov temelj postavljen je 1896, a u junu 1900. je bilo osveenje. Taj manastir

je prosto ali prijatno ustrojen. Manastirska crkva prima 600 vernika. Od nje poinje
stambena zgrada sa dvadeset svetlih velikih soba za po etiri monahinje, a u
produetku su okolne ekonomske zgrade. Pri otvaranju manastira dolo je 120
iskuenica, mladih devojaka iz cele Rusije, mnoge iz plemikih kua. One su ovamo
dole svesno, spremne na svako samoodricanje. Snaan besedniki duh oca Jovana je
njih podstakao na ovu ivotnu odluku. On im se sad obraa: "Boje provienje mi je
dodelilo da u mome zaviaju osnujem ovaj manastir." Time je meni, sestrama i
stanovnicima Sure pala u deo najvea Boja blagodat. Jer manastiri su osveena mesta
molitve, poslunosti i svih hrianskih vrlina, i ivi obrazac estitosti i radinosti. Drage
sestre! Ja bih eleo da vam kaem kako vi u ovom svetom zdanju treba da ivite i emu
treba da stremite. Vaa prva briga neka bude neprestana misao o Bogu i - molitva.
Zatim, stalno uzdravanje, istota u mislima i oseanjima; fiziki rad i bezpogovorna
poslunost u postizanju smirenja i strpljenja prema Hristovoj zapovesti. To bi trebalo da
budu vae vodee obaveze. U manastirskom opteiu su buna, samovolja, svaa i
osuivanje drugih - neprihvatljivi. Ko se o sve to grei, treba ga iskljuiti iz zajednice. Vi
ste sestre dole ovde da biste kroz molitvu, smirenje, poslunost, uzdranje i rad
oslobodile sebe od slabosti. istite se dakle kroz duhovni i fiziki napor, da biste
dostigle spasenje vaih dua i zadobile veito blaenstvo. Drite prema Gospodu
vernost i potvrujte je kroz vae vladanje."
Otac Jovan se brine kako za odravanje manastira tako i celog sela. On je dao da se
podigne radnja gde metani jeftino nabavljaju ribu, po proizvoakoj ceni. Podie
ciglanu, strugaru i mlin u korist manastira, gde seljani nalaze sebi posla. Istovremeno i
osniva starateljstvo za brigu oko ovih ustanova, da odreuje cenu robi i nadnicu
radnicima. Prilikom svojih poseta, on nadgleda ova preduzea i brine se za njihov
napredak.
Tom starateljstvu otac Jovan daje i ne malu gotovinu, od koje su kamate ile u korist
manastira, a 1899. on mu poklanja svoj parobrod "Sv. Nikola" - teretnoputniki brod da
bi se njime olakalo prevlaenje robe mimo posrednikog profita. Zatim, osniva dva
ogranka matinog Surskog manastira, u Petrogradu i Arhangelsku.
U povratnom putu otac Jovan skoro svake godine poseti manastir Levinski; nastojnici,
igumaniji Taisiji daje mnoga vredna uputstva i obavetava se o svim potrebama
manastira. U rano jutro on eta - molei se - kroz rosnosvei park. Onda slui jutrenju i
liturgiju, ispoveda prisutne, dri besedu i prieuje 400 monahinja, radnike i posetioce.
Dok je u manastiru, monahinje se oslobaaju svih tekih obaveza da bi uestvovale na
svim bogosluenjima i da bi sluale uputstva za svoj unutranji ivot. Sve one revnosno
koriste ovu priliku.
Jedna monahinja pita: "Bauka, Vi oseate blizinu Boju?"
"Da, sestro moja, ja Ga oseam sasvim blizu. On je stalno sa mnom, po reima: "Ja u
kod njih stanovati". Kako bih inae mogao sve ovo da izdrim, kad ne bih imao
blagodati Boje."

"Da, Vi se mnogo trudite, Vi se ceo rtvujete, Vi sebe zaboravljate."

"To je preterano reeno. Ja se, u stvari, uz pomo Boju i prema svojim snagama
trudim za spasenje ljudi. Svetenici kao sledbenici apostola, treba da ive za svoju
parohiju a ne za sebe."
"Moe li, bauka, ovek u vreme ovog ivota da se oslobodi od strasti i iskuenja?"
"Naravno ne moe. Mora neprestano da pazi na sebe. Mir due sa Bogom zadobija se,
pre svega, kroz budnost. Ko vodi duhovni ivot i ko se trudi za svoje spasenje,
neprestano mora da pazi na sebe i da kontrolie svoje pokrete srca i razuma. Neprijatelj
vreba i trai da nas zarobi. im otkrije neku pukotinu, jedan trenutak nepanje, upada u
duu i poinje u njoj da gazduje. - Svaki hotimian ili nehotian greh optereuje duu i
rui njen mir. Posledice su nemir, pometenost, nespokojstvo i potitenost. Dui je teko
da ponovo doe u red. Potrebno je najbre - najunutranjije pokajanje srca po reima:
"Prizovi me u nevolji svojoj i ja u te usliiti" (Ps. 50, 15). Gospod poznaje nae slabosti.
On je spreman da sve oprosti, im se iskreno pokajemo. Ja govorim iz iskustva."
Posle veernje, svi zajedniki dugo sede u bati. Otac Jovan nadugako objanjava
Otkrovenje Jovanovo. Potom, dugo jo ostaje napolju u samakom bogoposmatranju.
Slino protiu i naredni dani.
Na dan odlaska, otac Jovan obeduje zajedno sa sestrama i poseuje duhovnike
manastira. Na rastanku, on jo jednom objanjava osnovne elemente duhovnog ivota i
blagosilja svaku monahinju. Onda ga igumanija sa manastirskim horom prati do
parobroda, uz duhovne pesme. Dok se udaljuje, otac Jovan sa palube daje poslednje
blagoslove.

Putovanja kao narodni dogaaj

Zadaci oca Jovana se sve vie poveavaju. Sve vie ljudi mu se obraa. Iz cele Rusije
dolaze telegrami sa molbom za njegovu posetu i molitvu. On ini to je u njegovoj moi.
Cela Rusija postaje njegova parohija. Mole ga da osveti mnoge crkve, razne drutvene
ustanove, bolnice, sanatorije, domove radinosti i dr.
Otac Jovan slui na raznim sveanostima; tako po elji cara Nikolaja II slui u njegovoj
zimskoj palati. Na putovanjima ga zaustavljaju da slui u mnogim mestima, u kolama,
seminarijama i duhovnim akademijama, internatima i sirotitima, u domovima slepih i
hromih. Posle mnogih poziva, on poseuje Vorone, Harkov, Kijev, Vilnu i druge
gradove, gde ga saekuju desetine hiljada ljudi.

Njegova poseta Kijevu 1893. pripada istorijskim dogaajima ovog grada. Kad je 16.
aprila navee stigao tamo i otseo u mitropoliji, ulo se klicanje mnogih hiljada ljudi koji
su ispunili bili ulice oko nje. ekali su ga celu no. On ih je primao od 4 sata ujutru. U 8
asova, u pratnji vladike i generalnog guvernera uputio se ka crkvi. Ceo Kijev je
uzbuen, rad je obustavljen, radnje su zatvorene.
Za vreme slube, u katedrali se od pritiska sveta lomi gvozdena ograda. Crkveni prostor
nedostaje. Ni ikonostas ne moe da zadri pritisak sveta. Otac Jovan se odluuje da
napusti crkvu i da na velikom gradskom trgu odri moleban. Slika podsea na prva
hrianska vremena. Trg, sve kue naokolo, krovovi i sve okolne ulice su prepune.
Preko 60.000 graana je na nogama.
Potom otac Jovan poseuje najuglednije linosti grada. Odlazi do Svetoandrejskog
sabora, svetog istorijskog zdanja Kijeva. Ta crkva lei na jednom uzvienom mestu
kijevskog brega, u ivopisnoj okolini. Od nje se gleda daleko niz Dnjepar i okolna brda.
Njegov pogled miruje na bliskom i udaljenom kijevskom pejzau. Njegove misli zadiru u
ono vreme apostola Andreja kad je ovaj na istom mestu stajao i ukazivao na veliku
budunost Kijeva. Sudbina Hrianstva i njegove otadbine, proimali su oca Jovana
najdublje.
I ovde se oko njega sabralo mnogo naroda. Sa tom povorkom on kree prema
Mihailovskom manastiru. Tu ga ispunjavaju seanja na rusko rano hrianstvo. Njegov
pogled zastaje na spomeniku kneza Vladimira, koji je Rusiji doneo Hrianstvo, i na
mesto njegovog krtenja.
Pogruen u utanje, otac Jovan odlazi do petere slavne lavre Kijevopeerske. On misli
na Boje ljude koji su ovde iveli u strogom samoodricanju i molili se za svet. Oni su mu
jo od detinjstva bili bliski. U peteri on sa nestrpljenjem pita za obitavalita pustinjaka.
Vode ga tamo. Ushien, ostaje tu i obraa se uskrnjim pozdravom ovde upokojenima:
"Vi sveti oci, koji ste iz ljubavi Boje napustili svet - Hristos voskrese!"
Oni su ovde bdili i ostavili iza sebe tragove svoga junakog podviga i svojih duhovnih
dostignua. Oni su postigli ono oboenje kojem i on sam tei. U svoje 63 godine on
dospeva, najzad, u mesto njihovog delovanja. Neposredno, sa puno strahopotovanja,
on im se obraa toplo: "O, vi Boji prijatelji! Sveti Pavle, ti dete poslunosti! Ui nas
poslunosti. Sveti Jovane, koji si strasti ugasio, ui nas da se razgorimo ljubavlju
Bojom." Pri prolazu kraj elija i u crkvi svetog Antonija i Teodosija on je naroito
uzbuen. Odlazei, osvre se nazad: "O, vi mudraci, vi filosofi, vi koji ceo svet gonite na
divljenje."
Za vreme dok se otac Jovan moli u velikoj crkvi, pred kivotom prvog kijevskog
mitropolita Mihaila, glasno se obraa onome koji ovde duhom ivi: "Ti svetiljko Boja, ti
si nam prvi veru doneo; pogledaj samo koliko duhovne dece danas ima - celu
pravoslavnu Rusiju!

I pored kratkog vremena, otac Jovan poseuje katedralu svetog Vladimira koja je sad u
izgradnji. Na kraju poseuje Duhovnu akademiju i njenog rektora, episkopa Silvestra.
On pozdravlja studente sa njemu svojstvenom prostotom: Budite zdravo, prijatelji moji,
Hristos voskrese! Studenti spontano ispoljavaju svoju radost. Kad je naputao Kijev,
nepregledna masa sveta je satima u strahopotovanju ekala pred eleznikom
stanicom. To mnotvo je dralo primeran red. Kad se otac Jovan poslednji put pojavio i
davao im blagoslov, svi su skinuli kape sa glave. Duboko strahopotovanje je osnovna
atmosfera pred ovim ovekom Bojim.
Poznati psihijatar, prof. Sikorski, opisuje svoje utiske: "Dolazak oca Jovana bio je za
Kijev veliki dogaaj. Hiljade ljudi iz svih narodnih slojeva ekali su ga na ulicama; mnogi
su proveli celu no napolju da bi mogli da vide potovanog. Svuda je vladalo
besprimerno oduevljenje, u atmosferi punoj strahopotovanja i molitve. Njega nije
masa traila, nego svaki pojedinac. Ovde su se sretali ljudi svakog uzrasta i stepena
obrazovanja, raznih nacionalnosti i pravaca; mladii, odrasli i starci, radnici i
nametenici, uenici, studenti i profesori, plemii i sluge; prostitutke, pijanice i lutalice.
Svi su sledili jednom impulsu. U prisustvu oca Jovana u svakome se budila savest i na
najbolji nain se pokretale najidealnije odlike bia. On danas nije bio samo Krontatski
svetenik, nego molitvenik i celebnik, narodni junak, zatitnik i savetnik, duhovni otac
svih. On je najpoznatiji, najpopularniji ovek Rusije.
Karakterne osobine oca Jovana pokreu na spontano divljenje pre nego to se bilo kako
analiziraju. Sva njegova duevna ispoljavanja poseduju neku izvanrednu dubinu i
punou. Njegov otar pogled i fina osetljivost u razumevanju psihikih stanja kod ljudi su
svojevrsni. Njegovo zdravlje stoji u punoj harmoniji sa njegovim duevnim
sposobnostima. Uprkos starosti - on je sve, neumoran, krepak. Njegovo lice je
izuzetno dobroduno, radosno i blago.
Pri tom, on se neprestano nalazi u stanju najvie duhovne aktivnosti, pri unutranjoj
sabranosti, umnoj molitvi ili uzvienom posmatranju. Ovo uzvieno raspoloenje, koje
kod prosenog oveka nastupa kao redak izuzetak, u njegovom sluaju predstavlja
normu. Samo u trenucima krajnje iznurenosti slian je drugima. On je uvek pun
oduevljenja i vodi jedan, iznad svih predstava, ispunjen ivot. On ostvaruje svoje ideale
sa puno vitalnosti i rtvuje se dnevno 20 sati u dobrovoljnoj slubi za blinje.
Oigledno je da smirenje, dobrota i krajnje velika ljubav prema ljudima ine njegove
najbitnije karakterne crte, uz neno prijateljsko ophoenje koje premaa sva oekivanja.
Stoga je lako shvatljivo to narod eli da vidi ovakvog neobinog, pravog oveka i da od
njega ui.
Njegova re, njegovo ponaanje, njegova cela linost vaspitava drutvo. Stoga je
njegov uticaj na narodne mase posve lekovit. Nigde nije bilo galame, nemira ili
ispoljavanja histerije. Nasuprot, vladala je zauavajua samodisciplina; ljudi su bili
zahvaeni zdravim, radosnim oduevljenjem i traili da se oslobode moralnih boljki.

ivot oca Jovana je krajnje privlaan i pouan. Taj ivot oekuje jednu - njega dostojnu knjievnu obradu i prikaz onda kad bude usledilo puno, obrazloeno proslavljanje njega.
Tada e ovaj najuzvieniji otac naroda vaskrsnuti u svesti ljudi u punoj svojoj veliini,
kao prijatelj i zatitnik dece, hranilac sirotih, iscelitelj bolesnih, uitelj i uteitelj
izgubljenih i unesreenih, kao pravi prijatelj ljudi i pravi svetenik Hristov.[2]

Vanredno stanje na Volgi

U leto 1894. otac Jovan poseuje gradove izmeu Uglia i Caricina. U to vreme cela
oblast Volge je u vanrednom stanju. Gdegod on doe, tamo postaje opti praznik i svaki
posao staje.
etvrtog jula otac Jovan je na brodu za Sibirsk. Vest o tome stie u grad posle podne.
Odmah se na pristanitu pojavljuje hiljade ljudi. Upravnici grada i plemii plove mu u
susret i potom ga prate. Oko ponoi pristiu. Otac Jovan pozdravlja narod iz broda i
najavljuje svoju jutarnju slubu u gradskoj katedrali.
Masa je sveano mirna, ostaje na obali i tu pale vatre. Mnogi se odluuju da ostanu
preko cele noi i da bde kao pred velike praznike. Neko poinje tiho pesmu: "Svjati
Boe, Svjati Krjepkij, Svjatij Bezsmertnij", i odmah se oko njega stvara ceo hor ... Neki
sede mirno i gledaju svetlo u brodskoj kabini gde se Boji ovek verovatno moli.
Rano ujutru otac Jovan stupa na obalu. Ljudi mu nezadrivo prilaze. Jedan student kao
oevidac pria: "Mene je masa zahvatila i nosila prema ocu Jovanu, iako sam ja u ono
vreme stajao daleko od crkve; vera je u meni bila skoro sasvim iskorenjena
sistematskim studiranjem bezbonih knjiga. - Ja sam ga sad gledao opkoljenog
narodom. Sa verom koja brda premeta bili su doneti bolesnici, majke su mu dodavale
svoju decu. On ih je hitro uzimao u ruke, ljubio ih i blagosiljao. Oseao sam se prenetim
u vreme jevanelskih zbivanja. Iz oca Jovana je tako jako izbijala blagonaklonost. On
prosto i iskreno govori sa svima. Kako dobroduno zvue njegove rei: "Budite mi
zdravo moji prijatelji, vi brao i sestre, vi oevi, majke i deco". - Kako te rei pozivaju
savest na pravo bratstvo."
Predsednik optine prati oca Jovana do katedrale. Tamo ovaj slui svetu liturgiju. Kad
neposredno posle liturgije dri narodu slovo, on se pokazuje kao stanovnik jednog
drugog sveta. Iz njegovih vatrenih, a ipak oinski blagih oiju, zrai svetlost sa ljubavlju i
bestraem vladara i zahvata sve ljude koji su rastrgani od stradanja i strasti, elja i
briga. I oni se priklanjaju ovoj preobilnosti duhovne svetlosti i moralne snage. Pred
njima stoji prava slika Boja.
Pokazuje se da je otac Jovan otresao svu prainu - za zemlju vezanog umovanja - i da
raspolae viim miljenjem, oseanjem i delanjem, to ga ini sasudom blagodatne sile

Boje. A koliko je u njemu istovremeno prostote i smirenja. Ljudi bacaju pogled na njega
sa oseanjem blaenstva i ganutosti. Njima se ini kao da prvi put otkrivaju neto dobro
i poverljivo, to je dosad mirovalo skriveno u njihovoj najdubljoj unutranjosti. Oni ga
gledaju i oseaju koliko ovek zaista moe da bude izvrstan; oseaju da takav ovek
postoji i da on tu pred njima stoji. Sve to svaki od dobra u sebi krije, to sad oivljava i
ljudi plau od radosti pri pogledu na svoj obrazac. Ova pojava se deava, od
hrianskih poetaka do danas, na svim pravim uenicima Hristovim.
Pritom otac Jovan ostaje potpuno jednostavan. Taj izraz potovanja od desetine hiljada
ljudi ne moe u njemu da izazove ni najmanju nadmenost. To je ono to potvruje
njegovu veliinu. U Kazanu je za vreme obeda rekao: "Svaki ovek poseduje u sebi
religiozni oseaj koji je po prirodi sklon da bilo kako doe do izraaja. Meni je Hristos
dodelio boansko saoseanje koje me ini sposobnim da budim u narodu to religiozno
oseanje. To me ini srenim i ja se za to Gospodu neprestano zahvaljujem." I to je u
stvari tako. Taj Boji ovek svuda budi hrianski duh. Tako se i sa mnom desilo. Taj
njegov pogled, to njegovo slovo, onaj sluajui narod - postali su mi reito svedoanstvo
Boje, svedoanstvo hrianstva i ivota uopte."[3]
Arhiepiskop odeski, Nikanor, pisao je u "Ruskom pokloniku" 1894: "Otac Jovan
Krontatski je zadivljujui fenomen naeg vremena. U najsiromanijem podrumu kao i u
zlatnom dvorcu on je najpoeljniji. To nije sve. On nema vremena da ita sva pisma i
telegrame koji mu se alju. Nema vremena da zadovolji ni najnunije potrebe u jelu i
snu. Gdegod doe velike mase ga pozdravljaju i trae njegov blagoslov. Sila njegove
molitve, koja je uvek prosta, esto deluje potresno. I taj jednostavni, neizvetaeni
ovek koji uistinu veruje u dejstvo Boje sile - svetenik je naeg vremena."
Ko je ezdesetih godina mogao da pomisli da e Petrograd tako jednoduno da pokae
svoju veru u svemoguu silu Boju, koja se pred naim oima projavljuje? A to je ipak
jedna injenica koja govori o promeni narodnog duha." - Jedan novinar obavetava u
"Saratovskim vestima" (br. 138, juli 1894): "Dolazak visokocenjenog bauke, koji je
svojim hrianskim ivotom i delom zadobio ljubav cele Rusije, pokazuje, oigledno,
kako je duboko ukorenjena vera u ruskom oveku, koliko je on bogat u ivom
religioznom oseanju; kako njegovo srce snano odgovara na re i delo Jevanelja,
izostavljajui prost narod sasvim, u ijem srcu pulsiraju vera i pouzdanje silom ranog
hrianstva. Brojne slike oca Jovana daju pravu, ali ipak nepotpunu predstavu o njemu:
Na njima se ne da videti ona bezgranina ljubav koja zrai iz njegovih oiju; ono vrsto
prijatno dranje, otvoreno smireno lice, produhovljeno velikodunim osmehom, puno
beskrajnog strpljenja. Gledali smo oca Jovana kako daje svoj blagoslov masi od vie
hiljada glava i posmatrali ga za vreme dok ga je taj narod saletao. Svi su se oko njega
tiskali, molili, zahtevali njegovu linu panju, a on se drao mirno, prema svima
podjednako, i pun ljubavi; nalazio je vremena da dobaci poneku ohrabrujuu re, da
potape po ramenu, da pomiluje decu - iako je bio umoran preko mere. - Snaga
njegovog moralnog uticaja poiva na ljubavi prema ljudima."
Jedna saputnica iz pratnje oca Jovana pie: "Vonja se odvija uistinu carski. Samo svog
voljenog cara moe narod tako iskreno da prima i da prati. Bilo gde na brod da

pristane, najednom se pojavljuju narodne mase koje streme ocu Jovanu. Ovo
potovanje ima neeg silovitog u sebi. Oigledno je da verujui ruski narod time
potvruje svoje duhovno herojstvo, svoje "carsko svetenstvo"."

Poverenje cara

Poetkom oktobra 1894. otac Jovan dobija telegram sa zahtevom da ide u Livadiju na
Krimu, kod teko bolesnog cara Aleksandra III. On je na to rado spreman. Taj car nije
bio samo nosilac politike moi, ve i iskreni hrianin, koji je u crkvi sagledao moralnu
snagu Rusije. On je podravao crkvenu tradiciju, podizao ivotni nivo svetenstva,
osnivao mnoge crkvene kole, pomagao unutranju misionarsku delatnost i razvijao
etiko-religioznu svest u narodu. Njemu je Rusija zahvalna za mnotvo manastira i
crkava, podignutih u znak zahvalnosti za spaseni ivot u velikoj saobraajnoj nesrei
17. oktobra 1888. Tako je izmeu cara Aleksandra III i oca Jovana Krontatskog
postojalo duhovno srodstvo.
Otac Jovan putuje 8. oktobra u Livadiju specijalnim carskim vozom sa kraljicom Olgom,
iz Grke, i njenom majkom - velikom knjeginjom Aleksandrom. Ujutru, 9. oktobra, im je
stigao, dri u crkvi zamka svetu liturgiju sa molebnom za bolesnog monarha. Istog dana
dola su careva braa, veliki knezovi Sergije i Pavel Aleksandrovi. Desetog oktobra
pojavljuje se zarunica prestolonaslednika, princeza Alisa od Hesena, koju bolesni car
srdano i po protokolu prima. To je iziskivalo svu njegovu snagu.
Jedanaestog oktobra car izraava elju da vidi oca Jovana. Ovaj belei sledei dogaaj:
"Oko 11 asova pre podne bio sam pozvan. Usput sam razmiljao kako da prigodno
pozdravim tekog bolesnika. Car me je primio stojei, u punom ornatu, iako su mu
otekle noge jedva dozvoljavale da stoji. Ja rekoh: "Moj caru, neka Te svedobri Bog, Car
careva i Gospodar svih gospodara blagoslovi, On koji u nedokuivoj svetlosti prebiva."
Potom sam izrazio svoju zahvalnost to me je udostojio da doem kod njega u Livadiju.
On je izvoleo da uzvrati: "Ja se sam nisam usudio da vas pozovem u jedno tako
zabaeno mesto Rusije. Ali kad mi je velika kneginja Aleksandra to predloila, ja sam se
rado sloio i zahvaljujem Vam se to ste doli. Molite se za mene, ja sam vrlo bolestan."
Car je bio skroman pri svoj svojoj uzvienosti. Ja odgovorih da zapravo sad oseam
srdanu potrebu da se molim za njegovo skupoceno zdravlje, i da se i sva Rusija za
njega moli. Onda me pozva u susednu sobu da se zajedniki molimo. On je kleao, a ja
sam izgovorio tri molitve. Njegovo Velianstvo se molio usrdno i sabrano, pognute
glave. Kad sam ja zavrio, on je ustao, zahvalio se i zamolio da se i dalje molim za
njega. Bili smo sami. Kad sam odlazio, dola je carica i milostivo me pozdravila.
Posle pet dana car se, na optu radost, oseao znatno bolje tako da je postojala nada u
poboljanje, ako ne i u puno ozdravljenje. Sedamnaestog oktobra sveano je slavljena
godinjica Boje zatite carske porodice u eleznikom udesu 1888. Toga dana je otac

Jovan dao caru sveto priee. On pie: ,Ja sam svoju misiju smatrao neispunjenom
sve dok visokom bolesniku nisam lino pruio svetu priest. Ja sam imam veliku
potrebu za svakodnevnim prieem i smatram da je ogroman nedostatak. kad ga ne
primim. Po otsluenoj liturgiji u Orlandi u prisustvu uzvienih linosti, odneo sam sveti
putir u zamak kod bolesnika i uao u sobu sa liturgijskim reima: "Unutra ulazi Gospod
slave. U veri i ljubavi pristupimo". Kod molitve: "Ja verujem, Gospode, i ispovedam..."
car je svaku re pobono izgovarao i u strahopotovanju primio svetu priest. Suze su
se kotrljale niz njegovo lice; on je dobio blagodatnu utehu.
Poboljanje je dralo do veeri. Car je sredio tekue dravne poslove. U dva naredna
dana bolesniku se stanje opet pogoralo. Bio sam pozvan da se sa caricom i
prestolonaslednikom molim za njega. Cela carska porodica se molila na kolenima, sa
suzama. Car je oseao poveanu slabost; bolest se pojaano ispoljavala. Srce je
otkazivalo, disanje postajalo tee, izbacivao je krv i moralo je da se pribegne vetakom
davanju kiseonika. Pri svemu tome, car je duhovno bio potpuno pribran. Nije se alio.
Pokazivao je puno samosavlaivanje i nastojao da ohrabri svoje blinje, iako mu je
sopstveno stanje bilo tano poznato. Dvadesetog oktobra car je oseao svoj kraj. On se
sa mnogo ljubavi oprostio sa prestolonaslednikom, caricom i svom rodbinom. Dok je
otac Jovan sluio u crkvi svetu liturgiju, car je od svoga dvorskog svetenika primio
svetu priest. Potom je traio da doe otac Jovan. Ovaj pria: "Odmah po svetoj liturgiji
urio sam k njemu i ostao sam sve do njegovog mirnog upokojenja. Po elji carice
odrah moleban i obavih tajnu jeloosveenja, koju je car u iskrenoj veri primio. Potom
sam, po njegovoj elji, stavio i drao ruke na njegovoj glavi. Posle krae pauze iznova
poee napadi oteanog disanja; car je patio mnogo. Donet je kiseonik. S leve strane je
bila carica, ispred njega su stajala oba njegova starija sina, desno mlaa deca, veliki
knez Mihailo i velika kneginja Olga; iza njegove fotelje stajao sam ja. Ne optereuju li
moje ruke isuvie Vae carsko Velianstvo? - upitah. Ne, odgovori car. Od Vaih ruku
oseam veliku olakicu; im ih udaljite, meni je vrlo teko. Molim Vas ne udaljujte ih. To dolazi svakako otuda to sam upravo doao sa svete liturgije gde sam u ovim
rukama drao preasni putir sa telom i krvlju Hristovom, primio uea u tajni
pretvaranja i priestio se - rekoh ja. - Tako je prolo oko pola sata. Samrtnik se bojao da
je meni teko to tako dugo stojim i molio me da sednem. Onda je car Aleksandar III
izvoleo da kae: "Ruski narod Vas voli". "Da - odgovorih mu - Va narod me voli". Car
nastavi: "On Vas voli jer zna ko ste i ta ste Vi." - Sigurno je da neko ovaj moj izvetaj
smatra neumesnim. Ali poto znam koliko ruski narod ceni svaku re svoga cara,
naroito sa njegove samrtne postelje, jer ove rei otkrivaju karakter njegovog bia,
njegovu velikodunost, dobrotu i ovenost - ja se nisam mogao odluiti da ih preutim,
iako oseam koliko sam nedostojan tih rei."
Poslednje asove car je proveo mirno, u krugu svojih najbliih. Oko dva sata po podne
on spokojno zatvara oi u rukama Prestolonaslednika; njegova glava se spusti na
cariino rame. Otac Jovan belei: "Pun mira, on je promenio svet. Cela carska porodica
je pala na kolena bez rei, predana Bojoj volji. Dua Bojeg pomazanika mirno se
uznela k Bogu. Ja sam podigao ruke sa njegove glave koju bee oblio hladan znoj. Mir
nek je tvojoj dui veliki caru i verni slugo Cara svih careva. Rusijo ne plai! Ako molitve
za ozdravljenje tvoga voljenog cara nisu bile usliene, one su mu ipak dale mirnu

hriansku smrt koja je krunisala slavu njegovog ivota. A to je vrednije od svega

drugog.[4]
Na izriitu elju prestolonaslednika, otac Jovan prati sarkofag pokojnika do Petrograda i
slui na pogrebu. Car Nikolaj II eli da on prisustvuje najvanijim dogaajima u carskoj
porodici. etrnaestog novembra 1894. otac Jovan je - po elji cara - prisutan na
njegovom venanju u katedrali zimskog zamka. Petnaestog novembra 1895. uestvuje
na krtenju prve careve keri, velike kneginje Olge. etrnaestog maja idue godine je
doveden u Moskvu da uestvuje u sveanosti krunisanja oba velianstva i da slui
sveanu liturgiju u Uspenskoj katedrali. Godine 1904. uestvuje, na poziv cara, u
krtenju princa Alekseja.
Otac Jovan povremeno alje svoj pozdrav i blagoslov Caru i dobija odgovor od njega
lino. Jedan od uskrnjih telegrama glasi: "Hristos voskrese! Neka bi Vaskrsli,
svemogui Tvorac i Upravitelj sveta ispunio sve Vae nade kao oca i monarha, kao
majke i carice. Va verno odani, svetenik Jovan Sergiev."
Car alje telegrafski odgovor: "Vaistinu Hristos voskrese! Carica i ja Vam se od sve
due zahvaljujemo i molimo da i ubudue mislite na nas kad se molite Stvoritelju sveta.
Nikolaj."

Prepiska
Javno priznanje pokazuje samo deli uticaja oca Jovana na svoje vreme. Milioni ljudi,
koji nikad nisu imali sreu da ga vide, bili su sa njim u vezi putem prepiske. O tome
govori pota koju otac Jovan dobija. Svaki dan potanska kola donose pune korpe. U
proseku dnevno stie oko 200 novanih poiljki i oko 500 pisama i telegrama; meutim
dogaalo se da dnevno stigne i do 6.000 pisama. Jedan poverljiv ovek, lini sekretar
oca Jovana, otvara i sortira potu dan i no.
On notira imena poiljaoca na dugu traku papira i predaje mu pred svetu liturgiju. Otac
Jovan se za svakoga moli, a kad ih je previe, on jednostavno postavi svoje ruke na
imenike i moli se da bi Bog svima pomogao, da im ispuni molbe. I njegova se molitva
umnogome ispunjavala.
Druga traka papira sadri imena i adrese svih koji mole za posetu. Ovu traku otac Jovan
pregleda u oltaru, po svetoj liturgiji, i izdvaja najhitnije sluajeve.
U svojoj lai, kao i u specijalnom vozu za Petrograd, otac Jovan ita unapred razvrstana
pisma. Poznati i nepoznati mu se obraaju za sve svoje nevolje, opisuju najtee
sudbine, otvaraju mu duu. Teko moe da se proceni ta se sve pred njim izliva, kakve
tople molbe za njegovo molitveno zastupnitvo, koliko iskrenog pokajanja srca i
priznanja sopstvene krivice sa davanjem zaveta za popravljanje, koliko svesrdne

zahvalnosti za doivljenu pomo. Na mnoga od tih pisama otac Jovan odgovara lino;
upuuje telegrame ili alje novac kojima je potrebno. Kao veliki poznavalac dua, on sa
malo rei pogaa ono sutinsko, budi savest, daje blagodatna uputstva, koja su esto
dovoljna za ceo ivot, i vodi u pouzdanje prema Bogu. On time daje ogroman duhovni
prilog.
Njegov uticaj prelazi granice Rusije. On je preko tampe poznat celome svetu. Njegovo
ime i u inostranstvu pokree mnoge da razmiljaju o smislu i cilju ivota. On kao magnet
privlai srca sa odstojanja od hiljade kilometara i ini da za Gospoda toplije kucaju.
Tako mu se obraaju brojni ljudi iz inostranstva. Iz gradova i sela piu mu stranci na
svojim jezicima i sa verom mole - stranog svetenika - za njegovu molitvu ili za
materijalnu pomo. U toku tri meseca stiglo je oko 200 takvih pisama iz Nemake,
Francuske, Engleske, Grke, Italije i Amerike.
Otac Jovan svedoi o svome ivotu
Kad je zaao u stare godine, oca Jovana su esto molili da im pria o svome ivotu.
Godine 1888. on daje redaktoru asopisa "Sever" jedan kratak pregled o sebi. Za svoj
70. roendan, 19. oktobra 1899. on opisuje razne momente iz svoga detinjstva i
mladosti.[5] Treeg oktobra 1901, na molbu Ep. Nazarija govori svetenicima Ninjeg
Novgoroda o svojoj svetenikoj delatnosti:
"Potovana brao! Kao to vidim, vi ste i sami u godinama i time bogati ivotnim
iskustvom. Ja ne mogu vas da pouavam. Ali poto me pitate kako uspevam da
blagotvorno delujem na srca ljudi, rado u vam o tome priati. Ja se trudim da reima i
delom budem iskren svetenik. Zato strogo kontroliem sebe i svoje duhovne pokrete.
Da, ja vodim dnevnik, u koji beleim sva svoja skretanja od Bojih zapovesti; ispitujem
sebe i traim nain da se popravljam. esto me zovu u ugledne kue da drim molebne
i bogato prilau. Iz tih sredstava ja delim siromanima, dajem dobrotvornim
ustanovama, siromanim crkvama, svetenicima i, uopte, kojima je potrebno. Ali
pijanicama i lenjivcima, koji uvek samo milostinju oekuju, nita ne dajem. Ceo dan i do
kasno u no ja sam na poslu. Moja sluba me esto vodi u razna mesta Rusije.
Svakodnevno me obasipaju molbama tako da mi esto teko pada ..., ali ja inim ono
to mogu i traim mogunost da sve molioce zadovoljim.
Bilo gde da sam, ja svakoga dana i od sveg srca sluim svetu liturgiju. Vernici u crkvi
doive moje iskreno sluenje Bogu; njih od toga proimaju sveta oseanja i revnosno se
mole zajedno sa mnom. Svake nedelje i praznika propovedam Re Boju i govorim iz
sopstvenog unutranjeg iskustva. Ja nemilosrdno osuujem poroke i strasti i ukazujem
na zastranjenja. Zahvaljujui Gospodu, ja gledam plodove moga svetenikog rada.
Svakodnevno se sabere u prostranoj katedrali Sv. Andreja oko 5.000 ljudi; oni sluaju
paljivo, bez galame i guranja. Kad napustim crkvu, oni me svetla lica opkoljavaju, u
zahvalnoradosnom raspoloenju. To su plodovi moje propovedi i moje molitve.

Oprostite na ovim reima; neka Gospod sauva da ne zvue na samohvalisanje. Jer ne

inim ja to sve, nego blagodat Boja koja poiva na meni kao sveteniku.
Nama svetenicima je data punoa blagodati, i ako ovu blagodat Boju uvamo, onda
smo mi nesavladivi."
Propoved od 21. juna 1904. dopunjuje ovaj prikaz:
"O mom duevnom stanju mogu rei da do danas sledim prastaru zapovest: "Poznaj
sebe". To je u osnovi sadrina moga celog ivota. Tako ja upoznajem svoju krajnju
bespomonost i ona me privodi smirenju. U stvari, sve dobro koje inim, samo je dar
Boji. Ja u svemu vidim Njegovu pomo; a sebe samog drim za krajnje nemarnog, da,
najmanjeg svetenika Rusije, jer da je neko drugi dobio od Boga moje darove, on bi
sigurno vie dobra uinio nego ja. Neprestano prouavanje line prirode primorava me
da uvek ostajem budan i da neprestano prosim Boju blagodatnu pomo protiv mojih
slabosti. Ovo upoznavanje sopstvene ljudske slabosti omoguava mi da i drugima
pomognem, da se za njih molim, saoseam i pratam. Ovo prouavanje ljudske prirode
mi je naroito dragoceno da bih shvatio glavna svojstva Boja. Ja na sebi samom
upoznajem i saznajem kako je Gospod dobar, dugotrpeljiv i svemogu, i kako brzo
pomae. On je praizvor naeg duhovnog i telesnog zdravlja, duevne istote i sile duha.
Ipak, brao, ja ne vodim asketski ivot. Moda bi moja delatnost bila znatno uspenija
kad bih ga vodio. Ali, to pod mojim ivotnim uslovima nije bilo mogue ... Ja redovno na
jutrenji itam kanone. Oni me religiozno vaspitavaju. U svakodnevnom seanju na
velike pravednike i njihove duhovne podvige lei duboki smisao. Dua postepeno prima
raspoloenja tih ljudi; ona se prosvetljuje i jaa da bi se borila protiv greha. Kroz ova
stalna jutarnja pravila unutranji ovek raste sve jai i jai. Ali, ja iznad svega volim
Sveto pismo Starog i Novog zaveta i ne mogu bez njega da budem. Ono otkriva zakone
ljudske due i pokazuje prave puteve duhovne obnove. Ja vam sve ovo priam iskreno
kao va sabrat, iz ljubavi prema naem svetenikom inu."

Svedoanstvo o duhovnom uzrastanju

Kako se u ocu Jovanu razvija ovaj sveteniki duh rtve bez opasnosti da se u tokovima
dnevnog ivota ne ohladi? Na ovo pitanje on sam odgovara. Od svoga detinjstva
okrenut je nebeskom svetu: Boja sluba, Sveto pismo i ivot svetitelja formiraju
njegovu svest. Re Boja je za njega nesalomljiva istina; Njegove zapovesti-smisao i cilj
ivota. On sleduje vodeoj zapovesti: "Ljubi Gospoda Boga svojega... i blinjega
svojega kao samoga sebe". Iz ljubavi prema Bogu on razmilja da bude monah. Ali ga
Hrastov obrazac i saoseanje sa drugima opredeljuje da prihvati sveteniku slubu. On
veli da su stostruko blaeni pustinjaci koji idu u samou da bi nepodeljeno sluili Bogu.

Ali i onaj koji stoji usred sveta, mora da se bori za spasenje svoje due, mora da
ispunjava zapovesti i da se suprotstavlja svim iskuenjima.
Otac Jovan vrlo ozbiljno shvata sveteniki poziv. On esto razmilja o svom uzvienom
pozivu: ta je svetenik? On je Boji poslanik. Na svakoj slubi Bojoj, na molitvi, on
stoji pred prestolom Najvieg ijoj su sili nebo i zemlja potinjeni. On neprestano govori
o Bogu i - Bog mu odgovara. Njegovoj zastupnoj molitvi poveravaju se najvei kao i
najmanji. On moe da se moli za ljude, za svaki dar i za oslobaanje od svakog
neduga. On stoji pred praizvorom ivota i blagodati, pred Bojim svedobrim, svemudrim
i svemonim Gospodstvom. Kakav treba da je on? Kakvu samo bestrasnost treba da
ima svetenik! On uvek mora da ivi u Duhu Hristovom, sve ljude da voli ljubavlju
Hristovom i da ih posmatra Njegovim istim, nenim i bezazlenim pogledom. On svima
treba da bude sve. On je nosilac dugotrpljive ljubavi, predstavnik istine i postojanosti
Crkve. On uvek treba da ima ljubavi: kad se moli, kad vri tajne ili kad opti sa ljudima,
ali prvenstveno kad obavlja boansku liturgiju - taj sveti obred neizmerne Boje ljubavi.
Za tu se ljubav otac Jovan bori u svom unutranjem svetu, kao i na svom delu: "Da li je
lako imati savrenu ljubav? Ljubav - to je sam Bog. Sveteniko dostojanstvo je
uzvieno; to je ast Hristova. Mi smo obueni u blagodat Njegovog svetenstva. On
Sam deluje kroz nas."
Kako se otac Jovan priprema za ovu slubu? On pria: "Od prvog dana moga
svetenosluenja sledio sam pravilo da se u najveoj meri iskreno odnosim prema
svom svetenikom delu; da strogo pazim na sebe i svoju unutranjost. Sa ovim ciljem
sam, pre svega, pristupio itanju Svetog pisma Starog i Novog zaveta i otuda sam
crpeo mnoge pouke i kao ovek, i kao svetenik, i kao lan drutva. Zatim sam poeo
da vodim dnevnik u koji beleim o svojoj borbi sa mislima i strastima, o pokajnikim
oseanjima i skrivenim molitvama Gospodu; o zahvalnim oseanjima za izbavljenje od
iskupljenja i o Njegovoj stalnoj pomoi. Takoe sam bio stavio sebi u zadatak da
svakodnevno sluim svetu liturgiju i da se molim za ljude kako bi u beskrajnoj rtvi
izmirio stvorenja sa njihovim Tvorcem. Svake nedelje i praznika drao sam u crkvi
besedu. Sem toga, brinuo sam se o sirotinji, jer sam i sam bio siromaan, i traio sam
ljude koji su zapali u nevaljalstva da im ukaem na pravi put." [6]
Tako je otac Jovan krenuo jedinstvenim putem ka savrenstvu i sjedinio asketski put sa
svojom svetenikom slubom. Dok je kao gradski svetenik stalno meu ljudima, on se
istovremeno veba u strogom samoodricanju, samoispitivanju i neprestanoj molitvi srca.
Uz to je od samog poetka upuen na samog sebe; njemu nedostaje drutvo ljudi sa
istim shvatanjem kao i usamljenost koja pomae, pre svega nedostaje mu iskusan
starac (duhovni otac) da bi ga vodio u duhu hrianske askeze i uputio u visoku
umetnost neprestane molitve. Sve osnovne elemente duhovnog ivota, koji su razvijeni
u monatvu, morao je samostalno da izbori u datim tekim ivotnim okolnostima.
Njegov uitelj je bio: Hristos i Njegovo Jevanelje.

Sveto pismo i sluba Boja

Otac Jovan ivi od rei Boje. Ona odreuje njegov pogled na svet, kao i njegovo
delanje. On kae: "Jevanelje je bilo moj uitelj, voa i pomonik, jo od detinjstva
dobro poznat". On se svakoga dana udubljuje u ovu knjigu ivota: "U perionicama zlata
odvaja se pesak i izvlai zlato. Ali se, kao to je poznato, ne dobija sve zlato od prvog
pranja, nego se ponavlja. Slino je i sa Jevaneljem. U poetku mi vidimo najvie jedan
odsto njegovog svetlog zlata. Zato ono mora uvek iznova da se ita, te da se svaki put kad se oi naviknu na svetle varnice - otkrije vie zlata. Ja volim Sveto pismo i bez
njega ne bih mogao da ivim. Kakav samo sadraj ono krije, kakve zakone due ono
otkriva! Kolika uputstva za duhovnu obnovu ono prua!"
Blagodatni spisi crkvenih otaca utiu na njegov duh. Mladi svetenik ivi u duboko
zasnovanim posmatranjima. O tome svedoi njegova beseda u januaru 1856. - mesec
dana po hirotoniji: "Ne posmatraj Jevanelje kroz mutni zastor tvoje strasnosti. Gledaj
ga istim okom srca i videe ga u sjaju Bojeg sunca. Saznae da je u njemu svetlost
za tvoj razum, sa kojom neustraivo i radosno moe da ide kroz smrt. U predivnom
svetu Boje svetlosti ti saznaje da nema umiranja. Raspadanje tela je samo posledica
greha i zakona promenljivosti svega vremenog. Ti e moi da iskusi kako Re Boja
dodeljuje tvom srcu blagodatan ivot, greje ga, isti i prosvetljuje. Sveti i radosni potres
proimae tvoje telo do kostiju, pa e da uje radosni pokli svih stvorenja i sagleda
vojske anela oko Svedritelja. Neke od njih vidi kako po volji Tvorca silaze na mranu
zemlju da bi u staranju - punom ljubavi - verno uvali njene elemente..., da bi titile
svakog oveka i upravljale ga prema Gospodu - tog slabog oveka koji, pogruen u
tamu i neistou, jedva da se brine za svoje spasenje. Tvoje oko srca e da zapazi,
takoe, i mrane - zle duhove, ali te oni u prisustvu nesravnjeno silnijih, svetlih vojski,
nee moi da uplae. Ti e iz dubina srca da slavi Gospoda Koji te od njih titi. U
prisustvu ljubavi Boje, tvoje e srce da se iri i da obuhvati sve ljude. Ti e svima
eleti da postignu spasenje. Od sveta svetlih duhova i od duhova tame okrenue svoje
oko na vidljivi svet, na poredak zvezda i tvoje zemlje, to Svemogui obuhvata
pogledom kao trun praine. Nebeska tela ti govore o Bojoj sili i slavi. Tvoje prosveeno
oko srca videe, u svim stvarima, Boje provienje. Poredak celine, kao i svih delova,
govori ti o Njegovom prisustvu. Ako na Sveto pismo gleda kako treba, onda te zahvata
neki unutranji nagon prema svemu istinitom i dobrom te revnuje, teei ka Gospodu
koji je najvia istina, lepota i dobrota. Bog ti postaje sredite kojem neprestano tei sa
svim svojim mislima, oseanjima i htenjima. Tebi je sad najvea srea da Njemu slui,
da dostigne svaku vrlinu, da ispuni svaku zapovest. I tebe e skrozirati neka vatrena
delotvorna sila, koja se kroz Re Boju uvek iznova razgoreva". [7]
Otac Jovan se neprestano udubljuje u Boju slubu: "Ideju Boje slube treba sasvim
svesno prihvatiti. Jer ta ideja je istovremeno dua onoga to joj daje jedinstvo,
bogatstvo ivota, silu i istinu. Veini ljudi ova ideja se izmie. Sluba Boja sadri:
celokupnu hriansku nauku, etiku i dogmatiku; Boje provienje sa ljudima kao slikama
Bojim; celu istoriju Starog i Novog zaveta; istoriju Crkve. Boja sluba obuhvata:
stvaranje sveta i oveka; blaenstvo raja; grehovni pad, prevaru oveka i kaznu koja je

usledila, njegovu kasniju nemo, poronost i neodlonu potrebu pokajanja; vernost

Boju prema Sebi i prema oveku; najavljivanje Spasitelja i Njegovog spasonosnog dela
- Njegovu udotvornu nauku, Njegovo delo, stradanje, smrt i vaskrsenje, vaznesenje i
silazak Svetoga Duha; osnivanje Crkve i njeno irenje; obnovljenje i proslavljenje
ljudske prirode - njeno oboenje u Hristu. Boja sluba krije: svu neizmernu ljubav,
dugotrpeljivost i milosre Boje prema oveku. Kako samo ogromnu mudrost sadri
nae pravoslavno bogosluenje! Ono zahvata ceo ivot due, njenu hranu, vaspitanje i
leenje. Njegove pesme, molitve, psalmi i kanoni odiu boanskim posmatranjem,
najdubljim pokajanjem srca i duhovnom istinom. Svetlost, vatra i duhovna sila ive u
njima. Krug naih liturgijskih knjiga upuuje na jedno ustrojstvo koje je boansko, ne
samo ljudsko. Ali najsnanija Boja sluba je sveta liturgija - ta tajna ljubavi Boje,
obnovljenja i oboenja oveka. Sam Hristos svakodnevno silazi u oltar i ini udo
pretvaranja. On se ceo rtvuje, postaje hrana i pie i nastanjuje se u nama. On tako
proima trojinu ljudsku prirodu - misao, oseanje i volju - duhovnom silom Njegove
istine, dobrote i blagoestija. On isti, isceljuje i obnavlja ljudsku prirodu." Otac Jovan
svakodnevno slui svetu liturgiju. Ovu dobrovoljnu dunost on smatra ne samo svojom
obavezom, nego najviom kolom moralnog usavravanja ... Sa kako istom,
pripremljenom i uzvienom duom treba uestvovati na svetoj liturgiji; kako revnosno o
tom obredu treba razmiljati, kako se vatreno moliti, svoje greke okajavati i prositi od
Gospoda oienje i obnovu. Za svetenika je sluenje svete liturgije ogroman zadatak,
veliko moralno naprezanje, jer on mora uvek iznova i najbriljivije da se za to pripremi;
mora da bude proet vatrenom ljubavlju prema Bogu i ljudima, da srcem i razumom ivi
potpuno u Bogu, da se saglaava sa Bojom voljom, slobodan od svake strasti prema
ljudima i stvarima.

Samoispitivanje i duhovna borba

Otac Jovan se svesno trudi da ivi u Bogu. O tome svedoi njegov dnevnik. "Od
poetka moga svetenosluenja prihvatio sam kao zadatak da strogo pazim na sebe,
pre svega na svoj unutranji ivot. Pri tom sam odmah kroz iskustvo saznao da na
svom duhovnom putu imam posla sa jakim, zakulisnim, budnim i u najveoj meri
pokvarenim suparnikom i njemu slueim duhovima, po reima Apostola: "Naa borba
nije sa krvlju i telom, nego ... s duhovima pakosti ispod neba" (Efes. 6,12). Iskuenje je
poelo sa neprilikama i kuanjima koja su koila svaku dobru akciju; protivnici su me
slino razbojnicima progonili, kako u mojoj dui tako i spolja, na molitvi i na svetenikoj
dunosti, to znai, da me je Bog uio vetini duhovnog iskustva. Kao duhovni borac, ja
sam morao uvek budno da motrim na muke napade koji su me ugroavali raznim
strastima i strahom; s poetka sam trpeo smuenost, ucveljenost ili poraze, mada sam
ih sa svoje strane tukao orujem vere, molitve, najbolnijeg samopoznanja i svetog
priea. Ova borba mi je jasno pokazala koliko slabosti i strasti nosim u sebi; koliko
neestivi nalazi kod mene mesta; koliko moram da se borim sa samim sobom i svojim
loim osobinama i navikama da bi ih pobedio. Tako je poela unutranja borba u
samoposmatranju, otroj duhovnoj budnosti i vebanju u neprestanoj molitvi. U toj
stalnoj borbi, punoj bola, u kojoj je i telo stradalo, Gospod me je uio da poznam

bezbrojne zamke nenavisnika te uvek da budem odgovarajue naoruan. Kao slab i

lako ranjiv ovek, morao sam da se molitvenim naporom obraam naem monom
Gospodu kako bi me On naoruao za tu unutranju borbu i, sa Njegovom pomoi, ja
sam na kraju izaao kao pobednik. U toj duhovnoj borbi koja i do danas traje, ja sam
jasno iskusio Boju blizinu, Njegovu bezgraninu dobrotu i pravinost. Od Njega mi je
oigledno dolazila brza i uspena pomo. Moji jaki neprijatelji su beali, a ja sam
dobijao slobodu i mir due." Otac Jovan belei: "Unosi se to je mogue paljivije u svoj
duevnoduhovni svet, koji je pun najviih misaonih i moralnih vrednosti, a ne dozvoli da
te privlai ovaj prolazni telesni svet. Jer, nebo i zemlja e proi po Bojoj neizmenjivoj
rei, dok Njegovi zakoni ostaju za svu venost. U tvom unutranjem svetu oekuju te
mnogi zadaci i napori, jer se ovek grei o boanski poredak, vrea u dui svojoj i u telu
zakone Tvorca. Mora duboko da se gleda u svoju svest i kontrolie svaki pokret due.
Zapovest: "Poznaj sebe" ne vai uzalud kao prvo slovo azbuke kod samousavravanja.
Neprestano posmatraj svoje srce sa svim njegovim pokretima. Neka ti to bude nauka
svih nauka. Ko sam ja? Pa ja sam ponor greha i buntovnitva protiv Svedritelja. Kolika
samo hordi ubitanih strasti neumorno deluje u meni od jutra do veeri, i u samom snu.
Nedostaje mi svaka vrlina i dobro delo. Uz to sam nemoan da i deo od zapovesti
Bojih ispunim svojom sopstvenom snagom. Kako je pokvareno moje srce, kako
unakaena Boja slika u meni. Koliko mi napora predstoji da bi se oistio; koliko uporne
neprestane borbe.
Razne strasti vladaju naim srcem: samoljublje, samosaaljenje i neumorna briga za
telesno dobro, lenost i ulnost; gnev, slavoljublje i gordost; pohota, tvrdoa srca, zavist,
mrnja i zlopamtljiva pakost; neverovanje, malodunost, melanholija i oajanje. Svaki od
ovih pokreta obmanjuje, pritenjuje, zbunjuje duu i neprestano odvlai nau panju.
Ako se to odmah ne suzbije, vremenom hvata korena i zahvata konano celog oveka,
njegove misli i oseanja, elje i postupke.
Telo se stalno podie protiv duha. Telo je spremno da sve uini predmetom svojih
zadovoljstava: samoljublja, slastoljublja, pohlepe i dobiti i slavoljublja; da unakazi
razum, oseanje, pamenje i poimanje. Telesni ovek se udaljuje od svojih blinjih,
zatvara se u sebe i slui samo svojoj koristi, svojim samoivim motivima. U svakom
oveku deluje, vidljivo ili skriveno, bezakonje.
Pored iskvarenosti ljudske prirode, posredi je i jedna druga realna zla sila koja raspiruje
nae strasti i tako, postepeno, uzima oveka pod svoje: svi koji su zarobljeni strastima,
oni su u stvari posednuti, gordi, slavoljubivi i zlopamtljivi, tvrdice i lukavi, opadai,
mrzioci i zavidljivici. A po emu se poznaje uticaj i prisustvo zloga? Onaj koji sebe
posmatra, primeuje: kako njegova, inae tiha i mirna dua, pod navalom strasnih
predstava, kao nekom neprijateljskom silom pokrenuta, zapada u pometnju; kako se u
njegovoj unutranjosti neto budi protiv sopstvenih vrstih uverenja i najplemenitijih
oseanja, i potresa veru. I to sa takvom silinom da sa suzama mora da se brane svoji
ideali od takvih nasrtanja. Eto, to je zapravo delovanje tih zlih duhova podnebesnih.
Greh je brz kao munja i moe svojim ubitanim otrovom da zarazi duu u jednom
jedinom trenutku. Stoga mora cela opsena greha i njegova ubitanost na vreme da se

uvide i da se prema svakom grehu oseti gaenje. Strasti treba mrzeti kao izrode zloga,
kao smrt naega duha. Njima se treba suprotstaviti celim svojim unutranjim ovekom.
Ne tedi ni jedan jedini greh u sebi, raspinji ga rado i revnosno u svakoj prilici; odreci se
sopstvenog ja i neprestano udaraj po tvom samoljublju, samodopadljivosti i buntu,
razdraljivosti i gnevu; po svakoj ulnoj poudi i neuzdrljivosti; po lakomosti, lai,
zavisti i mrnji; po svoj tvrdoi srca, pakosti i osvetoljublju, osuivanju i nabeivanju
drugih; udari po seti, strahu, malodunosti i oajanju Mrzi, gnuaj se svih lopova due,
odluno ih odbijaj, uniti ih sasvim u sebi. S druge strane voli sve dobroinitelje koji
povrede tvoje samoljublje i nenamerno bude tvoje strasti, kako bi ih ti poznao i mogao
da im se suprotstavi. Ne kloni duhom, ne gledaj na bol, nego na korisne posledice. Zar
ti ne ini sve radi svog fizikog zdravlja? Koliko li tek treba da se brine o zdravlju i
spasenju due koja poseduje veni ivot!
Mi treba da izuimo umetnost svih umetnosti, da se izborimo protiv greha, tog naeg
podmuklog i mono neprijatelja. Samo, ja unapred hou da vam kaem da ta borba
prevazilazi ljudske snage. Neka se niko ne oslanja na svoju sopstvenu mo, na svoju
pamet, snalaljivost ili hrabrost. Neprijatelj je jai od svih nas. Ali mi treba da se
poverimo Hristu koji je za nas pobedio protivnika i podario nam svoje ime, svoj Krst,
svoju blagodat i snagu."
Silnu pomo u duhovnoj borbi prua nam Isusova molitva, koja od poetka Hrianstva
prati bogotraitelje. Molitvenik se neprestano i od srca obraa Hristu: "Gospode, Isuse
Sine Boji, pomiluj me grenog, podari mi Tvoju milost koja preobraava bie". On ivi u
stalnom prisustvu Bojem, pred Njim otvara svoju unutranjost i saznaje Boju
svemoguu pomo.
Sve moje nevolje nastaju u mome nevidljivom razumu i srcu. Zato mi je nuan i jedan
nevidljivi spasilac koji poznaje moje srce. Ako te mui bilo kakva nametljiva matarija ili
neki strastan pokret kao: zloba, gnev, zavist, mrnja, malodunost, samoljublje,
samovolja, ili ulni prohtevi - onda se, brzo obrati, u najbolnijem samopoznanju, Hristu.
Ako te pokriva tama, sumnja ili oajanje, onda od srca prizivaj Njegovo ime. U Njemu
e nai saznanje, pouzdanje, i mir. A ako ne eli da podnosi stalna nespokojstva od
neprijatelja, onda stalno ponavljaj u tvome srcu Isusovu molitvu: "Gospode, Isuse
Hriste, Sine Boji, pomiluj me grenog". Pri mojoj iskrenoj molitvi Gospod uvek progoni
kuaa, koji je samo kroz moju sopstvenu opainu jak. Protiv nevidljivog protivnika
podie se nevidljivi Bog, protiv jakog - Svemogui. Zato se svakog trenutka obraaj
Hristu, misli stalno na Njega, i spasie sebe i druge. Bez Njegove blagodatne pomoi,
ti ne moe da pobedi ni jednu jedinu strast, ni jedan porok. Prizivaj ga stalno, jer On
je zato doao u svet, da nas osnauje u Duhu Svetom, da nas isti i da nas oslobaa.
Ne kloni duhom i primi k srcu Boju re: "Ko meni doe, neu ga odbiti". - Moli se bez
prestanka, da ne bi tvoja dua iznenada pala u iskuenje. Vebaj se u neprestanoj
molitvi srca, dok ona ne pone u njemu da radi, ak i u snu. Razum, srce i volja - ceo
unutranji ovek treba da se okrene Bogu, treba vatreno da tei ka pokajanju srca c
unutranjem preobraanju. Sve duevne snage treba da budu proete kvascem
blagodati, koja pokree ka dobru celog oveka. Koliko nam je potrebno pokajanja i

srdane molitve Bogu, milosrdnosti i sile Njegove blagodati da nas prosvetljava, daje
mir i uvruje, i kako esto primamo ovu blagodat i postiemo duhovnu pobedu? Bolno
samopoznanje pri uzdrljivosti i neprestanoj molitvi vodi u oienje od greha,
duevnom miru, sjedinjenju sa Bogom, ka sinovstvu i smelosti pred Njim. Dovoljan
razlog dakle, da se trudimo i da svoje slabosti od sveg srca revnosno odbacujemo.
Slava Tebi Hriste! Ti si moja snaga i svetlost moga razuma, moj mir i moja radost. Ti me
oslobaa iz dana u dan od svih mojih nevidljivih protivnika koji napadaju moj razum,
kao i moje srce, i pogaaju me najosetljivije na mom ivotnom izvoru. Moljenje je dokaz
moje razumom obdarene linosti, moje bogoslinosti. Ja u slobodi mogu da uzdignem
svoje srce i um ka mome Tvorcu, da iz Njegovog neiscrpnog praizvora crpim sve
darove duha kao i tela, da ih u sebi umnoavam i da se beskrajno usavravam. Molitve
su trenutci najvie aktivnosti ljudskoga duha, otkrovenje njegovih najplemenitijih
sposobnosti. Moljenje je ogroman podvig duha pri ivom ispitivanju postignutog, pri
bestrasnom odmeravanju svojih namera i osveivanju buduih poduhvata. To je
zajednica sa Bogom u oblasti najvie istine, lepote i dobrote.
Moli se kao dete prosto i stopi se sa sadrajem tvoje molitve tako, da molitvu prinese
iskreno srcem i umom. Bog je sav istina i dobrota. Tako neka bude i tvoja dua bez
podvojenosti.
Misli na to da je Bog sasvim duh, sasvim razum. Tako i tvoja molitva treba da bude
sasvim duh, sasvim razumna. Bog je punoa slobode, tako i tvoja molitva treba da struji
iz tvog slobodnog srca.
Molitva je iva im moj razum shvati njen smisao, srce saoseti i cela volja tei ka volji
Bojoj. Srce mora bezuslovno da se dri pod kontrolom; ne pustiti ni jednu jedinu re
koja ne dolazi iz dubine srca. Ako nauimo da pred Bogom iznosimo samo ono to u
svesti imamo i oseamo, onda ta iskrena molitva isti nae srce i mi ne dozvoljavamo
sebi u ivotu nikakvu la.
Oko molitve se treba truditi. Ko preduzme neko delo, treba da istraje do kraja i da se
pred sobom samim ne pravda. Ako si uzeo na sebe odreeno pravilo molitve, onda ga
ispunjavaj savesno, bez samosaaljenja, ak i ako si od tvog dnevnog posla sasvim
iscrpljen. Ne dozvoli sebi ni najmanju nemarnost, nego od srca svakodnevno obavljaj
svoje molitve kao Boje delo. Samo iskreni napor i najbolnije samopoznanje dovode
srce Bogu. Ako prisiljava sebe na molitvu, onda ti Bog alje - po meri tvoga truda punou svetlosti, duhovne toplote, mira i radosti. Mi se nikad ne molimo uzalud. Sa
svakom molitvom nama pridolaze darovi boanske blagodati, sile, pomoi i iscelenja.
Na Bog je praizvor milosti.
Pri molitvi treba da se ima tako vrsta i nepokolebljiva vera da svaka sumnja potpuno
otpadne, jer Bogu je sve mogue. Pri tom je potrebno ivo pouzdanje da Bog sve
ispunjava, jer Njegovo je bie - dobrota, Njegovo delovanje - ispunjenje, Njegova ljubav
- darovanje. Poloi sve svoje pouzdanje na Boga. Veruj samo: da je On uvek kod tebe i
da ti sve moe.

Boja svemo proima svemir i, kao u ii, sabira se u onom ovejem srcu koje
ispunjavaju pouzdanje i ljubav. Unutra se ogleda trojedino sunce pravde. Po meri nae
vere ono obasjava i zagreva duu u molitvi. Ako mi ovo duhovno sunce upravimo kroz
na um, kao kroz lupu, na nae srce tako da to sunce svom snagom i svetou na
njega deluje, onda se srce osvetljava i pali na njegovoj, ljubavlju ispunjenoj, vatrenoj
delatnosti. Njegova se sila pridodaje ovome srcu; ono sve odlunije i snanije tei Bogu
u meri u kojoj se isti i oivljuje.
Molitva je disanje duha, duhovna hrana i pie, duhovna svetlost i vatra. Veruj vrsto da,
kao to prosto uzima u sebe vazduh i hranu, tako i tvojom verom preko molitve dobija
sve darove Duha.
Kod molitve je najvanija iva, osvedoena vera u Boga; upravi na Njega tvoje oko srca,
oseaj Ga ivo pred sobom, u sebi, i onda Ga moli za sve to eli u Isusu Hristu i Duhu
Svetom. Tako e ti i biti. U momentima tvoje vrste vere, tvoje ljubavi prema Bogu, On
je sjedinjuje sa tobom, postaje ti sve i ispunjava sve to ti treba za spasenje tvoje due i
tvojih blinjih. Ti uestvuje u Njegovom Boanstvu. Ti govori i - to biva.
Otac Jovan je sve svoje potrebe iznosio pred Boga. On se molio, takoe, i za pravilno
svoje svetenikovanje i kasnije svedoi: "Od sveg srca zahvaljujem, Tebi ivotodave,
to si mi usliio molitvu za ljubav prema blinjima i za preziranje svega zemaljskog. Ti si
izlio u moje srce razumom obdarenu, blaenu, mirotvornu ljubav. Uvrsti je u meni da bi
bio Tvoj iskreni sin."
Otac Jovan zasniva svoju ljubav prema blinjima na Bojoj ljubavi i svojoj hrabroj molitvi
pred Bogom.
Svetenika izgrauje Jevanelje i sluba Boja, povlaenje u sebe i neprestana molitva
srca. Aktivna ljubav prema blinjima ini da on sazreva. Pri tom, otac Jovan nikada
sobom nije bio zadovoljan. Njegova duhovna zrelost mu je zapravo omoguila da pozna
kako je mukotrpan i dug, pun bola, ali blaen put do onog svetenstva u sili Hristovoj.
On zna da tek poinje da ui. Za njega su 53 godine sopstvene aktivnosti - ta kola. Ja
jo uvek uim - imao je on obiaj da govori sve do duboke svoje starosti.
Starestvo
Otac Jovan je neposredno duhovni otac, starac Rusije. Njegov ivot je izraz
hrianskog kolovanja, a njegovo starestvo plod toga. ta ovim hoe da se kae?
Re "Starac" oznaava jednog mudrog starog oveka. U monakim zajednicama - starci
su iskusni monasi koji vode ist ivot i upuuju na to svoju sabrau. Ali stvarni pojam
starca je: blagodatan, duhovno prosvetljen ovek, koji ivi u Bogu i vodi ljude.
U smislu pravoslavlja, pravi revnitelji duhovnosti prelaze, stepenicu po stepenicuredosled unutranjeg oienja, preobraanja, preobraenja, ak oboenja celog svog

bia. Po meri njihove bestrasnosti oni se oslobaaju ogrehovljenosti, i u njima oivljava

prilika Boja. Oni stiu vlast nad svojim duevnim silama: razumom, oseanjem i
voljom, i stoje u punoj harmoniji sa voljom Bojom. Oni su Boji prijatelji, bogonosci.
Kao takvi, oni primaju blagodatne duhovne darove (harizme) kao: duboko smirenje,
plamenu Boju ljubav, praenu vatrenom revnou u dobru, mir i radost, najviu
slobodu duha, dar prozorljivosti i rasuivanja, dar prorotva ili silu da ine uda.
Neki, od tako prosveenih, bivaju pozvani da upuuju druge i da ih vode. Apostol Pavle
pominje tri slube: Apostolstvo, uiteljstvo i prorotvo.[8] Ovo poslednje se sastoji u
blagodatnoj prozorljivosti, pri emu se vreme i prostor nesmetano savlauju, ljudska
dua providi i objavljuje se volja Boja. Jedan odraz te proroke slube ini starestvo.
Starci upuuju, opominju i osnauju ljude (1. Kor. 14); oni lee telesne slabosti i bolesti
due; upozoravaju na nastupajuu opasnost i ukazuju na pravi put. Njihova smela
molitva za one koji im se poveravaju daruje oprotaj grehova i mo za suprotstavljanje
daljim iskuenjima. Na najviim stepenima starestva oni dobijaju punu slobodu
ispoljavanja svojih udotvornih snaga. Kao bogonosci, oni ive u Duhu Svetom. Misli i
saveti koje oni daju, nisu proizvod njihovog sopstvenog razuma, ve neposredna
uputstva Boja.[9] [10]
Starestvo predstavlja visoku etiku. Ono je organski vezano za asketsko revnovanje i
cveta prevashodno u krugu monatva, nezavisno od spoljanjih stepena dostojanstva.
Poev od 4. veka starestvo predstavlja vodei princip asketske revnosti. Starac
neophodno postaje duhovni otac (pnevmatikos pateras) svih koji trae spasenje, koji se
kao duhovni sinovi ili keri slobodne volje i sa punim poverenjem obraaju njemu.
Odnos izmeu "duhovnog oca" i "duhovnog sina" zasniva se u Bogu. Uenik bira svoga
starca, poverava mu se neogranieno, otvara mu svoju unutranjost i sledi njegovim
uputstvima kao nalozima Bojim. Starac uzima na sebe odgovornost za svoga uenika,
upuuje ga i odreuje mu nain ivota. Na osnovu sopstvenog iskustva on je
osposobljen da ga naui umetnosti najbolnijeg samopoznanja i srdanog pokajanja, da
ga uputi u nevidljivu borbu protiv matarija i strasti, u to - kako se isti srce, kako se
stie vrlina i bestrae. Tako starac, kao Boji prijatelj, vodi svoju "duhovnu decu" ka
sazrevanju u Hristu. Njegovo se voenje zasniva na duhovnom opaanju koje mu
omoguuje da ljude providi do dna njihove due, da sagleda duhovni sklop svojih
uenika, njihov karakter i stepen njihove zrelosti; da pozna zaetke njihovih slabosti i
upotrebi podesne mere za njihovo spasenje. Tako starac postaje iskusni lekar dua. On
se koristi darom rasuivanja i razlikovanja duhova, poto neprestano ima posla sa zlom
koje se pokriva senkom dobra. Njegova prozorljivost se ispoljava u sposobnosti da ue
neposredno u moralno stanje drugih, da u njihovim duama ita, ak i sa odstojanja; da
sazna njihove postupke, ak i motive. Ovaj dar opisuje poznati starac Varsanufije na
svom ivotnom kraju: "Govori se da starci poseduju prozorljivost i proroki objavljuju
ono to e se desiti. U stvari, njima su kao moni darovi duha dati: rasuivanje i
duhovno zapaanje. Pored svojih fizikih oiju, oni poseduju duhovne oi, pred kojima
je ljudska dua otvorena. Pre nego to ovek registruje jednu misao, oni tu misao ve
vide duhovno, ak vide i njen povod i izvor. Njima nita nije skriveno. To duhovno

gledanje ne ograniavaju ni prostor ni vreme. Ti si otiao i misli da te ja ne vidim, dok

te ja ipak vidim kad god hou i to sa svim tvojim mislima i postupcima." [11]
U dnevniku oca Jovana nalazimo odgovarajua izlaganja: "Kao to mi zdravim oima
vidimo oko sebe predmete, tako je pravednicima Bojim dato da u svetlosti Duha
Svetog i posredstvom Boje blagodati vide srca, misli i elje ljudi... Svetitelji poseduju
savrenu duhovnu mo zapaanja; njima ne izmie ni jedan jedini pokret srca. Jer je
Duh Sveti, u kojem oni stoje, svuda prisutan, On sve vidi ... Tako i prosveeni gledaju
svojim umom srca najtajnija zbivanja kod ljudi i o njima govore.
Zato njihovi iskazi poseduju neporecivu snagu. Oni se sreu sa dubinom uvstva, bude
svest, otkrivaju davno zaboravljena sagreenja, oslobaaju od trajnih poroka i strasti,
ak pokreu na trenutna obraanja. Takoe, puna mo njihove zastupne molitve prua
pomo i ozdravljenje neizleivima. Njihova granitna vera zapaljuje veru kod drugih;
njihovo prebivanje u Bogu budi pouzdanje i privodi ljude Bogu.
.U svim vremenima, dosad, u Istono-pravoslavnoj crkvi deluju takve prosveene
linosti. U vodee starce se ubrajaju: Antonije Veliki, Makarije Egipatski, Jovan
Lestvinik, Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Palama i ostali Oci iz "Dobrotoljublja."
U ruskom monatvu se istiu: Nil Sorski, Sergije Radonjeki, Pajsije Velikovski i mnogi
drugi. U 19. veku starestvo u Rusiji doivljuje evoj procvat u starcima iz Optina Pustinje
i u Serafimu Sarovskom. Svi ovi veliki starci sazrevaju u potpunoj usamljenosti. Oni su
se decenijama trudili prema oprobanim metodama asketskog kolovanja, po uputstvu
iskusnih. Najzad, prizvani u starestvo, oni pomau iz svojih samica, pre svega
monahe, a i mirske ljude koji im se obraaju.
ivot i delo oca Jovana nose crte tog starestva. Ali njegov razvoj, kao i njegovo
delanje, pokazuju sopstveni peat. Otac Jovan je od poetka lien manastirske
usamljenosti i svakog rukovodstva. On je potpuno bio upuen na samog sebe. Hristos
mu je obrazac, Jevanelje, uitelj. Njegov asketski trud, da bi vodio ivot u Bogu, odvija
se neprimeeno, u svojstvu njegove portvovane svetenike slube. Tu on postie
bestrasnost i ivo bogozajedniarstvo, kao i blagodatne sposobnosti - veru vrstu kao
granit, nadprirodno saoseanje, blagodatnu celebnu snagu, punu mo zastupne
molitve, prozorljivost, nadprirodnu radnu energiju, mir i radost duha.
Otac Jovan, kao starac, deluje neupadljivo, usred naroda, bez spoljanjeg razlikovanja
od drugih svetenika. On na prost nain sobom otelovljuje zakone spasenih stvorenja i
otvara put ka Bogu kojim svaki moe da ide. On u ljudskim srcima budi veru, pouzdanje
u Boju ljubav; srce se oslobaa od svih svetovnih interesa i veza, i revnuje u elji da
slui Bogu u duhu i istini. Time zapoinje sledbenitvo Hristu u unutranjosti srca. Ovo
sledovanje Hristu, u unutranjosti srca, bila je vodea crta u ivotu prvih Hriana. Kao i
Sam Hristos, Njegovi uenici su delovali meu ljudima u svetu, ali njihovo srce i duh su
bili u Bogu. Tom istom putu sledio je i otac Jovan. Zato je on upuivao svoje uenike da
upoznaju svoja srca s jedne, i Boju ljubav s druge strane. Mnogi od njih stoje, kao i on,
usred javnog ivota i dalje vre svoja dotadanja zanimanja. Neki rade na raznim

zadacima Svetoandrejskog bratstva ili u Domu radinosti. Drugima otac Jovan

preporuuje bogoslovske studije ili monatvo. Oba puta vode istom cilju - ivotu u Bogu.
U uenike oca Jovana, njegove duhovne sinove i keri, spadaju ljudi svih narodnih
slojeva, prosti i ugledni, ueni kao i neuki; takoe, brojni episkopi, svetenici i monasi.
Mnogi od njih se i posle nekoliko decenija obraaju za sva vana ivotna pitanja svome
duhovnom ocu - starcu, i njegova uputstva smatraju kao volju Boju. On strai nad
njihovim ivotom, prati ih u molitvi i pritie im, gde je nuda, u pomo.
Nebrojeni drugi, u svojim ivotnim krizama, obraaju se njemu; pitaju i pismeno za
njegov savet, trae molitvu, slede njegove rei i mnogi menjaju svoj ivot.
Naroiti odraz starestva oca Jovana ini njegov Dnevnik. On raspravlja sva pitanja koja
danas mue na duh i daje jasna uputstva u umetnosti bogopoznanja i samopoznanja;
u borbi protiv svojih greaka i slabosti, u ljubavi k Bogu i blinjima, u molitvi srca i ivotu
u Bogu. Njegova prosta izlaganja kriju u sebi snana unutranja iskustva. Sve to su
uitelji duhovnog ivota u hiljadugodinjim iskustvima zapisali u Filokaliji Svete Gore,
otac Jovan izraava na opte razumljiv nain i na savremenom jeziku. On puta itaoca
da ima udela u njegovom blagodatnom unutranjem ivotu i budi u njemu enju da ide
istim putem. Ko usmeri svoj ivot po ovom blagodatnom Dnevniku, on ide putem
blaenstva i dostie ivot u Bogu.
Otac Jovan je istovremeno prisutan u svojim izlaganjima i vodi dijalog sa srcem itaoca.
[12]

NAPOMENE:
1. S. V. ivotovski: "Sa ocem Jovanom Krontatskim na sever, 1903".
2. J. S. Sikorski, "Bavljenje oca Jovana u Kijevu", 1890.
3. Mihail, I, Potpuna biografija oca Jovana Krontatskog, Petrograd, 1903.
4. Jovan Sergiev, Poslednji asovi ivota cara Aleksandra III (Crkvene Vjedomosti,
1894).
5. Cerkovne Vjedomosti, 101, br. 16.
6. Jovan Sergiev, Cerkovne Vjedomosti, 1899. 101, br. 16.
7. Jovan Sergiev, Misli o Jevanelju, Sabrana dela, tom III, 1892, Petrograd.
8. Popov K., Uenje 12 Apostola.
9. Smirnov J., Poetci Starestva, 1906.
10. Smoli J., ivot i nauka staraca, Be, 1936.
11. Koncevi J. M., Optina Pustinja i njeno vreme. Dordanvil, 1970.
12. Jovan ahovskoj, Belo monatvo, 1932. 206

V POSLEDNjE GODINE
sadraj
O savremenim zbivanjima
Otac Jovan stoji usred javnog ivota. ita novine i asopise, prati sa interesovanjem
literaturu, strai nad dogaajima i prema svemu zauzima svoj odreen i odluan stav.
Re Boja, kao nesalomiva istina, mera je u svim njegovim linim i optim, javnim
pitanjima. Koren mu je u ruskom narodnjatvu aleksandrovske epohe i vidnog udela ima
u sudbini svoje otadbine. On odobrava datu formu dravne uprave, iako dobro zna za
njene nedostatke. Njega pre svega zanima osnovni oseaj ruskog naroda - njegova
tenja ka pobonosti. Ona je kroz vekove odreivala narodni duh i dola je do izraaja u
obeleju "Sveta Rusija", Rusija svetih.
Otac Jovan mirno posmatra tamo gde ovek sledi Boji poredak, a pred opasnou
zastranjenja opominje: "Bog je Tvorac - ovek je Njegova tvorevina. Kao tvorac, Bog je
potinio - sve razumom obdarene kao i nemute, ivo kao i vetastveno - Svojim
mudrim zakonima, i kroz tu zakonitost sve se nalazi u dobrom poretku. I oveku je Bog
dao mudar, pravedan zakon koji mu, ako ga ispunjava, donosi blaenstvo. Ali ovek je
povredio u sebi taj zakon Tvorca, napustio vrstu osnovu boanske volje i zastranio
ubitanom stranputicom svoje samovolje i satanske volje. Time je on podlegao
bezbrojnim nevaljalstvima i nevoljama. Bog je dao oveku duh da bi Njega, Tvorca,
poznao i da bi razumno upravljao svojim telom. Ali kad se telesni ovek odmetne i
bezumno sledi svojim nagonima, tad ceo ovek zapada u neprirodno stanje... Na ivot
podsea na neoprostivu deju igru. Mi se rasturamo na spoljanje niskosti i u tome
gubimo neprocenjivo vreme koje nam je dato na spremanje za venost. Mi koristimo
nae sposobnosti: razum, misao i re, i upotrebljavamo ih samo za ovo vremeno,
umesto da ih upotrebimo, pre svega, na poznanje Boga, na ukazivanje meusobnog
potovanja i ljubavi. Mi se esto igramo svojim pozivom, vrimo ga neodgovorno, ak
nesavesno, ili ga koristimo za sebine ciljeve. U stvari, mi uivamo u sebi samima,
inimo sebe idolima, sami sebe slavimo i zahtevamo to i od drugih. Pri tom treba da se
zamislimo, kako su sve te stvari za koje se vezujemo prolazne, kako je pogibeljno
jurenje za tim senkama ivota, umesto da teimo pravom ivotu.
Straite nad sobom! Zar tako treba da ive oni koji su dobili vrsto obeanje od
Gospoda Istine? Brao! Zar neemo vremenom da nestanemo svi sa lica zemlje? Gde
su naa dela ljubavi, ispunjenje Tvorevih zapovesti i bestrae prema svemu
prolaznom? Gde vatrena revnost za duhovna blaga? O, mi mnogozaposlene budale!
Unakazujemo lice nae due i jurimo za nekom sreom, a u nama sve truli od strasti.
Zato? Zato to sreu traimo na pogrean nain."
Duhovnu krizu otac Jovan dovodi u vezu sa slepilom due. To slepilo kao neka zaraza
napada na savremenike oca Jovana. Pored telesnog slepila postoji i jedno samovoljno duevno slepilo. Ono vlada naroito sad u naem naprednom vremenu. Od njega
strada prost narod koji zatvara svoje oi pred istinom i sledi zabludama; bogati su

zaslepljeni svojim poronim sklonostima; a najsleplji su obrazovani koji veruju samo u

svoj poroni i od strasti sasueni razum. Takvo slepilo je esto beznadeno, jer su ovi
ljudi zaraeni neizleivim samoprecenjivanjem koje samo svoju, sopstvenu istinu, dri
za jedinu. O, kad bi oni stigli do smirene mudrosti jednog Sokrata, koji je rekao: "Ja
znam da nita ne znam!" oveku je data razumom obdarena dua da bi saznao istinu
koja je svetlo due, njen ivot. Ako sad neko iz gordosti, samovolje ili tvrdoglavosti nasuprot svome razumu i savesti - nee da uvidi ovu istinu, nije li taj zlosrenik, slepac?
Uz to jo zloestivi slepac koji svoje najvie sposobnosti, um i slobodnu volju
zloupotrebljava. U svim vremenima bilo je bezbroj zaslepljenih. Tako su se odnosili
knjievnici i fariseji u Hristovo vreme. Oni su sluali Njegovu mudru re, gledali Njegov
estit ivot, boanska dela i iscelenja, i - sve su to pripisivali satanskoj sili. Oni su izvrtali
smisao Njegovih rei, igosali su Ga kao varalicu, kao posednutog i osudili su
najsvetijeg od svih, kao prestupnika, na sramnu krsnu smrt. To je strano slepilo due.
To je zapravo hula protiv Duha Svetog: neverovanje u jednu istinu koja je oigledno
dokazana kroz dela Duha. Za takve nema oprotaja, jer oni dobrovoljno i bez pokajanja
uporno ostaju u gordosti, zlobi i opseni.
Uevnjaci danas oboavaju gordi intelekt i nastoje da se on proslavlja. Tako na lukavi
protivnik stvara i u Hrianstvu suptilno idolopoklonstvo, shodno zahtevima duha
vremena i stadijumu naeg intelektualnog razvitka. On nas kvari kroz na sopstveni
razum koji bi trebalo da nas vodi ka ivome Bogu. Tom kutlaom mi zahvatamo mrtvu
vodu ovozemaljskog sujetnog mudrovanja i pruamo je sebi i drugima umesto ive vode
koja je Re Boja. I mi pijemo od nje, ne slutei da je to samo mrtva voda.
ta sve danas ljudi itaju, dok jedino to je na spasenje - knjigu nad knjigama Jevanelje i spise Otaca Crkve oni ne itaju. Svetovni pisci u svojim delima imaju u vidu
samo drutveno-ulnu procenu ivota, koja je potpuno strana duhovnosti. Spise Otaca
Crkve odlikuje, naprotiv, stroga i prava psiholoko-duhovna analiza, znanje i
rasuivanje. I oni u svojim delima izraavaju duhovnu procenu ljudskih misli, elja i
strasti.
Vi, pisci, o svemu mislite i piete, samo u vau unutranjost ne gledate i ne brinete se
da li je tamo sve na svome mestu. Vi zaboravljate izreku stare istine: "Poznaj sebe
samoga". Vi sebe, u stvari, ne poznajete, kao ni prave potrebe vae due. Tako vi ne
znate ta se u vama deava i, dok sami nikakvo savrenstvo ne posedujete nego ste
odani svim moguim strastima, buncate o nekom savrenstvu bez Hrista. Vae misli i
oseanja gamiu po zemlji ulnosti, jer ste nesposobni da poznate stvarnost
neizmernog, svetog i pravednog duhovnog sveta. Ne elei da se ikad do njega
uzdignete, vi se kreete u truloprolaznom i zavravate u njemu.
Savremena negativna literatura, materijalistiki i pornografski spisi, kvare ljude.
Obrazovani su izgubili ideju estitosti i ne tee za njom, zato tonu u bezbrojnim
porocima i strastima.
Otac Jovan se obraa materijalistima: "Ja vidim kako je kukavno to to ti zove svojom
duom. Beskrajno udaljena od Oca svetlosti, ona se beznadeno mui u goruoj tami, u

oblasti materije, sa nagrizajuom enjom za Izgubljenim, prisnim. Biti duh i posedovati

duhovne potrebe, a ne moi ih nikad zadovoljiti - kakvo stradanje! Posmatrati kako se
drugi revnosno mole i kako dobijaju darove boanske blagodati, a kod sebe unutra
oseati kako gordi razum koji se ne priklanja istini vodi borbu sa prirodnim pokretima
srca - ravno je ubijanju due!
Bludni sine, obrati se! Zato upropauje oevo nasledstvo? Tvoj razum ne pripada
tebi; on je Boji dar. Zato ga zloupotrebljava na zlo? Bog ti ga je dao da Njega pozna
i da revnuje u upodobljavanju Njemu. A ti ga upotrebljava kao ubitano sredstvo da
se od Njega odvoji. Vrati se domu, svome Ocu, nesretnie. Daleko si se udaljio; u toj
udaljenosti od Boga tebe vreba vena smrt."
Otac Jovan se obraa Bojim prijateljima: "Gde u da naem prave hriane koji se u
plamenoj revnosti bore za spasenje svojih dua? One, uzviene, koje radi Gospoda
podreuju sve svoje nagone i strasti svome razumu i Bojem zakonu? Koji se bore
vatreno za due svojih blinjih, za njihovo prosveenje u svemu dobrom i istinitom?
Gospode, postavi nam takva svetila, ini Ti Tvoje delo u nama."
U vezi Rusko-japanskog rata
Godine 1904. je poeo za Rusiju sudbonosni rat protiv Japana. Otac Jovan je usrdno
prihvatio uee u tome, i odmah je poslao ruskim trupama u Manduriji ovaj proglas:
"Moja voljena brao, vi ratnici, od najvieg do najnieg vama je upuena - u ime Boje moja re. Naa voljena otadbina preivljava teke dane, kakve od svoga postanka do
danas nije podnela. Ne zaboravite ni za trenutak da nam sve unutranje i spoljanje
tekoe, koje podnosimo, dolaze od mudrog i svedobrog Provienja, jer smo mi Rusi
zaboravili svoga Gospoda Boga vie no ikad ranije, Njegove smo zapovesti drsko
odbacili i svaki je sledio samo sopstvenoj volji. Zato nas Bog udara tako teko i veoma
bolno, da bi nas oinski kaznio i tako prizvao pameti. Bog i stanovnici neba gledaju na
vas; pogledi cele Rusije, sva nada na vama poiva. Budite odluni, budite postojani i
Gospod e vas sauvati. Jer Bog je sa vama i pomae vam. Sledite samo, od sveg
srca, Njegove zapovesti i Njegov e blagoslov da vas prati. - Prezviter Jovan Sergijev."
Za vreme rata otac Jovan ponovo govori narodu: "Godinu i po vodi Rusija ovaj krvavi rat
protiv Japana pa ipak, i pored sve hrabrosti i zadivljujue odvanosti naih vojnika, mi
jo uvek nismo pobedili neprijatelja, nego trpimo sve nove poraze. Gde zataja Tvoja
ranija, tako sigurna pomo, Gospode? Kako su nai veliki preci postizali svoje herojske
pobede; ime su pobeivali knezovi kao Aleksandar Nevski, Dimitrije Donski, Petar
Veliki, Aleksandar I i nai slavni vojskovoe Suvorov, Kutuzov i drugi? Oni su pobeivali
Bogom, u vrstoj veri i u pouzdanju na Njegovu svemoguu pomo; kroz postojanu
vernost i hrabrost nae vojske i njene odanosti svojim voama i zapovednicima. Samo u
Bogu je sva naa snaga i slava, bez Njega mi smo neuspeni i slabi Rusijo, prestani da
se poverava svom slepom, pomraenom razumu, i da slua suludi savet tvoga idola
Tolstoja: ,Ne protivi se zlu, ne bori se". - Ne, nego suprotstavi se svakom zlu, gasi

odmah svaku vatru, pobedi ih sa - od Boga darovanim - orujem vere, boanske

mudrosti i estitosti."
U avgustu 1905. otac Jovan poseuje jednu bolnicu u Finskoj, gde su ranjenici iz
japanskog rata. Vest o njegovom dolasku donela je neopisivu radost. Ranjenici su
sluali o njemu, itali su i viali njegove slike. Ali, ko bi mislio da e veliki molitvenik
Rusije zapravo njih da pronae? Kad su prethodnog dana saznali o tome, vojnici su se
prema svojim moima pripremili, zajedniki su pevali veernju molitvu, oistili se,
uzdrali od duvana i alkohola. Zraei radou, otac Jovan stie kod njih: "Pomae vam
Bog, draga brao i sestre!" Onda je pourio u bolnicu. U velikoj sali je postavljen astal
sa belim aravom, pred ikonama, i sud sa vodom na njemu. Poinje moleban. Otac
Jovan se moli Bogu glasno, iz srca, pun ljubavi za sve ljude: "Gospode! Pred Tobom
stoje ovi ranjeni ratnici. Ti gleda njihove rane, gleda njihov bol due. Pomozi im, isceli
ih i osnai! Osveti ovu vodu, da bi svima koji od nje piju, podarila zdravlje i krepost. Ti si
sam do krsne smrti stradao, delio si sva ljudska stradanja. Utei i isceli sve koji ovde
pred Tobom stoje." - Vojnici su se od sveg srca molili zajedno sa njim. Suze su se
slivale na njihova umorna lica.
Posle molitve otac Jovan blagosilja svakog pojedinano i srdano im govori: "Prijatelji
moji, brao moja! Vi ste prolili krv za nau otadbinu, i ja sam srean to vas gledam,
to mogu da se poklonim pred vaim ranama i da vam se zahvalim. Ja znam, vi ete
doi kuama i stradaete jo mnogo. Moda e se vae rtve zaboraviti, vae rane
prezreti, a vi biti vreani. Ipak, sami uvek mislite na to, da ste na nebu jednu platu ve
dobili; radujte se radi toga i zahvaljujte Bogu to ste - podobno samo Hristu - stradali i
imali udela u Njegovom Krstu. Sauvajte to u srcima vaim i ne budite potiteni. Neka
vas Gospod blagoslovi!"
Rusija je izgubila rat sa Japanom. Tome sledi vreme nemira i revolucija 1905. Otac
Jovan neprestano poziva narod na urazumljenje i pomae mu da u sebi samome pozna
korene zla, od kojeg proistiu, kao plod, spoljanji dogaaji. "Danas svi grozniavo trae
slobodu i dobili su punu spoljanju slobodu: slobodu vere, politiku slobodu, slobodu u
umetnosti i nauci, u zanimanju kao i u porodinom ivotu. Ali najvei broj ljudi pogreno
razume samu sutinu slobode i shvata je samo negativno: kao mogunost da ini na
volju sebi i svojim pohotama. Da li su ti fanatini slobodnjaci shvatili onu pravu i
razumnu spasonosnu slobodu, za koju ih je Bog stvorio, a koju su oni izgubili kad su
postali sluge greha? Onu istinu koju je Hristos ponovo doneo oveku: slobodu od
pouda i strasti; slobodu da se dragovoljno odstrani sve ravo, a sve dobro sa vatrenom
revnou ini? Upravo tu pravu, punu ivota, boansku slobodu mi smo izgubili. Mesto
toga, mi smo izborili i branimo jednu besmislenu, ubitanu, pritvornu slobodu da sve
sveto oblatimo, nogama pogazimo i oborimo."
U svojoj besedi o novoj godini 1907. otac Jovan opominje: "Vidite, ta se deava. Svuda
je sumnja i neverstvo, pobuna, pretnja, otmica i ubistvo. Svuda nedostatak ideala za
usavravanje, svuda sklonost da se zadovolje nagoni, svuda pohlepa za razbojnikim
bogaenjem, pijanstvo i nepotovanje branih veza. Sudite sami. Svetu je potrebna
korenita obnova, kao jednom kroz potop."

U svom slovu za roendan cara Nikolaja II, 6. maja, 1907. otac Jovan govori proroki:
"Ateisti viu da nama ne trebaju ni verska nastava, ni crkve, ni svetenici. Kako? Hoete
li, moda, da mi ljudi poivotinjimo, da postanemo beslovesna stoka, da jedni na druge
nasremo i da zemlju pretvorimo u klanicu? Do toga je ve u ustanku 1905. na mnogim
mestima i dolo. Mnogi su izgubili svaki duhovni oslonac i postali umno poremeeni; oni
su ravni divljim zverima i zlim dusima, njima nita nije sveto. Oni preziru sve vie
vrednosti, veru, istinu i pravinost. Stoga oni govore: rui, ubijaj, pali, otimaj i ini nasilje
blinjem; lai, licemeri, ne sluaj nikoga i ivi kako hoe, nikome ne polai raune ni za
ta. Tako misle i govore mnogi, i ... tako postupaju. Rusko carstvo se trese, njie se, i
blizu je pada. Tome vodi anarhija i otpad od Boga onih uenih. to dalje ovaj svet
nastavlja bezakonje, utoliko e biti slabiji i troniji, dok potpuno ne izgori ili izumre." I
otac Jovan opominje narod, vladu i cara: "Setite se, kako se Bog promiljeno i
blagonaklono brinuo o naem spasenju. Kakve je On sve mueve podigao u vreme
Tatarskog ropstva, i kasnije, za moralnu kao i dravnu nau obnovu; kako je uzdigao i u
slavu obukao blagoestive - Sergija Radonjekog, Kirila Belozerskog, mitropolite Kirila i
Aleksija, knezove Aleksandra Nevskog i Tihona Zadonskog, pa Mitrofana Voronjekog i
Serafima Sarovskog. I pored svega toga Rusija Mu je otkazala vernost, otpala od
Njega, i postala gora od nekog paganskog naroda. Ti - narode ruski! Razmisli jednom
trezveno i razumno, ti navaljuje ka propasti svake drutvene forme i reda, u opti haos.
Zar ne shvata da je to satansko delo. Zaustavi se Rusijo. Otpadne li od tvoje vere, ti
prestaje da bude sveta Rusija i postaje horda nevernika koji e se meusobno
unitavati."
Otac Jovan se obraa vladi: "Gde je ta vrsta i odgovornosti svesna vlada? Javni ivot
napreduje, kako duhovno tako i ekonomski, samo ako jedna jaka, mudra i pravedna
vlast sve odreuje, pravdu titi i nepravdu kanjava. Tada sve ide svojim ozakonjenim
poretkom. Nauka, politika, ekonomija i javni ivot - tada cvetaju. Ali kad vlast otromi i
kad podinjeni nemaju radnog elana ili se pobunjuju - deava se isto kao kod
poremeenog krvotoka, sve zapinje i raspada se. Javna bezbednost nestaje, udovi
drutva se podiu jedan protiv drugog i svako zloinstvo, otimaina i ubojstvo imaju
nezadriv mah."
Otac Jovan se obraa i caru: "Saberi silu, dri povereni ti skiptar i carstvo u vrstoj ruci,
na strah neprijateljima Bojim i tvojim. Vladaru nije uzalud podaren ma; on je sluga
Boji, sudija i kaznilac zloinaca. Ako Rusija ne bude oiena od postojeeg korova,
ona e opusteti kao stara carstva i gradovi, koje je Boja pravda izbrisala sa lica zemlje
zbog njihovog greha i bezbonosti.
Nas e spasti samo duboko, unutranje pokajanje srca u svim narodnim slojevima, i
topla molitva za sve zabludele. Mi moramo to pre u svemu da se menjamo. Sud Boji
je ve tu, pred vratima. Gospode, podari celoj Rusiji spasonosni povratak na pravi put."
Ali, do tog povratka nije dolo, vrste vlade nije bilo, anarhija se irila sve dalje. Otac
Jovan je znao: "Rusija podlee pravednom sudu Bojem. Mi emo biti poloeni na
nakovanj" i tekim ekiem udarani. Rusijo, dri se! Opredeli se za Boga, moli se

gorkim suzama tvom Ocu koga si bez mere rasrdila. Milostivo provienje nee Rusiju u
njenom tako alosnom stanju da napusti. Ono pravedno kanjava i vodi novom roenju.
Uarena pe se ne moe izbei, i Bog koji ne eli smrti grenika, oistie sve u vatri te
pei."
Otac Jovan je svestan posledica svojih smelih rei. On to izraava posle otre optube
protiv njega, od 26. septembra 1905: "Kad ja ovako govorim, naravno, maem sevaju
neprijatelji svake istine i pravinosti protiv mene i Crkve Hristove. Ali, ja se ne plaim i
ne pridajem im ni najmanje panje. Svemogui titi svoje borce."

Klevetanja i napadi

Neustraive javne poruke oca Jovana izazivaju ogorenu mrnju nihilista. Oni shvataju
koliko veliku moralnu snagu on poseduje, pruajui podrku Crkvi i dravi, i ne prezaju
ni od kakvog sredstva da bi poljuljali veru naroda u njega. Od 1905. godine u
opozicionoj tampi skoro svakoga dana se protiv njega pojavljuju klevete. Njega i u
literaturi i na bini izvrgavaju porugama. Satirini letci ismevaju njegove najbolje
poduhvate.
Predstavnici Crkve i drave protestuju na ove nedostojne i neosnovane napade.
Episkop Germogen Saratovski uzima naelan stav: "Sramni pozorini komadi kao ,Crni
gavran" i drugi, oevidno pokazuju novu fazu protivhrianske hajke. Po unapred
spremljenom planu, nihilisti pokuavaju da potkopaju religiozni oseaj u narodu, da
Rusiju moralno unakaze, da je duhovno opuste. Njima nije uopte stalo do istine. Kad
sretnu oveka koji poseduje duhovnu snagu u odnosu na srce i duh naroda, oni trae
naina da ga igou kao idola. To se deava i sa ocem Jovanom Krontatskim, velikim
molitvenikom Rusije, koji bezbrojne ljude duhovno i materijalno pomae."

Protiv sekte Jovanita

Na sasvim drugi nain imao je otac Jovan da strada od svojih ekstremnih potovalaca.
U ono vreme su u Rusiji postojale razne religiozne sekte koje su, za razliku od zapadnih
racionalistikih, imale neki lani mistiki karakter. Tako se oko oca Jovana formira
drutvo fanatika koji su sebe oznaili njegovim imenom. U svom zanesenjatvu oni su
uzdizali oca Jovana preko svih mera i poeli da ga oboavaju nita manje nego kao
Spasitelja. Oni su ak u svojoj zabludi pokuavali da se ujedom ili ozledom domognu
njegove krvi kako bi bar neto od njegove udotvorne snage preneli na sebe. Ova tzv.
"Jovanovska sekta" nala je svoje pristalice u celoj Rusiji.

Zbog svega toga otac Jovan biva zlonamerno predstavljan od radikalne tampe, kao
osniva i voa ove sekte. On se, meutim, od samog poetka javno i sasvim smelo
izjasnio protiv ovih zanesenjaka. "Ja sam, ne jednom, u tampi izjavio da nemam nieg
zajednikog sa Jovanovskom sektom." (asopis Kotlin, 1890).
On pokuava da lei vodee u sekti od njihove zablude; objanjava im, moli ih i preti im.
Kad nita nije pomoglo, on se osetio prinuenim da preduzme javne korake protiv njih.
Govorio je protiv njih sa amvona, osudio ih za bogohulstvo, zabranio im pristup u crkvu,
liio ih priea i, na kraju, bacio na njih anatemu. Skretao je panju i preko tampe na
njihovu nakaznost. "Ja sam ve u martu 1887. i januaru 1889. molio "Krontatski
Glasnik" i druge asopise da prekinu da izdaju ove lane religiozne spise. Danas
ponavljam ovu moju molbu."
Do kraja svoga ivota otac Jovan je imao da podnosi klevete i napade i od ovih sektaa.
Tako je 1905. bio pozvan, na prevaru, kod nekog bolesnika napadnut iza zakljuanih
vrata. Konano ga spasio njegov koija koji je obio vrata i izneo ga povreenog. U
povratku je otac Jovan molio da se o tome uti kako se ne bi izazvala osveta prema
ovim prestupnicima. Od tada je njegovo zdravlje bilo poljuljano.
Episkop Sarafim od Kiinjeva, njegov duhovni ak, pria: "Otac Jovan je sa
neverovatnim smirenjem podnosio sve progone.
Za vreme od 30 godina naih prisnih odnosa on se ni jednom reju nije izjanjavao
protiv svojih protivnika, nikad se nije pokazao uvreenim. Tako je bilo prilikom prvih
progona, u njegovoj mladosti, tako i u ovim stranim godinama njegovog iskuenja u
starosti. Mnoga stradanja je podneo, sve do tekih telesnih ozleda ...; sramne klevete u
tampi, u pozoritu i na narodnim skupovima; delom i od ljudi koji za mnoga
dobroinstva trebalo je da mu budu zahvalni. Naravno, ovi napadi nisu upueni samo
njemu lino - velikom molitveniku svete Rusije. Oni su bili upravljeni na ruski narod koji
svoju veru kao i svoje pravednike dri za nepovredljive." Ipak, sve ove smicalice nisu
mogle da poljuljaju ukorenjeno poverenje prema ocu Jovanu. Narod zna da su stradanja
i progoni prirodan udes pravednika.
Povodom tih napada mitropolit Antonije Hrapovicki pie ocu Jovanu: "Dosad je meu
iskrenim potovaocima Bojeg prijatelja bilo ljudi koji nisu razumeli kako on ivi, na neki
nain, samo priznat i okruen svestranom ljubavlju. Ova zabuna je sad dobila svoj kraj!
Oni se uveravaju u to, da Vi delite sudbinu apostola i izbranika Bojih. Neprijatelji nae
boanske vere piu, puni zluradosti, sramne lanke o Vaoj svetoj linosti. Vernici se
raduju tome na svaki nain; oni Vas kroz to gledaju u pobednikom vencu Bojih
ispovednika."
Kad mu je neki posetilac izrazio bol njegovih vernika zbog zlonamernih podrugljivih
spisa, otac Jovan se prekrsti i dodade: "A ja zahvaljujem Bogu to me klevetaju. Njemu
neka je slava! Najzad! Inae sam uvek bio samo slavljen, ak i meu svetitelje ubrajan,
dok se u Jevanelju kae: "Blago vama ako vas uzasramote i usprogone i reku na vas

svakojake rave rei laui, mene radi ... (Mat. 5, 11). Time bi bilo ispunjeno poslednje
blaenstvo. Moj kraj je, oigledno, blizu i dobri Gospod e me uskoro pozvati k Sebi."
Otac Jovan stoji iznad svakog neprijateljstva i ukorenjen je u Bojoj ljubavi. "Ljubav
naeg boanskog Spasitelja, Isusa Hrista, Oca i Svetoga Duha prema nama je tako
velika, tako neizmerna, da pred njom sva ljudska neljubav i mrnja prema nama postaju
nebitni, gube se. Radi ove neizmerne ljubavi Boje i nitavila ljudskog neprijateljstva,
nama je Spasitelj naredio da volimo svoje neprijatelje i da inimo dobro onima koji nas
mrze. Mi ivimo u ljubavi Bojoj; zar je tu tako vano ako nam ljudi ele zlo? ta oni
mogu da nam uine kad nas Bog tako voli?"

Pedeset godina svetenike slube

Otac Jovan do duboke starosti krepko obavlja svoje sveteniko delo. Njegovo
samopregorno zalaganje, bez mnogo rei, inilo je jednu moralno zdravu atmosferu.
Njegov primer uticao je na formiranje njegove okoline. Pod njegovim uticajem menja se
i ceo Krontat, ak i cela Rusija. Njegov 50-godinji jubilej svetenike slube - 12.
decembra 1905 - slavi se u Krontatu vrlo sveano. Svetu liturgiju slui episkop Kiril od
Gdova sa ocem Jovanom, 40 svetenika i 15 akona. Tu su prvaci grada, predsednik
Guljarev i gradski savet, admiral Baltike flote Nikonov i pomorski oficiri, komandant
suvozemnih trupa gen. Beljajev i vie oficira, predstavnici brojnih organizacija i
bezbrojni poklonici kao i gosti iz cele Rusije - svi uestvuju u slavlju.
Toga dana otac Jovan podsea na svoj ivot i govori o znaaju pastirske slube:
"Pedeset godina svetenikog rada, u slubi Bogu i blinjima - dugo je vreme. I ja se
zahvaljujem Bogu za milost to sam dosad iveo 76 godina i Njemu, kao svetenik, 50
godina sluio.
Ja ukratko podseam koliko mi je prirodne i nadprirodne milosti Bog podario za ovo
vreme; kako sam se fiziki i duhovno razvijao i kako sam napredovao u tri prosvetne
ustanove: osnovnoj koli, seminaru i akademiji - u nauci, a pre svega u bogopoznanju i
samopoznanju. Iako se nikad nisam nadao da u svojoj klasi budem prvi, ipak se to
desilo i tako sam mogao da doem na visoku kolu koja mi je, potom, otvorila put za
sveteniku slubu u Krontatu. Vie puta su me teke bolesti vodile do vrata smrti, pa
sam bivao izleen. Na sve ovo ja danas podseam i zahvaljujem se Bogu.
Ja bih eleo da se na ovaj dan osvrnem na znaaj svetenstva, jer danas mnogi preziru
tu najviu slubu. Sam Hristos je Prvosvetenik svih nas. On daje ovlaenje
duhovnicima da se uz pomo Duha Svetoga mole za ljude, da obavljaju Njegove tajne i
da propovedaju re Boju. Svetenik je pozvan da nastavlja Boje delo i da poroni rod
ljudski privodi Bogu. Greh odvaja oveka od Boga; pokajanje njegovog srca izmiruje ga
sa Bogom kroz tajnu ispovesti. Samo Hristos, koji nosi grehove sveta, u stanju je - kroz

svoje svetenike - da oprata grehove. U tome lei znaaj svetenika. Tako je

svetenstvo Pravoslavne crkve po svome biu najradosnija, najsvetija i
sveprosveujua sluba na zemlji. Ono je posrednik izmeu stvorenja i Tvorca,
uzvoenje ljudi ka sinovstvu Bojem."
Potom, u sali gradskog vea sledi sveani obred. Predstavnik Svetoandrejskog bratstva
se obraa ocu Jovanu: "Svetao praznik Vaeg 50. jubileja sabrao je u Krontat desetine
hiljada, iz cele Rusije. A to je samo neznatan broj prema onim nebrojenim koje ste Vi
duhovno obnovili, i prema onim ivim ili ve upokojenim koji su svedoci Vae
blagodatne milosrdnosti ... Vae viteko zalaganje utisnuto je i u Va voljeni Dom
radinosti. I Vai stari uenici, i saradnici, stoje jednoduno iza njega sa nesebinom
ljubavlju i predanou u srcu".
Govornik u ime drutva za religiozno-etiku prosvetu istakao je: "Pedeset godina Vae
svetenike slube predstavlja znaajan crkvenoistorijski dogaaj. Duhovna istorija
svakog naroda oznaena je sa po nekoliko retkih linosti koje svesno nose odreenu
ideju. Oko njih se kao oko zastavnika okupljaju ljudi. Nae nepristrasno potomstvo e
Vas, bez sumnje, ubrojati u takve pojedince. Zapis na Vaoj zastavi nosi samo jednu
re: ESTITOST. Oko nje se okupljaju milioni ruskog naroda, koji nose u svome srcu
ideal svetosti i potuju one koji taj ideal otelovljuju. Vaih 50 delotvornih godina u stvari
su herojsko rvanje za spas oveka. Hristos Vas je uinio izabranim sasudom boanske
blagodati. Vaa vatrena vera, Vaa snana molitva, Vaa primerna dela ljubavi prema
blinjima svima su poznati kao plodovi ove, u Vama stanujue, Boje blagodati, kao
izraz Vae borbe za svetost. Verujua Rusija vidi to, i trai Vas; samo kroz Vae
blagodatne spise milioni su se duhovno okrepili ..."
Iz celog sveta dolaze estitke.
Antiohijski patrijarh Melentije pie ocu Jovanu: "Visokopotovani oe protoprezvitere, u
dubokoj radosti saznajemo da Rusija, sa kojom nas sjedinjuje zajednika vera, ima tako
velikog svetenika kao to ste Vi. Va ivot i delatnost podseaju na istaknute
svetenike iz prvih vremena nae svete Crkve. Nije uzalud ceo pravoslavni svet, a pre
svih ruski narod, ponosan na Vas, ceni Vae duhovne sposobnosti i osea
strahopotovanje pred Vaim uzvienim duhom. Od srca Vam estitamo, dragi oe
Jovane, za silnu blagodat Boju koja u Vama ivi. Od srca estitamo i Rusiji za tako
retkog, uistinu samopregornog svetenika. Zato primite, dubokopotovani stube
Pravoslavlja, ovaj izraz najiskrenijeg srdanog priznanja od nas i naih vernika, sa
molbom da nas sve pominjete u Vaim svetim molitvama."
Otac Jovan je imao da ivi jo tri godine, tri teke ali blagodatne godine duhovnih
plodova.

Bolest

Do 75. godine ivota otac Jovan je neprestano vrio svoju slubu. Svetu liturgiju je
sluio skoro svaki dan; primao je svakoga, poseivao bolesne, brinuo o svojim
drutvenim ustanovama, sprovodio dobrotvorne akcije iroko po svetu, odravao
ogromnu prepisku, pisao besede i svoj dnevnik. Decenijama se zadovoljavao sa 1-2
sata spavanja na dan. Pri svemu tom, on se oseao krepkim i zahvaljivao se Bogu za tu
ivotnu snagu: "Svakodnevno me obnavlja, Gospode! Ne samo duh, nego takoe i
telo. Ti razgoni sve bolesti i trule i ostavlja samo to je zdravo, puno ivota. Ti me
podmlauje neprestano, sa svojim 75 godina ja jo ne starim. U Tebi - ja sam udo za
sebe samoga, kao i za mnoge koji me poznaju. Ja Ti se zahvaljujem za ovo
produavanje moga ivota. Neka bi Ti bio i dalje na slavu."
Ali, konano, njegove telesne snage malaksavaju. On poboljeva. Tokom tri sledee
godine patio je od stalnih bolova i groznice. Na kraju je bio potpuno iscrpljen.
Nasuprot svemu, otac Jovan nije menjao svoj nain ivota. On nastavlja, kao i uvek
ranije, da svakodnevno slui i da se za sve zahvaljuje Bogu.
"U mojoj starosti od 79 godina svaki je dan, svaki trenutak, naroita milost Boja. Moja
fizika snaga je na izmaku, ali je zato moj duh krepak i plamti ka Isusu Hristu - Gospodu
mome. U celom svom ivotu sam doivljavao nebrojene dokaze Njegovog milosra i
nadam se u to i ubudue. Zahvaljujui Bojem ovekoljublju, smrt je samo roenje za
veni ivot. Neka je slava Bogu! Snagom Njegove milosti, evo, ja sam sad 52 godine
svetenik i jo ivim, iako sam bolestan. Ne mogu dovoljno da zahvaljujem Bogu za
tako mnoge godine blagodatnog svetenikog delanja. Sluio sam koliko sam mogao,
trudio sam se ali sam inio i mnoge greke, bio sam nedovoljan, bolestan; neprijatelj me
je jako napadao. Gospode, pokri sva moja sagreenja Tvojom milou."
U jesen 1908, tri meseca pred svoju smrt, otac Jovan je kao teki bolesnik posetio
gradilite Morskoj - katedrale u Krontatu. Petnaest godina ranije, on je prilikom
postavljanja njenog temelja proroki govorio: "Kad budu zidovi ovog Bojeg doma stigli
do krova, ja neu vie biti meu ivima". Sad je ve stiglo vreme. I pored svoje velike
iscrpljenosti on se uz pomo svojih pratilaca penje do glavnog kubeta i odatle posmatra
celu graevinu. Njegove su oi svetlele. Istog dana on alje telegram caru Nikolaju II:
"Vae carsko velianstvo! Iz dubokog interesovanja, uprkos mojoj bolesti, posetio sam
Morskoj-katedralu koja se po Vaoj inicijativi podie. Ja sam sa visine posmatrao njenu
unutranjost i divio se lepoti, razmerama, arhitekturi, odvanosti i umetnikom ukusu
arhitekte i njegovih pomonika. Kao i uvek, ja elim Vaem velianstvu, carici i
prestolonasledniku dugoveno i mirno vladanje, i da radosno doivite zavretak ovog
uzvienog dela i njegovo osveenje. Va odani, protojerej Jovan Sergiev."

Car Nikolaj II odgovara: "Ja Vam se zahvaljujem, bauka Jovane Iljiu, za Vae verno
seanje. Ja Vam elim zdravlje i snagu, da i Vi zajedno sa nama takoe doivite
radosno osveenje Morskoj-katedrale."
Petog decembra 1908. mitropolit Vladimir moskovski, vladika Serafim od Kiinjeva,
vladika Germogen od Saratova i brojni svetenici poseuju tekog bolesnika. Otac
Jovan prima goste u krznenom kaputu, pod groznicom, i zahvaljuje im se toplo. Na
pitanje kako se osea - on im govori o svojim zdravstvenim tekoama. Samo ujutru, u
vreme svete liturgije, bolovi na udesan nain poputaju i daju mu oko dva sata mira.
Fizike snage se gube. Poslednih dana on nije uzimao nikakvu hranu. "Ja ivim samo
snagom svetog priea" - priznaje on svojima najbliim.
On rado nosi svoju bolest, ne alei se nikad: "Ja se zahvaljujem Bogu za svoje bolove
koje mi je poslao kako bi mi oistio grenu duu". Po njegovom iskazu, on je uzeo na
sebe mnoge bolesti drugih i sad ima da ih podnosi. Zato mu Bog ne daje iscelenje. Ali
zato on ima udeo u Krstu Hristovom. I po meri u kojoj Hristova stradanja rastu u nama,
tako se i Njegova uteha izliva na nas. Po meri napora Gospod zaslauje gorku au
svetenike slube. On ne naputa nikoga ko se oko Njega trudi; meri istom merom, i
kod iskrene molitve daje punou duhovnog prosveenja, topline i radosti.

Na pragu

Otac Jovan je najdublje ubeen da samo Bojoj milosti ima da zahvali za ove svoje
blagodatne sposobnosti, za saoseanje i snagu molitve, za duhovno prosveenje i
blagodatnu prozorljivost.
"Svedobri, hvala Ti na Tvojoj milosti koju na mene nedostojnog neprestano izliva; pre
svega zahvaljujem Ti za blagodat svakodnevnog priea i za darove Tvoga Svetog
Duha. Zahvaljujem Ti za rei mudrosti i za snagu da propovedam Tvoje Jevanelje; za
smelost da se molim za sve ljude i da ih u veri i estitosti sa Tobom sjedinjujem. Kako
udesnu silu poseduje crkvena molitva! U vreme svete liturgije ja se od srca molim za
celu Rusiju, za svaki stale .. i Bog me sjedinjuje sa svima u duhu. I stari i mladi su sa
mnom. Svi me potuju - mene nedostojnog grenika. Gospode, Ti svuda proslavlja
moje ime, na carskom dvoru, kod bogatih i sirotih, obrazovanih i prostih. Jer Ti kroz
mene daje olakanja, radost i pouzdanje, pomo i iscelenje, pobedu nad protivnikom,
slobodu i mir. udesno je Tvoje ime, Gospode! Tvoja blagodat koja deluje kroz tajne u
meni, snano pokree sve ka meni bednome."
Otac Jovan esto, u najbolnijem samopoznanju, priznaje i u svoj Dnevnik belei:
"Neiskazana je Boja dugotrpeljivost, dobrota i svepobedna milosrdnost prema meni.
Bilo u koji greh i da padnem, im uvidim svoju zabludu, im od srca priznam svoju
krivicu, ja osetim pratanje, mir i blagodatnu slobodu celoga mog bia. Gospode, neka

moja opaina ne prevazie nikad tvoju dugotrpeljivost. Zahvaljujem Bogu za Njegovo

oinsko rukovoenje moje due; za pravedne unutranje kazne i udarce koji me pri
udaljavanju od Njegovih zapovesti pogaaju i ukoravaju; zahvaljujem Mu to me uvek
brzo uslia, zauzima se za mene i oslobaa me; ja mu se zahvaljujem za Njegovu
neprestanu blizinu, za Njegovo vladanje u meni i za progonjenje svih protivnika iz moga
srca. O, kad u jednom da postignem ono stanje potpune istote od svakog greha! ...
Za vreme od 50 godina moga svetenosluenja, Ti si mi podario milione pobeda
naspram nevidljivih neprijatelja, kao i naspram vidljivih protivnika. Ponekad su to bile
mnoge pobede u jednom istom danu. Te pobede sam ja izborio uvek kroz veru u Hrista,
prizivajui Njegovo ime u molitvi srca, i primanjem svetih tajni. Sve me to, sve jae,
uvruje u veri, u vrlini, pre svega u nepokolebivoj ljubavi prema Hristu ivotodavcu.
Gospode, ja sam nemoan da Ti se zahvalim za sva Tvoja dobroinstva."
Celog svog ivota otac Jovan je, kao to sam svedoi, traio da ispunjava zapovesti
Boje, koraajui putem blaenstva. Pre svega, on je ispunjavao vodeu zapovest: "Voli
Boga iznad svega, i tvoga blinjega kao samoga sebe". Ta ljubav je odreivala njegovo
delanje, proimala sve njegovo bie
"Kako je blaeno kad se iskreno i od srca za Boga radi! Kakav samo mir i kakvu
slobodu osea dua pri molitvi srca, pri itanju Rei Boje, pri dobrim delima! Kakvo
oduevljenje lei u ispunjavanju volje Boje - te mudre, dobre volje. Gospode, kako
samo ljubav i pravo saoseanje ine nae srce srenim! Ko bi opisao neiskazano
blaenstvo od meusobne ljubavi! Kakvo si samo blaenstvo skrivao Ti - neizmerna
ljubavi - u ljubavlju ispunjenom razgovoru duhovnog oca sa njegovom duhovnom
decom. Kako sam mogao da se u tome ne potrudim revnosno?"
Otac Jovan je esto bivao opipljivo obasipan blagodau: "Za vreme molitve, kod itanja
Svetog Pisma ili neke duhovne knjige, pri duebrinikom razgovoru oseamo,
povremeno, neku suptilnu sveinu, slinu elektricitetu, kako nas proima. To je Gospod
koji nas poseuje. Ovo svedoim po sopstvenom iskustvu."
"Kad se revnosno molimo dotie nas, povremeno, Duh Sveti. Tada zapaamo Njegov
glas i primeujemo kako neposredno kroz telo prodire u srce i munjevito deluje. Tada
nas proima udesna lakoa, poseuje nas duh srdanog pokajanja, potreenosti, mira
i radosti. Sveti Duh proima celo nae telo i daje da Njegova svetlost unutra zasija."
Povremeno otac Jovan gleda u nadulni - Boji svet: "Petnaestog avgusta 1898, na
Uspenije Bogorodice, imao sam sreu da po prvi put gledam, sasvim jasno, lice Majke
Boje i da sluam Njen glas. Kad sam ja, svestan svojih grehova, posmatrao u
strahopotovanju Njen najsvetiji lik i mislio da li e nebesna carica da me sa gnuanjem
odbaci od sebe, Ona progovori: "Vi, najdraa deca nebeskog Oca"! O, Ti najsvetije,
najblae lice! Plave golubaste oi; dobre, blage, mirne, boanski uzviene oi. Nikad
vas neu zaboraviti. Oko jedan minut je stajala Njena prilika, onda je bez urbe otila od
mene i nestalo je. U predveerje sam pun strahopotovanja itao veernje molitve
praznika Uspenija, a potom pisao besedu. Tek oko 2 asa otiao sam na poinak.

U ponedeljak, 3. februara 1902, pred buenje, imao sam sveti san: Gledao sam dete
Isusa u rukama Njegove preiste Majke. Njegove najsvetije oi su me gledale blago,
as se obraale meni, as Njegovoj Majci. ta su sve ove oi govorile? Njegove usne
se pokrenue; On govorae tiho, prijateljski, blagonaklono, ali ga ja zbog svoje lake
gluvoe nisam mogao da ujem. I Mati Boja me je pogledala neno. Ja sam se
zahvalio Bogu za ovo blaeno, blagodatno vienje. Moda je to bio odgovor na moju
duhovnu molitvu. Gospode, podari mi milosti da Te uvek u sebi nosim, da ni trenutka
bez Tebe ne ostanem.
Kako se lako, toplo i mirno oseam kad se celom duom obratim suncu razuma - Hristu.
Sav led moga srca se topi, nestaje sva neistoa, sav mrak; nebesni ivot me
ispunjava. Duhovnim okom srca gledam kako udiem Hrista u svoje srce, kako On ulazi
u njega i odmah ga smiruje i oduevljava... Ako se nae srce otvori u veri i ljubavi onda
mi istovremeno diemo - udiemo darove Duha Svetog.
Neka si slavljen Ti, Spasitelju, Ti svemogua, svudaprisutna silo. Slava Tebi svedobro
krilo Oino, Koji uvek prima moje molitve Slava Tebi, Ti najsvetije oko, koje me uvek u
ljubavi gleda i svu moju unutranjost posmatra. Slava Tebi Hriste."
Otac Jovan zna za svoj skori zemni kraj i misli na svoje blinje. est nedelja pred smrt
on daje u tampu svoje poslednje zapise dnevnika pod naslovom "ivo klasje" i eli da
to do Boia izae. Stalno je pitao kako napreduje posao. Ova je knjiga poslednji zavet
njegovog neprekidnog starestva.
On je brinuo, takoe, za svoje nametenike. Ve u novembru je ovlastio svoga
privatnog sekretara da pripremi koverte sa adresama svih slubenika i potara i daje da
se svakome poalje, kao prevremeni boini poklon, odreena novana suma: "To je
sad obavljeno. Inae postoji opasnost, da ljudi nita ne dobiju za svoju slubu."
Na isti nain otac Jovan brine i o svojoj supruzi - sestri, Jelisaveti Konstantninovnoj.
Njihov odnos je uvek bio rodbinski topao. Ona ga je negovala sa puno ljubavi, a on joj je
to uzvraao nenou. On se uvek trudio da je u nevoljama utei: "Ja ti zahvaljujam za
sav tvoj trud oko mene; samo se ne sekiraj, sve e dobro da bude". On nikad nije iao
na poinak a da je prethodno ne poseti u njenoj prostoriji da bi je blagoslovio: "Ja ti
elim dobru no, Bog nek je s tobom, odmaraj se u miru". Kad je Jelisaveta
Konstantinovna onemoala, njena velika nevolja je bila to nije vie mogla sama da se
brine oko svoga brata Jovana. Sad on, i sam potpuno malaksao, vie puta preko dana
dolazi k njoj i svako vee, blagosiljajui je, govori: "Eto, mi se zajedniki muimo, oboje
smo paenici". Poslednje godine, 1908, on Jelisavetu svakodnevno prieuje. Ako ga
neko pita o njegovom stanju, on odgovara: "Mi smo oboje slabi i pripremamo se da
umremo". Kad mu ona govori o proleu, on je podsea na svoju skoru smrt: "Ti e da
ivi do prolea - ja neu". Devetog decembra 1908. otac Jovan vri svoju poslednju
slubu Boju, u katedrali sv. Andreja. On besedi sedei i oprata se sa svojom
parohijom. Ovog dana prieuje on, poslednji put, i svoju sestru Jelisavetu koja je
teko obolela od gripa. Sedamnaestog decembra on ulazi, poslednji put, u njenu sobu,
pita je o njenom stanju i blagosilja.

Mirno oekuje otac Jovan svoj kraj: "Zahvaljujem se Bogu za svu Njegovu milost koju mi
je vidljivo i nevidljivo u mom ivotu dao, i nadam se u Njegovu konanu samilost na
stranom sudu. Ja se ne uzdam u svoja dela - nemam ih; ja se oslanjam na milost
Boju. Kajem se za svoje nebrojene grehe i molim se Gospodu da mi ih sve oprosti.
Amin."
On sve vie tei ka Hristu: "U meni se razgoreva jaka elja da gledam Umetnika koji me
je tako mudro po svojoj slici i prilici stvorio, i podario mi razum, oseanje, slobodnu volju
i besmrtnu duu. Kad u Ga najzad videti, najeljenijeg ..."
Sedamnaestog decembra otac Jovan osea potrebu za sveim vazduhom i koijama
odlazi u okolinu. Tom prilikom navlai jak nazeb, koji njegovo stanje zdravlja odmah
pogorava. Blagodau Bojom otac Jovan zna koji je njegov dan smrti. Kad ga je
igumanija Angelina posetila u Petrogradu, uvee, on je upitao za datum, i kad mu ona
ree, on dodade: "Dakle, jo tri dana". Igumanija mu je prenela molbu monahinja da ih
poseti za Boi i da im slui svetu liturgiju. "Ja u doi" - ree otac Jovan, "ali neu
prieivati. Takoe u svratiti i do Svetog Sinoda, gde me oekuju."
Osamnaestog decembra otac Jovan osea veliku malaksalost. Noge otkazuju potpuno.
Kad ga je Jelisaveta Konstantinovna pozdravila preko neakinje, on odgovara: "Reci joj,
ona je stalno kod mene i ja stalno kod nje". Ove rei su teile sestru Jelisavetu da je
bauka i posle svoje smrti nee napustiti.
Devetnaestog decembra otac Jovan ne moe vie da se podigne i sedei, u naslonjai,
prima sveto priee.
Tada on ceo dan provodi zatvorenih oiju. Kad je uvee igumanija Angelina molila za
njegov blagoslov da osvete njegovu crkvu na groblju, on podie ruku blagosiljajui i
ree: "Da, da, ona moe da se osveti". To je bio njegov poslednji nalog. Do 1 sat nou
on mirno sedi u svojoj naslonjai, usrdno molei se. Onda se osea vrlo slabo i prenose
ga u postelju. Njegov roak, svetenik Jovan Ornatski, i njegova neaka Rufa
emjakina, strae kraj njega. Poto je njemu sad veoma teko, u katedrali se slui rana
liturgija, pre vremena. Oko 4 asa ujutru dolaze svetenici sa svetim prieem, koje
otac Jovan prima poslednji put. Nastaje tiina. Svetenik Jovan Ornatski ita posmrtne
molitve. Kad ih je zavrio, otac Jovan je sa prekrtenim rukama na grudima pokazivao
poslednje znake disanja. Onda je otvorio oi, pogledao u visinu i upokojio se u punom
miru, 20 decembra 1908, u 7.40 ujutru.

VI SAHRANA I ODJECI
sadraj
Pogrebne sveanosti

Bolna vest se munjevito pronela. Veliko zvono Svetoandrejske katedrale je zvonilo i

objavljivalo stanovnicima Krontata nenadoknadiv gubitak. Svetenici katedrale su
zajedniki vrili sveteniko pomazanje upokojenog. On je obuen u bele svetenike
odede i belu mitru. Istovremeno poinju neprekidne zaupokojene slube. Car i Sinod
su telegrafski obaveteni. Car Nikolaj II alje telegram sauea: "Ja alim i oplakujem
smrt oca Jovana zajedno sa svima koji ga potuju". Carica majka i carica Aleksandra
alju krst i venac od sveih belih rua.
Po nalogu Sinoda odmah zvone zvona svih crkava Rusije i objavljuju smrt velikog
molitvenika. Hiljade putuju za Krontat da bi ocu Jovanu odali poslednju poast.
Dvadeset prvog decembra koveg je prenet iz stana upokojenog u katedralu sv.
Andreja, noen od gradskih prvaka. Koveg je visoko postavljen i osvetljen bezbrojnim
sveama. Vladika Kiril slui svetu liturgiju. Do idueg jutra neprekidno traju posmrtne
slube. Katedrala je puna naroda. Hiljade satima ekaju napolju, u zimskoj noi, da bi i
oni doli na red da uzmu oprotaj od svoga oca. Dvadeset drugog decembra, po svetoj
liturgiji, zemni ostaci oca Jovana preneti su u Svetojovanjski manastir u Petrograd.
Ogromna pratnja, uz tuno zvonjenje sa svih crkava Krontata, odaje poslednji ispraaj.
Ispred koraa vojska, sa svojim zastavama. Slede crkveni horovi koji pevaju i svetenici
svih crkava, kola sa kovegom, prve linosti grada, komandanti mornarice i vojske,
predstavnici raznih organizacija i oko dvadeset hiljada dua. Beskrajna pratnja se kree,
oko tri asa, preko zamrzlog Finskog zaliva. Ljudi dre odstojanje da se led ne bi
prolomio.
U Oranienbaumu svetenici i velikodostojnici prenose koveg u specijalni voz i prate ga.
U Petrogradu ga doekuju u belim odedama vladike i svetenstvo, i dostojanstvenici
grada. Oni prate koveg, uz zvonjenje zvona, u Svetojovanjski manastir na Karpovki.
Neprekidno odjekuju himne alosti. Svuda ekaju desetine hiljada. Bezbrojni se
prikljuuju. Otkad ljudi pamte takvog pogreba nije bilo. Po naroitoj odredbi carevoj,
pratnja se kree pored zimskog carskog dvorca. Carska porodica sa balkona odaje
poast upokojenom. U Svetojovanjskom manastiru koveg je postavljen na beli odar u
velikoj manastirskoj crkvi, zasut gomilom sveeg cvea.
Zaupokojena veernja traje do ponoi. Pojanje snano odjekuje. Ali i pored alosnih
stihira, preovlauje sveto uskrnje raspoloenje. Neka blagodatna sila dolazi od
pokojnika i sve primetnije napaja nadzemaljskom radou. Na poslednjem rastanku
svakome biva jasno: otac Jovan je pravednik Boji. I svi se mole u sebi: "Oe, daj nam
od tvoga duha! Podari mi tvoje plamene vere, tvoju smelu molitvu, tvoje sveobuhvatno

ovekoljublje." Mnogi oseaju da je duh oca Jovana tu, prisutan; on zahvata i sjedinjuje
sve.
Celu no svetenici itaju Jovanovo Jevanelje. I dok jedna zaupokojena sluba sledi
drugoj, nebrojeni narod do jutra uzima oprotaj od ovog duhovnog oca.
U 8 asova svetu zaupokojnu liturgiju vri Mitropolit Antonije Petrogradski uz sasluenje
12 episkopa, 60 svetenika i 20 akona. Ostali svetenici, u nedostatku prostora,
uestvuju samo prisustvom. Protojerej F. Ornatski dri besedu: "Na voljeni otac Jovan
se upokojio. Svuda se ove najbolnije rei shvataju u svoj njihovoj teini jer svuda, u
gradovima, selima i usamljenim naseljima nae zemlje on je poznat i voljen. Takoe je i
u inostranstvu bio poznat ovaj veliki svetenik. Kad je umirui car Aleksandar III pozvao
oca Jovana sebi, sve novine sveta su pisale o naem velikom molitveniku.
ta je znaio jedan otac Jovan na prelazu stolea? Na emu poiva njegovo udesno
ivotno zalaganje? Za verujue je odgovor prost: Veliina oca Jovana je delo Boje
blagodati koja je od roenja na njemu poivala. Pri roenju on se nalazi blizu smrti, pa
ipak dostie starost od 79 godina. Kao dete, on se moli tako toplo da pri tom via svoga
anela uvara. Na njegovu molitvu, Bog mu otvara do tada nemoni razum. Devstveni
mladi se oduevljava Zlatoustovim tumaenjima Jevanelja. Kao seminarist, on vidi u
jednom snovienju njemu nepoznatu katedralu - sv. Andreja u Krontatu.
Kakva vodea naela sledi otac Jovan kao svetenik? iva vera urezuje se u njegov
um, ispunjava njegovo srce i odreuje dranje. U sebi, kao i u svakom oveku, on
sagleda Boga. Svemilostivi ispunjava svaku molitvu Njegove voljene dece. Ta vera
ispunjava oca Jovana, naroito pri svetoj liturgiji. On prima sveto priee iz same Boje
ruke, vrsto veruje u ivotodavnu silu tajne i daje je, jo kao 75-godinjak, po 3-4 sata
dnevno hiljadama verujuih.
Njegova iva vera odvodi ga meu stradalnike. Neposredno po rukopoloenju on trai
izgubljene On ih iz saoseanja ui i pomae im materijalno celim svojim imetkom, bez
hladnih predomiljanja. On osniva i veoma osmiljene ustanove, kao Dom radinosti",
koji postaje uzor za mnoge takve domove po celoj Rusiji.
Ali ovim nije iscrpeno zalaganje oca Jovana. Mesto da posle svog napornog svako
dnevnog rada uiva, u dubokoj starosti, zaslueni mir, on sad belei svoje najskrivenije
misli i oseanja, bogopoznanje i samopoznanje, svoje strogo samoispitivanje i ivot
pred Bogom. U tim se belekama ogledaju: njegovo unutranje uzrastanje, borbe i
pobede. Njegov dnevnik ,Moj ivot u Hristu" trebalo bi da bude ivotna knjiga svakog
hrianina. To plamsanje u veri, taj sud o sebi samom, ivot u Hristu i nepotedno
zalaganje za Boju malu brau - izgraivali su naeg oca Jovana. Njegova
velikodunost, dobrota, radost, strpljenje, mir i uzdrljivost su plodovi Duha Svetog.
U njemu se ljudsko stradanje sree sa Bojim milosrem, i ovo milosre je teklo od
njega izobilno na ljude. Otac Jovan je sam bio jedno udo. U stvari, nije li udo, u
naem, verom siromanom, vremenu, skupljati oko sebe ljude iz cele Rusije i pokretati

ih na bolno samopoznanje i pokajanje srca; u hiljadama buditi pouzdanje i radost?

Primati godinje na stotine hiljada rubalja od ljudi koji su se smatrali srenim da preko
njegovih ruku daju milostinju? Nije li udo osnovati i odravati etiri manastira, dok se
osnivanje samo jednog manastira smatra najuzvienijim delom jednog pravednika? Nije
li udo ustrojiti tako primernu, hriansko-vaspitnu, socijalnu ustanovu za siromane,
kakvu je on osnovao?
Takvog svetenika smo mi danas izgubili. Ali neemo da tugujemo. On ivi u Bogu, stoji
pred izvorom Njegove milosti i moli se za nas jo uspenije. Samo je po spoljanosti
tuan dananji dan; u duhu je to veliki praznik vere. Celoj Rusiji bih eleo da doviknem:
bogohulnici, kaete da je Crkva preivela i treba je zameniti nekim drugim ivotnim
principima, a nemate ni pameti ni srca za stvarnost. Niste li videli jue kakvu je poast
dobio onaj koji je bio tvrava duha; kakav mu je prijem priredio Petrograd? Vidite,
kakvog je samo Bojeg oveka Crkva podigla i odgajila.
Brao moja, danas je praznik svetenstva Otac Jovan je bio najvernija kopija Onoga
Koji je poloio duu svoju za svoje - samoga Hrista. I ako mi hoemo da budemo
svetlost i so sveta, duhovne voe naroda, mi moramo da krenemo putem oca Jovana,
da studiramo njegova dela i da mu u svemu podraavamo."
Ovom je slovu sledilo opelo. Svi prisutni su stajali sa zapaljenim sveama. "So svjatimi
upokoj ..." - pevaju svi, kleei.
Po zadnjem oprotaju, svetenici nose otvoren koveg u spomen-crkvu, koju je otac
Jovan podigao. Njegova grobnica je uskoro postala opte pokloniko mesto. Nebrojeni
dolaze ovamo neprekidno i nalaze pomo i utehu.
Po smrti oca Jovana, njegova ivotna saputnica ostaje sama. Jelisaveta Konstantinovna
ima jo pet meseci vremena da se pripremi za svoju smrt. Ona svakodnevno prima
sveto priee. U svetloj nedelji po Uskrsu, ona moli za tajnu jeleosveenja i uteena je
tom zadnjom opremom. Dvadeset drugog maja ona je usnula u miru dok je jedan
svetenik itao kanon na ishod due. Njeno telo je preneto u katedralu sv. Andreja i 24.
maja sahranjeno na Krontatskom groblju. Dve posmrtne besede su prikazale
dubokohrianske karakterne crte i duhovni znaaj pokojnice, koja je 53 godine pratila
jednog Bojeg prijatelja.

Priznanje cara i Sinoda

Dvanaestog januara 1909. car Nikolaj II upuuje Sinodu sledeu odluku: "Po
neispitanom savetu Bojem, ugasilo se jarko svetlo Hrianske crkve, molitvenik Rusije,
otac Jovan Krontatski.

Mi celim srcem delimo duboku alost naeg naroda povodom smrti njegovog nenog
dobroinitelja, i seamo se onih poslednjih dana naeg upokojenog oca, imperatora
Aleksandra III, kad je od svih voljeni car traio molitvu i prisustvo najvoljenijeg
molitvenika cara i Rusije. Sad, kad sa svojim blagoestivim narodom alimo gubitak
naeg dragog molitvenika, mi elimo da se - kao dostojan izraz naeg bola - svake
godine na dan smrti oca Jovana odri zaupokojena liturgija. U ovoj godini to e biti na
40. dan po njegovoj smrti.
Mi po unutranjem nagonu, i kao zakonski uvar interesa Hristove crkve, oekujemo sa
svima vernicima, da Sveti Sinod sprovede ovu nau elju. To e dati verujuem narodu
pouzdanje i bie za budua pokolenja ivi izvor oduevljenja i revnovanja prema
svetenikom pozivu.
Mi se preporuujemo Vaim molitvama i ostajemo Va dobroelatelj Nikolaj. Carsko
selo, 12 januara 1909. godine."
Petnaestog januara 1909. Sinod je odluio da ovlasti prisutne Mitropolite Petrograda,
Moskve i Kijeva, da se 40. dan po smrti oca Jovana, 28. januara 1909. na mestu
sahrane, u manastiru sv. Jovana u Petrogradu, odri zaupokojena liturgija i pomen u
prisustvu celog Sinoda; dalje, da se u svim katedralama i crkvama Rusije odre liturgije
i parastosi i da sve kole toga dana budu osloboene od nastave. Da se svake godine
na dan 20. decembra u svim crkvama dre liturgije i parastosi za oca Jovana. Da
Komisija Sinoda za kolsku nastavu unese u program svih bogoslovija, prouavanje
ivota i dela oca Jovana o visokim kvalitetima i obavezama svetenikog poziva, i da se
u patristici, pored nauke Svetih Otaca, prouavaju i misli i saveti oca Jovana. Takoe je
odlueno da sve crkvene kole u Rusiji imaju sliku oca Jovana na vidnom mestu, u koju
svrhu izdavako preduzee crkve tampa 40.000 njegovih fotografija.
Seanje na pokojnika
etrdeseti dan po smrti oca Jovana, 28. januar 1909. je alosni dan cele imperije. U
svim katedralama Rusije vre se parastosi. U dvorskoj crkvi prisustvuje car Nikolaj sa
celom porodicom. U Svetojovanjskom manastiru slui mitropolit Antonije u prisustvu
celog Sinoda i govori o pokojniku:
"Seanje na oca Jovana je svakom hrianinu drago. U emu je njegova veliina, ta
njega ini ruskom srcu tako neprocenjivo vrednim? Ovo se pitanje prirodno namee u
suoenju sa njegovim izuzetnim potovanjem koje samo retkima na zemlji pada u deo.
Ruska pobonost se obino ispoljava u asketskoj uzdrljivosti i pokajanju srca. Ali sav
ivot due nije ispunjen samo time. Blie se radosni dani Uckpca ca svojim klicanjem u
suoenju svepratajue ljubavi Boje, vaskrsenja Hristovog, Njegove pobede nad
paklom i smru. Isto i o drugim prazninim danima, pre svega na dan priea,
oseamo intimnu radost. Ali ima hriana koje uvek ispunjava blagodatna uskrnja

radost. Ovakvima je pripadao i otac Jovan. Njegovo smirenje ga je oslobodilo od svakog

samoprecenjivanja i pomoglo mu je da zadobije onu pobedonosnu radost Hristovu, koja
je iz njega zraila kao udesni dar. I zato su ga svi voleli.
Pri svoj njegovoj slavi on se nije podao ni jednom od iskuenja gordosti, koja sve
istaknute ljude ugroavaju. I tu je trebalo zahvaliti njegovom dubokom smirenju, koje mu
je uvek darivalo svest da je on samo slabo, nedostojno orue u Bojoj ruci. Njegova
neumorna molitva, poslunost Hristovim zapovestima i njegova ljubav prema blinjima
uinili su ve rano, da duh gordosti kod njega odumre, i da duhovno sazri.
Zadivljujua je njegova prisnost s Bogom, prozorljivost, njegov silni uticaj na ljudske
due i blagodatna udotvorna snaga. To se sve da objasniti samo kroz njegovu
apsolutnu unutranju iskrenost prema Bogu i ljudima. On govori o onome ime mu je
srce ispunjeno; ispoljava toliko ljubavi koliko je osea, nikad vie. To je najvii stepen
duhovne iskrenosti koja nas privodi blie Bogu
Otac Jovan je duhovno svim ljudima bio blizu. Ova blizina se ispoljavala u iskrenom,
toplom saoseanju sa svakim. Mi se obino veemo za dva ili tri ljudska bia, i im vie
njih zahtevaju nae uee u njihovom ivotu, mi se hladimo. To objanjava oskudnost
nae ljubavi, nau ravnodunost prema tuem stradanju. Kod oca Jovana je to bilo
drukije. On je za sve imao isto blagodatno saoseanje.
Prema njegovim duhovnim uenicima on je, kao starac, imao naroit duhovni odnos;
gledao je u njihovu unutranjost i tano znao njihovo stanje. Njegova istota srca dovela
ga je u bogoposmatranje. Kao nosilac saoseajne ljubavi, on je uivao najvie
potovanje i priznanje svih. Pred kraj svo ga ivota, 1905. on je doiveo i poslednje
posveenje u progonu radi Gospoda." [1]
Napisi u tampi
Novine i asopisi iz raznih perspektiva ocenjuju ivot i delo oca Jovana.
M. O. Menikov pie u rasprostranjenom listu "Novo Vreme" 1909, br. 11795: "Otac
Jovan ivi u svesti cele Rusije daleko vie od drugih znaajnih linosti, vladara,
vojskovoa, pronalazaa, pesnika i mislioca. On ima neobian, ak jedinstven odnos
prema srcu naroda. Mnogi znaajni pisci kao Dostojevski i Turgenjev, ili naunici kao
Mendeljejev - umiru meu nama, i ma koliko im slava bila velika, njihova smrt okuplja
uglavnom obrazovane. Samo Boji ovek, kao otac Jovan, sjedinjuje u sebi ljubav svih.
Sa njegovim imenom su spojeni sveti oseaji, koji svaku seljanku, svakog obanina i
svakog robijaa sa njim vezuju. Misao o njemu svetli u njihovoj svesti kao svea pred
Bojom ikonom. Ruski narod voli Bojeg oveka i zato ide tako nezadrivo i poverljivo k
njemu. Ko je zapadao u besputne ivotne krize - kod oca Jovana je nalazio pravi
putokaz. Koga su napadale bezizlazne brige i oajanje - pred njim je otvarao svoje srce
i vraao se osnaen i sa vrstim pouzdanjem. Koga je ivot bez mere pritiskao, i, zbog

toga, pogaao mu ljudski ponos i poverenje javnosti - dolazio je ocu Jovanu i dobijao
pomo. On je podizao palog, okruivao dobrotom odbaenog i snaio u njima lekovito
pouzdanje da su i oni, takoe, ljudi kojima put ka OCU stoji otvoren. Svi su dolazili ocu
Jovanu, i njegovo ih je - duboko saoseajno, ljubavi puno -srce primalo sve. On je
uistinu bio prijatelj i duhovni otac celog ruskog naroda. Zato su na stotine hiljada ljudi,
svih slojeva i obrazovanja, dolazili u Krontat. Svi su oni traili njegovu molitvu i - otac
Jovan se molio. On je bio, u stvari, veliki molitvenik Rusije. Molio se i - Bog mu je
ispunjavao. Njegova nepokolebivo vrsta vera koja i brda pokree, plamena,
neprestana molitva i duboko saoseanje prema svakom - privlaili su k njemu sve
ljude."
E. Poseljanin pie u asopisu "Ruski polomnik", 1909, br. 4: "Otac Jovan je delovao
sopstvenim primerom i estitim postupanjem. Njegov jedinstveni Dnevnik ne govori
samo o njegovoj silnoj veri nego i o retkoj moi razmiljanja, o blagodatnoj snazi duha
koja dostie visine Psalama. Sa njim ... se ugasilo i silno svetlo koje je u mrane
mozgove naroda zrailo istinu, pravinost i toplu ljubav prema Najviem. Odreenje oca
Jovana se sastojalo u tome da sam veruje i da budi veru i u drugima; sam da koraa u
Carstvo Boje i da sa sobom vodi i druge."
V. Rozanov posmatra duhovno-istorijski znaaj oca Jovana u "Novom Vremenu" 1909.
br. 11775: "Meu nosiocima duha svoga vremena, otac Jovan ini najviu taku
duhovnog stremljenja, prikljuuje se starcu Serafimu Sarovskom i Mitropolitu Filaretu
Moskovskom. Starac Serafim, pustinjak, posedovao je proroku prozorljivost. Mitropolit
Filaret bee neuporediv u odreivanju dogmatskih istina. Otac Jovan Krontatski je, kao
svetenik, bio duhovni otac naroda; njegovi dani su protekli meu ljudima, u delima
ljubavi meu njima. On je u 19. veku posedovao - kao u prvom Hrianstvu - najvii dar
jednog hrianina: dar pomaue - isceljujue molitve. To potvruju bezbrojni
dokumentovani sluajevi. Njegova linost se uzdigla preko uobiajene ljudske mere; u
njemu je delovalo, u stvari, neto nadprirodno, udesno. Razni lekari su svedoili da
otac Jovan pokazuje neobino duevno i fiziko zdravlje i harmoniju. Prosto reeno,
njemu je od detinjstva bio podaren onaj suviak ivotne snage, iz ije punoe je on
crpeo i davao dalje - bolesnima i slabima. Ovaj izvor blagodatne snage privlaio je k
njemu mnoge ljude. To je sasvim prirodno. Narod hoe, kao apostol Toma, da opipa i
oseti. Otac Jovan je za ruski narod postao ivi svedok stvarnosti i snage pravoslavlja,
misionar mere i apostol prave Boje ljubavi."
Devetnaestog oktobra 1909. pie protojerej S. Putjatin: "U ovo vreme - kad tua nevolja
nikoga ne zabrinjava, kad nebrojeni umiru od gladi, kad u gradovima ima na hiljade
moralno i fiziki propalih osoba - dolazi otac Jovan kao jedini izmeu nas, sa dosad
nevienim milosrem. On se pokazuje zapravo kao predstavnik nekog drugog poretka,
kao stanovnik nekog drugog nebeskog tela, sa drugaijim navikama i pravilima; on je
uzor buduem oveku, koji shvata da samo u deljenju drugima lei za nas udeo u Bojoj
blagodati i radosti, oveka koga e duh ljubavi da oduevljava. Asketsko revnovanje
oca Jovana i njegovo svetenosluenje ine harmoninu celinu, ali svetenstvo u njemu
sve drugo odreuje. Otac Jovan je potpuni svetenik, duhovni otac Rusije, njen vrhovni
pastir, iako nije nosio titulu patrijarha. Njegova udotvorna molitva pokazuje vie od svih

titula i dostojanstava: nepobitno boansko sveteno ovlaenje koje ima. Pred njim se
priklanjaju vladike kao i zadivljeno monatvo. Neosporno se u ocu Jovanu pokazuje
Hristov lik, ist i jasan, kao u jedva kome pre njega. Njegov iskreni, vatreni duh,
doaravao je lebdenje Duha Svetoga. Hristov Duh je iveo u njemu."

NAPOMENE:
1. Antonije Hrapovicki, "Glavne karakterne crte oca Jovana Krontatskog", Sabrana
dela, tom II, 2. izdanje.

VII OTAC JOVAN DANAS

sadraj
O sadanjici
Otac Jovan je i danas blizak ruskom oveku Njegov Dnevnik je u inostranstvu doiveo
mnoga izdanja i svuda se ita. Slobodna ruska crkva slavi po celom svetu, svake
godine, njegov roendan i dan upokojenja. Mnogi koji su ga lino znali, priali su o
njemu. Komemoracije i spisi svedoe ta on tim ljudima do danas znai. Od 1950. "Glas
Amerike" donosi preko svojih talasa programe o ivotu i delu oca Jovana. U emisiji od
decembra 1972. se kae: "Pre 64 godine se upokojila jedna od najzadivljujuih linosti
Rusije - otac Jovan Sergiev od Krontata. Mnoge knjige i svedoanstva govore o ovom
retkom oveku i njegovoj blagodatnoj sposobnosti da lei svojom molitvom sve duevne
i telesne bolesti. Jo kao dete on je uio da se prosto i usrdno moli, pa je Bog njegovu
molitvu i tada ispunjavao. Za vreme njegove 50-godinje svetenike slube, postao je
svepoznati molitvenik Rusije. On se toj slubi sav predao i kroz nju postao otac
nesrenih i zabludelih. Njegova apostolska, pripovednika, proroka i celebna delatnost
pro bila se u narod, te je bio poznat svima kao iskren i blagodatan svetenik. Njegova
produhovljena re ila je pravo u srce i pokretala na dobro."
"Otac Jovan pripada onim retkim pojedincima duhovne istorije, koji su se ne samo
svojim duhom, nego celom svojom duom, kroz ist duhovni ivot pretvorili u Hrista.
Zato se njegova linost sve vie isticala to se vie u Hrista utapala. Otac Jovan nije
znao za svoje privatne interese, ni za nadoknadu kroz samo duevne vrednosti, i nije se
vezivao za javnu delatnost niti za nauku. Nepodeljen, pun i ceo on se okree Hristu i ivi
u Njemu. U toj nepodeljenoj hristocentrinosti poiva njegov proroki znaaj. Njegovo
ispovedanje Pravoslavlja je vrednije od svih apologetskih traktata. Jer on se temelji
sasvim u Hristu i moe sa apostolom Pavlom da kae: "Ne ivim ja, nego Hristos ivi u
meni". Re Boja, kao centralna istina, opredeljuje celo njegovo postojanje.
Otac Jovan je bio veliki starac - duhovni otac Rusije. Mnogi monasi, svetenici, ak i
vladike, stajali su pod njegovim neposrednim duhovnim rukovodstvom. On je bio,

takoe, prorok - poslat Rusiji pred buru, da bi je pozvao na pokajanje srca. Njegova je
re trebalo da ostane meu ljudima, te da vodi rasejan i pokoleban ruski narod ka
jedinom spasenju - ivotu u Hristu." [1]

KANONIZACIJA

Otac Jovan je ve za ivota vaio kao Boji prijatelj. O tome je svedoio njegov ist
ivot i njegova snana molitva u stotinama potvrenih iscelenja. Po njegovoj smrti
umnoavala su se svedoanstva o njegovom blagodatnom delanju. Crkva je briljivo
proveravala ta svedoanstva i nala da su potvrena. Vrhovni pastiri Ruske
pravoslavne crkve bili su saglasni da je otac Jovan pravednik Boji. Ali njegova
kanonizacija posle 1917. zbog bogobornog reima u Rusiji nije mogla da se obavi.
Jedino je dvadesetih godina arhiepiskop Andrej Uhtomskij krijui sastavio Akatist za
njegovo proslavljanje. Taj akatist ide od ruke do ruke meu vernicima, tako da je
dospeo i u Nemaku, gde je 1938. tampan u Berlinu. (Izdavako preduzee "Za
Cerkov").
Slobodna ruska zagranina crkva je pod pretsednitvom svoga poglavara, Mitropolita
Filareta Voznesenjskog, odluila 1964. da posvedoi blagoestije oca Jovana i objavi
njegovu kanonizaciju. Jedna gramata Sinoda od 3. juna 1964, u Njujorku, objanjava tu
odluku.
Poslanica Mitropolita Filareta objavljuje gramatu i jednoduno odluenu kanonizaciju.[2]
Sveti oe Jovane, moli Boga za nas!
NAPOMENE:
1. ahovskoj, J., "Listovi sa drveta", 1964.
2. "Pravoslavna Rusija", Dordanvil, Njujork, br. 12 (797), 28. VI 1964, i br. 13 (798),
14. VII 1964.

sadraj