Dr.

eljko Fajfri

Kotromanii
http://www.rastko.rs/istorija/zfajfric-kotromanici.html
Internet izdanje
IZVRNI PRODUCENT I POKROVITELj

Janus
Tehnologije, izdavatvo i agencija
Beograd, 7. decembar 2000
PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanovi
LIKOVNO OBLIKOVANJE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIKO UREIVANJE
Milan Stoji
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrovi

tampano izdanje
id 2000. god.
Izdavai: DD "Grafosrem" id i Srbska pravoslavna zajednica
ZA IZDAVAA
eljko Ivatovi
RECENZENT
Dr Nenad Lemai
TEHNIKI UREDNIK
eljko omlija
KOREKTOR
Dr eljko Fafri
TAMPA
DD "Grafosrem" id
Tira: 1.000

CIP Katalogizacija u publikaciji

Biblioteka Matice srpske, Novi Sad
929.52 (497.15) Kotromani "13"
949.715 "13"
FAJFRI, eljko
Kotromanii / eljko Fajfri. id : Grafosrem
: Srbska pravoslavna zajednica, 2000 (id :
Grafosrem) . 96 str. : geneal. table ; 22 cm
Tira 1000.
a) Kotromani (porodica) Bosna, 14. v. b) Bosna
Istorija 14. v.

Sadraj

Rodoslovi Kotromania 1 i 2
1. Bosna do pojave prvih Kotromania
2. Prvi Kotromanii
3. Stjepan II Kotromani (1314-1353)
4. Ban Tvrtko (1353-1377)
5. Kralj Stefan Tvrtko (1377-1391)
6. Kralj Stefan Dabia (1391-1395)
7. Kraljica Jelena Gruba (1395-1398)
8. Kralj Stefan Ostoja (1398-1404)
9. Kralj Tvrtko II (1404-1409)
10. Ponovo kralj Stefan Ostoja (1409-1418)
11. Kralj Stefan Ostoji (1418-1421)
12. Ponovo kralj Tvrtko II Tvrtkovi (1421-1443)
13. Kralj Stefan Toma Ostoji (1443-1461)
14. Kralj Stefan Tomaevi (1461-1463)
Epilog
Dr eljko Fajfri

1. Bosna do pojave prvih Kotromania

Smatra se da se ime Bosna po prvi put javilo u jednom spisu Konstantina Porfirogenita (sredina
X veka) i to na onom mestu gde o u opisu Srbije navodi: "U krtenoj Srbiji jesu ovi naseljeni
gradovi: Destinikom, Cernauvski, Megiretus, Dresnik, Salines, a u kraju Bosni Katera i Desnik".
U to doba Bosna se nije smatrala dravom ve samo delom Rake kojom je tada vladao knez
aslav. O Bosni su i inae veoma siromani podaci i do sredine X veka o njoj se ne zna bilo ta
pouzdanije. Nazire se tek da je njome upravljao ban, a ova titula ima verovatno avarsko poreklo.

"Ponekad je vladao celom Bosnom samo jedan vladar, a ponekad je vlast bila podeljena na
mnogo vladara od kojih je svako vladao za sebe" (Mavro Orbin).
Nakon aslavljeve smrti, poele su smutnje u Rakoj, to je Bosna iskoristila i osamostalila se.
No, to nije dugo trajalo, tek do 968. godine kada hrvatski kralj Mihailo Kreimir I udari na
Bosnu i zauzme celu zemlju. Bosanski ban je pobegao u Ugarsku, a Bosna je postala sastavni
deo hrvatske drave. Ni hrvatska vlast nije dugo trajala, ve je uskoro smenjuje Vizantija. Nakon
smrti vizantijskog cara Vasilija (1025.) naglo opada mo carstva to koriste Bosna, Duklja i
Raka i osamostaljuju se. U vremenu izmeu 1082-1085. godine dukljanski kralj Bodin uspeva
da sve te tri drave stavi pod svoju kontrolu. U Bosni je postavio za bana nekog Stefana, dok je u
Raku postavio Vukana.
Ni ovo jedinstvo nije dugo trajalo, tek do Bodinove smrti (1102. godine). To je bilo poslednji put
da je Bosna bila u sastavu Rake drave i od tada ona vodi svoj samostalni ivot koji e biti esto
u sukobu sa onim koji se vodio u Rakoj. Iste te godine kada je umro Bodin (1102.), pala je i
Hrvatska pod Ugarsku vlast. Nedugo potom uzeli su Ugari i Bosnu, a kralj Bela II je na saboru u
Ostrogonu (1139.) svome mlaem sinu Ladislavu (tada maloletnom) dodelio Bosnu. Iz nekog
teko objanjivog razloga Ugari Bosnu tada nazivaju Ramom, a ugarski kralj nosi naziv "kralj
Ugarske, Dalmacije, Hrvatske i Rame". Nejasan je razlog tome, budui da je Rama bila tek deo
Bosne, a sasvim je izvesno da su Ugari drali celu Bosnu pod svojom vlau.
Bosnom su i do tada upravljali banovi, a tako je bilo i za vreme ugarske vladavine. Ko su oni bili
ostaje tajna, a prvi o kojem se neto vie zna jeste ban Bori. Za celo vreme svoje vladavine bio
je verni ugarski vazal i u okviru ugarske vojske ratovao je protiv Vizantije pod Branievom.
Neku istaknutu ulogu u ovom ratu nije odigrao pa ni po tome nije ostao upamen. Nakon te
kratkotrajne ratne avanture ban Bori se umeao u dinastike borbe u Ugarskoj, ali na slabijoj
strani to ga je dovelo u sukob sa ugarskim kraljem. Rezultat te nesmotrenosti bilo je njegovo
smenjivanje. Odmah potom Bosna je pala opet pod Vizantiju (1166.) i pod njenom vlau bila
sve do smrti cara Manojla I Komnena (1180.).
Ostaje otvoreno pitanje da li je odmah nakon pada Bosne pod Vizantiju (1166.) bansku ast
zauzeo Kulin ban. Ako je tako, odnosno ako je Vizantija bila ta koja ga je postavila na bansku
ast, on je bio bez sumnje njen tienik. Ovo je samo mogunost poto nije sigurno u koje je
vreme Kulin stvarno doao na vlast, tako da nije bez osnove misliti da je na vlast doao kasnije
budui da se po prvi put spominje tek od 1180. godine. U to vreme u Rakoj ve due vreme
vlada veliki upan Stefan Nemanja koji je bio pokoran Vizantiji ne iz ubeenja, ve iz nude.
Meutim, odmah nakon smrti vizantijskog cara Manojla I, udrueni Raani, Ugari i Bosanci
odlue da iskoriste trenutne smutnje oko novoga cara i provaljuju na vizantijsku teritoriju. To je
inae bilo jedino ratno dejstvo Kulin bana jer je on izbegavao vojne sukobe, oslanjajui se
uglavnom na ono to moe da se postigne politikom. Smrt cara Manojla donela je Bosni
osloboenje od Vizantije, meutim ne za dugo jer odmah potom ponovo dolazi pod Ugarsku
vlast. Sada je Kulin ban vazal ugarskog kralja Bele III.
Kulin ban je ostao u dobroj uspomeni kod naroda, a to nije udno budui da se radilo o veoma
spretnom politiaru koji je umeo da bude sa svima u dobrim odnosima. "U njegovo vreme bilo je
(kau) u izobilju svega blaga bojega, tako da i danas obian puk, kad ima velikog obilja, obino

kae: Vratila su se vremena Kulina bana" (Mavro Orbin). Sa porodicom velikog upana Stefana
Nemanje se ak i orodio budui da se Kulinova sestra udala za Nemanjinog brata Miroslava. Dok
je u Bosni, zahvaljujui Kulinu, vladao mir u Rakoj se poinjale smutnje. Tokom 1196. godine
sa prestola u Rakoj se povukao Stefan Nemanja, a tokom 1200. godine je i umro. Stefan
Nemanja je ostavio Raku na vladanje mlaem sinu Stefanu, ali to stariji sin Vukan nije nikako
mogao da pretrpi budui da je on bio stariji i da je po dotadanjim pravilima Raka trebala
pripasti njemu. Potajna netrpeljivost je uskoro prerasla u krvavi graanski rat, a Vukan je krenuo
na brata Stefana. "Posle prestavljenja svetoga starca, dizae se na sve naine nanosei
neprijateljstvo i zlo bratu svojemu Stefanu samodrcu, i uzimajui u pomo mnoge inoplemene
narode,.."(Teodosije).
Dok se sve to deavalo u Rakoj, Kulin ban je imao problema sa bogumilskom jeresi. Ta je
verska sekta uzela tolikog maha u Bosni da se papa jedno vreme razmiljao da pokrene krstaki
rat i da bogumile istrebi. Mogue da ta jeres ne bi imala toliku snagu da joj vladari Bosne nisu
pruali sasvim otvorenu podrku, a to nikako nije moglo ostati papi nepoznato. "Doznali smo da
je nedavno splitski nadbiskup proterao iz Splita i Trogira vei broj patarena, a da je plemeniti
mu Kulin ban bosanski dao onim grenicima ne samo sigurno sklonite, nego i javnu pomo i
izloio njihovoj zloi svoju zemlju i sebe samoga, pa ih je astio kao katolike, ak i vie nego
katolike, nazivajui ih hrianima", pie papa ugarskom kralju Emeriku. Uz to mu nareuje da se
obrati Kulinu i da ovaj iz Bosne protera bogumile, a u suprotnom, ako Kulin ne poslua, da
pokrene vojsku na Bosnu. Kulin je do kraja uspeo da ovaj problem rei na sebi svojstven nain.
Tokom 1203. godine papska komisija je izvrila uvid u situaciju i na neki nain Kulin je uspeo
da se opravda, to je za trenutak skinulo opasnost od Bosne. Nedugo potom Kulin je i umro.
Kulina je nasledio neki Stefan za koga postoje samo maglovite pretpostavke da je Kulinov sin.
Od samoga poetka Stefan je imao dobre odnose sa ugarskim dvorom i tamo je esto boravio. U
Bosni nije bio mnogo omiljen budui da je progonio bogumile, to govori da se na vlasti
odravao iskljuivo zahvaljujui ugarskoj pomoi. U vreme njegovo banovanja u Rakoj se
mnogo toga desilo. Najpre je Vukan uspeo da svrgne sa upanskog prestola svoga brata Stefana,
ali samo za kratko. Veoma brzo, uspeo je Stefan (Prvovenani) da se povrati na presto i da se
1217. godine okruni kraljevskom krunom. Dok se sve to deavalo, u Bosni su bogumili toliko
ojaali da je papa odluio da ovaj put stvarno pokrene krstaki rat i da tu jeres konano iskoreni.
U tom okviru pokrenuo je veoma ivu diplomatsku aktivnost. Za sve to vreme o banu Stefanu
nema nigde nikakvih pomena, a papa ga nigde niti hvali niti kudi. Po svemu sudei bio je gorljivi
katolik, ali u Bosni se njegova re nije mnogo sluala. To je dovelo do toga da bude u Bosni
omrznut i da negde oko 1332. godine (ili dve do tri godine kasnije) bude svrgnut sa vlasti.
Povukao se u Usoru kod svoga sina, kneza Sibislava, gde je, najkasnije do 1336. godine, umro.
Bana Stefana nasledio je (po svemu sudei nasilno) ban Matej Ninoslav. Njega su na bansku ast
uzdigli bogumili, to je pomalo udno budui da je u prvo vreme ban Ninoslav (dok jo nije
postao ban) bio protivnik bogumila, verni ugarski vazal i gorljivi katolik. Papa mu pie ljubazna
pisma i obraa mu se sa "Grlei te iskrenom ljubavi, tvoju osobu i tvoju zemlju Bosnu primamo
pod zatitu sv. Petra i nau sa svim imanjima, koje sada pravedno dri, i utvrujemo te zatitom
ovoga pisma te strogo zabranjujemo, da se bilo ko usudi da te uznemirava, dok ostane u
katolikoj veri... itd." Tada poinje da se spominje i Ninoslavov roak Prijezda koji se navodno
ponovo iz jeresi vratio u katoliku veru. Kako se Prijezdi nije mnogo verovalo to je morao da

Dominikancima ostavi svoga sina kao zalogu svoje iskrene namere da ostane u katolikoj veri.
Budui da se Prijezda isticao progonima bogumila to je izgledalo da je postao iskreni katolik, pa
je papa naredio Dominikancima da mu vrate sina. U tom momentu on jo uvek nije linost veeg
formata, ali e kasnija istorija da ga upozna kao verovatnog rodonaelnika porodice Kotromani.
Ban Ninoslav je bio jedno vreme verni ugarski vazal, ali na ugarskom dvoru ga nisu ozbiljno
shvatali smatrajui ga tek nekim od ugarskih dravnih slubenika. Takva poniavajua uloga je
doivela svoj vrhunac kada je ugarski kralj Andrija, kao da ne postoji ban Ninoslav, poklonio
Bosnu hercegu Kolomanu (1234.). Time je dovedena samostalnost Bosne u pitanje, ali i vlast
bana Ninoslava. Istovremeno, to je ohrabrilo i kneza Sibislava (sina umrlog bana Stefana) da
pone da navaljuje na one delove Bosne kojima je vladao Ninoslav, pokuavajui time da uzme
za sebe bansku ast. Da se stvar jo vie zaplete pobrinula se crkva koja se neprestano nosila sa
bogumilima, ali uz veoma slabe rezultate. elei da nekako slomi tu jeres papa je svrgnuo
dotadanjeg bosanskog biskupa (bogumila po svemu sudei), a na njegovo mesto je imenovao
pripadnika Dominikanskog reda, nemca Johana. U Bosni je buknulo otvoreno nezadovoljstvo jer
niko nije hteo nemca za biskupa. To je bilo sasvim dovoljno da i papa Grgur IX izgubi strpljenje
i da naredi da 1234. godine zapone krstaki rat. Kako je papa smatrao bana Ninoslava za
glavnog krivca svih ovih dogaaja, jer se ban nije dovoljno trudio da iskoreni jeres, a da bi mu
jo vie napakostio, potvrdi darovnicu ugarskog kralja Andrije po kojoj Bosna pripada hercegu
Kolomanu (1235.). Rat je trajao skoro pet godina i krstai su uskoro preplavili Bosnu. U samome
poetku Bosanci su se uspeno branili, a da je rat bio iscrpljujui vidi se iz toga to je novom
biskupu Johanu bilo svega dosta u tolikoj meri da je traio od pape da ga razrei nove dunosti.
Papa ga je pokuao ubediti piui mu: "Ako te tekoe ratne pritiu, ljubav prema Bogu, prema
tvojoj dui i poverenoj ti crkvi trae od tebe, da do smrti ne bei od tvoje teke slube. Stoga te
savetujemo, da odustane od molbe za ostavku i ne ostavi upravu tvoje crkve, nego da na
jeretike i ostale protivnike katolike vere muki i jakom rukom udari". Izgledalo je kao da je
cela Bosna protiv pape. Od bosanskih velikaa jedino je Usorski knez Sibislav bio uz krstae i
zbog toga ga papa naziva ljiljanom meu trnjem. U svakom sluaju knez Sibislav nije protiv
bana Ninoslava ratovao zbog verskog uverenja (poto je i tada, a i kasnije Ninoslav bio katolik, a
nikada bogumil) ve iskljuivo zbog toga to je eleo za sebe bansku ast.
Ban Ninoslav je pruao od samoga poetka otpor, ali pred brojnijim krstaima nije se mogao
odrati pa se sklonio negde u blizini Dubrovnika gde se sa jednog dela teritorije i dalje branio. U
to vreme (1240.) imao je kontakata sa Dubrovnikom i sa njima je sklapao ugovore, to moe da
znai da je jo uvek bio dovoljno moan da bi ga Dubrovnik uvaavao. Uporan otpor mu se
isplatio kada da su tokom 1241. godine Tatari provalili u Ugarsku i na reci aj strano potukli
Ugarsku vojsku. Izmeu ostalih tu je poginuo i bosanski duman, herceg Koloman. Kako je
ugarski kralj Bela IV beao ispred Tatara, Koloman je bio mrtav, to je ban Ninoslav iskoristio
povoljnu priliku i povratio celokupnu Bosnu. To mu nije bilo dovoljno pa se poeo strano svetiti
svima onima koji su u proteklom ratu pruali ugarima pomo. Mislei da ni to nije dovoljno
pakosti prema ugarskom kralju Beli IV, ban Ninoslav se umeao i u sukob Splita i Trogira, a na
strani Splita koji se pobunio protiv kralja Bele IV. Ovaj rat je, uglavnom zahvaljujui
Ninoslavljevoj vojsci, zavren uspeno za Split, ali ugarski kralj Bela IV je sve to smatrao
veleizdajom. Stoga je 1244. godine pokrenuo dve armije, jednu na Split, a drugu na Ninoslava.
Koliko je ratnih dejstava bilo, ne zna se, ali ostaje injenica da su i Split i ban Ninoslav odmah
klonuli te sklopili mir sa Ugarskom.

I pored svega bogumilstvo se nikako nije moglo iskoreniti iz Bosne, to je navelo ugarskog kralja
Belu IV i kalokog nadbiskupa da ponovo zatrae od pape Inoentija IV dozvolu za pokretanje
novog krstakog rata. Ovaj put situacija je bilo ozbiljna kao nikada do tada. To je osetio i ban
Ninoslav pa se stoga pismima poeo direktno obraati papi ubeujui ga da je i dalje revni
katolik i da nikada nije bio bogumil. Po svemu sudei to je bila i istina, a to su papi potvrdile i
komisije koje je slao u Bosnu. "Kako smo doznali, nije plemeniti gospodin Ninoslav, ban
bosanski, odstupio od prave vere, nego ivi kao katolik i opsluuje hrianske propise, iako je
nekada u nevolji dobio pomo i naklonost jeretika protiv svojih neprijatelja. Poto smo po nekim
verodostojnim pismima, iako starim, dobili pohvalne potvrde o istoi njegove vere, nareujemo
ti, da dobro upamti, da se nadasve mora imati pred oima i postii spas due, da ne ustane
protiv spomenutog bana i njegove zemlje, posebno sada ...", pie papa kalokom nadbiskupu
(1248.). Time je za Bosnu skinuta opasnost od novog ugarskog pohoda.
Sve to moglo bi se uslovno nazvati pobedom bana Ninoslava budui da vie nije uznemiravan.
Ostatak svoga ivota on je proveo bavei se uglavnom unutranjim stvarima u Bosni. Sa
susednom Rakom nikada nije bio u dobrim odnosima, a to se posebno vidi iz ugovora koje je
sklapao u dva navrata sa Dubrovnikom (1240. i 1249.). U njima se on obavezuje da e pomoi
Dubrovnik "ako se razratite s kraljem rakim, da vas ne dam ni va dobitek,..". U vreme
sklapanja ovih ugovora u Rakoj je vladao kralj Stefan Vladislav I (ugovor iz 1240.) i kralj
Stefan Uro I (ugovor iz 1249.). Nedugo nakon sklapanja ovoga drugog ugovora (1249.) umro je
i ban Ninoslav.

2. Prvi Kotromanii
Nakon smrti bana Ninoslava poele su u Bosni smutnje oko njegovog naslea. Sam Ninoslav je
iza sebe ostavio dovoljno potomaka i roaka, to daljih to bliih, da bi se izmeu njih mogao
izabrati dostojan naslednik. Meutim, sada su se tu pojavile razliite aspiracije. Bogumili su hteli
da Bosnu preuzme neko ko e njima biti naklonjen, dok su ugari eleli za bana nekoga iz njihove
interesne sfere. Na kraju je u toj zbrci pobedu odneo ugarski kralj Bela IV uspevi da naturi
svoga kandidata. Bio je to dalji Ninoslavov roak Prijezda o kojem je ve bilo govora. On je
izgleda jedno vreme bio bogumil, ali se kasnije povratio u katoliku veru i bio ak jedan od
revnijih progonitelja jeresi u Bosni. Kako mu je sin bio talac kod dominikanskih fratara, to se
moe posredno izvui zakljuak da njegovo ponovno pokatoliavanje nije bili toliko dobrovoljno
koliko prisilno. Jo u vreme krstakih ratova po Bosni u vremenu izmeu 1234-1239. godine
pojavljuje se Prijezda sa titulom Bosanskog bana. To postavlja neka pitanja. Naime, u vremenu
kada je Bosna pala pod vlast hercega Kolomana, a kako je ban Ninoslav izbegao, to se Bosna
smatrala zemljom bez vladara. Mogue da je u to vreme Koloman za bana postavio svoga
oveka, a to je bio upravo Prijezda. Kratko je trajalo njegovo prvo banovanje, jedva dve godine,
jer se Ninoslav, nakon ugarske katastrofe na reci aj, vratio u Bosnu. Kako se on tada strano
svetio ugarskim pristalicama to je sigurno i sam Prijezda bio u smrtnoj opasnosti, pa je verovatno
izbegao u Ugarsku.
Ovo drugo ustolienje Prijezde za bana Bosne nije prolo bez trzavica. Ninoslavovi sinovi,
smatrajui da banska ast pripada njima, pruili su otpor koji je bio toliko jak da je kralj Bela IV
morao slati vojsku koja bi pomogla Prijezdi da uzme vlast. Da je bilo jakog otpora vidljivo je iz
pisama koje je kralj Bela IV slao papi i u kojima se naveliko ali da ga neprijatelji pritiskaju sa

svih strana. No, na kraju je pobuna savladana, a Prijezda je preuzeo vlast. Osim Bosne, tada je
savladan i Hum (1254.). Nakon svega ugarski kralj odlui da Bosnu podeli na dva dela. Od
poreja gornjega Vrbasa i Bosne formirao je banovinu Bosnu gde su vladali banovi iz roda
biveg bana Ninoslava. Drugi deo Bosne je sainjen od Usore i Soli gde je ugarski kralj direktno
imenovao banove. To je bilo vreme formiranja banovina koje su trebale da tite granice Ugarske.
Kralj Bela IV je tada pokuao i da ve postojeu Mavansku banovinu ojaa time to ju je nakon
smrti svoga zeta Rostislava, koji je njome do tada upravljao, uzdigao na rang hercegovine
(vojvodine) i njenom vladaru omoguio irenje uticaja na Usoru i Soli, a mogue ak i na Bosnu.
Mavanska banovina je time postala veoma jaka i njenim gospodarima je omoguavala da u
narednim periodima gospodare Bosnom, a ponekad Sremom i Branievom. Da je bila jaka vidi
se iz toga to je herceg Bela (unuk kralja Bele IV), kao gospodar Mavanske banovine, uspeo da
1268. godine slomi napad Rakog kralja Stefana Uroa I i da ga ak u tim sukobima i zarobi.
Tokom 1270. godine umro je ugarski kralj Bela IV, a nasledio ga je sin Stevan V. U ratovima
koje je tada vodio novi ugarski kralj poginuo je i Mavanski vojvoda Bela (1272.), a nedugo
zatim umre i sam kralj Stevan V. Nasledio ga je desetogodinji sin Ladislav IV Kumanac (12721290.), dok je regenstvo vrila kraljica-majka Elizabeta. U to vreme kao Bosanski ban spominje
se neki ugarski velika Stefan. To je bila pomalo udna situacija budui da je i Prijezda nosio istu
titulu, ali po svemu sudei tu vlast nije i vrio na teritoriji cele Bosne i na neki nain ta mu je
titula bila samo "prazna" poast bez potpune sadrine. Titulu Bosanskog bana dobijali su kasnije
jo neki ugarski velikai, a meu njima i severinski ban, inae dvorski rizniar (ban Ugrin).
Ban Prijezda se oko 1287. godine povukao sa vlasti i na svom imanju u Zemljeniku provodio je
svoje poslednje dane. Ne zna se ta je moglo biti uzrokom njegovog povlaenja: starost ili je bio
prisiljen? Imao je tri sina: Prijezdu II, Stjepana i Vuka. Jedinu erku Katarinu udao je u hrvatsku
kuu Babonia. Vlast u Bosni su podelila njegova dva sina i to tako da je Stjepan vladao u
istonom delu Bosne dok je Prijezda II vladao u zapadnom delu. Po svemu sudei bansku su ast
delili, a to se vidi iz jednog papinog pisma gde se on obraa "plemenitim muevima Stjepanu i
Prijezdi, banovima Bosne".
U Ugarskoj su se tada deavala velika unutranja previranja koja su imala kasnijeg odraza i na
Bosnu. Kralj Ladislav IV je odjednom poeo da vri reorganizaciju u dravi pa je tako Mavu,
Usoru i Soli poverio svojoj majci Elizabeti (Jelisaveti) nazivajui je "vojvotkinjom mavanskobosanskom" (1280.). U to vreme ponovo se pojavio problem bogumila u Bosni, ali kako kralj
nije imao mnogo volje da se njima bavi to se sve zavrilo na dopisivanju sa papom.
Tokom 1284. godine kralj Ladislav IV oduzima majci Elizabeti upravu nad Mavanskom
banovinom i preputa je muu svoje sestre Kataline, bivem Rakom kralju, Stefanu Dragutinu.
Sada je eks Raki kralj vladao nad Mavom sa Beogradom, Usorom i Soli, ali i nad nekim
srpskim zemljama nosei naziv "sremski kralj": "i ustavi ode u oblast drave svoje, u zemlju
zvanu Mava, koju mu je dao tast njegov kralj ugarski. Tamo doavi sa enom svojom
blagoastivom kraljicom Katelinom i sa jednim delom vlastele svoje,..." (Danilo Drugi). Samim
tim dobio je odluujui uticaj nad onim delom Bosne kojim su vladali ban Prijezde I, a kasnije i
njegovi sinovi. Za razliku od svojih prethodnika Dragutin je bio veoma revnostan u
prekrtavanju bogumila. "Mnoge od jeretika bosanske zemlje obrati u hriansku veru i krsti ih"
(Danilo Drugi). Taj njegov rad na prekrtavanju bogumila nije bio praen nasiljem, tako da nije

poznato da ih je on progonio. "Njegovom blagodau koja sve daje, doe u tu zemlju da je

prosveti, i da narod, koji je bio u tami i mraku neznanja, po uenju boanskoga pisma privede ka
svetlosti spasonosnoga ivota" (Danilo Drugi). Negde tokom 1291. godine preao je i sam u
katoliku veru.
Kako su Dragutin i ban Prijezda I bili smotreni politiari to su ubrzo uvideli da im je jedini nain
za opstanak zajednika saradnja. Ta se saradnja ubrzo zavrila rodbinskim vezama tako to je
Prijezdin sin, Stjepan I oenio Dragutinovu erku Jelisavetu (1284.). Ova rodbinska veza sigurno
da je daleko vie godila Stjepanu I negoli Dragutinu. Zahvaljujui ovoj enidbi doao je Stjepan I
u najblie rodbinske veze preko tate Kataline (erka ugarskog kralja Bele IV) sa ugarskom
kraljevskom kuom, ali i sa napuljskom kraljevskom kuom budui da je Belina druga erka,
Marija, bila udata za napuljskog kralja Karla II. Te su se rodbinske veze jo vie razgranale kada
je druga Dragutinova erka, Uroica (Ursa) udata za monog hrvatskog bana Pavla I ubia.
Naravno, tu je bila i rodbinska veza sa kraljevskom kuom Nemanjia, preko tasta Dragutina.
Ove rodbinske veze kasnije e da imaju velikog udela u unutranjim previranjima u Ugarskoj, ali
i mnogo kasnije kada se Tvrtko I bude krunisao za kralja.
Dakle, bila je tu itava zbrka rodbinskih veza sa Arpadoviima, Anuvincima, ubiima i
Nemanjiima. To je svakako razlog za kasnije legende o poreklu porodice Kotromani i o
njihovom prezimenu. Najpoznatija legenda je ona koju prezentira Mavro Orbin. Po njemu, nakon
smrti Kulin bana, ugarski kralj je u Bosnu poslao jednog svog velikaa, poreklom Nemca, koji je
imao zadatak da Bosnu zauzme. On se zvao Kotroman, a kako je bio vet ratnik to je uspeo
veoma lako da obavi zadatak. Za nagradu, kralj ga je postavio Bosanskim banom. "Sada, kad je
umro pomenuti Kulin ban, kralj koji je u to vreme bio u Ugarskoj odlui, iz ranije navedenih
razloga, da zauzme Bosansko Kraljevstvo. Zbog toga je poslao s vojskom jednog svog velikaa
po imenu Kotroman Nemac, na glasu ratnika. Kad je Kotroman doao u Bosnu i naao je bez
gospodara, lako ju je zauzeo. Da bi ga za to nagradio, kralj ga je imenovao banom Bosne i hteo
da se njegovi potomci veno smenjuju na tom poloaju. Poto je porodica Kotromana tokom
vremena dobila veliko potomstvo, svi su se po Kotromanu nazivali Kotromanii" (Mavro Orbin).
Da je legenda uhvatila korena vidi se iz nekih Dubrovakih pisama gde se ban naziva
"Cotrumano Goto". Danas se misli da Kotromanii nisu stranog porekla i da potiu iz neke
bosanske plemike kue, a da je ban Prijezda I tek jedan od njenih pripadnika, nikako
utemeljiva ove dinastije. To delimino potvruje i Mavro Orbin kada navodi da je: "njihova
porodica gotovo uvek vladala u Bosni. Nekad su to bili banovi, a nekad kneevi".
Od enidbe sa Dragutinovom erkom potpao je ban Stjepan I pod njegov uticaj i mnoge stvari
koje je inio bile su plod Dragutinove volje. Da to nije moglo uvek izai na dobro mogao se
uveriti nakon smrti ugarskog kralja Ladislava 1290. godine. Kako kralj iza sebe nije ostavio dece
to se postavilo pitanje naslednika ugarskog prestola. Veoma brzo nakon Ladislavljeve smrti
krunisan je za kralja njegov blizak srodnik Andrija III Mleanin. Meutim, kako je imao jaku
opoziciju to su odmah poele i smutnje. Kao najopasniji protivnik pojavio se napuljski kralj
Karlo II (pripadnik Anujske dinastije), mu Marije, inae sestre kralja Ladislava, koji je za
svoga sina Karla Martela zatraio ugarski presto Arpadovia. Ova je stranka bila veoma jaka pa
je na kraju papa Nikola IV krunisao Karla Martela za ugarskog kralja. Uz ovu stranu tada su
pristupili i najjai hrvatski velikai, Bribirski knezovi ubii. U to vreme ovu kuu su sainjavala
tri brata: Pavle I, Juraj i Mladen. Kako je Dragutinova erka Ursula (Ursa) bila udata za Pavla

ubia to je sasvim razumljivo da su Dragutin i zet mu, ban Stjepan I Kotromani, pristupili
odmah uz ovu stranku.
U tim politikim igrama Karlo Martel im je, ne bi li ih zadrao i dalje kao pristalice, svojim
poveljama razdelio dobar deo Hrvatske i Bosne. Da li su ubii dobili uz Hrvatsku i Bosnu,
teko je rei, ali se zna da je Dragutinov sin, Vladislav, dobio skoro celu Slavoniju. Izgledalo je
da ova stranka ima velike anse, ali tada iznenada umre Karlo Martel (1295.). Meutim,
napuljska kraljica Marija doe na ideju da na ugarski presto zasedne sin Karla Martela koji se
zvao Karlo Robert (njen unuk). U tom njenom naumu iz sve snage ju je pomagao i papa
Bonifacije VIII koji je ak Karla Roberta, tada tek dvanaestogodinjeg deaka, proglasio za
ugarskog kralja (1297.).
Porodica ubi, imajui pod svojom vlau Hrvatsku proirivala je svoj uticaj elei da i Bosnu
podvede pod svoju vlast. Poetkom 1299. godine Pavle ubi se naziva "gospodarom Bosne"
(dominus Bosne), a u skladu sa tim, svome bratu Mladenu I dodelio je titulu bana Bosne. Od tada
su oni celu Bosnu drali pod svojom kontrolom izuzev jednog dela koji se naziva Donji Krajevi i
koje je drao knez Hrvatin Stjepani. Kako je knez Hrvatin bio odan ubiima to su oni izvrili
pritisak na napuljskog kralja Karla II Roberta da mu izda povelju kojom potvruje njegovu
vladavinu. "Imajui u vidu na istou vernosti, a i na druge korisne i primljene slube to su knez
Hrvatin i njegovi sinovi i braa, roaci plemenitih Pavla, bana Hrvata, a i brae njegove Jurja i
Mladena, knezova dalmatinskih gradova, ljubljeni i verni nai, nama inili i sada jo ine u
poslu Kraljevstva Ugarske, potvrujemo reenome Hrvatinu, sinovima i brai njegovoj Donje
krajeve zemlje bosanske koje sada dre i poseduju".
Sredinom 1300. godine uspeo je Pavle ubi da Karla II Roberta dovede u Split, a onda kroz
Hrvatsku u Zagreb. Sada se ve spremao rat jer Andrija III Mleanin nije imao nameru da tek
tako prepusti krunu. Meutim, iz nepoznatog razloga u sred priprema za rat umre kralj Andrija
III. Iako je ostao bez glavnog protivnika Karlo Robert je imao mnotvo protivnika u Ugarskoj pa
je sve do 1309. godine morao da vodi borbe sa njima.
Dok se sve to deavalo Mladen ubi je pokuavao da celokupnu Bosnu stavi pod svoju
kontrolu. Naravno da sve ovo ban Stjepan I Kotromani nije mirno posmatrao i orujem se
suprotstavio ovim aspiracijama ubia. No, bio je beznadeno slabiji i do 1302. godine Mladen
ubi je postigao dovoljno uspeha da stavi skoro celu Bosnu pod svoju kontrolu. Stjepan I
Kotromani ipak nije bio poraen i odravao se na jednom manjem delu Bosne. U to vreme tast
Dragutin mu nije mogao mnogo pomoi budui da se i sam teko upleo u borbe sa svojim
bratom, Rakim kraljem Milutinom, u borbi oko nasledstva u Rakoj. Upravo u tim danima
zaigrao je Dragutin Nemanji veliku igru pokuavajui da svoga sina Vladimira progura na
Ugarski presto. Kako je Vladislav bio oenjen Konstancom Morosini, koja je bila u rodu sa
pokojnim kraljem Andrijom III, to je i Vladislav imao isto onoliko prava na ugarski presto kao i
Karlo Robert. To je bio jo jedan razlog zbog kojeg nije mogao da pomogne svome zetu. Ipak i
pored toga ban Stjepan I Kotromani se drao sasvim dobro, a kada se rat pretvorio u verski jer
je Mladen ubi nasrnuo na bogumile, ovi svi listom preu na stranu Stjepana I Kotromania.
Takva Mladenova neopreznost kotala ga je i ivota jer ga u jednom sukobu bogumili ubiju
(1304). Nasledio ga je sin Mladen II ubi, ali on nije bio linost formata svoga oca. Tek uz

pomo vojske koju mu je poslao Pavle ubi uspeo je da slomi poslednji otpor. Od 1305. godine
naziva se Pavle ubi "gospodarem itave Bosne".
No ni trijumf Pavla ubi ne traje dugo jer i on 1312. godine umire. Ve razoarani ban Stjepan I
Kotromani je umro neto prije 1314. godine, dakle skoro istovremeno kada i njegov ljuti
protivnik. Iza sebe je ostavio tri sina: Stjepana, Vladislava i Ninoslava. U to vreme niko od njih
nije boravio u Bosni, budui da su se morali pred navalom ubia, ali po svemu sudei i
unutranjeg nezadovoljstva, skloniti u Dubrovnik. "Kada je, dakle, posle smrti pomenutog bana
Stjepana njegov najstariji sin Stjepan, saglasno sa svojom braom, hteo preuzeti upravu u Bosni,
ustali su protiv njega svi najistaknutiji velikai toga kraljevstva i nisu ga prihvatili. Na ovo ih
nije navelo nita drugo sem to to su videli da su on i njegova braa veoma pametni i vezani
izmeu sebe, pa su se jako pobojali da ne bi kojim putem unitili slobodu i ukinuli zakone Bosne.
Kad je Stjepan video razjarenost velikaa, smatrao je da je u tom asu najpametnije da im
popusti i da se prilagodi vremenu, te da eka da mu bog poalje neku drugu priliku da povrati
oinsku dravu. Zato se povukao sa svojom majkom Jelisavetom u Dubrovnik" (Mavro Orbin).
Za to vreme Mladen II ubi, koji se sada nazivao "Mladen, knez Zadra, princip Dalmacije i
drugi ban Bosanski", nikako nije uspevao da odri svoju vlast na svim onim teritorijama koje je
nasledio od Pavla ubia. Najpre mu je iz ruku iskliznuo Zadar koji se 1313. godine prepustio
Veneciji. To kao da je bio znak za sve nezadovoljnike da se pobune protiv njegove vladavine. U
retrospektivi gledano, upravo je pad Zadra bio uvod i u konani slom moi Mladena II ubia.
Nekako su svi tada bili u ljutim nevoljama. Dok je kua ubia naletala na sve vie neprijatelja,
Kotromanii su doiveli gubitak budui da im je ban Stjepan I Kotromani umro (1314.), a umro
je i njegov dotadanji stalni zatitnik "Sremski kralj", Dragutin Nemanji. "Bi prestavljenje
ovoga preblaenoga meseca marta dvadeset drugi dan, tree nedelje svete etrdesetnice u petak,
u as deveti i tako se razioe svako svojoj kui, slavei i Sina i sv. Duha, sada i uvek i na vekove
vekova. Amin" (Danilo Drugi). Smrt Dragutinova je bila znak za njegovog brata, Rakog kralja
Milutina da sa svojim trupama ue u Mavu i zauzme je za sebe, a da Dragutinovog sina
Vladislava baci u tamnicu. Osim toga, pokuao je Milutin, da zauzme i Hum, ali tu je naleteo na
bana Mladena II ubia, koji je takoe mislio da Hum pripada njemu. To se do kraja izrodilo u
oruane sukobe, a vojna dejstva su se odvijala u blizini Dubrovnika. Samo vojevanje je ilo jako
loe po Mladena II ubia pa je do kraja morao pristati da se izmiri sa Rakim kraljem
Milutinom i da mu svoga brata, Grgura ubia, poalje kao taoca. Grgura ubia i ostale taoce
poslao je kralj Milutin u Dubrovnik i tu su oni boravili sve dok Mladen II ubi nije ispunio ono
to je bilo ugovoreno.

3. Stjepan II Kotromani (1314-1353)

Kako se sve dotadanje ratovanje Mladena ubia pretvorilo u stalne poraze, to su u Bosni osetili
dobru priliku da se konano otarase omrznutog bana. Osim toga, bogumili su ponovo podigli
glavu, a da je njihov bunt bila ozbiljna stvar, vidi se iz pisma koje papa upuuje Mladenu i u
kojem kae: "Iz verodostojnog smo izvora sa bolom u dui saznali da je Bosna zbog nemara
vladara zapala u takve tekoe da su tamo zaputene crkve, iskorenilo se svetenstvo, Hristove
svetinje su izloene podsmehu, ne potuje se krst, nema priesti, a u nekim krajevima se ne zna ni
za krtenje". U daljnjem tekstu pisma, papa vri pritisak na Mladena II ubia da neto preduzme
po tom pitanju. No, bilo je to lako rei, ali ta je mogao stvarno uraditi budui da se i on sam

nalazio u tekom poloaju? Najpre se upetljao u sukobe oko Huma sa Rakim kraljem, vlastela
mu se po Hrvatskoj bunila, Bosna je puna buntovnih bogumila, a on sam nije mogao na sve
strane. I tada dolazi na jednu pomalo udnu ideju. Doseti se da u Dubrovniku borave sinovi i
supruga pokojnog bana Stjepana I Kotromania i doe na ideju da ih iskoristi. Osim toga, mogao
je sasvim jasno videti da bogumili upravo najstarijeg sina Stjepana I, koji se zvao takoe Stjepan
(II), priznaju za Bosanskog bana, smatrajui da po redu naslea njega pripada banska ast. Za
Bosance Mladen II ubi nikada nije bio ban kojeg bi oni priznavali i smatrali su ga oduvek
samo uzurpatorom.
Stoga smisli Mladen da na banski presto povrati Kotromanie, odnosno Stjepana II, ali da ga dri
pod svojom kontrolom. Stupio je u vezu sa njima, a oni su izgleda pristali na one uslove koje im
je Mladen ponudio, pa su uz njegovu pomo uspeli da se povrate u Bosnu. Pomalo udna
situacija da Mladen II ubi, do tada ljuti protivnik Kotromania, sada odjednom postaje njihov
zatitnik. Pa ak i vie od toga. elei da bana Stjepana II dri u potpunosti pod svojom
kontrolom i da uz njegovu pomo konano skri bogumile doe na ideju da ga oeni sa jednom
princezom iz porodice grofa Ortenburkog koji je vladao u Korukoj. Radilo se o poznatoj
porodici pa ni Stjepan II nije imao nita protiv da se enidbom orodi sa njima. Meutim, tu se
sada pojavila prepreka budui da su Kotromanii po nekim linijama bili u bliskom srodstvu sa
ovom kuom pa je to mogla biti smetnja ovome braku. Kako je Stjepanu II bilo stalo do ovoga
braka to je zatraio od Mladena da pokua da ubedi papu da dozvoli njegovo sklapanje. Papa je
rado pristao i dozvolio ovaj brak imajui pred oima prvenstveno politiki cilj. eleo je da ovim
svojim potezom pridobije Stjepana II Kotromania u borbama za iskorenjivanje bogumila. Stoga
mu direktno pie i obraa mu s kao "dragom sinu plemenitom vladaru Stjepanu, sinu pokojnog
Stjepana bana bosanskoga". Dozvola je dobijena, ali se ne zna da li je brak realizovan.
Dovevi Stjepana II Kotromania u Bosnu, Mladen II ubi je odahnuo i skoro u potpunosti
digao ruke od ove banovine. U Hrvatskoj je imao prea posla poto se odmetnuo ibenik (1319.),
a odmah zatim i Trogir. Plaei se Mladenove osvete oba ova grada su se tokom 1322. godine
prepustila Veneciji koja je i do tada uveliko pravile spletke i podbunjivala sve i svakoga protiv
Mladena. On sam nije gubio vreme ve je sa vojskom banuo pod oba grada, ali ih nije mogao
osvojiti, ve se morao zadovoljiti samo time da okolna polja popali a vinograde i vonjake isee.
Ipak nije odustajao. U prolee 1322. godine sakupi Mladen II sabor hrvatskih knezova
pokuavajui da ih pridobije za zajedniku akciju na ibenik i Trogir. Meutim, to su hrvatski
kneevi odluno odbili, a Mladen, izgubivi ivce, sve ih optui za izdaju, ali i za to da su
zaverili da ga ubiju. Ni oni se njemu nisu ostali duni, a ionako su bili siti njegove samovolje.
Tako se raziu u svai, a rezultat cele ove guve je bio da se sada kneevi stvarno urote protiv
Mladena.
U svim ovim deavanjima primetna je i uloga Stjepana II Kotromania. On sam je bio suvie
slab da bi bilo ta mogao samostalno preduzimati, ali u okviru neke koalicije njegova snaga je
bila ipak za respekt. Stoga je trebalo izabrati pravog partnera, a tu je Stjepan II bio veoma vet.
Odmah mu je bilo jasno da su ubii unapred osueni na neuspeh. Ugarski kralj Karlo Robert je
budno pratio ove sukobe meu hrvatskom vlastelom i imao je svoje sopstvene planove. injenica
je da svoj dolazak na vlast imao da zahvali upravo porodici ubi, ali isto tako je bila injenica i
to da su oni koristei taj svoj poloaj toliko ojaali da su mogli da ugroze i njegovu vlast. Stoga
je mislio da je ova idealna prilika da ih konano skri. Karlo Robert je i do toga momenta uspeo

da uniti nekoliko jaih plemikih porodica u Hrvatskoj (porodica Gizing, Matija ak) i bilo je
jasno da i ubii moraju doi na red. U ovom sukobu izmeu Mladena II i hrvatskih kneeva on
se nije dugo kolebao oko toga kome da prui podrku jer je konano dobio priliku da slomi
ubie i to nikako nije eleo da propusti pa je odmah stupio u dejstvo. Krajem 1321. godine on
postepeno izoluje banovinu Hrvatsku kojom je vladao Mladen II i to tako to su Ivan Babonei,
Slavonski ban i ban Bosne, Stjepan II Kotromani, dobili zadatak da na granici prema banovini
Hrvatskoj pojaaju vojne odrede ne bi li onim hrvatskim velikaima koji se bune protiv Mladena
II mogli priskoiti u pomo.
Time je ban Stjepan II Kotromani doao pod direktnu komandu Ugarskog kralja. U tome
momentu to mu je sasvim odgovaralo jer se time otresao vlasti Mladena II ubia i ojaao svoju
vlast u Bosni. To to mu je Mladen II bio jedno vreme zatitnik i bio taj koji ga je doveo za bana
u Bosnu, nije mu mnogo smetalo da sada slui Mladenu na propast. Raunica kojom se on
upravljao bila je veoma jasna. Ugarski kralj Karlo Robert je bio sigurno najmoniji od svih onih
kojima bi se Stjepan mogao eventualno prikloniti. S druge strane, suvie veliko naslanjanje na
neku od porodica u Hrvatskoj donosilo mu je mnogo nesigurnosti. Hrvatska je bila suvie blizu
da bi on stvarno mogao biti nezavistan od svojih eventualnih hrvatskih zatitnika jer bi oni mogli
svakodnevno da mu se meaju u unutranje poslove Bosne. Ugarska je bila mnogo dalje i bilo je
sigurno da Karlo Robert nee imati ba suvie mnogo vremena i uvida u ono to se deava u
Bosni i zadovoljie se samo sa tradicionalnim vazalskim obavezama. Time bi Stjepan II
Kotromani dobio skoro potpunu nezavisnost u svojim delovanjima po Bosni, a to je jo
vanije, velika previranja koja e uskoro da potresu Hrvatsku i koja su se sasvim jasno nazirala,
nee imati odluujui uticaj na situaciju u Bosni. Osim toga to mu je prualo priliku da se i on
sam umea u unutranje stvari Hrvatske i da igra jednu od znaajnijih uloga. Ovde je Stjepan II
Kotromani do krajnosti bio pragmatian politiar koji sasvim jasno vidi realnost i ne pati od
bilo kakvih ideja koje bi se mogle nazvati idealistikim, poput zahvalnosti Mladenu II itd., i koje
samo mogu da zasmetaju politiarima u njihovim aktivnostima.
Uskoro su poeli i oruani sukobi izmeu Mladena II ubia i pobunjenih hrvatskih velikaa, a
kulminirali su odluujuom bitkom tokom 1322. godine u okolini grada Skradina, gde je bilo
Mladenovo sedite. Kako je ovu bitku izgubio, a time i rat, Mladenu II je jedino ostalo da se
zatvori u Klis i da oekuje ugarskog kralja Karla Roberta koji je najavio svoj dolazak. Mladen je
naivno verovao da e mu kralj, imajui u vidu svu onu silnu pomo koju mu je nekada pruila
porodica ubia, pomoi da sauva bansku ast. Kralj je stvarno doao i smestio se u Knin iz
kojeg je pozvao Mladena da doe. Ovaj je doao, ali odmah je bio zasunjen i odveden negde u
Ugarsku gde je u tamnici i umro. U celini gledavi Mladen II je dobro i proao budui da je
postojala opasnost da ga ugarski kralj jo tu u Kninu likvidira, ali se izgleda predomislio videvi
one silne poklone koje mu je Mladen II doneo. ivot mu je oproten, ali ne i poloaj.
Dok se sve to deavalo po Hrvatskoj, Mavanska banovina je postala poprite sukoba izmeu
Ugarskog kralja Karla Roberta i Rakog kralja Milutina. Kako je Milutin tri godine ranije uzeo
pod svoju vlast ovu oblast, smatrajui da mu pripada nakon smrti brata Dragutina, to je Ugarski
kralj odluio da sa orujem raisti sva sporna pitanja sa Milutinom. Tokom 1319. godine
pokrenuo je vojsku i udario na Mavu. Ugarska vojska je prela Savu i zauzela grad Mavu. Tu
se nije zaustavila ve je nastavila da prodire dolinom Kolubare, a kada je dostigla odreenu
liniju, ugarski kralj Karlo Robert, smatrajui da je postigao ono to je eleo, zaustavi daljnje

napredovanje. No, kako su Srbi odmah povratili sve one teritorije koje su izgubili (misli se samo
na teritorije do reke Save), to je 1320. godine pohod ponovljen i ponovo su Ugari uzeli grad
Mavu. Time je Mavanska banovina dola pod direktnu vlast ugarskog kralja, a za njenog prvog
bana imenovan je Pavle Gorjanski. Da bi ova banovina bila dovoljno jaka da se odupre navali iz
Rake, a ona se oekivala, pripojene su joj i Sremska, Vukovarska i Bodroka upanija. Do kraja
se to pokazalo kao suvino budui da iz Srbije nije doao protivudar poto je kralj Milutin 29.
oktobra 1321. godine umro.
Nakon svega ovoga prve godine vladanja bana Stjepana II prolaze u relativnom miru i on je
uglavnom zauzet sa uvrivanjem svoga unutranjeg poloaja u Bosni. Najbolje sredstvo za
sticanje prijatelja on je video u deljenju raznoraznih privilegija lokalnom plemstvu. Tako je prva
isprava koja je poznata, a koja potie od njega, ona u kojoj on knezu Vukoslavu daje na poklon
neke upe (1322.). U ovoj ispravi on sebe naziva "po milosti boijoj gospodin vsim zemljam
bosanskim i Soli i Usori i Dolnim Krajem i Hlemske zemlje gospodin..". Interesantno je da uz
svoje ime kao ravnopravnog vladaoca navodi i svoga brata Vladislava nazivajui ga sa "brat moj
knez Vladislav". Po svemu sudei Bosnom je upravljala zajedno porodica Kotromania, a
najistaknutije mesto u tom porodinom savetu je imao Stjepan II. "Kako su, meutim, Stjepana
smatrali pametnijim od druge brae, on je uz saglasnost svih velikaa preuzeo upravljanje nad
tim kraljevstvom, pa mu je dodeljena titula bana" (Mavro Orbin).
Stjepan II Kotromani se pokazao kao veoma sposoban politiar uspevi za relativno kratko
vreme da Bosnu stavi pod svoju kontrolu i nije poznato da je imao nekih ozbiljnijih otpora u tim
nastojanjima. Da je bio veoma pragmatian vidi se i iz toga to je umeo da odrava dobre odnose
sa papom, ali jo i vie sa bogumilskom crkvom koja je sve do tada bila tako estoko proganjana.
Zarad vlasti on se nije ni jednoga momenta dvoumio u pogledu saradnje sa njima, ne krijui
nikada da im daje mogunost da uestvuju u najpoverljivijim dravnim poslovima. Posebno je
upeatljiva isprava iz 1323. godine u kojoj ban Stjepan II potvruje knezu Vukoslavu ve dati
poklon i pri ijem sastavljanju se kao svedoci navode elnici bogumilske crkve (djed, gost i
starac) : "pred djedom velikim Radoslavom i pred gostem velikim Radoslavom i pred starcem
Radomirom i unborom i Vikom i pred vsom crkvom i pred Bosnom".
Godine 1323. ban Stjepan II Kotromani se i oenio, mada bi bilo pravilnije rei da je bio
oenjen, poto je u tom poslu njegova volja i elja bila tek sporedna. Ugarski kralj Karlo Robert,
znajui da je Stjepanovo politiko uverenje veoma labavo i oslonjeno uglavnom na trenutnu
korist, nije se mnogo zavaravao oko podrke koju je trenutno imao od njega. elei da ga na neki
nain vie vee za sebe i svoje interese, predloio je Stjepanu II da ga oeni jednom daljom
roakom svoje ene. Radilo se o Jelisaveti, erci Kujavskog vojvode Kazimira. Naravno,
Stjepanu II nije na pamet palo da ovakvu ponudu odbije. S jedne strane to nije smeo, dok opet s
druge strane, prijala mu je misao da se orodi sa ugarskom kraljevskom kuom koja mu je jedina
mogla pruiti podrku u narednim previranjima koja su nailazila. Mogue da je Stjepan II sa
ovom enidbom imao i opipljivije materijalne koristi budui da se u nekim poveljama on
spominje i kao gospodar nad severnim bosanskim oblastima koje su ranije drali kralj Dragutin i
Mladen II ubi i koje nikada do tada nisu ulazile u domen bosanskog bana. To navodi na
pomisao da je nakon enidbe on od ugarskog kralja Karla Roberta dobio ove oblasti kao nagradu,
odnosno kao enidbeni poklon. To je bio Stjepanov, po svemu sudei, ve trei brak. Ve je
navoeno da su voeni pregovori oko njegove enidbe sa erkom Majnharda Ortenburkog i

nema razloga sumnjati da je taj brak do kraja i ostvaren, tim vie to je i papa na njega dao
odobrenje. Nakon te enidbe, pominje se kao Stjepanova ena i erka bugarskog cara, to moe
da znai da se on tada i po drugi put oenio. Kakva je sudbina ovih prethodnih ena, nije
poznato. Iz ovih brakova, koliko je poznato imao je samo troje dece i to sina Vuka i erke
Katarinu i Jelisavetu.
Dok se Stjepan II u Bosni postepeno uvrivao, u Hrvatskoj su nakon pada Mladena II ubia
nastavljena previranja. Postavilo se pitanje ko bi mogao da nasledi Mladena II ubia. Kandidata
je bilo vie, a kao najozbiljniji se toga momenta pokazao knez Nelipac. Dodue, kralj Karlo
Robert je za novoga bana postavio Ivana Baboneia, meutim u novom rasporedu snaga on nije
znaio mnogo i malo je bilo onih koji su ga priznali. Uskoro je najjai velika u Hrvatskoj, knez
Nelipac, odmah nakon kraljevog odlaska iz Hrvatske isterao kraljevsku posadu iz Knina i sam
useo u njega. U to vreme je on bio veoma jak budui da su mu i, tada veoma ogoreni, ubii
pruali sasvim otvorenu podrku. O tim dogaajima pie trogirski knez: "Novina nekih nemam
da piem, nego samo to da ban Ivan Babonei jo nije doao u Hrvatsku. Knezovi ura, Pavle i
Grgur, braa nekadanjeg bana Mladena, zajedno sa knezom Nelipcem dre grad Knin, nee da
im navedeni ban doe u banovinu Hrvatsku. Drugi opet hoe, i zato mislim da e doi do
razdora meu njima". To je sada ve liilo na potpuno otkazivanje poslunosti ugarskom kralju,
a to naravno nije moglo proi bez njegove reakcije.
Tokom 1323. godine kralj Karlo Robert je smenio bana Ivana Baboneia jer je bilo oigledno
da ovaj nee biti u stanju da umiri Hrvatsku. Taj zadatak je poverio slavonskom banu Nikoli
Omodejevu, a istovremeno je naredio i Bosanskom banu Stjepanu II Kotromaniu da ovome
prui svaku pomo. Ni vojna ekspedicija novoga bana nije imala nekog posebnog uspeha, ali ono
to se nije uspelo orujem dobijeno je spletkom. Meu pobunjenim hrvatskim velikaima uskoro
je dolo do razdora. Odjednom se prema knezu Nelipcu suprotstavila stranka u kojoj su bili ura
II ubi (brat biveg bana Mladena II), zatim Krki kneevi (Frankopani), grad Zadar i konano,
Bosanski ban Stjepan II Kotromani. Iako je sve donedavno pomagao kralja da se srui vlast
kue ubia, sada je ban Stjepan II pomagao da se vlast te porodice povrati. Sve se to vrlo brzo
pretvorilo u rat, kada su se dve stranke vojno sudarile kod slapova Krke (leto 1324.). Ban Stjepan
II Kotromani pruio je u ovoj bitci znaajnu vojnu pomo stranci ubia, ali sam nije
uestvovao u borbama. Moda je to bila i srea za njega jer je stranka ubia doivela masakr
pod Kninom, ak u tolikoj meri da je i voa stranke ura II ubi pao knezu Nelipcu u
zarobljenitvo.
Iako krajnje problematian kada je u pitanju vernost, ovaj put ban Stjepan II Kotromani se
pokazao kao veran saveznik uri II ubiu. elei da uru II oslobodi zarobljenitva ban
Stjepan II je nastavio sa vojnim dejstvima, ali uspeh je bio polovian. Najpre mu je knez Nelipac
oteo grad Visu, ali neto kasnije ban je uspeo da ga povrati i to uglavnom zahvaljujui pomoi
kneza Vuka Vukoslavia. Iako tek relativni, ovi uspesi strano su ohrabrili Stjepana II i on
nastavlja sa ratnim dejstvima protiv protivnika stranke ubia. Meta su mu sada bili trogirski
trgovci budui da je grad Trogir bio u okviru stranke kneza Nelipca. Nekoliko trgovakih
karavana iz Trogira je bilo opljakano i do kraja je ovaj grad morao da se ponizno obrati banu
Stjepanu II obraajui mu se sa "uzvienom i monom gospodinu Stjepanu slobodnom vladaru i
gospodaru Bosne, Usore i Soli i mnogih drugih mesta i knezu Humske zemlje". Nakon toga doao
je i sukob sa Dubrovnikom, ali tu nije bilo vojnih sudara ve uglavnom nekih okapanja oko

trgovakih povlastica. Tu se ban Stjepan II pokazao kao veoma nezgodan pregovara i

Dubrovaka diplomatija nikako nije uspevala da postigne kod njega ono to eli. Tek nakon
munih pregovora sklopljen je sporazum (1326.).
Uvidevi da u Hrvatskoj jo uvek nije nita postigao i da kneza Nelipca nije ni malo oslabio,
odluio se kralj Karlo Robert da smeni bana Omodejeva i da na njegovo mesto imenuje novoga.
Izbor je pao na Mikca Mihaljevia, jednog od najpoverljivijih kraljevih ljudi. U leto 1325.
godine uao je sa svojom vojskom ban Mikac u Hrvatsku. U okviru njegove vojske bili su i vojni
odredi koje je poslao ban Stjepan II Kotromani. "Godine 1326. zauze ban Mikac gradove sinova
Baboneia, a onda ue u Hrvatsku, gde mu se pridruie Stjepan ban bosanski sa svojom
vojskom...." (Miha Madijev). Uspeh i ove vojne ekspedicije je bio veoma slab pa je ban Mikac
ubrzo odustao od svega i povukao se u Ugarsku. "No napokon videi da ne moe izvesti svoje
namere u pogledu gradova u Hrvatskoj, vrati se u Ugarsku svome kralju, ostavivi neto od svoje
vojske u Bihau" (Miha Madijev).
Iako je ova akcija za ugarskog kralja predstavljala neuspeh, situacija je bila sasvim drugaija za
bana Stjepana II koji je umeo da za sebe izvue maksimalnu korist. On je pomagao bana Mikca,
ali je imao i nekih ratnih akcija za svoj sopstveni raun. Tako je uspeo da svoju vlast proiri na
krajeve izmeu Cetine i Neretve koji su se nazivali Krajinom. Po svemu sudei iz toga vremena
potie i njegova vlast nad Zavrjem, oblast koju sainjavaju Livanjsko, Duvanjsko i Glamoko
polje. Dok se sve ovo deavalo, u Rakoj se nakon smrti kralja Milutina na vlasti uvrstio njegov
sin Stefan (kralj Deanski). Negde s prolea 1324. godine bile su zavrene borbe izmeu
Dragutinovog sina Vladislava i Stefana (Deanskog). Kako je ban Stjepan II aktivno ratovao po
Hrvatskoj to nije imao mogunosti da u veoj meri iskoristi ovaj period unutranjih smutnji u
Rakoj. Meutim, tu su priliku iskoristila braa Branivojevi koja su od vremena kralja Milutina
drala Hum. Iako su bili formalno pod vlau srpskog kralja, u sutini su bili potpuno nezavisni
pa su se tako i ponaali. Kako se Hum nalazio u neposrednoj blizini Dubrovnika, to je bila
razumljiva zainteresovanost Republike za tu oblast. Stoga ne iznenauje to to su ban Stjepan II i
Dubrovnik veoma brzo nali zajedniki interes u tome da se napadnu Branivojevii pa je
sklopljen i savez. Do 1326. godine sudbina sva etiri Branivojevia je bila zapeaena. Srpski
kralj Stefan Deanski nije ni razmiljao o tome da im prui vojnu pomo, smatrajui
Branivojevie odmetnicima, pa je ban Stjepan II uspeo da stavi pod svoju vlast Hum i da se
nazove "gospodar humski". "Ovakvim svojim postupkom postao je veoma jak i strah i trepet za
sve svoje podanike. Meu njima su bili sinovi humskog vlastelina Branivoja, koji su bili zauzeli
Hum i tamo vrili velika nasilja. Poto Stjepan to nije mogao trpeti, sakupio je vojsku, zarobio
dva Branivojeva sina i pogubio ih. I tako je orujem osvojio tu oblast i zadrao je u svojoj vlasti
za celoga ivota, a posle njega drao je njegov sinovac Tvrtko, koji ga je nasledio" (Mavro
Orbin). Ovim osvajanjem Bosna je u svoj okvir stavila deo primorja od Dubrovnika pa sve do
Neretve, a onda od Neretve do Omia na uu Cetine.
Braa Branivojevi su u tim sukobima doivela veoma lou sudbinu. Bosanski ban Stjepan II je
ubio dvojicu, a trei je pobegao kod kralja Stefana Deanskog. Tu je od njega traio vojnu
pomo ne bi li ponovo povratio Hum. Meutim, kralj je dobro pamtio to da su se ova braa
otcepila od njegove vlasti pa je ljutito reagovao. "Vi ste se, dok ste bili etiri brata i dok vam je
sve polazilo za rukom, uzoholili, te vam nije padalo na pamet da doete k meni; to je jo gore,
vi ste ubili mog vernog upana Crepa i nasilniki zauzeli moje zemlje, ne vodei o meni nikakva

rauna. Sada pritenjeni nevoljom, postali ste smerni i traite pomo koju, zacelo, nikada neete
dobiti" (Mavro Orbin). Nakon toga, Branko Branivojevi je baen u tamnicu u Kotoru. Najgoru
sudbinu je imao Brajko Branivojevi. Na njemu se osvetio Dubrovnik koji je bio posebno ljut na
njih. Brajko je najpre pobegao na ostrvo Ston, ali za njim je stigla vojska bana Stjepana II.
Brajko je i njima izmakao, ali neto kasnije Dubrovani su ga uhvatili i strano ga kaznili. "Kad
su to saznali Dubrovani, uputili su tamo jednu svoju galiju da ga uhvati. Na toj galiji je
doveden u Dubrovnik, i tu je zatvoren u tamnicu. Njegovu enu su pustili da ide svojoj brai,
Vojinovim sinovima. Kada je Raki kralj naredio da se ubije Branko u Kotoru, Dubrovani isto
tako umorie Brajka glau u tamnici" (Mavro Orbin).
Ban Stjepan II nije imao nekih veih problema pri vladavini sa Humom i humska vlastela ga je
prihvatila. Samo u jednom momentu protiv njegove vlasti se podigao neki Petar Toljenovi:
"sem to mu Petar Toljenovi, praunuk kneza Andrije, ovek velikoga duha i vet u oruju, koji je
drao Popovo s Primorjem, nije bio pokoran, ne hotei da prizna nad sobom bosansku vlast"
(Mavro Orbin). Pobunu je ban Stjepan II skrio i Petra Toljenovia uhvatio ivog. Kazna za
njega je bila strahovita. "Poto je bio potuen i zarobljen u bici, banovi ljudi su ga poveli na
konju s okovima na nogama, skopanim ispod konjskog trbuha. Ali po nareenju bana, pre nego
to je doao preda nj, bio je s konjem survan niz jednu strmu obalu reke. Kotrljajui se naleteo je
na jedno drvo, i zadrao se dobar jedan sat drei se za njegove grane i odravajui snagom
svojim miica i sebe i konja. Tada su ga zasuli kamenjem i tako je mrtav pao u reku" (Mavro
Orbin).
Nakon ovoga uspeno obavljenog rata u savezu sa Dubrovnikom, moglo je na prvi pogled
izgledati da e odnosi bana i Republike biti dobri. Meutim, nije bilo tako. Banov slubenik koji
je upravljao Humom poeo je uznemiravati Dubrovake trgovce i pljakati ih, a da bi nevolja
bila jo vea zatraio je Stjepan II da Dubrovnik njemu isplauje tzv. mogori, tribut koji su
Dubrovani isplaivali gospodarima Zahumlja. Dubrovnik je to odbio to je dovelo do spora koji
je trebao biti reen pomou jedne stare pravne ustanove, zvane stanak. Meutim, ban nije poslao
svoje ljude na ovu parnicu, time priznajui da je Dubrovnik u pravu. O tome je neto kasnije
izdao i povelju (1332). Ovaj spor u sutini nema neki poseban znaaj i ne predstavlja neto na ta
bi trebalo obratiti posebnu panju, da sam po sebi ne govori o stilu u kojem je ban Stjepan II
vodio politiku. I do sada je bilo sasvim oigledno da njega, osim trenutnog interesa, nita ne
vezuje u savezima koje sklapa. Ve je on napustio Mladena II ubia kojem duguje svoj dolazak
na vlast, a sada, u ve poznatom maniru, to isto radi i sa Dubrovnikom. Stoga ne iznenauje i to
to je bio u stalnim sukobima sa Srbijom. Kraljevi iz Srbije nisu ni jednoga momenta njemu
davali povod za rat i nisu imali bilo kakvih akcija koje bi bile usmerene ka bosanskoj teritoriji.
Meutim, ban Stjepan II je iskoristio priliku i preoteo deo Huma (to smo videli), a zatim pripojio
neke teritorije u Nevesinju i Zagorju. Tu je bilo i direktnih vojnih sukoba u kojima je srpski
"mladi kralj" Duan (budui car Duan) teko porazio jedan bosanski vojni odred (1329.). U
zavrnim borbama izgleda da je uestvovao lino i sam ban Stjepan II, a u jednom je momentu
doao u smrtnu opasnost kada je pod njim ubijen konj. Spasla ga je samo intervencija Vuka
Vukoslavia koji mu je dao svoga konja, ali je njega (Vuka) ta vernost banu kotala ivota jer je
bio ubijen. To je na bana ostavilo takav utisak da u jednoj povelji navodi uspomenu na taj
dogaaj: "kada bih u Rasi i bi mi rbana, i tu Vlk poda me konja svoga podmae poda me, i tu
njega isikoe na smrt".

U spoljnoj politici banu Stjepanu II sve je ilo relativno lako, meutim ba ta osvajanja, koja su
mu udvostruila obim drave donela su mu nove neprilike. Do toga momenta bosanska crkva je
bila uglavnom jedinstvena i bogumili su apsolutno prevladavali, a uticaj katolike crkve je bio
relativno slab dok pravoslavna crkva skoro da nije ni postojala. Meutim, osvajanje Huma je to
znatno izmenilo budui da je u toj oblasti bila razvijena pravoslavna crkva i bilo je mnogo
pravoslavnih vernika. Osim toga, uz teritorije koje su tih godina osvojene pripojeno je i mnogo
katolikog elementa. Sada bogumili vie nisu bili u onoj apsolutnoj veini kao do tada. Stoga se
u Bosni od tog doba poela javljati strana verska netrpeljivost. Ve je poznato to da katolici
nikako nisu mogli da istrpe bogumile i da je papa ve nekoliko puta pokretao krstae ne bi li
orujem iskorenio ovu jeres. Ni situacija sa pravoslavnom crkvom nije bila mnogo bolja. Jo je
Stefan Nemanja sa strahovitim kaznama uspeo da u Srbiji bogumile skoro u potpunosti istrebi, a
bogumile su nazivali "trikleti babuni koji se nazivaju laihriani i rugaju se naoj pravoj veri".
To su sada bili novi problemi a kojima se poeo susretati Stjepan II Kotromani. Situaciju mu je
naglo oteao i papa poslavi franjevca Fabijana kao inkvizitora u Slavoniju, ali istovremeno mu
davi nalog da i u Bosni istrebi jeretike. Papa pie banu: "kako smo iz poverljivog izvora saznali,
ti si veran nama i crkvi i s pomou Bojom, koliko to zavisi od tebe ti progoni jeretike", ali to jo
uvek nije dovoljno i stoga je potrebno inkvizitoru Fabijanu omoguiti da obavi svoj zadatak i u
Bosni. U nastavku pisma papa pomalo i preti navodei da e ga, ukoliko on (ban Stjepan II) ne
prui svu pomo Fabijanu, smatrati nemarnim i suvie oputenim, to e ga dovesti na pomisao
da on (ban) titi jeretike.
Ovo je bilo vrlo ozbiljno, ali se opet pokazalo da je ban Stjepan II dete sree. Nije morao on nita
da uini da bi nekako izvrdao ovo papino nareenje, ve su to za njega uinili franjevci i
dominikanci, koji se izmeu sebe posvaaju oko toga kome pripada "ast" da pali i ubija jeretike
po Bosni. Dok se situacija razbistrila prolo je dosta vremena i tek polovinom 1327. godine
dominikancima je inkvizicija zabranjen, a franjevac Fabijan je dobio taj "ekskluzivitet". Kako
bez pomoi ugarskog kralja i bosanskog bana, Fabijan nije mogao nita uraditi to se sada papa
direktno obrati ugarskom kralju. U pismu ga moli da utie na bana Stjepana II ne bi li ovaj
pomagao inkviziciju. Ban Stjepan II se tako naao u veoma neugodnoj situaciji. Svi njegovi
dotadanju uspesi su postignuti iskljuivo zahvaljujui pomoi i podrci koju su mu pruili
bosanski jeretici, a sada bilo ta protiv njih preduzimati znailo bi sei granu na kojoj sedi i
dovelo bi do sigurnog graanskog rata. Situacija se zakomplikovala kada je 1334. godine umro
bosanski biskup Petar pa je nastalo otimanje ko e biti taj koji e da nametne svoga kandidata za
njegovog naslednika. U prvo vreme ugarski kralj Karlo Robert je naturio svoga kandidata, sa
ime se nije sloila katolika crkva. Taj spor se otezao sve do 1336. godine kada je konano
pobedila papska volja. No, to jo uvek nije nita znailo za unutranje stvari u Bosni budui da je
biskup bio sve samo ne poglavar bosanske crkve, jer u njoj nije ni iveo (boravio u akovu) niti
tamo smeo da doe. Na neki nain taj spor izmeu pape i ugarskog kralja je bio samo formalne
prirode i neko nadmudrivanje ija e volja da pobedi. Ban Stjepan II je bio dovoljno mudar da
pusti ovu dvojicu da se svaaju, znajui da time dobija u vremenu.
Na kraju je papa Benedikt XII izgubio strpljenje pa nije ni udo to je spremno prihvatio ponudu
kneza Nelipca da on bude taj koji e orujem da iskoreni jeretike u Bosni. Sam Nelipac nije bio
gorljiv katolik u toj meri da je zbog stvari katolike crkve eleo da se lomata po Bosni, imao je
on sasvim drugu raunicu. I pored protivljenja ugarskog kralja on je postepeno postao apsolutni
gospodar u Hrvatskoj, ali imao je elju da poput Mladena II ubia, rairi svoju vlast i na Bosnu.

Za tako neto je trebalo najpre sruiti ojaaloga bana Stjepana II, a ova situacija je bila idealna.
Pod maskom krstakog rata protiv jeretika on e uz papinu pomo skriti bana Stjepana II i za
nagradu zatraiti od pape Bosnu. To su mu bila oekivanja, a u tome se nije prevario. Tokom
1337. godine prihvati papa ovu ponudu i pozove hrvatske velikae da pomognu knezu Nelipcu u
narednom krstakom ratu u Bosni. U pismima koje je papa uputio, kao glavni krivac za svu
nesreu koja je preko jeretika zadesila Bosnu, iskljuivo se okrivljuje ban Stjepan II. Mogue je
da ni sam papa nije bio dovoljno upuen u ono to se deavalo u Bosni i da je njegova ovakva
reakcija plod vete spletke kneza Nelipca. Moda je papa mislio da e ovako na najlaki nain
reiti problem Bosne koji je toliko godina prisutan i sa kojim je ve nekoliko papa uzalud
odmeravalo snagu.
Bilo kako bilo, raunica se pokazala kao pogrena. Celoj ovoj akciji odmah se oduprla jo uvek
mona porodica ubia. S jedne strane oni nisu eleli da prolivaju krv za raun Nelipca koji je
bio glavni uzronik propasti Mladena II ubia i slabljenju uticaja njihove porodice. Osim toga u
to doba ve su uveliko ili pregovori o tome da se orode porodice ubia i Kotromania. Radilo
se o venanju Vladislava Kotromania (Stjepanovog brata) i Jelene, roene sestre Mladena III
ubia. To venanje je obavljeno tokom 1337. (ili 1338.) godine u gradu Klisu. No, ni to nije
bilo sve. Dolo je do naglog zblienja kue ubia i sa kraljem Srbije, Duanom Nemanjiem. U
sklopu toga dolo je do braka Mladena III ubia i Jelene, roene sestre kralja Duana. Sa ovim
novim rodbinskim vezama porodica ubi je uzela jedan novi politiki kurs koji se nikako nije
mogao uklopiti sa onim koji je zastupao knez Nelipac.
To je sada znatno izmenilo planove bana Nelipca koji umesto u Bosnu najpre skrene svoju
vojsku na posede ubia. U tim vojnim sukobima ban Stjepan II je slao svoje trupe u pomo
ubiima. Na kraju su se ovi sukobi zavrili time da je knez Nelipac odneo pobedu i prekinuo
vojna dejstva tek kada je dobio veliku odtetu od ubia. Meutim, sada se za sukobe u
Hrvatskoj, ali i one verske u Bosni zainteresovao i ugarski kralj Karlo Robert. Tada su poele da
se ire i glasine da e kralj Karlo Robert uskoro doi u Hrvatsku i da e sa knezom Nelipcem da
postupi isto onako kako je to ranije uinio sa Mladenom II. ini se da je tih godina i ban Stjepan
II imao nekih vojnih dejstava i da je napadao na posede kneza Nelipca, a sve u okviru priprema
kraljevog dolaska u Hrvatsku.
Ti sukobi u Hrvatskoj za bana Stjepana II su imali drugostepenu vanost, ali su bili spasonosni,
budui da su unutranje nesuglasice u Hrvatskoj u potpunosti otklonile bilo kakvu opasnost od
mogue vojne intervencije na Bosnu. Knez Nelipac se bavio sada sa sasvim drugim stvarima i
Bosna mu vie nije padala na pamet. I tada dolazi jedan majstorski politiki potez Stjepana II,
potez koji e od Bosne da za sva vremena otkloni krstake ratove. U to vreme u Ugarskoj je
nekim poslom boravio general franjevakog reda Gerard (1339.). Tu ga kralj Karlo Robert
zamoli da ode u Bosnu i tano izvidi sa kakvim se to problemima susree katolika crkva i da
predloi reenje. Franjevca Gerarda na samoj granici Bosni ljubazno doeka sam ban Stjepan II.
Od samoga poetka ban se pokazivao kao popustljiv i spreman da pomogne da katolika crkva
postepeno istisne jeretike, ali se nikako nije mogao sloiti da se to radi silom budui da u
susedstvu Bosne borave "izmatici" (tu je mislio na Srbiju) koji bi mogli jereticima pristupiti u
pomo. Tada bi u pitanje doao i opstanak Bosne. Koliko je sve to bilo tano ostaje stvar
procene, ali je sasvim sigurno da je neke od problema ban Stjepan II i namerno preuveliavao, ali
injenica je da se radilo o veoma opreznom politiaru koji nije nita eleo da prepusti sluaju.

U svakom sluaju uspeo je da papinog legata ubedi i u tome duhu legat pie papi. Sada ve i
papa menja svoj ton i u februaru 1340. godine, on pie banu: "Dragom sinu plemenitom Stjepanu
banu bosanskom pozdrav i apostolski blagoslov. Iz izvetaja fra Gerarda doznali smo, da je na
nagovor kralja Karla doao kod tebe i naao te spremna, da se u bosanskoj banovini obnovi
sluba Boja, koja je zbog mnogih tamonjih jeretika odatle sasvim nestala, te eli da se obnove
sve crkve, koje tamo lee sada poruene, i da se u njima vri sluba Boja po obredu i obiaju
crkvenom. Stoga te molimo da dobro promisli, kolika opasnost tebi i tvojim naslednicima preti,
ako u Bosni slobodno ostanu. Zato svoju odluku hrabro sprovedi i ako nam bude slao poslanike,
da nas o svemu obavesti, a mi emo ugarskog kralja i ostale vernike i vladare okolnih mesta
pozvati da ti pomognu". Papa je odrao re i slina pisma je stvarno uputio ne samo ugarskim
kraljevima ve i svim okolnim velikaima.
Izmeu 1340. i 1343. godine organizovana je franjevaka vikarija u Bosni i poelo je
organizovano delovanje katolike crkve. Podizani su franjevaki manastiri, a sve je teklo bez
veih smetnji zbog podrke koja je ila od bana Stjepana II. "Isto tako podigli su manastire i u
Usori, Humu i, konano, u Stonu, razume se, uz saglasnost Dubrovana, koji su (kako je reeno)
postali gospodari toga mesta. Fratri su obraali i krtavali mnogo jeretika, pa su iz svih onih
krajeva, na glas o njihovoj dobroti i dobrim delima koja su inili, svakodnevno hrlile mnoge
osobe sveta ivota u bosansku vikariju, kako se nazivalo glavno njihovo sedite" (Mavro Orbin).
U svakom sluaju ban Stjepan II je uspeo da dobije ono to je hteo. Bez ikakvih sukoba uspeo je
da za samo dve do tri godine obavi onaj posao koji je ve nekoliko krstakih vojski pokualo
orujem. Bogumilska crkva jo uvek nije bila uguena i imala je apsolutni primat, ali je bilo
oigledno da se stvari za nju menjaju na gore.
Dok se sve to deavalo, iznenada tokom 1342. godine umre kralj Karlo Robert, a na ugarskom
prestolu nasledi ga sin Ludvig I Veliki (1342-1382). U doba krunisanja Ludvig jedva da je imao
17 godina, tako da je dravne poslove vodila njegova mati, kraljica Elizabeta, sestra poljskog
kralja Kazimira. Radilo se o vlastoljubivoj eni, ali veoma pametnoj i vetoj. Ve narednu
godinu, bude lien mladi kralj jednog od svojih najodanijih ljudi, bana Mikca, koji naglo umire
(1343.). Na njegovo mesto kralj Ludvig imenuje Nikolu Bania, veoma spretnog oveka, odanog
kraljevskoj porodici. Nikola Bani se ve do tada isticao u ratovanjima koje su ugari imali sa
Srbima po Mavi.
Promenu na kraljevskom prestolu ban Stjepan II nije ba doekao sa radou. On je za celo
vreme svoje vladavine bio veran vazal pokojnom kralju Karlu Robertu, a za uzvrat ovaj se nije
uopte meao u unutranje stvari Bosne osim onda kada je trebao bana pomoi. Osim toga, ban
se izgleda osetio dovoljno jakim da se pokua u potpunosti otrgnuti od ugarske vlasti pa je
napravio neku svoju raunicu. Mislei da bi smena u ugarskoj mogla dovesti do neke zbunjenosti
koja bi bila sasvim dovoljna da on Bosnu u potpunosti otcepi od Ugarske, stupi u pregovore sa
Venecijom. Tu je naao na spremne sagovornike, budui da je i Venecija podozrivo gledala
smenu na ugarskom prestolu. Za vreme vladavine Karla Roberta, uspela je Venecija da otrgne
neke dalmatinske gradove i da ih stavi pod svoju vlast. Sada, oni kao da su nazirali da bi novi
kralj mogao da od Venecije potrai da mu ove gradove vrati. Kako njima nije padalo na pamet da
povrate bogate dalmatinske gradove to je trebalo oekivati vojne sudare sa Ugarskom. To je bio
razlog zato su postepeno poeli da okupljaju saveznike.

U leto 1343. godine nalazi se bosanski izaslanik u Veneciji gde predlae savez. Venecija je tu
ideju prihvatila, ali uz izvesne rezerve. Smatrali su da je, uzimajui u obzir snagu koji ima ban,
ovaj savez koristan, ali samo ako u njega ue kralj Srbije. Sve to na kraju skoro da nita nije
znailo i bilo je jasno da Venecija okleva. Ipak, da bi pokazala dobru volju i odmah u startu da
ne bi pokolebala bana, dozvoli mu da kupi neto oruja. Plaei se da bi ban moda mogao
samostalno zapoeti neku akciju i time nepotrebno zakomplikovati situaciju, oni mu odmah
poalju poslanika po kojem ga mole da za sada ne preduzima nita. U to vreme Venecija je ve
ratovala sa knezom Nelipcem pa joj nije odgovaralo da se rat proiri. Oni su zapravo hteli da
banovu snagu usmere ne na Ugarsku ve na bana Nelipca i time bosansku silu iskoriste za svoje
ciljeve.
No, ni ban nije naivan. Ubrzo je uvideo da od ovog saveznitva nema ta da oekuje, a sledili su i
novi dogaaji. U to vreme umro je sasvim iznenada knez Nelipac (1344.), a na tu vest naredi
kralj Ludvig banu Nikolu Baniu da na silu od kneeve udovice Vladislave i sina Ivana, preotme
Knin. Akcija je odmah pokazala uspeh i udovica Vladislava videi pod Kninom vojsku koju je
ban Nikola doveo, pristane da ispuni sve kraljeve zahteve. Kada je ban Nikola, mislei da je
posao obavio, povukao svoju vojsku, kneginji Vladislavi se javi Venecija, ali i ostali hrvatski
velikai i nagovore je da od predaje odustane, a da e je oni u daljnjem otporu pomoi. Ona
pristane i odbije daljnje pregovore. Sada je i ugarski kralj Ludvig izgubio strpljenje i naredi banu
Nikoli da ponovo napadne Knin, ali ovaj put sa njime pod Knin stigne i ban Stjepan II. Vojska
koja je bila pod Kninom brojala je oko 10.000 vojnika, to je bio zaista veoma velik broj. Osim
toga, oni su predstavljali tek prethodnicu poto se dolazak glavne vojske na elu sa kraljem
Ludvigom tek oekivao. Sada je i kneginja Vladislava jasno uvidela da joj nema druge i da mora
da se pokori. Spremno prihvati sve zahteve koje je kralj Ludvig pred nju stavio i sa banom
Stjepanom II potpie predaju. "Poto smo se mi dva bana i mladi knez Ivan Nelipac i njegova
majka sastali, sporazumeli smo se da knez Ivan ima predati u kraljeve ruke predati etiri grada:
Unac, Poitelj, Srb i Stolec, a zadrae Knin i Bre, dok mu se ne predaju Cetina i Klis", kae
jedna od odredbi iz ovoga ugovora. Na taj ugovor se ban Stjepan II i zakleo pred svojih dvanaest
vitezova. Sredinom 1345. godine stigao je u kralj Ludvig i ovaj ugovor je u Bihau i potvren.
Nesumnjivo da je u ovoj akciji pokoravanja porodice Nelipca glavnu ulogu odigrao ba ban
Stjepan II i da iskljuivo njemu moe ugarski kralj Ludvig da zahvali to je najjaa hrvatska
plemika porodica skrena uz veoma malo rtava. Kralj to nije ni krio ve je sa sobom sve do
Zagreba u svojoj pratnji kao najpoasnijeg gosta poveo bana Stjepana II, a u ispravi koju je izdao
u Zagrebu naziva bana Stjepana II sa "dragi na roak". U to vreme se oekivalo da e kralj
Ludvig nastaviti sa vojnom akcijom, budui da je imao skoro 30.000 vojnika, i povratiti
dalmatinske gradove. Meutim, iz nekog nepoznatog razloga on je odjednom napustio celo
preduzee i krajem 1345. godine vratio se u Ugarsku.
Meutim, sve to nije mnogo zavaravalo Veneciju koja je sa velikom nelagodnou posmatrala na
kraljev boravak u Hrvatskoj. Prisustvo ugara u Hrvatskoj dovelo je i do toga da se Zadar pokua
oteti ispod vlasti Venecije i ponovo povrati pod ugarsku vlast. Zadrani poalju svoje poslanstvo
kod kralja Ludviga, ali ga ne zateknu u Bihau. To je ve bilo otvoreno odmetanje od Venecije.
Ne elei da ispuste ovaj bogati grad Mleani ga uskoro napadnu. Na strani Venecije tada je bila
porodica ubi, a i kralj Srbije, Duan je obeao pomo. Zadrani su ve na prvi znak da e biti
napadnuti poslali svoje poslanstvo kralju Ludvigu, ovaj put u Ugarsku, i zatraili pomo. On je

to spremno prihvatio i poslao bana Nikolu Bania i bana Stjepana II u pomo Zadru. Udrueni
banovi su sa oko 10.000 vojnika stigli u blizinu Zadra, ali mu nisu mogli pomoi budui da su
Venecijanci zatvorili prilaz gradu sa novosagraenom tvravom. Bilo je to neko improvizovano
utvrenje sagraeno uglavnom od drveta sa 28 kula zvano bastida. Bilo je dovoljno prostrano da
u njega stane sva mletaka vojska, a isto tako dovoljno zastraujueg izgleda da se ban Bani i
ban Stjepan II ne usude da udare na njega. I tada je dolo do jednog postupka dvojice banova
koji je teko objasniti. Osim to nisu napali mletako utvrenje i to nisu oslobodili Zadar
opsade, oni su, ni manje ni vie, poeli sa mleiima da pregovaraju. Sklopili su nekakav ugovor
i povukli se sa svojom vojskom. Taj njihov postupak se ne moe nikako drugaije objasniti nego
time da su verovatno dobili mito, a za ega su ih kasnije i Zadrani optuili. Ban Stjepan II se
pred ugarskim kraljem opravdao time da je njegova vojska bila ipak suvie slaba za obraun sa
onom vojskom koja opsedala Zadar.
Ne gubei vreme, poeo je kralj Ludvig da sprema novu armiju koja je trebala biti dovoljno jaka
da slomi opsadu Zadra. To je kod Venecije izazvalo odreeni strah pa su pokuavali da mirnim
putem razree nesporazume. Kao posrednik u tim pregovorima javili su se izmeu ostalih i car
Duan, a onda i bosanski ban Stjepan II. To to se ba Stjepan II javio kao pomiritelj ugarskog
kralja i Venecije kao da podupire razmiljanje o tome da je njega Venecija potplatila godinu
ranije i time uspela da ga odgovori od napada na vojsku koja je opsedala Zadar. Zna se da je za
"usluge" posredovanja tada Venecija isplatila banu ukupno 1000 dukata. Na kraju se pokazalo da
se dve strane, Ugarska i Venecija, ne mogu nikako dogovoriti. Sada je ostalo samo da oruje rei
nesporazum.
Negde u prolee 1346. godine pod Zadrom se slegla veoma velika ugarska vojska koju je sa
sobom doveo kralj Ludvig. Rauna se da je bilo 100.000 vojnika od ega oko 30.000 konjanika i
oklopnika. U okviru ove vojske nalazio se i ban Stjepan II sa oko 10.000 svojih ljudi. I tu, pod
Zadrom, dok je kralj postepeno razbijao opsadu, stupili su Venecijanci u tajne dogovore sa
nekim od vojskovoa ugarskog kralja, a meu njima i sa svojim "starim" poznanikom, banom
Stjepanom II. ta se razgovaralo, ne zna se, ali verovatno da nekih krupnijih dogovora nije bilo
jer je 1. jula 1346. godine dolo do odluujue bitke izmeu ugarske i mletake vojske. Posle
strahovitog kreeva na polju je ostalo vie od 7.000 mrtvih ugarskih vojnika i samo velika brojna
nadmonost spreila je veu katastrofu. Ovo je bila apsolutna pobeda Venecije, ali i sasvim
dovoljno da kralju Ludvigu klone srce i da napusti neposredno komandovanje opsadom te da se
vrati u Ugarsku. Kao iskljuivi krivac za ovaj poraz pod Zadrom bio je od kasnijih pisaca
optuivan ban Stjepan II za koga se tvrdi da je izdavao sve planove Veneciji pa su ga stoga
nazvali "avoljim uenikom". "U vreme ovoga bana ugarski kralj Ludovik bio je u velikom ratu s
Mleanima zbog Zadra, koji je bio pod njegovom vlau, a oko kojega su Mleani bili udarili
opsadu u nameri da ga zauzmu. Stoga mu je Ludovik hiljadu tri stotine i etrdeset este godine
lino pritekao u pomo, vodei sobom bana Stjepana. Ali kako su Mleani bili opkolili Zadar s
veoma jakim spravama i s mnogo vojske, i s kopna i s mora, kralj mu nije mogao pruiti pomo.
Zato se morao povui natrag." (Mavro Orbin).
Banova izdaja nije nikada dokazana tako da se o tome moe samo pretpostavljati. Nesumnjivo da
je njemu tada daleko vie odgovarao poraz ugarske vojske jer bi mu to omoguilo da se
definitivno otcepi od Ugarske. On je i ranije pokazivao naklonost ka tome i ovo mu je bila
idealna prilika da tu svoju ideju konano i ostvari. Sam poraz toga sudbonosnoga dana nikako

nije plod banove izdaje, ve iskljuivo vojne sree i bolje taktike Venecije. Nema sumnje da je
ban odravao ive veze sa Venecijom i da je sa njima pravio kombinacije oko eventualne pomoi
da se Bosna oslobodi od Ugarske, ali to jo uvek ne znai da je bio izdajnik. Nije poznato da ga
je kralj Ludvig po tome pitanju sumnjiio mada Mavro Orbin neto takvo navodi. "Od tog
vremena Stjepan se nije usuivao da izae pred Ludovika, bilo zato to je bio svestan da se pri
pruanju pomoi pomenutom gradu nije poneo kako je kralj oekivao, bilo moda (kako neki
vele) zato to je, na molbu Mleana i zajedno s nekim ugarskim i hrvatskim velikaima, kovao
zaveru protiv samog Ludovika. Ludovik se docnije nije pokazivao naroito naklon pomenutom
banu" (Mavro Orbin).
U to vreme dolazilo je i do nekih sukoba izmeu bana Stjepana II i Mladena III ubia, a
Venecija je posredovala da se nesporazumi izglade. Mogue da je su ti razgovori oko njihove
pomiridbe bili ono to je nateralo sumnju na njegovu izdaju pa je zabeleeno da se ban Stjepan II
alio Veneciji da ga Zadrani nepravedno optuuju za saradnju sa njima. Oni mu odgovaraju da
im je zbog toga ao i da su takve optube Zadra "protiv Boga i svake istine". Krajem 1346
godine Zadar se konano predao Veneciji. Sada je i kralj Ludvig uvideo da mu je rat protiv
Venecije propao i stoga sredinom 1348. godine sklapa mir sa njima.
Upravo od opsade Zadra poinje ban Stjepan II da vodi sasvim samostalnu politiku, nezavisnu
od Ugarske, a sve u pravcu pokuaja potpunog osamostaljenja. Sa Venecijom su mu veze sve
tesnije, a Mleci se u ovim pregovorima posebno oslanjaju na fra Peregrina, bosanskog
franjevakog vikara, koji u Veneciji uiva poseban ugled.
U meuvremenu u Srbiji se dotadanji kralj Duan proglasio za cara (krunisan 1346. godine u
Skoplju) i poeo pokazivati sasvim otvorene aspiracije na osvajanje celokupne Vizantije i
zauzimanje prestola vizantijskih careva. Za takvu akciju bili su mu potrebni brodovi koje on nije
imao. Stoga je stupio u kontakt sa Venecijom traei pomo u floti, a za uzvrat im je obeao
pomo u akcijama protiv Ugarske. Venecija je pregovarala sa carem, ali nikada iskreno. S jedne
strane nikako nije elela da car Duan uspe u svojoj nameri i da slabo Vizantijsko carstvo bude
zamenjeno novim jakim - Srpskim. S druge strane, imali su svoje aranmane sa banom
Stjepanom II pa im car Duan nije bio neophodan kao saveznik. Verovatno stoga to je bio
suvie jak i to bi u tom saveznitvu on bio taj koji bi vodio glavnu re.
Mogue da je to bio dodatni razlog da doe do krupnijih zaotravanja odnosa izmeu bana
Stjepana II i cara Duana. Srpski vladar nikako nije mogao zaboraviti to da je ban Stjepan II
preoteo Hum od Srbije pa je bio uporan u zahtevima da se ova oblast vrati. Kako je bosanski ban
to odbijao izgledalo je da e ove dve drave da zarate oko Huma. Ban Stjepan II je oseao da je u
odnosu na Srbiju daleko slabiji pa je stoga preko Venecije traio da se sa carem Duanom
povedu pregovori oko eventualnog izmirenja. Kako se car tada bavio drugim stvarima (osvajanja
po Vizantiji), to je pristao da se sklopi primirje na tri godine (decembra 1346.). Iako je postojalo
formalno primirje to nije ni jednu od strana spreavalo da sa pojedinim odredima upada na tuu
teritoriju, ali sve je to jo uvek bilo daleko da organizovanih sukoba. Istini za volju ove sukobe je
veim delom izazivala bosanska vojska.
Neposredni povod za oruani sukob izmeu Bosne i Srbije pruio je ban Stjepan II odluivi da
na teritoriji Huma, kod ua Neretve, sagradi tvravu. Znajui da e car Duan reagovati i moda

oruano intervenisati ban Stjepan je od Venecije zatraio da mu u sluaju rata prui brodovima
podrku sa mora. Venecija je pokuavala da ubedi bana da tvravu ne gradi, ali ovaj je ostao pri
svojoj odluci. Osim toga, iz nekog nama nepoznatog razloga, ban se toliko ludo ohrabrio da je
izvrio napad na careve teritorije. Negde tokom Boinih praznika 1349. godine banovi ljudi
izvre prodor sve Konavala i strano opljakaju krajeve kroz koje su prolazili. "Poto je on
postao gospodarom Humske oblasti, njegovi ljudi su neprestano naruavali granice cara
Stefana, a naroito su priinjavali veliku tetu u predelima Trebinja, Konavala, Gacka, Rudina i
drugih mesta sve do Kotorskog zaliva. A kako je car bio zauzet osvajanjem Romanije, nije se
mogao starati oko odbrane granica Bosne i Huma. Ali kad je konano zauzeo veliki deo
Romanije i uspostavio potpuni mir u tim stranama, poe misliti na osvetu za uvrede i pogrde
nanete mu od strane reenog bana Stjepana i njegovih podlonika" (Mavro Orbin). Venecija je
jo jednom pokuala da posreduje izmeu cara i bana, a Duan im je odgovorio da jedino iz
obzira prema njima (Veneciji) nije do sada navalio na bana. I sada je spreman da pree preko
svih uvreda, ali pod uslovom da mu ovaj vrati Hum i naknadi svu priinjenu tetu.
Kako je ban Stjepan II odbijao svaki razgovor, to car Duan tokom oktobra meseca 1350. godine
pokrene veliku vojsku na Bosnu. "Krenuvi na put s caricom, doe na granicu Bosne, kod reke
Drine, s pedeset hiljada konjanika i trideset hiljada peaka" (Mavro Orbin). Znajui da ne moe
izdrati direktan sudar sa carskom vojskom, ban Stjepan II je u samome poetku pokuao da
organizuje neku vrstu gerilske taktike. "Ali uvidevi na kraju da nee moi odoleti neprijateljskoj
vojsci, posee mnogo velikih stabala pomou kojih zakri prolaze, te osta povuen u umama i
planinama kao u nekim tvravama, branei s mnogo ljudi sve prolaze kroz koje se moglo
prodreti s vojskom u Bosnu" (Mavro Orbin). Taktika je bila dobro zamiljena i mogue je da bi
carevoj vojsci ban naneo mnogo tete i moda do kraja ga naterao na povlaenje. Iako osion i
veoma svojevoljan, ban Stjepan II se pokazao kao nepokolebljiv i veoma hrabar. Meutim, ni car
Duan nije bio naivan. Uspeo je da uz pomo mita unese razdor meu Stjepanovu vlastelu, tako
da je dosta njegovih ljudi prelo na carevu stranu. Samim tim i otpor koji je zamiljen nije mogao
biti i sproveden.
Ostavi bez vojske morao je ban Stjepan II da misli kako e da spasi glavu. Sa ono malo
preostalih ljudi povukao se u planinu, ali ni u njih nije imao poverenja plaei se izdaje. "Stoga
odlui da se povue u planine s malim brojem svojih ljudi, koje je i dalje, ipak, menjao kako ga
neko od njih ne bi izdao" (Mavro Orbin). Slomivi tako odmah u poetku svaki otpor car Duan
je sa svojom vojskom postepeno zauzimao Bosnu. Uskoro je stigao pod Bobovac, jedno veoma
jako utvrenje, u kojem se nalazila banova erka Jelisaveta. "Baci se jo na osvajanje utvrenja
Bobovca, u koje se bila sklonila Jelisaveta, jedinica ki bana Stjepana, koja je tada bila
devojica, a kasnije ena Ludovika, ugarskog kralja, i majka Marije, ene cara igmunda"
(Mavro Orbin). Do kraja se pokazalo d je ovaj tvrdi grad ipak suvie utvren da bi se mogao
brzo osvojiti, a osim toga ni car nije pokazivao neku posebnu volju, pa je opsada uskoro skinuta.
Nakon toga, car Duan je poslao vojsku da pleni po Bosni. "Utaborivi se tu, posla deo vojske da
pleni prema reci Cetini i onoj drugoj reci, Krki, prema Hrvatskoj, a on s ostalim delom vojske
skrenu prema Humskoj oblasti" (Mavro Orbin).
Moda je car Duan oekivao da e ban Stjepan II ponuditi pregovore, meutim, to to se
Bobovac odrao moglo je banu samo da prui daljnjeg podstreka u otporu. Ko zna kako bi se sve
to zavrilo da iznenada ne doe do cara Duana vest da su Vizantinci poeli ofanzivu u

Makedoniji i da tamo stvari jako loe stoje. Kako mu je taj deo drave u tome momentu bio
vaniji on odmah pokrene vojsku ka Makedoniji, ostavivi neke garnizone da sauvaju osvojeni
Hum. Meutim, kako se car Duan povukao iz Bosne tako je ban za samo par meseci povratio
sve ono to je car osvojio. Iako nije dobio ni jednu bitku, ban Stjepan II je na kraju, uz splet
srenih okolnosti, pobedio u ovom ratu.
Sve ovo mu je strahovito podiglo ugled, ak toliko da je odbio bilo kakve daljnje pregovore sa
carem oko Huma. Car Duan je, uvidevi da orujem teko da e moi uiniti neto vie, doe na
ideju da svoga sina Uroa oeni sa banovom erkom Jelisavetom. Kao miraz trebao je ban uz
erku da preda Hum. Po svemu sudei ovu ideju su caru nametnuli Dubrovani i Venecijanci
kojima nikako nije odgovaralo da se ratuje po Bosni, budui da im je to ometalo trgovinu. "Dok
je car boravio u Bosni, mletaka vlada i Dubrovani uputie mu sveane poklisare da
pregovaraju s njim i izglade sporove izmeu njega i bana Stjepana, ali nisu mogli nita postii,
jer je car hteo da ban dade svoju ker Jelisavetu za enu njegovom sinu kralju Urou i da u
miraz donese Humsku oblast, kao neto to pripadae samom caru preko Nemanje i njegove
brae, ranijih gospodara Huma, od kojih je sam car vukao lozu" (Mavro Orbin). No, i ta ideja,
ma kako bila dobro zamiljena, propala je u samome poetku jer je ban Stjepan II mislio da
enidba sa srpskim princem, buduim carem, nije dobra prilika za njegovu erku. "No reeni
ban, nadajui se da je moe bolje udati (kako se kasnije i zbilo), nije nipoto hteo pristati da mu
dade ni Humsku oblast, a ni ker i bez Huma" (Mavro Orbin).
U ono doba je moda izgledalo udno to to ban ne eli da uda svoju erku za naslednika
carevine Srbije, najjae balkanske sile u to vreme, izgovarajui se da za nju on moe nai i bolju
priliku. Kasnije e godine da pokau da je on bio u potpunom pravu, budui da je samo nekoliko
godina nakon ovih ratova, car Duan umro, a Srbija je krenula put propasti. I ovaj banov potez e
da pokae, dodue tek nakon nekoliko godina, o kakvom se spretnom politiaru radilo. Njega ni
za trenutak nije zasenio tadanji sjaj Srpskog carstva, njene mone armije i ogromne rezerve koje
je ono tada imalo. Bio je, to je veoma vano tada a kasnije jo i vie, sasvim realan, ak daleko
vie nego to je to bio car Duan onda kada je nekontrolisano irio carstvo. U odlunom
momentu nije hteo da pregovara sa carem, iako su trupe iz Srbije preplavile zemlju, a dobar deo
vlastele ga je izdao. Strpljenje mu se isplatilo jer je car Duan sa skoro celokupnom svojom
vojskom morao da napusti Bosnu i banu nije bilo teko da povrati ono to je za momenat
izgubio. Njegova procena da car Duan zbog stalnih problema u ogromnom carstvu, ne moe ni
na jednom mestu ostati due, ni jedno svoje preduzee do kraja izvriti, pokazala se kao tana.
Trebalo je samo ekati. Ban Stjepan II je strpljivo sedeo u bosanskim planinama, ne elei da se
preda, ne elei da pregovara, a car Duan nije imao vremena da eka da ban popusti. Ogromno
carstvo mu nije davalo mogunosti da se na jednom mestu due zadri. Mogue da je tada ban
Stjepan II doao do zakljuka da se takvo carstvo koje poiva samo na volji jednog oveka, sa
masom etniki potpuno razliitih ljudi, ne moe odrati na okupu oslanjajui se samo na srpski
bioloki elemenat kojega i nije bilo toliko da sve moe da dri pod kontrolom. U svakom sluaju,
ban kao da je predvideo skori zalazak snage Srpskog carstva.
Daljnja vladavina Stjepana II Kotromania je bila uglavnom mirna, bez nekih posebnih dejstava.
Povremene rasprave sa Dubrovnikom i Venecijom oko nekog opljakanog trgovakog karavana
nisu mogli taj mir da ometu. Interesantno je to da su se i verske netrpeljivosti u to vreme
primirile, a ban je uspeo da svoga oveka, fra Peregrina, proturi na upranjeno mesto bosanskog

biskupa. Osim toga uspeo je da svoje roake veze jo vie proiri tako to je svoju erku Mariju
udao za grofa Ulrika od Helfentajna. Oko ove Marije postoji mala nedoumica. Ima miljenja da
je ona zapravo njegova sestra, a to je poduprto jednom poveljom kralja Ludviga iz 1352. godine
gde on navodi: "gospou Mariju sestru Stjepana hercega bosanskoga, nau predragu roaku,
udatu za gospodina Helfentajna". erku Katarinu je udao za grofa Hermana I Celjskog.
Meutim, najvei uspeh je bio u tome to je uspeo da svoju erku Jelisavetu udao za ugarskog
kralja Ludviga. O tome venanju i kako je do njega dolo Mavro Orbin ima veoma lepu priu.
Mati kralja Ludviga je, uvi da ban Stjepan II ima mladu erku, zatraila da je poalje njoj na
dvor. Ban nije imao volje da to uradi i stalno je otezao sa odlukom, ali je kraljica bila uporna i
uskoro lino doe u Bosnu po Jelisavetu. Sada vie ni ban nije imao kuda i morao je da dozvoli
da erka otputuje u Ugarsku. "Kraljica ju je povela sa sobom u Ugarsku i drala kod sebe tri
godine. Kako se ona u to vreme mnogo prolepala, a i kako se u svim svojim postupcima
pametno vladala, kraljica majka poela je nastojati kod svoga sina Ludovika, kome je bila umrla
prva ena, Margarita, ki poljskog kralja Kazimira, da je uzme za enu. Poto se Jelisaveti u
meuvremenu Ludovik svideo, ona je smesta obavestila o tome svog oca i pozvala ga da doe u
Ugarsku na njenu svadbu." (Mavro Orbin).
Mladenci su bili u etvrtom stepenu srodstva tako da je za njihovo venanje trebala papska
dozvola, meutim kako je ban Stjepan II u to vreme ve bio bolestan to se na dozvolu nije ekalo
i venanje je obavljeno bez toga (jun 1353.). Krajem leta te godine stigla je i dozvola od pape
Inoentija IV. "Ugarski kralj Ludvig i plemenita gospoa Jelisaveta, ki Stjepana bana
bosanskoga, iako su znali da su srodnici u etvrtom kolenu, ipak su iz odreenih razloga stupili u
brak. Oni su se obratili na papu radi oprotenja ove zabrane, budui da takav brak povlai
ekskomunikaciju za sobom", pie papa zagrebakom biskupu i nalae mu da prui suprunicima
oprost od crkvenog prokletstva. U to doba ban Stjepan je ve bio mrtav. Umro je verovatno
krajem septembra 1353. godine. Pretpostavlja se da ja sahranjen u crkvi samostana Male Brae,
sv. Nikola u Mileevu koji je bio njegova zadubina. "Dojdoe prvi fratri sv. Frane u Bosnu,
koim ban Stjepan uini prvi manastir u Miloevu, u kome se uini ukopati kad umri.."
(Lavanin).
To je bio kraj do tada najveeg vladara u istoriji Bosne. Gledajui u retrospektivi moda je
mogue rei da Bosna od njega i nije imala znaajnijeg vladara. Kasniji uspesi koje e postii
njegov naslednik Tvrtko, oslanjae se uglavnom na one temelje koje je ban Stjepan II postavio.
O njemu kao oveku i njegovoj do kraja prevrtljivoj politici moemo govoriti i onako i ovako, ali
mora se imati u vidu da je on bio taj koji je stvorio Bosnu kao dravu i da joj je obezbedio skoro
istu nezavisnost. Uspeo je osim toga da dinastiju Kotromania sa vetim brakovima povee sa
mnogim kraljevskim i plemikim kuama irom Evrope. Uz to, uspeo je da na najbolji nain
umiri verske trzavice kroz koje je Bosna do toga momenta prolazila i da od nje otkloni opasnost
krstakih ratova koji su do njegove vladavine redovno poseivali Bosnu. U svakom sluaju ban
Stjepan II uspeo je da stvori temelj na kojem e se Bosna uzdii do svoje najvee snage.

4. Ban Tvrtko (1353-1377)

Kako je jedini sin bana Stjepana II Kotromania, koji se zvao Vuk, umro jo za njegova ivota to
iz njegove direktne loze nije imao ko da nasledi Bosnu. Ta ast je pala na Tvrtka, sina

Stjepanovog brata, kneza Vladislava. I do tada, knez Vladislav je uzimao veliko uee u vlasti
pomaui brata (bana Stjepana II) u dravnim poslovima. Stoga ovo preuzimanje vlasti od strane
Tvrtka nije bilo neko posebno iznenaenje. Stie se utisak da je takvo nasleivanje bilo
dogovoreno jo za Stjepanovog ivota, pa ak i uz njegovo uee. To zbog toga to u momentu
kada je Tvrtko preuzimao vlast, mati Jelena mu se nalazila u Ugarskoj na svadbenim
sveanostima povodom braka ugarskog kralja Ludviga i Jelisavete Kotromani. U to doba ban
Stjepan II je bio teko bolestan pa se oekivala skoro i njegova smrt. Verovatno da je tokom
trajanja svadbenih sveanosti Jelena razgovarala o tome sa ugarskim kraljem Ludvigom i da su
tada postignuta sva utanaenja oko toga pod kojim e uslovima Tvrtko da preuzme Bosnu. Dok
su sveanosti trajale, stigla je u Ugarsku vest da je ban Stjepan II umro. "Poto nije ostavio
nijedno muko dete, nasledili su ga u dravi njegovi sinovci, odnosno sinovi njegovog brata
Vladislava, Tvrtko i Vuki, jer njegov drugi brat Nimoslav nije uopte imao nijednog zakonitog
sina i bio je umro, kao i Vuki, jo za Stjepanova ivota" (Mavro Orbin).
U vreme kada je preuzeo banski presto imao je Tvrtko jedva 15 godina, pa je sasvim razumljivo
da je u njegovo ime vladao njegov otac, knez Vladislav. Radilo se o iskusnom oveku koji se ve
godinama nosio sa bosanskom vlastelom i koji je bio svestan da bosansku gospodu moe da
odri u vernosti samo ako im potvrdi sve one privilegije koje im je dodelio nekada ban Stjepan
II. Stoga je prva godina vladanja bana Tvrtka I (i njegovog oca Vladislava) protekla uglavnom u
potvrivanju i izdavanju novih povelja. U to vreme se belei i jedan sastanak bosanske gospode
u Milama, na grobu bana Stjepana II. "V ono vrijeme, kada pride gospoja bana mati s Ugr i
svojim sinom s knezom s Vlkom, bi stanak na Mileh vse zemlje Bosne i Dolnjih Kraji i Zagorija i
Hlmske zemlje". Stanak je bio nakon povratka Jelene Kotromani iz Ugarske i tu je sasluan njen
izvetaj o razgovorima na ugarskom dvoru. Moe se slobodno rei da je tek od tog momenta
Tvrtko I prihvaen kao Bosanski ban. Rauna se da je to bilo negde s prolea 1354. godine.
Iste te godine (1354.) umro je knez Vladislav, a vrenje vlasti u ime Tvrtka I je preuzela njegova
mati, Jelena. "Njegova je majka bila veoma pametna ena i sin ju je mnogo potovao i u svim
stvarima se s njom savetovao" (Mavro Orbin). Meutim, nju u Bosni velikai nisu mnogo voleli i
bilo im je veoma teko da prevale to da se pokoravaju jednoj eni. Zbog toga je bilo i nekih
pobuna od kojih je svakako najkrupnija bila ona o kojoj pria Mavro Orbin. Po njemu protiv
Tvrtka se pobunio njegov bliski roak Pavle Kulii, zauzeo Usoru pa se proglasio banom.
Nakon toga "Tvrtko je sakupio neto vojske i krenuo da savlada pomenutog Pavla. Poto mu je
to polo za rukom, zarobio ga je i primorao da mu vrati usorske gradove, a onda ga bacio u
tamnicu, gde je zavrio ivot" (Mavro Orbin).
Upravo je za Jelenu vezano i pomalo nespretno meanje Bosne u sukobe oko gradova Klisa i
Skradina. Njih je drao nekada knez Mladen III ubi. Nakon njegove smrti gradove je preuzela
njegova udovica Jelena, inae roena sestra srpskog cara Duana. Ona je elela da po svaku cenu
ove gradove zadri pod svojom vlau dok njen sin, Mladen IV, ne dostigne punoletstvo. To se
odmah pokazalo kao veoma teko, budui da je oko na ove gradove bacila Venecija, ali i
Ugarska. Po svemu sudei, dok je Jelena Kotromani boravila u Ugarskoj, njoj je kralj Ludvig
predloio da se Bosanci pokuaju domoi ova dva grada. Tokom letnjih meseci 1355. uao je ban
Tvrtko i mati mu Jelena sa bosanskom vojskom u Duvno. Tu su se tada poeli voditi zamreni
pregovori. Osim to se pokuavao doepati Klisa i Skradina, Tvrtko je vodio pregovore i sa
knezom Ivanom Nelipcem. Cilj ovih drugih pregovora je bio da njih dvojica pronau neki

dogovor za sukob koji je izmeu ove dve porodice trajao ve due vreme te da koordiniu svoje
akcije pri podeli onih zemalja koje su ostale iza Mladena III.
Pregovori su se do kraja pokazali kao uspeni pa je Tvrtko uspeo da od zaostavtine ubia
dobije samo par gradova. O tim dogaajima postoji jedno pismo od trogirskog kneza Gradonila.
"Ban je bosanski dobio gradove pokojnoga kneza Grgura bivega vojvode, a dobio je takoe i
grad gospoe Katarine, koji je drao Novko Ciprijani, a to je bilo po sporazumu. Reeni ban
vratio se u Bosnu, gde je bila njegova majka sa svojom vojskom, i ovde se radi o sporazumu
izmeu reenoga bana i kneza Ivana Nelipca, a sporazum se vodi po banovcu kninskomu i
verovatno e se sklopiti. Banovac e sigurno doi pod Zadar i stoga eli primirje s Trogirom,
Splitom i ibenikom, a ako doe do sporazuma izmeu bana i kneza Ivana, namerava povesti sve
ove vojske pod Zadar. Klika kneginja (Jelena Nemanjika) oporavila se od bolesti, koja ju je
ovih dana muila, i poslala je natrag ona dva plemia, koje smo joj bili odpremili, i po njima mi
je poruila, da majka bosanskoga bana, sestra pokojnoga kneza Mladena, na svaki nain
namerava doi u Klis, da s njom govori, a kae da je razlog njezina dolaska taj, to joj ima
saoptiti neke kraljeve poruke", pie trogirski knez Petar Gradonik dudu u Veneciju.
Vidljivo je iz ovog pisma da je Jelena Kotromani zapela da se sastane sa Jelenom ubi najvie
zbog toga to je imala da prenese ovoj neke poruke ugarskog kralja o predaji gradova. Do
njihovog sastanka nije dolo poto je Jelena ubi to izbegla, a u Skradin i Klis su ule trupe koje
je poslao car Duan (zima 1355. godine). Time su aspiracije Venecije i Ugarske, barem za
trenutak morale da ustuknu. Nije prolo mnogo, a umro je car Duan (20. decembra 1355.).
Neto kasnije Skradin je predan Veneciji, a Klis ugarima, no sada ve u tim dogaajima bosanski
ban vie nije uestvovao. Razlog je bio u tome to ga je postupak ugarskog kralja duboko
uvredio. On je mogao sasvim jasno da vidi da ga u ovim sukobima ugarski kralj koristi kao
najobinije sredstvo ni ne mislei da eventualno zadobijene gradove preda njemu (Tvrtku) ve ih
namerava zadrati za sebe. Na kraju se pokazalo da su od zaostavtine Mladena III svi dobili
poneto, don je on (Tvrtko), iako je i vojsku pokretao, ostao kratkih rukava. Sve je to bilo od
odluujueg uticaja da se ban Tvrtko oglui o poziv kralja Ludviga da mu prui pomo u
narednom ratu sa Venecijom koji se vodio u vremenu od 1356. do 1358. godine. To je sada bila
veoma nezgodna situacija. S jedne strane Tvrtko nikada nije poricao da mu je ugarski kralj
Ludvig vrhovni gospodar, ali sa druge strane odbijao je da mu prui bilo kakvu vojnu pomo.
Da je takva neposlunost bila preuranjen potez mogao se Tvrtko uveriti polovinom 1357. godine
kada je boravio na ugarskom dvoru. Sve je spolja bilo lepo. Doek je bio na prvi pogled srdaan,
ali kada se poelo raspravljati o spornim pitanjima naao se Tvrtko u nezgodnoj situaciji. "Kad je
prispeo tamo, ljubazno su ga primili kralj i kraljica, njegova roaka, i sva gospoda i velikai
toga kraljevstva. Posle dueg i vrlo prijatnog boravka u Ugarskoj Tvrtko se spremao za povratak
u Bosnu. No Ludovik ga je zadravao preko njegova oekivanja, stavljajui mu do znanja da ga
nee pustiti sve dok mu ne povrati Humsku oblast, za koju je govorio da je batina njegove ene
Jelisavete" (Mavro Orbin). Osim to je morao da prizna vrhovnu vlast ugarskog kralja, morao je
Tvrtko da mu prepusti Hum (kao miraz Jelisavete Kotromani) i da obea da e mu vojno
pomagati. Osim toga obavezao se Tvrtko da e istrebiti sve jeretike po Bosni, a ova obaveza je
bila "delo" tadanjeg bosanskog biskupa Petra ikloa koji je na toj asti zamenio dotadanjeg
biskupa, Peregrina. Novi biskup je bio veliki protivnik jeretika i ni u kom sluaju nije bio odan

kui Kotromania kao to je to bio Peregrin. Upravo stoga izmeu Tvrtka i ikloa e da izbije
strana mrnja.
Bilo je oigledno da na sve ove odredbe Tvrtko pristaje ne zato to to hoe ve zbog toga to je
na to prisiljen. Sve to mora da je primetio i kralj Ludvig i uvidevi da Tvrtka nee moi naterati
na poslunost, nametne mu jo jednu obavezu. Po toj odredbi ugovora morao je, od tada pa
nadalje, u Ugarskoj stalno da boravi ili Tvrtko ili brat mu Vuk, a sve kao jemstvo da e Tvrtko
biti veran ugarskom kralju. Dakle, radilo se o klasinom obliku talatva. Tek nakon toga je kralj
Ludvig potvrdio Tvrtka i brata Vuka u banstvu bosanskom i usorskom. "Kad je to ispunio, kralj
mu je dozvolio da se vrati u Bosnu, poto ga je prethodno kraljevski darovao i pismeno potvrdio
kao vladara u Bosni" (Mavro Orbin).
Nakon to se uspeo izbaviti iz Ugarske vratio se Tvrtko u Bosnu gde je mogao na miru da
razmisli. Bilo je oigledno da je njegov poloaj prema ugarskom kralju iz dana u dan sve loiji.
Osim to mu je oduzeo skoro ceo Hum i time znaajno odlomio komad teritorije na kojoj je
vladao njegov prethodnik ban Stjepan II, Tvrtko je morao da trpi i druga ponienja. Vlastela iz
Donjih krajeva, koja je za vreme bana Stjepana II bila pod direktnom banskom vlau, sada je od
te vlasti izuzeta i stavljena pod neposrednu vlast ugarskog kralja Ludviga. Osim toga kralj
pomalo podbunjuje i ostalu bosansku vlastelu, to se sasvim jasno vidi iz jedne povelje. "Saznali
smo iz pouzdana izvora, da ste odredili nama se pokoriti, pa vam za to obeavamo, a u sluaju
da svoju nameru izvedete i date zakletvu nama i naoj svetoj kruni i premiloj nam supruzi, da
emo vam sve vae gradove i privilegije potvrditi i podrati vas u vaim privilegijama i izuzeti
vas za sva vremena ispod moi i suda bosanskog bana i uzeti vas pod nau kraljevsku milost".
Time je kralj Ludvig postepeno slabio bana Tvrtka uzimajui iz njegove vlasti jednog po jednog
bosanskog velikaa.
Kada se sve sabere i oduzme Tvrtka je kralj pokuao staviti u poloaj obinog dravnog
slubenika, to naravno, Tvrtko nikako nije mogao da prihvati. Pokuao je nekom vrstom otpora
time to je pisao vlasteli Donjih Krajeva gde je navodio (u stvari pretio) da i dalje sebe smatra
njihovim gospodarem, a svaki onaj od vlastele koji pree pod direktnu vlast ugarskog kralja, ini
prema njemu (Tvrtku) izdaju. Ne moe se rei da ban Tvrtko nije imao podrku bosanske
vlastele, ali bilo je jasno da se sve to osipa.
Sve je tada ilo kralju Ludvigu na ruku. Njegovo ratovanje sa Venecijom se postepeno pribliilo
kraju. Poetkom 1358. godine on dri celu Dalmaciju u rukama, a Venecija se morala nje
(Dalmacije) ugovorom i odrei. ak je i Dubrovnik priznao ugarsku vlast. Povelja kojom je kralj
Ludvig priznao neke privilegije Dubrovniku bila je jo jedno ponienje za bana Tvrtka. U toj
povelji Ludvig obeava neke povlastice Dubrovniku, ali za sebe lino uzima od njih godinji
danak, a Tvrtka naziva banom "po kraljevoj naredbi". Ipak, mora se priznati da svi ovi postupci
kralja Ludviga nisu bili povezani samo njegovom eljom da sve stavi pod svoju kontrolu. Takva
njegova nepoverljivost jeste velikim delom i Tvrtkova krivica. Tome je znatno doprinela i afera
koja je izbila polovinom 1358. godine. Uhvaeno je jedno pismo bana Tvrtka ka lektoru kaptola
u akovu i uzvratno pismo istog lektora upravljeno ka banu Tvrtku. Ta pisma su iz nekog
razloga bila sumnjiva tadanjem biskupu Petru iklou i on je dao da se lektor zatvori. Kada je
konano lektor prisiljen na izjavu izale su na videlo mnoge nezgodne stvari za Tvrtka. Lektor je
navodio da ga je Tvrtko ubeivao na neke stvari koje su protivne hrianstvu, ali i protiv kralja

Ludviga, a naroito protiv biskupa. Detalji nisu poznati, a oigledno je da je ban Tvrtko neku
spletku izradio, ali nije je stigao i sprovesti. ta je on smerao protiv kralja i biskupa, ostaje
nepoznato, ali da je to bilo neto ozbiljno moe se videti iz kraljevih kasnijih postupaka.
Tokom 1359. godine ugarski kralj Ludvig je iskoristio pometnju nastalu nakon smrti cara Duana
i upao u Srbiju. Kako su u tom udaru najvie stradale zemlje kneza Vojislava Vojnovia,
tadanjeg najjaeg velikaa u Srbiji, to se moglo oekivati da e se knez na neki nain osvetiti.
Kako mu je ugarski kralj bio nedostupan on se okrenuo onom ugarskom posedu koji mu je bio
najblii, a to je bio Dubrovnik. U to doba republika je priznavala vrhovnu vlast Ugarske i
pomagala je kralja Ludviga u njegovom upadu u Srbiju. Stoga se knez Vojislav osveti tako to
opustoi dubrovaku okolinu (avgust 1359.). Ugarski kralj je pisao Dubrovniku da pomo
zatrae od bana Tvrtka i hrvatskog bana Nikola Sea. Republika se obratila obojici, ali joj nije
pomogao ni jedan od njih. Nemajui kud, Dubrovnik je isplatio iznos od 4.000 perpera knezu
Vojislavu i na trenutak ga umirio. Kasnije se ban Tvrtko pravdao time da je imao nameru da
Dubrovniku pomogne, ali dok je opremio vojsku, ve su zaraene strane sklopile mir. No, to nije
bilo tano. U pitanju je bilo neto drugo. Kralj Ludvig je bana Tvrtka u pismu u kojem mu nalae
da pomogne Dubrovniku, opet nazvao "svojim slubenikom", to je naravno Tvrtka strano
uvredilo. Iz pakosti prema ugarskom kralju jednostavno se ogluio o ovu naredbu, a nije
nemogue da je direktno pomagao knezu Vojislavu.
Ve 1361. godine udara ponovo knez Vojislav na Dubrovnik. I opet ban Tvrtko ne eli da
pomogne Dubrovniku iako za to ima nareenje ugarskog kralja, ali i sasvim dovoljno vremena
da opremi vojsku. Na kraju se njegovo uee u ovom novome ratu zavrilo na tome da je
izmeu kneza Vojislava i Dubrovnika neuspeno posredovao pri pomirenju. ak ni to nije radio
lino ve je poslao svoga upana Sanka Miltenovia. Ovo posredovanje je na neki nain od njega
bilo iznueno pa ga je on preko volje i uradio. Naime, zbog navaljivanja Dubrovakih poslanika
da utie na kneza Vojislava, Tvrtko je poslao upana Sanka kod kneza Vojislava. Kako je knez
nabusito odgovorio da ne eli da pregovara sa Dubrovnikom, ban Tvrtko je, stie se utisak, jedva
doekao da dubrovake poslanike poalje kui pravdajui se da je, eto, on sve uinio, ali da knez
Vojislav nee da pregovara. U sutini on je bio u boljim odnosima sa knezom negoli sa
Dubrovnikom i nije eleo da mu se zamera, pa stoga i takva njegova prividna
nezainteresovanost. Tada se Dubrovnik uzdao u svoje snage i tokom 1362. godine sklopljen je
mir sa knezom.
Sada je i ugarskom kralju Ludvigu bilo dosta ovakve Tvrtkove neposlunosti. Trebala je da
usledi kazna, ali za njeno izricanje je trebalo dobro opravdanje. Upravo takvo opravdanje mu je
pruio papa Inoentije VI koji je tokom 1360. godine dao dozvolu bosanskom biskupu Petru,
inae ljutom Tvrtkovom protivniku, da moe zatraiti i vojsku ne bi li iskorenio jeretike u Bosni.
Upravo tu vojnu pomo je trebao da prui kralj Ludvig. Naravno da kralja u rat nisu terali verski
obziri ve iskljuivo elja da slomi Tvrtka i Bosni u potpunosti oduzme bilo kakvu samostalnost.
Tokom 1363. godine ugarska vojska provaljuje u Bosnu. Prva meta je bio grad Soko na Plivi, ali
se pod njim nije kralj Ludvig ba mnogo trudio, samo tri dana (8-10. juli) i odmah nakon toga
vratio se u Ugarsku. Soko je branio Tvrtkov vojvoda Vukac Hrvatini i to toliko spretno da je
kralju Ludvigu ovaj pohod dosadio samo nakon tri dana opsade. Ban Tvrtko je bio neizmerno
zahvalan svoje vojvodi. "Stvorih milost svoju gospodsku svojemu vernom sluzi Vukcu Hrvatiniu

za njegovu vernu slubu u ono vreme, kada se podie na mene ugarski kralj Ludvig, i doe na
Plivu pod Sokol i onda mi vojvoda Vukac verno poslui".
Ne elei da se vie lomata po Bosni, u jesen ugarski kralj ponovi pohod, ali sada poalje
palatina Nikola Kontu sa ciljem da se zauzme Srebrenik u Usori. Ako u prolom pohodu ugarska
vojska nije doivela vee gubitke, sada je to ve bilo drugaije. Izginulo je mnogo vojnika pod
ovom tvravom, a osim toga u ugarskom logoru neko je ukrao veliki dravni peat od
ostrogonskog nadbiskupa Nikole. To je bila velika sramota koju ugarski kralj dugo nije mogao
da zaboravi. Na kraju je opsada propala i ugarska vojska se jo jednom povukla.
Ta je godina bila oigledno godina trijumfa za bana Tvrtka i izgledalo je da je konano uspeo da
odbije sve napade koji su dolazili od kralja Ludviga. Sada se ban naziva ponovo "bojom milou
ban itave Bosne", a ne kao do tada banom po milosti i naredbi kralja Ugarske. Stie se utisak da
je ban Tvrtko u tome momentu mislio da je uspeo da u potpunosti otkine Bosnu od ugarske
vlasti. U takvom razmiljanju nije bio usamljen. Svi ti ugarski porazi su daleko odjeknuli, a
Venecija kao da je jedva doekala ovo ponienje ugarskog kralja, od kojeg je i sama pretrpela
dosta poraza, pa u svojoj povelji iz 1364. godine (tada je Tvrtko imenovan graaninom Venecije)
navodi za Tvrtka da je "bojom milou ban itave Bosne". Moda je tog momenta to tako i
izgledalo. Dve velike ugarske vojske su bile slomljene, a sam poraz za kralja Ludviga i nije bio
tako velik koliko je bila velika sramota koju je u tim pohodima pretrpeo. Prvi pohod je on lino
vodio, ali njegova ratobornost je trajala samo tri dana nakon kojih se urno sklanjao iz Bosne.
Drugi pohod je trajao due, ali samo zato da njegova vojska pretrpi velike gubitke, i da neko iz
logora ukrade veliki dravni peat. inilo se da kralju Ludvigu Bosna nee jo neko vreme
padati na pamet. Osim toga, izgledalo je da je u Bosni ovim ugarskim pohodima stvoreno
jedinstvo bosanske vlastele i njihovog bana Tvrtka. Kao da su svi shvatili da se protiv Ugara ne
vodi samo obina borba, ve se vodi rat za odbranu slobode Bosne.
Meutim, ovaj rat je izneo na videlo i neke druge stvari. Ma koliko spolja izgledalo da je ban
Tvrtko ostvario velike trijumfe i da se time mogao samo uvrstiti na vlasti, u samoj svojoj sutini
to nije bilo tako. Danas se ne zna ta se tano dogaalo u Bosni, ali iz brojnih albi koje je
upuivala Venecija i Dubrovnik, vidi se da je u Bosni nastala velika anarhija. Nekoliko
trgovakih karavana je opljakano od lokalne vlastele, a ban Tvrtko nikako nije uspevao da ih
stavi pod kontrolu i natera na poslunost. Oigledno da su ovi ratovi sa Ugarskom vie doprineli
da vlastela ojaa, nego sam ban Tvrtko. Po svojoj slobodi se naroito istiu upan Sanko
Miltenovi i braa Dabii, koji kao da nisu vie priznavali banovu vlast.
Do otvorene pobune je dolo u februaru 1366. godine, a istup neposlune vlastele je bio tako
snaan da je Tvrtko zajedno sa majkom morao da spas potrai u bekstvu. Utoite je naao ni
manje ni vie ve kod ugarskog kralja Ludviga, koji je do toga momenta radio uporno na tome da
skri Tvrtkovu vlast. Sada je odjednom doao u situaciju da Tvrtka spaava. Mogue da je kralj
Ludvig ranije eleo samo da Tvrtkovu vlast ogranii, ali ne i njega samog da otera iz Bosne.
Sledei to, moglo bi se zakljuiti da sa ovom pobunom kralj Ludvig nije imao nita i da je ona i
njega samoga iznenadila. Danas se ne zna ta je pravi razlog ovakvog istupa bosanske vlastele i
ta je to Tvrtko uradio da je protiv sebe izazvao toliki bunt. On sam se u jednom svom pismu
(tada se ve bio vratio u Bosnu) sa dosta rezerve osvre na sve te dogaaje i nalazi uglavnom svu

krivicu u neposlunoj vlasteli. "No isti plemii nae zemlje, kako su prije bili neverni Bogu, tako
se sada izneverie nama, te su nas sramotno isterali iz nae zemlje zajedno sa naom majkom i
sasvim nas izbacili".
Svi ovi dogaaji oko Tvrtkovog pada odjednom su uzdigli njegovog brata Vuka. I do toga
momenta Vuk je bio i te kako znaajna linost u Bosni, pa ak izgleda i vie nego to je to
dozvoljavala njegova titula "mladog bana". Da li je on bio taj od kojeg je potekla inicijativa za
ovu pobunu ili je bio samo eksponent pobunjene vlastele, ne zna se. Uglavnom, po Tvrtkovom
povlaenju, Vuk je bio taj koji je preuzeo vlast. Mogue da su poremeeni odnosi izmeu Tvrtka
i Ugarske ohrabrili Vuka i neku vlastelu da pomisle da je idealno vreme za smenu bana i da kralj
Ludvig nee biti protivan Tvrtkovom ruenju sa vlasti. Meutim, u toj su se proceni prevarili.
Kralj Ludvig je eleo Tvrtkovu vlast samo da ogranii, ali ne i da ga slomi. Ova promena na
banskoj asti u Bosni samoj Ugarskoj nikako nije odgovarala, pa stoga ne iznenauje to to se
kralj Ludvig odmah zaloio da se Tvrtku pomogne. "Kad je vest o ovom ustanku velikaa doprla
do uiju bana Tvrtka u Ugarskoj, on je smesta uzjahao na konja i doleteo u Usoru. Tu je sakupio
vojsku, te je s mnogo gospode i velikaa koji su ostali uz njega krenuo protiv svoga brata
Vukia" (Mavro Orbin). Uz Ugarsku pomo Tvrtko je uspeo da se do kraja marta 1366. godine
povrati u Bosni i da jedan deo zemlje povrati. "Ali mi smo milosrem svemoguega Boga i
milou slavnog vladara gospodin Ludviga, bojom milou kralja ugarskoga, po naem pravu i
radi nae vernosti opet donekle primljeni u nau zemlju, iako ne svu" pie Tvrtko Veneciji u to
doba. U svakom sluaju uspeo se veoma brzo povratiti od prvoga oka kojem je bio izloen.
Interesantno je da se on u pomenutom pismu potpisuje sa "bojom i gospodina naega Ludovika
kralja milou ban Bosne", to svedoi da je u tom momentu on pun zahvalnosti prema kralju
Ludvigu na uinjenoj pomoi, ak toliko da se ovakvim potpisom ponovo izdaje za njegovog
podanika.
No, sva ta zahvalnost Tvrtkova bila je kratkog veka. Tokom 1367. godine bila je konano
slomljena pobuna u Bosni, a vlastela je ponovo prila Tvrtku. Neke je pridobio mitom, neke
lukavstvom, nekima je podelio privilegije, a neke je kaznio. Tako je kneza Pavla Vukoslavia
uspeo da pridobije time to mu je obeao da mu se nee svetiti: "Knezu Pavlu Vukoslaviu i
njegovu ostalomu ... potvrdih, s ime je pristupil k meni, i da mu se ne otnime nitore bez te
krivice, za to bi vridno plemenitu loviku glavu otsii, esa ne ugleda Bosna i Usor, njegova
druina plemeniti ljudije" kae Tvrtko u povelji koju je izdao knezu. Brat Vuk nije traio
oprotaj i povukao se u Dubrovnik. Tvrtko se tada osetio dovoljno jakim pa je ponovo poeo da
se na poveljama potpisuje sa "milou boijom gospodin mnogim zemljam, Bosni, i Soli i Usori i
Dolnjim Krajem i Podriniju i hlmski gospodin". Time je ponovo sa sebe odbacio ugarsku vlast i
vrlo brzo zaboravio zahvalnost prema ugarskom kralju.
Izgleda da je Vuk iz Dubrovnika organizovao otpor protiv Tvrtka, a Dubrovanima padne na
pamet da pozovu Tvrtka da doe u Dubrovnik. Verovatno su mislili da na neki nain spoje brau
i ubede ih da se pomire. U tome im je podrku pruala i kneginja Jelena, kojoj kao majci sigurno
nije bilo lako da gleda kako joj se sinovi izmeu sebe tuku. I zaista, u julu mesecu 1367. godine
Tvrtko je stigao u Dubrovnik, ali sa vojskom. Dodue, celo vreme se ponaao kao gost, meutim
Vuk se nije usudio da ga doeka u gradu ve se na vreme sklonio izvan grada. Dakle, oigledno
da Tvrtko nije doao ni sa kakvom namerom da se miri sa Vukom ve je eleo da ovoga skri.
Posle nekoliko dana sveanosti i goenja napusti Tvrtko grad, a da se sa Vukom nije ni video, a

jo manje pomirio. Njemu moda u to vreme Vuk i nije predstavljao neki posebni problem i
eleo je da ga kazni vie zbog povreene sujete ve zbog toga to je ovaj bio za njega neka
opasnost.
Vei je bio problem odmetnuti upan Sanko Miltenovi, poto se radilo o jednoj veoma staroj i
poznatoj vlasteoskoj porodici. Rodonaelnik porodice Sankovi bio je neki Draen Bogopenec
koji se spominje u dubrovakim knjigama jo 1306. godine. Prvi znaajan predstavnik Sankovia
jeste u svakom sluaju Milten Draivojevi i to zbog toga to je bio najpouzdaniji vojskovoa
bana Stjepana II Kotromania. Iz tog razloga igrao je vidnu ulogu u dogaajima koji su vezani za
taj period (Draivojevi se spominje po prvi put 1332. godine). Od njegovog doba ova porodica
je stekla zemlje na granici sa Dubrovnikom i stoga este veze ove porodice sa Republikom. Zbog
zasluga stekao je od bana Stjepana II i naziv upana. Iza upana Miltena ostali su sinovi Sanko i
Gradoje, i erka Radaa (monahinja Polihranija). Jo 1366. godine Sanko se spominje sa titulom
kaznaca i jo uvek je u dobrim odnosima sa Tvrtkom, ali ve tada poinje njegove tajne veze sa
Dabiom (kasnijim kraljem) i pokuaji da se Tvrtku obori sa vlasti.
U sutini ni Sanko Miltenovi ne bi bio neki problem za Tvrtka da se nije udruio sa upanom
Nikolom Altomanoviem, koji je u to doba bio apsolutno najjaa figura u Srbiji. ak toliko jak
da je u jo veoj meri nego njegov roak, knez Vojislav Vojinovi, odbijao da se pokori caru
Urou. upan Altomanovi je ratovao sa svakim ko mu je bio u blizini, a kako je svojim
najnovijim osvajanjima dodirnuo i bosanske granice, to je neprijateljstvo prema banu Tvrtko za
njega bila sasvim normalna stvar. "Verujui, dakle, da nema na svetu hrabrijeg i monijeg od
njega, poe ratovati i harati granice Bosne prema Drini, priinjavajui velike tete bosanskom
banu Tvrtku" (Mavro Orbin). Altomanovi se izgleda svetio Tvrtku to je ovaj pomagao udovicu
kneza Vojislava, kada je ova pokuala da se odbrani od njegovih nasrtaja. Do kraja je ona ovaj
rat izgubila i morala da se sklanja u Albaniju, a i u tome ju je pomagao ban Tvrtko. upan
Altomanovi nikada nije zaboravio to to je Tvrtko nju pomagao pa mu se osvetio tako to je
prvo pomagao Vuka, a onda je podbunio i Sanka Miltenovia.
Od samoga poetka Sanko se dosta kolebao i nije mnogo verovao upanu Altomanoviu, tako da
je poznato da se sa banom Tvrtkom izmirio tokom leta 1367. godine, ali ve sledee godine
ponovo se pobunio. Opet je upan Nikola Altomanovi bio taj koji je na njega uticao.
Dubrovani su se naroito upinjali da izmire bana Tvrtka i Sanka, pa je poznato pismo iz 1368.
godine gde oni Sanka odvraaju od Altomanovia piui "jer triumf ovoga Nikole je za kratko
vreme i nikako nije trajan, doim je bosanski banat vean". Po svemu sudei ovo ubeivanje nije
pokazalo rezultate pa je Tvrtko digao vojsku na Sanka. Tokom 1369. godine Sanko je u
potpunosti slomljen pa je morao da bei u Dubrovnik. "Preavi u Humsko Knetvo, opustoio je
i poharao celu Sankovu zemlju, kao i zemlju njegovih sledbenika. Kako mu se Sanko nije mogao
odupreti, a i bojao se da mu ne dopadne ruku, pobegao je u Dubrovnik" (Mavro Orbin). Od tada
on ispada iz politikih i ratnih igara, a nasleuju ga sinovi na jednom delu teritorija kojima je
vladao njihov otac. Mavro Orbin ima jednu dosta interesantnu verziju o tome kako je zavrio
ovaj nestalni vlastelin. Po njemu izlazi da se Sanko opet pomirio sa Tvrtkom (to bi sada bilo ve
drugi put) i da mu je ovaj poverio vojsku sa kojom je Sanko poharao zemlje Nikole
Altomanovia, svoga nekadanjeg saveznika. Meutim, upan Nikola mu namesti klopku u kojoj
Sanko pogine. "Harajui po Nikolinoj zemlji, Sanko je doao u Trebinje i u jednom klancu, zbog
svog neopreznog nastupanja i slabe brige za vlastiti ivot, bio je ubijen od tamonjih brana".

Ni Tvrtkov brat Vuk nije mirovao. Videvi da nee moi uz pomo domae vlastele da obori
Tvrtka, okrenuo se Vuk ka rimskom papi. Poeo je pisati ovome pisma gde optuuje Tvrtka za
jeres, kao i za to da on (Tvrtko) podrava jeretike u Bosni. Papa Urban V, nedovoljno obaveten
u stanju u Bosni, uputi pismo ugarskom kralju Ludvigu gde mu preporuuje Vuka i predlae mu
da ovome pomogne u ostvarivanju njegovih prava. Kralj Ludvig je bio mnogo blie dogaajima
u Bosni tako da mu ni u kom sluaju nije bilo nepoznato ta se to tamo zapravo deava i da sve
Vukove dostave jesu samo spletka te iz toga razloga hladno pree preko papinih preporuka.
Upravo u 1370. godinu ide i poslednji pokuaj Vukov da srui Tvrtka. Tada je (ovo je
nedovoljno siguran podatak) pokuao da zauzme tvrdi Bobovac. U tome ne uspeva i nemajui
kuda izmiri se sa Tvrtkom. Navodno, brau je izmirio Stjepan Rajkovi koji je branio Bobovac.
O tome postoji povelja koja kae: "Pravi gospodin ban Tvrtko, kada se behmo svadili (oba
bana), tada nas Stipan Rajkovi umiri i da nam na grad Bobovac, a na da ga dati Ugrom".
Time je bilo konano zavreno doba unutranjih smutnji.
Osetivi se dovoljno siguran u Bosni, Tvrtko zaposli svoju vlastelu tako to je povede u rat sa
upanom Nikolom Altomanoviem. Mogue da je imao nameru samo da kazni upana za sve
ono to mu je ovaj dotada napakostio. Ne zna se kako je ovaj rat iao, ali se zna da je trajao
veoma kratko. Poeo je u prolee 1370. godine, a ve tokom leta su ili pregovori izmeu njih
dvojice. U to vreme je i ban Tvrtko malo vie obratio panju na ono to se deava u Srbiji, a
imao je i razloga za to. U Srbiji su se naglo uzdizali Mrnjavevii kojima je nasuprot stajao
upan Nikola Altomanovi. Bilo je jasno da e do njihovog meusobnog sukoba doi uskoro.
elei da svoj uticaj proiri i na Srbiju, ali i da pridobije znaajne saveznike, stupi Tvrtko u
pregovore sa Vukainom Mrnjaveviem, elei da jednu svoju roaku uda za Vukainovog sina
(verovatno najstarijeg - Marka). Radilo se o kneginji ubi, erci kneza Grgura II (unuka Pavla I
ubia), koja je boravila na dvoru Tvrtkove majke Jelene. Svi dogovori su izgleda bili obavljeni
kada se odjednom javio papa Urban V. Napisao je pisma Tvrtku, ugarskom kralju Ludvigu, ali i
kraljici Jelisaveti, gde trai od njih da odustanu od te ideje. Razlog je u tome to je devojka
katolike vere, dok je mladi (Mrnjavevi) pravoslavne vere, odnosno "izmatik". Tvrtko je od
svoje ideje do kraja odustao, ali ono to da je moglo vie zabrinuti od neuspelog pokuaja
sklapanja ovog braka, jeste pitanje kako je papa uopte saznao za sve to. Bilo je oigledno da
neko sa dvora opasno spletkari, a to je mogao biti samo njegov brat Vuk.
Bilo kako bilo, brak nije ostvaren, a to je moda bila i srea za devojku zbog dogaaja koji e
uskoro da slede. Tokom leta 1371. godine pripremala se ekspedicija Vukaina Mrnjavevia i
ura Balia, koja je imala cilj da slomi nemirnog upana Altomanovia. U to vreme bio je ban
Tvrtko u veoma bliskim vezama sa Mrnjaveviima pa je mogue da je i on imao uea u tim
pripremama. No, do ekspedicije nije nikada dolo budui da su Vukain i Ugljea Mrnjavevi,
sakupljenu vojsku okrenuli na Turke. No, sve se to pretvorilo u najveu nesreu koju je mogue
zamisliti, nesreu koja e odrediti ivot Srbije za narednih nekoliko vekova. Srpska vojska
doivljava teak poraz u sudaru sa Turcima na Marici, a u bitci ginu oba Mrnjavevia, Ugljea i
Vukain. Iste te godine (1371.) umire i srpski car Uro. Sada se politika karta Srbije znatno
izmenila. Nije postojala ni formalno vlast Nemanjia. budui da direktnih potomaka loze Stefan
Nemanje nije bilo, a osim toga dobar broj velikaa iz Srbije priznao je Tursku vlast. Nestankom
Mrnjavevia poela je i velika jagma za njihovim zemljama, a u toj guvi opet se dobro snaao
upan Nikola Altomanovi. Poraz na Marici i pogibija Mrnjavevia, njemu je skinula sa vrata
sigurnu propast. No, nije samo njemu propast na Marici donela koristi, makar samo trenutne. U

jo veoj meri se moe to rei za Lazara Hrebeljanovia, iji nagli uspon kree upravo od toga
momenta. To to se upan Nikola Altomanovi i Lazara Hrebeljanovi nisu meusobno trpeli,
imae za kasniji period velikog znaaja.
U okrajima za prevlast u Srbiji poele su se kupiti dve grupacije, oni koji su bili uz upana
Altomanovia, i oni koji su uz kneza Lazara Hrebeljanovia. U sakupljanju saveznika bio je knez
Lazar mnogo spretniji od upana Nikole. Osim to je uz sebe imao domau vlastelu uspeo je da
zadobije i pomo ugarskog kralja Ludviga, koji je do tada mnogo pomagao Altomanovia, pa bi
to moda i mogao biti razlog tolike njegove snage. Osim toga knez Lazar je stupio u kontakt sa
banom Tvrtkom i sklopljen je savez protiv Altomanovia. "Lazar je pregovarao takoe s
bosanskim banom Tvrtkom, koji je bio neprijatelj Nikolin, i molio ga da mu pomogne u ovom
poduhvatu" (Mavro Orbin).
Odluni sukob je poeo 1373. godine. Knez Lazar je digao svoju vlastelu, stigli su odredi iz
Ugarske, a i ban Tvrtko je poslao svoju vojsku. "Ugarski kralj mu je odmah poslao hiljadu
kopljanika pod zapovednitvom Nikole Gorjanskog, koji je tada bio ban Srema, a ban Tvrtko je
lino doao sa svojom vojskom" (Mavro Orbin). Tako udruenim saveznicima nije se mogao
suprotstaviti ni, do tada skoro nepobedivi, upan Nikola Altomanovi. Tuen na svim stranama
morao se povui u Uice, ali ga je tu stigao knez Lazar i Altomanoviu nije ostalo nita drugo
nego da se preda. "Kad je o tome bio obaveten knez Lazar, smesta pohita tamo sa svojom
vojskom i opsedne ga. Poto je na razne naine juriao na grad, a naroito vatrom, njegovi se
branioci, kad vie nisu mogli odolevati, predadoe" (Mavro Orbin). Nakon svega upan je
oslepljen i poslan u manastir, a njegove zemlje su podeljene. U toj podeli ban Tvrtko je dobio
gornje Podrinje, deo Polimlja sa manastirom Mileevom gde je bio grob Svetog Save (to je
posebno znaajno) i Gacko. Iako je dobio veliko teritorijalno proirenje ban Tvrtko nije bio
zadovoljan budui da ga je ura Bali preduhitrio zauzevi Konavle, Trebinje i Draevicu. No,
u taj mah mu nije mogao nita.
Ban Tvrtko je u to vreme imao preko trideset godina, ali iz nekih razloga jo uvek nije bio
oenjen. Moralo se i to obaviti i Bosni dati naslednika. Za mladenku je odabrana Doroteja, erka
vidinskog vladara Ivana Stracimira. Doroteja je boravila na ugarskom dvoru i to kao taoc, zarad
svoga oca Ivana Stracimira kojeg je na Bugarski presto postavio ugarski kralj Ludvig, a da bi bio
siguran u njegovu vernost zadrao mu je dve erke na svom dvoru. Jedna od njih je bila i
Doroteja. Stoga i verovatnoa da je ideja o sklapanju ovoga braka potekla ba iz Ugarske.
Krajem 1374. godine venanje je obavljeno, a obred je obavio nekada ljuti Tvrtkov protivnik,
biskup Petar. "Pre nego to je uzeo kraljevsku titulu, oenio se Dorotejom, keri vidinskoga cara
Stracimira, koja je ivela kod ugarske kraljice i bila njena dvorkinja. On je to uinio na molbu
kralja Ludovika, koji je s majkom vodio brigu o njoj i mnogo je voleo jer je bila vrlo kreposna
devojka" (Mavro Orbin). Venanju je bio prisutan i Tvrtkov brat Vuk, to znai da su oni u to
vreme bili u dobrim odnosima. Bilo je tu i mnogo drugih gostiju sa stranih dvorova. Sveani deo,
odnosno samo slavlje, obavljeno je u mestu sv. Ilija (dananji Ilinci kod ida) i to u decembru
1374. godine.
Nedugo posle venanja odlui ban Tvrtko da raskrsti i sa urem Baliem i da mu otme one
zemlje koje je ovaj (ura) zauzeo nakon Altomanovievog sloma. Digao je vojsku, a sporne
zemlje (Trebinje, Konavle i Draevicu) dobio tako to je u njima izazvao pobunu i tako olakao

ulazak svoje vojske u njih (1377.). Nedugo potom umro je i ura Bali tako da se za due
vreme nije mogao oekivati protivudar sa te strane. "Posle ureve i Baline smrti Tvrtko je
zauzeo takoe mnoga mesta koja su pripadala Rakom Kraljevstvu, od dubrovakog i kotorskog
primorja do Mileeva. Ujedno je pokorio Vlahe kojih je bilo u preko sto katuna" (Mavro Orbin).

5. Kralj Stefan Tvrtko (1377-1391)

Nakon svega ovoga odluio sa ban Tvrtko na jedan potez koji je izazvao dosta nedoumica.
injenica je da je drao pod svojom vlau svu onu zemlju koju su i ranije drali Kotromanii,
ali isto tako kontrolisao je i veliki deo teritorije koja je nekada pripadala Srpskom carstvu. To su
bile zemlje Nemanjia ija je loza sa carem Uroem izumrla. U Srbiji je knez Lazar postao
apsolutno najjai velika, ali ga niko nije priznavao i za vladara. Dodue, vodio je glavnu re, ali
to nije bilo zbog toga to je vladar Srbije, ve iskljuivo zbog svoje snage. Srbija je, dakle, bila
bez vladara iz svete Nemanjike dinastije. To je dalo pravo banu Tvrtku da se on proglasi za
kralja, odnosno "po milosti boijoj kralj Srbljem, Bosni i Pomorju i Zapadnim stranama". Pravo
na takvu titulu on je izveo iz toga to je on na posredan nain vukao poreklo od Nemanjia.
Pradeda po enskoj liniji mu je bio kralj Dragutin. Tada je stvoren i rodoslov (izmeu 1375. i
1377. godine) koji kae: "A Stefan kralj, brat Milutina kralja, Uroa drugog, koji Srem drae,
sa svojom suprunicom Katalinom, erkom ugarskog kralja Vladislava, rodi Uroicu i
Jelisavetu. I Jelisaveta rodi tri sina: Stefana bosanskog bana, Inosava i Vladislava. I Vladislav
rodi Tvrtka bana i Vukia". Time je stvoren pravni osnov sa Tvrtko istakne svoje pravo na
naslee Nemanjia. Ono to je tada bilo sigurno jeste njegova neosporna roaka veza sa
Nemanjiima i to mu nije mogao niko da ospori, jer bliih roaka Nemanjiima od njega,
jednostavno nije ni bilo. To je ohrabrilo Tvrtka da se u Mileevu, na grobu Svetog Save krunie
za kralja (26. oktobar 1377.). Osim kraljevske titule uzeo je i ime Stefan (Stefan Tvrtko I).
"Sada, budui da se Tvrtko zbog osvajanja tolikih zemalja jako uzdigao, palo mu je na pamet da
se krunie i uzme titulu rakog kralja" (Mavro Orbin).
Tvrtko je bio krunisan tzv. sugubim vencem (dvostrukim vencem), odnosno bio je krunisan za
kralja Bosne (ta mu titula pripada od davnina, samim time to je Kotromani) i za kralja Srbije
(budui da je od roda Nemanjia i da dri neke srpske zemlje). Sada nosi ime "kralj Srba, Bosne,
Pomorja i zapadnih strana". Logotet Vladoje, koji je stigao iz Srbije, veoma je veto razradio
Tvrtkovu vladarsku ideologiju. Naime, Tvrtko nije uzeo titulu koju je nosio car Duan i njegov
sin Uro, ve se vratio ranijem kraljevskom dostojanstvu. "Takoe i meni, svojemu rabu, za
milost svojega boanstva darova procvetati mi mladici bogosadnoj u rodu mojem i udostoji me
dvostrukim vencem da (u) oboja vladiastva upravljam, prvo od isprva u bogodarovanoj nam
zemlji Bosni, a potom - kad me je gospod bog udostojio naslediti presto mojih praroditelja,
gospode srpske, jer ti behu moji praroditelji u zemaljskom carstvu carstvovali i na nebesno
carstvo preselili se - vidim ja zemlju praroditelja mojih posle njih ostavljenu i ne imajui svojega
pastira. I idoh u srpsku zemlju, elei i hotei ukrepiti presto roditelja mojih. I tamo otiavi
venan bih bogom darovanim vencem na kraljevstvo praroditelja mojih, da budem u Hristu Isusu
blagoverni i bogom postavljeni Stefan, kralj Srbima i Bosni i Pomoriju i Zapadnim stranama".
On je svoju titulu shvatio veoma ozbiljno i trudio se da u to veoj meri stvori oko sebe okolinu
koja e podseati na onaj dvor koji su imali Nemanjii u doba svoje najvee snage. Iako je

razdelio mnotvo dvorskih titula, koje su sve listom preuzete sa srpskog kraljevskog i carskog
dvora, njega su okruivali ipak samo bosanski velikai, dok srpskih nije bilo.
Samo Tvrtkovo krunisanje je znailo mnogo vie negoli samo puko razmetanje titulama. Na
prvom mestu Tvrtko je time proglasio apsolutnu nezavisnost Bosne, a sebe za kralja Bosne i
Srbije. On nije mogao raunati na to da e ga oblasni gospodari iz Srbije ikada priznati za svoga
vladara, a pogotovo ne oni najjai: knez Lazar i Vuk Brankovi. Meutim, oni se njegovom
krunisanju zaista nisu ni odupirali, ne samo zato to su bili suvie zauzeti Turcima koji su
postepeno nadirali u Srbiju. injenica je bila da je Tvrtko najblii po roakim vezama sa
Nemanjiima i sa te strane nisu mu mogli osporiti to pravo. Opet, oni su znali da je ta titula
"prazna" u odnosu na Srbiju i da Tvrtko nikada nee ni pokuati da ih stavi pod svoju vlast. Osim
toga, samo krunisanje je prolo relativno nezapaeno (danas ne zna ni da li je krunisanje stvarno
obavljeno u Mileevu ili na nekom drugom mestu) pa je veliko pitanje kada su u Srbiji saznali za
njega i kako su ga stvarno shvatali. Knez Lazar i Vuk Brankovi nisu Tvrtku osporavali
kraljevsku titulu, barem ne javno, ali su je jo manje od svega priznavali. Pragmatini knez Lazar
je oekivao sukobe sa Turcima, pa mu je sa te strane trebala Tvrtkova pomo i stoga nije eleo
da zatee odnose zarad titule, koja u svojoj sutini, barem u odnosu na Srbiju, ne znai skoro
nita. Balii su bili mnogo direktniji i otvoreno su osporavali Tvrtku pravo na kraljevsku krunu
Srbije.
Na neki nain Tvrtkova sujeta je mogla biti zadovoljena time da su ga Venecija i Dubrovnik u
svojim pismima oslovljavali sa "rex Rassie", ali i to iz nekih svojih interesa. S druge strane
ugarski kralj Ludvig ga u prvo vreme, pomalo uvredljivo naglaeno, naziva banom Bosne. U
sutini, Ludvig nije bio protivan krunisanju, ali ga nije ni odobravao, jednostavno nije na to
obraao panju. No, kako je kralj Ludvig ubrzo umro (1382.), njegova naslednica Marija poinje
da u svojim obraanjima Tvrtku da mu dodaje titulu: kralj.
Nakon svoga krunisanja, kralj Tvrtko I se poeo baviti sa onim dogaajima koji su se deavali na
jadranskoj obali. Drugog izbora nije ni imao jer ni na jednu drugu stranu nije mogao da iri svoj
uticaj. Njegovi odnosi sa Dubrovnikom nisu bili ba najbolji budui da mu Republika nije
verovala, stalno mislei da on ima nekakvih dogovora s Venecijom. Najvea je kriza nastala
kada je 1378. godine dolo do rata izmeu Ugarske i Venecije. Kako je Dubrovnik priznavao
ugarsku vlast, to je u jednom momentu zapretila opasnost da e Venecija zauzeti Ston koji se
nalazio pod Dubrovakom vlau. Republika se obraala kralju Tvrtku za pomo, ali je ovaj iz
nekih razloga oklevao. To je bio razlog da se Dubrovani gorko poale kralju Ludvigu.
"Bosanski i raki kralj sve dosad nas je branio kadgod smo ga molili za pomo, ali odsad
ubudue ima da uva svoju zemlju, koju je dobio od rakoga kraljevstva, i stoga nam je sad vie
udaljen, nego je bio do sada". Po ovome bi se moglo zakljuiti da je Tvrtko ratovao negde po
Srbiji, ali gde i zato, ostaje tajna.
Daljnji dogaaji oko ovih sukoba postaju jako zamreni. Kako je Kotor pao u ruke Veneciji to su
jedno vreme Dubrovani razmiljali da uz pomo brodova iz enove konano unite svoga
suparnika (Kotor). No, tada je i kralj Tvrtko poeo neto da spletkari sa Kotorom, jer su ovi
obeali da e se predati njemu, pod uslovom da ih oslobodi od Venecije. To nije nikako
odgovaralo Dubrovniku pa su se odnosi izmeu Republike i Tvrtka naglo zaotrili. No, tokom
1379. godine su se i izmirili.

Nakon svega, Kotor se oslobodio Venecije i priznao ugarsku vlast. Sada se opet naljutio Tvrtko,
jer ga je Kotor izigrao, obeavajui najpre da e se njemu predati. Zbog toga skupi veliku vojsku,
ali se nije znalo gde e da udari: Kotor ili Dubrovnik? Nakon svega, pokazalo se da je strah
bespotreban jer je ova vojska umirivala neke nemire po Trebinju. No, Tvrtko ipak nije bio
neaktivan ve je pruao pomo opkoljenom mletakom garnizonu u Kotoru. Osim hrane i oruja
slao im je kao pomo i plaenike. Konano i ovi sukobi su zavreni negde tokom 1381. godine
kada je u Torinu dogovoreno da Kotor pripadne Ugarskoj.
Neuspeh u ovim ratovanjima, ali i u spletkama velikog stila nije Tvrtku pao tako lako, tim vie
to su ga oba grada izvarala. elei da na neki nain napakosti i Dubrovniku i Kotoru, on sagradi
jednu tvravu, u draevikoj upi, koja se nalazila na samom ulazu u Boku Kotorsku. Ta tvrava
je dobila ime svetog Stefana, a kasnije je promenilo ime u Novi. To je sada trebao biti novi trg
soli, pa bi on vremenom postao novo trgovako sredite. To se pokazalo kao dobra ideja i ve
1382. godine poinju da stiu prvi brodovi puni soli i da se trgovina sa solju polako seli u ovo
mesto, ali poinju da se stvaraju i prve neprilike. Dubrovnik se odmah pobunio i poslao jednu
ratnu galiju da zakri prilaz brodovima luci u Novom i time sprei trgovinu koja se tamo
odvijala. Istovremeno su o svemu obavestili i Ugarsku. Tvrtko je pokuao da im uzvrati time to
je od Venecije zatraio dva ratna broda, ali ovi mu odgovore da i njima trebaju pa mu stoga ne
mogu udovoljiti. Odnosi su se nadalje zaotravali, pa je Dubrovnik postepeno poeo da stvara
savez sa okolnim gradovima, a sve u oekivanju skorog Tvrtkovog napada. Meutim, on
(Tvrtko) je iznenada tokom decembra 1382. godine popustio i naredio da se u Novom vie ne
prodaje so. Time je i ova kriza bila gotova.
Dok su ova natezanja trajala umro je ugarski kralj Ludvig (1382.). Nasledila ga je erka Marija,
dete od jedva 12 godina, umesto koje je vladala majka Jelisaveta. Tvrtko je predoseao da e
sada u Ugarskoj i Hrvatskoj verovatno izbiti nezadovoljstvo i da e se postaviti pitanje novog
ugarskog kralja. Te smutnje pruie mu, ocenio je on, izuzetnu priliku da jo vie proiri svoju
kraljevinu. Verovatno da je to bio osnovni razlog zbog ega je on tako olako popustio u svojim
natezanjima sa Dubrovnikom. ekali su ga daleko vaniji i zamaniji poduhvati. Stoga je odmah
zapoeo sa pripremama. Kako flotu skoro da nije ni imao to je od Venecije zatraio i dobio
Nikolu Baseju, koji je postao admiral bosanske flote. Neto kasnije Tvrtko je od Venecije kupio
jednu galiju, a naruio da se izgrade jo dve. Osim toga, iste te 1383. godine, imenovan je
mletakim graaninom. Naravno da sve ovo nije moglo da proe nezapaeno u Ugarskoj. Sretna
je okolnost bila ta to su kraljica Marija i njena mati Jelisaveta bili u velikim problemima u
samoj zemlji, pa stoga nisu mogli da interveniu prema Tvrtku.
Tokom 1383. godine dolo je do pobune vitezova Jovanovaca koje je vodio prior Vrane, Ivani
Palina. Pretpostavlja se da je ovu pobunu na neki nain pomagao i kralj Tvrtko. Pobuna nije bila
nimalo naivna tako da su kraljica Marija i mati joj Jelisaveta morale lino da dou u Hrvatsku.
Opkoljena Vrana se brzo predala, a Ivan Palina pobegne u Bosnu kod Tvrtka. Jedno vreme
kraljica Marija se nalazila u Hrvatskoj, a onda, kada je pomislila da je buna uguena, vratila se u
Ugarsku. No, im se udaljila izbilo je novo nezadovoljstvo. Ovaj put je to bilo mnogo ozbiljnije
budui da se pobunjenicima pridruio i bivi hrvatsko-dalmatinski ban Stjepan Lackovi.
Meutim, pobunjenici za prvo vreme nisu nita preduzimali. Tokom 1384. godine doe do jedne
sasvim neznatne pobune u Zadru, ali ona bude lako uguena.

U svoj toj guvi kralj Tvrtko se drao nekako po strani, mada nije proputao priliku da pomae
pobunjenike, ali nikako otvoreno. S druge strane, nije sedeo ni skrtenih ruku ve je zauzeo one
delove Huma koje je drala Ugarska i koje je morao svojevremeno da preda kralju Ludvigu.
Osim toga uzeo je neke upe koje su se nalazile na samoj granici sa Hrvatskom (Livno, Duvno,
Glamo). Oigledno je bilo da se sprema za politiku trgovinu. To su kraljica Marija i svemoni
palatin Gorjanski veoma brzo shvatili. Zbog toga je dolo do linog susreta izmeu kralja Tvrtka
i palatina Gorjanskog (1385.) gde je dolo do politikog sporazuma. Kralj Tvrtko se obavezao da
nee vie pomagati pobunjenike protiv ugarske kraljice reima da e biti veran saveznik "protiv
svake osobe u mestu i vremenu zgodnu, osim jedino presvetle i ljubljene sestre". Za uzvrat je od
Ugarske dobio ono to mu je ve due vreme izmicalo: grad Kotor. Time je uspeo da u
potpunosti naplati svoju buduu politiku lojalnost prema ugarskoj kraljici. "Poto je otprilike u
to vreme umro kralj Ludovik, te je u Ugarskom Kraljevstvu vladala njegova ena Jelisaveta
zajedno sa svojom keri Marijom, Tvrtko je poveo pregovore s njima da mu ustupe grad Kotor,
koji je pripadao Ugarskom Kraljevstvu i u to vreme bio u njihovim rukama. Tvrdio je da e on
lake moi da ga brani od slovenskih velikaa koji su na nj jo uvek vrebali. Koristei se u tome
pomou kotorskih graana, koje je velikim poklonima i jo veim obeanjima bio privukao na
svoju stranu, na kraju ga je dobio" (Mavro Orbin).
Iako je dao obavezu da nee pomagati pobunjenike u Hrvatskoj, Tvrtko je zadanu re brzo
prekrio i sa njima je odravao i dalje tesne veze. Tokom leta 1385. godine igmund
Luksemburki se oenio sa kraljicom Marijom, vie silom negoli njenom eljom. Nije se nakon
enidbe dugo zadravao u Ugarskoj ve se vratio u eku. Dok je on odsustvovao pojavio se u
Ugarskoj novi pretendent na krunu, Karlo Draki, a doveo ga je biskup Pavle Horvat. Na kraju se
Karlo krunisao za ugarskog kralja, ali uskoro biva ubijen. Zbog toga to su ovo ubistvo
organizovale kraljica Marija i njena mati Jelisaveta, pone u Ugarskoj graanski rat, a jedne od
prvih rtva su bile njih dve. Uhvatili su ih pobunjenici negde kod akova i obe su kao
zarobljenice odvedene u Novigrad kod Zadra. Tada je, branei ih, poginuo i omraeni palatin
Gorjanski. U Zadru je Jelisaveta (ki bana Stjepana II Kotromania) pred oima erke Marije,
zadavljena u znak odmazde za ubistvo Karla Drakog. To je bio znak za igmunda
Luksemburkog da se aktivnije ukljui u ove borbe ne bi li oslobodio suprugu Mariju. To mu je
na kraju i uspelo tokom 1387. godine. Uz pomo galija koje su stigle iz Venecije opkolio je
Novigrad i oslobodio kraljicu Mariju. Par meseci ranije on se dao krunisati za ugarskog kralja,
tako da je ovu akciju vodio u tom zvanju.
Po svemu sudei kralja Tvrtka nije mnogo uvredilo to to su mu pobunjenici na tako
poniavajui nain likvidirali roaku Jelisavetu. Naprotiv, to kao da ga je jo vie uvrstilo u
saradnji sa njima, a bilo je nekih ideja da on, kao bliski Jelisavetin roak, istakne kandidaturu na
Ugarski presto. No, Tvrtko je bio suvie realan da bi se zanosio tim idejama. On je hteo samo
deo ugarskih teritorija i to Hrvatsku i dalmatinske gradove. Zapravo, sve do 1387. godine on se
ponaao nekako rezervisano pomalo saraujui sa svima. Od te godine on je otvoreno na strani
pobunjenika, a prva akcija mu je bila slanje vojnog odreda pod vostvom Hrvoja Vukia u
Hrvatsku gde su imali zadatak da oslobode opsade biskupa Pavla Horvata koji je bio opkoljen u
Zagrebu. Ova akcija se do kraja pokazala kao uspena. Sve ovo je izazvalo stranu ljutnju kod
igmunda pa se on spremao na osvetu, nazivajui Tvrtka "banom" a ne kraljem.

Tokom jula meseca 1387. godine postie Tvrtko prvi opipljiviji uspeh u ovim ratovanjima
zauzevi grad Klis. Zapravo njemu se ovaj grad predao i on je odmah u njega poslao svoju
posadu. Iz Klisa poeli su tada njegovi ljudi da napadaju na Split, zatim na okolinu Zadra,
razjurili su opsadu grada Vrane i konano oslobodili njegove branioce. Kolika je bila snaga
bosanske vojske vidi se iz toga to su igmundove pristalice morale predvoene novim priorom
Albertom Lackoviem da se pred njima zatvore u Nin. To im nije mnogo pomoglo jer Bosanci
odmah napadnu i Nin. Ovaj grad se ipak nekako odrao, ali je zauzeta Ostrovica, koju su nekada
drali ubii (1388.). Sveukupno uzimajui u obzir sa svim tim napadima na dalmatinske
gradove kralj Tvrtko nije bog zna ta da osvojio, ali je uspeo da mnogo toga popali i uniti. "U
prvom redu grad Split, ija je cela teritorija bila unitena ognjem i maem. To mu se desilo zbog
njegove velike vernosti ugarskoj kruni. Spliani su, naime, uvek bili verni svom vladaru, te je taj
grad ve od poetka dao mnoge, da ne kaemo bezbrojne, uvene ljude na peru i u oruju"
(Mavro Orbin). O tome ovi dalmatinski gradovi u paninom tonu piu ugarskom kralju
igmundu: "kako su mnogi graani ubijeni, mnogi pohvatani i otkupljeni, ene splitske
zlostavljene, prihodi grada dva puta opljakani, kako su uniteni mlinovi, kako su vinogradi i
vonjaci iseeni, kako su polja pogaena".
Koliko su ovi gradovi bili ugroeni vidi se iz toga to se ve poelo razmiljati o tome da se
prizna vlast kralja Tvrtka. Predvodnik ovih razmiljanja je bio Trogir u kojem je nakon krvavih
nemira bosanska strana odnela prevagu i strano iskasapila ugarsku stranku. U Splitu, Zadru i
ibeniku zbog toga nastane uzbuna, budui da oni jo uvek nisu mogli da se odlue na koju
stranu da se prelome. Nesumnjivo da je Tvrtko tada bio izuzetno jak poto je ve drao Klis,
Vranu, Ostrovicu, a mogue i Knin. Ipak bilo je jasno da Bosanci nisu u stanju da zauzmu ove
gradove koji su bili dobro utvreni, tim vie to su gradovi imali nesmetan prilaz sa mora. To je i
Tvrtko osetio pa je poeo da u Kotoru gradi brodove pomou kojih bi gradovima onemoguio
dotur bilo kakve pomoi sa mora. Kada su to douli, Spliani se strahovito uplae i opet zatrae
od kralja igmunda pomo. "Ti su nas nai neprijatelji i od prije stalno uznemiravali, ali sada
udruenim silama nas pritiskuju, progone i gaze. Banovina Bosna i grad Klis puni su naih
zarobljenika, mrtvih, plena i otkupnine za zarobljene. Svaki dan ekamo sa morske strane da nas
napadnu brodovi, koje je na naredbu i troak kralja Tvrtka sagraeno u Kotoru" piu Spliani
kralju igmundu.
Nekako kao da je u to vreme poeo da poputa pritisak Bosanaca na dalmatinske gradove. Uzrok
tome su bile sve jae provale turaka. Njihovo prisustvo nije bilo novo jer su se pojedine ete
turaka zaletale u Bosnu jo tokom 1386. godine i 1388. godine. Tada su dolazile po pozivu
ura Stracimirovia. No, sada im to vie nije bilo potrebne i ove akcije su ile sasvim
samostalno. Do tada najvea provala se desila 1388. godine kada je jedan veliki turski odred pod
vostvom njihovog poznatog vojskovoe ahina duboko zaao u Bosnu. Kod Bilee je 27.
avgusta 1388. godine ovaj odred od strane Tvrtkovog vojvode Vlatka Vukovia doekan i
iseen. "Kad je u vreme pomenutog Tvrtka uao u Bosnu turski kapetan ain s osamnaest hiljada
svojih vojnika i poeo paliti celu zemlju, digoe se protiv njega vojvode ili, bolje reeno,
kapetani Tvrtkovi, Vlatko Vukovi i Radi Sankovi. U prvom okraju na Rudinama, a zatim u
Bilei, Turci su bili razbijeni, poraeni i saseeni, a Bosanci, kojih je bilo oko sedam hiljada,
imali su samo neznatne gubitke" (Mavro Orbin).

Dok se sve to deavalo, dalmatinski gradovi kao da su poeli da poputaju. Jedna vojska koju je
poslao kralj igmund, a koju je vodio Ladislav Loonac, bila je suvie slaba da postigne bilo ta.
Pomalo je bilo smeno kada se ova vojska, puna nade na uspeh, zaletela iz Zadra na Tvrtka pa se
onda u begu vratila u njega, a Bosanci, tek toliko da pokau svoju nadmo, provale delimino u
Zadar i popale neke kue. Sada je bilo jasno da igmund vie nee moi pomoi, pa gradovi
zatrae od Tvrtka rok u kojem e da mu se predaju. Tvrtko na to pristane i svakom od gradova
odredi rok predaje. Split je imao najdui rok i to do 15. juna 1389. godine. Kada je taj rok doao,
drugi dogaaji su zauzimali panju kralja Tvrtka I. Bila je to sudbonosna bitka na Kosovu, gde
su se sudarile srpska vojska pod vostvom kneza Lazara i turska vojska koju je vodio sultan
Murat I. Ba ta bitka je omoguila dalmatinskim gradovima jedan kratkotrajni predah. Uoivi
jasno da od turaka preti velika opasnost, kralj Tvrtko I je poslao svoje najbolje odrede, pod
vostvom vojvode Vlatka Vukovia, u pomo knezu Lazaru. Stoga je i pritisak u Dalmaciji
opao. Bitka na Kosovu je zavrena stranom pogibijom na obe strane, a u kreevu su stradala oba
vladara: sultan Murat I i knez Lazar. "1389, 15. juna, na Vidovdan, u utorak, bee bitka izmeu
Srba i turskoga cara. Od Srba su bili: Lazar, srpski kralj, Vuk Brankovi i Vlatko Vukovi,
vojvoda. I bi velika pogibija i turska i srpska, i malo ih se vratilo natrag; car Murat ubijen bi, a i
srpski kralj. Pobede nisu dobili ni Turci ni Srbi, jer je bila velika pogibija. Boj je bio na Kosovu
polju", kae jedan dubrovaki letopis.
Jedno vreme se mislilo da su Turci ovu bitku izgubili, tim vie to je na bojnom polju ostao
mrtav sultan Murat I. To je izgleda na savremenike ostavio takav utisak da su spremno proslavili
pobedu hrianskog oruja. Sam kralj Tvrtko, smatrajui sebe srpskim kraljem, smatrao se
pobednikom i o tome se u pismima hvalio. Tako Trogiru javlja da je on "neprijatelja
hrianskoga naroda i prave vere, nevernoga Murata, koji je ve mnoge narode pokorio i koji je
ve poeo nae zemlje uznemiravati i mislio posle navaliti na vae, poto je doao sa svoja dva
sina i sa svojim sledbenicima Turcima, zapoeo s njima bitku 15. prologa meseca juna i, uz
pomo boje ruke, odrao megdan sa pobedom, savladao i na zemlju oborio zarobljene tako, da
je malo ko od njih izneo ivu glavu, naravno, uz neki gubitak mojih, ali ne mnogih". Takve
neumerene pohvale, a sve na svoj raun, uputio je Tvrtko i u jednom pismu koje je upueno u
Firencu, a oni mu uzvraaju sa estitkama, isto tako neumerenim. "Sretne li kraljevine Bosne,
kojoj je bilo dato tako slavnu bitku izvojevati pod desnicom Hristovom toliku pobedu. Od svih je
vae velianstvo najsretnije, koga je tako slavna i nezaboravna pobeda ovenala, i kome je Bog
poklonio onu pravu i beskrajnu slavu, kao to verujemo da je pripremio carstvo nebesko pravim
Hristovim vojnicima i junacima". U tom pismu, to je verovatno i najinteresantnije, opisuje se
kako je nekih dvanaest srpskih velikaa prodrlo sve do atora sultana Murata I i tamo ga ubilo.
To govori da je u svom pismu Tvrtko ne samo pisao o svojoj pobedi, ve je dosta detaljno opisao
i to kako je sultan Murat I poginuo. "Sretne i presretne ruke onih dvanaest velikaa koji, probivi
neprijateljske opore i deve u krug svezane, maem probie put i probie se do Muratovog
atora. Sretan nad ostalim i onaj koji je tako silnog vladara, zabivi mu ma i u grlo i trbuh,
junaki umorio; ..".
To to je Tvrtkova vojska krvarila na Kosovu iskoristili su dalmatinski gradovi i odbili bilo
kakvu misao o predaji. igmundov vojskovoa Ladislav Loonci je imao ak i izvesnoga uspeha
zauzevi u julu 1389. godine grad Klis. No, vojvoda Vlatko Vukovi se vratio iz Srbije, a tada se
ve znalo da su se Turci povukli i da jedno vreme nee od njih pretiti opasnost. Stoga tokom
jeseni 1389. godine Tvrtko uzvraa ofanzivu, a na udaru se najpre nala okolina grada Zadra.

Nakon strane pljake, stignu bosanski odredi pod Vranu gde su odredi kralja igmunda drali u
zaptu Tvrtkovog saveznika Ivana Palinu. Tu su bojevi trajali nekoliko dana da bi zavrili
velikim porazom ugarske vojske. Odmah potom grad Klis se ponovo predao kralju Tvrtku.
Sada je ve svima bilo jasno da je kralj Tvrtko I najjai na tom podruju, a da ugarski kralj
igmund nema snage da za skoro vreme uputi gradovima pomo. Ne elei vie da se izlau
pogibiji, koje je i do tada bilo dovoljno, upute dalmatinski gradovi Tvrtku poslanstva koja su
trebala da ugovore njihovu predaju. Tokom aprila 1390. godine poeli su pregovori. Sve je to
sada ilo veoma brzo i tokom leta 1390. godine pod Tvrtkovom vlau se ve nalaze Split,
Trogir, ibenik i ostrva Bra, Hvar i Korula. Od tada se poinje Tvrtko nazivati sa "bojom
milou slavni kralj Rake, Bosne, Dalmacije, Hrvatske, Primorja, itd.". Kako je drao
dalmatinske gradove i dobar deo Hrvatske bilo je logino oekivati da e se sada Tvrtko
krunisati i hrvatskom krunom kao to je to uradio sa srpskom. Mogue da bi on to i uradio da je
imao dovoljno vremena.
Njegove poslednje politike aktivnosti bile su usmerene ka Zadru koji je ostao izvan dometa
njegove vlasti. Pokuavao je, i to uzaludno, da od Venecije dobije galije, pomou kojih bi i Zadar
stavio pod svoju kontrolu. Osim toga, stupio je Tvrtko u dodir sa austrijskim hercegom Albertom
III, iz habsburke kue, elei da od njih dobije jednu princezu za enu, budui da je u to doba
ve uveliko bio udovac. Kraljica Doroteja je umrla neto ranije, ali se ne zna kada. Mogue da je
Albert III bio taj koji je posredovao izmeu Tvrtka i ugarskog kralja igmunda, budui da su u to
vreme poeli i njihovi meusobni pregovori o miru (januar 1391.). Dok su pregovori trajali
iznenada je na dan 10. marta 1391. godine umro kralj Tvrtko I. "Ve iznuren mnogim godinama,
Tvrtko se preselio u venost 1391. godine" (Mavro Orbin). Imao je tek neto vie od pedeset
godina. Ne zna se ni kako je umro, ni gde je sahranjen. Sve to deluje pomalo udno tako da se
stie utisak da se neto krupno desilo na bosanskom dvoru i da je u to umean ugarski kralj
igmund. Taj utisak se pojaava jo i time to je skoro istovremeno umro i Ivan Palina, najblii
Tvrtkov saveznik.
Time je bio zavren jedan veliki period bosanske istorije. Nesumnjivo da je kralj Tvrtko I bio
bosanski vladar koji je na najvei mogui nivo uzdigao bosansku dravu. Nikada pre, a jo manje
kasnije, Bosna nee imati tu snagu koju je imala za Tvrtka. Kroz skoro etrdeset godina svoje
vladavine imao je on mnotvo raznih sukoba, kako u okviru Bosne tako i sa svojim najbliim
susedima, ali uvek je nekako uspevao da se izvue iz neprilike. Nije to bio samo sticaj sretnih
okolnosti, kako to moda izgleda kod njegovog prethodnika Stjepana II, jer je Tvrtko stvarno bio
pametna glava sposobna da se snae u svakoj neprilici. Osim toga, on je uspeo ono to su moda
mnogi vladari prije njega pokuavali, ali nikako nisu uspevali. On je bio taj koji je pod svoju
vlast uspeo da ujedini Bosnu, deo Srbije i skoro celu Hrvatsku i Dalmaciju. Sve je to trebala biti
jedna drava pod vlau jedne krune.

6. Kralj Stefan Dabia (1391-1395)

Nakon Tvrtkove smrti presto je nasledio njegov roak Dabia Kotromani, nazvavi se sa
"Stefan Dabia, po milosti gospodina Boga kralj Srbljem, Bosni, Humskoj zemlji, Donjim
Krajem, Zapadnim stranama, Usorski, Solski i Podrinju". Ne zna se gde je obavljeno krunisanje
ni kako je to izgledalo. U kakvom je stepenu srodstvu Dabia sa Tvrtkom ostaje da se nagaa.

Najblie istini jeste da se radi o sinu Ninoslava, mlaeg brata bana Stjepana II Kotromania.
Postoji verzija da je Dabia zapravo sin kneza Vladislava, no to je ve manje verovatno.
Po jednoj, ne mnogo verovatnoj verziji, Tvrtko je iza sebe ostavio dva sina. Po tome imao je
zakonitog sina, Tvrtka (kasnije Tvrtko II) i jednog nezakonitog, Ostoju (kasnije Stefan Ostoja).
Meutim ni jedan od sinova ga nije nasledio budui da se presto u Bosni nasleivao po pravu
stareinstva, a ne po krvnoj liniji. Osim toga, traio se i pristanak vlastele, pa je skoro sigurno da
je Dabia od bosanske vlastele bio izabran da nasledi Tvrtka. O Dabii se malo zna, a pominje se
samo fragmentarno tek od 1366. godine. To prvo spominjanje nije ba mnogo slavno jer se u
jednoj povelji navodi kao Tvrtkov protivnik u borbama koje je ovaj imao sa bratom Vukom. U
vreme kada je nasleivao Tvrtka imao je Dabia ve dosta godina i nije se radilo ni u kom
sluaju o mladom oveku.
U vreme kada se Dabia popeo na presto, u Bosni su poeli naglo da jaaju pojedine vlasteoske
porodice. Na prvom mestu to se odnosi na upana Beljaka i vojvodu Radia, obojicu pripadnika
porodice Sankovi, koji su vladali u Humu i Popovu. To su bili sinovi kaznaca Sanka koji je
stradao u borbama sa upanom Nikolom Altomanoviem. Kako su bili u susedstvu sa
Dubrovnikom to su odmah poeli sa Republikom da samostalno vode politiku. Odmah po smrti
Tvrtkovoj (1391.) oni su sa Dubrovnikom postigli dogovor po kojem Republici predaju
Konavalsku upu. Ovo kao da je za Dubrovnik bio predznak ta e se u Bosni dogoditi. Iskusnim
diplomatama iz Dubrovnika je bilo jasno da u Bosni dolazi vreme prevlasti oblasnih gospodara, a
da e centralna vlast, odnosno kralj Stefan Dabia, biti postepeno potiskivan. Stoga Dubrovnik
alje odmah poslanika u Kotor, ali i u druge dalmatinske gradove, gde im predlae da se otcepe
od Bosne i da ponovo priznaju vlast ugarskog kralja igmunda. No, pokazalo se da je to za
veinu dalmatinskih gradova ipak bilo malo preuranjeno i oni to odbiju.
Uskoro se pokazalo da kralj Stefan Dabia nije ba tako nemoan kako su to u prvom momentu
Dubrovani pomislili. Jo tokom 1391. godine upadaju u Konavle vojvoda Vlatko Vukovi i
knez Pavle Radenovi. Neposluni Sankovii su razbijeni, a odmah zatim oterani sa svojih
poseda koje su vojvoda Vukovi i knez Radenovi izmeu sebe podelili. Tada je vojvoda Radi
pao u zarobljenitvo iz kojeg se izvukao tek 1398. godine, dok je upan Beljak izgleda neto
prije napada umro. Po izlasku iz zatoenitva vojvoda Radi je primljen za dubrovakog
plemia, ali to mu nije smetalo da u kasnijim ratovima Dubrovnika i bosanskog kralja Ostoje
bude na kraljevoj strani (1403.). Zbog te svoje vernosti kralju uskoro e i stradati u dinastikim
okrajima (1404.). To je bio i kraj porodice Sankovi budui da vojvoda Radi ili nije ostavio
potomaka ili su i oni stradali. Ono to je posebno karakteristino za ovu porodicu i po emu su
oni jako odudarali od ostale vlastele i to je moda bio uzrokom njihovog pada jeste da su bili
pravoslavne vere. To je upadalo u oi i izazivalo podozrenje budui da je bosanska vlastela
pripadala uglavnom bogumilima.
Kako su Sankovii sili sa politike scene tako se poela izdizati porodica Kosaa. Njihovo
ishodite jeste negde oko Foe gde se nalazilo selo Kosa, po kome su, mogue je, dobili ime.
Rodonaelnik ove porodice jeste Vuk Kosaa, ali porodica zahvaljuje svoj uspon njegovom sinu
Vlatku Vukoviu. On je bio od samog poetka jedan od najpoverljivijih ljudi kralja Tvrtka I. Iao
je u mnoge pregovore kao njegov predstavnik, pobedio Turke kod Bilee 1388. godine, vodio
bosansku vojsku na Kosovu 1389. godine, i jo dosta toga to ga je uzdiglo u odnosu na ostale.

Napad na Sankovie bila mu je i poslednja akcija budui da je ve sledee godine (1392.) umro.
Nasledio ga je Sandalj Hrani, sin njegovog brata Hranje Vukovia. Osim zemalja i uticaja,
nasledio je Sandalj od strica Vlatka i titulu vojvode. U to prvo vreme Sandalj Hrani nema
odluujui uticaj u Bosni, budui da su ispred njega Pavle Radenovi i Hrvoje Vuki, ali
njegovo je vreme dolazilo.
Knez Pavle Radenovi pripada porodici Pavlovi, koja je moda poznatija pod imenom Jablanii
(Jablenovii). Rodonaelnik im je bio Raden Jablani koji se pominje jo 1380. godine. Kako se
radilo o staroj i uglednoj vlasteli to je Pavle Radenovi jo kao deak poslan na dvor kralja
Tvrtka I gde je odrastao i gde je vaspitan. Da je to tako svedoi jedno pismo Dubrovnika gde mu
oni navode: "Jer si ivil od mala diteta na dvoru svetopoivago gospodina kralja Tvrtka i on te
imae i drae koliko svoje dete, ter si vet svemu". Kasnije on uzima uea u nekim politikim
poslovima. Meutim, ova porodica, odnosno knez Pavle Radenovi, poinje svoj uspon tek od
vremena kralja Dabie. U prvo vreme vladanja kralja Dabie, knez Pavle Radenovi se tek
uzdie, a nakon smrti vojvode Vlatka Vukovia (1392.) postaje verovatno najjaa figura meu
bosanskom vlastelom. To je razlog to je izmeu kneza Radenovia i Sandalja Hrania, velikog
vojvode bosanskog, izbila strana mrnja i neprekidni sukobi. Interesantno je da su knez
Radenovi i vojvoda Vlatko Vukovi, kojeg je nasledio Sandalj Hrani, tesno saraivali, npr. u
ratu sa Sankoviima, ali nakon smrti vojvode Vukovia ti se dobri odnosi dve porodice nisu vie
mogli odrati. Jo u to prvo vreme ti sukobi nee biti toliki primetni, ali kasnije se pretvaraju u
pravu dramu.
Najjai u Bosni je bez ikakve sumnje bio Hrvoje Vuki-Hrvatini. Imao je trojicu brae: Vuka,
Dragiu i Vojislava. Brat mu, Vuk Vuki, bio je hrvatski ban. Hrvoje je bio oenjen sa erkom
monog bana Nelipca i gospodario je oblastima koje su se graniile sa Hrvatskom i Slavonijom.
Jo u vreme kralja Tvrtka I bio je Hrvoje izrazita figura, tim vie to je bio ljuti protivnik
ugarskog kralja igmunda. Vrhunac njegovog uspona je bio u vreme borbi za ugarski presto
kada ga je igmundov protivnik Ladislav postavio za namesnikom Hrvatske i Dalmacije. Tu je
vladao potpuno samostalno, a u Bosni je bio itekako uticajan. Njegova loa strana je bila u tome
to je bio veoma samovoljan pa je zarad svojih interesa u par navrata doveo i Turke.
Neto kasnije od 1391. godine ili ba tada, pojavljuju se u Bosni opet Turci. Negde tokom
prolea 1392. godine njihova je navala jo jednom suzbijena. U tadanjim borbama sa Turcima
posebno se istakao vojvoda Hrvoje Vuki, kome je kralj Dabia beskrajno zahvalan: "a naih
virnih sranim trujenjem reenu vojsku turaku pobismo i pod ma obratismo i gledahomo
naima oima, gdi nai virni polivahu svoje svitlo oruje krvju turakom od udorac manih
kripkije jih desnice, ne tedee se nam posluiti, a svoje miice nasladiti v poganskoj krvi. I v tom
reenom boju i rvanji poslui mi viteki, virno i srdano kraljevstva mi vsesrdani i vamoni vitez
i virni na vojevoda Hrvoje, sin vojevode Vukca,....".
Ovi Dabiini uspesi su za prvo vreme primirili akcije Dubrovnika. Verovatno da je Republici
bilo jasno da je kralj Dabia ipak za sada dovoljno jak da odbije sve napade. Kao problem
Dubrovnik je otpao, ali pojavio se drugi protivnik i to mnogo opasniji. Bio je to Ladislav
Napuljski koji je pokuavao da nekako nametne svoju vlast na one dalmatinske gradove koje je
drao kralj Dabia, ali i one gradove koje je kontrolisao kralj igmund. Ladislav Napuljski je
imao dosta uspeha meu hrvatskom vlastelom (Ivani Horvat), ali i meu bosanskom (braa

Vuki). Ambicije sve trojice vladara (kralj Dabia, kralj igmund i Ladislav Napuljski) su se
preplitale na Dalmaciji i Hrvatskoj, a njihove politike akcije su veoma komplikovane i
zamrene da bi se mogle lako objasniti. Situaciju je dodatno komplikovalo i to to se u sve ove
spletke meala Venecija. Osim svih nabrojanih, bili su tu i Turci. Ono to je tada bilo
najsimptomatinije jeste to da se i bosanska, a naroito hrvatska, vlastela prevrtljivo ponaala,
tako da se nikada nije znalo ko pripada kojoj stranci. Sve je to dosta uticalo na kralja Dabiu. Ne
moe se rei da on nije imao uspeha. Njegov ban Vuk Vuki uspeo je da od naslednika Ivania
Paline otme Ostrovicu i Vranu. Od toga momenta postojala je realna mogunost da Zadar
prizna Dabiinu vlast, ali ta je mogunost izmakla uglavnom zbog toga to je Vuki bio vie u
slubi Ladislava Napuljskog negoli kralja Dabie.
Da je situacija bila ozbiljna, a da bosanska vlastela radije slui bilo kome osim svome vladaru
videlo se i onda kada je jedan od najjaih bosanskih velikaa vojvoda Hrvoje Vuki priznao
vlast kralja igmunda. U svojoj povelji iz 1393. godine on doslovno kae: "Mi Hrvoje, vojvoda
Donjih Krajeva Bosne, dajemo ovim na znanje svakome, kome se to pristoji, da smiljeno i
svesno, imajui poverenja prema vladarima i gospodarima naim milostivim gospodinu
igmundu, bojom milou kralja i gospoi Mariji, kraljici Ugarske, Dalmacije i Hrvatske,
dajemo obeanje da po svojoj volji od sada unapred svaku vernost, dunu pokornost i potovanje
protiv bilo kojih vladara, velikaa i drugih ljudi, bilo kojega stalea, stepena, zvanja,
dostojanstva, asti i preimustva, izuzevi jedninoga slavnoga vladara gospodina Stefana
Dabiu, kralja bosanskoga, kome elimo verno sluiti, dok je on iv,....". Dakle, vojvoda Hrvoje
obeava da e sluiti ugarskog kralja igmunda u svim sluajevima izuzev da to bude upereno
protiv kralja Dabie. No, ta "rezerva" vernosti traje samo dok je Dabia iv. "Posle smrti pak
istoga Stefana Dabie, kralja bosanskoga, neemo dok smo ivi, nikome drugome sluiti. osim
spomenutom gospodinu kralju i gospoi kraljici Ugarske,..".
Najvei problem je pravila hrvatska vlastela koju je predvodio Ivani Horvat. U to vreme je on
bio dosta oslabljen budui da je Ladislav Napuljski, Ivaniev zatitnik, u svojoj gluposti i
nepoznavanjem situacije poeo da ugovara za sebe enidbu sa jednom od erki sultana Bajazita.
Naravno, to mu nije ilo ni malo u prilog pri sticanju novih pristalica Hrvatskoj, ali i u
zadravanju starih, pa je to u najveoj meri osetio njegov eksponent Ivani.
Negde poetkom 1394. godine hrvatski velikai predvoeni Ivaniem Horvatom u potpunosti su
odbacili bilo kakvu poslunost kralju Dabii. tavie, izmeu njih je poeo i otvoreni rat, a
Dabia ih je proglasio buntovnicima. Zatim je poslao svoga kneza Ivana Radivojevia da otme
od Horvata grad Omi. To njihovo meusobno kokanje iskoristio je ugarski kralj igmund i sa
vojskom provalio i krenuo da slomi otpor, kako brae Horvat, tako i Dabiin. Na donjem toku
reke Bosne iz utvrenog grada Dobor pruen je poslednji otpor Ivania Horvata i njegovih
pristalica. Grad je izgoreo, a Horvati su pobegli, dodue samo do Knina gde su uhvaeni (jun
1394.). Tu ih je stigla ugarska vojska i potukla onu bosansku vojsku koju je sakupio ban Vuk
Vuki koji je drao Knin. Ivani Horvat je odveden u Peuj gde je vezan konjima za repove koji
su ga strano izmrcvarili. Ni to nije bilo sve. Posle povlaenja sa konjima po ulicama, dolo je na
red da mu usijanim kletima seku delove tela i na kraju da ga raskidaju na etiri dela i da njegove
ostatke pribiju na gradsku kapiju. Ostali zarobljenici (bilo ih je jo 31) su proli tek neto bolje,
njih nisu muili, ali su im svima odreda odrubili glave.

Gde je bio kralj Dabia dok je Dobor goreo, teko je rei. Ono to se zna jeste da je u vojni logor
ugarskog kralja igmunda i to pod Doborom uskoro stigao i kralj Dabia. Tu se odrekao
Dalmacije i Hrvatske u korist Ugarske, a sam je priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja
igmunda. Osim toga, bilo je ugovoreno da nakon Dabiine smrti bosanski kralj postane
igmund Luksemburki. U jednoj povelji o tome igmund govori: "jer ste nam vi istom
iskrenou i htenjem slavnoga vladara Stefana Dabie, kralja bosanskoga, predragoga nam
prijatelja, i gospoe Jelene, ene njegove, obeali venu vernost i svojim se pismom obavezali,
da ete, nae velianstvo posle smrti pomenutoga gospodina kralja Stefana Dabie, sadanjega
kralja Bosne, primiti, imati i drati za svoga pravoga i zakonitog vladara". Rezultat svega jeste
da je Dabia postao ugarski vazal i uao meu ugarske dostojanstvenike kao upan omoske
upanije. To to je ugarski kralj ostavio Dabiu da vlada Bosnom do smrti moda bi se moglo
protumaiti time da je Dabia ve bio star i bolestan i da pred njima nije ostalo mnogo godina
ivota. Daljnji sled dogaaja kao da potvruje takvo razmiljanje.
Ovu katastrofu kojoj je sam svojom slabou i neopreznou najvie doprineo, Dabie nije uspeo
da dugo nadivi. Umro je 8. septembra 1395. godine. Njegovo vladanje ostae poznato iskljuivo
po tome to je za samo par godina uspeo da ispusti sve ono to je dugi niz godina njegov
prethodnik, kralj Tvrtko, uspeo da ostvari. Bosna, nakon ovoga, vie nikada nee uspeti da
dostigne ni deo one snage koje je do tada imala.
Neto prije Dabie umrla je i ugarska kraljica Marija, potomak Kotromania. Imala je jedva 25
godina i teko da joj je i jedna godina njena ivota donela bilo ta lepo. Zbog svoje nesree da je
bila naslednica prestola u Ugarskoj imala je najgore to se moglo doiveti. Videla je kako joj na
njene oi majku dave, a onda je bila na silu udata za igmunda Luksemburkog. Kako je
igmund vladao u Ugarskoj upravo samo preko toga to je bio njen mu (ona je bila naslednica
ugarskog prestola), to je sada on izgubio bilo kakvu zakonsku osnovu da ostane i dalje kralj. To
je sada donosilo nove smutnje u Ugarskoj to je onemoguavalo igmunda da iskoristi odredbu
ugovora sa Dabiom, po kojoj nakon Dabiine smrti, on (igmund) postaje njegov naslednik,
odnosno kralj Bosne. Sve to donosilo je Bosni nove probleme.

7. Kraljica Jelena Gruba (1395-1398)

Smru kralja Dabie odjednom je otvorena mogunost, shodno dogovoru iz Dobora, da ugarski
kralj igmund dobije u naslee i bosansku krunu. No, tu ugovornu odredbu bilo je teko
sprovesti iz vie razloga. Najpre, zato to je smru kraljice Marije otpao legitimni osnov da
igmund bude ugarski kralj pa se o tome u Ugarskoj odmah poveo spor. To je bilo sasvim
dovoljno da se igmundova panja skrene sa Bosne. igmund i inae nije u Ugarskoj stajao ba
dobro i imao je mnotvo protivnika, tako da je smru kraljice Marije stvorena odmah jaka
stranka koja je smatrala da je dolo vreme za izbor novog kralja. Nije trebalo mnogo pa da ponu
tajni dogovori meu plemstvom da "izaberu novoga kralja, jer je toboe igmund smru svoje
supruge prestao biti njihovim kraljem", kae jedan poljski letopisac. Slino miljenje je imalo i
bosansko plemstvo, ne zato to se elelo meati u smutnje oko ugarske krune, ve iskljuivo
zbog toga da od Bosne odbije bilo kakvu pomisao oko ugarske prevlasti.
Ako su prema Ugarskoj bili koliko-toliko jedinstveni ne elei igmunda za bosanskog kralja,
bosanski velikai se meu sobom nikako nisu mogli dogovoriti koga da izaberu za naslednika

kralja Dabie. U tom natezanju oko mogueg kralja mona vlastela donese jednu pomalo udnu
odluku da se za kraljicu izabere udovica kralja Dabie koja se zvala Jelena (Gruba). Ovim
izborom se sasvim jasno pokazalo da u tom momentu u Bosni nije bilo linosti koja bi bila po
miljenju osnaene vlastele pogodna za kralja pa se ini da je Jelenin izbor bio tek predah dok se
takva linost ne pronae. Isto tako, to je bio sasvim jasan znak za ugarskog kralja igmunda da
Bosna ima svoga vladara i da on kao takav nije poeljan na bosanskom prestolu.
Kralj igmund nije imao nameru da tek tako lako ispusti Bosnu iz svojih planova, tim vie to je
u Bosni imao dosta pristalica, istina meu sitnijom vlastelom, koji su ga eleli videti na
bosanskom prestolu. Krajem 1350. godine on je pokrenuo vojsku, ali sa njom je jedno vreme
logorovao u Sremu ne usuujui se da provali u Bosnu. Verovatno da je pregovorima pokuao da
pridobije najmoniju vlastelu koja je listom stala uz kraljicu Jelenu. Ovakav jedinstven stav
najkrupnijih bosanskih velikaa nikako nije znaio to da su oni kraljiini privrenici. U pitanju je
bio strah da bi mona igmundova ruka, ukoliko bi ovaj postao bosanski kralj, veoma lako
slomila njihovu samostalnost. Videvi da nije u stanju da pridobije Hrvoja Vukia, Sandalja
Hrania ili Pavla Radenovia, kralj igmund odustane od napada na Bosnu i vrati se u Budim.
Po svemu sudei odluio je da prihvati Jelenu kao bosansku kraljicu. Sve to je bio rezultat
meusobnih pregovora izmeu kralja igmunda i najkrupnijih bosanskih velikaa. Bosancima
nije nikako moglo odgovarati to da igmund uzme bosansku krunu, jer bi to znailo i njihov
slom, pa je za prvo vreme kraljica Jelena sasvim odgovarala jer se pomou nje moglo odbraniti
od igmundovih aspiracija. S druge strane, igmund je prihvatio Jelenu samo zato to u tom
momentu nije imao dovoljno snage da orujem rei ovaj spor, pa je mislio da je bolje da ova
ena sedi na bosanskom prestolu negoli neko ozbiljniji. Zapravo u pregovorima koje je tada
vodio, mogao je jasno da vidi da kraljica Jelena nema podrku meu vlastelom i da je njen
poloaj veoma slab. Dakle, bolje za prvo vreme i ova slaba kraljica negoli se uputati u
besmislenu ratnu avanturu, pogotovo sada kada su za njega na pomolu bili mnogo vei problemi.
Osim toga, bilo je jasno vidljivo da bosanska vlastela nee biti u stanju da u skorije vreme
izabere nekog kralja koji e uivati optu podrku. Kao iskusnom politiaru, igmundu nije
moglo promai da se Bosna nalazi na rubu graanskog rata i da e takva situacija da potraje
jedno due vreme. U smutnjama koje nailaze on je video priliku da se sa malo muka doepa
onoga to je u ovom trenutku bilo veoma teko. Upravo zahvaljujui svemu tome kraljica Jelena
je uspela da, barem na prvi pogled, uvrsti svoj poloaj i Dubrovnik je sasvim otvoreno priznaje
pa joj pie kao "presvetloj i visokoj gospoi kir Jeleni, po milosti boijoj kraljici Srbljem, Bosni i
ostalim".
U to vreme panju kralja igmunda je posebno privukla sve vea opasnost od Turaka pa je iz
toga razloga polovinom 1396. godine sa velikom vojskom krstaa krenuo na sultana Bajazita.
Odsudna bitka je bila kod Nikopolja i tu su igmundovi krstai strano razbijeni. Da je poraz bio
straan vidi se iz toga da je i igmund jedva izvukao ivu glavu, a jedno vreme se nije znalo da li
je i on sam tamo poginuo. Ta neizvesnost oko njegovog preivljavanja kao da je ohrabrilo
buntovnu slavonsku vlastelu koja je odmah pozvala starog pretendenta na ugarsku krunu,
Ladislava Napuljskog. To meetarenje dovelo je do jednog strahovitog dogaaja. Na saboru u
Krievcima, iako mu je garantovana sigurnost, Stjepana Lackovia, vou slavonske opozicije,
zajedno sa pristalicama, pred oima kralja igmunda, poubijaju.

Dok se kralj igmund obraunavao sa buntovnom vlastelom u Slavoniji, bosanska kraljica Jelena
je imala drugih briga, jer se odjednom pojavio pretendent na bosansku krunu. U prvoj polovini
1396. godine neki samozvanac, za koga se ne zna tano ni ko je ni odakle je doao (pretpostavka
je da se radi o nekom plemiu iz Slavonije), pokuao je da za sebe uzme bosansku krunu.
Meutim, stradao je odmah u sukobima sa pristalicama kralja igmunda (oterao ga vojvoda
Sandalj Hrani).
Kraljici Jeleni je vlast u Bosni do toga momenta u potpunosti iskliznula iz ruku i ona samostalno
nije bila u stanju nita da uini. Pogranina krupna vlastela je naglo ojaala u odnosu na kraljicu,
ali ni to nije bilo sve. Sva ta nabujala snaga pojedinih velikakih kua dovela je i do njihovih
meusobnih sukoba, a to se posebno odnosi na stalno neprijateljstvo izmeu Sandalja Hrania i
Pavla Radenovia. Na sve to su se nadovezali i Turci koji su tokom 1397. godine imali prvi
krupniji upad u Bosnu. Postoji mogunost da je Turke u pravo u jeku meusobnih borbi u Bosni
pozvao neko od krupnijih velikaa, verovatno Hrvoje Vuki. U okviru ove vojske, kao turski
vazal, bio je i despot Stefan Lazarevi. Sam turski pohod je slabo proao i to ne zbog bosanskog
otpora ve uglavnom zbog veoma jake zime. "Tada je bio sneg toliki, kako nam priaju drevni
starci, da kada su sekli drva i po vrtovima palili vatre, kada se oganj razgoreo, toliko je dole
propadao da oni koji su pri (ognju) (bili) daleko jaru oseahu, a nisu mu se smeli (pribliiti).
Zbog ove zime malo (ko) od vojnika i zarobljenika vrati se svojim zaviajima" (Konstantin
Filozof).
Nedugo posle ovog propalog turskog pohoda, a moda i ba u vezi sa njime, u Bosni su iz sve
snage izbile, do tada delimino pritajene, meusobne razmirice izmeu najkrupnije vlastele.
Stvorile su se dva stranke. U jednoj su bili pristalice kraljice Jelene (Nikolii i Radivojevii) dok
su u drugoj bili Hrvoje Vuki, Sandalj Hrani i Pavle Radenovi. Ovi krupni velikai odluili su
da sa kraljevskog trona sklone kraljicu Jelenu i dovedu onu linost koja e njima vie odgovarati.
Kratko je trajao otpor kraljice Jelene (moda dva do tri meseca) i ve tokom maja 1398. godine
na sceni se nalazi novi kralj Bosne: Ostoja. Kraljica Jelena se povukla sa prestola, dodue i dalje
se naziva kraljicom, ali uz dodatak svoga narodnog imena: Gruba. No, od toga momenta, iako se
spominje par puta, ona vie nema nikakav politiki uticaj. Njen pad je oznaio potpunu pobedu
krupne bosanske vlastele koja e od toga momenta da upravlja sudbinom Bosne.

8. Kralj Stefan Ostoja (1398-1404)

Novi bosanski kralj Stefan Ostoja je za istoriju ostao pomalo tajanstvena linost. Poreklo mu je
veoma mutno i o njemu ne postoji skoro ni jedan siguran navod, a on sam kao da je izbegavao da
o tome u svojim ispravama (kojih je imao dosta) kae bilo ta. Sasvim je sigurno da pripada
porodici Kotromani, ali da li je vanbrani sin kralja Tvrtka ili neki daljnji rod ostaje sasvim
otvoreno pitanje. Zabunu su izazvali i Dubrovani jednim pismom gde kralju Ostoji prebacuju za
nisko poreklo to bi moglo da se protumai da on po poreklu nije Kotromani. Takvo miljenje
kao da podupire i Orbin kada kae: "No posle kratkog vremena proterao ga je Ostoja Hristi,
koji je tvrdio za njega da uopte nije sin kralja Tvrtka ve samo podmetnuti porod". Po Orbinu
izlazi da se Ostoja lano izdavao za vanbranog sina kralja Tvrtka ne bi li time na neki nain
dokazao da ima legitimno pravo na bosanski presto, dok u istini nije bio uopte Kotromani ve
roda Hristia, to je onda verovatni razlog zato mu Dubrovani prebacuju za nisko poreklo.
Dodue, izraz koji Dubrovani upotrebljavaju za kralja Ostoju (homo de minima condicion) ne

mora da znai da je Ostoja po poreklu bio niskoga roda, ve da je dugo iveo povueno u nekom
planinskom mestu i da nije do tada uzimao uea u politikim poslovima. To bio razlog zato ga
veina vlastele nije ni znala pa odatle i prebacivanja za niski rod.
Bilo kako bilo, polovinom 1398. godine Stefan Ostoja je izabran za novoga kralja, a dotadanja
kraljica Jelena je morala da se povue. Glavnu re pri uklanjanju kraljice Jelene i u uzdizanju
Stefana Ostoje imao je tada neprikosnoveni vojvoda Hrvoje Vuki. To to mu je vojvoda
Vuki pomogao, nije Stefanu Ostoji mnogo znailo jer je u svemu ovome vojvoda Vuki imao
svoju raunicu. Kao ljuti protivnik ugarskog kralja igmunda, eleo je vojvoda Vuki da na
elu Bosne ima kralja koji e biti podloan njemu, a ne ugarskom kralju. Osim toga time je
dokazao i kralju igmundu ija je volja u Bosni zakon. To je za kralja igmunda istovremeno
znailo da ne moe da rauna na to da e uspeti da sprovede one odredbe ugovora u Doboru koje
su predvidele da nakon smrti kralja Dabie kruna pripada njemu jer je Bosna kroz Stefana Ostoju
dobila kralja. U toj situaciji za njega u Bosni nije bilo mesta. Istovremeno to je za Stefana Ostoju
znailo da e u svojim delovanjima biti ogranien eljama vojvode Vukia i njegovim
interesima.
Sve to je nateralo kralja igmunda da tokom jula 1398. godine pokrene vojsku na Bosnu i da je
usmeri na zemlje koje je drao vojvoda Hrvoje Vuki. Razloga za njihovu meusobnu
netrpeljivost je bilo vie. Najpre zato to je vojvoda Vuki ve due vreme podravao Ladislava
Napuljskog u njegovim nastojanjima da se doepa ugarske krune i to je u okviru toga na
bosanski presto, ne elei da igmund bude bosanski kralj, doveo Stefana Ostoju. Osim toga,
kralj igmund je sasvim otvoreno optuivao vojvodu Vukia za saradnju sa Turcima. "Znajte,
da smo douli iz verodostojnog izvora, da se je vojvoda Hrvoje, kao neverni sin, voen zloom
izdajstva, smetnuvi s pameti nebrojena naa kraljevska dobroinstva, pridruio drutvu
dumana Isusa Hrista, to jest Turcima, i da ima nameru da svom silom udari i ratuje protiv
naih vernih i nae svete krune, koji borave u kraljevstvu bosanskom" kae kralj igmund u
jednom pismu Trogiru. Oigledno da vojvoda Vuki nije birao sredstva kada je iao ka
ostvarenju svojih ciljeva.
U daljnjem tekstu pisma Trogiru opisuje kralj igmund one ciljeve zbog kojih je pokrenuo
armiju na Bosnu: "Stoga smo mi pomou boje desnice sakupili u naoj dravi silnu vojsku i
odluili velikom snagom da za kratko vreme provalimo u bosansko kraljevstvo, da vojvodu
Hrvoja oruanom snagom odvratimo od izvoenja njegovih paklenih planova, te da njegovu
oholost poseemo kosom strogosti". Sam poetak akcije, dok je trajalo prvo iznenaenje, bio je
uspean, ali ugarska vojska nije imala snage da ode dalje od Vrbaskog grada (Banja Luka). Tu se
njen navalni entuzijazam istopio i ve u toku avgusta ugarski kralj igmund se vratio u Budim.
Meutim, vojvoda Vuki nije mislio da tek tako pusti ugare da odu iz Bosne ve ih je pratio u
stopu. Preao je Unu i uao u upu Dubicu i zauzeo je. Od tada ova je upa prikljuena njegovim
posedima. Poraz Ugara mora da je bio znatan jer kralj igmund u svojim kasnijim pismima i
poveljama nikada nije spominjao ovaj pohod iako se i povodom svoje najmanje pobede uvek
neumereno hvalio.
Ne mogavi zaboraviti ovaj poraz u jesen iste godine kralj igmund obnavlja napad na Bosnu i
usmerava vojsku na Usoru. Meutim i ovde je odbijen, a u bosanskoj vojsci ovaj put bio je i kralj

Stefan Ostoja. Osim njega u bosanskoj vojsci su i Pavle Radenovi, vojvoda Sandalj Hrani, a
glavnu ulogu je opet igrao vojvoda Vuki.
U ovom drugom ugarskom napadu nepoznata je uloga kralja Ostoje, ali uzimajui u obzir da on
ni do tada nije igrao neku posebnu ulogu, verovatno da je situacija i sada bila istovetna.
Meutim, ne moe se rei da kralj Ostoja nije pokuavao da se nametne bosanskoj krupnoj
vlasteli, no kako je upravo njoj imao da zahvali svoj dolazak na presto teko da joj se mogao
nametnuti. U to doba on je bio forma bez pravog sadraja. Veliko je pitanje koliko je bilo
njegove, a koliko volje vojvode Vukia, onda kada je oterao svoju dotadanju enu Vitau zbog
toga to je bila iz "niskog stalea" jer je njemu, kao bosanskom kralju, pripadala ena vieg
stalea. Zna se da je negde tokom 1399. godine Vitaa bila oterana, a da se kralj Ostoja oenio sa
roakom Pavla Radenovia koja se zvala Kujava. Nedugo potom, u aprilu 1399. godine
obavljeno je i Ostojino krunisanje za bosanskog kralja. Ne zna se da li je ono obavljeno u
Mileevu ili na nekom drugom mestu.
Narednih nekoliko godina u Bosni je vladao relativni unutranji mir pa se spoljna politika
uglavnom bavila dalmatinskim gradovima. Najpre je dolo do nekih sukoba sa Dubrovnikom
zbog spora vojvode Sandalja Hrania i Dubrovana oko carina. Taj nesporazum se naglo
zakomplikovao kada se u njega umeao i vojvoda Vuki. Kada je konano pronaeno reenje
izbio je novi sukob, ali ovaj put Dubrovani su se zakaili sa Pavlom Radenoviem. Sve je to
nagovetavalo da bi se lako moglo desiti da izbije rat izmeu Bosne i Dubrovnika. Za divno
udo, u to vreme Turci nisu uznemiravali Bosnu to je verovatna zasluga vojvode Vukia koji je
sa Turcima odravao tesne veze.
U to vreme vojvoda Vuki je pokuavao da nekako stvori savez izmeu Turaka i Ladislava
Napuljskog i da onda takav savez suprotstavi ugarskom kralju igmundu. To nije bilo nimalo
naivno budui da su se aktivnosti Ladislava Napuljskog usmerene protiv igmunda neprestano
pojaavale. U tim akcijama uloga Bosne je bila i te kako vidljiva. Sve je to znao i kralj igmund
pa stoga i njegovi pokuaji da nekim "preventivnim" ratom zaustavi Bosance. Bilo je par
sporadinih upada od strane igmundovih velikaa Ivana Morovia, Nikole Gorjanskog i drugih
u Bosnu, ali sve te pokuaje slomio je uglavnom sam vojvoda Vuki.
Ti dogaaji i jo neki drugi uz njih doveli su do otvorenog nezadovoljstva u Ugarskoj, a odmah
zatim i do pobune protiv kralja igmunda. Nezadovoljno plemstvo zarobi kralja igmunda i
uputi ga u suanjstvo u Viegrad (prolee 1401.). Sada su i u Bosni mogli da odahnu jer otvorene
opasnosti od Ugarske vie nije bilo.
Upravo u to vreme pone vojvoda Vuki da sasvim otvoreno radi na tome da Ladislav
Napuljski pod svoju vlast stavi dalmatinske gradove i da ga tim posrednim putem dovede i do
ugarskog prestola. Najpre je pritisnuo Zadar da istakne zastavu Ladislava Napuljskog. Uspeh mu
je bio potpun i Zadar prizna vlast Ladislava Napuljskog. Kod drugih gradova ve nije ilo tako
lako, tim vie to se kralj igmund u meuvremenu oslobodio od suanjstva pa je to pruilo
hrabrosti Splitu, Trogiru da oteu sa pregovorima oko predaje. Meutim padom Klisa naglo
izgube hrabrost, pa uskoro Trogir i ibenik priznaju vlast Ladislava Napuljskog. Sve to je dalo
hrabrosti i kralju Stefanu Ostoji da zatrai od Dubrovnika da skine ugarsku zastavu i da istakne
bosansku. Dubrovnik je to odbio, ali veliki je strah nastao od mogueg bosanskog napada. No,

otpor drugih gradova je postepeno malaksao pa su osim Dubrovnika svi dalmatinski gradovi do
kraja 1402. godine priznali Ladislava Napuljskog za svoga gospodara. U svim tim dejstvima
slabo je vidljiva uloga kralja Stefana Ostoje, a najistaknutija linost je svakako vojvoda Vuki.
Svi ovi dogaaji doveli su do toga da se pobuna protiv kralja igmunda proiri i na Slavoniju i
Ugarsku. Sada su pobunjenici poeli otvoreno da pozivaju Ladislava Napuljskog da doe u
Dalmaciju i da iz nje krene ka Budimu i tamo za sebe uzme ugarsku krunu. U svakom sluaju,
vojvoda Vuki je tada bio najpoverljiviji ovek Ladislava Napuljskog i bio glavna uzdanica
celoga ovoga pokreta. U tim momentima bosanski kralj Stefan Ostoja nije znaio nita i to se
moglo jasno videti kroz delovanje vojvode Vukia koji je radio u korist napuljskog dvora, to
naravno nije moglo da proe bez tete za interese bosanskog kralja. Nije bilo tajna da vojvoda
Vuki eka Ladislava Napuljskog mislei da e mu ovaj poveriti Bosnu na upravu. Imao je on
punog pravo da tako misli budui da je u to vreme od Ladislava Napuljskog bio imenovan
namesnikom Ugarske, Hrvatske, Dalmacije i Bosne. Koliko je ta njegova uloga bila oigledna se
iz jednog Zadarskog izvetaja u vreme kada se oekivao dolazak Ladislava Napuljskog. U tom
izvetaju se opisuje ko je sve od mone vlastele stigao u Zadar u koji je trebao da doe Ladislav
Napuljski. "Stigao je vojvoda kraljevstva bosanskog, kojem je ime Hrvoje, veliki knez i
najmoniji u ovom kraljevstvu. On je bio glavni razlog, da su se kraljevina Dalmacija i svi
krajevi Slavonije priklonili kralju Ladislavu. Hrvoje oekuje Ladislava sa velikom druinom. Taj
ovek je inae pataren (bogumil), ali se radi, da ga gospodin kardinal potvrdi krizmom i privede
svetlu pravog spasa, a ini se, da i on sam na to ve pristaje u nadi, da bi ga gospodin Ladislav
postavio upraviteljem u bosanskim stranama, kako mi to tvrdi gospodin nadbiskup splitski".
U julu 1403. godine u Zadar je stigao Ladislav Napuljski, a tu su ga doekale njegove pristalice
meu kojima je najistaknutije mesto imao vojvoda Vuki. Nemajui hrabrosti da se uputi dublje
u Ugarsku odluio je Ladislav da se krunie u Zadru. To je tako i obavljeno dodue bez prave
ugarske krune sv. Stjepana i izvan zakonitog mesta. Sve je to ipak bila samo improvizacija, a to
su oseali i ugarski plemii koji su svemu ovome prisustvovali. Tako Ladislavov sekretar o tome
pie: "..pa mislim da e se in krunidbe obaviti ovih dana; bie dodue stvar izvan svoga reda.
Nema tu krune kraljevstva, budui da je u Viegradu; nema tu obine knjige, nema tu drugih
obinih stvari poto su u Stolnom Biogradu. Posao e ii kako tako. Boe daj sretan
zavretak...".
Bosanski kralj Stefan Ostoja nije bio prisutan u Zadru iako se njegov dolazak oekivao. Mogue
da je on tek tada reagovao na ono to se deavalo oko njega. Bila je to pomalo uvredljiva pozicija
za koju je bio dobrim delom i sam kriv. Svi su ga smatrali vazalom Ladislava Napuljskog, a bilo
je oigledno da e dolaskom Ladislava sve one gradove i zemlje koje vojvoda Vuki zauzeo
poslednjih godina pripasti Ladislavu, a ne njemu. Njegova prisutnost Ladislavljevom krunisanju
znaila bi da ga priznaje gospodarom ne samo Ugarske, Hrvatske i Dalmacije ve i Bosne.
Upravo to je pokuavao celo vreme da izbegne. Njegovo dotadanje zalaganje za Ladislavljevu
stvar bilo je samo prividno iskreno. Kralj Ostoja nije ni jednoga momenta pomiljao da bi
Ladislav stvarno mogao da se usudi i da iz Italije doe u Dalmaciju. On je eleo da se u ime
Ladislava zauzmu dalmatinski gradovi, ali u njegovom (Ladislavovom) odsustvu ovi gradovi bi
bili pod bosanskom upravom, odnosno njegovom. Mora da se prenerazio kada je uo da je
Ladislav stigao u Zadar jer su mu sada svi planovi padali u vodu. Osim toga, bilo je i vie nego

oigledno da vojvoda Vuki ima veoma velike planove u kojima nikako nema mesta za kralja
Ostoju.
Vojvoda Vuki je u to vreme ve radio o Ostojinoj glavi i to je bio jedan od razloga zbog kojeg
ovaj nije hteo da bude u Zadru. Ba tu u Zadru Ladislav je vojvodu Vukia imenovao glavnim
namesnikom u Ugarskoj, Hrvatskoj, Dalmaciji i Bosni i dodelio mu titulu hercega splitskoga. Uz
titulu dobio je ostrva Bra, Hvar i Korulu. Njegova puna titula sada je glasila: herceg Splita,
podkralj Dalmacije i Hrvatske, veliki vojvoda bosanski i knez Donjih Krajeva. Bila je to udna
situacija. Kao bosanski vlastelin bio je vojvoda Vuki pod vlau kralja Ostoje, ali kao
namesnik kralja Ladislava bio mu je nadreen jer je kralj Ostoja bio samo Ladislavov vazal.
Dakle, situacija neodriva i za kralja Ostoju i za vojvodu Vukia.
Dok se sve to deavalo u Zadru, odjednom kralj Ostoja udari na Dubrovnik verovatno elei time
da na neki nain dobije na ugledu koji je izgubio zbog samovoljnog ponaanja vojvode Vukia.
Kao povod iskoristio je to to su Dubrovani dali utoite nekim njegovim plemiima (iz roda
Kotromania) koji su se protiv njega pobunili. U napadu na Dubrovnik, kralj Ostoja je imao
podrku svoje najmonije vlastele (napad je poeo polovinom 1403.), naravno izuzev vojvode
Vukia koji je u to doba bio u Zadru sa Ladislavom Napuljskim. To je za bosanskoga kralja bila
povoljna okolnost jer je sigurno da bi vojvoda Vuki prije bio na Dubrovakoj negoli na
kraljevoj strani. Situacija meu ostalom krupnom vlastelom nije bila ba najjasnija. U samome
poetku Sandalj Hrani i Pavle Radenovi su Dubrovniku ak otvoreno obeali pomo, ali su na
kraju ipak pomagali kralja Ostoju. Jedini koji je od samoga poetka uz kralja jeste Radi
Sankovi. Poetni uspeh ratnih akcija protiv Dubrovnika bio je izvan svih oekivanja i izgledalo
je jedno vreme da bi se moglo desiti da Dubrovnik padne. U gradu je ve bilo pomalo i panike
to se moe osetiti kroz pismo u kojem oni od Ladislava Napuljskog trae pomo: "..kralj je
uprkos zakletvama, po kojima smo s Bosnom u savezu i koji je kralj sam potvrdio, pokrenuo rat
protiv nas i udario neprijateljski sa svojom velikom vojskom na na kotar dubrovaki, palei
kue i palate, sekui vinograde i drvee, robei i harajui itavo zemljite nae, palei i ruei
crkve nae".
Dok se sve to deavalo stigne vest da je Ladislav Napuljski, nemajui hrabrosti da nastavi akciju
protiv igmunda, napustio Zadar i vratio se u Italiju. Kralj igmund je postepeno povraao svoje
pozicije i nakon njegovih nekoliko krupnijih vojnih pobeda poelo se nazirati da e on biti
sveukupni pobednik. Glavne kolovoe ustanka koji je bio usmeren protiv njega poele su da se
sa njime izmiruju. Tokom oktobra 1403. godine poeo je kralj Ostoja da uvia da mora neto da
menja u svojoj politici. Bilo je sasvim jasno da je njegov glavni protivnik vojvoda Vuki i da
osnovna opasnost ide ba sa te strane. Tim vie to mu je Ladislav Napuljski prepustio kao
jedinom namesniku na upravu sve one teritorije koje su ga (Ladislava) priznavale za svoga
gospodara. Sada je njegova mo bila zaista velika. Osim toga i rat sa Dubrovnikom se postepeno
zapleo. Nakon poetnih uspeha kada je uzeto skoro celo dubrovako primorje, poeli su i
neuspesi. Grad se odrao i ak poeo uzvraati napade. Stoga kralj Ostoja zapone pregovore sa
ugarskim kraljem igmundom i uz posrednitvo Ivana Morovia postigne izmirenje. Krajem
1403. godine priznao je kralj Ostoja za svoga vrhovnoga gospodara kralja igmunda i time je
uao u vazalni odnos prema njemu.

Ovo izmirenje izmeu kralja Ostoje i kralja igmunda nikako nije bilo po volji Dubrovanima
koji su naumili da se osvete bosanskom kralju. im su douli da se vode pregovori izmeu njih
dvojice poalju Dubrovani svoje poslanike kod kralja igmunda ne bi li ga nekako ubedili da od
pregovora odustane. Mora da se kralj Ostoja strano zamerio Dubrovniku jer su ovi pokazivali
stranu upornost, ali i paklensku spremnost da mu se za sve dotadanje nevolje osvete.
Dubrovako poslanstvo koje je ilo na ugarski dvor ne bi li spreilo izmirenje kralja Ostoje i
kralja igmunda, prolazilo je kroz zemlje hercega Vukia. Tu su mu predali pismo koje je su
mu doneli iz Dubrovnika, a osim toga i usmeno mu objasnili planove Republike. Oni su hercegu
Hrvoju najpre zahvalili za sve ono to je on do tada uinio za Dubrovnik i podsetili ga da je
upravo njegovom zaslugom Ostoja postao kralj bosanski. Meutim, sada Ostoja umesto da
pokazuje zahvalnost prema hercegu poinje da ovome bude neprijatelj i sada je moda vreme da
se on svrgne sa prestola. Ukoliko se herceg odlui na to da obori Ostoju sa kraljevskog prestola,
oni (Dubrovnik) mu nude svoju pomo, ali i spremnog kandidata za bosanski presto. "ini nam
se da je dolo zgodno vreme, kada biste mogli lako uzeti vlast u svoje ruke. Ako se na to odluite
ili ste se ve odluili, mi vam stavljamo na raspolaganje svu svoju mo. Za taj posao imamo na
ruci susedni kraj, a Vlasi, eljni mira zbog slabe uprave kralja Ostoje, sigurno e vas u tome
pomoi i pratiti vas i Vama se pokloniti. Ako vam se ini, da nije nuno da uzmete vlast za sebe,
onda vas podseamo da ima Kotromania boljih i spremnijih od Ostoje, koji e vas bolje sluati i
bie sa vama u svemu. Za one u Bosni ne moemo mi biti tako dobro obaveteni, kao to ste vi,
ali za ono, to vam mi moemo spomenuti i potvrditi, ovde je u Dubrovniku jedan koji se zove
Pavle Radii. On je sa nama ve dve godine, a moemo o njemu rei da je ovek dobar i iskren i
veoma odan kralju igmundu" piu Dubrovani hercegu Vukiu.
Nakon ove obavljene misije dubrovaki poslanici nastave svoj put kod kralja igmunda. Imali su
uputstvo da najpre pokuaju da ubede kralja igmunda da ne sklapa mir sa kraljem Ostojom,
meutim ako uvide da u tome nee uspeti, da onda makar isposluju to da im kralj Ostoja naknadi
svu onu tetu koju je njegova vojska nainila po dubrovakoj okolini, kao i da im vrati sve one
teritorije koje je oteo od Dubrovnika. Osim toga, a to je bio zaista plan dostojan i Makijavelija,
dubrovaki poslanici su trebali da skrenu kralju igmundu panju i na nain na koji bi on
(igmund) mogao celu Bosnu uzeti samo za sebe. Dubrovnik savetuje igmunda da u tom
sluaju pridobije hercega Vukia na svoju stranu i da se tako meusobno zavade bosanski
velikai. "elite li Bosnu potpuno osvojiti, onda treba na prvom mestu, da Hrvoja (hercega
Vukia) dobijete na svoju stranu, a onda da zavadite ostale velikae bosanske i razdelite
kraljevstvo meu one velikae, kako vam se svidi".
Sve ovo mora da se dopalo kralju igmundu, ali on u tom trenutku nije imao dovoljno snage da
tu stvar gura do kraja pa je smatrao da je politiki mnogo bolje da se najpre izmiri sa kraljem
Ostojom. Njihovi meusobni obrauni e doi kasnije na red. Slinu je raunicu imao i herceg
Vuki, tako da je na prvi pogled izgledalo da su ovi dubrovaki napori bez rezultata, tim vie
to je izmeu kralja igmunda i kralja Ostoje dolo i do pomirenja. to je bilo jo vee
razoarenje za Dubrovnik jeste to u dogovoru izmeu igmunda i Ostoje nije bilo nikakvog
govora o tome da kralj Ostoja vrati Dubrovniku zauzete teritorije i da naknadi priinjenu tetu.
Meutim, seme zla je bilo posejano i kralj igmund e ovaj dubrovaki plan primeniti neto
kasnije. Ne treba misliti da je kralj igmund u ovom sluaju bio naivan i poverovao kralju
Ostoji. Dubrovnik je u to doba raspolagao sa nekoliko Ostojinih pisama u kojima on (Ostoja)
sasvim jasno pokazuje da je neprijatelj kralja igmunda i da je ratovao sa Dubrovnikom jedino u

elji da ga iz ugarske vlasti uzme pod svoju. Nikako se nije moglo desiti da kralj igmund nije
verovao u njihovu verodostojnost pa da je zbog toga elje Dubrovnika, koji mu je zaista celo
vreme bio veran, gurnuo u drugi plan i pretpostavio kralja Ostoju Dubrovniku. Jednostavno, kralj
igmund je procenio da je politiki isplativije da za sada ne zatee odnose sa Ostojom i da taj
njihov meusobni obraun ostavi za kasnije.
Ni kralju Ostoji nije bilo lako. Upetljao se u rat sa Dubrovnikom koji se nikako nije zavravao i
koji je iao sve loije. Samo njegovo pomirenje sa kraljem igmundom nije mu donelo eljeno
olakanje ve je izazvalo i unutranje nezadovoljstvo u Bosni zbog ovakve nagle promene
politikog pravca. Herceg Vuki mu se iz pritajenog protivnika sada pretvorio u sasvim
otvorenog, a to je jo gore otpor su poeli da pruaju Sandalj Hrani i Pavle Radenovi. Ve
krajem 1403. godine to kao da je poelo da prelazi u otvoreno neprijateljstvo mada je jo uvek
bilo nagovetaja da bi moglo doi i do sporazuma. Izgledalo je da se poloaj kralja Ostoje naglo
popravlja poetkom 1404. godine jer se on izmirio sa jednim od svojih protivnika, Pavlom
Kleiem, vrativi mu zemlje koje mu je ranije oduzeo. U ovom pomirenju je posredovala
patarenska crkva pa je mogue da je kralj Ostoja time eleo da privue crkvu na svoju stranu.
Meutim, sve je to sada malo vredelo jer su protivnici kralja Ostoji sve otvorenije nasrtali.
Tokom januara 1404. godine dolazi do sklapanja otvorenog saveza izmeu hercega Vukia i
Dubrovnika. Savez je predviao da se zauzme Humska zemlja i da se onda za bosanskog kralja
proglasi Pavle Radii. Tako se Dubrovnik obavezuje da e "zajedno s gospodinom Hrvojem vse
uiniti, to moremo suprotiv kralju Ostoji, a u pomo reenome gospodinu Pavlu Radiiu po
moru i suvu, po vsih mistih okolo nas s naimi ljudmi i s onima, koje budemo moi nagnuti na
to". Po svemu sudei tada se umeao kralj igmund i to na strani kralja Ostoje pa ovaj savez
nikada nije imao i praktinog dejstva. "Razumeli smo, to nam vaa poetna ljubav upisa, da se
je umiril s vama kralj Ostoja i da ste ga primili za gospodina, a on vas za slugu" piu
Dubrovani hercegu Vukiu. Izgledalo je da su konano stvari postavljene na svoje mesto jer
nije postignuto samo pomirenje ve je i herceg Vuki priznao kralja Ostoju za gospodara.
elei da do kraja napravi reda i mira u Bosni kralj igmund tada utie i na Dubrovane da
postignu sporazum sa kraljem Ostojom. Uslovi su za Dubrovnik bili veoma povoljni jer je kralj
Ostoja trebao da im vrati zauzete zemlje i da im isplati ratnu odtetu. Tako Dubrovnik javlja
kralju Ostoji da kralj "igmund odlui i vam po reenom poslu porui i upisa, da nam kraljevstvo
ti nae zemlje vrati, koje smo prije ovovej rat imali i drali, koji ni je kraljevstvo ti si vsom
Bosnom dali i zapisali. Vrativ nam kraljevstvo ti tej nae zemlje, da imamo s kraljevstvom ti iti u
ljubvi i prijazni". Na kraju od ovog sporazuma nije ispalo nita jer ga kralj Ostoja nije hteo da
izvri. No, to je odjednom postalo manje vano budui da je Bosni ponovo izbio sukob.
ta se deavalo i kojim je sve to redom ilo, ne zna se, ali tokom maja 1404. godine kralj Ostoja
je popustio pod naletima nezadovoljnika. Voa celokupne ove pobune bio je herceg Vuki, a
njegova je bila i vojska koja je stigla pod Bobovac i u njemu opkolila kralja Ostoju. Sa kraljem je
bila i njegova ena, kraljica Kujava sa decom. U Bobovcu se inae uvala i kraljevska kruna. Jo
dok je Bobovac bio opsedan izvrena je smena kralja Ostoje (jun 1404.). Glavnu ulogu odigrao
je herceg Vuki i njegova re je bila odluujua i pri izboru novoga kralja. Da je hteo za kralja
je mogao biti izabran i on, ali tada je imao druge planove pa je isturio kao svoga kandidata
Tvrtka II, sina kralja Tvrtka I.

Dok je sve to trajalo uspeo se kralj Ostoja nekako izvui iz opkoljenog Bobovca i doepati se
Ugarske. Tu je upoznao kralja igmunda sa onim to je u Bosni doiveo i od njega zatraio
pomo. Ovaj put igmund se nije uopte dvoumio oko toga da li da pomogne Ostoju pa je sa
njim poslao jednu jau vojsku koju je vodio Ivan Morovi. Ono to je rukovodilo kralja
igmunda pri odluci da li da pomogne Ostoju bile su veze koje je imao herceg Vuki sa
Ladislavom Napuljskim. Bilo je sasvim jasno da Ostojinim padom prestaje i Ugarska vlast nad
Bosnom i da ona sa Tvrtkom II ulazi u zonu uticaja Ladislava Napuljskog, krvnog neprijatelja
kralja igmunda. Zbog toga kralj igmund tu intervenciju u Bosni protiv hercega Hrvoja smatra
za rat sa Ladislavom Napuljskim pa stoga i pie burgundskom hercegu Filipu: "Sa Ostojom,
bosanskim kraljem, sklopio sam mir i savez. Taj Ostoja krenue sa svojom i ugarskom vojskom
protiv Ladislava, sina Karla Drakog, i protiv Hrvoja, koje se drznuo odmetnuti i od kralja
bosanskog i od igmunda".
Interesantan je ton u kojem kralj igmund opisuje nain na koji je kralj Ostoja doao kod njega u
Budim i tamo traio pomo. "Napokon kad su neki neverni velikai reenoga bosanskog
kraljevstva hteli iskljuiti istoga kralja Ostoju iz njegovoga reenoga kraljevstva, doe kralj
Ostoja zbog toga u Budim pred nau visost i jauui nas zamoli i ponizno od naega velianstva
zatrai da mu dademo pomo". Oigledno da je kralj Ostoja bio u oajnoj situaciji i to igmund
sa neskrivenim zadovoljstvom ne proputa da opie. Od nekada ljutog igmundovog protivnika,
pretvorio se kralj Ostoja u poniznog molitelja.
Vojska koju je vodio Ivan Morovi bila je dovoljno jaka da rastera opsadu Bobovca koji se jo
uvek drao, ali i da osvoji grad Srebrnik. "Ban Ivan sam sa est svojih eta i svojom jakom
vojnom silom prodre u reeno bosansko kraljevstvo, porobi, popali i druge tete nanese
posedima, imanjima reenih nevernih Bosanaca, te glavni grad kralja Ostoje, zvan Bobovac, gde
se uva kruna bosanskog kraljevstva i gde je boravila svetla gospoa ena kralja Ostoje sa
svojom decom, zauze i primi ga u svoje ruke" opisuje kralj igmund ovaj pohod. Mada su ovde
izreene pohvale i stie se utisak kao da su postignute neke velike pobede u zbilji nije bilo ba
tako. Ivan Morovi nije imao dovoljno vojne snage da pokua da osvoji celu Bosnu pa je svoj
pohod zavrio time to je uzeo Bobovac i Srebrnik. U oba grada je postavio ugarsku posadu, a u
Bobovac je odmah doao i kralj Ostoja.
Upravo na Bobovac i bliu okolinu se ograniila vlast kralja Ostoje, a i to je bilo tek dok je imao
zatitu ugarske posade. Bilo je oigledno da ga ostatak Bosne ne eli za kralja i da je rascep
izmeu njega i krupnih velikaa dostigao svoju kulminaciju. Sada je Bosna imala dva kralja i to
Ostoju, kojeg skoro da niko od domae vlastele nije priznavao, i Tvrtka II, a sutinski pravi
gospodar je bio herceg Hrvoje Vuki. Kralj igmund je postepeno gubio interesovanje za
Bosnu i izgledalo je da e kralj Ostoja postepeno da padne u zaborav.

9. Kralj Tvrtko II (1404-1409)

Dok se igmund razmiljao o tome ta da radi, herceg Vuki je poeo da obavetava okolne
vladare o promeni kralja u Bosni. Najpre je to dojavio Veneciji pismom u kojem kae "da je
bosansko plemstvo slono oteralo Ostoju, biveg kralja bosanskoga iz kraljevstva, i postavilo u
Bosni drugoga kralja, naime sina Tvrtka, biveg bosanskoga kralja, koji je bio va graanin".
Venecija izgleda da nije bila ba suvie oduevljena ovim najnovijim razvojem dogaaja u

Bosni, a najvie zbog toga to je sa kraljem Ostojom poslednjih godina uspevala da nae
zajedniki jezik. Ipak, imali su dovoljno mudrosti da estitaju Tvrtku II na ustolienju i uz to da
ga proglase jo i svojim graaninom. Nakon Venecije obaveteni su Dubrovnik i Ladislav
Napuljski i na oba ova mesta Ostojin pad je primljen sa neskrivenim zadovoljstvom.
Herceg Hrvoje Vuki tada je bio nesumnjivo na vrhuncu svoje snage i uticaja u Bosni kojom je
skoro neogranieno vladao. Izmeu ostalog bio je namesnik Hrvatske i Dalmacije (za namesnika
ga imenovao Ladislav Napuljski), herceg Splita i gospodar Braa, Hvara i Korule. Ipak, srce mu
se stezalo svaki put kada bi pomislio na ugarskog kralja igmunda. Herceg je znao da igmund
nee tek tako pustiti da mu Bosna isklizne iz ruku i da se vojna intervencija moe uskoro
oekivati. To je bio razlog zato se upustio u diplomatske aktivnosti pokuavajui da obezbedi
saveznike u dogaajima koji su nailazili. Njemu je svakako bilo najvanije da postigne izmirenje
sa Dubrovnikom. Odmah u startu se uverio da to nee biti ba lako jer su Dubrovani traili
povrat nekih teritorija i naknadu ratne tete iz onih ratova koje su vodili sa kraljem Ostojom.
Novi kralj Tvrtko II je imao slino nepopustljiv stav kao i kralj Ostoja pa su i pregovori zapeli.
Pregovaranja su se otegla na celu 1404. godine i tek u maju 1405. godine postignut je dogovor.
Pitanje je da li bi i tada bio sklopljen mir da nije do Bosanaca stigla vest da kralj igmund
priprema vojsku i da je samo pitanje dana kada e udariti na Bosnu. igmund se zaista
pripremao, a svoje namere nije krio ve je sasvim otvoreno o tome obavetavao grad Preovu da
e uskoro da "sa monom svojom vojskom poe protiv svoje kraljevine Rame ili Bosne, da se
isprave i obnove granice njegova kraljevstva".
Bilo je od samoga poetka sasvim jasno da e ugarska vojna akcija biti usmerena iskljuivo ka
hercegu Vukiu jer je igmund znao da ono to herceg "zapovedi u Bosni sve e biti" (tako
kau Dubrovani u jednom pismu). Padom Vukia, mislio je, pae i Bosna. To je osetio i
herceg pa je poeo da trai pomo od Venecije, Dubrovnika i Ladislava Napuljskog. Venecija i
Dubrovnik mu nisu poslali vojnu pomo, ali su otvorili svoje arsenale i prodavali mu oruje u
neogranienim koliinama. Ladislav Napuljski je bio konkretniji pa je sa svojim galijama
osiguravao sigurnost Bosne sa morske strane. Konano, u avgustu 1405. godine ugarska vojska
je krenula i odmah zauzela Biha, ali zbog velike pogibije pod ovim gradom nije bilo snage za
nastavak akcije. Jo je pokuan napad na grad Soko, ali ni to nije uspelo pa je pohod i definitivno
zaustavljen. Time je u svemu onome to je te godine preuzeo kralj igmund doiveo neuspeh.
Ono to je za njega moglo biti jo gore jeste injenica da se pred njegovom navalom do tada
neslona bosanska gospoda odjednom ujedinila. Sada ratna akcija nije vie mogla biti ograniena
samo na hercega Vukia ve je moralo da se ratuje sa svom bosanskom vlastelom. to je jo
gore, Ladislav Napuljski je iskoristio ovaj rat za sebe najpovoljnije to je mogao i Bosanci su ga,
kao znak zahvalnosti zbog pruene vojne pomoi, poeli priznavati za svoga zakonitog vladara.
U prolee 1406. godine odrana je skuptina bosanske vlastele sa koje je upueno jedno
poslanstvo Ladislavu Napuljskom. Poslanstvo je zatrailo i dobilo potvrdu starih bosanskih
granica "kakve su bile za bana Kulina" kako kae Ladislav Napuljski u svojoj povelji, a akcenat
je stavljen posebno na one granice na severu, prema Ugarskoj.
Sve to je prisililo kralja igmunda da 1406. godine ponovo udari na Bosnu. Ovaj put on nije bio
u stanju da lino vodi vojsku ve je to prepustio Pipu Spanu, veoma sposobnom italijanskom
avanturisti. Ni ovaj pohod nije bio posebno uspean mada je Pipo Spano mnogo toga unitio i

popalio. Izmeu ostalog i dva dvorca kralja Tvrtka II su spaljena, ali bosanska vojna sila je ipak
ostala neokrnjena. Iz nekog razloga Pipo Spano je stigao do Bobovca, tu je jo uvek boravio kralj
Ostoja, i u tvravu smestio ugarsku posadu. Osim toga koristio je Bobovac kao bazu za daljnje
pljake po Bosni. Dolazak Pipa Spana u Bobovac nije bio po volji kralju Ostoji pa se on (kralj
Ostoja) odluio na jedan pomalo nerazjanjen postupak. Uputio je svoga poslanika u Dubrovnik
preko kojeg je zamolio da ga prime pod svoju zatitu. Bilo je to za Dubrovane sigurno veliko
iznenaenje jer su do toga momenta oni sa Ostojom bili u jako loim okolnostima i otvoreno su
jedni drugima radili o glavi. Nakon tolike mrnje sada odjednom Ostoja trai da mu Dubrovnik
prui utoite. Ono to je moglo jo vie da iznenadi jeste spremnost sa kojom je Dubrovnik
ponudio kralju Ostoji utoite. "Primismo i vam uinismo i zapisasmo da morete dojti s glavom i
s vaimi i s imanjem u nae mesto u Dubrovnik, i one slobode, na koje su stalno gospoda i
vlastela Bosanski prihodili i stojali" odgovaraju mu oni pismom.
Kralj Ostoja kao da im nije verovao pa je jedno vreme oklevao da li da prihvati utoite u
Dubrovniku i na kraju je od svega odustao. Namere Dubrovana su bile iskrene i oni su stvarno
hteli da kralju Ostoji obezbede utoite mada im je na tome u samome poetku zamerao vojvoda
Sandalj Hrani. Meutim, oni su odbili sve njegove primedbe govorei da je u Dubrovniku uvek
nalazio utoite svaki onaj ko je beao iz Bosne. Neto se u meuvremenu desilo jer je i vojvoda
Sandalj Hrani izmenio svoje miljenje pa se na kraju zajedno sa hercegom Vukiem zalagao da
Dubrovnik prui Ostoji utoite. To to je kralj Ostoja odustao od odlaska u Dubrovnik jeste
pomalo nejasno, ali teko je rei da li postoji bilo kakva politika motivisanost takvog postupka.
To to je on hteo da napusti Bobovac jeste po svemu sudei rezultat nekog njegovog sukoba sa
neobuzdanim Pipom Spanom. Kako su se u meuvremenu izmirili to je tako nestao razlog
njegove namere da napusti Bobovac.
U to vreme se iekivao novi napad kralja igmunda i to je bio osnovni razlog kojim se
rukovodio herceg Vuki stupivi u dodir sa Turcima. O tome Dubrovani piu kralju igmundu
"da je turski poslanik doao u Bosnu k Hrvoju, a onda e poi ka vaemu velianstvu, da lanim
obeanjima trai izmirenje izmeu vas i Hrvoja, te bi se tako pod platom ugovaranja otezanjem
zaustavili sretni poduhvati vaega velianstva". Dubrovani su malo preterivali i preuveliavali
te kontakte. Turci su bili suvie slabi da prue bilo kakvu vojnu pomo hercegu, budui da je kod
njih besneo graanski rat nakon katastrofe pod Angorom. Meutim, mogli su da politiki
posreduju izmeu kralja igmunda i hercega Vukia. Ako su i imali tu nameru nisu je stigli
sprovesti u delo jer ve tokom avgusta Ugari ulaze ponovo u Bosnu.
Ovaj put napad je iao sa dve strane. Prva vojska je vrila samo demonstraciju kraj reke Vrbas
pokuavajui da skrene panju sa pravca pravog napada. Taj pravi udar je vodio lino kralj
igmund dolinom reke Bosne. Iako je u prvom momentu izgledalo da bi ovaj pohod mogao imati
uspeha pravovremena akcija hercega Hrvoja, ali i bolest kralja igmunda, zaustavila je celi
pohod. Bolestan i bez neke naroite volje, kralj igmund je boravio jedno vreme u Bobovcu i
tamo se sreo sa kraljem Ostojom. Ve umoran od svega, igmund je sam zatraio pregovore sa
Bosancima meutim sada oni to nisu prihvatali. Tada igmund digne ruke od svega pa se tokom
oktobra vrati u Budim. Tako je i ova vojna akcija skoro potpuno propala.
No, ugarski kralj nije tek tako lako odustajao pa ve tokom 1408. godine poinju pripreme za
novi pohod. Sada je sve to zamiljeno sa mnogo irom osnovom. Uz pomo novog pape Grgura

XII, koji je strano mrzeo Ladislava Napuljskog, kralj igmund je ovaj novi pohod uzdigao na
rang krstakog rata protiv turaka. Radilo se o vetoj podvali. Sakupivi potreban novac i veliku
vojsku, kralj igmund je ne povede protiv turaka ve je usmeri na Bosnu.
Pohod je zvanino poeo tokom septembra 1408. godine mada je tokom celog leta bilo upada
pojedinih jaih odreda ugarske vojske u Bosnu. Bilo je to samo "razmekavanje" za glavni udar.
Po nekim vestima ugarska vojska je brojala preko 60.000 vojnika, pa je sasvim razumljivo da su
veoma brzo postignute neke pobede. Najvea je bila ona pod Doborom gde su Bosanci bili
strano poraeni, a zarobljenu bosansku vlastelu (njih 171) je kralj igmund na straan nain dao
likvidirati. Svima su odseene glave, a tela sa Doborskih kula pobacana na stene. "Kad se od
bojeg roenja brojala 1405. godina, krenuo je kralj igmund u kraljevstvo Bosnu s mnogo
vojske, naime sa 60.000 ljudi provalio je u kraljevstvo, jer se ondanji kralj podigao protiv
njega. Zato je ostao u zemlji pune tri godine, leti i zimi, i savladao kraljevstvo i zarobio kralja
bosanskoga i odveo ga u Budim. I dao je 126-orici zemaljske gospode odrubiti glavu i pobacati
sa visoke stene kod Dobora iz grada u vodu" pie Eberhart Windek. To je sada bio i kraj prve
vladavine kralja Tvrtka II.
Sasvim je sigurno da je u nekim okrajima kralj Tvrtko II bio taj koji je vodio bosansku vojsku,
ali navodi da ga je kralj igmund zarobio teko da mogu da odgovaraju istini. U onoj
zaslepljenosti, da je Tvrtka II stvarno zarobio, verovatno da ga igmund ne bi vodio u Budim
ve bi i njega zajedno sa ostalom vlastelom likvidirao. U svakom sluaju jedno vreme se Tvrtku
II gubi trag pa je blie istini da se on pred ugarskom navalom negde na vreme sklonio.
Kralj igmund je mogao da bude tek delimino zadovoljan sa onim to je do tada uspeo da uini.
Njegovi najtvri neprijatelji herceg Vuki i vojvode Hrani i Radenovi nisu bili slomljeni i
bilo je veliko pitanje da li su oni u sukobu pod Doborom uopte i uestvovali. Ipak najgore od
sve gospode je proao herceg Vuki budui da je najvie njegovih pristalica stradalo u ovim
sukobima tako da je i njegov poloaj sada bio znatno uzdrman. Sve se to veoma brzo osetilo
krajem 1408. godine kada su uz podrku svojih pristalica brae Radivojevia (vojvode ura i
kneza Vukia) na bosanski presto vraa kralj Ostoja.
To je sada vreme kada se uzdie porodica Radivojevia. Negde poetkom XIV veka pojavljuje
se njen rodonaelnik koji se zvao Bogavac. On je imao dva sina i to Mrdeu i Radivoja. Stariji
sin, Mrdea, bio je nemirnog duha i sklon nasilju. Zbog ubistva nekog mletakog trgovca doao
je u sukob sa banom Stjepanom II Kotromaniem. Izgleda da se iz tog sukoba uspeno izvukao,
ali je oko 1358. godine ipak ubijen. Drugi Bogavev sin, Radivoje, bio je oenjen enom ije je
ime Vlada i sa njom je imao dva sina, ura i Vukia. Oko 1390. godine Radivoje je umro.
Nasledio ga je sin ura, a 1390. godine spominje se u jednom dokumentu kralja Tvrtka I.
ura je imao rodbinske veze sa Kotromaniima budui da je bio oenjen unukom kralja Stefana
Dabie koja se zvala Vladika. Nakon smrti kralja Dabie braa su bila pristalice kraljice Jelene
(Grube). U samome poetku vladavine kralja Stefana Ostoje bili su njegovi protivnici, ali se
veoma brzo sa njime izmirili pa su ga pratili u progonstvu 1404. godine. Zna se da su sa kraljem
Ostojom boravili jedno vreme u Bobovcu. No, to im nije smetalo da i kod kralja Tvrtka II bude
rado vieni gosti pa se pouzdano zna da je vojvoda ura za njega obavio neke diplomatske
misije kod Ladislava Napuljskog. Ipak, braa su se na kraju pokazala kao pristalice kralja Ostoje
i njihova je osnovna zasluga da se tokom 1408. godine kralj Stefan Ostoja ponovo doepao

bosanskog prestola. Sve to je brau dovelo do stranog sukoba sa hercegom Hrvojem Vukiem,
a taj sukob e narednih godina da kulminira.

10. Ponovo kralj Stefan Ostoja (1409-1418)

Pobede koje je kralj igmund ostvario po Bosni u poslednje tri godine najvie su koristile
svrgnutom kralju Stefanu Ostoji. Jo od 1404. godine on je amio u Bobovcu i strpljivo ekao
svoju ansu. Ratni pohodi koje su Ugari preduzimali bili su uglavnom usmereni ka hercegu
Vukiu tako da je glavni teret pao na njega i njegove pristalice. Nakon stranog masakra koji su
doivele hercegove pristalice pod Doborom 1408. godine i njegova snaga je klonula. Bez
najveeg dela svojih vernih pratioca on je naglo izgubio svoj uticaj tako da je tu priliku iskoristio
svrgnuti kralj Stefan Ostoja i ponovo se vrati na bosanski presto. Odmah te godine (1408.) on
biva ponovo biran za kralja. Dubrovnik nije mnogo oklevao pa je nedugo nakon Ostojinog izbora
za kralja sa njime uspostavio diplomatske odnose i time ga faktiki priznao. Dodue, sve je to
bilo nekako oprezno i sa mnogo rezerve jer Ostojino uzdizanje za kralja je bilo jo uvek bez
dozvole i pristanka kralja igmunda.
Istovremeno sa izborom Ostoje za kralja izvren je novi raspored politikih snaga u Bosni.
Herceg Vuki je potisnut, a kako je pod Doborom stradao veliki broj bosanske vlastele (listom
Vukievih pristalica) to je na njihovo mesto dolo do tada mnogo onih koji su bili sasvim
nepoznati. Svakako najvei uticaj su ostvarila braa Radivojevi kojima je kralj Ostoja bezmerno
zahvalan. "Kada smo od Bosanaca bili prognani i boravili u nekom mestu zvanom Bobovac, te
smo njihovim nastojanjem i vernom slubom prema nama opet bili postavljeni u nae kraljevstvo,
kao onaj, kome dolikuje kraljevati" zahvaljuje im se kralj Ostoja u jednoj povelji. Naravno da
Radivojevii nisu propustili da ovu svoju pomo i bogati naplate pa im je kralj Ostoja darovao
mnoge teritorije od kojih su neke oduzete od do tada neprikosnovenog hercega Hrvoja. Ono to
je bitno jeste da se uz Ostoju poeo pojavljivati i njegov sin Stjepan (kasniji kralj Stefan Ostoji).
Najvei problem u to vreme za kralja Ostoju bio je ugarski kralj igmund koji nikako nije
odobravao upravo izvedenu promenu kralja u Bosni. U to vreme je bilo sasvim jasno da kralj
igmund nema nameru da na bosanskom prestolu dri i jednoga Kotromania ve da eli da se
sam krunie za bosanskog kralja. U jednoj povelji knezu Nelipcu iz 1408. godine on to sasvim
jasno kae: "te se obavezao, da e, kada se (igmund) okrunimo krunom reenoga bosanskoga
kraljevstva, kao to je nekada kralj Tvrtko kraljevao, ubudue uvek verno i po nareenju naem i
naih naslednika sluiti kao i ostali podanici ugarske krune". Za kralja Ostoju je tada bio
poseban problem to to su mnogi bosanski velikai postepeno prelazili na stranu kralj igmunda.
Tako je uinio i herceg Vuki. Njegov prelaz na stranu kralja igmunda je bio veoma
dramatian, ali sasvim oigledan primer kako se sklapaju politiki sporazumi i izmeu najveih
neprijatelja. Evo kako je to bilo.
Krajem 1408. godine u Budimu je kralj igmund slavio roenje svoje erke Elizabete (kasnije
ugarske kraljice). Usred slavlja, nenajavljen, iznenada se pojavio herceg Vuki. Kralj igmund
se nije mnogo iznenadio, ili se barem pretvarao tako, ve je hercega primio izuzetno lepo i
potvrdio ga u svim dotadanjim zvanjima i naslovima. Oigledno mu nije smetalo to to je
veinu titula herceg Vuki dobio od njegovog (igmundovog) ljutog neprijatelja, Ladislava
Napuljskog. Ni to nije bilo sve. Izgledalo je kao da igmundova milost nema granica pa je

hercega izabrao za kuma svoje erke i uvrstio u vitezove zmajeva reda koji je tada formiran. Sve
u svemu bio je to doek, ali i politiki uspeh o kojem herceg Vuki, posle toliko godina
neprijateljstva sa kraljem igmundom, nije mogao ni da sanja. Osim hercega Vukia bio je tu i
vojvoda Sandalj Hrani koji je takoe priznao kralja igmunda za svoga gospodara, ali nije
uspeo da izmami toliku milost kao to je to uspeo herceg.
Sa ovim razvojem dogaaja kralj igmund je bio izuzetno zadovoljan i on o tome ne proputa da
obavesti Trogir: "Ne sumnjamo da ste uli, da je ugovoren mir, savez i sloga izmeu nas i
gospodina Hrvoja hercega splitskoga i itavog naeg kraljevstva bosanskoga". U tome momentu
on je pomalo precenio znaaj toga to su mu prili herceg Vuki i vojvoda Sandalj Hrani
verovatno oekujui da e nakon toga dalmatinski gradovi i cela Bosna da mu kao zrela kruka
padnu u krilo. Njegova raunica se pokazala tek kao delimino tana jer su ga Trogir, Nin i
ibenik zaista priznali za gospodara odbacujui vlast Ladislava Napuljskog. Meutim, Zadar,
Novigrad, Vrana i ostrvo Pag su ostali izvan njegovog dometa ne elei da uju za ugarsku vlast.
Osim toga u Bosni je ovaj preokret u ponaanjima hercega Vukia i vojvode Hrania u najveoj
meri iskoristio kralj Ostoja. Jo vie je uvrstio svoj poloaj u Bosni jer oigledno je da Bosanci
nisu nikako eleli da idu pod ugarsku vlast. Videvi sve to i vojvoda Sandalj Hrani se
predomislio i tokom 1409. godine napustio je kralja igmunda pa ponovo priao kralju Ostoji.
Skoro sva bosanska vlastela "rusaga bosanskoga opet htee i poljubie gospodina kralja Ostoju
za svoga gospodina" kau Dubrovani u jednom pismu.
Sada je nakon svega mogao kralj igmund da sabere ta je sve uspeo da dobije, a ta da izgubi.
Bilo je sasvim jasno da su njegovi vojni pohodi u Bosnu doneli nekoliko lepih pobeda, ali sve
ono to je dobio na vojnom polju sada je gubio politiki. On se veoma obradovao kada mu je
priao herceg Vuki mislei da e preko njega lake zadobiti dalmatinske gradove i Bosnu. U
praksi to se pokazalo potpuno obrnuto. Tek je sada mogao da vidi, ali oseti koja je bila greka to
to je onako divljaki masakrirao toliku bosansku vlastelu pod Doborom. Mnogobrojna njihova
rodbina je gorela od elje za osvetom, pa nije ni udo to se bosanska gospoda sada sasvim
priklonila kralju Ostoji videvi u njemu borca protiv Ugarske. igmundov uspeh sa
dalmatinskim gradovima je bio tek polovian, a ono to je najgore u svemu bili su upravo
pregovori koje je zapoeo Ladislav Napuljski sa Venecijom. Uvidevi da mu dalmatinski gradovi
donose samo neprilike, Ladislav Napuljski je jednostavno gradove Zadar sa Novigradom,
Vranom i ostrvom Pagom i sva ostala prava na Dalmaciju prodao Veneciji (jul 1409. godine).
Sada je kralj igmund dobio mnogo ozbiljnijeg protivnika (Veneciju) od onoga kojeg je do tada
imao (Ladislava Napuljskog).
Sve ga je to izazvalo da ostvari jo jedan vojni pohod na Bosnu. U martu 1410. godine krenula je
ugarska vojna armada na Bosnu, a napad je iao iz vie pravaca. Uspeha je bilo, mada je ratna
srea bila promenljiva budui da su Bosance pomagali Turci. Kako je sve ilo dosta traljavo
tokom septembra u Bosnu je stigao i kralj igmund. Tada je izgleda postignuto neko pomirenje i
utanaeno je da se igmund krunie za kralja Srbije i Bosne. Meutim, sve to Bosanci nisu
shvatali mnogo ozbiljno i shodno tome nisu ni potovali taj dogovor pa je ugarski pohod morao
da bude ponovljen naredne godine (1411.). Sada je kralju igmundu ve bilo svega dosta pa je
vrsto odluio da se krunie za bosanskog kralja i da time sve to jednom za sva vremena okona.
To je sada uplailo kralja Ostoju jer bi krunisanjem igmunda za kralja u Bosni bilo dva kralja.
Takva situacija bi izazvala podele meu bosanskom vlastelom, a zatim i rat sa igmundom, koji

on (kralj Ostoja) nema anse da dobije. Krajnji rezultat bi bio da ponovo on (kralj Ostoja) bude
zbaen sa bosanskog prestola. elei da se po svaku cenu izvue kralj Ostoja, koji i inae po
pitanjima svoje vlasti nije imao mnogo skrupula, se prikloni igmundu i prizna ga za gospodara.
Time je igmund bio sasvim zadovoljan i odustane od krunisanja pa Ostoju prizna kao
bosanskog kralja. No, da bi Bosnu konano i do kraja umirio igmund je iz njenog sastava
izdvojio Usoru i Soli i direktno ih pripojio Ugarskoj. U Usoru je postavio Ivan Gorjanskog dok
je Soli dobio Ivan Morovi. Grad Srebrenicu je takoe oduzeo i poklonio je despotu Stefanu
Lazareviu, to Bosanci nikada nisu mogli da prebole. Od tada pa nadalje to e biti kamen
smutnje izmeu Bosne i Srbije.
Na kraju, kralj Ostoja je mogao da bude ipak zadovoljan, barem to se tie svoje line vlasti.
Uprkos brojnim porazima koje je imao u sudarima sa ugarskom vojskom sauvao je bosansku
krunu, a imao je pod svojom linom vlau gornju Bosnu i Hum sa Trebinjem i Podrinjem.
Veliki teritorijalni komadi su otkinuti od Bosne, ali kralj igmund ipak nije iao do kraja i sruio
kralja Ostoju, mada je u tom momentu to mogao.
U prolee 1412. godine u Budimu je odrana sveanost povodom izmirenja kralja igmunda sa
poljskim kraljem Vladislavom Jagjelom. U sviti koja je pratila kralja igmunda nalazili su se svi
njegovi istaknutiji vazali. Meu njima posebna mesta su zauzimali despot Stefan Lazarevi,
bosanski kralj Stefan Ostoja, vojvoda Sandalj Hrani, knez Pavle Radenovi i herceg Hrvoje
Vuki. Nekako od toga vremena i vojvoda Sandalj Hrani postepeno biva pridobijen od
igmunda i postaje njegov verni vazal. Ulogu u tome je sigurno odigrao despot Stefan Lazarevi
za iju je sestru Sandalj Hrani bio oenjen. To je sve dovelo do toga da je vojvoda Hrani poeo
da vojno pomae despota Stefana u okrajima sa Musom, jednim od pretendenata na sultanski
presto. "Despotu je doao u pomo iz Bosne Sandalj Hrani i vojvoda Petar s mnogo vojnika, a
iz Ugarske mu je isto tako doao u pomo Ivani Morovi" (Mavro Orbin). U to vreme despot
Stefan je aktivno uestvovao u graanskom ratu u Turskoj pomaui Musinog brata Mehmeda, a
ta pomo je rezultovala velikom bitkom kod amorlua pod planinom Vitoem gde je Musa bio
ubijen. Upravo u toj bitci uestvovali su i vojni odredi koje je poslao vojvoda Hrani.
To to je vojvoda Sandalj Hrani ratovao po Srbiji iskoristio je herceg Vuki i sa svojom
vojskom provalio u zemlje vojvode Hrania i strano ih popalio i opljakao. U to vreme kralj
igmund je bio odsutan iz zemlje (od 1412. godine pa do 1419. godine) to je bila idealna prilika
da se herceg Vuki kod njega optui osim za ovaj upad i za jo mnogo ega. Bilo je mnogo onih
koji su ga optuili elei da mu se na taj nain osvete. Od svih optubi najstranije je bilo jedno
pismo koje je jasno govorilo da herceg Vuki odrava veze sa Turcima i da ih je pozivao da
napadnu na zemlje kralja igmunda. To je ovome bilo dovoljno da bez proveravanja poveruje u
tanost svega onoga to se prebacivalo hercegu Vukiu i da ga proglasi izdajnikom. Odmah
potom naredio je svojim vojskovoama da napadnu na hercegove zemlje. O tome kralj igmund
pie: "ipak je taj Hrvoje, zaboravivi na svoje obeanje, pa ak i na dobroinstva njemu od nas
pokazana, obnovio svoje staro zlo i odmetnitvo, po kojem je jo prije nama i naoj svetoj kruni
tetio i sa nevernim Turcima urovao, te ih na propast naih kraljevina i itavog hrianstva
pozivao. I sada opet iznova pokuava dovesti Turke i ete drugih varvarskih naroda, kako sam
saznao iz verodostojnog izvetaja i takoe glavom se osvedoio, poto su zarobili nekog
slubenika njegova i kod njega nali pismo Hrvojevo. kojim je pozivao Turke da provale u naa
kraljevstva".

Split je to odmah iskoristio i ve tokom juna 1413. godine javlja igmundu da su odbacili
hercegovu vlast i priznali njegovu (igmundovu). "Da su prolih dana Spliani hrabro oteli
pokornosti i jarmu hercega Hrvoja, kome su ve dugo bili podloni, te su se dali pod okrilje
vaeg velianstva" belee Dubrovaki arhivi. Osim toga kralj igmund je razdelio povelje po
kojima daje svojim vazalima ostale hercegove posede. Ti posedi su jo uvek bili pod
hercegovom vlau, ali sada je on izgubio pravni osnov za njihovo dranje. Drugim reima, kralj
igmund je ozakonio jagmu za hercegovim zemljama.
Uskoro su poeli napadi na zemlje hercega Hrvoja. On se branio orujem, ali isto tako je
pokuavao da se pred kralje igmundom opravda za one optube koje su ga teretile i pretile da
ga upropaste. Pokuao je da se pozove i na stare zasluge: "znajte dalje da sam lan Zmajevog
reda, a po pismenim ustanovama toga reda ne sme se ni jedan lan osuditi bez saveta, znanja i
suda ostalih lanova. Setite se za ljubav svetoga Ivana da sam vam kum". Istovremeno koristi
priliku da pripreti sa izazivanjem skandala na stranim dvorovima: "Ako ipak kralj svim ovim
mojim navodima, obeanjima i obavezama, a i mojim molbama ne bi hteo pravdi za volju
udovoljiti, neka mi ne zameri ni u greh upie, ako svim hrianskim vladarima objavim i
razloim zadana mi i neodrana obeanja, obaveze i veru."
Meutim, ma koliko veta, ova odbrana nije imala mnogo prilike da bude usvojena iako je bila
dobrim delom ak i istinita. Pitanje je da li bi u tom momentu iko bio u stanju da zaustavi ono to
se spremalo. Hercegove zemlje koje je kralj igmund njemu oduzeo, a onda drugim velikaima i
gradovima podelio bile su suvie veliki mamac da bi se sada uopte neto moglo preduzeti. Niko
nije eleo da ispusti svoj deo plena pa su se optube protiv hercega Vukia, mnoge i izmiljene,
samo gomilale. Sada je i on uvideo da na ugarskom dvoru vie nema emu da se nada, pa se
stoga obratio onome ko mu je bio na raspolaganju. To su bili najvei neprijatelji kralja
igmunda, Venecija i Turci, koji sigurno nee odbiti da mu pomognu makar i samo zato da
napakoste igmundu.
Dakle, uvidevi da sa kraljem igmundom nema pomirenja herceg Vuki se obratio najpre
Veneciji traei od njih vojnu pomo. Njegovo je poslanstvo dva puta putovalo u Veneciju, ali to
je bilo sve uzalud. Kada se uverio oni nemaju nameru da se meaju u ovaj sukob, tada su ve
imali neke svoje aranmane sa Ugarskom, zamoli od njih da barem posreduju izmeu njega i
kralja igmunda.
Ako ve Venecija nije htela da pomogne tu su bili Turci koji su spremno poslali hercegu neke
svoje odrede kao pomo. Koliko je njih stvarno bilo ostaje tajna, mada se u jednom od pisama
Veneciji hvali herceg kako mu je turski sultan obeao pomo od 30.000 vojnika. Turci su doli u
Bosnu tek onda kada je herceg Vuki poslao jednog svoga slubenika koji je u maju 1414.
godine doveo brojni odred turaka. Odred je bio toliko velik da se mogao podeliti u tri odvojene
celine koje su samostalno delovale. Koliko su bili jaki vidi se iz toga da se pred njihovom
snagom vojvoda Sandalj Hrani morao povui, a jedan je turski odred stigao pljakajui ak do
Zagreba. "Spomenuti Turci povratie se iz onih strana u Bosni sa plenom, te poslae plen iz
Bosne kui svojoj, a sami ostadoe sve dosad u Bosni" piu Dubrovani ugarskoj kraljici Barbari
tokom avgusta meseca. U to vreme turska plima je ve jenjavala i oni su se sa svojim plenom
postepeno povlaili. Meutim, dolazili su i drugi odredi privueni mogunou relativno lake
pljake.

Sa jednim od takvih odreda odjednom se u Bosni pojavio bivi kralj Tvrtko II. Sasvim je izvesno
da je glavnu ulogu u njegovom dovoenju u Bosnu odigrao herceg Vuki verovatno oekujui
da e tako uspeti da dobar deo vlastele odvoji od kralja Ostoje. U svakom sluaju Turci su bili
toliko jaki da je bosanski otpor postepeno poeo da jenjava. Jedan deo vlastele je na kraju ipak
preao na Tvrtkovu stranu, ali sve je to jo uvek bilo malo da bi se kralj Ostoja mogao slomiti.
Obe strane su bile u tome momentu podjednako jake. Kralj Ostoja se zatvorio po tvravama iz
kojih nije mogao da izae, ali ni Turci nisu mogli da ih zauzmu. Vojvoda Sandalj je postepeno
odustao od aktivnog otpora i sa velikim poklonima drao Turke na odstojanju. "Kralj Ostoja
boravi u svojim tvravama, te se ne usuuje nikako poverovati Turcima. Vojvoda Sandalj dobro
se ponaa prema vaemu velianstvu, otimajui se Turcima sa velikim poklonima" piu
Dubrovani ugarskom kralju igmundu.
Uvidevi da Bosanci nemaju snage, a ni volje da se vie uputaju u borbe sa Turcima odlui kralj
igmund da stvar uzme u svoje ruke. Poetkom 1415. godine poela se sakupljati velika vojska
koju su vodili poznata imena kao to su Ivan Gorjanski, Ivan Morovi, Pavle upor. Ono to je
indikativno jeste da meu njima nije bilo bosanskih velikaa. Razlog je bio u tome to je u Bosnu
stigla i jedna veoma jaka grupa Turaka koju je vodio Isak beg, pa se veina bosanske vlastele,
procenjujui da su Turci jai, pridruila njima. Ugarske vojskovoe su dobro osetile da e se
morati boriti ne samo protiv Turaka ve i protiv ponovno ujedinjenih Bosanaca. Stoga Ivan
Morovi pokuava da utie na kralja igmunda javljajui mu "kako je itava Bosna sada protiv
Ugarske i da se Sandalj izmirio sa Hrvojem i da je turski car potvrdio im za kralja Ostoju, pa je
opravdano plaiti se da e Ugarska izgubiti ne samo Bosnu, nego i Srbiju, ...". Po svemu sudei
sve je to bila istina i upravo ova ugarska akcija je doprinela tome da Bosanci izmeu sebe
ponovo pronau koliko-toliko zajedniki jezik.
Prva njihova zajednika akcija je trebala da bude otimanje grada Srebrenice od despota Stefana
Lazarevia. Ovaj bogati grad je pre nekoliko godina kralj igmund oteo Bosancima i poklonio
ga despotu Stefanu. Bosanci to nikada nisu preboleli pa su mislili da je ovo dobar trenutak da se
grad povrati. Tokom 1415. godine na stanku bosanske vlastele doneta je odluka da se krene u
akciju. Meutim, naredni dogaaji e da ometu ovaj napad tako da e ga tek kralj Tvrtko II, kada
proe vie od deset godina od ovoga stanka, pokuati realizovati.
Tokom jula 1415. godine u Lavi dolo je do sudara ugarske i turske vojske. Bosanci su
pomagali tursku vojsku i izgleda ak odigrali odluujuu ulogu pri velikoj turskoj pobedi.
"Bosanci koji su bili u Hrvojevoj vojsci, videi da su slabiji, pribegoe svom starom lukavstvu.
Kada je, naime, pobeda (kako se ita u ugarskoj hronici) ve skoro bila na ugarskoj strani, neki
Bosanci su se hitro popeli na jedno brdo i stali na sav glas vikati da Ugri bee. To je izazvalo
veliku pometnju meu Ugrima. I mada su se lavovski borili, ipak, kad su uli te glasove, i samu
su u njih poverovali, i veina ih je poela beati. Zbog toga je Bosancima uspelo da naprave
meu njima veliki pokolj i da se vrate kui s velikim plenom" (Mavro Orbin). Naravno da je ovo
preterivanje i na neki nain pravdanje za ono to se desilo na bojnom polju.
Ugarski je poraz bio tako temeljan da je veina njihovih vojskovoa pala u tursko zarobljenitvo,
ali veina se uspela uz bogat otkup osloboditi. Jedini koji je stradao bio je Pavle upor kome se
herceg Vuki na veoma udan, ali isto tako i svirep nain osvetio. "Sa svoje strane, Hrvoje je
zadrao kod sebe Ivana, brata Mikleua Naderpana, kao i Pavla upora. Naredio je da se

upor zaije u goveu kou, te mu se stao podrugivati i govoriti: Vi koji ste u ljudskoj podobi
podraavali glas goveda dozvolite sada da taj glas dobije svoj pravi lik. I tako zaivenog udavio
ga je u reci" (Mavro Orbin).
Rezultat ove bitke je bio mnogostran. Kralj igmund je sada u potpunosti izbaen iz Bosne i od
tada on vie nee prei reku Savu. Herceg Vuki je napravio straan zloin dovevi Turke u
Bosnu jer oni se iz Bosne vie nikada nee povui i njihov uticaj e ostati trajan. Sitni razlozi
nekih njegovih linih osveta uveli su hercega u ono to nije smeo ni pod kojim uslovima uraditi.
On se preko Turaka uspeo osvetiti svojim protivnicima, ali Bosne nije zadobio jer su Turci za
sebe uzeli sve osim Zapadne Bosne koju su prepustili hercegu. Bila je to suvie velika cena za
ono to se tada dobilo. S druge strane, Turci su dobili idealnu bazu za daljnje poduhvate pa su to
odmah i iskoristili uputivi se duboko u Hrvatsku doprevi sve do Celja u tajerskoj. "Bosanski
vojvoda Hrvoje uao je radi zavisti Hrvata i radi bana Pavla sa Turcima u donje strane
Hrvatske, i to je bila prva provala Turaka u Hrvatsku" pie hroniar Tomai.
Odmah nakon svega ovoga, opti mete iskoristio je kralj Ostoja ne bi li naplatio stare raune.
Prvi koji je to morao da iskusi bio je vojvoda Pavle Radenovi koji je muki ubijen, a
organizatori svega su bili kralj Ostoja i vojvoda Sandalj Hrani. O tome je pisao Ivan Gunduli,
dubrovaki poslanik: "Jutros rano otiao je kralj Ostoja sa svojim sinom jaui u ravnicu. Sa
njima je bio knez Pavle Radenovi i njegov sin Petar, vojvoda Sandalj i vojvoda Vukmir
Zlatonosovi, upan Dragia Dinjii, knez Vuk Hrani i vojvoda Pavle Klei. Ja ostadoh kod
kue, da napiem neka pisma, kad odmah doe k meni sluga kneza Pavla Radenovia. Odmah se
digoh i uzjaih konja i pooh za njima. Stigao sam ih negde kod Sutjeske. Kad sam jaio sa
vojvodom Sandaljem, porui on vojvodi Vukmiru: Gledajte da mi doete ili u ja doi vama.
Odmah mu doe Vukmir i sa njim je dugo razgovarao. Kad smo bili blizu mesta, koje se zove
Parena Poljana, tamo vojvoda Sandalj izvue sablju, a za njim uine isto svi njegovi ljudi. U taj
mah dade kralj Ostoja sa nekim velmoama svezati kneza Petra (sina Pavla Radenovia) i
odvesti ga u Bobovac, a vojvoda Vukmir povue natrag kneza Pavla, mada sam ga ja molio da
ne bude krvi meu njima. Meni se sve to inilo kao deja igra, jer meu njima nije bilo nikakvih
svaa. Kada je odjednom knez Pavle poeo beati, ja sam pomislio da e ga zbog toga svezati.
Meutim tada doe knez Vuk i neko od Sandaljevih ljudi odrubi mu glavu; drugi opet odrubi
glavu knezu Pavlu i on padne mrtav"
Objanjene za ovaj grozan in poslaniku Gunduliu dao je lino vojvoda Sandalj Hrani: "Jesi li
se nadao da e ovo videti? Eto, po milosti bojoj ja inim i vrim pravdu, kako inite i vi
gospoda dubrovaka, jer ko izda Dubrovnik, gubi glavu. Tako i ja inim sa drugim nevernim
Bosancima". Na kraju Gunduli zakljuuje svoje pismo sa razmiljanjima: "Gospodo, po mom
miljenju u ovoj stvari niko nije imao udela osim Sandalja i kralja Ostoje, ..". U ovoj krvavoj
politikoj igri velike koriste je izvukao vojvoda Vukmir Zlatonosovi i to iskljuivo zato to nije
od samoga poetka bio uvuen u zaveru. On je tek to jutro bio obaveten o nameri da se vojvoda
Pavle Radenovi ubije, a kako se kolebao da li da u tu zaveru ue, bude mu ponueno Grad
Olovo. Takvu ponudu nije mogao da odbije.
Vojvoda Pavle Radenovi je imao dva sina i to Petra, kojeg je kralj Ostoja zarobio, i Radoslava.
Petar je bio uhvaen i prisustvovao je oevom ubistvu, a njemu je bila namenjena ne manja
grozna sudbina. Trebao je biti oslepljen i utamnien, ali na neki nain uspeo se osloboditi

tamnice. Nakon toga je sa bratom poeo da trai osvetu sa smrt oca, vojvode Pavla. Od tada ova
porodica nosi ime Pavlovia i uglavnom je tako i poznata u istoriji. I oni su, poput hercega
Vukia, kao pomo dozvali Turke. Opet su poeli okraji po Humu, Trebinju pa ak i po
Podrinju i gornjoj Bosni. U svim tim udarima na naroitoj su meti bile zemlje vojvode Sandalja
kojeg su Pavlovii smatrali glavnim vinovnikom oevog ubistva.
Herceg Hrvoje Vuki nije uzimao uea u svim ovim dogaajima verovatno zbog toga to je
tada bio veoma bolestan, a u aprilu 1416. godine je i umro. Iza sebe nije ostavio naslednika
sposobnog da odbrani oevo delo. Hercegov sin Bala nije uspeo da zadri ni jedno jedino
imanje u Hrvatskoj i Dalmaciji ve samo ona koja je imao u Bosni.
Ubistvo vojvode Pavla Radenovia izazvalo je jo jednu nenadanu svau i to u okviru kraljeve
porodice. Pri organizovanju vojvodinog ubistva o tome kralj verovatno da nije ni razmiljao, ali
to e mu na kraju ipak doneti dosta nevolja. ena kralja Ostoje, Kujava, bila je bliska roakinja
ubijenog vojvode Pavla, a kako je kralj Ostoja bio organizator svega toga, to je trpeo njena stalna
prebacivanja. Kada mu je to dosadilo on ju je jednostavno oterao i oenio udovicu hercega
Vukia, koja se zvala Jelena iz roda Nelipia (leto 1416.). Zahvaljujui ovoj enidbi kralj
Ostoja se uspeo doepati na veoma lak nain velikog dela teritorija koje su ostale iz pokojnog
hercega Vukia. Meutim, kraljica Kujava nije tek tako lako mogla da preboli to to je
odjednom na tako drastian nain oterana. To pogotovo nije bilo pravo sinu kralja Ostoje i
kraljice Kujave, koji se zvao Stefan (kasnije kralj Stefan Ostoji) i koji se sigurno poeo bojati
da bi ovim razvodom i njegova prava na bosansku krunu mogla biti dovedena u pitanje. Postoje
neke indicije da je bilo i pobune sa njegove strane, ali da je to sve zavreno njegovim
pomirenjem sa ocem.
Sada je u Bosni vladao strahovit haos i u jesen 1416. godine Dubrovani piu ugarskoj kraljici
Barbari: "Bosna je potpuno opustoena, a vlastela pripremaju meusobnu propast". Taj haos je
bio toliki da je ak poeo smetati i Turcima. Zbog toga je sultan Mehmed I reio da sve to
presee na jedan drastian nain i to tako da uhapsi kralja Ostoju i kneza Dinjiia. Oigledno je
njih smatrao za glavne vinovnike celog ovog zla. No, ova dvojica su to nekako doznali i na
vreme uspeli da pobegnu."Meu bosanskim velikaima planulo je veliko i smrtno neprijateljstvo
zbog smrti pokojnog kneza Pavla. Zato je sultan Mehmed I poslao svoja dva poslanika kod
pomenutih velikaa ne bi li ih meusobno izmirili. Zbog toga je zakazan sastanak svih velmoa,
koji na kraju nije imao uspeha, jer velikai jedan drugome ne veruju. Govori se, da je na
spomenutom stanku bilo dogovoreno da se kralj Ostoja i knez Dragia Dinjii zarobe i sveu.
Kad su to kralj Ostoja i knez Dragia doznali, pobegli su sledee noi sa stanka i zato je i sada
bosansko kraljevstvo u najveem trvenju u rasulu.." piu Dubrovani kralju igmundu.
Nedugo potom i sultan Mehmed I je izgubio interesovanje za Bosnu jer se bavio graanskim
ratom u Turskoj. "Za sada nema nikakve turske vojske ni u Bosni ni u Rakoj, jer je turski car
morao poi u Solun protiv svog brata" piu Dubrovani krajem 1416. godine. Svu tu zbunjenost i
haos na kraju je najbolje iskoristio kralj Ostoja postepeno lomei svoje protivnike. Vojvoda
Sandalj vie nije imao skoro bilo kakvog znaaja jer mu je graanski rat, naroito u poslednjih
par godina, odneo skoro sve teritorije. S druge strane, uspeo je kralj Ostoja da se na neki
nepoznat nain izmiri sa sinovima pokojnog vojvode Pavla Radenovia. ta je bio razlog da se
Pavlovii izmire sa ubicom svoga oca ostaje tajna. inilo se da je kralj Ostoja konano uspeo da

slomi sve oblasne gospodare i da mu treba jo malo pa da postigne potpunu vlast nad delovima
Bosne koje nisu drali Turci kada iznenada u septembru 1418. godine umre.

11. Kralj Stefan Ostoji (1418-1421)

Odmah nakon smrti kralja Ostoje za novoga kralja je izabran njegovi sin Stefan. Po svemu
sudei nekih velikih neprilika i nedoumica oko linosti novoga kralja nije bilo i to uglavnom
zbog toga to su uz novoga kralja vrsto stajao Petar Pavlovi i knez Dragia Dinjii, dok je
vojvoda Sandalj Hrani bio potisnut potpuno u drugi plan. To to je Stefan Ostoji izabran za
novoga kralja dalo je njegovoj majci, kraljici Kujavi, koju je na nedostojan nain oterao kralj
Ostoja, priliku da se osveti Jeleni Nelipac, eni zbog koje ju je mu (kralj Ostoja) oterao.
Dodue, ni Jelena Nelipac nije sedela skrtenih ruku pa su u sukobe ove dve ene bile uvuene i
neke plemike porodice. Tokom leta 1419. godine ovaj je sukob okonan tako to je Jelena
Nelipac baena u tamnicu, a to je izazvalo i mali skandal kod Dubrovnika gde Malo Vee
zakljuuje sa bolom u dui "da je gospoa Jelena zatvorena". Jelena je umrla tokom 1422.
godine, a o nainu smrti moe se spekulisati i najverovatnije da je kraljica Kujava dala da se ona
ubije. I inae uloga kraljice Kujave je u prvo doba velika jer ova ena vlada skoro ravnopravno
sa sinom.
Sama situacija u kojoj se nalazio kralj Stefan Ostoji nije bila ni malo dobra. Turci ga nisu
marili, dok je sa kraljem igmundom bio u otvorenom sukobu. To neprijateljstvo sa ugarskim
kraljem bilo je verovatno presudno kada je donosio odluku da se 1419. godine uplete u rat
izmeu Ugarske i Venecije i to kao ugarski protivnik. No, njegovo uee je vie bile
demonstracija i to najvie zato da bi "napadno" dokazao da je mletaki prijatelj. Cilj svega je bio
u tome da od Venecije dobije nekoliko galija sa kojima bi mogao da napada na sa morske strane
na posede vojvode Sandalja Hrania. Venecija je sasvim jasno osetila da je kralj Stefan Ostoji
suvie slab partner da bi se sa njime uputala u bilo ta ozbiljnije tako da su zapoeti pregovori o
savezu veoma brzo obustavljeni.
Glavna nevolja je naletela od Turaka i to odmah u januaru 1420. godine. Na poziv vojvode
Sandalja Hrania oni pod vostvom Isak bega napadaju na one teritorije koje je drao kralj
Stefan Ostoji i vojvoda Petar Pavlovi. Ovaj put situacija je bila veoma ozbiljna, a turski napad
je imao krajnji cilj ne samo pljaku ve i unitenje protivnika vojvode Sandalja Hrania. "A to
piete za kneza Petra, na mu je grad uvek otvoren, ako bi bila takva nevolja da pred Turcima
moraju beati, mi smo zato i pisali gospodinu knezu Petru i Ljubii Bogdaniu i njegovima, da
je Dubrovnik uvek otvoren bio i jeste.." obeavaju Dubrovani u jednom pismu utoite za
vojvodu Petra Pavlovia. Vojno je vojvoda Pavlovi bio sasvim potisnut od Turaka i ljudi
vojvode Sandalja Hrania, ali jo uvek je oklevao da iskoristi ovu ponudu Dubrovnika verovatno
oekujui neki preokret. To njegovo oklevanje ga je na kraju i kotalo glave. U jednoj bitci sa
Turcima on pogine, a vojvoda Sandalj Hrani se o tome hvali: "kada se Petar Pavlovi izneviri
caru sultanu, i ubi ga Isak carev vojevoda s carevom vojskom".
Tako je pala vlast porodice Pavlovi, a tu je priliku iskoristio vojvoda Hrani da svoju vlast
proiri na najvei deo njihovog zemljita. Meutim, vojvoda je bio u potpunoj zavisnosti od
Turaka, ak u tolikoj da to i sam priznaje kada navodi da sve svoje zemlje dri jedino "milou i
darom bojim i velikoga cara sultana Mehomet-bega...zapisano i utvreno vojevodom Isakom".

To je rezultovalo mnogobrojnim ponienjima u njegovom odnosu prema Isak begu, koji je u

sutini bio pravi gospodar Bosne. Vrhunac ponienja koje je stari vojvoda doiveo od turaka bilo
je onda kada je poklonio Dubrovniku grad Soko. Turci nisu bili ovim zadovoljni pa su od
vojvode zatraili da ovaj grad od Dubrovnika to prije povrati inae e oni (Turci) da upadnu u
njegove (vojvodine) zemlje. ta je drugo ostalo vojvodi Hraniu ve da zamoli Dubrovane da
mu vrate ono to im je nedavno poklonio. "Vojvoda trai natrag tvru Sokol, jer ga sultan
optuuje da je tvru da ljudima podlonim Ugrima, naime Dubrovanima, i zato je sultan
naredio Ishaku Turinu da pohara Dubrovaki kotar" piu o tome Dubrovani. Na kraju je
vojvoda Hrani morao oruanim putem da uzme Soko.
Nekako u to vreme, prolee 1420. godine, u Bosni se opet pojavljuje kralj Tvrtko II i sa sobom
donosi nove nemire. Ve u kasno leto kralj Stefan Ostoji kao da ostaje bez pristalica jer kralj
Tvrtko II se nalazi u Podvisokom okruen sa mnogobrojnom vlastelom meu kojima su
najistaknutiji Zlatonosovii, Dinjiii, Radivojevii, Mirkovii, Kleii i svi oni koji su do pre
par meseci bili uz kralja Stefana Ostojia. Tvrtko II se tada potpisuje na povelje sa "Bogom
postavljeni kralj Tvrtko Tvrtkovi, milostiju bojom kralj Bosni i k tomu". Po svemu sudei tada
je odran stanak bosanske vlastele i kralj Stefan Ostoji je svrgnut dok je Tvrtko II ponovo
proglaen za bosanskog kralja. Njegova je snaga u odnosu na snagu kralja Stefana Ostojia
neprestano rasla tim vie to ga je od samoga poetka podravao vojvoda Sandalj Hrani, a
ovoga opet Turci. Jedini koji je stajao uz kralja Stefana Ostojia bio je vojvoda Radoslav
Pavlovi. No, sve je bilo gotovo onda kada je izmeu vojvode Hrania i vojvode Radoslava
Pavlovia dolo pomirenje (tokom oktobra 1420.). Sada je to moglo da znai da i Pavlovii
naputaju kralja Stefana Ostojia. Ve u novembru te godine knez Radoslav Pavlovi naziva
kralja Stefana Ostojia "bivim kraljem". Bilo je oigledno da je kralj Stefan Ostoji izgubio i
poslednje svoje pristalice.
Meutim, na neki udan nain kralj Stefan Ostoji se jo uvek odravao u Bosni, mada sa sve
manjim brojem pristalica, pa se njegovo ime pronalazi u jo nekoliko dokumenata. U aprilu
1421. godine on ak u Veneciju alje svoga pregovaraa i oni ga (iako ve je tog momenta on
ve bivi kralja) prihvataju za ozbiljnog partnera, to znai da se njegova snaga jo uvek nije
istopila. No, to je bilo poslednje o njemu to se sigurno zna. Te godine on nestaje iz svih
dokumenata pa je pretpostavka da je tada i umro.

12. Ponovo kralj Tvrtko II Tvrtkovi (1421-1443)

U prolee 1420. godine Tvrtko II je bio izabran za bosanskog kralja, a u jesen 1421. godine se
krunisao. Od samoga poetka sa Dubrovnikom odravao je dobre odnose i to je bio razlog to su
ga Dubrovani pozivali da ih poseti: "A da vam jo vie moemo pokazati dobru volju i pravu
ljubav, koja vlada i vlastela dubrovaka u srcu gaje prema vama, mole vas da kao dragoga
gospodina i dobroga starog prijatelja, da izvolite doi u Dubrovnik, vau i vaih predaka kuu, i
da se veselimo zajedno sa vaim velianstvom i da se setite dobre uspomene na gospou
Jelisavetu vau prababu, vaega dedu gospodina Vladislava, i bana Stjepana, vaega strica, i
svetlog vladara kralja Tvrtka". Iz nekog razloga kralj Tvrtko II nije prihvatio ovu ponudu i nije
dolazio u Dubrovnik, a najverovatnije stoga to se bojao kuge koja je tada besnela po Republici.

Sa Venecijom su odnosi Tvrtka II bili jo i bolji. Oni su ak toliko uznapredovali da je Venecija

bila umeana i oko Tvrtkovih nastojanja da se oeni sa jednom princezom iz italijanske porodice
Malatesta. Delimino i zato Tvrtko II je poetkom 1423. godine sa njima sklopio savez koji je
bio usmeren protiv kneza Nelipca. Ovaj savez nije bio ba rado prihvaen od strane bosanske
vlastele pa je i to bio razlog zbog ega on nikada nije bio sproveden u delo. Osim toga, u
samome jeku priprema za pohod, Turci su upali u Bosnu pa je kralj Tvrtko II imao prea posla.
Svi ovi pregovori koje je kralj Tvrtko II imao sa Venecijom nisu ni u kom sluaju odgovarali
Dubrovniku. Kod Dubrovana je postojao stalni strah od ambicija koje su dolazile iz Venecije i
koje su bile u suprotnosti sa dubrovakim interesima pa je ovo pribliavanje Tvrtka II i Venecije
moglo za njih biti opasno. Zbog toga su odnosi izmeu Dubrovnika i Tvrtka II poeli da se
postepeno zateu, a Dubrovani su poeli da potpiruju kod bosanske vlastele nezadovoljstvo
prema Tvrtku II. Vrhunac je doao kada se odjednom pojavio Vuk Bani Kotromani, nezakoniti
sin kralja Tvrtka I kojeg je ovaj imao sa nekom enom koja se zvala Grubaa. Izgledalo je da
Vuk ima nekih ambicija u vezi bosanske krune pa je jedno vreme bio veoma aktivan odravajui
vezu sa nekim bosanskim velikaima, ali i sa bivom kraljicom Kujavom. Meutim, uspeh mu je
bio slab pa je morao iz Bosne da pobegne u Dubrovnik koji mu je spremno pruio utoite. Vuk
je kasnije pokuao da iz Dubrovnika nastavi sa svojim aktivnostima pa se ak i dopisivao sa
vojvodom Hraniem i porodicom Zlatonosovi. Kada je to saznao, kralj Tvrtko II je traio od
Dubrovnika da mu ga izrue. Meutim, Dubrovnik je to odbio, ali je opomenuo Vuka da vie ne
spletkari inae e mu otkazati gostoprimstvo.
Pravo iskuenje je naletelo u prolee 1424. godine upadom turskih eta koje je vodio Isak beg.
No, kralj Tvrtko II je pokazao potrebnu vrstinu i suzbio ovaj upad. "Novosti o Turcima su ove:
Isak, turski vojvoda sa velikom turskom vojskom prolih dana uao je u Bosnu i opljakao neke
zemlje gospodina Tvrtka, bosanskoga kralja. No, kako je gospodin kralj bio dobro snabdeven sa
vojskom, nije mu mogao naneti velike tete, nego kolikogod je mogao plena da ugrabi, sa sobom
je poneo i otiao iz Bosne" piu Dubrovani ugarskom kralju igmundu. Ovaj napad turaka, iako
nije imao nekih posebnih posledica po Bosnu naterao je kralja Tvrtka II da dobro razmisli. Iz
dotadanjih dogaaja mogao je jasno uvideti da glavna opasnost ide od Turaka i da mu u odbrani
od njih Venecija, sa kojom je dotle odravao tesne veze, niti moe niti hoe pomoi. Stoga je
trebalo nai odgovarajueg saveznika koji e biti sigurniji i odluniji. To je jedino mogla biti
Ugarska i njen kralj igmund.
U to doba kralj igmund je pripremao vojni pohod na Turke pa mu je svaki saveznik bio dobro
doao. Slina je situacija bila i sa kraljem Tvrtkom II koji se spremao za aktivan otpor Turcima.
U takvom njegovom naumu jedina prava pomo je mogla biti ona koja je dolazila iz Ugarske. U
jesen 1425. godine sklopljen je i ugovor izmeu Bosne i Ugarske u kojoj je osnovna taka bila
zajednika odbrana od Turaka. Teko da je ovakav jedan krupan dogaaj mogao proi, a da
Turci za njega nisu znali. Do njihove intervencije ipak nije dolo, budui da su oni tada bili
zauzeti napadom na zemlje despota Stefana Lazarevia. Tu je sada doao i jedan pomalo
nerazuman potez kralja Tvrtka II.
Videvi da je despot Stefan Lazarevi spremio vojsku za borbu sa Turcima i da je zauzet na
drugoj strani, padne na pamet kralju Tvrtku II da tu situaciju iskoristi tako da napadne
Srebrenicu. Ovaj grad je bio pod Despotovinom ve deset godina, a Bosanci nikako nisu mogli

da zaborave nain na koji je grad od njih oduzeo kralj igmund i onda ga poklonio despotu
Stefanu Lazareviu. Napad je bio delimino uspean i grad su Bosanci zauzeli, ali tvravu
Srebrnik nisu uspeli. Dok su oni opsedali tvravu, u Srbiji je despot uspeo da sa Turcima
pronae nain da sklopi mir i da onda svu onu vojsku koju je spremio za rat sa njima, okrene na
Bosnu. Kralj Tvrtko II se nije uopte nadao da e u to doba godine despotova vojska uspeti da
pree Drinu tako da se prenerazio videvi ovu vojsku pod Srebrenicom. Bosansko povlaenje se
do kraja pretvorilo u divlje bekstvo tako da se despot Stefan doepao bogatog plena. Ipak,
Dinjiii su imali sasvim dovoljno vremena da u potpunosti spale Srebrnicu. "A despot, uzevi
vojsku koju bee spremio protiv ovih, poe na Bosnu. Jer Bosanci, ugrabivi vreme, tada dooe
pod grad zvani Srebrnica. Despot iznenada doe na reku zvanu Drina za koju su Bosanci mislili
da se ne moe prei; a kada despot tada naie, brzo pree reku te Bosanci, videvi to, ostavie
sve stanove svoje i pobegoe sa svojim kraljem. A ostade i praka (tj. top) njihova zvana
"humka" zajedno sa drugima dvema. Despot zapovedi da veliku (praku) nose u Beograd, a
ostale (dve) u Srebrnicu, a sam doe u bosanske krajeve i gonivi kralja, plenjae. A kralj, koji je
bio u jednom od tvrdih gradova, posla poslanika molei da izie" (Konstantin Filozof). Po
svemu sudei tada je sklopljen i mir.
Negde u prolee 1426. godine i jedno odeljenje turaka od oko 4.000 ratnika upada u Bosnu. Ovi
pljakai su se zadrali u Bosni sve do avgusta meseca, a kralj Tvrtko II protiv njih nije
preduzimao ba nita. "Skoro itavog ovog leta u Bosni je bila vojska od nekih 4000 Turaka, a ni
gospodin kralj bosanski ni njegova vlastela nisu se usudili protiv njih nita da preduzmu.
Vojvoda Sandalj i vojvoda Radoslav Pavlovi takmie se izmeu sebe. Ovi su Turci dva puta
provalili u Hrvatsku, oteli veliki plen i zarobili mnogo Hrvata i Vlaha. Dva puta su opljakali i
krajeve Usoru i Srebrenik. Bili su i u oblasti vojvode Zlatonosovia. Turci su konano se vratili u
svoje oblasti, a nekoliko ih je ostalo u Bosni" piu Dubrovani ugarskom kralju. Tada je pod
tursku vlast palo i nekoliko gradova, a da bi ih povratili traili su od kralja Tvrtka II da im isplati
32.000 dukata koje ovaj nije imao.
Ovaj odred od oko 4000 Turaka nije bio ni u kom sluaju toliko velik da ga organizovana akcija
kralja Tvrtka II i njegove vlastele nije mogla suzbiti. Radilo se o neem drugom. Kralja Tvrtka II
je tada muilo pitanje ko e naslediti kraljevski presto u Bosni budui da on nije imao poroda.
Mogue da su reavanje ovoga pitanje potakli i iz Ugarske poto da kralj igmund jo uvek nije
zaboravljao da po jednom starom ugovoru sa kraljem Dabiom, nakon Dabiine smrti on (kralj
igmund) je taj koji nasleuje Bosnu. U to vreme kralj igmund je izgubio interesovanje da se
sam krunie za bosanskog kralja pa je to namenio svome tastu grofu Hermanu Celjskom. Kralj
Tvrtko II je relativno lako pristao na takvu kombinaciju i u jesen 1427. godine u Bobovcu
potpisuje povelju po kojoj grofu Hermanu Celjskom i njegovim mukim potomcima ostaje itavo
bosansko kraljevstvo za sluaj da on (kralj Tvrtko II) ne bi za sobom ostavio zakonitih
potomaka. Naravno da ovo nije moglo da zadovolji bosansku vlastelu koja nikako nije mogla da
pristane na to da joj vladar bude neko ko nije iz kue Kotromania, tim vie ako je jo uz to i
stranac. Mogue da je i turska provala bila sa time u vezi. Iz protesta niko od vlastele tada nije
hteo da prui bilo kakvu pomo Tvrtku II da pokua suzbiti Turke.
Osim ovoga pitanja zabavljao se kralj Tvrtkom i oko toga kako da pronae za sebe odgovarajui
suprugu. I tu mu je odluujuu pomo pruio ugarski kralj igmund preporuujui mu svoju
roaku, erku Jovana Gorjanskog koja se zvala Doroteja. Tokom avgusta 1428. godine ovo je

venanje obavljeno, ali svadbeno veselje je pomutilo to to njemu nisu prisustvovali najjai
velikai iz Bosne: vojvoda Sandalj Hrani i vojvoda Pavlovi. Oni su jo uvek bili povreeni, ali
za divno udo jo uvek nisu nita preduzimali. Mogue da su u tome momentu mislili da je
Tvrtkovo obeanje kralju igmundu samo provizorno, tek toliko da se obezbedi ugarska pomo.
To je bio osnovni razlog da je nedugo nakon ove svadbe dolo i do izmirenja kralja Tvrtka II sa
ovim porodicama. Za trenutak je izgledalo da izmeu njih nema bilo kakvih nesuglasica.
Pravi su problemi poeli 1430. godine kada je vojvoda Radoslav Pavlovi napao na dubrovaku
teritoriju. Dubrovani su se pokuali aliti kralju Tvrtku II na vojvodu Pavlovia govorei za
njega da je to ovek "koji truje svu Bosnu, svakoga ujeda, svakoga udara, prema nikome nije
veran, nikome nije prijatelj, pa ni samome sebi". Kralj Tvrtko II je priznao da su Dubrovani u
pravu, ukorio je vojvodu Pavlovia, ali bez turske dozvole (bio je turski vazal) nije smeo da
napadne na vojvodu. Na kraju su Dubrovnik i vojvoda Pavlovi potraili od sultana Murata II da
on bude taj koji e reiti njihove meusobne razmirice. Sultan je spor reio u Dubrovaku korist,
a vojvoda Pavlovi je u ime ratne odtete morao Dubrovniku da preda Trebinje, upu Vrm i
tvravu Klobuk. Naravno da vojvoda Pavlovi nikako nije mogao da bude zadovoljan sa
ovakvom odlukom turskog sultana i zbog toga jednostavno odbije da bilo ta od svega toga
izvri. No, sada je pretila opasnost da e Turci silom da izvre ono to je sultan presudio.
Iz toga razloga vojvoda Pavlovi se pomiri sa kraljem Tvrtkom II, a o tome Dubrovani sa
neskrivenom pakou navode "kako je prvih dana prolog meseca Radoslav Pavlovi iao kralju,
sa njime se izmirio, sklopio dobro prijateljstvo i ugovorio savez protiv svakoga za ouvanje svoje
drave, i da se govori da je kralj uzajmio Radoslavu jednu svotu novca". Taj novac koji
Dubrovani spominju da je dobio od kralja Tvrtka II kao zajam, vojvoda Radoslav Pavlovi je
kasnije veoma veto potroio tako to ga je razdelio kao mito po podmitljivoj okolini sultana
Murata II. Na kraju je to rezultovalo time da je sultan Murat II ponitio onu svoju presudu po
kojoj je vojvoda Pavlovi trebao Dubrovanima da ustupi Trebinje, Vrm i Klobuk. Sada je sve
ponovo vraeno na poetak. Osim toga poelo se govorkati da su kralj Tvrtko II, vojvoda Sandalj
Hrani i vojvoda Radoslav Pavlovi sklopili savez usmeren protiv Dubrovnika. Bilo je sada
Dubrovanima oigledno da su stvari uzele jedan tok koji je za njih sasvim nepovoljan pa su
odluili da zamole kralja Tvrtka II da posreduje izmeu njih i vojvode Pavlovia. To je bilo
upravo ono to su u Bosni i hteli. Krajem 1332. godine mir je postignut, a Dubrovnik je morao
popustiti utoliko to je odustao od bilo kakve ratne odtete. Sav ovaj trogodinji sukob najbolje je
okarakterisao upravo vojvoda Pavlovi navodei: "Mi, gospodin Radoslav Pavlovi i sin mi knez
Ivan uinih razmirje i rat z gospoctvom dubrovacijem....po nagovoru zlih ljudi, s koga razmirja
nijedna korist ne bila jednoj strani i drugoj, ve teta i rasap i manjtina". Tu je vojvoda sasvim
jasno priznao da rat nije doneo koristi ni njemu, a ni Dubrovniku i da su od njega obe strane
imale samo tete. No, trebalo je tri godine ratovanja pa da se tako neto uvidi.
Nekako u vreme trajanja ovih sukoba napravio je kralj Tvrtko II nekoliko teih greaka zbog
kojih je imao velikih neprilika i koje e da budu okosnica njegove daljnje vladavine. Dotadanja
politika kralja Tvrtka II se karakterie velikom opreznou i panjom da ne doe u sukobe sa
velikim plemikim kuama. Pouen iskustvom svojih prethodnika znao je da je mo velike
vlastele suvie velika da bi ih on mogao slomiti i stoga je itava njegova unutranja politika u
Bosni veoma pomirljiva i bez veih trzavica. Uglavnom pazio se da se ne zameri bosanskoj
krupnoj vlasteli. Stoga i nije jasno koji je to bio razlog koji ga je naterao da istrebi kompletnu

porodicu Zlatonosovia. Ta akcija kralja Tvrtka II je ostavila muan utisak na kompletnu

bosansku vlastelu, ali niko, pa ak ni vojvoda Sandalj Hrani, nije reagovao. Meutim, reakcija
je dola iz Srbije od despota ura Brankovia sa kojima su Zlatonosovii bili u posebnim
odnosima. Tokom 1432. godine dolo je du srbijansko-bosanske granice do otvorenih sukoba o
emu Dubrovani piu: "Nastala je svaa izmeu kralja bosanskoga i gospodina despota
srpskoga, koji na granicama svojih zemalja nanose jedan drugome tete i meusobno se
uznemiravaju". Za prvo vreme bosanska vlastela je mirno posmatrala ovaj sukob i nije uzimala
uea, ali to nije moglo dugo da traje.
Kralj Tvrtko II se u samome poetku dosta dobro nosio sa despotom urem, ali samo do onoga
momenta dok na despotovu stranu nije sasvim otvoreno preao vojvoda Sandalj Hrani. Osim
toga iznenada se u Bosni pojavio sin pokojnog kralja Stefana Ostoje koji se zvao Radivoj.
Ponovo je biva kraljica Kujava bila ta koja je imala znaajnu ulogu pri isturanju Tvrtkovog
protivkandidata, ali Turci su bili su bili ti koji su ga podravali i bez kojih njegov dolazak u
Bosnu ne bi bio mogu. Da je Isak beg po elji sultanovoj postavio Radivoja za novoga kralja
Bosne piu Dubrovani: "Sada u Bosni vlada kralj Tvrtko, koji je pritenjen i svaki ga dan jakom
silom napadaju Turci, koji su doveli kao takmaca samome kralju Tvrtku u samom bosanskom
kraljevstvu nekoga od bosanskoga kraljevskog roda, imenom Radivoja, i imenovae ga kraljem,
pa ga nastoje utvrditi za bosanskog kralja, i ako dosada nisu zauzeli ni jednog grada samome
kralju Tvrtku".
Ipak, istini za volju, Turci su bili samo izvritelji, a inicijator svega je bio vojvoda Pavlovi. On
je bio jedno vreme uz kralja Tvrtka II, ali je vremenom izveo neku svoju raunicu i postao
njegovim protivnikom. Sada su se odjednom protiv kralja Tvrtka ujedinili protivkralj Radivoj
Ostoji, vojvoda Hrani, vojvoda Pavlovi i despot ura Brankovi. Pred takvom snagom on
zaista nije mogao nita.
Uvidevi da je svaki otpor ovakvoj koaliciji uzaludan, kralj Tvrtko II se povukao u Ugarsku
ostavljajui Bosnu. "Tada isterae Bonjaci Tvrtka kralja iz Bosne, a to bee drugi Tvrtko"
(Klimentovi). Ugarski kralj igmund, elei da pomogne svome tieniku, opremi jednu vojsku
i 1434. godine poalje je u Bosnu. Ostvareno je nekoliko pobeda i Turci su dobrim delom bili
istisnuti, ali tog momenta to jo uvek nije bilo dovoljno da obezbedi kralju Tvrtku II i povratak
na kraljevski presto. To je trajalo sve dok nije 15. marta 1435. godine umro vojvoda Sandalj
Hrani. Sada se situacija u Bosni izmenila iz temelja. Nestao je, toga momenta, najjai oblasni
gospodar u Bosni to nije moglo da se zavri bez velikih potresa.
Kako vojvoda Hrani nije imao naslednika to ga je nasledio sinovac Stefan Vuki Kosaa. U
Bosni trenutno nije bilo Turaka, ali se njihov dolazak oekivao. "Kae se da e vojvoda Isak doi
s vojskom u bosansko kraljevstvo, ali se ne govori sa kolikom i kada. Kraljevstvo bosansko je bez
pokreta ili znaajnije novosti i posle smrti vojvode Sandalja ivotari, jer upravo u njemu nema
nikakve turske vojske" javljaju Dubrovani kralju igmundu. Svi kao da su neto iekivali i niko
nita nije preduzimao. To je bilo dovoljno da se kralj igmund pokrene i da poalje u Bosnu
kralja Tvrtka II i da iskoristi taj meutrenutak da obezbedi svome tieniku uvrenje na vlasti.
Tek to se kralj Tvrtko II vratio u Bosnu poele su meusobne borbe tako to je vojvoda
Pavlovi navalio na zemlje pokojnog vojvode Sandalja. Da zbrka bude jo i vea kralj igmund
alje slavonskog bana Matka Talovca da zauzme Hum. No, otpor koji je organizovao naslednik

vojvode Hrania, Stefan Vuki Kosaa, bio je suvie jak i ugarska vojska nije uspela da u Humu
nita zauzme.
Iako je poetni otpor Stefana Vukia bio veoma jak i organizovan bilo je jasno da u tom odnosu
meusobnih saveznitava on ne moe jo dugo trajati. Stoga Stefan Vuki pozove u pomo
Turke i oni odmah dou pod vostvom sina Isaka bega koji se zvao Barak. "Za sada nema
znaajnijih novosti, osim to su Turci, kako neki kau u broju od 1500, provalili u bosansko
kraljevstvo, koji dosad nisu nita znaajnije uradili, osim to su neki kraj opljakali, a taj je kraj
nekih, koji su se odmetnuli od vojvode Stefana, Sandaljevog sinovca, a rekao bih da su Turci
doli na njegov poziv" piu Dubrovani ugarskom kralju igmundu. Dolazak turaka se odmah
osetio i Ugri su morali da se povuku iz Huma, a stradale su i zemlje vojvode Pavlovia. Da je
turski uspeh bio potpun potvruju Dubrovani javljajui banu Matku Talovcu da je Barak "sa
Turcima provalio u Bosnu i u Humsku zemlju i potpuno opljakao neke zemlje, a sada izgleda da
je sa onim Turcima povukao prema gradu Hodidjedu". Sada je ravnotea snaga, zahvaljujui
Turcima, bila u korist Stefana Vukia Kosae.
Uvidevi besmislenost daljnjeg ratovanja poele su zaraene strane da se postepeno pribliavaju
jedna drugoj. Tokom 1346. godine dolo je do pomirenja Stefana Vukia Kosae sa kraljem
Tvrtkom II. To je za Tvrtka II znailo uvrenje na vlasti i istiskivanje protivkralja Stefana
Ostojia, koji je boravio na dvoru Stefana Vukia Kosae. Nekako od tog momenta poinju
dogaaji u Bosni da idu vrtoglavim tokom sa mnogo aktera i mnogo razliitih situacija. Godine
1437. godine umire kralj igmund, a nasledio ga je Albert Austrijski. Uskoro se savez izmeu
Stefana Vukia Kosae i kralja Tvrtka II okree protiv vojvode Pavlovia. Ujedinjeni, uz
pomo turskih odreda, oni tokom 1438. godine otimaju od vojvode Pavlovia celo Trebinje i
stave vojvodu u veoma teak poloaj.
Te godine (1438.) umrla je kralju Tvrtku II i ena, a Dubrovani mu izraavaju sauee zbog
"smrti blaene uspomene pokojne svetle gospoje kraljice, vae drage ene". Ovaj rat izmeu dve
najjae plemike porodice u Bosni, Kosaa i Pavlovia, se konano zavrio mirom tokom 1439.
godine. Te godine (1439.) sultan Murat II je izvrio i napad na despotovinu ura Brankovia, a
u okviru turske vojske su se nalazili i odredi Stefana Vukia Kosae. Tada je dola i iznenadna
smrt ugarskog kralja Alberta (oktobar 1439.) i poeli su neredi po Ugarskoj. To su iskoristili
Stefan Vuki Kosaa i kralj Tvrtko II pa su napali na zemlje slavonskog bana Matka Talovca,
prvenstveno Omi. Tokom 1440. godine napao je Stefan Vuki i Zetu gde je jedno vreme
boravio despot ura Brankovi. Gornju Zetu je stavio pod svoju kontrolu u septembru 1441.
godine.
U svim ovim dogaajima uloga kralja Tvrtka II je ili mala ili nikakva, mada se on nalazi u
nekakvom savezu sa Stefanom Vukiem Kosaom. Kralj kao da je shvatao svu besmislenost
celokupne situacije videvi u Turcima glavnu opasnost za Bosnu, pa stoga i nekakvi njegovi
pokuaji da pobolja situaciju. Od novog ugarskog kralja Vladislava je ak traio vojnu pomo
ne bi li se Turci istisnuli iz Bosne. "Doe i od kralja bosanskoga sjajno poslanstvo odlinih ljudi.
Ovi su priali o poreklu svoga plemena i istakli da su Bosanci isti pradedovi bili kao i
Poljacima, te im je zajedniki jezik kojim govore, i da se radi te srodnosti jezika i porekla ivo
raduje njihov kralj, to je Vladislav - kako se pronela vest - sretan u svojim poduhvatima" (Filip
Kalimah). Kralj Vladislav je i sam bio veoma nesiguran na ugarskom prestolu da bi mogao bilo

ta vre obeati i na kraju je sve zavrilo nekim neodreenim obeanjima. "Nakon toga im
zahvalie, to je njihov kralj obeao, da e u zgodan as pomagati Ugre protiv Turaka, pa ih
ohrabrie, da kralj do kraja ustraje u toj zamisli. Nakon toga je utvren ugovor izmeu kraljeva i
kraljevstava" (Filip Kalimah).
Kralj Tvrtko II je bio dovoljno svestan da uvidi da sve polako ide u propast i da on
najverovatnije vie nee biti u mogunosti da bilo ta uini. Stoga i njegove molbe u poetku
1442. godine, upuene Veneciji, u kojima on trai za sebe utoite u Republici. Osim toga, kralj
Tvrtko II nudi Veneciji celokupnu Bosnu, a ako oni to nee onda ih moli da mu pomognu tako
to e mu poslati oruje i druge ratne potrebe. Venecija je obezbedila Tvrtku II i celokupnoj
njegovoj porodici utoite, obeala mu oruje, ali odbije da preuzme Bosnu. Kada je dobio ovaj
odgovor pokuao je Tvrtko II sa molbom drugaijeg tipa nudei Veneciji da joj prepusti jedan
grad u Bosni u zamenu za jedan u Dalmaciji. Meutim, i tu ga Venecija odbija sa reima da je
ona "uverena da e prejasni kralj svojom velikom mudrou i najboljim pripremama znati i moi
odrati i braniti svoju dravu, kako su ve uradile blage uspomene njegovih prethodnika". Bilo
je i vie nego oigledno da Venecija nema nameru da se mea u sve ono to se po Bosni
deavalo, verovatno nasluujui bosansku propast i otklanjajui od sebe preuzimanje bilo kakvih
obaveza.
Nakon svih ovih razoarenja dola je i iznenadna smrt kralja Tvrtka II za koju se misli da je
dola polovinom 1443. godine. Teko je odgonetnuti kakvom je smru umro tim vie to
letopisac Klimentovi navodi: "Tada ubie Bonjaci istoga Tvrtka drugoga, kralja bosanskoga".

13. Kralj Stefan Toma Ostoji (1443-1461)

Kralj Tvrtka II nije ostavio zakonitog naslednika, ali, po ugovoru koji je sklopljen sa Ugarskom,
presto u Bosni je trebao da nasledi grof Herman Celjski. Kako je u to vreme grof Herman bio ve
mrtav to su shodno nekoj logici njega, kao kandidata za kralja u Bosni, trebali da naslede njegovi
potomci. Meutim, o grofu Celjskom, kao bosanskom kralju, niko u Bosni nije ozbiljno
razmiljao ni dok je on bio iv, a sada jo i manje. Bosanska vlastela nije imala namere da bilo
koga vidi na bosanskom prestolu osim onoga ko pripada porodici Kotromani. Osim toga postoje
indicije da je neto prije smrti, kralj Tvrtko II sebi odredio naslednika u nezakonitom sinu kralja
Stefana Ostoje koji se zvao Toma. Tako je i bilo. U novembru 1443. godine izabran je Toma za
kralja Bosne.
To je sada izazvalo nove zaplete budui da je kralj Ostoja imao jo jednog sina i to Radivoja koji
je do toga momenta imao nekih akcija oko bosanskog prestola i nije se hteo tek tako odrei toga
da krunu uzme za sebe. Kako je uz sve to bio i turski favorit to je izbor Tomaa za bosanskog
kralja mogao izazvati i njih. S druge strane, ni najjai velika u Bosni, Stefan Vuki Kosaa,
nije bio konsultovan pri izboru Tomaa za kralja pa se i sa te strane pojavio jak protivnik.
Sve to je jako komplikovalo situaciju jer izborom Tomaa bosanska vlastela je sasvim otvoreno
pokazala protivturski stav, ali i nezadovoljstvo onim ponaanjem koje je do toga momenta
pokazivao Stefan Vuki Kosaa. To je izazvalo Stefana Vukia Kosau da otvoreno istupi
protiv upravo izabranog kralja Stefana Tomaa, pa je u okviru toga traio od Dubrovnika da ne
priznaju novog kralja. No, Dubrovnik je to odbio, a nije propustio priliku da se pohvali kralju

Tomau kako su ga podrali onda kada je bilo najtee: "kako, kada je nedavno umro dobre
uspomene kralj Tvrtko, Dubrovani nisu hteli uti ni sluati neka poslanstva i rei, koje su im
poruivali kralj Radivoj, vojvoda Stefan i neki drugi, koji su ih molili, da vam ne damo dohodaka
ni da vas priznamo za kralja".
Snaga Stefana Vukia Kosae i protivkralja Radivoja nije bila ni u kom sluaju za
potcenjivanje, ali kako oni u tom momentu nisu uspeli da obezbede tursku pomo, Turci su tada
trpeli napad Ugarske (tzv. "duga vojna"), to se kralj Toma oseao dovoljno sigurnim da i sam
pokrene neke akcije protiv njih. Tada se pojavio i Ulrih Celjski, kao naslednik Hermana
Celjskog, i zatraio da bosanska kruna pripadne njemu, a sve shodno ugovoru iz 1427. godine.
Veliko je pitanje kako bi kralj Toma uspeo da i ovu opasnost prebrodi da ga nije pomogao
Janjo Hunjadi. U to vreme smutnji u Ugarskoj, Janjo je bio dovoljan moan da ugarskom
kralju Vladislavu nametne to da prizna Stefana Tomaa za bosanskog kralja. Time su otpale i
aspiracije grofova Celjskih.
Za ovu uslugu kralj Toma je bio beskrajno zahvalan Janjou Hunjadiju i to ne krije u jednoj
svojoj povelji iz juna 1444. Tu on navodi kako ga je kralj Tvrtko II odredio za naslednika na
bosanskom prestolu, ali da bez pomoi Hunjadija ne bi uspeo da to i ostvari. "Mi, Stefan Toma,
kralj bosanski, javljamo ovim svima, kojih se tie, da poto je presto ovoga naega bosanskog
kraljevstva po smrti slavne uspomene svetloga gospodina Stefana Tvrtka, poslednjeg kralja,
naega predragoga strica, bilo ispranjeno, a ja sam po njegovoj smrti i njegovoj odredbi ostao
gospodar gradova i krunskih dobara istoga kraljevstva; to je presvetli vladar i na milostivi
gospodar gospodin Vladislav, kralj Ugarski i poljski, po posebnom savetu, dobroj volji i odredbi
potovanoga gospodina Janjoa Hunjadija, vrhovnog vojvode kraljevih vojski, nas sveano za
kralja reenoga kraljevstva bosanskoga postavio i potvrdio". Da ove rei ne bi bile samo prazna
zahvalnost kralj Toma se ubudue obavezuje prema Janjou Hunjadiju: "U elji, da se mi za
toliku ljubav i sklonost oduimo, obavezujemo se Janjou Hunjadiju, da emo verno sluiti
reenome kralju i kruni njegovoj, a vojvodu Hunjadija priznajemo istinitim i vernim prijateljem i
bratom,........". Izmeu ostalog kralj Toma se obavezuje da e plaati Hunjadiju 3000 dukata
svake godine, pomagati ga u svim njegovim poduhvatima i obezbediti mu u svakoj prilici
boravak u Bosni.
Time je bila skinuta jedna opasnost, ali ostao je najopasniji od svih: Stefan Vuki Kosaa. Tu
nije bilo nikakve mogunosti za mir izmeu kua Kotromani i Kosaa iako su se Dubrovani
oko toga trudili. Ve poetkom 1444. godine poeli su oruani sukobi u kojima je kralj Toma
imao mnogo uspeha najvie zbog toga to je uspeo da sebi obezbedi pomo Venecije i vojvode
Ivania Pavlovia. U toj neravnopravnoj borbi, za veoma kratko vreme, izgubio je Stefan Vuki
Kosaa dosta teritorija od kojih su svakako najznaajniji bili gradovi Bar. Omi i Drijevski trg.
Bilo je oigledno da bez turske pomoi on ne predstavlja snagu za respekt. Stoga ne iznenauje
to se obratio Napuljskom vladaru, Alfonsu Aragonskom, kome je ponudio da mu postane vazal,
a da ga ovaj za uzvrat pomae. No, Alfons Aragonski je dosta toga obeao, ali nita nije bio u
stanju i da uini.
Tokom maja 1444. godine uspeo je kralj Toma da od turaka preotme Srebrenicu, ali nije imao
nameru da je prepusti despotu uru Brankovia koji je ovaj grad smatrao svojim. U to vreme
despot ura je uspeo da obnovi Despotovinu (avgust 1444.), a 10. novembra 1444. godine

dolo je i do stranog poraza krstake vojske kod Varne kada je poginuo i ugarski kralj
Vladislav. Kako despot nije uestvovao u ovoj akciji to mu toga momenta jo uvek nije pretila
turska opasnost. Stoga se okrenuo ka kralju Tomau elei da od ovoga izvue Srebrenicu na
koju je polagao pravo. U jesen 1444. godine despot sklopi savez sa Stefanom Vukiem
Kosaom. Taj savez je odmah rezultovao time to je despot ura uspeo da od kralja Tomaa
preotme Srebrenicu.
Ako je od despota izgubio Srebrenicu, na drugoj strani kralj Toma je postigao uspeh tako to je
uz pomo vojvode Ivania Pavlovia provalio duboko u oblast Stefana Vukia Kosae. No,
kada se oekivalo da kralj Toma do kraja iskoristi ove svoje pobede, odjednom sve je stalo i
stvari su krenule neoekivanim tokom. Nekim nainom stupili su u kontakt kralj Toma i Stefan
Vuki Kosaa i odluili da se izmire, a da bi to svoje pomirenje uvrstili trebali su i da se orode
tako to bi se kralj Toma oenio Kosainom erkom Katarinom. No, tu je sada postojala jedna
prepreka. Kralj Toma je do toga momenta iveo sa nekom enom koja se zvala Vojaa i bila je
prostoga roda. Kralj je neprestano izbegavao da je oeni iako joj je to obeao pod uslovom da mu
bude verna i da se dobro vlada. Da bi nekako izvrdao to obeanje zatrai kralj Toma od pape
Eugena IV da ga ovaj razrei ovoga obeanja. Nakon izvesnog vremena papa to i uini. Upravo
dok je pregovarao o novoj enidbi, stigne kralju Tomau ova papska razrenica i on otera
Vojau. Sada vie nije bilo prepreka za sklapanje novoga braka.
Venanje je obavljeno u Milodrau tokom maja 1446. godine, a sveanosti su bile velike jer su
se ovim venanjem mirile dve najjae kue u Bosni: Kosae i Kotromanii. Ipak, nisu svi bili
zadovoljni pa su neki od velikaa bili odsutni i time sasvim otvoreno izrazili svoje
nezadovoljstvo. Svakako najistaknutiji meu odsutnim je bio vojvoda Ivani Pavlovi. Odmah
nakon svadbe izvreno je i krunisanje u Milama.
Sada su bili svi uslovi da u Bosni konano zavlada mir. To je jedno vreme tako i bilo, a u tom
meuperiodu poeo je Stefan Vuki Kosaa da se naziva hercegom svetog Save. Opet su glavnu
ulogu odigrali Turci i herceg Vuki to i ne krije navodei da je zaslugom sultana dobio tu titulu:
"milou bojom i gospodara velikog gospodina mi cara amir sultan Mehmeta bega mi gospodin
Stefan, herceg od svetog Save, gospodar humski i primorski, veliki vojvoda rusaga bosanskoga,
knez drinski i vee". Tu su ve poeli novi sukobi izmeu hercega Vukia i kralja Stefana
Tomaa, budui da je tom titulom herceg eleo da istakne svoju nezavisnost od bosanskog kralja.
To je bila prva nevolja za kralja Tomaa, a druga je naila onda kada je (1448.) despot ura
ponovo uspeo da od njega otme Srebrenicu. Postoje pretpostavke da su u okviru despotove
vojske koja je zauzimala Srebrenicu bili i odredi koje je poslao herceg Vuki. Sada su herceg
Vuki i kralj Toma bili opet u otvorenom neprijateljstvu. U novim sukobima, koji su trajali sve
do 1451. godine, kralj Toma je uspeo da ponovo preotme Srebrenicu, ali i da izgubi neke druge
teritorije.
U februaru 1451. godine dolazi do smene na turskom prestolu kada na mesto sultana Murata II
dolazi daleko ratoborniji Mehmed II. Herceg Vuki je umeo da se odmah priblii novome
sultanu i da od njega dobije odobrenje da od Dubrovnika otme Konavle. Dubrovnik je pokuao
da od Ugarske dobije vojnu pomo, ali u tome nije uspeo. Krajem juna 1451. godine herceg je
napao i zauzeo celo Konavle izuzev gradova Sokola i Cavtata. Sve je tada hercegu ilo na ruku,
ali sada su odjednom u okviru njegove porodice izbile neprilike. Njegovom sinu Vladislavu su

svojevremeno doveli jednu mladu i lepu devojku kao kurtizanu, meutim herceg Vuki je bacio
oko na nju i preoteo je od sina. To je izazvalo nezadovoljstvo kod hercegove ene Jelene, ali i
kod sina Vladislava. Kako on na sve to nije obraao panju i terao po svom, to su mu ena i sin
prebegli u Dubrovnik. "Naime, Laonik pie u V knj. da je s nekim firentinskim trgovcima koji su
boravili u Stjepanovoj zemlji (koju on zove Sandaljevom) dola i neka raspusna ena. Pa kako su
Stjepanu mnogo priali o njezinoj lepoti, on je pozvao k sebi i toliko se njome zaneo da ju je
smesta zadrao na svom dvoru. Stjepanova ena, ozlojeena zbog toga, vie puta ga je
opominjala da tu enu makne iz kue, a kad on to nije hteo uiniti, pobegla je s jednim svojim
sinom u Dubrovnik" (Mavro Orbin).
Dubrovnik je u to doba bio u tekoj situaciji pa je ovaj dolazak hercegove ene i njegovog sina
doekao skoro sa radou elei da pomou njih suzbiju hercega. Odmah je herceg Vuki osetio
koliko opasno po njega moe da bude ako mu sin i ena budu pod kontrolom Dubrovnika.
Najpre je pokuao da se izmiri sa enom i sinom, ali kada nije u tome uspeo zatraio je
Dubrovnika da mu ih izrue, no grad to odbije. "Stjepan je uputio tamo svoje ljude da je mole da
se vrati kui i da ga ne ozloglaava tako po stranim zemljama. Ali je ona odgovarala da se nee
vratiti sve dok ne vidi da je nalonica napustila kuu. Posle toga je Stjepan zamolio Dubrovane
da je silom vrate. Oni mu nisu ispunili molbu, pa se stoga orujem latio protiv njih" (Mavro
Orbin).
Nakon toga poele su diplomatske aktivnosti u kojima je Dubrovnik pokuavao da na svoju
stranu privue kralja Tomaa, despota ura, a hercegovog sina Vladislava su ve imali pod
svojom kontrolom. Na kraju, u ovaj opti haos spletaka, umeali su se Turci i prisilili hercega da
Dubrovniku vrati Konavle (1452.). Meutim, herceg nije potovao svoje obaveze pa je odmah po
odlasku turskog poslanika ponovo zauzeo Konavle. No, tada je dolo i do orunih sukoba sa
sinom Vladislavom koji se do toga momenta zadovoljavao samo time da pravi spletke. No, sada
je uz pomo Dubrovnika, vojvode Ivania Vlatkovia, kralj Tomaa, Petar Vojsalia udario na
oca. Veoma brzo skoro ceo Hum je bio pao pod njegovu kontrolu.
Verovatno je da bi ovaj savez zbog svoje sveobuhvatnosti i snage doao glave hercegu Vukiu
da uskoro u njegovom okviru meu samim saveznicima nije dolo do svae. Raznorazni interesi
onemoguili su ovu koaliciju da posao zavri do kraja. Savez se uskoro razbio, a Vladislav je
ostao u Humu usamljen nasuprot ocu, hercegu Stefanu Vukiu. Meutim, herceg je bio suvie
slab, a Turci mu nisu nikako hteli poslati pomo. Stoga je jedno vreme trajao neki prividan mir,
sve dok krajem 1452. godine Turci nisu poslali hercegu vojne odrede sa oko 2000 ljudi.
Meutim, ni to nije bilo dovoljno pa je poetkom 1453. godine herceg morao da odustane od
prvobitne namere da zauzme Hum. Ipak Vladislav je bio u looj situaciji, a to su primetili i
Dubrovani piui da vide "slabo stanje gospodina Vladislava i jer je njegova zemlja unitena i
ogladnela, i jo e gore unititi, ako rat potraje". Herceg Stefan Vuki je, nasuprot sinu
Vladislavu, uspeo da za sebe izbori dobru politiki situaciju jer "nema nijednoga velikaa u
Bosni ni u Srbiji, koji bi hteo da nakodi hercegu, a to zato to su ga Turci podravali i
pomagali".
Sve to je prisiljavalo Vladislava da po svaku cenu sklopi mir sa ocem. O tome kako su tekli ti
pregovori herceg Vuki ovako pie: "Uinih ov na list otvoren i s naom peatnjom overen s
vsacijem milostivijem sranijem hotijenjem i pravom roditeljskom istinom ljubvom milost i ast i

dobru volju sinu mi knezu Vladislavu, kada dojde ka mni i smiri se prida mnom i dozva do sebe,
to je uinio koju sgrijehu gospodaru velikomu (sultanu), i to je uinio bezpravedno i suprotivno
meni, roditelju svomu, za toj kada doe ka mnije s velicijem smijerstvom i dozva po dostojnoj
pravdi do sebe, i ree mi postaviti opet u moje ruke vlasteli i ine sluge i gradove i prihodke i vse
s im je odaao bio od mene, i ree mi, da e osim sega biti vjeran polag mene gospodaru
velikomu i menije hercegu Stefanu, roditelju svomu, posluan i ugodan, i ree mi, da e biti
skladan i jedinan s mojim sinom i z bratom svojijem s knezom Vlatkom, oba pod moj posluh na
slubu i na vjernost gospodara velikog". Time su se Vladislav i svi njegovi pobunjenici vratili
pod hercegovu vlast, ali on im je za uzvrat priznao sve zemlje i posede. Tada se herceg Vuki
pomirio i sa enom Jelenom.
Odmah potom i Dubrovnik je bio prisiljen da pregovara sa hercegom pa je i tu postignut mir
(april 1454.). Do kraja se pokazalo da rat nikome nije doneo nita jer su zaraene strane bile
prisiljene da sve dovedu u ono stanje koje je bilo i prije rata. Herceg se tada veoma vrsto
obavezao da nee zapoinjati bilo kakva neprijateljstva prema Dubrovniku i da nee mir
"potvoriti ni za jednu stvar na zemlji ni za strah ni za blago ni za nijednoga gospodina ni za
nijednoga inoga lovjeka volju, izloiv (osim) velikog gospodina cara turskoga Mehmed bega".
Dok su ovi dogaaji ili, sultan Mehmed II uspeo je da osvoji Carigrad (maj 1453.). Bosanski
kralj Stefan Toma i herceg Vuki odmah su sultanu estitali na ovom uspehu. Nije prolo
mnogo, a njih dvojica su doli u sukob oko batine pokojnog bana Petra Talovca. Do kraja
nijedan od njih nije imao nikakvog uspeha. Tada su (1454.) ve i Turci upadali u Despotovinu, a
despot ura je morao da bei u Ugarsku. Kako turski napad na Despotovinu nije uspeo u
potpunosti to je sultan za 1456. godinu pripremio veliki napad na Beograd. U okviru priprema on
je zatraio od bosanskog kralja Tomaa da mu ovaj preda etiri grada, a jedan od njih je trebao
da bude Bistrica. Bilo je vie nego oigledno da sultan ima nameru da Bosnu u potpunosti osvoji
i da mu ovi gradovi trebaju kao baza za taj poduhvat. Stoga se kralj poeo obraati okolnim
zemljama, posebno Veneciji, traei od njih pomo, no u tome je slabo uspevao. Na svu sreu,
Turci su pod Beogradom doiveli katastrofu tako da je za izvesno vreme i ta opasnost prola.
Kralj Toma je tada odjednom dobio ambiciju da on bude voa hrianskoj koaliciji koja e da se
bori protiv Turaka. To je bio razlog to se poeo prikazivati kao odluan protivnik turaka, a takav
utisak je ostavio i na izaslanstva koja su mu dola iz Venecije i od pape. "Posetio sam gospodina
kralja koji mi je rekao da Turin smatra ovo kraljevstvo glavnim vratima hrianstva i da mu je
pre godinu dana traio etiri grada ovoga kraljevstva, koji su, moe se rei, njegovi stubovi, jer
dva od njih su usred ovoga kraljevstva, a od drugih dva jedan je klju Ugarske, a drugi
Dalmacije i Primorja. Videi kralj Turinovu zlu nameru, odgodio je do sada reenje tog
pitanja, dajui mu nade i obeanja. Konano je doao kraj ovoj stvari i kralj vie ne moe
otezati. Njegova je svetlost odluio prikloniti se hrianima i sasvim se osloniti na papu i druge
hriane protiv reenog Turina.." pie Venecijanski poslanik (jun 1457.).
Ipak, niko mu nije ba mnogo verovao budui da on nije imao snage ni iz Bosne da istisne Turke,
a kamoli da uradi neto vie. Jo od poetka 1457. godine u Bosni je boravila jedna povea grupa
majstora koje je poslao sultan i koji su gradili brodove na Savi sa bosanske strane. Osim toga
pojavio se i jedan odred od oko 8000 turaka koji se trebali da tite radnike, ali i da slue kao
stalna pretnja. Sve to je razlog da se papa Kalikst III postepeno ohladio od svoje ideje da kralja

Tomaa proglasi "hrianskim kapetanom" i da taj naziv usmeri ka Skenderbegu (decembra

1457.).
Uvidevi da su ove ideje, koje da su uspele mogle od njega da stvore sredinju linost toga dela
Evrope, u potpunosti propale kralj Toma je nastavio da zastupa onu sitnu politiku lokalnih
zaevica koje je i do toga momenta vodio. Osim sukoba oko Cetinske oblasti (ostavina iza bana
Talovca) koji su trajali ve due vreme sa hercegom Vukiem, poeo je kralj Toma da baca
pogled na Despotovinu. U januaru 1458. godine umro je despot Lazar Brankovi (naslednik
despota ura), a vladavina je ostala na namesnitvu u kojem su bili udovica Jelena, Stefan
Brankovi (slepi) i Mihajlo Anelovi. Bilo je oigledno da despotica Jelena i Stefan Brankovi
imaju nameru da se oslone na Ugarsku dok je vojvoda Mihajlo Anelovi bio turski ovek. Sve
je to donosilo samo smutnje u Despotovini to je kralj Toma osetio kao svoju priliku.
Ve u februaru 1458. godine kralj Toma otima Srebrenicu, a u aprilu iste godine sklapa sa
Turcima mir. Istovremeno, vodio je pregovore sa despoticom Jelenom o udaji njene erke Mare
(imala 12 godina) za njegovog sina Stefana. Ovaj brak je trebao da bude tipino politiki jer bi se
njime despotica Jelena otarasila vojvode Anelovia, dok bi kralj Toma za svoga sina
obezbedio Despotovinu (tanije: njene ostatke). Ti brani pregovori su bili prepuni spletaka i
razliitih interesa. Jedno vreme je kralj Toma je poeo da se predomilja pa dok su jo trajali
pregovori sa despoticom, poeo je da se obraa papi ne bi li ovaj za njegovog sina pronaao neku
italijansku princezu. Sve to je papa mogao da mu ponudi bila je jedna vanbrana erka
milanskog vojvode, to nije bilo ono to je kralj Toma eleo. To je bio razlog zato se on odmah
vratio zapoetim pregovorima sa despoticom. Meutim, to sve vojvoda Aneli nije ba tako
mirno posmatrao. Oseajui da mu vlast polako klizi iz ruku, on dovede u Smederevo jedan
turski odred i oni odmah izvese tursku zastavu. To je bilo dovoljno da izazove njihove protivnike
i da turska stranka bude iseena, a Aneli da bude baen u tamnicu.
U tom dogaaju despotica Jelena je odigrala odluujuu ulogu namamivi u jednu kulu glavne
predstavnike turske stranke. "Lazareva udovica, koja se bila povukla u kulu, videvi takvu
pobunu svojih ljudi koju nije bila u stanju da ugui vlastitim snagama, smisli nekako izgovor
kojim bi namamila u zamku tog novog vladara. Jednog dana pozva ga prijateljski na ruak u
kulu, kuda je on, ne pomiljajui ni na kraj pameti da je posredi prevara, rado doao. Ali ona,
im je stupio u kulu, naredi da ga veu, te ga onako svezana posla u Ugarsku, gde je bio baen u
tamnicu." (Mavro Orbin). Upravo ova akcija despotice Jelene je navela Turke da ponovo
napadnu na Despotovinu, pa se nakon ovoga najnovijeg talasa osvajanja teritorija Despotovine
svela samo na Smederevo. Ugari su tada pruili ogranienu vojnu pomo koja je uspela da Turke
zaustavi, ali to je bilo tek privremeno. Bilo je oigledno da e oni uskoro da nastave napad.
Ba to je bila karta na koju je zaigrao kralj Toma. Jasno uvidevi da bez dozvole Ugarske nee
uspeti da ostvari svoju zamisao i da sina oeni za Maru Brankovi, on otputuje lino na ugarski
dvor koji je tada boravio u Segedinu (kraj 1458. godine). Tu se kralj Toma veoma brzo
sporazumeo sa ugarskim kraljem Matijom i dobio od njega pristanak da sina oeni sa Marom
Brankoviem. U ovom sluaju enidba kao da je vie odgovarala Ugarskoj negoli Bosni. Naime,
bilo je dogovoreno da e Bosna, onoga momenta kada se sin kralja Toma oeni Marom
Brankovi, preuzeti Smederevo, ali i njegovu odbranu od turske navale koja se oekivala. To je
bio razlog zato su kralja Tomaa jo pourivali da to prije preuzme Smederevo. "Naroito vam

je poznato, kada nam je pri naem odlasku iz Segedina naloio, da svetloga Stefana, naega
voljenog sina, bez ikakva otezanja, to je mogue pre, poaljemo u grad Smederevo" (iz pisma
kralja Tomaa). Moda je kralju Tomau tada izgledalo da je napravio dobar posao jer je sinu
obezbedio titulu despota, ali jo u Segedinu je imao razloga da se uveri da se po svemu sudei
preraunao.
Dok su se dva kralja dogovarala u Segedinu, poetkom 1459. godine Turci ulaze u Bosnu i
napadaju na Bobovac i Vranduk. U tom momentu u Bobovcu se nalazio "mladoenja" Stefan
Tomaevi, ali se neto kasnije uspeo izvui. "U ponedeljak (29. januara) pred naim dolaskom
u Jajce provalila je naime velika turska vojska, kad je ula da emo doi, u sredinu naega
kraljevstva i dola pod na kraljevski grad Bobovac, u kojem smo, kako smo vam kazali, ostavili
naega spomenutoga sina, pa onda je dola pod drugi grad, po imenu Vranduk" (iz pisma kralja
Tomaa).
im se izvukao iz opkoljenog Bobovca pourio je Stefan Tomaevi ka Smederevu gde je 21.
marta 1459. godine obavljeno njegovo venanje sa Marom Brankovi. Sa ovim svojim
politikim uspehom kralj Toma je bio veoma ponosan pa nije propustio priliku da se pohvali:
"da je moj voljeni sin, svetli Stefan, uzeo za enu erku pokojnog despota Lazara te je preuzeo
itavo njegovo vladanje u Ugarskoj i Rakoj, u koliko ga Turci jo nisu osvojili. Takoe je
ugarski kralj Matija ga proglasio despotom mesto svoga tasta Lazara, i to slono voljom svih
Raana". U to vreme kralj Toma je sasvim otvoreno istupao protiv turaka pa je ak napadao i
mesto Hodidjed gde su se ovi utvrdili. "Kralj je zauzeo predgrae Hodidjeda, koje je bilo veliko i
puno naroda, i spalio ga, a narod delom poubijao, delom poveo u ropstvo" piu Dubrovani
kralju Matiji. Meutim, i pored svih tih uspeha sve je to bilo jako nesigurno i kralj Toma se
poeo obraati papi Piju II traei pomo.
Strahovanja kralja Tomaa su se veoma brzo ostvarila kada su Turci sredinom 1459. godine
banuli pod Smederevo. "Tada turski car Mehmed, videvi do kakvog je stanja dolo u Rakoj i
Srbiji, poe s vojskom protiv Smedereva" (Mavro Orbin). Graani Smedereva i inae nisu bili
ba raspoloeni prema Stefanu Tomaeviu i nikako ga nisu mogli prihvatiti za despota. Nije bilo
u pitanju samo to je on bio katolik, jo vie im je smetalo to to im je bio nametnut sa strane.
Ba zato i doe do pobune u gradu i predaje grada sultanu Mehmedu II. "Saznavi to, graani
Smedereva izioe iz grada, pooe mu u susret i predadoe mu kljueve grada. Mehmed im
podeli mnogo poklona, nekom dade novaca, a nekom posed" (Mavro Orbin). Sultan se pokazao
irokogrud i prema despotu Tomaeviu dopustivi mu da sa svojim blagom napusti grad.
uvi o nainu na koji se Smederevo predalo ugarski kralj Matija i papa Pije II svale svu krivicu
na despota Tomaevia tvrdei da su ga Turci podmitili. "Drugi vele da je ovaj grad predao
Turcima bosanski kralj Stefan, koji je, kao Lazarev zet i naslednik Rakog Kraljevstva, posle
smrti tasta vodio svu upravu u tom kraljevstvu" (Mavro Orbin). Kralj Matija je bio veoma grub
nazivajui despotovog strica Radivoja izdajnikom, a E. Silvio nedvosmisleno kae da je despot
Tomaevi "dozvao Turke i grad predao za veliku svotu novca". Osim toga pala je na bosanskog
kralja Tomaa i ljaga da su Turci po njegovom pozivu doli u Bosnu te iste godine (1459.) i
napali na zemlje hercega Vukia. Tada se odjednom pojavila i opasnost da ga papa zbog
navodne izdaje ekskomunicira. Meutim, uskoro se pokazalo da su sve te optube protiv kralja
Tomaa ipak lane i preterane.

Dok su ga na zapadu optuivali da sarauje sa Turcima, sultan Mehmed II je poetkom 1460.

godine uputio kralju Tomau zahtev da mu obezbedi prolaz preko Bosne ne bi li Turci time
dobili krai put za provale u Srem i Slavoniju. Dok se kralj Toma razmiljao ta da radi, osvoje
Turci Srebrnicu, Zvornik i Usoru. U to vreme Turci su se zavadili i sa hercegom Vukiem, a on
se tek od tog momenta konano uverio sa koje strane ide prava opasnost. Izgleda da mu je tek
Venecija objasnila do ega e dovesti njegovi stalni sukobi sa kraljem Tomaem piui mu da
"nema sumnje da e postojea razmirica izmeu svetloga gospodina kralja bosanskoga i hercega
Vukia, ako se ne nagode i zdrue reena dva gospodina u svrhu spasa i odranja obojice, biti
uzrok propasti i rasula drave obojice, kao to se dogodilo despotu od Moreje".
Do pomirenje kralja Tomaa i hercega Vukia nikada nije dolo budui da je kralj iznenada, u
julu 1461. godine, umro. O samoj njegovoj smrti postoje razliita miljenja tim vie to je te
poslednje godine svoga ivota (1461.) poboljevao.
Prva verzija je vezana direktno za borbu oko vlasti izmeu kralja Tomaa i njegovog brata
Radivoja kojeg je opet podravao kraljev sin Stefan Tomaevi. "Godine 1461. dana 10. jula
ubijen je kralj bosanski Toma pred gradom Orahovicom na izvoru reke Une u Hrvatskoj.
Roakinja ovoga kralja bila je neka gospoa Margita od Orahovice, koju su dosada mnogo
uznemiravali Hrvati i knezovi Kurjakovii. Ona pak poe do kralja Tomaa molei ga, da je
oslobodi njezinih neprijatelja. Kralj sakupi jaku vojsku, te sina Stefana i brata Radivoja poalje
u Hrvatsku u pomo spomenutoj gospoi. No doavi ovi onamo nisu nita radili, ve dan na dan
vojsku gubili. uvi to kralj Toma sam ode u Hrvatsku pod Orahovicu, te izgrdi brata i sina.
Bratu ree: Nisi za drugo, nego stoku da pase., a sinu: Kupiu ti plug, da ore. Ovima se dade
to naao, te jo iste noi pogubie kralja. Sahranie ga u Jajcu kod franjevaca, te jo isti dan
odabran bi sin mu za kralja" (Tomai).
Druga verzija za njegovu smrt optuuje ugarskog kralja Matiju kao inicijatora, ali opet su
Radivoj i Stefan Tomaevi ti koji su ovaj zloin izvrili. "Toma se pokazivao na izgled da je u
savezu sa hrianima, a u stvari je bio vie na strani Turaka. To je na kraju bio razlog to je
izgubio i ivot i kraljevstvo. Turski car Mehmed II bio je, naime, doao preruen u Bosnu da vidi
i pokupi podatke o utvrenjima. U Jajcu ga je poznao kralj Toma, s njim se pobratimio (kako je
obiaj kod tog naroda) i pustio ga da slobodno ode. Kada je to docnije doprlo do uiju ugarskog
kralja Matije, Matija je nastojao na sve mogue naine da se doepa Tomaa. Ali videi da se on
jako pazi, dao je potajno nagovoriti njegova sina Stefana i Tomaeva brata Radivoja da, u
interesu hrianstva maknu s puta tog verolomnog kralja, obeavajui da e im, ako to uine,
pomoi da postanu gospodari Bosanskog Kraljevstva. Ove rei i obeanja Ugra raspalie srce
mladia koji je po prirodi bio astoljubiv, tako da je odmah prihvatio predlog. Kralj Toma je
upravo bio otiao u Hrvatsku da udari na zemlju Bjelaj, pa dok je leao u krevetu zbog nekog
lakog obolenja, nou su ga napali njegov sin Stefan i brat Radivoj. Poto su ga udavili, razglasili
su da se uguio usled neke svoje stare bolesti" (Mavro Orbin).
Bilo koja od ove dve verzije da je tana, a mogue je da nije nijedna i da je kralj poginuo u
nekim borbama, one kada opisuju njegovu nedostojnu smrt jasno govore ta su savremenici
mislili o njemu. Sva politika koju je kralj Toma vodio bila je nedosledna, bez nekog pravca, a
nadasve prevrtljiva kakav je bio i on sam. "Meu bosanskim kraljevima Toma je bio lukav,
prevrtljiv i nepostojan u svojim delima" (Mavro Orbin). Bio je pomalo megaloman, ali bez

snage, a ini se i sa veoma malo talenta. Ipak, ostaje injenica da se u tim tekim vremenima
uspeo odrati jedan dosta dug period, a da on sam na kraljevskom prestolu nije bio ugroen. Bio
je sposobniji da ouva svoju vlast negoli dravnu celovitost.

14. Kralj Stefan Tomaevi (1461-1463)

Kralja Tomaa nasledio je njegov sin Stefan roen u vanbranoj vezi sa Vojaom, koju je
svojevremeno oterao. U zakonitom braku sa erkom hercega Vukia, Katarinom, imao je kralj
Toma jo dvoje dece i to sina Sigismunda i erku Katarinu. Kako je u vreme njegove smrti
Sigismund imao 10 godina to nije bilo govora o tome da bi on mogao naslediti bosansku krunu.
Osim toga Stefan je postao srpski despot jo za ivota kralja Tomaa i samim time bio
predodreen da bude bosanski kralj.
Prvi nastupi kralja Stefana Tomaevia bili su, gledajui isto politiki, veoma veti. Najpre je
sve uinio da se izmiri sa hercegom Vukiem, to mu je do kraja i uspelo. Uspenom izmirenju
najvie je doprinela ona panja koju je kralj Stefan Tomaevi poklonio kraljici Katarini. Mnogi
su oekivali sukobe izmeu maehe - kraljice Katarine i kralja Stefana Tomaevia, budui da se
oni za ivota kralja Tomaa nisu ba trpeli. Kako je Katarina bila erka hercega Vukia to je
bilo za oekivati da se u ovaj sukob umea i herceg Vuki, naravno, na erkinoj strani.
Meutim, kralj Stefan Tomaevi se pokazao kao mnogo trpeljiviji nego to se to oekivalo pa je
sa mnogo takta pristupio maehi to je dovoljno uticalo na hercega da na kralja blagonaklono
gleda. "Ja, videvi ljubav, koju ima prema mojoj erki, sa njim sam se izmirio. I tako sam mu
odpremio moga sina Vlatka sa drugim baronima na krunidbu" zadovoljno konstatuje herceg
Vuki u jednom pismu.
Kada je sredio te stvari po Bosni, kralj Stefan Tomaevi se okrenuo ka papi Piju II traei od
njega viestruku pomo. Najpre napominje da se oekuje turski napad te moli papu da Bosni
obezbedi ugarsku pomo. "Obaveten sam da turski car Mehmed misli idueg leta da udari sa
vojskom na mene i da je sve to je za tako neto potrebno, pripremio. Takvoj sili ja se ne mogu
odupreti. Molio sam Ugre i Mleane i uraa Kastriota (Skenderbega), da mi u ovoj nevolji
priteknu u pomo, to molim i tebe". Osim toga trai od pape da mu poalje kraljevsku krunu, ali
i biskupe koji e pomoi u prekrtavanju bogumila. "Zbog toga, vie od svega elim da primim
krunu i svete biskupe, to e biti dovoljan znak, da ne nee u nevolji ostaviti. Sa tvojom pomoi
doneu podanicima vee pouzdanje, neprijateljima vei strah". Kako je kralj Stefan Tomaevi
znao da u magacinima u Veneciji ima dosta oruja koje je bilo spremno za krstaki rat koji
nikada nije pokrenut, a kako je Bosancima oruje bilo potrebno, to moli papu da mu poalje i
oruje. "Za ivota moga oca bio si naredio, da mu se poalje oruje, sakupljeno za krstaki rat, a
spremljeno u Dalmaciji u mletakoj ruci, ali to nije bilo po volji mletakom Veu; zapovedi da se
sada meni poalje".
Istovremeno kralj Stefan Tomaevi se ali papi kako Turci u Bosni sa svojim blagonaklonim
postupcima postepeno pridobijaju seljatvo. "Turci su mojem kraljevstvu podigli nekoliko
tvrava i laskaju seljacima, prikazujui se tobo ljubaznim prema njima i obeavaju, da e svaki
od njih biti slobodan, koji kod njih doe. Ovi su seljaci veoma priprosti i ne shvataju lukavost i
turske prevare, te misle, da e ona sloboda, koju im obeavaju, uvek trajati". Interesantan je
nain na koji kralj opominje papu da turski apetiti nisu usmereni samo na Bosnu i da e nakon

njenog osvajanja doi na red i druge zemlje. "Kada bi se Mehmed zadovoljio sa mojim
kraljevstvom, a ne bi hteo dalje traiti, onda bi me mogli prepustiti sudbini, te ne bi trebalo
uzbuniti ostalo hrianstvo radi moje odbrane. Ali nezasitno vlastoljublje nema granice; posle
mene napae na Ugarsku i Dalmaciju, koja je pod Mleanima, pa e preko Kranjske i Istre
potraiti Italiju, kojom eli zavladati".
Neto od onoga to je kralj Stefan Tomaevi traio papa je i ispunio. Krunu mu je poslao i
krunisanje je obavljeno u zimu 1461. godine. Krunisanju je prisustvovala najkrupnija bosanska
vlastela, a hercega Vukia je zastupao sin Vlatko. Smatrajui ovaj sveani in veoma uspenim
kralj Stefan Tomaevi se hvali Veneciji "da je bio okrunjen slobodnim pristankom svojih
knezova i gospode kraljevstva uz veliko odobravanje i veselje". No, sve ostalo papa nije bio u
stanju da ispuni, pa ak ni delimino. Ipak, kralj je bio izgleda zadovoljan.
Ono to je moglo da pomuti tadanje dobro raspoloenje kralja Stefana Tomaevia bili su
njegovi veoma loi odnosi sa ugarskim kraljem Matijom Korvinom. Ti odnosi su se jo vie
zategli Stefanovim krunisanjem budui da je kralj Matija smatrao njega (kralja Stefana
Tomaevia) svojim vazalom, a Bosnu vazalnom dravom Ugarske. Kako je krunisanje bilo
obavljeno bez njegovog pristanka to je smatrao da je kralj Stefan na taj nain izneverio svoje
vazalne obaveze. Kako je papa Pije II bio taj koji je poslao krunu i svoje legate da kruniu
Stefana Tomaevia to se kralj Matija durio i na njega. Meutim, papa Pije II bio je veoma
uporan na tome da izmiri kralja Matiju i kralja Stefana Tomaevia i na kraju je u tome uspeo. U
jednom pismu kralj Matija, morajui da popusti, pie papi i prebacuje na nain na koji je
krunisao kralja Stefana Tomaevia, ali ipak pristaje da bosanski kralj poalje svoje poslanike i
da se postigne izmirenje. "Molim, dakle, Vau Svetost, da svojim poputanjem ne dajete previe
pouzdanja tome oveku, te ako su vai poslanici protiv vae zapovedi to uradili, opozovite;
naroito, one stvari, koje spadaju pod nae pravo, i prepustite ih nama. Uostalom, ma kako
stvari dosad tekle, ipak emo mi opomene Vae Svetosti sluati i kralja emo milostivo primiti,
jer nas upravo sada po svojim poslanicima moli za oprotenje, ali uz uslov da ubudue verno
ispunjava svoje obaveze i da unapred bude posluan i time popravi to je zgreio".
Tokom prolea 1462. godine u Budimu su poeli pregovori, u samome poetku veoma teko, ali
kada je kralj Stefan Tomaevi gurnuo pred kralja Matiju poveu gomilu zlata, zajedniki jezik
je odmah pronaen. Osim ovoga zlata u neke od bosanskih gradova ula je ugarska posada, a
kralj Stefan Tomaevi se morao obavezati da e prestati Turcima plaati danak te da e se sa
Ugrima boriti protiv turaka.
Interesantno je da je u izvravanju ovih svojih preuzetih obaveza kralj Stefan Tomaevi bio u
potpunosti iskren. Odmah je obustavio plaanje Turcima haraa, a sultan je poslao jednog svoga
poslanika da vidi zbog ega se iz Bosne ne alje zlato. Kralj Stefan Tomaevi je turskog
poslanika poveo sa sobom u riznicu, pokazao mu zlato i rekao: "Eto, hara je sakupljen i
spreman; no nije mi ni na kraj pameti, da toliko blago poaljem caru, a da ga se sam liim. Jer
ako car na mene s vojskom udari, lake u mu se odupreti, kad budem imao novaca, a ako bi me
nevolja snala, pa bih morao pobei u drugu zemlju, sa tim u blagom iveti mnogo udobnije"
(Halkokondila). No, ni turski poslanik se nije naao zateen ovakvim kraljevim nastupom. "Kad
je to uo turski poklisar, ovako mu je odgovorio: Nema nikakve sumnje, vrlo je lepa i potena
stvar da taj novac ostane kod tebe, kad se to ne bi kosilo s utanaenim ugovorima koje si svojom

zakletvom potvrdio. Ali, ako iz pohlepe za novcem bude i dalje krio pomenute ugovore u nadi
da e ti taj novac doneti neku sreu, bojim se, zaista, da ti se ne desi suprotno. Jer ne mislim
nipoto da je zlo posedovati novac, kad bog to hoe, ni liiti se njega, kad se njemu tako svia.
tavie, smatram da je daleko potenije i pohvalnije liiti se novca nego uvrediti onoga koji nam
je omoguio da ga steemo" (Mavro Orbin). U to vreme sultan je bio zauzet drugim poslovima
pa je ova neposlunost kralja Stefana Tomaevia ostala za trenutak nekanjena.
Dok je kralj Stefan na taj nain pruao otpor Turcima, u Bosni je ponovo dolo do rascepa meu
vlastelom, ovaj put u porodici hercega Vukia. Sin hercega Vukia, Vladislav se po drugi put
pobunio protiv oca i nezadovoljan odmah otiao kod sultana traei da mu ovaj ustupi vojsku ne
bi li od oca dobio ono to je traio. Za uzvrat je obeao sultanu ukupno 100.000 dukata koje nije
imao, ali je obeao da e ih pozajmiti od Dubrovnika i Venecije. Na takvo obeanje sultan je
pristao i jednu vojsku sa Vladislavom otpremio u Bosnu. Meutim, zbog nekih sukoba sa
Ugarskom ova akcija nije mogla biti odmah izvedena pa je to omoguilo sultanu da pone
spletkariti. Ponudi hercegu Vukiu da on (herceg) isplati sultanu 100.000 dukata ili da mu
prepusti gradove Klobuk, avinu i Mievac, pa e ga u tom sluaju ostaviti na miru. To je bila
poniavajua ponuda koju herceg nije prihvatio, a uz to bio je ohrabren vestima da e mu
Ugarska pomoi, ali i bosanski kralj Stefan Tomaevi.
Kralj Stefan Tomaevi se tada odluio na jedan veoma smeo potez. On je kod turskog sultana
uputio poslanstvo koje je trebalo da uglavi petnaestogodinje primirje. To bi bila olakavajua
vest za Bosnu, da se nije radilo o turskoj varki. Poslanstvo je zadravano kod turskog sultana
toliko dugo dok se i vojska nije spremila. U meuvremenu je u Bosnu dojavljeno da je primirje
na petnaest godina sklopljeno, pa je to tamo odmah izazvalo izvesno oputanje. Nikome nije palo
na pamet da bi to mogla da bude turska varka, a osim toga, to je udno, nikome nije bilo
sumnjivo to se poslanstvo jo uvek ne vraa. Kako je ta prevara kod turaka smiljena opisuje
Konstantin iz Ostrovice. "Ree Mahmud paa: ta da radimo? Kakav odgovor da damo
bosanskom kralju? Odgovori Isak paa: Nita vie, nego mu dajmo primirje, a sami se krenimo
za njima, jer inae bosansku zemlju ne bismo mogli osvojiti, zato to je zemlja planinska, a k
tome e imati ugarskoga kralja u pomoi, Hrvate i druge gospodare, i tako e se osigurati da mu
se posle nita nee moi uiniti. Pa zato dajmo im primirje da bi mogli otputovati u subotu, a mi
emo za njima krenuti u sredu sve do Sitnice blizu Bosne. A niko nee znati na koju stranu e se
odatle car okrenuti" (Konstantin iz Ostrovice).
U maju 1463. godine pokrenuo je sultan veliku vojsku za koju se dugo nije znalo u kome e
pravcu da krene. To je naroito bunilo ugarskog kralja Matiju. "Nae su uhode esto javljali i
tvrdili razne suprotne vesti, da e jednim etama opkoliti Beograd, s drugim da e sa nama
zapoeti bitku, treima da kree na neko drugo mesto. Ali je kasnije ova neizvesnost nestala i
bilo je jasno, da kree protiv Bosne, pozvan od nekih izdajica" pie on papi. U to vreme teko da
je u Bosni bilo izdajica budui da su se herceg Vuki i sin mu Vladislav izmirili i da su zajedno
pruili Turcima otpor.
Turski pohod je napre iznenadio vojvodu Tvrtka Kovaevia, poslednjeg iz roda Diniia. Kako
je vojvoda verovao u sklopljeno primirje sa Turcima to nije pruao otpor, a Turci su mu na kraju
odsekli glavu. "A mi smo ili sve do Bosne. I prispeli smo u jednu zemlju bosanskoga kneza koji

se zvao Kovaevi i iznenadno napadnut, pokorio se caru. A car je potom naredio da se ovaj
pogubi" (Konstantin iz Ostrovice).
Jedna vojska koju je vodio lino sultan opsedala je Bobovac, dok je druga vojska napala na Jajce
gde se zatvorio kralj Stefan Tomaevi. Bobovac se branio samo tri dana jer ga je knez Radak
predao oekujui nagradu, ali bio je odmah poseen. "Juriajui na grad Bobovac poeo ga je
tui na vie naina. Ovaj grad je podignut na jednoj visokoj planini i vrlo je utvren po svom
prirodnom poloaju. Ali Turin, gaajui neprestano iz artiljerije ije su kugle padale u grad,
stvorio je paniku meu njegovim braniocima. Pored toga, na elu ovoga grada nalazio se Radi,
koji je ranije bio manihejac, a docnije se poeo pretvarati da je katolik. On je bio potkupljen od
Turina, te mu je predao grad. Zatim je taj isti Radi poeo nagovarati i posadu kule da prekine
s pruanjem otpora i da se preda tako monom gospodaru. Na kraju, bila je predana Turinu ta
toliko vana tvrava koja se, kako je bila snabdevena svim potrebama, lako mogla braniti i
odolevati neprijatelju dve godine dana" (Mavro Orbin).
Izgleda da je ovako nagli pad Bobovca iznenadio najvie kralja Stefana Tomaevia koji je
oekivao pomo iz Ugarske. Uvidevi da e Jajce veoma brzo pasti pobegne kralj Stefan
Tomaevi u grad Klju. Tu se nije imao nameru dugo zadravati, ali ga iznenada opkoli turski
beglerbeg Mahmud paa Aneli. "Posle toga je naredio Mehmed-pai da izabere vojsku i da to
pre krene put onoga mesta gde se prema obavetenjima nalazio bosanski kralj. Izvravajui
hitno nareenje svoga gospodara, Mehmed-paa je preao reku. Kad je doao blizu Jajca, dobio
je obavetenje da se kralj, preavi reku, sklonio u tvravu Klju, jer nije imao smelosti da bei i
poe dalje da ge ne bi pojurila konjica" (Mavro Orbin). Kako mu je skoro sva vojska koja je bila
sa njim iseena, to je kralj morao da pregovara sa Mehmed paom. Tek kada je paa obeao da
e mu potedeti ivot kralj Stefan Tomaevi se predao. "Bojei se da nee moi da dugo izdre
opsadu, oni su poruili Mehmed-pai da e se predati, ali da im obea da e potovati njihovu
slobodu, kao i da se pod zakletvom obavee da e pustiti na slobodu bosanskog kralja, koji je bio
reen da mu se pod tim uslovima preda. Mehmed je odmah prihvatio ovaj predlog i sveano se
zakleo bosanskom kralju" (Mavro Orbin). No, to obeanje nije pomoglo kraljevom stricu
Radivoju koji je odmah tu, pod Kljuem, likvidiran.
Tu se kralj Stefan Tomaevi gorko prevario. Mehmed paa je zaista odrao re i nije imao
nameru da kralju uini bilo ta naao. Meutim, takvo obeanje koje je Mehmed paa dao kralju
strano je razjarilo sultana Mehmeda II koji je odmah naredio da se kralj Stefan Tomaevi
likvidira. "Kad je Stefan doveden u tabor cara Mehmeda, ovaj ga jednog jutra pozva k sebi. Ali
Stefan, dosetivi se zato ga poziva, uze u ruku pismo koje mu je paa bio izdao pod zakletvom,
psujui i proklinjui tursko verolomstvo. No varvarin se branio govorei da Mehmed-paa, koji
je bio njegov rob, nije mogao obavezati njega. Stoga ga je predao svom uitelju, nekom
Persijancu, da ga dade smaknuti. I tako je kralju Stefanu, koji se nalazio pod gradom Blagajem,
bila odseena glava. Drugi kau (meu njima su Leunklavije i Bonfinije) da je naredio da ga
iva oderu. Matija Mehovita, koga se dri Jovan Botero, u prvoj knjizi pie da ga je privezao za
kolac i postavio za cilj strelcima" (Mavro Orbin). To je bila zaista tragina smrt bosanskog
kralja, a nain na koji je on likvidiran ostao je pomalo nejasan i uzbuivao je matu zapadnih
pisaca, pa nije udno to Orbin daje ak tri verzije. Rimski papa daje etvrtu navodei u jednom
pismu da je "kralja Stefana sa stricem sam Mehmed, nezasit ljudske krvi, kako se pria, svojom
rukom zadavio".

To je sada bio kraj vladarske porodice Kotromani. Ipak, tragedija ove porodice jo nije bila
gotova. Maloletna deca kralja Tomaa Ostojia, Sigismund i Katarina, odvedeni su u Tursku i
tamo su primili islam. Sigismund se ak i dobro snaao pa se vremenom u izvorima spominje
kao Isak sandak beg u Maloj Aziji. Za Katarinu nema nikakvih vesti. Kraljica Mara (udovica
kraja Stefana Tomaevia), imala je tek 16 godina kada je postala udovica, pobegla je na vreme
tako da je Turci nisu uspeli uhvatiti. Meutim, pala je u ake hrvatskog bana Pavla pirania,
ljutog protivnika njenog pokojnog mua. Ovaj ju je hteo predati Turcima, ali je kraljica uspela da
na vreme umakne u Dubrovnik. Iz Dubrovnika je otila u Split i tu ivela u jednom samostanu.
Poslednja vest o njoj potie iz 1495. godine.
Interesantna je sudbina kraljice Katarine, supruge kralja Stefana Tomaa, maehe poslednjeg
kralja Stefana Tomaevia. Ona je u vreme turske provale peice pobegla iz Bosne i jedno vreme
boravila u Dubrovniku. Decu, Sigismunda i Katarinu, su joj Turci zarobili i ona ih vie nikada
nije videla. Kako je u Dubrovniku nisu mnogo trpeli to se preselila u Rim. Tu su je ve daleko
vie cenili pa je prisustvovala i venanju izmeu sestre srpske despotice Jelene i ruskog velikog
kneza Ivana III (1471.). Do kraja ivota se tvrdila da bilo ta dozna o svojoj deci i da ih pokua
izvui iz Turske, ali u tome nije uspela. Vest da su joj deca prela u islam bila je za nju posebno
teka. Tokom 1478. godine je i umrla. Sahranjena je u crkvi sv. Marije Araeli, a na grobu se
nalazi njen reljefni kip sa krunom na glavi. To je, koliko se zna, jedini spomenik koji podsea na
nju.

Epilog
Smru kralja Stefana Tomaevia nestala je dinastija Kotromania, ali i srednjovekovna
bosanska drava. Turci su sve drali pod kontrolom izuzev onih zemalja koje je imao herceg
Vuki. Iako su uspesi turaka bili veliki, ne moe se rei da Bosanci nisu pruali estok otpor.
"Ali su i domai neprestano nanosili gubitke neprijatelju. Drei se, naime, povueni u planine,
im bi videli odrede koji se kreu u koloni, naglo bi izbijali napolje i napadali ih" (Mavro
Orbin). To je dovelo do takvih turskih gubitaka da su Turci morali odustati od pokoravanja
celokupne Bosne. Time su zemlje hercega Vukia ostale izvan turskog dometa, a osim toga,
nakon turskog povlaenja, herceg je uspeo da povrati skoro sve ono to su mu oni zauzeli.
Tokom 1463. godine zapoeo je svoj ratni pohod na Bosnu i ugarski kralj Matija Korvin. Ovaj
napad je imao uspeha i od turaka je oteto dosta onoga to su oni prethodnih godina osvojili. Turci
su uzvratili ve 1464. godine, ali nisu mnogo postigli. Te godine (1464.) poele su ponovo svae
izmeu hercega Vukia i njegovog sina Vladislava. U vezi sa tim moe se dovesti i novi turski
pohod u 1465. godini i od strane turaka postavljanje za bosanskog kralja Matije Kotromania
(sina Radivoja Ostojia). ta je taj "kralj" radio ostaje nepoznato i sudei po tome nije imao neku
posebnu ulogu, a sa istorijske scene silazi 1471. godine.
Ve u 1466. godini umire i herceg Vuki, a nasledio ga je mlai sin Vlatko. Starijem sinu
Vladislavu, herceg Vuki ak ni na samrtnoj postelji nije mogao da oprosti to to je u Bosnu

doveo Turke. Ne mogavi se drugaije odrati herceg Vlatko se u 1470. godini izmirio sa
Turcima. Tada su njegove zemlje izdvojene iz bosanskog sandaka u poseban sandak koji je
imao sedite u Foi.
Sa druge strane ugarski kralj Matija Korvin je u jesen 1471. godine za bosanskog kralja krunisao
svoga velikaa Nikolu Ilokog. Ovaj novi "bosanski kralj" je bio veoma aktivan i poznati su
njegovi ratni doivljaji sa Vukom Grgureviem, a svakako su najistaknutiji oni oko osvajanja
apca (1474.). Turski sultan je odmah uzvratio pa je i on isturio novoga kralja Bosne. Bio je to
Matija Vojsali, iz roda Vukia. Meutim, sada je i taj "kralj" poeo da tajno kontaktira sa
Ugarskom pa je uskoro bio napadnut od turaka, ali se uz ugarsku pomo odbranio (1476.). No, to
je i poslednje to se o njemu zna. I on je tada iznenada nestao. U 1477. godini je umro Nikola
Iloki pa se poelo sa traenjem "novoga kralja". No, sada to vie nije imalo nikakvog smisla pa
se uskoro od svega odustalo. Sada Bosna vie nije imala nikakvih kraljeva.
Poslednju slobodnu teritoriju u Bosni drao je jedno vreme herceg Vlatko Vuki. Sa Vukom
Grgureviem imao je nekoliko dobrih akcija i izgledalo je jedno vreme da bi on mogao biti jedan
od poznatijih boraca protiv turaka. Ipak, strpljenje ga je izdalo i negde krajem decembra 1481.
godine on je od svega odustao i sa Turcima se izmirio pa se sa porodicom odselio negde u
Tursku. Sada je celokupna teritorija Bosne pala pod tursku vlast.

Dr eljko Fajfri
dr eljko Fajfri je roen 24. februara 1957. godine u idu gde je zavrio osnovnu kolu i
gimnaziju. Na Pravnom fakultetu u Novom Sadu diplomirao je 1979. godine, a na Novosadskom
univerzitetu je stekao titulu magistra pravnih nauka. Doktorirao je 1994. godine na Pravnom
fakultetu Univerziteta u Kragujevcu. ivi i bavi se advokaturom u idu, a radove iz pravne
oblasti objavljuje u strunim asopisima. Pripremio je za tampu "Ustav i Krivini zakonik
Savezne Republike Nemake". Koautor je knjige "Istorija advokature Jugoslavije".
Istovremeno, ve dui period, dr eljko Fajfri se bavi istraivanjem srpske srednjovekovne
prolosti, a radove iz ove oblasti objavljuje u dnevnoj i periodinoj tampi i strunoj literaturi.
Objavio je knjige "Veliki upan Stefan Nemanja", "Frukogorska Sveta Gora", "Kralj Stefan
Prvovenani", "Putovanje u Hristovu Svetu Zemlju", "Crkva Svetog Nikolaja u idu", "Crkva
Svetog Nikolaja u Baincima", "Sveta Loza Stefana Nemanje", "Crkva roenja Presvete
Bogorodice u Moroviu i Crkva Svetih Apostola Petra i Pavla u Batrovcima".
// Projekat Rastko / Istorija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomo ]