JABLANOVI

Jovan Dui
Pesmu Jablanovi ine tri katrena, dakle, tri strofe od po etiri stiha; rima je
obgrljena (abba, cddc, effe), vrsta stiha- paralelni dvanaesterac (6+6). Pesma u
celini izgleda ovako:
Zato noas tako ume jablanovi,
Tako strasno, udno? Zato tako ume?
uti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.

U toj mrtvoj noi pali su na vodu,

Ko olovo mirnu i sivu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
ume, ume, udno, i drhu u svodu.

Sam, kraj mutne vode, u noi, ja stojim

Ko potonji ovek. Zemljom prema meni,
Lei moja senka. Ja se noas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.
Smisao pesme je egzistencijalni strah, strah od smrti. Pesma Jablanovi donosi
subjektivni doivljaj prirode. Umetniki pejza izjednaava se sa stanjem u ljudskoj
dui, a to je Dui jasno eksplicirao u svojoj pesmi Podne : Sve je tako tiho. I u
mojoj dui
produeno vidim ovo mirno more...
Pejza ini slika u kojoj dominiraju jablanovi, iza kojih je mesec na zalasku sa
obrisima breuljakaza koje e zai. Pozadinu pesme ini crna, mrtva no, a u prvi
plan izbija pored jablanova, prizor vode, olovno mirne i sive u ijoj se dubini nazire
izvrnuta slika jablanova, sa mesecom, sivim nebom i ovekovom senkom. To je
vizuelna slika koju bi slikar mogao sa mnogo uspeha nacrtati, a uz ovu vizuelnu sliku
dao je Dui I akustinu sliku, u ijoj pozadini je tiina poentirana mrtvilom noi i
mirnoom vode, dok se u prvom planu nalazi utanje jablanova- 4 puta naglaeno

u pesmi. Pesma zapoinje nizom upitnih reenica koje predstavljaju pitanja bez
odgovora I kojima se uvodi radoznalost, otkriva se da pesnika mui tajna, elja da tu
tajnu odgonetne. Prilogom tako iz prvog stiha: Zato noas tako ume jablanovi,
postie se iluzija da jablanovi ume tu odmah pored nas , otuda e se ovaj prilog tri
puta ponoviti tokom pesme. Na slian nain deluje i onomatopejski glagol umeZa utanje jablanova u pesmi se uporno pita. No, ne bi se tako uporno pitalo da je
u pitanju obino utanje dakle odgovor je u nekoj drugoj, skrivenoj, vanijoj pojavi
koja pripada duhovnom svetu. Spoljanji um prekvalifikuje se u duevni nemir.
Pesma je napisana u pripovedakom prezentu- ume, drhu, stojim, strepim- time se
sugerie neposredno prisustvo ulnog sveta, i aktivno uee lirskog subjekta u
njegovom percipiranju. Pesma poinje subjektivnom intonacijom, a ubrzo sledi privid
objektivne deskripcije- uti mesec sporo zalazi za hume, a senka jablanova ogleda
se u sivoj, mutnoj void- da bi kraj pesme bio ponovo subjektivno intoniran sa
semantiki naglaenim prvim licem- ja stojim, ja se noas bojim itd... Sredite
pesme je, dakle depersonalizovano- slika nonog pejzaa data je u treem licu. Taj
pejza kree se od najudaljenije take kosmikih daljina, prizor meseca, ka crnim
humovima na horizontu, do sive I mutne vode da bi se fiksirala senka pesnikog
subjekta ove pesme, a onda se svela na njegovo duevno stanje. Duevno stanje
tako je postal krajnje ishodite pesme, glavna poenta pesme. itav pejza podredjen
je osnovnoj ideji straha od smrti, a jablanovi ume upravo zato to je pesniki
subjekat usamljen i osea strah pred ivotom.