http://www.manastir-lepavina.

org

RELIGIJA I UDOBNOST

Bilo je normalno, bar u proslosti, da religija zahteva izvestan napor, duhovni uspon i stremljenje
ka neem plemenitijem i uzvisenijem do cega se dolazilo borbom pojedinaca sa samima sobom.
Verom i pomou vere, ljudska bia su trebala da dostignu najvei cilj i smisao svoje egzistencije:
HRISTOLIKOST. Radi toga je neizbezno bilo da religija zahteva izvestan stepen samoodricanja,
samodiscipline, neprekidno sazrevanje i duhovni uzrast. Nekada je bilo tako da je covek
prilagoljavao svoj nacin zivota jevandjelskim principima koji obelezavaju put ka
HRISTOLIKOSTI i koji ne podnose nikakve kompromise ili izmene.
Misija Crkve je bila, i jos uvek je da okupi osobe cije stremljenje je usmereno ka
HRISTOLIKOSTI, da im pomogne i da ih vodi na putu koji se zavrsava HRISTOLIKOSCU.
Uloga i smisao Crkve je da pokazuje i odrzava put ka spasenju. Drugim recima, zadatak Crkve je
da odrzava duhovne standarde cuvanjem neizmenljivih hrisanskih principa. Radi toga bi se
moglo ocekivati da ljudi saglasavaju nacin svoga zivota tim principima, a ne da menjaju te
principe kako bi se uklopili u njihove sitne ljudske ramove. U Crkvi pravac kretanja mora biti od
ljudskog ka bozanskom, od zemaljskog ka nebeskom.
Nazalost sve cese i sve vise dogalja se suprotno. Religija je sve manje napor i stremljenje, a sve
vise formalnost koja ne zahteva nista. Ovo je narocito tacno i ocigledno u nekim ekstremnim
protestanskim sektama.
U Protestantizmu kao takvom, a narocito u nekim od ekstremnih protestantskih sekti, postoji
stremljenje koje je dijametralno suprotno od stremljenja ka HRISTOLIKOSTI. To je stremljenje
ka coveku kao idealu samome sebi. Covek je stavljen u srediste paznje i akcije, a to je normalno
mesto koje pripada Bogu. Tako je covek postao merilo kojim se sve meri, pa cak i Bog. Zbog
coveka i u ime coveka , samoodricanje - koje je sine ljua non za postizanje HRISTOLIKOSTIodbaceno je. Staranje za samozadovoljavanje je svudaprisutno. Odricanje autoriteta Crkve i
naglasak na autoritet pojedinca je samo jedna od jasnih manifestacija toga stremljenja.
Protestantizam uci da coveku nisu potrebni nikakvi posrednici za njegov odnos sa Bogom.
Svetitelji, crkvena tradicija i ucenje svetih Otaca su odbaceni i svaki pojedinac je ostavljen
samome sebi sa Biblijom da trazi i nalazi ono sto ga zadovoljava, da sam odreljuje koliko i sta da
veruje. Covek se salje na jedan veoma opasan put i zadatak lisen svakog rukovodstva, spreme i
pomoi.

Dok su za pravoslavne, pa i za rimokatolike, svetitelji svetla strana istorije hriscanstva, dokaz

ostvarljivosti postizanja HRISTOLIKOSTI, vrhunac postizanja Hristolikosti, inspiracija za
stremljenje ka Hristolikosti, u Protestantizmu su znacaj svetiteljstva i ideal svetiteljstva
omalovazeni ili sasvim odbaceni.
Tesko je za Protestantizam da prihvati i sleduje primerima svetitelja, jer to zahteva sledovanje,
prilagoljavanje, izjednacenje, a u Protestantizmu covek tezi da bude samopodoban.
Protestantsko ucenje da je vera jedini uslov spasenja je takolje jedan od znakova koji ukazuje na
to da je stremljenje u Protestantizmu samozadovoljstvo sobom. Ako bi se Protestanti strogo drzali
onoga sto uce, posledice bi bile sledece: covek ne moze nista uciniti za svoje spasenje, pa prema
tome njegove misli, reci i dela nemaju nikakvog znacaja pa zato moze ciniti stogod mu se
dopada.
Prema Protestantima spasenje je iskljucivi akt Boziji, a covek koji je predmet spasenja je ipak,
nekako, izvan akta spasenja. Prihvatajuci ovo ucenje ne samo covekova pasivnost u vrsenju
dobrih dela, vec i aktivnost u cinjenju zla moze se ne samo razumeti vec i opreavdati.
Niko ne moze i ne zeli da porice vaznost vere koje jeste i mora biti izvor nasih dela u zivotu.
Ipak, mi pravoslavni verujemo da je Bog ne samo dao mogucnost nego odredio i kao zadatak
coveku da aktivno ucestvuje u naporima za svoje spasenje. Vera je, neosporno, neophodna za
spasenje. Meljutim, vera bez dobrih dela je nezamisliva ili, kako apostol Jakov uci, ona je mrtva.
Spasenje, iako je sustinski bozanski akt, pretpostavlja i ukljucuje i covekovu aktivnost. Kao sto je
vatra bez toplote nezamisliva, tako je isto istinska vera bez dobrih dela nezamisliva. Nazalost,
vera se moze glumeti, ali dela su potvrda istinske vere. Vera je seme, a dobra dela su plod.
Znacajno je da u Hristovom opisu Strasnog suda (Jevanljelje sv. Mateja 25:31-46) nagrada je
dodeljena na osnovi ucinjenih dela milosrlja, a kazna na osnovi neucinjenih dela milosrlja, dok se
vera kao cinilac ne pominje ni jednom jednom recju. Spasenje se ne moze kupiti ni po koju cenu.
cak ni nasim delima, ali su nasa dela nase DA Gospodu koji zeli da nas spase.
U Pravoslavlju vera obavezuje vise nego u Protestantizmu. Od pravoslavnog vernika se ocekuje i
zahteva da prihvati i ispoveda CELOKUPNO pravoslavno ucenje da bi se mogao smatrati
pravoslavnim. Od njega se ocekuje da svoja shvatanja i zivot uskladi sa Pravoslavljem, koje je
jednodusno, definisano i nepromenljivo.
Na drugoj strani, protestant moze verovati samo onoliko koliko on zeli. Sve sto mu izgleda kao
misticno i razumu nedostupno on moze odbaciti, i on bira da stupi u onu sektu u kojoj ce se
smatrati hriscaninom prhvataju ci minimum vere i discipline.
U Pravoslavlju Sveto Pismo nije JEDINI izvor hriscanskog ucenja ( ma da su Svego Predanje i
ucenje svetih Otaca prihvatljivi samo i jedino ako ne protivurece Svetom Pismu). Treba ipak
imati na umu da, Pravoslavlje prihvata CELOKUPNO Sveto Pismo, od prvog do poslednjeg
slova. Pravoslavni vernici menjaju sebe na osnovi Svetoga Pisma kadgod je to potrebno i
prihvataju i slede CELO i NEIZMENJENO SVETO PISMO. Sto se tice Protestantizma, tamo je
Biblija, koja je po njima JEDINI izvor ucenja, postepeno prihvatana u srazmeri sa zahtevima i
meri ljudskog razuma: tamo je iz Biblije prihvaceno ono sto se slaze sa Protestanskim ucenjem, a
odbaceno sve sto se ne slaze sa njim. Opterecen krajnjim racionalizmom, Protestantizam ne tezi
ka HRISTOLIKOSTI coveka, vec ka COVEKOLIKOSTI Boga. Radi toga su, u nekim
Protestantskim sektama, sve bozanske osobine Boga nepriznate, cuda su odbacena, sve sto je
misticno i nedostupno shavatnju ljudskog razuma je odbaceno. U sustini, vera mnogih
Protestanata obuhvata samo onoliko koliko njihov ograniceni razum moze da prihvati.
Protestantzam kao celina, kao i njegove mnogobrojne sekte ( a potrebno je naglasiti da
Protestantizam nije jedinstven vec se sastoji od stotine meljusobno razlicitih sekti) podseca na
slikara koji je, da bi zadovoljio svoje kriticare, stalno menjao svoju sliku prema ukusu pojedinih

kriticara. Na kraju nije nista ostalo od slike. Tako isto Protestantizam, zaviseci i suvise od ukusa
publike, slika Boga prema ukusu pojedinaca.
Kada je Protestantizam dao pojedincima pravo tumacenja Svetoga Pisma, sto je ranije bilo
iskljucivo pravo Crkve, otvorio je time vrata bezbrojnim i neprekidnim nesuglasicama, sto je
odvelo do razbijanja Protestantizma na stotine sekti.
U Protestantizmu religija je u velikoj meri lisena bozanskih elemenata, svedena na racionalisticku
teoriju, dok su duhovni standardi spusteni na opasan minimum.
Covek zaista oseca potrebu za verom. Smisao ili besmisao zivota se trazi i nalazi u odgovoru na
pitanje ima li Boga ili ga nema. Meljutim vera jednog boga koji je lisen svih bozanskih osobina,
koji je sveden na ucitelja vere ili na bezlicnu silu, ne moze zadovoljiti covekovu potrebu za
BOGOM. Otuda ciajuci pismene izjave nekih Protestantskih teologa (Na primer Tiliha), covek
mora da se pita koliko je hriscanstva jos ostalo u tom Protestantizmu koji ti teolozi predstavljaju.
Protestantsko shvatanje slobode je jos jedan razlog zasto je HRISTOLIKOST teze dostizna u
Protestantizmu nego u Pravoslavlju. Mi pravoslavni hriscani ne verujemo u slobodu bez reda,
slobodu bez duznosti, slobodu bez odgovornosti. Mi ne verujemo u NEODGOVORNU
SLOBODU. A upravo se takva sloboda praktikuje kod Protestanata. Prema toj neodgovornoj
slobodi je moguc absurd da je u najodgovornijoj oblasti ljudskog zivota, u duhovno-verskoj,
sloboda ucenja i tumacenja data nekim pojedincima kojima nedostaju osnovne kvalifikacije za taj
zadatak i odgovornost. Dok se u svemu drugom ocekuje i zahteva strucnost i odgovornost,
tumacenje Svetoga Pisma, ucenje o Bogu, je dozvoljeno i kvalifikovanima i nekvalifikovanima.
Dok se na jednoj strani odbacuje autoritet CRKVE, autoritet jednog pojedinca, cesto veoma
prosecnog, se priznaje.
Pravoslavno ucenje se zasniva na Svetome Pismu, Svetom Predanju, odlukama sedam
Vaseljenskih sabora, i na ucenju svetih Otaca, mnogi od kojih su se istakli svetoscu svoga zivota i
bili su melju najucenijim osobama svoga vremena. Nazalsot, u Protestantizmu ucenje svetih
Otaca je i zapostavljeno i odbaceno, dok je ucenje nekih cak i zloglasnih Protestantskih
propovednika, dobro poznatih po svom skadaloznom zivotu, prihvaceno. Ako neko prouci
pazljivo istoriju pojedinih Protestantskih sekti i njinih osnivaca, susrece se sa zapanjujucom
cinjenicom: autoritet svetih Apostola i svetih Otaca je odbacen a priznat je atoritet nekih
pojedinaca koji su iznenada u sebi otkrili Bozije opunomocenike i osnovali svoje crkve.
Protestant odbacuju ucenje svetih Otaca, najdostojnijih hriscana koji su najpre sebe pripremali i
duhovno izgraljivali postom , molitvama i asketskim zivotompa tek onda se usuljivali da druge
uce i da tumace Sveto Pismo, a prihvataju ucenja pojedinaca od kojih su mnogi napustili CRKVU
jer nisu ispunjavali ni najosnovnije zahteve za istinske hriscane. Dok se u Pravoslavlju, pa i u
rimokatolickoj crkvi, insistira na tome da pojedinci potcinjavaju svoj autoritet autoritetu CRKVE,
u mnogim protestantskim sektama ne postoji autoritet crkve, jer ne postoji ni crkva. U
Protestantizmu teologija je svacija i nicija oblast.
Jednodusnost je nemoguca bez crkvene tradicije i discipline. Kod Protestanata, pojedinci,
obrazovani i neobrazovani, liseni rukovodstva Crkve, ostavljeni samima sebi, nedovoljno
produhovljeni, pocinjuci od Biblije zavrsavaju nekom vrstom svoje biblije. Polazeci od
hriscanstva, ali ga ne prihvatajuci u potpunosti, oni zavrsavaju sa nekom vrstom svoga
hriscanstva i svoje crkve. Pocinjuci sa prihvatanjem jednog ili nekoliko hriscanskih principa,
ali odbacujuci ostale, prouzrokovalo je mnogobrojne protestantske sekte u kojima je ostalo malo
ili nimalo istisnkog hriscanskog bogoslovlja. Racionalisam je potpuno potisnuo misticizam.
Razigrani ljudski razum je posvetovnjacio religiju, lisio je njenog sustinski religiozne sadrzine.
Prirodan plod takve religije je covek nespreman za ma kakve napore. A takvom coveku
Protestantizam je ponudio religiju koja je udobna, koja zahteva vrlo malo ili nista. Vekovima

stara sredstva sacuvana u CRKVI, koja su pomagala ljudima u postizanju duhovnosti i u

njihovom nastojanju da dostignu Hristolikost pomocu izvesnog napora i samoodricanja (na
primer: svete tajne, post, molitva, opsta duhovna disciplina) u Protestantizmu su nerazumno
ukunuta i odbacena. Udobnost vernika je postala glavna briga i cilj mnogih protestantskih sekti.
Snaga. dubina i lepota Pravsoslavlja se sastoji upravo u tome sto je sacuvalo istinsko hriscanstvo.
Pravoslavlje ne moze, ne zeli, i ne treba nikada da menja bozanska svojstva Hrista, vec da
pomaze ljudima da se menjaju na bolje, jer za Pravoslavlje Hristos je jedan i neizmenljiv.
Duhovna strana coveka je bila i ostala glavna briga Pravoslavne Crkve. Ovo ne znaci da se ona
ne brine za fizicke potrebe coveka, ali prednost ima njegova duhovnost.
Na kraju da kazem da i melju nama pravoslavnima, pa i melju pravoslavnim Srbima, ima takvih
koji, podrazavajuci protestantskim sektasima, zele da nas ucine progresivnijima. I oni pocinju
da se vise brinu za udobnost vernika nego za njihovu duhovnost. Oni bi da spuste duhovne
hriscanske pravoslavne standarde na minimum, vodeci racuna o onima koji su najmanje voljni i
spremni da cine napore. Oni sve vise paznje posvecuju udobnosti a sve manje kvalitetu
duhovnosti svojih vernika. Mi nismo protivu udobnosti ako ona ne nanosi stetu duhovnosti,
onome sto je osnovno i primarno u religiji. Pri svemu, mi nikada ne zaboravljamo i ne smemo
zaboraviti da je religija neprekidni napor i stremljenje ka uzvisenijem, i to mora biti da bi zaista
bila RELIGIJA.
U Pravoslavlju kvalitet mora i dalje imati prednost nad kvantitetom . Sve dotle dok se
Pravoslavlje drzi svojih principa, ono ostaje to sto je oduvek bilo: vera potpunog osvecenja,
Crkva u kojoj je HRISTOLIKOST a ne udobnost najvaznija briga.
dr Mateja Matejic.
protojerej-stavrofor