Vladimir Lenjin: emigrant

Prvi put Lenjin je zaradio progonstvo samo zato to je

uestvovao na zboru studenata, na kome se raspravljalo o
studentskoj samoupravi. Jedino zbog toga. I ta je okolnost
vredna pomena.
Ja sam se mnogo puta sretao sa Lenjinom. Seam se,
1992. godine, za vreme jednog od mojih kratkotrajnih
boravaka u Parizu, kako mi se ini, pozvao me je telefonom
fotoreporter Paris Match-a, prijatelj pisca Patrika Besona, i
predloio da, po Besonovljevoj ideji, napravi seriju mojih
snimaka u Lenjinovom stanu-muzeju na Rue Marie Rose. Stan
je pripadao francuskoj Komunistikoj partiji i na istom spratu
je iveo ovek koji se starao o muzeju. Fotograf se sa njim
dogovorio i odreenog dana mi smo se sreli ispred zgrade,
popeli se, pozvali nastojnika - komunistu i poeli sa radom.
Najpre smo zamolili za dozvolu da pomerimo stvari koje su se
nalazile na Lenjinovom radnom stolu pa sam ja seo tamo,
leima okrenut kaminu. Klik-klik-klik, sevao je blic reportera.
Fotografisao sam se i u kuhinji. Zaudila su me dva uska
metalna kreveta u spavaoj sobi, sterilni nekako, sasvim
vojniki. Fotograf me je postavio izmeu ta dva vojnika
kreveta i naterao da se rukama uhvatim za njihove ramove. Ne
znam gde su danas te fotografije jer se 1993. godine, preko
svog lana Politbiroa, Gija Ermjea, KP Francuske mene
odrekla. Zbog mog nacionalboljevizma. U to vreme, od juna
1993. godine francuska tampa se lavinom obruila na zaveru
nacionalboljevika, zaveru koju je sama izmislila.
Nacionalboljevicima su nazvali nas, redakciju lista L Idiot
International, koju je sainjavalo 30-40 intelektualaca. Tako
da su i KP Francuske, i fotoreporter Paris Match-a oigledno
smatrali nesvojevremenim objavljivanje mojih fotografija
napravljenih prilikom posete ulici Mari Roz.
Vratio sam se u Rusiju 16. septembra 1993. Jednog od

onih dana, izmeu 16. i 20. septembra, kad je Jeljcin objavio

svoj Ukaz br. 1400, Taras Robko i ja smo posetili Lenjinov
muzej. U to vreme Taras je bio radoznali mladi - holerik,
student Pravnog fakulteta. On me je i odvukao u Muzej. Ve
pri kraju posete prepoznali su me slubenici Muzeja i radosno
poeli da me vode po prostorijama koje su zatvorene za obine
posetioce. (Uostalom, moda su te prostorije iz nekog razloga
bile zatvorene samo tih dana.) Najvie sam se zaudio
Lenjinovim odelima: arhiburujski trodelni sakoi, tufnaste
leptir-mane, masivne cipele sa visokim tiklama. ene su mi
sa ljubaznim osmehom rekle kako je Lenjin bio visok 163
santimetra, a Staljin 164. Tada sam pomislio kako je udno
izgledao Lenjin u tim prslucima i manama meu
revolucionarnim vojnicima i mornarima u injelima i meu
seljacima u kousima. Lenjin je morao da odudara svojim
emigrantskim izgledom, on, stranac, vajcarac nekakav koji je
zalutao u zemlju mrazeva. Sreom za njega, on nije morao da
uestvuje na optim izborima: s takvim izgledom i rastom, i u
takvom odelcu, on nikad ne bi mogao da pobedi. Ko bi glasao
za stranca? Muzej su zatvorili odmah posle oktobarskih
deavanja.
Moja knjiga Ubistvo straara, u koju je bio ukljuen i
Disciplinski bataljon, izala je iz tampe 18. septembra
1993. godine. Izdava je bila Mlada garda. Uzgred reeno,
direktor izdavake kue i moj redaktor su me ubeivali da
napiem knjigu o Lenjinu za ediciju ivot znaajnih ljudi.
Moda bi od toga ispala zanimljiva knjiga, ali su mene tad
privlaile druge stvari.
Kad sam krajem oktobra 2000. godine stigao u
Krasnojarsk, zamolio sam prijatelje da za mene iznajme stan,
jer sam nameravao da piem knjigu o Anatoliju Bikovu. Stan
su mi nali u centru grada, u petospratnici na uglu ulica
Lenjina i Gorkog, iza nekakve drvene kuice ograene

tarabama. Kuica i ograda bili su zatrpani do uiju snegom.

Tek posle nekoliko nedelja, kad se zbog talasa toplog vremena
otopio sneg i pokazala se tabla na ulazu, otkrio sam da je ta
kuica u stvari muzej; muzej zbog toga to je u toj kui iveo
Vladimir Lenjin dok je ekao da se otopi led na Jeniseju, kako
bi mogao da produi za uensko. Bilo je to 1897. godine, 103
godine pre nego to u se ja tamo pojaviti. Svakog jutra, pre
nego to bih poinjao da piem, ja sam najpre gledao na
Lenjinove prozore i zdravio se sa njim.
Kratkovidi idioti, svakojaki novinari i novinarke stalno
kukaju kako je Lenjin sruio staru Rusiju. A pravednosti radi,
treba opet napomenuti da je Rusiju sruila Februarska
revolucija. Lenjin je u to vreme iveo u vajcarskoj, u Cirihu.
Za vreme rata, u tom se gradu sjatila svakojaka osemija i
politiki emigranti, okupljali su se u kafeu Volter, gde je
esto svraao i Lenjin, ruski politiki emigrant. U tom kafeu je
itao svoje stihove i Rumun Tristan Cara, predvodnik
dadaistikog pokreta, tamo je bivao i ovek koji e tek postati
znamenitost, a tih godina je jedino bio poznat kao jedan od
krupnijih italijanskih slikara-dadaista, grof Julijus Evola. Posle
e Evola da se od dadaiste premetne u ezoterika, da bi najzad
postao filozof tradicionalizma. Njegove knjige Paganski
imperijalizam, Jahanje tigra i Borba protiv savremenog
sveta imale su posle Drugog svetskog rata onakav uticaj na
desno orijentisanu omladinu, kakav su knjige Markuzea imale
na levu.
Lenjin se verovatno sretao sa Carom, moda je
izmenjivao naklone i razgovarao sa grofom Evolom. Odlazei
nekoliko puta da peva u Cirihu i drugim vajcarskim
turistikim centrima, moja ena Natalija Medvedeva je
napisala lager o kafeu Volter, Lenjinu, Inesi i kajzerovskim
milionima. Tu pesmu posle je stavila na album Tribunal
Natalije Medvedove. U pesmi se pominje i ludi Rumun

Cara. Istoriju o kafeu Volter ona je ula od mene.

U to vreme u vajcarskoj ve vie nije bila jedna
zanimljiva linost, Benito Musolini. Musolini je priznao
bliskim ljudima kako se sretao sa Lenjinom u vajcarskoj.
Ipak, to se deavalo ranije, najmanje nekoliko godina pre
poetka rata. A oni su imali o emu da popriaju, jer su
pripadali istoj politikoj porodici. Vie od deset godina
Musolini je bio socijalista. Kad je on poinjao da stie prvu
politiku popularnost, italijanski novinari su pravili kalambure
i zvali ga Musolenjin, i njemu se verovatno tih godina sviao
taj nadimak. Musolini je paljivo prouavao Lenjinovo
iskustvo, jer Lenjin je prvi od svih socijalistikih voa osvojio
vlast. Njemu je za to trebalo samo sedam meseci, a
Musoliniju, ako se rauna od marta 1919. godine, kad je bila
formirana faistika partija, tri godine (1922), dok je ve
Hitleru trebalo itavih 15 godina.
U emu je Lenjinova genijalnost? Prvo, im je stigao u
Rusiju nekoliko meseci posle Februarske revolucije (kako je
samo on eleo u Rusiju! Pravio je sumanute planove da do
Rusije doleti u vazdunom balonu ili da putuje sa lanim
vedskim pasoem predstavljajui se kao gluvonemi
veanin), odmah je lanovima svoje partije izneo ludu ideju:
da se pripremaju za novu revoluciju. Moete zamisliti, mali,
smean, elavi emigrant sa vajcarskom tufnastom leptirmanom doao je i tvrdi kako nikakve revolucije nije ni bilo.
U petrogradskom Sovjetu RSDRP je imala dva oveka,
Staljina i Kamenjeva, a bila srena to ima i tu dvojicu meu
ostalih est stotina delegata Sovjeta! A doao neki emigrant i
zove na novu revoluciju. Starac je previe proveo u
inostranstvu i prestao da shvata Rusiju, govorili su u partiji.
Ali, Lenjin je neprekidno govorio, ubeivao, utuvljivao svima
u glavu svoje uvene Aprilske (u stvari, martovske) teze i do
leta uspeo u namerama. Nerado, s grimasama i pljuvanjem,

partija je pola za njim. Po broju mesta u Sovjetu, partija je

bila na 42. mestu.
uvena je epizoda kad je na savetovanju svih voa
tadanjih opozicionih partija neko (ini mi se, Gruzin heidze)
predloio savez svih partija, jer, oigledno je da nijedna nema
snage da samostalno povede mase za sobom. Postoji takva
partija - rekao je iz zadnjih redova Vladimir Lenjin. I njegovu
izjavu su svi propratili smehom! Toga se sea Suhanov,
Lenjinov politiki protivnik i pristalica Privremene vlade.
Lenjina nije zbunio njihov smeh. Neka ih, nek se smeju. On je
terao svojim putem. On je uspeo da ubedi lanove partije i
poeo je da se sprema za novu revoluciju. I to je oigledan
primer koliko je vana uloga linosti u istoriji. Bez Lenjina,
boljevici bi se zadovoljili svojim bednim 42. mestom.
Boljevici su imali sree s Lenjinom i zbog toga to je on
bio, kako kau Amerikanci, njorkaholic (od alkohola) opijen radom. On je napisao nekoliko vagona uputstava,
zapisa, pravila, objanjenja, tumaenja, sve do instrukcije za
straare Smoljnog kako da dre puku i ta da pitaju kad
zaustavljaju neoekivanog posetioca.
A kakve je ivce on imao! Kad su dva idiota, Zinovjev i
Kamenjev, otkrili novinarima datum oruanog ustanka koji su
pripremali boljevici, Lenjin je mrtav hladan odloio ustanak
za dve nedelje. Onda su se u novinama pojavila svedoenja
kako je Lenjin dobio od nemake vlade izvesnu koliinu
miliona zlatnika da njima destabilizuje situaciju u Rusiji. O
kajzerovskim milionima s Vilhelmtrase drala se uglas
kompletna uta tampa. Lenjin je nemaki pijun! Sadanji
voa bilo koje partije trenutno bi podneo ostavku ili bi ga
isterala sopstvena partija. Ali, to se nije moglo desiti Lenjinu!
Taj siuni inteligent je snagom svog uma uspeo da sve smota
i vee u vor! I kakva je on suprotnost sadanjim balvanima
koji vode partije!

Boljevici su opet sastavili Rusiju koja se rasula pod

udarom Februarske revolucije. Deo po deo, u toku pet godina,
od 1918. pa do 1922, oni su je iznova sastavljali. I tim je
pravednim procesom neumorno rukovodio Lenjin. Partija se
nije ustruavala da se koristi uslugama bandita, generala,
atamana i ostalog ljama, stvarajui od njih komandire Crvene
armije, da bi u odreenom trenutku okrenula protiv njih
mitraljeze i unitila ih.
Neruska tanost gvozdene discipline, neruska trezvenost i
ludaka radna sposobnost - to je Lenjin. Surov, trezan i
fanatian radnik. Elastina misao liena sujete i pozerstva. A
kako je on samo osvetio brata!
U aulama zaputenog Kazanjskog univerziteta ja sam bio
dvaput. Na drugom spratu postoji sala sa tablom na vratima,
na kojoj pie kako je tu studirao V.I. Lenjin. Da uem u salu
nisam mogao ni prvi ni drugi put, tamo su odravana
predavanja. Ali, sam Univerzitet je na mene ostavio utisak
zaputenosti. Ispod stepenita, izmeu starih, belih stubova, u
improvizovanom kiosku su prodavali uobiajene govnarije:
utu slatku vodu u plastinim flaicama i okoladice tviks i
snikers. Utisak potpune zaputenosti i zaostalosti.
Jo jedna primedba. Lenjin je sa svojim momcima uspeo
da nametne Rusiji novomodnu marksistiku ideologiju, robu
sasvim zapadnu i neprimerenu tadanjoj Rusiji, a oni su u
tome postigli takve rezultate. Iz iskustva boljevike
revolucije (to bi bilo tanije nazvati coup d Etat - dravni
udar) namee se cinian zakljuak: bilo kakva ideologija moe
se nametnuti bilo kom narodu ako se za to zna metodologija. I
ako se tome pristupi energino i hadnokrvno. Pada mi na
pamet situacija kad je Lenjin, posle ubistva nemakog
ambasadora Mirbaha, poao sa erinskim u nemaku
ambasadu da se izvinjava. Tad je oblaei kaput, rekao: ta
e, Felikse Edmundoviu, oblai injel, idemo da se

izvinjavamo stoci.
Lenjinov renik je pun energije. Kakva matora ljudina rekao je o Lavu Tolstoju. Njegova omiljena fraza je bila
arhivano. A njegova izjava o inteligenciji je bila: To, da
ste vi proliv, retka govna, ja nikad u to nisam sumnjao.
(NASTAVIE SE)