Aleksandar Tima (1924-2003) kola bezbonitva

Knjiga kola bezbonitva objavljena je 1978. godine, dakle dve godine nakon
objavljivanja Timinog, svakako najpoznatijeg romana Upotreba oveka (1976.) za kog
je pisac dobio NINovu nagradu. to se tie recepcije ove zbirke pripovedaka, s obzirom
da je usledila nakon ovog velikog romana, ona ipak nije prola nita manje zapaeno od
njega - ovenana je Andrievom nagradom.
U koli bezbonitva se javljaju iste one spisateljske tendencije koje moemo
nai kako u Upotrebi oveka, tako i u veini drugih Timinih dela. Prvenstveno je to
slika rata, osnosno ratne i posleratne atmosfere, ali ne iz perspektive kolektiva. Timu ne
zanimaju kolektivne tragedije ve ga zanima pojedinac koji se nalazi u vrtlogu haotinog
ratnog iskustva, odnosno pojedinac koji je u sukobu sa istorijom, sa poreklom, pa i sa
samim sobom.
U knjizi kola bezbonitva nalaze se 4 pripovetke, koje moemo smatrati i
novelama: nek, kola bezbonitva po kojoj je zbirka i dobila naziv, Najgora no
i Stan. Iako se nalaze u istoj zbirci ove pripovetke su naizgled dosta razliite. One nisu
siejno povezane, ne prate razvoj jednog dogadjaja, u njima se ne javljaju isti likovi koji
bi mogli sve te prie da poveu u jednu koherentnu celinu (kao to je sluaj u zbirci
Rani jadi Danila Kia), ak se ni radnja u ovim pripovetkama ne odigrava u isto vreme
npr: druga i trea po redu, odnosno kola bezbonitva i Najgora no pripovedaju o
vremenu rata, tacnije radnja se u njima odigrava u vreme ratnih deavanja. Dok su druge
dve pripovetke vremenski udaljene od drugog svetskog rata, ali su i one u mnogome
obeleene ratnom atmosferom odnosno posledice rata se mogu iitati i u njima (npr
nekov gubitak identiteta kao posledica rata). Tako da moemo rei da je rat jedna od
stvari koja povezuje ove pripovetke u celinu.
Na dublju povezanost koja postoji medju ovim pripovetkama ukazao je i sam
Tima. On je u jednom od razgovora koji je vodio povodom nagradjenog romana, rekao
kako je, parafraziram, zamislio celinu od 4 pripovetke od kojih je samo prva vedra dok
su ostale dosta tmurne, ali da sve te pripovetke povezuje isti nain gledanja. Takodje je
pisac jednom prilikom istakao da je od ove 4 pripovetke mogao napraviti i roman, ali da
je od toga odustao. Stoga bi ovu knjigu valjalo itati kao jedan venac pripovedaka. Venac
pripovedaka se kao knjievni oblik, skoro pa knjievni anr ustalio se u naoj
knjievnosti negde 60ih godina 20og veka i predstavlja niz zasebnih pripovedaka koje se
uzimaju kao celina. S tim da pripovetka u pripovedakom vencu moe da se posmatra
kao celina za sebe, ali da tek posmatrana u kontekstu sa ostalim pripovetkama ostvaruje
svoje potpuno znaenje. Pripovedaki venac je celina koja je drugaija od romaneskne,
ali opet je diskretno povezana razliitim objedinjujuim stvarima koje mogu biti ili
motivi ili likovi ili ve neto drugo to e da oblikuje jedinstveno vidjenje sveta.
ta je to to ove etiri pripovetke povezuje u pripovedaki venac? To je
prvenstveno istovetna slika sveta koja se javlja u sve etiri pripovetke, a koja je
sugerisana samim naslovom zbirke a to je svet kao svojevrsna kola bezbonitva odn
svet bez pravila, ustrojstva, svet bez moralnih naela koji kao takav ostavlja posledice na
svakog pojedinca. DODAJ!!!!!!
Analiza svake prie zesebno:

Prva od etiri pripovetke, pod nazivom nek, bavi se pitanjem gubitka

identiteta glavnog junaka - advokata jevrejina neka. I inae je dominantna tema Timine
proze upravo to traganje za identiteom. Ova pripovetka poinje u prelomnom trenutku
kada se nek budi bez bola u glavi. Glavobolja se ovde javlja kao deo genetskog
identiteta neka, ona je nasledjena od oba roditelja. Za ovu pripovetku je karakteristina
skokovita naracija (slian postupak e Tima koristiti i u Stanu kako bi pokazao
moralni sunovrat svog lika), s ciljem da se to podrobnije isprati viestruki gubitak
identiteta, te emo nakon uvodnog dela o budjenju bez glavobolje saznati o nekovoj
ljubavnici Ljiljani Kalaji i njenom pokojnom muu, a nakon toga i o nekovom prvom
braku Tima s ciljem da nam otkrije prvobitni uzrok gubljenja identiteta posee za
retrospektivnim pripovedanjem. Pripovedanje je u treem licu, doivljenim govorom,
znai pratimo psiholoku perspektivu glavnog junka neka.
Retrospektivnim pripovedanjem otkrivamo kako je nek preiveo ratne strahote,
kako je bio u logoru i nakon to ga je njegova ena Henrijeta (koja je postala ljubavnica
logorskog komandanta) lano optuila on biva prebaen u Beograd (da isti ruevine).
Odatle je on pobegao, i uz pomo njemu nepoznatog oveka dobija isprave na ime Miloja
Sarlatia. On menja identitet i to mu donosi spasenje u ratnim godinama,umesto jevrejina
on postaje Srbin nosa koji se seli iz mesta u mesto. nek poinje da veruje u svoj fiktivni
identitet i da sumnja u onaj pravi, citiram: Poeo je i sam da veruje u izmiljeni identitet,
odnosno da napola sumnja u pravi; dok bi mu ljudi dovikivali: Hodi de Miloje,
podmetni ruku, trzao se od oseanja da mu se tle izmie ispod nogu, da lebdi u vazduhu,
pa je docnije kriom u nekoj upi ili komori, gde je konaio, gledao u krnjadak ogledala
to ga je nosio u dzepu zajedno s brijaem i komadom sapuna, pitajui se da li on stvarno
moda i nije nek, ovek koji bei ve neko nepostojee bie, i od te pretpostavke bi se
zgrozio kao od otrova. Nakon zavretka rata on pokuava da povrati svoj identitet,
prijavljuje se kao nek, medjutim sada to to on jeste biva sumnjivo i njega opet
zatvaraju.
Ljubav prema udovici Ljiljani Kalaji vodi neka u novu promenu identiteta- on
se identifikovao s njenim pokojnim muem jer je bio svedok njegovog blaenstva,
onoliko koliko je posmatrau omogueno, i eleo je to isto i sam da oseti. I on je toliko
snano to eleo da je na sebe preuzeo ak i njegovu bolest. S tim da je ova promena
identiteta nesvesna, i prouzrokovana je predjanjom prisilnom promenom identiteta i
gubitkom ene. Prvi gubitak identiteta dogodio se u ratu, odnosno u koli bezbonitva
gde je linost razorena, unitena i ona se vie nikada ne moe povratiti u ono to je bila.
Na kraju pripovetke kada je nek mislio da je smrt neizbena, glavobolja se vraa
kao znak povratka sebi, odnosno povratka svom identitetu. Pripovetka se zavrava u
otvorenom kljuu - ne znamo ta je nek uradio kada je shvatio da se probudio u
nepoznatoj kui kraj tudje ene (on je nastavio da spava).
Svakako je najsurovija pria u ovom pripovedakom vencu, u kojoj je fenomen
zla dovedem do ekstrema, upravo kola bezbonitva. Ova pripovetka tematizuje
nasilje, tanije odnos zloina i kazne. U njoj moemo pratiti dve siejne linije: jedna
siejna linija vezana je za bolest Dulievog sina Jeana, koji se nalazi u vrlo kritinom
stranju, a u isto vreme pratimo i drugu siejnu liniju koja je vezana za Dulievo muenje
Ostojina. Duli je nii islednik kontraobavetajne slube i od njega se oekuje da od
mladog komuniste Ostojina izvue informacije muenjem. Medjutim, Duli to ne uspeva,
i kako bi kompenzovao taj svoj neuspeh on se sadistiki poigrava sa Ostojinovim

ivotom nakon to su informacije pribavljene od neke druge rtve, citiram: Sad smo
ostali sami ti i ja. Neu te vie nita ispitivati, jer mi nita ne moe ni rei. Jer sve
znamo, sve smo iupali iz tvojih drugova, sve, razume, tvoje utanje je bilo uzaludno,
nita me vie ne zanima sem tvojih muka i zato u te sada muiti. Ali ne da bi progovorio,
razume, ve radi same tvoje patnje, jedino. To imaj na umu.. On je polomio Ostojinu
noge, a potom ga je usmrtio nalivajui mu nasilno vodu u usta. Tokom ubistva shvatio je
da e poiniti smrtni greh i da nee moi da ostane nekanjen, i pretpostavio je da e ga
ta kazna stii preko sina koji je ve na smrt bolestan, ali nije mogao da se kontrolie.
Nakon poinjenog ubistva, kroz telefonski razgovor, saznaje da je sinu bolje i
paradoksalno se zahvaljuje bogu: Boe, hvala ti! Tebe nema, Boe! Ne, stvarno te nema,
nema. Ja sam bog!. Onaj koji je poinio zloin ostaje nekanjen i na taj nain i ova pria
predstavlja svet kao kolu bezbonitva u kojoj se ljudi ubijaju bez ikakve potrebe, samo
da bi zadovoljili svoje izopaene nagone.
Na prvi utisak se moe uiniti da nek i kola bezbonitva nemaju dodirnih
taaka, osim slike sveta. Medjutim, postoje i druge niti koje ih povezuju opet imamo
pitanje identiteta o kom smo govorili vezano za pripovetku nek, kod Dulia se javlja
kao pitanje porekla junaka, iako su mu i majka i otac madjari njegovo prezime je
nasledjeno od slovenskih predaka zbog kog on ima komplekse (katolik i pravoslavac).
Takodje, bolest se javlja u obe ove pripovetke ( kod neka glavobolja, u koli
bezbonitva temperatura kod Dulievog sina). U neku je struktura skokovita dok se u
koli bezbonitva pripovetka gradi akumulacijom detalja muenja.
U ovoj prii smo imali poniranje u um zlikovca, a u sledeoj, Najgora no
imamo poniranje u um rtve. U ovoj prii nemamo sie, u njoj se zapravo nita ne
dogadja, ve samo pratimo razmiljanje neimenovanog jevrejina u najgoroj noi
( ispriana u 3. licu, ali iz psiholoke perspektive neimenovanog oca porodice). U prvoj
reenici Tima kae da je najgora no no umiranja, ali je u ovoj pripovetci najgora no
zapravo ona no koja sadri mogunost izbora- da li ovek da izvri naredbu koja se kosi
sa bilo kakvim ljudiskim pogledom na naredbe i zakone ( koji bi trebalo da budu
garancija ivota oveka) ili da prekri naredbu i da pobegne. S tim da i jedna i druga
odluka vode u smrt. Nakon dugog promiljanja otac shvata da i jedna i druga odluka vode
u muenje i nedostojanstvenu smrt, te rei da oduzme ivot svojoj porodci i sebi, ali
vreme je isteklo i majka i erka se bude (on video kako su spremile hranu na stolu pa ga
je to pokolebalo, kako da im oduzme ivot kad one i u tom trenutku brinu kako e da ga
odre). Zavretak pripovetke je otvoren, iako moemo naslutiti sam kraj-odlazak u logor.
I u ovoj pripovetci imamo pitanje identiteta, u njoj strada jevrejska porodica
..kao pripadnik plemena osudjenog da nestane.
Bezimenost junaka s jedne strane sugerie negiranje identiteta rtve, odnosno
nemanje slobode, a sa druge strane ukazuje na univerzalnost sluaja. I opet imamo svet
kao kolu bezbonitva u kom nema pravde, u kom jedna porodica, bez ikakvog
poinjenog zlodela, odlazi u logor, u neminovnu smrt.
Poslednja pripovetka ove zbirke je pripovetka Stan ija je radnja smetena u
posleratni period. Ako prve tri pripovetke prikazuju svet kao kolu bezbonitva u ratu,
ova pripovetka pokazuje svet kao svojevrsnu kolu bezbonitva u miru, odnosno nakon
rata. Glavni junak ove pripovetke je Branko akovi koji je bio pokoran vladajuoj
ideologiji (komunizmu) do te mere da je ak i rodjenog oca oterao u smrt (pretio mu je
pitoljem kako bi otac predao zemlju na raspodelu). Pod pritiskom ene akovi pre

odlaska u penziju pokuava da izdejstvuje vei stan, i to mu uspeva, ali da bi dobio taj
stan iz njega mora da bude izbaena profesorka Vilma Sindholc koja mu je nekada uinila
dobroinstvo (kada su ga izbacili iz kole, njega i Gruju Milina, ona ih je primila kod
sebe da ih besplatno poduava za zavrni ispit kako bi izbegli prinudni rad u Ukrajni). I
junak poinje da preispituje sebe da li da iseljavanje uniti osobu koja je omoguila
njegov opstanak ili ne. On ne moe da pronadje reenje koje bi s jedne strane zadovoljilo
njegov moral,a s druge strane zadovoljilo i prohteve njegove porodice, a obe strane su mu
podjednako vane. Tako da se ove dve vrednosti kod njega nalaze u suprotnosti i uzrok su
nevolja. Tokom cele prie imamo utisak kao da e akovi da preduzme neto kako bi
spasao staru profesorku, medjutim na kraju dolazi do obrta i otkrivamo da je njegovo
nemanje majke uslovilo to da e kod njega preovladati sebinost i oportunizam (zbog
toga to nije imao majku celog ivota je eznuo za toplinom i to ga je navodilo da se
stalno probija kroz ivot, bez obzira na sve).
Sve etiri pripovetke variraju kljunu temu a to je da su odnosi medju ljudima
izopaeni, u znaku kole bezbonitva, da je ovek slabo bie problematine prirode. I
upravo na tom oseaju sveta kao kole bezbonitva ove pripovetke grade pripovedaki
venac.