Istraivaki rad iz laboratorije fizike 4

na temu:

OBRAZOVNI SPEKTROFOTOMETAR

Univerzitet u Beogradu
Fiziki fakultet
Stefan Graovac
Broj indeksa: 2080/2013
12.05.2015.

SADRAJ
1. Teorijski uvod.........................................................................................................................3
1.1 Hajgensov princip.............................................................................................................4
1.2 Difrakcija svetlosti............................................................................................................4
1.2.1 Difrakcija svetlosti na jednom prorezu......................................................................4
1.2.2 Difrakcija na dva i vie proreza.................................................................................7
1.2.3 Difrakciona reetka....................................................................................................8
1.3. Disperzija.........................................................................................................................9
1.4 Zraenje crnog tela.........................................................................................................10
1.4.1 Emisiona mo i emisioni spektar.............................................................................10
1.4.2 Vinov zakon pomeranja............................................................................................11
1.4.3 Apsorpcioni spektar i apsorpciona mo...................................................................12
1.5 Odreivanje temperature crnog tela i sijalice.................................................................12
2. Postavka aparature i njeni elementi......................................................................................14
3. Teorijska predvianja rezultata.............................................................................................17
4. Eksperimentalno izmereni podaci i postupak merenja.........................................................20
4.1 Kalibracija.......................................................................................................................24

1. Teorijski uvod
Svetlost predstavlja vidljivi deo spektra elektromagnetnih talasa i ima dvojnu (dualnu)
prirodu: u nekim pojavama se elektromagnetno zraenje ponaa kao skup estica (fotoefekat,
Komptonov efekat...), a u drugim pojavama ispoljava osobine talasa (interferencija,
difrakcija...). Osnovne karakteristike talasa su frekvencija () i talasna duina (), a osobine
estica energija (E), masa (m) i impuls (p).
Kada svetlost naie na neku povrinu, deo nje se apsorbuje, deo reflektuje, a deo te
svetlosti proe kroz tu povrinu. Pri prolasku svetlosti kroz tu povrinu dolazi do prelamanja,
odnosno refrakcije, usled promene gustine sredine. Indeks refrakcije optikog materijala
predstavlja odnos prostiranja brzine svetlosti u vakuumu i toj optikoj sredini.
n

c
u

(1.1)

Dakle, to je brzina prostiranja svetlosti kroz neku sredinu manja, ta sredina se smatra optiki
guom. Upravo zbog promene brzine prostiranja svetlosti pri prelasku iz jedne sredine u
drugu dolazi do promene pravca prostiranja, odnosno do prelamanja svetlosti. Tada moe da
se primeni nelov zakon koji daje odnos:
sin u1

(1.2)
sin u 2
gde je upadni ugao, izlazni ugao, u 1 brzina svetlosti u prvoj sredini, a u 2 brzina

svetlosti u drugoj sredini. Brzina prostiranja talasa takoe zavisi i od talasne duine.
Deljenjem jednaine (1.2) sa brzinom svetlosti c prema (1.1) dobijamo:
sin n2

n21
sin n1
gde je n21 relativni indeks prelamanja pri prelasku iz prve u drugu sredinu.

(1.3)

Takoe, eksperimentalno je utvreno da:

1) upadni, reflektovani i refraktovani zrak svetlosti lee u istoj ravni
2) ugao refleksije je jednak upadnom uglu za sve talasne duine i materijale
3) za monohromatsku svetlost i dati par materijala vai jednaina (1.3)
Frekvenca se ne menja pri prelasku talasa iz jedne sredine u drugu, dok talasna duina
zavisi od brzine svetlosti u datoj sredini po relaciji (1.4) pa se samim tim i menja.

1.1 Hajgensov princip

(1.4)

Prema Hajgensovom principu, svaka taka talasnog fronta moe se smatrati izvorom
sekundarnih talasa, koji se prostiru u svim pravcima brzinom prostiranja poetnog talasa.
Talasni front predstavlja tangentnu povr na sekundarne talase, tj. envelopu. Hajgensov
princip moemo da koristimo za potvrdu zakona refleksije i refrakcije.

1.2 Difrakcija svetlosti

Difrakcijom se naziva niz pojava do kojih dolazi pri prostiranju elektromagnetnih i
mehanikih talasa kroz nehomogene sredine sa otro izraenim granicama (na primer otvori,
prorezi, ...). Za sve difrakcione pojave je zajedniko da raspodela intenziteta zraenja, posle
prolaska kroz nehomogenu sredinu, odstupa od raspodele koju predvia geometrijska optika,
tj. dolazi do savijanja talasa i njihovog skretanja u oblast geometrijske tame.
Hajgens-Frenelov princip nalae da se svaki element povrine talasa moe posmatrati
kao izvor sekundarnih talasa, koji su iste uestanosti i u fazi sa primarnim talasom, a ija je
amplituda proporcionalna povrini posmatranog elementa povrine. Primenom ovog principa
moe da se odredi raspodela intenziteta difraktovanog talasa. Difrakcione slike, tj. raspodela
intenziteta difraktovanog zraenja, dobija se superpozicijom svih sekundarnih talasa.
Difrakcione pojave prema obliku upadnog talasa, mogu da se raspodele u dve grupe:
one iji je upadni talas sfernog oblika Frenelova difrakcija, i one iji talas dolazi sa
beskonano udaljenog takastog izvora, tj. kada je upadni talas ravan Fraunhoferova
difrakcija.

1.2.1 Difrakcija svetlosti na jednom prorezu

Jedan od najjednostavnijih sluaja difrakcije je difrakcija ravanskog talasa na jednom
prorezu. Poto je duina proreza mnogo vea od njegove irine dovoljno je posmatrati
difrakcione pojave samo u jednoj ravni, koja je normalna na prorez i preseca prorez daleko od
njegovih krajeva. Upadni ravanski talas dolazi sa jedne strane proreza a sa druge strane
proreza nalazi se sabirno soivo i ekran. Poto je svaka taka proreza po Hajgens-Frenelovom
principu izvor sekundarnih talasa, prorez se moe podeliti na niz veoma uzanih traka irine
dx, kao to je prikazano na slici 1. Sve sekundarne talase koji prolaze pod uglom u odnosu
na normalu povuenu na presek proreza, sa bilo koje od ovih uzanih traka irine dx, sabirno
soivo fokusira u taki F na ekranu. . U izvoenju laboratorijske vebe spektrofotometrom,
umesto na ekranu svetlost se fokusira na senzoru visoke osetljivosti koji meri gustinu svetlosti
i na taj nain detektuje boju svetlosne linije, a rotacioni senzor meri ugao pod kojim su
rasprene svetlosne linije posle prolaska kroz prorez. Fazne razlike izmeu talasa ostaju ne
promenjene prilikom prolaska kroz soivo. Fazne razlike koje postoje meu sekundarnim

talasima koji stiu do take F posledica su samo njihovog skretanja pod uglom . Talas koji sa
proreza polazi iz take C na putu do take F prelazi dui put od talasa koji polazi iz take A.

Slika 1 difrakcija na jednom prorezu

Ta putna razlika L = CD, zavisi od rastojanja take C od ivice proreza A i iznosi

L=xsin . Zbog te putne razlike talas koji polazi iz take C fazno kasni za talasom koji
polazi iz take A. Fazno kanjenje je
2
2
L
x sin
(1.5)

Amplituda sekundarnog talasa a0 koji polazi sa trake irine dx proporcionalna je

amplitudi upadnog talasa A0 i odreena je sa

a0 A0

dx
b

(1.6)

U taki F, trenutna vrednost intenziteta talasa koji polazi sa trake iroke dx, koja se
nalazi na rastojanju x od take A moe da se izrazi na sledei nain
2

dx j (t xsin )
(1.7)
e
b
gde je kruna uestanost upadnog talasa. U taki F dolazi do interferencije svih sekundarnih
a t a0 e j (t ) A0

talasa koji sa proreza polaze pod uglom . Trenutna vrednost tog interferencionog talasa
a t izraunava se integracijom intenziteta sekundarnih talasa po celoj irini proreza
b

a t a t dx
0

j (t
xsin )
A0

e
dx
b

(1.8)

Intenzitet interferencionog talasa I() u taki F proporcionalan je kvadratu amplitude

pa sledi da je

I A02

b sin

sin 2

b sin

(1.8)

Oigledno je da poveanjem irine proreza raste i intenzitet difraktovanog talasa.

Pored toga treba uoiti da sa poveanjem irine proreza centralni maksimum postaje sve ui
(slika 3) i da se sporedni minimumi i maksimumi pomeraju ka centru difrakcione slike, to i
uoavamo na slici 2. Vidimo da raspodela intenziteta difraktovanog talasa zavisi od odnosa
b/. Na grafiku sa slike prikazana je zavisnost (1.5) za vrednosti =1mm i A0=1.

Slika 2 Zavisnost intenziteta difraktovanog talasa od ugla skretanja

Slika 3 zavisnost centralnog maksimuma od irine proreza, gde je irina proreza na grafiku levo 5,
a na grafiku desno irina proreza je 8

1.2.2 Difrakcija na dva i vie proreza

Shodno analizi prethodnog odeljka, difrakcije svetlosti na jednom prorezu, uz male
promene pretpostavki imamo isti postupak uz manje izmene u krajnjem raunu.
Pretpostavimo da su svi prorezi jednake irine b i da se nalaze na jednakim meusobnim
rastojanjima d, kao to je prikazano na slici 4.

Slika 4 difrakcija svetlosti na vie proreza

Jedina razlika izmeu talasa koji skreu sa proreza pod uglom , jednake amplitude a0
i uestanosti upadnog talasa , je fazno kanjenje koje zavisi od duine puta do take F.
Najkrai put prelaze talasi koji kreu sa proreza uz ivicu A, a ostali prelaze put dui za Ln :
Ln (n 1) d sin

(1.9)
gde je n redni broj proreza, poev od ivice A. Odnosno fazno kanjenje sa n-tog proreza je
n

2
2
Ln
( n 1) d sin

(1.10)

Sledi da je trenutna vrednost talasa

dx j (t x sin ( n 1) d sin )
e
b
Trenutna vrednost interferencionog talasa An(t) data je izrazom
an t A0

An t
n 1 0

j (t
A0
e
b

2
2
x sin
( n 1) d sin )

dx

(1.11)

(1.12)

gde je N ukupan broj proreza. Intenzitet interferencionog talasa I N() u taki F proporcionalna
je kvadratu amplitude
I N A02

b sin

sin 2

b sin

dN sin

d
sin

sin 2

sin 2

(1.13)

Intenzitet intereferencionog talasa IN() ima glavne maksimume kada je

d
sin m

d sin m
odnosno
(1.14)
gde je m = 0, 1, 2, 3... red difrakcionog maksimuma. Vidi se da poloaj glavnih maksimuma

ne zavisi od broja proreza N, odnosno da relacija (1.14) vai i za jedan, dva i vie proreza na
difrakcionoj reetki.

Dakle, kada talasi prou kroz reetku maksimumi se vide tamo gde dolazi do
konstruktivne interferencije dva ili vie talasa, tj. kada je fazna razlika izmeu dva talasa
celobrojni umnoak talasne duine. Minimumi se javljaju na mestima gde dolazi do
destruktivne interferencije dva ili vie talasa, tj. izmeu glavnih maksimuma, a uslov za to je:
d N

sin 0

m
d sin
N

sin 2

odnosno

gde je m = 1, 2, 3, ... N-1 ceo broj.

(1.15)
(1.16)

Slika 5 Primer
Fraunhoferovog

Dakle, to je vei broj zareza na

difrakcionog

difrakcionoj reetki to je vei i broj

obrasca na

sporednih minimuma, pa sledi intenzitet

difrakcionoj

talasa izmeu glavnih maksimuma brzo

reetki sa jednim

opada, a glavni minimumi postaju sve

zarezom; na slici

ui i vii.

su obeleeni
minimumi

1.2.3 Difrakciona reetka

Difrakcionu reetku karakterie broj zareza N i njihova irina. Ukoliko je broj zareza
veliki, zbog suavanja maksimuma, moemo veoma precizno da izvrimo merenja i odredimo
odgovarajue maksimume. Rastojanje izmeu ma koja dva proreza b je konstantno. Ukoliko
je svetlost monohromatska, prethodna jednaina nam daje taan opis poloaja maksimuma.
Ukoliko je re o beloj svetlosti koja predstavlja kontinualnu raspodelu du celog spektra,
poloaji maksimuma odgovaraju svakoj talasnoj duini po na osob i vrednosti broja m.
Minimalna razlika talasne duine , koja se moe primetiti spektografom je
rezoluciona mo R i definie se kao:
R

(1.17)

1.3. Disperzija
Disperzija je razlaganje bele svetlosti po talasim duinama. Brzina svetlosti svih
talasnih duina u vakuumu je jednaka, meutim, kako zavisi od indeksa prelamanja, pri

prolasku kroz neku sredinu svaka talasna duina skree za drugaiju vrednost ugla i
drugaijom brzinom nastavlja dalje da se prostire. Disperzija zavisi od razlike koeficijenata
prelamanja crvene i ljubiaste svetlosti. Da bismo bolje znali karakteristike prizme, potrebno
je da snimimo disperzionu krivu, odnosno zavisnost indeksa prelamanja svetlosti od talasne
duine (1.18).
n

A
B
2

za

1
2
sin
2
3

3
4

Slika 6 disperzija pri prolasku bele svetlosti kroz prizmu

(1.18), (1.19)

1.4 Zraenje crnog tela

Sva tela na svim temperaturama emituju zraenje koje se najee naziva toplotno
zraenje. Ono zavisi od temperature i od osobina samog tela. Sva tela koja se zagrevaju
prolaze kroz iste faze, ali kvantitativno odreivanje datog zraenja je oteano razliitim
osobinama tela. Zbog toga je bilo potrebno definisati telo ije e zraenje moi da se opie
samo preko temperature i preko njega da se formulie zakon zraenja koji e biti primenjiv za
sva tela, bez obzira na karakteristike tog tela. Tako definisano telo nazvano je apsolutno crno
telo.
Apsolutno crno telo je telo koje
potpuno apsorbuje zraenje svih talasnih
duina i emituje svo zraenje koje apsorbuje.
Takvo telo u prirodi ne postoji, ali moe da
se aproksimira kutijom sa otvorom, gde su
dimenzije otvora mnogo manje od dimenzija
kutije, a zidovi reflektuju zraenje pa ono
biva uhvaeno unutar kutije (slika 7).
Osobine sline osobinama apsolutnog crnog
tela imaju a, crna hartija, crni somot i

Slika 7 aproksimacija apsolutno crnog

tela

slino.

1.4.1 Emisiona mo i emisioni spektar

Emisioni spektar nastaje spektralnim razlaganjem svetlosti koju emituje neka usijana
supstanca. Pri tome je izvor svetlosti istovremeno i supstanca iji se spektar posmatra. Usijana
vrsta tela i tenosti daju kontinualne emisione spektre, a samo gasovi mogu da daju linijske
ili trakaste emisione spektre. Obrazac ili uzorak boja emisije spektra predstavlja osobinu
spektra. Prilikom izvoenja eksperimenta postavimo senzor visoke osetljivosti u nulti
poloaj (kako bi svako merenje krenuli sa iste pozicije). Njegovim laganim i konstantnim
pomeranjem merimo relativnu gustinu svetlosnih boja koje ine emisiju spektra posle
prolaska kroz reetku, a koju proizvodi ivina lampa. Rotacioni senzor meri ugao svake
svetlosne linije, odnosno zraka. Program za obradu podataka belei i prikazuje ugao i gustinu
svetlosti. Na taj nain, skenira se prvi red spektra sa jedne strane nultog reda, zatim kroz nulti
red. Prikazujemo grafik zavisnosti gustine svetlosnih linija od ugla i grafik zavisnosti gustine
svetlosnih linija od talasne duine svetlosti. Drugi grafik, pri razliitim vrednostima
temperature, moe da se iskoristi za pokazivanje Vinovog zakona skretanja o emu e biti re
u daljem izlaganju.

Emisiona mo definisana je kao ukupna energija koju telo emituje u vidu

elektromagnetnog zraenja u jedinici vremena i jedinici povrine. Emisiona mo We bilo kog
tela data je tefanBolcmanovim zakonom i zavisi od relativne emisione sposobnosti tela e
(0<e<1), koja je karakteristika materijala i strukture povrine tela koje zrai:
We eT 4

(1.20)
gde je = 5,6710 W/m K tefan-Bolcmanova konstanta. Takoe, emisiona mo moe da se
-8

definie sledeom relacijom

We

d dE
dP

dS dt
dS

(1.21)

gde je P emitovana snaga. Definie se takoe i spektralna emisiona mo w ukupna

emitovana snaga po jedinici povrine u uskom intervalu talasnih duina.
dWe
d dP

(1.22)
d dS
d
Vidi se da We moe da se dobije integraljenjem spektralne emisione moi w po svim talasnim
w

duinama .

1.4.2 Vinov zakon pomeranja

Talasna duina na kojoj je spektralna emisiona mo apsolutno crnog tela maksimalna,
obrnuto je proporcionalna apsolutnoj temperaturi:
max

b
T

(1.23)

Vidimo da se sa poveanjem temperature smanjuje maksimalna talasna duina, odnosno

maksimum se na grafiku pomera u levo. Promena temperature izvora zraenja u
eksperimentalnoj vebi postie se promenom napona, a na grafiku zavisnosti gustine svetlosti
od talasne duine pri razliitim vrednostima temperature vidimo potvrdu Vinovog zakona.
Takoe, ovim putem moe i da se izrauna temperatura izvora zraenja. Konstanta b je
Vinova konstanta pomeranja i iznosi b = 2,89776855110-3 mK.

1.4.3 Apsorpcioni spektar i apsorpciona mo

Jedan

od

spektrofotometar

najvanijih
treba

zahteva

da

ispuni

koje
je

prepoznavanje supstance na osnovu apsorpcione

moi spektra. Sijalica sa uarenim vlaknom
proizvodi kontinualni spektar talasnih duina.
Supstanca koja se nalazi na putanji prostiranja
svetlosnih linija (spektra) apsorbovae neke od
boja

spektra.

Odreene

boje

koje

budu

apsorbovane pojavie se kao praznine ili tamne

Slika 8 tamne linije prilikom

linije u inae kontinualnom spektru.

Prilikom

eksperimentalnog

izvoenja

apsorpcije

ovog zadatka senzor visoke osetljivosti meri relativnu gustinu boja svetlosnih zraka koji
predstavljaju neprekidan spektar sijalice sa uarenim vlaknom. Zatim se postavi kiveta
ispunjena sa 3/4 odreenom tenou (na primer pivo ili kolonjska voda) ispred senzora
velike osetljivosti tako da on, ponovnim skeniranjem spektra, meri relativnu gustinu boja
svetlosnih zraka koji predstavljaju spektar sijalice sa uarenim vlaknom nakon prolaska kroz
datu tenost. Program za prikupljanje podataka belei i prikazuje gustinu svetlosti i ugao.
Ugraenim programskim alatima rauna se ugao bilo koje praznine ili tamne linije
apsorbovanog spektra, a na osnovu toga se rauna i talasna duina preko formule.
Apsorpciona mo se definie kao odnos energije elektromagnetnog zraenja koju telo
apsorbuje (Ea) i energije elektromagnetnog zraenja koje padne na telo (E0).
A

dEa
dE0

(1.24)

Spektralna apsorpciona mo a definie se kao kolinik apsorbovane i ukupne energije u

uskom intervalu talasnih duina. Za apsolutno crno telo vai da je a = 1.
a

dA
d

(1.25)

1.5 Odreivanje temperature crnog tela i sijalice

Temperatura zagrejane sijalice moe da se izrauna ako nam je poznat njen otpor na
sobnoj temperaturi. Otpor sijalice dat je formulom:

R R0 1 0 T T0

(1.26)
gde je 0 koeficijent koji za sijalicu sa volframovom icom iznosi 0 = 4,510 K na sobnoj
-3

temperaturi. Reavanjem jednaine (1.18) po temperaturi tela dobija se:

-1

R
1
R0
T T0
0

(1.27)

Otpor sijalice sa volframovim vlaknom na sobnoj temperaturi priblino iznosi R 0 = 0,93 .

Trenutni otpor sijalice odreujemo preko Omovog zakona:
R

U
I

(1.28)

2. Postavka aparature i njeni elementi

Eksperimentalna veba obrazovnog spektrofotometra se izvodi na OS-8537
Obrazovnom Spektrofotometru kompanije PASCO uz dodatne elemente aparature:
1) OS-8542 Crno telo (izvor zraenja)
2) OS-8543 Prizma sa infracrvenim filterom
3) Dra (postolje) infracrvenog filtera
4) Stopica
5) Napojna jedinica
6) PASCO Infracrveni senzor (CI-6628) ili Visoko osetljivi svetlosni senzor
(CI-604)

Slika 9 neki dodatni delovi aparature za izvoenje eksperimenta

Izgled aparature tokom eksperimentalne vebe prikazan je na slici 10.
Stoi (prikazan na slici 11) se montira
na rotacioni senzor sa postoljem za
svetlosni senzor. Prilikom montae
rotacionog senzora treba paziti da
osovina na kojoj se nalazi zupanik ne
dodiruje stoi, tj. ugaonu plou.
Odnos poluprenika ugaone ploe i
poluprenika navoja zupanika je 60:1,
tj. za jedan obrtaj ugaone ploe
zupanik se okrene oko svoje ose 60

Slika 10 postavka aparature tokom izvoenja

eksperimenta

puta. Ovaj odnos se koristi prilikom izraunavanja ugaonog pomeraja (skretanja) ugaone
ploe, budui da ona rotira tokom merenja spektra. Kako bi se utvrdio pravi odnos, potrebno
je da se ugaona ploa kalibrie. Zatim se montiraju svetlosni senzor i postolje za njega (slika
12) i povee se sa PASCO programom za obradu podataka. Postolje za ugaonu reetku (ili
prizmu) montira se tako da se nulti stepen ugaone ploe poklapa sa indeksnim markerom koji
se nalazi na bazi spektrofotometra (slika 13). Zatim, treba montirati bazu spektrofotometra na

optiko postolje. Podeavanje i montiranje paralelnih proreza i objektiva zavisi od merenja

koja emo da vrimo.

Slika 11 stoi, tj. ugaona ploa

Slika 12 svetlosni senzor

Slika 13 postolje za reetku ili prizmu

Slika 12 boni izgled rasporeda elemenata aparature tokom izvoenja eksperimenta

3. Teorijska predvianja rezultata

Snimanjem
senzorom kroz spektar
mogu

da

se

snime

razliite zavisnosti i da
se pokau fiziki zakoni
navedeni
ovom

prethodno
radu.

Grafik

zavisnosti jaine inten-

Slika 13 Prikazana je zavisnost jaine intenziteta od ugla

ziteta od ugla rotacije,

rotacije stoia pri razliitim vrednostima napona

slika 13, nam slui za oitavanje poetnog ugla (Initial angle) i oznaava mesto gde senzor
detektuje belu svetlost.
Za dalja merenja i raunanja potrebno je da snimimo zavisnost indeksa prelamanja od
talasne duine (slika 14), kako bismo znali karakteristike prizme i kako bismo mogli da
odredimo relaciju talasne duine i ugla rotacije. Kombinovanjem formula (1.18) i (1.19) i
oitavanjem vrednosti koeficijenata A i B sa grafika na slici 14, dobijamo zavisnost talasne
duine od ugla rotacije stoia.

Slika 14 Disperziona kriva

Na slici 15 je prikazana
tabela u kojoj vidimo promenu
indeksa prelamanja sa promenom
talasne

duine,

za

odreenu

talasnu duinu.
Na
jaine

grafiku

intenziteta

zavisnosti
od

talasne

duine (slika 16) moemo da

vidimo

proveru

dve

fizike

pojave. Prva je Vinov zakon

pomeranja gde vidimo da se sa
poveanjem temperature talasna
duina maksimuma pomera u
levo, odnosno smanjuje. Druga
pojava je da sa poveanjem
temperature

raste

jaina

intenziteta svetlosti.

Slika 15 Oekivani podaci za zavisnost indeksa

prelamanja od talasne duine svetlosti

Slika 16 Grafik zavisnosti

jaine intenziteta svetlosti od
talasne duine
Na slici 17 prikazan je apsorpcioni spektar plavog kamena i emisioni spektar crnog
tela. Kako su oba grafika prikazana zajedno, lako se uporede i vidi se koje talasne duine
apsorbuje rastvor bakar sulfata.

Slika 17 Apsorpcioni spektar plavog kamena

4. Eksperimentalno izmereni podaci i postupak merenja

Kao to je ve reeno, eksperimentalna veba je realizovana na OS-8537 Obrazovnom
Spektrofotometru kompanije PASCO, prikazanom ranije na slici 12.
Za prvi deo eksperimenta korien je infracrveni senzor. Napon se redom postavljao
na 4V, 7V i 10V i pri svakom tom naponu snimljena je zavisnost jaine intenziteta svetlosti od
ugla rotacije (slika 18). Na grafiku prikazanom na slici 18, zajedno su prikazane zavisnosti
dobijene pri 4V, 7V i 10V radi lakeg uporeivanja. Inicijalni uglovi oitani sa grafika su
redom: 68 38`, 68 47`, 67 40`.

Slika 18 Grafik zavisnosti jaine intenziteta od ugla rotacije stoia

Koristei

isti

set

podataka

izmeren pri 4V, 7V i 10V, na slici 19

prikazujemo grafik zavisnosti relativne
gustine svetlosti od talasne duine. Na
ovom grafiku moe da vidimo dve
fizike pojave. Pre svega, na ovom
grafiku
zakona

vidimo

potvrdu

pomeranja,

Vinovog
odnosno

primeujemo da se talasne duine

maksimuma pomeraju u levo, tj.
smanjuju. Drugo to primeujemo je da
se sa porastom temperature poveava i
intenzitet

svetlosti.

Vrednosti

Slika 19 Vinov zakon pomeranja

temperature pri datim naponima prikazane su u tabeli 1, gde je R hold otpornost sijalinog grla.
Podaci u tabeli 1 izraunati su sledeim formulama:
T ( K ) 103 38,1 0,095 2 0,000248 3

Rhold
I

R0

(4.1)
(4.2)

gde je otpornost na sobnoj temperaturi 0 = 5,6510-8 m, otpor vlakna na sobnoj temperaturi

R0 = 0,93, a U i I su trenutni napon i trenutna jaina struje.
Tabela 1 Temperatura crnog tela
Rhold ()
Apsolutna temperatura pri naponu od 4V (K)
Apsolutna temperatura pri naponu od 7V (K)
Apsolutna temperatura pri naponu od 10V (K)

1
1768,063
2234,200
2578,970

2
1580,016
2056,640
2408,002

4
1189,608
1689,787
2056,336

GREKE
Rhold ()
Apsolutna temperatura pri naponu od 4V (K)
Apsolutna temperatura pri naponu od 7V (K)
Apsolutna temperatura pri naponu od 10V (K)

1
43,280
35,129
30,762

2
38,820
32,482
28,822

4
29,266
26,922
24,824

2
(158039)
(206033)
(241029)

4
(119030)
(169027)
(206025)

Konane vrednosti
Rhold ()
Apsolutna temperatura pri naponu od 4V (K)
Apsolutna temperatura pri naponu od 7V (K)
Apsolutna temperatura pri naponu od 10V (K)

1
(177044)
(223036)
(258031)

Temperatura crnog tela takoe moe da se izrauna i preko Vinovog zakona

pomeranja, tj. relacijom (1.23). Oitavanjem sa grafika na slici 19, talasne duine maksimuma
za 4V, 7V i 10V su: max4 = 1133,30 nm; max7 = 1064,08 nm; max10 = 1011,82 nm. Prema
relaciji (1.23) apsolutne temperature crnog tela su: T4 = 2556,93 K; T7 = 2723,26 K;
T10=2863,92 K.
U drugom delu eksperimenta korien je visoko osetljivi svetlosni senzor sa tri
mogunosti pojaanja: 1, 100 i 10000. Za snimanje apsorpcionog spektra korien je rastvor
bakar sulfata u vodi. U 100,385 g vode rastvoreno je 19,989 g bakar sulfata. Prvo je sniman
emisioni spektar crnog tela, zatim spektar kroz praznu kivetu pa apsorpcioni spektar
rastvorenog bakar sulfata, svako snimanje je ponovljeno pri sva tri pojaanja senzora.
Emisioni spektar crnog tela i apsorpcioni spektar kroz praznu i punu kivetu prikazani su
zajedno na graficima da bi se lepe uoilo koje talasne duine su apsorbovane. Grafici za sva
tri pojaanja su prikazani na slikama 20, 21 i 22.

Slika 20 Emisioni i apsorpcioni spektar pri pojaanju 1, odnosno pri najveoj osetljivosti
senzora. Plavo-zelena linija je emisioni spektar, narandasta je kroz praznu kivetu, a tamno
plava apsorpcioni spektar plavog kamena

Slika 21 Emisioni i apsorpcioni spektar pri pojaanju 100. Svetlo plava linija je emisioni
spektar, tamnoplava je kroz praznu kivetu, a plavo-zelena apsorpcioni spektar plavog kamena

Slika 22 Emisioni i apsorpcioni spektar pri pojaanju 10000. Tamno plava linija je emisioni
spektar, zelena je kroz praznu kivetu, a svetlo plava apsorpcioni spektar plavog kamena
Snimanjem disperzione krive vidimo da indeks prelamanja zavisi od talasne duine i
zbog toga dolazi do disperzije kada svetlost proe kroz prizmu. U tabeli 2 prikazani su podaci
dobijeni za disperzionu krivu, a sama kriva je prikazana na slici 23.

Tabela 2 Zavisnost
promene indeksa
prelamanja u odnosu na
odreenu talasnu duinu
Index of
Refraction
1,68
1,69
1,69
1,7
1,7
1,71
1,72
1,72
1,72
1,72
1,73
1,73
1,75
1,76
1,78

[nm]
2325,4
1970,1
1529,6
1060
1014
852,1
706,5
656,3
643
632,8
589,3
546,1
486,1
435,8
404,7

Slika 23 Zavisnost talasne duine od indeksa

prelamanja

Za realan objekat Ireal = e()IPlank gde je e() emisivnost, funkcija je talasne duine i
uvek je manja od 1. Za neoksidovani volfram na 2000 K, vrednost e() usrednjena po svim
talasnim duinama je 0,260 a na 3000 K iznosi 0,334. Da bi se videla prava teorijska kriva
koja odgovara Plankovoj jednaini potrebno je da teorijska kriva bude tri puta via od
volframske krive. Na slici 24 prikazana je eksperimentalna kriva pri naponu od 10V sa
teorijskom krivom. Vidimo da je teorijska kriva iznad eksperimentalne zbog emisivnosti. Na
slici 25 prikazana je prava teorijska kriva, koja je tri puta via od eksperimentalne volframske
krive.

Slika 24 Teorijska kriva po Plankovoj

Slika 25 - Teorijska kriva po Plankovoj

jednaini i eksperimentalna kriva pri naponu

jednaini i eksperimentalna kriva pri naponu

od 10 V

od 10 V

4.1 Kalibracija
Pre poetka svih merenja kalibrisan je rotacioni senzor. Kalibracija je izvrena laganim
i kontinualnim snimanjem od -50 do 50 na skali rotacionog diska. Zatim je oitano koliko je
senzor izmerio i to je zabeleeno kao Shaft Angle. Rotacioni disk je za 100 izmerio
102,88 to je uneto kao Shaft Angle i kasnije u kalkulator za korekciju. Kalibraciona kriva
je prikazana na slici 26.

Slika 26 Grafik kalibracione krive rotacionog senzora