Da li je ovo trenutak kada se radjaju nade?

Oduvek sam volela samocu, pomisli Klara svesna samo svog pogleda usmerenog ka
visinama u kojem je sakrivala svu svoju nesigurnost I strepnju. Uvojci njene kose presijavali su se na
dnevnoj svetlosti poput kakvog retkog dragog kamena, a mala plava masnica, ukrotitelj njenih
neobuzdanih siski, klizila je bas kao da je za pravu svilu zakacena.
Ona se nikada nije plasila blestavila novog dana. U svakodnevnim obavezama koje je sama sebi
postavljala (naravno, izuzev casova muzike I filozofije, prinudnog ciscenja, glancanja tudjih cipela ,
staranja o ruzicnjaku u dvoristu I njoj najvise omrazene aktivnosti-provodjenja vremena sa Emili I
Grejs, dve razmazene I ogranicene zavidnice, sestre a medjusobno najvece suparnice) uprkos umoru
koji bi nekada zahvatio njenu sicusnu figuru, podizuci granicu iz dana u dan sve vise I vise gubila se u
zauzetosti sopstvenih ruku. Ali...te proklete noci Horda njenih najvecih neprijatelja posecivala ju je I
mucila satima niko drugi do njene sopstvene misli oformljene u cetu izdajnika, skrivajuci pod
plastom odbleske zakrivljenih, ostrih nozeva sad u tami, sad u rukama, vec u nekom poluzamahu
spremne za napad ciljajuci ledja svoje zrtve. Ali Klara, koliko god joj se to u zivotu nametalo, jos
otkako je kao mala postala smetnja svetu, osamljena I gladna,nije mogla da stegne srce dovoljno
snazno da prosi, nije mogla da podnese da postane bespomocna zrtva Najvise od svega Klara nije
volela da bude zrtva sopstvenih gresaka; mrzela je to sa skorom jednakim zarom kao da je I sama
izdajnik. Stvar je bila bas u istom. Isavsi sama protiv sebe,nesmotrena I arogantna, ne shvatajuci zasto
cesto je upadala u zamke koje je prethodno sama sebi zlokobno postavljala. Posle nekog vremena,
Klara je pocela da gubi snagu.
Nalazila se u zatocenistvu, zatvorenom krugu iz kojeg nije mogla izaci. Cesto je sanjala kako
seta sama mracnom sumom u potrazi za svetloscu dok joj je neiskren glas dahtao za vratom. Osetivsi
kapljice znoja niz kicmu, jezu koja bi joj prosla celim telom, trgnuvsi se svaki put iz sna poput prepale
zivotinje, zabrinjavala je sve oko sebe, svoju novu porodicu.(Cesto su govorili kako je jadna devojka
poludela od jeretickih knjiga koje je citala u slobodno vreme.)
Zaista se ne slazem sa cinjenicom da je termin nauke relativan draga Klara, moram da
primetim da lekcija nije najpodrobnije shvacena Voleo bih da se ovog leta posvetite proucavanju
Arstotelovog rada, zapravo, zahtevam to od Vas. Smatrajte dobrom voljom moju istrajnost u radu sa
Vama, nezahvalna devojko, I pokazite malo vise zahvalnosti svojim dobrotvorima, ako je to ikako
moguce zahtevati od ovako nerazumnog I drcnog stvorenja!, rece gospodin Zerard pokusavajuci da
obuzda svoj levi brk koji se uprkos disciplini svog vlasnika nekako uvek samostalno grcio kadgod bi ga
zahvatio neurozni napad. Ovaj dobro poznati, hrapavi muski glas prekide odjednom tisinu I razveja
oblak iznad Klarine glave. Dobro pribrana ona lakonski odgovori skoro ironicnim glasom: Da,
gospodine. Naravno, gospodine.
Starija kreatura, obrisuci svoje lice pazljivo svilenom maramicom nonsalantno napusti
prostoriju I svojim postupkom podize Klaru jos jednom, sasvim visoko. Mora da sam poludela,
pomisli, zar je sve ovoliko crno? Ne, to ne moze biti. Kakva sam ja osoba uopste? Zaista, bravo ja!
Od skeptika do nihiliste! Sagledavsi situaciju po ko zna koji put osecala je kako postaje sve toplije,
kao da je sve bliza I bliza dugo trazenom resenju. Glasovi, koji su je cak I danju pratili dodeljujuci joj
svoje besmislene I krajnje glupe savete, nisu hteli da zacute ni na jedan trenutak. Cula je cak I zabrinute
glasove svog druga Petra kojeg poznaje od zabavista, svoje pokojne majke I starije sestre Anastasije.
Eh, Ana, Ana. Kako ti samo zavidim! zalosno uzdahnu. (Anastasija je napustila Tornfildske
kapije pre nekoliko godina I postala uspesan student prava na univerzitetu u Rejvenu zahvaljujuci
svojoj vezi sa plemicem koji se zaljubio u njenu ljupkost, zenstvenost, I muski um kako je on to
nazivao, na krajnje zaprepascenje okoline). Klara je ipak, pored svih svojih malih pratilaca bila jako
usamljena. I da, lagala je kada je govorila da je zudela za samocom.
Klara nikada nije lagala druge; uvek I najvise lagala je upravo samu sebe. Ona se grozila

samoce, to je bio njen najiskonskiji unutrasnji strah. Cak I kada je ostala bez roditelja, kada ju je sestra
napustila I zauvek zaboravila ona je uvek znala da se moze osloniti sama na sebe; s tim u vezi nikada
nije bila placljiva, bespomocna, usamljena. Medjutim, vec dugo je proslo otkako u njoj nesto tinja
snagom plamicka koji je izbijao kroz njene oci u momentima najljuceg, potisnutog besa. Ali sada kada
je samoca obgrlila poput lanaca I strpala u kavez, nije imala kud. Gledajuci kroz prozor zamka u kojem
je zatocena, tacnije smestena od svoje osme godine, po prvi put joj se desilo da primeti decu koja su
se igrala u poljani nadomak starog mlina, sa druge strane potoka. Pogled joj se na momenat zaustavio
na sopstvenom odrazu u staklu starog, ali tako brizljivo izglancanog prozora. Njeno lice koje je oduvek
smatrala ruznim, duguljasto I suvo, upalih obraza I tamnih ociju posmatralo ju je sa nekim vragolastim
osmehom, dok je iz ugla tih sicusnih usana zracilo neko neopisivo zadovljstvo koje se u njoj javilo
iznenada, bas onako kako je I nestalo. Ali taj trenutak sjaja u travi osvezio je misao koju je negovala
duboko u sebi, misao o svojoj sopstvenoj vrednosti. I sama se osmehnula. Zaista cudo! , pomisli,
kako neke stvari dodju na svoje mesto tako slucajno. Da. Svest je cudo, a trenutak neponovljiva
magija.
Sunce je ubrzo zaslo, a prelivanje toplih tonova na vedrom, letnjem nebu izmamilo joj je jos siri
osmeh na lice. Oh, majko, da li je ovo ono o cemu si mi govorila tako davno, trenutak kada se radjaju
nade? Gledajuci sive zidove svoga doma Klara je umalo zaboravila da Sunce bas kao sto je upravo
zaslo isto tako I izlazi sa istoka svakog jutra. Vi mala vragolanko! Opet dangubite tu na prozoru?! Jaoj
sto me sekirate gospodjice! Vecera je uveliko servirana I gospodin ce biti jako gnevan ako se ovog
momenta ne spremite I ne sidjete dole. , rece Besi, stara, verna sluzavka porodice noseci korpu sa
cistim vesom kotrljajuci se niz stepenice poput kakvog bureta.
Klara je popravila svoje uvojke I malu plavu masnicu podesila na pravo mesto, a zatim se I
sama uputila niz stepenice pracena opojnim mirisom koji je dopirao iz kuhinje. Razgovori za vecerom,
obicno izuzetno retki, vodili su se zivo ove veceri. Klara je samo cutala I posmatrala ljude oko sebe,
osecajuci da ih vise ne gleda na isti nacin kao ranije. Sa izvesnim trzajem je propratila jednu licnu
opasku svoje starije druzbenice Emili ciji hladan pogled I otrov sa kojim je izlagala svaku svoju
sebicnu ideju nisu nasli mesto u Klarinom srcu. Vrativsi joj blagim osmehom, spustajuci oci izvinila se
I trazila dopustenje da napusti prostoriju. Stara grofica bezizrazajnog lica trepnu svojim dugim
trepavicama kao znak pristanka.
Njene misli, I njena stopala uputila su se ka njenom jedinom skrovistu, malenoj sobi u
potkrovlju. Sa osmehom na licu legla je u svoj stari drveni krevet preplavljen krpenim lutkama koje je
skupljala otkako je bila posve malena devojcica resena da svoj plan o bekstvu I ostvarenju svojih zelja
ostvari vec sutra ranom zorom. Poslednja budna misao vezivala ju je za ogromni zuti mesec, pravog
macka lupeza koji je krstario nebom kao general, zadovoljan sto je njegovo vreme konacno stiglo.
Klara je utonula u san brze nego ikada u zivotu I u svom iracionalnom svetu koji je smenio javu bila je
sigurna, jer za nju tama vise nije postojala.