419622.mitovi Nacionalizma I Demokratija

Darko Gavrilovi, Ljubia Despotovi
Vjekoslav Perica, Sran ljuki
MITOVI NACIONALIZMA
I demokratija
Centar za istoriju, demokratiju i pomirenje, Novi Sad

Fakultet za evropske pravno-politike studije, Sremska Kamenica
Grafomarketing, Novi Sad
Recenzenti:
prof. dr Zoran Jevtovi
doc. dr Vjeran Pavlakovi
Knjiga je nastala na osnovu nauno istraivakog rada koji je

finansirao Sekretarijat za nauku i tehnoloki razvoj AP Vojvodine
Sadraj:
Darko Gavrilovi
Mitovi nacionalizma - zaarani krug sukoba..................................... 7
Ljubia Despotovi
Politiki mitovi, nacionalizam, antinacionalizam
i demokratija na prostoru bive jugoslavije....................................49
Vjekoslav Perica
Nacije i dijaspore: mit o sakralnom centru
i vjenom povratku...................................................................................79
Sran ljuki
Kulturni resursi i sukob:
Kosovo izmeu istorije i morala.........................................................119
Predgovor
oeli smo da piemo ovu knjigu zato to, kao naunici, smatramo da istoriju ne treba tretirati kao konano statino znanje
o prolim dogaajima, ve zato to mislimo da pisanje istorije mora da
bude trajni dijalog prolosti i sadanjosti koji moe da menja poglede
na ono to smo bili kao i na ono to jesmo. Istoriska istina je poput
pravde, spora ali dostina i zasnovana na injenicama koje proizlaze iz
dokumenata, tako da bi smo mogli da je nazovemo njenom sestrom.
Namera ove knjige je da skoro dve decenije nakon poetka ratova na
prostoru bive Jugoslavije progovori o jednom od uzroka raspada bive
SFRJ, a to je nacionalizam. S obzirom da su politiki mitovi deo arsenala nacionalizma ova knjiga e se baviti njima zadravajui se na tome
kako je mit upotrebljavan kao politiko sredstvo borbe i kako su nacionalni mitovi postali toliko moni da i danas, dobrim delom, opstaju
kao demijurg stvarnosti za mnoge ljude u naem regionu.
Dugi niz godina autori ove knjige su radili kao naunici zasebno,
znajui jedni za druge eventualno samo iz literature dok se nismo nali
okupljeni na jednom zajednikom projektu. U leto 2007. godine, Institut za istorijsku pravdu i pomirenje iz Salzburga, uz nau pomo osnovao je Centar za istoriju, demokratiju i pomirenje u Novom Sadu,
koji je sebi stavio u zadatak da povee naunike sa prostora bive Jugoslavije u nekoliko projekata koji bi trebali da imaju kao zajedniki cilj
pribliavanje istorijskoj istini i elju da u toj potrazi uspostave mostove
saradnje i pomognu demokratizaciju novih drava u jugoistonoj Evropi u smislu drugaijeg pristupa prolosti od onog koji vlada u post
eri i onoj koja joj je prethodila.
Istrajni u nameri da napravimo vie od zajednikog projekta koji
bi nam omoguio da se kao naunici iz Srbije i Hrvatske poveemo,
napisali smo ovu knjigu, jer je njena tema naim zemljama zajednika.
I vie od toga, ona im je neophodna da se suoe sa nekim sloenim
problemima iz prolosti u koliko ele da se uspeno i sa jasnim ciljem
kreu kroz procese tranzicije i demokratizacije.
Autori
U Novom Sadu, mart 2009.
Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba
Darko Gavrilovi
Mitovi nacionalizma
zaarani krug sukoba
ada su mitovi univerzalne i bezvremene prie koje utiu

na oblikovanje naih ivota i koje ih odraavaju, pri tome
kreui se po prostranstvima naih elja, strahova i udnji, oni nam
u isto vreme donose kazivanja koja nas podseaju na to ta znai
biti ljudsko bie koje svoj ivot nastoji da smesti u iri kontekst, da
nadivi smrt i stvori neku vrstu protivprie koja bi trebala da mu
omogui da se pomiri sa tim. Mitologije koje su nastajale iz mitova
bile su smiljene da bi pomogle ljudima da se nose s teko reivim
problemima, da im pokau njihovo mesto u svetu i da ih naue da se
orjentiu na pravi nain. Svi mi elimo da znamo odakle potiemo,
ali poto su nai najraniji poeci prekriveni maglinama praistorije,
stvorili smo o svojim precima mitove koji nisu istorijski, ali zato
pomau da objasnimo nae sadanje stavove o svom okruenju,
susedima i obiajima.
Premda se oekivalo da e prosvetiteljstvo u 18. veku za sva
vremena da raskrsti sa mitovima to se nije desilo, jer je prosvetiteljska
kultura, koja nije pokazivala nostalgiju za mitom, ipak unutar sebe
iznedrila mit. To je bio mit o napretku za koji je smatrala da je duboko
ozbiljan, jer sadri istinu. to je vie rastao uticaj racionalnog duha i
jaao logos, to se sve tee izlazilo na kraj sa tajanstvenom sutinom
i snagom mitskog kazivanja, njegovom prilagodljivosti drutvenim
prilikama i promenama, i najzad, sve oiglednijom i veom
prisutnosti mita u raznim sferama ljudskog bivstvovanja. I tako
7
Darko Gavrilovi
su mitsko miljenje i praksa nastavili da umiruju ljude u njihovom

suoavanju sa mogunou umiranja i nitavila i da kroz to prou
sa odreenim stepenom prihvatanja. Bez takve discipline mnogima
je bilo teko da izbegnu oaj. Dvadeseti vek upoznao nas je sa nizom
nihilistikih ikona, a ispostavilo se da su mnoge neumerene nade
modernog doba i prosvetiteljstva bile lane. Potonue Titanika 1912.
godine razotkrilo je slabost tehnologije. Prvi svetski rat pokazao
je da nauka, na prijatelj, moe da se primeni sa smrtonosnim
posledicama. Drugi svetski rat sa Auvicom, sovjetski komunizam
sa gulazima, pokazali su ta moe da se desi kada se izgubi oseaj
za sveto. Nauili smo da racionalno obrazovanje nije spaslo ljudski
rod od varvarstva i da koncentracioni logori mogu da nam budu
podjednako blizu kao i univerziteti i internet. Eksplozija atomskih
bombi baenih na Hiroimu i Nagasaki ogolile su injenicu da se u
srcu moderne kulture krije seme nihilistikog samounitenja.1
Ideologije 19. i 20. veka (nacionalizam, liberalizam, komunizam,
faizam, nacizam) takoe su u sebi nosile i danas nose mitove bez
obzira na veliki tehniki i tehnoloki napredak koji je dostiglo
oveanstvo. Pod njihovim uticajem nalaze se mnogi naunici iz
domena drutvenih nauka koji su ili koji i dalje koriste izvore iz
prolosti u nameri da opravdaju svoje politike stavove. Naroito je
osetljiv problem sa istorijskom poluistinom, jer se, na alost, ee
veruje pogrenoj strani. Veina istoriara smatra da je stvaranje
istorijskih mitova voeno ideologijom bilo i jeste vana prepreka
razumevanju istorije. esto su istoriari poneseni ideologijama
polazili od zakljuka pa se tek onda vraali dokazima koji su
podravali njihove unapred zacrtane ideje. Suprotno tome, dunost
je istoriara da se odupre takvim iskuenjima, da se tendencijama ka
stvaranju mitova suprotstavi kritikom de-mitologizacijom. Prema
tome, mora biti jasno, ideoloka funkcija istorije nema nikakve veze
sa zahtevima istinitosti i ispravne argumentacije.2
Ovde emo panju da posvetimo nekim mitovima nacionalizma
ija je svrha bila da ljude uine svesnijim da postoji nacionalna
1 Karen Armstrong, Kratka istorija mita, Beograd 2005, str.104.
2 Ottar Dahl, Problemer i historiens teori, Oslo 1986, str.105.
dimenzija koja ih okruuje sa svih strana i koja je, po njima bila,

prirodni deo ivota. Pogodno tlo za nastanak ovih mitova treba
traiti u evropskim zemljama i Sjedinjenim Amerikim Dravama
na kraju 18. veka, kada je pobunjenoj buroaziji, koja je poela
da zauzima sve istaknutije mesto u svetu ekonomije ali ne i vlasti,
trebao mit oko kojeg bi mogla da okupi ire mase i na emu bi mogla
da zasnuje novu veru u novi oblik, njoj odgovarajueg, dravnog
ureenja. To je trebao da bude mit koji e da obeava stabilizaciju i
legitimitet, ali da istovremeno sa svojim dramatinim tumaenjem
preloma zahteva duboku i pravednu drutvenu promenu. Zbog
toga su ideolozi nacionalizma krenuli da kopaju po rudokopima
sopstvene prolosti i duhovnog naslea i da biraju ono to je moglo da
u najveoj meri odgovara politikim potrebama. Naravno, tamo gde
stvoritelji mitova nisu uspeli da pronau slavnu prolost okretali
su se tome da poraze pretvaraju u pobede i klonue u spasenje,
okrenuli su se idejama koje su na najgrublji nain povezali sa onim
to je velikoj veini Evropljana na kraju 18. veka bilo zajedniko,
a to je hrianstvo. Stvoritelji mitova nacionalizma koristili su
se pojmovima i simbolima koje su uzimali kako iz Novog tako i
iz Starog zaveta. Jo u Starom zavetu prisutni pojmovi izabrani
narod i obeana zemlja koje su kasnije hriani prilagodili
sebi, oiveli su u nacionalistikoj ideologiji. Poput ovih mitova
nastala su jo tri jednako vana mita koje su ideolozi nacionalizma
crpeli iz Starog i Novog zaveta, a to su mit o neprijatelju, mit
o smrti i mit o spasitelju.3 Oni su se, prema potrebi, do danas,
esto preplitali sa prvospomenuta dva mita, to je nacionalnim
voama davalo legitimitet odlaska u ratove, opravdanje za ubijanje
i smrt, apsolutnu politiku instrumentalizaciju i osvajanje novih
teritorija. Granajui se na religijskoj tradiciji ovi mitovi su uspeli
da dou do srca najirih slojeva koji su ih iskreno prihvatili poto
su im, osim ekonomskog poboljanja, nudili i duevnu hranu toliko
potrebnu njihovoj nemoi. Oni su u sebi nosili okrepljujue misli
3 Vie o mitovima nacionalizma koji se odnose na mit o neprijatelju i mit o
smrti vidi kod Grof Kristijan fon Kroko, O nemakim mitovima, Novi Sad 2001,
str.9-53.
Darko Gavrilovi
o pripadnosti, o veliini i znaaju svoga naroda i svoje zemlje, o

tome da je smrt u ime nacije postala duboko smislena, da je voa
nacije bezgrean i da u sebi nosi one genetske kodove koje su
nosili takve moralne i duhovne veliine, na prvom mestu poput
Mojsija i Hrista, a potom, tokom srednjeg veka, njihovi slavni pretci
pretvoreni u nacionalne heroje ija dela su kreatori mitova koristili
u savremenoj nacionalnoj borbi. Krajnji cilj svih spomenutih mitova
bio je jednostavan - trebalo je mobilisati nezainteresovane mase
na taj nain da se kod njih probudi nacionalni ponos, pogotovo
da se obian, mali ovek, koji je eljan da dokae kako nije samo
jedan i beznaajan, oseti delom neeg jedinstvenog i silnog i da se
taj probueni nacionalni identitet istrumentalizuje bilo u smeru
zauzimanja vlasti, konsolidacije nacionalne drave ili stvaranja
odnosno irenja dravne teritorije. U svakom sluaju nacionalizam
je za sobom povlaio snane mitove u kojima je krv naroda bila
nerazdvojno pomeana sa tlom nacionalne teritorije.4
Kreatori mitova su sa zavidljivom upornosti irili ideju da biti
pripadnikom izabranog naroda znai ve samim roenjem stei
nesluene prednosti. esto su poreklo nacije potkrepljivali jednim
linearnim i teleolokim rodoslovnim mitom, kao to je to inila i
stara jevrejska legenda sa Mojsijem ili kao to je Vergilije u svojoj
Eneidi izbegle Trojance uzdigao u rodonaelnike Rima. Jedan od
najranijih i najvitalnijih nacionalizama, ameriki nacionalizam, je
sa izuzetnom spretnou razvijao mitove o izabranom narodu
i obeanoj zemlji, a inspiraciju za takve ideje crpeo je od ranih
protestantskih doseljenika sa kojima je stigla puritanska vera
o izabranosti koja se prvo u religijskoj dogmatici, a kasnije u
sekularizovanoj formi drutvene zajednice u nastajanju predoavala
kao ameriki Izrael, Novi Sion, svetli grad na brdu. U skladu
sa tom sveu o svetskoj misiji uticajni teolog Donatan Edvards
oznaio je amerike kolonije kao Renovator of the World. I u tu ranu
nacionalnu samosvest uklopio se od poetka revolucije misionarski
4 Darko Gavrilovi, Udari sudbine - Politiki mitovi 20. veka, Novi Sad
2006, str.15.
10
zadatak - da je Bog Ameriku izabrao da ostvari svoje planove5

to su pojedini ameriki predsednici, poput Dorda Bua mlaeg,
znali da koriste kao razlog za voenje agresivne spoljne politike.
Ovakve nacionalne mitove koristile su sve drave. Oni nisu
bili potreban samo useljenikim dravama (SAD, Argentina,
Australija) ve i onima gde su se etablirale etnike institucije vlasti
nacionalizovane iznutra (Engleska, Francuska, panija) ili i u onim
dravama gde je do toga tek trebalo da doe. Mada evropski narodi
od kraja 18. pa do kraja 20. veka nisu bili u velikoj meri voeni
amerikim nacionalnim mitovima, oni su ove modele mitova
nacionalizma na vie manje jednako spretan nain koristili. Jedan od
najpopularnijih vidova da se istakne duina nacionalnog identiteta
i da se potpomognu mitovi o izabranom narodu i obeanoj zemlji,
na kraju 18. veka, bila je analiza alfabeta kroz geografsko irenje
Nojevih sinova to je trebalo da poslui kao dokaz o izabranosti
i dugovenosti naroda kojem su kreatori ovih mitova pripadali.
Ovi autori su tvrdili da su otkrili (i bili potomci) prvog naroda i
jednog prastarog jezika. Najrasprostranjenije su bile one teorije
koje su zagovarale prioritet keltske, galske i anglosaksonske grupe
stanovnika Evrope. Pisci su poeli da prave sasvim originalne analize
kako slova tako i jezika putem novih, neuobiajenih etimologija.6
Meu autorima koji su koristili slova alfabeta kao dokaze o ranoj
ljudskoj istoriji, jedan od najmatovitijih bio je Roulend Dons, po
nacionalnosti Irac, inae jedan od najplodnijih i najoriginalnijih.7
Napisao je etiri knjige, u kojima je, meu mnogobrojnim teorijama
izloio i to da su prvi Evropljani bili Kelti, da je prevavilonskim
jezikom govorio narod koje je on identifikovao kao Kundre i na
posletku da je, prema Starom zavetu, nakon potopa, Bog izvrio
5 Hans - Ulrih Veler, Nacionalizam, istorija-forme-posledice, Novi Sad
2002, str.72.
6 Johana Druker, Alfabetski lavirint - Slova u istoriji i imaginaciji, Novi Sad 2006,
str.225, 226.
7 Isto. U delu Hijeroglifi ili gramatiki uvod u jedan univerzalan hijeroglifski
jezik iz 1763, i na osnovu dela Poreklo jezika iz 1764. godine Dons je
izloio fundamentalne principe, koje je dalje razradio u IO Trijade i
Gomerovi krugovi.
11
Darko Gavrilovi
podelu zemlje te da je Gomer kao sin najstarijeg Nojevog sina Jafeta

bio prvi naseljenik Evrope i praotac svih Kelta. Shodno tome, Dons
je zakljuio da su Kelti prastanovnici Evrope te da im zbog toga Evopa
i pripada. On je dalje spekulirao da je jedino njemu, kao jedinom
neiskvarenom, Bog dozvolio da zadri prvobitni jezik. Zbog toga
je Dons u naporima da ovaj jezik otkrije, u velikoj meri koristio
analizu slovnih formi koje je smatrao osnovnim korenima jezika.8
Naravno, da je ova teorija trebala da poslui ne samo stvaranju mitova
o izabranom narodu i obeanoj zemlji ve je trebala da razveje i mit o
neprijatelju, jer prema irskim nacionalistima Englezi su bili ti koji su
nasilno prekinuli njihovu slavnu i milenijsku prolost.
Ovakva mitska matanja prihvatili su i drugi narodi. Kod
panonskih junoslovenskih suseda Maara, kontroverza o njihovom
poreklu besnela je tokom itavog 19. veka. Popularno verovanje bilo
je da su povezani sa Hunima. No, naunici su mislili drugaije. Jedna
kola je traila iranske ili hazarske pretke. Druga, traila ih je dalje
na Istoku. Meutim, tokom 20. veka legenda o abi se pokazala
jaom od obe kole.9 I drugi junoslovenski susedi Rumuni razvili
su mitove o svom viemilenijskom postojanju. Oni su nastali u 18. i
19. veku, sa posebnim naglaskom na 1848. godinu kao godinu koja
je trebala da predstavlja novo poglavlje u rumunskom nacionalnom
razvoju. Meu najstarijim i najomiljenijim rumunskim mitovima su
mit o antikim Traanima, o Dakiji i Dako Romanima dakle po
istoriarima koji su prihvatili ove mitove rumunskim precima.10
Ovakva lutanja u 18. veku imala su svoj podsticaj ne samo u
nacionalizmu ve i u tome da je pojam jedinstvenog izvora evropskih
jezika i kulture stekao veliku popularnost meu naunicima i
lingvistima tog doba. Potpuno je oigledno da sanskrit sadri
8 Isto, str.227.
9 Vie o tome kod Norman Dejvis, Evropa jedna istorija, Novi Sad 2005.
10 Mihail Razvan Ungureanu, Usoda romunskih zgodovinskih mitov. Bodo
preiveli?, Zgodovinski asopis 55/2001, t.3-4, str.295-303. Lucian Boia, History
and Myth in Romanian Consciousness, Central European University Press,
Budapest 2001. Peter Vodopivec, Zaarani krog nacionalne zgodovine, Zbornik
Mitsko in stereotipno v slovenskem pogledu na zgodovino, Ljubljana 2006,
str.54.
12
najstarije zajednike forme indoevropskih gramatikih struktura i

da je blii jednom izvornom jeziku nego to su to grki i latinski.
Uzbuenje koje je ovakav uvid izazvalo izbacilo je na povrinu
neke od frustracija sa kojima su se susretali oni lingvisti a i
istoriari koji su pokuavali da lingvistiku promenu i raznolikost
poveu sa Biblijom, a potom izmire sa mitskim priama o jednom
originalnom, prvobitnom jeziku. Svima njima bilo je zajedniko da
su branili naslee svog naroda iji su kulturni identitet zasnivali na
drevnoj istoriji.11
Tokom 19. veka nacionalizam je poeo da se iri i meu nemakim
naunicima od kojih je jedan deo bio spreman da dokae da su
upravo oni narod najstariji s tim da su u tim svojim matanjima
izbacili na povrinu mrnju prema Slovenima kao nioj rasi ija
rasna dugovenost je neuporedivo beznaajnija u odnosu na
nemaku. Sasvim jasno da slovenski naunici iz redova nacionalista
nisu mogli da stoje skrtenih ruku. I sami skloni, poput nemakih
kolega, stereotipima, predrasudama, iskrivljavanju, preuveliavanju
i izostavljanju, poeli su da se zapliu u mreu mitova o sopstvenoj
naciji. Jo je 1882. godine Ernest Renan predvideo da je krivo
predstavljanje sopstvene prolosti neizbeno u procesu stvaranja
nacije12 pa su istoriari postavivi pred sebe zadatak da u svojim
delima izgrade nacionalni identitet poeli da na patriotski nain
proizvode mitove. U tu svrhu koristili su se starozavetnim i
novozavetnim temama koje su im sluile da alju poruke o
veliini, znaaju, potenju i junatvu njihovih naroda, o jednoj,
celovitoj teritoriji na kojoj bi trebali njihovi narodi da zaokrue
svoju nacionalnu dravu do neprikosnovenosti i idealizovane slike
njihovih nacionalnih voa koje su trebale da budu suta suprotnost
onima koji su stajali na putu realizacije nacionalnih ciljeva. Biblijske
teme su na spretan nain uzimane pri izgradnji nacionalnih mitova,
s tim to su najee bile asocijacijskog tipa, dakle, nije se narod
11 J. Druker, nd, str.233.
12 Ernest Renan, Quest ce cest une nation? citirano prema What is A Nation?,
u A. Zimmern, ur., Modern Political Doctrines, Oxford, 1939, p.189, i Bojan
Aleksov, Poturica gori od Turina: srpski istoriari o verskim preobraenjima,
Zbornik radova Historijski mitovi na Balkanu, Sarajevo 2003, str.225.
13
Darko Gavrilovi
koji je trebalo nacionalno osvestiti direktno povezivao sa Izabranim

Bojim narodom, ali je spominjana njegova mesijanska uloga.
Naunici koji su se stavili u slubu nacionalizma, poeli su da pletu
pomenute mitove jo od poetka formiranja istorije kao moderne
nauke u 19. veku i to najveim delom u kolskim udbenicima iz
istorije i materinjih jezika koji su bili najpogodnije tlo za irenje
mitova, jer su se obraali onoj publici kod koje je tek trebalo
izgraditi nacionalno poeljnu svest.13 S druge srane bilo je i onih
koji su svoje ideje iznosili u novinskim lancima ili su pisali knjige
gde su pronalazili prostor za fantastina tumaenja.
U poslednjoj etvrtini 19. veka meu junoslovenskim narodima
koji su 1918. godine uli u sastav Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca
ovi mitovi su poeli da dobijaju sve vie prostora. Naime, u to vreme,
Srbi su jedini od pomenutih naroda imali svoju dravu, koja je bila
mlada, i koja je iz politikih razloga poela da podrava ovakve
mitoloke predstave. Tada se meu Srbima pojavio jedan broj pisaca
koji su poeli da donose na svetlost dana drugaije teze o starini
Srba i o duini vremena koje su proveli na Balkanu, s tim to su
radovi ozbiljne nemake istoriografije i onih srpskih istoriara koji
su sledili puteve racionalistikih i prosvetiteljskih uzora proglaavani
za tendenciozne. Njihova namera je bila da svojim radovima uvedu
Srbe u grupu najstarijih naroda na svetu, pa ak i da ih proglase za
najstariji narod. Kretanje u tom smeru vodilo je ka stvaranju mita o
Srbima kao izabranom narodu. Da bi se lake razumelo ono to se
desilo srpskoj intelektualnoj sredini tog doba neophodno je imati u
vidu da se tada pojavila u Srbiji kritika istoriografija kao pojava
specifino vezana za tadanju srpsku kulturnu situaciju. Budui da
13 Iznoenje mitskih predstava, meu narodima bive Jugoslavije, u kolskim
udbenicima u stvari nikada i nije prestalo. Ono je postojalo i u Kraljevini
Jugoslaviji gde se veliala vojna prolost srpskog naroda i gde je po prvi put drava
uzela na sebe da razvija mit o bratstvu i jedinstvu zbog toga to je pomirenje
naroda koji su ratovali na dve suprotstavljene strane bilo neophodno u novoj
dravnoj zajednici. Komunistiki mitovi su koriteni za vreme socijalistike
Jugoslavije, a u vreme raspada te drave i u trenutku stvaranja novih nacionalnih
drava na scenu su se vratili stari nacionalistiki mitovi koji su dobili zadatak da
razvijaju kod najmlaih nove oseaje pripadnosti i zajednitva.
14
se istovremeno pojavila i romantiarska istoriografija, u uskovitlanoj

politikoj i duhovnoj klimi Srbije, koja je stekla nezavisnost na
Berlinskom kongresu 1878. godine, ali ija tenja za poveanjem
teritorija i okupljanjem svih Srba pod jedan dravni krov nije time
prestala, ve su se apetiti poveali, njihova nepomirljiva stajalita
nisu se mogla smiriti, ve je sudar bio neminovan. Onima koji su
insistirali na tome da istorija treba da bude u slubi dravne politike
suprotstavili su se istoriari od zanata koji nisu mogli da dozvole
njenu ideologizaciju.
Svojom upornou, meu romantiarima koji su pisali o srpskoj
prolosti izdvojili su se u 19. i na poetku 20. veka, Panta Srekovi,
Milo S. Milojevi i Sima Lukin Lazi. Potonja dva autora bazirala
su svoju ideju o viemilenijskoj starini srpskog naroda najveim
delom na etimologiji, ba slino romantiarskim kolegama iz sveta,
pogotovo iz Irske, pa su u skladu sa tim, na primer, u jednoj kopiji
Ptolomejeve karte pronali reku po imenu Srbica to je njima bio
jo jedan dokaz o zemlji iz koje su potekli Srbi, ali i o njihovoj
antikoj starini. Naravno, to je ozbiljnim istoriarima bila potpuno
neprihvatljiva teza. Zanimljivo je da se napomene da je trebalo
da proe vie od osam decenija da bi se posle ove trojice pisaca
izmiljene viemilenijske srpske prolosti pojavila nova generacija
njihovih sledbenika, koja je pristupila ovoj temi veliajui prolost
svog naroda, pri tome pretpostavivi znaaj svoje nacije istorijskoj
istini. Mada je pomenutih osamdesetak godina bilo za Srbe zaista
burno na vojno-politikoj sceni, srpski istoriari su, osim u periodu
od nekih petnaestak godina posle Drugog svetskog rata, kada su
zemljom vrstom rukom upravljali komunisti, ostali verni koli
koju su uspostavili Ilarion Ruvarac i Ljubomir Kovaevi. Ipak to
viedecenijsko vreme nije bilo dovoljno da se ugase stare mitske
predstave nacionalizma. Njihova mnogobrojnost ne dozvoljava
mi da ih ovde sve nabrojim, ali mi mogunost podele mitova
nacionalizma prema biblijskim motivima daje dovoljno prostora da
piem o nekim meni najzanimljivijim primerima.
Kao to sam ve napomenuo, komunisti su, doavi na vlast,
proterali mitove nacionalizma i naravno, uspostavili sopstvene. Svoje
15
Darko Gavrilovi
mitove su irili na najagresivniji nain od 1945. pa do kraja 50-ih kada

se istoriografija nalazila pod tekim pritiskom drutveno-politikog
sistema koji je odreivao dostupnost izvorima, diktirao otvorenost
saznanja time to je nasuprot strunjacima favorizovao kadrove i
uslovljavao senzibilitet istoriara za teme iz najnovije prolosti
te je, u stvari, kreirao ideoloko miljenje i stvarao novu formu
komunistikih mitova.14 Meutim, poev od 1962. godine partijsko
vostvo vie nije bilo jedinstveno u rukovoenju zemljom, novo
vreme odbacilo je nekadanju komunistiku koheziju i lanovi SKJ
(Saveza komunista Jugoslavije) poeli su da se dele po nacionalnoj
pripadnosti. Nedugo posle partijsku diktaturu, zamenio je partijski
federalizam kao zbir republikih i pokrajinskih nacionalno-partijskih
diktatura. Epoha nije bila naklonjena istoriaru mada je stvarana
iluzija da jedna generacija kolovanih istoriara moe da otpone
sa racionalnim istraivanjem.15 Tek nakon to su umrli Josip Broz,
Edvard Kardelj i Vladimir Bakari i time su nestali glavni tvorci
socijalistike Jugoslavije moe se s pravom rei da je zavrila jedna
epoha socijalistike drave, a sa njom i u komunistiku ideologiju
zarobljene istoriografije, te je zapoeo period ekonomske i politike
krize, koja je 1991. godine dovela do sloma jugoslovenske drave.
Raspadu zemlje prethodio je raspad Saveza komunista Jugoslavije
koji se desio na etrnaestom izvanrednom kongresu SKJ.
Kao to se italaka publika pod uticajem SKJ desetleima
hranila komunistikim mitovima, u poetku u veoj, a od kraja
ezdesetih u manjoj meri, tako je od kraja osamdesetih godina sa
slomom partijskog sistema, edna drugaijeg znanja, poela da
na tada slobodnijem tritu knjiga guta tiva koja su nudila istoriju
suprotnu onoj koju su uili u kolama i na fakultetima. Pojavili su
se pisci koji su bili u zemlji u zapeku ili koji su objavljivali svoje
knjige na Zapadu, a koje zbog sadraja nisu odgovarale nekadanjoj
vlasti. Uporedo sa njima jedan deo istoriara koji su bili lanovi
14 Vie o tome kod Ljubodrag Dimi, Rat i istoriografija, Zbornik The Shared
History, The Second World War and National Question in ex Yugoslavia, Novi
Sad 2008, str.96-104.
15 Isto, str.105.
16
Komunistike partije i sami joj sluili svojim delima, sada su postali

verni novim nacionalnim voama i preli u redove nacionalista,
ponovo kreirajui ideoloki obojenu istorijsku svest. Nacionalistika
ideologija poela je da prodire u svest graana i da vri smenu
komunistike ideologije. Nju su pratile i pomagale knjige najveim
delom novog talasa pisaca koji su nastojali da u skladu sa svojim
politikim idejama daju vienje prolosti.
Tako su se na poetku devedesetih, pred samo razbijanje Jugoslavije, na srpskoj spisateljskoj sceni pojavili pisci koji su nastavili
delo i misao srpskih nacionalistiki orjentisanih istoriara iz 19.
veka. Oni su bili spremni da svoja pera stave u slubu nacionalne
ideje i da razvijaju mit o izabranom narodu. Ove pisce, meu
kojima su Borislav Vlaji - Zemljaniki, Jovan I Dereti, Dobroslav
Jevevi, Olga Lukovi - Pjanovi i Drako eki su u njihovom
radu podravali i slikari poput Milia Stankovia i Dragoa Kalajia.
Svi su delili jednu misao, a to je da su Srbi narod najstariji na svetu.
U vreme tekih sednica predsednitva, prvih u javnosti izgovorenih
slutnji da e se drava raspasti u vihoru rata, ovakva kazivanja pisaca
trebala su, verovatno po miljenju kreatora nacionalne politike, da
blagotvorno i mobiliue deluju na nacionalnu svest srpskog naroda.
Do javnosti su uskoro dola njihova dela, a meu onima koja su
privukla najvie panje bila je knjiga Olge Lukovi-Pjanovi Srbi
... narod najstariji koja je izala 1990. godine. Ve odavno poznat
i dobro ideoloki osmiljen nain da se putem jezika i njegove veze
sa toponimima dokae veliina i starost svog (izabranog) naroda
pronaao je u delu ove autorke jednostavan put do italaca u nameri
da ih u ideolokom smislu privede ka nacionalnoj samosvesti. Tako je
ova autorka u skladu, prema sopstvenom priznanju, sa oslanjanjem
na Lamanskog i Milojevia, dola u istraivanju do milenijske
starosti srpskog naroda, do Indije. Tamo je, na severu, sa obe
strane Ganga pronala itav niz toponima ( npr. Sarbana - mesto,
Sarabi - reka) koji su po njenom miljenju postali nepobitan dokaz
viemilenijskog postojanja srpskog naroda.16 I ova autorka je, poput
16 Po ovoj autorki ima takvih imena i mesta i reka, u kojima je izvrena metateza
izmeu -R i -B. pa se onda dobilo, npr. SOBORIDEN, SEBRIDE itd. U azijskoj
17
Darko Gavrilovi
njenih prethodnika s kraja 19. veka, analizirala toponime koji su bili

oznaeni u jednoj kopiji Ptolomejeve karte.17 Tamo je pronala na
crnomorskim obalama mesto Sarbanissa, to je iskoristila da prikae
kako je Grk Ptolomej srpsko C u navedenom imenu zamenio sa
dva SS pa se to mesto moglo zvati Srbanica, ili prosto Srbica kao
i ona u Makedoniji18 Po autorki izgleda da su u ta davna vremena,
kada nisu postojale granice u savremenom smislu, Sredozemno i
Crno more bili kao dva velika jezera oko kojih su kruili drevni Srbi
u punoj slobodi traei sebi uvek prijatnija boravita. Ova autorka
nije zaboravila da spomene vreme potopa i Sibride, prvobitno pleme
posle potopa, te da napomene kako su i drugi autori spominjali
prisustvo Slovena u Vavilonu koji su, prilikom podele jezika, ve
govorili svojim jezikom.19 Ona je prisustvo srpskih naziva, a time
i dokaza o veliini srpskog naroda i srpskoj nekadanjoj teritoriji
pronala i na drugim mestima po Evropi i Aziji, jer po njenom
miljenju nazivi razasuti po svim zemljama nikako se ne mogu
smatrati sluajnim.20 Meutim, tek pravu sr problema kojem se
posvetila, a to je veliina i znaaj srpskog nacionalnog imena ona
otkriva u sledeih nekoliko redaka gde se po njenom miljenju
nijedan od svih ostalih indoevropskih naroda ne moe podiiti da
mu je ime tako jasno napisano jo u drevnim Vedama. Po njoj, ovaj
spev nastao pre 5000 godina, dobio je ime po glagolu vid to znai
tano to i srpski proroki vid, odnosno unutranje, metafiziko
saznanje.
Sarmatiji ime koje po Vustovoj interpretaciji takoe potie od korena SRB- SARB
navedena je u Ptolomejevoj karti kao Sarmatiae Asiaticae Situs: Suruba. Olga
Lukovi-Pjanovi, Srbi ... narod najstariji, knj. 1, Beograd 1994, str.201, 202.
17 Autorka je analizirala i jedan Ptolomejev zapis koji se ponavlja kod Stefana
Vizantijskog, a koji po njenom miljenju nasluuje koliko je srpski narod bio star
i velik (Sisyrba pars Ephesi, a Sisyrbe Amazone - Sisirba deo Efeza, po Sisirbi
Amazonki). Isto, knj.3, str.18.
18 Isto, knj.2, str.213.
19 Isto, str.216.
20 Navodim nekoliko primera: Sorbi u Italiji, Sarbaz u Iranu, Sorbhog u Indiji,
Serbka u Ukrajini, Serbarin na Sardiniji, Sorbiodunum u Engleskoj i tako dalje.
Isto, str.225.
18
Miljenje ove autorke o veliini i znaaju srpskog naroda, ali i o

srpskoj prapostojbini to direktno komunicira sa mitom o obeanoj
zemlji deli jo nekoliko autora, meu kojima je i Drako eki koji u
svojoj knjizi Sorabi:istoriopis iz 1994, pozivajui se na Simu Lukin
Lazia, tvrdi da je Prva seoba Srba i njihovo rasejanje otpoelo oko
4500. godine pre Hristovog roenja.21 tavie, na 72. strani njegove
knjige moemo da proitamo: U Indiji, prvoj sorabskoj ili srpskoj
kolijevci, gde su jo 5000 godina pre Hristovog roenja postojale
dvije srpske drave: velika Sarbarska, u predjelu Ganga, i primorska
Panovska ...22 na osnovu ega ispada da su Srbi toliko star narod da
su, u poreenju sa Starim zavetom, stariji od Adama i da su poto
je i sam autor naveo da je svet stvoren tano u 9 asova pre podne
23. oktobra 4004. godine stare ere, stariji i od sveta.23 Dakle, ako
dosledno pratimo ovu nacionalistiku mitsku predstavu, ispada da
su prvo postojali Srbi pa je tek onda Bog stvorio svet!24
21 Drako eki, Sorabi: istoriopis, Beograd-Podgorica, 1994, str.17. kao i kod
Radivoj Radi, Srbi pre Adama i posle njega, Beograd 2003, str.38,39.
22 D. eki, nd, str.72. R. Radi, nd, str.39. O antikoj istoriji Srba pisao je
i Jovan I. Dereti istiui da se antika Srbija prostirala du obale Jadranskog
mora i to nekoliko vekova pre rimskog osvajanja. Njena prestonica bila je Sarda,
dananji Skadar. Osim ove Srbije postojale su jo jedna Srbija u Dakiji, i druga na
severu, na Sarmatskom moru, koje se danas zove Baltiko more.
23 Maja Medan, Oni koji znaju sve, rad u rukopisu, Novi Sad 2008, str.22, navodi
da je eki ovaj datum naveo na 14. strani pomenute knjige.
24 Ovakva mitoloka predstava hranila je srpski nacionalizam devedesetih godina
20. veka. Ipak, on se ubrzo naao u suprotnosti sa jo jednim nacionalistikim
mitolokim predstavama i to Srbima prijateljskog i bratskog naroda, kod Rusa.
U to vreme i meu Rusima se razvejao mit o tome da su oni najstariji narod na
svetu, a njegov najglasniji zastupnik bio je J P Miroljubov. Ve objavljena Velesova
knjiga, koje se on uporno drao kao slova o postanku sveta, rairila je san o tome
da su sloveno - Rusi narod najstariji na zemlji, da se njihova pradomovina nalazi
izmeu Sumera, Irana i Severne Indije odakle su pred oko pet hiljada godina
krenuli u seobe, prodrli u Iran, konjicom zgromili despotiju u Mesopotamiji,
pokorili Siriju i Palestinu, upali u Egipat, a u Evropu stigli u 8. veku pre Hrista.
Mislim da bi trebalo suoiti sledbenike J P Miroljubova sa sledbenicima Olge
Lukovi Pjanovi da beskonano raspravljaju u bratskom srpsko ruskom
zagrljaju i iznose svoje argumente o tome koji narod je najstariji na svetu.
Radivoj Radi, Velesova knjiga uzbudljiva pria o jednom falsifikatu, Kultura
polisa, br.6/7, Novi Sad 2007, str.124.
19
Darko Gavrilovi
Osim pomenutih pisaca mit o izabranom narodu podravao

je i jedan od najznaajnijih srpskih slikara devedesetih godina
prolog veka, Mili Stankovi, poznatiji kao Mili od Mave.
On se proizvoljno oslanjao na delo Miloa S Milojevia. U svom
umetnikom zanosu kako istoriografski tako i proroki netano, pri
tome dobivi najvie prostora u medijima zbog toga to su njegova
razmiljanja odgovarala propagandnoj aktivnosti Miloevievog
reima koji je od sveta izolovanom srpskom narodu morao da
ulije oseaje posebnosti i veliine da ne bi doiveo lini politiki
slom, Mili je otvoreno napadao sve one koji se nisu slagali sa
njegovim miljenjem, pri emu nije tedeo ni jednog od najveih
srpskih naunika Dragoslava Srejovia. Radei u vreme plime
nacionalizma, Mili Stankovi je istorijske vratolomije vezivao za
sumanuta proroanstva vezana za Srbe kao narod najstariji koja
su ila, prema njegovim reima, dotle da e zapadnu hemisferu
zahvatiti nesluena lanana tektonska kataklizma u trajanju od 15
minuta, tako da e ostati ivih ljudi samo koliko se moe skloniti
pod kronju jedne ljive. Ova kronja je metafora za Srbiju ...
Ostae ivi Srbi kao poslednji izdanak Soraba, svepredaka sviju
Evropljana. Ostae i srpski jezik kao planetarni ... sa kojim se jedino
moe sporazumevati sa civilizacijama drugih planeta. Jer, Srbi vode
poreklo preko one svetle, vasionske strane atlantidskog lica.25
Nisu samo Srbi na prostoru bive Jugoslavije razvejavali mitove o
viemilenijskoj starosti svog naroda. Jedan deo hrvatskih naunika je
pretke Hrvata video u prastanovnicima Irana, a drugi u Ostrogotima,
to je naroito bilo popularno za vreme Drugog svetskog rata s
namerom da se pokae kako Hrvati nisu Sloveni. Ovakvo prodiranje
u daleku prolost nastavljeno je tokom devedesetih godina prolog
veka i bilo je popularno u vreme plime nacionalizma, a meu
mitomanima se po matovitosti izdvojio Mate Marinko, koji je
odluio da ubedi svoj narod u njegovo viemilenijsko postojanje
kao prastarog indo-evropskog naroda. Ni Slovenci nisu ostali imuni
na viemilenijsko rastezanje sopstvene istorije. Predstavnici njihove
autohtone kole tvrde da Slovence treba dovoditi u direktnu vezu sa
25 R. Radi, Srbi pre Adama i posle njega, Beograd 2003, str.183.
20
Venetima, pri tome insistirajui na tome da je njihova veza genetike

prirode i da predstavlja jednu kontinuiranu razvojnu liniju koja
omoguava Slovencima da kao narod postoje 2000 godina.26 elja
da se njihov narod prikae kao izabrani narod velike istorije
a zemlja da bude obeana i daleko irih granica dobio je svoje
mesto u matanjima da su zemlje koje su nastanjivali Sloveni u 9.
veku a koje su bile tri puta vee od dananje Slovenije i koje upravo
tu zemlju dre u svom geografskom sreditu, jo u to vreme bile
slovenake zemlje. One ne samo to su bile tri puta vee od Slovenije
ve su i na severu dosezale izmeu Dunava i Linca. Sve te prostore,
po pomenutoj matariji, naseljavali su Slovenci zauzevi tako i
veliki deo dananje Austrije, pri tome zanemarivi da se tu radilo
o podunavskim Slovenima koje u okvirima svojih nacionalistikih
predstava rado svojataju i Slovaci.27 Zbog toga ne treba da udi zato
su izjave slovenakih politiara 1991. godine u vreme proglaenja
nezavisnosti Slovenije u sebi sadrale mitske predstave o tome kako
je konano ostvaren hiljadugodinji slovenaki san, davna elja
svih Slovenaca jo od vremena Karantanije, za ije stanovnike
dobro znamo da ih nije mogue izjednaiti u nacionalnom smislu
sa dananjim Slovencima, jer i samo ime je u potpunosti drugaije
(Karantanci Slovenci), a itava nauno zasnovana slovenaka
istoriografska javnost danas je spremna da potvrdi kako je tvrdnja da
je Karantanija bila prva slovenaka drava u stvari bila intelektualna
konstrukcija slovenakih preporoditelja s kraja 18. veka, dakle, u
vreme kada su Slovenci poeli da se oblikuju u moderan narod.28
Primera kako mit o izabranom narodu ne mora da slui samo
za mobilizaciju sopstvene nacije te da njega mogu da koriste i drugi,
26 Gl. tih, Ej ko goltne do tu-le (kot v op.1) 66 sl.; Rajko Brato, Zaetki
slovenske etnogeneze. Dejstva, teze in hipoteze o prehodnem obdobju med
antiko in srednjim vekom v prostoru med Jadranom in Donavo, v. Goriki letnik
30-31 (2003-2004) 267.sl. Peter tih, Miti in stereotipi v podobi stareje slovenske
nacionalne zgodovine, Zbornik Mitsko in stereotipno v Slovenskem ogledu na
zgodovino, Ljubljana 2006, str.30.
27 Isto, str.33.
28 Matja Klemeni, Ustanovitev slovenske drave Davna elja vseh Slovencev?,
Zbornik Mitsko in stereotipno v slovenskem pogledu na zgodovino, str.84,85.
21
Darko Gavrilovi
u nameri da takvom podrkom svojih saveznika, podstiu borbeni

duh vlastitog naroda bilo je mnogo u istoriji 20. veka, a naroito
tokom Prvog i Drugog svetskog rata kada je trebalo svoje brojno
manje i vojniki slabije saveznike prikazati javnosti u matinoj zemlji
kao izuzetno borbene i pravdoljubive ne bi li se povratio poljuljani
borbeni moral. Jedan od naina na koji su Srbi uporeivani sa
biblijskim priama koje su postale u istoriji oveanstva dokaz kako
mali moe da pobedi velikog jeste Lafanova (L.G.D. Laffan)
knjiga Srbi: uvari kapije gde su se na zanimljiv nain preplela
dva mita, mit o izabranom narodu i mit o obeanoj zemlji.
Naime, poto britanskim vojnicima u Prvom svetskom ratu nije
ba bilo najjasnije zato su im Srbi prirodni saveznici, jer Britanci
su u javnom mnenju od tridesetih godina 19. veka videvi Rusiju
kao mogueg konkurenta na Mediteranu i najveeg protivnika
oslabljenom Osmanlijskom carstvu podravali Osmanlije
predstavljajui ih kao civilizovane a njihove podanike balkanske
pravoslavne narode koji su se oslanjali na Rusiju, kao sirove bandite29,
trebalo je da se objasni to knjigom to serijom predavanja da su
Srbi najbolji mogui saveznik. Tako je Lafan u svojim predavanjima
iskoristio priu o Davidu i Golijatu kao osnovu za stvaranje
mitoloke prie o Srbima kao izabranom narodu. Po njemu je
Srbija malena zemlja koja stoji na poziciji od svetskog znaaja:
ona je uvar kapija izmeu planinskih lanaca, i stoga je izuzetno
ugroena ... Mnogo moniji neprijatelji bacili su oko na puteve koji
su pod njenom kontrolom.30
Prema Lafanu, Srbija je bila branitelj hrianstva i civilizovane
Evrope, Srbi su oduvek davali sve od sebe da slue hrianstvu,
jer njihova je zemlja zaista na samoj kapiji civilizovane Evrope.31
Meutim, Britanija i Srbija u Prvom svetskom ratu nisu se samo
borile protiv Osmanlijskog carstva ve i protiv Nemake i Austrije.
29 Maria Todorova, Imagining the Balkans, New York, 1997, p.95-100; L.
Stavrianos, The Balkans since 1453, New York, 2000, p.306-338 and 404-412. Pl
Kolst, Procjena uloge historijskih mitova u modernim drutvima, Historijski
mitovi na Balkanu, zbornik radova, Sarajevo 2003, str.32.
30 L.G.D. Laffan, The Serbs: The Guardians of The Gate, New York, 1989, p.19.
31 Isto.
22
Tako da Lafanov iskaz dovodi do loginog zakljuka da potonje dve

zemlje nisu pripadale civilizovanoj Evropi. U stvari, to je zakljuak
koji je Lafan nametao u ime buenja nacionalnog duha kod
Engleza, jer po njemu Srbi nikada nisu prestali da se bore protiv
varvarstva Turkestana i Berlina.32 Lafanov mit nije samo raspirivao
engleske nacionalistike predstave o svojim novim saveznicima kao
izabranom narodu i Srbiji kao obeanoj zemlji koja ima mitsku i
mesijansku ulogu u istoriji oveanstva ona je kapija civilizovane
Evrope - ve je trebao da podstakne i mit o neprijatelju ocrnjujui
i diskreditujui svoje protivnike tokom rata.33 Sve ovo podsea
na ono to je Entoni Smit (Anthony Smith) zapazio u svom delu
Myths and Memories of the Nation o mitovima o poreklu kada
je tvrdio da se za poreklom traga, ne kroz porodine pedigree, ve
kroz opstanak odreenih vrsta vrline, ili druge izrazite kulturne
kvalitete, bio to jezik, obiaji, religija, institucije ili neki optiji lini
atributi. Takvim tvrdnjama se naciji pridaju etnike vrline koje seu
duboko u prolost a mogu se izvui i koristiti u tekuim sporenjima
oko prava na teritoriju, to nas dovodi u najbliu vezu izmeu mita
o izabranom narodu i obeanoj zemlji.
Interesantan je primer kako nacionalna zajednica prijanja
uz nacionalnu teritoriju na ambivalentan nain u tom smislu
to ta teritorija nikada nema jasne konture i utvrene granice. U
proizvodima savremenog srpskog folklorizma koji je nikao u vreme
ratova 90-ih godina prolog veka granice etnikog prostora dobijale
su razliite meae. U jednom sluaju nacionalna teritorija se
protezala od Karlovca do ravnog Kosova, u drugom duhovitijem
32 Isto.
33 Kada je re o nainu na koji su Srbi prikazivani u javnosti Austro-Ugarske,
jo pre Prvog svetskog rata, onda treba imati na umu aneksionu krizu iz 1908.
godine, kojom su Bosna i Hercegovina date Austro-Ugarskoj. Poto je u to vreme
i Srbija vodila estoku diplomatsku borbu da dobije Bosnu i Hercegovinu, Srbi su
bili okvalifikovani od strane Austro-Ugarske kao neprijatelji. Negativnoj slici Srba
doprineo je istoriar Brejslfort koji je 1908. godine pisao da Srbi nisu od koristi za
ljudsku civilizaciju i da njihovo politiko umiranje ne bi bio ozbiljan gubitak za
Evropu.Ljubia Despotovi, Mitovi i stereotipi u funkciji geopolitike Srbofobija
i njeni izvori, The Shared History, Myths and stereotzpes of The Nationalism and
Communism in Ex Yugoslavia, Novi Sad 2008, str.141.
23
Darko Gavrilovi
od Osla do Krita bie zemlja srbovita, s tim to su se tome na

hrvatskoj strani suprotstavljali stihovi koje su pevali nacionalno
angaovani Zlatni dukati: Meu Savom, Jadranom i Dravom
Uvijek negdje kraj neke granice
ivili su od vremena davnih
Stari Hrvati i Hrvatice.34
Kako su neki od kreatora mitova meu Srbima rado videli sebe
kao uvare kapija civilizovanog sveta, sa posebnom slau koristei
se pesmama iz Kosovskog ciklusa, ali i kasnije, jo vie su ovaj
mit koristili kreatori hrvatskih mitova unosei ga u mit o Drini.
Na njegovom podizanju oni su radili tokom itavog 20. veka, a sa
posebnom panjom njega je koristila Nezavisna drava Hrvatska i
kasnije ustaka emigracija. Za njih je reka Drina bila hiljadugodinja
granica izmeu Zapada i Istoka, katolianstva i pravoslavlja,
svetlosti i mraka. Ovaj mitologem prvi put je nastao u okviru iste
stranke prava ije je dravnopravno shvatanje nacionalnih problema
negiralo postojanje bilo kog drugog naroda na teritorijama Hrvatske,
Slavonije i Bosne i Hercegovine, osim hrvatskog naroda. Izaavi
izvan okvira politikih pravakih teorija, ovaj mit je uao i u radove
Milana uflaja35 i to dvadesetih godina prolog veka, a definitivno
se oblikovao u krugu ustake emigracije. Tako je Granica na Drini
zapravo postala samo jedan ideoloki obrazac u kojem su okrenute
neke ideoloke postavke voe hrvatskih pravaa Ante Starevia:
spremno je preuzeta Sterevieva teza o muslimanima kao cvijetu
hrvatskog naroda, ali je na njegov antagonistiki stav prema
Srbima, pridodana mrnja prema Srbiji i celokupnom srpskom
nacionalnom korpusu.36 Drina je, po tvorcima ovog mita, trebala
da bude bedem katolianstva prema pravoslavlju, a oznaavala je i
granicu teritorija na kojem je trebalo realizovati plan o budunosti
34 Ivan olovi, Tema granice u politikoj mitologiji, Zbornik radova Mit,
Novi Sad 1996, str.280.
35 Za vreme postojanja Nezavisne drave Hrvatske Milan uflaj je bio slavljen.
Njegove zasluge su veliane, prireivane su veeri seanja gde je obeleavana
njegova smrt od tuinske ruke.
36 Ivo Goldstein, Granica na Drini znaenje i razvoj mitologema, Zbornik
radova Historijski mitovi na Balkanu, Sarajevo 2003, str.115.
24
srpskog, pravoslavnog stanovnitva u Nezavisnoj dravi Hrvatskoj.37

Nakon Drugog svetskog rata u ustakoj drugoj emigraciji38 mit o
Drini je od kapije civilizacije postao sredstvo enje, nostalgije,
otpora i elje za osvetom o emu su svedoili mnogi prozni radovi
i pesme koji mada knjievno tanki ali ideoloki jasno postavljeni
su mesto pronali naroito u asopisu Drina koji je osnovao
Vjekoslav Maks Luburi za vreme rata najozloglaeniji predstavnik
ustakog terora.39 Njihov politiki program u sebi je poneo samo
srce mita o Drini. O tome je najjasnije govorio Luburi: Nae je
ime na program, a zovemo se Drina. Tu je cijeli na program. Ni
manje, ni vie. To je program za milenije i za sve Hrvate ...Reklo se
je, da gajimo kult Drine i mi se nismo branili. Zvali su nas fanaticima
i nismo se uvrijedili. Optuili su nas da smo za taj program ubijali i
dali se ubijati i mi smo to priznali.40
Dakle, biti uvarom kapije znailo je biti delom grupe koja je
u isto vreme sastavni deo istinske civilizacije ali i koja predstavlja
njeno najisturenije uporite, a kako su kapije bile napadane kroz
itavu istoriju od strane mranih sila tako je ta grupa bila odabrana
od strane samog boanskog provienja da se rtvuje kako bi spasila
veliku civilizaciju kojoj pripada. U toj martirolokoj verziji mit je
dobio mesijanske prizvuke: nacija se doivela kao kolektivni Isus
Hrist, koji svoj ivot rtvuje za druge.41
37 Mada plan nikada nije bio napisan u stvarnosti je bio sprovoen a to je
znailo da treba treinu Srba pobiti, treinu proterati u Srbiju a treinu prisiliti
na prelaz na katoliku veroispovest. Prema Ivi Goldsteinu umereniji deo ustaa
bio je za masovne deportacije i pokatoliavanje dok je tvrda jezgra s Paveliem
i emigrantima povratnicima na elu zastupala upotrebu svih sredstava, pa i
najstranijih (iz jednog Pavelievog uvodnika 1932. u listu Ustaa), dakle
ubijanja. I. Goldstein, nd, str.123.
38 Prva emigracija bila je za vreme Kraljevine Jugoslavije.
39 Lengel Krizman, Teror, 10; Tko je tko u NDH, str. 62,63, 90, 240-242.
40 General Drinjanin (Maks Luburi je sebe zvao General Drinjanin mada se
nikada nije borio na Drini), Otac Dominik Mandi utvruje granicu na Drini,
u:Drina, Madrid 1963,br.1, str.9, kod I. Goldstein, nd, str.127.
41 O kolektivnom povezivanju nacije sa Hristom jedan od zadivljujuih primera
u istoriji, osim Srba koji su se tome pribliili kreirajui mitove na ciklusu pesama
o boju na Kosovu polju, prua poljski nacionalizam. Naime, poljski ustanci
ranog 19. veka imali su za cilj da obnove razapetu politiku zajednicu Poljska
25
Darko Gavrilovi
Nasuprot mitovima koji su imali zadatak da ojaaju moral i

razbude nacionalnu svest jedne zaraene strane, u sluaju Lafanovog
kazivanja o Srbima kao uvarima kapije - engleske i srpske, suprotna
strana u ratu je stvarala nove mitove koji su predstavljani iroj
javnosti kao demitologizovana istorija, a u stvari su imali politiki
cilj - diskreditaciju neprijatelja i prikazivanje iskrivljene slike o
njemu. Takve istorije su esto bile tek odraz u ogledalu starih mitova:
neprijateljevi junaci su prikazivani kao nitkovi, a glorifikacija je
pretvarana u demonizaciju.
Kao primer u kolikoj meri je mitska diskreditacija neprijatelja
postala sastavnim delom medijskog rata i koliko je ozbiljno shvatana
tokom devedesetih godina prolog veka kada se vodio niz ratova na
prostoru bive Jugoslavije, posluila je knjiga Branimira Anzulovia
Nebeska Srbija: od mita do genocida42. U njoj se autor naao na
stranputici koja mu je pripretila da sklizne u anti-mit. On je na
lako itljiv nain oborio jedan broj glorifikujuih srpskih mitova,
ali se strovalio u mrnju optuujui Srbe da su posebno nasilan,
samodopadan i ohol narod. U ovoj knjizi je autor pokuao da obori
mit o Srbima kao izabranom narodu koji je tokom vekova na vet
nain povezivan sa mitom o spasitelju. Poto je srpska mitska
svest stvorila od Marka Kraljevia, stvarne istorijske linosti koja je
ivela u poznom srednjem veku i ratovala na strani Osmanlija kao
njihov vazal, velikog nacionalnog heroja koji se po snazi i veliini
svojih junakih dela mogao staviti rame uz rame sa starozavetnim
Samsonom, Anzulovi je opisao tog istog Marka, za Srbe zatitnika
pravde i junaka koji je porazio neprijatelje kao Marka koji
pokazuje zapanjujui broj negativnih osobina, poput prevrtljivosti,
Litvanija. Bili su voeni mistinim slikama romantiarske poezije sa uverenjem
da e Poljska, Hrist meu nacijama, imati svoj Trei dan:
Zdravo Hriste, Ti Gospodaru ljudi!
Poljska Tvojim stopama hodi
Kao Ti pati, na Tvoje pozive
Kao Ti, ustae opet.
N. Dejvis, nd, str.826.
42 Vie o tome kod Branimir Anzulovic, Heavenly Serbia: from Myth to
Genocide, London, 1999.
26
surovosti i kolaboracije sa neprijateljima svoje zemlje.43 Taj kontrast

izmeu Marka iz istorije i Marka iz legende je zanimljiv, ali bilo bi
logiki pogreno da se zakljui kako ovaj proces demitologizacije
treba da poslui da na videlo izau moralni kvaliteti Srba.
Meutim, Anzulovi je upravo to uradio pa su Srbi po njemu narod
koji ne ceni vrlinu i pravdu ve su slino svom mitskom spasitelju
nasilnici, prevrtljivci i izdajnici.44 Ovakav stav prema Srbima krenuo
je putem stvaranja mita o neprijatelju pa je shodno tome podsticao
i opravdavao mrnju i nasilje prema njima.
Kada je re o mitu o izabranom narodu u najtenjoj vezi sa njim
stoji mit o obeanoj zemlji. Oni se najee prepliu i nadopunjuju,
a o tome na Balkanu, u poprilinoj meri svedoi povezanost i
izukrtanost nacionalistikih mitova kod Srba, Hrvata i Bonjaka
koji su savili svoje mitske predstave oko njihove uloge u istoriji i
presudnog znaaja njihovih zemalja po istoriju Starog kontinenta.
Treba imati na umu da je mit o obeanoj zemlji izuzetno
vaan ne samo na Balkanu ve i u svetu, jer time nacionalizam daje
kredibilitet tenji za kontrolom odreenog teritorija. Dva najea
pristupa su da smo mi ovde prvi doli i ovo je nekada bilo nae to
znai da je i danas. Potreba za ovim mitom posebno je indikativna
na podrujima koja nastanjuju i neke druge grupe, odnosno ako na
njega polau pravo i drugi, a to je u istoriji Balkana kao i drugde
irom sveta bio est sluaj. Kao to su Srekovi, Milojevi i Lazi
bili tvorci mita o izabranom narodu tako su stvarali i mit o Srbiji
kao obeanoj zemlji proirujui njene granice na tue zemlje i
svojatajui ih, najee se pozivajui na teritorije koje su zauzeli
kraljevi iz srednjovekovne srpske dinastije Nemanji. Ove ideje
ostale bi zapletene u mrei povrnih i konstruisanih istorijskih
ocena koje su imale politiku pozadinu na kraju 19. i poetku
20. veka da ih na povrinu nisu izvukli ve pomenuti srpski pisci
s kraja osamdesetih godina prolog stolea. Uz pomo njihovih
konstrukcija, u javnosti su srpskim zemljama prema potrebi
kreiranja ovog nacionalnog mita, postajale kako zemlje trenutnih
43 Isto, p.14, 17.
44 Vie o tome kod P. Kolsto, nd, str.33,34.
27
Darko Gavrilovi
srpskih neprijatelja u ratnom vihoru koji je zahvatio zemlje bive

Jugoslavije tako i zemlje drugih suseda. U periodu izmeu ove dve
grupe kreatora mitskih predstava pojavljivalo se, kada je re o mitu
o obeanoj zemlji, jo autora. Jedan od njih je ve spomenuti Lafan
koji je, nastojei da s jedne strane ojaa moral engleskih vojnika a s
druge da ocrni neprijatelja, podrao srpsku mitoloku predstavu o
Srbiji kao obeanoj zemlji, kao posebnoj u odnosu na sve ostale
zemlje sveta. Tako je Srbija postala kapija civilizovane Evrope,
a Srbi njeni verni uvari. Treba napomenuti da su Srbi, koji su
po Lafanu bili uvari kapije civilizovane Evrope zaboravljeni kao
takvi tokom devedesetih godina 20. veka i u poprilinom broju
zapadnih medija prikazivani sa neprijateljskom ostraenou koja
je bila gotovo identina onoj koja ih je nekada slavila. Oito, preli
su put od saveznika do protivnika.
Meutim, mit o obeanoj zemlji nije poeo da se po prvi put
razvejava kod Srba u vreme Lafanove propagandne aktivnosti.
Ovaj mit, kao i ostali mitovi nacionalizma pojavili su se jo u 19.
veku. Tada su poeli da se ire mitovi srpskog nacionalizma koje je
romantizam, kao kulturni pokret, sa uspehom uneo u narod. Kao i
tokom devedesetih godina 19. veka, u slubu nacionalizma su se na
kraju 20. veka stavili ne samo istoriari ve i slikari, pesnici, pisci. Svi
oni su dali svoj doprinos kako jaanju nacionalnog identiteta tako
i poletu srpskom nacionalizmu u pravcu stvaranja, prvo nezavisne
Srbije, a potom i Srbije koja bi trebala, po njima, da posle vie vekova
doe na svoje (njihove) istorijske granice.
Inae, dogaaj koji bi mogao da se nazove Danom D
srpskog nacionalizma je srpski narodno - crkveni sabor odran
u Temivaru 1790. godine. On je predstavljao poetak nacionalne
borbe Srba u Habsburkoj monarhiji i tada je po prvi put zahtevana
teritorijalna autonomija za Srbe. Nakon toga, jo dva puta su se u
19. veku sastajali vodei predstavnici srpskog naroda u Habsburkoj
monarhiji i to u Sremskim Karlovcima 1848 i 1861. godine. Osim
teritorije koja bi trebala da se zove Vojvodstvo srpsko traena je i
unutranja samouprava i odgovarajui organi vlasti. Ova politika
borba voena u svom zaetku samo od strane uskih intelektualnih
28
krugova, u prvoj polovini 19. veka, a naroito u vreme Srpske

revolucije, proirila se na ire slojeve srpskog stanovnitva. Poto
je nacionalizmu bila neophodna mobilizacija masa poele su da se
u prvi plan stavljaju stare mitoloke predstave koje su trebale da
podstaknu narod na borbu. Svakako da je mit o obeanoj zemlji
imao vanu ulogu, jer je u tako burnim vremenima trebalo postaviti
jasne teritorijalne nacionalne ciljeve.
Romantiarski duh srpskih kulturnih radnika, koji su se u velikom
broju kolovali u nemakim zemljama pa time i bili dobrim delom
voeni primerom nemakog romantiarskog kruga iz Hajdelberga
koji je veliao narodni duh, pesnitvo i tradiciju kao i berlinskih
romantiara koji su budili nacionalni preporod pod vostvom
Hajnriha Hajnea, sluio je toj svrsi pa je tako pogreno miljenje
Vuka Stefanovia Karadia koji je reducirao problem identiteta
na jeziki medij, uzeto za jedino ispravno, te je celokupna jezika
kultura Bosne i veim delom Hrvatske proglaena za najii srpski
jezik, to je za srpske nacionalistiki orjentisane istoriare bio samo
jo jedan dokaz da su to srpske zemlje i da tamo ivi jedan na
narod. Vukov savremenik, srpski politiar Ilija Garaanin, otiao je
dalje, pa je svojim Naertanijem iz 1844. godine, inae razuenim
nacionalnim programom srpske spoljne politike, napravio akcioni
plan na osnovu kojeg bi trebalo da se Bosna i vei deo Hrvatske
prisajedine Srbiji. Pri tome ne smemo da zaboravimo ni mitske
predstave o Makedoniji kao srpskoj zemlji kao i onovremenoj tenji
vodeih srpskih politikih krugova da se ponovo, posle vie od
etiri stotine godina, uspostavi srpska vlast na Kosovu i Metohiji. U
takvoj situaciji raali su se mitovi koji su trebali da dokau kako su
Srbi na tim prostorima due od drugih, kako su to njihove zemlje
to su nastojali da potvrde na osnovu srednjevekovnih vladarskih
povelja, kako su mnogobrojniji, i stoga kako im i pripadaju.
Ovakvi mitovi bili su od druge polovine 19. veka ireni i u srpskim
srednjokolskim udbenicima, a trebali su da razviju kod uenika
ne samo patriotske oseaje ve i da ih uvere u ispravnost borbe za
prisajedinjenje i stvaranje Srbije koja bi bila po meri nacionalista.
Jedan od primera nam prua udbenik Pantelije Srekovia.
29
Darko Gavrilovi
Koristei udbenik kao sredstvo propagande on je, u predgovoru,

pisao o tome kako su Srbi prihvatili hrianstvo pa je istakao da
Srbi nisu hteli ni hrianstvo primiti na tuem, nerazumljivom
jeziku, nego su stvorili i odnegovali svoju pismenost u solunskoj
Srbiji i preveli na svoj jezik svete knjige, za koje su doznali i drugi
slovenski narodi i traili te svete knjige i uitelje.45 Samo u ovoj
reenici na povrinu su isplivala dva mita: mit o obeanoj zemlji po
kojem je postojala solunska Srbija, odnosno po kojem je dananja
Makedonija srpska zemlja i mit o izabranom narodu po kojem su
ba Srbi prvi prevodili na slovenski jezik i posle, na traenje ostalih
Slovena, slali im svoje knjige i uitelje.
U cilju jaanja mita o obeanoj zemlji, ne samo Pantelija
Srekovi ve i neki njegovi sledbenici nisu prezali od toga da
pojedine vladare drugih naroda predstavljaju kao Srbe da bi na taj
nain prikazali neprekinutu istoriju srpske dravnosti. Jedan od
najinteresantnijih primera pruaju nam razliite predstave o tome
iji je bio srednjovekovni car Samuilo. Poto su u 19. veku srpski
nacionalistiki orjentisani politiari putovali na prostor dananje
Makedonije i vrili nacionalnu propagandu koja je imala za cilj da
kod tamonjeg stanovnitva razvije srpski nacionalni oseaj, a na
istom prostoru, svoju nacionalnu propagandu vrili su bugarski i
grki nacionalisti, njihove mitoloke predstave su kad tad morale da
se sudare. Naime, svi oni su videli Makedoniju kao deo svoje zemlje
i svi su nastojali da raspire sopstvene mitske predstave u nameri
da njima privuku tamonje nacionalno neosveteno stanovnitvo.
Meu srpskim nacionalistima koji su vrili propagandu u Makedoniji
bio je i Milo Milojevi koji nije prezao od takve vrste propagande
po kojoj je Srbija od davnina bila daleko vea, irei se na vie
kontinenata, nego to je bila u njegovo vreme.
Ovaj mit nacionalizma kojeg je karakterisalo nacionalno
oduevljenje i matarija ne samo da je bio u osnovi nacionalnih i
drutvenih vrednosti sve do kraja 19. veka ve se ponovo vratio na
45 Natalija Jovanovi, Mitovi i stereotipi u gimnazijskim udbenicima srpskog
drutva 19. veka, Zbornik radova The Myths and Stereotypes of Natioanlism and
Communism in ex Yugoslavia, Novi Sad 2008, p.248.
30
scenu krajem 20. veka. U oba sluaja nacionalni radnici su procenili

da se radi o odsudnom vremenu za srpski narod i Srbiju i da je
neophodno da se sve raspoloive snage stave u slubu kreiranja
nacionalnih mitova da bi se razbudio nacionalni duh, pa samim
tim i mit o obeanoj zemlji. Tako se, krajem 20. veka, pitanje
nacionalne pripadnosti cara Samuila i prema tome pitanja ija je
Makedonija, ponovo postavilo u javnosti. Po srpskom nacionalistiki
orjantisanom piscu Jeveviu, Samuilo je bio Srbin, jer je smatrao
da beleka istoriara Kedrina ima jo jedan dokaz da je car Samuilo
bio Srbin, a ne Bugarin. Kedrin naime tvrdi da je car Samuilo slavio
slavu. Dakle, kada je Samuilova carevina od Vizantije sruena 1020.
godine, to nije bila unitena bugarska carevina, koja je podjarmljena
jo 971, nego srpska carevina cara Samuila. Ta carevina je osnovala u
Ohridu arhiepiskopiju srpsku, koju su Vizantinci nazivali bugarskom,
jer nisu jasno raspoznavali etnografske razlike Srba i Bugara, za
njih varvara i jednih i drugih.46 Ako objektivno posmatramo
istoriju, onda moramo da zakljuimo da bi neobino bilo tvrditi da
Vizantinci nisu znali protiv koga su ratovali ak etrdeset godina, a
uz to vizantijski monah Georgije Kedrin uopte nije pominjao da je
Samuilo slavio slavu koja jeste stari srpski porodini verski praznini
obiaj.47 Premda je dosta rasprava voeno o Samuilovom poreklu i
to izmeu bugarskih i makedonskih istoriara koji su ga svojatali, a
on je najverovatnije bio jermenskog porekla, treba ipak naglasiti da
je Samuilo bio, po dananjoj vizantologiji, bugarski car, odnosno,
da je njegovo carstvo samo jedna faza u istoriji srednjovekovne
bugarske drave.48 Meutim, to, na primer, nije spreilo makedonske
nacionalno orjentisane naunike na pragu 21. veka da u cilju jaanja
nacionalnog duha i svoje drave razviju mit o tome da je Samuilo
po nacionalnosti bio Makedonac. U izdanju Istorije makedonskog
naroda, iji se prvi tom pojavio 2000. godine, Samuilova drava
se definitivno naziva Makedonskom dravom, onom u kojoj su
46 Dobroslav Jevevi, Od Indije do Srbije: prastari poetci srpske istorije
(Hiljade godina seoba srpskog naroda kroz Aziju i Evropu prema spisima i
citatima najveih svetskih istoriara) Beograd 2002, str.91,92.
47 O tome pie R. Radi, nd, str.109.
48 Isto, str.108.
31
Darko Gavrilovi
Makedonci bili vladajui narod.49 injenica da su vizantijski autori,

od kojih imamo najvie informacija o Samuilovoj dravi, dravu
zvali Bugarskom, a njene stanovnike Bugarima, spominje se tek
usput i ne uzima se ozbiljno. Na svojim korenima koji bi sezali
do Samuilovih vremena Makedonci nisu stali. Oni su otili sve do
antike, pa je diskurs o antikim Makedoncima imao nameru da
potkrepi makedonsko polaganje prava na otadbinu, na teritoriju
svojih predaka i na dugi nacionalni pedigre.50 Jasno je da je ovakav
stav posluio Makedoncima koji su svoj nacionalni identitet poeli
da izgrauju tek pre nekih stotinjak godina da raspale ne samo mit
o izabranom narodu koji je morao da im podastre drevnost ve je i
trebao da pone sa zaokruivanjem dravnog odnosno nacionalnog
teritorija, to je iziskivalo stvaranje mita o obeanoj zemlji - nekakvoj
makedonskoj Samuilovoj dravi. Ni dananji pisci srpske prolosti
nisu ostali imuni na viemilenijsku istoriju Srba i to u ovom sluaju,
kada treba dokazati kako je Makedonija srpska zemlja, vezanu za
Aleksandra Makedonskog i jo nekih 1700 godina pre njega. Simo
Jelaa je u svojoj osam milenijskoj istoriji srpskog naroda otkrio ove
veze tvrdei da je Aleksandar Veliki poklonio srpskim plemenima
mnogo zemlje u Srednjoj Evropi u znak zahvalnosti za ratne zasluge
nazivajui te nove zemljoposednike Panovi (gospodari). Smatrao ih
je velikomonim i najuvenijim narodom, koga je nazvao Slavan.
Na samrti je izrazio elju da svi narodi od Jadranskog do Hladnog
mora ive po zakonima Slavnih. Tako je, kau, odluio umirui
pobednik u belom gradu Aleksandriji. Dr Dereti navodi da je iza
Aleksandra Velikog ostalo zapisano da je neki veliki vojskovoa,
pre njega, preduzeo pohod sa Helmskog (Balkanskog) poluostrva iz
Srbije na istok sve do Indije. A bilo je to neto preko 2000 godina pre
Hrista, a taj veliki vojskovoa bio je Nino Belov, koji se u Svetom
pismu spominje kao Nebrod. Cilj mu je bio Indija. Krenuli su iz
49 Branko Panov, ured., Istorija na makedonskiot narod, tom 1. Skopje, 2000,
p.357.
50 Ulf Brunnbauer, Drevna nacionalnost i vjekovna borba za dravnost:
Historiografski mitovi u Republici Makedoniji, Zbornik radova, Historijski
mitovi na Balkanu, Sarajevo 2003, str.305.
32
dananjeg Nia, preli Malu Aziju i stigli do Indije.51

U elji da proire granice Srbije, srpski nacionalno orjentisani
istoriari, polagali su pravo Srbije i na druge susedne zemlje. Zbog
toga to je obim ovog poglavlja slovno ogranien za analizu svih
mitskih predstava vezanih za susedne zemlje koje bi po spomenutim
nacionalistima trebale da budu srpske, odluio sam da piem samo
o nekim primerima vezanim za Bosnu i Hercegovinu, mada ih je,
u istoriji potonja dva veka zaista bilo mnogo. Naime, ova zemlja
se jo u 19. veku nala pod udarom ne samo srpskih nacionalista
ve i hrvatskih, koji su sa jednakom gorljivou tvrdili iskljuivo
pravo na nju. Da bi to ostvarili, na prvom mestu su nastojali da
negiraju bonjaki nacionalni identitet, koji se istina, konstituisao
u modernom smislu tek u 20. veku, ali je njegova istorijska geneza
poela ranije,52 a potom su na osnovu srednjovekovnih vladarskih
povelja kao i verske i konfesionalne pripadnosti vladara i vlastele
dokazivali pravo na zemlju. Tako su srpski nacionalistiki orjentisani
istoriari53 proglaavali Bonjake vetakom nacijom koju je izmislio
autrougarski dravnik Benjamin Kalaj zarad geostratekih potreba
Bea i Pete u vezi sa Prodorom na istok i sa razbijanjem srpskih
teritorijalnih aspiracija. Nisu samo istoriari ustajali u odbranu
nacionalnih interesa. I drugi naunici su im priticali u pomo. U
vreme aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske
1908. godine, u ovu borbu se ukljuio i Jovan Cviji. Kada je zbog
aneksije u Srbiji nastala uzavrela atmosfera, jer su srpski nacionalisti
Bosnu smatrali svojom zemljom, Jovan Cviji je u brouri pod
naslovom Aneksija Bosne i Hercegovine i srpski problem pao
pod uticaj ideologije i Bosnu proglasio iskljuivo srpskom zemljom.
Ideologem u tadanjoj srpskoj istoriografiji dobijao je blae i
sofisticiranije formule, kao to je na primer ona, da je Bosna srpska
drava od starine jer su se srednjovekovni bosanski kraljevi krunili
51 Dr Simo Jelaa, Osam milenijuma srpskog porekla, www.stormfront.org
52 Sreko M. Daja, Die politische Realitt des Jugoslawismus (1918-1991). Mit
besonderer Bercksichtigung Bosnien-Herzegowinas. Mnchen, 2002, p.159-261.
53 Identian sluaj bio je i sa hrvatskim nacionalistiki orjantisanim istoriarima
i politiarima koji su Bonjake videli iskljuivo kao Hrvate, a Bosnu i Hercegovinu
kao hrvatsku zemlju.
33
Darko Gavrilovi
srpskom krunom. Prema Cvijiu, i pomenutom mu spisu, Bosna

i Hercegovina su oblasti isto srpske rase, da bi tekst zavrio
pretnjom srpski se problem mora reiti silom. Obe srpske dravice
moraju se poglavito vojno i prosvetno najivlje spremati, odravati
nacionalnu energiju u zavojevanim delovima srpskoga naroda i
prvu, iole povoljnu, priliku upotrebiti da raspravljaju srpsko pitanje
s Austro-Ugarskom.54
Ipak, bilo je u to vreme i onih srpskih intelektualaca koji su
upozoravali na razorno dejstvo mitova po srpski nacionalizam,
istiui s pravom kakav bi nacionalizam trebao da bude. Meu njima
istiem Isidoru Sekuli koja je tragala za snagom i postojanou
nacionalnog identiteta. Ona je kritikovala nacionalizam zasnovan
na ''uskom ovinizmu'' koji je ''pun epskog pevanja i zapevanja, pun
sitnih elja i pun nemonih pretnja i isekivanja.'' Ovakav je kontekst,
prema njoj, negovao misticizam koji dezintegrie realnost i udaljava
od istine, ''u tom nacionalizmu trebalo bi da nema mistike, treba
savlaivati misticizam. Taj nacionalizam treba da je i po sutini i
po obliku ista, visoka kultura ... Valjanost i estitost i prvoklasnost
ne samo srpska, nego oveanska ... Nacionalnost nije, kao to se
obino misli, zagaivanje, mrnja na sve nenae i pretnja pesnicom iz
velike odvojenosti i otuenosti. Nacionalizam je i u tom, u surovom
elementu narodnog ivota, ali stalni, evolutivni nacionalizam je
vedro lice, otvorena pamet, otvoreno srce, nesebinost, kultura u
najlepem obliku.''55
Na alost, Isidorine rei nisu iskoriene na najbolji nain.
Nasuprot tome, izmeu dva svetska rata, edomil Mitrinovi,
Hadi Vasiljevi i drugi njihovi istomiljenici, u nameri da potvrde
istinitost svojih tvrdnji da su Bosna i Hercegovina iskljuivo srpske
zemlje poeli su mit o obeanoj zemlji da povezuju sa mitom o
neprijatelju koji je imao zadatak da ocrni muslimane i da ih se kao
takve prikae nesposobnima i nedostojnima da imaju bilo kakvo
54 Jovan Cviji, Aneksija Bosne i Hercegovine i srpski problem, Beograd 1908,
str. 62.
55 Pasus prema Isidora Sekuli, Kulturni nacionalizam, Novi Srbin, januar-juni
1913, Matica srpska, P I 169.
34
pravo nad Bosnom i Hercegovinom. Narodno predanje i stihovi iz

Njegoevog epa bili su ugraeni u njihova izlaganja kao ilustracija, ali
bez razlikovanja izmeu stvarnih i imaginarnih podataka. Sebi
su dali u zadatak da se muslimani prikau kao najgori preobraenici
koji su se odrekli svog srpskog porekla. edomil Mitrinovi je itavu
studiju posvetio ovom pitanju, pa je sve dobre strane muslimana
pripisao njihovom navodnom srpskom poreklu dok su one negativne
oznaene kao neslovenskog porekla i nastale pod uticajem islama.
U njih spadaju sujeta, hvalisavost, rasipnitvo, senzualnost.56 Ovaj
opis podsea na modele i predstave koje su na Zapadu stvorene o
Istoku mnogo ranije, kao deo ideolokog konstrukta koji je Said
definisao kao Orijentalizam.57 Ovakav stav prema muslimanima bio
je intenziviran u predveerje Drugog svetskog rata, a ponovljen je
krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina 20. veka.
Slino srpskom mitu o Bosni i Hercegovini kao obeanoj
zemlji, odnosno kao o istoj srpskoj zemlji kretao se i hrvatski mit
kojeg je razvio u 19. veku hrvatski pravaki ideolog Ante Starevi.
U zajednikoj dravi od 1918. do 1941. godine hrvatski nacionalisti,
slino srpskim, vodili su rauna o po sebe korisnim i najee
lano prikazanim demografskim podacima vezanim za Bosnu
i Hercegovinu, a to je najvanije, i jedni i drugi imali su veliku
podrku u svojim narodima, pa su se tako ideje o pripadnosti Bosne
i Hercegovine kako od strane ideologa srpske Narodne radikalne
stranke tako i Hrvatske seljake stranke ukorenile u nacionalnoj
svesti ova dva naroda. Odgovor na srpski nacionalistiki mit o Bosni
kao iskljuivo srpskoj zemlji, dali su hrvatski i bonjaki nacionalisti
kroz mit o granici na Drini. U prvom broju asopisa Dom brae
Antona i Stjepana Radia pojavila se njihova idealna geografska
karta Hrvatske koja je osim istone granice na Drini jo zauzimala
Boku Kotorsku i Srem do Zemuna.58 Za vreme celog svog politikog
delovanja Stjepan Radi je Bosnu i Hercegovinu smatrao hrvatskom
56 edomil Mitrinovi, Nai muslimani, Beograd 1926, u delu Bojan Aleksov,
Poturica gori od Turina: srpski istoriari o verskim preobraenjima, Zbornik
radova Historijski mitovi na Balkanu, Sarajevo 2003, str.241,242.
57 Edward W. Said, Orientalism, New York, 1979, u delu B. Aleksov, nd, str.242.
58 Dom, 1/12.12 1899.
35
Darko Gavrilovi
zemljom. U vreme aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine on

je kao potporu svojim politikim stavovima objavio brouru ivo
hrvatsko pravo na Bosnu i Hercegovinu gde je tvrdio da je Bosna
bila jezgrom staroj hrvatskoj dravi i da se naroito za dananju
Bosnu sve do Vrbasa dade neprieporno dokazati teritorijalno pravo
hrvatske drave.59 On se pozivao na hrvatsko dravno pravo na
osnovu kojeg bi Hrvati trebali djelovati sve to snanije i uspjenije
u cilju da Bosnu Hercegovinu ne samo ureenom drimo, nego
zadovoljnom i sretnom uinimo.60 Da bi osigurao svoju politiku
uverljivost da je Bosna i Hercegovima hrvatska zemlja, Radi je
potegao i mit o neprijatelju napadajui Srbiju da se sama odrekla
svojih politikih tenja i samo da predobije muslimane, poela
raditi za to, da se na Bosnu Hercegovinu opet protegne suverenitet
turskog sultana ... Ovaj postupak nehotice ovjeka sjea na biblijsku
sliku Salomonova suda ... Hrvatska i Srbija to su te dvije ene. Srbija
ve punih trideset godina trai da se dijete ubije tj. Da se preda
turskoj, a Hrvatska kao prava mati nebrojeno je puta izjavila da je
bolje, neka Bosna bude i Srbiji, nego da opet doe pod Tursku. Ova
injenica pokazuje nepobitno hrvatsko pravo na Bosnu.61
Mada Stjepan Radi nikada nije mrzio Srbe ve ih je, prema
politikoj potrebi video ponekad kao neprijatelje a ponekad i kao
saradnike, njegova misao o Bosni i Hercegovini kao hrvatskoj
zemlji nadivela ga je, a neostvareni ideal hrvatskih nacionalista
da se stvori nezavisna hrvatska drava i u njenim okvirima Bosna
i Hercegovina koja bi trebala da bude nacionalno ista kulminirao
je krvavom frustracijom za vreme Drugog svetskog rata kada je
jedan deo hrvatskih nacionalista preuzeo na sebe ulogu iritelja
mrnje protiv Srba. Meu njima je bio dugogodinji predsednik
Matice hrvatske, geograf, geopolitiar i univerzitetski profesor
Filip Lukas koji je u Zemljovidu NDH iz 1941. godine izmeu
ostalog pisao da Hrvati i Srbi predstavljaju suprotne rasne tipove,
ali da i Crnogorci pripadaju hrvatskom rasnom tipu. U svojoj
59 Stjepan Radi, ivo hrvatsko pravo na Bosnu i Hercegovinu, Zagreb 1908,
str.29.
60 Isto, str.23.
61 Isto, str.39.
36
Povijesti Bosne i Hercegovine on je podvukao svoje vienje

razlika izmeu Srba i Hrvata: Razlike u geopsihi jednih i drugih
ne mogu ukloniti nikakove jezike srodnosti, ve su oni stajali za
sve doba svoga razvoja u psihikom pogledu leima okrenuti jedni
prama drugima.62 Nekadanji potpredsednik Vlade Nezavisne
drave Hrvatske, inae musliman, Dafer beg Kulenovi je kao
emigrant, posle Drugog svetskog rata, u Siriji na jednako ostraen
nain objanjavao da je od davnih davnina granica izmeu Bosne
i Srbije Drina ... Ova se je poviesna granica odrala stoljeima i bila
je granica ... izmeu dva naroda, razliita odgoja i razliitih pogleda
... Srbijanci ele bezobzirno vladati i gospodariti, a mi hoemo da
ivimo podpuno ravnopravni s istim pravima i dunostima.63
Ustae i njihovi simpatizeri su mit o obeanoj zemlji zasnovali na
tezama da se istorija Hrvatske deavala na granici svetova pa su
samim tim i Hrvati dobili mitsku ulogu u toj borbi.
Na propagandne pokuaje pohrvaivanja i posrbljavanja u Bosni
od poetka 20. veka, deo muslimanskog stanovnitva reagovao je
pasivnim otporom, a politiko vostvo Jugoslovenske muslimanske
organizacije, koja je osnovana 1919. godine, i artikulisalo zasebne
privredne i kulturne interese bosanskih muslimana, isticalo je njihov
jugoslovenski karakter i ukorenjenost u bosansko tlo. Srpskim i
hrvatskim nacionalnim planovima vezanim za muslimane, vostvo
Jugoslovenske muslimanske organizacije odupiralo se isticanjem
da su bosanski muslimani ogranak Jugoslovena, samo da nisu
svesni svoga plemenskog imena i da njihov nacionalizam nije
stvar svakodnevne politike, nego pitanje kulturnog i drutvenog
razvoja.64 Tek su komunisti, u socijalistikoj Jugoslaviji, poklonili
vie panje posebnom identitetu muslimana, to je imalo i odreene
spoljnopolitike razloge, jer je njihovo priznavanje kao treeg
jednakopravnog naroda u Bosni i Hercegovini dovelo i do ivljih
ekonomskih i politikih veza sa islamskim zemljama.
62 Ivo Goldstein, nd, str. 117,118
63 Isto, str.127.
64 Atif Purivatra, Jugoslavenska muslimanska organizacija u politikom ivotu
Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Sarajevo 1974, str. 596-599.
37
Darko Gavrilovi
U danima razbijanja socijalistike Jugoslavije i njenog konanog

nestanka, mitovi o obeanoj zemlji i izabranom narodu nisu se samo
pojavili kod srpskih i hrvatskih nacionalista ve i kod bonjakih.65
Nakon priznanja Bosne i Hercegovine kao drave bonjaka
mitoloka istoriografija prela je na otvorene marginalizacije
srpske i hrvatske komponente. Meu mitomanskim autorima
istiu se Mustafa Imamovi i Ahmed S. Alii koji su nastojali
da minimalizuju, a u pojedinim delovima i da negiraju srpski i
hrvatski narod u Bosni, da bi u isto vreme, isticali predosmanlijsko
poreklo begova i kontinuitet njihovih poseda od srednjeg veka do
austrougarskog doba. Na taj nain su nasledili misli Safvet beg
Baagia i ire Truhelke koji su se poetkom 20. veka kretali ne
samo putem dokazivanja istorijskog prava bosanskih begova na
zemljine posede ve su predstavljali apoteozu tom begovatu kao
predstavniku i uvaru bosanskih tradicija i bonjakih interesa u
Bosni i Hercegovini. Truhelkine tvrdnje, za razliku od Baagievih
koje su u sebi nosile nacionalistiki predznak, za razlog su imale
to to je autrougarska uprava u ovom sloju stanovnitva nalazila
oslonac u politikoj strategiji. Cilj je bio da se forsiranjem bosanskog
patriotizma preko begova stvori protivtea hrvatskim i srpskim
nacionalistikim tendencijama u Monarhiji.
Poetkom devedesetih godina prolog veka, u vreme raspada
Jugoslavije, mitomanske predstave su meu jednim delom
bonjakih autora ponovo oivele. I tu se pojavljuje ve spomenuti
Mustafa Imamovi koji je u svojoj Historiji Bonjaka66 razvio
65 Bosanski muslimani su prihvatili naziv Bonjaci za svoj nacionalni identitet.
Ovaj naziv je prihvatio kao svoj nacionalni identitet veoma mali broj Srba i Hrvata
iz muslimansko hrvatske federacije, zadravi, u najveem broju, svoj od ranije
formiran nacionalni identitet Srbin, Hrvat.
66 Ameriki istoriar Robert Donia je pozitivno prikazao knjigu Historija
Bonjaka u asopisu Nationalities Papers 28 br.2 (2000) zato jer i sam pripada
onoj grupi istoriara koja je spremna da razvija novi mit o izabranom narodu,
u ovom sluaju jednom jedinstvenom bosanskom narodu u cilju uvrivanja
Bosne i Hercegovine kao drave. Ovo je primer kako ideja koja ide za unitavanjem
mitskih predstava nacionalizama kod Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini vodi
ka stvaranju novih mitskih predstava jednako pogubnih po stabilnost pomenute
zemlje.
38
gorespomenuta dva mita nacionalizma. Prvo, on smatra dananje

Bonjake potomcima posebnog slovenskog plemena Bosna koje je
naselilo ovo podruje i dalo mu svoje ime67 pri tome predstavljajui
iskljuivo njih kao potomke bosanskih Slovena dok drugi potomci
nisu spomenuti.68 Od njega u prolost Bonjaka ide jo dublje i jo
netanije Enver Imamovi. Dok po Mustafi Imamoviu istorija
bosanskih muslimana poinje sa doseljavanjem Slovena u Bosnu u
5. i 6. veku, po Enveru Imamoviu ona see nekoliko hiljada godina
duboko u prolost. On u svojoj knjizi Korijeni Bosne i Bosanstva
kae znanstveno nije vie uope sporna injenica da su bosansko
hercegovaki muslimani autohtoni balkansko europski narod
koji na ovom prostoru ivi vie od 4 000 godina, koliko se moe
arheoloki pratiti69 pa su se tako Bonjaci, po njemu, kao narod
formirali otprilike u isto vreme kada i srednje egipatsko carstvo (2040
1785 p.n.e.). Postavivi mit o Bonjacima kao izabranom narodu,
odnosno najstarijem i jedinom domaem stanovnitvu Bosne, on je
poeo da gradi i mit o obeanoj zemlji, jer je prikazao da jedino oni
imaju pravo na Bosnu i Hercegovinu dok su esti ratovi, epidemije
a i ekonomski razlozi, doveli u Bosnu brojne doseljenike (mahom
stoare i kmetove), najvie iz Srbije, Crne Gore i Dalmacije. Na taj
nain su se diljem Bosne i Hercegovine stvarale strane nacionalne
jezgre.70 U elji da razbije srpske mitoloke predstave o Srbima kao
izabranom narodu, on je slino Anzuloviu poeo da Srbe prikazuje
kroz mit o neprijatelju. O njima i Crnogorcima je rekao sasvim je
evidentno da su u svim proteklim njihovim agresijama u pozadini
bili pljakaki motivi, to jest e za tuim. To je tipini mentalitet
nomadsko pljakakih hordi, od kojih vuku korijen i ta dva naroda
... Karakteristika prekodrinskih napadaa je i ta to ih u akcijama
ne vodi razum nego instikt koji su im oblikovali surovi uvjeti
njihovog ivotnog ambijenta gdje je sve bazirano na sili, lukavstvu
67 Mustafa Imamovi, Historija Bonjaka, Sarajevo 1997, str.25.
68 Isto, str.23.
69 Enver Imamovi, Korijeni Bosne i Bosanstva, Sarajevo 1995, str.129. Jon
Kvaerne, Da li je Bosni i Hercegovini potrebno stvaranje novih historijskih
mitova?, Zbornik Historijski mitovi na Balkanu, str.95.
70 E. Imamovi, nd, str.122. J. Kvaerne, nd, str.99.
39
Darko Gavrilovi
i prijevari. Zato su u takvim zajednicama otupljeli osjeaji za ono

to se u civiliziranom svijetu zove humanost.71 Oito Imamovi
je gradei mit o izabranosti svog naroda i o Bosni kao obeanoj
zemji, postavio jo jedan mit koji slui ne samo da potvrdi istinitost
prethodna dva ve i da aktivno mobilie sopstvenu naciju, a to je mit
o neprijatelju. U njegovom podizanju, na pristrasan nain posluio
se idejama biolokog naslea i rase neveto i nenauno ih kalemei
na sopstvene mitomanske predstave.
Mit o obeanoj zemlji gde se koristio jedan deo teritorija koji je
uzdignut na nivo svetinje, na kojem se odigravala vojna i duhovna
prolost naroda bio je prisutan kod junoslovenskih naroda, ba kao
i irom Evrope. Ta teritorija postajala je mesto duhovnog okupljanja
naroda, simbol njegovog preivljavanja, istrajnosti, ali mogla je da
predstavlja i mesto stradanja, martirij, tragediju, pogibiju za koju
se okrivljavao neprijatelj i na osnovu koje se negovalo vievekovno
istorijsko pamenje sa razlogom da se ne zaboravi i da se osvete svoji
preci. Kada je re o tim mitolokim predstavama posebnu panju
zasluuju Kosovo i Metohija koji su u svesti srpskih nacionalista
ostali sveta srpska zemlja. Ovakve mitove imali su i ostali
junoslovenski narodi. Rasprostranjenost slinih mitskih predstava
najbolje je objasnio Igor Grdina napisavi da je Gosposvetsko polje
bilo slovenako Kosovo polje i da je kao takvo postalo metafora za
izraavanje kolektivnih narodnih frustracija.72 I Hrvati su, ako je
re o pogibiji cveta njhovog srednjovekovnog plemstva, imali svoje
Kosovo polje to je bilo Krbavsko polje gde su Osmanlije potpuno
potukle hrvatsku vojsku.
Uprkos tome to su i drugi junoslovenski narodi imali sline
mitoloke predstave o obeanoj zemlji Kosovo i Metohija su kao mit
do dananjih dana ostali politiki aktivnima zato to Srbi i danas
vode bitku za ouvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Inae,
Kosovo i Metohija su se nalazili u sastavu srpske srednjovekovne
drave jo od 13. veka, a na Kosovu polju se odigrao i poslednji
71 E. Imamovi, nd, str.349 i J. Kvaerne, nd, str.96,97.
72 Igor Grdina, Karantanski mit v slovenski kulturi, Zgodovina za vse 3/2, 1996,
str.57.
40
veliki boj 1389. godine koji je srpsko srednjovekovno plemstvo

vodilo protiv Osmanlija. Kada su Osmanlije pokorile Srbiju 1459.
godine oni su nastavili prodor u Evropu dokazavi da su bili, u to
vreme, neprikosnovena vojna sila, a Srbi, koji su ostali u sastavu
Osmanlijskog carstva nastavili su da vode ivote podanika. Politiki
status Srba u Osmanlijskom carstvu poeo je da se menja tek od
19. veka, a njega je pokrenula Srpska revolucija i to kako ratni deo
od 1804. do 1815. godine tako i onaj mirnodopski od dobijanja
hatierifa (1829,1830 i 1833) i Berata (1833) kojima je Srbija postala
vazalna kneevina u Osmanlijskom carstvu do 1835. godine kada
je u Srbiji ukinut feudalizam, pa je tako revolucija imala kako
nacionalni tako i socijalni karakter. Nakon ovog perioda usledilo
je doba borbe drutva srpskih seljaka za nezavisnu dravu koje je
trajalo do Berlinskog kongresa 1878. godine kada je Srbija dobila
nezavisnost. Na prelazu izmeu 19. i 20. veka graansko drutvo u
Srbiji je uveliko napustilo seljaki mentalitet i poelo je da ambiciozno
gradi svoju ideologiju. Sa dolaskom dinastije Karaorevi na vlast
1903. godine otpoeo je proces intenzivne modernizacije, bez koje
se nije mogla zamisliti misija srpske drave u konanom reavanju
srpskog nacionalnog pitanja. U vremenu od 1904. do 1914. godine
Nikola Pai, voa srpskih radikala, se gotovo neprestano nalazio
na elu drave traei mogunosti za njeno proirivanje kroz vojnu
akciju na jugu gde bi se Srbija proirila na teritoriju stare Srbije,
Kosova i Metohije i Makedonije, a u cilju reenja srpskog nacionalnog
pitanja. Sa ovakvim planovima Srbija je ula u Balkanske ratove,
da bi ve nakon pobeda Srbije u Prvom balkanskom ratu Kosovo i
Metohija ponovno doli u njen sastav. U treoj etvrtini 19. veka, za
vladavine dinastije Obrenovi u Srbiji su nacionalistiki angaovani
pisci pisali o Kosovu i Metohiji na veoma propagandno dinamian
nain, spajajui sa mitom o obeanoj zemlji ostale mitove. Patritoski
stereotip bio je oslonjen na kosovski mit, uzdizanje moralne veliine
srpskih junaka koji su poginuli u boju na Kosovu polju 1389, i
slavnih vladara, a posebno kneza Miloa Obrenovia koji je ovakve
stereotipe podsticao u cilju uvrivanja vlasti i jaanja dinastije. Da
bi se u narodnu svest utkalo da su Kosovo i Metohija iskljuivo srpske
41
Darko Gavrilovi
zemlje, Srbi su prikazivani kao branioci sutine hrianske evropske

civilizacije od, kako se esto navodilo, destruktivnog islamskog
uticaja i zastraujue dominacije napredujueg Osmanlijskog carstva
u srednjovekovnom periodu. Pozivalo se na srpsku krv koja je bila
prolivena u boju na Kosovu polju zarad odbrane Evrope i hrianstva
i sve to se mealo sa mitskim predstavama o srpskom knezu Lazaru
(kojeg je narodna poezija prozvala carem) i njegovim vitezovima
koji su bili postavljeni pred izbor da biraju da li e da prue otpor
neprijatelju ili da mu se podine, to je poezija prikazala kao izbor
izmeu carstva nebeskog i carstva zemaljskog. Na taj nain mit o
obeanoj zemlji bio je proet mitovima o smrti i spasitelju.
Meutim, ovaj mit, za razliku od poprilinog broja drugih
mitova nacionalizma, nije nastao vekovima kasnije i to samo da
bi sluio jaanju nacionalne ideje. Naime, boj na Kosovu koji se
odigrao 1389. godine izmeu Srba i njihovih saveznika s jedne
strane i osmanlijskih snaga i njihovih saveznika s druge, izazvao je
nedugo posle bitke meu Srbima itav ciklus poetskih sastava koji
su imali za cilj da odre srpsku dravnu organizaciju naslanjajui
se na tradicije Nemanjia. Nova dinastija, Lazarevii, poeli su da
stvaraju novi kult predaka koji se zasnivao na uzdizanju junaka,
srpskog vojskovoe u bitci na Kosovu kneza Lazara sasvim
odgovarajue stvaranju mita o spasitelju voi. O tome svedoe rei
njegovog sina i naslednika Stefana, bi hrabri stradalac/bezakonim
agarenskim rukama/i kraj stradanju dobro sam prima/ i muenik
Hristov postaje/...73 Tako su u dvorskoj sredini nastali spisi koji
su kroz lik jednog junaka objanjavali poloaj i idejne osnove
Lazarevia, a taj junak bio je moralni pobednik, Hristov stradalnik,
jer je branio zemlju od inoveraca i prema tome postao je hrianski
heroj. Podvinici su bili i njegovi vitezovi koji su zajedno sa njim
Lazarom izginuli u tom boju. Na taj nain oni su ostvarili vezu,
to je nesumnjivo bila potreba tadanje Srbije, sa ranim hrianskim
muenicima koje je muenika smrt uzdigla meu izabrane. U
73 Despot Stefan, Ove rei su bile pisane na stubu mramornom na Kosovu,
Srednjovekovni srpski spisi o Kosovu, Projekat Rastko, Biblioteka srpske kulture
na internetu.
42
ovom Stefanovom tekstu nije samo ostvareno jedinstvo tri mita o

izabranom narodu, spasitelju i obeanoj zemlji ve i mit o neprijatelju,
jer su neprijatelji Osmanlije predstavljeni kao divlja zver sam
Sotona. Takav nain prikazivanja neprijatelja bio je krakteristian
za srednji vek. Meutim, u vekovima koji su prohujali i u kojima
je istorija srpske dravnosti bila prekinuta, kada se srpski narod
naao rasutim u vie drava od kojih ni jednu nije oseao kao svoju,
on je zadrao ove srednjovekovne mitske predstave nadogradivi
kroz narodnu poeziju itav ciklus poetskih sastava u okviru kojih je
izneo san uokviren u nacionalni imperativ o povratku na Kosovo,
koje je, zahvaljujui kako narodnoj poeziji i svesti o postojanju
srednjovekovne srpske drave na tim prostorima tako i mitovima
za Srbe ostalo iskljuivo srpska zemlja.74 Tako su se srednjovekovna
knjievnost, istorija srednjeg veka i narodno stvaralatvo nali
zajedno u slubi modernog nacionalizma pretaui svoje nepobitno
kulturno blago u krag modernih nacionalnih mitova koji su trebali
da podignu borbenu gotovost kod Srba da krenu prvo ka putu
osamostaljivanja, a potom i irenja drave u 19. i 20. veku.
Analizom mita kojeg su razvili Lazarevii da bi uvrstili svoju
dinastiju ne elim da niveliem nesumnjivo kulturno blago koje
su ostavili za sobom niti da umanjujem knjievni znaaj srpskih
narodnih junakih pesama nastalih u vekovima nakon propasti
srednjovekovne srpske drave, ve mi je elja da prikaem kako su
bili koriteni od strane vlasti u Srbiji da bi se opravdali ratovi koje je
ova drava vodila za Kosovo s ciljem da ono ponovo bude u okviru
njenih granica u 20. veku sa izuzetkom dva svetska rata.
74 Erhard Busek je izjavio jednom bekom dnevnom listu da e Srbija,
srednjorono gledano, ostati povod za zabrinutost, pri tome je istakao da ne
veruje da e se situacija oko Kosova brzo reiti, jer ko vie od est stotina godina
u pamenju zadrava bitku na Kosovu, i za druga pitanja ima veliki kapacitet
pamenja. U jednoj drugoj svojoj izjavi, on je alio to dok se u Srbiji belee
veliki privredni uspesi, njen politiki vrh ivi u svetu mitologije. Objavljeno
u dnevnom listu Veernje novosti, 17.01 2008, str.2, kod Sran ljuki, Mitovi
i sukobi na Zapadnom Balkanu: jedan atropoloki pristup, Shared History, The
Myths and Stereotypes of The Nationalism and Communism in Ex Yugoslavia,
Novi Sad 2008, str.185.
43
Darko Gavrilovi
Srpski nacionalizam nije koristio samo svoje drevne junake u

politike svrhe i oko njih obavijao veo mita o spasitelju. Time se
slue i nacionalizmi drugih naroda i ne samo nacionalizmi. Ovo
je matrica koju su koristili komunisti, faisti i nacisti. Na prostoru
bive Jugoslavije moda su najinteresantniji primer korienja
istorijske linosti u politike svrhe ponudili razliiti politiki ciljevi
hrvatskih nacionalista, ustaa i komunista kada su zarad mobilizacije
masa poeli da na pogrean nain predstavljaju vou pobunjenih
hrvatskih seljaka Matiju Gubeca. To ne treba da nas udi, jer je
hrvatski narod imao na poetku 20. veka veka u kojem su bili
svedoci dezintegracije carstva, stvaranja novih drava i dva svetska
rata iza sebe dugu istoriju heroja i martirija koje su politiari
koristili u borbi za stvaranje hrvatske drave.
Tri razliite politike struje, tokom prolog veka, irile su mitske
predstave o Gubecu koji je 1573. godine podigao seljaku bunu
uperenu protiv feudalaca.75 Mit o njemu poeo je da se stvara jo
tokom 19. veka kada su nacionalistiku ideologiju prihvatili u svom
romantiarskom zanosu pisci poput Ivana Kukuljevia, Augusta
enoe i Rudolfa Horvata. Mit o Gubecu prenosilo je i seljatvo iz
severne Hrvatske koje je u njihovim pripovestima dobilo mitske
dimenzije. Godine 1922, jedan od voa Hrvatske republikanske
seljake stranke (HRSS), Rudolf Herceg poeo je da kreira mit o
Gubecu kao simbolu seljakog otpora, da bi 1933. godine Josip
Predavec, lan nekadanje HRSS a tadanje Hrvatske seljake
stranke jo snanije povezao Gubeca sa njihovom partijom.76
Ideolozi Hrvatske seljake stranke promovisali su ustanak iz 1573.
kao poetak hrvatskog seljakog pokreta i pri tome se prikazivali
njegovim naslednicima koji bi trebali da hrvatski narod povedu
ka nezavisnoj i slobodnoj Hrvatskoj. U tome su koristili stranake
novine kao to su bili Seljaki dom i Hrvatski dnevnik. Oni su ne
75 Zanimljiv rad vezan za ovo pitanje napisao je Vjeran Pavlakovi pod
naslovom Myths and Symbols in Interwar Croatia: the Case of Matija Gubec.,
Shared History Myths and Steretypes of Nationalism and Communism in ex
Yugoslavia, Novi Sad 2008, str.89-103.
76 Jaroslav idak, Kroz pet stoljea Hrvatske povijesti, Zagreb 1981, str.27, kao i
kod V. Pavlakovi, nd, str.93.
44
samo nastojali da svoj seljaki a u stvari nacionalni pokret prikau

nastavkom Gubecove bune ve su i poredili Gubecovu mueniku
smrt (prvo je krunisan uarenom krunom a potom raetvoren) sa
smrtonosnim ranjavanjem voe Hrvatske seljake stranke, Stjepana
Radia u Narodnoj skuptini u Beogradu 1928. godine. Ovaj mit
jo vie su razvili ekstremni hrvatski nacionalisti meu kojima su
prednjaile ustae. U njihovim mitskim predstavama Gubec je u
ideolokom smislu izmeten iz svog vremena i prebaen u 20. vek, pa
je tako postao veliki borac i muenik za nezavisnu hrvatsku dravu. U
ustakoj ideologiji on nije imao mesto voe seljaka ve nacionalnog
voe, a kada je stvorena Nezavisna drava Hrvatska dobio je svoje
mesto i na potankoj markici.77 Za razliku od ustaa, komunisti su
Gubeca koristili kao mobilizirajuu silu za seljake. On nije bio samo
simbol revolucionara ve i predvodnika dugo ugnjetavane hrvatske
seljake klase. Kada je Komunistika partija Jugoslavije u avgustu
1937. godine odluila da osnuje Komunistiku partiju Hrvatske u
svojoj proklamaciji na osnivakom kongresu je istaknuto da je za
hrvatski narod Gubec veliki borac za socijalnu pravdu.78 Gubeca su
kao mit hrvatski komunisti koristili kako tokom pankog graanskog
rata tako i za vreme Drugog svetskog rata u nameri da mobiliu
hrvatske seljake mase. Oni su ovaj mit doveli do vrhunca samo est
godina posle Drugog svetskog rata. Ferdo ulinovi je u svojoj knjizi
Seljake bune u Hrvatskoj (1951.) povukao mnogobrojne paralele
izmeu Gubecovog ustanka i ustanka koji je poveo Josip Broz Tito.79
Tokom postojanja socijalistike Jugoslavije, moglo bi se rei, da su
komunisti cementirali ovaj mit, jer sa dolaskom nove hrvatske vlasti
i izborom Franje Tumana za hrvatskog predsednika, Gubec vie
nije korien na ovaj nain. Preputen je istoriji.
Na osnovu izloenih primera koji potiu iz tekih naslaga
istorijskog iskustva steenog kroz ratove i politike sukobe na ovim
prostorima koji pokazuju kako su politiari, istoriari i umetnici
koristili se istorijom i mitologizovali ljude i dogaaje iz prolosti,
77 V. Pavlakovi, nd, str.98.
78 Ivan Jeli, O znaenju tradicije velike seljake bune, str.88. kao i kod V.
Pavlakovi, nd, str.99.
79 V. Pavlakovi, nd, str.99.
45
Darko Gavrilovi
iznosim miljenje da je danas neophodno ne samo vratiti istoriju

istoriarima profesionalcima neostraenima ali strasnima kada
je re o istraivanju, ve i da treba istoriju to snanije oistiti od
mitolokih nanosa i tendencioznih nacionalistikih tumaenja
koja su imala samo za cilj mobilizaciju masa koje su trebale da
poslue ideolokim ciljevima. Ako se na trenutak izvuemo iz
naeg regiona i pogledamo Evropu onda se namee zakljuak da
je Evropa na putu da zaokrui svoje granice na Balkanu i na istoku
i da postane konano jedna zajednica, ali ta zajednica e da se,
i treba da se, sastoji od istorijski svesnih nacija i njihovih drava,
a ne od sumanutih nacionalistikih i ovinistikih predstava koje
su agresivno ispunjavale i danas ispunjavaju svest ljudi u naem
regionu i meu ultradesniarskim i ultraleviarskim pokretima na
Starom kontinentu.80 Ni jedna nacija u Evropi, na poetku 21. veka,
nije odbacila svoju istoriju kao kakvo staro ruho koje je izalo iz
mode. Shodno tome ne treba to da rade ni narodi na prostoru bive
Jugoslavije, meutim, ne treba ni da je grubo koriste zarad irenja
ideologije nacionalizma. Ono najgore to istoriari mogu da dozvole
sebi to je da svoje znanje stave u slubu ideologije i da unapred
formirano miljenje nastoje da potvrde izokretanjem i grubim
iskoritavanjem dokumenata koje pomae u formiranju mitova
nacionalizma. Kulturno blago koje su narodi bive Jugoslavije stekli
treba da nose i kroz 21. vek. Meutim, kretati se u budunosti tako
to e se nastaviti da projektuju kulturna blaga u politike mitove
nacionalizma, to e se istorijske istine izvrtati, a uzimati za gotove
80 Na alost i danas ima mitomana meu narodima Evropske unije koji
razvejavaju mitoloke predstave. Jedan od najsumornijih mitova, a vezan za mit
o neprijatelju i mit o smrti jeste mit o Langemarku kojeg su rairili nemaki
nacionalisti. Ovaj mit je u isto vreme i najmlaa mitska predstava kod Nemaca.
Stvorena je za vreme Prvog svetskog rata i govori o bitci kod Langemarka. Ona
se odigrala u oktobru 1914. godine, a za njenog trajanja poginulo je 80 000
mladih ljudi. Samo nemako vojno groblje kod Langemarka broji 45 000 grobova
mladih nemakih dobrovoljaca koji su pokoeni prilikom jednog jedinog juria
na engleske rovove. Mada se radilo o stranom porazu, nemaki nacionalisti su
ga pretvorili u pobedu dajui smisao pogibiji tako to su tvrdili da jedino se u
samortvovanju ispunjava ivot, i to jo pre nego to je taj ivot stvarno proivljen,
jer smrt ini njegov pravi smisao. Grof Kristijan fon Kroko, nd, str.15.
46
istine istorijske poluistine i lai, nee predstavljati zamajac ve teg

o njihovim vratovima na putu ka Evropskoj uniji.
Ipak, jedno treba priznati, a to je da ne mogu svi ljudi da ive
bez mitova. Oni su i dalje veini potrebni, jer kako je istakao grof
Kristijan fon Kroko, ljudima i nacijama nije vano samo ono to
im razum kae, nego i ono, to se obraa njihovim oseanjima,
srcima.81 Ovo ne znai da zbog toga treba dopustiti nacionalizmu
da utie ili jo gore gradi drutvo koje e biti bazirano na njima.
Zar treba da se saglasimo sa Botom trausom i da se u budunost
ukljui ono tragiko to e nas vratiti mitovima nacionalizma,
jer, po njemu, samo se iz aspekta neprijatelja moe delotvorno
obrazloiti zbog ega odreenje bia nacije mora da se ispuni u
tragikom u egzistencijalnom diferenciranju, u razgranienju u
odnosu na drugog i stranog.82 Ili treba izabrati drugi put, gde e
se raditi o ivotu u slobodi za koji nije potreban ni jedan mit ve
je za to potrebna samo odbrana kada je ugroena sloboda i time
obeanje ovenosti i sree koje je u njoj utemeljeno.
Po mom miljenju, umesto nacionalizma treba da stupi nova
pragmatika koja moe da poslui kao osnova za legitimizaciju
modernih drava. Re je o demokratskoj ustavnoj dravi, pravnoj
dravi, socijalnoj dravi i dravi sa ekoloki obuzdanim privrednim
rastom. To bi bila neka vrsta kombinacije onih dometa koji su
ostvareni od kraja 18. veka nadalje u sklopu politiko istorijske
dvojake revolucije Zapada, ali bi to na neki nain bio i rezultat
svih onih tradicijskih tenji koje su posle Drugog svetskog rata
iznedrile onaj u zapadnim zemljama preovlaujui tip drave. to
se due bude uvao mir i to se due bude potvrdila valjanost nove
pragmatike, utoliko e vie nacionalizam izgubiti od svoje socijalno
integrativne i politiko legitimne snage. to on bude vie slabio,
a njegovi mitovi se razbili o sprudove trezvenog i nepristrasnog
naunog pristupa, na prostoru bive Jugoslavije rasti e mogunost
iskrenog, a ne samo deklarativnog pomirenja. U tom sluaju,
nacionalizam bi mogao da doivi sumrak, a mitovi koji su stvarani
81 Isto, str.162.
82 Isto, str.163.
47
u okvirima kulturnih blaga naroda ostali bi u njima neiskoriteni od

strane ideologije, ve preputeni izuavateljima istorije kulture, koji
bi uz njihovu pomo stvarali celovitije, ali politiki nepristrasne,
slike o sopstvenoj prolosti.
Politiki mitovi, nacionalizam, antinacionalizam i demokratija na prostoru ...
Ljubia Despotovi
POLITIKI MITOVI, NACIONALIZAM,

ANTINACIONALIZAM I DEMOKRATIJA
NA PROSTORU BIVE JUGOSLAVIJE
Uvod:
straivanje mitolokih podruja drutvene svesti i kulturolokih

obrazaca natopljenih mitskim sadrajima uvek je predstavljao
zanimljiv nauni angaman ali i zahtevan istraivaki napor
pronicanja u ilavo i otporno tkivo mitolokih predstava i obrazaca.
Taj napor je osobito teak kada se istrauje podruje politike
mitologije, jer je on po svojim vitalistikim i egzistencijalnim
kapacitetima veno iva i aktivna predstava o sebi samima, o naoj
kolektivnoj sudbini, mestu na svetskoistorijskoj pozornici identiteta,
istorijskom zadatku i religijskoj misiji koju treba da izvrimo , o
svetosti prostora koji treba da sauvamo, o opasnom neprijatelju
koji nam preti, i mnogo drugih manje ili vie optih mesta u
politikoj mitologiji svakog naroda (nacije). Za razliku od mitova
teogonijskog, kosmogonijskog ili mitova antropolokog karaktera,
koji tematizuju boansku, kosmoloku ili antropoloku dimenziju
ljudskog postojanja, politiki mitovi nastoje da oblikuju vrednosni
sistem i sistem uverenja ljudi, njihovu percepciju politikog poretka,
drutvenih odnosa koji u njemu vladaju, karaktera drave, politikog
autoriteta, hijerarhije moi, karaktera politike vlasti, pripadnosti
nacionalnom identitetu i sl. Politiki mitovi imaju osobito vanu
ulogu u stvaranju politike podloge kojom se osmiljavaju osnove
49
Ljubia Despotovi
nastanka i osnivanja jedne politike zajednice.Ti tzv. osnivaki mitovi

postaju tako nezaobilazan segment svesti o konstituisanju svakog
nacionalnog politikog poretka bez obzira na njegovu veliinu i
karakter.U slojevitoj strukturi politike kulture i kulture u opte,
mitovi su osnovna podloga, a prototip politikih mitova su tzv.
osnivaki mitovi, tj. mitovi o poreklu i postanku odreene drave i
politike zajednice. Bez osnivakih mitova nijedna politika kultura
nije dovrena, niti sama drava moe biti ideoloki i sa stanovita
uverenja njenih pripadnika vre utemeljena.1
Nauno istraivanje politike mitologije mora da poe od
potrebe da istrai i ukae na poziciju politike ideologije koja stoji iza
politikih mitova ( osobito je to vano danas u modernom vremenu
kada je znaaj politikih ideologija postao tako veliki a posledice
njihove praktine delatnosti u mnogo sluaja poraavajue)
njenu potrebu da vlastitu percepciju politike stvarnosti gradi i
obogauje mitolokim predstavama a svoje ideoloke poruke
uini pristupanim veem broju politikih konzumenata stvarajui
lanu svest da su im novi ideoloki sadraji ve poznati i prihvatljivi.
esto se iza religijskih fenomena naziru skriveni ideoloki
sadraji, koji na prvi pogled izgledaju benigni i udaljeni od sfere
ideolokih obrauna. Ako celu stvar posmatramo iz istorijske
perspektive dvadesetog veka kao veka ideolokih ratova, moemo
rei da je udo u Meugorju podsticalo i hrvatski nacionalizam i
antikomunistiku borbu. Ono se pojavilo ubrzo posle Titove smrti,
na podruju koje je bilo uporite antikomunista i etnonacionalista,
pristalica sila Osovine iz vremena Drugog svetskog rata.2
Nae istraivanje politikih mitova na prostoru bive Jugoslavije,
osobito onih koji se tiu srpske politike mitologizacije nastojae
da ukae na onu dimenziju politikih mitova koja u svojoj
(manipulativnoj) sutini vie eli da iskrivi nego da sakrije neke
vane injenice iz politike stvarnosti a naroito iz politike istorije
Srba.Ali i funkciju politikih mitova koju je uoio Ernst Kasirer
a koja se tie njihove pragmatike uloge da uvruju drutvenu
1 M. Mati Mit i politika, (1998) Beograd, FPN, str. 103.
2 V. Perica Balkanski idoli 1-2, (2006) Beograd, XX vek, str. 263.
50
solidarnost, stabilizuju jednu zajednicu , pogotovo da uspostave

njen pokidani istorijski i dravni kontinuitet to je za Srbe bio
teak i konstantan politiki zadatak vie generacija u nazad.Takoe,
Kasirer (Cassirer) u svojoj analizi tehnike modernih politikih
mitova jasno je ukazao na injenicu da politiki mitovi nisu plodovi
uobrazilje koji rastu slobodno. To su vetaki proizvodi koje su
stvorili veoma vete i lukave zanatlije... 3
Ukazaemo i na zavodljivu dimenziju politike mitologije, koja
sa lakoom uspostavlja gotovo lini odnos mita i konzumenta,
na njegovu emotivnu dimenziju, koja mitoloko miljenje ini
matovitim i pitkim za razliku od stroge forme i suvoparne
discipline racionalnog miljenja.Na svu dramaturgiju koju u sebi
nosi mitska pria, na simplifikovanu predstavu o sukobu dobra (mi)
i zla (drugi), reda (poredak) i haosa (opozicija) boanskih (vlastita
religijsko-konfesionalna forma) i demonskih sila (druge religijskokonfesionalne forme), prijatelja (istomiljenici) i neprijatelja
(neistomiljenici) .O tome najbolje svedoi injenica da se upotreba
mita u ideoloko-politikoj sferi i danas pokazuje kao jedno od
najpostojanijih sredstava funkcionalizacije i instrumentalizacije
ljudskog ponaanja. Mit se ovde moe stalno menjati, preobraavati
i prilagoavati a da ba zbog toga ostane isti, vean. 4
Za sociologe, istoriare, politikologe, antropologe, mit je skoro
uvek pria o prolosti. Nedovoljno precizna i tana ali usklaena sa
potrebama dananjice koju tumai, osmiljava, nadograuje i ini
prijemivom. Mit je pripovest o tome kako je ta stvarnost nastala,
zato je ba ona vana za nae ivote, i zato treba da je prihvatimo
kao vlastitu. Politiki mit je sve nabrojano ali jo i vie od toga,
on je izmatana nadogradnja, neobjektivna i netana opservacija
stvarnosti ali i prolosti. Mit je parafraziraemo F. Firea, kontaminacija
prolosti potrebama nae stvarnosti, ali istovremeno i doterana vizija
dananjice slikama iz herojske prolosti.Duboko u oveku ostaje
nostalgija, sentimentalno seanje o prolom, kao neem izvesnom
i proverenom, neem to posredstvom memorabilne selekcije
3 M. Mati, nd, str. 105.
4 M. Tripkovi Osnovi sociologije, (2006) N. Sad, Stylos, str. 277.
51
Ljubia Despotovi
postaje prijatnije i privlanije nego to je objektivno bilo. Otuda

stare predstave, slike, oseanja lako oivljavaju i u novim uslovima.
U novom se trai poznato, prepoznaje se ve iskueno da bi se bar
na virtuelnom planu ublaili stresovi drutvenih kriza i radikalnih
promena.5 Kao i religijski mitovi , politiki mitovi takoe, imaju jednu
karakteristiku fluidnosti - nestalnosti, promenjivosti, prilagodljivosti
, njihova granica je neodreena a sadraj podloan promenama.
Ono to im je relativno stabilna karakteristika je funkcionalna
uklopivost, sposobnost da ouvaju svoju upotrebljivost i aktuelnost.
Ni unutranja znaenjska protivrenost i nekoherentnost ne moe
da nakodi njihovoj uverljivosti. ak ni tema zavere nema iskljuivo
negativan predznak: jer, sveto zaverenitvo predstavlja protivteu
demonskoj uroti.Ako postoje pretee sile mraka, postoji i tama koja
je zatitnika : Sinovi svetla esto biraju no da bi vodili svoju borbu.
Na zaveru kao da se jedino moe odgovoriti - drugom zaverom. 6
Saznanje o upotrebi i zloupotrebi religijskih mitova za potrebe
reimskih nacionalizama na prostoru bive SFRJ, postalo je gotovo
opte mesto u drutvenoj nauci. Treba ipak, istai i tu vezu (
injenicu) jer je ona u velikoj meri koriena u dnevno politike
svrhe, esto i u simbolikoj ravni kao deo propagandnog rata u
domenu umetnosti i kulture ( film, muzika, slikarstvo i sl.). Posle
pobede na izborima 1990. godine nacionalistiki reim u Hrvatskoj
eksploatisao je popularnost meugorskog kulta. Godine 1995
snimljen je film Gospa u hrvatsko-amerikoj koprodukciji koji je
reirao Jakov Sedlar, zvanini propagator reima u Hrvatskoj.(...)
U filmu Hrvati su predstavljeni kao poboni i miroljubivi katolici,
eljni da se prikljue zapadnom demokratskom svetu, ali ih u tome
spreavaju pravoslavni Srbi i komunisti. 7
Kolektivna strepnja zajednice za svojom ugroenom egzistencijom
nalazi se u dubinskim strukturama svake mitske predstave.Mitovi
bujaju u nemirnim vremenima, kada istorijski dogaaji ubrzavaju,
kada se raspada ne samo politiki i ekonomski okvir ivota jedne
5 Z. Slavujevi Savremeni politiki mit, (1986) Beograd, Radnika tampa, str. 40
6 R. erarde Politiki mitovi i mitologije, (2000) Beograd, XX vek, str. 17.
7 V. Perica, nd, str. 279-280.
52
politike zajednice ve i ideologija koja ju je drala na okupu i

predstavljala najee jedino vezivno tkivo koje proima strukturu
cele dravne zajednice nabreklu od sopstvenih protivrenosti.
Prostor bive Jugoslavije bio je plodno tlo za razvoj i bitisanje
raznolikih mitova. Biva SFRJ je bila sloena i protivrena struktura,
- istorijski, kulturoloki, religijski, konfesionalno, nacionalno,
dravno, pravno, ekonomski, politiki, jeziki i sl. - ta injenica je
omoguila da mitologizacija nikada ne prestane, ako je neto na ovim
prostorima imalo svoj kontinuitet onda je to svakako mitotvoraka
(mitologijska) praksa koja je hranila politike i kulturne razlike i
odravala male zajednice budnim i na okupu. I za vreme raspada
Jugoslavije, ali i posle njega, ovaj prostor je ostao optereen mitskom
vizurom stvarnosti, ona je u direktnoj srazmeri sa koliinom
deficita kojima su novonastale male zajednice optereene. Deficita
graanskog politikog subjektiviteta, kontinuiteta pravno-politike
dravnosti, ekonomske razvijenosti, civilne politike kulture,
demokratskog pluralizma, vladavine prava, individualne perspektive
identiteta, religijsko-konfesionalne
tolerancije, nacionalne i
kulturne trpeljivosti, lingvistiko-jezike izgraenosti i sl .Zato su
valjda i retki pokuaji demistifikacije vlastite politike stvarnosti koji
dolaze sa fazom elementarnog smirivanja inae trustnog politikog
tla na ovim prostorima, zavravali neslavno i bez vidljivih rezultata.
Kao da svaki pokuaj racionalne demistifikacije aktuelne stvarnosti
i politike prolosti, budi jo ee otpore i neke nove mitotvorake
procese.Na svaki takav pokuaj obruava se lavina novih mitova, i
kao da tome nikada nee doi kraj.I pobede potrebuju mitove, a tek
kako se dobro lepe za poraze i neutralisanje oseanja kolektivne
krivice.
Teror istorije i podeljena istoriografija

Na razvalinama bive dravne zajednice (SFRJ) paralelno sa
razvojem i snanim irenjem politike mitologije, tekao je i drugi
proces koji bi se uslovno mogao nazvati otvorenim terorom istorije.
53
Ljubia Despotovi
U potrebi konsolidacije novonastalih dravnih zajednica a osobito

njihovih sintetikih identiteta, otvoreni su opseni radovi na polju
nacionalne istoriografije.Teror istorije se ogleda u prenaglaenom
zadatku koji je istorijska nauka dobila da ukoreni, utemelji, opravda
i osmisli novi dravno-nacionalni poredak, i uspostavi mu to dublji i
dui istorijski kontinuitet.
Uloga istoriografske nauke u tom procesu trebala je da bude
upravo suprotna. Priznavanje da se identitet jedne nacije preplie
sa sukobljenim identitetima nije vie ogranien na domen radikalnih
istoriara. Javnost prihvata nacionalne identitete i kao izmiljene i
kao realne. Politiki meutim, postoje ogranienja na to ta jedna
grupa moe legitimno da predstavi kao svoju istoriju i kulturu.
Ova ogranienja postaju posebno znaajna kada nacionalni ugled
i drugi identiteti povrede teritoriju neke druge. Konsekventno,
konkurentske istorijske povesti moraju da se usaglase o jednom
ogranienom prostoru i o ogranienim resursima.8
Podeljena istoriografija se prosto utrkivala da to pre i to
bolje odradi nacionalni zadatak konsolidacije novog identiteta.
Ratrkani po arhivama istoriari i drugi drutveni uenjaci traili
su onu grau ili one topose u blioj ili daljoj prolosti koja su trebala
da dokumentuju i potvrde novu istorijsku i politiku stvarnost i
oboje je nacionalistikim koloritom.Da li treba posegnuti samo
za notornom injenicom, koju su ve uoili savremeni sociolozi i
politikolozi, da se raskorenjene mase stanovnitva u siromanim
i nerazvijenim zemljama suoavaju sa otvorenim terorom istorije,
nemonim da ree elementarne probleme ekonomskog i biolokog
opstanka? Da li se i jugoslovensko drutvo u svojoj krizi suoava sa
istim problemom? Nije li i ono, u svom najveem obimu, pritisnuto
terorom istorije, a istorijska nauka, i sama zahvaena krizom i
parohijalnim podelama, nesposobna da adekvatno istrai, spozna i
razotkrije zamke terora istorije i time pomogne jugoslovenskom
drutvu da pomou novi saznanja vidi sebe u svetskoj istoriji XXI
veka. 9
8 E. Barkan Krivica nacija, (2007) Novi Sad, Stylos, str. 18.
9 . Stankovi Istorijski stereotipi i nauno znanje, (2004) Beograd, Plato, str.7.
54
Baratanje istorijskim poluistinama, koje su zaodenute u formalnu

disciplinu neke od drutvenih nauka ( istorija, politikologija,
sociologija i sl.) nanosi veu tetu akademskoj i politikoj zajednici
nego li govor zasnovan na potpuno lanim iskazima. La se lako
prepoznaje, raskrinkava i demantuje, od lai brzo odustaju i oni
koji je tvore i oni koji je konzumiraju. Sa poluistinama je mnogo
tee. Njihova povrinska zavodljivost i prijemivost ini da im se
neizmerno veruje.A verovanje se kao po pravilu okree pogrenoj
strani poluistine, onoj koja i stvara potreban privid istinitosti. U
srpskoj istoriografiji poslednje dve decenije naroito, konstituisao
se jedan pseudonauan krug samozvanih istoriara ( u literaturi
oznaeni kao novoromantiari) koji su na razvalinama starog
poretka i poljuljanoj svesti srpskog graanstva otpoeli intezivne
procese mitotvorstva,falsifikujui i iskrivljavajui srpsku politiku
prolost, upodobljavajui je jednoj primitivnoj i agresivnoj slici
srpske politike stvarnosti. Veoma poguban uinak ovih istraivaa
kojima je sve jasno ogledao se i u tome da je istorijska svest srpskog
naroda, izvanredno osetljiva i ak ranjiva u godinama raspada
jednog poretka - sloma simbolino olienog u ruenju Berlinskog
zida 1989. godine - lagano sunovraena u samozadovoljnost i
opskurni nacionalizam. 10
I kao to je isticao ak Le Gof, vulgarizatori istorije ( i ne
samo istorije) za svoj uspeh mogu da zahvale potrebi koju ljudi
danas oseaju - potrebi da uzmu uea u kolektivnom pamenju
naroda kome pripadaju.Ta potreba ponekad iskazana i kao strast
posebno je poveana u vremenima velikih kriza ili ratova kada su
uzburkani duhovi nacija i njihova psiholoka tenja za sigurnijim
istorijskim utoitem - herojska prolost na primer - koja nadahnjuje
i krepi.Shvativi istoriju kao destilat koji je istekao iz deseterake
narodne epike, kao amalgam dnevne politike i nacionalnih
frustracija, kao nepregledan prostor za ispoljavanje rodoljublja i, s
tim u vezi, sopstvene promocije, a naoruani narodnom doskoicom
: to je babi milo, to joj se i snilo! i lakomislenim uverenjem da su
poslednjih sto godina svi zvanini srpski istoriari bili u zabludi,
10 R. Radi, Srbi pre Adama i posle njega, (2005) Beograd, Stubovi kulture. str. 12.
55
Ljubia Despotovi
a samo oni, novoromantiari, nisu, buno i bezobzirno nahrupili

su u prostor to ga je obrazovalo ruenje jednog sistema koji je
poeo vrtoglavo da se raspada, u vakum nastao viedecenijskim
potiskivanjem srpskog nacionalnog oseanja u ime, pokazalo se,
krhkog jugoslovenskog zajednitva.11
Istorijska prethodnica tzv. novoromantiara, see jo u devetnaesti
vek, u poetno razdoblje srpskog romantizma kako politikog tako i
onog na planu istoriografije. To je vreme sukoba kritike istoriografije
( I. Ruvarac i Lj. Kovaevi) sa romantizovanom i pseudonaunom
moe se ak rei i diletantskom predstavom srpske istorije koja je
imala svoje mesto u visokokolskim institucijama i udbenicima,
ondanje Srbije. Nacionalni romantizam mladih srpskih liberala
kolovanih na Zapadu (Be, Budimpeta, Berlin, Lajpcig, Pariz,
Bern, eneva, London i dr.) pun je politikih mitova. Naime u
nastojanju da svet izmene u skladu sa svojim idejama, mladi liberali
su istoriju uzimali kao mono sredstvo narodnog prosveivanja i
stavili su je u sredite svoje ideologije.( isto,46).Doprinos srpskih
liberala srpskoj politikoj mitologiji je nesumljivo znaajan a jedan
od najpoznatijih politikih mitova koji su tzv. Svetoandrejski liberali
zastupali je i mit o srpskoj demokratinosti. O srpskom slobodarskom
duhu koji je natopljen predmodernim formama demokratije
(narodne skuptine, saborni duh, kolektivno odluivanje,mobe,
zadruge i sl.). Svetoandrejski liberali (misli se na prvi liberalni
narataj devetnaestovekovne Srbije) su nosili jo jednu vanu
karakteristiku svog ideolokog i programskog delovanja, bili su
ubeeni srpski nacionalisti. Vera u prirodnu sklonost srpskog duha
ka demokratiji, i tradicijom utemeljenog samoupravnog etosa, vie
je nego dominantna odrednica njihovih shvatanja. Liberalizam pod
okriljem nacionalizma, bila bi kratka, ali precizna odrednica njihove
ideoloke profilisanosti, (bez posezanja u ovaj segment nacionalne
istorije Srba nije mogue objasniti na struno korektan nain izdanke i
pojave srpskog nacionalizma u dvadesetom veku). Srpski nacionalizam
ima ovu bitnu karakteristiku da je skoro ravnomerno zastupljen u
gotovo svim politikim ideologijama ( partijama) i danas. Liberalna,
11 Isto, str. 17.
56
konzervativna ali i socijalistika politika opcija danas u Srbiji ima

u sebi integrisan ovaj devetnaestovekovni patrioski nacionalizam i
ispoljava ga od prilike do prilike, koketirajui sa njim i koristei ga
u dnevno-politike svrhe. On je esto kamufliran patriotizmom i
tradicionalizmom , kadkad manipulativan i neiskren, te kod veeg
broja politikih stranaka manifestno iskazan kao briga za nacionalne
i dravne interese Srbije.
Roeni i odrasli u autonomnoj kneevini Srbiji, srpski liberali su
vaspitavani na narodnim pesmama i epskoj tradiciji. (srpska vezanost
za epsku tradiciju, aktuelizovana je i u vremenima ratne drame na
prostoru ex Jugoslavije. Sumorna stvarnost rata preobraavana
je kako bi se usaglasila s epskim narativima, a uesnici i dogaaji
montirani su u skladu s logikom mita. ). Herojska prolost bila
je proarana vrednostima srpskog demokratskog duha. Srpski
liberalni pokret je prevashodno bio nacionalan, liberalne ideje su
samo prilagoavane njihovim nacionalnim predstavama. Opijeni
do misticizma verom i nadom u prirodnu dobrotu srpskog naroda,
oni mu pristupaju, skoro tako brino, ali i tako ponosito kao to to
ine zaneseni roditelji. Veliki srpski naunik Slobodan Jovanovi
esto je isticao ovu politiku crtu srpskih liberala. U narodnoj
skuptini liberali nisu gledali demokratsku ustanovu, politiko
predstavnitvo naroda u kome narod preko svojih predstavnika
iznosi svoje elje, potrebe i interese, ve pre svega jednu nacionalnu,
tradicionalnu instituciju koja je po njima imanentna karakteru i
mentalitetu srpskog naroda. (podvukao Lj. D.) 12
Liberali su verovali da narodna uverenja i verovanja, odnosno
politiki i socijalni mentalitet srpskog naroda takoe pomae brem
ukljuivanju srpske drave u zajednicu evropskih naroda ( koliko
slinosti sa aktuelnom nevericom srpske politike elite zbog sporohodnog
pribliavanja Srbije Evropskoj Uniji, i optubi na raun drugih, koji
taj put nekorektno usporavaju i oteavaju ). udan je pomalo taj
spoj evropskog i tradicionalnog elementa u ideolokim pogledima
srpskih liberala. Vladimir Jovanovi osporava ona miljenja koja
ele da ukau na izvesne prepreke ka srpskom pribliavanju Evropi
12 S. Jovanovi Sabrana dela - tom 3, (1990) Beograd, BIGZ, SKZ, str. 208.
57
Ljubia Despotovi
(misli se na devetnaestovekovne procese te vrste), a koja su navodno

proisticala iz naeg mentalitetskog i kulturolokog sklopa. On ih
naprotiv vidi kao srpsku prednost, kao prvo, navodi stalno ubeenje
Srba da su svi ljudi jednaki i da su svi Srbi jednaki, ovaj svojevrsni
egalitarizam svojstven srpskom nacionalnom mentalitetu, pogodan
je navodno za prisvajanje demokratskih vrednosti i ideja. Druga,
bitna uverenja i svojstva po Jovanoviu su i tzv. pobratimstvo, zatim
slave, sabori, gusle, sloboda rei, narodne skuptine, shvatanja o
meunarodnom bratstvu i toleranciji i sl. Sve nabrojano, navodni je
dokaz o dubokoj ukorenjenosti demokratskog duha u tradicionalnoj
politikoj kulturi i narodnosnoj svesti kod Srba.
U itavoj navedenoj argumentaciji Svetoandrejskih liberala kao
crvena nit provlai se ideja o nezamenjivoj ulozi srpske tradicije kao
faktora modernizacije. Ova prilino smela i ne ba odvie dobro
obrazloena ideja, jedan je pokuaj da se premosti uoeni civilizacijski
jaz koji je delio Srbiju od eljenog evropskog okruenja.Svesni realne
potrebe modernizacije, ali i izvesnog srpskog hendikepa (turska
okupacija) liberali pokuavaju da premoste vievekovne bezdane,
traei korene srpskog evropejstva i civilizovanosti , u vremenu
nemanjike tradicije sa jedne strane, ali i izvesnim narodnim
ustanovama koje su bile proizvod potrebe pukog egzistencijalnog
preivljavanja za vreme okupacije kao to je zadruga na primer.U
tim patriotskim nastojanjima njihov romantiarski zanos esto
je odnosio prevagu nad potrebom racionalne argumentacije. Ta
slabost prema vlastitoj politikoj i kulturnoj tradiciji, kao i jaka
vera u prostosrdanost srpskog oveka, uinili su njihov liberalizam
populistikim, polovinim i protivrenim.13
Uvereni u posebnu demokratinost i moralnu neiskvarenost
srpskog naroda, srpski liberali su otili toliko daleko ( misli se na
esto ispoljenu sklonost Srba ka preterivanju ) da su iz narodnih
epskih pesama izvodili itavu politiku teoriju o predisponiranosti
Srba za demokratske i civilizacijske vrednosti, koje su Srbi navodno
posedovali mnogo pre modernih zapadnih naroda. Spoj nacionalizma
i zapadnjatva, modernih evropskih demokratskih ustanova i stare
13 Lj. Despotovi Srpska politika moderna, (2008) Novi Sad, Stylos art; str. 78.
58
srpske patrijarhalnosti, srpski liberali su bili simpatina meavina

romantiarskog konzervativizma i demokratskog nacionalizma. Ovaj
pomalo udan politiki amalgam ostae karakteristika gotovo svih
politikih partija Srbije i danas. U njima se po njihovom pogrenom
shvatanju na potpuno neprotivrean nain uklapaju tradicionalizam
i zapadnjavo, liberalizam i nacionalizam, evropejstvo i narodnjatvo
,modernost i patrijarhalnost, individualizam i kolektivizam i sl.,
- imajui za posledicu politike ( patrijske) programe koji su
puka deklaracija demokratskih politikih ideja i vrednosti.Dok
je njihova politika praksa i dalje obeleena tradicionalizmom i
patrijarhalnou, autoritarizmom i liderstvom politikog vostva.
Pored starih antinomija izmeu tradicionalizma i modernizacije,
liberalizma i radikalizma, Istoka i Zapada, danas se u strankama,
meu vostvima i unutar inteligencije, razaznaju i raseline izmeu
srpstva i jugoslovenstva, kolektivizma i graanstva, nacionalnog
i mondijalizma, patriotizma i populizma.U familijarnom i
korumpiranom partajstvu , u lanim i koristoljubivim strankama
sa manipulisanim i obezlienim lanstvom i neodgovornim
oligarhijama, nastala je gotovo totalna anestezija za opte dobro,
javne interese, pa i za samu sudbinu naroda.14
U grupu ustaljenih srpskih politikih mitova spada i mit o
srpskoj vitalnosti i plodnosti.Doveden do bizarnih i karikaturalnih
dimenzija ovaj mit na vrlo neposredan nain govori o sklonosti
srpskog duha ka preterivanju i hvalisavosti, a osobito ka dokazivanju
svoje muevnosti.Srbi se odlikuju ivotnom snagom i otpornou,
sveinom i prirodnou, ali u slovenskom jatu njima pripada uloga
uvara same sutine te ivotne snage i sveine - reproduktivne moi,
to jest njenih mukih instrumenata i simbola. Stidljivi romantik
Kolar i njegov anonimni prevodilac idealno zamiljenim Slovenima
daju srpske noge, ali nema sumnje da uz njih ide i ono glavno. (...)
Mnogo manje stidljiv Danilo Ki naiao je na ovu staru predstavu o
Srbima - uvarima i recima kulta plodnosti u savremenoj srpskoj
knjievnosti i opisao je pod imenom elepfantiasis nostras: Muda su,
uz to, nacionalni peat, rasni ig; ostali narodi imaju sreu, tradiciju,
59
Ljubia Despotovi
erudiciju, istoriju, racio, ali muda su samo naa i jedina.15

Raanje politikih mitova (kao to se i na gornjim primerima
da videti) poinje onda kada se drutvene traume pretvaraju u
psihike.On se zainje u skrivenom porazu strepnje ili nesigurnosti,
u mranom podruju osujeenih tenji i jalovih isekivanja. Samo
se tako moe razumeti sutina osnovne i najuoljivije funkcije mita
: a to je mentalno preustrojavanje ljudske svesti. 16. Koliko god
bio protivrean, nepotpun i pojednostavljen, politiki mit poseduje
zaokruenu sliku prolosti, sadanjosti, pa esto i budunosti.I ma
koliko bio zasnovan na plodovima matanja, politiki mit omoguava
razumevanje istorijskog toka, i pronalaenje njegovog punog
nacionalnog smisla. Bez te funkcije politikog mita, isuficijentne
politike zajednice (polu perifernog karaktera, kakva je bila i biva
SFRJ, ali i gotovo svi dravno - nacionalni derivati nastali posle
njenog raspada ) ne bi mogle da poveu osnovne niti svoje istorijske
egzistencije. Ona bi ostala nejasna, iskidana, obesmiljena i nesrena,
a sa takvim se nesrenim usudom ne moe iveti i preiveti, osobito
u nemirnim vremenima ratova, kriza, meunarodnih sankcija i
izolacije.
U vreme raspada ( razbijanja) SFRJ, politika mitologija dobija
snano uporite u haosu i beznau novonastalih sintetikih identiteta.
Politiki mit jeste dakle sredstvo da se povrati poremeeni
identitet, budui da se raa u trenutku sloma postojeeg istorijskog
okruenja i buja u nastaloj drutvenoj praznini.17 Novonastali
etnokulturni identiteti na prostoru bive SFRJ, nali su se u
neizbenoj fazi naknadne konsolidacije nacionalnih identiteta i
dravnih tvorevina. Svaka od njih u manjoj ili veoj meri mora
proi kroz ovu fazu intezivne politike mitologizacije.Politiki mit
nastao je tamo gde se drutveno tkivo pocepalo ili razatkalo, ali
se moe smatrati jednim od najdelotvornijih naina da ono zaceli
i obnovi se. Kao svedoanstvo o krizi koja zahvata itavu grupu a
u isti mah svakog njenog lana, politiki mit tei da na anomiju
15 I. olovi Politika simbola, (1997) Beograd, B.92., str. 90.
16 R. erarde, nd, str. 206.
17 isto, str. 208.
60
odgovori zadovoljivi obe ravni: on preustrojava grupu i jaa njen

identitet, dok s druge strane anominog pojedinca opet ukljuuje u
drutvenu zajednicu.18 Mitovi premotavaju jaz izmeu kolektivnog
i individualnog, izmeu jedinke , etnike grupe i politike zajednice.
U politikom poretku koji nije u stanju da obavlja ulogu politike
i socijalne integracije jedinki ili grupa,koji nije sposoban
da ponudi sigurnost i stabilnost, u svakodnevici koja preti i
ogoljuje ljudske egzistencije, gotovo zakonomerno mit je taj
koji se (kao kakva opsenarska predstava) obraa ozeblim srcima
nudei im spokojstvo obeane nacionalne sigurnosti i zatite.
Homogenizujui razliite i podeljene identitete, novoformirane
dravne i nacionalne institucije na razvalinama starog poretka
ubrzavaju neizbenu konsolidaciju i nivelaciju identiteta. Jedan
od sutinskih zahteva drave jeste da svaka osoba ima samo jedan
identitet: teko je pratiti ljude koji su u jednoj taki jedno, a u drugoj
drugo.Moderno stvaranje drava destilie jedinstvene identitete iz
stanja viestrukih i esto rasplinutih identiteta.19.
Mogue je politike mitove primeniti i na pojedince a ne samo
na kolektivitete kakvi su nacije ili nacionalne manjine na primer.
Govorei o psiholokom i politikom profilu voe bosanskih Srba
Radovanu Karadiu, specijalni izaslanik UN za bivu Jugoslaviju
Jasui Akai (Yasushi Akashi) pokuava da ukae na snaan
uticaj politikog mita ( o slavi srpske nacije) koji je u velikoj
meri optereivao njegov psiholoki profil. On je ovjek prolosti,
zahvaen u mreu historije i slave srpske nacije.Pokuao sam mu
pogled usmjeriti ka budunosti, na izvanjski svijet, skrenuti panju
na posljedice njegovih vojnih aktivnosti. Ali on je tvrdoglav ovjek.
Neki bosanski Srbi su gotovo samoubilaki. Moemo ih uporediti
sa psihologijom Masada (koja je dobila ime po stijeni sa koje su
jevrejski pobunjenici 73. godine n. e. odluili izvriti samoubistvo
kako se ne bi morali predati Rimljanima). Nemogue je prodrijeti
do njihovih umova. Rekao sam im: vi ste manjina koju je osudila
i izolirala meunarodna zajednica. Ali njima to nije bilo vano.
18 isto, str. 209.
19 G Dejzings Religija i identitet na Kosovu, (2005) Beograd, XX vek, str. 42.
61
Ljubia Despotovi
No navedeni stav govori neto i o njegovom autoru. I on se na

vrlo nevet nain slui upotrebom politikih mitova i stereotipa (
ovek prolosti, mrea istorije, slava srpske nacije , Jevrejska
Masada i sl) u prvom delu svog iskaza, da bi u njegovom drugom
delu pribegao njihovom stvaranju optuujui bosanske Srbe da su
fanatizovana manjina, nerazumna i nedokuiva pa su ak zbog
toga i kanjeni od strane meunarodne zajednice izolacijom ,
sankcijama ( ekonomske ,politike, kulturne i sl.) i derogiranjem
u status nacionalne manjine iako su u BIH ali i Hrvatskoj, pre
rata u Ustavu imali status konstitutivnog naroda. I opet se pokazalo
da se na mit najee odgovara drugim mitom, na stereotip novim
stereotipom.
20
Nacionalizam i antinacionalizam primeri srbije i hrvatske

Srbi se u retrospektivnoj predstavi vlastite istorije (pa i jednog
dela istoriografije) esto prikazuju kao rtve istorije. Ipak ,
konceptu muenike nacije nisu pribegli samo Srbi ve i Hrvati i
bosanski Muslimani.21 O rasprotranjenosti ovog mita kod Srba
govori injenica da on nije pustio korene samo u narodu, i narodnoj
epskoj tradiciji, ve i u naunim krugovima. Jedan deo srpske
drutvene nauke pa i srpskih akademika bio je sklon da ovaj mit
umnoava, i da ga hrani novim primerima srpskog stradalnitva
kako u istorijskoj retrospektivi tako i u aktuelnim dogaanjima
toga perioda ( devedesete godine prolog veka). Za ilustraciju samo
jedan kratak iseak iz preovlaujuih stavova srpskih akademika u
to vreme: Nevolja u kojoj se danas nalazi srpski narod potresna je
potvrda naeg viekratnog uzaludnog stradanja za slobodu u ovom
veku.Samo to je ovo nae dananje stradanje kudikamo zloslutnije
i beznadenije od svih prethodnih, jer nebo nad nama nikad ranije
nije bilo praznije nego to je danas. Svet u kome ivimo odavno je
20 K. Drubt Sociologija nakon Bosne, (2003) Sarajevo, str. 121.
21 V. Perica, nd, str. 102.
62
ve zahvatila pomamna stihija pustoenja, pa je pravo udo kako

u njemu uopte jo ima nekog ivota. Zato ta nevolja ne bi trebalo
da nas toliko obuzme da previdimo mnogo veu i straniju nevolju
u kojoj se nalazi itava dananja kukavna Evropa, koja bi da nas
pod knutom Amerike divljaki kazni zbog nae hrabrosti da joj
se suprotstavimo.22 Ovakvi primeri su osobito karakteristini za
period trajanja bive SFRJ, s tim , to bi to sada bila predstava o
Srbima kao rtvama boljeviko-komunistike ideologije, olienog u
formi Titovog reima vlasti.
Slina predstava postoji i u Hrvatskoj verziji moderne istorije
XX veka. Ta slika se esto prilagoavala potrebama aktuelne vlasti,
kako kao opravdanje za razbijanje tadanje dravno-politike
zajednice, tako jo i vie za legitimizaciju novonastalih politikih
reima i isticanje nacionalne posebnosti novih sintetikih
identiteta.Pogled s Balkana pokazuje da one nisu nove, da su
takoe ili moda pre svega premoderne i da modernistiki
projekat stvaranja nacionalnih drava jo uvek igra vanu ulogu u
svetu.23 Iako zakasnele, za zapadnim uzorima ( nacionalne drave
na Zapadu formirane su jo u 19 veku) nove drave formirane na
prostoru bive SFRJ iskazale su visok stepen politikog entuzijazma
u nameri da vaspostave nove nacionalne identitete i daju im jasnu
dravno-institucionalnu potporu.
Dominantni mitovi - stereotipi, koje je koristio srpski politiki
reim devedesetih godina prolog veka u jeku najeih ratnih
sukoba i graanskog rata na prostoru bive SFRJ bile su teze o Srbima
kao istorijski i politiki razasutom narodu koji trai svoje okupljanje
i mesto koje mu kao najbrojnijem narodu na ovim prostorima
pripada (parola svi Srbi u jednoj dravi). Takoe se isticala i teza
o tzv. politikoj i ekonomskoj neravnopravnosti srpskog naroda u
bivoj Jugoslaviji (Memorandum SANU). Zatim stav o politikoj
nezahvalnosti i nekorektnosti drugih bivih jugoslovenskih naroda
za rtve koje je Srbija i srpski narod podneo u oba rata (I i II
svetski rat) za stvaranje Jugoslovenske dravne zajednice.Ve od
22 M. uri, Srbija i Evropa, (2003) Beograd, BIGZ, str. 121.
23 G Dejzings, nd, str. 277.
63
Ljubia Despotovi
poetka dravnog jugoslovenstva, odigravala se istorijska farsa

iji je scenario izvrsno opisao stari slovenaki klerikalac Koroec
reima koje svedoe o primislima ve pri stvaranju zajednike
drave za posebne namene: Uzjahali smo dobrog konja, a
vratiemo im ragu.24
Politiki mit o tzv. Velikoj Srbiji i itav niz politikih mistifikacija
i nakaradnog tumaenja Naertanija kao velikosrpskog
nacionalnog programa, koji su irili i propagirali kako jedan deo
krajnje desnih politikih partija u Srbiji, tako i politika propaganda
suprotstavljenih strana, pa i jedan deo medija na Zapadu, u cilju
dobijanja medijskog rata na ovim prostorima. Evo dva karakteristina
primera: 1. Negativnoj konotaciji mita o Velikoj Srbiji odluujue
su doprineli Habzburka monarhija, Vatikan i Nemaka, dajui
izrazu eksplicitno agresivnu dimenziju (velikosrpstvo), obojenu
simbolima sile i militantnog otimanja (velikosrpska hegemonija).25
2. Nova hrvatska istoriografija prikazivala je Srbe kao ratoboran
narod ije su voe skovale tajni plan o genocidu nad susednim
narodima jo 40-ih godina devetnaestog veka.26 Tom nizu politikih
mistifikacija sa srpske strane treba pridodati i tezu o namernoj
srpskoj nacionalnoj i dravnoj dezintegraciji (postojanje dve
autonomne pokrajine u sastavu Srbije, a naroito problem Kosova
i Metohije), kao projektovanoj zaveri Titovog reima za dravnopravno rastrojstvo Srbije. Zatim teza iz vrha vlasti Miloevievog
reima, da su oni poslednja linija odbrane i spasioci Jugoslavije kao
ravnopravne zajednice svih jugoslovenskih naroda u kojoj i srpski
narod treba da zadobije ravnopravan poloaj, i sl.
Na tom spisku reimskih politikih mitova svakako jedno od
zapaenijih mesta zauzima i mit o Srbima kao nebeskom narodu.
U njegovom karikaturalnom irenju pored reimskih medija
uestvovao je i jedan deo svetenstva SPC, izvitoperavajui sutinu
teolokog pojma nebeske Srbije, stavljajui ga u kontekst politike
25 Z. Jevtovi Mit o velikoj Srbiji - izmeu politikih stavova, religije i
nacionalizma, u zborniku Mitovi i stereotipi nacionalizma i komunizma na
prostoru bive Jugoslavije. (2008) N. Sad, CHDR, str. 162.
64
borbe i nacionalistike propagande.Povodom prispea Lazarevih

motiju u njegovu eparhiju episkop Jovan je napisao: Od Kneza
Lazara i Kosova Srbi prvenstveno stvaraju NEBESKU SRBIJU, koja
je do danas sigurno narasla u najveu nebesku dravu.27 Mitska
uloga nacionalnog voe, takoe je svojstvena srpskoj kolektivnoj
uobrazilji. Veliki deo naroda u Srbiji, Slobodana Miloevia je u
prvo vreme njegove vlasti doivljavao kao mesijanskog vou koji
treba da Srbiju i srpski narod izvede iz vievekovne zaostalosti i
porobljenosti. Kao oveka koji konano Srbima treba da donese
dugo sanjanu i patanjama otkupljenu slobodu. Slobu su mase
pozdravile kao heroja i sveca, a u skladu sa svojom novom ulogom
modernog spasitelja, on je na proslavu doleteo helikopterom i
doslovce se spustio s neba.28
U tim predratnim i ratnim vremenima snano je vaskrsao i
Kosovski mit. I on je kao i mit o nebeskoj Srbiji izmeten iz svog
religijsko - istorijskog konteksta, i bio premeten u polje najcrnje
propagandne zloupotrebe. U tom pravcu ilo se dotle da su se ne
samo novi ratni komandanti i politiari poredili sa kosovskim
junacima, ve i ljudi iz podzemlja vrlo opskurne prolosti. Glavni
junaci kosovskog epa vaskrsavali su u likovima velikih Srba kao
to je Arkan (eljko Ranatovi), voa paramilitarne organizacije,
nacionalistiki orijentisan politiar osumnjien za ratne zloine.
(...) Vana uloga kosovskog mita kao legitimizirajue snage u
Republici Srpskoj najjasnije se oituje u injenici da je poetkom
rata (1992) Vidovdan proglaen zvaninom slavom vojske bosanskih
Srba. Time je bio naglaen i status generala Mladia kao Lazara
modernog vremena, kao spasioca koji se sa svojim vojnicima bori
protiv Turaka i veliki broj obinih bosanskih Srba upravo ga je
tako doivljavao.29
Nalik svojim pandanima u Srbiji, i hrvatski nacionalisti raznih
boja pribegavali su religiji, katolikoj i romantinim ruralnim
motivima, iako ove potonji nisu prenaglaavali, zato to su Hrvati
28 isto, 262.
29 isto, 264-267
65
Ljubia Despotovi
u isto vreme eleli da budu i moderni, pravi Evropejci. Tumanova

vlast razvila je diskurs u kom se hrvatstvo konstituisalo u opoziciji
prema drugima, pre svega prema Srbima /Jugoslovenima koji koe
istinski razvoj hrvatskog naroda.30 Drei se politike amnezije,
koju su ve usavrili nacionalisti u drugim postsocijalistikim
zemljama hrvatski nacionalisti tumaili su prethodni komunistiki
sistem kao neto to je Hrvatima nametnuto spolja - od strane
Srba, u ovom konkretnom sluaju, a ne od strane Rusa. Tako
je nacionalizam kolektivno oslobodio Hrvate od svih tragova
kolaboracije i konformizma u svakodnevnom ivotu: nevini od
roenja, Hrvati su bili prinueni da uu u Titovu Jugoslaviju ,
koja je bila nemogua kombinacija sukobljenih kultura, i u kojoj
je njima sve vreme bilo grozno. Onda je rat, koji se zvanino zvao
domovinskim, u stvari bio ne samo nuno zlo koje su, dodue, Srbi
nametnuli, ali koji e na kraju ipak dovesti do nezavisnosti, nego
i vrhunac tisuljetnog sna koji sanja itava hrvatska nacija - sna o
sopstvenoj dravi. Zaista, raskid s jugoslovenskom prolou bio je
radikalan: on je bio specifina kombinacija katarze i egzorcizma.31
U sluaju Srbije kao i u sluaju Hrvatske, putem politike
i istorijske amnezije (preciznije reeno selektivnog pristupa
istorijskim injenicama, odabirom onih koje nam pogoduju i
onih koje treba preutati) prolost i sadanjost nacije, ali i svakog
pojedinca pripadnika naciona mogla se preformulisati tako da
bude u harmoniji sa novom politikom i nacionalistikom praksom
autoritarnih reima Miloevia i Tumana. Po sistemu spojenih
sudova oba reima su hranila svoj autoritarizam i samovlae
novim-starim politikim mitovima i stereotipima, pomaui
jedan drugom opstanak na vlasti ( novija istoriografija tog perioda
poinje da otkriva primere aktivne saradnje i pomaganja dva reima
za sve vreme trajanja ratnih sukoba, ak i saradnje politikog vrha
bosanskih Srba sa Tumanom u jednom periodu trajanja sukoba
). Potpuno ista politika matrica i metodologija vladanja u oba
sluaja obilato je koristila politike mitove i stereotipe, ak i sa istim
30 S. Jansen Antinacionalizam, (2005) Beograd, XX vek, str. 25.
31 isto, str. 26.
66
oblikom - sadrajem, jedino im menjajui nacionalni predznak

.Balkanski ratovi iz 90-ih godina XX veka vodili su se izmeu
nekoliko ujedinjenih etnonacionalistikih frontova, a svaki od njih
je traio dravnost i nacionalnost, i svaki je osporavao granice,
mitove i identitete protivnike grupe.32
Politiki egzodus Srba i Hrvata takoe je bio povezan sa politikim
mitom o ispravljanju tzv. istorijskih nepravdi sa obe strane. Pod
kovanicom ustavni nacionalizam (ili ustavni patriotizam) koji
je trebao da bude utemeljeni poziv dominantnim nacionalnim
skupinama sa obe strane da izravnaju svoje nacionalne i politike
raune prema pripadnicima manjiskog naroda na svojoj teritoriji,
tekao je proces etnikog ienja. Posle pobede na izborima,
HDZ se bacio na posao da ispravi ono to je smatrao istorijskim
poremeajem. Nizom otvoreno ili prikriveno diskriminatornih
mera ustavne garancije date srpskoj manjini uskoro su postale
puka forma u optoj atmosferi odmazde, a potom i u nasilnim
sukobima, koje je dodatno potpirivala propaganda obeju strana.
Tako su najpre iz Srpske Krajine, paradrave koja se 1991 godine
odvojila od nove nazavisne Hrvatske, proterani gotovo svi itelji
hrvatske nacionalnosti. Za uzvrat je onda 1995. godine hrvatska
vojska proterala gotovo sve Srbe. Kao ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj
nacionalistiki diskursi nisu ostali nepromenjeni tokom ratnih
godina, ali logika koja je postojala u osnovi hrvatskog nacionalizma
jeste bila ispravljanje istorijskih greaka.Ratne operacije i
diskriminatorske mere ile su podruku s nebrojenim primerima
simbolikog potvrivanja hrvatske nacije.33
U izvetaju koji je nezavisni istraivaki tim - na elu sa voama
projekta istoriar iz Beograda M. Bjelajac i sociolog iz Zagreba O.
unec - objavio a ticao se uzroka i karaktera rata u Hrvatskoj 1991
- 1995 godine, na strani dvadeset, potvruje se gore istaknuta teza
da je jedan od glavnih razloga za pobunu Srba pored ostalih razloga
bio i prenaglaeni ustavni nacionalizam hrvatskog reima. Novi
Ustav Republike Hrvatske potpuno je dekonstitucionalizovao Srbe,
33 S. Jansen, nd, str. 25.
67
Ljubia Despotovi
i pretvorio ih iz ravnopravnog i konstitutivnog naroda (pravnopolitiki status iz Ustava SR Hrvatske) u nacionalnu manjinu, uz obilje
preteih poruka i simbola nacionalistiko-ovinistikog karaktera
koji je kod srpskog ivlja budio strahove i neprijatna seanja na
stravine pokolje ustakog reima iz vremena NDH. Srpska strana
je rutinski ukazivala da se proglaavanjem novoga Ustava Republike
Hrvatske u decembru 1990, meu Srbima stvorio strah da bi se sada
mogle ponoviti patnje kojima su bili podvrgnuti tokom ustakog
reima. 1941-1945. Oni su se protivili formulaciji Ustava po kojoj
se hrvatski Srbi liavaju statusa konstitucionalnog naroda i svode
na status manjine, i izrazili brigu zbog ekstremne nacionalistike
politike nove vladajue partije - Hrvatske Demokratske Zajednice
(HDZ).34 Rat je esto bio motor izgradnje nacije, i izgleda da i
Balkan nije izuzetak. Ukratko,rat koji se vodio u bivoj Jugoslaviji, i
procesi nacionalne homogenizacije i etnikog ienja koji su ga
pratili bili su, izgleda, pre svega motivisani potrebom da se stvore
prosti i nedvosmisleni identiteti u stanovnitvu koje je veoma
pomeano i raznovrsno po poreklu, i da se izbriu elementi meavine,
zagaenja i neodreenosti koji su ugroavali novostvorene
nacionalne drave. ini se da nasilje u bivoj Jugoslaviji na kraju
nije samo rezultiralo iz suprotnih i nespojivih identiteta ve je u jo
veoj meri bilo sredstvo da se oni proizvedu.35 Pored proizvodnje
novih ili redizajna ve postojeih identiteta, ovaj rat je proizvodio
i nove politike mitove, jedan od tih tzv. novih mitova kod Srba
je svakako i mit o Krajini. Iako nedovren on se svakako moe
svrstati na listu novih srpski politikih mitova.Meutim, mi ovde
elimo da istaknemo jednu drugu posledicu rata u Hrvatskoj i
onoga to se posle rata dogaalo sa srpskim izbeglicama. Radi se o
mogunosti, ili je ve re o drutvenoj realnosti, da Krajina postane
mit, tanije mitska zemlja, i da zauzme mesto meu drugim srpskim
mitovima.36
34 Lj. Despotovi; D. Gavrilovi Rat i manjine, (2007) N. Sad, CHDR, str. 20
36 S. ljuki, Drutveni sukobi i njihove posledice: srpske izbeglice i mit o
Krajini, u zborniku The faith of refugees and emigrants from the territory of
former Yugoslavia, (2009) Novi Sad, CHDR, str. 77.
68
Veina autora koja se bavila uzrocima raspada (za neke autore

i razbijanja ) Jugoslavije, razloge za njenu zlu kob nalaze u
temeljnom sukobu posttitoistikih politikih elita konstituisanim
u federalnim jedinicama (socijalistikim republikama).Rat 19911995. godine bio je posledica etnonacionalistikih revolucija
usmerenih na unitavanja multietnike federacije koju su utemeljili
komunisti i uspostavljanje nezavisnih, etnikih homogenih drava
na njenoj teritoriji.37 Kao osnovno pogonsko gorivo za svoje
politike programe separacije i stvaranje novih nacionalnih drava
koristili su nabujala nacionalna oseanja svojih graana (nastalih
nimalo spontano), stavljajui ih pod vlastitu politiku kontrolu.
Nacionalizam je bio iskoristiv u vie dimenzija, ali nam se ini da je
za navedene reime on bio najznaajniji u dve ravni, dijahronijskoj
u kojoj je uspostavljao pokidane istorijske niti sa novoformiranim
sintetikim nacionalnim identitetom 1), i u sinhronijskoj ravni, jer
je doprinosio uspostavljanju cezaristiko - populistikog legitimiteta
aktuelnih nosilaca politike vlasti i naknadnoj dravnoj konsolidaciji
novoizgraenih politikih poredaka. I dok se krivica uglavnom
svaljuje na jedan ili na vie reima, implicitno se pretpostavlja i
da razliiti postjugoslovenski konteksti svi imaju hegemonijskonacionalistiku prirodu. Uz pozivanje na ranije etnografske dokaze
i statistike podatke posle raznih izbora, uspeh nacionalizma
tokom devedesetih objanjava se ilavou duboko ukorenjenih
nacionalnih identiteta.38
Ako se moe tvrditi da je sirovi reimski nacionalizam bio u osnovi
svih politikih reima (odnosi se na prostor bive SFRJ) i njihovih
politikih programa separacije, onda se i za pokrete antinacionalistike
prakse u Srbiji i Hrvatskoj moe posvedoiti da su u temelje svoje
politike alternative reimskom nacionalizmu stavljali kulturu urbanu kulturu (kultura je bila kolektivno sankcionisani konstrukt
suprotan nekulturi primitivnog nacionalizma). Politika
alternativa se gradila na stavu suprotstavljanja i sukoba ruralnog i
urbanog principa, pri emu bi ruralno trebalo da bude po njihovom
69
Ljubia Despotovi
shvatanju, prepoznato kao primitivno, orijentalno, zaostalo,nasilno,

a urbano kao , kulturno, napredno ,moderno, nenasilno. U teoriji
i praksi antinacionalistikog pokreta ili preciznije reeno civilnih
inicijativa tog tipa, krio se isti mehanizam politike mistifikacije i
korienja stereotipija kao i u metodologiji reimskog nacionalizma.
Tana je tvrdnja antinacionalista da je reimski nacionalizam najvie
uspeha i podrke imao u ruralnim i prigradskim podrujima, kod
nie obrazovanog stanovnitva, ali je takoe tano da je i veliki
deo urbanog stanovnitva bio proet snanim nacionalistikim
emocijama i stavovima. Graditi antinacionalistiku alternativu na
dihotomiji urbano - ruralno, odnosno kulturno - nekulturno, ne
samo da je politiki pogreno nego i etiki nekorektno.
Zapadni analitiar, Stef Jansen svedoi o ovoj politikoj
zabludi, i sklonosti mitologizaciji i stereotipiji postjugoslovenskih
antinacionalista Iritiran time to ljudi koji se bore protiv
diskriminatornog diskursa kakav je proeo njihovo drutvo i sami
tako otvoreno barataju stereotipima, isprva sam pokuavao da
kontriram standardnim leviarskim argumentima o toleranciji
- bez ikakvog uspeha, pa sam lagano morao da se navikavam na
injenicu da nekakav orijentalizam uperen protiv seljaka predstavlja
bitnu odrednicu dnevne rutine mnogih koji sebe smatraju
gradskim ljudima, i da je on, uz to, ponekad i glavni mehanizam
antinacionalistikog diskursa. U stvari, povezivanje nacionalizma
i ruralne zaostalosti moda je bilo i najvanija stavka u pokuaju
postjugoslovenskih antinacionalista da ouvaju kontinuitet
normalnosti, naroito u svakodnevnom ivotu.39 U skladu sa
konsenzusom koji je vladao u redovima urbane opozicije, ovi ljudi
su krivicu za situaciju svaljivali pre svega na nacionalizam. Ovakvo
antinacionalistiko tumaenje ima etiri glavne teze:
1.Ratovi koji su doveli do raspada Jugoslavije bili
su nacionalistiki ratovi, u kojima su
2. politiari eljni vlasti nacionalizam iskoristili kao sredstvo.
3. Nacionalizam pak jeste primitivni, ruralni diskurs, a
4. masovna podrka koju je ruralno stanovnitvo pruilo
70
nacionalizmu posledica je seljakog primitivizma.40

U antinacionalistikom diskursu posebno mesto kritike
zauzimalo je ratno razaranje gradova, gde nije isticana samo njegova
vojna komponenta ve pre svega unitavanje urbanog naina ivota i
svega onoga to gradovi kao nosioci urbaniteta simbolizuju. To je po
njima bio otvoreni napad na modernost i urbanu vienacionalnost
i multikulturalnost. Beogradski antinacionalisti su esto isticali
da se tu radi o tzv. urbicidu, o ubijanju i zatiranju urbaniteta kao
takvog a ne samo fizikog unitenja delova gradske sredine. to
se pak hrvatskog nacionalizma tie, on se na ruralno pozivao neto
neodreenije, poto je u isto vreme insistirao i na integrisanju
Hrvatske u modernu Evropu, ali je, s druge strane, rehabilitovao
i Katoliku crkvu i njena konzervativno-patrijarhalna shvatanja,
koja su ruralnom stanovnitvu ipak bila koliko-toliko bliskija
nego gradskom.41 Tako je dakle u gradovima bive Jugoslavije
glavni kriterijum drutvene diferencijacije imao orijentalistiki
karakter: kultura, urbanost, Evropa, kosmopolitizam, Zapad,
obrazovanost, maniri i civilizovanost s jedne - nekultura, ruralnost,
Balkan, provincijalnost, nerazvijenost, zaostalost, neotesanost i
primitivizam s druge strane.42 U antinacionalistikom diskursu
na prostoru bive Jugoslavije ponavljaju se isti oni stereotipi koji su
se mogli uti u jednom delu zapadnih medija i propagadnom ratu
protiv Miloevievog reima vlasti , a koji su se odnosili na pojmove
balkansko, orijentalno, boljeviko-komunistiko i sl.
Taj agresivni ton poniavanja stanovnika ruralnog porekla,
antinacionalisti su iskazivali i prema brojnoj izbeglikoj populaciji,
koja je tih ratnih godina a i mnogo godina nakon prestanka sukoba
naseljavala kolektivne centre za smetaj izbeglih i drugih ratom
raseljenih lica, koji su se uglavnom nalazili blizu gradskih sredina
ili pak u samim gradovima (smetani su u sportske hale, kole,
obdanita, socijalne centre naputene vojne kasarne i sl.) ili pak kod
svojih roaka i prijatelja koji su iveli u gradu. Koliko god da su bili
40 isto, str. 113.
41 isto, str 113.
42 isto, str 117.
71
Ljubia Despotovi
manipulisani od strane nacionalistikih reima i veliani kao rtveheroji za nacionalne interese i ciljeve, na isto tako rigidan nain bili
su karakterisani i doekivani u gradovima od strane pripadnika
antinacionalistikih organizacija. Nacionalistiki reimi veliali
su izbeglice, najpre kao primer ruralne istote, a potom kao rtve
i heroje, ali sami glavni gradovi njih su zapravo doekali krajnje
uzdrano; to vai ak i za aktiviste antinacionaliste koji su radili
sa rtvama nasilja iz seoske sredine.Ovakvu reakciju treba shvatiti
u kontekstu ireg urbanog - resantimana zbog toga to normalni
starosedelaki gradski ivot sada ugroavaju seljaci koji nagru
odnekud.Taj revolt prema hordama s brda mogao se uti svakog
dana po hodnicima, tramvajima, parkovima,kafeima, on se mogao
nai i u gradskim novinama, i odavao je i politiko-ekonomske i
kulturne aspekte novonastale situacije.43
Koliko je tada bila eksploatisana dihotomija na urbano ruralno, govori i injenica da su uprkos estini sukoba i snane
nacionalistike homogenizacije koja je vladala zaraenim drutvima
tih godina, pripadnici antinacionalistikih inicijativa koristili parole
koje su podrazumevale vii stepen solidarnost sa suparnikom
nacijom ako su njeni pripadnici pre rata pripadali urbanom delu
stanovnitva, nasuprot ruralnom stanovnitvu svoje nacionalne
skupine. U Zagrebu je osvanula parola Vratite nam nae Srbe,
evo vam natrag vai Hercegovci ili pak jedne srpkinje iz Zagreba
koja je krivicu za rat pripisivala svojim ruralnim sunarodnicima
iz Krajine i njihovoj tzv. balvan revoluciji. U takvom urbanom
resantimanu, Zagreb i Beograd su bili gradovi koje mafija pridolih
seljaka dri pod politikom i ekonomskom okupacijom i namee
im svoj primitivni nacionalizam.Tako dolazimo i do kulturnog
faktora u ovoj ideji invazije: do nasrtaja primitivaca na kulturu
svakodnevnog urbanog ivota.44
Srpski antinacionalisti tih godina ponovo u seanje gradskog
oveka prizivaju knjigu R. Konstatinovia Filozofija palanke
koristei je kao omiljeno tivo za objanjavanje kako karaktera
43 isto, str 119.
44 isto, srt 122.
72
aktuelne vlasti, tako i prirode malograanskog mentaliteta koji

je po njima dominirao u manjim urbanim celinama (manjim
gradovima) Srbije. Filozofija palanke je u njihovim tumaenjima
produetak vladavine orijentalizma, tradicionalizma i autoritarizma
koji je svojstven balkanskom oveku. Politiki mitovi i stereotipi
postjugoslovenskog antinacionalizma gradili su se tako na veri
u modernost i kulturu, na urbanom principu graanstva koji je
u protivstavu prema ruralnosti i patrijarhalnosti koja u sebi nosi
mentalitet podanika.
Politiki mitovi i stereotipi o sukobu urbanog i ruralnog principa
(obrasca) nisu vaili samo za manifestni deo borbe nacionalista i
antinacionalista u okvirima jedne nacije - drave. Oni su esto
korieni i u realnim svakodnevnim sukobima dva nacionalizma,
srpskog i hrvatskog, naroito u sferi medijskog rata i politike
propagande dva autoritarna reima . Tumanovi nacionalisti su
Hrvatsku predstavljali kao bedem evropske modernosti na koji
nasru srpski varvari, ali su uz to, kao to smo ve videli, i nekadanju
jugoslovensku dravu predstavljali kao balkansku tvorevinu koju su
Hrvatima nametnuli Srbi.Orijentalistika definicija hrvatsva kao
neeg suprotnog balkanskom srpskom odnosno jugoslovenskom
Drugom bila je deurna pria Tumanovog reima.(...) Balkan
je poistoveen s Jugoslavijom, sa Srbijom ili prosto sa svim to je
neevropsko, nemoderno, necivilizovano.(...) Bioskop Balkan u
Zagrebu promenio je ime u Evropa.45 Ipak vredno je istai izvesnu
razliku koja je postojala u korienju navedenih stereotipija i
politike mitologizacije. Dok je taj metod u Srbiji bio omiljen u krugu
antinacionalista, u Hrvatskoj je on jednako dobro funkcionisao
i u nacionalistikim i u antinacionalistikim krugovima. Sukob
balkanskog i evropskog principa doveden je do besmisla i omoguavao
je njegovim batinicima pretpostavljenu i poeljnu legitimaciju kako
pred vlastitim pristalicama tako i pred spoljnopolitikim faktorima
za iju su se naklonost i pokroviteljstvo oajniki i udvoriki borili,
nacionalisti i antinacionalisti, gotovo podjednako.
Navedeni besmisao opisanih stereotipa dopunjen je jo jednim,
45 isto, str. 134.
73
Ljubia Despotovi
a on je vezan za pretpostavljenu slabu obrazovnu strukturu

ruralnog stanovnitva. Pored svih loih karakteristika pripisana im
je nepismenost i nizak obrazovni nivo kao dominantna socijalna
osobina. Onda ovek zaista i ne mora da bude matovit da bi
zakljuio da je nacionalizam bio tako popularan zato to je uivao
podrku starih, nepismenih i nekulturnih seljaka.46 Stoga Stef
Jansen ima puno pravo kad o sutini i karakteru antinacionalistikog
pokreta na postjugoslovenskom prostoru gotovo ironizirajuim
tonom zakljuuje: Konano, uopte nije jasno, a nije ni mnogo
bitno, da li je taj grad samosvesnih, obrazovanih, evropskih i
civilizovanih ljudi ikada postojao. Vano je bilo da se prokomentarie
bolna situacija u kojoj se sve okrenulo naglavake.Tako je ovek
preko antinacionalizma makar delimino mogao da sauva oseaj
kontinuiteta u prii o samom sebi. Uvek ste mogli rei Dobro
jeste da su moj grad zaposeli seljaci, ali ja sam ostao urban, ili
Dobro, svet oko nas moda se i jeste balkanizovao, ali ja sam ostao
Evropljanin, pa tako onda i Dobro, jeste da je primitivizam svuda
oko mene, ali ja sam ostao kulturan.47 Mit o vlastitom pripadanju
kulturi i civilizaciji, nasuprot ruralnom primitivizmu nacionalista,
bio je onoliko delotvoran na njegove batinike koliko i njihova
neutemeljena vera da su nosioci progresa i modernosti. Borei se
protiv jedne vrste mitologizacije i zloupotrebe mita u politike svrhe,
antinacionalisti su upali u zamku mitologizacije sopstvene pozicije,
primenom negativnih stereotipa na druge (seljake) i idealizacijom
sebe kao graana.
Posmatrani kroz vizuru komparativne analize, oba nacionalizma,
i srpski i hrvatski (a to vai bez ostatka kao mitoloka matrica i za
ostale dravne nacionalizme na prostoru bive SFRJ), obilato su
koristili istu metodoloku ali i mitsku matricu za potrebe svojih
politikih i nacionalnih ciljeva. U svim sluajevima, sopstvena
nacija se prikazuje kao nevina rtva i stradalnik a protivnika strana
kao svirepi zloinac i krvnik. Sopstveni nacionalni ciljevi kao sveti
i opravdani (esto i kao moderni i evropski) a ciljevi suparnike
46 isto, str. 147.
47 isto, str 166.
74
nacije kao ugnjetaki, osvajaki, i nepravedni. Odgovornost za

nastale politike i ratne posledice uvek se prevaljivala na drugu
stranu, uz obilato iskazanu nespremnost suoavanja sa vlastitom
krivicom i uinjenim zlodelima. Svaka nacija i etnika grupa u
bivoj Jugoslaviji ima sopstveni spisak (esto i u doslovnom smislu
te rei) rtava, zlodela,razaranja i pretrpljenih nepravdi, ali ini se
da nijedna nije u stanju da ali zbog povreda nanetih drugima. Evo
kako dvoje novinara vide takvo stanje: Raditi u bivoj Jugoslaviji
znai ui u svet paralelnih istina.Gde god krenete, susreete se s
istim nepokolebljivim ubeenjem da je sve to se desilo u regionu
neija tua krivica, a da je sopstvena strana izuzetak (...) Svaka
nacija prigrlila je posebnu opteprihvaenu teoriju po kojoj je ona
rtva, a nikad poinilac nedela.48
U svojoj knjizi koja je posveena Kosovu ,G. Dejzings (G.
Duijzingz) analizira ulogu politikih i religijskih mitova posmatrajui
ih u njihovoj identitetskoj perspektivi. Na kraju knjige, Dejzings se
osvrnuo i na greke Zapada kada su Balkanski narodi u pitanju i
na deo politiki mitova i stereotipa, koje je Zapad sam proizveo i
koristio u sagledavanju jugoslovenske tranzicione i ratne drame.
Kao prva, problematina vizura po ovom autoru jeste pogled
Zapada na ex jugoslovenske konflikte kao iskljuivo etno-nacionalne,
smatrajui da je problematika formiranja i menjanja identiteta bila
kompleksnija i nije se smela svoditi samo na ovu ravan. Ali ono
to Dejzings, posebno zamera Zapadu jeste injenica da su nasilje
i rat posmatrali iskljuivo kao posledicu, zaostale tribalistike i
iracionalne perspektive pripisujui politikim akterima nerazumne
postupke protivne zapadnom racionalizmu i demokratinosti. On
smatra da su akteri jugoslovenske ratne drame iskazivali istu onu
politiku racionalnost kao i u slinim prilikama njihovi zapadni
pandani, jer su delovali u itekako racionalnoj paradigmi moderne
nacionalne drave koja je i na Zapadu u fazi svoje ekspanzije
proizvodila iste ili sline posledice. Trea poruka koja zavreuje
panju jeste da nasilje na Balkanu ne treba posmatrati kao neto
to je iracionalno, tribalno i arhaino, kao neto to je ukorenjeno
75
Ljubia Despotovi
u kulturi i psihi stanovnika Balkana; po mom miljenju, to nasilje

ima duboko racionalne dimenzije i prvenstveno je evropskog
porekla: nacionalna drava je evropski ideal i upravo je ona bila
uzrok svakovrsnog nasilja, etnikog ienja i drugih vidova
etnodemografskog inenjeringa koji su primenjivani u svim
delovima bive Jugoslavije.49 Po miljenju ovog autora politiki
mitovi nemaju samo negativnu stranu i nisu svojstveni samo
poluperifernim i perifernim drutvima da bi im nadomestili
perspektivu razvoja, oni postoje i u drutvima Zapada, pa i u
vremenima stabilnim i prosperitetnim osmiljavajui puteve i
nove horizonte kretanja ka budunosti.Plodno tlo za nastanak
mitova nacionalizma treba traiti u evropskim zemljama i
Sjedinjenim Dravama na kraju 18. veka, kada je pobunjenoj
buroaziji koja je dominirala svetom ekonomije, ali ne i vlasti,
trebao mit oko kojeg e okupiti ire mase i na emu e zasnovati
novu veru u novi oblik drave.50
Danas je teko utvrditi ta su izvorni i pravi temelji srpskog
politikog i dravnog obrasca: da li je to osnivaki mit stare
nemanjike drave, Krfski mit, avnojski mit, ili forma novonastale
drave koja je u proirenom okviru nedovrena, a u uem hibridna
i personalizovana.Iza ove meavine obrazaca nazire se maglovit i
difuzan simboliki sistem...51 Ako bi na kraju ovog teksta mogao
da se sumira neki zakljuak vezan za aktuelno stanje srpske politike
zbilje, a koji korespondira sa glavnom temom rada, o ulozi politikih
mitova i stereotipa na njen izgled i konfiguraciju, moglo bi se primetiti
da je teko potpuno precizno izvriti inventar svega onoga to je
politiki mit u srpskom drutvu danas . Njegova uloga u definisanju
srpske politike stvarnosti svakako ne moe biti sporna. Ono to
prepoznajemo kao srpski nacionalni identitet, srpsku dravu i njen
politiki profil koji je ostao nedovren u domenu demokratske i
civilne konstitucije u velikoj meri proizvod je mitolokog dizajna
politike provenijencije i njegovog minulog rada. Iako nedovren
50 D. Gavrilovi, Udari sudbine, (2006) Novi Sad, Stylos, str. 16.
76
(kao to je Z. ini tvrdio i za bivu SFRJ da je nedovrena

drava) srpski politiki i dravni prostor ostaje i dalje predmetom
rada i delovanja politike mitologizacije.Aktuelni problemi vezani
za nelegalno i protivustavno proglaenje nezavisnosti Kosova i
Metohije, kao i nova uslovljavanja za pristupanje Srbije evropskim
integracijama , deluju stimulativno za otpoinjanje novog ciklusa
srpske politike mitologizacije. Pokazalo se tako po ko zna koji
put da su drutva oskudice kakvo je i srpsko, moralno, kulturno
i ekonomski opustoena, i optereena komarima tranzicije
iako neplodna za stabilan demokratski razvoj, itekako plodna za
svakovrsne manipulacije. Demokratski hod Srbije u poslednja dva
veka pun je posrtanja , padova, lutanja i koraanja unazad.Retki su i
kratkotrajni modernizacijski uzleti koji su samo na kratko pokazivali
da deficiti civilnosti i demokratije u Srbiji nisu i ne moraju biti njena
konana sudbina.
Endnotes:
1) Pojmovno teorijski koncept sintetikih nacija u sebi saima
nekoliko vanih momenata dimenzija: a; temporalna dimenzija - treba
da ukae na dvostruki temporalni karakter formiranja sintetikih
nacija, jedan koji taj proces situira u dvadeseti vek (zakasnela faza
formiranja nacija) a druga na kratkotrajan vremenski interval u
kome su te nacije stvorene. b; spoljno-politika dimenzija - ukazuje
na snaan upliv spoljnopolitikog faktora u formiranju sintetikih
nacija, koje ne samo da planiraju nego i maksimalno ubrzavaju ovaj
proces. v; prostorno-geografska dimenzija - ukazuje na injenicu
da su se procesi stvaranja sintetikih nacija odigravali na prostoru
Balkana i Srednje Evrope.g; geopolitika dimenzija - daje ukupnu
kontekstualnu strukturu procesa formiranja sintetikih nacija,
ukazujui na iri civilizacijsko- kulturoloki sukob koji se nalazio
u zatamljenoj pozadini ovog procesa.d;religijsko-konfesionalna
dimenzija - ukazuje na dominantno religiozno- konfesionalnu
komponentu identitetske strukture sintetikih nacija kao jedan od
najvanijih segmenata njenog formiranja.; etatoloka dimenzija naglaava dravno nacionalni karakter novoformiranog identiteta
77
Ljubia Despotovi
sintetikih nacija, a posebno naglaenu ulogu novoformiranih

drava u propagiranju i konsolidaciji novih nacionalnih identiteta.e;
identitetsko - konsolidaciona dimenzija - pokazuje potrebu
intezivne konsolidacije i politikog redizajna novoformiranog
sintetikog identiteta. ; jeziko-ligvistika dimenzija - ukazuje
na potrebu preimenovanja jezika, njegovu novu standardizaciju
i leksiko obogaenje. i; civilno-graanska dimenzija - istie
ulogu upotrebe civilnog drutva rimokatolike provenijencije i
drugih oblika civilnog organizovanja i delovanja u cilju religijskokonfesionalne i nacionalne homogenizacije. j; regionalno-etnika
dimenzija - naglaava vanost regionalnih identitetskih osobenosti
i etniko-konfesionalnih specifinosti kao bazu za formiranje novih
sintetikih nacija. 52
52 Lj. Despotovi ; M. Drobac, Geopolitika i terorizam, (2008) N. Sad, Stylos

art, str. 44.
78
Nacije i dijaspore: Mit o sakralnom centru i vjenom povratku
Vjekoslav Perica
Nacije i dijaspore:
Mit o sakralnom centru i vjenom povratku
Politika manipulacije masama, ta politika mitova i simbola, postala
je standard i norma u modernom svijetu.
Michael A. Ledeen, The First Duce: DAnnunzio at Fiume, Baltimore:
Johns Hopkins University Press, 1977.
1. Etnodijaspore kao dravotvorni mitovi
ema dijaspore i povratka u domovinu spada u poznatije

motive postsocijalistikog, i u naem sluaju, ratnog i
poratnog diskursa na prostorima bive Jugoslavije. Dijaspora je
ranije bila anakroni, preteito teoloki i literarni pojam. U politiku
ulazi prvo s etnikim nacionalistikim pokretima 1970-tih da bi
1990-tih postala jednim od velikih mitova novih nacionalistikih
pokreta i novonastalih nacionalnih drava. Tih 1970-tih se formirao
jo jedan od onih nekoliko iseljenikih valova hladnoratovske ere
(prvi je bio onaj iz 1945, a drugi nastaje po otvaranju granica 1960tih). Retorika titoizma nazivala je tadanje iseljenike radnicima na
privremenim radu u inozemstvu. To znai da oni nisu bili za naciju
izgubljeni i otueni. Socijalistika drava je ove ekonomske emigrante
pokuavala pridobiti i sauvati kao patriotsko iseljenitvo iako su se
takozvani jugoslavenski klubovi te kulturni centri i ambasade u
79
Vjekoslav Perica
inozemstvu morali natjecati s ideoloki nesklonom konkurencijom

poput grupa poraenih iz Drugog svjetskog rata, antijugoslavenske
politike emigracije, ili inozemnih ispostava velikih domaih crkava.
Osim toga, Titov reim je davanjem slobode odlaska vani profitirao
i politiki i ekonomski. Nije poput sovjetskog bloka drao vlastite
graane u zatoenitvu unutar dravnih granica nego ih je slobodno
pustio u svijet, a uz to je od njihovih depozita u konvertibilnoj
valuti u jugoslavenskim bankama drava imala koristi. Meutim,
u utakmici na stranom terenu, iseljenitvo je bilo podijeljeno:
jedan vjerojatno manji dio je bio patriotski i proreimski te je ostao
i vani u bratskoj multietnikoj interakciji kao i na domaem
terenu, dok je drugi dio bio sektaki podijeljen u etnike ili bolje
kazati etnokonfesionalne dijaspore i organiziran oko crkvenih
centara i organizacija politike emigracije. Ovo je iseljenitvo bilo,
ako ne u svim sluajevima otvoreno i aktivno antijugoslavenski i
antikomunistiki, a onda barem rezervirano spram tada vladajueg
reima. Ali ove su sektake etnokonfesionalne dijaspore bile
prototipovi-modeli buduih nacija koje e nastati raspadom SFRJ.
Nije udo da e ove etnodijaspore, uz domae crkve, postati kljuni
politiki saveznici opozicije na prvim viestranakim izborima
1990. i politiki faktori poslije njih.
Rije dijaspora, ispunjena novim znaenjem i simbolikom
te u konkretnoj dravotvornoj funkciji, vraa se na prvim
viestranakim izborima u javni diskurs. Zatim ulazi u nacionalnodravotvorne mitologije i ideologije te nove nacionalne kulture.
U ratnim i poratnim devedesetima postaje nezaobilazni dio
politikog novogovora vladajuih elita. Novonastale balkanske
banana dravice proizile iz relativno velike SFRJ, osjeaju se
veima i jaima kad im nacionalistike mitologije i religiozni rituali
iskonstruiraju nacije shvaene kao zajednice svih ivih i mrtvih
lanova te onih na teritoriju matine drave i onih u dijaspori. Kroz
1990-te u novoj Hrvatskoj i novoj Srbiji, tema dijaspore pojavljuje
s daleko ee nego prije u publicistici, knjievnosti i znanosti.1 Uz
1 Vidi izmeu ostalog, Boris Maruna. Bilo je lake voljeti te iz daljine: povratnike
elegije. Zagreb : Matica hrvatska, 1996; to je uvalo nadu? predgovor Slobodan
80
pojam dijaspore u javni diskurs ulazi i pojam duhovnog prostora

naroda koji preskae dravne granice povezujui matinu dravu
i njene lanove koji ive izvan njenog teritorija. Takoer dolazi
do prevrednovanja uloge politike emigracije u odnosu na njenu
ideologiziranu karakterizaciju u jugoslavenskoj eri. U nekim
primjerima nacionalistikog pretjerivanja, progon antijugoslavenskih
politikih emigranata od tajne policije bive Jugoslavije proglaava
se genocidom a teroristike aktivnosti nekih dijelova te emigracije
se opravdavaju.2
Kao i domai etnosi, tako se i njihovi inozemni izdanci
restrukturiraju, otkrivaju nove identitete, homogeniziraju i
diferenciraju, te stapaju s maticama obnavljajui granice spram
onih drugih. Sve su ti vanjski faktori i korisni politiki lobiji, novi
politiki repertoar masovne mobilizacije i glasake maine novih
etnikih pokreta. Etnike dijaspore dobivaju auru muenitva.
Njihovi istaknuti pojedinci koji su nali traginu sudbinu u tuini,
bili u zatvorima i slino, postaju novi nacionalni heroji. I oni koji
su otili primarno iz ekonomskih razloga u cilju stvaranja karijere
retroaktivno postaju i politiki emigranti, antikomunisti i
protujugoslaveni koji su svoj otpor mrskom propalom reimu
iskazali odlaskom. U procesu homogenizacije etnonacija briu se
i razlike izmeu brojnih, ranije esto sukobljenih emigrantskih
grupa, crkvenih zajednica u raskolu i iseljenikih kulturnih klubova.
Prosperov Novak, Zagreb: Matica hrvatska, 2008; Gojko Bori. Hrvat izvan
domovine: sjeanja politikog emigranta. Zagreb : Naklada Pavii, 2007; Dijaspora
i domovina, Hrvatska revija, Obnovljeni teaj 3 (2003), 3; str. 4-8; Ivo Smoljan.
Hrvatska dijaspora. Zagreb: Horizont press, 1997; Hrvoje Lorkovi. Ogledi o
narodima. Zagreb: Hrvatska sveuilina naklada, 1995; Dragoljub orevic, ur.
Srbi u dijaspori (zbornik radova). Ni: Univerzitet u Niu, 2004; Vladeta Jeroti,
Srbi u dijaspori i dijaspora u Srbiji, Knjievne novine, 51, 974(15.5.1998),
str.2; Krinka Vidakovi-Petrov, Dijaspora je dijalog o identitetu, NIN, br.
2662 (31.01.2002) str. 28-30.;Dragan Nedeljkovi, Dijaspora i otadbina: govori,
predavanja, ogledi o jugoslavenskoj drami i o srpskoj sudbini u smutnom vremenu:
1990-1993. Beograd: Jokovi, 1994; Slavko Vejinovi, Srbi u dijaspori u prolosti i
sadanjosti. Novi Sad: Muzej Vojvodine, 1999, itd.
2 Ante Beljo. YU-genocide: Bleiburg, death marches, UDBA (Yugoslav secret police)
. Toronto : Northern Tribune Publishing, 1995.
81
Vjekoslav Perica
Odravaju se razni svjetski kongresi i globalni sabori predstavnika

unutarnjeg i vanjskog segmenta etnikih nacija. Na tim se saborima
osnivaju organizacije koje trebaju premostiti politike granice i
kreirati transnacionalni duhovni prostor naroda, odnosno sjediniti
matine drave i dijaspore po uzoru na one svjetski najpoznatije
organizacije takvog tipa poput Svjetskog idovskog kongresa i
Vishva Hindu Parishad.
Po kreaciji Mita o Dijaspori u sklopu politike mitologije novih
etnokonfesionalnih nacija koje su konstruirane raspadom SFRJ,
nova Hrvatska i Srbija su sline. Najvanije su razlike u tome to
je dijaspora u Hrvatskoj od poetka velike promjene bila kljuni
politiki faktor i to imala pravo glasa na izborima dok u srbijanskoj
politici do sad nije. U Hrvatskoj je Hrvatska demokratska zajednica
(HDZ) od pojave na politikoj sceni 1989. snano naglasila ulogu
hrvatske dijaspore, izabrala delegate iz dijaspore za poznati prvi
sabor iz 1990., a voa HDZ-a Franjo Tuman je na poznatoj
turneji po hrvatskoj dijaspori 1989., prikupio novac kojim je
organizirao kampanju i dobio izbore. U toj je kampanji Tuman
davao poznate izjave o ekonomskom preporodu i blagostanju
nove Hrvatske novcem hrvatske dijaspore. Tuman je stvarao ne
samo novu Hrvatsku nego i nove Hrvate i pri tome je raunao
na one iz dijaspore koji e popuniti mjesta ekskomuniciranih.
Naime, u Tumanovoj se konstrukciji Domovine nije radilo samo
o etnikoj nego i ideolokoj homogenizaciji (otuda Tumanov
govor u Pazinu, 1990, u kome kae: Tko nije s nama, taj neka si
trai drugu domovinu.). HDZ e i dobiti prve izbore a potom i
sve ostale osim onih iz 2000., zahvaljujui prije svega potpori
hrvatske dijaspore i Katolike Crkve.3 Kasnije e Tuman i HDZ,
u konstrukciji Mita o Domovinskom ratu (1991.-1995.) kao
konstitutivnog, dravotvornog patriotskog mita nove Hrvatske,
naglasiti ulogu dragovoljaca iz dijaspore te financijske pomoi iz
dijaspore u obrani Hrvatske. Za to vrijeme u Srbiji su Miloevieve
snage manje naglaavale ulogu dijaspore s obzirom da se kod njih
3 Vidi npr. Ivan Mecanovi, Izbori i dijaspora, Pravni vijesnik, Osijek, br. 15
(1999), 1/2 ; str. 7-18.
82
radilo o kontinuitetu stare vlasti koja se ideoloki transformirala i

istkama restrukturirala tako da kadrovima izniklim iz takozvane
antibirokratske revolucije nisu trebala pojaanja iz dijaspore
niti se u dijaspori moglo nai kadrova takvog profila. Ali je zato
srpska dijaspora bila adut konzervativne opozicije, napose Srpskog
pokreta obnove (SPO) i slinih stranaka koje su takoer namijenili
srpskoj dijaspori nacionalno-obnoviteljsku ulogu. Jo odranije
je ulogu dijaspore naglaavala i Srpska Pravoslavna crkva koja je
poetkom 1990-tih uspjela s nekoliko znaajnih simbolinih poteza
stvoriti privid duhovnog jedinstva sanacijom raskola u crkvenim
ograncima vani.
Bilo kako bilo, u oba se sluaja, i novog srpskog i novog hrvatskog
nacionalizma kasnih osamdesetih i devedesetih godina XX. vijeka,
dijaspore koriste u novom politikom diskursu ali i kao materijalna
politika snaga etnikih nacionalistikih pokreta. One su jedan od
izvora legitimiteta nove vlasti jer novi etnikonfesionalni nacionalizmi
nisu sigurni koliko su jake snage starog poretka na domaem terenu
te moraju osigurati potporu izvana. Ili, kako bi se to reklo u retorici
pokojnog reima, etno-dijaspora novim etno-politiarima postaje
baza. U Hrvatskoj nova vlast starim politikim emigrantima odaje
priznanja i poasti a one iz mlae generacije ekaju funkcije u vlasti.
Tumanov reim, na primjer, pokuava instalirati za hrvatskog
ambasadora nekog biveg ustakog vou, emigranta iz Argentine,
ali to blokiraju svjetske idovske organizacije i diplomatski pritisci.
Zatim Tuman pokuava za ministra vanjskih poslova postaviti
amerikog politiara, biveg guvernera Minnesote, Rudyija
Perpicha iji su roditelji Liani, ali to blokira State Department.
Hrvatska dravna televizija se baca u lov na rijetke bogate hrvatske
iseljenike koje reim dovlai u posjete domovini radi mogueg
ulaganja u preporod hrvatskog gospodarstva, ali o konkretnim se
projektima malo uje. Slino je u Srbiji. U Srbiju se vraa iz Britanije
prijestolonasljednik Aleksandar Karaorevi i baca se na uenje
srpskog jezika, ali je monarhistiki pokret relativno slab i tada
svemonom Miloeviu neupotrebljiv pa prjestolonasljednikova
uloga u Srbiji ostaje neartikulirana. Miloevi e takoer relativno
83
Vjekoslav Perica
kratko tolerirati amerikog tajkuna Milana Pania, kao srbijanskog

premijera. Pani je, u ovom sluaju uz suglasnost State Departmenta,
trebao postati protutea Miloeviu i garancija Americi da se
Srbija nee vezati uz Rusiju. On, uz slina obeanja potpore srpske
dijaspore, najavljuje ekonomski bum i demokratizaciju u Srbiji, ali
e ga Miloevi, im mu zasmeta, poslati natrag u Kaliforniju.
U ratu 1991-1995, etnodijaspora ve je aktivni sudionik,
relevantni faktor rata. Dok se u iseljenikim zajednicama u
inozemstvu lobiraju vlade velikih sila i masmediji za pravu
to jestnau istinu o balkanskim ratovima, prikuplja novac za
financiranje rata i humanitarna pomo, u stranaka politika
vodstva i na bojita stiu iz inozemstva visoko motivirani militanti.
I dok e se mnogi emigranti koji su u inozemstvu stekli odreeni
graanski i kulturni ugled nakon prve euforije povratka ubrzo
razoarati i pomijeati s politikim i ekonomskim gubitnicima iz
reformskih liberalno-demokratskih stranaka i starog reima, neki
iz opskurnijih emigrantskih krugova e se uspeti se do vrhova
novih politikih elita. Vjerojatno najpoznatiji je takav primjer
Gojko uak, hrvatski emigrant iz Kanade. Ovaj vlasnik pizzerije
u Ottawi koji se tamo istaknuo javnom torturom jedne domae
ivotinje na koju je napisao rije Tito, doveden je za ministra
iseljenitva a karijeru je zavrio kao ministar obrane Republike
Hrvatske. uak je, ne samo po poznatom austrijsko-britanskom
dokumentarcu Smrt Jugoslavije iz 1995, nego i po hakom sudu
i drugim izvorima, vjerujui da samostalne hrvatske drave ne
moe biti bez rata, poticao i prieljkivao taj dravotvorni rat barem
onoliko arko koliko i oni medu Srbima koji su povjerovali tezi da
Srbija dobiva u ratovima a gubi u miru te samo ratom moe dobiti.
Navodno je i politiki kontraproduktivno uvoenje nacionalne
monete kune, koja je tako kreirala simboliki kontinuitet s NDH,
bila ukova inicijativa. Kao ministar obrane, bio je najodgovorniji
za sve to se povezuje sa zavrnim operacijama hrvatske vojske
iz ljeta 1995, tako da ga je smrt spasila hakog tribunala za ratne
zloine. Na srpskoj strani, iz dijaspore dolaze bivi meunarodni
kriminalci i plaeni ubojice koje je koristila komunistika tajne
84
policije. Tu su i avanturistiki likovi poput Dragana Vasiljkovia,

ili kapetana Dragana, emigranta iz Australije, koji e kao vojni
lider kninskih Srba takoer zavriti na meunarodnom sudu
za ratne zloine. Slinu e ulogu na hrvatskoj strani imati Ante
Gotovina, koji od narednika Legije Stranaca meteorski napreduje
do generala hrvatske vojske. Kad je deset godina po zavretku rata,
pod pritiskom EU konano poeo rat protiv novog organiziranog
kriminala u Srbiji i Hrvatskoj - napose nakon ubojstava primjera
Zorana inia u Srbiji i novinara Ive Pukania u Hrvatskoj
objavljeno je kao veliko otkrie, da se ta regionalna mafija formirala
u ratu i da su mnogi njeni istaknuti lanovi poetkom rata doli
iz etnikih dijaspora gdje su stekli debele policijske dosjee. Ipak,
svesti cijelu emigraciju hladnoratovske ere na kriminalce i teroriste
metodoloki nije opravdano. Mnogo tadanjih iseljenika i emigranta
bilo je drukijeg profila a neki su se po povratku u matine zemlje
istaknuli kao demokratski, liberalni ili ljeviarski politiari i javno
angairani intelektualci, kritiari novih elita vlasti (na primjer, u
Hrvatskoj knjievnik Boris Maruna, pjeva Vice Vukov, povjesniar
Ivo Banac, u Srbiji filozof Mihajlo Mihajlov, arhitekt Bogdan
Bogdanovi, a od mlae post-YU dijaspore, pisci, iz Hrvatske
Tena tivii i Boris Deulovi, te u Srbiji Biljana Srbljanovi, itd.).
Problem naizgled runog lica povratnika iz dijaspore je dakle bio u
reimima Miloevia i Tumana koji su i meu domaim i meu
povratnikim kadrovima dali ansu najgorima.
Od brojnih faktora koji su uinili Mit o Dijaspori relevantnim
kao politiki mit postsocijalizma, svi ne spadaju u sferu puke
nacionalistike mistike i simbolike. Barem tri, bjelodano
pragmatine funkcije Mita o Dijaspori trebalo bi izdvojiti. Prvo,
svaki je etniki nacionalizam opsjednut demografijom. Demografski
trendovi u dananjoj Srbiji i Hrvatskoj alarmantno su negativni. Bez
obzira na promjene reima i ideologija, nebeski narodi, kako ih
nacionalistika mistika zamilja, mogli bi u doglednoj budunosti
napusti carstvo zemaljsko. Masovno iseljavanje, napose mladih,
jo pogorava dramatinu demografsku situaciju. To se iseljavanje
od promjene reima i poetka ratova 1990-tih jo intenziviralo
85
Vjekoslav Perica
umjesto da za sva vremena prestane kako je najavljeno. Doslovce,

radi se o dva naroda koja izumiru, nestajui s teritorija za koje su
jedni s drugima i ostalima ratovali. Drugo, Mit o Dijaspori pravi
malu naciju veom i lijei kompleks inferiornosti malih naroda.
Biva je Jugoslavija bila u evropskim razmjerima drava srednje
veliine, po povrini i broju stanovnika odmah iza onih nekoliko
najveih. Njenim raspadom i procesom balkanizacije dolo je do
usitnjavanja u banana dravice. Nove su se drave brzo suoile
s ozbiljnim limitima razvoja pa i problemom odravanja razine
nacionalnog digniteta, napose kad se meunarodna zajednica
obruila na balkansku goropad raznim krotiteljskim metodama.
U takvim okolnostima rastao je znaaj Mita o Dijaspori. Matica i
dijaspora kao cjelina stvaraju iluziju da to vie nisu male zemlje.
Kad se tome doda opi utjecaj Mita o Naciji koje kreira iluziju
organskog jedinstva svih mrtvih i ivih lanova kroz vjekove mitske
prolosti, nacionalni ponos i samopouzdanje rastu.

Tree, dijaspora je etnikim nacionalistikim strankama
donosila novac i glasove na izborima. Bez dijaspore, HDZ ne bi
pobijedio na prvim viestranakim izborima u Hrvatskoj a moda
ni na onima koji su slijedili poslije toga sve do ovih zadnjih iz 2007.
Nova hrvatska vladajua elita od 1990 do danas, strukturirana je
po shemi: HDZ-Crkva-Dijaspora. Tumanov je pokret najprije
lansirao zavodljivu tezu o ekonomskom procvatu Hrvatske izdanim
investicijama iz depova i riznica iseljenitva hrvatskog podrijetla. S
Tumanovih predizbornih turneja 1989-1990 u Americi, Australiji,
Zapadnoj Evropi i drugdje, stigli su novani prilozi za predizbornu
kampanju ali i neki najblii Tumanovi politiki suradnici koji e
njegov pokret voditi u vei nacionalistiki ekstremizam. Zahvaljujui
novim zakonima koji su dali pravo glasa na hrvatskim izborima
hrvatskoj dijaspori u koju je spadala i za hadezovski pokret kljuna
zapadna Hercegovina, tumanizam e zavladati Hrvatskom i
odrati se na vlasti to u tvrdom, to u reformiranom obliku 15 od
ovih 18 tranzicijskih godina. Iako se nije obistinilo hadezeovsko
predizborno obeanje o ekonomskom procvatu Hrvatske i mada se
razotkrilo da je dio novca koji je za vrijeme rata stizao iz inozemstva
86
za obranu Hrvatske zavrio u depovima nove hrvatske politike

elite ali i mafije, nova matrica hrvatske politike HDZ-DijasporaCrkva se konsolidirala. Za to vrijeme u Srbiji dijaspora nije
imala takvu konkretnu relevantnu ulogu kao u Hrvatskoj, izmeu
ostalog, jer Srbi u inozemstvu nisu dobili pravo glasa na srbijanskim
izborima tako da su beogradski politiari jedino mogli manipulirati
glasovima kosovskih Srba kao jedine vrste dijaspore, ali se broj
ovih stalno smanjivao.
Mit o Dijaspori je u novoj Hrvatskoj artikuliran kao crkveni,
dravotvorni, ideoloki i politiki mit. Krucijalna je bila uloga
Katolike crkve u nametanju pojma dijaspore javnom diskursu,
naroito u periodu izmeu 1969.-1979., kad je Biskupska
konferencija osnovala nacionalno vijee za koordinaciju pastoralnog
rada u dijaspori te poveala broj sveenika i upa u inozemstvu.4 U
jednom kasnijem lanku pod naslovom Crkva u dijaspori, nudi se
slijedea perspektiva:
Hrvatski se narod s pravom moe nazvati iseljenikim. Rijetko
koja nacija, izuzev idova i Roma, ivi tako rasuta po cijeloj
kugli zemaljskoj. Raseljenost naroda uope, uvjetovana je raznim
problemima na politikom (protjerivanje, kolonizacija), socijalnodrutvenom (diskriminacija, ugnjetavanje), demografskom
(gustoa naseljenosti), ekonomskom (siromatvo, nezaposlenost) ili
ekolokom polju (prirodne katastrofe, klima). Iako danas u svijetu
izvan domovine ivi daleko vie od 3 milijuna Hrvata, u velikoj
veini smo zadrali svoj nacionalni identitet, vjeru, tradiciju i
kulturu, pa i svoj materinski jezik hrvatski. Ljubav prema domovini
Hrvatskoj ostala je u srcu stare generacije i prenosi se i na mlade
generacije. Nesumljivo veliki doprinos za ouvanje svega narodnog
blaga, pridonijeli su i nai sveenici (franjevci) i asne sestre, koji su
za nama poli u tuinu da nam budu braa, savjetnici i pripomo
u pealbarskom ivotu. Taj ivot izvan domovine veina nas nije
4 Vidi Vladimir Stankovi, gl. ur. Katolika crkva i Hrvati izvan domovine:
spomen-spis o 10. obljetnici papinskog dokumenta De pastorali migratorum
cura i osnivanja Vijea BK za hrvatsku migraciju 1969-1979. Zagreb : Kranska
sadanjost, 1980.
87
Vjekoslav Perica
dobrovoljno izabrala, nego je bila rtvom jugokomunistikog reima

i nerazvijene privrede.
Poneki Hrvati u dijaspori jo nisu svjesni toga, koliko su nam vani
nai sveenici i koliko je njihovo prisustvo ovdje u tuini neophodno.
to bi bilo od nas kad ne bi nai sveenici s nama bili? Katoliku
vjeru, u velikoj veini, ne bi mnogi vie prakticirali, ne bi pohaali sv.
Misu na stranom jeziku, jer stani jezik ne dopire do due hrvatskog
ovjeka. Neki bi moda, sasvim sigurno, otuili se od kranske vjere
i pripali nekoj drugoj religioznoj skupini, zaboravivi vjeru svojih
otaca. . . .Nedjeljno okupljanje pred crkvenim ustanovama izostajalo
bi. Novosti iz domovine, kontakti, uzajamna pripomo bi nestala. S
vremenom bi se totalno asimilirali sa stranim narodom, te veina ne
bi vie ni ljetovala u domovini. Tada bi izostao hrvatskoj domovini
priliv deviznih sredstava naih radnih ruku. Naa mladost ne bi se
meusobno upoznavala te bi sklapala u veini sluajeva mijeane
brakove sa strancima od kojih veina skrahira nakon par godina, jer
uz svakodnevnu egzistencijalnu borbu dolaze i nacionalno-vjerskokulturne diferencije, te su ti brakovi nestalnog karaktera. Kulturnofolklorna tradicija zamrla bi polako, jer ne bi u tolikoj mjeri bila
prenoena na mlae generacije, budui da na ovjek u dijaspori jo
nije nauio raditi i djelovati u kulturno-umjetnikim drutvima, to
iz nepovjerenja, to iz nepoznavanja i nezrelosti.5
Pojednostavnjujui sloene razloge povijesnih migracija,
natapajui sve to ideologijom kolektivne rtve i muenitva naroda
kog dijele njegovi neprijatelji iz zavisti i mrnje zbog kulturne
razliitosti, Mit o Dijaspori ujedinjava cijeli etnos oko elita koje su se
sjetile koncept dijaspore ispolitizirati. Glavne je sastavnice hrvatske
verzije Mita o Dijaspori u saetku daju slijedei odlomci iz jedne
medijske analize iz 2002. godine:
Iseljavanje je rezultat viestoljetnih nepovoljnih prilika i procesa
kojima su Hrvati izloeni u domovini. Hrvatska je gubila najvitalniji
dio stanovnitva, emigranata iz nude. Zahvaljujui hrvatskoj
Katolikoj crkvi i misijama te samoinicijativi, Hrvati su se izvan
5 Katolici na internetu, 1. II. 2008, na Katolici.org
http://www.katolici.org/kolumne.php?action=c_vidi&id=2955
88
zemlje organizirali u udruenja, drutva i klubove, a mnogi su

odravali veze s matinom domovinom. Do poetka Domovinskog
rata naa je dijaspora tretirana kao potencijalni neprijatelj, koristan
za matinu zemlju jedino kao izvor prihoda... Uspostavljanjem
novoga demokratskog poretka u Hrvatskoj, Hrvati iz dijaspore poeli
su se u velikom broju zanimati za povratak u svoju matinu zemlju.
Nova demokratska vlast i izbori 1990. konano su dali hrvatskoj
dijaspori dostojan ugled. Takoer, dijaspora je dobila i pravo glasa
te se mogla kritiki odnositi prema mnogim odlukama. Od samog
poetka Domovinskog rata mnogi su mladi ljudi iz dijaspore doli
kao dragovoljci u Hrvatsku. Sudjelovali su u Domovinskom ratu,
a estorica njih promaknuta su u generale. Od 1990. Hrvatski
emigracijski institut pribavio je i opremio vezu izmeu dijaspore i
Hrvatske. Danas je suradnja izmeu Republike Hrvatske i dijaspore
na najvioj moguoj razini... U jesen 1996. u Hrvatskoj je osnovano
Ministarstvo povratka i useljenitva (ukinuto poetkom 2000.)
radi stvaranja uvjeta, prilagodbe i integracije za povratak Hrvata iz
dijaspore u Republiku Hrvatsku...6
Po rijeima jednog od politikih aktivista hrvatske dijaspore,
uloga dijaspore u hrvatskoj politici nakon Tumana, mora se
mijenjati:
Pod vodstvom HDZ-a i Tumana, to treba priznati i ne
zaboraviti, dobili smo samostalnu Hrvatsku, i ne slaem se da je u
tom razdoblju iskoritena hrvatska dijaspora. Ona je bila svjesna
da ima obvezu i zelju pomoi u raanju i stvaranju svoje drave,
kao sto se i na referendumu za samostalnu Hrvatsku, a protiv
ondanje Jugoslavije, izjasnilo 94 posto hrvatskog ivlja. HDZ je
uspio organizirati dijasporu, uz pomo njezina novca organizirati
prikupljanje oruja za obranu RH ali pritom nije nita radio na
budunosti stabilnog pravnog i moralnog sustava koji je trebao
zamijeniti komunizam. Dijaspora se osjetila izigranom jer smo dobili
siromanu, nestabilnu i nesigurnu dravu bogatih pojedinaca....
6 Rebeka Mesari-abi, Opa skica hrvatskog iseljenitva od 15. stoljea do
naih dana (7), Slobodna Dalmacija, internetsko izdanje, 2. XII. 2002, http://
arhiv.slobodnadalmacija.hr/20021202/feljton01.asp
89
Vjekoslav Perica
Dijaspora je prijanjih godina bila vezana uz HDZ, koji je jedini

pridonio organiziranju hrvatske dijaspore u svijetu. Njihovi ideali
su iz raznih razloga razbijeni jer je hrvatska drava u meuvremenu
opljakana, nacionalno bogatstvo rastoeno, poduzea upropatena,
irok narodni sloj osiromaen, uzak krug nepoteno obogaen, tako
da meu naim iseljenicima vlada velika podijeljenost, nepovjerenje
pa i antagonizmi... 7
Bilo je i prijedloga za promjenu hadezeovskog zakona koji
je dao pravo glasa Hrvatima u dijaspori i rezervirao im saborske
kvote. Naime, postalo je jasno da HDZ ne dobiva izbore zbog
glasova iz prekomorskih zemalja i zapadne Evrope, nego onih iz
Bosne i Hercegovine: tako je npr. na izborima 2007, od svih biraa
iz hrvatske dijaspore njih 78% su bili Hrvati iz BiH dok je npr. u
SAD glasalo samo 400 biraa.8 Inae, ova hrvatska dijaspora u
Bosni i Hercegovini, dobila je u 2008. godini, unato dramatinoj
ekonomskoj krizi u Hrvatskoj, oko 50 milijuna eura pomoi od
hadezeovske zagrebake vlade ( u Mostaru se gradi novi sveuilini
kampus, dosta je novca otilo i Katolikoj crkvi). Slino, unato krizi
u Srbiji, iroke je ruke i Beograd kad se radi o pomaganju kosovskih
i bosanskih Srba.
U Hrvatskoj je koalicijska vlada lijevog centra iz 2000-2003
pokuala bez uspjeha ukinuti birako pravo Hrvata iz dijaspore (ta
je vlada ukinula ministarstvo iseljenitva) a to je pitanje pokrenula
i opozicija pred izbore 2007. Otpori su bili jaki, ne samo iz HDZ-a
nego naroito iz Katolike Crkve koja je u tim pokuajima gledala
napad na konstitutivne mitove nove hrvatske nacije i kao i obino,
iza svake liberalne inicijative otkrivala komuniste i Jugoslavene.
Tako u jednom redakcijskom komentaru pie glavni crkveni list,
Glas koncila:
Novi politiki razdor koji se provlai kroz hrvatski tisak ovih
7 Dijaspora je danas jo vie izolirana od Hrvatske, razgovor Prof. Niko
oljak, predsjednik internacionalnog kluba hrvatskih iseljenika, povratnika i
investitora, Slobodna Dalmacija, 8. I. 2003. interentsko izdanje, http://arhiv.
slobodnadalmacija.hr/20030108/temedana01.asp
8 Zemljovid biraa dijaspore, Globus, br. 882, 30. X. 2007.
90
je dana uslijedio poslije izjave elnika SDP-a koji e uskratiti

glasovanje dijaspori na izborima. Jo jednom dijaspora je osvanula
kao neprijateljski faktor kako smo sluali i ne tako davno. Iz tog
loeg, u prvom redu ideolokog poteza drugi e vjerojatno izvui
korist. U Hrvatskoj se piui i govorei o dijaspori misli iskljuivo
na Hercegovinu i ne ba sjajne predstavnike koji su sudjelovali u
prolim vladama i kao lanovi sabora. Nemali je broj onih koji
su u dijaspori bili slubeno zadueni za hrvatske graane, a u
Hrvatskoj su postali dio politikog establishmenta, a to se ne odnosi
iskljuivo na Hercegovce. Lana pretvorba ljudi za razliku od
pretvorbe poduzea iji su rezultati brzo vidljivi mnogo je tetnija,
ali je i duboko moralno pitanje. Meutim, kada se spomene hrvatska
dijaspora, obvezno se pogreno izvlae imena ustaa, neprijatelja,
bjegunaca. Prije 1990. godine dijasporu se u pozitivnom kontekstu
nije smjelo ni spominjati osim rijetkih predstavnika u inozemstvu
koji su se izjanjavali Jugoslavenima. Tek polaganim meusobnim
otkrivanjem saznali smo da je to jo jedna Hrvatska, kao to Irci i
Talijani govore za svoje iseljenike kojima omoguavaju glasovanje, i
ije meusobno proimanje ih je obostrano obogatilo...9
Ali kako vie nije bilo mogue obeavati dotok novca iz
inozemstva u Hrvatsku (napose jer su se u meuvremenu otkrile
afere zloupotrebe i pronevjere tog novca pa ak i onog koji je iz
inozemstva dolazio za kupnju naoruanja za vrijeme rata), trae se
nove ideje kako iskoristiti dijasporu. Koalicija lijevog centra koja
vlada u Hrvatskoj od 2000 do 2003 dosjetila se one stare da su ljudi
najvee bogatstvo. Tako se sad govori o priljevu ranije odlijevenog
ljudskog kapitala i odravaju svjetski kongresi znanstvenika i
uspjenih poduzetnika iz dijaspore. Prigodom jednog od takvih
skupova, jedan iseljeniki klub ideoloki blii tadanjoj nego bivoj
vlasti istaknuo je slijedee:
Pogledajte Irsku i Izrael, danas jedne od najbogatijih zemalja. Te
su zemlje donijele zakone o dijaspori, stvorile maksimalne uvjete za
povratak i financiranje svoje dijaspore. Hrvati su u tuim zemljama
9 urica Ivanievi-Lieb, Nepoznata dijaspora, Glas koncila, internetsko
izdanje, broj 25 (1722), 24.VI.2007.
91
Vjekoslav Perica
danas afirmirani i cijenjeni strunjaci, vrhunski intelektualci i

znanstvenici te predstavljaju intelektualnu elitu u stranom svijetu.
Njihovo znanje, ugled, veze, novac treba iskoristiti za razvoj i
boljitak Hrvatske i sviju nas. Treba prvo donijeti Zakon o dijaspori
koji e omoguiti povratak naim iseljenicima, zatim im omoguiti
da sudjeluju u Hrvatskom saboru kroz svoje predstavnike, osigurati
im bolje i povoljnije radne i profitabilne uvjete nego sto ih imaju u
drugim zemljama, zbog ega e sigurno biti zainteresirani vratiti se
u svoju domovinu.10
Izrael se inae esto spominje kao model i uzor novim
balkanskim etnonacionalistikim pokretima. Glasnogovornici
hrvatskog nacionalizma vidjeli su Hrvatsku kao Izrael jugoistone
Evrope produenu ruku zapada u kriznoj regiji na granici s
Istokom. Analogno tome, srpska nacionalistika mistika zamilja
Srbiju kao najzapadniju karaulu pravoslavlja i pravog slavenstva.
Srpski nacionalistiki pokret razvija jo 1980-tih retoriku,
simboliku i mistiku srpsko-jevrejske analogije koja polazi od
mitova o kolektivnoj rtvi i muenitvu naroda. Oba glavna etnika
nacionalistika pokreta na prostorima bive Jugoslavije razvila su
politiku imitacije Izraela nastojei se na razne naine dodvoriti
domaim idovima i dravi Izrael. U Hrvatskoj je Tuman zbog toga
obuzdavao i nastojao prikriti povampireno ustatvo i antisemitizam
a za dodvoravanje Izraelu i Zapadu pozivao se na Josipa Broza
Tita i hrvatsku partizansku antifaistiku tradiciju. U Srbiji se
insistiralo na diskreditiranju Hrvatske kao notornog nacistikog
satelita i prototipa antisemitske i genocidne drave. I nova Srbija i
Hrvatska osnivale su drutva prijateljstva s Izraelom i idovima u
zemlji te mnogobrojne organizacije po uzoru na Svjetski idovski
kongres a u domaim vladinim strukturama vanu su ulogu igrala
novosnovana ministarstva iseljenitva i ministri za dijasporu. Oba su
reima laskala nacionalnim crkvama kao institucijama duhovnog
jedinstva naroda i tradicionalnim oblicima povezanosti matine
drave i dijaspore. Ovih je organizacija za propagandu ujedinjenja
domovine-otadbine i dijaspore krajem 1990-tih ve bilo toliko da
10 Ibidem.
92
ih je veina izgubila svrhu i smisao a ni budeti matinih drava

nisu vie bili dostatni da ih sve financiraju jer ih je sama dijaspora
odavno prestala pomagati.
Kod Srba, Mit o Dijaspori inkorporiran je u nacionalnu kulturu
i etniku ideologiju jo dublje, naglaenije i odranije nego to ga
je hrvatski nacionalizam poeo koristiti. U stvari, ne bi bilo veliko
otkrie zakljuiti, usporedbom dominantnih tipova hrvatskog
nacionalizma iz sredine XIX. vijeka i onog koji u Hrvatskoj dominira
danas, da je taj nastao nesvjesnom imitacijom i pod izravnim
utjecajem slinog tipa srpskog nacionalizma. Mit o Dijaspori igra
vaniju ulogu u religijskom-konzervativnom nacionalizmu iako
se njegovi motivi mogu nai i u sekularnom-liberalnom. Seobe
i Deobe meu Srbima, kao nacionalne metafore (a ne samo
naslovi romana Miloa Crnjanskog i Dobrice osia), poznati
su lajtmotivi srpske nacionalne mistike. U seriji eseja Duana
Kovaevia koji su prvi put objavljeni u NIN-u u proljee 2008,
autor klasificira tekue debate o nacionalnoj slozi i podjelama Srba
u dvadeset kategorija od kojih se samo dvije odnose na klasine
dijaspore poput ovih koje analizira ovaj lanak.11 Takvi motivi sloge
i podjela unutar etnosa spram nekakvog, obino neartikuliranog
nacionalnog interesa za koji se ipak uvijek mora bez krzmanja
poginuti, se, dakako, mogu nai i u hrvatskom nacionalizmu, ali
ipak, ne moe se pojam sloge u hrvatstvu usporediti s onim u
Srba gdje se radi o vjekovima artikuliranom, jednom od krucijalnih
pojmova nacionalne mistike koji je uao i u sekularnu ideologiju i
liturgiju pravoslavne crkve. Kod srpskog naroda, Velika Seoba Srba
iz 1690. nacionalni je mit, zamiljen po matrici hebrejske Dijaspore
i uklapa se u kosovsku mitologiju. Ujedinjenje Srba u Staroj Srbiji
s onim u novoj Srbiji na sjeveru i u susjednim junoslavenskim
zemljama, te njihovo duhovno povezivanje sa Srbima u rasejanju
(dijaspori), postalo je odavno dijelom srpske nacionalne mitologije.
U srpskom nacionalistikom pokretu 1980-tih i 1990-tih, diskurs o
11 Duan Kovaevi, Dvadeset srpskih podela (Srba na Srbe) ili zato je teko,
skoro nemogue, ostvariti minimum nacionalnog interesa (MNI) kad je re o
sudbini naroda i drave, NIN, 8.V.2008. str.21-21.
93
Vjekoslav Perica
dijaspori i rasejanju dobiva krucijalni znaaj i dodaje emocionalno

gorivo mobiliziranim masama. Masovni srbijanski pokret 1980-tih
poziva na duhovno ujedinjenje svih Srba svijeta. Tada se javlja i
metafora Srpskog Jeruzalema Kosova i Metohije. Tu su sauvani
srednjovjekovni sakralni spomenici, manastiri, grobnice i relikvije,
simboli zlatnog doba i kontinuiteta nacije. U javnom diskursu
tog vremena, usporedo s upotrebom jeruzalemske metafore, ulazi u
diskurs i srpsko-jevrejska analogija.
U vrijeme prvih koraka srbijanskog viestranaja, dijaspora je
magina rije ideologije nacionalnog pomirenja koju slave iz Srpske
pravoslavne crkve, Srpskog pokreta obnove i drugih stranaka
konzervativne desnice. Veliki simbolini znaaj imao je transfer
motiju vladike Nikolaja Velimiroviaiz SAD u Srbiju 1991., godine
(bit e kanoniziran 2003). Tom prigodom je Srpska crkva najavila ne
samo kanonizaciju budueg nacionalnog sveca nego i kraj crkvenog
raskola koji je decenijima muio Crkvu u otadbini i dijaspori ili
rasejanju, kako se u novoj srpskoj postsocijalistikoj retorici govori.
I danas se Srpskoj crkvi, kao i nacionalnom katolicizmu u Hrvata,
priznaju posebne zasluge i gotovo spasiteljska uloga u brizi za
dijasporu. U jednom intervjuu, svetenik SPC iz poznate srpske
zajednice u Chicagu, kae izmeu ostalog:
Za vreme komunizma, rad Crkve u Dijaspori veoma je bio otean,
usloen. UDBA je bila jako dobro organizovana i, najee preko
neutralnih ljudi (uslovno reeno), koje su oni angaovali i protiv
njihove volje, a naroito preko ambasada, konzulata i zvaninih
agenata, oni su svuda bili prisutni. Pokuavali su da kontroliu i rad
nae Crkve i rad nacionalnih organizacija. Izmeu ostalog, oni su to
inili preko svojih tzv. Jugoslovenskih organizacija, koje su ambasade
i konzulati osnivali po svim zemljama. Sto se dravnog odnosa sa
srpskom dijasporom u to vreme tie, moe se slobodno rei da ga
nije bilo. Sada, kad je to zlo prolo, sruili su se svi jugo-klubovi kao
kula od karata, a iza njih nas nita nije ostalo (sem ukusa gorine,
naravno). Ostale su i dalje srpske nacionalne organizacije: Srpska
narodna odbrana, Srpski kulturni klub Sveti Sava, Srpski etnici,
Srpska bratska pomo... Srpska crkva je uvek bila najautentiniji
94
predstavnik srpske dijaspore, a danas je to pogotovo. To je jedina

organizacija koja sveobuhvatno brine o srpskoj dijaspori i koja je
ovekoveila svoje prisustvo u svim zemljama irom sveta. Ja imam
utisak da e dugo uzeti dok nova vlast u Srbiji shvati da je Crkva
nezaobilazna u bilo kakvom razgovoru po pitanju Dijaspore.12
Godina 2003. bila je godina ritualnih pomirenja i duhovnih
ujedinjenja Srba te definitivni kraj jugoslavenstva. Tada je vladika
Nikolaj Velimirovi kanoniziran simbolizirajui - po intenciji SPC
- pomirenje dijaspore koju je i on sam predstavljao s otadbinom
a zatim svih Srba ranijih ideolokih protivnika. Osim toga, u
kontekstu meunacionalnih odnosa u regiji, kanonizacija crkvenog
lidera Velimirovia za Srbe imala je slinu funkciju kao i beatifikacija
1998. zagrebakog nadbiskupa Alojzija Stepinca za Hrvate, a to
je postavljanje u nacionalni panteon kao narodnih uzora dvojice
dokazanih protivnika komunizma, liberalizma i suradnje Srba i
Hrvata odnosno katolika i pravoslavaca, dakle trajno meusobno
otuenje dvaju bliskih naroda i crkava. Bilo je to, kao to sam
ranije napisao, ritualno posveenje neprijateljstva.13 Iste je godine
dolo do prijenosa iz inozemstva posmrtnih ostataka knjievnika
Jovana Duia. Inae, ova ritualna politika ponovnih pokapanja
mrtvih ili politiki ivot mrtvih tijela kako je to nazvala amerika
antropologinja Katherine Verdery, nije jugoslavenski specifikum
nego spada u karakteristike istonoevropskog postkomunizma.14
Srpski etnolog Ivan olovi, u lanku iz 2003., pod naslovom
Jovan Dui po drugi put medu Srbima, komentira politiku i
ideologiju iza liturgijskih spektakla prijenosa motiju u novijoj
historiji Srbije. On spominje onu predratnu turneju motiju
svetog kneza Lazara iz 1989, zatim transport iz Amerike u Srbiju
12 Razgovor s protojerejom Miloradom Lonarom, svetenikom parohije Svetog
Kneza Lazara pri manastiru Nova Graanica kod Chicaga, Pravoslavlje, broj 976,
15. XI. 2007.
13 Vjekoslav Perica, The Sanctification of Enmity. Churches and Construction of
Founding Myths of Serbia and Croatia. U Pl Kolst, ed., Myths and Boundaries
in Southeastern Europe. London.: C. Hurst & Co, 2005, str. 130-157.
14 Katherine Verdery. The political lives of dead bodies : reburial and postsocialist
change. New York : Columbia University Press, 1999.
95
Vjekoslav Perica
posmrtnih ostataka vladike Nikolaja iz 1991, njegovu kanonizaciju

2003., i povratak relikvija pjesnika Duia iz 2003 godine. Moti
su, pise olovi, kroz historiju srpske kulture bile vaan politiki
kapital. Svaka politika struktura je nastojala, u cilju propagande i
odranja na vlasti, da nabavi bilo kakve.15 olovi dri da se mora
identificirati politiki kontekst u religioznom ritualu da pojasni
uzajamni odnos nacionalne crkve i novouspostavljenog reima u
datom trenutku.16 Duievo posthumno putovanje 2003., u rodno
Trebinje iz Chicaga gdje je umro 1943. kao diplomat i politiki
predstavnik jugoslavenske izbjeglike vlade, uklopilo se u tada
uznapredovali povijesni revizionizam i obraun s jugoslavenskom
idejom. Rehabilitacija poraenih u Drugom svjetskom ratu,
antikomunizam, antijugoslavenstvo i rusofilija, rasli su u Srbiji
poslije NATO bombardiranja 1999., pada Miloevica i atentata na
premjera Zorana inia. Nacionalistiko-konzervativni trend
se konsolidirao pod reimom Vojislava Kotunice. U spomenutoj
analizi olovi je zapazio zbog ega je Dui postao napose vaan eliti
tadanje Srbije koja je pokuavala redefinirati nacionalni identitet
Srba u odnosu na jugoslavenstvo i ranije ideoloke podjele:
Analiza eseja nastalih u Americi, neposredno pred smrt, dok je
u Evropi besneo rat, mi otkrivamo jednog potpuno novog Duia.
Ostareli pesnik u tuini sa 23-godinjim iskustvom Jugoslovena i
diplomate razmatra i razvija svoje stavove o sutini jugoslovenstva,
poavi od teze da je jo u svom zaetku ideja o zajednikom ivotu
jugoslovenskih naroda bila jalova i osuena na propast. U njegovom
tumaenju, osnovna distinkcija i kamen razdora koji je Jugoslaviju
i njenu ideju osudio na propast jeste konfesionalna, kulturna i
psiholoka razliitost izmeu dva naroda, Srba i Hrvata, koji su
inili sr zajednike drave. On insistira na potpuno idealistikom
prihvatanju jugoslovenske ideje od strane Srba na prelazu iz XIX u XX
vek pa sve do stvaranja drave, dok je u razmatranju hrvatskog odnosa
prema istoj ideji vidljivo, putem njegove analize, jedno licemerno,
15 Ivan olovi, Jovan Dui po drugi put meu Srbima, Republika, br. 322323, 1-31 decembar, 2003.
16 Isto.
96
dvostrano i krajnje nacional-politiko kusuranje pomou kojeg su

Hrvati eleli da ostvare svoj hiljadugodinji san: Hrvati su stoga od
poetka do kraja radili na razaranju te drave, kako bi sigurnije doli
do priznavanja svoje posebne nacionalne individualnosti, s tim u
vezi, i logino, do svoje posebne teritorije.17
Teko je procijeniti u kojoj su mjeri ovi rituali uspjeli pribliiti,
pomiriti i duhovno ujediniti matine drave i dijaspore. Sigurno
je jedino da je to imalo nekakav politiki uinak u korist desnice te
da dijaspora i dalje ostaje dio njenog politikog arsenala. Danas u
Srbiji postoji Ministarstvo za dijasporu (kojeg u Hrvatskoj nema)
ali srpska dijaspora nema pravo glasa (kojeg hrvatska ima). Jedan
beogradski kolumnist s desnice koji dri da je pitanje dijaspore od
najvieg nacionalnog interesa, nedavno se zalagao za prebrojavanje
i priblino utvrivanje broja Srba u dijaspori:
... U Srbiji jo niko nije odredio ta, u stvari, oznaava pojam
dijaspora i koga sve ovaj termin obuhvata. Kako emo, uopte, da
se, na primer, prebrojimo koliko nas je u svetu sa aktuelnim srpskim
pasoem? Koliko je od toga onih koji se oseaju Srbima? Koliko je
dece u svetu iji su roditelji Srbi, a oni su, u meuvremenu, uzeli
dravljantvo (tue) zemlje u kojoj su se rodili i iji potomci vie
nee imati nikakve veze sa srpskom dravom, itd? Ukratko, radi se o
skoro nemoguoj misiji. Nikada neemo moi precizno da kaemo
koliko nas ima u rasejanju. Moemo samo, uz prethodni veliki
rad i trud da odredimo priblinu brojku (uz uslov da prethodno
napravimo dravni i nacionalni konsenzus oko odgovora na pitanje
KO je, ustvari, srpska dijaspora). Doi do pribline brojke Srba
u rasejanju nee biti nimalo lako, jer najpre treba da se odrede
jasni kriterijumi i nain prebrojavanja... Dok se ne izvri ozbiljno
istraivanje ovog problema i dok se ne doe do konkretnijih cifara,
oni koji navode ili tvrde bilo koji konkretan broj trebalo bi, bar
ubudue, da napomenu prema optim, ali nepotvrenim procenama
oko... toliko i toliko miliona Srba u dijaspori.... Izraunavanje
broja naih ljudi u rasejanju, ponavljam, nije mogue, ali se moe
doi barem do njihovog priblinog broja, koristei se aktuelnim
17 Ibidem.
97
Vjekoslav Perica
statistikama drava u kojima nai ljudi trenutno borave u najveem

broju, u saradnji sa mnogim institucijama iz zemlje i rasejanja, ali i
uz pomo narednog popisa stanovnitva, gde bi se pristupilo i upitu
ispitanika o lanovima porodice koji se nalaze u inostranstvu. Za
ovakvu akciju neophodna je najira podrka, a o medijima i da ne
govorim. Meutim, ako drava pokua(va) da brojnost dijaspore
izrauna i prezentuje na jedan, krajnje diletantski nain, kao to
je to bio popis dijaspore iz 2002. godine (prema kome dijaspora
u ukupnom zbiru broji 400.000 ljudi, a toga se danas niko, pa ni
ministri ne pridravaju, niti iko snosi krivicu za uzaludne trokove
jednog takvog prebrojavanja) onda to dovoljno govori o njenoj
neozbiljnosti i bezvoljnosti da se na pravi nain konfrontira sa ovim
problemom.18
Na kraju, treba spomenuti da se mitologija dijaspore koristi
i u ideologiziranoj pop-kulturi. Koristei injenicu da od sloma
Jugoslavije vie ne postoji neto ravno onoj progresivnoj, urbanoj
novovalnoj rock sceni koja je, skupa s tadanjim jugoslavenskim
filmom i sportom, dostigla najviu klasu po zapadnim standardima
i postala dijelom svjetske pop kulture, novom Srbijom i Hrvatskom
su zavladale etnike i etnokonfesionalne ki kulture kakve su inae
uvijek prevladavale u etnodijasporama. Iz Srbije se takozvani
turbofolk razlio po okolnim dravama i po svijetu, dakako i
u Hrvatsku usprkos estokim napadima iz Katolike crkve i s
politike desnice. Hrvatska je desnica otkrila alternativu u neemu
to bi se moglo nazvati zvucima Dinarskog kra. Ratni veteran
Marko Perkovi zvani Thompson, momak iz zabitnog sela
dalmatinske Zagore, postao je najvee ime te novokomponovane
hrvatske glazbe. Njegove koncerte prate uglavnom ruralni elementi
hrvatskog drutva od kojih neki stavljaju ustake kape i podiu
desnice na rimski pozdrav. Thompson je i najtraeniji i hrvatskoj
etnodijaspori (iako mu vani koncerte esto zabranjuju zbog protesta
udruga za ljudska prava i idovskih organizacija) te na festivalima
18 Milan Vukovi, Dijaspora u srpskoj statistici (frlanje sas brojke), Nova
srpska politika misao, internetsko izdanje, 12. I. 2009, na http://www.nspm.rs/
politicki-zivot/dijaspora-u-srpskoj-statistici-frlanje-sas-brojke.html?alphabet=l
98
hrvatske katolike mladei i raznim crkvenim sveanostima.

Ovi novi glazbeni pravci i folklorni izriaji postali su kohezivni i
identitetski simboli novih populizama, etnikih nacionalizama,
nacionalnih crkava i etnodijaspora. Evo jednog novinskog izvjetaja
s koncerta jedne od zvijezda novog zvuka hrvatske etnodijspore:
Gori gora, gori borovina orilo se juer dvoranom Draena
Petrovia gdje je odran veliki koncert najdraeg izvoaa nae
dijaspore, Mate Bulia. Pred gotovo pet tisua posjetitelja i
oboavatelja ovog glazbenika, osim njega, na pozornici su se izredali
i njegovi kumovi i prijatelji, Marko Perkovi Thompson, Draen
Zei, Ivan Mikuli kojeg esto nazivaju Matinin nasljednikom, kao
i Baruni. Prava glazbena poslastica za ljubitelje takvog glazbenog
izriaja. U prvim redovima mogla se vidjeti pokoja zastava Lijepe
nae koje su veinom rairili mlai posjetitelji. Osjeaj zajednitva
i domoljublja mogao se osjetiti i pri samim ulaskom u Dom
sportova. . . Koncertnu idilu poremetilo je policijsko uhienje.
Naime, zbog poinjenih prekraja uznemiravanja javnog reda i
mira u dvorani je privedeno ak osam osoba, dok su nad jednim
upotrebljena i sredstva prisile zbog pruanja otpora.19
2. Postjugoslavenske dijaspore i egzodus

ljudskog kapitala socijalizma
Poetkom 1990-tih, u sjeni velikog trijumfalistikog mitskog
diskursa o egzilu, dijaspori i povratku u restaurirane etnike nacije,
potekle su u svijet rijeke novih izbjeglica, emigranata i iseljenika
s prostora bive Jugoslavije. Broj im se mjeru u milijunima, ali
nemaju ni drave ni crkve koja bi komemorirala njihovo iskustvo.
Neki od njih su ostali takozvani jugonostalgiari koji ne mogu
preboljeti izgubljenu domovinu, neki se prometnuli u osvijetene
etnonacionaliste novog tipa, neki se nevoljko pomirili s novim
19 Politiari i izgrednici obiljeili koncert kralja dijaspore, portal Index. hr na
23. XI. 2008, http://www.index.hr/xmag/clanak/politicari-i-izgrednici-obiljezilikoncert-kralja-dijaspore/410831.aspx
99
Vjekoslav Perica
etnonacijama i identitetima koji su im nametnuti, a neki su ih

odbacili te nemaju niti ele imati matinu domovinu u koju bi se
mogli vratiti. Bili su relativno obrazovaniji od onih koji su odlazili
1945. kao ostaci poraenih vojski ili onih koji su odlazili takozvani
privremeni rad u inozemstvo 1960-tih i 70-tih. Neki su odlazili
jer im se sruio svijet u kom su odrasli i zemlja koju su smatrali
domovinom, neki jer su im unitili domove i pobili rodbinu, neki da
izbjegnu poziv za vojsku i odlazak u rat iji smisao nisu shvaali, a
mnogi jer nisu vidjeli budunost i ivotnu ansu u ovom ukletom
dijelu svijeta gdje svaka generacija doivi neki vei rat i gdje se svakih
nekoliko decenija mijenjaju reimi, drave, nacije i ideologije od
kojih svaka tvrdi da je jedina istinita i vjeita a ne uspije se odrati
due od prethodnih. Ne mogu izbjei neka osobna iskustva jer sam
bio svjedokom tog vremena a i dio ove dijaspore. Tako sam se
zatekao na novinarskom zadatku u Beogradu sredinom 8. mjeseca
1991. Rat na tlu Hrvatske je zapravo ve poeo, u istonoj Slavoniji
se ginulo, kao i u pobunjenoj Krajini. Trebao sam za splitski tjednik
Nedjeljna Dalmacija istraiti da li se zbog straha od rata masovno
bjei vani. Evo odlomka iz teksta pod naslovom Tko naputa YUTitanic? koji je uredno stigao faxom u redakciju, ali nije objavljen
jer sam poslije toga ve otputovao u emigraciju pa urednik nije htio
u ratnoj situaciji nita riskirati objavljujui tekst nekog sumnjivca
koji izbjegava patriotske dunosti:
Pred Odjelom za vize ambasade SAD, ve oko 4,30 ujutro
formiraju se redovi. Stignem oko 8 i umijeam se u gomilu u ulici
Kneza Miloa 50. Razgovor skrauje vrijeme i ljudi su priljivi.
Saznajem da Milan, dvadesetogodinji Beograanin, ide u posjetu
rodbini u Chicago na turistiku vizu. Kaem o emu piem,
obeavam da neu spomenuti prezime, a Milan otvara duu:
odlazim jer sam dobio poziv za vojsku, a mene to njihovo ratovanje
uopte ne interesuje, razume!? Momaka Milanovih godina bilo
je oko nas jo nekoliko. Sluaju nas razgovor. Milan nastavlja: i
stariji brat, inenjer elektrotehnike, je dobio poziv, njega su zvali
kao rezervista, ali mi ne idemo! Hou da ivim bre! Moj drug iz
ulice je bio u Slavoniji i zna gde je sad? Eno ga na VMA lei, ostat
100
e teki invalid. Pa ti koji nas alju u rat, to su ludaci, bre! Grupica

komunista u vladi i Generaltabu jer, da ti kaem, osim njih u Srbiji
komunista vise uopte nema! . . .Malo kasnije sluajno otkrivam u
koju se zemlju odavde najvie iseljava u zadnje vrijeme. U Junu
Afriku. U ulici Generala Save Grujia 2. je agencija s bezlinim
naslovom Agencija za posredovanje u prometu robe i usluga koju
je nedavno osnovao gospodin Dragoljub Nikoli. Kae mi da se
na oglas njegove agencije prijavilo 2-3,000 ljudi: bio sam prisiljen
prekinuti primanje prijava i ograniiti broj kandidata na 500 koji
su trenutno u postupku. A poelo je tek pred dva mjeseca, kae.
Plaa se samo provizija, a put je besplatan za kandidate koji prou.
Svima je osiguran posao. Prednost imaju deficitarna zanimanja:
varioci, monteri, aviomehaniari, medicinske sestre ali ni drugi
nisu bez ansi, jedino, ne zna, kae, sto e sa studentima filozofije,
te pravnicima i ekonomistima. Ide se preko ambasade JAR u Beu.
Prednost imaju i brojne obitelji s malodobnom djecom. G. Nikoli
mi ree da su veina njegovih klijenata ljudi ispod 40 godina starosti
iz velikih gradova...20
Dakle, dok su etnonacionalisti govorili o povratku iz dijaspore u
osloboene domovine, u sjeni tog diskursa se dogaao novi egzodus i
nastajale nove dijaspore. Po nekim podacima, iz Hrvatske se usprkos
kongresima dijaspore i ohrabrivanju potencijalnih povratnika -- od
1990 do 2002 iselilo oko 80,000 (a po nekim medijskim izjavama
koje ubrajaju i iseljene Srbe, oko 400,000) ljudi, veinom mlaih
od etrdeset godina.21 Kao politiki protuudar na dramu novog
egzodusa a sukladno dravotvornom Mitu o Dijaspori, hrvatska je
vlada pokrenula akciju priljeva mozgova. 2007. je objavila da se
iz inozemstva na poziv hrvatske vlade samo u tih nekoliko godina
u domovinu vratilo 34 znanstvenika (i jo 10 u procesu povratka)
koji su vani stekli znanje nedostupno kod kue i sad e ga prenositi
mladim Hrvatima, a HDZ-ov ministar znanosti se za medijsku
prezentaciju slikao s njima ispred Hrvatske akademije znanosti
20 Vjekoslav Perica, Tko naputa YU-titanic? Neobjavljeni lanak. 21. VIII
1991.
21 Slobodna Dalmacija, 8. I. 2003.
101
Vjekoslav Perica
i umjetnosti.22 Ali, kako je vie puta ponovio Ivan iki, hrvatski

znanstvenik meunarodne reputacije, najpoznatiji meu hrvatskim
znanstvenicima u inozemstvu se nisu vratili osim nekolicine koji su
uli u posebne aranmane s HDZ-om i od reima dobili naroite
osobne privilegije. Osim toga, na tisue mladih visokoobrazovanih
Hrvata je u isto vrijeme otilo u inozemstvo na postdiplomske
studije i nastavlja i dalje odlaziti bez namjere povratka. Nema dvojbe
da nova Hrvatska nije raj koji su etnokonfesionalni nacionalisti
obeavali i pozivali da se za to pogine, nego globalna polukolonija
koja gubi resurse pa i dragocjeni ljudski kapital uglavnom stvoren
u socijalizmu i jugoslavenskoj dravi. Ako je u Hrvatskoj tako, za
pretpostaviti je da se iz Bosne i Hercegovine te Srbije iselilo jo vie
ljudi (po jednoj anketi, samo je BiH napustilo 42,000 mladih ljudi i
to u samo 2 godine od 1996-1998).23
Prvi je val ovih postujgoslavenskih iseljenika, dakle jedan
dijaspora pod navodnim znacima jer se ne moe konceptualno
posve uklopiti u pojam dijaspore (s obzirom da nije koherentna i
nema ni stvarnu ni simbolino-mitsku matinu dravu), krenuo
jo za rata a drugi odmah poslije rata. Zatim dolaze trei i etvrti
iseljavanje zapravo ne jenjava i danas je san svakog mladica i
djevojke iz zemalja bive Jugoslavije otii u inozemstvo zauvijek.
Iako milijunska, ova je nova dijaspora kulturoloka i ideoloka
enigma koju tek treba razbistriti. Mogli bi ju opisivati, klasificirati i
kategorizirati na mnogo naina. Recimo, izbjeglika i prognanika
(ukljuujui i ratno-dezertersku), intelektualno-akademska,
umjetnika, sportska (profesionalni atlete iz bive Jugoslavije jedan
su od trino najvrjednijih dijelova ljudskog kapitala bive drave
koji su 1990-tih preplavili globalne sportske arene) i dakako ona
vjena, ekonomska, koja je ila trbuhom za kruhom ne vjerujui i
obeanja novih vlastodraca da e se u novim dravama dogoditi
ekonomska renesansa.
22 Znanstveni gastarbajteri: Zato smo se vratili, Globus, 11. V. 2007. str. 52-57.
23 Navedeno u Vjekoslav Perica, Balkanski idoli. Religija i nacionalizam u
jugoslovenskim dravama. Prevele s engleskog Slobodanka Glii and Slavica
Mileti. Beograd: Biblioteka XX vek, 2006, sv.2. str. 152.
102
Osim kad se radi o ratnim prognanicima i izbjeglicama, identitet

ove dijaspore ili bolje kazati ovih dijaspora, je neatikuliran. To
nije striktno etnika odnosno etnokonfesionalna grupa a danas je
nemogue izvriti bilo kakvu klasifikaciju osim u etnokonfesionalnoj
terminologiji. S obzirom da se tu u velikom broju radi o urbanom,
obrazovanom i popularnom ljudskom kapitalu socijalizma, ova e
dijaspora biti najprepoznatljivija u virtualnom svijetu. Zato ovu
dijasporu ponekad nazivaju: internetska, blogerska ili rockerska,
nostalgino-novovalna dijaspora, tranzicijska, postjugoslavenska
ili postsocijalistika. Jedna od njenih specifinosti i moda
najzanimljivijih razlika u odnosu na ranije dijaspore je relativno
velika zastupljenost intelektualno-akademskih struktura.
Upadljiv je visokoobrazovani profil i prodor ovog ljudskog
kapitala jugoslavenskog socijalizma u zapadne akademske
krugove. Godine 2003. pojavilo se specijalno izdanje beogradskog
knjievnog asopisa Re pod naslovom Nova generacija:
postjugoslavenska akademska dijaspora s 12 eseja autora s ex-yu
prostora na teme jugoslavenskog raspada i (post)socijalizma.24 Ta
nova generacija: postjugoslavenska akademska dijaspora, nije
bila tako pretenciozna kao etnike dijaspore koje ni manje ni vise
nego stvaraju nacije. Nije to bio ni pokret ni organizacija nego tek
jedna donekle relevantna perspektiva i iskustvo. U predgovoru
ovako pie urednik Dejan Jovi:
Raspad socijalistike Jugoslavije, kao i ratovi koji su se dogodili
u devedesetima, mnoge su njene stanovnike pomaknuli iz njihovih
domova na neku drugu, privremenu ili trajnu adresu. Razlozi,
24 Nova generacija: postjugoslavenska akademska dijaspora, Re, no. 70/16, jun
2003, str. 25-323, gostujui urednik Dejan Jovi. Autori eseja su: Maja Brkljai
(Central European University, Budimpeta); Neboja Bjelakovi (Defence
Ministry, Kanada), Dejan oki (Birkbeck College, Lonodon); Dejan Jovi
(Stirling University, Glasgow); Sinia Maleevi (National University of Ireland,
Galway); Denisa Kostanovi (London School of Economics and Political Science);
Vjekoslav Perica (University of Utah, USA); Albert Pretreshi (School of Slavonic
and East Europan Studies, London); Gordana Uzelac (London Metropolitan
University); Neboja Vlaisavljevi (London School of Economics and Political
Science); Veljko Vujai (Oberlin College, Ohio, USA).
103
Vjekoslav Perica
okolnosti i modeli tih migracija bili su vrlo razliiti. Neki su otili

pred izravnom fizikom prijetnjom ili ak direktnim nasiljem.
Drugi jer vie nisu htjeli ili mogli izdrati svakodnevne napetosti
koje su se velikom brzinom proirile s vrha drutvene i politike
piramide prema njenom dnu. Trei, iako moda nisu bili izravno
ugroeni fizikim ili drugim nasiljem, jednostavno vie nisu vidjeli
profesionalnu ili osobnu perspektivu u okolnostima u kojima je
raspad drave poremetio mnoge privatne i drutvene odnose od
emocionalnih i prijateljskih, do radno-profesionalnih i susjedskih.
etvrti su iskoristili priliku da u okolnostima rata poboljaju svoj
socijalni status, pa da se iz sela presele u gradove, ili iz zemlje u
inozemstvo. . . Za mnoge od nas . . .studiranje je u ratnim godinama
ponudilo neki novi identitet i smisao. Novi izazov i/ili utjehu.
Duboko pesimistini, nemoni da zaustave nasilje i kaos, mnogi su
potraili neki drugi identitet. Akademski je svijet ponudio sklonite,
a esto i utjehu i nadu. Na drugoj strani, ta je nova generacija mladih
Jugoslavena i post-Jugoslavena u naelu odbijala da se potpuno
utopi u zemlje u koje su doli, dijelom i zbog toga sto su odbili takvo
utapanje u novo u zemljama iz kojih su otili. Gotovu u pravilu
(bar kad se radi o onima koji su studirali drutvene i humanistike
znanosti) njihov je interes ostao vezan za Jugoslaviju, njenu povijest,
kulturu, politiku, ekonomiju, identitet, njene ljude i prostore...25
U kontekstu diskursa o identitetima dijaspora, treba istaknuti
da identitet (opet) modeliraju sjeanja, uspomene, traume, simboli,
mitovi o zlatnom dobu i drugi mitovi, itd. Tako se ova konkretna
postjugoslavenska dijaspora, ne samo akademska nego svi kojima je
zajedniko iskustvo sloma drave u kojoj su roeni i traenja novog
poetka u egzilu, se vezuje uz simbole i medije poput Interneta
uz pomo kojeg plove preko svih granica i barijera, u prolost
i budunost , s jednog kraja svijeta na drugi i komuniciraju s
pripadnicima svoje zajednice bila ona generacijska ili neka druga.
Ovu dijasporu povezuju i uspomene na supkulture fenomene
poput novovalne revolucije u rock glazbi u zadnjoj predratnoj
25 Dejan Jovi, Nova generacija: postjugoslavenska akademska dijaspora, Re,
no. 70/16, jun 2003, str. 25-26.
104
dekadi bive SFRJ. Zato su njeni simboli, na primjer, rock bandovi

iz kasnih 1970-tih i 1980-tih, poput Azre, Idola, EKV-a i
Zabranjenog puenja, zatim ondanja, ak i za najliberalnije
demokratske standarde preslobodna omladinska tampa, tadanji
film, sport, montipajtonovski projekt na balkanski nain Top lista
nadrealista i tako dalje. Bilo bi pogreno ovu dijasporu, za razliku
od onih tradicionalnih, pokuavati odreivati dravno-politiki,
ideoloki a jo gore etniki. Ova dijaspora nije politiki angairana.
Ona nije etnokonfesionalna iako valjda ima i vjernika a tu svatko
ima i neki etniki identitet. Naime, zna se tko je to ali, kao u
zlatno doba SFRJ, taj identitet nije ni toliko bitan ni presudan kao
kod etnonacionalista danas, vaniji su recimo regionalni i lokalni
identiteti, generacijska bliskost ili ukusi spram kulturnih trendova.
Dakle, ova e se dijaspora povezivati generacijski, zatim kulturom
nostalginog sjecanja i kanalima novog virtualnog svijeta. Iz njenih
redova, domaih etniki nesvrstanih snaga te svih onih koji su
odbili mrziti, dolaze kulturna strujanja poput Jugonostalgije,
brojnih web sajtova i elektronskih priaonica po kojima izgleda kao
da se ex-Jugoslavija nikad nije raspala, zatim, blogerskog pokreta, te
rijetkih ali zanimljivih publikacija poput Leksikona YU mitologije
ili ranije spomenute edicije Nova generacija: postjugoslavenska
akademska dijaspora, itd.
Kroz 1990-te, dok je tranzicijska privatizacija svedena na pljaku
unitavala ono to su pola vijeka onih 20 milijuna ljudi stvarali u
socijalizmu, dogodio se i egzodus ljudskog kapitala koji se u tom
sistemu i zahvaljujui njemu rodio. Kulturna i intelektualna elita
bive drave koja je kroz ovu deceniju ivjela u inozemstvu ili tamo
ostala, tako postaje njenim ivim spomenikom. Ona je bila dio jedne
dijaspore koju etnokonfesionalni nacionalisti nikad ne spominju
ili ako to cine onda je to s namjerom da se nekog diskreditira kao
izdajnika koji je odbio braniti domovinu. Od mnogih poznatih
imena kulturne scene bive SFRJ, tada ive i rade u egzilu glumci Rade
erbedija, Mira Furlan i Zijah Sokolovi, rocker Goran Bregovi i
lanovi mnogih drugih bandova iz 1980-tih. U SAD-u tada boravi
filmski reiser svjetske slave Emir Kusturica, koji se razlikuje od
105
Vjekoslav Perica
veine pripadnika ove dijaspore oni su ostali rezervirani spram

novokomponovanih etnokonfesionalnih identitetima -- svojim
ritualnim obraenjem s iezlog ex-YU identiteta na jedan od
novih, u njegovom sluaju -- srpskopravoslavni. Vani su devedesetih
godina XX. vijeka i poznati pisci Predrag Matvejevi, Mile Stoji,
Slobodan najder, arhitekt Bogdan Bogdanovi, odlaze i brojni
znanstvenici ili oni koji e to postati, i mnogi drugi. Mnogi od njih su
postali de fakto emigranti koji se ili nikako ili tek povremeno vraaju
na prostore gdje su stekli inspiraciju, znanje i afirmaciju. Otila je,
ak do Japana, i nostalgina sarajevska kantautorica Jadranaka
Stojakovi. Stih njene pjesme Sve smo mogli mi (da je dui bio
dan), kao da govori o jednoj generaciji koja, u procesu stvaranja
potencijalno prve uspjene moderne drave na ovom dijelu Balkana,
nije doekala svoj dan jer je u balkanskoj krmi netko ugasio svijetlo
i nastala je (opet) ona metaforina duga mrana no.
Posebna je pria egzodus 1990-tih najboljih talenata iz svjetski
prestine kole sporta koja je nastala u socijalistikoj Jugoslaviji
izmeu 1950-tih i 1980-tih. Sport je, kao to je istaknuo povjesniar
Eric Hobsbawm, jedan od kljunih karakteristika modernizacije,
moderniteta i sekularnog nacionalizma kroz koji su se nacije
prikazivale svijetu u utakmici drava na meunarodnoj pozornici.26
Povijest sporta u bivoj dravi simbolino svjedoi ne samo o
uspjenom projektu jednog konkretnog sportskog stila i sustava
sportske organizacije nego, s obzirom da se dravne reprezentacije
i njihovi meunarodni rezultati gledaju kao simboli nacije -- i o
jednom dravno-nacionalnom modernizacijskom projektu koji je
bio uspjean i priznat prema svjetskim standardima.27 Propau
26 Izmeu dva rata, internacionalni je sport postao, kako je brzo uoio George
Orwell, izraz natjecanja medu nacijama i nacionalnim dravama; sportai atlete su
reprezentirali svoje nacije, odnosno nacionalne drave, a njihove igre i nacionalni
timovi bili su primarni izraz tih imaginarnih zajednica (imagined communities).
Eric Hobsbawm, Nations and Nationalism since 1780: Programme, Myth, Reality.
Cambridge, UK: Cambridge University Press, 1990, str. 143.
27 Vidi Vjekoslav Perica, United They Stood, Divided They Fell: Nationalism
and the Yugoslav School of Basketball, 1968-2000. Nationalities Papers, vol. 29,
No. 2, 2001, str. 267-291, i Genetika ili revolucija? O fenomenu junoslavenske
106
SFRJ, svi ponajbolji atlete i treneri ponikli u toj koli, pa ak i

juniorski talenti, otili su u slubu inozemnih poslodavaca. Svaki
mladi sportski talent iz ex-yu zemalja danas eli to prije potpisati
za inozemni klub i napustiti etnike tvorevine za koje se ratovalo
1990-tih. Mnogi su otili u profesionalne vode i sportsku pealbu
prije navrene osamnaeste godine (u socijalizmu to nije bilo
dozvoljeno prije navrene dvadeset sedme, u emu je i jedna od
tajni sportskog uda bive drave). Neki se vraaju igrati za
reprezentacije novih drava a neki to izbjegavaju, dok su neki izabrali
nastupati za reprezentacije stranih zemalja gdje su im roditelji kao
izbjeglice iz ex-yu zemalja primljeni (npr. svjetska nogometna
klasa bosanskog porijekla veanin, Zlatan Ibrahimovi).
Neki su postali dravljani stranih zemalja uz tek povrne veze
s rodnim krajem (npr. tenisaica Monika Sele, koarka Toni
Kuko). Dodue, neke od superzvijezda su se vratili poslije rata
1991. -1995., ali tek poslije sportskog umirovljenja u velikom
svijetu. Vjerojatno najpoznatiji meu takvima su koarkai Dino
Raa i Vlade Divac. Raa je pristupio HDZ-u i postao poznat po
druenju s desniarskim pjevaem Thompsonom i neuspjenom
menadmentu nekad vrhunske splitske koarke koja je pala na niske
grane. Vlade Divac je dodue, bio neto uspjeniji i u sportskom
menadmentu i pokuajima poslovnih ulaganja u rodnoj Srbiji, ali
se zatim nepotrebno uhvatio politike (u kojoj bi lako mogao proi
kao i Raa u njegovim aktivnostima u Hrvatskoj).
Uz sport, simbol 1980-tih bio je rock n roll. Nedavno je Nenad
Rizvanovi posebno istaknuo kao simbol epohe beogradski rock
band Ekaterina Velika ili EKV. Taj se kultni band iz 1980-tih kroz
traginu dekadu 1990-tih toliko identificirao s vremenom da se
pretvorio u neku vrstu herojsko-muenikog kulta jer je ak pet
njegovih lanova onih traginih 1990-tih izgubilo ivot pod nekim
nevjerojatnim okolnostima uglavnom zbog zloupotrebe droga, u
egzilu ili u nekim tragedijama. O EKV fenomenu pie Rizvanovi:
EKV je jo uvijek ifra nekog tajnog neimenovanog urbanog
kole koarke, Re, specijalno izdanje: Nova generacija: Postjugoslavenska
akademska dijaspora, No. 70/16, June 2003, str. 172-193.
107
Vjekoslav Perica
jedinstva koje lebdi iznad drava, nacija i politika. Oni sami taj teret
nisu izdrali, ali njihova muzika i nadalje jednako bljeti i oduzima
dah...28
Medu rockerskim emigrantima posebnu ulogu ima Branimir
Johnny tuli, voa legendarne zagrebake Azre. On, kakav je
bio i prije, ostaje buntovnik, sad emigrant buntovnik s razlogom.
Dodue, pravi razlog njegovog totalnog izbjegavanja kontakta
s Balkanom koji je opjevao ostaje enigma iako je znakovito da
se u rodnom kraju ve 20 godina nikad nije pojavio. Odlaskom
u dobrovoljni egzil u Nizozemsku na poetku rata i upornim
odbijanjem ne samo povratka nego i kratkog posjeta u svrhu nekog
spektakularnog reunion ili tribute koncerta (kakve je prireivao
poznati raundija i biznismen Goran Bregovi), on je poslao
jasnu i jaku poruku kao to su ih davale i njegove pjesme. Jedan
od slogana ne samo ove dijaspore nego i cijele generacije postat
e reenica Johnny vrati se! koja se kao grafit nalazi na mnogim
zidovima diljem bive YU. Igrom sluaja, naao sam se na istom
mjestu sa tuliem pred njegov i moj odlazak u egzil. Iz tog susreta
nastao je moj zadnji objavljeni lanak na danas mrtvom jeziku
srpskohrvatskom ili hrvatskosrpskom. U posljednjem prilogu koji
sam objavio u Nedjeljnoj Dalmaciji prije rata 1991 a bio je to
intervju s tulicem na kog sam sluajno naletio u Beogradu kod
Patrijarije u tadanjoj ulici Sedmog Jula a dananjoj Kralja Petra
Johnny ovako pojanjava notornu identitetsku tematiku:
... Rekao sam [u intervjuu NIN-u] da sam prvi Balkanac. Bolje
biti prvi Balkanac nego zadnji Jugoslaven. U stvari ja sam Turin,
slubeno Makedonac, roen u Skoplju, ali po karakteru sam Turin,
tako da smo svi isti ja mogu samo da budem Balkanac. To se
odmah vidi na faci.29
A u Leksikonu YU Mitologije, ovako je opisan jedan susret nekog
generacijskog emigranta sa tuliem negdje u pustopoljinama
postjugoslavenske dijaspore:
28 Nenad Rizvanovi, Ekaterina najvea, Novi list, 15. XI. 2008, str. 17.
29 Branimir Stulic Johnny, Balkanac: Mene vole i jedni i drugi, Nedjeljna
Dalmacija, 22. rujna 1991, str. 27.
108
Otiao je i Doni, izgleda da u Jugi stvarno ne vredi ostajati. . .

Egzilantska sudbina stigla je i mene; bolje nego vojni poziv. Sedim
u vozu Arnem-Utreht jer sam pozvan na urku gde e me domaini
predstaviti Njegovom Velianstvu tuliem. Konkretan povod:
trebalo bi da radim ilustracije za njegov prevod Homerove Odiseje.
Na urci je sve zadimljeno, pala je kia u ugasila rotilj u dvoritu.
Neka riba beskrajno polemie o Brajanu Feriju. Prekidam je izmeu
dve reenice da bih postavio najnebuloznije mogue pitanje:
- Brano, kad e opet svirati?.30
Fenomen dijaspore kojoj su ikone rocker tuli i EKV, iako
nije politiki faktor, vrijedi uzeti u obzir kod analiza povijesnih
promjena u promatranom periodu. Ta je dijaspora postala
dio jedne izgubljene generacije iz jedne izgubljene i ve dobrano
zaboravljene zemlje. Ali ta generacija je ini se, stvorila i neku
kulturu i identitet, nekakav koloplet sjeanja i mitova, ma kako
neartikulirani bili. Moda ak moe igrati i ulogu nekakve alternative
u lokalnom kontekstu. Naime, bilo kakva alternativa je dobrodola
mranoj zbilji postsocijalistikog balkanskog getoa izoliranog iz EU
civilizacije. U tom getou, mladi koji nisu uspjeli pobjei van ili
se ugurati u juniorske sastave novih korumpiranih elita, ako se ne
drogiraju jer im je skupo, ili ne pridrue regionalnom kriminalnom
miljeu, onda se pojavljuju na rasistikim skupovima i mrziteljskim
blogovima te u ruljama na nogometnim stadionima podsjeajui
na drutvene strukture iz kojih se 1920-tih regrutiralo lanstvo
faistikih pokreta. Neki neizljeivi nostalgiari i dalje vapiju
Johnny, vrati se! Dakako, Johnny se nee vratiti niti e se vratiti
epoha koju on simbolizira. Jer Johnny je metafora jedne imaginarne
zemlje koja ivi tek u nekim osobnim sjeanjima i jedne imaginarne
bolje prolosti koja je postala vana u odsustvu sretnije sadanjosti
i vizije bolje budunosti. Dodue, bilo bi neprecizno proglasiti ovu
nevidljivu dijasporu apatridskom je svaka dijaspora ima nekakvu
domovinu bilo materijalnu bilo imaginarnu, odnosno zamiljenu.
I ta zamiljena zajednica nevidljive postujgoslavenske dijaspore
30 Iris Adri, Vladimir Arsenijevi, Dorde Mati, ur. Leksikon YU Mitologije.
Beograd: Rende; Zagreb: Postscriptum, 2004, str. 094.
109
Vjekoslav Perica
jest nekakva, Jugoslavija, ali to nije nikakva historijska Jugoslavija,

ni ona iz, recimo, 1953 ili 1968, pa ak ni ona iz 1980-tih. Naime
te 1980-te bile su samo nagovjetaj neeg sto se moglo ostvariti
da sve nije krenulo po zlu, ili u perspektivi etnikih nacionalista
- po dobru. Naime, domovina ili matina drava te nevidljive
postjugoslavenske dijaspore je jedna zamiljena zajednica koja
se nikad nije ostvarila (Sve smo mogli mi, da je dui bio dan).
To je jedna hipotetska Jugoslavija koja je na temeljima socijalizma
od kog je sve ono to je bilo dobro trebalo sauvati a ne ruiti, u
procesu demokratske tranzicije mogla proi barem poput Slovenije,
Poljske, ili eke. Dakle, koja je mogla nastati od 1989. do danas da
u Srbiji a potom i u Hrvatskoj i drugdje u regiji, etnokonfesionalni
nacionalisti nisu doli na vlast.
Nekoliko zakljuaka
Dva tipa nacija s odgovarajuim dijasporama opisana u ovom
lanku odraavaju ne nekakve fiksne identitete ili definitivnu
prevagu tradicije nad inovacijom na balkanskim prostorima
nego relevantne politike procese i promjene koje su se dogodine
na tlu bive Jugoslavije od Drugog svjetskog rata do danas. Model
etnike ili etnokonfesionalne nacije s etnodijasporama nastao je iz
projekata suprotnog ideolokog predznaka od modela pluralistikog
modernizirajueg drutva, to jest one multietnike socijalistike
federacije i njenog ljudskog kapitala koji se po njenom slomu rasuo
po svijetu. Dakle, ako je postojao neki kontinuitet, radilo se o
ideolokom konfliktu izmeu dva modela nacionalizma. Na koncu
je, bez obzira to su nove balkanske nacije formalno priznate kao
demokracije a biva Jugoslavija to nije bila, prevladala ideoloka opcija
istonog, konzervativnog, etnokonfesionalnog nacionalizma nad
zapadnim, progresivnim i sekularnim varijantama nacionalnog
razvoja shvaenog prije svega kao modernizacija (nation building).31
31 Vidi Liah Greenfeld. Nationalism in Western and Eastern Europe Compared,
in Stephen E. Hanson and Willfried Spohn, eds. Can Europe Work? Germany &
the Reconstruction of Postcommunist Societies. Seattle & London: University of
110
Poslije sloma jugoslavenstva i socijalizma, jedan dio bogatog ljudskog

kapitala koji je taj sistem iznjedrio, pretvorio se u jednu, moglo bi
se kazati, asimetrinu dijasporu (bez drave-matice i artikulirane
nacionalnosti) ili definitivno atipinu dijasporu koja nije sukladna
nacionalistikim i etnokonfesionalnom poimanju dijaspore. Ipak to
nije dijaspora u konceptualnom smislu nego kulturni trend. To je
samo spomenik jednoj prolosti koja se usprkos ilavoj nostalgiji
sustavno od novih drava gura u zaborav i pitanje je vremena kad
e u njega trajno potonuti. Stoga se treba baviti onim emu pripada
budunost u ovom dijelu Evrope a to su nove etnokonfesionalne
nacije nastale raspadom SFRJ i ratovima 1990-tih. S obzirom da su
se te nove nacije formirale s novom mitskom strukturom u kojoj je
Mit o Dijaspori jedan od konstitutivnih mitova, potrebno je pokuati
bolje razumjeti i konceptualizirati taj fenomen.
Prije svega treba poi od standardne distinkcije izmeu etnikog
(etnhic) i graanskog (civic) nacionalizma.32 Kod prvog je kljuni
koncept etnos, narod, a kod drugih graanstvo i dravljanstvo.
Dakle, prvi je prije svega kulturni fenomen a drugi politiki (tako
da se etnike nacije nazivaju nacijama i kad nemaju dravnosti dok
graanski tip nacije postoji samo kao nacionalna drava). Etnike
nacije su one zajednice u kojima je kolektiv iznad pojedinca,
veinski narod je nositelj suvereniteta a ta je grupa vezana mitovima
o zajednikom podrijetlu i dugoj tradiciji opstanka, jezikom,
obiajima, a u mnogim sluajevima i zajednikom religijom te
jedinstvenom nacionalnom vjerskom institucijom kojoj roenjem
svi lanovi nacije pripadaju. Kod etnikih nacija, mitovi o podrijetlu,
opstanku, kolektivnoj patnji i borbi te posebnosti u odnosu na
druge narode i slino, su i osnovni izvor legitimiteta vlasti u takvim
nacionalnim dravama.33 Graanske su nacije skupine pojedinaca u
Washington Press, 1995.
32 Vidi, Anthony D. Smith. National Identity. Reno: University of Nevada Press,
1993; Walker Connor, Ethnonationalism: The Quest for Understanding. Princeton,
NJ: Princeton University Press, 1994; Umut zkirimli. Contemporary debates on
nationalism : a critical engagement. New York: Palgrave Macmillan, 2005.
33 Vidi, Pl Kolst, ur., Myths and Boundaries in Southeastern Europe. London.:
C. Hurst & Co, 2005; Hosking i Schpflin, Myths and Nationhood.
111
Vjekoslav Perica
kojima svaki graanin ima odreena prava i dunosti a glavni izvor

legitimiteta vlasti su upravo ta prava i ostale temeljne demokratske
institucije te odrivi moderni ekonomski razvoj.
Pojam dijaspore, napose dijaspora kao mit nacionalnosti,
igra vanu ulogu za etniki i etnokofesionalni nacionalizam a
irelevantan je za graanski tip nacionalizma. Takoer su dijaspore
kljune za etniki homogene nacije a manje bitne ili posve nebitne
za multietnika pluralistika drutva organizirana kao graanske
demokracije. Dijaspore su naglaene u nacionalizmima poznatih
etnikih i etnokofesionalnih kulturno homogenih nacija poput recimo,
Izraela, Irske, Turske, Italije, Grke, Poljske, i slinih te dakako, novih
junoslavenskih balkanskih nacija kojima se ovaj rad bavi. Ali i u
multietnikim pluralistikim drutvima, kad nacionalistiki pokreti
veinskog naroda uzmu zamah, esto naglaavaju ulogu dijaspore.
Tako je primjerice, dijaspora postala bitna u nacionalistikom
pokretu Hindusa na indijskom potkontinentu, napose od 1950-tih
kad je osnovana svjetska Hindu organizacija Visha Hindu Parishad
(VHP). Nacije utemeljene na graanskom tipu nacionalizma, napose
pluralistika demokratska drutva poput SAD, Britanije, Kanade,
Australije i slinih, nemaju vlastite dijaspore u onom smislu kako ih
poimaju etnike i etnokofesionalne nacije. Eventualno, ove drave
daju graanima mogunost da po takozvanom multikulturalnom
modelu kod osobne identifikacije istaknu zemlje podrijetla.
Socijalistika je federativna Jugoslavija stvorila jednu kombinaciju
etnikog i graanskog nacionalizma. U njoj je bazini bio etniki
identitet u etnikim federalnim dravama-republikama te nije
postojala jugoslavenska nacionalnost nego je umjesto nje razvijen
pojam radnog ovjeka i graanina u samoupravnom drutvu.
Restrukturirajui se u suprotnosti spram SFRJ i jedna druge,
drave- nasljednice su se konstituirale kao naglaeno etnike nacije
kog kojih je bitno odbacivanje svakog jugoslavenstva i naglaavanje
uzajamnih razlika. Osim toga, novi etniki nacionalizam na
Balkanu se razvijao i u doba globalnog uspona jo jednog, njemu
srodnog rigidnog nacionalizma kojeg ponekad nazivaju religijskim
nacionalizmom. Taj se obino javlja u kombinaciji s etnikim
112
nacionalizmom kao etnoreligijski ili etnokonfesionalni

nacionalizam. 34 Kod ovih tipova nacionalizama su mistine i
mitoloke dimenzije jo jae naglaene. Pod pojmom mitologije
nacionalizma, podrazumijevam ono to je nacionalizmu inherentno
a to je izmeu ostalog, po znamenitim rijeima filozofa Ernesta
Renana, povijest s grekom, odnosno, biti nacijom pretpostavlja
pogreno interpretirati povijest.35 Ove mitske verzije povijesti
koje mogu manje ili vie odstupati od injenica i onog to se doista
u povijesti dogodilo, imaju konkretnu funkciju u sadanjosti. Kod
mitova nacionalnosti koji su inkorporirani u nacionalne identitete
i nacionalistike ideologije, ta je funkcija legitimiranje odreene
strukture vlasti, tj. vladajuih elita, onom interpretacijom prolosti
koja njima odgovara tako da bi bili prihvaeni kao legitimna vlast.
Drugim rijeima, radi se o politikim mitovima, odnosno upotrebi
prolosti u procesu legitimiranja vlasti.36
U etnoreligijskom (ili kako smo ga ovdje nazivali
etnokonfesionalnom) nacionalizmu, Mit o dijaspori je napose
relevantan. Postaje jo vaniji u sluajevima poput ovog kojim
se ovaj lanak bavi, dakle, kad su vjerske institucije instrumenti
razlikovanja izmeu etnosa i uz to jo i lokomotive nacionalistikih
pokreta koji trae etnokonfesionalno homogene drave. Ali u takvim
sluajevima vjerske organizacije i religije istovremeno djeluju i
34 Vidi izmeu ostalog, Peter van der Veer. Religious Nationalism: Hindus and
Muslims in India. Berkeley: University of California Press, 1994; Dino Abazovi,
Za Naciju i Boga. Socioloko odreenje religijskog nacionalizma. Sarajevo: CIPS
Univerziteta u Sarajevu, 2006; Mitja Velikonja, Religious Separation and Political
Intolerance in Bosnia-Herzegovina. Translated from Slovenian by Rangichi Nginja.
Eastern European Studies N. 20. College Station, Texas Tx.: A&M University
Press, 2003; Ivan Cvitkovi. Konfesija u ratu. Sarajevo ; Zagreb : Svjetlo rijei,
2004; Perica, Balkanski idoli.
35 Ernest Renan, What is a Nation? u Geoff Eley and Ronald Grigor Suny, ur.
Becoming National: A Reader. New York: Oxford University Press, 1996, str. . 4155.
36 O pojmu i teorijama politikog legitimiteta, napose problemu legitimiranja
vlasti u jugoslavenskim dravama, vidi Sabrina P. Ramet. The three Yugoslavias :
state-building and legitimation, 1918-2005. Washington, D.C. : Woodrow Wilson
Center Press ; Bloomington, IN : Indiana University Press, 2006.
113
Vjekoslav Perica
kao transnacionalne snage povezujui lanove svojih zajednica

u matinoj dravi i dijaspori.37 Dakako, Mit o Dijaspori, kao i svi
mitovi nacije te politiki mitovi, efikasan je homogenizirajui,
kohezivni mehanizam. Meutim, kao i slini drutveno kohezivni
instrumenti, moe u odreenim situacijama imati i destruktivne, na
primjer, iredentistike, separatistike ili imperijalistike implikacije
te biti faktorom interetnikog i konfesionalnog konflikta te represije
nad manjinskim grupama. Kod ekstremnih sluajeva etnoreligijskog nacionalizma i etnikih homogenizacija gdje se vlast
legitimira militantnim nacionalizmom koji stalno brani svoju
grupu od onih drugih, dolazi do, kako je to opisao holandski
antropolog Peter van der Veer na primjeru sukoba Hindusa i
Muslimana u Indiji, permanentnog opsadnog stanja koji dri
pogoena drutva taocima konflikta jer ako tenzije popuste, slabi
legitimitet takve vlasti.38
Mit o Dijaspori smatram varijantom arhetipskog mita o
sakralnom centru i vjenom povratku.
Genealogija obaju mitova see u davnu hebrejsku tradiciju.
Judaizam ga je osuvremenio za potrebe modernog izraelskog
nacionalizma tako da je dananja drava Izrael nastala tamo gdje jest
a ne drugdje, djelomice zahvaljujui konkretnoj hebrejskoj dijaspori
ali jo vie politikom mitu koji ju je iskoristio. Kod Nietzschea, u
Tako je govorio Zarathustra spominje se arhetipski mit kozmosa
pod nazivom Mit o vjenom povratku (eternal return). Tako
ga naziva i filozof religija Mircea Eliade, koji ga nalazi u mnogim
religijama. Eliade je istaknuo kao kljuni element pojam sakralnog
centra koji odrava zajednicu na okupu a javlja se u obliku
sakralnih spomenika, hramova, svetita i mitskih pripovijesti.39
Karen Armstorng je ovaj Mit o vjenom povratku istaknula (napose
naglaavajui funkciju sakralnog centra i svetih mjesta) kao jedan
37 O religijama kao transnacionalnim faktorima dodue u drukijoj funkciji
od ove koju spominjemo -- vidi u Timothy A. Byrnes, Transnational Catholicism
in postcommunist Europe. Lanham, MD : Rowman & Littlefield, 2001.
38 Van der Veer. Religious Nationalism, str. 217.
39 Mircea Eliade. The myth of the eternal return. translated from the French by
Willard R. Trask. New York: Pantheon Books, 1954.
114
od paradigmatskih mitova koji se mogu nai u velikim religijama

a temeljna mu je drutvena funkcija bila odrati zajednicu na
okupu i pobjediti strah od nestanka (fear of extinction).40 Pojam
sakralnog centra u modernoj, sekulariziranoj i ideologiziranoj
formi nacionalizma mora biti u nacionalnoj dravi, po mogunosti
u njenom glavnom gradu. Stoga je poznata metafora izgubljenog
Jeruzalema kojem se treba uvijek vraati (slino Rimu u kojeg vode
svi putovi) postala esto upotrebljavanom politikom metaforom.
Zanimljivo je da Mit o Dijaspori ne spominju kao posebni mitski
prototip ili model-mit neke poznate i esto citirane klasifikacije i
tipologije mitova nacionalnosti pa ga treba traiti kao podvrstu
unutar ponuenih kategorija. Geoffrey Hosking and George
Schpflin u poznatoj studiji o Mitovima nacionalnosti iz 1997,
nude nekih dvadesetak kategorija mitova a unutar ovih, Mit o
Dijaspori bi se mogao uklopiti u Mitove zajednikog podrijetla i
etnikog srodstva ili Mitove patnje, muenitva i iskupljenja.41 Pl
Kolst, u studiji iz 2005., historijskih mitova koji su imali utjecaja
na formiranje nacija u jugoistonoj Evropi, daje etiri mitska
arhetipa od kojih bi se Mit o Dijaspori mogao podvesti pod mitove
o specifinosti i izuzetnosti u odnosu na druge grupe (sui generis)
te kolektivna patnja (martyrium).42 Mit sui generis je posebno vaan
jer dijaspore iz jugoslavenskih zemalja nikad nisu imale nekakvu
verziju Jugoslavije vani nego su tamo uglavnom ivjele odvojeno
u etnikim, ako ne neprijateljskim a ono ne meusobno bliskim
zajednicama.
U novijem djelu Sakralni izvori nacionalnog identiteta,
teoretiar nacionalizma Anthony D. Smith, daje nekoliko kategorija
mitova meu kojima bi se Mit o Dijaspori najbolje uklopio u mitove
koje on naziva mitovima rtve i muenitva, Izgubljenog raja,
40 Karen Armstrong. A history of God : the 4000-year quest of Judaism,
Christianity, and Islam. New York: Gramercy Books, 2004.
41 Geoffrey Hosking and George Schpflin, eds., Myths and Nationhood. London:
Hurst, 1997, str. 9 i 33-36.
42 Pl Kolst, ed., Myths and Boundaries in Southeastern Europe. London.: C.
Hurst & Co, 2005.
115
Vjekoslav Perica
Svete zemlje i Izabranog naroda.43 Oito je da se kod Smitha radi

o analizi suvremene ideoloke eksploatacije starih hebrejskih mitova.
Smith naglaava da je suvremeni nacionalizam posudio mnogo toga
iz hebrejske tradicije i da je nacionalizam openito sklon posudbi i
sekulariziranju sakralnih i religijskih koncepata. U tom kontekstu
treba spomenuti i teze iz suvremenih studija komparativnih religija
Johna L. Esposita i njegovih suradnika koji smatraju da je hebrejski
Mit o egzilu i povratku jedna od komponenti velikog arhetipskog
Mita Povijesti koji se pojavio u drevnom Izraelu i utjecao na
shvaanje kozmosa kao neeg sto tee i razvija se od poetka
prema kraju.44 Ako je, istiu ovi autori, Exodus bio utemeljujui mit
Judaizma, onda su Egzil i Dijaspora koja je slijedila nakon njega, bili
formativni mitovi koji su oblikovali Judaizam. Velike traume egzila/
dijaspore i jo vee ushienje povratka, odredile su mitsku matricu
judaistike misli i iskustva od tih pradavnih vremena do danas. Taj
model egzil-povratak integriran je u identitet idova. Prema modelu
Egzil - Dijaspora Povratak, kroz kolektivnu matu generacija
postignuto je u novo doba cionistikog nacionalizma jedinstvo
izmeu matine domovine-drave Izraela i idovske dijaspore u
svijetu.45
Na kraju - jer u sluajevima koje smo ovdje obradili opaamo
da etnonacionalisti otkrivaju prave lanove svojih zajednica
meu lanovima srodnog etnosa u inozemstvu treba spomenuti
neke teorije etninosti. Naime, ti pravi Hrvati, Srbi, itd., koji su
vani, ne samo da bi po logici etnonacionalista trebali imati jaki
emocionalni poriv da se vrate matinoj dravi (koja ih onda moe
uhvatiti na emocije i nametnuti im ideologije, politike, ratove,
i sve to vladajue elite zamisle) nego su vani ivjeli u uzajamno
neprijateljskim etnikim grupama porijeklom iz iste regije
43 Anthony D. Smith, Chosen Peoples. Sacred Sources of national Identity. Oxford
and New York: Oxford University Press, 2003.
44 John L. Esposito, Darell J. Fasching, Todd Lewis. World Religions Today. New
York: Oxford University Press, 2002.
45 Prema Jakob Neusner, The Death and Birth of Judaism. New York: Basic
Books, 1987, str. 116, citirano u Esposito, Fasching i Lewis. World Religions
Today. str. 129.
116
nasuprot onim domaim segmentima populacije koji su toboe

kontaminirani jugoslavenstvom i slinim ideologijama regionalne
interetnike srodnosti i solidarnosti. Meutim, problem je to to ti
koji su vani, definitivno nisu pravi i to su dulje vani sve su sliniji
veinskoj grupi zemlje u kojoj ive nego veinskom narodu u zemlji
porijekla.
Ovdje elim posebno istaknuti rad o interakciji etniciteta i
nacionalizma norvekog antropologa Thomas Hylland Eriksena a
takoer podsjetiti i na teoriju Stuarta Halla o hibridnim identitetima.
Polazei od shvaanja etniciteta kao konstrukcije kolektivnog
identiteta u odnosu na neku drugu, obino srodnu i susjednu
grupu od koje se potrebno razlikovati, Eriksen spominje i etnike
dijaspore. On smatra da sam pojam dijaspore, koji se izvorno
koristio za Jevreje rasejane po Evropi, sugerie da te ljude njihov
primarni identitet vezuje za zemlju predaka ak i ako su itav ivot
proveli negde drugde. Upravo iz ovog razloga pojam dijaspore i
jeste sporan...46 Eriksen takoer naglaava da postoji kontradikcija
izmeu pojma dijaspore i kategorije nacije, jer su konsolidacija
nacije i migracija (koja stvara dijasporu) dva proturjena procesa,
iako, meutim, migracija i dijaspora mogu pridonijeti ojaavanju
nacionalnog identiteta.47 Dijaspora, meutim, ne moe ostati imuna
na utjecaj dominantne kulture u kojoj se nalazi kao etnika manjina
tako da je podlona identitetskim mutacijama koje je Stuart Hall
nazvao hibridnost.48 Tako dolazimo do paradoksa da etniki
nacionalistiki pokreti uzimaju kao prave, i time uzore matinom
etnosu, ove hibridne identitete uvezne iz inozemstva koji su tamo
ve mutirali te su ponekad, ovisno odakle te dijaspore dolaze,
postali sliniji moda ak i onom etnosu od kojeg se treba razlikovati
po cijenu ivota.
46 Thomas Hylland Eriksen, Etnicitet i nacionalizam. S engleskog prevela
Aleksandra Bajazetov-Vuen, Beograd, XX vek, 2004, str. 258.
47 Ibidem, 259.
48 Stuart Hall, Ethnicity: Identity and Difference u Geoff Eley i Ronald Grigor
Suny, Becoming National: a reader. New York: Oxford University Press, 1996, str.
345; Old and new identities, old and new ethnicities, u Anthony D. King, ur.
Culture, Globalization and the World-System, London: Macmillan, 1991, str. 41-68.
117
Kulturni resursi i sukob: Kosovo izmeu istorije i morala
Sran ljuki
KULTURNI RESURSI I SUKOB:

KOSOVO IZMEU ISTORIJE I MORALA
judska drutva su izuzetan primer saradnje, ali i proizvod

saradnje. Na iskustvenom nivou, saradnju je mogue uoiti
u bezbroj situacija: u porodici, u koli, na ulici, u prodavnici, u
preduzeu, na tritu, meu dravama, itd.
Meutim, ta injenica esto prolazi nezapaeno, nekako se
podrazumeva. Ono to veinu ljudi fascinira nije saradnja, ve
upravo ono to joj je suprotno, a to su drutveni sukobi. Sukobi
su ti koji privlae panju drutvenih aktera, kako onih koji u njih
bivaju ukljueni, tako i onih koji ih samo posmatraju, itaju u njima
i sl. Tokom i povodom sukoba podie se adrenalin, razbuktavaju
se strasti; iz do tada naizgled savreno racionalnih i hladnokrvnih
pojedinaca provaljuje estina i bes, neretko i mrnja. Ovo vai za
veinu sukoba, a naroito za ratne sukobe, u kojima su ulozi najvei,
sredstva sile i unitenja najprisutnija, a posledice najtee.
Mi imamo nameru da govorimo o jednom dugotrajnom sukobu,
sukobu na Kosovu i oko Kosova, tanije srpske pokrajine Kosova i
Metohije. Re je o sukobu koji as tinja, as se razbuktava i prelazi u
ratni i to desetinama godina. Naravno, ne mislimo da se posvetimo
svih aspektima ovog sukoba, jer bi to bilo nemogue, ve samo o
jednom, onom koji se tie mesta i uloge (nekih) mitova.
Sociologija se, suprotno prilino uvreenom laikom miljenju
(kojem su, istina, neki sociolozi u izvesnoj meri kumovali), u svojim
istraivanjima ne oslanja iskljuivo na podatke dobijene putem
upitnika. Naprotiv, ona koristi itav niz izvora podataka, koji su
najee komplementarni, a ukljuuju zvaninu statistiku, razne
119
Sran ljuki
dokumente, dubinski intervju, itd. U izvore podataka o drutvu

svakako spadaju i javno date izjave drutvenih aktera, koje mogu biti
posebno znaajne u istraivanju drutvenih sukoba, s obzirom na
injenicu da je, iz razumljivih razloga, mnoge socioloke tehnike tu
teko primeniti. Vai pravilo: to informisaniji i u sukob ukljueniji
akter, to vanija njegova izjava.
Teko bi se osporila tvrdnja da u ovu grupu aktera, kada se radi o
sukobu oko Kosova spada Marti Ahtisari. Bivi predsednik Finske,
ovaj diplomata vie je decenija uestvovao kao posrednik u reavanju
sukoba u savremenom svetu. Svojevremeno ga je britanska vlada
imenovala za posrednika u procesu razoruanja Irske republikanske
armije (IRA); posredovao je i u Indoneziji. Godine 1999. bio je jedan
od posrednika (uz Rusa Viktora ernomirdina) u pregovorima
izmeu NATO i srpskih vlasti o okonanju rata oko Kosova, a
kao specijalni izaslanik Organizacije Ujedinjenih Nacija (OUN)
posredovao je i u pregovorima o konanom statusu Kosova. Ove
godine (2008) dobio je i Nobelovu nagradu za mir.
M. Ahtisari je 15.10.2008. izjavio, u intervjuu nemakom listu
Tagespigel, da (...) Ako jedno drutvo postupa kao to je to srpsko
uinilo, onda ono mora snositi posledice. Reenje za Kosovo zbog
toga deluje, u najboljem sluaju, preventivno (...) Ako jedan diktator
u bilo kojoj zemlji pone da se loe ponaa prema svojim graanima,
slede konsekvence. Tada meunarodna zajednica ima odgovornost
da intervenie. U ovom sluaju, to znai nezavisnost Kosova (...)
Srbi su odbili da istoriju tog konflikta poteno razmotre.1
Ukoliko bi bilo dovoljno samo primit k znanju izjave ovakvih
i slinih svedoka jednog drutvenog sukoba, tada bi sociologija kao
nauka bila sasvim izlina. Na sreu sociologa, to tako nije. Izjave
drutvenih aktera moraju biti podvrgnute sociolokoj analizi, kako
bi se otkrila njihova drutvena pozadina, skrivene strukture koje
laicima izmiu, a kojih, esto, ni sami akteri nisu svesni.
Ve povran pogled na izjavu Martija Ahtisarija govori nam da on
upotrebljava jedan prilino maglovit pojam, pojam meunarodne
1 : www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Srbija/22244/Ahtisari:+Srbi+treba+
da+snose...
120
zajednice. ta je meunarodna zajednica? Svi narodi sveta? Sve

lanice OUN? Meunarodna zajednica o kojoj govori M. Ahtisari
jeste ona koja je intervenisala u smislu stvaranja nezavisnog Kosova.
Optepoznata je stvar da je u sukobu oko Kosova vojno intervenisao
NATO i da je najmonija zemlja u okviru NATO, a to su SAD, bila
i danas jeste najglasniji zagovornik kosovske nezavisnosti. Dakle,
meunarodna zajednica za Ahtisarija je NATO, ili, jo ue (poto
nisu sve lanice NATO priznale nezavisnost Kosova), SAD. Zato
se poturaju NATO i SAD kao meunarodna zajednica? Razlog
je lako dokuiv: zato to se poseban interes eli prikazati kao opti,
kako bi mu se dala legitimnost.
Ovakav nas uvid prosto nagoni da preispitamo i druge delove
njegove izjave. Kakvo je to loe postupanje? Ukoliko se radi
o krenju ljudskih prava, da li to onda vai za sva slina krenja
ljudskih prava bilo gde u svetu? Na osnovu ega meunarodna
zajednica, tj. NATO i SAD imaju odgovornost? Zbog ega su
to Srbi odbili da istoriju konflikta poteno razmotre? ta uopte
znai poteno razmotriti? Ko ima pravo i na osnovu ega da
procenjuje ta je to poteno?
Deo odgovora na ova i slina pitanja, prema naem miljenju,
krije se u mitovima i njihovoj ulozi u drutvenim sukobima. U
nastavku ovog rada razmotriemo upravo ovaj problem, da bi se
zatim usredsredili na (neke) mitove vezane za sukob oko Kosova.
Mit kao antropoloka kategorija

Takozvani zdrav razum ima uvek spremne odgovore na sva
pitanja, pa tako i na pitanje o sutini mitova i njihovoj ulozi u
drutvenim sukobima. Jednostavno, mitovi su puke izmiljotine,
neistine koje kreiraju oni koji ele da manupuliu ljudima kako bi
ostvarili sopstvene interese. Tokom sukoba, njih negativci koriste
kako bi zaveli naivne mase i naterali ih da se meusobno satiru.
Ovakav se nauni nalaz zatim primenjuje na posebne sluajeve,
ukljuujui i one na zapadnom Balkanu. Najvei broj ljudi iz medija,
zatim politiari, ali i jedan deo naunika tvrde da je stanovnitvo
121
Sran ljuki
zapadnog Balkana bilo, u godinama koje su nastupile nakon sloma

tvrdog komunizma (1989), grubo izmanipulisano od strane
svojih nacionalnih (nacionalistikih) elita. Za tu manipulaciju
su posluili (nacionalni) mitovi, manje ili vie matovite prie iz
slavne prolosti u kojima se opisuju dogaaji koji se, u stvari,
nikad nisu ni dogodili. Tako izmanipulisane i nacionalizmom
zadojene mase krenule su u meusobni obraun, koji je rezultirao
smru ogromnog broja ljudi, strahovitim razaranjima i patnjama
stotina hiljada porodica. Na ovakvu situaciju su, posle vie godina
oklevanja, pod moralnim pritiskom javnosti u sopstvenim zemljama
morale da reaguju vlade zapadnih drava i da vojnom silom prekinu
samounitavajuu agoniju balkanskih naroda. Mitovi su moda bili
primereni nekadanjim vremenima u kojima je kljunu ulogu imala
religija, dok im danas, u modernom svetu racionalnosti i ekonomije,
nema mesta.
Tako Danijel Server (Daniel Server) u novinskom lanku
Isterivanje poslednjih balkanskih duhova2, iji naslov, u duhu
gore predstavljenog objanjenja, jasno asocira na demitolizaciju,
konstatuje da su ratovi iz 1990-ih zavrili intervenicijama NATO u
Bosni (1995) i na Kosovu (1999). Meutim, time problem nije do
kraja reen, jer je Srbija zamenila nasilni nacionalizam nenasilnim
nacionalizmom kada je Slobodan Miloevi bio zbaen pre osam
godina. Dok su, oigledno, Srbi jo uvek pod jakim uticajem
mitova, SAD i Evropska unija posveene su demokratskoj tranziciji
i integraciji itavog Balkana u NATO i na kraju u EU. Kako bi
prevladala vizija SAD i EU, a koja bi donela trajan mir u region
koji je neprekidno uvlaio velike sile u sukob, ne treba zazirati ni
od upotrebe snane sile.
Miljenju Danijela Servera veoma je blizak stav Erharda Buseka
(Erhard Busek), danas specijalnog koordinatora Pakta za stabilnost
2
2008. (www.nspm.org.
yu).
,
.
122
jugoistone Evrope.3 Istiui da je najvei problem Balkana integracija

BiH, on je u intervuu jednom bekom dnevnom listu rekao da e
Srbija, srednjorono gledano, ostati povod za zabrinutost. Ovo
zbog toga on ne veruje da e se situacija oko Kosova brzo reiti,
jer ko vie od est stotina godina u pamenju zadrava bitku na
Kosovu, i za druga pitanja ima veliki kapacitet pamenja. U jednoj
drugoj svojoj izjavi Erhard Busek ali to dok se u Srbiji belee
veliki privredni uspesi, njen politiki vrh ivi u svetu mitologije.4
Slika o kojoj smo govorili iri se ponajvie putem medija ije su
centrale locirane u zemljama-lanicama NATO pakta. ak 90%
meunarodnih vesti koje objavljuje svetska tampa dolazi od samo
etiri velike zapadne agencije: Junajted Pres Interneenel (UPI),
Asoijetid Pres (AP), Rojter (Reuter) i Aans Frans Pres (AFP).
Kada se ovome dodaju velike medijske kompanije Merdoka, zatim
Tajm Vorner i CNN, dobijamo sliku fenomena koji Dejvid Mek Kvin
naziva informacioni imperijalizam.5 Utisak upotpunjuje injenica
da SAD dominiraju na meunarodnom filmskom tritu.6 Poeljnu
sliku ne ire samo mediji, nego i proizvodi masovne kulture, kao
to je film.
Sveprisutnost i iroka prihvaenost gore skiciranog odgovora na
pitanja o odnosu mitova i sukoba na zapadnom Balkanu nikako ne
moe biti uzeta kao dokaz njegove valjanosti. U stvarima nauke
nema glasanja, govorio je jedan poznati i izuzetno uticajni mislilac
iz devetnaestog veka.
Prihvatanjem jednog ovakvog objanjenja kao istinitog nauka bi
izdala samu sebe, jer bi se sloila sa onim to, toboe, svi znaju i
odbila da ide iza pojavnog, da traga za latentnim. Stoga smatramo
neophodnim da mitovima priemo na antropoloki nain, koji
nipoto nije nov ni nepoznat. Izvesna skrajnutost i zanemarenost
3 , 92 11.03.2008 (www.b92.
net). ,
( ).
4 , 17.01.2008, . 2.

5 : . , , STYLOS, , 2006, . 39.
6 , . 38. 234
123
Sran ljuki
ovog pristupa, mogue je, stoji u direktnoj (obrnuto proporcionalnoj)

vezi sa njegovom analitikom snagom.
Zato su nam uopte potrebne teorije o mitu? Zar mit nije samo
prazna pria, arena laa kojom su se teili drevni narodi i kojom
se danas zaluuju mase? Koen objanjava da se sama re mit u
svakodnevnom jeziku gotovo uvek koristi u svom peorativnom
znaenju, prema kojem su mitovi pogrena verovanja kojih se ljudi
dre protivno svim dokazima. Mit je tu sinonim za greku ili zabludu,
za pogrean zakljuak, za babsku priu. Ovakva upotreba rei
mit implicira da onaj koji veruje u mit jeste naivan ovek koji ivi
u nekakvom svom savrenom svetu, koji, jasno, ne postoji; ukoliko
nije re o naivnom oveku, tada se sigurno radi o primitivnom
oveku, divljaku. Mitovi, meutim, nisu greke. Oni se redovno
tiu objekata i dogaaja koji nikako ni nisu mogli postojati ili se
dogoditi, to znai da ne postoji nain da se njihova istinitost testira
na nauan nain. Mitovi nisu greke i zbog jednog drugog razloga:
njihova istina, za one ih prihvataju, biva veno sauvana.7
Koen razlikuje ak sedam glavnih teorija o mitu: tu je najpre ona
koja mit smatra oblikom objanjenja koje se pojavljuje u izvesnoj
fazi razvoja ljudskog drutva i kulture; dalje, ona koja mit tretira
kao oblik simbolikog stava koji nema objanjavajuu funkciju,
nego funkciju ekspresije kao cilja po sebi (mitopoetika kao osoben
tip misli); sledi vienje mita kao izraza ovekove podsvesti; teorija
koja naglaava funkciju mita u kreiranju i odravanju drutvene
solidarnosti i kohezije; ona koja naglaava njegovu funkciju
legitimisanja drutvenih institucija i obiaja (drutvenih praksi);
teorija koja posmatra mit kao vid simbolikog stava o drutvenoj
strukturi, povezanog sa ritualom; naposletku, tu je i strukturalistika
teorija o mitu.8 Prema njegovom miljenju, izgleda da je teorija o
mitu Bronislava Malinovskog (Bronislaw Malinowski) ipak ostavila
najdublji trag u antropologiji.
Malinovski pod kulturom podrazumeva orue (instrument)
koje ovek koristi kako bi, u datoj okolini, uspeno zadovoljio svoje
7 P.S. Cohen, Theories of Myth, Man, Vol. 4, No. 3 (Sep. 1969), . 337.
8 , . 338.
124
(bioloke i psiholoke) potrebe. Kultura obuhvata kako objekte,

tako i naine ponaanja i moe se ralaniti na brojne aspekte kao
to su vaspitanje, drutvene kontrola, ekonomija, sistem znanja,
verovanja, moralnost, umetnost. Svi delovi kulture imaju neku
funkciju i uzajamno su povezani u celinu.9
Kakvo je mesto i funkcija mitova u kulturi shvaenoj kao
funkcionalna celina? Svoje gledite Malinovski je na sistematski
nain izloio u radu Mit u psihologiji primitivnih naroda, inae
posveenom Demsu Frejzeru (James Frazer).
On najpre iznosi svoju osnovnu tezu, prema kojoj postoji tesna
veza izmeu rei, mita, svetih pria jednog plemena i, sa druge
strane, morala, drutvene organizacije i praktine aktivnosti.10
Zatim konstatuje da u polju nauke o mitologiji postoji veliki
broj razliitih miljenja, kao i da je meu njima prisutna una
polemika. Ukljuujui se u rasprave o mitu, Malinovski kritikuje
kolu mitologije prirode, tada prisutnu najvie u Nemakoj. Prema
pripadnicima ove kole, primitivni ovek se dosta interesuje za
prirodne pojave i to je njegovo interesovanje uglavnom teorijskog
i pesnikog karaktera. Pokuavajui da ih protumai, on stvara
simbole i personifikuje ih. Dakle, svaki mit kao svoju sutinu ima
neku prirodnu pojavu.
kola mitologije prirode, smatra Malinovski, ignorie kulturnu
funkciju mita i pripisuje primitivnom oveku interesovanja koja
on, u stvari, nema. On se u svojoj kritici poziva na sopstveno
istraivako iskustvo: Na osnovu linih prouavanja ivih
mitova, koja sam vrio meu primitivnim ljudima, rekao bih da
je isto umetniko ili nauno interesovanje primitivnog oveka za
prirodu vrlo ogranieno; u njegovim idejama i priama ima malo
mesta za simbolizam; i mit, u stvari, nije neka jalova rapsodija, niti
besciljno izlivanje uzaludnih matarija, nego vredna, vrlo znaajna
kulturna snaga.11
9 : . , , ,
, 1970.
10 : ,
, , , 1971, . 88-128.
11 , . 91. ..
125
Sran ljuki
Sledee gledite sa kojim se Malinovski ne slae jeste ono prema

kojem je sveta pria istinit istorijski opis prolosti. U ovoj teoriji
o mitu ima neto istine, jer i istorija i prirodna sredina ostavljaju
dubok trag na kulturi, pa tako i na mit. Meutim, ovo stanovite
pravi istu greku kao i ono prethodno, pripisujui primitivnom
oveku nauni impuls i svodei mit na hroniku. Iako je tano
da se primitivni ovek u izvesnoj meri interesuje i za prolost
i za prirodu, on je prevashodno okrenut svojim praktinim
zanimanjima, tokom ijeg obavljanja mora da savladava veliki broj
tekoa. Zato je itava njegova mitologija mono sredstvo koje on
koristi kako bi sam sebi pomogao.
Mit nije samo pria, nego stvarnost koja se doivljava, iva stvarnost
za koju se veruje da se nekada davno dogodila i koja i danas utie na
ljudsku sudbinu. Mit se pria da bi se zadovoljile religijske potrebe
i moralni zahtevi, da bi se uvrstili postojei drutveni odnosi, da
bi se ispunili praktini zahtevi: (...) mit vri jednu neophodnu
funkciju: on izraava, pojaava i ozakonjuje verovanje; on uva i
namee moral; on garantuje delotvornost rituala i sadri praktina
uputstva. Tako je mit nuni sastojak ljudske civilizacije; to nije neka
jalova pria, ve vredna aktivna sila; to nije intelektualno objanjenje
ili umetnika uobrazilja, ve pragmatika povelja primitivne vere
i moralne mudrosti.12 Kako bi svoju tezu o mitu kao nunom
sastojku ljudske civilizacije potkrepio, Malinovski uporeuje
ulogu mita u ivotu primitivnog oveka sa ulogom biblijskih pria o
postanku sveta, o padu, o spasenju. Na isti nain kao i mit u ivotu
primitivnog plemena, hrianske svete prie ive u ritualu i moralu
dananjih hriana, upravljajui njihovim ponaanjem.
Ilustrujui svoje stavove, Malinovski ispituje mit o postanku sveta
kod stanovnika Trobrijandskih ostrva, zakljuujui da istorijska
rekonstrukcija sadraja mita ne doprinosi mnogo njegovom
razumevanju, jer mitovi slue da pokriju neke nedoslednosti
stvorene istorijskim dogaajima, a ne da ih tano zabelee.
Istorijski pristup mitu pokazuje nam da on ne moe da bude
trezvena nepristrasna istorija, jer se uvek stvara za neku priliku,
12 , . 94. ..
126
kako bi obavljao neku funkciju, npr. velianja neke drutvene

grupe i opravdavanja tekog drutvenog stanja. Kao opis iskonske
stvarnosti, mit prua retrospektivni uzor moralnih vrednosti i
drutvenog poretka. Funkcija koju mit vri je funkcija sui generis,
koju on, ojaavajui tradiciju i istiui njenu vanost, vri kako bi se
obezbedio kontinuitet kulture.
Jedan od osnovnih stavova teorije o mitu Malinovskog je da
je mit (...) neophodni sastavni deo svih kultura (...) on se stalno
obnavlja. Svaka istorijska promena stvara svoju mitologiju koja je,
meutim, samo indirektno povezana sa istorijskom injenicom.13
Drugim reima, mit biva uvek iznova proizvoen, pre svega zato to
vri funkcije neophodne svakom drutvu i svakoj kulturi: religija
zahteva postojanje uda, razlikama u drutvenom statusu je potreban
presedan, moralna moraju biti potvrena. Sve do pojave ovakve
tvrdnje, antropolozi su verovali da to je jedno drutvo naunije,
vie je kadro da prepozna sopstvene mitove i da, shodno tome,
prestane da u njih veruje. U svojoj osnovi, ovo je Kontovo (Comte)
gledite.14 Tako je Malinovski, usudili bismo se rei, prvi iz temelja
poljuljao moderni mit o drutvu bez mitova, to je bilo mogue
jedino kroz naglaavanje nezaobilazne drutvene funkcije mita.
Poto se razvojem nauke ne gubi potreba za kulturnom tvorevinom
koja zadovoljava drutvene funkcije o kojima govori Malinovski,
onda nema niti moe biti drutva bez mitova.
Da je mit karakteristian za ranije stadijume razvoja ljudskog
drutva, a da mu je sa trijumfom racionalne misli u vidu nauke
konano doao kraj, verovali su mnogi ugledni mislioci. Tako
je Tejlor (Tylor) tvrdio da principi na osnovu kojih se formiraju
mitovi jesu karakteristini za primitivnog oveka, ali da se oni
13 , . 126-127.

,
.
,
14 R. Gotesky, The Nature of Myth and Society, American Anthropologist,

New Series, Vol. 54, No. 4 (1952), . 523.
127
Sran ljuki
prenose i u civilizaciju. Izvor mitova u svim vremenima bio je

praktiar, koji je, ne mogui da koristi apstraktne pojmove, stalno
nastojao da im da materijalan i konkretan oblik. Ipak, rast mita biva
zaustavljen razvojem nauke, tako da mit treba smatrati primitivnom
etnologijom izraenoj u poetskoj formi. Vilhelm Vunt (Wundt)
je smatrao da mit evoluira sa razvojem kulture. U Totemskom
dobu (Vunt je sledio Vikoa (Vico), mit je podseao na bajku i
ukljuivao magijske sile, demone i bogove; u Dobu heroja mit je
govorio o herojima, koji imaju pomo od nadprirodnih sila, ali se
uglavnom oslanjaju na sopstvenu snagu; konano, u Dobu razuma
ovek razvija racionalnu i kritiku misao pomou koje on postaje
sposoban da prevlada mitski mentalitet. Sa svoje strane, Malinovski
je priznavao da, sa razvojem nauke sfera mita biva manja, posebno
kada se radi o mitovima vezanim za magiju. Meutim, s obzirom na
svoju drutvenu funkciju, mit zadrava veliki znaaj u civilizovanom
svetu, tesno povezan sa religijom.15
Mit je pitanje verovanja. To to neka osoba neto smatra mitom
(prisetimo se da u svakodnevnom jeziku re mit redovno ima
negativnu konotaciju), moe biti samo izraz njegovog neverovanja,
a ne nuno i objektivna istina, kao to i njegova subjektivna istina
objektivno moe biti mit. Dobar primer za ovo su mitovi i stereotipi
koji su se razvili u vremenu Hladnog rata u dvadesetom veku.
Mit se menja kroz istoriju i od drutva do drutva: ono to je za
jednu generaciju i/ili drutvo vrsto verovanje, za drugu/drugo
moe postati mit. Za primer mogu posluiti mitovi Stare Grke,
koji su u doba antike bili tesno isprepleteni sa religijom i ritualom
i predstavljali delatnu drutvenu snagu, da bi za kasnija vremena
postali samo lepe, nadahnute prie o bogovima i herojima.16
Takoe, jedan isti mit moe biti u razliitim vremenima razliito
interpretiran, tj. moe se pojaviti u vie varijanti, a sve zavisno
od interesa i potreba drutva koje se stalno menja. Vie drutava,
s obzirom na sline drutvene okolnosti koje u njima vladaju i na
15 D. Bidney, The Concept of Myth and the Problem of Psychocultural
Evolution, American Anthropologist, New Series, Vol. 52, No. 1 (1950), . 1617 19.
16 , . 23-24.
128
geografsku i kulturnu bliskost, moe deliti jedan isti mit i smatrati

ga iskljuivo svojim.
Sa svoje strane, nauka raa sekularne mitove. U savremenoj,
takozvanoj naunoj kulturi, delatni mogu biti mitovi o rasnoj
superiornosti, kao i o rasnom i nacionalnom karakteru. Mitovi su, u
stvari, najmoniji kada neko pretpostavlja da ih uopte nema. Iako
se mit menja sa razvojem kulture, on ne nestaje sa razvojem naune
misli. Svaka epoha ima sopstvene, karakteristine mitove.17 Drutvo
kreira mitove ne osvrui se na naune kriterijume, nego iskljuivo
imajui u vidu sopstvene interese i potrebe.18 Drugim reima, mit
biva prihvaen ne zbog svoje naune zasnovanosti (jer to ne moe
ni biti), ve zbog svoje drutvene korisnosti. S obzirom na negativnu
konotaciju mita u svakodnevnom jeziku, ali i u jeziku politike, kao i
na njegovu nenaunost (koja je, uzgred budi reeno, deo njegovog
odreenja), prozivanje politikog suparnika (ili neprijatelja) za
upotrebu mitova biva sredstvo njegovog denunciranja u oima
javnosti kojoj se neko obraa.
Pozivajui se na Junga, Dragan Kokovi zapaa da mitovi
ne bivaju stvoreni ni iz ega. Stalan izvor mitova jesu krize.
Najraznovrsnije potrebe iniciraju pojavu mitova: roenje, pubertet,
brak, smrt, budui ivot, ali i sukobi, ukljuujui i ratove. Koreni
remitologizacije nalaze se u dubokim drutvenim i duhovnim
krizama naeg vremena.19
Ukoliko imamo na umu drutvene funkcije mita o kojima smo
govorili, ne predstavlja iznenaelje to to u vremenima drutvenih
sukoba (posebno ratova) mitovi bivaju reaktivirani i naglaeni (esto
u veoma preteranoj formi). Upravo pred sukobe, za vreme sukoba
i neposredno posle njih svako drutvo ima vrlo izraene potrebe
za drutvenom kohezijom, solidarnou, ouvanjem identiteta i
legitimisanjem institucija i drutvenih praksi.
Te potrebe, izmeu ostalog, zadovoljavaju etniki i nacionalni
mitovi. Ovi mitovi spajaju istorijske injenice i legende u jedinstvenu
17 , . 25-26. ..
18 R. Gotesky, , . 530-531.
19 . , , ,
, , 1996, . 125-126. ..
129
Sran ljuki
i monu viziju i ne postoji nacionalni pokret, niti trajni etniki

identitet, bez temelja sazdanog od zajednikih znaenja i ideala;
oni vode akciji i determiniu pravac drutvene promene. Mitovi se
pojavljuju na istorijskim raskrsnicama, u vreme kulturnih sukoba i
ubrzanih drutvenih promena; esto su to i situacije u kojima nekom
drutvu preti opasnost spolja, politika ili vojna; mitovi menjaju
svoju simboliku formu, ali i sadraj, sve u zavisnosti od percepcije
drutava u okruenju i od stepena sukoba ili takmienja sa njima. U
izvesnom smislu, oni predstavljaju sredstvo prilagoavanja na brze
drutvene promene. Inspiriui kolektivnu akciju, mitovi pruaju
odgovore na izuzetno vana pitanja identiteta.20
Meutim, ovakav poseban znaaj mitova u periodu sukoba ne
bi smeo da zavara toliko da bi se pomislilo da u (relativno) mirnim
vremenima mitova uopte nema i da se oni, kad sukob biva na
vidiku ili kada ve pone, pojavljuju nekako ni iz ega, tako da
izgleda da ih je neko (drutvene elite) jednostavno izmislio u
datom momentu. Ne samo da su mitovi iz doba sukoba delatni i
prisutni i u mirnim vremenima, ali na jedan tii i mnogo manje
upadljiv nain, nego su tada prisutni i neki drugi mitovi, koji sa
situacijom drutvenog sukoba nemaju oiglednih direktnih veza.
Tako, na primer, Kokovi pie o mitovima masovne kulture,
mitu o trendu jednakosti, mitu o masovnoj potronji, mitu o dravi
blagostanja, ak i o mitu o kreditu i kreditnoj kartici.21Sa svoje
strane, Gavrilovi na ubedljiv nain govori o mitovima globalizacije
i ekonomskog liberalizma.22 Oigledno, moderna drutva, kao i
sva prethodna, obiluju mitovima. Razvoj racionalne misli u vidu
nauke nije eliminisao drutvene potrebe koje je, ini se, jedino mit
sposoban da zadovolji na efikasan nain.
U ratna vremena mitovi ponekad prosto podivljaju, uzimajui
do tada nesluene razmere drutvenog uticaja i neoekivane (ak
i sasvim neverovatne) oblike. Njihova oigledna nesaglasnost sa
injenicama vrlo esto od mitova odbija intelektualce. Velikom broju
20 A. D. Smith, Myths and Memories of the Nation, Oxford University Press Inc,
New York 1999, . 57, 83-84 88.
21 . , , . 132-133.
22 . , , . 218-238.
130
njih prihvatanje tih i takvih mitova izgleda kao neka vrsta izdaje
razuma; pri tome ih zbunjuje njihova delotvornost kod velikog dela
pripadnika odreenog drutva.
Svakako da jedna ovakva kratka skica jednog antropolokog
pristupa odnosu mitova i sukoba jeste nepotpuna i nedovoljno
teorijski razvijena, ali ve je i njena primena na medijsko (delom i
nauno) tumaenje odnosa mitova i sukoba na zapadnom Balkanu,
a koju smo dali na poetku ovog rada, dovoljna se uvide brojni
nedostaci ove dominatne slike.
Zato bismo u nekom sukobu (ratu) smatrali da jedna strana ima
mitove, a druga nema? Upravo to ine i Server i Busek, pri tome
shvatajui mitove kao neto negativno i nepoeljno. S obzirom da
je mit univerzalna drutvena pojava i da se uloga mitova u drutvu
pojaava kada doe do sukoba, jasno je da svi akteri imaju svoje
mitove, a ne samo neki.
Dodatna nevolja je i to to ti odgovori koje svi znaju zapravo
mnogo ne objanjavaju, ve otvaraju mnoga druga pitanja i izriu
konstatacije koje su, socioloki i antropoloki gledano, sasvim
neverovatne. Kako je mogue da hiljade ljudi poveruju u prazne
prie (mitove), dok im se sa druge strane nudi mir i ekonomski
prosperitet? Nije li onda takav njihov izbor potpuno iracionalan?
Kako je mogue da oni ne samo veruju u mitove, ve i da kreu
u ratove, svesni da mogu biti osakaeni ili ak poginuti? Sa druge
strane, rave elite zaista ispadaju neverovatno, ak nadljudski
vete, kada uspevaju da tako lako opiju mase neim tako plitkim
i lanim kao to su mitovi. Najzad, kako je mogue da je jedna
drutvena pojava kao to je moral tako nejednako rasporeena
meu drutvima? Izlazi da je moralnosti u zapadnim drutvima
(ije su drave, svakako, akteri sukoba o kojima govorimo) daleko
vie nego u bilo kojim drugim savremenim drutvima. Vie od toga:
akteri ovih sukoba ispadaju toliko razliiti, kao da nisu svi pripadnici
ljudske vrste i da ne ive svi u ljudskim drutvima.
Svako ozbiljno prouavanje odnosa mitova i sukoba mora
da krene od stava da su mitovi univerzalna kulturna tvorevina
koja ima odreene drutvene funkcije. Nijedno drutvo, nijedna
131
Sran ljuki
politika, ne mogu biti amnestirani od istraivanja mitova koji u

njima deluju. Imajmo uvek na umu u ovom radu ve navedenu
misao Dejvida Bidnija: mitovi najmoniji onda kada mislimo da
ih uopte nemamo.
Kosovo kao izvorite srpskih mitova

Kosovo je srce Srbije!
Jedan od slogana srpskih demonstracija
protiv nezavisnosti Kosova.
Nijedan nacionalni pokret, nijedan trajan etniki identitet ne
moe da se pojavi bez fundamenta, koji se sastoji od zajednikih
znaenja (smisla) i ideala. Najvaniji deo tog fundamenta ine
mitovi, meu kojima su najznaajniji mitovi o poreklu. Mitova o
poreklu ima vie i oni ine celinu:
Mit o vremenskom poreklu (Kada smo nastali?). Kao jedno od
najvanijih pitanja pojavljuje se pitanje lociranja nacije u vremenu,
raunajui tu i odnos prema drugim relevantnim drutvima; unutar
same nacije mogu postojati razliita gledita o ovom pitanju.
Mit o mestu i seobi (Odakle smo doli?). Druga neophodna
dimenzija za samoidentifikaciju jeste prostor, koji se pojavljuje kao
zahtev za odreenom teritorijom.
Mit o precima (Ko je na zajedniki predak i osniva?). Nebitno
je da li je zajedniki predak i otac nacije istorijska linost ili pak
kvazi-istorijska, mitska; bitna je samo simbolika vezanost svih
pripadnika ivuih generacija sa precima, sve do pretka-osnivaa.
Mit o herojskom (zlatnom) dobu (Kako smo se oslobodili i
postali slavni?). Svaka nacija, svaki nacionalizam, zahtevaju vrlinu
i heroizam, da vodi i daje znaenje zadatku nacionalne obnove;
heroji nude modele ponaanja, inspiriui svoje dekadentne i
potlaene potomke.
Mit o padu (Kako smo propali?). Suprotno unilinearnom
evolucionizmu, nacionalizam naglaava postojanje retrogradnih
procesa. Kako to da je zlatni vek proao? Tako to su stare vrline
132
zaboravljene, moral opao, a poroci i grehovi nadvladali disciplinu i

portvovanost; sve je ovo omoguilo prodor varvara.
Mit o regeneraciji (Kako da obnovima zlatno doba?). Ovim
se mitom prelazi iz epske sfere u sferu ideologije koja prua
odgovarajui recept i zahteva kolektivnu akciju; ova kolektivna
akcija treba da vodi obnovi, ali kroz proces samo-oienja.23
Prema miljenju A. Smita, danas veoma popularni modernistiki
pristup pitanjima nacija i nacionalizama, iji su najpoznatiji
predstavnici Erik Hobzbaum (Eric Hobsbaum), Benedikt Anderson
(Benedict Anderson) i Entoni Gidins (Anthony Giddens), u
nastajanju nacija primarno mesto dodeljuje dravi, ime favorizuje
zapadni obrazac formiranja nacija, ne poklanjajui dovoljno panje
etnikom obrascu (etniki nacionalizam), koji je aktuelan u istonoj
Evropi i delovima Azije. Kritian nedostatak ovog pristupa jeste
potpuno odsustvo uvianja znaaja teritorije i domovine predaka.
Nacionalizam uvek ukljuuje zahtev za kontrolom na odreenoj
teritoriji; nema nacije bez zemlje. Stvaranje nacije zahteva posebno
mesto obitavanja nacije, koje nije obina teritorija, ve istorijska
zemlja, ili domovina, ili zemlja predaka. Ta zemlja postaje sutinski
deo karaktera, istorije i sudbine zajednice, kojoj se redovno odaje
poast i koja se brani po svaku cenu. Ona je mesto istorijskih bitaka,
spomenika, hramova i grobova svetaca i heroja koji su je branili i
dalje je brane; poseduje posebno simboliko i mitsko znaenje,
generiui mona oseanja koja, kao svoju krajnju posledicu, mogu
imati i svesno rtvovanje. Ukoliko je etnika grupa ujedno i religijska,
tada se veza sa odgovarajuom teritorijom pojaava, pa zemlja
predaka postaje istovremno i sveta zemlja. Ukoliko elimo da
razumemo estoke i dugotrajne etnike konflikte, moramo shvatiti
temelje identiteta modernih nacija, meu koje spada i poseban
odnos prema odreenoj teritoriji.24
Nema sumnje da je Kosovo za Srbe upravo ta sveta zemlja.
To uoava i Smit kada kae da (...) Srbi gledaju na pokrajinu
Kosovo kao na postojbinu srpskog naroda, srce Srbije, koja ni po
23 A.D. Smith, , . 62-68.
24 , . 149, 151-152, 157 269.
133
Sran ljuki
koju cenu ne sme biti predana albanskoj veini (...) Ovo je jo uvek
mesto hodoaa za Srbe, upravo kao to epske balade o Kosovu i
njihovom heroju, Marku, nastavljaju da zauzimaju posebno mesto
u srcima Srba.25
U prvoj polovini XIV veka srpska srednjovekovna drava doivela
je svoj vrhunac u teritorijalnom i politikom, ali i u kulturnom
pogledu. Materijalni i intelektualni ivot viih klasa bio je potpuno
proet vizantijskim kulturnim uticajima. Istovremeno, geografski
poloaj srpske drave, koja je dopirala sve do jadranskom mora,
gospodarei svim poprenim putevima, uinio ju je otvorenom
za zapadne uticaje. Od XII do sredine XIV veka srpski su kraljevi
podigli brojne zadubine, od kojih mnoge na Kosovu.26 U drugoj se
polovini XIV veka nekada mono srpsko carstvo cara Duana raspalo
na niz podruja u kojima su feudalni gospodari vodili sopstvenu
politiku, dok je politika celina postojala samo na papiru. Jedino
je u severnom delu Srbije knez Lazar Hrebeljanovi stvorio donekle
uoblienu politiku celinu; kao suverena ga je nominalno priznavao
i drugi srpski velika, zet Lazarev, Vuk Brankovi. Sa druge strane,
tursko carstvo je bilo na putu da postane prvorazredna svetska
sila. Usled svoje vojne i privredne moi, ali i usled svog politikog
jedinstva ostvarenog na verskoj osnovi, ono je bilo znatno monije
od hrianskih balkanskih zemalja. Turci su lagano prodirali na
Balkan, koristei spremnost hrianskih feudalnih gospodara da
zarad linih interesa pomau Turcima protiv drugih hriana. Posle
poraza makedonskih despota Vukaina i Ugljee na Marici 1381.
godine (kada su oba despota poginula), Makedonija je malo po malo
pala u ruke Turaka, dok se bugarsko carstvo raspadalo. Otomanski
sultan Murat 1386. iz Bugarske upada u Srbiju i osvaja Ni, ali mu
Lazar uskoro uzvraa, povrativi Ni i Pirot. Do odluujue bitke
dolazi na Kosovu Polju, ravnici u junoj Srbiji severoistono od
ar-planine. U ovoj bitki gine voa hrianske koalicije knez Lazar
i veliki broj najistaknutijih srpskih plemia, ali i turski sultan Murat,
kojeg je ubio srpski vitez Milo Obili. Turci su dobili bitku, ali su
25 , . 155.
26 J. Cviji, Balkansko poluostvro i junoslovenske zemlje, Zavod za izdavanje
udbenika, Beograd 1966, str. 108.
134
se privremeno povukli. Smrt sultana i tursko povlaenje izazvali su

oduevljenje u veem delu hrianske Evrope, ali je ubrzo postalo
jasno da je Kosovska bitka zapravo znaila slom Srbije i postepeni
pad celog Balkana u turske ruke. Polunezavisna srpska drava
postojala je jo 70 godina, da bi konano nestala 1459.27
Otomanska najezda u XIV XV veku prekinula je evolutivni
razvitak balkanske civilizacije i iz temelja promenila sudbinu
balkanskih naroda. U etnografski sastav Poluostrva uao je novi
element, otomanski, a deo hriana je islamizovan. Evropski uticaji
postali su slabi, dok je istovremeno jaao uticaj tursko-orijentalne
kulture, posebno u gradovima.28 Srpska dravna organizacija
je unitena i zamenjena turskom; srpski vii drutveni slojevi
(plemstvo) u potpunosti su se izgubili, pa su viu klasu drutva inili
iskljuivo muslimani, kako Turci, tako i islamizovani stanovnici
Balkana. Od srpskih drutvenih institucija, preivela je jedino
Srpska pravoslavna crkva (izmeu ostalog i zbog naina na koji su
Turci vladali osvojenim zemljama). Hriani, jo uvek u ogromnoj
veini, inili su raju, nii drutveni sloj za koji su bile rezervisane
iskljuivo (feudalne) obaveze.
Kosovska bitka zaista je bila izuzetno znaajna prekretnica u
ivotu srpskog naroda, te ne udi da upravo o njoj i oko nje izrastaju
etniki mitovi koji i dan-danas grade srpski nacionalni identitet.
Potreba za pojavom i postojanjem ovih mitova rodila se iz tadanjeg
drutvenog poloaja Srba, koji su pred sobom imali teak zadatak
da kao narod preive teka vremena dominacije tuinaca, ne samo
etniki, nego i verski i civilizacijski (pravoslavni hriani naspram
muslimana) razliitih, a u situaciji u kojoj od svojih drutvenih
institucija nisu imali druge osim porodine zadruge, seoske optine
i jedne jedine zajednike, crkve. Kosovski mitovi su zato bili i ostali
tesno isprepleteni sa religijom.
Kosovski mitovi nastali su vrlo brzo nakon same bitke, ve krajem
XIV veka, da bi se kasnije dalje uobliavali, a sa pojavom nacija i
nacionalizma prerasli iz etnikih u nacionalne mitove. Njihov
27 M. Braun, Kosovo, Platoneum, Novi Sad 2004, str. 7-10.
28 J. Cviji, navedeno delo, str. 109.
135
Sran ljuki
najpotpuniji izraz nalazimo u srpskoj epskoj narodnoj poeziji.29

Kao da prate teorijsku shemu etnikih mitova koju je dao A. Smit
(vidi gore), ili kao da je sam Smit koristio srpske mitove kao obrazac,
kosovski mitovi izraavaju gotovo sve motive potrebne za izgradnju
i odravanje etnikog (ali i nacionalnog) identiteta.30 Tu je mit o
zlatnom dobu (Duanovo carstvo) i o krivcima za njegov prestanak
(Velikai proklete im due, na komade razdrobie carstvo), u kojem
se (izmeu ostalog) koreni neprekidni zahtev za etnikim (kasnije
nacionalnim) jedinstvom, esto izraavan u sloganu Samo sloga
Srbina spasava. Razjedinjenost smanjuje otpornost prema spoljnoj
opasnosti (Osmanlije), ali se tuincima suprotstavlja knez Lazar,
kasnije proglaen za sveca, kome mit pripisuje ne samo ogromnu
hrabrost, ve i odbacivanje svega zemaljskog i spremnost da rtvuje
sadanjost i sam ivot zarad venosti. Knez Lazar simbolizuje
sve heroje poginule na Kosovu i predstavlja izuzetan moralni
lik, tipian primer za ugled. U epskoj narodnoj pesmi Propast
carstva srpskoga, nakon to mu soko (Sveti Ilija) donosi pismo od
Bogorodice, on razmilja i postupa na sledei nain:
Mili Boe, ta u i kako u?
Kome u se privoleti carstvu:
Da ili u carstvu nebeskome?
Da ili u carstvu zemaljskome?
29 Godine 1997. na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, direktor
slavistikog seminara dr Rolf-Diter Klige (Rolf-Dieter Kluge) sugerisao je da bi
trebalo (...) srpskoj deci zabraniti u kolama uenje srpske nacionalne epske
poezije, oigledno u elji da da svoj doprinos politici Zapada na Balkanu
(prema: Z. Petrovi Piroanac, Izbrisati srpski virus, igoja tampa, Beograd
2002, str. 64). Koliko je bio u pravu u nastojanju da neto kae o kljunoj formi
izraavanja srpskih nacionalnih mitova, toliko je napravio greku mislei da su se
oni irili i prenosili preteno putem formalnog masovnog obrazovanja. Ovakva
greka, tipina za mnoge zapadne posmatrae balkanskih zbivanja, posledica je
potcenjivanja mitova i njihovog vienja iskljuivo kao manipulativnog sredstva.
U vreme kada je masovno kolovanje stiglo u Srbiju (XIX vek), kosovski su mitovi
bili ve uveliko formirani i delatni; oni se i danas dobrim delom prenose unutar
porodice, sa generacije na generaciju, kao i putem vere (pravoslavlje).
30 Ovde emo dati samo nekoliko najvanijih srpskih kosovskih mitova, onoliko
koliko je potrebno za ostvarivanje ciljeva ovoga rada.
136
Ako u se privoleti carstvu,

Privoleti carstvu zemaljskome,
Zemaljsko je za malena carstvo,
A nebesko uvek i doveka.
Car volede carstvu nebeskome,
A nego li carstvu zemaljskome.
Posledica kneevog opredeljenja (koju on unapred zna, iz pisma
Bogorodiinog) jeste pogibija njegova i njegovih vitezova, ali i veine
srpske vojske. Knez Lazar takoe poziva na jedinstvo i proklinje one
koji se ne odazovu:
Ko je Srbin i srpskoga roda,
I od srpske krvi i kolena,
A ne doo na boj na Kosovo,
Ne imao od srca poroda,
Ni mukoga ni devojakoga!
Od ruke mu nita ne rodilo:
Rujno vino ni enica bela!
Rom kapo dok mu je kolena!
(Odlomak iz srpske epske narodne pesme Musi Stevan)
Neizbean je i mit o izdaji, koji se vezuje za Lazarevog zeta, velikaa
Vuka Brankovia. Njegova suprotnost, najvei kosovski heroj je drugi
Lazarev zet, Milo Obili, vitez koji je ubio turskog sultana Murata i
zatim i sam poginuo. U narodnoj pesmi Sluga Milutin, sluga ovako
opisuje njihov uinak u bitki eni Lazarevoj, Milici:
Milo zgubi turskog car-Murata
I Turaka dvanaest hiljada;
Bog da prosti ko ga je rodio.
On ostavi spomen rodu srpskom,
Da se pria i pripovjeda
Dok je ljudi i dok je Kosova.
A to pita za prokletog Vuka,
137
Sran ljuki
Proklet bio i ko ga rodio!

Prokleto mu pleme i koljeno!
On izdade cara na Kosovu.
Tako kroz delovanje kosovskih mitova Vuk Brankovi postaje
simbol izdaje njegovo se ime koristilo za sve budue izdajnike a
Milo Obili simbol junatva, uzor za sve budue generacije, lik koji
i sa onog sveta opominje sve one koji se pred neku bitku kolebaju
(Suim emo izi pred Miloa). Tesno isprepleteni, pravoslavlje
i kosovski mitovi ouvali su srpski etniki identitet tokom vie
vekova, stalno opominjui da je osloboenje od strane dominacije
mogue samo ako bude to manje Brankovia, a to vie Obilia
(mit o regeneraciji kroz proces samo-oienja).
Koliko su kosovski mitovi postali deo srpskog etnikog identiteta
svedoi i J. Cviji, poznati srpski antropogeograf, piui poetkom
prolog veka o psihikim osobinama dinarskog tipa: Dinarski
ovek gori od elje da osveti Kosovo (kosovsku bitku 1389. godine),
na kome je izgubio nezavisnost, i da obnovi staru srpsku carevinu, o
kojoj stalno sanja, ak i u najteim prilikama, u kojima bi svaki drugi
oajavao (...) Ova postojanost i apsolutna vera u nacionalni ideal
glavni je fakat u njegovoj istoriji (...) Sve ove svoje veite misli on
izraava u pesmama i pripovetkama, ak i u posmrtnim tubalicama
(narikaama). U svakoj prilici se na njih navraa: opeva ih i pria
u kui, uvee pored vatre a posle svakodnevnog rada, u crkvama i
manastirima, izlazei iz crkve, prilikom svakog skupa ili sabora (...)
svaki dinarski seljak smatra kosovske junake kao svoje pretke.31
Veoma je zanimljivo zapaanje J. Reep, koja uoava mnogobrojne
slinosti izmeu kosovske legende i hrvatske legende o kralju
Zvonimiru. Legenda o nasilnoj smrti hrvatskog kralja Zvonimira
govori o propasti hrvatske drave i padu pod tuinsku vlast. Obe
legende priaju o propasti nacionalnih drava; oba naroda stie
boja kazna; obe nastoje da opravdaju gubitak drave; obe govore
o izdajstvu kao uzroku propasti; obe legende poinju da se stvaraju
31 Isto, str. 362 i 368. O odnosu Srba prema Kosovskoj bitki vidi takoe str. 397
(Crnogorci), 406 (Bosanci) i 557 (Srbi u Panoniji).
138
u XIV i XV veku.32 Ukoliko je ovo zapaanje tano, izlazi da srpska

i hrvatska nacija, koje su se u prolom veku nekoliko puta estoko
sukobile, u stvari imaju veoma sline mitove.
U vreme nastajanja kosovskih mitova, Kosovo i Metohija33 bilo
je ne samo srpska sveta zemlja u nastanku, nego i etniki srpska
zemlja. Naime, gotovo celo stanovnitvo te i okolnih teritorija
inili su Srbi.34 Do prvih znaajnijih promena u etnikom sastavu
stanovnitva ove teritorije dolazi krajem XVII veka (tanije 1690.
godine), kada u vreme austro-turskih ratova veliki broj Srba,
pod vostvom patrijarha Arsenija III arnojevia naputa ovo
podruje u strahu od turske odmazde (poto su se u ratu stavili na
hriansku, austrijsku stranu) i prelazi Savu i Dunav, naseljavajui
taj deo tadanje Habzburke monarhije. Njihovo mesto postepeno
zauzimaju islamizovani Albanci i od tada broj hriana ovde opada,
a broj muslimana (uglavnom Albanaca) raste. 35 Politiki, ekonomski
i drutveno dominantan element u turskoj (islamskoj) dravi,
muslimani koriste svoj privilegovan poloaj i potiskuju hriane.
U odreenim istorijskim periodima ovo iseljavanje hriana bilo je
ubrzano i masovno. To su periodi posle Berlinskog kongresa (1878),
pa sve do 1912, kada je, po proraunima J. Cvijia, sa podruja
severno od are proterano oko 150 000 Srba i vreme Drugog
svetskog rata, kada je ova teritorija bila u sastavu Velike Albanije
(pod patronatom faistike Italije).36 Kada Kosovo i Metohija,
nakon uspenog rata protiv Turske (1912) ponovo postaju deo
32 J. Reep, Kosovska legenda, Prometej, Novi Sad 2007, str. 111-112.
33 Treba istai da ova dananja srpska pokrajina nije nikada u istoriji bila
zasebna upravna teritorija, ak ni u vreme Turaka, i da je se prvi put pojavila
u dokumentima Komunistike partije Jugoslavije izmeu dva svetska rata,
a u okviru strategije SSSR-a i Komunistike Internacionale da je Kraljevinu
Jugoslaviju, kao vetaku tvorevinu potrebno razbiti. Posle Drugog svetskog
rata, komunistiki partijski dokumenti pretoeni su u ustavna reenja ureenja
komunistike Jugoslavije (vidi opirnije u: B. Krsti, Kosovo izmeu istorijskog i
etnikog prava, Kua Vid, Beograd 1994, str. 11-42).
34 M. Macura, Forced Migrations and the Serbian Population During the 90s, in
The Serbs, University of Belgrade, Belgrade 2000, str. 34.
35 M. Macura, navedeno delo, str. 34 i J. Cviji, navedeno delo, str. 148.
36 B. Krsti, navedno delo, str. 85.
139
Sran ljuki
srpske drave, tamo je ve prisutna albanska veina. Posle Drugog

svetskog rata, nove komunistike vlasti praktino zabranjuju Srbima
sa Kosova i Metohije povratak u mesta i na imanja sa kojih su bili
za vreme rata proterani. Relativno stabilan odnos Srba i Albanaca
(jedna treina prema dve treine) potrajao je nekoliko decenija
(od 1931. do 1961), da bi ova ravnotea bila potpuno slomljena
u naredne tri decenije: 1991. broj Srba pada na 11%.37 Ovaj
tridesetogodinji period iseljavanja pravoslavnog stanovnitva bio
je posledica onog to se 60-ih i 70-ih godina prolog veka dogodilo
u vrhovima jugoslovenskih komunista; to se, s obzirom da je bila re
o vladajuoj (i jedinoj) politikoj partiji, odmah preslikalo na nivo
jugoslovenske drave. Naime, kontrolu nad vladajuom strankom i
dravom u potpunosti su preuzeli hrvatski i slovenaki komunisti
(najstaknutiji meu njima bili su Josip Broz i Edvard Kardelj), to
je za jednu od posledica imalo uzdizanje srpske pokrajine Kosova i
Metohije na nivo elementa federacije. Tako su albanski nacionalisti,
uz obilatu pomo albanskih komunista na Kosovu i Metohiji, dobili
priliku da vre pritisak na pravoslavno stanovnitvo da se iseli.38
Sledei talas iseljavanja usledio je sredinom 1999, uz pokroviteljstvo
ratnog pobednika, NATO-a (imeu 150 000 i 200 000 proteranih),
da bi se poslednji (za sada) dogodio marta 2004, ponovo uz preutnu
saglasnost vojne sile koja i danas kontrolie teritoriju Kosova i
Metohije.39
Kosovo i Metohija jesu srpska sveta zemlja, mesto za koje se
vezuju najvaniji srpski mitovi, ali i podruje u kojem je albansko
stanovnitvo ubedljiva veina. Tako je stvorena napetost izmeu
istorijskog i etnikog prava,40 rezultiravi mnotvom krvavih i
surovih sukoba tokom vie od sto godina. Sa svoje strane, Srbi ne ele
da se odreknu svoje svete zemlje kao izuzetno vanog kulturnog
resursa, ak konstitutivnog za njihov nacionalni identitet; sa svoje,
37 Isto, str. 90.
38 O okolnostima iseljavanja vidi u: R. Petrovi i M. Blagojevi, Seobe Srba i
Crnogoraca sa Kosova i Metohije, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd
1989.
39 Tako se vojna intervencija Zapada, koja je trebala, navodno, da sprei etniko
ienje, zavrila upravo etnikim ienjem.
40 B. Krsti, navedeno delo.
140
Albanci ne ele da se odreknu prilike da svoju nadmonost u broju

okrune nezavisnou i kasnijem pripajanju Albaniji. Krajem prolog
i poetkom ovog veka, sila (NATO) je bila na strani Albanaca. Ili je
bila re o moralu?
Mit o izabranom narodu i moral

Ending this tragedy is a moral imperative.
Predsednik SAD Bil Klinton, 24. marta 1999. godine
(vest sa amerike TV stanice CNN).
Opredeljenje kneza Lazara za carstvo nebesko izraava jo jedan,
veoma vaan mit, mit o izabranom narodu. Pretpostavljanjem
carstva nebeskog carstvu nebeskom on u stvari pretpostavlja
veno prolaznom. Taj njegov izbor onostrane venosti za sebe i
svoju vojsku zapravo je zalog i izbor ovostrane venosti za Srbe kao
narod. Nebeski narod jeste u stvari od Boga izabrani narod, koji
je predodreen za veno postojanje. Ta izabranost ima jo jednu
stranu, a to je verovanje u Boju pravdu, koja nee dozvoliti da Srbi
nestanu: srpska nacionalna himna poinje reima Boe pravde.
A. Smit s pravom se pita zato neke etnike grupe preivljavaju,
a druge nestaju. Koji faktori odravaju u ivotu etnike zajednice?
Oigledno je da neke etnike zajednice opstaju stoleima, pa i due,
u razliitim drutvima, kako predmodernim, tako i modernim
i da predstavljaju strukture dugog trajanja (longue duree). On
skree panju na subjektivne elemente potrebne za opstanak
etnike zajednice, tj. na zajednika seanja, vrednosti, simbole,
mitove i tradiciju. Dugotrajan opstanak jednog naroda zavisi
pre svega od aktivne kultivacije oseanja kolektivne posebnosti i
misije. Pripadnici etnike zajednice moraju oseati ne samo da su
jedna super-porodica, nego i da je njihova istorijska zajednica
jedinstvena, da njihovo naslee mora biti zatieno od unutranjeg
kvarenja i spoljne kontrole i da njihova zajednica ima svetu dunost
da iri vrednosti svoje kulture meu drugim narodima. Drugim
reima, razvijanje mita o etnikoj izabranosti (mita o izabranom
141
Sran ljuki
narodu) od kljunog je znaaja za opstanak etnikih zajednica.

Samo one zajednice koje su uspele da formuliu i razviju takvo
verovanje bile su u stanju da obezbede svoj dugotrajni opstanak.
Primera u istoriji je veoma mnogo: Jevreji, Stari Egipat, Persijanci,
Jermeni, Etiopsko kraljevstvo, Arabljani, Stari Grci, Moskovska
Rusija, drava Franaka, savremena kotska, Elizabetanska Engleska,
Kalvinistika Holandija, Amerike kolonije, katoliki Meksiko.41
Mit o izabranosti moe i da pojaa povezanost neke zajednice
sa njenom istorijskom teritorijom. Za izabrani narod jedino moe
da bude dovoljno dobra zemlja predaka, heroja i svetaca.42 Sva je
prilika da jedan od primera za ovo srpski odnos prema Kosovu, koje
spaja mit o svetoj zemlji i mit o izabranom narodu.
Meutim, mit o izabranosti moe da povede zajednicu u
ekspanziju i rat. Ubeenje da se poseduje jedina istinska vera i via
moralnost i civilizacija inspirisalo je i pravdalo mnoge misionarske
i imperijalistike napore da se pomogne onima koji ive u
mraku. Meu primere ovakve posledice mita o izabranosti Smit
uvrtava i nastojanje zapadnih nacija da belu civilizaciju nametnu
narodima Azije i Afrike.43 Prema naem miljenju, mit o moralnoj
izabranosti Zapada, uglavnom u svojoj sekularizovanoj formi,
predstavljao je i predstavlja glavni kulturni resurs zapadnih nacija
u njihovom angaovanju u balkanskim ratovima poslednje decenije
XX veka i u produenju tih sukoba u drugim oblicima u prvim
godinama ovog veka.
Sa Smitom se slae, piui o ideologiji ekspanzionistikog
nacionalizma evropskih sila u XIX veku, E. Hejvud, koji istie da je
evropski imperijalizam (kolonizacija Afrike i drugih neevropskih
teritorija) pravdan ideologijom rasne i kulturne superiornosti. Bilo
je rasprostranjeno verovanje da su beli narodi Evrope i Amerike
intelekturalno i moralno superiorni u odnosu na crne, smee
i ute narode Afrike i Azije: imperijalizam je prikazivan kao
moralna dunost belog oveka, njegov teret.44 Voenje rata iz
41 A.D. Smith, navedeno delo, str. 125, 127 i 130-135.
42 Isto, str. 135.
43 Isto.
44 E. Hejvud, Politike ideologije, Zavod za udbenike i nastavna sredstva,
142
moralnih razloga je ne samo stari motiv (koji, najverovatnije, ne

treba vezivati iskljuivo za zapadnu civilizaciju), ve i motiv koji se
pojavljuje ne samo u realnom drutvenom svetu, nego i u onom
zamiljenom. U Utopiji Tomasa Mora navodi se da stanovnici
Utopije (...) ratuju samo onda kada treba da brane svoje granice,
ili da suzbiju neprijatelja koji je provalio u zemlju nekog njima
prijateljskog naroda ili, najzad, kad odlue, iz istog ovekoljublja
prema nekom narodu koji stenje pod jarmom tiranije, da upotrebe
silu i oslobode ga njegovog tiranina.45
Veliki mislilac i predani katolik (zbog vernosti Papi je i glavu
izgubio) T. Mor pravdao je, kao to vidimo, upotrebu sile iz istog
ovekoljublja, to znai iz moralnih razloga. Ovakav stav implicira
da su njegovi Utopljani moralno iznad drugih naroda, tj. da su
izabrani. U istom smeru, ali neto dalje od Mora, otiao je i jedan
drugi velikik mislilac, D.S. Mil. On najpre osporava zapoinjanje
rata radi ideje: Ii u rat radi ideje, ukoliko je rat agresivan a ne
odbrambeni, jednako je zloinaki kao i ratovanje za teritoriju ili
profit. Jer, nametanje naih ideja drugim ljudima malo je opravdivo
kao i prisiliti ih da se potine naoj volji u pogledu bilo ega drugog.46
Ipak, kae on, postoje izuzeci koji proistiu iz injenice da (...)
postoji velika razlika (...) izmeu sluaja u kojem se nacije o kojima
je re nalaze na istom, ili priblino istom, stupnju civilizovanosti,
i sluaja u kojem je jedna od strana u ovoj situaciji na visokom, a
druga na veoma niskom stupnju drutvenog napretka. Pretpostaviti
da izmeu dva civilizovana naroda, i izmeu civilizovanih naroda
i varvara, mogu postojati isti meunarodni obiaji, i ista pravila
meunarodnog morala, znai napraviti ozbiljnu greku (...) Njihovi
umovi (varvarski napomena S.) nisu kadri za tako veliki napor
(shvatanja moralnih pravila napomena S.), niti je njihova volja u
dovoljnoj meri podlona uticaju trezvenih motiva (...) narodi koji su
jo uvek varvarski nisu prevazili period tokom kojeg je, po svemu
sudei, u njihovu korist da budu pokoreni i podvrgnuti upravi
Beograd 2005, str. 183-184. Naglaavanja S..
45 T. Mor, Utopija, Utopija, Beograd 2002, str. 159.
46 D.S. Mil, Nekoliko rei o neintervenciji, u Humanitarne vojne intervencije,
priredili J. Babi i P. Bojani, Slubeni glasnik, Beograd 2008, str. 15.
143
Sran ljuki
stranaca.47 Dakle, da bi se rat u ime ideje opravdao, dovoljno je

protivnike proglasiti za varvare. A varvari, po definiciji, nikada ne
mogu biti zapadnjaci, ve su to uvek oni drugi. Istini za volju, Mil
upozorava da ak i u odnosu izmeu civilizovanih i varvara vae
univerzalna moralna pravila izmeu oveka i oveka.48 Problem je,
meutim, u tome to kada se u rat krene, i to jo na protivnika kojeg
ste proglasili moralno manje vrednim varvarinom, civilizovane
vojske gotovo redovno poine strahovita zverstva.
Milov stav nipoto nije nekakvo usamljeno miljenje, nego samo
jedan od pojavnih oblika mita o moralnoj izabranosti Zapada.
Slina, gotovo istovetna shvatanja, pojavljuju se stalno iznova.
Mnogo godina posle Mila, britanski diplomata R. Kuper pie da
se danas (poetak XXI veka) svet deli na pre-moderan, moderan i
postmoderan. Postmoderan svet, koji ine pre svih Evropska unija
i SAD, odbacuje makijavelistika pravila modernog sveta (dravni
razlog) i zamenjuje amoralnost moralnom sveu koja se primenjuje
i u unutranjim poslovima i u meunarodnim odnosima. Prosto je,
kae on, postmoderni svet postao poten. Ali, ono to vai unutar
postmodernog sveta, ne vai za odnos prema onima koji su izvan
njega. U tim sluajevima postmoderni svet (...) mora da se vrati
grubljim metodima starijeg doba sili, prvom udaru, prevari, ta
god je potrebno za one koji jo uvek ive u svetu svake drave za
sebe iz devetnaestog veka. U dungli svako mora da koristi zakone
dungle.49 Promenili su samo vekovi, pristup je ostao isti: za neke
je rezervisana civilizovanost, a za druge varvarstvo.
Ratovanje za ideje esto se vezuje za SAD. S. Hantington
podvlai da (...) Amerikanci ele da u bilo kom stranom sukobu
identifikuju sile dobra i sile zla i da se svrstaju sa prvima.50
Mit o izabranom narodu koji ima posebnu boansku misiju
doneli su u Severnu Ameriku jo prvi kolonisti. Najitanija knjiga
meu njima (posle Biblije) bila je Book of Martyrs, koju je napisao
47 Isto, str. 16.
48 Isto
49 R. Kuper, Raspad nacija, Filip Vinji, Beograd 2007, str. 44 i 68-69.
50 S. Hantington, Sukob civilizacija, CID i Romanov, Podgorica i Banja Luka
2000, str. 321
144
izvesni Foks (Foxe), koja je govorila o Englezima kao o izabranom

narodu. Englezi su, navodno, hrianstvo primili direktno od
Hristovih uenika, a rimski imperator Konstantin bio je Britanac
(deda mu je bio britanski kralj); on je hristijanizovao ceo civilizovani
svet uz pomo britanske vojske. Godine 1622. pesnik Don Dan
(John Donne) je zapisao o kolonistima u Virdiniji: Bog nas je
nauio da pravimo brodove, ne da prevezemo nas, nego njega;
budui guverner Virdinije jo na brodu zabeleio sledee rei: Mi
emo biti grad na vrhu brda, oi svih ljudi bie uprte u nas. Da su
Amerikanci na neki nain izabrani od strane Boga mislio je i prvi
predsednik SAD, Dord Vaington.51
Abraham Linkoln, koji je bio predsednik SAD za vreme
Graanskog rata, prema reima P. Donsona, sa svojim spajanjem
religije i politike predstavlja arhetip amerikog dravnika.52 U svom
govoru pred Senatom drave Nju Dersi prisetio se deakih dana i
vremena kada je itao knjigu o Dordu Vaingtonu. Razmiljajui
o onom to je proitao, doao je do zakljuka da su se Vaington i
drugovi borili za neto vie od nacionalne nezavisnosti, za neto to
je nosilo obeanje za sve narode sveta u vremenu koje je nailazilo;
izrazio je zadovoljstvo to mu je Bog omoguio da bude na elu
skoro izabranog naroda (almost chosen people) i da nastavi borbu
zapoetu u vreme Revolucije.53 Krajem decembra 2008. godine
svi svetski mediji objavili su da se novoizabrani predsednik SAD
Barak Obama sprema da poloi zakletvu na Bibliji koju je koristio
njegov uzor Abraham Linkoln. Prema Ustavu SAD, predsednik nije
duan da poloi zakletvu na Bibliji, ali je to postala tradicija. ta
znai izabranost kada doe do vojnog sukoba, pokazao nam je
nekadanji predsednik SAD Teodor Ruzvelt kroz kvalifikovanje
osvajanja Zapada u kojem je praktino unitene domorodaka
populacija: Najpravedniji od svih ratova jeste rat protiv divljaka.
51 P. Johnson, The Almost-Chosen People,
www.americanheritage.org.AHEF_The_Almost-Chosen_People_Article.pdf str. 17 i
19.
52 Isto, str. 20.
53 A. Lincoln, Address to the New Jersey State Senate,
http://swowcase.netins.net/web/creative/lincoln/speeches.
145
Sran ljuki
T. Ruzvelt, poznat i po izjavi da je istrebljivanje i proterivanje

Indijanaca bilo korisno, kao i neizbeno, bio je uzor predsedniku
Bilu Klintonu.54 U vreme pansko-amerikog rata i aneksije Filipina,
predsednik Mekinli izjavio je na skupu Metodista: Kleknuo sam i
molio Svemogueg Boga da me povede i pokae mi put (...) jedne
noi ovako mi se pojavilo (...) Nismo mogli da uradimo nita drugo
nego da (...) obrazujemo Filipince, uzdignemo ih, civilizujemo i
hristijanizujemo, uz Boju milost to bolje moemo za njih, kao za
nau brau za koju je Hristos takoe umro.55
Na sistematski nain o amerikim mitovima pie Riard Hjuz
(Richard T. Hughes).56 On mitovima prilazi na antropoloki nain,
tvrdei da (...) suprotno kolokvijalnoj upotrebi, mit nije oigledno
neistinita pria. Radije, mit je pria koja govori o znaenju i svrsi i
zato on govori istinu za one koji ga uzimaju ozbiljno.57 Ono to vai
za mitove uopte, vai i za amerike nacionalne mitove, koji nisu
nita drugo do nacionalne prie, prie koje slue naciji na vane
i krucijalne naine. Ti mitovi objanjavaju zato Amerikanci vole
svoju zemlju i zato u nju veruju. Ameriki kredo koji predstavlja
primarni mit i ujedinjuje Amerikance zapisao je T. Deferson u
amerikoj Deklaraciji nezavisnosti: Mi smatramo ove istine
oiglednima, da su svi ljudi stvoreni jednaki, da im je njihov Tvorac
podario izvesna neotuiva prava i da su ta prava pravo na ivot,
slobodu i traganje za sreom. U svoje vreme, Deferson je mislio
samo na bele mukarce-privatne vlasnike, ali je to znaenje kasnije
proireno na ene i na ljude drugaije boje koe.58
Hjuz navodi pet amerikih nacionalnih mitova, koji su svi utkani
u religijsko razumevanje stvarnosti i ije je pojavljivanje vezano za
odreene periode amerike istorije. Svi ti mitovi su i danas delatni
54 N. omski, Novi militaristiki humanizam, Filip Vinji, Beograd 2000, str. 94
i 110-111. Finney, Dee, A Thousand Lies. The Native American,
www.greatdreams.com/lies.htm.
55 P. Johnson, navedeno delo, str. 20.
56 R. T. Hughes, Myths America Lives By, University of Illinois Press, Urbana and
Chicago 2004.
57 Isto, str. 2.
58 Isto, str. 2-3.
146
(u razliitom stepenu), esto u kombinaciji jedan sa drugim.

Prvi mit, mit o izabranom narodu, pojavio se meu Puritancima
u kolonijalnom periodu amerike istorije. Ovaj mit svoje najstarije
i najdublje korene ima u Bibliji, gde se u Starom Zavetu navodi
da je Bog izabrao Jevreje, meu svim narodima sveta, kao svoj
narod. U vreme Reformacije u Engleskoj (esnaesti vek), nakon
prevoda Biblije na engleski jezik, taj mit postaje veoma rairen i to
u varijanti u kojoj se Englezi vide kao izabrani, Boji narod. Njega
preuzimaju Puritanci (koji su bili i pod uticajem Kalvinove doktrine
o predestinaciji) i, budui da su bili proganjani u Engleskoj, prenose
poetkom sedamnaestog veka u Ameriku. Nova Engleska postala je
nova obeana zemlja, a Puritanci-kolonisti novi Jevreji; zateeno
domorodako stanovnitvo biva proterivano i istrebljivano (ratovi,
bolesti), kako bi oslobodilo prostor za izabrane. Kasniji useljenici
u Ameriku prihvatali su ovaj mit sa velikom lakoom i on je postao
stalan deo amerike nacionalne svesti. Vremenom, ta se izabranost
poela shvatati kao zadatak Amerikanaca da oslobode, civilizuju,
prosvetle celo oveanstvo. Tako je senator iz Konektikata, Orvil
Plat (Orville Platt), pravdajui ameriku vojnu intervenciju na Kubi
i na Filipinima izjavio da su Amerikanci izabrani da unapreuju
oveanstvo na zemlji, a njegov kolega iz Indijane, Albert Beverid
(Albert Beveridge), govorei o istom pitanju, ustanovio da je sam
Bog izabrao Amerikance da uspostave sistem tamo gde vlada
haos, dao im duh da savladaju reakciju irom Zemlje i sposobnost
da vladaju divljacima.59
Sledi mit o Americi kao naciji Prirode, stvoren u periodu
Amerike revolucije i prvim decenijama postojanja SAD, a koji vodi
poreklo iz Prosvetiteljstva i deistikog shvatanja sveta. Naime, veina
osnivaa SAD bili su deisti. Prema ovom mitu, SAD prosto reflektuju
nain na koji je Bog eleo da stvari izgledaju od samog postanka
sveta: ameriki sistem nije plod ljudske mate, niti mudrosti, ve
je zasnovan na prirodnom poretku, iji je tvorac Bog. Ovaj je mit
ohrabrio Amerikance da ignoriu istoriju i tradiciju kao snage koje
59 Isto, str. 19-37.
147
Sran ljuki
oblikuju naciju.60
Trei mit je mit o hrianskoj naciji. S obzirom da su osnivai
SAD bili deisti, oni nisu Ameriku zamiljali kao iskljuivo
hriansku naciju. Meutim, ubrzo nakon sticanja nezavisnosti,
organizovane hrianske snage (dominirali su kalvinisti) kreu u
veliku propagandnu akciju kako bi SAD pretvorili u hriansku
naciju, naciju Boju. Ta je njihova akcija bila veoma uspena, to
se vidi i u dananjoj snazi hrianske desnice.61
Mit o milenijumskoj naciji naslanja se na prethodne mitove
i zasniva se na jevrejskom i hrianskom poimanju kraja sveta,
dolaska mesije i perioda mira i pravde. U kasnom osamnaestom i
u devetnaestom veku, mnogi Amerikanci verovali su da je njihova
zemlja ta koja donosi milenijum, jer nije pokvarena vremenom
i tradicijom, ve je radikalno nova, formirana na od ljudi gotovo
netaknutom terenu i prua njenim lanovima prava i mogunosti
nezamislive u Starom svetu. Novi svetski poredak koji je predsednik
Dord Bu stariji proglasio nakon sloma komunizma krajem
dvadesetog veka, jeste pojavni oblik ovog mita. Prvobitni smisao
ovog mita nalazio se u tvrdnji da e milenijumska nacija svojim
primerom uticati na preobraaj celog sveta koji e svim ljudima na
planeti doneti hiljadugodinji mir i blagostanje. U prvoj polovini
devetnaestog veka, meutim, taj je smisao radikalno izmenjen u
amerikom manifestu sudbine, koji je predviao da SAD imaju
pravo da svoj uticaj ire ne samo putem primera, nego i putem sile,
najpre u Severnoj Americi, a zatim i na celoj Zemaljskoj kugli. Prvi
su to na svojoj koi osetili ameriki Indijanci.62
U dvadesetom veku javlja se mit o SAD kao o nevinoj naciji.
Danas veina amerikanaca uopte ne sumnja da se njihova
zemlja zalae za pobedu dobra nad zlom, pravde nad nepravdom,
demokratije nad tiranijom, vrline nad porokom. Poetna taka
amerike iluzije o nevinosti lei u amerikom preziru prema
istoriji kao neem irelevantnom. Dugotrajnost iluziji o nevinosti
obezbeuje ameriko nacionalno bogatstvo. Mit o nevinoj naciji
60 Isto, str. 45-56.
61 Isto, str. 66-70, 76 i 88.
62 Isto, str. 91-107 i 114.
148
spreava veinu Amerikanaca da vide ono je mnogima u svetu

sasvim oigledno.63
Jedna od konstanti u politici koju slede SAD jeste verovanje u
izabranost i moralnu superiornost amerikog naroda i SAD.
Taj mit vidimo kao jedan od oblika mita o moralnoj izabranosti
Zapada, koji je doao do punog izraaja u sukobu oko srpske
pokrajine Kosova i Metohije (ne samo u vreme rata 1999, ve i
pre i posle njega). Zapadni politiari, ali i novinari i intelektualci u
vreme bombardovanja Srbije prosto su se utrkivali u davanju izjava
u kojem su iznosili moralne i humanitarne razloge za napad
na Srbiju, istovremeno nazivajui Srbe varvarima i sl. Mogue je
ovo tumaiti samo kao deo ratne propagandne protiv neprijatelja
(Srbije), emu su skloni neki istraivai; ipak, mi smatramo da je
to bilo vie od puke medijske podrke ratu, da je kroz medijsku
kampanju (koja je svakako postojala, to je pravilo za maltene
sve sukobe ovakve vrste) na povrinu izbio stari mit o moralnoj
izabranosti. Evo samo nekih od tih izjava, u kojima se najjasnije
vidi ono to elimo da istaknemo:
Ono to Srbi ine na Kosovu predstavlja varvarizam.
(R. Kuk (R. Cook), britanski ministar spoljnih
poslova, juna1998, SKY NEWS);
Dragi moji zemljaci, ono to mi ivimo, to znate, jeste
sukob izmeu varvarizma i demokratije. To je istinska
borba za ljudska prava na naem kontinentu.
(. irak (J. Chirac), predsednik Francuske, u
televizijskom obraanju naciji 21.04.1999);
Pravda i pravo su na strani NATO pakta, Alijanse i SAD.
(Francuski akademik . Ormeson (J.
Ormesson), Le Figaro 11.05.1999);
Postoji jedna stvar koju nijedna razumna osoba ne moe
63 Isto, str. 153-163.
149
Sran ljuki
da porekne: ovo je verovatno prvi rat koji se nije vodio u ime

nacionalnih interesa, ve pre u ime principa i vrednosti
(...) NATO se bori zbog brige za sudbinu drugih. Bori se
zato to nijedna estita osoba ne moe da stoji i posmatra
sistematsko ubijanje drugih ljudi koje sprovodi drava (...)
Alijansa je delovala u odbranu ljudskih prava kako i zapovedaju
savest i zakon. Ovo je vaan presedan za budunost. Jasno je
reeno, da se jednostavno ne moe dozvoliti ubijanje ljudi,
proterivanje iz kua, muenje i oduzimanje njihove imovine.
(Vaclav Havel, predsednik eke republike);
Kada se zlo otkrije, ne treba ekati i dopustiti
mu da ojaa. Mora se odmah delovati.
(Eli Vizel)
Moramo ui u novi milenijum jasno pokazujui
diktaturama da neemo dozvoliti etniko ienje. I ako
se borimo, to nije zbog teritorijalnih imperativa ve zbog
vrednosti. Za novi internacionalizam gde se brutalna
represija etnikih grupa nee tolerisati. Za svet gde
poinioci nekog zloina nee imati gde da se sakriju.
(E. Bler (A. Blair), britanski premijer, septembra
1998. u ikakoj privrednoj komori).64
Pravda, sukob varvarizma i demokratije, ljudska prava, rat
u ime principa i vrednosti, savest, zloini, moral i sl. najei
su termini i izrazi koji su se tada mogli uti bezbroj puta ponovljeni
u zapadnim (dominantnim) medijima. Sam napad na Srbiju, kao
vojna operacija, nazvan je Milosrdni aneo. Ovde navedenu izjavu
T. Blera R. Kuper je ak nazvao klasinom izjavom postmodernih
stremljenja, ne slutei da u stvari samo ponavlja jedan vrlo stari mit
o moralnoj izabranosti Zapada.
64 Z. Petrovi Piroanac, navedeno delo, str. 67, 101 i 118; N. omski, navedeno
delo, str. 107 i 109; R. Kuper, navedeno delo, str. 67.
150
Sada mnogo lake moemo proitati gore navedenu izjavu M.

Ahtisarija. Jasno je ko je taj ko propisuje da je neto loe uinjeno
(Zapad) i na osnovu ega (izabranosti); jasno je i ko ima pravo
da intervenie i na osnovu ega; naposletku, jasno je i ko je taj ko
poteno razmatra istoriju. Ne iznenauje ni njegova ranija izjava
da su Srbi krivi kao narod i da svaka nacija na svetu ima svoj
teret za koji treba da plati65, jer znamo i ko je sudija i ko ispostavlja
i naplauje raun.
Mitovi i sukob
Duboka ukorenjenost kosovskih mitova kod Srba i mita o
moralnoj izabranosti Zapada jedan je od uzroka duine i estine
sukoba oko srpske pokrajine Kosova i Metohije. Srbi teko mogu
da odustanu od Kosova, jer bi to ujedno znailo i odustajanje od
kosovskih mitova koji su u samom sreditu njihovog nacionalnog
identiteta; Zapad ne moe da odustane od svog mita o moralnoj
izabranosti, jer bi time obesmislio vie vekova svoje istorije. Oba
su mita, oigledno, hrianskog porekla i verovanje u pravdu i
moral im je zajedniko. Ovi su mitovi duboko utkani u kolektivnu
svest; nije tu re o povrnim fantazijama koje kreiraju mediji
(iako ulogu drutvenih elita i medija nije mogue zanemariti). U
Srbiji su se 1999. mnogi intelektualci udili to dobar deo zapadnih
intelektualaca odobrava moralni rat protiv Srbije, dok su se na
Zapadu udili to se Srbi tako vrsto dre Kosova: ni jedni ni drugi
nisu shvatili snagu mitova o kojima smo govorili.
Nije tu re o istinitosti pojedinih mitova, ve o verovanju. Ako
se u mit veruje (mit kao vrednost), on postaje delatan za drutvene
aktere. Mit o knezu Lazaru kojem soko (Sveti Ilija) donosi pismo
od Bogorodice nije ni manje, a ni vie istinit od mita o moralnoj
izabranosti Zapada, premda smo ubeeni da bi se nale desetine,
stotine, pa ak i hiljade onih koji bi nastojali da dokau istinitost
drugog spomenutog mita. Osim ako se u potpunosti ne uutka
65 Vidi: www.b92.net , vesti za 25.08.2006.
151
Sran ljuki
druga strana, to, naravno, nije mogue.

Kao to smi i spomenuli na samom poetku ovog rada, imali smo
nameru da neto kaemo samo o odnosu mitova (kao kulturnih
resursa) i sukoba oko Kosova, a nikako da obuhvatimo sve mogue
aspekte, sve druge resurse (politike, ekonomske, vojne) i njihovu
ulogu. Niti smo eleli da ceo sukob svedemo na rat mitova.
Drutveni su sukobi sloene pojave i njihovo svoenje samo na
jedan aspekt nuno znai jednostranost i greku.
152
BELEKE O AUTORIMA
Darko Gavrilovi predaje na Fakultetu
za evropske pravno-politike studije (Sremska
Kamenica) Univerziteta Singidunum i na Filozofskom fakultetu u Banjaluci. Predavao je na
univerzitetima u Pragu i Lou, na institutima u
Nemakoj, Austriji, Engleskoj i SAD-u. Do sada
je objavio sedam samostalnih monografija i dve
sa grupom autora, te jedan udbenik. Objavio
je vie desetina naunih i strunih radova. Pie
romane i lan je Drutva knjievnika Vojvodine.
Dobitnik je naunih i knjievnih nagrada. Direktor je Centra za istoriju, demokratiju i pomirenje.
Glavni i odgovorni urednik zbornika The Shared
History. Urednik Kulture Polisa.
Ljubia Despotovi je profesor na Fakultetu za kulturu i medije Megatrend Univerziteta u

Beogradu. Prethodno je bio zaposlen na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, nastavu je drao
na odseku za medije i odseku za sociologiju. Kao
gostujui profesor predavao je i na Filozofskom
fakultetu u Banja Luci, na Alternativnoj akademskoj mrei u Beogradu i na Fakultetu za preduzetni menadment BK u Novom Sadu. Glavni je
i odgovorni urednik naunog asopisa Kultura
polisa. lan je predsednitva Udruenja za politike nauke Srbije, Srpskog sociolokog udruenja
i redovni lan Matice Srpske. Do sada je objavio
vie od deset knjiga, monografija, hrestomatija i
zbornika od kojih su najznaajnije Srpska politika moderna, Ekoloka paradigma, Sociologija demokratije i dr.
Vjekoslav Perica je prije rata pisao kolumnu

Religija i politika u splitskom tjedniku Nedjeljna Dalmacija. Od 1991. do 2006. ivi u SAD gdje
je 1998. doktorirao na University of Minnnesota.
Predavao je na nekoliko amerikih univerziteta i
bio istraivaem pri U.S. Institute of Peace te Centru Woodrow Wilson u Washingtonu. Izmeu
ostalog, objavio je knjigu Balkan Idols. Religion
and Nationalism in Yugoslav States (New York:
Oxford University Press, 2002.), koja je 2006. u
srpskom prevodu izila u Beogradu. 2007. je bio
ameriki Fulbright stipendist -- gostujui predava i istraiva na Univerzitetu u Beogradu. Danas je profesor povijesti na Filozofskom fakultetu
Sveuilita u Rijeci.
Sran ljuki je predava na Filozofskom
fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, Odsek za
sociologiju. Kao gostujui predava radi i na Pedagokom fakultetu u Somboru. Glavni je odgovorni urednik Godinjaka Filozofskog fakulteta
u Novom Sadu i lan urednitva urnala za sociologiju. Bio je predsednik Vojvoanske socioloke asocijacije (2004-2006), a trenutno je lan
predsednitva Srpskog sociolokog drutva. lan
je i Srpskog udruenja za sociologiju sela i poljoprivrede. Do sada je objavio dve monografije u
koautorstvu, vie lanaka u naunim asopisima
i radova u zbornicima. Uestvovao je na brojnim
naunim skupovima u zemlji i inostranstvu.
Mitovi nacionalizma i demokratija

Izdava
Centar za istoriju, demokratiju i pomirenje, Novi Sad
Fakultet za evropske pravno-politike studije, Sremska Kamenica
Grafomarketing, Novi Sad
Za izdavaa:
Prof. dr Ilija Babi
Slog, prelom, korice:
Grafomarketing
Novi Sad
tampa:
Grafomarketing
Novi Sad
Tira:
300 kom.
CIP -
e ,
323.1(082)
MITOVI nacionalizma i demokratija / Darko Gavrilovi ...
[et al.]. - Novi Sad ; Centar za istoriju, demokratiju
i pomirenje ; Sremska Kamenica ; Fakultet za evropske
pravno-politike studije, 2009 (Novi Sad ; Grafomarketing).
- 157 str. ; 21 m
Tira 300, - Bibliografija,
ISBN 978-86-86601-07-0
1. a, 2. , 3. ,
4. ,
) - -
COBISS.SR-ID 238457351

419622.mitovi Nacionalizma I Demokratija

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

419622.mitovi Nacionalizma I Demokratija

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

419622.mitovi Nacionalizma I Demokratija

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Darko Gavrilovi, Ljubia Despotovi

Vjekoslav Perica, Sran ljuki

Centar za istoriju, demokratiju i pomirenje, Novi Sad

Knjiga je nastala na osnovu nauno istraivakog rada koji je

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

ada su mitovi univerzalne i bezvremene prie koje utiu

su mitsko miljenje i praksa nastavili da umiruju ljude u njihovom

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

dimenzija koja ih okruuje sa svih strana i koja je, po njima bila,

o pripadnosti, o veliini i znaaju svoga naroda i svoje zemlje, o

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

zadatak - da je Bog Ameriku izabrao da ostvari svoje planove5

podelu zemlje te da je Gomer kao sin najstarijeg Nojevog sina Jafeta

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

najstarije zajednike forme indoevropskih gramatikih struktura i

koji je trebalo nacionalno osvestiti direktno povezivao sa Izabranim

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

se istovremeno pojavila i romantiarska istoriografija, u uskovitlanoj

mitove su irili na najagresivniji nain od 1945. pa do kraja 50-ih kada

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

Komunistike partije i sami joj sluili svojim delima, sada su postali

njenih prethodnika s kraja 19. veka, analizirala toponime koji su bili

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

Miljenje ove autorke o veliini i znaaju srpskog naroda, ali i o

Osim pomenutih pisaca mit o izabranom narodu podravao

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

Venetima, pri tome insistirajui na tome da je njihova veza genetike

u nameri da takvom podrkom svojih saveznika, podstiu borbeni

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

Tako da Lafanov iskaz dovodi do loginog zakljuka da potonje dve

od Osla do Krita bie zemlja srbovita, s tim to su se tome na

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

srpskog, pravoslavnog stanovnitva u Nezavisnoj dravi Hrvatskoj.37

Nasuprot mitovima koji su imali zadatak da ojaaju moral i

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

surovosti i kolaboracije sa neprijateljima svoje zemlje.43 Taj kontrast

srpskih neprijatelja u ratnom vihoru koji je zahvatio zemlje bive

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

krugova, u prvoj polovini 19. veka, a naroito u vreme Srpske

Koristei udbenik kao sredstvo propagande on je, u predgovoru,

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

scenu krajem 20. veka. U oba sluaja nacionalni radnici su procenili

Makedonci bili vladajui narod.49 injenica da su vizantijski autori,

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

dananjeg Nia, preli Malu Aziju i stigli do Indije.51

srpskom krunom. Prema Cvijiu, i pomenutom mu spisu, Bosna

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

pravo nad Bosnom i Hercegovinom. Narodno predanje i stihovi iz

zemljom. U vreme aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine on

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

Povijesti Bosne i Hercegovine on je podvukao svoje vienje

U danima razbijanja socijalistike Jugoslavije i njenog konanog

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

gorespomenuta dva mita nacionalizma. Prvo, on smatra dananje

i prijevari. Zato su u takvim zajednicama otupljeli osjeaji za ono

Mitovi nacionalizma zaarani krug sukoba

veliki boj 1389. godine koji je srpsko srednjovekovno plemstvo

zemlje, Srbi su prikazivani kao branioci sutine hrianske evropske