Poetak svetske kataklizme

Pie: Neboja Bogunovi

OVE godine se navrava devet decenija od sarajevskog atentata i objave rata Srbiji. Ta dva
dogaaja oznaila su poetak velike ratne kataklizme, koja e odneti 12 miliona ljudskih ivota.
Prvi svetski rat, potpuno je izmenio politiku kartu Evrope: sruena su tri velika carstva nemako, austrougarsko i rusko, a roene su nove drave, meu kojima i Jugoslavija.
Hici mladog Gavrila Principa, koji su ispaljeni 28. juna 1914. godine, na obali Miljacke u
Sarajevu i koji su usmrtili prestolonaslednika Austrougarske nadvojvodu Franju Ferdinanda i
njegovu suprugu Sofiju bili su, naalost, povod, ali ne i uzrok ovom ratu.
Upravo oko pitanja, da li je atentat na austrougarskog prestolonaslednika i njegovu enu bio
neposredni uzrok ratnom poaru na poetku 20. veka, lomila su se koplja meu mnogim
istoriarima. Zavisno od toga da li su pripadali pobednikoj ili poraenoj strani u ovom ratu,
autori istorijskih dela formirali su svoje stavove u vezi sa njegovim uzrocima i posledicama.
Austrijski i nemaki pisci istorijske literature bili su uglavnom skloni da svu krivicu za rat
prebace na bosanske nacionalne revolucionare, kao i srpsku vladu, dok su trezveniji i
objektivniji istoriari smatrali da su uzroci Prvom svetskom ratu mnogo dublji i da se oni ne
mogu traiti samo u inu ubistva astrougarskog regenta i regentkinje u Sarajevu.
Objektivniji pisci istorijskih dela o ovom ratu slau se u tome da njegove uzroke treba
prvenstveno traiti u imperijalistikim ciljevima tadanje Nemake i Austrougarske i njihovoj
tenji da sprovedu plan "Drang nach Osten" (prodor na istok). Pucnji Gavrila Principa, bili su
po njihovom uverenju samo zgodan povod da se pristupi realizaciji ratnih ciljeva ovih dveju
carevina.
PREMA tvrdnji istoriara Vladimira Dedijera mnoga istorijska dokumenta o ovim dogaajima
su za vreme Prvog i Drugog svetskog rata sklonjena ili nestala, tako da i danas postoji
mogunost da se njihovim pronalaenjem kockice ovog kompleksnog istorijskog mozaika
ponovo sloe i baci nova svetlost na uzroke velike ratne tragedije.
Atentat u Sarajevu podstakao je mnoge domae i strane autore da sa veom ozbiljnou pristupe
prouavanju istorijskih okolnosti koje su uslovile dramatine dogaaje o kojima je re. Jedna od
tih okolnosti, svakako je opte stanje u kojem se nalazila Bosna i Hercegovina pre i posle
austrougarske okupacije (1878) i aneksije (1908).
Nalazei se u samom epicentru jednog od "najtrusnijih geopolitikih podruja" Evrope i
Balkana, Bosna je posle vievekovnog ivota u "tamnom vilajetu" Otomanskog carstva, tek
krajem 18. veka poela da privlai panju velikih evropskih sila. Primetivi poetne znake
politike, vojne i ekonomske agonije turske imperije, te sile, a naroito Austrija i Rusija, htele
su, pre nego to "bolesnik na Bosforu" sklopi oi, da se dogovore o sudbini njegovog naslea u
Evropi. Sa takvim namerama su se dve mone evropske linosti toga vremena - ruska carica
Katarina Velika i austrijski car Josif Drugi, sin uvene Marije Terezije, susreli 1787. godine u
poznatom crnomorskom letovalitu na Jalti, da odlue o sudbini evropskih teritorija turske
carevine. Tom prilikom je doneta jedna od onih sudbonosnih istorijskih odluka, koja se u
diplomatskom argonu zove "podela interesnih sfera", pri emu dva suverena nisu uvaavala
legitimna prava naroda koji su iveli na Balkanu, nego su vodili rauna iskljuivo o svojim

imperijalnim interesima.
Prilikom tog susreta odlueno je da zapadni deo Balkana, ukljuujui Bosnu i Hercegovinu
bude interesna sfera Austrije, a istoni deo Rusije. Bez obzira na to to se u Petrogradu znalo da
u Bosni ivi veliki deo srpskog naroda, ruski dvor je, zanemarujui interese svoje pravoslavne
brae, eleo pre svega da se domogne istonog dela Balkana, na kojem se nalazio Carigrad i
bosforski moreuz, te vekovne tenje ruskih careva.
DOGOVOR Katarine Velike i Josifa Drugog, sticajem niza istorijskih okolnosti, tada nije
realizovan, ali je na sastanku u Jalti povuena zlokobna linija podele sfera uticaja na Balkanu,
koja e decenijama zagoravati ivot narodima u ovom delu Evrope.
Ako se dogovor ruskog i austrijskog suverena nije mogao ostvariti u tom trenutku, prva prilika
za njegovu realizaciju iskrsla je izbijanjem Bosansko-hercegovakog ustanka, 1875. godine.
Diui ovaj ustanak, i borei se za svoja nacionalna i socijalna prava, srpski narod nije ni slutio
da je ovom pobunom protiv turskih feudalaca i osmanlijskih vlasti pokrenuo jedan sudbonosan
istorijski proces koji je zapoet s dva srpsko-turska rata i jednim rusko-turskim (1876-1878), a
zavren Berlinskim kongresom. Fatalnom igrom istorijskih okolnosti, bosansko-hercegovaki
ustanici su se oslobodili turskog ropstva, ali im je nametnut novi jaram u vidu austrougarske
okupacije.
Berlinski kongres, koji je pompezno otvoren 13. juna 1878. godine i na kojem su se okupili
predstavnici Nemake, Austrougarske, Engleske, Francuske, Italije, Rusije i Turske, bio je
znaajan za Evropu, ali koban za narod Bosne i Hercegovine. Evropski monici, meu kojima
su glavnu re vodili nemaki kancelar Oto fon Bizmark i engleski premijer Dizraeli, odluili su
da Austrougarska okupira Bosnu i Hercegovinu. Mada se ovakva odluka pravdala
nesposobnou Turske da posle Bosansko-hercegovakog ustanka zavede red na ovom
podruju, kao i potrebom da to uini civilizovana Austrougarska, na videlo su iskrsli i drugi
motivi kojima su se rukovodili evropski ministri.
U prvom redu, to je bio strah od Srbije i mogunost da se istoimeni narod sa obe strane Drine ujedini. Dokumenti Berlinskog kongresa nedvosmisleno pokazuju da je austrougarski ministar
inostranih poslova Julijus Andrai, obrazlaui predlog da Austrougarska okupira Bosnu i
Hercegovinu, stidljivo ukazao na strah od Srbije i Crne Gore, koje su odlukama Berlinskog
kongresa postale nezavisne drave i ije su se granice pribliile.
"Carska i kraljevska vlada morala je da obrati veliku panju na geografsku situaciju u kojoj bi
se nala Bosna i Hercegovina zbog teritorijalnih promena koje bi usledile nakon nove
demarkacije Srbije i Crne Gore. Efekat pribliavanja granica ove dve kneevine na putevima
koji vode ka istoku bie presudni za privredne interese Monarhije", istakao je Andrai.
ENGLESKI ministar inostranih poslova lord Solzberi bio je mnogo otvoreniji. On je rekao da
je: "Geografski poloaj Bosne i Hercegovine od velikog politikog znaaja. Ako bi znatan deo
ove provincije pao u ruke susednih kneevina (Srbije i Crne Gore), dolo bi do stvaranja lanca
junoslovenskih drava, koje bi se protezale gotovo preko celog Balkana. Svojom vojnom
snagom, one bi ugroavale teritorije koje lee juno od njih (misli se na Dalmaciju). Takvo
stanje stvari bi, bez sumnje, predstavljalo veu pretnju nezavisnosti Turske, nego bilo ta drugo.
Vrlo je verovatno da bi se ova opasnost pojavila ako bi se prepustilo Turskoj da brani ove dve
udaljene provincije (Bosnu i Hercegovinu)".
Predsednik engleske vlade lord Dizraeli, mada poreklom Jevrejin, odrao je govor, koji je i po
onovremenim kriterijumima odisao rasnom netrpeljivou. On je rekao: "Ako Kongres ostavi

ove dve provincije (Bosnu i Hercegovinu) u stanju u kojem se trenutno nalaze, biemo svedoci
pojave dominacije slovenske rase, rase koja je slabo raspoloena da ceni druge. Treba imati na
umu da predlozi koje je dao lord Solzberi nisu dati u interesu Engleske, ve u interesu mira u
itavoj Evropi".

Karta Austo-Ugarske Monarhije prije aneksije BiH

BIZMARK I - SILA
PREDSEDAVAJUI kongresa nemaki kancelar Bizmark podrao je austrougarske i engleske
delegate sledeim reima: "Nemaka, koja nije direktno zainteresovana za pitanje istoka, ipak
se pridruuje elji da se okona ovo stanje stvari, koje, ako se produi, moe izazvati nove
nesuglasice izmeu evropskih vlada. Opasno je imati iluziju da se situacija moe popraviti ako
se u Bosni i Hercegovini sprovedu reforme preko postojeih institucija. Samo jaka sila, koja
raspolae dovoljnim snagama, mogla bi da uspostavi red i obezbedi budunost ovom
stanovnitvu." Bizmark je oigledno mislio na Austrougarsku i njenu misionarsku ulogu na
Balkanu.

Aneksijom u - "prodor na istok"

RUSKI predstavnik Aleksandar Mihajlovi Gorakov, staraco d blizu 80 godina, koji je na
kongres doao u invalidskim kolicima nezainteresovano je pratio kongresnu debatu. On se
bezvoljno saglaavoa sa sudbonosnim odlukama koje su nametale Nemaka, Austrougarska i
Engleska, a koje su se ticale i "pravoslavne brae na Balkanu". To najbolje ilustruje zavrni deo
njegovog govora u kojem je rekao: "Rusiju ne interesuje pitanje koje se nalazi na dnevnom
redu, ali argumenti koje je izneo grof Andrai, predlozi lorda Solzberija - koje su podrale
Nemaka, Francuska i Italija - kao i jasna objanjenja rezolucije, ukoliko se imaju u vidu
miroljubivi zadaci koje Kongres namerava da ostvari".
Iako je turski predstavnik pokuao dau esnike kongresa upozori da usvajanje predloene
Deklaracije predstavlja krenje meunarodnih normi i ukazao na opasnosti koje prete zbog
prihvatanja predloenih reenja, evropski ministri sudoneli bezpogovornu odluku:
Austrougarskoj se dozvoljav da vojno okupira Bosnu i Hercegovinu.
Beki dvor je bio jako nestrpljiv da sprovede oduke evrospkih monika isamo 16 dana po
zavretku rada meunarodnog skupa u Berlinu, austrougarske trupe su prele bosansko
hercegovaku granicu i poele marirati prema Sarajevu, Mostaru, Banja Luci, Tuzli i drugim
gradovima. ali, procena ministra Andraija, da e okupacija biti bezbolna i da e beku
soldatesku narod Bosne i Hercegovine doekati sa cveem, pokazala se kao pogrena. Istina je
da je veina pripadnika katolike vere okupatorske trupe doekala kao spasioce, ali pripadnici
druge dve konfesije - pravosalvci i muslimani tako se nisu ponaali.
Srbi su pokazali neprijateljsko raspoloenje a muslimani su bili u stanju pobune. U Sarajevu je
imam Hadi Lojo digao na ustanak muslimansko stanovnitvo, uveravajui vernike da e
austrougarski car Franjo Jof, kao "nevernik" porui sve damije u Bosni. Otpor veine naroda
u Bosni i Hercegovini nije bio bezazlen: prema podacima bekog generaltaba u "operaciji
okupacije" uestvovalo je preko 200.000 austrougarskih vojnika, od kojih je 6.198 poginulo,
ranjeno ili nestalo. Posle tromesenih orkaja, otpor stanovnitva je skren, a okupatorske vlasti
su mogle da na sarajevskoj tvravi istaknu crno utu zastavu Austrougarske monarhije.
Postavljanjem dravnih simbola austrougarske na okupiranoj teritoriji, na vidan nain je
oznaeno novo razdoblje u istoriji Bosne i Hercegovine. Novi gospodari su po svaku cenu hteli
da istkanu da se njihovim dolaskom prekida kontinuitet vievekovnog osmanlijskog uticaja u
ovoj bivoj turskoj provinciji i da nastupa nova era evropske civilizacije. Iz postupaka novih
vlasti bilo je vidljivo da beki dvor ne smatra okupaciju jednog dela turske teritorije u Evropi za
privremenu meru, kako je bilo zapisano u Deklaraciji Berlinskog kongresa, nego kao trajno
reenje dravno pravnog statusa Bosne i Hercegovine.
Stupajui vrstim korakom na balkansko tlo austrougarski car Franjo Josif je smatrao da na to
ima puno pravo, jer je time kompenzirao teritorijalne gubitke na Zapadnu Evropu,
prouzrokovane porazom austrijske vojske u Italiji i Pruskoj 1859. i 1866.godine. Osim toga, on
je mislio da e ulazak njegovih trupa u Bosni i Hercegovini, biti samo prvi korak na putu ka
definitivnoj penetraciji Austrougarske na jugoistoku Evrope. U bekim novinama su se tim
povodom pojavili lanci u kojima se isticalo da dolazi novo doba "austrougarskog Balkana".
Beki dvor je mislio da e prodorom na Balkansko poluostrovo definitivno otkloniti pretnje
koje su ovom delu Evrope dolazile od Rusije, kao i da e za takvu politiku dobiti punu podrku
meunaronih krugova. Reju, Be se prirpemao da trajno ostane u Bosni i Hercegovini a
istovremeno da prui pipke i prema ostalim balkanskim teritorijama.

U tom cilju su najmilitantniji krugovi monarhije sainili strateki program okupacije u kome je
u prvom planu bila istaknuta "civilizacijska misija Austrougarske". Po tom programu trebalo je
izvriti korenite promene u privrednom, kulturnom iduhovnom ivotu bive turske pokrajine.
Imajui u vidu da je Bosna i Hercegovina bogata rudama i prvoklasnim umama, okupatorske
vlasti su poele intenzivnu izgradnju puteva i eleznike mree, kako bi na najlaki nain mogli
da eksploatiu tamonje privredne resurse. Doavi u ove krajeve sa namerom da trajno ostanu
u njima, novi vlastodrci su ozbiljno prionuli na posao "kulturnog i duhovnog preporoda"
zaostale tuske provincije. Namera im je bila da umesto kulture islamskog istoka, koja je
vekovima bila dominantna u ovim krajevima, nametnu duhovne standarde zapadnoevropske
civilizacije. Radi toga je osnovan, izmeu ostalog i Zemaljski muzej, najznanija kulturna
institucij u Bosni i Hercegovini, koja je trebalo da unese duh zapada u umalu i zaostalu
bosansku sredinu. Nove vlasti nisu izostavile ni "reforme u oblasti religioznih odnosa". Umesto
verski tolerantnih franjevaca ustoliili su jezuite, najekstremnije predstavnike rimske kurije.
Realizacija ovako krupnih reformskih zahvata, osmiljenih u Beu, poverena je odanom oveku
austrougarskog dvora - Benjaminu Kalaju, koji je imao bogato iskustvo sa ovih prostora. On je
bio iskusan diplomata koji je sedam godina (1868 - 1875) proveo na poloaju austrougrskog
generalnog konzula u Beogradu. Smatrajui da dobro poznaje prilike u Srbiji, napisao je
"Istoriju Srba" i "Istoriju srpskog ustanka" i to ga je u visokim krugovima monarhije
kvalifikovalo kao odlinog poznavaoca prilika na Balkanu.
Kalaj je bio uveren da e Austrougarska svoje ciljeve u Bosni i Hercegovini najlake ostvariti
ako se od Srba, Hrvata i muslimana, koji su vekovima iveli na ovom prostoru napravi nova
nacija, koju je on nazvao "Bonjaci", kao i da se stvori novi "bosanski jezik". U tu svrhu
pokrenuo je, izmeu ostalog, i novi list koji se zvao "Bonjak".
Skoro 30 godina Austrougarska je kao okupatorska sila nametala narodima Bosne i
Hercegovine svoje "politike, drutvene i kulturne" standarde, a onda je iznenada 1908. godine
proglasila aneksiju, odnosno izvrila pripajanje ove teritorije sopstvenoj dravi. Odluka o
aneksiji koju je povodom 60.godinjice stupanja na presto, javnosti saoptio car Franja Josif
lino, odjeknula je kao bomba, ne samo u Bosni nego i u Evropi. Raniji patroni Bea Engleska, Francuska i Rusija, koje su na Berlinskom kongresu svesrdno podrale odluku o
austrougarskoj okupaciji Bosne i Hercegovine, sad su bili ogoreni na postupak austrougarskog
suverena, jer su iza njega videli namere Dunavske monarhije i njenog pokrovitelja Nemake da
otponu realizaciju svoga stratekog plana "Drang nach Osten" (prodor na istok).
Najea reakcija na aneksiju izbila je u Srbiji. Uznemirila se gotovo sva javnost - politiari,
privrednici, svetenstvo, umetnic. Najupeatljiviji izraz narodnog nezadovoljstva ispoljen je u
govoru nae uvene slikarke Nadede Petrovi, koji je odran na velikom mitingu ispred
Narodnog pozorita, i u kome je izmeu ostalog rekla: "Sestre i brao, 1878. godine Evropa je
Berlinskim ugovorom zabola no u srce srpskog naroda u dvema najlepim pokrajinama - Bosni
i Hercegovini. Umesto da je narodu ostavila pravo na slobodno samoopredeljenje, ona ga je
bacila u novo ropstvo...skinula mu je okove s nogu, da bi mu lake stavila lance oko vrata.
Trideset godina Bosna i Hercegovina bila je poprite eksploatacije Austrougarske, narod je
materijalno isceen, ponien. Naa dunost je da ih u svemu odluno i svesrdno
potpomognemo, svuda gde je naa pomo potrebna...
SRPSKA REAKCIJA
U Srbiji, kao odgovor na postupak Bea, formirana je tajna organizacija "Ujedinjenje ili smrt"
kao i "Narodna odbrana", koje e odigrati vidnu ulogu u dogaajima vezanim za objavu rata
Srbiji.

Raanje "Mlade Bosne"

DOBRI poznavaoci prilika u Bosni i Hercegovini u drugoj polovini 19. veka i prvoj polovini
20. veka slau se u jednom: okupacija, a kasnije aneksija ove bive turske teritorije od strane
Austrougarske, izazvala je nezadovoljstvo kod veeg dela stanovnitva, a u pojedinim
sredinama se ispoljio otvoreni bunt. Kod pripadnika mlade generacije, novonastale prilike
iznedrile su revolucionarno raspoloenje i doprinele raanju spontanog otpora prema
Austrougarskoj. Jedan od vidova tog otpora bio je i revolucionarni pokret studenata i aka,
preteno srpske nacionalnosti koji je nazvan "Mlada Bosna". Istoriar Vladimir Dedijer, koji je
detaljno prouio delovanje ove organizacije, kae: "To nije bila jedinstvena, centralizovana i
oformljena organizacija s pisanim programom. Mladobosanci su bili deo spontanog
revolucionarnog pokreta meu junoslovenskom omladinom, kako u granicama
Austrougarske... tako i u Srbiji, Crnoj Gori, pa ak i meu junoslovenskim iseljenicima u
Americi. Ove raznorodne grupe ujedinjevao je zajedniki cilj: revolucionarno unitenje
Habsburke monarhije.
Mladobosanci se ne bi mogli okarakterisati kao iskljuivi nacionalisti. Oni najodluniji meu
njima teili su, ne samo nitenju tuinskog jarma, nego i uklanjanju konzervativizma i
primitivizma u drutvu; oni su prkosili svim postojeim institucijama, kako dravnim tako i
prosvetnim, a vrskim i porodinim; propovedali su jednakost i emancipaciju ena. Posveivali
su veliku panju etici i drugim oblastima duhovnog i intelektualnog ivota. Uoi Prvog
svetskog rata isticali su se kao najaktivnije literarne grupe u borbi protiv akademizma a za
moderne pravce u knjievnosti".
Ovu konstataciju Vladimira Dedijera potvruje i Milan Budimir, ak Sarajevske gimnazije i
mladobosanac, koji je posle Prvog svetskog rata, postao ugledni filolog, profesor Beogradskog
univerziteta i lan Srpske akademije nauka i umetnosti. On kae: "Nae udruenje je bilo
politiko-revolucionarno. I u njemu su bili uglavnom Srbi, ali su mu kasnije, kada sam bio pri
kraju kolovanja, prili i neki nai drugovi muslimanske veroispovesti. Nai su sastanci bili
tajni, sastajali smo se na vrh Ba-arije, u ulici koja se zvala Pilua. Nosili smo knjige - ako
nas neko oseti i poseti da imamo zatitu i izgovor: skupili smo se da uimo. A onda je uenje u
grupama bilo vrlo razvijeno. Tada jo niko nije govorio o `Mladoj Bosni`, a to je bilo njena
gimnazijsko jezgro. Na cilj je bio revolucionarni: osloboenje Bosne i Hercegovine od
austrougarske dominacije i zajednika borba sa Srbijom i Crnom Gorom protiv Turaka za
osloboenje celog tog junoslovenskog prostora. Na ekonomskom planu govorili smo
neprekidno o svetloj budunosti koju bi to osloboenje donelo i siromasima, pre svega
seljacima, koji su inili ogromnu veinu u tadanjoj Bosni i Hercegovini".
Dedijer je ustanovio da je naziv "Mlada Bosna" prvi upotrebio knjievnik Petar Koi u jednom
svom lanku objavljenom u listu "Otadbina", 1907. godine. Kasnije su taj naziv koristili i
drugi autori, kao, na primer, Vladimir Gainovi, Bora Jefti, Mladen Stojanovi i dr.
"Mlada Bosna", kao to je reeno, nije imala vrstu organizacionu strukturu, ali isto tako nije
imala ni svoju zvaninu ideologiju, mada je na mladobosance veliki uticaj imalo knjievno
stvaralatvo Petra Koia i idejni pogledi Vladimira Gainovia i nekih drugih bosanskih
intelektualaca. Knjievno stvaralato Koia je poznato, ali se o idejnim i politikim pogledima
Gainovia, kao i o njegovom ivotu, malo zna u irim krugovima.
GAINOVI je bio veoma interesantna linost i ostavio je vidan trag na shvatanje
mladobosanaca. NJegovo idejno i politiko formiranje poelo je veoma rano, a njegov uticaj na
bosanskohercegovaku omladinu bio je izuzetno jak. Rano sazreo, ovaj Hercegovac je izazvao
pravo zaprepaenje u knjievnim krugovima Mostara, kada je kao petnaestogodinjak odrao
zapaeno predavanje o Petru Koiu.
Sveteniki sin, poao je stazama svoga oca i upisao se u Bogosloviju, ali teoloko obrazovanje

nije odgovaralo njegovom temperamentu, pa je ubrzo napustio versko kolovanje i otputovao u

Beograd. U srpskoj prestonici je maturirao i upisao se na Filozofski fakultet, gde mu je profesor
bio Jovan Skerli, ije su ga slobodoumne ideje oduevile. U Beogradu je pristupio tajnoj
organizaciji "Ujedinjenje ili smrt" i to je imalo odluujui uticaj na njegovo kasnije politiko
opredeljenje i na njegovu revolucionarnu delatnost.
Kao jednog od najboljih studenata Beogradskog univerziteta, srpska vlada je Gainovia, kao
stipendistu, uputila u Be. Tu se on kratko zadrao pa je ubrzo otiao u Lozanu, u vajcarskoj je
upoznato uvenog ruskog boljevikog ideologa Lava Trockog. Prema nekim istorijskim
izvorima Gainovi je u Lozani upoznao i Vladimira Iljia Lenjina.
Interesantno je da je druenje sa ruskim boljevicima ojaalo Gaanovievo revolucionarno
raspoloenje, ali ne u socijalnom, nego u nacionalnom pravcu, to se najbolje vidi iz jednog
njegovog pisma koje je uputio jednom svom drugu u Sarajevo u kome se, izmeu ostalog, kae:
"Kao to smo govorili u enevi, vreme je da se ozbiljnije o tome progovori u srpskim
sredinama (misli se na srpske nacionalne ciljeve) koje su dosad skoro po pravilu, bile bedne,
mizerne i oajne. I ako bude snaga, dubokih uverenja i velike vere, moi e biti od sadanjih
mrtvih Srba moda naskoro jedno pokolenje koje iz lenjosti ulazi u ivot, iz snova u akciju, iz
apatije u buenje. Nadajmo se da e se neto moi uiniti. Ja imam veliku veru..."
I pored razliitih idejnih pogleda, Gainovi je ostavio snaan utisak na Trockog. On je u listu
"Kijevska misao" objavio lanak u kome je izneo svoj utiask o ovom mladom bosanskom
ideologu i revolucionaru: "Pored mene, u uglu `Cafe de la Rotonde`, u gustom dimu, sedi neki
mladi Srbin. Bez obzira na veoma arenu publiku, ovek i preko volje zaustavi svoj pogled na
njemu. To je jedna izmeu onih figura koje kao da su stvorene da kod urednih ljudi izazovu
nespokojstvo. Visok, mrav, ali snaan, mrk, sa izrazom nemira i energije u oima i crtama lica,
on otroumno posmatra sve i svakoga, udan utisaka iz tueg ivota, ali sposoban da se ne
izgubi u njemu. Ovaj ovek, skoro mladi - jedva ako mu je 23 godine - ima svoj cilj. On je
Bosanac, intiman drug Gavrila Principa..."
GAINOVI je, naalost, umro u vajcarskoj 1917. godine, ne stigavi da uestvuje u
akcijama mladobosanaca, ali njegov idejni i politiki uticaj i njegov revolucionarni duh ostavili
su vidne tragove u shvatanju i ponaanju Gavrila Principa i njegovih drugova.
Drugi jedan intelektualac ija su shvatanja nailazila na vidan odjek meu studentima i acima iz
srpske sredine bio je Dimitrije Mitrinovi, po oceni mnogih istoriara, jedan od
najinteligentnijih i najtalentovanijih ljudi svoga vremena. On je propagirao ideje zajednitva
Srba, Hrvata i Slovenaca i borio se za stvaranje Jugoslavije.
Osim idejnih uticaja ova dva ideologa, mladobosanci su gajili kult prema jednom, takoe
mladom oveku, koji se rtvovao za ostvarenje nacionalnih ideala i koji je zbog toga nosio
oreol "nacionalnog heroja". Bio je to Bogdan eraji, koji je 1910. godine pokuao atentat na
austrougarskog cara Franju Josifa, prilikom njegove posete Mostaru. Iste godine eraji je u
Sarajevu u Bosanskom saboru (Skuptini) ispalio revolverske hice na poglavara Bosne i
Hercegovine, generala Marjana fon Vareanina. Vareanin je ostao u ivotu, a eraji je umro
od metka koji je ispalio u sebe, uveren da je Vareanin usmren.
OSVETA
U KRUGU "Mlade Bosne" erajiev postupak tumaen je kao herojski gest "samortvovanja
za velike nacionalne ciljeve" i on je u svesti tih mladih ljudi postao simbol otpora protiv
austrougarske vlasti. Gavrilo Princip je na suenju u Sarajevu izjavio da je uoi atentata otiao
na erajiev grob i na njemu se zakleo da e osvetiti ovog mladog revolucionara.

Gavrilo Princip - od izazova do mita

LINOST ije je ime postalo sinonim tajne organizacije "Mlada Bosna" nesumnjivo je Gavrilo
Princip. Mada je njegov ivot bio veoma kratak (umro je u 24. godini) o njemu je napisana
itava literatura, iji su autori bili mnogobrojni domai i strani pisci.
Jedan od najboljih biografa mladog bosanskog nacionalnog revolucionara, profesor Boidar
Tomi detaljno je prouio istorijsku grau vezanu za poreklo porodice Princip i publikovao
zanimljive dokumente koji bojektivno osvetljavaju ivotni put najpoznatijeg lana te porodice Gavrila.

Gavrilo Princip
Prema tvrenju profesora Tomia, preci Gavrila Principa koji su poticali iz plemena Jovievi
doli su poetkom 18. veka iz Grahova u Crnoj Gori na tromeu Bosne, Like i Dalmacije i
naselili se u selo Obljaj u blizini Bosanskog Grahova. To retko prezime - Princip dobili su na
udan nain. Naime, jedan od njihovih predaka po imenu Todor, inae veoma krupan i naoit
ovek, koji je nosio bogato ukraenu narodnu nonju toga kraja, esto je poslom odlazio u
dalmatinske gradove, koji su tada pripadali Mletakoj republici. Gledajui ga u toj slikovitoj
nonji sa "srebrnim grudnjakom, kapom sa paunovim perjem, kratkom pukom i velikim
noem", kako kae B. Tomi, Mleani su Todora smatrali za "poglavara plemena" i dali mu
italijanski nadimak Princip (od latinskog principal). Vremenom, potomci pomenutog Todora
uzeli su prezime Princip.
I lanovi porodice Princip su u tekim vremenima ispoljavali osobine svojih suplemenika:
pruali su estok otpor svima onima koji su pokuavali da im oduzmu to malo ispoene
zemlje, ili da im ugroze nacionalnu i versku samobitnost. Gavrilov deda Jovan, potujui
porodinu tradiciju, prikljuio se sa dva svoja brata nezadovoljnim seljacima, koji su se digli na
oruje u uvenom Bosanskohercegovakom ustanku, 1875. godine.

Grahovo
Srpski narod sa tromee ustao je tada protiv turskih feudalaca, traei vea socijalna i
nacionalna prava. Na elo ustanka u ovom kraju stao je svetenik iz Grahova Polja Ilija Bilbija,
koji je u skladu sa obiajima svojih predaka, "kad su nastala teka vremena za narod, ostavio je
krst i mantiju i uzeo puku u ruke". Bilbiji se prikljuio i Gavrilov deda Jovo i za sve vreme
ustanka nalazio se u glavnom ustanikom tabu u Crnim Potocima. Hrabrost i umenost Ilije
Bilbije i Jove Principa impresionirali su uglednog engleskog istoriara ser Artura Evansa, koji
je jedno vreme boravio u Crnim Potocima i svoje utiske o ustanicima objavio u "Manester
gardijanu", to je znatno doprnelo afirmaciji ciljeva ustanike borbe.
Za razliku od deda Jove, kojeg je krasio borbeni duh ljudi ispod Dinare, Gavrilov otac Petar Pepo bio je sitan i neupadljiv ovek, smirena ponaanja, usto jako religiozna, "koji nije pio ni
vino ni rakiju", kako su zabeleili hroniari ovoga kraja. Suta suprotnost Petru - Pepi bila je i
Gavrilova majka Marija - Nana, koja je poticala iz ugledne porodice Mii iz susednog sela
Malog Obljaja, ena krupna i energina, spremna da se uhvati u kotac i sa najveim tekoama
u ivotu. Iznosei razlike u karakteru izmeu Petra i ene mu Marije, profesor Tomi kae:
"Priroda se poigrala ovim neobinim suprunicima, raskono je ukrasila enu osobinama
mukarca, a oveku podarila meke, dobrodune crte ene."
Petar i Marija imali su devetoro dece, ali u tekim prilikama u kojima su iveli, bez medicinske
nege i osnovnih higijenskih uslova, u ivotu su im ostala samo tri sina. Jedan od njih bio je
Gavrilo koji se rodio 13. jula 1894. godine, a ovo ime mu je na krtenju dao prota Bilbija, jer je
roen na dan Sv. Gavrila.
Od svog posla - prevoza pote i robe na relaciji Grahovo - Knin, Petar nije mogao izdravati
petolanu porodicu, pa je najstariji sin Jovo morao napustiti roditeljski dom i potraiti kakvutakvu zaradu u zabitim palankama Bosne. Zaposlio se najpre kao koija, a kasnije kao kelner u
malom mestu Hadii kod Sarajeva. im je stekao neto novca, poeo je pomagati roditeljima i
svojoj mlaoj brati - Gavrilu i Nikoli, koji su ostali u Obljaju.
Jednog dana Jovo je proitao u novinama oglas u kojem Sarajevska vojna komanda obavetava
graane da e vriti upis pitomaca u Vojnu kolu. Uslovi su bili vrlo privlani: besplatan stan i
hrana i to je najvanije pitomcu se posle zavrenog kolovanja prua sjajna karijera
austrougarskog oficira. Odmah je o ovom obavestio oca i predloio mu da Gavrila upie u ovu
kolu. Nemajui drugog izbora, Pepo se sloio sa tim predlogom i sa sinom Gavrom, kako su ga
iz milote zvali, u prolee 1907. krenuo u Hadie. Sudbina je i ovoga puta pokazala svoje
apsurdno lice: za oficira austrougarske armije trebalo je da se koluje ovek, koji e nepunih
deset godina kasnije ubiti komandanta te armije.
Spremajui se da upie brata u vojnu kolu, Jovo je navratio u prodavnicu poznatog sarajevskog

trgovca Peuta, kako bi kupio rublje za budueg vojnog pitomca. Peut, inae poznat u
sarajevskoj ariji kao srpski patriota, iznenadio se kad je uo da njegov prijatelj Jovo hoe
svoga mlaeg brata da koluje za habzburkog oficira. Prema svedoenju Boidara Tomia,
Peut se sledeim reima obratio svom prijatelju: "Zar dijete da da u zavod u kojem e se
odroditi, u kojem e postati dumanin svom roenom narodu? Ako nema drugog puta, onda je
bolje da ga iz ovih stopa vrati kui, pa da ivi kao to su mu i dosad stari ivjeli. Ali ako hoe
da poslua mene kao prijatelja, daj ga u trgovaku kolu; ona e mu prije nego ikoja druga
donijeti hljeba i zarade, i to gospodske zarade." Jovo je prihvatio savet trgovca Peuta i tako je
toga avgustovskog dana 1907. godine bila odluena sudbina Gavrila Principa.
Mladi Gavrilo nije bio oduevljen to su ga upisali u Niu trgovaku kolu, jer kako je sam
rekao "trgovaku profesiju nije voleo". Biti trgovac, zelena, meu Principovim drugovima,
smatralo se najniom moguom profesijom, pogotovo to su seljaka deca oseala i prezir
prema sarajevskoj ariji. Po zavretku treeg razreda trgovake kole, Gavrilo je reio da pree
u gimnaziju. Ali, trebalo je najpre poloiti dopunske ispite i ubediti brata Jovu, koji je u poetku
odbijao taj predlog. Kao poslovan ovek on nije mogao da razume Gavrilov idealizam, ali je na
kraju, ipak, popustio, jer je raunao da e mu brat moda ak i vie zaraivati kao pravnik ili
profesor, nego kao trgovac. Tako je u avgustu 1910. Gavrilo otiao u Tuzlu, poloio dopunske
ispite i te jeseni se upisao u etvrti razred gimnazije.
Nemirni Gavrilov duh nije dozvoljavao da se skrasi na jednom mestu, a uz to je doao u sukob
sa jednim profesorom, pa je krajem 1910. godine napustio Tuzlu i vratio se u Sarajevo. Bio je
srean to je mogao da se upie u Sarajevsku gimnaziju, koja je bila na glasu i koju je ba u to
vreme pohaalo nekoliko aka, koji e kasnije postati slavni i ugledni ljudi, kao na primer
knjievnik Ivo Andri, akademici Vaso ubrilovi i Milan Budimir i drugi.
PIJEMONT SRPSTVA
MADA je sa uspehom zavrio etvrti razred i ve se kod svojih drugova i profesora afirmisao
kao vredan i aktivan uesnik literarnih i drugih kruoka, mladi Gavrilo je ponovo poeleo da
promeni sredinu. Ovoga puta njegova je elja bila da ode u Beograd, koji je u oima mnogih
ljudi u Bosni predstavljao Pijemont Srpstva. Nadahnut tim oseanjima krenuo je peke prema
prestonici Srbije, jer nije imao novca za voz ili druga prevozna sredstva i prema sopstvenim
reima kada je posle desetak dana "preao granicu izmeu Bosne i Srbije poljubio je srpsku
zemlju".

Slobodan ovek u Beogradu

U BEOGRAD je Gavilo Princip doao u prolee 1912. godine i nastanio se u blizini Zelenog venca. Najpre je
ulici Carice Milice br. 12, pa u Lominoj 47, da bi se najzad uselio u jednu prizemljuu u Bosanskoj ulici (posle
svetskog rata ova je ulica zbog nekadanjeg stanara dobila ime Gavrila Principa). Ubrzo se upisao u peti razred
gimnazije, koja se tada nalazila u Domu Svetog Save u Duanovoj ulici.
ivot u Beogradu za mladia iz Bosne bio je teak. Po sopstvenim reima vie je bio gladan nego sit. Da bi zar
paru morao je obavljati teke fizike poslove. Zabeleeno je da je kao pomoni radnik radio na kaldrmisanju K
ulice. Mada praznog stomaka, uz teak fiziki posao i lo smetaj u iznajmljenoj sobici, Gavrilo je ipak bio zad
se oseao kao slobodan oek i po sopstvenom priznanju "prvi put u ivotu , bez straha od andara mogao je da
Austrija".
Kretao se uglavnom u krugu izbeglica iz Bosne, koji su se okupljali u malim kafanicama oko Zelenog venca, m
najpoznatija bila "Zlatna moruna" (dananja kafana Triglav). U tom drutvu u kojem su najbrojniji bili student
inovnici, Gavrilo je upoznao mnoge neobine i zanimljive linosti. Jedna od njih je bio uveni Mustafa Golub
etniki komita a kasnije jedan od najveih sovjetskih obavetajaca i lini prijatelj Josifa Visarionovia Staljin
Atmosfera u Beogradu u koji je Gavrilo Princip tek stigao bila je veoma udna: mirni ivot prestonice remetile

moguem ratu sa Turcima. Jedan od hroniara starog Beograda ivorad P. Jovanovi ovako opisuje glavni grad
"Beograd uoi balkanskih ratova bio je sav u nacionalnom raspoloenju. U tihim ulicama Vraara, Dorola, Pa
kapije, u skromnim prizemnim kuama i njihovim stanovnicima iskrsavala je iva slika toga Beograda. Te star
profesorske, trgovake, inovnike, radnike kue odlikovale su se potenim shvatanjem, ovekovim skladnos
pouzdanjem u bolji red stvari, u istotu odnosa meu ljudima, eljom da se ivi i za neto vie a ne samo za se
ui interes. Iz tih domova, rasutih po celom Beogardu, strujao je pred balkanske ratove duh nove Srbije".
Impulsivni karakter Gavrila Principa bio je zahvaen tim optim raspoloenjem. Sa jednim svojim drugom iz B
oktobru 1912. godine je otputovao u Prokuplje i prijavio se u dobrovoljce, odnosno komite. U to vreme jedan o
etnikih komandanata bio je major Vojin tankosi, takoe poreklom iz Bosne, pa je Gavrio mislio da e ga ze
primiti u svoju jedinicu. Meutim, Tankosi je grubo odbio Principa, objasnivi mu da je "fiziki slab za napor
slubu". To je Gavrila toliko uvredilo da je odmah napustio Prokuplje a potom i Beograd i otputovao kod brata
Posle uspeno okonanih balkanskih ratova, Gavrilo se vratio u Beograd, jer je morao da polae ispite u gimna
svedoanstva Prve muke gimnazije izdatog 21. avgusta 1913. godine vidi se da je 6. razred zavrio sa vrlo do

Ovo je ujedno bio i kraj Principovog kolovanja, jer su u meuvremeu nastali dramatini istorijski dogaaji u k
psotao jedan od glavnih aktera.
Biografi Gavrila Principa trudili su se da bace to vie svetla na karakterne osobine toga mladog oveka i da de
tajanstvene crte njegove linosti, koje su uslovile njegove postupke i ponaanje. Svi se uglavnm slau dae bio
inteligentan i da je jako mnogo itao. Svaku knjigu koja mu je dola u ruke "prosto je gutao". itao je sve od A
Dime i Vlatera Skota do erloka Holmsa. Jednom je i sam rekao: "Knjige za mene znae ivot".
Kao mnogi mladi ljudi toga vremena i Gavrilo je eleo da bude pesnik. Vladimir Dedijer tvrdi da se dva puta u
svojim prijateljima pokae neke svoje stihove. Jednom je to uinio pred mladim literatom Dragutinom Mrasom
dete, itao je svoje stihoe o uama koje na dnu mora cvetaju za voljenu devojku. Mrasovo miljenje bilo je nep
Drugi put je Princip pokao da ponudi pesme Ivi Andriu. Govorio mu je o neim svojims tihovima i Andri mu
ih donese. Princip je obeao, ali ih nije doneo. Kad ga je Ivo Andri pitao zato ih ne donosi, Princip je odgovo
unitio.
Mladi, esnaestogodinji "pesnik" nije imao prilike da negde ojavi svoje stihove. Igrom sudbine jedini njegovi
"publikovani" su oni koji su pronaeni u njegovoj zatvorskoj eliji u Terezinu. Naime, mladi suanj je u dugim
danima uspeo da "uklee" drkom od kaike jedan svoj stih na zidu zatvorske elije, koji je pronaen tek posle
smrti, a koji glasi:
"Nae e sjeni hodati po Beu"
"Lutati po dvoru, plaei gospodu"
Jedan od njegovih biografa i njegov drug iz rane mladosti Drago LJubibrati sea se Gavrila Principa "Kao dje
lica, kovrdave kose, visoka naboranog ela, isturene brade, jakih jagodica i iskrivljena nosa. itavom svojom
zraio je energijom i odlunou, a njegove svijetoplave oi ublaavale su otrinu njegovo lika. Na prvi pogled
kao povuen i tih, ali bi u razgovoru katkad postajao cinian i grub; bio je uporan, ako ne i tvrdoglav, prilino
pomalo hvalisav".
Boidar Tomi smatra da je Gavrilo imao kompleks zbog niskog rasta i da je to po svaku cenu hteo kompenzir
herojskim delom. Tomi kae da je prvi put video Principa u Tuzli sa jednom knjigom pod mikom. To je bila
slavnog rimskog imperatora Julija Cezara. Vladimir Dedijer, meutim, misli da je Tankosievo odbijanje da pr
Principa u svoj etniki odred bio jedan od glavnih razloga to je uvreeni i ponieni mladi eleo da se iskae
podvigu, koji e ga proslaviti.
O jednoj drugoj Principovoj karakternoj osobini svedoila je njegova majka Nana poznatom novinaru i knjiev
Gligoriju Booviu: "Bio je miran deak, ali je svaki udarac dvosruko vraao".

POTOVAO STARIJE
INTERESANTNA su i zapaanja dva ugledna lana Srspek akademije nauka, Vase ubrilovia i Milana Budim
mladosti poznavali Principa. Profesor Budimir kae: "Kada je Gavrilo preao iz Trgovake kole u gimnaziju,
polae dopunske ispite i ja sam ga spremao iz latinskog jezika. Bio je veoma inteligentan i vrlo je lako savlai
iako nikad dotle nije imao prilike da ita naui iz latinskog. Veoma sam ga cenio, koliko zbog vrednoe i bistri
zbog toga to je umeo da iskae svoje potovanje prema starijima". Vaso ubrilovi se sea svoga kolskog dr

"oveka nemirnog duha koji ne moe da se smiri, jer ga stalno neto goni".

Revolucionari i Srbi i Muslimani

ISTORIARI su utvrdili da je u "Mladoj Bosni" bilo okupljeno nekoliko stotina lanova
mahom studenata i aka, koji su uglavnom poticali sa sela i preteno bili srpske nacionalnosti.
Iz ovoga kruga izdvajalo se nekoliko njih koji su aktivno uestvovali u pripremi i izvoenju
sarajevskog atentata. Pored Gavrila Principa, najaktivniji je bio Danilo Ili, uitelj i pisac, koji
je, kao neto stariji od svojih drugova, predstavljao jednu vrstu mosta izmeu raznih generacija
mladobosanaca.
Vladimir Dedijer dao je veoma slikovit portret ovog najboljeg Principovog druga: "Iliev otac,
po zanimanju obuar, umro je kad je Danilu bilo pet godina. Majka je morala da radi kao pralja.
Kao dobar ak, bio je poslat u niu trgovaku kolu, koju je zavrio 1905. godine. Poto nije
mogao da nae zaposlenje, neko vreme je prodavao novine da bi kasnije postao apta u
jednom putujuem pozoritu. Tu je obavljao i sve duge poslove, prepisivao tekstove za glumce,
cepao karte na ulazu. Poto je izgubio i ovaj posao, lutao je po Bosni, radei kao nosa na
eleznikim stanicama, a jedno vreme je tucao kamen u kamenolomima. Vratio se u Sarajevo,
gde je dobio dravnu stipendiju i 1912. godine zavrio uiteljsku kolu. Bio je visok mladi, tih
i povuen, umeo je da se ophodi s ljudima; nosio je uvek crnu manu, da bi ga podseala na
smrt i prolaznost ivota. Dosta je itao.
U junu 1913. godine Gainovi ga je pozvao da doe u vajcarsku. Ili se odazvao pozivu i
otiao tamo. Poto nije imao dovoljno novca, prepeaio je najvei deo ove zemlje. Tom
prilikom doao je u dodir s nekolicinom ruskih socijalrevolucionara. Po povratku iz vajcarske,
na vest da je izbio Drugi balkanski rat, uputio se peice u Srbiju da bi se kao dobrovoljac
prijavio u srpsku vojsku. Bio je primljen kao bolniar i nekoliko meseci je radio u bolnici, gde
su bili smeteni srpski ranjenici oboleli od tifusa. Po zavretku rata, vratio se u Sarajevo.
Svojim prijateljima priao je o svom boravku u vajcarskoj i Srbiji, a oni su ga sluali kao to
`muslimani sluaju hadije na povratku iz Meke`, pa je tako dobio nadimak Hadija. Od kraja
1913. pa do 28. juna 1914. Ili je radio kao korektor u dnevniku `Srpska rije`, a od polovine
maja 1914. jedan je od urednika nedeljnog lista `Zvono`.
Ili je bio vezan za majku i iveo je s njom u oevoj kui u Ulici Oprkanj 3 u Sarajevu. Starica
vie nije prala rublje, nego se izdravala izdajui sobe acima. U jesen 1907. godine, u njenu
kuu je, u pratnji starijeg brata, uao jedan seljai koji je tada prvi put doao u grad. Starica je
prihvatila deaka, koji se upisao u niu trgovaku kolu. Deak se zvao Gavrilo Princip. Danilo
mu je ubrzo postao najbolji prijatelj."
Drugi Principov intimni prijatelj, takoe neposredni uesnik u atentatu, bio je Nedeljko
abrinovi, grafiki radnik. On je bio daleko sloenija linost od Principa, a ivotni put nije mu
bio "posut ruama". Roen je u Sarajevu 1895. godine u srednje imunoj porodici. Otac mu je
drao malu ugostiteljsku radnju na periferiji grada i kako sam abrinovi kae bavio se
"neasnim poslovima policijskog dounika". Moralna posrnulost oca i njegova grubost, koju je
najee ispoljavao amarajui maloletnog sina naterali su Nedeljka da napusti kuu i kolu i da
poe na zanat. Najpre je uio bravarski, pa limarski zanat, da bi se najzad skrasio kao grafiki
radnik - slovoslaga u jednoj sarajevskoj tampariji. Vrlo rano je poeo itati razne knjige i
kako kau njegovi drugovi bio je jedan od najnaitanijih meu njima. Za razliku od veine
mladobosanaca, abrinovi je kao sedamnaestogodinjak kroio na put, ne nacionalnog, nego
socijalnog revolucionara. NJega je pogaao teak materijalni poloaj u kojem se naao posle
odlaska od kue, ali je istovremeno bio ogoren i zbog bednog socijalnog poloaja radnike
klase uopte.

Kao protivnik "klase eksploatatora" uestvovao je u organizovanju niza trajkova u Sarajevu i

drugim gradovima Bosne, zbog ega je esto bio politiki proganjan i proterivan iz grada.
Verovatno bi mladi abrinovi izrastao u "nepokolebljivog proleterskog revolucionara" da u
jednoj tampariji u idu, koja je slovila za "socijalistiko gnezdo" i u kojoj su se tampali
socijalistiki listovi nije spoznao licemerje i dvolinost pojedinih radnikih tribuna. U
pomenutoj tampariji u kojoj se privremeno zaposlio posle policijskog progona iz Sarajeva,
njeni vlasnici, inae istaknuti "borci za socijalnu pravdu" primali su na posao decu od 10 do 12
godina, terali ih da rade prekovremeno i za to ih bedno plaali.
Ogoren na dvolinost "radnikih voa" napustio je tampariju i raskinuo sa socijalistikim
idejama. U meuvremenu se upoznao sa Gavrilom Principom, to ga je navelo da svoju
revolucionarnu energiju usmeri ka nacionalnim ciljevima. Idui "trbuhom za kruhom",
abrinovi je jedno vreme boravio u Zagrebu, pa posle toga u Trstu, da bi naposletku naao
posao u Beogradu i to u Dravnoj tampariji, koja se tada nalazila u Pop Lukinoj ulici. Po
sopstvenim reima zaraivao je 90 dinara meseno, to nije bilo dovoljno da plati stan i hranu, a
da se ne govori o kupovini knjiga koje su za abrinovia bile "jedini putokaz u ivotu".
U Beogradu se uglavnom druio sa Principom i drugim izbeglicama iz Bosne, svraajui
najee u poznatu kafanu "Zlatna moruna" na Zelenom vencu (Sada kafana "Triglav").
Trei Principov prijatelj, takoe aktivni uesnik u sarajevskom atentatu bio je Trifun - Trifko
Grabe. Roen 1896. godine na Palama kraj Sarajeva u svetenikoj porodici, uio je gimnaziju
u Tuzli. Tu je jednom prilikom izazvao teak incident: oamario je svoga profesora, radi ega je
isteran iz svih kola u Bosni i Hercegovini i kanjen zatvorom. Poto mu vie nije bilo mesta u
rodnom kraju, otiao je u Srbiju i u Beogradu nastavio da pohaa gimnaziju. Sluajno je na
Zelenom vencu upoznao Gavrila Principa, koji mu je ponudio da stanuje zajedno sa njim u
jednoj skromnoj sobici u nekadanjoj Carigradskoj ulici br. 23. Susret i prijateljstvo sa
Principom bili su odluujui za nacionalno i revolucionarno opredeljenje Grabea, kao i za
njegov pristanak da uestvuje u atentatu na Franju Ferdinanda.
Od ostalih istaknutih mladobosanaca, treba spomenuti jo trojicu neposrednih uesnika u
atentatu: najmlaeg Vasu ubrilovia, koji je na dan ubistva austrougarskog nadvojvodu imao
nepunih 16 godina, a koji je posle Prvog svetskog rata postao istaknuti istoriar i lan Srpske
akademije nauka i umetnosti, zatim Cvetka Popovia, aka, i Muhameda Mehmedbaia,
zanatliju. Oni su na dan 28. juna 1914. godine bili na obali Miljacke i naoruani bombama i
pitoljima ekali u zasedi Franju Ferdinanda, ali zbog objektivnih ili subjektivnih razloga oruje
nisu upotrebili.
POMO INTELEKTUALACA
MEU mladobosancima koji nisu neposredno uestvovali u samom atentatu, ali su na razne
naine bili ukljueni u zaveru protiv austrougarskog nadvojvode, treba istai starijeg brata Vase
ubrilovia - Veljka, po zanimanju uitelja, zatim Mika Jovanovia, trgovca iz Tuzle, Mladena
Stojakovia, lekara i narodnog heroja iz Drugog svetskog rata, kao i njegovog brata Sretena,
vajara, autora Karaorevog spomenika na Svetosavskom platou u Beogradu, Jezdimira
Dangia, andarmerijskog potpukovnika i etnikog vojvodu iz Drugog svetskog rata, kao i
Mitra Kerovia i sina mu Neu i najzad Jakova Milovia, zemljoradnike iz istone Bosne.

Atentatori kreu u akciju

OGORENJE Gavrila Principa i ostalih mladobosanaca na austrougarske vlasti koje su
nametnule jednu vrstu kolonijalnog reima u Bosni i Hercegovini, reima ija je osnovna
karakteristika bila - politiko obespravljivanje naroda i ekonomska eksploatacija, preraslo je
kod ovih mladih ljudi u otvoreni bunt, a kasnije u revolucionarnu akciju. Ve kao
osamnaestogodinjak, Princip je po sopstvenim reima akumulirao toliku mrnju prema
okupatorskom reimu da je sve ee razmiljao o mogunosti individualnog terora.
Kada je u Sarajevo stigla vest iz Zagreba da je omladinac Luka Juki pokuao atentat na
hrvatskog bana Slavka Cuvaja, kod Principa je poela da sazreva misao da i on pokua da ubije
nekog iz dinastije Habzburg, ili bar nekog od austrougarskih ministara. Kao pristalica shvatanja
da je individualni teror legitiman i jedino mogui vid otpora prema stranim zavojevaima i
eksploatatorima, mladi Gavrilo je, po sopstvenom priznanju, ve od poetka 1912. godine
razmiljao da izvri atentat na vrhovnog poglavara Bosne i Hercegovine, generala Oskara
Pooreka, predstavnika najmilitantnijeg dela austrougarske politike elite i velikog srbomrsca.
Ovu nameru nije mogao da ostvari jer je ubrzo otiao u Beograd da nastavi kolovanje.
Misao da puca na austrougarskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda iskrsla je u Principovoj
glavi tek kada je polovinom marta 1914. godine u bekom listu Di Zeit, koji je neko
prokrijumario iz Zemuna u Beograd, proitao da nadvojvoda dolazi u zvaninu posetu
Sarajevu. Verovatno je Princip uvrstio ovu svoju odluku kada je saznao za razloge
Ferdinandove posete, koji su nairoko komentarisani u srpskoj prestonici. Smatralo se, naime,
da nadvojvoda dolazi u Bosnu iz sledeih razloga: vojnih - kako bi manevrima dva armijska
korpusa u blizini granice sa Srbijom pokazao politikim i vojnim krugovima u Beogradu, koji
su trijumfovali posle dobijenih balkanskih ratova, da Austrougarska nee sedeti skrtenih ruku,
ako bi oni imali kakve pretenzije prema Bosni, politikih - da bi pred svetom pokazao da je
Bosna i Hercegovina posle aneksije postala neotuivi deo Austrougarske monarhije, i najzad
linih - da bi svoju enu Sofiju, koja nije poticala iz visokih aristokratskih krugova i kraljevske
familije, predstavio pred meunarodnom javnou kao buduu austrougarsku caricu.
SVOJU vrstu nameru da ubije naslednika carskog prestola, Princip je prvo hteo da saopti
Nedeljku abrinoviu. Zbog toga ga je pozvao u mali park na Obilievom vencu (pored
dananjeg restorana Prolee) i upitao da li on eli da uestvuje u ovoj akciji, poto je za njeno
uspeno sprovoenje potrebno angaovati vie ljudi. Kada je abrinovi dao pristanak, dva
mlada oveka su se zaklela da e svoju nameru sprovesti u delo, bez obzira na opasnost koja ih
oekuje, kao i rtvu koju moraju podneti. Princip je nameravao da jo jednog svog druga ukljui
u ovu akciju. Odluio je da to bude Trifko Grabe, sa kojim je zajedno stanovao. Bez obzira na
to to je Grabea smatrao za suvie plemenitu osobu koja moda nee shvatiti znaaj ovoga
ina, Princip ga je upitao da li odobrava atentat i da li je spreman da u njemu uestvuje. Kada
je i od njega dobio pozitivan odgovor, Princip je zakljuio da je formiranjem ove trojke
okonan prvi ali najpresudniji deo rizine akcije.
Interesantno je da je Princip, u vreme priprema za izvrenje svoga nauma bio, prema
svedoenju ljudi sa kojima je dolazio u kontakt, u napetom psihikom stanju, koje bi se moglo
okarakterisati kao uzavrelo borbeno nadahnue. Jedan od njegovih tadanjih prijatelja
Dobrosav Jevevi (etniki vojvoda za vreme Drugog svetskog rata), kae da je Gavro esto
citirao sledee Nieove stihove:
Ja znam odakle sam
Nezasit kao plamen
arim i izgorevam samog sebe
Sve to god obuhvatim zasvetli
Sve to iza sebe ostavim ugljenisano je
Plamen sam bio i ostao

Trojica mladia iz Bosne lako su donela sudbonosnu odluku, ali realizacija njihovog plana
ila je neto tee: trebalo je nabaviti oruje i sa njim se bezbedno domoi Sarajeva. Principu je u
jednom trenutku kao spasonosno reenje sinula misao da bi mu u njegovim namerama mogao
pomoi neki Milan Ciganovi, koji je jedno vreme stanovao u istoj kui gde i on, i koga je
dobro poznavao. Ciganovi je bio poreski slubenik, rodom iz Bosanskog Petrovca, koji je
vaio za jednog od najistaknutijih komita, odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost.
Princip nije znao da je Ciganovi u tesnim vezama sa majorom Vojinom Tankosiem,
komandantom etnikih odreda iz balkanskih ratova, a preko njega i sa pukovnikom
Dragutinom Dimitrijeviem Apisom, naelnikom Obavetajne slube Generaltaba i jednim od
najistaknutijih ljudi u tajnoj organizaciji Ujedinjenje ili smrt. Pokazalo se da je Ciganovi bio
pravi izbor jer je trojici zaverenika obeao da e im nabaviti oruje, kao i novac, koji im je bio
potreban za podmirenje putnih trokova do Sarajeva. Meutim, kada je bivi komita saznao da
mladii nisu sluili vojsku, zahtevao je od njih da se obue u rukovanju sa pitoljima i
bombama. Zato ih je odveo na Topidersko strelite, gde su vebali da gaaju razne predmete
na odstojanju od 60 i 200 metara, kao i da aktiviraju rune bombe. Prema tvrenju Grabea,
najbolji u obuci bio je Gavrilo, koji je metu na rastojanju od 200 metara pogodio est puta, a
treim korakom dva puta.
POSLE uvebavanja u Topideru, Ciganovi je zahtevao da mladii odu kod majora Tankosia,
kako bi se i on uverio u njihovu spremnost za izvrenje zadatka. Princip je odbio da ide, jer je
jo pamtio da ga je bivi komandant komitskih odreda odbio da primi u dobrovoljce za vreme
Balkanskih ratova, a abrinovi je bio zauzet na poslu u Dravnoj tampariji. Kod Tankosia je
otiao samo Grabe i u omanjoj kui na Vraaru upoznao je legendarnog etnikog vojvodu i
jednog od najaktivnijih ljudi u tajnoj organizaciji Ujedinjenje ili smrt, koji je trojici mladia
zaeleo sretan put za Sarajevo.
Kada su sve pripreme bile zavrene, Ciganovi je 27. maja uvee, dan pre njihovog odlaska u
Bosnu, u jednoj kafani na Zelenom vencu atentatorima predao etiri pitolja sa etiri rezervna
arera i est runih bombi, kao i izvesnu sumu novca. Tom prilikom im je predao i boice sa
cijankalijem, to je predstavljalo jasnu poruku da se zadatak mora izvriti po cenu ivota.
Sa orujem, novcem i pismima za pogranine organe, Princip, abrinovi i Grabe ukrcali su se
na lau sa kojom su stigli u abac. U tom gradu su se javili kapetanu Radetu Popoviu, koji je
bio ef vojne obavetajne slube na granici i predali mu pismo koje mu je uputio Ciganovi.
Popoviu je bio nadreeni stareina major LJubomir Vulovi, a ovome pukovnik Apis (treba
napomenuti da su pukovnik Apis i major Vulovi na poznatom Solunskom procesu, 1917.
godine, osueni na smrt i streljani, izmeu ostalog, i zbog umeanosti u Sarajevski atentat).
ZAOBILAZILI ANDARMERIJU
RADE Popovi je Principa i njegova dva druga uputio u Loznicu, gde ih je saekao granini
finans Rade Grbi, koji je obavljao i obavetajne poslove na granici sa Bosnom. Pod zatitom
mraka on je trojicu mladobosanaca prebacio do Isakovia ade na Drini i tu ih povezao sa
Jakovom Miloviem, koji je, takoe, obavljao delikatne poslove za srpsku vojnu obavetajnu
slubu u Bosni. Uz pomo Milovia oni su peke stigli do kue Mitra Kerovia u selu Tobut,
gde su i prenoili. Sutradan u ranu zoru su sa Mitrovim sinom Neom nastavili u seljakim
kolima put za Tuzlu. Po jakoj kii i velikom blatu, izbegavajui susret sa policijskim patrolama i
zaobilazei andarmerijske stanice, jedva su stigli u ovaj grad.

Organizovan odlazak na atentat

PRINCIPA i Grabea, pokisle, blatnjave i umorne primili su u svoje skromne ake sobice
njihovi raniji kolski drugovi iz Tuzlanske gimnazije Stevan Boti i Boidar Tomi, dok se
abrinovi, koji je u Tuzlu doputovao preko Zvornika, smestio u neki mali hotel.
Plaei se da su zbog dolaska Franje Ferdinanda pojaane mere bezbednosti u Sarajevu i da je
grad verovatno pod policijskom blokadom, Princip je predao pitolje i bombe Miku
Jovanoviu, uglednom trgovcu i direktoru Srpske banke u Tuzli. Oslobodivi se tekog i
opasnog tereta, atentatori su bezbrino seli u voz za Sarajevo. U jednom od kupea, sasvim
neoekivano su se susreli sa policijskim agentom iz Sarajeva Ivanom Vilom, kojeg je
abrinovi poznavao odranije. U toj neprijatnoj situaciji atentatori su pokuali da se sklone, ali
kada su videli po Vilovom licu da on nije posumnjao u njih, seli su pored njega. to je
najudnije, od ovog agenta su saznali mnoge detalje u vezi sa Ferdinandovom posetom
glavnom gradu Bosne i Hercegovine, jer je priljivi policajac, ne sumnjajui u mladie, hteo da
se prikae pred njima kao vaan faktor u obezbeenju visokog gosta.
Stigavi konano u Sarajevo, abrinovi je otiao kod roditelja, Grabe, takoe kod familije na
Pale, dok se Princip uputio u stan Danila Ilia. Od Ilia je saznao da je on pripremio jo jednu
trojku (Vasa ubrilovi, Cvetko Popovi, Muhamed Mehmedbai) i da e i sam uestvovati u
akciji. Ili je posle toga otputovao u Tuzlu da bi od Mika Jovanovia preuzeo oruje i doneo ga
u Sarajevo.
Princip je u meuvremenu proitao u listu Bosanska pota jedan lanak u kojem se opirno
opisuje program boravka Ferdinanda i njegove supruge u Sarajevu, kao i marruta kretanja
kolone automobila sa gostima. Oigledno je bosanskim vlastima bilo potrebno da detaljno
obaveste graane o programu boravka visokih gostiju, kako bi u to veem broju izali na ulice,
ne shvatajui da time sa stanovita obezbeenja ine krupnu greku.
U trenutku kad su pripreme za atentat bile pri kraju, Princip je kod Danila Ilia, primetio
kolebanje. Ili je naime Principu u poslednjem trenutku izloio svoje sumnje u korisnost
atentata na austrougarskog prestolonaslednika i svoju bojazan da e taj in imati teke posledice
za poloaj srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Zbog toga je od svog najboljeg druga
zahtevao da odustane od svoje namere.
Analizirajui promenu ponaanja Danila Ilia, istoriar Vladimir Dedijer je na osnovu
pouzdanih istorijskih izvora utvrdio da je Ili u poslednjem trenutku dobio upozorenje iz
Beograda da se odustane od atentata. Naime, elni ljudi tajne organizacije Ujedinjenje ili
smrt, kada su saznali da je njihov istaknuti lan major Tankosi, preko svog poverljivog
oveka Milana Ciganovia predao Principu i njegovim drugovima pitolje i bombe, poeli su
kritiki razmiljati o moguim posledicama ovog ina na meunarodni poloaj Srba, jo
neoporavljenih od Balkanskih ratova, kao i na opasnost po zemlju ukoliko Austrougarska
preduzme revanistike korake.
Zbog toga je Apis uputio u Bosnu svog agenta uru arca da u poslednjem trenutku sprei
atentat. Iz istorijskih izvora se moe saznati da se arac sastao sa Iliem u Bosanskom Brodu i
preneo mu upozoravajuu poruku iz Beograda. Svoje tvrdnje o promeni miljenja kod veine
lanova rukovodstva tajne organizacije Ujedinjenje ili smrt Dedijer potkrepljuje Apisovom
izjavom datom pukovniku edomiru Popoviu u kojoj se kae:
Ipak, kad sam posle nekog vremena razmislio malo bolje o toj stvari, reio sam da pokuam da
se prebaeni mladii vrate i da se na neki nain sprei atentat. Meutim, kada je Ili zahtevao
od Principa da prekine pripreme za akciju ovaj ne samo to o tome nije hteo da razgovara, nego
je dugim ubeivanjem privoleo Ilia da i on uestvuje u tome.
Princip, pored toga to je bio ubeen u ispravnost svoje namere, bio je i veoma smiren. No
pred atentat sedeo je do 23 asa sa drutvom u poznatoj Semizovoj kafani u centru Sarajeva,
zabavljajui se i alei se. Posle, kao to je reeno, otiao je na erajeviev grob i poloio

cvee. Uinio je to po sopstvenom priznanju, u znak potovanja prema ideji rtvovanja.

Vrativi se kui, keko je rekao u istrazi, itao je knjigu pisca Kropotkina i razmiljao ta
moemo da uinimo u sluaju jedne svetske socijalne revolucije.
Dok su atentatori poslednju no provodili u zaguljivim sarajevskim kafanama, u isto vreme,
ali nekoliko kilometara dalje, odvijala se bletava ceremonija.

Sarajevo
Posle uspele smotre jedinica, nadvojvoda je doao na Ilidzu, banjsko mesto u neposrednoj
blizini bosanskog glavnog grada, gde ga je ekala supruga sa dvorskom pratnjom. Dan uoi
atentata, odnosno 27. juna uvee, za njih je bio prireen gala banket sa veerom, na kojem se
okupilo oko etrdesetak najuglednijih predstavnika tadanjih bosanskih vlasti. Nadvojvoda i
nadvojvotkinja bili su, kako su kasnije posvedoili prisutni gosti, jako raspoloeni i oduevljeni
prijemom u Bosni. Istina, nadvojvotkinja Sofija je dola na Ilixu sa izvesnim slutnjama da se
njenom muu moe neto ravo desiti, ali njene crne misli su se rasprile posle veoma lepog
doeka, koji je branom paru bio prireen. Istoriar Vladimir Dedijer kae da se nadvojvotkinja
ponovo setila tih svojih strahovanja kada joj je jedan od prvaka bosanskog Sabora, dr Josip
Sunari, bio predstavljen. Pratei pomno javne poslove svog mua, vojvotkinja je saznala da je
dr Sunari upozorio bosanskoga poglavara, generala Pooreka, da bi trebalo otkazati
nadvojvodinu posetu u vreme kad je srpsko stanovnitvo zahvatilo buntovno raspoloenje.
Kada se politiar poklonio i poljubio joj ruku, ona mu je rekla: Dragi moj doktore Sunariu,
eto, ipak, niste u pravu. Stvari ne ispadaju uvek onako kako vi predskazujete. Gde smo god bili,
svako nas je, do poslednjeg Srbina, pozdravao s toliko prijateljstva, utivosti i istinske
srdanosti da smo veoma zadovoljni svojom posetom.
Vae velianstvo, odgovorio je dr Sunari, neka da Bog da mi te rei ponovite kad opet
budem imao ast da vas vidim, suta uvee. Veliki e mi kamen pasti sa srca.
Treba rei da je nadvojvoda i u Beu, kao te noi na Ilixi bio ozbiljno upozoren na opasnosti
koje vrebaju prilikom ovog njegovog putovanja. Strahovanja su se poveala kada je objavljen
program njegovog boravka, po kojem je trebalo da 28. juna, na srpski praznik Vidovdan, sa
Ilixe doputuje u Sarajevo.
Baron Karl fon Rumerskirh, maral nadvojvodinog doma i najstariji lan njegove pratnje na
ovom putu, bio je miljenja da posetu Sarajevu treba otkazati. Franjo Ferdinand je to odbio, jer
je smatrao da bi otkazivanje posete bilo uvredljivo za austrougarskog poglavara Bosne, generala
Pooreka i okrnjilo bi njegov ugled meu bosanskim stanovnitvom. Odbivi savete svojih
najbliih saradnika, prestolonaslednik se sa suprugom ukrcao u specijalnu elezniku
kompoziciju, koja ga je sa Ilixe odvezla u Sarajevo.
DOBRO RASPOLOENJE
JUTRO 28. juna bilo je vedro i sunano, a raspoloenje branog para, kako tvrde hroniari,
vie nego dobro. Dvorska kompozicija se zaustavila na sarajevskoj eleznikoj stanici oko 10
asova. Iz nje je prvi izaao nadvojvoda, obuen u sveanu uniformu konjikog generala, koju
je krasio plavi mundir sa tri zlatne zvezdice na visokom okovratniku, a za njim se pojavila
nadvojvotkinja Sofija u beloj svilenoj haljini sa hermelinskim krznom preko ramena i sa
velikim belim eirom.

Oevici ovog dogaaja nisu propustili da spomenu da je Franjo Ferdinand u tom trenutku imao
pedeset, a njegova supruga etrdeset godina.

Dva metka nisu promaila

VISOKE goste je doekao i pozdravio poglavar Bosne i Hercegovine Oskar Poorek. Posle
obilaska poasne ete, nadvojvoda i nadvojvotkinja su uli u jedan od est automobila koji su ih
ekali ispred eleznike stanice. Brani par je seo u otvoreni sportski automobil (kabriolet), sa
sputenim platnenim krovom. Ispred njihovog automobila ila su dvoja kola sa ljudima iz
obezbeenja, a iza njih su se kretala tri automobila sa oficirima iz nadvojvodine pratnje. Kolona
se uputila Apelovom ulicom pored Miljacke idui prema Gradskoj venici (Belediji), gde su
goste ekale najuglednije zvanice iz Sarajeva. Nadvojvoda je od ofera zatraio da se kola kreu
to sporije kako bi mogao paljivo da razgleda grad i da otpozdravi graanima koji su ga
doekali u Apelovoj ulici.

[URL=http://imageshack.us]
Ispred Vijecnice

[/

Bilo je tano 10 asova i 10 minuta, opisuje ovaj dogaaj V. Dedijer, kada je jedan visoki
mladi, obuen u dugaki crni kaput i sa eirom irokog oboda upitao jednog policijskog
agenta, koji je na ulici vrio obezbeenje, u kojim se kolima nalazi nadvojvoda. Kada je dobio
odgovor, aktivirao je bombu i bacio je na nadvojvodin automobil. Bomba je pala na sputeni
krov, nadvojvoda ju je u magnovenju odgurnuo, i ona je skliznula ispred sledeeg automobila i
eksplodirala. Istog trenutka mladi u crnom kaputu bacio se u korito reke Miljacke. Bio je to
Nedeljko abrinovi.
Prilikom eksplozije bombe ranjena su dva via oficira iz nadvojvodine pratnje i odmah su
perbaena u vojnu bolnicu. Prema tvrenju oevidaca ovog dogaaja, Franjo Ferdinand nije u
tom trenutku pokazao nekakve znake panike, nego je samo uzviknuo: "To je bio neki ludak.
Gospodo, nastavimo po programu". ofer je posluao nareenje, ali je ubrzao vonju, plaei se
novog atentata.
U meuvremenu zvanice su ekale visoke goste u Gradskoj venici, uverene da je eksplozija
koju su uli u daljini samo deo ceremonijala sveanog doeka, odnosno ispaljen topovski plotun
u ast dolaska nadvojvode i njegove supruge.
ZAHVALJUJUI novinaru bekog lista "Neue Freie Presse", koji je prisustvovao doeku
Franje Ferdinanda u Sarajevu, moemo da osetimo atmosferu koja je vladala u Gradskoj
venici, samo nekoliko trenutaka posle eksplozije abrinovieve bombe: "Gradonaelnik je
stajao na elu svojih odbornika, koji su bili postrojeni u dva reda - s jedne strane muslimani, sa

fesovima i u turskoj nonji, a s druge strane hriani, u frakovima, s cilindrima u ruci. Prisutan
je bio i lokalni predstavnik Jevreje. Videvi nadvojvodu, gradonaelnik je zapoeo svoju
dobrodolicu:
- Vae carsko i kraljevsko visoanstvo,
Naa srca puna su sree u trenutku velianstvene posete, kojom je Vae velianstvo izvolelo
poastvovati glavni grad nae zemlje...
Ali ga je nadvojvoda otro prekinuo:
- Herr Burgermeister, (gospodine gradonaelnie) kakva korsit od vae govorancije? Ja dolazim
u Sarajevo u prijateljsku posetu, a na mene bacaju bombe. To je neuveno.
Gradonaelnik nije znao ta da odgovori, ali se umeala vojvotkinja, proaptavi nekoliko rei
na uvo nadvojvodi, koji je posle kraeg oklevanja rekao:
- Sad moete da nastavite svoj govor.
Unezvereni gradonaelnik nekako se pribrao i nastavio:
- ... naa duboka zahvalnost na milostivoj i oinskoj brizi Vaeg visoanstva... za najnoviji
dragulj u svetoj carskoj kruni, za nau dragu otadbinu Bosnu i Hercegovinu...
Posle zamuckivanja gradonaelnika uzeo je re nadvojvoda Franjo Ferdinand i izmeu ostalog
rekao:
- S posebnim zadovoljstvom primio sam uveravanja o vaoj nepokolebljivoj odanosti i
privrenosti NJegovom carskom velianstvu, naem milostivom caru i kralju Franji Josifu i ja
vam najsrdanije zahvaljujem, Herr Burgermeister, na oduevljenim ovacijama koje su upuene
meni i mojoj supruzi od ovdanjeg stanovnitva, tim pre to u tome vidim izraze njihove radosti
to pokuaj ubistva nije uspeo.
Kada je zavren protokolarni deo prijema, Franjo Ferdinand je priao generalu Pooreku i
upitao ga:
- Mislite li da e na mene biti izvren jo neki atentat? Prema tvrdnji austrougarskog ministra
Leona fon Bilinskog, Poorek je kategoriki odgovorio:
- Poite spokojno. Primam na sebe svu odgovornost."
Nadvojvoda je, naime, hteo da poe u bolnicu gde su bila prebaena dva austrougarska via
oficira, koja su ranjena prilikom abrinovievog atentata. Zbog toga je marruta kretanja
kolone automobila morala da bude izmenjena, jer su po prethodnom planu gosti trebalo da
posete Zemaljski muzej. Ova izmena marrute, kako se kasnije ispostavilo, bila je kobna.
Istoriar Vladimir Dedijer, gotovo u reporterskom stilu opisuje dalji tok dogaaja: "Tano u
10.45 nadvojvoda napusti Gradsku venicu. Opet je bio u kolima treim po redu. Kolona
automobila kretala se Apelovom obalom punom brzinom. Ali kad su prva kola, u kojima je
sedeo ef obezbeenja, stigla do ugla Apelove obale i ulice Franje Josifa, ona su, prema
prvobitnom programu, skrenula desno. Voza nadvojvodinog automobila upravo je hteo da
skrene za njima, ali je poglavar Poorek koji se nalazio u istim kolima na njega povikao: `ta je
to? Stoj! Vozi pogrenim putem! Treba da nastavimo Apelovom obalom.`
PRITISNUVI konicu, voza je zaustavio sportska kola ba pred jednom vinarskom ranjom,
uz trotoar naikan svetom. U tom trenutku jedan omanji mladi duge kose i duboko usaenih
plavih oiju potegao je revolver. Neki policajac uoio je opasnost i upravo kad je hteo napadaa
da zgrabi za ruku, udario ga je neko ko je tu blizu stajao, verovatno neki prijatelj atentatorov.

Zauli su se revolverski pucnji. Atentator je bio na nekoliko koraka od svoje mete.

U prvi mah inilo se da je i taj pokuaj propao. General Poorek ugledao je nadvojvodu i
vojvotkinju kako nepomino stede na svojim mestima. Ali kad su kola pola unazad Apelovom
obalom, vojvotkinja je pala prema nadvojvodi, a na nadvojvodinim ustima poglavar je opazio
krv.
FRANC Harah (oficir iz nadvojvodine pratnje) koji je stajao na suprotnoj strani kola, nije
mogao nita da uini. On se te scene sea ovako: "Dok sam izvlaio maramicu da obriem krv
sa nadvojvodinih usana, NJeno visoanstvo je kriknulo: `Za ime boje! ta ti se desilo?` Zatim
se skljokala sa svog sedita, a lice joj je palo meu nadvojvodina kolena. Nije mi bilo ni na kraj
pameti da je i ona pogoena. Pomislio sam da se onesvestila od uzbuenja. NJegovo kraljevsko
visoansvo reklo je: `Soferl, Soferl (Sofija) nemoj da umre. ivi za moju decu.` Na to sam
zgrabio nadvojvodu za okovratnik mundira, kako mu glava ne bi klonula, i upitao ga: `Osea li
Vae visoanstvo jak bol?` Na to je on razgovetno odgovorio: `Nije to nita.` Lice mu je bilo
malo zgreno, i on je est ili sedam puta ponovio, gubei svaki put sve vie svest i sve tiim
glasom: `Nije to nita.` Onda je nastala kratka pauza, pa se zaulo krkljanje iz njegovog grla,
prouzrokovano gubitkom krvi. To je prestalo kad smo stigli do poglavarove rezidencije. Dva
tela bez svesti uneta su u zgradu, gde je ubrzo ustanovljena njihova smrt. Ovoga puta atentator
je bio Gavrilo Princip ija dva metka nisu promaila cilj."
RAZMILJAO ZBOG SOFIJE
INTERESANTNO je kako je sam Princip na sasluanju, neposredno posle atentata opisao taj
dogaaj: "Kad sam zastao na uglu Latinskog mosta kod ilerove radnje, uo sam kako svet
vie: `iveo". Odmah zatim naiao je prvi automobil i ja sam se naprezao ne bih li u njemu
ugledao prestolonaslednika, kog sam poznavao po slikama to su se poslednjih dana pojavile u
novinama.
Kad je naiao drugi automobil, poznao sam u njemu prestolonaslednika. Ali videi da pored
njega sedi neka dama, razmiljao sam jedan trenutak da li da pucam ili ne pucam. U istom
trenutku obuzelo me je neko udno oseanje i ja sam sa trotoara nanianio na
prestolonaslednika, a to mi je bilo utoliko lake to je automobil na zavijutku usporio.
Kako sam u tom trenutku nianio, ja ne znam, ali znam da sam nianio u prestolonaslednika.
Mislim da sam dvaput pucao, moda i vie puta, jer sam bio veoma uzbuen. Da li sam pogodio
rtve ili nisam, ne mogu da kaem, jer su me u istom trenutku ljudi poeli da tuku."

Velike antisrpske demonstracije

Nije prolo ni nepunih deset asova od ovog dogaaja, a u Sarajevu, Zagrebu i drugim veim
mestima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj organizovane su masovne antisrpske demonstracije
u znak protesta zbog ubistva austrougarskog prestolonaslednika koje su podstrekivane i
usmeravane od vlasti i katolikih klerikalnih krugova.
U Sarajevu je 28. juna uvee, velika rulja sveta, u kojoj su prednjaili Muslimani i Hrvati,
nasrnula na trgovake radnje, ugostiteljske objekte i stanove, iji su vlasnici bili Srbi. Povod za
okupljanje patriotskog graanstva Sarajeva bio je proglas Gradskog zastupstva u kojem je,
izmeu ostalog reeno: Mi osuujemo zloin i duboko smo potreseni to je atentat izveden u

Sarajevu, ije se stanovnitvo uvijek pokazivalo vjerno kralju i dinastiji, pa pozivamo

puanstvo da takove elemente koji se daju na ovakove zloine nagovoriti, iz svoje sredine
istrijebi. Bit e sveta dunost puanstva da tu sramotu opere.
Bio je to otvoreni poziv na lin koji su, naalost, mnoge Sarajlije iz muslimanske i katolike
sredine prihvatile. Izliv mrnje prema Srbima na ulicama Sarajeva, jeste prema svedoenju
oevidaca bio vie nego patoloki. Razularena masa je razbijala izloge radnji i kafana,
izbacivala stvari na ulice i lomila ih. Iz tekstilnih radnji napolje su izbacivani tofovi, iz knjiara
- knjige, iz mesara - meso, a sa posebnom ostraenou su huligani na plonike istakali iz
buradi pie koje je pripadalo ugostiteljima srpske nacionalnosti.
Na ugledni istoriar i akademik Vladimir orovi, ovako opisuje pir razularene gomile u noi
28. juna 1914. godine: Nosei pred sobom carsku sliku i neprestano pevajui himnu... pooe
da demoliraju ne samo zgrade srpskih ustanova... nego i srpske radnje i privatne kue... slavei
taj bestijalni nagon razaranja kao kakvo znaajno delo nacionalnog heroizma. Nisu bile
poteene ni one bedne potleuice u Patkama i Pirui, gde se sirotinja skuplja u po jednoj sobi i
gde je sav nametaj inilo nekoliko drvenih stvari i nekoliko ubogih krpa. Bilo je to uopte delo
najbestidnije i najgre surovosti.
U ovom ostraenom bezumlju mase najvie je stradao hotel Evropa (koji i danas postoji), iji
je vlasnik bio Srbin Gligorije Jeftanovi. Isto tako, unitena je i ugostiteljska radnja
abrinovievog oca.
Vandalsko ponaanje gomile zapalo je za oi i nekim strancima koji su u to vreme boravili u
glavnom bosanskom gradu. Dopisnik Frankfurter Cajtunga, na primer, poslao je novinski
izvetaj svom listu u kojem je napisao: Bio sam svedok kako rulja unitava srpske radnje,
jednu za drugom. Policija bi se pojavila tek kada je sve bilo gotovo i kad je gomila krenula u
pljaku na neko drugo mesto... Taj ulini olo upadao je u privatne stanove, unitavajui sve to
bi mu do ruku dolo, a odnosei pri tome sve to je od vrednosti... Prema tvrenju Vladimira
orovia, konce antisrpskih demonstracija i pogroma u Sarajevu drao je u svojim rukama
katoliki nadbiskup Josip tadler. Jedan od vidova represije i zastraivanja srpskog stanovnitva
bilo je hapenje i zlostavljanje ljudi u zatvorima. U roku od 48 asova pohapeno je preko 200
najvienijih Srba, meu njima najvie je bilo trgovaca, profesora, svetenika, inovnika i
drugih.
Nije bilo bolje ni u Zagrebu. Tamo su, nakon prvih vesti o atentatu, na ulice u centru grada
izale gomile sveta koje su uzvikivale antisrpske parole: Dolje Srbi, Dolje srpske sluge,
Na vjeala veleizdajnici i slino. Masa je provalila u prostorije Srpske banke, jedne od
najuglednijih finansijskih institutcija u Hrvatskoj, iji su vlasnici i akcionari bili uglavnom Srbi,
zatim u prostorije patriotskog drutva Srpski soko, redakciju srpskog lista Novosti i dr.
Najvee razaranje je doivela pravoslavna crkva u centru grada, u kojoj je razularena gomila
unitila sve to joj je dolo u ruke. U svom bezumlju masa je provalila u Hrvatski sabor gde je
odravana komemorativna sednica povodom Ferdinandove smrti i spreila predsednika ovog
najvieg zakonodavnog tela Bogdana Medakovia (oca Dejana Medakovia, biveg
predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti) da odri govor.
Na Jelaievom trgu organizovan je veliki miting na kojem je, izmeu ostalih govorio i
predstavnik najzagrienijih srbofoba - frankovaca LJubomir Matrovi, koji je u svom govoru
pozvao na osvetu austrougarskog prestolonaslednika: Ovaj grozni in je plod velikosrpske
propagande, rekao je Matrovi a izvedoe ga Srbi, i to na Vidovdan! Vidovdan je dan srpske
osvete a od danas nek bude i dan osvete nae, jer tko se ne osveti taj se ne posveti... i mi emo
se tog drati, osvetit emo hrvatskog prestolonasljednika, osvetit emo Hrvatsku.
Neki istoriari koji su pisali o uzrocima Prvog svetskog rata primetili su da se najea
propaganda protiv Srba vodila u tampi. Sve je to injeno vrlo organizovano. Verovatno je
dirigentsku palicu ove orkestrirane hajke drao u rukama neko iz vlasti ili klerikalnih krugova,
koji je osmiljavao najstranije optube protiv Srba u elji da baci anatemu na itav jedan
narod. Naslovi i tekstovi iz tadanjih novina to najbolje pokazuju. U listu Hrvatska, koji je

izlazio u Sarajevu, pojavio se 3. jula 1914. godine lanak u kojem je zahtevano proterivanje
Srba iz Bosne i Hercegovine. Jedna reenica iz tog novinskog teksta zagovarala, je ak, i
genocid: Na narod najavljuje Srbima borbu na ivot i smrt i progonstvo iz Bosne i
Hercegovine. Ni drugi novinski lanci nisu bili blai. U pomenutom listu pojavio se tekst u
kojem je napisano sledee: Srbi su ljute zmije od kojih si tek siguran onda kad im satre
glavu.
lankopisci su se izgleda takmiili ko e veu uvredu naneti jednom narodu u Bosni i
Hercegovini koji je ostao potpuno nezatien. Evo tih primera: Oba zloinca su fanatini Srbi
(misli se na Principa i abrinovia) sinovi onog kletog plemena, koje svuda sije mrnju, klanje i
ubojstva, koje gramzei za vlau podlo obara pred sobom sve, umiljajui da e time zastraiti
hrvatski narod. Malo dalje se kae: Ubojico, ime ti je Srbin! I jesi Srbin, prokleto ti sjeme i
pleme, to ga je vjetar natruhnuo po naem hrvatskom tlu, da raa zloin i zlobu, sije neslogu i
razbojniki prolijeva krv.
Ve po oprobanom receptu, vienom mnogo puta u DD veku, za sve se okrivljavao nekakav
srpski nacionalni program, kao i beogradska tampa: Dva su srpska bandita izvrila ono, to je
iz dana u dan pripovijedala srbijanska tampa u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Splitu.
Provedeno je djelo to je stajalo u programu srpskoga nacionalizma i u programu srpske
opozicije u bosanskom saboru.
Govorei o dobro orkestriranoj propagandi protiv Srba posle sarajevskog atentata i uoi objave
rata Srbiji, istoriar Andrej Mitrovi, konstatuje: Sve je ovo raeno po poznatoj logici da
onoga koga si reio da uniti, najpre treba potpuno da ocrni. Sve je dobijalo razmere anateme
i doista je bilo rei o jednom od prvih primera konstruisanja i ideoloko-politike osude, inae
estog metoda u celoj istoriji DD veka.
ZATO NISU DEJSTVOVALI
Trifko Grabe se po svemu sudei u poslednjem trenutku pokolebao jer je posumnjao u
svrsishodnost ovog ina. Izgleda da je tako mislio i Danilo Ili.
Jo jedna stvar je interesovala istrane organe: Zato Princip i abrinovi posle izvrenog
atentata nisu upotrebili ampule sa cijankalijem. Obojica su odgovorili da su to uinili, ali da
otrov nije dejstvovao.
Zato ostali atentatori nisu dejstvovali, bilo je pitanje na koje su odgovor hteli da saznaju, kako
novinari tako kasnije i istoriari. Svaki od petorice mladobosanaca, koji su tog jutra sa
pitoljima ili bombama ekali u Apelovoj ulici nadvojvodu Ferdinanda izneo je svoje razloge za
neuestvovanje u atentatu.
Muhamed Mehmedbai je na primer izjavio da mu je Danilo Ili rekao da bombu baci samo
ako prepozna Franju Ferdinanda, a on ga nije prepoznao. Vasa ubrilovi je istranim organima
rekao da nije pucao zbog toga to mu je bilo ao vojvotkinje. Cvetko Popovi je na suenju
izjavio da nije pucao jer nije imao hrabrosti, i da ne zna to se sa njim tog trenutka dogodilo.

Uklonio onog to je inio zlo

IZ sudskih i istranih spisa se vidi da su za nepun as posle ispaljenih hitaca na austrougarskog prestolonasledn
atentatora dovedeni u policijsku stanicu. Princip i abrinovi su bili okrvavljeni i u pocepanim odelima. Prema
iskazu pred istranim sudijama, njih su zverski tukli policajci i graani koji su se nali na ulici. Posle nekoliko
uhvaen je i trei atentator iz beogradske grupe - Trifko Grabe.

Hapsenje Gavrila Principa

Leei u memljivoj eliji i okovan tekim gvoem Princip je primetio da u zatvoru mue ljude, masovno dov
isledne organe koji su od njih zahtevali da priznaju uee u ubistvu Ferdinanda. Nevini ljudi su toliko zlostav
njihovi krici dopirali do elije glavnog atentatora.
Grozni prizori muenja naveli su Principa da se iz saaljenja odlui na jedan neobian postupak: zahtevao je o
sudije da se suoi sa Trifkom Grabeom i Danilom Iliem. U zapisniku sa sasluanja svoj zahtev je ovako obra
"Ispriau sve sasvim tano i navesti krivce, i to samo iz tog razloga da ne stradaju nevini ljudi, jer mi krivci b
ionako spremni da odemo u smrt. Ali molim da me prije sasluanja sasvim kratko suoite sa Danilom Iliem i
Grabeom, kojima u rei samo dvije-tri rijei. Onda u sve iskazati. Inae neu nita priznati, pa makar me ub
Na ovakav Principov ultimativni zahtev istrani sudija morao je pristati, jer bi se u protivnom sudski postupak
nedogled, to vlastima nije bilo u interesu. Kada su Ili i Grabe dovedeni iz svojih zatvorskih elija i suoeni
Principom, saznali su za motive ovog njegovog udnog postupka. Iz zapisnika o sasluanju to se najbolje vidi:
"Gavrilo Princip privodi se iz zatvora i na odstojanju od osam koraka suoava sa Trifkom Grabeom, kojem ka
sve: kako smo dobili bombe, kako smo putovali i u kakvom smo drutvu bili, da se ne bi naudilo pravednicima
Tad se iz zatvora privodi Danilo Ili i, poto je Trifko Grabe prethodno odveden, suoava se sa Principom, na
izjavljuje: - Poto je sud ve mnogo saznao, a da bismo spasli nevine, potrebno je da ti sve kae, kome si razd
gdje se oruje nalazi. Na to je Danilo Ili odveden u zatvor, a i on je rekao, kao maloprije Grabe, da e sve pr
Grabe i Ili, koji dotada nita nisu priznali, bili su u prvom trenutku zaueni ovakvim Principovim stavom, a
kako su rekli na sudu, sve to razumeli i saglasili se sa tim. Shvatili su, naime, da ako su oni spremni da se rtvu

odreenu stvar, to ne mogu da zahtevaju i od drugih ljudi.

Istina, njihova spremnost da pred istranim organima sve priznaju da bi spasli nevine ljude, imala je i jednu ne
posledicu: pohapeni su i neki njihovi sauesnici, koji bez ovoga priznanja ne bi bili otkriveni. U zatvoru su se
svi uesnici i sauesnici u atentatu, osim Muhameda Mehmedbaia.
POHAPENI su i oni seljaci koji su beogradskoj atentatorskoj trojci omoguili da od Isakovieve ade na Drin
stignu u Tuzlu. Mehmedbai, kao jedini musliman, koji je neposredno uestvovao u zaveri, uspeo je da pobeg
Goru, jer je, kako je sam rekao, na glavi nosio fes i zbog toga nije bio sumnjiv policijskim organima.
Posle druge i temeljne istrage, suenje je otpoelo 12. oktobra, a zavrilo se 23. oktobra 1914. godine. Pred Ve
Vojnog suda u Sarajevu izvedeno je 25 optuenih, meu kojima je bilo dosta maloletnika. Sudsko vee su inil
predsednik je bio Luii fon Kurinaldi, poreklom Italijan, a sudije Majer Hofman i Bogdan Naumovi, prvi Nem
Ukrajinac.
Glavna taka optube je bila veoma udna: Princip i njegovi drugovi su okrivljeni jer su hteli "da Bosnu i Herc
otrgnu od Austrougarske monarhije i da je pripoje Kraljevini Srbiji" i zbog toga su izvrili "potajno ubistvo iz
Prisutnim novinarima je palo u oi da su gotovo svi optueni negirali umeanost zvaninih vlasti u Srbiji u ovo
Gavrilo Princip je i u istrazi i pred sudom izjavio: "Mene niko nije nagovarao na ovo djelo, niti sam sa kim bio
dogovoru." Kasnije je bio jo odreeniji u negiranju uea zvaninih srpskih organa u ubistvo Ferdinanda: "
hoe sugerisati da je neko bio inicijator, to nije istina. U nama je nikla ta ideja, te smo izvrili atentat." Da bi p
tvrdnju Princip je izneo: "Da oficiri iz vladajuih krugova nisu znali za pripremu atentata, vidi se po tome to n
Ciganovi (koji im je predao oruje - prim. aut.), rekao da emo u Srbiji sasvim sigurno biti uhapeni ako nam
trag".
Sudsko vee je bilo jako zainteresovano da sazna koji su motivi bili presudni da tako mladi ljudi dignu ruku na
austrougarskog velikodostojnika. Gotovo svi optueni su bili jedinstveni u odgovoru da ih je na ovo delo nater
stanje i patnje njihovog naroda, prouzrokovano samovoljom austrougarskih vlasti.
KAD ga je predsednik Sudskog vea upitao ta podrazumeva pod "patnjom naroda", Princip je odgovorio: "t
osirotio, to ga smatraju stokom. Seljak je u bjedi, upropastili su ga potpuno. Ja sam sin seljaka i znam kako je
Zato sam htio da se osvetim i nije mi ao". Zatim je dodao: "Zloinac nisam, jer sam uklonio onog koji je inio
potvrdu takvog stava izjavio je da mu je "ao to je ubio vojvotkinju Sofiju, ehinju, jer je nije hteo ubiti, bud
hitac bio namenjen Pooreku, ali da mu nije ao to je ubio austrougarskog prestolonaslednika".
I ostali okrivljeni davali su sline iskaze. abrinovi je odgovarajui na pitanje predsednika Vea, zato je baci
prestolonaslednika Ferdinanda, rekao: "Ja sam precizno nianio u nadvojvodu da bih ga ubio jer je on... neprija
uopte, a osobito Srba".
Vladimir Dedijer istie da su svi prvooptueni izjavili da im je glavni cilj bio "revolucionarno unitenje Austro
osloboenje Junih Slovena". Princip je nekoliko puta izjavio da je on "revolucionar, da mrzi Austriju i da ona
bude unitena". Grabe je rekao da Sloveni moraju dobiti prava koja uivaju drugi narodi u Monarhiji, naroito
prava. Predsednik se upustio u diskusiju sa Grabeom oko ovog pitanja, napomenuvi "da u vojsci ima mnogo
se bore za Austrougarsku". Na to mu je Grabe dobacio: "Kad se slovenski vojnici bore za austrijsku stvar, ond
nesvjesna masa". Dravni tuilac je na to skoio: "Molim da se to unese u zapisnik, jer ja u ga zbog toga goni
abrinovi je u istrazi rekao da je "Austrija trula... Sva joj je sila na bajonetima". Vaso ubrilovi je obrazloi
nacionalista "znai da se mora boriti da njegov narod doe na onaj stepen na kojem su i drugi narodi". A kad g
predsednik, kasnije, upitao na kakvim principima poiva ureenje Austrougarske Monarhije, on je odgovorio:
kazati to da u Austrougarskoj Monarhiji vladaju Nijemci i Maari, a Sloveni se ugnjetavaju".
Grabe je nazvao sarajevski atentat "najveim revolucionarnim aktom koji je izveden u istoriji" i dodao da su o
u trenutku kad su saznali da e Ferdinand doi u Bosnu", zakljuili kako je vreme da Austrija i, posebno, Franj
plate za sve ono zlo koje su naneli Bosni i Hercegovini".
Grabe je, takoe, rekao da Sloveni ne uivaju jednaka prava s drugim narodima, da je njihov kulturni razvitak
nemaju dovoljno osnovnih kola, gimnazija, ni univerziteta. Predsednik je pokuao da opovrgne njegovo tvre
Grabe dobacio: "to pobijate ono to svaki poten ovjek misli".

PRESUDE CEREMONIJALNO

POSLE 11 dana, suenje je okonano 23. oktobra, a presuda izreena 28. oktobra 1914. godine. Austrougarske
potrudile da poslednji dan suenja i izricanje presude bude ceremonijalni, kako bi javnost stekla utisak da je S
sve norme pravne drave. Sudije su bile obuene u crna odela, to je, izmeu ostalog, bio znak da e se na ovo
izrei i smrtne presude. I, zaista, petorica optuenih osuena su na najteu kaznu. To su bili Danilo Ili, Veljko
Miko Jovanovi, Neo Kerovi i Jakov Milovi. (Poslednjoj dvojici su u drugostepenom postupku ublaene k

Klicali protiv Austrije

TROJICI prvooptuenih - Principu, abrinovi i Grabeu, nije izreena smrtna kazna, jer su na
dan atentata imali manje od 20 godina, odnosno po austrougarskim zakonima bilu su
maloletnici. Umesto najstroe kazne izreena im je kazna od 20 godina teke robije.
Interesantan sluaj dogodio se sa Gavrilom Principom. NJega je smrtne kazne spaslo jedino
slovo u krtenici, odnosno u matinim knjigama. Naime, prota iz Bosanskog Grahova Ilija
Bilbija napravio je slovnu greku: u crkvenoj krtenici upisao je netaan datum Gavrilovog
roenja - 13. juna 1894, dok je u matine knjige uneo isprava - 13. jul (umesto "l" stavio je "n").
Zbog ovoga je u toku suenja voena otra rasprava izmeu tuica i branioca. Tuilac je traio
da se kao datum Principovog roenja prihvati 13. jun, kako stoji u krtenici, to bi znailo da je
Princip u trenutku atentata (28. jun) imao 20 godina i 15 dana, odnosno bio punoletan i
automatski bi mu sledila smrtna kazna. Sudsko vee nije prihvatilo obrazloenje tuioca, nego
je kao datum roenja prihvatilo podatak iz zvaninih matinih knjiga. To je Principa spaslo od
najtee kazne.
Trojica osuenika na smrt - Danilo Ili, Miko Jovanovi i Veljko ubrilovi proveli su
poslednje dana "na belom hlebu", piui pisma porodicama i rodbini, a Veljko ubrilovi, koji
je inae bio religiozna oek pred izvoenje na gubilite itao je Bibliju.
U zoru 3. februara 1915. godine po hladnom i sveem vrmenu sva trojica su izvedena u dvorite
vojnog zatvora, gde su ve bila pripremljena veala. Svi koji su prisustvovali egzekuciji, slau
se u izjavama da su osuenici, ekajui da im se oma metne na vrat bili mirni i dostojanstveni.
Dravni delat, Alojz Zajfrid, Austrijanac po narodnosti ovako je opisao poslednje trenutke
Ilia, ubrilovia i Jovanovia: "Sa osuenicima, kojima su skinuli lance jo u eliji, doao je
svetenik koji je itao poslednju molitvu. Oni su bili vrlo sabrani i mirni. Kad je ponovo
proitana presuda, koju su mirno sasluali, doa je na red jedan izmeu njih koji je bio onizak.
Bio je to Veljko ubrilovi. Kad je stao pod stub, poeo je da skida kragnu i kravatu. Ja sam
hteo da mu pomognem, jer je teko otkopavao, a on mi je mirno dodao: "Nije potrebno, sam
u!" Drugi je bio mrav (Miko Jovanovi). I on je bio miran. Trei (Danilo Ili), koji je kao
najkrivlji bio poslednji, bio je takoe vrlo miran i sabran. Jedan od ove trojice - ne seam se
koji - rekao mi je: "Molim vas da me samo dugo ne muite!" - Ne brinite, ja sam peen u svom
zanatu, nee sve ni sekundu trajati - rekao sam mu".
Na pitanje da li su ta govorili u poslednjem asu svoga ivota, delat je odgovorio: "Kako da
ne, ja sam to bolje uo nego drugi, jer su doboi lupali. Klicali su protiv Austrije, i to vrlo ivo.
ta bi drugo i moglo biti, ta oni su ubili naega cara i mrzili su Austrougarsku. Ja ovdje - kao
Austrijanac, koji voli svog vladara - kaem da hrabrijih i mirnijih osuenika u mojoj praksi
nisam imao."
Treba napomenuti da suenjem madobosancima u Srajevu nije stavljena taka na represije
austrougarskog reima u Bosni i Hercegovini. Odrani su sudski procesi i u Banja Luci, Bihau,
Travnikui na njima je osueno vie desetina lica.
ivot Danila Ilia, Veljka ubrilovia i Mika Jovanovia zavren je na vealima, ali sudbina

ostalih osuenika koji su dobili vrmenske kazne nije bila ni malo bolja. za veinu njih moe se
rei da su bili "osueni na ivot", ivot nedostojan ljudskog bia: okovani u lance, koji su bili
teki preko deset kilograma, bez dovoljno hrane i vode, mueni od zatvorskih straara, molili su
Boga da to pre umru. Dokumenti pronaeni posle zavretka Prvog svetskog rata koji se odnose
na Gavrila Principa, Nedeljka ubrinovia i Trifka Grabea pokazuju da su zatvorske vlasti
elela da svojim nehumanim psotupanjem i raznim metodama muenja postignu ono to nisu
uinile sudske vlasti: da trojicu prvooptuenih na ovaj surov nain usmrte.
Prva trojica optuenih su posle izricanja presude upueni na izdravanje kazne u vojni kazamat,
koji se nalazio u staroj tvravi iz XVIII veka u mestu Terezino u ekoj. Okovani u teke lance
i praeni od naoruanih vojnika oni su poetkom decembra 1914. godine ukrcani u specijalni
vagon na Sarajevskoj eleznikoj stanici, koji e ih odvesti na put bez povratk.a
U toku putovanja straari su saznali da je Beograd pao u austrougarske ruke (to se dogodilo na
samom poetku Prvog svetskog rata) i to trijumfalno saoptile Principu. Po iskazu jednog od
vojnika koji su sprovodili osuenike, on je na to prkosno odgovorio - "Srbija moe biti
okupirana, ali ne i pobeena."
Usred zime, koja je te godine bila veoma jaka, osuenici su stigli u Terezino i smeteni su u
hladne, mrane i memljive elije. Igrom istorijske sluajnosti, Princip je dobio eliju u kojoj je
35 godina raniej tamnovao uveni bosanski buntovnik Hai Lojo, ovek koi je podigao
Muslimane na ustanak protiv austrougarske okupacije.
O prvim Principovim danima u Terezinu veoma se malo zna, jer su ga zatvorske vlasti uvale
pod specijalnim reimom, sa stalno upaljenim svetlom u eliji i sa straarima koji su budno
pratili svaki njegov pokret. Tek kada je poznati beki psihijatar dr Martin Papenhajm dobio
dozvolu da doe u Terezino, kako bi prouavao psihike promene kod zatovrenika, moglo se
saznati neto vie o tekom ivotu glavnog osuenika. Prema Papenhajmovim reima Princip je
bio u loem stanju. alio se da mu je uskraeno jedino zadovoljstvo u ivotu - itanje knjiga.
Priznao mu je da je hteo da izvri samoubistvo i to pekirom koji mu je kao jedini od stvari
ostavljen u eliji. Ubrzo je oboleo od tuberkuloze i prebaen je u zatvorsku bolnicu, gde mu je
amputirana desna ruka, zbog tuberkuloznog procesa na kostima.
Jedan drugi lekar, A. Mar izneo je neto detaljnije podatke o Principovom ivotu u Terezinu:
"kada sam u leto 1916. godine poeo leiti Principa na hirukom odeljenju garnizonske bolnice
u Terezinu, on je ve bio kandidat smrti, ivi le, njegovo do kostiju sasueno telo pokrivale su
mnoge tuberkulozne rane u veliini tanjira.
Sigurno je Princip jo pre svoga hapenja nosio u sebi klicu tuberkuloze, ali su dve godine
tamnovanja u kazamatima terezinske tvrave bile dovoljne da toliko rasplamte to arite bolesti
da se smrt bolesnika mogla oekivati u najkrae vreme. im su se pojavili prvi teki simptomi
tuberkuloze, preneli su ga u garnizonsku bolnicu, u kojoj je imao istu negu kao i ranjeni ili
bolesni vojnici. Nadzor je, dodue, bio veoma strog: jedan vojnik s nataknutim bajonetom
stajao je u njegovoj sobi, dvojica su stajali pred vratima, a dvojica su drali strau ispod
prozora, iako je pokuaj bekstvo od strane bolesnika bio iskljuen, jer bi on jedva mogao da
pree dve stotine metara.
Uprkos strogoj zabrani ma kakvog razgovora s njim, ja sam ipak za vreme leenja naao vie
puta prilike da s njim progovorim nakratko. NJemu samome koji nije smeo da pie, ita, niti da
ma s kim govori, bilo je pravo olakanje kada je bar mogao s nekim da porazgovara... U
razgovoru sa mnom on nikada nije alio ono to je uinio, ak i da je mogao da nasluti
strahovite posledice atentata - izbijanje svetskog rata. Na crtama njegovog lica proitala je
gotovo sveana ozbiljnost: oi, koje su duboko leale u svojim dubinama, izgubile su sjaj i
plamen, i one bi zasjale na trenutak, kad bi poeo da govori o osloboenju svoga naroda. Predan
strpljivo svojoj sudbini, on se oprostio od svih zemaljskih stvari i svoj skori konac oekivao je
sa stoikom mirnoom.
Na dobrom nemakom jeziku priao mi je mnogo o svojoj porodici i o svom kratkom ivotu, ali
nikada nije spomenuo ljude iz Crne ruke, koji su ga, po miljenju austrougarske tajne plicije,

naveli na to delo.
UMRO U MUKAMA
ZA vreme dvogodinjeg tamnovanja narasla mu je dugaka brada, tako da je izgledao za deset
godina stariji. Kad su mu skinuli bradu, preda mnom se pojavilo jednointeligentno, mladalako
lice, puno izraaja. Vitko i neno Principovo telo imalo je tipian tuberkulozni habitus. Kao to
sam ve pomenuo, grudi su mu bile prekrivene velikim tuberkuloznim gnojnim ranama. Zglob
u desnom laktu tuberkuloza je toliko bila unitila da se gornji i donji deo ruke morao da vee
srebrnom icom."
Princip je umro u najteim mukama 28. aprila 1918. godine, nekoliko meseci pr kapitulacije
Austrougarske. Sahranjen je nou izmeu 28. i 29. aprila na mesnom groblju, uz najstroije
mere bezbednsoti i u potpunoj tajnosti.

Hteli da sude Srbiji

MADA su Gavrilo Princip i njegovi drugovi uporno negirali pred istranim sudijom i na samom
suenju da su zvanini srpski organi u Beogradu znali za pripremu atentata, austrougarski
politiari i dvorski krugovi u Beu nisu verovali tim iskazima, ili su se pravili da ne veruju, kao
bi optuili Srbiju za ubistvo svoga prestolonaslednika. Iakoje Princip vie puta u istrazi i pred
sudskim veem izjavljivao da "njega niko nije nagovarao na ovo elo", sudije su pod svaku
cenu hteli da dobiju Principovo priznanje za umeanost srpske vlade u atentat. To mi nije
polazilo za rukom, jer je glavni atentator u toku celog sudskog procesa ostao dosledan u svom
prvobitnom iskazu.
Koliko je bekim vlastima bilo stalo da umeaju zvanini Beograd u dogaaje u Sarajevu
pokazuje sluaj sa izvetajem njihovog specijalnog istraitelja, koji je odmah nakon izvrenog
atentata doputovao u Bosnu. Visoki austrijski inovnik Fridrih fon Vizner, poto se upoznao sa
celim sluajem i sasluao ljude u nadlenim organima, uputio je ifrovani telegram u Be u
kojem je konstatovao: "Nije mogue dokazati uee srpske vlade u atentatu, u njegovoj
pripremi ili u obezbeivanju oruja za atentatore." Austrougarsko ministarstvo inostranh
poslova bilo je iznenaeno, ali i razoarano izvetajem svoga specijalnog izaslanika, jer se
nadalo da e za svoje optube da iza svega stoji Beograd dobiti neoborive dokaze.
Interesantno je da je upravo insistiranje Bea da se dokae umeanost srpske vlade u atentat
pokolebalo mnoge dobronamerne ljude, jer su poverovali da "gde ima dima tu ima i vatre."
Optube austrougarskih vlasti o odgovornosti Srbije za sarajevski sluaj prihvatili su naalost i
neki austrijski, nemaki i drugi istoriari.
Istorijska dokumenta koja su pronaena posle zavretka Prvog svetskog rata nedvosmisleno,
meutim, pokazuju da regent Aleksandar, zatim Nikola Pai, kao predsednik vlade, Stojan
Proti, kao ministar unutranjih poslova, kao i drugi srpski zvaninici nisu zlai da Gavrilo
Princip i njegovi drugovi spremaju atentat na Ferdinanda. ALi, mora se, isto tako, priznati da su
bili upoznati sa injenicom da su neki naoruani ljudi preli Drinu nekoliko nedelja pre dolaska
austrougarskog nadvojvode u Sarajevo.
Vladimir Dedijer je pronaao jedan dokument iz koga se vidi da je ministar Proti, dobivi
poverljivu informaciju od srpskih agenata iz Bosne, odmah obavestio predsednika vlade Paia,
da su "dva aka vie gimnazije, od kojih se jedan zove "Tria" otili u Sarajevo. "Oni su nosili 6
bombi i etiri revolvera" stoji dalje u izvetaju Protia. "Tria" prema Dedijeru je Trifko
Grabe. Iz belenice Nikole Paia, koja je, takoe pronaena posle rata, vidi se da je on ovu
informaciju svoga ministra unutranjih poslova "primio k znanju i zabeleio". Meutim, ovakva
i slina slubena obavetenja o prelasku naoruanih ljudi iz Srbije u Bosnu i obratno bila su

esta pojava u to vreme i zbog toga nisu morala da izazovu posebnu panju predsednika vlade.
to se tie Ministarstva unutranjih poslova, onoje reagovalo na sve ovakve dojave i rdovno
skretalo panju svojim organima na granici da spreavaju prelazak naoruanih ljudi preko
Drine. U jednom aktu pomenutog ministarstva skree se, na primer, panja naelnika
Podrinjskog okruga "da kada je re o prelasku naoruanih ljudi preko granice, po nareenju
gospodina ministra predsednika sve ovakve sluajeve treba da spreavate."
Ali ova nareenja civilnih vlasti njebilo lako sprovoditi, jer su to esto ometali granini organi
koji su bili u nadlenosti vojske. Naime, sve granine karaule bile su pod komandom tadanjeg
naelnika Obavetajnog otseka Generaltaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevia Apisa, a ovaj
u mnogim stvarima nije imao istovetne poglede sa vladom. Pukovnik Apis je, naime, smatrao
da e Austrogarska napasti Srbiju i da zbog toga svim sredstvima treba raditi na njenoj
destabilizaciji. Ovo je bio jedan od razloga to su vojni organi pod njegovom komandom
proputeli naoruane ljude preko Drine.
Kao to se vidi, svi do sada pronaeni dokumenti ukazuju da zvanini srpski organi nisu znali
da Princip i njegovi drugovi spremaju atentat, ali su znali da su neki naoruani ljudi preli
granicu na Drini, uoi dolaska Franje Ferdinanda u Sarajevo. Opravdano se postavlja pitanje
zato o tom saznanju nisu obavestile Be, kako bi austrougarski policijski organi preduzeli
odgtovarajue mere. Na ovo veoma delikatno pitanje odgovor je dao na ugledni istoriar
Vladimir orovi. On kae: "Izvesni krugovi su odgovornost srpske vlade za atentat izvodili iz
toga to nije, kad je doznala da se neto sprema i da su izvesna lica prela preko granice,
upozorila na tu injenicu beku vladu i tako pripomogla da se put prestolonaslednikov ili
odgodi ili izvede sa vie opreznosti.
Sa srpske strane odgovaralo se, uglavnom ovo: Slubeno se nije moglo saoptiti nita
konkretno, jer se konkretno nita nije ni znalo. A ako bi se dala samo opta nagovetenja, moglo
se to, prema ondanjim nimalo prijateljskim odnosima izmeu Srbije i Austrije, smatrati kao da
Srbija tim neodreenim opomenama hoe da omete put prestolonaslednikov u Bosnu i da se
neovlaeno mea u odnos izmeu prestolonaslednika i njegovih podanika. Sad kad se o tom
rasuuje posle izvrenog atentata, takvo shvatanje moe izgledati kao nategnuto, ali se onda,
pre atentata, ono doista moralonametati svakom srpskom dravniku. Da atentata nije uopte
bilo, kao to se lako moglo dogoditi, a da je otila opomena srpske vlade sa nagaanjima da bi
njega moglo biti, kakav bi poloaj bio njen prema Beu i Dvoru, i kako bi ga tumaila i
ispredala neprijateljska javnost? Jedna vlada moe uzeti na sebe da javlja takve stari samo onda
kad o izvsnim licima i pripremama moe dati autentine podatke, a takvih podataka srpska
vlada nije imala...
Ako se nedvosmisleno moe utvrditi da srpska vlada i drugi zvanini organi nisu bili upleteni u
dogaaje od 28. juna 1914. godine, takva dcedirana tvrdnja ne bi se mogla dati u pogledu nekih
nezvaninih srpskih organa, pre svega organizacije "Ujedinjenje ili smrt", koju su jo nazivali
"Crna ruka", kao i organizacije "Narodna odbrana."
Istorijski dokumetni koji su do sada pronaeni pokazuju da su neki rukovodei ljudi iz
tajneorganizacije "Ujedinjenje ili smrti", a pre svega Apis bili, ne smao upoznati sa pripremama
atentata, nego su atentatorima pomogli da dou do oruja kojim je ubijen Franjo Ferdinand.
Da bi se rasvetlile okolnosti pod kojima se ovo dogodilo treba se malo bolje upoznati sa
istorijom nastanka i delovanja pomenute organizacije. Ona je naime, nastala 1911. godine, kao
reakcija na aneksiju bosne i hercegovine a inili su je uglavnom vojna lica koja su izvrila
dravni prevrat 1903. godine, ime je omogueno dinastiji Karaorevi da ponovo doe na
presto. Upravo u ovoj injenici treba traiti odgovor na pitanje kakko je bilo mogue da u
jednoj pravnoj dravi (a Srbija je to, nesumnjivo, bila posle 1903. godine), grupa oficira na elu
sa pukovnikom Apisom ima tako veliki uticaj na gotovo sve politike i vojne strukture, da su
mnogi smatrali da "Crna ruka" predstavlja "dravu u dravi." Kralj Petar I Karaorevi, iako
demokrata po ubeenju, inio je mnoge ustupke ljudima iz ove organizacije, smatrajui, valjda,
da im se time oduuje za njihov doprinos njegovom povratku na vlast u Srbiji. ak je i njegov

sin Aleksandar imao dobre odnose sa Apisom i njegovim ljudima, jer su oni nastojali da se titula
prestolonaslednika, oduzme najstarijem Petrovom sinu oru i prenese na mlaeg, to je i
uinjeno 1909. godine.
GLAVA U FORMALINU
DRUGI terzinski suanj Nedeljko abrinovi umro je pre Principa - 23. januara 1916. godine,
takoe u tekim mukama. NJegova smrt pruila je jo jedanput priliku sarajevskim vlastima da
iskau svoju patoloku mrnju prema osuenim mladobosancima. Krivino vee sarajevskog
suda je, naime, zahtevalo od uprave zatvora u Terezinu da se mrtvom abrinoviu odsee glava
i "poalje u Sarajevo da bi bila izloena u muzeju". Austrougarske vojne vlasti bile su humanije
od sarajevskih sudija - odbile su njihov zahtev. Meutim, posle zavretka Prvog svetskog rata,
otkriveno je da su sarajevske sudske i politike vlasti, koje svoj naum nisu mogle da sprovedu u
odnosu na mrtvog abrinovia, to uspele uiniti nekoliko godina ranije sa mrtvim Bogdanom
erajiem, mladobosancem, koji je pokuao atentat na cara Franju Josipa i poglavara Bosne i
Hercegovine Vareanina. Posle erajevievog samoubistva, odseena mu je glava i stavljena u
teglu sa formalinom koja je uvana u Kriminalistikom muzeju u Sarajevu, sve do kraja Prvog
svetskog rata.
Trei terezinski zatvorenik Trifko Grabe umro je u zimu 1916. godine, dok je nekoliko
osuenika okonalo svoj ivot u kaznenom zatvoru Melersdorfu, meu njima i stari Mitar
Kerovi i sin mu Neo, kao i Jakov Milovi.

Protiv pokoravanja srpskog naroda

PRINCIPOVA izjava, data pred sudom, u kojoj kae: "Zloinac nisam, jer sam uklonio onoga
koji je inio zlo", protumaena je od nekih istoriara kao znak da je on prihvatio ideje nekih
anarhistikih i nacionalistikih ideologa i pisaca u Evropi, naroito u Italiji i Rusiji, koji su
opravdavali atentate na vladare i istaknute politike linosti. Istoriar Vladimir Dedijer, koji je u
svojoj knjizi "Sarajevo 1914" detaljno prouio literaturu tih autora, smatra da je Princip, kao
mladi koji je "gutao knjige", mada dosta nesistematino, jer zbog siromatva nije bio u prilici
da bira literaturu, pao pod uticaj onih pisaca koji su opravdavali ubistva tirana.
Dedijer, osim toga, kae da su ideolozi "Mlade Bosne", naroito Gainovi i eraji, dobro
poznavali politike programe najistaknutijih boraca za nacionalna prava porobljenih naroda u
Evropi. Treba, pri tome, imati u vidu da je Evropa u 19. veku, u kojoj su mnogi narodi grcali
pod jarmom tuinske vlasti, bila rasadnik oslobodilakih ideja i liberalnih pogleda, koji su vrili
veliki uticaj na narodne mase, posebno na omladinu.
Meu piscima koji su opravdavali pobunu naroda i pojedinaca protiv ugnjetaa i tirana isticali
su se oni koji su to inili iz etikih, politikih, socijalnih, pa ak i religioznih ubeenja. Dedijer
tvrdi da je, ak, i Katolika crkva u nekim vremenima opravdavala otpor pojedinaca prema
nasilnicima i navodi misao svetog Tome Akvinskog koji definie "tiranoubistvo kao ubistvo
tiranina od strane pojedinaca, radi opteg dobra".
I u staroj Grkoj i Rimu, navodi dalje Dedijer, "ubistvo tiranina slavljeno je kao najplemenitije
ljudsko delo. Aristotel, Platon, Ciceron i Tacit dali su ubistvu tiranina klasian oreol".
NAJSAETIJU misao o pravu naroda i pojedinca na otpor prema ugnjetau izneo je uveni
italijanski nacionalni revolucionar uzepe Macini na sledei nain: "Kad je pravda uguena i

teror jednoga jedinog tiranina porie i brie savest naroda i Boga koji eli da su oni slobodni i
kada se ovek neoptereen mrnjom i niskom strau, jedino domovine radi i radi venih prava
inkarniranih u sebi, die protiv tiranina i uzvikuje: Ti mui milione moje brae, ti oduzima od
njih ono to je Bog proglasio njihovim, ti unitava njihova tela i kvari njihove due; kroz tebe
moja zemlja umire mukotrpnom smru; ti si zavrni kamen cele jedne zgrade ropstva,
neasnosti i zla; ja zato hou da ruim to zdanje, unitavajui tebe..."
Mnogi mladobosanci inspiraciju za revolucionarno delovanje mogli su nai i u domaoj
literaturi, naroito u narodnim pesmama. NJihov ideal bio je Milo Obiil, koji je ubivi na
Kosovu cara Murata uao u legendu.
Zato su mladobosanci smatrali Franju Ferdinanda za tiranina, jedno je od pitanja, koje je
zaokupljalo mnoge istoriare. Odgovor se moe saeti u sledeu konstataciju: oni su smatrali da
je nadvojvoda, kao najvii predstavnik austrougarske vlasti, kriv to je njegova zemlja,
pogazivi sve meunarodne norme ponaanja, nasilno izvrila aneksiju Bosne i Hercegovine. U
tome su bili u pravu, jer je beki dvor pogazio odredbe Berlinskog kongresa iz 1878. godine i
bez pristanka potpisnika Berlinske deklaracije, pre svega Rusije, Engleske i Francuske,
nezakonito pripojio ovu oblast Austrougarskoj. Time je Ferdinand, kao naslednik prestola, po
miljenju lanova "Mlade Bosne", bio odgovoran, ne samo za krenje meunarodnih ugovora,
nego i za gaenje najosnovnijih ljudskih prava, pre svega, prava naroda na samoopredeljenje.
Osim toga, nadvojvoda je u oima mladobosanaca personalizovao predstavnike najmilitantnijih
krugova Bea, koji su pripremali invaziju Balkana i u okviru toga ruenje srpske drave i
pokoravanje celog srpskog naroda. I u ovom svom uverenju bili su u pravu: istorijski izvori
govore da je Ferdinand doveo na elo generaltaba Franca fon Konrada, najagresivnijeg
predstavnika austrougarske aristokratije, koji se uporno zalagao, ne samo za aneksiju Bosne i
Hercegovine, nego i Srbije.
JO 1906. godine Konrad je uputio zvanian memorandum caru Franji Josifu u kojem je kazao
da "budunost monarhije lei na Balkanu, da se okupacija Srbije i Crne Gore mora ostvariti da
bi se, prvo, ostvarila odluujua re Monarhije na ovom podruju i, drugo, da bi se spreilo da
jedna nezavisna Srbija postane opasan neprijatelj i magnet za junoslovenske narode koji ive
na teritoriji Monarhije". General Konrad je bio najuporniji branitelj teze o potrebi jednoga
preventivnog rata Austrougarske protiv Srbije, kao i "reenja" junoslovenskog pitanja putem
vojne sile. On je verovao da budunost Monarhije i njen dalji opstanak zavise iskljuivo od
jednoga takvog rata.
Iako verovatno nisu znali za ovaj memorandum, mladobosanci su na osnovu javnih
nadvojvodinih izjava o Slovenima kao nioj rasi i o potrebi germanske kulturne i politike
ekspanzije na Balkanu bili uvereni da iza najratobornijih bekih krugova i njihove ideje o
okupaciji Srbije, stoji on kao najuticajnija linost dvora.
Sve ovo bilo je dovoljno da se u svesti Gavrila Principa stvori slika Franje Ferdinanda kao
tiranina i da svoju odluku da izvri atentat na njega smatra kao tiranoubistvo, koje ima svoje
moralno i istorijsko opravdanje.
DEMONSTRACIJE u Sarajevu i Zagrebu, povodom "stranog gubitka koji je pretrpela
Monarhija ubistvom uzvienog prestolonaslednika", koje su bile dobro orkestrirane od vlasti,
pokazale su se, prema oceni objektivnih posmatraa a kasnije i mnogih istoriara - kao prava
farsa. "Iskrena tuga koja je iskazana od strane puanstva", kako su pisale novine, bila je, u
stvari, veto reirana predstava koja je trebalo da ostavi snaan utisak u svetu, naroito u
Evropi, i da pokae da je Austrougarska smru Franje Ferdinanda pretrpela nenadoknadiv

gubitak.
Na ovakav zakljuak navode, pre svega, novinski izvetaji iz Bea, koji pokazuju da su
stanovnici glavnog grada Monarhije, za razliku od "puanstva Sarajeva i Zagreba" sasvim
mirno i bez ikakvog vidljivog znaka uzbuenja primili vest o smrti naslednika prestola. To
potvruje i poznati austrijski knjievnik Stefan Cvajg, koji seajui se atmosfere u Beu posle
pristigle vesti o smrti Ferdinanda, kae: "LJudi su brbljali i smejali se, a kasno uvee muzika je
u kafanama svirala". Ugledni profesor Bekog univerziteta dr Jozef Reglih, u svom dnevniku
od 29. juna 1914. godine, zapisuje: "U Beu nema tunog raspoloenja. U Prateru i ovde kod
nas u Grincigu tokom oba dana svirala je muzika".
NISU GA ALILI
OPRAVDANO je zapitati se kako to da u Ferdinandovom rodnom gradu veina ljudi nije
pokazala ni trunke aljenja za svojim prestolonaslednikom. Odgovor na ovo pitanje dao je
pomenuti profesor Reglih. On kae: "Protiv nadvojvode postoje duboke antipatije, koje su
rasprostranjene i u irokim narodnim slojevima. NJegova psiha gospodara, njegova bigotnost
(licemerna pobonost), njegovi finansijski poslovi neverovatno sitniavi i neasne vrste,
njegove neukusne umetnike zbirke, zbog kojih je odavno postao strah za trgovce starinama,
njegovo bolesno zadovoljstvo u ubijanju koje iskaljuje na ivotinjama, to se ve podue ne
moe nazvati lovom, njegova duboko uvredljiva navika da je sramotno nepoverljiv prema
svakom asnom oveku, navika koja ga ini prijemivim za svaku denuncijaciju, sve ovo - kao i
ogranieni i prevrtljivi karakter njegove supruge, bigotne, netrpeljive i uobraene - uinilo ga je
neomiljenim efom Austrije i Ugarske".
Kraj