Julija Kristeva

BAHTIN, RE, DIJALOG I

ROMAN

Ako je ikada postavljeno pitanje o delotvornosti naunog postupka u oblasti duhovnih

nauka, pada u oi da je to postavljanje pitanja usledilo na nivou prouavanih struktura koje se
pozivaju na logiku koja je drugaija od naune. U pitanju je logika jezika (i, a fortiori, poetskog
jezika), koja za pojavljivanje na svetlost dana treba da zahvali svom stilu pisanja (criture).
Ovde se misli na onu literaturu, koja doprinosi da se u razradi poetskog smisla on osea kao
dinamian gram. U semiolokoj analizi literarnih tekstova nude se dve mogunosti: utati i
uzdrati se od komentara, ili se potruditi oko izgradnje izomorfnog modela drugaije logike,
modela arhitektonike poetskog znaenja, modela koji se danas naao u centru interesovanja
semiologije.
Ruski formalizam, na koji se danas poziva strukturalna analiza, doao je do slinih
reenja pre nego to se, iz neliterarnih i nenaunih razloga, zavrio. Meutim, ova ispitivanja
su nastavljena; pre nekog vremena postala su poznata kroz analize Mihaila Bahtina1. Bahtinovi
radovi predstavljaju jedan od najvanijih dogaaja formalistike kole, kao i jedan od plodnijih
pokuaja njenog nastavljanja. Dosta udaljen od tehnike strogosti lingvista, piui impulsivno,
katkad proroki, Bahtin raspravlja o fundamentalnim promenima sa kojima je danas
konfrontirana strukturalna analiza pripovedanja (rcit), i koja danas iznova aktualizuje
tekstove koncipirane pre skoro 40 godina. Bahtin spada meu prve koji e statino razlaganje
teksta zameniti modelom u kome literarna struktura ne postoji po sebi, ve se uspostavlja u
odnosu prema nekoj drugoj strukturi. Ova dinamizacija strukturalizma postaje mogua jedino
ako se literarna re ne shvati kao taka (kao vrsto odreeni smisao), ve kao preklapanje
tekstualnih ravni, kao dijalog razliitih stilova pisanja: pisca, primaoca (ili neke druge osobe),
sadanjeg ili prolog konteksta.
S obzirom na to da Bahtin uvodi pojam statusa rei (statut du mot) kao najmanje
strukturne jedinice, on tekst postavlja u istoriju i u drutvo, koji se takoe posmatraju kao

Francuski original Bakhtine, le mot, le dialogue et le roman pojavio se u Critique XXIII (1967), 438-465
Nemaki prevod Bachtin, das Wort, der Dialog und der Roman pojavio se u Literaturwissenschaft und Linguistik.
Ergebnisse und Perspektiven. Bd.3. Zur linguistischer Basis der Literaturwissenschaft.II, (Hrsg. Jens Uhwe), Frankfurt/M.
(1972), 345-375
1

Mihael Bahtin je objavio sledee knjige: Problemy poetiki Dostojewskowo, Moskva 1963, i Twortschestwo Franois
Rabelais, Moskva 1965. Njegove teorije su vidno uticale na radove nekih sovjetskih teoretiara jezika i knjievnosti
(Voloinov, Medvedev). U vreme staljinizma Bahtin je bio u nemilosti; danas je rehabilitivon i ivi u provinciji. Radi na
knjizi u kojoj e obraditi vrste diskursa.
Dodati napomenu prevodioca o knjigama izdatim na srpskom jeziku.

tekstovi koje pisac ita i koje ukljuuje u sebe kada pie. Dijahronija se pretvara u sinhroniju, i
u svetlu ove promene linearna istorija se doima samo kao apstrakcija; jedina mogunost za
pisca da uzme uee u istoriji jeste u prevazilaenju ove apstrakcije kroz proces pisanje-itanje
(une criture-lecture), t.j. upotrebom oznaujue strukture, koja je u funkcionalnom ili
opozicionom odnosu prema nekoj drugoj strukturi. Istorija i moral se piu i itaju unutar
infrastrukture teksta. Tako se polivalentna i vie puta odreena poetska re pokorava pravilima
one logike koja izlazi iz okvira kodifikovanog logikog diskursa, i koja se u potpunosti
ostvaruje samo na ivici oficijelne kulture. Otud Bahtin veoma konsekventno trai korene ove
logike u karnevalu. Govor karnevala (le discours carnavelsque) probija pravila gramatike i
semantike cenzurisanog jezika, pa je, po tome, drutveni i politiki odgovor: ne radi se o
jednakosti, ve o identitetu izmeu odbacivanja priznatog lingvistikog koda i odbacivanja
priznatog zakona.

1. Re u intertekstualnom prostoru
Uvoenje specifinog statusa rei u razliite narativne strukture odn. tekstove kao
oznaitelja stanja za literarno razumevanje postavlja poetsku analizu u neuralgini poloaj
dananjih duhovnih nauka: naime, u taku preseka jezika (realne prakse razmiljanja2) i
prostora (jedine dimenzije u kojoj se znaenje artikulie kroz spoj razliitosti). Prouavanje
statusa rei podrazumeva prouavanje artikulacije statusa rei kao semi-kompleksa u odnosu na
preostale rei reenice, ponovno pronalaenje istih funkcija (relacija) u ravni artikulacije
nadreenih sekvenci. Nasuprot ovakvom prostornom poimanju poetskog funkcionisanja jezika,
najpre treba definisati tri dimenzije tekstualnog prostora u kojima se realizuju razliite
operacije semikih skupova i poetskih sekvenci. Te tri dimenzije su: subjekat pisanja, primalac
i drugi tekstovi. (Ova tri elementa meusobno stoje u dijalogu.) Status rei3 se, dakle, moe
definisati na sledei nain: a) horizontalno: re u tekstu u isto vreme pripada i subjektu pisanja,
i primaocu; i b) vertikalno: re u tekstu se orjentie u odnosu na proli ili sinhroni literarni
korpus.
Primalac se kao diskurs ukljuuje u diskurzivni univerzum knjige i tako biva
suprotstavljen drugom diskursu (drugoj knjizi), koji autor uitava u svoje delo, tako da dolazi
do preseka izmeu horizontalne ose (subjekat-primalac) i vertikalne ose (tekst-kontekst). Ovaj
presek otkriva bitnu injenicu: re (tekst) jeste presek rei (tekstova) u kome se ita najmanje
jo jedna druga re (drugi tekst). Bahtin izmeu ovih osa, koje naziva dijalogom i
ambivalencijom, esto ne pravi jasnu distinkciju. Ta manjkavost u pogledu strogog razdvajanja
pre je otkrie koje je Bahtin prvi uveo u teoriju knjievnosti: svaki tekst se gradi kao mozaik od
citata, svaki tekst je apsorpcija i transformacija drugog teksta. Na mesto pojma
intersubjektivnosti stupa pojam intertekstualnosti, a poetski jezik se moe itati u najmanju
ruku kao dvostruki.
Tako se status rei, shvaene kao minimalna tekstualna jedinica, potvruje kao
medijator, koji spaja strukturalni model sa kulturolokim odn. istorijskim kontekstom, i kao
regulator prelaska iz dijahronije u sinhroniju (u literarnoj strukturi). Pojmom statusa se re
trodimenzionalizuje: ona funkcionie u tri dimenzije (subjekat adresat kontekst), kao u
jedinstvu semi-elemenata u dijalogu, ili kao u jedinstvu ambivalentnih elemenata. Zato bi se

...jezik je praktina, prva stvarna svest, koja postoji kako za druge ljude, tako i za mene samog... (K.Marx i F. Engels:
Nemaka ideologija u Marx/Engels, Werke, Bd. 3, Berlin 1958, str. 30)
3
Bahtin radi na knjizi o vrstama diskursa, koje e odrediti na osnovu statusa rei (upo. Woprosy Literatury, 8/1965). Mi
ovde moemo komentarisati neke od njegovih ideja u onoj meri u kojoj se one susreu sa shvatanjima F. de Sosira
(Anagrami) i otvaraju novi pristup u analizi literarnih tekstova.

zadatak semiologije u knjievnosti sastojao u tome da se pronau forme koje bi odgovarale

razliitim modusima rei u dijalokom tekstu-prostoru.
Opisivanje specifinog funkcionisanja rei u razliitim vrstama knjievnih dela
zahteva translingvistiki postupak: 1) knjievno delo mora biti pojmljeno kao neisti
semioloki sistem, koji oznaava unutar jezikog nivoa, ali nikako bez njega. 2) Treba raditi
sa opirnim jedinicama diskursa reenicama, replikama, dijalozima itd. a da se pri tom one
ne usmeravaju iskljuivo na lingvistiki model ; ovaj postupak se ostvaruje kroz princip
semantike ekspanzije. Na ovaj nain mogue je postaviti hipotezu: svaki razvitak knjievnog
teksta je nesvesno ispoljavanje lingvistikih struktura na njihovim razliitim nivoima. Tako
roman eksterijerizuje lingvistiki dijalog.4

2. Re i dijalog
Ruske formaliste je zanimao pojam lingvistikog dijaloga. Oni su naglaavali dijaloki
karakter lingvistike komunikacije5 i monolog, tu embrionalnu formu opteg jezika6, smatrali
sekundarnim u poreenju sa dijalogom. Neki od njih su pravili razliku izmeu monolokog
diskursa kao ekvivalenta psihikom stanju7 i pripovesti kao umetnikoj reprodukciji
monolokog diskursa8. Ejhenbaumova poznata studija o Gogoljevom injelu polazi od
ovakvih stavova. Ejhenbaum je utvrdio da se Gogoljev tekst oslanja na usmenu formu
pripovedanja i na njene lingvistike osobenosti (intonaciju, sintaksiku izgradnju oralnog
diskursa, postojei renik itd). Dok Ejhenbaum uvodi dva pripovedna modusa, indirektni i
direktni modus, i prouava njihove meusobne odnose u pripovesti, on, meutim, isputa iz
vida da se autor pripovesti, pre nego to se pozove na oralni diskurs, naslanja na tui diskurs;
oralni diskurs je samo posledica ovog drugog, stranac (onaj drugi) nosilac je oralnog diskursa.9
Za Bahtina je razdvajanje na monolog i dijalog mnogo znaajnije i daleko prevazilazi
ono to su formalisti iskoristili. Ono se ne ogleda samo u razlici izmeu direktnog i indirektnog
(monolog/dijalog) u pripovesti ili u dramskom delu. Za Bahtina dijalog moe biti monoloki, a
takozvani monolog je esto dijaloki. Za njega ovi termini upuuju na lingvistiku
infrastrukturu, ije prouavanje mora biti zasnovano na semiologiji knjievnih tekstova koja
nee koristiti iskljuivo lingvistike metode ili samo logike datosti, ve e, naprotiv, polaziti
od obe ove mogunosti. Lingvistika izuava sam jezik, sa njegovom specifinom logikom u
njegovoj optosti, kao neto to ini moguim dijaloki kontakt, ali ona se konsekventno
udaljuje od samih dijalokih odnosa... Dijaloki odnosi se ne mogu svesti ni na logike odnose
niti na predmetno-smisaone odnose, koji su sami po sebi lieni dijalokog momenta. Da bi
meu njima mogli da niknu dijaloki odnosi, oni se moraju odenuti u re, moraju postati iskazi,
stavovi raznih subjekata izraeni reima... Dijaloki odnosi su apsolutno nemogui bez logikih
i predmetno-smisaonih odnosa, ali oni se ne svode na njih, oni poseduju svoju specifinost.10
4

U opisivanju lingvistike osnove diskursa strukturalna semantikta u praksi upuuje na to da se jedna sekvenca u
ekspanziji priznaje kao ekvivalent sintaksiki mnogo jednostavnijoj komunikacionoj jedinici, i definie ekspanziju kao
jedan od vanijih aspekata funkcionisanja prirodnih jezika (A. J. Greimas: Smantique structurale, Paris 1966, str. 72). U
ekspanziji, dakle, vidimo teoretski princip koji nam dozvoljava da strukturu pripovedanja prouavamo kao eksterijerizaciju
(ekspanziju) jeziku inherentnih struktura.
5
E.F.Budej: K istorii velikoruskih govorov, Kazan 1869
6
L.V. erba: Vostohno lujikoje narei.
7
V. V. Vinogradov: O dialogieskoj rei. U Ruskaja re, I, str. 144
8
V. V. Vinogradov: Poetika, 1926, str. 33
9
ini se da je to ono to bismo neminovno eleli da nazovemo monologue intrieur, osnovni nain na koji itava
civilizacija sebe poima kao identitet, organizovani haos i, u finalu, kao transendentnost. A ovaj monolog verovatno nigde
drugde ne moemo nai, osim u tekstovima koji tee da prikau psihiku stvarnost verbalnog toka. Tako je unutranji
ivot oveka zapadne civilizacije jedan ogranien litararni efekat (ispovesti, kontinuirana psiholoka upotreba jezika,
automatsko pisanje). Moe se rei da je Frojdov kopernikanski obrt (otkrie podeljenog subjekta) na neki nain prekinuo
postojanje ove fikcije unutranjeg glasa, tako to je postavio osnove radikalne eksteriornosti subjekta u odnosu na jezik.
10
Mihail Bahtin: Problemi poetike Dostojevskog, Nolit, Beograd, 1967, str. 254-255

Insistirajui na razlici izmeu isto lingvistikih i isto dijalokih odnosa u iskazu,

Bahtin istie da su odnosi, na osnovu kojih se i strukturira osnova pripovedanja (autor/lice,
moemo dodati: subjekat iskazivanja/subjekat iskaza [sujet de lnonciation][sujet de llnonc],
mogui jedino zato to je dijaloginost jezika (langage) inherentna sama sebi. Bahtin ne
objanjava u emu se sastoji ta dvostranost jezika (langue), ali podvlai da je dijalog jedina
mogua sfera postojanja jezika (langage).Danas se dijaloki odnosi mogu otkriti na vie nivoa
jezika: u kombinatorikoj dijadi jezike kompetencije/jezike upotrebe (langue/parole); u
sistemima jezike kompetencije (kolektivni i monoloki dogovori, kao i sistem korelativnih
vrednosti koji se aktuelizuje u dijalogu sa strancem (drugim) i u sistemima jezike upotrebe
(vidno kombinatorine, ne iste kreacije, ve individualna oslikavanja na osnovu razmene
znakova). Na drugom nivou (koji se moe uporediti sa nivoom ambivalentnog prostora u
romanu) skoro da dolazi do demonstracije dvostrukog karaktera jezika (language): jezik je
sintagmatian (utoliko to se realizuje kroz raprostranjenost, prisutnost i kroz metonimiju) i
sistematian (utoliko to se realizuje kroz povezanost, odsustvo i kroz metaforu). Bitno je da se
lingvistiki analiziraju dijaloki procesi razmene izmeu obe ove ose jezika kao osnove
romaneskne ambivalentnosti. Spomenimo i dvostruke strukture i njihovo meusobno
proimanje u vezama kod/poruka (code/message)11, koje takoe doprinose boljem razumevanju
bahtinovske ideje o jeziku inherentnoj dijaloginosti.
Bahtinovski diskurs upuuje na ono to Benvenist podrazumeva kada govori o
diskursu, tj. o jeziku koji pojedinac preuzima za korienje (langage). Bahtinovim reima to
je: da bi logiki i predmetno-smisaoni odnosi postali dijaloki, oni se moraju realizovati, to jest
moraju ui u drugu sferu bia: moraju postati re, to jest iskaz, moraju dobiti autora, tj. tvorca
datog iskaza, iji stav taj iskaz izraava 12. Za Bahtina, koji potie iz revolucionarne Rusije,
dijalog nije samo jezik preuzet od strane subjekta, ve je vie stil pisanja (criture), iz koga se
iitava onaj drugi (tuinac) (bez ikakvog ugledanja na Frojda). Tako bahtinovska dijaloginost
oznaava stil pisanja istovremeno i kao subjektivnost i kao komunikativnost, ili, bolje reeno,
kao intertekstualnost. Ako se ima u vidu ova dijaloginost, pojam osoba-subjekat pisanja se
gubi i ustupa mesto drugom pojmu: ambivalenciji pisanja.

3. Ambivalencija
Termin ambivalencija oznaava prodiranje istorije (drutva) u tekst i teksta u istoriju.
Za pisca je ovo jedno te isto. Kada Bahtin govori o dva puta koja se spajaju u pripovesti, on
vidi pisanje kao itanje postojeeg knjievnog korpusa, shvata tekst kao apsorpciju drugog
teksta i kao odgovor na drugi tekst. (Polifoni roman se prouava kao apsorpcija karnevala,
monoloki roman kao redukcija one knjievne strukture koju Bahtin, zbog njene dijaloginosti,
naziva menipskom). Nije mogue da ovako posmatran tekst bude obuhvaen jedino
lingvistikom. Bahtin postulira neophodnost nauke, koju on naziva translingvistika, i koja e,
polazei od dijaloginosti jezika, biti u stanju da obuhvati intertekstualne odnose, odnose koje
diskurs 19. veka naziva drutvenom vrednou ili moralnom poukom knjievnosti.
Lotreamon je eleo da pie u slubi visoke moralnosti. U njegovom delu se ova moralnost
pojavljuje kao ambivalencija tekstova: Chants de Maldodor i Posies su u stalnom dijalogu
sa predhodnim knjievnim korpusom, neprekidno upuivanje unazad ka prethodnom stilu
pisanja. Dijalog i ambivalencija su, dakle, jedini put koji dozvoljava piscu da ue u istoriju, put
koji propoveda ambivalentni moral: moral negacije kao afirmacije.
Dijalog i ambivalencija dovode do vanog zakljuka. Poetski jezik je u unutranjem
prostoru teksta, kao i u irem tekstualnom prostoru, jedan dublet. Poetski paragram, o kome
11
12

Videti Roman Jakobson: Essais de linguistique gnrale. Paris 1963, 9. odeljak

Mihail Bahtin: Problemi poetike Dostojevskog, Nolit, Beograd, 1967, str. 255

govori de Sosir (Anagrami, ide od nula do dva: u njegovom polju ne postoji jedan
/definicija, istina/). To znai sledee: definicija, odredba, znak = i sam pojam znak, koji
pretpostavljaju vertikalnu (hijerarhijsku) podelu na oznaitelja (Sa) i oznaeno (S), ne mogu
biti upotrebljeni za poetski jezik, koji se sastoji od bezbroj spojeva i kombinacija.
Pojam znak (Sa-S) rezultat je naune apstrakcije (identitet-supstanca-uzrok-cilj;
struktura indogermanske reenice) i oznaava linernu, ujedno vertikalnu i hijerarhijsku podelu
reenice. Pojam dubleta nastaje iz refleksija o poetskom (ne naunom) jeziku i korelaciji
(postavljanju u odnos menjanja) literarne (lingvistike) sekvence. On implicira da je minimalna
jedinica poetskog jezika najmanje dupla (ne u smislu dijade oznaitelj/oznaeno, nego u
smislu jedan i jedan drugi), i da poetski jezik funkcionie po modelu tabele u kojoj svaka
jedinica (odavde se ovaj termin mora navoditi iskljuivo pod znacima navoda, jer je svaka
jedinica dupla) slui kao viestruko odreena piramida. Dublet bi, dakle, bio minimalna
sekvenca ove paradigmatske semiologije, koja bi trebalo da bude razraena posle de Sosira
(Anagrami) i Bahtina.
Mi nemamo intenciju dovoenja do kraja prethodno izloenog, ali emo istai jednu
od konsekvenci: logiki sistem, koji funkcionie na osnovi 0/1 (pogreno/istinito; nita/oznaka)
neupotrebljiv je za objanjenje kako funkcionie poetski jezik.
U praksi je nauni postupak onaj logiki postupak, koji se zasniva na grkoj
(indogermanskoj) reenici, utemeljenoj na subjekat/predikat konstrukciji, i koja operie sa
identifikacijom, determinacijom i kauzalitetom. Moderna logika, od Fregea i Peana do
Lukaijevia, Akermana ili era, koja se kree u dimenzijama 0/1, ali i logika jednog Bula koja
nudi formalizacije proistekle iz teorije skupova izomorfnih funkcionisanju jezika, ostaju
neupotrebljive u sferi poetskog jezika, u kome jedinica 1 nije granica.
Dakle, poetski jezik nije mogue formalizovati uz pomo danas postojeeg logikog
(naunog) postupka, a da pritom ne doe do njegove deformacije. Semiologija poetskih
tekstova mora biti izgraena na poetskoj logici, u kojoj bi pojam stepen kontinuiteta
(puissance du continu) obuhvatao interval od 0 do 2, kontinuitet u kome 0 denotativno i 1
implicitno bivaju prevaziene.
U ovom specifino poetskom stepenu kontinuiteta, od nule do dubleta, 1 predstavlja
(lingvistiku, psihiku i drutvenu) zabranu (Bog, zakon, definicija) i jedina lingvistika
praksa koja moe da je se oslobodi jeste poetski diskurs. Nije nikakva sluajnost da je kineski
filozof ang-Tung-Sun, koji potie iz drugaijeg lingvistikog horizonta (horizont ideograma,
u kome se umesto Boga razvija dijalog jin-jang), naglasio ogranienja aristotelovske logike u
pogledu njene upotrebe u analizi jezika. Na isto je ukazao i Bahtin, koji je pokuao da uz pomo
dinamike teorije prevazie formalizam nastao u jednom revolucionarnom drutvu. Za njega je
pripovedni diskurs, koji je jednak epskom diskursu, zabrana, monologinost, podreivanje
koda 1, Bogu. Na taj je nain epsko, religiozno, teoloko i svako realistiko pripovedanje,
koje sledi logiku 0/1, dogmatino. Realistiki graanski roman (Tolstoj), koji Bahtin naziva
monolokim, naginje kretanju u ovom prostoru. Realistiki opis, definisanje lika, stvaranje
figure, razvijanje motiva, svi ovi elementi opisanog pripovedanja pripadaju intervalu 0/1,
oni su, dakle, monoloki. Jedini diskurs u kome se poetska 0/2 - logika u potpunosti realizuje
bilo bi karnevalizovano pripovedanje: karneval rui pravila lingvistikog koda i pravila
drutvenog morala tako to preuzima logiku sna.
Zapravo je ovakav prodor lingvistikog (logikog, drutvenog) koda u karneval
mogue i delotvorno samo zato to postoji drugi zakon. Dijaloginost nije sloboda da se sve
kae, on je poruga (Lotreamon) i, iako tragian, imperativ koji je drugaiji od imperativa 1.
Upravo taj specifini prodor, u sluaju postojanja drugih zakona mora da bude naglaen, kako
bi se napravila radikalna i kategorina distinkcija izmeu njega i fiktivnog krenja, kakvo se
zapaa u nekim savremenim parodijama erotske literature. Jer ova eli da bude shvaena kao

libertinizam, kao relativizirajua, ona se, dakle, moe uvesti u polje ruenja
pretpostavljenog sopstvenog zakona, ona je kompenzacija za monologinost, ali ne prelazi
granice podruja 0/1, i nema nita zajedniko sa revolucionarnom problematikom
dijaloginosti koja implicira formalno ruenje normi i odnos prema suprotstavljenim,
neiskljuujuim terminima.
Roman koji u sebe ukljuuje karnevalsku strukturu nazvan je polifonim romanom.
Meu primerima koje Bahtin navodi nalaze se Rable, Svift i Dostojevski. Mi ovim primerima
moemo prikljuiti i moderni roman 20. veka (Dojs, Prust, Kafka), i onda precizirati da se
polifoni moderni roman, iako u poreenju sa monologinim romanom poseduje status
analogan dijalokom romanu ranijih epoha, ipak jasno razlikuje od njih. Krajem 19. veka
izvrena je podela: dijalog kod Rablea, Svifta ili Dostojevskog zadrava se na reprezentativnom,
fiktivnom nivou, dok je polifoni roman naeg stolea neitljiv (Dojs) i unutar jezika (Prust,
Kafka). Od tada (nakon ove, ne samo knjievne, ve i drutvene, politike i filozofske podele)
postavlja se problem intertekstualnosti (intertekstualnog dijaloga) kao takav. Bahtinova teorija
(kao i teorija de Sosirovih Anagrama) datira od ove podele. Bahtin je otkrio tekstualnu
dijaloginost u pisanju Majakovskog, Hlebnjikova i Bjelog (da napomenemo samo neke od
pisaca Revolucije, kod kojih je ova podela ostavila jasne tragove), pre nego to je istu tu
dijaloginost, kao princip svake pobune i celokupnog osporavajueg stvaralatva, proirio na
istoriju knjievnosti uopte.
Bahtinovski termin dijaloginost kao semiki kompleks u francuskom jeziku
implicira: dublet, jezik (langage) i drugaija logika. Nastankom ovog termina, koji bi mogla da
preuzme i semiologija koja se odnosi na knjievnost, otvaraju se mogunosti novih pristupa
poetskim tekstovima. Dijaloginou implicirana logika istovremeno je i: 1) logika distance i
odnosa izmeu razliitih termina reenice ili narativne strukture, koja upuuje na postati za
razliku od ravni kontinuiteta i supstance, koje, s druge strane, slede logiku biti, i koje se mogu
oznaiti kao monologine; 2) logika analogije i neiskljuujue opozicije za razliku od ravni
kauzalnosti i identifikujue determinacije, koje se mogu oznaiti monologinim; 3) logika
transfinitnog (ovaj termin preuzimamo od Kantora), koja, polazei od stepena kontinuiteta
poetskog jezika (0-2), uvodi jedan drugi formacioni princip, naime, da se poetska sekvenca
neposredno preklapa (nije kauzalno dedukovana) sa svim izvedenim sekvencama
Aristotelovog reda (naunog, monologinog, pripovednog). Tako je ambivalentni prostor u
romanu odreen na osnovu dva tvoraka principa: principom monologinog (svaka sekvenca
determinisana je prethodnom sekvencom) i principom dijaloginog (transfinitne sekvence,
koje direktno prevazilaze postojei kauzalni niz).13 Najoigledniji je dijalog u strukturi
karnevalskog jezika, u kojoj simboline relacije i analogije prevazilaze odnos supstanca
kauzalnost. Pojam ambivalencija koristi se za permutaciju dva prostora koji se javljaju u
romanesknoj strukturi: 1) dijaloginog prostora, 2) monologinog prostora.
Shvatanjem da je poetski jezik dijalog i ambivalencija, Bahtin daje sasvim novi uvid u
strukturu romana; pritom preuzima formu klasifikacije pripovedne rei, povezanu sa
tipologijom diskursa.

4.

Klasifikacija rei u romanu

Po Bahtinu se u pripovesti (rcit) razlikuju tri kategorije rei:

13

Uzmimo da je w transfinitna sekvenca. Ambivalentan prostor bi onda ovako bio predstavljen:

1, 2, ...v, ...w, w+1, ...w+v, ...2w, ...2w+1, ...2w+v, 3w, ...3w+1, ..., w2, ..., w3, ...wv, ...ww, ...
Uvoenje pojmova iz teorije skupova u ovim posmatranjima poetskog jezika je samo metaforino: mogue je zato to se
moe postaviti analogija izmeu odnosa aristotelovske logike/poetske logike, s jedne strane, i merljivog/beskonanog, s
druge strane.

a)
Direktna re, koja upuuje na svoj objekat, koja izraava poslednju znaenjsku
instancu subjekta jednog diskursa unutar okvira datog konteksta, re autora (najavljujua,
iskazujua, izraavajua, denotativna re), kojom mora da se ostvari objektivno-neposredno
razumevanje. Ona poznaje samo sebe i svoj objekat, i pokuava da im se prilagodi (nije svesna
uticaja tuih rei).
b)
Objektna re (mot objectal) je direktan govor likova. Ona sadri objektivno,
neposredno znaenje, ne nalazi se, meutim, u istoj ravni sa diskursom autora, ve na
odstojanju od njega. Ona se orjentie na svoj objekat i u isto vreme je objekat autorovog
orjentisanja. To je tua re koja se podreuje rei pripovedanja, kao objektu razumevanja
autora. Meutim, usmeravanje autora na objektnu re ne prodire u nju samu, ona se uzima kao
celina, ne menja joj se ni smisao ni tonalitet, ono je podreuje njegovim sopstvenim zadacima,
a pritom joj ne pridodaje neko drugo znaenje. Na ovaj nain (objektna) re, koja je postala
objektom druge (denotativne) rei, nje nije ni svesna. Tako su i objektna re i denotativna
re jednoznane.
c)
Autor, meutim, moe da se poslui tuom rei da bi joj dao novi smisao, pri emu
uva njen prethodni smisao. Iz ovog sledi da re sadri dva znaenja, da postaje ambivalentna.
Ova ambivalentna re je, dakle, rezultat spajanja dva znakovna sistema. U razvitku
pripovedanja ona se pojavljuje u menipeji (la mnippe) i karnevalu. Spajanje dva znakovna
sistema relativizuje tekst. To se postie stilizacijom, koja zauzima odstojanje u odnosu na tuu
re za razliku od imitacije (ovde Bahtin pre misli na repeticiju), koja stvarno uzima
pretpostavljeno (ponovljeno), prisvaja ga i pritom ga ne relativizuje. Ovu kategoriju
ambivalentnih rei karakterie to da autor koristi govor drugog za sopstvene potrebe, pri emu
se ne suprotstavlja njegovim mislima; on prati njegov put, i ujedno relativizuje njegovu re.
Ovo meutim nije tako u drugoj kategoriji ambivalentnih rei, iji je tipini primer parodija.
Tu autor uvodi znaenje koje je suprotno osnovnom znaenju rei. Trea kategorija
ambivalentnih rei, za koju bi skrivena unutranja polemika bila jasan primer, karakterie se
aktivnim (modifikovanim) uticajem tue rei na re autora. Pripoveda je taj koji govori, ali
je tui diskurs stalno prisutan u njegovom govoru. Kod ove vrste aktivnih ambivalentnih rei
tua je re predstavljena kroz pripovedaevu (narrateur) re. Primer za ovu vrstu rei bi bila
autobiografja, polemiko priznanje, ispovest, replika dijaloga ili skriveni dijalog. Roman je
jedini anr koji poseduje ambivalentne rei; to je specifina karakteristika njegove strukture.

5. Imanentna dijaloginost denotativne ili istorijske rei

Pojam jednoznanosti ili objektivnosti monologa i epskog, koji se poredi sa monologom,
ili, takoe, denotativne ili objektne rei, ne moe da izdri psihoanalitiku i semantiku
analizu jezika. Dijaloginost je koekstenzivna dubinskim strukturama diskursa. Uprkos
Bahtinu i Benvenistu, dijaloginost ponovo nalazimo u ravni bahtinovske denotativne rei kao
princip svakog iskaza, kao i u ravni istorije kod Benvenista, i ija istorija, koja kao i ravan
benvenistikog diskursa, pretpostavlja intervenciju govornika u pripovedanju i orjentisnje na
drugog. Da bismo opisali imanentnu dijaloginost denotativne ili istorijske rei, moramo se
pozvati na psiholoki aspekat stila pisanja kao na trag dijaloga sa samim sobom (sa drugim), kao
na odstojanje koje autor zauzima prema sebi samom, kao deljenje pripovedaa na subjekt
iskazivanja i subjekt iskaza.
Subjekt pripovedanja (narration) se u inu pripovedanja okree prema Drugom i
pripovedano se strukturira u odnosu na ovog drugog. (Pong u ime ove komunikacije sentenci
Mislim, dakle postojim suprotstavlja sentencu Ja govorim, ti me uje, dakle postojimo, i
time postulira prelaz od subjektivizma ka ambivalenciji.) Tako se u pripovesti moe prouavati
odnos oznaitelj/oznaeno kao dijalog izmeu subjekta pripovedanja (S) sa adresatom (D)

(destinataire) sa Drugim. Kako taj adresat (primalac) nije nita drugo do subjekat itanja, on
svoj entitet predstavlja u dvostrukom orjentisanju: on je oznaeno u odnosu na tekst, i
oznaitelj u odnosu subjekta pripovedanja sa samim sobom. On je, dakle, dijada (D1, D2), ija
oba dela, koja meusobno komuniciraju, konstituiu sistem koda. Subjekat pripovedanja (S),
utoliko to se redukuje na jedan kod, na ne-osobu, na anonimnost (autor, subjekat iskazivanja),
tei da se medijatizuje kroz Njega (osobu, subjekat iskaza). Autor subjekat pripovedanja se
transformie na taj nain to se uvlai u sistem pripovedanja, on je niko i nita do mogunosti
permutacije od S u D, istorije u diskurs i diskursa u istoriju. On postaje anonimnost,
neprisutnost, praznina, da bi strukturi kao takvoj omoguio da funkcionie. Na samom poetku
pripovedanog, u trenutku kada se autor pojavljuje, mi nailazimo na doivljaj praznine. Tako
bismo mogli da vidimo da se problem smrti, roenja i pola pojavljuju upravo onda kada
knjievnost dodirne onu neuralginu taku koja lei u prevrednovanju jezika, koju lingvistiki
sistemi ispoljavaju kroz strukturu pripovedanja. Polazei od ove anonimnosti, ove nule u kojoj
se nalazi autor, nastaje On osobe. Na kasnijem stupnju e ovo On postati vlastito ime.
Dakle, u literarnom tekstu ne postoji nula, rupa e se odmah popuniti jednom jedinicom (on,
ime), koja je opet dvostruka (subjekat i adresat). Adresat, drugi, spoljanji (iji je objekat
subjekat pripovedanog, a istovremeno i prikazano, i prikazatelj) pretvara subjekta u autora, tj.
provodi subjekat kroz nulti stadijum, stadijum negacije i iskljuivanja. U ovom stadijumu se
autor konstituie. Tako se na tamo i na ovamo, izmeu subjekta i drugog, pisca i itaoca,
strukturira autor kao oznaitelj i tekst kao dijalog izmeu dva diskursa.
Konstituisanje lika (karaktera), s druge strane, dozvoljava disjunkciju od S na Sa (subjekat
iskazivanja) i Se (subjekat iskaza). ema ovog prelaska bi izgledala ovako:

Sa

S A (nula) on N = S
Se

D2

D1

(ema I)

ema obuhvata strukturu sistema linih zamenica14, koju psihoanalitiari pronalaze u

govoru objekta:

ja
on1
______
on0
neko

S .
N
______
Sa .
Se

(ema II)

Na ravni teksta (oznaitelja) nanovo pronalazimo u odnosu Sa Se ovaj dijalog

izmeu subjekta i adresata, oko koga se strukturira svako pripovedanje. Subjekat iskaza u
odnosu na subjekat iskazivanja ima ulogu primaoca u odnosu na subjekat; jedan uvodi drugog u
pisanje, tako to ga provodi kroz prazninu. Malarme je ovo funkcionisanje nazvao
nedostatkom rei (disparition locutoire).
Subjekat iskaza predstavlja subjekat iskazivanja, i biva u isto vreme predstavljen i kao
objekat subjekta iskazivanja. On, dakle, moe da se pretvori u anonimnost autora; ova geneza
duplog (double) koja polazi od nule stvara lik (karakter). On je, dakle, dijalogian, S i D
bivaju u njemu prikriveni.
U odnosu na pripovedanje i roman, postupak koji smo upravo opisali potire razliku
izmeu Sa i Se i ini ove pojmove zastarelim u literarnoj praksi, koja se i stvara jedino u
dijaloginim oznaiteljima. Oznaitelj predstavlja subjekat za nekog drugog oznaitelja
(Lakan).
14

Uporediti Luce Irigary: Communication linguistique et communication spculaire u: Cahiers pour lanalyse, br. 3

Pripovedanje je, dakle, oduvek bivalo konstituisano kao dijaloka matrica kroz
primaoca kome je upueno. Svako pripovedanje, ukljuiv i istoriju i nauku, sadri ovu
dijaloginu dijadu koju stvara pisac sa Drugim i koja se moe prevesti na dijaloki odnos Sa
Se, pri emu su Sa i Se jedan drugome naizmenino oznaitelj i oznaeno, a ne vie
permutativna promena dva oznaitelja.
Ovakav dijalog, ovakvo uzimanje znaka kao dvostrukog, ova ambivalentnost pisanja,
ostvaruju se tek kroz odreene strukture pripovedanja organizovanog u vidu (poetskog)
diskursa, i to u ravni pojavljivanja (literarnog) teksta.

6. O jednoj tipologiji diskursa

Dinamika analiza teksta vodi uspostavljanju novog poretka anrova: radikalnost, sa
kojom ju je Bahtin sprovodio zahteva od nas da to isto uinimo i pri sainjavanju tipologije
diskursa.
Pojam pripovedanje (rcit), koji koriste formalisti, previe je dvoznaan za anrove
ijim se opisom bavi. Tu bismo mogli razlikovati najmanje dve razliite kategorije.
Prvo, monoloki diskurs, koji se sastoji: 1) predstavljajueg modusa opisa i (epskog)
pripovedanja; 2) istorijskog diskursa; 3) naunog diskursa. U sva tri sluaja subjekat preuzima
ulogu 1 (Bog), kojoj se time podreuje. Dijalog, koji je imanentan svakom diskursu, gui se od
zabrane, cenzure, tako da se ovaj diskurs dvoumi da se vrati samom sebi (da dijalogizira).
Predstaviti modele ove cenzure znailo bi opisati prirodu razlike izmeu obe forme diskursa:
epskog (istorija, nauka) i menipeje (karneval, roman), koja prelazi preko zabrane. Monoloki
diskurs odgovara sistematskoj osi jezika, o kojoj govori Jakobson; tom prilikom je skrenuta
panja na njegovu slinost sa gramatikom afirmacijom i negacijom.
S druge strane postoji dijaloki diskurs: 1) karnevala; 2) menipeje; 3) polifonog
romana. Unutar njihovih struktura pisanje ita neko drugo pisanje, ite sebe i razgrauje se u
unititeljskoj genezi.

7. Epska monologinost
Epsko, koje se strukturira prema sinkretistikim ciljevima, osvetljava dvostruku vrednost
rei u njenom postsinkretistinom periodu: govor subjekta (ja), kroz kojeg neizostavno
prolazi jezik, nosilac konkretnog i univerzalnog, individualnog i kolektivnog. Ali, na stadijumu
epskog govornik (subjekat epopeje) ne raspolae govorom drugog. Dijaloka igra jezika kao
znakovna korelacija, dijaloka permutacija dva oznaitelja umesto jednog oznaenog realizuje
se na ravni pripovedanog (narration) ( u denotativnoj rei ili takoe u tekstualnoj imanenciji),
a da se pritom ne iskazuje na ravni tekstualnog prikazivanja kao to je sluaj u romanesknoj
strukturi). U epskom funkcionie ova ema, ali jo uvek ne i problematika Bahtinove
ambivalentne rei. Organizacioni princip epske strukture ostaje, dakle, monologian. Jeziki
dijalog ovde postaje vidljiv u infrastrukturi pripovednog. Na ravni vidljive organizacije teksta
(istorijski iskaz/diskursivni iskaz) se ne realizuje dijalog. Oba aspekta iskaza ostaju ograniena
apsolutnim stavom pripovedaa, koji se ogre sveukupnou jednog boga ili drutva. U epskoj
monologinosti nalazimo transcendentalnog oznaitelja i prisutnost za sebe, o kojoj govori
. Derida.
Sistematski modus (po Jakobsonu similarnost) jezika je modus koji vlada u epskom
prostoru. Struktura metonimijskog kontigviteta, koja odgovara sintagmatskoj osi jezika, retko
se tamo moe nai. U ovom prostoru asocijacije i metonimije egzistiraju kao retorike figure,
ali nisu principi strukturalne organizacije. Epska logika trai opte, polazei od posebnog. Ona,

dakle, pretpostavlja postojanje hijerarhije u strukturi supstance, i zbog toga je kauzalnog

karaktera, tj. teoloka: ona je verovanje u bukvalnom smislu rei.

8. Karneval ili homologija telo-san-lingvistka struktura-struktura elje

Karnevaleskna struktura je kao trag jedne kosmogonije, koja ne poznaje ni supstancu,
ni uzrok ili identitet, van svog odnosa prema totalitetu, koji egzistira samo u toj relaciji i kroz
nju. Ostatak karnevaleskne kosmogonije je antiteoloki ( to znai da nije antimistian) i
duboko narodski. Ona je preivela kao jedan esto nepriznat i progonjen supstrat oficijalne
zapadne kulture u toku njene celokupne istorije i najjasnije se manifestuje u narodnim igrama,
srednjevekovnoj drami i prozi (anegdote, basne, Roman o lisici). Karneval je uglavnom
dijalogian; on se sastoji od odstojanja, odnosa, analogija, neiskljuujuih suprotnosti. Ova
gluma ne poznaje granicu: ova igra je aktivnost; ovaj oznaitelj je oznaeno. To znai da se
ovde dva teksta meusobno pronalaze, jedan drugome se suprotstavljaju i jedan drugog
relativizuju. Onaj ko uzima uea u karnevalu je istovremeno i glumac i publika; on gubi
svoju svest kao linost, da bi proao kroz nultu taku karnevalske aktivnosti i da bi se
raspolutio na subjekat glume i objekat igre. U karnevalu se subjekat ponitava: ovde se
ispunjava struktura autora kao anonimnosti koja kreira i biva kreirana, istovremeno kao ja i
kao drugi, kao ovek i kao maska. Nieovo dionizijsko moglo bi se uporediti sa cinizmom
karnevalizirane pozornice koja unitava boga da bi nametnula svoje dijaloke zakone. Nakon
to je materijalizovao strukturu reflektovane literarne produktivnosti, karneval neizostavno
iznosi na svetlost dana nesvesno koje lei u osnovi svake strukture pola, smrti. Dijalog se
stvara izmeu njih, tako da nastaje strukturalna dijada karnevala: visoko i nisko, roenje i
agonija, hrana i ekskret, pohvala i kletva, smeh i suze.
Ponavljanja, tzv. nekonsekventni govori ( koji su logini u infinitnom prostoru),
neiskljuujue opozicije, koje deluju kao prazne celine ili disjunktivni zbirovi da se
ograniimo na nekolike figure koje su svojstvene karnevaliziranom jeziku , prevode
dijaloginost koju nijedan drugi diskurs ne poznaje na ovako upadljiv nain. Stavljajui pod
znak pitanja zakone jezika, koji funkcionie u intervalu 0-1, karneval sumnja u boga, autoritet i
drutveni zakon. Karneval je revolcionaran utoliko to je dijalogian: nije nikakvo udo da je
termin karneval na osnovu ovog subverzivnog diskursa u naem drutvu dobio jedno jako
nipodatavajue i karikaturalno znaenje.
Tako je pozornica (ili bolje: mesto deavanja) karnevala, gde ne postoji rampa i sala, u
isto vreme i pozorite i ivot, i igra i san, i diskurs i gluma. Ova pozornica je ujedno
propozicija jedinog prostora u kome se jezik suprotstavlja linearnosti (zakonu) i, kao i drama,
doivljava se u tri dimenzije. Ovaj postupak ima jo dublje znaenje svojih sopstvenih
opozicija, naime da se drama etablira u jeziku; on manifestuje bitan princip: svaki poetski
diskurs je dramatizacija, dramska permutacija rei (u matematikom smislu rei). U diskursu
karnevala objavljuje se injenica da se mentalna situacija ostvaruje kao meandrine drame
(Malarme).Pozornica, iji je on simptom, bila bi jedina dimenzija u kojoj bi teatar bio lektira
jedne knjige, njenog stila pripovedanja. Drugaije reeno, ova pozornica bi bila jedino mesto
na kome bi se ostvarila potencijalna beskonanost diskursa (da preuzmemo hilbertinski
termin), u kome bi se istovremeno manifestovale zabrane (prikaz, monoloko) i njihova
transgresija (san, telo, dijaloko). Ovu karnevalsku tradiciju apsorbovala je menipeja i
prakticira se u polifonom romanu.
Na generalizovanoj pozornici karnevala jezik se parodira i relativizuje, tako to se
njegova prikazujua funkcija iskrivljuje (to prouzrokuje smeh), ega ne moe da se oslobodi.
Sintagmatska osa jezika se pojavljuje u ovom prostoru i konstituie u dijalogu sa sistematskom
osom jednu ambivalentnu strukturu, koju e karneval ostaviti u naslee romanu.

Karnevaleskna struktura je nemoralna (mislim ambivalentna), istovremeno prikazujua i

suprotstavljajua, dakle, anti-ideoloka, antihrianska i antiracionalistika. Svi polifoni romani
su nasledili neto od ove karnevaleskne strukture menipeje (Rable, Servantes, Svift, de Sad,
Balzak, Lotreamon, Dostojevski, Dojs, Kafka). Istorija menipejskog romana je takoe istorija
borbe protiv hrianstva (ideologije, prikazivanja), tj. eksploracija jezika (pola, smrti), ona je
priznavanje ambivalencije, priznavanje poroka.
Treba se uvati od dvosmislenosti kojoj vodi celokupna upotreba rei karnevalesko.
U modernom drutvu ova re konotira sa parodijom, dakle jednom uvrivanju zakona. Tei
se mistifikaciji traginog (ubistvenog, cininog, revolucionarnog u smislu dijalektike
transformacije) aspekta karnevala, koji upravo Bahtin naglaava i koji on nalazi u menipeji ili
kod Dostojevskog. Smeh karnevala nije samo parodijski, on nije vie komian nego to je
tragian, on je ako se tako eli ozbiljan i samo na taj nain njegova pozornica nije ni
pozornica zakona ni parodije, ve njegovog izvrnutog dvojnika. Moderan nain pisanja nudi
vie vidljivih primera ove generalizovane pozornice, koja je istovremeno i zakon i Drugi,
pozornice na kojoj je smeh onemo: jer to nije parodija, ve ubistvo i revolucija (Antonen Arto).
Epsko i karnevalesno su dve tendencije koje oblikuje evropska pripovest, pri emu
naizmenino dominiraju u zavisnosti od epohe ili autora. Karnevaleskna narodna tradicija
uoljiva je i u autorskoj literaturi kasne antike i do dananjih dana ostaje ivi izvor koji
oivljava teoriju knjievnosti, tako to je vodi ka novim perspektivama.
Stari humanizam je pomogao da se rastavi epska monologinost, koja je tako vrsto
bila spojena sa govorom, i naglaena od strane govornika, retora i politiara kao i tragedije i
epopeje. Pre nego to e na njeno mesto stupiti drugaija monologinost (sa trijumfom
formalne logike, sa hrianstvom i humanizmom15 renesanse), kasna antika stvara dva anra
koja oslobaaju dijaloginost jezika, umeui se u karnevalesknu hronologiju, i daju ferment za
evropski roman. Ovi anrovi su sokratovski dijalog i menipeja.

9. Sokratovski dijalog ili dijaloginost kao unitenje osobe

Sokratovski dijalog je u staro vreme bio vrlo rasprostanjen: Platon, Ksenofon,
Antisten, Fedon, Euklid itd. su se izraavali kroz njega. (Do nas su sauvani samo dijalozi
Platona i Ksenofona). Sokratovski dijalog je manje retoriki nego to je narodski i karnevalski
anr. Izvorno je on predstavljao neku vrstu seanja (na Sokratove razgovore sa uenicima), ali
se je oslobodio pritiska istorije i sauvao samo sokratovski nain dolaenja do istine, kao i
strukturu preuzetog dijaloga uokvirenog pripovedanim. Nie je prebacivao Platonu to je
nipodatavao dionizijsku tragediju. Meutim, upravo je sokratovski dijalog preuzeo dijaloku i
kontestabilnu strukturu karnevalske pozornice. Posle Bahtina sokratovski dijalog se oznaava
po svojim opozicijama u odnosu na oficijelnu monologinost, jer eli da iskoristi celokupnu
istinu. Sokratovska istina (sokratovski smisao) nastaje iz dijalokih odnosa izmeu govornika;
ona je korelativne prirode i njen relativizam se osvetljava kroz autonomnost stava posmatraa.
Njena umetnost je umetnost artikulisanja fantazije, korelacije izmeu znakova. Dva tipina
naina postupanja rastvaraju ovu lingvistiku emu: sinkriza (konfrontacija razliitih diskursa o
jednoj te istoj temi) i anakriza (prizivanje rei uz pomo druge rei). Subjekti diskursa su neosobe, anonime koje su sakrivene u diskursu koji se konstituie. Bahtin podsea da je
deavanje u sokratovskom dijalogu diskurzivno deavanje: sumnjanje u definiciju i njeno
ispitivanje kroz govor. Govor je, dakle, sa ovekom koji ga stvara, organski povezan (Sokrat i
15

elimo da insistiramo na dvoznanoj ulozi okcidentalne individualnosti: kako ovaj termin s jedne strane implicira
identitet, povezan je sa supstancijelnim, kauzalnim i atomistikim miljenjem aristotelovske Grke i kroz vekove pojaava
ovaj aktivistiki, nauni ili teoloki aspekt zapadne kulture. S druge strane on tei zasnivajui se na terminu razlike
izmeu ja i svet potrazi za posredovanjima izmeu oba termina ili za razlikama unutar oba, tako da je , polazei od
materijala formalne logike, mogua korelativna logika.

njegovi uenici), ili, bolje reeno, govor je ovek i njegova aktivnost. Ovde smemo govoriti o
sinkretikom karakteru govora prakse; proces deobe izmeu rei kao ina, kao apodiktine
prakse, kao artikulacije razlike, i slike kao prikazivanja, saznanja, ideja, jo nije stvoren u
vremenu kada se razvija sokratovski djalog. Vaan detalj: subjekat diskursa stoji u izuzetnoj
situaciji koja proizvodi dijalog. Kod Platona (Apologija) to je proces i ekanje na izricanje
presude, koje odreuju sokratovski dijalog kao priznanje oveka na ivici. Izuzetna situacija
oslobaa re od svih jednoznanih objektivnosti i od svake funkcije prikazivanja i otkriva je u
sferi simbolinog. Govor ne pokazuje strah od smrti, jer se mea sa drugim diskursom, tako da
ovaj dijalog iskljuuje osobu.
Evidentna je slinost izmeu sokratovskog dijaloga i romaneskne ambivalentne rei.
Sokratovski dijalog nije dugo iveo; on je proizveo vie dijalokih anrova ukljuiv i
menipeju, ije se poreklo moe nai i u karnevaliziranom folkloru.

10. Menipeja: tekst kao drutvena delatnost

a) Menipeja je ime dobila po filozofu Menipu iz Gadare, koji je iveo u 3. veku p.n.e.
Do nas nisu direktno stigle njegove satire; znamo da su postojale na osnovu svedoenja
Diogena Laertija. Termin menipeja koristili su Rimljani, da bi oznaili anr stvoren u prvom
veku pre Hrista (Varon: Saturae menippeae). Ovaj anr se, meutim, pojavio mnogo ranije.
Njegov prvi predstavnik bio je najverovatnije Anisten, Sokratov uenik i jedan od autora
sokratovskog dijaloga. I Heraklit je pisao menipeje (po Ciceronu je on napisao slino delo,
nazvano logistoricus). Varon joj je dao odreenu stabilnost. Senekin Apocolocynthosis, kao i
Petronijev Satiricon, Lukanove satire, Apulejeve Metamorfoze, su primer za to, takoe i
Roman Hipokrata, razliiti primeri grkog romana, antiknog utopijskog romana, rimske
satire (Horacije). Kroz svet Menipove satire kreu se dijatribi, solilokvijum, aretologini
anrovi itd. Menipova satira je imala i veliki uticaj na hriansku i vizantijsku knjievnost; u
raznim formama ona je nastavila svoj razvitak i kroz srednji vek, renesansu, reformaciju; ivi
jo uvek u romanima Dojsa, Kafke, Bataja. Ovaj karnevaleskni anr je tako prilagodljiv i
promenjljivog oblika kao Protej, u stanju je da prodre u druge anrove, imao je neverovatan
uticaj na razvitak evropske knjievnosti a posebno na stvaranje romana.
Menipeja je istovremeno i komina i tragina, vie ozbiljna u smislu u kome je i
karneval ozbiljan. Kroz status svojih rei ona je politiki i drutveno subverzivna. Ona oslobaa
govor pritiska istorije, to nosi sa sobom apsolutnu hrabrost filozofske intervencije i fantazije.
Bahtin naglaava da izuzetna situacija poveava slobodu jezika u menipeji. Fantazmagorija i
(esto mistina) simbolika stapaju se sa makabristikim naturalizmom. Avanture se odigravaju
u javnim kuama, kod lopova, u birtijama, na vaarima, u zatvorima, u erotskim orgijama, u
pratnji svetih vitezova itd. Re se ne plai da se uprlja. Ona se oslobaa prejudiciranih
vrednosti. Ne razdvajajui i ne razlikujui porok i vrlinu, re ih posmatra kao svoje carstvo,
kao jedno od svojih dela. Akademski problemi se ostavljaju po strani, da bi se raspravljalo o
poslednjim problemima egzistencije: menipeja vodi osloboeni jezik do filozofske
univerzalnosti. Menipeja ne pravi razliku izmeu ontologije i kosmogonije, ona ih radije
sjedinjuje unutar praktine ivotne filozofije. Pojavljuju se fantastini elementi koje ne poznaju
ep i tragedija. (Na primer, neuobiajena taka posmatranja odozgo, koja menja ugao
posmatranja, koristi se kod Lukana u Ikaromenipeji i Endemionu Varonovom. Ovaj postupak
ponovo nalazimo kod Rablea, Svifta, Voltera i.dr.). Patoloka emotivna stanja ludilo,
izofrenija, snovi, smrt postaju predmet pripovedanja. (Mogu se naslutiti u pisanju ekspira i
Kalderona). Po Bahtinu ovi elemnti imaju pre strukturalno negoli tematsko znaenje. Oni
razbijaju epsko i tragino jedinstvo oveka, kao i njegove vere u identitet i uzrok, i pokazuju da
je ovek izgubio svoj totalitet, da vie nije identian sebi samom. Istovremeno se pokazuju kao

eksploracija jezika i stila pisanja: u Varonovom Bimarcusu oba Markusa diskutuju o tome da li
treba pisati u tropima ili ne. Menipeja naginje skandalu i ekscentrinom u jeziku.
Neprikladna re je svojom cininom iskrenou, profanisanjem svetog, napadom na etikeciju,
veoma karakteristina za menipeju. Menipeja se sastoji od opzicija: moralna hetera,
velikoduan bandit, mudrac koji je istovremeno i slobodan i u ropstvu itd... Ona koristi
prelaske i abruptne promene, visoko i nisko, uzdizanje i pad, mezalijanse svih vrsta. ini se da
je jezik fasciniran dubletom (uz pomo svoje delatnosti grafikog traga koja duplira ono
izvan) i logikom opozicija, koja zamenjuje logiku identiteta u definiciji termina.
Sveobuhvatni anr menipeje se gradi kao mozaik od citata. Ona obuhvata sve anrove: novele,
pisma, govore, meavine stihova i proze, ije se strukturalno znaenje sastoji u tome da
denotiraju odstojanja koja je pisac zauzeo prema tekstu i drugim tekstovima. Raznolikost
stilova i tonaliteta u menipeji kao i dijaloki status menipejske rei iskazuju onu doivljenu
nemogunost, sa kojom se suoavaju klasika i autoritativno drutvo, da budu osvetljene u
romanu, koji ih je nasledio od menipeje.
Stil menipeje se gradi kao eksploracija tela, sna i jezika. Meutim, on se ugrauje u
aktuelnost: menipeja je jedna vrsta politikog novinarstva vremena. Njen diskurs prikazuje
politike i ideoloke konflikte trenutka. Dijaloginost njenih rei je praktina filozofija u borbi
sa idealizmom i religioznom metafizikom (sa epskim): ona konstituie drutveno i politiko
miljenje vremena, koje diskutuje sa teologijom (sa zakonom).
b) Menipeja je time strukturirana kao ambivalencija, kao fokus dveju tendenci
zapadne literature: jeziko prikazivanje kao insceniranje i eksploracija jezika kao korelativni
sistem znakova. Jezik u menipeji je istovremeno prikazivanje spoljanjeg prostora i
proizvedeno carstvo njenog sopstvenog prostora. Mi nalazimo u ovom dvoznanom anru
premise realizma (naime u poreenju sa doivljenim sekundarnu delatnost, u kojoj se ovek
opisuje, pri emu se inscenira i konano stvara likove i karaktere), kao i odbijanje
definisanja psihikog univerzuma (delovanje u sadanjem trenutku, koji se karakterie slikama,
gestovima i jezikim znakovima, kroz koje ovek doivljava svoje granice u nelinom). Drugi
aspekt menipeje ini njenu strukturu srodnom strukturi sna ili pisanju hijeroglifima, ili ako
hoemo teatru svireposti, na koji je mislio Arto. Isto tako menipeja se ne izjednaava sa
individualnim ivotom, onim individualnim aspektom ivota u kome trijumfuju linosti, ve sa
nekom vrstom osloboenog ivota, koji odstranjuje individualnost oveka i u kome je ovek
samo odraz. Slino ovome menipeja nije katarzinog karaktera, ona je proslava svireposti i
takoe politiki in. Ona ne prenosi nikakvu odreenu poruku izuzev to je ovek sam po sebi
vena radost postojanja, i ona se iscrpljuje u inu i sadanjem trenutku. Nastala nakon
Sokrata, Platona i sofista, menipeja ivi u eposi u kojoj miljenje vie nije praksa. injenica da
se menipeja uzima kao techne ve pokazuje da je ve izvrena podela izmeu praxisa i poesisa.
U slinom razvitku e i knjievnost koja postaje miljenje biti svesna sebe same kao znaka.
ovek, otuen od prirode i od drutva, otuuje se i od sebe samog, otkriva svoj enterijer i to
otkrie postaje obina stvar u menipejskoj ambivalenciji. Ovo su vodei znaci realistikog
prikaza. I ipak, menipeja ne poznaje monologinost teolokog principa (ili boga-oveka, to je
bio sluaj u renesansi), koji je mogao da uvrsti njen prikazujui aspekt. Tiranija kojoj se
menipeja mora podrediti u svakom sluaju jeste tiranija teksta (ne govora kao odslikavanja
jednog pre nje postojeeg univerzuma), tj. sopstvene strukture, koja se oblikuje i razume
polazei od nje same. Tako se menipeja gradi kao hijeroglif, pri emu je ona igrokaz, i ona e
ovu ambivalenciju zavetati romanu, pre svega polifonom romanu. Ovaj ne poznaje ni zakon ni
hijerarhiju, jer je pluralitet lingvistikih elemenata koji stoje u meusobnom dijalokom
odnosu. Princip povezivaja razliitih delova je u menipeji sigurno similitude (slinost,
zavisnost, dakle realizam), ali isto tako i kontigvitet (analogija, jukstapozicija, dakle
retorika, ali ne u smislu zamaskiravanja, to joj je dodelio Kroe, ve u smislu ovlaenja uz

pomo jezika). Menipejska ambivalencija postoji u komunikaciji izmeu dva prostora16,

prostora pozornice i prostora hijeroglifa, prikazivanja kroz jezik i iskustva u jeziku, izmeu
sistema i sintagme, metafore i metonimije. Roman e naslediti upravo ovu ambivalenciju.
Drugaije reeno, ova menipejska (i karnevalska) dijaloginost , koja pre prenosi
logiku odnosa i analogija negoli logiku supstance i zakljuaka, suprotstavlja se aristotelovskoj
logici, pobija je iz unutranjosti formalne logike pri emu je istovremeno dodiruje i vodi je
ka drugim formama miljenja. U stvarnosti, epohe u kojima se razvijala menipeja jesu epohe
opozicije protiv aristotelovskog miljenja. ini se da autori polifonih romana ne prihvataju
strukture ni oficijelnog miljenja, zasnovanog na formalnoj logici.

11. Subverzivni roman

a) U srednjem veku je menipejski aspekat bio potinjen autoritetu religioznih tekstova
i za vreme graanske ere apsolutizmu individue i stvari. Samo moderna, ukoliko je osloboena
boga, dozvoljava razvoj menipejskoj snazi romana. Kada je moderno (graansko) drutvo
prihvatilo roman i tvrdilo da je sebe prepoznalo u romanu17, tu se radilo o kategoriji
takozvanih realistinih monolokih pripovedanja, koja cenzuriu karneval i menipeju, i ije
se strukturiranje ocrtava jo od renesanse. Meutim, dijaloki menipejski roman, koji odbija
odraz i epsko, se samo trpi, tj. karakterie kao neitljiv, ignorie se i nipodatava. U moderni on
deli sudbinu karnevalesknog diskursa, koji su studenti u srednjem veku koristili van crkve.
Roman, a pre svega, polifoni roman, koji inkorporira u sebe i menipeju, materijalizuje
trud evropskog miljenja da napusti okvire identinih, kauzalno odreenih supstanci, i da
dospe do drugog modusa miljenja: do modusa koji se odvija dijaloki, do logike odstojanja,
relacija, analogija, do neiskljuujuih i transfinitnih suprotnosti. Nije, dakle, nikakvo udo to
se roman (od klasicizma i svega dogmatskog koje lii na njega) uzima za anr nie vrste ili za
subverzivni anr. (Ovde se misli na najvee autore polifonog romana svih vremena Rablea,
Svifta, de Sada, Lotreamona, Kafku, Bataja - ; ovde spominjem samo neke od onih koji su se
oduvek nalazili, i jo uvek se nalaze, na marginama oficijelno priznate kulture). Moglo bi se
pokazati kako je evropsko miljenje pomou rei i narativne strukture romana u 20. veku
prevazilazilo svoje konstitutivne karakteristike (identitet, supstancu, kauzalnost, definiciju) da
bi preuzelo druge (analogiju, relacije, opoziciju), dakle dijaloginost i menipejsku
ambivalenciju18.
ak ako ovaj ceo istorijski inventar kome se Bahtin posvetio priziva sliku muzeja ili
posupak arhiviste, on nije zbog tog manje ukorenjen u nau aktuelnost. Sve ono to se danas
pie otkriva mogunost ili nemogunost itanja ili ponovnog pisanja istorije. Ova mogunost se
osea u onoj literaturi, koja se novim generacijama objavljuje kroz rukopise, u kojoj se tekst
izgrauje kao teatar i kao lektira. Kao to je rekao Malarme, koji je bio jedan od prvih koji je
knjigu shvatao kao menipeju (jo jednom naglaavamo da ovaj bahtinovski termin ima tu

16

Moda Bahtin misli na ovaj fenomen kada pie: Jezik romana se ne moe smestiti na jednu ravan ili liniju. On je sistem
ravni koje se seku i preklapaju. Autor kao tvorac romaneskne celine ne moe se nai ni na jednoj jedinoj lingvistikoj
ravni: on se postavlja u regulatorni centar, koji se obrazuje kroz preklapanje ravni. I svi preseci povri i ravni nalaze se na
razliitom odstojanju od ovog centra autora (Slovo v romane< u : Voprosy literatury, 8/1965) . U stvarnosti autor nije
nita drugo do spoj (enchanement) centrova. Pripisati mu jedan jedini centar znailo bi priporati ga da zauzme teoloku
poziciju.
17
Ovu ideju zastupaju svi teoretiari romana. Videti A. Thibaudet: Rflexions sur le roman. 1938; Koskimies: Theorie des
Romans<. In: Annales Academiae Scientarum Finnicae. 1 ser. B., Bd. XXXV, 1936; G. Lukcs: Die Theorie des Romans,
itd.
18
Ovaj drugi modus logike jednak je modernoj fizici i starokineskom miljenju: oba su u podjednakoj meri
antiarestotelovska, antimonoloka i dijaloka. Up. u vezi sa ovom temom Hayakawa S.I.:<What is meant by Aristotelian
structure of language<. u Language, Meaning and Maturity. New York 1959; Chang Tung-Sun: A Chinese Philosophers
theory of knowledge< u: Our Language our World.New York 1959; J. Needham: Science and Civilization in China. Vol. II,
Cambridge 1965.

prednost da u istoriju unosi odreeni stil pisanja), knjievnost se rastavila na ono to je bila
ranije i to je na poetku morala postii.
b) Tako emo sklopiti dva organizaciona modela pripovednog znaenja iz dve
dijaloke kategorije: (1) subjekat (S) primalac (D). (2) subjekat iskazivanja subjekat
iskaza.
Prvi model implicira dijaloki odnos. Drugi implicira modalne odnose u ostvarivanju
dijaloga. Model (1) odreuje anr (epska pesma, roman), model (2) varijante anra.
U polifonijskoj strukturi romana prvi, dijaloki model (SD) se ceo kree u
diskursu koji pie i koji pokazuje kao neprekidnu sumnju u sebe samog. Sagovornik pisca je,
dakle, sam pisac kao italac drugog teksta. Onaj ko pie je i onaj ko ita. Kako je tekst njegov
sagovornik, i on je samo tekst, koji se ita na novi nain, tako to se ponovo pie. Tako se
dijaloka struktura osvetljava kroz odnos prema drugom tekstu kao ambivalencija teksta koji se
stvara.
Nasuprot ovome u oblasti epskog primalac (D) je apsolutni, vantekstovni entitet (Bog,
drutvo), koji relativizuje dijalog do njegovog eliminisanja i redukovanja na monolog. Sada je
lako shvatiti zato takozvana klasina forma romana 19. veka i svaki roman sa ideolokom
tezom tee epskoj formi (pisme) i predstavljaju odstupanje od iste romaneskne strukture
(videti epsku monologinost Tolstoja i romaneskni dijalog Dostojevskog).
Unutar okvira drugog modela postoji vie mogunosti:
1. Koincidencija subjekta iskaza (Se) sa nultom takom Sa, koja moe biti oznaena
pomou on (zamenice ne-osobe) ili pomou vlastitog imena. Ovo je najlaka tehnika
pripovedanja, sa kojom se sreemo na poetku pripovesti.
2. Koincidencija subjekta iskaza (Se) sa subjektom iskazivanja (Sa). Ovo je
pripovedanje u prvom licu: ja.
3. Koincidencija subjekta iskaza (Se) sa primaocem (D). Ovo je pripovedanje u drugom
licu: ti. Takva je, na primer, objektivna re Raskoljnikova u Zloinu i kazni. Miel Butor je
u La Modificationsproveo dubokoseno korienje ove tehnike.
4. Koincidencija subjekta iskaza (Se) sa u isto vreme i subjektom iskazivanja (Sa) i primaocem
(D). Roman dakle postaje sveanj pitanja o onima koji piu. On takoe pokazuje da kroz pisca
postaje svestan dijaloke strukture knjige. Istovremeno tekst postaje lektira (citat i komentar)
vanliterarnog korpusa i tako se izgrauje kao ambivalencija. Drama Filipa Solersa je ovakav
primer na osnovu upotrebe linih zamenica i anonimnih citata, koji se itaju u romanu.

Lektira bahtinovskog teksta vodi do sledee paradigme.

Praksa
Diskurs
Diajloginost
Korelativna logika
Sintagma
Karneval

Bog
Istorija
Monologinost
Aristotelovska logika
Sistem
Pripovest
Ambivalencija
Menipeja
Polifoni roman

Zakljuno elimo da istaknemo koliko su vani Bahtinovi termini status rei, dijalog i
ambivalencija i koje perspektive oni otvaraju. Odreujui status rei kao minimalnu jedinicu
teksta, Bahtin obuhvata strukturu na najnioj ravni, s one strane reenice i retorikih figura.
Termin status zamenjuje sliku teksta kao korpusa atoma slikom teksta koji se sastoji od relacija,
u kome rei funkcioniu kao kvanti. Problematika modela poetskog jezika nije vie

problematika linije ili povri, ve prostora i beskonanosti, koja moe biti formalizovana
pomou teorije skupova i nove matematike. Analiza pripovedne strukture je danas tako
prefinjena da je u stanju da odredi funkcije (kardinalne i katalizatorske) i indicije (prave
indicije i informacije), ili da otkrije kako se jedna pripovest gradi po logikoj ili retorikoj emi.
Uprkos tome to se mora priznati neprikosnovena vrednost ovih naunih radova, mogli bismo
se pitati da li je ovakav a priori hijerarhijski ili pripovesti heterogeni metajezik teret ovakvim
radovima, da li naivan postupak Bahtina, koji se koncentrie na naivno, na re i neograniene
mogunosti dijaloga (komentar citata) nije ipak jednstavniji a istovremeno prosvetiteljski.
Dijaloginost koja mnogo duguje Hegelu ne sme se pomeati sa Hegelovom
dijalektikom, koja pretpostavlja trojstvo, dakle borbu i projekciju (prevazilaenje), koji ne
prelaze granice aristotelovske tradicije supstance i uzroka. Dijaloginost zamenjuje ove
termine, preuzima ih u drugom terminu relacije, i ne cilja na prevazilaenje, ve tei
harmoniji, ak i kada implicira ideju razdvajanja (opozicije, analogije) kao modusa
transformacije.
Dijaloginost filozofske probleme premeta u jezik, tanije reeno, u jezik kao
korelaciju tekstova, kao itanje-pisanje, koje je povezano sa ne-aristotelovskom,
sintagmatskom, korelativnom, karnevalsknom logikom. Kao posledica ovoga, upravo ta
druga logika, koja tek mora biti opisana, a da se pritom ne doe do njene deformacije, postae
jedan od osnovnih problema koje dananja semiologija treba da raspravi.
Termin ambivalencija tano odgovara prelaznom stadijumu evropske knjievnosti,
koja je jedna koegzistencija (ambivalencija), u isto vreme i dublet proivljenog (realizam,
epika) i samo doivljeno (lingvistika istraivanja, menipejska forma), pre nego to se dospe
do umetnosti koja je slina slikarstvu: prenos postojanja u formu, konfiguracija (literarnog)
prostora kao mesto nastanka (literarnog) miljenja bez realistikih pretenzija.
Ambivalencija upuuje na prouavanje romanesknog prostora i njegove transmutacije unutar
jezika i tako stvara veoma blisku vezu izmeu jezika i prostora, koju moramo analizirati kao
moduse miljenja. Kada se ispituje ambivalencija opaenog (realistini prikaz) i samog
doivljenog ( retorika), moe se napipati linija gde se realizuje njihovo deljenje (ili spajanje).
Ovo bi bio grafiki prikaz kretanja, u kome se naa kultura otima sama sebi, da bi izala iz sebe.
Kretanje koje nastaje izmeu oba pola koja dijalog pretpostavlja ukida iz naeg
filozofskog prostora probleme kauzalnosti, finalnosti itd. i tumai vrednost dijalokog principa
za misaoni prostor, koji bi bio mnogo iri od romanesknog.
Mogue je da bi pre dijaloginost nego binarnost dala osnovu intelektualne strukture nae
epohe. Dominacija romana i ambivalentnih literarnih struktura, zajednike (karnevalske)
fascinacije mladosti, kvantne razmene, interesovanje za korelativan simbolizam kineske
filozofije, da navedemo samo neke najbitnije elemente modernog miljenja, potvruju ovu
hipotezu.

sa nemakog prevela
Marija JovanoviJovanovi-Todorovi