1

POMONE ISTORIJSKE NAUKE

Pod pomonim istorijskim naukama podrazumevamo one, tzv. ''praktine'' nauke koje stoje u
tesnoj vezi sa osnovnim istorijskim naukama (istorijom, arheologijom, arhivistikom, i sl.) i imaju
odreenu metodologiju i ciljeve.
PALEOGRAFIJA

Jedan od osnovnih zadataka istorijskih nauka jeste izuavanje spomenika iz prolosti. Ti

spomenici mogu biti razni artefakti (grobnice, nametaj, posude, odea). No, od svih spomenika prolosti
najveu vrednost i vanost imaju pisani spomenici, jer predstavljaju najdirektnija svedoanstva o jednom
vremenu. Meutim, pisani spomenik ima znaaja tek ako je pravilno proitan i ispravno protumaen.
Stoga je, recimo, jedan od najvanijih trenutaka bio ampolionovo rastumaivanje egipatskih hijeroglifa.
Neka pisma, meutim, poput etrurskog ili vinanskog, ni do danas nisu odgonetnuta.
Nijedno pismo nije postalo odjednom, nego se razvijalo po fazama. Takoe, svako pismo
zahtevalo je i odreen materijal za pisanje, kao i sredstva pomou kojih se zapisivalo.
Nauka koja prouava postanak i razvoj pisma naziva se paleografija. Re dolazi od grkih rei
(dajemo ih u latininoj transkripciji): palaios = star; grafon = pismo.
Predmet paleografije se ograniava samo na ono to je zapisano na tzv. mekim materijalima
(votane tablice, papirus, pergament, hartija). Pisanim izvorima na tzv. tvrdim materijalima (kamenu,
metalu) bavi se pomona nauka po imenu epigrafija.
Paleografija prouava ne samo dokumente, tj. pravne i slubene spise i pisma, ve i rukopise
knjievnih dela. Osnovni zadaci paleografije:
1. da ispravno proita i protumai stare tekstove;
2. da odredi tano ili priblino vreme i mesto nastanka dokumenta;
3.da utvrdi originalnost dokumenta i eventualne prepravke, naknadne dopune i falsifikate;
4. da utvrdi koliko je ruku pisalo dokument;
5. da proui eventualne iluminacije i minijature.
MATERIJAL RUKOPISA

Najstariji materijal na kome su ljudi pisali, jo od postanka prvoga pisma, jeste kamen, pa onda
glinene ploice. Takvi spomenici sauvali su se u oblasti koju je obuhvatala nekadanja Mesopotamija, tj.
Vavilonci i Asirci. U oblasti Balkana najstariji takav spomenik je Baanska ploa, s poetka 10. veka.
Metal su za pisanje koristili Rimljani. Na metalu su ispisivane vojnike diplome rimskim veteranima.
Najee je pisano na bronzi. Pisani tekstovi na novcu predmet su pomone nauke po imenu
numizmatika. Drvo se najvie koristilo za pisanje u kolama, ali na njemu su pisani i ilustrovani
srednjovekovni kalendari. Plinije u svom delu Istorija prirode svedoi da su Rimljani pisali i na

2
palminom liu. Jevreji, su, pak pisali na liki od drveta, i otuda naziv Biblija, jer je grka re biblos
najpre oznaavala liku, a tek potom knjigu.
Votane tablice

Prvi meki materijal na kome je pisano bile su votane tablice. To je jeftin materijal, ija obrada
ne zahteva mnogo vremena. To su kvadratne ploe sa uzdignutim ivicama. Obrubljeni prostor se
ispunjavao tenim voskom. Vosak se ohladi i otvrdne, ali ostaje dovoljno mekan da bi se u njega urezivali
znakovi.
Pisalo se tzv. stilusom. To ''pero'' je s jedne strane bilo otro, a s druge pljosnato da bi se tekst
brisao. To je i bila najvea prednost votanih tablica, zato su se njome, pored pisara, sluili i uenici.
Odatle potie Horacijev savet mladom piscu: ''esto okrei stilum'', tj. esto ispravljaj ono to si napisao.
Ispisana tablica zvala se tabula cerata (''tabula cerata'' = puna tablica), a neispisana tabula rasa
(''tabula raza'' = prazna tablica). Knjige su se pravile tako to su se tavlice sastavljale. Dve spojene tablice
zovu se diptih, tri triptih, itd. itava takva knjiga zvala se kodeks. Poto se po tablic i pisalo tako to se
urezivalo, tj. grebalo, to je glagol scribere (''skribere'' = grebsti) vremenom poprimio znaenje: pisati.
Najstarije sauvane tablice potiu iz 1. veka nae ere i naene su u Pompeji (gradu koji je zatrpao
vulkan Vezuv). Bili su to neki trgovaki ugovori i rauni. U Rumuniji su nedavno naene votane tablice
iz 2. veka nae ere, u ostacima jednog rimskog naselja u Transilvaniji. Ipak, imamo svedoanstva da su
votane tablice prvi upotrebljavali Grci, jo u 6. veku pre nae ere, ali one nisu sauvane. Votane tablice
su se u nekim delovima Italije i Francuske upotrebljavale jo i u 14. veku.
Papirus

Glavna mana votanih tablica bila je to su zauzimale previe prostora. Takoe, vremenom su
postajale slabo itljive. Kao mnogo bolji materijal za pisanje pokazao se papirus, jer je po njemu pisano
kalamusom, koji je ostavljao trag mastila. Zato su sva klasina dela grke i rimske knjievnosti pisana na
papirusu.
Papirus je napravljen u Egiptu, pre oko 4500 godina. Pravio se od srike biljke papirus, koja je
rasla u movarama Gornjeg Nila. Srika se uzimala samo od dela stabla papirusa koji je pod vodom.
Vrpce srike slagale su se jedna uz drugu uzdu, pa onda popreno, pa opet uzdu, i tako u slojevima (od
broja slojeva je zavisila debljina papirusa). Prvi sloj se premazivao lepljivim branom. posle se tako
dobijen list papirusa suio, i onda glaao slonovom kosti, pa se obrezivao. Jedan red srika zvao se sheda.
Kompletan list papirusa zvao se plagula. Dvadeset plagula inilo je skapus. Skapus konano pripremljen
za pisanje zvao se karta. Ispisani skapusi svijali su se u svitak (rotulus), koji se jo zvao i volumen.
Na papirusu se pisalo do 11. veka. Najdue se na njemu pisalo u papskoj kancelariji. Ali, tada je
dolo do viegodinje sue, a uz to je i pergament bio sve savreniji i finiji, te je naputena upotreba
papirusa.
Razlikujemo tri kategorije papirusa:
1. egipatski papirusi naeni u Egiptu i pisani orijentalnim jezicima i pismima. uvaju se u Londonu,
Beu i Zagrebu. ovo su najstariji papirusi. Neki potiu i iz 9. veka pre nae ere.
2. herkulanski papirusi naeni u zatrpanom gradu Herkulanumu, u 1. veku nae ere.

3
3. srednjovekovni papirusi diplomatiki i knjievni spisi od 7. do 11. veka.
Pergament

O nastanku pergamenta postoji legenda, po kojoj je Ptolomej Drugi, ponosan na svoju

Aleksandrijsku biblioteku, zabranio izvoz papirusa iz Egipta u Pergam gde je svoju biblioteku stvarao
Eumenej Drugi. Bilo je to u 2. veku pre nae ere. Zato je u Pergamu poela prerada i proizvodnja koe
koja je, po gradu Pergamu, nazvana pergament. Naravno, pergament je nastao mnogo ranije. Herodot je
jo u 5. veku pre nae ere svedoio da su Jonjani pisali na membrani, to je ustvari pergament. Naziv
pergament potie iz 4. veka pre nae ere. Jedino to je tano iz legende jeste da je Pergam zaista bio
sredite proizvodnje, i da je pergament po ovom gradu dobio ime.
Pergament je imao velike prednosti nad papirusom. Mogao je da se savija, bio je vri i
kompaktniji, lake se rezao i obraivao, a mogao se formirati i kao svitak i kao kodeks. Pravio se tako to
je odrana koa ivotinje stajala nekoliko dana u kiselini i ivom kreu. Potom se skidala dlaka i ostaci
mesa, a koa se razapinjala na drveni okvir i suila na suncu. Mazala se uljem da bi dobila na elastinosti.
Na kraju se glaala i obrezivala u eljenoj veliini. Koristila se koa teleta (karta vitulina), ovce (karta
ovina) ili koze (karta kaprina). Posebno je cenjen, i najskupoceniji, bio pergament od fetusa ivotinje.
Jedan takav, iz 14. veka, uva se u Arhivu HAZU u Zagrebu, i finiji je od najfinijeg papira.
Najstariji sauvani pergament je naebn u Siriji, i to je kupoprodajni ugovor iz 195. godine pre
nae ere. On je u obliku svitka. Ciceron svedoi da je video Homerovu Ilijadu ispisanu na tako malom
pergamentu da je mogao da stane u orahovu ljusku. A najstariji pergament u obliku kodeksa (dakle prava
knjiga) jeste Splitsko Jevanelje, iz 8. veka.
Zbog skupoe pergamenta, esto se pisalo preko ve postoajeeg teksta. Takoe, tako su pisani
hrianski tekstovi, preko antikih. Ovi, ''sakriveni'' tekstovi mogu se nanovo uspostaviti i zovu se
palimpsesti.
Papir

Ako je pergament simbol srednjega veka, simbol modernog doba, i rukopisne i tampane knjige je
papir. Postoje tri faze u proizvodnji i korienju papira.
Prva faza je tzv. kineska faza. Kinezi su dugo pisali na svili, ali je to bilo preskupo.
Upotrebljavali su i bambusove ploice, ali su one bile trone i kratkotrajne. Prvi papir proizveo je 105.
godine Caj Lun, tako to je samleo ahure svilene bube, vlakna bambusove trske, stare krpe i ribarske
mree. Tu smesu je zamoio u gaeni kre, pa suio na situ. Sito se protresalo da se smesa ravnomerno
rasporedi. Kad se tenost ocedila, ostala je na situ kompaktna masa list papira. Vie listova je slagao u
sveanj, presovao i glaao, te najzad obrezivao prema eljenoj veliini.
Kinezi su dugo uvali ovu tajnu, a prvo su tehniku preuzeli Korejci (u 7. veku) i Japanci (u 8.
veku).
Druga faza je tzv. arapska faza. Arapi su 751. godine od Kineza zauzeli Samarkand (u
dananjem Uzbekistanu). Tako su saznali tajnu proizvodnje papira. Odmah su otvorili radionicu, potom i u
Bagdadu, Damasku, Kairu, Rabatu. Kao sirovinu upotrebljavali su lanene krpe, a sita su im bila od
metalnih ica, pa je i papir bio tanji. ivi kontakti Arapa sa Vizantijom doveli su do toga da se papir
poetkom 11. veka pojavio u Carigradu. Prvi sauvani vizantijski dokument na papiru je hrisovulja cara

4
Konstantina Monomaha, iz 1052. godine. U 12. veku radionice papira pojavile su se u paniji i
Francuskoj, u 13. veku u Italiji, a u 14. veku u Nemakoj. Notarski spisi iz dubrovakih i kotorskih
kancelarija, koji potiu iz 13. veka, pisani su iskljuivo na papiru uvezenom iz Italije.
Trea faza je tzv. moderna faza. Francuski fiziar i biolog Reomir je 1719. godine primetio da su
vlakna trulog drvea izuzetna materija za pravljenje papira. To je prvi uinio, po Reomirovoj ideji, jedan
pop iz Regensburga, Jakob Kristijan efer, 1750. godine. Tako je drvo postalo sirovina za proizvodnju
papira, to je uinilo da papir postane jeftin. Tehnologija proizvodnje papira otada je stalno napredovala, i
to je danas velika i mona industrijska grana.
FILIGRANOLOGIJA

Pomona istorijska nauka koja se razvila sa upotrebom papira. Filigrani su vodeni znakovi koji
se na papiru vide kada se ovaj okrene prema svetlu. Oni su zatitni znak fabrike koja je proizvela papir.
Prouavanjem filigrana moe se utvrditi priblino vreme nastanka dokumenta (ako znamo kada je radila
fabrika iji vodeni znak se nalazi na papiru na kojem je dokument napisan), kao i da li je neki dokument
falsifikat.
Vodeni znak pravio se od ice i utiskivao dok je smesa jo bila na situ.
Prvi vodeni znaci nalaze se na papiru proizvedenom u fabrici u Fabrijanu, koja je poela da radi
1271. godine. Znak je: b. Ovaj znak se nalazi na dokumentu Dravnog arhiva u Dubrovniku iz 1284.
godine. U 13. i 14. veku javljaju se uglavnom slini, jednostavni znakovi krst, trougao, zvezda, krug. U
Italiji se u 14. veku javljaju znakovi u vidu grbova, a u 15. veku su filigrani sa imenom proizvoaa. Od
17. veka barokni filigrani su raskoni, sa prikazima ivotinja i mitolokih bia. Postoje albumi vodenih
znakova. najuveniji je onaj Vladimira Moina (iz 1957. godine), sa vodenim znakovima iz 13. i 14. veka.
OBLIK RUKOPISA

Oblik rukopisa zavisio je od materijala na kome je dokument napisan. uglavnom preteu dva
oblika.
SVITAK

U starom veku je svitak bio najraireniji oblik rukopisa. Javio se u Egiptu, oko 3000 godina pre
nae ere. Preuzeli su ga Grci u 7. veku pre nae ere, a od njih Rimljani. Rimljani su ga zvali volumen (od
latinske rei: volvere = odmotavati), a naziv rotulus, tj. svitak dobio je tek u srednjem veku.
Svitak je nastao kao najekonominiji nain uvanja dokumenata na papirusu, mada se ovaj oblik
upotrebljavao i za pergament. Da bi se znalo gde je poetak, a gde kraj svitka, na poetku je stajalo: incipit
liber (''incipit liber'' = poeti odmotavanje), a na kraju: explicit liber (''eksplicit liber'' = odmotati do kraja).
Svitak se odmotavao uz pomo tapia od slonove kosti ili drveta. tapi se zvao umbilikus. Na
traci koja je bila zakaena za tapi pisao je naziv dokumenta ili knjievnog dela titulus.
Svitak je mogao biti ispisan samo sa jedne strane (anopistograf), ili sa obe (opistograf). U starom
veku pisalo se u stupcima (kolumne), a u srednjem veku uglavnom po irini svitka, kao danas. Svitak od
pergamenta je imao tu prednost to se mogao produavati priivanjem. Recimo, povelja Stefana

5
Deanskog iz 1330. godine o osnivanju manastira Deani pisana je na pergamentu, a svitak je dugaak
preko 5 metara.
Antiki svitak uvao se u glinenim upovima, a srednjovekovni u tekama (kapsulama), tj.
konim valjcima.
KODEKS

Kao to smo videli, kodeks je prvobitno oznaavao spojene votane tablice. U srednjem veku
kodeks je dobio novo znaenje. Tako se nazivala svaka rukom pisana knjiga, na pergamentu ili papiru.
po svom obliku i sutini, kodeksni rukopis je pretea tampane knjige.
Prvi kodeksi potiu iz 1. veka nae ere i uglavnom su sastavljani za kolsku upotrebu. Ipak,
dominirao je i dalje svitak, sv dok hrianska crkva nije, krajem 5. i poetkom 6. veka, uvidela da su
kodeksi zgodno sredstvo za irenje boje rei. Tada nastaju mnogobrojni prepisi delova Biblije.
Najdragoceniji, najlepi, iluminirani kodeksi potiu iz vremena renesanse i baroka (16. i 17. vek).
Kodeks se sastoji od listova (folio). Najobinija praksa bila je proivanje ili lepljenje etiri
dvostruka lista, pa se takav kodeks zvao kvaternio. Kvaternio je, dakle, imao 8 listova (4x2), tj. 16 strana.
Bilo je kodeksa i sa manje (tri dvostruka lista ternio) i sa vie listova (est dvostrukih listova
seksternio). Nisu se obeleavale stranice, nego listovi, i to tek od 12. veka. To se nazivalo folijacija (a
obeleavanje stranica poelo je tek u 18. veku, kod tampanih knjiga, i to se naziva paginacija). Najpre
su se oznaavali kvaterniji. Da ne bi izgubio nit pisanja, pisar je u donjem desnom uglu upisivao prvu re
sa sledeeg lista. Prednja strana lista zvala se recto (rekto), a zadnja verso (verso), pa se pri citiranju
navodi, recimo: 15 r (29. strana), ili: 23 v (46. strana). ovo se dugo zadralo i utampanim knjigama.
Pisar je tekst morao da pie pre uvezivanja kodeksa, jer su korice bile tvrde, najee od drveta
obloenog koom. Zato kodeksi imajau velike margine.
ILUMINACIJA

Uz pomo iluminacija moe se ustanoviti provenijencija (poreklo) i vreme nastanka rukopisa, te

uticaj prepisivakih kola.
Prv iluminacije bile su zapravo ilustracije, tj. predstavljale su pojedine scene iz rukopisa. Prava
umetnost iluminiranja razvila se u 7. veku u Vizantiji. Naroito su bogato ukraeni inicijali. Ima
geometrijskih (neobini oblici slova), zoomorfnih (ivotinje i mitoloka bia), florealnih (biljke) i
antropomorfnih (predstave svetaca) inicijala. Ovi inicijali nazivaju se i minijature, jer su najee
oslikani posebnom crvenom bojom minijus. Ima, meutim, i inicijala oslikanih zlatnom ili srebrnom
bojom. Najuveniji minijaturist bio je Dalmatinac po imenu Julije Klovi, iz 16. veka.
SREDSTVA ZA PISANJE

Sredstvo za pisanje zavisilo je od materijala. Tek je pronalazak papirusa zahtevao upotrebu

sredstava za pisanje koja bi ostavljala obojeni trag na materijalu (dotle se urezivalo). Za to su najpre
koriene trske, koje su, kao i biljka papirus, rasle u dolini Nila. Zato se pisaljka i zvala kalamus, to
prvobitno znai trska. Vremenom se kao najbolje sredstvo pokazalo ptije pero, zvano pena. Pena je bila
elastina i omoguavala razliitu debljinu linija, to je vano za razvoj pisma i kaligrafiju.

6
Podloga za pisanje je najee bila skriptorijum, tj. pisai sto u vidu drvene table privrene za
jednu nogu. Pisalo se uglavnom stojei. Pera su se uvala u kalamarijumu, tj. pernici. Otrila su se
noiem. Uz pomo lenjira najpre su se na papirusu ili pergamentu povlaile drvenim iljkom tanke linije,
radi pravilnih redova. Pisalo se uglavnom mastilom.
POJAVA PISMA

U irem smislu, pismo moe biti svaki sistem vidljivih znakova koji daju neka obavetenja. U
uem smislu, meutim, pismo je sistem koji vizuelno reprodukuje glasovni sistem govornog jezika, tj.
pismo je grafiki izraz jezika.
Najstarije pismo je piktografsko (slikovno) pismo. To je slika predmet (piktogram) koji u
odreenoj kombinaciji tvore ''priu''. Pomou ovog pisma ne moe se deifrovati jezik, jer znakovi ne
predstavljaju zvukovne rei. Prvi tragovi piktografskog pisma naeni su u Mesopotamiji, i to je tzv.
sumersko pismo, koje potie otprilike od 3900 godina pre nae ere. ovo pismo je prilagoeno pisanju na
glinenim ploicama, i naziva se jo i klinasto pismo. U poetku su Sumeri pisali s desna na levo, a od
otprilike 2600 godina pre nae ere piu s leva na desno.
Sledee je ideografsko (pojmovno) pismo. Ideogram vie nije slika predmeta, ve oznaava
pojam, ili ak simbol. Prvi put se mogu predstavljati i apstraktni pojmovi. Vr sa vodom vie ne
predstavlja samo vodu (kao u piktografskom pismu), ve i svaku tenost!. Zmija vie nije samo zmija, ve
i opasnost, itd. U ideografskom pismu znak kao simbol ubrzo je prerastao u grafiki znak za re, i tako je
stvorena osnova za razvoj pravog glasovnog pisma. Ovo pismo je nastalo u Egiptu, oko 3500. godine pre
nae ere, i naziva se i hijeroglifsko pismo. Vremenom se ovo pismo sve vie uproavalo i ilo ka
silabikom pismu.
Pre toga, stvoreno je silabiko (slogovno) pismo. Ista glasovna skupina izraava se istim znakom
u svim reima koje tu skupinu sadre u sebi. Pri tome, te slike su sve apstraktnije, sve manje lie na
predmete. Ovaj sistem se sve vie pojednostavljivao tako to se smanjivao broj znakova za slogove.
Kolevka silabikog pisma je egejska civilizacija, tj. krit (oko 2000. godine pre nae ere). Zato se i naziva
kritsko pismo, i ono jo nije do kraja deifrovano.
Vrhunac razvoja je alfabetsko pismo. U njemu svaki glas ima svoj znak, a sistem se sastoji od
kombinacije tih znakova. Smatra se da je alfabetsko pismo nastalo usavravanjem kritskog pisma, i da su
njegovi tvorci Feniani, tj. da je nastalo u primorskoj oblasti dananje Sirije i Libana, u gradovima Biblos,
Tir i Sidon. Sauvani su mnogi pomorski i trgovaki ugovori pisani fenianskim pismom. ono je potpuno
formirano, sa 22 znaka, iskljuivo suglasnika! Pisalo se s desna na levo. od fenianskog pisma nastala su
sva moderna pisma. Preko aramejskog pisma dolo se do hebrejskog. Druga grana razvoja fenianskog
pisma dala je arapsko pismo. Trea grana razvoja dala je grki alfabet (grko pismo). Grci su najpre
pisali bustrofedon (prvi red s leva na desno, drugi red s desna na levo, i tako naizmenino), a kasnije
samo s leva na desno. Znakove su uzeli iz fenianskog pisma, a dodali su znakove za vokale. Grko pismo
je imalo u proseku od 22 do 27 znakova, a kasnije se ustalio alfabet od 24. znaka. Od grkog pisma su
najpre nastala latinska pisma, a potom i slovenska pisma.
LATINSKA PALEOGRAFIJA

Prvo razdoblje u razvoju latinskih pisama ine oni tipovi latinskog pisma nastali u doba Rimskog
carstva. Nabrojaemo najvanije meu njima.

7
1. arhajska kapitala ovo pismo se najvie oslanjalo na grku varijantu fenianskog pisma. Imalo je 22
znaka. Kaligrafski pisana arhajska kapitala dovela je do kratkotrajne pojave kvadratne kapitale, ali je
odlika arhajske kapitale ipak bila sve bre i nemarnije pisanje, sa brojnim ligaturama (spojenim slovima)
i skraenicama. To je dovelo do pojave sledeeg pisma.
2. kurzivna kapitala ovom pismom se najpre pisalo na kamenoj podlozi (nadgrobni spomenici, zidovi).
Kao praktina, i brza za pisanje, poela se upotrebljavati i na votanim tablicama i papirusu i dovela do
pojave sledeeg, vrlo znaajnog starog latinskog pisma.
3. kurzivna majuskula nastala je u 1. veku pre nae ere, i odlikuju je nejednake dimenzije slova, brojne
ligature. Sve to je uticalo da se slova deformiu i izgube prepoznatljiv oblik, tj. dekomponuju se na
sastavne delove. Ovim pismom uglavnom su se pisali trgovaki ugovori i poslovni dokumenti.
4. kurzivna minuskula dalji stepen razgradnje pisma, jo neitljivija od kurzivne majuskule. kao
reakcija na nju javilo se knjino pismo.
5. uncijala tzv. sveano pismo. Knjino pismo sa pravilnim i itkim slovima, nastalo poetkom 3. veka
nae ere i opstalo sve do 9. veka. Njime su, recimo, pisani prvi novozavetni tekstovi. U irilskoj
paleografiji ovakvo pismo se naziva ustavno pismo. Odlikuju jga izuzetni kaligrafski potezi i nejednaka
debljina linija u okviru jednoga slova. Ligatura gotovo da nema, a skraenica ima puno, ali tano
utvrenih. Recimo: DS = Deus; IHS = Iesus Hristi; SPS = Spiritus; SCS = Sanctus. Ovakvi pojmovi koji
se obavezno skrauju nazivaju se nomina sacra (''nomina sakra'' = sveta imena). Skraivali su se takoe i
toponimi, pre svega imena gradova. Recimo: MDLN = Mediolanum (Milano); CPLS = Constantinopolis
(Konstantinopolj; Carigrad).
Naporedo sa uncijalom, i dalje se pisalo kurzivnom majuskulom, ijim su usavravanjem i
reformom dobijena pisma tzv. drugog razdoblja, ili latinska pisma srednjeg veka.
1. kurija specifino pismo nazvano tako jer se njime pisana dokumenta papske kancelarije (kurije).
2. nacionalna pisma pisma koja su nastajala u posebnim delovima Evrope, i koja su pored mnogih
slinosti imala i odreene osobenosti. Meu tim pismima izdvajaju se vizigotika, merovingika,
beneventana (u Italiji, od 8. do kraja 12. veka). Od svih nacionalnih pisama najkarakteristinija, i
najuticajnija bila je karolina. Javila se istovremeno sa beneventanom, najpre u junoj Italiji i Dalmaciji,
ali je svoj procvat doivela kao pismo koje se upotrebljavalo na dvoru franakog kralja Karla Velikog
(zato je i dobila takvo ime). Postala je univerzalno pismo, i rairila se po celoj Evropi. Karolina ima
sledee odlike: pravilna, jasna i itljiva slova; nema ligatura, ve se svako slovo jasno odvaja od drugih;
izbegavaju se svi ukrasi (dakle, karolina nije sveano pismo); skraenice su izuzetno retke; izbegavaju se
diftonzi (dva glasa koja se itaju kao jedan; tako se rimski diftong za e: , sada pie: ); sa karolinom je
poelo odvajanje rei u reenici. Ovim pismom su bili oduevljeni humanisti, i oni su ga uzeli kao model,
pa je to bilo i prvo pismo koje je postalo tip slova u tamparstvu.
3. gotica derivat karoline, nastala u 12. veku u univerzitetima i manastirima, i trajala do 15. veka, a u
tamparstvu sve do druge polovine 19. veka. Slova su bila izduena, via i iljata, a linije su se lomile.
Zbog toga su bila popularna u tamparstvu, jer su se lako pravili kalupi za slova.
Razvojem karoline i njenim modulacijama prilikom pisanja knjiga, a jo vie tampanja, nastalo je
moderno latinsko pismo latinica, kakvu i danas znamo. Pored univerzalne latinice, postoje i posebne
nacionalne latinice slovenskih naroda: poljska, eka i srpska/hrvatska latinica, koje su prilagoene
glasovnim sistemima ovih jezika, i to pomou dijakritikih znakova ili diftonga. Tako se
srpska/hrvatska latinica razlikuje od univerzalne po slovima sa dijakritikim znakovima: , , , , ; kao i
po diftonzima (dvoglasima): d, lj, nj. Latinicom se mogu iskazivati i brojevi. To su tzv. rimski brojevi. Za

8
celokupni brojni sistem dovoljno je sedam slova latinice, tj. njihova kombinacija: I = 1; V = 5; X = 10; L
= 50; C = 100; D = 500; M = 1000.
SLOVENSKA PISMA

Prvo slovensko pismo je glagoljica. Ovo pismo je, naporedo sa prvom slovenskom azbukom (po
ugledu na grki alfabet), prema grkom minuskulnom pismu osmislio solunski Grk Konstantin (irilo),
polovinom 9. veka. Glagoljicom su se oznaavali glasovi tzv. staroslovenskog jezika. Iz ovog perioda
nema pisanih spomenika. Ipak, glagoljski spomenici srpskoslovenskog jezika, koji potiu iz 11. i 12.
veka svedoe da je ovo pismo najverovatnije imalo 36 znakova. Ono je bilo stilizovano, tzv. oblo pismo,
ija su slova preuzimana iz raznih varijanata grke minuskule. U glagoljici je, najzad, uspostvljen azbuni
red, a slova su, opet po ugledu na grki alfabet, imala imena: az, buki, vjedi, glagolji, dobro, est..., i tako
dalje.
Posle smrti irilove u Rimu, a Metodijeve u Moravskoj, njihovi uenici spustili su se na jug, jedni
do Preslava u Bugarskoj, a drugi do Ohrida u Makedoniji. U to vreme, poetkom 10. veka, izvrena je
reforma pisma, i novo pismo nazvano je, u ast svetoga irila, irilica. I ovo pismo bilo je stilizovano, ali
ne vie oblo, ve geometrijsko (dakle, sa otrijim potezima). irilica je pismo sa puno ligatura i
skraenica, ali i sa tzv. prejotovanim slovima. Najvanije je znati da irilski alfabet nije bio fonetski.
Recimo, za glas o postojala su dva znaka: o, , a za glas i: i, . Brojevi su pisani slovima, s tim to je vie
slova bilo u brojnoj funkciji: a = 1; v = 2; g = 3; d = 4; e = 5; = 6; z = 7; i = 8; = 9; = 10.
DIPLOMATIKA

Diplomatiki izvori su pisani izvori koji svedoe o nekom inu pravnog karaktera. Diplomatika je
pomona istorijska nauka koja prouava isprave (diplome) i povelje, i utvruje njihovu originalnost i
okolnosti nastanka.
Isprava je pisano svedoanstvo o nekom pravnom inu sastavljeno u odreenom, tano
ustanovljenom obliku, koji tom inu daje dokaznu vrednost.
Diploma je u grko doba oznaavala doputenje vlasti da se neko moe prevoziti dravnim
koijama. U rimsko doba, ovaj izraz oznaavao je dekret koji se daje veteranima prilikom asnog
otputanja iz slube. u srednjem veku diploma je oznaavala vladarske privilegije, to jest ispravu koju
izdaje vladar ili visoki feudalac, dakle neka vlast. To znaenje zadralo se do danas. Pored diplome
(isprave) u uem smislu, postoje i isprave u irem smislu koje su specifine i imaju posebne nazive, kao
mandata (dokument koji via vlast upuuje nioj u obliku uputstva ili naredbe) ili epistula (svako pismo
slubenog karaktera).
Diplomatika metoda provere originalnost razvila se vrlo rano. Kada je trebalo utvrditi da li je
isprava kojom je toboe papa Inoentije III dao ovlaenja barskom biskupu autentina, lino papi se za
savet obratio srpski upan Vukan (sin Stefana Nemanje i brat kralja Stefana Prvovenanog). Papa je
Vukana pouio da u proveri autentinosti treba paziti i na stil isprave. Bilo je to 1200. godine. Isti papa je
1207. godine izdao Dekret o falsifikovanju u kome se propisuju postupci kojima se ispituje autentinost
isprave. Meutim, sama diplomatika kao pomona istorijska nauka razvila se u 17. veku, a naziv joj je
dao an Mobijon u svom spisu iz 1681. godine O diplomatici.
ISPRAVA

Postoji vie vrsta iste isprave, a za arhivistiku je znaajno da se prema tim vrstama isprave sreuju
i klasifikuju u nekom arhivu. Te vrste su:
1. izvornik (original) isprava onakva kakva je dola u ruke primaocu;
2. kopija moe biti obina ili overena; ako je overena, poseduje istu vrednost i autentinost kao original;
3. transut (insert) izvod iz isprave koji je nainio primalac;
4. minut (koncept) prvobitna verzija isprave koja prethodi izvorniku; sainjava ga autor;
5. registar kratka sadrina isprave; sainjava ga autor.
Tri su inioca koja uestvuju u izradi i procesu odailjanja isprave:
1. autor onaj ija je volja iskazana ispravom, najee vladar ili visoka vlast;
2. skriptor pisar koji zapisuje volju autora;
3. destinatar primalac isprave, tj. onaj na koga se odnosi volja autora iskazana ispravom.
Isprave odlikuje formulativnost. Prema tome, svaka isprava ima tri dela, od kojih se svaki sastoji
od manjih celina:
1. protokol uvodni deo. Njega ine:
a) invokacija prizivanje bojeg imena, koje moe biti iskazano reima (verbalna invokacija: ''u
ime Boga'', ''u ime Oca, Sina i Duha Svetoga'') ili nekim znakom (simbolika invokacija: najee znak
krsta);
b) intitulacija ime i titula autora (''Ja, Stefan Duan, car Crbljem, Grkom i Arbanasom'');
v) inskripcija ime i titula destinatara (''vernom kralju Vukainu''; ''podanicima u Hristu'');
g) salutacija formula pozdrava (''pozdravljam te u Hristovo ime'').
2. tekst stvarna sadrina isprave. ine ga:
a) arenga moralistika sentenca kojom se obrazlae pravni in iskazan ispravom (''zapisujem
ovo, jer je pamenje ljudsko slabo'');
b) promulgacija objava autorove volje zainteresovanima (''dajemo na znanje svima kojih se ovo
tie'');
v) naracija opis okolnosti koje su dovele do izdavanja isprave (da li je isprava izdata na molbu
destinatara, da li je neko intervenisao, da li su zahtevi opravdani, i slino);
* g) dispozicija kljuni deo isprave. Volja autora, tj. predmet same isprave. Precizira se ta se
daje ili odobrava ili zabranjuje, uslovi pod kojima se to ini, i rok trajanja;
d) sankcija pretnja onima koji se suprotstave volji autora iskazanoj ispravom;
) koroboracija kazuje se ime je isprava uinjena punovanom (najee peat i potpis).

10
3. eshatokol zakljuni deo isprave. ine ga:
a) subskripcija potpisi autora i svedoka;
b) datacija mesto i vreme nastanka isprave;
v) aprekacija zavrna fraza (''svrilo se''; ''amin'').
Inae, isprava moe biti javna ili privatna. Takoe, moe samo da potvruje pravni in (karta),
ali moe biti i konstitutivni deo pravnog ina (noticija).
FALSIFIKATI

Falsifikatom se smatra sve ono to po nameni svoga sastavljaa treba da bude ono to sutinski
nije.
Falsifikovanje se moe vriti pomou izmena i dodataka u originalnoj ispravi. Naime, deo teksta
se mogao strugati ili brisati (abolicija), ili se originalu mogao dodavati nepostojei tekst (interpolacija).
Takva vrsta falsifikata zove se izmenjeni original.
Takoe, moglo se desiti da na osnovu originala destinatar napravi fiktivnu kopiju, ali sa
odreenim izmenama, a onda uniti original. Takva vrsta falsifikata naziva se imitativni falsifikat.
Najee se izmiljao potpuno nov tekst, a onda se falsifikovao peat ili potpis tobonjeg autora,
koji o tome, naravno, nije nita znao. Ovakva vrsta falsifikata je potpuna, i zove se fiktivni original.
Najzad, sam autor moe da sastavi ispravu o pravnom inu koji se ustvari nije ni desio. To je
istorijski falsifikat.
SFRAGISTIKA

Pomona istorijska nauka koja prouava peate. Peati su sredstva za overavanje isprava. u
srednjem veku peat je obino bio otisak iga u metalnoj materiji. Peat je najee bio od voska, ali su
vladarski peati mogli biti i od zlata ili srebra. Peat je sluio za overavanje, kao simbol osobe kojoj
pripada, ali i za zatvaranje dokumenta. Sfragistika je znaajna, jer se pomou peata moe ustanoviti
originalnost i autentinost neke isprave, to jest utvrditi falsifikat. Sfragistika prouava:
1. nain na koji je peat privren za ispravu postoje tzv. utisnuti peati i visei peati (privezani za
ispravu);
2. materijal od koga je peat izraen postoje votani peati (od voska) i metalni peati (od zlata,
srebra ili olova);
3. oblik peata postoje okrugli i ovalni peati;
4. ig peata moe biti jednostrani i dvostrani;
5. lik peata sastoji se od grba (slike) na kome je najee slika vladara iji je peat, ili sveca, a
ponekad neke ivotinje ili biljke, i od legende, to jest natpisa (blie liku) i opisa (na rubu peata).
GENEALOGIJA

11

Pomona istorijska nauka koja prouava poreklo, razvoj i granjanje porodica (rodova). Obiaj
sastavljanja rodoslova je veoma star. Vezan je, uglavnom, za stale, i rodoslovi su sluili da se ustanovi
staleka pripadnost i prava koja iz nje proizilaze. U starom Rimu rodoslove esto lane i fantastine
sastavljale su patricijske porodice u elji da dokau poreklo od nekog boanstva. Neki od najstarijih
rodoslova jesu rodoslovi srpske vlastele. Prvi rodoslov srpskih vladara dodue sa sumnjivom
verodostojnou sastavio je u 10. veku Konstantin Porfirogenit. Sastavljanje rodoslova vreno je i u
srednjem veku, u okviru itija (u doba Nemanjia), pa i na freskama (kao primitivan vid slikovnog
rodoslova), ili kao poseban vid ustanovljenja legitimnosti steenih prava i titula. Rodoslovi su prepisivani
u manastirima i prenoeni s narataja na narataj. Englezi su prvi, jo u 14. veku, poeli da vode
sistematizovane dvorske rodoslove. Krajem 14. veka i u Srba poinje sistematino sastavljanje rodoslova.
Sauvano je 10 rodoslova iz 14, 15. i 16. veka (porodice Nemanji, Lazarevi, Brankovi i Jaki). U
svom delu Kraljevstvo Slovena iz 1601. godine i Mavro Orbin donosi genealoke tablice. To ini i Jovan
Raji, 1794, u svojoj Istoriji Srba, Hrvata i Bugara. Kapitalno je delo Alekse Ivia iz 1919. godine
Rodoslovne tablice srpskih dinastija i vlastele.
U vreme renesanse i baroka cvetali su lani rodoslovi. To su obino radili pretendenti na presto, ili
na plemiku titulu. Najpoznatiji primer je lani grof ore Brankovi (1645-1711), inae pisac uvene
Slavenoserbske hronike. Kao deo tog letopisa, Brankovi je priloio lani rodoslov kojim je svoje poreklo
dovodio u vezu sa despotom urem Brankoviem, ime je podupirao svoje pravo na srpski presto. I neki
''grof'' Valdemar fon metau priloio je 1774. godine francuskom ministru inostranih poslova
memorandum o vaspostavljanju kneevine Srbije, a uz to je priloio rodoslov kojim je hteo da dokae da
je on legitimni knez, jer je toboe potomak kneza Lazara.
Genealogija kao nauka nastala je u drugoj polovini 18. veka, kada su i ustanovljena prva pravila o
sastavljanju rodoslova. Rodoslov u principu moe biti:
- verbalni u vidu knjiga, u kojima se u kontinuitetu belee imena, srodstvo ili titule lanova neke
porodice ili ire zajednice. Takvi su engleski dvorski rodoslovi, ili genealogije dubrovakih porodica;
- slikovni takoe u vidu knjiga, ali sa slikama ili fotografijama lanova porodice sa iamenima, titulama i
godinama roenja i smrti;
- genealoke tablice (ili stablo) rodoslov koji kree od najstarijeg poznatog lana, pa se izvode i
rodoslovi sporednih lanova, po mukoj i enskoj liniji. Ovaj vid rodoslova je najpregledniji i
najpotpuniji, a obavezno se belei roenje (oznaava se zvezdicom: *), venanje (oznaava se trouglom:
) i smrt (oznaava se krstiem: ). Inae, tek od 20. veka u rodoslovne tablice unose se i enski potomci.
HERALDIKA

Pomona istorijska nauka koja prouava grbove. U tesnoj je vezi sa genealogijom.

Grbovi su nastali relativno kasno, tek krajem 12. veka u zapadnoj Evropi. Prvobitna namena
grbova bila je raspoznavanje uesnika na vitekim turnirima, jer su lica bila prekrivena vizirom. Potom su
grbovi predstavljali simbolinui identifikaciju feudalaca, to jest njihovih porodica, a vremenom su dobili i
pravni znaaj.
Grb se obino sastojao od tita, kacige i plata, a na titu se nalazila neka grbovna slika, obino
ivotinje, biljke ili geometrijskih figura. Grbovna slika obojena je raznim bojama, s tim to vai pravilo da
na grbu ne sme doi boja na boju, ni metal na metal.

12
U Srbiji grbova ima sporadino od 14. veka, ali nisu imali pravni znaaj. Iz tog vremena sauvani
su grbovi Lazarevia, Brankovia, bosanskih vladara Kotromania i zetskih feudalaca Balia.
Od 16. veka javlja se izmiljena heraldika i lani grbovi. U bici kod Lepanta, 1571. godine,
izmeu panije i Turske, kao pomorski kapetan uestvovao je i Dubrovanin Petar Ohmuevi. On je,
ustvari, Petar Grguri, obian seljak, a kasnije pomorac iz Slanog kraj Dubrovnika. Meutim, da bi dobio
od panaca penziju koja se dodeljivala samo plemiima, on je uzeo prezime bosanske vlasteoske porodice
Ohmuevi, a svoj grb sainio na osnovu lanih rodoslova. Sainio je i grbove ostalih stvarnih i fiktivnih
porodica, i tako sastavio prvi grbovnik, tj. heraldiki zbornik u svetu, koji je delom taan, a delom
izmiljen, i u kome se nalazi 150 grbova.
U 19. veku uspostavila se praksa da grb vladarske porodice bude i grb drave. Takav je sluaj sa
Petroviima i Crnom Gorom.
HRONOLOGIJA

Pomona istorijska nauka koja prouava raunanje vremena kroz istoriju. Osnovne merne jedinice
su dan, sedmica, mesec, godina, era. Hronologija, uz to, prouava i stilove, tj. oznaavanje poetka
godine.
DAN

Oznaavanje dana u datumu ustalilo se tek u 12. veku. Postoje tri vrste dana:
1. prirodni dan podeljen u dva dela: od izlaska do zalaska sunca (''dnevni dan''), i od zalaska do izlaska
sunca (''noni dan''). Problem je to je duina dnevnog dana i nonog dana zavisila od godinjeg doba i
zbog toga bila neujednaena;
2. vetaki dan trajao je 24 sata, tj. od zore do zore. Ali, opet je bio problem to dan nije poinjao uvek
u isto vreme, jer je i svanue zavisilo od godinjeg doba;
3. graanski dan traje 24 asa, od ponoi do ponoi. Ovaj dan je uao u upotrebu u 14. veku, kada je
pronaen satni mehanizam, i kada su satovi konano bili iste duine.
SEDMICA

Hrianski narodi preuzeli su sedmicu od Jevreja. Pre toga, Rimljani su imali podelu na 9 dana,
koje su oznaavali prvim slovima abecede. Kod Jevreja sedmica poinje nedeljom, a kod hrianskih
naroda ponedeljkom.
MESEC

Postoje tri naina datiranja dana u mesecu:

1. rimski nain po ovom nainu imamo tri orijentaciona dana u mesecu:
- kalende (prvi dan u mesecu);

13
- none (peti dan u svakom mesecu, sem marta, maja, jula i oktobra, kada padaju u sedmi dan u
mesecu);
- ide (trinaesti dan u svakom mesecu, sem marta, maja, jula i oktobra, kada padaju u petnaesti
dan u mesecu).
Inae, po rimskom nainu dani se broje unazad, tako da etvrte ide marta zapravo oznaavaju 12.
mart (jer je prvi dan ida 15. mart);
2. bolonjski nain po ovom nainu mesec se deli na dve polovine: intrante (prva polovina koja ima 15
ili 16 dana) i restante (druga polovina koja ima 15 dana);
3. moderan nain savremeno datiranje dana u mesecu.
GODINA

Najvanija vremenska jedinica u datumu. Raunanje godina doivelo je kroz istoriju najvee
promene.
Rimljani su poznavali tri vrste godina:
1. civilna godina imala je 10 meseci sa po 304 dana (6 x 30; 4 x 31). Zvala se jo i Romulova godina;
2. Numina godina uvedena za vreme petog rimskog kralja Nume. Dodata su jo dva meseca i godina je
imala uvek 365 dana;
3. julijanski kalendar (julijanska godina) ovaj kalendar je ozvaniio Julije Cezar 46. godine pre nae
ere, po Sosigenovom nacrtu. Po toj reformi godina broji 365 dana i 6 sati. Svake etvrte godine umee se
jo jedan dan, jer se za etiri godine nakupi 24 sata vika. Poto se u prethodnim vekovima stvorila velika
razlika izmeu kalendarske i prirodne (tzv. sunane) godine, to je Cezar dodao 67 dana, pa je 46. godina
pre nae ere trajala 432 dana. Meutim, i ovj kalendar nije bio precizan. Naime, sunana godina traje 365
dana, 5 sati, 48 minuta, 46 sekundi. Znai, julijanska godina dua je od prirodne (sunane) za 11 minuta i
14 sekundi. To znai da svakih 128 godina dolazi do razlike od jednog celog dana.
Gregorijanski kalendar
Papa Grgur XIII je 1582. godine usvojio predlog papske komisije za reformu kalendara. Po toj
reformi, kalendar mora da se prilagodi sunanoj godini. Zbog toga je doneto nekoliko odluka:
- sa 5. oktobra se prelazi na 15. oktobar i tako se nadoknauje zaostajanje od 10 dana;
- godina ima 365 dana, a svaka etvrta godina je prestupna, tj. ima 366 dana;
- od milenijumskih godina prestupne su samo one koje se bez ikakvog ostatka dele sa 400 (dakle,
prestupne su 1600, 2000, 2400. godina, itd.). Zbog toga u veku koji dolazi posle tih godina razlika se ne
uveava za jedan dan, kao u ostalim vekovima (zato i u ovom, 21. veku, razlika izmeu gregorijanskog i
julijanskog kalendara ostaje 13 dana, kao i u 20. veku).
Ovaj kalendar odmah su prihvatile italijanske drave, Dubrovnik, panija, Francuska, Portugal.
1584. kalendar je prihvatila Austrija, a 1587. Ugarska (sa njom i Hrvatska, Slavonija i Dalmacija). U
Srbiji je ovaj kalendar prihvaen tek sa stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1919. godine, ali
Srpska pravoslavna crkva jo se dri julijanskog kalendara.

14

ERE

Ere predstavljaju oznaavanje poetaka brojanja godina uopte. Postojalo je nekoliko era.
1. Olimpijska era nastala je kod starih Grka, ali se odrala do srednjeg veka, uglavnom u Vizantiji. Ovu
eru osmislio je u 3. veku pre nae ere Sicilije Timej, i ona je poetak brojanja godina vezivala za prve
olimpijske igre. Po ovoj eri, godine se broje od 1. jula 776. godine pre nae ere. Vreme se preraunava
tako to se broj olimpijada pomnoi sa 4 (toliko traje olimpijski ciklus), pa se dodaju godine olimpijade
koja je u toku, te se odbije 776 godina (ako se dogaaj desio posle 1. jula), odnosno 775. godina (ako se
dogaaj desio pre 1. jula).
PRIMER
Jedan dokument u Zadru je datiran:
DLIII Olympiadis anno II, 14. iuliis (553. Olimpijada, godina 2, 14. jul).
Poto je proteklo celih 552 olimpijade (a 553. je tek u svojoj drugoj godini), to se 552 mnoi sa 4
= 2208. Na ovaj broj dodaju se 2 godine tekue olimpijade: 2208 + 2 = 2210. S obzirom da je datum 14.
jul (dakle posle 1. jula), od ovog broja odbija se 776 godina: 2210 776 = 1434. Znai, po dananjem
raunanju (hrianskoj eri), dokument u Zadru je nastao 14. jula 1434. godine.
2. rimska era godine se broje od osnivanja Rima, tj. od 21. aprila 753. godine pre nae ere. Za
preraunavanje upotrebljava se isti princip kao i za olimpijsku eru. Od godine navedene u dokumentu po
rimskoj eri odbije se 753 godine (ako se dogaaj desio posle 21. aprila), odnosno 752 godine (ako se
dogaaj desio pre 21. aprila).
PRIMER
Jedna isprava nosi datum po rimskoj eri:
26. mart 1602. godine
Poto je datum pre 21. aprila, to se odbijaju 752 godine: 1602 752 = 850. Dakle, po dananjem
raunanju (hrianskoj eri), isprava je nastala 26. marta 850. godine.
3. jevrejska era godine se broje od stvaranja sveta, a to se, prema Jevrejima, desilo 1. januara 3760.
godine pre nae ere. Dakle, pri preraunavanju, od godine navedene u dokumentu po jevrejskoj eri odbije
se 3760 godina.
PRIMER
Isprava datirana po jevrejskoj eri:
24. septembar 4932. godine
Jednostavno se odbije 3760 godina: 4932 3760 = 1172. Znai, po dananjem raunanju
(hrianskoj eri), isprava je nastala 24. septembra 1172. godine.
4. muhamedanska era godine se broje od hidre, tj. od bekstva Muhameda iz Meke u Medinu, a to se
desilo 16. jula 622. godine. Ovde se godine ne odbijaju, nego dodaju (jer je muhamedanska era kraa od

15
hrianske). Dakle, ako se dogaaj desio pre 16. jula dodaju se 622 godine, a ako se dogaaj desio posle
16. jula dodaje se 621 godina.
PRIMER
Kosovski boj se prema muhamedanskoj eri desio 28. juna 767. godine.
Poto je datum pre 16. jula, to se na ove godine dodaju jo 622: 767 + 622 = 1389. Po dananjem
raunanju (hrianskoj eri), dogaaj se zbio 28. juna 1389. godine.
5. vizantijska (carigradska) era po njoj se godine raunaju od postanka sveta, a to se desilo 1.
septembra 5508. godine pre nae ere. Pri preraunavanju, ako se dogaaj desio od 1. januara do 31.
avgusta odbija se 5508 godina. Ako se dogaaj desio od 1. septembra do 31. decembra odbija se 5509
godina.
PRIMER
Jedna srpska isprava datirana je:
14. avgust 6738. godine
Poto je datum izmeu 1. januara i 31. avgusta, od ove godine odbija se 5508 godina: 6738 5508
= 1230. Dakle, po dananjem raunanju (hrianskoj eri) isprava je nastala 14. avgusta 1230. godine.
6. hrianska era danas je u irokoj upotrebi. Godine se raunaju od Hristovog roenja. Ovaj, nulti
as, ustanovio je u 6. veku Dionisije Mali. Po njemu je Hrist roen 1. januara 753. godine rimske ere, i to
je poetak brojanja godina po hrianskoj eri (inae, istorijski je dokazano da se Hrist rodio 6 ili 7 godina
kasnije). Hrianska era je poela da se praktikuje najpre u Italiji, a onda u Engleskoj. Kada se na
franakom dvoru poela dosledno primenjivati, proirila se brzo po zapadnim hrianskim zemljama (u
Hrvatskoj i Dalmaciji ve u 9. veku).
ZADACI
Preraunajte u hriansku eru sledee godine navedene po drugim erama. Pazite kada pada datum,
jer od toga zavisi koliko ete godina oduzeti.
1. Olimpijska era: 64. olimpijada, trea godina, 21. septembar.
2. Olimpijska era: 58. olimpijada, prva godina, 2. februar.
3. Jevrejska era: 30. septembar 6808. godine.
4. Vizantijska era: 1. jul 6804. godine.
5. Vizantijska era: 12. decembar 7032. godine.

STILOVI

Stilovi oznaavaju raunanje poetka godine. Kroz istoriju je postojalo vie stilova, a esto su se i
uporedo koristili:

16
1. vizantijski stil po ovom stilu godina poinje 1. septembra. To bi znailo da 2008. godina traje od 1.
septembra 2007. do 31. avgusta 2008. godine. 1. septembra 2008. otpoela je po vizantijskom stilu 2009.
godina, i trajae do 31. avgusta 2009. Dakle, godina poinje 4 meseca pre naeg raunanja. Ovaj stil je
nastao u Vizantiji, a najdue se zadrao u junoj Italiji, sve do kraja 16. veka.
2. stilus nativitatis (stilus nativitatis) po ovom stilu godina poinje na Boi, dakle 25. decembra, tj.
sedam dana pre naeg raunanja. Dakle, 2008. godina traje od 25. decembra 2007. do 24. decembra 2008.
25. decembra 2008. godine otpoee 2009. godina.
3. stilus incarnationis (stilus inkarnacionis) po ovom stilu godina poinje na Blagovesti, tj. 25. marta.
Ona zaostaje za naim raunanjem, pa je 2008. godina poela 25. marta 2008, i trajae do 24. marta 2009.
godine.
4. mletaki stil (mos venetus) po ovom raunanju godina poinje 1. marta. Zaostaje za naim
raunanjem 2 meseca. Dakle, 2008. godina poela je 1. marta 2008. i trajae do 28. februara 2009. godine.
Ovaj stil se koristio u Veneciji i u Dalmaciji koja je sva (sem Dubrovnika) bila pod mletakom vlau, sve
do poetka 19. veka.
5. galski stil po ovom stilu godina poinje na Uskrs, to znai da poetak godine po gregorijanskom
kalendaru moe da padne od 22. marta do 25. aprila. Kako je Uskrs pomian praznik, to je veoma
nezgodno ovako raunati poetak godine. Ipak, u nekim delovima Francuske ovaj stil se odrao do kraja
18. veka.
6. stilus circumcisionis (stilus cirkumcizionis) po ovom stilu, koji je danas u upotrebi, i zove se jo
moderni stil, godina poinje na dan Hristovog obrezivanja, tj. 1. januara. Ovaj stil poeo se koristiti
poetkom 16. veka, u Italiji (sem Venecije) i Dubrovniku. Slubeno ga je uveo papa Inoentije XII 1691.
godine.

dr Bojan orevi