Najlepe ljubavne prie...

:)
1)

On. Vuk.

Bezvoljno sam leala u krevetu. ini

mi se danima. Da mi nije pripala muka
od silnog leanja ili od gladi, sigurno
nikad ne bih ni ustala. Kroz otvoren
prozor udahnula sam julsko
predveerje i na trenutak se
osmehnula deurliji koja su jurila oko
zgrade. Otila sam u kuhinju, stavila
vodu za kafu i sa uivanjem povukla
dim cigarete. Koliko dugo nisam
puila? Koliko ima vremena od kada je
Vuk otiao?... Dva dana.
Izala sam na terasu da ispijem kafu.
Predgrae, a tako ivo naselje. Klinci,
oigledno je, izrastaju u prave
gradske mangupe, ba kao mi nekada.
A onda, ba kao da se sam vrag
poigrao, neni enski glas, dozivao je:
- Nenade, veera!
Klinci su ustali sa ivinjaka trotoara i
potrali u susedni ulaz. Svi kod

Nenada. Nasmejala sam se. Ba tako

poinje pria dece kruevakih ulica.
Jedna pria koju e neke generacije
zasigurno pamtiti. Sedamdesetesto,
sedamdesettree i ezdesetdeveto
godite.
Vuk i ja smo bili najmlai. iveli smo u
kuama u samom centru grada. Imao
je istu sudbinu kao ja - da ga uva
baka. Te dve bake, bile su sve to smo
Vuk i ja imali. Ili smo u istu kolu, u
pocepanim patikama koraali visoko
podignute glave. Sedeli bismo na
asfaltu i priali dok moja ili njegova
baka ne povie da je veera spremna.
Tada ulazimo u prohladnu prostoriju i
veeramo u pauzama smeha. Nou,
ulice i grad postaju nai.
Vremenom ulazimo u neki novi svet,
svet novih ljudi, lakih zarada, dima
cigareta, lai i prevara. Posmatramo
kako se devojke prodaju za jednu no,
kako ljudi gube kue i stanove za
nepunih sat vremena. Gledamo koliko

novca ljudi imaju i rasipaju. Tek tada

postajemo svesni da mi dorukujemo
poparu, nosimo jedan duks dok se
drugi ne osui i uimo u hladnoj sobi
dok ne doe vreme polaska u kolu...
Vuk postaje pravi mangup, a ja jedna
od najpoeljnijih devojaka
U nekoj novembarskoj noi motamo
svoj prvi doint. Krademo jabuke na
pijaci, maskaru na vaaru, trenerke na
buvljaku. A u koli prevazilazimo i
sami sebe. Samo od nas zavisi hoemo
li postati neko ili neto u ivotu,
hoemo li uspeti. I to, na svu sreu,
na vreme kapiramo i dajemo sve od
sebe. Ulica nas elii, otvara sve
mogunosti, ali nas ne uzima totalno
pod svoje. kola nam daje nadu u
neko bolje sutra a bake sigurnost,
ljubav i sklonite.
Vuk postaje pravi mangup koji se
ukljuuje i igra u svemu tome spolja.

Dolazi kui sa pomalo novca, lupa na

prozor moje sobe i ape:
- Odvoj ovo na stranu, uradi i moj
domai jer neu stii. I probudi me u
pet, imam pismeni sutra...
Ujedno postaje i pravi srcelomac.
Devojke luduju za njim, a on se, ruku
na srce, ponaa kao pravi okrutni
mukarac. Zavede i nestane! Ja
postajem jedna od najpoeljnijih
devojaka u gradu. Ali, ko je i skupio
hrabrost da bude sa mnom, brzo bi
odlazio. Smetalo bi mu to izlazim bez
njega, to nikad nemam mnogo
vremena, bio bi isuvie ljubomoran na
Vuka, ili, jednostavno, nije pripadao
naem svetu.
- Opet te je neki kreten ostavio? prokomentarisao je Vuk jednom. Pusti to, nije vredan. ta on zamilja,
da je neka faca?! Pa nije on Bogom
dan, Kristina!
I sve tako, ukrug.
Vuk je skupio dovoljno novca da nam

posle zavrene srednje kole obezbedi

jo neto jer nismo imali nameru da
idemo na faks ili viu. Zaposlili smo se
da bismo pomogli bakama. Nemaki je
savladao sa malim tekoama, ali ga
je najzad imao u malom prstu. Kao i ja
rad na raunaru. Uspeo je da ode u
Nemaku, ali nikako nije mogao da
dobije dokumente. Povremeno se
javljao.
- Ovde ne smem da budem, a tamo ne
mogu da se vratim. ivot mi se
ponovo pretvara u pakao, bolje je to
sve ovo ne moe da vidi. S druge
strane, sve je ovde prelepo, ali vraki
zajebano, princezo. uj, nemoj nita
da pria bakama, reci im da sam OK priao je.
- Ne brini za to. I... ej, Poki...
- Reci...
- Nemoj da se preda!
- Nikad, zna to!
Poki je bilo tepanje od njegovog
nadimka. Neki tajni znaci i ifre ostali

su za nama, iako sam pamtila ak i

svaki pogled, svaki gest.
Ubrzo su obe bake umrle. Iste godine,
jedna za drugom. Vuk nije mogao da
doe. U tuem svetu, pored svega to
mu se deavalo, kako je sve to
podneo, verovatno samo on zna. Meni
je on tada, po prvi put, tako bolno
nedostajao, kao da me je tek tada
zaboleo njegov davni odlazak.
Ne seam se prolea te godine. Seam
se samo mirisa jorgovana, mog tako
uzaludnog sedenja na ivinjaku
trotoara u nadi da e mi se bar neko
od njih vratiti. Nisam stigla da
odbolujem smrt jedine dve osobe koje
sam imala na svetu. Nisam odbolovala
ni Vukov odlazak. Znala sam da nema
leka kada tugujem, da od uspomena i
seanja sigurno neu iveti. Ovoga
puta sam ja bila na potezu, trebalo je
da osiguram svoju budunost.
Prodala sam kuu u centru grada i
kupila mali stan u predgrau. Sa

znanjem koje sam imala, posla koji

sam pored redovnog, tad ve i
samostalno obavljala, novca je bilo na
pretek.
Godine su brzo i nekako podmuklo
prolazile. Kao i poneki mukarac u
mom ivotu. Nisam se ni trudila da
nekoga zadrim kraj sebe. Za to je
trebalo vremena, strpljenja,
tolerancije, a nita vie od svega toga
nisam imala, bolje rei nisam elela da
imam.
A onda se Vuk jedne julske noi javio:
- Princezo, najzad dolazim, dodue,
nakratko...
Od silnog uzbuenja nisam mogla da
priam. Samo sam mu rekla svoju
novu adresu.
Telo mi je treperilo
od njegovih poljubaca
Kada je uao u moj stan, vritali smo
od sree, smejali se, grlili, opet

vritali. Posle takvih izliva emocija,

sedeli smo i priali itave noi. O
svemu. Posle svega, sada ima svoj
auto, posao, stan, dokumente, sve.
Uradio je sve to je eleo.
- A vidim, i ti si! Da li ti je ostalo
dovoljno novca? - pita me.
- Sasvim dovoljno. Ako nekad budem
imala dete, stvoriu mu neto, da
nikad ne prolazi kroz sve to smo
prolazili ti i ja.
- Doneo sam ti neto novca, da malo
tera silu, i pune dve torbe garderobe,
oduevie se, broj sam, vidim,
pogodio.
Sputa pogled i ja primeujem bol na
licu koje je dobilo poneku boru. Sede
vlasi ine ga starijim, kae, osedeo je
posle smrti baka, kao i ja. A bili smo
tako mladi tada.
- Ja se farbam, ba me briga pokuavam da ga razveselim, ali
oigledno je da ga jo neto mui. Kao
da mi ita misli, konano mi kae:

- Pre dve godine sam se oenio

jednom Nemicom.
- I tako si dobio papire? - pitam, a
znam.
- Da.
- Jesi li se zaljubio, ili si se oenio
zbog papira?
- Zaljubio sam se - kae promuklim
glasom i ja znam da lae.
Znam da ga je stid samog sebe. Posle
svega to smo preiveli, posle mnogo
odricanja, ponosa, on se tako dobro
prodao! Poverovala sam u la.
- Ima li dece? - upitala sam ga.
- Cerkicu, zove se Kristina - smei se,
a meni suze stoje u grlu.
Ne, ne vredi plakati. Bar ne sada kada
smo uspeli u ivotu. Ne vredi plakati
ni zbog ega, to Vuk i ja najbolje
znamo. I drimo se toga i u predivnom
praskozorju to ne obeava nita
drugaije, nita to ve ne znamo, dok
palimo svee na grobovima naih
baka.

Spavala sam itavu venost. Posle

toliko godina, prvi put tako dugo i
mirno. Kao da sam se pomalo umorila
od svog ivota.
- Hej, princezo, moram da se vratim
nazad. Hajde da okrenemo jedan krug,
nikad te nisam vozio u besnom autu.
Pospana, ali vrlo svesna toga da on
odlazi, stvara mi se oseaj onih istih
suza u grlu. Vonja kruevakim
ulicama vraala je slike prolosti,
detinjstva, nae mladosti. Ispred
svoje kue je zastao i dugo utao.
- eli li da ue? - pitala sam.
- Ne, ne mogu. Mislim da bi me to
ubilo. Uradiu isto to i ti. Prodau je i
kupiti stan u istom onom naselju,
svia mi se. A i... zna, ivim u nadi
da u se jednog dana ipak vratiti.
Uostalom, sada u ee dolaziti.
Kada je ve bilo krajnje vreme da
poe, dovezao me je do ulaza zgrade i
dugo i neno ljubio. Celo telo mi je
treperilo od po-ljubaca. A rekao mi je,

kada mi se to desi, tako u prepoznati

onog pravog. A da li je on bio onaj
pravi? I da li smo uradili sve to smo
eleli? Jesmo li, kada jo ponekad
poelimo da nam se vrate one godine
tranja po kii, da osetimo miris
tamjana u sobi, grejemo promrzle
ruke, da jo jednom, makar na tren,
ekamo da se ohladi popara dok se
smejemo sedei za rasklimanim
stolom? I uzalud sve zlato, sav novac
ovog sveta! Shvatamo da je jedino
blago samo jedno - na smeh koji e
nam za nekoliko trenutaka ivot
ponovo oteti...
On odlazi, ja jo neko vreme ostajem
da sedim na ivinjaku trotoara, kao
kada je i prvi put otiao. Kao kada
sam donosila vane odluke u ivotu.
Kao kada su bake umrle.
Posmatram Saletove zelene oi i znam
da u zauvek ostati sa njim

Neko seda kraj mene. Kae:

- Uh, vie ne mogu da se smestim na
ivinjak. Bilo je lake kada sam bio
mali. Ako mi neko pregazi noge, znau
da treba teritoriju da prepustim nekim
novim klincima.
Iznenaena sam. Sale. To je lik iz
generacije ezdesetdevetog. I sa njim
smo mnogo toga proli, dugo ga nisam
videla.
- ta ti radi ovde? - pitam.
- Isto to i ti. Trei ulaz, drugi sprat,
malo sopstvenog mira posle svega.
Ne pitam ta se desilo sa njim. Ne pita
ni on mene. Savreno se kapiramo
utanjem. Iz neijeg stana dopire melodija
stare pesme za koju pouzdano znam
da je i ova generacija
ezdesetdevetog voli.
Ustajem i kaem mu:
- Hajde da ti i ja proetamo do grada,
kupimo pomfrit sa dosta majoneza i
prskamo se vodom iz fontane? Vai?

- 'Ajde, ako te nije sramota - smeje se.

- Daj mi ruku!
- Hej, mala, ta zamilja ti, dranje
za ruice sa mnom?! - pita Sale.
- Hej, faco, tvoje vreme je prolo zadirkujem ga.
- Pa, u pravu si. Pogledaj ih samo... pokazuje mi na grupu klinaca levo od
nas.
Uzima me za ruku i pita:
- Usput, je l' ono bio onaj mali, kako
se zvae...?
- Da, ba on.
- Znai, uspeo je da dobije
dokumente, im dolazi i odlazi.
- Da, oenio se tamo - kaem i istog
trenutka kao da se i sama mirim sa
tim.
Oputeno, bez mnogo rei, etamo,
prskamo se, jurimo. Znam da se za
nekadanjeg mangupa grada Kruevca
ne moram boriti. On je doao i ostae
tu. Miran, tih i stabilan. Nee
postavljati suvina pitanja, a znae

sve iz samo jednog pogleda. Budiemo

se zajedno, savreno emo se kapirati
i imaemo jedno drugo nesebino, jer
to je sudbina koja nas je ipak ekala u
predgrau.

Ne izlazim iz kreveta dva dana. A kada
najzad izaem na terasu, trgnu me
neki novi klinci to jure kruevakim
ulicama. Igraju murke u Partizanskih
kurira, tuku se u Zakievoj, ljube se u
Porti, na Trgu se danonono smeju.
Trgne me i zvono na vratima, Saletov
vrst zagrljaj dok ostaje sa mnom na
terasi i predlae da brojimo zvezde. I
opet, sa radija se uje ona pesma koja
moda tek sada dobija svoj pravi
smisao:
"Jedne noi, jedne zime,
ko zna

gde i ko zna kada

moje e te setit ime
naih etnji, naeg grada.
A ja neu s tobom biti
da te smirim, da ti priam,
tvoj e nemir tada skriti
neko ko mi nije slian..."
Posmatram Saletove zelene oi i znam
da u zauvek ostati sa njim.
I, da, naravno, ako bude muko, zvae
se Vuk. Toliko mu dugujem. I sebi. I
bakama.

2) Marijanin dnevnik... :)
Pocela je nova skolska godina. Ova je
jedna od najvaznijih za Marianu. Krenula
je na prvu godinu srednje skole. Imala je
srece da upadne u odeljenje sa svojom
najboljom drugaricom jos od pete
godine, Tarom. Ali, sa njima je i njihova

''najbolja neprijateljica'', Sandra.

Videcemo kuda ce nas ta prica odvesti...
A kako ja sve to znam? Zato sto sam ja
ta devojka, Mariana.

Tara i ja usetale smo kroz ogromnu

drvenu kapiju koja uvodi u dvoriste nase
nove skole. Usle smo unutra, pronasle
svoju ucionicu, sacekale zvono, usle i
smestile se u zadnju klupu do prozora.
Za nama su ulazili i ostali ucenici. Neke
od njih sam poznavala, a neke uopste i
ne. A onda, u ucionicu je usetala, ona,
Sandra.
Pogledala je pravo u nas i zlobno se
osmehnula. Od glave do pete je, kao i
uvek, bila sva obucena u firmiranu
garderobu. Nekoliko momaka iz razreda
se kikotalo, a onda su poceli da joj
zvizducu i dobacuju kako je prolazila
pored njihovih klupa. Par devojaka je
odmahnulo glavom u neverici i pocele su
da se kikocu kao da razumeju foru.
Sandra je prisla Tari i ispruzila ruku kao

da zeli da se rukuje, a zatim blago

rekla: ,,Sandra, drago mi je''.

Tara je prvo pogledala u mene, a zatim u

Sandrinu ruku nakicenu prstenjem, pa
zatim pravo u njene zelene oci. ,,O cemu
se ovde radi?'' upitala je, previse
uplaseno. ,,Prvi dan srednje skole, novi
ljudi, nova poznanstva, sve ponovo
pocinje!'', Sandra je hrabro nastavila, ,,i
mislim da bi i mi trebale ponovo da
pocnemo''. ,,Okej, sa tobom nesto
definitivno nije u redu!'', odbrusila sam
previse brzo. ,,Ti hoces da pocnemo
ispocetka! Ma nemoj! Mislis da cemo
tako lako preci preko svega sto si nam
radila toliko godina?! Mene izbrisi iz te
price!'', nastavila sam, sada vec ljuta. ,,I
mene isto!'', podrzavala me je Tara.
,,Dobre devojke, sve je to bio jedan test
za vas. I niste nasele'', namignu Sandra,
a onda se smesti u drugu klupu u redu
do vrata. Zazvonilo je u usla je nasa
nova razredna. Rekla je da prvi cas
imamo slobodan, da se upoznamo, zatim

je brzo podelila raspored i otisla na drugi

cas.
Ja sam vec dobro osmotrila svakog i
tacno sam znala koga zelim da upoznam,
a koga ne. Ustala sam i krenula prema
grupi devojaka koje su ogovarale
Sandru. Upoznala sam se sa njima i
popricale smo malo. Zatim sam krenula
do Tare koja je pricala sa dve devojke
koje su potpuno isto izgledale, a kasnije
sam saznala da su to bliznakinje, Sonja i
Sanja. Dok smo pricale osetila sam da
me je neko uhvatio za ruku. Brzo sam se
okrenula i nisam mogla poverovati koga
vidim.

Tara je prvo pogledala u mene, a zatim u

Sandrinu ruku nakicenu prstenjem, pa
zatim pravo u njene zelene oci. ,,O cemu
se ovde radi?'' upitala je, previse
uplaseno. ,,Prvi dan srednje skole, novi
ljudi, nova poznanstva, sve ponovo
pocinje!'', Sandra je hrabro nastavila, ,,i
mislim da bi i mi trebale ponovo da

pocnemo''. ,,Okej, sa tobom nesto

definitivno nije u redu!'', odbrusila sam
previse brzo. ,,Ti hoces da pocnemo
ispocetka! Ma nemoj! Mislis da cemo
tako lako preci preko svega sto si nam
radila toliko godina?! Mene izbrisi iz te
price!'', nastavila sam, sada vec ljuta. ,,I
mene isto!'', podrzavala me je Tara.
,,Dobre devojke, sve je to bio jedan test
za vas. I niste nasele'', namignu Sandra,
a onda se smesti u drugu klupu u redu
do vrata. Zazvonilo je u usla je nasa
nova razredna. Rekla je da prvi cas
imamo slobodan, da se upoznamo, zatim
je brzo podelila raspored i otisla na drugi
cas.
Ja sam vec dobro osmotrila svakog i
tacno sam znala koga zelim da upoznam,
a koga ne. Ustala sam i krenula prema
grupi devojaka koje su ogovarale
Sandru. Upoznala sam se sa njima i
popricale smo malo. Zatim sam krenula
do Tare koja je pricala sa dve devojke
koje su potpuno isto izgledale, a kasnije
sam saznala da su to bliznakinje, Sonja i
Sanja. Dok smo pricale osetila sam da
me je neko uhvatio za ruku. Brzo sam se

okrenula i nisam mogla poverovati koga

vidim.

,,Maaark! Pa ja te uopste nisam

primetila! Kako si ti, dragi moj, sta ima
novo?..., sigurno nastavi ona sa
pitanjima, a mene kao da nije ni
videla. ,,Uh, Sandra, prekinula si me
usred razgovora sa Marianom'', rekao je
Mark, a Sandra se okrenula prema meni i
rekla: ,,Ah da, pa nisam je videla. U
svakom slucaju, pricacemo kasnije''.
,,Mariana, stvarno mi je zao zbog ovoga,
ne znam sta joj je'', rekao mi je cim je
Sandra otisla. ,,Ma nema veze'' rekla
sam. ,,Ja...'', Mark mi se priblizio i taman
poceo da prica kada ga zvono
prekinu. ,,Ovaj, vidimo se kasnije''
izustila sam i ustala. Ali, cim sam to
uradila osetila sam njegove ruke oko
struka...

Brzo sam se okrenula ka njemu celim

telom, bili smo jako blizu jedno drugome.
Sada me je vec skroz zagrlio, a ja sam
svoje ruke stavila na njegova ramena.
Gledala sam ga pravo u svetlucave plave
oci. Bili smo iste visine. Priblizavali smo
se jedno drugom sve vise i vise. Bili smo
na centimetar udaljeni jedno od drugog
kada sam zacula neciji kasalj.
Bila je to Tara. Uh. Pomislila sam da je
neka nastavnica.
,,Mariana, sta radis to?'' upitala me je.
,,Ja, uh, ovaj...nista.'' Odmakla sam se od
Marka, a on je nastavio da me gleda
pravo u oci. Spustila sam pogled i
pocrvenela.
,,Okej, izvinite ako sam nesto prekinula,
ali ovo je ucionica'', i ode Tara.
,,Izvini za ovo'' rekao je Mark.
,,Nisam odmah trebao... Zao mi je''.
,,Ma nista'', sada sam vec nekako uspela
da ga pogledam. Bas mi je neprijatno u
ovakvim situacijama.

,,Hoces li da...'' zapoceo je Mark, kada ga

je za ruku povukla Sandra i okrenula ga
prema njoj. Uhvatila ga je podruku i
krenula da izadje iz ucionice. Mark se
okrenuo i preko ramena mi doviknuo:
,,Izvini, pricacemo posle skole!'' ,
,,Okej'', izustila sam, a onda krenula ka
svom mestu, dok su me ostale devojke iz
razreda posmatrale kao da sam luda.

Taj dan je kasnije postajao sve cudniji i

cudniji. Sandra se stalno okretala ka
meni i gledala me sa jednim zatvorenim
okom i pravila znake prstima kao da ce
da puca iz pistolja. Ostale devojke iz
razreda su se okretale ka meni i coktale,
a zatim se glasno kikotale. Mark bi me
ponekad pogledao i blago se nasmesio, i
ja bih mu uzvratila osmeh, pa bi mi on
namignuo i okrenuo se. Tara je bila ljuta
na mene. Pokusavala sam da shvatim
zasto, i da je pitam da se pomirimo, ali
svaki put kada bih nesto pokusala,
nastavnica bi povikala na mene. Ja bih

ucutala, a sve ostale devojke bi mi se

smejale.
Napokon, dosao je i zadnji cas. Nisam
vise mogla izdrzati u toj prostoriji
okruzena osobama koje poznajem jedan
dan, a vec me sve preziru.
Cas je bio kod razredne. Morala je da
napravi novi raspored sedenja. Posto u
odeljenju ima 12 devojcica i 12 decaka,
parovi ce biti decak-devojcica. Sandru je
stavila u trecu klupu u redu do prozora
sa nekim niskim streberom. Taru je
stavila u cetvrtu klupu, odmah iza
Sandre, sa deckom koji je bio veoma lep,
i odlican djak. Tara se odmah odljutila od
mene i morala je da mi isprica kako se
upoznala sa njim i da joj se on svidja.
Nerazmestenih ucenika je ostalo jos
nekoliko. Medju njima i ja. Onda je
razredna rekla: ,,Mariana ce sedeti u
zadnjoj klupi u redu do prozora, sa...'', a
onda pogledala u preostale
nerazmestene ucenike koji su stajali
ispred table, pa u svoj spisak
ucenika. ,,Sedeces sa...''

,,Sedeces sa Markom'' napokon je

izustila razredna. Ja sam vec bila na
svom mestu i posmatrala sam ga kako mi
prilazi. Osmehivao se.
,,Ponovo mi'' rekao je taako slatkim
glasom.
,,Aha'' odgovorih mu tonom za koji sam
mislila da je bar priblizan njegovom.
Razredna je razmestila i ostale ucenike,
a onda je zvonilo i svi smo krenuli ka
izlazu.
Vecina prvaka je ostalo u dvoristu posle
casova, pa smo tako i Mark i ja. Seli smo
na klupicu kod igralista i posmatrali
druge kako prolaze.
,,Mariana...'' rekao je Mark.
,,Da?'' trudila sam se da zvucim smireno.
,,Citavog dana sam pokusavao nesto da
ti kazem, ali nikako to da izvedem, uvek
bi nas neko prekinuo, a sada cu ti to
stvarno reci! Stvarno moram.''

,,Okej, izvoli'' pojma nisam imala sta ce

sada da se desi. Da li ce mi reci da ne
zeli da se druzimo? Da li ce mi reci da ga
smaram? Da li ce mi reci da mu je Sandra
devojka? Sta ce biti?! Znatizeljno sam ga
pogledala, a zatim shvatila kako to
iritantno izgleda, pa sam spustila
pogled.
,,Svidjas mi se. Od kad sam te jutros
video, nisam mogao da prestanem da
mislim na tebe. Prelepa si. Imas prelepu
kosu i oci. Stvarno mi se svidjas. Bila je
to ljubav na prvi pogled.''
Zinula sam od cuda. On je to pogresno
shvatio.
,,Okej, ovaj, izvini, samo...morao sam to
da ti kazem. Nadam se da se neces
ljutiti.'' Uzeo je ranac i ustao.
Uhvatila sam ga za ruku. Ovog puta sam
ja njega uhvatila.
,,Podjimo u setnju'' predlozila sam.
,,Naravno!'' odjednom je izgledao taako
sladak, oci su mu ponovo zasvetlucale i
usne mu se rasirise u osmeh.

Izasli smo kroz skolsku kapiju i krenuli

do najblizeg parka. Okej, sada je sve na
meni. Sta da radim? Da li da mu kazem
kako se osecam? Sto nije normalno,
poznajem ga samo jedan dan. Kako
mogu da znam da se ne sali sa mnom?
Kako mogu znati da mi se nece
nasmejati u lice, a iza njega ce se
pojaviti Sandra, i objasnice mi kako mu
je ona devojka i kako sam ja nasela na
najgluplju foru? Zivot je taako
komplikovan.
Stali smo na mostu koji je prelazio preko
fontane.
Pogledao me je pravo u oci. Srce mi je
lupalo kao ludo. Uzeo me je za jednu
ruku. A zatim i za drugu. Onda me je
zagrlio. I ja sam njega. Nasmesio se. I
dalje se smesio. Priblizavao mi se...

Poljubio me je. Ljubili smo se neko

vreme. Prvo malo po malo, a onda sve
vise i vise... Nisam imala pojma o

vremenu. Nisam znala gde se nalazim,

sta radim, koliko dugo se ljubimo...
Nisam cak ni obracala paznju na ljude
koji su prolazili. Onda smo oboje u isto
vreme prestali. Odaljili smo se usnama,
ali me je i dalje cvrsto grlio, kao i ja
njega. Rekla sam mu svoja osecanja. Da,
stvarno jesam! I ne, nije mi se nasmejao
i lice, i Sandra nije iskocila iza njega kao
vestica i rekla mi da je njegova devojka.
To se nije dogodilo. Poljubio me je onda
jos jednom, nezno, ovog puta krace.
Onda smo primetili da mrak vec pocinje
da pada pa smo krenuli. Setali smo
gradom. Drzali smo se za ruke. Zivot mi
se odjednom cinio tako savrsenim! Onda
sam zacula veoma poznato kikotanje.
Okrenula sam se i videla Sandru iza nas,
sa dve devojke. Pile su milksejk i smesile
se Marku. Onda su ugledale mene i taj
osmeh je brzo nestao.
,,Caoo drustvoo!'' Zakikota se Sandra.
,,Pa otkud vi ovde? Sta radite, kako ste?
Sta ima novoo? Hahahahahahahah...'' A
onda je nastavila da se histericno smeje.
Mark i ja smo se pogledali i nasmejali, a
onda nastavili kuda smo krenuli. To se

izgleda Sandri nije svidelo. ,,Hej vi! Ko

vam je rekao da mozete da idete? Nismo
zavrsili razgovor!'' Onda nam se priblizila
i poprskala me milksejkom.
Mark je odmah reagovao. ,, Sandra, sta
je sa tobom?! Koji je tvoj problem?!
Mozes li nas pustiti, shvati da me ne
zanimas! Sta ti znaci da je prskas, ja sam
hteo da krenemo, a ne ona!''
,,Ma pusti je, idemo'' i ja sam se
ukljucila.
,,Aha, vidim ko zeli da ide!'' vikala je
Sandra za nama.
,,Pusti je'' prosaputala sam Marku i
stegla ga cvrsto za ruku.
,,U redu. Ali moramo ti kupiti novu
majicu.''
,,Ma ne treba, sada cu kuci, pa cu se
presvuci. Hvala ti za ovo.''
,,Ma nista. Hajde, ispraticu te.''
Tako je isao sa mnom do kuce. Ispred
kapije me jos jednom poljubio i rekao:
,,Vidimo se sutra. Laku noc!''

,,Laku noc'', onda sam usla u kucu, a

prizor koji sam zatekla uopste mi se nije
svideo.

U kuci su bile samo mama i starija

sestra. Plakale su.
,,Sta se desava?'' Brzo sam uletela u
kucu i bacila ranac na pod.
,,Tvoja baka...ona je...'' pricala je mama
kroz plac, ,,ona je dozivela infarkt juce.
Mi smo tek danas saznali za to, tvoj tata
je prvim avionom otisao do nje, u
London. Mi smo cekale tebe pa da
zajedno krenemo.''
Suze su mi posle niz lice.
,,Ali, kako? Kako je ona sada?'' i dalje
sam plakala.
,,Ona je bolje, ali... Doktori nisu sigurni
sta bi moglo da se desi, samo su rekli da
bi najbolje bilo da njena porodica bude
sa njom.'' ubacila se i sestra.

,,Ali, skola? Kako cu izostati iz skole?''

,,Ne brini, vec sam zvala tvoju razrednu i
objasnila joj sve. Mi smo se spremile,
samo jos cekamo tebe da se spakujes.''
,,Okej, odmah dolazim!'' Potrcala sam uz
stepenice ka svojoj sobi dok su se suze
slivale. Pitala sam se koliko cu dugo
ostati u Londonu, koliko dugo necu videti
Marka? I sta ce biti sa bakom? Moram da
pozurim sa pakovanjem da bih sve to
otkrila.
Usla sam u sobu i pozvala Taru. Sve sam
joj ispricala. Rekla je da razume i da
pozurim sa pakovanjem, a ona ce javiti
Marku.
Uzela sam prvu torbu koju sam nasla, i u
nju spakovala laptop, telefon, dva para
pantalona, dve majice i jaknu.
,,Gotovo!'' povikala sam dok sam silazila
kod mame i sestre. Izasle smo iz kuce i
odvezle se do aerodroma.

Evo nas u avionu. Vozimo se vec nekoliko

sati i nemam pojma koliko jos ima do
Londona.
Saznala sam da u Londonu vreme ide
dva sata unazad. Sto bi znacilo da, ako je
ovde, a gde god bilo to ovde, 3 sata i 15
minuta posle ponoci, tamo je verovatno
1 sat i 15 minuta.

Po mom satu, sada je 6:28, a u Londonu

4:28. Izasle smo iz aviona i sada taksijem
idemo do bolnice u kojoj se nalazi baka.
Ni sama nisam znala da mi engleski ide
ovako dobro. Ja sam prevodilac mojoj
mami. A sestra sama razume, ali je
'previse napeta da bi mogla da prica, a
kamoli prevodi'.

Stigle smo u bolnicu i zatekle tatu ispred

sobe. Bio je utucen, a kada sam se
priblizila videla sam da place. Bakina
soba bila je puna doktora i medicinskih
sestara.

Prisla sam mu i zagrlila ga.

,,Tata, je l sve u redu?'' pitala sam ga i
onda su mi krenule suze.
,,Baka je...ponovo je...dozivela je infarkt
ponovo. Doktori ne znaju sta ce sa njom
biti. Nije joj dobro.''
Nisam znala sta da radim u ovakvoj
situaciji, nisam znala sta da mu kazem.
Nisam mogla reci da ce sve biti u redu
kada vidim da nece.
Povukla sam se u stranu i pustila mamu
da prodje do njega. Poljubila ga je i
smirivala ga je. Sestra je dosla kod njih i
zagrlila ih. Druga sestra je izasla iz
toaleta i zagrlila mene. Plakale smo tako
zagrljene neko vreme. Onda je izasao
jedan doktor i rekao da ima novosti.
Imao je veoma ozbiljan izraz lica i sve
nas je uplasio. I dalje sam plakala,
probala sam da se smirim, obrisala sam
se rukavom majice i videla crnu fleku.
Shvatila sam da nisam skinula sminku.
Otrcala sam do toaleta da se umijem i

malo smirim. U medjuvremenu mi je

zazvonio telefon. Stigla mi je poruka. Od
Marka.

MARK: HEJ, CUO SAM ZA TVOJU BAKU.

KAKO JE ONA? DA LI SI VEC STIGLA U
LONDON?
MARIANA: STIGLI SMO PRE SAT
VREMENA. SAZNALA SAM DA JE
DOZIVELA JOS JEDAN INFARKT! POSLE
TOGA JE DOSAO DOKTOR DA NAM
SAOPSTI VESTI, ALI JA SAM MORALA DA
ODEM DA SREDIM SMINKU.
MARK: ZAO MI JE. NADAM SE DA CE JOJ
BITI BOLJE!
MARIANA: HVALA TI. HEJ, KOLIKO JE
TAMO SATI?
MARK: POLA 8. SPREMAM SE ZA SKOLU.
STO?
MARIANA: ONDA JE OVDE VEROVATNO
POLA 6. HAHAH, JOS UVEK NE MOGU
NIKAKO DA SE SNADJEM SA TIM
VREMENOM!

Onda je sestra usla u toalet, a meni je

telefon ispao koliko sam se uplasila.
,,Heej, polako! Dodji ovamo, doktor ima
vesti, ali ceka da svi budemo na okupu
pa da nam kaze.''
,,Stizem, samo da se umijem.''
I izasla je.
Stigla mi je jos jedna poruka od Marka,
kaze da mora da ide i da mu javim kada
saznam nesto.
Izasla sam iz toaleta, otisla do mame i
zagrlila je.
Doktor nam je saopstio vesti.

Doktor je rekao da je baka sada dobro.

Ali da se to moze vrlo brzo promeniti.
Zbog toga mora da se odradi operacija.
To nam je rekao pre nekoliko sati. Sada
je pola 11 ujutru, nemam pojma da li je

to kuci ili ovde, u Londonu. Prosetala

sam gradom sa sestrom i kupile smo
baki voce.
Ostacemo ovde jos nekoliko dana. Vec
smo nasli hotel i smestili se u njega.
Cula sam se i sa Tarom i sa Markom i
oboje kazu da im puno nedostajem i da
je bez mene sve tako pusto. Ah, i ja bih
volela da sam sa njima.

Ovde smo vec pet dana, sada je 3 sata

popodne, subota je. Baka je okej, bila je
na operaciji i mnogo bolje se oseca.
Danas je pustaju iz bolnice. Ostacemo
jos malo sa njom ovde, za svaki slucaj, a
onda se vraca sa nama kuci.
Izasla sam iz hotela, idem malo da
prosetam. Tata mi je dao novca da kupim
nesto ako mi treba, mogu slobodno u
shopping. Iskoristicu to. Ali, mnogo vise
bih volela da je sa mnom Mark.
Usla sam u neki butik koji nije firmiran.
Ne volim firmiranu garderobu.

Probala sam neke stvari i od svega toga

uzela sam samo jednu tuniku i jedne
teksas pantalone.
U drugom butiku sam uzela dve torbe i
nekoliko pari naocari. Tacnije, u svakoj
boji po jedne.
Zatim sam usla u ''Nike'' prodavnicu. Tu
sam kupila jednu suskavu jaknu, jedne
crne i jedne bele patike, trenerku i dve
majice. ''Oh my Gad!'' Bas sam se
nakupovala. Zatim sam svratila u jedan
butik sa odecom za starije ljude. Baki
sam kupila spavacicu, mami jednu
crvenu haljinu, tati kravatu, a starijim
sestrama po bluzicu. Svidece im se. Ako
me prethodno ne ubiju sto toliko novca
trosim na odecu.

Vratila sam se u hotel. Dok sam na

recepciji uzimala kljuc sobe, osetila sam
neciju ruku na ramenu. Brzo sam se
okrenula i zinula u cudu.

Bio je to Mark!
,,Aa! Mark! Odakle ti ovde?!''
,,To je deo iznenadjenja! Podji sa mnom.''
,,Ah, okej, ali znas da ces morati da mi
das neke odgovore!''
,,Sve ce ti uskoro biti jasno! Cuo sam da
je tvojoj baki bolje i da se uskoro vracas
kuci, ali jednostavno nisam mogao
propusiti priliku da prosetam sa tobom
po Londonu!''
,,Okej. Pratim te.''
,,Hajde, super cemo se provesti!''

Nalazimo se u finom restoranu na vrhu

neke ogromne zgrade sa koje se vidi pola
grada. Veceramo i uz to pijemo crno
vino. Sve je tako savrseno, opet osecam
onu radost kao i prvog dana skole, kada
sam upoznala Marka.
Mislim da se sve polako vraca na svoje
mesto. Baki je bolje, Mark i ja smo
ponovo zajedno i mislim da nas je ova

daljina nekako zblizila, sada se vise

volimo.

,,Sve je tako savrseno! Hvala ti na

ovome, Mark, stvarno mi puno znaci to
sto si dosao cak dovde da bi bio sa
mnom.'' Pricala sam vec pomalo pijana.
,,Za tebe sve!'' i poljubi me.
,,Ali kako su te tvoji pustili? I zasto mi
nisi rekao da dolazis, mozda bih te malo
bolje i sacekala?''
,,Da sam ti rekao ne bi bilo tako
uzbudljivo i lepo kao sto je sada!
Volim te, Mariana!'' To mi je rekao sa
sirokim osmehom na licu. Nisam mogla
da mu odolim. Zagrlila sam ga, a onda i
poljubila.
,,Volim i ja tebe, puno! Mnogo mi je
drago sto si ovde. Lakse mi je i osecam
da se sve nekako vraca na svoje mesto!''
,,I ja se tako osecam kada sam sa
tobom!''

Onda mi zazvoni telefon. Bila je to

sestra.
,,Marianaa?! Gde si ti? Svuda smo te
trazili, umrli smo od brige, mislili smo da
ti se nesto desilo! Dolazi brzo u bolnicu,
baki nije dobro!''
,,Ali, kako? Sta je bilo?''
,,Dodji ovamo i sve ce ti biti jasno. I ti
ces nama morati da das neke odgovore!''
I prekinu mi. Objasnila sam Marku i otisli
smo do bolnice. A tamo...

A tamo me je cekalo iznendajenje! Baka

se odlicno oseca i sve je u redu, sutra se
vraca sa nama kuci.

U avionu je bilo prilicno tiho, verovatno

posto su svi spavali! Samo smo Mark i ja

bili budni celu noc. Saputali smo nesto

jedno drugom.
,,Da li me volis?'' upitao je, a onda poceo
da zvizduce i pravi se da ne zna ko je to
rekao.
,,Zavisi ko pita...'' odgovorila sam mu na
isti nacin.
,,Jedan decko koji je strasno zaljubljen u
tebe, ali se boji da ti ne osecas isto.''
,,Neka taj decko sada odmori malo, a
odgovor ce saznati, kad-tad!''
,,Ali taj decko je sada veooma tuzan.'' i
pravio se da brise suze.
,,Taj decko place bez razloga.''
Poljubio me je. U tom trenutku
stjuardesa je povikala ,, Budite se svi,
proci cemo kroz oluju, morate svi biti
vezani i budni da bismo prosli bez
povreda!''
Svi su se polako budili, kad je odjednom
pocelo da grmi i seva, jako, bilo je tako
strasno! Mark me je cvrsto zagrlio i
sapnuo na uvo ,,Volim te.''

,,I ja tebe.''
A onda polako prisloni svoje usne na
moje...
Priblizila nam se moja mama i nakasljala
se.

,,Khm, khm.''
,,Oh, cao mama, budna si?''
,,Ti nisi cula obavestenje, ne vidis kroz
sta prolazimo?''
,,Aha, vidim rasanila si se.''
,,Nije vreme za salu, samo sam dosla da
proverim da li ste vi vezani. Vidim da
jeste. Ako vam nesto zatreba kazite!''
I ode.

Sada je vec prava oluja pocela, jedva se

krecemo, stjuardesa je objavila da je ovo
veoma kriticna situacija i da se ne zna
sta ce dalje biti.

Mama je toliko uplasena da su morali

lekove da joj daju.
Mark i ja smo i dalje bili zagrljeni i nismo
brinuli ni o cemu, kada smo zajedno
nista drugo nije vazno.
Taman je oluja malo prestala, a onda
sam pogledala kroz prozor aviona, bilo je
malo vedrije i pocelo je da svice. Prizor
koji sam videla je govorio mnogo toga!

Bilo je tako lepo, ponovo sam videla svoj

kraj.
Posle skoro pola sata smo izasli iz
aviona. Preziveli smo najgore.
Roditelji su otisli kuci, a Mark i ja smo
prosetali po gradu i kasnije otisli do
Tare. Sva je bila uzbudjena sto nas
ponovo vidi i nije mogla da govori! Samo
me je grlila i ljubila. U Londonu sam joj
kupila nesto. Bila je to jedna zlatna
ogrlica sa dijamantskim srcem. Dala sam

joj je pre nego sto smo krenuli. Bila je

toliko srecna i iznenadjena!

Vec je pao mrak, bas smo se dugo

zadrzali po gradu. Bilo je oko 7 sati.
Rekla sam Marku da moram kuci, a mora
i on. Rastali smo se ispred moje kuce.
Ali, imala sam nesto i za njega. Kupila
sam mu jedan privezak za kljuceve na
kome je nacrtan Big Ben, a sa druge
strane pise ''I LOVE YOU''.
Zahvalio mi se i poljubio me, a zatim sam
ja usla u kucu, a on ode niz ulicu...

Sutradan sam u skoli bila glavna vest!

Svi su me ispitivali kako je bilo u
Londonu, kako mi je baka, ko mi je
najvise nedostajao dok sam bila odsutna,
itd, itd.

Posle skole ostala sam na skolskom sa

Tarom i Markom. Pricali smo i zabavljali
se. Odjednom nam je prisla Sandra.

,,Heej drustvo, sta ima?''

,,Nista posebno.'' Odgovori Tara, veoma
veselo, sto je meni bilo jako cudno.
Obicno izbegava Sandru sto vise moze i
nikada je ne gleda u oci dok pricaju.
,,Uh, izvinite ako vas prekidam, zelela
sam samo da popricam sa Marianom, ako
ona to zeli?''
,,Okej. Kazi sta imas.'' Nisam htela da se
odvajam negde sa njom, posto sam znala
sta sve ona moze da uradi.
,,Mozemo li da popricamo nasamo?''
,,Zasto?''
,,Molim te, samo kreni sa mnom, nije
nista lose, veruj mi!''
,,Okej.'' Odgovorila sam joj i okrenula se
ka Tari da joj sapnem da posmatra sta se
desava.
Rekla je ,,Naravno, nema problema!'' i
dodala jedan tako vestacki kez da sam
se zapitala da li ona zna nesto sto ja ne
znam?

Sandra i ja smo otisle iza skole. Ona je

stala i pogledala prema zadnjem spratu.
Ja sam znatizeljno gledala u nju dok mi
nije dala znakove ocima da pogledam
nagore. A kada sam pogledala... Na
najvisem prozoru je bilo okaceno jedno
platno na kome je bio ispisan grafit:
MARIANA VOLI TE MARK!!!
Odusevila sam se! A onda sam osetila
veoma poznatu ruku oko svog struka.
Mark je poceo da prica. ,,To sam jedino
uspeo da smislim za ovako kratko vreme.
Sandra je htela da pomogne jer se kaje
zbog svega sto je uradila, i zelela bi da
budete drugarice. Tara je prihvatila to,
samo jos ti ostajes.''
Nisam znala sta drugo da uradim pa sam
ih zagrlila oboje.

Od tada su prosle 3 godine. Sandra, Tara

i ja smo postale BFF. Jos uvek sam sa
Markom i puno se volimo, planiramo da
zajedno odemo na isti koledz. Sandra je
do usiju zaljubljena u svog decka, Luku.

Tara je u vezi sa onim slatkim deckom

kog je upoznala prvog dana skole,
uzgred, ime mu je Filip.
Svi smo mi tako jedna srecna i
zaljubljena porodica, puno se volimo!
Toliko sam srecna posle puno vremena
da ne mogu to recima da opisem!
Sada zurim, idem sa mojom 'porodicom'
u park. Danas trcimo svi zajedno. Tara,
Filip, Sandra, Luka, Mark i ja, Mariana.
Zavrsavam sada ovaj dnevnik, posto
mislim da sam dovoljno odrasla. Mozda
mi vise ne treba.