ODABRANA DELA DONA STAJNBEKA

O mievima i ljudima
Plodovi gneva
Istono od raja

Preveli
Jovan Popovi i Rado Novakovi

Naslov originala
John Steinbeck
The Grapes of Wrath

Copyright John Steinbeck, 1939

Copyright renewed John Steinbeck, 1967
Translation copyright za srpsko izdanje 2015, LAGUNA

Prvo poglavlje

Crvenu i deo sive pokrajine Oklahome poslednje kie pohodile su blago, nisu se usecale u ispucalo tlo. Plugovi su stalno
nailazili na korita malih potoka. Poslednja kia naglo je
podigla ito i izazvala bujanje raznih travuljina kraj puta,
te su siva i tamnocrvena pokrajina poele da nestaju pod
zelenim pokrivaem. Poslednjih dana maja nebo je pobledelo, a oblaci to su celoga prolea visili kao guste meine
rasturili su se. Sunce je plamenim zracima gaalo ito to je
raslo, dan za danom, dok se na rubu svakog zelenog koplja
nisu pojavile mrke pruge. Oblaci su iskrsavali pa iezavali, a
uskoro se vie i nisu trudili. Korov je postao tamnije zelen, da
bi se zatitio, ali vie nije dikljao. Povrina zemlje prevukla
se korom, tankom tvrdom korom, a kao to je pobledelo
nebo, i zemlja je postala blea, crveni kraj ruiast, a sivi beo.
U olucima koje je izdubila voda zemlja se rasprila u suve
reice. Tekunice i mravinji lavovi pokretali su male lavine.
A kako je jarko sunce peklo iz dana u dan, vlati mladog ita
popustile su u krutosti: najpre se malo nagnule, a potom,
kad su snana sredina rebra oslabila, pognula se ka tlu svaka

Don Stajnbek

liska. Onda je doao jun, i sunce je sijalo jo ee. Mrke pruge na liu ita irile su se i dostizale sredino rebro. Korov
se sparuio i suio do korena. Vazduh je bio redak, nebo jo
blee, i zemlja je bledela iz dana u dan.
Po putevima kojima su prolazile povorke, gde su tokovi mrvili a kopita konja tabala tlo, drobila se blatna kora i
nastala je praina. Svaka stvar to se ovuda kretala dizala je
prainu u vazduh: ovek peak dizao je sloj sebi do bedara,
kola do iznad arnjeva, a auto je za sobom uskovitlavao oblak
praine. Trebalo je dugo da se praina ponovo slegne.
Kad je upola proao jun, naili su veliki oblaci iz Teksasa
i sa Golfa, visoki, teki oblaci, kini mehovi. Ljudi po poljima
dizali su pogled ka oblacima, njukali ih i pruali ovlaene
prste da osete odakle vetar duva. A konji su bili nemirni
dokle god su oblaci bili na nebu. Kini mehovi ispustili su
neto malo prskavice, pa su pohitali u drugi neki kraj. Iza
njih je nebo bilo opet bledo, a sunce prilo. U praini su
ostali mali krateri od kinih kapi, gde je kia pala, na vlatima
ita ukazala su se tu i tamo ista mesta, i to je bilo sve.
Tihi povetarac sledio je za kinim oblacima i gonio ih ka
severu, povetarac to je neno utao po sasuenome itu.
Minuo je dan, a vetar je jaao, ravnomeran, neuznemiren
naglim udarcima. Praina se dizala sa druma i irila se i
padala po korovu na rubu polja, a slegala se malo dublje u
poljima. Sad je vetar postao jo jai i ei, okomio se i na
kinu koru po itnim poljima. Malo-pomalo nebo se smrklo
od praine a vetar je hujao nad zemljom, rastresao gustu
prainu i nosio je sobom. Vetar je jaao. Kora se od kie
razbila, praina digla iznad itnih polja i u sivom pramenju
vukla se po vazduhu kao lenji dim. ito je udaralo o vetar i
odavalo suv, utav um. Najsitnija praina sad se nije slegala
na tlo, nego iezavala u zamraenom nebu.

Plodovi gneva

Vetar je jo vie jaao, meo je ispod kamenja, odnosio

slamke i lie, pa ak i male grudve, i letei iznad polja obeleavao svoj trk. Vazduh i nebo tamneli su, sunce je sjalo
crvenkasto kroz njih, a u vazduhu se oseala otra ljutina.
Cele jedne noi vetar je jo ee jezdio iznad ovoga kraja,
rio veto po korenju itnih vlati, a vlae se branilo od vetra
uvelim svojim liem sve dok unezvereni vetar nije oslobodio korenje a onda je svaka vlat umorno klonula na tlo i
pokazivala pravac vetra.
Svanula je zora, ali ne i dan. Na sivome nebu pojavilo se
crveno sunce, mutan crven kolut to je davao malo svetlosti
nalik na sumrak; a kako je dan odmicao, sumrak se zgusnuo
nazad u mrak, a vetar je vritao i cvileo nad popadalim itom.
Ljudi i ene zabili su se u kue, a kada su izlazili, vezivali
su marame preko nosa i stavljali naoare da zatite oi.
Kad ponovo zanoi, no je bila mrka jer zvezde nisu
mogle da prodru kroz prainu, a svetiljke u prozorima nisu
uspele da probiju krug svoga vlastitog dvorita. Sad je praina bila ravnomerno pomeana s vazduhom, bila je to smesa
praha i vazduha. Kue su se vrsto zatvarale, krpama su
omotavana vrata i prozori, no praina je ipak prodirala,
sitna da se nije ni videla u vazduhu, i slagala se kao cvetni
prah po stolicama, stolovima i zdelama. Ljudi su je otresali
sa ramena. Mali nasipi praine leali su po pragovima.
Sredinom te noi vetar je odjezdio i ostavio kraj na miru.
Pranjavi vazduh guio je svaki zvuk vie no to to magla
ini. Leei u posteljama ljudi su uli kako je vetar zautao.
Probudili su se kad je huni vetar nestao. Leali su utke
i zverali, u tiini. A onda su zapevali petli, i kukurikanje
im je zvualo potmulo, a ljudi su se nemirno prevrtali u
posteljama iekujui jutro. Znali su da e dugo potrajati
dok se praina ponovo slegne iz vazduha. Ujutro, praina

10

Don Stajnbek

je pritisla kao magla, a sunce je bilo crveno kao zrela, svea

krv. itavog dana praina je sipila iz neba, a i sutradan je
sipila. Jednolino ebe pokrivalo je tlo. Praina je sipila na
ito, slagala se po procima, slagala se po icama; sputala
se na dimnjake, pokrivala je korov i drvee.
Ljudi su izlazili iz kua i mirisali vreli, ljuti vazduh, a
potom zaklanjali noseve. Izala su i deca iz kua, no nisu
skakala ni vikala, kao to bi inila posle kie. Mukarci su
stajali kraj ograda i gledali upropaeno ito, koje je sad
gotovo izdisalo, pokazujui jo samo malo zelenila kroz
mrenu praine. Mukarci su utali i jedva da su se pokretali.
Izale su i ene iz kua i stale kraj svojih mueva da osete
hoe li im se ovoga puta muevi skriti. ene su potajno
ispitivale lica svojih mueva, jer neka i ode ito, samo neka
neto drugo jo ostane. Deca su stajala uz njih i golim palcima nogu crtala likove po praini, i vrebala pipcima svojih
ula hoe li se muevi i ene skriti. Deca su zvirkala u lica
mukaraca i ena, palcima nogu crtala brine are po praini.
Konji su dolazili na pojilo i frktali da sa vode sklone pra
njavi sloj. Posle izvesnog vremena s lica nemo zagledanih
mueva nestajao je izraz zamiljene zgranutosti, i postala su
tvrda, ljutita i odluna. Tada su ene znale da su spasene i da
nee biti sloma. I upitale su onda: A ta emo sad? A ljudi su
odgovarali: Ne znam. Ali je sve bilo u redu. ene su znale da
je sve u redu, i deca to su vrebala znala su da je sve u redu.
ene i deca znali su duboko u sebi da nijedna nesrea nije
tako teka da je ne bi podneli, samo ako su muevi itavi.
ene su ule u kue na svoj posao, a deca su poela da se
igraju, plaljivo u prvi mah. Kako je dan osvajao, sunce je
postajalo manje crveno. Prilo je odozgo zemlju pokrivenu
prainom. Mukarci su sedeli na pragovima svojih kua;
ruke su im se igrale tapovima i kamicima. Mukarci su
sedeli utke razmiljajui, snujui.

Drugo poglavlje

Ogroman, crveni teretnjak stajao je naspram malog drumskog restorana. Uspravna cev auspuha tiho je praskala, i
gotovo nevidljiva para elinoplavog dima lebdela je nad
njenim krajem. Bila su to nova kola, blistavocrvena, a na
njihovom boku stajalo je, slovima od dvanaest ina: OKLAHOMA CITY TRANSPORT COMPANY. Dvostruki obrui
bili su mu novi, a sa kuke na velikim zadnjim vratima kruto
je trao mesingani katanac. U sasvim zatvorenom restoranu
svirao je radio, mirna muzika za igru tekla je polako, kao
obino kad nema ko da slua. Mali odvodni ventilator vrteo
se tiho u okrugloj rupi nad ulazom, a muve su unezvereno
zujale oko vrata i prozora udarajui u roletne. Unutra je
ovek, voza kamiona, sedeo na visokoj stolici, nalaken na
tezgu, i preko kafe gledao u mravu i usamljenu konobaricu.
Razgovarao je s njom neusiljenim, nemarnim jezikom ljudi
sa ulice. Video sam ga, ta nema tri meseca. Imao neku operaciju. Neto mu recnuli. Ne seam se ta. A ona: Rekla bih
da sam ga videla koliko pre nedelju dana. Dobro je izgledao.
Zgodan je on dasa, samo kad nije naljoskan. S asa na as

12

Don Stajnbek

muve bi tiho zabrujale na zastrtim vratima. Maina za kafu

bljuvala je paru, i konobarica se, i ne osvrui se, maila
rukom pozadi i zavrnula je.
Napolju je neki ovek prolazio rubom druma, preao je
i pristupio kamionu. Polako ga je obiao, poloio ruku na
blistavi hladnjak i pogledao tablu na vetrobranu, na kojoj
je stajalo: Ne primamo putnike. U jedan mah kao da je hteo
da poe niz drum, ali se predomislio i seo na papuu auta
sa strane suprotne restoranu. Nije mu moglo biti vie od
trideset. Oi su mu bile tamnosmee, ak mu je i beonjaa
imala odblesak mrkoga pigmenta. Jagodice su mu bile visoke i iroke, a snane, duboke crte bile su mu urezane s obe
strane usta. Gornja usna mu je bila duga, a kako su mu zubi
trali, usne su se istezale da ih pokriju, jer ovaj ovek stezao
je usne. Ruke su mu bile tvrde, imale su iroke prste i nokte,
debele i izrovaene kao male ljuture koljki. Raspon izmeu
palca i kaiprsta, kao i dlanovi bili su mu puni uljeva.
Odelo ovoga oveka bilo je novo novcato sve to je bilo
na njemu bilo je jeftino i novo. Sivi kaket bio mu je tako
nov da je tit jo bio sav krut te je ak i dugme jo bilo na
mestu a ne bezoblian i ulubljen, kakav bi bio da je ve
posluio u razne svrhe jednoga kaketa: kao vrea za noenje, kao ubrus, kao maramica. Odelo mu je bilo od jeftinog
sukna i tako novo da su se na akirama jo videli avovi.
Plava koulja bila mu je kruta i glatka, kako su je doterali u
radionici. Kaput mu je bio preirok, akire prekratke, jer
je bio visok ovek; avovi na ramenima kaputa spustili su
mu se niz rukave, a ipak su mu rukavi jo bili prekratki, a
prednji deo kaputa klatio se slobodno iznad trbuha. Nosio
je par novih mrkih cipela, takozvanih vojnikih, kovanih i
snabdevenih malim potkovicama na petama, da se ne istroe.
Eto, taj ovek sedeo je na papui i skinuo kaket i brisao

Plodovi gneva

13

njime lice. Onda ga je ponovo namakao, a im ga je potegao, poelo je upropaavanje njegovog tita. Noge su mu
privukle panju. Sagnuo se i olabavio je pertle, i nije ponovo
zavezao krajeve. Iznad njegove glave auspuh dizel-motora
uurbano je isputao oblake plavog dima.
Svirka je prestala u restoranu, a iz zvunika je progovorio
neki muki glas, ali ga konobarica nije prekidala jer nije ni
primetila da je muzika prestala. Njeni radoznali prsti napipali su otok ispod uva. Pokuavala je da ga pogleda u ogledalu
iza tezge, a da to voza teretnjaka ne opazi, zato se nainila
kao da nameta pramen ispale kose. Voza je rekao: Bila
je velika igranka u oniju. uo sam kao da je neko ubijen,
ta li. Jeste li vi ta uli? Ne, ree konobarica s ljubavlju
pipajui otok ispod svoga uva.
Napolju se digao sa papue ovek to je sedeo, pogledao
je iznad poklopca motora i za asak posmatrao restoran.
A onda je ponovo seo na papuu, izvukao kesicu duvana i
svenji hartije iz bonog depa. Savio je sebi cigaretu polako i briljivo, zagledao je ispitujui, izgladio je. Najzad ju je
zapalio i bacio upaljenu ibicu u prainu kraj svojih nogu.
Sunce je odagnalo senku teretnjaka jer se bliilo podne.
U restoranu je voza teretnjaka plaao raun i bacio
kusur od dva niklenjaka u automat za kocku. No zakovitlani
valjci nisu mu izbacili nikakav dobitak. Udese ih da ovek
ne moe da dobije, obratio se konobarici.
A ona odvrati: Neki dasa dobio veliku numeru, nema
dva sata. Tri i osamdeset mu je palo. Kad ete se vratiti?
Upola je otvorio zastrta vrata. Kroz nedelju ili desetak
dana, ree on. Imam da se odvezem do Talse, i nikad se
ne vratim onako brzo kao to mislim.
Ona ree osorno: Ta nemojte putati muve unutra. Ili
izaite ili uite.

14

Don Stajnbek

E, dovienja, ree on i ispade. Vrata su se zalupila za

njim. Stajao je na suncu i ljutio omot s komadia gume za
vakanje. Bio je snana ljudina, pleat, debeo oko struka.
Lice mu je bilo crveno a plave oi duguljaste i kao prorezane od stalnog kiljenja u otru svetlost. Nosio je vojnike
dokolenice i unirane izme. Taman da strpa u usta gumu
koju je digao, viknuo je kroz vrata: I pazite da ne ujem to
nezgodno o vama. Konobarica je stajala okrenuta ogledalu
na zadnjem zidu. Progunala je neto kao odgovor. Voza
je polako vakao svoje pare gume i svaki put iroko otvarao usta. Mesio je gumu, kotrljao je ispod jezika dok je iao
prema velikom teretnjaku.
Namernik je ustao i kroz prozor pogledao u vozaa. Ne
bi l me povezao, drugar?
Voza se zaas plaho obazro na restoran. Zar nisi video
natpis na vetrobranu?
Dabome da jesam. Ali nae se meu vozaima ponekad i
dobar drugar, iako su mu bogate funjare natakarile te table.
Voza se polako peo i smiljao odgovor. Odbije li sad, ne
samo to nije dobar drugar, nego se dao prisiliti na zabranu
i ne sme nikog povesti. A povede li oveka, samim tim je
dobar drugar, a ne neko s kim bogate funjare mogu da se
titraju po volji. Znao je da je upao u klopku i nije video izlaza.
A eleo je da bude dobar drugar. Ponovo je bacio pogled na
restoran. Stisni se na papui dok ne obiemo prvu okuku,
rekao mu je.
Mufte-putnik spustio se i uhvatio za ruicu vrata. Motor
je zaurlao, naprava je proradila i veliki teretnjak je krenuo:
prva brzina, druga brzina, trea brzina, a onda visoki vrisak
i etvrta brzina. Ispod oveka obisnutog o ruicu vrtoglavo
je jurio auto-put. Bila je jedna milja do prve okuke, onda
je teretnjak usporio. Saputnik je ustao, s naporom otvorio

Plodovi gneva

15

vrata i skljokao se na sedite. Voza ga je pogledao, rairivi

zakiljene oi, i vakao kao da njegove vilice tek svrstavaju i
sreuju misli i utiske pre no to se konano zabelee u mozgu.
Oi su mu smotru poele od novoga kaketa, skliznule
preko novog odela do novih cipela. Putnik se udobno navalio leima na sedite, skinuo kaket i stao njime da brie
oznojeno elo i bradu. Hvala, drugar, ree. Pete mi vie
ne bi izdrale.
Nove cipele, ree voza. Glas mu je imao isti prizvuk
tajanstvenosti i nagovetavanja kao i pogled. Ne valja obuti
nove cipele za put, na ovoj vruini.
Saputnik je pogledao u svoje pranjave ute cipele.
Nisam imao druge, ree. A nosi i te kad nema druge.
Voza je znalaki osmatrao put pred sobom i malo poveavao brzinu kola. Je l daleko?
M-ne. Stigao bih i peke da me pete nisu izdale.
Pitanja koja je voza postavljao imala su ton opreznog
sasluanja. Kao da je nametao mree, postavljao zamke
svojim pitanjima. Za poslom?
Ne. Stari mi ima pare zemlje, etrdeset akri*. Farmer
je, ali smo ve odavno tu.
Voza je bacio znaajan pogled na polja du puta, gde
je poleglo ito a po njemu se slegla praina. Sitan ljunak
provirivao je iz naslaga. Voza ree kao za sebe: Zakupac sa
etrdeset akri zemlje a zar ga nisu praina i traktori oterali?
Pravo da kaem, nisam nita uo skoro, ree saputnik.
Davno, na to e voza. Pela je uletela u kola i zunzala
oko vetrobrana. Voza je pruio ruku i oprezno gurnuo
pelu u struju vazduha koja ju je iznela kroz prozor. Farmeri sad ure da odu, rekao je. Jedan traktor izgura deset
* Akr anglosaksonska mera za povrinu zemlje, neto manja od naeg

jutra, 4.047 m2. (Prim. prev.)

16

Don Stajnbek

porodica. Te zverke su se sad svud razmilele. Rue sve i gone

farmere. Kako da se tvoj stari tu odri? Jezik i vilice ponovo
se zaposlie zanemarenom gumom, vrteli su je, vakali. Kad
god bi otvorio usta, video bi mu se jezik kako okree gumu.
Kaem, nisam davno nita uo. Nikad nisam bio hitar na
pisanju, a ni moj stari. Dodao je brzo: Al obojica umemo
kad hoemo.
Radio si negde? I opet onaj ovlani ton potajnog ispitivanja. Pogledao je napolje, na polje, u ustreptali vazduh, i sakrivi gumu u obrazu, sklonivi je s puta, pljunuo kroz prozor.
Dabome, odvrati saputnik.
I mislio sam. Video sam ti ruke. Zamahivao si pijukom
il sekirom, il ekiem. To ti se vidi po rukama. Primetim
ja odma takve stvari. Ponosim se time.
Saputnik se zagleda u njega. Tokovi teretnjaka zaskiali
su po putu. Je l bi hteo jo ta da sazna? Kau ti. Ne mora
da nagaa.
Nemoj odma da se vrea. Ba nita nisam radoznao.
Kau ti sve. Nema ta da krijem.
Nemoj odma da se vrea. Ja samo primetim takve
stvari. Time ubijam vreme.
Kau ti sve. Zovem se Doud, Tom Doud. Starac mi
je stari Tom Doud. Oi su mu se zamiljeno zaustavile na
vozau.
Ama, nemoj da se vrea. Ta nita nisam mislio.
Pa ni ja nisam nita mislio, ree Doud. Ja se samo
uvek trudim da se ne zakainjem ni za koga. Uutao je i
pogledao u osuena polja, u umirue drvee to se nejasno
razabiralo u zaarenoj daljini. Iz bonog depa izvadio je
duvan i hartiju. Savio je sebi cigaretu dole, izmeu kolena,
gde vetar nije dopirao.

Plodovi gneva

17

Voza je vakao ritmino i zamiljeno kao krava. ekao

je da mine i padne u zaborav snani utisak malopreanjeg
razgovora. Najzad, kad mu se uini da se vazduh smirio,
rekao je: Ko nije vozio teretnjak, nema ni pojma kako je
to. Vlasnici ne trpe da ikog povezemo. Tako moe samo da
sedi tu i da klizi pravo putem, manj da ne riskira da te
najure, kao to sam ja sad uinio s tobom.
Lepo od tebe, ree Doud.
Znao sam momke to su pravili svakojake aavosti
dok su vozili teretnjake. Seam se jednoga to je klepao
stihove. Time je ubijao vreme. Pogledao je kriom da vidi
je li Doud zainteresovan ili zaprepaen. Doud je utao,
gledao je u daljinu pred sobom, u put, u dugi beli put to
se lako talasa, kao blagi valovi tla. Najzad je voza nastavio:
Seam se nekih stihova to ih je taj tip napisao. Bila je re
o njemu i o jo dva takva svata to se potucaju po svetu i
piju i galame i zameu kavge. Voleo bih da se setim kako je
ta pesma glasila. Taj ti je tip imao rei za koje ni sam Isus
Hristos ne bi znao ta znae. Jedan deo kazivao je ovako:
Tad spazismo Nigra, gde kao igra igra vezan za ue to bee
due no slonov proboscis ili kitov rep. Taj proboscis je neto
kao nos. Kod slona je to surla. Pokazao mi je onaj dasa to u
reniku. Renik je vukao svud za sobom. I uvek je zirkao u
njega kad bi se negde zaustavio na kola i kafu. Zastao je
osetivi se usamljen u svojoj dugoj besedi. Njegove potuljene
oi zagledale su se u putnika. Doud je utao. Uznemiren,
voza je nastojao da ga navede da uestvuje u razgovoru.
Jesi l ikad poznavao oveka koji govori tako krupne rei?
Popa, ree Doud.
Da, ali ima da poaavi kad slua kako neko govori
takve krupne rei. Zaista, kod popa je to u redu jer niko se ne

18

Don Stajnbek

bi ludirao s popom. Ali taj tip je bio aljiv. Niko nije ni uvom
mrdnuo kad je on govorio krupne rei, jer je to inio samo
radi ege. Nije hteo da se pravi vaan. Vozau je laknulo.
Znao je bar da ga Doud slua. Pogreno je zaokrenuo veliki
teretnjak na okuci i tokovi su zavritali. Kao to rekoh,
produi on, navadi se ovek na kojeta kad vozi teretnjak.
A i mora. Ta doe ti da poludi dok sve sedi za volanom,
a put ti izmie pod tokovima. Jednom rek neki kako mi
teretni koijai stalno jedemo stalno, u svakoj drumskoj
krmi, redom.
Pa izgleda da vi tamo ivite, povlaivao je Doud.
Ono, jeste da se zaustavljamo, ali ne da jedemo. Ta jedva
kad i oseamo glad. Nego eto, zasiti se vonje, grom i pakao,
zasiti se. Krma je jedino mesto gde moe da se zadri,
a kad ve svrati, mora i da potroi neto. I tako narui
kafu i pare kolaa. Ipak malo odane. vakao je lagano
svoju gumu i vrteo je jezikom.
Mora da je muno, ree Doud neodreeno.
Voza baci brz pogled na njega: ne podsmeva li mu se.
Bogami, nije to maji kaalj, rekao je obazrivo. Izgleda
lako, prosto sedi za volanom i vozi svojih osam, ili moda deset, etrnaest asova. A drum te prosto jede. Mora
neto da radi. Neki pevaju, neki zvide. Kompanija nam
ne dozvoljava radio. Poneki ponesu bocu, ali njima brzo
odsvira. Dodao je jo, samodopadljivo: Ja ne pijem ni
gutljaj dok ne zavrim.
Ba?, upita Doud.
Ba! Ta treba ovek neto i da postigne. Naumio sam
da svrim kurs dopisne kole. Da uim gradnju maina. To
je zgodno. Treba samo da kod kue proui nekoliko lakih
stvari. Razmiljam o tome. Onda vie ne bih vozio teretnjake.
Onda bih upuivao druge da ih voze.

Plodovi gneva

19

Doud izvue malu bocu viskija iz depa kaputa. Je l

ba zaista ne bi gucnuo? Glas mu je pozivao.
Ne, ni za boga. Ni da pomiriem. Ta ne moe ovek da
stalno pije rakiju a da ui, kao to sam ja naumio.
Doud je otepio bocu, potegao dva urna gutljaja, ponovo je zaepio i vratio u dep. Otar vreo zadah viskija ispunio
je kabinu. Veliko si to smislio, ree Doud. A ta je ima
devojku?
Imam, dabogme. Ali i inae hou da uznapredujem.
avolski dugo sam trenirao glavu.
Viski kao da je raskravio Douda. Savio je sebi novu cigaretu i zapalio je. Nema vie bogzna kolko daleko, rekao je.
Voza je brzo nastavio: Ne treba meni rakija, veli. Sve
vreme treniram svoju pamet. Poao sam kroz takav kurs
pre jedno dve godine. Lupio je desnom rukom po volanu.
Recimo, proem na putu pored nekoga. Pogledam ga, a
kad ga obiem, trudim se da se setim svega u vezi s njim, i
odela i cipela i eira, i kako je iao i moda koliko je visok
i koliko teak i ima li neke belege. Umem ja to vrlo dobro.
Mogu zaista da napravim itavu sliku u svojoj glavi. Ponekad pomiljam da bih mogao da svrim kurs pa da budem
strunjak za otiske prstiju. Ti bi se zaudio koliko sve stvari
ovek moe da pamti.
Doud potee brz gutljaj iz svoje boce. Povukao je poslednji dim iz istrunjene cigarete, pa uljevitim palcem i kaiprstom stisnuo zaareni kraj. Zgnjeio je ik da je postao
kaa, a onda ga proturio kroz prozor i pustio da ga vetar
odnese s njegovih prstiju. Veliki tokovi resko su pevali na
ploniku. Tamne, mirne Doudove oi postale su odjednom
podsmeljive, dok je onako gledao u drum. Voza je iekivao i uznemireno zirkao u njega. Najzad se Doudova duga
gornja usna iskezi nad zubima, i on se zakikota tiho, a grudi

20

Don Stajnbek

su mu se tresle od kikotanja. Trebalo ti je zaista avolski

dugo dok si doao na to, burazeru.
Voza nije podigao pogled. Na ta to doao? ta to misli?
Doudove usne stisnue se za trenutak nad njegovim
dugim zubima, i liznuo ih je kao pas, dvaput, iz sredine ka
uglovima. Glas mu je postao opor. Zna ti ta mislim. Propisno si me osmotrio im sam se popeo. Primetio sam ja.
Voza je gledao pravo preda se, a stisnuo je volan tako vrsto
da mu je mesnati rub dlana iskoio a nadlanica pobelela.
Doud nastavi: Ti zna odakle dolazim. Voza je utao.
Zar ne zna, navaljivao je Doud.
Ono, zacelo. To jest moda. Al nije moja stvar. Ja
gledam svoja posla. Nije me briga za to. Rei su sad navirale. Ne turam ja nos u tue stvari. Pa odjednom uuta
iekujui. A ruke na volanu bile su mu jo uvek bele. Skakavac je uleteo kroz prozor i spustio se povrh armature, te
uglastim noicama za skakanje stao da isti krilca. Doud se
mai i smrvi prstima njegovu tvrdu glavu, pa pusti mali le
kroz prozor, na vetar. Ponovo se zakikotao dok je s prstiju
brisao ostatke smodenog insekta. Pogreno si me shvatio,
burazeru, ree. Nemam ja nita da krijem. Da, bio sam u
Mekalesteru. Bio sam tamo etiri godine. Jasno je, ovo su
mi odelo dali kad sam izaao. Ba me briga vidi li ko to. A
sad idem na farmu moga staroga, pa bar ne moram da laem
da bih naao posla.
Voza ree: Ako nije moja briga. Nisam ja njukalo.
avola nisi, ree Doud. Taj tvoj veliki, stari nos tri
osam milja iz lica. A tom tvojom nosetinom njukao si me
ba kao ovca povre.
Vozaevo lice se nape. Sasvim si me pogreno shvatio, zaustio je slabano.

Plodovi gneva

21

Doud mu se nasmeja. Bio si dobar drugar. Poveo si me.

Dakle, grom i pakao, odleao sam, dabogme. Pa ta? Hteo
bi da zna zbog ega sam leao, je li?
Ne tie me se.
Nita se tebe ne tie, sem da tera ovu krntiju, a ni za nju
se ba mnogo ne kida. Sad pazi. Vidi li onaj put tamo gore?
Da.
E, tamo silazim. Zasigurno znam da e pustiti u pantalone od radoznalosti ta sam to uradio. E pa, nisam ja
od onih to e oveka staviti na muke. Brundanje motora
usporilo se i snizilo, a pesma tokova utihnula je. Doud
izvadi bocu i jo jednom brzo potee. Teretnjak se zaustavi
na mestu gde je poljski put pod pravim uglom uticao u auto-put. Doud je siao i stao pored prozora kabine. Uspravna
cev auspuha izbacivala je, uz prasak, svoj jedva vidljiv plavi
dim. Doud se nae vozau. Ubistvo, ree brzo. Velika
re, zar ne? A znai da sam jednog ubio. Sedam godina. Ali
sam puten posle etiri jer sam se dobro vladao.
Vozaeve oi preletale su Doudovo lice, da ga upamte. Ja
te nita nisam pitao o tome, ree. Brinem se za svoja posla.
Moe da pria to u svima krmama odavde sve do
Teksole. Nasmeio se. Dovienja, burazeru. Bio si dobar
drugar. Ali, vidi, kad je ovek odleao malo u tamnici,
moe da nanjui pitanje jo iz bogtepita koje daljine. Ti si
svoje telegrafisao u svet im si zinuo. Lupio je dlanom po
metalnim vratima. Hvala na vonji, ree. Dovienja.
Okrenuo se i poao poljskim putem.
Za asak voza je gledao za njim, a onda je viknuo: Sreno! Doud je mahnuo rukom ne osvrui se. A onda je
motor urliknuo, ukljuena je prva brzina, a veliki crveni
teretnjak otkotrljao se teko.

Tree poglavlje

vrst asfaltirani put bio je porubljen sagom upave, polomljene, sasuene trave, a glave travki bile su teke od osja
da prione za bundu nekog psa, od lisijih repova da se
obese o zglobnu kiicu nekoga konja, od loptica deteline da
se uhvate za runo ovaca; dremljivi ivot to samo oekuje da
se raspe i rairi, svako seme naoruano nekom napravom
za irenje, strelicama i malim padobranima za vetar, malim
kopljima i loptama od siunog trnja, i sve to oekivalo je
ivotinje ili vetar, nogavice nekog mukarca, rub suknje
neke ene, sve pasivno ali naoruano sredstvima aktivnosti,
nepokretno ali svako ispunjeno nagonom za pokretom.
Sunce se svalilo na travu i grejalo je, a u hladu ispod
travki mileli su insekti, mravi i mravinji lavovi koji su im
postavljali zamke, skakavci koji su skakali u vazduh i za trenutak zatreperili svojim utim krilima, mokrice to su liile
na male oklopnike i neumorno trkarale mnogim nenim
noicama. A po travi na rubu puta gmizala je kornjaa, okretala se bezrazlono u stranu i vukla svoj visoko zasvoeni
oklop preko trave. Njene tvrde noge i ape sa utim noktima

Plodovi gneva

23

povlaile su se s mukom kroz travu, u stvari i nisu ile nego

su naporno vukle i teglile oklop. Ovsene ekinje klizile su
joj niz oklop, loptice deteline padale po njemu i skotrljavale
se na tlo. Rona gubica bila joj je poluotvorena, a obesne,
aljive oi ispod vea slinih noktima gledale su pravo preda
se. Puzala je preko trave i ostavljala za sobom utabani trag,
a pred njom se odjednom ispreio breuljak, nasip velikog
druma. Za trenutak je zastala, izdiui glavu. mirkala je i
zagledala gore-dole. Najzad je poela da se penje uz nasip.
Prednje noge sa pandama maile su se napred, ali nisu nita
dohvatile. Zadnje noge potiskivale su oklop navie, on je
zagrebao u travu, u pesak. I to je strmiji postajao nasip, to
jai su postajali napori kornjae. Zadnje noge to su gurale
napele su se i omicale, a rona glava izdizala se koliko god se
ija istezala. Polako je oklop dospeo na nasip, dok najzad put
nije presekao neki bedem, ivinjak, cementni zid visok etiri
ina. Gotovo kao da rade nezavisno jedna od druge, zadnje
noge su gurale oklop uza zid. Glava se izvijala i gledala je
preko zida na iroki, glatki put. Sad su se ispruile prednje
ape zakaene za zid i stale da vuku, i oklop se polako dizao,
dok se prednjim krajem nije naao na zidu. Za trenutak
kornjaa je poinula. Jedan crveni mrav utrao je u oklop,
u meku kou s unutarnje strane, i odjednom se glava i noge
uvukoe a oklopljeni rep podvi postrance. Crveni mrav je
zgnjeen izmeu tela i nogu. A prednje noge stisle su u oklop
klas divljeg ovsa. Zaas se kornjaa pritajila, a onda se promoli ija i stare, aljive zabrinute oice se obazree, i noge i
rep se isturie. Zadnje noge ponovo proradie, napregnuto,
kao noge slona, i oklop se prevali u jednom uglu, u kome
prednje noge jo nisu mogle da dohvate ravno asfaltno tlo.
No sve vie i vie gurale su ga zadnje noge, dok najzad nije
dospeo do take ravnotee. Prednji deo pretee, prednje

24

Don Stajnbek

noge zagrebae po ploniku i kornjaa se nae gore. A prednje ape jo su uvek drale za stabljiku ovseni klas.
Sad je hod postao lak i sve noge dadoe se na rad te je
oklop, klatei se s jedne strane na drugu, odmileo dalje.
Bliio se auto koji je vozila neka ena etrdesetih godina.
Spazila je kornjau i skrenula desno, sila sa druma, tokovi
su zacvileli a oblak praine se uskovitlao. Dva toka se digoe
za trenutak, pa se vratie na tlo. Auto je skliznuo nazad na
drum i iao dalje, ali sada laganije. Kornjaa se povukla u
svoj oklop, no sad je pourila dalje jer je drum bio zaaren.
A onda je naiao neki teretnjak, a kad se pribliio, voza
je spazio kornjau i upravio kola pravo na nju da je pregazi.
Jedan prednji toak pogodio je ivicu oklopa i kornjaa je
poletela kao piljak u igri, poskoila, zavrtela se u vazduhu i
skotrljala se sa druma. Teretnjak se vratio na desnu stranu i
jurio dalje. Kornjaa je leala na leima i dugo ostala pritajena u svome oklopu. No najzad se noge maie u vazduh, da
dohvate neto za ta bi se mogle povui. Prednje ape naoe
komad kvarca i postepeno se oklop prevali, te se kornjaa
ponovo nae na trbuhu. Divlji ovas je ispao i tri sitne strelice
zabodoe se vrhom u tlo. A kad se kornjaa spuzala niz nasip,
prevukla je svojim oklopom ubre preko semenja. Kornjaa
je stigla na poljski puteljak i potiskivala se napred, a oklop
joj je ostavljao po pesku plitak talasast trag. Stare vesele oi
gledale su pravo preda se, a rona gubica malo se otvorila.
uti nokti na prstima zarivali su se meko u pesak.