Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

Nikola Boilovi 1
Univerzitet u Niu
Filozofski fakultet u Niu
nikola.bozilovic@filfak.ni.ac.rs

Originalan nauni rad

UDC 316.334.3:316.75
DOI 10.7251/SOCSR1306005B
Prihvaeno 30.10.2013.

Konzervativna ideologija i politiki ki 2

Abstract
Kitsch is a polyvalent phenomenon which the author of this article attempts
to transfer from the aesthetic to the ethical field. At that, he further develops the
theoretical framework of Hermann Broch, according to which kitsch is essentially a
moral evil, with the producer (creator) of kitsch seen as a morally low being and
an ethical outcast. This thesis is crucial in the consideration of conservative
ideology and political kitsch. Kitsch in politics is related to moral categories of truth
and lie, where the author of this article claims that kitsch is a consciously conceived
and programmed lie. Political kitsch serves the manipulation of masses and
represents the background of totalitarian consciousness, which is an introduction to
repression and crime.
Conservative ideology is the basis of various kitsch phenomena, dominated
by political kitsch. The article analyzes, in the vein of Andrew Heywood, the basic
categories of conservatism: tradition, human imperfection, organic society,
hierarchy and authority, and property, which provide the feeling of trust and
conformist security. The author observes each one of them through a sociological
lens, discovering the elements of manipulation of traditional-patriotic feelings. The
past and contemporary Serbian society has not been exempt from this kitsch milieu.
The plague of traditionalism and conservatism, ethnocentrism and
ethnonationalism, xenophobia and kitsch patriotism holds the major awareness
barriers which force Serbian culture to remain outside of the mainstream of
modernization and Europeanization.

Redovni profesor na predmetu Sociologija kulture. e-mail: nikola.bozilovic@filfak.ni.ac.rs

lanak je nastao kao rezultat rada na projektu Centra za socioloka istraivanja
Filozofskog fakulteta u Niu Tradicija, modernizacija i nacionalni identitet u Srbiji i na
Balkanu u procesu evropskih integracija (179074), koji finansira Ministarstvo prosvete,
nauke i tehnolokog razvoja Republike Srbije.

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

Key words: political kitsch, ideology, conservatism, pseudoculture, moral evil,

traditionalism.
Apstrakt
Ki je polivalentna pojava koju autor ovoga lanka pokuava da prenese
iz podruja estetskog na etiko podruje. U toj nameri on razrauje teorijsku
postavku Hermana Broha, po kojoj je ki sutinski moralno zlo, a prozvoa
(stvaralac) kia moralno nisko bie i etiki otpadnik. Ova teza je kljuna u
razmatranju konzervativne ideologije i politikog kia. Ki u politici dovodi se u
vezu sa moralnim kategorijama istine i lai, pri emu autor ovoga lanka tvrdi da je
ki svesno smiljena i programirana la. Politiki ki slui manipulisanju masama i
predstavlja podlogu totalitarne svesti, koja je uvod u represiju i zloin.
Konzervativna ideologija je osnova iz koje izrastaju razne ki tvorevine i
pojave, meu kojima dominira politiki ki. U lanku se, po ugledu na Endrua
Hejvuda, analizuju osnovne kategorije konzervativizma: tradicija, ljudska
nesavrenost, organsko drutvo, hijerarhija i autoritet, i svojina, koja prua oseaj
poverenja i konformistike sigurnosti. Svaku od njih autor stavlja pod socioloku
lupu putem koje otkriva elemente manipulacije tradicijsko-patriotskim oseanjima.
Iz ki miljea ne izuzima se ni srpsko drutvo u prolosti i savremenosti. U
poastima tradicionalizma i konzervativizma, etnocentrizma i etnonacionalizma,
ksenofobije i ki patriotizma nalaze se glavne ograde u svesti zbog kojih srpska
kultura u celosti ostaje izvan glavnih tokova modernizacije i evropeizacije.
Kljune rei: Politiki ki, ideologija, konzervativizam, pseudokultura, moralno
zlo, tradicionalizam.

Ki je estetski ideal svih politiara, svih stranaka i pokreta.

Milan Kundera

Uvod
Politika i politika praksa najee se dovode u vezu sa etikim
principima, a politiki ki ne moe se identifikovati izvan moralnih
standarda odreenog drutva. Tradicionalizam je integralna komponenta
konzervativne ideologije i prakse, a ova na svoj nain predstavlja predvorje
politikog kia. Manipulisanje oseanjima ljudi lake je izvodljivo ako se
dri oprobanih obrazaca zloupotrebe tradicije sa primesama folklorno6

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

mitomanske ikonografije. U domenu politikog kia kategorije istine i lai

relativizuju se do krajnosti, pri emu istina lako sklizne u la, a la bez
problema dobija privid istinitog. U socijalno politikom kontekstu, ki izlazi
iz okvira estetike i umetniki lepog zadirui u najire polje etikog i
predstavljajui se, brohovski reeno, kao sutinski moralno zlo.
Konzervativna ideologija, koja je tesno povezana s politikom moi,
propagira lani oseaj konformistike sigurnosti i predstavlja vulgarnu
manipulaciju tradicijsko-patriotskim oseanjima. Ona je bremenita
predrasudama uz pomo kojih poraa ki patriotizam. U svetu
programiranom prema konzervativnoj ideolokoj matrici lako se proizvode
ograde u svesti koje sputavaju svaku inicijativu i individualnu akciju,
otvarajui pri tom vrata totalitarnim projektima u drutvu. U
postsocijalistikom (takozvanom tranzicionom) periodu Srbija se povija pod
teretom tradicionalizacije i, umesto da krene putem modernizacije i
evropeizacije, ona se esto vraa predmodernim vrednostima (kolektivno
vlasnitvo, centralizovana, tzv. komandna ekonomija, neracionalnost i/ili
iracionalnost, nalaenje identiteta iskljuivo posredstvom kolektiviteta).
Konzervativna ideologija ovde i sada sklapa paktove sa politikim kiem.
Ki kao moralno zlo
Prva asocijacija na re ki odnosi se na umetnost koja ide
stranputicama autentine lepote i istine. Estetske komponente kia (poput
sentimentalnosti, lascivnosti ili banalnosti) jesu prisutne u delima koja
pretenduju da se predstave u umetnikom svetlu, ali one nisu jedine. Poznata
je stvar da ki parazitira na celokupnom tkivu kulture, uvlaei se u sve pore
drutva religiju i mit, porodicu i raanje, nauku i saznanje, moral i
ponaanje, turizam i sport. 3 Kod Abrahama Mola (Moles) taj pojam dobija
svojstvo univerzalnog atributa jer, po njemu, sve moe biti nosilac kia:
ki-predmet, ki-stav, ki-odnos, ki-nagon, ki-okruenje, kistil, ki-epoha, ki-doivljaj, ki-etika, ki-ovek, pa i ki-ki. 4
Ukratko, ki se najee objektivira u predmetima, ali u sutini ki je
Vidi: Zoran Gluevi, ivot u ruiastom. Antologija svakidanjeg kia, Beograd:
Prosveta, 1990. Gillo Dorfles, Ki. Antologija loeg ukusa, Zagreb: Golden marketing,
1997. Nikola Boilovi, Ki kultura, Ni:Zograf. 2006.
4
Abraham Mol, Ki. Umetnost sree, Ni:Gradina, 1973. 39.
3

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

socijalno posredovani odnos koji duim praktikovanjem kod nekih ljudi

moe postati i nain ivota. Reeno jezikom savremene sociologije, ki je
proizvod socijalne konstrukcije ili naeg doivljavanja stvari, dogaaja ili
ponaanja. Antropoloka, socioloka i psiholoka dimenzija kia naroito je
prisutna u politici, politikom iskustvu i praksi. U tom smislu kulturolog
Ratko Boovi smatra da je politika rodno mesto kia, dok za knjievnika
Milana Kunderu (Kundera) politika postaje najozbiljniji konkurent umetnosti
koju on u ki obzorju vidi kao masku lepote.
Socioloko ispitivanje odnosa izmeu kia i politike ne moe biti
potpuno ako u sebe ne ukljui elemente lanog politikog morala, politike
propagande i politikog rituala. Sve ovo uz napomenu da politika kao vana
oblast drutvenog ivota nije ki per definitionem. Ona nije u celosti ogrezla
u kiu, budui da kao usmeravajua delatnost (nauka, vetina) ima zadatak (i
mo) da drutvo povede u pravcu progresa i razreavanja njegovih
protivrenosti. Kada je re o odnosu izmeu kia i politike, onda se ima
posla, pre svega, sa kulturnom dimenzijom politikog ivota.
Identifikovanje primesa kia u politici pretpostavlja razumevanje
opteg pojma ki. Uputno je poi od etimologije termina i pojma ove
pojave koja je u diskurzivnom smislu skoro neukrotiva. Re Kitsch potie iz
najmanje dva izvora: od engleske rei sketch ili od nemakog glagola etwas
verkitschen. U prvom sluaju radi se o skicama koje bi trebalo da zamene
znatno skuplje originalne umetnike slike, dok se u nemakoj varijanti ovaj
izraz prevodi kao sakupljanje bezvrednih stvari, to jest starudije. U tome je
sadran element lai i lane (stilske) vrednosti, tako da se celokupno
znaenje kia metaforiki odnosi na sakupljanje umetnikog smea. 5 Iz
reenog proizlazi da se ki odnosi prvenstveno na pojave iz domena
umetnosti: umetnikog dela, estetskog doivljaja i ukusa kao estetske
kategorije. Meutim, ukus nema samo estetsku konotaciju. On sintetizuje
nain ivljenja i ponaanja svakog pojedinca i, kao rezime ovekovog
estetskog bia, nalazi se u tesnoj vezi sa ukupnou njegove egzistencije. 6 U
tom smislu i ki, koji pripada tamnoj strani ukusa, izlazi iz sfere umetnosti
(estetika) i protee se na oveka kao rodno bie (antropologija) i drutvo kao
ambijent u kome se ovek (p)ostvaruje (sociologija).
5
6

Ludvig Gic, Fenomenologija kia, Beograd:BIGZ, 1979. 23.

Zoran Gluevi, cit. delo, 324.

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

Ki se nalazi na vrhu piramide rei koje se odnose na pseudokulturu.

Grka re pseudos () u naem jeziku prevodi se kao neistina, la,
obmana. Pseudokulturne pojave su, prema tome, samo po spoljanosti
(formi) kulturne, a sutinski su nekulturne ili antikulturne. One su najobiniji
surogati, falsifikati originala ili imitacije imitacija, kada je re o umetnosti, a
u ostalim sferama manifestuju se kao pseudomoralne, pseudoreligijske,
kvazinaune i kvaziistinite. Budui da i ljudi koji su poteni a neobrazovani
mogu izgovarati svakojake neistine, kod kia nije re o bilo kakvoj neistini,
ve samo o onoj koja podrazumeva svesnu obmanu i programiranu
(smiljenu) la. U kulturama koje ne idu u korak s vremenom la postaje
legitimno sredstvo odranja neke grupe na vlasti. U ovom kontekstu, Mikel
Difren (Dufrenne) obelodanjuje dvolinost kulture. Na jednoj strani medalje
je pravo lice kulture, ovaploeno u autentinosti i istini, a na drugoj se nalazi
ki kao njeno nalije i surogat. Iz Difrenove sentence o kulturi, po kojoj ona
vara zato to lae, a ne zato to je u zabludi 7 proizlazi da ki pripada kulturi
lai. La koju emituje ki-subjekt predstavlja privid ili nalije istine. Ona je
plasirana ree u manifestnom i direktnom, a vie u prikrivenom i
eufemistikom obliku. Ki koji poseduje ogromnu ideoloku prohodnost
srodan je sa duhom totalitarizma, a njihovo duhovno zajednitvo oituje se
u sferi lai. Otuda je ki idealno sredstvo za paradu lai, koja poiva na
prikrivanju svoje prave sutine. 8
Neki teoretiari tretiraju politiku kao autonomnu oblast koja se nalazi
izvan kategorija slobode i morala, inkorporiui ih u sebe onda kada to
odgovara interesima njenih nosilaca. Pisac Vidosav Stevanovi ide jo dalje,
piui da u politici nema slobode. Nema je zato to je politika zarobljena
uslovima, famoznim odnosom snaga, udima vremena i nastranostima ljudi.
A po atributima koje joj ovaj autor pripisuje (zavisnost, potinjenost, izdaja
sebe, prevara, podlost, ponekad ak samo praznina koja zvei) ispada da je
ki njeno imanentno svojstvo. 9 Imajui na umu elementarne odlike kia, za
Ratka Boovia politiki stereotip je ki u svom najistijem obliku. 10

Mikel Difren, Umjetnost i politika, Sarajevo:Svjetlost, 1982. 142.

Zoran Gluevi, cit. delo, 139.
9
Vidosav Stevanovi, Dnevnik samoe (Izbor fragmenata 1988 1993), Beograd:Slubeni
glasnik, 2010. 601.
10
Ratko Boovi, Stranputice kia, Niki:Socioloka lua, 2/2009. 11.
8

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

Politiki ki pripada razgranatoj familiji ki fenomena. On nema

mnogo dodirnih taaka sa umetnou, ali na mapi ki kulture postoje
elementi koji povezuju umetnost i politiku. I u jednoj i u drugoj sferi ima
neeg to je neautentino, patvoreno, varljivo, prolazno, lascivno, vulgarno,
perverzno, nametljivo, iskljuivo, imitativno, banalno, ekscentrino i
senzacionalno. 11 Estetizacija drutva i politike zainjene estetskim
populizmom nisu nepoznanice u sociologiji i politikoj teoriji. Ipak,
politiki ki prvenstveno se sagledava kao zlo i pripada sferi etike i moralnog
ivota. La u politici je svesno i tendenciozno plasirana u svrhu zadovoljenja
neijih interesa, linih ili grupnih. Ovde nije re (samo) o lai jedne osobe,
jednog politiara, jednog lidera. Politike lai pokazuju sklonost pretvaranja
u ideologiju itavog drutva ili drave, tako da se moe govoriti o
svojevrsnom podravljenju kia. Vera Horvat Pintari jezgrovito kae:
Drava lai stvara podravljenu la u kulturi. 12
Za pisca Hermana Broha (Broch) ki u umetnosti sutinski
predstavlja moralno zlo, a ini se da je politika varijanta kia najpriblinija
ovakvom tretmanu. Naime, on u kiu vidi izvor zla, te na njega primenjuje
iskljuivo etika merila. Stvaralac kia (umetnik, ali nita manje politiarlider) jeste etiki otpadnik i zloinac koji eli radikalno zlo. Jer, po
Brohu, o oveku koji stvara ki valja suditi kao o pravom zlotvoru, etiki
niskom biu. 13 O dominaciji etikih principa nad estetikim u sferi
umetnosti svedoi sm autor, navodei Adolfa Hitlera (Hitler) kao
bezuslovnog pristalicu kia koji je iveo za krvavi ki, a voleo
saharinski ili jako zaslaeni ki. 14 U vreme faizma i nacizma baklje i
revolveri poinju se spominjati zajedno s kulturom 15, a uivanje u
umetniki lepom otkriva romantinu i nenu duu zloinaca i masovnih
ubica. Istorija je prepuna takvih esteta. Recimo, u svoje vreme Hitler je
vaio za pobornika lepote. On je, jednako kao i njegov istorijski uzor
Neron, bio i pobornik kia. Upravo iz tih razloga Broh je, u duhu
metafizikog moralizma, opovrgao bilo kakvu vrednost esteticizmu, to e
Nikola Boilovi, cit. delo, 5859.
Vera Horvat Pintari, Od kia do vjenosti, Zagreb: Naklada CDD, 1979. 103.
13
Herman Broh, Pesnitvo i saznanje, Ni: Gradina, 1979. 297.
14
Hermann Broch, Biljeke o problemu kia, u: Dorfles, Gillo, Ki. Antologija loeg
ukusa, Zagreb: Golden marketing, 1997. 75.
15
Clement Greenberg, Avangarda i ki, u: Dorfles, Gillo, Ki. Antologija loeg ukusa,
Zagreb: Golden marketing , 1997. 120.
11

12

10

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

rei odvajanju lepote od dobra i istine. Takvo odvajanje, po njegovom

miljenju, bilo bi ravno zlu i pravoj katastrofi. 16
Mogu se zapaziti izvesne konstante u ispoljavanju kia jer neke
osobine kia vae za sva podruja. Ipak, svaka oblast drutvenog ivota je
specifina. U tom smislu moe se govoriti o ki osobenostima religije,
turizma, muzike, arhitekture, sporta i drugog. Politiki ki po mnogo emu
koincidira sa ostalima, ali je izuzetan po tome to je kod njega najprisutnija
moralna dimenzija, ona koju je Broh pripisivao umetnikom kiu kao
reprezentu zla. Budui da su u politici emocije i arhetipovi pomeani sa
predstavama i slikama, vrei atak na ovekovu ukupnu egzistenciju,
Kundera ih zdruuje u sintagmi inkvizicija kia.

Politika produkcija privida

ovekovo drutveno bie ne moe se odvojiti od oveka kao
politikog bia. Na osnovu Aristotelove () sintagme po kojoj je
ovek odreen kao zoon politicon zakljuuje se da je ljudsko bie po prirodi
politiko. Ova tvrdnja sugerisana je njegovim poznatim stavom da onaj koji
moe da ivi van zajednice ili je zver ili bog. 17 Mnotvo radova mudrih
antikih mislilaca posveeno je politici, to govori o njenom znaaju i
neophodnosti za opstanak oveka, drutva i civilizacije. Meutim sentenca
po kojoj je politika shvaena kao ovekova sudbina prilino je zloslutna. Ona
je u velikoj meri i istinita kada se zna da je politika zapoinjala ratove,
prethodila holokaustu, postavljanju logorskih ica, odluivala o ivotu i
smrti.
Savremeni ovek takoe je politiko bie. On je to danas moda i
vie nego jue, budui da je u politiku uvuen i onda kada je toga svestan, a
jo ee kada to nije. ovek dananjice prisutan je u politici i kada to
uistinu ne potrebuje. On ne moe spreiti da se politika bavi njime i uetava
u njegov ivot. Time se bekstvo savremenog oveka iz politikog ivota
predstavlja iluzornim. Drutvena praksa i socioloka istraivanja pokazuju da
se ovek u savremenosti ne moe potpuno ljudski potvrditi u svom
16
17

Sreten Petrovi, Ki kao sudbina, Beograd: igoja tampa, 2006. 33.

Aristotel, Politika, Beograd: Kultura, 1970. 6.

11

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

svakodnevnom i linom ivotu, ostajui u celosti i dosledno izvan politike i

politikog uopte. Istina je da ovek nije i ne moe biti iskljuivo politiko
bie, ali se ipak on od iskona nalazi zarobljen u gvozdenim kandama
politike.
Na pitanje kako je ki naao uhlebljenje u politici najbolje se moe
odgovoriti ako se politika dovede u vezu sa istinom i lai. Istina, po Hani
Arent (Arendt), viena sa stanovita politike, ima despotski karakter pa je
stoga najvie mrze tirani. U sutini, istinitost se nikada nije ubrajala u
politike vrline, a la je u politici uvek vaila kao doputeno sredstvo. 18
Kulminacija dolazi u momentu kada publika (narod, graani) kojoj se lai
upuuju biva prisiljena da odbaci razliku izmeu istine i lai, samo da bi
preivela. Tada iz javnog ivota potpuno iezava injenina istina, a la
dobija legitimitet. Dolazi se do paradoksa da la postaje kriterij istinitosti.
Ko je u lai najubedljiviji, njemu se najvie veruje!
Svako bavljenje politikom ne moe se apriori proglasiti neasnim,
nemoralnim i nedostojanstvenim. Voenje politike demokratskim
sredstvima, na osnovu moralnih principa i u svrhu zadovoljenja
optedrutvenih interesa, svedoi u prilog tezi da je politika i kao drutvena
delatnost i kao profesija jedna od najvanijih drutvenih institucija. Politika
nije nemoralna per se, ve nemoralnom postaje tako to se udaljava od svoje
sutine i socijalne funkcije, zadovoljavajui pojedinane i posebne interese
na utrb interesa drutvene zajednice kao celine. Time ona stupa u predvorje
kia. A granica izmeu kia i ne-kia u politici omeena je odnosom prema
moralu kao vrednosnoj kategoriji i regulativnoj ideji. Ki nije ak ni onaj
nemoral u politici koji je otvoren i neskriven (to je manifestno zlo), ve on
podrazumeva samo takvo ponaanje koje je uvijeno, maskirano, kamuflirano
i koje tei da se predstavi u svetlu koje ne odgovara njegovoj humanoj
sutini. Politika koja je nemoralna u smislu da obmanjuje, seje lai i
manipulie ljudima, uskraujui im slobodu i pretvarajui ih u podanike
reima, jeste ki u esencijalnom smislu rei. Njena destruktivnost vidi se u
tome to, s jedne strane, razara smisao zajednikog ivota i zaustavlja
napredak, a s druge, kod pojedinaca podstie najgore osobine: lukavstvo,
licemerstvo, poltronstvo, pokvarenost, bestidnost, surovost, mrnju, pa i

18

Hana Arent, Istina i la u politici, Beograd: Filip Vinji, 1994. 69.

12

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

spremnost na zloin. 19 Navedene osobine krase autoritarnu politiku,

promoviui nasilje kao legitimizaciju zla. Politika autoritarne vlasti
(nasuprot demokratskoj politici koja preferira odgovornost, slobodu izbora i
potovanje univerzalnih moralnih vrednosti) iskljuuje javnost, ograniava
slobodu i manipulie ljudskim oseanjima. Ona se slui poluistinama koje su
opasnije i od istih lai budui da poluistine zamagljuju stvarnost, a kod ljudi
izazivaju neizvesnost i pojaavaju strahove. Manipuliui javnou, politika
stvara privid demokratskog ivota, a privid (lepoga, dobroga, istinitoga) je
jedna od osnovnih odlika kia. Vetom manipulacijom i zloupotrebama
vlasti, autoritarne voe stvaraju drutva fingirane modernizacije i fasadne
demokratije.
Autoritarizam i monizam kao vladavina i samovolja Jednog nalaze se
u nepodnoljovoj blizini Zla koje se u politici ispoljava sveobuhvatno,
sistematino i organizovano.
Ovo zlo podjednako razorno deluje i na pojedince i na celokupno
drutvo s tim to je ono po velini, koliini i kvalitetu u tolikoj
prednosti nad svakim drugim zlom da moe u potpunosti da uniti
ne samo oveka ve i celokupni ivi svet. 20

U autoritarnom drutvu dolazi do identifikacije sa autoritetom koja vodi

bespogovornoj odanosti, bolje reeno, pokornosti liku i delu voe. Na taj
nain graanin se stavlja pod starateljstvo voe, a kritika javnost ustupa pred
manipulativnom. Svaki sistem vladavine, pogotovo one koja nije
demokratska, zasniva se na upotrebi moi, a ona lei u rukama voa. Od
ostalih osnova moi (upotreba fizike sile, organizacija administrativne
kontrole, manipulacija materijalnim podsticajima), voe (naroito one
harizmatske) koriste se simbolikom osnovom moi, pozivajui se na
kulturnu tradiciju, religiozna ubeenja, istoriju, zakone, razliito dravno
znamenje i sve ostale simbole koji imaju mo da pokrenu ljude. 21 U
ekstremnoj varijanti dravni voa se pojavljuje kao natovek tamanitelj, a
uz pomo razgranate dravne administracije, kakva je ona iz vremena
19

edomir upi , Politika i zlo, Niki: Univerzitetska rije, 1990. 64.

Isto, 8.
21
Donatan H. Tarner, Sociologija, Novi Sad, Beograd: Mediteran Publishing, Centar za
demokratiju, 2009. 352.
20

13

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

nacizma, poinje se razvijati ideologija natovetva. Iza toga slede nasilja

kakva ovekova mata jedva moe zamisliti.22 Tragino je da u totalitarnim
ideologijama fiziko nasilje uvek prate i, kako je to lucidno sroio Tomas
Man (Mann), nepremostive ograde u svesti. One vode odbijanju kritikog
rasuivanja, analize i samoanalize.
Ki nije svaka politika, ve samo rava politika. Ona je postojala
oduvek, ali je u smislu savremenog ki odnosa, po miljenju ila Dorflesa
(Dorfles) karakteristina za moderne diktature. Poznato je da diktatori
pribegavaju lanim ritualima, zloupotrebi ili falsifikovanju mitova kao i
samovoljnom tumaenju tradicije. Oni manipuliu masama i, u osnovi,
ispoljavaju prezir prema oveku ine stvari koje naruavaju neije moralno
dostojanstvo. Zato pored estetikog shvatanja kia kao loeg ukusa treba
razmotriti i njegovu socioloku dimenziju koja u kiu vidi ideoloku
diverziju. U kontekstu ki odnosa kao lanosti i diverzije probija i njegova
iskrivljena etika pozicija. 23
Politiki ki kao ideoloka konstrukcija manifestuje se u raznim
oblicima, a jedna od njegovih karakteristinih varijanti je tzv. patriotski ki.
Klieji ki-patriotizma ispoljavaju se kao zajedniki ki-klieji koji deluju
mimo svih granica i nacionalnih, odnosno, politikih boja i opredeljenosti. Tu
se ki predstavlja kao univerzalna, sveopta pojava, jer nie iz istih uzroka
bez obzira na obeleja sredine i njene lokalne boje. U sluaju patriotskog kia
ima se posla sa manipulisanjem, vetom i prikrivenom zloupotrebom
patriotskih oseanja uz primenu ki sredstava, a radi postizanja uskih
parcijalnih interesa. Uz svojstva koja se ispoljavaju na psiholokom planu
(stereotipija, oskudnost, lanost u izboru motivacije, ablonizam, tehnika
crno-belog slikanja), ki patriotizam postaje drutvena konvencija. On
postaje uslov bez koga se ne moe, uvlaei se u sve pore privatnog i javnog
ivota i izvitoperavajui se u ki proizvod koji samo eka svoj trenutak da
pokae destruktivno nalije agresivnost, ovinizam, rasizam. 24
Totalitarizam je bitna odlika politikog kia u drutvima koja
zahtevaju jednoumlje: jednu misao, jednu istinu i jedan jezik. U praksi, jezik
totalitarista poznat je kao jezik optosti, eufemizama, praznih fraza i lane
saglasnosti. Inae, totalitarizam se javlja kao ideologija i praksa irokog
Vera Horvat Pintari, cit. delo, 106.
Matei Calinescu, Lica moderniteta, Zagreb: Stvarnost, 1977. 216.
24
Zoran Gluevi, cit. delo, 108109.
22

23

14

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

uplitanja drave u javne, drutvene (ponekad i line, privatne) odnose

graana. Ta ideologija ostvaruje se uz pomo represivnog institucionalnog
aparata. Totalitarizam je mogu u svim sistemima privrednopolitike i
kulturne nerazvijenosti, a ispoljava se kroz diktaturu, apsolutizam, despotiju,
teokratiju i druge oblike represivne vladavine.
Totalitarna svest je baza svih totalitarnih projekata. Ona predstavlja
terminoloku alternaciju izrazito plemenskog duha palanke. Taj duh
prepoznaje se po naglaenoj vernosti jedno-obraznom, uoptavajuem stilu
kao istom poricanju svake pojedinanosti. 25 U kontekstu ki kulture i
totalitarne svesti mogue je konstituisati pojam totalitarnog kia. Ovaj put uz
obilatu pomo pronicljivog Milana Kundere i njegovog carstva totalitarnog
kia. Ovo carstvo nalazi se tamo gde je vlast u rukama jednog politikog
pokreta. Totalitarno kao pojam znai da je sve to naruava ki (svaka
demonstracija individualizma, svaka sumnja, svaka ironija) iskljueno iz
ivota. S tog stanovita je, po slavnom piscu, takozvani gulag neto slino
septikoj jami u koju totalitarni ki baca otpatke. Kundera bravurozno i
maestralno slika atmosferu totalitarnog kia, definiui ga kao oblast iz koje
su iskljuena sva pitanja:
U carstvu totalitarnog kia svi odgovori dani su unaprijed i
iskljuuju bilo kakvo pitanje. Iz toga proizilazi da je stvarni
neprijatelj totalitarnog kia ovjek koji pita. 26

Po Zoranu Glueviu, ki i totalitarna svest imaju jedan zajedniki

imenitelj: manipulaciju i represiju. Manipulacija predstavlja (ne)svesnu
pripremu, pre svega psiholoku, za totalitarnu svest. Ona je most ka
ideolokoj indoktrinaciji i, konano, drutvenoj represiji. Totalitarna svest,
kao i ki, hrani se i poiva na jednostranosti i iskljuivosti, odnosno duhovnoj
lenjosti. Pasivni subjekt koji nije razvio u sebi kreativnu radoznalost kao
kulturnu potrebu za sve to se oko njega zbiva, naviknut je da sve vidi oima
ablona i kalupa koji mu drugi namee, a on ih samo pasivno prihvata.
Bespomoan pred fenomenom politike, on i politiku stvarnost nee moi da

25

Radomir Konstantinovi, Filosofija palanke, Beograd: Otkrovenje, 2006. 14.

Milan Kundera, Nepodnoljiva lakoa postojanja, Sarajevo: Veselin Maslea, Svjetlost ,
1990. 301.
26

15

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

primi drugaije do u manipulisanim oblicima koje mu namee totalitarna

svest. 27
Politiki ivot savremenog drutva kiiziran je na nain koji prilii
(post)modernom dobu. On biva odreen politikom, ali i sam utie na njenu
estetizaciju diktiranu zahtevima masovne kulture. Nova, takozvana
spektakularna politika postaje polje lansiranja razliitih imida politiara,
slino stvaranju brenda nekog uspenog artikla. Ideoloki sukobi politikih
partija sve vie se svode na nadmetanje razliitih strategija reprezentacije i
samopokazivanja, o emu brinu specijalizovane agencije za politiki
marketing. 28 Dolazi do simbioze trinog i politikog modela kia, ime se
potvruje teza da uporna ponuda kia nikada nije bez izgleda na trini
uspeh. 29
U takozvanom drutvu spektakla, u kome preovlauju moderni uslovi
proizvodnje, ivot je predstavljen kao ogromna akumulacija prizora. Sve to
je nekada bilo neposredno doivljavano, udaljeno je u predstavu. Spektakl
nije samo skup slika, veli Gi Debor (Debord), i dodaje: To je drutveni
odnos meu ljudima posredovan slikama. On ne moe biti shvaen kao
puka vizuelna obmana koju stvaraju masovni mediji jer u sutini predstavlja
pogled na svet koji se materijalizovao. 30 Politiari takvoga drutva postaju
taoci nemoljivih oiju kamera i vie nego ranije nastoje da spoljanjim
izgledom i gestovima privuku panju potencijalnih biraa. La se seli iz polja
trivijalne narativnosti u beskrajno polje vizuelnih utisaka.
Uloga medija je, generalno, poevi od sredine devedesetih godina
prologa veka do danas, jako uticala na graenje identiteta kome nisu
podloni samo politiari, ve i obian svet. Vreme postmodernizma
favorizovalo je bezlian drutveni odnos i paralelnu stvarnost
preovladavajue virtuelne komunikacije. Pojedinac se izgubio u
fragmentiranoj slici stvarnosti, a virtuelna stvarnost stvorila je nova obeleja
medijske ki egzistencije. U prepletenosti virtuelne i stvarne zajednice ki e
od imitativnog karaktera koji poseduje u stvarnosti postati u svom
virtuelnom prostoru banalan, a esto i agresivan. Na taj nain postae
Zoran Gluevi, cit. delo, 129130.
Branislav Stevanovi, Politiko-kulturne interferencije, Ni: Filozofski fakultet, 2013.
208.
29
Milan Rankovi, Opta sociologija umetnosti, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna
sredstva, 1996. 230.
30
Guy Debord, La Socit du spectacle, Paris: Champ Libre, 1987. 8.
27
28

16

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

nezaobilazan i konstitutivni element novog drutva i lomljivog identiteta. 31

Uprkos svemu, ki u kulturnom pogledu doprinosi odranju status quo-a i
time spreava otklon od politikog konzervativizma.

Zatoenici konzervativne svesti

Konzervativizam se esto dovodi u vezu sa kiem. Da bi se
odgovorilo na pitanje da li je svaki konzervativizam jednak kiu treba znati
ta konzervativizam zapravo predstavlja. Re konzervativan ima mnoga
znaenja. Ona obuhvata ponaanje koje je umereno ili oprezno, ivotni stil
koji je konvencionalan, moralni stav koji je konformistiki, ali i svaki strah
od promena. U kulturnom pogledu, konzervativizam je ivotni credo ili
pogled na svet. Odbacivanje promena koje oznaavamo glagolom
konzervisati odnosi se, dakle, na pojedinca koji ne bi da menja nita u
svom ivotu, ali i na drutvene grupe koje bi da odre stanje kakvo ono jeste
u datom trenutku.
Meutim, svako opiranje promeni nema uvek ideoloku konotaciju.
Kada bi se konzervativizam sastojao samo od refleksne odbrane status quo-a,
onda bi on bio prosto politiki stav, a ne ideologija. Ideologijom on postaje
tek kada bude zasnovan na posebnom skupu politikih verovanja o ljudskim
biima, drutvima u kojima ive i znaaju specifinog skupa politikih
vrednosti. U tom kontekstu konzervativizam postaje, poput liberalizma ili
socijalizma, ideologija. Jednako kao politika, i ideologija po sebi ne moe se
smatrati obinom patvorinom koja se nalazi u bliskom srodstvu sa kiem.
Meutim, ve u definiciji pojma ideologije, Karl Manhajm (Mannheim)
navodi doivljaj nepoverenja i podozrenja, koji se uvek osea nasuprot
onome ko drugaije misli. Takva injenica nosi moralnu konotaciju,
pogotovu kada se za nosioce protivnikog obmanjivanja ne uzimaju
usamljeni subjekti, ve se izvor protivnikove neistinitosti, lukavstva i zla
manje ili vie svesno pronalazi u nekom drutvenom iniocu. 32 Budui
da je konzervativna ideja, po Manhajmu, jedan od etiri osnovna oblika
utopijske svesti, ima razloga da se ideologiji pripie uloga uvara
Ivan Radojii, Virtuelna kultura i/li konstrukcija novog ki identiteta, Niki:
Socioloka lua, br. 1(2011): 61.
32
Karl Manhajm, Ideologija i utopija, Beograd: Nolit, 1968. 53.
31

17

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

konzervativnih misli i oseanja. Dok u liberalnoj utopiji postoji relativno

pribliavanje onome to se nalazi sada i ovde, kod konzervativaca utopija
je ve unapred uronjena u egzistenciju. 33
Centralna verovanja konzervativne ideologije, pie Endru Hejvud
(Heywood), jesu: tradicija, ljudska nesavrenost, organsko drutvo,
hijerarhija i autoritet i, napokon, svojina, koja prua ugodan konformistiki
oseaj poverenja i pouzdanja. 34 Skup ovih ideolokih komponenti moe
proizvesti politiki stav, a on dobija ki dimenziju onda kada ih skupno ili
pojedinano instrumentalizuje i stavi u funkciju parcijalnih ili linih interesa.
Oslanjanje na tradiciju je neupitno kada je re o kontinuitetu
drutvenog razvoja, kulturnom progresu i prosperitetu. Tradicija prua
ljudima oseaj ukorenjenosti i pripadnosti, ona ih vezuje za prolost,
oivljava kolektivno pamenje i uvruje nacionalni i kulturni identitet. U
ovom smislu, tradicija predstavlja izraz nagomilane mudrosti prolosti.
Konzervativci smatraju da institucije i prakse prolosti treba sauvati na
korist sadanjih i buduih generacija zato to je njih ve testiralo vreme.
To je u skladu sa notornom istinom da nas ima vie pod zemljom nego na
zemlji, pa je britanski pisac Gilbert Kit esterton (Chesterton) svojevremeno
pisao o tradiciji kao o demokratiji mrtvih, uz opasku da ona znai davanje
glasova najopskurnijoj od svih klasa: naim precima. 35 Za razliku od
tradicije, promena je putovanje u nepoznato: ona stvara neizvesnost i
nesigurnost i tako ugroava ljudsku sreu. Poto su olako obeana srea,
artificijalna romantika i lana idila vane odlike kia, u tim elementima
tradicije politiari konzervativnog kova nalaze odlian milje za
manipulisanje tradicijsko-patriotskim ki oseanjima.
Od tradicije se oekuje da konzervira (zatiti, sauva, uskladiti)
odreene vrednosti koje su rezultat stvorenih tekovina prolosti. Meutim,
ona postaje negativna konzervativna sila u momentima kada pone da rui
mostove prema novome, savremenome i modernome. Tada tradicija kao
pojava gubi tvoraku dimenziju i pretvara se u tradicionalizam kao ravu
savest nemitotvorne svesti. 36 Reju, tradicija postaje instrument lai, fikcija
33

Isto, 189.
Endru Hejvud, Politike ideologije, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva ,
2005. 75.
35
Isto, 76.
36
Radomir Konstantinovi, cit. delo, 141.
34

18

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

i obmane putem koga nosioci vlasti i moi ostvaruju svoje interese tako to
govore o stvarima i dogaajima koji esto nisu ni postojali. To se
jednostavno zove izmiljanje tradicije. 37 Kada prolost pone da se
konstruie i doteruje po imaginarnom i poeljnom modelu vladajuih elita,
tradicija zadobija prava svojstva kia koji kod ljudi budi sentimentalnost,
nostalgiju i poznatu sklonost za dirljivost. Tradicijski ki je ugraen u
politiki konzervativizam jer tradicija dobro slui politiarima kao pokrie,
izgovor, demagoko sredstvo opravdavanja sopstvene vlasti putem koga e
oni potvrditi navodno ouvanje istorijskog kontinuiteta i identiteta, tobonju
nacionalnu veliinu, lanu doslednost i kvazipatriotizam. Stoga nije
preterano rei da je povezivanje kia sa reakcionarnim politikim
tendencijama prirodno i da proizlazi iz konzervativne i reakcionarne
strukture kia. 38
Tradicija i modernost kao kulturne pojave imaju sudbinu da ive
jedna kraj druge. Karakter drutva, odnosno drutvenih elita, odluuje o tome
koja od njih e imati preimustvo. Dakle, ak i kada su ti kulturni oblici
meusobno opreni deava se da istodobno prebivaju u istom drutvenom
kontekstu. Tradicija i modernost ne iskljuuju se meusobno u svakom
sluaju, mada po pravilu staro biva uvek prevazieno novim. Reju, nije
tano da samo ono to je novo (napredno miljenje) ima izgleda da
opstane, a da sve drugo postepeno odumire, ali svakako je istina da ono
starije, gonjeno novim, mora da se preobraava. 39 Takoe, tradicija i
modernizacija u praksi predstavljaju esto komplementarne pojave.
Uglavnom su netana i stereotipna shvatanja koja govore o
navodnoj statinosti tradicionalnih i permanentnoj dinaminosti
modernih drutvenih zajednica. Moderna drutva, van svake sumnje,
nisu liena apsolutno svih oblika tradicionalnog razmiljanja, kao
to ni tradicionalna drutva nisu antimoderna bez ostatka. I vie od
toga: modernizacija moe po potrebi da utie na obnovu nekih
tradicionalnih obrazaca kulture, nita manje nego to neki

37

Vidi: Erik Hobsbom i Terens Rejnder , Izmiljanje tradicije, Beograd: Biblioteka XX

vek, 2002; Entoni Gidens, Odbegli svet, Beograd: Stubovi kulture, 2005.
38
Upor. Zoran Gluevi, cit. delo, 130.
39
Karl Manhajm, cit. delo, 188.

19

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

tradicionalni sadraji i simboli mogu posluiti kao podrka

modernizaciji. 40

Novi kulturni pokreti mogu biti obnoviteljski u odnosu na prolost,

dok istovremeno neki kulturni oblici, vezani uz tradicije, mogu egzistirati
kao izraz najpostojanijih sastavnica drutva. Sukob tih razliitih oblika moe
dovesti do razliitih ishoda, u odnosu na to da li prevladavaju napredni
oblici nad tradicionalnima ili ovi drugi nad prvima, ili se pak u jednima i
drugima zbivaju procesi uzajamnog prilagoavanja. 41 Zato se ini da je
najbolji nain ouvanja kulturne postojanosti nai meru ouvanja starog ne
ruei mostove prema novom. U tom smsilu se britanski konzervativizam, na
primer, ozbiljno oslanja na ideje Edmunda Berka (Burke) koji je, umesto
slepog otpora promenama, zagovarao razboritu spremnost da se menja da bi
se sauvalo. 42 Neargumentovano glorifikovanje tradicije vodi direktno u
ki, kao to i sve modernistike tenje koje nisu izraz realnih mogunosti
drutva takoe zavravaju u ki utopijama. Zato je u politici najbolje zauzeti
stav takozvanog politikog realizma. On polazi od injenica, a ne od
moguih konstrukcija i zamisli oslanja se na oprobana i dokazana reenja.
Politiki realisti trae oslonac u tradicionalnim institucijama koje ne dolaze u
sukob s postojeom stvarnou, ne ugroavaju i ne sputavaju ivot. Kao to
tradiciju treba prilagoavati savremenim uslovima, tako ni novo ne treba
bezuslovno prihvatati ve, ako je mogue, uskladiti ga sa tradicionalnim. Na
taj nain se kod politikog realiste odrava u sadanjosti preivela prolost i
novostvorena sadanjost. 43
Na lestvici konzervativne ideologije ljudska nesavrenost, po
Hejvudu, dolazi odmah iza tradicije. Po konzervativcima, za koje je bolje
nita ne raditi nego neto raditi, ljudska bia se shvataju kao moralno
nesavrena, sebina i gramziva. Stoga e ljude od zloina odvratiti samo
zakon koji e se strogo primenjivati. Zloin nije produkt nejednakosti u
drutvu, ve osnovnih ljudskih instinkata. Odatle konzervativna sklonost
prema jakoj vladi i krutim reimima kaznene politike. Za konzervativce,

Nikola Boilovi, Kulturna memorija i izazovi modernizacije, Beograd: Socijalna

misao, br. 2(2012):118.
41
Franco Crespi, Sociologija kulture, Zagreb: Politika kultura, 2006. 152.
42
Endru Hejvud, cit. Delo, 72.
43
edomir upi, cit. delo, 102103.
40

20

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

uloga zakona nije da podri slobodu, ve da sauva poredak. 44 Ovako krute i

bizarne ideje proizlaze iz konzervativnog utemeljenja u tradiciji. Preterana
umerenost, oprez i odbijanje svakog rizika onemoguava ispoljavanje
individualnosti, spreava kreativnost i sputava inicijativu. Konzervativistiko
gledite daje pristanak ivotarenja u barutini. Tu nema nikakvog talasanja
koje bi moglo da uslovi bilo kakvu promenu. Budui da su individualnost,
kreativnost i inicijativa uz (stvaralaki) rizik temeljne odrednice slobode, u
drutvu po meri konzervativaca nema mesta bilo kakvoj promeni, a nekmoli
reformi ili revoluciji. Takav konformistiki ivot je prepun privida i lane
sigurnosti, to skupa stvara uslove za ostvarenje prave ki egzistencije.
Za razliku od liberala, tradicionalni konzervativci su zagovornici
organskog drutva. Takvo shvatanje drutva ponovo je u vezi sa nesigurnom
ljudskom prirodom koja ima oajniku potrebu pripadnosti zajednici.
Pojedinac ne moe biti odvojen od drutva, to e rei od porodice, prijatelja,
kolega, lokalne zajednice, sve do nacije. Tradicionalni konzervativci drutvo
shvataju kao ivo bie, organizam, a unutar organizma, celina je neto vie
od njegovih pojedinanih delova. Upotreba organske metafore i
mehaniko shvatanje drutva oblikovani su iz institucionalistike i
funkcionalistike perspektive, u kojoj nema mesta elementima ljudske
duhovnosti kao to su nadahnue, inspiracija ili imaginacija. Ispada da je
drutvo prirodna pojava i da u njemu vladaju zakoni koji su predestinirani.
Prolost je odredila sadanjost i budunost, te navedene ljudske osobine, po
konzervativcima, nisu ni potrebne. U organskom drutvu graani se nalaze
u carstvu tradicijom programiranog ivota.
Poto smatraju da je nejednakost neizbeno organsko svojstvo
organskog drutva, a ne puka posledica individualnih razlika, konzervativci
tradicionalno veruju da je drutvo po prirodi hijerarhijski ustrojeno. Zbog
organicizma i verovanja u hijerarhiju, tradicionalni konzervativci imaju
izraenu tendenciju ka paternalizmu (delovanje na oinski nain) i veru u
autoritet (vlast u kolama, na radnom mestu, u drutvu kao celini). Oni se
zalau za zajedniku kulturu i podravaju nacionalne vrednosti kao zalogu
patriotizma i identiteta, dok su, s druge strane, protivnici kulturnog
pluralizma. 45 U najkraem, ovo shvatanje ograniava slobodu i doprinosi
infantilizaciji drutva. U naem sluaju ono ima sve odlike kiistikog
44
45

Endru Hejvud, cit. delo, 78.

Isto, 8384.

21

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

razumevanja i objanjavanja, budui da poiva na egalitarizmu, parazitira na

antiintelektualizmu, sadri antiurbanu komponentu, zahteva slepu pokornost,
legitimizuje prosenost i odbacuje razliitost.
Odnos prema vlasnitvu tradicionalnih konzervativaca ne odudara od
njihovog odnosa prema tradiciji, oveku, drutvu i autoritetu. Svojina je, po
njima, zaraena, to se tie onih koji vredno rade. Zato je, generalno, u
sadraj konzervativne ideologije ugraeno verovanje u tednju, koja je vrlina
po sebi. Naravno, prava pojedinca odmeravaju se prema interesima drutva i
nacije. 46 Predani rad i bogatstvo steeno na osnovu rada jesu vrline i, kao to
je poznato, oni su ugraeni u etiki kodeks protestantske religije u kojoj rad i
sticanje bogatstva imaju vanu ulogu u potvrivanju oveka u drutvu i pred
Bogom. 47 U tumaenju konzervativaca, pak, to ima drugaiju konotaciju i,
kada se spoji sa tradicionalistikim shvatanjima ljudske prirode, organskog
drutva, hijerarhije i autoriteta, itava pria dobija dimenziju ki patriotizma
i paternalizma, nacionalizma i autoritarnosti.
Sociolozi i politikolozi razmiljaju o sudbini konzervativizma u XXI
veku. Oni se pitaju kako konzervativizam moe ostati relevantan u
postsocijalistikoj eri iliti postmodernom dobu. Pored nesumnjivih razlika,
postoji neto to je zajedniko tradicionalnom konzervativizmu i
postmodernizmu: zagovornici oba pravca smatraju da je istina sutinski
parcijalna i lokalna. Meutim, jasno je da dolazak postmodernog doba preti
da podrije samu osnovu tradicionalnog ili organskog konzervativizma. 48 Ako
se zna da postmodernizam, izmeu ostalog, relativizuje i dovodi u pitanje
sve vrednosti (estetske, etike, politike, ideoloke i ostale), pitanje je da li
on ostaje izvan svake ki pozicije. Jo konkretnije: da li on uopte zauzima
kakvu poziciju? ini se da tu postoji nekakav vakuum, a on predstavlja
dobru podlogu za raznorazne ki umotvorine.

46

Isto, 85.
Maks Veber, Protestantska etika i duh kapitalizma, Novi Sad: Mediteran Publishing,
2011.
48
Endru Hejvud, cit.delo, 107.
47

22

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

Ki u naem dvoritu
Ki svuda, ki u svakom vremenu, ali i ki ovde i sada. Postoje
kulturne univerzalije, pa dakle i ki konstante, meutim, svaki ki poprima
lokalnu, to jest nacionalnu boju. injenica da se Srbija XXI veka nalazi u
predmodernom stadijumu razvitka sama po sebi govori o duhovno
raspoluenoj zemlji, dravi na pola puta, o Srbiji koja nije ni tamo, ni
ovamo. Stavovi njenih graana o najvanijim drutvenim pitanjima
najee su dijametralno suprotni. Karakteristian je njihov odnos prema
Evropskoj uniji. Veinska Srbija je za prikljuivanje toj zajednici, ali... U
Srbiji svaki iskorak ka novom zapoinje sa uzdranim ali: Mi bismo u
Evropu, ali pod naim uslovima. To moe biti ak simpatino kao nekakva
mantra, ali je zabrinjavajue u smislu da Srbija u svemu uvek staje na pola
puta. Zato se za nju kae da nije ni riba ni devojka. Neko e zapitati: pa
gde je tu ki? Ki je upravo u takvom odnosu koji je, po pravilu, odnos koji
pokazuje neodlunost, neistrajnost, kolebljivost i prevrtljivost, u konkretnom
sluaju, nacionalnog karaktera. Taj odnos ukazuje na tromost i klonulost
duha, na njegovu tupost i optu mentalnu konfuziju. Srbija uvek staje na pola
puta i ostaje neodluna kada se nae pred ivotnim raskrsnicama. Danas je to
raskrsnica u dva smera: jedan pokazuje evropski pravac, a drugi vodi put
tame, u srednjovekovnu manastirsku tiinu. Kome se carstvu privoleti?
Najvie zabrinjava injenica da se modernizacija Srbije rastee na
poslednja dva veka i da pri tom ona jo uvek nije dovrena Srbija nije stala
uz rame za najrazvijenijim evropskim dravama. Izgleda neverovatno
(senzacionalnost je vana odlika kia prim. N. B.), ali nedoumice i
nesporazumi srpske kulture i danas su gotovo isti i lome se oko istih pitanja
kao pre sto ili vie godina. Dananja situacija u svetu (duh vremena)
pokazuje da se svet menja neverovatno brzo, tako da u kompoziciju voza
globalizacije mogu uskoiti samo oni koji pred sobom imaju jasan cilj i
zacrtane planove razvoja. Srbija ne spada u takve. U njoj se, recimo, jo uvek
raspreda o Kosovu kao o kolevki srpstva, to je obina mantra ili
poluistina. Ta sintagma ula je u kolektivnu memoriju naroda iz ije svesti ne
mogu da je izbace ni realne injenice ivota. Sa narodom koji se vie puta
saplie o isti kamen (10 odsto visokoobrazovanih) vi moete dobijati
izgubljene bitke (od one na Kosovu 1389. do poslednje, sa NATO paktom
1999). Kao dokaz za pobede u ratovima u kojima nismo uestvovali
23

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

pronali smo spasonosnu formulu u sintagmi moralna pobeda. Ona je uvek

bila garant naih tobonjih velikih uspeha, dobitna karta iz koje se svaki na
poraz pretvarao u trijumf.
U postsocijalistikoj eri Srbija je doivela, poput mnogih zemalja tog
sveta, snanu retradicionalizaciju i remitologizaciju. Pod teretom
tradicionalizacije ona se okrenula prolosti i izabrala da ivi u njoj.
Vezivanje za prolost vodi nuno oblikovanju palanakog duha
tradicionalizma i mitomanije i vraanju predmodernim vrednostima.
Projektovanje moderne demokratske transformacije drutva ustupa mesto
retradicionalizaciji perspektiva: u ime nacionalne autonomije i suvereniteta
popularizuje se monarhija, podrava se trend klerikalizacije i
desekularizacije drutva, marginalizuje se znaaj individualnih graanskih
prava i sloboda. 49 Relevantnost istorijskih mitova svakako nije samo
obeleje srpske kulture budui da je ona evidentna u svim zemljama
jugoistone Evrope. Zbog toga je meu stanovnitvom ove geopolitike
regije rairen aistorijski nain miljenja, u kome se vreme ne posmatra kao
linearno, ve kao liminalno. Tako se protok vremena deli na osnovu vanih
dogaaja (kakav je u Srbiji, primerice, Kosovski boj 1389. godine), a
konkretno odvijanje istorijskih dogaaja ima podreenu ulogu. Uzimajui
narodnu tradiciju i narodno predanje kao osnovu tumaenja istorije, dravna
politika srasta sa narodnom tradicijom i mitskim pogledom na svet. 50 Na taj
nain dolazi do samoizolacije, sa mazohistikim ponaanjem koje je
nerazumljivo ostatku sveta.
Najmanja opasnost preti Srbiji od ki predmeta ljupkih suvenira i
gadeta, vrtnih patuljaka, kierajskih slika iz staklorezakih radnji ili
srceparajuih TV sapunica. Opasno je to itava zemlja stoji na (bolesnom na
smrt) postamentu ki kulture koji prua kancerozne metastaze na itavo
drutveno telo. Ne zaboravimo da je Abraham Mol (Moles) svojevremeno
napisao da ki nije stvar ve odnos izmeu oveka i stvari. Iz toga sledi da se
znaenja kia nalaze prevashodno u ljudima. Iz njihovih iskrivljenih odnosa
reflektuju se ki-predmeti, pa i sam ivot kao ki. Jedna zemlja nalazi se u

Zagorka Golubovi, Moji horizonti: mislim, delam, postojim, Beograd: ene u crnom,
Centar za enske studije i istraivanja roda, 2012. 99.
50
Klaus Rot, Od socijalizma do Evropske unije, Beograd: Biblioteka XX vek , 2012. 119
120.
49

24

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

stanju bezizlaza onda kada ki postane njen nain ivota u svakodnevlju. 51

Neodgovorna populistika politika dopustila je da ki na velika vrata ue u
Srbiju. Ki predugo nagriza srpsku kulturu poput korova, a poslednjih
nekoliko decenija on je gotovo postao njen zatitini znak. Premijer Zoran
ini je povodom toga izrekao sjajnu misao, primerenu aktuelnom
trenutku: U svakoj zemlji ima korova, samo se u Srbiji korov zaliva.
Mnogo je primera iz relativno bliske prolosti odakle izranja
tradicionalna duhovna matrica koja proizvodi otpore prema modernizaciji
srpskog drutva. Tipian primer je sluaj sa beogradskom kanalizacijom s
kraja XIX veka. O njoj se raspravljalo 35 godina pre nego to je ona uopte
poela da se gradi, dok su ljudi umirali od posledica nehigijene. Sline stvari
dogaale su se sa elektrifikacijom, vodovodom i uvoenjem tramvaja u
prestonicu, koja predstavlja paradigmu ukupne modernizacije Srbije. 52 Da je
bilo vie smelosti, duhovne radoznalosti i inicijative, modernizacija zemlje
ne bi nailazila na toliko prepreka.
Dananja Srbija je sekularna drava sa republikanskim ureenjem.
Meutim, njeno politiko rukovodstvo zdrueno je u svetom trojstvu koje
ine predsednik Republike, premijer (ukljuujui vladu i parlament) i
Srpska pravoslavna crkva (sic). Ova crkva zaokupljena je vie svetovnim
(profanim) nego svetim (sakralnim) poslovima, jer se ona, toboe, stara o
zdravlju nacije i drave. Srpsko drutvo ispunjeno je mnogim paradoksima:
zvanino se slave i dravni i crkveni praznici, dravni simboli nose
uglavnom monarhistika znamenja, Republika ima svog prestolonaslednika
iako, naravno, nema ni kralja ni presto itd.
U vezi sa pravom postmonarhistikom pomamom javlja se jo jedan
politiki paradoks Republike Srbije. To je pametnom svetu nerazumljiva i,
po svemu sudei, lana nostalgija za nekadanjim srpskim kraljevima i
njihovim porodicama. Poslednjih godina lanano se (post)sahranjuju
posmrtni ostaci kraljeva, kraljica i njihovih potomaka, ak i uz protivljenje
nekih lanova porodice. Naime, zemni ostaci uglednih predaka umrlih u
inostranstvu vade se iz grobova i, po nalogu srpske dravnopolitike elite,
prenose se u Srbiju. Ne bi u tome inu bilo nieg loeg da itava ceremonija
ne poprima oblik spektakla u kome ima mnogo nesuvislosti i neukusa. U
Nikola Boilovi, Ki kultura, Ni: Zograf, 2006. 22.
Dubravka Stojanovi, Iza zavese. Ogledi iz drutvene istorije Srbije 1890 1914,
Beograd:Udruenje za drutvenu istoriju, 2013. 8.
51
52

25

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

Srbiji, na Oplencu (u prisustvu visokih dravnih zvaninika, diplomata,

vladika i savetodavnih tela Krune) prireuje se viestruka dravna
sahrana sa svim odlikama pogrebnog kia, ukljuujui elemente dirljive
banalnosti i banalne dirljivosti. 53 Sve ovo praeno je neiskrenom i
narcisoidnom paradom oseanjima do jue zakletih antimonarhista. Sahrane
sa karnevalskim obelejima jesu nepotreban luksuz u zemlji koja se suoava
sa ogromnim tekoama (ekonomskim, socijalnim i kulturnim). Smotra
samoprikazivakih glumakih instinkata i ispoljavanje nekrofilnih strasti
govore o tradicionalistikoj ki nostalgiji neprimerenoj vremenu i prostoru.
U navedenim sluajevima ne radi se o iskrenom saoseanju i potovanju
mrtvih, ve o glorifikovanju prolosti koja na svaki nain eli da se predstavi
mnogo boljom i asnijom nego to je to uistinu bila. Svetla prolost javlja
se kao zamena ili nadomestak za sumornu sadanjost i krajnje neizvesnu
budunost. Politiki ki i religiozni ki u ovom sluaju nalaze zajedniku
inspiraciju, udrueni su na jednom mestu. I kod jednog i kod drugog prisutno
je rtvovanje istinitosti zarad dopadljivosti, pri emu istina koja je
bremenita unutranjim protivrenostima dobija fatalan ukus saharina. 54
Ovakve antinomije tipine su za konzervativno (antimoderno) drutvo koje
tumara u magli politikog kia.
Politiki ivot u Srbiji nekad i sad zatrovan je napred opisanim
elementima konzervativne ideologije. Pored tradicionalizma, drutvo na
naem prostoru razumevalo se kao organska tvorevina, a pokornost
autoritetu bila je osobina koja se podrazumevala. Politiki ivot bio je (i
ostao) krajnje intimizovan jer su se politike partije, pa i itava drava,
doivljavale kao deo familijarnog jezgra. Srpsko drutvo oduvek je bilo
preoptereeno politikom i politikim strastima, tako da se kulturna klima na
poetku XX veka veoma malo razlikovala od ove danas:
Shvatanje stranke kao proirene porodice, a stranakog voe kao
oca i svoenje unutranjih odnosa na line afinitete dovodilo je do
toga da je itav javni prostor postajao zasien linim odnosima, dok
su politika naela zamenjivana strasnim odnosima ljubavi i mrnje,

53
54

Zoran Gluevi, cit. delo, 73.

Isto, 100101.

26

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

koji su koili rad dravnih institucija, stavljajui lini iznad javnog

interesa. 55

Ratovi koji su zahvatili SFR Jugoslaviju devedesetih godina minulog

veka jo vie su kod Srba pojaali oseanja ekskluzivnosti, iskljuivosti, inata
i samodovoljnosti. Oni su razbuktali nacionalna oseanja, koja su prerasla u
nacionalizam, ovinizam i etnofiletizam. Nain ivota bio je ispunjen
nacionalnim
egoizmom,
ksenofobijom,
homofobijom,
verskom
netolerancijom, krenjem prava manjina (Romi, LGBT populacija) i, uopte,
nepotovanjem bilo kakve razliitosti. ivot se preselio u svet privida,
obmane, lai i poluistina.
Drutvo zahvaeno kiem prepuno je paradoksa. U Srbiji se ivelo
potpuno izvan realnosti savremenog sveta, mitovi prolosti postali su jedina
stvarnost. U svetu iliti carstvu nebeskom konstruisanom od lae i
paralae 56 verovalo se u boansko izbavljenje i nebesku pravdu, a spas se
traio u voama koje su bile divinizovane i oboavane kao idoli. U drutvu
koje se nalazi u stanju anomije ima mesta samo za polusvet. U njemu pisac
Stevanovi otkriva novu vrstu, mutantsku. Nju ine lopovi koji tvrde da su
predvodnici nacije i spasioci domovine, jedini pravi Srbi. Lopovi entuzijasti
i lopovi altruisti, lopovi svetosavci i nikolajevci. Ukratko, lopovi patrioti.57
Deurni rodoljupci smatraju sebe i nosiocima pravoslavne vere, koju, iz
potrebe da se iskljue iz ostalog hrianskog sveta, nazivaju svetosavljem. Za
njih su vernici ostalih boja svi odredom jeretici, avolove sluge ili
neznaboci. U tako obezglavljenom drutvu konzervativizam je mogao biti
jedina ideologija, ako je nje uopte i bilo, a politiki ki uvukao se u sve pore
sistema. Evo originalnog literarnog i slikovitog vienja strukture tog srpskog
drutva, iz pera pisca koji je surovost vlasti osetio na sopstvenoj koi:
To je komunizam bez marksistike osnove, ovinizam koji se
namee kao okvir nove ideologije, pravoslavna crkva koja je sreno
u praksi ostala bez osnovica religije, policija koja raste voljom
poludiktatora, vojska koja se raspada iznutra, birokratija koja
nagriza sopstvenu dravu, drava koja otvoreno ratuje protiv svog
stanovnitva koje se tome ne opire, opozicija koja brani stavove
Dubravka Stojanovi, cit. delo, 121.
Danilo Ki, Enciklopedija mrtvih, Beograd: BIGZ, 1994. 19.
57
Vidosav Stevanovi, cit. delo, 322.
55
56

27

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

pozicije, inteligencija koja se konano predala zatvorenom duhu,

radnici koji nee da rade i seljaci koji su veseli zbog neobraene
zemlje i propalih useva. 58

Ratno vreme, ekonomska kriza i siromatvo stvaraju i duhovnu bedu

koja ostaje decenijama po prestanku ratovanja. Sociolozi esto navode jedno
opte mesto, po kome revoluciju moete izvriti za nekoliko dana, institucije
obnoviti za nekoliko nedelja, a svest ljudi ne moete promeniti za jo
nekoliko decenija. Tako je i sa Srbijom. Posle silnih borbi nastupa vreme
mira, ali nain ivota ne menja se preko noi. Menjaju se samo uloge,
odnosno njihovi nosioci. Umesto ratnih profitera, na novu drutvenu ki
pozornicu stupaju antiratni profiteri, autokratsku vlast zamenjuje
demokratska autokratija to jest samovolja, institucije postoje samo na
papiru, a odluke se donose u partijskim kuhinjama. Pri tom, fikcija je
poeljnija od realnosti koja se teko i nevoljno prihvata. U srpskoj varijanti to
znai da, na primer, Kosovo ostaje u Srbiji iako Srbija tamo nema ni zrno
legitimne vlasti. Na drugoj strani, stvara se mit o Srbiji kao lideru Balkana,
mada u njoj vladaju nezapamena beda i nezaposlenost, cvetaju mito i
korupcija, a caruje organizovani kriminal u sprezi sa kvazimenaderstvom.
Izmiljanje neprijatelja i dalje ostaje srpski specijalitet koji je vrlo zgodan
kao pokrie za sve slabosti reima. Neprijatelj je neophodan kao simulant
neprekidne opasnosti. On biva ugraen u sistem kao koheziona snaga. 59
Imaginarni neprijatelj na taj nain postaje stvarna opasnost, a politika
manipulacija pokazuje da su njena sredstva neiscrpna. Nova real-politika
zasnovana na politikom pragmatizmu neophodna je u takvim uslovima, ali
ostaje pitanje da li ona moe da se nosi sa drutvom ogrezlom u prljavim
laima i samoobmanama (society trash). Jer, ki poseduje snagu i izdrljivost
sa kojom je teko izai na kraj, a njegovoj prevrtljivosti i prilagodljivosti
svakom politikom i drutvenom sistemu moe pozavideti i najdovitljiviji
kameleon.

58
59

Isto, str. 569570.

Herbert Marcuse, ovjek jedne dimenzije, Sarajevo: Veselin Maslea , 1968. 64.

28

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

Zakljuak
Sloboda i moral su, po definiciji, najbitniji atributi politike. Meutim,
ako je sloboda u konkretnoj politikoj praksi onemoguena ili sputana, a
moralno ponaanje u smislu potenja i odgovornosti diskvalifikovano, onda
je re o prividu politikog koje ima za cilj da maskira istinu, zamagli
stvarnost i zadovolji parcijalne interese pojedinaca ili grupa na vlasti. U
odsustvu prave kulture caruje pseudokultura, lana i patvorena. Ona
predstavlja idealnu podlogu za procvat pseudopolitikih pojava i nastanka
autoritarnih drutvenih zajednica.
Konzervativna ideologija, oliena u lanoj svesti i lanom
politikom moralu, uz to potpomognuta politikom propagandom sa
odgovarajuim ritualima, otvara vrata politikom kiu koji je veoma
penetrantan i lako zahvata itavo drutvo. U kulturi lai politika predstavlja
podruje koje proizvodi svesnu obmanu i programira unapred smiljenu la.
Takva politika uspeva da preivi zahvaljujui atributima kakvi su
primitivnost, agresivnost, lascivnost, vulgarnost, senzacionalnost,
perverznost, iskljuivost i banalnost. U atmosferi pseudokulture ki lako
nalazi pribeite u politici istina prestaje biti politika vrlina, a la postaje
legitimno, doputeno, ak poeljno, sredstvo.
Autoritarna politika sutinski je nosilac konzervativne ideologije i
totalitarne svesti. Ona promovie nasilje legitimiui nemoral i zlo.
Pogubnost takve politike sadrana je u injenici da stvara privid demokratije
i slobode, a zapravo ona sputava osnovna graanska prava i gui
individualne slobode. Ova politika poiva na pokornosti liku i delu voe, a
njene osnovne metode jesu manipulacija i represija. Izmeu mnogih odlika,
oslanjanje na tradiciju predstavlja jednu od centralnih poluga konzervativne
ideologije. Ovde se tradicija ne shvata u najirem smislu (kao ouvanje
kulturnih tekovina prolosti), ve se radi, naprosto, o zloupotrebi
tradicionalnih oseanja ljudi. Autoritarna nedemokratska drutva su nosioci
mitotvorne svesti i tradicionalizma kao negativne varijante tradicije. Nosioci
moi blokiraju promene, pojaavaju nepoverenje u drutveni napredak putem
racionalnog planiranja i prikazuju iskrivljenu sliku modernizacije. U
politikoj praksi nisu retki sluajevi da voe izmiljaju tradiciju,
instrumentalizuju je i stavljaju u slubu zadovoljenja sopstvenih interesa.

29

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

Napred izreeno se prostom dedukcijom lako moe primeniti na

kulturu drutva Srbije, na njegovu modernizaciju koja posle dva veka jo
uvek nije dovrena. Politiki ivot srpskog drutva, i danas kao nekada,
karakteriu tradicijski konzervativizam i pokornost autoritetu. Politike
partije su sutinski nosioci ljudskih sudbina, a institucije predstavljaju mrtvo
slovo na papiru. Zbog dugogodinjih otpora promenama, uz jake procese
retradicionalizacije, remitologizacije i klerikalizacije, Srbija ne moe
uspeno da se integrie u demokratsku zajednicu evropskih drutava.
Konzervativna ideologija uselila se u sve pore drutvenog ivota, a ivot
obinih ljudi preselio se iz sumorne stvarnosti u svet obmane, privida i
ruiastih lai.
Literatura
Arent, Hana. Istina i la u politici. Beograd: Filip Vinji, 1994.
Aristotel. Politika. Beograd: Kultura, 1970.
Boilovi, Nikola. Ki kultura. Ni: Zograf, 2006.
Boilovi, Nikola. Kulturna memorija i izazovi modernizacije.
Beograd: Socijalna misao 2/2012, 113129.
5. Boovi, Ratko. Stranputice kia. Niki: Socioloka lua 2/2009,
str. 318.
6. Broch, Hermann. Biljeke o problemu kia, u: Dorfles, Gillo, Ki.
Antologija loeg ukusa. Zagreb: Golden marketing, 1997, str. 5978.
7. Broh, Herman. Pesnitvo i saznanje. Ni: Gradina, 1979.
8. Calinescu, Matei. Lica moderniteta. Zagreb: Stvarnost, 1977.
9. Crespi, Franco. Sociologija kulture. Zagreb: Politika kultura, 2006.
10. upi, edomir. Politika i zlo. Niki: Univerzitetska rije, 1990.
11. Debord, Guy. La Socit du spectacle. Paris: Champ Libre, 1987.
12. Difren, Mikel. Umjetnost i politika. Sarajevo: Svjetlost, 1982.
13. Dorfles, Gillo. Ki. Antologija loeg ukusa. Zagreb: Golden
marketing, 1997.
14. Gic, Ludvig. Fenomenologija kia. Beograd: BIGZ, 1979.
15. Gidens, Entoni. Odbegli svet. Beograd: Stubovi kulture, 2005.
16. Gluevi, Zoran. ivot u ruiastom. Antologija svakidanjeg kia.
Beograd: Prosveta, 1990.
1.
2.
3.
4.

30

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

17. Golubovi, Zagorka. Moji horizonti: mislim, delam, postojim.

Beograd: ene u crnom, Centar za enske studije i istraivanja roda,
2012.
18. Greenberg, Clement. Avangarda i ki, u: Dorfles, Gillo, Ki.
Antologija loeg ukusa. Zagreb: Golden marketing, 1997, str. 117
130.
19. Hejvud, Endru. Politike ideologije. Beograd: Zavod za udbenike i
nastavna sredstva, 2005.
20. Hobsbom, Erik i Terens Rejnder (ur.). Izmiljanje tradicije.
Beograd: Biblioteka XX vek, 2002.
21. Horvat Pintari, Vera. Od kia do vjenosti. Zagreb: Naklada CDD,
1979.
22. Ki, Danilo. Enciklopedija mrtvih. Beograd: BIGZ, 1994.
23. Konstantinovi, Radomir. Filosofija palanke. Beograd: Otkrovenje,
2006.
24. Kundera, Milan. Nepodnoljiva lakoa postojanja. Sarajevo:
Veselin Maslea, Svjetlost, 1990.
25. Manhajm, Karl. Ideologija i utopija. Beograd: Nolit, 1968.
26. Marcuse, Herbert. ovjek jedne dimenzije. Sarajevo: Veselin
Maslea, 1968.
27. Mol, Abraham. Ki, umetnost sree. Ni: Gradina, 1973.
28. Petrovi, Sreten. Ki kao sudbina. Beograd: igoja tampa, 2006.
29. Radojii, Ivan. Virtuelna kultura i/li konstrukcija novog ki
identiteta. Niki: Socioloka lua 1/2011, str. 5462.
30. Rankovi, Milan. Opta sociologija umetnosti. Beograd: Zavod za
udbenike i nastavna sredstva, 1996.
31. Rot, Klaus. Od socijalizma do Evropske unije. Beograd: Biblioteka
XX vek, 2012.
32. Stevanovi, Branislav. Politiko-kulturne interferencije. Ni:
Studentski kulturni centar, 2013.
33. Stevanovi, Vidosav. Dnevnik samoe (Izbor fragmenata 1988
1993). Beograd. Slubeni glasnik, 2010.
34. Stojanovi, Dubravka. Iza zavese. Ogledi iz drutvene istorije Srbije
1890 1914. Beograd: Udruenje za drutvenu istoriju, 2013.
35. Tarner, Donatan H. Sociologija. Novi Sad, Beograd: Mediterran
Publishing, Centar za demokratiju, 2009.
31

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

36. Veber, Maks. Protestantska etika i duh kapitalizma. Novi Sad:

Mediterran Publishing, 2011.

32