FUKO

- ODNOS PREMA STRUKTURALIZMU Sutina

pomaka
od
strkturalizma
ka
poststrukturalizmu je odbacivanje ideje o nekoj
univerzalnoj
strukturi.
Ono
to
obeleeva
poststrukturalizam je neka vrsta pluralizacije
struktura. Ta tendencija se moe uoiti kod Fukoa - on
je upravo pomak u pravcu pluralizma i prevazilaenja
holistikog shvatanja sveta. Presudne su RELACIJE,
a ne entiteti. To je jedna misao koju su
poststrukturalisti radikalizovali jer su odustali od
koncepta o postojanju neke nepromenljive sutine
svih stvari (supstancijalistika crta Levi-Strosovog
filozofskog stanovita). Poststrukturalistiki nain
razmiljanja donosi sa sobom desupstancijalizaciju.
Kod Levi-Strosa imamo momenat totaliteta, jer on ne
pravi bitnu razliku izmeu primitivne i logike misli.
Percepcija je ustrojena kao misao, isti su zakoni
prisutni i u prirodi i u ljudskom duhu - jednostavnost
zakona
o
ljudskom
duhu
i
prirodi.
Za
poststrukturalizam
je
karakteristina
desupstancijalizacija fragmetarizacije - dinamika koja
postoji unutar malih struktura.
1

Lakan: znaajan je strukturalni kauzalitet koji se tie

razmene entiteta koji su u relaciji. U psihoanalitikom
polju nemamo strukture koje bi bile monolitne na
nain na koji Levi-Stros to potencira.
Fuko jeste predstavnik strukturalizma bez strukture modifikovani strukturalizam. On se odreuje kao
poststrukturalista, ali je sam Fuko izbegavao da koristi
re struktura. On sebe nije smatrao strukturalistom.
Razlozi se tiu nekih promena u ljudskoj kulturi koji
ukljuuju kategoriju diskontinuiteta ili novuma. Uoio
je nemogunost svoenja razliitih modela na
jedinstvenu strukturu - osveuje se problem geneze,
razvoja, skokovitih promena (naune revolucije) epistema (Fuko), ili naunih paradigmi (Kun). Prelaz
sa jedne paradigme na drugu se deava munjevito,
preko noi, a tako je i sa promenom jedne episteme
ka drugoj. Tu ne postoji mogunost praenja nekog
kontinuiranog procesa. Te promene deluju haotino.
Ali, prisutna je neka vrsta koherencije unutar jedne
episteme. Taj strukturalistiki momenat se sastoji u
jednoj razlici koju Fuko pravi kad govori o epitemema,
a to je razlika izmeu:
2

- doksoloke ravni - (pojavni plan) to je ravan

teorijskih pozicija koje deluju meusobno nepovezane
- arheoloke ravni - (dubinski plan) to je ravan koja
povezuje povrinski suprotstavljene teorije u jednu
strukturu - episteme kao strukture. On govori o
sistemu, celini znanja. Na ovom arheolokom nivou
postoji koherencija onih elemenata koji deluju
nepomirljivo. Dijametralno suprotne pozicije pripadaju
istoj epistemi. Unutar malih struktura - epistema
postoji princip poretka koji stalno afirmie Levi-Stros.
Razlika izmeu njega i Fukoa je u tome to dolazi do
umnogostruavanja poredaka ili struktura. Postoji
nesamerljivost izmeu pojedinih struktura, ali i njihova
unutranja koherentnost, ureenost ima jo jedan
momenat - momenat principa razmene ili imanencije i
podrazumeva unutranje konstituisanje celine znanja.
Imanentna
analiza
podrazumeva
korelativno
konstituisanje elemenata nekog sistema.
KLASICISTIKA EPISTEMA
Fuko kae da se klasicistika epistema moe odrediti
kao naa predistorija - ono to prethodi sadanjoj
(modernoj, savremenoj) epistemi. Ono to Fuko
naziva modernom epistemom drugi bi nazvali
3

postmodernom. Fuko stvari vidi drugaije od drugih

filozofa. On ne naglaava dubok jaz izmeu
postmodernog i modernog, ve izmeu modernog i
klasicistikog. Kljuna promena u strukturi znanja se
desila poetkom 19. veka sa raspadom klasicistike
episteme. U tom kontrastu naspram klasicistike
episteme se moe bolje ocrtati naa epistema.
Racionalizam je jedna od karakteristika klasicistike
episteme. Epistemoloki prelaz poetkom 19. veka
ide u pravcu iracionalizma - jednog rastrzanog
diskursa koji vie nije precizan i sistematian.
Sagledavanje stvari u formi sistema je svojstveno
klasicistikom pogledu na svet. Fuko istie da je za
klasicistiku epistemu karakteristina sklonost ka
pravljenju tabela - to je pregledno miljenje.
Dominantno je prostorno predstavljanje i postoji ideja
o sistemu prirode. Podrazumeva statinost zatvorenu ontologiju - jedan nain miljenja dubinsku identinost sveta samome sebi - vrstu
ureenost i jasnu strukturu.
Fuko istie da je Dekart olienje klasicistike
episteme. Za Fukoa je ono posle Dekarta moderno, a
4

postmoderno ono to prevazilazi okvire racionalistike

tradicije.
Fuko istie 3 domena ili sektora znanja tj. iskustva:
1. istorija prirode (biologija)
2. analiza bogatstva (ekonomija)
3. reflexija o jeziku (filologija)
Ovo je slino Levi-Strosovoj podeli :
1. etnologija
2. ekonomija
3. lingvistika
1. Fuko ne koristi ovu sintagmu istorija prirode, ve
govori o biologiji. Celokupno znanje se fokusira na
telo i prirodu, tie se fizikog sveta, prirode. Fuko se
usredsreuje na problem oveka, pa insistira na
biologiji i razumevanju oveka kao telesnog bia.
2. Ova sfera se tie naih potreba ili proizvodnje
dobara. ovek kao bie praxe - bie rada.
3. Ovaj domen je domen gde nije samo re o biu
jezika, ve o biu kulture, ako je jezik stoer kulture.
5

Cela arhitektonika znanja se moe razvrstati u ova 3

domena. Prirodne nauke se svrstavaju u domen
biologije. Istorija ukljuuje civilizaciju ali i ljudske
potrebe i elje - sfera razmene dobara i proivoenja je
sfera potronje - formiraju se potrebe a i ljudska
priroda u istoriji. Sfera jezika - karakteristino za
klasicistiku epistemu je jedna integrativna funkcija
koju ima govor u celokupnom sistemu znanja. To je
diskurzivna racionalnost koja uspostavlja poredak
kroz govor. Klasicistikoj epistemi
je svojstveno
objedinjavanje rei, stvari i ljudskih predstava kroz
govor, jezik, ukrtanje rei i predstava, dok
postklasicistiku
epistemu
karakterie
osamostaljivanje od rei i slika. Rei i stvari - u
naslovu nedostaje momenat predstave. Klasicistiku
epistemu karakterie metafizika predstave. Ovo
odreenje je slino Hajdegerovom odreenju o dobu
slike sveta; re je o reprezentativnom govoru,
nainu razmiljanja gde se poredak sveta uspostavlja
preko poretka ideja.
ovek i kraljevska pozicija
Spinoza: red i veza ideja je identian redu i vezi stvari
ovo je karakteristino za klasifikatorsku crtu
6

klasicistike episteme. Za nju je svojstvena direktna

veza izmeu Ja mislim i Ja jesam - cogito i sum.
Predstava direktno upuuje na bie i postoji jedan
paralelizam izmeu sukcesije u naem toku misli i
ureenosti stvari u spoljanjem svetu. Jezik je
privilegovana sfera ljudskog iskustva. itava
ureenost sveta poiva na reprezentativnom govoru.
Jezik je izgubio jedinstvo nekon raspada klasicistike
episteme, ali dobit je to pribliavanje samim stvarima.
Klasicistika epistema podrazumeva metafiziku viziju
svata; nije mogue misliti oveka u klasicistikoj
epistemi, jer to jedinstvo izmeu rei i stvari putem
misli, putem predstave potpuno isputa iz vida
oveka. ovek je tu samo provodnik. Govor o svesti
i samosvesti nikad nije u klasicistikoj epistemi
psiholoki govor; samosvest nije lini identitet, ve se
sistematski previa ovek. Kraljevo mesto - ono koje
zauzima ovek , ali je to mesto onoga kome se sve
predstavlja, a koji sam nikad nije predmet vienja.
ovek ne moe biti tematizovan. ovek je izbaen iz
vidnog polja, on je vien samo kao deo prirode, kao
ljudska priroda. Postoji koherencija izmeu prirode i
ljudske prirode - ureenost sistema prirode
pretpostavlja oveka u smislu u kom se moe
zauzimati kraljevska ili humanistika pozicija 7

privilegovano mesto koje je ujedno i prazno mesto.

ovek je sa jedne strane centar sveta, a sa druge je
samo jedan od elemenata. Sa raspadom klasicistike
episteme postaje mogua nauka o oveku i postaju
mogue
humanistike
nauke.
To
je
krah
racionalistikog, metafizikog i statinog posmatranja
stvari. ovek je samo neka vrsta ogledala, odraza
spoljanje prirode.
POSTKLASICISTIKA EPISTEMA
a) Parcijalizacija domena - one nisu zasebni,
nemaju svoj domen. Poslednji domeni se formiraju sa
rapadom klasicistike episteme. U klasicistikoj
epistemi je predstava ili ljudska misao princip ili koren
svih
saznanja.
Spekulacija
je
izvorite
sistematizovanja svih posebnih domena iskustva, jer
nemamo posebne discipline.
Fuko pravi razliku izmeu govora i jezika. Jezik koji je
prisutan
u
postklasicistikoj
epistemi
nije
reprezentativni govor, on takoe zadobija svoj vlastiti
domen. Svaka posebna disciplina podrazumeva neki
poseban objekat. Fuko naglaava jednu razliku
izmeu jezika i drugih domena, jer sfere biologije i
8

ekonomije bivaju u postklasicistikoj epistemi

integrisane
imanentno,
zadobijaju
unutranju
koherenciju. Jezik biva dezintegrisan, postaje samo
jedan od objekata istraivanja. Taj smisao jezika koji
je nestao je reprezentativni govor.
b) Temporalizacija - sagledavanje stvari u horizontu
vremena - to ide sa postklasicistikim nainom
miljenja. U vezi je sa otvorenou savremene
ontologije,
jer
ona
ukljuuje
procesualnost;
podrazumeva se i nagovetaj prevazilaenja oveka govori se o smrti oveka - tumai Nieovu ideju o
smrti boga i podrazumeva se prevazilaenje onog to
je tek postalo predmet prouavanja i to je
paradoxalno.
Postklasicistiki nain miljenja je antimetafiziki
nain miljenja. Umesto metafizike predstave Fuko
konstatuje pokuaje da se artikulie metafizika ivota,
rada, jezika, ali su ti pokuaji propali. Po svom
ustrojstvu
savremena
epistema
podrazumeva
analitiku
konanosti.
Moemo
govoriti
o
postmetafizikom nainu miljenja gde tek postaje
mogue govoriti o oveku kao konanom biu - ideja
9

apsurdnosti postojanja obeleava savremeni nain

miljenja.
Fuko govori o anteriornosti stvari u odnosu na
oveka.
U
postmetafizikoj
eri
ovek
je
marginalizovan. Dominira jedan materijalizam koji
podrazumeva primat stvari u odnosu na ideju, misao.
Ono je empiristiki orijentisano. Antimetafiziki,
pozitivistiki nain miljenja proizilazi iz okolnosti da
ovek nema onu ulogu koju je imao u prethodnoj
epistemi. Vide se oscilacije izmeu empirijskog i
transcendentnog. Moe se govoriti o novoj vrsti
metafizike - metafizici subjektivnosti - postoje uslovi
saznanja naeg iskustva, ne postoje vie apsolutni
principi. Imamo opoziciju izmeu cogita i nemiljenog.
Nemiljeno se moe poistovetiti sa nesvesnim.
ovek i njegovi dvojnici - nesvesno, nemiljeno je
ona sfera u kojoj se javljaju nai dvojnici. Kad ovek
postane produkt naunog saznanja, onda se javljaju i
njegovi dvojnici. ovek postaje predmet jer se izlazi iz
okvira reflexivnog iskustva, i jer se suoavamo se
granicama nae svesti, saznanja i to doputa pristup
toj sferi iskustva kao objeku svoje vrste. Nemiljeno
se tie naih odnosa sa drugima. Nesvesno kao ono
10

to je izmeu subjekata (Levi -Stros) i zato moe biti

predmet objektivnog saznanja. Kod Fukoa imamo
slinu tezu - naglaava se to da se mi ovekom
moemo baviti na objektivan nain ako imamo u vidu
splet njegovih odnosa sa drugima.
Sartr govori o:
- predreflexivnom cogitu (ono nemiljeno, koje izmie
reflexivnom miljenju) i
- reflexivnom cogitu
Fuko ukazuje da se bitno menja razumevanje neeg
iskonskog u savremenoj epistemi. Tu je prisutan
govor o uzmicanju iskona i njegovom vraanju na
drugi nain. U savremenoj epistemi ne postoji nita
iskonsko. Prava priroda zapravo ne postoji, sve je
vetako i to je ideja koja se javlja kod mnogih
teoretiara (Lakan). elja je uvek elja drugoga. Ne
postoji nita iskonsko, sve je stvar dijalektike, sve se
konstituie u meusobnim relacijama. Dominira ideja
o tome da je prava priroda oveka ono vetako. Zato
se moe govoriti o povratku iskona - iskon postaje
dijalektikom, iskonsko je ono isposredovano. Dolazi
do bitnih promena u nainu miljenja i strukturi znanja
karakteristinih za savremenu epistemu, nazvali je mi
11

postmodernom
ili
modernom.
Generalna
karakteristika savremenog naina miljenja je
antropoloka konfiguracija. Tematizovanje oveka je
neto to zbog prirode stvari nuno upuuje na
prevazilaenje i neto to je privremeno. Savremena
misao je usnula antropolokim snom. Fuko prieljkuje
prevazilaanje te karakteristike savremenog naina
miljenja. On pravi razliku izmeu nauke o oveku i
humanizma. Ali poto mi bitno saznanje stiemo
preko ovekovih dvojnika, ono to on postavlja kao
pitanje bez odgovora je da li je mogue objediniti
nauku o oveku i nauku o jeziku. U zapadnoj kulturi
ovek nikada nije mogao da misli na oveka i na jezik.
Nagovetava se mogunost da se ostvari ta sinteza.
Jezik ima tendenciju da stekne primat u odnosu na
oveka. Same rei govore - ovo je stanovite
karakteristino za postklasicistiku epistemu, dok je u
klasicistikoj epistemi ovek bio taj koji govori. U
postklasicistikoj epistemi ovek biva podreen
jeziku, i govor je sm jezik, jezik je sm autor, a ne
ovek. ovek se tretira kao objekat, a ne kao
subjekat. Sumnja se u vanost i vrednost ideje
subjekta.
12