Berklijevo ucenje predstavlja novo stanoviste teorije saznanja.

Osnovni stav njegove

filozofije je stav "Esse est percipi", stav koji je zbog nacina na koji ga je Berkli postavio
izazvao nesporazume ali i temeljno nerazumevanje.
Ovaj irski filozof poreklom je iz plemicke porodice. Bio je profesor teologije. Kao
mladic Berkli je svoje glavno delo "Rasprava o principima ljudskog saznanja" izdao
1710.
Lokov empirizam Berkli je razvio u pravcu subjektivnog idealizma i solipsizma.
Medjutim, veliki nemacki filozof smatra da ovo stanoviste nije ispravno odrediti kao
subjektivni idealizam vec empirickim idealizmom ili imaterijalizmom. Ova Kantova
primedba se moze smatrati opravdanom s obzirom da Berkli porice postojanje
materijalne sustine. Kao sto je vec receno osnovni stav njegove filosofije je "Biti, znaci
biti opazen". Ovo stanoviste je s pravom ocenjeno kao radikalno empiristicko stanoviste.
Jer, razmatrajuci Lokovo shvatanje primarnih i sekundarnih kvaliteta, Berkli istice da su
svi kvaliteti zapravo sekundarni. Kao sto je poznato Lok tvrdi da ideje primarnih kvaliteta
jesu one koje poticu id samih realnih objekta a sticu se preko svih cula i refleksije
(velicina, oblik, broj, kretanje, mirovanje i slicno), a ideje sekundarnih kvaliteta su
subjektivne, nastaju delovanjem primarnih kvaliteta stvari na pojedinacna cula (boje na
culo vida, zvukovi na culo sluha, hladno toplo na culo dodira...).
Gnoseolosko stanoviste Berklija tako pokazuje da cak i velicina, oblik i tezina
predmeta zavise samo od nasih culnih organa. Ovakvo postavljanje stvari neizbezno
namece sledece pitanje: Ako je sve subjektivno odakle onda ideja objekta u nasoj svesti?
Berkli je ovaj problem pokusao da resi tako sto se posluzio pojmom Boga, apsolutno
duhovnog principa. Ali, kao sto ce nam pokazati kritika Berklijevog stanovista, upravo je
ovo njegova najveca slabost. Jer, ovako postavljena teorija dalje vodi pitanju: Ko je
opazio Boga? Na ovaj nacin cini se da Berkli napusta podrucje filozofije i vraca se
teologiji.
Znaci, nasuprot Loku Berkli tvrdi da je samo duhovna supstancija jedno aktivno
bice koje opaza ideje i jedina je postojeca. Materijalne supstancije nema. Jer, samo duh
moze da uzrokuje culne kvalitete, a jasno je da culne ideje ne ogu da zavise od moje
pojedinacne volje. Jer, ja kad otvorim oci na svetlosti dana ne mogu da odaberem da ne
vidim.
Realne stvari su zapravo samo ideje koje je Bog utisnuo u nasa cula. I sa
pretpostavkom Boga Berkli je pokazao sta se desava sa stvarima kad ih ljudski duh
prestane da opaza. Tada, iako one prestaju da postoje u jednom ljudskom duhu one
nastavljaju da postoje u bozanskom duhu.
Pogledajmo ovu problematiku teorije saznanja sa jedne druge strane. Posmatrajmo
stolicu, ako upravimo svoj um na boju stolice, njen oblik, teksturu. Ako nakon tog

posmatranja napustimo prostoriju u kojoj se stolica nalazi to jest ako nam stolica koju
smo posmatrali nestane iz vidnog polja time sto smo prostoriju napustili, treba da neko
vreme nakon toga postavimo pitanje da li je stolica koju smo posmatrali jos uvek u
prostoriji u kojoj smo bili, da mozemo sa sigurnoscu da tvrdimo da je stolica zaista bila u
toj prostoriji. Upravo su ovo pitanja koja o jednom predmetu, u nasem slucaju stolici,
moze da postavi Berkli.
Berkli je cvrsto stajao na stanovistu empirizma, nastavljajuci kao sto je vec istaknuto
ucenje Loka. Sve sto smo naucili nakon rodjenja doslo je iz iskustva. Medjutim, Berkli
se, vec je napomenuto s obzirom na primarne i sekundarne kvalitet, udaljio od Loka i
zauzeo poziciju nematerijalistickog idealizma. Lok je ipak verovao u postojanje sveta
koji senalazi izvan podrucja nasih osecaja, a ljudsko bice ima dve dimenzije, telesnu i
duhovnu. Berkli se sa Lokom ovde ne slaze i tvrdi da egziztenciju ima samo duhovna
supstancija. Upravo zato je Berkli i tvrdio da postojanje ima samo ono sto je opazeno.
Drugacije receno, izvor naseg saznanja je iskustvo, a nasa osnovna moc je moc
percipiranja. Ali ono na sta je nasa percepcija usmerena nije realan svet vec samo nasa
ideja tog sveta. To je mentalna predstava sveta u nasem umu. Ako se vratimo prethodnom
primeru sa stolicom, covek koji stolicu opaza, ne vidi stolicu kao realan predmet vec
zapravo samo svoju ideju stolice. Stolica postoji samo dok je opazamo.
Nesumnjivo je da ovakvo razmisljanje vodi skepticizmu te je s toga mnogo pitanje
postavljeno Berkliju, jer ako stvarno postojanje ima samo ono sto je opazeno da li to
znaci da ce svi predmeti u toj sobi nestati nakon sto sobu napustimo. Na ovu primedbu
Berkli odgovara odlucnim ne. Jer, povezujuci sada sa onim sto je prethodno receno, da se
Berkli posluzio pojmom Boga kad je zapao u teskocu, on odgovara i pojasnjava da cak i
kada bi svi ljudi ostali bez moci da opazaju, predmeti ne bi ipak prestali da postoje. Jer,
prema Berkliju Bog je sveprisutno bice koje shodno tome sve vidi. I shodno tome, ideje
koje mi posedujemo nisu nase vec bozije. Mi je jesmo bica koja imaju moc da percipiraju
to jest opazaju, takvim nas je bog stvorio, ali Bog isto tako i upravlja ovom nasom moci.
Jos jedan prigovor ovde sledi Berklijevoj filosofiji. Ako je bog najvise, savrseno bice,
i ako upravlja nasom percepcijom kako dolazi do toga da je cesto ono sto opazamo
pogresno. Koji je razlog ovoj pojavi? Kako Berkli odgovara na ovo pitanje? Ni jedna
nasa percepcija nikada nije pogresna pogresne su samo nase procene o onome sto
percipiramo. Ali sta dokazuje da je nesto od onoga sto vidimo istinsko? Jedino to da samo
ja sam postojim? Ovako je Berkli zavrsio u solipsizam. Postojim jedino ja, solus ipse, svi
predmeti i sve ono sto opazamo izvan sebe zavisi od Boga.