OPTE ODLIKE ISLAMSKE ERHITEKTURE

Ako je ikada bilo samonikle arabljanske arhitekture, ona je mogla postojati samo u
Jemenu, meutim, dosadanja istraivanja nisu pruila dovoljno podataka o njenom razvoju.
Ipak, umetnost june Arabije nije mogla odigrati veu ulogu u ivotu severnog dela Poluostrva.
Ovde je uobiajeno prebivalite bio ator, hram se nalazio pod vedrim nebom, dok je kao
grobnica sluio pustinjski pesak. Stanovnici retkih oaza znali su za primitivnu arhitekturu, koju
predstavljaju zgrade sazidane od erpia,1 pokrivene ravnim krovom od palminog lia
pomeanog s ilovaom.
Ova arhitektura nije poznavala dekoraciju niti ornamentiku, a odgovarala je samo
najuim ovekovim potrebama. ak i uveno svetilite Hidaza, Kaba, u svom prvobitnom
obliku, nije bilo nita drugo do primitivna graevina kvadratne osnove, bez ikakvog krova.
Graevina koja se onde nalazila u Muhamedovo vreme, bila je delo nekog drvodelje, koptskog
hrianina, koji je za nju upotrebio spaseno drvo jedne vizantijske lae nastradale u brodolomu,
koju su kasnije talasi izbacili na obalu u Dudi.
Od polovine VII pa do IX veka, islamsko carstvo postepeno se proirilo na Siriju,
Mesopotamiju, Iran, severnu Afriku, Egipat i paniju. Ovo je bio period jedinstvene drave, iji
su prvi vladari bili ustolieni u Damasku, a potom i u Bagdadu. Najznaajniji arhitektonski
spomenici iz ovog perioda su Velika damija u Damasku, ali i itav niz prinevsih palata
sagraenih na rubu pustinje. U X veku, islamska drava bila je podeljena na tri suparnika
halifata (Bagdadski, Kairski i Kordovski), kada dolazi do razvoja jasnih razlika u umetnikim
ostvarenjima pojedinih oblasti. Iz ovog perioda posebnu panju privlae Velike damije u
Keruanu i Kordovi, zatim arhitektonski spomenici u Marakeu, Rabatu, Sevilji, Granadi
(Alhambra). Od XVI veka islamskim zemljama dominiraju Turci Osmanlije, pod kojima su se
nali narodi Male Azije, Balkana, severne Afrike i Arabije, s tri najznaajnija sredita: Carigrad,
Jedrene i Bursa. Jo jedno snano arite stvoreno je u Indiji Velikih Mogula (Akbarova damija
i Tad Mahal u Agri).
Razvoj islamske arhitetkure, i uopte umetnosti, bio je uslovljen samom verom i njenim
propisima, kao i uticajima koji su primani sa irenjem arapskog carstva. Napredovanje Arabljana
ka zapadnoj Aziji i severnoj Africi upoznalo ih je sa arhitektonskim tekovinama razvijenih
kultura. Nove tehnike, primenjene na verske potrebe muslimanske zajednice, modifikovane su
prema lokalnim uslovima razliitih oblasti, to je tokom vremena proizvelo specifinu islamsku
umetnost.
U Siriji islamska arhitektura nala se pred mediteranskim uticajem. Ona se susrela sa
postojeim sirijsko-vizantijskim stilom, zatim lokalnim uticajima, kao i zateenim rimskim
spomenicima. U Mesopotamiji i Persiji na nju su uticali sasanidski oblici, koji su se zasnivali na
ranijoj lokalnoj tradiciji. U Egiptu, s druge strane, osea se snaan uticaj lokalnih koptskih
elemenata. Na taj nain, vremenom se razvio veliki broj posebnih i jasno obeleenih kola
arapske umetnosti.
1

erpi, sirova, nepeena cigla.

Graevinski materijal, bez obzira da li se radi o kamenu, cigli ili ilovai, u svakom
sluaju bio je onaj koji je dominirao u konkretnoj oblasti. Tako u zavisnosti od lokaliteta i
tradicije, moemo uoiti razlike izraene u pogledu upotrebljenog materijala: cigle suene na
suncu (Irak), neobraen ili klesan kamen (Indija, Turska, Sirija i Egipat), peena cigla (Centralna
Azija, Magreb), drvo (Indija, Indokina), keramika (Iran). Dekoracija se isto tako menjala zavisno
od kraja: od povrina od cigala razliito rasporeenih tako da imitiraju preplete ili formiraju
geometrijske crtee i natpise (severna Azija), do oblaganja keramikom u vidu mozaika ili ploica
(Iran), ili u vidu ploa (Turska), od isklesanog kamena (Egipat), do mermera sa intarzijama u
mermeru ili kamenu (Indija).
Islamski graditelji oduvek su bili okrenuti oveku razvijajui jednu duboko humanu
arhitekturu, koja je trebalo da odgovori postojeim potrebama. Njena osnovna odlika bila je
vezanost za tlo i ljudsku figuru. Ona gotovo nikad ne ide u visinu, osim kod minareta,
podravajui jedan ideal stvaranja humanog prosora. Ova okrenutost oveku oituje se i u praksi
arapskih neimara da biraju dovoljno irok prostor za podizanje svojih graevina, kako bi ostalo
mesta za atore Beduina. ak i kod izgradnje vladarskih palata, sve je bilo u skladu s ljudskim
dimenzijama a grandioznost i velianstvo su se javljali u retkim izuzecima.
U planiranju javnih objekata i prinevskih palata dosta panje posveivano je vrtu, koji je
mogao biti snabdeven esmama i fontanama kojima je trebalo rashladiti vazduh i obezbediti
ugodniji ambijent tokom letnjih dana. U omajadskom periodu, one se podiu na rubu pustinje,
prema utvrenoj shemi palate sa unutranjim dvoritem. S usponom Abasida, vladarske palate se
premetaju u gradove, a esto se postavljaju uz damije. U ovom periodu one i dalje zadravaju
shemu palate sa unutranjim dvoritem, dok e u periodu Safavida dobiti niz manjih paviljona
podignutih u vrtu.
Islamski graditelji naroito su koristili dva arhitektonska elementa: luk i kupolu i dva
konstruktivno-dekorativna elementa: ivan i mukarnas, koji su bili uobiajeni i kod sakralnih i
kod svetovnih graevina.
Luk
Nijedna druga, kao islamska arhitektura, nema toliku raznovrsnost tipova lukova. 2 U
poetku je raen polukruni luk na stubovima, prema vizantijskoj tipologiji, ali se ubrzo prihvata
i prelomljeni luk (kasnije usvojen u gotikoj arhitekturi), koji je, izveden na razne naine, i koji
je bio prisutan i u sasanidskoj arhitekturi. Sto godina nakon prvih iskustava, islamski luk,
slobodno oslonjen na stubove, pilastre 3 ili zidove, poprima irok spektar oblika koji ga
oslobaaju od krutih shematskih reenja drugih stilova. Ponekad se raznovrsni oblici spajaju
jedni s drugim, a razliiti lukovi postavljaju jedni iznad drugih. Tako dolazi do razvoja
potkoviastog, kopljastog, trolisnog, stepenastog, luka sa stalaktitima, itd.

Luk arhitektonska konstrukcija koja, oslanjajui se na dva oslonca, ini krivinu. Moe da bude u zidu, ili podran
stubovima ili pilastrima.
3
Plastar etvoroivini pljosnat stub, prislonjen uza zid ili ugraen u njega.

Kupola
Jo jedan vaan element islamske arhitekture je kupola.4 Nakon prvih primera potpuno
oblih kupola vizantijskog ili sasanidskog tipa, prvi pravi tip islamske kupole razvija se u Egiptu.
One su vitkije, oslanjaju se na visok prsten (tambur) i vezane su za kvadratnu osnovu pomou
zaseenih uglova.
U ostalim delovima dolazi do razvoja posebnih tipova, tako Turkmeni kupolu prekrivaju
kupastim krovom, dok Mongoli razvijaju tip lepe kupole u obliku lukovice na visokim
tamburima, koje esto mogu biti mahunaste, ili krikaste, odnosno rebraste. Safavidske kupole
imitiraju karakteristine krovove mongolskih atora istiui vrh. U XV veku, nakon zauzimanja
Carigrada, Osmanlije razvijaju harmonian sistem kupola, koji obuhvata: a) centralnu iroku i
plitku kupolu, koju prate prislonjene polukupole, koje se postepeno sputaju ka zidovima, ili pak
b) centralnu kupolu sa manjim kupolama rasporeenim u krug.
Ivan
Ivan je, u sasanidskoj arhitekturi, bio sala pokrivena poluobliastim svodom, potpuno
otvorena na jednoj strani. Ovde je vladar primao dostojanstvenike i delio pravdu. Uvoenjem
damije i medrese koje su imale kvadratno dvorite s tremom, u sredini svake unutranje zgrade
izgrauje se atrijum u obliku ivana, koji je postepeno dobijao oblik prostranog i dubokog portala,
s proeljem otvorenim u visokom luku, upisanim u jedan pravougaonik, i sa svodom obino
vezanim za zadnji zid, pomou stalaktita. Glavni ivan bio je okrenut ka Meki a sa strane je imao
dva ugraena minareta, pozadi se otvarala jedna kvadratna sala pokrivena kupolom, koja je
predstavljala pravu damiju.
Timuridi i Moguli usvajaju ovaj element kao ulazni portal, naroito na glavnim fasadama,
ali i na sve etiri strane mauzoleja. U znaajnijim indijskim mauzolejima, veliki ivani smeteni
na etiri fasade i okrueni tremovima na dva sprata.
Mukarnas
Tipian arhitektonsko-dekorativan element u islamskoj arhitekturi su stalaktiti, tj.
mukarnas (od grkog koronis okvir), koji su u poetku sluili kao prelazno reenje izmeu
kupole i kvadrata ispod nje, preko ugaonih nia ili velikih koljki. Oni su kasnije transformisani
u niz nazubljenih nia i nia sa stalaktitima, da bi se postigao izrazitije dekorativan efekat. Motiv
stalaktita se potom koristi kao ukrasni, a ne vie kao funkcionalni element, i to i na kapitelima i
na osnovama stubova, na unutranjim krivinama lukova i ak, izvrnuto postavljen, na spoljnim
stranama kupole. Ovaj element naroito je primenjivan na Istoku, dok je na Zapadu ostao gotovo
nezapaen.

Kupola svod u obliku polulopte, krovni pokriva izveden po sferinoj oblini.

OSNOVNI OBLICI U SAKRALNOJ ISLAMSKOJ ARHITEKTURI

Damija
Iako se muslimanska molitva moe praktikovati na svakom mestu, u islamskom svetu
veliki znaaj pridaje se zajednikoj molitvi, a naroito propovedi koja se dri petkom u podne.
Otuda damije, kao mesta na kojima se obavljaju zajednike molitve i odravaju propovedi,
imaju veliku vanost u islamskoj arhitekturi. Pored njihove osnovne namene damije su bile
mesta na kojima su se donosile sudske odluke i reavali razliiti sporovi, u njima se odvijala
nastava, a u njihovom sklopu nalazile su se i prostorije u kojima su stanovali studenti. Pored
toga, damije su mogle sluiti i kao prenoita za uene hodoasnike, sklonita za progonjene, a
ne retko, naroito u selima, u njima su se mogle nalaziti javne kuhinje, bolnice, kao i drugi vani
javni objekti.
Damija (na arapskom mesdid, mesto padanja niice na kolena, oboavanja) u poetku
je bilo ime kultnih mesta, posebno posveenih, kao to su Kaba u Meki, Kupola na steni u
Jerusalimu i Muhamedova kua u Medini. Ubrzo e sve damije biti nazvane mesdid, da bi se
od X veka ovaj naziv upotrebljavao samo za manje damije, dok su vee damije nazivane
mesdid-i-duma (damija petka) ili ulu damija (velika damija), ili jednostavno dami (skup).
Samo znaenje rei dami otkriva nam prirodu svete islamske zgrade. To nije ni boja kua, ni
mesto rtve, ve mesto okupljanja vernika da bi zajedno ispunjavali molitvene obrede.
Poreklo damije potie od Muhamedove kue koju je on podigao, posle svog prelaska iz
Meke u Medinu, kao tradicionalnu arapsku kuu sa unutranjim dvoritem, okruenu zidom od
opeka, oko koga su bile postavljene mnogobrojne prostorije. Da bi razgovor sa svojim vernicima
mogao da vodi u hladu, Muhamed je ovoj zgradi dodao, na jednoj strani trem napravljen od
palminih stabala i pokriven palminim liem i ilovaom. Tako je bio stvoren poseban tip svete
muslimanske zgrade damije sa dvoritem.
U kasnijem periodu plan ove prvobitne damije sa dvoritem poveavae se i postajati
osetno sloeniji, poto juna strana, ona u pravcu Meke, dobija nekoliko redova nosaa s jednim
krovom i jednu salu za molitvu, jasno ogranienu (haram), dok su tremovi izgraeni na drugim
trima stranama. Ovaj tip je najpre bio predstavljen velikim damijama vojnih logora,
zahvaljujui kojima su muslimanski vojnici mogli ispunjavati svoje obredne molitve, po vojnim
propisima, u strogo svrstanim redovima i s istovremenim ritmikim pokretima, to se kao pravilo
odralo do naih dana u toku odvijanja molitve. Najstariji primeri ovih uveanih damija sa
dvoritem nisu se sauvali. Takve su bile damija u Basri (665) i u Kufi (670) u Iraku. Damija u
Kufi, umesto prvobitnih palminih stabala, imala je pet redova stubova i sistem dvostrukih arkada
u dvoritu. Docnije, damije tipa Kufe predstavljae razne varijante, kako u pogledu redova
podupiraa, tako i u pogledu upotrebljenog materijala. Ako ostavimo postrani sekundarnu
upotrebu mermernih stubova, uzetih sa antikih spomenika, mogu se primetiti stubovi ili stupci
od opeke. U isto vreme stvaraju se i posebna zdanja tipino lokalna, kao to su damije u Iraku,
koje iznenauju svojim skoro etvrtastim planom, zidanjem u opeci, mnotvom vrata i kula na
spoljanjim zidovima, koji gotovo da obnavljaju arhitekturu utvrenja.

Zanimljiv je jedan arapski tekst koji nam daje podatke o postupku, u tom ranom periodu,
prilikom obeleavanja mesta za podizanje damije:
A ona (damija u Kufi) bila je podignuta na jednom trgu, odreenom za sapundije i trgovce
urmama. Teren je bio ovako ureen. Jedan ovek je stao u sredite trga, a to je bio snaan strelac,
vet u rukovanju strlom. On je odapeo stralu na desnu stranu i graditelj je naredio da se zida iza
mesta gde je pala odapeta strela. On je odapinjao strele i napred i nazad, a graditelj je nareivao da
se zida tamo, gde su pale strele. Mesdid bejae tako sagraen na jednom etvorouglu, ije su strane
bile jednake.

Dvojni ansambl pravougaonog plana, koji se sastoji od dvorita (sahn) i sobe za molitvu
(haram), koji se nije pokoravao odreenoj orijentaciji, sa svojom kadencom beskrajnih redova
podupiraa, svojom umom stubova i stubaca, i svojim mnogobrojnim vernicima postavljenim u
redove, specifino je arapski doprinos umetnikom stvaranju.
Ova prva ostvarenja jo uvek nisu imala budue tipine elemente minaret, mihrab i
mimbar. Prvobitno je jedino bilo obavezno upuivanje molitve prema Meki. Poznato je samo da
se Muhamed prilikom dranja svojih beseda na skupovima sluio jednim niskim seditem sa dva
stepenika, a umesto minareta, vernici su pozivani sa vrha jednog stuba u unutranjosti damije,
ili stojei na krovu.
Treba jo naglasiti da prvobitne damije nisu predstavljale usamljene graevine, ve su
one i tada, kao i kasnije, formirale jedan arhitektonski kompleks povezan sa palatom halife ili
upravnika, koji je obuhvatao i dravnu riznicu koja je bila u neposrednoj vezi sa zidom kible, to
je omoguavalo neposreda pristup iz palate u damiju.
U njenom razvijenom obliku, u svakoj damiji nalazi se esma, obino u sredini dvorita
koje je smeteno ispred prostorije za molitvu, a koja je namenjena ritualnom umivanju vernika
pre molitve. U toku molitve muslimanski vernici okrenuti su prema Meki, za ta kao orijentir
slui nia za molitvu (mihrab), koja je tokom vekova postala deo graevine koji se najbriljivije
ukraavao, odnosno zid u kojem se ona nalazi a koji je okrenut Meki (kibla). Desno od mihraba
uzdie se povieno sedite (mimbar), kome se prilazi s nekoliko stepenica i koje slui kao
propovedaonica. Mimbar moe biti ozidan ili izraen od mermera ili drveta, prema shemi koja
ostaje nepromenjena: stepenice s bogato obraenim ili izvajanim stranicama vode do jednog
otkrivenog postolja koje moe da bude zasvedeno. U velikim damijama, ispred mihraba moe
se nai uzdignut podijum (dikka), odakle svi mogu videti onog ko vodi zajedniku molitvu. U
nekim damijama pored mihraba nalazi se mali ograen prostor (maksura), rezervisan za
vladara.
Kad je prva arapska dinastija Omajada prenela prestonicu u Damask, Arapi su doli u
dodir s vizantijskom civilizacijom od koje prihvataju model bazilike, prilagoavajui ga
sopstvenim potrebama. Da bi uveali korisnu povrinu, izmenili su osnovnu shemu trobrodne
bazilike umnoavajui broj brodova sve dok nisu dobili kvadratnu graevinu. Unutranjost je
bila ispunjena mnotvom stubova na koje su se oslanjali lukovi koji nose ravnu tavanicu, s
malom kupolom iznad mihraba. Ovakav raspored je karakteristian za prvi tip damije, koji
5

obuhvata etvrtasto dvorite s tremovima i jednu prostoriju za molitvu s brodovima koji se

pruaju u pravcu Meke. Nakon premetanja prestonice u Bagdad, doavi u kontakt s persijskom
kulturom, iz tipa sasanidskih graevina postepeno se razvio tip damija s centralnim dvoritem,
sa ivanom na svakoj strani. Kod treeg tipa damije oigledan je uticaj vizantijske umetnosti.
Re je o uticaju sheme bazilike i crkve centralnog plana, koje su esto nakon turskog osvajanja
Carigrada 1453. godine, bile prilagoene i rekonstruisane u damije, a koje su imale kupole na
pandativima.5 Za ovaj tip damija karakterisitan je centralni molitveni prostor prekriven
prostranom kupolom. Ispred glavnog molitvenog prostora nalazio se trem kao i veliko ograeno
dvorite sa edrvanom (fontanom) u sredini.
Mihrab
Mihrab je udubljenje ili nia u zidu damije, koja pokazuje pravac molitve. Ovaj element
preuzet je iz crkvene arhitekture, a najverovatnije se prvi put javlja u damiji u Medini. Mihrab
je vrlo brzo postao opta pojava u svim damijama, i kao i hrianski oltar, zadrao je najvei
stepen svetosti. Kao takav, on je poeo poprimati razne oblike dekoracije kojim su ga vernici
obasipali i zbog toga se moe smatrati merilom odreivanja kvaliteta stilova u islamskoj
dekorativnoj umetnosti.
Maksura
Profana inovacija u damiji, koja se obino pripisuje Muaviji, jeste maksura, tj. ogradom
odeljen deo u unutranjosti damije, koji je bio rezervisan za halifu. Njeno uvoenje pravdano je
razliitim razlozima, a glavni je bio zatita halifove linosti. Maksuru su halifi esto koristili i u
svrhu odmaranja i povlaenja radi razmiljanja.
Minaret
Kao i mihrab, Omajadi su uveli i minaret. U Siriji, minaret je preuzeo oblik domae
sahat-kule ili njenog naslednika, crkvenog tornja koji je bio etvorougaon. Jedan od najranijih
izvora koji spominju minaret na Omajadskoj damiji u Damasku, izriito tvrdi da je to bio
crkveni toranj koji je pripadao crkvi sv. Jovana. Smatra se da je Muavijin upravitelj u Egiptu
uveo minaret u ovu provinciju, snabdevi minaretom sva etiri ugla Amrove damije u Fustatu.
Sirijski etvorougaoni minaret od kamena bio je najstariji islamski minaret i sluio je kao
prototip drugim, naroito minaretima u severnoj Africi i paniji. U islamskoj arhitekturi
prepoznajemo itav niz posebnih tipova minareta koji su se razvijali pod razliitim lokalnim
uticajima. U Egiptu su minareti tokom mnogih vekova zidani samo od cigala, a po miljenju
nekih autora, uveni aleksandrijski svetionik izvrio je izvestan uticaj na njihovu gradnju.
Muslimanski toranj, minaret u Iraku u Samari, koji potie iz IX veka, podsea na stari asirski
zigurat sa sedam spratova. Spratovi zigurat-kule predstavljaju sunce, mesec i pet planeta koje su
tada bile poznate.
5

Pandativ deo loptastog svoda izmeu velikih lukova koji omoguava postavljanje kupole na osnovu.

Prvobitno, minaret je postavljan unutar dvorinih zidova, najee u centralnom delu

severne strane, i imao je etvrtastu osnovu, ponekad sa okruglim zavretkom. Minaret je bio
podeljen na dva dela koja su se nalazila jedan iznad drugog, sa zidovima ukraenim reljefnim
motivima. Sa Selducima se javlja cilindrini minaret, koji je mogao biti razliito zasvoen,
kupasto naroito u Turskoj, ili u vidu baldahina u Iranu. U otomanskom periodu, minaret
dobija izdueni oblik (igliasti minaret) s karakteristinim kupastim, vitkim krovom, na kojem se
obino nalaze tri niza uzanih balkona kod veih damija, dok minareti manjih damija obino
imaju jedan balkon.
Medresa
Medresa se u Persiji razvila kao kola u kojoj se uio Kuran, i prvobitno se sastojala od
nekoliko soba spojenih damijom. Zatim je usvojena shema s kvadratnim dvoritem oivienim s
etiri trema, u ijem su se sreditu otvarali portali u vidu ivana, povezanih sa salama i stambenim
prostorijama.
Mauzolej
Mauzolej (gumbet, turbe) su u islamsku arhitekturu uveli Selduci. On je prvobitno imao
dva oblika, koji su se razvili u Horasanu. To su bili nadgrobna kula okrugle, poligonalne ili
zvezdaste osnove, vitka i zasvedena kupolom, koja je sa spoljne strane esto mogla biti
pokrivena kupom, i drugi tip, tzv. kuba, koja je imala kvadratnu osnovu zasvoenu kupolom.
Mongoli iz Tamerlanovog perioda (Timuridi) i Moguli iz Indije usvojili su tip ivana male dubine
kao ulazni portal i esto su ga rasporeivali na sve etiri strane graevine. Od vremena
mogulskog cara Akbara, u najimpozantnijim indijskim mauzolejima, fasadni ivani imaju na
stranama, na dva sprata nie u vidu loe. Na uglovima ovih mauzoleja diu se esto etiri
minareta i pokazuju da su i kuba i damije s centralnom osnovom esto bile inspirisane istom
shemom.
Manastirske zgrade
Manastirske zgrade esto su bile povezane s manjim fortifikacionim i utilitarnim
objektima, korisnim u sluaju voenja rata ili odbrane. Ovakvi kompleksi upotrebljavani su kao
prihvatilita, za molitvu ili za odbranu od neprijateljskih napada. Kao i medrese, imali su
kvadratnu osnovu. ine ih utvrene zidine sa straarskim kulama na sva etiri ugla. Raspolagali
su stambenim prostorijama, skladitnima za oruje i jednom damijom, sa unutranje strane
zidina.
Tip kastruma koji je usvojen za omajadske dvorce bie ponovo primenjen u ribatu,
utvrenom manastiru, koji je sluio za odbranu granica severne Afrike protiv upada iz
hrianskih zemalja s one strane mora, kao i protiv berberskih ustanika iz unutranjosti. O
izgledu dvoraca kaluera vitezova, pretea krstakih utvrenja, koji su skoro svi bili
izgraeni u toku VIII i IX veka, a uglavnom gusto zbijeni du tuniske obale, ribat iz Susa nam
7

prua jo jednu predstavu. On sadri elije, sale za abluciju (umivanje) i, na prvom spratu,
damiju sa jedanaest brodova, pokrivenu ravnim krovom, koja odgovara shemi sa transeptom.

DRUTVENO-ISTORIJSKI OKVIRI NASTANKA CARSTVA KOJI SU ODREDILI

RANI RAZVOJ ISLAMSKE ARHITEKTURE
Poetkom VII veka Bliski i Srednji Istok bio je podeljen izmeu dva suparnika carstva,
Vizantije i Persije, a istorija ove oblasti u prethodna tri veka bila je uglavnom obeleena
njihovim meusobnim sukobima. Vizantijsko carstvo sa prestonicom Konstantinopoljem, imalo
je grku kulturu i hriansku religiju, ali je u velikoj meri jo uvek imalo rimsku dravnu upravu.
Glavna potpora njegove moi bila je Anadolska visoravan, koja je u to vreme jo uvek bila
potpuno helenska. Prema jugu prostirale su se pokrajine Sirija i Egipat. Stanovnitvo ovih
podruja Aramejci u Siriji i Kopti u Egiptu, bilo je etniki, a delimino i kulturno, strano
Helenima, a njihov otpor vizantijskoj vladavini i tekim porezima koje je ona nametnula izrazio
se u jeretikim sektama, koje su bile suprotstavljene pravoslavnoj veroispovesti Carstva. U
Palestini, Jevreji, iako nisu bili veinsko stanovnitvo, bili su u jo teem poloaju od jeretikih
hriana to je uzrokovalo snaan otpor prema Vizantiji.
Persijsko carstvo Sasanida pokazuje optu slinost sa Vizantijom. I ovde je jezgro carstva
bila visoravan Iran, koju su nastanili narodi koji su govorili zajednikim indoevropskim
jezikom i vladali nad pokrainom Irak, koju je naseljavalo nezadovoljno semitsko stanovnitvo.
Kultura sasanidske Persije bila je azijatska, a dravna religija bila je mazdaizam. Unutranja
struktura carstva bila je mnogo slabija od strukture Vizantije. Dok je u Anadoliji organizacija
vojnih pokraina pruala Carstvu vrstu ekonomsku i vojnu osnovu, Persijsko je carstvo krajem
VI veka upravo bilo izronilo iz revolucionarnog potresa, u toku kojeg je slomljen stari feudalni
sistem i nadometen vojnim despotizmom s plaenikom vojskom. Novi poredak nije bio nipoto
siguran i mnoga nezadovoljstva meu stanovnitvom podstakla su pojavu itavog niza opasnih
religioznih sekti, koje su ugroavale religiozno, pa prema tome i politiko jedinstvo Persijskog
carstva.
Od 602. do 628. godine vodio se poslednji od persijsko-vizantijskih ratova, koji je
okonan vizantijskom pobedom, ali su obe strane iz rata izale iscrpljene i oslabljene, uoi
neoekivane opasnosti koja e doi iz Arabijske pustinje.
U velikim osvajakim pohodima Arapi su se sluili pustinjom, koju su dobro poznavali i
koja im je bila pristupana. Pustinja je sluila radi snabdevanja pojaanja i kao sigurno utoite
za vreme nevolje. Otuda nije sluajno to su u svakoj osvojenoj pokrajini Arapi uspostavili svoje
glavne baze na rubu pustinje. U tu svrhu posluili su im tadanji gradovi kao Damask, ako su bili
ovako pozicionirani, ili su osnivali nove, poput Kufe i Basre u Iraku, Fustata u Egiptu ili
Keruana u Tunisu. U ovim gradovima Arapi su podigli vojna utvrenja i uporita, koja su kroz
8

itav omajadski period ostala glavna sredita arapske vlasti. Ti gradovi, u arapskoj istoriji poznati
kao Amsar, igrali su kljunu ulogu u uspostavljanju i uvrivanju arapskog uticaja u osvojenim
zemljama. Premda su u itavim pokrajinama Arapi bili manjina, u gradovima Amsara sainjavali
su veinu i tu je arapski postao glavni jezik. Ti su gradovi sluili kao trite za poljoprivredne
proizvode susednih krajeva te se preko njih arapski jezik proirio na okolna seoska podruja.
Ubrzo se svaki arapski utvreni grad razvio u spoljni grad zanatlija, sitnih trgovaca i zanatskih
radnika, koji su poticali od pokorenog stanovnitva. Kretanju stanovnitva iz seoskih krajeva u te
gradove doprinelo je nejednako oporezivanje nemuslimanskih poljoprivrednika i pad cena
poljoprivrednih proizvoda, koji mora da je proistekao iz prilino slobodne razmene prihoda u
naturi meu arapskim osvajaima.
U svojoj osnovi, velika osvajanja nisu predstavljala ekspanziju Islama ve arapske nacije.
Pritisak prenaseljenosti na njihovom rodnom poluostrvu terao ih je da krenu ka susednim
zemljama. Ekspanzija Arapa nije bila iznenadna, kako se to na prvi pogled moe uiniti. U
razdobljima kada je snaga Vizantije i Persije drala Arape na njihvom poluostrvu, pritisak
prenaseljenosti nalazio je delimino olakanje u neprestanom prodiranju arapskih elemenata u
pogranine zemlje. Mnogi pogranini gradovi imali su znatno arapsko stanovnitvo jo pre
osvajanja.
Stariji pisci precenjivali su ulogu religije u osvajanjima. Njena vanost je u tome to je u
kratko vreme izvrila psiholoku promenu u narodu, koji je po prirodi temperamentan i
nenavikao na bilo kakvu vrstu discipline, koji poputa da ga uvere ali ne i da mu zapovedaju.
Upravo religija je ovaj narod uinila mnogo samopouzdanijim i sklonijim nadzoru. U osvajakim
ratovima religija je bila simbol jedinstva i pobede. Meutim, da je vodea snaga u osvajanjima
bila svetovna a ne religijska, pokazuju istaknute linosti poput Halida al Valida i Amra, ije je
interesovanje za religiju bilo povrno i kojima je ona sluila samo kao sredstvo za postavljene
ciljeve.
U osvojenim teritorijama Arapi su u poetku zadrali persijski i vizantijski aparat vlasti s
njegovim inovnicima, pa ak i stari novac. Meutim, nakon 640. godine, Omar je uvideo da su
potrebne nove mere, te je uveo novi sistem po kojem je carstvo povereno halifi, kao iskljuivom
povereniku za itavu muslimansku zajednicu. Razne pokorene pokrajine imale su razliite
zakone i obiaje. Budui da su Arapi nasledili stare sisteme, nije bilo jedinstvenog prava u
Carstvu. U Siriji i Egiptu koji su potpisali predaju s postavljenim uslovima, Omar je bio prisiljen
da potuje mesne obiaje, dok je u Iraku koji se bezuslovno predao imao veu slobodu delovanja.
Novi arapski reim nasledio je od Vizantije i Persije prostrana dravna zemljita. Tim
zemljitima pridodata su znatna imanja koja su vizantijski velikoposednici ostavili za sobom,
kada su, zajedno sa poraenim carskim armijama, naputali osvojene teritorije. Ta imanja,
zajedno sa prostranim i neobraenim zemljitem, sainjavala su takozvani Mevat ili mrtve
zemlje, kako su ih nazivali arapski pravnici. Arapi su preuzeli samo dravna zemljita i
zemljita neprijatelj reima. Ostalim zemljoposednicima, koji su priznali novu vlast, potvreno
je puno pravo na slobodno vlasnitvo, s tim da plaaju odreene poreze. Da bi osigurali
obraivanje tih zemalja i ubiranje poreza s njih, halifi su razvili praksu da ih izdaju u zakup,
poznat kao Kataije ili u Iraku, Savafi, lanovima svojih porodica i drugim istaknutim i bogatim
Arapima. Ti su zakupi bili slini vizantijskoj emfiteuzi, na kojoj su se zapravo i temeljili. Oni su
9

ukljuivali obavezu zakupca da obrauje zemlju u ugovorenom periodu, da sakuplja poreze i da

ih predaje vlasti.
Muslimanski zemljoposednici izvan Arabije nisu plaali pun iznos zemljarine, ve mnogo
manju obavezu poznatu kao Ur (desetina). Izuzev malog religioznog nameta za muslimane, sve
ostale poreze plaali su pokoreni nemuslimanski narodi. Meu te poreze spadaju Dizija i Hara.
Kasnije su ti izrazi oznaavali razliku izmeu glavarine, koju su bili duni plaati nemuslimani, i
zemljarine. Meutim, u doba ranog halifata, ti su se izrazi naizmenino upotrebljavali za oznaku
kolektivnog danka, koji su Arapi odreivali za svaki kraj u paualnom iznosu. Lokalnim
inovnicima je bilo preputeno da raspodele porez i uberu novac na stari nain.
ini se da velika bogatstva, koja su sakupili neki arapski osvajai, nisu bila investirana i
iskoritena u trgovini, te je trgovaka klasa Meke, uz neke izuzetke, napustila svoj preanji
poziv, da bi igrala ulogu ratnike aristokratije.
Veliki iznosi novca kojima je raspolagala vladajua klasa, doprineli su razvoju nove klase
- Mavala (singular Mavla). Mavla je bio svaki musliman, koji po poreklu nije bio pravi lan
nekog arapskog pelemena. Prema tome, Mavli su bili Persijanci, Aramejci, Egipani, Berberi i
drugi nearapski obraenici na Islam, a takoe i neki stanovnici carstva koji su govorili arapski i
bili arapskog porekla, ali su iz nekog razloga prestali biti lanovi vladajue kaste ili im nije
uspelo da to postanu.
Mavali su u velikom broju poeli naseljavati gradove arapskog Amsara, te su oko svakog
brzo podigli prostrani spoljni grad zanatskih radnika, zanatlija, duandija, trgovaca i drugih,
koji su sluili potrebama arapske aristokratije. Kao muslimani, oni su, u teorijskom smislu, bili
ravnopravni Arapima te su zahtevali ekonomsku i drutvenu jednakost, meutim, ovo im arapska
arstokratija u doba Omajada nikada nije priznala. Dok je nekim mavalskim zemljoposednicima
uspelo da plaaju isti iznos poreza kao i muslimani, zbog njihovih usluga iskazanih novom
reimu, veini to nije polo za rukom, te u vreme Abd el-Malika muslimanska vlast nije
podsticala preobraanje na Islam, ve je terala Mavale iz gradova nazad na polje, da bi poveali
dravne prihode, koji su bivali sve manji. Mavali su se dosta borili zajedno sa Arapima u
islamskim armijama. Meutim, oni su bili rasporeivani u redove peadije, bili su slabije plaeni
i dobijali su manji deo plena nego arapska konjica.
Broj Mavala se brzo poveao te je ubrzo nadmaio i broj samih Arapa. Njihovo masovno
naseljavanje u gradovima stvorilo je nezadovoljno i opasno gradsko stanovnitvo, koje je bivalo
sve svesnije svog sve veeg politikog znaaja, svoje kulturne nadmoi pa i sve veeg udela u
vojnim operacijama. Glavna prituba bila je ekonomska. itava struktura arapske drave
temeljila se na pretpostavci da e manjina Arapa vladati nad veinom poreskih obveznika
nemuslimana. Ekonomski izjednaiti Mavale znailo bi u isto vreme smanjiti prihode i poveati
rashode, to bi moglo dovesti do potpunog sloma.
Premda se podela na vladajuu kastu i Mavale u mnogo sluajeva poklapala sa etnikim
razlikama izmeu Arapa i nearapa, ipak je ona preteno bila ekonomska i drutvena, nego
nacionalna. Siromaniji Arapi u Iraku i Bahreinu nisu bili upisani u spiskove Divana, te su bili

10

svedeni na nivo Mavala i delili su njihove pritube. S druge strane, mnogi su se pripadnici stare
persijske zemljoposednike vlastele prilagodili novom poretku.
Ovaj naziv ne obuhvata nemuslimane, poznate kao dimisi, to jest sledbenici doputenih
religija, koje je arapska drava titila, jer su pristali na vei iznos proeza i na neka drutvena
ogranienja. Osvajai se nisu upletali u unutranju graansku i versku upravu pokorenih naroda,
koji su dobili poloaj dimisa, tj. pripadnik religija koje je Kuran doputao. ini se da su
pokoreni narodi uglavnom pozdravljali arapsku vlast, jer su ustanovili da su novi nameti laki od
starih. ak je i hriansko stanovnitvo Sirije i Egipta vie volelo vlast Islama nego vlast
ortodoksnih Vizantijaca.
U to vreme Arapi su poistoveivali Islam s arabizmom, to se vidi iz njihovog stava
prema novim obraenicima, pripadnicima pokorenih naroda koji su poeli prihvatati novu veru.
Arapski muslimani bili su potpuno nespremni na ideju o nearapskim muslimanima, te su
pokoreni narodi mogli pristupiti veri samo ako bi postali mavali, odnosno tienici nekog
arapskog plemena. Premda su oni u teoriji bili izjednaeni s Arapima i osloboeni od veine
poreza, Arapi su zadrali prezrivo nadmen stav prema njima i dugo su pokuavali da ih iskljue
iz materijalnih povlastica Islama.
Nakon Omarove smrti dolo je do zastoja u osvajakim ratovima, koji su sve dotle bili
glavni pokreta arapske istorije. Seoba arapskih naroda bila je uglavnom dovrena. Arapsko
stanovnitvo preplavilo je osvojene pokrajine i tamo se nastanilo, te je pokretaka snaga
prenaseljenosti privremeno opala. Visoke visoravni i neprijateljsko stanovnitvo Irana na istoku i
Anadolije na severu, usporili su dalja osvajanja. Budui da je ratovanje zastalo, pripadnici
plemena imali su vie vremena da razmiljaju o dotada priguenim pitanjima to e uskoro
izazvati slom dravne uprave i optu pobunu.
Elementi otpora mogli su se videti jo za Omarove vladavine, te su moda i uzrokovali
njegovu smrt. Za vreme slabe Osmanove vlasti ti su elementi izbili na povrinu. Pobuna protiv
njega nije bila ni religiozna ni lina. To je bila pobuna nomada protiv bilo kakvog sistema
centralizovane kontrole, pobuna protiv drave uopte. Arapi su zadrali nomadski pojam vlasti,
po kojem se poslunost smatrala kao dobrovoljno podvrgavanje odabranom pojedincu. Budui da
Osmanu nije polo za rukom arapskim plemenima nametne poslunost, oni su se osetili
slobodnim da mu je uskrate.
Iako je oruani napad na Osmana doao iz Egipta, stvarno sredite otpora bila je Medina.
Tu su Talha i Zubeir, dva nezadovoljna Mekanca, Amr, nezadovoljan to ga je Osmanov ovek
smenio u Egiptu i Aia, Prorokova udovica, stvorili sredite zavere protiv halife i verovatno imali
udela u dogaajima koji su doveli do njegovog ubistva.
Alijina uloga nije jasna, no ini se da ipak ne snosi nikakvu direktnu odgovornost za
ubistvo, premda je njegova pasivnost da upotrebi svoj ugled i poloaj kako bi ga spreio, kasnije
njegovim neprijateljima dala delotvorno oruje protiv njega. Godine 656, 17. juna, jedna skupina
pobunjenika iz arapske vojske u Egiptu, koja je dola u Medinu da se potui na nepravde, ula je
u halifove odaje i smrtno ga ranila. To ubistvo oznaava prekretnicu u istoriji Islama. Ubijanje
halife od strane pobunjenih muslimana postalo je presedan koji je poljuljao religiozni i moralni
11

ugled halifove slube, kao veze jedinstva u Islamu. Otada je jedina spona izmeu vlasti i
plemena bila politika i finansijska.
Po Osmanovoj smrti Ali je gotovo odmah bio pozdravljen u Medini kao naslednik, ali su
se ak i neki Osmanovi neprijatelji ustruavali da priznaju kao halifu oveka koji je dolazak na
presto u velikoj meri dugovao kraljoubicama, premda sm nije bio kriv. Drugi, koji nisu voleli
Osmana, nisu bili voljni da priznaju novog halifu i proosmanska je strana brzo rasla i traila
kaznu za krivce. Ali nije znao da se snae, te je sebi stvorio itav niz novih neprijatelja
opozvavi s poloaja mnoge linosti koje je ubijeni halifa postavio. Otpor protiv Alija otpoeli su
Aia, Talha i Zubeir, koji su olako preli preko sopstvene uloge u preanjim dogaanjima, te su
se povukli u Meku da bi pozvali na rat i osvetu. Oni su sakupili snage za akciju protiv Alija
premestivi se u Basru gde su se nadali lokalnoj podrci.
Oktobra 656. godine, Ali je krenuo iz Medine na elu svojih snaga. Taj je dogaaj
dvostruko znaajan. U prvom redu on oznaava kraj Medine kao prestonice Islamskog carstva,
jer otada tamo nikada nee stolovati vladajui halifa. Drugo, po prvi put je jedan halifa poveo
muslimansku vojsku u graanski rat protiv muslimanske brae.
Ali je sa svojom vojskom stigao u Kufu, gde je posle pregovora s neutralnim
namesnikom Ab ul-Musom uao u grad uz odobravanje stanovnitva. Otuda je krenuo protiv
Basre i porazio snage opozicije u boju poznatom kao Bitka oko kamile, jer se borba vodila oko
kamile na kojoj je jahala Aia. Bitka je zavrena Alijevom pobedom. Talha i Zubeir su ubijeni, a
Aia poslata natrag u Meku.
Posle kratkog zadravanja u Basri, gde mu nije uspelo da za sebe pridobije stanovnitvo,
Ali se vratio u Kufu, koja je postala njegova prestonica. On je sada bio gospodar itavog
islamskog carstva izuzevi Siriju. Meutim, uprkos prividnoj snazi njegov poloaj je bio oslabio
zbog plemenskog nejedinstva i neposlunosti njegovih pristalica, kao i zbog protivrenih saveta
pobonika i teokrata, koji su sainjavali veliki deo njegove pratnje, te su stalno ugroavali i
dovodili u pitanje njegovu vlast.
Sirijom je upravljao Muavija, koji je stajao na elu centralizovane vlasti jedine u
islamskom svetu tog doba vladajui ujedinjenom i poslunom pokrajinom, s dobrom vojskom,
koja je bila izvebana i disciplinovana u graninim ratovima s Vizantijcima. I moralno je njegov
poloaj bio jak. Njegovo pravo na vlast bilo je besprekorno, jer ga je za namesnika postavio
Omar, a potvrdio Osman, poslednji opte priznati halifa.
Traei osvetu za smrt svoga strica Osmana, on je postupao prema starom arapskom
obiaju, koji je potvrdio i sam Kuran. U prvim borbama protiv Alija i njegovih protivnika,
Muavija nije traio pravo na halifat, ve je zahtevao pravdu, osporavajui Aliju pravo da vodi
Carstvo, optuivi ga da je oprostio kraljoubistvo. Muavija se prvi put otvoreno suprotstavio
Aliju kada se nasilno odupro namesniku kojeg je Ali poslao da ga zameni. Prisiljen na akciju, Ali
je najzad krenuo s vojskom protiv sirskih snaga. Bitka je zapoela 26. jula kada su Alijeve snage
poele da preuzimaju prevlast. Kako bi izbegli poraz, sirski vojnici natakli su Kuran na iljke
svojih kopalja i poeli da iz sveg glasa govore Neka Bog odlui. Ali je u ovom pozivu na
arbitrau prepoznao prevaru, no zbog snanog uticaja vere bio je primoran da prihvati primirje.
12

Bilo je dogovoreno da svaka strana imenuje svog arbitra, a da se suparnike voe obaveu da e
se pokoriti presudi.
Muavija je imenovao kao svog predstavnika Amra vetog pregovaraa, odanog
njegovom krilu. Alijini sledbenici, koji su funkcije arbitara protumaili u drukijem svetlu,
prisilili su ga da prihvati usluge neutralnog Ab ul-Muse. Arbitraa je ubrzo donela nove
potekoe Aliju. Znatna grupa njegovih sledbenika, nezadovoljna tim korakom, pobunila se
protiv njega, te je pobuna morala biti estoko uguena u krvavom sukobu. Ovi pobunjenici
poznati su kao hariditi.
U januaru 659. godine arbitri su se sastali u Azruhu. Njihova odluka bila je nepovoljna po
Alija a verovatno je sadrala i njegovu abdikaciju, zbog ega je on odbacio. U narednim
mesecima njegov poloaj e nastaviti da slabi. Muaviji je polo za rukom da pripoji Egipat i da
time Alija lii vanog izvora bogatstva, te je izbegavajui bitku nekanjeno upadao u Irak.
Godine 661. Alija je ubio haridit Ibn Muldem. Alijin sin Hasan napustio je borbu i
preneo svoja prava na Muaviju, koji je sada pozdravljen u Siriji, a uskoro je bio priznat i u
itavom Carstvu.
Kad je Muavija stupio na presto, stanje u dravi bilo je puno tekoa. Uprava carstva je
bila decentralizovana i u neredu, te je oivljavanje nomadskog anarhizma i nediscipline, koju
vie nije obuzdavala religijska ili moralna veza, dovelo do opte nesigurnosti i pomanjkanja
jedinstva. Ubistvo Osmana, graanski rat koji je usledio i premetanje prestonice iz Medine,
neopozivo su unitili teokratsku sponu koja je drala na okupu prvi halifat. Oligarhija u Meki
bila je poraena i bez ugleda, te je Muavija morao pronai novu osnovu za povezivanje carstva.
Ovaj problem on je reio tako to je dotada teokratsku vlast poeo da preobraava u arapsku
svetovnu dravu.
Muavija je proglaen za halifu 661. godine u Jerusalimu. Njegovim dolaskom, prestonica
provincijske vlade Damask, postao je glavni grad muslimanskog carstva, mada je to carstvo bilo
neto sueno. Posle presude arbitranog suda, Amr Ibn ul-As, Muavijina desna ruka, otrgao je
Egipat od Alijinih naslednika. Meutim, Irak je proglasio al-Hasana, najstrijeg Alijinog i
Fatiminog sina za legitimnog Alijinog naslednika, dok su se Meka i Medina ravnoduno odnosile
prema prestavnicima Sufjanida (kojima je pripadao Muavija).
Ipak, interesi al-Hasana, koji se kretao vie kod kue u haremu nego na prestolu, bili su
usmereni vie na druga podruja nego na dravnu upravu. Posle kratkog vremena on je abdicirao
u korist svog sposobnijeg rivala i povukao se u Medinu, predavi se potpuno lagodnom i
raskonom ivotu. Na preduzimanje takvih koraka nagovorio ga je Muavija, koji mu je
garantovao ogromnu novanu svotu i godinju rentu, koju je on sam sebi odredio. Naknada je
obuhvatala svotu od 5 miliona dirhama iz blagajne u Kufi, uz prihode jedne oblasti u Persiji za
vreme celog njegovog ivota, koji dodue nije predugo potrajao, budui da je umro u 45. godini,
najverovatnije od posledica trovanja.
Pozniji arapski istoriari, koji su pisali za vreme dinastija koje su ustoliavane nakon
pada Omajada, bili su zaokupljeni time da umanje ugled omajadske dinastije, osporavajui titulu
13

halife Muaviji i njegovim naslednicima. U svojim spisima oni priznaju titulu halife Aliju, no
kada govore o Muaviji i ostalim Omajadima, izuzev pobonog Omara II (717-720) kojem ipak
priznaju halifsku titulu, govore o kraljevanju (mulk), to je titula koja se davala gotovo iskljuivo
vlastodrcima nearapima. Stav istoriara odraava stav puritanaca, koji su ga optuivali da je
sekularizovao islam i promenio proroanski, tj. teokratski halifat u svetovnu vlast mulk.
Posebno mu se zamera uvoenje maksure unutar damije. On je propoved u petak (khutbah)
itao sedei u stolici, a prvi je ustanovio i kraljevski presto. Prema ovakvom pristupu, halifat se
ponovo uspostavlja tek dolaskom na presto dinastije Abasida godine 750. Uprkos ovakvom
tumaenju, Muavija je primer vladara izuzetne dravnike sposobnosti kojeg je retko koji potonji
vladar uspeo nadmaiti.
Meutim, iako je zapoeo sekularizaciju drave i mada je priadavao veu vanost
politikim i ekonomskim aspektima vlasti, religiozni faktor jo uvek je mnogo znaio. Muavija
je ovo veto koristio u neprestanim borbama sa Vizantijom, koje su mu omoguile da sebe
predstavi kao pobornika Islama i voom u Svetom ratu, te da zahteva i postigne religioznu
odanost veine Arapa.
Proces centralizacije, koji je sada bio neophodan da bi arapsko carstvo moglo da preivi,
obuhvatao je niz koraka, koje je trebalo preduzeti. Najpre je trebalo premestiti prestonicu u
Siriju, koja je ostala prestonika pokrajina carstva tokom itavog perioda omajadske vlasti.
Stvarna prestonica, meutim, esto se premetala budui da su omajadski vladari podizali svoje
zamkove na rubu pustinje gde su se oseali sigurni. Sam Muavija smestio se u Damasku, gde mu
se, s obzirom na sredinji poloaj i stare kulturne i upravne tradicije grada, inilo da moe
uspostaviti vladu koja e biti sposobna da nadzire udaljenije pokrajine.
Od mnogobrojnih ena, najblia mu je bila Mejsun, Siro-Arapkinja iz plemena banuBahdal, koja je s prezirom gledala na dvorski ivot u Damasku i eznula za slobodom pustinje.
Mejsun je bila jakobitska hrianka. Svog sina Jazida, kasnijeg Muavijinog naslednika, esto je
vodila u sirijsku pustinju, blisku njenom beduinskom plemenu, u kojoj se mladi
prestolonaslednik privikao na lov, teka jahanja, pijenje vina i pisanje stihova. Sirijska pustinja
sada je postala kola omajadskih prineva, gde su oni uili isti arapski jezik, neuprljan
arameizmima, i gde takoe nisu bili izloeni gradskim zarazama koje su esto napadale gradove.
Kasnije su omajadski halifi nastavljajui tradiciju, gradili seoske dvorce na granici Sirijske
pustinje, koje su nazivali al-Badija.
Sa Omajadima prestonica je preseljena u Damask. U srcu grada nalazio se rimski hram
Jupitera Dolihenosa, na ijem mestu je u doba Omajada postavljena Velika damija. Oslanjajui
se na zateeno naslee, Omajadi e razviti poseban arhitektonski stil. Sali za molitvu se u to
vreme dodaje novi arhitektonski element transept, to e iz osnova promeniti salu sa stubovima
koja je do tada ostala neralanjena. to se tie bazilikalnog plana i njenog trijumfalnog
karaktera van sumnje je da on vodi poreklo od preislamskih bazilika, i to kako od profanih sala
za audijencije, sa niama za presto u palatama, tako i od srednjeg broda sirijskih crkava.
Izmeu damije i palate, postoje u stvari, vrlo bliske veze, tako je damija u isto vreme i
Javna riznica. Njeni kljuevi su svake veeri predavani blagajniku, koji je stanovao u palati.

14

Obrnuto, komandant trupa sa svojom oruanom pratnjom je u toku dana boravio u palati, dok bi
nou obezbeivao strau u damiji.
Kada je u pitanju mihrab u transeptu, ovaj element verovatno predstavlja u isto vreme i
dvorsku apsidu sa prestolom i crkvenu apsidu, ali zaista u jednoj uproenoj formi, koji je,
takoe, ispunjavao odreene funkcije. Bez sumnje je njegova prva namena bila (mada pogreno
primljena) da oznaava zid kible, to jest da tano odredi pravac molitve prema Meki, ali bolje
rei, bar u ranim godinama Islama, sluila je kao soba za molitvu halifi ili namesniku.
U tom smislu postoji nekoliko arapskih izvora koji govore kako je omajadski namesnik u
Iraku, Ibn-Hubajra sedeo u mihrabu svoje sale za molitvu, gde ga je pronaao njegov komornik.
Ova uloga mihraba kao carskog mesta u spomenicima iz najstarijeg perioda, uglavnom je
dokazana bogatstvom i velianstvenou njegove dekoracije, koja ga odvaja od ostalih delova
damije. Izvestan odblesak prohujalog sjaja tih starih primeraka sauvan je svedoanstvom dvaju
najstarijih spomenika: niom za molitvu el-Khasaki (prva polovina IX veka) koja potie iz
Bagdada i izloena je u muzeju ovog grada, i mihrabom iz damije Sidi Okba u Keruanu
(862/863). Iako ova dva ostvarenja pripadaju starom abasidskom periodu oni po obliku, ukrasu i
stilu slede omajadske primere.
Glavno obeleje mihraba iz omajadskog perioda je luno ili potkoviasto zasvedena nia,
kao i motiv vinove loze, koji dolazi iz antike i hrianstva, a igra vanu ulogu u omajadskoj
umetnosti. On se iri u obliku kandelabra koji izlazi iz vaze na sredinjoj traci mihraba AlKhasaki, nainjenoj od kamena, a pokriva svod mihraba damije Sidi Okba u vidu zlatnih
granica koje se istiu na crnoj osnovi. Isto tako zapaa se i motiv koljke kojim se istie nia
mihraba u Bagdadu, a esto se sree u Keruanu na mramornim ukrasnim niama potkoviastog
oblika na podnoju mihraba. Ovde svakako treba spomenuti i kupolu mihraba u obliku koljke,
iz damije u Kordovi, koja pripada kasnijem omajadskom vremenu i koja datira iz druge
polovine X veka. U kasnijem periodu ovaj oblik bie podreen novim uticajima i promenama u
ukusu. U IX veku e prevagnuti nie zasvedene prelomljenim lukom, koje e od epohe Selduka
biti obogaene narezima i biti ispunjene stalaktitima u gornjim delovima.
Kada se govori o omajadskoj arhitekturi, svakako treba spomenuti i minaret, koji se kao
novi element pojavljuje na omajadskim damijama, i sa ijeg je vrha mujezin pozivao vernike na
molitvu. Prvobitno su u tu svrhu sluile etiri ugaone kule sa rimskog utvrenja oko omajadske
damije u Damasku, iji e plan kopirati 673. godine Amrova damija u Fostatu, a odredie isti
raspored i omajadskoj damiji u Medini.
Kasnije e omajadska epoha biti karakteristina po jednom minaretu, etvrtastog oblika,
zdepastom i masivnom, podeljenom na dve zone, a esto oivljenim prizorima pod lukovima u
gornjim delovima. U retkim izuzecima minaret je uklopljen u zidove utvrenja, i to na severnoj
dvorinoj strani, kao to je to sluaj sa damijom Sidi Okba u Keruanu. U sluaju minareta smo
takoe suoeni sa starim hrianskim pozajmicama, tanije uspomenama na etvrtaste kule, koje
su na slian nain obeleavale stare hrianske gradove Sirije. To su bila zdanja koja nisu sluila
smo za zvonike, nego i za gradska vrata i osmatranice. U epohama koje e uslediti posle
Omajada, oblik minareta e pretrpeti jo vee promene no to je to bio sluaj sa mihrabom
izuzetak e biti panija i severna Afrika.
15

SAKRALNA ARHITEKTURA OMAJADSKOG PERIODA

Kupola na steni
Kupola na steni, koju pogreno nazivaju Omarova damija, predstavlja najstarije
muslimansko svetilite sveanog izgleda. Njena izgradnja zapoeta je pod Abd el-Malikom. Da
bismo dobili pouzdan datum moramo se osloniti na natpis u unutranjosti zgrade, koji ukazuje na
691/692. godinu. Vie od jednog veka kasnije, graevinu je obnovio abasidski halifa al-Maamun
(813-833), koji je namesto Abd el-Malikovog ubeleio svoje ime, ali je zaboravio da promeni
datum. Pored toga, prostor za ispisivanje imena je ve bio odreen imenom Abd el-Malika, tako
da je abasidski kaligraf sasvim blizu umetnuo slova novog imena, nagomilavi ih na uskom
prostoru.
Zgrada je po svom planu osmostrano zdanje sa stranama koje mere 20,6 m duine, dok su
zidovi visoki 9,50 m. Unutar spoljnih zidova upisan drugi oktogon, a zatim unutranji krug. Ovu
sredinju rotondu, u kojoj se nalazi Sveta stena, pokriva kupola. Ovim dvostrukim
ralanjivanjem dobijena su dva deambulatorijuma6 koji dozvoljavaju vrenje obreda krunog
pohoenja (tavaf).
U unutranjosti primeujemo naizmenini raspored podupiraa, koji su pozajmljeni iz
Vizantije, koji se pokorava ritmu: jedan stubac pa dva stuba jedan stubac pa tri stuba. To je red
koji se ve sree u tremovima Velike damije u Damasku.
Kupola koja dostie prenik od 20,44 m i visinu od 35,3 m bila je u poetku drvene
konstrukcije i sastojala se od dve kalote, koje su umetnute jedna u drugu, sa spoljnom oplatom
od ploa od pozlaenog bakra. Pod fatimidskim sultanom az-Zahirom, ova kupola je bila
zamenjena 1022/23. godine jednom drugom kupolom, sa dvostrukom kalotom, koja je takoe
bila presvuena bakarnim ploama. Posle zauzea grada, krstai su nadvisili kupolu zlatnim
krstom, koji je Saladin zamenio polumesecom posle ponovnog zauzea grada.
Kupola stoji na tamburu, spolja pojaanom sa etiri ugaona pilastra, a probijenom sa
esnaest prozora. Krov, lako nagnut nad unutranji deambulatorijum, drvene konstrukcije i
pokriven olovom, bio je obnovljen 1780. godine. To je danas kasetiran pokriva, slikan u stilu
kasne turske keramike XVIII veka. Mnogo su dragocenije tavanice prvog deambulatorijuma, sa
dekoracijom u reljefu, slikanom i pozlaenom, koja datira iz poetka XIV veka. Srazmere zgrade
pokazuju udesnu ravnoteu. Nijedna mera nije bila izabrana proizvoljno, ve paljivim
biranjem odnosa radi postizanja savrenog sklada.
Isto tako ralanjivanje spoljanosti obeleeno je skladnim slaganjem sastavnih delova.
etiri portala slau se dva po dva, i krstoobrazno su rasporeeni. Oni su dovedeni u ravnoteu
pomou etiri pilastra koji pripadaju niama, iji gornji delovi obuhvataju prozore, a oni
odgovaraju pravougaonim prozorima na tamburu.
6

Deambulatorijum u srednjovekovnim crkvama otvoren hodnik oko kojeg se niu kapele.

16

Na alost, ukras od viebojnih ploica, koje su iz razliitih epoha, ne pokazuje vie

nekadanji izgled. Taj ukras zamenio je prvobitni zidni mozaik na zlatnoj osnovi, koji je oblagao
prozore i zavrne iroke trake, i koji je, zdruen sa ivim bojama mermerne oplate i zlatnim
sjajem kupole, morao stvarati uzbudljiv utisak. Pored toga, natpisne trake iz otomanskog perioda,
izvedene s izuzetnim majstorstvom u tulut pismu, donose takoe izuzetnu dra. Za ovo ima
zasluge obnova Kupole na steni, koja je preduzeta po nareenju otomanskog sultana Sulejmana I
1552. godine.
Ipak, tek unutranjost otkriva najvii domet ukraavanja. Posmatra ostaje zadivljen
bogatstvom mermera, iji ukras, znalaki uraen, pokriva lukove, zidove izmeu prostora i
stupce. Zadivljuje i sjaj pozlaenih kapitela, bronzane aplikacije na vratima, koje su ukraene
vinovim lozicama, a najvie oarava sjaj mozaika na zlatnoj osnovi. Ovaj mozaik, na kome je
pretean floralni ukras, krunisan je jednom irokom trakom, na kojoj se nalazi kufski natpis.
Posebnu panju privlai ova neobina mozaika dekoracija, ne samo zbog savrenstva
svoje obrade, koja nita ne zaostaje za mozaicima iz Damaska, ve naroito zbog simbolizma.
Glavni motivi su svenjaci ili drvee s granicama, koje stvara bukete od akantusovog lia da
bi se ono ili uvilo u spiralne stabljike, podseajui na rogove izobilja, ili se razvilo u
naizmenino postavljene palmete. Na stablu i granama nalaze se neobini dodaci, skupocen nakit
u kome se prepoznaju krune, ogrlice, grivne, naunice i naprsni nakit. Ovi motivi nisu nita
drugo do prikazi nakita vizantijske krune, a delom i sasanidske, a predstavljaju simbole vlasti i
svetlosti.
Arhitekturalna shema graevine oslanja se na oktogonalni hrianski martirijum, 7 a kao
najblii uzor moe se smatrati crkva Uspenja Bogorodice iz Jerusalima, koja se, sa svojim
dvostrukim deambulatorijumom i svojom rotondom pod kupolom uzdizala, kao i Kupola na
steni, iznad jedne svete stene, na kojoj su, prema legendi, ostali ostaci Spasiteljevih stopala. S
druge strane, izvesno je da je rotonda podignuta nad Hristovim grobom u Bazilici svetog Groba,
takoe izvrila izvestan uticaj na zamisao ovog zdanja. Prilagoavanje pozajmljenih elemenata iz
hrianske crkvene arhitekture muslimanskim namerama, svakako je, kao i u sluaju transepta,
imalo dublji smisao. Kupola na steni, naime, trebalo je da bude shvaena kao pandan
hrianskim spomenicima, koje su muslimanski osvajai svakodnevno gledali. Ona je ostala
trijumfalni spomenik ali u isto vreme i simbol nove vere. Arapski pisac Jakubi (874) pie
sledee:
Ugledavi (misli se na Abd el-Malika) veliinu i sjaj Bazilike svetog Groba u Jerusalimu
on se bojae da muslimani njome ne budu opsenjeni i, iz tog razloga, sagradi Kupolu na
steni.
Osim ovog sadraja, koji uzdie simboliku vlasti, Kupola na steni imala je jo jedan
znaaj, isto politiki, koji vodi poreklo iz posebnih prilika tog vremena. Ona je bila zamiljena
kao suprotan stoer glavnom i tradicionalnom islamskom svetilitu Kabi u Meki, koja je za
vreme vladavine Abd el-Malika bila u rukama njegovog suparnika, halife Ibn ez-Zubeira. Kupola
7

Martirijum deo crkve gde je smeten grob muenika ili koveg s njegovim motima.

17

je morala, prema tome, postati novo centralno sveto mesto islamske vere, novo mesto hodoaa,
gde je sveta stena mogla zameniti Crni Kamen iz Meke, za izvoenje obreda krunog ophoda.
Kupola na steni uzdie se u svetom kraju Jerusalima (al-Haram e-erif), na brdu Morija,
gde su se nekada nalazili hramovi Solomona i Iroda. To je jedno od retkih mesta na zemlji
prepuno simbolike. Iznad svete stene nalazi se pupak sveta. Njeno postavljanje na ovo mesto
svesno je uinjeno i ono ima izrazito programsko obeleje.
Znaenje Jerusalima kao svetog grada (Al Kuds sveti) svodi se na predislamsko
znaenje grada za Jevreje i hriane. On je i za Muhameda najpre bio pojam za sveto mesto i tek
nakon njegovog spora sa Jevrejima dobija sekundarno znaenje. No u islamskoj mitologiji i
tvorbi legendi, predanja koja potiu iz jevrejske tradicije o Abrahamovoj rtvi i Jakovljevom snu
o nebeskim lestvama jesu predstave o raju povezane sa tim mestom. To je vezivanje ve uinilo
apokrifno i apokaliptiko jevrejsko i hriansko predanje, koje polazi od koncepcije o
poslednjem vremenu kao ponovnom uspostavljanju pravremena te je gledalo na stenu na bregu
Sionu kao na taku koja kao sredite sveta mora biti i sredite uda spasenja. Za muslimane,
otuda sam grad ima manjeg znaaja od mesta Hrama na kojem je Kupola na steni podignuta, a
koja natkriva hrid na kojoj su se dogodila sva udesna dela Alahova.
Za ovo mesto se vezivala, izmeu ostalog, i stara legenda o Avramu, kojoj su bili
privreni kako muslimani tako i Jevreji. Muslimansko predanje se unekoliko razlikuje od judeohrianskog. Prema ovom, Alah se javio u snu Ibrahimu (Abrahamu) i rekao mu da rtvuje svog
sina. Ujutru Ibrahim iskaza svoj san sinu, a on kao dobar vernik ree ocu da postupi kako mu je
Alah naredio. Na to Ibrahim krenu da rtvuje svog sina i kad je ve pritisnuo deakovo elo na
tlo, pozva ga Allah preko Dibrila i ree mu da je ovim ve ispunio san i proao ispit vere i
poslunosti.
Neto pre IX veka, ovo sveto mesto je vezano za Muhameda. Poetak njegovog
Vaznesenja na fantastinom biu Burak smeten je u Kupolu na steni, a zahvaljujui irokoj
pobonosti vernici su verovali da vide otiske njegovih stopala na svetoj steni. Prema legendi,
jedne noi, muhamedu je doao aneo Dibril, koji je i bio posrednik izmeu Boga i Muhameda.
On je na konju Al-Buraku (munja), koji je imao ljudsku glavu, telo konja i rep pauna, preneo
Muhameda do Jerusalima, upravo do stene na kojoj se nalazi Hram, gde su se Muhamedu
otvorile stepenice kojima se on popeo do sedmog neba. itavo ovo putovanje odigralo se u
deliu sekunde, pa se kae da krag vode, koji je Muhamed sluajno oborio krenuvi sa
Dibrilom, jo nije dotakao zemlju kad se Muhamed vratio.
Prema verovanju, Sudnjeg dana e na steni biti postavljen i Allahov presto pred kojim
aneo Israfil duva u trubu dajui time znak za poetak suda, a Isus i Mojsije e istupiti iz spilje
sa svojim vernicima te e presuivati i suditi. U dolini Jozafat, a to je najjuniji deo doline
Kidron izmeu brega Hrama i Maslinske gore u Jerusalimu, skupie se mrtvi nakon to budu
morali dati da se ve posle smrti nad njima izvri sud nad duama. Na sudu duama mrtve
ispituju aneli Munkir i Ankir, pitajui ima li boga osim Allaha i ko je Alahov prorok. Na
poslednjem sudu bie preko doline razapeto ue, tanko poput konjske dlake, koje e na brdu
Hrama nadzirati Muhamed, a na Maslinskoj gori Isus. Pravednici e lako prei preko ovog ueta,
dok e se nepravedni strovaliti u dolinu, koja se u meuvremenu proirila u ralje pakla. Tog dana
18

u Jerusalimu vie nee biti svee vode, te e se umesto kie na grad izliti kipua voda. Boravak u
paklu postaje ve u samom gradu grozna stvarnost, meutim, na mestu Hrama nee biti ovih
strahota.
Prema jednoj drugoj legendi, Muhamed e tada ispitati i samog Isusa je li pravedno sudio
i kao znak pomirenja sa njim (tj. u znak jedinstva hrianstva i islama) oeniti ga vlastitom
sestrom. Ta i druge legende o zbivanju na sudnjem danu slike su pokuaja da se antagonistika
protivreja izmeu oba pokreta za kraj vremena iskau kao nedelotvorna i besmislena.
Velika damija u Damasku
Abd el-Malika je nasledio Valid I (705-715), njegov sin, koji se s pravom moe nazvati
najveim omajadskim graditeljem. Prema predanju, njegova ljubav prema graenju je bila toliko
velika da su za vreme njegove vladavine, koja je bila relativno mirna i uspena, na svakom
veem skupu u Damasku glavna tema razgovora bile lepe graevine, kao to je u vreme Omara
Ibn Abd el-Aziza bilo kulinarsko umee. Validova vladavina bila je u mnogim pogledima
vrhunska taka omajadske moi. Najvanije je to je u tom periodu ponovo otpoelo osvajanje i
ekspanzija carstva, kojem su pripojeni Buhara i Samarkand na istoku, indijska pokrajina Zind na
jugu, no moda od najveeg znaaja je iskrcavanje u paniji, godine 709, posle kojeg je ubrzo
zauzet vei deo Iberijskog poluostrva.
Valid je iveo samo 40 godina, no za svog ivota on je proirio i ulepao veliku damiju u
Meki, prepravio damiju u Medini, u Siriji podigao vei broj kola i bogomolja i darivao
institucije za gubavce, hrome i slepe. Mogue da je on bio prvi srednjovekovni vladar koji je
zidao bolnice za lica obolela od hroninih bolesti i mnoge lazarete, koji su kasnije bili podizani u
velikom broju na Zapadu po ugledu na muslimanske obrasce.
Za Valida se vezuje i izgradnja Velike damije u Damasku, koju je tokom 706. i izmeu
714-715. podigao u novoj prestonici. Velika damija u Damasku predstavlja klasian spomenik
Omajadske religiozne arhitekture, a po mnogim autorima ona je i njen najvii domet. Kada je
sagraena, damija je izazivala divljenje tokom itavog srednjeg veka. Ona je bila etvrta u nizu
najpotovanijih svetilita islamskog sveta, posle Kabe u Meki, damije u Medini i Kupole na
steni u Jerusalimu. Damija je podignuta na mestu antikog utvrenja u ijoj unutranjosti je
nekada bio podignut rimski hram Jupitera Dolihenusa, a kasnije bazilika sv. Jovana Krstitelja.
Nakon ruenja crkve, novo zdanje damije sauvalo je u svom kompleksu i stare arhitektonske
delove, kao na primer, temenos i etiri ugaone kule, docnije minarete, troja antika vrata i
monumentalne propileje sa istone strane.
Njene dimenzije 158 x 100 m monumentalne su i za dananje uslove gradnje. Njena
trodelna sala za molitvu pripada tipinom sirijskom planu. Centralni brod, koji vertikalno see
razvuen prostor, a koji je vii i iri nego drugi brodovi, naglaen je niom za molitvu
(mihrabom) na junom zidu, kao i kupolom koja je nadviavala lou halife (maksuru). Njegova
dekoracija je bila posebno raskona. Ovaj graditeljski element izrazito bazilikalnog tipa, najpre je
sluio da pokae mo omajadkog halife, koji je sedeo na jednom uzdignutom prestolu pod
kupolom loe u transeptu, okruen svojom gardom, gde su se, osim toga, nalazila i mesta za
19

visoke dostojanstvenike. Tu je pred halifom paljen tamjan, a tu su se obavljale i audijencije.

Slinosti sa prestonom dvoranom palate ovde su sasvim jasne. U oba sluaja, halifa, politiki i
verski poglavar, gledao je kako se pred njim odvija isti dvorski ceremonijal.
Njen sistem podupiraa na dva sprata, sa nekada potkoviastim lukovima, imao je
stubove u donjem delu, a stupce sa arkadama u gornjem, koji su posle velikog poara iz 1893.
godine, bili zamenjeni stubiima. Ovaj sistem stubova nosio je nagnute stepenaste krovove.
Veliki broj kapitela, uglavnom korintskih, poreklom sa antikih spomenika i u sekundarnoj
upotrebi u unutranjosti damije, takoe su bili uniteni plamenom.
Transept je pomou stubova, ralanjen u obliku slova T. Stubovi su u poetku nosili
kupolu od drveta. Na njenom mestu, danas se nalazi kamena kupola. Samo su se ouvali
siromani ostaci ukrasa u mozaiku koji su raskono pokrivali unutranjost damije, stupce i
zidove transepta. Stari mihrab bio je veoma raskoan, no ni on se nije ouvao, te je dananja nia
za molitvu novijeg datuma.
Bazilikalna struktura Velike damije u Damasku naroito je naglaena fasadom iz
dvorita sa kalkonom proelja i trodelno ralanjenim ulazom. Kupola maksure dala je transeptu
posebnu siluetu. Nad lukovima na stupcima obeju fasada transepta, nalaze se prozori sa
reetkama od tuka. ivi ritam u izmeni stubova sa stupcima (vizantijski sistem naizmeninog
ponavljanja podupiraa) oivljava dvorini trem, iji gornji sprat ima lepe dvojne arkade sa
potkoviastim lukovima, koji po svom obliku odgovaraju prvobitnim lukovima u unutranjosti
damije. Ovaj red poremeen je na severnoj strani, koja je posle poara postala obian trem sa
stupcima.
Od starih ugaonih kula, koje su sluile kao minareti, do naih dana su se ouvali samo
temelji jugozapadne kule, sa minaretom iz vremena mamelukog sultana Kajat Beja, podignutim
1488. godine. Minaret na severnoj strani je s kraja XII veka, a onaj sa jugoistoka iz 1340. godine.
Treba jo pomenuti u severozapadnom uglu dvorita jedan mali objekat na dva sprata,
koji se oslanja na korintske stubove i u kome se nalazi jedna esma. Gornji osmostrani sprat
pokriven je kupolom. Zidan je naizmeninim slojevima kamena i opeke, tehnikom omiljenom u
Vizantiji. U poetku, ovaj objekat, bio je takoe bogato ukraen mozaicima i u njemu je bilo
sedite dravne blagajne. Ova okolnost moe biti, na prvi pogled neobina, jer je re o svetom
mestu. Meutim, u rano doba damije su imale mnogostranu funkciju. Damija nije bila samo
sala za molitvu vernika, mesto gde se izgovarala propoved petkom, ve i verska kola (medresa)
iji je najvanij zadatak bilo tumaenje Kurana. Izmeu tih zidova, halifa i njegov predstavnik,
delio je pravdu, tu su se vodile uene rasprave. U isto vreme damija je imala jasno odreenu
politiku prirodu, jer je tu vreno proglaenje novih halifa, ili preuzimanje dunosti od strane
novog upravnika. Istovremeno, ona je bila okvir za ceremoniju u ast novoizabranog vladara, a
izbeglice su tu mogle nai politiki azil.
itava zgrada damije bila je veoma raskono dekorisana, no ova dekoracija je do danas
naalost samo delimino sauvana. Cela damija bila je pokrivena belim mermernim ploama,
dok su zidovi u dvoritu, koji su bili oivljeni malim pilastrima, bili pokriveni ploama od
razliito obojenog mermera.
20

U unutranjosti damije, zidovi su takoe bili pokriveni mermernim ploama u visini

dvostrukog ljudskog stasa, iznad koga se irio uveni friz sa pozlaenom vinovom lozom.
Kapiteli i stubovi su takoe bili bogato pozlaeni. Na visini od oko 6,65 m poinjao je raskoni
ukras od mozaika na zlatnoj osnovi, koji se pruao u unutranjosti, kao i na spoljnim zidovima
do krova, dostiui visinu od oko 7 m. Isti mozaici ukraavali su stupce i fasadu transepta,
vestibil, trem i zgradu riznice. Veina ouvanih mozaika pripada vremenu Omajada, mada neki
ostaci pokazuju docnije dopune.
Damija u Medini
Posle Kabe u Meki, damija u Medini spada u najpotovaniji muslimanski spomenik.
Njenu obnovu (707 709) izvrio je halifa Valid I, i u izvesnom smislu ravna je damiji u
Damasku. Veliko potovanje koje uiva zasniva se na verskom predanju, jer je na tom mestu
Muhamed propovedao nakon svog odlaska iz Meke, a u njoj se nalazi i Prorokov grob.
Od prvobitne Muhamedove damije, prepravke koje su Omajadi sproveli, uinile su
veliko zdanje, dimenzija 97,50 x 87,50 m, koje su se ouvale do dananjih dana. Nadahnuti
ugaonim kulama iz Damaska, oni su dodali i etiri minareta.
Dvorana za molitvu sainjena je od pet brodova, a ovoj odgovara jedna druga zgrada iste
duine sa severne strane, koja je takoe bila namenjena molitvi, ali za ene. U istonom delu
molitvene dvorane nalazi se Muhamedov grob, zatien jednim petougaonikom.
Transept, znatno pomeren i smanjen u svojim razmerama, ne nalazi se kao obino u
sredinjoj osi, ve je smeten prema mestu odakle je Muhamed rukovodio molitvom. Transept je
bio raskono dekorisan. Njegova drvenarija bila je pozlaena, dok je sredite tavanice bilo
ukraeno motivom slinim titu, izdubljenom kao koljka.
Poput transepta, mihrab je takoe bio velelepno dekorisan, sa zlatnim ploama,
koloristikom igrom crvene i crne boje. Po ugledu na zidove Velike damije u Damasku, oplate i
spoljnih i unutranjih zidova izvedene su od ploa viebojnog mermera, delom u geometrijskom
stilu, a delom u vidu rozeta i reljefnih ukrasnih stubia. Celom irinom zida ide iroka traka sa
natpisom. I ovde damija svoju raskonu unutranjost duguje mozaicima na zlatnoj osnovi. Kao i
u Damasku, zidovi su bili pokriveni predstavama drvea i arhitekture, koje su, po shvatanjima
majstora mozaika trebalo da stvore iluziju rajskog drvea i dvorova. Pojam raja igrao je vanu
ulogu u zamisli ukrasa i vrlo mogue da je uticao na tematiku mozaika iz unutranjosti damije u
Damasku, mada prikaze gradove treba pre svega shvatiti kao rezultat postavljenog politikog
programa.

21

Damija al -Aksa
Damija Al-Aksa nalazi se nedaleko od Kupole na Steni, a ovaj termin upotrebljava se da
oznai itav skup svetih zgrada na tom prostoru.
Prvobitna damija je bila prostrana etvorougaona graevina sa dvoranom za molitvu,
pokrivena drvenim gredama. I ovo zdanje je pretrpelo, u docnijim fazama, niz prepravki i
prilagoavanja od kojih valja pomenuti samo najvanije. Poetkom VIII veka, pod halifom
Validom I, damija je doivela omajadsku obnovu kada je dobila mermerne stubove rasporeene
po traveju koji je upravno postavljen prema zidu u dnu damije. Ovaj raspored se potpuno
razlikuje od klasinog rasporeda u pogledu redova transverzalnih podupiraa. Velika oteenja,
prouzrokovana zemljotresom iz 747/748. godine, dala su povoda za obnovu i proirenje, koji su
izvreni pod abasidskim halifom al-Mahdijem. Tom prilikom, mermerni stubovi su sauvani u
junom delu zgrade, dok su u severnom delu zamenjeni zidanim stubovima.
Damiju odlikuje transept iri no ostali poboni brodovi, koji se, osim toga, razlikuje od
ostalih brodova svojim uzdignutim krovom na dve vode i kupolom nad maksurom. Ovoj istoj
staroabasidskoj epohi pripadaju, po svoj prilici, i konzole od izvajanog drveta, prikovane ispod
krajeva debelih hrastovih greda na tavanici, ije ih veliko majstorstvo izrade, stil i motivi tesno
vezuju za vajane mermerne ploe, koje ine podnoje mihraba u damiji Sidi Okba u Keruanu.
Pod fatimidskim sultanom az-Zahirom, damija je 1035. godine, uglavnom dobila svoj
dananji oblik. Celina je smanjena na sedam brodova, a dobila je izuzetno obeleje bazilike.
Posle zauzea grada od strane krstaa, vitezovi templari dobili su 1128. godine u svojinu
juni deo Harama, a samim tim i damiju al-Aksa. Oni su celinu promenili u palatu, dok su u
junom delu zgrade podigli kapelu proroka Zaharija. Saladin, uveni ajubidski sultan, vratio je
zgradu svojoj prvobitnoj nameni posle ponovnog zauzea Jerusalima 1187. godine. Njemu treba
zahvaliti za obnovu mihraba viebojnim mermerom na sirijski nain, kao i za lep mimbar iz
Alepa. Svakako da Saladinovoj epohi pripada i ornamentalno slikarstvo na drvenim draima
koji povezuju stubove srednjeg broda, a od kojih se ouvalo samo nekoliko fragmenata.

22

SVETOVNA
GRADOVA

ARHITEKTURA

OMAJADSKOG

PERIODA ARHITEKTURA

Iz omajadskog perioda sauvani su mnogobrojni arhitektonski spomenici. U Palestini,

halifa Sulejman, sagradio je na ruevinama strijeg grada, grad Ramilu, u kojem je smestio svoju
rezidenciju. Ostaci njegove palate mogli su se videti sve do poetka prvog svetskog rata, a
minaret njegove Bele damije, koja je posle Velike damije u Damasku i Kupole na Steni u
Jerusalimu postala tree vodee svetilite Sirije, koji su obnovili Mameluci u prvoj polovini XIV
veka, jo uvek stoji.
Damask je ve u Antici bio uveni grad. Smeten na ivici pustinje, pristupaan preko
visokih stenovitih klanaca Anti-Libana, koji su se naglo otvarali na plodnu ghutu, zelenu ravnicu
bogate vegetacije, koja je zanosila Arape, za ije je oi plodna oaza bila pravi zemaljski raj.
Meu posebnim zaslugama Omajada, trebalo bi navesti izgradnju sistema navodnjavanja, koji
svojim ostacima slui najsiromanijima jo do dananjih dana. Od istonih gradskih vrata, kroz
koja je proao i sv. Pavle, prolazila je uvena via recta (koja se spominje i u Delima
apostolskim), antiki put prvobitno oivien stubovima.
U Damasku, kao i u ostalim gradovima, Arabljani su iveli odvojeno u svojim etvrtima,
u svojim plemenskim zajednicama. U Damasku, Himsu, Alepu i drugim gradovima jo uvek su
dobro obeleene ove etvrti. Kapija svake kue otvarala se s ulice u dvorite, na ijem je sreditu
obino stajalo veliko korito za vodu za koje je bila privrena cev. Iz nje je, s vremena na
vreme, ikljao mlaz vode kao iz prskalice. Pored korita raslo je narandino ili limunovo stablo.
Sobe su bile okolo dvorita, koje je u veim kuama bilo snabdeveno tremom.
Omajadi su Damask snabdeli vodom, izgradnjom vodovoda koji nije imao premca u
starom Orijentu, a koji jo uvek funkcionie. Jazid je, da bi usavrio navodnjavanje Gute, od
Barade prokopao (ili verovatnije proirio) kanal Nahru Jazid, koji i danas nosi njegovo ime.
Pored ovog, znaajna su jo etiri druga rukavca Barade kojima grad duguje sveinu.
Velika palata u Damasku naalost nije ostala sauvana. Ona je, bez sumnje, bila povezana
sa kompleksom Velike damije, kako je u ono vreme bilo uobiajeno. O ovoj palati danas
uglavnom saznajemo na osnovu sauvanih zapisa. Zanimljiv je zapis jednog pratioca abasidskog
halife Mutazima, koji je zajedno sa njim posetio Damask:
Mi smo tako stigli u jednu ogromnu palatu, koja je cela bila poploana zelenim
mermerom, u sredini dvorita nalazio se jedan veliki deo s vodom, stalno napajan, ije je
oticanje navodnjavalo batu, gde su rasle najlepe vrste biljaka i drvea, nastanjene
mnogobrojnim pticama, ija je pesma zamenjivala najfiniju muziku.
O ivotu na dvoru takoe saznajemo iz sauvanih zapisa. Veeri halifa bile su rezervisane
za zabavu i drutveni ivot. Muavija je naroito voleo da slua istorijske prie i anegdote, u
prvom redu junoarabljanske, i pesnike recitacije. Da bi udovoljio svojoj elji, on je iz Jemena
23

doveo pripovedaa pripovetki Abida Ibn arjaha, koji je za vreme mnogih dugih noi zabavljao
halifu priama o starim junacima. Omiljeno pie bio je erbet od ruine vode koje su proslavile
arapske pesme, a koji se i danas slui na Bliskom istoku.
Muavijin sin Jazid ostao je upamen kao sklon piu, zbog ega je dobio naziv Jazid
vinopija. Jedna od njegovih ala bilo je privikavanje malog Abu Kajsovog majmuna da
uestvuje s njim u njegovim proslavama.
Prema predanju, Jazid je pio svakog dana, dok se al-Valid I zadovoljavao da pije svakog
drugog dana. Hiam je pio jedamput sedmino, i to petkom posle slube, a al-Malik jedamput
meseno. U piu ih je sve nadmaio Valid II (743-744) za kojeg se kae da je neprestano plivao u
bazenu vina, koje bi on obiavao toliko gutati da bi se povrina bazena znatno spustila.
Za al-Valida se pria da je jednog dana otvorio Kuran i kada su mu se oi zaustavile na
reima i svaki tvrdoglavac i buntovnik bio je uniten, on je lukom i strlom izbuio na komade
svetu knjigu ponavljajui stihove koje je sam sastavio. Ovaj halifa provodio je vreme u svojim
pustinjskim tvravama. Tu je, kako svedoe sauvani izvetaji, organizovao proslave praene
plesom, pesmama i muzikom. Ovim sveanostima, ipak, nije potpuno nedostajala kulturna crta.
One su bez sumnje podsticale razvoj poezije i muzike.
Meu bezazlenije i otmenije zabave koje su zaokupljale halife i njihove dvorjane, spadao
je lov, trke konja i kockanje. Polo, koji je postao omiljen sport za vreme Abasida, moda je bio
uvezen iz Persije pred kraj omajadske vladavine. U to vreme bila je esta i borba petlova. Lov se
rano razvio u Arabiji i u njemu se u prvo vreme iskljuivo upotrebljavao saluki pas (iz Saluka u
Jemenu). Kasnije je umesto njega upotrebljavan gepard. Legenda govori da je Kulajb Ibn Rabija
bio prvi arabljanin koji je upotrebio geparda za lov. Persijanci i Indijci su mnogo pre Arabljana
dresirali ovu ivotinju. Jazid I bio je prvi veliki lovac u islamu i prvi koji je nauio geparda da
jae na sapima konja. On je kitio svoje lovake pse zlatnim lancima i svakom dodeljivao
posebnog roba.
U vreme Omajada, Meka i Medina potpuno su izmenila svoj izgled. U Medinu,
naputenu prestonicu Arabije, sada su se vraali mnogi od onih koji su eleli da se dre po strani
od buke politikog ivota i koji su eleli da neometano uivaju u velikom bogatstvu koje su im
osvajaki ratovi doneli. Sledei primer Al-Hasana i Al-Huseina, veliki broj onih koji su
poslednjih godina stekli bogatstvo, nastanio se u ove gradove. Unutar ovih gradova dizale su se
palate, a izvan grada vile u kojima su vrvele sluge i robovi snabdevajui svoje stanare
svakojakim luksuzom.
Sa sve veim porastom bogatstva ova dva sveta grada svakim su danom gubili na
svetosti. Oni su se razvili u centre svetskog uivanja i veselja i u postojbinu svetovne arapske
muzike i pesme. Svuda su nicale tzv. bujt al-qiyn, u kojima su robinje pevale i svirale nene
melodije za uivanje i zabavu svojih bogatih gospodara i gostiju, koji su leali zavaljeni na
etvorougaonim duecima ili jastucima udiui gorue miomirise i ispijajui najee sirijska
vina iz srebrnih pehara.

24

Iz perioda Omajada sauvan je i jedan itav grad, re je o Andaru, koji se nalazi na

granici Sirije i Libana, pored puta koji vodi iz Damaska u Bejrut. Plan grada je kvadratnog
oblika, poput rimskog logora, sa kapijom na sredini svake strane. Strane su meusobno povezane
ulicama koje se sueljavaju kod tetrapilona u centru. U jednoj od tako formiranih etvrti nalazi se
palata sa trospratnom fasadom. Gradske zidine pojaane su masivnim polukrunim kulama na
jednakim razmacima du spoljne strane. Ulice se granie arkadama sa stubovima, od kojih su
veina stubova i kapitela uzeti iz neke susedne rimske naseobine, ali su u palati neke od
skulptura oigledno omajadske, i po stilu lie na skulpture sa fasade palate u Mati, mada nisu
toliko mnogobrojne.

SVETOVNA ARHITEKTURA OMAJADSKOG PERIODA PRINEVSKE PALATE

O svetovnoj arhitekturi iz omajadskog perioda dosta saznajemo na osnovu sauvanih
ostataka prinevskih palata, u koje su omajadski prinevi sa svojom pratnjom odlazili u vreme
kada se stepa, posle zimskih kia, pokrivala zalenilom. Pokoravajui se staroj nomadskoj
naklonosti, oni su beali od gradske vreve prestonice. Zahvaljujui njima, danas imamo veliki
broj palata rasutih po irokoj teritoriji. Meu ovim arhitektonskim celinama istiu se spomenici
Jordana, smeteni u stepskoj oblasti Belka, koja se nalazi istono od Mrtvog mora, a ve vrlo
dugo poznati kao:
-

Mata,
Kasr al-Tuba,
Kusejr Amra,
Hamam as-Sarak,
Kasr al-Abjad,
Muvakar.

Vane omajadske palate nalazimo i u dananjoj Siriji. Najznaajniji primerci ove skupine su:
-

Kasr al-Hajr al-Garbi

Kasr al-Hajr a-arki

Iako danas ovi stepski dvorci lie na fatamorganu jer se nalaze u pustom stepskom
pejzau, u vreme njihovog podizanja vie su podseali na oaze, sa svojim vrtovima koji su
cvetali zahvaljujui sistemu dovoenja vode sa udaljenih planina.
Tvrave i palate imale su u mnogim sluajevima spoljni izgled slian Andaru jer su
zidovi palata takoe pojaavani polukrunim kulama na potpornim konzolama, ali je prostor
unutar njih svakako manji. Postojao je obino samo jedan ulaz, a unutranji raspored bio je
raznolik. Glavni ulaz je vrlo esto posebno naglaen bilo niom sa kupolom, uveanom bonim
25

apsidama, kao u Kirbat al-Minjeu, bilo pravougaonim kulama, podseajui na izgled utvrenja,
kao to je sluaj sa Mefdirom, bilo pak dvojnim kulama osmostranog, krunog ili polukrunog
izgleda, koje su osim toga, bile vrlo esto bogato ukraene, kao to je sluaj u Mati, al-Hajr alGarbi, al-Hajr a-arki ili Rusafa-Sergiopolisu.
Pored svoje umetnike i arhitektonske privlanosti, ove palate su znaajne i po tome to
jasno odraavaju elju pokrovitelja po ijim su zahtevima graene, prvih halifa i omajadskih
prineva, da odre svoje veze s pustinjom, i da bar nastave s lovom kada je brzina njihovih
osvajanja uinila kraj estim pljakama, koje su ranije bile koliko zabava, toliko i sredstvo za
sticanje bogatstva.
Mnoge od ovih palata bile su bogato dekorisane i spolja i iznutra. Pojedine su bile veoma
velikih dimenzija, dok su druge, opet, bile relativno male ali ipak krajnje luksuzne. U ovim
palatama primeujemo i prisustvo sveane sale koja moe biti razliito arhitektonski reena. U
Mati, glavna dvorana ima oblik trobrodne bazilike, prilagodivi se na taj nain najstarijim
palatama poreklom iz Vizantije. Drugde je opet mogue uoiti prave sveane sale, kakav je
sluaj sa Kirbet al-Mefdirom, gde glavni deo ima oblik izduene dvorane sa dva broda.
Povremeno, boni delovi ovakvih celina mogli su biti povezani sa dva sporedna dvorita, kao u
Tubi ili u Rusafi-Sergiopolisu.
Kusejr Amra
Kusej Amra je mali dvorac kupatilo koji se die u stenovitoj pustinji Jordana, na 50 milja
od Amana. Njegovo podizanje vezuje se za halifu Valida I, graditelja Velike damije u Damasku,
i vezuje se za period izmeu 711. i 715. godine. Crveni zamak duguje svoje ime crvenom
pearu, koji je upotrebljen za njegovo graenje. On jo uvek ima posebnu privlanost, kao u
davna vremena Omajada.
Plan ovog masivnog kompelksa kubinog izgleda, ije su razmere 25x15 m, deli se na
dva dela. S jedne strane je veliko predvorje zasvedeno poluobliastim svodom, apoditerium, i
prestona dvorana sa naglaenim uzvienjem, s apsidalnim niama na bokovima, dok je s druge
strane kupatilo. Ono se sastoji od tri prostorije presvedene poluobliastim svodom, krstastim
svodom i kupolom. Redosled u ovom kupatilu potpuno odogovara rimskim termama, koje su
imale tepidarium (mlaka dvorana), caldarium (topla odaja) sa dodatom sobom za grejanje.
Obino ovde nedostaje frigidarium (hladna sala) koji je postojao kod Rimljana. Na severu zdanja
nalazila se esma za snabdevanje vodom.
Naroita vrednost ovog dvorca ogleda se u slikarstvu koje je pokrivalo zidove. Kako je
ovo mesto u toku narednih vekova sluilo kao sklonite mnogim pastirima, veina slika je
unitena dimom koji je sve zidove potamnio. Sauvani ostaci ipak omoguavaju da se zamisli
privlanost i lepota koju je pokazivalo prvobitno slikarstvo. Ali nije samo slikarstvo ukraavalo
skupocenu unutranjost male graevine. Ovde treba svakako spomenuti staklene mozaike iz
velike dvorane i podove i podnoja zidova od mermernih ploa. Iznad ove mermerne oplate, u
gornjim zidnim zonama, na lukovima, stupcima i svodovima, vide se jedinstvene freske koje, ne

26

samo zbog svoje tematike, odnosno obilja figura, nego i zbog svog stila, spadaju meu
najinteresantnija poglavlja u figurativnom islamskom slikarstvu.
Kasr al-Hajr al-Garbi
Palata Kasr al-Hajr al-Garbi, prua nam, u neku ruku, idealan plan omajadskog dvorca.
Po svom stilu i rasporedu, ona se moe vezivati za halifu Hiama, a to potvruje i kufski natpis
sauvan na jednom mermernom fragmentu.
Oko dvorita sa arkadama, koje se odlikuje stupcima srcolikog oblika, okupljen je niz
prostorija delimino rasporeenih po simetrinom redu. Ono to posebno privlai panju je
zgrada smetena na severu, koja je deo dvorca, a sadri kupatilo i han (karavan-saraj). Kupatilo
je slino kupatilu iz Kusejr Amre po rasporedu apoditeriuma (ostave za odelo) i toplih sala. Ali
apoditerium je ovde ira celina sastavljena od jedne male prolazne sobe koja vodi u pravougaonu
dvoranu. U ovoj dvorani se nalazi mala polukruna nia. Dvorana na upadljiv nain podsea, sve
do razmera i bazilikalnog rasporeda, na prestonu dvoranu u velikom raskonom kupatilu-dvorcu
Hirbat al-Mefdiru.
Han (karavan-saraj) iz Kasr al-Hajr al-Garbi privlai posebnu panju. To je prvi poznati
primer ove vrste arhitekture iz tog vremena, koja e se u epohi Selduka razviti u poseban
monumentalni stil. I ovde najznaajnije mesto zauzima dvorite, ije arkade imaju jake ugaone
stupce u obliku slova L. Dvorite je okrueno bonim, jednostavnim odajama koje podseaju na
hodnike, a produavaju se pored fasade kao uzane dvorane: ona levo je svakako bila sa
mihrabom i sluila je kao damija, dok je ona desno bila koriena kao gostionica.
Skloni smo da verujemo da je u ovom malom dvorcu bio jedan od velikih zoolokih
vrtova (paradeison), koji je jo stari Orijent koristio za prinevske lovove. Na to ne navode samo
razmere zid utvrenja meri 1050 m duine, sa 442 m irine ve takoe i poreenje sa Kasr alHajr e-arki, koji se vezuje za Hiama i njegovo vreme, kada je postojanje paradeisona jasno
dokazano. Samo ime potvruje nau pretpostavku, naziv Hajr ne oznaava nita drugo do pojam
pustare rezervata za divlja. Sam zooloki vrt je najzad predstavljen na podnim slikama u alHajr al-Garbi.
Kasr al-Hajr al-arki
Kasr al-Hajr al-arki (Zapadni paradeison), nalazi se u sirijskoj stepi, severoistono od
Palmire, i predstavlja zapravo pandan Kasr al-Hajr al-Garbiju (Istonom paradeisonu). Natpis
pronaen u zgradi damije, koji se sada uva u muzeju u Bagdadu, kazuje da je osniva bio
halifa Hiam:
U ime boga ... ova varo podignuta je od strane Abdulaha Hiama, poglavara vernih. To je
jedan od spomenika koji su stanovnici Homsa podigli rukama Sulejmana, sina Ubeidovog u
110. godini (dakle 728/29).
27

Grad se sastoji od monog kvadratnog zdanja tipa kastruma, koji podsea na Matu ali sa
jo veim razmerama, koje iznose 160 x 160 m. Zatim jednog malog dvorca 66 x 66 m, koji se
izdvojeno uzdie na istoku, najzad jednog ogromnog prostora koji je smeten na jugu, dugakog
5 km, a irokog 2 km. Zahvaljujui Teofanovom izvetaju, ovaj prostor se moe shvatiti kao
paradeison, dakle kao prinevski park za divlja:
I on (Hiam) osnovao je u ravnici palate i grad, kako bi obraivao zemlju, stvorio raj i
doveo vodu
Poznato je da se dovod vode obavljao posredstvom podzemnih vodovoda (qanat), koji su
postojali u antiko vreme na srednjem Istoku, a naroito u Persiji. Jo do dananjih dana sistem
navodnjavanja ovde savreno radi. Nikakva iskopavanja nisu jo vrena u unutranjosti
utvrenog grada. Moe se pretpostaviti postojanje cisterne u sreditu. U severoistonom uglu
vani su ostaci damije, trobrodnog tipa sa transeptom, koja potpuno pripada damaskom nacrtu,
a u vremenskom redosledu zauzima drugo mesto meu velikim i znaajnim sirijskim damijama.
Njoj je nesumnjivo pripadao minaret, etvrtastog, takoe sirijskog tipa, koji se uzdizao izvan
zidova, izmeu bedema i malog dvorca.
etiri gradska ulaza sa maikulama ukraena su na isti nain kao i ulaz u mali dvorac.
Maikule su omoguavale da se prilikom opsade grada sipa katran, vrelo ulje ili kamenje na
napadae. Unutranjost male palate je veoma oteena. Ona ima niz prostorija, pravilno
rasporeenih. Isti se raspored ponavlja na gornjem spratu. Jedini ukras fasade su male nie pored
vrata i slepe nie u gornjim delovima ulaznih kula, koje su ispunjene u tuku izvedenim vreama
vinove loze i motivom akantusa.
Hirbat al-Mefdir
Vrhunac u arhitekturi omajadskih palata, kako u pogledu obeleja velianstvenog plana,
tako i u raskoi ukrasa, dostignut je u Hirbat al-Mefdiru, koji se sa mnogo verovatnoe pripisuje
Validu II Ibn Jazidu. Naime, graditelj ovog spomenika moe biti jedino neki princ sklon
uivanjima, koji je u unutranjosti ovog raskonog zdanja prireivao svetkovine u dvorani za
zabavu u koju se dolazilo iz prestone dvorane. tedljiv i strog Hiam koji je uao u istoriju kao
ruilac lauta, teko moe biti njen osniva. Uloga uvenog prireivaa svetkovina mnogo vie
bi odgovarala, ne samo u pogledu naklonosti, nego i u pogledu naina ivota, Validu II Ibn
Jazidu, vatrenom protivniku svoga ujaka Hiama, iji je naslednik postao posle dugog ekanja.
On je bio poznat kao sklon raskoi i uivanju u alkoholu, te kao uveni pesnik i lovac. Ako se on
prihvati kao graditelj, poto je doao na vlast 743. godine i jo iste godine ubijen, onda se mora
prihvatiti misao da mu je Mefdir sluio kao dvorac za zabavu jo dok je bio samo pretendent za
najviu vlast.
Ovaj arhitektonski kompleks sastoji se od palate, ispred koje se nalazi prostrano dvorite,
velike damije i kupatila. U utvrenje dvorca ulazi se kroz prednje dvorite, koje je oivieno
28

arkadama, a u kojem se nalazi osmostrani paviljon sa kupolom uzdignutom nad prostorijom sa

bazenom. Kroz velianstvenu ulaznu kulu, koja podsea na ulaz u kakvu tvravu, dolazi se u vrlo
iroko predvorje sa kamenim klupama, da bi se najzad stiglo u unutranje dvorite, sa otvorenim
tremovima na dva sprata. Na gornjem spratu, gde se nalazi dragoceno slikarstvo, pretpostavljamo
da je bio niz privatnih prostorija, upravo odreenih za stanovanje, dok je prizemlje sa svojom
dvobrodnom sveanom salom, sa dve sale sa stubovima i mnogobrojnim zasebnim sobama,
izgleda bilo ostavljeno za goste i prijeme. Nasuprot predvorju, a izmeu pravougaonih prostorija,
nalazi se jedna mala privatna kapela koja iznenauje svojim etvrtastim, vrlo masivnim
minaretom, po obliku tipinim za sirijske kule.
Da je ova arhitektonska celina bila zamiljena da primi veliki broj gostiju vidi se i po
prostranstvu damije, koja se nalazi u severoistonom delu, ali i po arhitekturi kupatila, koja su
ostala neprevaziena u arhitekturi omajadskih palata.
Kupatila su smetena u samoj osovini palate, a s njom su spojena nadkrivenim hodnikom.
Ulaz u kupatilo ima oblik kule sa kupolom a otvara se prema monumentalnoj dvorani, koja je
ralanjena polukrunim niama. Sama dvorana pokrivena je na veoma sloen nain: nad
sredinjim delom je kupola, sa strane su poluobliasti i kristasti svodovi, dok se cela konstrukcija
dri na bogato profilisanim stupcima. U junom delu nalazi se odvojen bazen, tj. frigidarijum,
to predstavlja izuzetan element u odnosu na ostala kupatila iz omajadskog perioda.
Kao drugu novinu, treba spomenuti bazilikalnu dvoranu (divan), smetenu na
severozapadu i jasno odeljenu od kupatila, koja se sa svojom povienom apsidom, svojom
kupolom i svojim raskonim ukraavanjem jasno izdvaja iz celog kompleksa. Ova dvorana je
svakako morala imati neku posebnu namenu, bilo kao dvorana za prijeme, ili kao prestona sala.
Raskonom dekoracijom, kao i velelepnou svog plana, Hirbat al-Mefdir prevazilazi
sve druge omajadske dvorce poznate do danas. Sam materijal pokazuje veliku raznolikost. Pored
skoro neumerenog izobilja u figurativnom ukrasu od tuka, ovde se pojavljuje i skulptura u
kamenu, a osim toga i zidno slikarstvo (na alost, sauvano samo u fragmentima) i najzad, podni
mozaik najviih vrednosti.
Mata
Ovu palatu treba datirati u kasnu omajadsku epohu. Moemo utvrditi posebnu srodnost sa
Hirbat al-Mefdirom, kako u kamenoj skulpturi tako i u ukrasu od vinove loze ispunjenom
figurama to dozvoljava da se i ovde i tamo pretpostavi isti graditelj, a to znai Valid II. Drugi
dokaz u korist ove tvrdnje je nezavreno stanje graevine, to se najlake objanjava nasilnom
smru Valida II Ibn Jazida i uzastopnim prekidima radova na izgradnji.
Osobenost Mate (Zimski logor) u Moabu u Jordanu, ogleda se ve u samom prostranstvu
celine, to lii na neki monumentalni kastrum, a zahvata povrinu od 144 x 144 m. Sredinji deo
arhitektonske celine podeljen je na tri dela. Kroz vrata, koja se odlikuju prostranim kulama, ulazi
se u dug hodnik koji vodi do dvorita oivienog prostorijama, odakle se stie u veliko dvorite iz
kojeg se ulazi u sveanu zgradu.
29

Posebnu panju privlai bazilikalna prestona dvorana sa tri broda zavrena trikonhalno,
verovatno prvobitno pokrivena kupolom, a koja se bez sumnje ugleda na starohrianske
bazilike. Oko dvorane za prijeme razmetena su mala dvorita sa skupinama odaja uokolo,
karakteristinim za arhitekturu omajadskih palata. Izgleda vrlo verovatno da je za ovu zgradu
bila predviena oplata od ploa od skupljeg materijala, jer su u istonom delu pronaeni blokovi
od skupocenog zelenog kamena.
Na osnovu ostataka zidova, mogue je rekonstruisati nameru da se izgrade pomone
prostorije u kojima bi bile smetene kancelarije, radnje, kasarne, te prostorije za stanovanje.
Takoe, uoljiva je i namera da se u istonom delu ulazne zgrade podigne damija, a na osnovu
junog zida na kojem se jansno uoava da je bio odreen za mihrab.
Istorija ove palate veoma je zanimljiva. Otkrivena je dva puta potpuno nezavisno. Godine
1840, otkrio je H. Lajar (H. Layard), a 1873, H. B. Tristam. Prilikom graenja pruge za Meku
bila je ugroena neposrednom blizinom trase. Uporni apeli velikog bekog naunika J.
trigovskog (J. Strzygowski), koji je shvatio znaaj ovog jedinstvenog spomenika, imali su kao
posledicu da je sultan Abdul Hamid poklonio spomenik nemakom caru Viljemu II. Proelje
palate postalo je tako najvaniji predmet u Odeljenju stare islamske umetnosti u Dravnom
muzeju u Berlinu. Za vreme Drugog svetskog rata, jedna od kula sa ulaza bila je pogoena
granatom, ali je zahvaljujui dugom i strpljivom radu uspeno rekonstruisana. Fasada je danas
ponovo izloena u istonom delu Berlinskog muzeja.
Najvii domet na zdanju dosegla je, bez svake sumnje, sjajna fasada od krenjaka, koja se
pruala celom irinom srednjeg dela i obuhvatala je i kule glavnog ulaza. Fasada stoji na postolju
bez ukrasa, visokom 5,13 m i razvija, izmeu veoma profilisanih venaca koji se na sirijski nain
lome pod pravim uglom, izuzetan dekorativni motiv u vidu cik-cak trake, iji trouglovi imaju u
sreditu naizmenino postavljene estostrane i osmostrane rozete, dok ostalu povrinu ispunjava
majstorski izraena prolomljena plastika sastavljena od granica vinove loze i zoomorfnih
motiva. Trougaona polja, svojim kontrastima i igrom svetlosti i senke dostiu punou utiska
samo na svom prvobitnom mestu, pod svetlou pustinje. I ova fasada je isto tako nezavrena.
Samo trouglovi okrenuti vrhom na gore, potpuno su zavreni; trouglovi obrnuto okrenuti
pokazuju najrazliitija stanja obrade. Iznenauje tematska raznorodnost dveju polovina fasade.
Dok se na zapadnoj strani pojavljuju razliite razigrane ivotinje u vinovoj lozi, dotle je istona
strana liena svake figurativne predstave. Tu je jedini ornament vinova loza. Zid mihraba
damije, koji je bio blizu ovog dela fasade, svakako je spreio izvoenje figura. Ukraavanje
polja, u veini sluajeva, podlee jedinstvenom nacrtu: iz sredienjeg motiva vaze prema kojem
su okrenute ivotinje u parovima, izlazi vinova loza i razvija se kao arabeska, dok pored njega
vinova loza izbija iz tla kao stabljika. Stari mitski pojmovi o uvarima ili otimaima napitka
ivota i rajskog drveta ovde su oivljeni parovima ivotinja u sveanom i heraldikom poloaju.
Izmeu vinove loze oko vaze nalaze se lavovi, zebre, krilati lavovi, grifoni, sasanidski zmaj sa
paunovim repom i kentaur. U vrevi ivotinja pojavljuju se i ptice koje jedu groe, a koje
pripadaju najrazliitijim vrstama i iznenauju svojim realizmom. Meutim, ljudska figura je
vaoma retka, i sree se svega dva puta: prvi put kao glava sa iljatom kapom iznad jednog lava
koji se nalazi na temenu prvog trouglastog polja sa leve strane, a drugi put kao nag bera na
poslednjem polju ulazne kule sa leve strane.
30

Mata je znaajna i po kamenim statuama, otkrivenim u prestonoj dvorani, koje su

doskora smatrane jedinstvenim i potpuno neislamskim. Poseban interes bude, pored jednog
leeeg lava, stilizovanog na antiki nain, fragmenti nagih osoba sa glavama negroidnog tipa.
Pored skulpture i mnogobrojni kameni fragmenti iz Mefdira dokazuju postojanje figurativne
plastike, ak i predstava nage osobe, tako da monumentalna plastika iz Mate van sumnje
pripada takoe omajadskom umetnikom sadraju.

ABASIDSKA ARHITEKTURA
Dolazak Abasida na elo islamske zajednice ne treba sagledati samo kao posledicu smene
dinastije, ve i kao rezultat revolucionarnog delovanja. Pad Omajada nije bio uslovljen dvorskim
urotama ili dravnim udarom, ve je do njega dolo zahvaljujui delovanju iroke i uspene
revolucionarne propagande i organizacije, koja je predstavljala i izraavala nezadovoljstvo
znatnih slojeva stanovnitva prethodnim reimom.
Evropski orijentalisti iz XIX veka, koje su zavele rasistike teorije koje su onda bile
privlane intelektualnim krugovima, objanjavali su sukob izmeu Omajada i Abasida kao rasni
sukob izmeu arapskog semitizma i iranskog arijevstva. Pobedu Abasida smatrali su pobedom
Persijanaca nad Arapima, jer su Persijanci pod okriljem persijaniziranog Islama uspostavili novo
Iransko carstvo umesto oborenog Arapskog kraljevstva. Meutim, novija istraivanja pokazala su
da etniki antagonizam, koji je dodue igrao izvesnu ulogu u zbacivanju Omajada, nije bio
glavna pokretaka snaga revolucije, te da pobednici, iako je meu njima bilo mnogo Persijanaca,
nisu odneli pobedu kao Persijanci, niti su porazili svoje neprijatelje kao Arape. Snage revolucije
obuhvatale su mnogo Arapa, naroito pripadnika junih plemena, koji nisu zauzimali tako vrst
poloaj meu aristokratijom osvajaa. Mavali, koji su inili glavni oslonac pokreta, nisu nipoto
bili iskljuivo Persijanci, ve je meu njima bilo Siraca, Iraana, Egipana, pa ak i Arapa koji
nisu bili punopravni lanovi plemenske aristokratije.
Promena dinastije dovrila je proces razvitka u organizaciji drave, koji je bio otpoeo
pod Omajadima. Od plemenskog eika, koji upravlja uz nerado dat pristanak arapske vladajue
kaste, halifa je sada postao autokrat koji je prisvojio boansko poreklo za svoju vlast, koja se
oslanja na redovne oruane snage i koju predvodi plaena birokratija. Novo dostojanstvo halife
izraavalo se novim nazivima. Halifa vie nije bio Zamenik bojeg Proroka, ve naprosto
Zamenik boji, i tvrdio je da njegova vlast potie direktno od Boga.
Prva i najoitija promena nakon pobede bilo je prebacivanje sredita vlasti iz Sirije u
Irak, koji je bio tradicionalno sredite velikih svetskih carstava na Bliskom i Srednjem Istoku.
Prvi abasidski halifa Safah, smestio je svoju prestonicu u malom gradu Haimiji, koji je sagradio
na istonoj obali Eufrata blizu Kufe. Prestonicu je kasnije premestio u Anbar, da bi tek Mansur
(754 775), drugi abasidski halifa, premestio prestonicu u novosagraeni grad na zapadnoj obali
31

Tigra, blizu ruevina stare sasanidske prestonice Ktesifona. Slubeni naziv prestonice bio je
Medinatu es-Salam, grad mira, ali je ona vie poznata po imenu persijskog sela, koje je pre toga
lealo na tom mestu Bagdada. Mansur je izabrao taj poloaj iz sasvim praktinih razloga. Grad
je smeten blizu plovnog kanala koji povezuje Tigar i Eufrat, ime je zauzeo vaan poloaj na
raskrsnici puteva.
Prenos prestonice imao je znaajne posledice. Sredite vlasti pomereno je od
mediteranske pokrajine Sirije u Mesopotamiju, bogatu, navodnjavanu renu dolinu, koja je bila
raskrsnica mnogih trgovakih puteva. Ova promena oznaila je odricanje od naslea
mediteranske antike i okretanje u pravcu same Azije. Ovome treba dodati jo jedan inilac koji je
na odluan nain pojaao usmeravanje prema Istoku - stvaranje odabranih jedinica,
sastavljenih od Turaka poreklom iz unutranjosti Azije, kojima e se okruiti abasidske halife.
Halifa Mamun bio je prvi koji je, zbog svojih vojnih pohoda protiv Vizantije, vrbovao svake
godine vie hiljada turskih gardista koji su dolazili iz srca Azije. Ova garda e uskoro postati
ratnika aristokratija i zauzee najvie poloaje na dvoru. U poetku oslonac prestola, docnije e
se pretvoriti u opasnost, a na kraju, zbog svog polaganja prava na vlast, mnogobrojnih spletaka i
dvorskih prevrata, iji je pokreta bila, dovee i do pada Abasida. Uzdizanjem ovog krajnje
uticajnog sloja turskih vojnika, umetnost Abasida neminovno se potinila do tada nepoznatim
zahtevima izraenim u novim podsticajima. Obeleja umetnosti stepa centralne Azije, javljaju se
sada ne samo u tematici, tj. u izvesnim tipovima likova, nego jo vie u jednom novom stilu koji
tei ka apstrakciji, a koji e biti odluujui za kasniji umetniki razvoj.
Bagdad
Nova prestonica, pored Carigrada najvea svetska prestonica toga vremena, dobro nam je
poznata zahvaljujui uvenom vladaru Harunu ar-Raidu iz Hiljadu i jedne noi, petom
abasidskom halifi, koji je u isto vreme bio vezan za Zapad, odravajui veoma bliske veze sa
Karlom Velikim, svojim saveznikom protiv Vizantije. Bagdad nije bio smeten, kao Damask, na
ivici pustinje, nego u unutranjosti jedne od najbogatijih i najplodnijih civilizovanih zemalja.
Raskrsnica velikih trgovakih puteva Azije, Bagdad je zajedno sa Aleksandrijom odreivao cene
luksuzne robe na svetskom tritu toga doba. Bagdad je takoe bio i veliko pristanite, u kojem
su teretne lae mogle pristati neposredno ispred mnogobrojnih bazara. Dve treine grada bilo je
smeteno na reci, a uzane ulice su vrlo esto morale prelaziti iznad vode preko visoko zidanih
lukova.
Stari grad Bagdad, koji je imao u preniku oko 2700 m, danas je uniten. Njegov
prvobitni plan kao i nain graenja mogu se ipak rekonstruisati na osnovu sauvanih tekstova.
Nova prestonica na Tigru imala je neobian kruni plan, ije se pretee nalaze na starom
Orijentu, a iji je najblii uzor mogao biti Darabderd u Persiji.
Da bi dobio predstavu celokupnog plana budueg grada, njegov osniva, halifa alMansur, pepelom je povukao prve linije na zemljitu. Novu prestonicu uvalo je dvostruko
kruno utvrenje koje se sastojalo iz spoljanjeg i unutranjeg bedema, pojaanih sa 28 kula
u koje se ulazilo kroz etvora vrata, podjednako udaljena i postavljena po osovinama kruga.
Mone ulazne zgrade imale su dvojna vrata spojena hodnicima a, na spratu iznad njih, bila je sala
32

za prijeme, zasvedena kubetom, na ijem se vrhu nalazila figura koja se okretala na vetru. Iz njih
se ulazilo u ulice sa stubovima du kojih su se nalazile prostorije odreene za strau: rauna se
da je 1000 ljudi bilo dodeljeno svakoj gradskoj kapiji. Zidovi su bili izgraeni od erpia, dok su
lukovi zidani opekom. U sredini krunog grada nalazili su se damija i dvor, a iza drugih krunih
zidina stambene etvrti, sa ulicama zrakasto rasporeenim, koje su takoe bile obezbeene
snanim kapijama.
Na osnovu pisanih izvora doznajemo da je prvu damiju, al-Mansurovo zdanje,
jednostavno graenu od erpia i sa drvenim stubovima, sa zemljom sravnio Harun ar-Raid, da
bi 808-809. godine bila ponovo sagraena, ali vea i od opeke. Godine 874-875, al-Mutadid je,
zahvaljujui korienju dvorskog zemljita, pored zida kible podigao drugu istovetnu damiju i
obe povezao tremom, a mimbar, mihrab koji je bio pokretan, kao i maksuru, preneo je iz stare
damije u novu. Na taj nain znaajno je povean prostor namenjen vernicima, iji je broj u
meuvremenu porastao.
U svom planu, ova dvojna graevina, preuzela je shemu Kufe, koja je poreklom iz
Mesopotamije i koja pripada najstarijem islamskom razdoblju. Njeno glavno obeleje su
horizontalni neprekinuti nizovi stubova, bastioni spoljnih zidova i mnotvo ulaza. Bez sumnje,
ovaj povratak na staro, s obzirom na znaaj koji je dat Velikoj damiji, dobro je smiljen. U tome
treba videti sasvim novo usmerenje, namerno i svesno naputanje omajadske damije sa
transeptom. Ovo potvruju i druge velike damije iz starog abasidskog razdoblja, a koje sve, u
izvesnoj meri, oigledno prihvataju staru shemu Kufe, pa bilo da je re o Velikoj damiji u
Samari, drugoj prestonici Abasida, ili o Velikoj damiji iz Rake u Siriji, drugog sedita kraljevske
vlasti iz Bagdada, osnovane 772. godine, ili o predseldukoj Masdid-i-Dami iz Isfahana, ili o
damiji Ibn Tuluna u Egiptu.
U srcu krunog grada dizala se, osim damije, i velika palata Mansura, ije su etiri
fasade bile okrenute prema vratima grada. Arapski pisci su i u ovom sluaju jedini izvor
podataka. Zvali su je palata Zlatnih vrata, a bila je podignuta na kvadratnoj osnovi ija je svaka
strana iznosila oko 207,12 m.
Od posebnog je znaaja korienje ivana, kao novog arhitektonskog elementa. Re je
zasvedenoj dvorani, koja je prema spoljanjosti bila potpuno otvorena, bez fasadnog zida, a koja
je u staroj Persiji, u partskom i sasanidskom razdoblju, bila svakako ve poznata, ali je u
islamsku arhitekturu prodrla tek sa dolaskom Abasida na vlast. Ivan bagdadske palate merio je
15,53 m u dubinu, a 10,36 m u visinu, pokazujui srazmeru 3 : 2, svojstvenu abasidskoj
arhitekturi. Iz ove prostorije se odmah ulazilo u prestonu dvoranu, prostoriju sa kupolom, visoku
20 m, sa osnovicom u obliku kvadrata strane 20 m, koja je zajedno s prethodnom inila skup
prostorija, to kao arhitektonsko reenje potie iz sasanidskog razdoblja.
Dvorsku arhitekturu prvih Abasida nije sainjavala samo palata al-Mansura u centru
grada. Ve krajem VIII veka, pod halifom Mahdijem, izgraena je na irokom prostranstvu, na
istonoj obali Tigra, neobino velika skupina palata koja je liila na jedan itav grad koji se nije
mogao prepeaiti ni za as hoda. Ovo podruje poinjalo je od obale Tigra i ulazilo je 12 km u
polje, a bilo je okrueno polumeseastim bedemom.

33

Ovu skupinu palata odlikovala su velika dvorita nazvana etrdesetina, ezdesetina ili
devedesetina po mesecima plaanja gardista - najamnika, koji su se ovde sakupljali. U
okviru ovih palata bilo je vrtova, parkova sa raznom divljai, ribnjaka punih riba, gde su se halifa
i njegova pratnja razonodili lovom i ribolovom. Reka je prolazila ispred Olovne kue u kojoj je
vladar odravao sveane prijeme.
Unutranjost halifskih palata bila je kao iz bajke. Zahvaljujui lepoj prii koja nam govori
o ushienju halife Mamuna pred odsjajem sunanih zraka koji su se odbili sa zida od ogledala na
lice omiljenog roba, saznajemo o postojanju dvorane sa zidovima obloenim ogledalima u
bagdadskom dvorcu, koja budi seanje na Versaj.
Najvee divljenje, meutim, izazivala je dvorana u dvorcu gde se, u jednom okruglom
ribnjaku bistre vode, dizalo drvo sa zlatnim i srebrnim granama i sa liem u boji napravljenim
verovatno od dragog kamenja koje je drhtalo kao lie na vetru, na ijim su granama stajale
srebrne ptice koje su cvrkutale.
Pored ovih posebnih privlanosti, abasidske palate su posetioca mogle zadiviti i
bogatstvom svojih tepiha, protkanih zlatnim nitima i dragim kamenjem, zavesama svetlucavim
od zlata, i skupocenim nametajem. Pravi sjaj halifskog dvora pokazivao se, meutim, samo za
vreme zvaninih svetkovina, na primer za vreme svadbenih sveanosti i za vreme veselja vezanih
za izvrenje hitana (obrezivanja) i, na jedan poseban nain, za vreme sveanih prijema stranih
ambasadora.
U vreme dolaska dva vizantijska izaslanika na dvor halife Muktadira, koji su doli radi
pregovora o primirju, zidovi zgrada bili su prekriveni skupocenim tepisima, a hodnici palate
ukraeni sa 10.000 pozlaenih grudnih oklopa i drugim skupocenim predmetima, dok su
ukrotitelji vodili na lancu stotinu lavova. Na putu zvanine povorke, to jest izmeu glavne
gradske kapije i dvorca, bila je skupljena vojska od 160.000 vojnika, kojima je bilo pridodato
7.000 belih robova, bez sumnje lanova turske garde, i 700 uvara palate. Dvorita i zasvedeni
tremovi palate takoe su bili puni vojske. Halifa je primao izaslanike, sedei na prestolu u punom
sjaju, u prisustvu dva najvia dvorska dostojanstvenika.
Sjaj halifskih dvorova naao je odjeka i u privatnim palatama: u otmenim gradskim
etvrtima nizale su se, kao i u Samari, divne palate sa velikim batama i visokim kapijama kroz
koje se moglo ujahati. Krila kapija esto su bila nainjena od abonosa i okovana zlatom, a
dvorita su bila poploana mermerom ili ukraena kamenim mozaikom. U dvoranama odreenim
za prijeme iz eljusti zlatnih lavova ikljala je voda u mermerne bazene, dok su zidovi bili
ukraeni lepo obraenom tukaturom. Tepisi ivih boja i zlatne tkanine pokrivali su zidove i
podove, a teke svilene zavese ukraavale su prozore, dok su zlatne, srebrne i kristalne lampe bile
lancima vezane za tavanice. Nametaj je pokazivao istu rasko: mermerni divani bili su
inkrustirani zlatom i pokriveni brokatom.

34

Raka
Kao i Bagdad, Raka, druga prestonica koju je u Siriji podigao al-Mansur, a u kojoj je, od
796. godine, boravio Harun ar-Raid, imala je osnovicu nadahnutu okruglim gradom. Ali ovde je
osnova grada polukruna sa dvostrukim bedemom od erpia kao u Bagdadu, delimino
ouvanim. uvena Bagdadska vrata, na jugoistonom uglu zidina, mada sauvana samo oko
jedne treine, predstavljaju dragoceno svedoanstvo prve pojave prelomljenog luka i vielunih
nia, i to sa samog poetka abasidske epohe, iz druge polovine VIII veka.
Velika damija u Raki sa dogracima i minaretom iz XII veka, nastavlja plan Kufe, tipian za
staru abasidsku epohu. Posebnu panju privlae, pored ostalog, vrlo zanimljivi ostaci Harunove
palate, od koje se sauvao jedan ugao dvorane ukraene stalaktitima (mukarnas). U ovome
imamo najstariji primer primene ukrasa koji e u XII veku doiveti izuzetan razvoj.
Samara
Ako su blaga Bagdada nepovratno izgubljena za nas, povoljne okolnosti nadoknadile su
ovaj gubitak drugom prestonicom Abasida, to jest Samarom. Osnivanje i sudbina ovog grada
vezani su za tursku gardu. Njihove ratnike navike dovodile su ih esto do krvavih sukoba sa
arapskim stanovnitvom Bagdada, to je podstaklo je halifu al-Mutasima da udalji iz grada gardu
sastavljenu od 7.000 ljudi i da je smesti na drugo mesto. Uskoro je severno od Bagdada stvorena
nova prestonica, ije celo ime znai: Srean onaj koji je vidi (Surra man ra'a).
Stanovnitvo nove prestonice stalno se poveavalo, te se pretpostavlja da je sredinom IX
veka, za vlade Mutavakila, grad brojao milion stanovnika. Arapski izvori daju nam tane podatke
o turskim etvrtima i o njihovom upornom odvajanju od ostalog stanovnitva. Gardisti su dobili i
feudalna dobra, koja bejahu daleko od arije i njegove uzmuvane gomile, a koja su imala
iroke ulice i duge poploane uliice; niko drugi nije mogao da ivi sa njima na njihovim
posedima i u njihovim ulicama pa ak ni trgovac koji je odravao veze sa njima. Najzad, on
(halifa) kupovae im robinje (Turkinje) radi enidbe, zabranjujui im da se ene ili vezuju sa bilo
kojim starosedeocem, do trenutka kad njihova deca porastu da mogu da se ene meu sobom. On
je odobrio odreenu platu turskim robinjama, ija su imena bila upisana u zvanine knjige, i niko
nije imao pravo da se razvede od svoje ene ili da je napusti.
I nova prestonica je, kao i Bagdad, imala veliku povrinu: duina je iznosila 33 km a
irina 2 km, i prostirala se du desne obale Tigra. Ogromna sredstva uloena su u podizanje ovog
grada u elji da on dostigne sjaj stare prestonice. Ova ogromna gradska povrina delila se na tri
sektora.
Sredinje jezgro sainjavale su vrlo prostrana palata halife (Dawsak al-Kagani ili Bejt
al-Halifa) i Velika damija (al-Malvija), koja je bila smetena, suprotno obiajima, dosta daleko
od palate, od koje su je delila dva velika hipodroma; jedan je imao ovalno-iljasti oblik, a drugi
je bio etvorolistan.

35

Na severu od centra, u duini od 36 km, razvila se severna varo (al-Mutavakilija ili

Dafarija), halife Mutavakila, vladara koji je bio neobino obuzet umetnou graenja i koji je
bio najvei graditelj Samare. On je tu stanovao u svom dvoru (Dafari), koji je nazivao biserom
bez premca, a podigao je drugu glavnu damiju, damiju Abu-Dulaf, koja, i pored nekih razlika u
planu, oponaa u manjim razmerama Veliku damiju iz centra, pa ak i originalni oblik njenog
spiralnog minareta. Dok je grad podizan, a izrastao je u toku samo jedne godine, Mutavakil je
lino obilazio gradilita, i kada bi primetio neke svoje podanike da uestvuju sa posebnom
revnou u izgradnji, on ih je darivao i nagraivao na takav nain da se narod jo vatrenije
prihvatao posla.
Juni grad odlikovao se drugim prostranim dvorcem, Balkuvarom, u Samari najbolje
ouvanim, koji je takoe podigao halifa Mutavakil ali za princa al-Mutaka.
Isto kao u Bagdadu, i suprotna obala Tigra bila je obuhvaena optim planom i tu su
izgraene druge prostrane palate, kao to su dvorac al-Aik (Zaljubljeni), koji se nalazio naspram
halifine palate, a sasvim na jugu Kasr al-Arus (Verenica) ili Istablat, koji se sada zove
Konjunice zbog svoje pravilnosti, a ponavlja tip etiri puta uveanog rimskog kastruma,
celokupne duine preko 2,5 km.
Mauzolej prvih abasidskih halifa, Kubet es-Sulajbija, nalazio se takoe na zapadnoj obali
Tigra, juno od dvorca al-Aika, tano u srednjoj osovini Velike damije, udaljen 78 km od
prostrane halifske palate. Ovaj mauzolej izgraen je za halifu al-Muntazira, i predstavlja
naputanje omajadske tradicije, po kojoj su halife sahranjivane u njihovim palatama, bez
naroitog obeleavanja grobova. Osim al-Muntazira, ovde e biti sahranjene i halife al-Mutak i
al-Muhtadi.
U svojoj osnovi sauvan do naih dana, ovaj nadgrobni spomenik je osmostrana
graevina u koju je uklopljen drugi osmougaonik oko kojeg je bio prolaz za vrenje obreda
krunog ophoenja sa kalotom na etvrtastom postolju, vezanom trompama za bazu. Kao i
dvorac al-Aik, smeten vie na severu, sagraen je od jedne vrste vetakog kamena koji ima
oblik opeke. Arhitektonska celina otkriva prirodu potpuno tuu islamskoj umetnosti i jasno
pokazuje da je nastala pod stranim uticajem. Poreklo ove oktogonalne zgrade sa kupolom i
deambulatorijumom lako je odrediti. Ovde se raspoznaje, kao i u Kupoli na steni u Jerusalimu,
uticaj plana sirijsko-palestinskih martirijuma iz starohrianske epohe.
Velika damija u Samari
Meu sauvanim spomenicima u Samari, posebnu panju privlai Velika damija, koju je
podigao Mutavakil. Damija je izgraena od opeke, a po svom planu u potpunosti odgovara
mesopotamskom tipu Kufe. Unutranji prostor, povrine preko 31000 m 2 opasan je zidom
ralanjenim polukrunim kulama. Mada su se samo zidovi damije ouvali do dananjih dana,
utisak koji stvara unutranjost zdanja ostaje kao redak i snaan doivljaj. To je
najmonumentalnija damija islamskog sveta, religiozno zdanje ije dimenzije iznose 240 x 156
m, koje je po predanju moglo da primi na molitvu 100.000 vernika. Ogromne sume novca bile su
utroene za njenu izgradnju. Osobenost njenog plana ogleda se u nesrazmernoj veliini
36

pravougaonog dvorita, slinog onom u damiji Sidi Okba u Keruanu. Paralelno rasporeeni
prema zidu kible stoje njenih 25 brodova koji su nekada bili pokriveni ravnim krovom, kojeg
nisu podravali stubovi, kao to je do tada bilo uobiajeno, ve stupci od opeke, ije je
osmostrano stablo bilo obuhvaeno sa etiri tanka mermerna stuba. Ovde se prvi put sree novi
tip kapitela i baze u vidu zvona. Ovaj tip sada prodire i u arhitekturu palata a iri se ak i do
Egipta i selduke Persije.
Mihrab, na alost uniten, bio je takoe bogato ukraen. On je doneo izvesnu novinu u
pogledu oblika, koji vie nije tradicionalno okrugao nego je ovde pravougaoni. Na bokovima
mihraba bili su stubii od ruiastog mermera, sa novim kapitelima i novim bazama zvonastog
oblika, na kojima su stajala dva luka sa poljima pokrivenim zlatnim mozaikom
U dvoritu damije nalazila se Faraonova olja, veliki bazen od granita, uvezen iz
Egipta, koji je sluio kao vodoskok, iznad koga je verovatno bila mala zgrada sa kupolom na
stubovima, kao to su ih imale fontane u damijama Damaska ili Alepa.
Simbol ove ogromne svete povrine je spiralni minaret, nazvan Malvija, koji se
usamljeno uzdie ispred severnog zida, van zidina damije, i stoji tano u pravcu srednje
osovine. Minaret, visine 50 metara (bez prvobitnog zavretka), uiva neobinu slavu zahvaljujui
svom spiralnom izgledu. Ovaj minaret, do ijeg se vrha moglo popeti spoljanjom spiralnom
rampom, predstavlja preteu svih ovakvih monumentalnih minareta koji su graeni odvojeno od
same damije. Ve u samoj Smari spiralni oblik ponavlja minaret damije Abu Dulaf, u severnom
delu grada, a sa izmenama se pojavljuje I u skoro istovremenoj damiji Ibn Tuluna u Kairu. Ovaj
tip minareta neosporno uva uspomenu na sumerski i vavilonski zigurat, stepenastu kulu,
sagraenu od opeke, sa svetilitem na poslednjoj terasi.
Prinevske palate
Broj prinevskih palata bio je mnogo vei u Samari no u staroj prestonici. Predanje
pripisuje samom Mutavakilu, 18 palata. Iz ovog mnotva dvorskih graevina naroito se
izdvajaju dve celine: najstariji u Samari, veliki dvorac (Dawsak al-Kagani) halife Mutasima, u
centru grada, i najbolje ouvani dvorac, Balkuvara, u junom delu grada.
Stari halifin dvorac (Dawsak al-Kagani) pokrivao je ogromnu povrinu od 175 ha.
Iskopavanjem je, uglavnom, otkriven njegov centralni deo, iji je prenik celom duinom iznosio
1400 m. Jedna trodelna vrata (Bab al-ama), sa otvorima u obliku ivana, zasvedena prelomljenim
lukom, najbolje su ouvani deo ove celine. Vrata su visoka 12 metara, dakle dovoljno visoka da
propuste konjanika naoruanog kopljem, a vodila su na velelepnu stepenastu terasu odakle se
pruao pogled na Tigar. Ovo je bio jedini ulaz u palatu. Kada se prou vrata ulazi se u sredinji
deo, koji je ustvari bio centralni deo palate, oko koga su bile postavljene kasarne i elije, arsenal i
trezor, vie damija, parkovi sa kioscima, tremovi, bazeni. Prestona dvorana halife, do koje se
stizalo preko dva mala dvorita, sastojala se od etiri bazilikalne dvorane, koje su bile
rasporeene na osnovu krstoobraznog plana oko centralnog prostora sa kupolom.

37

Balkuvara, koju je sazidao Mutavakil za svog sina al-Mutaka izmeu 854. i 859. godine,
nalazi se u etvrtastom, zidom ograenom prostoru ije su strane iznosile 1250 m. Sama palata,
sa svojom jugozapadnom fasadom okrenutom prema Tigru, iznosila je 460 x 575 m i bila je
zidom opasana. Ona na idealan nain predstavlja abasidski tip usamljenog, zidovima ograenog
dvorca. Ovde je u veoj razmeri ostvareno ono to je Mata ve najavila u kasnoj omajadskoj
epohi: trodelna podela celine, i to kako u pogledu glavnih zgrada, vertikalno usmerenih, tako i u
nizu triju prostranih sveanih dvorita, povezanih velikim vratima i, najzad, u samoj prestonoj
zgradi, ije jezgro sainjavaju, kao u Dawsak al-Kagani, etiri bazilikalne sale, koje su, prema
krstoobraznom planu, okupljene oko jednog prostora sa kupolom. Ovde takoe sreemo
korienje ivana, kojima su se dvorske sale zavravale prema dvoritu i vrtovima, a koji su,
verovatno, sluili, kao to smo to ve videli u Bagdadu, za sveane prijeme.
Celina se zavravala batama koje su gledale na Tigar, a koje su bile ispresecane kanalima
i sa bazenom u sredini. Na junom krilu nalazila se skupina malih privatnih kua, bez sumnje
odreenih za stanovanje dvorskog osoblja, sa obelejem svojstvenim abasidskoj stambenoj
arhitekturi, tj. sa dvoranom u obliku velikog slova T, okruenom sobama. U severnom delu
nalazili su se podrumi, ostave, prinevske staje i teren za polo.
Svojom monom arhitekturom i svojim riznicama, Samara pokazuje veliinu i rasko ove
abasidske metropole. Ona, meutim, nije dugo ivela. Stalna tenja za vlau turskih najamnika i
njihovi stalni i krvavi dvorski prevrati naveli su Mutamida, poslednjeg abasidskog halifu koji je
stolovao u Samari, da napusti ovaj grad, koji je bio podignut zbog Turaka, i da se, sa celokupnim
stanovnitvom, 883. godine vrati u Bagdad.
Priama o pljakanju, skrnavljenju i kraama prestaju vesti iz stare prestonice, a Samara,
osnovana kao privremeno sedite, a koje se pretvorilo ne samo u prestonicu imperije ve celog
sveta, postala je nenastanjeno i naputeno mesto. Kada su od njega ostale samo ruevine, grad je
dobio ime Samara (od sa'a man ra'a), alostan je onaj ko ga vidi.
Propadanje Carstva
Prvi znaci propadanja abasidskog carstva pojavili su se u strukturi politikog jedinstva.
Carstvo koje je izgradio Mansur izgledalo je dovoljno vrstvo uprkos pobunama, sve do vlasti
Haruna ar-Raida (786-829), ija vladavina predstavlja u mnogo emu vrhunac abasidske moi.
Posle njegove smrti sukobi koji su tinjali razbuktali su se u otvoreni graanski rat izmeu
njegovih sinova Emina i Mamuna. Eminova snaga bila je u prestonici i Iraku, a Mamunova u
Persiji, te je graanski rat bio protumaen, na temelju sumnjivih podataka, kao nacionalni sukob
Persijanaca i Arapa, koji se zavrio pobedom Persijanaca. Verovatnije je da je to bio nastavak
socijalnih borbi iz perioda koji je neposredno prethodio, isprepleten vie regionalnim, nego
nacionalnim sukobom. Mamun, koji se oslanjao uglavnom na istone pokrajine, pomiljao je
neko vreme da prenese prestonicu iz Bagdada u Merv, u Horasan. Pretnja da e njihov grad
izgubiti poloaj arterije, a graani ak i sredstva za ivot, ujedinila je narod Bagdada da d
podrku Eminu. Mamun je u sukobu izvojevao pobedu, no mudro je zadrao Bagdad kao
prestonicu i kao vornu taku velikih trgovakih puteva.

38

U kasnijem periodu persijske aristokratske i regionalne tenje nale su oduka u lokalnim

dinastijama. Godine 820. persijskom generalu u Mamunovoj slubi nazvanom Tahir, polo je za
rukom da postane nezavistan u istonoj Persiji i da uspostavi nasledno namesnitvo u svojoj
porodici. Druge persijske dinastije, Safaridi godine 867. i Samanidi godine 892, uskoro su se
uvrstile u drugim delovima Persije. Ti lokalni reimi bili su razliitog karaktera. Tahiridska
kraljevina bila je delo ambicioznog generala, koji je izvojevao kneevinu za sebe, ali je ostao u
optem okviru arapsko-islamske civilizacije. Safaridi predstavljaju plimu persijskog narodnog
pokreta, dok se sa Samanidima vratila na politiku vlast stara persijska aristokratija i stala u
punoj meri uivati svoje ranije povlastice.

ISLAMSKA ARHITEKTURA U SEVERNOJ AFRICI

Damija Sidi Okba u Keruanu
Damije Sidi Okba u Keruanu i damija al-Aksa u Jerusalimu, iako pripadaju starijoj
abasidskoj epohi, po svojim bitnim elementima ipak pripadaju religioznoj arhitekturi Omajada.
Ovu damiju osnovao je u toku invazije na severnu Afriku, vojskovoa Sidi Okba, Amrov neak,
osvaja Egipta. Damija je podignuta u seditu stalnog vojnog logora u Keruanu, smetenog na
jugu Tunisa.
Prvobitni plan damije je tokom vekova doiveo niz proirenja. Jedno od najvanijih
proirenja bilo je jo u vreme Omajada, za vreme halife Hiama, koji je u periodu izmeu 724. i
727. godine podigao minaret, koji je pripojen severnom zidu dvorita. Iz ovog perioda potiu
donji delovi minareta, dok su gornji delovi nastali tokom kasnijih rekonstrukcija. Po tipu,
minaret pripada sirijskim etvrtastim kulama, ali je bogatije stepenovan. Podeljen je na tri dela,
ralanjen slepim niama, a zavrava se malom rebrastom kupolom s kraja XIII veka. Znaaj
ovog minareta je u tome to je, pored onog u seditu halife Hiama u Kasr al-Hajr a-arki,
najstariji minaret sauvan do naih dana.
Dananji izgled damija u mnogome duguje kasnijim obnovama i proirenjima, tako
iljasti lukovi arkada verovatno potiu od rekonstrukcije iz 862. godine. Celina same damije,
koja obuhvata povrinu od oko 175 x 70 m, poveana je najvie za vreme rekonstrukcije iz 836.
godine, koja je izvrena u doba Aglabide Zijadata Alaha. Damija je bila teko oteena kada je
grad opustoen 1054. godine, ali je potom obnovljena, a zatim rekonstruisana u jo nekoliko
navrata, dok su joj monumentalne kapije pridodate 1294. godine. Jo jedna od karakteristika
damije je i prostrano dvorite poploano mermerom, koje iznenauje svojim izduenim
oblikom.
Ukoliko pogledamo plan damije, vidimo da se dvorana za molitvu sastoji od sedamnaest
brodova koji su upravni na zid kible. Transept damije ima karakteristian oblik slova T. Kupola
podignuta nad maksurom u potpunosti odgovara kupoli nad transverzalnim brodom narteksa,
39

koja datira s kraja IX veka. U unutranjosti, 414 podupiraa koji su u sekundarnoj upotrebi,
oiviavaju transept dvostrukim stubovima. Jo postoji nekoliko fragmenata greda sa tavanice,
koji delom pripadaju IX a delom XI veku, koje su nekad nosile slikani ukras od biljnih granica.
U izgradnji damije korieni su elementi preuzeti sa starijih rimskih objekata, to se
ogleda u raznolikosti stubova i kapitela, koji su, uprkos svojoj raznorodnosti, lepo uklopljeni.
U damiji se posebno istie mihrab sa stubiima od crvenog mermera. Njegovo postolje
sastavljeno je od mermernih ploa koje imaju vajani ukras izraen s izuzetnom vetinom.Neke
od ploa bile su upljikave, dok su druge imale oblik koljki. Njegove ploice od fajansa sa
metalnim sjajem, postavljene iznad potkoviastog luka, najstariji su primer fajansa kod
muslimana.
Mimbar, kao i mihrab, potie iz 862-863. godine i predstavlja najstariji sauvani primerak
propovedaonice sa nekoliko stepenika. U ovoj damiji nalazi se i najstarija maksura iz XI veka,
koja se sauvala do naih dana. Ona je, kao i mimbar, izraena u drvetu.
Islamska arhitektura u Egiptu
Iako je Egipat bio jedna od prvih teritorija koje su potpale pod vlast islamskih osvajaa,
danas gotovo da nije nita preostalo od arhitektonskih spomenika iz tog ranog perioda. Pored
sauvanih zapisa, o graditeljskoj aktivnosti omajadskih halifa na ovom podruju svedoi velika
Amrova damija u Fustatu. Ipak na graevini koja je danas sauvana nema nijednog dela koji se
moe datirati pre 827. godine, kada je, po nareenju abasidskog halife al-Mamuna, njena veliina
udvostruena. ak i iz ovog perioda potie tek nekoliko malih povrina, dok najvei deo
graevine, u njenom dananjem obliku, potie iz 1407. godine, kada je damija restaurirana, dok
je svoj konani oblik dobila tek u XIX veku.
Arhitektura Tulunida
U umetnosti Tulunida nalazimo neosporno granjanje stare abasidske umetnosti. To
nimalo ne iznenauje kada se zna da je prvi Tulunid, jedan turski rob, koga je guverner Buhare
poslao halifi al-Mamunu, upoznao abasidsku umetnost na dvoru u Bagdadu, dok je njegovom
sinu Ahmedu, koji je iveo u Samari, umetnost nove prestonice bila dobro poznata. Ahmed, koga
je u Egipat poslao halifa, postao je tamo prvi guverner Fustata, stare prestonice, ali se njegova
mo uskoro proirila na ceo Egipat. On je osnovao svoje sedite al-Katai i u isto vreme je
podigao novi dvorac al-Majdan, koji je imao, kao i palata u Samari, ogroman hipodrom za polo.
Njegovo glavno delo morala je biti Velika damija, sagraena izmeu 876. i 879. godine,
dimenzija 140x33 i 122x26m, smetena u Majdan Rumajli, u dananjem Kairu. Graevina je vrlo
dobro ouvana i predstavlja jednu od najveih znamenitosti egipatske prestonice. Ahmed se
odluio da osnuje ovu bogomolju da bi zadovoljio potrebe stanovnitva koje se neprestano
umnoavalo i za koje je stara damija, to jest ona koju je osnovao vojskovoa Amr, prvi
muslimanski osvaja Egipta, postala suvie mala.
40

Velika damija bila je povezana sa Ahmedovom palatom jednom ulicom dugom 600m.
Kao i damija u Samari i ova je okruena zidom da bi se izbegla neposredna veza sa susednim
zgradama, i ovde je tip Kufe odluujui za opti raspored; ogromno pravougaono dvorite
Samare ovde je zamenjeno etvrtastim, mnogo skromnijih razmera.
Minaret je i ovde izdvojen i nalazi se ispred severnog zida. Mada sadanji oblik ove kule,
koja ima etvrtasto postolje, a zavrava se valjkastim gornjim delom na dva sprata, pripada
verovatno XIII veku, skoro je izvesno da je ona u svom prvobitnom planu podraavala uvenu
Malviju iz Samare.
Damija al-Azhar
Nakon pada Tulunida 905. godine, pod kojima je bila uspostavljena nezavisna vlast,
Egipat je ponovo, za kratko vreme potpao pod vlast Abasida, da bi stvarno nezavistan postao oko
970. godine, kada je, u blizini starog Fustata, podignut grad Kairo, kao prestonica nove dinastije
Fatimida. Fatimidi su osvojili Egipat 969. godine i tu utvrdili svoju vlast nezavisnu od Abasida.
Njihova prva prestonica bila je Mahdija, u severnoj Africi, smetena izmeu Sfaksa i Susa, da bi
potom sredite vlasti preneli u Kairo. Ova dinastija odrala se na vlasti do 1171. godine, a dva
veka njene vladavine, na planu umetnosti, predstavljaju jedan od najsjajnijih perioda u egipatskoj
istoriji. Pod novim vlastodrcima, politiko i kulturno teite premeteno je iz Bagdada, stare
abasidske prestonice, u Kairo, novu prestonicu nazvanu pobedonosna.
U ovom periodu podignuta je i uvena damija al-Azhar, 970. godine, mada je otada
esto dograivana te svoj konani izgled duguje reenjima ostvarenim u kasnijem periodu.
Redovima podupiraa, koji su ovoga puta paralelni sa zidom kible, damija al-Azhar uva stari
omajadski plan sa transeptom. Ona spada u najstariju religioznu zadubinu Fatimida, sagraenu
od 970. do 972. godine, u isto vreme poznatu i kao prvi islamski univerzitet, u kome se nastava
odvija jo i danas kao i pre 1000 godina. Uitelj sedi naslonjen na jedan stub i predaje acima,
koji ispred njega sede na podu u polukrugu.
Mada prvobitni izgled uvaju jo samo pojedini delovi kao npr. fasade iz dvorita i
redovi prelomljenih lukova u molitvenoj dvorani, koji lee na antikim stubovima, prvobitan
plan moe se ipak rekonstruisati sa dovoljno verovatnoe. Na ovoj graevini iznenenauju dve
kupole na uglovima, koje se ovde prvi put pojavljuju pored kupole maksure u brodu kible.
Kupole na uglovima e se ponovo pojaviti mnogo docnije tek u umetnosti Almoravida u severnoj
Africi, sredinom XIII veka.
Abasidsko naslee, nasuprot, jasno se prepoznaje u starom ukrasu od tukature ove
damije. On pokriva mihrab, koji je sauvao zvonaste kapitele stare abasidske umetnosti, zatim
zid kible i uglove transepta. Ovde se prvi put sreu potpuno razvijene arabeske, koje se penju uz
stabla-svenjake ili se slobodno razvijaju na povrinama. Arabeska u obliku palmete jasno sledi
primer srednjeg stila iz Samare i odgovarajui stil Ibn Tulunove damije iz Kaira. Arabeski se
pridruuje i friz ukraen kufskim slovima floralnog stila, koji treba datirati izmeu 972. i 976.

41

godine, zbog ega predstavljaju, zajedno sa nadgrobnim spomenikom Gaznavida Subuktigina,

prva svedoanstva ove ukrasne kufske varijante.
Svetovna arhitektura u doba Fatimida
Palate Fatimida poznate su nam samo iz opisa arapskih istoriara. Tako je palata iz stare
prestonice Mahdije pomenuta samo u tekstovima, i to kao dvorac sa zlatnim prozorima. Isto
tako moemo samo da pokuamo da rekonstruiemo veliki sjaj u dvema kairskim palatama koje
su stajale jedna prema drugoj. Po predanju, istoni dvorac, prostraniji, u kojem se stanovalo od
973. godine, stajao je usamljen u srcu grada, sa svojom glavnom fasadom dugakom 375m, a
koji je nou uvalo 1000 ljudi. Brojem i veliinom svojih zgrada stvarao je utisak planine. Belei
se da je imao dvanaest etvrtastih paviljona, nanizanih jedan za drugim, a svi su bili od kamena i
izgraeni sa takvim majstorstvom, da su stvarali utisak kao da su isklesani iz jednog kamenog
bloka. Poslednji paviljon sluio je kao prestona dvorana, gde su fatimidski halifi, odvojeni
tekim zastorom, sedeli na zlatnom prestolu. Ovoj celini prilazilo se preko deset kamenih vrata,
meu kojima su se naroito isticala Zlatna vrata. Iznad jednog drugog ulaza nalazila se
dvorana sa kupolom, bez sumnje kao i u abasidskoj palati u Bagdadu. Pored ostalog saznajemo
da je i jedan drugi arhitektonski element, poznat jo od Abasida, tj. ivan, takoe postojao. To se
vidi iz opisa zapadne kairske manje palate, koji hvali veliinu njenih ardaka 8 i ivana, iz kojeg
saznajemo da je dvorac bio ukraen duboreznim drvenim frizovima sa likovnim predstavama.
Gubitak kairskih palata na neki nain moe biti nadoknaen ruevinama palate u tvravi
Beni Hamada, predstavnika fatimidske vlasti u Aliru. Ovde su sauvani jedan bazen ogromnih
razmera, koji je pokrivao celu povrinu dvorita sa arkadama, zatim velika prestona dvorana,
manje prostorije i kupatila.
Ovoj skupini pridodaju se i ostaci arapsko-normanske arhitekture iz Palerma, koja
produava naroito u oblasti ukraavanja, abasidsko naslee. I ovde su nas razaranja liila
mnogih spomenika, te su uvena Favara i palata Normana Roera II (1154) poznate jedino preko
opisa pisaca. Meutim, paviljoni Ciza i Kuba (1180), koji jo i danas postoje predstavljaju
spomenike iz vremena Viljema II. Kuba ima dvoranu sa kupolom (odakle i dolazi re kube) sa
bonim prostorijama, a spoljna fasada joj je ralanjena slino tvravi Beni Hamada. Ciza se
odlikuje jednom sredinom dvoranom sa niama, visokim koliko dva sprata, sveanom
prostorijom, iznad koje se nalazi druga dvorana okruena manjim prostorijama za stanovanje.
Posebnu dra, u unutranjosti, daju joj stalaktiti, koji ukraavaju svodove nia, ukras koji e se
ponovo sresti u Palermu, na tavanici kapele Palatine.
Sa Fatimidima konano e se potvrditi, i to u bogatom nizu primera, vrsta spomenika
koja se pojavila sa Abasidima, u Samari kao i u Buhari, a to je mauzolej. U Asuanu, u Gornjem
Egiptu, prvi put se nailazi na skup mnogobrojnih grobova, tj. na nekropolu, koji e dostii veliku
vanost pod Mamelucima u Kairu i pod Timuridima u Samarkandu. Veina ovih nadgrobnih
spomenika iz Asuana, sagraena od opeke kako je to nalagao obiaj vremena. Re je o kupolnim

ardak 1. Otmena dvospratna ili viespratna kua okruena vrtom. 2. Drvena zgrada na stubovima s izboenim
gornjim spratom. 3. Vea soba na spratu isturena prema ulici, doksat. 4. Kula straara na dravnoj granici.

42

graevinama nad etvrtastim postoljem sa istaknutim mihrabom, u emu prepoznajemo

sasanidski uzor. Naroito se odlikuju osmostranim tamburom i rebrastim kupolama.
Tokom poslednje etvrtine XI veka ponovo su podignuta gradska utvrenja od kamena, a
izgraene su i monumentalne kapije, od kojih je moda najlepa Bab al-Futuh. Njihova izgradnja
bila je podstaknuta seldukim osvajanjem Jerusalima 1071. godine. Odbrambena koncepcija
njene strukture, kitnjasti svodni kamenovi te primena iljastih lukova, predstavljali su otkrie
koje e u kasnijem periodu biti prihvaeno u romanikoj i gotikoj arhitekturi.
Tokom druge polovine XI i prve polovine XII veka, situacija na Bliskom istoku bila je
vrlo nestabilna. Jerusalim su prvo zauzeli Selduci, 1071. godine, a zatim krstai, 1099. godine.
Tek sa uspostavljanjem stabilnijih odnosa krenuo je i potpuniji razvoj umetnosti, najpre pod
dinastijom Ajubida, a potom, jo vie pod dinastijom Mameluka (1250-1382). Sultani ove
dinastije bili su veliki poklonici arhitekture. Gotovo svaki od njih podigao je neku graevinu, jer
je postalo uobiajeno da se kao grobnice podiu mauzoleji kojima je veliana slava sultana. Iz
ovog perioda potie i veliki broj damija, manjih dimenzija, ali izgraenih s velikom
graevinskom vetinom. Mameluku tradiciju graenja nastavili su njihovi naslednici iz
erkeske mameluke dinastije, koja je ustoliena 1382. godine, a odrala se sve do 1517. godine,
kada je Egipat pokorio otomanski sultan Selim I.

ISLAMSKA ARHITEKTURA U PANIJI I MAGREBU

U okvirima umetnikog razvoja islama, posebna uloga pripada zapadnim zemljama,
paniji i severnoj Africi, odnosno Magrebu. Ove zemlje, mada odvojene od muslimanskog
Orijenta i potinjene sopstvenim zakonima razvoja, ipak nose, kroz vekove, neizbrisiva obeleja
poetnih faza istono-islamske umetnosti.
Jo u predislamsko doba Arapi su bili vini moru. Vekovima pre pojave Islama, narodi
june Arabije gradili su brodove i vodili vani pomorski promet na Crvenom moru i Indijskom
okeanu. Meutim, severni Arapi, a posebno oni iz Hidaza, te iz sirskih i irakih pograninih
oblasti, bili su prvenstveno kopneni narod, koji je malo znao o moru i plovidbi. Jedno od
najupadljivijih obeleja velikih islamskih osvajanja je to to su Arapi tako brzo prilagodili
plovidbi i pomorstvu. U nekoliko godina nakon zauzimanja sirskih i egipatskih obala, stanovnici
arabljanskih pustinja, koji nisu imali izlazak na more, sagradili su i popunili posadom velike
ratne flote, koje su se mogle meriti s monim i iskusnim vizantijskim mornaricama i poraziti ih,
te tako dati halifatu onaj bitni element nadmoi na Sredozemlju.
Osvajanjem Sirije i Egipta, Arapi su podvrgli svojoj vlasti dugaak pojas sredozemne
obale, s mnogo luka i mornarskog stanovnitva. Arapi koji su se dotad sukobljavali samo sa
vizantijskim kopnenim vojskama, sada su se sukobili i sa njihovom flotom. Za stvaranje
muslimanske mornarice zasluna su uglavnom halifa Muavija i namesnik Egipta Abdulah ibn
Said ibn abu Sarh. U Aleksandriji kao i u lukama na sirijskom primorju muslimani su opremili i
43

popunili posadom ratne flote, koje su uskoro izvojevale jednako uverljive pobede kao i
muslimanska kopnena vojska. Prva velika pomorska bitka odigrala se 655. godine, kada je
muslimanska flota od 200 brodova porazila vizantijsku flotu u blizini anadolske obale.
Kada su Abasidi prebacili sredite halifata iz Sirije u Bagdad, sredinja je vlada pomalo
gubila interes za Sredozemlje, ali su nezavisni vladari Egipta i severne Afrike dugo odravali
flote, koje su gospodarile Sredozemnim morem. Prema sauvanim izvorima, fatimidski halifi u
Egiptu imali su neko vreme u svojoj slubi 5000 pomorskih kapetana.
Prvi ratni pohodi novostvorenih muslimanskih flota bili su upereni protiv vizantijskih
ostrva Kipra, Krita i Rodosa, koji su spadali meu glavna uporita vizantijske mornarice u
istonom Sredozemlju. Prema zapisima arapskih istoriara, prvi halifi nisu rado odobravali
pohode preko mora, i navode, da je Omar bio zabranio svojim generalima da napreduju u bilo
koje mesto gde on ne moe stii na svojoj kamili. Godine 649, halifa Osman pomalo nerado
dopustio je Muaviji da izvri prvi napad na Kipar. Nakon toga usledilo je kratkotrajno zauzee
Rodosa i Krita.
Zauzee istonih ostrva bilo je najveim delom kratkotrajno i prolazno. Mnogo je
znaajniji bio arapski napad na Siciliju. Prve pohode na ovo ostrvo poveo je Muavija s Bliskog
istoka i iz Libije. Kasniji pohodi vrili su se prevashodno iz Tunisa. Prvi odluni osvajaki
pokuaji zbili su se tek 740. godine, kada je Habib ibn abu Ubejda opsedao Sirakuzu i iznuivao
danak, ali je morao odustati od ovog poduhvata i vratiti se kui kako bi uguio pobunu Berbera u
Africi.
Godine 831. muslimani su zauzeli Palermo, koji je postao prestonica ostrva i sluio kao
polazna taka za dalje prodiranje. Rat izmeu vizantijskih i muslimanskih snaga nastavio se i na
kopnu i na moru, sve do 895-896, kada su Vizantijci potpisali mir, kojim su se odrekli Sicilije.
Sicilija je pod muslimanima bila prva kolonija Tunisa, uz koji je bila vezana politiki i
administrativno. Kad su svrgnuti Aglabiti i zamenili ih Fatimidi, vlast nad ostrvom prela je na
nove halife. U poetku je namesnike ostrva postavljala vrhovna vlast ili su ih, u sluajevima
nude, birali lanovi vladajuih porodica Palerma. Kad su se Fatimidi premestili u Egipat, godine
927, kontrola sredinje vlasti je oslabila i namesnitvo je preutno postalo nasledno, a pripalo je
lozi Hasana ibn ul-Kalbija. Nasledno namesnitvo Kalbida, koje se odralo do 1040. godine,
oznaava vrhunac muslimanske moi i uticaja na ostrvu. Prema zapisima, u X veku samo u
Palermu bilo je izgraeno oko 300 damija (iako ovaj broj treba uzeti sa rezervom, on ipak
slikovito govori o procvatu arapske kulture na ostrvu).
Kalbidi su svrgnuti u graanskom ratu izmeu sicilijanskih i afrikih muslimana, koji je
uinio kraj jedinstvu ostrva. Posle kratkog vremenskog razdoblja, u kojem je Palermom vladalo
vee najuticajnijih graana, a ostalim delom ostrva oblasni kneevi, Sicilija je potpala pod vlast
Normana, koji su u meuvremenu bili zaposeli junu Italiju. Godine 1061, Roer I zauzeo je
Mesinu, te je ve do 1091. godine podvrgao svojoj vlasti celu Siciliju, izuzev manjih uporita
koja su jo drali muslimani. Pod normanskom vlau, koja se odrala do 1194. godine, vaan
deo kulturne gradske klase izbegao je u Severnu Afriku i Egipat.

44

Arapi su na Siciliji primenili uglavnom ista naela vladavine kao i u pokorenim zemljama
na Istoku, te su izvrili vanu socijalnu promenu u posedu i raspodeli zemljita. Mnoga sauvana
arapska imena mesta pokazuju snagu arapske kolonizacije. Meutim, izuzev arapskih tragova u
lokalnom govoru, veina spomenika arapske vladavine je iezlo, a knjige to su ih arapski autori
pisali na Siciliji sauvale su se samo u odlomcima, to zbog propadanja materijala, to zbog
iseljavanja kulturnijih slojeva stanovnitva nakon normanskih osvajanja, a najvie zbog razorne
delatnosti samih osvajaa.
Ipak, Normani nisu potpuno odbacili zateenu kulturu, ve su joj se u znaajnoj meri
prilagodili. Arapski i muslimanski elementi na dvoru i u kulturi normanske Sicilije bili su
mnogobrojni. Roder II (1130-1154), poznat po svojoj naklonosti prema muslimanima, sluio se
arapskim etama i opsadnim ininjerima u svojim jedinicama u junoj Italiji, kao i arapskim
arhitektima za svoje graevine, koje su stvorile novi i karakteristian saracensko-normanski stil.
Njegov velianstveni krunidbeni plat, satkan u kraljevskim radionicama tiraza u Palermu, nosi
arapski natpis sainjen kufskim pismom. Roder II je zadrao ak i arapski obiaj da se dre
dvorski pesnici koji slave vladara. Upravo na njegovom dvoru, uveni arapski geograf Idrizi
napisao je svoj monumentalni pregled geografije, koji je posvetio normanskom kralju i koji nam
je poznat kao Kitabu Ruder Knjiga Roderova.
Na osnovu sauvanih zapisa saznajemo da je i Vilim II (1166-1189) poznavao arapski
jezik, da je nadzornik njegove kuhinje musliman, kao i njegovi veziri i komornici. Takoe
sazanajemo da su u Palermu ak i hriani izgledali i odevali se kao muslimani i da su govorili
arapski jezik. Normanski kraljevi su nastavili da kuju novac s arapskim natpisima, mnoge
slubene knjige jo uvek su se vodile na arapskom jeziku, a meu njima i knjige kraljevskog
dvora.
U kasnijem je periodu latinski polako zamenio arapski u slubenoj upotrebi, te poslednji
arapski dokument na Siciliji potie iz 1242. godine. Meutim, arapska kultura se sauvala i pod
Fridrihom II (1215-1250), ojaana njegovim trgovanjem s muslimanskim Istokom. No bez
obzira na to, arapska je kultura izumirala, te se poetkom XIV veka arapski jezik vie nije
upotrebljavao na ostrvu, a Islam je bio iskorenjen. No uprkos bliskim vezama s arapskom
kulturom, Sicilija je u prenoenju arapske kulture u Evropu imala manju ulogu nego to bi se
oekivalo. U tom smislu najvie je postignuto za vladavine Fridriha II, kada je niz prevodilaca,
hriana i Jevreja, preveo na latinski brojna arapska dela, kako originalna, tako i ona pisana
prema grkim tekstovima.
Najvee i najtrajnije osvajanje u Evropi Arapi su postigli u paniji. Godine 709. jedna
berberska jedinica iskrcala se u Algecirasu na poziv pobunjenog vizigotskog namesnika.
Uvidevi slabost vojne odbrane na poluostrvu, berberski voa Tarik ubrzo je krenuo u osvajaki
pohod na poluostrvo. On je vrlo brzo porazio vizigotsku vojsku, osvojivi Kordovu, Toledo, a
potom i Sevilju, da bi ve do 732. godine muslimanske snage prodrle do Tura u Francuskoj. Ipak,
realnu granicu arapske vlasti na Pirinejskom poluostrvu predstavlja osvajanje Toleda, oko 711.
godine.

45

panija je uoi arapskog osvajanja bila u jako loem stanju. Na jednoj strani nalazila se
malobrojna zemljoposednika klasa s ogromnim imanjima, dok su se na drugoj strani nalazili
mnogobrojni kmetovi i robovi, te unitena srednja klasa. Clarissimi ili povlaena klasa bili su
izuzeti od veine poreza, te su iveli u raskoi, nasuprot veini stanovnitva koje je bilo u tekom
ekonomskom poloaju. Po itavoj zemlji lutale su razbojnike bande odbeglih kmetova i robova.
Godine 616, na poluostrvu je otpoeo snaan progon mnogobrojnih Jevreja, to je jo vie
povealo broj onih koji nisu imali ta da izgube bilo kakvom promenom postojeeg stanja.
Poetne pobede Arapa, u takvom stanju zemlje, izazvale su gotovo odmah slom vizigotske
drave. Kmetovi su obustavili rad, Jevreji su se pobunili i pridruili napadaima te im predali
Toledo.
Novi reim bio je liberalan i trpeljiv, te i sami panski letopisci belee da je bio bolji od
franake vlasti na severu. Stara vladajua klasa, plemstvo i svetenstvo bili su uklonjeni a
njihova zemlja razdeljena. Na taj nain, stvorena je nova klasa sitnih posednika koji su uglavnom
zasluni za razvitak poljoprivrede u muslimanskoj paniji. Poloaj kmetova se znaajno
popravio, a vii slojevi, kako bi sebi osigurali poloaj, prihvatali su Islam.
Tokom VIII veka usledio je nov talas useljavanja na poluostrvo, kada se ovde nastanilo
dosta Arapa i jo vie afrikog stanovnitva. Godine 741, Berberi su bili dovoljno snani da
dignu optu bunu protiv Arapa. Kako bi obuzdali pobunjenike, arapske vlasti su poslale sirsku
vojsku, koja je stigla 742. godine pod zapovednitvom Beld ibn Bira. Oni su savladali
berbersku pobunu a za uzvrat dobili zemljita uz sredozemnu obalu panije. Ovi novi kolonisti iz
Sirije ojaali su sirski uticaj u paniji, stvorivi povoljne uslove za Abd er-Rahmana,
omajadskog princa, koji je ovde izbegao sa istoka. Nakon izvesnih priprema u Beldovoj vojsci,
u kojoj je bilo mnogo omajadskih pristalica, Abd er-Rahmanu je polo za rukom da porazi
lokalnog namesnika, koji je priznavao Abaside, te da zauzevi Kordovu 756. godine, uspostavi
nezavisnu omajadsku dinastiju, koja je vladala panijom do 1031. godine.
Abdel Rahman I, kao i mnogi njegovi naslednici, bio je veliki zatitnik umetnosti. Pod
njegovim pokroviteljstvom razvijao se vrlo svojstven i originalan stil, poznat kao panskomavarski. Za razvoj islamske civilizacije na Iberijskom poluostrvu, od posebnog je znaaja
Kordova, koja je postala najsjajnije sredite islamske civilizacije na poluostrvu. Ovde, u palati al
Hakima II, nalazi se biblioteka neuporedivog bogatstva, koju je sakupio sm vladar i koja je
imala oko 400.000 knjiga. Ona je obuhvatala najvanija i najrea dela u kojima je bilo
sakupljeno znanje toga vremena. Zapoljavala je mnotvo prepisivaa, povezivaa i iluminatora,
dovedenih iz razliitih zemalja, iz arapske Sicilije ili Bagdada. Tako je Kordova postala sredite
nauke, podraavajui stare islamske metropole, postala je uvena i izvan granica panije, sve do
kraja XII veka.

46

Velika damija u Kordovi

Velika damija u Kordovi postala je simbol muslimanske umetnosti. Njeno osnivanje
768. godine, vezuje se za Abd er-Rahmana I, koji je bio nadahnut obrascem damije Sidi Okba.
Damija je ograena velikim kamenim zidom, a na samoj graevini naizmenino se smenjuju
slojevi kamena i opeke, na isti nain kao i u vizantijskoj arhitekturi ili u Andaru u Libanu.
Damija je dograivana u razliitim periodima sve do XV veka, kada je postala hrianska crkva.
U svom prvobitnom obliku, damija je imala pravougaonu osnovu sa dvoritem, dok je
molitveni prostor bio sastavljen od jedanaest brodova sa redovima podupiraa usmerenih
upravno na zid kible i irokim sredinjim brodom, ali bez kupole nad maksurom. Od ovog
prvobitnog zdanja, srazmerno skromne veliine, stvorie se u toku tri perioda graenja, koja su
obavljena u IX i X veku, sadanje velelepno svetilite sa ravnim krovom, dimenzija 176x128 m.
Molitveni prostor danas se sastoji od devetnaest brodova, a ova damija spada u treu po veliini
meu damijama koje su do danas sauvane, a prevazilaze je samo Velika damija u Samari, i
damija Abu Dulaf.
Pod Abd er-Rahmanom II i pod al-Hakamom II, dodato je 7, odnosno 14 traveja u pravcu
kible, a istovremeno je odvojen deo sa mihrabom, sa tri istaknute kupole, ime je stvoren
karakteristian obrazac sa transeptom. Izmeu ova dva dodavanja, vano je istai i obnovu
minareta, koje se uzdie na severnoj dvorinoj fasadi i odgovara tipologiji etvrtastih sirijskih
kula. Ovo ulepavanje zapoeo je halifa Abd er-Rahman III, kome Kordova duguje za svoj
najvei sjaj. Ovaj minaret posluio je kao uzor Giraldi u Sevilji. Minaret u Kordovi duguje slavu
naroito svom zavretku od zlatnih i srebrnih jabuka sa krinolikim laticama iznad kojih je, na
samom vrhu, bio zlatan nar.
U 1589. godini, ozbiljna oteenja zahtevala su neophodno obnavljanje ukrasa na vrhu,
to je u renesansnom stilu, izveo, kao i na Giraldi, Hernan Ruiz. Posle 1650. godine, minaret je
bio obloen ukrasom koji je potpuno prekrio starije delo.
U poslednjoj fazi, krajem X veka, veliki vezir al-Mansur (Almanzo, kako ga nazivaju
panski istoriari), otpoeo je najvee proirenje damije. Tom prilikom je dodato 8 brodova na
istoku, a dvorite je proireno celom irinom graevine. Dvorite je oivieno arkadama, koje su
se na isti nain, kao i arkade na omajadskoj damiji u Damasku, povinovale vizantijskom
razmetanju naizmeninih podupiraa.
Krajem XV veka u juni deo graevine, u blizini mihraba, uzidana je gotika kapela, koja
je potovala stil celine. Meutim, izmeu 1523. i 1607. godine, unutranji sklad naruen je
podizanjem katedrale usred damije. Karlo V, sa ijom je dozvolom katedrala sagraena, osudio
je taj postupak, prilikom jedne posete Kordovi, sledeim reima:
Da sam znao ta vi elite da uinite, kazao je kanonicima, vi to ne biste uradili, jer ovo to ste vi
napravili ovde nalazi se svuda, a ono to ste ranije imali ne postoji nigde u svetu.

47

Unutranjost damije oduevljava redovima lukova na dva sprata, koji se uzdiu do

visine od skoro 10 m, a izgledaju kao da se gube u beskraj. Ovde je re o sistemu dvostrukih
podupiraa za koje se mogu nai prethodni uzori u omajadskoj umetnosti (Velika damija u
Damasku), kao i u rimskim akvaduktima. Dodatni optiki efekat postignut je naizmeninim
reanjem svetlih kamenova i crvenih opeka u graenju lukova, koji pokazuju u donjem spratu
potkoviasti oblik, ime ukazuju na dodatnu slinost sa Velikom damijom u Damasku, mada
ovde moe biti i da je re i o uticaju vizigotske arhitekture u paniji. U poetku, dejstvo boje bilo
je jo vie pojaano prvobitno pozlaenim kapitelima, koji su bili najrazliitijih varijanti
korintskih i kompozitnih kapitela.
Od jednostavnih potkoviastih lukova odvajaju se viedelni lukovi koji se, ukraeni
lepom tukaturom, ukrtaju i prepliu na najraznolikije naine, a veoma su barokno naglaeni, ni
najmanje omajadski. Oni jasno pokazuju naslee stare abasidske umetnosti, koji je ranije bio
zanemarivan, jer se jedino polazei od lukova tako matovito seenih u abasidskoj arhitekturi,
moe shvatiti barokni stil koji vlada u unutranjosti kordovske damije.
Vrhunac unutranjeg ukrasa predstavlja mihrab i njegova okolina. Potkoviasti mihrab i
nizovi estolisnih lukova koji obrubljuju odeljenje u kojem je mihrab pokazuju veliku vetinu
kojom su vladali graditelji damije, ali i ukazuju na sklonost ka visokoizraenoj dekorativnosti.
Sa svojim izgledom osmostrane kapele, sam mihrab je jedinstven na svetu. Zasveden je
monolitnom koljkastom kalotom, zavrenom tipinim frizom slepih trolisnih nia i kufskim
natpisom na kome se nalazi godina 965.
Svetovna arhitektura
O prvobitnoj pansko-omajadskoj arhitekturi palata ostalo je veoma malo podataka. Tako
se zna samo da je osniva panske dinastije Abd er-Rahman I stanovao u dvoru Rusafa, ije su
samo ime, kao i prostrani vrtovi, oivljavali uspomenu na sirijske palate predaka. Docnije je
preao u dvorac u Kordovi (Alkazar), verovatno sazidan 784. godine, u okviru ijih zidova je i
morao biti sahranjen.
Stalno poveavan do X veka, ovaj dvorac ostao je tesno vezan za ovu dinastiju. Koliko je
uestvovao u javnom ispoljavanju njene moi, toliko je povezivan i sa prevratima koji su doveli
presto do propasti. U njenoj velikoj dvorani za prijem, halife su polagale zakletve, a tu su
primani i strani izaslanici.
Osim Velike damije, u Kordovi je malo ta preostalo iz islamskog doba. U Toledu,
meutim, sauvana je jedna mala damija Bab Mardum, kao i itav jedan grad, Medinatu azZahra. Grad je ubrzo nakon osnivanja potpuno naputen, zahvaljujui emu su iskopavanja koja
su izvrena na ovom lokalitetu, omoguila prilino iscrpnu rekonstrukciju izgleda islamskog
grada iz X veka na podruju panije.
Grad je podignut na terasastoj padini brega, okruen je zidinama, a njegov plan je
nepravilan. Kue su graene uglavnom od kamena, dok je za dekoraciju zidnih povrina korien
tuko, kao i u Mesopotamiji. Ove dekoracije u tuku, kao i izvestan broj podova od opeke
48

sloenih po geometrijskoj emi, predstavljaju jedine graevinske karakteristike od umetnikog

interesa pronaene u ovom gradu. Vizantijski uticaji ovde su mnogo izraeniji nego u
Mesopotamiji, dok su dekoracije u tuku jednostavnije i manje kitnjaste od onih u Samari.
Mesopotamski uticaj, moe se ipak prepoznati u primeni ravnih tavanica, kao i u primeni arkada
podeljenih na mnogobrojne renjeve.
O Medinat az-Zahri mnogo vie znamo iz izvora i zahvaljujui iskopavanjima. To je bilo
sedite Abd er-Rahmana III an-Naira, podignuto 5 km severozapadno od Kordove, a zidanje je
zapoeto 936. godine. Sa uobiajenim istonjakim preterivanjem, arapski pisci govore o celoj
vojsci radnika koji su na njoj radili u toku 16 godina, zatim o trokovima koji su iznosili treinu
dravnog dohotka panije (vie od 1.800.000 dinara), o 6000 tesanih kamenova, koliko ih je
svakog dana upotrebljavano za zidanje, i o ogromnoj koliini mermernih spolija, koje su
uglavnom dovoene iz Afrike, naroito iz Kartagine, od ega samo 4313 stubova. Rukovoenje
ovim ogromnim projektom bilo je povereno princu-nasledniku al-Hakamu, a glavni arhitekta bio
je Maslama Ibn Abd Alul.
Ova nova prinevska rezidencija, koja je nosila ime glavne halifine ljubimice, postae
vrlo brzo omiljeno boravite Abd er-Rahmana. Po hroniarima, harem je zauzimao veliki deo
glavne zgrade, a govori se i o ogromnom broju robinja, slugu i evnuha koji su tu stanovali.
Zahvaljujui opisu geografa Idrizija, koji je posetio ovu palatu u XII veku, itavih 150 godina
nakon njenog ruenja, moe se dobiti slika o ureenju ovog ogromnog prostranstva. Ovu sliku
upotpunjuju ishodi sistematskih iskopavanja, koja su od 1910. godine zapoeli panski arheolozi.
Smeteno na padinama Sijere koje se sputaju prema ravnici Gvadalkivira, opasano bedemima,
prinevsko sedite je smeteno na trima terasama: na najvioj se uzdizala palata, na srednjem
delu su se pruali vinogradi i vrtovi, dok su Velika damija i privatni stanovi bili okupljeni na
donjoj terasi.
Do danas otkopani delovi palate jo ne dozvoljavaju pravu rekonstrukciju celine. Meu
raznim otkrivenim temeljima odvaja se samo, po ivici jedne iroke zaravni, izduen kompleks
petobrodne palate sa terasom i etvrtastim prostorijama, koje su izlazile iz tela zgrade.
Ralanjenost prostora po dubini podsea na plan Velike damije.
Druga zgrada, slinog rasporeda ali manjih dimenzija, usaglaena je s prvom palatom, jer
se nalazi na suprotnoj strani zaravni. Na zapadu su zgrade koje odgovaraju tipu sirijskog
kastruma, koje su, verovatno, sluile za smetaj dvorske strae. Iz ogromnog broja nalaza izdvaja
se skupina raskono obraenih dekorativnih kamenih ploa, koje su oblagale zidove palate i koje
nas svojim ukrasom motivima vinove loze i akantusa podseaju na fasadu u Mati.

49

Islamska arhitektura u Magrebu

Sa slabljenjem centralizovane vlasti Kordove, zapoela je nova faza u razvoju umetnosti
na prostoru severne Afrike. Prva faza ovog novog doba poznata je kao doba dinastije
Almoravida, ije je sredite od 1056. do 1148. godine bilo u Marakeu, ali koja je, takoe,
vladala i junom panijom. Sa berberskom dinastijom Almoravida, koja je pozvana u paniju da
pomogne borbu protiv hrianskog nadiranja, naroito predvoenim Alfonsom VI, a koja e
docnije i sama postati osvaja Iberijskog poluostrva, politiko i kulturno sredite prei e iz
Andaluzije u Maroko. Marake, nova marokanska prestonica preuzee primat Kordovi, a staro
kraljevstvo Omajada u paniji postae obina provincija almoravidskih vladara. Meutim, araboandaluzijska civilizacija sistematski je produila da ivi u novoj prestonici.
Novi dvor privukao je veliki broj znaajnih linosti iz starog Omajadskog kraljevstva,
koje su pomagale hispanizaciju severne Afrike, kako u pogledu kulture, tako i u pogledu dravne
organizacije. U pansko-mavarskoj umetnikoj fazi, koja od sada poinje, andaluzijsko naslee
ostae osnovna komponenta, uprkos veoma naglaenoj lokalnoj crti. Isto kao i njihovi naslednici,
berberski Almohadi, novi gospodari, veliki su graditelji damija. Na alost, postoji malo ostataka
ovih zdanja u njihovoj glavnoj oblasti, Maroku. Dokaze nove ivosti u oblasti arhitekture ipak su
ouvali neki spomenici. S jedne strane, to su spomenici u Aliru, i to Velika damija u gradu
Aliru, svetilite sa jedanaest brodova iz 1096. godine (priblino 50x40 m) i Velika damija iz
Tlemsena, koja predstavlja tipian primer sakralne arhitekture iz perioda koji je usledio po
okonanju centralizovane vlasti Kordove (oko 1090. godine), kada je vlast preuzelo nekoliko
lokalnih vladara. Izmenjene drutvene okolnosti odrazile su se i na razvoj arhitekture. Graevine
postaju manjih dimenzija, sa izraenijom, ali povrnije izvedenom dekoracijom.
pansko-mavarski stil dostiie svoju punu zrelost za vreme vladavine druge berberske
dinastije, Almohada. Njihova kulturna arita su, pored Marakea, Rabat i Sevilja. Almohadi su
bili veliki graditelji. Njihove damije obeleene su transeptom u obliku velikog slova T,
obrascem koji se prvi put pojavio u damiji Sidi Okba u Keruanu. ta vie, oni uvode, u tako
obeleen brod kible, ugaone kupole, arhitektonski deo koji se prvi put pojavio kod Fatimida, npr.
u damiji al-Hakim u Kairu.
Njihov najzanaajniji spomenik religiozne arhitekture je Velika damija Kutubija u
Marakeu, koja zauzima povrinu od 87x58 m. Ovde je re o novoj graevini zapoetoj 1146.
godine, koja je nastala na temeljima jednog starijeg potpuno razruenog svetilita.
Pomeren u severoistoni ugao, minaret je bio zavren oko 1196. godine, za vreme Jakuba
al-Mansura. Ukoso postavljeni severni zid prati tragove prvobitnog zida kible stare damije. U
Kutubiji, sve kupole broda kible imaju bogat stalaktitni ukras, sastavljen od istovetnih oblika kao
i u damiji Karavijin. Spoljanji velianstven izgled dostie svoj vrhunac u upeatljivom
minaretu sagraenom od lomljenog kamena, ija osnovica svojim oblikom podraava kordovski
uzor. Njegovo posebno obeleje je u ukrasu fasade. Ona je razuena irokim viedelnim
lukovima koji okruuju tipian dvojni prozor, i poljem slepih arkada, koje samo u gornjem delu
ima skroman ukras u vidu mree sastavljene od rombova, koja e postati jedno od obeleja
almohadskih minareta.

50

Kapiteli Kutubije pokazuju neobino i iznenaujue bogatstvo oblika. Antiki uzor ovde
je u znatnoj meri izmenjen i, na neki nain, islamizovan veoma izraenom stilizacijom, koja
zonu akantusa svodi na traku sa meandrima, ili pak ralanjuje prvobitan korintski oblik na
naspramne lozice sa polupalmetama. Pri tome u umetnosti Almohada polupalmeta poprima
specifinu crtu, jer e almoravidski lepezasti stil biti zamenjen raznorodnijim i bujnijim ukrasom
palmeta, nalik na rog izoblilja.
Nasridi
Umetnost islama na Zapadu dostii e svoj poslednji uspon u toku XIV veka, u vreme
najvee politike nemoi pod dinastijom Nasrida, koji vode poreklo od mavarskih berberskih
plemena. Oni su doiveli, zbog pobedonosnog nadiranja hrianskih kraljeva, da vide svoju
dravu svedenu samo na Andaluziju. Granada, poslednji islamski bastijon na tlu panije, postala
je nova, sjajna i raskona prestonica. Jo jedamput su se sve snage prikupile kako bi sagradile
udesan spomenik Alhambru, ije ime potie crvene boje njenih zidova.
Tvrava je bila podignuta za vreme Jusufa I (1333-1353) i Muhameda V (1353-1391) na
bregu koji se uzdie nad Granadom. Na alost, izvesni delovi Alhambre uniteni su ili oteeni
kasnijim prepravkama. Najveu tetu uinila je palata Karla V, ija je izgradnja zapoela u
junom delu dvorita Mirta ali koja nikad nije zavrena.
U Alhambri se ipak moe jasno prepoznati tradicionalna podela tipina za arhitekturu
palata u Magrebu na tri posebne celine. U prvom delu, koji je bio pristupaan narodu, bilo je
dvorite Meuar, koje jo uvek nosi svoje staro ime, gde je vladar delio pravdu i primao poasti
svojih podanika. Zatim, umesto divana sa prestonom dvoranom, ovde je, u sredini, prostrano
dvorite Mirta, sa bazenom i dvoranom Ambasadora u unutranjosti Komares-kule. Najzad, tu je
harem, koji je smeten na istoku ove celine sa dvoritem lavova i fontanom u sredini.
Na severu su bila kupatila i vrtovi, na istoku male palate (i kule straara) za kraljevsku
porodicu, na jugu mauzolej i dvorska damija, koja je docnije pretvorena u hriansku crkvu.
Nepravilan plan moda odudara od abasidskih palata, ali doputa poreenje sa turskom
dvorskom arhitekturom.
Iznenaujuu suprotnost blistavoj tukaturi u unutranjosti prua spoljni izgled zidova,
ija je oplata jednostavna i bez ukrasa. Zidovi u unutranjosti bili su pokriveni ploama od tuka
do tavanice i samo je donji deo zida bio oplaen mozaikom od fajansa. Dvorine fasade i galerije
zatieni su strehama. Umetnika namera je bila da se postigne dekorativno dejstvo i utisak
perspektive. Bogati oblici kapitela uglavnom se nadahnjuju almohadskim prauzorima. Posebno
iznenauju u ovom ukrasu istonjake crte, kao to su zavijuci u obliku volute ili mreasta
upljika, koji podseaju na samarsku tukaturu. I epigrafska umetnost ima znaajno mesto u
okvirnim trakama, na kojima su, jedna pored drugih, postavljni ukrasi u neshi i kufskom pismu
na bogatoj arabesknoj osnovi. Usred arabeski pojavljuje se esto tit kraljeva Granade sa
zapisom Samo je Bog pobednik, koji je kao heraldiki motiv jedinstven u muslimanskom
Zapadu. Nailazimo i na bogatu upotrebu ukrasa od stalaktita, koji se niu u frizovima, profiliu

51

arhitrave,9 povrine lukova i kapitela, pojaavaju prelaz prema svodovima pomou raskono
ukraenih nia, da bi najzad, dostigao vrhunac u zvezdastim kupolama.
Pored bogate dekoracije u tuku, u Alhambri se pojavljuje i zidno slikarstvo i to u kuli
Dama, gde postoje frizovi sa scenama lova i predstavama konjanika. Ovo slikarstvo je svakako
rad domaih majstora, dok su poznatije zidne slike, koje ukraavaju drvene kupole tzv. Sudnice,
evropskog porekla.

ISLAMSKA ARHITEKTURA U PERSIJI

Razvoj islamske arhitekture u Persiji u ranom periodu, razlikovao se od njenog razvoja u
Mesopotamiji, Siriji i Egiptu. Razlog ovome treba traiti najpre u geografskom poloaju ove
oblasti, koji joj je otvorio snanije uticaje koji su dolazili iz centralne Azije, kao i iz Turana na
severu. Pored ovoga, ovu oblast naseljavalo je nearabljansko stanovnitvo, koje je razvoj
umetnosti podredilo sopstvenom afinitetu.
Persija islamskog doba bila je neposredni naslednik kulture velikog Sasanidskog carstva.
Ona je bila podeljena na nekoliko kraljevstava, kojima su vladale nezavisne dinastije.
Najpoznatije od ovih dinastija bile su Tahiridi u Horasanu, s prestonicom u Mervu a potom u
Niapuru, Safaridi u Sistanu, i Samanidi, ija je prestonica 874. godine bila u Buhari. Tokom XI
veka ove oblasti potpae pod uticaj Selduka, jednog od plemena Oguza naroda turskog
porekla. Oni su najpre osvojili Buharu, zatim Merv, te potom centralnu i junu Persiju, da bi
konano 1055. godine osvojili Bagdad. Do kraja veka, Seluci su svoju vlast proirili na itavu
zapadnu Aziju. Doba selduke prevlasti bilo je jedno od najsjajnijih u istoriji Persije. Ipak, u
pogledu razvoja umetnosti, svakako ne treba zanemariti i prethodni period.
Najznaajnija sauvana graevina iz ranog perioda predstavlja damija u Damganu u
centralnoj Persiji, poznata kao Tarik-hane, izgraena izmeu 750. i 786. godine. Osnova damije
je pravougaona, iju jednu stranu ini trobrodno zdanje, dok su ostale tri uokvirene arkadama sa
stubovima. Vrhovi stubova povezani su eliptinim lukovima koji se pribliavaju iljastom obliku.
Napetost koju lukovi unose kontrastrirana je masivnim okruglim stubovima, ime je ostvaren
naroito impresivan utisak.
Iz ranog perioda ostao je i prilino dobro ouvan mauzolej Samanida Ismaila, u Buhari,
izgraen oko 907. godine. Zid mauzoleja izgraen je od opeke, s dekoracijom koja je nadahnuta
izgledom korpe pletene od prua.
Znaajan arhitektonski spomenik iz ovog ranog perioda predstavlja i Mesdid-i-duma u
Najinu, sagraena oko 960. godine. Osnova damije raena je po ve razvijenom planu
etvorougaonog dvorita okruenog arkadama, s tim to se na sredini svake strane nalazi po
jedan luk neto veih razmera, koji predstavlja zaetak zamisli koja e kasnije u Persiji biti
9

Glavna greda koja povezuje dva ili vie stubova i poiva na njima.

52

razvijena u karakteristian oblik damije s velikim predvorjem, ili ivanom na sredini svake od
strana sredinjeg dvorita. Graevina je bogato ukraena dekoracijom u tuku s veoma
naglaenim tamno-svetlim efektom, koji je postignut dubokim urezivanjem are. Ostvarena
dekoracija znatno je preciznije izvedena od one u Samari, a nastojanje da se itav raspoloivi
prostor ispuni ornamentom, jo je snanije izraeno.
U kasnijim godinama X veka, zahvaljujui jaanju dinastije Gaznevida, Avganistan je
postao znaajniji centar pokroviteljstva umetnosti nego sama Persija. Danas, meutim, u Gazni
gotovo da nema sauvanih spomenika. Iz ovog perioda ostala su nam dva velika pobednika
tornja, od kojih je jedan podigao Mahmud, 1030, dok drugi potie iz 1114. godine, koji se
zavravaju velikim trakama s natpisima. Prvobitno je postojao jo jedan sprat, to se moe
zakljuiti na osnovu minareta u Damu, koji je sagradio Gijasedin Muhamed (1116-1202) iz
dinastije Gurida. Iako je damija potpuno unitena, minaret je dobro ouvan. Usamljen, u
jednom uskom klancu, ovaj minaret predstavlja jedan od najimpresivnijih spomenika sauvanih
iz prolosti.
Nakon to su preli Oksijanu i uli u Horasan, Selduci su polovinom XI veka uvrstili
svoju vlast u zapadnoj Persiji. Upravo iz ovog perioda potiu neki od najznaajnijih
arhitektonskih spomenika ostvarenih na ovom prostoru.
Jedan od najreprezentativnijih arhitektonskih spomenika iz ovog perioda svakako je
Mesdid-i-duma u Isfahanu. Velika damija u Isfahanu najpotovanija je od svih damija sa
ivanima u seldukoj Persiji. Prvobitno, u X veku, ona je bila abasidsko svetilite tipa kufe, a
prepravljena je za vlade Malik aha, 1088/89. godine.
Damija je sagraena od opeka, materijalom i tehnikom zidanja koji karakteriu itavu
iransko-selduku arhitekturu. Uprkos razliitim dozaivanjima i izmenama koje su vrene na
spomeniku tokom vekova, i koje su delimino poremetile njegov plan, juni deo zdanja
uglavnom je sauvan u svom prvobitnom stanju, bilo da je re o velikom delu svodova, ili o
monumentalnoj celini ivana sa dva visoka izduena minareta, ili o sali sa kupolom koju je
podigao Nizam al-Mulk, slavni veliki vezir seldukog sultana. Ta sala deluje veoma upeatljivo
i pre svega iznenauje svojom visinom. Njena osobenost ogleda se u jakim trolisnim
podupiraima, a naroitu ivost daju joj mnogobrojne kombinacije sistema nia u zoni trompi
koje omoguuju prelaz ka kupoli. To je prvi sauvani primer jednog arhitektonskog elementa
koji je postao tipian za selduku Persiju.
Za persijsku arhitekturu ovog perioda karakteristina je upotreba opeke, koju su ondanji
majstori koristili s izuzetnom vetinom, naroito pri obradi glavnih fasada. Ipak, posebna panja
posveivana je obradi kupola, kako u njihovoj unutranjosti, u izvoenju prelaza sa kvadratne
osnove na kruni tambur, tako i u definisanju samog oblika i njihovih proporcija. Spoljanja
strana kupola mogla je biti dekorisana geometrijskim ornamentima, izvedenim obojenim
keramikim ploicama, kao to je to uinjeno u Mesdid-i-dumi u Kazvinu (1113). Ostvarenim
postupkom u izgradnji ovih kupola primenjena je opeka na raniji postupak zasvoivanja
etvorougaone prostorije drvenim gredama. Svodna rebra od opeka ukrtana su slino kao
drvene grede kod ranijih graevina, kod kojih su drvene grede postavljane preko uglova,

53

formirajui na taj nain osmougaonik, preko kojeg se nastavljalo sa postavljanjem greda preko
uglova sve dok itava povrina nije bila pokrivena.
Iako su persijski graevinari bili vrlo veti u korienju opeke, dajui njihovim
graevinama vrlo lep izgled, u cilju postizanja jo izraajnije dekorativnosti, esto su preko
opeke postavljali glazirane keramike ploice, obino plave i crne, dok je u unutranjoj
dekoraciji obino korien rad u tuku.

ISLAMSKA ARHITEKTURA U MALOJ AZIJI

Arhitektura Rumskih Selduka
Tokom IX veka Turci Selduci kretali su se iz centralne Azije ka zapadu pod vostvom
Turgul Beja, uvrstivi se u Mesopotamiji i Persiji. U kasnijem periodu, Selduci e nastaviti sa
svojim osvajanjima napredujui sve do Nikeje (Iznik), nadomak Carigrada, da bi se poetkom
XII veka u sastavu selduke drave naao najvei deo Male Azije. Selduci su se na vlasti
odrali vie od dva veka, odolevi i mongolskim napadima 1242. godine, dok se njihova
centralizovana vlast nije raspala u ranom XIV veku. Tokom seldukog perioda, itava oblast
kojom su oni upravljali, doivela je znaajan ekonomski prosperitet, a u to vreme zapoeo je i
razvoj jedne nove, vrlo karakteristine umetnosti, poznate kao umetnost Zapadnih ili Rumskih
Selduka.
Iako je umetnost Rumskih Selduka mnogo dugovala Istoku, naroito u pogledu osnova
damija i medresa, kao i motiva koji su korieni u dekoraciji, oni su razvili jedan sasvim
karakteristian arhitektonski stil. Sve graevine su, gotovo bez izuzetka, podizane od kamena
umesto od opeke, a na njima se ogleda i izvestan vizantijski uticaj. Danas je iz ovog perioda
sauvan veliki broj damija i medresa, izgraenih u vrlo karakteristinom stilu, s dekoracijama
uklesanim u kamenu ili od ploica, koje spadaju meu najlepe u itavom islamskom svetu. Iz
ovog perioda potie i jedan vrlo karakteristian tip graevine han ili karavansaraj.
Karavansaraji su podizani na jednakim razmacima, na dan hoda tj. oko 30 kilometara udaljeni
jedan od drugog, du svih vanijih trgovakih puteva, a sluili su odmoru putnika. Ove graevine
znaajne su ne samo zbog osobina njihove arhitekture, ve i zato to su Selduci prvi koristili
ovako lepe objekte namenjene naroito za ovu svrhu.
Karavansaraj obuhvatao je spoljanji zid koji ograniava pravougaoni prostor sa ulazom
na sredini jedne od uih strana. Unutar zidina nalazile su se zasvoene prostorije sa obe strane
ulaza i pored duih strana. Naspram ulaza nalazio se veliki centralni hol, koji je obino imao
kruni otvor na sredini krova. Neizostavni deo graevine bila je damija, koja je mogla biti
postavljena ili zasebno, na sredini dvorita, ili neto iznad ulaza. Iako je osnovna struktura
hanova bila prilino ujednaena, oni su mogli imati veoma raznovrsnu dekoraciju.

54

Ulazi veih damija i medresa bili su vrlo slini ulazima hanova. Oni su se sastojali od
visokih vratnica natkrivenih iljastim lukom i bogato ukraenim reljefnim dekoracijama.
Osim velikih dekorisanih ulaza na hanovima, damijama i medresama, za arhitekturu
Rumskih Selduka naroito je karakteristian razvoj minareta i gumbeta grobnice. Poput
istone grane Selduka u Persiji, Rumski Selduci su veliku panju poklanjali podizanju
grobnica, ije ostatke danas nalazimo po itavoj Maloj Aziji. Zvezdasta osnova koja je bila
omiljena na Istoku, na Zapadu je bila naputena, a umesto nje se gotovo uvek koristi kruna ili
poligonalna osnova. One su, pored toga, ee graene od kamena nego od opeke.
Iako su damije i medrese, kao i hanovi, obino graeni od kamena, izvestan broj bio je
izgraen od drveta, dok su minareti ee graeni od opeke. Ovo je najverovatnije bilo posledica
injenice da su graevine od ovih materijala otpornije na pomeranje tla tokom zemljotresa.
Opeke su obino postavljane tako da proizvode sloenu geometrijsku dekorativnu emu na
spoljnoj strani zida. Ponekad su u kombinaciji sa neglaziranim opekama koriene crne i plave
glazirane keramike ploice, ijom upotrebom je postizan kontrast u odnosu na mrko-crvenu
boju opeke, a ovo se moglo kombinovati i sa sivim tonom kamene fasadu glavnog ulaza.
Otomanska arhitektura
Nakon raspada selduke drave, vrstu vladavinu na prostoru Male Azije, ponovo je
sredinom XIV veka uspostavilo jedno drugo tursko pleme, Osmanlije. Otomanski Turci su se
prvi put pojavili u Anadoliji tokom selduke vladavine, da bi krajem XIII veka, sa opadanjem
moi Selduka, postepeno poeli da utvruju svoj poloaj pod vostvom Osmana, od ijeg imena
je i potekao naziv ove grupe Turaka. Osmanov naslednik, Orhan, oteo je Bursu od Vizantije
1338. godine, a poetkom druge polovine istog veka, Osmanlije su svoju vladavinu uvrstili i na
podruju Balkana. Godine 1453. osmanski sultan Fatih, poznat kao Mehmed Osvaja, pokorio je
Carigrad. Stari Vizantion, koji je 330. godine osnovao Konstantin I, i koji je od tada odolevao
svim napadima, postao je nova prestonica Osmanlija.
U otomanskoj arhitekturi mogue je uoiti dva glavna perioda. Prvi, koji obuhvata
arhitektonske spomenike nastale pre ili neposredno posle pada Carigrada, kada u modelovanju
dominira primena seldukih elemenata, i drugi, koji obuhvata period posle 1500. godine, kada
je stvoren potpuno novi stil, a na ije formiranje je u velikoj meri uticala vizantijska Saborna
crkva sv. Sofija, koja je sa padom Carigrada pretvorena u damiju.
Tipian primer ranijeg stila je Ulu-damija u Bursi. Damija je zapoeta za vreme Murata
I, a dovrena oko 1420. godine. Kod ove damije, kao i kod ostalih graevina iz ranog perioda,
rad u keramikim ploicama imao je zapaenu ulogu. Iako se u ovoj fazi moe pratiti snaan
selduki uticaj, otomanski pristup bio je mnogo uzdraniji.
Za kasniju fazu karakteristian je jedan novi tip damije, sa sredinjom kupolom koja
postaje glavna taka oko koje se razvija graevina. Najstariji primer ovog novog tipa je Damija
sultana Bajazita II, izgraena izmeu 1500. i 1505. godine, po zamisli arhitekte Hajrudina. Ona
se sastoji od glavnog molitvenog prostora, sa centralnom kupolom na etiri stupca, dok se
55

mihrab nalazi na sredini zida nasuprot ulazu. Ispred ulaza nalazi se veliko dvorite sa stubovima
nalik na atrijum. Posebna karakteristika Bajazitove damije jeste velika irina njene spoljne
fasade, te duina prostora koji razdvaja dvojne minarete koji se nalaze na njenim krajevima.
Iako primenu nove zamisli, koja se razvila pod uticajem sv. Sofije, prvi put prepoznajemo
kod Hajrudina, svoju zrelu fazu novi stil dostiie u radu arhitekte Sinana, koji je za sobom
ostavio najsjajnija dela otomanske arhitekture.
Njegovo najbolje ostvarenje u Istanbulu predstavlja damija Sulejmanija, podignuta na
izvanrednom mestu koje dominira Zlatnim Rogom. Pokrovitelj damije bio je sultan Sulejman,
poznat kao Sulejman Velianstveni, a njena izgradnja trajala je od 1550. do 1557. godine.
Damija ima etiri minareta, po jedan sa obe strane ulaza i dva na kraju prednjeg dvorita.
Okosnicu itave graevine predstavlja kupola koju podupiru etiri kvadratna stupca.
Uz damiju je, a ovo je bio sluaj i sa svim drugim veim damijama, podignut veliki
broj pomonih zgrada. Ovo je bio rezultat prakse da se uz glavno zdanje, najee vezuje neka
kola ili univerzitet. Otuda su pored damije bile obezbeivane stambene prostorije za studente i
one koji slue u damiji. Obino su postojale i odaje u kojima je sultan mogao da se odmara ili
da prima dvorjane, a ponekad je sa veim damijama bila povezana i pijana etvrt.
Najmonumentalnije Selimovo ostvarenje predstavlja damija Selimija u Jedrenu.
Damija je pod pokroviteljstvom Selima II izgraena izmeu 1570. i 1574. godine. Ovde je tip
tzv. igliastog minareta dostigao svoj puni izraz.
Zamisao koju je razvio Sinan posluila je za izgradnju kasnijih damija. Primenu principa
koje je on postavio prepoznajemo i u Damiji sultana Ahmeda u Istanbulu, graenoj izmeu
1609. i 1616. godine, koja je zbog divnih keramikih ploica koje ukraavaju njenu unutranjost
dobila ime Plava damija. Centralnu taku i ovde predstavlja kupola, oko koje je rasporeeno
est igliastih minareta, postavljenih po jedan na svakom uglu graevine i dva na kraju njenog
prednjeg dvorita. Ipak, bez obzira na svu lepotu, nijedno od kasnijih ostvarenja otomanske
arhitekture nee dostii skladnost oblika i monumentalnost postignutu u Sinanovim damijama.

56

POJMOVNIK
Apsida

Zadnji, polukruni prostor crkve, nadsvoen polukupolom.

Arhitrav

Horizontalno postavljena greda preko stubova u sklopu

glavnog venca. Glavna greda koja povezuje dva ili vie
stubova i poiva na njima.

Arkada

Nadsvoen trem, niz lukova sa stubovima.

Balustrada

Ograda od potpornih ukrasnih stubia na balkonu,

stepenicama i sl.

Bazilika

Crkva koja ima glavni brod i dva ili vie bonih brodova
koji su nii.

ardak

1. Otmena dvospratna ili viespratna kua okruena vrtom.

2. Drvena zgrada na stubovima s izboenim gornjim
spratom. 3. Vea soba na spratu isturena prema ulici, doksat.
4. Kula straara na dravnoj granici.

erpi

Sirova, nepeena cigla.

Deambulatorijum

U srednjovekovnim crkvama otvoren hodnik oko kojeg se

niu kapele, boni hodnik ili prolaz u crkvi izmeu pevnice i
apside.

Ivan

Ivan je, u sasanidskoj arhitekturi, bio sala pokrivena

poluobliastim svodom, potpuno otvorena na jednoj strani.
U islamskoj arhitekturi dobija oblik prostranog i dubokog
portala, s proeljem otvorenim u visokom luku, upisanim u
jedan pravougaonik, i sa svodom obino vezanim za zadnji
zid, pomou stalaktita. Timuridi i Moguli usvajaju ovaj
element kao ulazni portal, naroito na glavnim fasadama, ali
i na sve etiri strane mauzoleja.

Kaseta

Udubljenje na tavanici, esto dekorisano.

Kastrum

Utvrenje, utvreni grad ili palata.

Kibla

Orijentacija damije prema Meki, prema kojoj se, po

Muhamedovoj zapovesti, muslimani okreu tokom molitve.

Kiosk

(tur. Vrtna kua). U islamskoj arhitekturi unutranje

dvorite, mali paviljon u vrtu.

57

Klaustar

etvorougaono dvorite okrueno arkadama.

Lazaret

1. Vojna bolnica. 2. Ustanova u koju se smetaju oboleli od

tekih zaraznih bolesti.

Luk

Arhitektonska konstrukcija koja, oslanjajui se na dva

oslonca, ini krivinu. Moe da bude u zidu, ili podran
stubovima ili pilastrima.

Maksura

U veim damijama ograen prostor uz zadnji zid, namenjen

vladaru i dostojanstvenicima.

Martirijum

Deo crkve gde je smeten grob muenika ili koveg s

njegovim motima.

Mauzolej

Mauzolej (gumbet, turbe) su u islamsku arhitekturu uveli

Selduci. Prvobitno je imao dva oblika, koji su se razvili u
Horasanu. To su bili nadgrobna kula okrugle, poligonalne ili
zvezdaste osnove, vitka i zasvedena kupolom, koja je sa
spoljne strane esto mogla biti pokrivena kupom, i drugi tip,
tzv. kuba, koja je imala kvadratnu osnovu zasvoenu
kupolom.

Medresa

Muslimanska via verska kola. esto se podie uz damiju.

Mihrab

Nia u damiji, okrenuta Meki, prema kojoj su vernici licem

okrenuti u toku molitve.

Mimbar

Uzdignuto mesto sa stepenitem unutar damije, desno od

mihraba. Slian predikaonici, izraen u kamenu ili drvetu.

Mukarnas

Tipina dekoracija u islamskoj arhitekturi, u obliku

stalaktita. Pomou gredica, lukova ili zubaca spaja jednu
horizontalnu i jednu ili vie vertikalnih ravni: koristi se kao
dekorativni element kod kupola, svodova, nia, kapitela.

Pandativ

Deo loptastog svoda izmeu velikih lukova koji omoguava

postavljanje kupole na osnovu.

Pilastar

etvoroivini pljosnat stub, prislonjen uza zid ili ugraen u

njega.

Portal

Monumentalno ukraen ulaz crkve ili neke druge graevine.

Propilej

Raskoan ulaz, predvorje u neku raskonu palatu.

58

Rotonda

1. Graevina cilindrinog oblika sa kupolom. 2. Dvorana

krunog oblika.

Rozeta

1. Ornament u vidu rascvetale rue. 2. Veliki kruni prozor

na crkvama.

Tambur

Deo graevine u obliku valjka, cilindra ili mnogougla na

kome lei kupola.

Timpanon

Trougaoni prostor obuhvaen dvoslivnom krovnom

konstrukcijom na proelju i zaelju antikog grkog hrama.
Termin se koristi i u analizi kasnijih arhitektonskih oblika, te
za obeleavanje trougaonog zavretka iznad portala i
prozora.

Transept

Popreni brod u crkvi.

Vestibil

Ulazna prostorija u kui, predsoblje, trem.

59

SPISAK ISPITNIH PITANJA

1. Opte odlike islamske arhitekture
2. Osnovni oblici u sakralnoj islamskoj arhitekturi
3. Drutveno-istorijski okviri nastanka carstva koji su odredili rani razvoj islamske
arhitekture
4. Svetovna arhitektura u omajadskom periodu: arhitektura gradova
5. Svetovna arhitektura u omajadskom periodu: prinevske palate
6. Abasidska arhitektura
7. Islamska arhitektura u severnoj Africi
8. Islamska arhitektura u paniji i Magrebu
9. Arhitektura u Persiji
10. Islamska arhitektura u Maloj Aziji

Pored pitanja sa navedenog spiska, studenti/studentkinje na teorijskom delu ispita

dobijaju i jedno pitanje kojim se proverava poznavanje terminologije (izvlai se jedan
termin iz pojmovnika), kao i jedno pitanje koje obuhvata prepoznavanje ilustracije (sa
ponuene liste ilustracija).
Studenti smera za Arapski jezik, knjievnosti i civilizaciju, na teorijskom delu ispita
dobijaju 60 poena, dok preostalih 40 poena dobijaju na osnovu predispitnih obaveza sa
jezikih vebi koje sluaju kod predmetnog asistenta. Studenti ostalih smerova, koji ne
pohaaju jezike vebe, umesto predispitnih poena, na ispitu dobijaju dodatne poene na
osnovu dopunskog pitanja kojim se proverava poznavanje terminologije, kao i dopunskog
pitanja koje obuhvata prepoznavanje ilustracije.
NAPOMENA: Ilustracije koje predstavljaju shematske prikaze ili poprene preseke
graevina date su u cilju boljeg pojanjenja. Ove ilustracije nee biti postavljane kao
ispitno pitanje (prepoznavanje ilustracije) u okviru teorijskog dela ispita.

60