SRBIJA

OD MAJSKOG PREVRATA DO
I BALKANSKOG RATA

U V O D
Prevrat izvren u Beogradu, u noi 29.05.1903.g. bio je vojni pu koji je
odgovarao interesima liberalnog graanstva kao jedini mogui nain da se otvori put
graanskoj parlamentarnoj demokratiji i ustavnosti. Posle mnogih buna, prekih
sudova i dravnih udara koji su ispunili istoriju Srbije u toku dve poslednje decenije
XIX veka, vojnim puem 1903.g. svrgnuta je dinastija Obrenovia koja je bila na
vlasti pune 72 godine.
Sem dolaska nove dinastije na vlast, ovaj dogaaj je oznaio prekretnicu u
unutranjoj i spoljnoj politici Srbije, kao i kraj vladavine manjine, oslonjenu na dvor i
vojsku, uz este promene i politiku nesugurnost.
Prva decenija XX veka za Srbiju e biti puna iskuenja, previranja i
dokazivanja kako na unutranjem, tako i na spoljno-politikom planu. Dramatine i
odluujue situacije esto e se ticati i opstanka Srbije.
Carinski rat i aneksiona kriza umesto da slome otpor Srbije i njenu elju za
nezavisnou, stvorie od nje pobednika, a linosti kralja Petra I Karaorevia,
Nikolu Paia i Milovana Milovanovia primerima izuzetnih politiara u evropskoj
politici i diplomatiji.
Pokuau, izborom literature da prezentiram kako se i u kojim uslovima sve to
dogaalo u periodu od Majskog prevrata 1903.g. do I Balkanskog rata 1912. g.
SRBIJA NA SPOJU DVA VEKA (XIX - XX)
Vladavina kralja Aleksandra Obrenovia obeleena je estim politikim
krizama, promenama ustava i dravnim udarima. Veliki udeo u politikom ivotu
zemlje imao je i kralj Milan (otac) preko svojih pristalica u zemlji, i ako je davno
abdicirao, i iveo po evropskim metropolama.
Spoljna politika kralja Aleksandra bila je oslonjena na Austro-Ugarsku
monarhiju. Iz tog razloga, u meunarodnim odnosima toga vremena, za Balkan se
najvie interesovala Austro-Ugarska. Koristei sve svoje politike faktore i Rusija je
inila sve da ojaa svoj uticaj na Balkanu. Za te svoje ciljeve koristila je i podku
meu domaim politikim strankama, koje su uglavnom bile protiv kraljevog
austrofilstva. Austrija se koristila svojim ve ustaljenim diplomatskim metodama.
Politika nestabilnost kralja Aleksandra koja se ogledala u estim dvorskim
obraunima sa neistomiljenicima, promenama vlade i ustava dovee zemlju u teku
politiku krizu. Takva e zakoraiti u XX vek. Na ovakvo ponaanje kralja, regovae
svi drutveni slojevi u zemlji, ak i vojska i inovnitvo. Vrhunac krize je njegova
enidba sa dvorskom damom, Dragom Main, koju su Srbi smatrali nedostojnom
kraljevske krune.
U vojnim krugovima poela je da se priprema zavera. "Prvi glas o oficirskoj
zaveri protivu kralja Aleksandra pao je o Boiu 1901.g."1 Zavera je zavrena
atentatom, koji je uklonio dinastiju Obrenovia sa prestola bez naslednika.

2
Prvu revolucionarnu vladu formirao je Jovan Avakumovi. Nova vlada se
obavezala da sazove, davno rasputeno, Narodno predstavnitvo, da vrati ukinuti
ustav iz 1888.g. kao i da 15. juna 1903.g. za kralja Srbije postavi kralja Petra I
Karaorevia.
Ustavom iz 1888.g. Skuptina je dobila zakonsku inicijativu, uvedeni su
neposredni izbori i tajno glasanje. Kralj je bio odgovoran za svoj rad Skuptini. Ustav
je odgovarao narodu i Demokratiji, ali ne i vladaru. Jemio je slobodu rada i
stvaralatva, kao i slobodu tampe. Kralj nije mogao donositi privremene zakone, a ni
jedna njegova odluka nije imala vanosti bez potpisa nadlenog ministra. On je bio
vrhovni komandant vojske, ali ni nju nije mogao upotrebiti bez odobrenja Skuptine.
Vlada imenuje kralja, ali je ona odgovorna i Skuptini ije poverenje mora da uiva.
Sudstvu je zajemena nezavisnost, "Srbija je dobila jedan od najnaprednijih
graanskih ustava u Evropi toga vremena".2
DOLAZAK
KRALJA PETRA I KARAOREVIA NA VLAST
Roen u Beogradu, 29.06.1844.g. od oca kneza Aleksandra, (vladao Srbijom
od 1842-1858.g.) i kneginje Perside. Zavrio je generaltabnu kolu u Parizu 1867.g.,
a u Francusko-Pruskom ratu 1870.g. odlikovan je najviim francuskim ratnim
ordenom.
Pod imenom Petar Mrkonji, 1875.g. vodio je jednu etu ustanika u bosanskoj
krajini. Iz krajine se prebacio u Srbiju i ponudio knezu Milanu Obrenoviu saradnju,
ali je ovaj njegovu glavu ucenio sa 20.000 dukata. Posle toga, Petar odlazi u Crnu
Goru, i tamo se eni Zorkom, erkom kneza Nikole i kneginje Milene (Vukoti) koja
mu je rodila tri sina i dve keri.
Zorka je mlada umrla, 16. marta 1890.g., pa Petar sa decom odlazi u
vajcarsku. Vest o Majskom prevratu u zemlji zatekla ga je u enevi. Narodna
Skuptina je 15. juna 1903.g. jednoglasno za novog kralja izabrala Petra koji je 9.
oktobra iste godine krunisan u manastiru "ia" kraljevskom krunom, izlivenom od
Karaorevog topa. Ovaj datum nee doneti sreu novoj dinastiji.
U svojoj vladavini pokrenuo je akciju za osnivanje balkanskog saveza,
zahvaljujui tom potezu u Prvom balkanskom ratu je 1912.g. odneta pobeda nad
Turcima, krunisana predajom grada Jedrena sa komandantskom sabljom ukri-pae.
Pobedonosno e izai i iz Drugog Balkanskog rata. Vlast je 24. juna 1914.g. predao
sinu Aleksandru, a zatim celu golgotu srpskog naroda preiveo i sam u I svetskom
ratu u svojoj 72.g. ivota, preavi Albaniju zajedno sa vojnicima. Umro je u
Beogradu 16. avgusta 1921.g. na obinom vojnikom krevetu, u svojoj skromnoj kui
na Topiderskom brdu, doekavi ujedinjenje junoslovenskih naroda. Sahranjen je u
svojoj zadubini, crkvi sv. ora na Oplencu, koja e u svojoj donjoj kripti postati
porodina grobnica cele Dinastije.
U svojoj unutranjoj politici opredelio se za parlamentarni oblik
vladavine, slobodu tampe i potovanje svih sloboda graana kraljevine Srbije. Sva
dravna pitanja, reavana su u Parlamentu. Vladu je formirala Radikalna stranka,
osvojivi najvei broj glasova na izborima.

3
Pritisnuta neprijateljskim uticajima sa strane, koji joj nameu carinski rat i
izazivaju aneksionu krizu, Srbija e izai kao pobednik, sa bitno ojaanom privredom
u skoro svim granama i jaim politikim pozicijama i stavovima na spoljnopolitikom polju. Zato e "tokovi nove srpske istorije poeti da kre nove puteve kroz
burne politike strmine i vrtloge, stvorene od strane velikih sila, a u ime njihovih
interesa na Balkanu"3.
PARLAMENTARIZAM U SRBIJI
Uspostavljanje parlamentarizma u Srbiji za vladavine kralja Petra I
Karaorevia nije bilo ni lako, ni jednostavno. Zakletvom koju je poloio pred
"Bogom i narodom" 15.06.1903.g., kralj je prihvatio ustav iz 1888.g. da po njemu
vlada. Ovim pravnim dokumentom, "Srbija je dobila jedan od najnaprednijih
graanskih ustava" u Evropi toga vremena.
Politike stranke su dobile nov polet i snagu kroz parlamentarizam, ali se ni
dvor nije odmah predao, kao i vojska koja je zadrala svoje pozicije, pogotovu u
vreme velikih kriza. Za poetnu fazu srpskog parlamentarizma moe se rei da su je
odreivala tri inioca: politike stranke, vojska i dvor. Uspostavljanje
parlamentarizma, znailo je i aktiviranje politikih stranaka.
Glavni korisnici parlamentarizma u Srbiji, posle 1903.g. bili su Radikali.
Parlamentarizam uveden po zapadno-evropskom obrascu kolebao se izmeu
engleskog i francuskog sistema: dvopartijski engleski sistem odgovarao je nadmoi
dveju stranaka (Radikali i Samostalci). Njihova izjednaenost u snazi, upuivala je na
francuski sistem udruivanja vie stranaka. Meusobna sukobljavanja oko nadmoi
Skuptine ili vlade, dovodila su u pitanje ak i delovanje parlamentarnog sistema u
celini.
Prevrat iz 1903.g. samo je jo vie istakao ulogu vojske u unutranjem
politikom ivotu zemlje. I ako su izvrioci atentata predali vlast graanskim
politiarima, nisu se u potpunosti odrekli svake svoje uloge u daljem poltikom
ivotu zemlje. To potvruje i injenica da su neki zaverenici odmah nakon prevrata
okruili novopostavljenog kralja, zauzeli kljune poloaje u vojsci i odmah poeli sa
razraunavanjem preostalih pristalica biveg kralja i sistema uopte. Ili su do te
mere, da su pokuali da nametnu kralju svoju volju izazivajui optu parlamentarnu
krizu koja je pretila da se pretvori u ustavnu krizu irih razmera. Do kulminacije
sukoba dolo je 1906.g., kada je kralj, usled pritiska Engleske koja nikako nije htela
da prizna novi reim u Srbiji, posebnim ukazom morao da penzionie glavne
uesnike Majskog prevrata.
Kralj Petar je u izbeglitvu proveo najbolje godine svog ivota. Ono to je
posebno njemu bilo na teretu, pored i onako tekog novog poloaja, bilo je upravo
kraljeubistvo, koje je prethodilo inu njegovog ustolienja. Srpske politike stranke,
pouene iskustvom od ranije, prvo su sa stupanjem na vlast potvrdile ustav pa tek
onda izabrale i krunisale vladara. Izabran voljom narodne Skuptine, kralju je bilo
jasno da je on uslovan. Zato se kralj u poetku svoje vladavine i jedino mogao

4
osloniti na oficire-zaverenike koji su ga i doveli na vlast. Vremenom je uvideo da mu
preti opasnost, ne samo od sukoba sa Skuptinom, ve i politikim strankama. Bilo je
problema i sa meunarodnim priznanjem Srbije, pogotovu od strane Engleske, koja je
izriito zahtevala izvoenje zaverenika-ubica pred lice pravde.
Donoenje parlamentarnog reenja po ovom pitanju, u poslednjem trenutku,
uvstilo je njegov lini poloaj, u zemlji, a u spoljnoj politici donelo ak i
popularnost. Ona je sve vie rasla "osobito u jugoslovenskim pokrajinama pod
austrougarskom"4.
Prvu revolucionarnu vladu formirali su Radikali kao najjaa politika stranka u
srpskom parlamentu posle Majskog prevrata 1903.g. Pod vostvom Nikole Paia
ona e zadrati vodeu ulogu u politikom ivotu Srbije skoro dve decenije.
Veinskim brojem glasova, koji su dobili na prvim skuptinskim izborima 8.
septembra 1903.g. omoguila im je da sastave vladu i dugo se odre na vlasti.
Nastanak Radikalne partije vezuje se za 1881.g. Tvorci i voe bili su Adam
Bogosavljevi, Nikola Pai i Pera Todorovi: U poetku su njene pristalice
uglavnom bili seljaci i jedan broj pristalica uenja Svetozara Markovia. Neki
elementi Markovievog uenja nalazili su se i u programu ove partije. Vremenom,
zbog politike borbe za opte birako pravo, za izborne sudove, optinsku
samoupravu, neposredne i progresivne poreze i parlamentarnu vladavinu, Radikali su
sve vie pristalica imali u veim gradovima i varoima. To su uglavnom bili
predstavnici sitne buroazije, a kasnije i bogatiji slojevi drutva: vlasnici banaka,
rudnika, fabrika i dr.
Pri kraju prve decenije XX veka Radikalna partija e postati buroaska. Zbog
velikog broja bogatih pristalica u ijim se rukama nalazio najvei procenat kapitala u
dravi, ona je predstavljala veliku politiku snagu, koja je imala samim tim i ogroman
uticaj na politiki ivot u celoj kraljevini.
PODELJENOST U RADIKALNOJ STRANCI
- SAMOSTALCI Radikalna stranka je predstavljala veliku snagu i veoma znaajan faktor u
politikom ivotu Srbije, osamdesetih godina XIX veka. Stranka je pred Timiku
bunu 1883.g. imala oko 45.000 lanova, a Pera Todorovi pominje ak cifru i od
60.000 ljudi: "Veliku veinu stranke inili su siromani celjaci, seoski proleteri,
odnosno poluproleteri, a i srednjaci. Sva "kuka i motika", "gunj i opanak", dok su te
lokalne snage predvodili popovi, uitelji, deo srednjokolskih profesora, duandije,
zanatlije"5.
Vidni sukobi izmeu pristalica Radikala i dinastije Obrenovia postojali su jo
od njenog formiranja 1881.g. Radikali su izili kao pobednici, a sukobi kulminirali
1903 g. Zauzimajui presto, kralj Petar I Karaorevi se zavetovao, da e se drati
ustava, ba onako, kako su to eleli radikali.

5
U periodu vladavine od 1903-1904.g. poznato je bilo njegovo ne meanje u
politiki ivot stranaka, a prednost u vlasti je uvek dozvoljavao da ima ona stranka
koja ima i parlamentarnu veinu. U ovom sluaju to je bila upravo Radikalna stranka.
Kako su poslednje dve decenije XIX veka bile politiki veoma burne, tako su
se stvorili uslovi za razliita gledita i prilaz odreenim problemima sa stranakog
stanovita. To je uslovilo da doe do rascepa u samoj, do tada na izgled jedinstvenoj
Radikalnoj stranci. Sve graanske stranke su donele nove programe rada sem
Radikala, koji su se drali svog starog programa, donetog jo osamdesetih godina
prolog veka. Sukobi izmeu Radikala i kralja Aleksandra Obrenovia prestaju u
periodu odd 1900-1901.g., ali zato kulminiraju u samoj stranci. Tako je dolo 1901.
do izdvajanja jedne manje grupe mlaih ljudi - lanova stranke, koji su se zbog
osamostaljivanja i nazvali samostalcima. Nova, Samostalna Radikalna stranka se
1904.g. konano izdvojila iz krila starih Radikala. Voa Samostalaca u poetku bio je
Ljubomir ivkovi, a kasnije Ljubomir Stojanovi.
Sa dolaskom kralja Petra na presto i uvoenjem graanskog parlamentarizma,
obe ove stranke e se otimati oko vlasti. Bilo je i pokuaja da zajedniki vladaju, ali
bezuspeno. Godina 1904. je u znaku istog radikalnog ministarstva, a period od
1905-1906.g. je ministarstvo samostalaca, da bi tu funkciju ponovo preuzeli Radikali
od 1906-1908.g.
Aneksiona kriza od 1908.g., kao zajedniki neprijatelj, uspela je da, naizgled
nepomirljive stranake protivnike, ujedini, i da tako ujedinjeni traju sve do 1911.g.
Meutim, Radikali koriste svaku kriznu situaciju u protivnikom stranakom taboru,
kako bi se "oslobodili" bliskog saradnika. Ponovo preuzimaju politiko kormilo kroz
Balkanske ratove i I svetski rat, sve do jeseni 1914.g. i bitke na Kolubari, kada im je
ponovo bila "neophodna saradnja i podrka Samostalaca"6. Jedinstvo traje do juna
1917.g. da bi od tada do kraja rata ponovo bili na vlasti sami.
Rascep u Radikalnoj stranci bio je najznaajniji dogaaj politike istorije
Srbije posle 1903.g. i znatno je uticao na pravac razvoja srpskog parlamentarizma
uopte. Obe Radikalne stranke, starija i mlaa, bile su po snazi, uglavnom
izjednaene, pa su skuptinske izbore i odnose u Skuptini, dovodile do mrtve take.
Radikalska zamisao o jakoj vladi, sukobila se sa samostalskim gleditem o jakoj
Skuptini. Odatle su nastajale krize koje su dobijale vid parlamentarne opstrukcije.
Uvek kad bi vladu formirali zajedniki, ona bi vrvela od unutranjih sukoba i
brzi kraj bi joj bio neminovan. Kad bi vladu formirali samo jedni, drugi bi jaali
svoju opoziciju, koja bi opet u odreenom trenutku slabosti vladu na vlasti sruila. To
bi tako trajalo u nedogled, da se u meuvremenu nisu desili krupni zaokreti u svetskoj
istoriji (kraj I svetskog rata, propast monarhija, stvaranje novih drava, irenje ideja
socijalizma i dr.)
"Poetkom XX veka, srpsko, jugoslovensko i balkansko podruje ulo je u
dinaminu fazu razvoja"7. To je bila posledica spoljnih, evropskih i unutranjih,
balkanskih inilaca.
Samostalci su, u statusu opozicije, bili borbeni, delovali opstrukcijom na sve
predloge, reenja i rad vladajue stranke tj. njene vlade uopte.

6
Meu samostalcima bilo je i advokata, koji su, sluei se metodom "odlaganje
roita"8 dobijali na vremenu i opstruirali skuptinski rad.
Glavni borac protiv ovakvih politikih lukavosti Samostalaca bio je Stojan
Proti, poznati srpski politiar i tvorac prve vlade u kraljevini SHS. On je nastojao da
delimino izmeni skuptinski poslovnik po pitanju opstrukcije, ali nije uspeo da je
iskoreni, ve samo da ublai njenu pojavu. esto je optuivan kao ministar
unutranjih poslova, za zloupotrebu u policiji. Opozicija je ak u aprilu 1907.
"objavila rat vladi skuptinskom opstrukcijom, koja je onemoguila donoenje
budeta"9.
Vladalo je uverenje, da bi eliminisanje opstrukcije moglo imati i tee
posledice. Nestankom opstrukcije, zavladala bi svemo skuptinske veine. Kralj se i
dalje nije meao, zato on i "nije mogao biti taj koji e obuzdavati skuptinsku
veinu"10.
Gornji dom ustavom nije postojao, a koji bi imao, upravo tu, ograniavajuu
ulogu. Skuptinska veina je mogla sve. Ogranienja nisu postojala sve dok je trajao
mandat. Jedino, ega se pribojavala veina, bila je opstrukcija opozicije. ako bi dolo
do ekstremnih politikih tendencija veine, postojala je i vea opasnost od
opstrukcije.
Tako je skuptinska veina, po naem ustavu u stvari sama sebe ograniavala,
za razliku od drugih drava, gde je nadzor bio u rukama gornjeg doma, kralja ili
javnog mnenja.
Bilo je problema i pri raspisivanju novih izbora. Svi su smatrali da je pravo na
njihovoj strani, i kruna i vlada iz dotadanje veine. Po miljenju Samostalaca, to je
bila kruna, a po miljenju Radikala, vlada iz dotadanje veine, a to su najee bili
upravo oni. Po njima, kruna ne bi mogla da sprei takvu veinsku vladu.
esti skuptinski sukobi Radikala i Samostalaca odavali su utisak duboke
politike protivurenosti i mrnje. Ako se ti sukobi sagledaju izbliza, da se primetiti
da je to bila samo sitno-interesna borba za vlast bez ozbiljnijih posledica po
sveukupni politiki ivot kraljevine. Mimoilaenja u politikim stavovima, ponekad
su bila vea ili manja, a zavisilo je od toga da li skuptinsku veinu ine jedni ili
drugi, ili zajedniki u koaliciji.
Kad je u pitanju spoljni faktor, odnosno politika strujanja sa strane ili
tendencije pojedinih velikih sila prema Srbiji, stavovi i jedne i druge stranke bili su
isti. Ovo potvruje podatak da je ministarstvo spoljnih poslova promenilo samo dva
ministra i to od 1906-1908.g. Nikolu Paia i od 1908-1912.g. Milovana
Milovanovia.
Aneksiona kriza od 1908.g. pomirila je ono to se do tada inilo nepomirljivim.
Milanovievi stavovi po pitanju spoljne politike odgovarali su i Radikalima i
Samostalcima. Srpsko-bugarski ugovor je ono po emu je Milovan Milovanovi
najvie zapamen i prozivan. Posle aneksije morao je da vodi pregovore sa Bugarima.
Srpsko-bugarsko zblienje bilo je davni san Radikala. Milovanovi je prvi naao
naina da izmeu Srba i Bugara zakljui savez. Sve vreme svoje diplomatske
aktivnosti rukovodio se milju - kako obezbediti nezavisnost Srbije od austrijskih

7
pretenzija. Po njemu - taj problem je imao svoje reenje u stvaranju jakog saveza
balkanskih drava. Tim povodom je izjavio "Austrija suzbija Srbiju u svim pravcima
i stara se da joj oduzme uslove za nezavistan ivot"11.
Tako su sukobi "starih" i "mladih", tj. Radikala i Samostalaca za domau i
inostranu javnost bili duboki i nepomirljivi. Stvorena je slike teke unutranje
politike krize koja je slabila Srbiju na spoljnopolitikom planu. Tek e uspesi Srbije
u I i II balkanskom ratu pokazati svetu da Srbija nije beznaajni faktor na evropskoj
politikoj sceni.
LIBERALNA STRANKA I NJENA DELATNOST
Koreni Liberalne stranke postoje jo od Svetoandrejske Skuptine 1858.g.
Posle vrhunca svoje politike akcije ezdesetih i sedamdesetih godina XIX veka.
liberali su u novi vek kroili frakcionaki. Podelili su se na narodnu (nacionalnu) i
leberalno-demokratsku (narodnu) stranku. Konzervativan peat je i dalje bio osnovni
znak stranke u unutranjoj politici, a nacionalni romantizam iz doba ujedinjene
omladine u spoljnoj politici.
Glavni oslonac bili su buroaski elementi srpskog drutva. Posebni akcenat u
svojim zalaganjima stavljali su na vea ustavna prava i jaanje uticaja Narodnog
predstavnitva kao i reformisanje drutvenog razvoja. Jedna od najznaajnijih linosti
ove stranke bio je Jovan Risti. Kao srpski dravljanin, istoriar i osniva stranke,
obavljao je mnoge dunosti u Srbiji. Bio je najuticajniji u Namesnitvu i imao
odluujuu ulogu u usvajanju ustava 1869.g. U vreme oslobodilakih ratova bio je
ministar spoljnih poslova.
Zahvaljujui Jovanu Ristiu, Srbija je na Berlinskom kongresu dobila
proirenje, davanjem nezavisnosti u etiri okruga: Niki, Pirotski, Topliki i Vranski.
Crnoj Gori je takoe potvrena nezavisnost.
Uprkos svemu ovome, pokazae se da odluke ovog kongresa nee biti povoljne
za srpski narod.
Liberalna stranka je u svojim redovima okupljala deo trgovake buroazije,
bogate seljake i jedan broj krupne buroazije, pogotovu prve nosioce industrijske i
bankarske buroazije, inovnike, bogato svetenstvo i dr.
Stranka se zalagala za sve vidove politikih sloboda. Libarali su bili na vlasti
od 1868-1873.g. i od 1875-1880.g. Njene programske tendencije za ogranieni
parlamentarizam, jaku izvrnu vlast i birokratsko-policijski aparat delimino su se
ostvarile.
ivotna elja Jovana Ristia i ostalih Liberala bila je teritorijalno i versko
okupljanje svih Srba iz matice Srbije i drugih delova Balkana u okviru prirodnih
etnografskih granica. Da je to mogue, pokazala su prethodna naa istorijska
razdoblja.
U svojoj spoljno-politikoj orijentaciji. Liberali su vie bili naklonjeni Rusiji,
pa je stoga njihova politika bila rusofilska, ali ne po svaku cenu. Ovakve stavove
Liberalne stranke pozdravili su i predstavnici nekih drugih stranaka. Posebno su u tim

8
prijateljskim spoljno-politikim vezama imali podrku crkvenih krugova i kulturnih i
knjievnih udruenja. Posle Ristievog pada s vlasti, njegovi lanovi su bili
obezglavljeni i zbunjeni, ali su se uskoro pribrali i reorganizovali. Nisu se javno
eksponirali oko vlasti, ve su prikrivali svoju politiku organizaciju "putem knjige" i
"hladnog razlaganja i obavetavanja" javnosti.
Risti je ostao neosporan autoritet u Leberalnoj stranci. Radikali su za njega
govorili: "Njegovi ljudi ne misle, za sve njih Risti misli. to on zamisli i samo dune,
a njegovi partizani pronesu kroz celu varo kroz sva mesta gde to treba da se uje.
Stoga ovi ljudi od njegove partije govore kao jedan ovek, tj. kao Risti"12.
Liberalna stranka je bila slaba. Osnovna njena slabost bila je posledica njene
preuske socijalne osnove. Prvu veu krizu od svog postojanja doivela je, kada su
Radikali vezali za sebe celokupno sitno-posedniko seljatvo, sitnu pa i srednju
buroaziju. Druga kriza je bila uslovljena spoljno-politikim iniocima i poloajem u
kome se Srbija nala posle sticanja nezavisnosti.
Veliki broj pristalica Liberala iz redova trgovaca i seoskih bogataa priao je
naprednjacima. Poslednju liberalnu krizu izazvoa je knez Milan, kome je smetala
njihova rusofilska politika i privrenost Ustavu iz 1869.godine.
Ono to je trajno oslabilo Liberale, privremeno je ojaalo naprednjake. Ove
politike tendencije pojaavao je i sam knez Milan Obrenovi. Libaralna stranka je u
neku ruku bila deoniarsko drutvo iji su lanovi uplaivali novane uloge. "Pored
Jovana Ristia, najistaknutiji meu ulagaima bili su: Ranko Alimpi, ore Vajfert,
Milan Vasiljevi i dr. Do kraja 1881.g. bilo je ukupno 190 ulagaa"13.
Stranka je u jednom trenutku bila veoma jaka i spremna da prui otpor Austrougarskoj monarhiji koji je ak podrazumevao carinski rat i druge materijalne rtve. Te
rtve trebalo je, pre svih da podnese srpska izvozna trgovina i robna proizvodnja na
selu, a to su upravo bili oni slojevi koji su bili i stubovi stranke.
Svi ovi razlozi, uticali su, neki manje, neki vie, da Liberalna stranka pone
naglo da slabi odlivom lanstva, a ekonomska mo stranke oslabi i gubitkom veeg
broja ulagaa.
NAPREDNJAKA STRANKA
U politikom ivotu Srbije poznata je i pod imenom Srpska Napredna stranka.
Osnovana je 1881.g. a nosioci njene ideologije bili su mladokonzervativci, koji su
ustvari bili samo generacijski produetak nekadanjih ustavobranitelja.
Stranku je organizovala i predvodila grupa politiara kao to su Milan
Piroanac, Milutin Garaanin, eda Mijatovi, Stojan Novakovi i dr. Njima e se
kasnije pridruiti i neki lanovi Liberalne stranke.
Naprednjaci su jo na samom poetku pokazali svoju privrenost kralju Milanu
Obrenoviu. Programski su se zalagali za istu zapadnoevropsku ustavnost, a nikako
onakvu, kakvu je Liberalna stranka branila. Traili su vie prava za buroaziju i
gospodu, a manje za srpsko seljatvo.

9
Po naprednjacima "zakon je svetinja"14. to se sloboda tie, ona se sastojala u
slobodi pisanja, govora, slobodnih udruivanja u oblasti prava, kulture, obrazovanja,
sudstva i dr. Napredak drave, po njima, ogledao se u razvoju prosvete, istih
finansija, bankarstva, poljoprivrede, vojnog usavravanja i prosperiteta na
meunarodnom planu.
Imajui u vidu socijalni sastav stanovnitva, ovakva programska naela nisu
mogla biti prihvaena trajno od strane niih slojeva drutva, a koji su inili preko
70% ukupnog broja stanovnika.
Uviajui pogrene smernice u svom programu, voe stranke su prile
korenitim promenama stranakih naela i zahteva.
U osnovi stranakog programa Naprednjaka bili su: zakon, sloboda i napredak.
Da je ovo kratko trajalo videlo se ve u projektu novog Ustava iz 1883.g. kada su
vidljive drugaije politike tendencije Naprednjaka. One su se sastojale u uvoenju
Senata, kao gornjeg doma u kome bi bila buroazija i borokratska inteligencija i
podeli stanovnitva na tri kategorije po imovnom stanju. Prvu kategoriju bi inili
najbogatiji, graani, drugu oni koji plaaju neto nie poreze, a treu siromaniji
graani koji ne bi imali birako pravo.
Ovakve svoje stavove za popisivanjem najsiromanijeg, a najbrojnijeg sloja
drutva branili su naelom da obezbede prevagu uma nad sirovim brojem"15.
Postojale su slinosti u stavovima Liberala i Naprednjaka po pitanju
zapadnoevropskog liberalizma, naunog pozitivizma i nacionalizma. Zajedniki su
smatrali da je graansko drutvo najsavreniji oblik drutva, a koje u neprestanom
usavravanju moe voditi samo "vrsta birokratska ruka".
U Srbiji bi tu "ruku" inila malobrojna uena gospoda i bogato graanstvo.
Ovaj stav ih je sve vie odvajao i udaljavao od demokretije za sve vreme dok su bili
na vlasti.
U pogledu reavanja "srpskog pitanja", iste stavove su imali i jedni i drugi, a to
je ujedinjenje svih Srba, proirenjem dravne teritorije prema Makedoniji, Kosovu i
Bosni. Ekstremniji u svom antidemokratizmu bili su Naprednjaci. Kulminacija takvih
stavova dola je do izraaja, kada su bezuslovno zahtevali da lanovi Parlamenta
budu samo gospoda. Podravani od kralja Milana, a kasnije i sina Aleksandra
Obrenovia, sve vie su bili za monarhizam i dinastiju.
Spoljna politika Naprednjaka i Liberala tekla je u dva razliita, sasvim
suprotna smera. Liberali su bili privreniji Rusiji i vodili rusofilsku politiku, dok su
Naprednjaci bili austro-filski orijentisani. Takve spoljno-politike orijentacije nisu
nimalo bile popularne u poslednje dve decenije XIX veka.
Neizbeno je pomenuti i porodine tradicije. Sinovi inovnike gospode iz
ustavobraniteljskih i knez-Mijajlovih vremena, i uspeni intelektualci (profesori,
pisci, naunici, pravnici) smatrali su sebe duhovnim vostvom sprskog drutva.
Zato su s visine gledali na "skorojevie" meu Liberalima, i ako je i tamo bilo
obrazovanih i uglednih.
U periodu od 1903.g. i dalje, Naprednjaka stranka gubi svoje politike
pozicije u srpskom politikom ivotu uopte. Njihovi programski stavovi se vie nisu

10
uklapali u nove smernice kraljevine Srbije, koja je za dalji put svog razvoja izabrala
graanski parlamentarizam, ustavnost i izbrisala granice u politikim pravima izmeu
bogate gospode i siromanog seljatva. Stranka je pokuala 1906.g. da obnovi svoj
rad sa delimino izmenjenim programom, meutim, nije mogla da povrati nekadanju
popularnost i lanstvo.
RADNIKI POKRET
I SRPSKA SOCIJAL-DEMOKRATSKA STRANKA
Industrijalizacija kraljevine Srbije u drugoj polovini XIX veka, izazvala je
nagla pomeranja stanovnitva na relaciji selo - grad. Materijalno stanje najveeg
broja stanovnika (seljaka i radnika) nije se bitno promenilo, samo se javljalo u
drugim oblicima. Ovaj period je izrodio jedan novi sloj drutva, a to je radnika
klasa.
Opte nezadovoljstvo materijalnim, pravnim i politikom statusom nove klase
pretvorie se u pravi pokret tzv. radniki pokret. U tim previranjima raaju se i prve
socijalistike, demokratske ideje koje e biti programska osnova nove politike
stranke.
Prvi pokuaj osnivanja stranke datiraju jo iz 1889.g., ali neuspeno. Pokuaja
je bilo i 1893.g. i 1894.g. Martovske demonstracije iz 1903.g. protiv beskrupuloznog
apsolutizma kralja Aleksandra Obrenovia, samo su prethodile Majskom prevratu i
bile su zasluga upravo ove politike stranke.
Stupanjem graanskog parlamentarizma na scenu 1903.g. stvoreni su povoljniji
uslovi za razvoj radnikog pokreta. Nestale su sve pravne i politike smetnje koje su
do tada organiavale njegov rad i opstanak uopte. U takvim uslovima 20. jula
1903.g. u Beogradu osnovana je Srpska socijal-demokratska stranka, kao klasna,
marksistika radnika organizacija.
Osnove njenog programa vezane su za donoenje radnikog zakonodavstva
koje je trebalo da ogranii radno vreme radnika, zabrani deji noni rad, regulie
isplatu dnevnica, nedeljni odmor, svetovnost kole, ravnopravnost ena i dr. Posebno
je naglaena klasna borba za ukidanje klasne diskriminacije i uvoenja
ravnopravnosti za sve drutvene slojeve.
Na spoljno-politikom planu osuivala je imperijalizam u evropskim i
meunarodnim odnosima. Po njoj, ekonomsko, politiko i kulturno "osvajanje sveta"
bilo je veliko zlo, silom nametnuto slabijima od strane jaih bez mogunosti da prue
bilo kakav otpor.
Glavnu re na osnivakom kongresu Srpske socijal-demokratske partije vodio
je Radovan Dragovi. Kongres je usvojio njegove predloge da SSDP nije samo
partija promena ve ima i revolucionarni karakter. Dragovi je naglasio da "svoj
revolucionarni karakter demokratija niti sme, niti ima potrebe da odrie, da je
dananje drutveno ureenje u osnovi ravo"16.
Partija se sastojala iz vie radnikih i sindikalnih organizacija, pa je zato
postojala realna opasnost da doe do mimoilaenja u pojedinim stavovima.

11
Marksistiki voa stranke Dimitrije Tucovi je na drugom kongresu Srpske
socijaldemokratske stranke istakao neminovnu potrebu povezanosti sindikalne i
politike borbe i predloio ukidanje radnikih drutava.
(Roen 1881.g. - poginuo u bici na Kolubari 1914.g. Osniva je Srpske
socijaldemokretske stranke. bio je neprestano borac za radnika prava, pokreta
listova "Borba" i "Radnike novine". B.M.)
DELATNOST SSDP
OD 1903-1912.GODINE
Zahvaljujui idejnim voama Radovanu Dragoviu i Dimitriju Tucoviu,
aktivnost stranke do I balkanskog rata bila je intenzivna i viestruka. Stranka je
uestvovala u parlamentarnom ivotu zemlje, sve vie se pojavljivalau tampi,
ogranizovala zborove, demonstracije, uestvovala u pokretanju trajkova, a sve u
cilju poboljanja uslova rada i ivota radnika uopte.
Uticaj stranke na politiki ivot zemlje nadmaivao je broj njenih lanova, kao
i glasova, dobijenih na izborima. Njeni poslanici su veoma glasno istupali na
skuptinskoj tribini (Mihajlo Ili, Tria Kaclerovi, Dimitrije Tucovi i dr.) protiv
militarizma,stranih zajmova, ratnih kredita, zavojevake politike graanskih stranaka
i zastupali pravo radnika na trajk.
Stranka je, posebno veliki broj lanova - pristalica i simpatizera imala u
gradovima u unutranjosti Srbije i Beogradu. Tek od 1910.g. poinje da ulazi i u
seoske sredine, zastupajui i pravo seljatva (suprotno od programa Naprednjaka).
Posebno poglavlje programa rada stranke odnosilo se na organizovanje
radnikih trajkova. Na teritoriji Beograda je, 1905.g. bilo 20 registrovanih trajkova.
Rudarstvo, kao najtea privredna grana, bilo je poseban izvor nezadovoljstva. Teki
uslovi ivota i rada izazvali su nekoliko velikih trajkova u Senjskim rudnicima. Od
veeg znaaja bila su tri trajka na ukarici u Beogradu, u fabrikama koe, obue i
eera. Da bi se spreilo irenje trajkake euforije, na trajkae je upuena policija i
peadijska andarmerija. Prve rtve trajka su etiri radnika i vei broj tee
povreenih.
irenje radnikog pokreta, izazvano sve veim nezadovoljstvom, izraavalo se
i na velikim protestnim zborovima, na kojima je zabeleeno sve vee prisustvo
nezadovoljnih graana, koji nisu bili lanovi stranke i pokreta uopte.
tampa i izdavaka delatnost bili su znaajno sredstvo u irenju novih ideja.
Zahvaljujui delatnosti Srpske socijal-demokretske partije, Srbija je 1910.g. dobila
radniko zakonodavstvo. Zakon je, i pored krupnih nedostataka, u velikoj meri
regulisao dotle nasleena pitanja u najamnom radu radnika.
Radni dan je utvren na 10 asova dnevno (uz mogunost prekovremenog rada
od 2 asa dnevno). ene i deca od 14-18 godina starosti osloboeni su nonog rada.
Zakonom je bio predvien i nedeljni i praznini odmor. Radnici su dobili pravo na
sklapanje kolektivnih ugovora. Od posebnog znaaja su bili propisi, da se radnicima

12
vri isplata nadnica u novcu, ime je onemoguena isplata u nekim vrstama robe,
priznanicama ili potvrdama. To je finansijski smanjivalo vrednost njihovih, i onako
niskih, dnevnica. Ovim je samo delimino poboljan poloaj radnika.
U radnikom zakonodavstvu su svoje mesto nali i uslovi rada. Da bi zatitili
svoje interese, zakonom je bilo dozvoljeno i osnivanje radnike komore. Vlasnici
fabrika, rudnika i ostalih kapitalistikih preduzea nisu mnogo rauna polagali na
uslove rada. Iz tih razloga, i slabe zdravstvene zatite, mnogi radnici nisu mogli da
doive kraj svog radnog veka.
Bilo je sukoba u stavovima izmeu partije i radnikog sindikata. Na osnovu
stavova pojedinih elnika sindikata, nepotrebno je bilo politiko organizovanje
radnike klase. Umesto toga, svu panju je trebalo posvetiti Sindikatu i borbi
radnike klase za poboljanje svog ekonomskog poloaja, to je znailo da bi po
njima, partija trebalo da bude podreena Sindikatu.
Dragovi i Tucovi su odbacili takve stavove da ne bi dolo do sukoba u
stranci, ili ak njenog raspada. Iz tih razloga je politiko organizovanje stavljeno u
prvi plan.
Veina, ve postojeih stranaka, u junoslovenskim zemljama, imala je
odbojan stav prema seljatvu (Naprednjaci). Program Naprednjake stranke je ak,
sasvim eliminisao seljatvo iz pravnog i politikog ivota zemlje.
Srpska socijal-demokratska stranka je, naprotiv, seljatvu i njegovom
proletarijatu davala veoma znaajno mesto smatrajui ga prirodnim i neodvojivim
saveznikom radnika u borbi protiv istog neprijatelja - kapitalizma u gradu i korenova
zaostalog feudalizma na selu.
Stranka je smatrala da "svaki narod ima pravo na samostalan i nesmetan
privredni, politiki i kulturni razvoj, na osnovu toga i pravo na samostalni dravni
razvoj"17. Na osnovu toga SSDP se zalagala, u to vreme veoma uspeno, da se na
konferenciji svih balkanskih socijalistikih partija odranoj januara 1910.g. u
Beogradu, donese rezolucija, kojom je istaknuto da e se socijalistike partije boriti
za ujedinjenje balkanskih naroda, u "slobodnu federaciju balkanskih drava"18.
Zajedniki stav svih socijal-demokratskih partija u junoslovenskim zemljama
bio je: suprotstavljanje ratu i ratnim opasnostima. To su ustvari naela Druge
internacionale koja je rat smatrala utakmicom izmeu zavojevake politike dinastije i
vladajue buroazije velikih imperijalistikih sila u borbi za teritorije, sirovine i
trita. Zato su pristalice SSDP 1914.g. glasale protiv ratnih kredita koje je nametala
Austro-Ugarska, i ako je svima bilo jasno da je Srbija morala da prihvati odbrambeni
rat.
Po ugledu na Srbiju, u sopstvenim uslovima SDPse stvaraju i u drugim
junoslovenskim zemljama. U Hrvatskoj i Slavoniji 1894.g.; u Sloveniji 1896.g.; u
Dalmaciji 1902.g.; u Bosni i Hercegovini 1909.g.; u Vojvodini 1906.g. i u
Makedoniji tek 1914. godine.
Zbog slabe industrijalizacije, plemenske politike i apsolutizma kralja Nikole
Petrovia koji je guio svaki vid politikih sloboda, u Crnoj Gori se 1903.g. osniva
prvi radniki savez. Junoslovenski radniki pokret nije postojao, a razjedinjene

13
socijaldemokratske partije kod ostalih junoslovenskih naroda, delovale su
individualno, u okviru svojih programskih organienja, bez vee meusobn, partijske
saradnje. Kongresi su bili jedini nain da se upoznaju sa meusobnim dostignuima i
daljim planovima.
CARINSKI RAT
OD 1906-1910. GODINE
Poetkom XX veka oznaio je korenite promene u politikim sferama
pojedinih evropskih prostora. Zbog dugogodinje povezanosti srpske privrede sa
austrijskom, pogotovu u vreme poslednjih Obrenovia, svaka dalja promena njihovih
odnosa mogla se samo uiniti korenitim prekidom.
Razdoblje do 1906.
Uee u srpskom izvozu
%
1906.
%
1907.
___________________________________________________________________
Austro-Ugarska
86,50
41,96
15,78
Nemaka
5,63
26,64
40,40
Belgija
0,49
8,75
15,97
ostale zemlje
7,38
22,65
27,85
Da bi do takvog prekida dolo, bilo je neophodno stvoriti preduslove za to, a to
bi bio prekid svakog vida ekonomskog saobraaja izmeu ovih monarhija.
Prevratom 1903.g. i uspostavljanjem graanskog parlamentarizma, Srbija
menja i svoje ekonomske smernice razvoja. ini se, da su tada stvoreni svi uslovi da
se Srbija izbori za svoje ekonomsko osloboenje od Austro.Ugarske, iji je
ekonomski pritisak iao dotle, da ne samo to je ograniio razvoj srpske industrije i
trgovakog kapitala, ve je ograniavao nacionalnu, politiku i kulturnu slobodu
misli, izraavanja i delovanja.
Carinski rat, koji je izbio 1906.g. izmeu Austro-Ugarske i Srbije imao je, kako
ekonomske, tako i politike uzroke. U njemu su bile nagomilane sve protivurenosti
od 1903. do 1906.g., a koje su bile nacionalno-politikog i ekonomsko-privrednog
karaktera.
Prva decenija XX veka bila je u znaku prestanka vanosti mnogih evropskih
trgovinskih ugovora, zakljuenih poslednjih decenija XIX veka. Pripremajui se za
novo ugovorno razdoblje, srpska vlada je morala da prie zatiti domae industrije u
novoj carinskoj tarifi, donetoj 1904. godine.
Nemaka je uvela novu carinsku tarifu 1902.g. i ve je uveliko poela nametati
zatitnu agrarnu politiku, koja je posebno pogodila Austro-Ugarsku monarhiju i njen
izvoz poljoprivrednih proizvoda u Nemaku.

14

Ovim promenama su najvie bili pogoeni Ugarski poljoprivrednici koji uvode

ogranienja na poljoprivredni uvoz sa Balkana. Nova carinska tarifa je doneta i u
Austro-Ugarskoj monarhiji 1906.g. Tarifa je ukinula povlaeni postupak prema
Srbiji, koja datira iz ugovora donetih 1881. i 1882. godine.
Kada se sagledaju sva ova ugovaraka pomeranja, zarad sopstvenih dravnih
interesa, sukob dveju zatitnih politika, Austro-Ugarske agrarne i Srpske industrijske
bio je neminovan. Ugarski, poljoprivredno jai inilac nametnuo je Srbiji carinski rat.
Srbija je izgubila prednost za svoj izvoz, zato "Srpska privreda nije imala vie razloga
da rtvuje svoje politike i industrijske interese"19.
Austro-Ugarska je doivljavala otpor svojih poljoprivrednika. Ne ekajui da
njapre sredi svoje odnose sa susednom Austro-Ugarskom monarhijom, Srbija je ve
1904.g. zakljuila trgovinski ugovor sa Nemakom, a 1905.g. i sa Turskom. Poetak
sukoba je bio na pomolu. Be doivljava kulminaciju gneva saznanjem da su Srbija i
Bugarska, decembra 1905.g. zakljuile carinski savez.
Da bi jae vezala Srbiju za sebe, Bugarska je iznela ugovor u javnost, to nije
trebalo. To je sve bilo suprotno Austro-Ugarskim planovima za Balkan. Ovo se moe
videti u etvrtom lanu ugovora Tajne konvencije od 28. juna1881.g. gde AustroUgarski ministar Hajmerl kae: "etvrti lan ugovora predstavlja "najbolju tekovinu"
Austro-Ugarske, a to je da se Srbija obavezala da bez prethodnog sporazuma s
Austro-Ugarskom nee pregovarati ni zakljuivati politiki ugovor s drugom kojom
vladom i nee pustiti na svoje zemljite kakvu stranu vojsku"20.
Nemaka je imala najvie interesa u Austro-srpskom sukobu. Ovu konstataciju
potvruje i izjava nemakog ambasadora u Beu, upuena austrijskom grofu
Goluhovskom "posao je posao"21. Goluhovski nije imao mnogo izbora. Pritisnut
unutranjim protivurenim stavovima po pitanju osamostaljivanja Maarske
poljoprivrede, kao i ogranienja koja su traili maarski poljoprivrednici, odluio je
da na politikom planu prelomi privredne odnose sa Srbijom.
Zapoeti pregovori sa Srbijom prekinuti su 28.12.1905.g. vezani za zakljuenje
novog ugovora. Trebalo je ultimativno traiti raskid srpsko-bugarskog ugovora, kao
glavne prepreke.
Austrijski grof Goluhovski je to uinio 02.01.1906.g. Za Srbiju i srpsku vladu
to je bilo direktno meanje i ugroavanje dravnog suvereniteta. Meutim, znajui
austrijske namere i "narav" jakog suseda, Srbija je ponudila mogunost deliminih
izmena ugovora i njegovo prilagoavanje novom ugovoru sa Austro-Ugarskom kad
ovaj bude zakljuen.
Dugogodinja, nametnuta privredna saradnja sa Austrijskom monarhijom imala
je za posledicu da se "u Srbiji jo uvek teko probijala misao o ekonomskom prekidu
sa Habsburkom Monarhijom"22.
U Beu je ovo prilagoavanje protumaeno na nain da se srpska vlada
unapred, pismeno obavee, da e uiniti sve izmene koje Monarhija bude traila.
Predlog je bio vie ucenjivake prirode, nata je Srbija negativno odgovorila.
Naredba iz Bea od 22.01.1906. zatvorila je granicu prema Srbiji, to je ustvari
znailo objavu carinskog rata. Vest o carinskom ratu sa Austro-Ugarskom izazvala je
15

proteste u Srbiji. Sve srpske politike partije sloile su se u osudi Bea prema Srbiji.
Domai industrijalci i trgovci pozdravili su ovaj prekid privrednih odnosa. Bunili su
se samo trgovci-izvoznici, ali ne zadugo.
Nagli trgovinski prekid, uslovljavao je hitno pronalaenje novih trgovinskih
puteva i trita. Do tada je oko 86,5% ukupnog srpskog izvoza ilo u susednu
monarhiju. Stare, ve ustalenje trgovinske navike su se toliko ukorenile da ih je bilo
teko potisnuti iz svesti ljudi. Mnogi su opravdano strahovali od tog "meuvremena"
do pronalaenja novih reenja da ne izrodi veoma teku finansijsku i privrednu krizu.
Srpska agrarna privreda je tek poela od 1903.g. da se ubrzano i modernizovanije
razvija, te bi je takva kriza vratila na poetak.
U tom, nimalo bezopasnom trenutku, javlja se i Turska koja je neprijateljski
raspoloena po pitanju srpsko-bugarske carinske unije, pretei da e Srbiju zatvoriti s
juga. To je inilo meunarodni poloaj Srbije jo nepovoljnijim. Jo nije bilo
"zaboravljeno" kraljoubistvo 1903.g. kojim je meunarodni ugled Srbije bio poljuljan
i nizak. Diplomatski odnosi sa Engleskom bili su jo poljuljani po pitanju zaverenika,
a borba u Makedoniji sa bugarskom davno je ve doivljavala kulmunaciju.
Zavereniko pitanje i njegovo reavanje bie velika smetnja u sledeih
nekoliko godina. Engleska i Holandija su nastojale da se zaverenici izvedu pred lice
pravde i osude. Ovo pitanje je bilo i jedan od izvora sukoba meu domaim
politikim strankama, jer su oficirski zaverenici bili jo na funkcijama.
Zaotrio se sukob izmeu vlade i kralja jer je "Skuptina pomilovala
zaverenike za izvrena dela 29.05.1903.g.; njihovo naknadno kanjavanje kosilo se sa
ve donetom odlukom i nosilo bi oznaku protiv ustavnog akta"23.
Zbog otpora da potpie ukaz o penzionisanju zaverenika, decembra 1905.g.
smenjen je ministar spoljnih poslova, Samostalac, profesor Jovan ujovi.
Suprotni stav po pitanju zaverenika zauzeli su Nikola Pai i Radikali. Ukazom
od 19.05.1906.g. penzionisana su petorica zaverenika, a odnosi sa Engleskom
obnovljeni na dan trogodinjice majskog prevrata, 29.05.1906. godine.
Reenje zaverenikog pitanja u vezi sa Engleskom, bilo je od posebnog
znaaja. Pogotovu, ako se ima u vidu da je Engleska trebala da odigra znaajnu ulogu
u predstojeoj aneksionoj krizi. Ovim je konano uklonjena i poslednja prepreka u
potpunom povezivanju Srbije sa silama Antante, u ijem saveznitvu ulazi i u I
svetski rat.
Srpska vlada je iz svih tih razloga reila da popusti i rtvuje ugovor sa
Bugarskom, u skladu sa ogradama koje su stavljene pri njegovom zakljuivanju.
Naime, pri potpisivanju ugovora sa Bugarskom 09.07.1905.g., srpska vlada je uputila
notu Sofiji sa ogradom "da se nee smatrati obaveznom ovim ugovorom, ako on
izazove neratifikovanja ugovora Srbije s drugim dravama"24.
Srbija, vidno poklekla pred Monarhijom, morala je da prihvati odgovarajui
oblik saradnje, nekodljiv za obe strane za uspostavljanje naina ivota, do sklapanja
novog ugovora, ime je prvi deo Carinskog rata bio zakljuen. Obe strane su 18. i 19.
marta 1906.g. povukle ogranienja u meusobnom prometu. U meuvremenu je 1.
16

marta istekao stari srpsko-austrijski ugovor i doneto privremeno reenje do

zakljuenja novog ugovora.
Privredni sukob izmeu Srbije i Austro-Ugarske predstavljao je samo jedan
oblik kroz koji se taj sukob odrazio. Iza njega su stajale duboke politike
protivurenosti koje su izale na videlo tek kad se ovaj privredni spor prividno stiao.
Srpske dravne nabavke su upravo bile taj tinjajui politiki spor. To se vidi i u
bezuslovnom zahtevu Austro-Ugarske od 5. aprila 1906.g. da srpska vlada nabavlja
artiljerijsko naoruanje, mateijal za eleznicu i so iskljuivo od austrijskih firmi.
Ovo je uslov za zakljuenje novog ugovora. Tako je oivelo "topovsko pitanje"
u okviru trgovinskih odnosa i istovremeno prilika Bea za dvostruki ekonomskopolitiki pritiskom. Austro-Ugarska je na taj nain stvarala samo uvertiru u proirenju
svog uticaja i na druge politike i privredne oblasti.
Veoma jak i protivurean pritisak sa strane i nimalo laki i jednostavniji unutar
drave, primorao je 30. aprila 1906.g. Samostalsku vladu Save Grujia da se povue i
ustupi mesto Radikalima i Nikoli Paiu.
Posle neuspelog pokuaja nagodbe sa Austro-Ugarskom "Paieva vlada je 7.
jula 1906.g. naredila da se zatvori granica za uvoz stoke, pozivajui se na opasnost od
"stone zaraze"25.
Ovom naredbom je ustvari objavljen carinski rat, s obzirom da je izvoz ita iz
Srbije ve bio onemoguen visokim stopama nove Austro-Ugarske carinske tarife.
Nemajui drugi izlaz, vlada je obnovila pregovore za zakljuenje zajma od 95
miliona franaka radi nabavke topova i materijala za eleznicu u Parizu, gde je
novembra iste godine potpisano i nekoliko ugovora sa bankama.
Austro-Ugarska je po svim pitanjima ostala oteena i poraena. Januara
1907.g. srpska vlada je uputila Beu predstavku u kojoj je zahtevala ravnopravne
pregovore bez ikakve hegemonije u svim oblastima privrednog i politikog ivota.
Carinski rat je nametnuo srpskoj privredi potrebu da napravi preokret u novom,
potpuno nepoznatom i neizvesnom pravcu. Rat je odvojio srpsku poljoprivrednu
proizvodnju od ustaljenih veza sa Srednjom Evropom. Okruena zemljama sa istim
stepenom privrednog razvoja, privredna razmena sa njima bila je beznaajno mala.
Trita na Sredozemlju i u Zapadnoj Evropi bila su nova i privlana, ali daleka i
nepoznata. Bez direktnog izlaska na more i velike konkurencije na evropskom tritu
cenama i kvalitetom robe, Srbija je morala brzo da reaguje i snalazi se na sve mogue
naine.
Primer za istrajnost u ovakvoj situaciji, Srbiji je esto bila susedna Rumunija u
carinskom ratu, takoe protiv Austro-Ugarske. Prijateljski odnosi sa ovim susedom su
uinili da nova srpska trgovina krene preko Braile i Soluna do Aleksandrije na uu
Nila u Sredozemlje.
Krajem 1906.g. izvoz Srbije iznosio je oko 300.000 tona. To je bio znak da je
trebalo samo dalje ii prema Zapadnoj Evropi. Problemi ove vrste ubrzali su razvoj
saobraaja i organizaciju prevoza.
Reavanjem ovih problema, nazirao se i kraj carinskom ratu. Ogromna
novana sredstva su se troila na prevoz robe do mora, kao i od morskih pristanita
17

do prekomorskih trita, skladiranje robe, pretovar u stranim lukama i dr.

"Neophodne su bile olakice, a one su bile mogue samo sklapanjem novih
trgovinskih ugovora. Zato je krajem 1906.g. i poetkom 1907.g. sklopljeno osam
novih ugovora"26.
Sklopljeni ugovori su olakali pristup na trita Italije, Francuske, Engleske,
vajcarske, Belgije, panije, Rusije i skandinavskih zemalja. U uslovima ubrzanog
razvoja spoljne trgovine, moralo se mnogo toga uraditi i po pitanju unutranje
trgovine. Probirljivo evropsko trite trailo je visok kvalitet robe. To nije bio
problem sa robom koja je podnosila dui transport, ve problem u izvozu ive stoke.
Svi pokuaji da iva stoka doe do Sredozemlja i dalje na zapad, ostali su bezuspeni.
Seljatvo i njegova egzistencijalna delatnost poeli su da zapadaju u krizu.
Izlaz je bio jedino mogu u podizanju klanine industrije. Slinih problema je bilo i u
proizvodnji sveeg voa, povra, mlenih proizvoda i dr. To se najbolje vidi u
"pomeranju opredeljenja srpskog izvoza u 1906. i 1907. godini".
Zapaeni srpski izvoz postaje razlog takmienja evropskih sila za ulaganje
svog kapitala na balkansko trite. Predsednik tadanje vlade, Nikola Pai je maja
1907.g. posetio Be. Razlog posete bila je obnova trgovinskih pregovora vezanih za
izvoz ive stoke u susednu monarhiju. Rezultati pregovora bili su vidni tek u martu
1908.g. kada je monarhija prihvatila upola manji uvoz stoke iz Srbije nego ranije.
Ovim, delimino uspenim dogovorm bio je "razbijen Austro-Ugarski monopol nad
svojom privredom, onako kako je to u XIX veku uinila Rumunija"28.
Kako ni svaka druga nagodba, ni ova nije zadovoljila u potpunosti ni jednu
stranu. Povoljan trgovinski bilans na kraju 1906.g. i zakljuenje zajma u Parizu
ojaali su poloaj Srbije prema Austro-Ugarskoj. Ekonomski odnosi odrazili su se i
na politike odnose. Austrijski povlaeni politiki uticaj u Srbiji do 1906.g.
zasnivao se na njenoj ekonomskoj prevlasti.
Austrijski ministar spoljnih poslova dobro je poznavao prilike u Austriji, kao i
njene namere, pa je stoga, nastojao da smiri Carinski rat sa Srbijom. U svojoj
reenosti da odobri elezniki prevoz preko Bosne do Jadranskog mora naiao je na
otpor srpske vlade, koja je u tome videla ponovnu podreenost Austro-Ugarskoj
monarhiji.
Srpskom poljoprivrednom izvozu otro su se suprotstavili i ugarski
poljoprivrednici. Srpska vlada takoe nije elela dalje zaotravanje odnosa s Beom
zbog tekoa u stonom izvozu i meunarodne situacije uopte, a posebno zbog
odnosa na samom Balkanu. Ni unutranja politika situacija nije bila stabilna.
Socijal-demokratska stranka je negativno reagovala na Pariski zajam.
Opozicija je organizovala proteste pred Skuptinom. Dolo je do "krvavih nereda na
ulicama poto je andarmerija upotrebila vatreno oruje protiv demonstranata"29.
esti trajkovi radnika, pokret protiv zaverenika, ak i ubistva, demonstracije i
drugi oblici otpora obeleili su 1907. i poetak 1908.g. i unutranju politziku scenu
u Srbiji.
Novu vladu posle izbora 1908.g. obrazovao je Pera Velimirovi, koja je bila
koaliciona radikalsko-samostalna. Ova vlada je reila problem ugovora sa Austro18

Ugarskom koji je izglasan 18. avgusta 1908.g. s tim da stupi na snagu 1. septembra
iste godine.
Sve dublji jaz u protivurenostima na Balkanu utopio je i novi ugovor sa
Austro-Ugarskom. Sukob nastao izmeu dve zemlje posle Austro-Ugarske aneksije
Bosne i Hercegovine, umalo nije prerastao u oruani obraun, povukao je trgovaki
ugovor.
Reakcija Srbije otporom na aneksionu krizu, iskoriena je od strane
maarskih poljoprivrednika da spree potvrdu ugovora u Austro-Ugarskim
parlamentima. Na njihovo traenje, januara 1909.g. odlueno je u Beu da se koliina
mesa iz srpskog uvoza dodeli Rumuniji. Na saznanje da privremeno primenjen
ugovor od septembra 1908.g. nee biti iznet parlamentima na potvrdu, a to je u stvari
znailo i njegov otkaz, srpska vlada je u znak protesta izradila novu carinsku tarifu, a
koja je bila protiv industrijskog uvoza iz monarhije.
Vlada je zatim, 15. aprila otkazala sve austrijsko-srpske sporazume,
zakljuene no 1881. i 1882.godine. Privremeno uveden trgovinski ugovor prestao je
da vai u martu 1909.g. pa su se obe zamlje nale ponovo u punom neugovornom
stanju i Carinskom ratu.
Politiki rasplet aneksione krize od 31. marta 1909.g. priznanjem aneksije
bosne i Hercegovine ostavio je gorinu u Srbiji. Od tog vremena je celokupna
delatnost srpske diplomatije usmerena na sklapanje balkanskog saveza. Da bi se od
Bugarske dobio povoljan ugovor trebalo je olakati pritisak sa severa koji je smetao
slobodi diplomatskog manevrisanja. Srbija je uspela da se od 1906.g. do 1909.g.
ekonomski osamostali od Austro-Ugarske, pa je dalje produavanje sukoba bilo
nekorisno i tetno. Posledice borbe najbolje su se pokazale posle zakljuenja novog
zajma od 150 miliona franaka za dalje naoruanje vojske i graenje jadranske
eleznice. Zajam je zakljuen 1909.g. u Francuskoj pri emu je Austro-Ugarska bila
samo nesreni posmatra "bez mogunosti da se mea, kao to je to inila od 1904.g.
do 1906. godine.
Austro-Ugarska je bila politiki pobednik u aneksionoj krizi sa jakim turskim
bojkotom svoje robe i posledicama srpske samostalnosti. To je bio razlog da obe
strane potrae nain ublaavanja dotadanje zategutosti.
Tokom nekoliko poseta Beu krajem 1909.g. i poetkom 1910.g. u svojstvu
ministra spoljnih poslova, Milovan Milovanovi je otvorio put sporazumu u
trgovinskim pitanjima. Pregovori su voeni u leto 1910.g., ali su se spoticali o srpski
zahtev da se umesto uvozne koliine mesa u Austro-Ugarsku dozvoli samo prevoz
ive stoke iz Srbije preko susedne monarhije dalje u Evropu.
Zahtev je odbaen u Beu iz razumljivih razloga poto bi jo vie doprinosio
potpunoj ekonomskoj osamostaljenosti Srbije. Milovanovi je u Beu iscrpne
razgovore vodio sa austrijskim ministrom spoljnih poslova Erentalom, posle kojih,
vrativi se u Beograd, kae:
"Austro-Ugarska suzbija Srbiju u svim pravcima i stara se da joj oduzme
uslove za nezavistan ivot. Srbija je u obruu Austro-Ugarske, Bugarske i Turske.
Mogla se uspeno razvijati samo ako bi joj Austro-Ugarska pri tom pomagala.
19

Naprotiv, mora da trai sebi protiv nje podrku u slovenskoj Rusiji, koja opet misli
samo na Bosfor i Dardanele. Podrka Rusije je u stvarnosti dovoljna samo uz podrku
Francuske i pristanak Engleske. Mora se razbiti Austro-Ugarska saradnja i Bugarska
pridobiti za balkanski sporazum i vojnu konvenciju protiv Austro-Ugarske"31.
Konano je austrijsko-srpski ugovor bio zakljuen 27. jula 1910.g. ali je bio
jo ui od ugovora iz 1908.godine. Stupanjem na snagu austro-srpskog trgovinskog
ugovora od 24. januara 1910.g. bio je najzad zavren carinski rat izmeu dve zemlje.
Srbija je iz ovog sukoba uspela da izae neporaena. Razbijajui nametnutu
blokadu, srpska privreda je udarila temelje svojoj nezavisnosti od Austro-Ugarske, a
posledice nezavisnosti na privrednom polju, odrazile su se i na politikom. to se ve
pokazalo u toku aneksione krize 1908.-1909.g., a jo vie se ispoljilo u vreme
Balkanskog saveza i ratova od 1912.g. -1913. godine.
ANEKSIJA
BOSNE I HERCEGOVINE
Nakon zavretka oslobodilakih ratova Srbije protiv Turske od 1876-1879.g.
dolo je do sklapanja mira u San Stefanu u blizini Carigrada, 21. februara 1878.
godine. Po ovom miru, ije je odredbe Rusija kao pobednik u tom ratu, izdiktirala
Turskoj, stvorena je Velika Bugarska koja se prostirala od Dunava do Egejskog mora
na jugu i od Crnog mora do Albanskih planina na zapadu. Ova Bugarska drava pod
kontrolom Rusije obuhvatala je celu Makedoniju i deo stare Evrope.
Srbija kao uesnica mirovnih pregovora, nije bila zadovoljna zakljuenim
mirom. Ni velike evropske sile, a pre svega Austro-Ugarska i Engleska, nisu se s njim
slagale, jer su smatrale da je omoguio preterano jaanje uticaja Rusije na Balkanu.
Zato je San-Stefanski mir bio ubrzo izmenjen odlikama Berlinskog kongresa
od 13. juna - 13. jula 1878. godine. Odlukom ovog kongresa uspeno je okonana
borba Srpskog naroda, zapoeta davno, ustankom u Oracu 1804.g. za nacionalno i
socijalno osloboenje i stvaranje nezavisne drave. Meutim, i posle proirenja iz
1883.g. i kasnije, veliki deo srpskog naroda ostao je pod tuisnkom vlau - u Bosni i
Hercegovini, Sloveniji i Dalmaciji.
Odluke Berlinskog kongresa utiu i na odluke kneza Milana Obrenovia
(1869-1889.g. da Srbiju jo vie vee za Austro-Ugarsku. Za Austro-Ugarske usluge i
podrku na Berlinskom kongresu, Srbija je morala da uini mnoge privredne ustupke
Austro-Ugarskoj. Neposredno po potpisivanju trgovakog ugovora 1881.g. potpisana
je u Beogradu 16. juna 1881.g. i Tajna konvencija koja je predviala uzajamnu
prijateljsku politiku.
Izmeu ostalog, Srbija se u toj tajnoj konvenciji obavezala da na svom
podruju "nee nikako trpeti politika, verska ili druga spletkarenja, koja bi imala
protiv Austro-Ugarske monarhije, podrazumevajui tu i Bosnu i Hercegovinu i
Novopazarski sandak"33.

20

Za tu obavezu Austrija je bila spreena da odmah prizna eventualni proglas

Srbije kao kraljevine i da se zaloi kod drugih sila da i one to priznaju. Odmah posle
sklopljene konvencije Srbija je 22. februara 1882.g. proglaena kraljevinom.
Pretenzije velikih sila za osvajanjem Turske i njenim rasparavanjem, osujetili
su mlai turski oficiri, koji su uz pomo vojske i svoje malobrojne buroazije u julu
1908.g. izveli revoluciju, u istoriji poznatiju kao mladoturska revolucija. Ovaj
dravni prevrat u Turskoj stvorio je pogodnu priliku Austro-Ugarskoj da anektira
Bosnu i Hercegovinu, to je jo od ranije pripremano.
Proglaenje aneksije 16. oktobra 1908.g. predstavljalo je samovoljno krenje
odredaba Berlinskog kongresa. U oi aneksije Bosne i Hercegovine, proglaena je
nezavisnost Bugarske, to je takoe bilo krenje odredaba Berlinskog kongresa.
"Neoekivano za celu evropsku diplomatiju, 16. oktobar 1908.g. u Beu je objavljena
aneksija Bosne i Hercegovine, kao poklon caru Franji Josifu za ezdesetogodinjicu
njegovog stupanja na presto. U oi aneksije Bosne i Hercegovine proglaena je
nezavisnost Bugarske"32.
Aneksija Bosne i Hercegovine ispoljila se u tri sukoba i to: austrijsko-turski;
bugarsko-turski i austrijsko-srpski, a tim redom se i rasplamtala. Do februara 1909.g.
Be se neposredno sporazumeo sa Carigradom i pristao da plati materijalnu odtetu.
Rusija se zauzela za Bugarsku i primila na sebe deo njenih materijalnih obaveza.
Austro-ugarsko-srpski sukob najvie se i najdublje rasplamsavao da bi na kraju dobio
najire razmere.
Srbija je uputila silama-potpisnicama Berlinskog ugovora protestnu notu u
kojoj je Srbija osudila aneksiju Bosne i Hercegovine i zatraila nadoknadu ukoliko bi
Evropa priznala ponitavanje Berlinskog ugovora. Aneksija je izazvala veliko
uzbuenje u Evropi, a posebno u Srbiji. Protestne povorke su ispunile beogradske
ulice, a austro-ugarske zastave su spaljivane irom zemlje. Narod je bio spreman za
ratovanje. Nezadovoljstvo je sve vie raslo.
Osnovna tenja Srbije bila je da se teritorijalno spoji sa Crnom gorom, ime bi
se, ne samo omoguilo njihovo ujedinjenje u budunosti, nego bi se Bosna i
Hercegovina pod Austro-Ugarskom odvojila od Kosova i Makedonije i tako bi bilo
onemogueno dalje nastupanje Habsburke monarhije prema jugu. Na Berlinskom
kongresu 1878.g. Evropa je titila Balkan od Rusije, sada ga je trebalo tititi od
Austro-Ugarske.
Srbija je prihvatila tu obavezu, ali je traila da joj se zato omogue delovi
preko teritorijalne brane koja bi se podigla izmeu Austro-Ugarske i ostalih delova
Balkana pod Turskom. Takva politika nije naila na odziv ni u Srbiji, ni kod
prijateljskih velikih sila.
U Srbiji je aneksiona kriza izazvala mnoge politike nedoumice. Obrazovan je
srednji odbor narodne odbrane, s ciljem da se ujedine sve nacionalne snage i obrazuju
dobrovoljake jedinice za predstojei rat protiv Austro-Ugarske. Dvojna monarhija je
ve preduzimala posebne vojne manevre na granici prema Srbiji. Rusija je, takoe
pruala otpor aneksionoj krizi, a zatim i Turska u kojoj se ilo dotle da je bojkotovana
austro-ugarska roba. Turska je bila potrebna Srbiji protiv Austro-Ugarske, ali je
21

Turska traila protivuslugu, podrku Srbije protiv Bugarske posle proglasa njene
nezavisnosti.
Dok sporazum sa Turskom nije uspeo, aneksiona kriza je doprinela da se
prevazie sukob, nastao 1907.g. sa Crnom Gorom povodom "bombake afere", a koja
je dramatino poljuljala odnose izmeu dve drave. Odnosi izmeu Srbije i Crne
Gore bili su napeti do te mere da su ak bili povueni diplomatski predstavnici iz
Beograda i Cetinja. Protiv apsolutizma kneza Nikole Petrovia u Crnoj Gori, borili su
se studenti i omladina. Oni su bili spremni da atentatom uklone kneza. Sklopljena je
zavera, koja je brzo otkrivena, a zaverenici izvedeni pred sud. Proces su nazvali
"bombaka afera".
Nezadovoljstvo, izazvano aneksijom Bosne i Hercegovine, samo je za korak
delilo Srbiju od rata. Crna Gora je bila spremna za rat. Diplomatski odnosi sa Srbijom
odmah su uspostavljeni, tako da su obe zemlje jednoglasno prihvatile predlog za
srpsko-crnogorski savez. Aneksiona kriza je dominirala, te je "u Srbiji skoro neujno
prola jo jedna kriza"34, koja bi u mirnijim okolnostima imala vee posledice.
Posle kratkotrajne vladavine, u martu 1909.g. prestolonaslednik ore podneo
je ostavku u korist mlaeg brata Aleksandra. "ore je bio rtva svoje preke naravi i
neobuzdanog temperamenta"35, a osim toga, tokom aneksione krize, uinio je
nekoliko poteza prema Austro-Ugarskoj, a koji su mogli biti iskorieni protiv
Srbije.
Politiki i privredni poloaj Srbije krajem 1908.g. bio je veoma nepovoljan.
Srbija je u januaru 1909.g. predloila da Bosna i Hercegovina dobije autonomiju pod
vrhovnom vlau Turske, ali taj predlog nije dobio iru meunarodnu podruku. U
isto vreme Austro-Ugarska se sporazumela sa Turskom i pristala da plati materijalnu
odtetu za nasilno prisvajanje suverenih sultanovih prava u Bosni i Hercegovini. Tako
je Turska praktino prihvatila aneksiju.
Srbija je htela da izbegne neposredne razgovore sa Austro-Ugarskom, te je
stoga 10. marta 1909.g. preko cirkularne note izjavila da morala izazvati rat i da
pitanje Bosne i Hercegovine i njegovo reenje ostavlja velikim silama. AustroUgarska nije bila zadovoljna tom izjavom, pa je poela vojne pripreme protiv Srbvije,
a uz to je od nje traila da ova jasno prizna aneksiju.
Austro-Ugarski planovi bi se odvijali u etapama. Okupacija Bosne i
Hercegovine trebala je biti pretvorena u formalnu aneksiju, a zatim je trebalo zaratiti
protiv Srbije i najzad osvojiti put za Solun. Austrija je otpoela mobilizaciju svojih
trupa na srpskoj granici, marta 1909. godine. Nemaki ministar spoljnih poslova,
Bilov uputio je 21. marta 1909.g. u Petrograd ultimativni zahtev Rusiji da prizna
aneksiju Bosne i Hercegovine. Rusija nije bila sprema za rat iz razloga to je tek
zavrila rat sa Japanom 1905.godine. Zato je carska vlada dala traenu izjavu.
U istom ultimatumu Bilov je traio da Rusija izdejstvuje od Srbije priznanje
aneksije BiH i nedvosmisleno pripretio da e u protivnom zaratiti protiv Srbije. Ne
oseajui se spremnom da pomogne Srbiji, a ne nailazei ni na podrku Engleske i
Francuske, Rusija je morala da popusti.

22

POSLEDICE ANEKSIONE KRIZE U SRBIJI

Dovedena u nezavidan i bezizlazan poloaj, srpska vlada je 18. marta 1909.g.
morala dati izjavu, koja je inae bila sastavljena u Beu i poslata na potpis u Beograd,
da prizunaje i prihvati aneksiju BiH, da e se odrei svakog daljeg protesta, te da e u
budunosti promeniti svoju politiku prema Austro-Ugarskoj. Sve ovo, nije bilo nita
drugo do kapitulacija Srbije u posebnom izdanju.
Ono to je Srbija mogla da uradi u tom trenutku jeste, da uz podrku naroda
vee bosansko pitanje za srpsko i jugoslovensko i da pred Evropom pokae svoje
pravo lice da se bori za sudbinu svojih sunarodnika u Bosni i Hercegovini. Istorijski
gledano, aneksiona kriza bila je prekretnica koja je sve dogaaje samo usmeravala i
ubrzavala prema ratu. Svima je postalo jasno, a pogotovu Srbima u Srbiji i izvan nje,
da se konano osloboenje i ujedinjenje srpskog naroda moe ostvariti samo
ruenjem Austro-Ugarske i konanim proterivanjem Turske sa Balkanskog
poluostrva, to je takoe trebalo biti veoma vana stavka ovog istorijskog i politikog
razdoblja.
Za razliku od Rusije, Nemaka odluno staje uz svoju saveznicu koja je u
stvari bila neka produena ruka u okviru Dranq nach osten - prodora na istok, a
vojniki nespremna Evropa je ustuknula pred tom bahatou.
Sukob koji je zbog aneksije izbio izmeu Rusije i Austrije zavrio se porazom
Rusije u koju je Milovan Milovanovi, tadanji ministar spoljnih poslova, poslao
Paia da proveri svoju tvrdu veru u njenu spremnost i mogunost da "skoi u vodu i
vatru" za Srbiju. Ruski ministar Izvoljski je smatrao da Nikola Pai hoe da rovari
protiv njega. Pai je prvo nailazio na sugestije, da ne izaziva sudbinu, ve mirno
prihvati sve Austrijske ultimatume. arikov, a za njim i Izvoljski izjavili su da e
podrati sve srpske zahteve pa i autonomiju Bosne i Hercegovine, to su zaboravili
im su proitali nemaki ultimatum i priznali aneksiju, a za njima je morala i naa
vlada 31. marta 1909.g., uz izjavu da srpski interesi nisu povreeni aneksijom i da e
se ubudue drati lojalno prema susedu i vratiti vojsku u redovno stanje.
Pod pritiskom Nemake, Rusija je i bez konferencije za koju Austrija nije htela
ni da uje dok se ne prizna svren in, dakle i bez nadoknade za sebe i Srbiju priznala aneksiju.
Austrija i Bugarska su vie izgubile no to su dobile ega nije bio svestan ni
austrijski ministar spoljnih poslova Erental, dok je primao grofovsku titulu za zasluge
u ameksiji, kada je ponovio:
"Velianstvo, put na istok je otvoren. Naa javnost vidi samo ponienje Srbije,
koje prebacuje ministru spoljnih poslova, koji kao i Evropa, dodatnu izjavu smatra za
gorku pilulu koju je morao progutati, a ne kao kapitulaciju. Skuptina i vlada
sagledavaju realno situaciju: Rusija je pre Austrije obelodanila strah od rata zbog
ega je i izgubila bitku, kako smo mi svoju sudbinu vezali za nju, njen poraz zahvatio
je i Srbiju"36.

23
PRIVREDNI PREPOROD SRBIJE
KAO POSLEDICA CARINSKOG RATA
Najvei znaaj za razvoj srpske privrede na poetku XX veka imao je carinski
rat sa Austro-Ugarskom koji je izvazvao itav niz posledica i pomeranja u svim
granama privrede.
Privreda Srbije u prvoj deceniji XX veka razvijala se pod uticajem spoljnog
faktora, a koji je bio izraen u pokretu evropske agrarne zatite, u prodoru stranog
kapitala na balkan i veoma otroj konkurenciji velikih sila u ovom razdoblju
imperijalizma za balkansko i tursko trite, kao i pod dejstvom unutranjeg faktora,
koji je bio olienje dalje nagomilavanja damaeg kapitala. U ovim uslovima poinje
da se ubrzano razvija srpska privreda.
Prekid trgovinske razmene u carinskom ratu sa zemljama dvojne monarhije,
uslovio je da srpski trgovci pojaaju izvoz na drugim tritima Sredozemlja i
Zapadne evrope, i osnae unutranju trgovinu. Razvoju unutranje trgovine mnogo je
doprinela izgradnja novih eleznikih pruga koje su upotpunile elezniku mreu
tadanje Srbije.
Podruje grada Beograda i sam grad, pored toga to je bio prestonica, politiki
i kulturni centar zemlje, postao je i najvee trgovako sredite u zemlji. Njegov
poloaj na obali Dunava uslovio je da postane i veliko pristanite, kao i Smederevo,
preko kojih se izvozila sva roba koja je koristila tzv. "Dunavski put". U unutranjosti,
znaajni trgovaki inioci bili su Ni i leskovac. Ni zbog bugarskog a Leskovac
zbog Solunskog pravca.
Carinski rat je nametnuo neoekivano teke uslove za privredni opstanak
Srbije. Srpska vlada je morala da reaguje hitno u pronalaenju novih trgovakih
puteva i trita. To je doprinelo naglom privrednom preporodu i porastu izvoza
gotovih proizvoda na evropsko trite, to se vidi iz sledeeg:37
Godina
1903.
1906.
1910.

Izvoz
64
71
98,3

Uvoz (u milionima dinara)

38,6
44,3
84,6

Tranzit
32,3
48,6
57,7

Ukupno
134,9
164,5
240,8

to se industrije tie, poznato je da su za njen razvoj potrebna tri uslova i to:

sirovine, radna snaga i kapital. Srbija je posedovala sirovine i radnu snagu, kapital je
morala da uvozi sve dok se nije pojavio viak domaeg kapitala u trgovini koji je
poeo da prelazi u industriju. Poetak razvoja srpske industrije bio je otean
industrijskim suparnitvom najrazvijenijih evropskih drava meu kojima je AustroUgarska imala vodeu ulogu.
Carinski rat od 1906-1910.g. je uglavnom udaljio Austro-Ugarsku
konkurenciju to je omoguilo razvoj domae industrije. Drava je imala veliku
ulogu u industrijskom napretku zemlje. Poseban razvoj zabeleile su: mlinarska,
pivarska, industrija koe, eera, tekstila, stakla i drugo.
24

godina
1904.
1910.

broj preduzea
93
428

konjska snaga
3.690
24.030

radnika
4.623
16.095

vrednost proizvoda
8,9 mil.din.
74,3 mil.din.

To je jo uvek bio samo poetak industrijskog razvoja. Da bi se bre razvijala

morala je da postoji jaa potroaka mo srpskog trita, to nije bio sluaj. Standard
seoskog stanovnitva bio je ogranien, oskudice veeg kapitala bile su osetne kao i
nesigurnost koju su prouzrokovale stalne politike i nacionalne krize na Balkanu u
prvoj deceniji XX veka. Strani kapital se najvie oseao u rudarstvu koje je posebno
bilo razvijeno zbog kvalitetne rude i uglja, kao to su Borski rudnik bakra, rudnik
kamenog uglja Rtanj, Zajaa, Senjski rudnici i drugo.
godina
1889.
1897.
1903.

veliina poseda u hektarima (u procentima)

1-5 ha
5-10 ha
10-20 ha
20-50 ha
preko 50 ha
72,60
20,31
6,03
1,00
0,06
54,65
27,55
13,91
3,62
0,27
51,42
31,68
19,03
4,86
0,34

Srbija je u ovom razdoblju zadrala obeleje malog seoskog poseda. Seljakposednik je najee imao od 2.5 hektara zemlje. Onaj ko je imao vie od 10 hektara
smatrao se krupnim zemljinim vlasnikom.
Poljoprivreda je bila osnovna privredna grana, ali je bitno zaostajala za
razvojem trgovine i industrije. Carinski rat koji je voen u interesu spoljne trgovine i
industrije, doveo je srpsku poljoprivredu u krizu, a oteani uslovi izvoza oborili su
cene poljoprivrednih proizvoda, dok su cene industrijskih proizvoda rasle.
Tekoe u izvozu ive stoke, koje je nametnuo carinski rat, primirale su seljaka
da teite svoje proizvodnje prenese na zemljoradnju, pa se u kritinim godinama rata
naglo proirila povrina obradive zemlje. Oskudica u kreditima, posebno je pogaala
poljoprivredu zbog slabog porasta mehanizacije i nestabvilnosti u privredi i politici
drave uopte. Srbija je u poljoprivrednom pogledu daleko zaostajala za razvijenim
zemljama Evrope. Zemlja se slabo ubrila, plitko orala i eto sejala bez obzira na
plodorod.
Posledice siromatva seljatva, ogledale su se u neispunjavanju poreskih
obaveza. "Seljak je najpre proizvodio za sopstvenu potronju, pa tek onda je viak
proizvoda nosio na trite"38 .
Godina Proizvodnja u ratarstvu Proizvodnja u stoarstvu 1/3 namenjena izvozu
(u vagonima)
(po grlu krupne i sitne itarice
stoka
stoke)
1903.
70.782
5.162.842
23.593
1.720.949
Jedna treina bila je namenjena izvozu.

25

DEMOGRAFSKE I SOCIJALNE PRILIKE

U SRBIJI OD 1903-1912.GODINE
Povrina kraljevine Srbije od Berlinskog kongresa do Balkanskih ratova
iznosila je oko 54.000 km2.39. Na tom prostoru ivelo je priblino 1.901.700
stanovnika. Gradski ivalj je inio 12,41% ukupnog broja stanovnika, dok su ostali
naseljavali seoske sredine. Prirodni prirataj u tom mirnodopskom periodu bio
pozitivno veoma visok, ali je broj stanovnika uveavan i doseljavanjem iz turskih
krajeva Stare Srbije, Makedonije i dr. Broj stanovnika u gradovima i varoima se
znatno uveavao na raun seoskog ivlja, i ako su varoice imale vie seoskih
obeleja, njihovi itelji su svrstavani u gradsko stanovnitvo. gradova je bilo veoma
malo, ukupno pet po popisu od 1903. godine to su: Beograd, Ni, Kragujevac,
leskovac i Poarevac, sa vie od 10.000 stanovnika a ostalih trinaest imaju od 5-10
hiljada stanovnika.
godina
1890.
1895.
1900.
1905.

stanovnika
2.185.448
2.341.675
2.529.196
2.983.952

Kulturno-obrazovnih institucija, kola, fakulteta, akademija i drugo, bilo je

veoma malo i to uglavnom u Beogradu i drugim veim gradovima, pa je nepismenost
bila zastupljena sa oko 80% ukupnog broja stanovnika.
godina
1890.
1900.
1906.

broj varoi
i varoica
77 (21+56)
81(24+57)
98(31+67)

Uk. stanovn. Uk. stanovn.

varo
selo
286.446
1.875.495
351.015
2.141.867
391.405
2.248.768

U%
varo
13,02
14,80
16,91

selo
86,80
85,92
83,09

Nacionalni sastav stanovnitva bio je veoma sloen. U pograninim

pojasevima u ovom periodu iveo je jo uvek veliki broj muslimanskog (albanskog i
turskog), jevrejskog i bugarskog stanovnitva. Pored njih, u neznatnom broju iveli
su Cigani, nemci, Rumuni, Grci i dr. Centralni deo kraljevine bio je etniki ist,
naseljen iskljuivo Srbima. Najzastupljenija veroispovest bila je hrianska
pravoslavna, a zatim muslimanska, katolika, protestantska i dr.
U prvoj deceniji XX veka Srbija je bila izrazito poljoprivredna zemlja sa sitnim
zemljinim posedom kao dominantnim. "Bez upotrebe agro-tehnikih sredstava,
prinosi su bili veoma niski. Krenjem uma, uveavale su se obradive povrine, te je i
proizvodnja ratarskih kultura rasla. Izvoz penice je sa 14.700 tona 1875.g. porastao
na 91.600 tona 1906.godine"40. Stoni fond se smanjivao srazmerno smanjenju
povrina za ispau stoke. Uz poljoprivredu, zanatstvo je zauzimalo visoko mesto u
26

privrednim delatnostima stanovnitva. Veina zanatlija bila je organizovana u esnafe,

koji su obuhvatali i stare, a i nove zanate. Pred suparnitvom strane i domae
industrijske robe, kao i novih zanata, stari zanati su se povlaili u seoske sredine i
postepeno opadali.
Industrijska revolucija koja je zahvatila Srbiju poslednjih decenija XIX veka
stvorila je i radniku kladu kao novi drutveni sloj. Buroazija se sve vie raslojavala
na krupnu i sve vie srednju i sitnu kako u redovima trgovaca i zanatlija tako i u
redovima poljoprivrednog stanovnitva.
Malobrojna inteligencija (uglavnom kolovana u inostranstvu) imala je veoma
veliki uticaj u drutvu od 1903-1912.g. Najvei broj intelektualaca nalazio se u
dravnoj slubi: u upravi, sudstvu, vojsci, prosveti, zdravtvu, novinarstvu i dr.
Najmanji broj intelektualne klase pripadao je advokatima, privatnim lekarima i dr.
Najmonija je bila birokratska inteligencija iz redova sudstva i policije, pogotovu ako
je bila vezana za politiku stranku na vlasti.
U narodu su poseban ugled imali pop i uitelj, posebno kad su udrueni s
nekim od uglednijih seoskih domaina ili trgovaca. Sa naglim razvojem privrede,
kulture i nauke, rastao je i broj pismenih i kolovanih, pa se stoga i kulturnoobrazovni nivo stanovnitva stalno menjao u pozitivnom smislu, pogotovu sa
osnivanjem univerziteta u Beogradu 1905. godine.
KULTURA I NAUKA U SRBIJI
OD 1903-1912. GODINE
Graanski parlamentarizam i politika demokratija uvedeni 1903.g.
obezbeivali su slobodno kulturno stvaralatvo i naunu delatnost. U tim uslovima
kultura je doivela znaajan napredak. Njegovi nosioci bili su Sprska kraljevska
akademija, osnovana davne 1886.g. i Beogradski univerzitet osnovan 1905.g. Srpska
kraljevska akademija nastala je od srpskog uenog drutva koje svoje korene ima iz
1842.g. kao drutvo srpske slovesnosti.
Srpska akademija nauka i umetnosti : SANU, je nacionalna ustanova stoga to
u svojoj naunoj delatnosti glavnu panju posveuje istoriji srpskog naroda,
njegovom jeziku i knjievnosti, ivotu i etnikim osobenostima, jednom reju
nastavlja ono to je u prolom veku zapoeo Vuk Karadi i njegovi naslednici.
Akademija i Univerzitet su u to vreme bile jedine dve visokoobrazovne institucije
koje su okupljale najvei broj kulturnih i naunih radnika, pomagale i usmeravale
njihov rad. Nastava na univerzitetu bila je visokom, evropskom nivou.
Poznata imena iz oblasti pojedinih nauka bila su: Jovan Cviji (Geografija i
Socijalna psihologija); Mihajlo Petovi - Alas (Matematika); Nikola Tesla - fizika,
Milutin Milankovi - (Astronomija); Mihajlo Pupin - telefonija, Stojan Novakovi (istorija); Vladika Nikolaj Velimirovi (Teoloke nauke).
U tehnikim dostignuima primat su imali Nemci i Austrijanci, ali privrednopolitiki preokret od 1906.g. uinio je da Srpski intelektualci sve vie odlaze na
27

kolovanje u Pariz. Francuske kulturno-naune struje oseaju se i kod nas sa

povratkom naih svrenih studenata.
Francuski romantizam osea se i u knjievnosti. Meu knjievnim asopisima
istie se "Srpski knjievni glasnik" koji je osnovan 1901.g., a osnovao ga je i bio
njegov urednik profesor knjievnosti na Beogradskom univerzitetu Jovan Skerli.
Moderna francuska knjievnost bila je i smernica u radu Bogdana i Pavla Popovia u
razvoju srpske knjievnosti.
Srpski pesnici, iji su stihovi obilovali rodoljubljem i patriotizmom bili su
Jovan Dui, Milan Raki, Aleksa anti i dr. Meu satiriarima i komediografima
isticali su se Radoje Domanovi i Branislav Nui.
Iz oblasti muzike umetnosti, elemente narodnog stvaralatva pretvorio je u
neprivaziena dela, horovoa i kompozitor Stevan Stojanovi - Mokranjac.
Poseban kulturni, nauni i umetniki doprinos u ovom periodu dali su Jovan
Cviji, Jovan Dui i Petar Koi.
LINOSTI KOJE SU OBELEILE DECENIJU 1903-1912.GODINE
(u oblasti politike, diplomatije, kulture i nauke)
Petar I Karaorevi (napred navedeno).
Nikola Pai (Zajear 19.XII 1845.g.)-10.XII 1926. Beograd), politiar - ef
Radikalne stranke i dugogodinji vlade u Srbiji i Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.
Svoju politiku karijeru je otpoeo kao pristalica socijalistike i radikale demokratske ideologije Svetozara Markovia i njegovog pokreta protiv apsolutistike
vladavine dinastije Obrenovia. esto je optuivan i proganjan zbog Timoke bune
1883.g., atentata na kralja Milana Obrenovia 1899. godine. Na elu vlade e biti i u
vreme I svetskog rada. Odluujuu ulogu kao politiar i diplomata imae 1918.g. u
formiranju kraljevine Srba i Hrvata. U svojoj diplomatskoj karijeeri bie oslonjen na
Rusiju i francusku, dok e se u zemlji desiti veoma krupni dogaaji: svrgavanje
dinastrije Obrenovia, prevrat u spoljnoj politici Srbije 1903.g., Balkanski i I svetski
rat, Stvaranje kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca i drugo.
Dr. Milovan Milovanovi (1963-1912), radikal, vrsni pravnik, diplomata i
publicist. ovek iz senke Nikole Paia. Kosmopolita sa vizonarskim sposobnostima.
U naoj istoriografiji mu je esto osporavana vrednost.
Njegovom zaslugom se ime nae drave nalo na stranicama evropske tampe i
na dnevnom redu diplomatskih salovna evropskih dvorova iz koji nije ni izlazilo do
konanog reenja srpskog pitanja, koje je takoe on formulisao i afirmisao u burnim
godinama sa kraja prve i poetka druge decenije ovog veka. U periodu od 19081912.g. bie srpski ministar spoljnih poslova u vremenu Carinskog rata i aneksione
krize.
Jovan Cviji je bio po svojoj strunosti geograf, profesor Beogradskog
univerziteta i predsednik SANU. Osniva je naune geografije kod nas. U mnotvu
njegovih naunih radova najznaajnija su ona iz oblasti morfologije i hidrografije
28

dinarskog i drugih krakih predela. Objavio je preko sto

naunih dela i rasprava na srpskom, francuskom i engleskom
jeziku. Bio je poasni doktor pariske Sorbone i prakog
univerziteta, a od geografskih drutava iz Londona, Pariza i drugih
gradova u znak priznanja odlikovan je zlatnim i srebrnim
medaljama.
Jovan Dui (1871-1943) bio je srpski knjievnik, uitelj, ambasador,
diplomata, patriota, pesnik izgnanik. Najvei deo svog ivota proveo je daleko od
rodnog Trebinja saivljavajui sve patnje svojih Srba u dalekoj Hercegovini. Umro je
u Americi gde je i sahranjen uz poslednju elju da njegovo telo bude preneto u rodni
kraj na brdu Leutar o kome on sa setom pria: "Veliki breg Leutar koji se die iznad
mog rodnog Trebinja, kao modro platno izmeu neba i zemlje, nosi ilirsko ili grko
ime, po rei elifterija, to znai slobode. Sa ovog se brega vidi na vedrom danu, preko
mora koje je u blizini, obala Italije. Taj veliki vidokrug, koji nije bio bez uticaja na
moj zaviaj i njegove ljude"41.
itav svoj ivot posvetio je srpstvu i borbi za njegov opstanak i prosperitet.
Poznavajui dobro namere Austro-Ugarske, Dui predoava Srbima predstojeu
opastnost: "Austrija preti da nam razbojniki otme Bosnu i Hercegovinu, njeni
dravnici ve su smislili nain da jednu hajduku otimainu proglase dravnim
aktom, a njeni bataljoni ve su se uputili u srce nesrenih srpskih zemalja da na prvi
mig ugue uzvik bola i oaja nae ojaene brae, Bosanaca i Hercegovaca.
Ne samo to neemo ostati ravnoduni, ve emo ii i dalje. Mi emo se danas
sabrati na veliki narodni miting da iskaemo svoju gotovost, da emo zaloiti sve, da
emo rtvovati ak i slobodu ovog pareta zemlje pred opasnou koja hoe da
potkopa temelje naem dravnom opstanku i naoj budunosti. U ime srpstva, pred
Kneev spomenik, danas u Beogradu, u 3 asa popodne"42.
Petar Koi (1873-1916) roen u Zmijanju - Bosna i Hercegovina, bio je
poznati knjievnik i borac protiv Austro-Ugarske okupacione vlasti u Bosni i
Hercegovini. U svojim poznatim delima kao to su "Jablan", "Jazavac pred sudom" i
druga, mogu se uoiti otpor protiv okupatora i tenja za slobodom i nezavisnou
Srba na ovim prostorima.

29
ZAKLJUAK
Majskim prevratom 1903.g. Srbija je postala ustavna parlamentarna monarhija.
Javno mnenje demokratski raspoloeno, vladarska samovolja ukroena, a Srbija
postala jedna od najdemokratskijih drava na Balkanu. Od preteno seljake zemlje
vremenom e izrasti u dravu graanske buroaske klase. Kulturno-obrazovni nivo se
ubrzano menja u pozitivnom smislu.
Zbog velike zasluge u uvrenju buroasko-demokratskih ustanova u Srbiji,
oficirski kor se bavio i politikom nekad sa vie, nekad sa manje uspeha. Vojska je
toliko veliki uticaj imala, da ni kralj Petar I, a ni Radikali koji su doli na vlast nisu
esto uspevali da je stave pod svoju kontrolu.
Dolazi do velikog raskola u komandnom kadru, iz tog razloga to su oficirizaverenici imali "odreene ruke" a ostali oficiri eleli da slue kralju i narodu. Sve se
to pretvorilo u poznato "zavereniko pitanje" zbog koga e Srbija imati velikih
problema i na spoljnopolitikom planu.
U periodu od 1906-1910.g. Srbija se nala u Carinskom ratu, iz koga je izala
kao pobednica uz velike napore za pronalaenjem novih trgovakih puteva i trita,
to je omoguilo njenu privrednu samostalnost i vri ekonomski razvoj.
Pored svih ovih nedaa i kriza, Srbiju je u periodu 1908-1909.g. zadesila i
aneksiona kriza, u kojoj je ona srpsko pitanje "obelodanila" Evropi i pretvorila u
evropsko. Rusija je, i ako uz Srbiju u ovoj krizi, morala da prizna aneksiju Bosne i
Hercegovine zbog velikog pritiska Austro-Ugarske i nespremnosti za rat, ako bi do
njega dolo u sluaju da se dri po strani.
Izgubivi saveznika i Srbija je morala da prizna aneksiju Bosne i Hercegovine.
Kriza, izazvana aneksijom, nije reena, ve je samo odloen rat koje je bio na pomolu
izmeu Srbije i dvojne monarhije.
U tom "prividnom miru" Srbija se okrenula saveznitvu sa Crnom Gorom,
Grkom i Bugarskom stvorivi savez 1912.g. u borbi protiv istog neprijatelja, trule,
ali jo uvek "ive" Turske monarhije. Cilj je bio osloboenje srpske brae u
Makedoniji, Kosovu i Sandaku. To je bio razlog za I balkanski rat 1912.g. iz koga
saveznice izlaze kao pobednice. Bugarska se pretvara u protivnika, izazivajui II
balkanski rat, zarad proirenja svojih granica na raun Srbije i ostvarenja svoje
"Velike Bugarske" iz 1878.g. Srbija i ovde izlazi pobedniki, ali sa skupo plaenom
pobedom: velikim brojem rtava, materijalnom tetom i velikom krizom kao
posledicom dva uzastopna rata.
Austro-Ugarska pomno eka ovu ekonomsku krizu u Srbiji, i pretvara "prividni
mir" u vojnu agresiju, ultimativnom objavom rata 23. jula 1914. Protiv svoje volje,
Srbija ulazi u I svetski rat, iz koga e izai tek 1918.g., kao pobednica. Ruenjem
Austro-Ugarskog carstva, uspela je da oslobodi sve Srbe na Balkanu, ujedinivi ih u
zajedniku monarhiju, kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, proglaenu 1. decembra
1918.g. i meunarodno priznatu. Parlamentarizam i demokratija dozvolili su razvoj
nauke i kulture na svim poljima. Nevolje Srbije i njena velika elja za opstankom i
nezavisnou, odraavala se i u kulturnom i naunom stvaralatvu kroz nenadmana
dela kulturnih, umetnikih i naunih stvaralaca prve decenije XX veka.

30
N APO M E N E
1. Tasa Milenkovi, Srbija na spoju dva veka, Beograd 1991, str. 439.
2. J. Milievi, Prilog poznavanju porekla srbijanskog parlamentarizma, Beograd
1970, str. 622-624.
3. .ivanovi, Politika istorija Srbije, II, str. 389.
4. Istorija srpskog naroda, VI/1, Beograd, 1994. str. 141.
5. M. Vukomanovi, Prva godina novog ustava, od jednog radikalca, Beograd 1889.,
str. 145.
6. V.ubrilovi, Istorija politike misli; A. Radeni, iz stranakih programa posle
Majskog prevrata 1903. IG, 1960. broj 1-2, str. 110.
7. D.orevi, Srbija i Balkan na poetku XX veka, Jugoslovenski narodi, str. 209.
8. Slobodan Jovanovi, iz istorije knjievnosti I i II tom, izdanje BIGZ, Beograd,
1991. str. 534.
9. Stenografske beleke Narodne Skuptine, I 1907. str. 102.
10.Slobodan Jovanovi, n.d. str. 536.
11.Milovanovieve refleksije na temu - Austrija i Balkan, 1-4412.D. Jankovi, n.d. str. 194.
13.Istorija srpskog naroda, VI/1, Beograd 1994. str. 36.
14.ISTO; VI/1, Beograd 1994. str. 36
15.J.M. Prodanovi, Ustavni razvitak i ustavne borbe u Srbiji, Beograd, str. 265.
16.Dr. Sergije Dimitrijevi, Socijalistiki radikalni pokret u Srbiji, 1870-1918. str. 93.
17.ISTO - STR. 103.
18.ISTO - STR. 104.
19.V. orovi - Istorija Srba III, Beograd 1989. str. 128.
20.Istorija srpskog naroda, VI/1, Beograd 1994. str. 61.
21.ISTO, str. 160.
22.V. orovi, n.d. str. 132.
23.ISTO, str. 143.
24.ISTO, str. 157.
25.D. orevi, Carinski rat, str. 317.
26.Zbirka trgovinskih ugovora, Ministarstvo finansija, Beograd 1908. str. 96.
27.D.orevi, n.d. str. 504.
28.Istorija srpskog naroda, str. 164.
29.Stenografske beleke Narodne Skuptine, VI (1906), str. 3314.
30.Istorija srpskog naroda, n.d. str. 162.
31.Sl. Jovanovi, Milovan Milovanovi, razgovori u Beu sa Leksom Erentalom i
zakljuci, str. 243-244.
32.J. Milievi, Javnost Beograda prema aneksiji Bosne i Hercegovine,
Jugoslovenski narodi, str. 549.
33.Istorija srpskog naroda, str. 131.
34.V. orovi, n.d. str. 134.

31
35.N.D. str. 134.
36.D.Popovi, Milovan Milovanovi i aneksija SKG 1938., 53, str. 307.
37.V.orovi, Odnosi izmeu Srbije i Austro.Ugarske u XX veku, Beograd, 1938.
str.115.
38.Istorija srpskog naroda, str. 104.
39.M.Milievi, Kraljevina Srbija, novi krajevi, Beograd 1884. XV, str. 185.
40.Istorija srpskog naroda n.d. str. 9
41.Jovan Dui, Jutra sa Leutara, Beograd, 1998., predgovor.
42.lanak "Politike", 23. septembar 1908. godine.

32

S AD R AJ

1. Uvod..
2. Srbija na spoju dva veka (XIX-XX)..
3. Dolazak kralja Petra I Karaorevia na vlast..
4. Parlamentarizam u Srbiji...
5. Podeljenost u Radikalnoj stranci - Samostalci..
6. Liberalna stranka i njena delatnost
7. Naprednjaka stranka
8. Radniki pokret i Srpska socijal-demokratska stranka.
9. Delatnost SSDP od 1903-1912. godine
10.Carinski rat od 1906-1910. godine...
11.Aneksija bosne i Hercegovine..
12.Posledice aneksione krize.
13.Prevredni preporod Srbije kao posledica Carinskog rata..
14.Demografsko-socijalne prilike u Srbiji 1903-1912. godine..
15.Kultura i nauka..
16.Linosti koje su obeleile deceniju
17.Zakljuak...

1
1
2
3
4
7
8
10
11
13
19
22
23
25
26
27
29

33
LI T E R AT U R A
1. Vukomanovi M., Prva godina novog ustava, Beograd, 1889.
2. Dimitrijevi Dr. Sergije, Socijalistiki radniki pokret u Srbiji, 1870-1918.,
Beograd, 1953.
3. Dui J., Jutra sa Leutara, Beograd, 1998.
4. orevi D., Srbija i Balkan na poetku XX veka, Jugoslovenski narodi, Beograd
5. orevi D., Carinski rat, Beograd
6. ivanovi ., Politika istorija Srbije, Beograd, II tom
7. Zbirka trgovinskih ugovora, Ministarstvo finansija, Beograd, 1908.
8. Istorija srpskog naroda, SKZ, Beograd, 1994., knj. VI, tom I-II
9. Jovanovi Sl., Milovan Milovanovi, Razgovori u Beu sa grofom Leksom
Erentalom i zakljuci, Beograd 1911.
10.Jovanovi Sl., Iz istorije knjievnosti, I i II tom, BIGZ, Beograd 1991.
11.Jovanovi Sl., Milovanovieve refleksije na temu - Austrija i Balkan - Bgd 1911.
12. Jovanovi Sl., Stenografske beleke Narodne Skuptine, Beograd 1907. (I)
13.Jankovi D., Srbija u I polovini XX veka, Beograd 1964.
14.Milievi J., Javnost Beograda prema aneksiji Bosne i Hercegovine,
Jugoslovenski narodi, Beograd
15.Milievi M., Kraljevina Srbija (novi krajevi), Beograd 1884.
16.Milenkovi T., Srbija na spoju dva veka, Beograd 1991.
17.Milievi J., Prilog poznavanju porekla srbijanskog parlamentarizma, Bgd 1970.
18.Popovi D.,Milovan Milovanovi i aneksija, Beograd 1938.
19.Prodanovi JM., Ustavni razvitak i ustavne borbe u Srbiji, Beograd 1921.
20.orovi V., Odnosi izmeu Srbije i Austro-Ugarske u XIX veku, Beograd 1938.
21.orovi V., Istorija Srba III, Beograd 989.
22.ubrilovi V. Istorija politike misli u Srbiji, Beograd 1960.
23.lanak "Politike" 1908., 23. septembar.
SPISAK KARATA I GRAFIKONA
1. Istorija srpskog naroda, str. 123.
2. N.D.,str. 159.
3. orevi D., Carinski rat, str. 38.
4. Istorija srpskog naroda VI/I, str. 175.
5. N.D., str. 176.
6. N.D.,str. 99.
7. N.D., str. 98.
8. N.D., str. 97.
9. N.D., 99.
10.N.D., 195.